Putovanje kroz Portugaliju

Nezaboravno putovanje kroz predele, istoriju i kulturu Portugalije.

Putovanje nikada nema kraj. Samo putnici imaju kraj. A čak i oni mogu produžiti putovanje u sećanju, u pamćenju, u pripovedanju. Kada je putnik seo na pesak plaže i rekao: „Nema više šta da se vidi“, znao je da nije tako. Kraj jednog putovanja tek je početak drugog. Treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša, videti useve kako bujaju, zreo plod, pomeren kamen, senku koja ne beše tamo prethodni put. Potrebno je vratiti se starim stopama da bismo ih ponovili, i da bismo ucrtali nove puteve pored njih. Potrebno je ponovo započeti putovanje. Uvek.

Ova knjiga nije običan turistički vodič ili bedeker koji se nosi pod rukom, nego mnogo više od toga. Na svom putovanju kroz Portugaliju, njene skrivene kutke i viševekovnu kulturu, Žoze Saramago je išao tamo gde se uvek ide, ali i tamo kuda se ne ide gotovo nikada. Putnik ističe da nije tu kako bi davao savete, premda svojih opservacija ima napretek. Istina je, istovremeno, da će čitalac ovde naći mnogo odabranih i istančanih opisa portugalskih krajolika, ljudi, umetničke baštine i istorije ove zemlje, što je istovremeno unutrašnje putovanje ovog velikog pisca kroz sopstveni doživljaj domovine svojih predaka i savremenika.

Jedinstveno izdanje u svetu koje, umesto predgovorom, započinje putopisnim zapisom iz Portugalije našeg nobelovca Ive Andrića.

Buđenje na samoj portugalskoj granici. Čudno buđenje, svježinom i zelenilom, liči na jutra iz djetinjstva, kad nas je budio južni vjetar i huk vode i snijega koji se topi od miline. Španija je za nama kao nešto sanjano i teško. Portugal (opet talas sjećanja odnekud iz najdaljeg djetinjstva u kome je ime te zemlje vezano za oblik i ukus pomorandže), Portugal otvara zelenu kapiju kao za praznično jutro.
Pogranična stanica i neke vile. Prvi i slabi primjeri portugalske arhitekture koja se pri vrhovima rascvjetava u nezdrave oblike tropskog cvijeća, sa tipičnim keramikama koje će nas pratiti s kraja na kraj zemlje.
Slaba kafa, topla mineralna voda, nesporazumi kod plaćanja i mijenjanja novca. Ali neobično mirni i učtivi carinski činovnici, koji navuku bijele rukavice dok vrše pregled putničkog prtljaga.
Počinje talasasta ravnica s pastelno blijedim zelenilom. Zemlja izgleda mršava, površno obrađena. Počinju da privlače pažnju drveta koja se nižu uz prugu i konačno pretvaraju u čitave šume, rijetke i prostrane. Ta drveta liče izdaleka na masline, ali su znatno veća. Stablo im je u cjelini ili djelimično prevučeno nekom crvenom zemljom. To je cortica, drvo sa kojeg se dobiva pluto. Kad stablo poodraste, guli mu se jedan dio kore, a oguljeni dio premaže se crvenom zemljom. Dogodine se guli onaj drugi, pošteđeni dio, dok drvo ne baci na sebe novu koru koja se opet guli na isti način.
Satima prolazimo kroz jednolične šume ovih drveta koja ljudi strižu kao ovce.
Oko podne osjeća se vrućina. Sve češće bivaju vile uz prugu. Ispod luka jednog visokog akvadukta ukaza se modra ploča mora.
Lisabon. Nemirna varoš na vulkanskom tlu. Nigdje na svijetu nisu ljudi mirniji i učtiviji kad govorite s njima pojedinačno, a svi ti mirni i učtivi ljudi zajedno stvaraju nepodnošljivu buku od koje ne možete da spavate.
Lisabonski đaci nose neke staromodne ali dopadljive pelerine. Bez okovratnika, pripijene uz ramena i dugačke do zemlje, one su mnogo ljepše od poznate španske kape. Ta originalna nošnja daje mladićima sasvim nesavremen ali neobično simpatičan izgled, i podsjeća na romantiku i opjevani čar đakovanja iz Brankovih vremena. Gledajući te mladiće mrke masti, sa zamišljenim izrazom na licu, koji daju nemir i tugu tih godina, čovjeku se čini da je to Mladost sama što prolazi, a nit je mogućno zaustaviti je ni sporazumjeti se s njom.
Ko rano rani - biće u Lisabonu nagrađen jedinstvenim prizorom: ribarske žene koje nose ribu u širokim pletenim korpama sa pristaništa u varoš. Savršena ravnoteža njihovih tijela i tereta koji nose, nasmijano lice, raspjevana usta, toj povorci žena koje rade daju izgled ne neke nužde i rabote, nego nečeg bahantskog i svečanog. U grupama, one ćeretaju putem i nose svoj teret na glavi kao neki ukras, i podržavaju ga grudima, kukovima i bosim preplanulim nogama. Jedna je išla osamljena - ko zna kakva je i njena muka! - i pjevala sredinom ulice, zaneseno. Pratio sam je dugo očima. Od pjesme sam razabrao samo dvije riječi iz refrena i zapretao ih kao čobanin vatru, od straha da ih ne zaboravim. I sad čuvam te dvije riječi. I kad god ih izazovem u sjećanju, kao da sastavim suprotne krajeve električne žice, plane u meni melodija tuđe zemlje, ljeta, mora i prostog veselja.
Ali nije Lisabon ono što čini u mom sjećanju ovu prazničnu zemlju onim što jest. Na dvadesetak kilometara od prestonice, leđima prislonjena uz mrke bregove a licem okrenuta ka ravnici koja se završava morem, stoji mala varošica, selo gotovo. Sintra, sa bivšim kraljevskim dvorcem i kastelom Penja, koji po svom položaju prevazilaze ljepotu svega što se može izmisliti i ispričati.
Kralja više nema odavno. Pokazuju vam dvorac sa preostalim namještajem, malo dvorište sa šedrvanom i klupom na kojoj je Kamoens čitao svoje stihove kralju Sebastijanu, a svaki prozor, svaka terasa, otvara pred vama, pod novim uglom, jedinstven vidik od dvadeset kilometara zelene ravnice porubljene neodređenom prugom mora koje blješti i izgleda, u daljini, kruto i nepomično kao da je
Depiedra, de metal, de cosa dura
(od kamena, od metala, od krute tvari)
kao duša Kamoensove nimfe.
Pred dvorom trg sa česmom, opkoljen kućama i baštama. Mali hotel, čist i prijatan. Jedan od onih hotela u kojima se vrata na sobama ne zaključavaju, u kojima se svako osjeća već prvog dana kao kod kuće.
Terasa sva u zelenilu. Drveta po strmim obroncima brijega, po ulicama, između kuća; sa svih terasa i samih zidova rastu drveta, vitka, bujna, uvijek zelena. Na trgu romori voda.
Turci su govorili za najljepšu pokrajinu svoga velikog carstva: „Savršena zemlja. Gdje zakopaš, poteče pitka voda, a gdje padne sjeme, tu nikne drvo.“ Ovo je takva zemlja.
Na trgu ispod terase, mršave djevojčice prodaju neke kolače. Savladajte odvratnost od onoga što se prodaje na ulici i kupite te kolače koji se zovu kežaba. Pažljivo umotani u dvostruki papir, oni su čisti, ukusni i kao dobra poezija: slatki su, a nisu otužni.
Sa nevidljivog tornja iskucavaju neki sati. Najljepša popodnevna muzika za putnikove uši. Njihov zvuk je tako prijatan da slušajući ih zaboravite da ih brojite.
Srećni ste i mirni: u Portugalu ste. Pred vratima čekaju kola koja će vas odvesti iz njega.



Onome ko mi je otvorio vrata i pokazao puteve...
i u znak sećanja na Almeidu Gareta, meštra putnika

Predstavljanje

Loše je za delo ukoliko od njega zahtevaju predgovor koji bi ga objasnio, loše je za predgovor ako umišlja da može tako nešto. Složimo se, dakle, da ovo nije predgovor, već tek upozorenje ili uputstvo poput poslednje poruke koju putnik, već jednom nogom na pragu, očiju uprtih u bliski horizont, ostavlja onome koje ostao da mu se brine o cveću. Razlika, ako je ima, jeste u tome što ovo upozorenje nije poslednje, već prvo. I drugoga neće biti.
Neka se stoga čitalac pomiri da mu ova knjiga neće poslužiti kao vodič ili bedeker koji nosb ipod rukom, kao nekakav opšti katalog. Naredne stranice ne bi trebalo pohoditi kao putničku agenciju ili turistički šalter: autor nije tu da daje savete, premda ima napretek svojih mišljenja. Istina je da se tu mogu naći odabrani krajolici i mesta iz istorije umetnosti, prirodno ili preobraženo lice portugalske zemlje: ipak, određena putanja neće biti nužno nametnuta ili vešto sugerisana samo zato što su prikladnost i navike učinili da ona postane obavezna za nekog ko izlazi iz kuće da bi upoznao spoljni svet. Razumljivo, autor je išao i tamo kuda se uvek ide, ali i tamo kuda se ne ide gotovo nikada.
Šta je, naposletku, knjiga koju jedan predgovor može u prvom susretu s njom najaviti sa ikakvom, čak i neposrednom koristi? Ovo putovanje kroz Portugaliju zapravo je jedna priča. Priča jednog putnika o unutrašnjem putovanju na kome je bio, priča o putovanju koje je provelo jednog putnika kroz sebe samog, priča o putovanju i o putniku sjedinjenim u poželjnom stapanju onoga ko vidi i onoga što je viđeno, ne uvek miroljubiv susret subjektivnosti i objektivnosti. Potom: sudar i prilagođavanje, prepoznavanje i otkrivanje, potvrđivanje i iznenađenje. Putnik je putovao kroz svoju zemlju. To znači da je putovao unutar samoga sebe, kroz kulturu koja ga je oblikovala i koja ga oblikuje, da je tokom mnogih nedelja bio ogledalo koje odražava spoljašnje slike, providno prozorsko okno po kojem su padala svetla i sene, lomljivi natpis koji je, u prolazu i nastajanju, zabeležio utiske, glasove, večni šapat jednog naroda.
Eto šta je ova knjiga poželela da bude. Eto onoga što pretpostavlja da je postigla bar malo. Neka sledeće stranice čitalac prihvati kao izazov i poziv. Neka putuje u skladu sa svojim planom, neka nipošto ne veruje u lakoću udobnih putanja i utabanih staza, neka prihvati da može da pogreši put i da se vrati, ili, naprotiv, da istraje dok ne pronađe nesvakidašnje izlaze u svet. Boljeg puta imati neće. I ukoliko senzibilitet to od njega traži, neka zabeleži za sebe ono što je video i osetio, što je rekao i čuo da se kaže. Najzad, neka prihvati ovu knjigu kao primer, nikako kao uzor. Sreća, neka čitalac zna, ima mnogo lica. Putovati je, verovatno, jedno od njih. Predajte svoje cveće brizi onoga ko će znati da ga čuva i krenite. Ili nastavite put. Nijedno putovanje nije konačno.

PROPOVED RIBAMA

Među pograničnom stražom nije upamćeno da se ikada išta slično dogodilo. Ovo je prvi putnik koji zaustavlja automobil nasred puta, motor mu je već u Portugaliji, a rezervoar sa gorivom još u Španiji, i on sam nadnosi se nad nisku ogradu tačno u centimetar na mestu gde prolazi nevidljiva linija granice. Zatim, nad mračnim i dubokim vodama, sred visokih klisurina koje raznose odjek na obe strane, čuje se glas putnika kako propoveda ribama u reci:
„Priđite, ribe, vi sa desne strane koje ste u reci Doro i vi sa leve strane koje ste u reci Duero,1 dođite ovamo sve i kažite mi koji je jezik kojim govorite dok tamo dole prelazite podvodne granične prelaze, i da li i tamo imate pasoše i pečate za ulazak i izlazak. Ovde sam, gledam vas sa vrha ove ograde, kao što i vi gledate mene, o, ribe, koje živite u ovim pomešanim vodama, koje ste tako brzo čas na jednoj čas na drugoj strani, u velikom bratstvu riba koje jedne druge istrebljuju samo zbog gladi, a ne iz patriotskih pobuda. Dajete mi, o, ribe, jasan nauk, i sreće da ga ne zaboravim na drugom koraku ovog mog putovanja kroz Portugaliju: da znam da prelazeći iz jedne u drugu zemlju treba naročito da obratim pažnju na sličnosti i razlike, ne zaboravljajući nešto što je i ljudima a i ribama zajedničko, naklonosti i simpatije ovog putnika nimalo sapetog dužnostima univerzalne ljubavi, koju od njega niko nije ni tražio. Od vas se, dakle, opraštam, ribe, do ko zna kada, sledite svoj pravac daleko od pogleda ribara, plivajte bezbrižno i poželite mi srećan put, zbogom, zbogom.“2
Ovo beše divno čudo za početak putovanja. Jedan iznenadan dašak vetra zatalasao je vodu, ili je to možda bilo praćakanje riba dok su zaranjale, i čim je putnik ućutao, nije bilo ničega da se vidi osim reke i njenih strmih obala, ničega da se čuje osim uspavanog šuma automobilskog motora. To je slabost čuda: ne traju dugo. Ali putnik nije čudotvorac po zanimanju, čuda čini slučajno, zbog toga je već obeshrabren dok se vraća u automobil. Zna da će ući u zemlju koja obiluje povestima o natprirodnom, čega je izrazit primer prvi grad u Portugaliji u koji ulazi sa svom lenjošću ljubopitljivog putnika - Miranda do Doro. Moraće skromno da prizna svoje nedostatke i da nauči još mnogo toga. O čudima, kao i svemu ostalom.
Oktobarsko je popodne. Putnik otvara prozor sobe gde će provesti noć i već na prvi pogled otkriva ili spoznaje da je veoma srećan čovek. Mogao bi pred sobom ugledati zid, zapušten vrt, dvorište sa prostrtim vešom, i sigurno bi se zadovoljio tim smislom za korišćenje, tom dekadencijom, ili prosto tim štrikom. Ipak, ono što vidi je kamenita španska obala Duera, tako čvrste građe da jedva da ima rastinja koje bi tu moglo da pusti koren, a pošto sreća nikad ne dolazi sama, sunce sija tako da stvara ogromnu apstraktnu sliku u različitim tonovima žute boje, i putnik uopšte nema želju da odavde izađe dokle god ima svetlosti. U ovom trenutku on još ne zna da će za nekoliko dana biti u Bragansi, u Muzeju opata iz Basala, i gledati u isti greben, a možda i u iste žute tonove, na jednoj slici Dordija Gomeša3. Bez sumnje, pognuće glavu i prošaputaće: „Kako je svet mali...“
U Mirandi do Doro, na primer, niko se ne bi mogao izgubiti. Spustimo se ulicom Koštanilja sa njenim kućama iz 15. veka, i tek što to opazimo, već smo prošli kroz kapiju bedema i našli se izvan grada posmatrajući velike doline koje se protežu prema zapadu, prekriva nas velika srednjovekovna tišina: koji je ovo vek i kakvi su ovi ljudi. Sa jedne strane kapije nalazi se grupa žena, sve odevene u crno, razgovaraju tiho, nijedna nije mlada, gotovo nijedna se, verovatno, više ne seća da je to nekada bila. Putnik, kako mu i priliči, nosi na ramenu foto-aparat, ali postiđuje se, i dalje nije naviknut na tu drskost koju putnici obično nose sa sobom i zato nije snimio prizor ovih turobnih žena koje tu razgovaraju od pamtiveka. Putnik postaje melanholičan i sluti loš ishod putovanja koje ovako počinje. Zabrinuo se, srećom nakratko: tamo blizu, izvan bedema, zagrmeo je motor buldožera, u toku su radovi na poravnavanju tla za nov drum, napredak je to na pragu srednjeg veka. Zatim se vraća Koštaniljom uzbrdo, skreće ka drugim tihim i potpuno opustelim ulicama, nikoga na prozorima, a kad smo već kod prozora, otkriva znake stare omraze prema Španiji, opscene korbale uklesane na kamenu iz 15. veka. Podstiče na smeh ova zdrava skatologija koja se ne plaši da uvredi ni dečje oči ni krute branioce morala. U pet stotina godina niko se nije trudio da naredi obijanje ili uklanjanje te drskosti, neočekivan dokaz da Portugalcu humor nije stran, izuzev što ga razume jedino onda kada služi njegovom rodoljublju. Ovde se nije ništa naučilo na primeru bratstva riba iz Dora, ali možda za to postoje valjani razlozi. Naposletku, ako su nebeske sile jednom bile naklonjene Portugaliji protiv Španaca, loše bi izgledalo kada bi ljudi sa ove strane zanemarili posredovanja odozgo i prkosili njihovoj svemoći. Slučaj se može ukratko prepričati.
Rasplamsavale su se borbe za restauraciju, dakle, sredinom 17. veka, i Miranda do Doro, ovde na obali Dora, bila je, takoreći, na udaljenosti skoka jedne buve od neprijateljskog napada. Trajala je opsada, glad je već bila velika, opkoljeni sve malodušniji, sve u svemu, činilo se da je Miranda izgubljena. Upravo u tom trenutku, tako se priča, pojavljuje se jedan dečak pozivajući na oružje, podižući duh i hrabrost tamo gde su hrabrost i duh klonuli, i to na takav način da su se za nekolko trenutaka podigli svi oni slabi i malodušni, latili se oružja, pravog i improvizovanog, i za dečakom krenuli na Špance kao da idu da žanju zelenu raž. Videći zbunjene opsadnike, Miranda do Doro odnela je pobedu, ispisana je još jedna stranica u analima ratovanja. No gde se denuo vođa te vojske? Gde li je nestao nejaki borac koji je čigru zamenio maršalskom palicom? Nema ga, nije ga moguće pronaći, niko ga više video nije. Ubrzo zatim, Mirandijci kažu da to beše čudo. Potom, da to beše Dete Isus.
Putnik to potvrđuje. Ako je bio u stanju da govori ribama a one mogle da ga čuju, sada nema nijednog razloga da ne veruje drevnim ratnim veštinama. Tim pre što je ono tu, Dete Isus iz Kartolinje, visoko dva pedlja, sa srebrnim mačem za pojasom, crvenom trakom preko ramena, belom vrpcom oko vrata i svečanim šeširom na njegovoj okrugloj dečjoj glavici. Nije ovo pobednička odora, tek jedno od odela iz njegovog ormana, koji se svakodnevno dopunjuje, kako putniku pokazuje crkvenjak iz katedrale. Svestan svoje uloge vodiča, ovaj crkvenjak, pošto je vešto probudio pažnju putnika, odvodi ga u jednu prostoriju gde su sakupljene različite skulpture, zaštićene od lopova po pozivu i prilici. Tamo se stvari razjašnjavaju. Jedan duborez na daščici upravo je uverio putnika da ne zna ništa o stvarima koje se tiču čuda. Evo Svetog Ante kako prima naklon jedne ovce koja tako daje uzoran primer vere nevernom pastiru što se smejao svecu, i tu se vidi izvajan njegov izraz stida, zbog kojeg možda i zaslužuje spasenje. Crkvenjak kaže kako mnogi pominju ovu tablu, ali da ju je malo njih videlo. Nepotrebno je reći kako putnik ne može da sakrije taštinu. Došao je tako izdaleka, bez namera, i samo zato što izgleda kao pošten čovek omogućena mu je spoznaja ovih tajni.
Putovanje je tek na svom početku i putnika, savesnog kao što jeste, ovde žacne prva uznemirujuća misao. Na kraju krajeva, kakvo je ovo putovanje? Obići malo Mirandu do Doro, posetiti katedralu i njenog crkvenjaka, ovaj šeširić i onu ovcu, i, pošto to obavi, ucrtati krstić u mapu, vratiti se na drum i reći poput brice dok otresa peškir: ,,Sledeći!“ Putovati bi trebalo drugim redom, stajati više i hodati manje, možda bi čak trebalo ustanoviti zanimanje - putnik, samo za one čiji je poriv snažan, grdno se vara onaj ko smatra da bi to bio posao koji ne zahteva veliku odgovornost, svaki kilometar vredi ne manje od jedne godine života. Boreći se sa ovim mislima, putnik tone u san, i kada se ujutro probudi, pred sobom vidi žuti greben, sudbina je to grebena, uvek je na istom mestu, osim ako ne naiđe slikar i ponese ga u svom srcu.
Na izlazu iz Mirande do Doro, putnik polagano izoštrava opažanje, da mu ništa ne promakne ili da nešto ne ostane neiskorišćeno, i zbog toga zapaža jednu rečicu koja ovuda protiče. Ali reke imaju imena, a ovu, tako blizu da se pridruži bujnom Doru, kako li su je nazvali? Ko ne zna, pita, a ko pita, ponekad dobije odgovor: „Gospodine, kako se zove ova reka?“ „Ova se reka zove Fresno.“ ,,Frežno?“ ,,Da, Fresno.“ „Ali fresno je španska reč, hoćete reći frejšo? Zašto ne kažu reka Frejšo?4“ ,,E, to ne znam. Čuo sam da je oduvek tako zovu.“ Na kraju, toliko borbe protiv Španaca, toliko loše izgrađenih kuća na granicama, čak intervencije Deteta Isusa, i evo ove reke Fresno, skrivene među svojim lepim obalama, koja se ruga putnikovom rodoljublju. Priseća se riba, propovedi koju im je održao, misli mu lutaju po toj uspomeni, i već se nalazi blizu sela Maljadaš, kada mu se rasplamsava mašta: ,,Ko zna, možda je fresno reč na mirandeskom narečju?“ Nosi se mišlju da postavi to pitanje, ali ga zaboravlja i kada se mnogo kasnije vrati svojoj nedoumici, zaključuje da stvar nije od značaja. Bar za njegovu upotrebu, fresno sada pripada portugalskom jeziku.
Maljadaš se nalazi postrance od glavnog puta koji vodi u Bragansu. U blizini su ostaci nekog starog rimskog druma koji putnik neće tražiti. No kada to pomene jednom seljaku i jednoj seljanki koje susreće na ulazu u selo, odgovaraju mu: „Ah, to je mavarski drum.“ Pa neka bude mavarski drum. Sad, ono što putnik želi da zna jesu svrha i način rada ovog traktora sa koga seljak silazi sa opuštenošću nekoga ko koristi nešto svoje. „Imam malo zemlje, samo za mene ne bi se isplatilo. Ali iznajmljujem ga s vremena na vreme susedima i tako se snalazimo.“ Ostaju sve troje u razgovoru, pričajući o poteškoćama nekog ko ima decu koju izdržava, i jasno je da će uskoro imati još jedno. Kada putnik kaže da ide do Vimioza i da će posle ponovo proći ovuda, seljanka, ne tražeći dopuštenje muža, poziva: ,,Mi živimo u ovoj kući, dođi da ručaš sa nama“, i vrlo dobro se vidi da je to od srca, jer ono malo ili mnogo što bude u loncu bilo bi podeljeno na nejednake delove zato što je više nego izvesno da bi putnik dobio najveći i najbolji deo. Putnik se iskreno zahvaljuje i govori kako će to morati da ostane za neki drugi put. Traktor se udaljava, žena se vraća kući uz reči: „Ovakvi se teško nalaze, kao igle u plastu sena“, a putnik polazi da prošeta selom, šetnja zapravo nije ni počela jer iznenada pred njim iskrsava divovska crna kornjača - lokalna crkva debelih, masivnih zidova, golemih potpornih polulukova, što su noge životinje. U 13. veku ni u ovim krajevima Traz-oš-Monteša nije se znalo mnogo o otpornosti materijala, ili je ondašnji graditelj bio čovek nepoverljiv prema izvesnosti ovoga sveta, pa je odlučio da zida za večnost. Putnik je ušao i razgledao, otišao do zvonika i do krova i odande kružio pogledom po okolini, pomalo zaintrigiran jednim zagorskim predelom koji se ne lomi u naglim dolinama i provalijama na koje mašta putnika priprema. Naposletku, sve u svoje vreme, ovo je visoravan, putnik ne bi trebalo da kori svoju maštu utoliko više što mu je ona poslužila kada je od crkve napravila kornjaču, idući tamo neki drugi putnik tek će saznati koliko je ispravno i tačno to poređenje. Dve lige5 dalje nalazi se Kasareljoš. Kamilo Kaštelo Branko6 kaže da se ovde rodio njegov Kališto Eloj de Siloš i Benevideš de Barbuda, prvi u redu naslednika iz Agre de Frejmaš, neotesanac i lakrdijaš, heroj iz Pada jednog anđela7, romana sa mnogo humora i trunkom melanholije. Putnik smatra da Kamilo Kaštelo Branko ne izmiče kritici koju je sa mnogo žuči izlio protiv Fransiška Manuela do Našimenta8, optuženog da je ismejao Samardan onako kako se pre drugi behu narugali gradovima Masaš de Dona Marija, Ranjaduš ili Kukužaiš. Stavljajući Eloja uz Kasareljoš, učinio je Kasareljoš dostojnim smeha, ili je to možda mana našeg duha, kao da moramo da verujemo da je krivac neki kraj, a ne onaj ko se tamo rodi. Jabuka trune zbog bolesti stabla, a ne zbog trule grude zemlje. Nije potrebno naglasiti da je najveća boljka ovog sela izolovanost, ovde bogu iza leđa, niti da njegovo ime nema ništa sa onim što se priča u Minju: Oni iz Kasareljoša su lajavi, ne umeju da čuvaju tajnu. Sigurno i Kasareljoš ima svoje: putniku ih niko nije otkrio kad je stigao na vašar, niti mu je rekao da je danas pazarni dan kada se trguje stokom, kada lepi volovi boje meda, očiju poput spasonosnih bova nežnosti i brnjica belih kao sneg, preživaju u miru i spokoju, dok im jedna kap sline polagano curi, sve to ispod šume lira - njihovih rožnatih tvorevina - i prirodnih muzičkih kutija mukanja koje se, s vremena na vreme, uzdigne nad svetinom. Sigurno ima tajni u svemu ovome, ali ne takvih koje se rečima mogu iskazati. Mnogo je lakše brojati novac, toliko i toliko za ovog vola, vodite sad svoje marvinče, izvolite, nećete zažaliti.
Kestenovi su obavijeni bodljikavim ljuskama, toliko ih je da podsećaju na jata zelentarki koje im sleću na grane da skupe snagu za velike seobe. Putnik je sentimentalan. Zaustavlja kola, čupa jednu bodljikavu ježicu, obična je to uspomena za mnoge mesece koji slede, i uzeti nju znači vratiti se, videti veliki kesten uz drum, osetiti rezak jutarnji vazduh, toliko, zapravo, toga stane u jedan seoski zavet kestena.
Vijuga drum spuštajući se ka Vimiozu, a zadovoljni putnik šapuće: „Kakav divan dan.“ Ima oblaka na nebu, od onih paperjastih belih što na predeo bacaju raspršene senke, pirka povetarac, svet izgleda kao da se upravo rodio. Vimiozo je izrastao na jednoj blagoj padini, mirna je to varoš, tako se čini putniku u prolazu koji se neće zadržati, ostaće tu tek koliko da se o njemu malo raspita kod žene koju sreće usput. I ovde će naići na prvo razočaranje. Ta žena je veoma uljudna, malo je nedostajalo pa da obilazi s njim sve kvartove pokazujući mu lokalne posebnosti, a na kraju se pokazalo da je samo htela da mu proda svoje ručno rađene peškire. Ne može joj se uzeti za zlo, ali putnik je na svome početku, smatra da svet nema drugog posla nego da njemu daje obaveštenja. Spustio se ulicom i na kraju dobio nagradu. Istina je da njegovim očima, nenaviknutim na seosku crkvenu arhitekturu, sve lako poprima izgled čudesnog, pa ipak nije malo zadovoljstvo primetiti ove kontraste između grubog pročelja iz 17. veka, ali sa prvim znacima izvesne barokne hladnoće, i unutrašnjost niskog i prostranog broda koji odiše romantičnim ugođajem kojeg nije ometao nijedan drugi arhitektonski element. Ali glavna nagrada je tek sledila. Napolju, u senci drveća, sedeći na stepenicama koje vode u atrijum, putnik čuje priču o povesti gradnje hrama. Jedna porodica ponudila je jaram volova da u zaprezi vuku kamen namenjen podizanju crkve kako bi zauzvrat dobila privatnu kapelu. Proveli su vočići u tegljenju dve godine, toliko su puta prošli put od kamenoloma do građevinskih skela da je na kraju trebalo samo natovariti kola, reći ,,ojs“ i životinje su umele da odu i vrate se bez vodiča i čuvara, dok je ovom pustoši odjekivao njihov topot, uz škripu loše podmazanih osovina točkova i duge razgovore o umišljenosti ljudi i njihovih porodica. Htede putnik da sazna kakva je to kapela i ima li još potomaka koji imaju pravo na uživanje svojine. Nisu znali da mu kažu. Tamo unutra nije video ništa što bi ga na to uputilo, ali može biti da je još bilo nekih znaka. Ono što ostaje jeste priča kao primer porodice koja je dala ništa više do par volova koji su, sa velikom mukom, prokrčili put što je njihove vlasnike trebalo da odvede do raja.
Putnik se vraća istim putem, i u odmaranju uma od puta koji već poznaje, u Maljadašu dolazi u iskušenje da se zaustavi i pozove se na obećani ručak, ipak ga sprečava uzdržanost, premda zna da će se zbog toga pokajati. Umesto toga upućuje se u selo Duaš Igrežaš, gde žive plesači paulitejroši9. O ovima putnik neće ništa saznati, niti je doba da se plesači okupe i zamahnu štapovima po ulicama. Već se pokazalo da putnik ima pravo na svoja maštanja jer priču o paulitejrošima nije čuo danas ili juče, pa pretpostavlja da je ples bio lepši i bučniji kada su igrači, umesto štapova, ukrštali sablje ili bodeže. Onda bi, dabome, i Dete Isus iz Kartolinje imalo dobre vojničke razloge da zanemari onu vojsku vezova, naramenica i marama oko vrata. Mana je putnikova što traži hleba preko pogače. Neka mu paulitejroši oproste.
Stiže u Sendim kada je već vreme ručku. Šta li će i gde jesti? Neko preporučuje putniku: „Idite ovom ulicom do kraja. Izbićete na jedan trg i na trgu je restoran Gabrijela. Tražite gospođu Alisi.“ Putniku se dopada ova prisnost. Omanja konobarica kaže da je gospođa Alisi u kuhinji. Putnik proviruje iza vrata, u vazduhu koji udiše ima jakih mirisa hrane, velika čorba od povrća ključa na jednoj strani, a sa druge strane velikog stola, na sredini, stoji gospođa Alisi i pita putnika šta želi da jede. Putnik je navikao na to da mu donose jelovnik, navikao je da bira sa nepoverenjem, a sada još mora da pita šta imaju, i gospođa Alisi predlaže filet od junetine a la Mirandesa. Putnik pristaje, odlazi da sedne za svoj sto i, kako bi mu se otvorio apetit, dobija ukusnu supu od povrća, vino i hleb, a šta li je taj juneći filet? Zašto filet? Nije li filet oduvek bio od ribe? U kojoj sam to zemlji, pita putnik vino u čaši, koje ne odgovara i, dobronamerno, pušta da bude ispijeno. Nema mnogo vremena za pitanja. Juneći filet, divovski, stiže na jednom tanjiru, plivajući u sosu od sirćeta, presečen da bi stao na tanjir ili bi s njega saft kapao na stolnjak. Putnik misli da sanja. Meko meso koje nož seče bez imalo napora, pripremljeno baš kako treba, i sos od sirćeta od koga se znoje jagodice na licu - glavni su pokazatelji da postoji telesno zadovoljstvo. Putnik upravo jede u Portugaliji, oči su mu pune prošlih i budućih predela, dok čuje gospođu Alisi kako iz kuhinje doziva, a sićušna konobarica se smeje toliko da joj se tresu pletenice.

BALDAHIN I LOŠI PUTEVI

Putnik je poreklom iz ravničarskih krajeva, sa dalekog juga, i znajući malo o ovim brdima, očekivao je da će ona biti veća. Već je to jednom rekao i ponovo kaže. Ima tu i izuzetaka, ali sve su to uglavnom brežuljci veoma nalik jedan drugome, visoki u odnosu na nivo mora, svaki od njih rame uz rame sa onim pored sebe. U svakom slučaju, ako se jedan usudi da odstupi od ovog reda ili se iznenada ispruži u visinu, onda su brda veća, putnik ima drugačije poimanje veličina, ne toliko zbog tog prizora što se nalazi blizu, više zbog onog planinskog masiva u daljini. Kada priđe, uočava kako razlika i nije bila tako velika, ali je bila dovoljna da na trenutak zavara.
Železnička pruga koja ide pored puta izgleda kao dečja igračka, ili su to relikti davnih vremena. Putnik, čiji je dečački san bio da postane mašinovođa, sumnja u to da su lokomotiva i kola iz ovog vremena, čini mu se da su predmeti iz muzeja sa kojih ni planinski vetar ne uspeva da skine paučinu. Ova deonica pruge zove se Sabor, po reci koja vijuga i uvija se da bi dosegla Doro, ali gde je nestala ona draž koju su davali vagoni u vidu natkrivenih kola, putnik ne uspeva da otkrije.
Ne primetivši da je prošao brdovite predele, putnik stiže u Mogadoro. Popodne, i dalje svetlo, polako iščezava i sa vrha zamka mogu se videti plodovi rada meštana. Sve padine u okolini su obrađene, igra je to gredica i obradivih površina, jednih ogromnih, drugih nešto manjih koji kao da služe tek da bi popunili praznine velikih. Putnik je odmorio oči i bio bi potpuno miran da se nije kajao što je iz zaklona u bedemima oterao jedan par zaljubljenih koji se tu šetao i mazio. Ovde u Mogadoru bio je to još jedan primer starog sukoba između dela i namere.
U obližnjem seocetu Azinjozu rađa se putnikova strast prema ovom romaničkom seoskom predelu na severu. Izgledu sićušnih crkava nedostaje smelosti, jer je koncept njihove gradnje donet izdaleka i samo blago izmenjen kako bi sačuvao prestiž graditelja, ali mnogo se vara onaj ko smatra da je videvši jednu video sve. Trebalo bi ih obići natenane, čekati u tišini da kamenje odgovori i, ako bude imao strpljenja, putnik, ovaj ili bilo koji drugi, svaki put će iz njih izaći pokajnički. Pokajnički zbog toga što nije ostao duže jer nije dobro zadržati se četvrt sata pored neke građevine podignute pre sedam stotina godina, kao što je slučaj sa ovom iz Azinjoza. Pogotovo kada počinju da prilaze ljudi koji žele da razgovaraju sa putnikom, ljudi koje bi upravo valjalo saslušati jer su baštinici tih sedam vekova. Maleni atrijum prekriven je travom, putnik kroči na nju svojim otežalim čizmama i oseća se, ne zna zašto, kao obnovljen. Koliko god razmišljao, to je ta reč, nema druge, i ne zna da je objasni.
Još malo i pašće mrak, rano kao i uvek u jesen, a nebo se prekriva tamnim oblacima, ujutro će možda padati kiša. U Kaštelo Branku, petnaest kilometara prema jugu, vazduh izgleda kao da je prošao kroz najfinije sito koje, sudeći po čistoti, ni pepeo ne bi propustilo, po svežini pravo iznenađenje za pluća.
Duž puta se proteže dugačka fasada dvorca, sa šiljatim kulama na krajevima. Kada bi u Portugaliji postojale utvare, ovo mesto bilo bi dobro za plašenje putnika, sa svetlima iza razbijenih stakala, možda kojim škrgutom zuba ili zveketom lanaca. Ipak, ko zna, možda je danju ova trulež manje depresivna.
Kada putnik stigne u Tore de Monkorvo, već odavno je mrkli mrak. Putnik smatra da je nepristojno ulaziti u naselja u te sate. Naselja su poput ljudi, prilazimo im polako, malo-pomalo, ne upadamo ovako naglo, pod okriljem tame, kao maskirani napadači. Ali dobro je da je ovako jer se na upad uzvraća istom merom. Naselja se, valja podsetiti, znaju braniti noću. Meštani stavljaju brojeve ulaznih vrata i nazive ulica, kada ih ima, previsoko, neki trg nazivaju istovetno kao neku raskrsnicu i, ako im se prohte, smeštaju nam na čelo kolone, zaustavljajući saobraćaj, nekog političara sa njegovom povorkom pristalica i sa njegovim osmehom političara koji obezbeđuje glasove. Tako Tore de Monkorvo uzvraća putnicima. Najgore je što se putnik zaputio ka jednom imanju koje se nalazi preko puta, u dolini, u Vale de Vilarisi, a noć je tako mrkla da se ne zna da li od ivice puta počinje provalija ili se diže strma stena. Putnik se kreće u ogromnoj mrlji mastila, čak ni zvezde ne pomažu jer je čitavo nebo jedan spojeni oblak. Na kraju, nakon mnogo tumaranja stiže na svoje odredište, prethodno su na njega zalajali neobuzdani psi, i ulazi u kuću gde ga čekaju sa osmehom i pruženom rukom. Veliki, čudesni eukaliptusi čine noć još mračnijom, ali ne prolazi mnogo dok se večera ne nađe na stolu, a posle večere jedna čaša vina iz Porta, dok ne dođe vreme za počinak, a kada ono dođe, tu je i soba, jedan krevet sa baldahinom, od onih uzdignutih kojem samo zato što je putnik visok nije potreban mali stepenik da se na njega popne, a pošto u Vale de Vilarisi vlada duboka tišina i pošto je ovo gostoljublje utešno, putnik samo što nije zaspao, i to, ko zna, možda baš u krevetu sa baldahinom u kome je spavalo njegovo veličanstvo kralj ili, još bolje, njeno visočanstvo princeza.
Rano ujutro, budi se. Krevet nije velik, on je ogroman. Na zidovima sobe je nekoliko slika ljudi iz davnih vremena koji oštro posmatraju uljeza. Putnik čuje buku. Ustaje, otvara prozor i vidi kako ispod njega prolazi pastir sa ovcama, vremena su se prilično promenila, toliko da se ovaj pastir ne ponaša poput onih iz pastoralnih romansi, ne podiže glavu, ne otkriva se, ne govori: „Bog vam dao zdravlja, gospodine.“ Da nije zaokupljen svojim životom, rekao bi tek: „Dobar dan“, i bolje ne bi mogao poželeti putniku koji od dana samo to i očekuje, da bude dobar.
Putnik se oprašta i zahvaljuje domaćinima koji su mu pružili prenoćište i, pre nego što se otisne na put, vraća se u Tore de Monkorvo. Ne želi da na plećima nosi breme neprijatnih uspomena, niti bi odbacio ovu varoš sa mučninom jer ona to ne zaslužuje. Sada, pošto je dan vedar iako pomalo maglovit, više mu nisu potrebne table sa natpisima na uglovima ulica. Crkva je tamo napred, sa svojim renesansnim pročeljem i visokim zvonikom koji joj daje izraz snage, utisak je to naglašen prostranim površinama zidina koje obuhvataju celinu. Unutra su tri broda razgraničena debelim cilindričnim stubovima. Na njenu zamandaljenu kapiju, u doba vojnih upada, neprijatelji su sigurno morali mnogo da navaljuju da bi posle unutra mogli da se mole na sopstvenim misama. Ali mir sa kojim putnik obilazi hram daje mu vremena da stekne naklonost prema triptihu od izrezbarenog i oslikanog drveta, koji prikazuje prizore iz života Svete Ane i Svetog Joakima, kao i prema drugim, ništa manje vrednim relikvijama. U renesansnom je duhu i Crkva od Milosrđa, i granitna propovedaonica sa reljefnim figurama, te bi, makar i samo nje same radi, vredelo zastati u Tore de Monkorvu.
Sada je putnik spreman da napusti ova umetnička dela. Polazi lošim putem, koji vodi od mosta preko rečice iz Vilarise i penje se, uspinje sve više, čini se kako mu nema kraja, i putnik se već pribojava, imajući u vidu ovoliko ogoljena brda koja se sa obe strane strmoglavljuju prema dolini, da će ga jedan nalet vetra poneti u vazduh, što bi bio drugi način da se putuje, ali sa daleko lošijim ishodom. U svakom slučaju, pred ovom prostranošću predela ispred njega, putniku se čini kao da ima krila. Za nekoliko meseci svuda dokle pogled seže procvetaće badem. Putnik se predaje maštanju, izabrao je iz svog sećanja dve slike drveta u cvetu, najbolje koje je imao, izabrao je badem, pa tu belinu pomnožio sa hiljadu ili deset hiljada. Prava svetkovina svetlosti. Ali ne manja svetkovina svetlosti jeste i ova izuzetno plodna dolina, srećnija od polja Ribateža koja više ne ubiru pogodnosti plodonosnih poplava, već samo neželjene plavine peščanih nanosa. Ovde se vode koje rečica nosi i koje se pridružuju vodama iz reke Sabor povlače pred velikom bujicom Dora i razlivaju čitavom dolinom, gde ostaju da bi nanele prirodno đubrivo koje sobom donose. To je rebofa10, kažu tako meštani za koje je zima, ukoliko poplava ne prevrši meru, povoljno godišnje doba.
Ovaj put vodi do sela Eštevaiš, potom u Kardanju i Adeganju. Putnik nema vremena da se zadrži u svakom mestu, ne može da pokuca na sva vrata, da postavlja pitanja i pozabavi se životima meštana. Ali pošto ne zna kako, a i ne želi da se liši svojih užitaka, a budući da je zaintrigiran neimarskim radom, svraća u Adeganju, gde je, kažu, jedna predivna romanička crkvica, samo ovoliko visoka. Stiže i raspituje se, ali prethodno je zaprepašćen velikom i jedinstvenom granitnom pločom koja služi kao glavni trg, gumno i krevet za mesečinu usred naselja. U okolini, kuće su onakve kakve je u Traz-oš-Montešu najčešće moguće naći na zaboravljenim mestima: kamen na kamenu, nadvratak u ravni krova, ljudi na spratu, životinje u suterenu. Zemlja je to zajedničkog sna. Da je pozvan da položi račun, čovek bi rekao: ,,Ja i moj vo spavamo pod istim krovom.“ Svaki put kada se suoči sa stvarnošću poput ove, putnik oseća da je u velikoj neprilici. Sutra, kad stigne u grad, da li će se setiti ovih situacija? I ako se seti, kako će se setiti? Hoće li biti srećan? Ili nesrećan? Ili i jedno i drugo podjednako? Lepo je, gospodo, propovedati o bratstvu među ribama. A o bratstvu među ljudima?
Kako bilo, ovo je ta crkva. Nije preterao onaj ko ju je nahvalio. Ovde, u ovo vreme, uz vetrove koji metu sve pred sobom, pod dletom hladnoće i sunčanice, taj mali hram herojski odoleva vekovima. Slomile su mu se bridi, izgubile su oblik figure prikazane modiljonima unaokolo, ali biće teško pronaći veću čistotu, preobraženiju lepotu. Crkva iz Adeganje je nešto što se nosi u srcu, poput žutog kamena iz Mirande.
Putnik počinje da se spušta jednim još gorim putem. Gunđa i žali se na zastajanje automobila i pravo je olakšanje kada se, među lokvama i blatom, pojavi Žunkeira. Nije to mesto od posebnog značaja. Ipak, budući da je putnik sposoban da izmisli svoja sopstvena umetnička dela, naći će se ispred fasade barokne kapelice bez krova, sa jednom raskošnom smokvom koja raste unutra i koja već premašuje njenu krovnu gredu. Kroz oeil de boeuf, ovalni prozorčić na krovu, smokve bi se mogle nabrati da, naposletku, nije u pitanju divlja smokva. Izvesno je da ovo divljenje među meštanima izaziva sablazan. Nad jednim zidom izvirila je glava devojke, zatim druga, a odmah potom njihova majka.
Putnik postavlja neko beznačajno pitanje, daju mu odgovor otegnutim tražmontanskim govorom, a onda se razgovor razbuktava, neće proći mnogo vremena dok putnik ne sazna priče o ovoj porodici, a jedna od njih, strašna priča o princezama začaranim i zatočenim u visokim kulama, razlog je što ove dve devojke nisu nikada izašle odavde, čak ni da odu u obližnji Tore de Monkorvo, udaljen samo trinaest kilometara. Otac je taj koji ne dopušta, izlazak devojaka zahteva strog nadzor, zna gospodin dobro. Putnik je čuo slične priče i ranije, zato niti negira niti potvrđuje. ,,A kako se ovde živi?“, upita. ,,Bedno“, odgovara žena.
Razgovori poput ovoga uvek ostavljaju putnika u lošem raspoloženju. Zbog toga gotovo da nije zainteresovan za Vila Flor, morao je da otvori kišobran, otišao je da odnese poruku jednom poznaniku, provirio je da vidi Svetog Mihaila iznad portika crkve. Putnik je zapazio da u ovim krajevima postoji veliko obožavanje ovog arhanđela. Još u Mogadoru primetio ga je prvi put, na oltaru Svetih duša, u drugim mestima takođe, gde su svi opsednuti izvesnošću čistilišta. Ovde, dok se već pripremao da nastavi put, putnik menja odluku. Naposletku, portik ove parohijske crkve iz 17. veka dostojan je velike pažnje i dovoljnog zadržavanja: izuvijani stubovi, cvetni i ljudski motivi, geometrijski oblici stapaju se u jednu celinu koja ostaje u sećanju. Takođe ostaje u sećanju, nažalost, azuležo11 kojim je prekriven jedan zid na kome građanin Trigo de Moraiš daje savete sinovima. Nema ništa lošeg u savetima, ali ideja je očajna. A kakav je samo značaj sebi zacelo pridavao savetnik da tako dođe da morališe na javnom trgu o onome što treba da ostane sa unutrašnje strane vrata! Kako bilo, na ovom putovanju kroz Portugaliju biće svega.
Ponovo je počela da pada kiša. Putnik skreće iza ugla i izbija na trg, na kome nema nikog. Ali dok prolazi, oseća kako ga pogledi prate iza prozorskih stakala, a ima i onih koji ga suvo gledaju iz radnji, možda sa nepoverenjem. Putnik odlazi kao da na svojim plećima nosi sve grehe Vila Flora ili sveta. Verovatno je to istina.
Desno prema severu, drumom uzbrdo pa nizbrdo, stiže se u Mirandelu. Za putnika je to tek usputna stanica, premda već na putu ka Bragansi mozga o nepoznatim razlozima iz kojih su svi lukovi mosta koji ide preko reke Tue nejednaki, i o tome da li originalnost dolazi još od Rimljana, njegovih prvih graditelja, ili je to podražavanje iz 16. veka, kada je bila izvedena rekonstrukcija. Mnogo je putnik zlovoljan što ne poznaje razloge stvari tako jednostavnih, poput ove da most ima dvadeset lukova, a svi su različiti. Ipak, nema drugog izbora nego da se pomiri: imalo bi šta da se vidi, da se ostane i ispituje nemo kamenje, dok voda žubori u plićacima.
U ovim krajevima ima nekoliko naselja koja nazivaju „unapređena sela“. To su Vilaverdinjo, Aldeja do Koso i Romeu. Zbog osobenosti imena, kao i zbog toga što jedan veliki natpis obaveštava o tome da tamo postoji muzej zanimljivosti, putnik bira Romeu kao mesto gde će se najviše zadržati. Ipak, u Vilaverdinju je saznao kako je ideja o unapređenju potekla od nekog bivšeg ministra javnih radova, i u toj meri se bilo uobrazilo da je to „humana ideja“, da se na odgovarajućem natpisu, to jest ogromnim slovima na gruboj kamenoj ploči uz drum, tvrdi kako „meštani nikada neće zaboraviti svog predsednika, koji je ovde došao na inauguraciju avgusta 1964“. Ovi natpisi uvek su sumnjivi, zamislite šta će misliti budući istoričari i istraživači natpisa ako naiđu na tu ploču i poveruju. Ispred imena tog predsednika neko je napisao ,,lopov“, uznemirujuću reč koje će se vreme možda odreći.
U Romeu je muzej. U njemu ima svega pod kapom nebeskom, kao u trgovinama na veliko: automobili dona Elvire, kočije i amovi, radio-aparati i prijemnici od galenita, citre, muzičke kutije, mehanički pijanino, brojni satovi, prvi telefoni koji su ikad napravljeni, poneko odelo, fotografije, ukratko - jedno šaroliko skriveno a ovde otkriveno blago sitnih predmeta koji mame osmeh. To su grubo izrađeni prethodnici novih tehnologija koje nas polako pretvaraju u robove i neznalice. Putnik, kada izađe, sleže ramenima, ali zahvaljuje porodici Menereš, onoj čija to beše zamisao. Na kraju, uvek se može naučiti nešto novo.
Rominja kiša. Putnik uključuje i isključuje brisače u igri koja polako otkriva krajolik i odmah ga zatim potapa, nejasno, kao u kakav zamućen akvarijum. Sa leve strane - planina Nogeira već je jedna gospođa planina, sa svojih hiljadu i tri stotine metara. Jedna druga zabavna igra jeste igra brojanja nadvožnjaka. U trideset kilometara ima ih najmanje pet: Rosaš, Remiškedo, Rebordaoš, Moška i još jedan čije sam ime zaboravio. Tim gore, jer u tom slučaju jedino se imena spasu.
Najzad, sa ove padine vidi se Bragansa. Predvečerje ubrzano izmiče, putnik je umoran. I u toj situaciji obuzima ga nemir kao sve putnike koji traže konačište. Mora da ima kakav hotel, kakvo mesto za večeru i spavanje. Upravo u tom času vidi narandžasti znak: Prenoćište. Okreće kola, zadovoljan, počinje da vozi uzbrdo, i ovaj krajolik je prelep u sumrak, dok ne naiđe na zgradu, građevinu, krčmu, ili šta god da je, jer teško da bi privukla nekog ko bi poželeo da se odmori. Ovo bi bio trenutak da se prisetimo meštra svih nas putnika, Gareta, kada stiže u Azambužu i kaže, od reči do reči: „Požurimo da se odmorimo u elegantnoj građevini koja istovremeno sjedinjuje tri različite funkcije: hotela, restorana i lokalnog kafea. Blagi bože, kakva veštica na vratima! Kakva rupa…! Pero mi ispada iz ruke.”12 Putniku nije ispalo pero iz ruke jer ga ne koristi. Takođe nije bilo nikakve spodobe na vratima. Ali to beše rupa. Putnik je pobegao, odjurio je dok nije našao hotel koji ne raspaljuje maštu, ali je pristojnog izgleda. Tamo je ostao, tamo je večerao i prespavao.

KOMOVICA U RIO DE ONORU

Ponekad se počinje od onoga što je najdalje. Prirodno bi bilo da se, boraveći u Bragansi, vidi šta grad ima da pokaže, a nakon toga baciti pogled na okolinu, kamen ovde, krajolik onamo, poštujući prirodni redosled. Ali putnik je opsednut mišlju da ode u Rio de Onor. Od te posete ne očekuje baš kule i gradove, naposletku, Rio de Onor je tek jedno malo selo, tu nisu vidljivi tragovi Vizigota ili Mavara, pa ipak, kad čovek zaviri u knjige, urežu mu se u sećanje imena, činjenice, utisci, i sve to polako se razrađuje i komplikuje dok se ne dođe to tačke dokle smo došli, kad se mit idealizuje. Putnik nije došao da obavlja posao etnologa ili sociologa, od njega niko ne očekuje najveća otkrića, čak ni druga, manja: on ima tek opravdanu i nadasve ljudsku žudnju da vidi ono što su drugi ljudi videli, da kroči tamo gde su druga stopala ostavila tragove. Za putnika, Rio de Onor je poput mesta hodočašća: iz njega potiče knjiga koja je, iako naučno delo, jedna od najdirljivijih knjiga koje su ikada u Portugaliji napisane. To je tlo koje putnik želi da vidi sopstvenim očima. Ni manje ni više.
Još treba trideset kilometara glavnim putem. Odmah na izlazu iz Braganse, tamo napred, nalazi se mračno i utihlo selo Sakojaš. U njega se ulazi kao u drugi svet. Videći raspored prvih kuća, krivina koje pravi put, čoveku dođe da stane i poviče: „Ima li koga? Može li se ući?“ Izvesno je da ni dandanas putnik ne zna da li je Sakojaš naseljen. Uspomena na ovo mesto koju čuva jeste uspomena na pustoš ili, preciznije možda, na odsustvo. I ovaj utisak ne bledi čak ni kada mu može nametnuti jednu drugu sliku, kada se već bio vraćao, tri žene raspoređene kao u pozorištu na stepenicama, kako sluša ono što im je, na način nečuven za putnika, četvrta govorila dok je polagala ruku na vazu sa cvećem. Ovo je toliko slično snu da putnik na kraju počinje da sumnja u to da je u Sakojašu ikada i bio.
Put prema Rio de Onoru je pustinja. Ima tu nekoliko sela: Basal, Varže, Aveleda, ali izaći iz njih znači ponovo ući u onu primitivnu pustoš. Naravno da ne nedostaju znakovi poljskih radova, nije to ni šumovita zemlja ni grubi kamenjar, ipak, ne vide se one raštrkane kuće koje se nalaze u drugim krajevima i koje služe kao društvo onome koji putuje. Ovde se može zamisliti prapočetak bilo koje stvari.
Putnik gleda u mapu: ako ova uzbrdica ne vara, sa visine će početi da se spušta. Desno se nalazi jedna široka i prostrana dolina, odmah ispod vide se redovi košnica i, nejasno kroz tanku izmaglicu u daljini, ljudi koji rade. Polja su zelena, a zastori drveća se crne. Drumom se penje krdo krava i preseca mu put. Putnik se zaustavlja, pušta stoku da prođe, pozdravlja čobanina koji je mlad i miran dečko. Čini se da ne ulaže mnogo truda u svoj čobanski posao, što i treba da mu bude najveća veština: bar se krave ponašaju kao da ih okružuje čitava legija nadzornika.
Gle - Rio de Onor. Posle jedne krivine, među drvećem se pojavljuje sjaj vode, čuje se žuborenje po kamenjaru poput pucketanja slame po strništima, a potom i jedan kameni most. Reka se, što i jeste njena dužnost, zove Onor. Krovovi kuća su od tamnih kamenih ploča, gotovo svi, i po ovom vlažnom vremenu sjaje se i postaju tamniji nego što je njihova prirodna olovna boja. Ne pada kiša, danas još nije padala, ali čitav ovaj krajolik toliko je mokar da izgleda kao da se nalazi na dnu neke podmorske doline. Putnik je bez žurbe pogledao i nastavio na drugu stranu. Nije baš zadovoljan. Konačno je stigao u Rio de Onor, toliko je to želeo a sada nije srećan. Nije neobično da nas izvesne stvari koje mnogo želimo ohlade kada ih dobijemo. Jedino se tako može objasniti što putnik odlazi da pita za put ka Gvadramilu, gde, uz sve to, neće uspeti da ode zbog lošeg puta. Tako mu kažu. Onda odlučuje da se ponaša u skladu sa uslovima. Nastavlja dalje jednom ulicom koja je poput ogromne lokve, skok ovde, skok onamo, ide oprezno, dobro gledajući gde spušta noge, te je tek u poslednjem trenutku video da ima društvo. Naziva „dobar dan“ (nikada se nije navikao na gradski pozdrav koji svaki put ograničava dobre želje na jedan dan) i upravo tako mu odgovaraju, jedan čovek i jedna žena koji sede kraj puta, ona sa velikim hlebom u krilu, koji će uskoro izlomiti da ga podeli sa putnikom. Tamo sede njih dvoje uz veliki kotao, grdosiju od bakra na otvorenom, bez ikakvog straha od vlage, što nije čudo s obzirom na ognjište ispod kotla. Putnik govori ono što i uvek: „Ovde sam u poseti. Lepa je ovo zemlja.“ Muškarac ne daje mišljenje. Smeši se i pita: „Želite li da probate našu rakiju?“ Ali putnik nije neko ko pije: voli vino, belo ili crno, ali mu organizam ne podnosi rakiju. Ipak, u Rio de Onoru takva čast13 ne može se nipošto odbiti, čak ni kada je vreme ručka odveć daleko. Za dve sekunde pojavljuje se čašica od debelog stakla i komina, još vrela, puštena je iz cevi kotla i sasuta niz grlo. Dleto ne bi bilo manje oštro. U stomaku je eksplozija, putnik se junački smeši, i uzima još jednu. Možda kako bi popravila štetu, žena prigrli hleb uz grudi, toliko je ljubavi u tom pokretu, seče jedan okrajak i jednu krišku, i njen pogled je taj koji pita: „Hoćete li komad?“ Putnik nije pitao, dato mu je. Može li se poželeti bolje davanje od ovoga?
Sledećih pola sata putnik će provesti razgovarajući sa Danijelom Sao Romaom i njegovom ženom, dok sede sve troje uz blagu toplotu vatre. Ima i drugih koji prolaze i zastaju, a zatim nastavljaju i svaki kaže svoje. Veoma se loše živi u Rio de Onoru. Ovde se zubobolja leči mućkanjem komine u ustima. Nakon nekoliko takvih, ne zna se je li bol prošao, da li je pacijent pripit ili bolestan. I pored svega, čovek se ovome može smejati, ali ne i priči o onoj ženi koja je nosila blizance i kada joj se prvo dete rodilo, nije znala da ima još jedno da donese na svet, i te muke su bile tolike da je dvadeset četiri sata patila ne znajući od čega, a kada se konačno rodilo, dete je bilo iznenađenje, ali beše mrtvo. Putnik ne putuje kako bi slušao takve stvari. Komina je jedna izvrsna i slikovita stvar, upravo tako, kao i sedenje ovde uz prijatelja po imenu Danijel Sao Romao koji ih pripoveda turistima, ali potreban je oprez s tim pričama, valjalo bi pripaziti kako se ovaj narod poverava, šta li će pomisliti stranci.
Danijel Sao Romao objašnjava kako se pravi komina. Ustaje i kaže putniku da ga prati, i on polazi za njim, još žvaćući komad hleba, ovde je materia prima, bačva puna komine. „Ali komovica nije dobrog kvaliteta“, kaže proizvođač, a putnik je zapanjen domaćinovim časnim priznanjem.
Otkako je propovedao ribama, još od epizode sa Detetom Isusom iz Kartolinje, putnika brine mogućnost pograničnih incidenata: „Kako je ovde? Slažete li se dobro sa Špancima?“ Odgovara mu žena u dubokoj starosti koja nikud odatle nije nogom kročila, pa zbog toga zna o čemu govori: „Kako da ne. Čak imamo i zemlje s one strane.“ Putnik je zbunjen ovom nepreciznošću koja se tiče prostora i imovine, a još više kada druga, malo mlađa starica mirno doda: ,,I oni imaju zemlje s ove strane.“ Sam za sebe, što bar ne zahteva dodatne odgovore i zabune, putnik nalazi izlaz u sposobnosti razumevanja. Na kraju krajeva, gde je granica? Kako se zove ova zemlja? I dalje je Portugalija? Ili je već Španija? Ili samo Rio de Onor i ništa više od toga?
Ovde su pravila drugačija. Na primer, momčić sa krdom krava stara se o stoci koja pripada čitavom selu, dovodeći je na pašnjak koji je zajednička imovina. Nije preostalo mnogo od starinskog zajedničkog života iz davnina, ali Rio de Onor odoleva: nudi hleb i komovu rakiju putniku namerniku, i ima ognjište pod otvorenim nebom kad je vreme kišovito a zima se približava. I ako Danijel Sao Romao bude nosio samo košulju, neka se putnici ne čude: navikao je i ne mari za ceremonijal.
Putnik ponovo prelazi most. Vreme je da se ode dalje. Još čuje ženski glas kako doziva decu: „Telmo! Moizeš!“ Sa sobom nosi u sećanju odjek ovih imena, danas tako retkih, ali ne uspeva da uguši druge zvuke koje nije uspeo da čuje: krike žene kojoj je umrlo dete za koje nije znala da ga nosi u sebi.

