Nema nafte, Mojsije

"Nema nafte, Mojsije" je zbirka Kišonovih humoreski na različite teme. Iako nastale u Izraelu, univerzalne su za svakog u svim prilikama. Kao vrstan humorista, još jednom dokazuje kako naizgled svakodnevne teme kriju u sebi obilje smešnih situacija u kojima lako prepoznajemo i sebe.

Читава израелска заједница по заповести Господа крену из Синајске пустиње. Улогоре се код Рефидима. Ту је народу понестало горива за даље путовање. Зато народ започе препирку с Мојсијем. Викали су: „Дај нам бензина да путујемо даље!” А Мојсије им одговори: „Зашто се свађате са мном? Зашто искушавате Господа?” Али народ је жудео за горивом, па је гунђао на Мојсија и говорио: „Зашто си нас извео из Египта, земље необично богате изворима нафте? Зар да овде изгинемо заједно с нашом децом и стоком?”
„Шта да радим с овим народом?” питао је Мојсије Господа. „Само што ме не каменују.” „Иступи пред народ!” рече Господ Мојсију. „Поведи са собом неколико израелских старешина; узми у руку штап којим си ударио Реку и пођи. А ја ћу стајати пред тобом тамо, у пустињи, па удари штапом по песку и из њега ће потећи нафта, толико да народ може да настави пут.” Мојсије уради то наочиглед израелских старешина, подиже штап и удари по пустињском песку, једном па други пут, и ударао је по песку читав дан и читаву ноћ, али нафта није потекла. И Господ му рече: „Не могу да вам помогнем, мораћете да наставите пешке.” И путовао је народ израелски пешке четрдесет година и стигао у земљу Хананску. Али и ту су текли само мед и млеко.

Излазак, 17



Да ли сте икад видели шкољку без љуштурe или стаклени чекић? Да ли сте икад чули да бебе доносе роде или да се рак креће унапред? Да ли сте икад читали о министру који иде пешке? Нисте? Онда прочитајте ово.
АВАНТУРА

Министрова лимузина зауставила се на пола пута. Габи је искључио мотор и добацио преко рамена:
– Жао ми је, господине, али чули сте радио...
Мислио је на вести у девет сати, у којима је јављено да је Национални синдикат возача одлучио да сместа ступи у штрајк ради подршке хемијским техничарима. Габи је изишао из кола и отишао у синдикат по инспирацију и директиве, а министар је остао насред бучне улице.
Министар није знао да вози аутомобил – одувек су га збуњивали уређаји који на себи имају дугмиће и испуштају праскаве звуке. Управљао је возилом само једном, у Лунапарку, пре више од четрдесет година, али је то возило било двосед, а сам министар још млад и амбициозан човек, по струци квалификовани носач справа код геодетских мерења. После је приступио Покрету и више никад није био без Габија или неког њему сличног.
– Е па, требало би да позовем хеликоптер – било је једино практично решење које му је пало на памет. У једанаест сати је требало да присуствује седници владе поводом кризе у вези са цементом.
Министар је неко време посматрао пролазнике, а онда га је обузело необично осећање да је упао у авантуру: нашао се на улици. Изненадило га је сазнање да у земљи има толико непознатих људи; у својој канцеларији виђао је сваког дана иста, позната лица. Странци су долазили у делегацијама или еп таssе, као на Дан независности или кад се одржава финале купера, или како се то већ зове, фудбал или тако нешто...
Министар је потпуно сам кренуо тротоаром. После извесног времена осетио је да му се враћа самопоуздање и сетио се, као кроз маглу, да је то већ једном доживео. Наравно, сад је био сасвим сигуран, 1951. године! Кад је камион ударио у његов аутомобил па се пешке враћао кући, кроз читав град!
Министар је спустио поглед и испод заобљеног трбуха угледао властита стопала како се ритмички крећу: клип-клоп, клип-клоп, лева-десна. Његова властита стопала! Зна да хода улицом! Пријатно осећање. Само му ципеле изгледају непознате. Како је дошао до њих? Наравно, никад није сам себи куповао ципеле. Кад мало боље размисли, никад није ништа сам куповао, па одакле му онда ове ципеле?
Министар је застао испред једне продавнице ципела и загледао се у излог. Нашао се пред чудом, то је било ван сваке сумње. Ципеле, мушке и женске, стајале су ту у паровима, по свему судећи промишљено аранжиране. Подстакнут тим призором, министар је ушао у продавницу, велику просторију са полицама и столицама у средини. Ту је било много ципела, као на сајму. Министар се руковао с човеком који је стајао поред врата и упитао га:
– Какви су трендови извоза?
– То питајте неког другог – одговорио је човек. – Ја тражим антилопске ципеле с гуменим ђоном.
Министар је обишао просторије; узима ли свако једноставно сам ципеле, или имају конобаре? Пришао му је доктор у белом мантилу и упитао га чиме може да га услужи.
– Пошаљите ми неколико узорака – рекао је министар.

Тек кад се поново нашао на улици, сетио се да није рекао човеку своје име. Мораће мало чешће да наступа на телевизији, помислио је и записао у нотес: „ТВ. Мој животни пут.”
Време је брзо одмицало. Требало би да се јави у свој кабинет, да затражи неко превозно средство. Ех, да, невоља је била у томе што није знао како да им се јави. Везе je увск успостављао секретар, а он је баш данас морао да оде у Хаифу да нешто среди. Министар је погледао око себе; да ли је могуће да су сви ти људи око њега секретари?
Спас је дошао у облику стаклене кабине у којој се, неким чудом, налазио телефонски апарат. Министар је ушао и подигао слушалицу.
– Молим вас, дајте ми везу с Министарством! – рекао је.
Ништа се није десило; апарат, на жалост, није показивао знаке живота. Један му је дечак кроз стакло покретима показивао да прво треба да убаци нешто у апарат. Наравно, сетио се – па он је био председник парламентарног одбора за ковани новац и медаље! Ушао је у најближу продавницу и затражио жетон.
– Ово је перионица веша – рекао му је неки старац. – Идите у пошту.
Био је то свет пун изненађења. Министар је почео да тражи пошту. На супротној страни улице угледао је црвену кутију и одмах је знао што представља: у такве кутије људи убацују писма пошто их претходно напишу код куће.
– Извините – обратио се једној дами на углу улице. – Хоћете ли ми рећи која боја значи да је дозвољен прелазак на другу страну улице?
Био је сигуран да аутомобили пролазе кроз раскрсницу кад је упаљено зелено светло, али да ли то важи и за пешаке? Прешао је улицу с гомилом људи на црвено светло и открио малу пошту у непосредној близини сандучета за писма. Обратио се службенику који је испирао чаше:
– Молим вас, пошаљите телеграм да одмах дођу по мене...
– Хе-хе – рекао је власник киоска. – Немам прописаних формулара.
Министар је приметио новине сложене испред киоска, али му је било тешко да их чита неозначене. Навикао је да их добија ујутро и да важни чланци и информације у њима буду заокружени.
– Кока-колу?
Министар је климнуо главом; ожеднео је од те непланиране шетње. Испио је смеђу течност до последње капи и то му је поправило расположење. Баш дивна авантура, ходати тако сам улицом и пити кока-колу. Кад о томе буде причао код куће! Власник киоска потрчао је за њим.
– Хеј, четрдесет пет пјастера!
Министар га је зачуђено погледао, а онда је схватио о чему је реч и неодлучно завукао руку у џеп. Био је, наравно, празан. Секретар је увек све плаћао. Зашто је тај момак морао баш данас да оде у Хаифу?
– Пошаљите... рачун... Министарству...
Престао је да трчи тек кад су продавчеве псовке замрле у даљини. Тешко дишући, застао је, погледа прикованог за високе скеле око куће у градњи. Био је као опчињен, јер је до тада присуствовао само полагању камена темељаца. Све се ради мало превише бучно, закључио је; какву то сиву масу тамо мешају?
– А git jontef.
Пред њим је стајао, испружене руке, старац у похабаној одећи. Сигурно опет неки самодопринос? Упутио је старца да се обрати његовом кабинету.
Све сама изненађења, изненађења – ред осветљених прозора а иза њих слике полуголих девојака! Министар је подигао поглед и... да, овог пута је погодио: биоскоп! Тако, дакле, изгледају ти биоскопи! Пожелео је да уђе и једном погледа прави филм. Закуцао је на гвоздена врата. Појавила се нека жена.
– Шта је?
– Хтео бих да погледам филм.
– Пре подне нема представе – рекла је жена. – Прва представа је у 16,30.
– После подне немам времена.
– Обратите се господину Вајсу...
Нестала је. Министар је приметио необично велик, четвртаст аутомобил како скупља људе који стоје на тротоару. Аутобус! Наравно, одмах се сетио, па зар нису прошле недеље повећали дотације за аутобуски саобраћај у износу од 11,1 посто њиховог бруто промета за 1991. и 1992. годину? Ушао је у аутобус.
– До Улице Хајаркон, број 71 – рекао је возачу.
– Баш си духовит – рекао је возач. – Носи се!
Чудан свет, са чудним властитим правилима! Министар је покушавао да одгонетне где се тачно налази, али је то било тешко без познатих оријентира као што су „Хилтон” и „Грчки ресторан”. Људи су пролазили поред њега као да се ништа не догађа. То је, дакле, Народ, то су Масе! Гласачи, у ствари. Смешно! Према резултатима анкете, сваки трећи од ових незнанаца гласаће за њега у октобру. Министар је волио те људе и желео им је свако добро. Био је социјалиста од ране младости.
Најзад, након дугог лутања, пронашао је своју лимузину, управо у тренутку кад се Габи враћао из синдиката.
– Добили смо два једнократна додатка од 23. јануара... – рекао му је Габи.
Возач се вратио, штрајк је окончан. Заједно су ушли у црну лимузину.
– У мој кабинет, Габи!
Аутомобил је појурио. Министар се враћао с друге планете у свакодневни свет.


Религиозни Јевреји се у овој земљи првенствено уздају у Бога, али су уз то, да ствар буде сигурна, основали и неколико политичких странака, па се догодило да те странке одржавају коалициону равнотежу и могу да оборе сваку владу у којој немају учешћа. Последица је та да морају да буду у свакој влади. На крају је испало да имамо социјалдемократски режим под контролом Врховног рабината, који будно пази да Маркс остане кошер. Кад год се сукобе две идеологије, следбеници чисте вере избију на врх. Зато се они сами никад не мешају у сукобе, хвала Богу!

МАЛА БОЖЈА МАФИЈА

Пљачка Форкелевичеве банке није била обична, свакодневна пљачка.
Пљачкаши, четворица брадатих мушкараца у црним хасидским кафтанима, упали су право у канцеларију директора, господина Теодора Форкелевича, и после краће али жестоке препирке између њега и његовог зета, рабина Цалмана, вође банде, хасиди су везали банкара за столицу и провалили у сеф. Благајник, пошто је добио ударац батином по глави, није пружио неки нарочит отпор, и само је немоћно посматрао како празне сеф и одлазе односећи 430.000 шекела у готовом новцу.
Глас о злоделу се брзо се проширио, а с њим и уверење да је прави узрок неслога у породици. Рабинови ученици знали су за озбиљна трвења између банкара неверника и његовог побожног шурака, трвења којима су главни повод биле камате које је банка исплаћивала за одобрене зајмове. Рабин Цалман је више пута обавестио свог шурака да неће подносити такво срамно понашање у властитој породици, а како рабинско правило налаже Упозори пре него што казниш, написао је на улазу у банку крупним словима НЕ УЗИМАЈ НИ КАМАТЕ НИ ДОБИТИ (Левитска књига, 25, 36). Сва та строга упозорења била су, међутим, узалудна: господин Форкелевич је наставио да позајмљује новац уз високе камате као свака друга бaнка, и за та злодела стигла га је заслужена казна.
Како се могло и очекивати, односи између непосредно заинтересованих особа постали су помало затегнути. Теодор Форкелевич је ступио у везу са својом сестром и замолио је да интервенише код мужа у његову корист, али је рабин Цалман остао непоколебљив, и само је цитирао Свето писмо: „Кад даш у зајам новаца народу мојему, не ударај на њ камате!” (Излазак, 22, 25).
Господин Форкелевич се нашао у тешкој дилеми: с једне стране, био је ту његов зет, човек великог угледа због строге побожности и оданости традиционалним вредностима јудаизма, а с друге стране била је ту његова банка, на ивици слома због недостатка обртних средстава. Покушао је да наговори неке утицајне ортодоксне званичнике да кажу неку реч за њега, али они, иако су показали разумевање за чињенице, нису хтели да му помогну, наглашавајући да господин Форкелевич може да криви само себе, цитирајући изреку из Талмуда о камили која је желела рогове, а добила грбу. Саветовали су га да губитке покрије државним зајмом, али Форкелевич није био присталица тако драстичних мера. Уместо тога, изгубио је живце и у тренутку горчине учинио је корак који се не може назвати ни јеврејским ни братским: пријавио је случај полицији.
Полиција се у почетку држала резервисано, не показујући много воље да се упушта у породични сукоб с религиозним импликацијама, али кад је господин Форкелевич поднео и писмену пријаву, није имала другог избора него да позове рабина Цалмана у полицијску станицу, на пријатељски разговор. Банкарев шурак, у свако доба импресивна патријархална фигура, није ни покушавао да порекне да је Мојсије рекао „Нека врати оно што је отео или присвојио преваром” (Левитска књига, 6, 4), али је објаснио како је поступио у складу с оним „Ја ћу вас покарати по плоду дела ваших” (Јеремија, 21, 14). Наставио је да цитира рабинске и талмудске ауторитете о духу и слову закона, да би на крају реторички упитао: „Нису ли Авана и Фарфар боље од свијех вода израиљских? Не бих ли се могао у њима окупатш и очистити?!” (Друга књига о царевима, II, 5, 12).
Полицијски инспектор није могао да сакрије колико је дирнут том демонстрацијом племените доследности у данима општег осипања морала, али је био присиљен да истакне како закони ове земље забрањују пљачкање банака, утолико пре што све банке дају зајмове само уз камате.
– Мене не интересују све банке – изјавио је рабин Цалман – већ само банка мог шурака, јер тај је човек нама род (Књига о Рути, 2, 20).
– То је у реду – сложио се инспектор али ја ипак не могу да пређем преко формалног захтева за враћање украдене имовине који је поднео тужилац. Закон, видите...
– У Дневницима се каже да новац није нешто о чему се у Соломоново доба водило рачуна – одговорио је рабин строго – па зашто би онда водио о њему рачуна један Форкелевич?
Пред тим необоривим аргументом инспектор је извесно време остао без речи, а онда се прибрао и пустио рабина, замоливши га само да још једном на миру размисли о свему. Пред полицијском станицом рабина је овацијама дочекала повећа група његових следбеника и тријумфално га однела до куће.
После тога ствар је преузело јавно мнење и уследила је бурна расправа о томе да ли је пљачка била оправдана. Антирелигиозни кругови одмах су искористили прилику.
– Пљачка! – закључили су огорчено. – Пљачка банке у по бела дана! Криминал организован и спроведен од стране ортодоксних кругова!
Религиозни табор је остао при своме.
– У реду – говорили су – хајде да претпоставимо, расправе ради, да је заиста извршена пљачка. Али ко је пљачкаш? Неки странац? Гог! Неки незнанац? Не! Дело је извршио шурак, најближи род тужиоца! Према томе, као прво, новац је остао у породици. Као друго, морамо да се упитамо (и даље признајући чињеницу да је дело извршено) због чега је извршено? Из похлепе, опрости нам Боже? Из жеље за богаћењем без рада? Не! Мотив је лишен сваког материјалног интереса; све што је учињено, учињено је у славу имена Његовог! Банка се огрешила о Божју заповест и нека сада сноси последице!
Та достојанствена обрана дочекана је аплаузима, али ситуација у којој се нашао Теодор Форкелевич стално се погоршавала. Клијенте његове банке ухватила је паника па су нагрнули да повуку своје уштеђевине из празних сефова, тако да је дрски зеленаш Форкелевич био коначно присиљен да прогласи стечај. Кад се то десило, постао је прави хистерик – ангажовао је адвокате и почео да малтретира полицију захтевајући да пронађе лопове и врати му његов новац. То је, како је закључила религиозна интелигенција, био већ пуки инат. Полиција је чинила све што је било у њеној моћи да се извуче из деликатне ситуације, али закон је био јачи; наређено јој је да настави истрагу „у разумним границама”. Сви трагови водили су право у Плоницерову синагогу, али кад су стигли до врата синагоге, иследници су добили миг да стану док се не разјасни какве последице би истрага могла да има на коалицију са верским странкама у Градском већу Тел Авива.
Један верски лист објавио је уводник у коме је протестовао због „непримереног притиска” органа власти. „Ако данас пређемо преко тако грубог кршења одредаба нашег Светог писма као што је случај с каматама,” писало је, поред осталог, у том уводнику, „неће ли нас то неизбежно одвести у нешто још горе? Хоћемо ли, као следећи корак, добити нудизам?”
Последица тог мрачног упозорења било је стављање Теодора Форкелевича у кућни притвор. Међутим, убрзо је пуштен, уз кауцију, због недостатка доказа. Форкелевич је, у то време, био већ потпуно сломљен, телесно и душевно, али је наставио да тражи свој новац, мада је од тог догађаја већ прошло годину дана и свима је већ досадио и он и његова глупа банка. Став јавног мнења најјезгровитије је изразио један од трибуна владајуће странке, који је на отварању Социјалистичког семинара за радничке вође рекао:
– Опљачкати банку је грех, али љубав прикрива све преступе (Приче Соломунове, 10, 12).
У то време афера је била већ добрано ушла у другу годину, а никакво решење није било на видику. Теодор Форкелевич је, додуше, био већ пуштен из болнице за душевне болести и проглашен здравим за практичне сврхе, али је још увек остављао утисак неуравнотеженог човека. Наиме, поново је повео борбу за повратак изгубљеног новца.
А онда је, изненада, ствар кренула с мртве тачке. Коалиција у Градском већу Тел Авива се распала, рабин Цалман је поново затворен на петнаест дана и против њега је покренут прави кривични поступак. Оптужбе су биле озбиљне: ремећење јавног реда, оружана пљачка и утаја пореза на приход – за све то заједно, могао је да добије чак двадесет пет година робије. Рабин Цалман изјавио је како нема појма где је новац, и како не намерава да ода своје саучеснике. Наговестио је, међутим, да је новац у тренутку непажње можда пребачен у иностранство. О томе је сместа обавештен Интерпол.
Јавност је, разуме се, оштро осуђивала Теодора Форкелевича, који је, ето, бацио у тамницу властитог шурака, али онда је рабин изненада пуштен јер се у Мишни каже да на суду нико не може да сведочи против припадника властите породице и родбине. Ослобођени затвореник и његови следбеници заиграли су на улици ватрено хасидско коло, славећи поновно успостављање коалиције у Градском већу. Рабин Цалман постао је симбол малог човека који се јуначки супротставио силама притиска. Ипак, оптужба против њега остала је у полицијском досјеу, па су сви припадници напаћене породице мобилисани не би ли некако наговорили Форкелевича да повуче тужбу.
– Кога гониш? – цитирали су Прву књигу Самуилову (24, 15). – Мртвог пса? Буву једну! После три и по године?
– Али они су ми украли 430.000 шекела – упорно је тврдио Форкелевич, неизлечиви фанатик.
На крају су га наговорили да пристане на арбитражу, поверену тројици неутралних рабина. Рабини су сели и расправљали пуних шест месеци, разматрајући све аспекте закона, законске и ванзаконске преседане, и коначно, на опште изненађење, закључили да новац треба сместа, у року од осамнаест месеци, вратити власнику. Њихова пресуда била је заснована на претпоставци да новац није украден већ само, да тако кажемо, позајмљен, у складу с оним стихом у Причама Соломуновим који каже да је дужник слуга зајмодавца. Према томе, ако се рабин Цалман посматра као дужник, значи као слуга, Теодора треба сматрати зајмодавцем, то јест господарем. А како слуга мора да слуша свог господара, и како је писано (Левитска књига, 19, 10): Ни винограда својега немој пабирчити, и немој купити зрна која падну по винограду твојему”, произлази да слуга мора да врати 430.000 шекела до последњег агорота господару, односно Врховном рабинату, који ће поступити с новцем како нађе за сходно. Будући да би, закључено је даље, било недопустиво да се Теодор Форкелевич тако лако извуче након свих невоља које је проузроковао, наређено му је да се свечано закуне да никад више неће позајмљивати новац уз камате, да неће пушити у време сабата и да неће да једе нечисто месо „створења што пузе и гмижу по земљи – ласице, миша, корњаче и њима сличних”.
Цела земља је одахнула из дубине душе, на жалост исувише рано, јер се после осамнаест месеци испоставило да је новац једноставно нестао. Рабин Цалман је тврдио да је заиста имао намеру да га врати, али нигде није могао да га пронађе. Како је до тог открића дошло случајно баш кад је избила нова криза коалиције, полиција је извршила своју дужност и ухапсила рабина Цалмана, једног помоћника министра и двојицу ученика верске школе. Сва четворица тренутно очекују да буду осуђени на доживотну робију, и ништа не може да их спаси уколико не дође до неочекиваног обрата приликом гласања о поверењу новој коалиционој влади и њеној спољњој политици, у складу с познатим стихом из Књиге проповедникове (1, 6): „Иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.”


Борба досељеника са животним проблемима под новим сунцем испуњена је телефонским разговорима и млаким писменим препорукама. Врло брзо досељеник сазнаје – боље речено, томе га одмах науче његови израелски рођаци – да без препоруке коју ће потписати овај или онај неће ништа постићи. Везе, везе, везе, то је једино што је човеку потребно да би напредовао у новом друштву, у коме свако тражи слободну фотељу, столицу или клупу у првом реду. Сећам се круга који сам и сам оптрчао на тој националној спортској стази.

ВРТЕШКА

Морао сам да средим нешто у вези с неким аранжманима и једино што ми је још недостајало био је потпис Бенсиона Шпигела. Рекли су ми да ће све бити сређено за недељу дана ако Шпигел потпише. Кад сам чуо да ми је потребан Шпигелов потпис, прво што сам помислио било је: „Ко познаје Бенсиона Шпигела? Ко од мојих познаника познаје Шпигела?” А онда су ми рекли: „Ако заиста желите да вам Шпигел то потпише, биће најбоље да ухватите везу са Салцманом зато што он петком увече игра карте са Шпигелом. Почео сам да трагам за Салцмановим познаницима и нашао се пред зидом.
Не знам како да то објасним, али је истина – никако нисам могао да пронађем погодну личност. Био сам на ивици очаја кад сам пуким случајем срео Бирнбаума. Упитао је да ли мислим на Салцмана који држи радионицу за поправку кишобрана, а кад сам му рекао да мислим баш на њега, лице му се озарило.
– Ја имам везу са Салцманом – рекао је. – Није баш директна веза, али може да буде корисна. Моја свастика, да тако кажем, ради с госпођом Бар-Хон у женском друштву за борбу против загађивања човекове средине, а она, та госпођа Бар-Хон, станује врата до врата...
– Са Салцманом! – узвикнуо сам. – Сјајно!
– Не, не са Салцманом него са Швајцером, који је некад живео у истом кибуцу с помоћником инспектора ватрогасне бригаде округа Петах-Тиквах. А брат тог инспектора је нико други него...
– Салцман!
– Не, него млади Биалазеревич, чија се најстарија кћи удала за Роснеровог рођака, који је курир код...
– Салцмана!
– Не, него код Дова Голанија, Експортимпорт. А Довова секретарица је моја супруга. А супруг моје жене није нико други него...
– Салцман!
– Не ... то сам ја... ја сам њен супруг... – Бирнбаум ме је погледао помало збуњено. – Та веза, значи, не вреди. Морам да покушам неким другим правцем...
Захвалио сам му на доброј вољи па смо се растали.
И сад, како да стигнем до тог Салцмана? Можда преко Бенсиона Шпигела? Ко би од мојих познаника могао да зна Бенсиона Шпигела?


