Priča za tebe

AKO


Ako možeš da vidiš uništeno
delo svoga života
i bez jedne jedine reči da ga ponovo gradiš
i da bez uzdaha i protesta
podneseš gubitak onoga što si dugo čekao.

Ako možeš da budeš zalјublјen,
ali ne i lud od lјubavi.

Ako možeš da budeš jak
a da pri tom ostaneš nežan,
da ne mrziš one koji tebe mrze,
a da se ipak boriš i da se braniš.

Ako možeš da čuješ
kako tvoje reči izvrću nevalјalci
da razdraže glupake
i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
a da sam ne kažeš ni jednu laž.

Ako umeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi.

Ako možeš da budeš skroman.

Ako možeš da zadobiješ pobedu
posle poraza
i te dve varke podjednako primiš.
Onda će svi kralјevi, bogovi,
slava i pobeda
biti Tvoji poslušni robovi,
a što je veće od svake slave i svih kralјeva,
Bićeš Čovek, Sine moj!

KAKO JE KIT DOŠAO DO SVOG ŽDRELA


U moru, jednom davno, o najmilija moja, bio kit i hranio se ribama. Jeo je osliće i maniće, i sipe i polipe, i tune i morune, i brancine i škarpine, i sardulјe i cipulјe i one zbilјski i izistinski vrdulјave i vijugave jegulјe. Sve ribe na koje je naišao u moru gutao je — ham! Na kraju je ostala samo jedna jedina ribica u celom celcatom moru. To je bila lukava ribica. Plivala je malko iza kitovog desnog uveta. Onda se kit uspravi na rep i viknu:
— Gladan sam!
A lukava ribica odgovori tankim, lukavim glasićem:
— Plemeniti i velikodušni morski sisaru, da li si nekada probao meso čoveka?
— Nisam — zamumla kit. — Kakvo li je to?
— Dobro je — odgovori lukava ribica. — Dobro, ali grombulјasto.
— E, donesi mi puno toga! — viknu kit, pa repom zapenuša more.
— Dosta će ti biti jedan — reče lukava ribica. — Ako otplivaš na pedeseti stepen severne širine i četrdeseti stepen zapadne dužine (to ti je čarolija, znaš), pronaći ćeš nasred mora, na splavu, bez ičega na sebi osim: plavih pantalona od platna za jedra, naramenica (ne smeš zaboraviti te naramenice, najmilija moja) i velike mornarske britve, jednog mornara brodolomnika. Samo je pošteno da ti kažem da je on mnogo snalažlјiv i pametan čovek.
I tako je kit svom snagom zaplivao put pedesetoga stepena severne širine i četrdesetoga stepena zapadne dužine, žureći da stigne što pre. A tamo na splavu, nasred mora, samo sa plavim pantalonama od platna za jedra, naramenicama (naročito moraš da zapamtiš te naramenice, najmilija moja) i velikom mornarskom britvom, našao je jednog, jedinog usamlјenog mornara brodolomnika kako nožnim palčevima šara po vodi. (Mama mu je dozvolila da nogama brčka po vodi, inače on to nikad ne bi uradio, jer je bio mnogo snalažlјiv i pametan čovek.)
Onda kit razjapi čelјust tako strašno da nosom gotovo dodirnu rep i proguta mornara brodolomnika, zajedno sa splavom na kome je sedeo i njegovim plavim pantalonama od platna za jedra i naramenicama (koje ne smeš zaboraviti) i velikom mornarskom britvom. Proguta sve zajedno u svoju toplu, tamnu ostavu u stomaku, pa se obliznu — mlјac! — i na repu se triput obrnu oko sebe od uživanja.
Ali, čim se mornar, koji je bio mnogo snalažlјiv i pametan čovek, stvarno našao u kitovoj toploj i tamnoj ostavi u stomaku, počeo je da ripa i đipa i štipa, i pipa, i cupka i trupka, i mariše i kidiše, i lupa i čupa, i gruva i duva, i viče i riče, i lunja i cunja, i bubeta i dumbeta, i bije i rije, i šutira i maršira, i da igra mornarsku poskočicu. Kitu se od toga svega mnogo smučilo, (jesi li zaboravila one naramenice?) pa reče lukavoj ribici: — Ovaj čovek je zaista mnogo grombulјast, a osim toga tera me da štucam. Šta da radim?
— Kaži mu da izađe — odgovori lukava ribica.
I tako kit viknu mornaru brodolomniku niz svoje rođeno grlo:
— Izađi i umiri se. Štucam od tebe.
— Neću! — doviknu mornar. — Biće sasvim drugačije. Odnesi me mojoj rodnoj obali i belim stenama Engleske, pa ću razmisliti o tome.
Zatim nastavi da igra još jače nego dotad.
Biće najbolјe da ga odneseš kući — reče lukava ribica kitu. — Opomenula sam te da je to mnogo snalažlјiv i pametan čovek.
I tako kit zapliva sa oba peraja i repom, što je brže mogao, zbog snažnog štucanja. Najzad ugleda mornarevu rodnu obalu i bele stene Engleske. Do pola izjuri na obalu i razjapi čelјust strašno, strašno i viknu:
Prelaz u voz za Vinčester, Ašuelot, Našuu, Kin i stanice na fićburškoj pruzi.
I baš kad reče „fić“, mornar izađe iz njegovih čelјusti.
Ali, dok je kit plivao, mornar je (jer je zaista bio mnogo snalažlјiv i pametan čovek) otvorio mornarsku britvu, pa splav izrezao u četvrtastu rešetku s uzdužnim i poprečnim prečagama i čvrsto ga zavezao svojim naramenicama (sad znaš zašto je bilo potrebno da ne zaboraviš naramenice!), a zatim je rešetku dobro povukao za sobom u kitovo ždrelo, gde je zapala. Onda je izgovorio ovu čaroliju, koju nisi čula, pa ću ti je ponoviti:

Sa ovom rešetkom
nećeš biti lakom!

Znaš, taj mornar je bio i sti-ho-kle-pac. Izašao je na obalu i otišao kući svojoj mami, koja mu je dozvolila da nožnim palčevima šara po vodi. Oženio se i živeo srećno do kraja života. To je i kit učinio. Ali, od tada mu ona rešetka u ždrelu, koju nije mogao ni da iskašlјe, ni da proguta, nije dala da jede ništa drugo do vrlo, vrlo male ribice. Eto zato kitovi danas više uopšte ne jedu ni odrasle, ni dečake, ni devojčice.
Ona lukava ribica pobegla je i skrila se u mulј, pod pragom ekvatora. Bojala se da se kit ne nalјuti na nju.
Mornar je odneo kući svoju veliku mornarsku britvu. Kad je ono izišao na obalu, na sebi je imao pantalone od plavog platna za jedra. Ali naramenice je ostavio, znaš, da drže onu rešetku. I to je kraj te priče.

KAKO JE KAMILA ZARADILA SVOJU GRBU


Evo druge priče u kojoj ćeš čuti kako je kamila zaradila svoju veliku grbu.
Kada je svet bio tako nov, a životinje tek počinjale da rade za čoveka, bila neka kamila koja je živela u sred gluve pustinje, jer nije htela da radi; a osim toga i sama je bila tvrda na ušima. I tako je jela drvca i trnje i kučine i mlečiku, a kad joj neko nešto kaže, promrmlјa: „Nisam ja našla grbaču na drumu!“ Prosto: „Nisam ja našla grbaču na drumu!“ i ništa više.
Posle nekog vremena, u ponedelјak ujutro, dođe joj konj, sa sedlom na leđima i uzdama u ustima, i reče:
— Kamilo, o kamilo, izađi i kaskaj kao mi ostali.
— Nisam ja našla grbaču na drumu! — progunđa kamila.
Konj ode i to reče čoveku. Posle još nekog vremena pas ode k njoj, sa štapom u zubima, i reče:
— Kamilo, o kamilo, izađi i donosi i nosi, kao mi ostali.
— Nisam ja našla grbaču na drumu! — progunđa kamila opet.
Pas ode i to reče čoveku. Posle još, još nekog vremena vo ode k njoj, s jarmom na vratu, i reče:
— Kamilo, o kamilo, dođi i ori kao i mi ostali.
— Nisam ja grbaču našla na drumu! — progunđa kamila i njemu, uvek isto.
I vo ode i to reče čoveku.
Jedno veče čovek pozva konja, psa i vola pa reče:
— Mnogo mi je žao vas! Ono stvorenje što samo gunđa da grbaču nije našlo na drumu, tamo u gluvoj pustinji, neće da radi, pa dižem ruke od te dangube, a vi morate da radite i umesto nje.
Konj, pas i vo se mnogo nalјutiše. Na rubu pustinje održaše zbor, dogovor, većanje i savetovanje. Tuda prođe kamila, žvaćući mlečiku i strašno lenja, nasmeja im se u brk i opet promrmlјa ono svoje: „Nisam ja grbaču našla na drumu!“, okrene se i ode.
Malo kasnije, u oblaku prašine, dokotrlјao se i duh zadužen za sve pustinje (duhovi uvek tako putuju, jer je to čarolija), pa zastade da i sam zbori i veća sa onom trojicom.
— Duše svih pustinja, — prvi će konj — da li je u redu da neko stalno lenstvuje?
— Dabome da nije u redu — odgovori duh.
— E, — nastavi konj — usred tvoje gluve pustinje živi stvorenje (i samo je tvrdo na ušima) dugačkog vrata i dugačkih nogu, koje od ponedelјka ujutro nije ni pipnulo neki posao. Neće da kaska.
— Stvarno! ? — zgranu se duh. — Tako mi sveg blaga iz Hilјadu i jedne noći, to je ona moja kamila! Šta ona kaže na to?
— Samo progunđa: „Nisam ja grbaču našla na drumu!“ — umeša se pas. — I neće ništa ni da donese, ni da nosi u zubima.
— Kaže li još nešto?
— Samo to: „Nisam ja grbaču našla na drumu!“ I neće da ore — umeša se i vo.
— Lepo — reče duh. — Pričekajte časak, molim vas. Daću ja njoj „grbaču“ da će se sve pušiti.
Duh se uvi u svoj plašt od prašine, uhvati pravac preko pustinje i nađe kamilu kako se strašno leno ogleda u nekoj lokvi.
— Moja dugačka i gunđava lepotice, — reče duh — šta to čujem da nećeš da radiš?
— Nisam ja grbaču našla na drumu! — progunđa kamila po starom.
Duh sede, uhvati se za bradu i stade da smišlјa neku krupnu čaroliju, a kamila se samo ogledala u onoj lokvi.
— Ona trojica morala su da rade i umesto tebe, od ponedelјka ujutro, samo zato što si tako strašno lenja — reče duh, pa nastavi da smišlјa neku čaroliju, držeći se i dalјe za bradu.
— Nisam ja grbaču našla na drumu! — progunđa kamila.
— Da sam na tvom mestu, to više ne bih rekao — prekori je duh. — Moglo bi ti se osvetiti. Gunđalice, hoću da radiš!
Kamila opet progunđa: „Nisam ja grbaču našla na drumu!“ Ali tek što to reče, vide kako joj na leđima, koja su joj bila tako ravna i kojima se tako ponosila, raste krupna i pozamašna grbača.
— Vidiš li? — reče duh. — To ti je tvoja rođena grbača, koju si sama na sebe navukla zato što nisi radila. Danas je četvrtak, a ti nisi ni pipnula neki posao od ponedelјka kad je rad počeo. Sada ćeš raditi.
— Kako da radim — zakuka kamila — s tom grbačom na leđima?
— To ima svoje zašto — odgovori duh. — Zato što nisi radila ona tri dana. Od sada ćeš moći da radiš tri dana a da ništa ne jedeš, jer ćeš se hraniti svojom grbačom; i nemoj da mi kažeš da ti nikad ništa nisam učinio. Izađi iz pustinje i idi onoj trojici i budi pristojna. Podmetni grbaču.
Kamila se okrenu, zajedno sa svojom grbačom, i ode da se pridruži onoj trojici. I od tog dana, do dana današnjeg, kamila uvek nosi svoju grbaču (sad to nazivamo „grba“, da je ne podsećamo na ono njeno lenstvovanje), ali još nije uspela da nadoknadi ona tri dana koja je propustila na početku sveta i još nije naučila da bude učtiva.

KAKO JE NOSOROG STEKAO SVOJU KOŽU


Nekada davno, davno, na pustom ostrvu na Crvenom moru, živeo neki pustinjak. Od njegovog šešira sunce se odbijalo nad istočnjačkim sjajem. Pustinjak je na tom ostrvu, na Crvenom moru bio samo sa svojim šeširom i nožem i jednim štednjakom koji nikad ne smeš ni pipnuti. I jednog dana, pustinjak je uzeo: brašno, vodu, suvo grožđe, šlјive, šećer i tome slično, pa sebi napravio kolač od pola metra širine i jedan metar deblјine. Bila je to izvanredna delikatesa (to je čarobna reč), koju je stavio na štednjak. Jer, on je smeo da se služi tim štednjakom. Pekao je i pekao dok nije sva porumenela i zamirisala. Ali, baš kada je hteo da taj kolač pojede, iz sasvim puste unutrašnjosti ostrva dođe na obalu neki nosorog, sa rogom na nosu, sitnih očiju i nikakvog vaspitanja. U to vreme koža nosoroga je bila sasvim uz telo, bez i jednog jedinog nabora. Izgledao je baš kao nosorog na nekom crtežu, samo, razume se, mnogo veći. Uprkos tome, tada je bio nevaspitan, i sada je nevaspitan, i uvek će ostati nevaspitan. Progunđao je „Zdravo’!“ Pustinjak je ostavio kolač i popeo se na vrh jedne palme, bez ičega na sebi osim šešira, od kojeg se sunce uvek odbijalo nad istočnjačkim sjajem. Nosorog prevrnu štednjak svojim nosem, kolač se otkotrlјa na pesak, on ga nabode na svoj rog i poždera, pa se okrenu i ode, mašući repom, ka pustoj i nenastanjenoj unutrašnjosti. Posle toga, pustinjak siđe sa palme, štednjak uspravi na noge i izgovori ovu čaroliju, koju niste čuli, pa ću vam je zato reći:
Ko ne ume da se vlada i tuđ kolač na nos nabada, grdno će da strada!
Pet nedelјa kasnije Crveno more zahvati takav talas vrućine da svi skidoše sve što su imali na sebi. Pustinjak je skinuo šešir, a nosorog svoju kožu pa je prebacio preko ramena kada je krenuo na obalu da se okupa. U to vreme nosorog je svoju kožu zakopčavao na trbuhu sa tri dugmeta i izgledala mu je kao kakva gumena kišna kabanica. Ni reči nije rekao o pustinjakovom kolaču, jer ga je pojeo do poslednje mrvice; a bio je strašno nevaspitan, tada, otada i nadalјe. Zagazio je pravo u more i buć-burikao kroz nos, ostavivši kožu na obali.
Malo kasnije, prolazeći tuda pustinjak nađe kožu, pa mu se usne razvukoše u osmeh, koji mu dva puta obiđe okolo-naokolo lica, triput obigra oko kože i protrlјa ruke. Onda ode u svoj logor, pa šešir napuni mrvicama od kolača, jer taj pustinjak nikada nije jeo ništa drugo osim kolača i nikada nije čistio svoj logor. Vratio se na obalu, uzeo onu kožu, raširio je i natrlјao sa puno starih, suvih, bajatih i bockavih mrvica od kolača i nešto izgorelog suvog grožđa. Zatim se popeo na vrh svoje palme i čekao da nosorog izađe iz vode i navuče kožu na sebe.
Nosorog to i učini. Zakopča je sa ona tri dugmeta i oseti da ga bocka, kao mrvice od kolača u krevetu. Poče da se češa, ali mu bi još gore; leže na pesak i stade da se valјa i valјa i valјa, a mrvice ga bockaju sve gore i gore i gore. Zatim otrča onoj palmi i navali da se češa i češa i češa o nju. Toliko se češao, i tako strašno se češao, da je na ramenima napravio gadan nabor, i još jedan nabor na trbuhu, gde su mu bila dugmeta (i dugmeta je očešao) i još nekoliko nabora na nogama. To ga je nalјutilo, ali mrvicama baš ništa nije učinio. Bile su mu u koži i bockale ga. Na kraju je otišao kući, mnogo lјut i strašno bockav, Od toga dana, do dana današnjeg, svaki nosorog ima ružne nabore na koži i gadnu narav, sve zbog onih mrvica od kolača u njoj.
Pustinjak je sišao sa palme, sa svojim šeširom od koga se sunce odbijalo nadistočnjačkim sjajem, spakovao svoj štednjak i otišao put Orotava i Amigdale i planinskih pašnjaka Anantariva i močvara Sonaputa.

