Raj u najam

First topic message reminder :



Raj u najam je još jedna knjiga vrsnog humoriste Efraima Kišona koja dokazuje kako majstor satire i od najmanje sitnice iz svakodnevnog života stvara humorističke priče dovodeći ih često do apsurda.

ОДА ЗАХВАЛНОГ СИНА

У цик зоре звоњава телефона била je хистерично продорна.
– Хало! – чуо се напет мушки глас с оне стране жице. – Морам хитно да разговарам с вама.
– О чему? – питам.
– Нећемо о томе телефоном.
Дакле, почео je с класичним израелским гамбитом.
– Жао ми je одговорим, прелазећи на сицилијанску одбрану – али ме тако зову сваког дана по десет и више пута, a после испадне да je оно „хитно“ некаква Авигдорова беседа за бар-мицву коју бих ja требало да напишем.
– Господине! – огорчено ће онај тамо. – Зар мислите да бих вас због нечег таквог гњавио тако рано ујутро?
Сад се дотични и представи. Радило се о важној личности – на скали зверки негде између видре и шакала. Остало je учинио онај његов злослутни тон. Спустим слушалицу, оперем зубе, ускочим у први такси и одјурим на означену одресу вратоломном брзином, a пандурчићи могу само да гледају! Видра-шакал ме као на иглама чекао пред вратима.
– Прећи ћу одмах на ствар – рече док смо јурили уз степенице. – He смемо губити ни секунд. Реч je о мом сину Авигдору. Мали има бар-мицву за неколико дана, a још нема говор.
Укочим се једном ногом на другом одморишту.
– Знао сам!
– Морао сам да вас позовем – извињавао се човек. – Мали нас страшно обожава, знате, и гори од жеље да нам се достојно захвали за све бескрајне благодати којима смо га обасипали у његовом младом животу.
– A што он то сам не напише?
– Јер нема времена.
Надомак трећег одморишта сазнам да то мора да je као нека ода породици, дирљива и препуна излива дечачке захвалности.
– По могућности у стиховима – додаде отац – као оно што пишете за новине сваке недеље. Платићу вам ако баш хоћете. Хоћу рећи, новац није важан, бар се надам. Једино je важно време. Време!
Како да га одбијем? Човек je био на ивици нервног слома, a учинило ми се да je Авигдор драг дечак.
– За када вам то треба?
– За јуче – одговори с нотом благог прекора. – Па већ каснимо!
– Немогуће. Треба ми најмање два дана...
Moj се клијент стресе.
– He! Мали још мора то да научи напамет! Вечерас, преклињем вас!
Вечерас!
Видело се да га je сто мука спопало.
– Добро – прихватим на крају. – Рецимо, око девет.
– У осам и по. Молим вас, преклињем вас богом, у осам и по!
Хтео je да ми пољуби руку кад сам кренуо низ степенице, a на вратима je викнуо за мном:
– Трком! – машући ми с осам молећивих прстију. – У осам, молим! У осам!
Код куће ме je жена обавестила да су ме мало пре звали и оставили хитну поруку: „Може ли у десет до осам?“ Замолим je да ми скува лонац црне кафе, и бацим се на посао. Kao прво, покушао сам да се духовно идентификујем с Авигдором и његовим синовским осећањима која му испуњавају младе груди. Како би он изразио та осећања? Прва ми je верзија била мало штура, иако joj није недостајало заноса: „Родитељи моји мили / Живот сте ми срећан дали / Блажени ви мени били / И радосним се увек звали.“
Тад ми стиже цвеће с визиткартом на којој je писало: „Срдачно, настојте до 19,30.“
Опет сам се прихватио свог пера: „Драги тата, драга мама / Животна ми два ментора / Глас се хвале диже вама / Од оданог Авигдора.“ Ту ме прилично наљутило дечаково име. Што том клинцу нису дали неко име које се лакше римује, као Зоав или Моав, па да иде с љубав, рецимо, да и не спомињем Ефраима, на шта се просто лепи практична и увек релевантна реч. Јерушалаим. Али, шта да се ради, тако ти je то у животу, ништа без муке.
Идући телефонски позив затекао ме усред инспирације.
– Седам и по – чуо сам Зверкин шапат. – Да ли je већ готово?
Прочитао сам своје две верзије, које je примио некако кисело.
– Дете нас апсолутно обожава – нагласи отац. – Апсолутно! У седам и двадесет?
– Учинићу све што могу – одговорим. – Могућности су педесет пет посто.
Онда сам искључио телефон. Тако не могу да радим, потребан ми je мир.
Верзија број седам била je већ ближа оном „апсолутном“: „Данас ми пуноћу срца / И душе cpeћa прожела / Јер чедо сам оца свеца / И мајчице анђела.“
У четири сата стигао je телеграм: „ВИШЕ ДУШЕ ВИШЕ ТЕМПА СТОП СЕДАМ И ПЕТНАЕСТ МОЛИМ.“
Дотле ми се у глави помало смркло од напора. Око пет се у мени јавио некакав мрачан револт против идеалних родитеља, чак ми je и с Авигдора нестао ореол. У осамнаестој верзији je видљиво избила ерозија:
„У пресветли нам овај час / Тата мили и мама драга / Јединца свог почујте глас / И цмокните га сочно страга.“
Ту сам схватио да je ђаво однео шалу, скрећем на потпуно погрешну страну, па сам отишао под хладан туш. Онда je стигао курир, неки кршан клипан који се укопао у углу и забуљио у папире на мом столу.
– Доле сам оставио упаљен мотор – рече. – Чим завршите, пријатељу, ja бришем с тим!
И погнуо се за спринт док сам ja састављао своју крунску верзију, број 42, с осећањем да je у њој све што привржен родитељ може очекивати у ово злосрећно доба.
„О бесмртни ми родитељи / Бог нека вам све удели / Ти си, оче, права труба / A ти, мајко моја тамбура.“
Ради боље мере и сигурности, додао сам још два стиха:
„Што je сунце земљи, a торзо младом вајару / Авигдору су родитељи, па додајте још понеку пару.“
Курир ми истрже из руке још влажан рукопис и одјури. Било je осамнаест сати и педесет пет минута. Са задовољством човека који je управо ваљано обавио важан посао, свалио сам се на кревет и заспао као клада.
Прође недељу дана a од мога клијента ни гласа, a од његових пapa ни трага на мом рачуну у банци. Кад je прошао читав месец дана, позвао сам га и упитао да ли je било све у реду.
– Извините, али на шта мислите? – тако ће Зверка мени.
Објасним му да сам ja онај који je написао знате шта – за Авигдора.
– Ах, да – на то ће он. – Ах, да. Овај, жао ми je, али још нисам стигао да прочитам. Позовите ме средином идуће недеље или касније...
Зурио сам кроз прозор. Медитеран се опружио спокојно као и увек. Горе се скупљало неколико снених птичица, оглашавајући се неким необјашњивим цвркутом у којем није било ни трачка журбе.




Ja, Тиберијус Друзус Нерон Германикус Ефраим, месецима нисам радио ништа друго већ сам петком седео пред телевизором и гледао ту чаробну серију ББЦ-а у наставцима.

КЛАУДИЈЕ И JA

Пуних седам дана од петка до петка у послу сам до грла рашчишћавајући ко je ко, то јест водећи бесконачне расправе с осталим члановима мог домаћинства око тога да ли je Марцел из прве епизоде Октавијин властити плод, или прве жене њеног мужа, и да ли je Август Цезару рођени унук или посинак.
Читаво то недељно друштво држи на окупу једино јака личност Августове жене, драге добре баке Ливије, која je заправо жена половине деда у екипи и која je за оних 186 година свог живота стигла да отрује сваког Томуса, Јанкуса и Павлуса у породици, осим Клаудија који je такав тупаџија да није заслужио ни кап доброг отрова, a ионако je доброћудан и сматра да му je боље без памети него Ливији у памети.
Ja сам пак стекао моћ да предосетим ко ће бити бабина следећа жртва па се у данима између два петка кладим с осталим члановима породице. Наиме, кад смо гледали трећу епизоду, открио сам да Богу на истину обично иду поштени републиканци. Чим видиш неког ко делује бар упола честито, или који je склонији републиканском него царском режиму, знај да ће тај пре или касније добити за десерт оно што му следује.
Кућна криза избила нам je негде око четврте или пете епизоде, кад je Друз отегао папке. Засад не бих улазио у то ко je или шта je Друз био, довољно je ако кажем да ме je женица, управо док je баба кувала и мутила оно своје, онако узгред упитала:
– Хоћеш ли мало воћа?
Ни сад не знам – да ли сам осетио нешто у њеном тону или ми се од богова тамо горе, упалио сигналчић упозорења? Како било да било, поглед ми je скренуо с тровачице на екрану и укочио се на корпици са жутим бресквама коју ми je пружала женица. Тако ти Јупитера, помислим, зашто баш брескве? Зашто дођавола брескве које иначе никад не купује?
– Хајде, узми – понуди ме женица. – To ти je здраво, мили.
Мили?!
Прострелим je погледом и упитам:
– Зар ти нећеш?
– He, нећу. Мучи ме желудац.
– И мене.
Нисам ни дирнуо брескве. Шта ja знам, и Ливија je наоко љубазна женска. Нећу да се излажем опасности. Није да имам неке доказе против женице или нешто слично. Напротив, она изгледа у реду, бар колико то жене могу да буду, и ja сам њен законити муж, уосталом – али, и Друз je био Ливији зет или шта ти ja знам, a она га je ипак отровала, негде у четвртом или петом наставку. Мислим да то нема везе с осећањима него како књига каже. Но, ако сам протеклих недеља нешто научио, онда je то да човеку никакав опрез није сувишан кад има посла са својом породицом. Па да, и Агрипа je, нека му je лака земља, појео неко воће пре два-три петка и види шта je било с њим. И тако, те вечери са Друзом и бресквама отворио сам за вечеру конзерву и сетио се Фридриха.
Фридрих je био наш папагај, почивао у миру. Био je велика причалица и нама врло драг све до оног дана кад je јадна птица научила да имитира кућно звоно. A докле ће човек стрпљиво да устаје, одлази до врата да би видео да тамо нема никог?
– Па он ће нас у гроб отерати – рекла je коначно женица. – Камо среће да га нисмо узели.
Једног дана, после те отровне примедбе, нађем Фридриха како се у кавезу изврнуо с ногама у ваздуху. Шта се тачно десило, то никад нећу сазнати, али у ноћи Друза сетио сам се тог догађаја и, још горе, одједном ми беше хладно око срца због још неких недавних чудних збивања у нашој кући.
Kao оно са стрицем Егоном кога моја жена не подноси јер се никад не сети да се послужи пепељаром и богами, пре неки дан стриц Егон нaглo одгурну од себе тањир с патлиџаном, ухвати се за стомак и отетура из собе. Позвали смо лекара и он није ништа нашао, али изволите саберите пепељару и патлиџан и добићете јасну слику. Да, кад већ спомињем слику, управо су приказивали агонију Гаја и Постума који одоше богу на истину да би рашчистили пут Тиберију, сину Ливије Косачице.
Боже драги, помислим, a да ли женица смишља... да среди ствар тако да њена деца све наследе? Te ноћи нисам ока склопио и тек сам се пред зору сетио да су њена деца и моја деца, па кад je тако, где je ту рачуница? Свеједно, држећи се оног да се никад не зна, ујутро сам просуо кафу у сливник. Била ми je сумњиво смеђа, још с некаквим горко-слатким укусом, a истекла je низ цев с неким злокобним клокотањем...
Онда сам узео брескву и пружио je псу. A Макс – ни да je пипне! Оњуши je, пребледи и покуњено се одшуња подвивши реп.
„Аха!“ шапнем у себи. „Аха! Одсад једем само оно што je пас први окусио. Нема друге, морам да се навикнем на кости.“
Добро, али зашто и моја жена избегава онај фини црвенкасти сир који сам донео из Холандије?
Неееее...
Август je умро у јулу од неке трбобоље. Отприлике при крају шесте епизоде имао je неке магловите слутње у вези са својом женом, a с обзиром на систематску чистку све његове браће, синова, стричева и нећака, с изузетком Ливијиног љубимца Тиберија. Te вечери цар je одлучио да се убудуће храни искључиво свежим смоквама право с дрвета, не знајући, јадничак, да je његова слатка женица отровала и стабло. A ja сам на лицу места објавио да ћемо одсад суботом јести само у ресторану.
– Сада? Уз ову све гору скупоћу? – упита ме женица неким чудним тоном. – He буди глуп!
У мислима ми пред очи изађе и дух мог стрица Шандора из Ходмезовашарђелија.
„Буди глуп, мали мој“, шапну ми стриц. „Буди глуп и остани жив...“
У међувремену je и бака Ливија лично и коначно одапела па се затрована атмосфера у кући мало ублажила. Осим ако je вечерас опет не замути Калигула. Чујем да он не трује људе него им само сече гркљане, што намерава да уради са свим својима ближњима следећих недеља. Богами, лепа перспектива за моју породицу!

Прво je била Мазал, врло чиста и уредна и љута спремачица, која нас je напречац оставила јер смо je смртно увредили. Затим je била слатка женица која je објавила да ће сама чистити и спремати, од спремачице ионако имаш више штете него користи. Њена je epa потрајала читав сат. Затим се женица читаве недеље распитивала по комшилуку постоји ли нека поуздана жена, a онда je дошла Етрога.

ПРИЧА О ЧАРАПАМА

Етрога нас je одушевила на први поглед па смо je убрзо у знак симпатије назвали Мазал Два. С нама се брзо сродила, постала нам je тако рећи члан породице, што значи да je жена почела и с њом да се свађа, што не значи да нисмо били задовољни њеним радом. Били смо.
A то опет значи да нам je било утолико теже кад je једне мрачне вечери женица упала у моју собу и узрујано ми саопштила:
– Нема твојих чарапе. Оних сивих.
Од тог ударца неко би се можда распао, али ja нисам од те феле. Ja сам од чврсте пластике с уграђеним амортизером.
– He верујем – одговорих. – Мазал Два никад не би спала на тако ниске гране. Мислим на чарапе.
Али je женица консултовала неке своје колегинице шпицловке из комшилука па ми je објаснила:
– Пази, ja не крадем чарапе, a ти сигурно не би украо своје, није ли тако? Остаје Мазал Два. Да ли си приметио какву торбетину вуче са собом? Све се слаже.
– У реду – кажем. – Отпусти je.
– Па да сама спремам кућу? He. Мазал Два je добра жена, чиста, пристојна и поуздана, и ja je нећу отпустити зато што мало крадуцка. He, с њом ћу ja друкчије. Упозорићу je. Оставићу joj поруку међу чарапама.
И тако, кад сам следећом приликом отишао до комоде да узмем пар чистих чарапа, нашао сам цедуљу на којој je писало:
„Етрога! У Књизи пише: „Не кради чарапе! Ми знамо све! Окани се својих мана!“
– Зар није лукаво, a? – похвали ми се женица. – Ми не желимо да je казнимо, него да je преваспитамо. Мазал Два ће прочитати поруку, видеће да знамо за чарапе, a моћи ће и даље да ради код нас и да се прави да не зна да ми знамо. Спасли смо образ, схваташ? Вратиће чарапе.
Васпитно или не, али није упалило.
Цедуља je у мојој комоди лежала данима, и Мазал Два ју je несумњиво прочитала, али нас je и даље прала и пеглала потпуно спокојно, a ако нам je нешто вратила, то нису биле чарапе.
Но, време лечи све, како кажу, па бисмо и ми можда на све то заборавили да нас није штрецнуло нешто ново.
– Па то je превршило сваку меру! – цикнула je женица пошто ми je као фурија упала у собу. – Сад je мазнула моје чарапе! Узела ми je перфектан пар најлонки, та роспија!
Опет сам изложио свој став о ниским гранама и чарапама, али без успеха.
– Средићу ja њу – разгоропадила се женица.
– Ох, како ћу je средити! Преврнућу joj торбу, ето шта ћу урадити! Ха!
Па ме остави, но тренутак касније ево ње опет без оних перфектних најлонки, додуше, али тресући се као прут.
– Види ово – рече, пружајући ми неку цедуљу. – To сам нашла у њеној торби.
„Госпон и госпођа“, писало je на цедуљи, „ако мислите да су мени потребне ваше поцепане чарапе, то избијте себи из главе. A сад ми копате по торби, a? Било би боље да закрпите чарапе! Етрога!“
– Куку мени – уздахну моја напаћена женица. – Како je Мазал Два знала да ћу joj претурити торбу? To није поштено.
– A шта je поштено у животу? – покушам да je утешим. – He секирај се. Само врати цедуљу у торбу и прави се да не знаш да Мазал Два зна да си joj претражила торбу. Схваташ?
Сутрадан je читава та мистерија била расветљена у најлепшем светлу.
Показало се да je женица приликом инвентара чарапа заборавила да урачуна и оне које смо имали на ногама. Следећих неколико дана мотали смо се по кући с тешким осећањем кривице, a онда смо одлучили да учинимо нешто што je сасвим у реду, то јест да замолимо Мазал Два да нам опрости. У ту сврху узели смо комад хартије дe lиxe па смо га ставили у комоду са чарапама с овом поруком:
„Драга Етрога! Била си у праву. Извини. Господин и госпођа.“
Одговор je стигао експресно – у торби.
„У реду. Није важно. Етрога.“
Ено je и сад код нас, и отада се ништа није променило, само што своје поруке сад потписује са „Мазал Два“.




Откад памтим. чекање на телефонску међународну везу представљало je такмичење у међународном стрпљењу. Назовеш „18“, одмах добијеш везу и онда чујеш како ти на неколико језика говоре да су све линије заузете, изволите, молим, сачекајте и хвала вам. И редовно ти слушалица испадне из утрнуле руке док чекаш да добијеш Чикаго у Илиноису. Ипак, катастрофу технолошког напретка не можеш да зауставиш. Једног лепог дана Министарство комуникација обавестило je своје претплатнике да одсад могу директно позвати све оне лепе земље између 19,00 увече и 07,00 ујутро, алелуја. A последица тога je да ћемо у банкротирати у великом стилу.