Није време да описујем све оне лукаве маневре помоћу којих сам на крају успео да добијем прави правцати стан у предграђу Тел Авива. Допустите само да вам кажем да је, судећи по стилу и величини, тај стан грађен у рано клаустрофобично доба. Али и за такав стан, да би га опремили, потребно је да располажете извесним фондовима. Из очајне ситуације у којој смо се нашли, могли смо да се извучемо само на један начин – пљачком. И тако смо зажмурили, ушли у банку и подигли руке.

ДУГОРОЧНИ ЗАЈАМ

– Ако сам вас добро схватио, господине, ви бисте желели да вам одобримо зајам у сврху ваше личне економске стабилизације – рекао је господин Фајнтух, власник и председник пословодног одбора Фајнтух Бенк Лимитид. – Захваљујемо вам на указаном поверењу, господине. Дозволите ми да изразим своје чврсто уверење да ће банка учинити све што је у њеној моћи како би вам осигурала тражени кредит.
Разговор се водио у тако свечаном тону од самог почетка. Искусни банкар примио је к срцу моје проблеме од момента кад сам прекорачио праг његове укусно намештене канцеларије. Истина, била су нам потребна читава два сата да дођемо до тако конкретне расправе. Господин Фајнтух је започео са опширном анализом морално-хуманитарних аспеката читавог проблема: грађанину – то јест мени – потребан је одређени капитал да би опремио стан. Тада наступа друштво – то јест свет финансија – да му пружи помоћ и широм отвори врата.
– Ми нисмо само финансијери – нагласио је господин Фајнтух – већ људи који следе одређене моралне принципе. Узмите само реч „кредит”, која вуче корен од латинског credere, веровати, имати поверења. И заиста, узајамно поверење је основа нашег пословања. Будите уверени, господине, у моје најбоље жеље!
Некако смо се извукли из дубина кожних фотеља, па смо чврсто стегли руку један другом. Какав пријем! И господину Фајнтуху, приметио сам, стајала је кнедла у грлу.
– Е па, лепо – наставио је истим свечаним тоном. – о којој је суми реч?
– Шест хиљада.
– Агорота?
– Не, шекела.
Господин Фајнтух је једва приметно побледео, извинио се за тренутак и отишао да се посаветује са својим помоћницима. Вратио се после пола сата с лицем згужваним у одушевљен, иако мало усиљен осмех.
– Да ли је ваш стан, којим случајем, под хипотеком, ако смем да питам?
– Није.
– Хвала богу! – Проседом банкару отео се уздах олакшања. – Што се тиче отплате, мораћемо, наравно, да затражимо да нам потпишете меницу за сваку месечну рату.
– Разуме се.
Господин Фајнтух је упитао колико ће ми времена бити потребно да вратим дуг.
– Ако вам одобримо зајам од 6000 шекела на пет година – објаснио је – месечна рата износиће сто шекела. Да ли вам је то много?
– Па јесте.
– У том случају, господине, можда би вам више одговарао кредит с дужим роком отплате? Ако вам дамо кредит на десет година, месечна рата биће само 50 шекела.
– Много вам хвала.
Господин Фајнтух је увиђавно климнуо главом, што је био покрет карактеристичан за читаво његово дотадашње држање.
– У ова инфлациона времена дугорочни зајмови увек су добар пословни потез – напоменуо је, не трудећи се превише да сакрије жаоку. – Међутим, како је за нас интерес клијената на првом месту, морам да вам скренем пажњу, господине, на уобичајених десет посто годишње.
– Шта то значи?
Господин Фајнтух је узео са стола табелу и упознао ме с релевантним чињеницама.
– На 6000 шекела с роком отплате од пет година платићете 1500 шекела камата. На десет година, то би било... 3000 шекела.
– Јао! – простењао сам. – То је, уз месечне рате, прилично велики износ!
– Ма, и није! – пожурио је господин Фајнтух да отклони мој страх. – Ми никад не пребацујемо на клијенте то додатно оптерећење. Напротив! Као и друге финансијске институције, ми наше дивиденде узимамо унапред. На тај начин наши клијенти уопште не плаћају камате! Само отплату главнице!
То ми је у потпуности одговарало. Наиме, ако узмете зајам од 6000 шекела на десет година, банка одмах одбија камате тако да добијате само 3000 шекела. С друге стране, остаје вам да десет година отплаћујете само 50 шекела месечно. Или само половину те рате ако узмете зајам на двадесет година. Обавестио сам господина Фајнтуха да бих више волео да отплаћујем зајам мало дуже.
– Наша парола је „Целог живота на услузи” – сагласио се господин Фајнтух и бацио поглед на своју табелу. – Камате на зајам од 6000 шекела на двадесет година износе 6000 шекела. Али месечна рата је само 25 шекела.
Брзо сам у себи израчунао: „Ако ми дају зајам од 6000 шекела, одбиће унапред 6000 шекела за камате, што значи да новац нећу ни да видим. С друге стране, 25 шекела месечно ме неће упропастити. Нарочито у ова инфлациона времена. Кад човек мало боље размисли, луди су што уопште дају зајмове на двадесет година! Сам бог зна колико ће новац да вреди за двадесет година, није ли тако? То је, међутим, њихов проблем. Што се мене тиче, дугорочни зајам се данас највише исплати.” Осећао сам како ми крв навире у главу.
– Слушајте, Фајнтух – рекао сам промуклим гласом – а како би било да ми дате зајам на тридесет година?
Банкар се намрштио; та моја похлепа била му је, очигледно, непријатна. На крају је, међутим, ипак превладало поверење успостављено у почетку.
– Како желите, господине – рекао је и поново погледао у табелу. – На тај начин месечна рата се смањује на само 16,50 шекела, што је ситница...
Камате на зајам од 6000 шекела на тридесет година попеле су се на 9000 шекела, то јест требало је банци да платим разлику од 3000 шекела. Извукао сам новчаник и написао господину Фајнтуху чек на тај износ, за шта сам добио одговарајућу потврду. Затим сам потписао три стотине шездесет меница на по 16,50 шекела и припремили смо одговарајуће формуларе за хипотеку на стан, с тим да их жиранти сутрадан потпишу. Дугорочни зајам је права ствар. Моја је супруга, додуше рекла да би било боље да сам одмах узео зајам на педесет година, јер бисмо у том случају плаћали само 10 шекела месечно.
– То је заиста лукаво – осмехнуо сам се – али где да нађем 9000 шекела за унапред урачунате камате?
– Ах, то је ситница – рекла је. – Данас није нимало тешко добити дугорочни зајам.
Жене!


За Јевреје, док су живели раштркани по свету, биле су карактеристичне две ствари: ватрена жеља да својој деци пруже што боље образовање, и исто тако јака тежња за што вишим животним стандардом. Остварење ционистичког сна довело је до потребе за компромисом, па смо се тако, на жалост, одрекли образовања да бисмо имали фрижидер.

НАТЕЗАЊЕ КОНОПЦА

Борба за животни стандард између власти и широких маса почела је у тренутку оснивања државе и њених институција. Они који су присуствовали том великом догађају, можда се сећају како је за време читања Повеље о независности један од лидера изишао у ходник и вратио се неколико тренутака касније помало зајапурен. Данас јавности можемо да откријемо да се у међувремену телефоном распитао о набавци најновијих модела лимузина за чланове привремене владе. После је одлучено да чланови Уставотворне скупштине буду ослобођени плаћања поштанских дажбина, а ново руководство упутило је јавности емотивно интониран апел о потреби смањења животног стандарда.
– Све јача плима масовне имиграције тражи од нас жртве – рекао је министар за снабдевање. – Оно мало што имамо, морамо праведно да поделимо на све шверцерске пунктове.
Показало се, међутим, да масе нису вољне да било шта смањују. Биле су, напротив, заинтересоване за повећање свог животног стандарда; ради тога су, на крају крајева, и дошле у нову земљу. Нови грађани су врло брзо прихватили медитеранске обичаје. Почели су да кријумчаре робу преко либанских планина, да варају царину, развијају уносне рођачке везе у Њујорку, да оснивају велика предузећа за изнајмљивање станова у Тел Авиву, и да купују, купују, купују сву могућу робу које није било у земљи.
Сазвано је ванредно заседање првог Кнесета, повећана су примања посланика у циљу репрезентације, а онда је становништву упућено строго упозорење:
– Ако животни стандард настави да расте овим темпом – изјавило је руководство – убрзо ћемо се наћи пред банкротством. Не смемо да поједемо властиту будућност, будућност наше деце...
Чим су начуле нешто о јелу, масе су отишле до „Мусе” и поручиле шиш-ћевап, салату и десерт, а онда наставиле да купују намештај, градилишта у Зихрон Јакову, грамофоне и све остало редом. Министри су се наљутили, позвали своје шофере и отишли из својих луксузних станова да сроче оштру осуду због расипања ресурса. Шчепали су народ за гушу и жестоко га продрмали:
– Немамо довољно да бисмо могли толико да трошимо! – викали су. – Зар не схватате да немамо довољно?
– Чега? – упитао је Вајнреб. – Чега то немамо довољно?
– Немамо довољно природних богатстава, немамо производњу, немамо извоз, немамо апсолутно никакав основ за такав животни стандард!
– То је ваш проблем – одговорио је Вајнреб. – Мени је потребан већи фрижидер.
Затим је купио нов модел запремнине 900 литара, с аутоматским одмрзавањем. Уз то је купио кауч на развлачење с душецима од пенасте гуме из Белгије и машину за шивење, како би имао где да држи акваријум. Наиме, изгледа да је стална жеља за куповином једна од основних психичких компоненти овог народа и да он једноставно не може да проведе дан а да нешто не купи.
Ти Јевреји једноставно лудују за животним стандардом.
Наши законодавци су коначно схватили да се ред може успоставити само политиком чврсте руке, па су одлучили да повећају плате посланицима Кнесета. Затим су упутили масама последњу опомену:
– Смањите стандард! – упозорили су становништво. – Сместа га смањите!
– Смањите га ви себи – одговорио је Вајнреб. – И ја желим да имам аутомобил!
Власти су на то узвратиле удвостручавањем царине на аутомобиле и општим повећањем пореза, захватајући тако половину финансијских средстава у рукама становништва. Јевреји су на то само повећали рад на црно и све се убрзо вратило на старо. Затим су удвостручени порези поново удвостручени, Јевреји су пронашли нове хонорарне послове, и опет ништа није постигнуто. Напротив, кад су разне дажбине на кола достигле 560 посто основне цене, Вајнреб је купио и други аутомобил, за жену, зато што је то била добра инвестиција. Купио је уз то и колица за сервирање и пар клавира. Влада је схватила да је куцнуо час за ново стезање каиша и ограничила је средства за службене ручкове у скупим ресторанима само ка више руководиоце, да би после тога насрнула на грађане новим таксама, порезима, доприносима, наметима, змијама и акрепима. Јевреји су узвратили прековременим радом, хонорарним пословима на три места и још четири тезге, подизањем кредита и додатним пословима, као што су чување мале деце, сведочење на суду, скидање огрлица с паса који шетају без власника и играње покера с почетницима. Тако су поново уравнотежили своје кућне буџете и стали да купују куће с погледом на две стране и са пет праваца ветра. Масовно су летели у Хонгконг ради куповине јефтиних камера. Влада је увела посебан порез на сва неслужбена путовања и именовала посебну комисију са задатком да истражи тај неприродни феномен непрестаног раста све нижег животног стандарда.
Истражна комисија је заседала поред базена у хотелу „Шерон” анализирајући месечни буџет просечног грађанина 3. Вајнреба, чија је плата 1590 израелских шекела бруто, тј. нето 610 шекела.
Евиденција месечних трошкова дала је следеће резултате:
Отплата кредита ........................ 560 шекела
Доприноси ................................... 80 шекела
Аутомобил .................................. 140 шекела
Набавка девиза ......................... 1050 шекела
Кућна помоћница ....................... 400 шекела
Осигурање .................................... 92 шекела
Књиге, позориште ......................... 3 шекела
Месо ........................................... 510 шекела
Одећа .......................................... 100 шекела
Одмор и рекреација .................. 350 шекела
Разно ......................................... 2010 шекела
Укупно ....................................... 610 шекела

Комисија је с извештајем поднела и оставку, а влада је без оклевања извела нов удар. Порези су повећани за 65 посто, доприноси за 92 посто, поштанска тарифа за 108 посто. На то су се Јевреји одрекли спавања, почели су да раде ноћу хонорарно на пет места, пронашли су још десетак тезги и уз то ујутро крали флаше млека и сијалице из канцеларијских клозета. Супруге су им помагале одлазећи уз накнаду на ритуално купање уместо стидљивих невеста, а деца су чувала места за паркирање на улицама. Животни стандард није смањен ни за један сантиметар.
Узалуд су државни руководиоци, па чак и гувернер Народне банке, упозоравали:
– Продуктивност је порасла само 0,3 посто, а наши дугови у иностранству достигли су износ од пет милијарди долара. Играте се ватром!
На то је Вајнреб подигао у дневној соби велик камин и променио аутомобил за већи и луксузнији. У знак одмазде, Одбор за финансије Кнесета повећао је министарске плате на до тада нечувен износ и предузео низ нових мера за смањење животног стандарда, укључујући и повећање пореза на приход неожењених очева са двоје деце за 102 посто. Животни стандард је коначно стабилизован, али после два дана мировања поново је почео да расте. Људе је захватила краткотрајна грозница куповања па су почели да застакљују балконе и набављају јагоде на пригодним распродајама.
Затим их је из ведра неба погодила девалвација. Њен циљ је био да неутралише куповну моћ народа. Од тог тренутка, Јевреји нису престали да купују. Према новинским подацима, животни стандард је порастао за даљих 2,3 посто...
Влада је синоћ хистерично зајецала:
– Зашто... зашто... не смањите... – питала је, једва задржавајући сузе.
Грађани су одвели владу на страну и шапнули јој на уво:
– Волимо висок животни стандард као што га и ви волите.
– У реду – одговорила је влада. – Зашто то одмах нисте рекли?
И то је био почетак расправе око тога ко је крив за инфлацију.


У земљи која је тек пре неколико година стекла независност, још увек можете да се пењете лествицама друштвеног успеха прескачући по неколико степеница. Наравно, то не значи да човек који стигне до врха мора да се промени. Напротив, он по правилу остаје онај исти срдачни момак, увек спреман да се нађе са старим друговима. Питање је само кад ће секретаријат заказати састанак.

ПОЉУБАЦ ДРУГА РОКОТОВСКОГ

Недавно одржану прославу шеснаестог рођендана села Сихин пратила је с великим интересовањем цела земља, највише због тога што је тадашњи председник владе господин Давид Бен Гурион обећао да ће почастити ветеранско насеље својом личном посетом. Долазак Старог службено је потврдио и Кабинет председника владе, извршене су одговарајуће припреме за тај велики догађај, и чинило се да све иде глатко док се на сцени, како се то каже, није појавио Рокотовски.
Невоље су, у ствари, започеле оног тренутка кад је ветеран Муник Рокотовски, један од оснивача насеља, изјавио пред својим пријатељима да намерава да оствари свој животни сан – да пољуби председника кад овај дође на прославу.
– Тако ћу да цмокнем старог Давида – рекао је Рокотовски, лукаво се церећи – да ће поскочити од весеља до неба.
Као што смо рекли, Рокотовски је био један од оснивача насеља па му је место било у првим редовима слављеника, али такве неодговорне изјаве изазвале су код организатора свечаности одређену нелагодност. Зато су позвали старог задругара на састанак Одбора.
– Друже Рокотовски – рекли су му службено – да ли су истините гласине да намераваш да пољубиш нашег председника владе и министра одбране?
– Него шта! – осмехнуо се Рокотовски доброћудно. – Чим угледам Давида, залепићу му пољубац на образ, тако ми Бога да ћу то да урадим!
– Друже Рокотовски – рекли су му – јеси ли сигуран да ће се то допасти премијеру и министру одбране?
– Какво је то сад глупо питање? – одговорио је Рокотовски увређено. – Нас двојица смо, коначно, пре педесет година заједно радили на плантажи поморанџи. Моја барака била је трећа слева од његове бараке. Давид има напросто да поскочи од радости, запамтите шта сам вам рекао, поскочиће од среће.
Деликатно питање нашло се на дневном реду првог наредног заседања Месног одбора Сихина. Распламсала се бурна дебата. Један од другова по имену Јаша Губеров оптужио је чланове председништва Одбора да користе прославу за јачање властитих позиција и непотистичке махинације.
– Ако га Рокотовски пољуби – запретио је Губеров – пољубићу га и ја!
– Другови! Другови! – викао је председник ударајући шаком по столу, узалуд покушавајући да успостави ред у ускомешаној дворани. – Не можемо да дозволимо да свако ради шта му се допада! Хајде да гласамо!
Муник Рокотовски – како се могло и очекивати – добио је четири гласа више и тако је именован, овог пута на захтев јавности, да службено пољуби председника у име села. Међутим, да би се избегао сваки неспоразум у време извршења, Месни секретаријат је упутио Кабинету председника владе препоручено писмо, срочено овако:

Драги другови,
Част нам је да вас обавестимо да је један од наших чланова, Муник Рокотовски, обавестио овај секретаријат о својој намери да пољуби председника владе и министра одбране кад у време прославе посети наше село. После краће дебате, Одбор се у принципу сагласио с планом друга Рокотовског, али смо га, наравно, упозорили да коначно одобрење може да да само Кабинет, председника владе. Због тога вас молимо да нас обавестите о вашем ставу и дате нам неопходна техничка упутства.
У нади да ће овај захтев задругара ветерана и Старог члана партшје наићи на ваше разумевање, остајемо с другарским поздравом,
Месни одбор Сихин


Четрнаест дана касније стигао је одговор из Кабинета и у њему сагласност да друг Рокотовско пољуби премијера, како је предложено. „Иако се премијер сећа наведеног друга само као кроз маглу,” речено је даље у писму, „дао је свој пристанак узимајући у обзир свечану атмосферу и емоционалне факторе.” У писму је даље наглашено да љубљење треба извршити на културан и достојанствен начин – то јест после изласка председника владе из аутомобила када се он упути према згради месног одбора. Другу Рокотовском биће дозвољено да изађе из редова одушевљеног становништва и утисне пољубац на образ председника владе и министра одбране, држећи га истовремено у другарском загрљају, који ни у ком случају не сме да траје дуже од тридесет секунди. Из безбедносних разлога, Месни одбор је дужан да што хитније достави Кабинету четири фотографије друга Рокотовског у формату прописаном за пасош, и број његове личне карте.
Писмо је изазвало велико задовољство у редовима становника села Сихин. Радовали су се што ће предстојећа прослава добити мало интимнији карактер. Једина незадовољна особа био је сам аутор идеје.
– Како то они мисле, пола минута? – мрмљао је стари задругар, дубоко увређен. – Шта они мисле ко сам ја, меко кувано јаје? А шта ће да буде ако ме Давид не пусти, него настави да ме грли?
– То су службена становишта – објаснили су му. – Заснивају се на богатим искуствима у вези јавних наступа, и свака појединост брижљиво је анализирана. Времена су се изменила, друже. Живимо у модерној држави, а не под Турцима.
– У реду – рекао је Рокотовски. – Онда нећу.
– Шта нећеш?
– Нећу да пољубим Давида. Радили смо на истој плантажи, моја барака била је трећа слева од његове, можда чак и друга. Ако не могу да загрлим старог друга онако како се мени свиђа, онда уопште нећу да га загрлим.
Био је тврдоглав човек тај друг Рокотовски. Можда је због тога после толико година био само обичан задругар. Сва настојања Месног одбора да измени његову одлуку остала су узалудна.
– Зашто смо онда испословали дозволу? – насрнули су на старца. – Како ће то да изгледа ако председник владе дође, изађе из кола и стане очекујући пољубац, а нико се не појави да то обави?
Још непријатније је било то што су организатори прославе дошапнули нешто штампи, наговештавајући да се „на самом почетку свечаности у селу Сихин може очекивати спонтани сусрет између председника владе и једног од сеоских ветерана, сусрет који ће, по свему судећи, бити веома емоционалан”.
А сад – каква брука!
– Пољуби га, Муник, пољуби – наговарали су бунтовника. – Иначе ћемо да нађемо неког другог, да знаш!
– Нађите неког другог!
Муник Рокотовски затворио се у своју кућу, озлојеђен, а Одбор је сазвао хитан састанак, на коме је дошло до врло оштре препирке. Друг Јаша Губеров захтевао је да јубиларни пољубац буде поверен њему, тврдећи како по свим правима треба да буде први после Рокотовског, али је председник Одбора предложио да се извршилац демократски одреди коцком. Други су опет предлагали да се позове неко са стране, особа с више искуства у тим стварима. На крају је закључено да одлуку о персоналним променама донесе Кабинет председника владе.
„Драги другови” – гласило је писмо Одбора – „из техничких разлога на које не можемо да утичемо, морали смо да се лишимо услуга друга Рокотовског у вези са љубљењем председника владе приликом његове посете. Како су, међутим, припреме за тај интимни догађај већ завршене, и како већ сви са нестрпљењем очекују да виде ту сцену, бићемо вам захвални ако нам помогнете у избору новог кандидата из редова наших задругара. Кандидат кога изаберете поступиће, наравно, у складу с раније достављеним директивама.”
Недељу дана касније у село је стигао млад човек строгог држања, службени представник Кабинета председника владе. Пошто се упознао са ситуацијом, извршио је, без много буке, потребну селекцију – избрисао је са пописа потенцијалних пољупцодаваца прво све задругаре натпросечне висине, а затим све бркате. На крају је изабрао једног задругара симпатичне спољашњости који је случајно био и секретар месне партијске организације. После тога је на карти насеља нацртао кретање свих учесника, а пут срећног секретара од места где ће се пробити кроз кордон уцртан је испрекиданом линијом. Ради сигурности, на самом тргу испред зграде Месног одбора такође су нацртане јасно видљиве ознаке – место грљења означено је белим кругом, а место одакле ће секретар да крене великим знаком X.
Неколико проба, одржаних дан уочи свечаности, осигурале су глатко одвијање церемоније. Срећни партијски функционер добио је детаљне информације у погледу интензитета загрљаја – с обзиром на године председника владе и министра одбране – док је проблем трајања решен тако што је договорено да пољупцодавац полако броји у себи до тридесет, па да онда пусти председника. Представник Кабинета показао се као човек с великим искуством у аранжманима те врсте, те је дао и потребна упутства полицији, а није заборавио ни на фотографе. Побринуо се, наиме, да им за време снимања сусрета сунце буде иза леђа.
– Председник владе и његова пратња стићи ће у 11,20 – закључио је представник.
– Отићи ће тачно у 12,00. Надам се да ће све ићи како треба.
И заиста, захваљујући педантном планирању, церемонија је обављена без грешке. Председник владе и његова пратња стигли су у 11,20. Док су ишли према згради Месног одбора, срећни партијски функционер се пробио до Старог, бацио му се око врата и пољубио га. Председник владе се срдачно осмехнуо, иако га је помало збуњивало што човек броји ... 28, 29, 30, пуштај! После пољупца председник владе је пришао девојчици с букетом цвећа у атмосфери другарске срдачности и неспутаности, што се одразило и у гласном клицању окупљене масе.
Само један од задругара није суделовао у том слављу. Муник Рокотовски стајао је потпуно сам на самом крају шпалира, а сузе су му текле низ лице. Он је радио са садашњим премијером на плантажи поморанџи, то је био његов пољубац. Пољубац за који му се више никад неће пружити прилика.


Људи међу нама на које се гледа са највише зависти јесу шлихими, емисари. Емисари разних странака крећу сваког понедељка и четвртка на пут према обалама из бајке да тамо сакупљају прилоге за нашу сиромашну земљу или наговарају Јевреје да се доселе у наш рај на земљи. Наши емисари учествују на разним међународним скуповима и представљају нашу државу колико им то њихове ограничене способностн омогућавају. Пре сваког путовања емисар мора да положи тежак испит и разбија себи главу питањима као што су: „Откад сте члан странке?”, „Који је број ваше страначке књижице?”, „Да ли сте активно учествовали на прошлим изборима?” и слично. То је добро проверена метода, али понекад се догађа да кандидат није упознат са свим финесама протокола.

