Romansa sa Mesecom

Hit roman savremene ruske spisateljice koji veliča ljubav u jednoj neobičnoj porodici u postomunističkoj Rusiji...

Ljubav je jedini smisao...
Ovaj roman je pre svega priča o ljubavi - neobičnoj, sveprožimajućoj, pomalo iščašenoj, ali iskrenoj i nesputanoj, o ljubavi prema porodici, prema umetnosti i prema životu u svim njegovim pojavnim oblicima, od ljudi do Meseca, trajnoj i nasušnoj, bez obzira na prepreke koje mora da prevaziđe i žrtve koje zahteva.
Zato se ova knjiga čita s osmehom, jer sve u njoj daje nam šansu da se kroz humor, ponekad karikaturu, čak i grotesku, podsetimo na ljubav i one stvari koje život čine vrednim življenja.
Slikajući neobičnu porodicu u vreme postkomunističke Rusije, Marina Moskvina priča toplu i nežnu priču o ljudskoj potrebi za zajedništvom i razumevanjem.
Romansa sa Mesecom je knjiga profesionalca koji je uspeo da ostane iskren i neposredan kao dete, otvoren za život i zauvek zaljubljen u njega...

Bliži od krvi Mesec je svakom Zemljaninu

I sa brojem ljudi grana se Mesečev rod.

Pogledaj: iznad ulica ili polja

Mesečevih pejzaža srp se uzdigao, kao u preletu.


Ivan Ždanov






I onda – kao grom iz vedra neba – dečak saopštava Keši i meni da hoće da se ženi.
– Otići ću u manastir! – uzviknuo je Keša. – Zašto mi niko nije rekao da je moj sin porastao?
– Baš bih volela da vidim tu srećnicu! – govorim ja.
Kad bismo se svađali, umela sam ponekad u besu da kažem:
– Samo da znaš, kad odlučiš da se ženiš, ja ću biti prva koja će je upozoriti na tvoj karakter.
– A ja ću biti prvi – odgovarao je on – ko će onome ko dođe da položi cvet na tvoj grob reći...
Naravno, mi se to samo šalimo. Dečak je čudesan, on je idealno otelotvorenje mojih snova. Uvek sam želela da imam mnogo dece. Možda petoro ili sedmoro. Tri dečaka i četiri devojčice. Zar nije divno, mislila sam – kad unaokolo zašušte bujni izdanci svojim granama?... I svi tako svoji, bliski duši – bliži ne mogu biti. Za Novu godinu – brdo poklona ispod jelke, leti na voz – vesela kompanija ide u Uvarovku!...
Ali, bojala sam se – šta ako ne budem mogla!
A Keša me je smirivao:
– Nema smisla dizati paniku pre vremena. Ugledaj se na Fjodora Golicina iz Udruženja umetnika – on je aristokrata, portretista, slikar. Dao je spermu na analizu i rezultati su pokazali da on u principu! ne može da ima decu. A ima ih troje: Sašu, Mašu i Vovu.
Bože, kako sam bila srećna kad sam ostala u drugom stanju!
Keša je svako veče šetao sa mnom po kraju. I večito nam se pridruživala komšinica Maja, ona je čekala blizance. Njen muž nije imao kad da se šetka, on je poznati seksopatolog u Moskvi – Mark Gumboldt. Mark je u dve smene primao stanovništvo, posao mu je išao veoma dobro. Mada kod nas u to vreme seksopatologe, tanatoterapeute i nisu baš smatrali prekopotrebnim lekarima, a specijaliste za akupunkturu su doživljavali kao istočnjačke mađioničare, koji su u stanju da progutaju mač ili upaljenu baklju.
Cveta sremza, maslačci. A nas troje svečano koračamo ulicom. Pri čemu je Keša hodao tako gordo, držeči nas podruku, kao da sam u tom stanju ne samo ja već nas obe isključivo njegovom zaslugom.
Pa čak i kada sam u sedmom mesecu imala napad slepog creva i kada su me operisali pod sasvim blagom narkozom, Keša i ja se ni na tren nismo uplašili da može da se desi nešto strašno. Doduše, sećam se kako on stoji u bolničkom hodniku dok mene odvoze – tako usijane crvene uši više nikad ni kod koga nisam videla, uračunavajući tu i samog Kešu.
Pričalo se da je hirurg toga dana uradio dve operacije – svom malom sinu i meni. I da je, kada se posle mene vratio u lekarsku sobu, s vrata viknuo:
– Votku!
Kasnije mu je Keša poklonio ogromnu med-dinju u pletenoj slamenoi mreži – direktno iz Buhare.
S obzirom da sam trudna, nisu mi davali nikakve lekove, ali su me iz nekog razloga kljukali aktivnim ugljem. Keša i ja smo se šalili – možda dobijemo crnca zbog tog uglja.
Kad sam se vratila kući, Maja je već imala dva dečaka: Ilju i Timošu. U dvosobnom stanu na našem spratu više nije živeo jedan Gumboldt, već tri! Prava bučna sicilijanska porodica, u kojoj se perjanica seksopatologije u startu postavio ko neki kum.
Kešin i moj stan je jednosoban, na uglu. Malo je proširen na račun prostorije bez prozora – ostave. To je zadružni stan Saveza novinara. I bilo je predviđeno da se u njega useli fotograf, da u ostavi opremi svoju foto-laboratoriju, postavi aparat za uveličavanje s kadicama, rastvorom, razvijačem. U njoj bi stvarno bilo veoma zgodno da se razvijaju filmovi, prave novinski snimci.
A mi smo tamo unapred postavili drveni krevetić, i na nahtkasnu – gramofon „vega“. Inokentije se spremao da malenom biću pušta srednjovekovnu muziku za lautu.
– Ja ti garantujem – govorio je Keša – da će porođaj proći brzo i lako. Moje dete ne može da ispadne veće od dva kilograma. Prvo, početkom pedesetih se kod nas na Uralu desila atomska eksplozija o kojoj niko nije imao pojma. Drugo, mami je bilo skoro četrdeset kad me je rodila. I, u principu, tamo kod nas nema dovoljno joda u vodi...
Naravno, sve to me je smirivalo, ali ne previše. Brinula sam – kako ću se ja sresti s njim, s tim čovekom – licem u lice? On je već očajnički hteo na slobodu, videlo se da bukvalno nema gde da se okrene, zato smo ga nazvali grof Monte Kristo.
I kucnuo je čas. Naravno, kucnuo je noću. Skočili smo i, mada smo se odavno spremali za ovaj trenutak, ponavljali u sebi ko će se kao oparen na šta baciti – sve smo pogubili, pobrkali, prevrnuli kuću naglavačke tražeći telefon taksija. Jednom rečju, leteli smo noćnim gradom ne zaustavljajući se na crvenom.
Sanjiva medicinska sestra mi je otvorila vrata prijemnice.
– Svlačite se – rekla je ona.
Ja sam sve skinula, ona je predala moje stvari Keši, on ih je uzeo i otišao kući.
Evo stojim pred njom – bosa, gola, na pločicama, kao regrut pred Bogom. A ona za stolom popunjava karton, mumla monotonim glasom:
– Prezime? Godina i mesto rođenja? Adresa?
Kad neočekivano upita:
– Profesija?
Još od mladosti obično bez razmišljanja odgovaram:
– Pisac.
A sada lepo osećam – ne mogu to da preturim preko jezika.
Kakav si mi ti pisac s tako velikim belim trbuhom?
I rekoh:
– Bibliotekar.

U zoru su oko mene počeli da se okupljaju studenti. Toliko su se privezali za mene da su nagrnuli za mnom u porođajnu salu i namestili se kao da su u parteru – u belim maskama i s razrogačenim očima. I ti lekari početnici, deca raznih naroda i narodnosti, postali su fascinirani svedoci dolaska na svet našeg dragog dečaka.
On je moćnim basom oglasio svoje rođenje. Uzgred budi rečeno, bio je težak skoro četiri kilograma. Publika ga je dočekala burnim aplauzima. Od babice, koja mu je pomogla da dođe na najbolji od svih svetova, zbog svog lavovskog glasa dobio je nadimak – Lav. I kad bi se izdaleka začuo njegov dozivajući plač, na odeljenju se s poštovanjem prenosilo od usta do usta:
– Lava nose na dojenje!
– Lavić je ogladneo!...
Nastanio se kod nas u ostavici. Obično nije plakao, slušao je po čitav dan srednjovekovnu muziku za lautu, ali je mene bez prestanka pratio svojim odraslim ozbiljnim pogledom. I ja sam uvek znala šta mu je potrebno – da jede, pije ili da se prepovije. Kao da sam u glavi čula kratke telepatske komande.
Toliko smo mislili i nagađali koju li će prvu reč izgovoriti. Jednom prilikom nudim mu jabuku, a on pita:
– Oprana?
Keša i ja smo se veoma obradovali – doduše, začudilo nas je što je tako oprezan.
Otkako je dečak stupio nogom na zemlju, nas dvoje smo lunjali gradom, držeći se čvrsto za ruke, šetali smo po Neskušnom parku, vozili se na panorami, zajedno išli u bioskop. Jednom smo tako svratili u bioskop, a tamo se daje Obnažena ljubav.
Kažem:
– Slušaj, ne mogu ja tebe da vodim na film Obnažena ljubav!
A moj dečak – mrvica – odgovara:
– Možda to nije ona obnažena ljubav na koju ti misliš.

Bazajući tamo-amo, zverajući naokolo, oboje smo zapanjeno posmatrali kako se u nama budi vasiona, kako ona dobija svoja obeležja i formu, privlači nas, plaši, razotkriva nam fantastične prizore. Kako naše disanje i umovi iz okeana sveta stvaraju nebo i zemlju, životinje, ljude, ptice, drveće...
– I jedno i drugo čeka veliko iznenađenje – ugledaćete svet onakav kakav je on stvarno! – Čuli smo drevne glasove, koji su od pamtiveka mene pratili u mojim šetnjama po životima. – Ti si, Marusja, ptica, nisi galeb, nisi labud, već si zeba ili senica, ti si – prvobitno stanje slobode, punoća čiste radosti, središte sveta i svedok svega. A tvoj ptić je – orao.
On je stalno vajao krilate ljude. Uzme šta mu padne pod ruku – plastelin, glinu, sredinu hleba, i strpljivo, pažljivo: prvo telo, onda slobodno, bez i najmanjeg napora – glavu, ali zato s kakvom je usrdnošću stavljao krila, i tek su na kraju same od sebe nicale noge i ruke.
U prvom razredu su im zadali da izvajaju čoveka. Dečak je napravio figuru s krilima, ali je ta krila Semjon Tihonovič Korovikov, nastavnik OTO-a, a ujedno i odbrane i zaštite, odrubio dletom.
– Ovako je bolje, deluje ljudskije – dobrodušno je rekao Korovikov.
Dečak se razljutio i krenuo ponovo da vaja krila. Samo što je jedno napravio, Semjon Tihonovič je kao furija doleteo do njega, oteo mu skulpturu i besno, svojom velikim dlanom, spljeskao krilo.
– Da si vajao kako te uče stariji po rangu! – naredio je on.
Dečak se nadurio, otćutao. A kod kuće je Keši i meni jasno i glasno rekao:
– Ne pada mi na pamet da učim svakojake budalaštine kod Semjona Tihonoviča.
Veoma ga je tangirala činjenica da smo mi ovde tako čvrsto zakačeni. Bilo je to još pre škole, kad je ležao s temperaturom, bolovao:
– Interesantno kako je jaka zemljina teža! – govorio je. – Probija zemljinu koru, asfalt, zgradu, krevet, čaršav. Kako je teško da poletiš ako nemaš krila!
Verovali ili ne, dva puta je imao šarlah. A onda upalu pluća. I to sve jedne zime! Tada smo se bukvalno obradovali što smo dočekali proleće. Spremam se na poštu, a on će:
– Marusja, mogu li s tobom? Biću miran. Staviću šal, obući ću ispod hulahopke. Hoću da vidim šta se za ovo vreme desilo sa svetom.

U detinjstvu je ponekad voleo tiho da posedi u mraku. Čak je namerno zatvarao vrata.
– Kakva tama – govorio je – kao da je živa. Evo šta su osećali naši preci.
Treba reći da se dečak od malena nije odlikovao preteranom ljubavlju prema osnovnom i srednjem obrazovanju. Stalno me je plašio:
– Pobeći ću od kuće, kupiću sebi kućicu u Švajcarskoj, kupići pušku, zemlju, stoku. Loviću divlje ovnove, čitaću Tolkina i tamo ću provesti ostatak života!
Odgovarala sam mu:
– Sine! Svejedno će te stići, uhvatiti i na silu naterati da ideš u školu. Pomiri se s tim. Znaš kako je govorio filozof Seneka: „Mudar želi ono što je neizbežno.“
– Ako me uhvate – preteče je odgovarao dečak – krenuću da kradem, istog časa ću početi da pušim, postaću otpadnik od društva i jedan od ove gomile prostaka!
Za Novu godinu mi mu postavimo jelku, okitimo je, zapalimo svećice, smestimo se kod njega i pijemo čaj. A Keša sebi nalije čašicu.
Iz Amerike nam je jedan slikar doneo komplet malih fluorescentnih zvezda. Prema karti zvezdanog neba severne polulopte Keša je na plafonu u ostavici nalepio zvezde i mesec. Uveče su upijali električno svetlo, a noću su, daleki i plavi, sijali na nebesima nad dečakom do samog jutra.
Kupili smo još akvarijum s osvetljenjem i dve ma-ribe – ljubičasto-crvenu i crnu.
– Kako da ih nazovemo? – upitao je dečak. – Treba da im damo lepa odgovarajuća imena.
– Neka jedna bude Crnka, druga Crvenka – predložio je Keša.
– O, ne! Nisu to krave već ribe iz Karipskog mora!
I uopšte ga nije interesovalo ključno pitanje: kako nastaju deca. A Keša i ja smo stalno mislili šta da mu kažemo kad nam ga jednog dana postavi. Ja sam Kešu specijalno zamolila da ništa ne izmišlja. Jer, dečak pita:
– Kešo, kako ribe spavaju?
A čujem iz kuhinje, Keša odgovara:
– Ribe spavaju na kopnu. Izlaze na kopno i spavaju... A šta je po tebi trebalo da mu kažem? – čudi se Keša. – CELU ISTINU??? Ja ne bih voleo da to čujem u detinjstvu od svog tate – nastavnika fizičkog.
Jednom sam slučajno bila svedok dostojnog odgovora na ovo krucijalno pitanje. U autobusu ga je zadao maleni sin svom ocu:
– Tata – upitao je on krajnje ležerno – kako nastaju deca?
– To ćeš već ti saznati u procesu saznavanja sveta – odgovorio mu je otac.

Uskoro je kod nas svratio Mark Gumboldt i uzviknuo:
– Šta? Vaš sin još uvek ne zna? Samo vi čekajte da mu u dvorištu objasne ili da na tarabi pročita o tome! Evo ga, to je taj neprosvećeni ruski narod koji tone u mraku neznanja! Držite knjigu – rekao je on. – Iljuša i Timoša su je još pre tri godine pažljivo pročitali. A ni vama ne bi bilo na odmet da je malo proučite.
Mislim da je to bio prevod s poljskog, brošura u boji, u kojoj se jasnim, dostupnim, a opet dovoljno naučnim jezikom pošteno i otvoreno govorilo detetu o tome kako nastaju deca.
Stavili smo je na nahtkasnu u ostavi i krenuli da čekamo.
Dečak je došao iz škole dobro raspoložen. Keša ga je prijateljski pitao:
– Nema slabe ocene iz matematike?
Zato što nas je pozvao u školu njegov nastavnik matematike Jurij Georgijevič.
– Vaš sin – rekao je – kod mene na času gleda u bob, a ne u uslove zadatka, laže kao Trocki Lenjina, a Lenjin Trockog, organizuje vesela takmičenja „Ko može da kine, a da ne prestane da štuca“ i mašta o tome kako će postati oficir. Ja mu govorim: „Matematičar Gaus je devetnaest godina lupao glavu nad zadatkom i tek mu se dvadesete godine u snu pojavilo rešenje“, a on će meni: „Ha-ha-ha! Devetnaest godina je skapavao! Ja bih taj zadatak već sutradan zaboravio.“ I? Što ćutite?
Keša je inteligentno odgovorio:
– Zamislili smo se.
A nama će Jurij Georgijevič:
– Kako s tako praznim glavama možete da se zamislite?
Keša i ja smo se toliko zbunili da smo čak zaboravili da se pozdravimo s njim.
– Nema – zadovoljno je odgovorio dečak – mada sam danas izlazio na tablu. Rešavali smo zadatak: Koliko je papagaja pojeo Robinzon Kruso za godinu dana, ako je sovjetski narod pojeo deset tona „Bušovih bataka“{1} i pet tona „sovjetskih krilaca“?
On je otišao u ostavu, a Keša i ja smo se pritajili.
Kad odjednom uleće u kuhinju – razgoropađen, baca u nas knjižicu i viče: – Ah, zlotvori jedni!!!
Mi: – Šta? Šta?...
– Zadržite za sebe svoju glupu knjigu! Jesam li vas pitao? Jesam li? Evo, tu piše: „AKO VAS PITAJU“!
– Znači, ti znaš??? – pita Keša.
– Ne znam! – povikao je besno. – Ne znam, i neću da znam!!!
A posle nas je stalno plašio da će doći neki Harald Plavozubi i njegov sin Sven Vilebradi, e, oni će nam pokazati našeg boga!...
Želeo je da živi sam – s ribama iz akvarijuma. I žabom. Žabu je još ranije pronašao u zoo-radnji.
– Kakvo odvratno stvorenje! – ushićeno je govorio dečak. – Mlitavo, pihtijasto, boje močvare, veličine čajnika, kao kravlja balega!...
Osećao je neverovatno tesnu vezu sa svetom vodozemaca.
– A ako se pojavi nevesta – govorio je – zavući ću se u akvarijum i pretvoriti u ma-ribu.
On je imao svoj pogled na stvari s istinskom skrivenom suštinom. Po svemu sudeći, Keša i ja smo mu smetali, stavljajući se između njega i ostalog sveta. Kako me je samo preklinjao da ga ostavim samog!
– Daj mi da budem samostalan, daj – molio je on. – Nemoj da si takva, pusti me da malo budem bez galamdžija roditelja. Kad ostanem sam – govorio je on – počinjem da pevam. Kakva zanosna ideja – noćiti sam! Zaključaću sve brave. Lepo ću večerati. Malo ću crtati, prelistaću časopis. Sedeću, slušaču muziku za lautu, šetaću ulicom, neću zaboraviti ključeve. Šta kažeš? Marusja? Umreću ako mi ne dozvoliš. Obavezno ću oprati zube, izgovoriću molitvu Optinskih staraca i leći ću da spavam. A ti ćeš mi – na moju žalost – doći sutra?...
Njemu su unapred bile poznate tajne sveta, mom dečaku, i ja ni slučajno ne mogu da poverujem u to da se on po prvi put pojavio ovde.
– Sećam se kako sam u svom prošlom životu – govorio je on – češkao tigra iza uva. Lepo se sećam tog trenutka – kakvo ima okruglo uvo i jaku dlaku!
– Sine – čudila sam se ja – kako si ti pametan. Ti si pametniji od svoje mame?
– Da, pametniji sam – odgovorio je uzdahnuvši – i to onoliko... Znaš, Marusja – rekao je sav ozbiljan, bez ijednog osmejka – tvoja greška je u tome što ti zaboravljaš na besmislenost reči.
Jednom me je upitao:
– Zašto se ti tako isprekidano smeješ? Glasno i isprekidano.
– Zato što su naučnici otkrili – rekla sam ja – da čovek koji se bez prestanka dugo smeje izaziva neprijatan utisak.
– Svaki čovek izaziva neprijatan utisak – dubokoumno je dodao dečak
Drugom prilikom je Keša imao zakazano kod zubara. Dečak je otišao s njim u dom zdravlja, vratio se i govori:
– Znate zašto su drevni ljudi tako voleli ratove?
– Zašto?
– Zato što nema ništa gore od starosti.

Zatim mu je Keša namestio u ostavi fotelju na razvlačenje. Ujutru izlaziš iz sobe i obavezno zapneš za dečakova stopala. Ostala je stara nahtkasna, na njoj je sada stajao muzički centar. Na stočiću pored nje su se jedva smestili kompjuter i sintisajzer – dečak je pisao skandinavske sage. Čak su ga i objavili u Los Anđelesu na nekom levom lejblu.
Na zidu je visila slika – crne stene nad morem i okrugli beli Mesec. Taj Mesec je bledunjavo osvetljavao policu s knjigama: Bela magija, Slovenska mitologija, Strabon, Herodot, Čarls Dikens – Starinarnica, Bitke vikinga...
Kuhinja nam je i dalje služila kao dnevna soba, i centralno mesto u njoj je zauzimao stari nemački sto firme Anakonda, bez i jednog jedinog eksera. Njega smo stalno morali da kuckamo čekićem, jer se s vremenom rasklimao i u njegovim šupljim, fino zaobljenim nogama od tamnog hrasta samo li se malo opustimo – nastane se bubaruse.
Sto je bio potpuno rasklopljen – s jedne strane smo jeli na njemu, s druge strane je Inokentije sebi napravio radionicu – tamo su na gomili ležala platna, akvareli, četkice, boje, štafelaj. Keša nikad ništa nije sklanjao, čak ni kada su gosti dolazili. Desi se i da pobrkaš – uzmeš suncokretovo ulje, a ono laneno – razređivač za uljane boje.
Kada se Keša iz studentskog doma preselio kod mene s jednom jedinom stvari koja je predstavljala njegovu ličnu imovinu – s gramofonom „vega“ („vega“ je zajedno sa zvučnicima neko vreme odležala u garderobi na Kazanjskoj železničkoj stanici), povukao je liniju preko stola i rekao:
– Ovo će odsad pa zauvek biti moje radno mesto.
Kod prozora je stajao kauč, na njemu je spavala velika kraljevska pudla Gerasim, rođaci iz unutrašnjosti ili kasno pristigli gosti.
A u sobi – samo krevet i sto od punog drveta, još bakin, s mirisom valokordina, na kojem sam ja pisala svoje priče, bajke i scenarija za emisiju Laku noć, deco!
Prilično malo, ali kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna. I, kako se govorilo u stara vremena: šta je sreća – kad su ti živi roditelji. Nedaleko od nas, isto u jednosobnom stanu, žive moja majka Margarita i otac Serafim, neka im Gospod da zdravlja. Oboje su tako veseli, ne uzbuđuju se mnogo. Svakako, ako si već došao na ovaj svet, onda negde treba i da se skrasiš, jer je rečeno u Svetom pismu: ptica ima gnezdo, lisica – rupu, samo čovek nema gde da skloni glavu.
Kad odjednom ova izjava!
Naravno, Keša i ja smo se obradovali. A onda smo se bacili u razmišljanje – kako se ovde organizovati ako dečak dovede ženu. Teško da će ona poželeti da živi u ostavi, da u njoj vije svoje gnezdo.
Keša će raditi u kuhinji, kao što je i dosad. Njemu je i tako sve svejedno, samo da ostane slobodan umetnik. Trebalo bi im ustupiti sobu – ja ću sa svojim pisaćim stolom preći u ostavu.
Margarita i Serafim su čak zaplakali od sreće kada su čuli za ženidbu. A onda su se osvestili i govore:
– Vi sad, verovatno, mislite: Rita i Fima su se naživeli! Pa, dobro, strpajte nas u starački dom...
– Tada bismo sigurno izgubili vaš stan – umirio ih je Keša. – A ovako nas ipak greje neka nada...
– Uzgred budi rečeno, ima li tvoja izabranica bar neku stambenu površinu? – pita Inokentije.
– Da – odgovara dečak. – Ona je ozbiljna devojka iz grada Anape.
– Divno! – uzviknuo je Keša, trljajući ruke. – Putovaćemo kod nje – da se kupamo u moru.
Sve u svemu, sazvali smo porodično veće. Serafim i Margarita su se odazvali.
Ja sam kupila grgeča, htela sam da spremim ribu s heljdom. A Keša će:
– Ne podnosim ribu s heljdom! Ne, ja nemam ništa protiv grgeča, a i heljda je u teška vremena spasla od gladi mnoge narode naše planete. Ali, zajedno – to je nešto nepodnošljivo! Ubijaju ukus jedno drugom! Užas jedan!
– Molim? Pa to je klasična kombinacija! U menzi kod vas na Uralu to je dežurno jelo!
– Nikad nije bilo! – uzviknuo je Keša. – Riba ide s pireom, a gulaš – s heljdom!
I kupio je račiće i pivo.
Dečak je doveo svoju verenicu – a ona bela-bela, vila, vazdušasto biće, Tasja. Ja sam joj ispričala kako se on u detinjstvu čudio Ivanu Careviću:
– Ne razumem – govorio je dečak – šta mu je trebalo da se oženi prelepom devojkom? Bolje da je uzeo za ženu babarogu.
Izgleda da smo je malo uplašili. Takva smo ti mi porodica – nije nam stran crni humor, a on nije svima po ukusu. U kući je večiti džumbus, ne postoji dnevni red, maltene su svi ko u transu do uveče, tek pred noć počinju da dolaze sebi.
Za svoje instalacije Keša dovlači kući raznorazne i ne baš najčistije predmete. Evo, već mesec dana kako nasred jedine naše sobe stoji rasklopljen usisivač Fimine pokojne tetke – „raketa“ na točkice. Mi ga praktično ne primećujemo, ali smo se pred verenicom odmah postideli. Dečak je povikao s vrata:
– Kešo! Kad ćeš već jednom da baciš ovaj prepotopski usisivač?
– Ni slučajno – odgovara Keša. – Ja od njega pravim kosmički brod, na njemu ćemo poleteti ka drugim planetama, mnogo prikladnijim za život.
– Je li shvataš? – rekao je dečak. – Kakvi su ovo ljudi! Kako ja dosad s njima nisam poludeo?
A devojčica – tiha, umiljata – specijalno je za naš skup napravila tortu „Napoleon“! Kad ti mi navalismo na nju! Još čajnik nije ni provrio, a mi je već celu pojeli. Tim pre što je to Ritina omiljena torta.

Pošto smo završili s tortom, Serafim, profesor Diplomatske akademije, nekada poznati diplomata, izjavio je otmeno i s dostojanstvom:
– U životu sam imao mnogo asistentkinja – plavuša i crnki, ali uvek – ili je pametna ili je lepa. A ovde – pogledao je u devojčicu s odobravanjem – i jedno i drugo!
– S obzirom da je naš dečak nekako uspeo da stekne naklonost ovako veštog kulinara – rekla je Rita – treba razmisliti šta da uradimo da se oformi nova mlada porodica.
Govorim:
– Neka devojčica živi s nama. Ja sam spremna.
– Ali, Marusja, nisu svi spremni da žive s tobom – ljubazno se odazvao dečak. – S tvojom beskonačnom jutarnjom meditacijom, jednoličnom hranom, sa sređivanjem kuće kad ti se ćefne i sa starom pudlom koja govori, ima sedam rogova i sedam očiju, a ni danju ni noću nema mira, sve prizivajući: „Svjat, svjat, svjat, Gospod Savaot!“, i svake noći, bez obzira kakvo je vreme napolju, samo što svi utonu u san, kreće nametljivo da predlaže žiteljima ovog stana da pođu u dvorište i osveže se.
– Onda – obraćam se roditeljima – hajde da mi pređemo kod vas? Ja ću voditi računa o vašem zdravlju. Zar sami niste rekli da je Fima umesto čajnika isključio frižider...
– O, ne! – u isti glas odgovoriše Rita i Fima. – Ne želimo to.
– Shvataš, Marusja – govori Rita – samo te molim da se ne ljutiš, ti si s godinama malo postala gnjavež. I prema Fimi i prema meni si zauzela neki kaplarski stav. Bolje da mi bespovratno damo svu svoju ušteđevinu, samo nemoj da nam predlažeš da živimo s tobom, ljubavi naša!...
– Znači, moramo da kupujemo stan – izjavio je Keša.
– Baš tako! – složili su se Rita i Serafim.
Svi su zaćutali i u sebi počeli da prebrojavaju koliko ko može da uloži u tu plemenitu stvar.
Keša je prvi prekinuo ćutanje, izgovorivši neku smešnu cifru.
– Nisam shvatio – rekao je dečak. – Jesi li ti, Kešo, uopšte informisan koliko košta mali jednosobni stan u Moskvi?
Otkud bi bio? Pre sto godina Rita i Fima su meni kupili stan, koji je Keša posvetio svojim prisustvom, njihovom zaslugom živimo u njemu preko dvadeset godina, i mislili smo da će tako biti doveka. Privilegovana od rođenja, ja uopšte idem kroz život kao tramvaj po utvrđenom koloseku. I ako čovek ništa više ne traži, ovo je apsolutno dovoljno za lagodan život.
Jednom se Keša zaljubio u lepu ženu, uzmuvao se, krenuo da se sprema, isključio iz struje „vegu“, spakovao zvučnike. A onda, kad je samo zamislio koliko će se obaveza i problema svaliti na njegova pleća, koliko raznih dokumenata će morati da reguliše, da rešava stambeno pitanje, kakav će to biti košmar – odjavljivati se, prijavljivati se, venčavati se – digao je ruke i ostao s nama, na našu neopisivu radost.
Mi čak nikad nismo renovirali stan. Jedino smo promenili WC-šolju. Zato što je Keša rekao:
– Ja kao grinpisovac – ne mogu da gledam kako curi voda iz kotlića.
I što je vrlo važno, ja sedim u toaletu, pletem rukavice, a u hodniku spremna stoji sveže ispečena WC-šolja – boje „noćnog ljiljana“ pravo iz izloga, s kosim odvodom, majstor samo što nije došao da je montira.
– Slušaj! – viče dečak. – Tebe će sad skinuti zajedno s našom starom šoljom i izneće te na smeće. Sreća tvoja ako se neko doseti da te prebaci na novu!
A sam, šta god zamoliš da uradi po kući — odgovara: – U-u! To mene ne interesuje. Druga je stvar ako bi došao ansambl gajdaša iz Škotske!...
Uglavnom, razmislili smo i odlučili: štedećemo. Svako je imao svoj zadatak, ali je rok za izvršenje bio zajednički – godinu dana. Zato što je u novinama Nekretnine građevinska firma SU-23 objavila da planira da podigne zgradu za rekordno kratko vreme po minimalnoj ceni. U novinama je bilo obaveštenje da jednosobni stan u toj zgradi košta sto hiljada dolara. I sve pare moraju da se ulože do desetog novembra sledeće godine. Inače, niko ne garantuje da suma neće duplo porasti, ako uopšte ostane slobodnih stanova.
Sto hiljada dolara. Ni manje ni više.
Keša i ja smo složno obesili noseve.
– Kao što je govorio Bonaparta: „Prvo se umešaj, a posle misli šta ćeš!“ Ja dajem dvadeset hiljada! – uzviknuo je Serafim, koji se od mladosti seljakao po tuđim ćoškovima, bez obzira na svoje junaštvo i zasluge, tako da je čitavog života štedeo svojoj deci za crne staračke dane.
Pri čemu, Serafim nije prosto štedeo, on je štedeo pošteno, u velikom stilu, ne zaobilazeći opasne grebene i zamke koje su lakovernim štedišama postavljali novonastali biznismeni, poznatiji u narodu kao novopečeni bogataši.
Samo što su MMM, Hoperi, Čare i Vlastelini{2} doživeli svoj bum, Serafim, čija je duša uvek bila otvorena za progresivne metode štednje, uputio se na njihove adrese i u ove samonikle firme smestio svoje dolare i rublje. Tim pre što je Fimin drug, sudija Tarošin, koji nije malo uložio u MMM, preko noći dobio dividende u vidu pozamašnog svežnja rubalja! Naravno, on je odmah okrenuo telefon: „Idi brže, Serafime, MMM daje, i to mnogo!...“
S obzirom da je Fima bio vanserijski finansijski strateg, on nije poleteo da sve stavi u MMM, već je pažljivo rasporedio svoj kapital: solidnu sumu je uplatio u Hoper, a zatim je, očaran bankom Čara, njoj predao ostalo.
Neko vreme je naš Serafim, bukvalno kao lovac koji je postavio zasede i klopke, a zatim obilazi sveta mesta i skuplja trofeje, stajao u ogromnim redovima takvih istih odvažnih lovaca za lakom zaradom, viteza bez mane i straha, koji su u jednom cugu plasirali svu svoju mukom stečenu ušteđevinu.
Onda je došlo vreme ubiranja plodova. Ma ne, Eldorado nije ništa, to je bio Klondajk – kakvu se kamatu Fima spremao da izvuče. Kad se odjednom pretvoriše u prah i pepeo naše Keopsove piramide, jer i nisu bile od krečnjaka već od svete naivnosti ruskih građana, rešenih da ne propuste svoju šansu i bez po muke zarade milione.
Međutim, Fima nije bio od onih koji se tako lako predaju. Potpuni nestanak ušteđevine bi svakog drugog mogao da baci u očaj i zbuni, ali ne i Serafima obuzetog strašću: i on je povukao ključni potez, uložio je svoju platu u SBS-Agro uz najveću moguću kamatu.
I tu ga je čekao neuspeh. Grunuo je defolt i pare su se pretvorile u labudove koji su istovremeno prhnuli i lepršajući krilima odleteli u nepoznate daljine zajedno s osnivačem ove sumnjive firme.
Fima je malo otpatio, pa je opet počeo da štedi – doduše, ovog puta je pare poveravao isključivo Poštanskoj štedionici. On je i svom drugu Tarošinu pripretio: samo u Poštansku štedionicu – to je najsigurnije mesto koje je ikad bilo, jeste i uvek će biti, dok god nad Zemljom sija Mesec i izlazi Sunce.
Međutim, sudija Tarošin je od tada svoj kapital ulagao samo u Ciceronovu knjigu Izabrani govori.
– Dajem sto hiljada rubalja! – sa zanosom je izjavila Rita, koja se očigledno namerila da od ovog trenutka niti šta jede niti šta pije, i u novembru za stan ljubljenog unuka da sve do poslednje rupije svoje godišnje boračke penzije.
Na opšte iznenađenje, prilično krupni ulog u kupovinu se spremila da da naša devojka – petnaest hiljada dolara. Ne trepnuvši, dečak je obećao da će zaraditi bar toliko, pri tom je Kešu i mene prekorno pogledao.
Mi smo ponudili najmanju sumu. Keša, bez razmišljanja – pet hiljada. A ja, kao pravi baron Minhauzen – tri. Isto impresivan iznos ako se ne upoređuje s drugim. Mada pojma nismo imali kako i gde ćemo da ih iskopamo. Doduše, meni su baš tada u jednoj izdavačkoj kući predložili da pišem erotske romane.
– Vi ste dečiji pisac? – pitaju oni. – Pa šta? Da pišete – umete, a ljudi koji takve romane čitaju su i sami – ko deca!...
Na licu mesta, još dok smo svi na okupu, upustismo se u razrađivanje strategije akumulacije kapitala.
Pod jedan. Surova štednja,
Svima je bilo ponuđeno da stegnu kaiševe.
– Dobro – rekao je Keša – ja ću sam od sada praviti papir. Skuvaću kartonske kutije za jaja, dodaću lepak, zamesiću super lepinju. Onda ću je iseckati na komadiće i razvlačiti oklagijom. Šta mi drugo pa treba!
Pod dva. Prodaja porodičnih dragocenosti.
Odmah su nam knjige pale na pamet. Keša je hteo da odnese u antikvarnu knjižaru sabrana dela Valentina Katajeva, otvorio je prvi tom, a tamo – posveta: „Riti od Katajeva“.
– Erenburga – govori Keša – još nisam otvarao.
– A Mamin-Sibirjak – delikatno pita Fima – se nije oglašavao?
Tri. Truditi se iz petnih žila da se pošteno zarade pare. Ali, ako baš naleti neki sumnjivi posao, nema gnušanja, gledati na to kroz prste.
Naravno, treća tačka se isključivo ticala već moralno oformljenih članova našeg društva, onih koji su sposobni da izađu suvi iz vode, konkretno, najstarije generacije.
Riti je momentalno sinula ideja:
– Oh! Odavno sam imala želju da napišem književne minijature: ko je mene, gde i za šta hvatao – od poznatih!
Veće je na kraju donelo rezoluciju: bez prestanka kaditi na oltaru boga Mamona i tome posvetiti sav svoj talenat, životno iskustvo i znanje.
Pa ipak se nametnulo vrlo konkretno pitanje: gde i od koga bismo makar nešto mogli da pozajmimo.
– Eh! – uzdahnuo je Fima. I ispričao kako mu je još odavno stiglo pismo iz Australije. Neki dalji rođak je tražio kome će ostaviti ogromno nasledstvo. Ali, Fima se nije odazvao. Uplašio se komplikacija. Nasledstvo i tako nikad ne bi stiglo do njega, samo bi mu oduzeli i ono što je imao.
Fimin otac, deda Danja, zamenik ministra saobraćaja, dobio je posle rata državnu vikendicu na stanici Valentinovka u naselju političkih osuđenika. Preko puta je živela Vera Nikolajevna Figner, narodovoljac{3}. Ona je pokušala da ubije cara – tada su se time svi oduševljavali. Svaki dan su joj iz Kremlja donosili ručak: tačno u dva je stizala crna „volga“, a ozbiljan činovnik u odelu je nosio šerpe s jelom. Vera Nikolajevna je bila usedelica, seda, sa štapom, veoma predusretljiva.
Danji su par puta nudili da otkupi svoju vikendicu – veoma povoljno. Jedina državna kuća u naselju bila je njegova. Danja je odbio.
– Šta će mi vlasništvo? – govorio je on. – Mene niko i nikad neće odavde iseliti...
Bukvalno je to isto, od reći do reći, izjavio hrabri deda Stepan, riđi, pegavi Margaritin otac, božiji čovek. S njegovim odlaskom u mahaparinirvanu ostali smo bez dve vikendice: zimske, s centralnim grejanjem – u selu Kratovu, na putu za Kazanj, i letnje – u Pumpurima na obali Baltičkog mora. Tako se jasno sećam kako se kroz prozor moje sobe između borova videlo more iza peščanih dina.
Oba starca, dva protivnika privatne svojine, postigli su na izmaku svojih dana potpuni mir. Pošto su preživeli dva rata i dve revolucije, iznad svega su stavljali život, njegovu večnu i nepresušnu moć. Stepan donosi platu – sto puca od hrane: knedle, musevi, krofne, piroške. Puna kuća ljudi. Stižu neki telegrami. Posebno su svi lupali glavu nad telegramom: „Stižem 14. Fisa“. Ko je Fisa? Tamo je dolazio kome god je palo na pamet. Prolazi nedelju dana, pa još pola nedelje. A sad na stolu krompir zapečen u ljusci.
Baka:
– Deco, pogledajte po džepovima da neko nema sitninu – treba hleb da se kupi...
Baka je bila lepotica, radila je u tajnoj službi Mossovjeta{4} i veoma se bojala da će je uhapsiti: čuvala je strašnu tajnu da Lenjina noću iznose i provetravaju. Ispod Mauzoleja je radio čitav institut koji mu je vraćao svežinu.
U redu, nismo nasledili njihove nekretnine. Ali, bar nas je zapala neopisiva bakina lepota?... I tu fijasko: svi smo riđi, pegavi – na večno ozarenoga dedu Stepana. Samo se jedan božanski dar kod nas kao baklja uporno prenosi s kolena na koleno – dar vatrenog govora.
Kod Rite i Fime se pomalo izgubila ta neobuzdana smelost očeva. Ali, i oni su srdačni, gostoprimljivi. U malom stanu je bivala velika navala Fiminih rođaka iz drugih gradova, ili su neočekivano svraćali Ritini saborci. I tako dugo ostajali da je od manjka komfora Rita dobijala alergijsku kijavicu.
Stravičnu alergiju je Rita imala na čika-Zaurija iz Tbilisija.
Kod njih je jednom godišnje, na petnaest dana, a i duže, uredno dolazio njima potpuno nepoznati čika Zauri, rođak nikom neznane teta-Kote. Pri tom je čika Zauri prenosio takve strastvene pozdrave od te misteriozne teta-Kote, da je bukvalno s vrata presecao svaku mogućnost da se nekako razjasni ko je ona.
– Otkud ovaj Zauri, ko je on? – roditelji su bili u nedoumici. – Samo da znaš – govorili su mi – ako umesto Zaurija dođe neki drugi čovek, mi ćemo ga pustiti, jer se uopšte ne sećamo kako on izgleda.
Kad su se u Moskvi pojavile automatske sekretarice, prvu je kupila Rita, i svojim glasom školovanim za nastupe na radiju nasnimila sledeći tekst:
– Dobar dan! Molim vas, ostavite vašu informaciju – ko je zvao i zašto? Govorite odmah posle zvučnog signala. Ako želite da nam dođete u goste, upozoravam vas – nemamo gde da vas smestimo, ukoliko vama damo krevet, sami ćemo spavati na podu, a vi ćete imati grižu savesti.
Fima, koji je slučajno saznao za ovo izmotavanje, napravio je užasan skandal. Inače miran, staložen, pacifista u duši, pobornik strogog poretka stvari, potpuno je bio poludeo: – Kad je htela da se uda za mene – vikao je, strašno sevajući očima – zvala me je golubić! A moje rođake nije znala gde bi pre smestila i čime sve ugostila!
– Sad nas je malo – tužno je izustio Serafim. – A da nas je ko ranije, mi bismo časkom skupili dečaku za stan. Dok su svi bili živi, u Vitepsku je bilo more naroda! I samo se jednom čoveku kuvalo bez belog luka, po direktivi teta-Lene – njenom mužu Efraimu. Efa je već tada bio preduzetnik. Pravio je mašine za proizvodnju trikotaže, ali više nego što je po planu, i ispod tezge ih prodavao. On je živeo po sopstvenim pravilima, nije mario za zakon. I imao je vrlo mnogo para. Pri tom ih je Efa velikodušno pozajmljivao Leninim rođacima – nju je bespogovorno slušao. Svi su rado uzimali od njega i nisu uvek vraćali. On joj se žalio: „Opet tvoji rođaci traže. Neću više da im dajem, ne vraćaju.“ A Lena: „Daj! Daj! Ako traže – daj!“... Nekoliko svojih štednih knjižica je čuvao kod mene, – rekao je Fima. – Bile su „na donosioca“. Onda bi Efa zaboravio gde ih je ostavio. I stidljivo bi pitao: „Fima, da nije slučajno kod tebe štedna knjižica?“
„Dve!“ – govorio sam ja.
„A, dve!...“ Prodao je prsten sa smaragdima i uložio u nekretnina Imali su odličan stan u Velikoj komsomolskoj ulici – NKVD-ovski. Meni su svi govorili: Ala ti imaš reprezentativnog teču! Od sve naše porodice on je bio najveći pomodar i najveći srećković.
Interesantno, i pored neobuzdanog Efinog kicoštva i njegove čuvene strasti prema skupim i prvoklasnim stvarima, kao sećanje na njega ostao nam je jedino njegov široki kaput od gabardena, na dva reda kopčanja, s koštanom dugmadi, i veoma stari filcani šešir boje nadolazeće oluje – s visokim tuljcem oivičenim crnom ukrasnom trakom, i s valovitim obodom. Kaput je godinama visio na ofingeru – specijalno smo ga čuvali, čekali smo kad će ponovo postati moderan – a šešir se vukao po ormanima. Baciti ga, a imati svest o tome kakva ga je usijana glava nosila, ličilo je na zločin.
A šta da radimo kad je sav naš stan pretrpan sličnim relikvijama? Lepo me je sramota od dečakove verenice. Mada je ova devojčica tako delikatna – na sve moguće načine je pokušavala da me ohrabri – „ima i drugih krajnosti“. Neki ljudi ne mogu da trpe u kući ništa što je suvišno, i bez razmišljanja bacaju sve odreda.
– Takva je moja kuma – rekla je ona. – Mama i tata su jednom u mladosti bili kod nje u gostima. Tata je tamo zaboravio svoju kapu od vizona. I ona je nju bacila. Shvatate? Baciti novu kapu od vizona???
Uskoro smo otkrili da je naša Tasja poslovna i razborita devojčica. Izgledala je kao da ima četrnaest godina, govorio je dečak, kada je stigla iz Anape. Ali, ispostavilo se da je bio dovoljan letimičan pogled na njenu diplomu Kubanjskog univerziteta, Fakulteta za državnu i lokalnu upravu, sa svim desetkama – iz filozofije, kulturologije, istorije svetskih civilizacija, sociologije, politologije, prava, psihologije, pedagogije, retorike, matematike, informatike, poznavanja prirode, logistike, svetske ekonomije, međunarodnih odnosa, teorije prava, geopolitike, finansija, tokova novca, statistike, računovodstva, socijalnih prognoza, upravljanja kadrovima, konfliktologije, etike, poslovnih pregovora, osnova parlamentarne kulture, demografije, preduzetništva i medicine – da Tasju zaposle kao komercijalnog direktora boulinga pored Kurske železničke stanice.
I ti se ljudi nisu pokajali! Budući da je za nekoliko meseci jednu od najobičnijih kuglana Tasja pretvorila u ogromni zabavni centar, najkrupniji u Moskvi – s galerijama, bioskopima, Armiranim radnjama, restoranima i luna parkom. Kruna svega je bila „Kuća straha“, koju smo po Tasjinoj narudžbini smislili Keša i ja, a indijski majstori za užase, specijalno pozvani iz Bombaja, pretvarali su naše snove u javu.
Glavni štos je bio Ludi Doktor, koji je električnom testerom rezao ruke, noge. Prvo je jurio posetioce predlažući da im nešto odreže, i oni su uz ciku i vrisku bežali na sve strane, a na kraju je hvatao podmetnutu osobu i tobože je sekao na delove. Još je iz mraka iskakao neverovatno veliki pauk – bio je tako vešto napravljen da je svojim dlakavim nogama i kleštima smotavao čoveka u čauru samo ako taj nije bio dovoljno priseban. Naravno, nad glavama su fijukali gumeni slepi miševi i povremeno dodirivali temena posetilaca svojim elastičnim opnastim krilima...
Međutim, Bombajci su posebno bili ponosni na svoje raskošno podvodno čudovište. Ti momci su iz Indije dovukli generator koji samo li se pipne, izaziva nešto slično erupciji Avačinskog vulkana. Voda se uzburka, pod krene strašno da se ljulja, iz magle vasione stiže sve jače brujanje i upravo tada uz nezamislivi huk izranja njihovo čedo – s oklopom od krljušti, celo plamti sevajući munjama i udara repom po vodi, podižući oblake prštećih kapi! A gde su mu zubi, a sisaljke na jeziku, a debele labrnje koje vise, a grkljan!... A tek dim i smrad iz nozdrva i razjapljenih usta!... Nema šta, pravo remek-delo.
Keša i ja nismo ni sanjali da će naš san postati tako skupa java za zabavni centar. Tek smo mu prilazili, svom bleštavom, sa sopstvenom verzijom „Kuće straha“, a već smo uzbuđeno diskutovali koliko bi stotina dolara trebalo da pokušamo da tražimo.
Kad odjednom čujemo iza sebe starački glas:
– Kud ste naumili, hodočasnici? Po leđima vam vidim da ste božiji ljudi.
Ja se okrećem.
– O! – prosjak pljesnu rukama. – Stvarno – sestra!... Koje ste vi vere? Ja sam otac Jovan – Unutrašnje Proviđenje Majke Božije.
Odmah smo shvatili da nam danas neće dati pare.
I što je najvažnije, dogovarali smo se za trideset stranica, a ispalo je – zajedno sa skicama – čitavih šezdeset.
– Šta ćete, junaci su krenuli da žive svoj vlastiti život – počeo je da objašnjava Keša direktoru DD zatvorenog tipa Čarobna zemlja, Vitji Zimogljadovu.
Bio je to mlađi čovek u šik odelu, s licem koje ništa ne odaje. A ne nasmejati se nekom za Kešu i mene znači isto što i zaboraviti da nosiš počasno zvanje čoveka. Mada nam je naš dečak objašnjavao da bogati, lepi, zadovoljni ljudi po pravilu nemaju smisao za humor. Budući da im on nije potreban. Međutim, u prvom momentu mi prosto zanemesmo. Osim toga, njemu je bez prestanka zvonio mobilni telefon. Vitja je odgovarao ledenim glasom:
– To u potpunosti možemo da rešimo preko telefona, uopšte nije obavezno da se gledamo u oči.
Ili:
– U dvanaest – u klubu Raspućin.
Seli smo u mali arapski restoran, Vitja nas je ugostio čajem i zamolio da se donesu nargile. A Keša i ja ih nikad nismo pušili. Keša uopšte i ne ume da puši, ja makar umem. Sve u svemu, prepušili smo se, Keša se zakašljao.
– Kako stojite s parama? – pita Vitja. – Je 1’ vam gori pod nogama?
– Ma, ne – odgovorih ja ležerno.
– A dim joj kulja iz ušiju – našalio se Keša.
– Evo vam hiljadu dolara – strogo je rekao Vitja. – Pišite priznanicu.
On nije imao olovku, ostavio je u ofisu. Nismo je imali ni Keša ni ja.
– Trenutak – rekao je Keša, otrčao i dugo ga nije bilo.
Vitja i ja smo sedeli u tišini, sklopivši kapke kao dva beduina u pustinji, i pušili smo nargile. Između nas je ležao svežanj para, ali nama je oboma bilo jasno da je to prašina. Unutrašnjim očima posmatrali smo peščane talase ispod plavetnog neba. U daljini, u znojavoj izmaglici nazirale su se Plave planine, tamo se polako kretao karavan, u njegovoj pozadini je sunce zalazilo za kraj zemlje. Sva ta galama sa tezgi na šljaštećem bazaru bila je iluzija, neuhvatljiva fatamorgana. Samo su Vreme, Pesak i Vetar delovali kao realnost. I usamljene dine iza kojih je Ludi Doktor nekog seckao na komade.
Vitja je počeo da baca poglede na sat.
Tad dotrča Keša, sav zadihan. Ispostavilo se da je on pojurio u radnju Olovka.ru, koja je preko puta arapskog restorana – jer je sve u istoj zgradi, kad tamo, najjeftinija hemijska – sedamsto rubalja. Ni u najstrašnijem snu Keša nije mogao da sanja da kupuje tako skupu hemijsku olovku. Ali, neće valjda da se vrati praznih ruku! Onda je obigrao celu Čarobnu zemlju i našao – debeli crveni flomaster za dvesta rubalja.
– Pa, sve je tačno – rekao je Keša pošto je prebrojao honorar. – Nema prevare. I što je glavno, na vreme je. Jer, znate, ima onih koji kažu: „Za nedelju dana...“, „Za mesec...“ A onda ispadne i za godinu dana!...
Pružio je Vitji ognjenu priznanicu, kao Faust – Mefistofelu.
– Dobar početak! – radovao se Keša. – Ti i ja ćemo ovako brzo skupiti pare. I za stan, i za kola!... Sada je najvažnije da uvećamo to što imamo.
I premestili smo se iz arapskog restorana u palačinkarnicu, uzeli palačinke sa čokoladom, kafu sa sladoledom, ponovo naručili čaj.
– Ne stavljajte vi šećer u čaj! – davao je instrukcije Keša. – Metnite pored. Ali ne ni suviše daleko!
Najeli smo se, napili, vidimo – kuvani kukuruz. Rešismo se da ga okusimo. Zadovoljni, pođosmo da isprobavamo sakoe od tvida, večernje ogrtače, mufove od krzna...
– Tebi ćemo sada kupiti bundu od vizona i brilijantsku ogrlicu – govorio je Keša – meni šešir, kožni kaput, italijanske cipele. Zamisli, šetamo se tako – na nama cela hiljadarka, a u susret nam ide – Zimogljadov. I mi mu jedva klimnemo glavom!
– Ili on stiže u Raspućin – govorim ja – a mi smo već tamo i razbacujemo se parama.
Naišli smo na Tasju, i ona nam je predložila da se besplatno provozamo na „Pomahnitalom kauču“. Keša i ja sedosmo, ali kad je kauč krenuo da skače gore-dole, gore-dole, počesmo da vičemo, da mlatimo nogama, ja nekoliko puta samo što ne povratih.
Serafim se oduševio kad smo mu ispričali o svojim uspesima. Osim toga, doneli smo mu na poklon vakuum madrac. Sa svojim režimom štednje on je već spavao na novinama i njima se pokrivao.
– Samo da se ne pretvori u novinsku ilustraciju – zabrinuo se Keša.
– Mogu li i mene da prime u Tasjin zabavni centar: da sviram na harmonici između dve seanse? – radovao se Fima. – A Margaritu – u noćni varijete?
– Poslala si mi dimljenu kobasicu – viče Rita iz kuhinje. – Stavila sam je u sobu i mirisala kao cvet.
– Ja sam danas Riti poklonio cveće – ponosno saopštava Fima. – Našao sam ga na ulici i poklonio joj.
A za vreme ručka Rita je svečano iznela i postavila na sto rolnu toalet-papira.
– Šta ovim hoćete da kažete, Margarita Stepanovna? – usplahireno je pitao Keša.
– Da je toaletni papir multifunkcionalna stvar, njim mogu da se brišu i usta posle jela! – izjavila je Rita.