KAKO JE LEOPARD STEKAO SVOJE TAČKE


U dane kad je svako počeo pošteno, najmilija moja, leopard je živeo u kraju zvanom Južnoafrička visoravan. Seti se da to nije bila Južnoafrička nizina, ni Južnoafrička šikara, ni Južnoafrička kisela ravnica, nego baš ona naročito gola, vruća i blistava Južnoafrička visoravan pokrivena peskom, stenama peščanika i naročitim peščano-žućkastim čupercima trave. Tu su živele i žirafa, zebra, antilopa zvana iland, antilopa zvana kudu i antilopa zvana hartebist. One su bile naročito peščano-žućkastosto-smeđe od glave do repa. Leopardova boja je bila posebna: najviše peščano-žućkasto-smeđa i ni za dlaku se nije razlikovao od one naročite žućkastosivkasto-smeđe boje Južnoafričke visoravni. To je za žirafu, zebru, antilopu i ostale bilo vrlo nezgodno: leopard bi se pritajio kod neke naročito žućkasto-sivkasto-smeđe stene, ili u travi, pa čim one naiđu, iznenadi ih da prosto iskoče iz svoje skakutave kože. Čudo jedno!
Na toj Južnoafričkoj visoravni, zajedno sa leopardom, živeo je i neki Afrikanac sa lukom i strelama (tada je i on bio one naročite sivkasto-smeđe-žućkaste boje). Nјih dvojica lovili su zajedno: Afrikanac sa svojim lukom i strelama, a leopard sa svojim naročitim zubima i kandžama, sve dok žirafa, antilopa zvana iland, antilopa zvana kudu, zebra zvana kvaga i svi ostali više nisu znali na koju stranu da skaču, najmilija moja. Čudo jedno!
Posle dužeg vremena(tada su svi živeli dosta dugo), te životinje naučile su da izbegavaju sve što je ličilo na leoparda, ili Afrikanca. Malo-pomalo, žirafa je to prva počela, jer je imala najduže noge, otišle su sa Južnoafričke visoravni. Hodale su danima i noćima, dok nisu došle do velike šume, pune drveća, grmlјa i prugastih, mrlјastih, mestičavih i tamnjikavih senki, i tamo se sakrile. Posle još jednog podužeg vremena, zato što su stajale pola u senci, a pola na suncu, a lelujave senke drveća padale po njima, žirafa je postala mrlјasta, a zebra prugasta, a antilopa zvana iland i antilopa zvana kudu dobile su tamniju boju sa krivudavim sivim prugama na leđima, kao kore na drveću. Iako si mogla da ih čuješ i osetiš im miris, retko kada si mogla da ih vidiš, i to samo kad si baš tačno znala u kom pravcu da gledaš. Bilo im je divno u tim posebnim šumskim šarenkastim i šuš-murkastim senkama, a leopard i Afrikanac trčali su po onoj naročito sivkasto-žućkasto-crvenkastoj Južnoafričkoj visoravni, i čudili se kuda li su im to svi doručci, ručkovi i užine otišli. Na kraju su toliko ogladneli, da su jeli pacove, bube i morsku prasad, od čega ih je obojicu strašno zaboleo stomak. Onda su sreli pavijana, onog majmuna što ima glavu kao pas, a i laje poput psa, i koji je, bogme, najpametnija životinja u celoj Južnoj Africi.
Upita leopard pavijana (a bila je strašna žega tog dana):
— Kuda li se sva divlјač izgubila?
A pavijan namignu. On je to znao. Upita Afrikanac pavijana:
— Možeš li mi reći sadašnje stanište praiskonske faune ove oblasti?
(To je bilo isto ono, ali Afrikanac je uvek voleo da se izražava bogzna kako učeno. On je bio jedan od odraslih.)
A pavijan namignu. On je to znao.
Zatim odgovori pavijan:
— Divlјač je otišla u druge tačke, pa ti savetujem, leoparde, da i ti što pre odeš u druge tačke.
A Afrikanac reče:
— To je sve vrlo lepo i dobro, ali ja bih hteo da znam kuda li se preselila praiskonska fauna ove oblasti.
Na to odgovori pavijan:
— Praiskonska fauna ove oblasti pridružila se praiskonskoj flori ove oblasti, jer je bio već poslednji čas da dođe do promene, pa ti savetujem, Afrikanče, da se i ti što pre promeniš.
To je zbunilo leoparda i Afrikanca, ali krenuli su da traže praiskonsku floru. Posle ko zna koliko dana, ugledali su veliku, visoku, stoletnu šumu punu drveća, naročito išaranog, prošaranog i pošaranog, istačkanog i isprskanog i poprskanog i ispruganog i popruganog uzduž i popreko senkama. (Izgovori to u jednom dahu, pa ćeš videti kako ta šuma mora da je bila izistinski senovita.)
— Šta je ovo, — začudi se leopard — ovako naročito mračno, a ipak tako puno komadića svetlosti?
— Ne znam, — odgovori Afrikanac — ali to treba da je ona praiskonska flora. Po mirisu osećam žirafu, i čujem žirafu, ali ne mogu da vidim žirafu.
— Baš čudnovato — zamišlјeno će leopard. — To je valјda zato što smo tek došli sa sunca. Po mirisu osećam zebru, i čujem zebru, ali ne mogu da vidim zebru.
— Pričekaj malo — reče Afrikanac. — Prošlo je dosta vremena od kada smo ih lovili. Možda smo zaboravili kako izgledaju.
— Koješta! — lјutnu se leopard. — Odlično ih se sećam sa Južnoafričke visoravni, naročito njihovih kostiju sa moždinom. Žirafa je visoka oko pet metara i naročito crvenkastozlaćano-žućkasta od glave do pete; a zebra je oko metar i po visoka i naročito sivkasto-bledomrka od glave do pete.
— Hmm — zamišlјeno će Afrikanac, gledajući mrlјkaste i žvrlјkaste senke šume praiskonske flore. — Trebalo bi onda da se vide u ovoj tami, kao zrele banane u pušnici.
Leopard i Afrikanac lovili su ceo bogovetni dan. Iako su ih osećali po mirisu, i čuli, ni jedno jedino od njih nisu videli .
— Bestraga im glava, — prasnu leopard kad je već bilo vreme za popodnevnu užinu — pričekajmo dok padne mrak. Ovaj lov po danu prava je bruka.
I tako su čekali do mraka. Onda je leopard čuo kako nešto šmrkavo diše, na svetlosti zvezda, koja je sva prugasta padala na granje, pa skoči na to disanje. Ono je mirisalo kao zebra, pod šapama bilo kao zebra, pa i ritalo se kao zebra kad ga je oborio, ali nije mogao da ga vidi. Zato reče:
— Umiri se, ti stvorenje bez ikakvog oblika. Sedeću ti na glavi do jutra, jer nešto mi kod tebe nikako nije jasno.
Malo kasnije, leopard ču prigušen uzvik, tresak i neko koprcanje, pa Afrikanac viknu:
— Uhvatio sam nešto što ne mogu da vidim. Miriše kao žirafa i rita se kao žirafa, ali nema nikakvog oblika.
— Ne veruj mu — odgovori leopard. — Sedi mu na glavu do jutra... kao ja. Uopšte nemaju oblik... nijedno od njih.
I tako su čvrsto sedeli na njima sve dok jutro nije zablistalo, a onda leopard viknu:
— Brate moj, šta imaš na tvom kraju stola? Afrikanac se počeša po glavi i odgovori:
— Trebalo bi da je naročito bogato narandžastožuto-mrko i trebalo bi da je žirafa: ali ono je celo pokriveno kestenjastim mrlјama. Šta imaš na tvom kraju stola, brate moj?
I leopard se počeša po glavi i odgovori:
— Trebalo bi da je naročito nežno sivkastobledo-mrko, trebalo bi da je zebra; ali ovo je celo išarano crnim i modrim prugama. Šta si to, pobogu, napravila od sebe, zebro? Zar ne znaš da bih te video na deset kilometara da si na Južnoafričkoj visoravni? Nemaš nikakvog oblika.
— Da, — odgovori zebra — ali ovo nije Južnoafrička visoravan. Zar ne vidiš?
— Sad vidim — reče leopard. — Ali uopšte nisam video. Kako ste to uradile?
— Pustite nas da ustanemo, — odgovori zebra — pa ćemo vam pokazati.
Zebru i žirafu su pustili da ustanu, pa zebra ode ka nekom bodlјikavom grmlјu gde je sunčana svetlost padala sva isprugana, a žirafa ode nekom povisokom drvetu gde su senke padale sve u mrlјama.
— Gledajte — rekoše zebra i žirafa. — Ovako se to radi. Jedan... dva... tri! I gde vam je doručak?
Leopard izbeči oči i Afrikanac izbeči oči, ali videli su samo prugaste i mrlјaste senke u šumi, a od zebre i žirafe ni traga. Zebra i žirafa jednostavno su otišle i sakrile se u senovitoj šumi.
— Hi-hi! — nasmeja se Afrikanac. — Tu veštinu treba naučiti. Neka ti je to za pamet, leoparde. Vidiš se u ovoj tami kao kalup sapuna u kofi za ugalј.
— Ho-ho! — vrati mu leopard. — Hoće li te mnogo iznenaditi kad ti kažem da se u ovoj tami poznaješ kao žućkasta zakrpa na vreći uglјa.
— Time što ćemo jedan drugom davati imena nećemo doći do ručka — reče Afrikanac. — I ukratko i nadugačko nas dvojica ne odgovaramo svojoj pozadini. Prihvatiću pavijanov savet. Rekao mi je da treba da se promenim, a kako nemam drugo da promenim osim svoje kože, promeniću nju.
— U šta? — upita leopard, mnogo uzbuđen.
— U lepu radnu crnkasto-smeđu boju, sa malo crvenog i škrilјčasto-modrog. Taman će mi odgovarati da se sakrijem u udublјenja i iza drveća.
I promenio je svoju kožu smesta i na licu mesta, pa se leopard još više uzbudio; još nije video da neki čovek promeni svoju kožu.
— Ali šta ću ja? — upita lav, pošto je Afrikanac promenio i poslednji mali prst u svoju lepu novu crnu kožu.
Prihvati i ti pavijanov savet. Rekao ti je da odeš u tačke.
I otišao sam — reče leopard. — Otišao sam na druge tačke što sam brže mogao. Došao sam na ovu tačku s tobom, i mnogo li imam od toga.
— E, — odgovori Afrikanac — pavijan nije mislio na tačke u Južnoj Africi. Mislio je na tačke na tvojoj koži.
— Koja mi korist od toga? — upita leopard.
— Seti se žirafe — objasni Afrikanac. — Ili, ako više voliš pruge, seti se zebre. Uverile su se da im mrlјe i pruge savršeno odgovaraju.
— Hmm — zamišlјeno će leopard. — Ne bih hteo da izgledam kao zebra... ni za živu glavu.
— Odluči se, — reče Afrikanac — jer ne bih voleo da lovim bez tebe, ali moraću, ako uporno ostaješ pri tom da izgledaš kao suncokret na pozadini crne ograde.
— Dobro, onda ću uzeti tačke, — pristade leopard — samo nemoj da budu onako strašno krupne. Ne bih voleo da izgledam kao žirafa... ni za živu glavu.
— Napraviću ih vrhovima prstiju — odgovori Afrikanac. — Na koži mi je ostalo još dosta crnila. Stani ovde!
Afrikanac skupi svojih pet prstiju (na njegovoj novoj koži ostalo je još dosta crnila) i ispritiska ih po celom leopardu. Gde god ga je taknuo sa svojih pet prstiju, ostalo je pet tačaka, sasvim blizu jedna drugoj. Možeš ih videti na koži bilo kojeg leoparda, najmilija moja. Ponekad su mu se prsti pomerili, pa su tačke ostale malo zabrlјane; ali ako sad pažlјivo gledaš bilo kojeg leoparda, videćeš da uvek ima pet tačaka zajedno — tragove pet debelih crnih vrhova prstiju.
— E, sad si pravi lepotan! — uzviknu Afrikanac. — Možeš da ležiš napolјu na goloj zemlјi i izgledaš kao gomila šlјunka. Možeš da ležiš napolјu na golim stenama i izgledaš kao komad kamena nalik na puding sa šlјivama. Možeš da ležiš na lisnatoj grani i izgledaš kao sunce koje se probija između lišća; a možeš i da ležiš posred neke staze i izgledaš kao ništa naročito. Promisli malo, pa predi od radosti!
— Ali, ako sam ja sve to, — reče leopard — zašto i ti nisi postao tačkast?
— O, jednostavna crna boja najbolјe odgovara jednom crncu — odgovori Afrikanac. — A sad hajdemo da vidimo hoćemo li moći da vratimo milo za drago onima sa njihovim „jedan... dva... tri... gde vam je doručak!“
I tako su ostali i živeli srećno i berićetno, najmilija moja. I to je sve.
Ponekad ćeš čuti kako odrasli kažu: „Može li crnac da promeni svoju kožu, ili leopard svoje tačkice?“ Mislim da čak ni odrasli ne bi govorili takve gluposti da leopard i Afrikanac nisu to jedanput učinili — je li? Ali oni to više nikad neće učiniti, najmilija moja. Sasvim su zadovolјni onakvi kakvi su.

SLONOVO DETE


U ona daleka i davna vremena, o najmilija moja, slon nije imao surlu. Imao je samo crmpurast, baburast nos, krupan kao neka čizma, kojim je mogao da pomera levo i desno i njime ništa nije mogao da digne. Ali, postojao je jedan nov slon, jedno slonovo dete, pun nezasite lјubopitlјivosti (što znači da je neprestano nešto zapitkivao). To slonovo dete živelo je u Africi i celu je ispunilo svojom nezasitom lјubopitlјivošću. Pitalo je svog visokog ujaka noja zašto mu perje na repu raste baš tako, pa mu je njegov visoki ujak noj isprašio tur svojom tvrdom kandžom. Pitalo je dugačku tetku žirafu kako to da joj je koža tako mrlјasta, pa mu je njegova dugačka tetka žirafa isprašila tur svojim tvrdim kopitom. I uprkos tome, slonovo dete bilo je još puno nezasite lјubopitlјivosti! Upitalo je svoga krupnog teču nilskog konja zašto su mu oči crvene, pa mu je njegov krupni teča nilski konj isprašio tur svojim krupnim kopitom. Upitalo je svog dlakavog strica pavijana zašto lubenice imaju baš takav ukus, pa mu je dlakavi stric pavijan isprašio tur svojom dlakavom šapom. I dalјe je slonovo dete bilo puno nezasite lјubopitlјivosti! Zapitkivalo je o svemu što je videlo, čulo, osetilo, namirisalo, dotaklo, pa su mu svi njegovi ujaci, tetke, teče i stričevi prašili tur. A slonovo dete je i dalјe bilo puno nezasite lјubopitlјivosti!
Jednog lepog jutra, to nezasito slonovo dete postavilo je jedno novo pitanje koje nikada dotada nije:
— Šta krokodil ruča?
Na to su svi glasno odgovorili „Ćut!“ i smesta mu isprašili tur, prašeći ga dosta dugo, bez ikakvog prekida.
Pošto su se svi izređali i tome najzad došao kraj, slonovo dete naiđe na pticu kolokolo kako sedi posred jednog bodlјikavog grma, zgodnog za predah i reče:
— Moj tata mi je isprašio tur i moja mama mi je isprašila tur; i sve moje tetke, teče, ujaci i stričevi isprašili su mi tur, zato što sam tako nezasito lјubopitlјiv. Ja ipak hoću da znam šta krokodil ruča?
Ptica kolokolo tužno zakrešta i odgovori:
— Idi na obalu silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene ružnjikavim drvećem, pa vidi.
Odmah ujutro, to nezasito slonovo dete uze pedeset kilograma banana (onih malih, kratkih, crvenih) i sedamnaest lubenica (onih zelenkastih i sočnih) i reče svojim dragim roditelјima i rodbini:
Zbogom. Idem do silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene ružnjikavim drvećem, da vidim šta krokodil ruča.
Svi su mu još jedanput isprašili tur za srećan put, iako ih je on najlepše zamolio da prestanu s tim.
Zatim je slonovo dete otišlo, malko zagrejano ali nimalo iznenađeno. Grickalo je uz put lubenice i bacajući kore oko sebe, jer nije moglo da ih pokupi.
Otišlo je iz Grahamove varoši u Kimberli, pa iz Kimberlija u oblast Khama, pa iz oblasti Khama put severoistoka, stalno grickajući lubenice, dok najzad nije stiglo na obale silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene ružnjikavim drvećem, tačno onako kako je ptica kolokolo rekla.
E, treba da znaš i shvatiš, o najmilija moja, da sve do same te nedelјe i dana i sata i minuta to nezasito slonovo dete još uopšte nikad nije videlo nijednog krokodila, pa nije ni znalo kako krokodil izgleda.
Najpre je naišlo na dvobojnog, tigrastog pitona, omotanog oko jedne stene.
— Izvinite, molim vas, — reče slonovo dete — da li ste videli nekog krokodila u ovim pobrkanim predelima?
— Jesam li video krokodila? — reče dvobojni, tigrasti piton strašno prezrivo. — Šta ćeš me još pitati?
— Izvinite, molim vas, — odgovori slonovo dete — da li bi bili tako lјubazni da mi kažete šta on ruča?
Na to se dvobojni, tigrasti piton vrlo brzo odmota od one stene i slonovom detetu ispraši tur svojim krlјuštavim i maklјavim repom.
— Baš čudnovato, — reče slonovo dete — jer su mi tata i mama, i ujak i tetka, a da i ne govorim o teči nilskom konju i stricu pavijanu, svi isprašili tur zbog moje nezasite lјubopitlјivosti... pa valјda je i ovo isto to.
Zato dvobojnom, tigrastom pitonu vrlo učtivo reče „Zbogom!“, i pomogne mu da se opet omota oko one stene. Nastavi put, grickajući lubenice i bacajući kore oko sebe, dok nije nagazilo na nešto što mu je izgledalo kao klada na samom rubu silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene ružnjikavim drvećem.
To je, u stvari, bio krokodil, o najmilija moja. Krokodil namignu na jedno oko — ovako!
— Izvinite, molim vas, — reče slonovo dete učtivo — da li ste slučajno videli nekog krokodila u ovim pobrkanim predelima?
Na to krokodil namignu drugim okom i napola diže rep iz mulјa, a slonovo dete ustuknu, jer nije htelo da mu neko opet ispraši tur.
— Dođi, mali! — reče krokodil — Zašto to pitaš?
— Izvinite molim vas — odgovori slonovo dete učtivo — ali tata mi je isprašio tur i mama mi je isprašila tur, a da i ne govorim o visokom ujaku noju i dugačkoj tetki žirafi, koja tako strašno ume da šutne, kao i o krupnom teči nilskom konju i dlakavom stricu pavijanu, a u taj broj moram da uklјučim i dvobojnog, tigrastog pitona, sa krlјuštavim i maklјavim repom, malo dalјe odavde na obali, koji praši tur jače no iko od njih; pa zato, ako nemate ništa protiv, neću da mi više niko praši tur.
Dođi ovamo, mali moj, — opet će krokodil — jer ja sam krokodil — reče i prosu krokodilske suze da mu dokaže da je to istina.
Slonovom detetu skoro se preseče dah od uzbuđenja, pa dahćući kleknu na obalu i reče:
— Baš vas i tražim sve ove dugačke dane. Molim vas, recite mi šta ručate?
— Dođi ovamo, mali moj, — po treći put će krokodil — pa ću ti to šapnuti na uvo.
Slonovo dete spusti glavu sasvim blizu krokodilovih zubatih čelјusti, a krokodil ga ščepa za nosić koji mu sve do te nedelјe, dana, sata i minuta nije bio ništa veći od čizme, ali mnogo korisniji.
— Mislim, — procedi krokodil (to je procedio kroz zube, ovako) — mislim da danas ručam slonovo dete!
To, o najmilija moja, mnogo nasekira slonovo dete, pa ono viknu, govoreći kroz nos, ovako:
— Husti e! Ho e holi!
Na to se dvobojni, tigrasti piton brzo dovijuga niz obalu i reče:
— Prijatelјu moj mladi, ako sada, i to smesta i odmah, ne budeš vukao što jače možeš, moje je mišlјenje da će te tvoj poznanik u kožnoj kabanici sa krupnim šarama — (a pod tim je mislio na krokodila) — odvući u rečne dubine, i da nećeš ni znati šta te je snašlo.
Slonovo dete upre nogama i sede na svoje male sapi, pa stade da vuče, vuče i vuče, a nos poče da mu se isteže. Krokodil se odbatrga u vodu i svu je zapenuši silnim zamasima svoga repa i poče da vuče, vuče i vuče na svoju stranu.
Slonovo dete se ukopalo sa sve četiri noge i vuklo, vuklo i vuklo, a krokodil je šibao repom kao veslom i vukao, vukao i vukao na svoju stranu. Pošto su i jedan i drugi vukli, nos slonovog deteta bivao je sve duži i duži. To je strašno bolelo!
Odjednom slonovo dete oseti da mu se noge klizaju, pa kroz nos, koji mu se istegao skoro već dva metra, zavapi:
— Iše e ogu izržat!
Čuvši to, dvobojni, tigrasti piton spusti se niz obalu, zaveza svoj rep u dvostruki čvor oko zadnjih nogu slonovog deteta i reče:
— Nepromišlјeni i neiskusni putniče, sada ćemo se ozbilјno baciti u odbranu, jer ako to ne učinimo, imam utisak da će onaj tamo ratni brod sa sopstvenim pogonom i okloplјenom gornjom palubom — (a pod tim je, o najmilija moja, mislio na krokodila) — zauvek upropastiti tvoju budućnost.
I tako je on vukao i slonovo dete je vuklo i krokodil je vukao; ali slonovo dete i dvobojni, tigrasti piton vukli su najjače. Krokodil na kraju pusti nos slonovog deteta uz gromki plјas, što se čulo celom dužinom reke Limpopo, od izvora do ušća.
Slonovo dete odjednom i svom težinom sede, i reče: „Mnogo hvala!“ dvobojnom, tigrastom pitonu. Zatim se posvetilo svom jadnom, isteglјenom nosu: celog ga je umotalo u sveže lišće banana i zagnjurilo u silnu, sivkastozelenu reku Limpopo da se hladi.
— Šta to radiš? — upita ga dvobojni, tigrasti piton.
— Izvinite, molim vas, — odgovori slonovo dete — ali nos mi se strašno isteglio, pa čekam da se skupi.
— Moraćeš čekati, bogme, vrlo dugo — reče dvobojni, tigrasti piton. — Neko zaista ne zna šta je za njega dobro.
Slonovo dete je puna tri dana sedelo, čekajući da mu se nos skupi. Ali, nos mu se uopšte nije skratio. Jer, o najmilija moja, videćeš i razumeti da ga je krokodil isteglio u pravu surlu kakvu svi slonovi danas imaju.
Na kraju trećeg dana neka muva dolete i pecnu slonovo dete po ramenu, a ono, i ne misleći šta u stvari radi, ošinu muvu surlom i smrvi je.
— Prednost broj jedan! — uzviknu dvobojni, tigrasti piton. — To ne bi mogao da učiniš običnim šmrklјavim nosem. Sad pokušaj da nešto pojedeš.
Opet i ne misleći šta u stvari radi, slonovo dete ispruži surlu i iščupa veliku gomilu trave, omlati je o prednje noge da otrese zemlјu i gurnu je u usta.
— Prednost broj dva! — uzviknu dvobojni, tigrasti piton. — To ne bi mogao da učiniš običnim šmrklјavim nosom. Ne čini li ti se da sunce ovde mnogo peče?
— Bogme peče — odgovori slonovo dete, pa opet i ne misleći šta u stvari radi, uze blato sa obale silne, sivkasto-zelene reke Limpopo i baci to sebi na glavu, napravivši svežu blatnjavu kapu od blata koja mu se cedila iza ušiju.
— Prednost broj tri! — uzviknu dvobojni, tigrasti piton. — To ne bi mogao da učiniš običnim šmrklјavim nosom. A sad, da li bi voleo da ti opet ispraše tur?
— Izvinite, molim vas, — odgovori slonovo dete — ali to uopšte ne bih voleo.
— A da li bi voleo da nekome isprašiš tur? — opet će dvobojni, tigrasti piton.
— To bih, bogme, mnogo voleo! — uzviknu slonovo dete oduševlјeno.
— E, — nastavi dvobojni, tigrasti piton — videćeš da će ti taj tvoj novi nos vrlo dobro poslužiti da njime drugima isprašiš tur.
— Mnogo hvala, — reče slonovo dete veselo — to ću zapamtiti; a sad mislim da krenem kući svojoj dragoj rodbini i da to isprobam.
I tako slonovo dete krene kući preko Afrike, mašući surlom. Kad mu se prijelo voće, brao ga je sa drveća, umesto da čeka da ono opadne, kao pre. Kad je hteo da jede travu, čupao ju je iz zemlјe, umesto da klekne i pase, kao pre. Kad ga muve napadnu, otkine granu sa nekog drveta i upotrebi je kao pajalicu za muve; a kad god sunce pripeče, napravi sebi novu i svežu kapu od blata. Kad mu je bilo dosadno, gazeći onako usamlјen preko Afrike, pevao je samom sebi kroz surlu i dizao buku jaču od nekoliko pleh-muzika zajedno. Skrenulo sa svoga puta da nađe nekoga krupnog nilskog konja (taj mu nije bio rod) i dobro mu isprašilo tur, da se uveri da je dvobojni, tigrasti piton rekao istinu o njegovoj novoj surli. Sakuplјalo je kore od lubenice koje je ispustilo putem do reke Limpopo — jer je to slonovo dete bilo uredan debelokožac.
Jedne tamne večeri, slonovo dete vrati se svojoj celokupnoj dragoj rodbini, sakrije svoju surlu da je drugi ne vide i pozdravi:
— Dobro veče!
Svi se bogzna kako obradovaše što ga vide i odmah rekoše:
— Hodi ovamo da ti isprašimo tur što si tako nezasito lјubopitlјiv.
— Pih! Rekao bih da vi uopšte ne umete da nekom isprašite tur, ali ja umem, pa ću vam to i pokazati.
Zatim odvi surlu, pa dvojicu svoje drage braće ošinu njome tako da se pretumbaše preko glave.
— O, Banano, — zgranuše se oni-gde si pokupio tu veštinu i šta si učinio sa svojim nosem?
— Dobio sam nov nos od krokodila na obalama silne, sivkasto-zelene reke Limpopo — odgovori slonovo dete. — Upitao sam ga šta ruča, a on mi je ovo dao za uspomenu.
— Izgleda vrlo ružno — reče njegov dlakavi stric pavijan.
— Izgleda — potvrdi slonovo dete. — Ali je vrlo koristan — dodade, pa zgrabi svog dlakavog strica pavijana za dlakavu nogu i zavitla ga u osinjak.
Onda nevalјalo slonovo dete stade da praši tur svojoj celokupnoj dragoj rodbini i ne prestade dok ih dobro sve ne zagreja. Svom visokom ujaku noju iščupalo je perje iz repa; dugačku tetku žirafu zgrabilo je za zadnju nogu i prodrlјalo kroz neko bodlјikavo grmlјe; na krupnog teču nilskoga konja zatrubio je kroz surlu i buć-burikalo mu na uvo kad je teča posle jela malko prilegao u vodu. Ali, nikada nikome nije dalo da pipne pticu kolokolo.
To na kraju izazva takvo uzbuđenje među slonovima, da jedan po jedan odjuriše na obale silne, sivkasto-zelene reke Limpomo, oivičene ružnjikavim drvećem, da od krokodila uzmu nov nos. Kada su se vratili, više nisu nikom prašili tur. Od toga dana, o najmilija moja, svi slonovi koje ćeš ikada videti, kao i svi oni koje nećeš nikada videti, imaju surlu baš kao surla nezasitog slonovog deteta.