POVEST O VOJNIKU ŽOZEU ŽORŽU

Nadomak Braganse počinje da pada kiša. Vreme ima takvu narav, nebom se kotrljaju veliki tamni oblaci, izgleda kao svet koji se, ugledajući se na sela, prekrio škriljcem ali loše, jer kiša upada kroz rupe i putnik mora da potraži sklonište u Muzeju opata iz Basala. Opat je bio otac Fransiško Manuel Alveš, rođen u Basalu godine 1865. Bio je arheolog i istraživač, nije se zadovoljio svojim svešteničkim obavezama, već je ostavio vredno i pozamašno delo. Pravedno je stoga da se njegovo ime i dalje pronosi i da bude preporuka za ovaj muzej, veličanstveno smešten u starom vladičanskom dvoru. Putnika nije lako zaprepastiti, putovao je po Evropi, gde ne nedostaje znamenitosti, ali, kolebajući se u sebi između različitih osećanja, zaključuje da mora da je očaran. Drugačije se ne bi shvatila njegova ganutost dok obilazi sale muzeja, tako daleko od prestonice i od svetskih metropola, vrlo dobro znajući da se radi tek o jednom malom provincijskom muzeju, bez remek-dela, osim ako to nije ganutost zbog ljubavi sa kojom su predmeti bili prikupljani i sa kojom su izloženi. Kamenje, nameštaj, slike i skulpture, etnografski predmeti, oltarski ukrasi, i sve izloženo uredno i brižno. Tu su i Žuti kamen Dordija Gomeša, i izvrsni radovi Abela Salazara, koga pojedini kritičari potcenjuju nazivajući ga amaterom. Teško je putniku da se odvoji od eksponata, iako pada kiša, otišao je u vrt, prošetao među nadgrobnim pločama, udahnuo miris vlažnog bilja i na kraju utonuo u razmišljanje pred granitnim ,,svinjama“, skulpturama od granitne stene, poznatim kao berroes (nerasti): nadaleko čuvena životinja koja za života prevazilazi sve granice, izuzetno plodna, sa petnaestak prasića, a posle svinjokolja deli se na butkice, pečenicu, rebarca, uši, nožice i kožicu, darežljiva do samog kraja. Govori se da ovo grubo obrađeno kamenje potiče iz praistorije. Putnik ne sumnja. Za ljude iz pećina i grubih koliba koje su podizali kasnije svinja je morala biti remek-delo stvaranja. Još je veličanstvenija krmača iz već rečenih razloga. A kada je srednji vek podigao u gradovima stubove srama, postavio je umesto postamenta prasicu, koja je postala opšteprihvaćena životinja zaštitnica, katkad simbol a ponekad i čuvar. Narodi nisu baš uvek nezahvalni.
Putnik izlazi na kišu. Ne želi da zaboravi ono što je video, oslikane svodove, nošnju iz Mirande, gvozdene predmete, sav onaj svet predmeta koji će, on to dobro zna, druga sećanja nepopravljivo potisnuti, pomutiće ih: takva je tužna sudbina onoga koji putuje. Pa ipak, sačuvaće zauvek jednu gotičku skulpturu iz 16. veka, Bogorodicu sa Detetom, sa odeždom koja blista, tela presečenog u pojasu jednom krivuljom koja se proteže sve do savršeno ovalnog lica, s nečim flamanskim u stilu. A kako putnik ima izvanredno oko za kontraste i protivrečnosti, upoređuje, na kiši, sliku Rolanta Jakobsa14 koja predstavlja Orfeja kako muzikom svoje harfe pripitomljuje divlje zveri, i jednu drugu, anonimnog autora iz 16. veka, koja prikazuje Svetog Ignjatija Bogonosca dok ga proždiru lavovi. Muzika je mogla ono što vera nije postigla. Nema sumnje, misli, beše to zaista zlatno doba.
Utonuo u razmišljanja, nije primetio da je kiša prestala da pada. Ličio je na zanesenjaka sa otvorenim kišobranom, prizor koji smo svi već priredili sebi, uz nezatomljiv osmeh na licu. Putnik odlazi do tvrđave sporednim uličicama, uskim i popločanim na starinski način, primećuje stub srama sa krstom na vrhu i prasicom u podnožju, obilazi Domus Municipalis, koji bi trebalo da je otvoren a nije. Ko ga vidi na fotografijama pomisliće da je pravougaonog oblika i iznenadiće se kada se susretne sa pet nejednakih strana, kakve ni dete ne bi nacrtalo. Koji su to razlozi vodili do ovakvog crteža ne zna se, bar ih putnik ne zna. I još je dalje od toga da otkrije da li je građevina rimska, ili potiče iz doba grčke vladavine, ili je jednostavno srednjovekovna - putnikovu radoznalost pobuđuje jednostavno ovaj iskrivljeni pentagon za koji ne nalazi objašnjenje.
Od Crkve Svete Marije do Kaštelo putnik vidi tek portik, a kako nije preterano osetljiv na baroknu raskoš, veću pažnju pridaje zrncima granita nego grozdovima i lišću koji se omotavaju oko stubova. Kasnije će morati da skoči sebi u usta i prizna posebnu grandioznost baroka, ali pre toga još će mnogim putevima morati da prođe. Crkve iz Braganse nisu ga naročito zanimale osim, i to zbog svoje kratke povesti, Crkve Svetog Vinsenta, gde su se, prema tradiciji, kriomice venčali don Pedro i Ineš de Kaštro.15 Možda je bilo tako, ali od ondašnjeg kamenja i zidova nije ostalo ništa, a mesto ne nagoveštava ništa o tako velikoj i političkoj ljubavi.
Da li je to sve od Braganse? Nije. Ne treba pak tražiti više od putnika koji treba da vidi druge predele, koji su, poput ovog, u stanju da zadrže čoveka do kraja života, ne zbog naročitih zasluga, već zato što je upravo takav izazov ovih krajeva. I kada se kaže ,,do kraja života“, kaže se i nakon njega, kakav je slučaj vojnika Žozea Žorža, koji će biti ispričan.
Prvo bi trebalo reći, radi potpunijeg razumevanja, da putnik ima sklonost, koju verovatno smatraju nezdravom ljudi koji se ponose time što su normalni i obični, da posećuje groblja, kada ima želju ili kada mu je stanje duha takvo, da uživa u pogrebnoj predstavi uspomena, statua, nadgrobnih ploča i drugih podsetnika i da iz svega toga izvuče zaključak da je čovek tašt čak i onda kad više nema nijednog razloga da to i dalje bude. Pogodilo se da je ovaj dan pogodan za ovakva razmišljanja, a slučaj je hteo da koraci skitnice odvedu putnika na mesto gde su ona najopravdanija. Ušao je, kružio pometenim i svežim stazama među nadgrobnim spomenicima, čitao natpise obrasle mahovinom i nagrizene zubom vremena, i, obišavši pun krug, naišao na jedan plitak grob, izdvojen iz pompe ove zajednice preminulih, čiji je spomenik okružen ogradicom sa sledećim natpisom: OVDE POČIVA ŽOZE ŽORŽ, OSUĐEN NA SMRT 3. APRILA 1843. GODINE.
Slučaj je pobuđivao zanimanje. Koji ovo slavni mrtvac beše, sa mestom obeleženim i zauzetim već gotovo sto četrdeset godina, ostavljen ovde pored zida ali ne i napušten, kako se da zaključiti po nedavno ponovo uklesanim slovima, jasno belim na iznova obnovljenoj crnoj podlozi? Neko bi morao znati. Odmah pored bila je grobljanska baraka, i unutra pogrebnik. Reče putnik: „Dobar dan. Možete li mi pojasniti nešto?“ Pogrebnik, prekinut u razgovoru sa nekom ženicom onim nežnim tražmontanskim tonom, ustaje sa klupe i stavlja se na raspolaganje: „Svakako, gospodine, ako budem znao.“ Zna, sigurno, to se pitanje tiče njegovog posla, a ne nečega o čemu ne bi umeo da odgovori: „Onaj tamo Žoze Žorž, ko je to bio?“ Pogrebnik sleže ramenima, nasmeje se: „ Ah, to je jedna veoma stara priča.“ Neka bude, to nije novost za putnika, veoma dobro je video datum. Pogrebnik nastavi uz osmeh: „Priča se da je bio neki vojnik koji je živeo ovde. Jednoga dana neki prijatelj zamolio ga je da mu pozajmi uniformu ne rekavši za šta, ali pošto su bili prijatelji, vojnik nije mnogo pitao, a kasnije se ispostavilo da se pojavila jedna mrtva devojka i proneli su se glasovi da ju je usmrtio jedan vojnik i da je taj vojnik bio Žoze Žorž. Izgleda da je uniforma bila uprljana krvlju, Žoze Žorž nije uspevao da objasni, ili nije hteo, zašto je pozajmio uniformu.“ „Ali da je rekao da ju je pozajmio, spasao bi život“, reče putnik, koji se ponosio svojim smislom za logičko razmišljanje. Pogrebnik odgovori: ,,To ne znam. Samo znam ono što su mi ispričali, to je priča koju sam čuo još od moga dede, i on od svog dede. Ućutao je Žoze Žorž, prijatelj se nije pojavio, loš je to bio prijatelj, i Žozea Žorža su obesili i zatim sahranili na ovom mestu. Pre mnogo godina odlučiše da mu podignu mauzolej, ali naiđoše na njegovo telo u netaknutom stanju, ponovo zapečatiše sanduk i nikada ga više ne dirnuše.“ Putnik zapita: ,,A ko mu to onda stalno kleše ona tako lepo ukrašena slova?“ „To radim ja“, odgovori pogrebnik.
Putnik zahvali na obaveštenju i nastavi svojim putem. Ponovo je počela da pada kiša. Zaustavio se još jednom na tren uz ivicu vojnikove ograde, pomišljajući: „Zbog čega se ovaj čovek rodio? Koji je razlog zbog kojeg je umro?“ Putnika uvek opsedaju ovakva pitanja bez odgovora. Zatim, zbunjeno, misli kako bi možda voleo da je poznavao vojnika, i na kraju priznaje da ima čudesnih i drugih oblika pravde, makar i posmrtnih i beskorisnih, poput ove o telu koje se pokazalo netaknuto sto četrdeset godina posle smrti.
Putnik odlazi sa groblja čvrsto stežući kišobran u ruci i spušta se ka centru grada, razmišljajući gde su mogla biti postavljena vešala, da li ovde na glavnom trgu, da li unutar zidina tvrđave, da li na ovim zabačenim ledinama, i zamišljajući ceremoniju pogubljenja, bubnjeve koji tutnje, jadnika vezanih ruku i pognute glave, dok u Rio de Onoru jedna žena upravo rađa dete, a u crkvi u Sakojašu sveštenik krsti drugo.
Uveče je putnik otišao da poseti neke prijatelje i ostao do kasno u noć. Kada je izašao, zalutao je i našao se na putu za Šaveš. I dalje je padala kiša.

ÐAVOLOVO KUŠANJE

Ima onih koji ne tvrde ništa a da se ne zakunu, ima onih koji odbijaju da kažu išta više od da i ne. Recimo da je putnik na srednjoj tački ovih krajnosti, i samo zbog toga se formalno ne zaklinje da će samo putovati, odsad pa nadalje, po ovom tmurnom i kišnom vremenu, u jesen, kada se nebo skriva i lišće pada. Leto je uvek lepo, bez sumnje, sa svojim suncem, svojom plažom, svojim senjacima koji prave hlad, svojim osvežavajućim napicima, ali šta se može reći o ovom putu među šumama gde se gusta magla razilazi ili još više zgušnjava, ponekad skrivajući bliski horizont, a ponekad rasipajući se prema beskrajnoj dolini. Drveće je svih boja. Ako neka nedostaje, ili se možda skriva, to je upravo zelena, a ako još opstaje, već polako iščezava i poprima prve nijanse žute, koja je isprva jarka, zatim dobija zemljane tonove, pa bledosmeđe, potom tamne, a poneki put i boju sveže ili zgrušane krvi. Ove boje su na drveću, prekrivaju tlo i slavne kilometre puta koje bi putnik voleo da pređe pešice, premda je tako daleko od Braganse do Šaveša, njegovog prvog odredišta danas.
Kaže se da su stabla u magli poput utvara. Nije istina. Stabla koja se pomaljaju u ovoj magli poseduju izuzetno snažno ovozemaljsko prisustvo, poput ljudi koji se pojavljuju usput i mašu onome ko prolazi. Putnik zastaje, posmatra dolinu i ima utisak za koji bi pomislio da nije moguć, voli što ne vidi ništa, tek ovu neobuzdanu belinu koja će se malo napred ponovo razići kako bi još jednom otkrila šumu na ovom gotovo nenaseljenom predelu što se proteže do Vinjaiša.
Ipak, najbolji deo ovog dana biće prelazak reke Tuele. Putnik se ne seća mosta, čak ni reke. Možda jedino penušanja vode među kamenjem, ali to je ono što može da ponudi svaka reka ili potok iz ovih krajeva. I dok je živ, neće zaboraviti veličanstvenu lepotu ove doline u ovom času, pri ovom svetlu, ovoga dana. Možda će u avgustu ili maju, ili sutra, sve biti drugačije, ali sada, upravo sada, putnik zna da proživljava jedinstven trenutak. Može mu se reći da je svaki trenutak jedinstven, i to je istina, ali on će svakako odgovoriti da nijedan nije kao ovaj. Magla se već podigla, tek po vrhovima brda vuku se delići izbledele izmaglice, a ovde je dolina nepregledna i zelena livada, s drvećem koje je preseca i nastanjuje posvuda, žućkastosmeđim, zlatastim, crnim, i duboka je tišina, potpuna i čudnovata, tišina koja steže ali je neophodna uz ovu samoću, uz ovaj nezaboravan trenutak. Putnik ponovo polazi, ne može tu zauvek da ostane, ali tvrdi i kune se da, na izvestan način koji ne ume čak ni da objasni, i dalje sedi pored puta, posmatrajući drveće i gledajući u ova prva vrata raja.
Između Vinjaiša i Rebordela kiša nije prestajala. Ovaj je put slavlje kojem se pridružuje i nebo, šaljući sve što ima da pruži. Sada između oblaka počinju da se naziru prvi obrisi plavetnila - prvo obećanje primirja. I dok se putnik približava Šavešu, nebeski svod već mnogo više zauzima vedrina, a oblaci čine ono što im je obaveza i koriste jak vetar, ali pokupili su kišu, to su flotice brodića za zabavu, sve sa belim jedrima i zastavicama. Uzgred, dobro je da je tako: ravnica u Šavešu ne zaslužuje manje. Udvojena sa obe strane Tamege, rasparčana je na male, brižljivo i kujundžijski obrađene povrtnjake. Putnik, koji dolazi iz divljih i netaknutih predela, mora ponovo da se navikne na preobražaje koje stvara poljski rad.
Pre nego što je ušao u Šaveš, putnik posećuje Oteiro Seko, ne više od tri kilometra prema severu. Tamo, odmah na ulazu u naselje, nalazi se Crkva Bogorodice iz Azinjeire, romanička građevina iz 13. veka, poznata naširoko ne toliko zbog svojih arhitektonskih odlika ili ičega drugog, već nadasve zbog toga što ju je viša klasa ovog regiona izabrala za venčanja i krštenja. Dolaze ovde i iz Vila Reala, iz Gimaraiša, čak i iz Porta. Noću, kada može da govori u četiri oka, ovo kamenje zacelo vođi važne razgovore, ko je bio, ko se venčao ili krstio, kako je mlada bila odevena i da li joj je mati plakala sa prirodnom potresenošću majki koje gledaju kako im kćeri izlaze ispod skuta, danas daleko manje zaštitničkih nego u davna vremena.
Putnik se beše predao svom jeftinom filozofiranju i slušanju na pola uveta svih objašnjenja koje mu je davala ključarka, koju je pronašao dvesta metara dalje od njene kuće, kad se iza crkve začuo jak plač, takođe ženski, prodoran jauk, poput jadikovke koja samu sebe žali. Putnik se naježio i kune se da su se naježili i likovi sa fresaka na zidovima. Pogledao je iznenađeno u ženu s ključem i još više se zaprepastio videvši njen podrugljiv smešak, nimalo prigodan mestu i situaciji. „Šta se događa?“, upita. Žena s ključem odgovori: ,,Ah, nije to ništa. Neka žena kojoj je umrla kći i koja svakog dana dolazi da plače na groblju. Preteruje. A kada primeti da nekoga ima u blizini, počinje da nariče.“
Bilo je to naricanje, bez sumnje. Putnika više ne zanimaju stubovi i kapiteli. Izašao je iz atrijuma i približio se ogradi groblja, koje se nalazilo na kosini, s druge strane crkve, kao što je već rečeno. Tamo je stajala žena koja je plakala, jecala i ridala, i putnik je, približivši se, primetio da ona mnogo govori, možda nešto uvek isto, što je ličilo na molitvu, bajanje ili proklinjanje. Žena je držala u ruci fotografiju i njoj se obraćala i uzdisala. Sa vrha zida putnik je, uprkos svom lošem vidu, video da je na snimku jedna veoma mlada i lepa devojka. Odvažio se da upita ženu kakva je to muka muči. I saznao je priču o kćeri koja je napustila majčino krilo i emigrirala, u Francusku kao i obično, gde se udala i umrla u osamnaestoj godini. Dok je slušao, putnik se u sebi zaklinjao da se nikada više neće približiti grobljima, bar tokom ovog putovanja. Sve sami tužni slučajevi i nepravde, jedan vojnik obešen nedužan, jedan devojčurak umro u cvetu mladosti. A pošto se novac teškom mukom zaradi, uplakana majka nije zaboravila da izvesti putnika o tome kako je samo prenos tela, od Andeja do Portugalije, koštao četrdeset hiljada eškuda. Putnik se udaljio snužden, dao je bakšiš ključarki, koja se zlobno smeškala, i zaputio se u Šaveš. Bilo je vreme ručku.
Grad je prijatan, malen a opet dovoljno velik da bi se u njemu lepo živelo. Na Trg Arabalde sve izlazi i odatle sve polazi. Putnik je već ručao, svodi račune. Posećuje parohijsku crkvu koja je jedinstvena po tome što ima dva portika na pedalj udaljenosti jedan od drugog, romanički kod zvonika, renesansni kod glavne fasade, i u mislima hvali onoga ko je, da bi sagradio drugi, shvatio da bi trebalo sačuvati prvi. Putnik takođe, pošto se očigledno našao u vrtlogu pohvala, možda zbog obilnog ručka u pet u Šavešu, dakle, putnik hvali i ukrašeni kamen broda, hvali veličanstvenu statuu Santa Marija Major, veoma star rad izložen u apsidi. I izlazi hvaleći sunce koje ga čeka na ulici i prati ga do Crkve Milosrđa, čitave u izuvijanim stubovima, poput čipkasto rezbarenog uzglavlja na četiri stuba. Brod crkve je od vrha do dna obložen azuležom i prava je gozba za oči. Putnik ne žuri sa obilaženjem tih prizora, ljubopitljivo razgleda pejzaže i zadovoljno izlazi.
Putnik ne ide u sve zamkove koje vidi. Ponekad se zadovolji i da ih vidi izdaleka, ali svaki put se iznervira kad naiđe na neki koji je zatvoren. Tada mu se čini da su ti najbolji zatvoreni i tvrdoglavo ostaje pri tome dok ga zdrav razum ne uveri u to da mu se samo čine najbolji baš zato što su zatvoreni. To su slabosti koje treba opravdati. Ali glavna kula, koja se izdiže nad gradom, ima, povrh svega, nedokučiv izgled, sa onim glatkim čaršavima zidina koje utoliko više frustriraju posmatrača. Strpljenja. Putnik usmerava svoju pažnju na verande ulice Direita, na te drvene izbočine oslikane tamnim i toplim bojama, kalupe koji uokviruju bele površine okrečenih zidova. Starinski je to način života, ali iznad krovova cvetaju brojne televizijske antene, nova paukova mreža u koju je upao svet, dobro i zlo, istina i laž.
Sada mora da odabere. Iz Šaveša se ide na sve strane, što je rečenica koja pre liči na opšte mesto (sa bilo kog mesta se može krenuti bilo kuda), ali odavde prema zapadu leže planine Barozo i Laroko, a nadole su Padrela i Falpera, i to je dilema samo kada je reč o brdima i dolinama jer ne nedostaju drugi isto tako dobri razlozi za neodlučnost u kojoj se putnik našao. Ipak je prevagnuo jedan koji će verovatno samo on umeti da brani: zaljubio se u jedno ime, ime jednog naselja koje je na putu za Mursu: Karazedo de Montenegro. Malo je ali dovoljno da se donese odluka, šta god ko mislio. Ali ova odluka nije doneta bez snažne unutrašnje borbe, tolike da je putnik promašio put i pored jasnog putokaza i krenuo drumom koji vodi ka Vila Realu, preko Vila Poke de Agijar. Ima srećnih časova, ali ne manje ima i srećnih grešaka. Dolina koja se prostire počev od Pero de Lagareljoša još je jedna od onih koje putnik neće zaboraviti, istina, nekoliko kilometara dalje ponovo je promenio pravac kretanja i vratio se na pravi put, i baš to bi trebalo shvatiti kao razuman čin. Da je nastavio dalje, morao bi da ode do kraja onog prelepog predela jer, naravno, sve ima svoj kraj. Ali u ovom slučaju nema. U sećanju putnika duboka i maglovita dolina ostala je netaknuta, obavijena lakom izmaglicom koja kao da je bolje oživljavala boje rastinja, suprotno od onoga što se može i treba očekivati od magle. Premda nije video sve, putnik je dobio ono najbolje.
A da li je Karazedo de Montenegro vredeo truda? Ima dve granitne statue iz 15. veka, vredne primerke snažnog izraza u materijalu koji se teško da oblikovati, ali koji putnik veoma ceni. Iznad jednih bočnih vrata ima grubo izvajanog Svetog Gonsala od Amaranta, sa velikim pastirskim štapom, nekakvom palicom koja ruši planine ili ubija divove, sveca postavljenog na most sa tri luka koji ga jedva drže. Sigurno Karazedo de Montenegro ima mnogo više, u ljudima, kamenu i krajoliku. Ali u Karazedu de Montenegro đavo beše prvi put kušao putnika, i tadašnjom svojom pobedom putnik se hranio prilikom drugih, predstojećih iskušenja koja je ponovo pobedio. Nikad se ne zna šta putnika očekuje kada krene na put, ali, evo, upozorenje stoji.
Put vodi kraj crkve koja je neizmerno visoka, ogromna građevina, ali bez namere da se poredi sa Vavilonom. Pošto je parkirao automobil, putnik je pošao da obiđe hram, uzdignutog nosa, posmatrajući kamene zidove, u potrazi za vratima koja bi mu omogućila da uđe. Na kraju, kada je već mislio da će odustati ili potražiti upućenog vodiča, naišao je na spoljašnje stepenice i na njihovom vrhu ugledao jedna pritvorena vrata. Možda vode ka zvoniku. Putnik nije uspeo da potvrdi tu pretpostavku, ili ako jeste, ne pamti, ali pošto se bio uspeo stepenicama i pažljivo gurnuo vrata, načinio je tri koraka i našao se na pevnici, izvrsnoj tački sa koje se pogledom može obuhvatiti čitav naos. Putnik se nagnuo preko ograde, ostao tako neko vreme, to je putnik koji, koliko god može, posmatra pažljivo, i kad je najzad počeo da se vraća, jer nije bio u duševnom raspoloženju da ostane u crkvi radi molitve ili bdenja, ugledao je sliku u jednom uglu, Bogorodicu sa anđelima pod nogama, i s jednim koji je drži za ruku. Približio se da bolje vidi i u tom trenu, sigurno došavši iz zvonika, pred njim se pojavio đavo, toliko opušten da čak nije bio ni prerušen: bio je rogat, repat, kosmat i bradat, kako pravila nalažu. I đavo prozbori: „Znači, putuješ?“ On se većini obraća sa ti, ali ne i neprijatelju. Putnik suvo odgovori: „Putujem. Šta hoćeš?“ A ovaj mu odgovara: „Došao sam da ti kažem da se ovi anđeli drže samo na jednom ekseru. Dovoljno je da ih cimneš i ostaće ti u rukama. Devicu ti, međutim, ne bih savetovao. Teška je, velika i videli bi te na izlasku.“ Putnik se ozlojedio. Svom snagom uhvatio je đavola za rog i žustro ga ukorio: „Sklanjaj mi se s očiju, nestani, ili ću te tako šutnuti da ćeš završiti kod kuće.“ Drugim rečima, u paklu. Ðavo je poznat po svojim osobinama, ali je u dubini duše kukavica. Imao je putnik još štošta da kaže, ali je ostao bez reči: đavola više nije bilo. Neizmerno šokiran smelošću nečastivog, putnik se zaputio ka izlazu. Otvorio je vrata, spustio se nekoliko stepenika i pogledao naselje s visine. Nije bilo nikoga na vidiku, čak ni kola nisu prolazila putem. Zatim se putnik vratio, ponovo ušao u galeriju, prišao slici koja je molećivo uprla pogled u njega, i učinio ono čemu ga je đavo naučio: zgrabio je jednog anđela, cimnuo ga i ovaj mu je ostao u ruci. Čitave tri naredne sekunde i nebo i zemlja zastali su da bi videli šta će se dogoditi: izgubljena li je neka duša ili spasena? Putnik je ponovo natakao anđela na ekser i sišao stepenicama gunđajući sebi u bradu da to nije način koji priliči crkvi - da natiče ove nežne anđelčiće kao kakve Ganimede.16 Nasmejala se zemlja, porumenelo posramljeno nebo, i putnik je nastavio put prema Mursi.
Drum se nastavlja kroz brdovite predele, pošto je odmah po izlasku iz Karazeda prestao da prati reku Kuroš. Ovi su krajevi velike pustare, ide se kilometrima a da se ne sretne ni živa duša, a kad se iznenada pojavi naselje, koje ne samo da se iznenada pojavilo već se i zove Žo, lepog li imena, a ima i skromnih puteva koji vode do Tobreša, do Valonga de Miljaiša, do Karvaša, putnik ponavlja ove reči, naslađuje se njima, nije mu potrebna druga hrana. Naši su preci bili maštoviti ljudi, ili je portugalski jezik dok se rađao bio daleko slobodniji nego danas, kada smo u nebranom grožđu pred nuždom da imenujemo nova naselja, kakvu to čar ima Vila Ovo, Vila Ono...
Tako razmišljajući, putnik baca pogled na krajolik, na veliku utehu ovih planina i ovog rastinja, divljeg ili gajenog, na kamenje i litice, divovski greben gorja, čovek čak zaboravi da ima na kilometre ravnica pred sobom. Putnik ulazi u Mursu, mesto na glasu i ugledno, koje je svojevremeno iskazalo veličanstven smisao za humor postavivši na pijedestal ogromnu prasicu od granita, stariju sestru onih koje su se rasejale po ovim krajevima. Tamo na glavnom trgu, sva u rebrima i pečenicama, u neiscrpnim pršutama, rokće na prolaznike. Iz svinjca se uznela do čistote kiše koja je kupa, do sunca koje je suši i greje, usred svog malog vrta koji opština brižljivo održava. Putnik odlazi po vino, što je druga i ništa manja slava ovog predela, kupuje nekoliko flaša i zadovoljivši tako buduće apetite, polazi da obiđe prošlost diveći se fasadi Kapele Milosrđa, koja je poput oltarskog zaslona iznesenog na svetlo dana. Ovi izuvijani stubovi, ovi ukrasi od lišća izvajani veštinom botaničara ponavljaju uzore, oponašaju normu, ali svaki put obnavlja se bleštava svetlost kamena obrađenog oruđem kujundžije ili filigranara. Nekoliko kamenih ptica podignutih na kupole okreće glavu, prezrivo, ili možda taj gest ima nekakvo mistično značenje koje putniku nije poznato. Najizvesnije je da se, ipak, već smeju nestrpljivosti putnika dok, prešavši reku Tinjelu, ulazi u lavirint ništa manje čuvenih serpentina iz Murse, tog čas napred, čas nazad puta od kojeg čovek poželi da ima krila kako bi leteo u pravoj liniji. Najzad se stiže do Vila Reala i do - budući da je putnik išao tako lošim putevima, pa propušta ovu privilegiju - obilaznice: mreže trkačkih drumova za brza kola. U životu ima velikih protivrečnosti, i upravo sada, ušavši u grad, putnik je video preteranost jednog kamenog grba čitavog ukrašenog volutama i krunama na takav način da više mesta zauzimaju barokni ukrasi nego rodoslovlje grba. Putnik bi bio u iskušenju da ovde vidi neki znak skromnosti da kamen nije kolosalan, jer mora da je majstora kamenoresca koštao mnogo napora.

VELlKA KUĆA

Vila Real nije srećan grad. Moraće putnik da bolje objasni šta je time hteo da kaže kako mu meštani, tako nezasluženo naruženog ugleda, ne bi poželeli zlo. Istini za volju, šta se može reći o jednom kraju koji ima na istoku Mateuša sa svojim dvorcem prirodne privlačnosti, na zapadu Maraoa, na jugu dolinu Korgo i drugu, paralelnu, kojom ne protiče reka, već slast vinograda? Putnik koji bi se ovde zatekao neminovno mora ići rastresen, razmišljajući o onome što mu je tako blizu. A ovo ima još jedan poseban razlog koji se nalazi prema severu i maše mu: „Dođi ovamo! Dođi ovamo!“ Poziv je tako zapovedan da putnik, slažući se, odjednom postaje veoma nervozan, veoma mu se žuri i za koji tren već ide drumom. Ne čeka ga rudnik zlata ili tajni sastanak, ali ovo je jutro veličanstveno zbog belih oblaka, velikih i visokih, i sunca koje kao da je povilenilo.
Nekoliko kilometara od Vila Reala nalazi se Vilarinjo de Samardan, a odmah iza i Samardan. Putniku moramo oprostiti njegove slabosti: doći tako izdaleka, biti u prilici da se vide stvari tako istaknute poput stare palate, dve doline, obe lepe na svoj način, jedno legendarno gorje, i juriti, u žurbi, prema dva uboga sela samo zato što je tamo nekad živeo Kamilo Kaštelo Branko. Neki idu u Meku, drugi u Jerusalim, mnogi u Fatimu, putnik ide u Samardan. Ovim je putem išao, na konju ili u fijakeru, ludi Kamilo kad je bio mlad. U Vilarinju je proveo, kako sam kaže, „prve i jedine srećne godine mladosti“, i u Samardanu se dogodio onaj zabeleženi slučaj s vukom koji je preživeo pet metaka i na kraju pojeo preostalu polovinu ovce. Epizode su to iz života i knjiga, razlog više nego dovoljan da putnik krene u potragu za tom velikom kućom u Vilarinju, pitajući neke žene koje koriste rende za pranje veša, i one pokazuju - odmah tamo, napred. Eno distiha, pokraj praga, ali ova je kuća posebna, neće proći mnogo, a neko će se pojaviti. Još je putnik imao vremena da čuje zujanje pčela i kretao se pored kuće, zagledajući dugačku verandu, naivno priželjkujući da tamo živi, i upravo odande se pred njim pojavljuje neka gospođa pitajući ga šta ga zanima. Ona je Kamilova praunuka, predusretljiva i odgovorna rođaka koja daje odgovore na važna putnikova pitanja, dok im pod nogama teče potočić, a pčele nikako da utihnu - uistinu ima srećnih trenutaka u životu.
Ali ne traju dugo. Od ljubaznosti gospođe ne može se tražiti više, putnik je glup ako misli da će mu neko ponuditi kuću, nema čak ni razloga za to, stoga se povlači, zahvaljuje, otići će da obiđe selo. Tamo je jedan velild eukaliptus, posađen 1913, ogromno drvo čije najviše grane blago dodiruju trbuhe oblaka, žene koje peru veš kažu: „Srećan put“, i putnik nastavlja svojim putem, utešen. Napred je Samardan, mestašce nagnuto na padini brda, mogli bismo se opkladiti da je onakvo kakvo ga je Kamilo ostavio. Ovu kuću, na primer, sa datumom iz 1784. na prečki, video je Kamilo sa istog ovog mesta na koje je putnik kročio, ovo je isti prostor koji su zauzela obojica u različito vreme, sa istim Suncem iznad glave i istim obrisom brda pred sobom. Putem prolazi pokoji meštanin, ali putnik je u vezi sa onostranim, ne obraća pažnju na ovaj svet, neka mu bude oprošteno ovog puta. Putnik dugo posmatra udubljene skute brda, nesvesno traga za zamkom gde je metiljava ovca poslužila kao mamac za izgladnelog vuka, ali na vreme je shvatio da su druga vremena, vuci su mnogo dalje, zbogom ostajte.
Putnik se vraća u Vila Real, i sada će se, dabome, držati običaja. Prvi će na redu biti Mateuš, dvorac najstarijeg sina, naslednika. Pre nego što se uđe, mora se lagano prošetati ovim vrtom. Koliko god brojna i vredna bila blaga unutra, bili bismo oholi kada bismo prezreli ona koja su napolju, ovo drveće koje iz sunčevog spektra jedino nema plavu boju, ostavlja je nebu; ovde postoje sve nijanse zelene, zlatnožute, crvene, smeđe i pomalo ljubičaste na krajevima. To su umetnička dela jeseni, svežina pod nogama, ova čudesna radost za oči, jezera koja odražavaju i umnožavaju, iznenada putnik pomišlja da je upao u kaleidoskop, Putnik u Zemlji čuda.
Pribrao se gledajući palatu ispred sebe. To je lepota zloupotrebljena na etiketama jednog običnog vina, ali koja zahvaljujući Nazoniju, njenom arhitekti, i dalje ostaje netaknuta. Stvari poput ove su neopisive, i ako je istina da je putnik najviše osetljiv na romaničku jednostavnost, takođe bi mogao da ne zapadne u nerazumnu tvrdoglavost. Zbog toga ne odoleva ovoj dvorskoj ljupkosti, potezu genija u vidu ispunjavanja gornjeg prostora nekolicinom tornjeva na prvi pogled nesrazmernih. Unutrašnje dvorište izgleda malo i, naposletku, prvi je znak unutrašnje privatnosti. Velike granitne ploče odzvanjaju, putnik tamo oseća veliku zagonetku ljudskih domova. Unutra, kao što se moglo očekivati: slika, nameštaj, statua, gravura, izvestan ambijent uglađene sakristije koja se opire ozbiljnoj učenosti biblioteke. Ovde su metalne pločice originalnih gravura Fragonara i Žerara za izdanje Luzijada, a onaj koji će se lako zadovoljiti u oblasti otadžbinskog zanosa pronaći će autograme Taljerana, Meterniha, Velingtona, čak i ruskog cara Aleksandra - svih njih kako zahvaljuju na darovanju knjige koju nisu mogli da čitaju. Uz dužno poštovanje, putnik smatra da je to ono najbolje od Mateuša Nikolaua Nazonija.
Svet nije dobro organizovan. Više to nije samo zamršena priča o onome što nedostaje jednima i što je višak drugima već je i, u ovom slučaju sada, ozbiljan zločin ne dovesti na ovaj put sve Portugalce sa svih strana da upiju očima snažan utisak ovih padina u koje su usečene terasaste parcele, od vrha do dna prekrivenih vinogradima, sa geografijom potpornih zidova koji prate kretanje brda, sa bojama koje putnik ne može rečima da iskaže, to je vrt palate Mateuš koji se prostire sve do udaljenog horizonta, to je šuma pokraj reke Tuele, to je slika koju niko neće moći da naslika, to je simfonija, opera, to je ono neizrecivo. Upravo zbog toga bi želeo da vidi na ovom drumu dole neprekinutu povorku sunarodnika, na putu do Pezo da Regve, kako zastajkuju da bi pomogli beračima grožđa gore iz brda, uzimajući ili tražeći jedan grozd, mirišući mošt iz badnja, umačući ruke u mastilo zemljine krvi. Putnik se prepušta maštarijama poput ovih i nada se da će mu biti oproštene jer su izraz bratstva.
Drum mirno vijuga, čas se spušta, čas penje, a na onoj tamo padini kuće se bolje vide, čak su i one u saglasju sa krajolikom. Ova mesta nisu neka pustoš. Behu veoma davno ove planine od škriljca zastrašujuće i izdignute, dok su vrile na letnjem suncu, istrošene pod slapovima vode za velikih vremenskih nepogoda, sa ogromnim naslagama minerala koje ne bi poslužile ni za jalovo tlo. Zatim je došao čovek i bacio se na obrađivanje zemlje. Sneo je kamenje sa planine, udarao, i ponovo udarao, radio je tako kao da je mleo kamenje među debelim dlanovima, upotrebljavao je malj, pijuk, stavljao ga na gomilu, pravio zidove, kilometre zidova, a malo je reći kilometre, hiljade kilometara, ako ubrojimo sve one koji su širom ove zemlje podignuti kako bi obezbedili vinograd, baštu, maslinjak. Ovde, između Vila Reala i Pezo de Regve, veština u građenju terasastih parcela dostiže savršenstvo, to je posao koji nikada nije priveden kraju, potrebno je podupreti gredom, posvetiti pažnju zemlji koja se pokrenula, kamenoj ploči koja je skliznula, korenu koji je služio kao poluga i preti da obori zid na dno doline. Posmatrani iz daljine, ovi ljudi liče na Liliputance, i izazivaju planine u snazi i pripitomljuju ih. To su divovi, i to ne dolazi iz bujne mašte putnika, ali sada upravo vidi da su to ljudi svoje prirodne visine, i gotovo.
Ručak je u Pezo da Regvi i od njega za pamćenje nije ostao ni miris ni ukus. I dalje sedeći za stolom, putnik se savetuje sa svojim velikim putničkim kartama, prstom koji dešifruje sledi trase puteva i čini to polako, to je zadovoljstvo deteta koje otkriva svet. Ima svoje planove duž obale Dora do Mezao Frija, ali najednom ga obuzima velika čežnja za putem koji je netom prešao, a pred ovolikom čežnjom šta bi putnik nego da se preda! Najviše što je mogao da učini, i time nije izgubio, bilo je da se popne do Fontelaša, i još gore, među imanja, gledajući sa visine terase reku u dnu, zaustavljajući se sa ogromnim mirom u duši pred malim i povučenim palatama, seoskim unucima Nazonija, presvetog arhitekte koji je u ove krajeve došao i u njima srećom ostavio obilno potomstvo. Putnik ponovo silazi u Pezo da Regvu, prolazi kroz varoš ne zastajkujući, i sada je jedan rastrzan putnik jer jednako želi i da se popne do Vila Reala, i da ostane na padinama Fontelaša i Godima, među zidovima, lupajući na kapije imanja poput nekih dečaka i bežeći pred lavežom pasa. Kakav blažen život!
Lako je razumeti da se putnik u sećanjima vraća u detinjstvo, provedeno u drugim krajevima, i iz te se odsutnosti budi negde u okolini Lobrigoša, još jedanput zaprepašćen pred vinogradima, bez sumnje je ovo osmo svetsko čudo. Prolazi pored Santa Marte de Penagijao, Kumijeire, do Parade de Kunjoš, i tamo, okrećući leđa reci Korgo, nalazi se ispred Maraoa. Čini se kao dosadna objava jednog putokaza, a u stvari je, naprotiv, veliki korak u životu putnika. Svako može preći preko gorja Maraoa, ali kada se zna da Marao znači „velika kuća“, stvari poprimaju svoj istinski lik, a putnik zna da neće samo preći preko jednog gorja već će ući i u jednu kuću.
Šta radi svaki posetilac kad uđe negde? Skida šešir, ako ga koristi, blago klimne glavom, ako je bez šešira - pokazuje, dakle, dužne izraze poštovanja. Ovaj putnik postaje posetilac i ulazi, pošto je dušu prigodno oprao, kao što se na otiraču brišu cipele. Marao nije oštar kamenjar, vrletna stena, izazov za alpiniste. Već je rečeno da je to jedna kuća, a kuće su tu da ljudi u njima žive. Na ovu visinu svako se može popeti. Može li? Brda slede jedno za drugim, zaklanjaju horizont, ili ga prekidaju otkrivajući drugo još veće brdo: sva su okrugla kao golema leđa zauvek nepokretnih životinja koje leže na suncu. U dubokim dolinama čuje se šum vode, i sa padina, sa svih strana, slivaju se bujice koje posle prate put u potrazi za izlazom ka donjem nivou, od slapa do slapa, dok ne padnu sa uzvisine ili pitomo procure u glavnu struju koja je samo pritoka pritoke; to su vode što jednako mogu izbiti na Korgo, koji je ostao iza, kao i na Doro, daleko prema jugu, ili na Tamegu, koja očekuje putnika.
I ima šuma. Putnik ponovo kaže sebi da je srećnik što putuje u jesen. Drvo nije moguće opisati. Kako se onda može opisati šuma? Dok putnik gleda padinu brda ispred sebe, ono što vidi jesu visoka debla stabala, okrugle ili mršave krošnje koje kriju humus, paprat, krotko rastinje ovih mesta. Na taj način saznaje da putuje, u nevidljivom, pretvorio se u gnoma, vilenjaka, bubicu koja živi pod opalim listom, i postaje čovek tek kada, iz daljine u daljinu, šuma prestaje, a drum juri ka otvorenom nebu. I uvek žuborenje vode, ledene, i oblaci koji se valjaju na nebu, to je šapat koji prolazi, kakva li je ovde grmljavina? Preći gorje Maraoa, od Vila Reala do Amarantea trebalo bi da bude još jedan građanski namet kao što je plaćanje poreza ili prijavljivanje dece. Ukorenjen u reci Doro, Marao je oboren trupac jednog velikog drveta od kamena koji se proteže do Alta Minja, zadirući u Galiciju: povećava se na Falperi i otvara se, brdo za brdom, preko Baroza i Laroka, preko Kabreire i preko Žereša, do Penede, na višim delovima Lindoza i Kaštro Laboreira.
Tamo ćemo otići. Sada putnik ulazi u Amarante, grad koji izgleda kao da je italijanski ili španski: most i kuće koje se naginju ka levoj obali Tamege, kraljevski balkon okrenut ka trgu, i ovaj preskroman hotel čije stražnje verande gledaju na reku, gde se ovog popodneva izdiže neka izmaglica, možda samo prašina iz vode nataložene u brzacima, šum koji će nastaniti snove putnika, na njegovu sreću. Ipak, pre toga, večeraće u Ze da Kalsadi, sa apetitom i zadovoljstvom. I dok bude prelazio most, neće održati drugu propoved, ali će pomisliti: „Ovaj most sigurno ima šta da ispriča.“ Još više bi imao da ispriča onaj most koji su na ovom mestu u 13. veku sagradili Sveti Gonsalo i narod iz Ribatamege. Behu to dobra vremena, kada je svetac nosio malter i bio veoma zadovoljan time.

JAZBINA PITOMOG VUKA

Kad se putnik probudio, tek je svitalo, shvatio je da ga nije samo žubor vode uljuljkao. Padala je kiša, iz oluka su lili slapovi po pločicama verande. Naviknut već na to da putuje po svakakvom vremenu, putnik se ušuškao ispod pokrivača i ponovo zaspao, bez briga. I dobro je učinio. Kada je ustao, već je bilo jasno jutro, nebo je bilo vedro, a sunce je pravilo malene duge po kapljicama što su visile sa lišća. Pravo slavlje. Putnik se ježi od same pomisli na vrućinu koje bi već bilo da je leto. Prvi je na redu odlazak u Muzej „ Albano Sardoeira“ gde se može videti poneki zanimljiv arheološki predmet, nekoliko kamenih ploča sa natpisima iz 16. veka koje zaslužuju pažnju, ali su iznad svega toga i ostaloga dela Amadeova17, veličanstvena platna iz perioda od 1909. do 1918, koja pokazuju veštinu zanata u sjaju poslednjeg poteza kičice, kao da se slikar, čim je završio delo, uputio svojoj kući u Manjufeu gde ga čeka berba. Muzej ima još nekoliko Eloiša, nekoliko Dakošta, nekoliko Kargaleiroša, ali putnik pažljivo posmatra upravo Amadea de Sozu Kardoza, tu njegovu darežljivu materiju, sadržajnu sliku što se sveti orijentalističkom i srednjovekovnom egzotizmu crteža koje je, u skraćenoj reprodukciji, putnik ponizno došao da kupi.
Strpljenje je velika vrlina. Dokazuje to Sveti Gonsalo, koji je u 13. veku sagradio most pre ovog današnjeg i koji je morao da čeka pet vekova, uprkos velikodušnim dobrotvorima, kako bi mu našli mesto za grobnicu u kojoj se, doduše, ne nalazi. Putnik to kaže sa prizvukom humora, poznatim načinom da se nadomesti šok koji je doživeo kada je, ulazeći u jednu kapelicu veoma niskog krova, naišao na veliku položenu statuu, takve boje kao da je u pitanju živa osoba. Beše to mesto napola mračno i šok je bio potpun. Noge čudotvornog sveca su uglačane od dodira i poljubaca hodočasnika koji na sveca spuštaju ruke i usne kad dođu ovamo sa svojim molitvama. Može se verovati da su molitve uslišene jer ne nedostaju ponude u vidu voštanih svečevih nogu, ruku ili glava poređanih na grobnici, istina, šupljih: ova vremena teška su za čist vosak, a po figuricama svečevih voštanih talismana dobro se vidi da vosak nije pravi. Ali spasena je vera u Svetog Gonsala od Amarantea, koji je izašao na glas tako što je venčavao starice sa jednakom lakoćom sa kojom se Sveti Ante preselio u istoriju venčavajući mlađane deve.
Putnik obilazi crkvu i klaustar koji je nekad pripadao samostanu i svim srcem počinje da voli Amarante već znajući da je to ljubav za sva vremena. Čak ga ne uznemiruju ni tri zla portugalska kralja na verandi, kao ni onaj španski, najgori od svih: don Žoao III, don Sebaštijan i don Enrike kralj-kardinal, te onaj prvi Felipe18. Amarante je tako ljubak grad da mu se oprašta izopačen ukus za istoriju. Naposletku, ovi kraljevi su tu zato što je građevina nastala za vreme njihove vladavine. Dovoljan razlog.
Putnik se vraća u crkvu, provlači se kroz jedan prolaz sa strane koji vodi u sakristiju. Odakle dolazi neka rokenrol muzika - nije siguran. Možda sa trga, možda se radi o nekom susedu amateru. U provincijskim gradovima i najmanja buka širi se na sve strane. Posle još dva koraka putnik zaviruje. Sedeći za pisaćim stolom, jedan čovek, pisar ili crkvenjak, nije jasno ko, zapisuje nešto u jednu veliku knjigu i pored sebe ima tranzistorčić koji je odgovoran što ta muzika, ovde, ispunjava poštovanja vrednu sakristiju zlokobnim i isprekidanim zvucima. Putnika više ništa ne može iznenaditi, ipak, želi da ustanovi dokle može da ide ova subverzija, pa pita: „Dozvoljavate li da malo pogledam?“ Crkvenjak podiže glavu, gleda blagonaklono i odgovara: „Svakako. Gledajte koliko vam volja.“ I dok putnik obilazi sakristiju, razgleda oslikane svodove, prizore nesumnjivog umetničkog dara, jednog proždrljivog Svetog Gonsala s viškom kilograma - tranzistor polako privodi kraju rok i počinje da emituje nešto drugo što samo izgleda kao izmišljotina ali nije, to je cela istina, ni umanjena ni uveličana. Putnik zahvaljuje, crkvenjak nastavlja da piše, niko ih nije pitao, ali obojica su saglasni da je dan predivan, a muzika svira. Možda će za koji tren pustiti valcer.
Žao je putniku što stolicu ne beše privukao stolu za kojim je crkvenjak okapao nad svojim crkvenim spisima i što nije ostao tamo u prijatnom razgovoru, da sazna više o životima i muzičkim ukusima, mnogo se gubi ako se ne razgovara s ljudima. Već izvan Amarantea, međutim, nastoji da nađe Svetog Žoaoa od Gataoa, gde ga ima, gde ga nema, a ne nedostaju ni putokazi u vidu ljudi koji rade na berbi grožđa, nanizani kao ptice po višim prečkama svojih lestava: „Kad stignete tamo gde je ono visoko drveće, skrenite levo, i stigli ste.“ Skrenite levo, dakle; putnik skreće ili misli da je skrenuo levo jer će mu malo dalje neki drugi ljudi reći: „Kada stignete tamo gde je ono visoko drveće, skrenite desno, i stigli ste.“ Naposletku putnik stiže na željeno odredište. Kuća je ista kao i mnoge u ovim krajevima: jedna mala vila, sa središnjim delom i dva krila, kuća ponekad plemićka, drugi put nekog buržuja kome je dodeljena titula plemića, u oba slučaja provincijskog, zavisnog od zemlje i prihoda, te stoga tvrdog u pregovorima. Ali ovo neće biti takav slučaj. Ovo je kuća jednog pesnika. Ovde je živeo Teišeira de Paškoaiš, ispod ovih je crepova umro. Putnik se upućuje stazom smekšalom od kiša, zastaje na trenutak, pa svraća u jednu konobu da potvrdi ono što je već pretpostavio: ,,Da li je ono pesnikova kuća?“ Odgovaraju mu da jeste, sasvim jednostavno, jer je davalac obaveštenja zabavljen služenjem gostiju, a pritom je naviknut na prisnost, jer nijedan čovek nije toliko velik za obližnju konobu ako se tamo nađe. Putnik čuva sećanje na opreznost koju je morao upotrebiti da bi prešao preko nekih gumenih ili plastičnih creva razvučenih unaokolo, a miris izgaženog grožđa, grožđa paškoaiš, poetične šire, pratiće ga kilometrima i kilometrima, sve dok opijenost ne prođe. Bolje rečeno vrtoglavica.
Vidi i niz jednostavnih stepenika sa saksijama na svakom i s nadstrešnicom prekrivenom mahovinom i lišajevima. Naravno, putnik je zaplašen. Pokucao je na vrata, čeka da mu otvore: „Uzalud sam putovao ako ne uđem.“ Stvar je u tome što ova kuća nije muzej, nema predviđeno vreme kada se otvara i zatvara, ali bez sumnje postoji neki bog dobronamernih putnika, on je taj koji kaže ,,uđite“, i kada se ukaže, onda je jasno da to nije nikakav bog, ali jeste slikar Žoao Teišeira de Vaškonseloš, nećak Teišeire de Paškoaiša, i on otvara sva vrata kuće koja je cela kao kakav dragoceni nar, i prati putnika sve do kraja hodnika. Putnik je na pragu onog dela kuće u kome je Teišeira de Paškoaes proveo poslednje godine života. Gleda i jedva se usuđuje da uđe. Viđao je mnogo kuća i mesta gde žive i gde su živeli ljudi. Ali ne i jazbinu jednog pitomog vuka. Tri su sobe poređane u nizu, mesto za spavanje i rad, biblioteka, kamin u dnu, reći ovo isto je kao i ne reći ništa, jer reči ne mogu da izraze neodredivu boju blata koje sve prekriva ili od kojeg je sve napravljeno, osim ako poreklo boje ovog ambijenta nije jutarnja svetlost, isto kao što neće reći kakvo je ovo iznenadno osećanje koje suzama ispunjava oči putnika. Ovim salama hodio je vuk, ovo nije kuća nekog samotnog seljaka. I putnik mora da se pretvara i briše osećajne oči, tako bi ih nazvao onaj ko ovamo nije došao, ali će bolje shvatiti ako se seti da je Marao „velika kuća“, i ući ovamo isto je kao i biti na najvišem planinskom vrhu, primajući sav vetar u lice i gledajući odozgo duboke i crne doline. Teišeira de Paškoaiš nije jedan od omiljenih putnikovih pesnika, ali ono što dira jeste kuća tog čoveka, ovaj mali ležaj poput onoga Svetog Franje Asiškog, ova rustičnost pustinjačke kolibe, limena kutija za keks, za glad tokom noćnih bdenja, grubo tesan sto za njegove stihove. Svi ostavljamo na svetu ono što smo na svetu stvorili. Teišeira de Paškoaiš je zaslužio da sa sobom ponese ovu drugu njegovu tvorevinu: kuću u kojoj je živeo.
Ima još da se hoda. Kad se putnik vrati na svetlo dana, to je kao da je pao s druge planete. I u toj meri je dirnut da stiže u Amarante a da to nije ni primetio, ali tamo se budi i ostaje zgrožen pred spomenikom Paškoaišu koji se tamo nalazi, delom jadnim i bezvrednim. Ponovo prelazi most pošto je prethodno bacio oproštajni pogled na Našu Gospu od Milosti iz 14. veka, tamo u njenoj niši, i nastavlja dalje pod velikim krošnjama drvoreda, kreće putem koji će ga odvesti do Marka de Kanavezeša. Ugodan je ovaj put duž reke Tamege, lepe i blage za ekloge. U svojim razmišljanjima putnik dolazi do zaključka da je ovo mesto pogodno za arkadijske pastire, bar dok ovce ne osete čežnju za domom i pastir ozebline na prstima.
Putnik zanemaruje Marka de Kanavezeša i kreće u potragu za Tabuadom. Slutio je da će ovo biti još jedna duga potraga, ali prevario se. Odjednom, sa njegove desne strane, kao da ga drži za rukav jakne, pojavljuje se parohijalna crkva iz 12. veka, jednostavnog romaničkog stila u arhitekturi, ali dragoceno ukrašena biljnim i životinjskim motivima. Iznutra i spolja crkva zaslužuje celodnevno divljenje, i putnik oseća veliku ljubomoru prema onome ko je tako iskoristio to vreme ovde ili će tek doći da ga iskoristi. Ono što je preostalo od fresaka iz glavne kapelice, dela iz 15. veka, privlači pogled, i putnik pomišlja na promene ukusa koje mora da su sakrile, u prošlim vremenima, rustičnu lepotu ovih slika, ko zna, možda ih čak i spasle od većeg propadanja. Kada izađe, putnik malo razgovara sa jednim muškarcem i jednom ženom koji su se tu zatekli. Crkva je za njih samo ono što su ovde viđali otkad su se rodili, ali slažu se sa putnikom da je i te kako lepa.
Između Marka de Kanavezeša i Baijaoa putnik je u prilici da prizna svoju grešku. Rekao je, dok je govorio o Maraou, kako čitavo gorje čine zaobljena brda, sa blagim šumama, kao kakav voćnjak. Ne povlači ništa od onoga što je kazao, jer takav je Marao između Vila Reala i Amarantea, pa i ovde je isti, samo što je krajolik malo drukčiji, zašiljen i čvrst, sa oštrim kamenjem kojeg dalje prema severu nema. Ta velika kuća, najzad, ima mnogo stanova, a onaj kroz koji putnik prolazi zasigurno je kuća vetrova i planinskih koza, a to je nenastanjena kuća jer danas nema ni daška vetra a koze su pre mnogo vekova izumrle.
Možda zbog toga što je krajolik takav, putnik ne oseća da ga privlače naseljena mesta. Ne zadržava se u mestu Bajao, nastavlja ka severu prateći reku Ovil i u Keimadi vidi znak da tamo u blizini ima dolmena. Zna putnik da u državi ne nedostaju građevine poput ovih i da nije otišao da ih vidi sada, ne bi bio na gubitku ni on niti bi na gubitku bilo putovanje. Ali već je ranije rečeno da, budući da je u takvom u raspoloženju, radije bira pustare, a ovaj strmi put koji se pruža uzbrdo obećava mnogo tišine i samoće. Na početku se vidi borik i prepoznaju znakovi skorašnjih šumskih radova, a zatim već počinje gusta šuma. Put je razlokan, sa velikim džombama i udubinama koje su načinile bujice što se obrušavaju odozgo, te putnik strahuje od nesreće ili kvara. Ipak istrajava, pa dobija svoju nagradu kada se uspon završi na jednoj prostranoj visoravni. Dolmena još nema na vidiku. Sada je neophodno napredovati kroz šumu, pratiti uske tragove točkova koji se, međutim, naglo prekidaju, što deluje kao nekakav mamac koji ostavlja putnika zaprepašćenog. To je kao neki zlokobni rebus ucrtan u planinsku padinu u pravcu mračnih krajeva. Putnik napreduje kroz šumu, mora pronaći rudnik zlata, čudotvorni izvor, i dok već seje kletve i psovke (i dobro je što to radi u ovom uznemirujućem okruženju), vidi ispred sebe humku, prvi dolmen napola ukopan u zemlju, sa okruglim šeširom postavljenim preko uspravnih greda od kojih se samo vide gornji delovi - izgleda poput napuštene tvrđave. Putnik je obilazi sa svih strana, onda nalazi hodnik i prostranu odaju, višu nego što se to činilo spolja, toliko visoku da se putnik čak ne mora ni saginjati iako uopšte nije nizak. Tišina ne poznaje granice. Pod ovim kamenjem putnik se udaljio od sveta. Ulazi u odaju i vraća se pet hiljada godina unazad: koji su to ljudi koristeći samo ruke s mukom podigli ovu pretešku kamenu ploču, istesanu i oblikovanu poput kupole, i kakvi su se to razgovori vodili pod njom, koji su to mrtvi ovde bili položeni? Putnik seda na peščano tlo, hvata nežnu vlat trave koja se rodila uz obližnju gredu i, saginjući glavu, najzad čuje svoje srce.