НОВА ТЕЛЕФОНЕТИКА

Кад то први пут пробаш, права je уживанција. Пред сумрак, кад се стада оваца враћају кући с паше, a телевизија ионако прича арапски, човек одједном осети преку потребу да позове директно тетку Фриду у Лос Анђелесу у Калифорнији. Испружи прст па окреће ли окреће – 001213957342189 – a транзисторски апарат зуји. Затим бруји, па онда шкљоц, па дррр-дррр – a тамо, 20.000 километара даље, неко диже слушалицу.
– Тетка Фрида?
– Није – чује се мушки глас.
– Je ли то 001213957342189?
– Није – допире глас. – Овде je нула-шест-нула-нула ујутро, кретену!
Ипак je директно. Такав разговор, са својим технолошким узбуђењем, вреди до последње паре оних 17,90 фунти у секунди колико кошта према билтену Министарства комуникација. У истом билтену обавештавају се претплатници да телефонска служба више не региструје ко се и кад зове у међународном саобраћају, него само аутоматски задужује дотични број.
Ha тај параграфчић, који оном ко зове гарантује анонимност, пале се лампице у глави јеврејског претплатника па после кратке али дубоке медитације каже својој женици:
– Ja бих радо назвао Камчатку. Како би било да вечерас свратимо до Зелигових?
Остало je дечја игра. Te вечери у 22,30 – погодно доба за оне на Камчатки – скочиш из Зелигове фотеље као опарен, забринуто погледаш на сат и прогунђаш шапатом али глумачким:
– Тешко мени, рекао сам деци да ћу их позвати...
– Па изволи – каже Ерна Зелиг – телефон je у спаваћој соби.
Идеално. Усхићено се спустиш на меки душек Феликса Зелига и не прође дуго a ти разговараш с Лајошем Фридландером, својим некадашњим школским другом, који je направио животну каријеру као адвокат на Камчатки. Успомене на младалачке враголије таласају се тамо-амо жицом на Зелигов рачун, a после пола сата веселог чаврљања враћаш се у собу за дневни боравак и кажеш:
– Код куће je све у реду...
Ствар запе кад пет недеља касније Зелигови добију двомесечни телефонски рачун у којем се види повећање од 1800 посто у односу на претходно раздобље. Истог дана кад се Зелиг срео са својим рачуном, ja се сретнем са Зелигом и у оку му видим неми прекор, али се правим Енглез, нека се кува, доказа нема, зар није тако?
Најнепријатнији аспект тог посла избија на видело кад видим како je мој телефонски рачун нагло набрекао од катастрофалне своте од 13.000,75 фунти за два месеца, иако нисам ни са ким разговарао осим оне грешке с JIoc Анђелесом. Одмах ми скочи притисак јер схватам да je неко нечасно искористио моје гостопримство, моју наивност, моју племенитост, па je на мој рачун позвао свог стрица у Канзас Ситију или O.K. Коралу.
Али ко?
– Чекај мало – каже женица. – Сећаш се кад je Акива Пиклер питао може ли од нас да телефонира сестри? У петак? Е, онда je разговарао на италијанском!
Наслућујем да je кривац комшија Зелиг – кад се појавио оне ноћи без месечине и питао да ли би могао да се послужи нашим телефоном, за неке важне и битне разговоре, јер je његов телефон, како рече, у квару. Том списку сумњивих женица je додала неког типа наводно из сервиса за замрзиваче који je свратио једно вече у „рутинску контролу“, a затим je морао да се јави свом сервису. Највероватније у Филаделфији.
Тако ме изнервирао тај доказ људске пoкварености да сам приликом следеће посете Шпигловима успоставио директну везу са свим својим на све четири стране света, и за инат томе додао и Пентагон. При крају тог веселог породичног скупа одједном сам осетио нагло слабљење тона и укапирао да je госпођа Шпигл дигла слушалицу свог кухињског апарата да би ме прислушкивала, сумњичава кучка! Брзо сам изговорио на хебрејском:
– Добро, онда сутра долазим по кола!
И спустио слушалицу, остављајући свог рођака у Кардифу мало у чуду, нажалост.
Тако, без чекања на милост осамнаестице него позивајући директно преко својих комшија, Израелци учвршћују своје крвне везе са широким масама родбине у дијаспори, па чак обнављају везе и с најдаљом родбином које се ни у сну нису сетили још од размеђе векова. Истина, обављање бесплатних телефонских разговора захтева одређену досетљивост, јер, на пример, не смеш да будеш исувише гласан док разговараш са „систерком“ у Њу Џерзију, a најбоље je избегавати стране језике ако je то икако могуће. Што се тиче саме подвале, свима нам савест може бити чиста јер на крају ипак плаћамо те украдене телефонске разговоре, иако заобилазним путем, пељешењем ближњега свога.
Но, да се с тим ипак не би претерало, написао сам и оставио на кућним вратима малу поруку: „Посете искључиво од 07,00 до 19,00. Осим тога, телефон je у квару a пас уједа. Дозволите да ми дођемо вама.“




Од важних збивања која овде описујем, ништа не би било да бесмртна Бјанка није ипак преминула, a тетка Илка на њено место усвојила другу мачку. Заплет се претвара у тешку петљанцију с мачком лаког морала и пуним месецом.

...И СВИ МАЧИЋИ HA БРОЈУ

Знао сам да ће бити свашта чим нам се тетка Илка нацртала на кућном прагу, стежући уза се овећу корпу, и рекла:
– Мили моји! Како сте били златни кад сте се сетили мог рођендана! Какво слатко писмо! Ви сте предобри према мени!
Нисмо знали шта да кажемо. Обоје смо добро знали да у последње време нисмо писали никаква писма, a поготово не слатка. Рођендан? Који рођендан? Но, узвратили смо joj осмехом и одговорили:
– Ma нема на чему, тетка, није то ништа.
– He, не – била je она упорна – ви сте ме усрећили па сам себи рекла: морам на неки начин да захвалим тим анђелима.
– Ma, тетка...
– A шта ће самохрана старица као ja, не може да купи нешто заиста лепо, па сам вам донела ово... и тетка Илка извуче из корпе клупче длака.
Маче.
Стајали смо као Лотова жена у трену кад се претворила у нерафинирану со. Табла чоколаде – то би било у реду. Спомен-албум о Садатовој пoсети Јерусалиму – то бих разумео. Али маче! Па коме треба маче? Побогу, не правимо зоолошки врт! Шта ће нам маче од недељу дана, па ма како слатко било?
– He, тетка – рекох – молим те, извини, али такав леп поклон не можемо да примимо. To je за тебе превелика жртва.
Али тетка Илка ни да чује. Ми смо заслужили маче, каже, па ћемо маче и имати. Опрезно смо упитали ког je пола и добили смо поуздан одговор да je, зна се, мушког рода, a зове се Херкул.
Тако се Херкул уселио у наш дом па je почео да расте и да се шири на све стране као мрља влаге на плафону и био je доброћудан, тај Херкул, волео je читав људски род, сваком би редом скакао у крило предући као добра весела пећ на нафту. Паде ми на ум да, кад већ имамо мачора, онда би могао да нам лови мишеве. Али, као да му je био потребан неки стимуланс па сам првом згодом поставио пред Херкула живог миша, да му пробуди успаване нагоне, али je он добио нервни напад и стругнуо под кревет. Значи, није дивља мачка.
И још нешто није био.
– Чуј – кажем једног дана женици – ти преждераваш ту животињу. Само слаже сало.
Женица je била истог мишљења па je Херкулу прописала дијету, али по свему судећи то није деловало.
– Боже драги – завапи женица неки дан касније. – Херкул ће се омацити!
Да ти тетку Илку! Рекла je да je бата, a оно сека. Целог дана сам само скидао све по списку, a онда сам се вратио свом филозофском бићу – из те коже се не може, удри бригу на весеље и све у том смислу. Штавише, код женице се пробудише мајчински нагони, па je у једном углу кухиње поставила корпу за рубље и у њу ставила пелене. Очигледно се радовала срећном догађају.
– Два слатка мачета – шапутала би сањалачки. Једно бело, друго шарено...
A онда – инвазија!
Једнога јутра приђем корпи у рутинском обиласку и умало што нисам пао у несвест.
Седам.
Херкул je омацио седам мачића.
Мачићи су били слатки, у реду, било их je и белих и шарених, али их je било као песка у мору. Треба ли да додам пред каквом страшном дилемом смо се нашли? Нисмо намеравали да од куће правимо зоолошки врт, то сам већ рекао, али нисмо имали ни срца да мачићима хладнокрвно заврнемо шије.
Ha сву срећу, упалила ми се сијалица.
– Знаш шта? – кажем женици. – Поклонићемо их.
– Добро – прихвати она – али под каквим изговором?
– Ma одакле знам. Рецимо, у знак захвалности за рођенданску честитку...
Сутрадан смо с корпом под руком отишли до Пашутових. Женица ми се топила од излива захвалности госпођи Пашут која je према нама тако драга и неизмерно љубазна, a онда сам ja извукао маче.
– Немојте – прошапута госпођа Пашут – нема смисла... не могу... не смете...
Остали смо глуви на све њене протесте.
Гарантовали смо госпођи Пашут да je маче мушко, зове се Ромео, опростили се и отишли кући с песмом у срцу.
Да, рачун – али без крчмара.
Ујутро зачујем неко чудно гребање на вратима. Отворим и гле! Ето Херкула a у зубима носи Ромеа. Херкулу je мајчинско срце крварило као Хагарино за Исмаелом, па je отишла и из даљине довукла сина.
Вратимо се на почетак.
Toг дана Херкул се није мицао из корпе, дојила je своје седморо беба и гледала око себе сва задовољна, ако мене питате, од чега je у мени све више расла одлука да не дозволим да ме надмудри било каква лукава мачка, била бата или сека. Стога, кад je сунце зашло, узео сам младунче Koje ми je изгледало најјаче и однео га на вожњу аутобусом. Да скратим ствар: из аутобуса сам се искрцао без мачета.
Тако их je остало шест.
И остало их je шест пуна два дана, a трећег дана чуо сам како женица у кухињи овако броји.
– Један, два, три, четири, пет, шест, седам!
Све се око мене окренуло. У реду, и ja сам чуо те приче о чудесном мајчинском нагону и тако даље, али да обична мама-маца оде на аутобуску станицу и преузме своје маче на Одељењу за изгубљене ствари – признаћете да je то ипак превише! Избезумљено погледам мачју колевку и схватим да je одговор много једноставнији; седма je бебица била нахоче, потпуно ново, чоколадно смеђе посвојче.
Наслућивао сам што се десило. Херкул je поступио као чувари конц-логора: важно je да су логораши на броју; побегне ли неко, хватај за шију првог намерника и готова посла – сви су на броју.
Ситуација je била драматична, тим пре што су мачићи брзо расли те je дошло дотле да више ниси имао где да седнеш у кући a да испод тебе не зацвили неко маче.
Онда ми се упалила нова, блистава сијалица.
– Вратићемо поклон тетка Илки – рекао сам – у знак љубави и захвалности.
– Мислиш читав чопор?
– He, само Херкула.
Речено – учињено. Загрлили смо тетку, честитали joj оздрављење (?) и поклонили joj Херкула. Дирљивим речима описао сам како Херкул вене за њом. Мијауче из дубине душе, рекао сам.
Херкул je као по команди скочио тетки у крило, и стао да преде, јер уосталом и тетка Илка припада људском роду. Тетка Илка се прописно разнежила и обрадовала изгубљеном сину, a ми смо се опростили и отишли.
To je било у среду.
У четвртак су нестала два мачета, у петак три, a у недељу није било више ни једног. Тако je људска домишљатост још једном надјачала дивљу природу.
Наше перманентно привремене економске тешкоће личе на мало магаре којем су на леђа упртили две челичне касе, пет барела нафте и сандучину муниције. Јадно магаре одважно тетура тридесетак корака, a онда – гле чуда! – сруши се изнемогло и плачно њакне:
– И-хо! Зајам!
У Израелу свако новорођенче дође на свет с дугом од осам хиљада долара (за близанце само 15.000). Дугујемо баснословне своте Американцима, Светској банци, иранском шаху (покојном) и коме год хоћете, па и себи самима. Израелска фунта губи вредност брже и равномерније од најфантастичније скидачице килограма, у трговинском билансу влада нам фрка и стрка, a на грбачи сваког нашег радника произвођача седе по три и по канцеларијска службеника и штрајкују.
Ha седници владе расправа о нашем годишњем буџету отвара се отприлике овако:
– Господо – каже министар финансија – овогодишњи предвиђени приходи биће пет милијарди долара. Предвиђени су следећи трошкови: 1. Ратно вазухопловство седам милијарди долара, 2. ...
Треба ли да настави или да одмах њакне?
Израелска економија je болесна и – ако не добијемо неким чудом Холанђане и Енглезе за комшије – ништа je не може излечити, осим хумора. A ми га, на сву срећу, имамо. Кад нам се над главом подигну олујни таласи економије, кад државни брод тоне a изнад воде вири још само глава капетана, тренутног министра финансија, та ће усамљена глава зинути и рећи:
– Уверавам вас да ћемо за пет година постићи економску стабилизацију те нам више нећe бити потребна... било каква... страна... помоћ... помоћ!... бла-бла-бла...
A кад и мехурићи нестану па више ничег не буде на површини воде, појавиће се дух америчког председника с врећом долара... Што се тиче нас, обичних грађана и пореских обвезника, ништа нам друго не преостаје него да се придружимо свом капетану – то јест његовој глави која вири из воде – и покажемо мало тог фамозног јеврејског смисла за хумор. Kao, на пример,кад сам пре неко вече на тротоару испред своје куће затекао човека који седи и тресе се од смеха. Тресе се од оног лудачког смеха који може изазвати само стопроцентна инфлација.
– Шта вам je, човече? – упитах га. – Зашто тако седите ту на улици?
– Хо-хо-хо... хи-хи-хи – смеје се он даље.
– Боље вам je да устанете – кажем. – Назепшћете ваљајући се тако по бетону.
– Хи-хи-хи... проћи ће ме... хо-хо-хо... шта могу кад не могу... да цркнеш од смеха... хи-хихи... само кад се сетим... ха-ха-ха...
– Кад се сетите чега?
– Ha... наше... економске стабилизације... хууу, ха-ха-ха... jao, мајко моја, умрећу од смеха... умрећу...
– Због наше економске...
– He, не говорите то! Чим чујем... економска стабилизација... ja сам готов... хо-хо, ха-хаха... Јутрос прочитам у новинама како се у владиним круговима пред... хи-хи-хи – предвиђа да ћемо се приближити економској... хи-хи-хи...
– Да вам донесем мало воде?
– Вода je опет поскупела.:. хо-хо-хо... само 65 посто...
– Ви бисте морали код лекара, пријатељу.
– Био сам... јуче... Докторе, кажем, кад год се сетим... ха-ха-ха...
– Наше економске...
– Немојте, молим вас! Ха-ха-ха... A доктор, чим je то чуо... економ... ха-ха... ухватио се за стомак... A кад ћемо je постићи? загрмео je... До краја столећа?... Хи-хи-хи... Ух, све ме боли... Рекао je да ће ми дати нешто ако баш хо... хо-хохо...
– И онда?
– Хо-хо... хоћу... И онда видим да за буџет идуће године... предвиђају нових дванаест и по хиљада државних службеника.
– Па ради бољег функционисања си... хохо-хо...
– Ха-ха-ха, па читаве чете њих...
– A сваки с платом за пут око света. Морају се и стручно оспособити, je ли тако?
– Чујте, чујте... генерални директор једне државне дирекције полудео... хтео je да се одрекне луксузних службених кола.
– Ma шта кажете!
– Да! Хтео човек да буде о... о-хо-хо-хо... оригиналан... И да га науче памети, они њему дају и шофера...
– Ху-ха-ха-ха... стезање ремена!
– Ефикасност!
– Радна етика!... Тешко мени, излетеће ми црева... Чујте... мени кров прокишњава... нађем два радника... били су код мене петнаест дана... неће да се пењу на кров... Хо-хо-хо... кажу, прокишњава... хи-хи-хи... траже специјални додатак за тешке услове рада... хи-хи-хи...
– Доста, пући ћу...
– Четрдесет посто више... хо-хо-хо...
– Скоро пола занатлија и трговаца уопште не воде књиге...
– Хо-хо-хо... неконтролисан економски раст...
– И још кажу... доведите стране инвеститоре...
– Мисле на оне који ће само давати...
– He седите тек тако... на бетону...
– He седим тек тако... ха-ха-ха... ja овде штрајкујем... као и сви остали...
– Економска...
– Немојте!
– Стабилизација... ух!... ха-ха-ха...
– Хи-хи-хи...
– Хо-хо...
– Ха...
– Ma, станите мало, шта je тако смешно?
– He знам.
– Зашто се онда смејете?
– A шта ми друго преостаје?

EKOHOMCKA СТАБИЛИЗАЦИЈА

Инфлација делује по принципу ланчане реакције, и то овако: цена нечега скочи, на шта неко затражи да му се повећа плата, због чега они опет дижу нечему цену, a неко опет удари у штрајк за још већу плату, и тако даље aд infinitиm. Наравно, тај процес ланчане реакције могли би прекинути тако да истовремено подижу и неком плату и нечему цену, или пак да обоје држе на леду – али то се коси с правилима игре по којима треба наизменично ударити контру и реконтру. И тако идемо право у пропаст. Кад Израелци праве инфлацију, онда то изводе темељито, само у недоглед штампају новац тако да на крају сахрани чак и онога којем je то постао хоби.
ВИЗИОНАРСКИ ХЕРЦЛОВИ

– Значи, ви покрећете стечај, je ли тако?
– Да, господине управниче, немам другог излаза.
– A што сте рекли, у којој сте бранши?
– Фалсификовање новчаница.
– Претпостављам израелских фунти.
– Да, херцлова. Пре смо правили и новчанице мањих апоена, али се то није више исплатило, па смо прешли на те лепе плаве новчанице од сто фунти са Херцловим ликом{6}.
– Инфлација.
– А-ха. И увек први страда ситни фалсификатор. Пазите, ja сам почео с врло солидном, да тако кажем, кућном производњом. Мали сутерен, једноставна штампарска машина, ништа нарочито. Жена би понекад прискочила да ми меша боје или нешто слично. Ех, тада сам лако зарађивао по хиљаду фунти на дан.
– Свака вам част.
– Хвала. Онда су ме лани наговорили да пређем на офсет ради повећања производње. Наручио сам савремену опрему за штампу из Америке, коштала ме сто педесет хиљада долара.
– A онда je дошла велика девалвација, je ли тако?
– Тачно! Жена и ja морали смо да радимо прековремено да бисмо надокнадили курсну разлику фунте. Ha крају сам био присиљен да узмем људе с Берзе рада и да их масно плаћам.
– Колико данас добијају?
– Стручни фалсификатор неће данас да вам ради за мање од 16.000 фунти месечно, господине мој. Осим тога, готово ни један од њих неће да буде плаћен производима штампарије. У међувремену су подигли минималац, не заборавите, и стопу резервног фонда, и све могуће доприносе...
– Да ли сте икад покушали да заинтересујете раднике за плаћање по учинку?
– И те како! Понудио сам им нето 700 фунти на сваких 20.000, a они су то глатко одбили. Лани je њихов раднички одбор три пута предузео санкције против мене.
– Какве?
– Па такве да су ми штампали само једну страну новчанице. Да бих их задовољио, морао сам да подигнем кредит. И да на то плаћам 48 посто камате. Према томе, господине, можете замислити моју ситуацију: фалсификатор новца с перманентним проблемом ликвидности.
– Да ли сте се обратили властима?
– Наравно. Затражио сам извозни кредит, a они су ме само завлачили. Рекли су да наша фунта нема тржишну вредност ван земље. Они из Министарства финансија сугерисали су ми да пређем на швајцарске франке, али те новчанице су двапут веће од нашег херцла. Зато сам их питао ко ће ми платити толику хартију. Својевремено je бала папира коштала 430 фунти, a данас je 52.100 у велепродаји. Осим тога, од пре неког времена су удвостручили царину, a и порез на боје као на луксузне артикле. Па сад изволите па радите.
– A субвенције? Да ли сте покушали нешто у том правцу?
– He би ми ни мртвом дали. Државна штампарија добија стимулације отприлике сваке друге недеље, a приватном сектору не дају ни пребијене паре! Рекао сам им: „Пазите, па не можете тако са мном! Па ja храним дванаест породица и једва састављам крај с крајем, a ви мени оволику казну, кад ћу то да наштампам...“
– Какву казну?
– Због непријављених залиха. Једног лепог јутра упадну код мене и пријаве ме због 600 херцлова које сам имао већ сложене и спремне за дистрибуцију. Морао сам да ангажујем адвоката и тако оде пола моје залихе. Онда су ми стигле нове машине из Америке, па ме сваки дан лучке лежарине коштао читав сат производње. У међувремену je скочила цена струје. Скочио je и порез на дозволу за рад. A инфлација ме je дотукла, господине мој драги. Дошло je до тога да смо радили у три смене, a опет нисам могао да држим корак с повећањем цена.
– Штета, заиста штета... Уосталом, земљи су потребна продуктивна предузећа.
– Знам, али сам јуче ceo и рачунао: цена једног херцла Израелске државне банке сада je на црној берзи 4,55 долара, док ме моја фалсификована новчаница кошта 6,70 долара, с тим да ту још нису урачунати порези. Значи, да се одерем од рада само зато да отплаћујем дугове? He, господине, мени je тога доста. Зато покрећем стечајни поступак. Нека повериоци изволе да дођу и сами себи одштампају све што им дугујем, до последње пape. Што се тиче моје залихе, 8.000 фунти у херцловима, само je ви слободно заплените и продајте на јавној лицитацији. Можда ћете за њих добити око хиљаду до хиљаду и по фунти.
– Предузећемо одговарајуће мере. A, ако смем да питам, шта ћете ви радити?
– Играћу лото.