ZANOVETANјE STAROG KENGURA


Kengur nije bio oduvek onakav kakav je sada; bio je drugačiji i imao je četiri kratke noge. Bio je siv i rundav i strašno sujetan. Igrao je na steni nasred Australije, a zatim otišao malom božanstvu Nkvau, u šest sati ujutro, pre doručka, i rekao:
— Načini me drugačijim od svih ostalih životinja, do pet sati posle podne.
Nkva skoči sa peščanog brežulјka, na kome je sedeo i dreknu:
— Gubi mi se s očiju!
Kengur je bio siv i rundav i strašno sujetan i igrao je na kamenoj ploči nasred Australije i otišao srednjem božanstvu Nkvingu, u osam sati, posle doručka, i rekao:
— Načini me drugačijim od svih ostalih životinja, i učini me omilјenim, da svi jure za mnom, do pet sati posle podne.
Nkving izlete iz svoje rupe u bodlјikavoj travi i dreknu:
— Gubi mi se s očiju!
Kengur je bio siv i rundav i strašno sujetan. Igrao je na peščanoj dini nasred Australije i otišao velikom božanstvu Nkvongu, u deset sati, pre ručka, i rekao:
— Načini me drugačijim od svih ostalih životinja; učini me omilјenim, da svi jure za mnom kao za kakvim čudom, do pet sati posle podne.
Nkvong skoči iz blata u kome se kupao i viknu:
— Hoću, bez brige!
Nkvong pozva dinga — žutog psa, uvek gladnog i prašnjavog i pokaza mu kengura.
— Dingo! — viknu Nkvong. — Probudi se, dingo! Vidiš li onoga gospodina što igra na jami za pepeo? On hoće da bude omilјen i da za njim svi trče. Dingo, ispuni mu želјu!
Dingo, žuti pas skoči i upita:
— Šta, zar taj mačji zec?
Pojuri dingo, žuti pas, uvek gladan, razjapivši čelјust za kengurom.
Sujetni kengur odjuri, grabeći sa svoje četiri nožice kao kakav zeka.
To je, mila moja, kraj prvoga dela priče!
Kengur je trčao pustinjom, planinama, preko blata, kroz šumarke, bodlјikavu travu, sve dok ga prednje noge nisu zabolele.
Morao je!
Dingo, žuti pas, uvek gladan, razjapivši čelјust kao klopka za pacove, i dalјe je trčao za njim, uvek na istom odstojanju, ne pristižući ga i ne zaostajući.
Morao je!
Trčao je kengur, stari kengur. Trčao je kroz šikaru, grmlјe, visoku travu, nisku travu, preko polutara, sve dok ga zadnje noge nisu zabolele.
Morao je!
Dingo, žuti pas, sve gladniji i gladniji, razjapivši čelјust kao samar, uvek na istom odstojanju, ne pristižući ga i ne zaostajući, i dalјe je trčao za njim. Tako su dojurili do reke Volgong.
Na reci nije bilo mosta, ni skele, pa kengur nije znao kako da pređe na drugu obalu. Zato se uspravio na zadnje noge i stao da skače od muke. Morao je!
Skakao je po kamenjaru, po skamenjenoj lavi, po pustinji u sred Australije. Skakao je kao kengur.
Najpre je skakao po metar, zatim po tri metra, pa po pet metara, a noge su mu bivale sve jače i duže. Nije imao vremena da se odmori i jede, a želeo je i jedno i drugo.
A dingo je i dalјe trčao, mnogo zbunjen, mnogo gladan, i čudio se šta li je to dunulo u glavu starom kenguru da tako skače.
Jer, kengur je skakao kao skakavac, kao pasulј u loncu, ili kao nova gumena lopta po podu dečje sobe. Morao je!
Skupio je prednje noge, odbacivao se zadnjim nogama, isturio rep da mu kao kakav teg drži ravnotežu pozadi, i skakao.
Morao je!
Umorni pas dingo i dalјe je trčao, još gladniji i neverovatno zbunjen, pitajući se u čudu kad će stari kengur stati.
Utom dođe Nkvong iz blata u kome se kupao i reče:
— Pet je sati.
Sede dingo, jadni pas dingo, uvek gladan i prašnjav, isplazi jezik i zaurla.
Sede kengur, stari kengur, isturi rep pozadi kao tronožac za mužu i reče:
— Hvala svemu i svačemu, i tome dođe kraj!
Nkvong, koji je uvek učtiv, reče:
— Zašto se ne zahvališ žutom psu dingu za sve što ti je učinio?
Odgovori umorni, stari kengur:
— Oterao me je iz kraja u kom sam se rodio; oterao me je od ručka; promenio mi je izgled da više nikada neću biti isti, a noge mi udesio zauvek.
Upita Nkvong:
— Možda se varam, ali zar me nisi zamolio da te napravim drugačijim od svih ostalih životinja i da učinim da te stvarno traže? A sad je pet sati.
— Jeste, — odgovori kengur — i sad se zbog toga kajem. Mislio sam da ćeš to učiniti bajanjem i čarolijama, a ti si me nasamario.
— Nasamario! — dreknu Nkvong iz šumarka u kome se kupao. — Reci to još jedanput, pa ću zvati dinga da te goni dok ne oguliš zadnje noge.
Nemoj — pokunji se kengur. — Molim te, izvini. Noge su noge, pa neka mi ostanu i ovakve kakve su, što se mene tiče. Samo sam hteo da ti objasnim, moćni gospodaru, da od jutros ništa nisam okusio i da mi creva zbilјa mnogo krče.
Jeste, — umeša se i dingo, žuti pas — i kod mene je ista muka. Nјega sam učinio drugačijim od svih ostalih životinja, ali šta bih mogao da dobijem za užinu?
— Dođi sutra pa me to pitaj, jer sada hoću da se operem odgovori Nkvong.
Tako stari kengur i žuti pas dingo ostadoše na sred Australije, jedan drugog okrivlјujući:
— Tome si ti kriv!

