Džeronimo: Moja priča

Autobiografija Velikog ratnika i patriote




Knjiga "Džeronimo: Moja priča" predstavlja neprocenjiv dokument o istoriji američkih Indijanaca – autentično svedočanstvo ratnika koji je godinama ratovao sa Meksikancima i vojnicima Sjedinjenih Država da bi odbranio svoju zemlju. Tokom boravka u rezervatu Fort Silu Džeronimo (1829–1909), legendarni apački ratnik i čuveni ratni poglavica, uz pomoć svog sunarodnika koji je prevodio, diktirao je sadržaj ove knjige S. M. Baretu.

POREKLO APAčA


U početku svet beše prekriven tamom. Ne beše ni Sunca, ni dana. U večnoj noći nije bilo ni Meseca, ni zvezda.
Međutim, postojale su sve vrste zveri i ptica. Među zverima behu strašna, bezimena čudovišta, zatim zmajevi, lavovi, tigrovi, vukovi, lisice, dabrovi, veverice, pacovi, miševi, kao i sve vrste gmizavaca, kao što su gušteri i zmije. Ljudski rod nije mogao da se razvija jer su zveri i zmije uništavale svako ljudsko potomstvo.
Sva stvorenja imala su moć govora i bila su obdarena razumom.
Postojala su dva plemena: ptice, ili pernato pleme, i zveri. Ptice je vodio njihov poglavica orao.
Ova plemena često su većala. Ptice su želele da se pusti svetlost, a zveri su to uporno odbijale. Na kraju, ptice povedoše rat protiv zveri.
Zveri behu naoružane toljagama, ali orao je podučio svoje pleme kako da koristi luk i strele. Zmije su bile toliko lukave da ih je bilo nemoguće ubiti. Jedna od njih sakrila se u strmom stenju planine u Arizoni. Njene oči (pretvorene u sjajno kamenje) mogu i danas da se vide u toj steni. Kada bi bili ubijeni, medvedi bi se pretvarali u nekoliko drugih medveda tako da ih je bilo sve više. Ni zmaj nije mogao da bude ubijen, jer je bio prekriven četvorostrukim oklopom od rožnatih krljušti koji strele nisu mogle da probiju. Jedno od najstrašnijih i najopakijih čudovišta (koje je bilo bezimeno) bilo je otporno na strele, pa je orao visoko uzleteo noseći okrugao, beo kamen, koji je ispustio da padne na glavu ovog čudovišta, ubijajući ga na mestu. Ovaj kamen je zbog toga prozvan svetim. Borili su se mnogo dana, ali na kraju su ptice ipak odnele pobedu.
Kada se rat završio, iako su neke zle zveri preživele, ptice su mogle da kontrolišu veće i svetlost je puštena. Ljudski rod mogao je nesmetano da živi i napreduje. Poglavica u ovoj dobroj borbi bio je orao i ljudi su nosili njegovo perje kao znak mudrosti, pravde i moći.
Među malobrojnim ljudima bila je i jedna žena blagoslovena mnoštvom dece koju su zveri uvek ubijale. Ako bi ona na neki način

uspela da ih prevari, došao bi zmaj, koji je bio mudar koliko i zao, i pojeo bi njenu odojčad.
Posle mnogo godina žena je rodila sina oluje i sakrila ga u duboku pećinu. Zatvorila je ulaz u pećinu i na tom mestu upalila logorsku vatru. Tako je detetovo skrovište bilo sakriveno, a njemu toplo. žena je svakodnevno sklanjala vatru i silazila u pećinu u kojoj se nalazio krevetac da nahrani svoje dete, a onda bi se vratila i ponovo palila vatru.
Zmaj je često dolazio i ispitivao je, ali ona bi odgovorala:
– Nemam više dece, sve si ih pojeo.
Kada je dečak malo porastao, nije hteo da stalno boravi u pećini; želeo je da trči i da se igra. Jednom prilikom zmaj je video njegove tragove. Pošto nije mogao da pronađe dečakovo skrovište stari zmaj se zbunio i razjario. Rekao je da će da uništi detetovu majku jer mu nije otkrila gde se ono nalazi. Jadna majka bila je na mukama; nije mogla da oda sopstveno dete, ali je znala koliko je zmaj moćan i lukav, pa je živela u stalnom strahu.
Ubrzo posle toga dečak je rekao da želi da ide u lov. Majka to nije mogla da odobri. Ispričala mu je o zmaju, vukovima i zmijama.
Ipak on reče:
– Idem sutra.
Na dečakov zahtev, njegov stric (koji je bio jedini čovek koji je tada živeo) napravio mu je mali luk i nekoliko strela, pa su njih dvojica sledećeg dana krenuli u lov. Pratili su trag jelena daleko u planini i dečaku je na kraju uspelo da ubije jednog mužjaka. Stric mu je pokazao kako da ustavi kožu i ispeče meso. Ispekli su dva zadnja čereka, jedan za dečaka, a drugi za strica. Kada je meso bilo spremno, stavili su ga na grmlje da se hladi. Upravo tada pojavio se ogromni zmaj. Dečak se nije uplašio, ali stric se skamenio od straha, tako da nije mogao ni da govori, ni da se pomeri.
Zmaj je uzeo dečakov čerek mesa i odneo ga na stranu. Stavio je meso na drugi grm i seo pored njega.
Tada je rekao:
– Evo deteta koje sam tražio. Dečače, lep si i debeo, pa kada budem pojeo ovu divljač, poješću i tebe.
Dečak je rekao:
– Ne, nećeš me pojesti, a nećeš pojesti ni to meso.
Otišao je do mesta na kome je sedeo zmaj, uzeo meso i vratio ga
na staro mesto.
Zmaj reče:
– Dopada mi se tvoja hrabrost, ali si glup; šta misliš da možeš

da učiniš?
– Pa, – reče dečak, – mogu da učinim dovoljno da bih se zaštitio, kao što ćeš videti.
Zmaj je tada ponovo preneo meso, a dečak ga je ponovo vratio.
Zmaj je uzimao meso četiri puta a kada ga je dečak četvrti put
vratio, rekao je:
– Zmaju, hoćeš li da se boriš sa mnom? Zmaj reče:
– Da, na koji god način želiš. Dečak reče:
– Staću sto koraka od tebe i tada možeš da me četiri puta gađaš lukom i strelom, pod uslovom da tada zamenimo mesta i da ja tebe gađam četiri puta.
– Dobro, – reče zmaj. – Stani tamo.
Zmaj je tada uzeo svoj luk koji je bio načinjen od velikog bora. Iz tobolca je izvadio četiri strele; one su bile načinjene od mladih sadnica bora; svaka je bila dugačka dvadeset stopa. Dobro je naciljao, ali kada je odapeo strelu, dečak je uzviknuo i skočio u vazduh. Strela se odmah raspala u hiljadu komadića, a dečak je stajao na vrhu sjajne duge iznad mesta koje je zmaj ciljao. Duga je ubrzo nestala i dečak je ponovo stajao na zemlji.
To se ponovilo četiri puta, a onda je dečak rekao:
– Zmaju, stani ovde; sada je na mene red da gađam. Zmaj reče:
– U redu, tvoje male strele ne mogu da probiju moj rožnati oklop, a imam još tri oklopa – samo gađaj.
Dečak je odapeo strelu i pogodio zmaja u predelu srca; prvi oklop od rožnatih krljušti spao je na zemlju. Svaka sledeće strela pogađala je novi oklop sve dok zmajevo srce nije ostalo otkriveno. Zmaj uzdrhta, ali nije mogao da se pomeri.
Pre nego što je odapeo i četvrtu strelu, dečak reče:
– Striče, okamenio si se od straha. Nisi se ni pomerio. Dođi
ovamo, ili će zmaj pasti na tebe.
Stric potrča ka njemu. Dečak tada odape dobro usmerenu strelu i ona pogodi zmaja pravo u srce. Uz strašnu riku zmaj poče da se valja niz planinski obronak i kroz četiri bezdana završi u kanjonu na dnu.
Odjednom, na planine se stuštiše olujni oblaci, blesnuše munje, zatutnji grmljavina i poče da pada kiša. Kada je oluja prošla, duboko u kanjonu među stenjem mogli su da se vide delovi ogromnog zmajevog tela, a njegove kosti mogu da se tu nađu i danas.

Dečak se zvao Apač. Usen ga je naučio da priprema trave za lekove, da lovi i da se bori. On je bio prvi poglavica Indijanaca i nosio je orlovo perje kao znak pravde, mudrosti i moći. Njemu i njegovom narodu, koji je tada nastao, Usen je podario dom u Zapadnoj zemlji.

OGRANCI PLEMENA APAč


Indijanci Apači podeljeni su u šest plemenskih ogranaka. Ja
pripadam jednom od njih, Bedonkoe.
Naše pleme nastanjivalo je planinsku oblast koja leži zapadno od istočne granice Arizone i južno od glavnog toka reke Hile.
Istočno od nas živeli su čienne (Chihenne) Apači (Apači Vrućih Izvora). Naše pleme nikada nije imalo teškoća sa njima. Njihov poglavica Viktorio (Victorio), bio je moj prijatelj. Uvek je pomagao našem plemenu kada bismo zatražili. Izgubio je život braneći prava svog naroda. Bio je dobar čovek i hrabar ratnik. Njegov sin čarli (Charlie) živi sada sa nama u ovom rezervatu.
Severno od nas živeli su Apači Belih Planina. Oni nisu uvek bili u najboljim odnosima sa našim plemenom, ali ipak smo sa njima retko ratovali. Lično sam poznavao njihovog poglavicu Haškaaila (Hashkaaila) i smatrao sam da je dobar ratnik. Njihova zemlja nalazila se pored zemlje Navaho (Navajo) Indijanaca koji nisu iste krvi kao Apači. Držali smo veća sa svim plemenima Apača, ali nikada i sa Navaho Indijancima. Međutim, trgovali smo sa njima, a ponekad smo ih posećivali.

Džeronimo i Naiče


Zapadno od naše zemlje nalazila se teritorija čiea–en (Chie– ahen) Apača. U moje vreme oni su imali dvojicu poglavice, Kosita (Cosito) i Kodauja (Codahooyah). Oni su prema našem plemenu bili ljubazni, ali ne i bliski.
Južno od nas živeli su čokonen (Chokonen), Cirikaua (Chiricahua) Apači, čiji je poglavica u staro vreme bio Kočiz (Cochise), a posle njegov sin Naiče (Naiche). Ovo pleme je uvek bilo u veoma dobrim odnosima sa nama. često smo zajedno logorovali i, lovili. Naiče, nekada moj prijatelj po oružju, sada je moj drug u zatočeništvu.
Južno i zapadno od nas živeli su Nedni (Nedni) Apači. Njihov poglavica bio je Voa (Whoa), koga su Meksikanci zvali Kapetan Voa. Oni su bili naši dobri prijatelji. Zemlja ovog plemena nalazi se delimično u Starom Meksiku, a delimično u Arizoni. Voa i ja smo često logorovali zajedno i borili se jedan uz drugog kao braća. Moji neprijatelji bili su i njegovi neprijatelji, a moji prijatelji njegovi prijatelji. Sada je mrtav, ali njegov sin Asa (Asa) prevodi ovu priču za mene.
četiri plemena (Bedonkoe, čokonen, čiene i Nedni), koji su nam bili bliski prijatelji u danima slobode, još uvek se drže zajedno, dok se njihov broj neprestano smanjuje. Samo uništenje celokupnog našeg naroda može da prekine naše prijateljstvo.
Nestajemo sa zemlje, ali ipak mislim da nismo tu bez neke svrhe inače nas Usen ne bi ni stvorio. Usen je stvorio sva ljudska plemena i sigurno je za svako od njih imao dobar razlog.
Svakom ljudskom plemenu koje je stvorio, Usen je podario i dom, zemlju stvorenu za to pleme. Zemlju je opskrbio svim što je služilo dobrobiti tog plemena.
Kada je Usen stvorio Apače, stvorio je i njihov dom na Zapadu. Dao im je žito, voće i divljač koji su im bili potrebni za hranu. Da bi im povratio zdravlje kada bi ih skolale bolesti, stvorio je mnoge trave. Naučio ih je gde da nalaze ove trave i kako da ih pripreme za lekove. Dao im je prijatnu klimu i sve što je potrebno za odevanje, a skloništa je uvek bilo u blizini.
Tako je bilo na početku: Usen je stvorio Apače i njihov dom. Kada su Apači udaljeni od svog doma, oni se razboljevaju i umiru. Koliko će još vremena proteći pre nego što bude moglo da se kaže: nema više Apača?

RANI žIVOT


Rođen sam juna 1829. godine u Nodojon (Nodoyohn) kanjonu u Arizoni.
Odrastao sam u toj zemlji koja leži oko glavnog toka reke Hile. Ta teritorija bila je naša domovina; među tim planinama bili su skriveni naši vigvami; u raštrkanim dolinama bila su naša polja; beskrajne prerije, koje su se prostirale sa svake strane, bile su naši pašnjaci; u stenovitim pećinama nalazili su se naši grobovi.
Bio sam četvrto u porodici sa osmoro dece – četiri dečaka i četiri devojčice. Od porodice sada smo živi samo ja, moj brat Poriko (Porico) i moja sestra Nadaste (Nahdaste). živimo zatočeni kao ratni zarobljenici u ovom vojnom rezervatu (Fort Sil).
Kao dete puzao sam po zemljanom podu u vigvamu svog oca, visio u svom coču (tsoch) (Apačko ime za kolevku) na leđima moje majke ili na grani drveta. Grejalo me je sunce i čuvalo me je drveće, kao i druge indijanske bebe.
Kao dečaku, majka mi je pričala predanja našeg naroda; pričala mi je o Suncu i nebu, Mesecu i zvezdama, oblacima i olujama. Takođe me je naučila da klečim i da se molim Usenu za snagu, zdravlje, mudrost i zaštitu. Naše molitve nikada nisu bile usmerene protiv nekog drugog, ali ako bismo imali nešto protiv nekoga, sami bismo se svetili. Naučili su nas da Usen ne vodi računa o nevažnim svađama između ljudi.
Otac mi je često pričao o junačkim delima naših ratnika,
zadovoljstvima lova i slavi ratne staze.
Sa braćom i sestrama igrao sam se u očevom domu. Ponekad smo se igrali žmurke među stenjem i borovima; nekada bismo dangubili u senci drveća ili tražili divlje trešnje dok su naši roditelji radili u polju. Ponekad smo se igrali ratnika. Vežbali smo prikradanje nekom predmetu koji je predstavljao neprijatelja, i u svojoj dečjoj mašti često smo činili razna junačka dela. Katkada bismo se sakrili od majke da bismo videli da li može da nas nađe; često bismo tako sakriveni zaspali i ostali sakriveni satima.

Kada smo dovoljno porasli da bismo mogli da budemo od koristi, odlazili smo u polja sa svojim roditeljima, ne da bi se igrali, već da bi radili. Kada je trebalo sejati useve, krčili smo zemlju drvenim motikama. Sejali smo kukuruz u pravilnim redovima, pasulj između kukuruza, a dinje i bundeve razbacano po polju. Gajili smo ih koliko nam je bilo potrebno.
Naše polje obično se prostiralo na oko dva jutra zemlje. Polja nikada nisu bila ograđena. Bilo je uobičajeno da mnoge porodice obrađuju zemlju u istoj dolini i da se zajednički staraju za useve, štiteći ih od plemenskih ponija, jelena ili drugih divljih životinja.
Dinje smo jeli čim bi sazrele. U jesen smo brali bundeve i pasulj i stavljali ih u vreće ili korpe. Klipove kukuruza vezivali smo za komušinu a naši poniji prenosili su žetvu do naših domova. Tu smo krunili kukuruz, a žetvu odlagali u pećine ili druga skrovita mesta, gde smo je čuvali do zime kada smo je koristili.
Ponije nikada nismo hranili kukuruzom, ali u slučaju da smo ih držali preko zime, davali smo im krmivo. Osim pasa i ponija nismo imali stoku ili druge domaće životinje.
Nismo gajili duvan, ali smo ga nalazili u divljini. U jesen smo ga sekli i sušili, ali kada bi naše zalihe presušile, lišće koje je ostalo na stabljikama služilo je svrsi. Svi Indijanci, i muškarci i žene, su pušili. Dečacima nije bilo dozvoljeno da puše dok ne bi sami otišli u lov i ulovili neku veliku životinju – vuka ili medveda. Neudatim ženama nije bilo zabranjeno da puše, ali se to smatralo nepristojnim. Skoro sve udate žene su pušile.
Osim što smo mleli kukuruz (ručno, kamenom ili tučkom) da bismo od njega pravili hleb, ponekad smo ga drobili i potapali. Pošto bi uskisnuo, pravili smo tisvin (tiswin), koji je imao opojnu moć i koga su Indijanci veoma voleli. Ovaj posao obavljale su skvo (squaw) i deca. Kada je trebalo da se sakupljaju bobice i orasi, mala deca i skvo su u grupama odlazili da ih traže, i ponekad bi ostajali čitav dan. Kada su odlazili daleko od logora, vodili su ponije da nose korpe.
često sam išao sa ovim grupama. Prilikom jednog izleta, žena po imenu Cokole (Chokole) se izgubila. Jahala je svog ponija kroz čestar tražeći prijatelje. Dok se polako probijala kroz gusto šipražje i borove, pratio ju je njen mali pas. Odjednom se na njenom putu isprečio grizli i napao ponija. žena je skočila a poni je pobegao. Međutim, medved je napao nju, pa se nožem borila sa njim kako je znala i umela. ženin mali pas ujedao je medveda za stopala pokušavajući da odvuče njegovu pažnju od žene. Ipak, grizli ju je udario po glavi i zderao skoro ceo skalp. žena je pala, ali nije izgubila

svest. Dok je ležala na zemlji uspela je da mu zada četiri dobra udarca nožem i grizli se povukao. Kada je medved otišao, vratila je svoj odrani skalp i pričvrstila ga je što je bolje mogla. Tada je mrtvački pobledela i morala je da prilegne. Tokom noći poni se vratio u logor sa tovarom bobica i oraha, ali bez Indijanke. Indijanci su je tražili, ali su je našli tek idućeg dana. Preneli su je kući, gde ju je vrač ledio sve dok joj rane nisu zacelile.
Indijanci su znali koje trave da koriste za lekove, kako da ih pripreme i kako da daju lek. Tome ih je na početku podučio Usen i u svakoj generaciji bilo je ljudi koji su bili vesti u umetnosti lečenja.
Prilikom sakupljanja trava, pripreme i upotrebe lekova, u molitvu se verovalo kao i u konkretno dejstvo leka. Lekove je obično pripremalo oko osam ljudi. Svaku fazu procesa pratile su molitve i bajanja. četvoro ljudi je bajalo, a četvoro pripremalo trave.
Pojedini Indijanci su poznavali veštinu vađenja metaka, vrhova strela i drugih predmeta kojima su ratnici bili ranjeni. I sam sam to često činio, pomoću običnog bodeža ili mesarskog noža.
Mala deca zimi su nosila veoma malo, a leti nimalo odeće. žene su obično nosile primitivne suknje, koje su se sastojale od parčeta pamučne tkanine koja je bila pričvršćena oko struka i koja je dopirala do kolena. Muškarci su nosili čakšire i mokasine. Zimi su osim toga nosili košulje i dokolenice.
Kada je pleme bilo u logoru, više dečaka i devojčica bi se često, po dogovoru, iskralo napolje i sastalo na mestu udaljenom nekoliko milja, gde bi se po ceo dan igrali, slobodni od svih obaveza. Nikada nisu bili kažnjavani za ove nestašluke, ali su bili ismejani kad god bi njihovo skrovište bilo otkriveno.

