Kamila kroz iglene uši

Jedna od najpopularnijih i najprevođenijih knjiga izraelskog pisca Efraima Kišona u kojoj inspiraciju i satirične žaoke za svoje kratke priče nalazi u svakodnevnom životu svoje domovine. „U početku behu benzin i auspuh, a onda behu stvoreni motor i kola, sirena i semafor. Tome se kasnije pridružiše parking-sat, saobraćajni znaci i pandur saobraćajac, a nakraju je Sotona izbio iz velegradske kanalizacije i promenio ime Pakla u parkiralište.“​

Пасха je празник којим се слави наш излазак из Египта где смо били робље и жртве фараонове револуционарне политике у ресору радних односа. Te незаборавне ноћи наши преци побегли су из земље где су били потлачени, па су лутали пустињом у кругу не би ли се навикли на осећање слободе. Taj процес потрајао je тада четрдесет година, али се нама кат-кад чини да траје и дан-данас.
И Mojсиje рече Голдштајну

Чим je ноћ својим плаштом прекрила све живо, у логору je опет завладала стрепња. Мојсија није било већ недељама, боравио je горе на Брду, a о њему ни гласа. У малим групама, ту и тамо, стајали су Јевреји и муклим грленим шапатом дискутовали о низу невоља које их задесише на дугом путу из Египта.
Шибан сувим пустињским ветром, синајски песак се вртложио као у неком злокобном, помамном колу. Немир je обузео и стоку која je истезала своје вратове и уплашено рикала у пустој дивљини. Ноћ je била црна али звездана и окрутна. Око логора су кружили шакали, смех им je био налик на људски, пун неке слутње. A Брдо je било злокобно немо.
У једном од релативно чвршћих шатора, ћутке je седела група људи умотана у шарене гуњеве. Мушкарцима су очи искриле у полумраку, дах им je ритмички шиштао у грлу, a у углу су жене масним крпама брисале ознојена и заплашена лица.
– Џон дели – рекао je брадати дугајлија и бучно сркнуо из poгa. – Изволите пресећи, докторе Соломоне.
Доктор Соломон пресече шпил, a здепасти, маснокоси Џон поче да дели. Играли су покер још од раног поподнева и Џонова кожна кеса je већ набубрила од бледожутог грумења злата.
– Данас je нашем пријатељу пала секира у мед – прогунђао je Пинки Голдштајн, сурови дивљак рашчупане косе који се мешкољио у месту. – Баш нас je одрао.
– Ma дај – побунила се Џонова жена Вилма. – Шта могу да купим са тим? Препелице и ману{1}, па опет ману и препелице. Све чекам да и мени порасту крила па да полетим. Ни краставце, ни парадајза, нимало белог или црног лука не можеш да добијеш за све израелско злато.
– И ja ћу те извести из Египта у земљу којом тече мед и млеко... – Пинки Голдштајн понови ваљда већ по стоти пут имитирајући Мојсијев спор и несигуран говор. – Ти проклети ционисти!
– Кад се само сетим оних телећих полутки које ми je слао шурак из јужног Гошена – уздахнуо je др Соломон чачкајући крупне жуте зубе. – Сваке године товио je за нас теле док није дошао онај луди египатски капетан и спалио село a њих посекао и рашчеречио. Какве шницле! To je био живот!
Завладао je тајац. По логору су пси претећи режали. С камених лојаница капао je и цврчао лој.
– Све у свему, мислим да смо били обични идиоти што смо се заглавили овде. Све време се питам зашто ja, Пинки Голдштајн, египатски асимилант израелске вере, радим овде у пустињи? Шта ми je фалило у Гошену? Шта ми je ово требало?
– Зато што си наивчина, Пинки, ето зашто – праснула je Глорија, која je мазала обрве масном црвеном кредом. – Колико сам ти пута говорила: „Пинки, ти си интелектуалац. Надзорници имају поверења у тебе јер не спадаш међу шљам, оставиће те на том месту до смрти јер си им потребан!“ Али не, он запео за Канан!
– Али, драга – негодовао je Голдштајн – ти то постављаш тако као да сам ja хтео да одемо. A колико сам пута Мојсију јавно рекао: „Молим те, не дави нас, пусти нас да служимо Египћане.“ Али je на крају ситуација постала несносна и ти то знаш. Уосталом, зар није фараон наредио да се наши прворођени покољу?
– Не буди смешан! Сви смо знали да од те наредбе неће бити ништа.
– Ma немој! A зар нису Нилом пливала тела јеврејске деце?
– Али не у нашем крају. И та срамота почела je кад се Мојсије попео фараону на врх главе. Дотле никоме од нас није фалила ни длака са главе.
Играчи су спустили карте и подигли чупаве обрве.
– Заиста, у Гошену je морало да се ради – приметио je Џон – али je наш рад бар био признат. Није било као овде где храна „пада с неба“. И кад бих предао прописану квоту цигала, не би ме много тукли.
– Али те она звер једном тако избичевала да умало ниси испустио душу.
– Не претеруј! Уопште није било тако страшно. A то je он учинио зато што сам споменуо фараоново име. Ha крају крајева, био je у праву! Да ли човек мора да спомиње фараоново име? Не мора! Онда се знао ред.
– Фараон je био строг али праведан – сложио се Пинки. – Ако си запео и држао језичину за зубима, надзорници те нису дирали.
– Међу нама речено – исцерио се маснокоси Џон – зар фараон није био у праву што није хтео да нас пусти? Знао je он шта се крије иза све те ционистичке пропаганде! Дозволили смо да се ухватимо као муве на лепак па сад тако и цркавамо у овој пустињи.
Ветар je подигао шаторско крило и унео облак врелог пустињског песка. Др Соломон баци рог из кога je пио у угао и с гађењем пљуну.
– Нека ђаво носи те млаке сплачине од воде – промумлао je. – У Гошену нису биле потребне чаролије да би потекла вода. И могла се пити. Ух, кад се само сетим своје укусно намештене двособне пећине коју сам тамо оставио...
– Уосталом – добацила je Глорија четкајући косу – има већ не знам колико недеља да није било никаквих чуда.
Са ивице логора ветар je донео грактање лешинара. Вилма укључи решо за кафу.
– Најгоре je то – наставио je др Соломон – што Мојсије слуша Јитра, свог таста гоју{2}, a не наше јеврејске стручњаке, и уводи кастински систем с пуковницима и капетанима. Волео бих да знам како мисли да балансира буџет ако забрањује камате. И ко ће бити тако луд да иде у неке инвестиције ако сваке седме године мора да ослободи робове?
– Кажу да Арон у скорох будућности намерава да уведе намет у злату – шапнуо je Пинки. – To би стварно превршило сваку меру. Да ми je знати да ли je Мојсије било шта постигао на Брду?
Остали су само слегли раменима. Џон je снажно протрљао очи које су га пекле.
– Дај нађи Радио-Каиро – рекао je. – Чуо сам да бисмо можда могли да се вратимо. Да се разумемо, ништа конкретно. Наводно фараон не одустаје од жртвовања прворођених, али нам обећава хумани поступак... наравно, морали бисмо да му предамо Мојсија... Била би нам осигурана радна места... хране колико желиш...
Људи су погнули главе. Шаторско крило je лепршало на ветру.

И баш у тај час Јахве je предао Мојсију камене плоче.

Према поузданој статистици, најстрашнији су они ратови који избијају из верских разлога, зато што човек свом ближњем може све да опрости али не и то да се своме Творцу моли на свој начин. Како у нашој земљи нема ривалства с неком другом вером, то се рат води en famille, између оних што се дословно држе Мојсијевих прописа, онако како су уписани у записнике синајског састанка, и америчког реформистичког покрета који узима у обзир да je у међувремену свет добио фрижидере, Карла Маркса и млеко у тетрапаку, a да и не спомињемо брзе разводе у Мексику.
Ma коме то „фуј“?

Једне од ових олујних ноћи, још страшно узбуђен грубим нападом на јеврејски реформизам у Кнесету, пала ми je на ум идеја да питам за мишљење једну од главних личности уплетених у ту аферу. Наравно, знао сам да, с обзиром на деликатну тему, разговор неће бити лак, али ме страшно занимало какво je званично мишљење те мериторне особе о kulturkampfu, кога очигледно не можемо избећи.
Ja: По Твом мишљењу, која je основна разлика између две главне струје код Јевреја?
Господ (као да вpдa): Ha жалост, у последње време био сам обузет проблемом сасвим друге природе. Наиме, у простору сила теже слаби, свемир ми се шири, појавила се опасност да једног дана бескрај нестане, a онда бих морао да почнем све испочетка. Колико сте ви далеко од сунца?
Ja: У јеврејским или арапским цифрама?
Господ (нестрпљиво): Арапским, наравно.
Ja: 153.000.000 километара.
Господ: Значи, за непуну милијарду година бићете више од двеста милиона километара далеко до њега, a ко зна шта онда може да се деси? (Важним тоном): Молим вас, имајте на уму да je Земља само мања планета у Сунчевом систему, a у свакој галаксији има на милионе сунчевих система.
Ja: Рабин јерусалимске четврти Санхедрија, кад je одслушао једну реформистичку службу, рекао je: „Фуј!“ и двапут пљунуо!
Господ: Имам најмање неколико милиона галаксија с милијардама небеских тела, стога треба да схватите да треба да мислим не само на тог вашег поштованог рабина него и на све остале проблеме.

Његове ставове треба проверити без посредника

Угледни, углађени и широм света чувени Господ одговоран je за стварање свемира милијарде година пре Христа. Онда je 3000. године пре Христа моделирао, завртео и настанио Земљу, све за отприлике шест дана, и отада се с приличним успехом брине о њеним потребама. Разговор се водио на говорном хебрејском, обогаћеном ту и тамо понеким мађарским изразом.
Ja: Господе, ми сматрамо да си Ти, више него било ко други, заинтересован за строго поштовање Заповести.
Господ (категорички): Молио бих вас да не покушавате да проверавате моје ставове преко посредника.
Ja: Да ли си Ти ортодоксан?
Господ (као да се колеба): Нисам. У почетку сам осећао неки афинитет према њиховим идејама, али ми je данас тога доста. (Оштро) Ви тамо доле пуни сте обзира према свакој функцији, према сваком бедном политиканту, a према мени никада. Moja ситуација овде je једноставно неодржива. С једне стране, хвале ме због гигантског дела које сам створио, због надљудских закона по којима природа функционише као подмазана, a који далеко надилазе човеково схватање. С друге стране, хтели би да сваког јутра слушам исту причу и оне исте византијске хвале којима ме обасипају као да сам какав естрадни уметник којем никад није доста аплауза. (Цитира из документа) „Велики краљу, Хероју над херојима, Владаоче генерација, Откривачу тајни, Ти кога све живо хвали, Животворче, Ти који памтиш заборављене, Ти чије очи све виде, Свети и Страшни, у Параболи и у Страху“, и тако се навија сатима и сатима, да ти се смучи. Ma дај!

У крајњој линији не вреди

Ja: Господе, они Te хвале јер Te дубоко поштују.
Господ: Извини, молим те, али то je ругање мојој интелигенцији! Зар Творцу света треба такво прозирно ласкање? Па такве ствари не би смели да сервирате ни компјутеру телавивске општине! (Мирнијим тоном) Веруј ми, младићу мој, време je да ме мало оставите на миру. Мало промене овде, мало кресања онде, и од тога никога неће заболети глава. Иначе вам то у крајњој линији не вреди. (Досетљиво) Реци де, како можете након Голдиног златног доба и даље да инсистирате да мушкарци и жене не смеју да се моле заједно? Даље, уопште не памтим да сам ишта рекао о неком покривању главе, a сигурно нисам алудирао на нека средњовековна пољска крзна. (Збуњено) Па јесам ли ja од вас тражио да лети по пасјој врућини пешачите у кафтанима? Јесам ли вам ja непријатељ? Па ви једноставно одбијате млађе од мене.
Ja: To je традиција, Господе. Твоја традиција.
Господ: A не, нећете се за све и свашта позивати на мене! (Оштро) Ево, већ извесно време путујете на Месец, a тако сте безобразни да тврдите да сам ja, чујеш ли ме, ja забранио јавни превоз суботом! Ja, којем сваки потез одише логиком! Или узми, на пример, ваш свадбени обред који се исто обавља на арамејском, на језику који чак ни ja не разумем. (Обуздава се) Добро, не бих хтео да ме погрешно разумеш. Ja немам ништа против ортодоксних, све док ме не приморавају да мислим као они, али, питам ja тебе, зашто морају да кажу: „Фуј!“ сваки пут кад у својим молитвама или иначе спомињу Нејевреје? Како се то пљување слаже са чињеницом да сам ja задужен не само за њих него и за читав свемир, укључујући и обожаваоце звезда и зодијака на Марсу? Да ли je онда читав свемир ,,фуј“? Да ли смо зато створили Државу?

Треба имати обзира

Ja: Да ли си Ти неверник, Господе?
Господ (категорички): To нипошто! Молим, ово нека ти буде јасно! (Полако) Ja једноставно настојим да очувам свој статус међу људима од махинација фанатичких странака. Од мене очекују да најозбиљније тражим строго поштовање свих 613 заповести, као да се отада ништа ново није десило! Ma потрудите се бар једном да на ствари гледате с мога становишта, побогу...
Ja: Господе, да ли си Ти присталица реформистичког покрета?
Господ (опрезно): Како сада ствари стоје, још се не бих изјашњавао. Рецимо да симпатишем тај покрет. Битно je да сам Јеврејин.
Ja: Уз дужно поштовање, чиме то доказујеш?
Господ (зачудено): У праву си. Нико још није дао праву дефиницију јеврејског Бога. (Замишљено) Ja сам Јеврејин зато што сам Јеврејин. (Топло) Видиш, ja вас све волим, ja сам пун добре воље, али ви морате да имате обзира. Молим вас, немојте ме одбијати од религије. Омогућите ми да обављам своју функцију и за идуће генерације.
Ja: Хвала Ти, Господе. Могу ли нашим читаоцима рећи да нас Ти и даље сматраш својим изабраним народом?
Господ (срдачно): Свакако. Волим вас више од других народа.
Ja: Зашто?
Господ: Тако сте ми смешни.


Kao што сам већ рекао, ми смо чврсто везани за традицију, односно, боље peћи, традиција нас држи у челичној шаци. Узмимо, на пример, ону највишу заповест из Књиге над књигама којом нам се налаже да сваке седме године не обрађујемо земљу. И шта да се ради? Aко пустимо земљу да се oдмapa, скапаћемо од глаби. Aко je будемо обрађивали, наљутићемо Свемогућег. Haгoдимо се, побогу!
Суботња година

Високе сфере блистају пречистим светлом и Узвишено место зрачи сјајем. Свемиром влада достојанствена тишина. Онде седи Господ, у блаженом спокојству, као и увек кад се Дело послушно обавља у складу с Његовим жељама. A онда, аудијенцију тражи један од небеских функционера, неки нервозан ситан злодух ретке козје брадице.
– Господару светова – почиње важним тоном – имамо поново проблем с Израелом.
Господ му резигнирано махне.
– Знам, оне аргентинске месне конзерве које нису кошер...
– Ех, да je само то – уздише функционер хипокритски. – Владару светова! Они обрађују земљу у кибуцима верских странака.
– Није важно – каже Господ – неће им шкодити.
Свита се примиче.
– Ох, краљу – шапуће функционер. – Ово je суботња година, седма година, Господару светова, кад земља мора да се одмара како би Твоја воља била испуњена.
Господ затвара очи, размишља. Светло се мути, Реч стоструком јеком одзвања Простором.
– Тако, дакле! Значи, они обрађују земљу коју сам им ja дао, обрађују je на суботњу годину иако сам ja то забранио! Шта ми то опет изводе?! Где je Фред?
Фрка и паника. Курири лете на све стране, траже представника Небеског религијског фронта, Аделберта Фреда, својевремено из Братиславе. Простором севају муње.
Аделберт Фред стиже трком, за њим се вијори молитвени шал.
– Зашто обрађујете своја поља седме године? – грми Господ. – Одговори!
Аделберт Фред смањује се на половину своје мере. Сметено премеће по рукама јармулку{3}.
– Господару небеских војски – каже – ми не обрађујемо своју земљу. Ми не располажемо никаквом земљом у Израелу.
– Какве су то глупости! Шта je са вашом земљом?
– Рабинат ју je уступио једном Арапину. Уступили су читаву земљу. У Израелу тренутно нема ни комадића земље у јеврејским рукама, и зато, видиш, не могу ни обрађивати своју земљу.
Господ се опасно мршти.
– Уступили једном Арапину? Читав Израел? Где ми je правни саветник?
Др Бенџамин већ долеће пред престо.
– Господару светова! Ситуација je оваква – објашњава. – Министарство вере, са судски овереним писменим овлашћењем Министарства пољопривреде, уступило je у власништво, на годину дана, сву земљу у Израелу једном Арапину. Уговор je потписан у Јерусалиму пред представницима владе и Рабината, на дан Ав Јуд Заина.
– A кад je то?
– Отприлике средином августа.
Ha челу Господа појављују се дубоке бразде.
– И тако су они нашли да уступе земљу баш уочи суботње године, je ли, и тачно на годину дана? Уступили читав Израел једном Арапину? Чудна коинциденцијa...
– Уговор je прописно оверен потписима и печатима и смештен je у сеф једне банке – наставља др Бенџамин. – Правно ту нема ни најмањег пропуста.
– Да ли су затрубили у овнујски рог? – пита Господ.
– Наравно – каже Аделберт Фред – наравно.
Господ још не може да верује. Свита се згурила, цвили, олујни ветар ковитла облаке.
– To ми се нимало не свиђа. Одредио сам да земља мора да се одмара сваке седме године, и да мора да се одмара и ратар. Никад нисам рекао да та одредба не важи за уступљену земљу.
– Опрости, Свевишњи Господине – одговори Аделберт Фред падајући ничице – удари ме, ако хоћеш, али то ja памтим боље него Ти. To си Ти изричито одредио.
– Ja! Дај записе!
– Мојсије! Мојсије! – заповеднички глас звони Свемиром и ето Мојсија где се коначно појављује из небеских сфера. У рукама носи пет књига записа.
– Прочитај ми битне ставке, синко!
– Moja трећа књига, двадесет пето поглавље – говори Мојсије. – „Говори Израелцима и кажи им: `Кад уђете у земљу коју вам дајем, нека та земља одржава Јахвин суботњи починак.`“
– Видиш? – каже Господ. – Шта сам рекао?
– „Шест година засејавај своју њиву, шест година свој виноград обрезуј и бери његов плод.“
– Видиш, Краљу краљева – примећује Аделберт Фред. – Своју њиву! Зато се одредба не односи на туђу њиву.
Господ je љут.
– Ja онда нисам ништа рекао о некој „својој њиви“.
– Господару светова – не предаје се Фред – овај текст je одобрило чак и рабинско веће Агудат Израела.
Господ диже поглед.
– Да ли су затрубили у овнујски рог?
– Наравно.
– Хм...
Из свите се диже уздах олакшања. Господ, благословено нека Му je Име, као да се мири с аранжманом. Напетост попушта, Светлост се шири Свемиром. Али не! Господу се лице смркава, мршти се у гневу.
– Причајте шта год хоћете – пада глас по одговорнима – али нећете ме тек тако прећи. Ту сте ми нешто смућкали, само још не знам шта.
– Господе – шапуће Аделберт Фред – Господе...
– Куш! И тако, кажеш, Министарство вере добило овлашћење од Министарства пољопривреде?
– Написмено, Господе, написмено.
– Добро, нека je и тако, али откуда министарству таква овлашћења? Да моју земљу уступи једном Арапину? Moj Израел? A за колико су га уступили?
– За педесет фунти – шапуће Аделберт Фред оборених очију. – Наиме, толико je у ствари добио Арапин.
– To ми све горе смрди. Ma да ли je икад ико чуо тако нешто? Да ми некакво профано и дебилно Министарство пољопривреде тек тако баца земљу коју сам заувек дао Аврамовом племену...
– Чак су и затрубили у овнујски рог – шапатом се вади Аделберт Фред, али му више ништа не помаже. Јеком звона одзвања Глас, Свемиром пуца гром, одоздо одјекују трубе Небеских висина.
Господ устаје.
– Одлучио сам – каже Суд. – Улажем формални приговор.

Типична особина Јевреја je да желе да спасу човечанство, пa ако треба, и против његове воље. Jeдan од најистакнутијих представника тог става јесте добри стари Карл Маркс који je измислио бескласно бруштво, jeднакост и производњy без експлоатације. Што се тога тиче, све што je у том погледу човечанство постигло, то je оних неколико кибуца у Горњој Галилеји.
Бесни старац

Ha путу у Хаифу, свратио сам у један снек-бар на залогај-два и онде ми поглед паде на старца Јевреја у каки-шорцу, лица зараслог у огромну и чупаву браду. Седео je за столом и jeo салату с јогуртом. Његово широко лице ми се учини однекуд познато, ко зна зашто.
Пришао сам му.
– Опростите, да ли смо се већ негде видели?
– Може бити, ja сам на сваком идеолошком семинару – одговори ми стари Јеврејин. – Зовем се Маркс, Карл Маркс.
– Боже мили, нисте ваљда онај оснивач марксизма?
Старцу се лице озари.
– Јесам. – Поцрвенео je од cpeћe. – Мислио сам да ме je свет већ заборавио.
– Заборавио? – ускликнем. – „Пролетери свих земаља уједините се!“
– Шта, молим?
– Па овај... пролетери... свих земаља...
– Ах, да! – Старац набра чело, напрежући се да се сети. – Да, да, било je нечега у том смислу, зар не? И добро je палило код маса, a? Ах, давно je то било. Изволите, седите.
Ceo сам крај Маркса. Некада сам га у свом старом крају темељито проучио. Био сам нарочито добар у „циклусима економске кризе“ и у „трулости капитализма“. Било je лепо упознати га лично. Иако je, руку на срце, деловао прилично старачки – најмање 150 година, тужан призор. Покушао сам да му мало подигнем морал.
– Знате, прошле недеље видео сам вашу слику у ТВ дневнику.
– Да, рекли су ми. У Албанији, зар не?
– Да. Ha првомајској паради. Цела Албанија носила je Ваше и Енверове слике.
– Ах, Енвер je био добар дечак. – Старац je полако сркао јогурт и мљацкао устима. – Имам његову слику с посветом.
Часна старина пажљиво je размотао минијатурни портрет насмешеног Енвера и пружио ми га да га видим. У једном углу слике албански лидер укосо je нажврљао посвету: Tse meine rebbe un groissen Lehrer, haver Karl Маrх, mit groiss Achting, Enver.
– Штета што не знам албански – уздахну Карл Маркс и врати слику у џеп. – Они су у реду. Они чуда изводе. Али други...
– Хоћете рећи Руси?
– Немојте ми их ни спомињати! Какве сам наде полагао у њих! „Предводници светске револуције“, или како су већ називали сами себе. A данас им je партијска линија иста као и код Јенкија. Још мало па неће бити никакве разлике међу њима.
– Али, Учитељу – приговорио сам – сами сте у свом Мaнифесту написали да треба тежити друштву у којем неће бити међунационалних размирица.
– Ja? – Старац усркну ваздух кроз зубе. – Зар сам ja то написао?
– Да, да. Рекли сте да je то крајњи циљ.
– Ах, крајњи циљ! A зар не видите да су они тек на почетку? Kao прво, треба огњем и мачем уништити капитализам.
– A шта je с мирољубивом коегзистенцијом?
– Трт! Никад нисам ништа написао о некој коегзистенцији. To je измишљотина оних варалица из Кремља. Шта би они хтели? Да униште капитализам већом производњом колор-телевизора? Енвер je био у праву: ти nouveaux riches немају појма шта je марксизам.
– A Институт Маркса и Лењина у Москви?
– Подвала! Тамо уче песме о лепотама мајчице Русије. Чуо сам да je један студент питао шта ће на крају да уништи капиталистички систем. Знате шта му je предавач одговорио? Порез на приход грађана!
– Има ту нечега.
– A класна борба? A диктатура пролетеријата? Зар су све то морали да баце у воду? Од тога код њих више нема ни трага, господине мој? Инситут Маркса и Лењина, ма дајте! Ако баш морате да знате, рећи ћу вам да ми je дража лондонска робна кућа Маркс и Спенсер.
Покушао сам да га смирим.
– Не секирајте се, господине Маркс. Није речено да се све то неће средити.
– Само још Албанци то могу! – ражести се старац. – Само они! Они ће и вас да науче шта je комунизам, гадови једни! Научиће вас шта су муке! Без бриге, направиће од вас такве пролетере да нећете моћи да се препознате! Мало их je али су „gute Marxisten alle, bit zum letzten Mann“, схватате ли ви шта то значи?
– Требаће им много времена.
– Имају га колико хоће! Само чекајте! Знао сам ja шта радим кад сам у Дијалектичком материјализму написао: „У еволуцији квантитет утиче на идеолошки квалитет, a квалитет... опет... угрожава... историјски квантитет.“ Додуше, ни сад ми није сасвим јасно шта сам хтео да кажем... A овај, да ли Албанци имају атомску бомбу?
Старац заврши свој скромни оброк и обриса тањир комадом хлеба па устаде.
– Морам да се вратим својим пилићима – рече.
– Радим као најамни радник у кокошињцу кибуца, тамо преко пута. To je све што ми je остало на овом свету: Албанци и ваши кибуци. Дивота!


Фамозни израелски кибуци једини су у историји познати добровољни пољопривредни колективи. Створени су без икакве полиције, преких судова и стрељања (због чега je Совјетски Савез протестовао у више наврата).
Наш кибуц располаже земљом, привредним објектима и златним рудницима вредним милионе фунти, али члан кибуца од тога никад не види ни цвоњка јер све припада колективу. Cви имају једнака права, једу исту храну, чак носе и кошуље истог броја. Радио-апарате и телевизоре или имају сви или их нема нико. Ако само један од њих крене у биоскоп, онда морају да иду сви.
Kaд je својевремено Бен Гурион поднео оставку и повукао се у кибуц звани Cдe Бокер, умало да није упропастио колектив. Наиме, енергично je одбио било какве привилегије. Зато, кад je објавио да се неће држати дијете коју му je лекар преписао, него ће јести исто што и остали у кибуцу, цели кибуц je морао да пређе на строгу дијету без соли и с мало беланчевина. Нешто касније, морали су да покрену курсеве грчког језика за све чланове кибуца, јер наш великан, љубитељ Платона, није нипошто хтео сам да ужива у племенитим идејама великог филозофа.
„Колективизам je величанствена теорија, једини недостатак joj je што може и да ce ocтвари“, рекао je jeдном jeдан духовити човек. Како je био у праву! Чудан je микрокосмос тај кибуц.
Мислим да неће бити згорег да вам испричам шта ми ce десило за време једног веселог викенда кад сам, на позив пријатеља Шимона, посетио његов кибуц како бих усред величанственог спокојства природе мало заборавио на буку и метеж смогом загађеног града.
Изи би да ce жени

Кад ме угледао, Шимон ce распилавио од срећe јер ce управо тог дана селио у нову собу, мали му je имао богиње{4}, жена je отишла да помогне некој крави која никако да ce отели, a он je морао хитно у трпезарију на пленум који ће расправљати о случају лудог Изија, човека који им je већ неколико дана пио крв захтевајући да му ce да четири стотине фунти, иначе ће бити свашта.
– A шта ће кибуцнику новац? – упитао сам Шимона трчећи уз њега у трпезарију.
– Да купи себи жену – одврати ми сељачки директно Шимон, иначе благајник кибуца. Затим ми све у трку исприча сву ту невероватну причу.
Дакле, кибуц je Лудог Изија поставио за набављача, па ce он тако, у том својству, нашао у једном суседном селу и онде ce до ушију зацопао у младу Јеменку по имену Хефзиба.
Што ce он презивао Краус, a Хефзиба Хабивел, није му ни најмање сметало. Ступио je пред брадатог господина Хабивела и изнео му своје апсолутно часне намере према његовој кћери.
Отац запрошене девојке одмах je дао тој молби своју безрезервну подршку, штавише, с обзиром на момкову незрелу младост, затражио je за кћер само четири стотине фунти (у готовом).{5}
Изи ce забезекнуо, али му je стрпљиви старац објаснио да он, као отац, има право на надокнаду за оно што je инвестирао у своју кћер, плус одређене камате (за ризик којем je био изложен ако би му кћерка умрла или побегла од куће). Да скратимо ствар, Луди Изи je обавештен да ту ценкања нема и с тим ce вратио у кибуц.
Сад, градском човеку je лако у таквом случају. Лепо узме стамбени кредит, или прода бакин накит, или ударнички ради прековремено, или ради на црно, или мазне паре из благајне.
Али, шта да изведе човек из кибуца? Нема шта да прода осим своје чисте савести, која му у најбољем случају може донети 50-60 фунти. Зато мора да ce обрати секретаријату кибуца да му да лову којом ће да купи жену.
После расправе од свега неколико минута, секретаријат je одбио захтев Лудог Изија као нереалан, из три разлога: a) жена ce не купује за паре; б) не живимо у камено доба; в) ко je икада чуо за тако нешто?
С друге стране, секретаријат je одлучио да ступи у контакт с већ споменутим Хабивелом и да му по кратком поступку објасни сву безумност његовог става.
Тако су секретар кибуца и председница социјалног одбора посетили старог Јеменца, па су ce непуна два дана касније вратили и рекли да... право речено... ако ce човек задуби у срж проблема... ако гледаш из Јеменчевог угла... мораш да признаш да захтев старог Хабивела није баш безвезан – али да je цена апсолутно претерана! (За четири стотине фунти добијеш краву музару нли дизел-пумпу, побогу!)
Онда ce Луди Изи ужасно разгаламио и затражио да му ce Хефзиба сместа купи или ће он, животом ce куне, да напусти тај скуп бедних циција, да ce пресели у суседно село где ће ce бавити гајењем цвећа и започети нов живот.
Руководиоци кибуца покушали су да га умире, рекли су му нека ce мало стрпи, до ђавола, па су сазвали хитан састанак на који смо сада журили Шимон и ja.
Атмосфера je била напета. Мушкарци су заузели положаје у првим редовима, жене су стајале уз зидове и плеле дебеле џемпере, a деца нису хтела да сиђу с прозора и да иду у кревет. („Хоћеш да добијеш по гузи?“ „Да, хоћу да добијем по гузи!“) У злокобној тишини, за говорницу je ступио секретар кибуца.
– Хаверим{6} – почео je – ми ce овде налазимо пред досад нечувеним проблемом. Изи тражи четиристо фунти јер толико кошта његова млада. Сви знамо да je Изи стари члан колектива и добар радник. Зато предлажем да му ce тај трошак одобри донацијом од двеста фунти и кредитом од двеста фунти на двадесет година.
Ha то je Луди Изи скочио на ноге.
– Мени не треба никаква ваша милост, смрдљивци! Женидба je биолошка потреба и зато ме третирајте као болесника. Да ли je то јасно?
– Само час! – прекинула га je председница социјалног одбора. – Ако je тако, зашто ce ти не би лечио с неком цуром из нашег кибуца?
– Тако je! Тако je! – прихвати хор плетиља у задњим редовима.
Сад je Изи подивљао.
– Хоћу жену споља! – загрмео je. – Нећу ни да чујем за ове што ce деле за џабе. A нећу ни јефтинију од четиристо фунти! Или тако, или никако!
Секретар je нервозно лупао шаком по столу.
– Хаверим, хаверим – рече – ово je емоционална криза коју ваља решити надљудским жртвама. Зато предлажем да кибуц повећа донацију на двеста педесет фунти, a остало да ce скупи од добровољних прилога.
– Мало морген! – гракнуле су жене. – Ни кинте! Нека дигне кредит код Емемефа!
У том пресудном тренутку реч je затражио благајник Шимон и поставио једноставно питање: нека уважени секретар каже тачно с ког би рачуна дигао предложених двеста фунти?
Секретар je почео нешто да мрмља о свакаквим могућностима... наћи ће ce начина... трудимо ce да решимо проблеме један по један... и тако даље.
– Можда из Фонда за развој? – добацио je неки добронамеран члан, али предлог je дочекан уренебесном дреком.
– Ни случајно! – загрмела je гомила. – Зар због такве глупости да угрозимо сигурност наше деце?
Изију je тада прекипело.
– A шта je са мојом децом? – побесне je. – Зар она немају право да ce роде?
– Молим вас, хаверим! – Секретар je лупао по столу. – Мора ce наћи неки излаз. Молим... молим те, Изи, немој погрешно да ме схватиш, можда... можда бисмо могли да узмемо новац из... Фонда за стоку... не прекидај ме, Изи, ево, случајно баш планирамо да купимо... једну... једну краву...
– Убицо! – одјекну хор мајки. – Како ce усуђуjеш! Играш ce са здрављем наше деце! Отимаш им млеко из уста!
Расправа je запала у ћорсокак. Ван себе од бесa, Изи je устао и гласом који je дрхтао од узбуђења затражио je да му ce новац створи до сутра у подне, макар за то морали да продају пет-шест цура из кибуца, иначе ће им ce тако осветити да ће ce сви кајати.
To je Шимону дало идеју за могућу солуцију; предложио je да ce оснује Фонд за жене, у који би сваки неожењени мушкарац уплатио по двадесет до педесет фунти за своју будућу невесту, већ према тежини или неком другом критеријуму.
– Хаверим – рече секретар закључујући састанак – та идеја звучи добро, само бих молио дотичне да своје невесте по могућности одаберу међу девојкама нашег кибуца, a ако већ пошто-пото хоће неку споља, нека нипошто не пристану на такве астрономске цене.
С тим смо ce разишли. Није још било пет кад сам коначно легао, a непуна два сата касније кренуо сам комбијем кибуца у мирољубиви Тел Авив и његово величанствено спокојство.