BON VOYAGE

– Част ми је, господине, да вас у име странке и страначких институција поздравим поводом скорог одласка на међународни конгрес. Мислимо да је избор био заиста добар и да ви имате све потребне квалификације да представљате нашу земљу на том значајном скупу. Користим ову прилику да вас обавестим, господине, да ми је поверен задатак да вам дам неколико практичних савета који ће вам помоћи да успешно обавите ту тешку мисију. Знамо да вам наши савети, у ствари, нису потребни, али се ипак надамо да ћете правилно оценити напоре које чинимо у вашу корист.
Понекад се догађа, да ситне ствари пресудно утичу на утисак који људи стичу о некој особи. Због тога морам да вас замолим да се ни у ком случају не обраћате другим делегатима са ти пет минута после упознавања. Даље, морам да вас замолим да се уздржавате и не причате вицеве с брадом преведене с јидиша, јер делегати на конгресу не знају јидиш па неће моћи да схвате поенту.
Мислим, такође, како не би било на одмет да припазите да не нудите делегате других земаља израелским цигаретама, јер остали народи, на нашу велику радост, више не сматрају израелске производе чудима импровизације. Можда је непотребно да вас подсећам, али ћу ипак узети слободу да вас упозорим како није згодно да упирете прстом у људе и ствари око себе. И, наравно, како не треба да се служите прстима ако на столу стоји прибор за јело.
Што се тиче понашања за столом, господине, познато ми је да вам се у том погледу не може ништа замерити. Ипак, ако сте случајно заборавили, није препоручљиво да јело пре конзумирања изгњечите на тањиру виљушком, не би требало да прстима вадите суво грожђе из колача и нипошто не треба да тражите по столу посуду за отпатке какве постоје у кибуцима. Саветујемо вам да супу једете док оркестар свира маршеве или док је у сали изузетно бучно. То се односи и на чачкање зуба после јела.
Боравак у светској метрополи искористићете, сасвим сигурно, за обилазак знаменитости. У таквим приликама понашајте се природно, али не сувише природно. Не бацајте омоте од чоколаде с балкона у позориштима или на под у музејима. Ни у ком случају не прекидајте водича примедбама како старина има и код нас, у Ашкелону. У хотелу, напојницу можете да дате послузи, али никако директору.
По правилу, треба да рачунамо са нешто мањим степеном интелигенције осталих делегата; установићете да су у неким стварима праве незналице. Тако, на пример, обично нису нарочито добро информисани о страначком систему у нашој земљи, па не треба да вас изненади ако не покажу разумевање за ваше саркастичне примедбе на рачун других странака.
Саветујем вам да не покушавате да учите делегате библијски језик. Кад се поведе реч о културним питањима, најбоље је да усвојите тактику апсолутног ћутања.
Биће такође мудро да избегавате контроверзна питања као, на пример, колико зарађује овај или онај делегат, зашто се не разведе од жене, да ли је већ купио фрижидер и, ако јесте, које запремнине?
Не верујем да ће делегати бити посебно импресионирани ако им кажете да сте у Израелу већ више од тридесет пет година, јер они живе у својим земљама од рођења.
На вечерама које ће у вашу част приредити месни Јевреји, немојте превише оштро да нападате Јевреје који бојкотују ционистичке састанке, јер тиме, у ствари, вређате ционисте који долазе на састанак. Не наговарајте аудиторијум да сместа емигрира у Израел. Дајте им бар толико времена да спакују кофере.
Надам се да ћете прихватити ове савете у истом духу с којим вам их дајем, и пријатељски вас упозоравам да не читате новине за време иступања других делегата. Осим тога, морате учинити надљудски напор да не задремате за време дебате, јер то у иностранству није уобичајено и... и да будем прецизнији... рекао сам да будем прецизнији... Морам да вас замолим за још неколико тренутака пажње... Пробудите се, господине... Шта вам је?... Господине, забога, пробудите се!...


А ко из техничких разлога досељеник у Израел не може да постане лекар, најбоље што може да уради јесте да потражи место у државној служби. Службеничке плате у Израелу су прилично мале, али зато службеници имају честе паузе и због тога се сматрају иителектуалцима. Најнеобичнија особина израелског чиновника јесте да га напросто нема. Или, боље речено, он је ту, али није у својој канцеларији. Службеници су стално на састанцима. Разлога за одржавање састанака има на хиљаде. Неки састанци трају по два-три дана, други опет само по пет-шест сати. За то време треба чекати. У реду, причекајмо.

МЕТЕОРСКА КАРИЈЕРА

Једног врућег летњег дана добио је мој Бернард, стари ционистички активиста који се недавно доселио у Израел, писмену препоруку{1} за стамбену задругу Амидар. У препоруци се тражило да му задруга додели стан и по могућности не обрачуна вишу цену од уобичајене.
На тастову молбу отишао сам личио у дирекцију Амидара како бих погурао ствар. Послали су ме у собу 314, где је требало да ме прими неки господин Хешван.
У соби 314 није било ни живе душе. Распитао сам се у суседној соби, и тамо су ми рекли да је господин Хешван на састанку код господина Штерна, али би сваки час требало да се врати.
– Само ви седите, господине, само седите.
Е па, седао сам и устајао и поново седао, а онда је у собу 314 ушао неки човек и упитао:
– Где је Хешван?
– На састанку код Штерна – одговорио сам. – Седите.
Човеку је очигледно журио, па је нестао. Неколико минута касније у собу је ушао неки службеник и почео нервозно да се осврће.
– Не узбуђујте се – рекао сам му. – Хешван је код Штерна. Треба сваког тренутка да се врати. Седите.
– Хвала – рекао је. – Кад се Хешван врати, реците му да одмах дође на састанак код Мајера.
– У реду – рекао сам.
Нешто касније дошао је други службеник, мало дебљи, и упитао:
– Где је Киршнер?
– Мало пре је био овде – одговорио сам. – Чим се Хешван врати са састанка код Штерна, послаћу га. Седите.
– У реду – рекао је дебели момак. – Можете ли ми рећи је ли стигао да прегледа план стамбене изградње у Рамат Арону?
– Вероватно јесте – рекао сам.
– Онда ћу понети предмет са собом. Ако буде тражио Феинтуха, реците му да сам на састанку код Мајера.
И шта мислите, шта се даље догађало? Неколико секунди касније вратио се Киршнер, трчећи.
– Где је предмет Рамат Арон? Матори има да подивља ако му га сместа не донесем.
– Ама, који вам је ђаво? – издерао сам се на Киршнера. – Нема пола минута како га је Феинтух однео на састанак код Маторог.
– А где је Хешван?
– Још је код Штерна. И ја га чекам
– У реду – рекао је Киршнер. – Ако је тако, хоћете ли бити тако љубазни па да вратите оне Голдбергове планове у досије Гив’ ат Серен?
– Наравно – одговорио сам. Отишао сам до ормара, после краћег тражења нашао досије Гив’ ат Серен и убацио у њега Голдбергове планове. У собу је изненада упао Феинтух.
– Господе Боже! – узвикнуо сам, губећи живце. – Зашто нисте на састанку? Матори је лоше расположен... Желите ли да опет експлодира?
– Управо сам пошао. Свратио сам по Голдбергове планове.
– И сад сте нашли да их тражите? Управо сам их одложио у досије Гив’ ат Серен! – викнуо сам. – Сад треба поново да их извлачим! Сви ме злоупотребљавају, а ја, будала, то дозвољавам. – Феинтух је неколико тренутака само трептао очима, очигледно збуњен.
– Малочас су ми рекли да их Мејер тражи – промуцао је, извињавајући се. – Какво је ваше мишљење о тим плановима?
– Нису лоши – изјавио сам. – Било како било, занима ме шта ће Матори да каже.
Феинтух је однео планове Мајеру, али пре него што је изашао рекао ми је како Матори жели да прегледам списак станара новог стамбеног насеља Шекем и поднесем извештај Штерну. Сместа сам се бацио на посао и почео пажљиво да проверавам списак.
Неколико минута касније појавио се Феинтух с поруком да Мајер жели одмах да разговара са мном.
– Имам само две руке! – пожалио сам се и отишао до Маторог. Мајер је хтео да чује моје мишљење о квалитету грађевинских радова у Рамат Арону. Отворено сам му рекао да су куће исувише близу једна другој и да су прозори исувише мали. Киршнер је почео да муца како је то нормална ствар.
– Брига мене да ли је нормално! – рекао сам. – Овако даље не иде!
Матори је рекао да сам сто посто у праву и саопштио Киршнеру да може да иде (сад ће да ме омрзне, помислио сам), а мени је наредио да се лично позабавим досијеом Рамат Арон. Одмах сам потражио Феинтуха и наредио му да ми у року од двадесет четири сата поднесе извештај. Затим сам телефонирао у Општу службу, поручио кола и одвезао се на градилиште. Изменио сам неколико речи са пословођом, прегледао планове, извршио нека мања побољшања и отпустио једног немарног инжењера без права на отпремнину.
Кад сам се вратио у управу, тамо су ме сви узбуђено чекали. Киршнер је већ почео да ме оговара, љубоморан на моју метеорску каријеру. Крајичком ока сам приметио како је побледео кад је дотрчао Феинтух и рекао да ме Штерн позива на хитно саветовање. Поднео сам Штерну исцрпан усмени извештај о току грађевинских радова, а он је критиковао спорост градње.
– Слушајте, Штерн – рекао сам му. – Без ауторитета не могу ништа да учиним.
Штерн је прихватио моје становиште, сместа сазвао ванреди састанак и обавестио колектив да ме је именовао за свог заменика. Мајер је напоменуо нешто о томе како сам у служби од недавно, али је Штерн већ навикао на такве интриге и, закључујући састанак, демонстративно ми стегао руку, храбрећи ме да наставим како сам почео.
Пожурио сам у своју канцеларију да се на брзину упознам с проблемима Гив’ ат Серена. Тамо сам затекао једно ново лице. Мајер га је представио – био је то господин Хешван. Сместа сам му поверио важан задатак у вези с регистрацијом нових станара, а затим сам рекао:
– Нисам чудовиште, али захтевам уредност и тачност, а од својих службеника посебно захтевам да у време кад је канцеларија отворена за странке не држе никакве састанке. Та пракса, наиме, може да има врло непријатне последице.
После тога сам доделио свом тасту комплетан стамбени блок у Рамат Гану и подигао аконтацију плате. Од тог дана радим у управи Амидара. Странке примам од 11 до 13 сати, соба 314. Ако ме не нађете у мојој канцеларији, знајте да сам на састанку – и седите, господине, седите!


Нико, наравно, не присиљава нове досељенике да постану идеалисти и живе у кибуцима. Нема плоднијег поља за приватног предузетника од мале земље као што је наша. Ако се, на пример, прошире гласине да је неки нови досељеник добио дозволу да увезе кутију игала за шивење, то сместа изазива панику на тржишту јер једна кутија игала за шивење задовољава наше петогодишње потребе. У таквим случајевима, наши финансијски чаробњаци (имамо и таквих, а не само генијалне војсковође) брзо покупују за ситне паре све постојеће залихе, а кутију новог досељеника баце у море. Та операција им доноси големо богатство. У ствари, уопште није важно да у кутији буду игле. Најважније је да се кутија баци у море. Или бар неки предмет налик на кутију. У нашим крајевима трговци немају углед као у Сједињеним Државама. Можда зато што нису тако коректни према купцима. Никад нећу заборавити обућара у Бронксу који је у излог окачио велики натпис: ПОПРАВЉАМО ЦИПЕЛЕ ДОК ВИ ЧЕКАТЕ. Требало му је три месеца да поправи моје ципеле, али не могу да порекнем да сам све време чекао на њих. Америчке занатлије су врло темељите. У Британији, сваки отац са прилично великим дозом сигурности зна шта ће његов син бити кад одрасте – трговац, индустријалац, државни службеник, социјалиста или лорд, или и једно и друго. Овде није тако. Овде ни одрасли не знају од чега ће сутра да живе. Догађа се да човека упитају да ли зна где је нека улица, па он постане туристички водич. Ја, на пример, производим машине за прање веша. У почетку сам студирао вајарство и радио као ноћни чувар док нисам постао писац. Вероватно бих још увек поправљао радио-апарате да нисмо позвани код Шпиглових.

ЛАНЧАНА РЕАКЦИЈА

Све је почело једне прохладне недељне вечери кад смо супруга и ја отишли у посету Шпигловима и два сата се досађивали као никад до тада. Била је то права неправда јер су Шпиглови, нарочито Аурел, заиста срдачни и забавни домаћини, али разговор је некако запињао тако да смо у десет сати могли да држимо отворене очи само помоћу палца и кажипрста. У пола једанаест су ми утрнули прсти па сам постао свестан да, уколико сместа не кренемо кући, нећу имати снаге да пробудим жену. Сакупио сам сву преосталу енергију, устао и рекао да морамо да пођемо.
– Не можете то да нам учините – тргла се из сна госпођа Шпигел. – Куда одједном журите?
– Извините – рекао сам – али знате... заиста морамо да кренемо... зато што... морамо да обавимо још један важан посао... имамо састанак... заиста ми је жао...
– Не буди луд – рекао је Аурел. – Зар то не може да причека?
– Знаш да бих радије остао с вама – рекао сам муклим гласом – али заиста морамо да пожуримо, јер ћемо закаснити на последњи аутобус.
– У једанаест сати? А куда то идете?
– У Петах Тиквах. Тамо имамо састанак. Заиста ми је жао.
– У реду – рекао је Аурел. – Дозволите ми да вас бар одвезем до аутобуске станице.
– Не! – успротивио сам се. – Не долази у обзир! Заиста нема никакве потребе...
Аурел, међутим, није оклевао, већ је обукао капут и одвезао нас својим колима до аутобуске станице. Кад смо изашли, рекао сам:
– Много ти хвала. Кад ћемо се опет видети? После тога смо кренули према нашој кући. А ли добри Аурел је искочио из аутомобила и потрчао за нама, смејући се.
– Хеј ви, шашави створови! – викнуо је. Аутобус за Петах Тиквах не стоји на тој станици!
Испратио нас је до аутобуске станице. Нигде није било ни живе душе. Аурел је проучио ред вожње и уздахнуо.
– Боже, последњи аутобус отишао је пре пет минута! Баш ми је жао! Сад сте због нас пропустили тај важни састанак.
– Није важно. Заиста није важно.
– Ама, јесте! Приметио сам колико си био узбуђен. Знаш шта? Одвешћу вас својим колима!
– Немој! – вриснуо сам. – Не долази у обзир! Гостопримство има своје границе!
– Доста! – прекинуо ме је Аурел. – Не бих могао да заспим кад вас сад не бих одвезао у Петах Тиквах.
Да скратим причу, супруга и ја смо током целе вожње до Петах Тикваха гледали како се светла Тел Авива безнадежно удаљавају и тонули у све дубљи очај.
Коначно смо стигли у месечином обасјани Петах Тиквах.
– Куда да вас одвезем? – упитао је Аурел, једва савлађујући зевање. Мозак ми је грозничаво радио. Једина адреса коју сам знао у Петах Тикваху била је хотел „Гринспан” јер је ту некад становао један од мојих поверилаца. Зато сам рекао Аурелу:
– Одбаци нас до хотела „Гринспан” – Изашли смо тетурајући из кола, топло захвалили Аурелу на љубазности и ушли у хотел. Дочекао нас је мрзовољни портир.
– Само тренутак – рекао сам. – Одмах одлазимо.
Док смо стајали чекајући да чујемо звук аутомобила који се удаљава, моја супруга се изненада окренула и шапнула:
– Долази!
Врата су се отворила и у предворје је упао Аурел, објављујући како му је хладно и како би му добро дошла шоља чаја. Портир је постао сумњичав и упитао ме:
– Шта све ово значи? Кога ви, у ствари, тражите?
– Кога тражим? – рекао сам. – Имамо заказан састанак с неким...
– Како се зове тај господин?
– Како то мислите, како се зове?... Да, заиста, како се оно зове?... Ако се добро сећам, Херсковиц. Да, је ли стигао господин Херсковиц?
– Јесте – одговорио је портир. – Овде је.
– Хоћете ли да проверите још једном, молим вас? – рекао сам повишеним тоном. – Сигурно је овде, заказао нам је састанак!
– Па, кажем вам да је овде. Соба 23.
– Е, то баш личи на Херсковица! Имао сам предосећај да се неће појавити.
– Али он је овде! – дрекнуо је портир. – Кажем вам да је овде!
– Ко је овде?
– Господин Херсковиц. У соби 23. Позваћу га да сиђе. – Подигао је слушалицу. – Господине Херсковиц... опростите што сам вас пробудио. Један господин жели хитно да разговара с вама. – Затим се окренуо према мени. – Пита о чему је реч.
– Поверљива ствар – рекао сам. – Само у четири ока.
Кад је господин Херсковиц сишао низ степенице, у пижами и напола затворених очију, одједном сам осетио како ми крагна кошуље постаје тесна. На челу моје супруге појавиле су се ситне капи зноја док је бацала чежњиве погледе према вратима. Само је Аурел мирно пио чај. Херсковиц нам је пришао тешким корацима, али се његово лице изненада разведрило.
– Здраво, стари мој! – рекао је озарен, прилазећи Аурелу. – Откуд ти овде? Какво неочекивано задовољство!
Двојица пријатеља почела су да тапшу један другог по леђима док смо ми укоченим погледима зурили у плафон. Коначно је Аурел рекао Херсковицу да га, у ствари, ми тражимо.
– Шта сте желели? – упитао ме је срдачно.
– Па сад, ствар је оваква... – рекао сам. – Пушите ли?
– Не.
– Ни ја. Некад сам пушио лулу, али ми је доктор...
– Шта сте желели?
– Па, сад, господине Херсковиц – рекао сам промукло – морам вам рећи да сам заинтересован.
– За шта сте заинтересовани?
– Па знате и сами.
– За машине за прање веша?
– Да – викнуо сам. – За машине за прање рубља.
– Онда схватам вашу журбу – рекао је Херсковиц. – Одмах ћу телефонирати Нојману у Хадеру.
– Не! – јекнуо сам. – Не сада! Касно је. Разговараћемо с Нојманом сутра.
– Шалите се? – викнуо је Херсковиц. – Нојман лети сутра за Милано. – После тога је окренуо број, извинио се љутитом Нојману што га буди у ово доба и објаснио му да је човек управо стигао из Тел Авива, и да бисмо можда одмах могли да склопимо посао.
Нешто касније Херсковиц се вратио за наш сто и саопштио нам да сместа кренемо у Хадеру. Аурел сигурно неће имати ништа против тога да нас одвезе.
– Хоћеш ли, стари мој?
Аурел нас је, кисела лица, одвезао у Хадеру, где је нервозни Нојман сместа прешао на ствар и рекао да је 30% деоница још слободно. Купујете ли или не?
– Па, сад – промуцао сам – волео бих још мало да размислим пре коначне одлуке.
– Како год желите – рекао је Нојман, устајући. – Али, за сваку сигурност, одвешћу вас до Вајнгартнера.
– Не, не треба ми Вајнгартнер! – викнуо сам, једва истискујући речи кроз грло. – Купићу деонице!
Затим сам потписао неке папире, али све што се догађало било је обавијено ружичастом измаглицом. Некако смо освестили моју супругу и у свитање смо опет били у Тел Авиву.
Одлазећи на посао отворио сам новине и на првој страни угледао вест штампану крупним словима да „Компанија Нојман-Кишон” подиже у Хадери највећу фабрику за производњу машина за прање веша (Солел Бонех 42%, Нојман 28%, Кишон 30%). Кад проради пуним капацитетом, фабрика ће да снабдева цели Блиски исток.


Јевреји су одувек били пионири прогреса, од праоца Ное до Марка Шпица. Првих дана постојања нове државе, на пример, влада је увела строга ограничења употребе електричне енергије, много година пре западног света, коме је била потребна нафтена криза па да открије све лепоте рестрикција. Морамо поново да укажемо на чињеницу да свега тога не би било да се Мојсије побринуо за одговарајуће изворе у Обећаној земљи.

БИТКА ОКО ЕЛЕКТРИЧНИХ РЕШОА

Те зиме су сви у нашем комшилуку кували на електричним решоима, иако је то влада забранила под претњом оштрих казни. Нико не зна зашто смо ми тако непокоран народ. Један проницљиви млади студент из броја осам закључио је да је реч о питању забрањеног воћа и сличним стварима, док су домаћице тврдиле да је кување на струју јефтиније, да им шерпе не црне са спољашње стране и да деца лакше могу да упале кућу шибицама него помоћу решоа.
– Само напред – говорио сам најслађој женици. – Само ти кувај, срце моје тврдоглаво, док једног дана не дође влада и не искључи нам струју – цак!
– Глупости – супротстављала се најслађа женица. – Мислиш да влада нема другог посла него да долази чак овамо, у предграђе, кад на хиљаде домаћица крши националну дисциплину усред самог Тел Авива?
Коначно сам дигао руке; има ли смисла играти се једнооког у царству слепих?
У почетку је све текло без проблема. Жене су кувале на струју, а влада је, чинило се, гледала на другу страну. Задовољне жене су скупиле храброст, па су неке отишле у свом самопоуздању тако далеко да су купиле нове, веће решое. Електрични водови у нашој четврти брујали су од оптерећења.
А онда је, једног дана, влада одлучила да изврши ударац.
Догодило се то једне вруће среде. Човек у униформи каки боје пришао је електричним бројилима у кући број три и један од њих дубоко га је импресионирао. Бројило госпође Снапир окретало се као чигра. Влада у униформи каки боје сместа је искључила струју у стану госпође Снапир и отишла у нове победе...
Госпођа Снапир била је присиљена да два и по дана лута ходницима Управе за дистрибуцију електричне енергије и обија шалтере док на крају, наоружана лекарском потврдом, није уверила владу да је једноставно морала да кува у то време, да је у питању била или струја или њен живот. Тада су јој – тек тада – поново укључили струју.
Кад су сазнале да употреба забрањене струје може да има за последицу вишедневно обигравање око шалтера, домаћице је ухватила паника. Сазвале су тајни састанак и увеле ванредне мере опреза које ће онемогућити да се понови катастрофални инцидент Снапир. Затим су окупиле децу из комшилука која су се по читав дан играла на улици, и рекле им да упозоре мајке чим се појави неки странац у каки униформи. Сигнал је био колективна имитација сирене за ваздушну узбуну.
Млада цивилна заштита заузела је положаје дуж граница наше четврти, али влада је успела да се неопажено провуче кроз одбрану. Једног дана неки старац у црном прошао је једва вукући ноге кроз дечји фронт и полако се приближио стамбеним зградама. Испред броја шест старац се изненада усправио и, према изјавама очевидаца, кренуо уз степенице прескачући по три степеника.
Кад су се деца прибрала и укључила имитацију сирене, било је већ касно. Госпођа Бајит, висока, лепа жена, постала је друга жртва лукавог Закона. Јадна жена вукла се по канцеларијама три дана и три ноћи док није издејствовала да се казна поништи, доказавши да је њена шурњаја белгијска држављанка и да као таква није дужна да познаје локалне прописе.
Овај други препад учинио је да домаћице постану свесне озбиљности ситуације. Бригада младих добила је инструкције да засвира узбуну чим се на нашој територији појави било каква непозната особа између осам и осамдесет година. Ради збуњивања непријатеља, одлучено је да сигнал уместо сирене буде национална химна Хатиквах.
Али влада нас је поново надмудрила. Крајем недеље једна жена с наочарима продрла је у забрањену зону, упутила се право ка бројилу у кући број четири и, пошто га је погледала, упала право у стан госпође Мазелтов. Овог пута случај је био мало сложенији. Госпођа Мазелтов је, наиме, кувала на електричној пегли – окренула је пеглу наопако и очигледно је користила као решо. Кад је жена-тајни агент упала у кућу, госпођа Мазелтов јој је показала обавештење у новинама по којем је „пеглање дозвољено читавог дана, до 19 сати”.
Наша лукава комшиница је ипак кажњена – морала је пола дана да обиграва шалтере, а уз то јој је забрањено да пегла дна својих шерпи.
У недељу смо претрпели још један тежак пораз.
Око десет сати деца су изненада запевала Хатиквах. Домаћице су брзо реаговале, извукле утикаче и посакривале решое, а онда су пренеле лонце и шерпе на плинске решое и гласно запевале. Шпијун је упао код госпође Каланијот у броју седам, проњушкао наоколо и, пратећи мирис упаљеног мадраца, нашао решо у спаваћој соби. Извукао га је испод кревета и рекао:
– Врућ је!
Госпођа Каланијот је добила седам дана.
Затим је прст судбине додирнуо и нас.
Дубоко у срцима осећали смо да је куцнуо наш час и да ћемо се овог пута наћи на великом испиту ми, најслађа женица и ја. Тако је и било. Ручали смо и грашак је још тихо крчкао на решоу кад су свечане ноте химне Хатшквах зазвучале под нашим прозорима...
Тек кад се прашина слегла, установили смо шта се, у ствари, десило. Шпијун електродистрибуције пробио се, изгледа, у нашу четврт преобучен у поштара и упутио се право према нашој кући. Ариех, мали промућурни син Мазелтових, приметио је да наводни поштар, уместо писама, носи оловку и бележницу, па је из свег гласа запевао химну.
Сачувао сам присуство духа, потрчао и ишчупао утичницу.
У истом тренутку непријатељ је стигао до циља...
– Бројило је стало – шапнула је моја супруга, бела као креч – али плотна је још врућа!
Влада се попела уз степенице и закуцала на наша врата!
Осећао сам како ми се конопац стеже око врата.
– Жене једу кисело грожђе – добацио сам осорно најслађој женици – а мужевима трну зуби! Пропали смо!
А онда ми је синула спасоносна идеја. Отрчао сам до плинског решоа, упалило га и ставио електрични решо на пламен, заједно с грашком ...
Тек онда сам рекао супрузи да отвори врата. Влада само што нам није пала у загрљај – спремала се, изгледа, да провали кроз врата – усправила се, одмарширала до нашег кривог торња с грашком у кухињи и опрезно опипала плотну.
-Аха! Врућа је!
– А шта сте друго очекивали? – рекао сам.
– Па стоји над пламеном, зар не?
То га је уздрмало, али се брзо прибрао.
– Електрични решо на плину? – викнуо је.
– Да ли сте полудели?
– Јесам – рекао сам. – Још јуче. Лудило није кажњиво.
Из шпијуновог грла отео се страшан крик, а онда је отрчао и нестао у подневној тами. Чујем да је пошандрцао од стида што је дозволио да у борби прса у прса око електричног решоа један обичан грађанин победи владу.