PLEMENSKE ZABAVE, NAVIKE I OBIčAJI


Da bismo proslavili neki značajan događaj, organizovali smo gozbu i ples. Ponekad su bili pozivani samo pripadnici našeg, a katkada i susednih plemena. Svečanosti su obično trajale četiri dana. Danju bismo se gostili, a noću bismo igrali pod vodstvom jednog od poglavica. Muzika uz koju smo igrali bila je pesma naših ratnika, praćena udaranjem po instrumentu zvanom esadadedne (jelenska koža zategnuta preko obruča). Pesme nisu imale reči – samo tonove. Kada su se gozba i ples završili, sledile su trke konja, takmičenja u trčanju, rvanju, skakanju i sve vrste igara (na sreću).
Među ovim igrama najpoznatija je bila plemenska igra Ka (Kah) (stopalo). Ona se igra na sledeći način: četiri mokasina se postave oko četiri stope udaljeno od rupa na zemlji koje su iskopane u redu s jedne strane logora, a s druge stane nalazi se sličan paralelan red. Između ova dva reda mokasina noću se upali logorska vatra. Po jedan ili više igrača stoje sa svake strane. Poeni se broje pomoću svežnja štapova, iz kojih svaka strana vadi po jedan štap kada osvoji poen. Prvo jedna strana uzme kost, razvuče ćebe između četiri mokasina i vatre tako da suprotna strana ne može da vidi njihovo kretanje, i počinje da peva pesme o Postanju. Strana koja ima kost predstavlja pernato pleme, a suprotna strana zveri. Igrači koji predstavljaju ptice pevaju i pri tom sakrivaju kost u jednom od mokasina, a onda zbace ćebe. Oni nastavljaju da pevaju, ali čim je ćebe zbačeno, igrač iz protivničkog tima, naoružan ratnom toljagom, dolazi na njihovu stranu logorske vatre i udara mokasinu u kome je sakrivena kost. Ukoliko pogodi pravu mokasinu, njegova strana dobija kost i onda predstavlja ptice, dok protivnički tim pogađa u sledećem krugu. Pogađa se samo četiri puta; tri puta može da se promaši, četvrti put se sigurno pogađa. Kada iz svežnja nestanu svi štapovi, strana koja ima više štapova proglašava se za pobednika.
Ova igra se priređuje kao igra na sreću i najpopularnija je u
plemenu. Obično traje četiri ili pet sati. Nikada se ne igra danju.
Kada se sve igre završe i posetioci kažu da su zadovoljni, logor

se razilazi. Bilo mi je uvek drago kada bi ples i gozba bili najavljeni. Tako je bilo i sa svim drugim mladim ljudima.
Naš život imao je i religioznu stranu. Nismo imali ni crkve, ni verske organizacije, ni dan odmora, ni praznike, pa ipak smo verovali. Ponekad bi se celo pleme sastalo da bi pevalo i molilo se; ponekad bi nas bilo manje, možda samo dvoje ili troje. Pesme su imale svega nekoliko reči, ali nisu bile formalne. Pevač bi ponekada ubacio reči po svojoj želji umesto uobičajenog tona. Ponekad smo se molili u tišini, a ponekad na glas; a u nekim prilikama bi se neki stari pripadnik plemena molio za sve nas. U drugim prilikama, neko bi ustao i govorio bi nam o dužnostima prema svojim saplemenicima kao i prema Usenu. Naši obredi bili su kratki.
Kada bi nas skolala kakva bolest ili epidemija, vođe bi nas okupile i ispitivale da bi utvrdile šta smo loše učinili i kako bismo mogli da umilostivimo Usena. Ponekad je žrtva smatrana neophodnom. često je onaj koji je bio odgovoran za uvredu bio kažnjavan.
Ukoliko bi neki Apač dozvolio da njegovi stari roditelji pate od gladi ili nedostatka skloništa, ukoliko bi zanemario ili zlostavljao bolesne, ukoliko ne bi poštovao našu veru ili bi bio neveran, mogao je da bude proteran iz plemena.
Apači nisu imali zatvore kakve imaju beli ljudi. Umesto da šalju svoje zločince u zatvor, oni su ih proterivali iz plemena. Ovakvi neverni, svirepi, lenji ili kukavički članovi plemena, bili su isključivani i nisu mogli da se priključe drugom plemenu. Takođe nisu imali pravo na zaštitu naših nepisanih plemenskih zakona. Odmetnuti Indijanci često su se okupljali u grupe i išli u pljačke za koje bi posle optužili pleme. Međutim, život odmetnutih Indijanaca bio je težak; njihove bande nikada nisu bile mnogobrojne. Osim toga, one su često izazivale gnev plemena i radile na svoju propast.
Kada mi je bilo oko osam ili deset godina, počeo sam da učestvujem u lovu koji nisam shvatao kao rad.
U prerijama, koje su se prostirale do naših domova u planinama, lutala su krda jelena, antilopa, velikih kanadskih jelena i bizona koje smo ubijali kada su nam bili potrebni.
Jahali smo u lov na bizone, koje smo ubijali strelama i kopljima.
Kožu bizona upotrebljavali smo za šatore i posteljinu, a meso za jelo.
Za lov na jelene bila je potrebna veća veština nego za lov na bilo koju drugu životinju. Jelenima se moglo približiti samo nasuprot vetru. često smo se satima prikradali jelenu koji pase. Kada su oni pasli na otvorenom, dugo bismo puzali po zemlji, držeći travu ili

šiblje ispred sebe, kako nas ne bi primetili. često bismo ubili nekoliko jelena iz krda pre nego što bi ostali pobegli. Meso smo sušili i pakovali u posude, tako je moglo da se sačuva i više meseci. Kožu jelena potapali smo u vodu i pepeo i skidali smo dlake. Tada bi ot- počeo proces štavljenja koji je trajao sve dok koža ne bi postala meka i savitljiva. Verovatno nam nijedna druga životinja nije bila dragocenija od jelena.
U šumama i pored potoka bilo je mnoštvo divljih ćurki. Njih bismo oterali u ravnicu, a onda bismo polako jahali prema njima dok ih ne bismo zamorili. Kada bi počele da se teturaju i da se kriju, dojahali bismo do njih i hvatali ih nagnuvši se s konja. Ako bi neka poletela, brzo bismo projahali ispod nje i ubili je kratkim štapom ili lovačkom palicom. Na taj način smo mogli da ulovimo onoliko divljih ćurki koliko smo mogli da ponesemo nazad na konjima.
U našoj zemlji bilo je puno zečeva, koje smo takođe lovili jašući. Naši konji bili su obučeni da prate zečeve u punoj brzini; kada bismo im se približili, nagnuli bi se s konja i udarili zeca lovačkom palicom. Ukoliko bi bio predaleko, bacili bismo štap na njega i tako ga ubili. To je bila divna zabava za dečake, ali su ratnici retko lovili zečeve.
U potocima je bilo mnogo riba, ali pošto ih nismo jeli, nismo ni pokušavali da ih lovimo ili ubijamo. Dečaci bi ih ponekad gađali kamenjem ili bi na njih odapinjali strele radi vežbe. Usen nam za hranu nije namenio zmije, žabe ili ribe. Nikada ih nisam jeo.
U planinama je bilo mnogo orlova. Njih smo lovili zbog perja. Prikradanje orlu iziskivalo je veliku veštinu, jer osim što ima oštar vid, on je i mudar i nikada se ne zaustavlja na mestima gde nema dobar pregled okolne teritorije.
Kopljem sam ubio mnoge medvede, ali nikada nisam bio ranjen u borbi sa nekim od njih. Strelama sam ubio nekoliko planinskih lavova (kuguara), a jednog i kopljem. Medvedi i planinski lavovi dobri su za jelo i dragoceni zbog svoje kože. Kada bismo ih ubili, nosili smo ih kući na konjima. Tobolci za strele često su pravljeni od kože planinskog lava. Bili su veoma lepi i dugotrajni.
U mladosti nisam nikada video misionara ili sveštenika. Nikada
nismo videli belog čoveka.
I tako su tiho živeli Bedonkoe Apači.

PORODICA


Moj deda Mako (Maco) bio je naš poglavica. Nikada ga nisam video, ali mi je otac često pričao o veličini, snazi i mudrosti ovog starog ratnika. Najviše je ratovao protiv Meksikanaca. Ratovalo se i sa nekim indijanskim plemenima, ali su ih meksički gradovi retko dugo ostavljali na miru. Mako je umro kada je moj otac bio mlad ratnik i Mangas Kolorado (Mangas Colorado) postao je poglavica Apača. Moj otac je umro kada sam bio mali, pošto je neko vreme bio bolestan. Kada je preminuo, čuvari su mu sklopili oči, a zatim su ga odenuli u najbolju odeću, obojili mu lice, umotali ga u raskošno ćebe i osedlali njegovog omiljenog konja. Dok su zajedno sa očevim najboljim oružjem prenosili njegovo telo ka pećini u planini ponavljali su tužnim glasom njegova junačka dela. Kada su stigli, ubili su njegove konje. Mi smo dali sve očeve stvari, kao što je to bio običaj u našem plemenu, posle čega je njegovo telo ostavljeno u pećini sa svim njegovim oružjem. Očev grob je sakriven iza gomile kamenja. Okružen sjajem on leži u osami a vetrovi u borovima pevaju tužbalicu za mrtvim ratnikom.


Posle očeve smrti preuzeo sam brigu o majci. Majka se nije preudala, iako je, prema pravilima našeg plemena, to mogla da učini neposredno posle njegove smrti.
Udovice sa decom obično ostaju same dve do tri godine posle muževljeve smrti, ali se udovice bez dece odmah preudaju. Posle smrti ratnika, njegova udovica se vraća svom narodu i njen otac ili braća mogu da je daju ili prodaju drugom. Majka je odabrala da živi sa mnom i nikada nije poželela da se ponovo uda. živeli smo u blizini našeg doma i ja sam se starao o njoj.

Godine 1846, kada mi je bilo sedamnaest godina, primljen sam u veće ratnika. U to vreme sam bio veoma srećan, pošto sam mogao da idem gde god želim i radim šta mi se sviđa. Niko me nije kontrolisao; ali su mi običaji našeg plemena branili da delim slavu ratne staze sve dok ne budem primljen u veće. Posle toga, kada se ukaže prilika, mogao bih da sa svojim plemenom krenem ratnom stazom. To bi bilo veličanstveno. Nadao sam se da ću uskoro poslužiti svom narodu u borbi. Dugo mi je bila želja da se borim pored naših ratnika.
Možda najveća radost bila mi je to što sam sada mogao da se oženim lepom Alope (Alope), ćerkom Noposoa (Noposo). Ona je
bila vitka, nežna devojka, i već duže vremena smo se voleli. Otišao sam da posetim njenog oca u vezi sa našim brakom čim mi je veće ukazalo čast. Možda ga naša ljubav nije interesovala; možda je želeo da zadrži Alope za sebe pošto je bila poslušna ćerka; u svakom slučaju, za nju mi je tražio mnogo ponija. Nisam odgovorio, ali sam se posle nekoliko dana pojavio ispred njegovog vigvama sa krdom ponija i odveo Alope sa sobom. To su u našem plemenu bile neophodne formalnosti pri sklapanju braka.
Napravio sam novi dom za nas nedaleko od majčinog šatora. Šator je bio napravljen od kože bizona i u njemu je bilo mnoštvo medveđih i lavljih koža i drugih lovačkih trofeja, kao i kopalja, lukova i strela. Alope je pravila male ukrase od perli i vezla na jelenskoj koži, pa je sve te stvari stavila u naš šator. Zidove našeg doma oslikala je mnogim slikama. Bila je dobra žena, ali nikada nije bila jaka. Sledili smo običaje naših otaca i bili smo srećni. Imah smo troje dece – dece koja su se igrala, dangubila i radila kao i ja.

POKOLJ


U leto 1858. godine, pošto smo bili u miru sa meksičkim gradovima kao i sa susednim indijanskim plemenima, otišli smo na jug u Stari Meksiko zbog trgovine. Celo naše pleme (Bedonkoe Apači) prošlo je kroz Sonoru prema Kasa Grandeu, koji je bio naše odredište. Pre nego što smo stigli do njega, zastali smo u jednom drugom meksičkom gradu koga Indijanci zovu Kaskije (Kaskiyeh). Tu smo se zadržali nekoliko dana u logoru izvan grada. Svakog dana odlazili smo u grad da bismo trgovali, ostavljajući nekoliko stražara da čuva logor, kako bi naše oružje, zalihe, žene i deca, bili sigurni tokom našeg odsustva.
Jednog dana u kasno popodne, kada smo se vraćali iz grada, sreli smo nekoliko žena i dece koji su nam rekli da su meksičke trupe iz nekog drugog grada napale naš logor i pobile mnogo naših žena i dece. Brzo smo se razdvojili, krijući se pod okriljem noći što smo bolje mogli, da bi se uskoro našli na dogovorenom mestu sastanka – u čestaru pored reke. Jedan po jedan, tiho smo se prikrali i postavili stražare; kada smo sve prebrojali, otkrio sam da se među ubijenima nalaze moja stara majka, moja mlada žena i troje moje male dece. U logoru nije bilo svetla, pa sam se neprimećen tiho okrenuo i stao pored reke. Ne znam koliko sam tamo stajao, ali sam se vratio kada sam video da se ratnici okupljaju da bi se savetovali.
Te noći nisam glasao za neku određenu meru, kao ni protiv. Međutim, pošto je ostalo samo osamdeset ratnika i pošto smo ostali bez oružja i zaliha i uz to okruženi Meksikancima duboko u njihovoj zemlji, bilo je odlučeno da se ne upuštamo u borbu. Naš poglavica Mangas Kolora do izdao je naređenje da odmah i u tišini pođemo nazad prema svojim domovima u Arizoni, ostavljajući mrtve na bojištu.
Stajao sam dok se sve nije završilo, jedva znajući šta da činim. Nisam imao nikakvog oružja, a nisam smeo da razmišljam kako da vratim tela svojih najdražih, jer to je bilo zabranjeno. Nisam se molio, a nisam doneo ni neku određenu odluku, jer nisam više imao nikakav cilj. Konačno sam tiho krenuo za plemenom, udaljen tek toliko da bih mogao da čujem tihi korak Apača koji su se povlačili.
Sledećeg jutra nekolicina Indijanaca ubila je nešto divljači i

zastali smo tek toliko da pleme spremi hranu i jede, a zatim smo nastavili sa maršem. Ja nisam ništa ubio, a nisam ni jeo. Tokom prvog marša, kao i kasnije, dok smo logorovali, nisam ni sa kim pričao i niko nije pričao sa mnom. A šta je moglo i da se kaže?
Dva dana i tri noći išli smo usiljenim maršem, zaustavljajući se samo da bismo jeli, a onda smo se ulogorili u blizini meksičke granice, gde smo se odmarali dva dana. Tu sam uzeo malo hrane i popričao sa Indijancima koji su izgubili nekog svog u pokolju. Moj gubitak bio je najveći jer sam izgubio sve bližnje.
Posle nekoliko dana stigli smo u naše naselje. Tamo su još uvek bili ukrasi koje je Alope napravila – a bile su tu i dečje igračke. Spalio sam sve, čak i naš vigvam. Takođe sam spalio i majčin vigvam i uništio svu njenu imovinu.
Posle toga, nikada više nisam bio srećan u našem tihom domu. Istina, mogao sam da posećujem očev grob, ali sam se zarekao da ću se osvetiti meksičkim vojnicima koji su mi naneli zlo. Kad god bih se približio njegovom grobu ili video nešto što bi me podsetilo na prošle srećne dane, srce bi me zabolelo od želje da se osvetim Meksikancima.

OSVETA


čim smo ponovo prikupili oružje i zalihe, naš poglavica Mangas Kolorado sazvao je veće i utvrdio da su svi naši ratnici spremni da krenu na ratnu stazu protiv Meksikanaca. Menije određeno da za ovaj rat potražim pomoć od drugih plemena.
Kada sam otišao kod čokonen (čirikaua) Apača, njihov poglavica sazvao je veće u samo svitanje. Ratnici su se tiho okupili na čistini u šumovitoj planinskoj dolini i posedali na zemlju u redovima u skladu sa položajem koji su imali. U tišini su sedeli i pušili. Na poglavičin znak, ustao sam i ovako predstavio svoj slučaj:
Braćo, čuli ste šta su Meksikanci nedavno učinili bez ikakvog povoda. Vi ste moji roĎaci – stričevi, ujaci i braća. Mi smo ljudi isto kao i Meksikanci – možemo da im uradimo isto što su oni uradili nama. PoĎimo napred i pratimo ih – povešću vas do njihovog grada – napašćemo ih u njihovim domovima. Boriću se u prvom redu – jedino vas molim da me pratite da bih se osvetio za nedelo koje su počinili Meksikanci – da li ćete poći? Dobro je – svi ćete poći.
Setite se pravila rata – ljudi mogu da se vrate, a mogu i da poginu. Ukoliko bi neko od ovih mladića poginuo, ne telim da me njihovi roĎaci krive, jer su oni sami odlučili da poĎu. Ako ja poginem, niko ne treba da me oplakuje. Cela moja porodica je ubijena u toj zemlji, pa ću i ja tamo poginuti ako tako treba da bude.