Dečak je takođe zasukao rukave, ali nije odmah našao posao koji mu odgovara.
Već sam rekla da on nije rado išao u školu, prvo u našu u dvorištu, 1597{5}, zajedno sa svojim prijateljem Bagratom. Ni jedan ni drugi se ničim posebno nisu isticali, ali nije bilo ni nekih specijalnih pritužbi na njih, kada je do Bagratovog oca, gordog Gurgena, iznenada doprla vest da je to najbezveznija škola u celoj Moskvi. U konfuziji, decu smo prebacili u drugu školu, nekoliko blokova dalje od naše, a u stvari u istu takvu običnu, samo što je tamo postojala plesna sekcija.
– Sin mojih poznanika je u zatvoru – rekao je Gurgen. – I on je među zatvorenicima organizovao takmičenje umetnika amatera. Ko nije imao nikakav talenat – nadmetao se u natezanju kanapa. Zbog toga su mu drastično smanjili kaznu! Uvek je dobro da pomalo budeš i čovek umetnik!... – zaključio je on.
Smetnuvši s uma da je vasiona neopipljiva i da predstavlja iluziju, pojurili smo da promenimo mesto.
Naši sinovi su kategorično odbili da plešu. A nisu ni imali kad. Kad da plešu? Idu posle podne u školu, tako se izmrcvare u prevozu da im učenje i ne pada na pamet, ili im pak ode autobus, ili promaše svoju stanicu. Uzesmo da ih pratimo, tamo i natrag. Malo je falilo da poludimo.
Dečak je prestao da radi domaće zadatke, obrazloživši to time da je škola veoma loša za zdravlje. I stalno se valjao po kauču – pisao je pesmu:

Torbu svoju ću zapaliti
Leći ću i mirno ću odspavati...

Učiteljica nam govori: „Prebacite ih bliže kući, njih zamara vožnja autobusom, vrlo loše uče.“
Vraćamo ih nazad. U našu 1597.
Sreće nas direktor, sedi čovek s umornim licem:
– A! Vratili se plesači!
Sada smo pijuckajući čaj u kuhinji posmatrali kako idu u školu. Kako se ujutru pomaljaju iz ulaza, sve vreme gnjave, kriju se iza garaža, pale vatru, kopaju po đubretu, na sve moguće načine menjaju pravac. A opasni Gurgen s prozora na desetom spratu grmi u megafon:
– Bagrate! Kud si pošao??? Što si stao? Obrni levo! Idi desno! Napred punom parom... Stop!!!
– Još se nije rodio čovek koji bi mogao da smisli kako da se popravi Bagratov i moj uspeh – odmahivao je glavom naš mudri dečak.
Uplašili su ih da će ih prebaciti u najgore odeljenje. Ovo je sad nešto novo: 1. odeljenje je postalo matematičko, 2. – društveno, 3. – ekonomsko, a ostala su – zanatska.
– Neka mog sina prebace u zanatsko – srdito je govorio Keša. – I neka se ponašaju prema njemu kao prema mentalno zaostalom. Možda će tada oko njega biti malo humanija atmosfera...
Jednom rečju, samo što smo krenuli da stičemo obrazovanje prema mestu stanovanja, odahnuli s olakšanjem, Bagrat opet neočekivano napušta našu školu i upisuje se u neku fantastičnu gimnaziju, u kojoj se školuju – jermenski sveštenici.
Telefonirao nam je, pričao da je tamo super, da postoji bazen sa skakaonicom! Besplatno daju čaj sa dvopekom, samo je sedam učenika u razredu, nastavnici se deci obraćaju na „vi“, i sve u svemu, oni će se ovog leta, ako je Bagrat dobro razumeo, najverovatnije otisnuti na put oko sveta autobusom koji će im pokloniti Šveđani.
Dečak je pao u nesvest kad je ovo čuo.
– Društvo – rekao je Keši i meni – i ja hoću da postanem jermenski sveštenik.
– Ne shvatam – čudio se Keša – kako neko u detinjstvu može da mašta da postane jermenski sveštenik. U redu vatrogasac, glumac, frizer ili poznati arhitekta. To je razumljivo... Mislio sam, u sveštenike se ide kad si stariji, kad okusiš plod sa drveta života i poznanja. Posebno u jermenske!...
– A neki se rađaju kao sveštenici! – odlučno sam se usprotivila.
Bila sam presrećna što moj dečak ima nameru da više podigne luču i da se naslađuje svetlošću osvojenog sveznanja.
– Neko živi sto godina, i to je njegovo prvo rođenje – govorim. – On je prvi put na Zemlji i za sto godina ništa nije shvatio. A neko ima tek deset, ali je to njegovo stoto rođenje. Možda je on svojim ušima nekada slušao propovedi Isusa, ili Bude, ili Zaratustre, njegova duša je shvatila Istinu i on se pojavio da njom blagosilja čovečanstvo.
Na šta je dečak dodao:
– A šta ako je on sve to vreme bio – osuđenik ili duševni bolesnik?

Mada se ta škola plaćala i još se putovalo na drugi kraj Moskve, naš sin je pet puta prepisivao diktat. Na kraju su ga zbog želje za pobedom propustili na završni razgovor. Tada su mu i postavili pitanje, direktno, bez uvijanja: Da li Bog postoji?
Odgovorio je:
– Postoji. Ali ne u onom smislu u kom vi to mislite.
S vremenom se ispostavilo da i nije obavezno da postaneš jermenski sveštenik. Možeš bilo koji – katolički, pravoslavni; možeš – protestant, pentekostalist, čak adventista sedmog dana.
Bili smo pozvani na Dan otvorenih vrata. Goste je srdačno primio otac Metodije, inicijator osnivanja gimnazije, učitelj veronauke. On se svima mnogo dopao – tako je veseo, prvi je od svih nastavnika pojurio u teretanu da bilduje, prvi je sa skakaonice skočio u bazen, i priča se da mnogo vremena provodi u sauni s nastavnikom fiskulture!
Riđobrad, u crnoj mantiji, održao je opominjući govor o tome kako smo mi izgubili svoj jezik, svoju nacionalnu odeću, više se niko i ne seća kako je ko bio obučen u davna vremena. A tek pionirska marama... Otac Metodije nije mogao da nađe reči kojima bi izrazio svoj strogi odnos prema tom atributu.
– No, dobro – odmahnuo je rukom – pred nama je praznični ručak, zato ću biti kratak. Čoveku koji je dao čašu vode u slavu Hrista – uvažiće se na nebesima! A ono što čine naši sponzori – još je mnogo više od toga!...
Tada je uleteo u razred zlatokrili dirigent hora.
– Dragi moji! Sačuvaj nas bože stereotipa! Nema ponavljanja, nema repriza! Isključivo improvizacija. Dakle, želim da se predstavim našim gostima. Moja je uloga – dirigent hora. Zamislite – danas sam, na Dan otvorenih vrata, rekao sledeće: „Znate li vi, gospodine direktore, da postoji mišljenje da čitav svet počiva na molitvama svetaca? I tako, tom horu ja pridodajem svoju molitvu – možda i na mojoj molitvi počiva svet koji nas okružuje – prešao sam rukom unaokolo. – Nije lako biti hrišćanin – produžio je on – i evo kako mi to radimo: prvenstveni zadatak je izbeći svako moguće obezličavanje. Ne može da bude dobro ako ja svu decu krenem da primoravam da pevaju određenu pesmu – ako, na primer, kažem: deco, od nas se zahteva da pevamo „Care nebesni“ Hajde, da čujem...Videćete kako će napraviti kisela lica. Ne, treba tako dirnuti dušu deteta da ono samo poželi da peva. I, deco? Hoćete „Care nebesni“? Ili ćete „Božiju milost“? Unesite se kad pevate! Mi-fa-sol...
I – Keša i ja smo zamrli – zapevao je hor anđela, a među njima i naš dečak.
– Obratite pažnju kakva se aura tišine pojavila – izgovorio je dirigent kada su utihli božanski zvuci. – Ranije se to nazivalo milost božija.
Istinsku milost su svi osetili kada je gimnaziji na poklon iz Norveške od norveških pentokostalista stigao ogroman autobus pun darova, konzervi, usoljene ribe, a u prolazu je bilo nabacano brdo cipela, košulja i pantalona, ribarskih kapa, i jedna prava ribarska mreža za lov na haringe!
– Nosite ovo bakama, roditeljima, i tako danas ništa ne može da se kupi! – ohrabrivao je decu otac Metodije.
Naš dečak je doneo kući korejske vojničke cipele broj 43 – imamo svi još da rastemo i rastemo do njih, impregniranu jaknu – veliku u ramenima, kao iz Ibzenove drame, i onu istu ribarsku mrežu!
Koliko je samo dovukao makarona, a tek sosova za špagete! Kakva fantastična haringa! Napravili smo bukvalno pravu gozbu.
Oni su imali napoleonovske planove – da se tim autobusom upute u Nemačku, Rumuniju, Poljsku, Francusku, Norvešku... Ali, jedino su uspeli da se otisnu na ruski sever i vide Valaamska ostrva.
Dalje je stvar zapela. Počele su spletke vezane za oca Metodija. Pročulo se da naš učitelj veronauke nije odoleo iskušenjima svakodnevice. Valjda su mu pomutile mozak lako dobijene pare od sponzora, jeo je, pio je, ludo se provodio, često svraćao u kazina i druge institucije koje baš nisu bile u skladu s njegovim činom.
Keša je jednom prilikom pokrenuo s njim razgovor o filozofsko-religioznim temama. Prosto je pokazao da ga interesuje šta je Božiji zakon, kao i to da li se on tiče kosmičkog poretka.
Zakon Božiji – je sveto pisanje i sveto predanje – zabrundao je otac Metodije. A da li je kosmički ili nije kosmički poredak – duboko se zamislio i počeškao po glavi – ... naravno da je kosmički!
Kada se cela gimnazija spremala da je krsti otac Metodije, a i roditeljima đaka su predložili da prime hrišćanstvo za simboličnu sumu, Keša ga je ponovo zapitao:
– U čemu se razlikuje kršten čovek od nekrštenog?
– U tome se i razlikuje, ha-ha-ha! – prasnuo je u smeh otac Metodije.
Keša se zamislio – treba li on da se krsti ili ne. Ali, ako je iz pedagoških razloga, onda u redu: kud svi, tu i on!
Međutim, dok se pravila krstionica, skupljale pare, pojavio se u štampi skandalozni članak u kojem je obnarodovana preterana, čak i pomahnitala težnja oca Metodija ka ovozemaljskom blagu. A upozorio nas je onaj ko nas je okružio večnom tajnom stvaranja: svet – to je most, idi po njemu, ali ne gradi kuću na njemu...
Poljuljana je, upropašćena reputacija oca Metodija i cele gimnazije. Možda je u pitanju kleveta – nije ništa novo da sredstva masovne komunikacije vole da prikažu sveto u jadnom svetlu. Malo je previše sijao naš otac Metodije, ko Halejeva kometa. Međutim, tamo je pisalo da Metodije nije Metodije, već Savelije, da ima falsifikovanu ličnu kartu, da ga u tulskom kraju jure zbog prevare... A norveški autobus, veronauka i pojanje su bili tu samo da odvuku pažnju od grešnih dela. Ni pravoslavna eparhija nije ustala u zaštitu, nije horugvama ogradila malog pastira Crkve od publikacija koje su ga blatile.
Zato je otac Metodije u jeku novinarske istrage, ne izazivajući sudbinu, ne uzdajući se u Boga, klisnuo u daleku Australiju, pokupivši sa sobom nastavnika fiskulture, koji je, kako se pričalo, i sam bio sklon epikurejstvu. Gimnazija je stavljena pod karantin i na raspolaganje poreskoj inspekciji, vaspitanike su poslali na raspust.
Za vreme raspusta je nestao autobus i raspisana je poternica za glavnim sponzorom. Školska ustanova se više nije otvorila, i nisu se ostvarile nade da neko od učenika postane sveštenik.
Dečak se opet danima razvlačio po kauču, pisao pesmu:

O, vreme sve opšte ludnice!...

Doduše, pokazao je interesovanje za situaciju s gimnazijom.
Keša mu je jezgrovito odgovorio:
– Otac Metodije je diskreditovao sebe.
– A šta to znači?
– Znači da se osramotio – odgovorio je Keša.
Ах, ангели небесных воинств... Оградите нас кровом крыл невещественныя вашия славы!...{6} Keša je izašao u šetnju s psom, a vratio se potresen:
– Otišao sam tamo gde uvek kupujem novine – kad ono razvaljen kiosk, polupana stakla. Pođem u radnju gde sam kupovao hleb, nje nema...
Ja:
– Ti – kod žene koju si još juče voleo, a ona na stolu sa svećom na grudima u krugu uplakanih unuka i praunuka!...
Poletesmo da upišemo dečaka u gimnaziju na našoj opštini. Ipak je on pisao pesme, a poezija je velika alhemija, ona je preoblikovanje života. Koliko samo vredi jedna njegova pesma koja počinje stihom:

Ne volim kada mi ne daju...


Ili nevelika poema pod nazivom „Jaja su dala ostavku“.
Neopisivo sam želela da na tom poprištu on stigne do velike slave i tajne, da postane majstor meditacije, pripovedač predanja. Međutim, dečak je šokirao komisiju time što je iz nepreglednog okeana ruske književnosti znao isključivo za postojanje „Speva o Igorovom pohodu“, „Zadonščine“{7}, i, što je najvažnije, duge propovedi i žitija svetih staraca – napamet. Sve ostalo je crpeo iz naših razgovora za nedeljnim ručkom:
– Spolja mi se dopada Dantes – izjavljivala je, na primer, Rita – a iznutra – Puškin.
– A meni se spolja dopada Ostrovski – priznao bi Keša. – A iznutra Gogolj.
Kada je tom razgovoru prisustvovao Kešin prijatelj Borja Morduhovič, on je umeo nadmeno da kaže:
– A Dostojevski je iznutra bio prava budala!!
Dečak je sve to zapamtio i izdeklamovao je sve što je znao.
– Vaše dete je Mogli! – rekla je školski pedagog.
Dobro što je gimnazija bila pola filološka, pola umetnička. Tako se poslednjih nekoliko godina dečak školovao za slikara.
Keša se obradovao, krenuo da zove sina u nepoznate daljine, da širi vidike, saleće razgovorima o umetnosti... A dešavalo se i da se izbezumi i krene da lupa nogama o pod:
– I beli list papira više liči na slona nego ovo što si ti nacrtao!!! – vikao je.
Pri tom je nastavnik kompozicije, Gena Sokolov, kad je bio nezadovoljan dečakom, izjavljivao da on crta loše kao i tata.

I pored svega toga, on je posle završene škole položio sa svim peticama prijemne ispite na Moskovskom državnom pedagoškom fakultetu. A sa svakog ispita se vraćao i sopštavao:
– Opet petica!
I za to mu je Keša obavezno nešto kupovao: prvo cipele „Dok Martens“, pa majicu s lobanjom, onda neki detalj iz metalne simbolike satanista (dečak je jedno vreme bio živo zainteresovan za tu temu). – Satanisti su ljudi – objašnjavao nam je – koji sve vreme sede i govore bz-zzz – tako oni postižu balans zlih sila u sebi! – ili kasetu s pesmama Grišnaka, koji se proslavio time što je poslao na onaj svet svog najboljeg druga Jeronimusa, takođe muzičara:

Grubi ponižavajući zvuci
do nas više ne stižu,
njih prosto odnosi vetar.
Zar je ovo kraj?
Zbogom, Jeronimuse!
Sneg je zaustavljen.
Predstava je završena,
Spustite zavesu.

– Ne znam – rekla sam dobronamerno, da ne izazovem svađu. – Meni je ipak nekako bliže praskozorje ljudske civilizacije!
I dobila sam odgovor:
– Marusja, kakvog ima smisla zahtevati da odmah posle ponedeljka dođe nedelja?
Uostalom, ja sam bila na sedmom nebu od sreće. Konačno sam se i ja osetila kao majka odlikaša. I baš kada smo Keša i ja bili nadomak pobede i slavlja, ispostavilo se da su u MDPF ocene od pet do deset.
Dečak više nikakve ispite nije hteo da polaže.
– Ali zašto??? – pitala sam, stenjući i čupajući kosu na glavi.
– Jednostavno ne želim da me neko gleda popreko! – odgovorio je.
I saopštio da hoće da postane kompozitor. Hvala bogu, ipak smo negde uspeli da ga upišemo. Tamo se za nevelike pare školovao za specijalistu tako širokog profila da danas može da radi bilo koji posao – od kosmonauta do arhivara.
Čak je uz Fiminu pomoć uspeo da odbrani magistarski rad s temom „Uloga propagande u totalitarnom režimu“.
– Šta si ti sada? – zamišljeno je pitala Rita. – Magistar fašističkih nauka?...
Osnovna ideja ovog rada sastojala se u kolosalnom sukobu dve sile: s jedne strane je bio genijalni, strasni hvalisavac i harizmatični čovek – Gebels, koji je mogao da pokrene narode na svakojaka potpuno nepromišljena dela, a s druge – naš sovjetski agitator Solomon Abramovič Lizovski, koga su u jeku rata, hteli oni to ili ne, s pažnjom slušali svi radio-slušaoci Berlina. Direktno iz Moskve, čas glasom Hitlera, čas Gebelsa, na savršenom nemačkom jeziku bez trunke naglaska, Solomon Abramovič je saopštavao nemačkom narodu kako, zapravo, stvari stoje šugavo.
Služba presretanja ga je zaglušivala na sve moguće načine. Međutim, glas Solomona Abramoviča je postajao sve tužniji i tužniji i probijao se kroz sve prigušivače.
„Molimo vas, prebacite na lokalnu radio-stanicu! Ne slušajte ove laži“, zahtevale su berlinske vlasti.
Svi su bili užasnuti – takvu stvar je smislio Solomon Abramovič!
Normalno, imajući pred očima ovakva dva ubedljiva istorijska primera, dečak je odlučio da se posveti reklami. Zaposlio se u art-klubu. I paralelno se bacio na bodibilding, što je veoma sekiralo Serafima, koji mu je predviđao naučnu karijeru, uprkos našoj orijentaciji na upornu štednju.
– Šta on radi u tom klubu? – pitao je zabrinuto. – Kelneriše?
– Ti se mnogo ne raspričavaj s njima – govorio je dečak. – Rita i Fima imaju takvo mišljenje o meni kao da ja maltene izdajem sobe u bordelu.
Ali, Serafim je svejedno talasao:
– Reci mu da mnogo ne bilduje – govorio je on. – Mogu na poslu da se uplaše od njega. Pomisliće da su takvi mišići nespojivi s intelektom. Nadam se da ga nisu primili na dužnost izbacivača?
Klub je postao popularan u Moskvi, o njemu se pisalo po novinama i časopisima, maltene su ga pokazivali umesto Dnevnika. I to sve zahvaljujući dečaku.
Ni nas nije zaboravio: u galeriji je organizovao Kešinu izložbu. Keša je okačio svoja platna, na svečano otvaranje je pozvana televizija, kupili smo vino, voće. Naravno, bacili smo se u trošak. Ali, ja nisam imala ništa protiv da on potroši onoliko koliko smatra da je potrebno, jer je sve to obećavalo da će se isplatiti.
I neočekivano – radosna vest! Neki bankar je odlučio da kupi Kešinu sliku s izložbe, i to ne jednu već ceo triptih „Nad večnim mirom“. Po dve hiljade dolara svaka. Na njima je naslikan čovek koji lebdi u prostoru zatvorenih očiju. Nad njim kao kiša lete krila nalik na kapi. I jedno belo krilo, koje liči na dojku, približava se njegovim ustima.
Kakva neopisiva sreća! Sad smo mogli da priložimo i više od onoga što smo obećali!...
Lutajući u mislima po rudnicima zlata, Keša nas je pozvao u restoran, rezervisao je sto da se opustimo i ljudski najedemo. Rita i Fima su se doterali. Fima je u plavom engleskom blejzeru iz second handa – tamo se sprijateljio s prodavačicom, ona mu ostavlja očuvane stvari. Rita se pojavila u starinskom pletenom šalu. Tasja je obukla nežnoplavi kostim s dugačkim velom od nojevog perja. Sva složna porodica je slatko tamanila salate s plodovima mora, grčkim maslinama i mocarelom, pastrmku zapečenu sa sirom, zalivala to skupim vinom, sve u svemu, provodila se carski. Počeli smo da kupujemo i karte za pozorište, Keša i ja smo išli u Konzervatorij um.

Da smo hteli, mogli smo i kočijama da se vozimo – takva zlatna kiša je uskoro trebalo da se sruči na Kešu. Do nas su stizale fantastične priče. Navodno, bankar je uzeo kod sebe triptih, okačio ga u svojoj vili van grada, njegovi drugovi su specijalno dolazili da se dive, žena i tašta su odobrile kupovinu, on samo što nije platio...
Jednog jutra Keša reče:
– Znaš, noćas sam sanjao kornjače u ledu. Mislim, u bazenu. U njemu zamrznuta voda i ovolike kornjače. [Pokazao je.] Led je providan, sve se odlično vidi. I ja znam da će doći proleće, led će se otopiti, kornjače će oživeti i zaplivaće kao da ništa nije bilo. Šta bi to moglo da znači?
A predveče je telefonirao art-direktor kluba i saopštio da su slike vraćene nazad.
– Zašto??? – utučeno je pitao Keša.
Ispostavilo se da je neko rekao bankaru da je na slici „Nad večnim mirom“ naslikan mrtav čovek.
– Odakle im to??? – uzviknuo je Keša revoltirano. – On spava!!!
– Spava, spava – umirivao ga je art-direktor. – Ali se njima očigledno učinilo da on spava... večnim snom.
– Onaj ko spava uvek deluje kao da je mrtav! – besneo je Keša. – A možda je i umro, više ni sam ne znam. Leži muškarac zatvorenih očiju u sakou i s kravatom. Čovek s bujnom maštom može da pomisli da je umro. Pa šta??? – planuo je Keša. – I Isus Hristos je ležao mrtav, pokriven... A „Čas anatomije doktora Tulpa“?! Taj doktor Tulp stoji u anatomsku teatru, nagnut nad lešom...To je Rembrant! A Franc Hals? Šta s „Ispraćajem pokojnika“ našeg Perova, tamo voze kovčeg?! Ta platna da se bace u đubre? Svi sada treba da slikaju košarkašice Dajneki?... Zdrava tela fiskulturnica i fiskulturnika? A šta ćemo sa slikom „Ivan Grozni ubija svog sina“? Ma, ovo je stvarno idiotizam!!! Da! – izjavio je neočekivano oholo. – Ispred mojih slika čovek može ili da se smeje ili da plače. Ali ne i da uživa u njima!... Ne-ne, moram da joj promenim ime – tužno je mrmljao Keša – ako se već bogzna zašto stiče takav utisak.
Tako iznerviran, krenuo je da oblači čarapu – ona je pukla i progledala je peta.
– O prolaznosti života i dužini puta saznajemo po pocepanim čarapama – izgovorio je Keša, legao na kauč i pao u duboku melanholiju.
– Kešo, Kešo – dozivala sam ga, ne razdvajajući se od svog ljubljenog O’Henrija – nećeš valjda posustati kod prve prepreke! Sreća i štedljivost, jasna glava i oštro oko – ti sve to imaš, dragi. I pažljivo se probijajući između bodljikavih kaktusa, Fortuna će tek napuniti rog izobilja na vratima tvog ranča!...
– Niko njemu neće napuniti rog izobilja! – začuo se iz ostave glas našeg dečaka. – Sve dok ne promeni tematiku i ne počne da slika ono što će radovati oči onih koji vedre i oblače, što će ukrasiti njihove ofise, restorane, dvorce, zlatare, supermarkete i noćne klubove.
– Sine – rekao je Keša, suzdržavajući bes – hajde da se napravimo da ovo što si rekao nije izašlo iz tvojih usta i da nije stiglo do mojih ušiju. Samo zahvaljujući pravoj umetnosti naš svet biva ispunjen radošću, svetlošću i životom. Znaš parabolu o tome kako je jedan drevni kineski vojni zapovednik izgubio bitku zato što se zagledao u ždralove? Zapamti: ja sam – ratnik sveta. A lepota će spasti Vasionu.
– Društvo! – uključila sam se ja kao umirujuća flauta. Nećemo da se svađamo. Shvatite, moramo da uložimo maksimalne napore da bismo postigli Prosvetljenje i prestali da se reinkarniramo u sva tri sveta.
– Ha-ha-ha! – razdao se smeh iz ostave. – Šta mi bi da dođem na svet kod ovakvih roditelja! Mama mi je vračara, tata zombi. Za razliku od svih mojih poznanika, koji imaju roditelje biznismene – SVIH! Bilo da su vojna lica ili civili, trgovci stokom ili lekari. Falilejeva majka je pekar biznismen, pravi kolače, zemičke i torte. Zemička po zemička – milioni se ređaju! Falilej je prošlog proleća imao „opel“ – crni, zatim zlatni „avensis“, zimus je vozio „volvo“ – dva i po turbo, nov, četrdeset pet hiljada dolara! A sada ima crni „leksus IZ-250“ – prosto fenomenalan! A pred leto će kupiti „ferari“ ili „bentli“! Međutim, nisu poslastičari najbogatiji ljudi već vatrogasci i milicioneri! I neki umetnici! Ali, ne obični već glavni! Da-da, Kešo! Svi tvoji vršnjaci su odavno glavni umetnici u popularnim luksuznim časopisima, a tvoji, Marusja, glavni urednici...
– Najbolje je biti poslednji – hrabro se suprotstavio Keša. – Kad se čuje komanda: „Nalevo krug“, ispadneš prvi.
A dečak će:
– Vi oboje živite u nekom izmišljenom svetu! Pothitno morate da prestanete da se vrtite u tom krugu, da se zaposlite, jedno nek otvori restoran, drugo – firmu!...
– Ti si sad uzbuđen i pričaš gluposti – diplomatski je odgovorio Keša.
– Shvataš, u tvom uzrastu se pridaje preterani značaj materijalnim vrednostima. Trebalo bi da pronađeš istinska blaga. Da budeš još osvešćeniji i shvatiš šta je suštinsko, a šta nije.
– More, sektaši jedni! – uzviknuo je dečak. – O čemu ste vi mislili svih ovih godina??? Na šta ste računali?! Šta ste, kog đavola, podrazumevali pod ovom ostavom? Znate li vi da je Bagratu za svadbu čika Gurgen kupio trosoban stan i poklonio BMV?! A njegov stric je mladencima uručio turistički aranžman na ostrvo Bali! Osamnaest sati leta! Je 1’ ti, Kešo, možeš sebi da priuštiš putovanje na Bali?... Za vreme Falilejevog venčanja njegov otac je zaustavio saobraćaj usred Moskve, dovezao je vojne jedinice Centralnog moskovskog okruga i organizovao počasnu paljbu kao za Dan pobede na Crvenom trgu. Možete li bar otprilike da zamislite koliko je to koštalo? Busin tata je hteo, kao i deda, da bude trbuhozborac, pa se srećom na vreme osvestio i otišao u nuklearnu industriju, da malo trguje uranom po Americi. Danas oni žive na Kutuzovskom prospektu u petosobnom stanu, osam hiljada dolara kvadratni metar, plus šesta – pomoćna prostorija – zimska bašta s urminim palmama. Ulaziš kod njih, a nad tobom šumi palmino lišće.
– Znaš – zapanjeno je rekao Keša – mi smo uvek želeli da ti od života tražiš nešto više, novo, da ideš van granica ovog lažnog sveta, da se prateći svoj osećaj krećeš ka Velikoj Nepoznanici. Ti si nabrojao suviše sitna dostignuća za ovakvog giganta kao što sam ja. Shvati, sve što postoji u vasioni, postoji i u tebi, i u meni, i u Marusji...
– Dosta! – viče dečak. – Ja ovo više ne želim da slušam! Bio bih idiot kad bih podlegao vašoj propagandi. Danas je drugo vreme, tržišni su odnosi, ja volim Tasju i hoću da se oženim njom!!! Vi ste prosto gubitnici! Pogledajte se, pogledajte prilike u kojima živite! Ti si pisac!... Inženjer ljudskih duša. Možeš li ti za mesec dana da napabirčiš makar četrdeset dolara? Da li si u stanju da sedneš i napišeš Harija Potera?.... To ti i kažem! A ovaj ovde nepoznati sanjar?! Čuknuti fantasta!
– Kešo! – govorim. – Mili moj! Ne slušaj ga! Doći će vreme – vičem – i Keša će postati slavan na celoj planeti, ljudi će shvatiti kakav je on veliki slikar, tvog oca će uneti u sve enciklopedije savremene umetnosti! I ti ćeš se prvi ponositi što si ga nekad poznavao! Nama su iz Engleske već poslali upitnik – mogu li da ubace Kešu u enciklopediju Najbolji ljudi XX veka. I ako se Keša saglasi, moraće u određenom roku da im pošalje dvesta dolara!
– Dakle, sve je jasno – rekao je dečak. – Zaradiću sve bez vaše pomoći. Radiću kao menadžer po gradilištima, u prehrambenim radnjama, kao PR u noćnim klubovima, dobijaću svojih osamsto dolara mesečno i za deset godina ću skupiti za stan. Tasja će me, naravno, ostaviti, naći će sebi drugog – normalnog čoveka s normalnim roditeljima, ili će je pojesti zmaj. Očigledno je to moja sudbina. A vi ćete sedeti skrštenih ruku, dva besposličara, tražićete skrivenu prirodu Bude.
– Zato što se kao Buda – rekla sam ja – ti nalaziš svuda, i tvoje su moći neograničene!...
– I u čemu su to one neograničene? – dečak je mračan došao iz ostave kod nas. – Potpuno izvitoperavanje svega! A vaša filozofija je samo prazna priča.
– Postoji jedan večni zakon – rekao je Keša. – Duhovni čovek će pre ili kasnije stići do onog što mu je potrebno. On je sposoban da zaradi milione, jer je rukovođen radosnom naukom srca. Treba se samo obratiti višim silama i strpljivo čekati da one pošalju svoj blagoslov.
– Pa što se ne obratite?
– Sramota nas je – rekao je Keša. – Ne želimo nikoga da uznemiravamo.
– Mada smo mi u svakom trenutku u stanju da čitavo ovo prostranstvo ispunimo dragocenostima! – govorim ja. – Samo nam je neprijatno. Mogu da pomisle kako nas dvoje asketa koristimo svoju pozitivnu karmu u lične svrhe.
– Kakvu pozitivnu karmu, Marusjenka? Pola života ti je prošlo – ništa svoje nisi zaradila, ništa stekla!
– Kako nisam? – rekla sam ja, zračeći ljubavlju. – Ti si moje neprocenjivo blago.
– Znači – rekao je dečak – ili ćete vi demonstrirati svoje natprirodne moći, ili ću ja postati zaluđeni, okoreli materijalista. I prvom zgodnom prilikom ću se odati kriminalu, trgovaću oružjem, uzgajaću u Podmoskovlju opijum i marihuanu.
Otac je zapovedničkim gestom presekao ovaj monolog.
– Ko želi da pronikne u tajanstveni smisao neobjašnjivog – izgovorio je Inokentije – taj mora da bude obasjan božanskom svetlošću. A to je malo kome dato. – I mi smo po njegovom izgledu shvatili da se on spremio da ruši sve mostove za sobom. – Da, ja tvrdim: u nama samima živi nešto što stvara čuda. I to nisu sile mraka, niti su nebeska svetila, budni duh rađa veru i apsolutnu odlučnost, koje su neophodne za magijski čin.
– Ali... – pokušao je da se usprotivi dečak.
– Sumnja u uspeh ne može da postoji! Čak ni sličnu misao ne smemo da dopustimo!... Mi, u principu, to ne smemo da činimo – Keša je duboko udahnuo – međutim, jedanput u životu može... Ako oni koji traže – podigao je glavu i njegove oči su zablistale – presađuju korene dobra, čine plemenita dela, daju priloge budama, prihvataju pokroviteljstvo duhovnih prijatelja, saosećaju sa živim bićima, veruju u dobri Zakon i uz to imaju suštinsku i jaku želju, oni mogu da se nadaju da će se ispuniti njihova želja.
Videvši Kešinu krajnju rešenost, dečak se zabrinuo.
– Ne razumem – pitao je on – kome vi to planirate da se obratite?
– Onome koji drži sedam zvezda u desnici Svojoj i koji hoda sred sedam svećnjaka zlatnih – strašnim glasom je odgovorio Keša. – Onome koji dodirom rastvara vasione...
– E pa, odoh ja za to vreme u irski pab! – rekao je dečak.
– Ne, ti ćeš ostati ovde – da gledaš da ne bude prevare! – naredio mu je Keša.
Dok je to govorio, zapalio je aromatične štapiće plavog lotosa, seo skrštenih nogu na kauč, skupio je šake u mudru Neba i Zemlje. Stara pudla Gerasim se režeći priljubila uz njegova kolena.
Keša je zažmurio, sklopio usta, udahnuo i tako duboko utonuo u meditaciju da bi, da smo se kojim slučajem našli u prirodi, ptice sigurno sagradile gnezda na njegovim ramenima, a rastinje bi mu obavilo ruke, noge, stiglo bi čak i do grudi.
Prvih pola sata se iznad njegove glave u ljubičastoj izmaglici razlivao nežni zlatasti sjaj, kao pred izlazak sunca u Pumpurima, i na toj pozadini su se polako probijale lelujave konture božanstvene vile koja tone u kiparisima, po svemu sudeći negde na ažurnoj obali Karipskog mora...
Vičem:
– Ti si poludeo! Mi ćemo to morati da odradimo. Daj pošteno, minimalno, onako kao što smo se dogovorili.
Nijedan mišić nije zaigrao na njegovom licu. I mada je zaboravio da postoji spoljni svet, vidim, počeo je skromnije da vizualizuje: običan petosobni stan na Ostoženki{8} s pogledom na Hram Hrista Spasitelja... I to tako plastično, živopisno, slikovito. Svi naši su već tamo, veoma zadovoljni – dečak i Tasja, van sebe od sreće – ja, Fima, Margarita, sto – doduše, stari, „anakonda“ – prepun đakonija, ogromni prozori preko celog zida, kroz prozore se razlivaju potoci sunčeve svetlosti... I svuda su razmešteni Kešini štafelaji – ne može da se prođe.
Ja ponovo – prekorno:
– Kešo!
Treba odati priznanje dečaku, nije ga zavela Kešina fantazija, suviše je bila daleka od realnosti:
– Marusja, šta on u stvari radi? Evo vam zgrada, evo rok, to do đavola i vizualizujte!...
Kao po žicama, energetski tokovi su zujali po Kešinom telu, on se sav nalazio s one strane realnosti, nisi mogao da se ne diviš njegovoj auri.
– Marusjenka – upitao je dečak opčinjeno – vama će pravo s neba pasti pare?
I ja sam se obradovala što on, kao pre, veruje u čudo.
– Ne, sine – morala sam da ga vratim na zemlju. – Najverovatnije će neko makar nešto naručiti kod tate i mene.

