Romansa sa Mesecom

First topic message reminder :



Hit roman savremene ruske spisateljice koji veliča ljubav u jednoj neobičnoj porodici u postomunističkoj Rusiji...

Ljubav je jedini smisao...
Ovaj roman je pre svega priča o ljubavi - neobičnoj, sveprožimajućoj, pomalo iščašenoj, ali iskrenoj i nesputanoj, o ljubavi prema porodici, prema umetnosti i prema životu u svim njegovim pojavnim oblicima, od ljudi do Meseca, trajnoj i nasušnoj, bez obzira na prepreke koje mora da prevaziđe i žrtve koje zahteva.
Zato se ova knjiga čita s osmehom, jer sve u njoj daje nam šansu da se kroz humor, ponekad karikaturu, čak i grotesku, podsetimo na ljubav i one stvari koje život čine vrednim življenja.
Slikajući neobičnu porodicu u vreme postkomunističke Rusije, Marina Moskvina priča toplu i nežnu priču o ljudskoj potrebi za zajedništvom i razumevanjem.
Romansa sa Mesecom je knjiga profesionalca koji je uspeo da ostane iskren i neposredan kao dete, otvoren za život i zauvek zaljubljen u njega...

Hirurgu su oči šarale tamo-amo, zato je Fima, ma koliko bio tužan, rekao: „U redu!“ – kako bi se ovaj već jednom fokusirao na mladež.
– Ja sam mu se čak zahvalio za tako human odnos – pričao je kasnije Fima, koga su uvek odlikovali ljubaznost i učitivost. – I zamolio ga da ne smanjuje cenu već da se drži onoga što mu sugeriše Hipokratova zakletva.
Serafim je ležao na operacionom stolu pod jakim hirurškim lampama, injekcija je počela da deluje – svetlo lampi se stopilo sa zujanjem u operacionoj sali, svet je zaplovio, zakovitlao se...
– Fimo – čuo je on Danjin glas – vreme je za školu.
Serafim je otvorio oči i ugledao oca – on je stajao nad njegovim krevetom u vikendici u Zagorjanki, u vatiranom prsluku i valjenkama. Danja je u rukama držao veliku šolju kakaa, iz šolje je išla para, u njoj se gubilo njegovo lice, konture su bile razlivene, nos, uši, osmeh su se rastvarali u oblaku pare.
Iz tog istog oblaka je iznikla Valentina Petrovna Sabanjejeva. Serafim je ponekad ostajao kod nje da spava – škola je u Moskvi, i bilo je naporno svaki dan putovati u Zagorjanku. A ona je imala ćerku Tanju, glumicu, veoma mladu. Tanja je tada snimila film Divlji pas dingo. Svi u dvorištu su bili zaljubljeni u nju. A Tanja je volela Fimu, pisala mu je nežna pisma kada ga je Danja zajedno s maćehom, bratićem i sestricom poslao u evakuaciju u Kazahstan. Fima je više nikad nije video, ona se uskoro razbolela i umrla.
I evo Fime u Džusaliju u Kazahstanu. Fabrika mina, noćna smena – radnici dobijaju bonove za hranu za izdržavana lica, a on ih ima troje! Ujutru pravo od struga ide u školu. Namaže se čađu da izgleda kao junak, a onda spava na časovima, spustivši glavu na klupu.
Četrdeset treća je. Fima je treći razred gimnazije. Danja ga vraća u Moskvu, upisuje u pripremno odeljenje za saobraćajni fakultet – a tamo samo nacrtna geometrija, matematika, fizika, hemija...
Fima je vunderkind, on može sve, ali mu ovo ne leži na srcu.
A dalje, tako jasno, kao na javi – on iznenada saznaje da je u vezi sa skorim krajem rata vlada donela odluku da otvori fakultet međunarodnih odnosa, na kojem će školovati diplomate.
Biti diplomata, govoriti razne jezike, putovati po celom svetu, kao kapetan Nemo! – to je njegovo. Fima je pojurio da sazna koji ispiti treba da se polažu. Tamo su mu rekli da ako kod nekog postoji makar i blagi nagoveštaj „pete tačke“{26} – neće mu ni gledati dokumenta. A Fima se zapalio – tamo i samo tamo. Šta ćete, dobri ljudi su ga posavetovali da promeni ličnu kartu.
Seiafimova mama je odavno umrla, bila je Beloruskinja. I evo on ide da vadi novu ličnu kartu. Morao je da slaže da je izgubio staru. Pitaju ga: Šta si po nacionalnosti?
Fima odgovara:
– Belorus.
– Dobro je što si Belorus, a ne Francuz – našalio se sedi i hromi šef službe, major u rezervi Karaulov.
Onda je došao prijemni. Danja nije mogao da pomogne. Njegova moć se rasprostirala samo na železnicu. Ceo Fimin rođački klan je završio saobraćajni fakultet: tetke, sestre, braća, devete pećke žarilo – svi odreda su železničari. A na fakultetu međunarodnih odnosa su se isključivo upisivala deca članova vlade, diplomata i vojnih načelnika.
Fima je sve sam progurao, savladao je sve prepreke, položio ispite sa odličnim uspehom i upisao se.
Da bi ipak bio u skladu sa svojom novom narodnošću, Fima je pustio brkove ko svaki pravi Belorus. Ali, nije ih dugo nosio, brci su mu se kostrešili i previše su ga izdvajali iz opšte mase studenata, što već nije bilo u njegovom stilu. A i u ono vreme nije baš bilo preporučljivo izdvajati se. Fima se za uspomenu fotografisao s brkovima i oprostio se s nacionalnim identitetom.
Svake godine su s fakulteta ispisivali jedno tridesetoro-četrdesetoro – ili zbog potkazivanja, ili su iskopavali podatke o njihovom poreklu. Na trećoj godini su izbacili Mitu Martirosjana, Jermenina: nađoše da mu se potkrao gregorijanski sveštenik u petnaestom kolenu.
„Kormilar Josif“ je već uveliko pripremao teren za slanje sinova i kćeri Siona u Birobidžan{27} – po svemu sudeći, u znak sećanja na izlazak iz Egipta. Najbolje profesore je oterao s fakulteta. Ne zbog nacionalnosti, ma ne – smišljali su oni raznorazne razloge.
Međunarodnu ekonomiju im je držao Šmulik Ajzenbaum – najpametniji čovek na planeti – pola Jevrejin, pola Jermenin. Šmuliku su dali otkaz objasnivši to time da koreni njegovog genealoškog stabla dosežu do... Ivana Groznog. A Ivan je bio car i despot, neprijatelj radnog naroda.
Svih pet godina Fima je mislio hoće li će se sledeći put naći na spisku ili ne. Svakog proleća se budio sav u znoju, sve čekajući da se otkrije za mlinara Tevelja i njegovu prekrasnu Rozu.
Tek posle odbrane diplome, kada su raspoređivali studente, predsednik komisije, saradnik KGB-a, prodorno ga je pogledao preko naočara i upitao:
– Zašto ste vi prećutali neke podatke u anketi?
Fima je hteo da odgovori: jer me prvo ne biste primili, a posle biste me izbacili...
Ali je rekao:
– Kriv sam, sledeći put ću biti pažljiviji!
... Fimina sudbina se razmotavala kao rolna slikarskog platna, svet je dobijao obrise i opet ih gubio. Serafimu su nailazila u susret neka lica – poznata i ne baš, natrčavale su ulice, obasjane suncem i utonule u suton, njegov pogled je uzletao nad gradovima ove planete, neko vreme je lebdeo nad Parizom, i tada je naravno pevao Iv Montan... A pod njim je već bila Afrika – potpuno drugi svet. Gde to beše? U Senegalu? Fima je prvi put video: ide crnkinja – golih grudi! A korača kao da je to normalno, i još ima korpu s voćem na glavi.
– One imaju haljine – objašnjava Serafim ocu – s portretima lidera svojih zemalja. Francuska im pravi takve tkanine i šalje u Senegal, tamo se one odlično prodaju. Tata, možeš da zamisliš, ide crnkinja, vrti zadnjicom, a na zadnjici joj portret predsednika! Ja sam je neprimetno fotografisao, kad ona pruža ruku – izvoli plati!
Danja sluša, smeška se, tonući u san u fotelji za ljuljanje, on vidi čapajevsku diviziju u kojoj je služio tri godine za vreme Građanskog rata, kod samog komandanta Vasilija Čapajeva. Danja je lično poznavao Peru{28}.
– Tiho, Pero, Čapaj razmišlja! – glasno je rekao Fima i izronio iz narkoze, pri čemu se odmah prisetio svoje monografije. Zaista, pomislio je Fima, da je ostao Sovjetski Savez, da li bi bilo bolje ili gore? I došao je do zaključka da je i jedno i drugo dobro. Važno je samo – da si zdrav.
– I bogat – dodao je dečak, kad mu je Fima pričao čime se sada bavi.
A onom doktoru koji je operisao Fimu treba odati priznanje – uradio je sve ne zato što je morao, već po savesti, pažljivo je proverio mladež, utvrdio da je on dobroćudan, iskreno čestitao Fimi, stezao mu ruku... Serafim je, naravno, doneo obećane pare, a doktor ga je zagrlio i od sveg srca mu se zahvalio.
– Samo nemojte nikad da pominjite naš razgovor u operacionoj sali – zamolio je. Izgovarajući to, vešto je i nepogrešivo spustio pare u svoj zaslepljujuće beli džep.
Razume se, Serafim, blag i prostodušan kao i uvek, obećao je da će to ostati među njima.
– A meni su izvadili zub i ništa mi nisu uzeli – pohvalila se Margarita.
– Mogla si TI od njih da uzmeš – prokomentarisao je dosetljivi Fima. – Da kažeš: imala sam zub, a sad ga nemam. Ovamo petnaest hiljada!

Šta ćete, za naše bratstvo nije tipično da tuguje za onim što ne može da se vrati, da troši vreme na besmislena žaljenja. Gubitak od petnaest hiljada rubalja, koje su otišle na mito lekaru, kompenzovao je Tasjin otac Leonid, kome su roditelj dali to ime u čast slavnog cara Sparte. Ovaj čuveni Leonid je uspeo kod sebe u Anapi da sagradi tri garaže – po svoj prilici jednu za sebe, drugu za Tasju, a treću za mlađu ćerku Kaću. Mada su devojčice ispale super, obe su imale preko tri kilograma kad su se rodile, Leonid je, naravno, maštao o sinu.
– Kome ću ostaviti garaže i alat? – tužno je razmišljao, posmatrajući svoje neopisivo bogatstvo. – Ko će ostvariti moja očekivanja i nade?
On je imao samo jedan auto, „ladu“, i voleo ga je kao najrođenijeg. Sopstvenim rukama mu je olakšao karoseriju, zamenivši čelik aluminijumom, namestio je televizor, mini-bar i druge atribute limuzine. Ugradio je destilacioni motor, koji je u suštini bio razrađen za „lambordžini“, i još mu je dodao sistem nekog neposrednog ubrizgavanja!... I kao rezultat je dobio agregat od pet i nešto litara, koji je sada imao četiristo pedeset konjskih snaga i za pet sekundi je dostizao stotku! Tako da je to samo na prvi pogled bila „lada“, a u stvari – trkački „audi C8“, ako ne i „kadilak“ ili „dodž“.
Sam Leonid je preuzeo štafetu od svog oca, velikog i istinskog automobilskog Majstora.
– Moj tata je kod sebe u garaži mogao ne paleći svetlo, u mraku, da ispruži ruku i pokaže gde koji šrafciger stoji – pričao je Leonid kad smo se prvi put čuli telefonom. – Za opkladu je bio u stanju da žmurećki popravi bilo koji auto. Eh, šteta, Marusja – uzviknuo je on nezadovoljno što ti sad ne možeš da vidiš moju garažu – kako je tamo cakum-pakum sav alat!
Periodično je svoj ljubljeni auto parkirao čas u jednoj, čas u drugoj, čas u trećoj garaži.
– One inače mogu da se naljute – govorio je Leonid. – Garaža ne sme da bude prazna! Garaža mora da služi automobilu!
Doduše, od jedne je napravio radionicu za rezbariju po drvetu: mnogobrojna dleta, bušilice, šestari, čekići i minijaturni strugovi bili su fino razmešteni po policama, svaka stvarčica je imala svoje mesto.
Leonid je subotom dolazio u garažu, otvarao širom vrata kako bi u nju pokuljalo sunce i ispunilo sav prostor i na širokoj bukovoj dasci kretao da dubi sliku reljef „Puškin na reci Kura, recituje stihove talasima“. Taj reljef je Leonid radio čitavo leto, vreme nije postojalo za njega – glavno mu je bilo da uradi lepo i sa svim detaljima.
Prvi njegovi radovi – „Sveti Ðorđe ubija aždaju“ i „Sveti Nikola Čudotvorac čita knjigu“, ispolirani i premazani lanenim uljem, visili su kod kuće na zidu u predsoblju, zapanjujući goste pedantnom izradom i izražajnošću. Ispada da nije samo Keša umetnik, i Leonid, budući dečakov tast, ima sklonost ka umetnosti. Međutim, život je hteo da mu umetnost bude hobi, a da radi kao vozač gradskog autobusa.
Kada je Tasja obnarodovala da ide prikupljanje velike sume, Leonid je teška srca prodao jednu garažu. Pare su bile brižljivo upakovane u kesu i zašivene u pojas za lečenje išijasa. Za isporuku sedam hiljada dolara zadužili su deda-Grišu, oca Tasjine mame, poznate i uvažene isceliteljke u Anapi. Grišu su spremali za prestonicu ko boljševičkog kurira: neupadljivi starčić, niko neće posumnjati da on nosi u Moskvu takav monstruozni iznos.
Cela porodica je sačekala deku, bilo je mnogo veselja, ali više od svih se radovao Grigorije Fjodorovič – dolare je doneo gde treba, nije ih izgubio, nije ih spiskao u vagon-restoranu, nisu ih ukrali Cigani, voz nisu napali Čečeni s pištoljima i na konjima.
Deda Griša je nasledni kozak rodom iz okoline Novočerkaska. Njegov deda se zvao Vartolomej. U njihovoj porodici se s kolena na koleno prenosila Vartolomejeva sablja. A istovremeno i legenda o tome kako je strastveni Vartolomej krenuo u prosidbu sa dvocevkom – i bukvalno šokirao buduću rodbinu time što je, kada je upao u mladinu kuću, povikao: „Sve ću da vas poubijam!“
Međutim, on se odmah dopao svojoj izabranici. Ona je napustila roditeljski dom, ne dvoumeći se pošla za njega i, po rečima samog Vartolomeja, nikad nije zažalila zbog toga.
Treba li reći da je Griša momentalno postao duša naše kompanije?