POČETAK OKLOPNIKA


Ovo je, o najmilija moja, još jedna priča o dalekim i davnim vremenima. Na obalama mutnog Amazona živeo je bockavi i bodlјikavi jež, i jeo lјuskave puževe i tome slično. Taj jež je imao prijatelјa, trapavu i tvrdu kornjaču, koja je isto tako živela na obalama mutnog Amazona i jela zelenu salatu i tome slično. I tako je to bilo u redu, o najmilija moja. Vidiš li?
Osim toga, i u isti mah, u tim dalekim i davnim vremenima živeo je i šareni jaguar, na obalama mutnog Amazona; i jeo je sve što uhvati. Kada nije uspeo da uhvati jelena ili majmuna, jeo je žabe i bube; a kada nije uspeo da uhvati ni žabe ni bube, odlazio je svojoj mami jaguar, pa mu je ona objašnjavala kako da jede ježeve i kornjače.
Rekla mu je ko zna koliko puta, lјupko mašući repom:
Sine moj, kad nađeš ježa, moraš ga baciti u vodu, pa će se odmotati, a kad nađeš kornjaču, moraš je šapom iščeprkati iz oklopa.
I tako je to bilo u redu, najmilija moja.
Jedne divne noći na obalama mutnog Amazona šareni jaguar nađe bodlјikavog, bockavog ježa i trapavu, tvrdu kornjaču kako sede pod deblom nekog oborenog stabla. Pošto nisu mogli da pobegnu, bodlјikavi i bockavi savi se u klupko, jer je bio jež, a trapava i tvrda kornjača uvuče glavu i noge što više u oklop, zato što je bila kornjača. I tako je to bilo u redu, najmilija moja. Vidiš li?
— Pažlјivo me slušajte, — reče šareni jaguar — jer je ovo vrlo važno. Moja mama mi je rekla da ježa, kad ga sretnem, bacim u vodu, pa će se odmotati; a kad sretnem kornjaču, treba da je šapom iščeprkam iz oklopa. Ko je od vas dvoje jež, a ko kornjača, jer to, tako mi šara, uopšte ne znam.
— Jesi li siguran šta ti je mamica rekla? — upita bockavi i bodlјikavi jež. — Jesi li sasvim siguran? Možda je rekla da kornjaču, kad je odmotaš, moraš iščeprkati oklopom iz vode; a kad šapom sretneš ježa, moraš ga baciti na oklop.
— Jesi li siguran šta ti je mamica rekla? — prihvati i trapava i tvrda kornjača. — Jesi li sasvim siguran? Možda je rekla da vodu, kad sretneš ježa, baciš u šapu; a kad oklopiš kornjaču, moraš je odmotati dok se ne iščeprka.
— Mislim da uopšte nije bilo tako, — odgovori šareni jaguar, malo zbunjen — ali molim vas da to ponovite jasnije.
— Kad šapom iščeprkaš vodu, odmotaš je ježom — opet će bockavi i bodlјikavi. — Zapamti to, jer je mnogo važno.
— Ali, — nastavi kornjača — kad meso vadiš šapom, moraš ga bacati u kornjaču. Zar ne razumeš?
— Prosto me šare bole od toga, — reče šareni jaguar — a osim toga, uopšte vas nisam pitao za savet. Samo sam pitao ko je od vas dvoje jež, a ko kornjača.
— To ti ja neću reći, — odgovori bockavi i bodlјikavi — ali možeš me iščeprkati iz mog oklopa, ako hoćeš.
Aha! — uzviknu šareni jaguar. — Sada znam da si ti kornjača. Mislio si da se izvučeš. Bogme nećeš.
Šareni jaguar brzo zamahnu svojom mekanom šapom, baš kad se bockavi i bodlјikavi savio u klupko, pa je svoju mekanu šapu, razume se, prosto načičkao bodlјama. Da mu muka bude još veća, odbacio je bockavog i bodlјikavog daleko, daleko u šumu i grmlјe gde je bilo suviše tamno da bi ga našao. Naravno, svoju mekanu šapu smesta je gurnuo u usta, pa mu je bilo još gore. Čim mu se vratio glas, reče:
— Sada znam da on nije kornjača. Ali... — zbunjeno se počeša po glavi šapom bez bodlјa — kako da znam da je ovo kornjača?
— Ali, ja sam stvarno kornjača — odgovori trapava i tvrda. — Mama je bila sasvim u pravu. Rekla je da me šapom iščeprkaš iz oklopa. Lati se posla.
— To nisi rekla malopre — nepoverlјivo će šareni jaguar, isisavajući bodlјe iz šape. — Rekla si nešto sasvim drugo.
— Recimo da ti kažeš da sam ja rekla da je ona rekla nešto sasvim drugo, ja u tome ne vidim nešto drugo; jer ako je ona rekla ono što ti kažeš da sam ja rekla da je rekla, to je sasvim isto kao da sam ja rekla ono što je ona rekla da je rekla. S druge strane, ako misliš da je ona rekla da me odmotaš čeprkanjem, umesto da me šapom poklopiš u vodu, šta ja tu mogu?
— Ali, rekla si da hoćeš da te šapom iščeprkam iz oklopa — reče šareni jaguar.
— Ako malko razmisliš, videćeš da tako nešto uopšte nisam rekla. Rekla sam da je tvoja mama rekla da me šapom iščeprkaš iz oklopa — odgovori trapava i tvrda.
— Šta će biti ako to uradim? — upita jaguar vrlo obazrivo.
— Ne znam, jer me dosad još niko nije iščeprkao iz oklopa. Ali iskreno ti kažem, ako hoćeš da otplivam, jednostavno me baci u vodu.
— To ti ne verujem — podozrivo će jaguar. — Tako si zamešala sve ono što mi je mama rekla da uradim s onim što si me pitala jesam li siguran da ona nije rekla, da prosto više ne znam da li sedim na glavi ili na svom šarenom repu; a sad mi kažeš nešto što mogu da razumem, pa sam se još više zapetlјao. Mama mi je rekla da jedno od vas dvoje treba da bacim u vodu, a kako ti, izgleda, tako mnogo želiš da te bacim, mislim da, u stvari, nećeš da te bacim. Dakle, skači u mutni Amazon, i to brzo.
— Upozoravam te da mamica neće biti zadovolјna time. I nemoj joj reći da ti nisam rekla — odgovori trapava i tvrda, kao uplašeno.
— Ako još jedanput zucneš o onome što mi je mama rekla... — poče jaguar, ali ne dovrši, jer trapava i tvrda tiho zaroni u mutni Amazon, otpliva daleko pod vodom i izađe na obalu gde je bockavi i bodlјikavi čekao.
— Zamalo da platim glavom — reče bockavi i bodlјikavi. — Šta si mu rekla, ko si?
— Istinu sam mu kazala da sam prava kornjača, ali nije mi verovao, pa me je naterao da skočim u reku da vidi jesam li zaista ta, i bila sam, a on je iznenađen. Sad je otišao da to kaže svojoj mamici. Čuješ li ga?
Slušali su kako šareni jaguar riče gore dole, po šumi, dok mu mamica nije došla.
— Sine, sine! — reče mu majka ko zna koji put, lјupko mašući repom. — Šta si to uradio što nije trebalo da uradiš?
— Pokušao sam da iščeprkam nešto što je reklo da hoće da ga šapom iščeprkam iz oklopa, pa mi je šapa puna bodlјi — odgovori šareni jaguar.
— Sine, sine! — opet će majka ko zna koji put, lјupko mašući repom. — Po bodlјama u tvojoj mekanoj šapi vidim da to mora da je bio jež. Trebalo je da ga baciš u vodu.
— To sam učinio s onim drugim stvorenjem; a ono je reklo da je kornjača, a ja mu nisam verovao, a bilo je sasvim tačno, pa je ono zaronilo u mutni Amazon i više neće da izroni, a ja uopšte nemam šta da jedem i mislim da treba da se preselimo negde drugde. Suviše su lukavi na mutnom Amazonu za mene ovako jadnog!
— Sine, sine! — ponovo će majka ko zna koji put, lјupko mašući repom. — Dobro slušaj i upamti šta ću ti reći. Jež se smota u klupko pa mu bodlјe smesta štrče na sve strane. Po tome ćeš poznati ježa.
— Ta stara gospođa ne dopada mi se baš ni najmanje — reče bockavi i bodlјikavi, sedeći u senci nekakvog krupnog lista. — Šta li još zna?
— Kornjača ne može da se smota u klupko — nastavi mama jaguar, po ko zna koji put, lјupko mašući repom. — Ona samo uvuče glavu i noge u oklop. Po tome ćeš poznati kornjaču.
— Ta stara gospođa ne dopada se ni meni ni malkice — zabrinuto će trapava i tvrda kornjača. — Čak ni šareni jaguar neće moći da zaboravi to objašnjenje. Baš je šteta što ne umeš da plivaš, bockavi i bodlјikavi.
— Ništa mi ne govori — reče bockavi i bodlјikavi. — Samo pomisli da bi bilo mnogo bolјe kada bi umela da se smotaš u klupko. Baš smo u sosu! Slušaj šarenog jaguara.
Šareni jaguar sedeo je na obali mutnog Amazona, sisao bodlјe iz svoje šape i mrmlјao samom sebi:
„Pliva, a ne ume da se sklupča — trapava i tvrda kornjača! Ne pliva, a ume da se sklupča — bockavi i bodlјikavi jež!“
— To neće zaboraviti nikada uzdahnu bockavi i bodlјikavi. — Drži mi bradu nad vodom, trapava i tvrda. Pokušaću da naučim da plivam. Može mi dobro doći.
— Odlično! — oduševi se trapava i tvrda. I tako je bockavom i bodlјikavom držala bradu nad vodom, a bockavi i bodlјikavi koprcao se u mutnom Amazonu.
— Još će od tebe biti odličan plivač — reče trapava i tvrda zadovolјno. — Ako mi malko odrešiš ploče na leđima, probaću da se sklupčam. Može mi dobro doći.
Bockavi i bodlјikavi odreši ploče na kornjačinim leđima, pa se trapava i tvrda savijala i upinjala i uspela da se malkice savije.
— Odlično! — uzviknu bockavi i bodlјikavi. — Ali, mislim da je za danas dosta. Sva si pomodrela od naprezanja. Molim te, povedi me u vodu još jedanput, pa ću vežbati onaj zamah sa strane, koji je, po tvom, tako jednostavan.
I tako je bockavi i bodlјikavi vežbao, a trapava i tvrda plivala pored njega.
— Odlično! — uzviknu trapava i tvrda. — Još malo vežbanja, pa ćeš plivati kao pravi kit. Sad budi dobar, odreši mi ploče na leđima i spreda za još dve rupe, da pokušam ono zadivlјujuće savijanje, koje je, po tvom, tako jednostavno. Što će se šareni jaguar iznenaditi!
— Odlično! — uzviknu bockavi i bodlјikavi, sav mokar od mutnog Amazona. — Časna reč, prosto ne verujem da nisi iz moje rođene porodice. Rekla si dve rupe, je li? Samo bez toga grčenja, molim te, i nemoj da stenješ tako glasno, da nas šareni jaguar ne čuje. Kad budeš gotova, hoću da pokušam ono dugo ronjenje pod vodom, koje je, po tvom, tako jednostavno. Što će se šareni jaguar iznenaditi!
Zatim je bockavi i bodlјikavi ronio, a trapava i tvrda ronila pored njega.
— Odlično! — uzviknu trapava i tvrda pošto su se vratili na obalu. — Još malo vežbanja kako da zadržiš dah, pa ćeš moći da se nastaniš na dno mutnog Amazona. A sad da ja probam da omotam zadnje noge oko ušiju, što je, po tvom, tako naročito udobno. Što će se šareni jaguar iznenaditi!
— Odlično! — uzviknu bockavi i bodlјikavi, pošto je kornjača izvela i to. — Samo, to ti malko napinje ploče na leđima. Sad se prosto preklapaju, umesto da leže jedna pored druge.
— O, to je od vežbanja — objasni trapava i tvrda.
— Zapazila sam da tvoje bodlјe kao da se stapaju jedna u drugu, pa sve više ličiš na nekakvu šišarku, a sve manje na kestenovu lјusku kao dosad.
— Je li! — zadovolјno će bockavi i bodlјikavi.
— To je zato što sam se kiselio u vodi. O, što će se šareni jaguar iznenaditi!
I nastavili su da vežbaju, pomažući jedno drugom, sve do jutra. Kad je sunce odskočilo, odmorili su se i osušili. Posle su videli da su oboje sasvim drugačiji no što su bili.
— Bockavi i bodlјikavi, — reče kornjača posle doručka — više nisam onakva kakva sam bila juče, ali mislim da ću šarenom jaguaru još zadati glavobolјe.
— Baš sam to i ja pomislio ovoga časa — odgovori bockavi i bodlјikavi. — Mislim da su krlјušti neuporedivo bolјe od bodlјi..., a da i ne govorim o plivanju. O, baš će se šareni jaguar iznenaditi! Hajde da ga nađemo.
Posle nekog vremena našli su šarenog jaguara kako još liže svoju mekanu šapu koju je prošle noći povredio. Ugledavši ih, tako se zgranuo da se triput prevrnuo natraške preko svog šarenog repa, bez zastajkivanja.
— Dobro jutro! — pozdravi bockavi i bodlјikavi.
— Kako ti je draga i lјupka mamica jutros?
— Zdrava je i dobro, hvala na pitanju — promuca šareni jaguar. — Ali, molim vas da mi oprostite što trenutno ne mogu da se setim vašeg imena.
— To nije lepo od tebe, — prekori ga bockavi i bodlјikavi — s obzirom na to što si juče pokušao da me šapom iščeprkaš iz oklopa.
— Ali vi niste imali oklop. Imali ste bodlјe
— zbunjeno će šareni jaguar. — Znam da su bile bodlјe. Pogledajte moju šapu!
— Meni si rekao da skočim u mutni Amazon i udavim se — prekori ga trapava i tvrda. — Zašto si danas tako nevaspitan i zaboravan?
— Zar se ne sećaš šta ti je mama rekla — viknu bockavi i bodlјikavi, pa izrecitova:
„Pliva, a ne ume da se sklupča — trapava i tvrda kornjača!
Ne pliva, a ume da se sklupča — bockavi i bodlјikavi jež!“
Zatim se oboje saviše u klupko i počeše da se kotrlјaju okolo-naokolo šarenog jaguara, dok mu se oči ne zavrteše u glavi kao prave pravcate vrteške.
Sav u čudu, šareni jaguar ode i nađe svoju mamu.
— Mama, — reče — danas su u šumi dve nove životinje, pa ona za koju si rekla da ne ume da pliva, stvarno pliva, a ona za koju si rekla da ne ume da se smota u klupko, stvarno se smota u klupko; a izgleda da su međusobno podelile bodlјe, jer su obe pokrivene krlјuštima, umesto da je jedna glatka i druga vrlo bodlјikava; a osim toga, kotrlјaju se okolo-naokolo u krugovima, pa mi je zlo.
— Sine, sine! — reče mama jaguar, po ko zna koji put, lјupko mašući repom. — Jež je jež i ne može da bude drugo do jež; a kornjača je kornjača i nikada ne može da bude nešto drugo.
— Ali ono nije jež, a nije ni kornjača. Pomalo je od oboje i ne znam mu pravo ime.
— Koješta! — lјutnu se mama jaguar. — Sve ima svoje pravo ime. Nazovi ga „oklopnik“ dok mu ne doznaš pravo ime. I ostavi ga na miru.
I tako je šareni jaguar poslušao svoju mamu, naročito ono da ih ostavi na miru. Najčudnije je od svega da od tog dana do dana današnjeg, o najmilija moja, niko na obalama mutnog Amazona ne zove bockavog i bodlјikavog i trapavu i tvrdu drugačije do oklopnik ili na španskom „armadilo“. Ima ježeva i kornjača i na drugim mestima, razume se (ima ih i u mojoj bašti), ali oni stvarno stari i lukavi, sa krlјuštima prekloplјenim jedna preko druge, kao borove šišarke, koji su živeli na obalama mutnog Amazona u one daleke i davne dane uvek se zovu oklopnici, jer su bili tako snalažlјivi.
Tako je to u redu, najmilija moja. Vidiš li?