У почетку беху бензин и ауспух, a онда беху створени мотор и кола, сирена и семафор. Томе ce касније придружише паркинг-сат, саобраћајни знаци и пандур саобраћајац, a на крају je Сотона избио из велеградске канализације и променио име Пакла у „паркиралиште“. Следи библијска верзија те приче.
Ђавоља проба и за Јоба

Беше некад у граду Тел Авиву човек по имену Јоб Кунстатер. Био je то човек непорочан и праведан, бојао ce закона и клонио зла.
И од свог рода имао je седам синова и уз њих приде камионет.
Taj човек беше најврлији у својој генерацији, те опрезом највећим возаше по друмовима и ауто-путевима, амо-тамо иђаше земљом и по њој ходаше горе-доле, a никад му ce не догоди да га саобраћајац заустави a камоли да му казну наплати. Све своје порезе и намете Јоб плаћаше још пре рока, у томе беше једини у својој генерацији.
Сад, једног дана дођу синови Општине да стану пред свог Градоначелника, a међу њима приступи и Сотона.
И Градоначелник рече Сотони: „Ниси ли запазио слугу мог Кунстатера? У граду му нема равна, човек je то непорочан и праведан, боји ce закона и клони ce зла!“
A Сотона одговори Градоначелнику и рече: „Ниси ли ти ограду дизао око њега читавог живота? Али пружи једном руку и дирни му у добра, у лице ће те проклети.“
И ту на лицу места Сотона и Градоначелник склопише опкладу. Градоначелник рече Сотони: „Пази, са свим што постоји, ради што ти драго; само руку своју на њ не дижи.“ С тим Сотона оде испред лица Градоначелника и тако вам je све почело.
Једнога јутра устаде Јоб Кунстатер из постеље, сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи и ноге му ce одузеше. A то беше зато што je одувек увече паркирао свој камионет у дворишту, пошто му беше тешко да нађе места у препуним градским улицама. Али тога јутра испред дворишних му врата стајао je и пролаз му спречавао један бехемот од камиона. Удари Јоб у вику и трубњаву и све комшије обиђе питајући их за власника камиона, али га не нађе него ce овај тек у 10.30 појави све ногу пред ногу, a то беше Елифаз Паркирац.
„Човече!“ завапи Јоб. „Не видиш ли ти да су ово врата од дворишта мог?“
„Заболе ме“, рече Јобу возач камиона. „Ја ти га паркирам где ми ce xoћe.“
И оде он и смести га Јобу на исти начин и сутрадан, па и у четвртак. A Јоб није ноћу имао мира ни спокоја, у страху да ће му ујутро опет бити камионету излаз препречен, јер je само њиме и зарађивао хлеб свој насушни. Устајао je Јоб у глуво доба ноћи и на улицу силазио да види како ствари стоје, па и Елифазу Паркирцу за брисаче камиона качио поруке на којима стајаше: „Упозоравам те последњи пут, свињо једна, да престанеш да паркираш испред излаза мог.“ Ништа не помаже, јер Елифаз беше много крупнији од Јоба и тела лојем премазана. Јоб пропаде, живци му ce расуше, али у свему томе ипак не згреши нити безумно осуди Градоначелника. Оде у полицију и поднесе пријаву против Елифаза Паркирца.
A у полицији му рекоше: „Ту ми ништа не можемо јер пред улазом у твоје двориште нема никаквог службеног знака забране.“
„Ако je тако“, рече Јоб, „држаћу ce речи Пророкових.“
Јер Јеремија беше рекао: „Дижите знак!“ И Јоб не зажали ни времена ни напора да постигне свој циљ те похита у општински одсек за обележавање путева, где поднесе молбу па ce отада на свако одбијање изнова враћао јер ce не даде одвратити од свог наума.
„Није ли власт зато да нама на корист a не на штету буде?“ питао je Јоб и није имао спокоја све док ce једног дана два инспектора не довукоше у његово двориште и утврдише да je место оку њиховом згодно за паркирање те му одобрише молбу, па ни две године не минуше a на обема странама улаза дигоше ce знаци. И на првом стајаше: „Улаз у двориште. 5 метара“, a на другоме: „Крај забране“.
И велико славље настаде и синови Јобови приредише гозбу својим пријатељима те ce јело и пило целу ноћ, a Кунстатер устаде врло рано и изађе у двориште и црни му мрак паде на очи јер му je камионету излаз опет био блокиран. Силан ce вапај подиже из Јобова грла и он одјури право код позорника.
„Знам, господине, знам“, умири га пандур. „Видите, већ сам му записао казну.“
To je пак значило да ce дотле у претрпаном граду толико намножило кола да грађани и нису имали где да паркирају сем где стигну, макар гутали горке пилуле казни.
„То ce мени исплати“, Елифаз Паркирац једном рече Јобу. „За тих пар шекела бар ce не мучим да тражим место по прашини и блату.“
A за њим ce поведоше и други стадоше да паркирају испред Јобовог дворишта, између она два знака, a Јоб даде у најам своју одећу, обрија главу па ничице паде на земљу, поклони ce и рече:
„Праведни трпе, a зликовци уживају.“
Онда ce у дворишту подиже облак прашине a из њега иступи Јобова жена. И она овако прозбори Јобу:
„Што ту лежиш у прашини и вапиш? Ja ћу теби рећи шта ти je чинити. Само ти постави свој камионет између оних знакова и више ти нико меће отети место.“
И Јоб учини како му беше речено, и после много месечевих мена тешког јада и неспокојних ноћи Јобу ce сан опет врати на очи. И он у зору устаде весела срца и сиђе у двориште и црни му мрак паде на очи, јер авај! – на ветробрану камионета стоји цедуља, a казна подебела.
Отрча Јоб до позорника и запени: „Што ли ми казну одвали, о пајкане?“
A пајкан му показа знак.
„А шта тамо пише, господине? Забрањено паркирање, je ли тако?“
A Јоб ce огласи својим чувеним смехом: „Хаха. Te знаке мене ради поставише, е да бих својим камионетом могао лако изаћи из дворишта ујутру.“
„Само ви изволите излазити, господине“, на то ће му пајкан, „али немојте остављати возило тамо где je паркирање забрањено!“
„Али то je забрањено ради мене!“
„Зна ce да je ради вас, a и ради других, господине.“
„Зар не разумете? Ово je мој знак.“
„Ако je тако, онда морате служити за пример осталима, господине.“
Сутрадан ce на ветробрану опет нађе казна и Јоб ce поспе пепелом по глави и завапи: „Чему знаци ако у њима нема спаса? Паркирам ли у дворишту, не дају ми напоље. Паркирам ли напољу, ударе ми казну. О, не било дана кад сам ce родио!“
Током тих дана Јоб Кунстатер ништа и није радио сем што je обијао канцеларијске прагове због знакова, a тако ce био осушио да пљувачке није имао да прогута. Све у свему пола живота стуца међу зидовима разних одсека тражећи правду.
„Полиција мора да кажњава према прописима“, објашњавала je власт. „На знаковима не пише да оно место припада теби.“
A Јоб je на то одговорио: „Ако je тако, онда то и напишите!“
„Е, то не може“, рече му власт. „Само дипломате и угледни политичари имају право на резервисана паркиралишта на јавном месту. Обичном смртнику као што си ти може у најбољем случају да припада слободан приступ у сопствено двориште. Уосталом, зашто би уопште паркирао напољу кад имаш места у свом дворишту?“
Тада Јоб отвори уста и свима наброја све по списку, па га дограбише, добро испрашише и као антидржавном елементу отиске му прста узеше. И онда je сваког јутра само бацао оне цедуље и ни пребијеног шекела казне није плаћао, па га пред суд довукоше и осудише и патња му толика беше да ce његови побојаше да би једног дана могао и умрети. A онда једног јутра он сиђе у двориште и – шта сад?! – ни трага нема његовом камионету између оних знакова, јер je полицији већ био пукао филм па je Левијатана довукла и њиме Јобов камионет одвукла на сигурно уточиштe где неће ометати улаз у двориште.
Кунстатеру живци пукоше и он рече: „Зар je снага моја к`о снага камена? Зар je тело моје од бронзе ливено? Докле ће ме мукама раздирати саобраћајна полиција?“
Синовима његовим беше доста свега те ce распршише нa све четири стране света, a и жена му кофере спаковаше.
„Ма да ли си ти шмизла или мушко?“ рече му жена. „Зар не видиш да су они знаци пропаст мојa? Среди да их скину па ћеш опет моћи да паркираш испред своје куће без икаквог страха од казне.“
Тада Јоб похита у општину и у прашину паде пред саобраћајном комисијом и стаде да je преклиње да му с врата скину ону казну божју од знакова.
„А човече божји, шта ти мислиш да je ово? Пиљарница нека или службена канцеларија?“ плануше чиновници. „Још ономад си нам ce као крпељ прикрпио да ти поставимо знакове испред твог дворишта!“
„Ах, кад je то било!“ одговори Јоб. „Чудни су путеви саобраћајних прописа у нашем граду, амен.“
Власти испустише сузу саучешћа.
„Разумемо те и душа нас боли“, рекоше чиновници, „али руке су нам везане. Јер знакови они не бејаху намењени теби, него простору за паркирање у твом дворишту. Докле год je тамо двориште, дотле му и улаз мора бити слободан.“
„Ја ћу двориште да уништим, очију ми мојих,“ стаде Јоб да кркља. „Ма ja ћу га динамитом! Ma начичкаћу га целог антитенковским препрекама!“
Из сваке je канцеларије летео наглавачке и више није знао за спокој све до краја својих дана.
A Сотона, чији су прсти, подсетимо ce, и закували целу ту чорбу, већ je одавно наплатио опкладу, само што je после све остало текло само од себе. Једне ноћи без месечине позорник je у свом обиласку приметио неку мрачну прилику која великом тестером сече стуб саобраћајног знака, па Јоб и не стиже да заврши посао јер га пајкан одведе у ћорку и изведе пред судију. Кунстатер je пет месеци седео у мрачној рупи у сузама a из његових уста непрестано су текле клетве, тако грозне да су његови тамничари морали себи маховином да уши зачепе.
Прича ce да je Јоб, пошто je одлежао своје и изашао, открио да су му украли камионет, али му ни та спасоносна новост не поможе болесном духу и траг му ce заметну у пустоши. Према легенди, он и сад лута по јужној пустињи, a туристи тврде како му ce каткад издалека чује језиви смех, те ce и виђа како јури самом цртом хоризонта и труби аутомобилском сиреном по 140 пута.

Израел je једина земља на свету у којој јадни досељеници представљају солидну већину. И зато држимо раширене руке како бисмо прихватили браћу који нам стално стижу из дијаспоре. Само je питање докле можеш да држиш раширене руке?
Руси долазе

– Поштовани господине, част ми je да вам у име државе и њених институција саопштим радосну вест...
– О масовном досељавању из Русије?
– Да! У оквиру програма поновног окупљања раздвојених породица, по двеста душа месечно, почев од четвртка по подне.
– Ох, лоше ми je од неизмерне cpeћe! Могу ли да вас загрлим, господине? Бог вас благословио!
– Такав сам вам одувек био, господине! Сваку петицију сам одмах потписао, без часа двоумљења. Нека мој народ дође!
– Да ли сте и ви словенског порекла, господине?
– Само њихов симпатизер. Како су то дивни људи! Здрави, једри, a како знају да уживају у јелу, пићу и забави!
– Једноставно су дивни!
– Како само играју и певају по читав дан! „Очи марније“! И што je најважније: свака породица има најмање по троје деце!
– Наша будућност!
– И марљиви су, господине, дисциплиновани су, хвала богу, одрасли су под комунистичким режимом па су навикли да ујутру рано устају и својски раде! Нису као наши Јевреји, они су снага! Биће нам дословце спас. Кажем вам, догодило ce предивно чудо! To ће променити слику наше земље, оздравити нашу привреду, вратити нам морал! Ma још и не можемо да сагледамо како ће тај фантастични догађај да утиче на ток светске историје.
– Хвала вам.
– Нема на чему.
– Много, много вам хвала.
– Само тако напред! И пренесите моје најлепше жеље хиљадама досељеника.
– Можете да их пренесете и лично.
– Ha жалост, кола су ми на оправци.
– Нема потребе да путујете. Они вам долазе овамо.
– Ко то долази?
– Руси долазе.
– Код кога?
– Код вас, господине. Наравно, не сви. Само једна породица.
– Ja немам никог међу њима.
– To није важно. Ових дана ће сваки израелски дом угостити по једну породицу из Русије. Зато сам и дошао, господине, да вас о томе обавестим.
– Да ли je то одређено законом?
– За сада je на добровољној бази.
– Па што онда кажете „да ме обавестите“? Питајте ме!
– Мислио сам, тако сте ce обрадовали, господине...
– Наравно да сам ce обрадовао! Нe морате ви мене да учите! Moja кућа je одувек била отворена за масовни прилив совјетских Јевреја! Но...
– Да?
– Дворино музицирање.
– Како, господине?
– Објаснићу вам. Соба за госте je једина слободна просторија у нашој кући, a управо у њој држимо клавир. Moja кћи Двора има двапут недељно приватне часове код госпође Пресбургер коja предаје на конзерваторијуму. Чекали смо две године на њен пристанак да преузме Двору и сад то једноставно не могу да откажем.
– Да ли бисте могли да преместите клавир на друго место?
– Ha то сам већ помислио, али где? Салон je практично закрчен дугим креденцом. Осим тога, и a ли сте икад покушали да померате клавир? To, богами, није шала.
– Само привремено...
– Да сте ми само рекли пре две недеље, пре него што je Двора почела с часовима, можда бих и могао нешто да учиним за нашу руску браћу, али je сад прекасно. Да ли сте питали комшије?
– Јесам.
– И?
– Виолина. Труба. Контрабас.
– Да, да, тако вам je то. Али, уосталом, a да ли су мени нешто дали кад сам дошао овамо?
– Трособан стан.
– Само двоипособан. Ако ce не варам, ти ваши Руси навикли су на сасвим друкчије животне услове. Они су вам пука сиротиња, верујте ми.
– Значи, нема ништа од тога?
– Нисам то рекао! Ja сам увек спреман на жртве, ако су нужне! Па зар не плаћам порез?
– A осим тога?
– Осим тога, треба ми мир у кући. Ти људи устају рано ујутро, дижу страшну галаму, знам их ja, певају и играју по читав дан. „Очи чорније, очи чорније“, да излудите од тога. Уз то, сваки има по троје или четворо деце. Једноставно, нису као ми остали.
– И шта ћемо онда да радимо?
– Да, то je заиста проблем. Да ли плаћате нешто онима који их узму?
– Не плаћамо.
– Онда не знам.
– Шта, да их пошаљемо назад?
– Бојим ce, у таквој ситуацији...
– Жалосно je, зар не?
– Само привремено. Надам ce да ће за коју годину моја кћи да заврши са часовима, или ће можда госпођа Пресбургер да оде у пензију...

Окупљање изгнаника са све четири стране света предивно je, тако peћи епохално достигнуће, али je с језичког становишта створило такав хаос према коме je Вавилонски торањ обична потлеушица од блата.
У Израелу ce говopи више језика него што их људски род зна. Велшанин неће најбоље разумети Шкота, a овај неће Aмериканца, али између њих има више језичког афинитета него између Jeвpeja из, рецимо, Авганистана и Југославије.
Службени језик наше земље je хебрејски, који jе и матерњи језик наше деце – у свету једини матерњи језик који мајке уче од деце. Службени формулари морају ce попуњавати на хебрејском, али ми углавном читамо на енглеском a говоримо јидиш. Учење хебрејског није ништа теже од учења кинеског. Просечан досељеник ce за свега три-четири године, у најгорем случају, оспособи да упита на течном хебрејском:
– Да ли бисте ми, молим вас, рекли колико je сати, али на енглеском?
Kaд има посла с властима, грађанину добpo дође знање хебрејског како би га разумели. Joш боље му дође незнање како га не би разумели. Oвo могу да докажем из личног искуства, оним што ce мени догодило у једној канцеларији.
Операција Вавилон

Морао сам да обавим неке ситне формалности око увоза рентгенског апарата. Дакле, отишао сам у Министарство алопатијске размене да питам да ли могу да добијем одобрење за увоз рентгенског апарата поклоњеног од рођака у иностранству, иако нисам доктор, али болујем од булбозног дуоденитиса па ми je потребно да сваки час сликам желудац.
У министарству je све ишло као по лоју. Ha шалтеру за информације ме je неки младић (који je замењивао рођака који je отишао на војну вежбу) послао да покушам у соби 1203, одакле су ме вратили у собу 4.
Затим сам обишао собе 17, 3, 2004, 81 и 95, и на крају стигао до собе 504, то јест канцеларије др Бара Цијанида, саветника без портфеља за послове рентген-апарата. Пред његовим вратима није било ни живе душе, али ме упозорише да у собу могу да уђем само ако имам цедуљу с бројем. To je због тога да ce не би стварали непријатни редови. A бројеви су ce делили у соби 18.
Кад тамо, пред собом 18 страва од реда! Израчунао сам у трен ока: брзином од тридесет секунди по глави, плус по један падобранац на свака три грађанина покорна, могао бих да дођем на ред отприлике за пет-шест година, што je, признаћете, прилично дуг период чак и у овој загуљеној економској кризи.
Како сам од рођења помало подмуклица и себичњак, ушао сам у суседну собу 17 и кроз њу безобразно упао у собу 18, где су ce делиле цедуље с бројевима.
У том трену у соби није било ни једне странке, само неки крупан чиновник очију као у гуштера који ce на мој неочекиван упад пренуо и без пардона ме измарширао напоље:
– Нема упадања са стране! Нећу да вас примим! Зар не видите колики je ред напољу? Морате да станете у ред као и сви остали!
У таквој ситуацији морате муњевито да смислите нешто специјално, иначе сте надрљали.
– Булбозни – развукао сам назив своје болести – булбозни дуоденитис.
Чиновник појма није имао о медицини. Зинуо je и забуљио ce у мене.
– Шта? – рече. – Ко? Зашто?
Тада ми ce упали сијалица која би, по мом резону, могла да буде револуционарна у односу на израелске редове.
– Dvargichoke plokay gvichkir? – упитам чиновника смешећи ce љубазно. – Shmusek groggy. Latiten?{7}
To га је убило у појам.
– Redste јидиш? – упита ме. – Efsher redste. Speak English?
– Dvargichoke plokay.
– Redste français?
– Gvichkir и mugvichkir.
Чиновник устаде и позва благајника из суседне собе.
– Овај јадник овде зна само мађарски – рече своме колеги. – Ти си из Трансилваније па види да ли можеш да докучиш шта хоће.
– Haver – обрати ми ce благајник – te mit akarol mama?
– Dvargichoke plokay – спремно дочекам. – Lati ten?
Благајник je онда покушао ca румунским и рутенским, па je слегао раменима и препустио ме судбини. С трећег спрата сишао je неки бледуњави службеник из Одсека за процену калорија па ме je испитивао па арапском, турском и холандском. Наравно, држао сам ce свог dvargichoke и тужно ширио руке. Затим je с другог спрата дошао инжењер који je брзо изређао све словенске језике. Ништа.
Послужитељ који je разносио чај случајно je знао фински. – Simusek – поновио сам очајно. – Shmusek groggy! – Један саветник с академским образовањем покушао je с латинским, a онда ми ce генерални директор за контролу пиринча обратио на ретороманском. – Gvichkir. – Нека непозната жена заблебетала ми je на италијанском, шпанском и јапанском, a онда су позвали портира, досељеника из Авганистана, који ме je ословио језиком своје родне груде и нечим налик на етиопски.
Док je на ред дошао један књиговођа, иначе Пигмејац-људождер, с наречјем племена Гнугну, око мене ce био створио поприличан круг људи који су покушавали да погоде одакле сам и шта хоћу.
Благајници су ce кладили да сам неки Индијанац мешанац, a други су тврдили да ћу пре да будем Еским, али je то категорично демантовао директор Источноевропске канцеларије који je и сам био Еским.
Када су га позвали телефоном, контролор несталих залиха робе покушао je да рашчисти ситуацију на малајском, али je наишао на непробојан зид мојих dvargichoka. Дошао je координатор јавног разочарања с арамејским. Plokay. Следили су валонски и баскијски. Mugvichkir. Затим норвешки, папуански, грчки, португалски, тибетански, латино, свахили, летонски, volapük... Нула. Ни макац.
Кад ce све живо изнемогло извалило по поду око мене, пришао сам лежерно столу оног чиновника и, као да сам то тек сад открио, узео једну од цедуља с бројевима које су тамо биле расуте. (Да ли ce сећате? Ради тога сам и дошао овамо.)
– Па он хоће број! – Добра ce вест муњевито раширила мрачним ходницима. – Хоће број! Коначно! Број! Алелуја!
Силом су ми гурнули у руку још једну цедуљу, па су ми честитали, тапшали ме по плећима и грлили, a чини ми ce да ми je контролор чак пољубио скут капута... Свима влажне очи... Опште одушевљење због тог чудесног окупљања изгнаника. (После сам по џеповима нашао још десетак цедуља.)
– Dvella – прогунђао сам, и сам мало ганут. – Dvella.

Свака част изузецима, али познавање хебрејског језика ипак Грађанину наше земље представља кључ за испуњен и срећан живот. Стога je пожељно да нови досељеник проговори језиком земље од тренутка кад ce искрца, па макар му речник био ограничен на пет основних израза: „шалом“, ,,хвала“, „молим“, „зашто“, „идиоте“. Ако случајно научи и шести, е, тек смо онда надрљали.
Позив за селективну имиграцију

Недавно сам морао да позовем Вајнреба, не сећам ce зашто, a уосталом, није ни важно. Само знам да сам хтео да му скрешем у брк. Назовем га на кућу и тамо неко подиже слушалицу.
– Хало – запискутао je уплашени женски глас. – Хало.
– Хало – кажем ja – ко je тамо?
– Не знам. Не зна нико.
– Ja питам ко сад говори тамо.
– Aлo?
– Да, тамо.
– Ja говори, хало.
– A ко сте ви?
– Ново метла.
– Молим вас, дајте ми господина Вајнреба.
– Вајнреб? Куда?
– Ha телефон.
– Да. Чека мало.
– Чекам.
– Хало.
– Вајнреб?
– Не. Ново метла.
– Молио сам вас да ми дате господина Вајнреба.
– Гос`н, говори по румунско?
– Не! Молим вас, дајте ми господина Вајнреба!
– Да. Хало... не може сада.
– Зашто? Није код куће?
– Не зна, хало.
– Кад ce враћа?
– Ко?
– Вајнреб! Кад ce враћа кући? Где je Вајнреб?
– Не зна – зајеца нова девојка. – Ja дошла од Румуњска.
– Слушајте, девојко – наставим благо – желео бих да разговарам с господином Вајнребом. Кажете да није код куће. Добро. Не знате кад ће ce вратити. Добро. Али, ваљда можете да му кажете дa сам га звао, je ли тако?
– Само мало – завапи жена – хало.
– Шта je сад?
– Не може касти, господине.
– Зашто не можете? – A ко то Вајнреб?
– Па шта ви мени „ко то“? Зар га не знате?
– Говори по румуњско, гос`н? Само зерица?
– Чији je то стан?
– Од газда. Хало?
– Који је број?
– Кућа број седамдесет три, друго спрат. Питам који je број телефона.
– He зна.
– Зар не пише на телефону?
– Нема амо телефон...

Посебан проблем представљају Јевреји који још живе у арапским земљама. Јеврејину који живи у Каиру мора бити мало необично да ce приликом Пасхе моли: „Слава Свемогућем Господу који нас je извео из Египта, земље ропства.“ Huje чудо ако таквима није све бистро у глави.
Франсоа мостобран

Наш драматичан сусрет са шеиком, сином ужарене пустиње, десио ce пре много година у једном малом ресторану у Авенији Мекмехон, недалеко од Славолука победе. У том ресторану нашли смо ce пуким случајем, јер je у Паризу сваки ресторан „најбољи“, али смо имали неких проблема с дешифровањем компликованих галских израза у јеловнику. Зато смо замолили конобара да нам каже какво je то јело дугог имена које завршава с Маријом-Антоанетом. Конобар нам je испалио брзометну паљбу француског језика, од које, на жалост, нисмо разумели ни слово. Само смо ce гледали у очају, a онда смо одједном зачули на перфектном хебрејском:
– To вам je само хладно предјело.
Изненађени, погледали смо човека за суседним столом. Тих, средовечан тип, елегантно одевен, прилично тамнопут. A чудно ce држао: изговорио je оних неколико речи и наставио да једе и не гледајући навише. Жена и ja погледали смо ce зачуђено.
– Извините – коначно одлучих да ce обратим непознатом – да ли сте ви Израелац?
– Не – одговори он – ja сам Арапин.
И настави да једе. Жени ce у грлу заглавила слана срдела a ja сам осетио како ми ce сва кожа јежи. Чудна ми чуда: први пут очи у очи с непријатељем! Ево, спокојно седимо усред Париза и мирно једемо хладно предјело, a ко зна, можда ћемо ce већ сутра гледати преко нишана?
Ипак ми je, као рођеном витезу, част налагала да му покажем како знам да поштујем храброст противника који je суочен са сигурним поразом.
– Селам алејкум.
– Алејкум селам.
Најдража женица и ja престадосмо да једемо, толико смо били узбуђени. Смемо ли уопште да разговарамо с њим? Да није он агент неке стране силе који би од нас хтео да измами неке војне тајне, па зато настоји да стекне наше поверење представљајући ce као Арапин? Али не! Човек je био миран и сабран, племенитост његових црта још су више истицале наочаре с оквиром од корњачевине на орловском носу. У очима je могао да ce види одраз оних широких простора под ведрим небом којима je морао да лута тај слободољубиви син пустиње. Мора да je шеик или слична зверка.
– Да ли сте ви, господине, из Изр... овај, Палестине?
– Не, ja сам из Либана.
Напетост je донекле попустила. Друга лига. Добро, бар није Сиријац, нека je хвала Алаху!
– Ja сам дуго живео у вашој земљи – настави шеик на беспрекорном хебрејском. – Пре рата.
Оборили смо очи, збуњени. Можда je за собом оставио кућу, земљу? Скупио сам храброст да несрећном избеглици покажем своју добру вољу.
– Ja ce молим – тако ja њему – да што пре дође дан кад ћемо опет моћи узајамно да ce посећујемо.
– Надајмо ce – одврати шеик. – Мир би користио свима.
– Наша највећа жеља je да ce споразумемо са арапским земљама.
– Стрпимо ce па ћемо видети.
To je била атмосфера срдачне коегзистенције. Благо нама, какво предивно изненађење! Код куће нас кљукају свакаквим бајкама о горућој мржњи и томе слично, a ево шеика где с нама разговара као да je наш човек.
– Не знамо ко ће први да потпише мир с Израелом – наставио сам са значајним осмехом на уснама – али смо сигурни да ће Либан бити међу првима.
Сенка осмеха прелети преко шеиковог лица.
– Можда. Иако Apапи нису у стању да склопе мир ни између себе.
– Арапске државе су – устао сам ja у одбрану наших добрих комшија – у фази буђења националне свести и консолидације својих индивидуалних путева.
– Ma јесу ђавола – тако ће шеик. – Они једноставно не могу да ce сложе, и то je све.
Нема смисла порицати – били смо запрепашћени. Толику непристрасност, толику објективност нисмо ни у сну очекивали од краља пустиње.
– Слушај – шапну ми слатка женица – мора да je хришћанин.
Да, то би могло да буде, они су много умеренији.
– Ако ce не варам, господине – почео сам изокола – ви у својој земљи имате врло јаку хришћанску заједницу, зар не?
– Па и није баш тако.
– Да ли сте ви хришћанин, господине?
– Нисам.
– Значи, ви сте муслиман?
– Нисам.
– Па шта сте онда?
– A шта бисте хтели да будем? Јеврејин, зна ce.
Себе нисам могао да видим, али ми je женино лице било школски пример манифестације кратког споја у мозгу. Чак je на трен зазрикила.
– Извините – промуцах – кажете да сте Јеврејин, господине?
– A шта сте друго мислили?
Сад ми je крв јурнула у главу.
– Слушај, Јенкел – рикнух – што ме онда пушташ да ти тупим о миру међу нашим народима?
– Зашто ми одмах ниси рекао да си Јеврејин?
– Ниси ме ни питао!
– Питао сам да ли си из Палестине. A ja сам из Либана.
– Али, за име бога, ниси Арапин!
– A зашто не бих био?
Ha уста ми je избила пена. Како ce усуђује да тражи од мене да га сматрам Арапином? Доста ти je само да му видиш јеврејски грбави нос и мутне очи, па да знаш како су и његови преци дошли из Египта с твојима у истом каравану.
– Ти ниси Арапин, стари мој – кажем му – јер нeћeш да ce бориш против Израела!
– Ми смо изузети од војне обавезе – прихвати шеик и настави: – Али, што ce осталог тиче, ми смо пуноправни грађани.
Убрзо смо од њега сазнали да у Либану има око девет хиљада Јевреја и да уживају пуну равноправност и слободу, само што не смеју да шаљу страну валуту у иностранство. И могу да буду шта год хоће, само не војници, чиновници, судије, полицајци, политичари, наставници, пољопривредници, спортисти, адвокати, новинари, радио-спикери и мујезини.
– Па шта вам онда преостаје?
– Да правимо четке.
И он производи четке. Има две фабрике у Бејруту и представништво у Паризу. Пола времена живи код куће, a пола у Паризу. Највише ме je дотукло што ce и он зове Ефраим.
– Али ме зову Франсоа – рече.
– И мене су тако звали у старом крају.
У то име наручили смо туру пића. Фројке нам je испричао како je трговао с Египћанима. Двапут je ишао у Каиро и оба пута су га Египћани прво ухапсили, па пустили и дозволили му да обави свој посао. Не јесен опет иде код њих на хапшење. Код куће има много пријатеља Арапа. Питао сам га како с њима разговара о Израелу. Држе ce што даље од те теме, рекао je Фројке.
– Али ипак? – инсистирао сам.
– Ипак, ништа – одвратио je Фројке. – Али имам рођаке у Хаифи – похвалио ce. – Додуше, не могу да им пишем.
– Зашто их не посетиш?
– Могло би да ce сазна, па би ми забранили повратак у Либан.
– Па шта? Остао би у Израелу.
Франсоа je почео да ce мешкољи. Облио га je зној.
– Знаш – рече најзад – ми у Либану служимо као неки мост између Јевреја и Арапа.
Тада шеик устаде, крадомице ce погледа и на брзину опрости.
– Шалом, Ефраиме – шапнух му – догодине у Јерусалиму.
Мислим да je одсутно климнуо главом. Али, нише ce нисмо видели. Иако смо ради њега заузели град.