Kao čisti zvuk trube. Oči boje različka, jasne, nismo mogli da prestanemo da mu se divimo. A kako je samo izgledao kao slavljenik kad smo ga oslobodili pojasa za išijas nabijenog američkim dolarima! Griša se pod njim skroz bio preznojio. Odmah je krenuo da nas uveseljava, pokazujući nam lekoviti herbarijum, ekološki čist, sakupljen na planinama oko Elbrusa.
– Tu je i rododendron – raspoloženo je nabrajao Griša – i jagorčevina, pa vrbolika, podbel, kantarion, majoran, timijan, žalfija, nana, šipak, žutika, list brusnice, borovnice, šumske jagode, maline, ribizle...
Nije bilo kraja nabrajanju. A kada je u čajnik stavljao sušeno bilje, šireći opore planinske mirise, iz njegove kese je virila i dugačka elastična dlaka boje kestena iz konjske grive.
Griša je još doneo sa sobom vreću zrelog lešnika u ljusci. Odvezao je kanap, sipao lešnike na sto i uz razgovor – kr-rc, kr-rc – sedi i lomi ih zubima. Mi samo što nismo popadali sa stolica. Kad bi neko od nas tako nešto uradio, pa čak i da odjurimo kod prijateljski raspoloženog stomatologa Arsenija, našoj korporaciji bi pretio gubitak od više hiljada dolara!...
– Odmah se vidi – oduševljeno je rekla Rita – da Grišin organizam ima mnogo kalcijuma.
A Fima je dodao:
– Sudeći po Grigoriju Fjodoroviču, u njemu je bogato zastupljena cela tablica Mendeljejeva!
Krenuli smo da razmišljamo kako da zabavimo Grišu, ipak je on čovek prvi put u Moskvi. Rita je izrazila spremnost da ga povede u Muzičko pozorište „Stanislavski“ – tamo su za penzionere besplatno davali balet Bajadera.
– Šta, to je za one koji imaju preko devedeset? – sumnjičavo je pitao Fima.
– A plesače nam oni koji imaju preko sedamdeset – veselo je rekla Rita.
– A pevaće oni – preko sto! – našalio se deda Griša, i svi smo se slatko nasmejali.
Grigorije Fjodorovič, blag i prilagodljiv, radosno je prihvatao sve predloge – i da se ide u pozorište, i da se ide u Istorijski muzej, šteta što je Planetarijum već deset godina pod rekonstrukcijom, naravno, i u Tasjin zabavni centar – u „Kuću straha“... Čak nije imao ništa protiv ni da se provoza na „pomahnitalom kauču“. Keša je smislio da odvede Grišu u Tretjakovsku galeriju.
Doveo ga je tamo i krenuo da ga vodi po salama, pokazujući ikone Rubljova, slike peredvižnika, i to upravo ona platna koje bar jednom u životu mora da vidi svaki Rus: Tri junaka Vasnecova, Dnjepar noću obasjan mesecom Kuindži, Deca pre oluje Vasiljeva, Moskovsko dvorište Poljenova, Jutro u borovoj šumi Ivana Šiškina.
– A kod njega kao da su prilepljeni medvedići? – neočekivano je upitao Griša.
– Neverovatno! – začudio se Keša – I vi ste to primetili? Njih je nacrtao drugi slikar. Ne Šiškin, već Savicki, prijateljski. Sam Šiškin nije ni umeo ni voleo da crta životinje.
Ispred slike Javljanje Hrista narodu priseli su na somotsku klupicu. Griša se zabrinuo da se nisu prehladila deca koja su se kupala u reci. SAM se ogrnuo bundom, a deca stoje gola.
Keša je pogledao na Jovana Krstitelja u ovčijem krznu, koje je simbolizovalo njegovu dalju sudbinu agneca. On je stajao s ispruženim dlanom i pokazivao na Isusa.
– Nisu nazebla – rekao je Keša. – Kod njih je vruće, kao u Anapi, i u Jordanu je voda topla. A slikar Ivanov se posle sunčane Italije prehladio u Rusiji i umro. Doduše, neki smatraju da je on umro od tuge. Dvadeset godina je slikao Javljanje Hrista narodu, jedva je dovukao ovu gromadu iz Rima, predao je na poklon ruskom narodu – a ljudi je gledaju i ne shvataju smisao. Onda je zavrnuše i staviše u ćošak. Danas je ona priznata kao remek-delo svetske umetničke baštine. Ali, slikara ne možeš da vratiš!... Ovo je Vereščagin, koji je bio opsednut bitkama – pričao je Inokentije dedi. – Brda trupova i lobanja, teško ranjeni i kontuzovani...Strašno je voleo da crta bojeve i njihove nepopravljive posledice! Čak je, jadnik, sam poginuo junačkom smrću, sa sve štafelajem, paletom i bojama, na vojnom brodu koji su napali japanski samuraji, kada se uputio da slika bitku kod Cusime.
Oni su više od tri sata šetali po salama Tretjakovke i mada je deda Griša bio spreman da s istim interesovanjem nastavi razgledanje, Inokentije je odlučio da se ne zadržava na detaljnoj analizi stvaralaštva Sudejkina, već je prosto rekao da je Sudejkin utonuo u Finskom zalivu kad se leti kupao u blizini svoje vikendice.
Griša je samo uzdisao i saosećao sa svim slikarima – s Isakom Levitanom, Vrubeljem, strašno ga je dirnula sudbina Kustodijeva. Ali, pravo u srce Grigorija Fjodoroviča je pogodio lakomisleni život Savrasova, koji je, po Kešinoj priči, bio obična ruska pijanica, celog života se borio s alkoholizmom i kolekcionarima je maltene za flašu pića šest puta crtao sliku Doletele su vrane. Njima su, moliću lepo, jedino vrane bile potrebne! Biće da Savrasov više nije mogao da ih vidi.
– Bogami, isto kao naš Tjoma iz priobalne spasilačke službe – odmahivao je glavom Griša – nikako ne može da se izleči od pića. A kakav je to talenat, kakve on ramove rezbari!
Grigorije Fjodorovič je izašao potresen iz muzeja. I oni su se uputili u restoran Apša na ručak. Obojica su popila, pojela, Keša je deku upoznao s arhitektom Sašom Brodskim, koji je tamo ručao sa svojom mnogobrojnom porodicom.
– Sledeći put ćemo poći na Krimski val{29} i krenućemo od Petrova-Vodkina – obećao je Keša.
Grigorije Fjodorovič je prenoćio na kauču u kuhinji u zagrljaju s Gerasimom i sutradan je otputovao, ostavivši Moskovljanima paket s parama, platnenu vreću s lešnikom i miris železničke pruge, koji je brzo izvetrio. Ali, lešnici su dugo stajali u ormanu i podsećali nas na to kako na Crnom moru imamo bliske rođake i kako ćemo se jednog dana spakovati i otputovati kod njih, tamo gde rastu lešnici, gde ćemo se bosi šetati po vreloj plaži, bezbrižno bacati kamenčiće u vodu, izležavati se na pesku i kupati se, zaboravivši sve na svetu. A Leonid će nas velikom brzinom provozati svojom nagizdanom „ladom“, koju je strasno želeo da nam pokaže.
– Otac i ja sad samo pričamo o slikarima, njihovom stvaralaštvu i sudbinama – rekao nam je on preko telefona. – Ko je mlad umro od tuberkuloze, ko se odao piću, ko je bio u zatvoru, a ko je proveo svoje dane u ludnici. Voleo bih i ja vama da pokažem svoje remek-delo! – neočekivano je uzviknuo Leonid. – Otvoriš haubu – a tamo se sve cakli i blista!...

Postoje dva puta, kako su govorili drevni daoisti: put truda i sunčev put. Međutim, Keša je izabrao treći put: mesečev. Nikakvi hipnotizeri, opsenari i proroci, koji su brodili Rimskom imperijom, nisu imali takav kolosalni uspeh kod publike kao „Čovek s mesecom1'. Tim pre što je astronom Poterjajev sve preduzeo da privuče klijente.
Pošto su dali nekoliko besplatnih oglasa u novinama, on i Keša su žrtvovali deo svoje zarade za PR kampanju. Kada se u najboljim luksuznim časopisima, uključujući tu i Kod nas na Rubljovki{30}, ispod efektne reklame striptizera kluba Crvenkapa pojavila fotografija s čudnovatom figurom Inokentija na krmi – sa šeširom i u teča-Efraimovom kaputu od gabardena, kako noću plovi po jezeru s mesecom – o tome je krenula da bruji sva Moskva.
Ispod fotografije je pisalo:

PRIVATNI MESEC
Organizujemo pojavljivanje Meseca u bilo koje doba dana, poželjno uveče i noću.
Izuzetno poetičan, romantičan, prefinjen šou
jednog suludog umetnika! Mesec u vašoj kući, bašti, bazenu,
na travnjaku, na vašem ljubljenom drvetu ispred prozora.
Doplata za slavujev poj.
Zovite...

Da se uključe i slavuji, smislio je dečak, koji je od detinjstva čuvao gramofonsku ploču Glasovi riba i ptica. Keša je na disk prebacio ćurlike kurskog slavuja, Andrejevič je kupio plejer i zvučnike. Struju su uvek imali pored sebe, tako da su slavuji pevali glasno i zvonko, kad god bi neko osim meseca poželeo i njih da čuje.
Onda je krenula ludnica. Zvali su oligarsi, žene oligarha, direktora manjih i većih kompanija, brokeri, trgovci nekretninama...
Naravno, osim krupnih, lovile su se i sitne ribe bez prebijenog groša, koje su naivno verovale da Keša bukvalno leti sa svojim mesecom da im priredi zadovoljstvo samo zato da bi na svetu bilo više poezije i veselja.
– Slušaj, kume, pozvao sam drugare s kojima sam služio u mornarici i bilo bi super da mi sednemo u dvorište, drmnemo po čašicu, a onda se odjednom ti pojaviš iza ćoška s mesecom!... Ajde učini, a? Ima da odlepe...
Kešina duša se odazivala na zov običnog naroda, bio mu je blizak i simpatičan takav motiv. Ali, Ivan Andrejevič je u korenu sasecao slične izazove.
– Samo kod oligarha i na korporativne proslave! – proklamovao je bivši astronom.
Otkako se Keša vratio sa Kljazminskog jezera, Poterjajev je kod nas provodio i dane i noći, spavao je na kauču u kuhinji, šetao Gerasima, išao u radnju, a na našim porodičnim skupovima vodio je s nama astronomske besede.
– Znate li vi – govorio je on, opijajući se vinom i opštom pažnjom – da je Zemlja nekad bila gigantsko jaje! Do tog otkrića je u nastupu genijalnosti došao Rudolf Štajner. Da, da, ranije je Zemlja bila mnogo više živa. Ona je skroz bila ispunjena životom. I živom ju je činio – Mesec!
Svi su bili opčinjeni rečima Poterjajeva, međutim njegovo predavanje su bez prestanka prekidali telefonski pozivi. „Čovek s mesecom“ nije trebalo da diže slušalicu. Narudžbine je primao Ivan Andrejevič. Samo Andrejevič.
Poterjajeva ni meni nije davao da se približim telefonu, jer se jedini on od naše piratske družine izveštio da unapred izvuče pare od klijenata.
– Plaća se unapred – odmah je upozoravao. – Ali, ako vaše srce ne zadrhti i vi ne osetite poeziju trenutka, vraćamo vam vaše pare!... Gde je morao da se nalazi Mesec da bi Zemlju činio živom? – pitao nas je šapatom Andrejevič, zapisujući u tefter adresu klijenta. Unutar Zemlje, dragi moji! Mesec je bio rastvoren u toj koncentrovanoj šupi koju je predstavljala Zemlja, i mada on još nije imao granice, nalazio se unutar Zemlje kao gušća lopta... Alo?!
Otac pop-zvezde Kasiopeje, kralj pilećih bataka, lično je zamolio „Čoveka s mesecom“ da na Kasin rođendan dođe u ponoć na taljigama, upregnutim običnim seoskim konjem. Konja i taljige je on već kupio. Koliko će to koštati? Šeststo dolara? Samo?
– Moramo da podignemo cenu naših usluga – komentarisao je Andrejevič najnormalnijim glasom i nastavljao nadahnuto: – ... Ali, Zemlja je izbacila iz sebe Mesec. To je činjenica. A činjenice su tvrdoglava stvar! I danas po depresiji na Zemlji i po razlomu između kontinenata može da se vidi da je Mesec nekada izleteo odande gde je Tihi okean...
Tada nas je telefonom pozvao grčki magnat, koji je za sinovljevu svadbu potrošio preko tri miliona dolara, i viče u slušalicu:
– Gde je taj „Čovek s mesecom“, mamicu mu njegovu? Bez njega svadba nije svadba!!!