KAKO JE NAPISANO PRVO PISMO


Mnogo davno, najmilija moja, postojao je praistorijski čovek, koji je pećinasto živeo u pećini. Na sebi je imao vrlo malo odeće, nije umeo da čita i nije umeo da piše, a to nije ni hteo. Bio je sasvim srećan, osim kad je bio gladan. Ime mu je bilo Tegumaj Bopsulaj, što znači „Čovek koji ne korača brzo“, ali mi ćemo ga, o najmilija moja, zvati jednostavno Tegumaj. Ime njegove žene bilo je Tešumaj Tevindrou, što znači „Gospođa koja mnogo pita“, ali mi ćemo je, o najmilija moja, zvati jednostavno Tešumaj. A ime njihove kćerčice bilo je Tafimaj Matelumaj, što znači „Malo nevaspitano stvorenje kome treba isprašiti tur“, ali ja ću je zvati Tafi. Zato što je bila najmilija tati Tegumaji i mamici Tešumaji, nisu joj prašili tur ni upola onoliko koliko bi joj to valјalo. Svi troje bili su vrlo srećni i zadovolјni. Čim je Tafi naučila da trčkara okolo, išla je svuda sa svojim tatom Tegumajem, pa se ponekad nisu vraćali u pećinu sve dok ne ogladne. Onda bi ih mama Tešumat dočekala:
— Pobogu, gde ste vas dvoje bili, kad ste se tako strašno isprlјali? Istina, Tegumaje moj, nisi ništa bolјi od moje Tafi.
E, sad dobro pazi i slušaj!
Jednoga dana Tegumaj Bopsulaj ode dole preko Močvare dabrova do reke Vagaj da koplјem ulovi šarana za ručak, i Tafi pođe sa njim. Tegumajevo koplјe bilo je od drveta s ajkulinim zubima na vrhu i pre no što je ulovio ijednu ribu, slučajno je jako gurnuo koplјe na dno reke i ono se polomilo po sred sredine. Bili su kilometre i kilometre daleko od kuće (naravno, ručak su poneli sa sobom u torbici), a Tegumaj je zaboravio da ponese još neko koplјe.
— Sada smo u gadnoj nevolјi! — uzviknu Tegumaj. — Treba mi pola dana da ovo popravim.
— Eno ti tvog velikog crnog koplјa kod kuće — reče Tafi. — Daj da ja otrčim natrag u pećinu i zamolim mamicu da mi ga da.
— To je predaleko za tvoje debele nožice — odgovori Tegumaj. — Osim toga, mogla bi upasti u Močvaru dabrova i udaviti se. Moramo se suočiti i s ovom nevolјom.
Zatim sede, izvadi kožnu torbicu za krplјenje, punu jelenskih žila, traka kože, grudvi pčelinjeg voska i smole, i poče da krpi koplјe. I Tafi sede, nožne palčeve zaroni u vodu a bradu u šake, i duboko se zamisli. Zatim reče:
— Slušaj, tata, baš je „daviš„ nezgodno što ni ti ni ja ne umemo da pišemo, je li? Da to umemo, mogli bismo poslati poruku za drugo koplјe.
— Tafi, — odgovori Tegumaj strogo — koliko puta ti moram ponavlјati da ne govoriš šatrovački? „Daviš“ nije lepa reč... ali bilo bi zaista zgodno, kad si to već spomenula, da možemo da pišemo kući.
Utom obalom naiđe neki neznanac, ali on je bio iz dalekog plemena Tevara i nije znao ni reči Tegumajevog jezika. Zastao je na obali i nasmejao se Tafi, jer je i sam imao devojčicu kod kuće. Tegumaj izvuče gužvu jelenskih žila iz torbe za krplјenje i nastavi da krpi svoje koplјe.
— Hodi ovamo! — pozva Tafi neznanca. — Znaš li ti gde moja mamica stanuje?
Neznanac odgovori „Am!“ jer je, kao što znaš, bio Tevar.
— Šašo! — lјutnu se Tafi i lupi nogom o zemlјu, jer je videla jato vrlo velikih šarana kako plivaju uzvodno baš sada kad njen tata nije mogao da upotrebi svoje koplјe.
— Ne dosađuj odraslima — reče Tegumaj, tako zauzet krplјenjem koplјa da se i ne okrenu.
— Ne dosađujem — odgovori Tafi. — Samo hoću da učinim ono što hoću da učinim, a on neće da me razume.
— Onda ne dosađuj meni — promrmlјa Tegumaj, usta punih jelenskih žila koje je vukao i zatezao.
Neznanac — bio je to čistokrvni Tevar — sede na travu, pa mu Tafi pokaza šta njen tata radi. Neznanac pomisli:
„Ovo je izvanredno dete. Treska nogom na mene i bekelјi se. Ona mora da je kći onog plemenitog poglavice koji je tako veličanstven da uopšte neće ni da me pogleda.“
Zato se osmehnu još učtivije.
— E, — reče Tafi — hoću da odeš mojoj mami, jer su ti noge duže od mojih i nećeš upasti u Močvaru dabrova, i zamoliš je da ti da tatino drugo koplјe... ono sa crnim držalјem što visi nad našim ognjištem.
Neznanac (a bio je pravi Tevar) pomisli: „Ovo je vrlo, vrlo izvanredno dete. Mlatara rukama i viče na mene, ali ne razumem ni reči od onoga što mi govori. Ali ako ne učinim to što ona hoće, mnogo strahujem da se taj gordi poglavica, „Čovek koji posetiocima okrene leđa“, ne nalјuti.“
Zato ustade, otkinu velik i plјosnat komad kore sa breze i pruži ga Tafi. Učinio je to, najmilija moja, da pokaže da mu je srce čisto kao ta bela brezova kora i da ne smera neko zlo; ali Tafi to nije sasvim razumela.
— O! — uzviknu Tafi. — Sad razumem! Hoćeš da ti dam adresu stana moje mame? Razume se, ja ne umem da pišem, ali umem da crtam, kad imam nešto oštro da time grebem. Molim te, pozajmi mi taj ajkulin zub sa tvoje ogrlice.
Neznanac (a bio je pravi pravcati Tevar) ništa ne reče, pa Tafi diže ručicu i cimnu divnu ogrlicu od zrnaca, semenki i ajkulinih zuba oko njegovog vrata.
Neznanac pomisli: „Ovo je vrlo, vrlo, vrlo izvanredno dete. To je čaroban ajkulin zub na mojoj ogrlici i uvek su mi govorili da će se svako ko ga dirne bez mog odobrenja smesta naduti ili rasprsnuti. Ali ovo se dete nije ni nadulo ni rasprsnulo, a taj važni poglavica, „Čovek koji strogo gleda svoja posla“, koji se još uopšte nije osvrnuo na mene, kao da se ne boji da će se ona naduti ili rasprsnuti. Moram da budem učtiviji.“
Zato Tafi dade ajkulin zub, a ona se opruži na stomak, mašući nogama po vazduhu, kao što to neki čine na podu u trpezariji kad hoće da crtaju, i reče:
— Sad ću ti nacrtati nekoliko lepih slika! Smeš da mi gledaš preko ramena, ali ne smeš da me gurneš. Najpre ću nacrtati tatu kako lovi ribu. Nije baš tačno kao on, ali mama će znati ko je, jer sam mu koplјe nacrtala slomlјeno. E, sad ću nacrtati ono drugo koplјe koje mu je potrebno, ono koplјe sa crnim držalјem. Izgleda kao da je zabodeno u tatina leđa, ali to je zato što se ajkulin zub okliznuo i što ova kora nije dosta velika. To je koplјe koje hoću da doneseš; zato ću nacrtati sliku same sebe. Kosa mi ne štrči kao što sam je nacrtala, ali tako je lakše crtati. Sad ću nacrtati tebe. Ja mislim da si ti stvarno vrlo zgodan, ali ne mogu te nacrtati lepo na slici, pa se ne smeš uvrediti. Jesi li se uvredio?
Neznanac (a bio je izistinski Tevar) učtivo se osmehnu i pomisli:
„Mora da će se negde voditi velika bitka, pa mi ovo izvanredno dete, koje je uzelo moj čarobni ajkulin zub, ali se nije ni nadulo ni rasprsnulo, govori da pozovem celo pleme velikog poglavice da mu pomogne. On je sigurno veliki poglavica, inače bi se osvrnuo na mene.“
Gledaj, — reče T afi crtajući vrlo marlјivo i dosta škrabavo — sad sam nacrtala tebe i koplјe koje tata hoće, stavila sam u tvoju ruku, koliko da te podsetim da treba da ga doneseš. Sad ću ti pokazati kako da nađeš stan moje mame. Ideš napred dok ne dođeš do dva stabla (ovo su stabla), zatim ideš preko brda (to je brdo), a zatim dođeš do Močvare dabrova pune dabrava. Nisam nacrtala sve dabrove, jer ne umem da crtam dabrove, ali nacrtala sam im glave, a samo to ćeš i videti od njih kad prelaziš preko močvare. I pazi da ne upadneš u močvaru! Naša pećina je odmah iza Močvare dabrova. U stvari, nije visoka kao brdo, ali ne umem da crtam vrlo maleno. To je moja mama napolјu. Ona je lepa. Ona je najnajlepša mama na svetu, ali se neće uvrediti kad vidi kako sam je obično nacrtala. Biće mnogo zadovolјna što umem da crtam. Ako slučajno zaboraviš, nacrtala sam ispred naše pećine koplјe koje tata hoće. Ono je, u stvari, unutra, ali pokaži sliku mojoj mami i ona će ti ga dati. Nacrtala sam je s rukama uvis, jer znam da će se mnogo obradovati kad te vidi. Slika je zaista divna, zar ne? I jesi li dobro razumeo, ili treba da ti opet objasnim?
Neznanac (a bio je stvarno Tevar) pogleda sliku i stade da svom snagom klima glavom. Reče u sebi:
„Ako ne dovedem pleme ovog velikog poglavice da mu pomogne, ubiće ga neprijatelјi koji dolaze sa svih strana sa koplјima. Sad razumem zašto se veliki poglavica pravio da me ne vidi! Strahovao je da se neprijatelјi ne kriju u grmlјu, pa će videti da mi predaje poruku. Zato je okrenuo leđa i pustio da mi ovo pametno i izvanredno dete nacrta strašnu sliku njegove nevolјe. Idem da mu njegovo pleme dovedem u pomoć.“
Čak nije ni upitao Tafi da mu pokaže na koju stranu treba da ide, već je kao vetar odjurio u grmlјe, držeći brezovu koru u ruci, a Tafi je vrlo zadovolјno sela i gledala za njim.
— Šta si radila, Tafi? — upita Tegumaj. Zakrpio je koplјe i oprezno mahao njime tamo-amo.
— Nešto sam uredila onako po svome, tatice dragi, — odgovori Tafi. — Ako me ne ispituješ, ubrzo ćeš doznati šta je to bilo i iznenadićeš se. I ne znaš koliko ćeš se iznenaditi, tata! Obećaj da ćeš se iznenaditi.
— Dobro — reče Tegumaj rasejano i nastavi da lovi ribu.
Neznanac — jesi li znala da je bio Tevar? — odjurio je sa slikom i trčao dosta kilometara dok nije sasvim slučajno naišao na Tešumaj Tevindrou kako na vratima svoje pećine razgovara sa nekim drugim praistoriskim gospođama koje su joj svratile na praistorijski ručak. Tafi je mnogo ličila na Tešumaj, naročito gornjim delom lica i očima, pa se neznanac — uvek Tevar od glave do pete — učtivo nasmešio i Tešumaji predao onu brezovu koru. Trčao je svom snagom, pa je drhtao i noge su mu bile izgrebene od trnja, ali ipak se upinjao da bude učtiv.
Čim je Tešumaj pogledala sliku, vrisnula je kao van sebe i poletela na neznanca. One ostale praistoriske gospođe smesta su ga oborile i svih šest sele na njega u dugačkom redu, a Tešumaj ga je čupala za kosu.
— Sve mi je jasno, kao da piše na nosu ovog neznanca! — dreknu Tešumaj. — On je koplјima načičkao mog Tegumaja i tako uplašio jadnu Tafi da joj se sva kosa digla na glavi; a ni to mu nije bilo, dosta, nego mi je još doneo strašnu sliku kako je to učinio. Pogledajte!
Pokazala je sliku svim onim praistoriskim gospođama što su strplјivo sedele na neznancu, pa nastavila:
— Evo mog Tegumaja sa prebijenom rukom; evo koplјa zabodenog u njegova leđa; evo čoveka koji se sprema da hitne koplјe; evo drugog čoveka koji je hitnuo koplјe iz pećine, a evo čitavog čopora lјudi — (to su u stvari bili Tafini dabrovi, ali su dosta ličili na lјude) — koji dolaze Tegumaju s leđa. Zar nije jezivo!
— Strašno jezivo! — uzviknuše gospođe pa neznancu napuniše kosu blatom (što ga iznenadi), udaraše po bučnim plemenskim bubnjevima i sazvaše na okup sve poglavice Tegumajevog plemena, sa njihovim starešinama i glavešinama, sve vođe, kolovođe i prvake njihovog plemenskog uređenja, kao i sve vračeve, čarobnjake, vešce, ćiribu-ćiribare, i sve ostale iz plemena, koji rešiše da ih neznanac, pre no što mu otkinu glavu, smesta odvede na reku i pokaže gde je sakrio jadnu Tafi.
Dotle se neznanac (uprkos tome što je bio Tevar) stvarno uvredio. Kosu su mu sasvim ulepili blatom; kotrlјali su ga gore-dole po čvornovatom šlјunku; sedele su na njemu, njih šest, u dugačkom redu; lupetali su i dumbetali po njemu da je jedva disao. Mada im nije znao jezik, bio je gotovo siguran da imena kojima su ga one praistorijske gospođe nazivale nisu nimalo priličila gospođama. Ali, ćutao je dok se celo Tegumajevo pleme nije okupilo, a zatim ih je poveo natrag na obalu reke Vagaj. Tamo su zatekli Tafi kako pravi vence od krasulјaka i Tegumaja kako svojim okrplјenim koplјem oprezno nabada šarančiće.
— Zaista si brz! — dočeka ga Tafi. — Ali zašto si doveo toliki svet? Tatice dragi, ovo je moje iznenađenje. Da li si iznenađen, tata?
— I te kako! — odgovori Tegumaj. — Ali to mi je upropastilo ceo ribolov za danas. Ali, Tafi, tu se sjatilo celo naše drago, lјubazno, dobro, čisto i tiho pleme.
To je bilo tačno. Napred su išle Tešumaj Tevindrou i one praistorijske gospođe čvrsto držeći neznanca kome je kosa bila puna blata (iako je bio Tevar). Iza njih su išli glavni poglavica, poglavica, potpoglavica i zamenik potpoglavice (svi naoružani do gornjih zuba), pa vojskovođe i vojnici, pa četovođe sa svojim četama i vođe sa svojim vodovima, a na začelјu tih glavešina išli su vračevi i čarobnjaci i vešci i ćiribu-ćiribari (i oni naoružani do zuba). Iza njih otegnulo se pleme po starešinstvu, od vlasnika četiri pećine (po jedne za svako godišnje doba), svoje lične jelenske staze i dva buka za lov na losose, do feudalnih slobodnjaka, isturenih vilica, sa ko bajagi pravom na pola medveđeg krzna u zimskim noćima, sedam koraka od vatre, i bespravnih kmetova vezanih za zemlјu, sa doživotnom dozvolom upotrebe ostrugane šuplјe kosti, koja posle smrti korisnika prelazi u vlasništvo gospodara, odnosno kmeta (je li da je to bilo divno, sve te krupne reči, najmilija moja). Bili su svi tamo, skačući i galameći, plašeći svu ribu dvadesetak kilometara uzvodno i nizvodno, pa im Tegumaj zahvali sočnim praistorijskim rečnikom.
Onda Tešumaj Tevindrou dotrča i zaista mnogo izlјubi i izgrli Tafi. Ali, glavni poglavica Tegumajevog plemena zgrabi Tegumaja za perje u čuperku na vrhu njegove glave i dobro ga prodrmusa.
— Objasni! Objasni! Objasni! — dreknu celo Tegumajevo pleme u glas.
— Zaboga i pobogu! — lјutnu se Tegumaj. —Pusti mi čuperak! Zar čovek ne sme ni da slomi svoje koplјe za šarane, a da mu se celo slatko pleme ne popne na glavu? Baš ste dosadni!
— Ne verujem da ste uopšte doneli tatino koplјe sa crnim držalјem — reče Tafi. — I šta to radite sa mojim dobrim neznancem?
Celo pleme lupalo je po njemu, po dvoje i troje i desetoro, na smenu, a on je samo kolutao očima, okolo-naokolo, hvatao dah i pokazivao na Tafi.
— Gde su one hulјe što su te probole koplјima, dušo? — upita Tešumaj Tevindrou svog Tegumaja.
— Nije ih ni bilo — odgovori Tegumaj. — Jutros mi je jedini gost bio taj jadnik kojeg pokušavate da umlatite. Jeste li se najeli bunike, ili su vam vrane popile mozak, o pleme Tegumajevo?
— Doneo je jezivu sliku — odgovori glavni poglavica. — Sliku na kojoj si ti načičkan koplјima.
— Ovaj..., ovaj... možda bi trebalo da objasnim da sam mu ja dala tu sliku — promuca Tafi, ne osećajući se baš najbolјe.
— Ti, — zgranu se Tegumajevo pleme uglas. — Malo nevaspitano stvorenje kome bi trebalo isprašiti tur! Ti?
— Tafi, dušo, bojim se da smo malko nagrabusili — reče njen tata i zagrli je, pa se nije plašila.
— Objasni! Objasni! Objasni! — dreknu glavni poglavica Tegumajevog plemena, skačući od besa.
— Htela sam da neznanac donese tatino koplјe, pa sam ga nacrtala — odgovori Tafi. — Nije ih bilo puno. Bilo je samo jedno koplјe. Nacrtala sam ga triput, za svaki slučaj. Nisam kriva što je izgledalo kao da je zabodeno tati u glavu... nije bilo mesta na brezovoj kori; a ono što je mama nazvala hulјama, to su moji dabrovi. Nacrtala sam ih da mu pokažem put preko močvare; nacrtala sam mamu pred ulazom u pećinu kako je sva zadovolјna što je on dobar neznanac i mislim da ste najgluplјi lјudi na svetu — lјutnu se Tafi. — On je mnogo dobar čovek. Zašto ste mu kosu napunili blatom? Operite ga!
Svi su dugo ćutali, sve dok glavni poglavica nije prsnuo u smeh. Zatim je neznanac (koji je bar bio Tevar) prsnuo u smeh; zatim je Tegumaj prsnuo u smeh i valјao se obalom od smeha; zatim je celo pleme prsnulo u smeh i smejalo se da pukne i da se iskida od smeha. Jedino se Tešumaj Tevindrou i one praistorijske gospođe nisu smejale. Bile su vrlo učtive prema svojim muževima i samo ponavlјale: „Šašavi!“
Naj kraju glavni poglavica Tegumajevog plemena uzviknu, viknu i otegnu:
— O, malo nevaspitano stvorenje kome bi trebalo isprašiti tur, pronašla si veličanstven izum!
— To nisam mislila da uradim; samo sam htela tatino koplјe sa crnim držalјem — reče Tafi.
— Svejedno. To je zaista veličanstven izum i lјudi će ga jednog dana nazvati pisanje. Zasad, to su samo slike, a slike se, kako smo se danas uverili, ne protumače baš uvek onako kako to treba. Ali doći će vreme, o malecka Tegumajeva, kad ćemo napraviti slova ... sva slova azbuke ... i kad ćemo umeti i da čitamo i da pišemo i tada ćemo uvek reći tačno ono što hoćemo da kažemo, bez ikakvih grešaka. Neka praistorijske gospođe operu blato iz neznančeve kose!
— To će me obradovati, — reče Tafi — jer, na kraju, iako ste doneli sva ostala koplјa iz Tegumajevog plemena, sve do jednog, zaboravili ste tatino koplјe sa crnim držalјem.
Na to glavni poglavica opet uzviknu, viknu i otegnu:
— Tafi, dušo, drugi put kad napišeš pismo u slikama, pošalјi sa njim i nekoga ko zna naš jezik, da objasni šta ono znači. Meni to ne smeta, jer sam glavni poglavica, ali vrlo je nezgodno ostalom plemenu Tegumajevom i, kao što vidiš, iznenađuje neznanca.
Zatim su usvojili neznanca (čistokrvnog Tevara iz plemena Tevar) u Tegumajevo pleme, jer je bio lepo vaspitan i nije digao dreku zbog blata kojim su mu one gospođe napunile kosu. Ali, od toga dana do dana današnjeg (a valјda je Tafi tome kriva), vrlo je malo devojčica volelo da uči da čita i piše. Većina ih radije crta i švrlјa kojekud sa svojim tatom — baš kao Tafi.