I stvarno. S prvim bledim svetlom zore zazvonio je telefon.
– Obraća vam se Vlada Moskve! – visokoparno je izgovorio glas iz slušalice. – Bliži se Nova godina i mi smo odlučili da od vas naručimo Žitije Deda Mraza. Ova porudžbina je važna, hitna i bezimena.
– Kako to? – začudila sam se ja.
– Žitije Deda Mraza, kao i Biblija, ne može da ima autora. Pravićemo se kao da je taj tekst oduvek postojao. Da li ste me razumeli? – Glas je bio ženski, ali autoritativan i veoma obećavajući.
– N-ne sasvim – odgovaram.
– U redu – reče. – Tri hiljade dolara vam odgovara?
– Odgovara...
– Radite – spustila je slušalicu.
Kroz minut je ponovo zazvonio telefon.
– I imajte na umu: NAŠ Deda Mraz je rodom iz Velikog Ustjuga.
– Imaću – govorim. – Samo isplatite avans.
Uskoro su mi uručili šestinu honorara.

Plus su zahtevali da im obećam da ni slučajno neću dati svoj pristanak ukoliko neka druga organizacija naruči slično žitije, jer su svi osim Gradske Vlade – lažovi i prevaranti: ni pare ni slavu nećete steći, plašili su me. I još – ovaj posao u vezi s Deda Mrazom je od ogromne državne važnosti, samo da znate.
U našem stanu se podigla prava bura. Keša i ja smo naizmenično pisali, čas on, čas ja. Zajedno nam ništa nije polazilo za rukom. Sve što sam ja smišljala, on je kategorično odbacivao.
– Zapamti! – vikao je on. – Ti si mali čovek za mit!!! U svemu što se tiče mita moraš meni slepo da veruješ! Čuješ??? SLEPO!!!
Ujutro se budim, Keša spava na kauču u zagrljaju s pudlom, obučen – očigledno tek što je legao, a mene na ekranu kompjutera čeka tekst čiji smisao nisam imala prava da menjam, mogla sam samo stilski da ga doterujem. Zato je predveče, kada se Keša dizao, on dobijao potpuno upotrebljivu epizodu.
Mnogo dana i noći je u Keši i meni sazrevala velika ideja, shvatali smo svoju kosmičku odgovornost pred Deda Mrazom. Keša je smišljao takve stvari da sam ja jednostavno bila ubeđena da one neće proći. Na primer, kako se Deda Mraz pojavio na svetu: kao, u davna-davna vremena, doplivao je do ustjuške zemlje nepregledni lednik. A kada je otplovio – ostavio je na ogromnom granitnom kamenu malenog starčića koji spava, s belom bradom, u bundi i kapi...
Govorim:
– Opet kod tebe junak spava tako dubokim snom da niko ne može da ga pokrene na velika dela.
– Njega će probuditi Senica! – strašno se ljutio Keša. – Ona će poškropiti starca živom vodom!!! Imaće on još kad da bude od velike koristi Majci Prirodi! A dok deda spava – na Zemlji se svašta dešava!
– Ali, pobogu, zašto je on takve nestandardne veličine?!
– On će izaći na čistinu, ludo! – pao je u vatru Keša. – Ali ga tako malenog niko neće primetiti. Tada će on udariti svojim štapom o zemlju, zvezde će zadrhtati i on će na naše oči porasti!!!
– Obuzdajte se malo – govorio je dečak, gledajući kako se razbuktavaju strasti. – Ipak taj mit ima svoju istinu.
– Ne brini! – kavgadžijski mu je odgovarao Keša. – Niko neće razrušiti zamak Deda Mraza!
– Kad razruše zamak Deda Mraza – strašnim glasom je upozorio dečak – Zemlja će se raspući i ljudi će se razleteti kao grašak.
– Oh – uzdisala sam ja. – Njima je verovatno potrebno nešto jednostavnije.
A Keša ni da čuje, tako se uneo u lik!
Jednom rukom mahne – pođe sneg, drugom mahne – inje iz rukava.
Ma dobro, to i nije moj posao. Ja sam pretakala njegove futurističke ideje u forme drevnih legendi, održavajući ravnotežu između vidljivog i skrivenog, kao da se radilo o večnom tekstu, izdiktiranom odozgo pre Potopa i uklesanom u kamene ploče. I diktirao ga je maltene onaj isti glas kao i proroku Mojsiju na Sinajskoj gori.
O, kakvo je to skazanije ispalo! Ne, bila je to pesma! A kad su njeni poslednji akordi utihli i samo što smo Keša i ja danuli dušom, bukvalno tog trenutka – što je već samo po sebi neverovatno! – preko telefona je na nas navalio neki tip s prezimenom Leonov-Rakov:
– Mada su svi strašno konspirativni – rekao je on uglađeno – procurila je vest da ste napisali biografiju Deda Mraza. Nudim vam ugovor: recite sumu. Kurir će vam doneti koverat. A vi njemu predajte rukopis.
– Ali, ja sam sa Vladom Moskve ugovorila...
– Usmeno?
– Da.
– To onda zaboravite. Ovo će u najskorije vreme izaći u raskošnom povezu sa zlatnim ivicama, u ogromnom tiražu, dvadeset posto od cene knjige – vama. Plus novogodišnje predstave za decu u Ledenoj dvorani, Kremlju, u Velikom Ustjugu – po celoj Rusiji će se davati novogodišnje predstave po vašem scenariju. To će vam biti posebno plaćeno. Vaša zarada će bez prestanka rasti. Na banerima preko Tverske ulice, naslovnim stranama časopisa, prvim stranicama novina, svuda će biti vaš portret – u sankama, upregnutom trojkom sa zvončićima – pored Deda Mraza. Na zgradi Izvestija će biti pokretna traka s tekstom. Tamo će krupnim slovima ići vaše ime. Diktirajte kuriru adresu. Dajem mu slušalicu.
– Stop – rekla sam ja skupivši hrabrost. – To nije moguće. Da, ja s Vladom imam usmeni, ali džentlmenski sporazum. I osim toga, dobila sam avans.

– Koliko ste dobili? – Leonov-Rakov se ironično nasmejao. Do vraga, njegove moći u vezi s oslobađanjem od viška kapitala su bile neograničene. – Mi ćemo im vratiti tu crkavicu.
– Molim vas, ne dovodite me u iskušenje – rekla sam ja. – Ne, ne i ne!
I to je moja poslednja reč!
– Kako hoćete – rekao je Leonov-Rakov. – Kladim se da će vas preći.
– Kešo – kažem utanjenim glasom – ponuđeno nam je za našeg Deda Mraza mnogo više nego što ruskom intelektualcu priliči da ima. Ali, nama nije cilj da ga što pre prodamo?
– O, ne! – odgovorio je Keša s izrazom zanesenog kauboja sera O’Henrija. – Ja ne bih želeo da naše bogatstvo postane nešto nepremostivo i ugnjetavajuće.
Verni rečima, nepodmitljivi, rukovođeni osećanjem istine, dobrote i lepote, uputili smo se u zgradu Vlade. Bilo nam je lako na duši. Tako su se vitezovi Okruglog stola vraćali u Kamelot posle mora opasnosti i mnogobrojnih podviga u čast svojih prekrasnih dama.
Pred velikim skupom gradskih dostojanstvenika ja sam naglas pročitala veliki mit, rođen u svemogućoj Kešinoj uobrazilji. Ceo komitet za društvene i međuregionalne odnose Vlade Moskve je sedeo nepomično, jedva dišući, dirnut epskom širinom ovog nezemaljskog skazanija.
A kada se završila čarolija, Lolita Jurjevna Kirher, rukovodilac unikatnog projekta vezanog inače za ulazak u treći milenijum, svečano je primila rukopis, muški mi stisla ruku i obećala da ćemo se čuti, čim se nešto bude znalo.
Konačno sam ponovo mogla da se predam spasonosnoj kontemplaciji. O, to je moj ljubljeni posao! Ja sam prosto manijak koji može četrdeset osam sati dnevno da sedi na stolici posmatrajući uključenu jelku, tamaneći nenormalnu količinu čokoladnih bombona. Na kraju krajeva, opet smo mogli da se okupimo za stolom „anakonda“ i podignemo čaše za zdravlje Rite i Serafima, ali i za procvat našeg posla.
U poslednje vreme, dok je u našoj kovačnici odzvanjao udarac čekića o nakovanj, svečane večere za svetu porodicu bile su odložene za bolja vremena. Fima je bukvalno u letu preuzimao u metrou od nas nekad teglu čorbe, nekad pečenog grgeča.
– Ako nemate kad – govorio je on – možete supu da pošaljete po mašinovođi. Ja ću stajati na svojoj stanici i pitaću svakog mašinovođu: „Da vam nisu slučajno predali šerpu supe?...“
Serafimu su prepisali injekcije za jačanje srčanog mišića. Keša je u toj oblasti veliki specijalista. On je na svom Uralu završio kurs za medicinske sestre. Fima ga zove sebi, a Keša nema kad.
– Nek Fima dođe ovde – govori – daću mu injekciju.
A Serafim:
– Nek mi da u metrou! Neću ga ja zadržavati ako se već toliko žuri. Dogovorićemo se u koliko i gde da se nađemo, koji vagon, prednja ili zadnja vrata, i kad voz bude prilazio stanici, ja ću već biti na platformi sa spuštenim pantalonama. On čak neće morati ni da izađe iz vagona. Keša daje injekciju. Vrata se zatvaraju. Ja oblačim pantalone, a vi idete dalje.
Fima se borio na više frontova: nije mu bilo dovoljno što je vlasnik realnog kapitala, brižljivo čuvanog u štedionici, već je s velikim entuzijazmom nastavljao da štedi.
Rita nam priča:
– Fima je pročitao u novinama da na metro stanici „Vojkovska“ penzioneri mogu s isečenim kuponom da kupe „sprajt“ na popust – ne za osamnaest već za trinaest rubalja! Fima je isekao kupon, otklackao se na drugi kraj Moskve, vraća se kući – vuče „sprajt“ pobednički se smeška i vidi – kod nas u piljari je isto trinaest!...
Serafim je čak preduzeo korake da dođe do prijateljskog zajma od mog druga Tolje.
Tolja je geograf, ali voli da se bavi globalnim problemima. On je kolekcionar raznih divnih ideja kako da se spase svet. I te ideje se kod njega stiču sa cele planete. Jedna od njih je da se od treseta napravi građevinski materijal. Treset se presuje i dobijaju se cigle. Zgrade od takvih cigala dobro čuvaju toplotu, u njima cirkuliše vazduh, a bacili dizenterije i tuberkuloze u takvoj građevini umiru sami od sebe.
– Treset – i ništa drugo! – radosno govori Tolja. – Auracija, jonizacija – i sve sa ciglom od treseta.
Druga ideja je da se nafta ne transportuje cevima već da se pretvara u stvrdnutu penu, reže na komade, vezuje kao balvani i tako šalje preko okeana – a zatim, obrnuto, pretvara u reku nafte pomoću hemijskih reakcija.
Treća:
– Hajde da snimimo film – govori mi Tolja – o spasavanju priplodnih ovnova, proizvođača tankorunih ovaca u stavropoljskom kraju! Tamo je došlo do salinizacije zemljišta – bilo je osamnaest vrsta trava, a ostale su dve. I kada mi je direktor sovhoza Boljševik, Černjecov, pričao o tome – plakao je – a on ima broj cipela četrdeset osam! Hoćemo o tome?
Pri čemu, kod njega je nemoguće razgraničiti šta je izmišljotina, šta istina. Međutim, tačno se zna da je Toljin deda, profesor medicine Rjabin, učestvovao u Rerihovoj ekspediciji na Himalaje. Prema onome što nam je Tolja pričao, Rerih je u Americi ostavio Rjabinu deset ili petnaest hiljada dolara kao nagradu za himalajski pohod. Ali, ovaj ništa nije uspeo da dobije, jer su njihovu ekspediciju osumnjičili za špijunažu.
– U Sjedinjenim Državama još uvek postoji rerihovski račun star pola veka – ubeđivao me je Tolja. – Ako bi mi tvoj otac Serafim pomogao da stignem do tog blaga, podelio bih ga s njim.
Serafim ima brojne veze. Njegov drug s Fakulteta međunarodnih odnosa, čika Kolja, celog je života radio u Injurkolegiji{9}.
– Serafime! – govorio je on svaki put kad bi se sreli. – Ako ti nešto bude potrebno, možeš uvek da mi se obratiš!
Ali, taj Kolja je umro. I nema veze što on nije dodavao: „Čak i posle moje smrti! Fima je rešio – Kolja je četrdeset godina tamo radio, neko ga se verovatno seća.
I evo, oni stižu – Anatolij i Serafim – obojica s lepim kravatama, u uvoznim sakoima, izglancanim cipelama. Stražar ih pita:
– Kod koga ćete?
I Serafim mu prepričava tu dirljivu priču.
Ovaj na početku nije shvatao u čemu je poenta, a onda će:
– A, Nikolaj Vladimirovič? Naravno!
I pozva neku ženu.
– Uradićemo sve što je u našoj moći! – kaže im ona i vodi ih u svoj kabinet. A kod nje u ramu visi Koljin portret. On tako predusretljivo gleda sa zida, kao da kaže: „Fimo, ma šta je to rerihovski račun od pre pedeset godina! Mačji kašalj!“
Ona je otvorila „dosije“, obećala da će ga razmatrati autoriteti komercijalnog prava. Ali, razumljivo, biće potrebno nekoliko meseci. Javite se u septembru...
– Trebalo je da joj odgovorimo – kasnije se šalio Serafim – „Oh, u septembru! A da nemate do tada, recimo, sto dolara? Nemate? Onda, deset-dvadeset rubalja. Mi smo malo utanjili. A vi kad dođete do para, uzmite odatle...“
Nije sve moguće osvojiti u konjičkom naletu, posebno ne takve stvari koje se graniče s fantastikom, ali Serafim pri tom uopšte nije gubio građansko i jahačko dostojanstvo.
– Mladost zna samo za tugu, starosti je sve poznato – govorio je on, starac Fima, žmireći podsmešljivo.
On nije ni trepnuo kad sam postala slobodan umetnik, samo je povećao dotaciju. Ali, kada je broj slobodnih umetnika u našoj kući porastao, Fima je uzviknuo, ponavljajući za Maksimom Gorkim:
– S kim ste vi, majstori kulture???{10}
A zatim je, čudeći se, samom sebi odgovorio:
– Ne znam zašto, ali svi majstori kulture su – sa mnom!
I našao je još jedan posao – predavača na univerzitetu. Kao da se iza tog njegovog mladalačkog razmetanja jasno nazirala moja nadolazeća izgubljenost pred svakim iole ozbiljnijim zaokretom sudbine. Vijugajući između stenovitih fjordova, Serafim je nepogrešivo vodio svoje postdiplomce ka naučnoj tituli, bez obzira na to o kakvim se beznadežnim primercima radilo.
On je sve tolerisao s moje strane, sve moje ludorije. Samo ga je jedna stvar strašno nervirala – moja nonšalantnost. Ponekad je od besa direktno prelazio na heksametar. Jednom smo se tako nas dvoje dogovorili da se sretnemo ispred Pozorišta Jermolove. Tamo se davala predstava po drami Tenesi Vilijamsa, u prevodu Serafimovog druga – Vitalija Vulfa. Vitalij Jakovljevič izlazi na ulicu prvi put, izlazi drugi put, a mene nema pa nema, Fima se ljuti, ja kasnim pola sata iz tehničkih razloga. Ukratko, naš pohod u pozorište se završio potpunim krahom. A kada me je Serafim ugledao u daljini, ispružio je dlan kao Zevs na vrhu Olimpa i glasno izgovorio:

– Do čega dovodi boemski život –

Izvan vremena, prostora i plate?

Kao što je i bio red, Kešu i mene su uoči Nove godine pozvali u Gradsku vladu, rekli su nam da možemo da dobijemo odštampano Žitije Deda Mraza.
Rita zove uzbuđena, pita:
– A koliko će vam platiti?
Govorim joj:
– Hajde da ne raspravljamo o takvim stvarima preko telefona. Ne daj bože, može neko da čuje da se mi spremamo da kupimo stan, u zemlji je napeta situacija, a suma je ipak pozamašna.
Keša se obrijao, namirisao kolonjskom vodom, oboje smo bodro koračali – dva slavna filozofa, puna radosnih razmišljanja i zračeća dobročinstvom.
– Dobro je što se nismo polakomili na predlog Leonova-Rakova! – govorio je Keša. – Ja sam čak ponosan što sam pružio podršku Vladi Moskve. Ipak je ovo naš grad, grad u kojem živimo. Ti si se u njemu rodila, a ja sam tu našao sigurnu luku. Ovde sam sreo svoju voljenu!...
– I ne jednu – prokomentarisala sam ja. Međutim, to nije umanjilo Kešin entuzijazam.
– Da, Žitije Deda Mraza je stvar od izuzetne državne važnosti! – uzviknuo je on. – I tu nema mesta privatnom kapitalu i sitnim preduzetnicima! Neka mi sve zajedno dobijemo tri hiljade dolara, a ne pet, koliko bi nam platio Leonov-Rakov, ali ako naš grad trenutno ima teškoće – ja ću ih podeliti s njim. I s tobom.
Tako su dobronamerne bile njegove reči.
I evo, ulazimo u glavnu moskovsku zgradu, i na portirnici nam pružaju koverat. A u njemu tanka neugledna brošurica, bilten, udžbenik, u kojem – o, bože! – toliko koještarija o jadnom Deda Mrazu, infantilnih po svom sadržaju i grafomanskih po formi. Dečije blebetanje se smenjivalo s poučnim lekcijama, i u svem tom besmislu očajnički je plutao mit koji smo mi uz velike napore i s teškom mukom stvorili, težak kao kit, koji je ko zna kojim sve putevima slučajno uplivao u Temzu.
Koverat – prazan. Propusnice nam niko nije napravio. Lepo i jednostavno, kao i svaka prava velika prevara. Osetila sam potrebu za retorikom i okrenula Lolitin telefon. Slušalicu je podigla sekretarica. Razume se, nama više nije bilo suđeno da vidimo i čujemo ni autora ideje „unikatnog projekta“, ni one koji su je razrađivali.
– Gde je honorar? – upitala sam.
Lolitina sekretarica je krenula da se objašnjava sa mnom tonom eksploatatora, tako veštog u ugnjetavanju radničke klase da sam ja bez mnogo reči shvatila: njega su podelili među sobom mnogoruki i prevejani sastavljači i metodisti.
– Pozovite Lolitu Jurjevnu!
– Ona je na sastanku – hladnokrvno mi je rečeno.
– Onda joj prenesite – saopštila sam polako, osećajući kako fijasko kao plamen pali moje srce – da njoj Deda Mraz nikada neće doći.
I tada se dogodilo nešto neočekivano, nešto što ne može da se objasni normalnom uobičajenom logikom. Moja sagovornica, koja, sudeći po metalnim notama u glasu, nije sklona poeziji i sanjarenju, odjednom je zastenjala kao pogođena ptica:
– Kako smete tako nešto da govorite? Kako se usuđujete? Zar je moguće tako nešto poželeti čoveku?
Ostalo je još samo da krikne – i taj krik bi bez ikakvog telefona poleteo kroz otvor za stepenište, doleteo do portirnice i tu se razbio u paramparčad. Kao, ja sam narušila desetu zapovest, vezanu za ružne misli i želje. Ona me je, mučenica, tako grdila i vređala da je postalo više nego jasno: ova žena veruje i još uvek se nada.
Vraćali smo se kući u veličanstvenom muku, uspostavljajući prvobitni nebeski poredak, a takođe i slobodnu cirkulaciju oživljujućeg „či“. Nije bilo ni utučenosti, ni razočaranja – ja sam čak od svega ovog živnula.
Keša je kod kuće legao na kauč, prebacio nogu preko noge i rekao:
– Donesi mi kačkavalj i flašu!
Otišla sam u radnju, kupila vino, kačkavalj i tortu, ali tortu sam ili ostavila u radnji, ili je usput izgubila – sve u svemu, vratih se, a nje nema.
Keša je skočio, obukao se, otrčao u radnju i kupio takvu istu tortu.
– Ti si nas spasao od strašnog razočaranja – rekla sam.
– Jedino što mi ne možemo da podnesemo je – razočaranje – govori Keša. – Fućkamo mi na sve, ali razočaranje je nešto prosto nepodnošljivo za nas.
Dolazi dečak:
– Gde su viršle? Kobasica? Sve neka hrana za uzvišene ljude!
Šta sam mogla da mu odgovorim? Sine, tatin i moj početni kapital se istopio kao santa leda u martu. To nam je pisalo na čelu. Maja mi je čak odmah uručila dve smrznute koke. Htela sam da joj dam pare, a ona će:
– Zar ja ne mogu svojoj komšinici da poklonim dve crknute kokoške?
I njen muž Mark vidi da smo Keša i ja ufitiljili, doneo nam kineski zeleni čaj.
– Uzmite čaj sa ženšenom – govori on. – Meni se i tako ujutru diže. Kako se ujutru digne, do uveče ne pada. Moj deda je sve vreme pio ovaj čaj – do devedesete nije hteo da se oprosti od toga.
– Daj brže-bolje ovamo taj čaj! – rekla sam ja sva srećna.
– A mi se toga ne bojimo! Toga što brine Marka! – melanholično je dodao Keša. S našim katastrofalnim neuspesima koji vrebaju svakog smrtnika, on je do boljih vremena skroz zapečatio svoje deblo od žada.

– Duet „minus pet hiljada dolara“?! – drugarski nas je nazivao dečak.
– Sede, potpuno odsutni – ispijaju čajeve, gledaju u nebo? Stiče se utisak kao da ti, Marusja, imaš slugu. A njega nema. Zato s vama nije moguće normalno ni doručkovati, ni ručati, ni večerati. Odakle tebi takvi aristokratski maniri? I ovaj takođe – gospodičić. Makar da upitaju: jesi li gladan? Hop-hop i neki omlet, na primer, da naprave... Ma kakvi! Samo se smiluju da sipaju vodu u čajnik. I odmah zaborave na njega. Sete se tek uveče kad krenu da peru zube. A na kantu za đubre stave jednu pa drugu kesu, da spreče širenje mirisa... Tako ćete rasterati sve bogove kojima ste se obratili za finansijsku pomoć.
– Gluposti – odgovarala sam ja. – Ono čime ćemo Keša i ja biti blagosloveni – doći će nam kroz ljubav, ravnotežu i mir. Snagom svog sverazumevajućeg saosećanja Keša će privući pažnju na sebe Veličanstvenog Vasionskog Vladara – pomoćnika živih stvorenja. Međutim, sada oko nas mora da bude čista moralna atmosfera, koja isključuje nestrpljenje, stremljenje, postizanje ili posedovanje...
– Ne, stvarno ne mogu da verujem da je Moskovska vlada mogla da vas izigra – telefonirala nam je Margarita. – Ona se tako dirljivo brine o starim borcima. Ko šta radi, Fima i ja samo jurimo kod njih po poklone. Baš su povodom Nove godine okupili veterane. Meni su dali pakete s provijantom. Spuštam se stepeništem, pretekla sam dva starčića. Okrećem se – Majko sveta! obojica leže, i to tako isprepletani, razbacane im torbe s poklonima od Luškova, jedan s naočarima, drugi bez njih. Začudila sam se: oni čisto fizički nisu mogli da ispiju svoje flaše votke. Obojica su tako uredni, s kravatama, ordenjem. Tiho leže i bacaju poglede unaokolo. Potrčah kao luda ka njima...
Tog puta Rita je sama išla u Skupštinu grada, pošto je Serafim bio smešten u bolnicu. U poslednje vreme ga je stezalo srce. A još se i nasekirao što je kasirka u radnji, kad je zaboravio da uzme ulje, vikala za njim:
– Ej, deda!
– A ja idem i pravim se lud – tužno priča Fima. – Tako me dosad još niko nije oslovio...
Ona viče:
– Deda! Uzmite svoje ulje!!!
– A šta da sam bio s devojčicom??? – I Serafim podiže ruke ka nebesima.
Dečak je Fimi dao mobilni telefon za bolnicu, i naredili smo mu da nam odatle s vremena na vreme šalje znake života. I on se javlja Riti, podnosi izveštaje šta je jeo, kako je spavao.
– I odjednom se – priča Rita – užurbano i poslovno oprostio sa mnom, a s nekim se pozdravio onim slatkim glasom kojim se obično ženama čestita Osmi mart.
Fima ne zna kako se isključuje telefon, a Rita se pritajila, ne spušta slušalicu.
– I onda se čulo – govori Rita – Fimino glasno disanje, kao da on nekog... Ja sam se strašno uznemirila, sva sam se pretvorila u uvo, osluškujem svaki šum. Odjednom – nepoznati ženski glas: „Dišite duboko, dišite, ne dišite... Imate momački pritisak!...“ Tako sam i saznala kakav je Serafimu pritisak! – Margarita je strogo završila svoju priču.
Uoči Nove godine uzeli smo Fimu iz bolnice. Vreme je bilo užasno, danju kiša, a noću su obećavali mraz, poledicu. Svi smo se sekirali kako će Rita i Fima stići do nas. Hteli smo da odemo kod njih da slavimo, ali su oni to kategorično odbili.
– U krajnjem slučaju – gordo je rekla Rita – dovući ćemo se četvoronoške.
Keša:
– Pa, tako ćete natrag. A – naovamo?
Ne narušavajući tradiciju, okupili smo se svi kod nas. I što je važno, ja imam naviku da pravim zalihe suvenira za praznike. Otkad mi je još dečak rekao:
– Vidim, dovlačiš iz radnje kancelarijski pribor i lepo upakovane četke za WC-šolju, sklanjaš cene? A znaš čega se ja bojim: Tasja će me naterati da vam kupim skupe stvari, a vi ćete nam ispoklanjati svakojake bezvezarije. Ja joj govorim: „Shvati, kod nas nije običaj da se daju vredni pokloni. Svi se zadovoljavaju ‘brefom’ za toalet ili praškom za pranje...“ A ona me gleda i ne veruje!... Evo, recimo, šta ti, Kešo – uzbuđeno govori dečak – planiraš da mi pokloniš?
– Besmrtnost! – nadahnuto je odgovorio Keša. – Ja ću ti pokloniti besmrtnost!...
Ja sam napravila piletinu na gruzinski način, Tasja je spremila haringu s povrćem, Fima je doneo šampanjac. Tačno u petnaest do dvanaest pokušali smo da ga otvorimo, ali nije išlo. Čep je stajao ko zaliven, nije bilo šanse da se odatle izvuče. Očigledno je Serafim nabavio negde ovaj šampanjac ne gubeći iz vida strogi režim štednje. Još su Rita i Fima doneli bombone iz veteranskog sledovanja.
Keša se polakomio i konstatovao:
– Istekao rok!
I veselo dodao:
– Pa i veteranima je malo istekao rok...
Što se ostalog tiče, Fima nije uspeo da nabavi novogodišnje poklone, zato je rešio da malčice doplati i pridruži se mojim.
– Budemo li cele noći govorili o tome ko je kome koliko dužan i ne usaglasimo se, ostaćemo bez poklona!... Evo, ja sam Riti napravio poklon za Novu godinu – izmotavao se on – poklonio sam joj ćerku!
Doduše, zetu je Fima za Novu godinu poklonio svoj stari sat.
– Izgleda da je stao – rekao je Keša, protresao ga i uzeo da osluškuje. – Nema veze – umirio je on Serafima – ja ću svejedno nositi vaš sat i dva puta dnevno ću gledati na njega. Važno je kako se gleda na sat! Kako i kada...
Dečak je Keši dao francuski parfem koji je sam dobio na poslu – „Žak-Pak“.
– Izvoli! – rekao je velikodušno. – Možda će te parfem naučiti disciplini: ustaneš, istuširaš se, obučeš se, namirišeš se i kreneš.
– Kuda? – upitali smo istovremeno i Keša i ja.
– Zavisi ko ima kakvu perspektivu – slegnuo je dečak ramenima. – U fabriku...
Zato je Keša u svoje lično ime uručio Tasji raskošni kalendar u boji, star pet godina:
– To je kalendar uspomena – rekao je Keša. – Šta sam beše ono radio osamnaestog marta? Šta petog jula? A za ovaj dan nemam kalendar! Šta će mi? Svakog časa mogu bilo koga da priupitam koji je danas dan i datum.

Posle ponoći banuo je kod nas Borja Morduhovič, umetnik i fotograf. On je sad bolje, a ranije su ga bogami veoma interesovali alkohol i narkotici. Kada bi ga pitali:
– Šta ćeš ti, Borja, pivo ili viski?
Odgovarao je:
– I jedno i drugo.
– Samo da znate – rekao je Keša Fimi i Margariti – Borja je napravio prvu fotografiju vašeg unuka – tada je imao mesec dana, i samo je ležao.
– Šta, već je odležao? – upitao je poslovno Borja.
Taj Borja Morduhovič je bio spreman da žrtvuje sav svoj život ne bi li postao čuven. Kakve sve trikove nije smišljao! Ili mu iz gaća izleću petarde! Ili mu iz svih otvora isplivavaju mehurići sapunice! Ili je za ono mesto zakačio lemilicu s vrelim plamenom. Nedavno je u svim časopisima mogla da se vidi njegova fotografija: stoji Borja bez glave, a ispred sebe drži sopstvenu glavu – u tegli!
– Kako je to on uradio? – čudili smo se.
– Odrezao je sebi glavu i fotografisao se – objašnjavao je Keša. – Njemu je najvažnije da ostavi utisak.
I na kraju krajeva, Morduhovič je ipak stekao sverusku slavu. Otputovao je u Italiju – kad tamo niko ne zna za njega. Bio je očajan. Obuhvaćen vihorom svetskog kretanja, on je položio još jedan svoj život da za njega saznaju u Nemačkoj i Francuskoj. Ali ga tada zaboraviše u Rusiji. I uopšte ga nisu otkrili u Italiji.
Keša je Borju Morduhoviča dočekao s mrtvom prirodom 50 puta 90, pod nazivom „Dok sam bio u inostranstvu, na mojoj stolici su izrasle pečurke“.
– A ja sam sedeo mirno u Čertanovu – poučno govori Keša – i polako radio knjigu Noga muve, bez ikakve pompe i buke. Zato, kad sam je završio – ceo svet je bio moj...
– Doduše, svet o tome nije imao pojma – nadovezao se Borja.
– ... ali to nije bitno – hladnokrvno se odazvao Keša, stavljajući poster „Svi na kosidbu!“ na rupu na tapetama, sagledavajući pri tom unutrašnjim okom kosmički ples stvaranja i rušenja vasione, spokojan, iznad svih problema, po mom mišljenju, isuviše samokontrolisan.
– Keša i ja se retko viđamo da bismo jedan kod drugog mogli da rastemo u očima – rekao nam je Borja. – Ali, ako bi meni kazali, na primer, da je Keša nestao na Severnom polu – ja bih se s ekspedicijom bacio da ga tražim.
– Borise, vi ste – užareni vulkan – odgovorio mu je Serafim. – A Inokentije se veoma lako zadovoljava nepostignutim, shvatate o čemu se radi? Doduše, kad je u formi, on je veličanstven! Najvažnije je da se ne ostavlja bez nadzora...
– Sto posto ste u pravu, stari moj! – uzviknuo je Borja Morduhovič.
– Dosta je bilo druženja sa sitnim varalicama, vreme je da se suočite s krupnim prevarantima!
Skočio je – u kožnim pantalonama, s kaubojskim čizmama, samo im mamuze fale, razbarušivši svoj boemski čuperak, sam iz sela Terjajevski Pokosi, a razgovori se vode isključivo o dalekim putovanjima u egzotične zemlje – i tu na licu mesta obelodanio genijalnu ideju zbog koje je dojahao u galopu, dok se njegov privezani zapenušani konj ljuljao od umora, klonule glave i sklopljenih očiju.
Mada je bilo potpuno jasno: ovo je sledeći po redu poslanik Viših Svetova koji bdiju nad Kešom i mnome. Oni još uvek nisu izgubili nadu da ćemo mi uspeti da uhvatimo šlauf za spasavanje koji nam je bačen s nebesa.
– Imam poznanika – Feliksa, vlasnika galerije Feniks – zagonetno je i svečano započeo Borja. – Hteo je da je nazove Feliks, što u prevodu sa grčkog znači „srećan“, ali su ga sa sve slikama izbacili na ulicu i u tom prostoru napravili kazino. Onda je on ponovo otvorio galeriju i promenio ime u Feniks.
Doduše, slikarska galerija je za Feliksa bila suviše sitan zalogaj, on se obično bavio važnijim poslovima. U sovjetsko vreme je u Angoli bio šef intendature vojne baze koja je kontrolisala južnu poluloptu, održavala vezu s okeanom i kosmosom, zvezde i planete su bile pod njenim budnim okom. Zahvaljujući Feliksu, ona je cvetala, tamo je bilo što ti duša poželi: farma svinja, farma nojeva, beskrajna polja batate i šećerne repe, sopstveni rudnici soli, plantaže čaja, čak i uzgajivačnica krokodila!
Kada je Sovjetski Savez otišao do đavola, njemu su poručili da se oprosti od svog Eldorada.
– Molim?! – uzviknuo je Feliks. – Deset godina mog života mačku o rep?! Ovo nije vojna baza već raj!
Telefonirao je Centru:
– Koliko je potrebno da budem prebačen u rezervu?
– Nedelju dana i sanduk viskija – odgovorili su mu.
Viski je te večeri poslao avionom u Moskvu. A kroz nedelju dana je iz Angole poleteo „boing“ sa četiri motora, dupke pun dimljene šunke, nojevih jaja, stotinu pari obuće od veštačke i krokodilske kože, prepariranih krokodila, plus dva-tri tromblona. To se Feliks vraćao s nešto svojih prnja da u otadžbini obrne pare trgujući vojničkim čizmama i nojevim jajima. Pomalo šireći asortiman, Feliks se dao u prodaju šume, placeva i obradivog zemljišta, u izvoz karelijske breze, postao je biznismen, komercijalista, trgovac prvog ranga...
Kad se odjednom zanese umetnošću, slikama, poče da priča kako je potomak Turgenjeva. I baci se na otkupljivanje salonskog slikarstva.
– Cela galerija Feniks je okačena buketima i aktovima – rekao je Morduhovič. – Ruže, gladiole, majski jorgovan, seoski pejzaži sa crkvom na brdašcu!... Beskrajni aktovi! Pare samo kaplju, ali njemu se prohtelo da se pročuje! Treba šokirati Moskvu, oboriti je s nogu, makar na pola sata privući njenu pažnju – ne može Moskva da se osvoji buketom ili golom ženom. Zato se Feliks – a on je pun elana – strašno zagrejao za projekat „Mašina vremena“. Da poznati slikari nešto pripreme na temu vremena!
Borja je počeo da nabraja slavna imena miropomazanika ruske umetnosti, njenih grandova i lordova, pokrenutih ambicioznom Feliksovom idejom. I za kraj je predložio Keši da svojim neobuzdanim genijem uveliča taj projekat.
– Hoće li oni hteti da razgovaraju sa mnom – šta sam ja i ko sam? – posumnjao je Keša.
Svašta, ja ću te predstaviti – govori Borja. – Šta ako se desi da te na izložbi kupi neka krupna zverka? Onda delimo? Zaradićemo makar da lepo dočekamo Osmi mart!
Nije džabe kod nas u toaletu na karti Moskve i Podmoskovlja odnekud pažljivo prepisano plavom hemijskom olovkom:

Milost božija je beskrajna,
treba samo da otvorimo oči
da bismo to uvideli.

Stišanih osećanja, nepritisnut brigama, krotak u govoru, umeren u jelu, Keša je utonuo u duboki okean razmišljanja.
Sunce je tek izlazilo, a Keši je već sinula ideja, prostrelila ga je, obasjala ga celog od glave do pete – napraviti ogromni peščani sat (vreme – to i jeste sat i ništa više!) – unutra su ljudi za stolom, muškarac i žena u prirodnoj veličini, sto je postavljen. Oni sede i čekaju. A odozgo iz levka u tankom mlazu curi pesak.
Pod nazivom: „Mi gutamo vreme, vreme guta nas“.
Plan je jednostavan: deset dana će iz gornje kugle peščanog sata curiti pet tona peska, postepeno zatrpavajući postavljeni sto, a ujedno i dvoje ljudi koji sede za njim.
Telelefonirao je Feliksu. Ovaj mu je odgovorio:
– Možete da dođete kod mene u utorak u dva i sedamnaest...
Inspirator „Mašine vremena se tako pedantno odnosio prema svojim minutima i sekundama.
Krenuli smo da spremamo Kešu za audijenciju. On ima dva sakoa – jedan je letnji, laneni, nema veze što nije sezona, odgovara boja: zlatna raž na zalasku sunca.
– Upravo u ovakvom treba ići kod menadžera, producenata i vlasnika galerija – smatra Keša. – Misliće da im je dopala u ruke zlatna poluga.
Drugi – malo pohaban, od prevrnute kože, Serafim ga je pre dvadeset godina doneo iz Pariza, a nedavno ga je velikodušno dao zetu. Keša ga zove sako Modiljani. Kao da je to neki problem što visi džep – časkom ga prišiješ i ideš dalje!... Stvari od kože ili velura su uvek moderne. Posebno u klasičnoj kombinaciji sa rolkom.
– „Rolka“ – kakva zaboravljena reč – zamišljeno govori Keša, razgledajući potišteno nekoliko pari svoje obuće, poređanih ispred njega kao stari ali verni veterani revolucije.
– Cipele! – obratio im se u haiku stilu:

Odakle ste vi došle?
Kuda idete?

Sve su to cipele Van Goga – izveo je Keša tužan zaključak.
U decembru je crtao knjigu Ribarev san i nekoliko nedelja nije izlazio napolje. A kada je izašao, privukli su mu pažnju tragovi u snegu – kao da su pripadali nekoj velikoj ptici. Dugo je stajao, pažljivo ih proučavao, i odjednom je shvatio da se to moda promenila dok je on sedeo kod kuće: devojke sad idu u strašno šiljatim čizmama i s ekserima umesto peta.
Uvukli smo se krišom u ostavu i ispod dečakovog stola izvukli kutiju s njegovim cipelama marke „fabi“ – modernim, špicastim, maksimalno izglancanim.

Keša je izronio iz metroa na Tverskoj i prvo što je ugledao – u prolazu šora Deda Mraz. A drugi Deda Mraz mu s terase viče:
– Ej, briši odatle...
U Mekdonaldsu je svirala živa muzika, nešto istočnjačko, kao da se radi o restoranu Doner kebab.
Keša je zamakao za ugao, popeo se stepenicama, vrata su bila otključana – Feliks u belom odelu prima slikare s njihovim genijalnim idejama, razgleda skice. Tu se vrti i Borja Morduhovič. Došao je Ponomarjov, Nasetkin, Sirovatkin. Keša se prvi put našao u društvu takvih proslavljenih slikara.
– Sačekajte – rekla mu je sekretarica.
On je seo za plastični, providni sto, na beli kožni divan.
– Konjak? Vino? – nudili su mu. – Kafa, čaj? Voće, cigarete?
Keša je sve odbio, on ne voli da se služi na nepoznatim mestima. Na stolu su ležali albumi. A na zidovima su visila platna poznate slikarke – drevna Elada: vaze, vinogradi, Edem, doterane žene i muškarci u hitonima. Anatomiju slikarka nije znala, a i potpuno je bila bez osećaja za prostor.
U centru zida je visio portret – Merilin Monro sva posuta lažnim brilijantima i dragim kamenjem, s pravim mobilnim telefonom u ruci.
Tada su pozvali Kešu. On je uzeo tašnu, izvukao iz fascikle skice koje je crtao nekoliko dana i obojio akvarelom. Prva epizoda – pesak tek što je počeo da curi, druga epizoda – sto je zasut peskom, treća epizoda – sve i svi su zatrpani. Pri čemu je sve pedantno nacrtano: pogled odozgo, pogled odozdo, tačno su navedene mere i koliko peska će biti potrebno.
Sve je to on sa zanosom demonstrirao.
Zavladala je tišina.
Feliks, u snežnobelom flanelskom odelu s mekim sakoom na pruge, sedeo je nemo, kao neka neukroćena zverka.
– Felikse, o tome sam ti pričao! – nestrpljivo je rekao Borja. – Jesi video kakva stvarčica?! Muzej Solomona Gugenhajma za njom plače.
– Možda on i plače – konačno je izustio Feliks. – Ali, meni nije jasno. Inokentije, lepi moj, objasnite šta ovo predstavlja?
– Model Vasione – jednostavno je odgovorio Keša. – Uranjanje u okean Vremena – ka velikim krokodilima starosti i smrti.
– Šta?! Krokodili? – živnuo je Feliks.
– Pa da, krokodili! Ili ćemo mi pojesti krokodila, ili će on nas. Zato što je večnost – krokodil koji grize svoj rep.
– E, ovo je u našem stilu! – povikao je Feliks. – To mi se sviđa! Veoma impresivnome 1’ da, Morduhoviču?! Imam ideju: hajde unutra da stavimo prepariranog krokodila?
– Hajde! – uzviknuo je Borja. On se toliko obradovao što se stvar pokrenula s mesta. Bio je čak spreman da sam sedne u sat, neka ga i zatrpa pesak, samo da to uspeju da fotografišu i da se pojavi na naslovnim stranama.
– Ne! – rekao je nepotkupljivi Keša. – Osim žene i muškarca tamo će biti još samo plišani meda moje žene Marusje, kojeg ona čuva od detinjstva.
– I nojevo jaje! – rekao je Feliks. – To je moja lična molba.
– Ne! – rekao je Keša.
– Što si tako tvrdoglav? – smrkao se Feliks.
– Drugovi! – Borja je krenuo da smiruje situaciju. – Nećemo da forsiramo događaje. Napravićemo peščani sat, a dalje ćemo već videti.
– Koliko li to može da košta? – pita Feliks. – Samo staklo ima da bude dvanaest hiljada dolara...
– Naći ćemo sponzore! – Borja se nije predavao. – Bacićemo izazov staklarskoj firmi koja pravi termopan staklo. Telefoniraćemo im i postavićemo im direktno pitanje: Da li njihovo staklo može da izdrži pet tona peska?... Svašta može da se desi, šta, recimo, iznenada kroz Moskvu protutnji tornado ili peščana bura? Želimo da znamo može li iza tih prozora mirno da se spava kad se desi kraj sveta? Ili ne?