Државна власт располаже многим начинима да своје грађане претвори у преваранте честим девалвацијама, на пример, због којих се стално топе штедни улози грађана, па астрономским порезима на приход којима се кажњавају марљивост и таленат, и, што je круна свега, строгом контролом промета стране валуте. У том погледу наша je лабуристичка власт била особито бриљантна: за све време своје дугогодишње владавине није дозвољавала грађанима да располажу страном валутом – ни да je држе код куће ни у банци – осим ако грађанин може да докаже да жели да je до последње паре списка у иностранству. Резултат je био неизбежан: величанствен процват црне берзе долара и екстрасензорне перцепције.

ЕПС ИНСПЕКТОРА ФИШБАУМА

Изванредне способности инспектора Хананија Фишбаума из ПОС (Пореска обавештајна служба) откривене су захваљујући пукој, слепој срећи.
Почело je тако што je неки Фреди Мизрахи, трговац на велико тракторима, пријавио као годишњи приход суму од 413 фунти, док je у истом периоду купио пола једне улице и пар дресираних делфина.
Ha доставу из неидентификованих извора, ПОС je почела да скупља информације о Мизрахију. Упутила je неколико агената трагом тракторских бразди, ступила у везу с Интерполом, консултовала једног психолога, и нон-стоп кљукала до грла своју грдосију од компјутера прикупљеним подацима. С временом je тај напоран рад уродио плодом. ПОС je закључила да je Мизрахи прикрио део својих прихода.
Бригада ПОС-а, под личном командом инспектора Фишбаума, извршила je препад на раскошан стан осумњиченог тачно у пет сати и пет минута ујутро. Kao и увек брзи и ефикасни, агенти су кренули право у гардеробу и извукли 20.000 швајцарских франака и тајне рачуне са прикривеном добити од 340.000 фунти месечно.
Гледајући продорним очима најгорње дугме Мизрахијеве пиџаме, инспектор Фишбаум рече:
– Само четристо тринаест фунти, a?
– Молим вас – дрхтао je Мизрахи – верујте ми, хтео сам то данас да рашчистим. Намеравао сам управо јутрос, као прво, да позовем свог референта и...
– Ma немојте! – иронично ће инспектор Фишбаум. – A ja се кладим у шта хоћете да вас референту не би могли одвући ни сви ваши трактори, господине Мизрахи.
– Шта трактори? Какви трактори? – шапну човек. – Ja нисам Мизрахи, ja сам Биншток.
Ко ради, тај и греши. Бригада je, дакле, упала у погрешну гарберобу. Фишбаум нареди својим људи да ухапсе Бинштока, па упита где у том случају станује онај с тракторима. Но, тада Биншток паде у несвест, па je Фишбаум закуцао на суседна врата која му отвори нека старија жена.
– Извините што сметамо тако рано – правдао се инспектор. – Ми смо из ПОС-а и тражимо...
Жена нагло врисну и појури у спаваћу собу.
– Шмуел! – заурла. – Ту су! Чековне књижице! Брзо!
Док je наша јуначка бригада упадала у спаваћу собу, Шмуел je стигао да прогута три чековне књижице једне угледне банке, успели су да му ишчупају само кључ од сефа који му je запео у грлу. Шмуелове марке (западнонемачке) нађоше се у Јеврејској енциклопедији, негде између „лакомости“ и „лососа“, a на Шмуеловој жени, која je само стајала и муцала: – Рекла сам ти Шмуеле, рекла сам ти да морамо да пријавимо бар нешто... – открише тридесет долара којима je као виклерима наковрџала косу.
У ћорку с њим! – рече Фишбаум и лаконого скочи на трећи спрат где по именима на вратима нађе Мизрахијев стан. До краја подмукли Мизрахи хтео je да се обеси у купатилу само да избегне руку закона, али су му на време ускратили то задовољство. Књиге су му нашли у замрзивачу па су их одмрзнули и утврдили да му годишњи приход није био, како je стајало у пријави, 413 него 12 милиона фунти. У кухињи неко стаде на једну расклиматану плочицу и под њом нађоше око седам килограма прочишћеног урана. Ето што значи бити срећне ноге.
Мизрахи je ухапшен, стан му je закључан и Фишбаум оде до настојника да му преда кључ.
– Ja сам Фишбаум из ПОС-а – представи се настојнику. – Дошао сам да вам... He!
Но, забринуо се без потребе. Настојник je скоком кроз прозор пао у траву и само угануо ногу. Иако je својих 30.000 јена бацио у клозетску шољу, није стигао да повуче ланчић, a његов подстанар имао je пуне руке посла скривајући газдино злато у теглу с пекмезом.
Toг јутра, у 07,30, бригада се у тријумфалној поворци вратила у Управу, вукући пет пореских пријава, врећу плена, и такву масу података да ће компјутер имати шта да жваће...
Тако je почела чудесна каријера Хананија Фишбаума, званог Голдфингер.
Глас о његовом фантастичном таленту за хватање поресних прекршилаца проширио се Министарством финансија као преријски пожар. Нашли су се неки да приговоре како je то што je те кривце шчепао у истој згради пука случајност, али ће даља збивања убрзо показати да се ту радило искључиво о чистом и оригиналном пореском феномену.
Узмимо случај тројице доктора Блуботла.
Доушник број 181302 упозорио je ПОС на неког доктора Блуботла, али није био у стању да о њему било шта каже. Компјутер je избацио три потенцијална пореска прекршиоца с тим презименом и у Управи су чупали косу од очаја, кад се неко сети Фишбаума. Па наравно!
Написали су на парче папира адресе тројице Блуботла – адвоката, гинеколога и аутомеханичара – и списак дали Фишбауму. Инспектор се загледао у списак, читав je минут напето зурио дубоко концентрисан, a онда му се (златни) прст нагло опружио и убо у адресу аутомеханичара. Да не дужимо, човек je имао непријављен приход од три милиона фунти, у купатилу каду од чисте платине, a пуну шаку дијаманата у комаду сапуна.
Тако je Фишбаум постао жива легенда. Кажу да зна да отвори телефонски именик, западне у лаган транс, прстом полако прелази преко стране па се нагло заустави на неком имену. Истог тренутка креће командоска група и нема бојазни да ће се вратити празних шака.
Jep Фишбаум није још никад погрешио. Ни једном!
Чак су и парапсихолози запрепашћени његовим страшним способностима. Најгоре их обара с ногу то што je тај његов ЕСП с временом све јачи. Однедавно, на пример, више му нису потребни ни спискови. Само непомично седи извесно време, мало медитира склопљених очију, па скаче на ноге и објављује: – Taj и тај из Реховота, у тој и тој улици, тај и тај кућни број, трећи спрат, прва врата десно! – Никад не греши. Па то je да ти се кожа најежи! A прошле недеље одједном je насред улице упро прстом у једног пролазника и викнуо: – Држ’те га! Taj je утајио порез! – Верујте ми, човеку су на лицу места попустили живци и све je признао.
Фишбаумови претпостављени у ПОС-у не знају више што да учине да задрже тог чудотворца. Дрхте од страха при помисли да би могао да их остави и пређе у приватни сектор. To би их упропастило до даске jep би онда, ако би и даље хтео да им пружа услуге свог шестог чула, захтевао нормалну достављачку провизију од шест посто, као и сви остали. Нека откуца само пола становништва, за годину дана био би милијардер.
Зато je Хананије Фишбаум тренутно најтетошенији живи државни службеник. Баш му je неки дан Министарство финансија доделило посебно признање: медаљу с ликом Урија Гелера на једној страни и стопроцентним пореским плафоном на другој.




Мислим да би се с нашим пореским системом и свим осталим што уз то иде, Франц Кафка осећао међу нама као код куће. Зна се да у Израелу пореска стопа може да пробије плафон од сто посто, због чега се наш новац у промету спустио тако ниско да je отишао у подземље, односно боље под сто. Код нас je манипулација новцем на црно нормална навика, те грађанин покорни који држави даје све што му je прописано убрзо бива изопштен – као монструм и друштвени шљам.

ГРЕШНИ БЕЛАЦ

Једног дана слатка женица рече:
– Ово je изборна година. Било би добро да у нешто уложиш новац.
У некретнине, наравно. И ja право до угледног посредника, господина Нисима Цванцингера.
– Добро јутро – кажем. – Купио бих неку парцелу, кућу, стан, било шта.
– Лeпo – каже господин Цванцигер. – Колико имате?
Кажем му.
– To није важно – рече посредник. – Него, колико je од тога црно?
Достојанством честитог човека обавестим га да нема чега да се плаши, ja немам ни паре црних фондова.
– Ma нисам то мислио – љубазно ми објасни Цванцигер. – Само вас питам колико сте од тога добили испод стола.
– Све je било на столу.
– Ja мислим – стрпљиво ће Цванцигер – на оно што сте добили a да нисте дали признаницу, на оно што није пријављено властима.
– Све je пријављено. Ha све сам платио порез.
Господин Ц. се весело насмеја.
– Одлично! – загрме. – Ваш познати смисао за хумор! Како знате да направите озбиљно лице и, не трепнувши, кажете: „Ја, пријатељу, плаћам порез до задње паре.“ Ха-ха, кад то испричам својима!
Уплашио сам се да ће се угушити од смеха.
– Добро – рече коначно, бришући очи – насмејали смо се, мало се нашалили, a сад да пређемо на посао. Колико вам je новца црно?
– Све је бело.
Видео сам да се већ помало љути.
– Слушајте, промет некретнинама je поверљив посао – рече. – Гарантујем вам апсолутну дискрецију. Колико je од тога црно?
– Ни једна једина пара...
Ц. поцрвене од беса.
– Овде смо само нас двојица! – викну. – Можете ми слободно рећи!
A ja сам слободно ћутао. Нека сам и бедна кукавица, али збиља сам све пријавио и поштено платио порез. И шта сад?
– Aко хоћете, могу вам се заклети и пред детектором лажи – шапнем. – Уопште немам црних фондова.
– Шта онда тражите од мене? – упита ме господин Ц.
To сам се и ja питао.
– Мислио сам да сте озбиљан клијент – прекорно ће посредник. – Склапао сам милионске послове за цењене архитекте, гинекологе, фармере, водоинсталатере, и никад ми нико није правио проблеме с белим новцем! Последњи пут вас питам: колико je од тога црно?
– Ммм – неодређено промрмљам – a зашто je то важно?
– Да ли се ви шалите? – запенуша Ц. – Или хоћете да ми солите памет? Шта мислите, да у целој овој земљи постоји неко ко одмах пише признаницу за сваку пару коју прими и све то трпа у пријаву и на све плаћа порез? Будите паметни, пријатељу мој! У сваком честитом послу службено се пријави десет посто, a остало иде из руке у руку испод стола, часно и поштено. Па шта мислите, одакле нам инфлација? Од месечних плата?
– У реду – поклекнем пред снагом разборитости – кад je тако, подвалимо продавцу некретнина. Рецимо му да je новац црн.
– A, то никада! – на то ће Ц. дижући главу.
– Ако ме не зезате и ако вам je новац заиста бео, онда вам je у књигама, или на рачуну у банци, опрости ми Боже, и они из пореског нађу га као од шале. Дирнути такав новац исто вам je као да себи стављате омчу око врата. Ни у сну не бих дозволио да неког свог клијента увучем у нешто слично! Можда и нађете неког посредника који ће хтети да ради са чистим новцем, али ja нисам тај. He, господине мој!
Коначно сам схватио у каквој сам очајној ситуацији. Ту je тај добро уходан систем, a ту сам ja – сам као прст – прихефтан новцем на који сам тако непромишљено платио порез, и сад сви беже од мене као од куге. Moj новац не вреди, то je отров којим не можеш купити ни чачкалицу!
– Ипак – кажем молећиво – ваљда постоји начин да нешто учините.
Господин Цванцигер ме тужно погледа. Био je збиља добронамеран, само што није желео да има непријатности с властима.
– Једном давно дошао ми je један такав као ви – насмеши се. – To je било 1968. Неки луди адвокат који je на сваки начин хтео да плати предузетника четворособним панорамским станом с терасом! Избацио сам га без пардона. „Је ли, пријатељу“, рекао сам му, „ако нећете да нам платите црним новцем, хоћете ли нам онда рећи како ћемо ми сваком грађевинском раднику у Израелу исплатити две трећине плате испод стола, ха?“
Сагнуо сам главу. Нисам ништа бољи од тог адвоката. Ja сам прави идиот. У овој земљи и мала деца знају азбуку здраве социјалистичке привреде, a гле мене који би хтео да je упропастим својом девичански белом готовином. Господин Ц. ме одведе до отвореног прозора.
– Ево, овако се ништа неће чути од буке с улице – шапну ми на ухо – па не морате да се плашите да ми кажете: колико вам je новца црно?
Потекоше ми сузе од немоћи.
– Ала сте ви кукавица – уздахну господин Ц. и на парчету хартије написа: „Верујте ми на поштену реч да овде нема микрофона.“
Узмем перо и напишем одговор: „Верујем вам, али сам бео.“
To je препунило чашу. Посредник затвори прозор, свали се у фотељу и просикта:
– Марш напоље!
Одвукао сам се као пребијена мачка. Друштво ме je одбацило као трулу јабуку.




Пре неки дан прочитао сам у новинама да су варнице летеле између наша два градоначелника. Градоначелник Теди из Јерусалима тражио je за главни град искључиво право да буде домаћин свих међународних конвенција, a градоначелник Тел Авива je на то поносито одвратио: „Ако Јерусалим има виши статус, ми имамо већи дуг!“

КОНВЕНЦИОНАЛНО

Ствар je у томе што je сваки конгрес вредан пажње исто тако злата вредан у девизном приливу града-домаћина. Нормална je градоначелникова молитва: „Господе, конгрес наш свагдашњи дај нам данас.“ A добри Господ у милости својој каже светским дерматолозима: „Дижите се и окупите у Мајамију и останите тамо шест дана у блаженом ленствовању.“ Ha то се еминентни видари сјате у Мајамију и расипају новац шаком и капом и плажу опходе. У своје доба историчари су ту појаву звали масовном миграцијом, a данас je она позната као међународни конгрес. Отприлике једном годишње – најчешће у пролеће, кад цветају бадеми и срце за срцем вене – светске урологе, метеорологе и екологе нагло спопадне неодољива нужда да се негде нађу и недељу дана истутње, a све о трошку неке организације спонзора или државне установе, другим речима – на твој рачун, премили читаоче! И убрзо ето делегата који одасвуд ваздухом иду као птице што свом јату лете.
Ha тим конвенцијама посета je увек одлична. Истина, на Међународном форуму кунићара у Белфасту, присуство може бити ограничено на кунићаре и њихову родбину, али ако човек ради свог задовољства смисли неки генијалан назив, као на пример Осамнаести конгрес слободе мисли, нема разлога да се ико искључи, па чак ни они без икакве стручне спреме као што су политичари.
Но, све у свему, ипак je најбоље нешто у вези са социјализмом. Ha ту тему нагрнуће мали милион на колосалну журку у Монте Карло, па ако треба на крају ће и у колу запевати Интернационалу усред казина.
Конвенције се углавном рађају у некој градској буџетској рупи. Градски оци се састану и почну да трљају главу: хоће ли опет неки конгрес ихтиолога? Или Пети форум хомеопата? Чим се договоре о називу, шаљу позиве на све стране и масовна миграција почиње. Делегати се лепо сместе у Хилтону – на твој рачун, читаоче – сваки с пластичном картицом на реверу, на којој пише да je дотични, рецимо, др Алфонсо Федерико Гарсија Гонзалес Голдбергер, Хондурас...
Прва тачка програма редовно je гала-вечера са много доброг коњака и добрих жеља и двочасовном поздравном беседом господина министра трговине. Ту je новопридошлом прилика да се код ветерана распита колико котира долар на црно, које су најлепше плаже и најбоље робне куће у граду, jep, ако министру и доликује да цигира Маркса, ми немојмо заборавити Спенсера. Једино свето правило које важи за сваку конвенцијску вечеру јесте да министар има реч пре, a не после јела, да делегати не би нестали после баварског крема a министар остао без речи.
Сувишно je рећи да на сваком међународном конгресу достојном свог реномеа мора бити и неколико званица из државне репрезентације. О томе се делегатски одбор договара унапред, и то овако:
– Дакле, позваћемо председника и прву даму – каже секретар – па премијера и министра одбране, и тачка. Но, ако мало боље размислимо, биће добро да позовемо још и начелника генералштаба, шефова опозиције, двојицу врховних рабина, и то je све. Наравно, ту су обавезно Јеврејска агенција, па синдикалне, омладинске и женске организације. Новинари нека седе на прозорским даскама заједно с делегацијом руских досељеника. Да, али у том случају морамо позвати и мароканске досељенике, Радне мајке, феминистички покрет, па ПЕН, Хелену Рубинштајн, Фудбалски савез и доктора Гинбома који ми je рођак.
– Твој рођак отпада – упада председник одбора. – Ово je конвенција, a не пикник.
И тако je практично позвана цела земља – осим доктора Гинбома.
Права квака сваке међународне конвенције je симпозијум који je њен raison д’etre. To ће рећи да трећег дана безбрижног провода морате да пођете на неку дебату или дискусију, или шта ти ja знам, на тему „Семантичка кретања у текућим идеолошким приступима“, где угледни норвешки професори иступају с бесконачним тирадама на матерњем језику, што je уби боже.
Писац ових редова, на пример, добро се ceћa како се срушио са столице на Деветом светском конгресу за људске слободе у Берлину, на који су ме позвали jep je месни старешина јеврејске заједнице хтео да будем на његовом новогодишњем добротворном вашару, a конгрес je био згодан начин да ми плати пут. Гала-вечеру сам витешки поднео, захваљујући пилетини, али ме на самом симпозијуму дотукао неки сенегалски песник који je монотоним и уњкавим гласом прочитао своја сабрана дела.
После тога сам на симпозијуме одлазио само по хранарину и џепарац. Постоје ли људске слободе или не постоје? Ипак сам, реда ради, присуствовао и завршној свечаности где сам се, као и све друге поштене душе, руковао с председавајућим и чуо га како пита: – A ко je овај? – Рекао сам му да сам дух измученог јеврејског народа, a он ми je климнуо главом, и њему je конгрес испио крв на сламчицу.
Све у свему, конгреси су ипак здрава ствар, препоручују их и лекари. Конгреси све усреће, и госте и домаћине, a с њима и месне хотеле, трговине, ресторане, да и не спомињемо салоне за масажу. У тој игри једини je губитник мали порески обвезник, као што сам рекао, али он je у мањини. Већина je на конгресу.




Од свега чиме je Свемогући погодио нашу привреду, да je казни за њене грехе, бирократија мора да je најпогубнија. Није она никаква слабост наше власти, како мисле оптимисти, него je она само власт. Бирократија je политички систем владајуће класе, већине класе – чиновништва. Проблем очигледно није у томе како га се ослободити, jep je то немогуће, него како смислити неки посао за широке масе државних службеника. Тежак je то проблем, с обзиром на то да их има као песка у мору, само што песку не мораш сваког првог дати плату.