ZALJUBLJENE ŽIVOTINJE

Putnik se vratio u Amarante putem koji se nastavlja duž reke Fornelo i ovoga puta ne staje. Jednostavan oprez iz razboritosti jer Amarante poseduje lukavost žene i bio bi u stanju da na mnogo dana zarobi neopreznog čoveka. Nakon svega nekoliko kilometara hoda nailazi se na Teloiš. Ovde je jedan samostan sa otmenim premda restauriranim portikom. Kad god putnik skrene sa glavnih puteva, uvek mu je nadoknađeno. Dolina gde je Teloiš iznikao otvorena je, široka, protiče njome i neka neugledna rečica, i dok putnik ulazi u crkvu, vreme je da se oglasi sat. Mehanizam ima zvono i pojačalo, sa nekoliko zvučnika, okrenutih ka sve četiri strane sveta, koji uzduž i popreko grme svojim bronzanim zvukom kroz sve moguće prostore. Putnik bi radije čuo prava ding-dong zvona nego ove elektronske naprave, ali neće zbog njega napredak zaobići ove doline. Živi bili, dakle, Teloiš i njegov poslednji model zvona. Unutra, u crkvi, jedan ikonostas sa dušama privlači putnika. Tu je Sveti Mihailo sa svetim kopljem, među nekoliko plamenova prirodne boje, ali i sa očima što pohlepno gutaju prelepu osuđenicu čvrstih i poželjnih grudi koju pohotno liže plamen. Nije dobro da crkva kažnjava putena iskušenja i istovremeno ih na ovaj način priziva u Teloišu. Putnik je iz hrama izašao sa osećanjem smrtnog greha.
Felgeiraš je već iza njega, a napred je Pombeiro de Ribavizela, jedan urušeni samostan, tužan kako samo ruševni samostani mogu da izgledaju. Pet je sati po podne, već se smrkava i putnika obuzima melanholija. Crkva je iznutra vlažna i hladna, po zidovima izbijaju mrlje tamo gde se provukla voda od kiša, a podne pločice su posvuda prekrivene zelenim muljem, čak i one u glavnoj kapelici. Poslušati misu ovde mora biti da donosi opšti oprost grehova, i onih prošlih i budućih. Ali čuđenje putnika doseže krajnje granice kada mu ključarka kaže da je na misi u sedam sati ujutro poseta velika, dolaze ljudi iz svih obližnjih mesta. Pod hladnim i vlažnim plaštom lokalne klime putnik se stresa: kako li je tek pri velikim hladnoćama i zimskim poplavama? Dok kreće prema izlazu, žena mu prstom pokazuje nadgrobne spomenike koji se tamo nalaze, sa jedne i sa druge strane vrata. „Jedan je Stari, drugi je Mladi“, veli. Putnik odlazi da se uveri. Grobnice su iz 13. veka. Jedna predstavlja don Gomeša de Pombeira na kamenom poklopcu i zacelo čuva njegove kosti. To je Stari. A Mladi, ko li je on? Ključarka ne ume da kaže. Stoga, putnik bez pogovora prihvata ono što mu mašta predlaže: druga grobnica takođe pripada don Gomešu de Pombeiru i napravljena je kada je, još kao mlad i živahan momak, bio teško ranjen u bici iz koje je srećno umakao. Napravljena je grobnica da bi se narugala smrti i don Gomeš de Pombeiro sačekao je starost kako bi otišao da počine pored svoje slike iz mladosti. Slika iz mašte jednako je valjana kao i bilo koja druga, ali je putnik nije podelio sa ključarkom jer ona zaslužuje poštovanje drukčije od ovog poigravanja sa mrtvima, utoliko više što ona neće imati kamenu grobnicu niti svoju statuu u ležećem položaju, a kad bi je i imala, trebalo bi da zasluži svoja dva lika, Mladi koji ju je napustio, i Stari koji je nosi, zagorčan žalošću i ugaslim izrazom lica. Žena zatvara crkvu velikim ključem i povlači se ka ruševinama samostana u kom stanuje. Putnik posmatra izuzetno visoku fasadu, veliku rozetu, uživa nekoliko minuta u hibridnom ali lepom portalu. Predvečerje uistinu umire, ništa više ne može zadržati ovaj dan.
U vreme kada putnik ulazi u Gimaraiš, ulične svetiljke su upaljene. Spavaće u potkrovlju s pogledom na Trg Toral. Sanja Staroga i Mladoga, vidi ih kako hodaju putem koji ide od Pombeira do Teloiša, čuje težak bat njihovih kamenih stopala i nalazi se s njima ispred oltara sa dušama, gde sva trojica gledaju u lepu osuđenicu, zagrevajući ledena tela na onoj lomači koju ni Sveti arhanđel Mihailo ne može ugasiti.
Putnik se budi kad je već svanulo. Ne dopada mu se noćašnji san, nije on nikakav Don Huan da mu se tako pojavljuju kameni gosti, pa odlučuje da svede ovakva maštanja kako ne bi na njih opet trošio snove. Pije kafu, koja će mu na najdelotvorniji način prekriti unutrašnja mračna raspoloženja, pa izlazi na ulicu da oseti ambijent. Nestabilno vreme, sunce se jedva vidi, ali je jarko kada se pojavi. Putniku ne prija da ostane u gradu. Vratiće se u njega opet, ali u ovom trenutku po volji mu je povratak velikim horizontima. Zato odlučuje da krene u Bašto, ime po svemu sudeći veoma popularno jer ovde ima tri mesta koja se zovu Bašto, od kojih su dva u Kabeseirašu, a povrh toga još dva, u Mondimu i Seloriku, te Kanedu i Refožošu, sva dakle nose časno ime Bašto. Putnik je video ove slučajeve na karti, ali njegov plan puta ne predviđa da kroz sva ta mesta prođe, premda je, pošto je sagledao to obilje, zaključio da ne bi bilo dobro ni kada bi ih zanemario. Svega nekoliko kilometara od Gimaraiša je Aroiš. Putnik žali što tok reči nije sled slika, svetala, zvukova, što između njih ne kruži vetar, što po njima ne pada kiša, te što je, na primer, nemoguće očekivati da nikne cvet unutar slova E iz reči cvet. To se jednako odnosi na Aroiš kao i na bilo koje drugo mesto, ali budući da krajolikom vlada ovakva lepota, i pošto je parohijska crkva romanička, neka tu putnik dahne dušom. Upravo sada osetio je miris pokvašenih listova i ne zna za reč koja bi mogla da izrazi taj miris, taj list i tu vodu. I kako da jedna jedina reč izrazi sve ovo kad već mnoge to nisu uspele.
I ova dolina, kako objasniti šta je to ona? Put vijuga među brdima i gorama, uobičajena je to lepota, a putnik i ne očekuje više od ovoga što ima. Onda, ovde, u jednoj tački između Fafea i Kabeseiraša de Bašta, na jednoj krivini, putnik mora stati, a na najčistijoj stranici njegovog pamćenja ostaće sve ovo što njegove oči vide, višestruke zaravni, zastori drveća, svetla i vlažna atmosfera, izmaglica koju sunce podiže sa tla i blizu tla je raspršuje, pa opet drveće, brda koja se spuštaju a potom ponovo uzdižu, u daljini, pod velikim oblačnim nebom. Putnik je sve više uveren da sreća postoji.
Ove stvari zaslužuju svoje krunisanje. Tamo napred je još jedna dolina, jedan golem krug omeđen planinama, obrađen, dubok, velik. I odmah zatim, kad se tlo iznova pretvori u divljinu, sa boricima i šumom, pojavljuje se duga, nebeski luk, ovde tako blizu da putnik misli kako je rukom može dosegnuti. Rađa se iznad vrha jednog bora, izvija se u visinu i skriva iza padine, to zapravo i nije luk, već jedan gotovo nevidljiv deo kruga prošiven obojenim trakama, nešto poput vela od najfinijeg tila na nečijem licu. Putnik je umoran od ovih poređenja, te pravi još jedno, poslednje i krajnje, spaja sve duge svog života, proverava da li je ova najsavršenija i najpotpunija, zahvaljuje kiši i suncu, svojoj retkoj sreći koja ga je dovela ovamo u ovaj dragoceni čas, i nastavlja put. Dok prolazi ispod duge, vidi da mu se po ramenima razlivaju razne boje, ali mu ne smeta, srećom, to su boje koje ne blede i ostaju poput živih tetovaža.
Putnik samo što nije stigao u Kabeseiraš de Bašto, ali je prethodno skrenuo ka Alviteu samo da vidi, sa spoljašnje strane, Kuću kule, sa kapijom, kapelicom i tornjem, prve dve su barokne, dok je toranj znatno stariji, sa jedinstvenim visokim vrhovima na uglovima, što uspostavlja veličanstvenu ravnotežu krupnih oblika i otmene draži ovog arhitektonskog hodanja po žici. U Kabeseirašu putnika dočekuju prve kapi onoga što će se uskoro pretvoriti u provalu oblaka. Odlazi u samostan, ogromnu građevinu iz 18. veka, gde više nije preostalo ništa od prvobitnog benediktinskog samostana. Ovaj predeo dobro čuva Sveti arhanđel Mihailo. Ovde ih je već dvojica, jedan iznad glavnog ulaza, a drugi, natprirodne veličine, podignut na tornjić sa spoljašnje strane kupole, posmatra čitav krajolik u potrazi za izgubljenim dušama. Mora da je Sveti arhanđel Mihailo dobio sve svoje bitke jer ne bi ovde đavoli, isplaženog jezika, tupavi i poniženi, podupirali orgulje crkve poput ogromnog plastičnog Atlasa kome nedostaje samo veličanstvenost.
Putnik se vraća na trg najednom se setivši da nije video Bašta, što je zločin koji se jednako teško prašta kao i otići u Rim i ne videti papu. Naviknut na trgove sa spomenikom u sredini, putnik je zaključio da je Bašto ukraden, ili da se njegov Rim ne nalazi tamo. Otišao je stoga da se obavesti i najzad ga našao samo na dva koraka odatle, između fontane i reke. Inače, ko je Bašto? Kažu da se radi o jednom galskom ratniku, sa okruglim štitom na trbuhu, što je bila moda onoga vremena. Datum: 1612. godina, a Bašto više liči na dečkića sa nacrtanim brkovima i kratkim pantalonama nego na rustičnog borca drevnih epoha. Na glavi ima šapku iz doba francuskih invazija i, kako prvo poređenje ne bi bilo iznevereno, čini se da nosi čarape dobrano navučene po majčinom ili bakinom naređenju. Izaziva smeh. Putnik ga fotografiše, a on se uspravlja, gleda u objektiv, želi da se istakne svojim držanjem, sa zelenim granama u pozadini, kako i priliči gospodaru ravnica i planina, daleko više nego Svetom arhanđelu Mihailu, crkvenom svetlu, tako dalekom. Bašto je, nesumnjivo, jedna od najpriznatijih portugalskih statua, svi joj žele dobro.
Putnik gleda u nebo, sumnjičav. Gomilaju se neki veoma mračni oblaci, poveći unuci onih koji su zaslužni za potop. Razmišlja šta da radi, da li da ostane ovde i popije jednu vruću kafu ili da nastavi put, nosi se mišlju da ode u obližnje selo Abadim. Kako putnik kreće u potragu da otkriva ono o čemu ne zna, mora da rizikuje. Odlazi zato u Abadim, a to je kao da prelazi Rubikon. Nije prevalio ni kilometar kad je počelo da lije kao iz kabla. Za svega nekoliko trenutaka ceo prostor je postao beo od pljuštanja vode. Jedno drvo na dvadeset metara udaljenosti izgledalo je tako nejasno, tako rasplinuto, kao da je skriveno u gustoj magli. Po razlokanom drumu slivali su se vodopadi.
U jednom trenutku putnik se uplašio. Već je video sebe kako ga vodena bujica vuče niz padinu zajedno sa odronjenim kamenjem i opalim lišćem. Prešao je preko jednog nestabilnog mostića i sada ide već sigurnije, vozi uzbrdo, automobil ne pokazuje znake nemoći i posle bezbroj zavijutaka i bogaza - najzad Abadim. Nema žive duše na vidiku, sav narod se pokupio sa ulica, neki su kod kuće, a oni koji su napolju sklonili su se gde je ko mogao. Kiša je malo posustala, ali još pljušti. Putnik odlučuje da odustane, da nastavi put, više ozlojeđen nego što želi da prizna. Upravo tada prolazi jedna mlada žena sa otvorenim kišobranom, pa putnik koristi priliku: „Dobar dan. Da li biste bili ljubazni da mi odgovorite na jedno pitanje? Da li ovde i dalje sva stoka ide zajedno na ispašu u Kabreiru, ili toga više nema?“ Žena mora da se pita zašto li putnik želi da zna takve stvari, ali gostoljubiva je, rada da odgovori kad je već pitaju: „Tako je, gospodine. Počev od prve nedelje u junu pa sve do Velike Gospojine sva stoka ide u planinu, sa pastirima.“ Putniku je teško da shvati ovu računicu sa stokom, ali žena objašnjava da u planini Kabreiri jedan pašnjak pripada Abadimu, njegovo je vlasništvo, i zato onamo zajedno idu sva grla iz sela. Putnik se seća Rio de Onora, zemlje sa one strane koja je naša i zemlje sa ove strane koja je njihova, i još dublje mu se ukorenjuje uverenje koliko je relativan pojam svojine, formiran prema čovekovim željama. Oprašta se od žene koja mu poželi srećan put. i kada već izlazi na drum, kiša gotovo da ne pada, susreće jedno čobanče od petnaestak godina. Ko je, čiji je: „Čuvam očeve krave i krave nekih komšija. Ne, gospodine, nemam platu. Kada se telad prodaju, novac se deli između vlasnika. Za mene malo ostane. Ali kad porastem, ostaviću stoku i biću mehaničar u Kabeseirašu.“ Putnik se udaljava misleći: „Ovaj nikada neće otići na planinu Kabreiru za kravama i sigurno će jednog dana zaboraviti da je bio vlasnik pašnjaka. Tamo gde dobija, gubi. Tamo gde gubi, dobija.“ I tako, sa tim filozofskim razmišljanjima, zabavlja se na putu od Mondima de Bašta do Selorika, bez dodatnih zgoda osim pogleda na krajolik, uvek brdovit i stenovit, a u Mondimu je vrh najviši, ali je daleko.
Došavši u Gimaraiš, putnik još ima vremena da uđe u Crkvu Svetog Franje, gde ga dočekuje jedan majušni crkvenjak koji vrlo dobro obavlja svoj posao. Azuležo iz 18. veka je veličanstven, lepog izgleda, sa stilom koji pleni, u dobroj harmoniji sa gotičkom kupolom glavne kapelice. Stablo Jesejevo, u drugoj kapelici, prikazuje razdragane kraljeve kako sede na granama poput češljugara, ovenčavajući krunisanu Bogorodicu. Putnik je otišao u sakristiju i u klaustar, poslušao objašnjenja i, vraćajući se u glavni brod crkve, pozdravio sjaj pločica ugraviranih nad kapelicama poput rascvetalih senica. Pošto je završio litiju, crkvenjak je ostao pozadi, dok je putnik naišao na prekrasnu minijaturu Svetog Bonaventure, zaklonjenu u oltaru - lutak kardinal sedi za stolom duboko zamišljen nad svojim pobožnim spisima, kraj police pretrpane knjigama, s mitrom, pastoralom i krstom na jednoj strani, sa servisom za čaj sa druge, šoljama i nekoliko bokala za vino pod nogama, jednom obešenom krletkom, stolicama za posetioce, jednom računaljkom, talismanom u vidu raspeća - sve u svemu, jedan dobar život višeg sveštenika dostupan svima u jednoj kutiji najviše pola metra širokoj i trideset pet centimetara visokoj. Sveti Bonaventura, koji je bio teolog, nazvan i serafimski doktor, franciskanac visokog položaja u hijerarhiji, na kraju je završio u ovoj kutijici za igračke koja je možda delo kakve opatice što je na taj način osvojila nebo strpljenjem. Putnik izlazi iz crkve, zadržavajući se na trenutak ispred da bi se osmehnuo ovom podsećanju. I, iznenada, posmatrajući pažljivo kapitele gotičkog glavnog ulaza, vidi najčistiju ljubav dveju životinja priljubljenih glava i spojenih srca koje se iskreno smeju mučnom teatru sveta. Putnik prestaje da se smeje, gleda njihov osmeh pretočen u kamen i oseća veliku zavist prema umetniku koji je izvajao ovako zaljubljene životinje. Te noći putnik je ponovo sanjao, ali ovoga puta to beše kamenje puno života.

TAMO GDE KAMILO NIJE

Putniku su rekli da je Gimaraiš kolevka portugalske nacije. Naučio je to u školi, čuo na govorima povodom raznih spomen-svečanosti, stoga mu ne nedostaje razloga da se najpre zaputi ka svetom brežuljku gde se nalazi zamak. U to vreme, padine koje vode do tamo mora da su bile skoro gole. Danas je to vrt sa uređenim puteljcima i bogatim drvoredom, pogodno mesto za nove parove. Putnik, koji uvek preteruje u svom poštovanju prema istoriji, hteo bi da je čitavo brdo ravno, obraslo tek oštrom travom, sa kamenjem koje se pomalja već osam stotina godina. Sadašnjim izgledom gubi se obožavanja vredna senka Afonsa Enrikeša19, i putnik ne pronalazi put do ulaza, i ako u nestrpljenju odluči da prepreči desno, može biti siguran da će opštinski službenik povikati: ,,Ej, gospodine, kud ste se to uputili?“ I naš prvi kralj bi mu odgovorio: „Idem u dvorac. Konj mi je već umoran od ovolikog vrzmanja unaokolo.“ Baštovan ne vidi nikakvog konja, ali milostivo odgovara: „Odvedite ga u štalu i pođite ovim putem, ne možete pogrešiti.“ I dok se Afonso Enrikeš udaljava, vukući nogu ranjenu u Badažošu, baštovan dobacuje pomoćniku: „Svakakvog sveta danas ima.“
Smišljajući ovu i druge epizode iz nove nacionalne istorije, putnik ulazi u dvorac. On izgleda mnogo veći kada se gleda spolja. Ovde je to jedan maleni ograđeni prostor koga debljina zidina još više umanjuje, te masivna glavna kula sa ostacima utvrđenja. Samo to je već jedna luzitanska kućica, istovetnu će preneti u sve delove sveta kada kucne čas. Putnik se pomno zagleda u sebe kako bi otkrio tragove nemira i očajava što ih ne pronalazi toliko iskrene kako bi voleo. Koji kamen ovde nosi najviše smisla? Mnogo njih ovde beše postavljeno pre nešto više od četrdeset godina, drugo je iz doba don Fernanda, a od onoga što behu zemlja i drvo koje je grofica Mumadona naredila da se postave nije preostalo ništa, osim možda ove vlažne prašine koja se lepi za putnikove prste dok otresa porub na pantalonama. Putnik bi voleo da mu reka istorije iznenada prodre u grudi, a umesto nje tek jedan mali mlaz vode zaranja i iščezava u pesku zaborava.
Ovako nezaštićen nalazi se između lažnih zidina, gotovo uzdišući zbog neispunjenih očekivanja, i dok poraženo gleda u pod i u njemu odjednom pronalazi utehu, objašnjenje svega je tako blizu, a on nikako nije uspevao da ga vidi. Stoji preko velikog grubog kamenja koje su gazili Afonso Enrikeš i podanici, ko zna nije li upravo ovde položen neko ko je umirao, nekakav Martim, neki Alvaro o kome u istoriji nije ostalo ništa zapisano, i tada spoznaje da kolevka nije zamak, već kamen, tlo, nebo iznad i ovaj vetar koji u naletima prolazi, dašak svih izgovorenih portugalskih reči, svih uzdaha prvih i poslednjih, šapat duboke reke koja je narod.
Putnik ne mora da se penje putem izvidnice da bi video krajolik, niti na visoku kulu pa da vidi još više od krajolika. Sedeći na ovom kamenu koji noge, obuvene ili bose, nisu istrošile, shvata sve, ili tako misli, i to mu je dovoljno, barem danas.
Putnik je izašao, rekao je zbogom Afonsu Enrikešu, koji je na vratima čistio konja od znoja velikog truda, spustio se do zatvorene Crkve Svetog Mihaila od Kaštela, a potom se zaputio u preterano restauriranu palatu vojvoda od Braganse. Putnik ima utisak da je ovde, u arhitektonskom smislu, počinjena ista greška u ukusu za srednjovekovlje koja je nezvanične vajare i vajare po službi vratila u period između četrdesetih i šezdesetih godina. Ne dovodi se u pitanje umetničko bogatstvo palate, ne dovodi se u pitanje čak ni francuski izraz zdanja koji je zbog porekla takav, ali se dovodi u pitanje izgled sveže obojenih fresaka koji sve ovde ima, čak i ono što je neporecivo staro, poput ovih tapiserija Gobelinsa i Pastrane, ove sobe za oružje, ovog nameštaja i ovih svetih slika. Putnik možda i dalje na plećima nosi kamenje iz tvrđave. Zbog toga neće biti u stanju da razume palatu. Dao je obećanje da će joj se jednoga dana vratiti kako bi ispravio nepravde koje, u ovom trenutku i na svoju štetu, bude počinio.
Vreme je da se ide u muzeje. Počeće putnik od najstarijeg, od Muzeja „Martinš Sarmenta" gde su prikupljeni nalazi iz Briteiroša i vojne utvrde Sabrozo. Kamen po kamen, ispitivanju i divljenju nikada ne bi bilo kraja, čak i u skučenim granicama putnikove učenosti. Prava su poslastica kipovi luzitanskih ratnika, istaknuti kolos iz Pedralve, vepar od granita, brat prasice iz Murse i drugih transmontanskih prasica, i najzad vrata krematorijumske peći iz Briteiroša, dobro znani Pedra formosa, lepi kamen sa svojim geometrijskim ukrasima od prepletenih traka. Ostatak muzeja, sa ostalim manje starim primercima i ponekim tek od juče, ne zaslužuje ni najmanju pažnju. Putnik je izašao osvežen i, kao da je uhvatio dobru struju, nastavlja odande ka Muzeju Alberta Sampaja.
Putnik već izjavljuje kako je ovo jedan od najlepših muzeja koje je video. Drugi sigurno imaju veće blago, čuvenije primerke, ornamente plemenitijeg porekla: Muzej Alberta Sampaja poseduje savršenu ravnotežu između onoga što čuva i prostorne i arhitektonske pozadine. Zbog klaustara u kanoničkoj Crkvi Naše Gospe od Oliveire, njegove povučenosti i nepravilnosti linija, putnik poželi da nikada ne izađe odande, da pomno ispituje kapitele i lukove, a kako je tu obilje rustičnih ili učenih lepih slika, postoji veliki rizik da putnik tvrdoglavo odbije da se makne odatle. Ono što bi vredelo učiniti jeste mahnuti mu vodičem sa ostalim nebrojenim krasotama, toliko ih je da bi bila potrebna čitava knjiga da bi ih opisala: oltar od srebra don Žoaoa I verižnjača koju je nosio u Alžubaroti, Svete majke, Bekstvo u Egipat iz 19. veka, Sveta Marija Lepa Majstora Peroa, Naša Gospa i Dete Antonija Vaša, sa otvorenom knjigom, jabukom i dve ptice, slika fra Karloša na kojoj su prikazani Sveti Martin, Sveti Sebastijan i Sveti Vicentije i hiljadu drugih čudesa od slika, skulptura, keramike i srebrnine. Ovo je trenutak u kome putnik postaje čvrsto uveren da Muzej Alberta Sampaja sadrži jednu od najdragocenijih kolekcija sakralnih umetničkih predmeta koje postoje u Portugaliji, ne toliko zbog njenog bogatstva, već zbog izuzetno visokog estetskog nivoa velikog broja predmeta od kojih su neki prava remek-dela. Ovaj muzej vredi posetiti i svako ko ga je opsetio kune se da će se ovamo vratiti svaki put kada je u Gimaraišu. Mogao bi i da ne ode na tvrđavu, čak ni u vojvodsku palatu, baš onako kako je obećao: ovde neće izostati. Opraštaju se vodič i putnik puni čežnje jedan za drugim, jer drugih posetilaca nije bilo. Ipak, čini se da ih ima više kad se bliži leto.
Svi grešimo. Kad je izašao iz muzeja, putnik je prošetao starim ulicama, uživao u starim opštinskim palatama, svecu zaštitniku Saldaoa i sišavši do Trga Toral, nehotično je oskrnavio lepotu. Tamo je jedna crkva čije ime putnik bi radije zaboravio jer je to napad na najjednostavniji ukus i poštovanje koje bi jedna religija trebalo da zaslužuje: to je ta u pravom smislu reči blažena atmosfera, oratorijum tete Patrosinijo ili majke Paule, prestup ispovedaonice. Putnik je ušao zadovoljan, a izašao u agoniji. Beše video Svete Majke u muzeju, onu Devicu sa krunom od ruža koja se takođe tamo nalazi - nije zaslužila ona, niti su one zaslužile ovu uvredu i ovo razočaranje. Nije posetio sve u Gimaraišu, ali putnik bi radije da krene.
Sledećeg jutra pada kiša. Vreme je takvo, brzo se smenjuju sunce i pljuskovi. Padaće sa ponekim prekidima sve do Svetog Tirsa, ali nebo će već biti vedro kada putnik stane u Antašu, veoma blizu Vila Nove de Famalikao. Čitava ova regija putniku se pojavljuje kao krajolik iz predgrađa, zasejan kućama, i na njemu se oseća središte industrijskog prodiranja koje isijava iz Porta. Zbog toga, parohijska crkva iz Antaša u svom romaničkom stilu iz 14. veka iskrsava neočekivano, u nesaglasju sa ovom sredinom čija se ruralnost rastače, manje uklopljena u okruženje nego najbunovniji proizvod mašte „kuće maison sa prozorom od fenetre" za emigrante iz okoline. Otkad je otišao iz regije Traz-oš-Monteš, oči putnika pokušavale su da ne vide strahote rasejane po okolini, zabate portala u četiri ili osam različitih boja, azuležo, za kupatilo prenesene na fasadu, švajcarske krovove, francuske mansarde, dvorce iz doline Loare postavljene uz drum u obliku krsta, nepojmljive stvari kao što su pojačanje od cementa, krletka za papagaja, veliki zločin protiv kulture koji se čini i kome se dopušta da bude počinjen. Ali sada, imajući pred napaćenim očima trezvenu i najčistiju lepotu crkve u Antašu i, istovremeno, predgrađa kretenskih arhitektonskih tvorevina, putnik ne može da se i dalje pravi da ne vidi, ne može da govori samo o prijatnostima i hvalama i on mora ovim putem da zabeleži svoju pobunu protiv odgovornih za opšte propadanje.
Gde je Sveti Mihailo od Seide? Ima ovde nekoliko darežljivih tabli koje ukazuju na pravac, ali posle, od druma do druma, njihovi nazivi se smanjuju, strelica se prikriva, i dogodi se smešna stvar da putnik prođe pored kuće Kamila Kaštela Branka i da je ne vidi. Tri kilometra napred, na jednom zagonetnom raskršću, pitaće jednog čoveka koji se tamo nalazio, možda baš kako bi milostivo pomogao izgubljenim putnicima, i on kaže: „Nalazi se tamo, malo dalje. Tamo je na jednom platou, gde su crkva i groblje.“ Ispravlja putnik korake, crven od srama, i, na kraju, pronalazi kuću. Vreme je ručka, vodič se zasluženo odmara, te putnik mora da čeka. Dok čeka, šeta se unaokolo, proviruje iza vrata, ovde je živeo i umro Kamilo Kaštelo Branko. Putnik zna da je prava kuća izgorela 1915, da je ova isto tako veštačka kao i parapeti iz Kaštelo de Gimaraiša, ali očekuje da ga unutra nešto dirne jednako kao i prirodno tlo koje okružuje zidine. Putnik je čovek koji se veoma uzda u nadu.
Eno dolazi čuvar. „Dobar dan“, reče jedan. „Dobar dan“, odgovara drugi. „Molim vas, želeo bih da pogledam kuću.“ ,,Naravno.“ Kapija se otvara i putnik ulazi. Na ovom je mestu bio Kamilo. Ovde nisu bila ova stabla, ni biljke, najverovatnije ni kaldrma. Tamo je Žoržova akacija, u ravni stepeništa, i ta je autentična. Putnik se penje, čuvar govori stvari već poznate, i sada se otvaraju vrata sprata. Putniku je jasno da čuda neće biti. Atmosfera je ustajala, nameštaj i predmeti, koliko god bili pravi, nose tragove drugih mesta kuda su prošli i nakon što su vraćeni, izgledaju strano, ne poznaju ove zidove niti oni poznaju njih. Kad je kuća izgorela, ovde su bile samo jedna Kamilova slika i sofa gde je on umro. Obe su bile spasene. Stoga putnik može da gleda u sofu i u njoj vidi Kamila Kaštela Branka. Takođe je izvesno da je ono što ispunjava ove sobice, predmeti, autogrami, slike na zidovima, da je sve to ili uistinu pripadalo Kamilu ili da postoji snažna pretpostavka za to. Budući da je tako, otkud dolazi gorka melanholija koja preplavljuje putnika? Možda od teškog ambijenta, od nevidljivog zadaha koji prekriva sve. Možda od tragičnog života koji se ovde živeo. Možda zbog neutešnosti promašenih života, makar oni bili i u slavnim delima. Možda je ovo, ili ono, ili nešto treće. U ovoj je postelji spavao Kamilo, ovde je pisao. Ipak, gde je Kamilo? U Sao Žoao de Gataou, pećina Teišeire de Paškoaiša je nešto zastrašujuće što bi Kamilo verovatno zaslužio. Seide20 je buržoaski enterijer 19. veka iz Ulice Svete Katarine, u Portu, ili iz Ulice doš Fankeiroša, iz Lisabona. Seide je daleko više kuća Ane Plasido, gotovo nimalo Kamilova. Seide ne dira, ne rastužuje. Možda zbog toga putnik oseća da je vreme da vidi more.

PALATA USPAVANE LEPOTICE

Gledajući u kartu, putnik odluči: „Počinjem odavde.“
Ovde je Matozinjoš. Jadan Antonio Nobre ako bi se ovuda do Lese sada izgubio. Umro bi od žalosti pre nego što bi ga ubila tuberkuloza kad bi video ove fabričke dimnjake, slušao ovu industrijsku buku, čak je i putnik, koji se diči time da je čovek svoga vremena, zbunjen i uznemiren u ovom užurbanom predgrađu. Na kraju, velika je naša krivica dok tvrdoglavo čitamo stvarnost u knjigama koje su zabeležile drugačiju stvarnost. Mnogo je oblika sebastijanizma,21 i ovaj je jedan od najpodmuklijih: putnik obećava sebi da neće zaboraviti upozorenje.
U Matozinjošu bi trebalo videti Crkvu Gospoda Dobrog Isusa i imanje Kinta do Vizo. Ali putnik, koji ne može stići na sve strane, zadržao se na Nazoniju, ovom savršenom delu arhitekture, čitavom u horizontalnom položaju. Nazoni je bio veliki obožavalac svega italijanskog, ali je umeo da razume zasluge luzitanskog granita, da mu omogući prostor kako bi bolje došao do izražaja, smenjujući tamne tonove kamena sa malterom. Ovu su lekciju zaboravili moderni krivotvorci, stvaraoci noćne more. Putnik vrlo dobro zna da bi kuće od granita danas bezobrazno mnogo koštale, ali kladi se u ono što ima i u ono što nema da bi bilo moguće pronaći ekonomski uravnotežena rešenja koja bi bila u skladu sa onom tradicijom u arhitekturi koju su sistematski ubili. Strašno.
Napolju, u vrtu prilično zapuštenom, ima nekoliko nezgrapnih i ruševnih kapelica, gde je Križni put opisan u toliko uobičajenoj glini. Ovo je jedna od stvari koje putnik teško može da razume: poteškoće koje ljudi imaju da nauče dobre stvari, lakoću sa kojom ponavljaju loše. Unutar crkve ne nedostaje primera dobre skulpture, recimo, jedan Sveti Petar od kamena iz Anse: sa dobrim primerom pred očima, koje su modele išli da biraju ovi umetnici u glini a da ih ne svrbe prsti? Ovo pitanje nema odgovor, ali na to je putnik već navikao.
Od Matozinjoša do Santa Kruša do Bišpoa samo je na korak udaljenosti. Putnik odlazi u potragu za brdom Sao Braš, gde prebiva jedna slavna skulptura, izuzetnog čoveka naoružanog teškim maljem, kome je pod nogama, potčinjen i poslušan, jedan strašan lav. Takav program zahteva jednu planinu, jednu pustoš, jednu tajnu. Putnik nije bio u pravu kada je zamislio ove romantične slike. Brdo Sao Braš je, na kraju krajeva, jedan brežuljak Jasala, tako uređen da izgleda kao da je veštački, a strašni Braš postaje jadna osakaćena figura, sa štenetom koje traži da mu češkaju stomak. Umesto šumskog i stenovitog mesta, nekakvog prirodnog hira daleko od ljudskog uticaja, pred putnikom se pojavljuje jedan park za letnje piknike gde još ima otpadaka i plastičnih kesa. Zna se već kakve su ove stvari: putnik putuje i hoće da sve bude samo za njega, uvređen je ako ga je neko pretekao u razgledanju i uživanjima. Ovaj bradati čovek, koji mora da je Sao Braš, kako brdo kaže, a ne Herakle, kako su izvesne učene ambicije nameravale da bude, prima ovde mnogo posetilaca, zaštitnik je radosti, a lav ne pokazuje zube, gleda sa strane u gospodara poput lovačkog psa u iščekivanju da mu lovac da znak. Ima mrlja od vina prolivenog po glavi i ramenima Sao Braša: hodočasnici nisu egoisti, daju svecu od najboljeg što imaju, ono što im zagreva krv i mami osmehe. Imajući sve ovo u vidu, putnik priznaje svoj egoizam: želeo bi jednu statuu samo za sebe, ili za malobrojne odabrane, pronašao je popularnog sveca koji pije jeftino vino i miroljubivog lava koji nudi čvrsta leđa devojci da se na njima odmori između dva plesa. Postoji li harmoničniji svet? Izvukavši lekciju iz skromnosti, putnik ostavlja čoveka sa maljem da se bori sa vremenom koje ga nagriza i nastavlja ka Azurari, kraju po kojem je jedan hroničar dobio ime i koji ovde najverovatnije nije ni rođen, kao što je takođe slučaj onog Damijaoa iz Goiša, koji se zapravo rodio u Alenkeru. Parohijska crkva iz Azurare uz sam je put, nema nijednog izgovora da je ne posetite, osim ako je crkvenjak odsutan a da prethodno nije rekao kuda ide i nikome nije ostavio ključ. Putnik očajava, ne ide on radi toga na put, ali ova zatvorena parohijska crkva je jedno vojno utvrđenje, nema ograde kroz koju bi se moglo provući. Stoga će je posmatrati spolja, što mu neće umanjiti zadovoljstvo, i daje reč da će se vratiti. U Vila do Kondeu, koji je malo dalje, putnik dobija višestruku nagradu. I kuća Antonija Režija je zatvorena, putnik je stigao u pogrešan dan, ali na sreću tu su vijugave ulice u ribarskom delu grada. Njima će doći do Crkvice Hrista Spasa, sa upadljivom izbeljenom kupolom, to je popularan hram udaljen od liturgijskih veličina, i tamo, u predvorju, ako je to ime koje se može dati ovom prostoru, nalaze se ribari koji skupljaju mreže na suncu što zamiče. Neki ljudi ćaskaju, jedan se zove Delfim, što je dobro morsko ime, i zatim se putnik približava zidu, gleda dole, tamo je reka Ave i Osmeh života, putnik nije mogao poželeti bolje, jednu reku koja može da leti i jedan brod takvog imena. Vazduh je savršeno čist, nema ni daška vetra: sve je savršeno. Putnik se oprašta od Delfima i njegovih drugova, silazi u donji grad, ide stepeničicama i poprečnim uličicama i završava u jednoj pilani. Ovde se grade drveni brodovi, ova rebra brodskog korita koja iznose na videlo tajne mornarskog zanata koje putnik neće znati da odgonetne. Zadovoljava se time što može da vidi nacrt korita koje će parati vodu, luk poprečnih greda kostura broda, i udiše miris sečenog drveta ili drveta otesanog blanjom. Putnik ne gaji iluzije: naučiti prva slova ovoga zanata, i sledeća, i poslednje, bio bi poduhvat za ceo nov život. Ipak, nisu sve reči putniku nepoznate, a poneku je sposoban da pročita: na primer, one koje su ispisane belom bojom po gvozdenoj ploči, poput kakvog proglasa: POSLA I VOLJE IMAMO. DAJTE NAM USLOVE. Upravo tada putnik postaje svestan dužine puta koji je već prešao. Od Rio de Onora do Vila do Kondea, od sramežljivog šapata do pisane reči, iskrene i otvorene, iznad brda i dolina, kroz kiše i magle, na vedrom nebu, po terasama Dora, u senkama borova, jedan je portugalski govor.
O Vila do Kondeu ima se štošta reći. Za početak, to je jedino naselje, grad, ili obična varoš, ili selo, koje na stubu srama ima jednu ruku naoružanu mačem, prikaz je to pravde kojoj nije potrebno da joj stavljaju povez na oči, jer ih nema. To je tek jedna ruka, pričvršćena za stub, verni oslonac odsutne mu ravnoteže. Ono što se putnik pita tiče se vlasnika te ruke i tiče se onoga što mač seče. Mora biti da je pravda ali zagonetna. Parohijska crkva ima prvoklasna manuelinska22 ulazna vrata pripisana Žoaou de Kaštilju. Masivni zvonik je iz 17. veka. Uzdignut nad crkvom, jednako je skriva i zatomljuje kao što je ističe i vrednuje, istovremeno je suvišan i nadopunjujući. Putnik bi, kada bi imao mišljenje o ovakvim stvarima i snage u rukama, zgrabio tu njegovu masu i preneo ga na stranu, kao što je Ðotov zvonik u odnosu na firentinsku crkvu Santa Marija del Fiore. Ideja je to koju putnik ostavlja za kasnije, ako bude viška novca da ga potroši na ova usavršavanja. Unutra ima šta da se vidi, Sveti Žoao iz 16. veka koji je, kao zaštitnik, drugačije predstavljen na zabatu, Gospa od Dobroga Puta iz 16. veka koja u desnoj ruci drži, nesaglasno sa vremenom, loger ili tako neki brodić. Ova Gospa je zaštitnica ribara, Delfima i drugova, na njihovu sreću još živih.
Posle toga putnik odlazi u Samostan Svete Klare. Za vodiča ima jednog učenika ondašnje škole, jednog momčića zvanog Žoao Antero, sa kojim putnik vodi ozbiljne razgovore o nastavi i profesorima. Putnik se i dalje seća muka kroz koje je prošao, a veličanstvena gotička crkva sa dragim kamenjem ispunjava ga velikim razumevanjem i očinskim osećanjem. Onuda se šetaju drugi posetioci, ali oni izgledaju kao da im je važnije da popune odjeke nego da otvore oči. Školarac zna šta želi, nakratko ih napušta i radije pravi društvo putniku. Onde je jedna Sveta Klara u jednom uglu, bez desne ruke, odlična prilika da se fotografiše Žoao de Antero. U kapelici Osnivača su grobovi don Afonsa Sanšeša, vanbračnog sina don Diniša i njegove žene dona Tereze Martinš. To su zapravo dva dragulja od kamena.
Putnik ne može da ostane. Ako dopusti da se veže, neće nikada otići odatle, jer ova je crkva nešto najlepše što su dosad njegove oči videle. Zbogom, Vila do Konde.
Kako je Rio Mau23 dobio ovo ime, putniku nije poznato. Na obroncima tog naselja ne prolazi nijedan vodeni tok, postoji tek jedan potočić kilometar udaljen, ne može biti zla u takvoj beznačajnosti. A Ešte, pritoka Ave, koja teče pored, nosi ime po kardinalnoj tački - istoku, još jedna je misterija koja se rasplamsava u putnikovoj znatiželji. Na kraju, ovde se traži ne reka već jedna proslavljena crkva, Crkva Svetog Krištovaoa, iz 12. veka. Za nju kažu da se uklapa u regionalni romanički stil, što je, istovremeno, tačno i omalovažavajuće. Ono što je zaista važno jeste proveriti, još jedanput, plastičnu delotvornost stila, izraz postignut zbijenošću materijala, grafičku vrednost gornjih blokova, njeno višestruko tumačenje. I, ako je Sveti Krištovao iz Rio Maue zaista veoma jednostavan hram, onda će jednostavnost biti izrazito prav put da se dođe do estetske senzibilnosti uz očiglednu posledicu kojom njegova snaga koja ostavlja bez daha iznenada pritiska i podiže putnikov duh. On veoma dobro vidi da je crkva mnogo puta restaurirana, ipak, protivno običaju, to joj ne umanjuje vrednost. Naprotiv, umesto jedne ruševine koju savremenici primitivne građevine ne bi priznali, ovo je iznova stvoreno delo, ili popravljeno, koje uspešno čuva juče za danas. U crkvi se putnik oseća kao u vremenskoj mašini.
A istina je i da putuje u prostoru. Jedan od ovih kapitela, za koji poznavaoci tvrde da reprodukuje scene iz Pesme o Rolandu, premešta putnika u Veneciju brzinom munje. U palati Dožeša, na jednom uglu okrenutom ka Trgu Svetog Marka, ugrađena je jedna skulptura od porfira koju nazivaju Tetrarsi. To su četiri ratnika prijateljskog stava, možda sadrugovi iz vojske, ali sa suptilnim izrazom čovečnosti. Ovi tetrarsi iz Rio Maua daleko više su ratnici nego ljudi. To su, u pravom smislu reči, ljudi od oružja. Uz sve to, sličnost ili, ako se želi, odjek je neodoljiv. Putnik je zadivljen, kladi se da se niko nikada nije setio tako nečega, i zadovoljan je sobom.
Teška srca putnik odlazi iz Rio Maua. Malo je hramova tako rustičnih, neobičnih će biti još manje, ali postoji jedna naročita opčinjenost u ruralnom geniju koji je izvajao zabat, figuru sa pastoralom za koju se kaže da je Sveti Avgustin, dve druge, manje, i pticu sa Suncem iznad glave, i ono što liči na prepovijeno dete koje drži Mesec u podignutim rukama. Za ovu bi skulpturu putnik dao Milosku Veneru, Apola iz Belvedera i sve metope sa Partenona. Kao što se već moglo zaključiti, putnik je, iskreno govoreći, narodski čovek.
Polako se primiče predvečerje. Putnik napušta Rio Mau, vraća se drumu i da plan nije toliko rizičan, putovao bi žmureći da što duže sačuva veličanstven utisak. Odatle ide u Žunkeiru, tamo je jedan samostan nazvan po Svetom Šimunu, ali ne polaže mnogo nade, u ovo je doba sigurno zatvoren, nije ni u redu uznemiravati nekoga da otvori vrata. Putnik pak ima svoje bubice, a jedna je da želi da vidi svojim očima, makar i nakratko i na svetlosti koja se već beše oprostila, stvari za kojima žudi. Već je prošao kroz jednu Žunkeiru, u regiji Traz-oš-Monteš, želi da zna kakva je ova u Minju. Saznao je. Sveti Šimun je tek jedna barokna fasada sa dva zvonika i tornjićem, ništa posebno u poređenju sa Rio Mauom, koji mu ne izlazi iz misli. A vrata su, kao što je i mislio, zatvorena.
Polako pada noć, putnik će spavati u Povoi de Varzimu, bilo bi bolje da krene. Ali, kada to učini, nailazi na poluotvorenu i zapuštenu kapiju imanja. Tišina u ovom mestu je potpuna. Žive duše nema. Dve su mogućnosti: ili je smak sveta ili se rađa osvit novog. Putnik mora biti radoznao. Ona poluotvorena kapija, tišina, pusto mesto, kada to ne bi iskoristio, bio bi glup ili na lošem putu. Oprezno je gurnuo kapiju i zavirio unutra. Zid, naposletku, nije bio zid, već jedan uzak deo zgrade smešten na luku iznad ulaza. Srce mu je zalupalo, srce zna da je prvo koje predskazuje ove stvari i, kao da iznenada sanja, ušao je, već je unutra, u jednoj širokoj ulici koja razdvaja dva različita vrta, jedan sa leve strane, uz veliku zgradu koja mora da je stari samostan, i drugi sa desne strane, sav ispresecan uzanim uličicama omeđenim potkresanim žbunjem i zasigurno nedavno opremljenim. Drugi se vrt nalazi na višem nivou, ima balustrade, poneko drvo srednje visine, ali ovde je ovaj ispod, koji izgleda kao da su ga napravili patuljci kako bi njime šetale vile, taj koji putnik obilazi, gotovo pijan od mirisa vlažnih biljaka, možda potkresanog žbunja, i, kad bi im bilo vreme, zumbula ili skrivenih ljubičica. Putnik drhti, grlo mu se steglo, žarko želi da se neko pojavi, a nikog nema, čak ni pas ne laje. Nastavlja još nekoliko koraka dalje, mora da požuri jer noć polako pada, i nailazi na jedan širok prostor zasađen drvećem, stabla su niska sa širokim krošnjama koje formiraju biljni krov koji je moguće dosegnuti rukom. Tlo je prekriveno lišćem, gustim slojem koji šušti pod koracima. Na drugoj fasadi samostana ima svetla: samo jedan osvetljen prozor. Putnik je zabrinut. Ne strahuje, ali drhti, niko ne dolazi da ga izgrdi i zamalo da zaplače. Još se približava, prelazi preko luka jednog zida i na gotovo poslednjem tračku svetlosti, vidi jedan dugačak voćnjak, iza njega akvedukt, divlje rastinje, kamenite puteve, gredice, bedne ružičnjake. Hoda onuda, ugleda jedno prazno rende za pranje, i eno osvetljenog prozora, sigurno, o, sigurno, to mora biti soba Uspavane lepotice, jedine stanovnice ovog tajanstvenog mesta. Prošao je minut, ili je prošao sat, ne zna se, svetlost je tek ostatak, ali noć drsko napreduje, ima vremena da se vrati stablima i tepihu uvelog lišća, šuškanju pod koracima, malenom vrtu, mirisu zemlje. Putnik je izašao. Zatvorio je za sobom kapiju kao da zatvara kakvu tajnu.