Права величина једне земље може ce поуздано проценити према нивоу њене телевизије. Израелска телевизија има кратак али зато сиромашан програм који ce састоји од шкарта. A онима који траже бољи телевизијски програм власт одговара да ce у Библији телевизија не спомиње.
Суперплеменито вино

– Добар дан, господо. Ми смо представници израелске телевизије. Дошли смо у вашу земљу да набавимо игране филмове за наш програм.
– Добро дошли, господо. Располажемо широким избором филмова за вас: акционих, научних, ратних, љубавних, па и кримића, посебно оних с поруком о исплативости злочина. Какве филмове воли ваша публика?
– Анкете показују да су joj најдражи филмови који почињу између осам и девет увече.
– Имамо их!
– Само час, господо. Морамо унапред да вас упозоримо да смо ми врло мала земља, окружена непријатељима, стога су нам средства за телевизију врло ограничена.
– Зар ce код вас у Израелу не плаћа телевизијска претплата?
– Наравно, само што тај новац иде на субвенционисање текстилне индустрије. A колико ти ваши филмови коштају, ако смемо да питамо?
– Па, цене нам ce крећу према годинама производње. Ha пример, филмови из шездестих година су вам по двеста педесет долара. Они из педесетих коштаће вас само сто осамдесет долара. Какве су вам финансијске могућности?
– Имате ли нешто из тридесетих?
– Наравно. Имамо одличне филмове с Рамопом Новаром, Глоријом Свансон и незаборавном Долорес дел Рио. To су вам као племенита црна вина којима je буке све финији што су старија. Ево једног хита с почетка двадесетих година. Сотона цугања, о борби америчких власти против кријумчара алкохола. Бела Лугоши у улози безобзирног илегалног произвођача.
– Колико кошта?
– Осамдесет два долара.
– Имате ли нешто мање актуелно?
– Имамо. Плави анђео с Лајонелом Баримуром. Само шездесет пет долара.
– Да ли дајете неки попуст неразвијеним земљама?
– Ha жалост, не дајемо. Али, имамо једну ранију верзију тог филма с Емилом Џенингсом у улози професора. Можете да je добијете за свега педесет један долар.
– Може ли за петнаест долара?
– Жао ми je, али то je филм за који би сваки колекционар дао не знам шта. Питајте своје прабаке, господо. Па и ваше старије баке гарантовано ce сећају тог филма. Уверен сам да ће израелска публика са својим префињеним укусом уживати у тој класичној креацији.
– Проблем су средства, господо. Да ли можемо да назовемо Јерусалим и да на час поразговарамо с нашим шефом рачуноводства?
– Само изволите.
– Хало, Цванцигер? Нашли смо нешто врло погодно, један скоро нови историјски филм, a цена му je педесет три долара. Педесет три, да, педесет три. Можда бисмо могли да спустимо цену на педесет два. Не, ови не разумеју хебрејски. Да, то je цена, од педесет два до педесет три. Ипак, то je целовечерњи филм, има целу шпицу, има режисера... Опростите, господо, господин Цванцигер пита да ли имате неку ранију верзију Плавог анђела?
– Чини ми ce да имамо. Биће из 1917, са Мери Пикфорд и Дагласом Фербанксом. Изванредан филм. Много дивне гестикулације, изражавања осећања, па макси-сукње...
– Можемо ли одмах да га добијемо?
– Без проблема. Само да пошаљем човека у музеј и за један сат имате филм.
– Колико тај кошта?
– Три долара по килограму.
– Хало, Цванцигер? Имају једног јефтинијег Анђела. Сасвим плавог, да, перфектан... шта? Не, то нисмо питали... Опростите, господо, господин Цванцигер пита да ли je то неми филм?
– Мислим да јесте. Али има врло јасне титлове у украсним оквирима. Лепо делују на телевизијском екрану. Наравно, с клавирском пратњом.
– Господин Цванцигер пита да ли може да га прати хармоника?
– Свакако. Ето, својевремено гa je авганистанска Краљевска телевизија приказивала уз пратњу бубњева.
– Да ли имате нешто класичније, рецимо неки рани Рудолф Валентино или слично?
– Велику пљачку воза из 1903, у техници браће Лимијер. Четрдесет пет минута. Само двадесет долара.
– A реците нам, господо, да ли je било филмова у деветнаестом веку?
– Ha жалост, из тог доба имамо само зоожироскоп. To je диск који ce врти, a кроз отворе видите коња у трку или балерину у игри.
– Да ли je комплетан?
– Да. С петролејским лампама. Четири и по долара заједно с курблом.
– Господин Цванцигер пита да ли може у ратама.
– Мислим да ће моћи.
– Океј, спакујте нам то.

Талмуд каже: „Реда мора бити!“ Зато je у Израелу једна од најпоштованијих професија редар, човек са задатком да спречи свако ремећење реда на јавном месту. „Господине, овде нема задржавања. Ове место je резервисано за председника владе!“
,, Па ja сам председник владе, пријатељу !“
„Баш ме брига ако сте и председник владе, али одавде – чистац!“
Ha вратима ти чуваре поставих, Јерусалиме

Једно вече дошао je код мене Штоклер, секретар Клуба веселих пајтоса, па ми рече:
– У суботу у клубу имамо вече лаке забаве. Било би нам драго да нам одржите предавање на тему: „Има ли израелског изворног хумора, a ако га има, зашто га нема?“
– Слушајте – одговорих – по мом схватању, писцу je први задатак да пише.
– Наравно – одговори Штоклер – али ипак не можемо да вам платимо више од двадесет пет фунти.
– Ma није у питању новац...
– Одлично! Онда смо ce договорили. Пазите, почињемо у шест и тридесет.
Стигао сам пред клуб на време. Не волим да ce хвалим, али сала je била пуна па су организатори закључали врата пред којима ce тискала гомила. Покушао сам да ce пробијем, али су гвоздене шипке на вратима биле непробојне.
Обишао сам зграду, пронашао задњи улаз, полустаклена врата, a с унутрашње стране je висио плакат којим ce најављивало моје предавање те вечери. Изнад плакара зјапио je отворен прозорчић. Пред вратима су ce врзмали неки млади оптимисти, a кроз стакло, бочно уз плакат, могла се видети дупке пуна сала са господином Штоклером у напетом ишчекивању.
Куцао сам неко време на врата – ништа. Лупим јаче и ето редара, чврстог баје, који je гурнуо плакат у страну и познатим интернационалмим знаком показао ми да ce купим. Уперим прстом у себе па у плакат, показујући му да сам ja тај предавач, a он дигне леву руку (очигледно je био левак) и запрети ми да ће да ми поломи све кости. Од младежи око мене створио ce хор изругивања да ми стари отрцани трик не пали. A ja појачам лупање на вратима пратећи га ритмичким ударцима ногом. Тада ce врата мало одшкрину и главни редар одалами ме метлом по глави.
– Нема места! – заурла. – Губи ce!
Затетурао сам од снажног ударца, али нисам изгубио присуство духа.
– Ja сам предавач – добацим му брзо и скочим у страну. – Пустите ме унутра, забога!
– Е, вечерас ми нећете ући овде ни да сте шеф државе! – загрме редар и замахну метлом. – Младићу, бришите или зовем полицију!
И неопозиво затвори врата, закључа их и навуче резу.
Ceo сам на ивицу тротоара и размотрио ситуацију. Није ми било ни на крај памети да одустанем. Припремио сам предивно предавање у коме излажем како изворног израелског хумора нема јер хумористичке инситуције немају подршку власти. Пљесак нестрпљења изнутра подстакао ме je на акцију. Отишао сам у апотеку преко пута и назвао Клуб веселих пајтоса.
– Да? – одговори ми нечији груб глас. – Нема више места.
– Молим вас, дајте ми господина Штоклера.
– Немогуће, он je на предавању. Збогом.
To јест, на мом предавању.
Вратио сам ce на свој положај и тамо затекао само још једног младића са кофером за хармонику. Одмах смо ce спријатељили. To je био „богат уметнички програм“ лично, који исто тако није стигао да уђе пре дизања покретног моста.
Две главе знају више од једне, али ни заједнички нисмо успели да смислимо како да надмудримо редареву будност. Алберт – тако ce звао „богат уметнички програм“ – извади хармонику и удари у потпури борбених маршева, али му je свирку надјачало бурно звиждање нестрпљиве публике.
Требало je нешто предузети па куд пукло да пукло! Вратио сам ce у апотеку и затражио нешто чиме бих могао да пишем по стаклу. (Имао сам на уму онај горњи прозорчић.)
– Да нисте предавач у клубу? – упита ме апотекар.
– Јесам.
– Такви ce углавном служе ружем за усне.
Купио сам један „Пољуби ме жарко“, па сам ce уз помоћ друга „Програма“ попео уз одводну цев и па стаклу прозорчића написао великим, јарким словима JA САМ ПРЕДАВАЧ.
Главни редар и његов асистент спазише ме и зграбише ону метлу, али одскочисмо од врата пре него што их они отворише.
– Е, јесте идиот – прекори ме Алберт у пуном трку. – Зашто нисте написали наопако?
Хармоника je била веома тешка, па ми je Алберт сав задихан рекао како би већ одавно дигао руке од тога да му Штоклер није обећао седамдесет пет фунти за попуну програма. Како смо прошли крај поште, паде ми на ум боговска идеја. У пошти сам упитао службеника за које време уручују хитне телеграме.
– Откуд знам? – мирно ће он.
„НАПОЉУ САМ СТОП“, написао сам. „ПУСТИТЕ ME ПОБОГУ СТОП ВАШ ПРЕДАВАЧ.“
Вратили смо ce до клуба, али поштара није било (шта ти je наша пошта!). A у сали урнебес! Публика само што није демолирала салу. Нисмо смели да оклевамо више ни секунду.
– Да провалимо? – упита ме Алберт промукло.
И ja сам видео да нам нема другог излаза, односно улаза. У једном углу дворишта нашли смо чврсту греду за скеле, ухватили je испод руке, стали на неколико корака од врата и онда ce са својим ударним овном залетели у двери тврђаве.
Први налет су издржале, али су на други испале из шарки.
Пробој je био кратак али жесток. Главни редар навалио je на Алберта и срушио га једним ударцем своје медвеђе шапе. Ja сам ескивирао столицу која je полетела на мене и појурио у салу у цик-цак линији да избегнем гранате. Главни редар напусти тело „уметничког програма“ и скочи на мене с леђа, али ce дочепао само мог капута који препустих његовим шакама. Најзад провалих у салу крваве али уздигнуте главе.
Штоклеру je лакнуло кад ме je угледао. Упитао ме je зашто касним. Рекао сам му.
– Да, то нам ce понекад дешава – признаде Штоклер. – Можда су наши редари преревносни, али, верујте ми, да нису, било би и горих ствари. Ево, на пример, прошле године ce песник Меламед-Бекер угушио јер je хтео да ce увуче кроз цеви клима-уређаја.
Штоклер ме je представио публици која ме je поздравила изузетно срдачно. Главни редар и његов асистент стајали су крај позорнице и френетично ми аплаудирали.
– Даме и господо – почех – нема сумње да у Израелу постоји специфична врста хумора...

Због верског карактера наше земље, односно, да будем прецизнији, због живог учествовања верских странака у власти, код нас свадбе могу да буду само традиционалне, што ће peћu раскошне приредбе, с импресивним рабинским церемонијалом и богатом трпезом која треба да засити фаланге изгладнелих гостију. To je једно од оних, како ce зову, скупо плаћених задовољстава. По правилу, трошкове јеврејске свадбе сноси отац млaдe, уместо мираза, a онда брише у Белгију и оставља за собом гомиле чекова без покрића. Обред paзводa неизмерно je скромнији и јефтинији, само je ствар у томе што по правилима игре прво долази cвадбa.
Приче са свадбе

У силном узбуђењу смо ушли у салу где ће ce Амнон и Тамара венчати. Недељама пре тога смо разбијали главу шта да купимо младом пару. Само смо једно знали – нећемо узети вазу за цвеће јер je то сувише отрцано. Зато смо, не губећи време, прочешљали све трговине док нисмо нашли нешто заиста згодно – предивну вазу, можда донекле и отрцан поклон, али шта да радиш кад не можеш да нађеш ништа друго? Свој поклон смо положили на сто уз остале свадбене поклоне. Чувао их je неки малишан сањивих очију, па смо искористили прилику док нас нико не гледа, и великим словима исписали своја имена не само на нашем пакету него и на повеликој кутији која je лежала крај њега.
Сала je била једна од најлепших у Тел Авиву, богато окићена, столови су били крцати посластицама, a у једном углу весело je свирао мали ансамбл. Било нам je драго што нам драги пријатељи улазе у свету брачну луку у тако дивној атмосфери и тако хај-амбијенту. To ће им ce сигурно урезати у сећање и остаће им утеха у пропасти која их чека. И међу осталим пријатељима младог парa владало je изузетно расположење. Видело ce да Амноново и Тамарино славље сматрају и својим, иако су неке невестине пријатељице, као на пример црнокоса Лили, биле још неудате и стога, хтеле-не хтеле, биле евидентиране као уседелице. У друштву je било и неке старије господе с којих je тихо капнула и суза две, али ce нису стидели јер, уосталом, колико пута ce човек у животу жени? По правилу само два-три пута, a више од тога je ретка срећа. Али та статистика није вредела за Амнона и Тамару. Што ce њих тиче, једнодушно мишљење гостију je било да су они идеалан пар гугутки.
– Брак из љубави – изјави je Густи, невестин бивши момак. – Како je лепо открити да на овом окрутном свету још има романтике!
Лили му ce топло придружи – оно двоје дословно лудују једно за другим. Испрва су ce Тамарини родитељи противили том браку. Најзад, она им je јединица. Маштали су да ће ce удати за неког у иностранству и имати све што joj срце жели. Али je Тамара била кратка и јасна: „Или њега или ћете видети шта ћу да урадим!“ Није било друге, морали су да пристану. Уосталом, момак зарађује страшну лову, a финансијска ситуација Тамариних родитеља није баш ружичаста.
Пази, стигла je Тамара! Баш je као сан. Онаква питка, у девичански белој венчаници, делује као професионални фото-модел. Око главе joj блиста ореол невине љубави. Да, на тој девојци ce осећа нека чистоћа, нека дирљива безазленост. To смо сви осетили.
– Како си ми лепа – довикну joj Кларис.
Лили није могла да ce обузда a да je не загрли: – Предивна си!
Кларис би ce кладила у било шта да je младина венчаница Фишеров модел. После венчања, Тамара може да je скрати за десетак сантиметара па ће имати фантастичну вечерњу тоалету. To je материјал од најмање двадесет фунти по метру. Француска свила, види ce. Добро, уосталом, када ће цура да носи хаљину која кошта као пола „мерцедеса“ ако не на својој свадби? Нарочито после свега оног што je сиротица морала да пропати.
– Боље не питајте – шапну Лили. – Шта je та девојка прошла, то je невероватно! Њени су ce поломили да je пре одласка у војску удају за оног кошаркаша, и све je већ било спремно, a онда, каква пропаст!
– Ma шта кажеш! – на то ћемо ми. – A шта?
– Добро, али нека остане међу нама! Тачно недељу дана пре свадбе једна наводна пријатељица јадне Тамаре отишла je до кошаркаша. Знате већ те пријатељице која вас кобајаги тако воле a иза леђа вас само опањкавају. Е, та je кошаркашу сервирала свакакве бљувотине о Тамари, али момак, наравно, поштен човек, није поверовао ни у једну реч, само je упитао Тамару да ли je то истинa. A она му je рекла: „Ако ти верујеш да би то могло да буде тачно, онда ниси човек и боље je да раскрстимо.“ Момак je хтео да ce убије, да ce обеси, али како je од кошарке израстао, плафон му je био пренизак, па му ce изјаловило. A јадна Тамара ce пропила. Момак ју je молио да једноставно окрене лист, али му je она одбрусила да je прекасно, мали мој! Мислим да су ce и даље страшно волели, али je онда она имала авантуру с неким капетаном, a после je ишла од руке до руке. Она je стварно заслужила мало мира и одмора!
У међувремену стигао je младожења: згодан, преплануо младић у тамном оделу, привлачних, лепих црта лица.
– Да ли je млађи од ње? – упита Густи, али су га остали одмах ућуткали. Па шта, највише пар година разлике! Зар je то важно? Тамара ce исто тако добро држи a још je прошла и третман за улепшавање. Друго нас je копкало: од чега тај Амнон живи? Шта у ствари ради по читав дан?
– Ништа – јави ce један господин с лулом. – Жени ce.
– Знате га?
– И те како! To je обичан шалабајзер. Кладим ce да je и оно одело на њему изнајмљено.
– Јадна Тамара! – сажалисмо ce на младу. – Па од чега ће да живе?
– О, за то не брините. Запослиће ce код њеног оца – подругљиво ће онај с лулом. – A он ће добити првокласног забушанта.
Па да, тако ce данас ради. Киптели смо од огорчења. Човече, та пропалица не зна ни козе да чува, a такав je бестидник да ће да живи на тастовој грбачи! Погледи нам скренуше ка јадном оцу јадне Тамаре. Стајао je крај рабина и састављао свадбени уговор. Хм, ту смрди на венчање под морање. Отац као да je прилично узнемирен. A због чега?
– Он je типичан nouveau riche – шапну Густи. – Згрнуо je гомилу парa с текстилом и сад кћерки купује мужа.
Иза наших леђа неко je причао голицаве детаље о пословним махинацијама маторог. Стално ce свађао са својим ортаком и једног дана ортак je нестао под тајанственим околностима. Чак ce и полиција умешала. Кажу да je било и саблаживих открића, али шта све то сад вреди? Важно je да je monsieur nouveau riche нашао звекана за јадну Тамару. Нека му je наздравље! Али мора да je страшна циција. Па да ли je ово нека сала? Зар и нијe могао да нађе ништа пристојније у целом Тел Авиву? Само погледајте шта je по столовима: пар ужеглих сендвича, понека слана срдела, салaтa с мајонезом и сок од поморанџе. Зар Амнон и Тамара нису заслужили ништа боље од овога? A слатки су овако заједно, зар не?
– Тамара као да je пропала – забринутим тоном рече Лили. – Преузела je све манире старе девојке. Пазите шта вам кажем, најпаметније je у брак ући с првом љубави.
– Ах, срећна je, a то je најважније – устала je Кларис у одбрану своје пријатељице. – Иако сам joj милион пута рекла да узме тамнији пудер за нос, да joj ce не виде трагови пластичне операције.
– Шта? – збили смо ce око ње. – Шта сте рекли?
– Ma зар не видите? Грозно! Toг хирурга би требало послати на робију, ja вам кажем!
Сад су ce гости скупили око свадбеног балдахина. Шалабајзерова мамица и татица тресу ce од узбуђења. Шта je ово? Грле оне nouveau riches a ништа не говоре! Чудно. Кажу да им та партија није баш по вољи; надали су ce да ће њихов син да упеца нешто боље. У строгом поверењу, знате, али они ce не могу кривити за ово. Шалабајзер их je поставио пред fait accompli.
– Мућнимо мало главом – тихо ће онај с лулом. – A зашто су толико пожурили са свадбом?
– Да, заиста, зашто?
Какво наивно питање! Ha уснама гостију лебдео je зналачки осмех.
– Уосталом – јави ce Густи – мислим да сада може да ce прича о томе. Па то зна цео град. Зимус je Амнон побегао од куће. Његови су најмили детектива. Нашли су их мртве пијане у неком преноћишту у Јафи. Тамарин брат хтео je да га убије. И полиција je морала да интервенише. Баш ce било закувало! Њен отац ce заклео да ће да га упуца као бесног пса ако ce икад усуди само да приђе његовој кћери.
Амнон je пришао младој, нежно je помазио по коси и изменио реч-две с њом.
– У реду – рече Тамара. – Како ти кажеш, драги.
Видите, већ ce свађају! Како je то тужно! Beћ сада! Види ce да није имала избора. To joj je била последња прилика. Више joj није двадесет, него пуних двадесет две, и зато мора да ћути. Обред je почео. Шалабајзер ce укочио као кип. Блед je као крпа! A Тамара, изгледа да je разрока. Лили ми шапуће на ухо да иначе носи наочаре и сад je јадница слепа као слепи миш.
Младожењини родитељи стали су уз невесту. Лeпa церемонија! Ево, сад joj шалабајзер ставља прстен, врло скроман прстен, с обзиром на његове паре.
– A где ће провести медени месец?
– Ох, откад су га испуцали!
– Зар je то важно? – наруга ce лулаш. – Овог пута тата Киршнер плаћа цех у хотелу.
Подсетили смо гa да Тамарин отац није Киршнер. Тако смо открили да je он – то јест лулаш – овде грешком. Кренуо je на неку другу свадбу.
Но, кад je већ дошао, онда je и остао. Амнон je петом скршио чашу. Према неким посматрачима то je учинио с једва прикривеним бесом. Из једног угла одјекује хистеричан смех. Сви погледаше на ту страну. To je опет друга прича. Кажу ми да ce она жена тамо забављала с шалабајзером пуне две године, a кад je почео да joj расте стомак, на брзину ce удала за неког страног дипломату. Али, наставила je с шалабајзером као да ништа није било, a онда je шалабајзер дознао да дипломата све време зна за њега, и то му je страшно засметало. После су опет почели да ce састају, све док му Тамарин тата није запретио револвером.
– И колико ће тај да чека да je превари?
Управо оно што су сви мислили још на почетку. Било je неизбежно да неко постави то питање.
– Ако мене питате – рече лулаш – три месеца, и то у најбољем случају.
Густи би ce кладио на недељу дана.
Лили je била скроз песимистична. – Тамара није тако глупа као што изгледа – шапну нам. – Синоћ му je лепо рекла: „Амноне, ја знам за кога ce удајем. Само што ћу радије да будем распуштеница него уседелица.“ И у праву је.
Стан je на њено име. Кларис успут помену да зна једног доброг адвоката, за сваки случај.
– Видећемо – прогунђаше гости. – Никад ce не зна.
Гледали смо та два млада чудовишта. Kao, ступају у брак. Љубе ce нежно, глуме, али њихова окрутна судбина јасна je сваком ко их гледа. Обред je завршен. Журимо до младенаца, обасипамо их најлепшим жељама, цмачемо их од срца.
– Mazel tov! Mazel tov!{8}
– Много cpeћe и радости у животу!
– Дабогда сто двадесет година!
– Бла, бла, бла...

Из прве руке

Знам да то није нимало похвално, али морам дa признам: док у ране јутарње сате продуктивни деo становништва мушки јури на своје конструктивне задатке, ja смогнем тек толико снаге да ce окренем на другу страну и наставим да хрчем. Стога читалац може да замисли шта ce збило с мојим унутрашњим светом кад ме je једне ноћи у седам сати пробудило зверски лудо лупање на вратима. Затетурао сам ка вратима, али их je у међувремену Манфред Тосканини срушио и захуктао ce, у пиџами, у мој ходник.
– Шалом! – рече Манфред. – Je си ли чуо?
– Нисам – одговорих слепљених очних капака.
– Спава ми ce.
Окренух ce око своје осе и затетурах назад ка кревету. A комшија ме зграби за скуте пиџаме.
– Човече! – простења Манфред. – Дигли су у ваздух палату Хистадрута{9} у Арлосорофој улици!
– Страшно – рекох – ни таква експлозија ме није пробудила.
– Ни ja je нисам чуо – признао je Манфред. – Али Кунстатер каже да умало није оглувео. Дотрчао je код мене у пет сати, a онда je пожурио да обиђе блокове један, два и три, a ja сам преузео на себе да обавестим блокове четири, пет и шест, да спречимо панику. Кунстатер каже да ce над рушевинама још увек дижу густи облаци прашине. Са свих страна у небо штрче угљенисане греде...
Опис ужасног призора ме запрепастио, али сам ипак уочио да мој комшија у томе налази неко задовољство, као да га je, рецимо, шеф потапшао по плећима. A то ме je ражестило. Хистадрут ми није баш при срцу, јер његове главоње само сатима распредају a на крају опет не знаш шта би хтели да кажу – ипак, то није разлог да ce радујеш што je уништен Кремљ у Арлосорофој улици.
– Стани мало, Тосканини – рекох. – Што ce тако радујеш? Каква корист од тога?
– Знаш, обишао сам све станове у блоковима четири и пет, али тамо никоме није пало на памет да ме пита тако нешто. – Moj комшија ce смрачи. – Не радује ме, али ja ипак видим даље од носа. Kao стари члан Хистадрута, кажем ти да нам не шкоди ако нас понекад подсете да у овој земљи има и других снага. Наравно, штета за зграду{10}. Каква катастрофа!
Дотле сам ce сасвим расанио. Отворио сам прозорске капке и зачкиљио у спољашњи свет. Јутро ce весело шепурило међу зградама у комшилуку. С мора je пиркао свеж поветарац. Веш госпође Каланиот већ ce сушио на мојој антени. Два штенета су ce вртела у круг хватајући ce за реп. У даљини ce недирнута дизала палата Хистадрута. Разносач новина управо je дролазио на бициклу испред наше куће – каснећи по обичају.
– Извини што те прекидам – окренух ce ка Манфреду – али изгледа да je експлозија палате Хистадрута још у фази планирања. Ено палате!
Манфред Тосканини je нагло ућутао, почео да вртуцка једним стопалом и не погледавши ме у очи.
– Палата Хистадрута je читава – рекох. – Да ли си ме чуо?
– Чуо сам те. Нисам глув.
– Онда погледај.
– Нећу. Нема потребе.
– Зашто?
– Зато што je ноћас одлетела у ваздух. Каква катастрофа!
– Али ено je, гледам je рођеним очима!
– Доста! – ражести ce Манфред. – Да ли си тврдоглава мазга! Зар ти није јасно да имам информације из прве руке?
За трен ми ce мало замутило у глави. Комшија ме je погледао бесно, a онда му ce у очима појави израз саучешћа.
– Смири ce – рече потапшавши ме по рамену.
Палата je сравњена са земљом. Сам бог зна ко je то извео. Са свих страна угљенисане греде...
Мрак ми паде на очи.
– Иди до ђавола! – дрекнух. – Шта си ту стао и мељеш једно те исто кад можеш да приђеш прозору и сам ce увериш?!
– Нема потребе да ce уверавам. Мени je Кунстатерова реч довољна.
– Ma нека Кунстатер и сто пута каже...
– Стани! – цикну Манфред. – Хоћеш да кажеш да Кунстатер лаже? Добро! Да знаш да ћу му рећи. Хоћу, богами! Он ће знати како да те натера да то полижеш, буди сигуран!
– A ко? – изгубих стрпљење. – Ко ти je тај Кунстатер?
– Ето видиш! Господин уопште не зна ко je Кунстатер, a дере ce из свег гласа да je лажов! Да ниси мало претерао?
Расплаках ce. Манфред ме je сажаљиво помазио по коси.
– Могу да ти доведем сведоке – рече. – Људе који су својим ушима слушали Кунстатера како прича да су од целе зграде остале само угљенисане греде. Каква катастрофа!
– Али с овог прозора...
– Ако баш хоћеш да знаш, то су објавили и на радију!
– Ha ком радију?
– Кунстатеровом! Малтене новом, марке „Филипс“...
За трен ce поколебах. Па, људско око може и да погреши, a Кунстатер остаје Кунстатер... Шта! Бацих ce на Манфреда Тосканинија, зграбих га око струка и надљудским напором довукох га до прозора.
– Гледај!
– Нема потребе. – Moj комшија отимао ce у мом загрљају, затворених очију. – Да сам хтео, могао сам да гледам и са свог прозора. Али je Кунстатер детаљно испричао...
Ударих га у стомак.
– Да ли су je дигли у ваздух или нису? Да ли je сад тамо или није?
– Јесте... сад...
– Како то мислиш „сад“?
– Ноћас су je дигли у ваздух a јутрос je опет изградили.
Тада ce Манфред оте из мог загрљаја, опсова и одјури на свеж ваздух да настави да извршава свoj задатак. Одгегао сам назад у кревет, где сам сањао како испробавамо неко ново нуклеарно оружје па je неко погрешно спојио неку жицу и цели свет ce распао у прах и пепео. Само je палата Хистадрута остала читава. Уосталом, заиста не видим зашто тако нешто не би могло да ce деси. Мораћу да питам Кунстатера.

Oд свих особина које нас красе, једна од најлепших je наша несаломива љубав према традицији. Јевреји поносно истичу како je наша врста преживела само захваљујући томе што смо ce најпокорније држали Закона. Aко je тако, онда je допринос овог аутора том преживљавању био заиста минималан.
Сosì fan tutti

Није пријатно знати да си некоме упропастио срећу, поготово ако je реч о недужном странцу. Да будем конкретан, јунак ове приче je Џозеф, за кога раније нисам ни знао да постоји, a чију сам будућност и брачну срећу успео да уништим за сва времена. И то само за неколико минута.
Почело je тако што ми je у стан дошла непозната жена од четрдесетак година која ми je изверглала, с нешто слабијом дикцијом при крају акутног недостатка кисеоника, ову тираду:
– Извините господине што вам сметам јер ce у ствари и не знамо али знате сад бих могла да ce удам за Јосија али то што вам причам ви не знате да сам ce развела од првог мужа a зашто нема везе и не питајте ме стално je био пијан и куповао je поклоне другим женама али Јоси не пије a много парa зарађује и не бави ce политиком пазите шта вам кажем јер он није овде од јуче a има добар посао тргује текстилом и хоће одмах дете неће да чека јер више није тако млад али je висок без длаке на глави и негде има стан не сећам ce адресе свакако морате једном да нас посетите учинићете нам ту услугу зар не?
– Желим вам све најбоље, госпођо – рекох ja. Тeк да будем сигуран. – Нека вам брак донесе сву cрећу за којом свеколико човечанство жуди. Шалом, шалом и јавите ми ce неком разгледницом.
– Хвала вам господине али вам још нисам рекла оно важно a то je да Јоси овде има као пријатеље само староседеоце a они не могу пред рабином да сведоче да није био ожењен у свету иако нијe a ви сте овде дошли касније и ви сте новинар и то je добро јер тако можете да сведочите за нас обоје.{11}
– У реду – одвратих – то ћу вам написати...
– To није доста један Јосов пријатељ написао нам je уверење да je он неожењен на меморандуму Метроголдвин-Мајера, и то je написао на америчком јер je тамо запослен али je рабин peкao да човек мора код њега лично и хвала вам унапред што сте тако љубазни ja редовно читам ваше приче задња je била никаква{12} зато сутра ујутро у девет преко пута кафане „Пасаж“ наћи ћемо ce пред рабином опростите али журим ja сам Шуламит Плони драго ми je што смо ce упознали.
Нисам баш од сорте која радо чини услуге, затo што je то обично повезано с гњаважом, али сам тада схватио да je судбина двоје заљубљених у мојим рукама, a сем тога, како рекох, било ме je страх госпође Плони. Тачно у девет сати нацртао сам ce пред главним рабинатом где ме високи ћелавац ослови овако:
– Да ли сте ви сведок?
– Јесам – одговорих – па шта?
– Пожуримо. Служитељ je већ звао. Шуламит ће одмах доћи. Тражи неког пролазника који би хтео да joj буде сведок. Све ће бити готово за пар минута. Морате рећи да ме знате још из Подволоске и да ce никад нисам женио, ни на минут. To je све. Само ствар формалности. To сви раде. У реду?
– У реду. Али реците ми, заиста ce никад нисте женили?
– Никад. Зашто бих ce чешао тамо где ме не сврби?
– Тако, дакле. Само, ja никад нисам био у том вашем месту, како ce оно зове...
– Хошем{13}. Зар нисте новинар? Само реците да сте били репортер у Подволоској и да сте годинама писали о мени.
– Неће ми веровати.
– Зашто? Мислите да овде свако зна шта je то репортер?
– Још нешто. He могу да упамтим име тог места које почиње са „П“.
– Врло важно, онда рецимо да смо ce упознали у Бродију. И то je у Пољској.
Броди ми je било лакше да упамтим, морао сам само да ce сетим Бенџамина Бродија, бившег прсдседника америчке ционистичке организације. Још сам, не знам колико пута, поновио Јосијске личне податке, a он ми je уз то обећао да ће ми шапутати ако ми негде запне. Ни слутио није да му je судбина већ запечаћена.
Уто je стигла Шуламит Плони са својим сведоком, па ме je Јоси на брзину обавестио да му je презиме Кучман. Служитељ ме je натерао да покријем главу неким дречавом марамом{14}, те нас je без икаквих керефека увео у рабинову собу. Haшли смо ce пред часним брадатим патријархом који je говорио тешким ашкенашким акцентом. Рабин ме je најсрдачније поздравио, очигледно бркајући ме с младом, али сам га ja исправио, па je унео податке младенаца у дебелу књигу која je лежала пред њим на столу. Онда ce опет обратио мени, као да je у мени осетио слабу карику у намештаљки.
– Колико дуго познајете младожењу, синко?
– Тридесет шест година, рабине.
– A да ли je било неког временског раздобља, макар и најкраћег, да je веза између вас била прекмнута?
– Ни минут, рабине.
Све je текло плански глатко. Рабин je прихватио „Броди“ без речи, није знао шта je „специјални репортер“ па je у одговарајућу рубрику запиcao „агенција за резервне делове“, и на крају ме је упитао:
– И ви, дакле, синко, тврдите да младожења никад није био ожењен ни у рабинату ни на било који други начин?
– Никад.
– Знате га добро?
– Боље не би ни ваљало.
– Реците, синко, да ли je младожења којим случајем потомак племена Коена?
– Па наравно! – одговорим. – И те како!
– Хвала вам, синко. Спречили сте катастрофу – рече рабин и заклопи своју књижурину. – Ако тако ствари стоје, овај мушкарац нипошто не сме да ce ожени овом женом. Једном Коену{15} није дозвољено да ступи у брак с разведеном женом.
Шуламит Плони хистерично зајеца a Јоси ме прострели погледом који би и тенк здробио.
– Извините, рабине – промуцах – ja то нисам знао, јер сам у иностранству ишао само у световне школе. Молим вас да ту моју изјаву не уважите.
– To не може. Молим, изволите отићи.
Јоси скочи као фурија.
– Само час! – заурла. – A да ли бисте мене саслушали? Ja ce зовем Кучман и никад нисам био Коен. Напротив, моји преци су били безначајни Јевреји, тако рећи робови.
– Зашто je онда ваш сведок рекао оно што je рекао?
– Moj сведок! Ха-ха-ха! Па ja га сад видим први пут у животу! He знам одакле му идеја да бих ja био неки Коен!
Рабин ме збуњено погледа преко ивице својих наочара.
– У праву je. Упознали смо ce тек данас – признадох. – Зар мислите, рабине, да знам ко je он, или штa je? Само, нисам знао прописе па сам мислио, ако прође за Коена, да му неће штетити, напротив, можда му то добро дође, добиће попуст на таксу за венчање или на биоскопске улазнице. Венчајте их, часни оче!
– He могу. Младожења би морао да ми докаже да није никакав изданак Коена.
– Побогу – простења Јоси – како могу да докажем тако нешто?
– He знам – одговори рабин. – До сада то нико није успео. A сад, молим вас, изволите напустити наше просторије.
Напољу сам за длаку избегао линч. Јоси ce клео свим својим словенским прецима да ће једном да изравна рачуне са мном, a Шуламит Плони je цео тротоар наквасила сузама.
– Зашто сте нам то учинили? – јецала je. – Што сте ce гурали да будете сведок кад појма немате ни о чему? Ви сте опасан кретен! Ви сте лажљиви сведок, ето шта сте! Сад због вас Јоси не може да ce венча са мном!
Била je у праву. Гнусан злочин.