ВРЕМЕ НИЈЕ ПРОБЛЕМ

Упознали смо га пуким случајем. Једног дана ме назвао, представио се као Гершоновиц, или тако некако и упитао ме треба ли ми каква помоћ у мом раду који он, ако сме рећи, збиља високо цени. По гласу ми се учинио поштењачина, па сам га упитао да ли би радио неку коректуру.
– Бих – прихватио je Гершоновиц. – Када?
– Сутра ујутро – рекао сам – a мора бити готова до прексутра.
– Нема проблема.
Рано ујутро, ето њега. Изглед пристојан, четрдесетогодишњак, носи кравату, брије браду. Ту су наочаре и црна актовка, симболи статуса. Тениске патике. Гершоновиц.
Узео je шифове, угурао их у актовку, рекао: Хвала, сутра се видимо – и отишао.
Сутрадан je донео коректуру. Добро обављен посао. Додуше, превидео je неке грешке. Па и није само неке, него многе, a неке и катастрофалне. Укратко, упрскао je ствар, али, молим, завршио je на време и сам je донио шифове, није тражио да неко дође по њих, a то je оно што се данас цени. Упитам га колико му дугујем, a он одговори:
– Нема проблема.
Што ће рећи – прилично. Ипак, како сам рекао, обавио je посао и сам га донео. Питам га које име да напишем на чеку, a он каже да још не уписујем. Па ни датум. Па ни своту. Него, имам ли још неки посао за њега? Дирнут таквом ревношћу, кажем му да би у подне могао да оде у штампарију и обави ревизију.
– Свакако. Нема проблема.
Нисам га питао како намерава да оде тамо, прво зато што je штампарија далеко у Рамли, a друго зато што сматрам да послодавац мора задржати одређену дистанцу између себе и радне снаге. Тако je Гершони провео у штампарији на ревизији и суперици од понедељка до четвртка, од 11,30 до 19,00 сати, a онда се тихо појавио у тениским патикама и питао шта ће сад. Рекао сам му да ми да број телефона, a он ми je дао број свог пиљара, али ме упозорио да трговац не воли да га зивкају код њега.
– Ja ћу вас назвати – додао je. – Нема проблема.
Идућег јутра – зврр-зврр. Сад сам му дао два задатка: да у 10,30 оде на царину да преузме ролну тапета, a у 16,30 да опет оде и покуша то исто. Случајно нас je моја женица чула, па га je замолила да у 17 сати сврати до месара и преузме оно што je поручила.
– Свакако – рекао je Гершони, чини ми се да je при том још и прогунђао.
– Нема проблема.
Укратко, дошло je дотле да смо почели да бринемо што ћемо без њега ако га којом несрећом изгубимо. Ипак смо само људи. Није нам дао никакву адресу, ништа о њему нисмо знали, само број тог његовог мрзовољног пиљара. Чак нисмо били сигурни ни како се тачно зове. Женица je рекла да je уверена да се заправо зове Гершоновски, али да се тога стиди. Како било да било, једно нам je било јасно: да га једноставно морамо непрестано оптерећивати послом. Тако сам га упитао да ли би стражарио уместо мене.
Наиме, бака Јулишка, која у моје име редовно стражари пред школом мог сина, била je опет болесна па ми je био потребан дублер. Гершони je пристао, па je верно седео пред школским вратима од 06,30 до 14,00, a онда ми се јавио и одвео ми кћер на час ритмичке гимнастике. После тога водио ју je сваке недеље и убрзо смо постали неизлечиви Герш-зависници.
„Ко je он?“ питао сам се. „Одакле се створио?“ У себи нисам налазио одговор, али би ми жена рекла:
– Kao да je важно ко je и одакле je, само нека je увек на располагању.
Управо je то било код њега најчудније – та његова расположивост.
Герши, наш ринташ, наш Петко и девојка за све, увек спреман да дође и пође, да донесе и однесе, човек ослобођен сваког временског и просторног ограничења. Ноћу нам води пса у шетњу, па мог ујака Егона чека на аеродрому пуних 48 сати, a једном приликом je уместо мене водио некакву грозну дечју представу.
Хонорар му константно стоји на оном „нема проблема“. Увек спреман, увек на располагању. Нема да урани, нема да закасни, ту je и тачка. Користан je и финансијски, само скупља потврде a никоме не даје никакве. Једном зимус, ујутро ме заменио на некој сахрани, у подне ми je помогао да решим укрштене речи, a вече je провео на каучу нашег дневног боравка са својом актовком, чувајући нам дете.
– Ma ко je он? – питала ме женица. – Пошто je већ две године ту, ваљда имам право да знам!
Герш je све више постајао Проблем. Пиљар нам je осорно одговорио да не зна никаквог Гершона – ни са „ски“ ни са ,,овиц“ ни са „берг“. Женица му je једног дана прекопала актовку, али je нашла само неке хартије, беле, ружичасте и жуте, све празне. Хтели смо да ангажујемо неког да га прати, али нигде не можеш наћи расположивог човека – осим Гершија.
У марту сам донео одлуку. Позвао сам Гершија тачно у подне, рекао му да седне у фотељу испред мене и рекао:
– Герши, ви сте сада већ као члан наше породице, па би било време да нам кажете ко сте и шта сте.
Герш je оборио поглед пипкајући бравицу своје актовке.
– Знате, морам да допуним плату неким хонораром...
– Какву плату? – упитао сам љубазно али одлучно.
– Своју – одговорио je Герши. – Ja сам државни службеник.




Треба рећи и неку реч о лоповима с белом крагном, то јест о момцима митолозима. За „Како успети у послу a да те не ухвате“, мито je најчистији и најотменији рецепт. Оно je и мене одувек привлачило, али на жалост, чини се да посао хумористе није још никога тако дирнуо да ме покуша подмитити. Стога ћу своје пригушено огорчење излити у кратком примеру мита високог ранга.

ПРОФЕСИОНАЛНИ ПРИСТУП

– Изволите сести – господине генерални директоре.
– Хвала. Конобар, два чаја.
– Овде можемо разговарати на миру.
– Тако je.
– Лепо време, a?
– Баш дивно.
– Само, штета што толико пада киша.
– Да. Прогнозирају снег.
– Хм. Но, a што je ново?
– Ништа нарочито. Спремамо се за изградњу нове дванаестоспратнице Управе за промет храном и лековима, чији сам стицајем околности ja генерални директор.
– Заиста? Koje ли случајности! Наиме, видите, ja сам представник грађевинске фирме која конкурише за извођење радова.
– Ma ко би то рекао!
– Могу вам рећи, господине генерални директоре, да бисмо ми извођење тог пројекта сматрали правим националним задатком.
– Врло лепо од вас,
– A јесте ли већ одлучили коме ћете поверити изградњу?
– Нисмо још. Што питате?
– Ma, тек онако. Случајно сам се сетио како je баш јутрос неко у нашој управи рекао да би нека друга фирма, која не држи до пословне етике као ми, понудила позамашну донацију вашој странци у којој сигурно имате важну функцију.
– Па што не кажете! Но, ви свакако знате да бисмо и моја странка и ja сместа, без дискусије, одбили такву понуду.
– Наравно. Друго не бих могао ни замислити. Но, тек ради академске дискусије, да ли бисте могли да ми кажете који би то износ ваша странка одбила без дискусије?
– Немам појма. Видите, ствар je у томе што je управо неки дан извршни орган моје странке пропустио да поднесе конкретан предлог о везивању уговора о изградњи за донацију од 325.000 фунти у готовини. Стога не видим разлог да даље разматрамо то питање, зар није тако?
– Апсолутно. Тим пре што моја фирма, кад би била тако луда да се упусти у такву незакониту делатност, вероватно не би била спремна на више од 200.000 фунти у три једнаке рате.
– Па, све je то само хипотетички, наравно, али вам могу рећи да смо моја странка и ja добили неке лепше понуде од те, али смо их, наравно одбили с индигнацијом.
– Разуме се. Сад, слажем се да има таквих непоузданих фирми које вам пружају могућност крупнијег одбијања, али солидна и одговорна фирма као што je моја не може себи да дозволи тежу индигнацију од тога.
– Сви ми морамо знати границе своје непоузданости.
– Жива истина! Кад ствари тако стоје, да ли би ваша странка могла толико да се индигнира да одбије 250.000 фунти?
– Да ли je то ваша последња понуда за одбијање?
– Мислим да јесте.
– Онда не верујем да ће моја странка уопште разматрати њено одбијање.
– Хм. Могу ли да додам да та имагинарна свота не би искључила и наш посебан допринос приватном фонду?
– Мислите мом?
– Боже сачувај!
– Е сад, пазите, пријатељу мој, једно су страначки послови, a друго je приватно, и ту вам морам рећи: „Доста!“ Па ваљда не мислите да сам ja, државни функционер, спреман да чиним услуге за некакву двоспратну викендицу с тениским игралиштем?
– A где?
– Ha мору. Рецимо у Херзлији. Али не далеко од аутопута, ако je могуће. И не морам да вам кажем да бих такву понуду сматрао најгором личном увредом.
– He сумњам у то.
– Према томе, мислим да je најбоље да завршимо с тим.
– А-ха. Кад ћемо се опет наћи?
– У уторак. Овде. С коначним одбијањем.




A ево сад кратког објашњења свега из претходних прича.

ЧОВЕК HA КИШИ

Како сам био у Јерусалиму, отишао сам да посетим Флајшерове.
Мада je било облачно, седели смо на балкону и управо кад смо у разговору стигли до Ситуације, неки човек у пиџами изађе на задња врата куће преко пута и поче да качи веш на конопцу у својој башти.
– Па шта je оном? – упитам Флајшерове. – Зар не види да тек што није пала киша?
– И хоће, не брини – потврде Флајшерови.
Чим он качи веш, ето кише.
Пиџамаш повеша све што je имао па устукну корак-два да би се дивио свом делу.
– За који трен ће му пући конопац – упозоре ме Флајшерови. – Увек га преоптерети.
У међувремену je пиџамаш отишао до супротног краја баште и отворио неку славину. Повећа прскалица почела je весело да залива травњак. Пиџамашу je пиџама зачас била скроз мокра jep je морао да прође испод млаза да би се вратио у кућу.
– Сваки пут исто – обавесте ме Флајшерови – Замисли ту интелигенцију, да прскалицу постави на други крај баште!
Прасе!
Пуче уже и пре времена, jep je прскалица обилато натопила веш. Ha вратима се појави пиџамаш, појури кроз млаз воде и искључи славину. Затим стаде стоички да сакупља упропашћено рубље, сад већ скроз наквашено, jep je у тај час почео пљусак.
– Каква шепртља – ускликнем. – Зашто том јаднику не кажете како се шта ради?
– Покушали смо – рекоше ми Флајшерови – али не зна хебрејски.
Мокар до коже, пиџамаш je уредно слагао свој упрљан веш за нову партију у машини за прање веша. Затим уђе у кућу, затвори све прозоре и стаде да јури горе-доле млатећи зидове пешкиром. Посматрали смо га с балкона – ja у све већем чуду a Флајшерови равнодушно, као људи који су на то навикли.
– Побогу! – узвикнем. – Шта му je сада?
– Убија комарце.
– Зар не зна да за то постоје спрејеви? Ma ко je тај, уосталом?
– Дошао je летос, на позив наших власти – обавесте ме Флајшерови.
– О њему ништа не знамо, само да je неки стручњак за организацију административног пословања.
– Ах – изустим. Тада ми je много тога постало јасно.

ЛAKA ЗАБАВА





Јевреји воле да причају, a кад кажем причају, то значи пусте језик без краја и конца. Чак имају и посебну реч за то: шмуз. Однедавно смо открили начин како обичан разговор може да се претвори у зачарани круг, назван иначе кружни шмуз. Магична реч за то.
ИНАЧЕ

To je национални проблем. Тиче се свих нас.
По правилу избија напољу, под ведрим небом, кад човек с улице на трен застане на неком углу како би изменио реч-две са својим драгим Мицом. Разговор започе глатко у познатом стилу – ах, шта ћеш, више и немаш с ким да разговараш, a и зима je, a шта je с тим ветром да тако дува, a ситуација, a цене, a грип, a морал, a како су твоји, и што те никад нема, и нема смисла да се секираш, и такав ти je живот, и шта си ти мислио, a Јоске, зар то, па још ме питаш, дај, ваљда се шалиш, и тако даље, и тако ближе, све док не прорешетамо – ja и Миц – све што нас изједа живе и у земљи и у свету, унутра и споља, с врха до дна, и да, видели смо Бегина, и чули Картера, и знали што ће бити, и коначно, испуцани и крепани, стежемо руке и мрмљамо како се једном заиста морамо наћи и поштено испричати, те поздрави ми жену, назваћу те ових дана, и само што се нисмо растали, a Миц ме, држећи ме још за руку, упита:
– A како си иначе?
Ето шта каже ,,иначе“. To.
Ту, у тој тачки, у трену који означава заправо крај – ja колабирам. Једноставно, да ме убијеш, не знам да одговорим на то питање. Само то питање избацило ме je из концепта. Хоћу рећи, који je сад ђаво? Нисмо ли надугачко и нашироко расправили о томе како сам и све то? Па онда, како бих то могао бити иначе? Како то мислиш иначе, господине Мице?
Дакле, како си ми иначе, драги читаоче?
Све се своди на то да се више не могу тек тако окренути на петама и отићи. Ни случајно. Поново треба да се премештам с ноге на ногу на том истом уличном углу и промрмљам неки одговор не скидајући смешак с лица и бесконачно се рукујући.
Али који je прави одговор?
„Тако-тако“, није довољно коначно. „Изврсно“, није тачно. „Зар то“, то смо већ рекли. Шта ми преостаје? Једино да прогунђам нешто неодређено попут: „Ах, шта ja знам, уопште се ни с ким не виђам“, или нешто томе слично, али на то Миц одмах узвраћа са Ђором, ма да ли си чуо за Ђору? И хајде Јово наново.
Да, Ђора. Лоше je с њим, знаш? Упропастила га она његова несрећна афера. Чујем да су им се адвокати већ двапут састали, a њој се одједном све смучило па ни пет ни шест остави га и оде у Аустралију с оним својим типом архитектом. И тако млатимо празну сламу са Ђором и његовом несрећном афером све до сумрака, и опет се рукујемо, a онда ja кажем – бог те пита зашто – дакле, уместо да се оберучке истргнем из стиска, ето и мене који кажем:
– A, како си иначе?
Па то je болесно, то инаћење!
Најгоре je кад неко озбиљно схвати тај завршно-почетни гамбит, па се ухвати за њега као пијан плота и стане да ти истреса душу с тим како су га у синдикату гадно притегли да мора средити оно са Шехтером a он им je онда рекао: „Слушајте, другови, и с црним ђаволом, али са Шехтером не...“
Ту бујицу са Шехтером можеш обуздати само на један начин, то јест да дотичном у секунди предаха на брзину убациш питање о Ђори. Онда ће се разговор неко време вртети око оне несреће, али извлачио се ти било како, ето те где ћеш с временом опет главачке упасти у онај неизбежан закључак с варијантом и...
Сећам се, као да je то било јуче, случаја кад су Мики и Миц читавих девет сати стајали на уличном углу и никако да се растану, јер би у завршници сваки пут један од њих упитао знате већ шта, и већ су пет пута испреметали горе-доле и Ђору и Шехтера, и држали се за зид и дували као два маратонца која су залутала са стазе, a онда се Мики скљокао на бетон у дубокој несвестици. Како Миц тврди, последње су му речи биле:
– A... како си...
Ужас!
Пре неки дан сам Мицу, који ме je упитао како сам и тако даље, рекао да ћу га о томе обавестити писмено. И то сам управо учинио, јер сам осећао да не бих могао ни иначе, ни овако ни онако.




Био ми je потребан читав живот да откријем алармантно новинарско начело да квалитет интервјуа не зависи од духовитости и разборитости интервјуисаног, него од коефицијента интелигенције оног који интервјуише. Уосталом, интервју ће он написати.

... И САМО ИСТИНУ

Интервју, онако како je текао.
– Број’тро, Пески. Ja сам Мајк, дошао сам да вас интервјуишем за свој лист.
– Изволите сести. Добро, стојим вам на располагању.
– Богами, леп вам je стан, Пески. Три балкона и оволики комфор.
– Мм.
– Диван поглед! Мора да вас кошта гомилу пара.
– Аха.
– Н-да. Дакле, ja сам ту зато да напишем нешто о том вашем историјском роману. Мислим, као поводом тога што сте га управо завршили, Ваљда сте га завршили, a?
– Јесам.
– Одлично. A како се зове?
– Прах ти cи.
– Ко?
– To je наслов мог романа: Прах ти cи.
– О! To ће сигурно бити неки суперхит. Па и иначе се ваше ствари увек продају као алва, зар не?
– Па, трудим се што најбоље могу, a на читалачкој публици je да оцени колико то вреди.
– Ma немојте. Чујте, Пески, a шта вас je натерало да напишете то, како ли се зваше, тај роман, мислим, a?
– Извините, али ми ваше питање није сасвим јасно.
– Није? У реду, није важно. Добро, a о чему се ради?
– Мислите, која je тема мог романа?
– Н-да. Тема. Зар нисам тако рекао?
– Зар нећете записати шта ћу рећи, господине, овај, Мајк?
– Зар ja? Да запишем? Брат све памти, друшкане мој, све. Дакле, у чему je ствар?
– Па, то je заправо romaн-a-clef. Главна личност je војник у Јеврејској бригади у Другом светском рату који се заљубљује у ћерку градоначелника једног градића у јужној Италији па...
– У Италији? Одлично? Тамо je оно право. Црвене бригаде и остале фрке. Има ли доста пуцњаве и отмица у тој вашој причи?
– Па сад, то би био приличан анахронизам, зар не?
– О! Значи, уопште нема никаквог ватромета?
– Сад, наравно, у роману су описане и неке ратне акције, али то je више у позадини. Мени je у средишту преокупације криза савести код нашег војника.
– Чијег војника?
– Нашег. Мислим, мојег. Из романа.
– Ха.
– Видите, с једне стране, тај војник зна да, ако je икад било праведног рата, онда je то овај. С друге стране, душа га боли због крвопролића...
– Браво, човече! A каква je она слика тамо?
– Koja слика?
– Она тамо на зиду.
– To није слика него докторска диплома мог сина.
– О-хо, колосално! Дакле, та ваша књига о Италији, то му дође као нека истинита прича, a?
– Па да, у одређеној мери. Позадина je аутентична, али je сама прича у ствари савремена верзија теме Антигоне.
– Како?
– Знате... Софокла.
– Ах. Али ви сте рекли нешто као анти... анти... кога?
– Антигона. Еурипидова кћи.
– Ах, та! Да-да, као Фројд и компанија, a? Значи, о томе ви причате, зар не?
– Па, ако смем тако да кажем, моја je прича о сада и овде, али je њена порука за сва времена.
– Ma не секирајте се, имам ja фантастично памћење. И шта још? Да, да ли сте срећни, Пески?
– Срећан?
– Па, да, мислим, због тог вашег романа, схватате, a? Kao пијани од среће, a?
– Мм.