Zabavljačice, klovnovi, voditelji slavlja... najinventivniji režiserski efekti, sve je delovalo neinteresantno i banalno u poređenju s Kešinim mesecom. Kešu su svuda dočekivali raširenih ruku.
Telefonirali su iz kaluške slovenske paganske zajednice. Hteli su da zakažu mesec za praznik Ivana Kupale u šumi, tražili su popust od deset posto za braću Slovene.
– A je 1’ mesec – vodootporan? – pitali su. – Možete da izvedete tako da čika s mesecom noću izađe iz vode u čaršavu, vukući za sobom uključeni mesec? Investitori slovenskih pagana neće žaliti para!
– Samo sam ja zaboravio – češkao se po temenu Andrejevič – kako se ono beše zove naručilac. Upokoj ili Neupokoj?
– Pa je l ’ NE ili U?... – zanimalo je Kešu.
Trgovac brilijantima, oligarh Vaha Alikberov, poslao je iz Sibira elektronsko pismo:

„Pošto polumesec?“

Rešio je da ukrasi vrh minareta svetlećim zlatnim mesecom.
Najmanje akanja je ispalo s Društvom ljubitelja poezije tenka. Čim im je Keša u bifeu upalio mesec, oni su rekli:
– A ti se, druže, skloni, ne pomaljaj se, treba da bude japanska atmosfera.
Keša je cele noći samo sedeo sa strane i pazio na struju.
Jednom je tako „Čoveka s mesecom“ pozvala na privatni žur poznata književnica, Oksana Robski. Ona je htela ne samo mesec i slavuje, već i da sam umetnik svojim prisustvom počastvuje društvo njenih prijatelja, koji su se okupili u njenoj vili van grada da proslave izlazak njene nove knjige. Inokentije je prvo predao sve pare Andrejeviču, a onda je sam krenuo da se provodi zajedno s Oksaninim gostima. Upoznali su ga s režiserom Žitinkinom, braćom Poluškinima, književnim kritičarem Andrejem Nemzerom i samim Nikasom Safronovom.
– Što nisi uzeo autogram od Nikasa? – rekla je Rita. – Kakav lepotan!
– Ja nisam poštovalac njegovog talenta – značajno je odgovorio Keša, vadeći iz džepa poteški koverat.
Pokisao, umoran, prašnjav, ponekad i pripit, Inokentije se vraćao pred zoru i donosio honorar. Tako je Gilgameš u mesopotamijskom epu lutao po pustinji, sav zarastao, sakrivajući golotinju lavljom kožom, u želji da dokuči tajnu bogova. On ide za Suncem po pustim prostorima i kroz podzemne svetove. Pa ipak se nedirnut vraća s tih svojih pohoda, vrši obred umivanja, zbacuje sa sebe lavlju kožu i odeva čisto ruho. Potom ceo dan spava, a uveče prelistava svesku u kojoj mu Andrejevič iz dan u dan izlaže šta je kome od njega potrebno i gde.
Ja sam jednom prilikom preduzela očajnički pokušaj da probudim muža vatrenim poljupcem, koji preporučuje Kamasutra u sličnim situacijama. Ali, Keša je promrmljao kroz san:
– N-ne sada! Na jedan poljubac muškarac troši šezdeset kalorija.
Eto kako je on morao da štedi svoju snagu!
U nekom momentu astronom Poterjajev je rešio da napravi portfolio s fotografijama mesečevih performansa. Zato se povezao s moskovskim Domom fotografije i bez okolišenja pitao direktorku:
– Olga Lavovna, ko je danas najbolji fotograf u Moskvi?
Ispostavilo se da je to Boris Benediktov, mladi čovek koji veoma liči na Puškina, pri čemu ne toliko spolja, koliko je iz njegove impulsivnosti, energije, osmeha izbijalo nešto zaista puškinsko. On se veoma rado odazvao na predlog da se napravi serija fotoetida koje opevaju prijateljstvo čoveka i Meseca. Taj portfolio je postao događaj u umetničkom životu Moskve.
Andrejevič je odštampao vizitkarte sa slikom meseca i brojem mobilnog telefona. Poslednji model „motorole“ srebrnkaste boje – boje Meseca – on se odlučio da kupi posle seanse u Neskušnom parku na proslavi kompanije Kosmotrejd, koja se bavila investiranjem viška para u kosmičku geologiju.
– Kad više ne bude minerala na Zemlji, dobijaćemo ih na Mesecu! – rekao je generalni direktor, nazdravljajući za procvat i jedinstvo kompanije.
I dodao:
– Mesec je naša svetla budućnost!
Onda se iza drveća pojavio Keša. Na tragačama je vozio svetleći mesec. Svojevrsni rudar, koji je umesto rude ili kamenog uglja pronašao nebesko telo i vozi ga na poklon ljudima cele planete.
Aplauz nije prestajao, glavna knjigovođa je zaplakala, ne ustručavajući se pred generalnim direktorom, sitniji brokeri su poustajali sa stolica, podigli ruke i jednoglasno povikali:
– Kosmotrejd je najbolja kompanija na svetu! Hvala, Vitalije Sergejeviču!
Keša je osam puta išao tamo-amo. Zatim su se svi fotografisali, okupivši se oko tragača s mesecom. Vitalij Sergejevič je pružio ruku Keši, a knjigovođa mu je tutnula koverat u džep.

Magična svetlost meseca, ali i burna aktivnost Andrejeviča, tog estete i diletanta, donosile su svoje plodove. Kutija od keksa koja je služila kao sef, polako se ali sigurno punila. Već smo morali da je vezujemo gumicom. Kešu je mrzelo da savladava sve te prepreke, i on je prosto vadio sav ulov iz džepova i stavljao ga na sto. Pri tom se brecao na mene, kao neki vašarski trgovac:
– Ne stavljaj med na pare! Ti ne koristiš pare i nemaš pojma kako je grozno kad su lepljive!
Morali smo da zamenimo kutiju od čajnih kolutića za kutiju od obuće „karnabi“. Dečak je voleo nove cipele, u detinjstvu ga baš nismo mazili, najčešće smo uzimali nošene cipele i čizme od starije dece naših prijatelja. Zato smo imali razumevanja za njegovu sitnu slabost – maltene svake sezone je kupovao modnu obuću.
S tom strašću našeg sina najviše se posrećilo Fimi – nose isti broj. Cipele koje dečak odbaci obavezno prelaze u dedino vlasništvo.
Zamislite elegantnog profesora u poodmaklim godinama u mokasinama boje peska, od kože pitona s umecima od kože aligatora, koje je proizveo sam Baldinini! To bi i bio naš Fima – slika i prilika svetskog čoveka, pljunuti car Mida, koji je svojim dodirom sve unaokolo pretvarao u zlato. I evo ga, ide na pijacu po paradajz i vuče za sobom kolica s tako škripavim točkićima da čak i avlijaneri beže i skrivaju se ispod klupa. A oni najhrabriji laju do iznemoglosti na Serafima, sve dok on ne nestane u utorbi metroa.
Nikakva ulja nisu pomagala tim škripavim točkićima, i nije bilo sile koja bi naterala Fimu da se rastane od svojih užasnih kolica. On je već zamišljao kako tačno u dan, čas i minut u njima vozi naše milione u SU-23 i đeramskom škripom obaveštava sve u kraju o tome.
Rekla sam „naše“, s obzirom da je u poslednji čas Gospod bio i prema meni milostiv i dao mi narudžbinu, jer je istina bezgranična, a čuda su nepresušna. Krajem avgusta Andrejevič me zove na telefon.
– Marusja? – čujem nečiji hripavi glas. – Ovde drug Volođe Rastavca – Paša, sećaš se, super smo se proveli u Udruženju arhitekata? Imam nešto za tebe. Volođa je pričao da ti pišeš scenarija? Meni su predložili da radim reklamni spot za partiju Trojstvena Rusija. Ja tamo crtam plakate. Naravno, to nije Holivud, radi se samo o animaciji od minut i po, ali može da se zaradi neki dinar. Ti traži koliko hoćeš, ja ću im to preneti, pa ćemo videti.
Hiljadu i po dolara – bubnuh ja.
– Unapred!... – dere se Andrejevič.
– ... i petsto avans! – izvalih.
– Moja škola! – astronom je zadovoljno trljao ruke.
Paša se čuo s naručiocima i oni su se složili.
U velikoj lepoj svetloj zgradi sa zastavom na nadstrešnici dočekao nas je menadžer Ilja i poveo dugim hodnicima u štab kod ideologa, tamo su me dva ugledna istoričara, Vsevolod Petrovič i Svjatoslav Tihonovič, s kravatama, u sakoima, jedno četiri sata bombardovala informacijama. Maltene sam čitav jedan radni dan zapisivala osnovne etape i događaje u istoriji države Rusije, koji su oni smislili da naguraju u minut i po. Trebalo je da na izrazitim istorijskim primerima u tri spota od po trideset sekundi jasno pokažem kako je moć Rusije u ideji neraskidivog trojstva – državnosti, pravoslavlja i narodnosti.
Pavel je sve to vreme sedeo pored mene za dugačkim stolom, u onom istom sivom iznošenom sakou, i veoma značajno klimao glavom. Šta ti je život, mislila sam: bila su dva druga, radila su zajedno u animaciji, zajedno su izlazila, pila, udvarala se lepim devojkama, a onda je jedan uzleteo visoko, od Volođe postao Voldemar, blista po Holivudu u gumenim američkim kaljačama, na ti je s Vupi Goldberg i Džekom Nikolsonom, a drugi – kao što je bio, tako je i ostao Paša, oprostio se od svojih snova, zadovoljava se mrvicama.
– Dakle, ovako izgleda hronometraža – rezimirao je Svjatoslav Tihonovič. – Jurij Dolgoruki podiže Moskvu na sedam bregova – dve sekunde; napad Zlatne horde i dostojni otpor Dmitrija Donskog – šest sekundi; duhovni procvat – pet sekundi; tri na relaksaciju. Veče, pejzaž – dve sekunde, novo jutro. Belokameni Kremalj, slikar Andrej Rubljov – tri sekunde; note uznemirenosti, zalazak sunca, Minjin i Požarski – četiri sekunde, Petar Prvi – dve, Lomonosov ide u Moskvu u opancima – tri sekunde, Nariškin – pola sekunde, izlazi sunce, a zatim proleće, Univerzitet, rat 1812. godine – pet sekundi, izgradnja Novodevičanskog manastira – sekunda, Kutuzov, gde bismo mi bez Kutuzova? Borodinska bitka – dve sekunde. Sunce se ponovo rađa, oblaci brzo plove. Gradnja Trijumfalne kapije – sekunda, Oktobarska revolucija – dve sekunde, Građanski rat – sekunda i po, Otadžbinski rat – tri, parada pobede na Crvenom trgu – jedna, vatromet, zalazi sunce. Lirska pauza od dve sekunde i – radosno – stižemo do novog duhovnog procvata, vezanog za osvajanje kosmosa: istraživanja Ciolkovskog, dostignuća KoroIjova, podvig Gagarina – sedam sekundi.
– A šta ćemo s muzikom? – pitam, ponesena sveobuhvatnošću patriotske zamisli.
– Muzika će biti Sviridova, Napred, vreme!
– A tekst u kadru?
– Tekst mora da bude epohalan – on ne može naprečac da se napiše – izgovorio je Vesevolod Petrovič, strogo skupivši obrve. – Potreban nam je tekst koji će naši potomci uklesati u granit! Mora mnogo da se misli da bi se napisao takav tekst! Biće da smo tome dorasli samo ja i Svjatoslav Tihonovič.
Čvrstim stiskom ruke mi smo potvrdili naš usmeni sporazum i dogovorili se da ću ja preksutra imati gotov scenario prvog spota. Ilja nas je izveo u dvorište i tutnuo mi u ruke knjigu s pompeznim naslovom Moskva, nacrtanim slovenskom ligaturom, koju je bilo skoro nemoguće podići.
– Proučite u slobodno vreme – rekao je on skroz ozbiljno. – A što se tiče avansa: bio bih mirniji ako biste vi prvo doneli svoje skice. Tada bih laka srca izvadio iz džepa petsto dolara. Jer, znate, svega ima – nedavno je tako jedan slikar uzeo sto dolara, a onda ni traga ni glasa od njega. Ja ga jurim, a on će meni: „Sve to što ste vi tamo ispričali mene do te mere nije zainteresovalo da sam spreman ne samo da vratim avans, nego još i da dodam malo, samo da ništa ne radim za vas!“
– A da uzmem ja vama da pričam o svim onim slučajevima – odgovaram ja sva u stanju pripravnosti – kad sam pristajala da radim bez avansa... Ma i s avansom...
– Sle-de-ći put – odlučno je krenuo da nas ispraća Ilja.
– Ilja, ali zašto? – zauzeo se Pavel za mene. – Znaš, Marusja – prošaputao je on s glumačkom izražajnošću – ako tebi sad Ilja ne plati, ja ću odbiti ovaj posao, mada vec imam ideju kako da ga lepo uradim.
Prosto sam se iznenadila kako je super ovaj Paša.
Ilja je teško uzdahnuo i pozvao je nekog – verovatno Svjatoslava ili Vsevoloda. Predajući mi avans, ovaj epski junak se skroz smrkao.