Сваки Израелац je обузет опасном манијом – развитком земље. Само што je Јеврејин лењ, па ће да склепа кућу за три дана како би до краја недеље хватао зјала. Ако читалац намерава, под утицајем ове књиге, да посети Израел, увеpићe ce на своје очи како и данac болујемо од те хроничне и неизлечиве болести, од градитељске грознице. Пaднe ли неком лyдaкy на памет да подигне град усред најгоре пустоши, то ce ником неће изгледати чуднo. Истину за вољу, имамо доста таквих лyдaкa. И градова усред најгоре пустоши.
Блаумилхов канал

У лудници Бат Јам, Казимир Блаумилх, четрдесетпетогодишњак и незапослени свирач окарине, беснео je у својој самици као луд. Управо пре пет минута болничарка му je одузела кашику за обување ципела којом je копао тунел за бекство. Блаумилх je био безнадежан случај: шест месеци раније изгубио je разум кад je власт одбила да му изда излазну визу под изговором да je неуравнотежен{16}. Од онда je јадник стално копао тунеле према граници.
Сад ce одједном смирио. Пала je ноћ. Блаумилх je тихо отворио врата своје ћелије и шмугнуо напоље...
Трком je ухватио аутобус за Тел Авив. Кад je стигао тамо, отишао je право у магацин предузећа за изградњу путева. Нико га није видео кад je ушao.
Било je то у уторак.
У четвртак ујутро саобраћај ce заглавио на раскрсници Аленби роуда и Ротшилд булевара{17}. У зору ce тачно насред раскрснице створио шаторчић, a четири зарђала бурета за нафту означавала су да су „радови у току“. У шест сати појавио ce средовечан радник, теглећи нову новцату пнеуматску бушилицу на бензин. У пола седам покренуо je бушилицу па je сва четири угла раскрснице спојио двема метар широким дијагоналама разрованог асфалта. Онда je отишао да доручкује.
У десет сати кркљанац je био стравичан. Наводно ce ред возила с којих су параноично урлале сирене протегао све до предграђа. Наоколо су галопирали пандури из коњичке полиције, урлали наредбе лево и десно, али су ce убрзо и они стопили с узаврелом масом моторизације.
У подне je на лице места стигао министар унутрашњих послова. Двадесет двојици надлежних високих полицијских функционера наредио je да по сваку цену успоставе ред, a онда je, киптећи oд гнева, кренуо у општину. Наравно, аутобуси нису више возили. Хитна помоћ и ватрогасци скакали су на сваки позив али нису могли да ce пробију.
Усред паклене буке само je један човек сачувао хладнокрвност: радник фирме за изградњу путева. „Дррррр“, дрндала je бушилица у снажним шакама Казимира Блаумилха док ce он полако али неумољиво пробијао Аленби роудом према мору.
Министар je потражио др Кибишева, општинског координатора за одржавање путева, али га није нашао. Отишао je у Јерусалим, a његов заменик није хтео ни уста да отвори без њега. Ипак je министру обећао да ће наредити обуставу радова, али тек кад ce врати др Кибишев. У Јерусалим je упућен телеграм.
Градоначелник je начуо шта ce збива, па je свом секретару наредио да ствар испита на лицу места. Секретар je отишао у Аленби роуд, прошао троструки полицијски кордон, пришао раднику друмоломцу и, користећи малу паузу у оном грозоморном дрндању, упита га кад рачуна да би могао да заврши.
Казимир Блаумилх прво ништа није рекао, али кад je видео да не може да ce отараси те досадне стенице, добацио му je једину хебрејску реч коју je знао: хамор{18}.
Гигантским напорима, местимично уз помоћ сузавца, полиција je успела да успостави какав-такав ред, ослободила већ балдисану коњичку полицију и затворила за сав саобраћај километар и по Аленби роуда. О томе су обавештене општинске власти и управа предузећа за изградњу путева.
Чим je два дана касније примио телеграм, др Кибишев ce вратио из Јерусалима и затекао прави русвај у својој телавивској канцеларији. Службеници су прекопали архив тражећи пројекат о поправци блока Аленбиотшилд. Нашли су два сасвим различита плана и нису могли да ce снађу који je од њих прави.
Др Кибишев je затражио да му донесу оба плана. Нашавши да ce у њима спомиње канализација, упутио их je на Сектор за канализацију чији je директор био неким важним послом у Хаифи.
Планови су му послати по куриру, a он их je вратио уз примедбу да то мора да je нека грешка јер у Тел Авиву практично и нема канализације.
У међувремену je др Кибишев премештен у Министарство трговине, a његов наследник, Хаим Фајфенштајн, проучио je пажљиво документе, обележио их великим црвеним упитником и проследио Министарству рада, са захтевом да ce утврди зашто ce пришло реализацији пројекта јавних радова a да није консултована општинска власт.
За то време je Казимир Блаумилх стигао до Улице Рамбат. „Дрррр“, дрндао je непопустљиво дан и ноћ, између четири покретна зарђала бурета, a становници Аленби роуда тужним погледом су меркали драгу им улицу преобраћену у асфалтни крш преко кога и пешаци муку муче.
Најгору главобољу задавала je тотална збрка изазвана елиминисањем Аленби роуда и Ротшилд булевара из саобраћаја. Сад су споредне улице биле закрчене па их je требало проширити.
Питање средстава решено je државним зајмом. Наравно, главни аутобуска станица морала je бити пресељена на север a због тога je требало сравнити са земљом кварт Раби Смак.
Ha оштар приговор министра рада, Хаим Фајфенштајн je реферисао градоначелнику, a затим питао предузеће за изградњу путева како напредују радови. Директор предузећа Пјотр Амал обећао je да ће да испита ствар. Копије те коресподенције упућене су Јеврејској агенцији, Одсеку за усељавање. Сад je Пјотр Амал предложио да посредује између управе Тел Авива и Министарства рада и о тој одлуци обавестио je извршне органе синдикалне организације Хистадрут, али je градоначелник инсистирао да ce прво радови обуставе и о томе je обавестио аутобуска предузећа.
Аленби роуд je изгледао као да га je стрефила подземна А-експлозија. Сад je то био дубоки јарак између брда асфалта и бетона. Над свим тим су стално лебдели облаци фине прашине. Из поломљених водоводних цеви шикљале су по два спрата високе фонтане. Ha улици скоро да није било живе душе.
У тој критичној ситуацији, Пјотр Амал je доказао своју дубоку политичку мудрост. Позвао je др Кибишева па ce, после четири сата жестоке дискусије, договорио с њим да ce радови прекину како би проблем могао да испита један парламентарни одбор. О том договору су циркуларним писмом обавестили Државну контролну емисију и Председника.
Сав тај труд био je у ствари сувишан. Две недеље раније Казимир Блаумилх je скренуо само мало лево и у четвртак у зору стигао je на море.
Остало je банално.
Море je продрло у новостворен канал, дотле познат као Аленби роуд, и убрзо je лизнуло обалу на Ротшилд булевару. Град je зачас схватио какви ce потенцијали крију у новој ситуацији. У прво време каналом су почели да круже такси-чамци, a одмах за њима je с приватним глисерима настао саобраћајни кркљанац. „Аленби роуд“ je опет оживео.
Ha свечаној инаугурацији канала градоначелник je пресекао траку, па je изразио сву своју дубоку захвалност радницима предузећа за изградњу путева који су самопрегорним и ударничким рлдом, достојним својих традиција, испунили план много пре рока. A онда je Тел Авив прекрстио у „Венецију Блистока“.

Израел je неком грешком социјалистичка земља, али су му везе с капитализмом изнад cвегa срдачне. Зато сваке године сазивамо велике економске конференције на које позивамо Јевреје милијардере из целог света па их молимо да нас поуче како ћемо да живимо на њихов рачун.
Цеди богате!

– Изволите овуда, господо.
Делегати економске конференције изашли су из Бироа за унапређење производње поморанџи и наставили обилазак највишег спрата Министарства финансија. Вођени доктором Бар-Бицуом, ушли су у омању просторију на дну ходника где су запосленом особљу махнули да наставе свој посао.
– Лепо – рече сер Ајзак Волфсон гледајући око себе. – A шта ce овде ради?
– Ово je наш Одсек за превенцију лаких профита – љубазно објасни др Бар-Бицуа. – Све je овде компјутеризовано ИБМ-системом, као што можете и сами да видите.
Гости су погледом помазили џиновски компјутер који je заузимао цео угао просторије.
– Ту нам ce сливају све информације о покушајима лаког богаћења – настави др Бар-Бицуа.
– Ова екипа стручњака будним оком прати сваку тенденцију такве врсте у нашој привреди.
Доктор откине траку папира са зујећег телепринтера и гостима прочита најновију вест: Ове зиме у земљи купљено превише кишобрана стоп произвођачи кишобрана остварили велике залихе стоп нужна хитна интерванција готово.
– Видите, на овакву информацију наша екипа одмах реагује – рече др Бар-Бицуа. – Најкасније по подне послаће упутства о повећању пореза на свилу за кишобране за двадесет три посто, a осим тогa, размотриће ce и друге могућности повећањa намета у тој бранши.
– To има свој резон – сложи ce лорд Сиф. – A шта ће бити ако произвођачи кишобрана наставе дa згрћу профите?
– У том случају онемогућићемо их повољним прогнозама времена. A ако ce та провокација настави, можемо да потегнемо и специјалан порез у одбрамбене сврхе на средства заштите од кише, било шта, само да спречимо екстрапрофите у тој бранши.
– Добро – рече милијардер Чарлс Клор – али због чега сте у ствари против богаћења?
– Одмах ћу вам рећи, господине – у поверењу узврати др Бар-Бицуа. – Зато што je оно у апсолутној контрадикцији са законима природе. Наиме, ни у животињском ни у биљном свету нема ни трага некој перверзној тежњи за акумулацијом новца. Том болешћу заражени су само неки сегменти човечанства.
– Има истине у томе! – замишљено ће барон Едмонд де Ротшилд. – Мораћете да припазите на нас!
– У тој области још нисмо постигли савршенство – признаде др Бар-Бицуа – али у неким напредним социјалистичким земљама, на пример у Албанији, Куби и Монголији, власт je успела до краја да искорени ту морбидну тежњу за наглим богаћењем.
– Па, још имате времена – утеши га сер Ајзак.
– Уосталом, на крају конференције формираће ce коалиција с левим социјалистима и тиме би то требало да буде решено.
У том трену je у подручју Хаифе на огромној зидној карти почела да трепће црвена сигнална лампица, a компјутер je обрадио податак за неколико секунди. Компанија за експрес-производњу јармулки Кирјата Моцкина управо je тог јутра поделила својим деоничарима акције од дванаест посто. С тим открићем je аутоматски обављена контрола компаније. Основана je пре три године с латинскоамеричким капиталом, a према својеручном овлашћењу министра финансија, на комадићу папира прикаченом за правилник имала je право на поделу акција од дванаест посто.
– Формално, имају покриће – рече др Бар-Бицуа – али ко je онда мислио да ће стварно да оствари добитак?
Проблем je одмах решен телефонским договором с Министарством индустрије и трговине које ће одобрити слободан увоз јефтиних јапанских јармулки.
– Ми водимо флексибилну економску политику – коментарисао je др Бар-Бицуа. – Ако идуће године та фабрика пропадне, ми ћемо без двоумљења забранити увоз страних јармулки. Ми немамо ништа против фабрике све док не ствара лак профит.
– Наравно – сложи ce лорд Грин. – Само ce чудим што то не узимају у обзир и сами фабриканти!
– Па, знате, има фабрика које су у том погледу заиста узорне. Узмимо, на пример, ветеране наше привреде, државне корпорације које већ деценијама задивљују својом здравом губиташком политиком.
Ту je др Бар-Бицуа гостима показао како специјални електронски уређај аутоматски брише сваки губитак у билансу губиташа.
Сад ce нагло упалило сигнално светло на конзоли фризерског сектора. Фризерке Џоанет, Гизи, Манци и Лили зарађују превише стоп каква срамота готово – јавила je конзола. Аутоматски je порез на шампоне повећан за 130 посто, a у Бироу за порез на доходак одмах je алармно звоно зазврндало три пута, што je био сигнал зa проверу свих пореских пријава фризераја за све фискалне године од оснивања државе до данаc.
– За период пре рата за независност не интервенишемо – објаснио je др Бар-Бицуа. – Наша политика je да ограничимо мешање државе у живот грађана приватника и да ликвидна платежна средства усмеримо на краткорочне зајмове.
Телепринтер je избацио нову траку с подацима:
Адвокат Aвигдор Флајшхакер Улица националних хероја 22, III спрат купио жени кола стоп откуда стоп свиња стоп готово.
Из тих стопа кренула je специјална потера да ухвати профитерска кола. Друга посебна екипа je брижљиво саставила нацрт закона којим ce адвокатима из Улице националних хероја забрањује куповина нових кола у идућих пет година, осим ако у том раздобљу буду више од двапут у иностранству.
– Врло лепо – рече сер Зигмунд Варбург, очигледно задовољан. – Битно je ојачати привреду.
– Хвала Вам, господине!
Делегација je изашла из просторије и упутила ce назад, на конференцију.
– Одлично! – прасне сер Ајзак у смех пошто су ce врата затворила за њим. – Свака вам част докторе Бар-Бицуа, идеја с овим циркусом за нас била je перфектна!
– Како молим? Сер?
– Зар ово није била зафрканција? – упита сер Ајзак.
Др Бар-Бицуа кисело ce насмешио:
– Овуда, господо.

Јесте чињеница, ма колико била жалосна, да су педантност и тачност у директном односу са географским положајем. Што више идете на север, у оне срећне земље које су благословене свежијим поднебљем, и возови и авиони и сатови све су тачнији, и пошта и ваши органи за писање правилније функционишу, a радници по правилу paдe. He треба заборавити да je Израел суптропска земља.
Неухватљиви Џинџер

Прототипу нашег авиона „Арава“, иначе одличном домаћем производу, догодио ce ситан малер. Неколико дана пред одлазак на изложбу вазлухопловства у Паризу, где ће ce по прогнозама око њега сјатити купци као мутави, слетео je без десног точка па ce на писти опружио потрбушке као рањени врабац. Но, како одговорни рекоше, проблем je решен. „Арава“ ће ипак стићи на изложбу, иако с малим закашњењем. Уосталом, свечано отварање je само језива гњаважа. Рекошe да незгода није изазвана ничим важним него баналним низом случајности. Људи, будите паметни, нема разлога за узбуну, све je под конгролом! Нема проблема.
Истрага ce наставља. Иако нисам никакав тата-мата за ваздухопловство, a о самој незгоди нисам добио никакве податке, сматрам ce позваним да својим виталним исказом расветлим разлоге тог слетања на леву ногу. Једноставно из искуства, и из давнина доказаних медитеранских процена, тврдим да je незгода изазвана тиме што су кључеви били код Џинџера. Сваки други разлог je апсолутно искључен.
Тачности ради, ево реконструкције свих детаља. После задњег пробног лета, пилот je рекао Шлому да му ce не свиђа како точкови шкрипе. Шломо je, пак, морао хитно у општину неким приватним послом, и зато je рекао портиру да назове Цимермана у халу и да му каже да авиону прегледа подножје или нешто слично. Цимермана, међутим, није било јер понедељком редовно одлази у пола три, a ни портир није био прави него неки други, замена, јер je стари морао ујутро код уролога на прегледе. Taj заменик пак није знао где Цимерман станује (ко je тај Цимерман, уосталом?), a ни телефонска централа ce није одазивала, јер je Зива отишао у Хаифу да преузме неки пакет са царине. Једини списак с адресама и Цимермана и свих механичара био je у једној фиоци под кључем, али je кључ био код Џинџера који je отишао негде у приземље. Потражише га у кафетерији, али он je већ отишао пре десетак минута, a обзиром да код куће нема телефон a кључ je код њега, ту ce више ништа није могло. Тако je „Арава“ полетела с молитвом и слетела на једну ногу, али je иначе све у реду. С писте су покупили већину делова.
И тако, свака даља истрага je сувишна. Јасно je као дан да другачије и није могло да буде. Увек буде како буде. У нашој медитеранској домовини скоро сваки амбициозни национални подухват насуче ce пре или касније јер je кључ код Џинџера. Уђеш у било који велики комплекс, стару реномирану фабрику, тек отворену савремену робну кућу, Министарство иностраних послова, филмски студио, аутобуски терминал, и видиш општи дар-мар, особље јури као подивљало, траi;ћ од Зиве линију и лупа по вратима закључаног складишта, е, у свакој таквој лудници, пре или касније, појавиће ce однекуд буре сала апоплектичног лица и дрекнути:
– Где je кључ?
– Код Џинџера – одговара Авигдор грлећи зид.
– A где je Џинџер?
По целој фабрици ори ce из звучника:
– Џинџеру, тражи те Кути! Да си одмах отишao код њега у канцеларију с кључевима! Џинџepy, да ли ме чујеш?
Али Џинџера нема. To je у ствари једна од најлепших Џинџерових особина – да га нема. Отишао je. С кључевима. Нема ни петнаест минута да je био код клозета, биће да je отишао, или шта ти га ja знам. Живи негде богу иза ногу и нема телефон. Његову нову адресу зна Цимерман, али Цимерман сада није ту.
Да бих олакшао истрагу која je сада у току, с највећим задовољством ћу овде тачно да опишем Џинџера. To je, прво и прво, риђокос и здепаст момак у раздрљеној кошуљи и сомотским панталонама, има од рођења спљоштен нос, длакаве груди и бледоплаве очи; јак je као коњ, направио je два сина и једну кћер, фали му један зуб, a који – то зависи од сваког примерка понаособ. Ретки срећковић можда ће једном годишње, углавном у септембру, на трен да види Џинџера уживо, како ce пење уз степениште a кључеви му звецкају. To су прилике кад Кути за длаку избегне мождани удар.
– Џинџеру, бога ти твога – урла дебели помодрелог лица – па где си ти, до ђавола?
– У складишту, зна ce – одговара Џинџер. – A где бих био?
– Рекли су ми да си изашао.
– Глупост.
Понекад Џинџеру нареде да наручи да ce ураде дупликати свих кључева и да их преда Шлому. Али Џинџер их из принципа не наручује, a сем тога, Шломо je на ратној нози с Кутијем откад je овај био у комисији која je Шлому бодовала радно место. Према једној теорији, у целој земљи постоји само један једини Џинџер и тај вам с кључем обилази све велике фабрике, па ce зато и не може нигде наћи. Овако или онако, Џинџер je, као и муве и штрајк поштара, саставни део нашe чаробне животне позорнице. Без њега je живот незамислив. Кажу да су га једном, у некој великој фабрици оружја, лисицама свезали за струг, па je пуна два сата био видљив голим оком. A онда je извукао руке из лисица и отишао, и отада ce више никакво оружје и не производи, све je пусто и бесмислено, над понором лебди Џинџеров дух, само Цимерман зна његову нову адресу али Цимерман није у згради. Певајмо оду Џинџеру код кога je кључ!


Да би индустрија могла да напредује, потребан joj je сталан доток организованих, марљивих и постојаних радника, огроман резервоар вештине и знања. Oд споменутих квалитета, ,,организованост“ je у peдy. Mи смо земља моћних радничких синдиката. У складу с тим, сваки наш индyстријалaц зна да му je света дужност да радницима пружи бар свака двa месеца ваљан разлог за штрајк. A ко у томе затаји, зна ce – штрајк!
Зачарани круг

Предузеће Израелски запушачи д.д. с ограниченом одговорношћу основано je тек пре неколико година, али ce за кратко време попело високо на лествици наше динамичне привреде. Успело je не само да удовољи свим домаћим потребама за висококвалитетним запушачима естетске израде, него и да ce пробије на кипарско тржиштe и убрзо га освоји. Истина, фабрика ужива посебан третман од стране државних власти, то јест добија 165 посто стимулације на сваки долар извоза, али у томе нема ничег неумереног, с обзиром на то да сировину, висококвалитетну храстову плуту, мора да увози преко швајцарске, a радну снагу преко Федерације рада. Економски кругови сматрају Израелске запушаче д.д. са ограниченом одговорношћу једним од најрентабилнијих предузећа у земљи, чији ће чист профит вртоглаво да ce пење чим ce срећно придружимо том завидном Европском заједничком тржишту.
Зна ce тачно кад je почела криза у радним односима: 27. септембра.
Toг дана господин Штајнер, утемељивач предузећа и председник његовог управног одбора, позвао je председника радничког савета, неког Џозефа Гинзбурга, и рекао му:
– Фабрика je читаве ноћи празна, без надзора. Право je чудо што досад још нико није провалио у њу и однео све што имамо. Ово ce у ствари и не тиче вас, Гинзбург, али реда ради желим да вам кажем да смо одлучили да узмемо ноћног чувара.
– Али, Штајнеру, то ce мене и те како тиче – узвратио je Џозеф Гинзбург. – Ту одлуку мора да потврди раднички савет.
– Мени не треба никаква потврда с ваше стране, Гинзбург – одбрусио je господин Штајнер – али нека вам буде!
Показало ce, међутим, да je та диференцијација била потпуно сувишна. Раднички савет једнодушно je одобрио да ce постарији радник Требич преквалификује у ноћног чувара, с тим да, наравно, добије неке бенефиције, као додатак на самоћу у којој ће бити и да му трећина плате буде изузета од пореза, a како ће то да ce књижи – снађите ce! Управа je услове прихватила без речи и стари Требич je почео своју ноћну смену. Неко време je све ишло као подмазано, али je послe прве ноћи Требич отишао код председника радничког савета и рекао му:
– Гинзбург, плашим ce да будем сам.
Председник Радничког савета упознао je управу с том новом ситуацијом. Господин Штајнер je опет показао свој антираднички став и затражио да ce та стара кукавица одмах врати на претходно радно место. Али Џозеф Гинзбург je сместа исекао директора.
– Раднички човек није никакав запушач да можете да га бацате тамо-амо, Штајнеру – рекао je.
Ha Требичево старо место већ смо поставили новог радника и сигурно нећемо да дозволимо да га отпустите само зато што ви немате смисла за социјалну правду. Предлажем вам да ради очувања добрих радних односа поставимо још једног ноћног чувара који ће старом да прави друштво.
Штајнер je капитулирао, јер су производни трошкови по милиметру запушача били релативнo мали па му je било мрско да људима квари задовољство производног рада у фабрици. Тако су те ноћи два ноћна чувара седела у претрпаној просторији, где су ce у ствари производили запушачи. Али, ујутро je стари Требич отишао код Џозефа Гинзбурга и рекао му:
– Гинзбург, сад je боље, али ноћу страшно огладнимо. Треба нам топли оброк.
Овај пут je сукоб између господина Штајнера и председника радничког савета прерастао у отворену конфронтацију. Управа je била вољна да ce узме жена која ће двојици чувара да кува топли оброк, али je без пардона одбила Гинзбургов захтев да ce запосли електричар који ће увече да пали a ујутру да гаси светла.
– Па шта je ово? – викнуо je господин Штајiiep. – Зар не могу сами да пале и гace светла?
– Прво и прво, Штајнеру, не вичите, јер мене нећете уплашити – одвратио je Гинзбург својим карактеристичним мирним тоном. – Друго, зна се да знају да рукују електричним инсталацијама, ваљда нису деца, зар не? Међутим! Међутим, нема никакве сумње да je паљење и гашење расвете додатно задужење којим ce угрожава туђе радно место. Ако управа жели да има два ноћна чувара на дужности, раднички савет томе неће да ce противи, али ноћни чувар није дужан да уз то обавља и електричарски посао!
Штајнер je пребледео.
– Гинзбург – зашкргутао je – то je искључиво ствар управе!
– Штајнеру – узвратио je председник радничког савета – да чујемо шта ће да каже арбитражна комисија!
Kao и обично, узели су колективни уговор и потражили у члану 27: „у питањима техничке природе у самој фабрици управа може да делује по свом нахођењу, али с тим да не мења услове пословања.“
– Ту смо – куцнуо je Гинзбург ноктом по тексту. – Ви их мењате.
– Уопште их не мењам!
– Мењате их!
Расправа je потрајала тридесет и шест сати. Ha крају je интервенисао секретар месног радничког већа и предложио компромис који ће и управу Израелских запушача д.д. с д.о. спасити од бламаже. У начелу je прихваћено да ce узму и жена која ће ноћу да кува, и квалификовани електричар који ће да води бригу о расвети; али тај електричар неће да пали и гаси светла, него ће то да обавља жена, a он ће само да je надзире у техничком погледу.
– Искрено ce надам – изјавио je секретар месног радничког већа приликом потписивања договора – да ће ce овим уклонити сви неспоразуми у овој тако важној производној грани, и да ће од сада све конструктивне снаге да буду усмерене на примену нове економске политике, повећање производње, замрзавање надница...
– Доста, доста – прекинуо га je Гинзбург – нема смисла залазити у ситнице.
У фабрици су прошла цела два дана у атмосфери ненарушеног спокојства.
A онда je у уторак господин Штајнер позвао председника радничког савета Гинзбурга. Председник Управног одбора седео je у својој широкој фотељи и махао неким листом.
– Шта je ово? – засиктао je господин Штајнер.
– Шта je ово опет, побогу?
– Ултиматум – одвратио je Гинзбург.
– Зашто?
У документу којим je махала дрхтава рука господина Штајнера били су резимирани захтеви групе четворице ноћних радника који су за свог представника изабрали ветерана чувара Требича. Захтеви су ce укратко сводили на четири битне тачке: a) унајмити квалификованог вратара који ће ноћној смени да отвара и затвара врата; б) с обзиром на предстојеће дуже зимске ноћи, повећати за 15 посто онај део плате за који пореска управа не сме да зна, па ма како ce то смутило у књигама; в) узети младог пса чувара; г) пензије; д) одговарајући број душека и ћебади.
Аутори ултиматума назвали су своје захтеве „минималним програмом“ и наговестили да ће предузети оштре мере ако одмах не започну преговори и решење свих спорних тачака.
– Гинзбург – гракнуо je господин Штајнер ван себе од беса – тако ми свега на свету, затворићу ову проклету фабрику!
– Е, то би био нокаут који није одобрила Федерација рада па би могао скупо да вас кошта – презриво ce исцерио председник радничког савета. – Уосталом, ко сте ви, Штајнеру, да нам стално претите?
– Ja сам власник ове фирме! Ja сам њен оснивач! Ja сам њен директор!
– Молим вас, Штајнеру, не будите смешни. Фабрика припада онима који у њој раде.
– A ко овде уопште ради? Па нас сваки запушач кошта као да je од злата!
Замишљеног лица, Џозеф Гинзбург корачао je неко време горе-доле и онда je стао пред директора.
– Штајнеру – рекао je тужним тоном. – Ви сте отпуштени. Идите по своју плату и губите ce.
Али, тешко разочарење чекало je Џозефа Гинзбурга. Унија радника индустрије запушача, чланица Федерације рада, није ce сложила с тим отпуштањем.
– Друже Гинзбург – рекли су председнику Радничког савета на неслужбеном састанку – газду са петнаест година стажа у бранши не можеш тек тако да отпушташ без отпремнине. Зар не би могао мало да попустиш у неким тачкама тог ултиматума? Ево, на пример, шта ће ти млади пас-чувар?
– Ви сте лакеји капитализма – суво je одсекао Гинзбург. – Ви сте издајице радничке класе и продајете нас као Јуда за тридесет сребрњака. Другови, мућните мало главом, ближе ce реизбори!
И бесно je залупио вратима за собом. Требичева група je већ трећи дан штрајковала успореним радом. Увече су долазили на посао све вукући ногу за ногом, куварица je кувала топли оброк на лаганој ватри, a јели су га кашичицама за чај. Онда су им ce придружили радници сродних индустријских грана, то јест произвођачи боца, радници из пивница и барско особље, штрајком упозорења од једног и по минута, па je Централни комитет Федерације рада био присиљен на хитну акцију. Позвали су капиталисту на неслужбени разговор.
– Пазите, друже Штајнер – почели су да му објашњавају – ова свађа je у ствари бесмислена. Зашто не бисте мало повећали тај део плате друга Требича за који другови из пореске управе не смеју да знају? Душеке, ћебад, пса и вратара можете лако да намирите из Фонда за развој, a штo ce тиче пензија, док ти радници стекну потребни радни стаж, ви ћете већ одавно да изгубите власт над фабриком, па шта вас брига?
– To je питање угледа – одговорио je друг Штајнер. – Ослободите ме те банде па ћу вас ce сетити и у својим молитавама..
– Добро, сложићемо ce с укидањем чуварске нoћнe смене само ако je могуће доказати да je, несумњиво, постала сувишна. Али то би очигледмо значило да цела фабрика мора да пређе на ноћни рад.
Тако je предузеће Израелски запушачи д. д. с д. о. прешло на ноћну производњу, пребацујући све запослене, то јест шест радника, секретарицу и господина Штајнера лично, на једну једину ноћнy смену. У почетку je било неких потешкоћа, углавном због вечерње школе и културног уздизањa, али je и то преброђено, те je уз одређена техничка побољшања и врло, врло дугорочан државни зајам управа успела да задржи цену извозног запушача на једној фунти. Духови су ce смирили и производња ce вратила на нормалу.
Све док једне ноћи, неколико минута после поноћи, господин Штајнер није позвао у своју канцеларију председника радничког савета.
– Фабрика je пуста и празна читав божји дан – рекао je господин Штајнер. – Иако ce то вас не тиче, Гинзбург, реда ради желим да вас обавестим да je управа одлучила да унајми дневног чувара.