Интервју како je објављен
„Пијан сам од среће!“ кличе аутор дела Испраши га! нашем дописнику Мајклу Арнаву у ексклузивном интервјуу.
Познати аутор О. Пески дочекао ме je у свом дому ради ексклузивног интервјуа у част објављивања свога новог романа за који се нада да ће бити „суперхит“. Разговарали смо у пишчевој пространој радној соби где су се на благој светлости истицали високо чело и танки нервозни прсти човека који je седео преко пута мене.
Пески: – Како вам се свиђа моја кућа?
Ja: – Врло je лепа.
Пески (поносно): – Три балкона и сав комфор! Величанствен поглед. Централно грејање. Кошта ме силне паре.
Ja: – Да-да. Но, дозволите ми, господине, да вас питам која je тема вашег новог романа?
Пески: – Тема? Свакако. Е, видите, ту je један војник из Црвене бригаде, који се зове Клеф, и он се одједном разболи. Kao, срце му рикнуло. Тамо се негде води рат, знате, кољу се, има крви до колена, свега. Е, онда та девојка, Марија, она je Италијанка, па... ето, загледала се у свог оца, али тај момак...
Ja: – Мислите, наш војник?
Пески: – Да-да (кија). Он je против свега, зато што je он као неки мисаони тип, капирате? Тако он и та девојка Марија...
Ja: – Тренутак, господине Пески, ово ми изгледа некако познато. Нисте ли идеју за ту причу узели од Софокла?
Пески: – Па него шта? Дакле, као што рекох, та девојка Ана, она je хроничан случај. Пошизила je за војником, па...
Ja: – Мислите, за Клефом?
Пески: – Н-да (сагиње се дa почеше колено). Требала ми je та прича од Софокла јер, заборавио сам да вам кажем, тај војник je тешка кукавица, само то крије. To je истинита прича, знате?
Ja: – Зар не би било боље да кажемо да je то прича о сада и овде, али с поруком?
Пески: -Тако мислите?
Ja: – Свакако.
Пески: – Па сад (трља браду)... Није да се правим важан, знате! Али ja сам доктор филозофије.
Ja: – Мм.
Пески: – Колосално, a? Има ли још?
Ja: – Шта мислите како ће Испраши гa! проћи, ако смем да питам?
Пески (поверљиво): – Дајем главу да ће се продавати ко алва.
Ja (растужен и опамећен): – Хвала вам, гoспoдине и срећно вам било!
Пески: – Браво, човече!




Од телефона који ти стално зврнда уз уво има само једно горе зло: телефон који ти уопште не зврнда, јер je цркао. Ha то ти телефонска компанија ситно кида живце тако што ти данима не шаље никога да га поправи, или те комплетно истера из коже тако што га ипак пошаље!

ТРИКОМАТ

Улазна врата се широм отворише и у ходник упаде мој пријатељ инжењер Глик. Хуктао je као ковачки мех и гледао очима паћеника.
– Све je почело једног уторка, кад ми се телефон покварио у среду – поче да прича. – Позвао сам 16, Пријаву техничких сметњи, и неки дан касније дошао je техничар. Раставио je апарат па ми je рекао: „Телефон je у реду, само му треба нови трикомат.“ Одговорио сам му да уради шта je потребно, a он без речи право на врата и оде. Чекао сам и чекао, али га није било, па сам опет позвао број 16 и рекао им да ми телефон није поправљен.
Глик застаде да дубоко уздахне.
– Прошло je неколико дана, па je дошао други техничар, раставио апарат и саопштио: „Треба му нови трикомат.“ Знам, рекао сам, његов колега који je био пре већ ми je рекао да je трикомат пукао. Али техничар ми одговори да он код себе нема трикомата и оде. Чекао сам читаву недељу, па сам опет назвао број 16 и тражио да ми неког пошаљу.
– Али нису послали никога.
– Не, послали су. Дошао je техничар, неки трећи, раставио апарат и рекао: „Пазите, пријатељу, тек толико да се зна: овде у мом радном налогу пише да вам je пукао трикомат. Kao што видите, раставио сам апарат и утврдио да je то тачно: пукао je трикомат. Збогом.“ И оде. Позвао сам број 16 и рекао да ми створе тај трикомат, жив или мртав, иначе ћу направити русвај. И тако опет дође неки техничар...
– И рече ти да ти je пукао трикомат.
– Не. To je већ знао из налога, зар не? Него, раставио je апарат па ме запитао шта мислим, где он да нађе нови трикомат? Не знам, одговорио сам, ja не држим резервне трикомате, нека га негде измоли, позајми, украде, само да ми више не излази на очи без њега. И он оде. Онда сам писмено поручио трикомат од телефонске компаније, a они ме писменим путем упитају да ли хоћу свећицу или ротациону плочицу? У међувремену сам почео да сањам огромне инструменте од трикомата који ме гоне неком црном шумом и гађају ме зрацима из својих електронских очију. Шта ћеш горе него кад ти кажем да сам у ресторанима поручивао трикомате на роштиљу и сличне ствари! Кад сам већ помислио да сам зрео за лудницу, сине ми идеја. Позвао сам број 16 и рекао им нека ми лепо пошаљу нов апарат, a они се одмах сложише да ће то ипак бити најбоље решење...
– И добио си нов апарат?
– Чекај! Дошао je неки техничар, с новим апаратом под мишком, али je прво раставио мој апарат и онда ми рекао: „Је ли, пријатељу, a шта ће вам нови апарат? Овом треба само променити трикомат.“ Тихо сам се ишуњао у суседну собу и напунио револвер, али je техничар у међувремену извадио из џепа пуну шаку трикомата, монтирао у апарат нови и ено ти мог телефона како ради као швајцарски сат.
– Па од чега си онда тако нервозан?
– Од овог загуљеног времена.


Кад сам већ код трикомата, искористићу прилику да донекле раскринкам један од најподлијих трикова у издавачкој игри. Мислим на изливе безграничног дивљења које савремен аутор инкогнито просипа на свој рачун.

КЛАПНА ДЕЛО КРАСИ

Прво, добра вест: после дугог оклевања, издавачка кућа Цалман Шехтерман – Ко. коначно je одлучила да објави роман Реувена Бар-Она Распродаја. Сам господин Шехтерман позвао je младог аутора.
– За почетак, штампаћемо 350 примерака – објави он свечано. – A после, видећемо.
Од силног узбуђења млади романописац je остао без речи, a Шехтерман га очински загрли једном руком и поведе ка вратима.
– Знам, младићу, знам, 350 je мало мршаво, али људи више не читају као некад. У ствари, уопште не читају.
– Како то мислите, не читају? – успротиви се Бар-Он. – Па ми смо народ књиге!
– И јесмо – сложи се издавач – просечан Израелац се изнад свега дичи својим књигама. Врло je пажљив према њима: држи их уредно сложене на полици и сачувај боже да их дирне. Ако то ипак учини, онда то чини само зато да баци поглед на последњу страну. Или да потражи сочне пасусе. Углавном чита само клапне. Зато, младићу, хајде кући и напиши леп текст за клапну своје књиге.
– Ja? – збуни ce млади писац. – Зар да ja сам...?
– A ко ће други? – на то ће Шехтерман. – Па нико не може знати о теби и твом роману више од тебе, зар не? Уосталом, шта си мислио, ко пишe све оне славопојке на клапнама ако не сами аутори?
– Зар то њима не смета? Наиме, овај...
– Ma не, нико не зна, па и није важно. Уосталом, не преостаје им друго. Ja, као издавач, сигурно не могу то да напишем, јер бих морао да прочитам књигу, a тада бих био пристрасан, разумеш? Ако аутор не може сам себи да напише текст за клапну, какав ми je то аутор? Дођи да ти покажем.
Шехтерман приђе свом радном столу и узе уредно откуцану страну текста за клапну.
– Ово ми je Финкелштајн написао за своју последњу ствар:
„Најомиљенији приповедач Израела, који je својом претходном збирком освојио земљу на јуриш, овде нуди својој великој читалачкој публици праву посластицу од прозе.“ To je оно што хоћу, видиш? Сад иди кући, младићу, и буди широке руке. Никакве лажне скромности, јасно?
Бар-Он оде кући, стаде испред полице с књигама и прочита десетак клапни због инспирације. Онда седе и румених образа написа прву реченицу о себи:
„Својом незаборавном прозом, оштроумним схватањем и понирањем у тајне човекове мотивације, Реувен Бар-Он сврстао ce међу најистакнутије младе писце данашњице.“
Затим устаде, погледа ce у огледало, пљуне сам себи у лице, поцепа оно што je написао, баци комадиће хартије у корпу за ђубре и оде у кревет, задовољан као човек коме je пао тежак камен са срца.
„Не“, шапну у свој јастук, „литерарна проституција није за мене!“
Ујутро ce Бар-Он пробуди и зачу како му неки унутрашњи глас говори како je то, уосталом, најстарији занат на свету. И одмах оде у кухињу, ишчепрка оне комплименте из кошаре, па их састави и слепи селотејпом. Онда их поново прочита и закључи да и није много претерао, само што би можда требало додати неки прилог.
Почетак нове верзије гласио je: „Својом уистину незаборавном прозом, неоспорно оштроумним схватањем и дубоким понирањем у тајне...“
Црвенећи ce од стваралачког жара, Бар-Он je осетио да тек сад, први пут у животу, чита голу, праву истину о себи.
Око подне одједном поче да ce тресе од беса.
„Како то мислиш, да ce сврсташ међу најистакнутије младе писце?“ прекори ce. „Па ти и јеси најмлађи и најистакнутији од целог тог ђавољег друштва!“
Но, убрзо ево и реакције. Огроман талас срама и гађења преплави Бар-Она, па палцем и кажипрстом узе несуђену клапну, спусти je у клозетску шољу, повуче воду и осети како му ce камен свалио са срца.
Te вечери, пролазници су могли да виде једног младића како крстари улицама и себи у браду гунђа: „Литерарни див... синуо као комета... као метеор...“
– Јадан човек! – рекоше пролазници. – Мора да напише текст за клапну своје књиге.
Ујутро je Бар-Он поцепао све што je написао, па je бацио папириће кроз прозор и одахнуо. Онда je отишао да мало протегне ноге око куће, покупио све оно с тротоара, вратио ce кући, расплакао ce и позвао Шехтермана.
– Господине Шехтермане – зајеца у микрофон – ja то не ногу. Умирем од стида.
– To je добро – живахно ће издавач – мртви аутори имају бољу прођу. Уосталом, имам лошу вест: на телевизији ће ускоро опет емитовати полицијску серију Хаваји 5-0, па, искрено речено, сумњам да je ово погодан тренутак за објављивање...
Млади Бар-Он спусти слушалицу, зграби текст и одјури издавачу таквом брзином да му путем испадоше три суперлатива. Презриво баци лист хартије пред Шехтермана и, гадећи ce самог себе, гледаше како издавач чита текст.
– Хм, није лоше – рече на крају издавач. – Треба га само мало дотерати. Јеси ли видео? Рекао сам ти да само писац може дати аутентичну слику о самом себи.
Шехтерман узе оловку, промени неколико речи, избаци једну реченицу овде, убаци другу онде, па задовољно климну главом над коначном верзијом која je гласила овако:
„Реномирана издавачка кућа Цалман Шехтерман – Ко. пружа вам најбоља дела хебрејске литературе у погодном и јефтином издању. Кућа Цалман Шехтерман – Ко. поносно вам нуди овај роман, с интегралним, непрочишћеним текстом, у предивној штампи и повезу, по багателној цени од само 179,95 фунти. У истој библиотеци ускоро објављујемо врхунски амерички бестселер Бордел: историјски преглед. Раскошно илустрован. Поручите га одмах!“
Бар-Он приђе и преко издавачевог рамена и прочита текст.
– Ово? – упита промуклим гласом. – To je текст за клапну?
– Да – потврди Шехтерман. – Зашто питаш?
– Зар нисте рекли да то редовно пише сам аутор?
– Па, добро – дочека Шехтерман – ако баш хоћеш. – Па узе оловку и испод текста дописа: „Изјава аутора“.
Реувен Бар-Он ce тихо ишуња из издавачеве канцеларије, оде кући, узе конопац и хтеде да ce обеси. Онда осети како му омча мало превише стеже врат и, у страху да ce не угуши, пресече уже и камен му ce свали са срца.




Статистика каже да просечни грађанин западног света осећа потребу да путује у иностранство једном у две године. Израелац одлази у свет двапут годишње. Хоће-неће, мора: јер je први комшија био већ три пута. Ништа га не може спречити, ни астрономска цена авионске карте, ни гужва у Европи, ни лед на Аљасци, ни спарина на екватору. Чак га ни вакцинација против богиња неће задржати код куће. To ће га само подстаћи да устане у борбу за самоодбрану, како то стоји у Повељи Уједињених нација.

БОГИЊЕ

Пре неки дан морао сам да кренем у иностранство, па ме гадно потресло кад сам прегледао документе и видео да ми je истекла вакцинација против богиња.
Истина, можете проћи целу Европу a да вас нико и не пита за уверење о вакцинацији, али je то ризично; нека ce само начује да je нека скитница у Тунгузији добила осип, одмах стану да те прегледају и двапут проверавају документе на сваком аеродрому.
Једна инјекција важи три године.
A мојој рок je прошао.
Проклетство! Морам да одем у онај проклети дом здравља где ће ми она дивљакуша од сестре зарити у мишицу ону своју проклету иглетину, па ће ми рука отећи и ужасно ме болети и сврбети као сам ђаво. Јер шта они раде? У ствари те заразе – како они кажу – благом дозом богиња. Тврде да су ти уштрцали крепале вирусе. Трт!
Сазвао сам хитан састанак пријатеља и путника.
– Покушај да ce провучеш са старим уверењем – предложи ми инжењер Глик. – Ha Хитроу имаш типа који редовно изгуби главу пред хебрејским писмом које ce још чита обратно. Можда ce извучеш код њега.
– Да – убаци Ђора – a ако не прођеш, даће ти инјекцију одмах тамо на аеродрому, па од трљања нема ништа.
Ta му je била на месту. Kao што свако дете зна, од здравствених власти и њихових вируса можеш да ce заштитиш само тако да одеш право у први тоалет и тамо отворену раницу трљаш марамицом док не остружеш сав отров. Делује као да си узео противотров.
– Да би био сигуран, узми стерилну газу – предложи ми Феликс Зелиг.
Тако сам открио да у граду постоји апотека у којој можеш да добијеш специјалну антивариолску газу. Некима je, међутим, дража обична вата, a марамица им служи за подвезивање да ce отров не шири. Госпођа Блум ми спомену колоњску воду. Добро ce напрскајте и зачас ћете уништити оно говно. Иначе, додала je, можете да урадите и оно што ce ради код уједа змије – да исисате рану.
Да скратим, отишао сам у дом здравља наоружан најмодернијом технологијом: великом марамицом од јаког материјала, пуном боцом алкохола, газом и упијаћом хартијом. Претражио сам кухињу не бих ли нашао неку крпу, али ње није било. Злокобан знак.
У дому здравља je процедура била иста као и раније: платио сам тровачу дажбину и заврнуо леви рукав, a сестра ми je забила иглу. Видео сам да ју je зарила веома дубоко, како би ми онај ужас што сигурније и боље ушао у тело. Да добра јеврејска девојка може да учини тако нешто свом ближњем Јеврејину...
– И да ce нисте купали недељу дана!
Пази да не бих, госпођице!
Одјурио сам с руком у тоалет, али како рекох, нисам имао срећан дан. Секунду пре мене докопао ce врата неки млади стругач опасне фаце и закључао ce унутра. Облио ме леден зној. С богињама нема шале, ту je важна свака секунда. Ако одмах не ликвидираш оне бештије, појуриће убојитим трком венама и онда си настрадао. Пројурио сам с краја на крај дома здравља, тражећи неки кутак за стругање, али je све било пуно као шипак. Све просторије заузело je бездушно особље, a двориштем je кружила једна сестра и садистички ми ce церила.
Ha крају сам одјурио до својих кола где сам за воланом нашао мелем за своју живу рану.
Али, тај један пропуштени минут показао ce фаталним.
Приликом узлетања почело je да ме сврби, a изнад Париза и да отиче. Док смо стигли у Лондон, рука ме болела као да je боду козорози, a не богиње, вриснуо бих чим би ми ко само дирнуо раме. Недељу дана провео сам у пакленим мукама. Онда сам ce у нашој амбасади распитао како то да ме je инјекција толико уздрмала кад сам рану темељито стругао читавих десет минута.
– Е, глупане – рекоше ми они из амбасаде.
– Зар не знаш да већ неколико година у Израелу дају људима специјалну вакцину која ce прими тек кад je добро утрљаш у кожу?
Где ми je била памет! У борби малог човека против мрачних сила пресије, увек губи један те исти. Они, власт, само мирно седе и смишљају начине како да подвале малом човеку, како да га шиканирају и на њега навуку свраб.
Обогињавили ce, дабогда!




Kao што рекох, сваки родољубиви грађанин радује ce путу у иностранство јер му то пружа неизмерну срећу да ce поново врати кући, и тако у бескрај. Једина мана те лепоте je што човек не путује сам него с пртљагом, a њега крвнички прогоне чопори аеродромског особља.

ДРЖИ ВАГУ HA ОКУ

He, драги читаоче, нису ми на уму калорије, него пртљаг. Говорим о тужном обичају авиокомпанија да те бездушно глобе чим ти je лични пртљаг тежи од 20 кг. Где су ту права човека? To je најобичнија дискриминација, ето шта je. Дебела волина од сто двадесет кила, с личним пртљагом од 20 кг (укупно 140 кг!), пролази без проблема, a путника мршавка од 70 кг, с кофером од 25 кг (укупно 95 кг), глобе на лицу места.
A човеков пртљаг увек има више од двадесет килограма! Можда у одласку и нема, али у повратку му пртљаг сигурно тежи више него што je дозвољено, да и не спомињемо кишни мантил који на киши носи преко руке, с пеглом у сваком џепу.
Прекомерна тежина je нешто што нема никакве везе с објективним околностима. Ако у иностранству не купиш ни иглу, опет ће ти на повратку кући кофер бити тежи неки килограм више. Чињеница. Неки тврде да ствари у иностранству мењају специфичну тежину, или шта ja знам.
Шта може јадни путник који вуче свој пртљаг, пред четама аеродромских службеница? Може да мољака за милост, мало разумевања за израелске економске тешкоће и томе слично. Зато настоји да уочи најпогоднију керберку с неком искрицом хуманости у оку, a обично га љупка девојка анђеоског лица сажаљиво погледа и каже:
– Имате седам и по килограма вишка, господине. Изволите на нашу благајну, други шалтер лево...
Тешко je речима описати дубину мржње коју човек oceћa у таквом тренутку. Ma та жена, шта она хоће? У реду, на карти пише да ce не сме носити више од 20 кг, па шта? Шта све пише да ce не сме, па шта? Пише и да не смеш пожелети жену ближњега свога, a види шта ce ради! Зашто ми онда ова загорчава живот? Перверзњакиња!
Но, зашто je Човек јачи од Звери? Зато што човек може да оде шефу. Шеф, врло љубазан, глатко избријан тип, љубазно саслуша твоју оправдану жалбу што ти праве проблем због бедних седам и по килограма вишка, па те лично враћа да ствар среди компромисом.
– Да, господине, тачно, седам и по килограма вишка. Благајна вам je...
Ево им шипак што ћу икад више летети њиховим авионима. Ђаволске гуликоже с вагом! A чујем и да им ни авиони нису ни сенка оног што причају. A знате ли, господине мој, шта они деле својим путницима пре слетања, a? Деле им хладне облоге, ето шта, да-да!
Да ce не бисмо погрешно разумели: не боли човека то што ће да плати, него та што су гa ухватили. Рецимо, мораш да истресеш неку фунту глобе, па шта? Невоља je у томе што мораш да истресеш читаво богатство. За сваки килограм вишка плаћаш 402,30 фунти! Човек ce рецимо враћа из дијаспоре с комплетом чуњева за куглање за свог сина Авигдора, a керберка на аеродрому каже да je ту, молим, вишак за 1931,52 фунте, a не мисли на то да нам je земља под опсадом, дођавола! Kao да сам ja крив што те проклете чуњеве оптерећују оловом!
Просто те терају да предузмеш мере самоодбране. Купиш путну торбу и у њу набијеш оних пет кокосових ораха и бицикл. Ово je само мала ручна торба, госпођо, она ce не рачуна. Невоља je у томе што у пресудном часу мораш да подигнеш ту ручну торбу, и то да je подигнеш с највећом лакоћом, као да у њој нема ничег осим четкице за зубе и марамице. A Анђелија гледа у вагу с твојим кофером (20,75) и пита:
– Имате ли ручни пртљаг, господине?
И сад мораш да дигнеш торбу као да je у њој перје, a не кокоси. Па од тога можеш да окилавиш! Анђелија ока соколова каже:
– Да ли бисте и то ставили на вагу, господине?
He бих, јер ће ce зачас видети да je торба још тежа од кофера – због свећњака.
Најгори очајници остављају своје торбе у неком забаченом углу пре него што приступе ваги где ће утврдити да су у машку. Аеродроми широм света врве од тих напуштених торби.
Онда je ту још један тест. Анђелија издаје специјалне картоне које мораш да закачиш за сваки комад пртљага који носиш. Тужна je истина да не верују човеку. A очајник затвори очи и удари право на авион без картона, па куд пукло да пукло! Шта бре картон, какав картон, госпођо, па ваљда ми je испао, као да ми je то неки страшан грех!
Професионални закидачи на ваги туку систем за мерење тактиком локера. Знате оне локере на аеродромима које можете изнајмити за ситну пару да бисте тамо сместили пртљаг? Добро. Дођете с торбом којој пуцају шавови, узмете локер, пренесете у њега шверц, онда одете до Анђелије, спустите joj празну торбу на кантар и ха-ха, лака као перо, a добили сте драгоцен картон. Вратите ce до локера, вратите све у торбу, па кренете на авион високо подигнуте главе и bonjoиr tristese...
Свуда у свету видећете их како ce мувају око локера... ти мали инсекти што грозничаво пакују зној лица свога. У зони локера службени језик je хебрејски! A чим вам ce авион у лету накриви, знаћете на којој страни седе Израелци...
Због свега тога, нема већег уживања од тога да не платиш пртљаг. Психолози тврде да то долази одмах после секса. Човек ce лежерно дошета до авиона с торбом од 32 закинута килограма – верујте ми, то je веће уживање од прељубе. Што ce мене тиче, само зато и путујем по свету.