Vratio sam se u svoje naselje, izvestio poglavice o svom uspehu i odmah krenuo na jug, u zemlju Nedni Apača. Nihov poglavica Voa, saslušao me je bez komentara, ali je odmah izdao naređenje da se sazove veće. Kada je sve bilo spremno, dao mi je znak da mogu da govorim. Obratio sam im se na isti način kao i plemenu Cokonen. I oni su obećali da će mi pomoći.
U leto 1859. godine, skoro godinu dana posle pokolja u Kaskijeu, tri plemena okupila su se na meksičkoj granici da bi
krenula ratnom stazom. Lica ratnika bila su obojena, ratne trake pričvršćene na čelima, dugi uvojci kose spremni za ruku i nož ratnika koji će ih pobediti. Njihove porodice bile su sakrivene u planinskom sastajalištu blizu meksičke granice. Sa porodicama bili su stražari, a određen je i izvestan broj sastajališta u slučaju da logor bude napadnut.
Kada je sve bilo spremno, poglavice su izdale naređenje za pokret. Niko nije jahao; svi ratnici su nosili mokasine, kao i parče tkanine koje je bilo obmotano oko bedara. Tom tkaninom mogli su da se pokrivaju kada bi legli da spavaju, a za vreme marša pružala je dovoljnu zaštitu kao odevni predmet. Svaki ratnik je nosio hranu za tri dana, ali smo uz put često ubijali divljač, pa nam hrana nije nedostajala.
Putovah smo podeljeni u tri odreda: Bedonkoe Apače vodio je Mangas Kolorado, čokonen Apače Kočiz, a Nedni Apače Voa; međutim, unutar plemena nije bilo nekog posebnog reda. Marširali smo oko četrnaest sati dnevno, zaustavljajući se tri puta zbog obroka. Prelazili smo četrdeset do četrdeset pet milja dnevno.
Ja sam bio u ulozi vodiča u Meksiku. Pratili smo rečne tokove i planinske vence zato što smo na taj način mogli bolje da prikrijemo svoje kretanje. Ušli smo u Sonoru i krenuli na jug pored Kuitara (Quitaro), Nakozarija (Nakozari) i mnogo drugih manjih naselja.
Ulogorili smo se kada smo stigli nadomak Arispea; tada je iz grada dojahalo osmoro ljudi da bi pregovaralo sa nama. Uhvatili smo ih, pobili i skalpirali. To smo učinili da bismo izmamili trupe iz grada, što se sledećeg dana i dogodilo. čarke su trajale celog dana bez nekog većeg okršaja, ali smo, čim je pala noć, zarobili tovar sa zalihama i tako došli do mnogo hrane i nekoliko pušaka.

Tokom noći postavili smo stražare; logor nismo selili, već smo se tiho odmarali pošto smo očekivali da će sledeći dan biti naporan. Rano ujutro, ratnici su se okupili da bi se pomolili – ne za pomoć, već za zdravlje i da bi izbegli zasede ili prevaru od strane neprijatelja.
Kao što smo očekivali, oko deset sati ujutro, pojavila se meksička vojska, dve konjičke i dve pešadijske čete. Među konjanicima prepoznao sam vojnike koji su ubili moju porodicu u Kaskijeu. To sam saopštio poglavicama i oni su mi dozvolili da vodim bitku.
Tada, kao ni pre toga, nisam bio poglavica, ali mi je ova čast dodeljena pošto mi je naneto veće zlo nego drugima. Odlučio sam da se pokažem dostojnim poverenja. Rasporedio sam Indijance u krug u blizini reke, a Meksikanci su izašli sa pešadijom organizovanom u dva reda, dok je konjica bila u rezervi. Bili smo među drvećem, a oni su napredovah do nekih 400 jardi od nas, a tada su stali i otvorili vatru. Ubrzo sam poveo napad protiv njih, dok sam istovremeno poslao nekoliko ratnika da ih napadnu s leđa. Tokom cele bitke mislio sam na svoju ubijenu majku, ženu i decu, na očev grob i zavet na osvetu – i borio sam se besno. Mnogi su pali od moje ruke; neprestano sam jurišao. Mnogi ratnici su poginuli. Bitka je trajala oko dva sata.
Na kraju, u sredini polja stajala su samo četiri Indijanca – ja i trojica ratnika. Više nismo imali strela, a naša koplja bila su slomljena u telima mrtvih neprijatelja. Za borbu smo imali samo ruke i noževe, ali su svi koji su nam se suprotstavili bili mrtvi. Tada su nam sa drugog kraja polja prišla dva naoružana vojnika, Mecima su oborili dvojicu ratnika a nas dvojica preostalih, počeli smo da bežimo prema našim ratnicima. Moj drug je pao pod neprijateljskom sabljom, ah sam ja stigao do naših ratnika, ščepao jedno koplje i okrenuo se. Vojnik koji me je jurio, promašio me je i odmah pao od mog koplja. Njegovom sabljom presreo sam vojnika koji mi je ubio druga, pa smo zgrabili jedan drugog i pali. Ubio sam ga nožem i brzo ustao ispod njegovog tela, zamahujući njegovom sabljom i tražeći druge vojnike da ih ubijem. Nije ih više bilo. Ali, Apači su sve videli. Okrvavljenim poljem, prekrivenim telima Meksikanaca, odjekivali su vatreni ratni pokliči Apača.
Još uvek prekriven krvlju neprijatelja, još uvek noseći pobedničko oružje, još uvek vreo od radosti bitke, pobede i osvete, bio sam okružen ratnicima Apača i proglašen za ratnog poglavicu svih Apača. Tada sam izdao naređenje da se poginuli skalpiraju.
Nisam mogao da povratim svoje najmilije i druge mrtve Apače,

ali sam mogao da se veselim osveti. Apači su se osvetili za pokolj u
Kaskijeu.

BORBA U TEŠKIM OKOLNOSTIMA


Apači su bili zadovoljni bitkom kod Kaskijea, ali ja sam želeo da se i dalje svetim. Nekoliko meseci bili smo zauzeti lovom i drugim mirnodopskim aktivnostima. Konačno sam uspeo da ubedim dvojicu ratnika, Akočnea (Ahkochne) i Kodenea (Kodehne), da upadnemo u Meksiko.
Ostavili smo porodice s plemenom i krenuli na ratnu stazu. Išli smo peške i nosili smo trodnevno sledovanje. Ušli smo u Meksiko na severnoj granici Sonore i pratili Sijera de Antunes (Sierra de Antunez) sve do južnog kraja venca. Tu smo odlučili da napadnemo malo selo (ne znam kako se zvalo). Prišli smo mu po danu, iz pravca planina. Na ulazu u selo bilo je privezano pet konja. Oprezno smo napredovali, i neposredno pre nego što smo stigli do konja, Meksikanci su otvorili vatru iz kuca. Dva moja druga su pala. Meksikanci su nadirali sa svih strana; neki su jahali, a neki su bili bez konja, ali su svi bili naoružani. Tog dana opkoljavali su me tri puta, ali sam nastavljao da se borim, da im izmičem i da se krijem. Nekoliko puta u toku dana, dok sam se krio, iskoristio sam priliku da smaknem Meksikance koji su me s puškama u rukama tražili. Mislim da nijednom nisam promašio. Kada je počelo da se smrkava, imao sam više vremena da počnem da se povlačim prema Arizoni. Ali, Meksikanci nisu prestajali da me gone. Sledećeg dana, Meksikanci na konjima su nekoliko puta pokušavali da me ubiju. Nekoliko puta su pucali na mene. Više nisam imao strela i morao sam da bežim i da se skrivam, iako sam bio veoma umoran i nisam jeo od početka gonjenja. Nisam se usuđivao da zastanem da bih se odmorio. Druge noći oslobodio sam se svojih gonilaca, ali korak nisam usporio dok nisam došao do doma u Arizoni. Ušao sam u logor bez plena, bez svojih drugova, iscrpljen, ali ne i obeshrabren.
Brigu o ženama i deci mojih poginulih drugova preuzele su njihove porodice. Pojedini Apači su me optuživali za nepovoljan rezultat pohoda, ali im nisam odgovarao. Pošto sam pretrpeo neuspeh, to je bilo jedino što mi je preostalo. Ali, moja osećanja

prema Meksikancima nisu se promenila – i dalje sam ih mrzeo i žudeo za osvetom. Nikada nisam prestao da planiram kako da ih kaznim, ali je bilo teško nagovoriti ratnike da mi se pridruže.
Nekoliko meseci posle poslednje avanture, ubedio sam dva ratnika da mi se pridruže u napadu na meksičku granicu. Prilikom prethodnog napada, ušli smo u Sonoru preko zemlje Nedni Apača. Ovoga pluta u Sonoru smo ušli kroz zemlju čokonena i prešli preko Sijera Madre. Putovali smo na jug, obezbedili još zaliha i pripremili se da započnemo sa napadima. Odabrali smo selo u blizini planina koje smo nameravali da napadnemo po danu. Tokom noći, dok smo spavali, meksička izvidnica otkrila je naš logor; otvorili su vatru na nas i ubili jednog ratnika. Ujutro smo opazili četu meksičkih vojnika kako dolazi s juga. Jahali su i nosili zalihe za dugo putovanje. Pratili smo njihov trag dok nismo utvrdili da su se uputili prema našoj teritoriji u Arizoni. Prestigli smo ih i za tri dana stigli do našeg naselja. Stigli smo u podne, a istog dana oko tri sata popodne meksičke trupe napale su naše selo. U prvom napadu poginula su tri dečaka. Mnogi naši ratnici bili su daleko od plemena, ali je nas nekoliko, koliko nas je bilo u logoru, uspelo da pre noći otera vojnike. Ubili smo osmoro Meksikanaca a izgubili petoro ljudi – dva ratnika i tri dečaka. Povlačeći se, Meksikanci su odjahali na jug. Odredili smo četvoricu ratnika da ih prati. Oni su se vratili posle četiri dana, sa vestima da je meksička konjica napustila Arizonu i da jaše dalje na jug. Bili smo sasvim sigurni da se neće uskoro vratiti.

Ubrzo posle toga (u leto 1860. godine), opet sam bio u prilici da krenem ratnom stazom protiv Meksikanaca, ovog puta sa dvadeset pet ratnika. Pratili smo trag pomenutih meksičkih trupa i ušli u planine Sijera de Sauaripa. Drugog dana boravka u ovim planinama, naši izvidnici spazili su meksičke trupe na konjima. Pošto se radilo o samo jednoj konjičkoj četi, pomislio sam da bismo mogli da ih pobedimo ako ih iznenadimo. Prikrili smo trag za kojim je trebalo da stignu. To se događalo na mestu gde je četa morala da prođe kroz planinski tesnac. Nismo otvorili vatru do trenutka kada je cela četa pošla, a tada sam dao znak. Kako nam se činilo, Meksički vojnici sjahali su bez reći komande i rasporedili konje kao grudobran, a zatim započeli borbu sa nama. Uvideo sam da ne možemo da ih isteramo a da ne potrošimo svu municiju, pa sam poveo napad. Ratnici su se odjednom pojavili sa svih strana i započela je bitka prsa u prsa. Za vreme borbe, podigao sam koplje i jurnuo da ubijem meksičkog vojnika koji je uperio pušku u mene; brzo sam

napredovao, ali sam se okliznuo na baricu krvi i pao baš ispred meksičkog vojnika. Kundakom puške udario me je u glavu i onesvestio. U tom trenutku ratnik koji me je pratio, ubio je Meksikanca kopljem. Za nekoliko minuta, nijedan meksički vojnik više nije bio živ. Kada je ratni poklič Apača zamro i neprijatelj skalpiran, ratnici su počeli da se staraju za mrtve i ranjene. Našli su me onesvešćenog na mestu na kojem sam pao. Oprali su mi glavu hladnom vodom i povratili mi svest. Previli su mi rane i sledećeg jutra, iako sam bio slab od gubitka krvi i imao jaku glavobolju, bio sam u stanju da hodam nazad prema Arizoni. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što sam se potpuno oporavio. Još uvek imam ožiljak od rane koju mi je zadao taj vojnik. Te godine više niko nije želeo da ponovo krene na ratnu stazu.



U leto 1861. godine vratio sam se u Meksiko sa dvanaest ratnika. Ušli smo u čihuahuu i četiri dana smo putovali na jug istočnom stranom Sijera Madre; potom smo prešli na venac Sijera de Sauaripa, nedaleko od istočne strane Kasa Grandea. Tu smo se zadržali jedan dan zbog odmora; poslali smo izvidnike u osmatranje. Oni su nas obavestili da povorka natovarenih životinja logoruje pet milja zapadno od nas. Napali smo ih sledećeg jutra, u trenutku kada su mazgari pokretali povorku. Pobegli su da bi spasli život,

ostavljajući nam plen. Mazge su bile natovarene namirnicama, od kojih smo većinu poneli kući. Dve mazge bile su natovarene slaninom koju smo bacili, Krenuli smo da vodimo povorku mazgi kuci, idući na sever kroz Sonoru, međutim, u blizini Kasite presrele su nas meksičke trupe. Bilo je to u samo svitanje, dok smo dovršavali doručak. Nismo znali da nas prate i da je neprijatelj u blizini, sve dok nisu otvorili vatru. U prvom napadu, metak me je okrznuo po donjem uglu levog oka, pa sam pao onesvešćen. Ostali Indijanci pobegli su u zaklon, Meksikanci, koji su mislili da sam mrtav, krenuli su u poteru za Indijancima. Svest mi se vratila za nekoliko trenutaka i baš kada sam punom brzinom krenuo kroz šumu, druga četa koja je naišla, otvorila je vatru na mene. Vratili su se i vojnici koji su jurili Indijance, pa sam se na trenutak našao između dve neprijateljske čete. Meci su zviždali iz svih pravaca u mojoj blizini. Jedan mi je naneo površinsku ranu, ali sam nastavio da trčim, izmičem i borim se, sve dok nisam umakao svojim goniocima. Popeo sam se uz strmi kanjon, gde konjica nije mogla da me prati. Vojnici su me videli, ali nisu sjahali i pokušali da me prate. Mislim da su pametno učinili što nisu pošli za mnom.
Bilo je dogovoreno da će naše mesto sastanka u slučaju da nas iznenade sa plenom, biti u planinama Santa Bita u Arizoni. Nismo se ponovo sastajali u Meksiku, već smo putovali odvojeno, posle tri dana ulogorili smo se na mestu sastanka. Kući smo se vratili praznih ruku. Nismo mogli da izvestimo čak ni o delimičnoj pobedi. Ponovo sam se vratio ranjen, ali ne i obeshrabren. Mnogi su me opet optuživali, a ja ni ovoga puta nisam odgovarao.
Posle našeg povratka, mnogi ratnici su otišli u lov, a neki od njih su otputovali na sever da bi trgovali ćebadima sa Navaho Indijancima. Ostao sam kod kuće, nastojeći da zalečim rane. Jednog jutra, u samo svitanje, kada su žene palile logorske vatre da bi pripremile doručak, tri čete meksičkih vojnika koje su nas opkolile tokom noći, otvorile su na nas vatru. Nije bilo vremena za borbu. Muškarci, žene i deca počeli su da beže da bi spasli živote. Mnoge žene i deca i nekoliko ratnika su ubijeni, a četiri žene su zarobljene. Moje levo oko je još uvek bilo otečeno i zatvoreno, ali onim drugim sam video dovoljno dobro da bih strelom pogodio jednog oficira, a zatim sam se izgubio među stenama. Vojnici su spalili naše šatore i zaplenili naše oružje, namirnice, ponije i ćebad. Zima je bila na pragu.
U to vreme u logoru nije bilo više od dvadeset ratnika, a samo
nekoliko nas uspelo je da zadrži oružje u pometnji tokom napada.

Nekoliko ratnika je pratilo trag vojnika dok su se vraćali u Meksiko sa svojim plenom, ali nisu imali mogućnosti da se bore. Prošlo je mnogo, mnogo vremena pre nego što smo bili u stanju da ponovo krenemo ratnom stazom protiv Meksikanaca.
četiri žene koje su Meksikanci tada zarobili odvedene su u Sonoru, u Meksiko, gde su bile prinuđene da rade za Meksikance. Posle nekoliko godina, pobegle su u planine i počele da traže naše pleme. Sem noževa koje su ukrale od Meksikanaca, nišu imale drugog oružja. Nisu imale ni ćebad, pa su noću pravile male šatore noževima sekući žbunje. Na šatore su odozgo stavljale šiblje. Sve su spavale u ovim privremenim šatorima. Jedne noći, dok se vatra gasila, začule su režanje tik ispred šatora, Francisko, najmlađa žena u grupi (koja je imala oko sedamnaest godina), počela je da podstiče vatru, kada je planinski lav upao kroz šator i napao je. Iznenađena napadom, ispustila je nož, ali se rukama borila što je bolje mogla. Međutim, nije bila dorasla lavu koji joj je zdrobio i maltene otkinuo levo rame. Lav je pokušavao da je dohvati za grlo, čemu se ona dugo odupirala rukama. Vukao ju je oko trista jardi. Osetila je da joj snaga slati usled gubitka krvi i počela je da doziva ostale žene u pomoć. Lav ju je vukao za stopalo, a ona mu se kačila za noge, hvatala stenje i žbunje, kako bi ga usporila. Najzad je stao i nadvio se nad njom. Još jednom je pozvala svoje drugarice i one su ga napale noževima i ubile ga. Previle su joj rane i oko mesec dana je negovale u planinama. Kada je ponovo bila u stanju da hoda, nastavile su putovanje i bezbedno stigle do našeg plemena.
Ta žena (Francisko) bila je zatočena kao ratni zarobljenik sa ostalim Apačima i umrla je u rezervatu Fort Sil 1892. godine. Njeno lice zauvek je ostalo unakaženo ožiljcima i nikada nije ponovo mogla potpuno da koristi ruke. Tri starije žene umrle su pre nego što smo postali ratni zarobljenici.
Meksikanci su u različitim prilikama odveli veliki broj žena i dece. Nije ih se mnogo vratilo, a oni koji jesu, pretrpeli su velike nedaće da bi se ponovo spojili sa svojim narodom. Oni koji nisu uspeli da pobegnu bih su robovi Meksikanaca, čak nešto još gore.
Kada bi Meksikanci zarobili ratnike, okovali bi ih u lance. četiri ratnika, koja su jednom zarobljena na mestu severno od Kasa Grandea koga Indijanci zovu Honas, držana su u lancima godinu i po dana, kada su zamenjeni za Meksikance koje smo mi zarobili.
Mi nikada nismo okivali zarobljenike ili ih držali u zatvoru, ali su oni retko bežali. Zarobljeni Meksikanci morah su da seku drveće i čuvaju konje. Prema meksičkim ženama i deci odnosili smo se kao

prema pripadnicima našeg naroda.