Наиш земља је демократска par ехсеllence, у њој су већ одавно срушене све баријере између људи. Ми Израелци смо већ навикли на тај ужас, али туристи могу да доживе непријатности.

ЛЕТОВАЊЕ У ИЗРАЕЛУ

– Конобар, хало, конобар!
– Да, господине Штајнберг?
– Доручак за двоје.
– У реду, господине, два доручка. Ево стижу. Хтео сам само да вас питам, господине Штајнберг, да ли је тачно да сте ви онај писац о коме пишу новине?
– Зовем се Џон Штајнбек.
– Схватам. Јуче сам видео вашу слику у новинама, али на њој, морам да кажем, ваша брада изгледа некако већа. Писали су да остајете овде месец дана и да сте допутовали инкогнито како вас људи не би узнемиравали. Да ли је ово ваша супруга?
– Да, ово је госпођа Штајнбек.
– Изгледа много млађа од вас.
– Замолио сам вас да нам донесете доручак.
– Ево стиже, господине Штајнберг. У овај хотел свраћају многи писци. Пре недељу дана овде је био онај момак што је написао Егзодус. Јесте ли читали Егзодус?
– Нисам.
– Нисам ни ја, то је исувише дебела књига. Али сам гледао Зорбу. Кад сте написали Зорбу?
– Зорбу нисам ја написао.
– Људи моји, како сам уживао у том филму! Само што нисам умро од смеха кад је она стара треснула дебелим ду...
– Мени донесите кафу, а мојој супрузи чај.
– Значи, ви нисте написали Зорбу?
– Рекао сам вам да нисам.
– Зашто су вам онда дали Нобелову награду?
– За Плодове гнева.
– Значи, кафу и чај, је ли тако?
– Тако је.
– Колико таква награда доноси пара, господине Штајнберг? Да ли је тачно да сте добили милион долара?
– Како би било да наставимо овај разговор после доручка?
– Жао ми је, после нећу имати времена. А зашто сте, у ствари, дошли овамо, господине Штајнберг?
– Зовем се Штајнбек.
– Ви нисте Јеврејин, зар не?
– Нисам.
– Тако сам и мислио. Амерички Јевреји не дају бакшиш. Штета што сте дошли управо сада, по овом кишном времену. Ништа не може да се види. Али ви можда тражите у Израелу нешто посебно?
– Меко кувано јаје, ако могу да вас замолим.
– Три минута.
– Да.
– Ево стиже. Познато ми је, господине Штајнберг, да у Америци није обичај да се овако разговара са конобарима, али овде у Израелу влада друкчија атмосфера. Узгред буди речено, ја нисам одувек конобар. Студирао сам две године ортопедију, али овде не можете ништа постићи ако вас неко не гура. Директор је пољски...
– Молим вас да поручите то јаје...
– Три минута, господине Штајнберг? Слушајте, то је заиста био одличан филм, тај Зорба. То сте заиста мајсторски смислили! Наш кувар каже да сте написали много драма и сценарија за филмове, да ли је то тачно?
– Јесте.
– А шта сте написали?
– Источно од раја, на пример.
– Гледао сам тај филм! Тако ми бога, гледао сам га! Да само знате како сам се смејао! Оној сцени кад покушавају да саграде жичару за балване...
– То је из Зорбе.
– Тачно, то је из Зорбе. Па шта сте онда написали?
– О мишевима и људима.
– О Мики Маусу?
– Умирем од глади, пријатељу!
– Чекајте мало. О мишевима, рекли сте? Је ли то оно кад она лепа глумица покушава да спава с оним идиотом?
– Шта сте рекли, молим?
– Да ли је то филм о оном крупном момку, момку који у ствари и није тако крупан, али му стављају јастуке и сличне ствари испод одеће па изгледа страшно велик. И онда он долази са својим пријатељем који је мршав, али је иначе нормалан, док крупни момак воли мишеве...
– Познат ми је садржај мојих драма.
– Наравно. И тако, онај велики момак је крупан и треба га све време надзирати да не пребије неког, али је газдин син бацио око на ону глумицу, па му крупан момак тихо приђе и, људи моји...
– Могу ли да разговарам с директором?
– Нема никакве потребе, господине Штајнберг. Све ће за трен ока бити сређено. Тако ми бога, и мени су се свиђали они мишеви! Како сам се смејао! Али што се тиче краја, опростите, крај вам не служи на част, Штајнберг. Зар вам се не чини да је крај грозан? Зашто сте морали да убијете оног крупног момка? Само зато што је мало приглуп? Не замерите, али није ред да се због тога људи убијају.
– У реду, прерадићу драму, само ми коначно донесите...
– Спреман сам да још једном погледам комад и да вам укажем на све што није у реду. И нећу тражити да ми за то платите. Можда ћу вас једном посетити у Америци. Знате, има много тога што бих хтео да вам кажем у четири ока, али сад не могу. Исувише сам заузет. Толико тога се десило, Зорба није ништа према...
– Хоћу ли коначно добити то јаје?
– Суботом не служимо јаја. И тако, слушајте, господине Штајнберг, кад вам испричам своју животну причу, ви ћете на њој да зарадите милионе, али мени то не смета. Могао бих да је напишем и сам, сви ме наговарају да то урадим, сви ми говоре да сам луд што не напишем роман или оперу или нешто слично, али ја сам увече исувише уморан за те ствари. Рекао сам им да се носе дођавола, ја ћу причу дати Штајнбергу, није ми стало...
– Сместа сиђите са стола!
– Пре две године... слушате ли ме? Пре две године, у лето, пред крај лета, пошао сам са женом у Сдом, али је на пола пута такси стао. Возач је подигао хаубу, завукао главу у мотор и знате шта нам је на крају рекао?
– Не вуците ме за браду, чујете ли?
– Не, рекао је: „Народе, црк’ о је дихтунг!” Схватате ли, на пола пута за Сдом! Не измишљам, тако ми бога! И шта смо радили? Седели смо у таксију целе ноћи. Немате појма како нам је било хладно! Али ви ћете од тога, сигуран сам, направити бестселер. Била је ноћ, чујете ли ме, па чак ни ваш Зорба... Хеј, куда сте пошли? Господине Штајнберг, нисам завршио причу... Испричаћу вам неке фантастичне ствари... Колико остајете?
– Враћам се кући првим авионом!

ВАЖАН ЈЕ ДОБАР АДВОКАТ

Пре десет година Билицер је од мене позајмио двадесет шекела на два сата, уз обећање да ће ми новац вратити већ сутра. Пошто то није учинио, телефонирао сам му, а он је замолио да му продужим рок за недељу дана. После недељу дана отишао сам до њега и затражио да ми врати паре. Обећао је да ће намирити дуг до понедељка у подне. У четвртак увече посаветовао сам се с адвокатом, који је затим послао Билицеру опомену да ће „уколико дуг не буде враћен у року од 72 сата по пријему ове опомене”, он, као мој заступник, „предузети одговарајуће кораке”. Билицер на то није одговорио ни после два месеца, па је адвокат рекао како он ту више ништа не може да уради јер Билицер једноставно одбија да плати. Пребацио сам случај из његових руку у руке једног бољег адвоката, који је против Билицера поднео тужбу. Прва расправа одржана је после пет месеци, али се на њој Билицер није појавио, правдајући се болешћу, па је нова расправа заказана за крај следеће године. Суд, међутим, ни тада није могао да саслуша оптуженог, јер је овај у међувремену отпутовао у иностранство. Чекао сам још годину и по дана, а како се Билицер није вратио, поверио сам случај другом, врло познатом адвокату који је покушао да обнови процес. Судија је, међутим, одбио да води поступак без присуства оптуженог. Поднели смо жалбу вишем суду, али је он одбио наш захтев позивајући се на пропис по коме судови тог ранга не воде грађанске парнице уколико је спорни износ мањи од педесет шекела. Чекали смо годину или две да се Билицер врати из иностранства, а кад се вратио, ја сам му преко јавног тужиоца послао још тридесет шекела како бих повећао његов дуг на округло 50 шекела. Виши суд је после тога прихватио наш случај и наложио нижем суду да суди оптуженом in absentia. Како, међутим, оптужени више није био in absentia, јер се Билицер како је већ споменуто – у међувремену вратио из иностранства, суђење је одложено док се ствар не рашчисти. Ангажовао сам једног још познатијег адвоката па смо поднели петицију Врховном суду, захтевајући да министар правосуђа јавно образложи зашто не могу да наплатим дуг од Билицера. Министар правосуђа је одговорио да се обратимо суду. После тога смо обновили парницу, али расправа је одложена јер је Билицер затражио одлагање. Отишао сам код најчувенијег адвоката у Израелу и испричао му своју причу. Пажљиво ме је саслушао и посаветовао ме да потражим Билицера и да га премлатим. Отишао сам код Билицеру и премлатио га, а он ми је на лицу места вратио мојих 50 шекела у готовом.


A сад – једно убиство у израелском стилу.

САВРШЕН ЗЛОЧИН

Једно вече, кад је почео да се спушта мрак а мајке почеле да брину где су и шта раде припадници младе генерације, врата нашег стана с треском се отворише и у собу упаде Шултхајс, потпуно избезумљен. Подигао сам поглед са брошуре о порезу на укупни приход коју сам управо проучавао, и готово да нисам могао да поверујем својим очима. Славни Шултхајс, Шултхајс Величанствени, човек са челичним сајлама уместо живаца и са више него довољно самопоуздања, стајао је ту претворен у унезверено, дрхтаво створење у чијим се очима огледао страх прогоњене срне.
– Шултхајс! – узвикнуо сам. – Шта се то, забога, десило с тобом?
Шултхајс је опрезно погледао лево и десно, а затим одговорио дрхтавим гласом:
– Прогони ме. Хоће да ме натера у лудило.
– Ко?
– Појма немам – промрмљао је Шултхајс. – Нема начина да то утврдим, нема никакве могућности да се одбраним! То мора да је отелотворење самог Сатане. Систематски ме уништава и, што је још горе, ради то служећи се мојим властитим именом.
– Како то?
Шултхајс се сруши у фотељу и поче да прича своју језиву, готово невероватну причу.
– Једног јутра, пре отприлике годину дана – започе он – пробудила ме је упорна сирена таксија. Пошто је неколико минута притискао сирену, возач се попео до мог стана и почео да удара песницама у врата. Кад сам отворио, заурлао је: „Што сте, дођавола, звали такси ако вам није потребан?”
Шултхајс је дубоко уздахнуо.
– Ја, наравно – наставио је – уопште нисам позвао такси. Невоља је у томе што у нашој земљи људи верују један другом! Ако одете до такси-станице или само позовете такси телефоном, нико ништа неће да посумња. Таксисти ће одмах да крену на адресу коју сте им дали. И тако, да скратим причу, до осам сати тог јутра стигло је четрнаест таксија да ме возе на посао. Комшије још нису заборавиле гужву коју су изазвали возачи. Још увек се судим са двојицом... Почео сам да схватам да се неко служи мојим именом с намером да ме доведе до лудила.
Осетио сам како ме подилази језа.
– Колона таксија представљала је тек почетак мојих невоља – наставио је Шултхајс.
– Од тог тренутка више нисам био миран. Мој мучитељ почео је да одговара на новинске огласе, да поручује (у моје име, наравно) срећке, лексиконе, енциклопедије, кућне потрепштине, козметику, лекове, справе за јачање мишића, наставнике страних језика, кревете, мртвачке сандуке, цвеће, змијурине... укратко, све што може да се поручи дописницом или телефоном. И то није све! Уписао ме је у Друштво досељеника из Етиопије, у Савез бивших Сибираца и Клуб за очување чистоће породичног живота. Осим тога, усвојио је два мароканска сирочета...
– Али зар је могуће да нико није посумњао...
– У томе и јесте ствар. Нико ништа не сумња јер нико и не помишља да моја писма нисам писао ја, да нисам ја онај ко говори преко телефона, већ... мој убица...
Кад је изговорио те последње речи, сузе му потекоше низ образе.
– А темпо се појачава из дана у дан! Позната је чињеница да сам ја стари припадник Мапаија, па ме је претплатио на водећи комунистички лист, с тим да ми га достављају у канцеларију... Уз то је препорученим писмом обавестио Централни комитет Мапаија да не желим више да будем члан због опште корупције у редовима те странке. Једва сам их наговорио да ме поново приме. После сам сазнао да се моје име нашло на листи кандидата Агудат Јисраела{2} на недавним општинским изборима... Моје име постало је синоним за лицемера. До јуна сам био угледан грађанин, а сад комшије окрећу главу кад ме сретну.
– Зашто? Шта се десило?
– Једног јутра, док сам био на послу, у мој стан су дошла два католичка свештеника из Назарета и, наочиглед запрепашћених комшија, попрскала светом водицом намештај и кошер судове. Сазнао сам да је подлац послао мали новчани прилог манастиру и позвао свештенике да у заказано време дођу у мој стан.
Шултхајс је лежао у фотељи као исцеђена кухињска крпа, цвокоћући зубима.
– Пријавио је мог таста – наставио је – наравно у моје име, како шверцује швајцарске сатове, и да несрећа буде већа, утврдило се да је то тачно... Планира сваки потез управо сатански лукаво. Тако је, на пример, послао мом шефу писмо с мојим именом на полеђини, а у коверат је ставио писмо једном мом пријатељу у коме је мог шефа назвао „бедним кретеном”. Шеф је требало да стекне утисак како сам у журби ставио писмо у погрешну коверту... Сваке недеље даје оглас како издајем намештену собу за осам шекела месечно, без плаћања унапред, или да тражим квалификовану куварицу која говори мађарски... Електродистрибуција ми искључује струју једном у свака два месеца на основу обавештења да намеравам да се одселим у Румунију... Тај је ђаво чак покушао да шаље у иностранство писма са скривеним новчаницама од пет шекела. Полиција још није завршила истрагу... Моја јадна жена лежи у болници јер је доживела нервни слом кад је полиција обавестила да сам се обесио у једној злогласној кући у Јафи.
Шултхајс је гласно зајецао. Почела је да ме хвата паника, глава ми је пуцала од страшних мисли.
– За време избора послао је свим мојим познаницима циркуларно писмо у којем изјављујем да ћу да гласам за Листу кућевласника, јер сматрам да су они, и само они, носиоци правог напредног духа. Нико ме више не поздравља. Људи пролазе поред мене као да не постојим. Ситуација је постала критична после јесењих маневара, кад су ме два војна полицајца извукла из кревета због тога што сам написао писмо начелнику Генералштаба, како одбијам да учествујем у вежби јер ми то лично не одговара.
После тога више нисам могао да се уздржим.
– Добро, а ко изводи све те одвратне шале на твој рачун? – праснуо сам.
– Немам појма! – одговорио је Шултхајс, такође повишеним гласом. – Немам никакве шансе да то установим! Откуд знам? Можда то радиш управо ти!
Ја? Побогу, и то је могуће...


До сукоба долази не само између очева и синова, већ често и између самих очева. У овом казану за стапање нација мора понекад да дође и до расних неспоразума. Примитивни и морално непоуздани бели досељеници тврдоглаво остају при свом уверењу да су тамнопути Јевреји примитивни и морално непоуздани. Ми лично само смо једном подлегли расним предрасудама и још се и данас стидимо кад се тога сетимо.

ГОРКИ ИСПИТ ПОШТЕЊА

Пре извесног времена моја најслађа женица је изјавила како више није у стању да обавља кућне послове који су, откако смо набавили канаринца, прешли границе подношљивог. Захтева, додала је, да сместа ангажујемо искусну кућну помоћницу{3}.
Пошто смо темељито претресли све понуде, определили смо се за Мазал, жену која је у читавом комшилуку уживала неоспоран углед. Мазал је била жена средњих година, припадница оријенталне групе помало школског изгледа, због наочара с танким челичним оквиром несигурно натакнутим на врх носа. Била је то љубав на први поглед; знали смо од самог почетка да је Мазал она права особа која ће растеретити моју преморену супругу.
Све је ишло сасвим глатко док наша комшиница, госпођа Шавуа Тов, није посејала семе неповерења у наше, за то увек спремне уши.
– Ви сте луди – рекла је господа Шавуа Тов кад нас је посетила једног јутра и угледала Мазал како енергично замахује метлом. – Кад жена као што је Мазал пристане да ради код вас, она то сигурно не чини ради бедне плате коју јој дајете.
– А какав би други циљ могла да има?
– Да краде!
Одбацили смо с гнушањем ту неосновану клевету. Мазал никад не би учинила нешто тако. Следећег понедељка, међутим, моја супруга је приметила да нас Мазал не гледа у очи док пере под, да се понаша као онај Раскољников у Злочину и казни. Приметила је и то да жена има необично велике џепове на хаљини.
Следећи најбоље традиције Херкула Поароа, кришом сам је посматрао претварајући се да читам новине, па сам приметио да чисти наше предмете од сребра с неким готово морбидним уживањем. Сумњиви знаци постајали су све бројнији. Напетост је расла док није постала неподношљива. Предложио сам да позовемо полицију, али моја супруга, страсни читалац детективских романа, одмах ми је скренула пажњу на чињеницу да се сви наши докази против Мазал засад своде на претпоставке. Зато смо хитно затражили савет госпође Шавуа Тов.
– Злочинца треба довести у искушење – посаветовала нас је наша комшиница. – Сакријте нешто, можда неку новчаницу, негде у стану, и ако је нађе а не врати вам, можете је одвући право на суд.
Сутрадан смо поставили замку.
После темељите расправе одлучили смо да сакријемо новчаницу од пет шекела испод отирача у купатилу.
Читав дан сам био тако напет да готово ништа нисам могао да радим, а кад смо се после подне састали, моја жена се пожалила на страшну главобољу. Разрадили смо детаљан план операције, чија је суштина била у томе да супруга разним лукавствима задржи лопова док ја не позовем снаге безбедности.
– Шалом – поздравила нас је Мазал. – Нашла сам десет шекела испод отирача у купатилу.
Промрмљали смо нешто, неспособни да сакријемо разочарање, а затим се повукли у своје легло, дотучени. Неколико минута нисмо били у стању да погледамо једно другом у очи.
– Ја сам, у ствари, увек имала поверења у нашу Мазал – рекла је коначно моја супруга.
Знала сам да ниси био у праву кад си онако упорно тврдио како је то честито створење способно да поткрада своје послодавце.
– Значи, ја сам рекао да она краде? – дрекнуо сам. – Како можеш да кажеш тако нешто? Већ два дана покушавам да заштитим ту узорну жену од твојих увредљивих инсинуација...
– Ха-ха-ха! Заиста си смешан, драги мој!
– Значи, још сам и смешан, је ли? – Потпуно сам изгубио живце. – Онда те молим да ми објасниш зашто си испод отирач сакрила новчаницу од десет шекела кад смо се договорили да сакријеш новчаницу од пет шекела? Да је Мазал украла наш новац... то, наравно, није могло да се деси, али рецимо... без икакве потребе изгубили бисмо пет шекела.
Нисмо проговорили све до увече. Кад је Мазал завршила дневне послове, дошла је да нам пожели лаку ноћ.
– Лаку ноћ, Мазал – рекла је моја супруга срдачно. – Немојте сутра да закасните.
– У реду – одговорила је кућна помоћница.
– Жели ли можда госпођа нешто да ми да?
– Да вам дам? Не, Мазал, мислим да немам шта да вам дам.
Тај одговор изазвао је најжешћу расправу у нашем комшилуку у последњих две хиљаде година.
– Госпођа, дакле, нема шта да ми да! – вриснула је Мазал, а из очију јој је сукнула ватра и дим паклени. – А шта је с мојим парама, је ли? Добро вам је познато да сте испод отирач у купатилу гурнули новчаницу од пет шекела, не бих ли је ја украла! Паметњаковићи, хтели сте да ме искушате?
Моја супруга је променила боју, а ја сам жељно очекивао да ми се под ногама отвори земља. То се, на жалост, није десило.
– Добро, шта сад чекате? – рекла је Мазал, постајући нестрпљива. – Можда бисте хтели да задржите мој новац?
– Опростите, госпођо – осмехнуо сам се понизно. – Узмите ваших пет шекела.
Мазал је ишчупала новчаницу из моје руке и гурнула је у један од својих огромних џепова.
– Нема никаквог смисла да истичем – додала је – како не желим да радим у кући у којој се краде. Права је срећа што сам то тако брзо открила... Данас човек ни у кога не може да има поверења... То је ужасно!
Никад је више нисмо видели. Најгоре је, међутим, у читавој афери то што је госпођа Шавуа Тов испричала читавом комшилуку како смо покушали да опљачкамо јадну жену.