Онда je ту проблем број два путника Израелаца, проблем у којем je, попут других, новац алфа и омега.

ЦЕНА СЛАВЕ

Овај писац сматра да je решио већину животних загонетки, па и како поправити патент-затварач који ce заглавио, али je жалосно крахирао на једном питању, a то je – колику напојницу треба дати? To нема никакве везе с данашњом инфлацијом и шта ти ja знам с чиме. He, то je чисто психолошки проблем. Чим ce нађем очи у очи с достављачем из цвећарнице или аждајом с гардеробе, мени мало припадне мука и дланови ми ce озноје. Стално понављам у себи да у томе нисам сам, свако жив има исти проблем: то je у ствари проблем који датира још од Адама. Кад боље размислим, Змија je искамчила нешто од њега и Еве зато што им je показала које je дрво оно право.
Дакле, све то знам, као што видите, па опет ме начисто излуди сваки конобар који ми усред одреска приђе и каже: – Господине, нисте ваљда Американац? Американци су тврди на пару да им нема равних... – Ha такву префињену алузију дође ми да треснем новчаник на сто и кажем човеку да узме колико мисли да je потребно. Једном сам у неком париском ресторанчићу управо то и учинио, па сам ce у хотел вратио пешке.
Каткад ми ce чини да уопште нема решења. Коначно, читава та ствар с напојницом спада у некакву ничију земљу где ce чак ни синдикат ништа не пита. To je као неки импровизирани окршај између две противничке стране од којих je увек иста у горем положају – ja. Побогу, никад не знам колико треба да дам.
Најгоре je што то могу увек врло добро да проценим – после. Хоћу рећи, кад видим како таксиста све кофере један по један тегли право до хотелске рецепције – е, онда знам. Други су знаци предебеле напојнице широк церек од уха до уха, вратар који диже капу с главе више од два центиметра, много скакања чим пружим руку да отворим врата властитим снагама. Од тог правила су изузетак британски вратари који ће и пред највећом дарежљивошћу остати хладни као стена. Турски носачи су, с друге стране, неподмитљиви: не знам колико да им дате, опет пружају руку, као да xoћe да кажу: „У реду, ово je била напојница, a где je бакшиш?“
Бакшишопис je, укратко, ствар земљописа. Напојница ce по правилу пење са сунцем и шири с топлотом. По Средоземљу скаче у стратосферу. Ha пример, има већ двеста година како код „Лида“ у Венецији неки чича зарасле браде пружа своје непроцењиве услуге туристима гондолашима тако што свакоме ко долази и одлази говори: „Пазите на степенице! Пазите на степенице!“ Зна тај чича и истрести гомилу сочних сицилијанских псовки, али ће вам за све што je више од двеста лира рећи ,,Grazie“, за 500 навише окренуће на енглески са зубатим цереком, за 100 неће ни да бекне, a за 50 ће пљунути.
Ту бих рекао неку реч у част радника на бензинским станицама убаве Италије. Ти комбинатори округлих свота у комбинезонима пуниће вам резервоар и не осврћући ce на то колико сте тражили бензина, него увек тачно на 9.900 лира и ни капи више рачунајући да je човеку непријатно да тражи бедних сто лира од 10.000, особито пошто су вам обрисали стакло, a каткад и измерили притисак у гумама.
Невоља je у томе што висина напојнице зависи од много сложених фактора. Ha пример, виша je у земљама с високом пореском стопом, јер je у нето износу. Вртоглаво ce пење у социјалистичким земљама, јер je тамо законом забрањена, a свако зна да кршење закона скупо кошта.
Ha њу ce и другде гледа прекорно, нарочито код социолога, вођа синдиката и министарстава Рада, који je сматрају увредом достојанства трудбеничких маса. Саме масе су ипак еластичније, па ce не вређају толико на саму напојницу колико на малу напојницу. Према њиховом схватању, то можете извести и културно и како доликује тако што ћете напојницу оставити на столу, па нека je конобар после покупи, иако вам ce може десити да таквим методом усрећите идућег госта неочекиваним поклоном.
Осим тога, сви ти реформисти и моралисти занемарују оно битно, то јест да je напојница социјални егализатор par ехеllепсе. Помислите само: иде конобар код брице преко пута на јутарње бријање, па му за прстохват ласкања и једно срдачно „Живели!“ да богату напојницу. A онда кад дође подне, брица затвара радњу па одлази у ресторан преко пута и за исто ласкање и „Живели!“ врати ону исту богату напојницу конобару. Тако ce ствара права равнотежа између два сталежа – оних што седе и оних што стоје – a то значи да пуним једрима пловимо у социјалну једнакост.
Наравно, од свих тих дубоких мисли нема ни трунке помоћи кад ce нађеш пред фундаменталним питањем: колико да дам?
Sиmma sиmmarиm, напојницом добијате само осмех оног другог, односно, у најбољем случају, спасавате ce од његове грдње. Из тога следи да je висина напојнице директан одраз вашег карактера. Што вам je лабилнији, то сте спремнији за веће мито, за онај пролазни тренутак спокојства. Тешкоћа je у томе што сами самцати и у делићу секунде морате да процените колико вреди пажња бабе која вам je у кафани придржала капут. Штавише, морате да процените не само своју вредност него и потенцијалну зловољу сваког послужитеља на којег ce намерите, и његову способност да вам неком добро пласираном примедбом упропасти вече. Можда ће компјутерско доба донети неко олакшање.
Ту обична људска довитљивост очигледно није довољна. Швајцарске власти, на пример, годинама покушавају да укину напојницу. Девојци у малој швајцарској patisserie дате напојницу, a она вам с висине одвали да je „сервис укључен у рачун, годподине“ Ако ви ипак инсистирате, ваш ће новац шетати тамо-амо по шанку све док једно од вас двоје не попусти. Власти су такође одредиле и тачан износ напојнице таксистима. To јест, швајцарски порезници аутоматски додају десет посто на износ у пријави таксисте и при том их уопште не интересује што ce таксијем возе и израелски туристи. И баш зато, чим стигнете на одредиште, циришки таксиста ће вам категорички рећи:
– To вам je десет франака за вожњу и франак и по за напојницу, молим лепо!
Наивци ће упитати, ако je већ тако, зашто вожња није 11,50 франака и чиста посла, али онај ко би знао одговор на то, решио би загонетку људске душе. Ja само знам да швајцарски таксисти нису нимало срећнији од својих другова на другим странама света. Можда им je држава фиксираном напојницом спасила понос, али су с друге стране лишени оног дивног тренутка неизвесности који напојницу и чини тако омиљеном институцијом.
Необјашњиви швајцарски метод довољан je да нас једном заувек поучи како je напојница исто такав неизбежан саставни део позорнице живота као што су семафори и порези на наследство, и како je борба против ње бесмислена. Остаје још само једно једино питање: побогу, колико?




Ево случаја где висина напојнице уопште није била проблем.

КРАЉ КРЕЛАЦА

Верујем да за наслов најгорег кретена на свету не недостаје кандидата. Неко време био сам од срца спреман да тим насловом почастим оног кипарског водича који нас je водио у обилазак па није знао да ce врати, те je коначно бризнуо у плач и завапио: – Ma кунем вам ce да je пут јуче био ту! – Али онда су ловорике прешле на израелског саобраћајца који нам ce пришљамчио на терену у Херзлији, јер je хтео да зна како ce зове филм који снимамо. Рекао сам му: – sallah – a он ce намрштио, дубоко замислио и прогунђао:
– Sallah! Нисам га гледао.
Сад je тај рекорд оборен. У Шпанији, у Барселони. Титулу je с највећом лакоћом однео један љубазан хотелски рецепционер. Из своје собе позвао сам рецепцију, a он ми ce одазвао на нечему што je сматрао енглеским. Taj разговор спада у историју.
– Желео бих да сутра отпутујем авионом у Мадрид – кажем ja рецепционеру. – Како не говорим шпански, да ли бисте били тако љубазни да ми тамо резервишете собу с купатилом?
– Ви чекај, ja види – одврати рецепционер, оде па ce врати и каже: – Жао, гос’н, али празна соба нема ту. Ви зови друга недеља – и спусти слушалицу.
Опет га позовем: Погрешно сте ме разумели. Ja не тражим собу овде. него у Мадриду.
– Ах, жао, ви толико мучи звати из Мадрид, гoc’н. Ми нема соба, зови друга недеља.
– Una momento! – вриснем. – Ja нисам у Мадриду! Само тражим собу у Мадриду.
– Жао гос’н, ово не хотел у Мадриду. Ово хотел у Барселона.
– Знам. Па ja сам у њему.
– Ви у њега?
– Да.
– И ваша соба не добро, гос’н?
– Мени je моја соба одлична, перфектна, али намеравам да идем у Мадрид као што вам рекох.
– Ви хоће ja узми ваша ствари доле, гос’н?
– He сада. Сутра.
– Врло добро, гос’н. Лаку ноћ – и спусти слушалицу.
Опет га позовем:
– Ово сам ja, онај који хоће сутра да отпутује авионом у Мадрид. Поново вас молим, ако икако можете, резервишите ми тамо собу с купатилом.
– Ви чекај, ja види – одговори рецепционер, оде, врати ce и каже: – Жао, гос’н, све собе резерве. Ви пробај...
– Ma ja нећу собу у овом хотелу! Beћ je имам! Ja сам у 203.
– Соба 203? Жао, гос’н, књига пише соба 203 окупација.
– Па наравно да je окупирана! Ja сам у њој!
– И ви хоће мења за друго?
– Нећу. Ja одлазим сутра у Мадрид. Дакле, можете ли ми тамо наћи собу?
– За сутра?
– Да.
– Ви чека, ja види – рече рецепционер, оде, врати ce и упита: – Са купање?
– Да.
– Ах, ви има велика cpeћa, гос’н. Ja има соба за вас сутра.
– Хвала богу.
– Соба 203 сутра празно.
– Баш вам хвала.
– Нема од чега. Још нешто, гос’н?
– Једну лимунаду.
– Одмах дође, гос’н.




Још од ране младости интересовала ме je једна форма ненародне забаве која има везе с феминизмом. Другим речима – харем. Искрено речено, одувек сам умирао од жеље да видим како изгледа прави харем – бар толико, ако већ не могу да га имам. Летос ми ce то коначно остварило. He да га имам – да га видим.

ЕХ, ПУСТО ТУРСКО

Цариград je велика метропола, по броју становника скоро да je већи од читавог Израела, иако je праву афирмацију стекао тек пошто су у њему снимили филм. To je био трилер који ce звао „Топкапи“, у којем Петер Устинов дрпа царске драгуље, сигуран сам да ce сећате. Стога и није чудо што je за време наше недавне посете том граду слатка женица хтела да види место снимања.
Најмили смо водича и отишли у Топкапи, који су међувремену претворили у национални музеј па смо збланути од дивљења лутали лавиринтом предивних палата. Мислим да у историји није било нечега што би човека тако фасцинирало, осим можда данашњег Кремља.
– Ове дворане су праве ризнице блага древне цивилизације – верглао je службени водич. – Овде леже уметничка дела непроцењиве вредности, ту je чувена царска библиотека, ту je и највећa збирка минијатура на свету. Шта бисте желели да видите?
– Харем.
Слатка ми приговори како сам опет вулгаран, али je водич знао да бакшиш дају мужеви пa нас je одвео право у најлепше крило целог комплекса.
Изгледа да je читав Топкапи изграђен управо ради тог једног дела. У харему je свака просторија својеврстан бисер, a кревети с душецима мекани као душа, не смеш ни да помислиш на њих, као ни на раскошне будоаре где су дотеривали лепотице кад им дође ред за зна ce шта.
– Овде je Његово Величанство обично стајало и посматрало женски базен доле – рече нам водич – па je бирало коју ће од њих.
Пришао сам том прозору и покушао да замислим како je онда било, али ме женица прену из мојих полигамских снова и рече да би сад хтела да види мозаике. Рекао сам joj да не буде нестрпљива, нека ce и она нагледа тог историјског призора. И док сам тако стајао на тој осматрачници и буљио у мамутски базен капацитета хиљаду женскадије, запитао сам ce како ли je, побогу, он, султан, то објашњавао својој хануми.
– Je ли болан, Абдул Хамиде – каже му жена једне вечери – могу ли знати шта ти толико дуго сеириш с тог пенџера?
– Je л’ ja? – каже султан. – Ах, драга, само гледам какво ће време.
– A што су ти све оне женске тамо?
– Хм, све бих рек’о да ће киша.
– Мани то, ja те питам што су ти они буљуци жена тамо доле?
– Којих жена?
– Тих лепотица које ce купају. Још ћеш ми рећи да их не видиш.
– Душо моја, мени je важно небо, тражим облаке и звезде, што бих глед’о доле? Но, кад ми то већ спомињеш, све ми ce чини да je оно неки амам или штогод слично томе. Па знаш како je, раја ce мора негде и опрати.
– A откад то имамо амам за рају у сарају?
– Да ме убијеш, не знам, слатка моја голубице, али ћу ce свакако распитати. Знаш ако ми je забрљао онај угурсуз од неимара, дина ми, набићу га на колац.
– Абдул Хамиде, ти ми нешто плахо врдаш?
– Око моје једино, ма како можеш сумњати у мене?
– Je ли? Добро, онда ми реци зашто сваке ноћи бежиш у онај тамо башкалук?
– Ко, je л’ ja?
– Безбели ти! Само ћапиш силеџек и нема те више.
– Па идем у ћенифу, љубави моја.
– Зар на два дана?
– Шта ћеш кад ми дуго треба. A који пут, кад ми сан неће на очи, одем да играм шах с евнусима. Знаш онога шкембавог с кривошијом? Е, с њим задњи пут умало нисам награисао. Имао je ата више, али ja њему турнем топа па...
– Два дана!
– Па ce он намерачио на моју шахињу и...
– И вратио си ce без даха, тресла ти ce колена.
– И држ’ не дај...
– A дернек?
– Који дернек?
– Знаш ти добро који! Читав сарај не мере ока склопити од дефа, зурле и таламбаса с трбушним плесом.
– Мислиш, ja изводим трбушни плес?
– He ти, него оне.
– Koje?
– Твоје ајгируше.
– Јање моје, ма како можеш?
– He бургијај ми! Синоћ сам с пенџера викнула нека прекину, глава ме боли, a знаш шта ми je један од оних твојих чанколиза рек’о, a? „Мучи, жено“, рек’о je, „не квари мерак султану!“ Шта то треба да значи?
– Везе немам, мајке ми. Биће нека од тих цура има човека који ce зове Султан. K’o Јусуф Султан. И биће да je тај чувар амама.
– Ja још нисам видела ни једне једине мушке главе тамо доле.
– To je ваљда отуд што су те цуре чедне... знаш како je, рабинат и шта ти ja знам.
– Чедне кобајаги. A све голе к’о од мајке рођене!
– Ma ко?
– Te твоје успаљенице.
– Немогуће! Немају ништа на себи?
– Ниси глув!
– Аман јараби! Е, рашчеречићу тог кавазбашу, имама ми! Зар у мом рођеном сарају!? Баш добро да си ми то рекла, јаранице моја. Голе! A још! Из ових стопа идем доле да то испитам, па ако немају прописну дозволу за нудистичку плажу, има да их...
– Абдуле, болан, куда ћеш у том силеџеку?
– Морам намах онамо, премила моја. Ваља ми испитати те фуфице да видим шта им je то на уму и како. Ово je зорли проблем, знаш. Па ja сам ожењен човек! Голубице моја, ево ме за секунду.
– Крмак један!
– Чућемо ce, срећо моја, a буде ли што ново, само ми зврцни. Љубим те, шећеру мој преслатки, ћао!




Ова истинита прича тиче ce тајанственог света ресторана, али место злочина није наше подручје него једна далекоисточна кухиња на блиском западу. Ово je још један доказ у прилог троцкистичкој поставци да нагомилани квантитет лако пролази у квалитет, нарочито ако je покривен чоколадном пеном.