Bio je to plemenit i pošten izazov. I na njega je odgovorio jedan od najnaprednijih naših građana, multimilioner, oligarh, hrabri Ilja Trofimovič Sablin, direktor fabrike stakla.
Borja je sedam puta pokušavao da ga primi Sablin – ali ovaj je izvrdavao kao Protej, znalac pravih tajni, koji poprima svakojake oblike ne bi li izbegao dosadne molioce. Ali, već kad su se sreli i kada je moj Keša raširio na stolu crteže, Ilja Trofimovič je trenutno odbacio imidž nezainteresovanog čoveka. Nije on zalud, kad se nije bavio staklarskim biznisom, hranio duh i negovao klicu mudrosti tako što se upoznavao s tajnama prosvetljenih Učitelja. Kod njega je na polici stajala knjiga Veština vladanja mačem, a direktorski kabinet je ukrašavala stara požutela reklama koncerta na kojem on svira violinu. Ilja Trofimovič je nekad bio violinista.
– Pomoći ću da se ovaploti vaša peščana simfonija – uzbuđeno je izgovorio Ilja Trofimovič. – I to ne zato što sam ja naivčina ili što se brinem za reputaciju fabrike. Mi imamo široki asortiman prozora, fasada zimskih bašti, lođa i druge bravarije od plastike, aluminijuma, ekološki čistih materijala – hrastovina, borovina, ariš. Brzo, po prihvatljivoj ceni, evropski kvalitet i solidnost, trostruki dihtung, otporan na mraz, petnaest godina garancije, jedanaest godina uspešnog zastakljivanja Moskve i Podmoskovlja... Pomoći ću vam – rekao je direktor Sablin – jer i mene samog muči pojam Vremena.
– Kunem se da vaše pare neće biti bačene u vetar! – odgovorio mu je Borja, trljajući ruke. – Već samo zakopane u pesak!
– Ni meni samom nije strana umetnost – progovorio je Ilja Trofimovič. – Takvi ljudi kao što ste vi, Inokentije, daju nam mogućnost da prevaziđemo uobičajenu uskogrudost! Da svet doživimo drugačije nego što to od nas traži zdravi smisao! Da izmenimo poredak stvari na koji nas je osudio razum.
Pozvao je sekretaricu i, da se ne bi gubilo vreme, izdao nalog o početku rada fabrike stakla na Kešinom projektu.
– Imali su u drevna vremena ljudi pravo – Ilja Trofimovič je jednim potezom stavio paraf. – Ne krši zakon, deli darove, prinosi žrtvu.
I jasan, brzometan, bogat ko Krez, direktor Sablin nežnom rukom violiniste uzima Kešinu ruku i dugo je trese.
– Ne bih ja stvorio ovako unosan biznis da nemam kliker – rekao je on na rastanku – a u vašem projektu ja vidim skrivenu svetlost. I moje staklo će tu svetlost odraziti...
Opijen uspehom, Borja je zapodenuo iskreni razgovor s direktorom šljunkare. Bio je potreban rafinirani pesak, kvarcni, dvadeset džakova po pedeset kilograma! Ali, i pored svih njegovih finih umilnih reči, peščani magnat je kategorično odbio da harči svoje blago i oterao je Morduhoviča do đavola.
– Danas su svi – slikari! – izgovorio je on namrštivši svoje goveđe čelo. – A ko će da se bavi livenjem čelika i dobijanjem ruda?
– Kakav čovek, a? – bio je besan Morduhovič. – Koja cicija!
U redu, za pesak je Feliks odrešio kesu.
– A kako ćemo platiti lutke? – paničio je Keša.
On je hteo da po modelima napravi dve skulpture. Zamolio je dečaka i Tasju da poziraju, ali oni nisu pristali da ih zatrpava pesak. To im je delovalo nekako rizično, samo što su počeli da žive.
Onda je on uzeo moju i svoju fotografiju i uputio se u obližnji Himki. U tamošnjoj fabrici, u pogonu za izradu stakla pravljene su figure po narudžbini klubova i restorana – major Pronjin ili odvažni pilot Džao Da. Sve su radili – amore, kupidone i heruvime za vile van grada, anđele za Hram Hrista Spasitelja. A prvo što je Keša ugledao bio je skoro završen slon prirodne veličine – za kazino Elephant. Slon je već bio ispoliran.
Keša se upoznao s predradnikom:
– Znači, trista dolara – glava! Ženja!
Sa merdevina, koje su bile naslonjene na surlu slona, spustio se Ženja Djatlov.
– Fantastična sličnost. To vam je sestra? – pitao je vajar Djatlov, bacivši pogled na moju fotografiju.
– Sada već da – odgovorio je Keša.
Ženja je prvo izvajao naše glave od gline, zatim je uradio gipsani odlivak i tek onda konačnu varijantu – od plastike.
Keša nas je sa svoje strane obojio akrilom, nacrtao oči. Kakva lepota! Čak su nam se nove glave više sviđale nego stare. Međutim, bližio se čas izmirivanja obaveza. I Keša je bojažljivo pokrenuo to pitanje na porodičnom veću.
Bojao se da će svi reći:
– Ne damo ni pet para za vaše glave.
I baš neposredno pre tog razgovora, dečak je zviždukao melanholičnu pesmu „Tužbalica kauboja“, a Keša će njemu, i to još strogo:
– U kući se ne zviždi – neće biti para.
– Obično tako govore oni koji ih uopšte nemaju. Iz nekog razloga to baš oni vole da trube – odvratio je dečak.
Telefonirali smo Riti i Serafimu.
– Kako pritisak? – pitam ljubazno.
– Ne smeš stalno to da nas pitaš! – svađalački odgovara Rita. – Ti nas tim pitanjem ponižavaš. Nek idu bestraga detalji! – umešao se u razgovor Fima. – JESTE ŽIVI? – to nas treba pitati. Jer, pritisak može da bude normalan, ali zato sve ostalo...
Da bi popravio raspoloženje kraljevske porodice, Keša je zbrčkao odličnu riblju čorbu. Ja sam se nedavno šetala pored Patrijaršijskog jezera, bio je sumrak, padao je sneg, palila su se svetla, večita rekonstrukcija je išla punom parom. Gledam, u ribarnici na tezgi ogromna morska čudovišta ledenih pogleda. Malo bolje osmotrim – bože, pa to su zamrznute ajkule!...
– Ajkule??? – uzvikivali su rođeni Moskovljani, ne verujući svojim očima.
– Ajkule! Ajkule! Na poklon od Sadama Huseina – odgovarao je strašan muškarac s kapom, keceljom i bez prednjeg zuba. – Testera se slomila, zato su cele!...
Tamo sam kupila fenomenalnog lososa, od njega je i napravljena čorba. Svi su pali u nesvest kako je bila ukusna i jaka.
Trudeći se da bude sažet, Keša je izneo svoj plan sakupljanja nameta od stanovništva. Po najskromnijim proračunima je ispadalo da za dva modela naša porodica zajednički treba da se isprsi s hiljadu dolara.
– Vajar traži šeststo za Marusjinu i moju glavu. Ali, da sam naručio da nas uradi od glave do pete, tražio bi najmanje dve hiljade! – pričao je Keša, nesebično nam dolivajući čorbu od lososa. – A ja sam pronašao radnju gde se prodaju već gotova tela s nogama i rukama! Doduše, ona stoje i imaju svoje glave na ramenima. Ali, ako se naprave da sede, otkinu im se glave, a naše prikače – radovao se on kao da je sam bio Tvorac Univerzuma – uštedećemo puno... – Hajde da uložimo kapital u moj rad „Mi gutamo vreme, vreme guta nas“! – pozivao nas je Keša u zvezdane daljine. – Sigurno će se isplatiti! Svaki muzej savremene umetnosti će se nogama i rukama grabiti za njega! Sve će nam se stostruko vratiti, doneće nam fantastičnu zaradu! A mi ćemo te pare uložiti u stan! Uostalom, čak i ako ništa ne budete dali, razumeću vas i oprostiću vam – dodao je on s dužnom krotkošću. – Uzeću štap, zavežljaj i krenuću bos po ruskoj zemlji.
Tako je rekao on, bezazlen, prevazilazeći teškoće, i dao nam da pročitamo račun „Izrada glava“, u kojem je Ženja Djatlov sve do tančina ispisao.
Naši mili i dragi su se potanko upoznali s ovim dokumentom, posle čega su se svi ćuteći zagledali u Kešu. A ja moram da kažem, od prevelike pažnje Keši uvek počne da krči stomak. I, evo, on stoji pred njima – a u njegovom stomaku:
– Kr-r-r! R-r-r-r!
Prvi se osvestio dečak.

– Pa, ti si, Kešo, poludeo! – ljutito je rekao. – Mi na svakom koraku rizikujemo svoje pare, a ti, umesto da umnožavaš naše bogatstvo, samo nanosiš korporaciji nepopravljivu štetu!
Zato je Serafim – koji je već mnogo uradio i koji se tek spremao da mnogo uradi – rekao:
– Mi nemamo prava da zahtevamo od Inokentija da izneveri ono za šta je predodređen odozgo. Keša je genije – šta je smislio! Njega čeka fantastičan uspeh. Pare će pocuriti ko iz slavine i on će, u najmanju ruku, napabirčiti svoju sumu! Vi kako hoćete, ali ja učestvujem u ovom projektu.
– Bolje da svi damo za Fimine zube! – nije popuštao dečak.
– Ni slučajno! – rekla je Rita. – Fima ima lepe raznobojne zube: veoma zlatne, zlatnije od zlatnih, žute, braon i mlečnobele! Nama Fimini zubi nisu na prvom mestu.
– Vidi ti nju! – pljesnuo je rukama dečak. – Dođem juče kod njih – a ono nigde ničeg. Parče hleba ne možeš da nađeš u kući. Jedino pečurke i kupus.
– Kupus i pečurke pomažu varenju! – značajno odgovara Rita. – To je korisno za naše zdravlje. Niko ne može da kaže da seja ne brinem o svom mužu. Tuđi muževi su odavno pomrli, a moj – nije. Jeste da je mršav i gluv, ali to s hranom nema nikakve veze. Uzred budi rečeno, Fima se u poslednje vreme popravio, zaoblio se, sad je ko jabuka. Već nekoliko dana ide bez gaća!
– Zato što mi je lastiš tesan! – rekao je Fima.
– To znači da si se raširio. Lepo se vidi kako kod njega sve raste i popunjava se. I postao je manje ćelav, jeste li primetili?... Nas dvoje smo bili u domu zdravlja. Tamo sede trideset i tri matoraća, a on – najšarmantniji! Preklopio ruke preko šlica, šeretskog pogleda!... Ne, ne i ne! Ja investiram u statue!
Fima je pogledao u nju s divljenjem:
– Mi jedno drugo razumemo – nežno je zagugutao – kao Roza Luksemburg Karla Lipkhnehta!
– I bolje! – dodala je Rita.
– Nadam se da niko neće imati ništa protiv – tiho je zapitala Tasja – ako za pravljenje skulptura ja priložim svoj deo?
Nije džabe ona u svom Kubanjskom univerzitetu odbranila diplomu na temu „Stvaranje jakog tima od slabo organizovanog kolektiva“! Tada je i dečak iz ostave doneo svežanj novčanica i pridružio ih ostalom kapitalu, proprativši to rečima: „Kešo, ti si obrazac legitimnog grabeža bližnjih!“
– Preplavila su me osećanja – uzvratio je Keša – zahvalnosti, radosti, ponosa... i vere u budućnost!
Ukratko, on je ponovo ubacio nogu u stremen, a za njim su stizali pokliči podrške kauboja koji su galopirali u oblacima prašine.
Uputili smo se u Himki. U magacinu su nas već čekale gole lutke iz radnje s našim glavama. Baš kao Ludi Doktor iz „Kuće straha“, Djatlov im je odrezao ruke i noge, a zatim ih selotejpom zalepio za telo tako da budu savijene u laktovima i kolenima.
Krenuli smo da smišljamo u šta da ih obučemo. Nemamo ništa svečano. Morali smo da izmolimo od Serafima njegovo vuneno austrijsko odelo, koje je bilo u odličnom stanju.
Cipele je dao Keša – svoje najbolje!
Rita je tužno uzdahnula i nesebično žrtvovala svoj starinski pleteni šal, bež haljinu, cipele, sve tako staro, ali otmeno.
U Ritinom sanduku su se našle još dve perike, od kojih se jednu ona spremala da uruči mojoj tetki kad napuni sedamdeset pet godina. Margarita je smislila fantastični hepening za stolom: da skupi kosu kao da je ćelava, navuče periku, a u jeku svečanosti podigne čašu i uzvikne:
– Obratite pažnju na mene! Pogledajte kako efektno izgledam? Ali, šta sam ja – bez ovog?
Posle toga – da zbaci periku i, s glavom glatkom kao staklo, izjavi:
– Ovo je svakom potrebno! Katrin! Odmah je natuci! Ona je tvoja!...
– A ja ću izvaditi iz usta svoj veštački zub i reći ću: „Venja! Brate rođeni! Ovo je za tebe!“ – iznervirano je rekao Fima. – I pridodaću slušni aparat. A onda kad svi krenu jedan drugom da poklanjaju svoje proteze, štake i ortopedske uloške! Kakvo će to veselje biti!
Rita se naljutila, obesila nos i dugo je još gunđala kako je samo htela da Katjuša izgleda kao normalna bakica, a ne kao maslačak posle uragana.
U dogovoreno vreme u galeriji Feniks Feliks je od prozvođača trebalo da preuzme kiklopski peščani sat. Visina dva i sedamdeset, trostruko staklo, brušeno, šestougaono, trpi pritisak od nekoliko tona, čelični ram, na vrhu metalna kupa s rupom, zastakljena, sve je hermetično.
Ilja Trofimovič Sablin nije mogao da prestane da se divi svom delu. Koračao je ukrug kao konj na povocu i gledao ga iskosa oduševljenim pogledom. Sablin je bivši violinista, a ćerka mu je student Konzervatorijuma, solo pevanja. I kada je čuo da će na otvaranje doći razni velikodostojnici, gradonačelnik, Ministarstvo kulture u punom sastavu, zamenik gradonačelnika Josif Ordžonikidze, građevinski magnati, režiseri, glumci, more slavnih, zapodenuo je razgovor s Kešom – kako bi bilo da na vernisažu u staklenoj prizmi ariju „Dođi, voljeni, dođi“ otpeva jedna operska pevačica koja mnogo obećava, misleći na svoju ćerku.
– Interesantna ideja – rekao je Keša. – Međutim, na nju će curiti pesak.
– Zašto bi curio? – Sablin je terao vodu na svoju vodenicu. – Ona će otpevati, mi ćemo je odatle izvući i ti ćeš onda otvoriti ventil.
– Urazumite se, Ilja Trofimoviču, tamo se ništa ne čuje, to je bezvazdušni prostor! – Kešu je svojim telom zagradio Borja Morduhovič. – Ako hoćete, uzmite sami violinu, sedite unutra i svirajte bez zvuka! Što da ne? Ala bi to bila scena: biznismen, oligarh, genije termopana, sedi u sudu sopstvene proizvodnje i otkida na violini!
U dvorištu do tada ni po čemu posebne galerije Feniks okupila se sva moskovska umetnička javnost – činovnici, kolekcionari, ljubitelji umetnosti, večiti posetioci na svim žurkama, koji dolaze da piju i ponesu sa sobom sendviče (postoje i takvi).
Feliks se pojavio pred publikom u vunenom odelu boje močvare od kojeg zastaje dah, u košulji boje trske i s avangardnom kravatom sa slikom aligatora iz Nila.
– Prijatelji! – izgovorio je srdačno, šireći ruke i otkrivajući na svojini grudima celog-celcijatog krokodila. – I kao što je kod nas u Angoli govorio pukovnik Vetkin: „Vreme je novac, a za novac vreme ne možeš da kupiš!“ Zato, smatrajte da je izložba „Mašina vremena“ otvorena!
... U centru sale, u brušenoj kugli, na stolicama za stolom prekrivenim bakinim stolnjakom s čipkom, nepomično smo sedeli Keša i ja. I meni je prošlo kroz glavu kako imam carski profil. Ranije sam ga se stidela, a sad se njime ponosim.
Rita i Fima samo što se nisu onesvestili kad se pred njihovim zapanjenim očima ukazala čitava ta arhitektonika u svoj svojoj lepoti. Ispred nas su blistale kristalne čaše, ostaci nekadašnjeg luksuza, porcelanski kuznjecovski tanjiri koje je deda Stepan još pre revolucije podigao s potonulog broda Ženja-Roza, viljuške, noževi, sve kao što je i red, na podu kraj nogu je priljubljen sedeo moj stari plišani medved. Zatvorena sfera Vasione, krunisana impozantnom staklenom kupom – prostorom za pesak.
Peščani sat su okružili televizija, fotografi. Najpoznatiji foto-reporter istočne Evrope, eminencija fotografije, Nemac Burhard Hans Jurgen, uperio je u Kešu svoj objektiv.
Snimali su svaki korak: Inokentije je prislonio merdevine na kuglu, popeo se, štapom otvorio rupu na satu i u tankom, skoro prozračnom mlazu pocureo je pesak, najfiniji peščani prah.
Za nekoliko minuta on je kao patina prekrio naše magične dvojnike, pridajući im antički izgled, delovalo je kao da su izliveni od bronze. Na licima im se pojavilo nešto egipatsko – nešto od skulptura bračnog para Rahotepa i Nofret, koji su tu priseli na tren – pre pet hiljada godina, u periodu Drevnog carstva.
Slično ehu, iluziji, optičkoj varci, neme figure koje su u pola reči prekinule svoju priču probudile su kod gledalaca gotovo isto onakvo strahopoštovanje kakvo je bilo u srcima Keopsovih podanika.
Pesak se taložio u slojevima, vrteći se po krajevima – razlog tome je bilo okretanje Zemlje i uticaj magnetnih polja – i ravnomerno prekrivao predmete. Ništa se nije mrdnulo s mesta, mada se Keša brinuo i nosio se mišlju da zalepi čaše za sto.
– Pesak je bukvalno kao vazduh! – u čudu je promrmljao Keša.
Kelner je izneo šampanjac i ukočio se, nije mogao da odvoji pogled od sata, kao omađijan je posmatrao kako Vreme guta nas, a mi gutamo Vreme. Stajao je s one druge strane, iza sata, i sekirao se što zbog fluidne i suptilne energetske inkarnacije klijenata ne može da usluži taj sto.
Peščani sat je neočekivano ispunila nebeskoplava svetlost, nepresušna u svojim varijantama. Učinilo mi se da je zasijalo skriveno svetlo mudrosti Savršenstva, neodvojivo od prozračnosti svih stvari.
Ali, onda se kao grom prolomio operski bariton Ilje Trofimoviča Sablina:
– Ovo je elektrohromno staklo – rekao je i svi su se trgli. – Izum inženjera Potapova. Između stakala je ubačena specijalna hemijska supstanca, čiji sastav naša firma čuva u najvećoj tajnosti. U najskorije vreme ćemo početi da ga uvodimo u masovnu proizvodnju. Neće biti potrebne ni draperije, ni zavese, ni žaluzine! Neprocenjiva pomoć za vreme belih noći iznad Polarnog kruga! Cena kvadratnog metra – šeststo evra. Ko želi da naruči – samo izvolite! Niko ne želi? Ništa, sačekaćemo. Posle ćete stajati u redovima!...
Strašno upozorenje Ilje Trofimoviča je izvelo publiku iz stanja šoka, prepalo je ko osinjak. Začuli su se povici oduševljenja. Škljocali su fotoaparati. Feliks je maksimalno jednostavnim rečima objašnjavao uvaženom direktoru Moskovskog muzeja savremenog iskustva Vasi Cereteli komplikovani princip rada peščanog sata.
– Znači, popneš se na merdevine – govorio je on – i uspeš u kupu tri džaka peska. I on curi osam sati. A sipaš ovako: stojiš na vrhu merdevina, odozdo ti dodaju kofe i ti nasipavaš.
– A kada se naspavaš – našalio se Morduhovič, koji je lično sipao taj pesak u kupu – već je sve gotovo!
Iako su Rita, Serafim, naš dečak i Tasja izgledali kao slavljenici, ipak su se zbunjeno osvrtali, pokušavajući da dokuče vezu između svega postojećeg. Do njihovih ušiju su stizali delovi rečenica koji su budili maštu, rađali zanosne slike...
– Interesantno, koliko li može da košta ovakva instalacija?
– Vi to ozbiljno pitate? – Feliks je nešto odgovorio, nisam čula šta, ali se Vasa Cereteli teturajući udaljio od njega.
Feliks je sav važan primao izraze poštovanja i hvale, dok je čuvena Katerina Gloger iz časopisa Štern pokušavala od Keše da sazna da li u nedrima peščanog sata postoji sakrivena tajna ideja.

Keša je uvijeno odgovarao:
– Ne treba stvari komplikovati. Sve je vrlo jednostavno. Tu su samo vreme i prostor koji prelaze u vanvremeno i vanprostorno. I ništa više.
Iz galerije je danonoćno na Internetu išao direktan prenos onoga šta se dešavalo u Kešinom satu. Na vestima TV stanice Kultura pokazivali su pet faza zasipanja. Svi luksuzni modni časopisi su objavili fotografiju na kojoj Keša stoji pored svog dvojnika u staklu – bukvalno s istim pogledom uperenim u večnost. Autogrami, televizija, nebrojeni intervjui...
– Inokentije, šta vi mislite o Vremenu?
– Da nas ono guta...
– Ovakvo delo bi od nekog iziskivalo godine napornog rada i patnji – pokušavao je da osmisli fenomen Kešinog sata poznati istoričar umetnosti Skavronski – a vi to radite tako lako, bez po muke, ko u šali...
– Ja sve radim ozbiljno – odgovorio je Keša – ali, izokola. Moj trud se ne vidi. Noćni leptir takođe ozbiljno leti. I zrikavac ozbiljno zriče. Ako se zagledaš u njega, možeš da vidiš kako on savija noge kolenima unazad, kako se veoma trudi, skače. To vama s vaše visine i u vašim godinama sve deluje neozbiljno.
A na zatvaranju izložbe u staklenom satu se videla još samo visoka peščana dina na stolu i naše mučene glave.
Svi su shvatili da je ova stvar od velikog svetskog značaja. Na Kešu se obrušilo neviđeno mnogo priznanja. Feliks je strašno zadovoljan, hoda, trlja ruke, ali ni reči o tome da li se konačno neko rešio da kupi peščani sat.
Ne znajući šta ih čeka, Keša i Borja su već rasklapali agregat, sav pesak se prosuo po podu, ja sam uzela da otkopavam svog medveda, a slikar Andrej Bartenjev je, šetkajući se tamo-amo u žutom sakou, zlatnim cipelama i u „frulicama“, rekao: „Oh, Kešo, zaplakao sam kad je medu zatrpao pesak!“
I onda smo ugledali Feliksa u društvu jednog nacifranog tipa s brilijantskim prstenom. Taj je burno gestikulirao i stalno je pokazivao na peščani sat, a Feliks je s odobravanjem i pomalo nadmeno klimao glavom.
– E pa, lepi moji – objavio je Feliks pošto je ispratio gosta – ko što bi rekao pukovnik Vetkin, „Trgovac je lovac, a na lovca i zver trči“. Imamo kupca! Nećete verovati – supernaftni magnat iz Arapskih Emirata! – Feliks je izvadio vizit-kartu i pročitao: Šeik Muhamed ben Zulfikar Anvir Rašed al Maktum!!! Svratio je njegov agent Avram Šofman. On je šeiku poslao fotografije i ovaj je odlepio. Bombarduje Šofmana porukama. Zahteva – kako znaš i umeš dovezi tu tričariju u Emirate.
– Što da ne? Staviće je u predsoblje u svom dvorcu i uživaće! – obradovao se Borja.
– On u Dubaiju ima hotelsko-zabavni kompleks s pogledom na Persijski zaliv – Feliks je bio van sebe od radosti. Šeik Muhamed je tamo otvorio muzej da privuče turiste. Kupio je ajkulu u formalinu od Engleza Demijana Hirsta, Bojsov pijanino, obložen filcom, teniserku Kurnjikovu Olega Kulika, od voska, prošle nedelje je nabavio skulpturu Mauricija Katelana „Rimski papa koga je prignječio meteorit“! Pored ovih čuda, hoće i peščani sat za svoju kolekciju!... Nudi četrdeset hiljada dolara...
Vraćali smo se kući i nismo verovali da je moguća takva sreća! U mojim rukama je, kao jednogodišnje dete, sedeo plišani medved i grlio me. U suštini, ja ga i čuvam sto godina za ovaj prijateljski zagrljaj.
Svi smo se skupili. Rita, Fima, Tasja je spremila piletinu, dečak je kupio martini i nasuo nam u čaše – s komadićima ananasa.
– I ŠTA KAŽETE? – pobedonosno je izjavio Keša.
Bila je to kruna Kešine slave.
Kako i ne bi! Proživeti život u skladu sa sopstvenim srcem, prateći njegove otkucaje, idući ka nepoznatom baš kao orao koji leti a u pozadini mu sunce, potpuno slobodan, ne znajući za granice. I istovremeno postići takav fantastični komercijalni uspeh, u poređenju s kojim je, kako bi to prokomentarisao ser O’Henri, Rokfelerov posao s naftom delovao kao sitna trgovina s kerozinom!...
Mi smo naveliko odavali priznanje Keši, a basnoslovna suma koju se šeik spremao da uplati za naš peščani sat sa svim njegovim nestandardnim sadržajem, prenošena od usta do usta, neprekidno je rasla.
– Znači, ja više nikad neću videti svoje odelo? – s tugom se otelo Fimi.
– Otići ćemo u radnju – odgovorio je Keša – i izabraćemo bilo koje odelo koje se vama dopadne – englesko, švajcarsko! Ako zaželite, kupićemo vam i frak!
Po svemu sudeći, i on je voleo da se razmeće. Šteta samo što je retko imao priliku za to.
Kako se Keša uobrazio! Ide da legne i pita:
– Da li je slobodno?
Kod mene u krevetu!...
Počela sam čak da se pribojavam da ne smetnemo s uma šta je pravi izvor našeg vrtoglavog uspeha i da ne daj bože to sebi pripišemo u zaslugu. Tako se izdašno na nas lila velika pomoć odozgo i stvar je sve više uzimala maha!...

Malo sam zaribala – bronhitis, angina, temperatura skoro trideset devet, sve kao u pesmi našeg dečaka:

Evo ležim sav u prašini
Ispod pegle od livenog gvožđa...

Kad odjednom, telefon. Podižem slušalicu – čujem ruski s engleskim naglaskom:
– Marija? Ovde je Voldemar Rastavac from the United States of America. Ja na ruskom razumljivo govorim? – nastavio je on. – Da li me čujete, Marija?...
– Čujem – odazvala sam se svojim razvučenim nemoćnim kontraaltom.
Inače imam sjajan glas, nasleđen od Rite, bogat modulacijama. A moj spoljni izgled uopšte ne odgovara mom glasu. Mogla bih da nastupam na radiju. Šteta što sam često prehlađena, promukla. Zbog toga su me nekad davno u školi prozvali Promukli Jež.
– Marija! Imam predlog za vas. – Napravio je pauzu, očigledno se spremajući za ozbiljan razgovor sa mnom. – Svuda oko nas caruje surovost – izgovorio je on s istinskim bolom. – Zemlja u plamenu, ratovi, ekološke katastrofe, etnički konflikti, energetska kriza, glad i patnja – to je svet u kojem živimo. I kod nas na Zapadu je to posebno naglašeno. Moramo da postanemo bolji. Otvoreniji jedni prema drugima. Razumejš? Moj ruski suviše siromašan da izrazi moja osećanja. The humankind kotrlja se u hell.
– Odlično vas razumem – uzviknula sam, sva u groznici. On se čak malo iznenadio, nije očekivao da će njegov poziv za omekšavanje okorelih srca naići kod mene na takav odziv.
– Ali, šta ja tu mogu da uradim? Kako da pomognem?
– Nas samo jedno može da spasi – saopštio je on – Kaštanka!
– Da! – potvrdila sam ja. – KO-KO???
– „Kaštanka“, Čehov! – ponovio je on bez imalo sumnje. – Ja sam režiser. Kartu-un. Crtani film. Meni je potreban scenarista.
– A odakle se vi javljate?
– Postoji jedan grad – Holivu-ud! – odgovara on.
– Dođite – govorim – i potpisaćemo ugovor...
Pokušavam da unesem makar malo zdravog smisla u naš razgovor. Ali, Voldemar se protivi:
– Ne smemo ni minut da izgubimo! Vreume – Apocalipsa.
– A moj avans? – pitam ne nadajući se mnogo.
– Marija, nećete biti na gubitku – značajno izjavljuje Voldemar Rastavac.
– Scenario za Holivu-ud ne košta manje od dvadeset pet hiljada dolara. Dakle, mi čekamo božična bajka iz Rusija. Zima, naš pretprošli vek, veje sneg – preko čitavog ekrana, kočijaš u bundi, para iz konjskih nozdrva. Po snegu trči Kaštanka... Okay? Sedite i pišite.
Do đavola, ne volim da počinjem bez avansa. Tim pre za Holivud. Osim toga, posle slučaja s Moskovskom vladom Keša je postao strašno podozriv.
– Ma kakva Kaštanka! – govorio je Keša, nadahnut predstojećom šeikovom kupovinom peščanog sata. – Samo ćeš se namučiti s njom. A Krastavac ti čak ni telefon nije ostavio.
– Nije Krastavac, već Rastavac! Voldemar Rastavac! Još ćeš ti čuti za to ime.
– Šta ako ga više nikad ne čujem? – Keša je gledao u bob. A ti nažvrljaš scenario? I šta ćemo onda s njim? Sverdlovski filmski studio neće primiti takvu holivudsku limunadu.
Sve je to kod mene izazivalo sumnju i zbunjenost. Ali, ako smo već na oltar naše slave položili toliko žrtvenih jarića, ima li smisla zaustavljati se u punom trku? Kako me je samo Keša izgrdio kad sam nedavno podigla slušalicu, a meni saopštavaju:
– Zovemo da naručimo sliku od umetnika Inokentija. On je, verovatno, siromašan i gladan?
Odgovorih:
– Varate se, on je sit i bogat.

Ni sama nisam ljubitelj naručenih scenarija. Oni ništa ne daju duši, naprotiv, ubijaju svaku poeziju. U suštini, mene veoma zanima život, zato ja malo radim kao pisac. Moja stvaralačka energija se izliva, lipti, pretače – u ljude, peripetije, ljubav. Toliko je toga preživljenog, prođenog, tako je mnogo gubitaka, oni su me iznutra i stisli, ko u prepunom vagonu. A za stvaralaštvo je neophodno duboko disanje i prostor.
Međutim, sa svojim poslovnim njuhom ja se ipak prihvatih „Kaštanke“.
Odavno Čehova nisam skidala s police – a sada sam nasumice pružila ruku, uzela šesti tom – mi imamo klasična, braon sabrana dela, koja još uvek mirišu na kancelarijski lepak, sa žičanim povezom – na čijim je koricama zlatnim slovima utisnuto A. P. Čehov, otvorila ga, kad ono – „Kaštanka“!
Bože, baš nisam volela tu priču u detinjstvu. Tim pre što je Anton Pavlovič tako izveo, to sam tek sada shvatila, da praktično sama Kaštanka – sa svojom njuškom nalik na lisicu, pripoveda u prvom licu! Tamo bukvalno caruje zamućena pseća svest – nejasnost, neodređenost, neuhvatljivost, sve se dešava u svetu izmaglice, svetu priviđenja! Ni dan danas ne razumem kako mu je pošlo za rukom da uđe u njenu kožu...
Draga moja Kaštanko, kunem ti se da bolje deluju čak i beznadežni jadničak Bašmačkin sa svojim čuvenim šinjelom, i državni službenik osme klase major Kovaljov koji jadikuje za svojim odbeglim nosom, i stradalnik gospodin Goljatkin.
Nisam znala hoćemo li uspeti Voldemar i ja da raskravimo srca zabludelih ljudi Kali-Yugeu{11}, da u njih udahnemo samilost, milosrđe prema malom čoveku, izvedemo ih na put istine. Lično moje srce se cepalo od sažaljenja i nezemaljske ljubavi. Naročito u sceni beskrajno tužne noći kada je umirao učeni gusan. I klovn je tužno uzdišući rekao: „Jadni Ivan Ivanič! A ja sam maštao da te na proleće povezem u vikendicu i da se s tobom šetam po zelenoj travi. Mila životinjo, dobri moj druže, tebe više nema! Kako ću ja bez tebe?“
Da ne govorim o završnoj sceni kada je nesrećni mr Žorž – na manježu, izgubljen, izbezumljen, gledajući za Kaštankom koja zauvek beži od njega, uz zvižduke i ismevanje publike, ponavljao: „Kaštanko! Kaštanko...“ O, kako je meni to dobro poznato: oko tebe se sve ruši i ti nemaš pojma hoće li će se ponovo uspostaviti uobičajeni tok stvari... Ili je u pitanju nepopravljiva katastrofa?
Želela sam da im olakšam sudbinu, da ulijem makar trunčicu nade.
Žurno sam ispisivala scenario i plakala, a ja ipak retko plačem – pred kim da plačem? A i kad se nešto zbiva – nema vremena za prolivanje suza, treba zasukati rukave, pojuriti glavom bez obzira, nešto preduzeti. Tim pre nema smisla ako već ništa ne zavisi od tebe.
Kad Rita zove telefonom:
– Marusja, možeš Fimi i meni da čestitaš. Danas je naš veliki praznik
– Dan starih i... Dan nojeva. Kod nas se on slavi po prvi put, ali svi mole da to odsad bude svake godine.
Pozvala sam ih tim povodom u goste – na makarone sa zelenišem i lignjama, ali oni su me odbili. Serafim je dan pre toga otputovao van grada da se sretne s drugaricom svoje prve žene, koju nije video tačno pedeset godina.
Iako su naše materijalne prilike sad već imale veoma ružičastu perspektivu, Fima je po inerciji nastavljao da štedi, prihvatajući sve odreda pozive koji su mogli da prerastu u gozbu. Pri tom je dovoljno unapred krenuo da se sprema za svoju posetu, postio je i prepuštao se uzvišenim mislima. A ni dužina puta mu nije predstavljala problem – ima besplatnu kartu, mogao bi da se uputi i u drugi grad na svečani ručak.
Fima je prispeo na neku malu zaboravljenu stanicu, izašao je iz voza, obrnuo se oko sebe, ugledao bakicu koja sedi na klupi – bila je jedina na peronu – i veselo se uputio ka njoj, držeći ispred sebe svoju fotografiju staru pola veka, na kojoj je on mladi lepotan s crnom kosom, visoko podignutom iznad glave, kakvog ga je ona i poznavala.
Ona je skočila, poletela da ga grli, pozvala ga kod sebe kući i nakljukala ga faširanom ribom, posle čega je Fima imao velike probleme s varenjem. Izgleda da je i ta žena od uzbuđenja krenula mnogo ranije da se sprema za Fimin dolazak.

Ja sam ponovo utonula u posao. Voldemar je tačno procenio: ljudi na Zemlji moraju da se upoznaju s ovom pričom koja čisti dušu. Jer, teško da će se neko baciti da je čita, ali ležeći na kauču, nemajući pametnija posla, pogledaće crtani film.
Eh, šteta što dečaku u detinjstvu nisam pročitala „Kaštanku“ – nisam htela da ga rastužujem. A sad on nema kad. Promenio je posao. U art-klubu je izbio skandal. Keši i meni je telefonirao njegov direktor:
– Je 1’ vama uopšte jasno ko je on? – pitao me je on. – Reklamni menadžer ili neko drugi? Samo da vam kažem, menadžer je čovek s fasciklom, koji ume da izgovori dve stvari: „dobar dan“ i „hvala“. A vaš je – predsednik zemaljske kugle!
Dečak je dao otkaz i krenuo da čeka odgovarajuću priliku. Stalno je išao do Belog doma da gleda oglase – da nije slučajno potreban guverner Čukotke.
Konačno su ga pozvali da bude šef reklamne službe lanca prehrambenih prodavnica Ždera, čiji je predsednik bio Zera Movsesjan.
– Da, u našoj zemlji nije moguće spojiti duhovni i finansijski rast. Čovek mora da se opredeli. I ja ću to uraditi! – govorio je naš sin, uputivši se u kompaniju na razgovor. – A vi tu pokušavajte da se probudite, pijte kafiću, žvaćite betel-orah, zrna kafe, lupkajte se po obrazima, vucite se za nos... Čime se vi još bavite kad ja odem?
– Maleni moj – odgovorila sam mu ja, slatko se smejući – tebe će od definitivne bezduhovnosti spasti tvoj smisao za humor.
– A tebe – uzdahnuo je on – ništa neće spasti od definitivne besparice!...
Popunjavajući anketu u toku razgovora sa službom bezbednosti, on je u rubrici „posebne želje“ napisao: „Da ne bude problema s hranom“.
– Gladno detinjstvo? – pitali su ga saosećajno.
I svi su se začudili što mu je tata slikar, a mama pisac.
– Zanimljivo kako vi imate kreativne roditelje! – sumnjičavo je izjavio šef službe bezbednosti Edvin Petrovič Haronov. – Mada je to sve jedno isto: reklamdžije, piardžije, pisci, slikari...
– Tako je! – odgovorio je dečak, smeškajući se ljubazno. – A drugo su – oficiri, kileri, milicioneri i tužioci.
Praktično se radilo o vojnoj organizaciji. Sve je u minut, svuda su ugrađene kamere, svaki tvoj korak se fiksira i – u arhiv. Sam Edvin Haronov, šef palih anđela, potpuno je opsednut drevnom nemačkom mitologijom. Kad se upoznaje s nekim, govori:
– Edvin Petrovič.
I obavezno dodaje:
– Edvin znači „neustrašivi“!
Iza njega je sedam ratišta, sedam žarišta. Kao specijalac je imao nadimak Konan.
Očigledno proučavajući našeg dečaka, pokušavajući da prostudira njegov karakter, Edvin Petrovič ga ni na minut nije ostavljao samog. A da to ne bi delovalo sumnjivo, stalno je nešto pričao vezano za svoju herojsku prošlost.
Na primer:
– Uzeli smo helikopter, utovarili sef s municijom, poleteli. Ne sećam se gde je tačno to bilo, neka nedođija. Mislim se, aj malo da se našalim. Palim fitilj i spremam se da ga fijuknem na zemlju, onako štosa radi, kad – on se zaglavio. Ni na kraj pameti mi nije bilo da neću moći da ga izbacim iz salona. Ukratko, u helikopteru koji leti s municijom gori fitilj, i nema šanse da s njim nešto uradiš! Još pamtim pilotove oči!...
Ili:
– Jednom su mi dali četu neposlušnog naroda. Vidim ja, u nekom trenutku su potpuno prestali da mi se potčinjavaju. Uzmem granatu sa suzavcem, ubacim je u baraku gde su moji momci ručali i zatvorim vrata. Posle toga su me bespogovorno slušali. Jer, mogao sam da šibnem i pravu!...
Službi obezbeđenja novog lanca moskovskih radnji koja mu je bila poverena, Edvin Petrovič je davao instukcije:
– Drugi zakon specijalaca glasi: nešto se mrda – pucaj!...
Kod njega je kao kontrolor u sali radila Antonina Nikolajevna Kizjakova. Nju je Edvin veoma cenio.
– Pored Kizjakove muva ne može da proleti – govorio je s divljenjem. – Kao da si sam pao pred njene noge. Trčao si, momentalno sve ispustio, čokolade su poletele i ruke su ti već iza leđa. Ona je radila kao sprovodnik u istražnom zatvoru u Jakutiji.
Edvin je mom dečaku pričao jednu priču za drugom, pijuckajući jak čaj iz brušene čaše u srebrnom držaču.
Imao je prvoklasni sovjetski držač za čaše – sa srpom i čekićem i srebrnom zvezdom.
– I, je l’ im se dopalo kako si sredio radnju? – naivno je pitao Keša.
– Već to što niko nije uleteo u moj kabinet – odgovorio je dečak – nije divlje zaurlao i nije me zbacio sa stolice udarom u vilicu, govori o tome da je manje-više sve u redu.
Zahvaljujući njegovom angažovanju, mračne betonske radnje su bile ukrašene upadljivim šarenim fotografijama namirnica. Okolno stanovništvo je i danju i noću pristizalo s ogromnim torbama. Posebno su penzioneri zavoleli ove radnje, jer je dečak za njih napravio specijalni popust – na tome je i bazirao svoju PR kampanju.
Stalni klijent je dobijao karticu „počasni ždera!“ i mogao je da kupuje hranu s pet posto popusta. Pet godina – pet posto, deset godina – deset, i tako dalje. Ali, ako je kupac u jednom cugu uzeo brdo stvari, onda je kao nagradu dobijao lep polomljeni plejer i plavu plastičnu čašu sa žutim natpisom „ŽdERA“, „Ž“ veliko, „d“ malo, „ERA“ opet veliko. Kad se gleda izdaleka, ispada „ŽERA“!...
Žera Movsesjan, predsednik kompanije, redovno je vodio saradnike van grada na čist vazduh. Tamo su pravili roštilj, igrali fudbal, postavljali šator i Žera je držao ovakve govore:
– Poštovane kolege! Čovek može da bude budan, da spava, radi, ne radi, čita knjige, ne čita, da ide ili ne ide u pozorište, čak i da ne kupuje odeću. Ali, uvek hoće – da jede. Zato će naš biznis cvetati do samog Armagedona – zaključno!...
Kakva „Kaštanka“! Majki Pričinelo i njegov Goli Pi-Ar – to je knjiga koja je sad uvek bila pod rukom našeg dečaka. Koju god stranicu da otvoriš, čitaš: „Tako možete da prodate ne samo pečeni biftek već i njegovo cvrčanje!“
Pare koje je zaradio u Žderi dečak je donosio kući i sakrivao u ostavi iza svoje slike s morem obasjanim Mesecom i crnim stenama.

Zato je Kešina ljubljena knjiga odnedavno postao bogato ilustrovani vodič Turizam u Arapskim Emiratima.
– Blagoslovena mesta, pravi raj – govorio je on, dok je na fotografijama čežnjivo razgledao toplo more i zelene palme, istočnjačke slatkiše, ali i svetski poznat trgovinski centar, od davnina čuven po svom tržištu zlata i svile, ribljoj pijaci i ponudi začina. – Znaš, Marusja, Arabija je stekla slavu svojim začinima – značajno je saopštio Keša, njuškajući po turističkom vodiču. I tajanstveni mirisi božanstvenih trava, tamjana, cimeta, smirne, šafrana, koji su se rastvarali u atmosferi zagonetnog istočnjačkog grada, stizali su do njegovih drhtavih nozdrva. – U vreme carice Savojske – zadovoljno je izjavio Keša – Arabiju su nazivali Arabija Feliks, što znači – „Srećna“, to treba reći našem Feliksu.
Keši su se već priviđali dvorci, sparne pijace, zagušljive čajdžinice, uzane sunčane uličice u kojima šume i raduju dušu prekrasne fontane, utonule u cveću. Činilo mu se da između drevnih džamija lutaju gomile Al-Rašida najrazličitijih vrsta i brižljivo traže na koga bi uperili svoju razuzdanu velikodušnost.
– Tamo verovatno ne postoji svakidašnjica, nema brojila za struju, nema kirija, nema uznemirenosti, nema smisla, uopšte ničeg nema. I zato mene ovde neće zadržati ni sneg, ni stravični vetar... Da znaš, Marusja – saopštio mi je poverljivo – to je jedna veoma imućna država – trguje naftom! A Dubai je najbogatiji emirat. Moram da zovem Feliksa, nešto se dugo ne javlja. I mi treba da podignemo cenu, da ne bankrotiramo.
– Vi treba da idete u zakrpama, bosi, kao Pirosmani, da oslikavate kafane za činiju krompira. A vi se sve bojite da ne bankrotirate! – iznenada se oglasila Rita.
Ona je uvek imala neočekivane komentare kad god se radilo o ljudskoj sreći i mudrosti.
– Visocki će takođe u svesti naroda ostati u zakrpama – samo u „mercedesu“ – parirao je Keša.
On je sad imao sve razloge da sebe smatra velikim čovekom.
Kad bi se pojavljivao Borja Morduhovič i zabrinuto pitao:
– I gde je taj mudonja u zlatnom pakovanju? – Keša bi mu potpuno spokojno odgovarao, uveren da je to već završena stvar:
– Sedi s mirom. Stići će proleće. Trava će sama od sebe porasti.
Međutim, Morduhovič je sedeo kao na iglama.
– Dobro je kad zvanično možeš da se nerviraš – provokativno je govorio Borja. – Obično sve skrivaš, ali u ovom slučaju razlog je evidentan. Niko ne može da ti kaže: „Što se nerviraš? Imaš razlog?“
On je već sto puta telefonirao Feliksu. A Feliksov glas je zvučao sve beživotnije i beživotnije. Na kraju je Keša okrenuo galeriju, a njemu saopštavaju:
– Danas ne radimo – Valpurgijska noć.
– O – govori Keša – u galeriji Feniks slave Valpurgijsku noć. Verovatno su je sami organizovali.