АЈНШТАЈН – ЕРВИНКЕОВА МЕТОДА

Ајнштај-Ервинкеова метода настала је недавно, тачније у двадесет трећем минуту фудбалске утакмице између Бугарске и Израела која је завршена незаборавним поразом од 0:5 за нас.
Све до двадесет трећег минута Ервинке и ја смо седели у последњем реду на трибинама и грицкали нокте посматрајући масакр испод нас. Балкански ђаволи у жутим дресовима пролазили су кроз нашу одбрану с лаким осмехом на уснама, тако да су наши момци у белим дресовима поред њих изгледали као на брзину склепани сеоски тим. Атмосфера је била тешка, публика потиштена, а ја, родољуб какав већ јесам, само што нисам заплакао. А онда, у двадесет трећем минуту, Ервинке је изненада рекао:
– Знаш шта? Нека одсад за нас Израелци буду у жутим дресовима!
– Како, побогу? – промуцао сам. – Па то су Бугари!
– Једноставно замисли да нису – рекао је мој пријатељ. – Из ове даљине се и тако не примећује разлика.
Кад вам Ервинке нешто каже, најбоље што можете да учините је да га послушате.
Прикупио сам сву снагу воље и почео да пратим утакмицу са чврстим уверењем да су они бедни неспретњаковићи у белом Бугари. И од тог тренутка уживао сам у свакој секунди игре. Наши момци у жутом једноставно су самлели одбрану белих, изванредни шутеви следили су један за другим, а кад је судија пиштаљком дао знак да је утакмица завршена, у мрежи белих пацера било је пет голова.
– Да ли си се уверио? – рекао је Ервинке док смо одушевљени одлазили са стадиона. – Све је релативно.
Усуђујем се да тврдим како је то било први пут да је Ајнштајнова теорија релативитета примењена у мирољубиве сврхе. Мени је она, у сваком случају, донела душевни мир. И заиста, Ајнштајн-Ервинкеова метода пружа велике могућности сваком ко има макар мало маште.
Што се тиче примене, ограничења готово да и нема. Узмимо, на пример, да гледам неки лош филм и псујем самог себе због губитка времена. Спасавам се тако што изненада одлучујем да се све то догађа 1920. године – пре шездесет година. Схватате ли у чему је штос? Филм који гледам одједном постаје фантастично напредан и модеран, чак у правом смислу речи храбар! У њему се људи природно крећу, говоре, певају – и све то 1920. године! Невероватно! Емоције само навиру...
Или, рецимо, упалим радио и чујем како његова ексцеленција министар говори о Визији, Судбини и челичењу за велике Задатке који су пред нама. Извесно време седим и нервирам се, а онда се одједном сетим методе и брже-боље је применим.
Од овог тренутка, одлучујем, све то што чујем, то је пародија. Истог часа за мене почиње час пријатне забаве. Да пукнеш од смеха како овај момак на радију имитира глупо наклапање типичног политичког функционера! Слушај како се само запетљава у бескрајне фразе! Фантастично! Кад не бих знао да је све то лакрдија, готово бих поверовао да говори озбиљно. Какав глумац!
– Јеси ли видео? – рекао је Ервинке пре неколико дана, поносан на свој изум. – Никад не треба очајавати. Све је ствар праве одлуке у правом тренутку, како је рекао император Тит кад су Јевреји освојили Рим.


Туризам је најуноснији посао на свету, нарочито у земљи у којој је само временска разлика спречила Мојсија, Исуса и Мухамеда да одрже симпозијум на тему – Монотеизам и његов утицај на туристички промет. У складу с тим концептом, добили смо посебно министарство за развој туризма, које стрпљиво објашњава становништву да се према гостима из иностранства треба односити с изузетном пажњом, па макар то понекад изазвало и одређене непријатности. Засад, ситуација је таква да се пажљиво опхођење још није уходало, док непријатности има на сваком кораку.

ТУРИСТИЧКИ БЛИЦКРИГ

Влага. Кажу да је влага оно због чега углавном беже на хладнији Север. Вуку се наоколо, ознојени и лепљиви, кроз узане спарне улице Тел Авива и једино што их одржава у животу јесте помисао на предивни викенд који ће провести на обалама Галилејског језера.
Тако смо и ми резервисали двокреветну собу у највећем хотелу у Тиберијасу и одахнули, с бескрајним олакшањем.
Стигли смо на одредиште сјајно расположени, свесни да је споменута установа најексклузивнији хотел у иначе ексклузивном летовалишту, са удобним, добро хлађеним и пространим собама. Укратко, спремали смо се да краљевски проведемо два дана.
У држању службеника на рецепцији осетили смо, међутим, одређену резервисаност.
– Опростите – извинио се у име управе – веома ми је жао, али у наш хотел треба да стигне група страних туриста, учесника Конгреса виноградара. Зато вам, господине или госпођо, не можемо дати собу, осим у старом крилу, али и ту штенару мораћете да испразните до сутра у подне уколико не желите да вас буквално избацимо. Сигурни смо да схватате нашу тешку ситуацију, господине.
– Протествујем! – побунио сам се. – Мој новац не вреди мање од новца тамо неких туриста!
– А ко говори о новцу? – прекинуо ме је рецепционер. – Наша је патриотска дужност да тим туристима осигурамо што пријатнији боравак. Они, осим тога, дају веће напојнице. Зато се чистите, али брзо!
Похитали смо у старо крило како му не бисмо дали повод да нас избаци. Коначно, рецепционер је рецепционер, а не било ко. Наша собица била је помало загушљива, али довољно добра за домороце. Распаковали смо кофере, а онда безбрижно, лаким корацима, кренули да се окупамо у језеру. Пресрео нас је један од помоћника директора хотела.
– Зашто се мотате овуда беспослени? – рекао је намрштивши се. – Туристи само што нису стигли. Сместа назад у ваш брлог!
Похитали смо натраг у базу, подвијених репова; пред вратима наше собе већ је стајао стражар. По свему судећи, требало је да стигне још једна група туриста, учесника симпозијума о гајењу грашка. Наш пртљаг пренет је негде у подземне просторије, поред котларнице.
– Овде можете да останете до једанаест – рекао је стражар, иначе сасвим пристојан момак. – Само немојте да користите топлу воду, потребна је туристима.
Због свега тога почели смо да ходамо кроз ходнике приљубљени уз зидове, обузети дубоким комплексом инфериорности.
– Неће нас, ваљда, бичевати? – шапнула је моја супруга, али сам је умирио уверавајући је да, докле год сарађујемо с рецепцијом, нисмо у непосредној физичкој опасности. У једном тренутку сам, додуше, видео једног од директора како патролира кроз насеље Израелаца с неком врстом козачке нагајке у руци, али смо, захваљујући опрезу, успели да му измакнемо. После ручка смо одремали на сламарици, али нас је пробудило тутњање моторизоване колоне која се приближавала. Провирили смо кроз пукотину на зиду и угледали десетак луксузних аутобуса. У сваком од њих довезао се читав један конгрес. Извршили смо брзу процену ситуације. Позвао сам рецепцију.
– У доње галерије?
– Најдубље.
Сишли смо у казамат. Било је сасвим пријатно, само су нам слепи мишеви помало сметали. Послужавник с ручком гурнули су нам испод врата. Спремни за сваку евентуалност, нисмо се свлачили; очекивали смо долазак нових туриста. И заиста, у поноћ су нас поново преселили, овог пута на сплав на језеру. У ствари, имали смо срећу па смо добили сасвим нов сплав. Други, мање срећни домороци добили су само по неколико дасака и греда.
Троје људи се удавило. Туристи то, на срећу, нису приметили.


„Љуби ближњег свог као самог себе!” гласи апсурдна хебрејска заповест којом се жели peћи дa ближњем не треба чинити оно што не желиш да он учини теби. Био би то добар закон кад би га cви поштовали. Било како било, на основу ове заповести никад не позајмљујте новац пријатељима, добрим људима, јер сигурно не желите да некоме будете дужни, зар не?

УВРЕДА HA УВРЕДУ

7. септембар. Данас сам у Пасажу срео Адалберта Тосканинија. Био je ван себе. Колико сам схватио, замолио je Биалазуркевича да му позајми 100 шекела на неколико дана, a тај твор, то чудовиште, та хуља, тај шугави пас имао je толико дрскости да му каже: „Имам пapa, али ти не дам!” Сад ће мало да причека да Адалберт опет проговори с њим.
Дакле, ето колико смо ниско пали! У овом трулом свету нема више ни сасвим обичне пристојности.
„Ипак je има!” рекао сам и на лицу места дао тих тричавих сто шекела Тосканинију.
„Коначно једно људско биће!” прошапутао je Адалберт уздржавајући се да не заплаче. „Не брини, вратићу ти новац за две недеље!”
По мишљењу моје супруге, ја сам идиот.
„Нисам хтео да од Тосканинија направим непријатеља,” објаснио сам јој.

18. септембар. Срео сам Адалберта на Аленбијевој авенији. Ишли смо заједно неколико корака, али сам добро пазио да му случајно не споменем позајмицу. Живце је, међутим, изгубио Тосканини, па је просиктао: „Мирно спавај, вратићу ти тај твој новац, до последње паре! Обећао сам да ћу ти вратити дуг за две недеље, две недеље још нису прошле, па шта онда дођавола хоћеш?” Рекао сам му да нема никаквог смисла да се нервира због такве ситнице, на шта је Тосканини утврдио да нисам ништа бољи од осталих, и окренуо ми леђа.

3. октобар. Врло незгодан инцидент у кафани „Рио”. Адалберт Тосканини је седео за једним столом с Биалазуркевичем, не скидајући ни за тренутак поглед с мене. У њему је, очигледно, све кувало од гнева. Покушао сам да узвратим љубазним погледом, али је то било само доливање уља на ватру. После извесног времена Адалберт је устао и пришао мом столу. „Дакле, заиста!” викнуо је тако да сви могу да га чују. „Касним с исплатом неколико дана, па да ли је то крај света? Зашто ме гледаш као да сам убица?” Рекао сам: „Боже сачувај!” на шта је он узвратио изразом који није за књигу. Имам предосећање да се ствари компликују. Супруга ме je упозорила: „Зар ти нисам рекла? Видећеш, биће ту и насиља!”

11. октобар. Сазнао сам из добро обавештених кругова да Тосканини шири по граду гласине како сам наркоман, и како су два позната адвоката покренула поступак против мене ради утврђивања очинства. Не треба ни спомињати да у свему томе нема ни трунчице истине. Ја чак и не пушим. Ипак, моја супруга сматра да би ради очувања свог душевног здравља требало да се одрекнем оних стотину шекела.

14. октобар. Данас сам срео Адалберта у реду испред биоскопа. Лице му је било плавичасто, очи су му светлуцале као жеравице, а мишићи на врату били су неприродно затегнути. „Слушај, Адалберте,” рекао сам му љубазно, „с обзиром на тешку економску ситуацију, било би најбоље да заборавимо на новац. Да ли се слажеш?” Тосканини је плануо. „Ништа нећемо да заборавимо!” викнуо је. „Не треба ми твоје увиђавности! Шта мислиш, шта сам ја... крпа за брисање пода?” Никад га нисам видео тако избезумљеног. Биалазуркевич, с којим је пошао у биоскоп, морао је да га држи да се не баци на мене. Отрчао сам право кући. „Зар ти нисам рекла?” рекла ми је жена.

29. октобар. Данас су ме неки људи питали је ли истина да сам хтео да ступим у Црвене бригаде и да су ме одбили као слабића. Дрска измишљотина, наравно. Добро ми је познато ко стоји иза тих гласина. Прошле недеље неки непознати људи поразбијали су камењем прозоре на мојој кући. Читав град прича о борби на живот и смрт између Тосканинија и мене. Пре два дана, кад сам дошао у „Рио”, Тосканини је скочио на ноге и почео да виче: „Зар овамо може да свраћа баш свако, коме год падне на памет? Шта је ово, прихватилиште за пропалице?” Власник ме је брзо изгурао напоље, не би ли избегао непријатности. „Прљави зеленашу!” викнуо је Адалберт за мном. „Крвопијо!” Супруга ме је лепо упозорила да ће тако да испадне.

8. новембар. Данас је свратио Аладар, мој најдражи рођак, и замолио да му позајмим десет шекела. „Имам, али не дам!” рекао сам му. „Носи се!” Волим тог младића и не желим да покварим наше пријатељство. Ионако имам довољно непријатности са Министарством унутрашњих послова. Неко је пријавио да имам баку аријевку па су ми одузели пасош. Тако је пропао мој план да побегнем у иностранство. Моја супруга, чија сам упозорења, сећате се, игнорисао, не пушта ме више самог из куће.
Отишао сам код психијатра. „Адалберт Тосканини вас мрзи, господине, због снажног осећања кривице,” објаснио ми је доктор. „Типични очински комплекс којег се можете ослободити само пословичним оцеубиством као жртвом у знак помирења. Сасвим јасан случај.” Указао сам му на чињеницу да сам још млад човек, пун живота. Психијатар ми је објаснио да ће Тосканинијева мржња буктати пуном снагом докле год постоји дуг, то јест докле год буде неспособан да га врати. „Можда бисте могли анонимно да му пошаљете нешто новца?” рекао је. Отрчао сам у банку, подигао петсто шекела и убацио их у Тосканинијево поштанско сандуче.

11. новембар. Данас сам срео Адалберта на Аленбијевој авенији. Пљунуо је на земљу и отишао даље. Јавио сам резултат психијатру. „Шта да радимо!” рекао је. „Покушали смо, није успело.” Из поузданог извора сам сазнао да је Адалберт купио лутку налик на мене и да свако јутро у њу забада игле. Полиција не жели да интервенише. Осећам болове у леђима.

20. новембар. Ноћу, претећи узвици пред кућом. „Ох, Господе!” молио сам се, лежећи у болесничкој постељи. „Тешко сам згрешио, позајмио сам новац пријатељу у Израелу! Зар ћу страшне последице те своје несмотрености сносити до краја живота? Зар не постоји никаква могућност да избегнем ту страшну судбину?” Из висина ми је одговорио дубок, очински глас: „Не постоји!”
1. децембар. Пробадање се проширило и на груди. Ослањајући се на раме своје супруге, одвукао сам своје измучено тело, жртву очинског комплекса, до једног познатог лекара. На углу смо налетели на Биалазуркевича. „Ефраиме,” шапнула је моја супруга, „он је управо идеална очинска фигура. Погледај му главу, типична очинска глава!” Појавила се искра наде.

3. децембар. Срео сам Тосканинија испред кафане „Рио”. „Хвала за новац!” рекао сам брзо, пре него што је стигао да ме удари. „Биалазуркевич је исплатио твој дуг. Истина, замолио ме је да ти не кажем, али мислим да мораш да знаш каквог пријатеља имаш. И тако, одсад више ниси дужан мени него Биалазуркевичу.” Адалбертово укочено лице се опустило. „Биалазуркевич је прави друг,” шапнуо је једва задржавајући сузе. „Вратићу му дуг за неколико дана.”
Спасен сам!

22. јануар. Док смо пролазили кроз Пасаж руку под руку, Адалберт ми је рекао: „Онај шугави пас Биалазуркевич ме ових дана тако посматра да бих га најрадије треснуо песницом по носу. Додуше, дугујем му, али то још не значи да морам да будем отирач. Та његова игра имаће жалостан крај! ”
Али, то више није мој проблем.


Муке које ни најјачи човек не може да издржи, данас више нису ексклузивна специјалност тајних полиција. Данас су оне доступне свакоме. Потребно је имати само собу, кревет, шибице, нешто одеће, најлон чарапе, неколико различитих ташница и супругу.

СТИГЛИ СУ СУТРА

– Ефраиме! – довикнула ми је супруга из друге собе – скоро сам готова.
Било је пола десет увече, 31. децембра. Моја супруга је седела пред огледалом још од заласка сунца, припремајући се за дочек Нове године код „Тибија”. Подсетио сам је да смо обећали домаћинима да ћемо доћи у десет сати, на шта је најслађа женица на свету рекла како слободно можемо да закаснимо петнаест минута, јер ће у почетку ионако бити досадно, неће још бити праве атмосфере.
– Све моје хаљине обичне су крпе – напоменула је најслађа женица. – Немам шта да обучем.
Ту изјаву слушам сваки пут кад некуд кренемо, као да јој се плакари не распадају – препуни одеће. Циљ те примедбе јесте да посумњам у своју способност да издржавам породицу како треба, и уопште, да изазове у мени одговарајући комплекс инфериорности. У ствари, ја се уопште не разумем у те њене хаљине, по мом мишљењу, све су грозне, али ипак увек морам да одлучујем коју ће хаљину да обуче. Зашто?
– Имам ону једноставну црну хаљину – обавестила ме је најслађа женица о алтернативама. – могла бих да обучем и ону плаву, с дубоким деколтеом.
– Обуци ту – рекао сам. – Ту с деколтеом.
– Исувише је свечана. А да обучем ону хаљину-кошуљу?
– Да – рекао сам. Ни то не звучи лоше.
– Не делује ли то исувише спортски?
– Спортски? – рекао сам иронично. – Како то мислиш, спортски?
Шта је то уопште хаљина-кошуља? Сам бог зна. Повукао сам патент-затварач на хаљини и отишао у купатило да се обријем док супруга не обуче друге чарапе, одговарајуће боје. После дугог тражења нашла је једну чарапу, али није било друге. Реч је о фундаменталном закону: одговарајуће чарапе увек су распарене. Због тога је морала да скине хаљину-кошуљу и потражи неку другу крпу, која ће се боље слагати са бисерима које је недавно добила за рођендан од жене свог мужа.
– Већ је десет – упозорио сам је, журно се облачећи. – Закаснићемо!
– Није важно – одговорила је. – Чућеш два отрцана вица мање.
Већ сам био у свечаним панталонама, али моја супруга је још разбијала главу питањем: бисери или сребрни брош? Бисери су декоративнији, али брош је импресивнији. Биће право чудо ако стигнемо до једанаест. Почео сам да читам новине док је супруга тражила каиш који иде уз сребрни брош. Била је очајна – није имала ташницу која би ишла уз нови лакирани каиш. Почео сам да пишем писма, приповетке, есеје...
– Спремна сам – довикнула ми је супруга из суседне собе. – Дођи да ми повучеш затварач.
Питам се шта би честите жене радиле са затварачима кад би мужеви на време побегли? Мислим да уопште не би ишле на дочек Нове године. Чини ми се да нећемо ни ми. Најслађа женица везала је око врата малу портиклу од најлона и почела да се шминка. Прво је намазала лице подлогом која иде испод пудера. Очи још нису додирнуте маскаром, оне још траже ципеле које ће се слагати са ташницом. Пар лаганих је случајно код обућара, црне с високом потпетицом су лепе али у њима не може. да хода, у ципелама с ниском потпетицом може да хода али оне имају ниску потпетицу...
– Већ је једанаест! – рекао сам и устао, а пена ми је избијала на уста. – Ако не будеш спремна за минут, идем сам!
– Готова сам! – викнула је супруга из друге собе. – Ионако ниси баш неки мајстор за модерне игре.
Скинула је малу портиклу од најлона јер је на крају ипак одлучила да обуче ону једноставну црну хаљину. Зашто да компликује ствари, зар не? Само, где су сад чарапе које иду уз ту хаљину? Где су тамне чарапе? Једанаест и тридесет. Смислио сам згодно лукавство: устао сам, отишао тешким корацима до улазних врата, бесно узвикнуо „До виђења!” треснуо вратима (као да сам отишао) и остао, задржавајући дах, приљубљен уз зид у ходнику...
Владала је потпуна тишина.
Сад сигурно седи сва очајна, најслађа женица! Понекад треба показати чврсту руку. Како је оно рекао стари Ниче: „Кад пођеш жени, немој да заборавиш бич.”
Прошло је пет минута у гробној тишини. Не би било нимало пријатно провести читав живот у мрачном ходнику. Можда се тамо у соби догодило нешто страшно...
– Ефраиме – довикнула ми је најслађа женица – дођи да ми повучеш затварач!
Поново је обукла хаљину-кошуљу (на оној једноставној црној хаљини распарао се рукав). Променила је и чарапе и остало је још само да одлучи да ли ће да стави бисере.
– Помози ми, забога! – рекла је. – Шта предлажеш?
Предложио сам да легнемо и да се лепо наспавамо, а затим сам без много речи обукао пижаму.
– Не буди смешан! – рекла је најслађа женица љутито. – Бићу спремна за десет минута.
Стигла је поноћ. Звона широм земље поздрављала су долазак нове године. Лаку ноћ. Угасио сам лампу поред кревета и заспао. Последње чега се сећам била је слика моје супруге како, нагнута испред огледала, с најлонском портиклом око врата, црта обрве. Мрзим ту портиклу као што нико на свету не мрзи неку портиклу. Кад год помислим на њу, шака ми се стегне у челичну песницу. Сањао сам да сам Чарлс Лотон који је, сетићете се, у улози Хенрија Осмог, одрубио главе шест својих жена. Језиве масовне сцене надовезивале су једна на другу. Жене су у колима одвозили на губилиште, уз клицање гомиле, а оне су за време вожње мењале чарапе, премазивале очне капке зеленом бојом, а једна од њих је чак шампоном прала косу и бојила је каном ...
После дубоког и освежавајућег сна који је трајао нешто више од једног сата, пробудио сам се у новој години. Моја супруга је седела пред огледалом у плавој хаљини с дубоким деколтеом и још увек исцртавала обрве црном оловком, чији је врх нагаравила шибицом. Обузео ме је страшан осећај немоћи.
– Знаш, стари мој – рекло је у мени моје друго Ја, потпуно равнодушним гласом – ти си се оженио лудачом.
Бацио сам поглед на сат: један и петнаест. Моје друго Ја је у праву, најслађа женица је мало ударена. Изненада ми је кроз главу синула ужасна мисао да се налазим у паклу. Као у Сартровој драми Иза затворених врата – најтежа казна за грешника је да буде затворен са женом која се облачи, облачи, облачи... довека!
Морам да признам да сам почео да осећам страх од ње. У том тренутку пребацивала је оне своје разне ситнице из велике црне ташне у малу црну ташницу. Била је већ скоро обучена... али не, остала је још фризура! Велико је питање било да ли да покрије или открије чело. Неколико чуперака косе, али од судбоносног значаја!
– Готова сам – објавила је. – Дижи се!
– Мислиш да уопште има смисла да идемо?
– Шта хоћеш тиме да кажеш? Зашто сам онда толико журила? Не брини, остало је још оних одвратних коктелских виршли.
Била је помало љута на мене, осећао сам, због моје нескривене нестрпљивости. Најлонска портикла лежала је на поду до ње. Полако сам испружио ногу, дохватио је прстима и однео у кухињу. Ту сам је спалио властитим рукама. Бацио сам је у сливник и принео шибицу танкој тканини, а затим посматрао пламен као у стара времена цар Нерон. У кухињи је остао неугодан задах, али другог избора није било. Кад сам се вратио у собу, најслађа женица стајала је пред огледалом у квази спремном стању. Повукао сам затварач на једноставној црној хаљини и Почео да се облачим, једва држећи отворене очи.
Одједном – банг!
Петља!
Док сам је гледао с леђа, одједном сам приметио... да је на њеној левој чарапи... отишла петља... Ужас! Јер, стара санскртска пословица каже: „Ко мења чарапе, мења све.” Господе Боже, само да не примети ту петљу, нека је примети на забави, ако већ мора да је примети... Коначно, она је сасвим позади, та петља... Учини чудо, Свемогући...
Тихо сам отишао у своју радну собу и сео за писаћи сто.
– Немој сад да губиш време – довикнула је супруга из суседне собе. – Шта радиш тамо?
– Пишем сценарио.
– Само што нисам готова.
– Знам.
Рад је напредовао без застоја. Скицирао сам широким потезима лик великог уметника – сликара, виолинисте, хумористе, што год хоћете – који је много очекивао од живота, али је некако запео и остао да тавори, док су године пролазиле. А зашто? Због жене, људи моји, жене која га је све време кочила. Писао сам с неуобичајеном лакоћом. Уметник је коначно постао свестан очајне ситуације у којој се нашао, и одлучио да остави жену која је осујетила његово напредовање. Једне дуге, бесане ноћи донео је судбоносну одлуку. – Момче – рекао је сам себи – устани и бриши одавде!
Господе!
Моја супруга је отишла у купатило и почела да се умива. Два сата. Закључила је да је боја њених трепавица вулгарна и почела је поново да се шминка. За то је потребно опрати лице, сервисирати га и подмазати. Све је кренуло из почетка. Обузео ме је најцрњи очај. Имао сам утисак да ми се сви предмети у соби ругају. Овакав живот сасвим је бесмислен. Отишао сам до ормара, одабрао једну кравату и везао је изнад прозора. Доста је било, завршимо већ једном са свим овим...
Супруга је некако наслутила да стојим на столици.
– Престани с тим – рекла је – и дођи да ми повучеш затварач. Шта ти сад смета?
Шта ми смета? Господе Боже, откуд да знам шта ми смета кад у пола три ујутро стојим у уштирканој кошуљи, у сакоу од вечерњег одела и пругастим панталонама пижаме, а за то време моја најслађа женица једном руком прска косу лаком, а другом тражи у ормару рукавице? Рукавице? Тешко је поверовати, али изгледа да је овог пута заиста стигла до краја. Трачак наде пробија суморну таму. Значи, ипак је вредело издржати! Она је заиста готова. Још тренутак-два па ћемо изаћи и забављати се. Сва озарена и пуна енергије, најслађа женица почела је да пребацује ситнице из мале црне ташнице у велику црну ташну, а затим је скинула бисерну огрлицу. Обукао сам црне панталоне преко пижаме. Све је било као обавијено измаглицом. Напољу је свањавало. Негде у Назарету црквена звона звонила су три сата у част Нове године. Нос ми је поцрвенео од потиснутих јецаја. Најслађа женица је рекла како би требало да се исправим и, узгред, како сам необријан – зар сам заборавио да се обријем?
– Обријао сам се – шапнуо сам – још у она давна времена кад си почела да се облачиш. Тада сам се обријао. – Отишао сам у купатило и дрхтавом руком уклонио с лица сенку која се накупила до три сата. У току те ноћи нестало је моје младости. Из огледала ме је посматрало лице измученог старца, лице човека кога је живот прегазио. Лице мужа.
– Увек морам да те чекам – мрмљала је супруга у другој соби, тражећи уз пут прикладан шешир јер јој једна коврџа није стајала како треба. Последњи поглед у огледало, последње дотеривање лица, последњи додир пуфном на месту где се пудер скинуо ... све је у реду... можда је код „Тибија” још остала која чашица пића... Крећемо ли? Да, идемо ...
Врата су се отворила. Па, то је немогуће! Кренули смо! Идемо на забаву!
– Чекај! – застала је супруга као громом ошинута. – Отишла ми је петља на чарапи!
Све остало је нестало у космичком мраку из кога нема излаза. Изнад мене се затворио велики патент-затварач. У тој сабласној, бесконачној празнини, из даљине од много милиона светлосних година, допирала је до мене музика с новогодишње забаве – забаве на коју нисмо стигли.