ДИЈАЛЕКТИКА ЕГЗОТИЧНЕ КУХИЊЕ

– Молим вас – упитали смо на рецепцији хотела у Амстердаму – можете ли нам препоручити за вечеру неки локал с добром кухињом?
Били смо гладни, слатка женица и ja. Протекла три дана само смо обилазили холандске ресторане, бирајући их по инстинкту и ценама с јеловника на вратима. Али инстинкт нас je преварио: на пример, последњи оброк састојао ce од млевеног меса, сервираног у сировом стању. Уверавали су нас да je то холандски деликатес, па смо зато сад и били гладни.
Шта кошта да кошта, рекли смо, коначно ce једном морамо најести поштене хране.
– Па – рекоше нам на рецепцији – ако хоћете збиља добро да једете, онда je најбоље да одете у неки индонежански ресторан.
– Господине. Индонезија нема дипломатске односе с мојом земљом! – огорчено одговорим.
– Али то су добри Индонежани – на то ће онај. – Туристи су им страшно драги.
Па у том случају...
И тако, по рецепту са рецепције и инструкцијама, кренемо у „Бали“ и стадосмо у ред на тротоару. Власник ресторана, неки Индонежанин по имену Макс Флајшман, записа нам презиме и замоли нас да ce стрпимо, молим фино, па смо сели на ивицу тротоара и уз крчање у желуцу читали страну штампу.
Тек што смо стигли до малих огласа, коначно нас позову да уђемо. Локал гала, свеће, цвећe и остале финесе. Чета малих Индонежана, страшно фолклорна у пиџамама и марамама, трчкара између столова. Један од њих пружи ми јеловник, исписан лепим словима на јужноиндонежанском дијалекту, с посластицама као „гадо-гадо“, „наси-горенг“, „орангутан“ и шта ти ja знам, али, на сву срећу, дође Макс и рече да je свега нестало, имају још само plat dи joиr, типично индонежанско јело звано rifittafel. Случајно je управо оно било и најскупље на јеловнику, али смо Максу свеједно рекли нека га донесе.
Уследило je нешто достојно самога Лукула.
Најпре су око нас поставили још четири стола, па су на њих посадили одговарајући број свећица, a онда их натрпали са око 50 тањира препуних најукуснијих plats што их никад нисам видео током својих jours.
Ту je било пилетине, божанствено реш печене, a пливала je у сосу, па димљеног језика, дивних краставчића, па малих цвекли, печурака, сардина, прокулица – све у свом ароматичном сосу – па колача с шлагом, свакаквих џемова, слаткиша и воћа. Женица и ja ce погледасмо – благо нама!
– Али – уздахну слатка женица – шта ти je Исток! Дарежљиви Исток!
Једноставно дају ти све шта имају, a ти изволи па бирај. Ja ћу, на пример, прво узети супу од корњаче, онда ћу печену рибу и шампињоне, па мало диње и...
У то нас прекину конобар с ружичастом марамом, који узе тањире испред нас.
– Ja серви ви јело к’о Индонезија – најави с покорним наклоном. – Хвала.
И тада Ружичасти узе кашику прженог пиринча, па je убаци у супу од корњача, дода напрстак цимета, умеша неколико кришки цвекле, неку кап вина, режњић-два лука, мало меда и трунчицу краставаца.
– Хеј! – кажем. – Ми хоћемо све посебно! He ђутуре! Сепарат!
– Ja серви к’о Индонезија – покорно ће конобар. – Хвала.
Слатка je женица зурила у печену рибу коју je конобар зачинио пиреом од банана, целером, трунком сенфа и богатим додатком павлаке.
Ja сам први дошао к себи. Неприметно пружим руку према пилетини, која je још била intacta, и стрпам je под своју салвету – али касно. Ружичасти ce смркну, одузе ми пилетину и умочи je као по казни у чинију са чоколадном пеном.
Женица ce штрецну и начас затвори очи, па их отвори и сналажљиво рече:
– У реду, идемо.
Зурећи у оно брдо смешних лепота пред собом, климнем главом.
– Конобар, ja плати.
– Одмах, господин.
Ружичасти сместа прекину своју злочиначку работу, извуче из џепа индонежански нотешчић и мирно надрља неке вртоглаве цифре.
– Кафу? – запита.
– Можда идући пут, – одговорим, па платим и устанем. С врата смо ce осврнули и видели како Ружичасти односи наше тањире у кухињу, где ће оне гнусне ђаконије опет рашчланити на своје елементе. Пази ти лукавог типа: раздвоји па владај, као Британци, изумитељи горке соли и топлог пива.




Летос ми je нагло синуло, по обичају, да ми je неопходно потребна недеља дана одмора како бих побегао од свега. Ту je исувише вруће, рекао сам себи, превише je буке, гужве и пореза на вишак вредности. Склони ce мало од овог левантинског дармара, крени у лепи свет!

ПРАЗНИК У РИМУ

У једној путничкој агенцији резервисао сам хотелску собу и отпутовао у Рим. Одувек сам ce дивио оном изгледу спокојства и задовољства којим зрачи папа. Ако je њему тако, зашто не би било и мени?
Лет je био перфектан. Што смо ce више приближавали Европи, чинило ми ce да и авионски мотори ублажавају свој бучан ритам. Кад смо слетели – као руком спуштени – осетио сам како и сам губим ону неуротичну напетост која je толико урођена нашем шиканираном племену, па сам весело отишао да преузмем свој пртљаг, не марећи за тропску врућину и што нигде није било знака који ће малог путника упутити по аеродромском лавиринту. Окренем ce пандуру који ми je погледао визу и упитам га на свом најбољем енглеском куда да кренем.
– Ritorna vincitor – љубазно ми објасни полицајац – е del mio labbro usci l’empia parola{7} – или je бар мени тако звучало.
– Жао ми je – рекох но италиано, но парламо, но италиано каписко нихт.
– V’a bene – на то ће полицајац – gloria mundi{8} – или нешто у том смислу.
И тако, скренем лево. Цела Италија скреће лево. После краћег трагања са скакањем упразно, налетим на салу за пријем пртљага где су на 12 покретних трака улазиле поворке кофера, кружиле наоколо и опет одлазиле. Једина je незгода била у томе што нигде није писало с којег je лета која стаза. Стотине туриста који су ce сјатиле из целог света на одмор у предивној Италији, махнито су јуриле да ce докопају својих кофера, док су кофери за свој рачун улазили и излазили по систему затвореног круга. Ту су седела два службеника Италијана и весело расправљала о текућим збивањима. Приђем им.
– Ел Ал – рекох им. – Из Израела. Где моји кофери? Ел Ал.
Пантомимом ми објасне да не разумеју шта хоћу. Дотле je већ врућина била мало гора него што je у просеку на Мртвом мору. Неки моји сапутници скинули су кошуље и у мајицама трчали уз оних 12 стаза. Једној ce дами помутила памет јер je демонстративно села на једну покретну траку и нестала с њом. Нико није ни трепнуо.
Онда сам ce одједном срео са својим кофером у једном забаченом углу сале. Био je недирнут, само су му почупали каишеве, браве су одолеле нападу. Потражио сам колица, али ми je она једина у кругу однео испред носа неки локални снагатор. Нигде ни трага од носача. Кофер ми je био ужасно тежак, јер су ме сви били упозорили да је у Европи хладно, да не идем без капута и каљача. Ипак сам некако успео да га одвучем из аеродромског терминала без ичије помоћи.
Напољу je стајало на десетине таксија, али у њима нигде таксиста. С друге стране, фаланге туриста стрпљиво чекају у реду уз ограду такси-станице. И ja ce стрпљиво прикључим реду. Отприлике сат касније обузе ме сумња да нешто није у реду, јер за све то време ни један такси није кренуо у град.
Тад уочим тројицу савремених Римљана који стоје поред реда путника и спокојно пуше.
– Зашто но такси? – упитам их. – Мио туристо. Хоћу таксио.
To су разумели.
– Штрајк – рече један од њих. – Возач, шофер, tиtti штрајк.
– Сутра – рече његов другар на течном енглеском – сутра такси. Данас не такси, њет такси.
– Па онда – на то ћу ja, a скочила ми температура – зашто пуштате оволико људи да ту чекају? Зашто им не кажете?
– Vincitor del padre mio – рече онај што je знао енглески. – Sacro fondamento!{9}
Италијанске опере одувек волим, али италијанске аеродроме сачувај боже! Опет дохватим кофер, отетурам до првог аутобуса и упитам туристе срећнике који су њему седили куда иде. Али ни они нису знали, само су навалили да ce дочепају седишта. Онда ce обратим возачу:
– Мио туристо! Мио хотел! Мио аутобус за мио хотел?
Човек je буљио у мене, па je превртао очима и слегнуо раменима, није му било јасно шта хоћу. Наравно, то нисам могао да му замерим.
Створи му ce пред носом туриста с кофером у руци, код аеродрома, и виче му: „Хотел – аутобус – хотел!“ Како ће забога знати што тај тип хоће? И ко би то погодио?
Mamma mia!
He, ово последње сам сигурно рекао на мађарском и још додао неку колоквијалну реч, јер je возач очито схватио да сам странац и интелигентно упро прстом у један шалтер у путничкој дворани аеродрома. Ha њему je стајао велики натпис: „Hotel Service“, на свим човеку познатим језицима, a око њега ce окупила маса очајника. Ha самом шалтеру није било никог. Упитах једну кршну даму колико ту чека, a она рече да чека од зоре. Очи су joj биле врло снене, a слепоочнице ишаране танким венама. Настависмо разговор и сазнам да je из Швајцарске, дошла je у дивну Италију ради одмора и релаксације. Расправили смо пропадање и пад Римског Царства и закључили да немамо чему да ce чудимо.
У међувремену сам огладнео. Но, није лако поћи у лов на храну теглећи кофер од тридесетак и више килограма, па сам нашао згодан и миран кутак испод неких степеница и одлучио да ту одседим до смене режима.
A онда – деси ce чудо. Појави ce згодан младић, благо ме потапше по рамену и рече:
– Хотел! Ви хотел?
Погледах га и схватих како изгледају анђели небески.
– Да – дочеках, a грло ми ce стегло од срећe. – Ja хотел. Да хотел. Си хотел.
Лепотан подиже руке и рашири ми све прсте пред носом. Било их je дванаест.
– Дванаест хиљада – рече. – Дванаест хиљада lirette.
Toг трена бих га од свег срца именовао наследником свих својих земаљских добара. Изађосмо из зграде и уђосмо у приватна кола мог анђела милосрђа. Била су ’45. годиште, али се мени учини да су тријумфална кола богова.
Путем смо причали: ja сам га питао колико je до хотела, a он ми je одговарао дванаест хиљада. Онда уђосмо у Вечити град и мене обузе дивљење: какве лепоте, какве скулптуре, какви ресторани, какве pizze и piazze. A предивна бука, a страшна гужва и кркљанац, a крш и руине. Управо смо пролазили поред Колосеума где се Нерон забављао фаширањем хршћанских туриста, па сам питао колико je стар, a лепотан одговори петнаест хиљада. To јест, кад смо стигли у хотел, зграбио je мој кофер, одвукао га до рецепције и рекао петнаест хиљада – дванаест за вожњу и три за кофер. Рекао сам да нисам тражио да ми га понесе, на што je он одговорио: „Presago il core della tua condanna, in questo tomba che per te s’apriva io penetrai furtiva, e qui lontana da ogni umano sguardo nelle tue braccia desiai morire!“{10}
To сам прихватио, али сам запео на двадесет хиљада па смо остали пријатељи. Ha рецепцији се представим ко сам, a они мени како немају појма, никад чули, нека им опростим, али им je хотел дупке пун. Ту ми паде на ум да реч „одлазак“ вреди и за овамо и за онамо. Ипак одлучих да још једном покушам: позваћу путничку агенцију у Израелу и питаћу их што je било с мојом резервацијом.
Уђем телефонску говорницу да наручим међународни разговор и – гле дивна чуда! – намерим ce на телефонисткињу која помало натуца немачки! Упитах je колико ћу чекати на везу с Израелом, a она ми рече да не зна, зависи. Ипак, навалих, хоће ли то бити за пет минута, за шест сати, за који дан? He зна. У реду, опет ћу ja, a колико ce у просеку чека? He зна. Добро, прихватим, a ко зна? He зна. Па шта ћу ja онда? He зна...
Недеља дана у телефонској говорници прошла ми je релативно брзо, a у четвртак, управо са задњим залогајима обилатог доручка, добих везу с Израелом.
– Hy! – јави ce Шула из Тел Авива. – Шта сад хоћете?
– Кући – данем у микрофон. – Хоћу кући, у најлепшу, најнапреднију, најекспедитивнију, најчистију земљу на свету...
Апелујем на наше државне власти да свакако финансирају масовна путовања у предивну Италију. Ради нашег морала.




Дошао je тренутак истине, куцнуо je час признања: овај писац лудо воли варалице.
To заправо и није чудно, јер су професије хумористе и преваранта врло блиске. Обојица живе на рачун људске глупости. Обојица ce хране бирократском збрком, кућним недаћама, човековом неспособношћу да самостално мисли, његовом таштином и лицемерјем, слабостима појединца и друштва. Варалица и хумориста – два интелектуална криминалца, први на делу, други на речи; први универзалан, други интернационалан; два ниткова, два брата по млеку.
Још ce од малих ногу дивим професионалном мућкарошу, па и данас потајно држим палчеве сваком талентованом мајстору преваре кога Интерпол хвата по свету. Добро ce сећам да сам као дете, док су моји вршњаци сањали како ће летети на Месец или у племенитом двобоју убијати једнооке гусаре, у својим дечачким фантазијама замишљао како ћу некој угледној господи за скупе паре уваљивати старе мостове на Дунаву.
To што никад нисам отишао даље од дечјих маштарија, није заслуга неког нарочито високог моралног становишта, него чињенице да једноставно нисам имао живаца за оно право, за рентабилну превару.
Штета, у ствари, јер ме моја урођена радозналост за људе и њихове разне манифестације инстинкта крда прилично добро извештила за преваре. Још док сам имао десет година са својим вршњацима и себи сличним клинцима открио сам како можеш да окупиш поприличну гомилу ако само станеш на ћошак, упреш очи у небо и загледаш ce у неку тачку у простору. С временом ми je маштовитост порасла. Једном je брат, као средњошколски балавац, отишао са својом разредном мафијом у луна-парк: сели смо чопоративно у „сабласни воз“ који вози кроз „тунел страве“, под окриљем мрака искрцали ce усред тунела, неко иза крештаве сове, неко иза висећег костура, па смо посетиоце из воза шамарали све у шеснаест кад год би прошли. Боже, какав провод!
Сећам ce и згоде, које се још помало стидим, кад сам својим разредним друговима рекао:
– Ко воли дуплу порцију сладоледа од ваниле, нека после фискултуре остане у сали.
Остало je пола разреда. Пажљиво сам их избројао и задовољно констатовао:
– Хм, више него што сам мислио.
Руља je упитала где je сладолед.
– Какав сладолед? – одговорио сам. – Мене je ту занимала само статистика – и ухватио маглу да спасим главу.
A телефон! Ах, какве могућности пружа та ђавоља справа!
Kao, рецимо, оне моје незаборавне ноћи с Матилдом. Kao прави неуморан малолетник, устао бих из кревета усред ноћи и телефоном позвао нашег првог комшију. Човек би поспано прогунђао: – Хало – на што бих ja врло дубоким и врло секси гласом шапнуо име његове жене:
– Матилда?
– Ко je тамо? – заурлао би комшија.
– A ко je тамо?
Клик!
Спустио бих слушалицу па бих с најслађим уживањем слушао страховиту свађу између Матилде и њеног мужа с оне стране зида. Каткад би ce почупали с правим шекспировским жаром, a ja сам слушао и свашта учио о животу. Да, то су били дани. Са 16 година одржавао сам страсну љубавну преписку са средовечним Казановом, који ce одазвао на оглас који сам дао у новине: „Млада и усамљена удовица тражи животног друга, пожељан човек који може да je посаветује како да уложи свој капитал.“
Такви су били моји први књижевни огледи. Недуго затим, током црног нацистичког раздобља, мој смисао за обману ce тако изоштрио да ми je спасао живот – али то je друга прича, за неку другу књигу.
У међувремену сам штафетну палицу предао свом предузимљивом пријатељу Ервинкеу који изводи све оно за шта сам ja већ мало престар. Искрено ce дивим Ервинкеу, иако признајем да je протува. Штавише, могао бих рећи и да je лења протува, али има мозак у којем стално врцају блиставе идеје како да човекове слабости искористи за своје добро. Где ли само проналази све те идеје, питам ce понекад, с обзиром на то да сам ja само измислио њега, Ервинкеа. Ваљда je сад већ почео живети неким својим властитим животом, па ce и мени, свом зачетнику, кези и плези.

ЕРВИНКЕ



ОДСЕЧЕНО С ПАЊА

Седели смо на врху Кармела, пијуцкали еспресо и гледали чисте улице Хаифе и пристојне становнике каквих нема. По столу je тумарала нека усамљена мува, али се није усудила да гласно зуји. Ваздух je био тежак али непомичан. Подбочивши браду дланом, Ервинке je листао гомилу магазина и хмкао над трач-рубрикама.
– Уцена има свој резон – закључи на крају мој пријатељ. – Хоћемо ли?
Платим и кренемо. Први нам je месар био одмах преко пута кафане.
Ервинке раскопча кошуљу до пупка па уђосмо.
– ’Број’тро – најави се Ервинке. – Ми смо нова мафија.
Месар збуњено погледа.
– Шта? – упита. – Шта се десило?
– Стара се повукла и ми преузимамо посао – објасни Ервинке. – Јеси ли плаћао месечно или по испоруци?
– По испоруци.
– Сад ћеш плаћати месечно. Три хиљаде сваког првог.
– Три хиљаде?
– To ти je тарифа. Да ли je теби јасно колико данас кошта одржавање мафије?
– Извините – успротиви се месар – али ja сам досад плаћао само половину те суме.
– To исто рекао je и стари Шлезингер, покој му души – прогунђа Ервинке и немарно спусти руку у десни џеп панталона. Месар устукну, бесног погледа.
– Ja... ja, заиста, жалићу се Тржишној инспекцији.
– Ma буди паметан – насмеши се Ервинке.
– Одатле и долазимо.
– Жалићу се Комори!
– Kao што се и Левинсон жалио у уторак? – Ервинке се овлаш намршти. – Тражиш ђавола?
– Ja плаћам синдикалну чланарину!
– Зар то сви не радимо? – на то ће Ервинке.
– Онда?
– Сам ћу возити месо – зарежа човек. – Борићу се за своја права и у самој странци!
– Пуфф – Ервинке се попљува од смеха. – Странка... Ху-ху! Ta ти ваља...
Једва je успео да се смири.
– Чуј, тикване – коначно ће љубазно – зар си заборавио што je било с оним јадним старим Митагесеном?
– Обратићу се полицији!
– Могу да ти уштедим труд – рече Ервинке чистећи нокте. – У два сата сам на ручку с главним инспектором.
– Обавестићу градоначелника!
– Ух, сад си ми утерао страх у кости!
– Ићи ћу ако треба и до министра!
– Можемо заједно.
– Тешко мени – простења месар. – Боже, смилуј ми се!
– Он то све зна.
Месар се расплака, a Ервинке га помилова по глави.
– Знамо да ти je тешко – рече му благо – али такав ти je живот, драги мој! Трошкови све већи. До недавно си могао да набавиш прилично добру машинку за пет сомића. Данас кошта дупло. A мито? Ево, још лани си начелника у просеку добио за два сома, сад сви траже чистих шест до осам сомова! Судија ни да чује испод дванаест сомова! И што ту можемо?
Ha крају смо се сложили да плаћа у две рате – једна одмах, друга на крају на месеца. За то je месар добио право да своје месо вози у своју месару својом хладњачом. Човек није знао како да нам захвали. Био je заиста добричина. Само мало нервозан, то je све. Испратио нас je с туцетом јагњећих леђа и с ћурком. Сви они с временом науче шта je ред.