Ukratko, došao je trenutak, i mi smo saznali da je šeik Muhamed ben Zulfikar Anvar Rašed al Maktum, u čijim je rukama bila sva naša sudbina, poručio po svom agentu Avramu Šofmanu da se razočarao u aktuelnu umetnost.
Keša je primio ovu vest s filozofskim osmehom na licu. Silan duhom u nevoljama, mada sa srcem pretrnulim od straha da ne čuje ono najgore, on je stigao u galeriju Feniks i Feliks mu je sve otvoreno ispričao.
Ispostavilo se da je umetnik Mauricio Katelan, kada je šeik za basnoslovne pare nabavio za svoju kolekciju njegovu skulpturu „Rimski papa koga je prignječio meteorit“, zahtevao da se u staklenom plafonu najvećeg hotelskog kompleksa, koji košta sto milijardi dirhama, probuši prava rupa, kobajagi od palog meteorita.
Šeik se uzjogunio. Ali Mauricio mu nije dao mira – navodno je i maloj bebi jasno: ako je s neba pao meteorit i spljeskao papu, neophodna je rupa na plafonu da bi sve izgledalo ubedljivo.
Zbog sve te halabuke, šeik je izgubio i ono malo razuma što mu je preostalo. U jednom momentu je strasni ljubitelj kamiljih trka i sokolarstva popustio i dao pristanak da se probije plafon, zbog čega su u muzeju kojim se toliko ponosio prestali da rade klima-uređaji. A tamo je vrelo, i bez njih se nikako ne može u Arapskim Emiratima.
Ubrzo se pročulo da je u akvarijumu ajkula počela da truli, da se raspada, da joj se telo izdeformisalo, a on je za nju dao šest i po miliona funti! I maltene se potpuno istopila voštana Kurnjikova. Samo su papa rimski i taj nesrećni meteorit ostali celi-celcijati.
Nije ništa novo da se dobrim ljudima dešavaju i mnogo gore stvari.
Ma, mogao je taj nesrećni poštovalac lepih umetnosti da zapuši rupu na plafonu, popravi sistem za hlađenje, digne glavu, zameni mrtvu ajkulu novom i osveži svoju raspadnutu kolekciju ruskim peščanim satom.
Ali, ništa ni nalik tome.
Pošto je meteorit Katelana dotukao kolekciju aktuelne umetnosti najvećeg hotelskog kompleksa u Dubaiju, u bogatoj Kešinoj uobrazilji šeik Muhamed je prišao svom hrastovom kredencu – vernoj kopiji kredenca iz dvorca kralja Ludovika XIV, koji je kupio po nedemokratskoj ceni od 140.000 dolara, izvadio je kristalnu čašu, antikvitet, „sa carskog stola“, kupljen na aukciji Sotbija za 3.754 funte, nalio je tu viski od čistog slada, napravljen u seocetu izgubljenom u gorama Škotske (1.995 dolara flaša), dodao je soda-vodu, ali nije uzeo da pije, ne zaboravljajući ipak da je on šeik i muhamedanac.
Zatim se raskomotio, prebacio preko ramena svileni kineski kućni mantil (starinski ručni vez), na njegovoj ruci je zablistao prsten od platine s nebrušenim dijamantom, koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda.
Muhamed se spustio u plišanu fotelju (u dalekoj sunčanoj Italiji, u otadžbini Rafaela i Felinija, za ovog glavonju radi fabrika nameštaja, ako ne i dve tri!), zapalio je kubansku cigaru „kohiba“ čuvene berbe duvana 1963. godine. Malo mu je laknulo i pomislio je: „Bože, koliko ja imam para! Ne uspevam čak ni da smislim kako da ih potrošim. Ali, jedno je sigurno: no more art!“
Izvadio je mobilni telefon – simpatičnu tričariju po ceni finog jednososbnog stana na periferiji Moskve – i svom agentu Avramu Šofmanu odgudio signal za povlačenje. Taj je upravo ulazio u galeriju Feniks da Feliksu da 18 hiljada dolara depozita za Kešin peščani sat.
Priča se da je umesto savremene umetnosti šeik Muhamed počeo da sakuplja automobile poznatih ličnosti. „Linkoln“ kojim se vozio Kenedi kad su ga ubili, Onazisov „rols-rojs“ koji je poklonio ženi Džeki, „ford“ Merilin Monro, „horh“ Adolfa Hitlera, „hamer“ Arnolda Švarcenegera, „ferari“ Emilija Ferarija, „čajka“ Brežnjeva i „aston martin vanquish“ Džemsa Bonda iz poslednje serije trilera „Agent 007“ danas ukrašavaju ogromni hol hotelskog kompleksa u Dubaiju.
Malo kome sada može da padne u oko usamljena figura pape s meteoritom, stidljivo smeštena usred automobilskog panoptikuma. Ali, tu je ostao samo zato što je šeik rešio da za svoju kolekciju nabavi papamobil.

Kada je Borja Morduhovič čuo za ovo, uhvatio se za glavu:
– Mamu li mu njegovu!... – povikao je, našavši se u jednom času u situaciji čoveka koji niotkuda ne očekuje nasledstvo i ne zna gde bi našao utočište.
On je sipao najstrašniju bujicu prekora čas na Feliksa, čas na Kešu, čas na taj primamljivi, varljivi svet Istoka, ali i na celu vasionu, ravnodušnu prema potrebama malog Borje Morduhoviča, izgubljenog među hladnim zvezdama.
Bilo kako bilo, sat je morao se da rasklopi na panele, tone peska da se daju čistačima – za posipanje ulica zimi, i u vrtić – deci za igru. Figure smo spakovali u crne kese, umotali kanapom. One su pri tom i dalje delovale tako prirodno, da je kamion kojim su Borja i Keša sve to vozili našoj kući zaustavila milicija. Nanjušila je ona da tu nešto nije u redu – posumnjala je u otmicu.
Što se tiče Keše, on se herojski držao, radovao se sitnicama: u lift je jedva – ali sve ušlo, visina je kod nas u stanu dva i sedamdeset – taman da se ogromni stakleni sud stavi nasred jedine minijaturne sobe – božanstveno! Ponovo je raspakovao naše figure, pažljivo ih namestio jednu preko puta druge, postavio je sto, uključio utikač u struju.
Prostor iza stakla se zaplavio, zazlatio!... Keša je posmatrao sat s nepomućenim mirom kineskog cara. Ali, ja sam videla: njemu je čak vrlo drago što će ova božanstvena kompozicija ostati s njim do sudnjeg dana.
– Super – konačno se oglasio Keša – ovaj stakleni sud može meni i Marusji da se stavi na grob umesto spomenika. Izdržaće napolju sto godina. Materijal je tako otporan da mu ništa neće faliti! Osim ako ga ne sruše vandali.
Ipak je on imao staložen um višeg reda.
A ne kao ja – nervi su mi skroz otišli. Vozim se nedavno liftom i ulazi žena s kučetom. Kudravo psetance, s ušima nagore, a na vrh ušiju četkice. Malo sam ga potapkala po leđima i prijateljski pitam:
– Koje je rase?
Neki tamo laski... – nisam tačno shvatila.
– Tibetski terijer? – preciziram.
– Ne – odgovara mi vlasnica. – Ovo je posebna kineska rasa.
– Kako kineska? – govorim gušeći se od besa. – Lasa je, kol’ko ja znam, oduvek glavni grad Tibeta. Kinezi su ga napali, porušili manastire, spalili drevne tibetske manuskripte. Koliko je samo budističkih monaha pobijeno! Pa naravno, što biste vi saosećali s ugnjetenim Tibetancima, neka ih Kina decenijama lišava političke i religiozne slobode! Pustili su voz iz Pekinga u Lasu, izvoze iz Tibeta rudno bogatstvo, a u gomilama dovoze Kineze, nezainteresovane za sudbinu te vis oko duhovne planinske zemlje. Njegova svetlost Dalaj lama četrnaesti, koji je ostao bez krova nad glavom, prinuđen je da luta po svetu. I vi, moliću lepo, mrtvi hladni izjavljujete da je ovaj Lasanin posebna kineska rasa! Odrasla ste žena, a imate tako nezrele predstave o svetu!
Lift se tada zaustavio i ove dve izdajice Tibeta su iz njega iskočile ne izustivši ni reči. Doduše, vlasnica se posle okrenula i provrtela prstom pored slepoočnice.
Keša mi govori:
– Jednom ćeš dočekati da te neko nalupa zbog takvih tvojih sumanutih govora, potpuno nedostupnih stanovnicima naše spavaonice kojoj je i Bog rekao laku noć.
Želeo je da mi ulije više vedrine i osnaži moje srce.
Govorio je da on i ja ne smemo da osećamo razočaranje i nemir. Marusja, takve misli i osećanja, objašnjavao je, rađaju prepreke veličine velikih planina i širokih reka.

Odsad su sve naše nade bile vezane za „Kaštanku“.
– Hajde, hajde – bodrio me je Keša. – Ako si već naumila da nešto radiš, onda to radi ne kolebajući se. Jer opušteni hodočasnik samo podiže više prašine... Mora da postoji i dubina – objašnjavao mi je on – i lakoća, i humor, i tragedija. Mada, vas pisaca je tušta i tma, a da bi neko postao pisac, mora mnogo toga da razume, ne samo da voli da piše... Oštrije! Smešnije! Grotesknije! Interesantnije! Transparentnije! Lakše, duhovitije, kraće, genijalnije!...
Bog zna šta je on sve od mene zahtevao. Iako se meni u vezi s „Kaštankom“ više niko nije javljao, niko me nije požurivao, niti brinuo kako napredujem.
– Mene ovo podseća na priču s Mocartovim „Rekvijemom“ – govorila je Rita. – Videčeš, u Holivudu su zaboravili na tebe.
– Onda ćemo prodati „Kaštanku“ danskom kraljevstvu!... – Keša se nije predavao.
– Ne – odgovorila sam ja. – To nije u mocartovskom stilu. Čekaću naručioca do svog sudnjeg časa.
I on se neočekivano javio telefonom.
– Hello, Marija, are you ready? Ja sam doleteo. I wait you ispred Udruženja arhitekata. Voldemar Rastavac je – impozantni gentleman u dugačkom crnom kaputu od kašmira i crnom šeširu, a u rukama imam štap and solid bag od crne kože vodenog bivola! Raskopčaću kaput da se vidi moja žuta kravata i odelo s prslukom. Okay?
– Ne treba da se raskopčavate! – vičem radosno. – Prehladićete se. I tako ću vas prepoznati – po štapu.
– Ako je on u svojoj bivoljoj tašni doneo iz Holivuda velike pare – davao mi je instrukcije Keša – izaći ću da te sačekam. Ne idi sama. Ko zna ko to može da vidi i da ti ih otme. Znaš kakvih sve danas ima lovaca na laku zaradu?
I zahtevao je da ja za svaki slučaj obučem njegovu jaknu s velikim unutrašnjim džepom.
Bio je kraj marta, sunce, poledica, sve blešti, ne može da se gleda. Nigde senovitog mesta, svuda prljavština! Neverovatno, nisam ni primetila da je stiglo proleće. Dva i po meseca sam skapavala nad scenarijem, nisam dizala glavu. Zimus je Moskva bila sva pod snegom, baš kao u detinjstvu, kada me je Ulicom Gorkog baka vozila na sankama u Jelisejevsku radnju i plavi smetovi su se uzdizali visoko iznad moje glave.
Mart stiže kao lav, a odlazi kao ovca, govorila je baka. Počelo je veli ko topljenje snega, grad je plivao odražavajući se u vodi, menjajući svoje obrise pod naletima južnih vetrova.
U mladosti sam u ovo vreme uvek sve ostavljala i odlazila na skijanje: bože moj, Gudauri, Dombaj, Čeget, Cejski klanac, nezaboravna Mesečeva poljana u Arhizu!... Gde ste sad, moji vatreni kavkaski udvarači – stanovnici planinskih sela, skijaški instruktori, bivši knez Boris-bi u zaslepljujuće beloj ovčijoj kapi, crnih obrva Džigit Nazimov, Sultan Bekmambetov, s kojim sam se spustila s južnog vrha Elbrusa tako što je on leteo na skijama, a mene nosio nakrkače?
Ove zime nisam stigla čak ni do ski-staze u Krilatskom. Ni u Kolomensko, ni u Caričino{12}!
Keša mi govori:
– Odavno nismo igrali tenis, skijali se. Život leti kao raketa. A ti i ja smo kao Gagarin i Titov.
Zatim me je pažljivo pogledao i uneo malu izmenu:
– I Tereškova.

– O, Marija! – oslovio me je Voldemar. Odmah sam vas prepoznao – očigledno sam kod sebe u Holivudu navikao da komuniciram sa scenaristima. – Ha-ha-ha-ha-ha!... – slatko se nasmejao, obradovao. – Tako sam vas i zamišljao! Litlle woman s velikom pametnom glavom, u muškoj jakni!...
Ulazimo u udruženje arhitekata, treba da sednemo, popijemo kafu, ozbiljno porazgovaramo o našem poslu. Voldemar je skinuo kaput, šešir, zamolio me da sve to pridržim, priseo na stolicu i, zaslepljujući i mene i garderoberku svojom bleštavom žutom kravatom, krenuo da skida kaljače! I to ne one izlivene, stari model, pravljene za valjenke, već inostrane, pretenciozne, sjajne, s kopčanjem na metalni driker.
Podigao ih je s dva prsta, pruža ih garderoberki i pita nonšalantno, s onim svojim naglaskom Donalda Trampa:
– Mogu li, missis, da vam predam kaljače?
– KALJAČE? – ona je zabezeknuta.
– Kaljače... Kaljače! A u čemu je, zapravo, matter? – govori on prekorno. – Šta vam je tu čudno? Na ulici je bljuzgavica, topi se sneg, logično, I put kaljače on. Sada ja hoću take ih off. Inače će mi se in restaurant zapariti noge. Marija, šta nije u redu?
A ova ugledna osoba mu oholo odgovara:
– Kaljače ne primamo!
– Nemate pravo! Kaljače – it’s my odeća! – povikao je Voldemar.
– Ma, ne gurajte mi ih pod nos – podviknula je ona – odbijući njegov napad. – Navalili sa svih strana i tutkaju nam u lice svoje smrdljive... gumenjake!
– Gde vam je šef?
A garderoberka stoji kao stena o koju se u paramparčad razbijaju morski talasi.
Vidim, biće belaja. Izvadim iz Kešine jakne kesu – on ih uvek nosi po džepovima da na povratku kući kupi krompir, ili za slučaj da starina Gerasim ne istrpi do ulice i pokaki se u ulazu – gurnem u nju ozloglašene kaljače i kažem ovoj ponositoj ženi:
– Ipak ih uzmite, molim vas, budite ljubazni, nećemo valjda zbog ovakvih sitnica da zatežemo međunarodne odnose. On je još u Sjedinjenim Američkim Državama obuo kaljače... Bojao se da ne skvasi noge u Rusiji.
Mada namrgođena, kesu je ipak okačila.
Ulazimo u restoran, prigušeno svetlo, živa muzika, pored klavira momak svira violončelo. Volim takvu atmosferu: toplo, kulturno, niko ni na koga ne viče, ničija glava ne pada na sto, a još i violončelo...
Voldemar mi je naručio čaj, mada ja više volim kafu, sebi je prosto uzeo kriglu piva i govori:
– Englezi imaju poslovicu: the proof of the puding is in the eating – „da bi saznao kakav je desert, moraš da ga probaš“.
Ja mirno pijem čaj. Mislim šta on to želi da mi kaže. Verovatno hoće da naruči nešto slatko.
– U tom slučaju – govorim – ja ću baklave.
– Ne radi se o tome, Marija – rekao je Voldemar. – Ko što bi rekli Englezi, prvo business, a onda pleasure.
Onda je on ponovo visokoparnim rečima uzdizao do neba činjenicu da sav božiji svet ustreptalo čeka, kao Mesiju koji ulazi u Jerusalim na belom magarcu, crtani film Kaštanka. A s obzirom da je on odlučio da postane a kind friend of universe i da dela na dobrobit i sreću živih stvorenja na Zemlji, onda dajte, Marija, brže-bolje pokazujte šta ste vi to tamo nažvrljali.
Pružila sam mu scenario, on je stavio naočare, krenuo da čita. Očekuje nas maltene dugometražni film. Takav posao deluje impresivno.
– Good, good, very good!...
A kako je osećajan, sve ga je diralo do suza. Na pola čitanja je skinuo naočare i zaplakao.
U pravu je Keša: napisati scenario je vrlo jednostavno – treba samo opisati film kakav bi ti sam želeo da vidiš. Pažljivo ga posmatraš u sebi na svom unutrašnjem ekranu i detaljno opisuješ ko je šta rekao, šta je ko uradio i kakva je naokolo atmosfera.
– Very nice! – Voldemar je izvadio iz džepa maramicu i obrisao suze.
– To je ono što mi treba! Iz ovih stopa u Holivu-ud! Nemaš ništa protiv, Marija? Kao čovek koji many years radi in showbiz – zaneseno je dodao Peršic – očekujem da će film doneti brdo para!
– A honorar? – pitam, gledajući kako taj plemeniti sin američkog naroda stavlja Kaštanku u svoju bivolju tašnu bez dna.
– Not yet! – izvrdava Voldemar. – Moram demonstrirovajt šefovi. Kako se to kaže na ruskom? Strogo umetničko veće...
– Volođa, Volođa! – čulo se od stola u drugom redu. Ćelavi muškarčić u starom sivom sakou je skočio i uputio se ka mom holivudskom producentu, obarajući stolicu. – Volođa, bog te mazo, jesi li to ti? U tim krpicama te nisam odmah prepoznao.
– Yes, it’s me – izgovorio je Voldemar Rastavac, pogledavši me ispod oka zbunjeno. – To si ti – Pol?
– Jes, jes! Vova, majku ti tvoju, kako si, odakle? ODATLE? Čujem, izneverio si otadžbinu.
– Paša, šta pričaš – nervozno se osvrće oko sebe Voldemar – nikog ja nisam izneverio. – Međutim, shvativši da sam ja jedini svedok njegovog debakla – ostali posetioci su isuviše bili zauzeti sobom: stara stvar, arhitekte – odlučio je da se više ne pravi stranac. Njegov naglasak je u momentu ispario, i on je na čistom ruskom jeziku rekao: „Odavno se nismo videli, Paša. Ti si još uvek tu... U Moskvi... “
– Pa da, ovde sam... A ti – ala si se natovio! Nabio salce od hamburgera. – Paša je s divljenjem prešao pogledom preko Voldemara, sada već Volođe, kako shvatih iz ovog susreta na Elbi.
– Nekad sam ja živeo ovde – čežnjivo se osmehnuo Rastavac. – Izvini, Marija, popričaću sada sa drugom iz mladosti. A ti čekaj. Daću ti faks po kojem ćeš saznati kako stoje stvari. Siguran sam da će sve biti okay!
– I? Kako je tamo u inostranstvu, Vova? Je 1’ med slađi? A sećaš se kako smo mi ovde lumpovali? Kako smo pili? Kako smo žens... – uzbuđeno je govorio Paša.
Ustala sam. On je seo na moje mesto, nalaktio se i uzdahnuo:
– Volođa, naše devojke su sada tetke!
Ili „retke“, nisam dobro čula.

Ipak je život interesantna pojava. Koliko sam samo ja tražila sebe. Rita je maštala da postanem dramska glumica. Kad se vratila s fronta, sama je pokušala da se upiše na akademiju – u vojničkoj bluzi i čizmama recitovala je poemu Tvardovskog „Vasilije Tjorkin“. Irinu Skobcevu{13} su primili u prvom krugu, a nju ne. Rita je izašla sva pokisla. Gleda – dvorištem ide Kačalov. Ona mu se obraća: „Oh, Vasilije Ivanoviču! Recitovala sam ‘Tjorkina’, a uopšte nisam bila adekvatno raspoložena!...“ – „Kako se prezivate?“, pitao je Kačalov. Rita mu je rekla. Dolazi sutradan, a njeno prezime rukom upisano na dnu spiska. Moguće, rukom velikog Kačalova!
Ali, šta ti je sudbina, ona ima svoje zamisli, nedokučive, nezavisne od bilo kakvih molbi i kontrole... I mi se lako mirimo s onim što nam nije suđeno, rekao je Rerih, koji je za Toljinog dedu u Americi pričuvao honorar, a koji najverovatnije niko i nikada neće moći da dobije, bez obzira na sve neljudske napore čika-Kolje iz Injurkolegije.
Tako za nas realnost ostaje popuna tajna u ovom snoviđenju života, iluzorna i kratkotrajna, u jedva primetnom intervalu između rođenja i smrti.
– Prihvati se nečeg konkretnog, Marusja! – zabrinuto je ponavljao Fima tokom cele moje nepovratne mladosti, osećajući kako izbegavam sve što ima kakve-takve, makar i nejasne obrise.
A napolju proleće, cveta sremza, višnja!
– Dobro – kažem ja odsutno – možda postanem... lutkar.
– Ti to umeš?
– Pa, naučiću.
– Zar to nije veoma komplikovano? – tužno pita Fima.
– Verovatno jeste...
– Isto kao da naučiš da sviraš na harmonici? – mamio je iz mene Fima. On je čitavog života pripitomljavao svoj melodični nemački „herold“ biserne boje herojskim pokušajima da svira po notama. – A šta ako bi ti ponudili sve se više zahuktavao Fima – tebi koja nikad nisi držala instrument u rukama, da nastupiš s orkestrom u konzervatorijum – solo na harmonici?
– Odlično – odgovorila sam ja. – Još bolje s orkestrom, onda on može da preuzme...
Očigledno je meni negde u dubini duše bilo jasno da sam ja samo jedan neizlečivi pripovedač, i niko drugi. I mada svet liči na optičku varku, mi u toj navodnoj igri životnih situacija bivamo izbačeni upravo na one obale koje su jedino nama i namenjene.
Tako i naš dečak traži sebe, a Rita, Fima, Keša i ja mu samo u skladu sa svojim moćima pružamo podršku.
On je bio bolestan kada su njihov treći razred na rođendan Vladimira Iljiča Lenjina primali u pionire na Crvenom trgu. Keša i ja smo kupili trubu, crvenu maramu i doboš. I primili smo ga kod kuće u pionirsku organizaciju.
Ja sam udarala u doboš, Keša je kao Luj Armstrong trubio bluz, Fima je izvadio iz kutije svoju staru harmoniku, bio je to Fimin zvezdani trenutak – a Margarita je – sva u ordenju i medaljama za odbranu Moskve – u neopisivo svečanoj atmosferi svome unuku zavezala oko vrata pionirsku maramu. Zatim smo jeli „boemsku tortu“, pili bozu i taj dan nam je zauvek ostao u sećanju.
Naravno, čim je iskrsao problem s ocem Metodijem, kada se on izglupirao i odreagovao na prolazno kao da je večno, otac Inokentije je, ozaren božanskom svetlošču i kao neko ko je dokučio nedokučivo, organizovao u kućnim uslovima ceremoniju svete tajne krštenja.
– Pa, kad smo se već svi pripremili... – rekao je Keša i zasukao rukave.
I zar mi ovako napredne pristalice ne možemo sinu da materijalizujemo stan?
Tim pre što se Margarita već neko vreme približila pravoslavlju. Počela je da ide u crkvu, da se ispoveda kako je ljubomorna, kada se radi o Serafimu, na sve žene odreda, uključujući tu i estradne pevačice i TV voditeljke.
Njoj se sada činilo da i zemlja i nebo čuju njen glas, da se cela vasiona trudi da joj ugodi. I zato se Rita direktno, bez posrednika, obraćala anđelima i bogovima, da ne govorim o našim bliskima koji su nas napustili.
Na zadušnice nam je sipala vino i, gledajući iznad moje i Fimine glave, upućivala je uvis potpuno šašave govore, svesno pojačavajući zvuk kako bi se nadaleko čulo:
– Dragi naši nebeski stanovnici! Mi vas veoma volimo i jasno pamtimo. Mi vas volimo više i čistije nego onda kada ste bili s nama na zemlji. Jedno vas samo molim: čak i ako tu gde se vi nalazite nema ama baš ničeg, nađite ipak način, kad ja dođem tamo, da me dočekate i da mi date do znanja da i vi mene volite i pamtite.
Zaboravimo na to koliko nam je godina, zaboravimo na svoje obaveze, dostignimo bezgranično i ostanimo u njemu zauvek. Jer mi imamo večiti razlog za radost – to je naše disanje, otkucaji srca, mokrenje!... A ukoliko smo bez krova nad glavom i hleba nasušnog, ne gledajmo na to kao na katastrofu već kao na trenutni zastoj u poslovima i nekakav baksuzluk koji će uskoro proći. To će nas ozariti, okriliti, i mi ćemo uspeti da se ispnemo na vrh života!...
Evo, Keša je već kupio kao protivotrov od hronične besparice mandalu za privlačenje krupne sume i stavio je taj kartončić u svoju štednu knjižicu. U ezoteričkoj radnji su mu rekli da sad slobodno može da sedi skrštenih ruku i čeka kad će pare same pocureti, i to u više mlazeva.
„Što bismo, kog vraga, tugovali“, pomislila sam ja, „ako se i ovako nalazimo u stanju bezbrižnog lutanja?“ I svratih u jeftin restoran u nadi da ću popiti kafu.
Tamo je svirala afrička muzika, u pozadini su se čule himalajske pevajuće činije, svi su žvakali fenomenalne lepinje sa susamom i makom, crveno alžirsko vino se nemilice točilo, na sredini je stajala kaca s blistavim urmama. Ispostavilo se da naš prijatelj, kompozitor Sanja Artamonov, slavi izlazak svog novog diska New age.
Nismo se odavno videli, zagrlili smo se, sela sam za njegov sto, odmah sam mu poverila svoje nade i bolove, a on mi – ugojen, nasmejan, anđeo dobrote, govori:
– Baš glupo što si mu bez ikakve potvrde dala scenario. Teško da ćeš ga sad uhvatiti za muda. Trebalo je da mu kažeš: »Čekajte-čekajte! Da mi ipak potpišemo ugovor! Kako ‘kakav ugovor’? Vi u Holivudu sigurno imate specijalne obrasce?... Overene?... S potpisom direktora?...“
I Sanja je krenuo u priču bez kraja o tome kako on budno prati svoja dela i odakle mu sve „kaplje“. Jer od svakog izvođenja bilo na estradi, bilo na radiju, bilo da slučajno prozvuči motiv u nekoj seriji – kompozitoru sleduje njegov deo!
– Kad je Stravinski pisao Petrušku – Artamonov je odlomio lepinju i krenuo da puni usta urmama – čuje – na ulici verglaš tiho svira neku melodiju. I ona je tako lako, kao leptir, ulepršala u njegov balet. A ispostavilo da je to bio moderni šlager koji ima svog autora. Od tada se SVAKI PUT kad se svira Stravinski potomcima tog davno zaboravljenog kompozitora – plaća! Vile su sebi sagradili!... Ti i Keša obavezno morate da se živo i vatreno interesujete za autorska prava – gudeo je Sanja istu pesmu, pijuckajući koštice.
– Jer, podsetila si me s „Kaštankom“ na ženu direktora uralskog hora. Falio im je repertoar i ona je na muževljevu molbu napisala pesmu „Ой, мороз, мороз!“. Zatim su je umolili da se prave kao da je to narodna pesma. Ona se, luda, složila. Danas joj čak ni ja ne pamtim prezime. A onako bi dobijala za svako izvođenje! Već bi bila milijarder!... Mada – uzdahuo je on – možeš samo da sanjaš da tvoja stvar postane narodna. To ne donosi pare, ali zato kakva je čast!... Marusja – viknuo je za mnom Artamonov – preporuči me u Holivudu, nek me uzmu kao kompozitora za Kaštanku!...

Kući sam se vratila nacvrcana, prejedena urmi i lepinja. Svi su se okupili oko mene i pitaju:
– I, kako je bilo?
– Predala sam, čitače ga u Holivudu. Voldemar je obećao da će faksom poslati ugovor.
– Kojim faksom?! – zgranuo se Keša. – Pa mi nemamo faks.
– Shvataš, Marusjenka – rekao je dečak – da bi dobila faks, faks moraš i da imaš.
O, moj dečak je od detinjstva posedovao sposobnost neverovatnog razumevanja nedokučivih veza. Još mu je nezaboravni nastavnik biologije iz naše dvorišne 1597. škole održao lekciju o uzroku i posledici, demostrirajući na očiglednom primeru kako je pušenje štetno po zdravlje. Uzeo je sa prozora dve saksije s geranijumima, jednu je polio rastvorom duvana, drugu – običnom vodom. Prepušeni geranijum se skvrčio i uvenuo, a onaj koji se nije sreo s nikotinom – procvetao je. Bio je to trijumf ideje!
Ali, zato je Keša, koji je inače uvek spreman da se bespogovorno prepusti reci života, ustao s kauča, obukao se i krenuo:
– Idemo da kupimo faks!...
Mada je njega obično hvatala jeza od same pomisli na tako skupu i razmetljivu kupovinu.
– I šta ćemo? – obratio se dečaku. – Je 1’ objedinjujemo naša intendantska skladišta?
Dečak nam je ćuteći predao pare. A zatim je kroz prozor tužno gledao na Kešu i mene, koji smo jurnuli po faks, kao na pošašavele, slaboumne, otkačenjake i maštaroše, koji se trude da se snagom svojih snova iščupaju iz stega neumoljive stvarnosti.

U radnji Tehnosila Keša je prišao mladom mršavom prodavcu u žutoj bluzi, sa slikom strašnog supermena s pesnicom ko malj uperenom pravo u kupca.
Supermen na njegovim grudima je kompletnim svojim izgledom pokazivao nama, običnim smrtnicima koji su ušli u radnju s tehnikom, kako smo mi jadni pigmejci koji nemaju čak ni tako neophodan aparat za svakodnevan život kao što je pegla „titanik“ s konvektorom pare, indikatorom temperature i prskalicom za vodu koja na metar baca precizni i ravnomerni mlaz, ili televizor „tomson“ s ekranom od pedeset i pet inča, veličine frižidera, ili frižider veličine autobusa, koji za dva minuta zamrzava hranu do stanja granita. U takav frižider može da se smesti ceo mamut i da se očuva ništa gore nego u večitom ledu.
Gigantski bicepsi su pucali na rukama ovog siledžije s majice i on nije skrivao odakle mu snaga. Samo sa šporetom „indesit“ i mašinom za pranje „boš, govorile su njegove oči, možete da postanete ovakvi kao ja, moćni i nezavisni, i pobedite svoju ništavnost.
– Potreban nam je faks! – vikao je Keša, jer zbog užasnog zujanja električnih aparata niko nikog nije čuo. – Gde vam stoje faksovi?
Prodavač nas je odmerio sumnjičavo. Oko mu je bilo istrenirano: momentalno je ukopčao da smo Keša, ja i faks – nespojivi.
– Vama? Faks? Pa izvolite, evo ovamo...
I poveo nas je duž belih frižidera koji su bili poređani kao vojnici, i čak kao da su kidisali na Kešu i mene svojim ispupčenim vratima s hromiranim ručkama.
Faksova je tamo bilo ko pleve, kako je govorila moja baka, ali su bili previše skupi. Prodavač je Keši davao neophodne informacije, o faksovima je znao sve do tančina, i govorio je o njima vrlo krasnorečivo.
– Kakav faks je vama potreban? – pitao je.
– Da može da prima iz Amerike! – odgovorio je Keša.
– Svi mogu da primaju.
– Znate, mi imamo ograničena sredstva – priznao je Keša. – Evo čime raspolažemo...
– Bogami, malo – saosećajno je rekao prodavač. – To vam je samo za zastareli model. Pogledajte ovog dekicu! On je ko stvoren za vas. Više ništa ne šalje. Ali, zato – prima! I pre svega – iz Amerike! Specijalno je napravljen tokom Drugog svetskog rata za vezu između Ruzvelta i Staljina.
Pokazao je na postolje na kojem se ispod stakla uzdizao glomazni aparat s natpisom „PRVI FAKS“, i prošaputao:
– Naš direktor hoće da ga se otrese. Kaže da mu ova starudija izaziva depresiju. Već smo mislili da ga damo u Muzej nauke i tehnike. Kad, evo, diže se oko njega prašina! – Njemu je izraz „dići prašinu“, koji je savršeno odgovarao prilici, bio toliko komičan da on nije izdržao i prasnuo je u smeh. I meni se dopalo to što je iz njegovog smeha izbijao trijumf života, trijumf zdravlja i blagostanja.
Vratili smo se kući kao pobednici, praćeni lavežom i zvucima sirena. Dečak samo što se nije onesvestio kad je video ovu drevnu napravu.
– Niste vi izabrali ovaj faks – rekao je on – ovaj faks je izabrao vas!... Je l’ on ima makar neku garanciju?
– Garancija – minus dve godine – našalila se Tasja.
Nema veze, mi smo ga uključili i on je zazujao, zakrčao, zacvrčao ko cvrčak, baš kao da je živ. Telefon je istog trena zazvonio i na engleskom jeziku su nam rekli:
– Primite faks!
Mi smo radosno pritisnuli dugme, aparat je zavibrirao kao helikopter pre nego što će se odlepiti od zemlje, na njemu su se upalile crvene, žute, ljubičaste lampice, zatim je usledila serija elektrostatičkog pražnjenja, pa smo čak počeli da se pribojavamo da odnekud ne izleti vatrena lopta. List papira se uz strašnu škripu uvukao unutra, a kada se opet pojavio, sa strepnjom smo ga izvukli i pročitali:

Shvatajući koliko vam je značajno da se naša isporuka oružja desi u što kraćem roku, žurim da saopštim da ćemo vam u januaru i februaru ove godine poslati 449 lakih tenkova, 408 srednjih tenkova, 244 lovačkih aviona 24B-25 i 23A-20.
P. S. Bez obzira na teškoće koje trenutno imamo na Dalekom istoku, nadam se da ćemo u najskorije vreme u ovom regionu napraviti dobro uporište i da ćemo po svaku cenu zaustaviti Japance. Međutim, spremni smo i na izvesne neuspehe u daljem...

– Bože – rekao je Keša. – Ko li nam je poslao ovakvo pismo?
Od tog časa je u našem stanu non-stop zvonio telefon. Zvonio je kasno noću, budio nas u cik zore i kada si u pola šest ujutru sanjiv podizao slušalicu, ili ti je pravo u uvo zujao pištavi signal, ili je neki stranac zahtevao da se uključi faks.
Jurili smo do telefona bojeći se da ne propustimo pismo iz Holivuda, ali stizali su nam faksovi od drugih organizacija. Jedino što mi nikako nismo mogli da shvatimo – od kojih?

... primio sam vašu poruku sa mnogo praznog prostora i bez završnih pasusa... Nadam se da ću dobiti kompletan tekst. Mada je prošlo već tri dana. Ne shvatam kako je moguće da je došlo do ovakvog zakašnjenja u prenosu informacije koja se tiče tako važne stvari?

Za 38 dana je završeno osvajanje Sicilije. Broj branilaca na strani država Osovine ukupno je dostigao 405.000: 315.000 Italijana i 90.000 Nemaca. Mi smo krenuli u napad sa 13 američkih i britanskih divizija, naš gubitak je oko 18.000 ubijenih i ranjenih. Vojska država Osovine je imala gubitak od 30.000 ubijenih i ranjenih: 23.000 Nemaca i 7.000 Italijana, koji su pokupljeni i uračunati. Zarobljeno je 130.000 ljudi. Italijanska vojska na Siciliji je uništena, osim jednog malog dela koji se u civilnoj odeći razbežao po selima.

Vašu odluku da nam stavite na raspolaganje drugu milijardu dolara pod istim uslovima kao i prvu primamo s iskrenom zahvalnošću...

Eto tako su bila čudna ta pisma. I nije ih bilo malo. Morali smo da nabavljamo rezervne rolne papira.
– Kešo – vikala sam mu – kupi u radnji četiri rolne toalet-papira i dve rolne za faks.
– E sad je stvarno dosta – rekao je Keša – isključujem ovo pištavo čudovište! Podseća me na kobru u momentu napada, samo bez repa.
– Ni slučajno! Videćeš, samo što nije stigao faks da se naša Kaštanka pročula u Holivudu...
Ali, Keša je bio potpuno demoralisan:
– Priča se da oni sve nabavljaju unapred i slažu u svoju biblioteku fabula. Verovatno za Kaštanku postoji već trideset gotovih scenarija. Možda je još sam Anton Pavlovič napisao scenario za svoju priču. Isto želeći da zaradi koji dinar... – I prešao je pogledom s neumornog faksa na stakleni sud koji je ispunio sav naš stambeni prostor – „Mi gutamo vreme, vreme guta nas“.
Čak ni u Tasjinoj moći nije bilo da se otrese ove stvarčice. Ona je nabacivala Vitji Zimogljadovu da bi bilo dobro da se ona pridruži „Kući užasa“, ali je Vitja, bitanga jedna, ostao mrtav hladan.
– Mnogo je depresivna ta stvar, podseća na to kako je sve prolazno – izjavio je on, bacivši pogled na fotografiju u boji u luksuznom časopisu WAM. – A cilj našeg zabavnog centra je da na sve moguće i nemoguće načine navede čoveka da zaboravi na večnost, da živi samo od onog što ga trenutno interesuje, u jurnjavi za kratkotrajnim zadovoljstvima, da se kovitla u vrtlogu pohlepe i neznanja, da ugađa svakoj svojoj želji, jede, pije i besno se provodi, raskrstivši s dosadom i depresijom.
On se upravo spremao da u zabavnom centru slavi rođendan svog dvanaestogodišnjeg sina.
– Mogu samo da zamislim – sa zavišću je rekao naš dečak – kako će Vitja proslaviti taj praznik: gomile klovnova, bradate žene, dovešće pravi tenk iz susedne jedinice – da se deca malo veru po kabini, da malo pucaju iz topa, biće ogromna torta iz koje će iskočiti Filip Kirkorov i zapevati „Viva la vita“. Šta je još potrebno malom Zimogljadovu?
Keši i meni su, kao autorima užasa u „Kući straha“, jedino dozvolili da uručimo slavljeniku diplomu. Pri tom se ovaj događaj poklopio s Danom pobede nad fašističkom Nemačkom. Naravno, mi smo se pojavili veoma doterani. Ja sam izuzetno nadahnuto izgovorila:
– Dragi prijatelji! Ova počasna diploma uručuje se drugu Zimogljadovu za hrabrost i odvažnost koje je ispoljio u proslavi rođendana!
Posle čega sam dobila neveliki honorar.
U pravu je Serafim:
– Nikad ne znamo šta nas čeka: aplauz ili buđavi paradajz...
A Rita i Fima su se uputili u Park pobede: Moskovska vlada ih je u čast Dana pobede pozvala na otvaranje Aleje vojnih novinara. Rita i Fima su se obukli svečano i klasično. Rita je sva u ordenju, Fima je takođe na rever sakoa zakačio medalju „Za junački rad“. Svečano su prošli alejom uz tutnjavu duvačkog orkestra zajedno s fotoreporterima, dopisnicima i kamermanima koji su četrdesetih godina snimali vojne operacije.
Zatim su ih sve okupili u restoranu, ugostili ručkom, a posle kompota su krenuli da im dele poklone. Veličanstven prizor: veterane su pozivali po azbučnom redu, čestitali im i uručivali ogroman braon vojnički ranac. Svima su pošle suze kada su videli njegov sadržaj. U njemu je bila mala limena porcija, vekna od dva kilograma crnog hleba, ispečenog po onom nekadašnjem receptu, flaša votke, metalna čutura, vojnička šolja, još jedna šolja – porcelanska s natpisom „Veliki otadžbinski rat“ i povrh svega toga – konzerve „sardine u paradajz sosu“.
– Kakvi kreativni ljudi postoje u vladi! – rekla je Rita, jedva odvajajući od poda ogromni čangrljajući ranac.
Nije dala Fimi da se približi „vojničkom kompletu“ – Serafim samo što je izašao iz bolnice, posle operacije ne sme ništa da diže. A i Margariti su lekari strogo zabranili da tegli.
Klateći se od preteškog tereta, veterani su se jedva vukli prema autobuskoj stanici. Dva starčića nikako nisu mogla da podignu jedan ranac, popila su frontovsko sledovanje votke, i to nekoliko puta. Pomažući jedan drugom da nabace na leđa poklone, starci su se zbunili, noge su im se ispreplitale i oni su se sručili pod težinom vekne, sardina, limene porcije i čuture. („Možeš da zamisliš? Opet ista stvar!“, prepričavala mi je posle Rita. „Okrećem se, a oni leže. Doduše, nisam shvatila da li su ponovo pali oni isti ko i prošli put ili neki drugi?...“)
– Nije vam ovo sovjetsko sledovanje, ovo je pravi poklon, sa smislom! – govorila je energična žena srednjih godina u čizmama i vojničkoj kapi, organizatorka ove akcije.
Pomogla je starcima da ustanu, natovarila na njih rance i blago ih gurnula otpozadi, pokazujući im tako put.
I Rita i Fima su izašli iz restorana vukući za sobom poteške vladine darove.
– Šta ćemo sad? – pitala je Rita.
Priseli su na trotoar da se povrate i uzeli da razgledaju sadržaj ranca. Vreme je lepo, višnje su u cvatu, topli vetrić duva u Ritu i Fimu. Bio je to osamdeseti maj u Serafimovom životu. I osamdeset treći Ritin. Fima je bio učenik kada je počeo rat, a Rita – maturant. Velika gnezdnikovska ulica. Dvadeset i prvi jun, praznik „Poslednje školsko zvono“... Skoro sva imena dečaka s kojima je ona plesala na maturskoj večeri sada stoje na mermernoj ploči pored ulaza u njihovu 19. školu.
Rita i Fima sede, razmišljaju. Ne dolazi u obzir da uzmu taksi, to bi značilo narušavanje režima štednje. A do metroa ima i-hi-hi!
– Hajde da sve damo eno onoj prodavačici sladoleda? – predložila je Rita.
Fima je ustao, prišao ovoj mladoj Tatarki i rekao:
– Dete moje! Dozvolite da vam žena i ja u čast Dana pobede predamo ovaj skromni poklon!
I pružio joj je limenu porciju, veknu crnog hleba, dve šolje, metalnu čuturu i „sardine u paradajz sosu“. Sebi su ostavili vojnički ranac i u njemu flašu – za Fiminu kolekciju pića.
Kako se ona obradovala!
– Super – govori ona, – a ja ću ovo kod kuće da pokažem bratu.
Rita i Fima lagano pođoše dalje.
– Odjednom nas sustiže ta devojka – prepričavao je kasnije Fima – i kreće da nam gura u ranac sladoled, maltene teži od one čuture i limene porcije. Ranac nam ništa nije postao lakši, međutim, mi smo se bojali da je ne uvredimo. A ja sam posle mnogo razmišljao: interesantno, šta ona zimi radi? Prodaje piroške s mesom koje peče njen brat? Ili studira? Voleo bih da verujem da naša omladina ne stoji samo iza uličnih tezgi. Zemlji su potrebni mladi specijalisti. Da završe fakultet za tehnologe rashladnih uređaja, vrate se kod sebe u Kazanj ili okolinu, da rade u fabrici sladoleda... Tako smo se Margarita i ja jedva nekako doteturali do metroa – završio je on svoju priču.