Kod kuće sam stavila da mi bude pred očima svitak velike ruske istorije koju su do sekunde izdelili Svjatoslav i Vsevolod. Tako dinamična koncepcija mi nije ulazila u glavu. Jedino mi je poznavanje neumoljive hronologije Tibetanske knjige mrtvih koliko-toliko pomagalo da prihvatim ovako drastičnu metodu sabijanja velikih i strašnih događaja. Kako sve ovo opisati? Kako staviti na papir?
Toliko sam se koncentrisala na ponuđene sekunde da su oči krenule da mi se lepe i uhvatio me je san. U snu se odmah pojavio Jurij Dolgoruki, moj stari poznanik, u detinjstvu smo se baka i ja šetale ispod njegove ispružene ruke{31}, kada smo živeli u Velikoj gnezdnikovskoj ulici. Na vetru su se vijorile njegove kovrdže, odeća, griva konja. Zatim su se pojavila lica običnih Rusa i ljutitih Tatara, koji su s kopljem na gotovs jahali na stepskim kratkonogim konjima.
Konj! Simbol vremena koje leti! Konj juri u prostoru, a prostor se razotkriva kao svitak.
Uveče je bio gotov scenario – s dijalozima, natpisima i preporukama za umetnike. Na kompjuteru sam ga pažljivo prekucala šesnaesticom da ispadne što više stranica.
„Spomenik Jurija Dolgorukog na konju oživljava u osvit zore. Konjanik stoji na vrhu brda. Sve je prekriveno šumom. Izlazi sunce. Tamo gde pokazuje ruka, niču prve građevine. Čuje se zvuk sekira. Kao na slici Vasnecova Početak građenja Moskve. Na slemenu krova sedi čovek sa sekirom u ruci, briše znoj sa čela. Na prozoru je Žena, koja simbolizuje Rusiju, pored nje dečak – budućnost Rusije, i odmah je tu hram – duhovni procvat.
Lete ždralovi, uznemireno ćurliču. Oblaci zakrivaju sunce. Vidimo s visine kako senka oblaka ide izdaleka po zemlji ka gradu na sedam bregova. Konj Dolgorukog je uznemiren, širi nozdrve. Oseća da to nije obična senka. To Tatari idu s podignutim kopljima. Udarci kopita, zveket oružja. Muzika zvuči zloslutno...“
I tako dalje.
Kada sam Keši čitala scenario, on je čak na jednom mestu pustio suzu, zatim je listao, zahvalio mi se i rekao:
– Ja sam ponosan što sam Rus, a ne Kalmik. Hvala!
Tekst smo poslali elektronskom poštom na ime Fjodora Suhova{32}, mada Svjatoslav Tihonovič ima drugo prezime. Očigledno je predizborni štab Trojstvene Rusije zahtevao konspiraciju, pa je svako ko je radio na promociji „državnosti, pravoslavlja i narodnosti“ imao svoj partijski pseudonim, za slučaj da ne uspe partijski zadatak. A nisu se ni male pare tamo vrtele. Dođe li do pronevere, šta možeš da uzmeš od Fjodora Suhova? On je odavno negde u nekoj zabiti u Jaroslavskoj guberniji sa svojom nezaboravnom Katarinom Matvejevnom{33}.
Odgovor od „f.sukhov“ nije stigao. Ni sutradan. Ja sam se zabrinula da li je moje veliko delo doputovalo, da se nije izgubilo među žicama, da se nije u vidu suvog ostatka zadržalo na nekim tamo serverima?
Telefoniram – slušalicu je podigao Vsevolod.
– Znate šta – promrmljao je on posle pauze – mi smo se predomislili. Onaj umetnik ne radi više s nama. Ispao je kratkih živaca. Zalupio je vratima i otišao. Svjatoslavu Tihonoviču i meni je prvo bilo krivo, a onda smo uzeli i sami umesto njega nacrtali plakate. Sada ćemo svojim snagama napraviti i reklamne spotove. A vaš scenario je suviše dobar za nas. Nama je potreban partijski plakat, sve mora da bude iz ptičije perspektive, a kod vas je tamo mnogo fantaziranja. Ukratko, imamo molbu za vas: vratite pare.
Ja sam osetila kako sam se sva napregla, pred očima mi je iskrsao konj Dmitrija Donskog i sam Dmitrij s mačem. Pogledao me je svojim velikim, ne znam zašto crnim gnevnim očima i rekao:
– Ič ne damo!
– Ne vraćam – izgovorila sam čvrstim glasom. – Ja sam sve pošteno uradila, noćima nisam spavala, ovo je moj honorar.
– Molim?! – povikao je Vsevolod. – Naša partija ne može da trpi tolike gubitke! To je ipak partijska kasa.
– Ja ću sve uraditi za vašu partiju, ma kakvu vašu, sad je to i moja partija, lična i personalna, najrođenija. – Moje reči su tekle kao punovodna reka po ruskim prostorima. – A za utehu, mogu da vam kažem da ću na izborima glasati isključivo za Trojstvenu Rusiju. Moj glas je – vaš!
– Skupo nas je koštao vaš glas uzdahnuo je Vsevolod, ne očekujući takav otpor. Očigledno je shvatio da pare neće dobili natrag. Mogu li onda da vas zamolim – izgovorio je on, definitivno snužden da nam za naših petsto dolara vratite knjigu posvećenu istoriji Moskve?...
Dmitrij Donskoj može da se ponosi mnome, Minjin i Požarski su me uvrstili u svoje redove, Kutuzov me je uzeo sa sobom da tučemo Francuze. Bila je to makar i nevelika, ali pobeda mog gordog malobrojnog plemena književnika – scenarista.
Naravno, da nije višeg cilja da se sakupe pare za stan mog dečaka, nikad se ja ne bih odvažila na ovakav podvig, prosto bih ovoj trojici junaka donela natrag pare i dala ih zajedno s knjigom Moskva. Ali, upravo su ovako obični ruski seljaci i postajali heroji – kada je bilo pitanje biti ili ne biti, hoće li opstati Velika Rusija ili ne, kada je neprijatelj bio pred vratima...

Pojte Bogu našem, pojte, pojte Caru našem, pojte svi narodi, rukama pljeskajte, uskliknite Bogu glasom radosnim: Gospod je prosvetljenje moje i Spasitelj moj, koga ću se bojati, ko je veliki Bog, ako ne naš Bog? Ti jesi Bog – tvori čudesa!...
Početkom septembra imali smo potrebnu sumu.
Keša je saopštio Andrejeviču da uzima odmor i privremeno prekida sa spektaklima.
– O, ne! Samo što sam se dogovorio s Japanskim muzejem savremene umetnosti grada Nejama da ćemo im pokazati mesec – preklinjao je astronom kome je mesec bio veoma prirastao za srce. – Tražili su da im ga prodamo za velike pare! Ali kada sam im ja dočarao naš performans!... Muzeji najvećih gradova Japana staju u red. Pa to je tvoj prvi odlazak u inostranstvo, to su tvoja vrata u veliki svet umetnosti! Zahvaljujući mesecu postaćeš zvezda planetarnog značaja! Već su poslali saglasnost i obećali su da će platiti put.
Keša se načas zamislio, zažmurio, i kao na javi video sebe obrijane glave u šeširu velikom ko kišobran, ispletenom od impregniranih čempresovih strugotina, u ogrtaču od trske, slamnatim sandalama. Iz daljine bi moglo da se pomisli da je to prosjak, budistički hodočasnik ili daoista koji se odrekao ovog sveta. U ruci drži štap i brojanice sa sto osam perlica. Na vratu mu visi torba u kojoj čuva mastionicu, flautu i maleni drveni gong. A na povijenim leđima Keša polako i pažljivo nosi svetleći mesec preko mosta od bambusa.
Ispod šumi rogoz, pevaju cikade, žaba je skočila u mirno noćno jezero. Na obali su se okupili Japanci u klasičnim crnim odelima i Japanke u kimonima, Fascinirano gledaju mesec, svako u ruci drži mali srebrni digitalni foto aparat.
Kad je Inokentij došao do sredine mosta, Andrejevič je dao znak rukom i svi su zaškljocali, a zatim su krenuli da se klanjaju i zahvaljuju umetniku i pesniku iz daleke Rusije za to što im je vratio poeziju koja je nekad obitavala na japanskim ostrvima.
Keša je otvorio oči i rekao:
– Ne nagovaraj me, Andrejeviču, ne idem. Potreban sam ovde, mojima, imamo posla, nije nam sad do poezije. S mesecom ćeš ti poći u Japan. Tebi je ukazana tako visoka čast. Predajem ga u tvoje ruke i znam da ćeš dostojno obaviti tu misiju.
– A kako da pripremim instalaciju? – povikao je užasno uzbuđeni astronom.
– Ja imam u glavi kako bi izložba trebalo da izgleda u idealnoj varijanti – mirno je odgovorio Keša. – U pitanju je prostrana zatamnjena sala, mesec leži na drvenim seoskim saonicama i nigde nikog. Sve je prazno – nema ni neprijatelja, ni prijatelja. Uključiš utikač u struju i to je sav posao. Nemam drugih instrukcija.
Andrejevič se prvo prepao što on ide u Japan s mesecom. Nije ni sanjao da može da se nađe u toj dalekoj zemlji, o kojoj je znao samo to da tamo žive samuraji i kamikaze.
Ponekad mu je Josa Merc pričao o svojim putovanjima u inostranstvo.
– Kada bi ti, Andrejeviču, znao – govorio Josif sa zagonetnim osmehom – koliko divnih mesta ima na Zemlji – još da ima para!...
Da li je astronom Poterjajev, običan stanovnik staračkog doma sa Kljazminskog jezera, mogao da pretpostavi da će mu se u životu ukazati prilika da svojim očima vidi Zemlju izlazećeg sunca, koja se nalazi izvan naših predstava o svetu, iza granice realnosti, boravište snova!
Pa ipak, astronom Poterjajev je izvadio pasoš, kupio odelo i pošao po japansku vizu.
U japanskoj ambasadi ga je začudilo to što su sve informacije isključivo na japanskom jeziku. Krenuo je da se raspituje šta one znače. I mada bi svakog drugog na njegovom mestu Japanci krajnje ljubazno isprašili, prema Andrejeviču su bili vrlo predusretljivi, s obzirom da se u Japanu starost veoma poštuje i svaki starčić koji doživi Andrejevičeve godine postaje nacionalno blago.
Ponudili su ga zelenim čajem, smestili ga u fotelju, poklonili mu lepu brošuru s fotografijama Fudžijame. Tako je Ivan Andrejevi-san ubrzo dobio japansku vizu i mogao je slobodno da putuje poslom u Nejamu.
Japanska strana, koja je s nestrpljenjem čekala mesečev šou, odmah je obezbedila kartu i osiguranje. Doduše, u cilju ekonomije, predložila je nadzemni prevoz i brod.
– Ma meni je svejedno, može i brodom, kad će mi se još pružiti ovakva šansa! – mahnuo je rukom Andrejevič.
Keša je blagoslovio Poterjajeva, objasnio mu kako da se ponaša s kustosima, kakav govor da drži na otvaranju, kakva pitanja da očekuje od novinara i šta da obuče za vernisaž.
Cela porodica mu je pakovala kofer: novo vuneno odelo i leptir-mašnu, belu košulju i lakirane cipele, foto-aparat, ruske suvenire, binokl, kompas, tople čarape i maramice za nos.
Mesec je bio upakovan u nekoliko slojeva valovitog kartona, zamotan polietilenom i zavezan kanapima. Dečak nam je pomogao da sve to dovezemo do železničke stanice. Mesec je ubačen u tovarni vagon, gde se fino šćućurio uz sanduk s urmama i uz kutiju s kompjuterom i uputio s Andrejevičem na istok.
Posle nedelju dana smo dobili telegram iz Vladivostoka da se Poterjajev ukrcao na brod i kreće prema japanskim ostrvima. Zatim smo izgubili vezu s njim. A, pošteno govoreći, ovde nam i nije bilo do njega – punom parom je išlo podizanje para, njihova zamena, prebrojavanje, sortiranje i prevoz keša.