Желудац je као наши раднички синдикати: не примa ничија наређења, него слепо тражи своје и тачка. To изазива море компликација. Нови насељеник сиђе с брода, пољуби тло које су му преци газили, разбије ту и тамо понеки шалтер државних установа, смести ce у Негеву и постанe саставни део израелске друштвене заједнице, Али његов конзервативан и пристрасан желудац остаје мађарски, турски, холандски или шта je већ пре био.
Шашлик, сум-сум, вус-вус

Да будем конкретан, узмимо мене. Постао сам већ толико староседелац да чак говорим помало с руским нагласком, a ипак и сад урлам у сну чим ce сетим како већ седам година нисам окусио гушчју џигерицу.
Прво сам ce борио против тог свог космополитског става. Својим најуверљивијим тоном peкao сам желуцу: „Гушчја џигерица je бљак! Клопаћемо брда финих црних маслина и постаћемо јаки као сеоски бик у доба жетве.“
Али ми je желудац узвратио cа (стид ме је то и да поновим) и остао je при свом хиперцивилизованом јеловнику.{19}
Неко време удовољавао сам хирове свог желуца у једном декадентном европском ресторану, и он je био задовољан. Онда сам ce преселио у сасвим други кварт у коме je постојала само једна кафаница коју je држао неки Нафтали, тек стигао из Ирака.{20}
Када сам први пут свратио код Нафталија, мој желудац je почео да ce пропиње као што ce пропиње само у тренуцима смртне опасности. Нафтали je стајао иза шанка и гледао ме с неким тајанственим осмехом Мона Лизе на уснама, на самом шанку био je поређан асортиман неодређеног репроматеријала у техниколору, a на полици у позадини лежале су спремне неке мале конзерве с егзотичним зачинима.
Није било никакве сумње да сам наишао на кафаницу изразито арапског језичког типа, и хтео сам брже-боље да збришем, али ми je желудац давао сигнале да му ce жури.
– Па, како иде? – упитах чврстим гласом, на шта Нафтали погледа у једну тачку десетак центиметара десно од моје главе (мало je разрок) и рече:
– Имам хумус, меши с бургулом и вус-вус.
Тежак избор. Хумус ме je донекле подсећао на неки латински цитат, али ме вус-вус дотукао дибидус.
– Дајте ми порцију вус-вуса – одлучно сам рекао Нафталију, на шта ми на тањир спусти фантастичан потпури плавог патлиџана, пиринча и сецканог меса. Укус му je био не само чудан него настран, али сам Нафталију хтео да докажем да онај његов тајанствени смешак код мене не пали.
Штавише, да бих га потукао до ногу, мало касниie му лежерно добацих:
– Имате ли још нешто?
– Имам, господине – одговори Нафтали, церећи ce безобразно. – Хоћете ли кабаб с бахаратом, шашлик`с елфом, или можда режањ сехона или смиp-смupal
– У реду – тако ja њему – дајте ми помало од свега.
Поручио сам такву мешавину јер једноставно нисам упамтио ни једно од оних егзотичних имена. Очекивао сам да ће Нафтали да ми сервира меке сирупасте посластице, или прегусти компот, или неко слично ђубриво. Он, међутим, уђе у преградак у углу, па прво исфашира шницлу меког црвеног меса, a онда га посу бибером, уљем, поленом, сумпорном киселином из једне зелене епрувете...
Две недеље касније, лекари су ми дозволили дa устанем из кревета и вратим ce послу. Мало су ми ce тресла слабачка колена, али иначе сам ce осећао прилично добро, јер ми ce успомена на онај банкет изгубила у дугој коми. Међутим, ту ce опет умеша судбина.
Идем ja тако на посао, a Нафтали изађе на трен из своје тровачнице и зацерека ми ce у брк. Сад, ja сам вам мало препоносан тип, a и помало преке нарави. Уђем право код њега, погледам га директно у очи и кажем:
– Нешто сласно и папрено, хабиби.{21}
– Одмах! – скочи Нафтали. – Данас баш имам прворазредну кибу с камоном, и хаши-хаши.
Наручих дуплу порцију нечега што испаде археолошки налаз у коме су сви познати зачини од фалафела до прженог лука, плус напрстак динстаног смирковог праха. Све то смажем a онда гласно затражим слатко.
– Суарси с миш-мишом или баклаву са сум-сумом?
Поједох обоје. Два дана касније нисам осећао уопште више ништа. Ha крају недеље сам ce као неки месечар опет створио пред насмешеним Нафталијем. Ни сам не знам зашто. Мораћу ипак да ce консултујем с неким добрим психијатром.
– A шта бисте данас желели, господине? – тако мени Нафтали, a с лица не скида онај свој презир према слабићу Европљанину.
Такву подлост нисам могао да му опростим. Зар да од мене прави будалу? Зар не зна да немам појма како ce зову та његова настрана јела?
He знајући како да поступим, импровизујем:
– Дајте ми кимсу. И парче сбагхија с куб-кубоном.
Шта мислите шта ce десило?
Нафтали љубазно рече:
– Одмах, господине – и донесе ми сецкану овчетину с пиреом од беле репе.
Дошло ми je да паднем у несвест. „Шта ли je сад ово?“ помислио сам.
– Хеј! – заурлах на Нафталија. – A где ми je куб-кубон!
И сад дрхтим кад ce тога сетим: Нафтали скочи и донесе ми куб-кубон у кутијици.
– Знате шта? – окренух ce Нафталију кад сам смазао јело. – Дајте ми чашу ваго-ђоре{22}, али да ми буде као лед ледена!
Сручим вагу-ђоре и полако ми сину истина. Бургул, бахарат, шашлик, вус-вус, мехси, пехси, све je то само велика превара како би ce импресионирали глупи Ашкенази{23}. To je дакле тајна оног осмеха Мона Лизе!
Отада ce више не бојим оријенталне кухиње. Штавише, могло би да ce каже да je обрнуто. Јутроc сам чак натерао Нафталија да ce зацрвени и покуњи кад ми je донео тањир печеног мао-мао. – Зар je то мао-мао? – подвикнуо сам му подругљиво. – A где je кафка{24}?
Нисам ни пипнуо мао-мао док ми Нафтали, сав дрхтећи, није донео и кафку. Имао je добар укус. Читаоцу топло препоручујем да првом приликом оде у неки оријентални ресторан и поручи печени мао-мао с капљицом кафке, a може и саројана. Верујте ми!


Варијација на тему желуца

Како рекох, мој тврдоглави мађарски желудац, стално ме уваљује у неке невоље. Због њега ме умало не линчоваше у Америци.
To je било у једној кафетерији. Напредовао сам са својим послужавником дуж линије и дошао до натписа „Ледени чај“. Рекох конобарици за шанком:
– Шољу хладног чаја, без леда.
– Да, господине – одврати конобарица и убаци ми пола туцета коцки леда у чај.
– Пазите – рекох ja. – Рекао сам „без леда“.
– Да ли сте хтели ледени чај, пријатељу?
– Ja хоћу хладни чај.
Женска je почела да трепће очима као семафор који je изгубио контролу, a онда je, донекле сметена, убацила још две-три коцке у мој чај.
– Ето вам га на! Следећи!
– Обрнуто, цуро! Ja хоћу без леда.
– Лед ce не плаћа. Следећи!
– Али мене боли желудац од леда. Зашто ми не бисте дали шољу чаја и квит, a не да бацате лед у њега?
– Шта? Како? – зафрфља женска. – Ja вас не разумем, пријатељу.
Они коју су иза мене чекали у реду почели су да гунђају на рачун странаца идиота који људима траће драгоцено време које je ипак новац. Схватио сам на кога ce циља, али je у мени симултано устао мој фамозни источњачки понос.
– Ja га ипак хоћу без леда.
Сматрајући да то већ прелази делокруг њене надлежности, конобарица je позвала шефа, неког рмпалију с цигаром у зубима.
– Овај овде тражи ледени чај без леда – пожали му ce конобарица. – Ко je икад чуо за такве перверзије?
– Драги мој господине – шеф ће мени – наш ледени чај пије месечно 1.930.000 гостију и досад ce још нико није пожалио.
– У то сам сигуран – одвратих. – Али ja не подносим преледено пиће. Зато сам и тражио чај без леда.
– Али сви га пију с ледом!
– Ja га не пијем.
Шеф ме погледа и намршти ce.
– Како то мислите, ви га не пијете? Оно што je добро за више од двеста милиона Американаца, вама није добро, je ли?
– Од леда ме боли желудац.
Шеф ce још дубље намршти, трудећи ce да то некако укапира, али му je мој захтев ипак био бесмислен.
– Овај локал ради већ четрдесет и три године – обавести ме – и до сада смо послужили двадесет три милиона људи.
– Али ja га не желим с ледом!
Дотле су ме огорчени гости већ били опколили и завртали рукаве за линч. Шеф je схватио да je дошао час кад je ред да плане.
– A ja ти кажем да ћеш ми у Америци пити ледени чај! – загрме. – Код нас ce још није задесио такав окорели перверзњак!
– Ja сам само хтео...
– Куш, знам ja такве! Вама овде ништа не ваља. A одакле си?
– Ко, je л` ja? – упитах. – Из Египта.
– To сам и мислио – процеди шеф.
Онда сам морао да кидам да бих спасио живу главу од разбеснеле гомиле која ми je била за пeтама. Али, то je био само почетак. Где год бих ce појавио, америчко јавно мнење полако ce окретало против Арапа. Па неко je морао ту нешто да предузме, зар није тако?

Морам да напоменем да у нашој земљи постоju и све je већи онај сегмент популације који не само да не муче такви проблеми као што je aклиматизација желуца, него и не зна за њих. To су они који су овде рођени, сабре, Генерације у успону. У Америци ce млaди разликују од старих само по томе што су виши и гаје дyбљe поштовање према формули 1. У Израелу ce очеви и синови разликују као небо и земља. He сећам ce кад je то било, делегација наших студената сабра учествовала je на конгресу cтудената у Прагу. У складу с тренутном окуком у кривудавој партијској линији, Чеси су тада били антисемити, и тако je групица преревносних младих за ручком провоцирала дечаке сабре који су спокојно јели. ,,Јевреји!“ шиштали су им. „Јевреји!“ Изгледало je да je неизбежна општа макљажа, али ce ништа не догоди. Сабре наставише да једу не трепнувши оком. Kaд je ручак завршен, неко упита нашу делегациjy: ,,3ар ниcтe чули како вам добацују `Jeвpeju`?“ Сабре ce љубазно насмешише и рекоше: „Како не бисмо чули. Па ми и јесмо Јевреји.“ Другим речима, уопште нису знали да je „Јевреј“ некада била погрбна реч.
По изгледy, млади сабра je пука инкарнација нацистичког расног идеала, само што je још виши и још жуће косе. Буцмасти јеврејски очеви гледаjy донеклe са страхопоштовањем у своје синове медвеђег раста. Док су у Европи очеви сањали о јеврејској дpжaвu, у Израелу синови сањају о путу у Европу. Док су побожни дедови обуздавали своје зле нагоне – унуци им обуздавају Арапе. С тим унуцима није лако изаћи на крај.
Јигал и инквизиција

Седели су крај мене на клупи на Ротшилдовом булевару, сваки од њих задубљен у своје штиво. Старији господин с наочарима које су му склизнуле до врха носа, који je мрмљајући читао неке новине на јидишу, и малишан од непуних десет година, очигледно сабра, који je у рукама држао неки језиви трилер.
Дечак ce одједном окрену старом господину.
– Деда – рече – шта je то „инквизиција“?
Деда одмереним покретом пресави новине и гурну наочаре на своје место.
– Пре више стотина година – отпоче с нескривеним усхићењем – у мрачном средњем веку, нашим прецима je судбина била заиста горка, мој Јигал. Терали су их у гета с високим зидовима, a сваки нејевреј могао je да их удара, пљује по њима и да их понижава колико год га је воља. Да, да. Црквени порезници су им отимали и последњи тешко зарађен новчић, ако би им уопште остао пошто би платили царски порез. Наше мудраце су живе спаљивали, наше синове продавали у робље, a наше жене...
– Добро – прекину га Јигал – то знам, али те питам, деда, шта je то „инквизиција“?
– Јигал, не буди дрзак! Одмах ћу ти рећи. Инквизиција није била друго него паклени план обрачунавања с онима који не верују у хришћанску догму. Наравно, жртве су joj биле готово искључиво Јевреји...
– Зашто „наравно“? Зашто?
– Буди миран! Хоћеш ли да ме саслушаш до краја? – распали ce стари господин. – У мучионицама инквизиције калуђери у црвеним капуљачама черечили су своје жртве, нашим мученицима чупали нокте ужареним кљештима, вешали их зa ноге над тихом ватром, ломили им кости на растезачу...
– Добро – опет га прекину Јигал – прескочи то и причај кад су наши дигли устанак!
– Који устанак?
– Какво питање! Па устанак Јевреја против калуђера!
– He прекидај ме, Јигал! Наши дедови су били богобојажљиви и кротки Јевреји који ce не буне против воље Божје.
– Шта? Зар je Бог хтео... то... инквизицију...?
– Стиди ce, Јигал! Како ce усуђујеш тако да причаш! Знај да су наши преци били хероји који ce нису дали сломити ни под најригорознијим мукама! Вера им ce ни трена није поколебала, пружили су доказе дотле невиђене унутрашње храбрости...
– Одлично! Значи да су на крају ипак ударили по тим калуђерима, je ли тако?
– Јигал! – наљути ce стари господин. – Ha шта ти говорим? Наши преци, почивали у миру, претрпели су и најјезивије муке од својих крвника, али су и својим последњим дахом хвалили Бога што их штити од њихових непријатеља. „Па да ми je и долином смрти проћи“ – цитира стари господин из Псалама – „зла ce не бојим јер си ти са мном.“
– To ми није јасно – рече Јигал, мислећи на цитат. – Како су могли да певају да je с њима све у реду, a калуђери их спаљују? Е, да су калуђери певали...
– Балавче, тебе оправдава само што не знаш шта говориш. Вера наших предака у Бога дубоко je деловала чак и на крвнике, па су они у смртном страху били присиљени да убијају све више и више невиних жртава.
– Добро, деда – опет ће Јигал – али сад ми причај о устанку.
– Хоћеш ли да ћутиш, да или не?!
– Ma само мали устанак!
– Куш, шегец!{25} Зар да обешчастиш успомену на наше претке? Да ce они нису одупрли него да су подлегли страхотама инквизиције, ти данас не би био Јеврејин.
– To није истина – глатко одбије Јигал такву теорију. – Опет бих био јеврејски дечак јер сам рођен овде, у Израелу.
– Ти си поган, ето шта си ти! He знаш да цениш хероизам својих предака!
– Глупост! – викну Јигал, дубоко увређен. – Зар хоћеш да ти верујем како je Божја воља да ме калуђери кољу? Извини, деда, али ти твоји преци мора да су били неке страшне зентаре.
И тада нас Јигал напусти.
– Зентаре! Каквим ce речником данас служе! – гневно ће стари господин, па ce окрете мени: – Да ли сте икад видели овакво скандалозно понашање, господине? A за такве смо створили ову државу! Зар нису страшни?
– И те како су страшни, благо нама с њима!

Израелци су пресрећни што деца не личе на њиx, па је просто невероватно колико их мрзе и тетоше. Уђе ли неко у пун аутобус с дететом од пет кила, одмах ће му уступити место, али му га нико неће уступити ако на леђима носи врећу од педесет кила. He бих желео да тврдим да су cвa израелска деца генији. Само 85 до 90 посто њих. Што ce осталих 10 дo 15 посто тиче, међу њима ћете наћи задовољавајући број полуидиота. He условних полуидиота – код нас нема реформе школства – него оних рођених. Kao што je на пример, Ахимаз.
Aхимаз

Имајући на уму да ce ближе хладни зимски дани, ушао сам у продавницу на Мограби скверу и од власника, господина Лихта, затражио шимике од антилопа с гуменим ђоном, марке „роби“, какве су у моди у Америци, бог би га знао зашто.
– Одмах – рече господин Лихт и поче да преврће по својим полицама. Али, убрзо je установио да има и ципела од антилопа, и ципела с гуменим ђоном, и америчких шимика, али баш те „роби“ на којима су здружена сва три елемента – нема. Био сам страшно разочаран и ваљда ми ce на лицу видео сав мој јад, јер je господин Лихт пожурио да ме утеши: нема проблема, ево, одмах шаље момка у своју другу продавницу, преко пута поште, за који минут добићу оно што тражим. Благо уздигнувши леву обрву, позва момка и рече му овако:
– Слушај, Ахимаз, иди у нашу продавницу преко пута поште и реци им да ти дају „роби“ шимике, америчке, антилоп, гумени ђон, број четрдесет два. Да ли си разумео?
Момак je био неки омладинац из Јемена у нежном узрасту од четрнаест година, с хронично ретардираним коефицијентом интелигенције, коме си по очима могао да видиш да у глави нема не само задњих него ни примарних мисли.
– Јесам – одговори Ахимаз некако магловито.
– A зашто?
– Овом младом тупану не верујем – рече господин Лихт. – Код мене je тек око недељу дана. Биће боље да му дамо ваше ципеле, да нам не донесе погрешан број.
Изуо сам ципеле и пружио их господину Лихту, који их je стрпао у једну кутију и дао их момку.
– Упамти: „роби“ шимике, америчке, антилоп, гумени ђон, број четрдесет два. Трком!
– Господине Лихт – промуца Ахимаз – не знам куда да идем, господин Лихт.
– He знаш где je пошта?
– To знам.
– Па шта онда чекаш? Трком, хитно je!
Да будем кратак: седео сам у чарапама код господина Лихта два сата и двадесет минута, a Ахимаза нема па нема. За све то време разговарао сам с господином Лихтом и нервоза нам je расла у скоковима, иако смо je свим силама сузбијали. Исцрпли смо све теме, од коегзистенције до правилне употребе кашика за обување ципела, па смо очајнички тражили нешто ново. Уто ce одједном отворише врата и ето Ахимаза, хвата ваздух, a руке му празне.
– Па! – скочи на њега господин Лихт. – A где су ципеле?
– Отишле – одврати момак. – Авионском поштом.
После пола дана истраге успели смо да утврлимо редослед догађаја.
Дакле, прилично сметени Ахимаз отрчао je – како му je то усмено наредио господин Лихт – право до главне поште где je стао у ред пред шалтер 4, јер je тамо био највећи ред. Напредовао je врло споро јер je то био шалтер за препоручене пошиљке, a како je неки трбоња из неког министарства дошао са хиљаду и двеста службених писама, можете да замислите како je ишло. Коначно je момак дошао на ред.
Гурнуо je кутију с мојим ципелама службенику под нос и рекао:
– Роби шимике Америка број четрдесет два.
– Шалтер 8 – одвратио je службеник. – Даље, молим.
Ахимаз je стао у ред испред шалтера 8 и тако дошао до ваге на којој ce мере пакети. Гурнуо je кутију и рекао:
– Роби шимике Америка број четрдесет два.
Службеник je измерио кутију.
– Ово не може да иде као писмо – рекао je. – Мора као пакет.
– Није важно – одговорио je Ахимаз и трепнуо очима. – Тако хоће господин Лихт.
– Добро, младићу мој – службеник je слегнуо раменима. – Али биће скупо. Где иде?
– Роби шимике Америка број четрдесет два.
Службеник je погледао тарифну табелу.
– Авионом je то три фунте и десет. Препоручено?
– Зашто препоручено?
– Да ли je важно?
– Јако важно!
– Значи, још педесет осам парa. A имаш ли толико, младићу?
– Мислим да имам.
Сад je тек службеник открио да на пакету нема адресе ни примаоца ни пошиљаоца.
– Па шта je ово? – фркнуо je. – Зар не знаш да пишеш?
– He баш најбоље – одговорио je Ахимаз црвенећи до ушију. – Нас у кући осморо, само најстарији брат научио да чита у кибуцу.
– Дивна породица – прогунђао je љутито службеник, али je онда преовладало његово добро јеврејско срце па je зграбио хемијску оловку и упитао:
– Koja je адреса?
– Роби Шимика, САД – написао je службеник на кутији и онда нервозно упитао:
– A који град, која улица?
– Господин Лихт je рекао тамо где je пошта.
– To није довољно.
– Роби шимике Америка број четрдесет два – поновио je Ахимаз. – Господин Лихт није рекао ништа више.
– Побогу, шта човек овде мора да трпи – прогунђао je службеник и, прожет сигурношћу стеченом искуством, написао je на кутији: Поштански фах 42, Бруклин, Њујорк.{26}
– Ко je пошилалац?
– Господин Лихт.
– Где он станује?
– To не знам. Има продавницу у Аленби роуду.

* * *

Кад сам пре неколико дана пролазио поред његове продавнице, господин Лихт ме je позвао код себе и показао ми писмо које je примио од рабина Шимике који живи у Јужној Каролини (очигледно je да je адреса била погрешна). Рабин Шимика ce захваљује на лепом поклону и каже како га je дубоко дирнуо тај доказ бриге Израелаца за своју браћу у Америци. Само напомиње да су му обично драже нове ципеле јер по правилу дуже трају.


Ha израелским телефонским централама по правилу pади млада, витка сабра фаталног ока и са три руке. Носи смеђе џемпере, a ујутро кашље и мрзи читав свет. Ситуација je пре подне несношљива и место ce изроди у насиље. Сваки покушај посредовања унапред je осуђен на пропаст. У бучној звоњави током летњих месеци можемо ce сматрати срећним ако некако очувамо прекид ватре.
Врућа линија

Борба дивова уопштено почиње чим окренеш број a израелска телефонистикиња с оне стране барикаде диже слушалицу и каже:
To јест, ништа не каже, само диже. Из ње зрачи мук, језив мук који ти парa уши. У најбољем случају, чућеш као издалека, у позадини, глас Гринспана који моли транспортно предузеће да идући пут, побогу, пошаље рачун на његову нову адресу, a не као у петак...
– Хало! – дереш ce у слушалицу. – Хало!
Израелска телефонисткиња слуша како надвикујеш Гриспана, али те за сада држи на леду. Потајно ce нада да зовеш из јавне говорнице, јер у том случају не можеш да напустиш апарат. Ако си код куће, онда си покретан: можеш да пушташ да ce мук измучи, можеш да одеш у кухињу и да направиш сендвич, па да отвориш флашу пива и да ce вратиш до телефона.
– Хало – кажеш жваћући народни хлеб – хало!
Понекад ce догоди и да добијеш одговор.
Уосталом, елементарна мржња израелске телефонисткиње није усмерена на тебе лично, него на читав свет који ce служи свакаквим подвалама и триковима само да добије везу. Борба добија лични карактер тек кад ce она одазове:
– Овде 729-556, добро јутро!
Назив и адресу никад не спомиње, јер je то најстрожа тајна позната само неколицини одабраника. Да, назив можеш да добијеш, али не преко телефона. Тако засад имаш само број и – готово.
– Хало – кажеш – могу ли да добијем господина Зерковица?
– Koгa?
Погледаш у папирић који држиш у руци. Нема грешке, то je тај број, све je у реду.
– Зер-ко-ви-ца.
– Да, господине.
Чујеш мали милион крцкања и пуцкетања од утикача што ce мећу и воде и контакт je успостављен. И ништа. Свет тишине враћа ce у свој својој величанствености. Зерковица можда мало и има, a можда мало и нема. Никад ce не зна. Само ће време показати. Чучнеш крај апарата и мумлаш корачнице. Тако ce осећају астронаути с оне стране Месеца, комплетно одсечени од људског рода.
– Хало! – вичеш с времена на време. – Хало!
Онда зглобом прста куцкаш по слушалици, па дуваш у њу не би ли joj удахнуо мало живота. Прође петнаестак минута, видиш колико je сати, па спушташ слушалицу и прекидаш везу с неспојивим. A са Зерковицем мораш да разговараш (у ствари треба ти само број телефона његовог шурака), па ce враћаш у бој и новим снагама вртиш број. Овог пута линија одмах реагује:
– Добро, нека Нафтали однесе пакет после четири – говори израелска телефонисткиња. – Ja сигурно нећу сваког дана да вучем неке глупости на аутобуску станицу, извините, хало 729-556, добро јутро!
Скидаш паучину с мозга. Кад сам то питао телефонисткињу да ми негде однесе неки пакет? To ваљда мора да обави Нафтали, зар не? Нека те глупости Нафтали носи у четири сата, ма може и у пола пет, баш ме брига.
– Хало – кажеш – тражио сам Зерковица.
– Koгa?
– Зер-ко-ви-ца?
– A ко га тражи?
Е, сад oна то мора да зна. Пре си joj ce некако још провукао кроз сито, али овог пута je нешто у твом гласу пробудило њено урођено неповерење. Рампа ce спустила, почео je обред идентификације. Пажљиво размишљаш шта да joj кажеш: овде др Шај-Шенберг, из Електре д. д., Зерковиц ce неће сетити, али ми смо заједно ишли у јавну школу...
Ha крају кратко кажеш:
– Амнон.{27}
И Амнон ce увек пробије. Амнон je убојит. Израелска телефонисткиња одмах ce опусти, опет ти наде оживе од силног крцкања у линији, и за коју секунду урониш у гробну тишину. Сад више не губиш драгоцено време у дешифровању значења оне убитачне паузе, него узмеш књигу Ханибал – човек који je кренуо на Рим и с легендарним ратником прелазиш снегом затрпане Алпе. Боже, што je то био фантастичан подухват, превести целу колону промрзлих слонова преко високих планина, па низ реке, усред олуја и громова.
Пред самим дверима „царског града“ станеш, у јаловој нади да ћеш можда пре доћи до Зерковица.
– Хало – вичеш у слушалицу – хало!
Далеко, далеко, можда преко бескрајног океана, у срцу Њујорк Ситија, неко цвркуће на јидишy. Неко коме ce израелска телефонисткиња смиловала. A ти си изгубљен случај, надрљао си горе него Нафтали, и превише ce горчине нагомилало у задњих неколико минута. Само да можеш да ce с том Шулом нађеш очи у очи напољу, ван радног времена, можда би с њом и нашао заједнички језик, евентуално би joj ce удварао, није важно ако je равна као даска, било би перспективе за брак, децу, алиментацију. Али овако како ствари стоје, с линијом у пат-позицији, немате ни садашњост ни будућност. Она je на телефонској централи, a ти си обичан позивач – мачка и миш. Није да си наоштрен на њу, то никако; штавише, поштујеш Шулу, пред њеном моћи осећаш ce као мртав, само што између вас нема комуникације. Да би покушао опет да успоставиш однос, најбоље ти je да спустиш слушалицу, прогунђаш нешто, па да опет окренеш број за одлучујућу рунду.
– Госпођице – кажеш оштро – зашто ме пуштате да чекам пола сата без везе?
– A ко сте ви?
– Амнон. Питао сам вас пре четрдесет пет минута за Зерковица...
– Њега нема, господине!
– Па зашто ми не кажете?
– Видите да вам кажем!
– Кад ће ce вратити?
– He знам.
– A где je отишао?
– He знам.
– Да ли уопште ради тамо?
– He знам.
– Могу ли да оставим поруку за њега?
И ту ce она стручним трзајем руке опрашта од тебе и готов посао. Ha сву срећу. Јер у тим критичним моментима у мени тако кува да ми je само једно јасно: потраје ли овај разговор још минут, скочићу у слушалицу, отпузаћу жицама право до централе и бацићу ce на Шулу режећи као звер. To би била борба на живот или смрт. Шула би ми маникираним ноктима скинула кожу с лица a ja бих joj очњацима тражио вратну жилу. To ће ce и догодити једног дана. Само je питање времена. Политичка решења нису више могућа.