ИСКРЕНО ДИВЉЕЊЕ

Напољу се спремала трећа олуја у сезони, a Ервинке je некако намрштено листао новине.
– Средили смо Кипар са 6:1 – коначно одахну. – Јака ствар!
– Ипак – кажем ja. – Ипак!
– Ma пусти! – огорчено ће Ервинке. – По ономе како новине пишу, фудбалери су дар Божји човечанству. Какво ми je то чудо да неки идиотски клипан не зна ништа друго него да шутира глупу лопту наоколо?
– Још у древној Грчкој...
– Ma пусти Грчку! Знаш шта ме највише живцира? Кад гледам како ти луфтигузи деле аутограме! „Видиш оног тамо?“ шапуће руља као да je видела бога. „То je онај што je увалио трећи гол Кипранима! И то главом!“ A у тој глави нема мозга ни колико црног испод нокта.
У том трену отворе се врата и уђе висок, крупан момак. Био je то Померанц, велики Померанц из тима који je прошле недеље до ногу потукао Кипране.
– Види га како се држи као да му je круна на глави – запенуша се Ервинке. – Боже, како бих волео да му у брк скрешем шта мислим о њему!
– Наравно – потврдим злобно. – Хајде, ja ти не сметам. Изволи, узми му меру.
– Одлично!
Ервинке устаде и заурла из све снаге:
– Хеј, Померанче, гаде један! Дођи овамо, до ђавола!
Крв ми се следила у жилама. Момак je био двапут већи од мене, a ударцем ноге могао би да ме лансира право кроз плафон.
– Шта чекаш? – дрекну Ервинке. – Рекао сам да дођеш овамо, ђаво те однео!
Померанц зину у нас и полако нам се приближи – цела кафана пратила je без даха његов корак. Кад нам je пришао, Ервинке га у знак поздрава жестоко одалами по широким плећима.
– Ђубре једно! – викну. – Како си то извео, ђаво те однео? Шест – један, a?
Померанц се мало накашља, a онда му се лице озари.
– Јеси ли икад видео оваквог вола? – Ервинке ће мени, ударајући песницама играча по грудима. – Да ли си икад видео да овакав балави хулиган постигне гол као из топа са двадесет и пет метара? Како си то извео, глупи троглодиту?
Померанц се пристојно измакну у страну да избегне најтеже буботке, сав блажен од Ервинкеових комплимената.
– Ах, овај... – промуца усхићено – добио сам тачан пас...
– Мало сутра тачан! – загрме Ервинке. – Само je такав тешки дебил као ти могао онако да изради читаву одбрану као мајмуне!
Фудбалер раздрагано загрли Ервинкеа, па се обазре да види чују ли сви те његове похвале.
– Мислиш ли да уопште зна да игра? – Ервинке ће опет мени и подмукло удари Померанца у цеваницу.
– Ma то ти je неписмена пропалица, једва да зна да сриче слова! Најлепше три године живота одседео je у другом разреду! Али из те коже не може, je ли тако, Поме? Ти си једноставно рођен с главом у ногама, ха, пропалитету?
Померанц се дословно топио од cpeћe, a ужарене очи су му говориле: „Боже, шта ме овај хвали пред свима!“
– Ma не – рече скромно, црвен до ушију – мало смо и тренирали...
– Завежи, идиоте! – прекори га Ервинке. – Кретен који на овакав начин испраши Кииране, не рађа се сваки дан! Да ми je само знати како такав деген, такав мамут, таква глуперда и простачина...
– Како, молим?
– ... може да има онако страшан ударац, бог те видео!
И ту Ервинке сочно пољуби Померанца у прилично изубијано лице, зграби га за крагну и одвуче до врата.
– Марш напоље док те нисам убио! – врисну. – Чиме смо те уопште заслужили? Увалио три гола, пекао се у паклу, дабогда! Напоље, кад ти кажем! НАПОЉЕ!
Померанц се свом дужином прући по тротоару, али одмах устаде и изнемогло махну Ервинкеу кезећи се задовољно. Човеку je вероватно лепо кад види како му се други диве.

ЗЛАТНО ПРАВИЛО ЕСКИМАЖЕ

Седимо Ервинке и ja у нашој кафани, пијуцкамо своје кафице, a осећамо се некако спутани. За суседним столом Гури шапуће у уво Шлому неке масне вицеве од којих све жене наоколо мењају боју као семафори. Од облака дима нигде не видиш конобара. To je некада био згодан и миран кутак.
– Чуј – каже Шломо коначно – хајде да негде нешто убацимо у кљун.
– У реду – сложи се Мики – али где?
To и јесте проблем број један целе ове послератне генерације. Камо ћемо одавде? Другим речима – где су нестали сви добри ресторани?
– Слушај – каже Гури – што не бисмо пробали како je у оном новом румунском локалу код шеталишта?
– Таман посла – на то ће Ервинке. – To je бирцуз да нема горег. Чаршави прљави, кухиња прави свињац, конобари наркоси, a вентилатори шкрипе...
– А-ха – слаже се Шломо – то сам и ja чуо. Боље да потражимо неки други локал...
И одоше у ноћ. Тек што су изашли, Ервинке устаје и протеже се.
– Тако je – објави. – Идемо код тог Румуна.
– Али сад си рекао...
– Наивчино!
Онда ми, на путу до ресторана, детаљно објасни откуд тај епитет.
– Пази – каже Ервинке – старог пионирског духа више нема, и тако сад имамо ескимско златно правило очувања квалитета. Видиш, на Арктику je Ескима сваке године све више, a фока сваке године све мање. Зато, кад Еским открије нову колонију фока, не јури одмах да то раструби читавом племену. Напротив, он то љубоморно чува за себе, штавише, остале ловце упућује на погрешну страну. Капираш?
– Не баш.
– Па то je као два и два. Рецимо, у овој нaшoj мајушној земљи неко наиђе на натпросечни ресторан. За недељу-две то се прочује на све стране и онда можеш да прецрташ то место са своје листе за сва времена, јер ће се тамо сјатити свака шуша. Биће препуно, пребучно, загушљиво, спарно, нећеш моћи доћи до стола, третираће те као да си нико и ништа, на свако јело чекаћеш по пола сата, лакат оног до тебе биће ти међу ребрима, његова виљушка у твом тањиру и његов нож у леђима. Зато наш израелски Еским мисли: „А што да будем луд?“ Па слатки лепи локалчић пљује како би му остао сладак и леп. Капираш? Кад je друг Троцки рекао оно о прерастању квантитета у квалитет, имао je на уму румунске ресторане. Веруј ми – закључи Ервинке – пролетерска будућност je нужна у свако доба. Рецимо, нађеш доброг зубара, не дао бог да га препоручиш пријатељима ако нећеш да после сатима висиш у његовој чекаоници. Ако имаш cpeћe да налетиш на пристојног кројача, клевећи га на сва уста ако нећеш да ти још исте године астрономски дигне цену.
– Хм, кад већ то спомињеш – кажем – моја жена се стално жали да joj je фризерка језива...
– Чиста ескимажа!
У међувремену смо стигли до шеталишта и већ су нам расле зазубице при помисли на шницле. Испред ресторана налетимо на руљу која je долазила с друге стране улице.
– Гле, гле! – нацери се Шломо. – Зар и ви овде?
Али je Румун био затворен. Лупали смо по решеткама док неки станар са спрата није провирио кроз прозор.
– Можете да одете! – довикну нам. – Јадна поштењачина je крахирала. Читав град га je толико пљувао да му више нико није долазио. Штета, кунем вам се да je то био најбољи ресторан у Тел Авиву.
Окренемо се на петама и пођемо кући дубоко утонули у мисли.
– Ах – процеди на крају Ервинке – тешко поштеном човеку у овој земљи.

ЗАВЕРА ЋУТАЊА

Седели смо уз своје кафице, али нисмо бистрили нашу несрећну привреду, што je необично али није чудно. У томе уживамо Ервинке и ja – да седимо код Густија, пијуцкамо еспресо и не бистримо ту нашу несрећну привреду. Локал je иначе био празан, био je ту само Густи који je на столици хркао с новинама у крилу. Типично спокојно поподне у овом неспокојном кутку света.
– Како ja волим тишину – рече Ервинке тихо. – To je нешто тако чисто, тако... фундаментално. Јеси ли позван код Вајнреба вечерас?
– Ha жалост, јесам – одговорим. – Зашто?
Вајнребови су нам заједнички пријатељи по интелектуалној линији. Код њих ћете увек наћи неког шмекера, много друштвеног крема и гомилу језивих давитеља.
– Знаш шта? – рече Ервинке. – Хајде да им приредимо једну вечеру без спаситеља.
Платим и кренемо Вајнребовима. Тамо затекнемо пола туцета крема, међу њима великог Зиглера, инжењера Глика и буљооку поетесу. Ервинке повуче Вајнреба у страну па му рече:
– Ко je вечерас спаситељ?
– A? – наш домаћин избечи очи.
– Да ти објасним – рече Ервинке. – Вероватно већ знаш да на оваквим скуповима увек дође тренутак кад се тема разговора исцрпи и одједном сви ућуте. To je шкакљив тренутак, јер што je човек слабијих живаца, то га теже подноси. Зато се јадни слабић не може стрпети да разговор опет природно потече, па попусти и извали нешто без везе, рецимо: „Ах, па да“, или „Да, тако вам je то, а?“ Схваташ? Дакле, тај дотични, најслабија карика у нашем друштвеном ланцу, то нам je спасилац...
– Жива истина – потврди Вајнреб. – To ми никад није пало на ум.
Ервинке ми очима даде знак да прелази на идућег, те инжењеру Глику изложи исту теорију. Затим je дошао ред на Зиглера и у року од десет минута Ервинке je целу ствар поновио – сваком тобож у поверењу – целом друштву. Онда смо се нас двојица повукли у аут и чекали. Правовремено je стигло и ћутање, тачније, пошто je поетеса рекла:
– Ах, мислим да ће идуће године бити још горе...
Томе нико није могао да противуречи и у соби завлада мртва тишина.
Поетеса као да je хтела још нешто да дода, али се сети Ервинкеове теорије и стеже усне. Ha лицима осталих такође се видела чврста одлука да не буду спасиоци вечери. У муклој тишини протекло je десет ужасних секунди. Ервинке ме погледа и подиже обрве у знак похвале како се друштво одупире искушењу. Вајнребу су на челу искочиле жиле, али je држао језик за зубима као заклет. Прође пола минута – читава вечност. Зиглер je тешко дисао. Глик je комуницирао са својом лулом. Минут и десет секунди. Поетеси су очи искочиле. Минут и четрдесет секунди. Неки се мршави адвокат закашљао и готово загрцнуо кад су се све очи упериле у њега. Људима су по челу избијале грашке зноја. Скоро три минута. Чинило се да je Вајнреб на ивици слома, али се прибрао и није нас спасао. Четири и по минута гробне тишине, не дај боже да икад више доживим такву страхоту. Пет минута. У глави ми се вртело. Ервинке ми махну главом и на врховима прстију изађосмо и куће...
До данас нисмо срели никог из оног друштва. Да ли je могуће... да још... Није ваљда!

ХОКЕР-ПОКЕР

A сад, дечице, да будете мирни као бубице, па ће вам чика Ервинке испричати причу о човеку који се звао Бирнбаум. Ово je истинита прича. Питајте тату ако не верујете.
Дакле, једном давно живео вам je тај чика Бирнбаум, био je сиромашан али срећан. Имао je лепу пријатну породицу, с добром и верном женом као што je ваша мајчица и два неваљала дечачића као што сте ви, ха-ха. Чика Бирнбаум je радио у једном великом предузећу где je био само мали чиновничић, па му зарада није била богзна каква, али ипак довољна да некако саставља крај с крајем.
Онда једне вечери нашем Бирнбауму дођоше неки пријатељи и један од њих предложи да мало играју покер, тек онако, другарски. Јесте ли чули за ту игру, децо? Али, шта и питам, сигурно сте чули јер je та хазардна игра строго забрањена. Добро. И чика Бирнбаум рече: „У реду, што да не? Да убијемо време.“ И, да вам много не дужим, те вечери je Бирнбаум добио шест фунти, a њему je то било много пара. Сутра увече опет je играо и онда опет свако вече, углавном je добијао и све му je ишло да не може боље.
Али, jao! Кад те зло покера зграби у своје канџе, децо, више те не пушта. Чика Бирнбаум није се више задовољавао такозваним другарским партијама, него je почео да залази у тајне коцкарнице. To су вам места греха, дечице моја драга, која се поново отварају чим их полиција затвори. Но, добро, наш чика Бирнбаум био je срећне руке. По тим разним коцкарницама згрнуо je лепу гомилицу, па je својој малој породици купио велик стан и телевизор у боји, можда и два, не знам. Али га je верна жена стално опомињала: „Чекај, чекај, Бирнбауме, то на добро неће изаћи!“ A чика Бирнбаум би се само насмејао и рекао: „А где пише да човек мора да губи на картама?“ Штавише, играо je за све веће улоге, a за то му je био потребан новац. И шта мислите, шта je чика Бирнбаум онда урадио? Узео je паре из благајне предузећа! „После ћу га вратити“, рекао je у себи. „Нико неће ни приметити...“
Па добро, децо, и сами наслућујете шта je даље било. Кад човек почне да пропада, онда му нема спаса. Ноћима je чика Бирнбаум играо украденим новцем. Картао се понекад и читаве ноћи, стално у све веће улоге, a онда je једног дана устао од карташког стола блед и уморан и закључио да je сад страшно богат човек. Да-да, тај чика Бирнбаум je збиља знао шта je покер. A новац који je мазнуо није никад ни вратио, јер je у међувремену купио читаво предузеће. Па je купио и кућу са десет соба, и двоја кола, и висок положај у друштву. Данас je врло угледна личност у земљи, a синови му иду у приватне школе и имају море играчака.
Наравоученије ове приче je: „Децо, оставите ме на миру! Јесам ли вам ja крив што вам тата није тата-мата за покер?“

CBE ПОШТЕНО

– E, ала сам насео – рече Ервинке. – Joj, како сам насео!
Седели смо код Густија, a како je изгледало да ће прича бити подужа, поручим две кафе и припремим се да je слушам.
– Пре неких петнаест дана упознао сам ту мачку – започе мој пријатељ, нервозно премећући кашичицу. – Зове се Либи. Свиђала ми се, a рекло би се и ja њој, па смо почели да се састајемо. Њој je импоновао мој прагматични дух, a ja сам се дивио њеним ногама и смислу за минђуше. Све je лепо кренуло, a онда смо се договорили за прави вечерњи провод...
Ервинке дубоко уздахну.
– Предложио сам joj да прво одемо на кафу и колаче, па онда на неку представу, a после тога на праву гала вечерицу.
„У реду, Ервинке“, рекла je Либи, „али нећу да ти све плаћаш. Ja сам савремена девојка!“ Рекао сам да ми je испод части да водим рачуна о сваком и најситнијем трошку, a онда да од ње узмем пола од тога, a она ће мени на то: „Добро, Ервинке, ево како ћемо: плаћаћемо наизменично...“ У реду, тако смо и почели. Нашли смо се на аутобуској станици и одвезли се до кафане. Чим смо ушли у аутобус, Либи je рекла: „Даме имају предност, Ервинке, карте плаћам ја!“ И тако je купила две карте од по шест фунти. Онда смо дошли у кафану где смо уз капућино смазали шест парчета торте с чоколадом и бадемима, и ja сам платио 420,70 фунти, јер je сад био мој ред...
Ервинке се намршти па настави:
– Онда смо се укрцали у аутобус за позориште. Опет je Либи платила карте, добацивши ми преко рамена како свака жена има своје принципе, a она од својих не одступа ни за длаку. После тога сам ja купио карте за представу, и то оне од 480 фунти, јер она види добро само из првих редова, a она je, све по договору, платила пола фунте за гардеробу. Сама представа и није била лоша, али су мени мисли лутале, јер, како сам сконтао, сад ћу ja платити аутобус, a онда ће она платити вечеру, a то je оно најважније...
Ha тој тачки приче Ервинке замоли Густија Да му донесе чашу воде коју затим попи наискап.
– Кад je завршио први чин, Либи je предложила да мало протегнемо ноге у фоајеу. „Ма, зашто, драга“, кажем, „види како нам je овде лепо и пријатно“, али она хоће да изађе па бог. Добро. У фоајеу je завеслала право на шанк и узела сендвич са сиром. „Ммм“, замумљала je слатко жваћући, „изврстан je. Твој ред, Ервинке.“ Мени je у глави већ звонило сто аларма, јер ће сад Либи платити аутобуску карту, a ja вечеру, сто му богова. Зато сам сачекао крај паузе и у последњем трену изнебуха рекао: „А да попијемо кока-колу?“ Због нечега joj се није пило, али ja, да изгорим! „Плати, мила, 60 агорота“, кажем, a она богами мушки плати! Тако je прошао цео други чин, с тим да je сад мој ред, према томе ja плаћам вожњу до ресторана. У другој паузи нисам се дао, изговорио сам се на лумбаго. Либи ме дуго гледала оним својим смеђим очима па рече: „Ах ja те разумем. Само зовни момка...“ мислећи на оног балавца што je с послужавником јурио пролазом горе-доле, што би требало да забране. Укратко, платио сам joj тај ђавољи сладолед и зато појма немам што je било у трећем чину, јер сам манијачки претурао по глави како да се извучем из гована. Кад je представа завршена, устадосмо, a ja скренем разговор на глумце и кажем: „Знаш шта? Да купимо програм!“ Њој као да je нека сенка зачас прешла преко лица. „Зар сада?“ рече. „После представе!... Ах, добро, Ервинке, ево ja плаћам.“ И плати.
Ервинкеу се на уснама појави неки чудан осмех.
– Кад сам узео аутобуске карте – настави – осећао сам се као мали бог. У ресторану сам се распиштољио до даске. Узео сам consomme, па пилетину a la дoиphinoise ca шпарглама, и салату, и кафу, и штрудлу, и ананас. Либи je само немоћно зурила у мој тањир, своје јело готово није ни окусила. Ha крају поручим и цигару, иако не пушим, и затражим рачун. Либи je затворила очи и дубоко удахнула... a онда, баш тога трена, у ресторан уђе онај гад...
Ервинке опет затражи чашу воде.
– Уђе онај гад што продаје пертле. Молићу лепо! Пертле! Усред ноћи! Најрадије бих тој хуљи заврнуо шију, али нисам смео ни да тренем да Либи не би скренуо пажњу на њега... „Рачун! Сместа!“ дрекнем конобару, a онда, шта мислиш, што се десило? Онај ме гад чуо како вичем и сместа пришао нашем столу. Стрељао сам га погледом да се торња у вражју матер, али узалуд...
Ервинке простења:
– И Либи купи пар црних пертли за 80 агорота, a ja испљунем 12.823 фунте плус сервис за гозбу. После тога, наравно, она je платила аутобус до куће, све поштено и прописно... И то још није све! Кад смо коначно стали пред њена врата, a ja кренуо да je пољубим за лаку ноћ, она ме одлучно одгурне и рече: „Е, видиш, Ервинке, зато и нисам хтела да ти мени плаћаш!“
Ервинке je зајецао.
– Зато... чујеш ти мене... баш зато она... није хтела... да ja плаћам...

И БЕЗ МУКЕ ИМА НАУКЕ

Идеја се родила пре неки дан, уз врели еспресо. Ервинке и ja били смо забраздили у дискусију о галопирајућој инфлацији, a то нас je само од себе довело до поређења фунте с наполеоном. Ha то je Ервинке утврдио да je Наполеон, онај с великим словом, умро 1883. у америчком изгнанству на броду „Јелена“, док сам ja био сигуран да je умро много раније. Хтео сам и да споменем тачан датум, али, колико год мозгао, нисам могао да се сетим. Позвао сам нашег Густија и питао га да ли се он ceћa нечег од те заврзламе. Густи се дубоко замислио, али се није могао сетити ничега, осим чињенице да се Наполеонова смрт спомиње у уџбенику за други разред гимназије, на страни 147, у другом реду одоздо, и да je он на маргини те странице нацртао стилизованог орла како сиса цуцлу.
И ту je Ервинкеу пала на ум идеја.
– Тако je! – рече. – To je то!
Разбијали смо главу неким датумима и подацима које смо својевремено учили у школи, па смо увидели да нам je у памћењу заправо остало само место у уџбенику где се дотични догађај описује, a не и сам догађај. Споменусмо то своје лудо откриће још некима из сталног друштва и они нам потврдише како се сећају само страница у уџбеницима и места цитата у Библији. Сад je дошло до жестоке препирке око тога на којој се страници Наполеон оженио.
Онда je Ервинке резимирао наше истраживање овим речима:
– Сад морамо поставити себи ово питање: Зашто бубати сву ту хрпу података кад ће се они ионако заборавити? Зашто се не би памтило само оно што човеку остаје у памћењу: то јест, на којем се месту у уџбенику налази одговарајући податак? Промислите само колико би било логичније да се испитивање води онако како гa ja замишљам. Ha пример, наставник пита: „Где je почео амерички грађански рат?“ A марљиви ученик одговара: „На 41. страници Историје за средње школе, од Ј. П. Морланда, треће издање. A на идућој страници je генерал Грант извојевао своју прву победу.“ „А како се рат завршио?“ „Ситним фонтом, са сликом при дну, на 45. страници исте књиге.“ „Одлично, хвала.“
Надам се да ће Министарство просвете посветити дужну пажњу Ервинкеовој методи. Смешно, али су новине управо прошле недеље објавиле мишљење министра просвете о томе на четвртој страници, у другом ступцу, масним словима. He питајте ме шта je рекао министар.