USPEŠNI NAPADI


U leto 1862. godine, poveo sam osmoricu ljudi sa kojima sam upao na meksičku teritoriju. Pet dana smo išli na jug zapadnom stranom Sijera Madre, a zatim smo noću prešli na južni deo venca Sijera de Sauaripa. Tu smo se ponovo ulogorili da bismo vrebali na povorke natovarenih životinja. Oko deset sati sledećeg jutra pored našeg logora projahala su četiri goniča sa natovarenim mazgama. čim su nas videli, pobegli su da bi spasli život, ostavljajući nam plen. To je bila dugačka povorka, natovarena ćebadima, platnom, sedlima, limenim posuđem i šećerom. Pohitali smo kući noseći ove zalihe, i dok smo se vraćali kroz kanjon u planinskom vencu Santa Katalina (Santa Catalina) u Arizoni, sreli smo jednog belca koji je vodio povorku mazgi. On nas je video pre nego mi njega i velikom brzinom je pobegao kroz kanjon. Pregledali smo povorku i otkrili da su mazge natovarene sirom. Priključili smo ih našoj povorci i nastavili putovanje. Nismo pratili jahača, a siguran sam da ni on nije pratio nas.
Stigli smo kući za dva dana. Tada je Mangas Kolorado, naš poglavica, okupio pleme. Priredili smo gozbu, podelili plen i igrali celu noć. Nekoliko mazgi smo ubili i pojeli.
Ovoga puta smo po povratku postavili izvidnike, da bismo znali
da li nas meksičke trupe prate.
Trećeg dana izvidnici su se pojavili u logoru i izvestili nas da su meksički konjanici sjahali sa svojih konja i da se približavaju našem naselju. Svi naši ratnici bili su u logoru. Mangas Kolorado preuzeo je komandu nad jednim odeljenjem, a ja nad drugim. Nadali smo se da ćemo se dokopati njihovih konja, da bismo zatim opkolili vojnike u planinama i uništili celu četu. To nismo mogli da uradimo, jer su i oni imali izvidnike. Međutim, za četiri sata ubili smo deset vojnika, a izgubili samo jednog ratnika. Meksičku konjicu koja se povlačila, pratilo je trideset naoružanih Apača koji im nisu davali mira sve dok nisu duboko zašli u meksičku teritoriju. Te zime vojnici se više nisu vraćali.
Dugo smo imali puno namirnica, ćebadi i odeće. Takođe smo imali puno sira i šećera.
Sledećeg leta (1863. godine), odabrao sam tri ratnika i sa njima upao u Meksiko. Išli smo na jug, u Sonoru, logorujući u Sijera de Sauaripa. Oko četrdeset milja zapadno od Kasa Grandea nalazi se malo planinsko selo koje Indijanci zovu Krasanas (Crassanas). Ulogorili smo se u blizini i odlučili da ga napadnemo. Primetili smo da je oko podneva sve mirno, pa smo se dogovorili da napad otpočne tada. Sledećeg dana u podne ušunjali smo se u grad. Nismo imali puške, ali smo bili naoružani lukovima i strelama, kao i kopljima. Kada je odjeknuo ratni poklič koji je označavao početak napada, Meksikanci su se razbežali u svim pravcima. Niko nije pokušao da nam se suprotstavi.
Odapeh smo nekoliko strela na Meksikance koji su bežali, ali smo ubili samo jednog. U gradu je uskoro sve bilo mirno. Na vidiku nije bilo Meksikanaca.
Kada smo utvrdili da su svi Meksikanci otišli, pretresli smo njihove kuće i u njima otkrili mnoge neobične stvari. Imali su mnogo više različitih stvari od Apača. U kućama smo videli mnoge stvari koje su nam bile nepoznate, ali smo u radnjama naišli na mnoge koje smo tražili. Poveli smo krdo konja i mazgi natovarenih namirnicama i drugim stvarima koliko god je moglo da stane na njih. Vezali smo životinje u povorku i bezbedno se vratili u Arizonu, Meksikanci nas nisu čak ni pratili.
Kada smo stigli u logor, sazvali smo pleme i celog dana smo se gostili. Svako je dobio poklon. Te noći počeo je ples koji se završio tek u podne sledećeg dana.
To je bio možda naš najuspešniji napad na meksičku teritoriju. Nisam znao tačnu vrednost plena, ali ona je bila ogromna, zato što smo obezbedili zalihe koje su plemenu bile dovoljne za godinu ili više dana.
U jesen 1864. godine, dvadeset ratnika je pristalo da pođe sa mnom u još jedan napad na Meksiko. Oni su bili odabrani ljudi, dobro naoružani i opremljeni za borbu. Pre nego što smo krenuli, kao i obično smo se postarali za bezbednost naših porodica. Pleme se razišlo i ponovo okupilo u logoru koji je od prethodnog bio udaljen četrdeset milja. Na taj način, Meksikancima je bilo teško da ih prate, a mi smo znali gde da nađemo naše porodice kada se vratimo. Štaviše, ukoliko bi neki neprijateljski raspoloženi Indijanci primetili kako našu teritoriju napušta veliki broj ratnika, mogli bi da napadnu logor, ali bi napad bio neuspešan ako nikoga ne bi zatekli na uobičajenom mestu.
Išli smo na jug kroz zemlju čokonen Apača, ušli u Sonoru u Meksiku na mestu koje se nalazi južno od Tomstona u Arizoni, i stigli do skloništa u planinama Sijera de Antunes.
Napali smo nekoliko obližnjih naselja i obezbedili veliku količinu namirnica i zaliha. Posle tri dana napali smo i zarobili povorku mazgi na mestu koje Indijanci zovu Pontoko (Pontoco), koje se nalazi u planinama koje se protežu na zapad, oko dan puta od Arispea.
Povorku su pratila tri goniča. Jednog smo ubili, a dvojica su pobegli. Mazge su bile natovarene meskalom, smeštenim u boce poređane u pletenim korpama. čim smo stigli do logora, Indijanci su počeli da piju i da se tuku. I ja sam popio dovoljno meskala da bih osetio njegovo dejstvo, ali nisam bio pijan. Naredio sam da prestanu s kavgom, ali nisu poslušali. Uskoro je nastala opšta tuča. Pokušao sam da postavim stražare oko logora, ali svi su bili pijani i odbili su da poslušaju naređenje. Očekivao sam napad meksičkih vojnika u svakom trenutku. Situaciju sam smatrao ozbiljnom; komandovao sam i bio sam odgovoran za svaki neuspeh pohoda. Na kraju se logor relativno umirio, pošto su Indijanci bili previše pijani da bi se čak i tukli. Dok su bili omamljeni, prosuo sam sav meskal iz boca, ugasio sve vatre i znatno udaljio mazge od logora. Posle toga sam se vratio i pokušao da učinim nešto za ranjene. Samo dvojica su bila ozbiljnije

ranjena. Izvukao sam vrh strele iz noge jednog od njih i vrh koplja iz ramena drugog. Kada sam im previo rane, ostao sam da stražarim do jutra. Sledećeg dana stavili smo ranjenike na mazge i krenuli prema Arizoni.
Sledećeg dana uhvatili smo nekoliko krava iz jednog krda i poveli ih sa sobom. Međutim, goniti stoku peške bilo je veoma teško. Naše putovanje bilo je naporno, pošto smo se starali za ranjene i brinuli da stoka ne pobegne. Ali, niko nas nije pratio i bezbedno smo stigli kući sa plenom.
Tada smo priredili gozbu i ples i podelili plen. Posle plesa zaklali smo svu stoku i osušili meso. Ustavili smo kože i u njih stavili suvo meso. Cele te zime imali smo puno mesa. To je bila prva govedina koju smo ikada jeli. Kao i uvek, zaklali smo i pojeli nekoliko mazgi. Nismo znali šta da radimo sa mazgama, i ako nismo mogli da trgujemo njima, ubijali smo ih.
U leto 1865. godine, sa četvoricom ratnika ponovo sam otišao u Meksiko. Do tada smo uvek išli peške; navikli smo da se tako borimo; osim toga, bez konja smo mogli lakše da se sakrijemo. Međutim, ovoga puta smo želeli još stoke, a nju je bilo teško goniti peške. Ušli smo u Sonoru na mestu koje leži južno od Tomstona u Arizoni i pratili planine Antunes do južne granice, a zatim smo kod ušća reke Jaki ' (Yaqui) presekli na jug. Tu smo videli ogromno jezero koje se prostiralo izvan našeg vidokruga. Onda smo krenuli na sever, napali nekoliko naselja i obezbedili puno zaliha. Kada smo se vratili severozapadno od Arispea, obezbedili smo šezdeset grla stoke i poveli ih kući u Arizonu, Nismo išli direktno kući, već smo sa stokom logorovali u raznim dolinama. Niko nas nije pratio. Svima smo podelili poklone; zatim smo poklali stoku i osušili meso.

PROMENLJIVA SREĆA


U jesen 1865. godine, u pratnji devetorice ratnika, peške sam krenuo za Meksiko. Napali smo nekoliko naselja južno od Kasa Grandea i sakupili mnogo konja i mazgi. Sa životinjama smo kroz planine krenuli na sever. Kada smo došli u blizinu Arispea ulogorili smo se, i misleći da nas niko ne prati, oslobodili sve životinje, čak i one koje smo jahali. Krdo se nalazilo u dolini okruženoj strmim planinama, a mi smo se ulogorili na južnoj strani doline, tako da životinje nisu mogle da pobegnu a da ne prođu kroz logor. Tek što smo počeli da večeramo, pojavili su se izvidnici i saopštili nam da meksičke trupe dolaze prema našem logoru. Pohitali smo do konja, ali su nas sa stena iznad ugledali vojnici koje naši izvidnici nisu spazili i otvorili vatru na nas. Razbežali smo se u svim pravcima i vojnici su uzeli sav naš plen. Posle tri dana sastali smo se na dogovorenom mestu u planinama Sijera Madre u severnom delu Sonore. Meksičke trupe nas nisu pratile, pa smo se vratili u Arizonu bez sukoba, ali i bez plena. Ponovo nisam imao šta da kažem, ali sam bio zabrinut da će biti još napada.
U rano leto sledeće godine (1866) poveo sam trideset ratnika na konjima i napao meksičku teritoriju. Išli smo na jug, preko Cihuahue do Santa Kruza u Sonori, a onda smo prešli na Sijera Madre, prateći tok reke na južnom delu planinskog venca. Nastavili smo na zapad od Sijera Madre do Sijera de Sauripa, i krenuli tim vencem na sever. Sakupili smo konja, mazgi i krava koliko nam je bilo potrebno i poveli ih na sever, kroz Sonoru, prema Arizoni. Meksikanci su nas videli više puta i na raznim mestima, ali nas nisu napadali ili pratili. Kada smo stigli kući i svima razdelili poklone, pleme je svetkovalo i igralo. Tokom ovog pohoda ubili smo oko pedeset Meksikanaca.
Sledeće godine (1867), Mangas Kolorado je poveo osam ratnika u napad na Meksiko. Pošao sam kao ratnik, pošto mi je uvek bilo drago da se borim protiv Meksikanaca. U blizini Tomstona u Arizoni skrenuli smo na jug u Sonoru u Meksiku. Napali smo nekoliko stočara. Posle borbe u kojoj smo ubili dvojicu ili trojicu, poveli smo

svu njihovu stoku na sever. Sledećeg dana gonili smo stoku, ali nismo poslali izvidnike. Kada smo bili nedaleko od Arispea, pojavile su se meksičke trupe jašući prema nama. Bili su dobro naoružani i na dobrim konjima. Kada smo ih opazili nisu bili ni pola milje udaljeni od nas. Ostavili smo stoku i pojahali prema planinama što smo brže mogli, ali oni su nas brzo sustizali. Ubrzo su otvorili vatru na nas, ali su bili predaleko da bi naše strele mogle da ih dosegnu, konačno smo stigli do drveća i potražili zaklon ostavljajući ponije, Meksikanci su se zaustavili, pokupili naše ponije i odjahali preko ravnica ka Arispeu, vodeći stoku sa sobom. Stajali smo i gledali ih dok nisu nestali u daljini, a onda smo nastavili prema kući.
Stigli smo kud posle pet dana, bez izveštaja o pobedi, bez plena koji bismo podelili, čak i bez tri ponija na kojima smo pošli u Meksiko. Pohod se smatrao neuspešnim.
Ratnici koji su pratili Mangas Kolorada na ovom poslednjem
pohodu želeli su da se vrate u Meksiko.
Nisu bili zadovoljni, a osim toga patili su jer su ih drugi ratnici ismevali. Mangas Kolorado nije želeo da ih vodi, pa sam ja preuzeo komandu i krenuli smo peške, pravo ka Arispeu u Sonori. Ulogorili smo se u planinama Sijera de Sauripa. Bilo nas je samo šestoro, ali smo noću napali nekoliko naselja, zaplenili mnogo konja i mazgi i natovarili ih namirnicama, sedlima i ćebadima. Tada smo krenuli prema Arizoni, putujući samo noću. Kada smo stigli u logor, poslali smo izvidnike da spreče Meksikance da nas iznenade, okupili pleme, priredili gozbu i podelili plen. Mangas Kolorado nije hteo da primi ništa od ovog plena, ali nas nije bilo briga. Meksičke trupe nas nisu pratile u Arizonu.
Oko godinu dana posle toga (1868), meksičke trupe opkolile su sve konje i mazge našeg plemena nedaleko od našeg naselja. Te godine nije bilo prepada na Meksiko i nismo očekivali napad. Svi smo bili u logoru, pošto smo se tek bili vratili iz lova.
Oko dva sata popodne, u blizini našeg naselja primećena su dva meksička izvidnika. Ubili smo ih, ali su vojnici nestali sa krdom naših konja i mazgi pre nego što smo mogli da ih sprečimo. Bilo je besmisleno pokušavati da ih preteknemo peške, a u plemenu nije ostao ni jedan jedini konj. Poveo sam dvadeset ratnika i posao da ih pratim. Našli smo stoku na ranču u Sonori, nedaleko od Nakozarija, i napali stočare koji su ih čuvali. Ubili smo dvojicu, a nismo izgubili nijednog ratnika. Posle borbe poveli smo i svoju i njihovu stoku.
Pratilo nas je devetoro stočara. Stoku sam poslao napred a sa trojicom ratnika ostao sam na začelju kako bih presreo napadače.

Jedne noći, kada smo bili u blizini granice Arizone, otkrili smo da su nam stočari na tragu. Posmatrali smo ih dok su podizali logor u kome su nameravali da prenoće i kako vezuju konje za kočeve. Oko ponoći, ušunjali smo se u logor i tiho odveli sve konje usnulih stočara. Tada smo brzo pojahali i sustigli svoje drugove koji su putovali isključivo noću. Pripojili smo konje ostatku krda i ponovo se vratili na začelje da bismo presreli svakoga ko bi nas pratio. Ne znam šta je onih devetoro stočara uradilo sledećeg jutra; nikada nisam čuo nijednog Meksikanca da priča o tome. Znam da nas nisu pratili, jer nas niko nije uznemiravao. Kada smo stigli u logor, nastalo je veliko veselje. To što smo uzeli konje koji su pripadali Meksikancima i ostavili ih usnule u planinama smatralo se veoma veštom prevarom.
Prošlo je dugo vremena pre nego što smo se opet uputili u
Meksiko ili da su nas uznemiravali Meksikanci.

žESTOKE BORBE


Oko 1873. godine, meksičke trupe ponovo su nas napale u našem naselju, ali smo ih potukli. Tada smo odlučili da krenemo u prepad na Meksiko. Preselili smo ceo logor, natovarili svu svoju imovinu na mazge i konje, otišli u Meksiko i ulogorili se u planinama u blizini Nakorija (Nacori). Ovakvim premeštajem logora želeli smo da sprečimo da nas neko uhodi, a kada bismo prošli pored kuće nekog Meksikanca, obično bismo pobili stanovnike. Međutim, ukoliko bi ponudili predaju i ne bi pružili otpor ih pravili probleme, uzeli bismo ih kao zarobljenike. često smo menjali mesto sastanka; tada smo sa sobom vodili zarobljenike ako su hteli da idu, ali ako su bili neposlušni mogli su da budu ubijeni. Sećam se jednog Meksikanca koji nas je video u Sijera Madre i neko vreme zadržao. Pomučili smo se da ga uhvatimo, misleći na to kako će pljačka njegove kuće poslužiti kao nagrada za zakašnjenje, ah kada smo ga ubili, otkrili smo da u njegovoj kući nema ničeg vrednog. U ovim planinama boravili smo više od godinu dana, napadajući meksička naselja zbog zaliha, ali nismo imali većih sukoba sa meksičkim trupama; onda smo se vratili kući u Arizonu. Posle otprilike godinu dana boravka u Arizoni, vratili smo se u Meksiko i otišli u naše sklonište u Sijera Madre. Naš logor bio je u blizini Nakorija, i tek što smo organizovali grupe ratnika za prepad na zemlju, izvidnici su otkrili da meksičke trupe napreduju prema našem logoru da bi nas napale.
Poglavica Nedni Apača Voa, bio je sa mnom i komandovao je jednim odeljenjem. Svi ratnici su krenuli da se suprotstave meksičkim trupama na mestu koje se nalazilo oko pet milja od logora. Pokazali smo se vojnicima, koji su brzo odjahali na vrh brda i sjahali, raspoređujući konje kao grudobran. Brdo je bilo okruglo, veoma strmo i stenovito a na njegovim padinama nije bilo drveća. Meksikanci su imali dve konjičke čete, a mi oko šezdeset ratnika. Uspuzali smo se uz brdo krijući se iza kamenja, pod neprekidnom vatrom Meksikanaca. Naši ratnici bih su upozoreni da se mnogo ne izlažu.