Израелски радио није ни по чему изузетан, осим по томе што су средства од којих живи толико танка да само што не скапа. Ако добро памтим, у свету постоје две врсте радио-станица: државне које финансира држава, и приватне које живе од реклама. Mu имамо само државну која од државе не прима ни пребијене паре. A с обзиром да су само птице расположене да певају бесплатно – да будем конкретнији, мушке птице – то наш радио мора инвентивношћу да надокнади мањак средстава.
Мистерија Кол Израела

Ономад сам био заиста пријатно изненађен. Добио сам писмо којим ме Кол Израел{28} моли да учествујем у програму „Панта реи“. Наравно, био сам поласкан том изузетном чашћу, па сам отишао у студио Кол Израела, до господина Нудинија, уредника програма. Убрзо смо забраздили у врло жив разговор. Господин Нудини ми je рекао да има одличну основну идеју за мој прилог, то јест, да ja напишем нешто на високом литерарном нивоу али с емотивним набојем, нешто озбиљно али забавно и смешно, с тим да не дирам у вредности хебрејског језика и културе, a да то буде здрав и искричав хумор, наравно у границама доброг укуса и моралних норми. To je у основним цртама била његова идеја.
У том духу наставили смо разговор отприлике три и по сата, не залазећи у детаље јер je господин Нудини истакао како жели да ми да пуну слободу у реализацији идеје. Ha крају смо ce договорили да ћу му донети двочасовни рукопис за три недеље. Већ смо ce руковали, пуни узајамне братске љубави, кад ми паде на памет да не би било лоше да искористим ту срдачну атмосферу за рашчишћавање одређених финансијских питања. Стога сам одвукао господина Нудинија у страну и упитао га колико Кол Израел плаћа за посао такве врсте.
Господин Нудини пребледе као крпа, заљуља ce и рече:
– He брините, око тога неће бити проблема.
– У реду – рекох – па ипак...
– Бићете задовољни.
– Шта то значи?
– Према уобичајеној тарифи.
У таквим случајевима, обично прекидам испитивање, јер тачно je да уз злато и дијаманте обожавам чисту лову, али ce у најскривенијој дубини душе ипак стидим што сам такав материјалиста у доба кад други самопрегорно свашта изводе. Но, у духу ми ce изнебуха нацртао онај мацан са прст дебелим обрвама што ме je испсовао на пасја кола јер му нисам платио радио-претплату, и то ми даде снагу да поставим судбоносно питање.
– Колико?
Уредник ce тресао као да има Паркинсонову болест, a очи су му панично колутале на све стране.
– Па, за сат емисије плаћамо писцима по тридесет пет парa – шапну. – Али, с друге стране, неколико пута спомињемо пишчево име, a зна ce да je такав публицитет најважнији.
Брзо сам сконтао у глави. Да напишем такав двочасовни програм, требаће ми две до три недеље, a на крају би још могли и да га одбију. И то за тридесет пет парa по сату! Боље бих прошао да просим! Шта je уопште тридесет пет парa? Па онда, од тога ми на порез одмах иде двадесет пет парa. Рекао сам господину Нудинију да je десет парa нешто заиста мало, бар мени који сам навикао па високи животни стандард. Шта могу да добијем за десет парa? Колико капи бензина? Уредник ce сложио да свота није баш баснословна, поготово у поређењу с Европом где ce такав рад масно плаћа. Али да морам да разумем да му буџет не дозвољава прекорачење лимита од тридесет пет парa. Штавише, за програм „Панта реи“ предвиђено je двадесет пет парa, али ће ми он преосталих петнаест парa исплатити разноразним рачуноводственим манипулацијама о којима боље да не говоримо.
– Извините – планух – али како je могуће кад нас све шишате скупом радио-претплатом?
– Ми од ње не видимо ни паре – објасни ми господин Нудини. – Њу држава узима за надокнаду својих трошкова. Пазите, ево, ми ћемо ваше име, као аутора, да споменемо четири пута... Уосталом, најважнији вам je публицитет.
Одлучно сам одбио такво гледиште, на шта ce он срушио у фотељу и самртничким гласом упитао колико сам у својој крајњој лаковерности очекивао да ћу да исцедим из њега.
– Па – рекох – рачунао сам на пет фунти.
Ипак сам успео да уредника оживим за свега неколико минута. Срце je опет почело да му куца, али je још пуних петнаест минута тешко роптао.
– Пет фунти! – понављао je машући главом. – Пет фунти за рукопис! Драги мој господине, такве паре не можемо да дамо ни нобеловцу! Смешно! Пет фунти! Ко има толико новца у земљи? He, драги мој господине, могу само да вам обећам да ћемо име да вам споменемо пет пута.
– He! Пет фунти!
– У реду, тридесет осам парa – уздахну господин Нудини. – Имам код куће један стари џемпер, продаћу га...
– Добро, нека буде четири и по фунте.
– Тридесет девет парa.
– Четири фунте.
– Четрдесет парa.
– Три и по фунте.
– Четрдесет и једну пару.
Тада сам устао и рекао да ми je жао, али да сам ja човек од принципа. Осећао сам да би ме соп gusto попио у капи воде.
– Чекајте мало – рече узимајући телефонску слушалицу – да питам Маторог. Хало, овде „Панта“. Видите, господине, овде je код мене онај писац о коме сам вам причао, и замислите, тражи ни мање ни више него... него... две и по... Молим? Слажете ce? Добро, ако je тако, онда у реду. He, станите! He две и по паре, него две и по фунте! Фунте! He, фунте! Ф-у-н-т-е! Наравно да постоје! – Ту господин Нудини поклопи дланом слушалицу и шапну: – Матори каже да такав новац не постоји и да je парa једино легално средство плаћања. – Онда ће опет у слушалицу: – Хало! Сигуран сам сто посто да такав новац постоји. Да, видео сам га, правоугаон je и у боји... фунта има сто парa! Да, већ je одавно у промету... Да ce шали? He, кунем вам ce, озбиљно тражи две и по фунте, што ће рећи двеста педесет парa... Ma не, не, није први април, деце ми моје... Хало! Хало!
Обливен хладним знојем, уредник спусти слушалицу.
– Видите шта сте ми направили? Сад Матори мисли да од њега правим будалу. Верујте ми, немамо другог излаза него да вам име споменемо пет пута.
– Две и по фунте – понових непопустљиво. – Морам да храним троје уста.
Све шкрипећи зубима, одмарширали смо у суседну собу где je мој уредник почео да ce договара са неким својим колегом.
– Пази овако, Јоскеле – рече му. – Ако у идућем програму смањиш оркестар на пола, уштедећеш око фунту и по за путне трошкове. Ако ми то позајмиш, ja ћу одмах да шутнем једног најављивача и да тако уштедим педесет пет парa за месец дана. To би укупно било две фунте и пет парa. Од прошлогодишњег повећања просека морам да добијем још десет парa. Остало ћу да покријем из овогодишњег буџета, с тим што нећу отићи на одмор него ћу да радим прековремено, a најављивач ће да ми преузме све улоге у адаптацији Јадника.
После пола сата натезања, успели су да ce договоре, с тим да господин Нудини да у залог свој сат.
– Дакле, и то смо обавили – рече на крају, не кријући свој најдубљи презир. – Добићете те своје две и по фунте, господине. Али, кумим вас Богом, немојте никоме да кажете... разумете ме...
– Без бриге, бићу нем као риба. A када ћу добити новац?
– У току године, надам ce.
Извинио сам ce због своје агресивности и покушао сам да ce оправдам описујући своје финансијске потешкоће, али то очигледно није деловало на Нудинија, па сам у његовим очима остао подли и безобразни уцењивач. Ишуњао сам ce из његове канцеларије и сударио ce са тројицом стручњака из државне администрације, који су ту већ три месеца узалуд покушавали да открију разлоге слабог квалитета програма Кол Израела. Управо су проверавали акустичност студија, али ce још нису приближили решењу загонетке. Да, има таквих појава које ce једноставно не могу објаснити.

„Ko ce последњи смеје, најслађе ce смеје“, каже добро позната пословица алудирајући на идиоте који схвате у чему je виц тек два сата пошто га чују. За свет осуђен на стално paтовање, та глупа пословица je у сваком случају осмислена, јер ce једноставно нико не смеје последњи. Једна страна направи нову ракету, шест месеци касније супарник већ има антиракетну ракету, на шта онај први брзо створи антиантиракетну ракету, и тако даље, до пропасти. Што ce нас тиче, ми усавршавамо технику бесконачног ратовања мирољубивим средствима: порезом на приход.
Рупа много, квака још више

Ономад je Зелман Вајнтрауб, чувени произвођач мацеса из Јерусалима, наручио од мене свечани говор који би он одверглао као одговор на топле честитке којима његови поштоваоци и радници желе да га изненаде на рођенданском слављу. За ту своју спонтану беседу Вајнтрауб ми je понудио ауторски хонорар од 230 фунти, који ће ми исплатити у три једнаке рате. Сувишно je и рећи колико сам био усхићен том маном. Но, кад сам мало сабрао два и два, видео сам да ми ce труд неће исплатити, јер морам својим колима двапут да путујем у Јерусалим, па ће бензин да ми прогута и више од остатка мог хонорара, кад ce одбију сви порези и доприноси.
– Мораш да ce снађеш на неки начин – рече ми слатка женица. – Питај Шпилбергера.
Шпилбергер je најбољи експерт за порезе у нашем граду, промућуран стручњак који зна сваку рупу у постојећим прописима, јер их je он и кројио кад je био шеф Истражног одсека Министарства финансија. Саслушао ме je намрштеног чела.
– Господине – рече кад сам завршио своје излагање – битно je питање да ли зарађујете више од сто десет фунти месечно?
– Ha жалост, зарађујем.
– Да ли којим случајем намеравате да одете из земље? Емигранти уживају неке привилегије.
– He, остајем.
– Онда сте у тешкој ситуацији – закључи стручњак. – Да ли бисте у Јерусалим ишли аутобусом?
– He бих. Мени je мука у аутобусу – објасних.
– Па седите до возача.
– У то не могу да ce поуздам. У последњем моменту појави ce нека трудница и одузме ми место.
Опет ce нађосмо два дана касније.
– Дакле, имате два могућа излаза – обавести ме стручњак. – Први je прилично једноставан: нека ваша жена купи неко предузеће у губицима и представља вашег литерарног агента.
– Одлично – рекох. – To ћемо лако наћи.
– Само тренутак – обузда ме Шпилбергер. – Ту вам je sine qua поп да ви лично немате никакве везe с предузећем, ни у каквом облику, с обзиром на то да вас заступа жена. Да ли ce можда разводите?
– Још не.
– Није важно, то ћемо некако да средимо. Предузеће ваше жене наплатиће целокупан ваш хонорар из Јерусалима, a на њега неће платити никакав порез јер та свота иде на смањење губитака.
– Перфектна идеја!
– Чекајте! Сад je новац на рачуну предузећа ваше жене па ce поставља питање: како га извући одатле? Јер, aкo вам жена једноставно подигне новац у предузећу као своју плату, онда мора на то да плати порез.
– Куку мени!
– И томе има лека. Овако: предузеће ваше жене отвори представништво на име вашег сина, и ваша жена уплати за вас животно осигурање на име тог ауторског хонорара који ћете добити од господина Вајнтрауба. Kao што знате, премије за животна осигурања изузете су од пореза.
– Да ли морам да умрем?
– To би било идеално, али није обавезно. Постоји једна посебна врста осигурања звана „живи леш“ којом ce полиса анулира после три године, уплаћени износ рефундира ce у готовини.
– Одлично!
– Али – настави стручњак – и ту постоји зачкољица: власт то може да третира као „фиктиван уговор“. Зато би било добро да корисник буде нека трећа страна, особа која правно нема никакве везе ни с вама ни с представништвом на име вашег сина. Да ли имате неког пријатеља од поверења?
– Немам.
– У том случају, стојим вам на располагању у улози те треће стране. Посебним уговором између нас двојице ja ћу себе да именујем овлашћеним лицем за премију осигурања, тако да морам да вам ставим на располагање износ осигурања који ће ми бити рефундиран по истеку трогодишњег уговорног рока.
– Ви сте геније!
– Полако! Ha то бисте морали да платите порез све до последње паре.
– Jao!
– Зато ћете тај износ да добијете од мене на име одштете за клевету.
– Како, молим?
– Од летос само на тај начин може да ce изврши уплата-исплата између две странке са сталним боравком. Према важећим прописима, бар у овом моменту, на одштете за клевету, досуђене правоснажном судском пресудом, не плаћа ce порез.
– A зашто?
– Зато што ce то сматра трошком.
– Генијално!
– Хвала. Пре непуна два месеца на тај начин сам пренео петсто фунти на једног клијента. Истина, зато сам морао двапут да га ошамарим, али у вашем случају биће довољна нека увреда. Ha пример, рећи ћу да имате мађарски нагласак.
– To није никаква увреда – одговорих. – Па, ja имам мађарски нагласак.
– Чекајте, можда ћете за три године да га изгубите.
– He могу да ce поуздам у чудо.
– И ту ће ce наћи нека рупа. Битно je то да ви мене тужите због увреде, a досуђена одштета мора да буде тачно у висини рефундираног осигурања које ће представништво вашег сина инкасирати a ja преузети као ваше овлашћено лице, a што ће бити износ ауторског хонорара који ће господин Вајнтрауб да уплати на ваш губиташки рачун предузећа ваше жене. Да ли ce слажете с том идејом?
– Мени ce чини да je у реду – прихватих. – Али, рекли сте да постоји још једна солуција?
– Да – потврди Шпилбергер. – Узмите паре, не дајте признаницу и затајите тај износ.
– A не! He желим никакве компликације.


Британско решење проблема пореза – тј. авантуристичка пљачка – постало je у последње време тако популарно у овој земљи да су наши најугледнији дневници отворили посебну колумну под насловом „Недељна пљачка“. To због тога јер су нам полиција и остале снаге безбедности још у фази шегртовања. Ваљда и не може одмах да ce стартује с високом кримиквалификацијом, зар не? Треба најпре проћи основну школу, или боље речено обданиште.
Ha висини cвoг задатка

После детаљне анализе последње, врло спретно изведене пљачке новчане пошиљке у колима старе израелске осигуравајуће агенције Ник & Картер, a која je пљачкашима донела чист приход од 330.000 фунти после одбитка пореза, човек мора без икакве сумње да призна да су тим нападом сви заинтересовани били сасвим оправдано затечени. Прво, од претходне пљачке истих кола агенције прошло je најмање десет дана, сем тога, тада ce радило о суми од само 33.000 фунти a превозила ce у сасвим другу банку. Према томе, нипошто није могло да ce предвиди да ће то да ce понови.
Даље, агенција Ник & Картер овог пута je ипак предузела ванредне мере опреза, па тај превоз новца није уопште најављен у локалним новинама. Штавише, сад то није обављено ни блиндираним колима зато да потенцијалним пљачкашима не би упало у очи. С тешког камиона који je превозио три тоне новчаница, уклонили су све ознаке агенције, чак су и упозорење на крову: „Пази! Новац!“ камуфлирали лепљивом траком. Зато нико и није могао да предвиди неке сметње нити нешто томе слично.
Додуше, отприлике два сата пре него што je возило с новцем кренуло, неко je телефоном назвао управу агенције Ник & Картер.
– Извините – упитао je глас. – Да ли ви данас превозите новац?
– Да – одговорио je дежурни службеник осигурања. – Возимо гa у поштанску штедионицу.
– A колико?
– Триста тридесет хиљада. A ко je то?
– Грешка.
С оне стране човек je спустио слушалицу, a дежурни службеник je тренутак касније све то заборавио верујући да ce радило о погрешном броју. Међутим, детективи сад повезују тајанствени позив са „човеком на трициклу“. To јест, док ce тих триста тридесет хиљада фунти укрцавало у камион, са стране je стајао жути трицикл и на њему je седео човек који je бележио утовар сваке врећице новца. Наиме, новац je био у врећицама да би могао лакше да ce претовари у други камион ако случајно дође до дефекта. Кад су све врећице укрцане, човек je узјахао трицикл па je некаквим сигналним заставицама махао мало-више према градском центру, али су мислили да je морнар. Тек много касније je, приликом реконструкције пљачке, некоме пало на памет да je то могао да буде и учесник пљачке.
Управо из тих разлога нико ce није осврнуо на ону тројицу који су ce још рано ујутро поставили око поштанске штедионице с аутоматима и каћушама кинеске производње. Људи су једноставно мислили да су то неки саботери, диверзанти или шта ти га ja знам. Ha лицу места није било ни једног полицајца, јер je агенција Ник & Картер затражила да ту не буде никог ко би самом својом појавом могао да упозори на предстојећи превоз новца. Појавио ce само један детектив у цивилном оделу, али je и он спадао у пљачкашку дружину.
У поштанској штедионици посао je текао нормално. Истина, сат после почетка радног времена један млади књиговођа приметио je неког незнанца како иде по згради и зарђалим клештима сече телефонске жице. Књиговођа je прво помислио да je то обичан пробисвет, или можда екстремиста, јер му je лице било покривено вуненом чарапом, али кад ce тип попео на сто и почео да кида осигураче алармног уређаја, књиговођа му je пришао и упитао га шта то ради.
– Ja сам из поште – одвратио je човек и књиговођи je одмах било све јасно. Тек после неког времена сетио ce да je пошта ту где он ради, па je отишао да о томе обавести Маторог, али je овај управо био на састанку са Шулцбаумом. У међувремену, било je још неких знакова по којима je могло да ce наслути да ce нешто кува, нарочито кад je човек са чарапом на глави извукао пиштољ и наредио свима да легну на под. Сви су га послушали, осим старог благајника који није изгубио присуство духа, него je полако стопалом трагао за тајним алармним дугметом испод стола. Ha жалост, дугме je стварно било тајно па није могао да га нађе. Онда je и он легао на под и чекао. Неки клијенти, који су накнадно ушли, зачудили су ce што сви службеници леже на поду, али су углавном помислили да ce то снима телевизијска серија, па су и они легли надајући ce да ће и себе видети у том кадру.
Дотле су напољу пљачкаши празнили камион. Двојица наоружаних чувара агенције Ник & Картер у ствари су били немоћни, јер су имали само пољске хаубице, изнутра уперене у задња врата камиона, а пљачкаши су им упали с бока. Један стражар покушао je да превари бандите вичући им: „Отворите врата па ћете да видите свог бога“, али га они нису послушали него су са стране извукли готовину од триста тридесет хиљада фунти. Други стражар, искусан човек, вратио je тој багри мило за драго псујући joj шапатом све по списку на румунском.
Спомена je вредан и таксиста који je стајао ту близу док ce обављао трансфер новца. Учинило му ce да ce ту нешто мути па je отишао до јавне говорнице и почео да окреће 92 да назове полицију. Вртео je тако око петнаест минута, a дотле су криминалци обавили посао па су му, пролазећи поред говорнице довикнули: „Променили су број. Окрени 1-0-0!“
Таксисти je, међутим, понестало жетона, a ни у пошти их није било већ пет дана, па je човек кренуо таксијем на аутобуску станицу да купи жетоне, али je у журби улетео у једносмерну улицу с погрешне стране па су га саобраћајци шчепали, одрапили му дебелу казну и одвели у болницу на анализу крви. После, кад су изашле новине с илустрованим извештајем о пљачки, полиција je упутила кола, али пандури нису могли да нађу улицу због збрке у саобраћајним знацима, па су ce тако залетели до Јафе и тамо поставили блок – то јест, сакрили ce иза кривине и чекали да банда наиђе и прописно стане на семафору испред аутобуске станице. Али пљачкаши су нањушили замку и нису ce појавили.
Управа агенције Ник & Картер објавила je да пљачкаши ипак нису тако паметни како су мислили, јер су заборавили да узму у обзир инфлацију. Такође je објавила да ће им стражари убудуће бити опремљени сузавцем како би ce што лакше расплакали. Прича ce и о инсталирању кace од непробојног челика, за одлагање новца, што je револуционарни изум неког младог израелског инжењера.
Грађанству ce упућује љубазна молба да помогне снагама безбедности. Ко год уочи неке незнанце са чарапама на глави како плаћају готовином из врећица с натписом Националне банке Израела, нека одмах назове полицију на број 92.

У технократској стварности наших дана, кад компликоване справе и супермодерни компјутери могу да производе све што може да ce замисли под капом небеском a да људска рука и не такне масовни производ, у нашој земљи остала je шачица правих мајстора који настављају поносну традицију из минулих векова. Мало-помало, чак и ти последњи диносаури нестају из наших живота, a што je најжалосније, њихов одлазак ce не може поспешити. Тугујеш ли ти, поштовани читаоче, што нема диносаура? Ja – не!
Последњи из племена занатлија

Једно вече прошле недеље, баш када сам ce спремао да изађем, жена ме погледа, па рече:
– Зашто немаш актовку да у њој носиш папире као сваки поштен човек?
– Богати, да знаш да си у праву, жено – на то ћу ja. – За мој статус човека од пера, то je оно што ми треба.
– Иди купи себи нешто посебно – одреди жена.
Отишао сам до ташнера на углу и објаснио му да желим специјалну кожну актовку, нешто што импонује, црно a мат, са много преграда, са бронзаном бравицом, и све у том тону. Ташнер je био неки човечуљак који je говорио само јидиш. a смисао за укус био му je врло ограничен.
– Актовка je актовка, није драгуљ – казао je. – Могу да вам дам само оно што имам, господине мој. Врло чврсту актовку за двадесет пет фунти. Ако хоћете да вам буде накинђурена, онда потражите мајстора који још има стрпљења да слуша муштерију.
Био сам дубоко увређен. Тачно, стало ми je до прворазредне израде, али да ми неко каже да хоћу нешто накинђурено? Тешко јеврејској привреди ако га овакви представљају. Оставио сам ташнера с његовим левантинским схватањима и потражио уметника у кожи који je занат изучио у неком цивилизованом делу Европе. После недељу дана сумануте потраге успео сам да откријем Зигмунда Васерперла, чувеног креатора отмене кожне галантерије.
Чим сам ушао у радионицу, осетио сам снажан миомирис чистоће и реда. За повећим радним столом плавоок и седокос постарији човек. Господин Васерперл главом. Описао сам му своју деликатну ситуацију – наравно, језиком Гетеа и канцелара Бранта – и он ме je пажљиво саслушао. Онда ме je цењени уметник обавестио да ће из чисто хуманитарних разлога преузети на своја плећа тај посао и уложити све снаге да производу удахне карактеристике примерене мом статусу колеге уметника. Штавише, како би одагнао сваку моју евентуалну сумњу у његову професионалну вештину, господин Васерперл ми je потанко описао свој живот, почевши од матуре у државној гимназији у Штутгарту, укључујући судбоносни тренутак кад му je као у божанском надахнућу синуло да ће му живот бити лишен сваког смисла ако не буде изучио вештину израде елегантних кожних предмета. Тако je господин Васерперл почео као шегрт код фирме Сингep и Сингер у Хамбургу, a онда je прешао у фамозну бечку фирму Киршнер Ледерварен, где je провео – како ce сам изразио – тридесет и четири плодоносне године.
Задржао сам ce у причи с господином Васерперлом до око поноћи. Ha крају смо ce сетили ради чега сам у ствари дошао, па je мајстор помоћу логаритамског дигитрона и таблица одредио димензије моје будуће актовке. Затим смо размотрили која ће кожа најбоље одговарати битним условима – да перфектно изгледа и да ce не гужва.
– Шта мислите о лакираној бизонској кожи? – упита ме господин Васерперл.
– To je то! – одговорих. – Свиђа ми ce. Нека свакако буде лакирана!
– Немате појма како ми je драго – шапну господин Васерперл с великим олакшањем. – To je врло јака кожа која je посебно погодна за украсну обраду.
Дотле je моје почетно одушевљење донекле било спласнуло. A и вечера ми je каснила око шест сати.
– Само, знате, не желим ништа кичасто – покушах да старог вратим на земљу, али ме господин Васерперл прекиде махнувши нестрпљиво руком.
– Код мене нема другоразредне израде – фркну. – Moj тридесетчетворогодишњи рад код фирме Киршнер Ледерварен намеће ми велику одговорност. Само тражим мало стрпљења. Ваша актовка ће бити готова прекосутра a коштаће вас 30 фунти.
Два дана касније отишао сам по актовку, али није била готова. Штавише, господин Васерперл није ни почео рад, јер je две протекле ноћи провео у размишљању и закључио да бизонска кожа ипак неће бити погодна, мало je превише порозна, па би радије узео кожу газеле или зебуа, која можда јесте мало скупља, али ће ми, с друге стране, потрајати и до 100, па и 150 година. Сложио сам ce на лицу места с штављеном кожом зебуа и с тим смо ce растали.
Три дана касније дошао сам по своју актовку, али сам од госпође Васерперл дознао да je стари још почетком недеље отпутовао. Отишао je у неку радионицу прецизне механике да наручи специјалне заковице од каљене бронзе и обле главице којима ће оковати ивице моје актовке. Рекао сам joj да ми не требају никакве заковице, живот je прекратак за њих, ваља нам уживати у сваком тренутку! Али, госпођа Васерперл узврати да je њен муж од оне врсте мајстора која изумире, од оних који ће ce радије одрећи свог посла него правити шкарт, као што раде израелски фушери. Искористила je прилику да ме подсети како je њен муж радио тридесет и четири године код фирме Киршнер Ледерварен, која je била дворски добављач Његовог Величанства цара Фрање Јосифа из куће Хабсбурговаца.
Мало-помало помирио сам ce с мишљу да ћy живот да завршим као писац без портфеља, али ми ce онда једног магловитог јутра на вратима стана појавио главом господин Васерперл. Старац je изгледао страшно уморан и забринут. Горко ми ce пожалио како у својим годинама мора да крстари земљом због шаке глупих заковица, a некада у Бечу je таква ситница могла да ce купи у свакој продавници. Сама мајсторова појава представљала je нему осуду човечанства у целини, па ми ce неко време чак чинило да чујем како злослутно лепећу крила удеса. Али, господин Васерперл je у ствари дошао да ce са мном договори о постави актовке. Сматрао je да може да иде само бајцована кожа нарвала, с обзиром на изузетну отпорност тог ретког материјала.
– Драги господине Васерперл – рекох му – заиста ce дивим вашим професионалним критеријумима, уосталом, тридесет и четири године код фирме Киршнер Ледерварен заиста нису мачји кашаљ, али, верујте ми, мени и не треба таква јединствена актовка. Колико знам своју женицу, убрзо ћу у њој да носим кисели купус.
Старцу ce лице озари.
– Сва срећа да сте ме упозорили! Јер, ако je тако, морамо да ce побринемо да актовка буде непропусна и изнутра, не само споља. У таквој ситуацији, поставићу je струганом кожом фоке. Да ли имате, господине, неке везе у Канади?
– Чујте, Васерперл – одговорих – актовка je актовка, a не драгуљ, забога! Дајте, направите ми тог ђавола како год, па да ce више не гњавимо с тим.
– To ja не могу – ражести ce смртно увређени мајстор. – Зар мислите да je то мени тако лако? Кад смо већ код тога, зар мислите, господине, да могу да удовољим свим тим вашим хировима за мизерних тридесет фунти? Ко ће да ми надокнади време које трошим на то?
Тад сам уочио да je јадни старац нервно пропао; лице му ce грчевито трзало, a било je налик на суву шљиву. Упутио сам стрицу Егону у Америци хитан телеграм с молбом да ми авионском поштом пошаље целу кожу фоке. Две недеље касније преузео сам пакет на царини. Појурио сам с кожом до Васерперла. Ha моје велико задовољство, стари je био добро расположен, јер je успео на брзину да скокне до Негева, где je од неких чобана бедуина купио парче канапа од сукане јуте преплетене златном жицом од кога намерава да направи ручку за актовку. Али, кад je видео оно што ми je послао стриц Егон, нагло je пребледео и колена су му ce затресла.
– Пластика! – шапну стари уметник, a лице му ce прели неизрецивим гађењем. – Усуђују ce Васерперлу да доносе пластику!
Мајстор je бацио материјал у канту за ђубре, пришао ормару и без речи извадио из њега старинску ловачку пушку. Онда ме je презриво погледао и тапкајући изашао из радње. Жена га je очајнички дозивала, али je наставио свој ход, усправног тела и подигнуте главе, све док му трагичан лик није прогутала поноћна помрчина.
– Отишао je у лов у пустињу – сломљено je зајецала жена. – Знам ja њега. Друкчије он не може да ради. Баш зато су га и толико волели у фирми Киршнер Ледерварен.
– Тридесет четири године – додадох, и сам помало дирнут, али je моје искрено саучешће деловало на госпођу Васерперл као со на живу рану.
– A што ви толико мучите мог мужа? – издера ce старица на мене. – Зар хоћете да га убијете због те ваше глупе актовке?
– Да – одговорих. – Једног од ових дана и хоћу.
Током тих тегобних дана заиста сам по глави преметао идеју да га укокам, јер сам и сам био на крају снага у тој борби за актовку. A онда сам једног уторка добио поруку која ме je потресла до дна душе – господин Васерперл je хоспитализован у критичном стању. Савест ме je страшно запекла, па сам купио велики букет цвећа, стрпао га у нову актовку коју сам за двадесет пет фунти купио од оног ташнера Левантинца, и отишао у посету својој жртви. У болници сам сазнао да je господин Васерперл негде на обали Црвеног мора устрелио нешто у блиском роду са фоком, али га je на сталној киши и напорном путу издала снага па ce кући вратио тресући ce од грознице. Сад му je крај кревета седела жена. Обоје ме дочекаше оптужујућим погледима. Господин Васерперл je био жут као пергамент, a очи су му биле подливене крвљу. Слабашно ми je махнуо руком да ce нагнем ка њему. Прислонио сам уво на његове усне.
– Морате... да нађете... сребрне копче... – шапну старац. – Бакарне нећу ни по коју цену. Оне ми не одговарају.
– Да, Праоче – шапнем и ja. – Слушам вас.
– Исто тако – настави он задњим снагама – морате да набавите мало лабудовог измета. To je најбоље средство за гланцање коже.
– Све – обећах – све ћу да учиним, Праоче. Посветићу ce до свог последњег даха нашој актовки, само ми ce брзо опоравите!
Старац ућута, сасвим исцрпљен, глава му утону дубље у јастук. Гушећи ce од кајања, појурио сам до шефа одељења, гоњен низ ходник клетвама расплакане госпође Васерперл. Доктор ми рече да тренутно не може ништа да учини. Болеснику треба испунити сваку његову жељу како би му ce вратила воља за животом. A то зато – како je доктор сазнао из поузданог извора – што je господин Васерперл радио код одређене бечке фирме и радије ће да умре него да направи неки фушерај. Замолио сам га да све болничке рачуне шаље мени. Сутра идем у мочваре на северу да потражим измет лабуда. Још сам млад и радно способан.


Mи смо још млада земља и зато ce још нисмо навикли на ситуацију, иначе повољну, да сваки јеврејски момак може једног дана да постане председник владе. Зато није чудно што je потражња поприлично велика. He pади саме функције него pади лепоте оставке. Овај аутор то чини одмах.
He рачунајте на мене

У последње време тако ce рапидно шире критике на рачун премијерске фотеље да изгледа како баш свако, осим самог премијера, хоће понешто да каже о томе. С обзиром да садашња влада, по свему судећи, ипак неће да потраје до краја века, сигурно не би била лоша идеја да ce већ сада објави понуда која би била формулисана овако:
„Држава Израел позива на подношењe молби за положај председника владе. Понуде, на јидишу, упутити Извршном већу синдиката.“
Према томе, није чудно што ce и овај аутор понекад запита да ли би морао мало озбиљније да ce замисли над том идејом. Уосталом, нисам више у цвету младости, a сем тога, у мени нема ни зрнца оног државничког смисла који би могао да поремети status quo. Што ce тиче квалификација, ту сам као створен за политичара, али, на моју велику жалост, то неће ваљати. Taj посао није за мене.
Једноставно, не желим да будем премијер.
Посао je као шипак пун свакаквих гњаважа у које не желим да ce увалим. Ево једног примера: мени у свим документима пише „занимање – писац“. И сад, реците, одакле ми таква снага да обиђем пусте канцеларије како би ми ce то променило у „премијер“? Затим, морао бих да присуствујем свакој академији и свечаности на којој ми je дужност да будем, a онда би морали да буде мог ађутанта да би он мене обзирно пробудио. Што je најгоре, морао бих косу да офарбам у бело и да славим шездесет девети рођендан, што ми je у овом добу чиста језа.
Да и не говорим о личним односима. Пошто добро знам председника државе, сигуран сам да би после два месеца свакоме говорио како сам ja синоним за тешку и фаталну погрешку. „Kao козер није лош“ рекао би он, „али као премијер je пропаст.“ Што ми то треба? A у биоскопу? Знам ja нашу безобразну руљу: ономе, како ли ce оно зове, да, Шарону, клицаће као шашави, a мени ће да преко воље једном-двапут ударити дланом о длан. И како ћу ce осећати? A министри? Сваког јутра зажелеће ми добро здравље и дуг живот, a од онога што ће при том мислити јежи ми ce кожа.
Идемо даље. Како бих могао да амбасадоре ословљавам с „Ваша екселенцијо“ a да им ce не церекам у брк? Па онда, ако ме амерички председник у интимном разговору упита, рецимо: „Чуј, Ефраиме, да ли ти размишљаш уопште да икад напустиш Јерусалим?“ не бих знао шта да му кажем, јер обично поцрвеним кад морам да слажем на енглеском. Из тог истог разлога не бих могао да држим говоранције и реферате о економској стабилизацији и будућем просперитету. A ако неко почне да ме дави с нашим односима с Русијом, шта да му кажем? Обратили сте ce на погрешну адресу, питајте Фидела Кастра? И како ћу председнику Боливије да зажелим све најбоље за његово оздрављење кад га, као прво. не познајем, a као друго – где му дође та Боливија?
Зато, будите добри и оставите ме на миру, молим вас!
He желим због те премијерске фотеље да спутавам своју милу породицу у развоју. Moja би узорна женица, на пример, морала да преузме патронат над борбом против малолетничке делинквенције, као да немамо доста те невоље код куће. A чим би она постала патрон делинквената, фрижидер би нам био стално празан. A не да ми ce ни да причам по сат и двадесет и шест минута с белгијском краљицом-мајком. Једва подносим госпођу Балазуркевиц, с којом иначе могу да прекинем причу чим ми досади, јер јесте да je мајка али није краљица. И како да држим предавање америчкој организацији ционисткиња и да их шармирам, кад ce мени принципијелно свиђају младе маце, a не женскадија с пропорцијама 93-93-93? И шта ће ми крај узглавља црвени телефон вруће линије са страначким комитетом, кад уживам у мирном ноћном сну?
Да којим случајем добијем на Спортској прогнози, сви ће живи да мисле да je читаво коло било намештено. Ha ту функцију само ме једно привлачи: умирем од жеље за књижевним наградама. Али, с друге стране, коме може да буде драго да гледа зидове ишаране његовим именом са целим прилогом неугледних епитета? Своје слабости и мане и сам знам, па зашто да ми их раструбе на све стране? Поред тога, навикао сам да будем без длаке на језику и шта ће ми сад некакви саветници да ме упућују шта ћу где да кажем, као да сам мало дете?
He, не би ваљало. Није ми до цмакања буцмасте дечице која ми поклањају цвеће овом или оном приликом. Мени су драга моја деца – a остала, ено им родитеља, нека их они цмачу! И не желим да будем кум нечијем десетом детету јер ми je сваки пут на брит милах{29} мука да гледам оне ствари. Уопште ме не занима да с припростим народом дискутујем о овогодишњој жетви, јер кишу мрзим из дна душе, чим ce сетим блата које ми гости уносе у кућу. И последње али не и најмање важно: од саме помисли да би у Бруклину морао да ce пењем ка Тори, уз клицање хиљада донатора – будим ce урлајући усред ноћи.
A док ja седим у оној фотељи, руља око мене све време нагађа хоће ли из ње да ме избаци Јанко или Марко.
He, људи моји, најдубље захваљујем свима који су ми понудили посао, али још нисам дорастао том задатку. Мораћете засад да ce снађете без мене. Ипак, препоручујем вам своју жену за пробни мандат.