GLAVOBOLJA I MNOGA ČUDA

Od Povoa de Varzima putnik se najviše seća gužve u saobraćaju, traženja puteva, zločina s predumišljajem koji liče na blokove za izgradnju, i tamo negde jedne kuće iz snoviđenja, iznutra obložene azuležom i drugom keramikom svih boja i oblika koji postoje u univerzumu. I kada je stigao do A Ver-o-Mara, tako nežnog imena, tako misaonog pogleda, sigurno je bila njegova greška jer je loše izabrao vreme, ali na plaži je bilo milion muva, ostataka ribe, iznutrica, želatinaste morske trave i raznih izlučevina. Živopisne su kućice od algi, kamenje koje pridržava prekrivač od slame, poput ogrlica sa krupnim nepravilnim perlama, ali, budući da ih je video, nema više šta da se vidi. Nastavio je, dakle, putnik napred, dovoljno kritičan prema sebi da bi posumnjao u to da je krivica za ovo nezadovoljstvo sigurno ostala u Žunkeiri, u onom času jednog kasnog novembarskog popodneva koji se nikada neće vratiti. I kako ponešto beše video od sveta i od života, isto tako zna da će u ovo vreme ujutro kada ode u Agusadoru da vidi camposmasseiras, vrt Uspavane lepotice imati drugu svetlost i drugi miris, neko mete lišće kako bi od njega napravio kompost i, na veliku žalost, zagonetna devojka iz samostana upravo sada izdaje naređenja služavkama i grdi nesrećnicu koja je razbila čajnik. Međutim, putnik zna druge stvari: zna, na primer, kako da, dok je živ, u pamćenju sačuva neuništivu sliku palate Uspavane lepotice.
U Agusadori, campos-masseiras24 otkrivaju poljoprivredne kulture u neplodnom pesku. Prenese se zemlja, humus, plodni biljni ostaci, alge izvučene iz mora, i formiraju se parcele zaštićene od vetra, te je sve to kao gajiti bašte u pustinji. Na kraju krajeva, onaj ko to radi od istog je kova lomilaca ploča iz Dora, radnika na kopu, ista je to upornost, ista potreba da se hrani, da se podignu deca, da se produži vrsta. Putnik odavde nosi drugi način merenja ljudskog rada, preispituje ono što mu nije bilo drago u A Ver-o-Maru i pita se kako bi trebalo sušiti alge na vazduhu a da miris ne privuče muve. I razmišljajući tako, izmirio se sa svime i sledi put prema Ratešu. Ako je putnik rekao toliko o Svetom Hristiforu iz Rio Maua, šta li će sada reći o Ratešu? Ova je crkva malo starija sestra one iz Rio Maua, obe su iz 12. veka, ali Rateš odlikuju drugačija ornamentalna veličina i bogatstvo. Glavni ulaz, sa pet arhivolta od kojih su dva unutrašnja izvajana, otkriva na zabatu jednog Hrista u mandorli ili ovalnom oreolu, sa dve svete ličnosti kako mu kleče uz bok, za šta se putniku čini da ima malo toga zajedničkog sa hrišćanstvom, osim ako te figure ne predstavljaju demone, a čak ni tada. Neće putnik opisati crkvu. Kazaće da su kapiteli ovih vrata, svaki ponaosob, remek-dela skulpture, da cela fasada sa svojim potporama pleni oči i duh. Kazaće da nas unutrašnjost, prostrana, utonula u tminu, navodi da konačno poverujemo u mogućnost da čovek na kraju mora živeti u lepoti. Kazaće kako postavljanje ovih lukova, različitih jednih od drugih, jednih prelomljenih, drugih čitavog polukruga, i poslednjih šiljatih, dokazuje kako različitost može stvoriti homogenost. Kazaće, zatim, da crkva u Ratešu opravdava slavljenje novih hodočašća kako bi oni čiji je posao da traže savršenstvo došli da nauče. Ovde vera može da se obnovi. Na ovom mestu se potvrđuju razlozi za verovanje u trajnost lepote, u to putnik ne sumnja.
Iz Rateša putnik odlazi u Apuliju, gde ga ne očekuju sakupljači morske trave odeveni isto kao i u doba Rimljana, ali gde more, tamo na blagom suncu, ne mami putnika da se smoči, jer prevelika je hladnoća, i ima je toliko da može čovek da se umije. Okrepljujući je put prema Fau i Ofiru i zacelo će u ovim mestima biti razloga za zadržavanje, premda je putnik prolazio srednjovekovnim krajevima, teško mu pada ova turistička vreva, oglas agencije za nekretnine, oglas za snack-bar (odvratnost koja je iz portugalskih običaja izbrisala ukusna vina i mezetluke koje tako malo cenimo) i, nakon što prođe Ešpozende, shvata da se izgubio na dugačkim priobalnim avenijama, razmišlja o tome da li je vredno truda i ponovo oseća čežnju, ovoga puta prema planinama i bistrim vodama. Još jednom prelazi reku Kavado i nastavlja duž južne obale, preko Vila Seke i Žilmondea. Na putu mu je slavljeni grad Barseloš, ali putnik rešava da ga ostavi za drugu priliku, očigledno je da se u njemu probudio vuk samotnjak. Veoma je izvesno pak da kada neko beži od briga ovoga sveta, brige sveta su te koje traže njega. U Abade de Neivi putnik je otišao da vidi sklop crkve i kule najživlje srednjovekovne atmosfere sa kojom se do sada susreo, i kada se vratio u automobil naišao je na rupu. To su uobičajene nevolje onoga ko po drumu ide, naročito lošem. Skida točak, stavlja drugi, misleći na čuda, kako je ugodan dan, kako je zelen borik tamo preko, i o tome kako je onaj ko je sagradio onu kulu odmah pored one crkve dobro znao svoj posao, te, na kraju, pošto je posao obavljen, kreće na put. Vozio je tako dva kilometra. Išao je putnik jašući svoga Pegaza po oblacima kada ga iznenada spušta na zemlju bolno saznanje o počinjenoj grešci. Pomože mu trenutak prosvećenja: ni manje ni više beše zaboravio da pritegne zavrtnje točka, dobar je on možda putnik, ali mu ništa ne nedostaje da bi bio nesposoban mehaničar. Ostala je tek sumnja u to da li je video upozorenje Svetog Hristifora ili Merkura, imajući u vidu da ako nije bilo automobila u Grčkoj, gde je izumljen taj bog, isto tako ih nije bilo ni u Siriji, gde je rođen svetac.
Putnik je želeo da ide u Kintijaiš, ali je odustao. Put je bio užasan, kada bi tamo napravio još jednu rupu, veliko bi zlo bilo. Kao u poslednju uspomenu upro je oči u dve gušterove glave koje su tamo krasile jedna vrata, izgledali su kao pravi gargojli ili koso postavljeno kamenje, i možda su to samo imitacije, tek nešto veštije od mehanike kojom se popravljaju rupe.
Na severnoj obali reke Neive nalazi se Balugaiš, kraj iz daleke povesti, naseljen još dok Rimljani ovde nisu kročili. Putnik je ušao i odmah se našao na jednom raskršću. Istina je da mu je sudbina izabrana, i ta, Vijana do Kaštelo, ostaje na levoj strani, ali ako putnik dođe na neko raskršće, trebalo bi da zastane, da vidi da li je na jednom stubu ispružena Sfinga koja postavlja pitanja, njuška vetrove. Onaj ko je stajao po strani beše čovek koji uvek daje odgovore: ,,Da biste ušli u ovaj kraj, sledite ovaj put pravo i skrenite levo.“ Pošao je putnik da to izvrši, kad odjednom nailazi na nišu u zidu jedne kapelice odmah pored. Putnik je, kako je poznato, znatiželjan po pitanju ovakvih stvari. Stoga se približio poput lovca i, kada je očekivao da vidi još nekoliko ovakvih preobražavajućih predstava koje nastanjuju sveta portugalska mesta, pronalazi jednu granitnu figuricu sa dve zelene kapljice koje označavaju oči i obojenim noktima desne ruke podignute u visini glave. Na kamenu ispod putnik je pročitao: „Samo glava.“ Nije bilo Sfinge, ali je postojala enigma.
U takvim slučajevima traži se pomoć čoveka koji daje odgovore: ,,Ne, gospodine. Tamo se nalazi Gospa od Glave. Tamo dolazi mnogo naroda koji pati od boljki glave.“ Putnik beše pogrešno pročitao. Ta svetica ima oblik, izgled i pokret varvarskog idola, lečila ona ili ne nesvestice, migrene ili potpune ludosti, ono što je zaista tačno jeste da je putnik fasciniran dok gleda u nju, kolebajući se da li da isproba taj lek za sopstvene gluposti ili ne. Čovek koji daje odgovore smeši se, sigurno je naviknut na ovakve unutrašnje dijaloge. Zatim se putnik pretvara kao da se ništa nije desilo i odlazi u naselje.
Balugaiš je mali kraj. Putnik malo hoda, pita gde je parohijska crkva, još jedno romaničko delo koje se mora videti, i daju mu uputstva koja bi, budući da su tačna, izazvala divljenje zbog svoje preciznosti. Najgori od svega su putevi. Mora da nastavi pešice, prolazi jednom kamenitom uličicom između zidova od naslaganog kamenja i vinovih loza, a crkve ni od korova. Putnik misli kako bi se jedna crkva koja je cenjena morala nalaziti usred sela, kako bi bdela i davala jednostavan savet, a ne bi bila ova nepriličnost i izdvojenost. Ponovo pita. Nije se prevario, samo neka ide pravo. Potom putnik smatra da se nalazi u Portugaliji iz 13. ili 14. veka, ko zna nije li ovog puta daleko stariji, iz doba Rimljana ili doba Gota. Malo-malo, izdižu se kameni krstovi, mesta na kojima se zaustavljaju procesije od Gospoda na putu stradanja i možda druge, u to se putnik već ne razume. Zamišlja pak kako su se sigurno stegla mnoga srca odanih vernika videvši kako se sve silovito klati, po ovom neravnom putu sigurno nije lako nositi išta na ramenima. Gornji deo krstova poneki put je umrljan zelenom, to je od sulfata bakra kojim se leči vinova loza, i putnik je zadovoljan što je tako brzo pronašao objašnjenje.
Samo se čuju dva zvuka: bat putnikovih čizama, dok grebu po kamenju, i žuborenje vode, dok se sliva niz padinu, ponekad sa veće visine. Sunce je skriveno iza brda, ali je atmosfera potpuno prozračna, udiše se svežina koja se penje sa zemlje i spušta se s neba poput dva lica koja se priljubljuju. Putnik ide veoma srećan. Sasvim mu je svejedno hoće li ili neće pronaći crkvu, sve što želi jeste da put ne prestane.
Više nema kuća niti vinovih loza, samo kamenja, tekuće vode, paprati, i put se blago spušta da bi odmah zatim ponovo pošao uzbrdo, uz padinu. Zatim, na jednoj zaravni koja gleda na zidom ograđen vrt, na donjem nivou nalazi se crkva. Vide se ostaci lukova nakon slavlja, sa izbledelim ukrasnim trakama, upravo tamo pored grade kuću, i malo napred je vodoskok, jedan mlaz koji prska uvis. Okrećući leđa kući u izgradnji, putnik ostaje sam. Stara parohijska crkva iz Balugaiša, iz 12. veka, obnovljena ali i dalje prelepa, mala je, napola pokopana. Vrata su zatvorena, ali putnik ne čini ni najmanji pokušaj da otkrije ključara. Samo želi da bude tamo, gleda staro kamenje i pokušava da odgonetne natpis osvežen crnom bojom koji se vidi nad lukom vrata. Na latinskom je, a putnik zna, koliko je to moguće, portugalski. Dan se polako primiče kraju, vazduh je sve svežiji, vreme bi sada trebalo da stane.
Vreme nije stalo. Putnik se vraća istim putem, pokušava da sve zadrži u pamćenju, velike ploče na putu, žubor vode, vitice vinove loze kako vise sa drveća, zelenkastu patinu sa krstova, i u mislima kaže da sreća postoji, ovo više nije prvi put na ovom putovanju da otkriva tako nešto. Na raskršću se oprašta od čoveka koji daje odgovore, a potom kreće put Vijane do Kaštelo da bi odmah zatim pošao uz strm uspon što vodi do Kapele Ukazanja koja, očigledno, ima šta da ispripoveda. To je povest vidovnjaka Žoaoa Mutavog, dvadesetogodišnjeg pastira kome se 1702. ukazala Gospa Naša. Beše taj pastir, prema rečima fra Agoštinja de Santa Marije, priglup, niti se krstio niti je znao Očenaš, a opat Kuštodio Fereira govori o njemu kao o mentalno zaostalom čoveku, nekome kome nedostaju razum i jezik. To ga je priviđenje izlečilo od svih boljki. Taj Žoao Mutavi očigledno je bio sudbinski predodređen za dobru sreću. Iako njegov otac, klesar po zanatu, nije verovao u ukazanje koje je priglupi sin objavio, dogodilo se jedno čudo. Žoao Mutavi pao je sa mosta u Barselošu, gde je sa ocem radio, i, pošto je mladić na ramenu nosio kantu, niti se voda prelila niti je nespretnik slomio noge.
Ova čuda je putnik čuo iz usta sveštenika koji se pred njim pojavio dok je razgledao hram podignut novcem od priloga poklonika Naše Gospe od Ukazanja. Prethodno je video grob Žoaoa Mutavog, koji je, ako je tamo celo telo, bio patuljaste rase. U kapelici je mnogo velikih voštanica. Ako su iste mere kao i čuda, dobro su uslišene molbe onoga ko ih je zapalio. Poželeo je putnik da sazna podatke o parohijskoj crkvi, i sveštenik je izvestio kako je ispis nad vratima, uzgred rečeno nepotpun, objava posvećenja. Priča se da su je posvetila tri biskupa koja su se, rimskim drumom čijih tragova onuda još ima (je li to put kojim je putnik išao?), zaputila na koncil u Lugu. U to vreme, mišljenje je to putnika, trebalo je tri biskupa da upravljaju tako malom crkvom.
Beše to vreme, ponovo putnik razmišlja, kada je i najmanji sveti kamen bio veći od onoga ko bi ga posvetio. Sveštenik odlazi da pokaže jednu kamenu tablicu koja se nalazi iza oltara, skrivena od onoga ko za nju ne zna, koja prikazuje divljenja vrednog mrtvog Isusa sa jedne strane, a sa druge Tajnu večeru. Ta slika je najbolje što ova crkva ima. Sada šetaju vrtom, pripoveda se priča o zvonu koje je došlo iz parohije i koje stanovnici stare varoši htedoše jedne noći da ukradu, donesoše užad, zvono je već visilo, kada se dogodio napad. Pobegoše pravedni kradljivci prema brdima, ali pravda uvek stiže, čak i kada mnogo kasni. „Zvono će biti vraćeno odakle je i došlo“, reče sveštenik i sa tim se oprosti.
Putnik je otišao tužan. Ove povesti o čudima, o nemima koji progovore, o svećama veličine čoveka, prekrile su na trenutke sećanje na popodne. Još gore je bilo, kada je na padini otkrio neke loše stepenice i jedan nesrećni izvor, sa drugim nesrećama i osrednjostima, predstavljen skupom belog kamenja koje predstavlja Žoaoa Mutavog, onoga koji je zaslužio više poštovanja u svojoj nesreći što beše tupav, i nekoliko ovaca koje su ličile na ostrižene mačke. Joj, Balugaiš, Balugaiš, čime li si to zaslužio?

JOŠ VEĆA KUĆA

Svanulo je, a putnik još nije ustao. Namerno odlaže trenutak kada će otvoriti oba prozora sobe. Zadržava prijatnost na koju računa otkad je, usred noći, stigao u hotel. Možda, takođe, zazire od razočaranja. Svetlost ulazi kroz proreze, filtrirana, i tada se steže srce putnika: ,,Da nije magla?“ Skače sa kreveta, srdit zbog jednostavne pomisli na bedni poraz, da je krajolik Svete Lucije prekriven maglom, i jednim zamahom otvara prvi prozor, onaj koji gleda na more, i lice i telo mu pomiluje hladan jutarnji dašak, te ga obasja zadovoljstvo i zapanjenost pred sjajem vode, maglovitom obalom, susretom reke i okeana, vencem od pene talasa koji dolaze sa pučine i rasplinjuju se na plaži. Drugi prozor čini prav ugao sa ovim, soba je na uglu, živote i dobra sudbo, još krajolika čeka. A za ovaj reči neće biti dovoljne, ni slike, ni muzika. Nad širokom dolinom Lime lebdi svetleća magla koja odbija sunce iznutra poput bleska. Voda iz reke tekući dodiruje mnoga ostrva, i na ovoj desnoj obali, koja se najbolje vidi sa uzvisine, ima tekućih rukavaca koji prodiru kroz zemlju i reflektuju nebo, i zelenih polja ispresecanih visokim bakarnim stablima i mrkim živicama. Iz dimnjaka kuća uzdiže se jutarnji dim, i u daljini, ovim putem doprinoseći opštoj lepoti veličanstvenog časa, dime se u slavi dimnjaci fabrika. Putnik ima mnogo sreće: dva prozora ka svetu, i ovaj trenutak jedinstvene svetlosti, svežinu vazduha koji mu obavija telo, u dobar čas dođe u Vijanu do Kaštelo, u dobar čas stiže dok je bila mrkla noć i odluči da se popne na Brdo Svete Lucije da prespava.
Vreme je da se ide u grad. Sa sobom putnik nosi svoja uputstva i naznake, sve po redu važnosti. Evo Trga Republike, sve tri građevine iz 16. veka: stari Dom Veća, Kuća milosrđa i fontana koju je osmislio i izradio Žoao Lopeš Stariji. Dom Veća je pojačan, čvrst, fasada od kamena u kome se otvaraju lukovi i prozori, pomalo protiv njegove volje, uprkos darežljivosti otvorenih prostora; dok Kuća milosrđa, čiju je zamisao začeo Žoao Lopeš Mlađi, ima, sa svojim velikim verandama za razonodu bolesnika, renesansni izgled ni po čemu uobičajen u našoj zemlji. Dvanaest karijatida, po šest na svakom spratu, koje podupiru tremove, istovremeno su robusne i otmene. Za umornog putnika prijatna je klupa kod prizemne arkade gde se može sedeti i posmatrati grad ili razgovarati sa komšijama. Fontana je harmonična i na pravom je mestu, sa kamenjem iz svoga doba. Kada bi ovaj trg bio tako pomno posmatran sa svih strana kao što je posmatran iz ovog ugla, bio bi to najlepši urbani prostor Portugalije.
Parohijska crkva gotičkih korena 15. veka još čuva romaničke uspomene. Ima lep portik sa apostolima u vidu potpornih stubića, i nad njim ogromnu rozetu. Unutra se oseća da nije došlo do prožimanja različitih stilova u arhitekturi ili dekoraciji, koji su primenjivani tokom vekova. Požar iz 1806. godine mora da je imao važnu ulogu u karakteru sklopa koji celina nudi. Ne nedostaju pritom lepi primerci skulpture i likovne umetnosti, i izvrsnih panela od ukrasnih keramičkih pločica. Međutim, najbolje od ove crkve možda se nalazi u njenom položaju i u građevinama koje je okružuju: ostao je sačuvan ambijent, atmosfera, što je, iako bi moralo da bude pravilo, postalo izuzetak.
Putnik nastavlja ulicom paralelnom sa najvećom osom trga i pronalazi lep renesansni prozor koji, više od bilo kog umetničkog dela, zaslužuje da bude simbol grada. Kamen obrađen na takav način vredi onoliko zlata koliko je težak i još se mnogo duguje klesaru. Uzgred rečeno, Vijana do Kaštelo obiluje vratima i prozorima iz manuelinskog doba, poneki su jednostavni, drugi brižljivo izrađeni, u tolikoj meri da se opravdano može reći kako Vijana nudi putniku ono najbolje što ima. Ističe se muzej, koji ima svoja ulazna i izlazna vrata, i, iako je mali, sadrži najpotpuniju i najbogatiju riznicu portugalske keramike, blizu hiljadu i šest stotina primeraka koje putnik ne može detaljno da prouči jer bi morao ovde da završi putovanje. Muzej ima još mnogo toga: možda zbog ljubavi i veštine svog vodiča, stolara po zanimanju, nameštaj (mnogo ga je, prelep je) u izuzetno očuvanom stanju. A kako putnik ne može o svemu da obavesti, ostaje još samo pomen na jedno maleno Skidanje s krsta, čudo savršenosti i strogosti koje se pripisuje Mašadu de Kaštru i koje vredi više nego svi prikazi Isusovog rođenja i još više od blata koje je u ovoj veštini velikodušno upotrebljeno. Neka bude primećen i bradati džin koji se nalazi u atrijumu, robusniji i verodostojniji od drugog, iz keltskog doba, kada Galicija i Minjo behu jedno.
Putnik je otišao do atrijuma, gde nije mogao da uđe, i kada se vratio, pogledom je prešao preko Crkve Svetog Dominika, gde se čuvaju mošti fra Bartolomea doš Martireša, čiju je biografiju napisao Luiš de Soza. Na taj se način povezuju životi, uključujući i život Almeide Gareta, koji je povešću o biografu stvorio najbolji dramski komad ikada napisan u Portugaliji. Razgovarajući sam sa sobom o ovim stvarima, putnik je prošetao da vidi vilu vikonta od Kareire, i dalje poznatu pod tim imenom, sa njenom manuelinskom dekoracijom i raskošnim izgledom. Pre nego što je krenuo, pogledao je kuću Žoaoa Velja i maleno barokno remek-delo Kapelicu daš Maljeiraš.
Rimljanima je reka Lima bila ona mitološka reka Leta koja je gasila sećanja i ne htedoše je preći iz straha da im se otadžbina ne izbriše iz pamćenja i iz srca. Put kojim putnik nastavlja dalje, duž severne obale, poprilično skriva slavljene lepote, ali ako se prilikom putničke rabote već nažuljao, dobro je da putnik sebi olakša i krene manjim putevima koji vode ka obali. Hoda njima makar i ne vodili nikuda osim ka obali, i tada se reka ukazuje ovim portugalskim očima kao nekad rimskim očima, i svako od nas se oseća kao magistrat ili centurion koji je iz Brakare Augušte došao iz državnih ili vojničkih razloga i odjednom ima želju da odloži svitak zakona ili mač i objavi mir.
U Bertijandošu putnik se zaustavlja na drumu, zagleda poput siromaha koji traži milostinju između gvozdenih rešetaka kapije, i ostaje da utešen gleda uspelost barokne arhitektonske celine sa kulom iz 16. veka i pita se kakvo se to prokletstvo obrušilo na arhitekturu danas, tako daleku od pravila o slaganju između različitih stilova, budući da je svedok stalnih sukoba između onoga što je izgrađeno i onoga što se pored toga gradi. Nema svrhe pitati se kakva su to pravila: ali može se odgovoriti da ih poznaju ovde u Bertijandošu, u ovom skoku od tri stotine godina između kule i gospodske vile.
Putnik mora priznati da nije bio u Ponte de Limi. Bio mu je usput, s druge strane reke, ali tamo sa vrha, gledajući ga s visine, jedno seoce ga je dozivalo sa tolikom upornošću da nije imao srca da ga ne posluša. Jedino je uspeo da ne krene ravno drumom, da se okrene kod Paredeša de Kora i onda se spusti do Romarigaiša, jer to je ime sela. Ipak, ne prenagljujmo. Pre toga trebalo bi govoriti predivnom krajoliku koji drum od Paredeša de Kora prelazi, stalno se uspinjući, prelazeći iz ravnice Lime u uzvisine Labruža i Rendufea. Podseća, u manjoj meri, ali čast mu je da se tako poredi, na put od Vila Reala do Pezo da Regve. Putnik, između dugih uzdisaja, oseća da je nakupljao čežnju za planinom i dolinom. Zaslužio je da ugleda ovih dvadesetak kilometara visokih brda i prelepih nizija, prostranih i obrađenih. Da nije toliko nestrpljiv da vidi ono što krivina ispred njega čuva u horizontima i padinama, putnik bi išao sporije, brojeći kamenje na putu.
Stigao je do raskršća. Na jednu stranu se ide ka Rubijaišu, na drugu ka Romarigaišu. Sada kada je blizu, putniku ne smeta da malo odloži susret sa onim što traži. Prvo odlazi u Rubijaiš, ali pre toga mora da primeti ovo beskrajno žuborenje koje ga prati od Ponte de Lime, vode koje klize niz padine, koje teku brazdama na putu u potrazi za rečicom koja bi ih primila, za potočićem koji bi ih otvorio, za rekom koja bi ih obgrlila i ponela, za morem koje bi im dalo soli. Putnik se priseća usahlih predela na jugu, koji se čak i zimi isušuju ako kiša ne pada stalno, i preporučuje brdima i rastinju da ovu vodu koriste dok je ima, da je ne ubijaju niti traće, jer bi to bilo isto kao izgubiti krv i život.
U Rubijaišu nailazi na zatvorenu romaničku crkvu. Dvorište je prekriveno nadgrobnim kamenjem, ima ga od starog do gotovo modernog. Putnik još razmenjuje nekoliko reči sa dva čoveka koja su se odmarala od nekakvog posla sedeći na stepenicama, pa zatim kreće onamo gde ga srce zove.
Tri kilometra dug je makadamski put, koji su poslednje kiše odronile, i na njegovom završetku je jedna krivina, odatle put je prav, putnik odlučuje da krene peške. Dobro je uradio. Tamo blizu nalazi se bistra i sveža voda, sunce se pomalja, i jedva se oseti na licu ali je radost za ruke, i putnik nastavlja, vidi da je još daleko od naselja, okleva, tamo je dvoje mladih, momak i devojka, mogao bi se kladiti da su par. Sede na oronulom zidu i prekidaju razgovor. Putnik im priđe i zapita ih: „Znate li mi reći gde se ovde nalazi Kapela Naše Gospe od Utočišta?“ Momak i devojka gledaju jedno u drugo, te on odgovara: „Nije mi poznata. Ako tražite crkvu, tamo dole je, u naselju.“ Putnik vrlo dobro zna šta želi, ali ga informacija zbunjuje: „Nije to, već Kapela Naše Gospe od Utočišta o kojoj je govorio gospodin Akilino Ribeiro25 u knjizi“, i rekavši to nadao se da će videti kako im se pomalja osmeh. Zalud. Odgovara devojka, iznervirana što joj je prekinuto udvaranje: ,,Ne, gospodine, nije nam poznato.“
Putnika su tim rečima skoro oterali i odlučio je da se spusti u naselje ne bi li dobio plodonosnije odgovore. Međutim, kad je primetio da hoda duž jednog zida, srce mu preskoči. Podiže pogled i ugleda prozor iznad koga je bio nepričvršćeni okvir i iznad njega isklesan krst sa čije su obe strane bila dva vrča sa lišćem akanta, barem se odozdo tako činilo. Na istoj visini jedan grb sa obojenim poljima. „Ovo mora da ima neko značenje“, pomisli. Napravi još nekoliko koraka, podigne pogled i ugleda je. Bila je to fasada kapelice, visoki zvonik, kapiteli. Da ne beše tako uzbuđen, putnik bi oštro ukorio one zaljubljene neznalice kojima se ne piše neka blistava zajednička budućnost ako o ljubavi znaju isto koliko i o dobrima svoga kraja. Samo je rekao: „Ovo je ta kapelica. Dobro upamtite, ako se neko pojavi još neko i upita vas.“ Par je odgovorio nezainteresovano: ,,Da, gospodine“, i nastavio sa ljubavisanjem. Možda ipak znaju ponešto o ljubavi.
Ko je oborio ovaj deo zida, znao je šta radi. Jedino ovako putnik može da upadne na tuđe imanje, preskoči kamenje i ode da, uzbuđen poput deteta koje se penje ka tegli s džemom, posmatra sa druge strane, od vrha do dna, fasadu Kapele Naše Gospe od Utočišta o kojoj je govorio Akilino u svojoj Velikoj kući u Romarigaišu. Putnik nije nimalo skroman, ali u ovom slučaju razboritost mu nalaže da da reč onome ko je zaslužuje i ko ima više prava, to jest samom Akilinu. On je kazao: ,,Na celoj fasadi, izuzev donjeg nivoa sa jednostavnim vratima, čak i ovako sa dovracima na vrhu upotpunjenim cvetnim motivima poput kapitela, i dva prozora sa rešetkama, kako po svojoj strukturi podseća na renesansu, nije bilo jednog kamena koji ne bi bio delo pre kakvog kujundžije nego klesara. Njena raznolikost oblika bila je bogatija od fasade iz knjige 18. veka. A sa četiri tornjića, koji na svom glavičastom dnu izlaze iz jednog kvadratnog stuba i zvonikom u vidu paviljona, podsećala je na pagodu, sa šiljcima i minaretima u simetriji sa vrhovima borova i hrastova, uzdignutih u šumi, dalje, na razlivenoj svetlosti nebesa.“ Putnik prebraja minarete i pronalazi samo dva, ili je vreme velika štetočina, ili je to Akilino Ribeiro zaboravio šta je sve tamo bilo.
Putnik je išao na mnoga mesta, ponekad bi bio dobro nagrađen onim što bi pronašao, ponekad ne toliko. Ali iz Romarigaiša odlazi u blagostanju. Dok prolazi pored zaljubljenog para i oprašta se, otkriva da su oni, iako nisu znali kako se kapelica zove, vrlo dobro znali da je ona rajsko mesto, na kraju krajeva, ne bi izabrali to mesto gde se sastala Eva sa Adamom.
Putnik se spušta prema Kaminji, duž reke Koro. S leve strane je gora Arga, ogoljena planina koju sunce prži, mesto protopoema i vukova. Nije visoka ova gora, nešto je viša od osam stotina metara, ali prostrana kakva jeste, iz daljine odbija putnika ogromnim likom. U Kaminji, pošto je video kuću Pitaša iz 16. veka, opremljenu srubljenim grudobranima, sa potpornom gredom, porazbijanih prozora, pošto je proverio vreme na sahat-kuli, ostatku starih gradskih zidina, putnik je otišao u parohijsku crkvu koja se sastoji od vojnog bedema i hrama, gde se gotičko nastavlja u manuelinsko i još u renesansno. Renesansno je po arhitektonskom duhu, i to ne po skulpturama i sporednom ulazu sa nišama, kroz koje izviruju polovične figure, koji u putnika nove nemire, dok apostoli sanjare u gotičkom snu. Varoška fontana delo je Žoaoa Lopeša, najverovatnije istog onog koji je začeo i izradio onu iz Vijane do Kaštelo.
Još malo je ostalo do kraja ovog dana. Putnik nastavlja duž reke Minjo, prolazi kroz Vila Novu de Serveiru bez stajanja, i žali zbog toga, i zbog Valense želi da iskoristi ono što je preostalo od svetlosti i otvorenog prostora. Onde je zid terase koji pripada naslednicima Pijaša, sa svojim nakrivljenim krstom, a ispred reka koja teče pod viticama loze, gotovo se rukom može dosegnuti. U blizini Monsaoa putnik kreće putem koji vodi u Pinjeiroš, samo da vidi, još jedanput spolja, poput siromaha koji traži milostinju, palatu Brežoeira sa širokom terasom, jednako nedostupnom kao i Himalaji, s upozorenjem da republikanska straža nadgleda imanje. Kad su stvari već tako postavljene, putnik je prinuđen na povlačenje. Malo dalje dobiće svoju nagradu, kada na ivici druma pronađe potpuno žut platan. Nisko sunce prelazi preko lišća i prelama se poput kristala, i tada, bez straha da će ga iko napasti s leđa, putnik ostaje da slobodno posmatra drvo, dok god ima svetlosti. Dok ulazi u Monsao, pale se prve ulične svetiljke.

DEVOJČICE IZ KAŠTRO LABOREIRA

Monsao je onaj kraj u kome se zbio slučaj koji su neizostavno pričali deci u vreme kada je putnik i sam to bio, a beše to slučaj Deuladee Martinš, dosetljive žene, na trgu opkoljenog i izgladnelog grada, naložila da se umese i skuvaju poslednji ostaci brašna, pa je posle sa zidina, uz veliko razmetanje tim uspehom, bacala mirisne kolačiće i tako odbila trupe Enrikea II od Kastilje koje su htele da zauzmu tvrđavu, pokazavši im time beskorisnost njihovog nauma. Beše to godine 1368, u vreme na kraju velikih političkih mahinacija, kada se olako verovalo u taktičku umešnost lišenu mašte. Danas se vremena menjaju i Monsao je taj koji moli, sudeći prema dečaku iz hora, koji odmah na ulazu u jednu crkvu, ubogog i molećivog izgleda, prima milostinju osetljivih srdaca. Putnik ide i leči se od drugačijih osetljivosti, ali zapazio je tu emotivnu sliku. Zapazio je i anđele u prenaglašenom baroknom stilu koji u istoj crkvi stoje sa obe strane glavnog oltara, kao i jednog divovskog Gospoda od Puta, dramatičnog i zastrašujućeg, u parohijskoj crkvi gde se nalazi spomen-ploča u sećanje na gospođu Deuladeu, čin porodičnog obožavanja jednog čukununuka.
Do Melgasa se uživa u prijatnom krajoliku, ali on ne odskače naročito od uobičajenog u Minju. Bilo koja od ovih šuma za seču bila bi neprocenjivo blago krajolika u krajevima koji ne prednjače u prirodnim darovima, ali ovde oči postaju zahtevnije, ne zadovoljavaju se bilo čime. Melgaso je mala i stara varoš, ima tvrđavu, još jednu na putnikovom spisku, a glavna kula je nešto što se mora videti, ističe se iznad naselja kao otac. Kula je otvorena, ima gvozdeno stepenište, a unutrašnja tama zaslužuje poštovanje. Putnik stupa nogom ovde, nogom onde, u iščekivanju da pukne daska ili iskoči miš. Ovi su strahovi prirodni, nikada putnik nije hteo da se prikaže kao heroj, ali daske su sigurne, a miševi ovde ne bi našli ništa da pregrizu. Sa vrha kule putnik bolje vidi koliko je tvrđava mala, sigurno je bilo malo ljudi koji su mogli da se vide u ona davna vremena. Ulice iz starog dela varoši uske su i odzvanjaju. Veliki je mir. Crkva je lepa spolja, ali iznutra sasvim obična: sa izuzetkom jedne Svete Barbare dobre izrade. Sveštenik je otvorio vrata i pokazao radove u sakristiji. Napolju je jedan obućar pozvao putnika da vidi majmuna na sporednim severnim vratima. Taj majmun nije majmun, to je jedna od onih životinja srednjovekovlja od različitih delova, ima onih koji u njoj vide vuka, ali obućar je veoma ponosan na stvora, to je njegov komšija.
Odmah iza Melgasa nalazi se mesto Nosa Senjora da Orada (Naša Gospa od Kapelice). Uz ivicu je puta, na jednoj ravnici blago izdignutoj, i ako putnik ide brzo i neoprezno ne primećuje je, i ajme, Gospe Naša, gde si? Ova crkva je ovde od 1245. godine, navršilo se odavno sedam stotina godina. Putnik je u obavezi da odmerava reči. Ne pristaje mu da se razmahuje pridevima, jer oni su kuga stila, još i više kada se zahteva imenica, kao u ovom slučaju. Ali Crkva Naše Gospe od Kapelice, mala romanička građevina pristojno restaurirana, takvo je remek-delo skulpture da su na nesreću reči suvišne. Ovde se traže oči, fotografski zapisi koji bi pratili igru svetlosti, kamera za snimanje, i dodir, prsti preko ovih površina da pokažu ono što očima nedostaje. Kazati reči znači kazati kapiteli, akanti, volute, kazati modiljoni, zabati, segmenti luka, a to je nesumnjivo tačno, jednako tačno kao i izjaviti da čovek ima glavu, trup i udove, i ne saznati ništa o onome šta je čovek. Putnik se uzalud pita gde su umetnički albumi koji prikazuju onome ko živi daleko ovu Našu Gospu od Kapelice i sve kapelice koje u ovoj zemlji još odolevaju vekovima i mučenjima neznanja ili, što je još gore, sklonosti ka uništenju. Putnik ide još dalje: izvesne spomenike bi trebalo skloniti sa mesta na kojima se nalaze i gde polako umiru, i preneti kamen po kamen u velike muzeje, zgrade u zgradama, daleko od prirodnog sunca i od vetra, od hladnoće i od lišajeva što nagrizaju ali ipak čuvaju. Reći će mu da bi se na taj način oblici balzamovali; odgovoriće da bi se na taj način sačuvali. Toliko pažljivosti u restauriranju prema krhkosti slike, i tako malo prema slabosti kamena.
O Našoj Gospi od Kapelice putnik će napisati još samo ovo: videše je njegove oči. Kao što ste videli, s druge strane puta je jedan rustični krst, sa jednim glavatim Hristom, razapetim čovečuljkom bez ičega božanskog, svako bi poželeo da mu pomogne u tom nepravednom položaju.
Sada putnik kreće ka velikom usponu prema Kaštro Laboreiru. Melgaso je na nekih trista metara visine. Kaštro Laboreiro na oko hiljadu sto. Ova razlika u nivoima pređe se za nešto manje od trideset kilometara: uspon nije strm. Ali je nezaboravan. Gora Peneda ne obiluje šumama. Ima krupnih stabala, tu i tamo, pogotovo u blizini naseljenih mesta, ali na njihovom širem području živo je kamenje, grmlje štipavca i crnike. Jasno je da u još nižim predelima ne nedostaju velike obradive površine, i ovih dana s kraja jeseni krajolik koji je obradio čovek poseduje ljupkost za koju bi se reklo da je ženska, u suprotnosti sa gorom u daljini čija se brda penju jedno preko drugog, svako strmije i ogoljenije od prethodnog. Ali ovaj kraj ima nešto nikad dosad viđeno, nešto što je kilometrima golicalo maštu putnika, neiskusnog u putničkim pohodima, a što će upravo videti. Sunce je tako žarilo da je udarajući u daleke padine odašiljalo odsjaje, velike svetleće ploče, zaslepljujuće, i putnik je s velikim naporom shvatio šta je to, da li su to rudarski poslovi na otvorenom, ili tek ispolirane letvice u slojevima ili samo površna maštanja, možda su zemaljska božanstva koja šalju jedna drugima tajne znake da se sakriju od ljubopitljivih pogleda.
Na kraju, odgovor je bio pored puta kojim je išao. Po pukotinama stena curila je voda, koja je, premda nije tekla u mlazu, održavala vlažnost kamenja po kojem se bleskalo sunce. Putnik u životu nije video ništa slično, i budući da je odgonetnuo tajnu, uživao je putem u svetlucanju kamenja koje je iskrilo i gasnulo kako je drum krivudao i ispravljao se, prateći ugao sunčevog odsjaja. Ovo je prostran i prazan kraj sa brdima koja razdvajaju široke doline, ovde pastiri ne mogu da se dozivaju s padine na padinu.
Kaštro Laboreiro stiže nenajavljeno, iza jedne okuke na drumu. Tamo je nekoliko novih kuća, a potom varoš sa svojom tamnom odorom starog kamena. Lepo izgledaju kontrafore koje štite zidove crkve, romaničke ostatke stare građevine, i tvrđava, u toj svojoj velikoj visini, sa jedinim vratima koja su joj ostala, vratima Sapo,26 svašta bi dao putnik da sazna poreklo ovog imena. Nema potrebe da se mnogo zadržava u ovoj varoši, ali ima onaj ko ima ambicija za istraživanje, i da ode, na primer, do onog divovskog kamenja u opštini koje se izdiže u daljini. Kristalnoplavo nebo preseca beli trag aviona, prav i tanan: ne čuje se ništa, tek oči prate sporo kretanje, dok se tvrdo kamenje i dalje pritiska jedno uz drugo.
Samo što se nije oprostio, došao je zbog puta, velikog planinskog venca, ovih visokih parožaka, i nesmotreno prelećući predeo pogledom, nailazi na dve devojčice koje ga ozbiljno posmatraju, posvetivši mu pažnju koju su poklanjale jednoj lutki u dugoj beloj haljini. Dve su to devojčice kakve još nisu viđene: one su u Kaštro Laboreiru i igraju se u senci jednog drveta, mlađa ima dugu i raspuštenu kosu, druga nosi pletenice vezane crvenim tračicama, i obe ozbiljno zure. Ne smeše se dok gledaju u foto-aparat, i kada mu ovako slobodno pokažu lice, nije potrebno smešiti se. U mislima putnik hvali čuda tehnike: zahvaljujući njima moći će da obnovi varljivo sećanje u obojenom pravougaoniku, ponovi trenutak, znaće da je suknja od škotske tkanine, da su pletenice kovrdžave, a da su čarape vunene, i da je kosa podeljena po sredini, i da, uhvaćena nespremna, jedna druga lutkica koja je pala tamo iza, mašući, žali što joj se na fotografiji ne vidi celo telo.
Nije da sudbina baš uvek loše posloži stvari. Da bi video Crkvu Naše Gospe od Kapelice i devojčice iz Kaštro Laboreira, putnik je morao preći sto kilometara, otprilike: neka sada ima hrabrosti da se buni onaj ko smatra da nije vredelo truda. I eno vam, kao dodatak i protivteža, kameni divovi, majmun iz Melgasa, avion u vazduhu, bleskanje vode, i ovaj kameni mostić, samo za pešake i sitnu stoku.
Putnik se vraća u Monsao, ovde se završava tih sto kilometara, i traži put koji ide ka Longoš Valešu. Među izobiljem lepih imena u portugalskoj zemlji Longoš Valeš ima jednu posebnu zvučnost, dovoljno je samo reći Loooongoš Vaaaaleš i odmah se gotovo sve sazna, da, u tom pevu jedino se ne može pretpostaviti lepota apside parohijske crkve, sa njenim modiljonima nastanjenim grotesknim životinjama i iskrivljenim ljudskim figurama. Izuzetno nizak uzan otvor, koji je već poslužio kao meta za kamenovanje dečjem poganluku, lepo je ukrašen komadima drveta. Pred ovim kapitelima putnik se vraća jednoj svojoj staroj zamisli: odgonetanju značenja ovih kompozicija, suviše kompleksnih da bi bile zanemarene, trebalo bi da to objasni mnogo o srednjovekovnom načinu razmišljanja. Verovatno je to već proučeno i odgonetnuto, putnik mora to da ispita kada bude imao višak vremena.
Merufeom, duž jedne od pritoka reke Moro, putnik se ponovo uspinje do obala reke Veš, prvo sa severne, zatim sa južne strane, a ovde se moraju pustiti dugački krici, tražiti pravda. Mnogo se govori o idiličnim i nežnim lepotama Lime, Kavada i Minja. Upravo tako, dobro su i dobre su na svoj način. Ali reka Veš, na visinama Sištela, što je tamo gde je putnik sustiže, pa zatim reka Kabreiro, koja se u nju uliva, istinske su divote koje spajaju ljupkost i grubost, harmoniju zelenih terasa i poskakivanje vode, pod sudbinom svetlosti što se spušta i skraćuje, niz za nizom, boja za bojom, najlepši krajolik koji se može zamisliti. Putnik ga dodaje uz sećanje koje čuva o reci Tueli, i ništa više neće reći.
Glavni put ostaje s druge strane, ali putnik radije bira ovaj koji ide do Arkoš de Valdeveša preko Gondoriša i Žijele. Crkva iz Gondoriša izdiže se poput pozornice nad dolinom. To je teatralna građevina iz 18. veka, bez sumnje odličan primer pobedonosne crkve. A kameni krst koji joj se nalazi spreda prati je u tom duhu, svojom solomonskom vertikalnom gredom i svojom pijetom,27 ukrašenom i raznobojnom, obasjanom suncem. Samo nekoliko kilometara nizbrdo, već gotovo na ulazu u Arkoš de Valdeveš, nalazi se Žijela. Ovde se putnik poprilično zadržava. Penje se uređenim putem, i još ne došavši do sredine, već vidi delove grudobrana kule, vidno postavljene usred jednog proplanka pošumljenih brda. Putnik je nervozan, to mu se dogodi svaki put kada je blizu onoga što žarko želi da upozna. Ovde je jedna palata iz 16. veka koja predstavlja, upravo izjavljuje putnik jer mu je pred očima, lep primerak ove vrste građevina koje postoje u zemlji. Kula je starija, s kraja 14. veka, i za nju se kaže da je dar don Žoaoa I Fernau Anešu de Limi, nakon bitke kod Alžubarote28. Kuća, iz skorijeg vremena, ima prelep manuelinski prozor koji gleda na dvorište.
Ovde ne stanuju ni plemići ni neko od buržuja. Ne stanuje niko. Kuća služi kao ambar, po klimavom tavanu su razbacani klipovi, pa gde god da putnik kroči sve daske škripe. Dečko koji ga prati, po nalogu oca koji je onde u svojstvu kućepazitelja, poskakuje poput jareta preko gomilica sasušene komušine, plašeći kokoške i, sa mnogo pažnje, upozorava i ukazuje na najopasnija mesta. Nad gornjim pločama stoje nakrivljena rebra krovne konstrukcije poput velikog brodskog jedra i imaju nagib koji bi jedrima dao vetar. Ono što se vidi je ruševina. Spolja, čvrstoća kamena i dalje istrajava, ali unutra su podovi u milosti žetve za deset klipova bogatije i kokoške sa većim potomstvom: sve čeka da se uruši.
Putnik odlazi pretužan. Ko li će tebe spasti, palato iz Žijele?
Možda zbog ove žalosti, putnik je kroz Arkoš de Valdeveš prošao bez zastajanja, ali došavši u Ponte da Barku, odluči da ne sme da dopusti da ga obeshrabrenja snužde, te nastavi ka gori Soažo. Prati tok reke Lime, njene obale ublažavaju ove visoke krajeve i ona žubori u brzacima svoje postelje. Ipak, vrlo brzo put će početi da se uspinje, da se odmiče, nikad na velikoj udaljenosti, ali već nedostupan reci. Stigavši do bifurkacije koja se graniči sa Ermelom, putnik mora da bira: ili će preći reku ka Soažu ili nastavlja do Lindoza. Opredeljuje se za Lindozo. Nastavlja uspon brojeći kilometre ovo velikog putovanja koje ga je dovelo u tako udaljene krajeve.
Lindozo ima tvrđavu i ambare, sve zamandaljene. Tako i treba. Za tvrđavu putnik ne mari, a ambari i jesu da se gledaju spolja, nema potrebe da se ide i remeti mir kukuruza. Ovako raspoređeni, čardaci su kao grad. On ima svoje stare građevine, umrljane lišajevima, koje datiraju iz 18. i 19. veka, i druge moderne. Ali sve slede isti tradicionalni nacrt: natkriven krovom na dve vode, trup naleže na stubove nad nečim što liči na kapitele, ali nose ime stolovi, genijalan i jednostavan izum kako bi se izbeglo da miševi dođu do kukuruza. Na ponekima su kamene rešetke zamenjene daskama, to je znak da su klesari skupi: čak i nevešt čovek ume da zakuca pet-šest daščica. Putnik žali što ne može ovuda da hoda po noći obasjanoj mesečinom. Ovaj grad sojenica bez vode, kuća na visokim nogama, trebalo bi da noću ukrsti svoje senke: senka čoveka koji bi ovuda hodao mogla bi mnogo toga da nauči. Putnik se vraća putu, hoće da ide u Bravaiš, koji se nalazi dalje od Ponte da Barke, već će stići u poslednjim treptajima dana, po vodoravnoj i minuloj svetlosti, za koji tren će sunce početi da zalazi i nebo će postati ružičasto. Bravaiš je romanička kapija bogata oblicima, neka vrsta uzvišene sinteze otvorenih tema i motiva u kamenu, koje ima i u obližnjim krajevima pa čak i u Galiciji. Glave bikova na impostima viđale su kako prolaze generacije, to su možda ostaci drugih kultova, poput kultova Sunca i Meseca, koji se tako lako pronalaze u kompozicijama sa hrišćanskim simbolima. Putnik ulazi u crkvu, već mračnu, razabire jednog Svetog Sebastijana naslikanog na zidu pored trijumfalnog luka, ali ono što vidi zbunjuje ga, ovaj svetac ima pre lice devojke nego zapovednika rimske vojske. Međutim, ovakve stvari prolaze kroz mnoge preobražaje, ono što je bilo više nije ili je postalo drugačije, kao što je slučaj, bez odstupanja od hagiografije, da je Sveti Sebastijan ubijen u cirkuskoj areni batinama, a na sve strane ga vidimo probodenog strelama, što mu, možemo priznati, ne smeta.
Pao je sumrak. Hrist iz mandorle strogo gleda putnika koji, na prevaru, kreće put Brage, gde ga čekaju nove dogodovštine.

SVETI GEORGIJE IZJAHA NA KONJU

Prvo što putnik radi u Bragi jeste da ode da vidi Izvor idola. Pokraj Kuće groma, na neoznačenom mestu, sa kapijom koja gleda na neosvetljen pločnik, putnik upre pogled u prazninu ispred sebe i vidi samo lokvu sa kamenjem prekrivenim mahovinom, ali gde je izvor? Putnik se spušta nekoliko stepenika i najzad ugleda ono što traži, skromno kamenje, natpise i oštećene figure. Čini se kako je izvor praistorijski, čak i ako su skulpture iz kasnijih perioda, i verovatno je posvećen nekom bogu polinežanskog imena: Tongoenabijagu. Putnik ne mari mnogo za ova učenjaštva. Ono što ga je dirnulo jeste pomisao na to da je ovuda nekada davno, kada je sve ovo bila pustoš, tekla voda između kamenja, i ko god je dolazio po nju zahvaljivao je bogu Tongu na dobrima tečnosti života. U današnje vreme ne treba imati poverenja (da li je voda čista?), ali skulpture i dalje nude ugaslo lice, sve dok u potpunosti ne nestanu.
Kada bi hronologija bila putnikov porok, ovo bi bio pravi početak: praistorijski izvor, natpisi na latinskom, ali Braga uz ove starine stavlja žoaninski29 barok, upravo pomenutu Kuću groma, i budući da je tako, uzmi ono što ti se nudi, i ne mućkaj mnogo glavom. Kuća groma, u vidu palate, jedan je od najdragocenijih dragulja iz 18. veka koje Portugalija čuva. Pomalo izaziva strah kako je stil, koji je na unutrašnjim kompozicijama teško uspeo da održi ravnotežu između forme i svrhe, bio sposoban da, na spoljašnjim delovima, oduševi igrama zavoja i ,,s“ krivina, uklapajući ih u zahteve i mogućnosti materijala. A strogo geometrijski azuleži, koji izgledaju kao da kontriraju liniji po kojoj kamen zahteva da se iseče, iskrsavaju ovde kao instrument krajnje preciznosti i ispunjavanja.
Putnik se ne može zadržati onoliko koliko bi hteo. Braga ima crkava koliko i krunica perli i putnik ih neće sve posetiti. Moraće stoga da bira, malo po preporukama koje već ima, daleko više po osećaju u odgovarajućem trenutku. Ali poseta katedrali je obavezna. Kako se putnik ne mora držati principa učenosti, neka se u kakvoj drugoj povesti potraže enciklopedijska minucioznost i brižljivost. Ovde je reč o utiscima, o očima koje preleću, o prihvatanju rizika da se ne ulovi ono suštinsko dok se obraća pažnja na sporedno. Jedina mana bogatstva dekora nakupljanog vekovima u katedrali u Bragi jeste njeno obilje koje svakoga ko u nju uđe potpuno preplavi.
Sa velikim je težnjama rođena ova crkva. Ako se putnik ne vara, Braga je poželela da ne zaostane za Santjago de Kompostelom. Govori to početni plan od pet naosa, proširenog prostora, koje je tada građevina trebalo da zauzme, govori to sam geografski položaj grada i njegova važnost za religiju. Putnik ne poseduje dokumenta kojima bi ovo dokazao, ali kad mu je već na um došla ta zamisao dok je obilazio unutrašnjost hrama, dužan je da odgovara za svoje slutnje. U ovoj zbrci stilova i procesa, koja se kreće od romaničkog do baroknog, prelazeći preko gotičkog i manuelinskog, ono putniku najvažnije jeste opšti utisak, a to je utisak velike građevine koja, zbog proizvoljnog rasporeda ili nedovršenosti sporednih građevina, razlama strogost zidova koji bi je izolovali od urbanog okruženja i ka tom okruženju pruža otvore, prolaze, pristupe, ako se ne želi da se oni nazovu malim ulicama i malim trgovima, na taj način dobijajući oblik jedne arhitektonske celine i, u tom smislu, u Portugaliji nema ničeg nalik. Putnik nastavlja da se oslanja na intuiciju. Ali ne zasniva na njoj mišljenje, a još manje tvrdnju. Neka svako misli šta mu je volja dok se ne prilože dokazi koji bi naveli sve ljude da razmišljaju na isti način. Putnik govori o katedrali u Bragi, jasno je.
Gledajući u glavni oltar, pošto je prethodno odato estetsko poštovanje koje zahteva statua Svete Marije iz Brage iz 14. veka, putnik oseća kako ga preplavljuje veliko i ljutito osećanje zgražanja. Ovaj oltar je jedino što je ostalo od prizora koji je naručio jedan nadbiskup, a koji su druga dvojica oskrnavila. Putnik se zaprepašćuje i počinje da razmišlja kako ovde ne nedostaje nevernika koji se ne bi usudili da podignu ruku na integritet ovog remek-dela skulpture, ali nađoše se dva neobuzdana nadbiskupa teškog čekića, koji bi najbolje učinili da su pazili na svoju dušu. Putnik nije osvetoljubiv, međutim, očekuje da takvi gresi na Sudnji dan ne prođu nekažnjeno.
Dok putnik prelazi u klaustar, koji je za njega jedan od sporednih trgova kojima se crkva proteže do spoljašnjeg sveta, već zna da su tamo dve kapelice koje mora videti, Kapelica Svetog Žiralda i Kapelica Večne Slave. Sada su zatvorene, brzo će doći neko da ih otvori. Ovde, gotovo na izlazu ka gradu, nalazi se monolitni kip Svetog Nikole, niša i svetac u jednom jedinom komadu granita. Svećice su zapaljene, to je znak da od njega još traže pomoć, uprkos izdvojenosti svete prostorije. Na drugoj strani klaustra nalazi se još jedna kapelica, nevažna građevina, ali koja čuva četiri crna sveca, jedan je Sveti Benedikt, o kome je putnik u detinjstvu slušao kako je jeo malo a bio je debeljuškast, i naročito jednog velikog Svetog Georgija, sa oklopom preko grudi, šlemom i štitnicima za noge, sa perom na vrhu i velikim brkovima nebeskog stražara. Ovaj Sveti Georgije ima svoju priču, crnu stranu u analima nadbiskupije.
Na dan izvesne procesije, putnik nije uspeo da odgonetne koje, niti bi to moglo da naškodi razumevanju slučaja, Sveti bi Georgije uvek uzjahivao svog konja, kako i priliči onome ko se od pamtiveka bori protiv zmajeva. Na konju i s uzdignutim mačem, Sveti Georgije bi prolazio ulicama grada primajući, naravno, molitve i vojničke pozdrave dok bi konj, upravljan uzdama, rzao od zadovoljstva.
Beše tako tokom mnogih godina, sve dok nije došao nečastiv dan kada su konju koji je trebalo da odnese sveca stavljene nove potkovice, jer su stare bile istrošene. Izađe povorka, zauze Sveti Georgije svoje mesto u procesiji i u neko doba spotakne se konj o tramvajsku šinu, izmače mu se tlo pod nogama i kopitima, te eno Svetog Georgija kako leti na pločnik, uz strašan štropot, paniku i zaprepašćenje. Štropot beše ono što se čulo, panika beše panika miševa koji su u gomili bežali iz sveca, a zaprepašćeni behu sveštenici, vernici i pratioci koji su gledali tako javno prikazan dokaz da nisu posvetili nimalo brige unutrašnjosti sveca koja je to zaslužila. Onde su miševi iz katedrale napravili gnezda, a klerici za to nisu znali. Beše to pre trideset godina, i od srama Sveti Georgije više nikada nije ponovo izašao na ulicu. Eno ga tamo, u kapelici, tužan, daleko od voljenog grada, gde nikada više nije glavu promolio, sa svojim perom koje se talasa na vetru i spremnoga mača. Putnik, koji voli da doda ponešto svakoj priči, prepušta se mašti da zamisli kako će se, u sitnim noćnim satima, dok grad spava, ovde pojaviti jedan konj iz sene koji bezbedno nosi sveca u šetnju. Nema onoga na putu ko mu ne pljeska, ali Sveti Georgije ne mari, na svojim leđima je osetio koliko je lako izgubiti slavu.
Dakle, putnik započinje sa Kapelicom Svetog Žiralda. Tamo su grobovi grofa don Enrikea i njegove žene done Tereze, napravljeni po narudžbi nadbiskupa don Gonsala Pereire, dede don Nuna Alvareša Pereire. Mali su i smešteni u niše odozdo završene polukarotom. Pita putnik: „Zašto ovaj ima drveni poklopac?“ Odgovor je jedno zanimljivo poglavlje iz povesti o ljudskoj taštini. Svi obratite pažnju.
Kad je nadbiskup naredio da se izrade grobovi, imao je skrivene namere: sačuvati jedan od njih za sopstvene ostatke. To beše razlog zbog koga kosti don Enrikea i done Tereze ostadoše zajedno u jednom grobu, još bliže u smrti nego što su bile za života. Vreme je prošlo, nadbiskup još nije umro, te je počeo da razmišlja o tome kako bi možda imao vremena da naruči izradu sopstvenog groba, a da ne zauzima kuću drugome namenjenu. Tako se i dogodilo, taj grob je veličanstveno delo odmah pored, u Kapelici Slave, a za grob done Tereze na kraju je napravljen drveni poklopac. Ako je prilikom raspodele grofovskih kostiju došlo do zabune, teši nas pomisao na to da, ako je uz groficu ostalo barem jedno grofovo rebro, ostao je i ceo grof. Dok izlazi prema klaustru, putnik se pita da li apostoli i đakoni poređani oko groba nadbiskupovog otvorenih usta, svaki u svojoj niši, pevaju responzorijume ili mole za cenzuru. Jednom su zatvorena usta, možda zato što zna istinu.
Do Muzeja sakralne umetnosti penje se stepeništem. Putnik vodi sa sobom vodiča i čuvara, obojica su izuzetno potrebni, čak i kada su ista osoba. Bez vodiča ne bi bilo moguće snalaženje među divotama, bez čuvara bi bilo nedopustivo da neko kruži među njima. Ovaj muzej nije muzej u pravom smislu te reči. Pre je jedno ogromno skladište, smenjivanje malih sala, pravih-pravcatih blaga, gde putnik luta naslepo, jer u ovakvim uslovima nema strogih kriterijuma klasifikacije, putnik posmatra jednu izuzetno bogatu zbirku skulptura, knjiga s iluminacijama, slonovače, olova i kovanog gvožđa, ornamenata, jedan neprekidni tok umetničkih dela svih vrsta. Sa svojim vodičem putnik je imao privilegiju da sve ovo vidi sam, i vratiće se tamo jednog dana, bude li dovoljno poživeo. Ko god poseti Bragu a ne ode u muzej, ne poznaje Bragu. Putnik se hvali da je pronašao ovu lapidarnu formulu. Ne otkrivaju se svakoga dana stvari koje zaslužuju besmrtnost kamene ploče.
Sada ide da malo obiđe grad, da ponegde i uđe. Već je video Gospu od Mleka Nikolaua de Šanterena, pod njenim baldahinom, na gornjem kraju katedrale, i to će mu biti dovoljno da se vrati svojoj opsesiji: pre no što bude prekasno, već se ogrtač sa lika raspada i dečak gubi izraz lica, neka se stavi ovde kopija i neka se ova lepota čuva na sigurnom mestu. To je zločin zanemarivanja. Kapelica doš Koimbraš je zatvorena, stoga putnik ne može pridružiti svoj glas horu pohvala koji obavija ovu građevinu iz 16. veka i njenu sadržinu. Posmatra spolja i ima čime da zabavi misli, jer nije lako objasniti kako među skulpturama krune krovnog venca osim Svetog Petra i Svetog Antuna mogu biti i kentaur i faun, mitološki zlodusi i predstavnici drugačijeg načina života.
Plato palate je prostran, popločan velikim pločama, a u njegovom središtu je jedna od najlepših fontana koje je putnik ikada video. Zgrade čine krila prizemlja i prvog sprata: nije potrebno više za stanovanje. Od sveg penjanja i spuštanja putnik nema vremena da proveri ono što vidi. Ulazi u dve crkve, gleda u jedan luk iz 18. veka, i u naselju koje nije obećavalo mnogo ugleda drugu crkvu (to je Crkva Svetog Viktora, obaveštavaju ga odmah), gde ne može a da ne čuje žučnu raspravu između mlade čistačice i jednog trpeljivog čoveka. Taj razgovor je tekao, a potom su osuli drvlje i kamenje po nekoj drugoj ženi, odsutnoj, tako pokvarenoj da se čak i njen sin i njena kći slažu da je bolje kloniti je se. Putnik je otišao da vidi tradicionalne ali zanimljive azuleže, i zbog toga što im je poklonio više pažnje nego što je uobičajeno žena je promenila temu, izvela čoveka napolje i okrenula se znatiželjniku koji je sada uživao u posmatranju prikaza sa figurama u velikoj kapelici. I žena se toliko trudi da ugodi, možda da bi prikrila to što je govorila loše o tuđem životu u kući Gospoda, da sama pokazuje velika dela iz sakristije. Dobro je što je putnik popustio. U jednom pristupnom hodniku, u vitrini se nalazi jedna ženska figura sva u čipki, sa damskim šeširom velikog oboda isto tako opšivenim čipkom, i veoma podseća na Gojinu Maju, sličnost je u držanju glave i raspuštenoj kosi. U krilu je ima jednog dečaka koji se jedva primećivao od lepršavih volana i vezova. ,,Ko je to?“, pitao je putnik. ,,To je Gospa Naša od Egita (Napuštenih), na njenoj stoličici, tako je nose u procesiji.“ Putnik misli kako je pogrešno čuo i ponavlja pitanje. ,,Da, gospodine, od Egita“, opet će žena. Naravno putnik ne želi da se predstavi kao neko ko je upućen u hagiografije, ali ipak, video je nešto od sveta i mnogo toga u Portugaliji, pa veoma dobro zna kako je naša zemlja puna svetaca, međutim, o Gospi od Egita nikada nije čuo da se priča. Na ulici se i dalje pitao: ,,Ne brine li ona možda o odbačenoj dečici, o napuštenim jadničcima?“
Odgovor je putnik dobio tek kad je zaspao i probudio se, i u tišini sobe u Bragi, među stolićima sa damastom jednog starinskog hotela, spustilo se nad njega prosvetljenje: „Egipat, ne Egit. Ženica zna jednako malo o geografiji koliko i o portugalskom izuzev ako se radi o proklinjanju.“ Ali putnik je, pre nego što je ponovo zaspao, osetio žalost, i danas je oseća, što nije od Egita ona Gospa. Beše to najlepše ime i sa više samilosti.