Kakvo je vreme došlo – piratsko! Ako je pre deset godina ono bilo banditsko, sad je ipak malo lakše – bandite su smenili pirati. Čas ovde čas onde atakuju ovi savremeni gusari. Nedavno su usred bela dana tri momka spremna na sve napala automobil BMW. Izašla su na ulicu sa crnim pletenim kapama natučenim do ušiju, zaustavila kola pripretivši kalašnjikovim i granatom, i uzela pare koje su ljudi prevozili. I to ne malu sumu – pun džak para.
Postavlja se pitanje: Kuda su ti ljudi vozili džak dolara? I kako su napadači saznali za njihov džak? Očigledno pirati imaju svoje kanale ili svuda postavljene male video-kamere. I prate sve koji su uštedeli pare, koji menjaju ili podižu krupnu sumu.
Kešinog brata, entomologa Aleksandra, opljačkali su na izlazu iz menjačnice. On je posle posla svratio u menjačnicu pored svoje zgrade da promeni trista dolara koje su sakupili za renoviranje kuhinje, a kada je izašao – pritrčala su mu dvojica u crnim pletenim kapama i, pokazujući ogromne noževe, povikala: „Novčanik ili život! “
Aleksandar je mudro predao buđelar. Oni su izvadili sve što je on tamo stavio, vratili mu novčanik i, ne zahvalivši se, nestali u sutonu.
Osim direktnih napada, pirati velikog grada pribegavaju i raznim lupeškim metodama izvlačenja para od stanovništva.
Na primer, telefonirali su ratnim veteranima i, kobojagi provodeći akciju „Zdravi veteran“, dolazili im kući i prikupljali pare za dugotrajnu obaveznu zdravstvenu zaštitu.
Malo je falilo da se Rita prevari i da deset hiljada rubalja kad se jedna takva baraba pojavila. U belom mantilu, sa stetoskopom oko vrata, u crnoj pletenoj kapi, on je ostavljao pozitivan utisak i razbacivao se medicinskim izrazima. Pošto je pažljivo saslušao Ritine žalbe, rekao je:
– Vama je potrebno ozbiljnije lečenje, moram da se posavetujem s glavnim doktorom Gradske bolnice.
Okrenuo je telefon, pozvao „Isaka Solomonoviča“, ukratko mu izložio Ritine probleme, a potom je saopštio da će trebati ne deset već petnaest hiljada rubalja, i to odmah. Hvala bogu pa Rita nije imala takve pare kod sebe. Tada joj je lekar ljubazno predložio da zajedno pođu u banku, ona da skine pare s knjižice i preda ih njemu. Rita je krenula da se sprema. Međutim, došao je Fima i pomrsio račune. Doktor je i Serafimu ljubazno predložio da se uključi u projekat „Zdravi veteran“, uloživši samo deset hiljada rubalja, tim pre što je posle operacije na temenu Fima išao s povijenom glavom, ko ranjeni crveni komandant. Ali, Fima se ne rastaje tako lako od stečenog kapitala.
– Razmislićemo – rekao je Serafim – i sutra ćemo vam se javiti u Gradsku bolnicu.
Doduše, telefon koji je dobri doktor ostavio bio je nedelju dana nonstop zauzet. Po svemu sudeći, trezveni i razumni ljudi, od onih koji malo prikoče pre nego što odreše kesu, hteli su nešto više da saznaju o tom humanom programu.
A posle izvesnog vremena, Fima je čuo na radiju da su uhapsili bandu varalica u belim mantilima i crnim kapama, koji su pod maskom inteligentnih lekara izmamljivali pare od bolesnih veterana.
Tako su Rita i Serafim ostali i sa svojim kapitalom i sa žalbama.

Posle ovog slučaja, Fima je počeo podozrivo da se odnosi prema ljudima. A Rita ne. Ona je i dalje otvarala vrata svakom ko zakuca ili zazvoni. Sto puta sam je molila da makar pogleda kroz špijunku pre nego što pusti u stan pridošlice!
– Ko zna u kakve sve opasne situacije možete da upadnete!... – vikala sam ja na njih i lupala nogama o pod.
Tada mi je Rita priznala da ne dopire do špijunke, suviše je visoko postavljena. A pitati kroz zatvorena vrata ko je – nije pristojno i vređa onoga ko želi da uđe, pa makar on bio i pirat u crnoj kapi.
– Mir putniku namerniku! – zvonkim glasom je objavila Rita i to je zazvučalo kao magija kojom se pobeđuje neprijatelj, zli duhovi, vampiri i himere. Posle čega je, bez ikakve pauze, milo predložila našoj družini da kupi mali pištolj ili revolver – Može brauning – rekla je ona kao da se radi o sitnici i uobičajenoj stvari – na primer, kao što je imao moj tata za vreme Građanskog rata.
Od tada se preko telefona nisu izgovarale reči „pare“ i „stan“. Svi su bili ubeđeni da nas prisluškuju misteriozne specslužbe, koje za odgovarajuće pare dostavljaju informaciju o tome ko ima krupnu sumu zašivenu u madracu.
Smišljali smo razne šifrovane reči. Recimo:
– Dođite, seći ćemo kupone (prebrojavaćemo pare).
Ili:
– Svi na okup da grabuljamo seno, vezujemo snopove (slažemo dolare u svežnjeve od po hiljadu).
Jer, bližila se jesen i bilo je vreme da okupimo vojsku, koncentrišemo svoje odvojene kapitale u jednu kasu, da bismo se, kad se oglasi vojnička truba, pokrenuli s tovarom na odredište, gde su nam obećali da će za godinu dana sagraditi ono što se ne izgovara, al’ je svima jasno.
Odlučili smo da Fimin i Ritin stan koristimo kao međustanicu – što bliže građevinskoj firmi. Bio je razrađen pakleni plan, osmišljen svaki korak, tačno su bile raspodeljene sve uloge, sve smo udesili, organizovali, regulisali. Reklo bi se da ovako postavljen algoritam eliminiše svaku mogućnost greške ili slučajnosti. Ovo je ličilo na pravljenje eksplozivne naprave, na situaciju u kojoj pirotehničar može samo jednom da pogreši.
U Instrukciji borcu su bile potanko izložene sve tačke:
„Druže! Moskva je puna prepredenjaka i lupeža! Iza svakog ćoška vreba džeparoš ili bitanga. Ciganka jedva čeka da ti odvrati pažnju, da te hipnotizuje i slobodno pokupi sav sadržaj tvog novčanika. Štaviše! Ona ti šmugne u kuću i ti joj daš sve svoje zlato i brilijante, još joj i kafu skuvaš.
Zato, kada se krećeš po gradu, vršeći dislokaciju ušteđevine, pod jedan: gledaj da ideš u grupi od po dvoje ili troje!
Pod dva: najstrože je zabranjeno da se upuštaš u razgovor, da dozvoljavaš da te diraju, zagledaju ti se u oči, recituju stihove i da ti pevaju pesme.
Pod tri: ponašaj se kao da ti pare nisu u džepu! Velike sume moraju da se nose bezbrižno i veselo kao da ideš u diskoteku ili se vraćaš s vojne obuke.
Uniforma: onaj ko nosi pare mora da bude odeven vrlo skromno, ali uredno.
N. B.: NE spavati u metrou s velikim parama!!! Fima je pročitao u novinama da je savremeni lopov snabdeven specijalnim detektorom koji nezavisno od razdaljine registruje gotovinu u tašni ili torbi...“

I tako se, kao pucanj za start, jednom začulo:
– Okupljamo se da sortiramo letke, iščitavamo i proveravamo rukopise pre nego ih predamo izdavaču. Sutra kupujemo knjigu.
„Knjiga“ je – stan. „U boooj!“ – ko što su uzvikivali vojnici.
Ja sam se prva našla u metrou s parama. Pet „snopova“ je u našoj kući bilo zavijeno u foliju za pečenje pileta, spakovano u ranac, a preko njih smo iz konspirativnih razloga prebacili vunicu i igle za pletenje.
Ušla sam u vagon, sela, uzela igle i krenula da pletem kapu, dočaravajući pastoralnu sliku inteligentne žene prosečnih materijalnih mogućnosti.
Preko puta mene je spavao pijani čovek, jeste klošar – nije klošar, po izgledu će pre biti da je inženjer bez posla. On je iznenada podigao teške kapke, naši pogledi su se sreli, što samo po sebi „instrukcija“ striktno zabranjuje, ja sam istog časa htela da skrenem pogled, ali onda se na njegovom licu pojavio neverovatno bogat spektar emocija, moguć samo kod čoveka potpuno izgubljenog u životu i plus dobro pijanog.
Nekontrolisanim pokretima lica on mi je dao do znanja da je poražen, ushićen, u izvesnom smislu čak pometen mojom lepotom. Oduševljenje mu je dalo snagu. Ustao je teturajući se, napravio par koraka, nadvio se nada mnom i prošaputao:
– Ko si ti, prekrasna neznanko?
Na tren mi je svojim pitanjem oduzeo budnost. Da, čovek je malo popio, ali ipak nije mrtav pijan, kožna jakna jeste stara, ali je dostojanstveno iznošena, miris – samo alkoholna isparenja... Ničeg odbojnog, a i pitanje je postavljeno pismeno i delikatno.
Postao mi je simpatičan a da sama to nisam želela. Međutim, ne zaboravljajući drugu tačku „instrukcije“, odmahnula sam rukom, u stilu – sklanjaj se, ne prilazi. A on će, kao Čaplin u Svetlima velegrada, zaprepašćeno:
– Ti si nema?... Šta ćeš, dobro, nema veze – mumlao je ovaj čovek s neizrecivim bolom. – A jesi i gluva i nema? – povikao mi je pravo u uvo.
Ja mu govorim:
– Držite rastojanje.
Ah, kako se on obradovao što sam ja ko sav ostali svet:
– Bože! – uzviknuo je on. – Ja želim da ti budeš moja! Samo moja i ničija više! Ti pleteš? To je umela jedino moja mama! O, majčice moja! Gde si bila sve ove godine? – uzviknuo je on, podigavši ruke prema plafonu i strasno prošaputao: – Ja tebi ne mogu da dam svoj broj telefona. Nemam ga. Ali, zapamtiću tvoj ili ću ga zapisati na dlanu! – s tim rečima se spustio na kolena i krenuo da obasipa poljupcima moje ruke.
Uglavnom, kada sam se u metrou srela s Inokentijem (on je nosio još dvadeset pet „snopova“ tek podignutih iz banke) i ponosno mu ispričala kakav utisak ostavljam na muškarce, on je prebledeo i strašno zabrinuto rekao:
– Brzo vidi jesu li „snopovi“ na svom mestu!
Srećom, kao što sam i pretpostavljala, tog čoveka sam interesovala ja, a ne moje pare. Tada je Keša izvadio iz džepa vlažne maramice i istrljao me od glave do pete, pri čemu je posebno detaljno trljao moja usta, čak i zube!

Za to vreme Rita se u beretki boje limuna – sama (Fimu su upravo pozvali telefonom i on je razgovarao o fudbalu) uputila u banku da digne sa svog specijalnog računa „Jesen patrijarha“ sto hiljada rubalja, čime je šokirala službenike, s obzirom da je zbog toga gubila ogromnu kamatu.
– Nemojte ništa da dižete – krenula je da je odvraća blagajnica – sredinom decembra će vam leći kamata!... Ne dižite sada!...
Nastavak ove scene nije moguće zamisliti a da te ne prođu žmarci. Rita se zadržala pred šalterom, iza nje se napravio veliki red, i da bi objasnila svoj apsurdni postupak, ona se prekorno obratila ovim nezadovoljnim ljudima:
– Shvatate, ovakve stvari se dešavaju jednom u životu. Izvinite, molim vas, što se ovoliko dugo petljaju sa mnom! Treba da podignem sav ulog – kupujemo unuku stan... – Sve u svemu, ona se ponašala kao inspektor Kluzo pre nego što će mu se desiti peh: bila je odsutna, ulazila je u priču sa svakim koga sretne i osluškivala je cvrkut ptica. A kada je sa sto hiljada rubalja u damskoj tašnici došla do svog ulaza, odatle su izašla dva tipa s crnim kapama. Jedan joj je rekao:
– Zdravo, bakice!
A ona im je ne trepnuvši odgovorila:
– Zdravo, momci!
I ulepršala je sama, bez pratnje, u polumračni ulaz. Ova dvojica su joj galatno pridržala vrata.