Znao sam da će vojnici potrošiti svu municiju. Ubrzo smo pobili sve njihove konje, ali su vojnici i dalje ležali iza njih i pucali na nas. Ubili smo nekoliko Meksikanaca, a nismo izgubili nijednog svog čoveka. Međutim, na taj način nismo mogli da im priđemo blizu i smatrao sam da je najbolje da povedem napad na njih.
Borili smo se više od jednog sata, kada sam sredinom popodneva, videvši da ne napredujemo, dao znak za opšti napad. Odjeknuo je ratni poklič. Iskočili smo iza stena i preko mrtvih konja Meksikanaca započeli borbu prsa u prsa. Napad je bio toliko iznenadan da su se Meksikanci toliko zbunili i trčali tamo amo da smo ih za nekoliko minuta sve pobili Onda smo ih skalpirali, odneli svoje mrtve i pokupili sve oružje koje nam je bilo potrebno. Te noći preselili smo naš logor na istok, preko Sijera Madre, u Cihuahuu. Tu nas nisu proganjale trupe, i posle otprilike godinu dana, vratili smo se u Arizonu.
Skoro svake godine provodili smo izvesno vreme u Starom Meksiku. U to vreme u Arizoni je bilo puno naselja; divljači nije bilo mnogo, a osim toga, voleli smo da idemo u Stari Meksiko. Uz to, zemlja Nedni Apača, naših prijatelja i rođaka, prostirala se duboko u Meksiko. Njihov poglavica Voa, bio mi je kao brat. Proveli smo mnogo vremena na njegovoj teritoriji.
Oko 1880. godine, logorovali smo u planinama južno od Kasa Grandea, kada nas je napala četa meksičkih vojnika. Bilo je dvadeset četiri meksička vojnika i oko četrdeset Indijanaca. Meksikanci su nas iznenadili u logoru i otvorili vatru na nas, ubivši dvojicu Indijanca u prvom napadu. Ne znam kako su uspeli da pronađu naš logor, osim ukoliko nisu imali odlične izvidnike a naši stražari bili neoprezni, ali su počeli da pucaju na nas pre nego što smo shvatili da su u blizini. Nalazili smo se među drvećem i izdao sam naređenje da krenemo napred i pucamo izbliza. Krili smo se iza stenja i drveća dok nismo došli na oko deset jardi od njihove borbene linije, a onda smo ustali i počeli da pucamo dok svi Meksikanci nisu bili mrtvi. U ovoj bici izgubili smo dvanaest ratnika.
Indijanci to mesto zovi Skolata (Skolata). Kada smo sahranili svoje mrtve i obezbedili zalihe koje smo zaplenili od Meksikanaca, krenuli smo na severoistok. Meksičke trupe su nas napale na mestu u blizini Nakorija. Napali su nas na otvorenom i mi smo se razbežali, pucajući u trku. Pratili su nas, ali smo se rasuli i uskoro smo im umakli; sastali smo se u planinama Sijera Madre. Tu smo održali savetovanje i, pošto su meksičke trupe pristizale iz raznih mesta, razdvojili se.

Posle otprilike četiri meseca ponovo smo se sastali u Kasa Grandeu da bismo sklopili mir. Sklopili smo sporazum sa glavarima Kasa Grandea, kao i sa svim ljudima iz tog grada. Rukovali smo se i zarekli da ćemo biti braća. Tada smo počeli da trgujemo i Meksikanci su nam dali meskal. Ubrzo su svi Indijanci bili pijani. Dok smo bili opijeni, napale su nas dve čete Meksikanaca iz drugog grada. Ubili su dvadeset i zarobili mnogo više Indijanaca. Razbežali smo se u svim pravcima.

NAJVEĆA DžERONIMOVA BITKA


Posle izdaje i pokolja u Kasa Grandeu, dugo se nismo okupljali, a kada smo se okupili, vratili smo se u Arizonu. Tamo smo ostali neko vreme u rezervatu San Karlos (San Carlos), u mestu koje se danas zove Džeronimo. Godine 1883. ponovo smo se uputili u Meksiko. Ostali smo u planinskim vencima Meksika oko četrnaest meseci. Za to vreme imali smo više čarki sa meksičkim trupama. Godine 1884. vratili smo se u Arizonu da bismo sakupili još Apača koji će sa nama poći u Meksiko. Meksikanci su okupljali trupe u planinama u kojima smo mi obitavali. Bilo ih je mnogo više od nas, tako da nismo mogli ni da se nadamo da možemo uspešno da se borimo protiv njih, a bili smo i umorni, od toga što su nas gonili s mesta na mesto.
U Arizoni smo imali nevolja sa američkim vojnicima i vratili smo se u Meksiko.
U Arizoni smo izgubili oko petnaest ratnika; nije bilo nikoga da popuni njihovo mesto. U tako smanjenom broju, ulogorili smo se u planinama severno od Arispea. Naši izvidnici videli su meksičke trupe kako se približavaju iz više pravaca. Trupe Sjedinjenih Država dolazile su sa severa. Bili smo dobro naoružani puškama i imali smo dosta municije, ali nismo želeli da budemo opkoljeni trupama dve vlade, pa smo počeli da selimo logor u pravcu juga.
Jedne noći smo se ulogorili kraj potoka, nedaleko od planina. U potoku nije bilo mnogo vode, ali je kroz preriju bio prokopan dubok kanal i pored potoka počelo je da niče mlado drveće.
U to vreme nismo logorovali a da ne bismo postavili izvidnike, jer smo napad očekivali u svakom trenutku. Sledećeg jutra, u samo svitanje, pojavili su se izvidnici, uzbunili logor i obavestili nas da se meksičke trupe približavaju. Meksikanci su počeli da pucaju na nas pet minuta kasnije. Uputili smo se ka jarugama iskopanim pored potoka i naložili ženama i deci da ih prodube. Izdao sam strogo naređenje da municija ne sme da se troši uludo i da svi ostanu u zaklonu. Toga dana pobili smo mnogo Meksikanaca ali i pretrpeli
velike gubitke, jer je bitka trajala tokom čitavog dana. često bi trupe krenule u napad sa jednog mesta i bile odbijene da bi se ponovo okupile i napale sa drugog.
Oko podneva, čuo sam ih kako proklinju moje ime. Popodne se na polju pojavio meksički general i borba je postala još žešća. Izdao sam naređenje ratnicima da pokušaju da pobiju sve meksičke oficire. Oko tri sata, general je sazvao svoje oficire i okupio ih na desnoj strani polja. Mesto na kome su se okupili bilo je veoma blizu glavnog toka rečice, a mala jaruga prolazila je tik pored mesta na kojem su stajali. Oprezno sam se došunjao veoma blizu mesta gde se savet održavao. General je bio stari ratnik. Vetar je duvao u mom pravcu, pa sam tako mogao da čujem sve šta je govorio i većinu toga sam razumeo. Rekao im je:
Oficiri, tamo u kanalima nalazi se onaj crveni Ďavo Džeronimo sa svojom omraženom bandom. Ovo mora da bude njegov poslednji dan. Pojašite ka njemu sa obe strane kanala; pobijte ljude, žene i decu; ne uzimajte zarobljenike; potrebni su nam samo mrtvi Indijanci; ne štedite svoje ljude; po svaku cenu istrebite tu bandu; postaviću ranjene da pobiju one koji beže; vratite se svojim četama i krenite u napad.
Dobro sam nanišanio na generala tek što je izdao naredbu za napad i on je pao. Istog trenutka, zemlja oko mene bila je izrešetana mecima, ali ja sam ostao nepovređen, Apači su sve budno pratili. Iz svih jaruga začuo se besni ratni poklič mojih ratnika. Vojnici u prednjem redu za trenutak su počeli da posrću i padaju. Ipak, nisu se povukli sve dok nismo pobili sve oficire u prednjim redovima.
Iako posle toga bitka nije bila tako žestoka, Meksikanci su nastavili da se okupljaju i napadaju sve do mraka, Takođe su nastavili da pominju moje ime uz pretnje i kletve. Te noći, pre nego što je pucnjava prestala, tuce Indijanaca ispuzalo je iz jaruge i zapalilo visoku travu u preriji iza meksičkih vojnika. Iskoristili smo pometnju koja je nastala i pobegli u planine.
To je bila moja poslednja bitka sa Meksikancima, Od tog vremena, stalno su nas pratile američke trupe sve dok nismo sklopili mir sa generalom Majlsom (Miles) u kanjonu Skeleton.
Tokom mnogobrojnih ratova koje sam vodio protiv Meksikanaca, zadobio sam osam rana. Pogođen sam u levu nogu iznad kolena i još uvek nosim u sebi taj metak; prostreljen sam kroz levu podlakticu; sabljom sam ranjen u desnu nogu ispod kolena; kundakom muskete ranjen sam u teme; pogođen sam tik ispod slepoočnice levog oka; pogođen u levi bok; pogođen u leđa. Ubio sam
mnogo Meksikanaca, ne znam koliko, jer ih često nisam ni brojao. Mnogi od njih toga nisu bili ni vredni. Od tada je prošlo mnogo vremena, ali još uvek ne osećam ljubav prema Meksikancima. Prema meni su uvek bili pretvorni i zlobni. Sada sam star i više nikada neću poći ratnom stazom, ali da sam mlad i da sam na ratnoj stazi, ona bi vodila u Stari Meksiko.

DOLAZAK BELIH LJUDI


Otprilike u vreme pokolja kod Kaskijea (1858), čuli smo da neki belci premeravaju zemljište južno od nas. U društvu nekoliko ratnika otišao sam da ih posetim. Pošto nismo imali prevodioca nismo ih dobro razumeli, ali smo ipak sklopili sporazum tako što smo se rukovali i obećali da ćemo biti braća. Podigli smo logor u blizini njihovog logora; ubrzo su došli da trguju sa nama. U zamenu za odeću i namirnice od nas su dobij ali jelensku kožu, ćebad i ponije. Donosili smo im i divljač za koju su nam davali nešto novca. Nismo znali vrednost njihovog novca, ali smo ga sačuvali i kasnije od Navalio Indijanaca saznali da je veoma vredan.
Svakog dana su premeravali zemljište neobičnim instrumentima i stavljali oznake koje nismo razumeli. Bili su to dobri ljudi; bilo nam je žao kada su otišli dalje na zapad. Nisu bili vojnici. To su bili prvi belci koje sam video.
Desetak godina kasnije, došlo je još belih ljudi, ovaj put ratnika. Ulogorili su se na reci Hila južno od Vrelih Izvora. Na početku su bili ljubazni i nismo imali ništa protiv njih, ali ipak nisu bili dobri kao oni prvi.
Godinu dana posle toga, izbili su sukobi između njih i Indijanaca. Na ratnu stazu pošao sam kao ratnik, ne kao poglavica. Lično mi nije bilo naneto zlo, ali jeste nekolicini mojih sunarodnika. Borio sam se uz svoje pleme, jer krivi su bili vojnici, a ne Indijanci.
Nedugo posle toga, nekoliko oficira vojske Sjedinjenih Država pozvali su naše vođe da održe veće u Apačkom klancu (Fort Bowie). Neposredno pre podneva, pozvali su nas u šator i rekli da ćemo dobiti nešto za jelo. Kada smo ušli u šator, vojnici su nas napali. Naš poglavica Mangas Kolorado i nekoliko drugih ratnika pobegli su tako što su prosekli šator; većina ratnika je ubijena ili zarobljena. Među poginulim Bedonkoe Apačima bili su Sanca (Sanza), Kladentae (Kladentahe), Nijokae (Niyokahe) i Gopi (Gopi). Posle ove izdaje, Indijanci su se vratili u planine i ostavili utvrđenje na miru. Mislim da vladin poverenik nije bio umešan u događaj jer je sa nama uvek
dobro postupao. Verujem da su to sve isplanirali vojnici.
Od prvih vojnika koje su poslali u našu Zapadnu zemlju pa do oficira koji su im komandovali, niko se nije ustručavao da Indijancima nanosi nepravdu. Kada bi Indijancima bilo naneseno zlo, nikada nisu obaveštavali vladu, ali su je zato uvek izveštavali o indijanskim nevaljalstvima. U izveštajima upućenim Vašingtonu mnoga zlodela belih ljudi pripisana su mom narodu.
Indijanci su oduvek nastojali da žive u miru sa belim vojnicima i naseljenicima. Jednog dana, u vreme kada su vojnici bili stacionirani u Apačkom klancu, sklopio sam mir sa njima. Rukovali smo se i obećali da ćemo biti braća. Tako su uradili i Kočiz i Mangas Kolorado. Ne znam kako se zvao oficir koji je komandovao, ali njegov puk je bio prvi kome je uspelo da stigne do Apačkog klanca. Ovaj sporazum sklopljen je oko godinu dana pre nego što su nas napali u šatoru, kao što sam ranije ispričao. Nekoliko dana posle napada u Apačkom klancu, okupili smo se u planinama i vratili se da bi se borili sa vojnicima. Tu su bila dva plemena, Bedonkoe i čokonen Apači, Kočiz je preuzeo komandu nad oba. Posle nekoliko dana čarki, napali smo povorku koja je utvrđenje snabdevala zalihama. Ubili smo nekoliko ljudi i zarobili ostale. Naš poglavica je ponudio razmenu zatvorenika za Indijance koje su vojnici zarobili za vreme pokolja u šatoru. Oficiri su to odbili, pa smo pobili zatvorenike, razišli se i otišli u skrovište u planinama. Od svih koji su učestvovali u tome, jedino sam ja danas živ.
Posle nekoliko dana, vojnici su pošli u potragu za nama, ali pošto smo se mi razišli, nisu mogli da pronađu naše logore. Dok su nas tražili, mnogi naši ratnici (koje su vojnici smatrali miroljubivim Indijancima) razgovarali su sa oficirima i vojnicima, savetujući im gde bi mogli da nađu logor koji traže; dok su nas tražili, posmatrali smo ih iz svojih skrovišta i smejali se njihovim neuspesima.
Posle ovog sukoba, svi Indijanci su se saglasili da više ne treba da budu prijateljski raspoloženi prema belcima. Nismo sa njima imali velike okršaje, ali je sledila duga borba. Ponekad bismo mi napadali belce, ponekad oni nas. Prvo bi bilo ubijeno nekoliko Indijanaca, a potom nekoliko belaca. Mislim da je broj ubijenih na obe strane bio približno isti. Broj žrtava u ovim sukobima nije bio veliki, ali je izdaja vojnika naljutila Indijance i oživela uspomene na druge nepravde, tako da vojnicima Sjedinjenih Država više nikada nismo verovali.

NAJVEĆA NEPRAVDA


Način na koji su se američki vojnici poneli prema našem plemenu 1863. godine, bio je možda najveća nepravda nanesena Indijancima. Poglavica našeg plemena Mangas Kolorado, pošao je da za naš narod sklopi mir sa naseljem belih ljudi u Apači Tehu (Apache Tejo) u Novom Meksiku. čuli smo da su belci u tom naselju ljubazniji i pouzdaniji od onih u Arizoni, da se drže dogovora i da neće naneti zlo Indijancima.
Mangas Kolorado je sa trojicom ratnika otišao u Apači Teho i održao sastanak sa tamošnjim vojnicima i građanima. Rekli su mu da će mu, ako dođe da sa svojim plemenom živi blizu njih, u ime vlade dati ćebad, brašno, namirnice, govedinu i sve potrebne zalihe. Poglavica je obećao da će se za dve nedelje vratiti, u Apači Teho. Kada se vratio u naše naselje, okupio je celo pleme na savetovanje. Nisam verovao da će ljudi u Apači Tehu postupati kako su rekli, zbog čega sam se suprotstavio planu, ali je bilo odlučeno da se Mangas Kolorado sa delom plemena vrati u Apači Teho i da uzme sledovanje i zalihe. Ako sve bude onako kako je predstavljeno i ako se ovi belci budu verno pridržavali sporazuma, ostatak plemena će im se pridružiti i zauvek nastaniti u Apači Tehu. Meni je bilo određeno da preuzmem komandu nad delom plemena koji ostaje u Arizoni. Skoro sve oružje i municiju dali smo grupi koja je odlazila za Apači Teho, kako bi u slučaju izdaje bili spremni na svako iznenađenje. Mangas Kolorado i oko polovina naših ljudi krenuli su za Novi Meksiko, srećni što su našli belce koji će prema njima biti ljubazni i sa kojima će živeti u miru i blagostanju.
Od njih nam nikada nije stigla ni reč. Međutim, iz drugih izvora smo čuli da su bili izdajnički pohvatani i pobijeni. U nedoumici nismo znali šta da uradimo, ali smo se ipak povukli u planine u blizini Apačkog klanca u strahu da će trupe koje su ih zarobile napasti i nas.
Tokom sedmica koje su usledile posle odlaska naših ljudi bili smo u velikom iščekivanju. Pošto nismo uspeli da obezbedimo još namirnica, iscrpli smo sve naše zalihe. To je bio dodatni razlog za
preseljavanje logora. Tokom povlačenja, dok smo prolazili kroz planine, opazili smo četiri čoveka sa krdom stoke. Dvojica su bila napred u lakim kolima, a dvojica su jahala pozadi. Svu četvoricu smo ubili, ali ih nismo skalpirali; nisu bili ratnici. Poterali smo krdo u planine, ulogorili se i počeli da koljemo stoku i pripremamo meso.
Pre nego što smo završili, trupe Sjedinjenih Država su nas iznenadile i napale, ubivši sedmoro Indijanaca – jednog ratnika, dve žene i troje dece. Vladine trupe bile su na konjima kao i mi, ali smo mi bili slabo naoružani, pošto smo većinu oružja dah delu plemena koji je otišao u Apači Teho, tako da smo se uglavnom borili kopljima, lukovima i strelama. Na početku borbe imao sam koplje, luk i nekoliko strela, ali ubrzo sam ostao i bez koplja i bez strela. U jednom trenutku su me opkolili, ali sam im umakao prebacujući se s jedne na drugu stranu konja u trku. Tokom ove bitke, mnogi ratnici su morali da ostave svoje konje i pobegnu peške. Međutim, moj konj je bio obučen da dođe na moj poziv, tako da bih ga pozvao čim bih stigao na bezbedno mesto, ukoliko me ne bi pratili. Tokom borbe razbežali smo se na sve strane, da bi se dva dana kasnije sastali na dogovorenom mestu, udaljenom pedesetak milja od poprišta bitke.
Desetak dana kasnije u samu zoru, iste jedinice vojske Sjedinjenih Država napale su nas u našem novom logoru. Bitka je trajala ceo dan. Još pre deset sati pre podne ostali smo bez kopalja i strela i ostatak dana smo se borili samo kamenjem i toljagama. Ovo oružje nam je bilo dovoljno; kada je pala noć, preselili smo logor oko četiri milje dalje u planine, na mesto gde konjica nije mogla da nas prati. Sledećeg dana, naši izvidnici koje smo rasporedili iza nas da osmatraju kretanje vojnika, vratili su se izvestivši nas da su se trupe vratile u pravcu rezervata San Karlos.
Nekoliko dana kasnije, ponovo nas je napala nova četa vojnika Sjedinjenih Država. Neposredno pre bitke, pridružila nam se grupa čokonen Indijanaca vođena Ivočizom, koji je preuzeo komandu nad oba naša odeljenja. Bili smo odbijeni i odlučili smo da se raziđemo.
Pošto smo se razišli, naše pleme, Bedonkoe Apači, okupilo se u blizini starog logora, uzalud očekujući povratak Mangas Kolorada i naših saplemenika. Međutim, od njih nisu stizale nikakve vesti, osim onih koje su govorile da su svi izdajnički pobijeni. Tada je održano savetovanje i pošto se verovalo da je Mangas Kolorado mrtav, ja sam izabran za poglavicu plemena.
Dugo vremena se nismo ni sa kim sukobili. Više od godinu dana pošto sam proglašen za poglavicu plemena, trupe Sjedinjenih Država su nas iznenadile i napale naš logor. Ubili su sedmoro dece, pet žena
i četvoricu ratnika, zaplenili sve naše zalihe, ćebad, konje i odeću i uništili naše vigvame. Ništa nam nije ostalo; zima je počinjala, a to je bila najhladnija zima koje se sećam. Kada su vojnici otišli, pošao sam sa trojicom ratnika da ih pratim. Trag je vodio u pravcu San Karlosa.