RAK KOJI SE IGRAO MOREM


Pre dalekih i davnih vremena, o najmilija moja, bilo je vreme samih početaka. To je bilo u dane kad je najstariji čarobnjak sve spremao. Najpre je spremio zemlјu, zatim more, a onda je svim životinjama rekao da mogu da izađu i igraju se. Životinje su upitale:
— Čarobnjaku najstariji, šta da se igramo?
A on je odgovorio:
— Pokazaću vam šta da se igrate.
Uzeo je slona — koliko god je slonova bilo — i rekao:
— Igraj se da si slon.
A slon, koliko god je slonova bilo, igrao se da je slon.
Uzeo je dabra — koliko god je dabrova bilo — i rekao:
— Igraj se da si dabar.
A dabar, koliko god je dabrova bilo, igrao se daje dabar.
Uzeo je kravu — koliko god je krava bilo — i rekao:
— Igraj se da si krava.
A krava, koliko god je krava bilo, igrala se da je krava.
Uzeo je kornjaču — koliko god je kornjača bilo — i rekao:
— Igraj se da si kornjača.
A kornjača, koliko god je kornjača bilo, igrala se da je kornjača.
Jedno po jedno, uzeo je sve životinje i ptice i ribe i rekao im šta da se igraju.
Predveče, kad lјudi i životinje postaju nestrplјivi i umorni, dođe čovek sa svojom rođenom devojčicom kćerčicom, jeste, sa svojom rođenom najmilijom devojčicom kćerčicom na ramenu, i upita:
— Kakva je to igra, najstariji čarobnjače? A čarobnjak odgovori:
— Sine Adamov, ovo je igra samog početka, a ti si suviše pametan za ovu igru.
Čovek mu mahnu rukom i odgovori:
— Jeste, ja sam suviše pametan za tu igru, ali pazi pa učini da me sve životinje slušaju.
Dok su oni razgovarali, rak Pau Ama, na koga je došao red u toj igri, pobegao je u more, rekavši u sebi:
„Igraću se svoje igre sam u dubokom moru i nikada neću slušati tog sina Adamovog.“
Niko ga nije video kada je pobegao, osim devojčice kćerčice koja je sedela na čovekovom ramenu. Igra je išla dalјe sve dok i poslednja životinja nije dobila svoje naređenje, pa najstariji čarobnjak obrisa sitnu prašinu sa svojih ruku i krenu po svetu da vidi kako se životinje igraju.
Ode na sever, najmilija moja, i vide slonove kako klјovama kopaju i nogama udaraju po lepoj, novoj i čistoj zemlјi koja je bila spremlјena za njih.
— Kun? — upita koliko god je slonova bilo, što je značilo „Je li ovako dobro?“
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak, što je značilo „Sasvim je dobro.“
Zatim najstariji čarobnjak dunu svojim dahom po krupnom kamenu i gomilama zemlјe koje su slonovi iskopali, pa se to pretvori u velike planine Himalaji, koje možeš naći na geografskoj karti.
Ode na istok i nađe krave kako pasu na pašnjaku koji je bio spremlјen za njih. Krave jezikom obuhvate celu šumu u jedan zalogaj, progutaju je i sedoše da preživaju.
— Kun? — upitaše krave.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak.
Zatim dunu dahom po zemlјištu koje su one ogolele i onom na koje su sele, te jedno postade velika Indijska pustinja, a drugo pustinja Sahara, i možeš ih naći na geografskoj karti.
Ode na zapad i nađe dabrove kako prave branu preko ušća širokih reka koje su bile spremlјene za njih.
— Kun? — upitaše dabrovi.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak. Zatim dunu dahom po oborenom drveću i mirnoj vodi, pa od toga postade močvara u Floridi, i možeš je naći na geografskoj karti.
Odatle ode na jug i nađe kornjače kako nogama kopaju po pesku, koji je bio spremlјen. Pesak i kamenje leteli su vazduhom i padali daleko u more.
— Kun? — upitaše kornjače.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak. I tu dunu dahom po onom pesku i kamenju, koji su pali u more, pa od njih postadoše prelepa ostrva Borneo, Celebes, Sumatra, Java i ostala ostrva Malajskog arhipelaga, i možeš i njih naći na geografskoj karti!
Posle svega najstariji čarobnjak srete čoveka na obalama reke Perak i doviknu mu:
— Oj, sine Adamov, slušaju li te sve životinje ?
— Slušaju — odgovori čovek.
— Sluša li te cela zemlјa?
— Sluša — opet će čovek.
— Sluša li te celo more?
— Ne sluša — odgovori čovek. — Jedanput danju i jedanput noću more poteče uz reku Perak i rečnu vodu potisne u šumu, pa mi poplavi kuću, a onda opet jedanput danj i jedanput noću ono poteče niz reku i povuče svu vodu za sobom, pa ostane samo blato, i čamac mi prevrne na bok. Da li je to igra koju si mu rekao da se igra?
— Nije — odgovori najstariji čarobnjak. — To je neka nova i loša igra.
— Pogledaj! — uzviknu čovek.
Tek što to reče, veliko more stisne se uz reku Perak, pritiskujući je pred sobom dok se nije prelila kilometre i kilometre po tamnoj šumi i poplavila čovekovu kuću.
— Ovo ne valјa, — reče najstariji čarobnjak — uzmi čamac, pa ćemo videti ko se to igra morem.
Seli su u čamac, a sa njima i devojčica kćerčica. Čovek je uzeo svoj krivi, talasasti bodež (kris), oštar kao vatra živa i otisnuli se na reku Perak. Zatim more poče da se povlači i povlači, pa čamac povuče iz ušća reke Perak, pored Selangora, pored Malake, Sinvapura, sve dalјe i dalјe, do ostrva Bintang, kao da ga vuče na kanapu.
Onda najstariji čarobnjak ustade i viknu:
— Oj, životinje, ptice i ribe koje sam uzeo u ruke na samom početku i naučio igri koje treba da se igrate, ko se od vas igra, morem?
Sve životinje, ptice i ribe odgovoriše u glas:
— Najstariji čarobnjače, igramo se igre koju si nas ti naučio da se igramo... i mi i deca naše dece. Ali, nijedno od nas ne igra se morem.
Utom i mesec, krupan i pun, izroni nad vodom, pa najstariji čarobnjak upita pogrblјenog starca što sedi na mesecu i upreda kanap za pecanje u nadi da će jednom njime upecati zemlјu:
— Oj, ribaru na mesecu, da li se to ti igraš morem?
— Ne igram se — odgovori ribar. — Upredam kanap kojim ću jednoga dana upecati zemlјu; ali ne igram se morem.
I ribar nastavi da upreda svoj kanap.
Na mesecu je i pacov koji uvek izgrize kanap starog ribara, svaki put kad ga ribar uprede, pa ga najstariji čarobnjak upita:
— Oj, pacove na mesecu, da li se to ti igraš morem?
A pacov odgovori:
— Suviše sam zauzet grickanjem kanapa koji ovaj stari ribar uprede. Ja se ne igram morem.
I pacov nastavi da gricka onaj kanap.
Onda devojčica kćerčica diže svoje svetlosmeđe ručice sa lepim narukvicama od belih školјkica i reče:
— O najstariji čarobnjače, dok je moj tata razgovarao s tobom na samom početku, a ja mu sedela na ramenu i gledala životinje koje si učio kako da se igraju, jedna životinja je neposlušno pobegla u more pre nego što si je naučio kako da se igra.
A najstariji čarobnjak odgovori:
— Što su pametna deca koja vide a ćute! Kako je ta životinja izgledala?
Devojčica kćerčica odgovori:
— Bila je okrugla i plјosnata, a oči su joj bile na drškama i išla je sa strane, ovako, i leđa su joj bila pokrivena jakim oklopom.
Na to najstariji čarobnjak reče:
— Što su pametna deca koja govore istinu! Sad znam kuda je Pau Ama otišao. Daj mi to veslo!
On uze veslo u ruke, ali nije morao da vesla jer je voda stalno tekla pored svih ostrva, dok nisu došli do mesta zvanog pusat tasek — srce mora — gde je ona velika rupa što vodi dole u srce zemlјe, a u toj rupi raste ono čudesno drvo pauh jangi, na kome rastu čarobni orasi bliznaci. Tamo najstariji čarobnjak gurnu ruku dole, sve do ramena, u duboku toplu vodu i pod žilama čudesnog drveta napipa široka leđa raka Paua Ame. Kako ga dodirnu, Pau Ama leže na dno, a more se diže, kao voda u bokalu kad u nju staviš šaku.
— Aha! — uzviknu najstariji čarobnjak. — Sad znam ko se to igra morem, — reče, pa viknu dole u dubinu: — Šta to radiš, Pau Ama?
Pau Ama, duboko dole pod morem, odgovori:
— Jedanput danju i jedanput noću izađem da tražim hranu. Jedanput danju i jedanput noću vraćam se ovamo. Ostavi me na miru.
Na to najstariji čarobnjak reče:
— Slušaj, Pau Ama. Kad izađeš iz svoje pećine, more poteče dole u pusat tasek i sve obale svih ostrva ostanu suva, pa ribice umro i radža Mojang Kaban, kralј slonova, uprlјa noge blatom. Kad se ti vratiš i sedneš u pusat tasek, more se digne i prekrije dobru polovinu ostrva i poplavi čovekovu kuću, a usta radže Abdulaha, kralјa krokodila, budu puna slane vode.
Pau Ama, duboko dole pod morem, se nasmeja i odgovori:
— Nisam ni znao da sam tako važan. Odsada ću izlaziti sedam puta na dan, pa more nikad neće biti mirno.
A najstariji čarobnjak odgovori:
— Ne mogu te naterati da se igraš igre koje je trebalo da se igraš, Pau Ama, zato što si mi pobegao na samom početku; ali, ako se ne bojiš, izađi da porazgovaramo o tome.
— Ja se ne bojim — odgovori Pau Ama i izroni na površinu mora, na mesečini.
Niko na svetu nije bio tako velik kao Pau Ama, jer on je bio kralј svih rakova. Nije bio običan rak, nego džinovski rak. Jednom stranom svoga golemog oklopa dodirivao je obalu u Saravaku, a drugom obalu u Pahangu, a bio je viši od dima tri vulkana! Kako je izranjao kroz granje čudesnog drveta, otkinuo je jedan od onih velikih plodova bliznaka, onih čarobnih oraha sa dvostrukim jezgrom koje lјude podmlade. Devojčica kćerčica videla je kako taj plod poskakuje pored čamca, počela da mu dubi mekano jezgro zlatnim makazicama.
— E, — reče čarobnjak — učini neku čaroliju, Pau Ama, da dokažeš da si zbilјa važan.
Pau Ama zakoluta očima i mahnu nogama, ali samo uskomeša more, jer iako je bio džinovski rak, nije bio ništa drugo nego rak. Najstariji čarobnjak se nasmeja.
— Ipak nisi tako važan, Pau Ama, — reče. — , Da ja pokušam.
I napravi čaroliju prstom leve ruke, i o čuda neviđena, najmilija moja, tvrdi, plavo-zeleni oklop Paua Ame spade, kao što lјuska spadne sa kokosovog oraha, i Pau Ama ostade sav mekan, mekan kao račići koje ponekad nađeš na obali, najmilija moja.
— Zbilјa si vrlo važan — reče najstariji čarobnjak. — Da ovom čoveku kažem da te poseče svojim nožem? Da pošalјem po radžu Mojanga Kabana, kralјa slonova, da te probode svojim klјovama? Ili da pozovem radžu Abdulaha, kralјa krokodila, da te ujede?
Pau Ama se pokunji i odgovori:
— Sramota me je! Vrati mi moj tvrdi oklop i pusti me da se vratim u pusat tasek, pa ću izlaziti samo jedanput danju i jedanput noću po hranu.
Najstariji čarobnjak zavrte glavom.
— Ne, Pau Ama, — reče — neću ti vratiti tvoj oklop, jer ćeš postati veći, oholiji i jači i možda zaboraviti šta si obećao, pa ćeš se opet igrati morem.
Pau Ama zakuka:
— Šta da radim? Tako sam velik da mogu da se sakrijem samo u pusatu taseku, a ako odem na neko drugo mesto, sav mekan kao što sam sad, poješće me ajkule i morski psi. Ako odem i u pusat tasek, sav ovako mekan kao što sam sad, iako bih možda bio bezbedan, nikad ne bih smeo da izađem po hranu, pa bih umro.
Zatim tužno stade da maše nogama i jauče.
— Slušaj, Pau Ama, — reče najstariji čarobnjak — ne mogu te naterati da se igraš igre koje je trebalo da se igraš, jer si mi pobegao na samom početku. Ali, ako hoćeš, mogu učiniti da svaki kamen, svaka rupa i svaki čuperak trave u moru budu bezbedni tebi i tvojoj deci zauvek u pusat tasek.
Pau Ama odgovori:
— To je dobro, ali još se nisam odlučio. Pogledaj, eto, čoveka koji je razgovarao s tobom na samom početku. Da ti on nije privukao pažnju ne bi mi dosadilo da čekam i ne bih pobegao, pa se sve ovo ne bi ni dogodilo. Šta će on učiniti za mene?
Čovek odgovori:
— Ako hoćeš, učiniću čaroliju da i ti i tvoja deca budete kod kuće i u dubokoj vodi i na suvoj zemlјi... tako ćete moći da se sakrijete i na kopnu i na moru.
Pau Ama reče:
— Još se nisam odlučio. Pogledaj, tu je devojčica koja me je videla kako bežim na samom početku. Da je to tada rekla, najstariji čarobnjak pozvao bi me da se vratim, pa se sve ovo ne bi ni dogodilo. Šta će ona učiniti za mene?
Devojčica kćerčica odgovori:
— Ovaj orah što jedem mnogo je dobar. Ako hoćeš, učiniću čaroliju i daću ti ove makazice, koje su vrlo oštre i jake, pa će te i ti i tvoja deca moći da ovako jedete kokosove orahe po ceo dan kad izađete iz mora na kopno, a moći će te i da sebi iskopate pusat tasek sopstvenim makazicama kad u blizini nema kamena ili rupe; kad je zemlјa suviše tvrda, uz pomoć ovih istih makazica moći ćete da se popnete na drvo.
Pau Ama odgovori:
— Još se nisam odlučio, jer ovakvom mekanom kao što sam sada, ti darovi mi ne bi pomogli. Vrati mi moj oklop, o najstariji čarobnjače, pa ću se igrati tvoje igre.
Najstariji čarobnjak reče:
— Vratiću ti ga, Pau Ama, za jedanaest meseci u godini, ali dvanaestog meseca u godini oklop će ti opet omekšati da tebe i svu tvoju decu podseti da mogu da činim čarolije i držim te poniznim. Jer ako budeš mogao da se krećeš i pod vodom i po kopnu, vidim da ćeš se suviše osmeliti; a ako budeš mogao da se penješ po drveću i razbijaš orahe i kopaš rupe svojim makazicama, postaćeš suviše lakom.
Na to se Pau Ama malko zamisli i odgovori:
— Odlučio sam se! Primam sve te darove.
Onda najstariji čarobnjak učini čaroliju desnom rukom, sa svih pet prstiju desne ruke, i gle čuda neviđena, najmilija moja, Pau Ama poče da se smanjuje, i smanjuje, i smanjuje, dok na kraju od njega ne ostade samo mali zeleni rak. Plivao je pored čamca i sitnim glasićem vikao:
— Daj mi makazice!
Devojčica kćerčica izvadi ga i stavi na dlan svoje mrke ručice i spusti na dno čamca, pa mu dade svoje makazice, a on ih uze majušnim rukama i stade da maše njima, otvarajući ih i zatvarajući i šklјocajući njima, pa reče:
— Mogu da jedem orahe. Mogu da razbijam lјuske. Mogu da kopam rupe. Mogu da se penjem na drveće. Mogu da dišem na suvom vazduhu i mogu da nađem bezbedan pusat tasek pod svakim kamenom. Nisam ni znao da sam tako važan. Kun? (Je li ovo dobro?)
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak, pa se nasmeja i blagoslovi ga.
A mali Pau Ama odgega se preko ruba čamca i bućnu u vodu. Bio je tako majušan da je mogao da se sakrije ispod nekog suvog lista na kopnu, ili u praznu školјku na dnu mora.
— Jesam li to dobro učinio ? — upita najstariji čarobnjak.
— Jesi — odgovori čovek. — Ali sad se moramo vratiti u Perak, a do tamo treba mnogo veslati. Da smo pričekali da Pau Ama izađe iz pusat taseka i vrati se kući, voda bi nas sama odnela tamo.
— Ti si lenj — prekori ga najstariji čarobnjak.
— Zato će ti i deca biti lenja. Potomci će ti biti najlenji narod na svetu i zvaće se Malajci... što znači „mnogo lenj narod“ — reče najstariji čarobnjak, pa diže ruku put meseca i zovnu: — Oj, ribare na mesecu, evo čoveka suviše lenjog da odvesla kući. Odvuci mu čamac svojim kanapom za pecanje.
— Ne — usprotivi se čovek. — Ako ću biti lenj celog svog života, neka more zauvek radi za mene dva puta dnevno. Tako neću morati da veslam.
Najstariji čarobnjak se nasmeja i odgovori:
— Pajah kun (to je dobro).
Onda pacov na mesecu prestade da gricka onaj kanap za pecanje, pa ribar spusti kanap sve do površine mora i povuče celo duboko more, pored ostrva Bintang, Singapura, Malake i Selangora, dok čamac opet ne uđe u ušće reke Perak.
— Kun? — upita ribar na mesecu.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak.
— Od sada pazi da more zauvek vučeš dva puta danju i dva puta noću, tako da malajski ribari ne moraju da veslaju. Ali, pazi i da ga ne vučeš suviše jako, inače ću ti učiniti čaroliju, kao što sam učinio Pau Ami.
Zatim su svi otplovili uz reku Perak i otišli da spavaju, najmilija moja.
A sad slušaj i pazi!
Od toga dana do dana današnjeg mesec uvek vuče more gore-dole i stvara ono što mi zovemo plima i oseka. Ponekad ribar na mesecu vuče malko prejako, pa imamo najviše plime, a ponekad vuče malko preblago, pa imamo najniže plime; ali uglavnom dobro pazi šta radi, zbog najstarijeg čarobnjaka.
A Pau Ama? Kad odeš na obalu, videćeš kako svi potomci Paua Ame prave sebi male pusate taseke pod svakim kamenom i žbunićem morske trave; videćeš ih kako mašu svojim makazicama, a u nekim krajevima sveta stvarno žive na kopnu i penju se na kokosove palme i jedu kokosove orahe, baš kao što je to ona devojčica kćerčica obećala. Api jedanput godišnje svi Paua Ame moraju da stresu tvrdi oklop sa sebe i budu mekani — da se podsete šta je najstariji čarobnjak mogao da učini. I zato nije u redu da ubijamo ili hvatamo potomke Paua Ame samo zato što je Pau Ama bio glupo drzak u ono pradavno vreme.
O, da ne zaboravim! Potomci Paua Ame ne vole da ih izvadimo iz njihovih malih pusata taseka i donesemo kući u teglicama za turšiju. Zato te uštinu svojim makazicama, a tako ti i treba!