Samo je naša Tasja apsolutno ćutke i koncentrisano nosila „snopove“ u „pojatu“ i odlazila za sve novim i novim „snopovima“, koji su se nalazili u raznim prestoničkim bankama. Vadila je pare iz unutrašnjeg džepa crvene perjane jakne, ređala ih na sto i ponovo se otiskivala na tanušnim štiklicama – cak-cak-cak, bez ijedne reči o tome da li joj se neko na putu do banke i natrag zagledao u oči, čitao stihove ili pevao pesme.
Ali, onda je iskrsao novi problem: deset novčanica po sto dolara, od onih koje je iz Anape poslao otac Leonid, povukle su vlagu i uplesnivile se.
– Što se smejete? – uzviknula je Tasja. – Da, on ih je negde čuvao, skrivao mnogo godina po ćoškovima svoje garaže!... Normalno da su pobuđavele!
– Ništa strašno – umirila ju je Rita. – Sad ćemo mi da ih properemo i prosušimo!...
One su raširile memljive novčanice po radijatorima, izvukle fen i peglu, sve pouključivale i latile se posla.
– Idemo da očistimo kasu! – naredio mi je Fima, natukavši na čelo imitaciju kariranog kačketa „barberi“. I nas dvoje smo se uputili po glavni kapital, strogo se pridržavajući bezbednosnih pravila.
Tog dana je u Poštanskoj štedionici bilo strašno mnogo sveta. Ja sam sela za sto i, izigravajući staricu, nastavila da pletem plavu kapu. Serafim je u starom iznošenom sakou, sa trodnevnom sedom bradom i slušnim aparatom u uvu pružio kroz šalter svoju karticu i rekao:
– Zatvaram račun.
Devojka se zapanjila:
– Šta je vama?! Mi nemamo tolike pare! One moraju da se zakažu!
Iza nas se protezao nepregledni red i svi su zainteresovano slušali ovaj razgovor.
– Sačekaću – s hrišćanskim mirom je odgovorio Serafim.
– Pare mogu da stignu tek posle podne. Idite u glavnu zgradu.
– U redu – govori Fima – idemo u centralu. A vi zakažite, jer ako tamo ne bude, ja ću se vratiti kod vas.
Ni glavna štedionica nije mogla Fimi da isplati sve pare koje je on uštedeo. I mi smo se opet našli u našoj pošti.
– Jesu li dovezli?
– Još ne, idu ovamo.
Ja zauzimam red. Kao da je cela Moskva rešila da podigne penziju. U poštu je ušao Keša s punim rancem dolara. On je malo postajao, tako zračeći da bi svaki, čak i najgori Gajgerov brojač mogao na njegovim leđima da detektuje sumanute pare.
– Jesu li dovezli? – pita Keša tako da su ga svi u pošti čuli.
– Ma još nisu! – širi ruke Fima.
– Dobro – miroljubivo govori Keša – ja onda odoh, sačekaću vas kod kuće.
On odlazi, ulazi dečak, a odmah zatim se čuje i Ritin glas, prepoznatljiv i drag svim onim nekadašnjim radio-slušaocima, starim Moskovljanima:
– Ljudi, gde mogu da saznam da li sam ovde ostavila neseser kada sam podizala sto hiljada?...
Nije bilo šaltera na kojem se nisu pojavila naša ozarena lica u stanju krajnjeg afekta. Fima je treći put došao na red, ali – na Zapadu ništa novo, i mi smo propustili veselu bakicu koja se uporno trudila i da skine što više para i da nešto ostavi.
– Za sanduk! – saopštila mi je ona sa zadovoljnim osmehom na licu.
I – izražajno – pokazala očima dole:
– TAMO mi se ne ide! Ali, moram da se spremim!
– Nose! – pobedički je uzviknuo dečak, ugledavši dva krupna inkasatora sa pratnjom, naoružana do zuba i s vrećama para.
Sledećih pola sata Fimi su brojali pare pred mikrofonom. Ceo red je slušao o kakvoj se ušteđevini radi.
Stavljamo pare u torbu, zatvaramo je, izlazimo iz banke. O, Bože, pomozi nam u nevoljama i mukama ovozemaljskim, izbavi nas od svake zle prilike! Sve na Serafimu odaje potpuno i apsolutno lažno spokojstvo – za nama je do samog ulaza trčao neki tip koji i nije baš ulivao poverenje i vikao:
– Gospodine! Gospodine! Zaboravili ste ličnu kartu!...

Svi su bili pomalo van sebe od toga što treba biti izuzetno oprezan i maksimalno koncentrisan. Nakon što je Fima opomenuo Ritu i još jednom joj objasnio kako čovek treba da se ponaša na ulici, u liftu, pošti ili kod kuće kad pri sebi ima pare, ulazi Keša u stan s novom porcijom „snopova“, a vrata nisu zaključana!
Pri tom, pred onim ko ulazi puca sledeći prizor – u sobi na stolu se uzdiže planina Fudži od novčanica različitih apoena, kao da samo što nisu dovezli partiju heroina. A Serafim ko pravi narko-bos stoji u toaletu s otvorenim vratima i pušta mlaz. Da ne govorim o Riti koja na televiziji zaneseno gleda emisiju o Puškinu i niti šta vidi, niti šta čuje.
Ako bi neko sa strane posmatrao našu družinu koja broji pare, mogao bi da pomisli da to Kventin Tarantino snima film s Robertom de Nirom. Serafim, neobrijan, u moher džemperu s kožnim zakrpama na laktovima sedi na kraju stola i tajanstveno se smeška, odgovarajući na pitanja jednosložnim rečima i potpuno neumesno. Ubrzo smo otkrili da je on negde ćušnuo svoj slušni aparat i sva ta zagonetnost je uspešno kompenzovala njegovu gluvoću.
Sve su to bili razlozi zbog čega mi nismo čak ni obratili pažnju na to da je neko pozvonio na vrata. Zato je Rita otišla u predsoblje i brže bolje otvorila. Keša je na brdo para nabacio ćebe i svi su se ukočili, kao da su na spiritualističkoj seansi, gledajući u sto i osluškujući glasove u predsoblju.
– Je l’ treba šećer? Jeftino dajem džak – začuo se promukli bas.
– Ne, ne treba nam šećer – povikao je Keša u strahu da Rita ne kaže: treba, jednog dana ćemo ipak praviti slatko – i pozove prodavca šećera u kuhinju.
Svi smo se ko jedan uputili ka vratima. Prodavač, čovek iz unutrašnjosti, u mornarskoj majici i vindjakni, pogledao je u ovaj stroj ljudi, očigledno neprijateljski raspoloženih prema njemu i njegovom šećeru, i ispario.
Nikom ne otvarati! Zar se nismo dogovarali da se nikom ne otvara?! – besneo je dečak. – Od kuće ste napravili železničku stanicu.
Falilo je još samo da se javi prepodobna Vera iz Jehovinih svedoka, koja je s vremena na vreme zvala Margaritu i telefonom joj davala božanske pouke, mada se uopšte nisu poznavale. Štaviše, ta Vera je krenula da se nudi da svrati u goste kod Margarite. Ali, onda je Fima ispoljio budnost i napravio je ženi skandal. Rita je morala da nastavi da se školuje vanredno.
– Uskoro stižemo do Isusa s gordošću je govorila Rita.
– Tek sada? Za sve ovo vreme? čudio se Fima.
Zatim joj je iz, istih razloga telefonirala Nadežda. Ali je Rita kulturno odbila Nadu, pozivajući se na to da ona već ima Veru.
– Vera je naš čovek – priznala je Nada.
– Ostalo je samo da krene da se javlja još jedna prevarantkinja koja se zove Ljubav – rekao je Keša.

Sada je prvo trebalo sve pare promeniti u rublje, i tek onda ih dostaviti u građevinsku firmu, gde su nam prosto rekli:
– Sve donesite, ostalo je samo dva dana, vi reskirate, treba ugovor da se potpiše.
Mi smo spakovali dolare i evre u kesu, stavili pare na dno ogromne torbe, a odozgo smo nabacali ne baš najčistije Fimine košulje. Navodno muškarci idu u perionicu i uopšte ne nose gomilu novca u neku tamo levu banku da ih zamene. Ovaj stan, moliću lepo, može da se kupi samo za rublje. A dečaku su preporučili jednog bankara, koji je poznat po tome što menja velike sume uz najmanju proviziju.
Na brzopotezno održanom vojnom veću doneli smo odluku da Serafim uđe u operativnu grupu.
– Njemu će biti interesantno – rekao je dečak.
Fimi je naređeno da obrije bradu, obuče crno vuneno odelo s prslukom koji je dedi poklonio unuk, skinuvši ga sa sebe posle odbrane disertacije, kravatu, moderne cipele i švajcarski sat.
S cipelama je malo zapelo. Fima nije znao koje da izabere.
– Uz crno odelo – učio je unuk Serafima – cipele moraju da budu crne. CRNE! A ne trule višnje! I ne boje kasije!...
Slika koknija bez krova nad glavom, koji spava ispod mosta na obali Temze, udruženim snagama je zamenjena raskošnom pojavom don Korleonea – tako ogroman dijapazon ima naš Fima.
– Ti bi dobro mogao da se prodaješ s tako egzotičnim izgledom – s poštovanjem je izjavio dečak.
Čak smo krenuli da se pribojavamo da se tamo ne zapitaju, kad se Serafim pojavi da da pare za stan, zašto on kupuje samo jednosobni stan na bezveznoj lokaciji, a ne u nekoj od starih moskovskih ulica ili u elitnoj zgradi u centru grada.

Dakle, izlaze iz ulaza tri elegantna džentlmena s kariranom putnom torbom, koja rečitije od kariranog kačketa govori o Fiminoj anglomaniji, ali i o tome da ako on i nije od onih što kupuju londonske fudbalske klubove – bez engleskog ejla sigurno ne može da živi, sedaju u smaragdnu veteransku „oku“, greju motor i kreću. Dečak je za volanom, Fima – pored, pravi se da čita novine, a pozadi je Inokentij – čvrsto stiska na grudi torbu s parama.
Ni vitez templar, pripremivši se za protivnapad na nevernike koji su ga opkolili, nije toliko koncentrisan kao što su ova trojica koja su krenula na sastanak s bankarom. Nervi su im napeti ko strune havajske gitare. Izranjali su im iz sećanja primeri posebno drskih krađa tašni i torbi iz kabina automobila.
Prisetili su se direktorke umetničke galerije iz Taganroga, koja je putovala kombijem da kupi umetnost u prestonici. Interesovale su je slike od maca i suvog cveća, postoje takvi umetnici – Aoristi. Oni celog leta žive u vikendicama, šetaju po livadama, sakupljaju plamenku i kovilje, suše ih, a tokom dugih zimskih večeri sede u svojim stanovima i prave minijaturne i velike panoe, zapanjujući nas svojom bujnom maštom. I što je neverovatno, lepo se prodaju.
Tako je direktorka muzeja putovala s velikom količinom para iz Taganroga u Moskvu, uživala u periferiji prestonice, kad se otpozadi začulo „kvrc“! Šofer je iskočio iz kombija, a njemu pokazuju branik: 0, bože, kakav maler! Iskočila je i direktorka: Oh! Kako je tako nešto moglo da se desi? Vraća se – kad nema tašne. A tamo su osim para bila sva dokumenta, mobilni telefon, članska knjižica sindikata radnika kulture i srebrni dolar – za sreću.
Tašna sa sindikalnom knjižicom i notesom je bila bačena ispred vrata najbliže policijske stanice, da se opljačkani građanin ne bi sekirao – policija će je naći i pozvaće ga. I stvarno su pozvali, ali u Tanganrog, direktorkinu ćerku, i rekli: „Dolazite ovamo, tražite telo, njenu tašnu smo pronašli, a telo još ne!“
Selivši se tog neprijatnog slučaja. Keša je još jače stegao putnu torbu s parama i podozrivo osmatrao susedna kola.
A Serafim je baš potrefio trenutak pročitao je novinsku belešku u kojoj specijalisti državne kovnice novca upozoravaju žitelje prestonice da su, prema podacima kojima oni raspolažu, u Moskvi u opticaju falsifikovane novčanice od po hiljadu rubalja vrlo kvalitetne izrade.
– „... Ova prava umetnička dela mogu da se dobiju čak i u bankama! A u menjačnicama se retko desi da ne podmetnu falsifikovanu novčanicu...“ – izražajno je čitao Fima.

Bankar Dima je zakazao sastanak na uglu ulica Sivcev Vražek i Starokonjušne, pored kontejnera za đubre na kojem piše „Minkult“{34}. Parkirali su auto i krenuli da posmatraju mračnu reku ljudi koja se kretala ulicom.
– Biće u farmerkama i s kesom u ruci – rekao je dečak.
Posle pola sata, kontejneru za đubre se približila stara izubijana „lada“ ekskluzivne boje – „pena šampanjca“. Iz nje je izašao Dima u farmerkama i s kesom u ruci, tačno onakav kakvog ga je dečak i opisao.
Fima se zaklonio novinama, kao čita, ali ih je držao naopačke, demonstrirajući čitavom svojom pojavom da po njegovim predstavama – možda malo i zastarelim – bankari treba drugačije da izgledaju. I Keša se sav zgrčio, ali je torbu ipak pustio iz ruku.
Dečak se osamio s Dmitrijem u „ladi“ i dobro zapakovane štosove novčanica državne banke Sjedinjenih Američkih Država prebacio u Diminu slabašnu plastičnu kesu.
– Ti samo reci koliko ovde ima – nonšalantno ga je zamolio Dima – nemam kad da prebrojavam. – I nestao je zajedno s kesom iza masivnih ulaznih vrata obližnje zgrade. Nikakva priznanica, ništa.
– Oh! – Keša je uhvatio što je mogao više vazduha, izašao je iz kola, prišao ovim svetim vratima i pročitao na maloj tabli: „Udruženje spotrista invalida Podmoskovlja“
Nervozno je povukao za kvaku: vrata su bila zaključana.
Seli su u „oku“ i krenuli da čekaju.
– A šta ako se on ne vrati? – prozborio je Keša jedva čujnim glasom.
– Čak i da uzmemo njegov auto kao kompenzaciju, to nam ne bi nadoknadilo ni deseti deo onog što nam je on oteo.
Fima je nastavljao da čita prevrnute novine.
Dečak je ćutao.
Četrdeset pet minuta je prošlo.
– Akademski čas – prekinuo je čutanje profesor Serafim, napipavajući nitroglicerin u džepu sakoa.
U tom momentu su se otvorila masivna vrata „Udruženja sportista invalida“ i na pragu zgrade se pojavio bankar. Prišao im je ležernim korakom, mašući kesom.
– Držite – rekao je Dima, vadeći poteški zamotuljak od novina – ovde ima sedamdeset tri svežnja – dva miliona šeststo pedeset hiljada trista osam rubalja.
O tome da se prebrojavaju pare nije bilo ni govora. A da pokušaju da skinu gornji sloj metalne trake, kao što su to savetovali specijalisti Kovnice novca, ne bi li se uverili u autentičnost novčanica – nisu imali petlju. Sve je obradovala već sama činjenica da se ovaj njima potpuno nepoznati čovek vratio.
– Ne razumem što ste se usplahirili? – izustio je dečak čim mu se povratila moć govora. – Pričali su mi da je jedan čovek išao ulicom s koferom para – nosio ih je u građevinsku firmu!... Doduše, nije ih doneo... A Dima svuda nosi pare u ofucanoj kesi u metrou, u autobusu, u kolima. Baci kesu na zadnje sedišle i ne razmišlja. I stvarno, ko bi mogao da pomisli da ti u izguljenoj otrcanoj kesi imaš milione? Profesionalac, nema šta – s poštovanjem je dodao dečak.
– A mi se još uvek učimo – skromno je prokomentarisao Keša.