SEOBE

Dok smo se vraćali sa praćenja vladinih trupa, ugledali smo jednog Meksikanca i belca i oborili ih s konja. Pomoću ovih konja vratili smo se kući i preselili logor. Moji ljudi su mnogo patili i smatralo se poželjnim da se preselimo negde gde ćemo naći više namirnica. U to vreme u našoj zemlji nije bilo mnogo divljači, a od kada sam postao poglavica plemena, nisam tražio vladino sledovanje niti mi je do njega bilo stalo, ali nismo želeli da poumiremo od gladi.
čuli smo da poglavica čienne Apača Viktorio pregovara sa belcima u blizini Vrelih Izvora u Novom Meksiku i da ima mnogo namirnica. Sa njegovim plemenom uvek smo bili u prijateljskim odnosima, a Viktorio je bio posebno ljubazan prema mom narodu. Uputih smo se u Vrele Izvore pomoću pomenuta dva zarobljena konja koji su nosili naše bolesnike. Lako smo pronašli Viktorija i njegovu grupu; oni su nam dali zalihe za zimu. Ostali smo sa njima oko godinu dana koja je protekla u savršenom miru. Nismo imali nikakvih sukoba sa Meksikancima, belcima ili Indijancima. Kada smo ostali dovoljno dugo i ponovo sakupili zalihe, odlučili smo da napustimo Viktorijevu grupu. Kada sam mu rekao da nameravamo da krenemo, rekao je da bi trebalo da priredimo gozbu i ples pre nego što se rastanemo.
Svečanosti su bile održane oko dve milje od Vrelih Izvora. Trajale su četiri dana. Proslavi je prisustvovalo oko četiri stotine Indijanaca. Mislim da se nikada nismo prijatnije osećali nego tada. Niko se prema našem plemenu nije ponašao ljubaznije od Viktorija i njegovog plemena. Još uvek ponosno govorimo da su nam on i njegov narod prijatelji.
Kada sam otišao u Apački klanac (Fort Bovi), saznao sam da njim komanduje general Hauard (Howard), pa sam sa njim sklopio primirje. Mir je trajao dok general Hauard nije napustio našu zemlju. Uvek je držao zadatu reč i sa nama je postupao kao sa braćom. Nikada nismo imali tako dobrog prijatelja među američkim oficirima kao što je to bio general Hauard. Sa njim smo mogli da živimo zauvek
u miru. Ako ima ijednog čestitog belca u američkoj vojsci, to je general Hauard. Svi Indijanci su ga poštovali i danas često pominju srećne dane kada je general Hauard komandovao utvrđenjem. Kada je otišao, postavio je u Apačkom klancu poverenika koji nam je po njegovom naređenju dopremao vladino sledovanje u odeći i namirnicama. Kada su Indijancima deljena goveda, dobio sam za svoje pleme dvanaest junaca, kao i Kočiz za svoje. Sledovanja su se delila otprilike jednom mesečno, ali ako bi nam nešto zatrebalo, bilo je potrebno samo da ih zamolimo, i dobili bismo sve što nam treba. Sada, kao ratni zarobljenici u ovom rezervatu, ne dobijamo tako dobra sledovanja.
U prerijama daleko od Apačkog klanca živeo je čovek koji je držao prodavnicu i salun. Izvesno vreme po odlasku generala Hauarda, napala ga je i ubila grupa odmetnutih Indijanaca, koja je iz njegove radnje pokupila mnoge stvari. Sledećeg dana, neki Indijanci u blizini utvrđenja opili su se tisvinom koji su pravili od kukuruza. Potukli su se i četvorica su poginula. Među Indijancima je već neko vreme bilo svađa i zađevica, pa nam se posle tog sukoba činilo nemogućim da razne grupe žive u miru. Zbog toga smo se rastali, i svaki vođa je poveo svoju grupu. Neki su otišli u San Karlos a neki u Stari Meksiko, ali sam ja poveo svoje pleme nazad na Vrele Izvore i ponovo se pridružio Viktorijevoj grupi.

U ZATVORU I NA RATNOJ STAZI


Ubrzo pošto smo stigli u Novi Meksiko, stigle su dve čete vojnika iz San Karlosa. Kada su stigli na Vrele Izvore, poslali su Viktoriju i meni poruku da dođemo u grad. Glasnici nisu rekli zašto smo im potrebni, ali su izgledali prijateljski, pa smo pomislili da se saziva veće i pojahali smo da se nađemo sa oficirima. čim smo stigli u grad pojavili su se vojnici, razoružali nas i obojicu nas odveli u štab, gde nas je čekalo suđenje na vojnom sudu. Postavili su nam samo nekoliko pitanja; Viktorija su pustili, a mene osudili na vojni zatvor. Izvidnici su me sproveli do zatvora i bacili u lance. Kada sam ih pitao zašto, rekli su mi da je to zato što sam napustio Apački klanac.
Ne mislim da sam ikada pripadao vojnicima, u Apačkom klancu, niti da sam bio dužan da ih pitam kuda smem da idem. Naše grupe više nisu mogle da žive zajedno u miru i mi smo se tiho povukli, očekujući da ćemo živeti sa Viktorijevom grupom, gde smo mislili da nas niko neće ugrožavati. Osudili su još sedmoricu Apača na lance u vojnom zatvoru.
Ne znam zašto su to uradili, jer su me ovi Indijanci samo pratili od Apačkog klanca do Vrelih Izvora. Ako je bilo pogrešno to što smo otišli na Vrele Izvore (a mislim da nije), trebalo je okriviti samo mene.
Pitali su prisutne vojnike zašto su odvedeni u zatvor i okovani u lance, ali nisu dobili odgovor.
četiri meseca držali su me kao zatočenika. Za to vreme bio sam prebačen u San Karlos. Mislim da su mi još jednom sudili, iako suđenju nisam prisustvovao. Zapravo, ne znam da li je bilo tog drugog suđenja, ali su mi rekli da jeste; u svakom slučaju, na kraju su me pustili.
Posle toga više nismo imali sukoba sa vojnicima, ali se više nikad nisam osećao dobro u utvrđenju. Dozvoljeno nam je da živimo u San Karlosu na mestu koje se danas zove Džeronimo. Tu je agent bio čovek koga su Indijanci zvali Nik Goli (Nick Golee). Dve godine je
sve išlo kako treba, ali ipak nismo bili srećni.
U leto 1883. godine pročulo se da oficiri nameravaju da opet pohapse naše vođe. Ove glasine su oživele uspomene na naše prošle nedaće – na pokolj u šatoru u Apačkom klancu, sudbinu Mangas Kolorada i moje nepravedno zatočeništvo, koje je lako moglo da se završi mojom smrću. Upravo u to vreme saopšteno nam je da oficiri žele da dođemo u utvrđenje koje se nalazilo uzvodno iznad Džeronima (Fort Tomas) da bismo održali veče sa njima. Nismo verovali da to većanje može da nam donese bilo šta dobro, pa smo veće održali sami. U strahu od izdaje, odlučili smo da napustimo rezervat. Mislili smo daje mnogo veće junaštvo poginuti na ratnoj stazi nego umreti u zatvoru.
Voa i ja predvodili smo oko dvesta pedeset Indijanaca, uglavnom Bedonkoe i Nedni Apača. Prošli smo kroz Apački klanac i zapadno od tog mesta sukobili se sa trupama Sjedinjenih Država. U toj bici ubili smo trojicu vojnika, a nismo izgubili nijednog.
Nastavili smo prema Starom Meksiku, ah su nas sledećeg dana oko tri sata stigli vojnici Sjedinjenih Država sa kojima smo se borili do mraka. Teren na kome su nas napali bio je veoma neravan, što je predstavljalo prednost za nas jer su vojnici morali da sjašu da bi se borili. Ne znam koliko smo vojnika ubili, ali smo izgubili samo jednog ratnika i troje dece. U to vreme imali smo puno pušaka i municije. Većinu pušaka i municije sakupili smo dok smo živeli u rezervatu, a ostalo sam dobio od Apača Belih Planina kada smo napuštali rezervat.
Američke trupe nas više nisu pratile, pa smo otišli na jug skoro
do Kasa Grandea i ulogorili se u planinama Sijera de Sauaripa.
Skoro godinu dana boravili smo u planinama Starog Meksika, a onda smo se vratili u San Karlos, vodeći sa sobom krdo stoke. Neposredno po našem dolasku u San Karlos, glavni oficir general Kruk (Crook), oduzeo nam je konje i stoku. Rekao sam mu da ta stoka ne pripada belcima već nama, pošto smo je tokom ratova oteli od Meksikanaca. Takođe sam mu rekao da ne nameravamo da zakoljemo životinje, već da ih čuvamo kako bismo gajili stoku na svojoj zemlji. Nije me ni saslušao, ali je životinje uzeo. Otišao sam u blizinu Fort Apača i general Kruk je naredio oficirima, vojnicima i izvidnicima da se postaraju da budem uhapšen; ako se budem opirao, izdato im je naređenje da me ubiju.
To obaveštenje sam dobio od Indijanaca. Kada sam saznao za planiranu akciju, otišao sam u Stari Meksiko i sa sobom poveo oko četiristo Indijanaca. Bilo je tu Bedonkoe, čokonen i Nedni Apača. Voa je već bio mrtav i jedini poglavica osim mene bio je Naiče. Krenuli smo na jug u Sonoru i ulogorili se u planinama. Vojnici su nas pratili, ali nas nisu napali dok se nismo ulogorili u planinama zapadno od Kasa Grandea. Tada su nas napali vladini izvidnici – Indijanci. Jedan dečak je poginuo, a skoro sve žene i deca bili su zarobljeni.
Posle ove bitke otišli smo južno od Kasa Grandea i tamo se ulogorili, ali su posle nekoliko dana logor napali meksički vojnici. Dan je protekao u čarkama u kojima je ubijeno nekoliko Meksikanaca, a da mi pri tome nismo imali gubitaka.
Tokom noći otišli smo na istok, do podnožja Sijera Madre, gde
smo podigli još jedan logor. Meksičke trupe su nas pratile i posle nekoliko dana ponovo napale naš logor. Ovoga puta Meksikanci su imali veliku vojsku. Izbegavali smo veće sukobe. Besmisleno je boriti se kada ne možeš da se nadaš pobedi.
Tokom noći održali smo ratno veće; naši izvidnici doneli su vesti o grupama meksičkih i američkih vojnika na raznim mestima u planinama. Procenili smo da u planinama boravi oko dve hiljade vojnika koji žele da nas zarobe. General Kruk je stigao u Meksiko sa trupama vojnika Sjedinjenih Država. Ulogorili su se u planinama Sijera de Antunes. Izvidnici su mi rekli da general Kruk želi da me vidi i ja sam otišao u njegov logor. Kada sam stigao, general Kruk mi je rekao:
Zašto si napustio rezervat?
Ja sam rekao:
Rekao si mi da u rezervatu mogu da živim isto kao i beli ljudi. Jedne godine gajio sam kukuruz, požnjeo ga i spremio za zimu, a sledeće godine sam zasejao ovas, i kada su usevi bili skoro spremni za žetvu, rekao si svojim vojnicima da me uhapse i da me ubiju ako se budem opirao. Da si me ostavio na miru, sada bih živeo u povoljnim okolnostima, ali umesto toga me ti i Meksikanci gonite sa svojim vojnicima.
On je rekao:
Nikada nisam izdao takvo naređenje; trupe u Fort Apaču, koje su raširile taj glas, znaju da to nije istina.
Tada sam pristao da se sa njim vratim u San Karlos. Bilo mi je teško da mu poverujem. Sada znam da je ono što je rekao bila laž i čvrsto verujem da je izdao naređenje da me uhapse ili da me ubiju ako se budem opirao.

POSLEDNJA BITKA


Pleme se spremilo da se sa generalom Krukom vrati u Sjedinjene Države, ali ja sam se bojao izdaje i odlučio sam da ostanem u Meksiku. U to vreme nismo bili pod nadzorom. Trupe Sjedinjenih Država išle su napred a Indijanci su ih pratili. Kada smo posumnjali, okrenuli smo se nazad. Nije mi poznato koliko daleko me je vojska Sjedinjenih Država pratila, ali su se neki ratnici vratili pre nego što je primećeno da nas nema, tako da nije ni bilo važno.
Mnogo sam propatio od nepravednih naređenja kao što su bila ona koja je izdavao general Kruk. Slični postupci bili su uzrok velikim nedaćama mog naroda. Mislim da je Svemoćni poslao generalu Kruku smrt kao kaznu za mnoga nedela koja je počinio.
Uskoro je general Majls (Miles) postao komandant svih zapadnih utvrđenja i trupe su nas stalno pratile. Vodio ih je kapetan Loton (Lawton) koji je imao dobre izvidnike. Meksički vojnici su takođe postali aktivniji, a i brojniji. Skoro svakog dana smo se sukobljavali, tako da smo na kraju odlučili da se razbijemo u male grupe. Sa šestoricom ratnika i četiri žene uputio sam se prema planinskom vencu u blizini Vrelih Izvora u Novom Meksiku, Prošli smo pored mnogo malih rančeva, ali nismo imali problema sa stočarima. Ubijali smo stoku kad god nam je bila potrebna hrana, ali smo često patili od nestašice vode, jednom prilikom se desilo da dva dana i dve noći nemamo vode i naši konji su skoro skapali od žeđi. Jedno vreme boravili smo u planinama Novog Meksika, a onda smo se vratili, pomislivši da su trupe možda napustile Meksiko. Na povratku kroz Stari Meksiko napadali smo svakog Meksikanca koga bismo sreli, ako ne iz nekog drugog razloga, ono da bismo ga ubili. Verovali smo da su oni pozvali trupe Sjedinjenih Država u Meksiko da se bore protiv nas.
Južno od Kasa Grandea, pored mesta koje Indijanci zovu Gosoda (Gosoda), nalazio se put koji je vodio izvan grada. Tim putem su Meksikanci prevozili puno tereta. Krili smo se na mestu gde je put prolazio kroz planinski prolaz. Kada su Meksikanci tuda prolazili,
ubijali smo ih, uzimali sve što nam je bilo potrebno, a ostatak uništavali. Nismo se bojali za život jer smo znali da su svi protiv nas. Ako se vratimo u rezervat, bili bismo u zatvoru i brzo bi poumirali; ako ostanemo u Meksiku, oni će nastaviti da šalju vojnike na nas; i tako nikome nismo plaćali danak i nikoga nismo molili za usluge.
Posle izvesnog vremena napustili smo Gosodu i ubrzo smo se sastali sa svojim plemenom u planinama Sijera de Antunes.
Nasuprot našim očekivanjima, vojnici Sjedinjenih Država nisu napustili meksičke planine i ubrzo su nam bili na tragu, pa su čarke izbijale skoro svakodnevno. četiri ili pet puta iznenadili su nas u logoru. Jednom su nas iznenadili oko devet sati ujutro, pohvatali sve naše konje (devetnaest na broju) i odneli našu zalihu suvog mesa. U tom sukobu smo izgubili troje ljudi. Sredinom popodneva istog dana napali smo ih s leđa dok su prolazili prerijom – ubili smo jednog vojnika, a prošli bez gubitaka. U tom okršaju povratili smo sve konje osim tri koja su pripadala meni. To su bila tri daleko najbolja jahaća konja koje smo imali.
Ubrzo posle toga sklopili smo mir sa meksičkim trupama. Rekli su nam da su trupe Sjedinjenih Država bile pravi uzrok ovih sukoba i obećali su da se više neće boriti protiv nas pod uslovom da se vratimo u Sjedinjene Države. Mi smo se saglasili s tim i krenuli na put, držeći da ćemo sklopiti mir sa američkim vojnicima i da ćemo se vratiti u Arizonu. Izgledalo je da je to jedini način.
Neposredno posle toga, izvidnici generala Lotona su nam preneli da on želi da sklopi mir sa nama; ali ja sam znao da je general Majls glavnokomandujući u trupama Sjedinjenih Država i odlučio sam da sa njim sklopim mir.
Dok smo premeštali naš logor na sever pratile su nas trupe
Sjedinjenih Država, držeći se nedaleko od nas, ali ne napadajući nas.
Poslao sam svog brata Porika (Beli Konj) da se sa gospodinom Džordžom Ratonom u Fort Boviju susretne sa generalom Majlsom i da mu kaže da želimo da se vratimo u Arizonu; ali pre nego što su se glasnici vratili, sreo sam dva indijanska izvidnika – Kajita (Kayitah) koji je pripadao plemenu Cokonen Apača, i Martina (Marteen), iz plemena Nedni Apača. Oni su služili kao izvidnici u trupama kapetana Lotona. Rekli su mi da je general Majls došao i da ih je poslao da me zamole da se sastanem s njim. Tako sam otišao u logor trupa Sjedinjenih Država da se sastanem sa generalom Majlsom.
Kada sam stigao u njihov logor, otišao sam pravo kod generala Majlsa i rekao mu kako mi je nanesena nepravda i da želim da se sa svojim narodom vratim u Sjedinjene Države, pošto želimo da vidimo svoje porodice koje su zatočene i odvedene od nas. General Majls mi je odvratio:
Predsednik Sjedinjenih Država me je poslao da govorim sa tobom. Čuo je o tvojim nevoljama sa belcima i kaže da, ako pristaneš na sporazum, više nećeš imati nevolja. Džeronimo, ako pristaneš na sporazum, sve će se završiti na najbolji način.
General Majls mi je rekao da možemo jedan drugom da budemo braća. Digli smo ruke prema nebu i rekli smo da se sporazum neće kršiti. Zakleli smo se da ne nanosimo zlo jedni drugima i da nećemo kovati zavere jedni protiv drugih.
Dugo smo razgovarali i general mi je rekao šta će da učini za mene u budućnosti ukoliko prihvatim sporazum. Nisam mnogo verovao generalu Majlsu, ali sam pristao da sklopim sporazum i da ga ne kršim, pošto mi je predsednik Sjedinjenih Država poslao poruku. Tada sam pitao generala Majlsa o čemu se radi u sporazumu. On mi je rekao:
Staviću te pod zaštitu vlade; sagradiću ti kuću; ogradicu ti veliki komad zemlje; daću ti stoku, konje, mazge i oruĎe za obradu zemlje. Imaćeš ljude koji će da rade na farmi i sam nećeš morati da radiš. Na jesen ću ti slati ćebad i odeću da zimi ne bi stradao od hladnoće.
U zemlji u koju ću te poslati ima puno drveća, vode i trave. Živećeš sa svojim plemenom i sa svojom porodicom. Ukoliko prihvatiš ovaj sporazum, videćeš svoju porodicu u roku od pet dana.
Rekao sam generalu Majlsu:
Svi oficiri koji su bili zaduženi za Indijance govorili su isto, i to mi zvuči kao priča; teško mi je da ti poverujem.
On je rekao:
Ovoga puta je istina.
Ja sara rekao:
Generale Majls, ne poznajem zakone belaca, kao ni tu novu
zemlju u koju me šaljete, i možda ću prekršiti zakon.
On je rekao:
Niko te neće hapsiti dok sam ja živ.
Tada sam pristao da sklopimo sporazum. (Od tada sam ratni zarobljenik; dva puta sam hapšen i smeštan u vojni zatvor zato što sam pio viski).
Stajali smo između njegovih vojnika i mojih ratnika. Na ćebe ispred nas stavili smo veliki kamen. Naš sporazum je sklopljen nad tim kamenom i trebalo je da traje sve dok se kamen ne pretvori u prah; tako smo sklopili sporazum i zakletvom obavezali jedan drugog.
Ne verujem da sam ikada prekršio taj sporazum, ali general Majls nikada nije ispunio svoja obećanja.
Kada smo sklopili sporazum, general Majls mi je rekao:
Moj brate, imaš na umu kako da me ubiješ i druge misli o ratu; želim da prestaneš da misliš o tome i da okreneš svoje misli miru.
Tada sam se saglasio i položio oružje. Rekao sam:
Napustiću ratnu stazu i živeću u miru zauvek.
General Majls je očistio deo tla rukom i rekao:
Isto ovako će tvoja prošla dela biti izbrisana i započećeš novi život.