A treba reći da je Serafim imao zavidnu kolekciju alkoholnih pića. S obzirom da je dugo bio diplomata i da je međunarodni sindikalni pokret bio osnovni front njegovog rada, Fima je često boravio u slabo razvijenim zemljama s jakim sindikalnim pokretom i mnogo je ređe posećivao razvijene zemlje sa slabo razvijenim sindikatima.
I svaki put je s tih putovanja donosio alkoholnu produkciju konkretne zemlje. Tako je potpuno spontano postao kolekcionar vina i rakija. Desilo se to ne iz strasti za sakupljanjem već prosto zato što Fima, kao čovek koji u principu ne pije, nije mogao da isprazni sve to što su mu kao rukovodiocu sovjetske delegacije poklanjali.
Ruku na srce, većina sindikalnih vođa u slabo razvijenim zemljama je volela da popije. Oni su nesebično čašćavali svoju stariju braću iz socijalističkog bloka i plus su im obavezno davali da ponesu sa sobom. Na primer, iz Meksika se Fima vratio teži za trolitarsku flašu votke od kaktusa. I odlučiti se na otvaranje takve flaše bilo bi isto što i otpočeti vojnu akciju – ne može da se popije čašica, a onda da se to bogatstvo ostavi. Tako ih Fima i nije načinjao, nego je fino punio svoj bife viskijem, konjacima, vinima, rakijama. A kada je bife postao krcat tih trofeja dostojnih slave, Serafim je prvo krenuo da ređa flaše po njemu, da bi ih posle prosto gurao pod pisaći sto. I da to ne bi delovalo čudno, proglasio je sebe za „kolekcionara elitnih alkoholnih pića“.
Ponekad je za velike praznike uzimao iz nekog tamo poslednjeg reda zdepastu flašu s natpisom „Rom Cubana“, tek jedva pokrivenu prašinom:
– Ovu flašu su mi poklonili – govorio je Fima sa zagonetnim osmehom kardinala Mazarinija – moji kubanski drugovi na Sedmoj međunarodnoj sindikalnoj konferenciji u Santjagu...
Keša je nju pred svima otvarao, to je bilo praćeno aplauzima, a Fima je uzdignute glave primao čestitke ukoliko je rum uopšte mogao da se pije i ako je još uvek imao onu istu jačinu kao i u vreme kada se Fidel sa saborcima iskrcavao u Santjago de Kuba, da uništi omraženi režim Batiste.
Obično se prvo nazdravljalo za odvažne radnike koji su pobedili svoje tlačitelje i s tim u vezi odmah su pozivali Fimu i simbolično mu uručivali flašu.
Kolekcija vina profesora Serafima je uvek bila ponos naše porodice. Međutim, ponekad je bila i veliki izazov za publiku, koja nije shvatala kako može da se kolekcionira nešto što treba odmah konzumirati. Kod Rite i Fime su navraćali i takvi članovi sindikata. Oni su ostajali bez daha gledajući Fimine zalihe, i neko bi izokola, a neko direktno tražio od Serafima da načne svoju kolekciju. Serafim je tek posle silnih molbi pristajao, i za one mnogo žedne iznosio je najmanje vredne eksponate. Na primer, votku „stoličnaja“, koju je profesoru poklonio postdiplomac iz Zambije, ili vino „tokaj“ koje su mu doneli delegati iz socijalističke Mađarske.
I tako je jednom prilikom Fima pročitao u novinama Argumenti i fakti da somelijeri – tako se zovu specijalisti za vino – jurcaju po čitavom svetu u potrazi za retkim vinima i nalaze mnogo štošta interesantno. S obzirom da postoje neupućene osobe, koje i ne slute da su vlasnici pravog piratskog blaga. Oni godinama čuvaju flaše koje su im ostale od roditelja, naivno verujući da se radi o bakinoj rakiji. Ponekad takve dragocene boce prelaze s oca na sina, jer važe za neprikosnovene. A samo da se zna, među tim „bakinim rakijama“ može da se naleti i na stare kolekcije vina u vrednosti od nekoliko desetina hiljada dolara.
Jedan ludi biznismen iz Jugoistočne Azije je na međunarodnoj aukciji Sotbija u Londonu dao šest hiljada dolara za pola litra portvejna „livadija“, berbe 1894. godine. A odmah za njim je na licitaciji otišla i flaša „Heresa de la Frontera“ iz 1775. godine, s trulom etiketom – za pedeset hiljada funti!
„Tako je to u inostranstvu, a kako li je kod nas?“, pomislio je Fima.
Vidi on da se i u Moskvi održavaju aukcije: antikvarno-aukcijska kuća Helos predstavlja ličnu kolekciju trgovca prvog ranga Filatova, osnivača Samarkandske vinarije, najstarija flaša je zapečaćena 1884. godine, najmlađa – 1914. A između – francuski portvejn „kokbern“, španska „malaga“, italijanski „muskat d’Asti“, neka „barbera d’Alba“ – koja je vek i po držana da sazri. Od šest lotova četiri su proslavila stogodišnji jubilej... A minimalna cena lota je četiri hiljade dolara!...
Zaokupljen pronalaženjem para, kao i svi mi, Fima je stavio naočare i resio da izvrši reviziju svoje kolekcije.
„Ðavo bi ga znao“ – pomislio je i uzeo da prebira po flašama.
Pored potpuno običnog „Black Jake“, „White horse“ i „Napoleona“, stajali su Pijemont, Toskana, Burgundija, Langedok, Beherovka, Kjanti, Rioha, Pinotaž.
Azohen vej!{14} Teško da ovo može da zainteresuje Helos.
Kad odjednom ugleda mat flašu s izduženim grlićem, zapečaćenu pravim voskom. Na njoj – etiketa požutela od vremena, s natpisom na kineskom jeziku. A u uglu etikete – izbledelim mastilom nešto veoma nečitko napisano.
Kako je mogao da zaboravi na nju! Pa s njom je i započeo svoju kolekciju, s flašom s nejasnim sadržajem koju je dobio iz ruke samog „velikog“ Maoa, da-da, za vreme poslednje posete sovjetske delegacije Kini, još dok je trajalo prijateljstvo s Kinom, njih su primili na najvišem nivou. Mao Cedung se rukovao s Fimom i od srca mu poklonio upravo ovu flašu.
Serafim je uzeo lupu i pažljivo proučio ono što je bilo rukom napisano. Došao je do zaključka da tamo piše Lično od Mao Cedunga, za sreću. To jest, na etiketi je vrlo verovatno potpis samog Maoa.
„Da-a, ova flaša već može da se proda!“ pomislio je Fima.
Sutradan je telefonirao Helosu i saopštio o svom dragocenom otkriću.
– Iz koje godine je vaše vino i koliko imate flaša? – pitali su ga.
– Jednu, ali s autogramom – odgovorio je Fima. – I to samog Maoa!
– Sigurni ste? – Mladić mu je prilično ravodušno postavio novo pitanje.
– Siguran sam – odgovorio je Fima. – Lično sam ga poznavao.
I Serafim je detaljno opisao sliku na etiketi – plava pagoda u čijoj su pozadini smaragdne planine, tirkizno nebo, ispupčeni zlatni kineski hijeroglifi, ljubičasta izmaglica u daljini. I godina kada je zapečaćena – 1954.
– Da pogledam katalog – čuo je Fima. – Da-da. O-o!... Da, ovo vino Mao Cedunga je prava retkost, apsolutno je neponovljivog ukusa, on je imao specijalne vinograde, posebne devojke su mu gnječile grožđe... ekstrakcija se radila po starinskom receptu, koji se od davnina čuvao u tajnosti. Malo kome je on poklanjao ovo vino. – Glas mladića je zvučao mnogo zainteresovanije. – U celom svetu su ostale svega dve-tri takve flaše, baš iz pedeset četvrte, tako da njena početna cena može da bude sedamnaest hiljada.
– Sedamnaest hiljada dolara? – ponovio je Fima.
– Nije sigurno juana – podsmehnuo se mladić. – Donesite flašu, ličnu kartu, sklopićemo ugovor, mi uzimamo dvadeset pet posto od transakcije i pet za organizacione troškove. Dok fotografišemo raritet, dok stavimo sliku u katalog. Postoji jedan čovek koji skuplja takva vina, on čuva schnapps iz Hitlerovog bara i viski koji je otvorio sam Vinston, ali koji zbog smrti velikog Engleza nije dopijen. Mislim da će njega zainteresovati flaša Mao Cedunga. Čak može da krene i borba ako na aukciju dođe Lavrentije Arhutik – znate tog kolekcionara? Ne? Nije važno, on poseduje kolekciju svih vina koje je pio Staljin. Onda cena može da se popne i do trideset, a možda i do četrdeset hiljada. Uglavnom, gospodine, mi planiramo aukciju kroz mesec dana, vi ne odugovlačite, javljajte se, navraćajte, tražite Petrovičeva, to sam ja, mi se nalazimo pored Botkinske bolnice, znate za nju?
Fimi je dobro bila poznata ta bolnica, nekoliko puta je tamo ležao. Sve je zapisao na parčetu papira, gde, kada i koga da pita, i pažljivo je stavio kinesku lepoticu u orman. Ona je sva zasjala, dobila je biserni oreol i kada se našla među ostalim flašama, „danguba Džoni“ se sav skupio, maknuo se u stranu, a „Lidija“ se prosto sakrila iza „Kagora“ koliko joj je postalo neprijatno.
– Stoj tu, sijaj i raduj nas, naš kormilaru Mao, veliki Cedung, uskoro će kucnuti tvoj čas! – pevao je Fima pesmu koju samo što je sastavio.
Strašno zadovoljan, mrmljajući svoju pesmicu sebi u bradu, on je po sto puta na dan zavirivao u orman, proveravao da 1’ je flaša na svom mestu, je 1’ s njom sve u redu, da joj nije možda tesno, da joj ne preti neka opasnost. Bdeo je nad njom i još je pronašao specijalnu suknenu krpu kojom je svakog dana glancao njene baršunaste bokove. Ni kap vlage, taman posla da se razmrlja posveta!
Nama nije rekao ni reč. Bila je to njihova tajna – njegova i Njena. I niko, niko živi, ni ja, ni Rita – do određenog trenutka nismo smeli ništa da znamo o tome. Fima je već zamišljao kako će doći s aukcije i izvaditi iz tašne sav svoj pozamašni ulog, može se reći, jednu trećinu cene stana!
I mudro se nije udaljavao od kuće, išao je jedino po novine. Samo je jedan jedini put otišao da obiđe starog poznanika, bivšeg predsednika Vrhovnog suda Pavla Dmitrijeviča Tarošina. Hteo je od njega da pozajmi pare uz kamatu.
Baš tog dana kod Rite je navratila njena prijateljica Marijanica. Ona je obično od jutra do sutra u Lenjinskoj biblioteci, sedi tamo, iskrivljena, s debelim naočarima, izučava dela dekabrista. Rita je zove „moja malena.“
I tako, dve drugarice su se srele i krenule u priču o dekabristima. Kad odjednom, zvono na vratima.
– Ko je?
– Vodoinstalater.
Rita otvara, a na pragu plavooki lepotan, obrve i trepavice izbledele od sunca, na glavi marama zavezana pozadi, plava, cicana, ispod nje izvirile svetle kovrdže. Riti je zastao dah.
– Domaćice – reče on sa simpatičnim akcentom junaka filma Cigani lete u nebo – ispod vas je poplava. Je l’ od vas?
– Uđite! – odgovara Rita.
– Ali, ovde sam s drugom!
– Pa i ja sam s drugaricom! – radosno izjavljuje Rita.
Za sekund su ove dve brbljivice – a obema je preko osamdeset, ili kako Marijanica govori – „veoma preko četrdeset“, postavile sto, izvadile sardine, kačkavalj, dimljenu kobasicu, napravile sendviče, a Rita je sva ushićena krišom otvorila Serafimov bar, u kojem on još od mladosti čuva kolekciona alkoholna pića i izvadila prvu flašu koja joj je pala pod ruku i to s natpisom koji nije bio na engleskom, već na nekom istočnjačkom jeziku, nepoznatom prisutnima.
Napunili su čaše i Margarita je uzviknula:
– Prosit!!!{15}
Svi su složno ispili i zamezili. Flaša je izdužena, elegantna, kao da je u njoj vino, međutim, piće se ispostavilo vrlo jako. Marijanica i Rita su se u prvom momentu čak iznenadile. A posle su se već privikle – kad su čaše krenule da se ređaju jedna za drugom.
Vodoinstalateri u masnim kombinezonima – Moldavci, jedan se zvao Marčelo, drugi, plavooki – Gregore, što je Ritu dodatno oduševilo – ipak su zavirili u kupatilo: nikakvi tragovi jezera koje se izlilo, Rita je bila potpuno nedužna.
Sipali su novu turu pića nejasnog porekla. Gregore je dostojanstveno preuzeo gozbu u svoje ruke.
– Hajde da popijemo za to da se naše želje – ponosno je podigao čašu – uvek poklapaju s našim mogućnostima!
– Imajte u vidu, Gregore, da se želje ostvaruju! – veselo se nadovezala Rita. – I obično se to ne dešava ni u pravo vreme, ni u velikoj količini. Kako sam samo ja maštala da posle rata moj saborac Kolja Raljnikov dođe kod mene i vidi me u novoj haljini! I rat se završio, ja studiram, imam nova poznanstva, novu ljubav. Jednom se tako vraćam kući, a kod nas u Velikoj gnezdnikovskoj ulici sedi Kolja Raljnikov – zove moju mamu „majka“, pije čaj, već je popravio peglu... Bila sam užasnuta!
Tokom njihovog neočekivanog i slučajno iskrslog praznika Marčelo je ćutke tamanio sendviče, sve dok se „malena“ nije zainteresovala:
– A kakvo vi imate obrazovanje, momci?
I upravo je Marčelo tada ubedljivo odgovorio:
– Visoko vodoinstalatersko. – Do tog trena on ni reč nije prozborio.
Onda je telefonom pozvala druga Ritina prijateljica, Tilda Osipovna.
Kod Rite je obično uključen spikerfon da Fima i ona mogu istovremeno da vode drugarske razgovore sa svima, pa su učesnici vesele pijanke čuli Tildin glas, pun ogromne životne snage i velikih planova za budućnost.
Ona je rekla:
– Margarita Stepanovna! U maju mi je rođendan. Napuniću devedeset godina. S obzirom da su svi moji prijatelji umrli, bojim se da me niko neće pozvati, niko mi neće čestitati, niti dati poklon!
– Tilda?! – uzviknula je Marijana. – Zar je ona još živa? Devedeset?! Ma šta izmišlja? Ona ima preko sto! Živele smo u istoj zgradi, ja sam imala tri, a ona već šesnaest! Njen otac Osip je jako voleo žene. Jedanput je tako pred svima uskočio u fijaker, posadio tamo neku lepoticu i otišao.
– I do dana današnjeg se nije vratio! A mi ga još uvek čekamo! – oglasila se Tilda. – Ko to kod vas priča? – pita ona.
– Tilda! – viče malena. – To sam ja, Marijana!
– Suzana – Marijana?
– Seća se! – pljesnula je rukama malena. – Suzana je moja bliznakinja.
– A gde je ona sada? – pita Tilda.
– Otišla je s drugaricama da poseti svoju prvu učiteljicu...
Marčelo se samo krstio.
– Da poblesaviš – rekao je on, mašajući se za novi sendvič. – Ako ove malene imaju skoro devedeset, koliko onda ima njihova prva učiteljica? Sto dvadeset?
– Za lepe dame! – nazdravlja li nazdravlja Gregore. – Za to što su one još uvek bistre glave i pri zdravoj pameti!
– Gluposti! – uzviknula je Marijana. – Hajde da pijemo za našu večitu lepotu i talente!
– Ja imam puno talenata – skromno je izjavila Rita. – Ali je najvažniji stereoskopski vid. To su mi otkrili za vreme Drugog svetskog rata, kad sam služila u artiljeriji. Golim okom sam videla koji je avion bliže, a koji dalje od topa. U našem bataljonu su bila dva stereoskopista – ja i Zinkina. Za to nam je čak sledovalo mleko!...
Jednom rečju, vraća se Serafim i zatiče neverovatno živopisnu scenu: nasred kuhinje – Margarita užarenih obraza, vatreno gestikulirajući, priča:
– Onda naš komandant izdaje naređenje: „Bataljon, u boj!!!“ On je bio Ukrajinac! Ah, kako je samo on pevao pesmu: „Реве та сто-о-огне Днипр широкий«{16}... A meseršmitovi: „U-u-u!!!“, – zavija Rita. – Mirrrno!
Marčelo i Gregore skaču, stoje uspravno. I Marijanica je htela da ustane, ali nije mogla, pa je ostala da sedi.
– Na mestu voljno! – komandovala je Margarita.
Gastarbajteri su seli.
– Živela naša nepobediva staljinska artiljerija! – viknula je Rita.
– Ura! – čuo se Fimin glas iz predsoblja.
Svi su se trgli i okrenuli.
– Momci, muž se vratio – zbunjeno je rekla Rita. – Upoznaj se, Fimo, ovo su naši majstori – vodoinstalateri.
– Mi smo ih zamolili da nam ukažu čast i ručaju s nama – uglađeno je dodala malena.
– I oni su, naravno, ljubazno pristali! Šta tu reći, njih čovek može da razume. Takve devojke se ne ispuštaju tek tako!... – izgovorio je Seralim, s neopisivim užasom prepoznajući na kuhinjskom stolu svoju kinesku flašu s plavom pagodom i smaragdnim planinama u pozadini, koje nestaju u ljubičastoj izmaglici.
Marčelo i Gregore su užurbano krenuli da se probijaju prema izlaznim vratima.
– Hvala, nama je vreme! Ispod vas je poplava, mi smo samo svratili da pogledamo da nije od vas.
– I ja bežim – rekla je Marijanica. – Sutra moram da predam članak Deljvigu.
Gosti su otišli, a Serafim je, bled kao kreč, tragično podigao iznad svoje glave ispražnjenu flašu sa zagonetnim slovima. Dugo je tako stajao, mračan i veličanstven.
Na kraju je izgovorio:
– Znaš li ti, Margarita, da je ovo piće besmrtnosti, koje može da utoli svaku žeđ, pre četrdeset i dve godine meni lično poklonio Mao Cedung?
– Znači, besplatno si dobio ovu flašu! – konstatovala je Rita malo zaplićući jezikom. – Ma, Fimo – rekla je ona, ne skidajući s njega pogled pun životne mudrosti – nećeš valjda ti, odrastao razuman čovek, čitavog života da čuvaš uspomenu na tog hunvejbina.
Tako je naša složna korporacija ostala bez najmanje sedamnaest hiljada dolara. Ni bivši predsednik Vrhovnog suda Pavel Dmitrijevič Tarošin, do koga je Fima otišao tog nesrećnog dana, napustivši svoje stražarsko mesto, ničim nije kompenzovao ovaj gubitak.
– Serafime – uzviknuo je on – da si mi se juče obratio, imao sam. A jutros sam dao sve što sam godinama štedeo... Znaš, postoji jedna usluga i možeš da predložiš da po tebi daju ime planeti. Ispronalazili su ih onoliko i više ne znaju kako da ih nazovu. I ti to možeš, ali ponavljam – za pare. Već postoji zvezda „Koka-kola“, postoji „Menatep-banka“... A od danas će nad vašim glavama zauvek sijati planeta „Sudija Tarošin“!...
Želeći koliko-toliko da ublaži svoju krivicu, Rita se uputila u Istorijski muzej da preda četiri kilograma Lenjinove autobiografije iz 1923. godine, nadajući se da će bar nešto zaraditi. Međutim, njoj su se toliko zahvaljivali, maltene joj pola sata nisu puštali ruku – jednom rečju, brzo je postalo jasno da su oni to primili kao poklon.
Osim toga, uputili su joj toliko lepih reči da se ona opet spremala da ide tamo i uruči im bez ikakve nadoknade i ličnu prepisku dede Stepana s Klarom Cetkin.
– Ona je antitalenat za biznis – nervirao se Fima, sakrivajući pod kauč sabrana dela Trockog s autogramom.
– Ima ko i da mi kaže – vređala se Rita. – Zapamti, Fimo – govorila je ona – праведник яко финикс процветает, яко кедер, иже в Ливане, умножиться!...{17}

Ali, niti su palme cvetale, niti se u Libanu množio kedar. Mi smo stvarali u telu moćne tokove životne energije, pronicali smo u Bezgranično, stigli smo do savršenstva, i već se sa sigurnošću kretali ka besmrtnosti. Međutim, ni s našim dobročiniteljima, ni s našim stečenim zaslugama, ni s našim genijalnim sposobnostima, čak ni s onim ovozemaljskim u nama, Keša i ja, sve da se raspadnemo, nismo uspevali da steknemo makar mali kapital. Da ne govorim o tome da nešto ostavljamo sa strane.
– Samo čovek koji nigde ne radi – šegačio se dečak s Kešom – može da bude tako čio u deset do tri noću!
– ... Najsiromašniji se najkasnije bude? – pitao je on, skoknuvši do kuće na ručak, dok me je gledao kako izlazim iz kupatila. – Koji frikovi!... Vidi samo ovaj krš u kuhinji! Ovde kao da je vršljala specijalna policija, tražeći drogu!
– ... Ako ne opereš pod u kuhinji – upozoravao me je on – večeras zovem policiju...
– ... Kakve su ovo bale u hodniku? – iskreno se čudio dečak. – Cigani lete u nebo? I nikako da odlete?...
– To su sve snovi koje su usnuli ljudi sanjali – odazvao se neprevaziđeni Keša, ispunivši sobom čitavu Vasionu. – Posvetimo svoj život Samilosti i Ljubavi, oslobađanju od robovanja željama, od ništavnosti materijalnog postojanja. Inače ćemo propasti i nestaćemo u mraku.
– Ovde i ne bi bilo čudno da te pojede mrak, u ovakvim životnim uslovima! – drsko je izjavio dečak, nalaktivši se na sto i pijuckajući kakao.
Na to smo mu odgovorili rečima Onoga ko potresa stotine svetova:
– Kao što se kap vode ne drži na listu lotosa, neka se tako ni siromah ne vezuje žudno za ove stvari: ni za kuću i postelju, ni za hranu i stolicu, ni za vodu koja mu je pružena da opere prljavštinu s odeće... Jer nijedna stvar na svetu, ni ona koja se kreće ni ona nepokretna, nije večna i osuđena je na umiranje...
– A ko kaže da su stvari večne? – ljutio se dečak. – Zbog čega vi kucate na otvorena vrata – ništa nije večno – borite se s nečim? Ko govori suprotno?...
Onda sam ja prišla s druge strane:
– Samo onoga ko prihvata život u celini, ma šta mu on donosio, čeka istinska nagrada!...
– I kakva vas nagrada očekuje, takva dva besposličara?
– Znaš, sine – odgovorio mu je Keša potišteno – mislim da se u Mokšadharmi govori o tome kako je jedan vernik preklinjao boga Indru: „Hiljadu godina ti se klanjam, toliko te hvalim i tako sam neizdrživo bedan! Pošalji mi za godine služenja kakvu-takvu subvenciju, dokusurilo me je ovo siromaštvo.“ Bogovi su čuli njegove vapaje i rekli su: „Slušaj, Indra! Stvarno bi ovom mučeniku trebalo izaći u susret.“ Dalje stvari teku ovako – nastavlja Keša običnom intonacijom – „Oni su se okupili i poslali su mu, naravno, ne pare već... RAZUMEVANJE.“
– Samo TO??? – zgranuo se dečak.
– Strljenje, strpljenje... Treba se naoružati strpljenjem – sokolio je sebe Keša. – Svetac koji tuguje predstavlja sumoran prizor.
A sam se šećkao po kući u drečavoplavim čarapama!
– Meni se sviđaju plave čarape – ozbiljno je govorio Keša. – Imaš osećaj kao da hodaš po moru – do gležnja si u njemu!
Poštovali smo Dharmu, usrdno se pridržavali učenja o Čistoj Zemlji, pobožno smo izgovarali ime Bude Amitabhi. I čekali li čekali odgovor od Voldemara Rastavca. Iako je ta tišina mogla da se uporedi s večnim ćutanjem beskrajnih morskih dubina, ipak nas nije napuštala nada – ta poslednja stvar u Pandorinoj kutiji.
Mene je toliko mučilo iščekivanje, da sam samo sedela i gledala u faks, mada su nam i dalje stizala misteriozna pisma:

... zaplenili smo ogromnu količinu trofeja: topova, aviona i različitog oružja raštrkanog na sve strane, uključujući tu više od 1.000 aviona zaplenjenih na raznim aerodromima. Uskoro ćemo otpočeti ozbiljan napad na italijanski kontinent...

Vaša isporuka tenkova i aviona je od velikog značaja za našu zajedničku stvar, za naše...

Nisam imala kad ni do radnje da odem! Napisala sam spisak namirnica, dajem ga dečaku, a on mi govori:
– Šta je s tobom? Odvaliće mi se ruke!
Odgovaram mu:
– Neće ti se odvaliti. Lepo sam ih prikačila.

– I? – obraća nam se dečak jednim te istim podsmešljivim pitanjem. – Još uvek je minus četrdeset pet hiljada dolara? Ili je sad već minus sedamdeset? Kako vole da zasednu! – pljesnuo je rukama. – Ljudi su već odavno na poslu – u odelima, s kravatama. Kod nas su u ofisu okačene providne kutije s votkom „kristal“, da onaj ko dođe odmah vidi svu našu moć! A ti se tu, Marusjenka, baviš kontemplacijom i samo bez veze gubiš vreme.
– Našao je ovaj momak šta će mi staviti za primer! – odgovaram nadmeno. – Moć votke zbog koje propada velika ruska nacija. Kada bi se svi po ceo dan bavili kontemplacijom kao ja, u svetu ne bi bilo zla!

Jednom me je Keša probudio noću i govori mi:
– Sanjao sam da nas je napala Kina. Neki učkuni. Rat s Kinom, možeš to da zamisliš? A ja sam pomislio: „Nemoguće! Mora da smo to mi sami nešto zabrljali i sad može da počne razmena nuklearnih bombi!...“
Sutradan kasno popodne, iz faksa je ispao list papira na kojem je pisalo:

Draga Marina! How are you? Žurim da vas obavestim da je pre izvesnog vremena kod nas u Hollywood bilo održano umetničko veće u čijem su sastavu: Vudi Alen, Spilberg, Brus Vilis, Demi Mur, Edi Marfi, Entoni Hopkins, Vupi Goldberg, Džoni Dep, Majkl Daglas, Džek Nikolson i Harvi Kajtel. Razgovarali smo o vašoj „Kaštanki“. Praktično smo svi jednoglasni (izuzev Vupi Goldberg): scenario odgovara visokim holivudskim standardima. Ali, u vezi s tim što se na planeti pojačao ekstremizam, uvećava se proizvodnja oružja za masovno uništenje, u Iranu spremaju atomsku bombu, porasla je cena sirove nafte, hara AIDS, raste ekonomska nestabilnost, još je buknuo i ptičiji grip, umetničko veće je donelo sledeću odluku: samo pre tri godine „Kaštanka“ je mogla da spase svet, ali danas – više ne. Da bi se umanjile patnje čovečanstva, probudilo u njemu osećanje za pravičnost, zaustavilo širenje nasilja i paranoja, potrebno je mnogo jače sredstvo – „Mumu!“...{18} Držite se hrabro, Marija! Zasučite rukave i bacite se na posao. Sve će biti O.K.

Iskreno Vaš, Voldemar Rastavac


Faks smo predavali iz ruke u ruku, čitali ga po slogovima.
– I šta ja sad da radim? – pitam. – Da pišem „Mumu“?
Mada ne podnosim tu priču. Jednom sam sanjala (za razliku od Keše, ja sanjam sociokulturološke snove) kako na obali jezera stoji Turgenjev svezanih ruku, oko vrata mu je okačen kamen i daščica s natpisom: „ZA MUMU!“ Sjatili se seljaci, svi se smeju, samo Polina Viardo plače.
– Ni slučajno! – odlučno je izjavila Margarita. – Tebe su prevarili! Ne-e, Holivud se ne osvaja tako lako!
A Serafim me je zagrlio i dobrodušno dodao:
– Marusjenka je uvek bila devojka pred čijim nosom se prodavao poslednji par firšli!
Hteli smo momentalno da isključimo faks, ali on je opet zazvrjao i odatle je izašao papir. U centru papira se jasno video orao koji drži snop strela, a dalje je išao tekst, ne kompjuterski, već otkucan na mašini. Keša je uzeo faks i isprekidanim glasom pročitao:

Tajna i lična poruka Vrhovnom komandantu Sovjetske armije Generalisimusu gospodinu Jozefu Staljinu od F. T. Ruzvelta:
Don’t worry – Be Happy!...

– Ne ide mi u glavu! – iščuđavao se Serafim. – Ni jednog ni drugog odavno više nema na svetu, a oni mrtvi hladni nastavljaju prijateljsku prepisku.
– Sećaš se, Fimo, kad je umro Staljin – rekla je Rita – ja sam pravila radio emisiju „Radne rezerve“? Prvo su naredili da je nafilujem Staljinovim citatima, a sutradan su se osvestili i naredili da ih sklonim. Sva sam bila u modricama od gužve ispred Doma Saveza za vreme njegove sahrane!
– A onda se proneo glas da su uhapsili Beriju – govori Fima. – I Margarita i ja smo rešili da odemo u hotel Moskva – tamo je visio njegov portret – i vidimo: ako su skinuli portret, znači – istina je. Ulazimo – nema portreta. Vise sve partijske vođe, a šef obaveštajne službe KGB-a kao da nikad nije ni postojao. Posle smo saznali da je Žukov dobio zadatak da uhapsi Beriju. Lavrentije Pavlovič se vraćao iz vikendice, a Žukov mu je vojnim jedinicama preprečio put.
– I još su u novinama objavili da je on engleski špijun – rekla je Rita.
Onda je aparat opet zazveketao i iz tamnog proreza je izronio drevni pergament, na kojem je bilo nešto napisano na starohebrejskom jeziku – doduše, s prevodom. Keša je uzeo lupu i mi smo s naporom odgonetali slova koja su zamaglili milenijumi:

...и книги разгустя, и Ветхий денми сядет, и судятся человецы, и Ангели предстанут и земля восколеблется, и вся ужаснтся и востренещут...{19}

– Gospode! – prekrstila se Margarita. – Sačuvaj nas od ljudi, zveri i tehničkog progresa!
– Njega treba onesposobiti – odlučio je Keša i izvadio utikač iz struje.
Aparat je tiho zazviždao i zamukao. Sve lampice su se polako pogasile.
Keša ga je sklonio s pijedestala i smestio kraj usisivača „raketa“, u podnožje našeg staklenog suda.
A posle je Margarita tajno od Fime sve te poruke poklonila Istorijskom muzeju.

– Da, društvo – rekao je dečak. – Komercijala vam, vidim, nije jača strana. Na vas su bukvalno bačene čini protiv komercijalnog uspeha. I nema te više sile koja je u stanju da ih skine.
– Vasiona se samo drži svog mističnog puta, nedostižnog ljudskim bićima, čija je sudbina da budu večno zapitani – odgovorio je Keša, koji nije izgubio svoju istinsku mudrost.
Uostalom, naš život su obeležila mnogobrojna čudna i predivna znamenja Ruke koja nas vodi.
Jedne tihe večeri okupili smo se za prazničnim stolom povodom rođendana mog pradede Tevelja, Serafimovog dede, mlinara i hasida iz sela Korevo. On i mlinarica Roza su imali osmoro dece, od kojih je sedmi bio deda Danja, železničar. Kada je Tevelj ostario, Danja ga je uzeo kod sebe u vikendicu u Zagorjanki. Tevelj je tamo uvijao kovrdže na slepoočnicama i stalno se molio – i noću i danju, kao rabin Simeon, od čije Reči se tresla Zemlja i okupljali se anđeli.
Izgledalo je kao da on niti šta jede, niti kad spava. U svakom slučaju, niko ga nikad nije video da spava, već uvek čilog i u neprekidnom razgovoru s nebesima. Umro je pedeset druge, dve godine pre mog rođenja. Bila je prestupna godina i Tevelj je baš 29. februara napustio ovaj svet, kako oko njega posle njegove smrti ne bi bilo velike tarapane. Kao uostalom i za života: Danja je jedino morao da mu iz ministarstva donese fasciklu s natpisom „Materijali XIV kongresa Komunističke partije“ da tamo složi požutele, izgužvane, iskrzane listove molitvi. Jer, šta ga znaš, može neko od gostiju koji dolaze u vikendicu da uzme i saopšti tamo gde treba kako je Danjin otac neperspektivni graditelj komunizma.
– Uzgred budi rečeno, jeste čuli – rekao je Fima – da skupštinski poslanici najozbiljnije raspravljaju o predlogu da se stanovništvo podeli na perspektivne i neperspektivne članove društva? Obnarodovali su da postoji kategorija neperspektivnih ljudi, uključujući tu i starce...
– To je Ciolkovski smislio da se čovečanstvo podeli na perspektivne i neperspektivne – rekao je Keša kao neko ko poznaje stvari. – On je iskreno smatrao da prvima treba obezbediti normalne uslove života, dobro obrazovanje, podsticati ih na sve moguće načine, a ovima drugim – čak zabraniti da se množe, jer će to unazaditi čovečanstvo. Eto to je bio plan Ciolkovskog u vezi s reorganizacijom života na Zemlji.
– Samo da ovako velike pregaoce kao što su Marusja i Keša, pred kojima su otvorene tolike perspektive i koji već više decenija tako mnogo obećavaju, ne uvrste u ovu drugu kategoriju... – prokomentarisao je dečak.
– I ja se već odavno spreman da pitam iste te pregaoce – govori Fima – ali nikako da se rešim: planirate li vi uopšte da dobijate penziju? Nisu tako daleko vaši penzionerski dani... Ranije je piscima i slikarima išao staž u njihovim udruženjima. A danas?
– Marusji i meni ne preti penzija! – ponosno je izgovorio Keša, sav zračeći i kao uvek nepokolebljiv. – Mi moramo da se staramo o svom zdravlju i da stvaramo. Umetnik koji se spremio za penziju – u tome stvarno ima nešto čudno!...
– Stani – uzrujao se Fima. – Starost donosi nemoć i bolest. Bolje da umetnik dobija penziju i... – ... i na kraju sedne da crta sliku o kojoj je maštao čitavog života dok je slikao traktoriste i kolhoznice sa snopovima sena? A čim je otišao u penziju dao se u apstrakciju? Ne-e! Ako si umetnik – uzviknuo je Keša s grozničavim sjajem u očima – budi to od početka do kraja! Inače, kakav si ti umetnik? Pa to su sve heroji! Kustodijev se kretao u invalidskim kolicima, a ipak je slikao!... Mitrohin je imao preko devedeset godina, mesecima je ležao u bolnici – pred očima su mu bile samo flašice s lekovima, i on ih je crtao do poslednjeg časa. Sve je postojalo u njima, u tim flašicama – i život i sudbina! Dega je oslepeo, nije mogao da se bavi slikarstvom. Uzeo je da pravi skulpture. Pikaso s devedeset godina više nije ništa pamtio, potpuno je podetinjio, ali je nastavljao da slika. A Repin – on je imao neku bolest ruku, pa su mu napravili specijalne četkice, vezivali su mu ih za ruke i tako je crtao. Kada bi svi veliki slikari sedeli i razmišljali o svojoj penziji, oni bi uludo trošili svoje dane!
– Ma, to su pojedinci – suprotstavio se Fima. – Postoje inženjeri, a postoji Rezerford, postoje matematičari, a postoji Ajnštajn. Ko su to nego pojedinci? Šta treba da rade hiljade drugih ljudi koji se iz dana u dan profesionalno bave umetnošću, ali njihova slava nije stigla do Ermitaža?
– Ne znam – strogo je odgovorio Keša – ne treba sebe pripremati da ne budeš pojedinac! Tako je, postoje umetnici koji vrte li vrte ovu dinamomašinu, ali ona nikako da zaiskri. Pa ipak, svako od njih može da se nada otkrovenju. Ako si pravi umetnik – ti ćeš ili na konju završiti svoj put, ili u jarku, ili – nećeš dočekati penziju, ili ćeš već do penzije biti sav u zlatu, očišćenom vatrom. Prići će ti tada Onaj koji drži sedam zvezda u desnici Svojoj, koji hoda sred sedam svećnjaka zlatnih i reći će ti: ne boj se ničeg što budeš morao da podneseš, budi veran do smrti i daću ti venac života.
– Nažalost – rekao je dečak – ja ću morati da vas napustim. Idem na sever Moskve u firmu za izradu reklama. Treba da naručim lajtboks za radnju, čije ime namerno izostavljam da ne bih povredio sluh članova našeg sirotinjskog bratstva.
Eto kako nam je on skroman. A baš zahvaljujući njemu su se na svim tim mračnim betonskim radnjama pojavila upadljiva svetleća slova. Ogromno „Ž“, zatim malo „d“ i dalje opet veliko „ERA“ noću su zaslepljujuće blistali na nebeskom svodu iznad svakog dela grada i pomračivali sva poznata sazvežđa, sunčeve sisteme, mlečne puteve, ali i nedavno otkrivenu planetu X-564789, okruženu isključivo sumporvodonikom, nazvanu u čast Fiminog druga – „Sudija Tarošin“, koji je u devetoj deceniji života izabrao da ostane bez groša, ali da zato ovekoveči svoje ime u ogromnom kosmičkom prostranstvu.
Svi su samo pričali o ovim tržnim centrima, već su i novine pisale o njima, čak je i sam gradonačelnik došao na otvaranje sledeće po redu radnje.
– Neka bude sve više ovakvih Ždera – rekao je on.
Oni sada grade megaradnju na kojoj će svako slovo biti petnaest metara visoko, osim trometarskog „d“.
– Hoćeš da mi praviš društvo? – pita dečak Kešu. – Kao umetnik umetniku. Da mi pomogneš da izaberem vrstu slova, smislim kompoziciju. Umesto da hvataš zjale po kući.
– Hoću – Keša je natenane otvorio flašu čileanskog crvenog vina. – Monasi nisu obavezni da se odreknu vina – rekao je on, puneći čašu – ali su dužni da se odreknu žurbe!
Inokentije je izašao na balkon da vidi kakvo je vreme. Bio je maj, sve je cvetalo, ali je severni vetar savijao veoma visoke lipe u našem dvorištu, šuštalo je njihovo veliko i nežno majsko lišće.
– Malo crvenog vina, malo sunčanog maja... – odrecitovao je Keša, pijuckajući čileansko vino, otvorio je orman i krenuo da kopa po gornjoj polici.
A taj orman je tako pretrpan da se čak ni ja ne sećam šta sve držim u njemu. Termo-veš „prijateljstvo“ Kešinog oca, uralskog skijaša Aleksandra Ivanoviča, pletene ćilimčiće, okrugle, Kešine mame, Serafimov bademantil još iz mladosti, na pruge, sivo-zeleni, nalik na zatvorenički, svoju svadbenu haljinu sa zalazećim tamnocrvenim suncima iznad ljubičastog mora, sašivenu od japanske svile koju je donela Fimina tetka iz Amerike – što je u ono vreme bilo prava retkost, ja sam je trideset godina čuvala, maštala sam da usrećim dečakovu izabranicu. Nedavno sam pokušala da je uručim Tasji, a ona je uljudno ali kategorično odbila ovaj poklon. Par flanelskih dečijih pelena, istanjenih od pranja. Kod nas u kupatilu je godinu dana stajala bakina daska za pranje. Keša je noću dečaku prao pelene, a ja sam ujutru peglala, čantrajući:
– Ako nastavim da peglam ove pelene, uskoro ću početi da ličim na dasku za peglanje.
– A ja – na dasku za pranje! – nadovezivao se Keša.
U ormanu se nalazio još i štepani prsluk iz Norveške, second hand, koji je stigao u našu pravoslavnu gimnaziju dobrotvornim autobusom zajedno s ulovom norveške haringe... Haringu više ne čuvam, ali zato je tu ribarska mreža, još uvek miriše na vode severnih mora, koja su uzduž i popreko prokrstarili svojim vikinškim brodovima borbeno nastrojeni Harald Plavozubi i njegov sinak, Sven Vilebradi; vunena košulja ruskog ratnika, sašivena po dečakovoj meri u vreme kada ga je interesovalo slovensko paganstvo; štraftaste pletene čarape, četiri komada, za našu pudlu, otkako je ostarila počele su da joj zebu noge; Deda Mraz od vate, zavrnut u prepotopsku Pravdu; kape, rukavice, šalovi...
Keša je hteo da izvuče jedan elegantni šal koji je Fima kupio još za vreme onog nezaboravnog putovanja u Pariz, povukao ga je za jedan kraj, i sve je poletelo! Mada sam sto puta molila da se pored tog ormana čak i ne pljeska, kao na planinama s povećanom opasnošću od lavina, jer će se otkačiti grudva, povući će za sobom tone snega i potrpaće nesrećne turiste. Upravo tako se i sručila gomila stvari koje sam ja fino nabijala mnogo, mnogo godina.
I na kraju – lagano, lebdeći, poput jesenjeg lista koji je otpao s grane, ali i orla s vrha Kordiljera, spustio se na pod filcani šešir Efraima Preduzimljivog, muža tetka-Lene Prekrasne, mlađe ćerke presvetog Tevelja i lepotice Roze.
Keša ga je pratio pogledom, dopio je vino, skinuo je s čiviluka sako „moililjani“, uigranim potezom prebacio šal preko ramena. Zatim je podigao šešir, popravio tuljac vrativši mu valovitu liniju, oduvao je prašinu vekova s njegovih dlačica, malo ga je protresao, vetreći ga tako još od bakinog naftalina, i aristokratskim pokretom ruke ga stavio na glavu.
– U tvom ponašanju se pojavilo nešto Efino – rekao je Serafim. – Fali ti samo šahovska tabla. Efa je uvek išao sa šahom. I nije podnosio bradu. Svaki božji dan je uključivao luster s osam kugli, mesingani, na ogromni sto ispod lustera je stavljao veliko poluovalno ogledalo i pravio je jezivu – kako se samo nikad nije ošurio? – masažu lica parom. Efa je i tako bio rozikast, a tada je postajao bordo! Zatim je uzimao četke – imao ih je razne – od kozije brade i svinjske dlake. Sapunao se... Otvarao je somotsku kutiju, inostranu, i odatle uzimao strašno opasan brijač, bridak kao sablja: rezao je dlaku u letu! Na ručki komode mu je visio široki kaiš od mekane elastične kože. Na njemu je i oštrio ovaj užasni brijač, koji je bilo najstrože zabranjeno dirati. 1 brijao se. A kada bi završio s ovim pravim verskim ritualom, uzimao je s toaletnog stola kristalnu bočicu s raspršivačem u obliku kruške (kruška je bila gumena, obavijena svilenom pletenom mrežicom) – prepuštao se sećanjima Fima – i prskao je sebe nečim svežim...
Prišao je, pomirisao stari šešir – i kroz poprilično izvetreli miris naftalina do njega je došla tako poznata iz detinjstva – Efraimova svežina.
Keša ga je zagrlio, potapšao po leđima, elegantno preskočio oborene stvari i uputio se za dečakom, kao mudri Odisej za energičnim Telemahom.