Već se smrkavalao kada su nastavili dalje. Ni minut nije smeo da se izgubi. I, ko za baksuz, cela Moskva stoji. Na svim ulicama, obilaznicama, tramvajskim šinama – svuda zastoji. Dečak je pokušao da se provuče iza šlep-službe i istog časa se začula policijska pištaljka.
Keša je premio od straha.
Gotovo je rekao je on. Sad će da provere šta to ova trojica prevoze. I, na svoju radost, ima da nađu tri miliona!...
Dečak je sav ko na iglama izašao iz kola i u momentu se setio da je Dan policije.
– Srećan praznik! – rekao je on, pružajući dokumenta.
– Hvala – nepodmitljivo je odgovorio policajac. – Vozimo suprotnom trakom. Da uzimamo dozvolu ili plaćate na licu mesta?
– Izvol’te – dečak je izvadio petsto rubalja.
Ovaj se nasmejao, stisnuo dečaku ruku i ispratio ga do automobila.
– Volim ja praznike. – Inspektor policije je otvorio vrata i prešao pogledom po kolima. – Ali, takve kao što su svadbe, rođendani! Tamo je veselo, opušteno! A Dan policije, to ti je – znate kako mi govorimo? – glava u cveću, a dupe u sapunici!...
Keša, dečak i Serafim su nabacili osmehe pune razumevanja.

Sat i po je ostalo do zatvaranja kada su tri musketara s vrećom prepunom dukata stigli do SU-23, parkirali „oku“ između crvene „mazde“ i crnog „audija , i ušli u ofis. U centru hola ih je dočekala fontana koja ne radi, s gigantskom žabom od malahita u bari, koja pobedonosno steže u zubima strelu Ivana Carevića.
Dečak je uzeo torbu od Keše i zajedno s Fimom otišao na blagajnu. Posmatrajući ih kako se drže kao bogatuni, Keša se ponovo setio pesme Indusa lutalica:

Sunce može da postane hladno Mesec od vreline da se usija,
Ali nad istinskim učenjem nijedan demon nema vlast:
Kada slon važno hoda,
Kako bogomoljka može da ga zaustavi?

U Inokentijevoj glavi misli su bludele, rojile se, mrsile se, i on nikako nije mogao da povrati spokojno i kontemplativno stanje duha, njemu tako svojstveno. Koliko je puta samo u jednom danu gubio punokrvnu vezu s tokom života i kakve su ga mračne misli spopadale, tipične za nosioce grube mentalne svesti. Nije mogao da veruje da u nekoliko navrata, zaslepljen fatamorganama, samo što nije napunio gaće!
Keša je izuo cipele, seo u pozu lotosa, sklopio oči i duboko udahnuo. Logično, ka njemu se uputio čuvar, bespomoćni zarobljenik samsare{35}. Međutim, Inokentije je već izronio iz pojavnog sveta i utonuo neizmernu, jasnu, večnu, božanstvenu prazninu. A kada je čuvar krenuo da ga trese za rame i zahteva da se ili ponaša pristojno ili napusti prostoriju, Keša je sporo izgovorio:
– Jadni čoveče, zašto ti nosiš tu kapu s kokardom?
Onda je spazio dečaka i Serafima. I što je čudno – s onom istom nabijenom torbom s kojom su se bili i udaljili, a na licima im se ogledala potpuna konfuzija.
Ispostavilo se da je, dok smo mi pabirčili za poslednje santimetre, cena kvadratnog metra porasla za tri procenta. Smešna tri procenta ne bi našem budžetu nanela nikakvu štetu da smo pazarili sladoled ili pivo, ali u slučaju kupovine stana ona su delovala kao čitavo bogatstvo. Sutra je poslednji dan, a mi – ni drvce da se na njega oslonimo, ni kamen da se njime podupremo.
Desio se smak sveta, u to nije bilo nikakve sumnje. Panika je obuhvatila složni, ujedinjeni kolektiv, čiji je svaki elan obavljao konkretne zadatke u cilju stizanja do para, ali niko nije očekivao da u najvažnijem trenutku tih para neće bili dovoljno.
– Kakav je ovo način? – uzviknuo je dečak. – Ne dozvoljavam da se ovako postupa sa mnom! Ja sam zaslužna osoba, ja nisam običan čovek – dva puta sam bolovao od šarlaha!
– Ako ja krenem da prodajem freske, ljudi će početi da se rađaju bez glave – rekao je Inokentije s osećajem neminovne propasti.
A Serafim, naš kobojagi milioner, ako samo možete da ga zamislite: u jednoj ruci drži bogzna koliko hiljada dolara, a drugom se bukvalno uhvatio za glavu.
Sve vreme sam piedosećao da ovako nešto mora da se desi – rekao je Fima. U redu, ako se naše predstave o poštenoj igri ne poklapaju – idemo odavde! – I odlučno je natukao kačket.
– Samo to ne! – zastenjao je Keša. – Ja neću da vraćam kući tri miliona. Njih ovog časa treba predati. Kome? Zašto? Za šta? Nije važno! Samo da ih se oslobodimo! Da se svega oslobodimo! – prošaputao je on malodušno. – Isprazniti džepove! I – svuda i u svemu nalaziti tišinu.
– Čekaj, stani – krenuo je da ga urazumljuje Serafim. – Moramo da izvagamo za i protiv. I gde ćemo naći preostalu sumu? Moj Institut međunarodnog radničkog pokreta su zatvorili, prijatelje saborce poslali u penziju bez obzira na godine života. Od sada moje kolege i ja možemo da se smatramo... kako ti ono kažeš, Inokentije, stanovnicima budističkih manastira?
– Da, to je velika zemlja za čoveka koji je spreman da se rastvori u bezgraničnom – odgovorio je Keša. – Nema veze, mi ćemo se uzdati u više sile i one će nam doturiti još malo!
– A šta da rade oni koji ne veruju u Boga? – tužno je pitao Fima.
– Da se uzdaju u one koji veruju – kategorično je rekao Keša.
Vratili su se na blagajnu i ponovo se našli ispred službenice SU-23, Leokadije. Uramljena prozorom blagajne, ona je iz nekog razloga sedela s neprozirnim crnim naočarima. Složićete se da to ipak nije tako česta pojava među kasirkama. To mu dođe isto kao da vaše novčane uloge prima muškarac s gusarskim povezom na oku, a kad se približava sefu ili kartoteci zbog neke informacije, jako cakće drvenom nogom o pod.
Leokadija je izrazila spremnost da primi tu sumu, ni dovoljnu, a ni malu – dva miliona osamsto trideset hiljada rubalja.
– Ovo je stvarno blagajna? – još jednom je upitao dečak, streljajuči pogledom Leokadiju.
– Da – odgovorila je ona uvereno.
– SIGURNO?
– Sigurno.
Leokadija je primila naš kapital. Aparat za brojanje novca je razjapio čeljust, razotkrio zube i krenuo brzo, kao virtuoz na balalajci, da broji. Na tablou su se pojavljivale ogromne cifre i pretvarale u fantastične, skoro nadrealne sume.
Prebrojavši pare, Leokadija je jedan od svežnjeva umetnički raširila kao lepezu ispod sijalice drugog aparata. Bio je to specijalni uređaj – detektor lažnih novčanica. I onda se – na sveopšte zaprepašćenje – blagajnom razlegao užasni pisak.
– Bestraga! – Serafimu su izbile graške znoja na čelu.
Keša se sav skupio, kao jaguar.
Leokadija je odložila taj svežanj i uzela drugi da proverava. Pisak se ponovio. Leokadija je skinula naočare, pažljivo je na svetlu prostudirala novčanicu od hiljadu rubalja i stavila je ispod plave sijalice detektora.
Pisak se samo pojačavao. Već je ličio policijsku sirenu.
– Sad ćemo besplatno dobiti krov nad glavom – za malverzaciju – kazao je dečak.
– Samo malo – rekao je Serafim i, kao mađioničar na cirkuskoj predstavi, izvukao zgužvanu novčanicu od deset rubalja iz gornjeg džepa. – A sad ovu gurnite!
Zbunjena Leokadija je gurnula novčanicu ispod svevidećeg plavog oka detektora.
Opet pisak.
– Desetice se ne falsifikuju! – pobedonosno je uzviknuo Fima. – Zovite montera ili električara, ko je već kod vas zadužen za aparate. Pokvaren je.
Za minut je u blagajnu ušao majstor Goša, mršteći se od jakog sveta. Delovalo je kao da je sedeo ispod stepenica i samo čekao hitan poziv. Goša je isključio aparat iz struje, zatim ga je tresnuo šakom i ponovo uključio. Aparat je zapištao poslednji put, kao da se pravda – eto, ne možeš ni da se našališ! I više nije ispustio ni jedan jedini zvuk dok god je proveravao naše pare.
– Ne, ja stvarno ne znam dokle više – promrmljao je Serafim, brišući znoj sa čela – mi smo već sve obraze podmetnuli, a nemamo ih mi tako mnogo – svako po četiri!
Leokadija je na rastanku saopštila:
– Gospodo, ne bismo da vas dotučemo, ali ako u roku od dvadeset i četiri časa ne donesete sto četrdeset hiljada, naš dogovor se anulira. Pare će vam biti vraćene a stan prodat drugom kupcu! mahnula je rukom u prave u žabe od malahita iza koje se motala razna polupoštena publika – trojica harizmaličnih gorštaka i jedna osoba slična Tartarenu iz Taraskona{36}. – Eno, vidite, ono je Masljuk iz Poltave. Već drugi dan kako sedi ovde, strah ga s parama da se makne od čuvara. A eno i trojice gorštaka – Uća, Guća i Datuća. Čekaju ko ne uspe da preda sav iznos.
– A osim toga, sutra je i svadba Eltona Džona i njegovog druga – ozbiljno je rekao Serafim, šireći novine. – Sada oni kupuju stan!
– Nadam se ne u našoj zgradi? – upitao je dečak.
Drugi neko bi se nasmejao ovoj vrcavoj šaljivoj sceni, ali Leokadija je stavila tamne naočare i time pokazala da je prijem završen. Pri tom je sadržaj karirane torbe iščezao u njenom sefu, a u zamenu za to se u metalnoj činijici koja je ličila na pepeljaru pojavio mali, prilično neubedljiv račun. Takve daju kod nas u bakalnici.
Ošamućeni od novog problema, ne znajući gde i kako da nađu potrebnu sumu, oni su seli u auto i utonuli u razmišljanje. Pored njihovih kola žurno su prolazili ljudi u tamnoj odeći, zaokupljeni svojim mislima, završio se radni dan, grad je pocrneo, zgrade su utonule u mrak, zaiskrila su prozorska okna. Vetar je na šoferšajbnu naneo pregršt jarkocrvenog javorovog lišća.
– Idemo kući, tamo ćemo videti šta ćemo – rekao je dečak i okrenuo ključ od kola.
„Oka“ je zabrundala, štucnula i pojurila kući. Keša i Fima su se opustili. Fima je delovao pospano, prazna torba s njegovim košuljama se valjala po podu, para u njoj nije bilo, što je Kešu iskreno radovalo.
– Gledaj ga samo! – odmahivao je glavom dečak. Gde ovo ima? Raduje se što je ostao bez para!...
Mi smo čekale svoje muškarce ne paleći svetlo. Padao je mrak, kapi kiše su dobovale po strehi. Tasja je stajala pored prozora, posmatrala ulične svetiljke, automobile s upaljenim farovima. Nas dve smo htele da skrenemo misli, upalile smo televizor, ali su takve užase pokazivali na svim kanalima – opet su sve poubijali, sve poklali... Momentalno smo ga isključile da ne pošašavimo.
Posebno se sekirala Margarita.