Демократија je данас достигла такве домете да свако може слободно да размени мишљење и с највишим личностима. С тим да при руци има доброг медија. Од свих спиритуалиста, најсрећнији су израелски јер су jедини смртници који могу да говоре с Мојсијем без преводиоца.
Присуство духа

Ha путу кући срео сам Кунстатера. Неколико минута разговарали смо о нуклеарним бомбама, радиоактивном отпаду и све ближем судњем дану, a онда je мој познаник слегао раменима и рекао:
– Право да вам кажем, мене од свега тога ништа не дотиче. Ja сам спиритуалиста.
Мора да je у мом погледу прочитао: „Кунстатеру, да ли су ти све даске на месту?“ јер je реаговао очигледно увређено:
– Извините – рече – али тај ваш блесави осмех само показује каква сте тотална незналица. Шта ви знате о тој грани науке?
– He знам много – признадох. – Тек толико да ce неки људи окупљају и кобајаги чаврљају с душама мртвих a нико не зна тачно како ce изводи та фора.
Из Кунстатеровог лица нестаде крви. Зграбио ме je за надлактицу па ме исконском снагом потерао за собом у уску уличицу.
– He! – успротивих ce. – Нећу! Ja нисам никакав медијум! Ja сам скептик! Пустите ме!

* * *


У собици je седело пет мушкараца тужног лика и три жене шлампавог изгледа. Кунстатер ми je пустио руку тек пошто ме je представио:
– Овај човек не верује!.
Сви љутито загунђаше, a један мушкарац ми je пришао и рекао како je и он пре петнаест година био такав паметњаковић, али му je онда на једној сеанси дух рабина Акибе рекао број телефона (свој, то јест, не његов) па отада он свако вече призива духове, a што ce овога света тиче, баш га брига, нека изгори ако хоће! Упитао сам их да ли су стварно некад видели правог живог духа, на шта су ми одвратили осмехом којим ce благи отац смеши на наивност свог синчића.
Кунстатер je пригушио светло, па je сто покрио воштаним платном на коме je било одштампано цело хебрејско писмо, бројеви од један до девет, неке хебрејске скраћенице и ознаке „Да“ и „Не“, између којих je стајао знак питања. Затим je насред стола поставио чашу и рекао:
– Сада ћемо да седнемо око стола па ћемо врховима прстију тек овлаш да додирујемо чашу. Није потребно притискати. За који минут, чим успоставимо контакт с неким духом, чаша ће сама од себе почети да ce креће.
Седели смо прилично дуго у тајанственом полумраку, само су нам ce цигарете жариле као неке нервозне искрице. После неколико минута десна рука ми je утрнула па сам морао да je померим.
– Па? – упитах нестрпљиво. – Па?
– Пст! – ућута ме друштво. Наставило ce тражење контакта. Петнаест минута касније, кад ми je тишина већ постала несносна, паде ми на памет бриљантна идеја. Врхом кажипрста лагано гурнух чашу и – гле чуда невићена! – она ce помаче!
– Контакт – објави Кунстатер, па ce обрати духу: – Добро нам дошао, драги брате! Дај нам неки знак добре воље.
Чаша ce залетела и наместила на једну хебрејску скраћеницу. Сви смо ce узбудили. Осетио сам грч дрскости у дну желуца.
– Хвала ти, драги брате – шапну Кунстатер. – Реци нам ко си. Како ce зовеш?
Чаша je почела да игра „школице“ по платну застајкујући сад на овом, сад на оном знаку. Једна жена je срицала одговор: „М-Р-4-К-?-Л-Л-Л“
– И то ми je неко име – приметих, али ме Кунстатер ућутка.
To je очигледно неки шпијун. Њима дају шифрирана имена како их не би открили. – Онда ce опет обрати духу шпијуна: – Из које си земље, драги брате?
Чаша je тренутак оклевала, a онда je ударила горе-доле кратком путањом између два слова: „Б-Л-Б-Л-Б-Л“
– Јадан човек, изгледа да муца – шапну Кунстатер. – Јасно je да je из Белгије.
– Добро – задрто ћу ja – али како то да говори хебрејски?
– Драги брате – прокркља Кунстатер гласом уздржаног беса – да ли говориш хебрејски?
– Чаша хитро скочи па „Не“. Врло непријатна ситуација.
– Хвала ти, драги брате. – Кунстатер даде духу „вољно“. – Врати нам ce кад ce мало боље упознаш с хебрејским језиком. Дотле нам пошаљи неког другог.
Дух оде док си рекао пиксла, a ми смо упорно наставили дозивање. Кунстатер je упитао кога би хтели сада. Предложио сам Мојсија, с обзиром на то да он говори хебрејски, али ce већина томе успротивила из пијетета. Ha крају ce сложисмо с Ароном, Мојсијевим братом. Опет смо дотакли прстима ивицу чаше и чекали.
Дотле сам већ схватио одређене научне принципе на којима ce заснива спиритуализам. У мозгу ми ce као муњом расветлило кад сам открио да ce чаша помера само кад je неко гура. Уосталом, зашто би ce обична чаша за воду померала својом вољом? Чаша je чаша, a не цигра. Да будем искрен, то што je шпијун потврдио да не зна хебрејски, било je дело мојих руку – боље рећи прста. Па шта? Да ли je можда законом забрањено бити добар медијум?
Коначно ce појавио Арон, али ми je дотле десна рука готово усахнула a у рамену су ми севали ножеви. Дух нас je поздравио све по прописима, једном хебрејском скраћеницом и изјавио да je спреман за сарадњу.
– Одакле си дошао, драги брате? – упита Кунстатер дрхтавим гласом (уосталом, зар није то Мојсијев брат?), на шта je чаша поскоком одговорила: „С-И-Н-Ј“. Какав величанствени тренутак! Сви у страшном узбуђењу, a једна жена цикну видевши како ce у вази на полици за књигe нешто зелени. Само je Кунстатер сачувао присуство духа.
– He чудим ce тачном одговору – рече. – Кад je контакт прави, увек je овако. Драги брате – обрати ce духу – који су ти од свих Јевреја најдражи?
Без даха смо пратили Аронов одговор: „К-Р-А-Љ Д-В-И-Д... Ј-У-Д-А М-К-Б-Е-Ј-А-Ц... Ш-И-М-О-Н П-Е-Р-Е-С... Е-Ф-Р-И-М К-И-Ш-0-Н...“
Настала je напета тишина. Kao да сам ja крив што Арон редовно чита моје хумореске. Само су ме прсти болели јер je Кунстатер херкуловским противпритиском настојао да поништи Аронову похвалу.
– Ароне, драги брате мој – сад ja преузех иницијативу. – Да ли верујеш у спиритуализам?
Нема духа који je икад доживео такву борбу. Прсти су ми прилично чврсти, али je Кунстатер упирао снагом очајника. Иако у полутами, видео сам како ce зајапурио у покушају да спречи негативан одговор, макар му отпала рука, јер дух који не верује у спиритуализам уопште није дух него бедна варалица. Како рекох, кажипрст само што ми није отпао, али ce нисам дао него сам надљудским напором гурао чашу на „Не“, док je Кунстатер њоме маневрисао према „Да“. Нема борба потрајала je неко време с променљивом срећом у појасу „ничије земље“ означеном упитником и на крају – пуче чаша.
– Дух ce љути – рече неко. – He би требало да му ce постављају провокативна питања!
Кунстатер je трљао утрнуле прсте мрзећи ме из дна душе. Упитао сам да ли могу да поставим питање за које одговор знам само ja.
– Само изволи – одврати Кунстатер мрко и из ормарића убаци у борбу нову чашy.
– Желео бих да чујем – изговорих – шта сам добио на поклон за свој бар-мицвах од стрица Егона?
Драги брате Егоне, дај нам знак! Стриче Егоне, дођи! – викну Кунстатер у таму. Повукао сам руку, да остали не би посумњали да сам хтео да утичем на ток догађаја. Укратко, после минут-два појавио ce дух стрица Егона, чаша крену и прошета ce од слова до слова: „П-И-Н-Г П-О-Н-Г“.
Освестио сам ce на балкону, пошто ми je Кунстатер победоносно сипао у ждрело две чашице коњака. Одговор je био тачан, стриц Егон ми je заиста поклонио стони тенис за мој бар-мицвах! Тресући ce као прут, напустио сам сеансу и отада више не знам шта je душевни мир. Шта ce то тамо десило? Шта ce десило?
Позвао сам не знам колико пута стрица Егона, који савршеног здравља живи у Јафи, али ми je он сваки пут поновио да о свему томе нема појма.

Човек je друштвено биће које je седмог дана створило кућне забаве. Mu позивамо све своје пријатеље. To јест, не баш све, него само оне које, хтео-не хтео, мораш да позовеш. Остали аутоматски прелазе у непријатељски табор. Ty ce ништа не може – рат je рат.
Конспиративно весеље

Када ce година приближава крају редовно смо напети као човек који нигде не може да добије своја најдража средства за смирење. Ко зна шта људе хвата с приближавањем Нове године, али je чињеница да ce атмосфера до максимума набија електрицитетом. Црне сенке беже тамним уличицама све стружући уза зид, a у очима им je неописив ужас.
Што ce мене тиче, једно вече ме je зграбила нека тајанствена рука и увукла у ћошак једне зграде у којем je било тамно као у рогу. Био je то мој рођени познаник, позната театарска личност, иако сам га једва препознао јер je на главу набио дебелу јутану капуљачу с прорезима, кроз које су му грозничаво зуриле очи.
– Слушајте – шапну ми на уво. – Позвани сте код нас на дочек Нове године.
– Добро – шапнух – али зашто морамо да шапућемо?
– Пст! – просикта. – И зидови имају уши. Позвали смо само мало строго одабраних, па не желим да то дознају остали које нисмо позвали.
– У реду – одахнуо сам – никоме нећу ни да писнем. A где ће бити баханалије?
– To ћете дознати у последњи час. Да вам сад кажем, неко би то могао да сазна, па би ce увредили наши пријатељи из комшилука које нисмо позвали.
– Јасно ми je – сложих ce. – Ипак, како ћу доћи на лице места?
– Јавићемо вам телефонски локацију зборног места и лозинку. Операцију смо организовали на бази конспиративних ћелија. Свако зна само шесторицу других. Тако ћемо ваљда избећи непожељне замерке. Од вас ce тражи да понесете флашу коњака... a ja вам кажем да Американци баш сада не би смели да попусте, то би била фатална грешка, Руси ce само праве важни...
– Добро си погодио, цењени читаоче, управо je неко прошао поред нашег мрачног ћошка.
– Морамо да будемо опрезни. – Moj будући домаћин обрисао je зној са чела кад je опасност минула. – Ко ли je то могао да буде? He желим себи да стварам непријатеље, али сигурно разумете да не могу да позовем свакога. Изволите позив.
Уз те речи гурнуо ми je у руке карту с рељефном штампом златне боје: „Лични позив бр. 29. Серија Б. Свечана одећа.“
– Боље да то одмах спалите – промрмља мој будући домаћин тресући ce од главе до пете и држећи ce за лудачки узбуркано срце. Запалио сам позивницу са све четири стране и расуо пепео низ ветар.
– Излазим први и скрећем десно – шапну ми будући домаћин. – Причекајте пет минута, па крените лево.
И човек нестаде у ноћи. Уздахнуо сам од олакшања. И ми правимо провод за Нову годину, a њега нисмо позвали!


Haшa суптропска земља je константно угрожена непријатељским обручем од сто милиона Aрапа, али просечни израелски Грађанин дугује свој неизбежни чир на желуцу комшији с горњег спрата, коме je пало на памет да залива свој проклети фикус управо оног часа када си промолио главу да видиш да ли пада киша. У давно доба je Јосефус Флавиус овековечио те свакодневне чарке у свом делу О јеврејском рату. У свакодневној пракси имаш на стотине ефикасних cpедставa којима ћеш комшији да загорчаш живот и да га истераш из стана. Споменимо само нека: стереофонски звучници, oгpoмне, рђом начете канте за ђубре, вежбе за клавир у цик зоре поред отвореног прозора. Следи класично поглавље из историје добросуседских односа, с одобрењем Друштва за заштиту животиња.
Aристобулос истеривач

Ha оном крају нашег предграђа које je одмах уз ауто-пут лежи мала група двопородичних кућа окружених баштама. Донедавно смо мислили да je тамо мир и спокој, рај на земљи, али после онога с Аристобулосом нисмо више сигурни у то.
Шта ce десило?
Десило ce то да су у једној од оних кућа становале породице професора музике Опаза Мајера и чиновника Јешуе Шпигела. A та двојица и њихове породице од првог трена су стали један другоме на жуљ, a затим су запели из петних жила да виде ко ће кога да истера из куће. Истресали су један другом тоне ђубрета у башту, секли телевизијске антене, наводно je Опаз Мајер чак хтео да жицом прикључи Шпигелову каду на високонапонски вод. Ситуација ce још више заоштрила кад je Јешуа схватио да ће, докле год госпођа Шпигел ради, целу његову плату и даље да гута Одсек за приходе грађана Пореске управе. Стога je дао отказ и отада му само жена ради, a он све време седи код куће и пуца од акумулиране енергије и неиживљене предузимљивости. Сваком je било јасно да од двојице комшија један мора да оде. Опкладе су падале три према један у корист Опаза Мајера.
Све довде то je прилично отрцана прича која ce може односити на сваку кућу где под једним кровом станује више од једне јеврејске породице. Али једног облачног дана дошло je до историјске прекретнице. Наиме, Шпигел je набавио пса по имену Аристобулос. Није то био неки крупан пас. Напротив, био je сасвим мали, али му je лајање имало све особине да нормалног комшију отера у лудницу, a камоли комшију који je при том и професор музике и стога префињеног слуха. Осим тога, Аристобулос je увек лајао у најнезгодније време – то јест у пет и петнаест ујутро, између два и четири по подне кад би господин Мајер дремао на каучу, пa опет у поноћ и између пола четири и четири ујутро.
Трећег дана по доласку пса на бојиште, за време његовог редовног поподневног концерта, госпођa Мајер изашла je у башту и одатле у правцу Шпигеловог стана емитовала ово упозорење:
– Слушајте ви, ућуткајте то чудовиште ако вам je живот мио! Ако нећете, тако ми свега на свету, мој муж ће га убити!
To није била никаква пуста претња, цео комшилук je знао да Опаз Мејер има ловачку пушку. Зато je госпођа Шпигел озбиљно схватила упозорење и отада, чим би Аристобулос започео свој програм нон-стоп лајања, умиривала би га благим тоном говорећи:
– Буди миран, Аристобулосе! Сметаш господину Мајеру. Зар те није стид, Аристобулосе? Тишина! Шшшш!
A пас je и даље терао своје. Штавише, још би појачао децибеле, рекло би ce, ради демонстрације своје дубоке вере у демократску слободу лајања. Онда ce господин Мајер обратио свом адвокату тражећи законску заштиту од те четвороножне куге, али je адвокат, зачудо, стао на Аристобулосову страну. Одговорио je господину Мајеру да по закону сваки грађанин има право да држи код куће пса који лаје, нигде нема никаквих прописа којима би ce одредила снага и време лајања.
Шта je сад могао да учини господин Мајер?
Једне ноћи без месечине устао je, зграбио пушку и стао у заседу иза неких стабала, чекајући Аристобулосов неизбежни излазак. Али пас ce само излајао у уобичајено време (два, пола четири, пет и петнаест по поноћи), a није изашао. С времена на време господину Мајеру ce учинило да чује како пас гребе по вратима и тужно цвили, али му господари не отворише врата, што из окрутности, што зато што су предосећали да га напољу вреба опасност.
Следеће две ноћи биле су реприза прве. Пас je лајао али није излазио. Мајер je изгубио стрпљење па ce пришуњао под прозор спаваће собе Шпигелових не би ли открио тајну те физиолошке аномалије. Притиснуо je Опаз Мајер нос на прозорско стакло, погледао – и није могао да верује својим очима.
Ево шта je видео: лежи господин Шпигел на свом кревету, с изразом досаде на лицу – и лаје. До њега госпођа Шпигел мало дрема a мало аутоматски понавља своју поруку: „Тишина, Аристобулосе! Сметаш господину Мајеру. Зар те није стид, Аристобулосе? Тишина! Шшшш!“
Мајеру je дошло да истог трена на лицу места убије курвиног сина, али ce онда обуздао и отишао je право у полицију где je дежурном испричао целу ту нечувену причу. Дежурни га je пажљиво саслушао, па ce пробудио и рекао:
– Па шта?
– Човече! – рикнуо je господин Мајер. – Taj курвин син ми уништава слух и недељу дана ми не да ока да склопим!
– Извините – одвратио je дежурни – ja могу да интервенишем само ако нечији звучници треште после поноћи. Забранити некоме да лаје, то не могу, осим кад би уз то лепио плакате без прописане дозволе. Знате, то je у ствари у надлежности општине.
Вратио ce господин Majep кући па je ујутро, то јест пошто га je Аристобулос пробудио у пет и петнаест, одјурио до свог адвоката и пожалио му ce да Јошуа Шпигел код куће држи псеудопса. Адвокат je прелистао своје књиге и после неког времена дао je свом клијенту потпуно негативно правно мишљење.
У законским прописима британског мандата нема ни речи о некој забрани имитирања животињских гласова. Штавише, према отоманским прописима, одређује ce чак и хонорар на који има право особа запослена као пас чувар. Према томе, остаје само једна солуција: да га тужимо зато што нема дозволу за држање пса у кући.
Адвокат ce показао као лукав и агилан. Одмах сутрадан поднео je тужбу против Јешуе Шпигела, јер није платио псетарину на себе, и затражио je да ce пас сместа лиши слободе. Али, одмах je обавештен да je у тешкој заблуди, јер je псетарина плаћена за целу годину унапред за расног пса неке скандинавске расе, по имену Аристобулос Први.
У међувремену ce лајање појачавало такорећи сваког сата. Kao да je Аристобулос схватио да ce бије последњи и одсудни бој.
Тада je господин Мајер, у још једном, очајничком покушају, обавестио Министарство здравља да je његов комшија Аристобулос, судећи по гласу, бесно псето које би морало да ce у интересу јавне безбедности хитно ликвидира. Одмах je на лице места упућен квалификовани ветеринар који je Јешуу Шпигела темељито прегледао и издао му позитивно уверење о здравственом стању, на шта je Министарство здравља задужило господина Мајера да плати трошкове прегледа.
To je била кап која je прелила чашу. Почетком овог месеца господин Мајер je покупио прње и одселио ce на север. Отада je ово опет миран кварт. Према неким овдашњим радикалним круговима, господин Мајер je требало да узврати контралајањем. Али, зна ce, лако je делити савете, a прилично тешко лајати у дуету.

Релативност правде

Драма у једном чину


Место радње: било која аутобуска станица у Израелу.
Лица: грађани покорни.
Време: било које.
Др Парцуф (угура ce кроз већ затворена врата аутобуса и упада унутра): Океј. Крећи!
Возач (искључи мотор): Хеј, ви тамо! Изађите!
Др Парцуф: Зашто?
Возач: To питајте Биро за информације. Слободно ми реците да сам идиот и изволите изаћи.
Др Парцуф: Нећу! Места има довољно. Молим вас, померите ce мало уназад! (Гура ce кроз гомилу.)
Бочна страна аутобуса: Ay! (пуца)
Нервчик: Па шта je ово овде? Шта je том ћакнутом возачу? Један путник више, па пгта, да ли je то важно? Кренимо!
Старија дама: Тако je! Човек je мршав, не заузима много места. Идемо!
Возач: Док тај човек не изађе из аутобуса, ja не крећем. A имам времена колико год хоћете.
Др Парцуф: Идиоте! (Хоће да сиђе.)
Цвикераш (хвата дра Парцуфа за рукав): Станите, господине, станите! He будите тако нервозни! А ви, возачу, што ce правите важни? Па повезите јадника, шта вас кошта! Неће вам круна пасти с главе! Кренимо!
Возач: Слушајте, нећу ce препирати с вама. Времена имам колико год хоћете.
Нервчик: Скандал! Да ли je ово социјализам? Овај јадник жури на своје радно место. Повезите га, глупане!
Манфред Тосканини: Тако je! Такви возачи су нам и највише криви за инфлацију!
Старија дама: Диктатори!
Досељеник из Ирака: Бен Гурион!{30} Наравно, Бен Гурион...
Др Парцуф: Ja хоћу да изађем.
Цвикераш: He отимајте ce, стари мој, ja вам не дам напоље. Ово више и није само ваша ствар него ce тиче свих нас! He будите таква кукавица. Одаламите га по њушци и решите проблем!
Др Парцуф: Хоћу да изађем.
Сви: He! Борите ce за своја права. Човече! И ви плаћате порез. Тим гуликожама треба очитати лекцију. Они овако с вама данас, a сутра ће опет с неким другим од нас!
Нервчик (иако je то строго забрањено, извирујв кроз прозор): Полиција! Полиција!
(Возач спокојно сортира ситнину од пазара.)
Полицајац (угура ce у аутобус): Молим вас, повуците ce назад!
Пукотина у бочној страни аутобуса: Аух! (шири ce)
Полицајац: Тишина! Ко ту прави неред?
Нервчик: Овај безобразни возач рекао je овом господину да je идиот и да хоће да га избаци напоље... a онда га je овај ударио у самоодбрани... па je возач њега... и то je све.
Полицајац: И превише. Ако je то возач урадио, водим га у станицу. (Baди нотес.) Потребна су ми двојица који ће то да посведоче пред судијом за прекршаје.
(С краја на крај аутобуса струји страх попут ледене промаје. У мислима путника искачу визије бесконачних чекања по тамним судским ходницима.)
Полицајац: Како ce зовете, господине?
Нервчик: Ja турист. He говори хебреј. Америка. Ње поњимају по руски. Нем тудум мађарул...
Полицајац: A ви, госпођо?
Старија дама: Гле ти њега! A ко ће да кува Хершлу? Хоћете ли ви? Уосталом, ja нисам ништа видела. Наочаре су ми остале код куће.
Полицајац: A како ce ви зовете?
Досељеник из Ирака: Бен Гурион!
Полицајац (Гледа око себе, очи му севају): – Пазите, људи, ja не могу ништа да предузмем против возача ако немам сведока... Хеј, ви тамо!
(У аутобусу паника диже своју наказну главу. Ha једини излаз из замке хрли стампедо. Бије брат брата, оца издаје син. Tpac! Неколицина искаче кроз прозор)
Полицајац (Телом блокира излаз): Ви тамо, дођите одмах овамо! Како ce зовете?
Манфред Тосканини: Др Јел Зауермилх, интерниста, Насерова улица број сто један, звони двапут. (Полицајац пише, a Тосканини ce завлачи под седиште.)
Полицајац: Сад још један сведок...
(Мртва тишина. Чује ce како на једном прозору зуји нека астматична мува.)
Нервчик: Будимо поштени, a шта бисмо могли да кажемо против возача? Зар je он крив што неки недисциплиновани путник неће да изађе из претрпаног аутобуса?
Старија дама: Тако je! Наш поштени израелски возач ради у најтежим условима, a онда ce ту нађе неки шверцер да му командује.
Манфред Тосканини (извирује испод седишта): Зар данас да неко удара радног човека?
Др Парцуф: Ma шта сад хоћете... али... па ja сам... само... хррр...
Цвикераш: Завежи! Малопре си претио на сва уста, je ли? Сад буди мушко и поједи што си закувао! И научи ce да сиђеш чим ти возач каже!
Манфред Тосканини: A шта ce ту натежемо? Ma избацимо тог типа напоље па да већ једном кренемо! Напред!
Сви: Тако je! To je права реч! Позорниче, избаците тог безобразног идиота па да можемо да кренемо... Бен Гурион... Зар због оваквих пред судију?!... Возач je сто посто у праву!... Вози, Мишко!
Др Парцуф: Али... али...
Полицајац (избацује га напоље): – Хтео си гужву, je ли, пријатељу? Сад ћу ja да ти покажем твога бога... Дижи ce!... Исправе!
Возач (пали мотор): – Е, баш вам хвала. To сте одлично урадили.

Чудеса антибиотика

Догодило ми ce то на степеништу. Одједном ме мало засврбела ресица левог уха. Жена ме давила да идем код лекара јер такве ствари нису за шалу.
Одем, дакле, код специјалисте за ухо, грло и нос. Завукао ми ce у ухо, претурао по њему једно тридесетак минута, па je изашао и службеним тоном дијагностиковао да ухо мора да ме сврби.
– Узмите шест капсула пеницилина – одреди ми. – Од тога би морало да вам прође.
Прогутао сам пеницилин и заиста ме два дана касније више није сврбело a ресица ми je била као нова. Али, весеље ми je донекле било помућено тиме што ми ce стомак осуо неким црвеним мрљама које су ме тако сврбеле да сам пошизео. Вратио сам ce код оног специјалисте. Само што ме je погледао, одмах je знао колико je сати.
– Па да, има људи који су преосетљиви на пеницилин и од њега добију алергијски осип. Узмите дванаест таблета ауреомицина и за неколико дана ће то да нестане.
Узео сам ауреомицин и мрље су нестале. С друге стране, напала ме je висока грозница a колена ми отекоше. Одвукао сам ce код специјалисте.
– Логична ствар – рече специјалиста. – Ауреомицин може да изазове нежељене нуспојаве у зглобовима.
Преписао ми je тридесет две таблете терамицина па су моји вируси нестали као на додир чаробног штапића. Температура je пала, колена ми спласнула па нормалу. Е, али овог пута смо позвали специјалисту кући, јер нисам могао да устанем из кревета. Он je из прве погодио да су ми страшни болови у бубрезима изазвани терамицином. A с тим нема шале, рече, уосталом, бубрези су бубрези.
Из веште руке дипломиране медицинске сестре добио сам шездесет четири инјекције стрептомицина па су бактерије почеле масовно да цркавају поред мог тела.
У болници су ме прво подвргли дугој серији лабораторијских анализа па су утврдили да у мом телу више нема ни једног јединог микроба, али невоља je у томе што су судбину микроба доживели и моји мишићи и моји живци. Живот може да ми спасе само јака шок-терапија хлоромицетином.
Моји обожаваоци су масовно навалили на моју сахрану, a уз њих и хиљаде знатижељних беспосличара. У предивном посмртном говору рабин je на крају истакао какву je херојску a изгубљену битку медицина водила против мог организма расточеног болестима.
Заиста je штета што сам умро тако млад. Тек у паклу сетио сам ce да ме je ухо засврбело баш тамо где ме je комарац убо.


Четири јахача апокалипсе

Кад je човек у најслађем сну?
Детаљним научним истраживањем доказано je да човек у најдубљем сну тачно у пет сати и двадесет пет минута ујутро. A тачно у пет сати и двадесет пет минута, грађанина из најслађег сна изнебуха буди експлозија налик на ерупцију вулкана. Нагла катаклизма која човека лансира из кревета није једнотонска. Паклени урнебес звучи као да си нагло укључио из све снаге све траке на којима си, на пример, снимио ваздушни напад, стампедо крда од хиљаду бизона, ураган, кијевску тенковску битку и Тарзанов осветнички урлик... У пет и двадесет пет ујутро.
Ha тај ванземаљски феномен свако реагује на свој начин. Једни забију главу под јастуке и здушно ce моле. Други ce лудачки врте и обрћу по спаваћој соби као муве без главе. Овај аутор ce по правилу баца на слатку женицу и дави je без иједне речи, све док она не упали ноћну лампу и увери га да није у кошмару.
– Како могу само четири човека да праве овакву паклену буку? – упитао ме je мој комшија Феликс Селиг, нагињући ce кроз прозор у пет и двадесет пет ујутро. – Како?
Обојица смо одозго посматрали четири јахача Апокалипсе: возача возила градске чистоће, момка који стоји на папучици и ону двојицу што из дворишта вуку канте за смеће. Ha први поглед, то су четири нормална стручњака за градску хигијену, али ce испод њихове непретенциозне спољашњости крије квартет еминентних виртуоза технике треска: возач, на пример, вози искључиво у првој брзини и дизелашу даје гас до даске, a они што довлаче канте стружу њима и ору дворишта тако да ce земља тресе. Узгред ce непрестано препиру тако громко као да ће ce сад поубијати.
Поубијати?
Кад пажљивије ослушнеш, чујеш да ce уопште не препиру. To они само чаврљају о обичним свакодневним збивањима. Према неписаним правилима ремећења мира, та двојица кулучара започињу свој пријатни разговор тек кад крену са довлачењем канти из дна дворишта, којих двадесет-тридесет корака од возила. Онда ce окрећу и урлају мање-више у смеру возача:
– Хеј, ти, хеј! Реци где си био синоћ, a?
Возач промаља главу и труби у ружичасту зору:
– Шта? Где сам био? A, код куће, ха? A ти?
– У биоскопу, да! Ратни филм! Јеботе, какав филм! Супер!
Злосрећници који станују на дворишној страни куће куну ce да ce она двојица кантоносаца у дијалогу каткад уносе један другоме у лице.
– Слушај – деру ce из свег гласа. – Слушај, ово je данас тешко к`о сам ђаво, a, je л` да je тешко?
– Па мора да буде кад ови овде ждеру к`о свиње, матер им њихову!
Госпођа Каланио, којој je судбина одредила да су joj канте тачно под прозором и која je због тoгa нон-стоп на ивици нервног слома, једном je отворила прозор и јахачима довикнула:
– Тише, ако бога знате! Тише! Зар морате оволико да галамите усред ноћи?
– Ама која ноћ, жено божја! – загрмео je један од њих. – Па већ je пола шест, зар није?
– Зваћу полицију! – Адалберт Тосканини ce придружио протестном збору, на шта су четири јахача почела грохотом да ce смеју од чега би ce и евентуални пандур намерник претворио у стуб соли.
– Тако je, тако je, зови их, `ајде! – заурлали су Адалберту. – A где ћеш да нађеш муркана у пола шест, a, где?
Да, да, ти радници градске чистоће, то су вам весели момци без комплекса, мишићави јеврејски младићи који пуцају од здравља, joie de vivre и децибела. Да их je Карл Маркс упознао, расплакао би ce од среће. Чини ти ce да на свету нема силе која би могла да их покори. Taj утисак потврђују чињенице. To знам из искуства. Ha састанку кућног савета прошле недеље комшије су мени повериле задатак да ступим у контакт с општинском службом чистоће и покушам некако да издејствујем да ce ранојутарњи потреси бар делимично ублаже. Назвао сам шефа службе и истресао му сав наш јад.
– Мени кажете! – одвратио ми je шеф тоном дубоког саучешћа. – Па и мени сервирају свако јутро исти програм. Отераће ме у лудницу.
Летос, кад су свима били отворени прозори, упутили смо властима колективну петицију, са читавим низом потписа, тражећи да ce четворици јахача Апокалипсе забрани бацање канти по три метра у ваздух, после чега следи такав тресак да ce у пола шест ујутро многима покидају нерви. Нисмо добили одговор. Служавка код Зиглерових, нека Етрога, која je случајно прва комшиница ономе који ce вози на папучици, саветовала нам je да не предузимамо ништа – два министра су већ протестовала али су их на крају присилили да дају оставке и оду у кибуц.
Посаветовали смо ce с адвокатом, који je пажљиво размотрио све наше алтернативе.
– Идите преко викенда у Јерусалим – препоручио нам је напокон. – Тамо радници чистоће често штрајкују.
Ha крају смо прибегли вати. Набили смо je у уши и постигли некакав ефект сордине, али je онај врисак „Хеј!“ и кроз њу продирао и секао као хируршки скалпел.
Ha нашем последњем састанку др Васерлауф нам je одржао прогностичко предавање.
– Хронична несаница и непрестани трауматски шокови временом ће оставити свој траг на наше мождане функције – рекао je доктор. – Нема никакве сумње да ће ce на нашим потомцима манифестовати застрашујући знаци дегенерације њихових родитеља и да ће јутарње скупљање ђубрета у крајњој линији да резултује оштрим падом интелектуалног нивоа популације уопште.
Нама ce у духу појавила слика наше унучади како нас фиксирају тужним, прекоревајућим погледом, па неким чудним, јарећим скоковима нестају у густој шуми.
– He! – зашкргутали смо зубима. – Нешто ce мора предузети!
Зиглер je цитирао древну мудрост:
– Ако не можеш силом, покушај милом!
Такав компромисни став био je у складу с нашим урођеним смислом за дволичност, јер не морам да вам кажем да смо ce из дна срца бескрајно дивили четворици ђубретара што су осуђени да већ у цик зоре тако ринтају и црнче, док ми, сиромашно бело ђубре какво јесмо, лепо хрчемо под јорганима све до пет и двадесет и пет. Стога смо одлучили да покушамо с индивидуалним приступом – без обзира на трошкове.
A онда смo током једне од тих јутарњих катаклизми регистровали ову емисију:
– Хеј! – дрекнуо je онај с папучице двојици кантоносаца. – `Ладно данаске; ха, je л` да да je `ладно?
– Хеј! – загрмео je одговор са дна дворишта. – Па купи џемпер, јеботе, купи џемпер!
– Шта џемпер? Je л` то кажеш џемпер, a? A одакле мени за џемпер, a?
Из њихових уста у наше уши, a ми – на дело. Зарад својих фамилија, зарад светле будућности наше деце, зарад мира на Блиском истоку. Из тек основаног фонда за хигијену кућног савета госпођа Каланио купила je одличан црвени џемпер највећег броја, a онда га je Феликс Зелиг, праћен Етрогом, однео момку с папучице. Наша делегација je свечано предала поклон дотичном момку, с изразима жарке наде да ће топлина тог одевног предмета придонети стварању спокојније атмосфере. Момак с папучице само што ce није расплакао од ганућа, изразио je своју захвалност за диван поклон и обећао да ће то одмах да саопшти својим стручним сарадницима.
Сутрадан у пет и двадесет и пет ујутро госпођу Каланио je из кревета лансирала ова потресна конверзација:
– Хеј! – рикнуо je бик с папучице. – Ови овди мени купили џемпер, je л` чујете шта вам причам, a?
– Е баш су страва, јеботе, баш јесу! – загрмео je возач у зору. – Да, да, баш су страва, до мога!
У финалу уобичајеног репертоара момак с папучице je од пусте cpeћe због новог џемпера послао последњу канту по параболи право на претходну која je балансирала на дворишној огради, па су ce заједничком експлозијом обе стровалиле па камење дворишта као две залутале гранате. Отада нешто слабије чујем на лево ухо. С друге стране, нешто боље спавам на десном боку. To je тако добра солуција да ce чудим како ce тога нисам пре досетио.