Radionica Maks i Moric je iznajmljivala jednospratnu zgradu od cigle nekadašnje fabrike da li frižidera da li mašina za pranje veša, na periferiji Moskve, u nepopravljivoj industrijskoj zoni. Tamo su se već neko vreme bavili varenjem, pravljenjem metalnih garaža, ograda za grobljanske spomenike...
– Ukus mog detinjstva – to je miris sumporvodonika – nostalgično se oglasio dečak.
Ograde, ograde, bodljikava žica, bare, prljavština, gvozdene kapije, ispod kojih su na Kešu i dečaka lajali stražarski kučići mokrih šapa. Ali kad su njih dvojica ušla u dvorište, videla su radnike u plavim radničkim odelima kako uspravljaju ogromno slovo „Ž“ – jedno dva metra visine. Već se smrkavalo kad je „Ž“ neočekivano zasjalo neonskom svetlošću – to bi očigledno i bio taj lajtboks – i sve unaokolo ispunilo čarobnim sjajem. Keša se zaustavio, šokiran, nije mogao da odvoji pogled. Samo je upitao:
– Momci, a gde vam je ovde „M“?
U kancelariji ih je dočekao dizajner Ivan Nikitič, poluslepi čovek u teksas jakni, i nezainteresovano krenuo da popunjava narudžbenicu.
– Pokažite nam kakva sve slova imate? rekao je Keša.
– Imamo samo helvetiku i tajms odgovorio je Ivan Nikitič bezbojnim glasom.
– A garamond ili futuru? – orno je pitao Keša. – Dobro, kad je već tako, dajte da onda napišemo rukom, s kukicama? Ili u stilu novina Izvestija dvadesetih godina? Možete to da nacrtate? Ne? A šta da se svako slovo isplete od kobasica – o, hajde da s neonskim lampama napravimo girlandu od kobasica? I da masnoća u kobasici i početno slovo „Ž“ drhture u ritmu sambe?
Debeljuškasti, bledoliki Ivan Nikitič je zinuo od čuda.
– Ali, mi nismo umetnici – krenuo je on da se opravdava – mi smo slagači, obični štamparski radnici.
– I koliko to može da košta? – umešao se dečak u razgovor. – Kešo, nećemo ako je skupo, nama treba nešto jednostavnije, jeftinije, a ti zapeo ko neki škrofulozni intelektualac. Ima pola budžeta da mi ode na takvu narudžbi nu. Radite helvetikom, prosto i jasno: „ŽdERA“, a u pozadini – fotografija kobasice. U-u, kad penzioneri navale u našu radnju, niko nas neće preskočiti. Ma ne samo penzioneri, ceo kraj – radnja je svima na dohvat ruke!... Idi, Kešo, prošetaj malo, sad ću ja.
Napolju je bilo more furgona. Na jednom je pisalo „Roštilj“, ispod tende su sedeli radnici u radnoj opremi i pušili. Veliko slovo „Ž“ je opet crno, nakostrešeno, kao protivtenkovski „jež“. Dva radnika su sklapala neki lajtboks i stavljala u njega neonke. Pustinjski vetar je raznosio đubre po dvorištu.
„Ovde ne živi poezija, nema ni pomena od stvaralaštva“, pomislio je Keša.
I onda ga je okružio miris jorgovana.
Podigao je glavu i spazio žbun. Jorgovan se maltene nije video, ali ga je miris odavao. I Keša je udahnuo s olakšanjem, kao da je sreo druga.
Momentalno se oraspoložio, priseo je na drveni sanduk ispod žbuna i uzeo sendvič sa šunkom, koji sam ja da on ne vidi ubacila u džep sakoa „modiljani“ pre nego što je izašao. Odmah mu je pritrčao poveći pas, i Keša ga je ugostio sendvičem.
Tako je on sedeo, s pogledom na fabričku radionicu, i čekao dečaka. Kroz prozore se videlo kako radnici zakivaju natpise: „Apoteka“, „Burek“, „Šibice“, sve lajtboks do lajtboksa... Iznenada se s one strane radionice iznad krova pojavio oštri svetleći ćošak – očigledno su ovi mučenici uključili neki lajtboks i pokušavaju da ga proture kroz prozor.
„Verovatno nije mogao da prođe kroz vrata, pa su rešili da probaju kroz prozor...“, pomislio je Keša. „Nisu normalni! A toliko je skup! Sad će im pasti na asfalt i razbiće se!“
Potrčao je ka njima da im kaže:
– Šta to radite, idioti?
... I zanemeo.

Lajtboks se peo sve više i više, kliznuo je po slemenu krova, neočekivano se od njega odlepio i zaplivao, zgušnjavajući se, postajući supstanca univerzuma – iznad radionice za izradu reklama Maks i Moric dizao se mladi mesec.
Keša je čak zažmurio od uzbuđenja, radost ga je celog obuhvatila, sad je on spolja ličio na Kihelbekera, a iznutra na – Lomonosova. U glavi mu plamti, vrvi od raznih kombinacija. Obuzet grandioznim idejama, on je video sebe noću na krovu ove radionice – u teča-Efraimovom šeširu i kaputu od gabardena na dva reda kopčanja. A pored sebe lajtboks u obliku meseca. Genijalna instalacija. Čista bela neonska svetlost koja se razliva iz dvorogog predmeta...
Izvadio je iz džepa notes, brzo krenuo da zapisuje svoju ideju, da je skicira, a pas je opet iskrsao iz mraka, učinilo mu se da će on i Keša ponovo jesti sendvič.
Onda je izašao dečak:
– Neka zanimljiva ideja, Kešo? Hajmo, naručio sam.
– Čekaj malo – Keša je jurnuo do radionice, gurnuo vrata, a tamo se već spremaju da zatvore. – Ivane Nikitiču! – razdrao se Keša, uleteo unutra i uputio se ka dizajneru. – Recite, molim vas, možete li da napravite mesec?
– Mi sve možemo – odgovorio je Ivan Nikitič. – Ako vi za to imate para.
– A kol’ko bi to koštalo?
– Zavisi od veličine.
– Jedno dva metra.
– Pa, jedno trista pedeset dolara...
– Shvatate, ja sam pomislio: šta ako se napravi mesec kao prirodna, svetleća skulptura...
– Hoćete lajtboks da napravite? Mi ćemo brzo da ga zavarimo, platiće te u kešu – što je dobro. Dakle, mesec? Samo to? A šta ćemo da napišemo na njemu? Neki slogan ili naziv vašeg kioska?
– To je za pozorište – slagao je Keša. – Za dečije pozorište, dekoracija scene.
– Znači, metalna konstrukcija, ovde držači, s prednje strane pleksiglas, unutra pet neonskih lampi...
Krenuli su da računaju, crtaju.
– Deset hiljada rubalja – rekao je Ivan Nikitič.
– O, može malo jeftinije?
– Može, ali bez lampi.
– Kako bez lampi? Meni treba s lampama!
– Dogovoreno – rekao je Ivan Nikitič.
I napisao račun.

Za vreme naredne praznične večere Inokentije je korporaciji bojažljivo pokazao račun Maksa i Morica.
I što je vrlo važno, moji sede i jedu pihtije. Dečak je bio loše raspoložen, kao da je predosećao da će Keša opet tražiti pare, samo je nešto gunđao:
– Nema ni kupusa, ni kriške hleba nema!...
– Kod nas je malo problem sa svime što je na „k“! – veselo je rekao Keša.
Fima je stavio naočare i krenuo da čita:

Predračun za izradu predmeta „ Mesec“
Tabla pleksiglasa 2000x155 – 2.200 rub.
Tabla lesonita prekrivena parafinom ili šper-ploča 275x170 – 300 rub.
Tabla PVC – 1.800 rub.
4.5 neonskih lampi – po 300 rub. – 1.500 rub.
Električni kabl 30 m – 120 rub.
Plastična folija protiv kiše – 80 rub.
Aluminijumski okov (držači, šarke, šrafovi) – 500 rub.
Transport – 500 rub.
Za materijal sve ukupno – 7.000 rub.
Ruke – 3.000 rub.
Opšta suma – 10.000 rub.

– Shvatate – objašnjavao nam je Keša – samo što sam stavio na glavu teča-Efin šešir, pala mi je na pamet genijalna ideja – da napravim lajtboks u obliku meseca. Hajde da izvrnemo džepove, zavrnemo rukave, istresemo sakoe, a ja ću s ovim mesecom smisliti takvu stvar koju svet još dosad nije video! Ima da nam donese sreću, uverićete se sami!
– Kešu je prosto opasno izvoditi iz kuće – rekao je naš sinčić. – Ovo je neki nekontrolisani vatromet misli!
– A meni se dopala ideja! – govorim. – Kao da je pa nešto tih tristotinjak dolara...
– Posebno za takve supermilijardere kao što je naša Marusja – živnuo je dečak – koji znaju ne samo iz priče koliko za sto dolara moraju da se makljaju po svetu i kakvu pipirevku da igraju!... Prodajte Istorijskom muzeju faks i usisivač i za pare koje dobijete neka Keša sebi kupi mesec.
– Za muzeje su sada nastupila teška vremena – požalila se Rita. – Nema više Muzeja Lenjina, Muzeja Revolucije, Muzeja ruske vojne slave, a Istorijski muzej – makar mu ti doneo mač i štit Svevidećeg Olega{20}! – sve prima samo kao poklon.
– Dobro – rekao je Serafim. – Dajem tri hiljade rubalja. Ko ne reskira, taj i ne dobija. Ja verujem da je pred mojim zetom velika budućnost. A šta je veliko, šta malo i tamno pod plutajućim galaksijama koje deluju kao prašina velikog Sunca – nije na nama da sudimo!
– I ja sam za! – Tasja je skočila, donela iz ostave tašnu s Merilin Monro i izvadila iz novčanika dve hiljade.
– Zašto si ti uvek za njih? – usprotivio se dečak. – Ti si moja verenica, buduća majka moje dece, ti moraš da budeš isključivo na mojoj strani! Ili se ti to spremaš da ovaj skup lenjivaca preuzmeš na izdržavanje? Otkako si se ti pojavila, oni su potpuno prestali da idu u radnju, Marusja je čak zaboravila kako se kuvaju jaja, svi samo sede – gladni – i čekaju kad ćeš doći s posla i doneti voće, sladoled i ispeći rumene palačinke da mogu do kasno u noć da piju cofee glace!...
Tasja ništa nije odgovorila. Samo je ćuteći gledala dečaka zaljubljenim očima – i sva je sijala. Bogami smo i mi ostali krenuli da ga posmatramo s divljenjem – ipak je on ispao jedan super momak.
Onda se Rita uključila u naš neusklađeni hor:
– Dajem za mesec hiljadu i po iz svog pogrebnog fonda! – uzviknula je ona. – Sutra ih skidam s knjižice.
– Margarita Stepanovna, vi se ništa ne brinite – obradovao se Keša – ako se nešto desi, ja vas neću ostaviti na cedilu!
– Kako si ti jedna nesebična tašta! – ushićeno je prokomentarisao Fima.
A dečak je dodao:
– Sad ti ne preostaje ništa drugo nego da živiš večno!
On je imao još nekoliko pokušaja da Keši izbije iz glave ovaj nesrećni finansijski plan. Ma kakvi! Razbarušen, sav ozaren, on je već bio u sedlu. Tišinu je narušavao samo topot kopita po ugaženoj travi i pucketanje žbuna o koji bi se začepio drveni stremen.
Sinak je opet morao da odreši kesu.
– A ja – govorim – nemam ni dinara.
– To te je i spaslo od bankrotstva! – značajno je rekao Keša.
Šta ćete, svako polazi od sebe, a spoljne sile mogu da budu dovoljno jake da ohlade Sunce i usijaju Mesec. Međutim, najubeđeniji sledbenici neće dopustiti da one utiču na njihove poteze.
Zato se Inokentije, koji je imao smelosti da živi kao jesenji list nošen vetrom, malo otkačivši od uzbuđenja, s novom snagom latio da razgoneta tajnu svog života.

Ja sam pak rešila da neko vreme, dok sve ne dođe na svoje, ne plaćam struju, grejanje, da gde god mogu štrpnem i bar malo finansiram Ritu. Ona se spremila na rođendan kod Tilde Osipovne, a nema ni cvonjka.
– Zašto ti nama daješ pare, zašto? – tragično je izgovorila Rita kad sam svratila kod njih, nastavljajući posle u šetnju po rascvetalom majskom manastirskom dvorištu. – Ti si naša ćerka, ti treba nas da dereš!
Onda je nekud nestala, a zatim se pojavila držeći ispred sebe metlu. Nisam još stigla ni da pomislim da to nije Margarita rešila da me tresne metlom, kad ona izjavljuje:
– Evo, Fima je kupio. Ovo su sve biljke, na njima rastu šišarke. Pokloniću joj to i propratiti rečima: Draga Tilda, ovo je buket za tebe! Plus prekrasni pamučni prekrivač. Fimo, daj ovamo moj kineski pokrivač, koji mi je poklonila ruska država!... Na njemu piše: „Mi imamo veoma dobru repudaciju u Rusiji!“ Šta to ti tamo izbacuješ, nije valjda nas iz svog srca? – pitala je pevušeći dok je prolazila pored Serafima – on je uređivao monografiju u izdanju svog Instituta međunarodnog radničkog pokreta, koji je jednom nogom već bio u grobu – Da li je SSSR mogao da opstane i šta bi u tom slučaju bilo? – Do viđenja, društvo, ne znam da 1’ se ponovo vidimo – rekla je Margarita, verući se na sobni bicikl.
– Do viđenja – odgovorili smo mi i mahnuli joj.

Tilda je živela u Zlatoustinskoj ulici – u velikoj roze zgradi u obliku slova „n“, uvučenoj iza starih topola, na petom spratu. Ritu je dočekala s karipskim turbanom i u haljini od sitnog buklea – bila je to kubanska moda iz vremena rata, koja nam je četrdesetih godina stigla zajedno s američkim filmom Vikend u Havani, s Karmen Mirandom, strašno popularnom brazilskom lepoticom. Svi su tada pokušavali da nabave ženske čarape boje preplanule kubanske kože. Nedostatak čarapa na crnoj berzi kompenzovao je šav koji se crtao običnom olovkom direktno na nozi.
– Što vam je ovo divno! – uskliknula je Rita. Je l’ to rimejk? Ili ste sačuvali još od onda?
– Družila sam se s krojačicom koja je šila Klaudiji Šuljženko – poverljivo je saopštila Tilda. – Haljina i turban su mi pripali kada ih je ona proglasila za demode... Bože, Margarita, kakav fascinantan buket... Staviću ga u vazu. Ha-ha-ha, – zasmejala se Tilda ...„dobra rebudacija u Rusiji“. Hvala, kako ste zlatni,a baš dugo nisam dobijala poklone... Danas sam bila u pošti – pričala je ona sad već za stolom, stavljajući Riti rusku salatu u lepi porcelanski tanjir, primičući joj crveni kavijar i sardine. – A tamo u redu stoji muškarac i govori mi: „Kako vama lepo stoji ovaj turban! Vi uopšte lepo izgledate. Vaša generacija je zaista fenomenalna!“ A sam je veoma doteran, negovan. „Ja imam devedeset godina“ – rekoh. A on: „Ma nije moguće! Vama oči blistaju. Mada, ja ženama nikad ne delim komplimente!“ – „Zašto?“ – upitah. A on odgovara: „Alergičan sam na njih!“ – Ja sam ranije – rekla je ona sipajući kagor u kristalne čaše – imala trojku – raskošnu trojku koja kipi iz grudnjaka. Sad je isto trojka – ali ispumpana.
– Bolje je reći – dvojka koja kipi nego ispumpana trojka – odgovorila joj je Rita.
– Ni korak nazad! – uzviknula je Tilda u oficirskom stilu. – Znate li vi da se meni svojevremeno udvarao čuveni Lemešev?
– Za njega je vezana jedna smešna epizoda iz mog života – rekla je Rita.
– Kad je počeo rat, nas su evakuisali u Kazanj. Tamo sam upisala fakultet. I jedna devojka me pita: „O, ti si iz Moskve?“ Odgovaram: “Da!“ – „Znaš Lemeševa?“ – „Znam.“ Svi su mi zavideli. I tako, šetamo se jednom nas dve po gradu, kad ugledasmo Lemeševa. Ona šapuće: „Lemešev! Lemešev!“ A on nam ide u susret. Šta da radim? Govorim: „Sergeje Jakovljeviču, ’bar dan!“ Lemešev – začuđeno: „Hm...’bar dan!“ – „Vi iz Moskve?“„Da-a.“ „I kako je tamo, u Moskvi?“ – „Hm, onako...“ I ide, ne zaustavlja se. Ja: „Pa, dobro, do viđenja!“ – „Do viđenja!“ – odgovorio mi je.
– Ha-ha-ha! – zasmejala se Tilda. – Znači, uspeli ste da dokažete? Onda je zazvonio telefon. Bila je to Marijanica sa svojim zakasnelim čestitkama. Nije mogla da dođe jer joj se dešavao peh za pehom. Krenula je na ekskurziju u Babajevsku fabriku čokolade i prejela se slatkiša. Pošla je u biblioteku i nazebla je. A juče se uputila u dom zdravlja i usput srela dve nepoznate žene, koje su je ljubazno pitale kuda će.
Marijana im je odgovorila.
– Ne smete tako stari da idete sami u dom zdravlja – rekle su joj one.
– Mi, doktorke iz vašeg doma zdravlja, napravićemo izuzetak i pregledaćemo vas kod vaše kuće.
I mada je ona svuda špartala bez ičije pomoći, ko zna zašto je uzela i dovela ih kući. Ove su izvadile stetoskop, sve po pravilu, i dok je jedna slušala lupanje Marijaninog vatrenog srca, druga je časkom opelješila stan.
– A ja sam od nje htela da pozajmim pare! – kriknula je Rita. – Mi unuku kupujemo stan.
– Pametno! – odgovorila je Tilda Riti, nastavljajući telefonski razgovor. – U Moskvi je danas problem sa stambenim prostorom. Čula sam da oni koji se razvode i dalje žive zajedno, a ako se dva puta razvedu, ostaju čak i u istoj sobi... Baš mi je žao što nisi s nama! – rekla je Tilda u slušalicu.
– A meni su kao bivšem logorašu jeftino dali mnogo kagora. Evo, sedimo Margarita i ja i pijuckamo kagorčić. Uglavnom, ja te ljubim – izgovorila je ona uzvišeno – i ajde, nemoj da pizdiš!...
– Kad sam imala pet godina, a sad imam osamdeset i tri – rekla je Rita – moji roditelji su se razveli. I neko vreme su živeli u istom stanu u Velikoj gnezdnikovskoj ulici. Zapamtila sam to za ceo život. Prvom zgodnom prilikom su se razišli, i to po raznim gradovima. Tata je postavljen za prvog sekretara CK partije u Novočerkasku. Uzeo me je kod sebe na leto. Imao je novu ženu – donsku kozakinju Matildu, ona je super pravila domaće rezance. A ja sam iz inata govorila: „Vi pravite jako ukusne zerance“ – i klatila sam se na stolici. Oni me popravljaju: „Kaže se REzanci!“, „Pa, to ja i kažem: ZEranci!“ Tata je hteo da mi lupi ćušku, a Matilda će: „Nemoj da je diraš, ljubomorna je.“ I ja sam pala zajedno sa stolicom. Na povratku kući sam se razbolela od tifusa. Zarazila sam se od trulog paradajza kojim me je nahranio tata, a da sam toga nije bio svestan. Putovali smo s kozačkog juga i ja sam sve vreme ponavljala: „Ma, jok more! Ma, jok more!“
– A meni je od mog tate ostala samo ruka na fotografiji – rekla je Tilda.
Otvorila je fioku pisaćeg stola, uzela je odatle koverat i pokazala Riti starinsku fotografiju.
– Ovo sam ja – u valjenkama, mornarskoj bluzi, tata stoji pored mene, zagrlio me je, ali neko ga je odrezao. Ostala je samo ruka na mom ramenu. On je bio rudarski inženjer.
Onda je zagrmelo i pljusnula je kiša. Kroz prozor su zašumele visoke stare topole, koje su toliko toga videle u ovom moskovskom dvorištu i dobro zapamtile sve koji su nekada otišli iz zgrade broj sedamnaest u Zlatoustinskoj ulici da se više nikad ne vrate – iz raznoraznih razloga.
A malo dalje je crkvica – tako bela, sređena, kakve su skoro sve u Ulici Zabelina, Starosadskoj ulici, na Marosejki i u Krivokolenoj ulici, koje vode na Crveni trg – sa svojim crnim kupolama.
Kad odjednom, zvono na vratima.
– Čudno – rekla je Tilda. – Ko je?
Neko joj je odgovorio, ali nerazgovetno. Otvorila je. I ulazi starac.
Bio je sav mokar, kiša je curila s njegovog podbratka i kapala na stazicu. A staromodno braon odelo sa prslukom je postalo crno od vode. Iznošene cipele su bile skroz u glini, negde se smucao po ovakvom nevremenu, leđa – bela od kreča. Vidi se da je ovaj čovek odavno ispraznio svoj rog izobilja. Mada nije loše izgledao. Nosio je štap s ukrasnom drškom. A kakve je brkove imao – nisi mogao oči da odvojiš od njih!
– Tata!... – Tilda je kriknula od uzbuđenja.
– Da, srećo moja – odazvao se on – to sam ja.
– A gde je tvoja bujna kosa?...
– Nećemo o tome – s osmehom je odgovorio starac. – Jer, znate – obratio se on Riti – neki ljudi se nisu videli devedeset godina, a onda kreću s pitanjima: Gde ti je ovo, gde ti je ono?... Evo pogledaj, doneo sam ti pokIon. Gurnuo je ruku u džep i izvadio metalnu kutiju – oslikanu, s plavim šarama. – Sećaš se, obećao sam?
– Muzička kutija? – izustila je Tilda Osipovna. – Bože, kako sam maštala o njoj kad sam imala sedam godina!
– Eto vidiš! – rekao je starčić, veoma zadovoljan. – Tata je doneo kutiju na navijanje. Otvori, otvori!
Tilda je otvorila poklopac, začuo se valcer, balerina u svilenoj suknjici se zavrtela, zaplesala na jednoj nozi. Tra-la-la-la-pam-pam! Tra-la-la-lapam-pam!
– Zamisli – krenuo je on da joj prepričava šta mu se desilo, skidajući sako – hteo sam da uđem u ulaz, kad ono zaključano. Dugo sam tako stajao ispod naše nadstrešnice. I neki simpatični ljudi su mi otvorili. „Vi ćete na peti?“ – pitali su me. – „Evo lifta, imamo lift.“ A onda kod nas nije bilo lifta. Ja im odgovaram: „Neka, ja ću pešice...“
– Ti bolje pričaj – Tilda bukvalno nije znala gde bi ga smestila i čime ugostila brže pričaj gde si bio svih ovih godina?
Ne, ti reci odgovorio je on, ne prihvatajući se hrane – kako si živela bez mene? Ja sam se strašno ogrešio o tebe, Tilda!...
Rita je posedela još malo, zatim je ustala i neprimetno izašla, tiho zatvorivši vrata za sobom da ne bi zasmetala njihovoj sreći. Dugo je još čula valcer iz kutije i balerina na navijanje se vrtela pred njenim očima...

Slaviću Te, Gospode, svim srcem svojim, oglašavaću čuda Tvoja – našoj Riti je, kao veteranu, moskovska vlada poklonila auto. Njena drugarica Tanja Pomidorova, koja je pet godina rata odslužila u desantnoj jedinici, doplatila je i dobila „ladu“. A Margariti su prosto dali „oku“, i još su je upozorili da joj ne padne na pamet da nešto špekuliše s njom.
– To je državni auto – strogo su rekli Riti. – Posle sedam godina ste dužni da ga vratite državi. Ali, ako i tada budete želeli da se vozikate, mi ćemo vam dati novi. I menjaćemo ga na svakih sedam godina – dok god je veteran strasni ljubitelj automobila.
Doduše, jedan starčić je priznao Riti da on nema nameru da se vozi tim autom, a i nema ko da ga vozi. Međutim, prihvatiće poklon, s obzirom da su veteranima koji dobiju kola obećali dodatak za benzin uz penziju.
– Staviću ga u svoje dvorište – govorio je on, sanjareći o zlatnim vremenima – izlaziću i sedeću u njemu, piću čaj, čitaču novine, nekog ću pozvati u goste, kao da je u pitanju moja hacijenda.
Auto nije loš. Mali je, svetlosmaragdne boje, napravljen od jeftinih domaćih materijala osrednjeg kvaliteta, ima mehanički menjač, motor 0,8, ali je dovoljno startan.
– Kad se njime voziš – govori dečak, koji je tim povodom upisao autoškolu i položio vožnju – imaš utisak kao da se klackaš na mopedu zaklonivši se novinama, a naokolo jure strašni kamioni.
Keša je odmah tražio da se na krov montira prtljažnik. Ali zato, čim su pozvali iz Maksa i Morica i rekli da je mesec gotov, da mogu da ga preuzmu, dečak i Keša su svečano ušli kolima u ovo ružno fabričko dvorište.
Izneli su im čudesan srp mlečne boje stakla, natovarili ga na krov„oke“ i on je zaplivao po Moskvi, mlad, ništa ne sluteći o svojoj kosmičkoj misiji. Još niko, ama baš niko na ovom belom svetu nije shvatao Kešinu zamisao. Keša i dečak unose mesec u ulaz, a komšije ih pitaju:
– Šta, kupili ste novi nameštaj? Stolicu za ljuljanje?...

Keša je smestio mesečev srp pored Velikog staklenog suda. Sve se zasvetlelo, zazlatilo, zaplavelo, mesečeve staze su pojurile po parketu. A sam marljivi tvorac, koji je pobedio osećanja i posvetio se uzvišenim mislima, važno je seo na jastuk, maštajući samo o tome da postane čovek bez spoljnih obeležja, bez korena ili početaka, bez utočišta ili mesta stanovanja i, uopšte, da ga svi ostave na miru.
– Marusja, svako ko zaboravi svoje telo – ponavlja mi on već dvadeset godina – raskrsti sa svojom iluzornom formom, odrekne se vida, sluha, mane se ljudskih pravila, stopi se u velikom sjedinjavanju s efirom, apsolutno nezavisnim od svega, oslobodi srce i razum, bude pokojan, kao neživo telo, vratiće se svom korenu...
I baš kad je on za sebe otkrio ove večne istine i bio bukvalno opčinjen njima, dečaku je došao u goste drug iz razreda, Sivolapov, i maznuo mu dvadeset pet rubalja.
Ja govorim Keši:
– Kad bude roditeljski sastanak, ti sedi u istu klupu s ocem Sivolapova i da niko ne vidi izvadi mu dvadeseticu iz džepa.
– Stvarno? A posle, gle, nema mi sata! – protestuje Keša. – I šta ja da radim s tom dvadeseticom?...
Ma nemamo mi ni vlast nad svetom, ni jasnu viziju. Definitivno je došlo je vreme za veliko ćutanje, u kojem nema ni prihvatanja, ni odbacivanja, ni privrženosti, ni gađenja.
Mada nam je nedavno Mark Gumbolt direktno rekao da u našim godinama i muškarci i žene moraju da se bave seksom, hteli to oni ili ne.
– A! – skeptično je odmahnuo rukom Keša. – Gluposti! Od toga ništa ne zavisi!
E, zaista postaje komično. Nedavno sam na sedištu u metrou našla časopis i pročitala da prema statistici muž obično prestaje da obraća pažnju na ženu posle mesec-dva zajedničkog života i počinje ozbiljno da smatra da je njegov brak rutinska stvar.
Dolazim kući i pitam – bojažljivo:
– Kešo, misliš li ti da je naš brak rutina? Pročitala sam da mnogi muškarci smatraju da je njihov seks u braku samo stvar rutine...posle dvadeset i više godina.
A Keša – pun života, vrlo opipljiv, istinski brahmačarjanin{21}, oreol svetosti sija nad njegovom glavom, kraj njegovih nogu je plemenita pudla Gerasim, princ bogatog roda sa zavidnim rodoslovom (njegovu baku Doli, boje kajsije, poklonila je engleska kraljica Elizabeta balerini Ulanovoj) – utihnuo je na raskršću četiri puta, kao pustinjak iz drevnoindijskog epa, čiji junaci tvore čudesa u iščekivanju zvezdanog časa.
I taj čas je uskoro kucnuo.

Negde uveče je dojurio Borja Morduhovič i udario u gong, privlačeći Kešinu pažnju i izvlačeći ga iz dubokog samadhi:
– Kešo, počinje festival aktuelne umetnosti na otvorenom, pod devizom „Pokaži sve svima!“. Treba da se napravi nešto u prirodi. Neka atrakcija. To ti je svojevrsni land-art među brezama na teritoriji odmarališta, nekadašnjeg staračkog doma.
Ispričao je da je starih ljudi ostalo jedno petnaestak, drugi su se rasturili kud koji, a ovi su odbegli u šumu, žive u kolibi, prave kašu na logorskoj vatri, sakupljaju pečurke i šumsko voće. Sve u svemu, ne predaju se. Mada je sve njihove zgrade pokupovao biznismen Kolja Jelkin, lovac na sreću i borac za progres, najnoviji pirat sa Kariba.
Koljin centar za odmor i rekreaciju se rasprostro uz samo Kljazminsko akumulaciono jezero, na peščanoj obali koja postepeno prelazi u pokošene engleske travnjake, pokrivene spomenkom i ljutićem. Od starog mola za čamce Kolja je napravio fino pristanište za jahte, podigao je sklonište za brodove, barove i restorane, svuda su čuvari u crnom. Međutim, ma koliko se oni trudili, nije im polazilo za rukom da ulove ostarele partizane: ovi su manevrisali i vešto menjali stanište.
Koliko puta su prijatelji govorili Kolji:
– Ma, ko ih šiša! Nek se tu muvaju. Kome šta oni mogu da urade!
A Kolja će:
– Ali, shvatite, u centru za odmor i rekreaciju ništa ne sme da podseća na starost. To strašno utiče na nerve. Ljudima nije prijatno da vide sliku propadanja i misle hoće li sami uskoro postati takvi.
Jelkin je kolekcionirao savremenu umetnost. U konjušnici je okačio sliku Dubosa i Vinosa, modernog slikarskog dueta. „Trojka“ je, prema zamisli umetnika, alegorija današnje Rusije. Na njoj su naslikani konji koji jure u galopu s pijanim kočijašem, naokolo vukovi, a gore – đavoli s vilama.
Arhitekta Borodkin je od đubreta nađenog na obali akumulacionog jezera sagradio restoran Kristalno zvono. Skup restoran, kuvar najvišeg ranga, mnogi su čak i ulazili u njega, ali se iz nekog razloga tu nisu usuđivali da jedu.
Kolja je sada prepustio svoje odmaralište na milost i nemilost savremenim umetnicima. Jedan konceptualista je odnekud dovezao dvadeset seljaka i oni su od pruća sklepali seoce. I tamo su otvorili restoran, ali dostupniji. Nudili su rakiju i kuvani krompir s kupusom. Za trista rubalja si mogao da se nacvrcaš do besvesti. Umetnik s nadimkom Frenk Sinatra je sam izigravao živu instalaciju „Pijan ko ćuskija“: tri dana festivala je mrtvosan preležao na poljani u zaslepljujuće belom odelu i kravati „versaće“
Struškin je na grebenu postavio memorijalni obelisk. Sve ko što priliči, kameni stub maltene sa crvenom zvezdom, a na ispoliranoj površini uklesano: „NE OVDE!“
Na visokoj lipi u cvatu Ljoša Bikov je okačio slike s klovnovima. Kad odjednom puče uže, slika polete, upade u vodu i zapliva. Svi su odmah dotrčali, sjatili se oko lipe, smeju se, tapšu. Ljoša se prvo uzrujao, a onda se obradovao što su konačno obratili pažnju na njegovu umetnost. Otkinuo je ostale slike s drveta, pobacao ih na zemlju i zapalio!
Neviđeni uspeh. Svi su prilazili, čestitali umetniku, stezali mu ruku i govorili:
– Ljošo, ti si genije!
Ljoša je stajao sav čađav, radostan, crnih ruku, crne face, sjajnih očiju.
– Znate govorio je on novinarima – sve sam spalio, sve slike koje sam tri godine od jutra do mraka radio – kako se dobro osećam, hvala na pažnji, a šta je drugo potrebno slikaru. Videli su ga, pohvalili i on je srećan...
A onu koju su izvukli iz vode, mokru, odmah je pazario Jelkin. Došao je kod Ljoše, prosto izvadio štos dolara i bez cenkanja kupio od njega poslednju, jedinu sliku s klovnom.
– Okačiću je u sauni – govori on – kod mene se takvi klovnovi pare, tamo joj je idealno mesto. Osim toga, vidi se da je ovo pravo remek-delo – ne tone u vodi...
Na otvaranju izložbe gomila sveta se šetkala, zapanjeno posmatrajući unikatne eksponate. U samom jezeru tik uz obalu bilo je zabodeno sto štapića sa zvončićima – pod nazivom „Šušti, šušti bambusov list...“.
Tu odmah na pesku ležala je šačica pepela, a kraj nje daščica s natpisom „Prepržio se na suncu“. Sva kljazminska obala je bila zasuta umetničkim delima ovih prostodušnih ljudi blage naravi.
Predveče su Keša i dečak na kolima dovezli mesec. Turci sa crnim brcima – oni su na teritoriji odmarališta gradili sto petnaesti restoran – popeli su ga na jedan veoma visoki bor, razvukli kabl i uključili ga u struju.
Zalazilo je sunce i, kao prizrak u mraku, palio se Kešin mesec. Dečak i Keša su se smestili ispod bora i krenuli da čekaju kad će on izazvati senzaciju među okupljenom publikom.
Mesečina se rastvarala u sutonu. Zapirio je vetrić. Prigušeno su šuštale stabljike i trava, jedva se čulo lepršanje krila, zujanje gundelja, neka ptica se oglasila iz močvare – ili bukavac ili pupavac... dečak je odjednom prepoznao kukavicu. Nije mu u detinjstvu Keša zalud kupio gramofonsku ploču s glasovima ptica, i što je glavno – riba!...
Delovalo je kao da je sve unaokolo, od kamena do oblaka, odreagovalo na pojavu meseca u tamnoj krošnji bora nekim čudnim, skoro zvonkim prisustvom. I pravo pred njihovim očima je krenulo da se ostvaruje ono za šta se Margarita večno moli višim silama – plodnost zemlje, mir i spokoj u vazduhu i blagoslov za sva dobra dela i namere naše.
– Kako je lepo sedeti na strmoj obali – Keša je oduševljeno rekao dečaku – i znati da su ispod tebe ostaci drevnih živih bića, životinja i rastinja – gigantske paprati, ihtiosaura, mamuta, tigra sa sabljastim zubima...
I radosno je dodao:
– Kako je u stvari Zemlja predivna. I ti si imao sreće da se na ovoj Zemlji rodiš kao čovek.
Pijani Frenk Sinatra se ispružio u stanju slatke iznemoglosti, u snežnobelom odelu, ispod srebrnkastih oblaka. Nežna tama se zgušnjavala, obavijala obalu. Dečak je zamišljeno gledao u vodu, obgrlivši kolena, oslanjajući se leđima na toplo stablo bora.
– Baš kao na tvojoj slici – umiljato je rekao Keša – na kojoj se Mesec pojavljuje iznad stena i crne vode...
– Sećam se da sam se uvalio u govno kad sam je crtao – odgovorio je dečak.
Tako su oni sedeli ispod Drveta prosvetljenja, a ljudi su se, besposleni i bezbrižni, šetali obalom. Došlo je mnogo blejača iz okolnih naselja. Stotinu dobrih poznanika Kolje Jelkina, pedesetak novinara, a uveče je ceo kej, ispunjen muzikom, cvećem, smehom, bio krcat posetiocima.
Za mesec niko nije pokazivao interesovanje. Publiku su privlačili razni luđaci, devijantne ličnosti, ekscentrici. Pažnju TV reportera je potpuno okupirao Borja Morduhovič sa svojom večitom forom – privezao je lemi licu na gas između nogu i trčao je po plaži go, samo u kapi Deda Mraza, čašćavajući sve prisutne prirodnim žarom svog plamena. Neki su puštali petarde iz pantalona, neki su prosto išli bez pantalona.
Među novinarima je najpopularnija bila instalacija Ponomarjova – zarđali usidreni brod: tamo se točilo i to pošteno. Kad god bi se neko od novinarske bratije popeo na palubu, izlazio je stjuart s poslužavnikom na kojem su se u čašama od muranskog stakla prelivali viski, šampanjac, votka i sokovi. O tom radu su pisale sve novine. Čaše su sutradan ukradene.
A Kešin mesec niko nije ni primetio. Dok je bilo svetlo – nije se video, a uveče, kad se skroz smračilo, on je zasjao ko lud – ali tada su i posetioci i umetnici bili tako pijani da su pomislili da je pravi. Keši nije prišao nijedan novinar s mikrofonom ili video kamerom, makar i s tanušnim notesom. Do njega nije dojurio nijedan biznismen. A bosonoga braća umetnici u slamnatim šeširima s oklembešenim obodima promicala su pored njega ne osvrćući se, čak ni sam Borja Morduhovič – i on se vratio svojim papirosama i razgovorima o egzotičnim zemljama uz flašu vina u kafanici.
Samo je Frenk Sinatra, koji je nedaleko spavao, u jednom momentu otvorio oči i video kako nad njim sijaju dva meseca (drugi je upravo izvirio iza oblaka), i to još u raznim fazama. Frenk se čak prekrstio.
– U jebote! – rekao je on zabezeknuto i ponovo zaspao.
Na obodu šume su gorela žuta svetla, vrata i prozori restorana su bili odškrinuti, odatle se čula muzika, glasovi, dopirale su napolitanske pesme, neko je setno prebirao po žicama.
Travnjaci su opusteli, brezovi šumarci u daljini su utonuli u maglu, u žbunju gloga i žutike se gasio dugi podmoskovski suton. Začuo se slavuj. Mirsalo je večernje cveće, noćna ljubičica, medunak i duvan – da, postoji takav cvet. On se u detinjstvu Keši posebno sviđao u maminoj bašti na Uralu. Postalo je vlažno, sveže, neočekivano se iznad mokre trave zakovitlala magla. I u gustišu su zakreketale gatalinke.
– Gotovo – rekao je Keša dečaku. – Ovo se zove debakl. Oni mene uopšte ne doživljavaju kao umetnika. Ni viskijem da me neko počasti. – I zabacivši glavu, podbočivši bradu, uperio je pogled uvis, u svoj lični i personalni mesec, a on je plamteo u krošnji bora, skoro pa u oblacima, praveći u Kljazminskom jezeru odsjaje boje ćilibara.
Miris dima iz peći seoskog restorana mešao se s ukusom vetra, pljuskanjem talasa. Na obali su ležale prevrnute raznobojne jedrilice „optimisti“. U automobilske gume pričvršćene za pristanište udarali su svojim plavim pramcima Putujući svirač i Snark, klatio se teški jarbol jahte Aralija. Sve su bile tako jasnih linija, kao da se radilo o gravirama.
Pod svetlom našeg meseca ovoj flotili Kolje Jelkina se bešumno približavao brod sablast, elegantnih kontura, dugačak osamdeset stopa, malo spljošten sa strane, kao da je tek iskopan iz humke u jutlandskoj Dolini kraljeva. Visoko izdignuti pramac bio je ukrašen izvijenom glavom zmije i rezbarijama, voda se penila pod udarima stotinu vesala koja su probijala glatku plavu površinu...
Keša me je kasnije uveravao da su daske kojima je brod bio obložen išle jedna preko druge, a da su mu šupljine bile zaptivene kučinom od vune. Još je primetio da su se presijavali izglancani gvozdeni zakivci, ali ostale detalje nije uspeo da razazna.
– Vikinški brod – oglasio se dečak iz mraka. – Izgleda da ima fantastičnu brzinu. Interesantno, kakva li mu je tonaža? Kešo, uzmi svoj mesec, idemo da se ukrcamo, podići ćemo naša purpurna jedra i konačno ćemo se otisnuti u osvajanje država i naroda. U potrazi za plenom i plodnom zemljom svuda ćemo sejati smrt i razaranje. Nateraćemo ti i ja Evropu da drhti i bacićemo na kolena ovaj svet. Tek će se oni kajati što nisu odali dužno priznanje neverovatnom poletu tvoje fantazije. Ognjem i mačem ćemo ih prisiliti da pred tvoje noge polože sva svoja blaga, rimsko zlato i arapsko srebro. Požuri, vidim da se tamo pomaljaju poznate siluete Haralda i Svena.
I stvarno, u sumraku su se na brodu ocrtale figure dva krupna čoveka, očigledno vikinškog roda, čuvenog po svojoj borilačkoj veštini, srebroljublju i nepokolebljivoj odanosti svojoj dužnosti. Šetale su se napred-nazad, kao da su nekog iščekivale.
– O, ne – sumorno je rekao Keša. – S tim nesrećnim osvajanjem sveta je uvek bilo strašno mnogo cimanja. A čak i kad je to nekom polazilo za rukom, ubeđen sam da mu je posle svega ostajao veoma gorak ukus... Hajde bolje da upražnjavamo da nas nema u prirodi – predložio je Keša. – Hop i nema te. Prosto na sekundu pokušaš da ne postojiš. Bez drama, bez ekscesa. Svi misle da ti postojiš, a u stvari – jok!... Ne znam kako da nađem prave reči – teško je uzdahnuo Keša – a da ti shvatiš ko sam ja. Kao što se beli lotos, koji je rođen i porastao u vodi, diže i izvija iznad nje, nenatkriljen njom, tako i ja, rođen i porastao u svetu, želim da prevaziđem ovaj svet.
Dečak je ćutao. Šta reći kad oreol svetosti sija u tami nad Kešinom glavom, nezasenjen nijednim nebeskim svetilom.
– Sine – progovorio je Keša ožalošćeno. – Došao je čas priznanja. Marusja i ja ne možemo da zaradimo tebi za stan. Bog mi je svedok da sam se molio svetim bestelesnim silama, verovao u našu srećnu zvezdu, ali – sve se rasprslo kao mehur od sapunice. Možda se mi zaista bavimo takvim nezemaljskim poslovima koji u principu ne treba da donose nikakvu zaradu na našoj planeti? Nedavno je Marusja otišla u odeljenje za prozu jednog solidnog debelog časopisa i upitala razdragano, s osmehom na licu: „Da vam nisu potrebni novi pisci u književnosti?“, a njoj sasvim ozbiljno odgovaraju: „Šta vam je, mi ni stare nikako da zaboravimo!“ Ili moj mesec... Zar je on ovozemaljska stvar? Lepo piše u Brilijantskoj sutri: glavno pravilo budista – ništa ne uzimati od života. Tako meni ne preostaje ništa drugo nego da navučem teča-Efraimov šešir i kaput, ponesem štap, čanče za milostinju, pokupim svoju bezumnu Marusju i da se otisnemo u beskrajno lutanje, oslobodivši tebi naš mali stan.
– Šta pričaš! – dečak ga je zagrlio i potapšao po ramenu. – I kud biste vi, dva otkačenjaka, pod stare dane?... Opusti se, sam ću skupljati pare. Tri godine, četiri... Ljudi žive i u kolibama od naboja i uz svetlost lojanica.
– Ne, stvarno ne znam zašto sam ja toliki baksuz – krenuo je vatreno Keša, osećajući svoju neizgladivu krivicu pred sinom. – Drugima kretenizmi polaze za rukom, a ja moram da kusam svakojaka govna.
– Ma, pusti – odgovorio je dečak. – Idemo ti i ja nešto da pojedemo. Inače ćemo se skroz usukati.