САЛЦБАУМОВИ ПОСЛОВИ

Седели смо у мом стану, Ервинке и ја, и тихо се досађивали, кад као обично изненада зазвони телефон и неки мушки глас упита да ли је то Откупна станица за стоку, Север. Рекао сам да је добио погрешан број и спустио слушалицу, али готово истог тренутка телефон је поново зазвонио – и опет, је ли то Откупна станица за стоку, Север. Рекао сам оштро да није, није Откупна станица за стоку, Север, али мало касније...
– Чекај – рекао је Ервинке, подигао слушалицу и рекао:
– Откупна станица за стоку, Север!
– Хвала Богу – рекао је момак. – Могу ли да говорим с господином Салцбаумом?
– Са Салцбаумом? – рекао је Ервинке. – Он више не ради код нас.
– Зашто, шта се десило?
– Коначно су га провалили.
– Стварно?
– А шта сте друго очекивали? – рекао је Ервинке. – Нисте ваљда мислили да ће то трајати вечно?
– И да знате, нисам! – рекао је момак радосно. – Видео сам већ одавно шта се спрема!
– Исувише је мислио на властити џеп нагласио је Ервинке. – И сад су похватали читаву клапу.
– Шта кажете? И Блауа?
– Добио је годину дана.
– Је ли? Тако му и треба, само то могу да кажем. А ко је дошао на његово место?
– Хецкел.
– Тко је тај?
– Онај с великим носем.
– Онај? И мислите да је он бољи од Блауа? Све је то иста банда.
– Као да ја то не знам – рекао је Ервинке.
– Не заносим се илузијама кад је реч о том друштву. Желите ли још нешто?
– Ништа. Немојте рећи Хецкелу да сам се јављао.
– Не брините, нећу.
Ервинке је задовољно спустио слушалицу.
– Чуј, Ервинке – рекао сам – да ниси отишао мало предалеко?
Ервинке ме је погледао, зачуђено подижући обрве.
– Ти мислиш само на себе – пребацио ми је. – а сам му рекао: „Погрешан број”, он би се само наљутио и звао поново, а овако је срећан и задовољан. Он је срећан што су његови пријатељи коначно надрљали, ми овде имамо свој мир, а Салцбаум и његови пајташи могу да буду срећни што их још нису похватали.
Дивна је то ствар, тај телефон. Шта би радила Откупна станица за стоку, Север, да га нема?


Грчки филозофи су приметили да нема беднијег створа од човека који је изгубио осећај за пропорције, и човечанство још од тих времена тражи изгубљена мерила. У мојој кући је још горе.

ЗАБАВА

У нашем стану окупило се пробрано друштво, све сами изванредни људи, прави интелектуалци. Био је ту доктор Шошан, интерниста, Јозеф Моцарт, истакнути ликовни критичар, Иван Берез-Тап, уредник познатог листа, и коначно један наш пријатељ из кибуца који је дошао у Тел Авив на официрски курс.
Моја супруга већ годинама наваљује да једном позовемо заиста фине људе, упозоравајући ме да ћемо душевно закржљати ако се с времена на времене не дружимо с пристојним светом. И тако смо сад саставили то мешовито али ексклузивно друштво, што није било нимало једноставно јер су сви без изузетка били врло запослени.
Разговор је започео доктор Шошан.
– Имате лепу велику дневну собу – рекао је – много већу него што се обично среће у градовима. У старим кућама велика соба je нормално 4,5 пута 3,5, мала 3,2 пута 3,5, а ова овде је сигурно 5 пута 4,5 пута 3,5. Тако ми се бар чини.
– Мислим да није – рекао је Иван Берез-Тап. – Моја средња соба је 5,5 пута 4,5 пута 3, а много је већа од ове. Али биће најбоље да проверимо...
Устао је, ставио једну ногу испред друге и почео стопама да мери дужину собе. Без даха смо пратили то мерење, које је као резултат дало шеснаест целих ципела и једну пету.
– Моја ципела је дуга 28 сантиметара, што значи да је соба дугачка само 4,5 метра – објавио је уредник тријумфално, али га је његова супруга Селма подсетила да на себи нема смеђе ципеле него нове црне, које се на киши обично рашире.
– Баталите глупости – промрмљао је Јозеф Моцарт. – Зар не би било боље да једноставно избројимо плочице на поду? То је увек најпоузданије. Једна, две, три, четири...
Соба је била дугачка 22 плочице, а широка 19,5 плочица, не рачунајући сокл који је повећавао те износе бар за четврт плочице. Морали смо да бројимо два пута јер је Берез-Тап добио као резултат 417 плочица, а Моцарт 418.
– Соба, дакле, има 48 кубних метара – закључио је Гад, кадет. – Трпезарија у нашем кибуцу има запремину од 225 кубних метара, што значи да би у њу могло да стане готово пет оваквих соба.
– Глупости! – рекао је доктор Шошан ватрено. – Ова соба не може да има 48 кубних метара! То могу да кажем на први поглед јер моја веранда има 52 кубна метра! Колико је висока ова соба?
Донели смо метлу. Од пода до плафона висина је износила 2,5 дршка од метле, а како је дршка била дугачка шест плочица и једну ципелу, висина собе била је добра три метра, ако као мерило узмемо да су подне плочице дуге просечно 20 сантиметара.
– Немогуће! – рекао је Берез-Тап, дрхтећи од узбуђења. – Мора да се поткрала нека грешка. Да извршимо малу контролу. Ако ме Селма ухвати око струка и подигне, могу да дохватим висину од 2,70 метара...
Селма је подигла мужа и заиста, између његових прстију и плафона остала је тачно једна дужина метле.
– Висина је, дакле, 3,5 метра, па према томе соба има запремину од 56 кубних...
У том тренутку је моја супруга унела послужење на послужавнику димензија 56 пута 25 сантиметра, па је то опет подстакло конверзацију.
– Јуче сам доживео нешто заиста необично – узео је реч Моцарт. – Отишао сам да посетим једног од наших највећих сликара. Немојте ми замерити што нећу споменути његово име, али...
– Чекајте мало! – прекинуо га је доктор Шошан. – а ли је његов атеље 8 пута 6 пута 4,5?
– Баш тако – рекао је ликовни критичар, поцрвеневши. – Онда сигурно знате на кога мислим. Јуче сам лично измерио атеље, да... Дужина, 48 ципела; ширина, 37 ципела; висина, 12 ципела...
– Како, зар сте се пењали по зиду?
– Врло духовито! Скинуо сам ципелу, наравно, попео се на столицу и измерио висину. Узгред буди речено, моја ципела је дуга 19 сантиметара...
– Атеље, према томе, има запремину од 169 кубних метара – огласио се Гад.
– Скоро је три пута већи од ове собе...
– Побогу, заборавите већ једном ову собу – промрмљао је доктор Шошан, коме очигледно није одговарао ток конверзације. – Нисам то хтео пре да кажем јер сам очекивао да интелигентне људе интересују други проблеми, али ваше је незнање заиста шокантно. Свако дете зна да постоји чврсто правило да се у северном делу Тел Авива не граде собе краће од пет метара!
После тих речи доктор је љутито устао и легао потрбушке на под, ногама додирујући зид. Затим је на плочици хемијском оловком означио положај свог темена и поновио исту операцију још два пута док није додирнуо супротни зид.
– Ја сам висок метар и шездесет пет сантиметара – објавио је тријумфално. – Три пута 1,65 је 4,95, сантиметар мање или више. Према томе, бесмислено је препирати се око тога.
Соба, без икакве сумње дугачка пет метара, оставила је горак укус у устима свих присутних. Пошто је већ било касно, изменили смо неколико суморних примедби о Берез-Таповој трпезарији, а затим су се гости разишли.
– Па, шта кажеш? – упитао сам супругу. – Јеси ли се забављала? И они себе називају одраслим људима!
– Заиста, понашали су се као деца. Једва сам се уздржавала да не планем – сагласила се моја супруга и прућила се по поду раширених руку.


Један од најдивнијих промашаја у цивилизованом свету јесте институција брака, од почетка планирана за добробит деце, уз потпуно занемаривање интереса родитеља. Отуда стална напетост између мужева и жена која почиње са: „Да, хоћу!” (Зашто си то изговорио шапатом, идиоте!), а завршава подизањем чаша за дуг и срећан развод. Неки људи мисле да је избегавање брака најбољи начин да се одрже добри брачни односи. Томе је најближа варијанта:

САВРШЕН БРАК

Као на свим друштвеним скуповима интелектуалног садржаја, наше су се жене окупиле у једном углу дневне собе, формирајући затворену етничку групу и остављајући нас мушкарце да сами проведемо вече. Разговарали смо о разним стварима, од зачуђујуће висине нашег сина Рафија до несрећне афере Вотергејт, а од Вотергејта до изгледа на скорим изборима и евентуалног смањења пореза на укупан приход, до новог Форда и Последњег танга у Паризу, сећате ли се? На тој теми смо се задржали нешто дуже, што због њене природе, што због чињенице да смо приближно истих година као Марлон Брандо, суперстар.
– Тај ваш мушкарац средњих година не зна да игра – напоменуо је инжењер Глик. – за то је крив лош брак.
Референдум спроведен на брзину у мушком друштву дао је следеће податке: 85% бракова спада у категорију грозних, 11% у категорију неподношљивих али све у свему добрих, 3% у категорију „боље да ти не причам” и 1% „не знам шта да кажем”.
Да ли је могуће, питали смо се, да смо ми мушкарци криви за те поразне цифре? Мишљења су била различита. Неко је споменуо да његов комшија са доњег спрата, стручњак за унутрашњу декорацију, живи у срећном браку већ тридесет две године. Са пет жена, за редом, наравно.
– То је најлакши начин – рекао је Јозеф К.
– Разведеш се и узмеш нову. Ја и Клариса смо у браку већ двадесет година, и савршено се слажемо.
Запањено смо зурили у њега; био је згодан момак, елегантно одевен, просед на слепоочницама.
– То није зато што је Клариса неки посебан поклон с неба или нешто слично – наставио је К. – а није ни зато што су нам деца боља од друге. Једноставно, открили смо разлог због чега се бракови распадају.
– Због чега? – упитали смо га сви, збуњени. – Због чега, Јозефе К.?
– Због ситних трзавица, господо, свакодневних трзавица које претварају живот двоје људи, осуђених да живе заједно, у прави пакао, без обзира на чврстину њихових емоционалних веза и тих ствари. Тако, на пример, кад ја увече желим да спавам, моја жена жели да чита, а кад ујутро устанем весео и расположен, она је поспана. Ја волим да читам новине за доручком, она воли да прича. Ја обожавам рен, а она мрзи буку. Ја волим да шетам и посматрам пужеве, а она воли класичну музику. Док ја чекам хитан телефонски позив из Њујорка, она ћаска са Рут о проблемима са кућном помоћницом. Ја не подносим огледала на сваком зиду, а она...
– Није важно – прекинули смо га – разговарате с искусним мужевима. У чему је решење, човече?
– У интелектуалној предусретљивостк. У отклањању ситних несугласица које доноси брачни живот, а све у духу обзирности и толеранције. Узмимо, на пример, случај кад је Клариса хтела да гледа Тарзана међу мајмунима, а ја трбушни плес на јорданској телевизији. Умало да се побијемо око тога, а онда смо почели да се смејемо сами себи. У ствари, рекли смо, зашто би само пешкири били подељени на моје и њене? Сутрадан сам отишао и купио још један телевизор, и то је био крај свих расправа око тога који ћемо програм да гледамо.
– И то је све?
– То је био само почетак – објаснио је Јозеф К. – Постепено смо почели да примењујемо двојни принцип и у другим областима заједничког живота. Куповао сам по два примерка свих новина, набавили смо по два транзистора, па две камере, добили двоје деце. Купио сам Клариси и половни аутомобил како би се осамосталила и у погледу покретљивости, а онда смо затворили балкон и претворили га у засебну спаваћу собу за мене...
– Аха! – викнули смо у један глас. – Аха!
– Ништа „аха” – супротставио се К. – Напротив. Уз додатак још једног телефона, чиме је отклоњен и последњи потенцијални узрок свађа, достигли смо нов врхунац у нашим односима...
– Чујте – напоменули смо с горчином – све је то сигурно коштало много новаца!
– Зар је икаква жртва превелика кад је срећан брак у питању? – упитао је К. драматично. – С мало добре воље, могу се превазићи сви финансијски проблеми. Као онда кад смо купили гарсоњеру на трећем спрату... једноставно смо узели кредит код банке...
– Какву сад гарсоњеру?
– Моју. Затворени балкон је добро служио, признајем, али ипак су остала извесна жаришта сукоба као што је, на пример, употреба купатила, коришћење заједничког плакара за одећу, потреба да се разговара... Клариса је сазнала да ће на спрату изнад нас остати слободна гарсоњера, па сам се за недељу дана преселио у њу са свим својим личним стварима. То је фантастично унапредило наше односе. Ујутро нисмо морали да гледамо у мрзовољно лице преко кухињског стола, могао сам слободно да једем рен, свако је примао своју пошту...
– Како то?
– Клариса је поново почела да користи своје девојачко презиме. То је заиста био један од најсрећнијих периода у нашем браку. Ипак, све се може и даље усавршавати. И даље је постојала могућност да, силазећи низ степенице, сретнем своју супругу у тренутку кад ни једно од нас није психолошки спремно за такво суочавање. Могао сам да чујем повишени глас своје супруге док грди децу. Зато смо одлучили да се преселим на други крај града...
– Зар то није утицало на ваше односе?
– Мислите на...
– Да, баш то.
– Сретали смо се у хотелима, а догађало се и да се сретнемо у биоскопу или на улици, па бисмо пријатељски махнули једно другом. Али најважније је што између нас више нема напетости. Ту смо фазу надрасли.
Коначно, остао је само један извор могућих неспоразума: деца. Деца би могла да наруше хармонију коју смо с толико труда успоставили. Зато сам, кад сам се одселио у Јерусалим, повео са собом сина, а кћи је остала код Кларисе. Могу вам рећи, пријатељи, да све фантастично функционише!
– И супруга је такође задовољна?
– Одушевљена је. Разгледница коју сам од ње примио летос, била је врло срдачна. Обоје смо поносни што смо пронашли практичан лек за бољке које су последица притисака данашњег живота. И све то само путем интелекта и снагом воље. Зато, господо, пре него што почнете да размишљате о разводу, о бежању од куће и другим помодним решењима, покушајте да заједничким напорима уклоните ситне препреке са свога заједничког пута и пронађите истинску брачну срећу, као што је то мени пошло за руком.
Јозеф К. се дубље завалио у фотељу, очигледно задовољан што га гледамо с нескривеном завишћу.
– Ваш случај представља изузетак – напоменуо је Глик, ојађено. – Ја и даље тврдим да је брак одвратна институција.
Тврдоглави магарац!


Изопачени јеврејски ум, тврде антисемити, никад не мирује. Поносимо се многим изванредним изумима, и то нико не може да нам оспори. Овде желим да наведем неке од најновијих, као доказ да је крајње време да мало предахнемо.

ВЕЖБА У 3,45

Седели смо у кафани, Ервинке и ја, и тупо зурили у шоље на столу. Било је три сата и четрдесет пет минута, наравно по подне, и то време нам је обојици притискало мозак као оловни тег. У даљини се немилосрдно протезала Дизенгофова улица. Дувао је пустињски ветар брзином од 12 бофора, а поштари су штрајковали већ четрнаест дана. Ништа се није догађало. Досада је била гора него обично.
– Слушај – промрмљао је коначно Ервинке – знаш ли зашто нико не прави шоље за леваке? Тако да дршка буде на другој страни шоље?
– Зато што им није стало ни до чега. Као да не познајеш ту банду. Мисле само на профит.
– Већ пет хиљада година праве исте досадне шоље – уздахнуо је Ервинке. – а ли су икад покушали да ставе дршку унутра, тако да не квари чистоћу спољашњег облика?
– Никад – одговорио сам. – Код њих је све пука рутина.
Ервинке је принео конвенционалну шољу уснама и отпио гутљај.
– Кад би само мало размислили – рекао је љутито – кад би само посветили мало више пажње детаљима! Узми, на пример, чиоде. Широм света најмање сто хиљада људи убоде се чиодом сваког сата. Кад би производили чиоде с главицама на оба краја, нико не би могао да се убоде.
– У праву си – рекао сам. – То је као с оним чешљевима без зубаца, за ћелавце.
– Извини, али то што причаш, то је детињасто. – Ућутао сам. Кад ме неко увреди, сместа ућутим.
– Није време за глупости – укорио ме Ервинке. – Говорим о практичним стварима. Као што је, на пример, пластична перут. Најновији производ. Треба је само посути по коси.
– Сумњам да делује природно.
– Сумњаш? Можеш да је посматраш кроз лупу и нећеш приметити разлику! Живимо у времену нових материјала, стари мој. Јеси ли видео стаклене шешире?
– Нисам – признао сам. – зашто би их правили од стакла?
– Да не мораш да се сагињеш да их подигнеш кад падну на под.
Звучало је уверљиво. Изгледа да човечанство не губи време.
– А шта мислиш о ормару са четири ноге на доњој и четири на горњој страни? – упитао сам.
Ервинке ме је изненађено погледао. Он због нечега мисли како ја баш нисам исувише бистар.
– С ногама на горњој страни? – рекао је замишљено. – Схватам. Кад се на горњој страни ухвати прашина, једноставно окренеш ормар наопако.
– Баш тако.
– Има много таквих практичних предмета за домаћинство – рекао је Ервинке. – Узми, на пример, округле марамице. Већ годинама их тражим, али никако да их нађем.
– Такве марамице не мораш да слажеш.
– Тачно.
– И ја сам смислио нешто слично – признао сам, црвенећи. – Чак сам помишљао и да патентирам изум.
– О чему се ради?
– О сигналној лампици за панталоне, минијатурном електронском уређају за елегантно одевену господу. Ако се случајно отвори шлиц на панталонама, упали се црвена сијалица и огласи се звучни сигнал.
Ервинке је затрептао, импресиониран. Није веровао да сам у стању да смислим тако нешто.
– Тај сигнални уређај био би исувише компликован – рекао је гласом промуклим од зависти. – Подсећа ме на клопку за кукавице коју је измислио један професор. Клопку је требало поставити испред сата с кукавицом, па кад птица изађе да отпева своје досадно ку-ку, ку-ку, један чекић је удари по глави и заувек ућутка.
– Колико људи у овој земљи има сат с кукавицом?
– Има их доста, не брини!
Ето, сад сам га изнервирао. Извињавам се, али мени је читава та идеја с клопком за кукавице изгледала глупа од самог почетка. Ако неко не жели да слуша кукавицу, зар није једноставније да однесе сат код часовничара, па да му овај извади птицу? Чему клопка? Заиста, какве идеје падну на памет неким људима!
– Да ли си чуо за проналазак оног агронома Мичурина? – упитао сам Ервинкеа. -Укрстио је лубеницу и буву...
– И добио лубеницу из које семенке саме искачу. Стари виц са брадом. Мени се лично много више свиђало укрштање кукуруза и писаће машине. Кад једеш кувани кукуруз и стигнеш до краја клипа, зазвони звоно и клип се врати, па можеш да започеш нови ред.
– Није лоше.
– Све за удобност – рекао је Ервинке. Негде сам читао како су у САД произвели нови комбајн који сам сади кромпир, затим га аутоматски окопава, прска заштитним средствима, ископава, пере, љушти, кува и једе.
– Да – рекао сам, суморно се осмехујући човек постаје непотребан. У Јапану су, кажу, произвели компјутер који игра шах као шаховски велемајстор.
– Ја бих купио два – рекао је Ервинке – па нека играју шах код куће, а мене да оставе на миру да идем у биоскоп.
Платио сам кафе па смо отишли на другу представу. На улици је седео неки стари просјак уз бучни транзистор. Свет се ни мало није променио, нема ничег новог под сунцем.


Земље које немају аристократију, морају да је створе. Све је релативно – за досељеника који је стигао 1967. године, они која су стигли 1963. су аристократе јер су већ староседеоци. А покушајте сад да замислите шта значи разлика од тридесет осам година, делимично проведених у сенци вешала?