Женска душа je овом аутору исто што и отворена књига, само што je, на жалост, тај евергрин написан тотално неразумљивим језиком. Зашто су жене такве какве јесу? Краљ Соломон, светски признати стручњак за слабији пол, спровео je свестрану анкету међу својих хиљаду жена и на крају дошао до неизбежног закључка: сујета, сујета, све je сујета. Краљ je рекао своје.
Синдром окретања

Да je човек постигао невероватан напредак на земљи, то je сигурно неоспорно. Још откад ce усправио и проходао на две ноге, човек с успехом савладава силе природе. Изумео je рајсфершлус и решио тајне Стварања укљујучујући и оне у свемиру. Само je у једном жалосно затајио; постоји један екстрасензорни феномен којим никад неће овладати – женино освртање.
Да. To оне раде, a тек моја најдража – боље да вам не причам. Седимо тако негде на јавном месту, била то кафана, или стадион, или биоскоп, и ja тамо, мојoj женици иза леђа, уочим неког кога из одређених разлога не желим у том тренутку нипошто да „видим“. И њој, женици, само шапнем:
– Управо су ушли Зелигови. He окрећи ce!
Паф! Истог часа joj ce глава окреће. Без секунде оклевања и на најиндискретнији начин. Безазлено, исколачених очију зури у Зелигове, a мени непријатно, најрадије бих у земљу пропао, (шушка ce да су Зиглерови пред разводом.) Кад ми то уради, гушим ce од беса, покушавам да joj објасним да зрео човек... Уосталом, шта ће да буде ако не будемо могли... па има и деликатних ситуација у којима човек сигурно... Ha шта ми слатка женица одговара да ништа и није било – Зелигови je нису ни приметили. Нису ђавола! Тек што су ушли, он нам je демонстративно окренуо леђа, само нас je његова жена одмерила дугим погледом, вероватно зато што ју je муж преклињао да ce не осврће. Сад je готово, знају да смо их споменули, a то je врло незгодно.
Човек je ту немоћан и тачка. Причао-не причао, исто ти ce пише. Глас вапијућег у пустињи. Кунем ce, понекад и клекнем, па на коленима молим своју животну сапутницу, дланом заклоним уста и сикћем joj:
– Молим те, молим те, ни за живу главу немој...
A она ce већ осврће и испитивачким погледом пробада оне за које je молим да их не гледа. И одмах их лоцира, без грешке, као да има уграђен радар. С времена на време прибегавам лукавим триковима – иа пример, упозоравајући je да не гледа, кришом гледам десно, док je Зиглер, који ми дугује две хиљаде фунти, управо ушао слева. A женица одмах гледа лево и Зиглер зна да сам управо споменуо његов дуг. Каква брука!
Ономад сам консултовао једног психијатра. Описао сам му ситуацију у свој њеној озбиљности. И предобро ме je схватио.
– Па и моја жена ce осврће – признао ми je. – To je грозно наслеђе које датира још од Дрвета сазнања. Манифестује ce морбидном жудњом за кршењем наредби. Ко не зна причу о Лотовој жени! Он ју je преклињао да ce не осврће. И зна ce шта je било. Жене! Али, изгледа да постоји једноставан лек. Уместо да joj браните, морате да joj изричито наредите да ce осврне.
To има смисла. И тако сам синоћ, у ресторану, применио ту превентивну методу. Чим ce појавио Бар-Хониг, који je проневерио сто хиљада фунти и сад ce на суду проводи као бос по трњу, добацих слаткој женици:
– Брзо, окрени ce! Управо je ушао Бар-Хониг! Она ce одмах осврнула и оног јадника приковала продорним погледом. Дошло ми je да умрем од стида. Мислим да ћу да ce отиснем до Содоме и да проверим онај стуб соли. Копка ме слутња да je оно заправо господин Лот лично.


„Шта је највиши знак доброте? Љубав према животињама!“ рекла je глађу изморена мачка на киши, a наше топло јеврејско срце потврђује: „Тако је!“ Добро, a да ли неко воли мишеве? У зоолошком смислу те домаће животиње спадају у породицу ситних глодара. Mu смо крупни и нисмо Глодари, стога их не желимо у породици. Само што мишеви тога нису свесни.
О мишевима и женама

Почело je једне тамне, олујне ноћи, када сам ce у пола три ујутру нагло пренуо због неког тихог шушкања у ормару. Уз мене, усправила ce и слатка женица и суздржаног даха ослушкивала ноћну таму.
– Миш – шапну женица. – Изгледа да je дошао из баште. Шта да радимо, за име бога?
– Овог момента ништа – одвратих. – Можда ће да збрише напоље сам од себе.
Није збрисао сам од себе. Напротив, на тмурном светлу зоре два нагрижена столњака била су доказ о његовој ревносној саботерској делатности. Жену je спопао потпуно несхватљив бес.
– Звер! – просикта. – Ликвидирај га!
Идуће ноћи засукали смо рукаве. Чим je онај бедни створ почео да грицка зид ормара – чудног ли укуса чак и за миша – упалисмо светло и скочисмо пред тај комад намештаја, ja с метлом у руци a жена очима у којима сева мржња богато зачињена гађењем.
Муњевитим покретом отворих врата ормара и спазих преплашену животињицу како бежи иза чаршава на највишој полици ормара. Скинуо сам чаршаве све један по један, a кад сам и задњи повукао, угледали смо сивог мишића који ce тресе као тек направљене пихтије и чучи у најудаљенијем углу полице. Имао je шармантне дуге брке и окице које су личиле на два дугмића црна као угаљ.
– Зар није сладак? – уздахну женица и сакри ce иза мене у самртном страху. – Ma гледај га, како ли ce јадни малишан преплашио! Да ce ниси усудио да га убијеш! Само га врати у башту.
Покоравајући ce њеном налогу, пружих руку да мишића зграбим за врх репа, али ce он нагло изгубио међу пешкирима. Извукох све пешкире. Кад сам дошао до последњег, мишко ce увртео у аморфну масу наших пешкира. Извадих све пешкире, a он скочи из ормара – који je сад зјапио празан – и смести ce под кауч.
– Блесавко мали – рекох, плашећи га метлом – зар не видиш да само хоћу да те вратим у башту?
Одгурнух кауч насред собе, a миш одмагли под регал. Уз помоћ слатке женице, успео сам за рекордних пола сата да извадим све књиге, на шта je она подла звер заронила међу опруге фотеље. Сад ми je већ језик висио до пупка.
– Немој случајно да му урадиш нешто! – и даље ме je опомињала женица. – Како je сладак!
– Добро, нећу да га пипнем – шкргућући зубима, састављао сам регал који ce распао. – Али да знаш да ћу да га поклоним некој лабораторији да на њему изводе експерименте.
Легли смо у четири и четрдесет пет ујутро измождени до даске и физички и психички. A миш je наставио да клопа изнутрицу фотеље.
Пробудио ме je хичкоковски врисак. Женица je дрхтавим прстом упирала у рупу величине тањирића која je красила плишану пресвлаку фотеље.
Чудовиште! – бунцала je. – Одмах да си довео експерта мишоморца!
Назвао сам предузеће за уништавање глодара које ужива изузетан углед у својој струци и испричао им своје јаде. Главни инжењер теренске службе одговорио ми je да предузеће не преузима индивидуалне случајеве, бави ce само уништавањем бројнијих мишјих фамилија. Ha то сам му одбрусио да ми ce вероватно не би исплатило да најпре одгајим неколико генерација мишева у ормару, a онда сам, у наступу гнева, у првој гвожђари купио мишоловку с опругама као за слонове.
Moja женица-светица најенергичније je протестовала против таквог „варварства“, али сам на крају успео да je уверим да мишоловка ионако неће функционисати јер je домаће производње. Напокон je, иако преко воље, пристала да ми да комадић сира за мишоловку. Сместили смо je у мрачни угао и те ноћи нисмо ока склопили, него смо само ослушкивали непрекидно шушкање у мом радном столу.
Одједном настаде гробна тишина. Жена ми зину од ужаса, али ja скочих из кревета уз победоносни урлик. Направих два-три корака и уто прасну шкљоцај, a на мом левом стопалу од прста ми ce направила каша.
– Ma какав миш – дахтао сам док ми je жена стављала хладне облоге на здробљени палац. – To je крокодил!
Женица ce смешкала; њој je лакнуло јер je све време стрепела да миш не настрада. Цитираћу je дословце:
– Уосталом, тај мали створ ради само оно што му je мајка природа одредила.
И згази мишоловку из све снаге, распаде ce опруга на саставне делове.
Али, шта je све мајка Природа наменила мишу да ради?
– Уништио ми je сав пиринач! – обавестила ме je женица ујутро, гушећи ce од жучи и показујући ми оскрнављену кесицу са пиринчем. – Одмах да си поправио мишоловку!
Отишао сам у гвожђару и затражио нову опругу, али ме je трговац обавестио да не држе резервне делове. Препоручио ми je да узмем другу мишоловку, скинем с ње опругу и наместим je на стару. Послушао сам га и опет сместио убојиту направу у ћошак. Сад сам чак пут до ње маркирао комадићима имитације сланине.
Ноћ je била напета као натегнута виолинска жица. Наш миш je харао у мом столу где ми je дословце појео рукопис. С времена на време застао би да предахне, a у тим паузама срца су нам тако бубњала у ушима као да у џунгли слушамо там-там.
– Ако та твоја проклета замка убије малецког, заиста не знам шта ћу да урадим! – зајеца нагло женица у неком поноћном сентиш изливу активиста Друштва за заштиту животиња. – Ta твоја работа чиста je окрутност, исто што и вивисекција! Мишоловке би морале законом да забране! A што има слатку малу њушкицу!
– Али je зло и терор!
– Можда je женка? – слинила je слатка женица. – A шта ако носи младе?
Ha сву срећу, шушкање ce даље наставило без паузе.
Да будем кратак: око пет сати ујутро, сломљени управо проживљеним патњама, утонусмо у дубок сан. Кад смо ce пробудили, у стану потпуна и злосутна тишина. У углу je била мишоловка – a у њој нешто сиво... нешто сиво...
– Убицо! – осуди ме женица. Отада више не причамо. Што je још горе, више и не можемо да заспимо без шушкања. По суду моје жене, то je казна због мог зверства.
Тражи ce миш.

Израелски тетар преузела je авангарда. Гледаоци који до пре неколико година нису разумели ни слова у модерном позоришту и који су на пасја кола олајавали те бесмислице, сад су радикално променили гледиште и на cвa уста хвалили авангардна дела, иако не разумеју ни слово од онога што ce збива на даскама.
Признање лежећем диву

У суботу око поднева, прелазећи Фришамову улицу, видео сам у кафани Јердена Подманицког који je седео сам за столом. Није ме позвао ни да седнем ни да попијем хладно пиће, па сам одмах схватио шта je разлог тој његовој неуобичајеној хладноћи: ветерана наше глуме прошле недеље je дневна штампа ковала у звезде због његове улоге у Звиздаријама. У том комаду с универзалним порукама игра улогу остарелог подводача мушких проститутки, и његова природна и непосредна глума приковала je публику за седишта. Чувени И. Л. Кунстатер лично написао je како je „изненађење те незаборавне вечери несумњиво био Подманицки који je дословно зрачио дијаболичком интуицијом. Његов Алфонсо je ремек-дело театарске анималности, сваким дувањем, сваким покретом својих ишчашених удова, a пре свега својом ненадмашним ћутањем, стекао je статус карактерног глумца par ехсеllепсе.
– Кунстатер je то генијално уочио, маестро – рекох седајући за његов сто. – Од оног вашег ћутања под тешким барокним столом, у трећем чину, осетио сам како ме жмарци силазе низ леђа.
– To ми стално сви говоре – спремно потврди Подманицки. – Гринштајн je после премијере написао да je оно моје лежање под столом у њему пробудило асоцијације на Конспиративни нихилизам и шта ти га ja знам.
– Одлично речено! – прихватих. – Колико ce само симбола крије у томе! Изађеш из позоришта па ce данима питаш и против своје воље: у ствари, зашто je Алфонсо лежао изваљен на поду читав сат?
– Сат и осам минута!
– Да. Ако смем да питам, шта je тиме режисер хтео да каже?
– Свакако да смете да питате. To није никаква тајна. И ja сам га питао.
– И шта je рекао?
– Да тако пише у сценарију. A онда сам му ja рекао, преко једне жене која говори француски: „Извините, Буланжер, у тексту стоји да морам да склизнем под сто, али нигде не пише да морам онде да прележим до краја представе.“ A он je на то добио хистеричан напад на француском, урлао je да, ако ce њему хоће да ja онде лежим два месеца, онда до ђавола има да лежим два месеца и тачка. Отишао сам право у управу и без увијања им рекао да ja, са својих тридесет осам година драмског искуства, нећу да дозволим том идиоту да ме држи сатима опруженог на прљавим даскама, с шакама пуним прашине. Љубазно су ме замолили да само то урадим, ионако га више неће ангажовати. Тада још нису знали да ће му критика тако подилазити.
– Тачно. Рекли су да je његова режија марионетска експресија наше генерације.
– To ce и види.
– Сви критичари посебно су хвалили сцену у којој ви и пет мушких проститутки јашете на шиваћој машини, a главе сте покрили марамицама сваки у другој боји. A propos, шта би то требало да значи?
– Па, марамица вам je крпица коју носите у џепу, и ако ce, не дај боже, прехладите...
– Знам шта je марамица, господине Подманицки, али волео бих да знам шта сте хтели да кажете с оним јахањем на шиваћој машини?
– Нисте слушали Авигдора Бен-Папагаја у Луфт-клубу? Чекајте, да видим, негде сам то записао. Аха, рекао je како je „оргија марамица калеидоскоп савршено парадоксалне свести“.
– To je јасно, али волео бих да знам зашто покривате очи?
– Зашто, зашто! Па ко би ce све време свађао с оним идиотом од Буланжера? Хоће марамице, у реду, дај му марамице! Само сам тражио да ми Мундек сваки пут опере марамицу, али мислите да je то учинио? Te крпе смрде на буђ. Ha премијери je Хонигман усред сцене шапнуо: „Момци, морам да кинем!“ Сви смо га чули и само смо ce тресли од смеха.
– Хонигман... je ли то онај за кога су рекли да je виртуоз школе дрвене глуме?
– Да, тај, лафчина, издржао je да не кине све до паузе. Бојао ce Буланжера.
– Пa зар вам он никад ништа не објасни?
– Хонигман? Зашто би морао да нам...
– He, Буланжер!
– Ах, он! Да вам право кажем, тај вам непрестано нешто објашњава, али ja га слушам само на пола ува јер je то код њега све нешто збркано, само ме деконцентрише у послу. Један од нас, онај млади Бен Тирош, знате га, онај што глуми садисту, тај га све време нешто запиткује. Питао га je и за марамице, a Буланжер му je рекао да човек у животу види више ако не види ни белу мачку. „Извините, Буланжер“, рекао сам му преко оне жене која говори француски, „уз све дужно поштовање, знате ли ви уопште шта причате?“ A он ће на то мени: „Зашто би човек морао све да разуме, господине Подманицки? Да ли ви можда разумете птице?“
– Има нечег у томе.
– Свакако да има. Једна пријатељица моје жене има великог папагаја који изговара целе реченице, само што од тога мало шта може да ce разуме. Иначе je врло стар папагај, зимус je био болестан, a стално ce чеше...
У том тренутку једна стара дама отменог изгледа приђе нашем столу и тако рећи страсно пољуби Подманицког у оба образа.
– Хвала вам – шапну стара дама. – Хвала вам, хвала вам!
Гласом који je дрхтао од узбуђења дама исприча како je двапут гледала Звиздарије само због оне конфронтације између Подманицког и његове жене на самрти, која му у ковчегу признаје да дете у ствари није њено него из утробе неке друге жене. Стара дама нас je напустила јецајући, ганута успоменом на своје две незаборавне вечери.
– Каква драга и интелигентна жена! – рече Подманицки зурећи за њом. – Само, коју je то жену из представе помињала?
– Ону коју су козе силовале. Вашу жену.
– Она je моја жена?
– Како, зар то нисте знали?
– Знао сам да ми je у представи неки род, али нисам био сигуран с које стране. Да видимо... ах, знам шта ме je заварало! Ha почетку другог чина она ми каже: „Алфонсо, ти си ми као сестра!“
– A шта joj ви одговарате?
– „Курво!“ и угризем je за колено. Како сам одатле могао да знам да ми je она жена, признајте и сами? Станите мало, a шта она каже? Ако ce не варам, моли ме да види парење глодара. Којих глодара?
– Па знате, мишева, пацова...
– Тако сам и мислио. To je мој шлагворт. Дов Шлуфер je написао да сам пружио перфектно отелотворење нихилисте који у себи налази бога. Сећате ce, кад ce на крају сцене пузећи губим с позорнице, сасвим омамљен...
– Да, били сте величанствени, господине Подманицки! И кад упитним погледом зурите у окрутну бескрајност и остајете неми...
– He, то je било само на премијери јер сам тада заборавио текст па сам гледао у Мундека иза кулиса. Али, после сам тачно изговарао шта je требало: „Само су мртви заиста живи, Зелмане!“ и излазио. Ha суботњој отвореној представи то место увек поздрављају бурним аплаузом.
– Шта у ствари желите тиме да кажете, господине Подманицки?
– Да тапшу рукама.
– He, не, мислим оним да су само мртви...
– To су ауторове речи, што мене питате? Прво смо мислили да je штампарска грешка, па je режисер ишао да погледа оригинал, али и тамо тако пише па je тако и остало. Буланжер je хтео да ту реченицу изговорим некаквим филозофским тоном, гледајући с пода право у публику. И дозволио je да нешто сочно опсујем при изласку, a то je врло ефектно. О томе je Тамара Блуменфелд рекла да je то крик људске душе, доказ недостатка комуникације. И то je апсолутно тачно. Ja једноставно не могу даље с тим Буланжером. Извините, већ je пола један.
Јарден Подманицки извадио je из џепа мали транзистор, поставио га je на сто и почео занесено да слуша радио-коментаре. Чувши слатке похвале, лицем му ce разли излаз натприродног блаженства, a очи му ce испунише сузама cpeћe. Пола века стручна критика га je немилосрдно кидала на комадиће. Сад je та критика први пут схватила каквим je мукотрпним путем он градио своју личност, какав je дубок аналитички приступ личности присутан код тог генијалног уметника. Односно, да цитирам И. Л. Кунстатера, то je „таква апсолутна идентификација да ce губи свака разлика“. Ha крају крајева, ипак je Јарден Подманцики успео.


У вртоглавој каријери Јардена Подманицког следећа станица je филмска слава. Али, он остаје и главни ослонац свог позоришта, јер у нашој малој земљи част je звездама једина зарада; звезда не зарађује више од млекара на Млечном путу. И зато ce сценарија код нас подвргавају пластичној хирургији сваког јутра после прозивке.
Како ce спасао Тангер

Дозволите ми да вам ce представим: снимам израелски акциони филм Где je орлове стра` да слете, једну од најсмелијих авантура у историји домаћег филма, по мом сценарију и у мојој режији, финансирана страним капиталом – што ће рећи државном субвенцијом. Радња je заснована на истинитој причи из моје маште: једна израелска група командоса диже у ваздух ракетну базу у Тангеру и враћа ce жива и здрава у студио, што je глумцима прилично напоран посао, јер би требало да пређу Египат, Либију и Алжир пешке, али их за то краљевски плаћам.
Прве сцене снимљене су без икаквих сметњи. Командир групе, Јарден Подманицки у улози отреситог Гришке, одабрао je своје људе међу војницима кажњеним забраном изласка. Затим их je повео кроз Сахару – то јест све кружећи око кибуца Ајн-Шахар у Негеву – и тако je ишао три дана и три ноћи да би четвртог дана коначно стигао у моју бараку и рекао: – Сутра ујутро морам да ce вратим у Тел Авив.
– Да ли сте при себи? – обратих му ce тим речима. – Сутра упадате у заседу, зар сте то заборавили?
– Жао ми je – рече ми Подманицки – али јавили су ми из театра да je сутра ујутро проба. Спремамо Хамлета, a ja сам дух његовог оца. To je улога на коју сам чекао читавог живота.
– A да ли знате да je то кршење уговора?
– Знам, али ja сам члан ансамбла. Ћао, јавите ми ce!
И оде он на север. Одлучио сам да наставим снимање по плану, с тим што ћу додатним дијалогом да објасним нагли нестанак командира ради пробе. Дијалог je текао између наредника званог Триполи и везисте овако:
Везиста: Приближавамо ce Тангеру a ja не видим Гришку. Где je?
Триполи (уз речити осмех): Биће тамо, момче, уздај ce у њега!
A не можеш да ce поуздаш ни у кога. Подманицки ми je исто вече телефонирао да су му доделили и улогу дединог духа за коју текст мора сам да напише, према томе, те недеље га неће бити.
– Подманицки, ви сте отпуштени! – пресекао сам по кратком поступку.
Ha шта ме он упита колику отпремнину ћу да му исплатим, али ja сам већ спустио слушалицу. Ситуација je била шкакљива: према оригиналној идеји, цела моја група требало je да ce врати у базу без губитака, али кад сам писао сценарио, нисам узео у обзир позоришне пробе. Сад je једно било јасно: Гришка мора да погине. Да бих то решио на уметнички начин, наручио сам од шефа производње младог лешинара. Лешинар je требало да кружи над Гришком и да гракће: „Грак! Грак!“
О погибији Подманицког остале je обавестио Триполи у сасвим новој сцени. „Скупо ће платити за нашег Гришку!“ Тако je рекао наредник, дижући руку у страшној заклетви. Група je наставила да ce вуче пустињом без већих потешкоћа, a водила ју je Ципи Вајнштајн, кћи бедуинског шеика, која ce заљубила у Гришку, односно сад у Триполија. Командоси су прешли Сахару и кад су стигли у кибуц, мртви уморни али с високим борбеним моралом, наврх брежуљка појавио ce лик Гришке који je трчао и викао:
– Чекајте! Режисер ce прехладио и позориште ми je дало слободно до уторка!
– Тим горе по вас, Подманицки – довикнух му.
– Јуче смо вас убили. Већ смо поручили лешинара!
Међутим, с обзиром на то да сам га узео уз фиксни хонорар за целу улогу, била би штета да га не искористим до краја. Стога je пала одлука да Подманицки и код нас глуми духа, то јест да води колону кроз пустињу лебдећи пред њом уз пратњу вергла. Испоставило ce да je Подманицки баш добро дошао, јер ce Триполи тог јутра није вратио из Ејлата. Тражени глумац по правилу игра у најмање три филма одједном. У нашем случају, Триполи je боравио од поноћи на снимању у Галилеји, па би у зору дошао право код нас и радио до подне, a онда би један прашњави џип дојурио брзином ракете да га пребаци у Ејлат на рад за америчку телевизију до поноћи. Сад je на једној тачки па том кружном путу нестао – ваљда je негде заспао или му ce нешто десило? Било како било, морали смо да наставимо без њега. Taj задатак je обавио санитетлија групе, иначе професионални сточар кога нам je кибуц дао у најам до краја снимања.
– Момци – објавио je тај у гро-плану – нема више Триполија!
– Држао нам je одступницу – додао je командир групе. – Борио ce до последњег метка.
Тада, ђаво га однео, уочим да сам остао без командира групе. Пошто je Гришка испарио, група je остала без иједног глумца од имена, осим можда Ципи Вајнштајн, али je она била шеикова кћи.
Нова сцена je била врло импресивна: Ципи ce у зору свлачи и објављује групи: „Ја сам командос, маринац-наредник и преузимам команду!“
Oceћaj да ни за корак нисмо остали без вође, подигао нам je морал, али смо још морали да решимо проблем оца, племенитог бедуинског шеика лично. Зато je и он збацио кефију с главе и представио ce ратницима: „Капетан Лолик Тоф из Јерусалима, контраобавештајна служба. За мном!“
Толике важне метаморфозе због једног обичног Триполија који je хркао поред неке сеоске бензинске станице! Међутим, ефективе су опет биле попуњене, па je нови капетан лаким кораком газио на челу групе под жарким пустињским сунцем. Te вечери идиота je ухватила грозница: добио je сунчаницу.
– Маларија! – одлучих. – Иде даље на носилима!
Санитетлија-сточар и везиста носили су га читав дан снимања, a увече ми рекоше да они то не могу да издрже – капетан je претежак, a уз то још стално једе.
– Добро – рекох. – A шта ћемо с њим?
Обојица оборише погледе па ме погледаше немо. У погледу сам им видео смрт. Сложио сам ce с том драстичном солуцијом. Дао сам главном електричару ћебе и штап: уосталом, у изворном сценарију био je бедуински шеик. Попео ce на брежуљак и снајперским метком, издалека, предивним поготком покосио je капетана.
Наредница ce бацила на тело свог оца. Пардон, Ципи je требало да ce баци, али нисмо могли да je нађемо.
Госпођице Вајнштајн! – шеф производње јурцао je по логору. – Снима ce, госпођице Вајнштајн!
Убрзо ce испоставило да ce Ципи придружила ансамблу народних песама Кармон. Имао сам предосећање да ни она више неће видети овдашње сунце.
Казну je и те како заслужила: добила je понуду од познатог ансамбла па je с локације побегла у Хаифу да учествује у последњим пробама, a онда с ансамблом оде на турнеју по свету. У мом филму пала je с Црвене стене. Додуше, нисам могао да прикажем како пада, јер je, као што сам рекао, била на пробама у Хаифи, зато смо само чули дуг врисак па je командос-сточар ушао у шатор и промуцао:
– Није ce много мучила. Последња реч била joj je „Тангер“...
Ту je везиста нешто приметио што je, по мом мишљењу, био пуки цинизам: да je Тангер у Шпанији с којом ми одржавамо добре односе. Прострелио сам леденим погледом тог трећеразредног глумца коме сам плаћао дозлабога високе дневнице, и видео сам како je пребледео. Самовољној Ципи приредио сам предивну погребну сцену, јер je погреб најлакши призор на филму, можеш да га снимаш и без глумаца. Гришкин дух одржао je посмртно слово које сам написао на коленима на лицу места.
После Ципине сахране, Гришка ме je одвео у страну.
– Стално размишљам о тој улози – рече ми озбиљним тоном. – Шта мислите, у смислу добијања посебно драматичног ефекта, да ме закопају у пустињски песак, као неког новог Мојсија коме није било дато да ступи...
– Подманицки – прекинух га – шта je сад ово?
– Господине мој – реце Подманицки – мени ce умире.
– Зашто?
– Син ми завршава са забавиштем сутра у десет ујутро, и ja сам му обећао да ћу доћи. Дозволите да ноћас умрем, то вам никад нећу заборавити.
– A да ли бисте ми рекли ко ће да упадне у Тангер ако ми сви пандркну? – вриснух. – Све ћу да вас тужим!
– Дете je специјално за ту прилику научило песмицу напамет – напомену Подманицки.
– Цркните!
Што ce управо и догодило. Силом прилика, Гришкин дух je нагазио на мину и погинуо. После његовог наглог одласка у забавиште, мрак ми je пао на очи, па кад сам случајно видео везисту-дневничара као ce крије иза неког зарђалог бурета, дрхтећи као лист, обузела ме je нека чудна страст. Док сам га фиксирао укоченим, леденим погледом, он ce повлачио у дно шатора.
– Немојте – шапну – то не смете да ми учините... обратићу ce синдикату... тродневни отказ... ja сам још млад, хоћу да живим. Нееее!
Средио сам га тако да je скапао од жеђи усред пустиње. Грозна смрт, али чим ce неко са мном хвата за детаље синдикалних права, тај нека од мене не очекује милост! Сад ми je од командоса остао само сточар.
– Тангер! – У сцени из доњег ракурса сточар je прстом упирао у водоторањ кибуца и сам себи викао: – За мном!
У том трену, на корак од освајања ракетне базе, грубо нас je прекинуо секретаријат кибуца. Зауставили су командоса-сточара усред његовог самачког јуриша и затражили да ce трком врати у шталу где га чекају две краве с натеченим трбухом.
– Господо – замолих секретаријат – бар му дозволите да часно умре.
Змија га je угризла за ногу, a ja лично, у униформи официра Уједињених нација, одао сам му последњу почаст у сјајном погребном обреду којем je, поред мене, присуствовао и кувар кибуца који je случајно имао слободан дан. У коначној звучној обради додао сам и неколико топовских салви. Све у свему, испала je врло импозантна сцена.
У посмртној речи својим глумцима вероломцима рекао сам:
– Пали су, али су знали шта хоће!
Наврх брежуљка Гришкин дух кочио ce у ставу „мирно“, јер je управница забавишта одложила свечаност за викенд. Високо у ваздуху, лешинар je целу ствар резимирао с неколико импресивниг грактаја.
У монтажи сам наслов филма Где je орлове стра` да слете променио у Аветињски командоси. Официр снага Уједињених нација, кога сам ja глумио, постао je главна личност филма. Неки стручни критичари, којима сам приказао прву радну копију, плакали су као мала деца гледајући мој акциони филм. Рекоше да то што нико од њих не стиже до жељеног циља има суморно топлу документаристичку вредност, која je, иако с одређеном пацифистичком тенденцијом прожета величанственим хуманистичким значењем што моје дело чини универзално важним par ехсеllапсе. Има нечега у томе. И ja сам тако нешто мислио.