HRANA ZA TELO

Putnik je poranio, dug dan je pred njim, i moraće mnogo da hoda. Prvo ide u planinski lanac Falpera koji je u minulim vremenima bio poprište napada i krađa borove šume u Azambuži, a danas je idilično mesto, savršeno za porodične izlete. Ovde se u svojoj bezgraničnoj ljupkosti prikazuje Crkva Svete Marije Magdalene, delo arhitekte Andrea Soareša iz 18. veka, koji je i autor kipa ove svetice, postavljenog u niši iznad glavnog prozora. Ovaj tip arhitekture, izrađene u tvrdom granitu, neodoljivo podseća putnika na oblike od gline po kojima se isti taj 18. vek isticao. Između plastičnosti gline i čvrstoće kamena nije moguće videti dodirnu tačku, i zaista je nema kada je reč o materijalu, ali ta je tačka možda bila u duhu autora crteža dok su pravili nacrte odela i izraze ili u ukrasima za šta je ova fasada savršen primer. Putnik ne može da uđe, ali se ne žali: ovo je jedan od slučajeva kada je najveća lepota stavljena pred oči onoga ko tuda prolazi. Ovde nije počinjen greh lakomosti.
Izgradnju ove velelepne zgrade naručio je nadbiskup don Rodrigo de Mora Teleš, koji je ovde upravljao, koliko u religiji toliko u umetnosti, na prelasku iz 17. u 18. vek, tokom mnogih godina i gotovo svih dobrih. Beše nadbiskup čovečuljak od jednog metra i trideset centimetara koji nije dosezao do oltara katedrale. Zbog toga je naredio da se izrade visoka postolja kakva se prikazuju u muzejima, kao i paramenti, koji izgledaju kao da su prilagođeni detetu koje želi da se igra crkve. Sa svojim cipelama od dvadeset centimetara nadbiskup nije preobražen u diva, ali su mu mitra i dostojanstvo položaja davali osećaj da je iznad običnog sveta. Ali don Rodrigo se usudio da poželi bolje. Od svih nadbiskupa, graditelja Brage, ovaj beše taj koji je video dalje i više. Pored radova koje je obavio u katedrali i u Crkvi Gospe Naše Magdalene, on beše taj koji se prihvatio izgradnje Svetilišta Dobrog Isusa od Brda, tamo u Tenoišu, ali mu rana smrt nije dala zadovoljstvo da postavi prvi kamen. Kod don Rodriga de More Teleša bilo bi plodnog materijala za psihološku analizu: nikada mehanizmi nagrade nisu delovali tako jasno kao kod ovog malenog nadbiskupa koji je umeo da meri samo visokim aršinom.
Dobrom Isusu i Sameiru ide se zbog vere i iz želje. Putnik je otišao tamo zbog želje. Dugačak je krajolik, vazduh svež ovog sunčanog novembra, i ako umetnički gledano čuda nisu darežljiva, bogata su narodnim ukusom sa naznakom hodočašća, koji se primio na statue, stepenice, kapelice i koji u velikoj meri opravdava ovu posetu. Dobri Isus u plastičnoj lepoti ima prednost u odnosu na Gospu iz Sameira, ne mogu se ni porediti. Što se tiče veće ili manje verske odanosti, nije to stvar putnikove krunice. Neka se putovanje nastavi.
Kako kažu hronike, kada su se u Portugaliji ustoličavali kraljevi, povik za tu priliku beše: „Real, real za dona toga i toga, kralja Portugalije!“ Budući da imamo republiku, i nije nam loše, izostavimo dva poslednja dela kraljevske rečenice, i uzvikujmo: „Real! Real!“ („Novčić! Novčić!“) Toliko nam je dovoljno. Real je i jedno malo naselje dva kilometra od Brage. Ima sve što imaju i druga, ljude, kuće, i još nešto što svima drugima nedostaje, bila ona sela ili gradovi: Crkvu Svetog Frutuoza de Montelioša.
Putnik je svestan onoga što kaže. Crkava je video mnogo, arhitektonskih umetnina puna mu je glava, i zato zna koliko vredi tvrdnja da u Portugaliji nema ničeg što bi se moglo uporediti sa ovim blagom. To je mala zgrada, bez ukrasa spolja i jednostavna iznutra, u dva minuta se može obići. Sve u svemu, u Portugaliji ne postoji mesto gde je tako precizno uklopljena gradacija slojeva, niti koje tako elokventno izražava gotovo ravne površine. Sveti Frutuozo de Montelioš je najraniji primerak umetnosti od svih koje je putnik video, sa izuzetkom rimske. Verovatno je između rimskog i romaničkog, možda je vizigotski, ali ovo je slučaj u kome klasifikacije malo znače. U Svetog Frutuoza trebalo bi da ide onaj ko smatra da o umetnosti mnogo zna, ili onaj ko priznaje da zna malo: oboje će se naći pred istim priznanjem, pred jednakom zahvalnošću prema dalekim ljudima koji izmisliše i izgradiše ovu crkvu, delo iznad svega dragoceno u arhitekturi Portugalije.
Pored nje, crkva samostana Svetog Franje jedva je primetna, uprkos strogosti svog renesansnog stila: stvar je u tome što postoje glasovi izdaleka koji nam govore tako blizu uva i srca da zaklanjaju sav neukus. Ovde Sveti Franjo nije ništa više osim manjeg akolita Svetog Frutuoza. Što se putnika tiče, povlači se a da ne zna baš najbolje ko je on.
Srećom još zna kuda ide. Napred mu je Mire de Tibaiš (u Minju je tako, bilo bi potrebno stati iza svake okuke na putu), stari benediktinski samostan, nadmoćna tvorevina koja se nadnosi nad okolinu i vidi se izdaleka, samo su redovnici bili sposobni za ovakva preterivanja. Samostan je jedna otužna ruševina. Kad je putnik ušao u prvi klaustar, mislio je da su u toku radovi na restauraciji: bilo je tamo raznog građevinskog materijala, cigala, peska, znakova aktivnosti. Brzo se razočarao: radova je bilo, ali to su bili radovi porodica koje žive zaviseći od samostana, a pošto u svakom zlu ima pomalo dobrog, uvek izbegnu da im kiša padne u njihove improvizovane kuće. Putnik obilazi dokle može hladne i crvotočne prolaze, ima pocrnelih slika na zidovima, istrulelih drvenih unutrašnjih obloga, i sve odiše mirisom ustajalosti, nepopravljive smrti. Klonuo duhom, putnik ulazi u crkvu: to je jedan ogromni brod, sa krovom u obliku kupole od izlomljenog kamena, a rezbarija je obilata i bogata, kao i obično. Nakon one gozbe u Realu, ovo nije desert koji bi mogao da bude jednako ukusan.
Putnik je već blizu Padim da Grase kada se tipično lupi rukom po čelu: iako je bio tako blizu, pored Sameira, zaboravio je da ode da poseti Briteiroš, ruševinu iz vremena Rimljana ili pre rimskog doba. Otići će tamo po svoj prilici sutra, čak i ako bude morao da ponovi putanju. I taman je o tome razmišljao kad mu iznenada za oko zapade jedna kuća uz drum i natera ga da se zaustavi ispred nje. Nije velikaška kuća niti palata, niti dvorac niti crkva, niti kula niti staja. To je obična kuća, sa vratima i prozorima, prednjim niskim zidom, visokim straga, sklepanog dvovodnog krova. Velike pločice od maltera su nestale, otkrivaju kamen. Na prozoru je bradat čovek, na glavi mu je star i prljav šešir, a oči su mu najtužnije na svetu. Oči su te koje su zaustavile putnika. Slučaj je to nesumnjivo redak u onom mestu jer su se odmah skupila tri ili četiri dečkića, radoznala bez ikakvog pretvaranja. Putnik prilazi kući i vidi da je onaj čovek već bio izašao prema drumu. Došao je da sedne na ivicu puta kao da je čekao. Čista prevara: ovaj čovek ne čeka nikoga. Kada mu se putnik obratio, kada je postavio glupava pitanja koja se u ovakvim situacijama postavljaju, stanuje li ovde već dugo, ima li decu, čovek skida šešir, ne odgovara, jer ne mogu biti odgovor, ili to jesu i previše, njegovi uzdasi i pokreti usana. Putnik je uznemiren, oseća da upravo prodire u svet strahova, i želi da se povuče, ali deca su ta koja ga guraju u kuću gde nema ničeg osim crnila, iako je prozor gde se čovek razonodio otvoren. Crni su zidovi oguljenog maltera, crn je pod, i crna u onoj tmini izgleda žena koja sedi za mašinom za šivenje. Čovek ne govori, žena je slabo u stanju da išta kaže, on priglup, sa izgledom Hrista koji je umro i vratio se, i otišavši i vrativši se niti mu se svidelo pre niti posle, a ta žena je sestra, radi za onom mašinom gotovo u mraku, šijući krpe, ovo je njihov život, i nijedan drugi. Putnik je promrmljao dve-tri reči i pobegao. U ovakvim dogodovštinama prevlada kukavičluk.
Nema lakših i bezopasnijih filozofija od ovih: upoređivati sjajne lepote prirode, posebno one u Minju, i bedu do koje čovek može doći, ostajući u njoj celog života i u njoj umirući. Još je bolje što nije proleće. Tako će putnik pronaći način da se zabavi pronalazeći analogije između melanholije u kojoj je i padanja listova koji se nagomilavaju uz drum. Puteva da se pobegne ne nedostaje: Padim da Grasa ostao je tamo iza, čovek prljavog šešira vratio se na svoj prozor, i ponovo se čuje gluva buka mašine za šivenje. Motor automobila malo-pomalo prikriva taj neprijatan zvuk, kilometri prolaze, i nazire se Barseloš. Putnik ima obaveza koje treba da ispuni, svaku u svoje vreme.
Ovo je kraj čudesnog petla, koji je nakon što je bio pečen zapevao i dobio potomstvo, bezmalo milionsko. Povest može ukratko da se ispriča i nije ništa čudnovatija od priče da Sveti Ante govori ribama i da ga one čuju. Beše to slučaj da se u Barselošu, u neka davna vremena, dogodio zločin i niko se nije trudio da sazna ko je zločinac. Došlo je do toga da sumnje padnu na nekog Galicijca, i već će se videti koliko su stanovnici Barseloša bili osetljivi ksenofobi, jer tek što ugledaše Galicijca, odmah rekoše: ,,On je.“ Čoveka su zatvorili i osudili na vešala i, pre nego što ga odvedoše na postolje, zamolio je da ode pred sudiju koji je doneo presudu. Taj sudija, možda zato što je bio veoma zadovoljan sobom i učinjenom pravdom, spremao se da pojede najbolje što ima, pečenog petla koji je čekao na nož. Ponovo je Galicijac potvrdio kako je nevin, rizikujući tako da pokvari varenje sudiji i njegovim prijateljima i u očajanju je izazvao sve zakone ovoga sveta i nebesa i zagarantovao je: „Istina je da sam ja nevin kao i to da će ovaj petao zapevati kad me obese.“ Sudija, koji je smatrao da vrlo dobro zna kada je pevac mrtav i pečen, i nije slutio za kakva je vrsna dela sposoban jedan častan petao, prasnuo je u smeh. Beše to prava poruga. Odvedoše osuđenika, ručak se nastavi, i u neko doba, kada je došlo vreme da nož zaseče pečenje, podiže se petao sa pladnja, prosipajući sos i razbacujući krompir, i izlete kroz prozor uz najživlje i najoštrije kukurikanje koje se čulo u istoriji Barseloša. Za sudiju je to bilo kao da su se oglasile trube Sudnjeg dana. Ustaje od stola, trči do vešala, još sa ubrusom oko vrata, i shvata da su i tamo delovale čudotvorne moći, jer omča se odmotala, činjenica koja je veoma zastrašivala pomoćnike, nakon što je viđena i dokazana krvnikova sposobnost.
Ostalo je već poznato. Galicijca su oslobodili, otpravili u miru, a sudija se vratio ručku koji se hladio. Povest ne kazuje kakva je bila sudbina čudesnog petla, da li je bio u milosti pojeden, ili obožavan u kapelici dok mu vreme nije ogolilo kosti. Ono što se zna, na osnovu jasnih materijalnih dokaza, jeste to da je njegov lik isklesan uz stopala Hrista na krstu Gospoda od Petla, te da se, u liku svojih glinenih potomaka, vratio u peć kako bi ga živog pokazivali na svim sajmovima u Minju, u svim bojama koje bi jedan petao mogao da ima.
Putnik ne sumnja: eno tamo legende koja ga potvrđuje, krsta koji ga posvećuje, glinene legije koja ga dokazuje. Barseloš je tako ljubak grad da zaslužuje oprost za to što je hteo da osudi Galicijca, još više uzgojivši petla koji ga je spasao od griže savesti. Ali putnik koji posećuje Arheološki muzej (poznata je njegova ljubav prema starom kamenju) protestovaće protiv drugih osuda jednako nepravednih, poput ove da se primerci ovde izloženi poistovećuju sa azuležom utisnutim na same primerke, u najgorem stilu folklornog kičeraja. Daje se putnik u zamišljanje toga šta bi bilo od ,,Izgnanika“ Soareša doš Reiša, sa azuležom na stomaku, ili sa Miloskom Venerom sa azuležom na njenoj obloj butini, ili sa jednim grubim galicijskim ratnikom, poput onih iz Vijane, zastakljenih, sa malim morskoplavim slovima na velikim poprsjima. Putnik je zgrožen. Kako bi olakšao dušu, odlazi do mosta da vidi reku kojoj je pri dolasku posvetio premalo pažnje. Kavado je ovde prava lepota, između visokih obala, koje su urbane potrebe još nekako i poštovale. Eno tamo vodenog mlina, koji viđen sa druge obale oplemenjuje suvoću velikih zidina ruševina Paso doš Kondea, izgleda harmoničnije nego sav kamen parohijalne crkve. Puls putnika se malo-pomalo smiruje. Ovaj ulazak u Barseloš ispravlja lošeg sudiju muzeja, silom prilika potomka onoga koji je osudio Galicijca.
Gledajući vodu kako teče, putnik oseti žeđ, prisećajući se petla, oseti glad. Bilo je vreme za ručak. Krenuo je u otkrivanje, šetao je, zagledao, mirisao, nije nedostajalo dobrih mirisa, ah tamo sigurno beše predodređenosti, guranja s leđa, do suđenog mesta: restorana Aranteš. Putnik uđe, sede, zamoli za meni, naruči: jelo od krvavica, pečenog bakalara sa krompirom, mlado belo vino. Vino je bilo obdareno najvećom vrlinom vina: niti je odolevalo putniku, niti je putnik odolevao njemu. O poštenom bakalaru, koji je došao na tanjiru sa tačno onim sosom i krompirom kakvi mu odgovaraju, može se s pravom reći da je bio izvrstan. Ali jelo od krvavica, gospodo, jelo od krvavica, šta može putnik reći o jelu od krvavica nego da nikada bolju gozbu nije jeo niti očekuje da će pojesti, jer nemoguće je da ljudska inventivnost ponovi ovu čudesnu i rustičnu hranu, ovu mekoću, ovu sadržajnost, ove mnogobrojne kombinovane ukuse, sve od svinjetine, i sjedinjene u ovoj vreloj činiji koja hrani telo i teši dušu. Ostatkom sveta kojim bude hodio, putnik će pevati hvalospeve krvavicama koje jeo u Arantešu.
Ko je ovako ručao, trebalo bi da ostane na večeri. Ali putnik, nakon drugog obilaska Barseloša, mora da nastavi svojim putem. Sada odlazi u parohijsku crkvu, gotičku, restauriranu prema valjanom kriterijumu, i, ako ju je kao celinu poštovao, oči su mu ostale na onoj predivnoj Svetoj Rozaliji, naslonjenoj u njenoj niši, svežoj kao što je ime koje nosi, i tako ženstvenoj da joj ne pristaje svetost. U Crkvi od Tersa, koja je nastala od starog benediktinskog samostana, putnik je pozdravio azuleže iz 18. veka, delo pripisano Antoniju de Oliveiri Bernardešu, koji prikazuju život Svetog Benedikta, iznova ispričan na bogato ukrašenih četrdeset slika na svodu. A savršeno precizna je i propovedaonica, izrađena poput filigrana. Pozlata, polihromija, ovde je jedan od malobrojnih slučajeva kada barok argumentuje i pobeđuje. A svojom formom to je rekla ova crkva, takođe delo neumornog nadbiskupa iz Brage, don Rodriga de More Teleša, onog koji je meren u pedljima.
Putnik je zabo nos u jednu skromnu kapelicu i zaprepastio se pred jednim Svetim Hristiforom koji bi na ramenu mogao nositi don Rodriga a da se ne umori. Pogledao je i uživao u plemićkim kućama, kući Kaza do Kondeštavel, plemićkom imanju Solar do Apoio, a na visokom frizu plemićkog imanja Solar doš Pinjeroš video je Bradonju kako čupa bradu i u tom trenutku, procenjujući visinu na kojoj je Sunce, potom i put koji je još trebalo da pređe, odluči kako je vreme da nastavi putovanje.
Manjente podseća na Abade de Neivu po rasporedu crkve i odbrambene kule, ali portal iz 12. veka ima bogatiji duborez, u većoj meri obiluje motivima i stručnim znanjem u obradi. U Lami se nalazi kula porodice Azevedo, gde putnik nije ušao: portali nemaju uvek izraz dobrodošlice. Zadovoljio se time da je ispita spolja, izreckane merlone, renesansni prozor, izgled utvrde koja, barem ovog puta, nije osvojena.
Put se nastavlja severno od Kavada i prelazi preko nečega što bi na prvi pogled mogli biti jedino vrtovi, bašte, voćnjaci, a možda i nisu to, ali Minjo i u novembru odiše takvom svežinom kao i u maju da je putnik ošamućen i gubi se usred sveg zelenila koje pobednički odoleva jesenjim bojama. Braga je već poprilično na jugu, i gotovo pred dolazak u Rendufe putnik, u jednoj od svojih razbuktalih intuicija, iznova pokreće studiju o navikama i običajima ptice koju zovemo svraka. Svraku, kao što se zna, bije glas da je kradljivica. Srušiti joj gnezdo znači pronaći zbirku sjajnih stvari, stakala, krhotina posuđa, sve ono što bi moglo da se presijava na sunčevoj svetlosti. Dosad, ništa novo. Ipak, putnik je imao priliku da tokom putovanja zapazi da su mu se mnogo puta ovakve ptice našle na putu, šepureći se svojom odorom vesele udovice, kao da to namerno čine. Upravo na putu ka Rendufeu desiće se tako nešto. Videvši automobil kako se približava, svraka ustrepta pred prilikom da u svoje gnezdo odnese onu bleštavu krhotinu koja joj se nudi na otvorenom drumu. Uzleće, gura je pohlepa, ali kad stigne blizu, uviđa nesrazmeru između svojih malih kandži i divovske brektave bube. Uvređena i žalosna odleće na obližnje granje da sakrije razočaranje. Putnik je i te kako siguran u svoju intuiciju i ne odbija mogućnost da će doći dan kada će se naći ptica grabljivica dovoljno velika da ščepa automobil sa sve putnicima, i ponese ih uvis da joj prave društvo sa stakalcima u boji. Tim pre što su u običnim svračjim gnezdima već pronalazili automobile igračke.
Putnik nije dugo spavao na lovorikama svog otkrića. Stigavši u Rendufe, pošao je da potraži jedan ruševni samostan, sa klaustrom toskanskih lukova koji još prijaju oku, uprkos korovu koji raste posvuda, i pločama od azuleža koji postepeno otpadaju ili ih otkidaju profesionalni lopovi ili pohlepni posetioci, kojima nije dovoljno da ih ponesu samo u sećanju. Iz crkve izlaze grupe dece, posetilac misli da su bili na propovedi ili času veronauke, i vidi sveštenika koji razgovara sa nekim gospodinom koji nije sveštenik, i putnik stoji uvređen jer niko ne obraća pažnju na njega, ni deca ni gospoda, uprkos zvučnom „dobar dan“ koje je izgovorio uz izvrsnu podršku akustike klaustra. Otišao je do crkve i, u pravičnoj osveti, nije mu se nimalo dopala. Čak je i iznutra bila ruševna, klupe su se raspadale, a od orgulja tu su samo ostaci. Činjenica je da je klesarski rad veoma dobar, ali putnik je već umoran od barokne izrade, osvetoljubivo je zadovoljio svoje pravo.
Putovanje za ovaj dan bliži se kraju. Putnik više nema želju za umetnošću. Nastaviće putem koji se proteže pored reke Omem, jedva da će baciti pogled na krajolik. Prelazi u prostran i širok krajolik Teraš de Bora, okružen obradivim dolinama, sličan terasastom reljefu dalekih brda. Ali od Šamoima se orografija menja, pojavljuju se oštri kamenjari, padine gde voda ne pronalazi humus koji bi obogatila. Nakon Kovidea pa do Sao Bento de Porta Aberte, sleva je velika planina koja podseća na Mesečev krajolik. Iznenada i vrtoglavo brzo iskrsava raskoš šume, šume Žereša, visoko drveće koje putnik posmatra spuštajući se prema nasipu Kanisade. Veče se povlači, noć polako pada, senke se izdužuju. Ovaj kutak zemlje, veliko mirno jezero, glatko poput uglačanog ogledala, visoka brda sa ogromnom masom vode pružaju putniku utisak mira koji nikad dosad nije osetio. I kada, popevši se putem s druge strane i završivši putovanje za danas, ponovo pogleda svet, smatra da ovo zaslužuje, samo zato što je ljudsko biće, ni zbog čega više.

MAUNT EVEREST IZ LANJOZA

Kad putnik bude daleko odavde, u velikom gradu u kome živi, i gorak mu bude dan, setiće se ovog jezera, ovih vodenih ruku koje naviru u kamenite doline i ponekad u plodna zemljišta i kuće ljudi, očima sećanja videće strme padine, ni sa čim uporedivi odraz svega ovoga na površini, a zatim će u njemu nastati velika tišina vetrova, visokih oblaka, tišina neophodna da bi mogao šapnuti, kao da je njegov jedini odgovor: ,,Ja jesam.“ Da je priroda u stanju da toliko dopusti jednom običnom putniku, samo bi začudilo onoga ko nikada nije došao u uvalu Kanisade. Putnik mora da objasni kako stoje stvari: uzalud je tamo bio onaj ko će se posle hvalisati i samo reći: „Bio sam već tamo“, ili: „Prošao sam onuda.“ Jao onome ko ne bude mogao iskreno da izjavi: „Nisam otišao tamo da je vidim, otišao sam tamo da se pokažem.“
Dubokom kotlinom koja seče krajolik sve do Portele do Omem, putnik stiže u Žereš. Ovuda ima starih hotela koje putnik posećuje kako bi osetio ukus tih vremena, i premda je ukus bio neprikosnoven, još jednom se proverava da je, onaj ko ih je začeo, iscrtao i izgradio načinio vrednije delo od onih koji su kasnije seli na stolicu, jeli iz tanjira i spavali u sobama. Moralo je biti izuzetaka, ali to sigurno nisu bili oni uspešni i korpulentni trgovci ili industrijalci sa trgova na severu, koji su dolazili ovde da toplo odsednu sa svojim iznad svega ljubljenim suprugama, i, dan pre ili dan kasnije, sa ljubavnicama koje su se onde pritajivale po skrivenim stanovima. Običaji su se danas promenili, ljubavnice se više ne mire s tim da budu u društvu svojih zaštitnika prilikom terapije za bolesti jetre, ali ono zbog čega putnik žali jeste to što ta vremena i navike nisu proučavani, zarad sentimentalne istorije visokih klasa. Kori sebe što se predugo zanima u ovim igrama soba i knjiga gostiju, dok šeta ispod visokog drveća gazeći po zelenoj i vlažnoj mahovini, slušajući i gledajući kako voda teče između kamenja. U parku nema nikoga sem baštovana, tamo u daljini, čisti mrtvo lišće, i putnik pomisli kako je dobro što priroda može ponekad da se oslobodi čovekovog prisustva, preda se svojoj naravi, i da joj niko ne urezuje srca u drveće, otkida latice belih rada ili sakuplja lišće bršljana. Putnik ostavlja sve stvari na svom prirodnom mestu i odlazi svojim poslom, koga ima već poprilično.
Ponovo se penje uz brda, sa vrha vidi uvalu i oprašta se od nje, kako je moguće da tako velika voda stane u ljudske oči, i na svom će povratku proći kroz Vijeiru do Minjo, koja je daleko lepše ime imala dok se zvala Vernarija, prolećna reč, od listova što se otvaraju i cvetova što pupe: neki ljudi ne zaslužuju sreću koju imaju. Sa leve strane ostaje brana iz Giljofrea, koju neće posetiti. Njegovo sledeće odredište je Fonte Arkada, dom jedne od najstarijih portugalskih romaničkih crkava, knjige kažu da to beše 1067. Protivno običaju, jagnje prikazano na zabatu je odrasla životinja sa čvrstim rogovima. Putnik smatra da shvata: čistota je u saglasju sa snagom, a jasno se vidi da ovaj ovan nije tek neko žrtveno jagnje. Romanička vremena behu turobna, čvrsto vezana za nagon, poznavanje Sunca i Meseca, kako se vidi na sporednom ulazu, i veoma sposobna da prekrše norme sakristije: božje jagnje je ovan, i, ako je Hrist iz hrama izbacio trgovce, neka ovan udara rogovima dok Hrist zamahuje bičem.
Putnik nije baš siguran u pravovernost svojih razmišljanja, ali na izlazu iz Povoe de Lanjozo umiruje ga ništa manje pravovernija konstrukcija nagnute kuće koja kao da grli ogromnu liticu što primorava drum da je obiđe. Za onoga ko ovde živi, kamen je dobro društvo. Sigurno je dobar osećaj probuditi se noću, misliti na kamen, znati da je on tamo, bdi nad kućom i tremom poput stražara prekrivenog mahovinom i lišajevima kao što neke druge prekrivaju bore i seda kosa.
Tamo iznad je zamak Povoa de Lanjozo. Kao i brojna braća, nalazi se na uzvisini. Putnik se uspinje šetajući unaokolo, ali u neko doba primećuje da je padina cela od grubog kamena, premda ne nedostaje snažnog rastinja i drveća, i čuđenje prerasta u zapanjenost kada, stigavši na vrh, vidi da se kamen pojavljuje kao jedna golema ploča, nagnuta, glatka, ponegde neravna i ispresecana, i potom shvata da ovaj kamen potiče iz dubina zemlje, probija plodni humus doline i prateći nagon seže ka nebu. Putnik misli da je to naš veliki Maunt Everest: kad bismo mogli da kopamo do korena kamena koji pridržava onaj gore zamak Povoa de Lanjoza, alpinisti i ostali planinari bi dolazili zbog slave čuvane samo za Himalaje. Mi smo jedna sirota i skromna zemlja, takvi smo kakvi smo.
Takvi smo i onakvi smo, i izuzetni smo uništitelji dobara koje imamo. Evo, na primer, ove otvorene kapelice, bez vrata i prozora, i ono što oslikava odlomak iz jevanđelja o Jakovljevom bunaru gde je Samarićanka napojila žednog Isusa Hrista. Bunar je i dalje bunar, na dnu mu je zelenkasta i prljava voda, a predstave su, sirote one, u bednom ruševnom stanju, ženica nema desnu ruku, nestala je polovina krčaga, a odeća koju nosi, kao i Hristova tunika, prekrivena je imenima brojnih patetičnih ljudi zabrinutih da bi čovečanstvo moglo zaboraviti da su oni ovuda hodili. Putnik ne zna da li u Portugaliji postoji još jedna ovakva kapelica, a ovu je zatekao napola uništenu. Azuležo na dnu je običan, sa večnim Jerusalimom osmišljenim u pozadini, ali ništa se bolje ovde i ne bi moglo nalaziti. Koliko će se još vremena Hrist i Samarićanka gledati preko ograde bunara?
Putnik je na tri ćoška. Zna, međutim, dovoljno o sebi da bi posumnjao da njegova mrzovolja potiče od toga što ne može da pomiri dve oprečne želje: da ostane u svim mestima i da stigne u sva mesta. Nastavlja ka Briteirošu, ruševini iz doba pre Rimljana koja mu onomad beše pobegla, i žudi da tamo stigne kao što žudi da još bude u Kanisadi i gleda odsjaj brda, ili u Žerešu, ovlaš dodirujući čizmama vlažne paprati, ili u Fonte Arkadi, odmeravajući Sunce i Mesec, ili u kapelici s Jakovljevim bunarom u iščekivanju da mu neko utaži žeđ, ili jednostavno u onoj kući naslonjenoj na stenu, osećajući kako vreme prolazi: ko je ovakvog raspoloženja, dobar je kandidat za melanholiju.
Stigao je do ruševine drevne utvrde. Ovo je grad. Kuća nema, izuzev onih koje su iznova podignute, i to čini se gotovo bez preciznosti, ali sve ulice su ovde, ili je lako pomisliti kako jesu. Ukoliko posetilac ima dovoljno mašte, manje će pažnje posvetiti tome da vidi gde gazi nego tome da se prenese u vremena kada su ovim uličicama hodali drugi ljudi, koji su sigurno pozdravljali jedni druge (na kom jeziku?), išli da rade u polju ili u jednostavnim radionicama, misleći o životu. Ova je ulica uska, ne mogu da stanu dva čoveka, stoga putnik mora da se skloni da prođe onaj starac koji se spotiče o kaldrmu, ona žena koja nosi bokal pun vode i pita: „Jeste li žedni, gospodine putniče?“
Putnik se budi iz sanjarenja, vidi da se nalazi među ruševinama, odlazi da zatraži vode od stražara, koji je ima malo i stigla mu je izdaleka, i, gledajući unaokolo, prati talas vrhova brda kao što su sigurno sa istog ovog mesta činili i stanovnici starog Briteiroša, ako mu to beše ime, stanovnici koje bismo veoma iznenadili kada bismo im rekli da su živeli u gvozdenom dobu.
Danas će putnik stići u Porto. Ručaće u jednom od obližnjih seoca, daleko od bučnih urbanih sredina. Izbeći će glavne drumove, želi da se zabavi na ovim uskim putevima koji povezuju ljude sa njihovim susedima, sakupljajući jedinstvena imena od severa ka jugu, i, uvek kada naiđe na neko usput, ponovi ga tiho, naslađujući se ukusom, pokušava da mu pogodi značenje i gotovo uvek odustane ili se pred njim pojavi drugo dok još nije odgonetnuo prvo. Prolazi pored Sandea, Britoa, Renfea, Pedomea, Delaiša, Rebordoiša, i kada stigne u Roriš, smatra da je vreme da se zaustavi, odlazi da popije vode iz onog izvora, da zamoli da mu otvore vrata crkve drevnog samostana i dok čeka, proviruje preko rešetkaste ograde koja gleda na ruševine klaustra. Tamo dole, nevidljiva sa ovog mesta, protiče reka Vizela. Ovde ima simbola uklesanih na drevnom kamenju. Sigurno da nešto žele da kažu, ali putnik ne zna šta. Toliko toga putnik treba da nauči, a više nema vremena.
Na primer, šta rade volovi na crkvenim vratima, sa svojim mekim podvaljcima, i pilje ko prolazi, ovaj putnik ili vernici koji ovamo dolaze? Kakav crkveni obred očekuju? Da li podsećaju ljude na ono što im ovi duguju u naporu i radu, u mesu i koži, u strpljenju? Sveti Vo beše onde postavljen da naplati prvi dug.
Putnik danas ide polako. Putevi su pusti i polako ih prekrivaju senke. Sunce se čas vidi, čas se ne vidi, čas ga kriju brda, čak se krije među oblacima. Potom se predeo spušta, čini ga široko neobrađeno zemljište, ima prostora da se otvore velike obradive zone, duboke i ravne doline. U Pasošu de Fereiri putnik se izgubio. Uputstava je imao napretek, skrenite tamo, prva desno, treća levo, pođite asfaltiranim putem i zatim nastavite pravo do škole. Previše matematike. Putnik je išao, vraćao se, ponavljao je pitanje onome koga je već bio pitao, kiselo se smešio kada bi ga pitali: „Dakle, niste pronašli put? Ali lako je, samo skrenite u prvu desno, itd.“ U neko doba, malodušan, putnik je pronašao svoju dobru vilu: jednu visoku tamnoputu ženu dubokoplavih očiju sa stasom karijatide, sve u svemu, jednu vrstu rustične boginje drumova. I pošto su boginje nepogrešive, putnik je pronašao crkvu Samostana Svetog Petra iz Fereire gde, posle tolikog lutanja, nije mogao da uđe. Izgubio je mnogo vremena razmrsujući zbrku između Fereire i Pasoš de Fereire, te se sada morao zadovoljiti spoljašnjim lepotama: romanička priprata sa zvonikom, opšti izgled utvrde koji crkva pokazuje i ponajviše lepa konstrukcija ulaza, stilizovani motivi sa kapitela, koji pak blede pod geometrijskom jednostavnošću arhivolta sa izbušenim rupicama u kamenu, koji izgleda poput ogromnog veza. Putnik je pokucao na jedna vrata. Gore svetla na dva prozora, ali niko se nije pojavio. Zalajao je pas na ogradi, na način koji se putniku učinio napadački, te se udaljio, pokunjen.
Nema više mirnih drumova. Samo je posle Paredeša naišao na mir dok je išao od Setea do Paso de Soze. Da bi stigao do samostana u Seteu, morao je da ide poljskim putem i kad je stigao, dočekale su ga tri žene koje su razgovarale, svaka sa svojom zamisli gde bi mogao biti ključ, i dok su zazivale udaljenije susetke, koje su umesto ,,ključ“ mislile da čuju ,,luč“, putnik je odustao. Ovaj je dan dao mnogo i uzeo mnogo. Takav je život. Zahvalio je ženama na dobroj volji i na zazivanju i otišao svojim poslom, noseći sa sobom tek u sećanju neobičnog giganta na fasadi koji štiti ono što je možda unutra, a što nije mogao da vidi.
Njegova skromnost je nagrađena i u Paso de Sozi mu je obilno nadoknađeno. Crkva Samostana Svetog Spasa nalazi se u jednoj niskoj i pošumljenoj ravnici, pored protiče rečica koja će se uliti u reku Sozu. Popodne se bliži kraju, i još je bolje što je tako. Sada je najbolje vreme da se posmatra rečica, pepeljasta preko zelene, žubor brzih voda. Ključ dolazi da mu da otac lično. Putnik bi sebe, kada bi morao da se ispovedi, optužio za crnu i razroku zavist. Stvar je u tome što je čitavo ovo naselje, koje ne odlikuje neka posebna raskoš, jedno od najlepših mesta koje je putnik video. Ovde bi voleo da živi, u istoj ovoj kući u kojoj su mu ljubazno dali ključ, bez sumnjičavosti u zle namere koje mu vriju u duši. Strpljenja. Putnik sam otvara crkvena vrata, ali pre nego što uđe, ponovo nailazi na romaničko Sunce i Mesec, i onog vola, koji u važnom razgovoru nešto pita jednu ljudsku priliku, i vidi joj se po ruci na bradi da ne ume da mu odgovori. Iznad i postrance su gotički arhivolti i stubići, kao i velika rozeta, lepa i smela.
Unutra je jednako lepo kao i spolja. Ima one ogoljenosti koju putnik ceni, ako se zažmurilo pred izmenama u potonjim vekovima. Upravo se ovde nalazi grobnica Egaša Moniša,30 nesumnjivo rustične izrade, ali takve jačine i mišićave snage, tako prija putniku da se izrazi, da zasenjuje uglađene i pedantne pozno gotičke i manuelinske skulpture. Neki drugi putnik imaće drugačije mišljenje. Ovaj je dirnut grubošću jednog dleta koje mora prvo sa sobom da se obračuna pre nego što uspe da pobedi otpor kamena. I dobro je da se u toj borbi vidi da kamen nije potpuno nadvladan. Daleko neugledniji je Sveti Petar, premda je tri veka mlađi: delo nadahnutog klesara koji je poželeo da izradi sveca i na kraju napravio jedan veličanstveno obrađen komad kamena.
Putnik je otišao da preda ključ i zahvali. Bacio je poslednji pogled, veoma tužan što odlazi, ali smatrajući da su, barem na ovom mestu, izvesne stvari u skladu sa svojom prvobitnom tradicijom: za osnivača ovog samostana ne bi bilo moguće naći nikoga boljeg imena od opata don Troikozenda Galendiša, koji je došao ovamo u 10. veku da izabere mesto na kom bi otpočeli radovi. Putnik već ide putem i ponavlja, kao neko ko gricka orah: „Don Troikozendo Galendiš. Don Troikozendo Galendiš.“
Porto je već blizu. Bilo je nešto iza šest kada je putnik ušao u grad. Na autobuskim stajalištima čeka mnogo žena u dugačkim redovima. To su radnice iz fabrika ove strane predgrađa. I kada putnik poželi da još jednom ponovi ime opata koji je osnovao Paso de Sozu, više ga se ne seća.

„PORED REKE KOJU ZOVU DOIRO...“

Putnik se nalazi na platou katedrale, posmatra grad. Rano je jutro. Došao je ovamo da izabere put, odluči se za maršrutu. Katedrala je još zatvorena, episkopalna palata kao da je odsutna. Sa reke dopire hladan povetarac. Putnik je sračunao vreme i korake, u umu je ucrtao jedan luk kruga čiji je centar ovo dvorište i smatra da onoliko koliko želi da vidi od Porta jeste ograničeno njime. Ne mari, uglavnom, toliko za tačnost, i verovatno će na kraju prekršiti ovo prvo pravilo. U dubini duše prihvata osnovne principe koji nalažu da se posveti pažnja starom i slikovitom i prezre moderno i banalno. Putovati na ovakav način kroz gradove i druga mesta jednako je konzervativna rekreacija kao i posećivati muzeje: ide se ovim hodnikom, obiđe se ova sala, zastane se ispred ove vitrine ili ove slike na neko vreme koje bi se ostalim posmatračima činilo dovoljnim i valjanim dokazom znanja o kulturi dotičnog posetioca, i nastavlja, hodnik, sala, vitrina, vitrina, sala, hodnik. Ne vredi truda ići u novija naselja i postavljati pitanja, niti su prijatna ni ugodna zapuštena predgrađa da bi se tamo tražili odgovori. Ima putnik, svako će reći, dobro opravdanje da traga za lepotama i veličinama. Treba tražiti, ali i imati naumu činjenicu koju ne smemo zaboraviti - da na svetu ima i ružnih i bednih stvari.
Zbog ispredanja ovih misli odlučio je da započne svoj obilazak silazeći Stepenicama istina (Escadas das Verdades), onima koje se iza episkopalne palate strmoglavo spuštaju ka reci. Visoki su stepenici, loši za silaženje, još gori za penjanje. Zašto su ovako kršteni stepenici, putnik ne zna, tako željan da zna imena i njihova porekla da se još juče, na drumu od Paso de Soze, zanimao slogovima imena don Troikozenda Galendiša. Ovim padinama ljudi se penju i spuštaju još od vremena grofa Vimare Pereša. Reka i dalje teče istim tokom, stisnuta između kamenja odavde, kamenja odande, između Porta i Gaje, i putnik primećuje kako ove stepenice takođe behu prokopane između kamenja, kao što to behu i kuće, koje su malo-pomalo gurale kamenjar ili se smeštale u njemu. Pored putnika se spuštaju mlazovi prljave vode i sada, kada je jutro potpuno svanulo, dolaze žene na rečne terase da peru veš na rendama, a unaokolo se igraju deca. Između zgrada prostrt je veš poput velikih zastava i vise ponekad toliko nisko da su skoro na prvom spratu, i putnik se oseća kao da se spušta trijumfalnim stepeništem, kao da je Radames31 nakon bitke protiv Etiopljana. Ispod teče Ribeira. Putnik prolazi ispod luka Uličice korpara (Travessa dos Canasteiros), leti je ovde dobar hlad, ali to je sada ledeni prolaz, i tokom polovine jutra hodaće ovim naseljem Baredom, da vidi hoće li već jednom naučiti šta su to vlažne i lepljive ulice, smrdljive septičke jame, mračni haustori. Neće se osmeliti da se ikome obrati. Na ramenu nosi foto-aparat, ali ga ne koristi. Na leđima oseća pogled onih koji ga vide kako prolazi, ili je sve to možda njegov utisak, možda ga je taj koji ga znatiželjno posmatra u njemu. Kad ulice postanu malo šire, putnik gleda u visoke spratove: prestao je da bude Radames, sada je naučnik koji ispituje zanimljivo urbanističko pitanje širine prozora koji u ovom gradu zauzimaju, jedan do drugog, celu širinu fasade. Dok se penje uz nju, Mračna ulica, suprotno njenom imenu, postaje svetlija završavajući se stepeništem koje vodi na trg ispred katedrale sa pijacom nalik levantskoj. Dobro je što je pravog voća i povrća ovde ima u izobilju jer proizvođači plastike imaju posebnu naklonost prema živim bojama. Mračna ulica je delić duge gde na svakom prozoru visi veš, lukovi starog i novog, sve se pere zajedno.
Putnik je odlučio da neće ići od crkve do crkve kao da mu od toga zavisi spas duše. Otići će do Svetog Franje uprkos stalnim žalbama koje izražava protiv baroknog stila koji ga progoni otkad je ušao u Portugaliju. Najbolje u Svetom Franji jeste ogromna površina filigranski obrađenog drveta prekrivenog zlatom, bezbroj puta ponavljana, kopirana. Putnik nije autoritet, vidi ovo bleštavilo koje ne ostavlja golim nijedan kvadratni centimetar kamena, zbunjuje se pred veličanstvenošću prizora i veruje da je to najbolji rad s pozlatom koji postoji u državi. Ne seća se da je neko to tvrdio, ali spreman je da se zakune: uistinu, ko ovamo uđe ne može ništa drugo nego da se preda. Ali putnik bi voleo jednoga dana da sazna kakvi su ti zidovi koje skriva rezbarija, koji zaslužan kamen beše osuđen na trajno slepilo.
Obišao je crkvu, isprva uznemiren realističkim sadizmom oltara Svetih mučenika iz Maroka, potom udubljen u rodoslovna račvanja Jesejevog porodičnog stabla, prenatrpanu i teatralnu skulpturu koja podseća na hor iz opere. Jedan od Hristovih predaka zaista nosi čakšire, to je jedna dvorska figurica iz 17. veka. A putnik, gledajući usnulog rodonačelnika Jošuu, pronalazi jednu falusnu predstavu, u onom trupcu drveta koje mu izrasta iz tela, sve do Isusa Hrista, tako bezgrešno začetog. Putnik stoji u središtu crkve i guše ga osećanja, kao da se sve zlato sveta obrušava na njega. Traži svež vazduh, i ključarka, puna razumevanja pred ovim naletom karakteristične klaustrofobije, otvara vrata. Dok putnik izlazi, otpadne još jedna glava mučenika iz Maroka. Odmah pored, iza jedne gvozdene ograde, nalazi se palata Bolsa. Putnik malo razmišlja o mukama ovog sveta, toliko brojnim da bi bilo nemoguće iskupiti jadne obezglavljene mučenike čak ni svim zlatom i novcem koje im s pravom pripada.
Odatle je nastavio dalje uskim i sporednim uličicama ka glavnim ulicama. Istinski pravdajući časno ime koje nosi, Porto je, pre svega, ovo široko krilo otvoreno ka reci, ali koje se samo sa reke vidi kroz uzane otvore omeđenim zidinama, kroz koje putnik može da pohrli ka slobodnom vazduhu i gaji privid da je ceo Porto Ribera. Njene obale prekrivaju kuće, kuće oblikuju ulice i, kako je čitava podloga granit preko granita, putnik ima osećaj da prolazi planinskim stazama i bogazama. Ali reka doseže sve do gore. Stanovništvo nije ribarsko, nema gde da se baci mreža između mosta don Luiš i Arabide, ali tradicije opstaju toliko dugo da je putnik u stanju da prepozna u jednoj prolaznici njene pretke ribare, a ako i nisu bili ribari, jesu brodograditelji, drvodelje barki, tkači platna za jedra, užari, ili, drvodelje koji prave brodske koševe, po kojima je ona gore ulica Kanastreiroš i dobila ime. Menjaju se vremena, menjaju se zanimanja,32 i dovoljan je jedan znak novog trgovačkog zanata da bi se videla razorena čitava zanatska poezija koju putnik na prste nabraja. Putnik stoji ispred ortopedske radnje, to mu pokazuje slika bujne žene na gvozdenoj tabli koja se njiše na povetarcu, tako nesvesna svoje potpune golotinje kao što je bila naša mati Eva pre no što su je stigli kila ili prelomi.
Putnik voli da zagleda u unutrašnjost ovakvih radnji, dubokih, toliko dubokih da pre nego što stigne do pulta mušterija ima vremena da tri puta promeni mišljenje o tome šta će kupiti. Pretpostavlja da iza ima bašti, voćki, mušmula na primer, u ovim krajevima znane kao japanske jabuke. Putnik nikada neće zaboraviti boje kojima su ofarbane ove kuće, crvene ili žute poput ilovače, tamnokestenjaste. Porto je stil u boji, uspešno saglasje granita i zemljanih boja koje on prihvata, sa jednim izuzetkom plave, koja tako savršeno nadopunjuje belu na azuležu.
Putnik je ušao u crkvu Samostana Svetog Benedikta iz Vitorije, obišao ga je i izašao. Ovaj hladan benediktinski stil nema ničeg zajedničkog sa gradom. Ovde se traži barokni granit, barok shvaćen kao obilje, obrađen kamen koji na kraju opet dostiže prirodan izraz. Putniku se dopalo što u sećanju nosi tri glinene skulpture sa fasade i Atlase sa orguljama na leđima. Možda će sve ostalo zaboraviti, i ne žali zbog toga.
Neprestano se uspinje i silazi. Zaputiće se ka Sao Žoao Novu, gde se nalazi jedna od prvih gradskih palata koje je Nazoni sagradio. Tamo je Etnografski muzej, koji će posetiti sa proždrljivošću koju ne želi i ne može da izleči. Muzej je uredan i dobro organizovan. U prizemlju je jedna obnovljena konoba, kojoj nedostaje samo miris komine. U prostorijama na spratu, osim keramičkih predmeta, kamenih i bronzanih sekira, slika, narodnih svetačkih prikaza, kalajnih predmeta, kovanih novčića (putnik ima svest o tome da meša epohe i vrste sa najvećom proizvoljnošću), nalazi se i izuzetno vredna rekonstrukcija seoske kuhinje koja zaslužuje dobar sat razgledanja. Ali muzej ima još: čak i igračke, i karnevalskog džina, i lutke izuzetne izražajne moći zbog kojih bi se putnik vratio i ponudio u zamenu Milosku Veneru. Da sada ima vremena, namenio bi ovo naravoučenije onome koje mu je dao Muzej arheologije i praistorije. Ali neka to ostane za sledeći put.
Posle još stepeničica i ulica, kroz Belomonte i Taipaš, putnik je otišao u Martireš da Patrija da predahne. Onde je seo da se malo odmori i, nakon što je povratio snagu, nastavio je ka Karmelićanskoj crkvi i Crkvi Bogorodice iz Karmela. Mora da između ove dve susetke postoji nadmetanje i suparništvo. Poredeći ih tako, jednu do druge, Karmelo odnosi pobedu. Ako prizemlje i nije bogzna kakvo, ostali delovi poseduju lepu harmoniju koja kulminira s kipovima pet Jevanđelista na vrhu. Bez njih fasada Crkve Bogorodice iz Karmela ne bi odisala tolikom veličanstvenošću.
Kada je reč o unutrašnjosti, koliko god ona objektivno vredela, putnik je na strani Karmelićanke. To je crkva koja čini sve što je u njenoj moći da doprinese veri, dok Karmo očigledno preteruje. Osim ako sve to ima veze sa putnikovim stanjem duha, a ne sa objektivnom procenom. Pa ipak, to što je tog zimskog dana ušao u Crkvu Karmo za putnika je iskustvo koje neće zaboraviti. Levo, u dnu kapelice, nalazi se Gospod od Dobrog Usuda pod apoteozom svetala, nekoliko desetina sveća, svetiljkama, nebrojenim portretima dobročinitelja, raznolikim ostacima voska u obliku sveće, glave, ruke i stopala, izgleda kao da ovde plamti snažna vatra belog i užarenog plamena. Dve su mogućnosti: ili da padnete ničice ili da se povučete. Putnik shvata da ovo nije mesto za njega i povlači se. Na klupama u crkvi sede osetljivi starci i starice, očajno kašlju, čas jedni čas drugi (to su teški katar i prehlade, posledice ovog vlažnog vremena), a u glavnoj kapelici na stepeniku kleči sveštenik i teatralno naslanja glavu na ivicu oltara. Nikada nije video ništa slično, a video je crkava i nije bio škrt na rečima niti na poštovanju koje zaslužuju.
Vreme je ručku, ali je vrlo brzo izgubio apetit. Putnik je nabo na viljušku filet bakalara, ispio oporo crno vino i posle ručka spustio se ulicom Sedofeita do istoimene crkve. Onamo ide više iz obaveze. Romanički stil je zamenjen, putnik mora da prizna da je restauracija uspešna. Nije otkrio kakva je crkva iznutra jer mu je pritekla jedna uslužna duša i izvestila ga da crkva otvara vrata samo subotom za venčanja, te da je ostalim danima zatvorena. Kreće dalje ka Muzeju Soareš doš Reiš u iznenadnoj i prekoj potrebi za mirom i osamom. Beži od sveta kako bi taj svet ponovo pronašao u posebnim oblicima: u umetnosti, razmerama, harmoniji i u neprekidnom nasleđu što prelazi iz ruke u ruku.
Dvorana sakralne umetnosti u Muzeju Soareš doš Reiš nije izuzetno bogata, ali je u njoj putnik pomislio može li proučiti ili barem započeti proučavanje popularne sakralne zbirke umetnina. Izražava sumnju u to da će, ukoliko se to dogodi, biti moguće pronaći tragove originalnosti i ko zna da li je to uopšte moguće, bez zapadanja u oživljavanje srednjovekovlja ili baroka, udahnuti nov život prestilizovanoj portugalskoj skulpturi. Dok putnik misli o ovome, ugleda Izgnanika (Desterrado), delo velikog vajara Soareša doš Reiša, i traži oprost od njega ugledavši to helenističko i nesumnjivo lepo mermerno delo, ali tako udaljeno od izražajne snage kamena iz Anse kome se putnik neumorno vraća. U muzeju je obilje slika: putnik izdvaja Devicu iz Leita Frei Karloša, možda i najvrednije delo čuvano ovde. Ali u njegovom srcu posebno mesto zauzimaju slike Enrikea Pozea i Markeša de Oliveire, a da pritom ova naklonost ne znači umanjenje vrednosti izvanrednog Dordija Gomeša, Eduarda Vijane ili Rezendea. Zbirka keramike zaslužuje visoku ocenu, no putniku je i dalje u sećanju ono što je video u Vijani do Kaštelo te ne pravi poređenja niti daje prednost ovome što upravo gleda. Unosi se u emajle iz Limožeša, bez teškoće razumeva da su to izuzetna dela, no ostaje na tome. Emajl nije baš ono što oduševljava putnika.
Sada se upućuje ka katedrali. Usput ulazi u Klerike, zagleda ih spolja, pomisli na to koliko Porto i sever duguju Nikolau Nazoniju, i smatra kako je bedno to što su mu ime stavili na ugao jedne ulice koja završava tamo gde je i počela. Putnik zna da je priznanje nečega retko kad jednako dugu koji treba da se plati, ali Porto je mogao da izabere bolji način da oda počast vodećem uticaju italijanskog umetnika na celokupni izgled grada. Pravedno je da Fernando Magelan dobije celu aveniju. Onaj ko je oplovio svet i nije zaslužio manje od toga. Ali Nikolau Nazoni je na papir ucrtao ne manje uzbudljive puteve: lice u kome jedan grad prepoznaje samog sebe.
Kakva li je katedrala u Portu bila u svojim prvim danima? Gotovo poput zamka, po robustnosti i vojničkoj pompi. O tome govore kule, džinovi koji se protežu iznad praznog prostora nad rozetom. Danas, oči su se u tolikoj meri navikle na ovu složenu konstrukciju da se jedva obraća pažnja na ekscentričnost rokoko portala i nesaglasje između kupola i stubića na kulama. S druge strane, Nazonijev je narteks najbolje uklopljen u celinu: ovaj je Italijan, odrastao i obrazovan među meštrima drugačijeg govora i načina mišljenja, došao ovamo kako bi čuo koji se to jezik govori na portugalskom severu i potom ga preneo na kamen. Neka mi oproste na upornosti: nerazumevanje ovoga težak je zločin i znak je slabo razvijenog senzibiliteta.
Unutrašnjost je velika ali veličina stubova je izdužuje uzletom oštrih kupola. Suprotno tome, uspešno restauriran maleni klaustar, koji potiče iz 1385. godine, poseduje besprekornu geometrijsku strukturu naglašenu novim kamenom lukova. Glavu Hrista na centralnom krstu oštetio je zub vremena. Crte lica su mu nestale i na glatkoj površini lišajevi sada pokušavaju da ocrtaju nov lik. Pored klaustra se nalazi staro groblje. Onde su bili sahranjivani Jevreji, odmah do hrišćanskog hrama, i to zbunjuje putnika, te obećava sebi da će rasvetliti ovakvo prisustvo neočekivanih suseda.
Po izlasku iz katedrale putnik će posmatrati krovove Bareda. Spušta se od trga da bi ih video izbliza, pokušavajući da razazna ulice između fasada koje se jedva naziru i na putu natrag naiđe na neobičnu fontanu u zidu koji podržava trg. Na vrhu joj je pelikan koji čupa sopstveno meso sa grudi. Voda iz gornjeg bazena verovatno izlazi kroz četiri groteskne maske koje jedva da izviruju iz kamene površine. Bazen podupiru dve dečje biste, dok izranjaju iz nečega što izgleda kao venac od cveća. Putnik ni u šta nije siguran, on kazuje samo ono što vidi ili veruje da vidi, no ono što je za njega nesumnjivo jeste preteći izraz ženskih figura, takođe predstavljenih samo do struka, kako sede na trupcima i svaka drži urnu. Celina je ruševna. Raspitujući se po okolini, putnik je čuo kako kažu da je to Ptičja fontana (Fonte do Passaro), ili Ptičica (Passarinho), više se ne seća tačno. Ono što niko nije umeo da mu objasni jeste razlog besnog pogleda dveju žena, jedna nasuprot druge, niti šta sadrže one urne, niti ko se služio ovom vodom koja je nekada tuda tekla. Na grudima pelikana je rupa: odatle je izvirala voda. Tri njegova ptića, podno njegovih nogu, nedovršena, trpela su večnu žeđ. Isto kao i fontana sada, prljavi su, okaljani, bez ikoga da ih odbrani. Ako se jednog dana putnik vrati u Porto, potraži ovu fontanu i ne pronađe je, duboko će se razočarati. Kazaće tada da je počinjen zločin usred bela dana, da zločincu nije značilo to što je katedrala onde iznad, niti stanovnici Bareda onde ispod.
Kada sledećeg dana bude odlazio, nakon što bude posetio ovaj istinski dragulj, Crkvu Svete Klare, sa portalom, visokim dostignućem renesanse, njegovom baroknom obradom koja zadobija putnikovu naklonost, sa skrivenim i starim dvorištem na koje izlaze stara samostanska vrata - kada putnik bude odlazio, ponovo će otići do Pelikanove fontane, pogledaće u one ljutite žene koje zatočene u kamenu izazivaju jedna drugu, i znaće da tamo ima jedna tajna koju mu niko neće objasniti i upravo će nju poneti iz Porta, jednu čvrstu tajnu mračnih ulica i kuća boje zemlje, toliko je sve ovo zadivljujuće, jednako kao i sumrak uz svetla koja se polako pale u priobalju, grad pored reke koju zovu Doiro.