ТУЖНА ПРИЧА О МЛАДОМ ГЛУМЦУ

Подменицки: Хеј, младићу, дођите овамо на тренутак, хоћете ли?
Бен Тирош: Ко, ја?
Подменицки: Да, ви!
Бен Тирош: Одмах, господине Подменицки... Већ одавно желим да вам кажем, господине Подменицки, да је за мене велика част спремати представу с господином Подменицким.
Подменицки: Управо о томе бих желео да разговарам с вама, младићу. Како се зовете?
Бен Тирош: Бен Тирош. Јозеф.
Подменицки: Колико сте већ у овом позоришту, младићу?
Бен Тирош: Два месеца. Идуће недеље ће бити два месеца.
Подменицки: Како се односе према вама?
Бен Тирош: Од мене нема срећнијег човека на свету, господине Подменицки. Одувек сам маштао о томе да се појавим на сцени с глумцем вашег калибра, господине Подменицки.
Подменицки: Седите!
Бен Тирош: Хвала вам. Још као дете просто сам лудовао за вама, господине Подменицки. Питајте моју мајку ако не верујете! А сада, кад се спремамо да наступамо у истој представи, на свакој проби сам толико узбуђен ...
Подменицки: Видим да сте интелигентан млад човек, младићу.
Бен Тирош: Бен Тирош. Зовем се Јозеф Бен Тирош.
Подменицки: Да, надам се да ћемо се слагати. А сад да поразговарамо о оној сцени вешања. У комаду ви играте џелата, ако се не варам.
Бен Тирош: То је велика част за мене.
Подменицки: Не прекидајте ме, младићу. Свиђа ми се та сцена, и свиђа ми се како играте своју улогу на пробама, бар што се глуме тиче. Све док не проговорите! Кад дођем до подножја вешала, шта ми ви кажете?
Бен Тирош: Ко, ја?
Подменицки: Да, шта ми кажете?
Бен Тирош: Мој текст?
Подмениики: Да, хоћу да га чујем!
Бен Тирош: „Мичи се... бедниче... гмизавче одвратни...”
Подменицки: И ви то кажете мени.
Бен Тирош: Да, тако гласи мој текст.
Подменицки: Одвратни гмизавац?
Бен Тирош: Да.
Подменицки: Колико имате година, младићу?
Бен Тирош: Двадесет и две. Напунићу двадесет и две у јулу.
Подменицки: Двадесет и две године! Лепо! И није вас срамота што се обраћате таквим тоном старом глумцу који гази по овим даскама већ тридесет и осам година?
Бен Тирош: Али, то је... таква је моја улога!... Господине Подменицки, тако је написано... а пише и то да треба да вас ударим ногом... дивљачки... у заградама.
Подменицки: О томе ћемо касније!
Бен Тирош: Такву су ми улогу дали.
Подменицки: Постоје обавезе које су изнад улоге, а ваша је обавеза да учите! И да указујете дужио поштовање градитељима израелског позоришта! Како се зовете?
Бен Тирош: Бен Јозеф. Тирош.
Подменицки: У реду, младићу. Ако желите да останете у овој кући, саветујем вам да никад не заборавите да је Јарден Подменицки идол публике.
Бен Тирош: И узор за мене, кунем вам се!
Подменицки: Па, како онда можете да ме ударате и вређате с таквом радошћу и уживањем, да ме тако понижавате на позорници?
Бен Тирош: С радошћу? С каквом радошћу? Ја морам да глумим ту радост, господине Подменицки, јер ми је режисер, наш гост из Француске, господин Мсје Буланже, објаснио... да морам да показујем задовољство јер вас мрзим... у комаду, мислим... јер сте вођа побуњеника кога смо заробили...
Подменицки: За њега сам можда вођа побуњеника, али за вас, младићу, ја сам Јарден Подменицки! Откуд вам храброст да ме ударате ногом?
Бен Тирош: Мислио сам... мислио сам...
Подменицки: Нема шта да мислите! Да џелата игра Миша Хонигман, све би било у реду... осредњи глумац, како год се узме, али је већ тридесет година на позорници! Откуд вама, балавцу из дечјег обданишта драме, право да јавно, пред свима, псујете свог оца? Шта вам је, младићу? Знате ли које сам све улоге ја играо у својој каријери? Хероје! Пророке! Краљеве! У реду, у овој представи сам само вођа побуњеника, слажем се, али зар је то разлог да ми на позорници пљујете у лице?
Бен Тирош: Бу... Бу... Буланже...
Подменицки: Оставите сад ту будалу. Он нема појма о позоришту. Било како било, он се враћа у Париз, а ја остајем овде.
Бен Тирош: Наравно. Опростите, господине Подменицки, ја сам још почетник у професионалном театру.
Подменицки: Зато сам и одлучио да поразговарам с вама... Како се зовете?
Бен Тирош: Јозеф Тирош. Бен.
Подменицки: Да. А сад слушајте, младићу. Од сутра Јарден Подменицки неће падати на колена пред вама на позорници. Јасно?
Бен Тирош: Потпуно јасно. У ствари, било је управо смешно што сте ви, господине Подменицки... што ви...
Подменицки: Схватили сте, значи? Ја ћу остати да стојим на степеницама, усправан, а ви ћете ми рећи... Шта ћете ми рећи?
Бен Тирош: Мичи се...
Подменицки: Е, није него, мичи се! То ви реците неком свом колеги, статистима!
Бен Тирош: Извините. Можда би могло: „Пењите се...”
Подменицки: Пењите се, а како даље?
Бен Тирош: Господине! „Изволите, попните се на губилиште, господине!”
Подменицки: Па, имам ваљда име, забога!
Бен Тирош: Изволите, попните се на губилиште, господине Подменицки!
Подменицки: Будало! Име у комаду!
Бен Тирош: Извините. Попните се, господине Гонзалес!
Подменицки: Какав Гонзалес? Фредерико Алберго Марчо Амадео Гонзалес!
Бен Тирош: Да, да, записаћу!
Подменицки: Пишите, пишите, младићу!
Бен Тирош: Можда бих... можда бих ја могао да паднем на колена пред вама, господине Подменицки?
Подменицки: Занимљив предлог, врло занимљив! Чини ми се да располажете изванредним инстинктом за концепцију драме, младићу.
Бен Тирош: Јозеф. Бен Тирош. Увек на услузи.
Подменицки: То је прави дух, младићу. Улогу не треба да мењате, разуме се. Догодиће се оно што је неизбежно... као џелат, ви мрзите вођу побуњеника, али у тренутку кад се суочите са тако снажном личношћу као што сам ја, остајете просто хипностисани. Остајете опчињени позоришним дивом какав сам ја.
Бен Тирош: Да!... Да!
Подменицки: А ја вас онда ударам ногом у стражњицу и кажем: „Врши своју дужност, бедно псето!”
Бен Тирош: Разумем... Чудно је што се нисам раније сетио, али шта ће на све то рећи господин Буланже?
Подменицки: Он не разуме хебрејски.
Бен Тирош: То је истина... А на крају... хоћу ли вас ипак... обесити, господине Подменицки?
Подменицки: Не брините, обесићу се сам.
Бен Тирош: Хвала вам. Онда, на сутрашњој проби, важи?
Подменицки: Важи, младићу. И нема никакве потребе да о овоме причате наоколо. Нека то остане наша мала тајна.
Бен Тирош: Наравно, господине Подменицки.
Подменицки: Не говорите ништа ни Буланжеу.
Бен Тирош: Не пада ми на памет.
Подменицки: Могу ли да се поуздам у вас?
Бен Тирош: Сто посто!
Подменицки: Лепо, младићу. Сигуран сам да вас овде чека велика будућност. Како се зовете?
Бен Тирош: Јоси.
Подменицки: Да, видећемо се на проби.
Бен Тирош: Да, поштовани господине Подменицки, и много вам хвала. (Одлази кући испуњен осећањем да је нешто постигао. Сутрадан, после пробе, добија отказ, на препоруку Мсјеа Буланжеа.)

ЗАВЕСА



Подменицки ће да добија позитивне критике из пера наших најеминентнијих критичара захваљујући последњем достигнућу израелске позоришне технике – критици на даљинско управљање.

КАКО ДОБИТИ ПОЗИТИВНУ КРИТИКУ

– Погледајте, премијера је завршена пре свега десет минута, а И. Л. Кунстетер већ трчи на телефон да издиктира свој коментар. И поново ће бити једини критичар чији ће се осврт појавити у јутарњим новинама.
– Да ли вас то забрињава?
– Нимало. Написаће изврсну критику.
– Да ли сте сигурни?
– Сто посто.
– Зар је представа тако добра?
– Која представа?
– Па, ваша представа, представа о којој ће Кунстетер да пише.
– Какве везе има представа с оним што ће он да напише?
– Мислио сам да... коначно...
– Не будите смешни. Времена кад је директор позоришта као што сам ја могао да се ослони на квалитет представе, давно су прошла. Данас, у време усмерене критике, једино што вреди је хладна рачуница.
– На пример?
– На пример, узмимо избор комада. Шта мислите, зашто сам се определио за пољску драму из тринаестог века?
– Зато што Кунстетер ...
– Тако је. Зато што је Кунстетер председник Израелско-пољског комитета за културну сарадњу.
– Схватам. То вам осигурава његову наклоност и...
– Није баш увек тако. С времена на време мора да покаже својим читаоцима да је објективан када је реч о пољској уметност, без обзира на то што је председник Комитета. И тада је немилосрдан.
– Па, како то да нисте забринути?
– Зато што нисам хтео слепо да се ослоним на срећу. Стрпљиво сам чекао све док, пре два месеца, Кунстетер није дословно сахранио пољски ансамбл народних песама и игара који је гостовао у нашој земљи. После тога сам рекао момцима: „Сад можемо бсз опасности да изађемо и са пољском драмом.”
– То изгледа сасвим једноставно.
– Само изгледа. Данас добра критика зависи од хиљаду ситних детаља. Кунстетер би, коначно, могао да нахвали сам комад до неба, а ипак би могао потпуно да нас уништи негативним мишљењем о извођењу.
– Шта може да се учини против тога?
– Ја се служим системом који је већ одавно проверен на рулету. Чекам да пет пута за редом изађе црно, а онда се кладим на црвено... и спасим представу. Схватате?
– Не схватам.
– Видите ли ову бележницу? У њу уносим све што Кунстетер каже о другим премијерама у току неколико месеци. Ево, погледајте. 23. април: „Тиха језа”; 7. јун: „Фушерај”; 19. јун: „Докле ћемо то подносити?”; 30. јун: „Неподношљиво кревељење”; 6. јул: „Бедна фарса”. Пет пута црно и сад је, према законима рулета, ред да шести пут напише добру критику јер би иначе публика оценила његове ставове као негаторске. Очекујем да ћемо добити бар „пластичну, врло изражајну глуму, чиме је успостављен добар контакт с публиком”.
– Прилично велик посао.
– За следећу сезону ћемо набавити један мали компјутер, али засад морам сам да пратим догађаје. Било како било, режисер и сценограф ће добити изразите похвале.
– Како знате?
– Повезани смо са Плоткином.
– Хоћете ли то да ми објасните?
– Увек настојим да изађем с новом представом непосредно после премијере Гершона Плоткина у Камерном позоришту. Е па, сад, сви знају да Кунстетер не може да смисли Плоткина јер му је Плоткин једном рекао да је злобан. Од тада Кунстетер аутоматски сече све што Плоткин режира. То је сасвим природно. Кунстетер, међутим, зна да је Плоткин имун и на најтеже речи кад се говори о његовој режији, али да ће експлодирати ако у истим новинама, стубац уз стубац у коме га кољу, прочита славопојку режисеру неке друге представе која се игра у исто време. Зато увек излазим с новом представом одмах после Плоткина и на тај начин осигуравам безрезервне похвале нашим режисерима. По правилу, Кунстетер додељује комплименте само кад тиме настоји да наљути неког другог.
– Рекли сте да ће похвале добити и сценографија?
– Да. У том погледу делујемо с позиције силе. Пре неких шест недеља, на откривању једног споменика, отац наше сценографкиње, познати вајар, истукао је Кунстетера због неке његове примедбе. Штампа је опширно писала о том инциденту и Кунстетер сад нема другог избора него да похвали рад његове ћерке, како се не би рекло да се свети.
– Заиста је срећа што га је њен отац истукао у право време.
– Нема ту никакве среће. Урадио је то према мојим инструкцијама. „Желите ли да ваша кћи добије добре критике?” упитао сам га. „Ако желите, разбијте Кунстетеру нос!” Верујте ми, није нимало лако ускладити све те факторе. Узмите, на пример, поделу улога. Дао сам главну улогу једном осредњем глумцу, Јардену Подменицком, и на тај начин постигао да и сумња ради за мене.
– Како то?
– Издавач који из године у годину штампа сабране Кунстетерове чланке презива се такође Подменицки.
– Схватам. Рођак вашег глумца.
– Није, али Кунстетер живи у уверењу да јесте. То презиме, коначно, није баш тако често. И тако се Подменицки увек извуче. Ево, погледајте шта пише у мојој бележници: 3. мај: „Изненадила ме је необично природна глума Подменицког”; 11. август: „Изненађење вечери био је...; 27. фебруар: „На наше пријатно изненађење, Подменицки... Непосредно пре ове премијере, да би се осигурао, послао сам Подменицког да тобоже случајно сретне Кунстетера испред редакције издавачке куће. Само што се нису сударили на степеницама, глумац се пењао, а критичар је силазио, и према сасвим скромној процени, то ће Подменицком у најмању руку донети „суптилан, уравнотежен наступ који ћемо дуго памтити”.
Видим да сте мислили на све.
Нисам на све. То би била фатална грешка. Морате увек да оставите бар једну слабу карику у ланцу на којој критичар може да истутњи свој гнев. Ако то унапред не испланирате, могао би да нанесе штету некоме до кога вам је стало. Зато је много боље да му пружите жртву на тањиру. У нашој представи, на пример, улога громобрана додељена је композитору сценске музике.
Како сте то постигли?
– На врло једноставан начин: потражио сам композитора мађарског порекла. Као што вам је познато, Кунстетер је алергичан на Мађаре, због неких породичних разлога. Зато ће музика нашег композитора бити „анемична, непријатна за уво и страна духу ове земље”. Неизбежно дрвље и камење осуће се у целини на тог јадног момка.
– Скидам вам капу, господине!
– Још нисам завршио. Треба мислити и на најситније детаље. Представа је могла да крене још у јуну, али сам одложио премијеру док мало не падне влажност ваздуха, јер она приметно утиче на расположење нашег критичара. Кад се влажност попне преко 85%, постаје окрутан, то је добро позната чињеница. И тако је сад све под контролом. Осим тога, окружио сам његово место челичним обручем рођака наших глумаца, а да му угодим још пре подизања завесе, сместио сам његовог најљућег супарника, критичара С. Гринботатера, три реда иза њега, на седиште до пролаза.
– Само тренутак. А шта ће написати Гринботатер?
– Не будите смешни, он је превео комад.
– Морам рећи да сте све савршено испланирали.
– Планирање мора да буде савршено. Више од шездесет људи месецима ради на припреми овакве представе, и превише је тога на коцки да бих могао да ризикујем. Свака представа заслужује професионалну одбрану, а поготово овако лепа представа као што је ова наша. Хоћете ли доћи да је видите? Хоћу, свакако.
– Када?
– Још не знам. Причекаћу да видим шта ће рећи критика.

ВЕЛИКИ ПОСАО

Једног дана, док сам пио еспресо код Густија, дошао је Ервинке и сео до мене.
– Слушај – рекао ми је – јеси ли расположен да се укључиш у један велики бизнис?
– Наравно да јесам – рекао сам и упитао о каквом је послу реч.
– О томе ћемо следећи пут – рекао је Ервинке. – Назови ме за петнаест минута, па ћемо се договорити када да се састанемо и расправимо ствар.
Назвао сам га после петнаест минута па смо се договорили да се за десет минута нађемо код Марка и попијемо по чашицу. Састали смо се и рекао сам како сам заинтересован, јер се, по Ервинкеовим речима, радило о извесној трансакцији коју воде прави људи, а момак који улаже паре верује да је то Добар посао, с тим што је потребно средити две-три стварчице, па су одлучили да укључе и мене. У сваком случају, рекли смо, треба једном да се састанемо и на миру расправимо сва нејасна питања. Договорили смо се да га назовем па да се договоримо о времену. Био сам прилично узбуђен јер се таква прилика не пружа човеку сваког дана. Писати хумореске, то је лепо и дивно, али кад прави људи седну и договоре се о извесним стварима, тек тада је на видику нешто крупно. Назвао сам Ервинкеа па смо се договорили да се нађемо с осталим партнерима код Јосела. Отишао сам код Јосела и ту затекао, поред Ервинкеа, неког адвоката по имену др Цеп и човека по имену Кинерет. Сели смо, поручили кафу и одмах прешли на посао.
– Не смемо много да оклевамо јер ћемо закаснити на воз – упозорио нас је др Цеп. – Тренутно су околности за ову врсту послова веома повољне, али никад се не зна шта се све на тржишту може десити.
– Тако је – рекао сам. – о чему се, у ствари, ради?
– Говоримо о врло уносном послу – објаснио је Кинерет – али све треба добро испланирати јер је у питању и одређен ризик, а нико од нас не жели да извиси, је ли тако? Зато предлажем да проверимо ствар с персоналног становишта, па да затим кренемо без колебања.
– Да кренемо с чим? – упитао сам.
– С овим послом. Ко би од нас могао мало да пусти пипке у том смеру?
Ервинке је предложио мене, а остали су се сагласили. Закључили смо да мало погледам наоколо, па да затим назовем Ервинкеа и договорим се с њим за састанак и даље разговоре.
– Само добро отвори очи – рекао ми је на растанку др Цеп. – Кад установиш да си се нашао у ћорсокаку, промени правац.
Сместа сам се бацио на посао. Отишао сам тамо, отишао сам онамо и питао разне људе како стоје ствари. Рекли су ми да има подоста пројеката у фази припреме, али да треба наћи времена, сести и исцрпно поразговарати о свему. Назвао сам Ервинкеа и предложио да се нађемо код Бенија. Састали смо се, сели и уз чај поразговарали о нашем послу. Наши су партнери пре свега хтели да чују до каквих сам информација дошао.
– Ситуација је, изгледа, прилично повољна – рекао сам – али морамо тачно да знамо шта желимо. Шта, у ствари, желимо?
– Првенствено желимо да средимо ствар са дозволама – објаснио је Ервинке. – То је од пресудног значаја.
– Да – рекао је др Цеп – и с обзиром на то с које стране ветар дува, што пре, то боље, чини ми се.
Упитали су ме шта ја мислим о непосредним изгледима, а ја сам одговорио да морамо да мислимо на све, јер то диктирају околности.
– У праву је – подржао ме је Ервинке. – Не би требало да срљамо главом без обзира.
– Апсолутно – рекао је Кинерет. – па, мислим да смо све расправили, зар не?
– Реците ми, молим вас – упитао сам – о чему, у ствари, говоримо?
Договорили смо се да се ради даљих објашњења састанемо у току викенда код Линде, а до тада нека свако учини све што може да ствари крену. Уколико искрсне нешто непредвиђено, назваћемо један другог па ћемо да видимо шта може да се учини. Затим смо се поздравили, а ја више нисам позивао Ервинкеа јер сам осећао да моји живци не би издржали ту напетост.
Синоћ сам га срео код Сонија. Ервинке је пио кафу с неким људима, али је одмах пришао мом столу.
– Где си, дођавола, нестао? – упитао је. – И какав ти је то штос, кренеш у посао па одустанеш на пола пута? Зашто ниси дошао код Линде?
– Ах, Ервинке, а зашто да долазим?
– Зашто? Те ноћи смо поделили профит, човече! Свако од нас добио је округло 40.000!
– Није важно – рекао сам. – Кажи ми само једно: какав је то посао био?
– Нисмо потпуно разјаснили ту страну ствари – одговорио је Ервинке – али могли бисмо једном да се нађемо и да поразговарамо о свему...
Отишао сам право до телефона и позвао болницу да им јавим како је наша привреда тешко болесна. Рекли су ми да знају, али да тренутно немају слободних кревета.


Према искуству стеченом у стварном животу и статистичким подацима, просечни Израелац једноставно обожава судске процесе, без обзира на то да ли у њима учествује као тужилац, оптужени или бранилац. Борба је борба, зар не? Једино чега се ужасавамо, то је улога сведока. Оптужени, наиме, може да буде и ослобођен, али сведок остаје вечито крив.

„ПРОЦЕС” – НАСТАВАК ИСТОИМЕНОГ РОМАНА ФРАНЦА КАФКЕ

Моји иријатељи и познаници приметили су да се у последње време ретко појављујем у јавности. Разлог је у томе што сам се уплео у судски процес у вези с једном тешком саобраћајном несрећом, а то је довело до тога да се питам хоћу ли икад више бити у стању да погледам у очи поштеним, честитим људима.
Саобраћајна несрећа због које сам се нашао на суду, десила се на путу за Тел Геборим. Да будем прецизнији, док сам се једног сунчаног поднева враћао кући, видео сам кад је једна велика државна лимузина оборила бициклисту и просто га самлела. Лимузина је прошла кроз црвено светло, возила је пребрзо и недозвољеним смером једносмерним путем. Осим тога, возач је био очигледно пијан. Како сам био једини сведок који се нашао на лицу места, пристао сам на захтев полиције да дођем на суђење и кажем истину, и само истину.
Судницу је до последњег места испунила прилично шарена публика, привучена углавном информацијом да је лимузином управљала особа која је у последње време била у средишту пажње јавности. Дотична особа располагала је имовином која јој је доносила врло високе приходе, па је могла да ангажује најчувенијег адвоката. И тај адвокат је врло темељито припремио своју одбрану, што ћу ја убрзо осетити на својој кожи.
Како сам био једини сведок несреће, суђење је почело мојим саслушањем. Пошто је узео моје личне податке, судија ме је препустио браниоцу, који је устао и обавестио суд како намерава да докаже да сам неодговорна особа, ноторни лажов и окорели криминалац, чије сведочење није вредно хартије на којој је написано. Према процедури унакрсног испитивања, адвокат је почео да поставља питања а ја сам се трудио да на њих што боље одговорим.
Адвокат: Господине К, да ли је тачно да је 1951. за вама издата потерница Интерпола због оружане пљачке и кривоклетства?
Ја: То није истина.
Адвокат: Желите да кажете да вас Интерпол није тражио због оружане пљачке и кривоклетства?
Ја: Није ме уопште тражио. Зашто би ме из чиста мира тражио Интерпол?
Адвокат: Која је онда полиција издала за вама потреницу?
Ја: Није ме тражила ни једна полиција.
Адвокат: А зашто вас није тражила?
Ја: Откуд ја то знам?
Да, то је била фатална грешка. Требало је да одговорим: „Није ме тражила ни једна полиција на свету зато што никад у животу нисам прекршио закон.” Био сам, међутим, напет и нервозан, вероватно због многобројних гледалаца и чете фотографа која ме је снимала док сам ишао на суђење. За време сведочења новинари су непрестано скакали и трчали до телефона како би обавестили своје листове како тече моје сведочење. Адвокат би с времена на време изменио понеку реч с оптуженим, а затим је наставио са унакрсним испитивањем.
Адвокат: Да ли је тачно, господине К, да сте били осуђени на годину дана и осам месеци затвора због сексуалног напастовања малолетне особе?
Ја: То није истина.
Адвокат: Па, на колико сте онда осуђени због сексуалног напастовања малолетне особе?
Ја: Нисам никад осуђен због сексуалног напастовања малолетне особе.
А двокапл: Па, због чега сте онда осуђени?
Ја: Ни због чега.
Адвокат: Желите да кажете, господине К, да у нашој земљи људи леже у затвору ни због чега?
Ја: Никад нисам лежао у затвору.
Адвокат: Нисам ни рекао да сте лежали у затвору, рекао сам да сте били осуђени на казну затвором. Такви јефтини трикови неће вам помоћи, господине К! Одговарајте само са да или не!
Ја: Нисам осуђиван на казну затвором нити сам одлежао било какву казну.
Адвокат: Па, како је онда гласила казна коју вам је суд изрекао због сексуалног напастовања малолетне особе?
Ја: Суд ми није изрекао никакву казну.
Адвокат: Зашто није?
Ја: Како то мислите, зашто није? Зато што таквог суђења никад није било.
Адвокат: А какво је суђење било?
Ја: Откуд ја знам какво!
Поново ме је упецао. Спремајући се да сведочим о саобраћајној несрећи на путу за Тел Геборим, није ми било ни на крај памети да ћу одговарати на таква аутобиографска питања. Осим тога, депримирало ме је непријатељско држање аудиторијума. Публика је непрестано нешто шапутала и показивала на мене, неки су се саркастично церили, а као круна свега у току петог сата саслушавања један продавац новина направио је добар посао у судници продајући ванредно издање једног предузимљивог листа с насловом преко читаве прве стране: К. СЕКСУАЛНО НАПАСТОВАО МАЛОЛЕТНУ ОСОБУ! Испод тога је писало, много мањим словима, К. пориче – саслушање је у току.
Ноге су ми се одузеле кад сам угледао тај наслов, и у страху сам се упитао шта ће на то да каже моја супруга. Та добра и лаковерна жена нема појма шта је то „одбрана”, и могла би да помисли како је суд сам дошао до тих озбиљних оптужби против мене, које су, наравно, потпуно неосноване. Али, било како било, морао сам да издржим све муке унакрсног испитивања, како је то прописано судском процедуром.
Адвокат: Да ли је тачно, господине К, да вас је прва супруга напустила пошто сте по други пут побегли из душевне болнице, и затражила од полиције да вас присили да вратите њен накит који сте незаконито присвојили?
Суд је одлучио да не морам да одговарам на питања која се односе на мој брачни статус. Кад сам мало размислио о речима председника суда, закључио сам да заиста не би имало смисла увлачити моју жену у ову прљаву аферу, поготово што се никад нисмо разводили већ смо увек живели у љубави и слози. Моје је ћутање, међутим, само повећало непријатељство публике, а једна дебела дама која је седела у првом реду чак је с гнушањем пљунула на мене. Али ја сам се чврсто држао и одбио сам да одговарам на даља питања адвоката, од којих је прво било да ли је тачно да сам 1948. године дезертирао из војске, а друго да ли је тачно да сам ланцем везао сина за ногу од кревета. У том тренутку кад је споменут ланац – дошло је до жалосног инцидента који није био у складу с достојанством дотадашњег поступка – наиме, из публике је искочио један шегрт аутомеханичар и псујући се бацио на мене, покушавајући да ми разбије главу дебелом гвозденом шипком. Али судија је наредио стражарима да га избаце из суднице.
Све то није нимало придонело побољшању мог положаја. Кад сам у рукама адвоката угледао попис допунских питања, доживео сам нервни слом и почео хистерично да вичем како желим да признам свој злочин, да сам ја прегазио бициклисту на путу за Тел Геборим и нико други.
Председник суда скренуо ми је пажњу на чињеницу да сам, бар засад, само сведок, и испитивање је настављено.
Адвокат: Да ли је тачно да сте као награду за слично сведочење о једној „фаталној” саобраћајној несрећи у децембру прошле године примили од једног од најбогатијих увозника у земљи три скупоцена персијска тепиха?
Ја: То није тачно.
Адвокат: Желите да кажете, господине К, да у стану немате ни један тепих?
Ја: Имам неколико тепиха.
Адвокат: Да ли су ти теписи домаће или стране производње?
Ја: Стране.
А двокат: Хвала, немам више питања!
Одбрана је завршила унакрсно испитивање и адвокат је, задовољан собом, сео на своје место уз буран аплауз публике.
У том тренутку стигло је друго издање оног листа с мојом сликом на првој страни и следећим насловима:
НА СУДУ ОТКРИВЕН СКАНДАЛ С ТЕПИСИМА

К.: „ИМАМ ТЕПИХЕ, АЛИ ИХ НИСАМ ДОБИО ОД УВОЗНИКА!”