U restoranu Kristalno zvono spavao je za stolom, spustivši glavu na platnenu salvetu kao Holofern na kolenima podmukle Judite, art-kritičar Andrej Kovaljov, bradat i neočešljan. Nikog više nije bilo u sali.
Dečak je zamolio da mu donesu „grenadir filete“.
– Nikad nisam probao – rekao je on. – A baš me zanima šta je to: meso ili riba?
Keša je naručio crne tigraste škampe iz Indije, krompir i zeleni čaj.
Po stolu je puzao strašno pospan gundelj. Nisi mogao da ga nateraš da poleti. Keša je dlanovima napravio nešto nalik na pećinu, gundelj se tamo ispeo i šćućurio.
– Interesantno, kako lete insekti? mrmljao je Keša, nežno gledajući gundelja. – Ako se sretnu na visini, da li se prepoznaju? Nije lako gundelju ima težek oklop. Međutim, on se napreže, uzleće, dalje se podiže, onda ga pojuri lastavica, a on – hop! i šmugnuo je. Zatim leti još više, pod krilašcima mu inje, hladno mu je... Znaš da postoje gundelji letači? Pravi probni piloti! A mi stalno samo o pticama!...
– A kako vrane lete zimi? – govori dečak. – Ma sve ptice! Po zimskom vetru? Ispod krila im je hladno!
Kad su izašli iz restorana, ostavivši tamo skoro sve što su imali u džepovima, obojica su bila bolje volje.
– Eh, skupa hrana je užitak za želudac – rekao je Keša.
– I katastrofa za novčanik – dodao je dečak.
– Haj’mo da pokupimo mesec – predložio je Keša, trljajući dlanove – i onda idemo kući. Ne smemo ovde da ga ostavimo. Da će ga ukrasti – neće. Ali, šta ako neko u njega baci granu ili kamen?
– I gde ćemo ga?
– Okačićemo ga u sobi na plafonu umesto lustera, neka nam svetli. Ionako nemamo luster...
Zakoračili su na ravnomernu svetlost električnog meseca koja se kao mleko razlivala po travi. Mesec je još jače sijao. U noćnoj magli se oko njega napravio nimbus i skupili su se noćni insekti, leptirovi, gundelji, moljci, komarči i muve.
I što je zanimljivo, nije prošao ni sat, a s instalacije „Šušti, šušti bambusov list...“ su bili pokradeni zvončići, sa zavezanog broda je razvučeno posuđe, probušeni su pojaseve za spasavanje, a selo od pruća razvaljeno. Sve su porušile, slomile, uništile neke neobjašnjive sile. A možda su to iz žbunova žutike iskočili razbojnici ili se uz vrisku iskrcala na obalu družina svirepih ratnika vikinga i tu se borila s džinovima, patuljcima i odvratnim čudovištima. Kako već tamo peva njihova glavna saga? S mača i ostruga slivala se krv, nad glavom su kružili lešinari...
Sačuvala su se samo dela koja su umetnici zamaskirali u prirodne pojave: senke drveća nacrtane na poljani ili plastične jabuke na brezi, koje su bile suviše visoko okačene.
– Dosta mi je ove Kali Yuge – mračno je rekao Keša. – Kako čeznem za zlatnim vekom!... Ne mogu više da se nalazim u ovoj kalpi{22}.
Dobro da makar mesec nisu dirali. Niko se nije drznuo da zavrljači u njega kamen ili iščupa električni kabl.
Pst! dečak je zaustavio Kešu.
Ispod meseca, u podnožju bora, stajala su tri čoveka. Jedan od njih – nevisoki starčić s dugačkom sedom kosom, čije je lice i figuru jasno osvetljavao Kešin mesec, pokazivao je prstom na njega i pobednički govorio svojim sagovornicima:
– I?! Jesam li obećao da ću vam pokazati Mesec u svom njegovom sjaju?!
A ostala dvojica su cupkala u mestu, nekako neugledna, u jaknama od veštačke kože i s pivom u rukama. Bilo je očigledno da u svom rečniku nemaju dovoljno reči da izraze čuđenje što je matori dobio opkladu.
Tutnuli su mu neku novčanicu i pošli, više ošamućeni nego razočarani svojim gubitkom: stvarno je na drvetu visio mesec, isti ko pravi.
– Dozvolite da se predstavim – rekao je starčić dečaku i Keši kad su njih dvojica prišla bliže. – Ivan Andrejevič Poterjajev, nastavnik astronomije i geografije u penziji, stanovnik staračkog doma. – Mahnuo je rukom u pravcu oronule petospratnice, sakrivene među borovima na kraju poljane.
Bio je uredno obučen: topli sako od tvida s kožnim zakrpama na laktovima, pantalone uvučene u gumene čizme. Ništa na njemu nije odavalo utisak siromaštva i napuštenosti. Ali, ispod sakoa je imao dve košulje. Jednu kariranu, braon, drugu plavu na tufne. A to je već govorilo da je Ivan Andrejevič neobičan, ako ne i čudan čovek. Obraze i podvaljak mu je pokrivala kratka seda brada, baš kao i glumcu Žanu Renou – doduše, lice mu je bilo izbrazdano dubokim borama i nosilo je tragove ozbiljnih briga, tako da se svaka sličnost na tome i završavala.
– Znači, vi ste autori ovog čudesnog nebeskog tela! – uzviknuo je on.
– Moram da izrazim svoje divljenje! – Starac je vešto sklonio pare u džep sakoa. – Znate, već nekoliko sati ga posmatram, ja sam ipak astronom, zvezde, Sunce i Mesec su moja strast!
Videvši da se Keša sprema da skine mesec s drveta, astronom Andrejevič se veoma rastužio.
– Eto – rekao je on – samo što sam organizovao biznis, a vi mi sve kvarite. Pošteno govoreći, ja sam već zaradio četrdeset rubalja zahvaljujući vašoj, kako vi to govorite, instalaciji. Noć je oblačna, ni tračka svetlosti, ja prilazim gostima odmarališta i za opkladu predlažem da im pokažem mesec. Svi gledaju u nebo, pristaju i gube. Evo, ovi muškarci su sedeli u baru, a ja sam im onako usput, kao slučajno rekao: „Gospodo, mogu da vam pokažem mesec iako je nebo skroz prekriveno oblacima. Ne verujete, ajde da se kladimo u deset rubalja?“
– Slušajte, Ivane Andrejeviču – rekao je Keša – ako nađete merdevine i pomognete nam da skinemo ovaj mesec s nebesa, mi ćemo vam dali još deset rubalja.
Bivši astronom je nestao u žbunju i za minut dva doneo fine, lake aluminijumske merdevine.
– Šteta, kakva šteta – ponavljao je on, prislanjajući meredvine uz bor.
– A znate li vi da se pravi Mesec sastoji od plavog kamena i vulkanita? – zaneseno je pitao dečaka dok su zajedno pridržavali merdevine, a Keša se peo na bor. – I zašto u stvari on ne svetli, već samo odražava sunčevu svetlost?
Merdevine su dopirale taman do grane na koju su brkati Turci prikačili svetleću kutiju. Samo što je Keša izvadio iz džepa skalpel i spremio se da seče konopac, odozdo se začulo:
– „Eci-peci-pec, izašao beli mesec!...“ – i pojavio se fino obučen čovek s kačketom, u šortsu i majici na kojoj piše „Rich“ Imao je tako preplanulo lice da ga čak ni zelenkasta boja meseca nije činila bleđim.
On je zajedno s dečakom i Andrejevičem prihvatio lajtboks. Pažljivo su ga spustili na travu. Na mesec je odmah skočio skakavac i zapiljio se unutar mlečnog stakla, pravo u lampe.
– Ej, umetniče, je l’ to tvoj mesec? – pitao je ovaj sin plemena Čiroki.
– Moj je.
– Slušaj, da ti kažem – ja sam direktor restorana Kristalno zvono, Gazik. Zovi me prosto Gazik, Rus i tako ne može da izgovori moje celo ime. Imam problem – malo naroda, pazar nikakav. Prodaj mi svoj mesec. Okačiću ga pored ulaza i ima svi ko leptirovi da sleću u moj restoran!
– Mesec nije na prodaju – odgovori ko iz topa Keša. – Kako mesec može da se proda? To je kao da prodaješ rođenu majku.
– Ma, daj, čoveče. Sve može da se proda.
– Ne može sve! – bio je uporan Keša.
Dečak je izvio obrve i širom otvorio oči.
Hajde, ne pitam šta košta! nestrpljivo je rekao Gazik. – Može petsto dolara?
– E, neće moći izjavio je Keša. – Ovo je mesec! Shvataš? Ovakve stvari nemaju cenu.
– A osamsto? – pitao je Gazik.
– Mladiću, ovde je neumesna svaka trgovina! – neočekivano je upao u razgovor Ivan Andrejevič. – Ruskim jezikom vam je rečeno: „Ne prodaje se!“ Odakle vam takvi trgovački maniri? – I ko vladar prekrsti ruke na grudima, želeći time da pokaže da je audijencija završena.
Gazik je ocenjivački pogledao Andrejeviča, a zatim i Kešu – u suštini, to je ona ista kompanija, ali se ovi tako drže složno, tako se kočopere da će morati da popusti.
– Dobro – rekao je on – ajde onda ovako: uveče, kad moji klijenti sede za stolovima na pristaništu, ti isplivaš u čamcu s mesecom eno odaande – pokazao je na vrbe u daljini. – Ideš polako duž obale. Oni padaju u trans. A ti ploviš dalje i nestaješ u trsci. Onda – nazad. I tako tri sata: tamo-amo. Hiljadu rubalja – važi?
– Važi – saglasio se Keša.

Dvadeset i četiri časa presedeo je nepomično, skrivajući se od tuđih pogleda. A uveče je obukao široki, lagani teča-Efraimov kaput s koštanom dugmadi, nabio na oči šešir s valovitim obodom i, razvukavši kabl celom dužinom, zajedno s Andrejevičem (on se prijavio da bude asistent) utovario mesec u čamac koji mu je je dao Gazik.
Zaškripale su rašlje. Mirni i tihi, Keša i mesec su izronili iz granja žalosnih vrba.
Mesečeva staza se pružila od boka čamca do daščanog pristaništa, gde su na verandi sedeli posetioci restorana Kristalno zvono, koji bliže sebi primakoše cigarete i viski.
Prestala je muzika. Razgovor je zamro. Nezemaljska tišina je obuhvatila svet. Neko je od iznenađenja ispustio viljušku, i taj zvuk je delovao uvredljivo u takvom trenutku.
Neočekivano je zapevao slavuj, kao da je Gazik i njemu obećao honorar.
Ipak je zapanjujuće to kako je on, običan direktor restorana, uspeo da svojim okom sokolovim pronikne u suštinu Kešine umetnosti...
I samoga Gazika je impresionirala ova scena, koja kao da je specijalno zamišljena za neku tamo Veneciju, gde on još uvek nije bio, ali se spremao s porodicom na Indian summer. On je za službenim stolom zapijao pivom sendvič s crvenim kavijarom i jednim okom budno pratio Inokentija, koji je plovio ka nepoznatim daljinama, a drugim posmatrao paralizovane posetioce Kristalnog zvona.
Keša je plovio polako, ne udaljavajući se mnogo od obale, taman toliko daleko da se čuju ljudski glasovi, osećajući se kao čovek koji nema šta da izgubi, kao neko ko je ubeđen u svoju samoću, ko je poražen u sporu s okrutnom sudbinom. Tako se plovi u nerođeno, neprolazno, večno, nepromenjivo, nesavršenima teško dostupno.
Trgnuvši se iz obamrlosti, ljudi su poskakali sa svojih mesta i pohrlili ka čamcu. Tajanstvena jeza se uvukla u kosti svima koji su se gurali na ivici pristaništa. Kuvari i kelneri su pobacali šerpe, tanjire, tiganje, i istrčali iz kuhinje na verandu, jer ništa nije nagoveštavalo zbivanje ovakvih razmera.
Zapanjeni sveprisutnim Bićem, oni su pratili Kešu i mesec koji su lagano plivali, sve dok se čamac nije izgubio u šaši i trsci, utonuvši u mrak.
Onda je narod na verandi, kao da je zaslepljen grupnom halucinacijom, povikao:
– Bravo!
Klijenti su bukvalno kao poludeli krenuli da naručuju još pića, dodatnu zakusku, sladoled za dame. Svetlost Kešinog meseca koja je obasjala noć, istrgnuvši iz tame topole na obali, disanje trave, kretanje oblaka, blagotvorno je uticala na zaradu. Gazik je bio veoma zadovoljan.

Astronom Andrejevič je čekao čamac u trsci. Privukao ga je ka molu i Keša je zakoračio na obalu. Tamo je već gorela logorska vatra, oko nje su se grejali starci sa svojim kosmatim sedim glavama, koje su se belele u tami kao vrhovi Himalaja – nesumnjivi ljubitelji iste čaše, istog štapa i iste odeće. Keša je s uživanjem posmatrao njihova indiferentna lica, oslobođena od vremena.
A evo i našeg druga s mesecom! obradovao se Poterjajev. – Upoznajte se, Inoketije, moja sabraća: Serdjukov, kantautor i pevač, čovek blažene slobode i bezgranične osećajnosti.
– Viktor Borisovič – značajno je izjavio Serdjukov, štimujući gitaru. – Može samo Vitja.
I zapevao je:

Natoči vina, krčmarice,
rumenog kao tvoje lice...

– A ovo je Josa Merc, bivši direktor filmske kuće Sojuzmultfilm.
– Drago mi je – rekao je Keša.
– Čestitam! – Josif Solomonovič mu je stisnuo ruku. – U suštini, ni ja nisam dalek od slikarstva. Doduše, u mojim godinama više ništa nije bitno, ali umetnicima u stvaralačkom naponu je i te kako važno da ih neko povuče za rukav i kaže: čoveče, pa ti si genije!
Na deblu je sedela starica s loknama i zlatnom mašnom i plela beretku, svetlucajući brošem u vidu galeba u letu na grudima. Bakica se zvala Komunara{23}.
Nešto kasnije je pristiglo još publike iz sad već nepostojećeg staračkog doma. Pored vatre je stajao kamp-sto s votkom i salatama, plastičnim tanjirima, čašama za jednokratnu upotrebu. Gazik je dao instrukciju da se u šikari za Kešu organizuje posluženje, a dobri Poterjajev je pozvao ove stare odrpance.
– Neće nam oni sve pojesti, ima ovde dovoljno za sve rekao je on gostoljubivo i podsetio na psa Pifa, koji je primio u svoju kućicu okolne lutalice, a sam je po kiši ostao na ulici.
Svi su složno pili i mezetili. Kad su ugledali Kešu, radosno su ga pozdravili pijanim povicima.
– Banket – za džabaka, ko što sad kažu! – uzviknuo je jedan krupan, stasit starac sa štapom, u kaputu od braon sukna ispod kojeg je virila ishabana majica iz doba Prvog svetskog rata, s istetoviranim sidrom na ruci.
– Što je ovo dobro! – Blaženo je žmirkao, jedući krastavac posle još jedne čašice. – Cugaš, kuliraš!...
– Ovo je naš glavni grebator! – rekao je Poterjajev s divljenjem Nek je samo negde banket – eto ti Tihona Mihajloviča, nepozvanog prvi se nacrta za stolom.
– Šta je, zavidiš? – uzvratio mu je Tihon. Ti, bre, Andrejeviču, nisi bio ni u planu kad sam ja služio na torpednom čamcu i kad se admiral Kolčak, prolazeći pored postrojenih naočitih monara, zaustavio ispred mene i dotakao mi prsa. Nije mogao da veruje da postoje takvi gorostasi – Tihon se zadovoljno osmehnuo. – Misli, daj da proverim da nešto nije gurnuto ispod mornarske jakne. „Svaka čast, mornaru!“ – govori mi. A ja sam mu odgovorio, kao što je i priličilo: „Staram se, vaša ekselencijo!!!“
„Koliko li on ima godina?“ pomislio je Keša.
– Ove godine punim devedeset, mladiću – odgovorio je Tihon. – Znate, ja sam u mladosti imao tako moćna prsa, tako veliki obim pluća, da sam mogao da zagnjurim u veliku dubinu i otpetljam alge na propeleru! Avaj, pre pedeset godina lekari su mi postavili dijagnozu – bronhijalna astma udahnuo je hripavo. – Sad više ne može da se izleči, bolest je zapuštena, ali je veoma važno ne dozvoliti joj da slomije organizam. – Posle tih reči je popio celu flašu votke i, čvrsto stojeći na nogama, otišao u noć.
– I, što je neverovatno – pogledala je za njim Komunara – Tihon pamti kako se rodio. On mi je potpuno ozbiljno pričao da je prvo bila tama, zatim svetlo i onda mu je postalo hladno.
– Tako će biti i kad budemo umirali – prozborio je Serdjukov. – Tama, tama i odjednom ti u susret po vodi Lete pliva čovek s mesecom...
Svi su zaćutali, zamislivši se o neizbežnosti smrti, o neodređenosti njenog časa.
– Kako je divan ovaj vaš mesec – prekinula je ćutanje Komunara. – Kako ste došli do ovakve ideje?
– Sin se ženi – slegnuo je ramenima Keša. – Šta sve nećeš smisliti da makar malo zaradiš!
Kod nas je u studiju setio se Josa Merc – radio čovek koji je stalno od svili pozajmljivao pare. I to bespovratno. Ljudi su prestali da mu daju. A evo šta je on tada smislio. Prilazi i govori: „Daj dvadeseticu, sutra ti vraćam. Ne veruješ? Na, uzmi moje oko.“ I vadi svoje stakleno oko. Čovek ga uzima, uvija u krpu. A ovaj – hop! – stavlja na lice crni piratski povez i pravo u apoteku – da kupi novo. Tada ih je bilo u slobodnoj prodaji, četrdeset kopejaka komad...
– Pare su obično đubre u poređenju s pravom ljubavlju – odazvala se Komunara sa svog debla.
– Dosta ste štrikali, pojedite nešto – pozvao ju je Keša.
– Ona je naša hraniteljka – s nežnošću je prokomentarisao Poterjajev.
– Po ceo dan plete beretke i prodaje ih na pijaci – pedeset rubalja komad.
– Čitavog života sam radila u magacinu – rekla je Komunara – plata mala, a vremena mnogo, i plela sam svima iz našeg zajedničkog stana – četrnaest porodica je bilo! – kome džemper, kome šal, kapu. Sećate se, u sovjetsko vreme je bilo mohera? Za dan sam radila kapu i šal. Moher rastresem, namotam na šerpu... I tako sam zaradila za dva stana – meni i mužu i sinu.
– Samo ti pleti, pleti – hrabrio ju je Serdjukov. – Šta ćemo mi jednog dana bez tebe?
– A ja ću uvek biti s vama – rekla je Komunara. – Imam sedamdeset i devet godina – nikad nikakve tablete nisam pila. Samo beli luk i jutarnja gimnastika. Čim se probudim, krećem nogama da mašem. Kičma mi je razgibana, elastična, kolena savitljiva, ramena, laktovi, ručni zglobovi – sve radi. Evo kakvi su mi prsti – mogla bih klavir da sviram! A na nogama – ni vene, ni gihta! Radi, radi fiskulturu – poučavala je ona Kešu – jedi beli luk i telo će ti biti zahvalno!...
– Ma, mi se sad odlično hranimo – Josif Solomonovič je ubacio u vatru još grančica. – Nek tamo u supermarketu samo jedan dan istekne rok jogurtima, sve nam daju. Mnogo su im visoke norme kvalilela produkcije.
– Josif je zahvaljujući tim jogurtima napravio sebi masne rezerve i mišićnu masu – ponosno je izjavio Poterjajev.
– Sećam se – rekao je Serdjukov – da su posle rata ljudi išli nekud da se odmaraju i kada bi se vratili, pitali bi ih: „Koliko si se ugojio?“ – „Dva kilograma.“ – „Lepo si se odmorio!“ Svi su bili mršavi...
– A ja sam ratni veteran – rekla je Komunara. – I vlada nam deli hranu, odeću. Ja umesto votke dobijam keks sa šumskim jagodama. Kako je dobar! Uzmem kilo i jedem! Uoči zime su mi dali dve kućne haljine! Nije bilo toplih – samo od atlasa. Ja obučem jednu preko druge i tako idem – divota jedna!
– Ukratko – sumirao je Andrejevič – mi nećemo propasti i izgubiti se u tami u ovom prolaznom svetu.
– Vreme mi je – rekao je Keša.
– Hajde, sine, idi. Tako je divno biti živ i slobodan ko ptica. Široko ti je polje i možeš da se vineš kud ti duša zaželi – savetovala ga je Komunara na rastanku.
Keša je ušao u čamac i Poterjajev ga je odgurnuo od mola.

Uspeh premijere mesečevog spektakla premašio je sva očekivanja.
– Evo ti hiljadarka – Gazik je svečano, kao pravi impresario, pružio novčanicu Keši, svom umetniku.
Keša je dvesta rubalja odmah predao asistentu Andrejeviču, zahvaliviši mu se na pomoći.
Sledeće večeri su ponovili predstavu. Na subotnjem i nedeljnom izvođenju je bilo more sveta. Mnogi su specijalno zbog toga došli, i još su poveli prijatelje, a oni posebno odvažni su uzeli sa sobom i decu, bez obzira na kasne sate.
Sijajući kao pun mesec, Gazik je provirivao iz kuhinje, kontrolišući situaciju, kelneri su donosili dodatne stolice. Narod je samo pristizao.
Od čarolije daleke muzike nad vodom zalivenom mesecom, prostora bez jasnih granica, magičnog tela meseca koji se odražava u crnilu i tišini, čudne figure ili ribara iz romana Hemingveja ili gondolijera s veslom – gledaoci su uranjali u takvu prozračnost kristalne svetlosti da je to postajao podvodni tok, može se reći, čitavog njihovog daljeg života.
Sve sitničavo, beznačajno, napuštalo je ljude koji su sedeli za stolovima, svi su odmah hteli da popiju nešto jače, da zaliju neku pregolemu tugu koja je iznenada krenula da im steže grlo.
Kelner! vikali su muškarci. Daj votku!
Žene su želele vino, konjak, šampanjac. A jedan zagonetni gospodin, sav u crnom, tražio je da mu se donese flaša pirinčane rakije, široko poznate kao sake.
Te nedelje je Keša zaradio pet hiljada rubalja.
– Ovoliko čak ni keramičar ne zarađuje! – rekao je on preko telefona dečaku.
A dečak će – neumoljivo:
– Naravno, keramičar to zaradi za jedan dan.
– Ma nije valjda? – začudio se Keša. – Nemoguće.
– A ti i Marusja pitajte da vam promene pločice u kupatilu, pa ćete saznati!...
– Dobro – odlučno je rekao Keša – onda ću zahtevati od Gazika da mi poveća honorar. Poezija danas skupo košta – dodao je on zaneseno.
– Samo je niko ne kupuje – prokomentarisao je dečak.

Bile su u pravu indijske skitnice kad su pevale:
Onaj koje u stanju
da natera pun mesec da izađe
na nebo
u najcrnjoj noći
ima pravo da traži
slavu u tri sveta –
u raju, na zemlji i
u paklu

Uveče je Keša stigao u restoran i pokrenuo pitanje povišucu. Pozivajući se na keramičara, rekao je vrlo mrko:
– Nije vam ovo obična vožnja čamcem, ovo je visoka poezija zato, izvolite platite... dve hiljade rubalja.
Na njegovo iznenađenje, Gazik se momentalno složio, čak mu je dodao još dvesta za petak i subotu.
Andrejevič je sa svoje strane razvio burnu delatnost – za trista rubalja je prodavao retku priliku da se ljudi provozaju u istom čamcu s „čovekom i mesecom“ Mašinerija je puštena u pogon i biznis je krenuo, polako puneći tanušne novčanike donedavno nikakvih biznismena.
Kešu su čak fotografisali za lokalne malotiražne novine. U članku je pisalo da je „Čovek s mesecom“ – znamenitost i gordost Milišinske opštine.

Konačno sam se rešila da odem i pogledam čime se on tamo bavi.
Mi se sve ovo vreme nismo videli. Keša me nije zvao telefonom, samo mi je slao poruke, takoreći istovetnog sadržaja:
„Plovim čamcem. Mesec jarko sija.“
Moram da priznam, malo sam okasnila. Legla sam da odremam samo pola sata, i odspavala jedno četiri. Da, imam ja budilnik, ali ne umem da ga navijem.
(Kakav način života čovek treba da vodi – uzviknuo je dečak – pa da proživi pola veka i da ne ume da navije budilnik!!!)
Nema veze – ja sam ustala, umila se, uradila gimnastiku lica. Onda me je telefonom pozvala Rita i insistirala da pogledam dokumentarni film u kojem se govori o odnosu Lenjina i Nadežde Konstantinovne Krupske.
Ja joj govorim:
Zašto ti kod mene podgrevaš malograđansko interesovanje za ludu intimu?
Na šta mi Rita hladno odgovara:
– Tebi Lenjin nije tuđinac. Njegov mlađi brat Dmitrije Iljič Uljanov je moj kum. Doduše, mi smo imali oktobrine{24}, a ne krštenje. Tako je, u izvesnom smislu, Lenjin – tvoj rođak.
U vagonu metroa su već delili sutrašnji broj jutarnjih novina, i išao je trgovački putnik s knjigama. Stao je na prolaz, izvadio iz torbe džepnu knjigu drečavih korica i veselo uzviknuo:
– U ovom kriminalno-detektivskom romanu naći ćete sve osim mira: osam ubistava, uključujući tu – davljenje, trovanje, čerečenje, raspinjanje, kamenovanje, nož u leđa, pucanj u srce, kontrolni metak u glavu i dva samoubistva!... Čitajte i nećete se pokajati! – mamio je on svojim entuzijazmom apatičnu publiku, umornu od proteklog dana. – A tek je cena da ne poverujete! Samo dvadeset pet rubalja bez trgovačke marže – direktno od izdavača...
Posao mu je slabo išao. Tim pre što su neki već raširili novine. Pored mene je sedeo jedan mrgud – čitao je novine i odjednom je krenuo besno da ih cepa, iskidao ih je na sitne komade i zadovoljno zaspao, zgužvavši ih u ruci. Kao ružno pismo.
Jednom rečju, dok sam ja stigla do metro stanice „Rečno pristanište“, dok sam sačekala autobus – ide u velikim intervalima – već se smračilo. Put se pojavljivao, protezao, išao mi je u susret, ja sam se zadubila u farove iz suprotnog smera, sa strane su promicale nekakve prašume i močvare, krune topola, a iza njih su se uzdizale senke izumrlih gradova...
Dakle, izađoh iz autobusa, a naokolo nigde žive duše, mrak, idem – ništa me ne navodi na centar za odmor i rekreaciju Kolje Jelkina... Vidim, po brdu se između pelena i raznog korova izvija stazica. Krenuh njom. Tišina. Samo se borovi njišu u magli: škrip-škrip... Kad iza leđa začuh nečije korake.
O, mislim se, majku mu staru! Ali, ne okrećem se. U Putovanju hodočasnika se kaže: ako se čovek osvrće, znači nedostaje mu vera. Tako smo ćutke koračali, sve dok me nije sustigao muškarac s kačketom i u jakni od balon-svile, pravi mitišinski tip, sklon gojaznosti i melanholiji.
Još davno mi je Rita rekla: „Kad me je noću pred ulazom strah od nekog, ja veoma odlučno prilazim tom čoveku i pitam ga: Gde je ovde pekara? Ili: Koliko je sati? On može i da mi ne odgovori, ali mi smo jedno drugom već pogledali u oči i maltene podeli koru hleba! Tako da su čak i nitkovi i hulje uvek fini prema meni.“
Zato sam ga ja povukla za rukav i zapitala:
– Kako da stignem do Kljazminskog jezera?
On se čak trgao od iznenađenja.
– I ja idem u tom pravcu.
Ograde, ograde, garaže, napuštena skladišta. Divljina i nigde nikog. A ispred crna hajdučka šuma i ni pomena od elektrifikacije.
Evo, on hoda blizu mene i povremeno me sumnjičavo pogleduje. Na kraju nije izdržao da me ne pita:
– Vi to idete u provod?
– Da – govorim – u provod.
– Ovako kasno? Tamo vas neko čeka?
– Čeka.
– Ko, ako nije tajna?
– Muž – odgovaram ja praveći se naivna.
On je još neko vreme zamišljeno ćutao. Onda opet nije izdržao:
– A gde je on?
– Moj muž? – pitam. – Eno ga – i s brda pokazujem na crnu vodenu površinu koja se ukazala pred nama, na mesto gde između tri kontinenta svemira, sam na celom svetu, šireći granice ponoći, isplivava iz svog zaklona Keša s belim mesecom, obučen u nebo, zapojasan zorama, zakopčan zvezdama.
Utihnuli su noćni zvuci, vazduh se jedva pomerao. Mesec je sijao tako jako da si sa brda na kojem smo zastali moj pratilac i ja, mogao da vidiš galebovo pero, ronilačku kacigu, prošlogodišnje bobice oskoruše i kamenčiće na belom pesku.
Ma, bre, ipak su to bili fantastični trenuci!
Ja nisam shvatila kakav je utisak ostavila Kešina predstava na prolaznika u jakni od balon-svile. Spolja – nikakav specijalan. Zapalio je papirosu, malo je postajao, provrteo se i uputio kući stazicom.
Iza brda, u nevelikoj zgradi u jednosobnom stanu živela je njegova porodica: žena i dvoje dece. Došao je kući, nije progovorio ni reč, večerao je, odbio je da gleda televizor.
Žena ga je pitala:
– Šta je s tobom? Da nisi bolestan?
On je odgovorio:
– Dao sam otkaz.
I uzeo je svoje stare sveske u kojima je nekada pisao pesme, čitao ih je cele noći, nešto je podvlačio, cepao listove, razvrstavao ih. Pred zoru je napisao nekoliko redova. Sutradan je opet pisao, precrtavao. Zatim je sve pocepao, pobacao i vratio se na posao, na benzinsku pumpu. Tamo su ga strogo pitali:
– Gde si bio tri dana?
– Bio sam bolestan – odgovorio je. – A sad sam prezdravio.
Od tada se on svake večeri vraćao kući tom istom stazom – u nadi da će videti mesec koji plovi čamcem...

Tako se u životu ovog čoveka desilo čudo.

Pošto je dobio honorar, Keša je poslušao savet promućurnog Andrejeviča i kupio je agregat. Ali, pre nego što je slava dotakla njegovo čelo i ovenčala ga besmrtnim lovorikama, da mi požurimo, ko što bi rekao nezaboravni Henri, i pređemo na velike stranice Kešine biografije, na onaj neobični događaj kojem je bilo suđeno da ovu neponovljivu sudbinu uzdigne do vrtoglavih visina – u najbukvalnijem smislu te reči.
Jednom prilikom je zagonetni gospodin u crnom, koji je svake večeri uz flašu sakea uživao u atrakciji s mesecom, prišao Keši na pristaništu kada je on zajedno s Andrejevičem sušio vesla, i obojicu ih osmotrio od glave do pete. Još je žvakao dugačku cigaru i žmirio zamišljeno.
– Dakle, drugovi – obratio se stranac ovim vukovima šou-biznisa. – Vi ste ovde kao deca u mračnoj šumi, i bez staratelja i bez producenta. Budite razumni i ne odbijajte. Od sada će vaš posao biti dobro plaćen luk i voda. Sutra idemo za Moskvu.
I mada ni Kešu ni astronoma Poterjajeva niko ne bi mogao da optuži za preterano koristoljublje, njihov novi poznanik im je obećao fantastičan honorar od osamsto dolara za samo jednu noć, tako da je Gazik zajedno sa svojim Kristalnim zvonom istog časa pao u zasenak i neprimetno otišao u drugi plan.
Ponesen čašom „martinija“, aplauzom i jakim svetlom, opijen senzacijom koju je izazvao lajtboks, Keša je izjavio da on ima preča posla od toga da ceo život plovi po reci večnog isceljenja u tihom rukavcu od vrbe do trske i nazad.
Čovek u klasičnom crnom odelu, ljubitelj sakea i cigara, bio je veoma uspešan stomatolog. Zvao se Arsenije.
– Evo šta ja mogu da vam kažem kao muškarac koji je prevalio četrdesetu – govorio je on bez žurbe, odvozeći Kešu, mesec i Andrejeviča u zlatnom „mercedesu“. – Materijalno sam potpuno obezbeđen, imam petosobni stan, imanje u Pahri – da ne pričam o raskošnom parku, sauni, automobilu koji svi gledaju i dive se. Ali, da li mene to čini sretnim? Ne. Moju dušu izjeda tuga. Filmovi? Preturam po diskovima i osećam da ne želim da ih gledam. Knjige? Dolazim u knjižaru – i uopšte ne znam šta bih čitao. Danas postoji mnogo više pisaca, ah nestala je želja za čitanjem. Pacijenti imaju suviše nizak IQ da bi se brinuli o svom zdravlju... – Arsenije je uzdahnuo i raširio ruke – tako mekane bele ruke imaju samo džeparoši, muzičari i stomatolozi.
– Prijatelju, u ovom životu je glavno da se ne ispusti kormilo iz ruku!... – požurio je da ga ohrabri Andrejevič. – Ostalo će doći samo po sebi! A dešava se da se kidaš, maltretiraš bez pravog razloga, nemaš mira, i gle – već si u ćorsokaku i imaš takvo brdo problema da možeš samo da maštaš o nekadašnjim mukama!... Jer, šta je sreća?...
– Posle mnogo razmišljanja došao sam do zaključka da je sreća – odgovorio je Arsenije – kad kroz prozor neočekivano ugledaš božansku svetlost, ili početak proleća, druženje, toplina porodičnog ognjišta... I jubav je jedini smisao – izgovorio je on s pravim bolom.
Keša i Andrejevič su izokola saznali da je mladi, snažni, bogati Arsenije u depresiji zbog svađe sa ženom. Proživeli su u slozi nemalo godina, sin im studira japanski jezik, Arsenije je i sam opčinjen Japanom, svi u njegovoj klinici znaju kako je on romantičan tanan čovek, poznavalac japanskih običaja, filozofije i poezije.
Desilo se da se jednom vratio kući posle žura kod prijatelja, skinuo se, a njemu na zadnjici pečat njihovog računovodstva. Žena je bez reči podnela zahtev za razvod. A on je nije prevario, prosto se napio i s njim su se našegačili.
On je želeo samo ljubav i mir. Međutim, nikako da se sve vrati na staro, nikako da sraste ljubavna pukotina. I on je krenuo da skita noću po restoranima, da svraća u Kristalno zvono, da ispija sake. Kad odjednom isplivava ovaj luđak sa svojim mesecom.
Arseniju je odmah sinulo. On je nekad davno obećao svojoj Galjini, još dok su kao studenti stomatološkog fakulteta sedeli na toplim betonskim cevima, ljubili se i gledali preko improvizovanih ograda sklepanih od metalnih kreveta i zarđalih hauba ukradenih „lada“ kako se nad ledinom diže Mesec, da će joj skinuti Mesec s neba!...
Bogzna čemu se nadajući, on se veoma žurio da izvede što je naumio. Iste večeri je pozvao svog pacijenta, glavu građevinske firme Satori, i zamolio ga da mu dotera auto-dizalizu do zgrade na Ostoženki.
Šta su oni imali u vidu nazivajući firmu Satori? U budističkoj praksi satori označava prestanak rada uma, potpunu opustošenost, odsustvo stvari u samoj osnovi, a nikako ne podizanje novog Vavilona, koji nas vodi ka tekstu Apokalipse.
To je još bože pomozi! Keša i ja smo čitali u novinama da firma Lingam{25} nudi svoje usluge pri zameni i kupovini stanova i razmeni akcija!
– Idemo – rekao je Arsenije, koji je unapred sve platio i ugovorio. – Možda će ovo doneti predah mom uzavrelom mozgu i isceljenje mojoj izmučenoj duši.
Vozač Vasilije Čerjomuhov je doterao dizalicu do zgrade tačno u po noć, kao što je i bilo dogovoreno. Tamo su već čekali Keša, mesec, Potajajev i agregat, koji su pristigli zlatnim merdžom. Arsenije, sav razbarušen, strašno uzbuđen, šetkao se tamo-amo s buketom ruža.
– Idem ja kod Galjine, a vi hajde radite – radite sve onako kako treba, znači, podižete mesec eno do one terase, sedmi sprat, treći prozor zdesna, na terasi je, vidite – ona je zastakljena, zavesa od tila. Podignite i svetlite direktno na nju. A ja ću tada reći: „Sećaš se, Galja?...“ I pokazaću na prozor, a odatle će se odjednom razliti mesečina. No, dobro! Dobro!... – I nestao je u ulazu zgrade.
Gospode, donesi svitanje zalasku sunca, bujanje venjenju, istinsku toplinu duševnoj hladnoći! Keša i Vasilije su privezali mesec za kuku, proverili izdržljivost užadi, dužinu električnog kabla. Andrejevič je stajao pored agregata, sakriven u žbunju.
– Nemoj odmah da uključuješ, daću ti ja znak – tiho je rekao Keša.
– Bože, pomozi, pomozi, Sveti Nikola, a vi, mali božići, podržite! – prekrstio se Andrejevič.
Mesec je polako zaplovio nagore, baš kao da je obična komadeška okruglog crnog hleba, ničim se ne izdvajajući na tamnom noćnom nebu.
– Da palim? – pitao je iz žbunja nevidljivi astronom.
Keša je mahnuo rukom, agregat je zabrujao i na nebu se upalio Mesec. Prolaznik i njegov vučjak su stali kao ukopani, pas je zabacio glavu i krenuo da zavija.
Vozač dizalice je bio majstor svog zanata – njemu nije predstavljalo nikakav problem da za opkladu kukom svoje dizalice zakači i podigne bidon s pivom, da ga prebaci sto metara dalje, a da ne prospe ni kap, a kamoli da drži mesec okačen pored prozora – ništa lakše od toga.
Mesec se zaustavio tačno pored Arsenijeve terase. Prvo se zaljuljao, a zatim ukočio kao da je prikovan, i zablistao je ravnomernom magičnom svetlošću. Keša, Andrejevič i Vasa Čerjomuhov su podigli glave i gledali na terasu, na mesec, na zvezde koje su se zavrtele u kosmičkom plesu oku meseca, prepoznajući u njemu kneza svetlosti Merodaka, gospodara sazvežđa. Kres! Kres! – meteoriti su parali zvezdani svod. Leteli su sateliti izaslanici Zemlje. Mlečni put se pružao od jednog do drugog kraja nebeske sfere. Mir i tišina su obavili grad. Vučjak je prestao da zavija i pojurio je dalje, vukući za sobom svog vlasnika.
– U-u, kakva tišina – izgovorio je Vasilije, paleći cigaretu.
– Šta li se tamo dešava? Da 1’ je uspeo svojoj Galji da kaže ono glavno? – brinuo se Andrejevič.
Keša je ćutao. Iako moj muž odavno i danju i noću sanja da raskrsti sa svim trivijalnim potrebama, u ovom slučaju je bio apsolutno uveren da su usred haosa misli, pobuda i osećanja makar na tren zavladali harmonija i poredak.
Zavesa od tila se zanjihala, pojavila se tanušna ruka i otvorila prozor. Na prozoru je stajala ona zbog koje bi njihov novi drug žrtvovao i otadžbinu i dobro ime, a pored nje je bio on sam, otelotvorenje smele, osećajne duše. Odozdo nije bilo moguće razaznati lica, već samo konture supružnika, ali su i one nosile pečat ponosa, iskrenosti, najplemenitijih pomisli.
– Ovo su Arsenije i njegova Galja – zamišljeno je rekao Andrejevič.
Žena i muškarac su stajali odvojeno, zatim je muškarac stavio ruku ženi na rame i oni su zamrli, gledajući mesec, u mirnom oreolu porodičnog života.
– E pa, divno – rekao je Keša.
Uskoro je prozor zatvoren, zavesa od tila navučena, terasa je ostala prazna. Andrejevič je sačekao još pet minuta i isključio agregat. Vasilije je spustio mesec. Keša ga je prihvatio. Natovarili su ga na dizalicu i krenuli kući.

Keša se vraćao posle dugog odsustva i nije znao da je, dok je on trgovao poezijom, isplovljavajući iz šikare ka vodenoj struji, privlačeći posetioce u restoran Kristalno zvono, Serafimu na temenu izrastao veliki mladež, ili kako ga je Rita zvala – „džomba“.
Naravno, on je i do tada postojao, naš Fima je sav u pegama i mladežima – i telo je obdareno tajnom zvezdanih količina, kako bi o Fimi rekao pesnik. Ali, za poslednje dve nedelje on je dobio povelike razmere – porastao je i u širinu i u visinu. Još malo i mogao bi da se pretvori u pupoljak nekog nepoznatog cvetka.
Fima je otišao u dom zdravlja i vratio se odatle s uputom za hirurško odeljenje onkološke klinike. Navodno nije ništa strašno, tako su mu rekli, ali – da se ne iskomplikuje!
– Mora da se operiše. Sec – i gotovo – Fima je ponavljao reči hirurga.
– Ako mora da se seče, nek se seče – složila se Margarita.
Ali, ovog puta se Fimi mnogo nije išlo u bolnicu. Pod jedan, Riti i Fimi se bližila njihova sopstvena svadba – ne obična već zlatna, i, logično, mi smo mnogo dumali kako da izvedemo da otpraznujrmo ovaj jubilej i s pompom i bez suvišnih troškova.
– Možete da se ne uzbuđujete povodom pedesetogodišnjice Fiminog i mog zajedničkog života – umirivala nas je Margarita – pozvaćemo sve one koji su bili na našoj svadbi...
– ???
– ... kao kumovi!
A pod dva, bukvalno se u jeku priprema za zlatnu svadbu u našu Ritu zaljubio jedan drevni pisac, Georgije Nekipelov.
– Njegova životna priča je neobična – saopštila je Rita zvonkim glasom. – Napisao je izuzetno popularnu pripovetku „Ženska čast“. A posle ga mama nije puštala od sebe. Nje sad više nema, a Georgije je ostao pun neiskazane nežnosti i nema na koga da je izlije. Čak je spreman i da se ženi! Doduše, ja sam pomislila da je on zaljubljen u Marijanu, a ona – da je u mene. Međutim, rekla sam da ja ne mogu, već sam udata.
– Zašto? – oglasio se Fima, stavljajući kavijar na parče hleba. – Neka dođe da vidimo kakav je.
– Ne-ne-ne – zamahala je rukama Rita. – Ne bih podnela nikakve nove muškarce. Jedva i tebe trpim.
Na kraju je Serafim rekao da ukoliko uopšte i ode u bolnicu, biće to isključivo s Margaritom.
U onkološku kliniku su Fimu primili nevoljno, nekako prohladno, kao da je nezvani gost. Pre svega je mu je na prijemnom odeljenju sestra strogo saopštila kako oni ne daju pidžamu, patku, tanjir i kašiku, a peškira n ma, niti ih je ikad bilo.
Zatim ga pitala:
– Koliko imate godina?
Fima je odgovorio:
– Sedamdeset pet.
Nije se usudio da kaže istinu, bojeći se da ne čuje:
-U-u!... I vi se još uvek lečite? Daj bože da svi dožive vaše godine!...
Pošto su mu izmerili pritisak, Fimu su uputili na odeljenje za „glavu i vrat“, u sobu sa sedam kreveta, na kojima su se u raznim pozama prućili operisani i oni koji čekaju na operaciju.
Fimu su skinuli golog, stavili su ga na metalni ležaj na točkiće još iz vremena Prvog svetskog rata, pokrili čaršavom i povezli u operacionu salu. Bolnički hodnici su bili tako dugački da se Finu činilo da ga voze iz Moskve u neki drugi grad, gde u stvari i žive najbolji svetski specijalisti za „glavu i vrat“.
Fima je gledao u plafon i prebrojavao sijalice. Kod sto trideset i šeste je ležaj zaustavljen i iz belih farbanih vrata sa mlečnim staklom izašao je hirurg u zaslepljujuće belom mantilu i s maskom na licu. Crne oči hirurga su pogledale u Fimu koji je ležao pod čaršavom i u njima je blesnulo razočaranje. Ali, kad su Serafima prebacili s ležaja na operacioni sto, doktor u maski se nagnuo nad njim i rekao mu pravo u uvo:
– Znate, mada bolnica nije privatna, već državna, konkretno uklanjanje mladeža s temena – je operacija koja se kod nas plaća.
Za Fimu je to bilo ko grom iz vedra neba.
– I koliko košta? – upitao je Fima uzdrhtalim glasom.
– Dvadeset hiljada rubalja.
A da bi ublažio stvar, dodao je:
– Ali, vi se ne sekirajte, vidim da ste penzioner – vama ćemo dati popust.