BESKONAČNE VODE

Putnik kreće ka jugu. Prešao je Doro u Vila Nova de Gaji, zalazi u predele koji su iskreno govoreći drugačiji, ali ovoga puta je poštedeo ribe novog dela iz svoje zbirke propovedi. Sa tako visokog mosta ne bi ga ni čule, ako ne računamo na to da su ovo gradske ribe i da njima ne može da se drži pridika. Na ovoj levoj obali reke zakopana su velika blaga: na terasastim padinama su samo njihovi vidljivi znaci, čokoti loza koji su u ovim januarskim danima već izgubili sve lišće i crne se poput spaljenog korenja. Ovde se slivaju veliki tokovi pogaženog grožđa i mošta, filtriraju se, pretaču i smeštaju u podrume, u kojima ljudi čuvaju sunce u flašama.
Dobro je što ne čuvaju sve. Na glavnom putu ka Ešpinju nema drugog hlada osim onog koje baca drveće. Nebo je vedro, nema ni oblačka, bio bi pravi letnji dan da povetarac nije tako lepršav. Putnik nije zastao u Ešpinju. Gledao je izdaleka pustu plažu, razbijanje talasa, penu koju vetar za sobom vuče poput oblaka prašine, i nastavio desno do Ežmoriša. To su nezanimljive pojedinosti plana puta, ali ne treba smetnuti s uma da putnik nema krila, putuje kopnom kao bilo koji drugi hodač, i bilo bi nepravedno ne spomenuti makar kuda prolazi. Sada ide u Feiru, predeo nadaleko poznat po svojoj tvrđavi, ponajviše po glavnoj kuli sa kupastim vrhovima koji joj, u očima putnika, daju izgled kuće koja podseća na palatu, nikako u ratničkom smislu, samo odaje utisak mirnodopskog plemićkog boravišta. Istina je da i dalje ima puškarnice, ali čak i za to on pronalazi objašnjenje, pretpostavljajući da su se u satima dokolice plemići zabavljali pucanjem u metu kako ne bi izgubili naviku. Putnik možda može delovati da nema poštovanja prema tom drevnom kamenju, ali to je samo posledica jednostavnih i uglavnom neveštih pokušaja da se zaštiti od razneženosti koja ono u njemu izaziva. I nije samo tvrđava u Feiri ta koja se poigrava sa njegovim osećanjima već i ovi prastari žrtvenici posvećeni bogu nekada obožavanom i nazvanom čudesnim imenom Bandevelugo-Toiraeko. Kao da ime opata don Troikozenda Galendiša nije bilo dovoljno, eto sada ovog boga rogobatnog imena koje pre zvuči kao brzalica nego kao ime nekog ko će usliši molitve. Ne čudi što je palo u zaborav. Sada odlazi do Gospe Naše od Milosrđa da ište ono za šta su zasigurno preklinjali Bandevelugo-Torijaeku: mir, zdravlje, sreću.
Zazivanjem moći ovog ili onog boga, vetar je oslabio. Putnik silazi s tvrđave u Feiri senovitim alejama, okrepljen udiše svež vazduh, i odlazi da baci pogled na crkvu Samostana Svetoga Duha. Nije vredelo truda. Jedino što mu može ostati u sećanju jeste njen položaj: uzdiže se sa vrha stepeništa kao da predsedava svime. Videvši to, putnik nastavlja ka Ovaru gde ga čekaju ručak i muzej. Šta god da je tad pojeo, sutradan je zaboravio, ali ne i ono mlado belo vino iz Kašteloiša, uzgojeno na blagorodnim obalama reke Kaime, u okrilju planinskih venaca oko Freitea i Areštala. Vino koje je putnik popio u čistom stanju blaženstva, na pravoj temperaturi, ne pokorava se fiziologiji ljudskog tela. Tek što uđe u usta, odmah se razliva u krvi, istinski upija osmozom, preskačući grozne procese varenja.
Kako god, to nije bio razlog zbog kojeg je putniku muzej bio očaravajući. Ili sve ide naruku, pa i bog Bandevelugo, belo vino iz Kašteloiša, neopisivo lepa sunčeva svetlost. Ipak, treba priznati da muzej iz Ovara poseduje posebnu čar. Prvo, to nije muzej, to je svaštara. Smešten u kući koja je nekada bila nastanjena, dupke je pun mešavine banalnog i dragocenog, ribarskih mreža i vezova, oruđa i afričkih skulptura, nošnji i nameštaja, okvira od školjki i riblje krljušti ili veza od kose. Sve to se spaja u jedinstvenoj homogenosti: ljubav sa kojom behu okupljeni svi predmeti, ljubav sa kojom se čuvaju i sa kojom se izlažu.
Muzej u Ovaru je blago za onoga ko kulturu poima kao celinu. Putnik, koji u ovim pitanjima ide što dalje, došao je do tačke kada mora da prizna da je u Ovaru ostavio deo srca: jedino tako ume da iskaže ono što je osetio pred crnim filcanim ženskim šeširom velikog okruglog oboda sa kog visi šest resa. Ko ga nikada nije video, neće moći da zamisli čar, ljupkost, neodoljivu ženstvenost onoga što bi, prema opisu, mogao da bude nezgrapan suncobran. Nema posebnog razloga da se ode u Ovar, ali kada se putnik tamo vrati, biće to zbog šešira.
Od Ovara do Furadora ima pet kilometara putem koji vodi udesno kao da uskače u more. Plaža je peščanik bez kraja i konca, talasasta od dina koje se protežu ka jugu, a svetlost je blistavi kristal koji se, srećom, budući da je zimsko doba, zadržava u granicama podnošljivog. Da je leto, morali biste da da zažmurite od bezbrojnih odblesaka mora i peska. Danas putnik može da šeta po plaži i prisustvuje praskozorju sveta.
Ovo je svečan trenutak. Dole je estuar Aveiro, četrdeset kilometara obale, dvadeset kilometara ka unutrašnjosti, čvrsta zemlja i voda koja okružuje sve oblike koje mogu imati ostrva, prevlake, poluostrva, sve boje koje mogu imati reka i more. Putniku su uslišene sve molitve: nema daška vetra, svetlost je savršena, beskrajne vode zaliva su nepomično jezero. Ovo je kraljevstvo Vode, ali putnik ne sme da zaboravi korisnu mrežu reka, potoka i rečica koje se sa obronaka planinskih venaca Freite, Areštala i Karamula probijaju ka moru, neke pristajući da se uliju u Vogu, druge otvarajući sopstveni put i pronalazeći mesto da se izliju u zaliv za svoj groš. Idući od severa ka jugu, prateći lepezu ove vodene ruke, tu su: Antua, Insua, Kaima, Mau, Alfuškeiro, Ageda, Sertima, Levira, Boko, da ne pominjemo one čije ime znaju samo oni koji tu žive i koji ih poznaju od rođenja. Kada bi ovo bilo vreme letnjih odmora, putevi bi bili zakrčeni, plaže krcate kupačima, a vode jedrilicama ili motornim čamcima. Ali ovaj dan, uprkos tome što je sunčan i vedar, pravi je zimski dan, nema čak ni nagoveštaj proleća. Putnik želi da veruje da je jedini u zalivu, pored njegovih starosedelaca, ljudi i bića iz vode i zemlje. Zbog toga su (u svemu što je dobro mora postojati bar neko zlo) solane napuštene, brodice za sakupljanje morske trave nasukane, a trgovci odsutni. Ostaje samo velika uvala i njeno tiho plavo disanje. Ali ono što ne može da vidi putnik zamišlja, i to je razlog zbog kog putuje. Zaliv danas ima ime koje se dobro uklapa s njim: zove se samoća, govori s putnikom, priča bez prekida, ćaska o muljevitim algama, ribama koje plivaju između dve vode pod talasastom površinom. Putnik razume njegov pokušaj da izrazi nemoguće, da ne postoje reči koje su u stanju da opišu šta je kap vode, a kamoli ovo živo telo koje povezuje kopno i more poput ogromnog srca. Putnik podiže pogled i vidi slobodnog galeba. On poznaje zaliv. Vidi ga s visine, nogama para uglačanu površinu dok zaranja među morsku travu i ribe. Lovac je, moreplovac, istraživač. Živi onde, istovremeno je galeb i uvala, kao što je laguna ovaj brodić, ovaj čovek, ovo nebo, ova duboka unutrašnja pobuna koja prihvata da se primiri.
Putnik prolazi kroz region Murtoze i zapaža, isprva bledim utiskom, potom svesnim posmatranjem, da sve kuće, čak i one koje su samo prizemne, čak i one skromne, koje se jedva vide među drvećem i iza zidova, imaju izgled palate. Kog su porekla, to je ono što uskoro otkriva ili misli da otkriva, kako bi na taj način potvrdio dobroćudnost malih uzroka u dosezanju velikih posledica. Prvo im se ističe razmera, boja, položaj, prostranost opšteg prostora, ali pre svega ukrasi od crvene gline, kupolice, kapiteli i volute raspoređeni duž nadstrešnica krovova. To je stil koji u ovoj regiji započinje i u njoj se završava, pomalo uravnotežen i dosledan. Krajolik, u kojem ništa ne postoji slučajno, gotovo je čitav u ravni mora, i nestaje pred putnikovim očima. U Eštareži putnik ne vidi ništa više nego Kuću na trgu, okrečenu užasavajućom bojom lososa, koja samo šteti poimanju njenih razmera. Cilja ponovo ka jugu, prelazi Salreu, Anžežu i na kraju ugleda Vogu u njenoj istinskoj dimenziji reke. Malo napred, iza ovih peščanih predela, jeste Aveiro, mesto koje u 10. veku beše ribarsko seoce, vlastelinski posed kontese Mumadone Dijaš. Još tada su koristili solane i alge, i nije teško poverovati da izvesni krajevi u deset vekova nisu proizveli ništa drugo osim soli.
Putnik svodi račune dana i ne smatra ga izgubljenim: lični bog, neprocenjiv šešir, vino za ostrvo ljubavi, očaravajuće vode zaliva. Ipak, ide na počinak sa lošim predosećajem: neposredno pred suton sunce se skrilo iza vlažne izmaglice koja lebdi nad morem. Od izmaglice je narednog jutra čitavo nebo bilo prekriveno sivilom, a vazduh hladan i oštar. Vreme je da se poređaju poznate misli o nestalnosti vremena i sreće, a zatim se tešiti smenom dana, koja ne dopušta da svi ispadnu loši. Koliko juče, na primer, video je kako nebo čuva omiljene putnike. Zaliv, viđen pod sunčevim zracima, bio je kraljevski dar. Dobro je da putnik ne ode sa idejom da svuda cvetaju ruže.
Otići u muzej u Aveiru čitava je jedna pustolovina. Ima, kao i svi, svoje radno vreme, ali ako je putnik došao na svet bez sreće, moglo bi mu se dogoditi da unedogled čeka da uđe, poput siromaha na ulazu u samostan, na dan kada čorba kasni. I kada se kaže ulaz u samostan, nije to sloboda onoga ko piše i možda zloupotrebljava reči, ali zato jeste precizan izraz. Naravno da ima svojih čari povlačiti uže zvona, čuti unutra klatno zvona kako udara, i nakon toga čekati sestru vratarku, to jest onog ko je zadužen za muzej, da otvori. Ako li putnik nije dobar gospodar svojih navika i kasne da mu otvore, prirodno je da postane nestrpljiv zbog kašnjenja i ponovo pokuca. Ali prevariće se. Budući da se zaposlenik nalazi na kraju samostana, dug je put do vrata, i još je gore ukoliko ima posetilaca. Tada neće imati drugog izlaza nego da čeka, sa strpljenjem, da izađe onaj ko je pre njega poranio. Mudro je koračao putnik, kome još nije kucnuo čas da podigne ruku ka klatnu zvona, da zatraži svoju koricu hleba.
U muzeju u Aveiru putnik je položio oružje kojim se, u manje prilične sate, borio protiv baroka. Nije bilo iznenađujućih preobražaja, sutra će se ponovo usprotiviti drugim neumerenostima i neosnovanostima, ali ovde je otvorio oči razboritosti. Onaj ko je uredio i ko održava muzej u Aveiru zna svoj posao. Svoj posao zna i vodič koji prati putnika: ne ograničava se na tradicionalna nabrajanja, privlači pažnju, razgovara, inteligentno komentariše. Putnik uči, uporan je u tome da se pokaže kao dobar učenik.
Od dve hiljade predmeta koji su izloženi, neće moći da govori ni o deset. O onome što je arhitektonska i dekorativna celina jedva će se usuditi da govori. Reći će reč-dve za ženstven klaustar, sa klupama obloženim azuležom gde su časne sestre provodile popodneva, promišljale o svetim i svetovnim stvarima, mešajući male tajne s molitvama. Putnik nije bio prisutan u to vreme, ali nagađa. Smatra kako su časne sestre imale mnogo sreće, uživale su u tolikoj lepoti smeštenoj na ovim zidovima, u ovim renesansnim dekoracijama, u ovim prolazima. Kakva se hrana služila na dugim istrošenim stolovima, putnik ne zna, ali zato sada može da vidi lepotu azuleža koji oblažu zidove trpezarije, nizak drveni plafon, savršenu usklađenost celine. Manje na njega ostavlja utisak grob Svete Žoane Princeze, delo nesumnjivo brižljive obrade, celo u rezbarenom mermeru i usklađenih boja, ali već se videlo da putnik ima senzibilitet usmeren ka drugim pravcima i drugim sadržajima. U nadoknadu, uživa u naivnosti i anahronizmima slika koje oblažu zidove onoga što se danas naziva salom-svetištem, naročito one koja prikazuje princezu kako prima don Afonsa V na njegovom povratku iz Arzile: u pozadini je zbijena počasna straža, družina grenadira sa krznenim beretkama dok se kralj pokazuje u odori i s držanjem plemića posvećenijeg dvoru nego bojevima. Ipak, privrženost dvoru doseže potpuno neslaganje na portretu princeze Žoane koji je izradio Pakini, prikazujući je sa izrazom i u stilu Pompadura i praveći od deteta Isusa, koga ona pridržava, najmanje nebeskog od svih likova, tako malo nebeskog da mu se sjaj meša sa zlatnom kosom. Ne zaostaje za njim ni svetica, od glave do pete ukrašena perjem, zlatom i dragim kamenjem. Srećom, tamo je i drugi portret, onaj iz 15. veka, lep po sadržini, strog u plastičnosti, koji prikazuje jednu princezu punu tuge i portugalskog stava.
Putnik mora da istakne Gospu od. Madresilve, za koju se pretpostavlja da je italijansko delo i da potiče iz 15. veka, sa dve opeke i kolonade oko slike Svetog Domingosa, kao i prefinjenu Svetu porodicu Mašada de Kaštra, prečistog dela koje spasava konvencionalnost stavova. Morao bi, ali ne uspeva. Toliko izvrsnih predmeta zahteva da ih ponovo posetimo, u miru gledamo i natenane upijamo. Putnik će tek spomenuti razapetog Hrista koji je, ukoliko ga sećanje ne vara, na visokoj pevnici u crkvi, leđima okrenut brodu. To je čudna skulptura, ćelava, ili se tako čini. Nema čak ni venac od trnja: mora da je spao. Čuđenje mu je poraslo zbog ne tako obične anatomije: nije to slabašno telo na koje smo navikli, ne poseduje vitkost koju opuštenost trupa i gornjih udova naglašava; takođe nije Rubensov atleta, niti prikazivanje njegovog izmučenog tela, po ukusu jednog E1 Greka, na primer. To je samo čovek, siroti čovek srednje građe čiji kostur ne poznaje klasične razmere. Noge su mu kratke, trup mora da je nosio velik teret a lice mu je nešto najljudskije što je putnik video na ovom već dugom putešestviju. Postavljen visoko, visi mu glava, izlaže lice. I gledan sa šest različitih mesta, pokazuje šest različitih izraza, na način koji je, koliko postepen toliko i nagao, iznenadan. Ipak, ukoliko posmatrač obilazi sporo, bez zadržavanja, prateći taj geometrijski poligon, videće da je ovo lice postaje mlado, pa zrelo i staro, kako sve na njemu prolazi, spokojnost, mir, agonija, smrt, blag osmeh, bezvremenost, ako tako nešto postoji. Koji je ovo Hrist o kome niko ne govori? Vodič kazuje da izgleda kao da su ga napravili arapski preobraćenici u Burgosu, objašnjavajući tako anatomiju druge rase, egzotično lice. Ako je vajar bio muslimanski vazal, sigurno je radije gledao u sopstveno telo kako bi napravio Hrista, umesto da ode da potraži modele druge kulture koju će jedino s bolom prihvatati. Ova slika Hrista u očima putnika izražava taj bol.
Blizu muzeja nalazi se Katedrala ili Crkva Svetog Dominika. Ispred nje je raspeće, nagrizeni primerak gotičko-manuelinskog stila, nožice razapetog okrenute prema unutra, veoma su dobro prilagođene klinu koji kroz njih prolazi, ili je to rešenje koje je otkrio vajar kako bi prikrio svoju neveštost, ili izraz uzvišene umetnosti koja je na taj način sprečila isturenost naslonjenih stopala u odnosu na okomitu ravan obešenog tela. Crkvu morate posetiti, nema razloga da se to ne učini, ali putnik je ovamo došao u potrazi za prefinjenim ukusima, gleda površno, pridajući pažnju tek oltaru od krečnjaka. Odatle je prešao u Milosrđe gde se veličanstveni Ecce homo jedva nazire iza odsjaja stakla koje ga štiti. Putnik se navikao na muzeje, na otvorenost sa kojom se likovi pokazuju i želeo bi da ovaj ,,Čovek“ nije tako nedostupan.
Putnik oseti glad, i u isto vreme mu sa granica pamćenja naiđe sećanje. U Aveiru je pre mnogo godina jeo riblju čorbu, koju i dan-danas oseća čulom mirisa i jezikom. Želi da proveri da li se čuda ponavljaju i odlazi da pita gde je Paljusa, tako se zvaše konoba gde se dogodilo ukazanje. Paljuse više nema, Paljusa sada kuva za anđele, ili možda za princezu Svetu Žoanu, svoju zemljakinju, gore na sivom nebu. Putnik je ophrvan, pogne glavu, i odlazi da jede negde drugde. Nije loše jeo, ali niti čorba niti putnik nisu bili oni isti kao onomad u Paljusi: mnogo godina je prošlo.
Popodne je i želi da vidi kako će izgledati ulica bez sunca. Video je olovne vode, ravne predele, stvari kako se rastaču na važnosti vazduha i, sve u svemu, uprkos tolikoj melanholiji, uprkos tami mora koje udara o molove brodske luke, zadovoljan je svojom srećom: dan sunca, dan magle, potreban je delić svega da se sazda čovek.
Spustio se obalom sve do Vageire, prošao kroz Vagoš, ide u Višta Alegre. O muzeju porcelana ne želi da govori, o poslu radnika kaže da sigurno zaslužuje drugačiji nivo veštine, drugačiju inventivnost, a ne ponavljanje ili podražavanje prevaziđenih dekorativnih formi i rešenja. Ono što je za putnika bilo vredno jeste Crkva Gospe Naše od Stene, odmah pored, ne toliko zbog groba biskupa don Manuela de More, delo Laprade, čak ni zbog divovskog Jesejevog stabla koje prekriva celu tavanicu, već zbog freske u sakristiji, Marije Magdalene kako se oprašta od sjaja i poroka sveta kako bi se povukla, grešnica pokajnica, ružna i raščupana, u pećinu koju ni zveri ne bi htele. Takav je svet: Pakini je sveticu pretvorio u lutku, drugi joj nije ukazao dužno poštovanje.

U KUĆI MARKIZA OD MARIJALVE

Tokom noći je padala kiša. Ko bi rekao da će se vreme 1 tako namrgoditi, a pre samo dva dana je sunce sijalo 1 na nebu. Možda biste pomislili da će to obeshrabriti putnika, poslati ga kući, e pa, varate se: ovaj putnik je čovek za sve prilike, više voli hladnoću nego vrućinu, a ako mu je i mrska magla, to je samo zato što ga sprečava da vidi stvari. Na putu za Agedu bavi se ovim meteorološkim razmišljanjima posmatrajući krajolik. Put sledi obronak brda, sa njega se vide poplavljene nizine, pirinčana polja, vrtovi jedrog zelenila. Izmaglica lebdi u visini krošanja, možda od isparenja kaljuge. Sve u svemu, ovo je lep dan.
Putnik je najpre otišao u Trofu, malo naselje daleko od puta koji povezuje Agedu sa Albergarija-a-Veljom. Onaj ko žuri neće čak ni primetiti revnosnu tablu koja mu ukazuje na pravi put, a ako je i vidi, odmah će malo dalje zaboraviti ono što je video ukoliko nije jedan od mnogih ljubitelja sitnica i kičeraja, daleko bilo. Ako još nije jedan od tih, u Trofi će imati priliku da to postane.
Tamo će naći kapelicu porodice Lemos, u parohijskoj crkvi Svetog Spasa. Tek što je ušao, putnik oseti da proživljava jedan od velikih trenutaka u ovom svom pozivu skitnice.
Nije to monumentalna crkva, veličanstvenog sklada prostora i materije. To je nekoliko grobova, četiri luka koji ih natkrivaju, samo to i ništa više. Ispravlja putnik: sve to. Ovde počiva vitez Diogo de Lemoš, osnivač ovog panteona. Ne zna se ko je izvajao ovaj ležeći kip. Neki tvrde da to beše Hodart, dok neki poriču ili sumnjaju. Skulptura ne bi bila lepša ni kad bismo znali ime onoga ko beše upravljao dletom, ali putnik bi voleo je da na ovoj kratkoj glatkoj površini umetnik uklesao inicijale, trag koji ispisano ime ostavlja, čak i ono iskvareno na portugalski način, kako su ga zvali: Odarte. Putniku je žao što će sa sobom poneti ovu sumnju koja mu ničemu ne služi: kako je čudno da je umetnik ostavio za sobom ništa više do grobnice za Dioga de Lemoša, delo koje mu po definiciji ne pripada.
Putnik se vraća za svojim koracima ka Agedi i odlazi u Santa Eulaliju, koja se nalazi na uzvisini, udaljena od prenatrpanog centra gradića. Do tamo se stiže uskim i strmim ulicama i, kao da u unutrašnjosti crkve nema remek-dela, mora se barem ukazati uticaj renesansne škole iz Koimbre na Kapelicu svetih tajni, sa veličanstvenim oltarom. Takođe tu je, iz nešto kasnijeg perioda, Polaganje u grobnicu, nesumnjivo konvencionalno, pa ipak dovoljno dramatično da putnik iskusi, dodajući sopstveno znanje stečeno iz iskustva, bolove koji nisu lek za onoga koji plače zbog smrti voljenih, a još manje za onoga ko je, oplakan ili ne, umro.
Putnik nije dobre volje. Želi da je kultura koja ga je formirala, iznad svega njena umetnost, ili barem njeni najuzvišeniji izrazi, stvarana u nedrima crkve. Ali religija propoveda više o brizi za večni život nego o radostima ovog prolaznog života, koji bi trebalo da bude ispunjen i srećan. Katolička vera bi da sve budu mučenja, kostreti, postovi, i, ako to toliko ne želi danas, nastavlja da se loše odupire iskušenjima.
Katoličanstvo je lišeno radosti, a sve razdraganosti moraju biti nebeske i kontemplativne, ili mistične i ekstatične. Putnik je u potrazi za čovekovom umetnošću, tom željom da pobedi smrt iskazanom na uzdignutom ili visećem kamenju po kojem se naziru linije i boje, i nalazi je u crkvama, ruševinama samostana, muzejima koji se svi jedni od drugih hrane. Traži umetnost tamo gde ona jeste, ulazi u crkve, kapelice, prilazi grobnicama, i na svim mestima postavlja ista pitanja: šta je ovo? ko je to napravio? šta je hteo da kaže? kakav strah, ili kakvu hrabrost je iskazivao? kakav san je odlagao da bi ga sutra ostvario? I ako neko natukne putniku kako je mogao da izabere svečanije mesto za lakše filozofije, on bi rekao kako su sva mesta dobra, a Crkva Svete Eulalije, u ovoj Agedi, koja se u druga vremena, i daleko boljim, Agatom zvaše, služi toj svrsi jednako kao i dolmen iz Keimade ili ambari Lanjoza.
U ovakvom stanju duha razumljivo je da putnik radije traži manje krajeve, mirne, gde on sam može da čuje pitanja koja postavlja, čak i ako ne dobije odgovor. Proći će kroz Oliveiru do Bairo, ali pre će otići u mesto Oja, koje se nalazi s druge strane reke Sertime. Crkva je skorijeg datuma, napunila je nedavno osamdeset godina posvećenosti i aktivnosti, ali onaj ko ju je napravio imao je razumnu glavu i osećajno srce. Ovde su bili sakupljeni svi oltarski zasloni od pozlate iz Samostana Svete Ane iz Koimbre, odakle su isto tako stigle i klupe, ali ono što je za putnika najvažnije, a to ne zna odakle je došlo, jeste skupina slika iz 15. veka koje ističu i obogaćuju ovu crkvu. To je pet-šest izuzetnih oltarskih zaslona, vidljivog jedinstva izrade i stila, nesumnjivo od iste ruke, i to ne naročito vešte, kako se vidi po ponavljanju načina izražavanja. Ali iskrenost ovih malih slika, uživanje da se naslika ono što se na njima sada nazire, pruža putniku veliko zadovoljstvo u duši, koje prelazi u osmeh pred Svetim Sebastijanom svetle brade i brkova, koji očigledno ne veruje u ono što mu se događa. Zapravo, kada bi putnik imao vremena i minimum stručnosti, napravio bi uporednu studiju svih Svetih Sebastijana koji preplavljuju Portugaliju, pompeznih kao i onih nezgrapnih, kao i onih snažnih i onih ženskastijeg izraza. Zaključci bi zasigurno morali biti zanimljivi. Putnik izlazi pitajući se u bradu zašto se više umetnosti ne sakuplja u albume, u jednostavne razglednice, one male popularne dragulje, lekcija iz ukusa i estetike. Brada mu ne odgovara, i tako se ugasila poslednja putnikova nada, jer nije ni očekivao odgovore od neke druge strane.
U Mamarozi se nije zadržao. Napravio je procenu fasade i, osim ako ne sanja, ako stvarno beše tamo a ne na drugom mestu, posetio je minijaturno groblje koje se nalazi pored crkve, toliko minijaturno da se može izvesti samo jedan zaključak: da u Mamarozi malo ko umire. Opet idući ka jugu, putnik prolazi Samel, Kampanaš, Pokarisu. Krajolik Bairade ne izaziva divljenje, prijatan, bez naglih promena. Danas neće biti iznenađenja.
Ipak, ima ih dva, iščekuju tamo napred, u Kantanjedeu. Prvo, hronološki govoreći, jeste parohijska crkva. Nalazi se na jednom velikom trgu, lepo je gledati je spolja, putnik okleva da li da, pre bilo čega drugog, pritekne u pomoć prohtevima duha ili uzbunama stomaka, ali budući da je tako blizu, ulazi. Seća se da beše pročitao kod Fernaoa Lopeša da je ovde don Pedro Okrutni objavio kako se venčao sa Ineš de Kaštro. Behu to vremena kada je bilo dovoljno da kralj kaže da se venčao i već je notar izrađivao potvrdu. Da se tako nešto danas desilo, zahtevali bi se svedoci, overen papir, lična karta, u slučaj bi se umešao građanski registar, i kralj bi morao da se ponovo oženi.
U ovu crkvu je došao vajar Žoao de Ruao, jedno od čuda koja su se u 16. veku desila u Portugaliji. Druga dva su Nikolau de Šanteren i Odar. Svi behu došli iz Francuske da otresu dugotrajnu romaničku strogost, gotičku krutost, i to navodi putnika na pomisao kako nam nikakvog zla ne bi nanelo kad bismo nastavili da primamo posetioce ovakvih kvaliteta. Mnogi su došli, ali nijedan nije bio tako plodonosan kao Nazoni, i pregršt drugih koji behu samo oruđe loše umetnosti. Ovde je Kapelica svetih tajni, gde se nalaze grobovi članova porodice Menezeš, jedan prelep prostor, rađen više kao slika nego trodimenzionalni raspored. Objasnimo bolje: ova kapela je arhitektura, ove slike su skulpture, ali celina daje slikarski utisak, i putnik se oseća kao da je u unutrašnjosti slike. Drugi renesansni oltarski zasloni nalaze se u Kapelici Milosrđa i, kao poslednje, ali ne i konačno, zadivljujuće su postavljene arkade koje razdvajaju bočne brodove središnjeg tela crkve.
Ali putnik je govorio o dva iznenađenja, a ovo je bilo tek prvo. Pređimo na drugo. Napolju pada kiša, čitavo je jutro pretila, pa očigledno i nije neko iznenađenje. Putnik upita jednog naočitog prolaznika koje bi mesto bilo najbolje da nahrani telo. Odgovor nije bio u uvijenom stilu, ali je upitani pogledao gore pa dole pre nego što je odgovorio i pokazao: „Idite do Markiza od Marijalve.“ Putnik je tek nešto kasnije shvatio da je Kantanjede iznedrio i jednog markiza od Marijalve. Danas se gomilaju samo bogatstva, u davna vremena su se gomilala bogatstva i titule: ovaj markiz od Marijalve, šesti u naslednom redu, beše i osmi grof od Kantanjedea. Putnik ne želi da ulazi u biografske pojedinosti, ono za šta ga je u ovom času najviše briga jeste da ućutka stomak. Odlazi stoga u Markiza od Marijalve. Ostaće da sedi pored prozora, gledajući kako pada kiša, sve dok ne stigne pečeni bakalar, koji će mu ostati u sećanju, vino naročitog kvaliteta, nekoliko kolača sa slatkom pavlakom posluženih u njihovim uobičajenim i izgorelim limenim modlicama, jednu ledenu rakiju, jednu čestitu kafu. Putnik je toliko zahvalan da bi vlasniku restorana najradije dao titulu markiza od Marijalve, grofa od Kantanjedea. Nije to od isparenja vina i rakije, to je samo prirodna zahvalnost. Putnik je izmirio račun i izašao sa utiskom da je još ostao dužan.
Od Kantanjedea do Mire ide se pravo šesnaest kilometara. Putnik ponovo traži more, u želji da sazna da li i dalje tamo preko postoje slavne pojate, ili su već samo sećanje starijih ljudi koji onde žive. Svako će reći da je to mnogo truda za tako malu nagradu. Putnik se rukovodi drugim priručnicima i nisu ga prevarili.
Paljeiroš de Mira je još jedan gradić na obali mora: dugačke ulice, niske kuće, uz priobalno šetalište proteže se mali oštar uspon, kao da uz plažu izdigao nasip. Ne komplikujmo: ovo je samo prirodan način primitivne dine koja je branila naselje i polja. Nebo se razišlo od najgušće magle, na trenutke se probija blago sunce. Putnik ne vidi pojate, oseća se definitivno prevareno, ali pitaće jednog starca koji se zanima gledajući u more. „Molim vas, gde su pojate?“ Starac se smeši, sigurno dodaje još ovog putnika onolikima koji su došli ovamo da postave isto pitanje, i ljubazno odgovara: „Toga više nema. Sad su sve to kuće. Samo tamo preko, dve ili tri.“ Zahvali mu putnik i pođe u pokazanom pravcu. Tamo su preživele velike barake od ploča potamnelih od vetra i talasa, neke već ogoljene iznoseći na videlo tehniku građenja, unutrašnje obloge, potporne metalne šipke. Na nekima se vidi da su još nastanjene, drugima vetar odnosi crepove. Neće proći još mnogo godina pa da od ovoga ostane tek fotografija. Ipak, ako pogled nekog prolaznik ne bude zauzet, pronaći će srodnost starih pojata sa današnjim zgradama, u natkrivenim verandama i u zagasitoj boji drveta potamnelog od vremena. Putnik ne zna ko je arhitekta, nije čak ni ušao u kuće da sazna da li geniju spolja pripadaju veštine iznutra, ali ostavlja ovde svoju pohvalu. Ne pronalaze se svakog dana ljudi koji ovako poimaju prostor, boju, atmosferu, povezanost koju bi sve sa svim moralo da ima. Raspored koji je drvenarija imala kod pojata prenet je u nove materijale, iskorišćen danas kao nekada.
Putnik se vratio u Miru, gde se nije zaustavio, prešao je rečicu Koružeiru, koja će ga odvesti u Barinju i stigavši u Tošu, ugledao je veoma široku bledu dugu, i shvatio da mora otići u čuveni mali hram u službi glavne kapelice u parohijskoj crkvi. Ova građevina beše delo jednog Španca, kao obećanje njegovoj zaštitnici Gospi Našoj od Atoće ukoliko ga izleči. Španac je ozdravio i ispunio obećanje, a od Atoće postade portugalska Atoša, pa od nje Toša, što uvek beše lakše za izgovor. Mali kružni hram je zanimljiv, veštački poput kakve sitne konstrukcije rokoko vrta, ali sa stubovima, kupolom i tornjićem, sa potpornim lukovima koji verovatno ništa ne podupiru, stvara se veoma osobena atmosfera, atmosfera operske scene. Zanimljivi su i azuleži iz 18. veka. Kad je putnik izašao, duge više nije bilo: mora da se skrila jer nije dala ono što je obećala.
Popodne je na izmaku kada putnik kreće put planinskog venca Buarkoša. Bez sumnje je preterano dati mu to ime, jedno brdo od nešto više od dvesta metara visine, ali kako se penje brzo i nalazi se upravo pored mora, dobija na veličini. Ali treba priznati da je veoma dobro šetalište. Put obilazi do Sera da Boa Vijažema, zatim se spušta, otkrivajući veliku panoramu ravnice ispresecane zalazećim suncem. Dan se prijatno završava.
Putnik će prespavati u Figeiri da Fož, i kada sledećeg dana bude hteo da poseti muzej, naći će zatvorena vrata: nema struje, trebaće vremena dok ponovo ne dođe. A kako su mu zalihe goriva gotovo presušile, u ovo doba putnik bi i dalje bio u Figeiri da Fož da radnik na benzinskoj pumpi s teškom mukom nije praktikovao delo milosrđa i dao žednome da pije.

NISU BAŠ SVE RUŠEVINE RIMSKE

Ako postoji išta što putnik ceni, to je da zna pravo značenje stvari, ali to ne znači da bi trebalo da poveruje u svaku priču koju mu ispričaju, poput one da ime Majorke potiče od inaćenja između stanovnika toga kraja (koji, u međuvremenu, imena valjda nije imao ili je izgubljeno sećanje na njega) i stanovnika Montemor-o-Velja, malo dalje. Priča se da oni iz Montemora, kako bi isprovocirali one preko, i da bi privukli pažnju na vredniju visinu svog zavičaja, govorili izazivajući: „Monte mor! Monte mor!“ A onda su stanovnici Majorke, bez snažnijih argumenata, odgovarali: „Major ka! Major ka!“33 Poznato je kako je ostalo lako: pomeri se akcenat, približe se reči i eto Majorke uvreženog imena za vjeki vjekova. Putnik s pravom ne veruje ni u jednu jedinu reč.
U svakom slučaju, ne želi da raspiruje vatru. Pre nego što ode u Montemor-o-Veljo, preći će Mondego, praviće se da je zaboravio na izmišljenu razmiricu. Traži druge prizore, bolje rečeno čak ih i ne traži, tek želi da vidi svojim očima Ereiru, kraj u kome je rođen i u kome je živeo Afonso Duarte, jedan od najvećih portugalskih pesnika ovoga veka, danas neobjašnjivo skrajnut. Ereira je kraj tako blizu vode da ako se Mondego izlije, još i reka Arunka koja protiče u okolini, poplava će ući u kuće, prijateljski, poput starih poznanika koji se ponovo susreću. Mora da je jednog dana nalik ovome Afonso Duarte napisao:
Samo mora ima u mojoj otadžbini.
Zemlje nema da hleba da:
Mori me glađu
Slatka obmana
Plodova poput Sunca.34
I putnik se beše rodio u močvarnom kraju, zna šta su poplave, ali dok ponovo čita Afonsa Duartea, sa strogošću uzima visinu vode, u četiri stiha merenu:
Loše ide lirskom pesniku,
Loše mi ide ako čast uživam
Jer gde ima siromaha i bogatih
problemi haraju zemljom.35
Zbogom, Ereira. Doveka, Afonso Duarte.
Putnik nema posebnih razloga da ode u Sore, ali tim se putem bolje stiže u Konimbrigu. Današnji je dan posvećen čuvenim ruševinama, kakve obično bivaju one koje od Rimljana preostaju. Gledano iz ugla narodnih tradicija, tri su velika istorijska izvora: doba vladavine Afonsa, doba Mavara i doba Rimljana. Prvo služi da oplemeni, paradoksalno, ono što je najstarije, ili možda neprecizno, gotovo mitsko; drugo, kome nedostaju brojna materijalna svedočanstva, bogato je legendama; treće, koje legende nije dalo, potvrđuje se na čvrstoj osnovi, na popločanom putu, uliva poštovanje nemilosrdnog zakona uz zvuk marširanja legija. Rimljani nemaju simpatija prema onima koji od njih naslediše latinski.
Istini za volju, dok putnik šeta po ovim veličanstvenostima, a lako je videti da jesu veličanstvenosti, oseća se pomalo otuđeno, kao da upravo gleda i opipava svedoke jedne civilizacije i jedne kulture u potpunosti strane. Moguće je da takav utisak potiče od zamišljanja Rimljana ovde nastanjenih, velikih gospodara svog foruma, svojih igara na vodi, kako šetaju u togama i tunikama, odlazeći u terme i okolinu, izgubljene u brdima danas obraslim maslinjacima, jedne neuke i potčinjene svetine, kako pati od sigurne gladi i kisele ljubomore. Viđena ovako, Konimbriga mora da je bila ostrvo napredne civilizacije okružena morem davljenika. Možda putnik čini ozbiljnu nepravdu onome koga je upravo ova civilizacija na kraju ukorenila ovde, ali ovo je objašnjenje koje nalazi za loše stanje koje ga uvek obuzima pred Rimom i njegovim delima, i neizbežno ga grize u Konimbrigi. Treba pak reći, i za ovo ima puno pravo, da ruševine iz Konimbrige imaju jednu suptilnu monumentalnost koja nam se polako sama nameće i čak ni velike mase zidina ne narušavaju ravnotežu posebne atmosfere celine. Zaista postoji estetika ruševina. Netaknuta, Konimbriga bi bila lepa. Svedena na ono što danas možemo videti, ova se lepota prilagodila potrebi. Putnik ne veruje da se išta bolje moglo dogoditi ovom kamenju, ovim izvanrednim mozaicima, od toga da ga na pojedinim mestima, zarad njegovog očuvanja, prekrije pesak.
Polagano ih je obilazio, slušao kvalitetna objašnjenja vodiča i, kad je ostao sam, neočekivano pronašao, zaštićena staklenim pločama, tri ljudska kostura, ostatke Rima kako sa dna svoje rupe gledaju nebo Portugalije, oblačno ovoga trenutka. Putnik okleva da nastavi da neguje svoje antipatije: naposletku, Konimbrigu behu napali, opljačkali, delom uništili Svevi, narod koji bi se, na kraju krajeva, jednako udavio u moru o kome je putnik govorio, kao što je bio došao ovamo da golim rukama udavi druge. Život je veoma zamršen, razmišljanje je to ne tako blistavo, još manje originalno, i tada putnik odlučuje da odloži jedva svesnu kivnost i da iskaže opravdanu samilost prema jadnim kostima koje su se hranile i izgradile od plodova portugalske zemlje i svoj dug časno vratile.
Sada ipak ide u Montemor-o-Veljo. Tvrđava se vidi izdaleka, obuhvata čitavu krunu uzvišenja na kome je podignuta i, jednako zbog svog položaja na terenu kao i zbog broja kvadratnih i cilindričnih kula koje joj podupiru zidine, odaje moćan utisak vojne tvorevine. Putnik ne mora da zamišlja tvrđave u Španiji, ima ih u Portugaliji, a ova će se isticati među bezbrojem koji mu već nastanjuju pamćenje. Moguće je pak da putnik, kome negovanje književnosti nije strano, dopušta da na njega utiču činjenice koje sa tvrđavom ništa nemaju, poput toga da se u ovoj dobroj varoši Montemoru bili rodili Fernao Mendeš Pinto, autor Hodočašća, i Žorž de Montemor, autor Dijane. Putnik vrlo dobro zna koje mesto zauzima u ovom nizu trojice, tamo iza, na začelju, ali dozvolivši mašti da bude slobodna, zadovoljava se mišlju da su kroz ista ova vrata Santa Marije de Alkasove došli na krštenje, svaki u svoje vreme, pikar Fernao i ljubavnik Žorž, a sada tu. stupa putnik, svojom nogom, sa mnogo više soli u ustima nego što njegovom spasenju odgovara, ali jednako ljubopitljiv kao Fernao i jednako slatkorečiv kao Žorž. Ostavimo po strani ovo jadanje i okrenimo se kamenju i slikama. Santa Marija de Alkasova ima tri broda, ali tako su široki lukovi, tako visoki stubovi, da sve to više izgleda kao salon ukrašen lažnim osloncima. Ovde stanuje jedan renesansni oltarski zaslon, verovatno iz radionice Žoaoa de Ruaoa, isporučioca sličnih komada sve do iscrpljenja svih oblika, i na njemu, između Svete Lucije i Svete Apolonije, gotička Blagoslovena Deva Majstora Peroa, koja pokazuje začetu utrobu, s levom rukom položenom na njoj. To je prelep i nezaboravan prizor.
Putnik je izašao na glavni trg, te je prema visini sunca (boraveći na srednjovekovnim tvrđavama bilo bi loše voditi se drugim pokazateljima) uočio kako je vreme za ručak. Zapravo, stomak mu je to već neko vreme govorio. Spustio se zatim u varoš i otišao da sedne što je bliže mogao pored Crkve od Milosrđa, koja se nalazi onde, na obali vode. Ova bliskost bi bila vredna poštovanja da se reka ponekad ne izliva i ne ulazi u crkvu. Putnik ne zna kako se stvari odvijaju u takvim trenucima, da li sveci moraju da podignu odore da im se ne pokvase, ali nešto drugo zna, a to je da zapisujući ove reči, koje mu se čine da nemaju poštovanja, prikriva zgražanje koje oseća dok gleda da se ovako ne poštuju dragocena umetnička dela, osuđena na propast zbog ravnodušnosti i zapostavljanja. Putnik mora ovde da prizna da mu nisu potrebne svete slike kako bi se pred njima ničice molio, ali želi da ih vidi zaštićene zato što su umetničko delo ljudskog genija. Dok iznad vrata gleda u Gospu od Milosrđa, okrnjenu parazitskim travama čije korenje razjeda spojeve kamenja, putnik posmatra i dirnut je prizorom, služi se osobenim oblikom molitve: divi se i voli.
Ipak, nisu se u Montemor-o-Velju okončale prijatnosti i neprijatnosti. Odatle odlazi u Samostan Gospe Naše od Anđela, vidi da su vrata zatvorena, ali ne uzbunjuje se jer mu jedna blagonaklona susetka govori da se ključ nalazi kod druge dobrostive susetke, koja ga čuva, onde, malo dalje. Putnik je već naviknut na to da kuca na vrata meštana, oseća se poput onoga ko traži milostinju, ali mu se sviđa to što radi. Treba imati strpljenja da sačeka malčice, jer ključarka samo što nije završila s ručkom. Da već ne beše jeo, pozvao bi se, jer miris koji je dopirao iz kuće bio bi u stanju da oživi čitavu dolinu blagoslovnu. Putnik se spustio ulicom, seo na zidić koji omeđuje mali samostanski vrt i sačekao. Nije prošlo mnogo, ključarka je stigla, još žvaćući poslednji zalogaj, i uz uobičajenu škripu zaglavljenih brava vrata su se otvorila.
Ubrzo je putnik shvatio da se nalazi na mestu velikog poštovanja. Ima lepota u Portugaliji, ako se to iz ove povesti ne da, jasno zaključiti, krivica je onoga ko je trebalo da to bolje objasni, ali Samostanu Gospe Naše od Anđela nisu potrebne veće hvale od toga da nam još na ulazu oduzima dah. I dva su razloga: prvi je neizreciva lepota okupljena i usklađena ovde, drugi je ruševno stanje u kome se sve to nalazi, popucali i vlagom umrljani zidovi, zelenkasti mulj koji sve zahvata. Putnik se rastužuje, pita se kako je moguća takva situacija, pita ključarku, koja toliko voli svoj samostan i gleda ga tako napuštenog, a odgovora nema, i oboje stoje i gledaju krov, zidove, a da ne govorimo o klaustru koji otpada u komadima. Putnik se trudi da ne vidi rane i povrede, lepota ove crkve je tolika da u tome i uspeva.
U Portugaliji se mnogo priča o romaničkom, o manuelinskom, o baroknom. Manje se govori o renesansi. Možda zbog toga što je došla spolja, možda zbog toga što nije među imala nacionalni razvitak. U Montemor-o-Velju malo su važne takve suptilnosti: ono što imamo pred sobom, ovde u Kapelici Polaganja, onde u Kapelici Blagovesti, jesu renesansna remek-dela koja bi cenili u Italiji, prvoj otadžbini renesanse. I kad smo već kod Italije, putnik dopušta sebi ironiju da pomisli kako bi Italijani ovu crkvu čuvali kao da je od zlata i besprekorno je održavali, a nakon toga bi se uvek našlo nekoliko Portugalaca da odu daleko da je posete i dođu odande žaleći što nešto toliko dragoceno pripada stranoj zemlji.
Ovo je grob Dioga de Azambuže. Prezime mu jeste takvo, ali je iz Montemor-o-Velja. Na kovčegu leži mladić, glava mu počiva na dva jastuka s prelepim vezom, ali taj kameni poklopac zatvara čoveka od osamdeset šest godina, jer toliko je imao Diogo de Azambuža kada je umro. Ovaj je starac izabrao sliku koja će ga pratiti do večnosti, i imao je sreće što je pronašao vajara koji ju je izmislio: Diogo Pireš Mlađi. I ovde se smestila zelena buđ, ali barem služi tome da naglasi mase, da oživi šupljine, ocrta konture. Kip u ležećem položaju Dioga de Azambuže prepun je života. I te kako ga zaslužuje.
Putnik nema volje da krene. Razgovara sa ključarkom, već su dobri prijatelji. Ali šta da se radi, mora još toliko toga da obiđe. Odlazi u više delove samostana, posmatra freske sa pevnice, genijalno ali nežno oslikane, prelepo Rođenje Device okruženo pticama i cvećem, te se veoma tužan vraća putu, do ko zna kad. Konimbriga ima više sreće: to je rimska ruševina. Ovoj portugalskoj ruševini niko ne pritiče u pomoć: u svojoj zemlji ne možeš čak biti ni ruševina. Istina je da nam ponekad priteknu uz nadoknadu, ali uvek prekasno. Recite to, na primer, onoj dona Margaridi de Melo i Pini, tamo u crkvi, koja je umrla u tamnicama Inkvizicije, posle sedamnaest godina neprekidnog zatočeništva. Bila je nevina.
Ne može da se izgubi na putu za Tentugal. Samo treba ići desno putem za Koimbru, odmah pored je jedno skretanje. U Portugaliji ne nedostaje naselja koja izgledaju kao da ih je vreme zaboravilo, prisustvujući protoku godina a da ne pomere ni kamen odavde onamo, i uprkos svemu tome osećamo ih da imaju topao i izrazit unutrašnji život, čuje se u njima kako kuca jedno srce. Ili putnik upravo čini ozbiljnu nepravdu, ili ovo nije slučaj sa Tentugalom. Ljudi hodaju ulicama, prolaze vozila, čak i jedan bučni traktor sa užetom za vuču, a radnje su otvorene. Ali utisak koji Tentugal odaje jeste utisak varoši koja se nije pomirila sa dekadencijom u koju je zapala nakon sjajne i plemenite prošlosti, i koja čuva neku vrstu ogorčenosti propalog plemića nižeg ranga, koji ne želi da prihvati nova vremena niti nove vrednosti koje ona nose. Tentugal je zatvorio vrata i prozore, sakrio se iza prošlih ponosa, i prepušta ulice i platoe kolanju nezvanih gostiju i duhova. Stoga, daleko je više očaravajuće urbano okruženje nego prenatrpanost svetih mesta, u svakom slučaju nimalo nezanimljivih. Putnik namerava da se jednoga dana vrati ovamo kako bi nastavio sa ispitivanjem ove naročite atmosfere. Ali i zato, priznaje ovde greh proždrljivosti, da vidi hoće li mu ponovo biti tako ukusni božanstveni kolači koje je jeo naslonjen na Kulu zvonika, koristeći levu ruku umesto salvete da mu ne bi ni mrvica pala.
Kiombra je veoma blizu, već može da je namiriše, ali putnik prvo mora otići u Sao Silveštre i Sao Markoš: usput su i u izobilju opravdavaju zaustavljanje. U Sao Silvestreu ima mnogo vrednih slika koje čuva parohijska crkva, i putnik u molitvama želi da tako bude zauvek. Samostan Sao Markoš posađen je na jednom prostranom trgu, omeđen visokim drvećem, a ključ donose iz jedne prijatne kuće sa leve strane. Putniku je još osećao neprijatnost iz Montemor-o-Velja, dok je u Samostanu Gospe Naše od Anđela razgovarao sa ženom koja je još žvakala poslednji zalogaj kad je donela ključ. U Sao Markošu se pojavljuje jedan mrzovoljan dečak, koji jedva da je odgovorio na „dobar dan“ koji mu je lepo vaspitan putnik poželeo, i otvorivši vrata okrenuo je leđa i nije se više pojavljivao. Strpljenja. Suprotno od Gospe od Anđela Sao Markoš je čist i izglancan, ali eto kakav je život, putnik otkriva da u sebi nosi čežnju za onom napuštenom ruševinom i da gaji antipatije prema ovoj uređenosti. Putnik je nepravedan, nedosledan je. Sao Markoš je veoma lep. Ima veličanstvene grobnice, u tolikom broju da više liči na panteon, na pogrebni hram, ali bez sumnje je njegov najveći dragulj oltarni zaslon glavne kapelice, delo darežljivog vajara po imenu Nikolau de Šanteren. U svakom slučaju, putnik bi voleo da zna ko je zaslužan za ovu polihromiju krhkih figurica koje nastanjuju niše i edikule: stvar je u tome da ako je Šanteren smestio ovde svu lepotu, slikar je dodao baš onu koja je nedostajala, aritmetika koja može da izgleda pogrešna, ali putnik je ubeđen da je razumljiva.
Konačno, čini se da je ovaj dan završen. Ipak, putnik još odlazi u Ansau, kraj koji dao ime mekom kamenu, daru vajarima. Da li su kamenolomi već zatvoreni, nije uspeo da sazna, zabavljen slušajući kalande, sa njenim bubnjem, dobošem i gajdama. Spustila se teška vlaga kada je otišao da poseti mračnu parohijsku crkvu, na dobrom mestu i sa mnogo stvari koje zaslužuju da ih prikaže. Pogled iz crkvenog dvorišta je čist, u dnu teče rečica Ansa. Putnik gleda popločanu ulicu uz crkvu: ima delova sa urezanim slovima, ostataka nadgrobnih ploča. Može reći da je jedino kamen od ovih mrtvih imao koristi.
Aisada putnik nastavlja prema Koimbri. Vreme je pokazalo svoju ružnu stranu. Kamo sreće da ne padne kiša.