MAČKA KOJA JE IŠLA SAMA


Pazi i slušaj, jer ovo se dogodilo, o najmilija moja, kad su domaće životinje bile divlјe: pas, konj, krava, ovca i svinja, prosto neverovatno divlјe. Krstarili su vlažnom divlјom šumom, divlјi i samotni. Ali, mačka je bila najviše divlјa od svih životinja. Išla je sama i ni sa kim se nije družila, a sva su joj mesta bila jednaka.
Razume se, tada je i čovek bio divlјi, strašno divlјi. Nije čak ni hteo da bude pitom, sve dok nije sreo ženu i ona mu rekla da ne voli da živi njegovim divlјim životom. Izabrala je lepu suvu pećinu, umesto hrpe vlažnog lišća, da u njoj spavaju, a pod pećine posula čistim peskom, u dnu pećine naložila lepu vatru i preko ulaza u pećinu obesila suvu kožu divlјeg konja, s repom nadole, i rekla:
Obriši noge, dušo, kad ulaziš, pa ćemo voditi svoje domaćinstvo.
Te večeri, najmilija moja, jeli su: divlјu ovčetinu pečenu na vrelom kamenju, začinjenu divlјim belim lukom i divlјom paprikom, divlјu patku nadevenu divlјim pirinčem, divlјim peršunom i divlјim pečurkama; i moždinu iz kostiju divlјeg goveda; i divlјe trešnje i divlјe narove. Posle toga čovek leže ispred vatre da spava, vrlo srećan, a žena ostade da sedi češlјajući kosu. U neko doba noći uze kost od ovčije plećke, onu veliku i plјosnatu lopaticu, zagleda se u čudesne šare na njoj, pa nabaca još drva na vatru. I učini čaroliju otpevušivši prve čarobne reči na svetu.
Napolјu, u vlažnoj i divlјoj šumi, sve divlјe životinje okupiše se i zagledaše u onu vatru u dalјini čudeći se šta li to znači.
Divlјi konj prvi udari svojim divlјim kopitom o divlјu zemlјu i upita:
— O prijatelјi moji, o neprijatelјi moji, zašto su čovek i žena napravili onu veliku svetlost u onoj velikoj pećini i koje će nam zlo to doneti?
Divlјi pas diže svoj divlјi nos i oseti miris one pečene ovčetine, pa odgovori:
— Idem tamo da vidim, pogledam i kažem; jer čini mi se da je to dobro. Mačko, pođi sa mnom.
— Jok! — odbrusi mačka. — Ja sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka. Neću da idem.
— Kad je tako, više nikada nećemo biti prijatelјi — odgovori pas i otrča put pećine.
Ali, kad je malo odmakao, mačka reče samoj sebi:
— Sva su mi mesta jednaka. Zašto da i ja ne idem, vidim, pogledam, i odem, kad god to hoću?
I tako stade da se šunja za divlјim psom, tiho, vrlo tiho, i sakri se tamo odakle je mogla da sve čuje.
Došavši do ulaza u pećinu, divlјi pas njuškom podiže onu suvu konjsku kožu i stade da njuška primamlјiv miris one pečene ovčetine. Žena, gledajući u onu lopaticu, čula ga je, nasmeja se i reče:
— Evo prvog. Divlјi stvore iz divlјe šume, šta hoćeš?
Divlјi pas odgovori:
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga, šta to tako lepo miriše u divlјoj šumi?
Žena uze kosku od pečene ovčetine, baci je divlјem psu i reče:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, probaj i okusi.
Divlјi pas stade da glođe kosku; bila je ukusnija od ičega što je do tada jeo, i reče:
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga, daj mi još jednu.
Žena odgovori:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, pomozi mom čoveku da lovi po danu i čuvaj ovu pećinu po noći, pa ću ti dati kostiju od pečenja koliko god hoćeš.
— Aha! — reče mačka, slušajući. — To je mnogo pametna žena, ali nije tako pametna kao ja.
Divlјi pas otpuza u pećinu, pa položi glavu ženi na krilo i reče.
— O prijatelјice moja i ženo prijatelјa moga, pomagaću tvom čoveku da lovi danju, a noću ću ti čuvati pećinu.
— Aha! — opet će mačka, slušajući. — To je vrlo glup pas.
I vrati se natrag vlažnom i divlјom šumom, mašući svojim divlјim repom, idući svojim divlјim i usamlјenim putem. Ali nikome ni reč ne reče.
Čovek, pošto se probudi, upita:
— Šta divlјi pas radi tu? A žena odgovori:
— Ime mu više nije divlјi pas, nego prvi prijatelј, jer će nam to biti zauvek, zanavek i doveka. Povedi ga sa sobom kad ideš u lov.
Sledeće večeri žena stavi veliki zeleni naramak sveže trave sa vodenih livada i osuši je kod vatre. Trava dobi miris mladog sena, a zatim sede na ulaz u pećinu i od konjske kože isplete ular i zagleda se u kost od ovčije plećke, u onu veliku i široku lopaticu i učini čaroliju, otpevušivši druge čarobne reči na svetu.
Napolјu, u divlјoj šumi, sve su se divlјe životinje čudile šta se dogodilo sa divlјim psom, pa divlјi konj prvi udari nogom u divlјu zemlјu i reče:
— Idem da vidim i kažem vam zašto se divlјi pas nije vratio. Mačko, pođi sa mnom.
Jok! — odbrusi mačka. — Ja sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka. Neću da idem.
Ali, ipak je pratila divlјeg konja, tiho, vrlo tiho, i sakrila se tamo odakle je sve mogla da čuje.
Kada je videla divlјeg konja kako se sapliće i spotiče na svoju dugačku grivu, žena se nasmeja i reče:
— Evo drugog. Divlјi stvore iz divlјe šume, šta hoćeš?
Divlјi konj odgovori:
— O, moja neprijatelјice i ženo neprijatelјa moga, gde je divlјi pas?
Žena se nasmeja pa uze onu ovčiju lopaticu, zagleda se u nju i reče:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, nisi ti došao ovamo po divlјeg psa, nego zbog one sočne trave.
A divlјi konj, saplićući se i spotičući na svoju dugačku grivu, priznade:
— To je tačno; daj mi je da jedem.
Žena odgovori:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, sagni svoju divlјu glavu i nosi ono što ću ti metnuti oko vrata, pa ćeš tu izvrsnu travu jesti tri puta dnevno.
— Aha! — reče mačka, slušajući. — To je vrlo dovitlјiva žena, ali nije tako dovitlјiva kao ja.
Divlјi konj saže svoju divlјu glavu, a žena mu natače ispleteni kožni ular na vrat, pa divlјi konj dunu dah na ženine noge i reče:
— O, gospodarice moja i ženo gospodara moga, biću ti sluga zbog te izvrsne trave.
— Aha! — reče mačka, slušajući. — To je vrlo glup konj.
I vrati se kroz vlažnu i divlјu šumu, mašući svojim divlјim repom i idući svojim divlјim usamlјenim putem. Ali nikome ni reč ne reče.
Kad se čovek i pas vratiše iz lova, čovek upita:
— Šta divlјi konj radi tu? A žena odgovori:
— Ime mu više nije divlјi konj, nego prvi sluga, jer će nas nositi s jednog mesta na drugo zauvek, zanavek i doveka. Jaši mu na leđima kad ideš u lov.
Sutradan, držeći svoju divlјu glavu visoko da joj se divlјi rogovi ne zakače u divlјe granje, divlјa krava dođe pred pećinu, a mačka je doprati i sakri se baš isto kao i pre. Sve se dogodi baš isto kao i pre. Mačka reče isto kao i pre, a kada divlјa krava obeća da će davati svoje mleko ženi svakog dana u zamenu za onu izvrsnu travu, mačka se vrati kroz vlažnu i divlјu šumu, mašući svojim divlјim repom i idući svojim divlјim usamlјenim putem, baš isto kao i pre. Ali, nikome ni reč ne reče. A kad se čovek, konj i pas vratiše iz lova i čovek upita isto kao i pre, žena odgovori:
— Ime joj više nije divlјa krava, nego izvor dobre hrane. Ona će nam davati toplo belo mleko zauvek, zanavek i doveka, a ja ću je paziti dok ti, prvi prijatelј i prvi sluga lovite.
Sutradan mačka pričeka da vidi hoće li još neka divlјa životinja ići pred pećinu, ali niko ne mrdnu u vlažnoj i divlјoj šumi, pa mačka ode tamo sama. Vide ženu kako muze kravu, svetlost vatre u pećini, i oseti miris toplog belog mleka. Reče mačka:
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga, gde je divlјa krava?
Žena se nasmeja i odgovori:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, vrati se u šumu jer sam uplela kosu i sklonila čarobnu ovčiju lopaticu, i više nam nisu potrebni ni prijatelјi ni sluge u pećini. Mačka odgovori:
— Ja nisam prijatelј, a nisam ni sluga. Ja sam mačka koja ide sama i hoću da dolazim u tvoju pećinu.
Žena upita:
— Zašto, onda, nisi došla sa prvim prijatelјem one prve večeri?
Mačka se mnogo nalјuti i upita:
— Da li me je divlјi pas ogovarao? Na to se žena nasmeja i odgovori:
— Ti si mačka koja ide sama i sva su ti mesta jednaka. Ti nisi ni prijatelј ni sluga. To si i sama rekla. Idi odavde i idi sama po svim mestima jednakim.
Mačka se napravi kao da joj je žao i upita:
— Zar nikada ne smem da uđem u pećinu? Zar nikada ne smem da sedim kod tople vatre? Zar nikada ne smem da pijem toplo belo mleko? Ti si vrlo pametna i vrlo lepa. Ne treba da si nemilosrdna, čak ni prema mački.
Žena odgovori:
— Znala sam da sam pametna, ali nisam znala da sam lepa. Zato ću se dogovoriti sa tobom. Ako te bar jedanput pohvalim, moći ćeš da dolaziš u pećinu.
— A ako me dvaput pohvališ? — upita mačka.
— To nikada neću učiniti, — odgovori žena — ali, ako te dvaput pohvalim, dozvoliću ti da sediš kod vatre u pećini.
— A ako me pohvališ triput? — opet će mačka.
— To pogotovo nikada neću učiniti, — odgovori žena samouvereno — ali, ako te nekada triput pohvalim, daću ti da piješ toplo belo mleko tri puta dnevno zauvek, zanavek i doveka.
Na to mačka izvi leđa i reče:
— Neka zavesa na ulazu u pećinu, vatra u dnu pećine, i tegle za mleko što stoje kod vatre upamte šta je moja neprijatelјica i žena neprijatelјa moga rekla.
I ode kroz vlažnu i divlјu šumu, mašući svojim divlјim repom i idući svojim divlјim usamlјenim putem.
Te večeri kad su se čovek, konj i pas vratili kući iz lova, žena im nije rekla o svom dogovoru sa mačkom, jer se bojala da im se to neće dopasti.
Mačka ode daleko, daleko od pećine, sakri se u vlažnu i divlјu šumu i ostade tamo divlјa i samotna vrlo dugo, dok je žena nije sasvim zaboravila. Samo je slepi miš, onaj mali naopaki slepi miš, što je visio sa tavanice u pećini — znao gde se mačka krije. Svako veče slepi miš je odletao mački sa vestima šta se događa u pećini.
Jedne večeri slepi miš reče:
— U pećini je beba. Nova je, rumena, debela i mala, a žena je mnogo voli.
— Aha, — reče mačka, slušajući — ali šta ta beba voli?
— Ona voli ono što je mekano i što golica — odgovori slepi miš. — Kada hoće da spava, voli da ono što je toplo drži u rukama, a voli i da se neko igra sa njom. Sve to ona voli.
— Aha, — ponovi mačka, slušajući — znači da je došlo moje vreme.
Sledeće noći mačka ode kroz vlažnu i divlјu šumu i sakri se vrlo blizu pećine i tamo sačeka jutro. Videla je kada su čovek, pas i konj otišli u lov. Žena je to jutro imala pune ruke posla oko kuvanja, a beba je plakala i smetala joj. Zato žena iznese bebu pred pećinu i dade joj šaku belutka da se igra. Ali beba je i dalјe plakala.
Onda mačka pruži svotu baršunastu šapu i potapša bebu po obrazu, a beba poče da guče. Mačka stade da se trlјa o njena debulјuškasta kolena i repom je zagolica pod debelјuškastom bradicom. Beba poče da se smeje, a žena kada je to čula osmehnu se.
Tada slepi miš, onaj mali naopaki slepi miš, viseći na ulazu u pećinu, cijuknu:
— O domaćice moja i ženo domaćina moga i majko sina domaćina moga, jedan divlјi stvor iz divlјe šume igra se mnogo lepo sa tvojom bebom.
— Blagosloven taj divlјi stvor, ko je da je, — odgovori žena, ispravlјajući leđa — jer jutros sam imala pune ruke posla, pa mi je taj divlјi stvor učinio uslugu.
Tog istog trenutka, najmilija moja, zavesa od suve konjske kože što je visila sa repom nadole na ulazu u pećinu pade — šuš! — jer se sećala pogodbe s mačkom. Kad žena ode da je digne — gle, čuda neviđena, — ugleda mačku kako sasvim spokojno sedi u pećini.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa moga, — reče mačka — evo me, jer si me pohvalila, pa sad smem da sedim u pećini zauvek i zanavek i doveka. Ali, ja sam još mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
Žena se mnogo nalјuti i čvrsto stisnu usne, pa uze svoju preslicu i poče da prede.
Ali, beba je plakala zato što je mačka otišla, pa žena nije mogla da je umiri, jer se otimala, ritala i sva je pomodrela u licu od dreke.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa moga, — reče mačka — uzmi komad kanapa koji predeš, na njega veži kotur sa preslice i vuci ga po podu, pa ću ti pokazati čaroliju koja će učiniti da ti se beba smeje isto tako bučno kao što sada plače.
— Poslušaću te, — odgovori žena — jer više ne znam šta da radim; ali neću ti zahvaliti za to.
Ona zaveza mali glineni kotur sa preslice na kanap i stade da ga vuče po podu, a mačka potrča za njim, ćuška ga šapama, prevrće se preko glave, baca ga iza sebe, pa među zadnje noge, pravi se kao da ga je izgubila, pa opet skoči na njega, dok beba ne poče da se smeje isto onako bučno kao što je plakala, i krene da puzi za mačkom i igra po celoj pećini, sve dok se ne umori i namesti da spava, sa mačkom u naručju.
— A sada, — reče mačka — pevaću bebi uspavanku, pa će spavati najmanje jedan sat.
Mačka poče da prede, glasno i tiho, tiho i glasno, dok beba ne zaspa. Žena se osmehnu, gledajući ih kako leže na podu, pa reče:
— To si izvanredno uradila. Vrlo si vešta, o mačko, nema šta.
Tog istog trenutka i časa, najmilija moja, oblak dima od vatre u dnu pećine sruči se sa tavanice — puf! — sećajući se njene pogodbe s mačkom; a kad se raziđe — gle, čuda neviđena! — mačka sasvim udobno sedi kod vatre.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa moga, — reče mačka — evo me tu, jer si me dva puta pohvalila, pa od sada smem da sedim pored tople vatre u dnu pećine zauvek i zanavek i doveka. Ali i dalјe sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
Na to se žena mnogo, mnogo nalјuti, pa rasplete kosu i nabaca još drva na vatru i uze onu široku lopaticu od ovčije plećke i poče da čini čaroliju koja joj neće dati da mačku i treći put pohvali. To nije bila čarolija koja se pevuši, nego nema čarolija, pa u pećini zavlada takva tišina da jedan mišić iziđe iz nekog ugla i potrča preko poda.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa moga, — reče mačka — da li i taj mišić spada u tvoju čaroliju?
— Joj! Iju! Bogme ne spada! — vrisnu žena i ispusti ovčiju lopaticu i skoči na klupicu kod vatre i vrlo brzo pokupi kosu na glavu, strahujući da joj miš ne ustrči uz kosu.
— Aha, — reče mačka gledajući je — znači da mi miš neće naškoditi ako ga pojedem.
— Neće — odgovori žena, zamotavajući kosu oko glave. — Brzo ga pojedi, pa ću ti biti zahvalna doveka.
Mačka skoči i uhvati mišića, a žena uzviknu:
— Sto puta ti hvala! Čak ni prvi prijatelј nije tako brz da hvata miševe kao ti. Mora da si mnogo pametna.
Tog istog trenutka, o najmilija moja, tegla sa mlekom što je stajala kod vatre prsnu nadvoje — krc! — sećajući se ženinog dogovora sa mačkom, pa kad žena skoknu dole sa klupice — gle, čuda neviđena! — mačka lapće toplo belo mleko u komadu one rasprsnute tegle.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa moga, — reče mačka — evo me tu, jer si me treći put pohvalila, pa od sada smem da pijem toplo belo mleko tri puta dnevno zauvek i zanavek i doveka. Ali i dalјe sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
Žena se slatko nasmeja, pa pred mačku stavi čanak toplog belog mleka i reče:
O mačko, snalažlјiva si kao čovek, ali nemoj zaboraviti da pogodbu nisi napravila sa čovekom i psom, pa ne znam šta će oni učiniti kad se vrate kući.
Šta me to briga? — odgovori mačka. — Kad imam svoje mesto u pećini kod vatre i toplog belog mleka tri puta dnevno, baš me briga šta će čovek i pas učiniti.
Te večeri kad se čovek i pas vratiše u pećinu, žena im ispriča o svom dogovoru sa mačkom i sve ostalo po redu, a mačka sedi kod vatre i smeška se. Čovek odgovori:
— Dobro, ali nije se dogovorila sa mnom ni sa svim pravim lјudima posle mene.
Zatim je izuo svoje dve kožne čizme, uzeo kamenu sekiricu (ukupno tri predmeta), doneo komad drveta i pogodan kamen (sveukupno pet predmeta) i poređao ih ispred sebe pa reče:
— E, da se nas dvoje pogodimo. Ako ne budeš hvatala miševe kad si u pećini zauvek i za navek i doveka, gađaću te sa ovih pet predmeta kad god te vidim, a tako će činiti i svi pravi lјudi posle mene.
— Aha, — reče žena slušajući — ovo je vrlo snalažlјiva mačka, ali nije toliko kao moj čovek.
Mačka prebroja onih pet predmeta (a izgledali su vrlo kvrgavi) pa odgovori:
— Hvataću miševe kad god sam u pećini zauvek i zanavek i doveka, ali i dalјe ostajem mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
— Bogme nećeš, kad sam ja u blizini — odgovori čovek. — Da nisi rekla to poslednje, sklonio bih te predmete zauvek i zanavek i doveka, ali od sada ću te gađati svojim dvema čizmama i svojom kamenom sekirom (ukupno tri predmeta) kad god te vidim. A tako će činiti i svi pravi lјudi posle mene!
Tad se pas umeša.
— Čekaj malo. Ona se nije dogovorila sa mnom ni sa svim pravim psima posle mene — reče i iskezi zube. — Ako nisi dobra prema bebi dok sam ja u pećini zauvek i zanavek i doveka, goniću te dok te ne uhvatim, a kad te uhvatim, uješću te. A tako će činiti i svi pravi psi posle mene.
— Aha, — opet će žena slušajući — ovo je vrlo snalažlјiva mačka, ali nije toliko kao pas.
Mačka prebroja zube psu (izgledali su vrlo oštri) pa odgovori:
Biću dobra prema bebi dok sam u pećini, dokle god me suviše jako ne povuče za rep, zauvek i zanavek i doveka. Ali i dalјe ostajem mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
Bogme nećeš, kad sam ja u blizini — reče pas. — Da nisi rekla to poslednje, zatvorio bih usta zauvek i zanavek i doveka; ali od sada ću te goniti na drvo kad god te vidim. A tako će činiti i svi ostali pravi psi posle mene.
Zatim čovek baci svoje dve čizme i svoju kamenu sekiricu (ukupno tri predmeta) na mačku. Ona pobeže iz pećine, a pas je pojuri na drvo. Od toga dana do dana današnjeg, najmilija moja, od svake petorice pravih lјudi, trojica će uvek gađati mačku kad god je vide, a svaki pravi pas pojuriće je na drvo. Ali i mačka se drži svog dela dogovora. Ona lovi miševe i dobra je prema bebama kad je u kući, dokle god je suviše jako ne povuku za rep. Pošto to učini, i u međuvremenu, kad mesec izađe i padne noć, i dalјe je ostala mačka koja ide sama i sva su joj mesta jednaka. Tada odlazi u vlažnu i divlјu šumu, na vlažno i divlјe drveće, na vlažne i divlјe krovove, mašući svojim divlјim repom i idući svojim usamlјenim putem.