RATNI ZAROBLJENIK


Kada sam se predao vladi, stavili su me na voz Južne pacifičke železnice i odveli u San Antonio u Teksasu. Držali su me zatvorenog da bi mi sudili po njihovim zakonima.
četrdeset dana kasnije, odveli su me u Fort Pikens (Pickens) (Pensacola) u Floridi, Tu sam testerisao debla. Sa mnom je bilo nekoliko apačkih ratnika i svi smo svakog dana morali da radimo. Skoro dve godine su nas tu držali na teškom prinudnom radu. Svoje porodice videli smo tek u maju 1887. godine. Ovakav tretman predstavljao je direktno kršenje sporazuma sklopljenog u kanjonu Skeleton.
Posle toga poslali su nas sa našim porodicama u Vermont u Alabami, gde smo ostali pet godina i radili za vladu. Nismo ništa imali; uzalud sam čekao da me general Majls pošalje na onu zemlju o kojoj je govorio; uzalud sam žudeo za oruđem, kućom i stokom koje mi je general Majls obećao.
U to vreme, jedan od mojih ratnika, Fan (Fun), ubio je svoju ženu i sebe. Još jedan ratnik je pucao na svoju ženu, a zatim na sebe. Umro je, ali se žena oporavila i još uvek je živa.
U tom mestu nismo bili zdravi, zato što nam klima nije prijala. Umrlo je toliko naših ljudi da sam dopustio jednoj od svojih žena da ode da živi u rezervatu Meskalera u Novom Meksiku. Prema našim običajima, ovakva rastava je jednaka onome što belci zovu razvod, i ona se preudala neposredno pošto se pridružila Meskalerima. Zadržala je j naše dvoje male dece, na šta je imala pravo. Deca, Lena (Lenna) i Robi (Robbie), još uvek žive u Meskaleru, u Novom Meksiku. Lena je udata. Zadržao sam jednu ženu, ali je ona umrla i sada je sa mnom samo moja ćerka Eva. Posle razvoda sa Leninom majkom nikada nisam istovremeno imao više od jedne žene. Posle smrti Evine majke oženio sam se drugom ženom (u decembru 1905. godine), ali nismo bili srećni zajedno i rastali smo se. Vratila se svojima kući – takav je razvod kod Apača.
Tada je, kao i sada, Indijance nadgledao g. Džordž Raton. Uvek je imao problema sa Indijancima, zato što je sa njima loše postupao. Jednog dana, jedan Indijanac je u pijanstvu izbo g. Ratona malim nožem. Dežurni oficir se pobrinuo za g. Ratona, a Indijanac je odveden u zatvor.
Kada smo prvi put došli u Fort Sil, njime je komandovao kapetan Skot koji je za nas sazidao kuće novcem koji mu je za to dala vlada. Vlada nam je takođe dala stoku, svinje, ćurke i kokoške. Indijanci nisu imali neke koristi od svinja, jer nisu znali kako da se staraju o njima, pa ih ni danas ne drže često. Sa kokoškama i ćurkama bilo je već bolje, ali ni sa njima nismo imali onakvu sreću kakvu imaju belci.
Gajenje stoke polazilo nam je od ruke i to smo voleli da radimo.
Imamo i nekoliko konja sa kojima nam takođe dobro ide.
Bilo je mnogo nesporazuma u pogledu prodaje stoke i žita. Indijanci su mislili da će se stoka prodavati i da će oni dobijati sav novac, ali umesto toga, deo novca odlazio je u „apački fond”, kako su ga oficiri zvali. Za ovdašnje Indijance bila su zadužena petorica različitih oficira i svi su se oni slično ponašah – Apače nisu ništa pitali, niti im bilo šta objašnjavali.
Moguće je da je vlada zaista naredila oficirima da ono malo novca stave u „apački fond” zato što sam se jednom požalio i rekao poručniku Purmgtonu da nameravam da izvestim vladu o tome da je uzeo moj novac od prodaje stoke i stavio ga u „apački fond”, na šta je on odgovorio da mu je svejedno da li ću to učiniti.
Posle nekoliko godina prestali su da nam šalju odeću. I to se
možda dogodilo po vladinom naređenju, ali Apači to nisu razumeli.
Ukoliko uopšte postoji, „apački fond” bi jednog dana trebao da pređe u ruke Indijanaca, ili bi oni bar trebalo da znaju koliko tog novca uopšte ima, pošto su ga oni zaradili.
Kada je general Majls poslednji put posetio Fort Sil zamolio sam ga da me oslobodi od rada zbog mojih godina. Takođe sam se setio šta mi je general Majls obećao u sporazumu i to sam mu rekao. Rekao je da ne moram više da radim osim kada želim; od tada me nisu terali da radim. Međutim, ni tada nisam prestao puno da radim, jer iako sam star, želim da radim i pomognem svom narodu koliko mogu.

NEPISANI ZAKONI APAčA


Suđenja
Kada Indijancu neki član plemena nanese zlo, on može, ukoliko ne želi lično da reši spor, da se požali poglavici. Ukoliko sam nije u stanju da se obračuna sa počiniocem, a smatra da mu je ispod časti da se obrati poglavici, bilo ko u njegovo ime može da obavesti poglavicu o tome; tada je neophodno da se obavi istraga ili suđenje. I optuženi i oštećeni mogu da imaju svedoke. Svedoci se ne prekidaju pitanjima, već oni jednostavno kažu šta žele o slučaju. Svedoci nisu pod zakletvom, zato što se veruje da niko neće lažno da svedoci o stvari koja se tiče sopstvenog naroda.
Poglavica plemena predsedava tokom ovih suđenja, ali ako je stvar ozbiljna, poziva još dvojicu ili trojicu vođa plemena da sede s njim. Oni određuju da li je čovek kriv. Ukoliko nije kriv, stvar je završena i, oštećeni gubi pravo na osvetu, jer ukoliko želi da se lično osveti, to će značiti da se protivi presudi. Ukoliko se optuženi proglasi krivim, oštećena strana određuje kaznu, koju poglavica i njegovi saradnici najčešće prihvate.

Usvajanje dece
Ukoliko zbog rata ili iz drugih razloga deca ostanu siročići, što znači da su im oba roditelja mrtva, poglavica može da ih usvoji ili da ih da po želji. Odmetnuti Indijanci smeju, ako žele, da vode svoju decu sa sobom, ali ako ih ostave u plemenu, poglavica odlučuje šta će biti sa njima i tada sramota ne prelazi na njih.

Slano jezero
So smo dobijali iz jezera u planinama Hila. To je veoma malo jezero bistre, plitke vode, a u njegovoj sredini se uzdiže brežuljak. Voda je previše slana da bi bila dobra za piće, a dno jezera je prekriveno smeđim naslagama. Kada se ovaj sloj razbije, na njemu se hvataju kristali soli. Ovi kristali mogu da se isperu u jezerskoj vodi, ali se u drugoj vodi brzo rastope.
Prilikom poseta ovom mestu nije nam bilo dozvoljeno da ubijamo divljač ili da napadamo neprijatelja. Sva stvorenja mogu da dolaze na to mesto bez uznemiravanja.

Priprema ratnika
Da bi bio primljen među ratnike, mladić mora četiri puta da krene u ratni pohod uz ratnike svog plemena.
Prvi put dobija samo malo hrane. To mora da prihvati bez gunđanja. Ni najednom od ovih putovanja nije mu dozvoljeno da bira hranu kao što to mogu drugi ratnici, već mora da jede hranu koja mu je propisana.
Na svakom od ovih pohoda on je u ulozi sluge, stara se za konje, kuva i slično. On sam zna šta treba da se uradi, ne čeka da mu neko to kaže. Nije mu dozvoljeno da govori sa drugim ratnicima osim da odgovora na pitanja ili kada mu je tako rečeno.
Tokom četiri rata, on mora da nauči sveta imena svih stvari koje se koriste u ratu, jer se, kada pleme krene ratnom stazom, obična imena ne koriste za stvari koje se na bilo koji način odnose na rat. Rat je isuviše ozbiljna stvar za to.
Ukoliko su posle ova četiri pohoda ratnici uvereni da je mladić vredan, da je odmeren u svakom pogledu, da je u borbi ispoljio hrabrost, da je bez vajkanja podneo sve teškoće i da nije pokazao nimalo kukavičluka ili bilo kakve slabosti, on glasanjem može da bude primljen u veće ratnika; ali ako neki ratnik na njega ima bilo kakvih primedbi, on se podvrgava daljim probama. Ako ih hrabro izdrži, njegovo ime ponovo može da bude predloženo. Kada pouzdano dokaže da može da podnosi teškoće bez vajkanja i da ne zna za strah, prima se u veće ratnika u najnižem rangu. Posle toga nema formalnih ispita ili unapređenja, ali on zajedničkom odlukom zauzima mesto na bojnom polju, i ako časno obavi zadatak, može da ostane na tom položaju, a od njega može da se traži da pređe i na
neki viši položaj, ili on to može sam da ponudi, ali nijedan ratnik ne bi predložio da pređe na viši položaj osim ako vođe plemena nisu uverene da je njegovo držanje na tom položaju vredno hvale.
Od ove tačke naviše, jedini izbor koji veče formalno vrši je izbor
poglavice.
Starcima nije dozvoljeno da predvode ratnike u bitkama, ali se njihov savet uvek poštuje. Fizička snaga se gubi sa starošću, a to je kobno za aktivno vodstvo.

Plesovi
Svi plesovi se smatraju religioznim ceremonijama i njih vode poglavica i vrač. Oni mogu biti društvene ili vojne prirode, ali nikad bez izvesnih verskih karakteristika.
Ples zahvalnosti Svakog leta brali smo plod juke, mrvili ga i mleli i oblikovali ga kao kolač; pleme se tada okupljalo da bi se gostilo, pevalo i veličalo Usena. Svi su izgovarali molitve zahvalnosti. Kada ples počne, poglavice su nosile te kolače, i rečima hvale dopunjavali uobičajene tonove muzike.

Ratni ples
Kada ratno veće donese odluku i počne da se priprema za ratnu stazu, počinje ples. Ovaj ples se sastoji od uobičajene pesme koju pevaju ratnici praćene udaranjem u esadedene, ali je igranje življe a usklici i ratni pokliči često skoro nadjačaju muziku. U ovom plesu učestvuju samo ratnici.

Skalpni ples
Kada se ratnici vrate iz borbe, priređuje se druga vrsta ratnog plesa. Ratnici koji su doneli skalpove iz bitke pokazuju ih plemenu; kada ples počne, ovi skalpovi se stavljaju na koplja ili motke i u toku plesa se nose oko logorskih vatri. Ovaj ples ima nešto više svečanog
duha od ratnog plesa. I ovde ima ratnih usklika i pokliča, koji su često praćeni pucanjem iz oružja, ali je sve uvek uzvišenije nego u ratnom plesu. Kada se skalpni ples završi, skalpovi se bacaju. Apači ih nikada ne čuvaju jer se smatraju nečistim.

Društveni ples
Početkom septembra 1905. godine, objavio sam Apačima da moja ćerka Eva, koja se zadevojčila, treba da odbaci dečje stvari i preuzme svoj položaj mlade žene. Trebalo je da bude predstavljena na plemenskom plesu, i tada, ili od tada, ratnici imaju pravo da traže njenu ruku. Svi Apači, kao i mnogi Komanči i Kiove, pozvani su da se prve noći punog meseca u septembru okupe na velikom plesu na poljani na južnoj obali Medisin Krika, u blizini sela u kome se nalazio Naiče, bivši poglavica Cokonen Apača. Trebalo je da svečanosti traju dva dana i dve noći. Tokom priprema nije propušteno ništa što bi moglo da doprinese zadovoljstvu gostiju ili savršenstvu verskog obreda.
Da bi zemlja bila pripremljena za ples, trava je pokošena sa velike površine kružnog oblika.
Pesmu je poveo poglavica Naiče a ja sam uz pomoć naših vračeva vodio igru.
Prvo je Eva istupila i odigrala krug oko logorske vatre; a tada je, praćena jednom drugom devojkom, ponovo istupila i odigrala dva kruga oko logorske vatre; onda je uz druge dve devojke odigrala tri kruga oko vatre; pa je sledeći put sa tri devojke odigrala četiri kruga oko vatre; ovaj obred trajao je oko sat vremena. Tada su nastupili vračevi koji su se skinuli do pojasa; tela su im bila čudesno ukrašena; posle njih pojavili su se plesači lakrdijaši koji su silno zabavljali publiku.
Onda su se članovi plemena uhvatili za ruke i dugo igrali u krugu oko logorske vatre. Svi prijatelji plemena pozvani su da uzmu učešća u ovom plesu; kada se on završio, mnogi stariji ljudi su se povukli i tada je počeo „ljubavni ples”.
Ratnici su stajali u sredini kruga, a žene, dve po dve, igrale su naspram njih i određivale ratnike koji će igrati sa njima. Igralo se unapred i unazad po liniji od sredine do spoljne ivice kruga. Ratnici su stajali licem u lice sa po dve devojke, i kada su one igrale unapred ka sredini oni su išli unazad; zatim su igrale unazad prema spoljnoj
ivici, a oni su ih pratili. To je trajalo dva ili tri sata, a onda se muzika promenila. Ratnici su se odmah ponovo okupili u sredini kruga, i ovoga puta svaka dama je birala ratnika za partnera. Ples je bio isti kao i prethodni, samo je sada igralo po dvoje, a ne troje. Tokom ovog plesa, koji je trajao do jutra, ratnik, ako je žena sa kojom igra bila devojka, mogao je da je zaprosi i ako se ona složi, posetio bi njenog oca ubrzo posle plesa i sklopio bi pogodbu za nju.
U prilikama poput ove, kada se ples završi, svaki ratnik daje poklon dami koja ga je odabrala za partnera i igrala s njim. Ukoliko je ona zadovoljna poklonom, on se oprosti od nje, ali ako nije, pitanje se pokreće pred nekim ko je za to nadležan (vrač ili poglavica) koji određuje odgovarajući poklon.
Za udate žene vrednost poklona treba da bude dva do tri dolara; poklon za devojku treba da vredi najmanje pet dolara. Međutim, devojke često dobijaju veoma vredne poklone.
Za vreme „ljubavnog plesa”, vrač je prisutan među igračima da
bi terao zle duhove.
Možda više nikada neću imati priliku da okupim naš narod na plesu, ali ovi društveni plesovi na mesečini bili su u prošlosti veliki izvor naše radosti i verujem da neće biti zaboravljeni, ili se bar tako nadam.