GORE-DOLE PO KOIMBRI

Padala je kiša. Kako se približavalo popodne, tako se nebo otvorilo uz provalu oblaka. Ali ovaj putnik nije čovek koji će se obeshrabriti na prvi pljusak, i drugi i treći još ga susreću na putu. To je otpornost koju je stekao još u detinjstvu i mladosti živeći na selu, kad se, čudesno, nije razabiralo sunce od kiše, a oboje od mesečine, a svi oni od leta jastreba. Trebalo bi uz sve to reći kako je jutro još moglo da pomete dugačke trake sa plavog neba, i beše se pod ovom svetlošću putnik uspeo na Oklop Lisabona, strmu kaldrmu kojom se otkotrljavali mnogi izgubljeni snovi o maturi i fakultetskoj diplomi. Za putnika ovo neće biti uobičajeno preporučen put, ponajviše ako nema lagan korak i dubok dah, ali on, čak i kada to ne bude prijalo stanju njegovog srca, mora nastaviti da traži okolne puteve, retko pohođene i pune života. Ulica Oklop Lisabona nema spomenike da ih pokaže, to je samo, kao što je rečeno, jedna strma kaldrma, ali je dobro mesto da se oseti Koimbra, provincijski grad sa dve glave, jednom svojom, i drugom dodatom, prepunom znanja i ponekih nematerijalnih čuda. Kada bi putnik imao vremena, potražio bi prirodnu Koimbru ne obraćajući pažnju na univerzitet koji je tamo gore, i zašao u kuće u ulici Oklop Lisabona i uličicama koje ka njoj pritiču, i razgovarajući s ljudima pobedio nesvesne odbrane onoga ko nosi masku preko lica.
Ipak, putnik nije došao ovamo zbog tako rizičnih obilazaka. On je putnik, osoba koja prolazi, čovek koji je u prolazu pogledao, i u tom brzom prolaženju i gledanju, koje može biti samo površinsko, mora u sećanjima pronaći znakove dubokih strujanja ispod površine. To su takođe obilasci, ali su deo osećajnosti. Najzad, ovo je Univerzitet u Koimbri, odakle je Portugalija mnogo dobrog dobila, ali gde se i poneko zlo beše pripremilo. Putnik neće ući. Ostaće ne saznavši kako izgleda Svečana sala i kakva je iznutra Kapelica Svetog Mihaila. Putnik je ponekad sramežljiv. Zatekao se onde, u delu Dvorišta škola, odasvud okružen naukom, i ne usuđuje se da ode i pokuca na vrata, traži milostinju u vidu silogizma ili bezbedan prolaz ka Žeraišu. Neka se ovom kukavičluku doda duboka uverenost putnikova u to da univerzitet nije Koimbra, i shvatiće se zašto se ustručava da obiđe Dvorište škola, bez zanimanja za kipove Pravde i Snage koje je veliki Laprade postavio u Via Latina, ali sa predanim zanimanjem pred manuelinskim sporednim ulazom u Kapelicu Svetog Mihaila, i ušavši kroz Gvozdena vrata kroz njih beše i izašao. Ide poražen, predan, tužan zbog sebe jer se tako malo odvažio, putnik koji dolinama i gorama beše hodio, a ovde, u zemlji znanja, udaljava se uza zidove kao neko ko se od vukova krije. I u ovakvom je neutešnom stanju kada ugleda i čuje neke studente, jednog dečka i dve devojke koji su bacali zvučne i živopisne pogrde prema četvrtom, koji se udaljavao podižući ruku i stežući pesnicu. A mladi vitez u društvu dama vikao je izdaleka da će onom drugom učiniti nešto što neporočne putnikove uši nisu poželele da zadrže. Ovo nije lepa epizoda, ali jeste istinita. I kao i uvek, putnik, koji je tako razočaran došao, bio je samom sebi najbolji prijatelj.
Kuća Meloša je odmah dole. To je jedna odlična građevina iz 16. veka, koja bi bolje odgovarala utvrđenju nego nauci, farmaciji, gde se danas podučava spravljanje sastojaka i hemijskih jedinjenja. U naučnu tačnost ovih reči putnik nije mnogo siguran, te zbog toga, pre nego što mu zamere, usmerava svoje korake ka Novoj katedrali.
Po jutru se dan poznaje, tako i jezuiti po fasadi. Veliki negovatelji sholastike, vrhovni određivači pojma distinguo, jezuiti su preneli na arhitekturu svoj naročit racionalan um, koji počiva ispod preteranih kultizama36 u koje se, zamršujući, zapliću. Fasada Nove katedrale je kao pozornica, ne zbog scenografskih raskoši kojih zapravo nema, već sasvim suprotno, zbog neutralnosti i udaljenosti. Ispred ove fasade bi se mogla izvesti kakva drama plašta i mača ili grčka tragedija, Fra Luiš de Soza ili Kavkaski krug kredom. Kako bi se svemu prilagodio, jezuitski stil mora biti obeležen neličnom elegancijom. Ove stvari, ako ih ne sanja putnik, nalaze se na fasadi i u unutrašnjosti crkve. A ako se okrenemo ka fasadi, odmah će se videti kako su suvišni zvonici, nekako bačeni u pozadinu, ali koje žiža neumitno obuhvata. Sagrađene u kasnijim vremenima, zvonici potvrđuju da je putnik u pravu.
Za zanimanje za Novu katedralu ne nedostaju razlozi. Glavni je prebogat oltar sa zaslonom u pozlati, prepletenih trupova stubova. Zapravo, sve su kapelice počašćene oltarskim zaslonima, i od svih se ističe izuzetan zaslon iz Kape- lice Svetog Tome iz Vila Nove. Crkva ne može da se podiči nekim izuzetnim slikama, niti je takvo bogatstvo često u portugalskim crkvama. Možda putnik to primećuje zato što radije vidi ugrejanu hladnoću zidova, nagost pilastara, prazninu krovnih oplata. Ovaj je mermer bio obrađen da bude samo mermer. Po putnikovom mišljenju, malo je kamenja koje može slabije da se predstavi, čak i ako ga zbog tako nečeg prozovu varvarinom. U suštini, putnik voli romaničko, koje je od svakog kamena stvaralo umetnost, i nikada malu umetnost, čak i kada je u začetku.
Možda zbog nebeske kazne i jeresi o kojoj razmišlja, putnika na putu ka Muzeju „Mašado de Kaštro" hvata prvi pljusak. Srećom, blizu je. Ulazi, otresajući se, odgovara osmehu osoblja punom razumevanja, jer su veoma zadovoljni što se pojavio. Nije da ga poznaju, ali to su ljudi koji vole da pokažu dragocenosti koje čuvaju, a putnik će, dok god poseta bude trajala, biti jedini posetilac. Istina je da smo u januaru, da je još daleko vreme velike turističke navale, ali tužno je gledati vodiča koji nema koga da vodi i umetnička dela bez očiju koje bi ih učinile dragocenima. Putnik odlučuje da bude sebičan: „Bolje za mene, samo za moje oči.“ I zaista, kakva je to gozba za oči bila! Muzej „Mašado de Kaštro" ima najbogatiju zbirku srednjovekovnog vajarstva koja postoji u Portugaliji, barem od onoga što se nalazi pred očima publike. Na način da eksponati, zbog blizine na koju ih primorava relativni nedostatak prostorija u muzeju, na kraju gube zasebnost i oblikuju jednu vrstu ogromne galerije likova čiji izgled gubi jasnoću. Ima preterivanja ovde, jasno je, ali putnik bi želeo da vidi svako delo zasebno, sa slobodnim prostorom okolo, a da oči, dok posmatraju anđela, ne privuče svetac. To su tačke minucioznosti koja poziva na razgovor jedino zato što se nalazi pred blagom neprocenjive umetničke vrednosti Ne radi se o udvostručavanju vrednosti dela, već o umnoženom zadovoljstvu gledanja.
Šta će reći putnik o onome što upravo gleda? Koju skulpturu, koju sliku, koje delo će pozvati u prvi red? Pet-šest, možda, čineći nepravdu onome što ne pominje. Ovaj položeni Hrist iz 15. veka, koji se zagonetno smeši poput nekoga ko je siguran da će vaskrsnuti iz mrtvih. Putnik neće započeti rasprave o takvim vaskrsnućima, radije gleda nepomičnu sliku palih ljudi koji će ustati. Radije vidi nacrtanu večnost nade, usne otvorene ka smehu života, i ovde ima pravo da se priseti onog broda koji beše video u Vila do Kondeu i koji je upravo to ime imao. I Blagoslovene Deve, iz 14. veka, od onog portugalskog genija koji beše majstor Pero, o kojem bi rado napisao biografiju. Ova se gospođa nalazi u poodmakloj trudnoći, opipava dlanom savijene ruke ljudsko klupko koje unutar sebe ima i, glave blago pognute, gleda u nas kamenim očima. I eno anđela koji je došao iz katedrale u Portu, punog, romaničkog, i Crnog Hrista, kome se putnik verovatno divi, ali koga odbija da stavi ispred raspetog čoveka iz muzeja u Aveiru. I prelazeći iz epohe u epohu, evo strašnih Odarovih Apostola, još jednog stvaraoca što daje lik, jer to su ovi družbenici koji na poslednju večeru dođoše, noseći sa sobom, od blata od koga su napravljeni, plamteću masu ljudskih strasti, srdžbu, bes pravedni, razjarenost. Ovi su apostoli borci, gerilci koji dođoše da sednu za sto zavere, i u trenutku kada je Odar stigao, behu u najgorljivijem žaru, raspravljajući o tome da li bi trebalo da spasu svet ili sačekaju da on sam sebe spase. Na toj su temi bili, i još nisu odlučili.
Budući da Koimbra beše centar isijavanja portugalske renesanse, ne bi trebalo da iznenadi da se ovde nađu prikazani oni koji su je doneli, Nikolau de Šanteren i Žoao de Ruao, koje je putnik sretao na svojoj putanji. Pogledajmo spektakularnu (putnik ne voli ovu reč, ali ne pronalazi bolju) Kapelicu Riznice Žoaoa Ruaoa, i Šanterenove Deve od Blagovesti, jednu od najlepših skulptura ikada viđenih. Putnik još nije završio, a na slici se ograničava da ukaže na Majstora od Sardoala, nekoliko Flamanaca, ne mnogo više, jer jača strana ovog muzeja nisu slike. Ukrasima i zlatarskom radu uvek poklanja rasejanu pažnju koja se iznova sakuplja i učvršćuje kad se pojavi keramika, radost za oči.
Sada će se spustiti u dubine. Ostavlja više predele gde, uzgred rečeno, pada kiša, i nastavlja dalje za svojim vodičem, koji nije Vergilije, ali ni putnik nije Dante, u retko osvetljene galerije kriptoportika. Putnik, koji je ponekad umoran od mermera, što je iskreno i izjavio, nailazi na oštar i grubo obrađen kamen. Preko njega prelazi rukama uz senzualan ugođaj, oseća hrapavo zrno pod jagodicama prstiju, i samo to je dovoljno da ga usreći. Nanizanost lukova je poput kakvog beskonačnog ogledala, a atmosfera postaje tako teška, tako zagonetna, da se putnik ne bi nimalo začudio kada bi video samog sebe da se iznenada pojavljuje tamo na kraju. Tako nešto se, srećom, nije dogodilo. Vodič bi sigurno bio zabrinut kada bi čuo putnika da govori sam sa sobom, čak i kada bi samo žalio za Agripininom ranjenom usnom. Spustio se putnik, ponovo se penje, i kada već na ulici počinje da se spušta ka Staroj katedrali, sa njim se spušta i kiša, lijući niz ulicu, a kako nakon jedne zamisli dođe druga, priseća se drugih voda koje su u Minju tekle uz ivicu puteva, na kraju krajeva svet je mali, sva sećanja su zajedno u malom prostoru putnikove glave. Kiša je odjednom stala. Putnik je mogao da zatvori kišobran i da se, pre nego što uđe u katedralu, užasne, i to ne malo, nad rizičnim poslom koji su obavljala dva čoveka, prašnjava na visokim merdevinama naslonjenim na zid, čupajući travu koja je rasla po rubovima i malenim razmacima između kamenih blokova. Budući da je pločnik ulice nagnut, stepenice su morale biti popločane kako bi bile stabilnije, a to popločavanje beše rađeno malim i nestabilnim kamenjem. Sve u svemu, ništa se loše nije dogodilo, dok je putnik onde bio i gledao, ali bi obične stepenice bolje služile svrsi.
Ako se putniku toliko sviđa romanički stil koliko to naglašava, u Staroj katedrali ima zadovoljstva napretek, jer, uz opštu saglasnost, ovo je najlepši spomenik ovoga stila koji postoji u Portugaliji. Biće da je tako. Putnik je zapanjen pred tvrđavom, čvrstoća primarnih oblika, sopstvena lepota elemenata koji su joj dodavani u potonjim epohama, poput dela Divna vrata, i, ulazeći, stiče utisak masivnosti stubova, leta velike kupole središnjeg broda. Zna da se nalazi u unutrašnjosti jedne potpune, logične građevine, bez mrlje u svojoj suštinskoj geometriji. Lepota je našla dom. No putnik ima svoje slabosti, i hrabrost da ih prizna: ne oduzimajući ništa od onoga što Stara katedrala jeste i što ima, dublje je dirnut malim i rustičnim romaničkim crkvama na severu, gotovo nagim toliko puta, nagrizenim sa svih strana, unutra i spolja, ispoliranim poput oblutka, ali tako bliskim srcu da oseti otkucaj kamena. Ovde, u Staroj katedrali u Koimbri, arhitekta je upotrebio jedan element koji onim sirotim crkvama naravno nedostaje i na koji je putnik izuzetno osetljiv: triforijum, galerija s pojačanim stubovima koja se proteže iznad sporednih brodova, jedan od najlepših izuma romaničkog stila. A upravo je triforijum taj koji ispravlja vagu i usmerava putnika na put relativne pravde koju je Staroj katedrali dugovao. Na izlazu se setio da postoji običaj da se na ovim stepenicima za vrelih noći peva fado. Dobro je. Ali mesto takođe ne bi bilo loše za slušanje Johana Sebastijana Baha. Na primer.
Vreme je da se ruča, i to, ukoliko bude moguće, udobno. A putnik neće morati da se žali na lošu hranu. Otišao je u Nikolu, poslužio ga je jedan od onih retkih konobara koji poštuju gosta i zbog kojih se ovo zanimanje poštuje gestom, rečju, dostojanstvom. Svemu se pridružio mek i sočan biftek, a sve je to kraljevska gozba koja je nahranila putnika. Nakon toga, otišao je u Santa Kruš. Lila je kiša kao iz kabla, a danas ne bi trebalo da tako pada. Ispod trijumfalnog luka sklonilo se nekoliko stanovnika Koimbre, a među njima dve žene sa tržnice slobodno razgovarajući. Putnik nije od onih što smatraju da zidovi imaju uši ili osećanja i shvatio je taj razgovor kao dvostruku i istovremenu ispovest, poput tolikih drugih koje su se čule sa unutrašnje strane ovih vrata. Za portal se može reći da je i te kako kolektivno delo: ovde su crteži ruku Dioga de Kaštilja, Nikolaua Šanterena, Žoaoa de Ruaoa i Markoša Pireša, i to ne ubrajajući zidare koji nisu potpisali svoje delo. Kolektivna takođe beše izgradnja grobova kraljeva don Afonsa Enrikeša i don Sanša I: još jednom Diogo de Kaštiljo, još jednom Šanteren, i kako se ne bi baš sve saznalo, jedan neznanac koji je prešao u istoriju kao Majstor kraljevskih grobova, odrednica je i više nego očigledna.
Ono što u putniku izaziva veliki strah jeste to što vidi kako ovde leži Afonso Enrikeš, kad ga je još pre samo nekoliko dana ostavio na vratima tvrđave u Gimaraišu, uz to i njegovog konja, obojicu veoma umorne. Kori sebe zbog toga što se šali sa ozbiljnim stvarima, i prvo se suočava sa Afonsom, potom sa Sanšom, jednim koji je osvajao, drugim koji je naseljavao, gleda ih kako leže pod ovim veličanstvenim gotičkim lukovima i u svom srcu putnika odlučuje da se na ovom mestu slave svi koji su se od onog 12. veka borili i radili kako bi Portugalija nastala i opstala. Kada bi se podigle kamene ploče sa ovih grobova, videli bismo mravinjak ljudi i žena, a neki od njih bi bili oni koji su bacili ovo kamenje sa kamenoloma, preneli ga i ulepšali, i, sedeći na njemu, u vreme večere, jeli ono što bi žene skuvale, a ako putnik ovde ne stavi tačku, na kraju će ispričati čitavu istoriju Portugalije.
Sa leve strane ulaza nalazi se propovedaonica. Mnogo kamena i veličanstvenog klesanja Žoaoa de Rufaoa. Ova propovedaonica je toliko dragocena da čak ne bi bilo potrebno da sa nje propovednici drže reč: sa jednostavnim pogledom na doktore crkve onde izvajane, trebalo bi da se duhovno uzdignu, tako sigurni u misteriju Vere kao i u tajne Umetnosti.
Lepi su i azuleži koji oblažu zidove broda, ali azuležo bi trebalo posmatrati u homeopatskim dozama: ukoliko putnik pretera, dobije vrtoglavicu. Ono što je važno, to je da se u Crkvi Svetog Krsta može preći od veoma ukrašenih azuleža iz broda ka podnim azuležima iz sakristije. Ovde ima lepih slika, Pentekostali Vaška Fernandeša, Prikivanje na krst i Ecce homo Krištovaoa de Figeireda. Putnik izlazi zadovoljan, šeta se duž klupa i uočava, za kraj, kako je Crkva Svetog Krsta veoma lepa. I kad izađe, žena više nema, neki drugi stanovnici Koimbre tamo su se sklonili pod lukom, delom fra Žoaoa de Kota, iz 18. veka.
Putnik izlazi na kišu. Ide da vidi Brodsku kuću, a posle se vraća u Altu, ne može da dođe u Koimbru a da ne vidi Kuću iz Sub-Ripaša, svu u crvotočini, jao njoj i jao nama, te Kulu od Anta gde je živeo Antonio Nobre, koji je verovatno bio poslednji Kastiljanac istinskog poziva. Putnik ne zna da li onde danas neko stanuje. Mogao je da proveri, ali nije mu palo na pamet. Osim toga, pored ovolike kiše, on je jedi.no živo biće dovoljno hrabro da se suprotstavi vodi koja lije kao iz kabla. Vraća se dole, ulazi u Vrt manga koji izgleda poput baruštine, i dopašće mu se mali hram, tako sličan crkvi iz Toše.
U ovom besciljnom tumaranju postalo je kasno, putnik se preračunava da li da ode u Santa Klaru, i premda nad Mondegom pada kišna zavesa, ide onamo. Tamo prema dole nalazi se Šopal, gde neće ići: oseća kao da je vodozemac, ali još mu je teško da se služi škrgama.
Santa Klara-a-Velja se veoma dobro vidi iz daljine, ali kad se prođe malo, nastavlja se duž nekih zgrada, i samostan nestaje. Najzad se ponovo pojavljuje, to je jedna ruševna građevina, bolje reći, jedna potpuna ruševina, putniku se steže srce dok gleda tu napuštenost pod teškom kišom koja ne prestaje da pada. Ovde su neke gvozdene stepenice, sasvim je u redu popeti se njima, makar da pronađe sklonište, a kada ga nađe, može zatvoriti kišobran, zaželeti dobar dan čuvaru, koji je gluv i odgovara prema pokretu usana ili mu se glasno viče, i, budući da je ovo razjašnjeno, gleda velike lukove, kupole i nebo kroz pukotine u zidovima. Santa Klara-a-Velja beše ženski samostan, i zaista, postoji u ovoj melanholičnoj crkvi jedna posebna atmosfera gineceuma, ili to putnik misli zato što je to već znao.
Čuvar želi da popriča. Tokom celog dana niko ga nije posetio, putnika mu je poslalo proviđenje čuvara. Putnik odustaje od priče. I spreman je da se sakrije iza pritvorne pažnje, dok milioniti put sluša priču o podzemnim hodnicima koji su povezivali samostane sa drugim samostanima, a na ovaj iz Santa Klare-a-Velje izlazi jedan koji počinje u Vrtu manga i na pola puta, ispod zemlje, ima jedna prostorija sa kamenim stolom i klupama okolo, čiji su zidovi obloženi azuležom, onaj ko je to ispričao čuvaru beše jedan kamenorezac koji je učestvovao u nekim radovima i to video. Spomenuti kamenorezac poginuo je pre nekog vremena u jednoj nesreći, tako da putnik ne može da ode i da sazna podatke. Osim toga, i dalje lije kiša.
Još je pokušao da ode, sam, u Santa Klaru-a-Novu. Ali bujica koja pada odozgo zahtevala bi posedovanje lososovih peraja. Putnik je tek jednostavan čovek. Ponovo prelazi most, i dok gleda u reku razmišlja o tome kako bi bio zaštićen u toj podzemnoj prostoriji, gledajući azuleže koje, samo ako ih nema previše, toliko voli, i u ovom času ima jednu strašnu sumnju: sumnju u to da će se u toj istoj prostoriji okupiti po noći, kad je muzej zatvoren, Odarovi Apostoli kako bi nastavili sa zaverom. Ko zna nije li ulaz u podzemlje u malom hramu Žoaoa Rufaoa?

TVRÐAVA ZA HAMLETA

Putnik se, srećom, nije prehladio. Ali sledećeg dana se probudio kasno ujutro, možda umoran od tolikog penjanja i silaženja. Prošetao je po uskim i veoma prometnim ulicama donjeg grada, prošao je još jedanput strmim kaldrmama gornjeg, mahnuo Mondegu i, sa voljom i bez nje, izašao iz Koimbre. Strogo rečeno, izaći iz Koimbre, poput putnika, koji ide putem za Beiru, znači učiniti to jedino na obali reke, kad se pomenut put račva, jedan krak prema Penakovi, drugi ka Losani. Dovde nazivi još imaju prizvuk onoga što pripada Koimbri: Kaljabe, Karvaljoza. Sudeći prema reci, može se reći da se Koimbra nalazi između Mondega i Mondega.
Putnik nije imao jasnu ideju o svom odredištu. Podjednako su ga privlačile obala Mondega kao i obala Seire. Nije bacio novčić u vazduh, odlučio se sam za svoj groš: pobedila je Seira. Ali ljudi su stvoreni takvi da je ovaj čovek išao kajući se što se, u isto vreme, ne penje po obroncima planinskog venca Losane i ne hoda po padinama planine Busako. Kako čovek ne bi išao podeljen između toga da bude ovde i tamo, jer gore podeljenosti nema, dao je obećanje da će se, kada stigne u Penakovu, barem spustiti Mondegom do Fož do Kaneira. I došavši do ovakvog zaključka, umirio se i prepustio oči krajoliku.
On nije za divljenje. Nebo je nisko, gotovo dodiruje brda, koja se tek sada penju na leđa jedna drugima, ali bez velikog napora ili ubeđenja. Reka se pak jedva nazire sa puta, ovde-onde, ali nije stalna pratnja kako je mapa obećavala. Srećom, ne pada kiša, tek s vremena na vreme, veoma raštrkane, padaju kapljice koje nisu dovoljne da dodaju vode potopu koji je nastao juče. Putnik prelazi reku Seiru u mestu Fož de Arose, a odmah odatle je u Losani. Kako njegova meta beše tvrđava, nije se pozabavio varošicom, koja je morala imati nešto da se vidi i čemu se može diviti, i nastavio putem. Ostala mu je griža savesti koju će jednoga dana morati da ispravi.
A sada, dame i gospodo, planinski venac zaslužuje svoje uzvišeno ime. Putnik se neće penjati do vrha Santo Antonio da Neve ili Koentrala, što bi voleo da ima više poverenja u drumove, ali izdaleka vidi brda i upravo ovde, još prema dole, ovom obilaznicom koja vodi do tvrđave, doline padaju poprilično naglo. Padine su pošumljene, ima rastinja, te se zbog toga, zbog ove igre zavesa koje krivine umnožavaju, tvrđava pojavljuje iznenada. Već je putnik zaboravio na nju, a evo je ovde.
Ova tvrđava je jedna tvrđavica, i da su je napravili veću, mnogo bi pogrešili. Zauzima, i to samo delom, vrh jednog brda koje je, neuobičajeno, najniže u okolini. Onaj ko kaže tvrđava misli visina, gospodstvo onoga ko se nalazi gore, ali ovde mora da misli druge stvari. Misliće, bez sumnje, kako je tvrđava iz Losane, prema krajoliku, jedna od najlepših tvrđava u Portugaliji. Njena pozicija, u središtu jednog kola od brda koja je nadmašuju po stasu, paradoksalno još više pojačava osećaj visine. Upravo blizina susednih padina u putniku stvara zabrinjavajući utisak o neophodnoj ravnoteži, dok ulazi u tvrđavu i odlazi u kulu. Isto je osetio kada se odvažio do vrha planine i čuo iz dubina doline huk nevidljive vode reke koja onuda prolazi, pritisnuta između stenovitih zidova. Dan je vetrovit, sve granje u okolini se njiše, i putnik se ne oseća baš sigurno na vrhu cilindrične kule do koje je uspeo da stigne. U ovome je, u ovoj romantičnoj situaciji izazivača vetrova i oluja, kad mu iznenada sine čudesna zamisao: na ovom mestu, u ovoj poznatoj tvrđavi, u središtu ovog kruga od brda koja prete da će jednog dana narasti, živeo je i mučio se Hamlet, stajao na padini reke i postavio svoje pitanje bez odgovora i, ako se ništa od ovoga nije ovde dogodilo, barem putnik veruje u to da na svetu ne postoji prikladnije mesto koje bi više odgovaralo Šekspirovom delu, u kojem se mešaju kazne, zloslutna proročanstva i veličanstvenost. To je prirodna scenografija kojoj nisu potrebne prepravke, a u dramatičnoj estetici tame nema ničeg što bi moglo biti više zadivljujuće. Izgrađena od škriljca, tvrđava iz Losane teško odoleva naizmeničnom čekićanju sunca, kiše, mrazeva, vetra, ili se samo putnik toga plaši gledajući kako se na najizloženijim mestima krune čak i restaurirani zidovi. Ipak, škriljac ima i dobru stranu: ispadne jedan deo, lako se stavi drugi.
Putnik se vratio drumu, maštajući o velikim planovima za film i pozorište, ali ga je srećom ubrzo omela visoka planina koja se uzdiže sa desne strane, na putu koji ga vodi u Goiš. Najbolje je, misli, ostaviti stvari kakve jesu, ne dirati u tvrđavu, jer njoj nije potreban Hamlet da dirne osetljiva srca. Štaviše, čak ni Ofelija ne bi mogla mirno da nastavi da peva pod vodama svoje kamenite postelje, sirotica.
Sa vrha se vidi Goiš, i put ima takve krivine da se varoš gotovo gubi iz vida, pa pomislite kako ste je prošli, a da biste ušli, a sad je već kasno, morate da krenete velikom obilaznicom. Ponovo susreće Seiru, prelepu ali nepristupačnu reku.
U Goišu putnik želi da vidi grob don Luiša da Silveire, pripisan, za onoga ko se u ove teme razume, Odaru. Ipak, u to ne treba potpuno verovati. Ukoliko su Odarovi, Apostoli iz Koimbre, a jesu, ti grčeviti ljudi čije arterije pulsiraju na površini gline, putnik ne vidi srodnost u stvaranju između njih i ovog viteza koji kleči. Dobro je poznato da sadržina određuje oblik, da plastičnost gline prevazilazi u izražajnosti jasnoću koja se dobija od kamena, ali sa velikim oklevanjem priznaje zasluge. Uprkos tome, spreman je da izjavi da je klečeća statua remek-delo, premda je klasifikacija tako potcenjena. A luk, koji nije od iste ruke, blešti od veličanstvene renesansne dekoracije. Goiš je daleko mesto, ali ovaj grob je nagrada za ovo putovanje. U jednoj sporednoj kapelici pronašao je putnik posle jedinstvenu predstavu Presvetog Trojstva sa Devicom, čije su figure raspoređene po jednom oblaku koji tri anđela uzdižu i nose ih držeći za rubove haljina božanskih likova, da izvinite na izrazu. Začetnik i stvaralac ovog svetačkog dela vrlo dobro zna da se u oblake ne treba uzdati, ni od čega se rasprše na kiši, za šta je putnik imao obilje dokaza, a sada i nepostojanu potvrdu dok izlazi iz parohijske crkve.
Reka Seira se igra žmurke sa putem. Mislili smo da je daleko, a evo je sada, pojavljuje se u Vila Novi da bi se oprostila. Put koji vodi u Penakovu neprestano se penje i spušta, jedno klupko okuka, i dostiže delirijum već blizu Mondega, kada mora da savlada razliku u visini ispred Rebordoze. Ovde putnik odustaje od nauma da stigne u Fož do Kaneiro. Budući da mora da ide u Lorvao, zadovoljiće se sa četiri kilometra obale koji odvajaju Penakovu od Rebordoze. Dakle, ovde je most, sada se treba popeti do Penakove, ime je to koje doseže vrhovnu sposobnost da pomiri jednu protivrečnost, objedinjujući na miroljubiv način pojam visine i pojam dubine.37 Što se odmah shvata kada se utvrdi da su je sagradili nasred padine: ko dolazi odozgo, vidi je dole; ko dolazi odozdo, vidi je gore. Ništa lakše. I ništa hladnije. Putnik ruča u jednoj hladnoj i vlažnoj sali. Nije skinuo ni nit vune koja ga je štitila na otvorenom, ali se i dalje smrzava. Konobarica, umotana u slojeve odeće, crvenog je nosa, prozebla. Sve liči na polarnu scenu. A čak i ako je hrana odlična, na putu između kuhinje i stola bi se ohladila.
Putnik je izašao mračnog raspoloženja. A ako jedno mračno raspoloženje može još više da se smrači, zamislite kako je onda ovo izgledalo kada je video da je benzinska pumpa zatvorena i da se otvara tek u tri. U takvim slučajevima dobro je primeniti vrlinu strpljenja. Otići u parohijsku crkvu i zadržati se dvostruko duže nego što je potrebno, a u ovom slučaju to nije bilo mnogo, gledati odozgo dolinu Mondega, posmatrati brda u potrazi za bilo kakvom osobenošću koja bi ih razlikovala od stotinu drugih prethodno viđenih i opravdala tako dugo divljenje. Stanovnici Penakove bi trebalo da su veoma zadovoljni ovim putnikom, koji toliko pokazuje da mu se dopada krajolik, do te mere da ne napušta zid vidikovca, čak ni kada sipi kiša. Čovek mora da se oslobodi neraspoloženja ili će pući.
Konačno je otkucalo tri, sad može da ide u Lorvao. Ovi su putevi nakraj sveta. Budući da je nebo vedro i sunce sija, možda će krajolik postati prijatniji, ali putnik u to sumnja. Sve ovde je teško, oštro, pomalo uznemirujuće. Drveće je veoma mračno, padine gotovo oštre, a drum opasan. Putnik rešava da stane i sazna kakva je ova tišina, i uspeva. Oseća je bolje dok sluša blag šum kiše koja pada po drveću, dok gleda kako nad dolinom lebdi skoro providna izmaglica. Putnik je u miru.
Od Lorvaoa nije video mnogo. Imao je u glavi mnoštvo zamisli, i zato se može žaliti jedino na sebe. Od prvobitne građevine, iz 9. veka, ništa nije preostalo. Od onoga što se u
veku napravilo, poneki kapitel. Manje su važni radovi iz 16. i 17. veka. Stoga je ono što se najviše ističe crkva, delo iz 18. veka, a ovaj vek nije jedan od onih koje putnik mnogo ceni, a ponekad ga uopšte ne ceni. Doći u Lorvao očekujući jedan samostan koji pripada romantičnim snovima i pristaje krajoliku koji ga okružuje znači razočaranje. Crkva je široka, visoka, impozantna, ali hladne arhitekture, nespretnih i krivudavih linija. A tri ogromne glave anđela, koji ispunjavaju prednju stranu iznad glavne kapelice, prema iskrenom putnikovom mišljenju, strašno su lošeg ukusa. Lepa je, ipak, pevnica sa svojom ogradom koja spaja gvožđe i bronzu, lepe su klupe iz 18. veka. I ovde putnik koristi priliku da potvrdi da je 18. vek, koji se tako loše razumeo u kamen, znao da radi u drvetu kao retko koje vreme pre i posle. Lep je i klaustar iz 17. veka, iz renesanse Koimbre. I ako je putnik u prilici da ne zaboravi ono što je smatrao vrednim, neka takođe ostanu zabeležene dobre slike u crkvi.
Planinski venac Busako, viđen sa puta kojim se putnik kreće, ne uspeva da mu se dopadne. A pošto put prati praktično ceo jugozapadni obod, krivine nisu neizdržive niti ima previše strmih nagiba. Kada se kaže Busako, odmah se pomisli na još jedan planinski venac, ali kraj ovog je bajkovita šuma, gde putnik već ulazi. U njoj je hotel Palas, koji odmah zahteva pažnju. Pogledajmo ga, pa da potom pređemo na ozbiljne stvari. Jer, naposletku, ova neomanuelinska neorenesansna građevina ne može se uzeti za ozbiljno, koje je oboje začeo jedan italijanski arhitekta i scenograf na izmaku 19. veka, kad su se u Portugaliji osvajački rasplamsavale svesti i bilo je dobro uklopiti ih u dobre ili loše kalupe 16. veka. I ako je Palas palata, dakle samo za retke, ako je Busako daleko, pa stoga nije nadomak ruke, onda je u Lisabonu primenjen isti proces izgradnje železničke stanice na Trgu Rosio, na čiju su takođe manuelinsku fasadu, da bi iluzija bila još potpunija, stavili lik don Sebaštijaoa, poraženog u Alkaser-Kibiru, ali i dalje apsolutnog gospodara nemalog broja umišljenih stvari. Putnik nije ljut, niti neraspoložen, nisu ove reči plod lošeg nastupa ili intelektualne gorčine. Samo ima pravo da mu se ne sviđa hotel Palas, premda priznaje da mu je dobro isklesan kamen, da su sale dobro postavljene i stolice udobne, da je sve raspoređeno radi udobnosti. Hotel Palas je verovatno ostvareni san kakvog američkog milionera koji, pošto ne može da prenese kamen po kamen ove zgrade u Boston, dolazi ovamo da utoli svoju pohlepu. Cini se, međutim, da se već ovde putnik vara: mnogi stranci koji odsedaju pod ovim manuelinskim krovovima jure rano ujutro prema šumi i vraćaju se tek u vreme obroka. Putnik je počeo da veruje kako se dobar ukus nije izgubio na ovome svetu, te, budući da je tako, nema šta drugo da radi nego da sledi primer naprednih naroda: ide u šumu.
Šuma Busaka razrešava odjednom grehove Maninija i putnika, i, ako je moguće obuhvatiti sve grehove sveta, grehove Žorža Kolasa, koji je napravio azuležo, i Košte Motaša, ujaka i nećaka, koji onde napraviše skulpture. Busako je kraljevstvo bilja. Ovde je sluga voda, sluge su i životinje koje se kriju u guštari ili po njoj šetaju. Putnik šeta, bezuslovno se prepustio, i ne ume da iskaže išta više osim neme zapanjenosti pred eksplozijom stabala, raznog lišća, stabljika, sunđerastih mahovina koje čvrsto prianjaju uz kamen ili se penju po stablima, i kada ih prati pogledom, nailazi na čvor od visokog granja, tako gustog da je teško razabrati gde se završava jedno i počinje drugo. Šuma Busaka zahteva sve reči i, budući da su one rečene, pokazuje kako je sve ostalo da se kaže. Ne opisuje se Busaka. Još bolje je da se izgubimo u njoj, kako je učinio putnik, u ovo neuporedivo januarsko doba, kada izbija vlaga iz vazduha i zemlje, a jedini je zvuk šum koraka po opalom lišću. Ovaj je kedar izuzetno star, beše zasađen 1644, danas starac kome je potrebna zaštita u vidu izdržljivih kočeva kako se ne bi bespomoćno srušio na padinu, i pred njim putnik pravi čin pokajanja i glasno izjavljuje: ,,Da sam ja stablo, ni mene niko ne bi odavde uklonio.“ Ali putnik je čovek, ima noge da hoda i mnogo puta pred sobom. Ide veoma tužan. U sećanju nosi šumu, ali je neće moći dosegnuti kada bude hodao daleko, a ovde ni oči nisu dovoljne, ovde su sva čula potrebna, a možda i ona budu nedovoljna. Putnik obećava da će prestati da gleda samo kad bude spavao. Posle Busaka, potop. Vraća se drumu, prolazi Anadiju i sledi put ka Bojalvu, sporednim putem prelazi preko Agede, da nije tako kasno, možda bi održao reč da će ponovo posetiti Trofu, i kada uđe u Oliveiru de Azemeiš mrkla je noć. Ali duva toliko jak vetar da je u stanju da promeni smer Zemlji. Putnik se, umoran, penje do hotela. I još na ulazu zle sile pokušavaju da mu zadaju poslednji udarac: na petom spratu je frizerka koja ovako oglašava svoje usluge: houte-coiffeur. Kažite sada, dame i gospodo, šta bi bilo od putnika da nije šume u Busaku.

NA VRATIMA PLANINA

Probudivši se sledećeg jutra, putnik sluti užasan dan. Ako je u Koimbri padala kiša, u Oliveiri de Azemeiš pljušti. Do Vale da Kambre nije video dalje od dva metra puta. Ali posle je vreme počelo da se popravlja, i mogao je da sazna šta je propustio: prostranstvo, planinski kraj ali sa širokim dolinama, sa jarkozelenim i terasastim padinama, zaštićenim zidovima od škriljca. Uski i uređeni putevi izgledaju poput puteva seoskog imanja. I sa jedne i sa druge strane dugačke šume za seču, gotovo sve su eukaliptusi, kojima su srećom kiša i vlaga iz atmosfere ugasili mrtvačko bledilo uobičajeno u vreme suše. Kad je stigao u Aroku, nebo se razvedrilo. Verovatno je to bila slučajnost, ili čudo uobičajeno u ovoj varoši, istini za volju, u tom trenutku su prošle tri prelepe devojke, visoke, lepo građene, sigurne, kao iz drugog vremena, prošlog ili budućeg. Putnik ih je posmatrao kako se udaljavaju, pozavideo meteorološkim blagodatima Aroke i otišao da poseti samostan.
Svaka žurba ovde je neumesna. Prvo je tu crkva. Nije naročito upadljiva sa tačke gledišta arhitekture, međutim, zanimljivija je od one iz Lorvaoa, na koju na neki način podseća. Ali mesto za klupe je veličanstveno, kako zbog sadržaja, tako i zbog strogosti. Rezbari iz 18. veka koji su uradili ovaj posao pokazuju njime do koje tačke može doći preciznost ručnog rada i smisao za harmoniju nacrta. Iznad mesta za klupe, raskošni okviri barokne izrade obavijaju slike religiozne sadržine koje, iako se strogo drže pravila za ovaj umetnički rod, zaslužuju pažnju.
Tu su i orgulje iz 18. veka o kojima valja znati da imaju dvadeset četiri registra i 1352 glasa među koje se ubrajaju, za one koji vole detalje, borbeni trombon, kraljevski trombon, basovi koji podražavaju uzburkano more svojom gromoglasnom bukom, registar bubnja, registar glasova kanarinaca, registar glasova odzvanjanja, flauta, klarinet, truba i tako unedogled. Orgulje su ćutljive, ali sada će vodič reći da se u ovom grobu od ebanovine, srebra i bronze nalazi mumificirano to jest neiskvareno telo Blažene Mafalde, u ovim krajevima nazivane i Kraljica Blažena Mafalda. Telo je sićušno, poput dečjeg, a vosak koji pokriva lice i ruke prikriva istinu smrti. O ovoj Svetoj Mafaldi se može reći da je sasvim sigurno mnogo lepša sada, sa svojim dražesnim lišcem, nego što je bila za života, tamo u onom divljem 13. veku. Onaj ko nije brinuo o izgledu beše onaj koji je imao oko za pun pogodak i naručio da se napravi statua ove svetice, viša od njene prirodne veličine, koja se nalazi izdvojena u klaustru, daleko od zajednice umetnosti dostojnih tog imena, jer je u stvari i zasluživala bolju sudbinu.
Muzej je na prvom spratu i ima da pokaže veličanstven sadržaj, kako u skulpturi, tako i u slikarstvu. Ovde je nadasve čuven Sveti Petar iz 15. veka, toliko vredan da je proputovao mnoge strane zemlje, u svetu poznat sa fotografija. Ali potrebno ga je videti izbliza, lice snažnog čoveka, usta duboke i tihe putenosti, ruku položenu na knjizi, drugu koja drži ključ, i umotanu halju, tuniku podignutu iznad blago savijene desne noge i, pored toga, okret glave, bujnu bradu i kovrdžavu kosu. Drugi prelep lik je Deva od Blagovesti koja prekršta ruke preko nedara i poraženo kleca. I ima nekoliko veličanstvenih gotičkih skulptura od drveta koje prikazuju svece.
I zbirka slika je odlična i, premda je putnik naročito neosetljiv na konvencionalnost 18. veka, smatra zanimljivim figurativno ovenčavanje i retoriku stavova na ovim anonimnim slikama koje nastoje da ilustruju čudo Blažene Mafalde, kada je svojom neposrednom, natprirodnom i posvedočenom intervencijom ugasila požar koji je izbio u njenom samostanu. Ali ono što mu zaista privlači pogled jesu osam ploča iz 15. veka koje ilustruju scene Stradanja. One su, ili barem tako izgledaju, narodne izrade, ali putnik sumnja da su iz tuđine, možda iz Valensije u Španiji, a ne tu ispred praga. Ne može da se zakune niti da pruži dokaze, tek sumnja.
Sve ovo je veoma lepo i od velike umetničke vrednosti: tapiserija, maniristički Sveti Toma Dioga Teišeire, prošli zaveti koji stalno iskušavaju čast putnika, iluminirane knjige na pergamentu, srebrnina, i ako su sve ove stvari nasumično pomenute, bez kriterijuma i jasno formulisanog smisla, to je zato što putnik ima jasnu svest da se samo gledajući vidi, premda ne zaboravlja da se upravo za gledanje traži učenje. Štaviše, to je ono što je putnik uporno pokušavao: da nauči da gleda, uči da sluša, uči da kaže.
Poseta je završena. Ako bude mogao, putnik će se jednog dana vratiti u samostan iz Aroke. Već je na ulici, za njegovim se leđima zatvara velika kapija, vodič odlazi na ručak. Putnik će učiniti isto, i posle, kada raširi kartu preko stola, utvrđuje da je na vratima planina. Ispija kafu, plaća račun, prebacuje vreću preko ramena. Život ide dalje.

ČOVEK KOJI NIJE ZABORAVIO

Kada bi putnik izašao na ispit, ne bi položio. Ispit za putnika, razume se, jer druge možda bi a možda ne bi položio. Stići u Gvardu posle jedan ujutro, jedne subote u martu, što je vrh sezone snega na planinskim vencima, i uzdati se u zaštitnika putnika da mu obezbedi slobodnu sobu, potpuna je nesposobnost. Na jednom mestu rekoše mu da nema, na drugom niko nije došao da otvori, a tamo malo dalje čak i ne vredi pozvoniti. Vratio se u prvi hotel, kako je moguće, tako velika zgrada, a da nema makar jednu sobu. Nije je bilo. Napolju je hladnoća štipala za uši. Putnik je mogao da ih preklinje da mu dozvole da prespava na sofi u predvorju, da sačeka jutro i slobodnu sobu, ali budući da je osoba sa mnogo ponosa shvatio je da je ovo njegovo tako ozbiljno nepredviđanje zaslužilo kaznu, te je otišao da spava u automobilu. Nije spavao. Umotan u sve što je moglo poslužiti kao topao pokrivač, grickajući keks da bi zavarao noćnu glad i zagrejao barem zube, bio je najbednije stvorenje u univerzumu tokom dugih sati lične polarne zime. Svitalo je, teško je svitalo, a mraz je stegao, a on je shvatio da ima tešku dilemu: ili se poniziti moleći najzad utočište u malom predvorju, ili podneti poniženje da vidi ranoranioce kako zaviruju kroz prozore, da vide da li je unutra čovek ili santa leda. Izabrao je prijatnije poniženje, ne može mu se uzeti za zlo. Kada je najzad, nakon što je veoma rano izašla bučna grupa Španaca koji su osvojili svoju bitku kod Alžubarote, ostala slobodna jedna soba, putnik je zaronio u najtopliju vodu na svetu i posle u čaršave. Odspavao je tri sata dubokog sna, ručao i otišao da vidi grad.
Dan zaslužuje pridev slavni. Nema jednog jedinog oblaka na nebu, sunce sija, hladnoća je okrepljujuća. Noć je videla nesrećnog putnika, dan vidi zadovoljnog putnika. Reći će skeptici da je to zbog toga što je spavao i jeo, ali skeptici su rođeni samo zato da pokvare jednostavna uživanja u životu, poput ovoga da se pređe trg, kupe jučerašnje novine i utvrdi da su devojke iz Gvarde lepe, zgodne i gledaju pravo u oči. Pohranjuje ih putnik u sećanje pored onog o devojkama iz Aroke i, nastavljajući duž ovog šetališta, nailazi na muzej i ulazi.
Ima mnogo drugih bogatijih, uređenijih, koji se više vode osnovnim pravilima muzeologije. Ali, u nedostatku prostora za bolje i budući da su zbirke tako raznovrsne, putniku će morati da bude dovoljna vrlina onoga što se pokazuje, a ona nije oskudna. Neka pogleda ovu romaničku Gospu od Utehe, iz 12. veka, napravljenu od istog kamena od koga i niša koja je obavija (ovde se putnik seća Svetog Nikole iz Brage), pogledajmo ovog baroknog Spasitelja sveta, snažnog i rumenog, dugačke neokićene glave, pokrivenog tek platnom koje mu prekriva kukove i jednim kratkim crvenim platnom zabačenim preko njega, pogledajmo kutije za milostinju duša, pogledajmo malenu i punačku krunisanu Devicu, sa Detetom Isusom lica poput njenog, pogledajmo triptih iz 17. veka sa Svetim Antunom, Svetim Antom i jednim biskupom, pogledajmo sliku fra Karloša Obožavanje, koja u jednom uglu prikazuje narod Azorskih ostrva, gde putnik neće propustiti da ode. Pogledajmo veličanstvenu zbirku oružja, rimskih predmeta, drugih luzitanskih, njihove težine i mere, veličine, i nekoliko dobrih slika iz 19. i 20. veka. Takođe bilo bi zanimljivo videti ovde sakupljene neke uspomene pesnika Augusta Žila, koji je u Gvardi proveo detinjstvo. Najzad, muzej iz Gvarde u velikoj meri zaslužuje posetu. Gotovo da je familijaran, možda to objašnjava osećaj da muzej ima srce.
Pre nego što ode u katedralu, putnik je odlučio da uđe u Crkvu Milosrđa, ali trajala je služba, i u takvim slučajevima je diskretan. Izašao je, otišao u Crkvu Svetog Vincentija, gde se zadržao diveći se panelima azuleža iz 18. veka koji oblažu brod. Nisu su uzorni u dezenu, ili upravo zloupotrebljavaju konvencionalnu uzornost, ali uklopljenost je dobro zamišljena, monumentalni pri uklapanju ukrasa, osetljivi pri upotrebi boje. Sporost sa kojom im se divio mora da je pobudila sumnje dve postarije gospođe, koje imaju svoje kuće i porodice: posmatrale su ga sa škrtom samilošću, što sigurno nije bilo milo Svetom Vincentiju, kome je čak jedan gavran doneo hleb dok je gladovao.
Putnik polako silazi, šeta uskim ulicama koje će ga odvesti do Opštinskog trga, gde se nalazi kip don Sanša I. To su mirne ulice, uske, kuda niko u ovo doba ne prolazi, ali u jednoj putnik je video ono što nikada nije, nemačkog ovčara koji ga gleda kroz staklo izloga, pored kartonskih kutija. Pas ne laje, samo gleda, možda čuva dobra svog vlasnika i već je shvatio da odavde zlo neće doći. Gvarda je grad koji ima tajne. Pogledajte šalone, ili prozore sa duplim staklom i cvetnim vitražom, od kojeg ne može da se gleda unutra niti napolje: čemu služe prozori ako se pokrivaju, šta će gledati ovaj nepristupačan vrt?
Eno najzad i katedrale. Putnik počinje razgledanje sa severne strane, sa dugačkim stepenicama i žoaninskom konstrukcijom ulaza iznad koga jedan za drugim slede nivoi koji odgovaraju, iznutra, sporednom brodu i centralnom brodu, arkbutane pričvršćene pripadajućim bočnim polulukovima. Masivna je u svojoj osnovi, prozračna u visokim radovima, ali, kada joj pogledate fasadu, ono što oči vide mogla bi biti vojna utvrda, sa kulama zvonicima koje su tvrđave krunisane zupčastim grudobranima. Kao kod svake zgrade, izuzimajući apsidu, smeštenu na otvorenom prostoru, utisak veličine je naglašen. Putniku se dopada Gvarda.
Ulazi na vrata i odmah ga obavija velika gotička unutrašnjost. Brod je pust, putnik može da šeta koliko ga je volja, poklonice Svetog Vincentija neće doći ovamo da ga progone svojim nepoverljivim i sitnim očima, a veoma je izvesno da bi ih svetac dobro ukorio. Ovde je velika zbirka prikaza glavne kapelice, blizu stotinu izrezbarenih figura raspoređenih na četiri nivoa, sastavljajući raznovrsne slike iz svetačke istorije. Govori se da je to takođe delo Žoana de Ruana. Da je ovaj kamen iz Anse tvrd umesto mek, ne bi naš 16. vek imao toliko obilje statua, toliko prikaza, toliko figura i figurica. Drugačiji kamen, izuzetno tvrd, jeste kamen sa groba iz Kapelice doš Pinaša, ovog gotičkog biskupa kome je glava položena preko leve ruke dok je desna smeštena duž tela, u nepopravljivom gestu napuštenosti. Telo je blago nagnuto ka nama, kako bismo mogli videti da je čovek taj koji onde počiva, a ne statua u ležećem položaju. Postoji razlika, i to ne mala.
Putnik polako obilazi tri broda, gleda u dva visoka prozora ili otvora čiju upotrebnu vrednost ne razume, ali, budući da je svetlost bila tako naklonjena, loše bi bilo omalovažiti ih. Ne izlazi mu se odavde, možda zato što je sam. Seda na kameni stepenik, na maketi vidi iskrivljen red stubova, razmišlja o umetnosti ove konstrukcije, o rebrima kupola, o rasterećenju gradnje viših delova, sve u svemu, prima onde svoju lekciju bez meštra. Nema naročitu prednost katedrala iz Gvarde u odnosu na druge građevine ove vrste, ali, budući da se ovde vreme uklopilo sa mestom, putnik je iskoristio najbolje.
Odatle je otišao do Kule kovača. Želi da iz visine vidi krajolik, doživi osećaj da se nalazi na više od hiljadu metara visine. Dan je i dalje bio svetao, ali na horizontu je izmaglica, tanka ali dovoljna da sakrije sve što se sa ovoga mesta može videti daleko. Putnik zna da je onde preko planinski venac Eštrela, posle nje planina Marofa, i još dalje Malkata. Ne vidi ih, ali zna da ga očekuju: planine imaju ono što ih odlikuje: nikada ne idu Muhamedu. Popodne se polako bliži, sunce se mnogo spustilo, vreme je da se povuče. Jutros je premalo spavao, nakon već opisane hladne zore žudi da ispruži umorno telo.
Dremao je putnik u svojoj sobi i, kada je kucnuo čas, otišao je da večera. Neopterećen je španskom invazijom na hotel, nakon što su se kućama vratili luzitanski izletnici, sala za večeravanje je u zadivljujućem miru, veličina je umanjena gustim zastorom koji pravi ugodnu atmosferu. Napolju je veoma hladno, putnik drhti od pomisli šta bi bilo sada bez sigurne sobe i tople kupke, takve se stvari događaju samo putnicima koji nisu u stanju da predvide, ili početnicima, ne ovom veteranu. Ruga se tako samom sebi kad se pred njim pojavi šef sale sa menijem i smeškom. To je nizak čovek snažnog trupa. Razmenjuju se reči uobičajene za ovakve situacije, čini se kako se neće ništa više dogoditi osim što će I stići hrana i vino, kafa za kraj. Dve stvari se dešavaju. Prva je izvrsna hrana. Putnik ju je već predosetio za ručkom, ali mora da je još bio pod utiskom ledene noći tako da je jedva primetio. Međutim, sada, bez žurbe, pošto je pokrenuo nepca, koja su se u međuvremenu pročistila od gadnog ukusa keksa pojedenog u samoći Severnog pola, može da potvrditi da je ova kuhinja majstorska. Prvoklasna. Druga stvar koja se dešava jeste dug razgovor između putnika i šefa sale. U dve reči reče ko je i čime se bavi, u druge dve šef sale priča o sebi ono najvažnije i posle će shvatiti da imaju još mnogo drugih priča da ispričaju.
Gospodin Gera (to mu je ime) kaže: „Poreklom sam iz Sidadeljea, jednog sela iz opštine Pinjel. Takođe mislite da tamo idete?“ Putnik iskreno odgovara: „Imao sam tu nameru. Voleo bih da ga vidim. Kakav je put?“ „Put je loš. Ono je kraj sveta. Ali bilo je i gore.“ Napravio je pauzu i nastavio: „Mnogo gore.“ Niko sebe ne može prozvati putnikom ukoliko nema intuiciju. Ovde je putnik naslutio da ima još toga da čuje i zabacio je jednu jednostavnu nit kojoj čak ni udica nije potrebna: „Mogu zamisliti.“ „Možda i možete. Ono što ja ne mogu to je da budem ravnodušan kada mi kažu da su zavičaji kao što je moj osuđeni da nestanu.“ ,,Ko vam je to rekao?“ „Predsednik opštine Pinjel, pre nekoliko godina. Ovi su krajevi osuđeni, rekao je on.“ „Volite li svoj zavičaj?“ „Mnogo ga volim.“ „I dalje tamo imate porodicu?“ „Samo jednu sestru. Imao sam još jednu, ali je umrla.“
Putnik oseća da se približava, te smišlja pitanje koje će najbolje poslužiti da otvori kovčeg, ali kovčeg se sam otvara i pokazuje ono što ima unutra, jedan običan slučaj iz osuđenih krajeva poput Sidadeljea: „Moja sestra je umrla kada je imala sedam godina. Ja sam imao devet. Dobila je gušobolju i bilo joj je sve gore i gore. Od Sidadeljea do Pinjela ima dvadeset pet kilometara, u to vreme bila je staza, sve samo kamenje. Lekar nije tamo odlazio. Onda je moja mati pitala da joj pozajme magare i pođosmo nas troje, po onim brdima.“ ,,I uspeli ste?“ ,,Ni pola puta nismo prešli. Moja sestrica je umrla. Vratili smo se kući, sa njom na magaretu, u krilu moje majke. Ja sam išao za njima, plačući.“ Putniku je knedla u grlu. Nalazi se u restoranu hotela, ovaj je čovek šef sale i kazuje jednu priču iz svog života. Još dva konobara su blizu, slušaju. Reče putnik: „Sirota devojčica. Umreti tako, zbog toga što nije imala medicinsku negu.“ „Moja sestra je umrla jer nije bilo lekara niti je bilo puta.“ Sada putnik shvata: „Nikada niste uspeli to da zaboravite, zar ne?“ „Dok sam živ, neću zaboraviti.“ Nastala je pauza, večera je pri kraju, pa putnik kaže: „Sutra ću otići u Sidadelje. Želite li sa mnom, gospodine Gero? Možete li poći sa mnom? Pokažite mi vaš kraj.“ Oči su mu još vlažne: „Biće mi veliko zadovoljstvo.“ „Dakle, dogovoreno je. Ujutro idem u Belmonte i Sortelju, nakon ručka idemo, ako vam odgovara.“
Putnik se vraća u sobu. Širi preko kreveta svoju veliku mapu, traži Pinjel, evo ga, a i put koji kroz predele vodi od njega u unutrašnjost, negde na ovom prostoru umrla je jedna sedmogodišnja devojčica, i onda putnik pronalazi Sidadelje, tamo iznad, između reke Koe i pritoke Masueimea, to je kraj sveta, biće to i kraj života. Ako ne bude nekoga da se seti.