LEPTIR KOJI JE LUPIO NOGOM


Ovo je, o najmilija moja, priča, jedna nova i izvanredna priča, jedna priča sasvim drugačija od ostalih priča, priča o nenadmašno mudrom vladaru Sulejmanu binu Daudu — odnosno Solomonu, sinu Davidovom.
Ima tri stotine pedeset i pet priča o Sulejmanu binu Daudu, ali ova nije jedna od tih. Ovo nije priča o vivku koji je našao vodu, niti o pupavcu koji je zaklonio Sulejmana bina Dauda od užasnog sunca. Nije ni priča o staklenom putu, ni o rubinu sa krivudavom rupicom, ni o Balkisinim zlatnim polugama. Ovo je priča o leptiru koji je lupio nogom.
Sada pazi iz početka i slušaj!
Sulejman bin Daud bio je mudar. Znao je govor životinja, ptica, riba i buba. Znao je šta stene duboko dole pod zemlјom kažu kad se naginju jedna prema drugoj i stenju; znao je šta drveće govori kad lišćem šumi usred prepodneva. Razumeo je sve i svakog, od vladike do bosilјka na zidu. Nјegova glavna kralјica, nenadmašna lepotica, kralјica Balkis, bila je pametna gotovo isto tako kao on.
Sulejman bin Daud bio je moćan. Na trećem prstu svoje desne ruke imao je prsten. Kad ga jednom okrene, moćni duhovi iz podzemlјa dođu da učine ono što im on naredi. Okrene li ga dva puta, vile s neba siđu da učine sve što im on kaže; a okrene li ga tri puta, sam moćni arhanđeo Azrael sa plamenim mačem siđe prerušen u vodonošu i kaže mu vesti iz sva tri sveta — nebeskog, podzemnog i ovozemalјskog.
A ipak Sulejman bin Daud nije bio ohol. Retko kad je pokušao da se razmeće svojom silom, a kad god je to učinio, kajao se zbog toga. Jednom je hteo da sve životinje na celom svetu nahrani u istom danu, ali kad je hrana bila spremlјena, neka životinja izronila je iz morskih dubina i svu tu hranu pojela u tri zalogaja. Sulejman bin Daud mnogo se iznenadio i upitao:
— O, životinjo, koja si?
A životinja je odgovorila:
— O, kralјu, živeo doveka, ja sam najmanji od trideset hilјada svoje braće, a živimo na dnu mora. Čuli smo da ćeš nahraniti sve životinje na celom svetu, pa su me braća poslala da pitam kada će ta gozba početi.
Sulejman bin Daud iznenadio se još više i rekao:
— O, životinjo, pojela si sve što sam spremio za gozbu svim životinjama na svetu.
A životinja je odgovorila:
— O kralјu, živeo doveka, ali da li ti to zaista smatraš nekom gozbom? Tamo odakle sam došla, svaka od nas pojede po dva puta toliko, koliko da prezalogajimo pre jela.
Na to Sulejman bin Daud pade pred životinju i reče:
— O životinjo, spremio sam tu gozbu da pokažem kako sam silan i bogat kralј, a ne zato što sam stvarno hteo da budem kralј životinjama. Sad me je sramota zbog toga, a bolјe nisam ni zaslužio.
Sulejman bin Daud bio je pravi, pravcati mudrac, najmilija moja.
Posle toga nije nikada zaboravio da je neozbilјno da se razmeće.
Sulejman bin Daud oženio se mnogim ženama. Imao je devet stotina devedeset i devet žena, osim nenadmašne lepotice Balkis, a sve te žene živele su u velikom zlatnom dvorcu u sred divnog vrta sa vodoskocima. Nјemu stvarno nije bilo potrebno devet stotina devedeset i devet žena, ali u to vreme svako se ženio mnogim ženama, pa je kralј, razume se, morao da uzme još više žena, prosto da pokaže da je kralј.
Neke od tih žena bile su dobre, ali neke su bile prosto nepodnošlјive, pa su se te nepodnošlјive svađale sa onim dobrim ženama i naterale i njih da budu nepodnošlјive, a zatim su se sve zajedno svađale sa Sulejmanom binom Daudom, što je njemu bilo nepodnošlјivo. Ali, nenadmašno lepa Balkis nikada se nije svađala sa Sulejmanom binom Daudom, suviše ga je volela. Sedela je u svojim odajama u zlatnom dvorcu, ili šetala po vrtu oko dvorca, i stvarno ga žalila.
Razume se, da je on samo okrenuo onaj prsten na svojoj ruci i pozvao moćne duhove iz podzemlјa, oni bi čarolijom pretvorili svih tih devet stotina devedeset i devet svađalica u bele pustinjske mazge, ili hrtove, ili semenke nara; ali Sulejman bin Daud je smatrao da bi to bilo razmetanje. Zato je, kad su se suviše svađale, samo šetao sam u jednom delu onog divnog vrta, oko dvorca i kajao se što se uopšte rodio.
Jednog dana, pošto su se svađale pune tri nedelјe — svih devet stotina devedeset i devet žena uglas — Sulejman bin Daud izađe napolјe, kao i obično, da ugrabi malo mira i tišine, pa među narandžinim stablima sretne nenadmašnu lepoticu Balkis, vrlo tužnu što se Sulejman bin Daud tako sekira. Ona mu reče:
O gospodaru moj i zenico oka moga, obrni taj prsten na tvom prstu i pokaži svim tim kralјicama Egipta i Mesopotamije i Persije i Kine da si ti moćni i strašni kralј.
Ali Sulejman bin Daud zavrte glavom i odgovori:
— O gospo moja i radosti života moga, seti se životinje što je izronila iz mora i posramila me pred svim životinjama na celom svetu, zato što sam se razmetao. Ako se razmećem pred tim kralјicama Persije i Egipta i Abisinije i Kine samo zato što me sekiraju, možda bih doživeo još i veću sramotu od one.
A nenadmašna lepotica Balkis uzviknu:
— O gospodaru moj i srećo duše moje, šta da radiš!
A Sulejman bin Daud odgovori:
— O gospo moja i biseru srca moga, i dalјe ću podnositi svu tu zlu kob od tih devet stotina devedeset i devet kralјica koje me sekiraju svojim neprestanim svađanjem.
I tako nastavi da šeta između lјilјana, lala, ruža, kana i đumbirovih bilјki teškog mirisa što su rasli u vrtu, dok ne dođe do razgranatog kamforovog stabla, koje su zvali kamforovo stablo Sulejmana bina Dauda. Ali, Balkis se sakrila među visoke perunike, šareni bambus, crvene lјilјane i iza kamforovog drveta, da bude blizu svog rođenog i lјublјenog Sulejmana bina Dauda.
Malo kasnije dva leptira doleteše pod drvo, svađajući se na sav glas.
Sulejman bin Daud je čuo kako jedan od njih govori onom drugom:
— Čudim se tvojoj drskosti da tako govoriš sa mnom. Zar ne znaš da bi čitav dvorac Sulejmana bina Dauda i ovaj ovde vrt smesta nestali uz tresak groma, da samo lupim nogom?
Sulejman bin Daud zaboravi svojih devet stotina devedeset i devet džangrizavih žena i prsnu u smeh na leptirovo hvalisanje, da se kamforovo drvo zatreslo. Zatim pruži prst i reče:
— Mali čoveče, hodi ovamo.
Leptir se strašno uplaši, ali nekako dolete na prst Sulejmana bina Dauda i grčevito se uhvati za njega, hladeći se krilima. Sulejman bin Daud saže glavu i vrlo tiho mu šapnu:
— Mali čoveče, znaš da sva tvoja lupanja nogom ne bi savila ni jednu jedinu travku. Šta te je nateralo da tako strašno slažeš svoju ženu ... jer ono mora da ti je žena?
Leptir pogleda Sulejmana bina Dauda i vide da oči tog najmudrijeg kralјa blistaju od smeha kao zvezda u vedroj zimskoj noći, pa obori krila, skupi hrabrost, nakrivi glavu i odgovori:
— O kralјu, živeo doveka, ona jeste moja žena, a ti znaš kakve su žene.
Sulejman bin Daud osmehnu se u sebi i reče:
— Da, znam, brate mali.
— Čovek ih nekako mora držati na uzdi, — nastavi leptir — a ona se već celo jutro svađa sa mnom. To sam rekao da je umirim.
A Sulejman bin Daud odgovori:
— Želim ti da je to umiri. Vrati se svojoj ženi, brate mali, pa da čujem šta ćeš joj reći.
Leptir se vrati svojoj ženi, koja ga je usplahireno čekala iza jednog lista.
On te je čuo! — promuca leptirova žena. — Sam Sulejman bin Daud čuo je šta si rekao!
Čuo me je! — podsmehnu se leptir. — Naravno da me je čuo. I hteo sam da me čuje.
— I šta ti je rekao? Molim te, šta ti je rekao?
— E, — poče leptir, hladeći se krilima neverovatno važno — među nama budi rečeno, draga moja, ... naravno, sasvim ga shvatam, jer taj njegov dvorac mora da je mnogo koštao i narandže su baš zrele... zamolio me je da ne lupim nogom, pa sam mu obećao da neću.
— Zaboga! — zgranu se njegova žena i sasvim se umiri.
A Sulejman bin Daud smejao se drskosti nevalјalog malog leptira da mu suze potekoše niz obraze.
Nenadmašna lepotica Balkis uspravi se iza drveta među crvenim lјilјanima i osmehnu se sama sebi, jer je čula svaku reč tog razgovora. U sebi pomisli:
„Ako budem mudra, još ću svoga gospodara spasiti muka onih svadlјivih kralјica.“
Zatim pruži prst, pa leptirovoj ženi tiho šapnu:
— Mala ženo, hodi ovamo.
Leptirova žena polete, vrlo uplašena, i grčevito se uhvati za Balkisin beli prst. Balkis saže svoju lepu glavu i šapnu:
— Mala ženo, veruješ li u ono što ti je muž malopre rekao?
Leptirova žena pogleda Balkis i vide da oči nenadmašne lepotice kralјice blistaju poput dubokih jezerca obasjanih zvezdama, pa obori krila, skupi hrabrost i reče:
— O kralјice, lepa bila doveka. Znaš kakvi su muškarci.
A kralјica Balkis, mudra Balkis od Sabe, rukom pokri usta da sakrije osmeh i odgovori:
— Znam, mala sestro,
— Nalјute se ni za šta, — nastavi leptirova žena hladeći se brzo krilima — ali moramo im ugađati, o kralјice. Oni nikad ne misle ozbilјno ni pola od onoga što kažu. Ako mom mužu godi da veruje da ja verujem da će dvorac Sulejmana bina Dauda iščeznuti ako on samo lupi nogom o zemlјu, meni to nimalo ne smeta. Sutra će već zaboraviti da je to i rekao.
— Mala sestro, — odgovori Balkis — sasvim si u pravu; ali kad opet počne da se hvališe, uhvati ga za reč. Reci mu neka lupi nogom, da vidiš šta će biti. Mi znamo kakvi su muškarci, je li? Viće ga mnogo sramota.
Leptirova žena odlete svome mužu. Ne prođe dugo a svađa među njima raspali se još gore.
— Ne zaboravi! — uzviknu leptir. — Ne zaboravi šta mogu da učinim ako lupim nogom!
— Ne verujem ti baš ni najmanje — reče leptirova žena. — Mnogo bih volela da to vidim svojim očima. Hajde, lupi nogom!
— Obećao sam Sulejmanu binu Daudu da to neću učiniti, — odgovori leptir — pa ne mogu da prekršim obećanje.
— Ništa ne bi bilo i da ga prekršiš — naruga mu se leptirova žena. — Tvojim lupanjima nogom ni travu ne bi mogao da saviješ. Čik, ne smeš! — viknu izazovno. — Lupi! Lupi! Lupi!
Sulejman bin Daud, sedeći pod kamforovim drvetom, čuo je svaku reč i stade da se smeje slatko kao još nikad do tada. Sasvim zaboravi svoje kralјice; sasvim zaboravi onu životinju što je izronila iz mora; sasvim zaboravi razmetanje. Jednostavno se od srca smejao, a Balkis, s druge strane drveta, smeškala se, jer joj je lјublјeni bio tako raspoložen.
Ubrzo leptir, vrlo zajapuren i zaduvan, dolete kao strela u senku kamforovog stabla i potuži se Sulejmanu binu Daudu:
— Ona hoće da lupim nogom! Hoće da vidi šta će biti, o Sulejmane bine Daude! Znaš da to ne mogu, pa mi od sada više neće verovati ni reč od onoga što joj kažem. Smejaće mi se do groba!
— Neće, mali brate, — odgovori Sulejman bin Daud. — Više ti se nikada neće smejati.
Zatim obrnu prsten na svom prstu — samo za lјubav malog leptira, a ne zato da se razmeće — i, gle čuda, iz zemlјe izađoše četiri velika, moćna duha!
— Sluge, — reče Sulejman bin Daud — kad ovaj gospodin na mom prstu — (tamo je drski leptir sedeo) — lupi levom prednjom nogom, učiniće te da moj dvorac i ovi vrtovi iščeznu uz prasak groma. Kad ponovo lupi nogom, pažlјivo ćete vratiti sve to gde je i bilo.
— E, mali brate, — reče leptiru — vrati se svojoj ženi i lupi nogom koliko god hoćeš.
Leptir odlete svojoj ženi, a ona ga izaziva:
— Čik, ne smeš! Čik, ne smeš! Lupi! Lupi odmah! Lupi!
Balkis vide kako se ona četiri velika, moćna duha saginju do četiri ugla vrta sa dvorcem na sredini, pa tiho zaplјeska rukama i reče:
— Najzad će Sulejman bin Daud za lјubav leptira učiniti ono što je odavno trebalo da učini sebe radi, pa će se svadlјive kralјice uplašiti!
Odjednom, leptir lupi nogom. Oni moćni duhovi dignuše dvorac i vrtove hilјadu kilometara u vazduh; razleže se neverovatno strašan prasak groma i sve utonu u neprozirnu tamu. Leptirova žena letela je tamo-amo po mraku i kukala:
— O, biću dobra! Bolјe da sam ćutala! Samo vrati vrtove, dragi i mili mužiću moj, pa ti više nikad neću protivrečiti.
Leptir se uplašio ništa manje od svoje žene, a Sulejman bin Daud tako se smejao da je prošlo neko vreme dok nije uhvatio daha da šapne leptiru:
— Lupi nogom opet, mali brate. Vrati mi moj dvorac, nenadmašni čarobnjače.
— Jeste, vrati mu njegov dvorac — zavapi leptirova žena, još leteći tamo-amo po mraku kao neka noćna leptirica. — Vrati mu njegov dvorac i molim te okani se tih užasnih čarolija.
— E, draga moja, — odgovori leptir što hrabrije — vidiš do čega je tvoje džangrizanje dovelo. Razume se, meni je to sasvim svejedno... ja sam navikao na ovakvo nešto... ali tebi za lјubav, i za lјubav Sulejmana bina Dauda, mogu i da vratim sve na svoje mesto.
I tako ponovo lupi nogom, a istog časa moćni duhovi iz podzemlјa spustiše dvorac i vrtove na isto mesto, bez i najmanjeg trzaja. Tamno-zeleno lišće narandžastih stabala blistalo je na suncu; vodoskoci su žuborili među ružičastim egipatskim lјilјanima; ptice su pevale, kao da ništa nije ni bilo; a leptirova žena legla je na travu pod kamforovim stablom, lepršala krilima i molila:
— O, biću dobra! Biću dobra!
Sulejman bin Daud se gušio od smeha. Naslonio se na stablo, sav iznemogao i štucajući, pa prstom pripretio leptiru i rekao:
— O, moćni čarobnjače, kakva korist od toga što si mi vratio dvorac kad me ubijaš smehom!
Uto se začu grdna buka, jer svih devet stotina devedeset i devet kralјica istrčaše iz dvorca, vrišteći, galameći i dozivajući svoju decu. Pojuriše niz široke mermerne stepenice ispod vodoskoka, po stotinu u vrsti, a nenadmašno mudra Balkis pođe im dostojanstveno u susret i upita:
— Koja vam je nevolјa, o kralјice?
One zastadoše na mermernim stepenicama, po stotinu u vrsti, i uzbuđeno dreknuše:
— Koja nam je nevolјa? Ama, mirno smo živele u svom zlatnom dvorcu, kao i obično, ali dvorac je odjednom nestao i ostale smo da sedimo u gustoj i bučnoj tami. Tutnjalo je strašno, a moćni duhovi i mračne sile iz podzemlјa vrzmali su se na sve strane u toj pomrčini! To nam je nevolјa, o glavna kralјice, pa smo u silnoj nevolјi zbog te nevolјe, jer je to bila nevolјa kakvu još nismo doživele.
Na to Balkis, nenadmašna lepotica kralјica — najmilija Sulejmana bina Dauda — kralјica od Sabe i Šebe i zlatnih reka juga, od sinje pustinje, do vrletnih visova Zimbabve, Balkis, gotovo isto tako mudra kao sam nenadmašno mudri Sulejman bin Daud, odgovori:
— Nije to ništa, kralјice! Neki leptir potužio se na svoju ženu zato što se stalno svađala s njim, pa je naš gospodar Sulejman bin Daud želeo da je nauči pameti, lepom govoru i smernosti, jer se to smatra vrlinama u žena leptirova.
Na to jedna egipatska kralјica, kći jednog egipatskog faraona, diže glas i reče:
— Naš dvorac se ne može iščupati iz zemlјe kao kakav praziluk za lјubav jedne bubice. Ne! Sulejman bin Daud mora da je mrtav, pa je ono što smo mi čule i videle bila tutnjava zemlјe i pomračenje sunca na tu vest.
Onda Balkis rukom pozva tu smelu kralјicu, ne gledajući je, i reče i njoj i ostalima:
— Dođite i vidite.
One siđoše niz mermerne stepenice, po stotinu u vrsti, pa pod njegovim kamforovim stablom ugledaše nenadmašno mudrog Sulejmana bina Dauda, još iznemoglog od smeha, kako se klati, držeći na jednoj ruci jednog, a na drugoj drugog leptira, i čule su kad je rekao:
— O ženo moga brata iz vazduha, posle ovoga pazi da u svemu ugađaš svome mužu, kako ga ne bi izazvala da još jednom lupi nogom; jer on je rekao da tu čaroliju izvodi kao od šale, a očigledno je veliki čarobnjak... čarobnjak koji ume da ukrade dvorac samog Sulejmana bina Dauda. Idite u miru, mali moji!
Polјubi ih u krila, pa oni odleteše.
Na to sve kralјice, osim kralјice Balkis — nenadmašno lepe i divne Balkis, koja je stajala po strani i smeškala se — padoše na kolena i rekoše:
— Ako se ono dešava kada se leptir nalјuti na svoju ženu, šta će tek snaći nas koje već tako dugo sekiramo kralјa svojim neobuzdanim jezikom i otvorenim svađanjem?
Zatim glavu pokriše velom, ruku staviše na usta, pa se na prstima vratiše u dvorac, manje od makovog zrna.
Onda Balkis, nenadmašno lepa i izvanredna Balkis, ode između crvenih lјilјana u hlad kamforovog stabla, ruku spusti na rame Sulejmanu binu Daudu i reče:
— O gospodaru moj i blago duše moje, raduj se, jer smo kralјicama Egipta, Etiopije, Abisinije, Persije, Indije i Kine dali veliku i nezaboravnu lekciju.
A Sulejman bin Daud, još gledajući leptire kako se igraju na suncu, upita:
— O gospo moja i dragulјu sreće moje, kad se to dogodilo? Jer, otkako sam došao u vrt, šalio sam se s jednim leptirom.
Zatim ispriča kralјici Balkis šta je uradio.
Balkis, nežna i nenadmašno prekrasna Balkis, odgovori:
— O gospodaru moj i vladaru života moga, sakrila sam se iza kamforovog stabla i sve to videla. To sam ja nagovorila leptirovu ženu neka od leptira traži da lupi nogom, jer sam se nadala da će moj gospodar šale radi učiniti neku veliku čaroliju i da će je kralјice videti i uplašiti se.
Zatim mu ispriča šta su kralјice rekle, videle i mislile.
Sulejman bin Daud diže se sa svog mesta pod kamforovim stablom, pa radosno pruži ruke i reče:
— O, gospo moja i slasti dana mojih, znaj da bih se sigurno osramotio da sam iz sujete ili lјutnje učinio čaroliju protiv mojih kralјica, kao što sam napravio onu gozbu za sve životinje. Ali uz pomoć tvoje mudrosti, učinio sam tu čaroliju šale radi i za lјubav jednog leptirića i... gle... to me je u isti mah oslobodilo nerviranja mojih džangrizavih žena! Zato mi reci, o gospo moja i srce srca moga, kako to da si tako mudra?
A kralјica Balkis, divna i stasita, diže oči ka očima Sulejmana bina Dauda, malo nakrivi glavu, baš kao onaj leptir, i odgovori:
— Prvo, o gospodaru moj, zato što te volim; a drugo, o gospodaru moj, zato što znam kakve su žene.
Zatim odoše gore u dvorac, pa su od tada živeli u sreći i miru.

POGOVOR




RADJARD KIPLING (1865-1936)


O NAJMILIJA MOJA — tako često ti kaže RADJARD KIPLING. Zar onda možeš da, radoznalo i s osećanjem prisnosti, ne zamišlјaš te priče pune topline i bezazlene raspričanosti!? Zar možeš da ne učestvuješ u tom govoru tako bliskom tebi i tako privlačnom zbog svoje prostodušne raspričanosti!?
Kuda će te odvesti ove priče neobične, maštovite, pune duha i čudnovatih prizora?
Hajdemo u svet kad je bio nov i potpun, u vreme samog početka, hajdemo u davnu davninu. Hajdemo na bele stene Engleske, na pusto ostrvo na Crvenom moru, na blistavu Južnoafričku visoravan, na sivkasto-zelenu reku Limpopo, na stenu na sred Australije, na obale mutnog Amazona...
Da vidimo (Jesi li zaboravila one naramenice?), da li je kamila našla grbaču na drumu, kako je nosorog skinuo svoju kožu i prebacio je preko ramena, veliku, visoku, stoletnu šumu, punu puncatu drveća, svega naročito išaranog, prošaranog i istačkanog i isprskanog i poprskanog i ispruganog i popruganog uzduž i popreko senkama... (Izgovori to u jednom dahu, pa ćeš videti kako ta šuma mora da je izistinski senovita.), rodbinu slonovog deteta koja hoće da mu ispraši tur, kako je Tafi nacrtala slova, kako je leptir lupio nogom...
I tako je to bilo u redu, o najmilija moja. Vidiš li?
Pa kako bi mogla zaboraviti te priče koje su slične bajkama, u kojima žive tolike životinje, prave životinje, koje imaju svoju prirodu i svoj način života i ponekad se, kao slonovo dete, ponašaju slično tebi!
Nemoj očekivati da ti kažem čemu te je ova knjiga naučila. Pročitala si događaje o kojima ti je pisac pričao i bila si vesela i malo zanesena. Bila si na mnogim mestima, u tvojoj mašti živi sad jedan davni svet lјudi i životinja. Jednostavno osećaš kako pisac priča s oduševlјenjem koje na tebe prelazi. Pisac uživa pričajući tebi, on te voli.
I tako je to bilo u redu, o najmilija moja. Vidiš li?
Bilo je lepo. Pisac koji ti je sve to ispričao nije više živ. Ali njegove priče za decu ubrajaju se danas, kao i u vreme kad su napisane, među najlepša dela književnosti za decu.
Imao je čudan život Radjard Kipling. Rođen je u Aziji, išao u školu u Evropi, oženio se Amerikankom i živeo neko vreme u Americi, putovao je u Afriku i Australiju. Imao je sreće da upozna ceo svet.
Za života bio je poznat i slavlјen pisac. U svojoj četrdeset drugoj godini dobio je najveće svetsko priznanje za književni rad: Nobelovu nagradu. Objavio je mnogo knjiga, ali je pred kraj života bio zaboravlјen.
Međutim, njegove knjige za decu, za tebe, o najmilija moja, žive neprestano.