NA SVETSKOJ IZLOžBI
Kada su me prvi put pozvali da posetim Svetsku izložbu u Sent Luisu, nisam želeo da idem. Kasnije, kada mi je rečeno da ću tamo biti primljen s pažnjom i zaštićen, i da je predsednik Sjedinjenih Država rekao da se s tim slaže, pristao sam. Bio sam kod ljudi iz Ministarstva za Indijance, koji su za to dobili predsednikovu dozvolu. Na Izložbi sam ostao šest meseci. Prodavao sam svoje fotografije za dvadeset pet centi, od čega mi je bilo dozvoljeno da zadržim deset. Takođe sam ispisivao svoje ime za deset, petnaest ili dvadeset pet centi, u zavisnosti od slučaja, i sav novac zadržavao za sebe. često bih na dan zaradio i dva dolara, i kada sam se vratio imao sam puno novca – više nego bilo kada ranije.
Mnogi ljudi u Sent Luisu pozivali su me u svoje domove, ali je moj čuvar to uvek odbijao. Svake nedelje, predsednik Izložbe slao je po mene zbog predstave o Divljem zapadu. Učestvovao sam u takmičenjima s užetom pred publikom. Tu je bilo mnogih drugih indijanskih plemena i neobičnih ljudi o kojima nikada ranije nisam slušao.
Kada ljudi prvi put dođu na Svetsku izložbu, samo šetaju ulicama gore dole. Kada se umore posećuju predstave. U tim predstavama bilo je puno čudnih stvari. Kada sam odlazio tamo, po vladinom naređenju pratili su me čuvari; nije mi bilo dozvoljeno da se krećem bez njih.
U jednoj od ovih predstava, neki neobični ljudi sa crvenim kapama i čudnim mačevima izgledali su kao da žele da započnu kavgu. Najzad im je njihov upravitelj rekao da mogu da se bore međusobno. Pokušavali su da udare jedan drugog tim mačevima po glavi; svakog časa sam očekivao da neki od njih bude ranjen ili ubijen, ali nijednom od njih nije se dogodilo ništa loše. Bilo bi ove ljude teško ubiti u borbi prsa u prsa.
U jednoj drugoj predstavi bio je neki crnac neobičnog izgleda. Upravitelj mu je čvrsto vezao ruke, a zatim ga je vezao za stolicu. Bio je čvrsto vezan, u šta sam se i sam uverio; mislio sam da je nemoguće
da pobegne. Tada mu je upravitelj rekao da se oslobodi.
U trenutku je okrenuo stolicu i zatim ustao; konopci su još uvek bili vezani, ali je on bio slobodan. Ne shvatam kako je to učinio. Svakako se radi o čudesnoj moći, jer nijedan čovek ne bi mogao da se oslobodi sopstvenim snagama.
Na jednom drugom mestu, izvesni čovek se obraćao publici sa pozornice; u ugao pozornice stavili su korpu i prekrili je crvenim platnom; tada se pojavila jedna žena i ušla u korpu i čovek je ponovo pokrio korpu platnom. čovek koji se obraćao publici uzeo je dugačak mač i njime probio korpu, sa svake strane, a onda i kroz krpu koja ju je prekrivala. čuo sam kako se mač zariva u ženino telo. Sam upravitelj je rekao da je žena mrtva; ali kada su sa korpe podigli platno, ona je iskočila napolje, nasmešila se i sišla sa pozornice. želeo bih da znam kako se tako brzo izlečila i kako to da nije umrla od rana.
Nikada nisam mislio da su medvedi pametni, osim u svojim divljim staništima, ali nikada ranije nisam video belog medveda. U jednoj od predstava učestvovao je čovek koji je imao belog medveda pametnog kao čovek. Radio je sve što mu se kaže: nosio je deblo na ramenu, baš kao čovek; a onda bi ga, kada mu se kaže, spustio. Radio je mnoge druge stvari i izgledalo je da tačno razume šta mu čuvar kaže. Siguran sam da grizli ne može da se ovako obuči.
Jednom prilikom čuvari su me odveli u malu kuću koja je imala četiri prozora.1 Kada smo seli, kućica je počela da se pomera. čuvari su mi skrenuli pažnju na neke neobične stvari koje su imali u džepovima. Zatim su mi rekli da pogledam napolje, a kada sam to učinio uplašio sam se, jer se kućica vinula visoko u vazduh, a ljudi na Izložbi izgledali su manji od mrava, ljudi su se smejali tome što sam se uplašio; dali su mi staklo da pogledam kroz njega (često sam imao takva stakla koja sam uzimao od mrtvih oficira posle borbi u Meksiku i na drugim mestima), i mogao sam da vidim reke, jezera i planine. Nikada nisam bio tako visoko u vazduhu i pokušao sam da pogledam nebo. Nije bilo zvezda, a nisam mogao kroz staklo da gledam Sunce, jer mi je svetlost vređala oči. Na kraju sam spustio staklo i, pošto su mi se svi smejali, i sam sam počeo da se smejem. Tada su mi rekli: „Izađi napolje”; kada sam se osvrnuo, ponovo smo bili na ulici. Video sam mnogo takvih kučića kako se dižu i spuštaju, ali ne mogu da razumem kako se kreću. To su bile veoma čudne kućice.
Jednog dana otišli smo na jednu drugu predstavu. čim smo ušli, pala je noć. To je bila prava noć, jer sam mogao da osetim da je vazduh vlažan; ubrzo je počelo da grmi i blesnule su munje; to su takođe bile prave munje, pošto su sevale tik iznad naših glava. Uzmakao sam i poželeo da pobegnem, ali nisam znao kuda da krenem da bih izašao. čuvari su mi rekli da ostanem tu pa sam tako i uradio. Ispred nas bili su neki čudni mali ljudi koji su izašli na pozornicu; pogledao sam naviše i video da su svi oblaci nestali, pa sam mogao da vidim zvezde. čovečuljci na pozornici izgledali su neozbiljno šta god da su radili, tako da sam im se samo smejao. činilo mi se da se svi prisutni smeju meni.
Otišli smo na jedno drugo mesto gde nas je upravitelj uveo u sobicu koja je bila nalik na kavez; tada je sve oko nas počelo da se kreće; ubrzo je vazduh izgledao plav, a onda su se pojavili crni oblaci koji su se kretali s vetrom. Za kratko vreme, napolju je bilo svetio; tada smo videli bele oblačiće; zatim su oblaci postali gušći, i počela je da pada kiša, a zatim i grad, uz munje i gromove. Tada se grmljavina povukla i u daljini se pojavila duga; zatim je pala noć, izašao je Mesec i pojavilo se na hiljade zvezda. Posle toga izašlo je Sunce i mi smo izašli iz sobice. To je bila dobra predstava, ali je bila toliko neobična i neprirodna da mi je bilo drago kada sam se opet našao na ulici.

1 Turci. - prim. prev.

Otišli smo na jedno mesto gde su pravili predmete od stakla. Oduvek sam mislio da se te stvari prave ručno, ali nije tako. čovek je imao neobičan mali instrument i kada bi kroz njega duvao u plamičak, staklo bi dobilo oblik kakav god poželi. Izgleda mi da je u tome bilo neke magije. Verujem da je teško doći do takvog instrumenta, inače bi ih svi ljudi imali. Ljudi na toj predstavi bili su toliko nestrpljivi da kupe predmete koje je izrađivao, da je ceo dan bio toliko zaposlen da nije stigao ni da sedne. Tamo sam kupio mnogo neobičnih stvari koje sam poneo kuci.
Na kraju jedne od ulica ljudi su se okupljali u nekakvom nezgrapnom kanuu koji je bio na nekoj vrsti uzvišenja, i klizali dole u vodu. Izgledalo je da uživaju u tome, ali se meni činilo previše žestoko. Ako bi neki od ovih kanua iskliznuo iz svoje putanje, ljudi bi se sigurno povredili ako ne i izginuli.
Na Izložbi je bilo i nekih malih smeđih ljudi koje su vojnici Sjedinjenih Država nedavno zarobili na nekim ostrvima daleko odavde.2
Nisu nosili mnogo odeće i mislim da nije trebalo da im dozvole da dođu na Izložbu. Ah oni sami izgleda da nisu znali za bilo šta bolje. Imali su mesingane tanjiriće i pokušavali su da na njima izvode muziku, ali meni to nije izgledalo kao muzika, već samo kao zveckanje. Svejedno, igrali su uz ovu buku i izgledalo je da veruju da daju dobru predstavu.
Ne znam koliko je ova vest tačna, ali čuo sam da ih je predsednik poslao na Izložbu da bi naučili da se vladaju, i da kada se vrate kući nauče svoj narod kako da se oblači i ponaša.
Drago mi je što sam bio na Izložbi. Video sam mnoge interesantne stvari i naučio mnogo o belim ljudima. Oni su veoma ljubazan i miroljubiv narod. Za sve vreme boravka na Izložbi, niko nije pokušao da mi naudi na bilo koji način. Da je to bilo među Meksikancima, siguran sam da bih vrlo često bio primoran da se branim.
Voleo bih da je čitav moj narod mogao da poseti Svetsku izložbu.

2 Urođenici sa Filipina. - prim. prev.

RELIGIJA
U našim primitivnim verovanjima, smatralo se da u versku odgovornost spadaju samo naši odnosi sa Usenom i članovima našeg plemena. U odnosu na budućnost, predanja našeg plemena nisu bila precizna, što znači da nismo imali izgrađenu predstavu o zagrobnom životu. Verovali smo da postoji život posle ovoga, ali mi niko nikada nije rekao koji deo čoveka ostaje da živi posle smrti. Video sam smrt mnogih ljudi; video sam mnoga ljudska tela kako trunu, ali nikada nisam video onaj deo koji se naziva duhom; ne znam šta je to; nikada nisam mogao da razumem taj deo hrišćanske religije. Držali smo da ispunjavanje svojih dužnosti može da učini budući život prijatnijim, ali nismo znali da li će taj život biti bolji ili gori; niko nije mogao da nam to kaže. Nadali smo se da će u budućem životu porodični i plemenski odnosi biti nastavljeni. Verovali smo u to na izvestan način, ali nismo znali sigurno.
Tokom našeg života u rezervatu San Karlos, jedan Indijanac mi je pričao da je, dok je ležao u nesvesti na bojnom polju, u stvari bio mrtav i da je prešao u zemlju duhova.
Prvo je naišao na dudovo drvo koje je raslo iz pećine u tlu. Ispred ove pećine stajala je straža, ali kada se bez straha približio, straža ga je pustila da prođe.
Sišao je u pećinu. Malo dalje staza je postala šira i završila kao strma stena stotinama stopa široka i isto toliko visoka. Nije bilo mnogo svetla, ali je uspeo da nasluti da se ispod stene nalazi gomila peska koja je dopirala odozdo iz dubine do dvadeset stopa od vrha stene gde je stajao. Držeći se za žbun, zaljuljao se preko ivice stene i pao na pesak, brzo klizeći niz strmu stranu u tamu. Zaustavio se u uskom prolazu koji je vodio na zapad kroz kanjon koji je postepeno postajao sve svetliji, sve dok nije mogao da vidi kao po dnevnoj svetlosti; ali nije bilo Sunca. Najzad je došao do dela prolaza koji je na kratkoj razdaljini bio širi, a potom se iznenada sužavao nastavljajući se kao uska staza; na mestu gde se put sužavao bile su upletene dve ogromne zmije koje su podigavši glave siktale na njega
dok je prilazio. Međutim, nije pokazao strah i kada im se sasvim približio, nečujno su se povukle i dozvolile mu da prođe. Na sledećem mestu, gde se prolaz otvarao u širinu, stajala su dva grizlija spremna da ga napadnu; ali kada im je prišao i obratio im se, odstupili su u stranu i on je prošao nepovređen. Nastavio je da prati uski prolaz. Kada se on treći put proširio, dva planinska lava preprečila su put; ali kada im je prišao bez straha i obratio im se i oni su se povukli. Još jednom je stupio uskim prolazom. Neko vreme je išao njime pojavivši se u četvrtom delu iza koga ništa nije mogao da vidi: udaljeni zidovi ovog dela su se sudarali u pravilnim razmacima uz strahovite zvuke, ali kada im je prišao, oni su se razdvojili sve dok nije prošao. Posle toga činilo mu se da se nalazi u šumi, i prateći prirodne znake koji su vodili na zapad uskoro je stigao u zelenu dolinu gde su logorovali mnogi Indijanci i gde je bilo mnogo divljači. Rekao je da je video i prepoznao mnoge koje je poznavao tokom svog života, kao i da mu je bilo žao kada se povratio iz nesvesti.
Rekao sam mu da, ako bih znao da je ovo istina, ne bih želeo da živim više ni dana, već bih na neki način, makar i od vlastite ruke, umro da bih uživao u ovim zadovoljstvima. I sam sam ležao bez svesti na bojnom polju i u tom stanju imao neke čudne misli i doživljaje, ali su oni veoma magloviti i ne mogu da ih se setim dovoljno dobro da bih ih prepričao. Mnogi Indijanci su verovali ovom ratniku; ja ne mogu da kažem da nije govorio istinu. Voleo bih da znam da je to čemu je pričao nesumnjiva istina. Ali možda je isto tako dobro i da ne budemo sigurni.
Od kada sam postao zarobljenik, slušao sam učenja vere belaca i u mnogim pogledima nalazim da su bolja od religije mojih otaca. Svejedno, uvek sam se molio i verujem da me je Svemoćni uvek štitio.
Verujući da je na izvestan način dobro ići u crkvu da bi druženje sa hrišćanima unapredilo moju prirodu, usvojio sam hrišćansku religiju. Verujem da mi je crkva mnogo pomogla tokom kratkog perioda otkada sam njen član. Ne stidim se što sam hrišćanin i drago mi je da znam da je predsednik Sjedinjenih Država takođe hrišćanin, jer bez pomoći Svevišnjeg sumnjam da bi mogao da pravilno sudi predvodeći toliki narod. Savetovao sam svim mojim ljudima koji nisu hrišćani da se uče toj religiji, zato što mi ona izgleda kao najbolja religija koja čoveku omogućava da živi ispravno.

NADANJA U BUDUĆNOST
Zahvalan sam što mi je predsednik Sjedinjenih Država odobrio da ispričam svoju priču. Nadam se da će on i drugi koji vladaju uz njega pročitati moju priču i prosuditi da li se sa mojim narodom postupa na pravi način.
Postoji veliki nesporazum između Apača i vlade. Dvadeset godina smo ratni zarobljenici prema sporazumu koji smo sklopili general Majls u ime Vlade Sjedinjenih Država i ja kao predstavnik Apača. Vlada sporazum često nije poštovala na pravi način, mada se u skorije vreme on više poštuje s njihove strane nego ranije. U sporazumu sa generalom Majlsom, složili smo se da ćemo napustiti Arizonu i naučiti da živimo kao beli ljudi. Mislim da moj narod nije sposoban da živi u skladu sa zakonima Sjedinjenih Država, i mi bismo, svakako, voleli da imamo slobodu da se vratimo u tu zemlju koja je naša po Božjem zakonu. Naš broj se smanjio, i naučivši da obrađujemo zemlju, neće nam biti potrebno toliko prostora koliko nam je trebalo ranije. Ne tražimo svu zemlju koju nam je Svemogući dao na početku, već samo da imamo dovoljno zemlje za obrađivanje. Nama je drago da belci obrađuju zemlju koja nama nije potrebna.
Sada živimo na zemlji Komanča i Kiova koja ne odgovara našim potrebama – ovo tlo i ova klima odgovaraju Indijancima koji su prvobitno nastanjivali ovu zemlju, ali se naš broj ovde smanjuje i nastaviće da se smanjuje dok nam ne bude dozvoljeno da se vratimo u svoju rodnu zemlju. To je neizbežna posledica.
Po mom mišljenju, nema takve klime ni zemljišta koji su ravni onima u Arizoni. Imali bismo dosta dobre, obradive zemlje, dosta trave, dosta drveća i dosta minerala u tom zemljištu koje je Svemogući stvorio za Apače. To je moja zemlja, moj dom, zemlja mojih očeva za koju sada molim da nam se vrati. želim da tamo provedem svoje poslednje dane i budem pokopan među onim brdima. Ako bi bilo tako, mogao bih da umrem u miru, osećajući da moj narod, smešten u svoj prirodni dom, može da se uveća, umesto da se smanjuje kao sada, i da naše ime neće biti izbrisano.
Znam da će moj narod, ukoliko se nastani u tom brdovitom području koje leži oko glavnog toka reke Hile, živeti u miru i postupati u skladu sa predsednikovom voljom. Biće uspešni i zadovoljni obrađujući zemlju i učeći se civilizaciji belih ljudi koje sada poštuju. Kada bih samo mogao da vidim ispunjenje ovoga, mislim da bih zaboravio sve nepravde koje su mi nanete i umrem kao srećan i zadovoljan starac. Ali, u ovoj stvari ništa ne možemo da uradimo sami – moramo da čekamo dok oni u vlasti ne odluče da nešto učine. Ako se ovo ne desi za vreme mog života – ako moram da umrem u okovima – nadam se da će bar ostatak plemena Apač, onda kada me više ne bude, dobiti jedinu milost koju traže – da se vrate u Arizonu.

BELEŠKA O KNJIZI

Knjiga Džeronimo: Moja priča predstavlja neprocenjiv dokument o istoriji američkih Indijanaca – autentično svedočanstvo ratnika koji je godinama ratovao sa Meksikancima i vojnicima Sjedinjenih Država da bi odbranio svoju zemlju. Tokom 1905. i 1906. godine Džeronimo (1829–1909), legendarni apački ratnik i čuveni ratni poglavica, uz pomoć svog sunarodnika koji je prevodio, diktirao je sadržaj ove knjige S. M. Baretu, upravniku škole u Lotonu u Oklahomi, Pošto je Džeronimo tada bio ratni zarobljenik u Fort Silu, Baret je bio prinuđen da dozvolu da zabeleži reči „indijanskog zločinca”, traži čak i od predsednika Sjedinjenih Država.
Na svaki razgovor sa Baretom, Džeronimo je dolazio spreman, tačno znajući šta će da kaže. Baretu nije dozvoljavao da mu postavlja pitanja, zahtevajući da tačno zapisuje njegove reči. Svoju priču započeo je apačkim predanjem o postanku sveta i nastavio je opisivanjem svog detinjstva i mladosti, istovremeno prikazujući svakodnevni život i običaje Apača. Srećan život prekinuo je pokolj Meksikanaca u kojem je Džeronimo izgubio čitavu porodicu. Od tada se njegov život pretvorio u dugogodišnju borbu, prvo sa Meksikancima, a zatim sa belim ljudima koji su došli da Indijancima preotmu zemlju. Zahvaljujući svom broju i nadmoćnom oružju, ali ništa manje i prevaranta i lažnim obećanjima, beli ljudi su zatvorili Džeronima. i preostale Apače u rezervate. Džeronimo predočava zaista potresnu sliku života i tretmana Indijanaca n ovim rezervatima. Ukratko opisuje najznačajnije apačke običaje i velike plemenske svetkovine za koje sluti da se više nikada neće ponoviti. Knjiga se završava svojevrsnim Džeronimovim apelom predsedniku Sjedinjenih Država da dozvoli Apačima da se vrate na svoju zemlju u Arizoni, jer će u protivnom izumreti.

Džeronimo je umro 17. februara 1909. godine u Fort Silu.

NativeAmerican