HLEB, SIR I VINO U SIDADELJEU

Prima donna assoluta je operska pevačica koja igra jedino glavne uloge, ona čije je ime uvek prvo na plakatima. Sve u svemu, hirovita je, temperamentna, kolebljiva. Putnik se nada da ovo apsolutno proleće, koje je stiglo pre vremena, neće imati iste takve mane, ili da će ih pokazati kasnije. Kao prednost, ono već nosi dva veličanstvena i blistava dana, jučerašnji i današnji. Putnik se spušta dolinom koja počinje odmah na izlazu iz Gvarde prema jugu i potom nastavlja uz rečicu Gaju. To je širok krajolik, s obradivim zemljištem koje počinje da se zeleni, zima se zaista oprašta.
U blizini Belmontea nalazi se Centum Cellas iii Centum Coeli, najzagonetnija zgrada ovih portugalskih predela. Niko ne zna čemu je služila ova građevina visoka više od dvadeset metara: ima onih koji tvrde da to beše hram, drugi da je bio zatvor, ili konak, ili logor, ili izviđačnica. Ne postoji razlog zašto bi bila konak, za izviđačnicu bi bilo dovoljno štogod jednostavnije, zatvor je mogao biti jedino za neku naprednu pedagogiju, jer su vrata i prozori tako široki, možda je bio hram, ali mana je u tome što olako dajemo ime hrama svemu što se pred nama pojavi. Putnik predoseća da je rešenje u terenima u okolini, jer nije verovatno da je ova ovde zgrada nikla sama od sebe, iz nekakvog hira. Pod obrađenim zemljištem će se možda pronaći odgovor, ali dok ne bude moguće zagarantovati ozbiljan i metodičan rad, spreman novac i dovoljnu zaštitu, bolje je ostaviti Centum Cellas na miru. Previše je toga uništeno u Portugaliji, zbog nepažnje, zbog odsustva sklonosti za čuvanje, zbog nepoštovanja.
Belmonte je zavičaj Pedra Alvareša Kabrala, onoga koji je 1500. godine stigao u Brazil i za čiji portret u medaljonu kažu da se može naći u jeronimskom klaustru. Možda jeste ili nije, ko bi prepoznao likove sa portreta s bradom i šlemom, ali ovde u utvrđenju u Belmonteu mora da se Pedro Alvareš igrao i naučio svoje prve veštine odraslog muškarca, jer na ovom su mestu ruševine gospodske kuće njegovog oca Fernana Kabrala. Trebalo bi da nije imao loš život Pedro Alvareš: sudeći prema onome što je preostalo, kuća je bila veličanstvena. Isti epitet zaslužuje manuelinski prozor udvojen na zidovima koji su okrenuti ka zalazećem suncu. A pojas zidova je dugačak i štiti velik unutrašnji prostor, koji bi putnik voleo da vidi čist i pometen. Osnovci se veselo igraju, i njihove dve nastavnice, gotovo istog godišta. Putnik voli da vidi ove srećne slike i izlazi moleći se da se ne naljuti crnokosa nastavnica niti se razbesni nastavnica svetle kose kada jedno od one dece ne bude znalo koliko je devet puta sedam.
Odmah pored, u jednom malenom vrtu, nalazi se stara parohijska crkva. Putnik ulazi, nespreman, i, nakon što je učinio tri koraka, zastaje ostavši bez daha. Ovo je jedna od najlepših građevina koje je dosad video. Reći da je romanička i gotička, značilo bi reći sve i ne reći ništa. Jer ovde ono što ostavlja utisak jeste ravnoteža masa, a odmah zatim i ogoljenost kamena, bez ukrasa, tek povezane nepravilne gomile. Ovo je jedno telo viđeno iznutra i mnogo je lepše nego što je očekivao dok je ulazio. Oči je upro prema neukrašenoj četvorolučnoj kapelici, koja se ističe ispred slavoluka, a unutra, naslonjena na zid, ugleda skulpturu Device i mrtvog Hrista koji joj leži u krilu, bradato lice je okrenuo prema nama, sa ranom među rebrima. Ona ne gleda ni u koga, ni u njega ni u nas. Glave su zasigurno iznova oslikane, ali lepota tela, izrađenog u tvrdom granitu, doseže najviši stepen. Putnik u Belmonteu doživljava jednu od najdubljih estetskih emotivnih bura u svom životu.
Pijeta je najveličanstveniji komad koji ovde postoji. Ali treba napomenuti i kapitele obližnjih stubova, luk glavne kapelice, kao i freske na udaljenom zidu. A ako putnik prihvati ova mala zadovoljstva pošto je uživao u najvećem, u sakristiji će naći Presveto Trojstvo sa Večnim Ocem zastrašujuće iskolačenih očiju, a u brodu nekoliko renesansnih grobova, hladnijih, i jednog atletski građenog i ženstvenog Svetog Sebastijana, duge kose pale preko ramena u stavu podražavajuće elegancije. Pogledajte sve to, ali pre nego što izađete, stanite još jedanput pred pijetu, sačuvajte je dobro u očima i u sećanju, jer takva dela se ne viđaju svaki dan.
Iz Belmontea putnik ide u Sortelju lošim putevima i krajolicima vrednim divljenja. Ući u Sortelju je kao ući u srednji vek, i kada putnik to izjavljuje, nije to u onom smislu koji bi ga nagnao da kaže isto to dok ulazi, na primer, u crkvu iz Belmontea, odakle dolazi. Ono što daje srednjovekovni karakter ovom aglomeratu jeste golemost zidova koji ga okružuju, njihova debljina, tvrdoća kaldrme, strme ulice i, uzdignuta povrh divovskog kamenja, gradska tvrđava, poslednje utočište opkoljenih, poslednja a možda i prazna nada. Svako ko je pobedio spoljašnje kiklopske zidove sigurno nije bio zaustavljen ovom utvrdicom koja pre liči na šalu.
Ono što nije šala jeste optužba, ispravnih slova i pravopisa, iscrtana na pročelju jednog izvora: PAŽNJA! VODA NEISPRAVNA ZA PIĆE ZBOG NEPAŽNJE OPŠTINSKIH VLASTII POVERENIŠTVA ZA ZDRAVLJE. Putnik je bio zadovoljan, naravno ne zato što vidi da stanovništvo Sortelje nema vodu, već zato što se neko udostojio da dohvati kanticu farbe i četkicu da napiše dajući svima na znanje da vlasti ne rade ono što bi trebalo, kad bi trebalo i gde bi trebalo. Tako je i u Sortelji, i tome može da posvedoči putnik, koji je sa onog izvora hteo da pije, ali nije mogao.
Putnik je išao u Sabugal sa željom da vidi narodne exvotoe iz 18. veka, ali nije naišao ni na jedan. Gde li su ih stavili, nije znao da kaže starac koji je došao sa ključem kapelice Naše Gospe od Milosti, gde su se navodno nalazili. Crkva je sada nova i spektakularno lošeg ukusa. Izuzima se Pentekosta u drvetu, koja se nalazi u sakristiji. Živopisno oslikani likovi Device i apostola divljenja su vrednog izraza. Putnik, bez obzira na sve, nosi u sebi jednu sumnju: ako je ovo jedna Pentekosta, zašto ima dvanaest apostola, nije li možda Juda ovde prikazan tek zbog ravnoteže kompozicije, ili je narodni rezbar odlučio da dozvoli sebi da da Judi oprost, kako to samo umetnici mogu?
Putnik se dogovorio da se vidi s nekim ovog popodneva. Ide u Sidadelje. Kako bi dobio na vremenu, ruča u Sabugalu i, da ga ne bi gubio, samo je video kakav je opšti izgled jedne bučne varoši u kojoj svi ili idu na vašar ili dolaze sa vašarenja. Nastavlja desno prema Gvardi, ostavlja usput Pozafoleš do Bišpo, gde ima nameru da ode da sazna šta je moglo preostati od jednog kovačkog kraja i video manuelinski prozor za koji kažu da još onde postoji. Naposletku, ne može se sve videti, bilo bi previše da ovaj putnik ima veće privilegije od drugih koji nikada tako daleko nisu mogli otići. Neka Pozafoleš do Bišpo ostane simbol nedostižnog koje svima izmiče. Ali putnik je postiđen ovim metafizikama kada se zapita šta se desilo sa potomcima kovača iz Pozafoleša. Postideo se, ućutao je, i otišao u hotel da potraži gospodina Geru iz Sidadeljea, koji ga je već čekao.
Rečeno je kako između Pinjela i Sidadeljea ima dvadeset pet kilometara. Treba tu dodati još četrdeset između Gvarde i Pinjela. Za to vreme se može mnogo razgovarati, a zna se da niko ne razgovara više nego dve osobe koje, jedva se poznajući, moraju da putuju zajedno. U neko doba već se razmenjuju stvari u poverenju, već se poveravaju životi preko onoga što se obično priča, i onda se otkriva kako je lako da se dve osobe sporazumeju u jednom jednostavnom činu pričanja, kada se neće da u duhu onog drugog ostanu slabo iskrene slutnje, nesnosne kada se putuje u društvu. Putnik se sprijateljio sa šefom sale, slušao je i govorio, pitao i odgovarao, a zajedno su imali lep put. U Peri do Moso prešli su pored dolmena, a Gera mu ga je pokazao, znajući kojim poslom putnik ide. Ali ovaj dolmen nije od onih kojima se putnik divi, ne poseduje ni tajnu ni misteriju, samo je tamo uz put, usred obrađenog polja, nema želju da ode donde i da ga izbliza pogleda. Dolmena je video mnogo, ipak o njima više i ne govori, da ne bi zamutio u svojim sećanjima onu mumiju iz Keimade gde je čuo kako kuca srce. Tada je mislio da je to njegovo. Danas, na tako velikoj udaljenosti i nakon toliko dana koji su protekli, nije sasvim siguran.
Prošli su Pinjel, sada su putevi samo loše staze, i nakon Azeva ono što se vidi jeste velika pustinja brda, sa zemljom obrađenom tamo gde je bilo moguće. Ima malih žitnih polja, najzelenija su sa raži, ostala su sa pšenicom. A u nižim predelima se gaji krompir i povrće. Primenjuje se ekonomija održanja, jede se ono što se poseje i posadi.
Sidadelje je zaista zapećak sveta. Selo je gotovo na vrhu jednog stenovitog brda umetnutog između dve reke. Putnik zaustavlja automobil, izlazi sa svojim drugom. Za dva minuta skupilo se petoro-šestoro dece, i putnik iznenađeno otkriva da su sva lepa, mali primerak čovečanstva oblog lica koji je milina gledati. Onde blizu nalazi se Crkvica Svetog Sebastijana i, odmah pored, škola. Prepušta se vodiču, i ako prvo mora posetiti školu, neka bude. Malo je učenika. Nastavnica objašnjava ono što putnik već zna: broj žitelja se smanjuje, stanovnika je nešto više od stotinu. Jedna devojčica mnogo gleda u putnika: nije lepa, ali ima najumiljatiji pogled na svetu. I putnik otkriva da su ovamo dospele stare školske torbe iz njegovog detinjstva, to su ostaci i viškovi koji su iz grada došli u Sidadelje.
Crkvica je bila zatvorena, a sada je otvorena. Iznad vrata, pod tremom koji brani ulaz, stoji jedna provincijska maniristička slika koja prikazuje Golgotu. Iako je trem štiti od kiše i sunca, ne može ništa da učini protiv vetra i hladnoće: zato je čudo da je u tako dobrom stanju. Gera razgovara sa dve postarije žene, traži novosti iz kraja i priča im o sebi i svojoj porodici, pa potom kaže: „Ovaj gospodin bi voleo da vidi palijum.“ Putnik je udubljen u sliku, ali oseća u nastaloj tišini neku napetost. Jedna žena odgovara: ,,Ne može. Nije ovde. Na popravci je.“ Ostalo behu šapati, tajni sastanak, bez pokreta, koji u ovim mestima jedva da se i koriste.
Putnik je ušao u maleni hram i nailazi na najsvojstvenijeg Svetog Sebastijana kojeg su njegove oči ikada videle. Vidi se da je nedavno ceo farban ružičastom bojom i lakiran, sa pepeljastom senkom brade. Bodež mu je duboko zariven u srce, a uprkos tome on se smeši. Ali ono što izaziva zaprepašćenje jesu ogromne svečeve uši, prave lepeze, ako bismo upotrebili izražajno narodno poređenje. Moć vere je zaista velika ako pred ovim zaista komičnim svecem vernik uspe da sačuva ozbiljnost. I jeste velika ta moć, jer otkako su se otvorila vrata crkvice, već se četiri žene mole. Jedini osmeh je i dalje osmeh sveca.
Kesoni sa krova prikazuju događaje iz Hristovog života u izuzetno rustičnoj kompoziciji. Ako se zanemare posledice starosti, nešto vidljivije na nekim od okvira, opšte stanje ovih slika je dobro. Jedino zahtevaju malo sređivanja kako bi se očuvale. Na izlazu se približava Gera i putnik ga pita: „Dakle, prijatelju Gera, ima li šta u vezi sa palijumom?“ ,,Palijum“, odgovara Gera s nelagodom, „palijum je na popravci.“ A postarije žene, kojih već ima toliko da je putnik odustao da ih prebraja, odgovaraju u horu: „Tako je. Na popravci je.“ „Dakle, ne može da se pogleda?“ ,,Ne, gospodine. Ne može.“
Palijum je (već je to znao putnik i dobio potvrdu iz usta svog druga) ponos i dika Sidadeljea. Otići u Sidadelje i ne videti palijum bilo bi isto kao otići u Rim i ne videti papu. Putnik je već išao u Rim, nije video papu i nije mu to smetalo. Ali mu smeta u Sidađeljeu. Međutim, što se mora nije teško. Glavu gore.
Selo je celo u kamenu. Kuće i ulice su kamene. Krajolik je kamen. Mnoge od ovih adresa su prazne, ima porušenih zidova. Tamo gde su živeli ljudi, niče trava. Gera pokazuje kuću u kojoj se rodio, prag gde je majka osetila bolove, i jednu drugu kuću u kojoj je živeo kasnije, smeštenu pod jednim ogromnim barokom, jer to je naziv koji ljudi iz Beire koriste za kamene gromade koje se po ovim brdima nakupljaju i talože. Putnik je zadivljen pred nekim od isklesanih gornjih pragova ili ukrasnim niskim reljefom: ptica položena preko glave jednog krilatog anđela, između dve životinje koje mogu biti lavovi, psi ili grifoni bez krila, jedno drvo kako prekriva dve tvrđave, preko shematske kompozicije ljiljana i volana. Putnik je zadivljen. U tom trenutku Gera kaže: „Sada idemo da vidimo Sidadaoa?“ „Šta je to?“, pita putnik. Gera ne želi odmah da objasni: „Pođite sa mnom.“ Idu kamenitim uličicama, u jednoj usputnoj kući živi Gerina sestra po imenu Laura, i zet je tamo, čisti staje, ruke su mu prljave, zato se ne približava već se pozdravlja rečima i osmesima. Pita Laura: „Jeste li videli palijum?“ Pokazujući da mu je neugodno, Gera odgovara: ,,Na popravci je. Ne može se videti.“ Udaljuju se oboje u stranu, još jedna tajna rasprava. Putnik se smeši i misli: „Ovo mora da ima neko značenje.“ I dok se uspinje u pravcu jednog zvonika, koji se izdaleka nazire iznad krovova, primećuje kako se Laura brzo udaljava drugom ulicom, poput nekoga ko ide na zadatak. Zanimljiv slučaj.
„Evo Sidadaoa11, reče Gera. Putnik vidi mali luk postavljen pored zvonika, i, u reljefu grubo isklesanu figuru čoveka koji ispod sebe ima polovinu sfere. Na drugom stubu luka velikim slovima piše: „Godina 1656.“ Putnik želi da zna više i pita: „Kakva je ovo figura?“ Ne zna se. U sećanju pokolenja uvek je Sidadao pripadao Sidadeljeu, to je neka vrsta laičkog zaštitnika, jednog boga staratelja, oko koga se gorljivo raspravljaju narod odozdo (gde se on sada nalazi) i Eiraš, odnosno, narod odozgo, gde se putnik iskrcao. Jedno vreme, te verbalne rasprave su dostigle nivo otvorene borbe, ali na kraju su prevagnuli istorijski razlozi, jer Građanin svoje korene ima na ovoj strani sela. Putnik duboko razmišlja o jedinstvenoj ljubavi koja vezuje jedan narod kome tako nedostaju materijalna dobra za jedan običan kamen, loše obrađen, nagrizen vremenom, jednu nezgrapnu ljudsku figuru na kojoj se jedva ističu ruke, i zbunjen je u tim38 razmišljanjima videći kako je tako lako shvatiti sve ako bismo dopustili sebi da idemo suštinskim putevima, ovaj kamen, ovaj čovek, ovaj veoma tvrd krajolik. I još misli kako se treba ophoditi prema ovim običnim stvarima, ostaviti ih same i pustiti ih da se same razvijaju, ne gurati ih, jednostavno biti sa njima, dok gleda u ovog Sidadaoa i u sreću koja je na licu novog prijatelja, koji se zove Žoze Antonio Gera, čoveka koji je odlučio da sve sačuva u sećanju. „Šta se zna o istoriji Sidadaoa?“, upitao je putnik. „Malo. Pronađen je ne zna se kad, na nekom kamenju tamo preko“ - (pokretom pokazuje ka nevidljivoj obali Koe) - ,,i ostao da zauvek pripada narodu.“ „Zašto ga zovu Sidadao?“ ,,Ne znam. Možda zato što je ovaj kraj Sidadelje.“
Dobar je to razlog, misli putnik. I tek što će ući u crkvu, primećuje da nije sam sa Žozeom Antoniom Gerom. Došavši ko zna odakle, tamo su tri postarije žene koje su se okupile u Crkvici Svetog Sebastijana, i uprkos godinama i patnjama smeše se. Ono najbolje u crkvi Sidadeljea jeste svod, izrađen u kesonima, jedna uzorna proslava freska koje prikazuju svece, izrade više znalačke nego što su freske sa svoda Svetog Sebastijana. Putnik je očajan što ne zna ko je ovo naslikao, koji umetnički um beše živeo unutar ove crkve, koje reči behu izgovorene između njega i sveštenika, kakvi behu pogledi naroda koji je dolazio da zaviri kako posao napreduje, koje molitve behu izgovorene ovom nebeskom dvoru, i za šta. Iščitava imena svetaca i postarije ga žene prate i, pošto ne umeju da čitaju, zaprepaste se otkrićem imena predstavljenih svetaca: „Sveti Matej, Sveta Helena, Sveti Jovan, Sveti Jeronim, Sveti Ante, Sveta Tereza od Isusa, Sveta Apolonija, Sveti Josif.“ Ove freske su iz 16. veka i čine dragoceni hagiološki katalog, kamo sreće da su sveci dovoljno moćni da zaštite sami sebe.
Ovakvo bi trebalo da bude putovanje. Doći, ostati. Putnik je veoma uznemiren, vidi mu se na licu. Izlazi sa Žozeom Antoniom Gerom, penje se s njim do jednog uzvišenja koje je najviša tačka Sidadeljea. Čuju se cvrkut ptica, gledaju iznad brda, koliko od sveta može odavde da se vidi. „Odmalena volim ovo“, reče drug. Putnik ne odgovara. Misli na svoje detinjstvo, na svoje zrele godine, na ovaj narod i na druge narode, i udaljava se. Svaki je u svom svetu i obojica su sa celim svetom.
„Vreme je da se nešto pregrize“, reče Gera. „Hajdemo u kuću moje sestre.“ Silaze putem kojim su došli, onde je Sidadao koji bdi, i prvo odlaze u podrum vina da popiju čašu rozea, kiseo je ali od dobrog grožđa, i nakon toga se penju stepenicima kuće, dolazi Laura na prag: „Uđite, osećajte se kao kod svoje kuće.“ Glas joj je topao, lice smireno, i na svetu ne postoje bistrije oči. Na stolu su hleb, vino i sir. Hleb je velik, okrugao, da bi se isekao, potrebno ga je pritisnuti uz grudi, i u tom činu brašno ostane na odeći, na domaćicinoj tamnoj bluzi, i ona je otresa ne razmišljajući o tome. Putnik sve zapaža, to je njegova obaveza, čak i onda kada ne bude razumeo, mora da uoči i kaže. Pita Gera: „Znate li izreku o hlebu, siru i vinu?“ ,,Ne znam.“ „Ide ovako: hleb ima oči, sir nema oči, vino skače u oči. To je ukus ovog kraja.“ Putnik ne veruje da su ova tri uslova univerzalna, ali u Sidadeljeu ih prihvata, nije čak u stanju ni da zamisli da bi mogli biti drugačiji.
Jeli su, vreme je da se krene. Putnik se oprašta sa nežnošću, silazi ka ulici, Gera je još ostao da razgovara sa sestrom, koja mu kaže: „Čekaju u Eirašu.“ Šta li je to, pita se. Neće dugo čekati da sazna. Dok se približava Crkvici Svetog Sebastijana, vidi one iste tri postarije žene i druge mlađe kako čekaju. ,,To je palijum“, reče Gera. Žene polako otvaraju jednu kutiju, vade iz nje nešto umotano u beli peškir i sve zajedno, svaka svojim pokretom, kao da obavljaju obred, odmotavaju, a to čine kao da ga nikada neće odmotati, veliki komad tamnocrvenog velura izvezenog zlatom, srebrom i svilom, sa dugačkim središnjim motivom, raskošnim okvirom koji okružuje monstrancu koju uzdižu dva anđela, i oko njih cveće, isprepletene niti, metalne pločice, sjaj koji nikakve reči ne mogu opisati. Putnik ostaje zatečen. Želi da vidi bolje, stavlja ruke na neuporedivu mekoću velura, i čita izvezene jednu reč i jedan datum: „Sidadelje, 1707.“ To je blago koje žene u crnom ljubomorno čuvaju i brane, čak i sada kada im je već teško da čuvaju i brane život.
U suton, na povratku u Gvardu, putnik reče: „Dakle, palijum nije bio na popravci.“ „Nije. Hteli su prvo da se uvere u to da ste dobra osoba.“ Putnik je bio srećan što ga u Sidadeljeu smatraju dobrom osobom, i te je noći sanjao palijum.

KAKO JE MALVA DOBILA IME

Kako bi imao vremena da poseti ove predele, putnik se skrasio u Gvardi. Danas će se zaputiti putem ka Vizeu do Seloriko da Beiri i odatle će napraviti zaokret kako bi se vratio u tačku polazišta. Dan je kao i njegova najbliža braća: divan. Putnik ih zaslužuje takve, jer kiša i magli je imao ne zna im se broj, premda se ne žali, a ponekad to čak i ceni. Međutim, bila bi šteta kada bi danas vreme bilo loše, ne bi mogao da uživa u ovoj dugačkoj, prostranoj i dubokoj dolini kojom protiče Mondego, još na početku dugačke krivine kojom će zaobići sa severne strane strme obronke gorja Eštrela da bi se posle pružila po nižim predelima, sve do mora. Ova je reka izgledala kao da je predodređena da se ulije u Doro, ali je na putu pronašla visine Asoreša i Veloze, brdo Selorika, umesto da bude najduža reka u portugalskoj zemlji. Takve su i neke su ljudske sudbine.
Putnik prvo ide u Aldeja Visozu, mesto je skoro preimenovano jer su se stanovnici stideli što im se zavičaj zove Porko (Svinja) i zahtevali su da se izmeni. Bila je to loša ideja. Aldeja Visoza je odrednica za turistički kompleks, Porko beše nasleđe generacija, vremena kada je ovim brdima vladala divlja svinja i kada je ubiti svinju bilo prilika za slavlje i bolju ishranu. Promeniti ime selu bio je čin nezahvalnosti. Nego, neka se putnik bavi svojim životom, neka gleda ovaj bogat krajolik obala reke, neka vidi kako se sa te visine spustio. I sada, iznova se uspinjući, primećuje kuće zemljoradnika raštrkane po dolini, mnogo posla ovde beše urađeno da bi se ovo pretvorilo u vrt. Put je veoma uzan, zasenjen visokim drvećem, ima kapija imanja, fasada koje liče na palate. I iznenada zalazi za krivinu i ulazi u Aldeja Visozu.
Parohijska crkva na prvi pogled zbunjuje putnika. U krajevima koji obiluju romaničkim i baroknim, videti u drevnom selu Porko jedan neoklasični primerak pravo je čudo. Unutra se pak nalaze komadi iz davnina, poput groba iz 16. veka Eštevaoa de Matoša, preminulog 1562. godine, i njegove žene Izabel Žil, koja se pridružila mužu dana koji niko nije smatrao potrebnim da doda. U ovoj crkvi mogu se videti: lepa ploča, takođe iz 16. veka, koja prikazuje Devicu i Dete sa anđelima sviračima, i, na krivom krovu glavne kapelice, slike na kojima se pojavljuju četiri doktora crkve, dva sa obe strane, velikih razmera, nad jednim postoljem ukrašenim lišćem i biljnim volutama. Posle neoklasične fasade, Aldeja Visoza ima da pokaže još ovo iznenađenje. Ima i dobre skulpture, od kojih se ističe Sveti Lavrentije, prelepo delo u drvetu iz 17. veka.
Ponovo se putnik vraća glavnom drumu, koji će malo kasnije opet napustiti da bi krenuo jednim seoskim putem što je, kaže mapa, put koji vodi do Asoreša. Ako je ovo drum, putnik je soko: ako sada mora da bude obazriv po suvom vremenu, kako li je tek kad su kiša i blato? U Asoreš se ulazi kroz vašarski plato, širok i prostran trg koji, odmah se vidi, nije u srazmeri sa trenutnom važnošću naselja. Asoreš je u prošlim vremenima bio opština, a to što putnik naziva platoom za vašar takođe je bio boravište hodočasnika Naše Gospe od Asoreša, njegove zaštitnice. Ona zgrada onde, sa stubom srama ispred, bila je većnica. Izmenjena je, otvoriše joj vrata tamo gde je trebalo da su zastori, ali čak i takva je praznik za oči. Asoreš ostavlja utisak velike napuštenosti, podseća, na neki način, na Tentugal: ista tišina, ista praznina, čak i dimenzija urbanog prostora ima izvesne sličnosti. Putnik veruje da je, u svoje vreme, varoš morala biti poznata na ovoj strani Beire.
Ulaz u crkvu je barokni, ali unutra ima dokaza veće starosti, poput natpisa koji se odnosi na jednu vizigotsku princezu, umrlu u 7. veku. Ali velika opčinjenost crkvom, zbog toga što su novina u portugalskim hramovima, potiče od slika koje prikazuju lokalne činjenice i predanja. Putnika već prate dve žene iz sela, i one su te koje, kradući reči jedna drugoj, žele da pripovedaju ukazanja i čuda Naše Gospe od Asoreša. Da krenemo prvo od imena. Nije to ostrvo iz Atlantika, to je kraj iz Beire, tako čvrst da je udaljio Mondego, i uz sve to zove se Asoreš. E to potiče od čuda koje se dogodilo jednog strašnog dana kada je paž leonskog kralja, pustivši kraljevog jastreba da pobegne, osuđen da ostane bez ruke. U svojoj je muci zazvao Devicu, koja je odmah učinila da se ptica vrati. Žene se već bacaju na drugo čudo, posredovanje Device u jednoj bici između Portugalaca i Leonaca, na treće, vaskrsenje sina jednog kralja koji je došao ovamo na hodočašće, i na četvrto, i poslednje, spasavanje krave u smrtnoj opasnosti, uz veliku muku i rizik od štete za njenog vlasnika. Sigurno je da je Naša Gospa od Asoreša učinila i druga dela, ali ova su imala nekoga da ih naivno oslika za nauk budućim naraštajima. Žale se žene što je sve zapušteno, žali se putnik na to što one imaju razlog da se ovako žale.
Još je pokušao da ode u Velozu, koja se nalazi na udaljenosti od dva kilometra, imao je na umu da vidi grob gotske princeze Suintilijube, da li je neko nekad čuo za čudnovatije ime? Ali zazirao je od lošeg puta, naposletku, nije on bio hrabar putnik. Zato se vratio na auto-put, u pravcu Selorika da Beire, gde se nije zaustavljao. Njegov cilj je Linjareš, na putu za Koimbru. Sve dok je na pravom putu, putnik ne može da pogreši. Ali budući da se morao vratiti u Linjareš, skreće onde gde ne treba, i ubrzo vidi kako se penje putevima koji izgledaju nestvarno, na koje bi možda i koze odbile da zagaze. Ide pentrajući se, okreće se na jednu stranu, pa na drugu, svaki put sve gore i gore. Najzad stiže do jednog račvanja, šta sada, i odlučuje da pođe u avanturu. Desno put zaranja u izuzetno crn borik i čini se da se u njemu gubi. Možda bi bilo bolje ići levo, ali putnik ne želi da rizikuje. Nastavlja dalje pešice i onda, delo je to sigurno Naše Gospe od Asoreša (na nebu leti jastreb kokošar), pojavi se jedan čovek. Ali pre toga putnik mora da objasni da se sa ovog mesta savršeno vidi Linjareš, sa divovskim utvrđenjem koje ga, bez ikakvog opravdanog razloga, podseća na Mikenu. Linjareš se nalazi onde, ali ko mu može prići? Kako? Odgovara čovek: „Nastavite ovim putem. Kada ugledate ispred sebe nekoliko brazdi, na drumu ste.“ ,,Na drumu? Kakvom drumu?“ „Onom za Linjareš. Nije li to ono što tražite?“ „ Ali ja sam došao drugim putem.“ „Došli ste preko Kintanaša. Čudi me da ste uspeli da stignete ovamo.“ Putnika takođe to zapanjuje, ali nije to podvig kojim bi trebalo da se ponosi. Sposoban putnik je onaj koji lošim putevima ide samo kada nema drugih, ili kada mu viši razlog nalaže da napusti dobre. A ne da se brzopleto zaleti ka prvoj stazi koja mu se pojavi.
Linjareš je plodan kraj. Tek što se iskrcao, putnik se odmah sprijateljio sa čovekom zaduženim za radove koji su izvođeni na Crkvi od Milosrđa, glavnim kamenorescem u varoši i dobronamernim otvaraocem svih vrata. Putnik je u Linjarešu imao vodiča prve klase. Ovo su barjaci Crkve Milosrđa: jedan se ističe, predstavlja Uspenje Device, a ovde, nasred kaldrme, nalazi se tribina od kamena koja je nekada davno imala krov, a sada ne, onde se okupljalo veće: sedali su za ove klupe i glasno raspravljali o opštinskim pitanjima, pred očima naroda koji je spolja i sa prozora slušao. Behu to rustična vremena, ali prema ovom običaju, putnik misli kako su to morala biti dobra vremena: nije bilo masivnih vrata niti plišanih zastora, i kada bi padala kiša, možda se zasedanje prekidalo kako bi se učesnici i prolaznici sklonili pod trem.
Šesnaesti vek je bio odlično doba za graditeljstvo. Putnik već neko vreme primećuje kako je u predelima koje je obišao većina starih zgrada iz 16. veka. Slučaj je to i sa ovom plemićkom kućom, sa veličanstvenim prozorom okrenutim ka ulici, sa njenim elegantnim bočnim stubovima, istaknutim gornjim delom vrata. Nikada neće živeti u ovoj kući, ali se zadovoljava pomišlju kako mora da je odande lepo gledati krajolik koji okružuje Linjareš, Kabesa Altu, sa više od hiljadu i dvesta metara visine. Vodič strpljivo čeka da putnik dođe do kraja sa svojim razmišljanjima i posle toga ga odvodi do parohijske crkve gde se nalaze izvanredne slike čije je autorstvo pripisano Vašku Fernandešu: Blagovesti, Obožavanje Sveta Tri Kralja, i Spuštanje sa Krsta. Jednako lep je i luk bočnih vrata sa dva izvrsna arhivolta, spolja ukrašena geometrijskim motivima, a iznutra mešovitim prikazima koji svedoče o romaničkom poreklu. Sleva nadesno vide se jedna zvezda sa šest krakova, izrađenih u obliku lista u unutrašnjosti kruga, jedan krst, jedan šahovski motiv, mač nad kojim se čini da stoji neka ptica (da nije ovde došao da se odmori čudnovati jastreb?), i, na kraju, jedna ljudska figura podignute ruke. Ovaj zabat je gladak.
Utvrda mora da je bila ogromna. Govore to dve divovske granitne kule, u visini zidina, unutra i dalje diše atmosfera tvrđave. I treba da je bila ogromna, jer je u vreme ratova protiv Saracena bila portugalska odstupnica. Kraljevao je don Diniš, o kome će ubrzo putnik morati ponovo da govori. Ko zna nije li se u ovoj utvrdi na kralja-pesnika spustilo nadahnuće, dok je dole posmatrao borove šume. ,,Ah, cveće, ah, cveće bora zelenoga.“ Dakle, putnik je danas veoma maštovit, ali ne treba da preteruje, jer predviđeno je da se poseta završi dok ne ruča kamenorezac koji mu pravi društvo, vreme je da se krene, ostavi Linjareš, koji izdaleka toliko liči na grčku Mikenu i do kojeg je tako teško stići kao da je Mikena.
Vraća se na glavni drum, sada pravim putem, i dok nastavlja u pravcu Seloriko da Beire, letimično pogleda prečicu iz Kintanaša i ponovo sebe kori zbog pogreške. U Seloriku ponovo nije stao, zamislio je da stigne u Trankozo tačno u vreme ručka. Drum prelazi preko jedne regije srednje nadmorske visine, prekrivene onim velikim kamenjem od granita zvanim barok, izdvojenim ili u gomili, naslaganim jedan na drugi u ravnoteži koja izgleda nestabilno, ali koju bi jedino moćna eksplozivna naprava mogla, možda, da pomeri. To su tone preko tona, i putnik uobičajeno naivno pomišlja: „Kako li je ovo kamenje ovako postalo?“
Trankozo nije baš onakav kakav je očekivao. Računao je na jednu varoš sa arhitekturom još iz srednjovekovlja, omeđenu zidinama, na atmosferu drevne istorije. Zidine su tamo, istorija je drevna, ali putnik se oseća odbačeno. Ručao je ni dobro ni loše, video je spomenike, i neke je uživao da gleda, ipak, na kraju mu je ostao osećaj frustracije koji je približno ovako sažeo: „Jedan od nas nije shvatio onog drugog.“ U svesti, putnik smatra kako nije shvatio Trankozo. Ali mu se dopala Crkva Svetog Petra, sa nadgrobnim kamenom Bandare, obućara proroka, i kako je odranije znao da su se na ulazu u varoš, na mestu Kapelice Svetog Vartolomeja, u jednom hramu koji danas više ne postoji, venčali don Diniš i dona Izabel od Aragona, našao je da istorija, posebno ona zamišljena, približava slučajeve poput ovoga da žive i prođu istom zemljom jedan obućar nagovestitelj budućnosti i jedna kraljica koja je od hleba pravila ruže. Takođe se putniku dopala Crkva Naše Gospe od Frešta, ali i njene loše čuvane freske. Putnik je želeo da ode u Crkvu Svete Lucije, i otišao je, ali nije video ništa osim oglasnih tabli, prašine i raštrkanog kamenja: bilo je, odozgo nadole, radova na restauraciji. Bilo je vreme da se ide.
U Moreiru de Rei, sedam kilometara severno od Trankoza, putnik je otišao samo iz jednog razloga: da svojim očima vidi mere uklesane u male stubove vrata crkve, lakat, ruku, stopalo. Beše taj sistem dobar: ko je želeo da ima tačne mere, kako ne bi varao niti bio prevaren, dolazio je ovamo i urezivao na štap ili letvicu svoje trgovačko odbrambeno oružje. Mogao je da ode na vašar, kupi platno ili uže i vrati se kući siguran u dobru trgovinu. Ali Moreira je od kralja39 zato što se ovde zatekao don Sanšo II kada je 1246. išao u izgnanstvo u Toledo: od tolikih krajeva o okolini, i važnijih, ovaj mu je dao sklonište, možda na samo jednu noć, tako završavaju slave ovoga sveta. Takođe su se završile i slave i bede istog tog sveta za onoga ko je u okolini ove crkve sahranjen, u grobnice otvorene na vrhu stene, pomalo nasumično, ali sve sa glavama okrenutim ka zidovima crkve, poput nekoga ko se predaje poslednjoj pomasti.
Putnik će nastaviti ka severu, putem uz izvorište rečice Teže. To je ime koje ga čudi što ga pronalazi ovde, ipak ovo nisu predeli koje Težo kupa i gde bi trebalo da ima Teža, kao što bi žena pratila svog muža. Prolazi kroz Pai Penelu i, skrenuvši kod Mede i Longroive, bez razloga ili pogleda koji bi zaslužili posebno beleženje, hvata put koji dolazi od Vila Nove de Fož Koea i skreće prema jugu. Sada je put ravničarski, ili, strože rečeno, put po visoravni, pogled može da se pruži koliko.mu je volja, i još više će se pružiti onde gore, od stare Marijalve, jer lepote ove ravnice mogu se naći u bilo kom nenaseljenom, lepo uređenom zemljištu. Putnik nije tek turista koga vodaju posvuda, ali na ovom svom putovanju nema vremena da ocenjuje išta više osim umetnost i istoriju, svestan da će, ako bude umeo da poveže stvari i razjasni reči, biti jasno da on samo priča o ljudima, onima što juče podigoše novo kamenje koje je danas staro, onima koji danas ponavljaju načine građenja i uče kako da grade novim. Ako putnik ne bude jasan u onome što piše, neka razjasni onaj ko bude čitao, jer to je i njegova dužnost.
Marijalva se u drevna vremena zvala Malva. Pre nego što je to saznao, putnik je mislio da je to skraćenica složenog ženskog imena Marija Alva. A čak ni sada se ne miri sa tim da prihvati da prvo krštenje potiče od kralja Leona, Fernanda Velikog, kako kažu izvesni autori. Njegovo veličanstvo nije došlo, očigledno, iz Leona ovde kako bi videlo da li ovoj planini pristaje ime Malva. Zahtevao je informacije, neki sveštenik koji je ovuda prošao i video crni slez40 pomislio je da je ovo zemlja ove biljke, ne primetivši, u svojoj uskogrudosti, da je u onoj kući danas uništenoj živela najlepša devojka u ovim krajevima, upravo zvana Marija Alva, što putniku odgovara da bi opravdao i branio svoju tezu. Onome ko putuje moraju biti oproštena ova maštanja, jao onome ko ih izbegne, neće videti ništa osim ćutljivog kamenja i ravnodušnih krajolika.
Niko ne može da optuži utvrđenje da je ravnodušno i ćutljivo. Niti stara varoš, ulice koje se penju strminom, niti onaj ko ovde živi. Putnik se uspinje i mirno ga pozdravljaju. Neke žene sede na pragu i šiju, neka deca se igraju. Sunce je sa ove strane brda, udara u zidine tvrđave jasnom svetlošću. Popodne je napola prošlo, nema vetra. Putnik ulazi u tvrđavu, uskoro će doći stari Brižida da kaže gde je spremište baruta, ali sada je putnik usamljenik, koji otkriva ono što će, počevši od ovog dana, biti u njegovom duhu tvrđava savršene atmosfere, najnaseljenija nevidljivim prisustvom, začarano mesto, da kažemo sve u dve reči. Na ovom platou gde su bunar i stub srama, podeljena između svetlosti i senke lebdi tišina koja šapuće. Tu su ostaci kuća, citadela, sud, zatvor, ima drugih delova koji se više ne raspoznaju, i ovo je taj skup zdanja u ruševinama, zagonetna karika koja ih povezuje, prisutno sećanje onih koji su živeli ovde što iznenada putnika dira u srce, buši grlo i od čega mu naviru suze u oči. Neka se ne kaže na osnovu ovoga da je putnik romantik, pre bi se reklo da je veoma srećan čovek: zato što je došao ovoga dana, u ovaj čas, sam ušao i sam tu bio, i što je obdaren osećajnošću sposobnom da uhvati i zadrži ovo prisustvo prošlosti, istorije, ljudi i žena koji su u ovom utvrđenju živeli, voleli, radili, patili, umrli. U utvrđenju iz Marijalve putnik oseća veliku odgovornost. Na jedan minut, i tako snažno da je postao nepodnošljiv, video je sebe kao središnju tačku između onoga što je bilo i onoga što će doći. Neka onaj ko čita isproba da sebe vidi tako, i neka posle dođe da kaže kako se osetio. Malva, Marija Alva, Marijalva. Gotovo ceo ostatak popodneva putnik je proveo hodajući po ovom kamenju i . onim ulicama. Došao je starac Alfredo Brižida da, kao neko ko otkriva tajnu, pokaže spremište baruta, nadgrobnu kamenu ploču koja se nalazi odmah na ulazu u tvrđavu, krmu broda koju čini jedna od kula, i posle toga odveo je putnika u varoš da mu pokaže stare kuće, lica ljudi, Crkvu Svetog Jakova, grobnice otvorene na živoj steni, poput grobnica iz Moreire de Rei. Sunce polako zalazi. Tvrđava blešti zlatastom svetlošću s jedne strane, tone u pepeljastu senku sa druge. I putnik ostade ponovo sam, još jednom se popeo ulicama, već je stari poznanik: „Dakle, vratili ste se?“, i gubi se opet u tvrđavi, na mestima najdublje tmine, u iščekivanju da čuje nekakvo otkriće, neko krajnje objašnjenje.
Na kraju, mora da ode. Kreće se ravnicom, sunce mu je u visini očiju. U putniku je nešto naraslo posle posete utvrđenju iz Marijalve. Ili utvrđenje iz Marijalve ide s putnikom i uvećava ga. Svašta može da se dogodi na ovakvim putovanjima.
Polagano se vraća. Prolazi kroz Povoa do Konseljo sa poslednjim zracima svetlosti dana, još vidi kuću s tremom, i noć je kada stiže u Gvardu. Večeraće. I kako čovek ne živi samo od tvrđava niti od suza koje su mu onde navrle u oči, niti od odgovornosti da se bude luk ili most prelaska između prošlosti i budućnosti, ovde ostavlja zabelešku o obilatom jelu šorisadi na gvardanski način koje je probao. Premda sa jednom zamerkom i jednom molbom: da ova šorisada postane poznata i označena kao „šorisada na gvardanski načiri', kako bi na portugalskom trebalo da se kaže. Prihvata putnik da se Malva pretvori u Marijalvu, ne može da prihvati da se kaže a moda umesto način. Moda je za odevanje, načini su za razumevanje. Razumimo se, dakle.

ZBOG ZRNA PŠENICE NIJE POSTAO LISABON

Putnik stalno preskače reke. Samo na ovoj deonici koja će ga odvesti blizu Vilar Formoza, samo na njoj, ne računajući ostatak puta, prelazi jednu rečicu, pritoku reke Noemi, rečicu Daš Kabraš, rečicu De Pinzio, još jednom rečicu Daš Kabraš (koja je gurnuta ka severu, kao što Mondego beše gurnut ka jugu), zamalo je promašio rečicu Gaiteiroš, reku Kou, a da ne govorimo o hiljadu potočića koji su, u skladu sa vremenom, suvi ili mokri. Budući da je mart, voda je posvuda, bujaju obale, danas ima više oblaka na nebu, ali visoki su i laki, ne treba ih se bojati.
Prva stanica danas je Kaštelo Mendu. Viđena izdaleka, to je jedna tvrđava, varoš cela okružena zidinama, sa dve ogromne kule na glavnom ulazu. Viđena izbliza, sve je to pa i više, još jedna velika napuštenost, melanholija mrtvog grada. Varoš, grad, selo. Nije lako klasifikovati jedno naselje koje je istovremeno sve te tri stvari. Putnik je brzo napravio obilazak, otišao u stari sud koji se restaurira i ima da pokaže samo trbušaste stubove trema, ušao je u crkvu i izašao, video visoki stub srama, i ovoga puta nije bio u stanju da nekome uputi reč. Bilo je staraca koji su sedeli na vratima, ali u tako velikoj tuzi da je putnik osetio neprijatnost u savesti.
Povukao se, pogledao propale veprove koji čuvaju veliki ulaz u zidinama, i nastavio put. Nije čak ni mogao da uđe u Kaštelo Bom, malo napred, kako beše nameravao. Ima prilika kada ga lucidnost pritegne: vidi sam sebe spolja kako se kritikuje, ti si ovde, na putu, a život ume da bude tako težak.
Između Vilar Formoza i Almeide nema ništa da se vidi. Ravni predeli koji odaju utisak napuštenosti. To je očigledno pogrešan utisak, jer je neverovatno da se ne obrađuju tako velika prostranstva. Ali ova strana Beire izgleda pustinjski, možda zbog toga što su je nekada davno stalno napadali.
Almeida je utvrđenje. Sa neba bi se bolje uživalo u mnogougaonom nacrtu utvrđenja, obrisima bastiona, položajima jaraka. U svakom slučaju, putnik može da stekne dobru predstavu o konstrukciji kružeći po zidinama, mereći im pogledom visinu. Ova je građevina iz drugog vremena i iz drugih ratova. Borilo se tik uz tlo, iz vazduha su bacane samo bombe koje nisu bile dovoljno snažne da razore kupole vrata, sve u svemu, rat mrava. Danas, Almeida je istorijska relikvija kao što bi bile helebarda ili arkebuza. Ali civilna varoš, sa svojim povučenim i mirnim duhom, još više naglašava otuđenost koja se u oseća svemu.
Putnik sada odlazi u Vermiozu, želi da priđe granici, da vidi kako je tamo. Polja su široka, živopisnija od zelenila i humusa, mogu se videti izdaleka. Vermioza se ne pokazuje u najboljem svetlu: prljave uhce, malo ljudi, ostaje utisak da iza ovih vrata i prozora ne stanuje niko. Vermiozu je spasao opojan miris mimoze sa brdašca, kao da je suština prirode. Putnik se uspeo do crkve, a nijedan odrasli niti dete nisu došh da upitaju za novosti o svetu niti da ih o svom selu ispričaju. Sam je razgledao unutrašnjost zgrade, podignute nad lukovima koji hče na divovska kitova rebra, otišao u sakristiju da pogleda freske na jedinstvenom osmougaonom svodu.
Opet je pogrešio, i nije otišao prvo u Eškarigo, prvo sledeće mesto. Zadržao se u dugoj šetnji, opravdanoj, prošao je kraj Almofale, koja nije imala mnogo toga da pokaže, izuzev kamenog krsta na starom putu hodočasnika kojim su išli u Santjago de Kompostehi. Ovaj kameni krst je jedan od onih uzdignutih krstova, ukrašenih školjkom, simbolom hodočašća, i liturgijskim motivima. Tamo su i ostaci nekog rimskog hrama, kasnije preuređenog i nastanjenog fratrima, daleko od puta, navrh jedne čuke gde putnik nije želeo da ode. To je pred ulazak u Almofalu, malo ispred mosta koji prelazi preko reke Agijar. Putnik se potom pokajao što nije skrenuo s puta: bilo je to protivno njegovom običaju da na kamen položi ruku kako bi se uverio od kog je materijala. Oči vrede mnogo, ali ne mogu sve da dosegnu.
Kada je stigao u Eškarigo, morao je mnogo da se bori. Ne da uđe, naravno. Nije bilo barikada, a i da jeste, pravednije bi bilo da su s druge, španske strane, niti su mu zatražili papire. Osim toga, jasno se videlo da je zemlja međunarodna. Šetala su onuda tri Španca iz sela iz kraja La Bosa, pričajući sa Portugalcima jezikom koji nije bio ni njihov ni naš, već jedan pogranični dijalekat koji za putnika beše jednak šifriranom govoru za šegačenje sa strancima. Takođe nije bilo borbe ni kada je postavio magično pitanje: „Možete li mi reći gde je crkva?“ Ponekad nije potrebno pitati, vidi se odmah zvonik, kula zvonika, zabat, najviši vrh krova, dakle, ono visoko što nad onim ispod prebiva. U Eškarigu, u kome ima visokog i niskog, valja pitati ukoliko čovek neće da gubi vreme.
Crkva je zatvorena. Nema razloga za paniku, događalo se i prethodnih puta. Odlazi da pokuca na jedna vrata u blizini, kaže šta mu je namera, pokazuju mu drugu kuću. U ovoj nema žive duše da odgovori. Vraća se putnik u prvu: onaj ko je bio tamo, više nije, počinje da misli kako je sanjao.
Tako stoji i razmišlja, kad pored njega prođe nevino dete proviđenja, koje ne ume da sakrije istinu. Putnik ga upita i gotovo dobije odgovor, to jest ne dobije ga u početku, ali na kraju ga dobije. Ako neko ovo smatra komplikovanim, neka prati dijalog: „Molim vas, da li ovde drže ključ crkve?“ „Drže, gospodine, ali sada nije ovde“, odgovara žena koja je došla na vrata. Putnik se vidno snuždi i vraća se zadatku: „Ako nije ovde, gde je? Dolazim izdaleka, čuo sam o lepoti crkve iz Eškariga i zar ću sada morati da odem a da ne vidim ono što sam želeo?“ Opet će žena: „Šta da vam kažem, nažalost ključ nije ovde. Ima drugi u onoj onde kući, preko.“ Putnik poslušno gleda u kom pravcu mu pokazuju, vidi jednu visoku dvospratnicu, otprilike dvesta metara udaljenu. Da bi se donde stiglo, potrebno je spustiti se niz jednu ulicu i popeti se drugom, ali putnik ne pridaje značaja takvim nevoljama. I već je na pola ulice kad začuje viku iza sebe. To je ista ona žena: ,,Ej, gospodine, ej, gospodine, dođite ovamo.“ Penje se onuda kuda je sišao, procenjuje da će dobiti dodatnu informaciju, ali ono što vidi jeste da žena drži ključ u ruci i već silazi stepenicama da mu pokaže crkvu. Ima prilika kada putnik mora da prihvati svet onakav kakav jeste. Ovde je žena koja je od početka znala da ima ključ i uprkos tome to porekla i poslala ga po drugi koji je trebalo da bude, ako ga je bilo, dvesta metara dalje, i posle toga ga zvala kao da se ništa nije dogodilo, kao da je putnik upravo sad stigao: „Imate li ključ crkve?“ „Imam, gospodine.“ Ko bi mogao da razume ovu ženu.
Sada ih je dve. Sklopili su primirje a da nisu objavili rat, i sad nema boljih prijatelja. Crkva ima barokni prikaz, među najlepšima koje je putnik dosad video. Kada bi sve ovo imalo običnu i banalnu jednoličnu pozlatu, ne bi zaslužilo više od jednog pogleda nekoga ko nije stručnjak. Ali polihromija izrade je tako harmonična u svojim crvenim, plavim i zlatnim tonovima, sa malo zelene i ružičaste, da se može provesti čitav sat istražujući bez zamora. Četiri pelikana pridržavaju presto, a vrata ispovedaonice prikazuju pobedničkog Hrista u jednom okviru od anđela i voluta. A anđeli lučonoše, koji kleče uz strane oltara, odeveni u velike cvetove i palme, divljenja su vredan izraz narodne umetnosti. Jedan od likova prikaza je čuveni Sveti Georgije, koji, bez mača i bez sablje, gazi zmaja sa glavom zmije. Na jednom sporednom oltaru ima stubova sa dve prelepe anđeoske glave u dubokom reljefu. Putnik ne zaboravlja na svod glavne kapelice, u alfarge41 stilu, ali pogled će mu privući dve malene izvajane ploče, oltarne slike koje prikazuju Blagovesti i Posetu Device Svetoj Ani, tako čistog nacrta, kompozicije tako umne premda naivne, da nije zažalio što je prešao toliki put boreći se za nedostižni ključ, ali to je već prošlo, sada lepo razgovara pred oštećenim Svetim Sebastijanom iz sakristije, možda prvim koga putnik prima k srcu.
Žene su otišle svojim poslom. Putnik prelazi preko sela i nalazi jednu devojku kojoj zaželi dobar dan. Ona odgovara, odgovara i starica koja je bila s njom i, nije mnogo prošlo, započet je razgovor o skrivenom blagu. Kazivala je starica kako su u davna vremena, dok je bilo ratova sa Špancima, imućni ljudi iz Eškariga usred stena sakrivali novac u jame i stavljali oznake, znakove, na primer crtež mačke: „Ali ako bi Španci dugo ostali, šuma je rasla i kada bi ljudi pošli u potragu za sakrivenim novcem, ne bi mogli da nađu mačku. Svuda u okolini ima skrivenog blaga.“ Devojka se smešila kao da sumnja, ipak je druga generacija. Ali starica je bila uporna: „Danas je ovo mali kraj. Ali vidite, gospodine, nekada je Eškarigo bio grad, prestonica regije.“ Tada se devojka uključila u razgovor, i dalje smešeći se, ali na drugačiji način, kao da uživa u posledici koju će izazvati: „Čak se ovde kaže da Eškarigo samo zbog zrna pšenice nije postao Lisabon.“ Nasmejao se putnik i oprostio, misleći na važnost jednog zrna pšenice, čini tako malu razliku u težini, tako je beznačajno u brojanju, a na kraju je zbog njega Eškarigo.
Ponovo je prošao kroz Almofalu, napred je video jedan znak koji obeležava smrt nekog stražara, zacelo je to priča
krijumčarima, jer u ovom ih je kraju mnogo od te sorte. Malo nedostaje da stigne u Figeiru de Kaštelo Rodrigo, ali putnik bi prvo morao da poseti Samostan Naše Gospe od Agijara, ili crkvu, što je ono što je od njega preostalo. Poseduje hladnoću koju uvek imaju prekomerno restaurirane zgrade, sada pogoršanu zbog potpune unutrašnje ogoljenosti. Žurno gleda ovu jednostavnu gotiku, ali u sakristiji stoji mermerna Naša Gospa od Agijara, još sa ostacima pozlaćene boje, plave i crvene, koju je uživanje gledati. Lik je krunisan u levoj ruci drži polomljeni točak koji čuvar, nesiguran u raspoznavanju, naziva mitraljezom, oružjem kojim je Gospa od Agijara pomogla da se razbiju redovi Španaca u bici koja nikako nije mogla biti baš ona u Alžubaroti. Štaviše, teško je verovati da je Gospa tako blagog lica, tako blage naravi, bila sposobna da ispali smrtonosne rafale na narod koji u pitanju odanosti Devici nikada nije zaostajao za Portugalcima.
U Figeiri de Kaštelo Rodrigo putnik ruča. Potom je otišao da vidi parohijsku crkvu, vredelo je zbog anđela svirača sa glavnog oltara i, posebno, zbog luka koji pridržava pevnicu, sastavljenog od kamenih elemenata u obliku slova S i koji se smatra za jedini takav u zemlji. To je, zapravo, Kolumbovo jaje: svaki element sadrži i zadržava naredni na način da je jednostavna sila gravitacije dovoljna da se luk održi čvrst i stabilan. Bez sumnje, takođe, po ovom principu naležu i elementi u obliku klina, ali ovde luk ostavlja utisak zbijenosti koja kod drugih nedostaje. Čudno je da se ova tehnika nije raširila.
Blizu je Kaštelo Rodrigo, na onoj uzvisini, ali putnik će prvo otići u Eškaljao, na putu za Barka de Alvu. Ide računajući na jedno izgubljeno selo a nailazi na varoš dobre veličine, širokih ulica i sa velikim drvećem na trgu. Ključ parohijske crkve nalazi se u kući starešine i predat je bez otpora: ništa što bi se poredilo sa Heraklovim podvizima počinjenim u Eškarigu. Putnik ne može da uđe u sakristiju gde, kažu, ima dobrih slika i fresaka na svodu, ali je polako video crkvu, što opravdava put. Zgrada je iz 16. veka, širokih obrisa, i sadrži primerke visoke umetničke vrednosti. Tu je barokna grupica skulptura u kojoj glave anđela čine podlogu na kojoj stoje Devica i Sveta Ana, predstavljene kao dve dobre susetke kako razgovaraju, svaka na svojoj klupici, umotane u ukrasnu i upečatljivu odeću. A onaj Sveti Petar, čije žalosno lice pokazuje koliko kajanja nosi u duši, pod nogama ima petla vesnika, isturenog vrata u pozi za kukurikanje, naturalizam je to koji mami osmeh na lice. Ali ono veličanstveno što crkva u Eškaljau ima jesu ova dva plitka reljefa, flamanska ili nadahnuta flamanskim, u polihromiji tamnih tonova, koji predstavljaju uspon na Golgotu (dok je u drugom planu druga predstava Hrista koga bičuju) i Pokop. Zadivljuje obrada eksera na rukama, a u oba, sastav figura, smiren i zamrznut izraz lica. Tri medaljona na bočnom zidu groba pokazuju ljudska lica, ona bradata su s krajeva, deteta ili žene u sredini. I, pošto putnik mnogo voli zagonetke, čak i onda kada ne može da ih reši, izlazi pitajući se zašto se to lice u sredini skriva pokrovom u kome je Hrist spušten u grobnicu. Kad bi spustili telo, znali bismo koje je to lice. Ali stigosmo prerano.
Putnik se vraća onuda kuda je došao i najzad se penje na Kaštelo Rodrigo. Penjući se uzbrdo, vidi, gotovo nadohvat ruke, planinski venac Marofu, čitav šumski krajolik uokolo. Kaštelo Rodrigo, viđen sa udaljenosti, sa svojim čvrstim cilindričnim kulama podseća na španski grad Avilu i putnik, koji pronalazi fotografije i postere Avile svuda gde postoji briga o španskom turizmu, zapanjen je što, zbog ovdašnjih birokratija, ne vidi da se na jednak način vodi računa o zidinama ove varoši. Ova i još gora razmišljanja motaju mu se po glavi kada uđe u grad i prođe melanholičnim ulicama sa ruševnim ili napuštenim kućama: istina je da je sudbina brdskih varošica da s vremenom klonu duhom, da gledaju decu kako silaze u dolinu gde je život lakši i do posla se bolje dolazi, ali ono što ne može da se shvati jeste to da se ravnodušnog srca prisustvuje smrti onoga što tek je klonulo, umesto da mu se pronađu novi podstreci i nova energija. Jednog dana dovešćemo život u ravnotežu, ali dotad će biti prekasno da spasemo ono što se u međuvremenu izgubilo.
U ovo doba, ovoga dana u martu, Kaštelo Rodrigo je pust. Putnik nije video više od pet-šest ljudi, svih u poodmaklim godinama, žene kako šiju na pragu, muškarce kako gledaju ispred sebe poput nekoga ko shvata da se izgubio. Njegov pratilac bolno vuče jednu nogu i ponavlja poruku koju nije ni razumeo, to je njegov poslednji izbor posla i ne zna kako da se s njim nosi. Putnik ide i putuje, ne traži crne misli, ali one dolaze, lebde nad Kaštelo Rodrigom, očajanje, večita tuga.
Ovo je Crkva Reklamadora što, suprotno od onoga kako izgleda, nije ime protestantskog sveca. Reklamador je tek nagrđenost Rocamadoura, francuskog mesta hodočašća, u čijoj se opatiji, ili u njenim ruševinama, navodno nalaze relikvije Svetog Amadura, gde je takođe jedna crkva koja čuva, tako barem kažu, čuveni Durandal, mač francuskog viteza i plemića Rolanda. To su stare priče. Otišao je u Crkvu Reklamadora osnovanu na prelasku iz 12. u 13. vek i, ako iz tog vremena ne preostaje mnogo, ostala joj je barem romanička atmosfera, ovde tako živa, poput one koju je putnik osetio u Belmonteu, možda još i više. Ova niska crkva, zbijena poput kripte i poput nje zagonetna, opire se svemu što joj je posle nadodano, i što ju je ukaljalo. A kada bi crkva bila gola od ukrasa i kada bi sačuvala tek onog Svetog Sebastijana od vapnenca i ovog naivnog i narodnog Svetog Jakova od drveta, čak i tada bi bilo vredno muke popeti se do Kaštelo Rodriga. Čini se da je prokletstvo palo na varoš. Onde je grb, sa kraljevskim oružjem okrenutim naopačke, zbog kazne, priča se, što je narod držao stranu done Beatris od Kastilje protiv don Žoaoa I. Čak ni to što su potomci 1640. podmetnuli požar u palatu Krištovaoa de More, kao dokaz patriotizma, nije moglo ispraviti staru grešku: kraljevsko oružje je bilo okrenuto naopačke, tako je i ostalo. Kaštelo Rodrigo mora da napravi inventar svog oružja i da se bori za život: to je savet koji je ostavio putnik, koji i ne može ništa više.
Isto se dogodilo i kad je izašao iz Marijalve. Kada čoveka nešto izuzetno dirne, pogleda u sebe i jedva vidi krajolik i sve ostalo što se može videti. Ali putnik nije otišao u Vilar Turpim da vidi gotičku crkvu i pogrebnu kapelicu don Antonija de Agijara. Bolje bi je video da nije bilo ogromnog lika jednog Gospoda na Putu Stradanja, koji se nalazio napred i koji ga je primorao na visoke akrobacije kako bi našao prolaz i vizuelnu udaljenost. Bratstvo moglo da ga smesti na bolje mesto, a da time ne vređa posebnu čast mesta. Don Antoniju unutar kapelice to ne smeta. Smeta dostojanstvu onih napolju.