АДВОКАТ: „ЛАЖОВ! ЛУДАК!”

Затражио сам да ме пусте кући, али изгледа да је и јавни тужилац желео да поразговара са мном о саобраћајној несрећи. Упитао ме је да ли је оптужени, по мом мишљењу, возио непажљиво. Одговорио сам потврдно, па ми је дозвољено да одем.
Судски помоћник ме је извео на задња врата, како бих избегао гомилу која се после трећег издања окупила испред зграде наоружана батинама и камењем, спремна да ме линчује.
Од тада се не појављујем у друштву, као што сам споменуо и на почетку приче. Чекам да прођу године па да људи забораве на питања која ми је поставио адвокат оптуженог.


Позната је чињеница да народу пионира увек недостају занатлије. У историјским књигама читамо да је међу првим досељеницима у Америку било много авантуриста, криминалаца и ловаца на злато, али нико не спомиње ни једног водоинсталатера. То објашњава чудну ситуацију у којој смо се нашли, можемо да водимо ратове а нисмо у стању да поправимо напуклу водоводну цев.

ОПЕРАЦИЈА „ЏЕМИНИ”

Чим су почеле зимске хладноће, у зиду моје радне собе напукла је водоводна цев и на малтеру се појавила тамносмеђа мрља. Дао сам рок цеви од два дана да се сама поправи, али чудо се није десило па није било другог излаза него да се обратим нашем дворском водоинсталатеру, легендарном Штуксу.
Легендарни Штукс живи у Холону и спада међу неухватљиве људе. Ипак сам га пронашао, у недељу, на фудбалском игралишту. Обећао ми је да ће да сврати под условом да дођем по њега пре него што пође на посао, то јест у пола шест ујутро. Упитао сам га што морам да дођем тако рано, и зар се рад у мојој кући не рачуна као посао, на шта ми је Штукс одговорио да се не рачуна.
И тако сам дошао по њега у пола шест. Бацио је поглед на зид, на коме се мрља све више ширила, и рекао:
– Како да дођем до цеви? Прво зидар треба да отвори зид.
После тога је отишао, жалећи се како је због мене изгубио читав радни дан. Остао сам сам са смеђом мрљом и потребом да хитно пронађем зидара. Нисам познавао ни једног и нисам знао где бих могао да га пронађем. Распитивао сам се код пријатеља и познаника, комшија и колеге, али нико није знао да ми каже где могу да нађем зидара („Познајем једног слободног зидара, ха, ха, ха!”). На крају ми је неки човек, чији је брат грађевински предузетник, препоручио Гидеона, мајстора за разне послове. Мајстор Гидеон вршио је поправке на кућама, а становао је недалеко од Бат Јама.
Ухватио сам Гидеона у свитање крај градских врата, али он ми је рекао да може да дође тек после посла, тј. у девет увече. Довезао сам га у девет увече, а он је погледао зид и рекао:
– Како да отворим зид кад вода прска из цеви? Прво треба да дође водоинсталатер и затвори главни вентил.
Кроз тело ми је прошао дрхтај. То је било оно чега сам се од самог почетка прибојавао, али сам настојао да некако отерам ту непријатну мисао. Да, они морају да дођу заједно. Штукс не може да поправи цев без Гидеона, а Гидеон би без Штукса био једноставно заливен водом. То су били прави свемирски близанци, за чије је сједињавање било потребно организовати гигантску логистичку операцију.
Лако је написати „треба да дођу заједно”, јер папир подноси све, али већ и сама помисао на summit Штукс-Гидеон изазивала је вртоглавицу. Према нашим левантинским условима, спајање свемирских бродова Џемини 6 и Џемини 7 била је дечја игра, јер су се, коначно, ти бродови кретали по истом временском плану, док је у мом случају Штукс био слободан само ујутро а Гидеон само увече. Решења није било.
Два пута сам прокрстарио равнице око Холона, а три пута пешчане дине код Бат Јама настојећи да координирам кретање близанаца, али сви моји напори остали су узалудни. Предложио сам компромисно решење – време између девет увече и пола шест ујутро, то јест да се мајстори састану у мом стану у један и петнаест после поноћи – али обе стране су га одбиле изражавајући своје неслагање пискавим сугласницима обликованим помоћу језика и предњих зуба. Помало оклевајући, изнео сам решење за нужду, које се састојало у нарушавању суботњег одмора; Штукс је пристао, али Гидеон је суботом изводио децу – коначно, током недеље их уопште није виђао. Мрља на зиду која се све више ширила, натерала ме је да поново искушам срећу на осовини Холон – Бат Јам. Кад сам коначно, сав поплавео од хладноће, заплакао на Гидеоновим вратима, зидар се смиловао и извукао из џепа бележницу како бисмо проучили постојећа решења.
– Погледајте, господине – рекао је коначно – ове године Дан независности, двадесет шести април, пада у понедељак. Повезаћу празник са суботом па нећу да радим ни у недељу. Па, ако вам то одговара ...
Кличући од радости, одјурио сам у Холон, али Штукс ме је спустио на земљу. Он ће те недеље да ради, зашто не би радио?
– Па шта онда да радимо, Штукс – рекао сам. – Шта?
И ту је – а то се могло и очекивати, зар не? – само Провиђење умешало своје прсте. Утврдили смо да следећег уторка увече (!) легендарни Штукс иде да посети свог зета у Левантинској улици, па би то могао да искомбинује с муњевитом интервенцијом у мом стану, рецимо у пола осам. Није било речи којима бих могао да изразим своју захвалност. Господе, каква неочекивана срећа! Право чудо! Одјурио сам као без главе у Бат Јам.
– Еурека! – викнуо сам, упадајући у Гидеонов стан. – Водоинсталатер долази у уторак увече!
– Жао ми је – одговорио је Гидеон – ја у уторак идем да гледам Краља и играчицу.
Мало је недостајало па да се срушим.
– Можда... можда бисте... – промрмљао сам, потпуно сломљен – можда бисте могли неки други дан...
– У реду – одговорио је Гидеон – али, да знате, не пада ми на памет да сам трчкарам и мењам карте ...
Примедба је била непотребна. Било је само по себи разумљиво да ћу ја отићи и заменити карте на благајни; коначно, смеђа мрља која се већ проширила до плафона, налазила се на мом зиду. И да скратим причу, после тешких мука за које немам ни времена ни воље да их описујем, успео сам да заменим две Гидеонове карте за 26. децембар. Одјурио сам с добрим вестима у Бат Јам, али је Гидеонова супруга сместа разорила све моје наде – двадесет шести децембар не одговара. Тог дана бака треба да доведе децу кући. Било је договорено да деца проведу Хануку код баке.
– А зар не бисте могли да вратите децу дан раније? – предложио сам.
– Могли бисмо, што да не? – одговорила је госпођа Гидеон. – Само ако бака пристане.
Бака је живела у Јокнеаму. Била је то симпатична стара дама, пуна добре воље и увек спремна да помогне, али је рекла да суботом не може да путује. А двадесет пети децембар је падао у суботу.
– Ја лично нисам баш религиозна – рекла је бака – али мој покојни муж је био прави верник.
Па зар због тога мој стан треба да се претвори у мочвару? Покушао сам да убедим стару даму из Јокнеама како путовање није тежак грех, и како би њен супруг, да је жив, сигурно волео да проведе суботу у миру, без дечурлије, посебно кад би неко дошао да их врати у град колима, и то још бесплатно.
– Не, не, господине – успротивила се тврдоглава стара дама. – Нећу да путујем суботом осим ако ми то не дозволи наш рабин.
Рабин је био на одмору у Зихрон Јакову. Затекао сам га како шета по парку.
– Часни господине – обратио сам се рабину. – Ако бака врати децу у суботу, Гидеон ће ићи двадесет шестог децембра у биоскоп па ће се следећег уторка у седам и тридесет састати с легендарним Штуксом. Ако се то не може оквалификовати као спасавање човека који се налази у животној опасности, онда не знам шта може.
Рабин је био свештеник напредних схватања. Приложио сам одређену своту за изградњу нове верске школе у Јокнеаму, па је дозвола дата без сувишних компликација. Бака се сложила, деца такође, карте су замењене, састанак уговорен у 19,30 сати. Одвезао сам се до Штукса пијан од среће.
– Све је у реду – викнуо сам промуклим гласом. – Зидар долази у уторак!
– Жао ми је – рекао је Штукс – али зет нас је замолио да дођемо у среду.
Да, Штукс је чак покушао да ми телефонира и обавести ме о насталој измени, али телефон је био заузет и слично. Зет је, изгледа, заборавио да у уторак мора да иде на родитељски састанак. Смеђа мрља проширила се на већи део плафона.
– У реду – сложио се зет. – Немам ништа против, ако одложе родитељски састанак за неки други дан.
Морам да признам да су сви били заиста предусретљиви и свим силама покушавали да ми помогну. Отишао сам до директора школе.
– Жао ми је – рекао је тај достојанствени господин – али већ смо послали позиве.
Кренуо сам од куће до куће. Осамнаест родитеља је одмах пристало да се састанак одложи за четвртак, само су четворо правили проблеме, нарочито госпођа Плонит Винтерниц, која је за четвртак увече позвала седам гостију. Троје гостију је пристало да се вечера одложи за петак, један од оних који су били против рекао је да у петак нема згодну аутобуску везу, две жене изјавиле су како нема ко да им чува децу, а једна је имала заказан састанак код адвоката. Проблем превоза решио сам тако што сам изнајмио аутобус. Моја сестра је пристала да чува децу једне од жена, а другу сам убио и закопао у башти. Састанак с адвокатом је отказан на тај начин што сам лично платио казну око које је вођен спор.
Тако је родитељски састанак заказан за четвртак уместо за уторак, и створени су сви услови за почетак Операције „Џемини 8”.
У 19,30 сати је све било спремно за summit, и зид и ја. Чекали смо два сата, али нико није дошао. У једанаест сати се појавио Штукс, који се мало дуже задржао код зета.
А где је зидар? Утврђено је да је Гидеон потпуно заборавио на договор.
Мрља од воде, на срећу, више се уопште није видела јер је зид нестао, остала је само мрља – то јест, да будем прецизнији, читав зид претворио се у мрљу. Зато сам брзо продао стан и купио нови. Заиста је чудно како ми одмах није пало на памет тако једноставно решење.

ВИША МАТЕМАТИКА

Ервинке је пре неколико дана купио нов аутомобил, па смо на тај начин уштедели на улазницама за позориште; уместо тога идемо на представе код аутомеханичара. Јуче смо, на пример, свратили код Менаша. Менаш је једини власник аутомеханичарске радионице у земљи који има срца, што значи да не дере своје клијенте већ се према њима односи као према људским бићима. Идеја да почнемо да обилазимо аутомеханичаре родила се док смо јурили обалским аутопутем.
– Ова кола дословно лете! – клицао је Ервинке. – Сан снова! Ни да закашљу, ни да зашкрипе, ни да забрекћу! Кажем ти, нема већег задовољства него возити нова новцата кола.
– Аха – сложио сам се. – Па шта?
– Ништа. Идемо до аутомеханичара.
Примио нас је Менаш лично.
– С овим колима нешто није у реду – рекао је Ервинке. – Хоћете ли да погледате шта им фали?
Менаш му је рекао да упали мотор, пажљиво је ослушкивао неколико секунди, а онда је завртио главом и изустио:
– Ц,ц!
– Шта није у реду? – упитао га је Ервинке, узнемирен. – Шта није у реду?
– Вентили – изјавио је Менаш. – Уопште се не чудим што имате проблема кад возите с тако истрошеним вентилима. Биће боље да их одмах замените, шефе.
– У реду – рекао је Ервинке. – Колико то кошта?
– Шесто шекела.
– Добро.
– Шесто шекела по вентилу, дакле шест вентила по шест стотина, укупно 3600 шекела. Менаш је испитивачки погледао Ервинкеа. – У реду?
– У реду.
– Уз то треба да платите још 400 шекела за монтирање вентила. Слажете се?
– То је у реду.
– Шта мислите, да ли је шест стотина много за скидање старих?
– Није.
– И ја мислим да није! – рекао је Менаш презриво. – Шест стотина шекела за скидање вентила? Нисам толико луд, шефе. Али могао бих то да урадим за осам стотина. Шта кажете на то?
– Па сад, то је велик посао.
– Тако је. Шест вентила, укупно 4800.
– Одлично.
– Мораћу да вас замолим да платите 6000 шекела аванса.
– Хвала.
– Нема на чему. У реду је, кола можете да оставите овде...
– Ово нису моја кола – рекао је Ервинке хладно. – Доћи ћу својим колима сутра ујутро.
– А ова? – упитао је Менаш, у чуду. – Каква су ово кола?
– Ово? Нова новцата кола. У одличном стању.
– Схватам – рекао је Менаш. – У реду, довезите ваша кола сутра да вам средим те вентиле.

* * *


– Каква сам ја будала! – рекао је Ервинке док смо се враћали кући. – Требало је да му понудим да купи кола за 5400 шекела, па бих му за аванс остао дужан само 600 шекела. Једноставно решење, а уопште ми није пало на памет. Сад, добро, сутра ујутро идемо до Соломона, па ћемо поновити ствар с карбуратором...


Нема тежег терета од моралног дуга – осим новчаног дуга, наравно. А њихова комбинација је једноставно смртоносна.

НАЈЧВРШЋА МОНЕТА

По правилу, у џепу увек носим резерву новчића од десет пјастера, али су ми тог јутра залихе пресушиле. Стајао сам испред безосећајног паркинг сата и чешкао се по глави. Ако случајно наиђе опшински инспектор, пријатни тренуци проведени у његовом друштву коштаће ме пет шекела. Покушао сам да у прорез угурам новчић од двадесет пет пјастера, али аутомат није хтео ни да чује за то.
– Десет пјастера? – чуо сам изненада с десне стране. – па, да видимо...
Окренуо сам се у правцу одакле је долазио глас и угледао инжењера Глика како стоји на ивичњаку и претура по џеповима.
– Ево га!
Рекавши то убацио је драгоцени новчић у прождрљиви паркинг сат. Нисам знао како да му захвалим. Понудио сам му новчић од двадесет пет пјастера, али он није хтео да га узме.
– Ама, иди, молим те! – рекао је.
– Сачекај, замолићу у киоску да ми уситне.
– Ма остави то, побогу! Биће прилике да ми се одужиш, сигуран сам.
После тога ме је оставио самог с мојим мислима, у врло непријатној ситуацији. Не волим да неком нешто дугујем. „Биће прилике...” – Какву ћу прилику да имам? Шта је тиме хтео да каже? За сваки случај, свратио сам пре повратка кући у цвећару и послао госпођи Глик десет црвених каранфила. Тако се понаша прави џентлмен, ако се не варам.

Не могу да кажем, очекивао сам да ће се Гликови јавити телефоном. Нисам, наравно, сматрао да би требало да ми много захваљују за цвеће, али ипак... Међутим, пало је вече а нико се није јавио. Позвао сам власника цвећаре. Момак је однео цвеће у 16,30 сати. Шта се то догађа? Нисам могао да издржим ту напетост па сам окренуо број Гликових.
Јавио се сам Глик па смо дуго причали о луци Ашдод, о новој влади и таквим стварима. Издржао сам петнаест минута, а онда сам упитао:
– Узгред буди речено, да ли је твоја супруга примила цвеће?
– Да. Сматрам да Ешкол не би смео да попусти под притиском религиозних кругова. Коначно, има чист мандат...
И тако даље. Осећао сам како ми уши горе. Очигледно, нешто с тим цвећем није било у реду. Кад је заморна конверзација с Гликом окончана, одлучио сам да све поверим својој супрузи.
– Ама, разуме се – рекла је најбоља од свих жена одлучно. – И ја бих се увредила. Ко данас шаље каранфиле? Најјефтиније цвеће на тржишту.
– Али, послао сам десет комада!
– Ма, доста, учинио си све да оставиш најгори утисак. Прогласиће нас цицијама.
Поцрвенео сам. Можете ме назвати како год хоћете, али да сам „циција”... Следећег јутра сам отишао у књижару у приземљу наше куће и купио Черчилову Историју Другог светског рата у четири прилично дебела тома и послао их инжењеру Глику.
Пало је вече али се нико није јављао. Напетост је постала готово неиздржива. Два пута сам окренуо њихов број, али сам у последњем тренутку спустио слушалицу. Можда уопште нису свесни да сам им ја послао тај лепи поклон?
– Немогуће – разбио је моје сумње власник књижаре. – Написао сам јасно и читко да су књиге ваш поклон.
Затишје које је кидало живце потрајало је пуна два дана. А онда су у уторак књиге враћене, уз сажету поруку:
„Драги пријатељу”, написао ми је инжењер Глик, „кад ћеш коначно да схватиш да за помоћ коју сам ти пружио 15. новембра о.г. не очекујем никакву награду? Све што сам учинио, учинио сам у доброј намери и са жељом да пружим руку ближњем у невољи, то је све. Сигуран сам да би и ти поступио на исти начин. За мене је највећа награда оно дивно осећање да сам у овој џунгли себичности и окрутности остао људско биће. твој Глик.
П. С. Черчила већ имам.”


Прочитао сам дрхтавим гласом писмо супрузи.
– Ама, разуме се – рекла је најбоља од свих жена – неке ствари се једноставно не могу платити парама. Понекад је, веруј ми, мала пажња драгоценија од најскупљег поклона. Али ти то, нажалост, никад нећеш да схватиш.
– Шта ја то никад нећу да схватим?
Истог дана послао сам Глику претплатну карту за циклус концерата Филхармоније.
На дан првог концерта поставио сам заседу на углу Хуберманове улице. Да ли ће доћи? Стајао сам приљубљен уз зид с пуном шаком новчића од десет пјастера. Да, Глик је дошао, као што сам и очекивао са супругом. Пао ми је камен са срца, и отишао сам кући добро расположен. Не волим да дугујем било коме. Први пут после много дана сам заиста одахнуо. Око десет је зазвонио телефон.
– Отишли смо на паузи – рекао је Глик муклим гласом. – Концерт је био грозан.
– Заиста ми је жао – промуцао сам. – Очајан сам, у ствари... Хтео сам да се одужим за пријатељски гест...
– Хе-хе, стари мој – прекинуо ме је Глик.
– Давање, то је права уметност! Не размишљај, остави се ситних рачуница, поклањај пуним срцем! Није важно шта поклањаш, једноставно поклањај! Узми мој пример. Кад сам оног дана видео у каквој си се очајној ситуацији нашао поред паркинг сата, могао сам једноставно да кажем: „Баш ме брига! Немам кола, па није потребно да показујем возачку солидарност. Правићу се да га нисам приметио, и ствар је решена!” Ја, међутим, нисам рачунџија. „Овом човеку је потребна помоћ,” рекао сам у себи и истог тренутка у руци ми се нашао новчаник.
Осетио сам како ми се тело грчи од јада. Зашто, дођавола, немам ни трунчице дара за лепе гестове? Није важно шта, треба поклањати, поклањати...
– Глик је сто посто у праву – изјавила је најбоља од свих жена. – Сад си тако закувао читаву ствар да може да те извади само неки драматичан корак.
Лупали смо главу читав дан. Шта да се ради? Да им купимо стан преко задруге? Или можда акције? Да их прогласимо нашим јединим наследницима? Одговор смо нашли у наизглед узгредној Гликовој примедби. Како је оно рекао у свом монологу? „Немам кола,” рекао је, ако ме памћење добро служи.
– Не бих волео да останем... без аутомобила... – очајнички сам промрмљао.
– Типичан левантински став – пресудила је најбоља од свих жена.
Послали смо аутомобил Гликовима, са две реченице објашњења. „Воп vоуаgе”, написао сам. „Још једном вам хвала!”
Њихова реакција, мада помало уздржана, пружила нам је тражено задовољење.
– Добро јутро – рекао је. – Жао ми је што вас узнемиравам, али никако не могу да нађем аутомобилску дизалицу.
Претрнуо сам. Неко ми је украо дизалицу још пре годину дана, а потпуно сам заборавио да купим нову! Ако сад Глик остане негде на путу са пробушеном гумом, проклињаће ме до краја живота.
– Стижем! – викнуо сам у слушалицу и одјурио таксијем да купим дизалицу. Не волим било коме да дугујем. Одвезао сам се право у Јафу, а онда сам на Ротшилдовом булевару изненада угледао свој некадашњи аутомобил.
Стајао је поред паркинг сата.
Поред паркинг сата је стајао инжењер Глик и претурао по џеповима.
С промуклим криком искочио сам из таксија и потрчао ка несрећнику.
– Десет пјастера? – упитао сам. – па, да видим...
Глик се окренуо, запањен, побледео и зајецао:
– Хвала, не треба! Имам једну десетицу, имам, имам...!
Наставио је грозничаво да копа по џеповима. Обојица смо стајали тешко дишући, потпуно свесни шта је све на коцки. Глик је дрхтавим рукама изврнуо све џепове, али није нашао новчића од десет пјастера. Никад нећу заборавити његов очајнички поглед. Полако, с уживањем, убацио сам новчић у неумољиви прорез.
– Ево, изволи!
Глик је за неколико минута остарео неколико година. Повијених леђа, извукао је из џепа кључеве аутомобила и предао ми их. Сузних очију додао је и претплатну карту за Филхармонију. Увече је стигао букет цвећа за моју супругу. Глику треба одати признање – тај зна да губи!


Хиљадама година Јевреји су се учили лукавству које им је помогло да ублаже притисак страних властодржаца. Није, према томе, никакво чудо што сада, кад имају властиту државу, желе да надокнаде све што су пропатили у прошлости, примењујући све врсте забаве које власт допушта. Ево једног примера из приватног сектора.