– Kada su u pitanju strahovi – govorila je ona ponosno – ja sam tako genijalna da bi samo od mojih mogao da se napiše detektivski roman!
Ja sam s vremena na vreme telefonirala Keši i on je odgovarao:
– Nema pozitivne dinamike.
– Frka.
– Platili smo kaznu.
– Naleteli smo na skrivenu minu.
Poslednja informacija koju smo primile tog dana bila je:
– Sve pare dadosmo, al’ nikakve vajde.
Onda je Rita otela slušalicu i povikala:
– Zašto ti takve stvari govoriš preko telefona! Tako vređaš one ljude koji su nas sve vreme prisluškivali!...
Zato, kad su konačno stigli kući, mi smo se bacile na njih i čvrsto ih zagrlile. Ništa ih čak ne bismo ni pitale, što se kaže, nek su se samo vratili živi i zdravi, ali oni su nam sami sve ispričali kad su se napili, najeli i zagrejali „amaretom“.
– ... Eto tako – završio je svoju priču Keša. – Ko brže uplati puni iznos, taj će i dobiti naš stan. Naravno – uzviknuo je on krajnje ozlojeđno Kavkasci dolaze s punim torbama para, zato stanovi i idu ko alva!
– Kešo, među nama je čovek s Kavkaza – prekorio ga je dečak.
– I ko nam još kaže? – rekla sam ja – Onaj koje sam s Urala!
– Očigledno, on smatra da je bolje biti s Urala nego s Kavkaza! – nastavila je Rita.
– Šta da radimo? pitao se Serafim.
Špartao je po stanu, skenirajući police s knjigama, hrpe časopisa i starih novina, sve u nadi da će pronaći tajne koverte – šta ako je neku hiljadarku negde sakrio i zaboravio?
– Tasja samo što ne zaplače – rekao je dečak, do ušiju zaljubljen. On lepo nije mogao da veruje da naša porodica neće savladati sve prepreke samo da obraduje njegovu voljenu. – I gde su sad vaši prijatelji? – uzviknuo je on. – Moćni, smeli, bogati? Telefonirajte Morduhoviču, neka pozajmi tri hiljade dolara?
Svi su zaćutali pokunjili se. I odmah se odozgo začulo mrmljanje komšinice Aide Pantelejmonovne: Vidi li Bog cene na pijacama, opet ti Jevreji ugnjetavaju naše Palestince... domaći živalj nestaje, a vanzemaljci osvajaju Zemlju...
– Ah, kako bi nam sad dobro došao moj mesec! – uzdahnuo je Keša. – Ja bih s njim plovio, išao, leteo, ne žaleći snagu, sve dok ne crkne akumulator, pokazujući koliko je život višeslojan i pomažući da se dokuči međusobna veza svih stvari. Nekoliko tura za noć i mi bismo bili spaseni.
I onda je povikao:
– Imam ideju! Šta ako Poterjajev proda mesec Japancima! A mi akonto toga pozajmimo od Nikasa Safronova?! Da vidimo šta piše astronom?...
Keša je izvadio iz džepa svetlozeleni koverat, na njemu je marka sa slikom planine Fudži koju je nacrtao Hokusaj, i pečatom grada Osake – bila je to prva vest od Poterjajeva otkako je njegov brod isplovio iz Vladivostoka. Pismo je stiglo još jutros, ali nije bilo vremena za čitanje.

„Dragi moji zemljaci! – započeo je Keša, a mi smo seli oko njega i krenuli da slušamo. – „Kako ste vi tamo, na kopnu, u Otadžbini, u Rusiji? Jeste li živi? Da li ste kupili nekretninu?“
Zdravo, Inokentije! Moram da ti se izvinim što nisam s tobom uspostavio vezu čim mi se dogodila neverovatna stvar o kojoj bi mogao da mašta svaki nastavnik astronomije, da ne govorim – geografije. Sve bi bilo u redu da se to desilo sa mnom lično, međutim drži se, Inokentije! – postradao je mesec, naš mili hranitelj, i to me čini beskrajno tužnim i strašno boli.
Ali – da idem redom.
U početku je sve išlo fino. Utovarili smo mesec na brod, sam sam se smestio u kabinu druge klase, s pogledom na okean neopisive lepote! Jedno tri sata smo plovili niz vetar, na nebu nije bilo ni oblačka, a voda – da ne veruješ – idealne azurne boje! I neko vreme su brod pratili delfini!
A kada smo posle tri sata plovidbe izašli na otvoreno more, odjednom se digla bura. Vreme se naglo promenilo! Talasi su bacali brod na razne strane. Svi putnici i članovi posade su navukli prsluke za spasavanje. Ja sam navukao dva. Za svaki slučaj. Bura je, Inokentije, bila tako jaka da je nosila naš brod kao orahovu ljusku.
Iskočio sam na palubu da proverim kako je mesec. Bio sam ga spakovao u specijalni vodootporni sanduk i taj sanduk smo pričvrstili na prednjoj palubi. A šta se tamo dešavalo – kakav je tamo bio užas! Talasi su šibali po njoj, mornari su puzali na laktovima, kutije s tovarom su letele preko ograde u more.
Naredili su nam da se spustimo u čamce, jer se napravila velika rupa na brodu i mogli smo svakog časa da se prevrnemo.
Kad, odjednom, vidim kako se jedan sanduk polomio na komade i iz njega izlete naš mesec. Samo je kliznuo na talase i zaplivao po okeanu. Vikao sam mornarima koji su veslali i upravljali čamcem da moramo da spasemo mesec – eno ga tamo, na talasima.
Međutim, kad su se oni okrenuli i pogledali u pravcu u kojem sam im ja pokazivao, njega tamo već više nije bilo. Potonuo je. Kešo, oprosti mi, nisam sačuvao naš mesec, našeg bledolikog lepotana. Kao što je prokleti Stenka Ražin potopio persijsku kneginju, tako sam i ja potopio našeg kralja. Čak se nijedan mehurić nije pojavio. Nestao je u vodi bez traga i glasa.
Pomislio sam da skočim i ja za njim, ali su me japanski mornari čvrsto uhvatili i vezali za klupu. Kroz dva sata nas je pokupio japanski ribarski brod, tamo su me i osušili, nahranili me njihovim sušijem i dali sto grama sake. Odvezli su me u luku i smestili u dom za brodolomnike.
Pošto je sav moj imetak potonuo, dali su mi odeću, drvene cipele i četkicu za zube. Evo druga nedelja kako sam ovde, izučavam japanski jezik iz stripova manga, već mogu da se sporazumevam s osobljem. A, s obzirom da su sva moja dokumenta nestala, sebe sad mogu da smatram Građaninom Sveta. Zato sam odlučio da zasad ovde ostanem i pustim korene. Živi bili pa videli.
Sumimasen, Inokentije-san, za to što nisam izvršio planetarnu misiju koja mi je pripala u vezi s promocijom tvoje umetnosti u inostranstvu.

Arigato, vaš Ivan Poterjajev

Sedeli smo u tišini, slomljeni, ne dižući pogled ka Keši. Kada je pročitao završne redove i odložio pismo, svima je postalo jasno da je poslednja šansa bila slična vodenom cvetu i da je potonula zajedno sa svima nama dragim i voljenim mesecom.
– Šta da se radi – rekao je Keša glasom čoveka koji se u jednom času našao izvan prostora nadanja i strepnji – slikaću, i ovako su sve samo hepeninzi i performansi. Vreme je da postanem klasični umetnik – da od maca i suvog cveća pravim pejzaže, kao ono društvo. Oni, verovatno, nemaju problem kako da dođu do para.
– I Keša će pare imati,
Sve će Keša platiti,
On je uvek takav bio!... – otpevušila je Rita.
– Idem da stavim vodu za čaj – rekao je dečak.
– Stavi – kazala je Rita – ali, da znaš, naš čajnik samo svetli. Svetli, a ne greje. Bolje je da se koristi kao sijalica.
– Bože! – uzviknuo je dečak. – Ovo nije trebalo da kažeš! Sve moje nade rušite. Tasja, ja tebi nisam par!
– Gluposti! – Tasja je prišla i zagrlila našeg dečaka. – Ti si moj rododendron, moj neven, moja hajdučka trava...
– A ti, Kešo – moj božur – rekla sam ja mužu i takođe ga zagrlila.
– A ti – moja kalina – rasejano je izgovorio Keša. U očima su mu se pojavile suze.
– A Fima je moj mumijo... – nadovezala se Rita.
– Ne vredi, društvo – oglasio se Fima, propuštajući pored ušiju nežno šuštanje lišća našeg rodoslovnog stabla. Ovo ni milioner ne bi izneo na svojim plećima. Lakše je sagraditi kuću na Mesecu nego ovde kupiti stan – rekao je glasom velikog krivca. A sam leži, prekrstivši ruke na grudima, kao poraženi Napoleon.
– Moraću Fimi da sašijem trouglastu noćnu kapu – našalila se Rita, ali se niko nije nasmejao – sve je obuzela strašna potištenost.
Od momenta kad se naš mali ali ponositi klan angažovao u borbi za mesto pod suncem, Fima je po prvi put bio spreman da digne ruke. Ovo nije bio tek neki tamo nokdaun, onoliko smo ih preživeli prošle godine. Međutim, inspirisani Serafimom, ponovo smo se dizali i, mutnog pogleda, klateći se, išli u boj. Ovde se radilo o čistom nokautu, koji je označio potpuni i definitivni poraz.
I to moj otac, ugledna osoba, nesalomivi Serafim, koji je vešto umeo da zaobiđe sve grebene! Kakvo on ima bogato iskustvo u snalaženju u raznim situacijama! Koliko je kravata čovek iznosio!... Samom Čarliju Čaplinu je stezao ruku! I evo ga, leži na kauču, tragično sklopivši kapke, mnogo mu je godina, i kompletna njegova poza govori o tome da on nije nikakav zlatni rudnik već običan Akakije Akakijevič Bašmačkin, sav u vlasti igre podmuklih sila.
Боже мой, да вознесется рука твоя, не забудь убогих твоих до конца!{37}
Svi su zanemeli, čak se i u stanu iznad ućutala Aida Pantelejmonovna, čuo se samo Serafimov ručni sat, koji je ujednačeno otkucavao rok za predaju para. Hiljade ljudi uzdrhtalih od straha zamrli su na pragu ljubavi kada nas je neočekivano poneo neki novi talas. Svi smo to osetili! Pred nama su zaplovile čudne vizije sfera, krugova, efemernih prostranstava i nebeskih gradova...
Zamislite: samo što se naša porodica spremila da izvede zaključak da je Bog nepravedan, nedosledan, nepojmljiv, kad nestade i svet koji sanjamo u snu i svet koji sanjamo na javi, rastvarajući se u kosmosu.
I onda je, potresajući milijarde galaksija, u grobnoj tišini, u moru ognjene svetlosti, zazvonio telelon.
Serafim je pružio ruku i podigao slušalicu.
– Alo – rekao je.
Bio je to Tolja, geograf. Ne znam zašto, ali se glas iz slušalice gromko čuo u celom stanu, kao da je truba arhanđela.
– Dragi moj Serafime! – izgovorio je Tolja. – Dobio sam nasledstvo iz Amerike, onaj honorar doktora Rjabina za himalajsku ekspediciju!
– Neverovatno!... – prošaputao je Fima i u njegovo bledo lice se opet vratila boja.
Ne verujete? Stvarno! I sve zahvaljujući vašim naporima, pažnji, vašoj vezi sa čika Koljom, pokoj mu duši, na mene se obrušilo čitavo bogatstvo deset hiljada američkih dolara! Ispostavilo se da su stvarno tamo, u Čejz-Menhetn banci, do današnjeg dana čuvali pare Rerihove ekspedicije. I bez ikakvih birokratskih zavrzlama su mi prebacili deo koji je pripadao dedi – s kamatom! Shvatate? Danas posle podne. Jeste li čuli, Serafime Daniloviču? Koja sreća! Sad mogu da kupim paraglajder i da fotografišem zemlju iz ptičije perspektive! Ali, ja samo o sebi! Da vama slučajno nisu potrebne pare? Kako sad stoje stvari kod vas? Je li vam trebaju?
Fima je po navici, po svom običaju, jednom i zauvek utvrđenom pravilu, hteo da odgovori: ne, nisu potrebne, hvala, dragi moj. Ali, bacivši pogled na deprimirano društvo koje se okupilo za njegovim stolom, po prvi put u životu je priznao:
– Tolja, neophodne su nam. I to ovog časa.
– Sutra idemo u banku – odlučno je rekao Tolja – i uzimamo onoliko koliko je potrebno.
– I Fima će pare imati,
Tolja će sve platiti... – zapevala je Rita.
Večna svetlost je obasjala nebo, na prozoru je neočekivano procvetao pupoljak amarilisa. Svet se okrenuo tumbe, zaplovio, glasovi su utihli, pomešavši se s dalekim zujanjem tibetskih čaša, zvonom zvončića, pesmom cimbala. Završio se dan. Pala je noć.
Useljenje smo slavili u uskom porodičnom krugu, nismo hteli koga bilo da zovemo. Odlučili smo da ćemo posle, kad renoviramo stan, postavimo podove i namestimo WC-šolju – pozvati sve svoje prijatelje.
A sada su Tasja i dečak sedeli za stolom u pročelju, srećni, spokojni i uživali u balonima od sapunice, u igri duginih boja na njihovim obodima.
– Mama mi je poslala bočicu – nasmejala se Tasja. – To sam uvek tražila od Deda Mraza.
Mi smo im poklonili ono najdraže što smo imali – sto od hrastovine „anakonda“, kako bi njegova neprolazna moć, stamene noge i bleštava daska (prethodno smo je namazali voskom i izglancali) mogli da posluže ne samo jednoj generaciji posle nas. Keša će se već nekako snaći i s kuhinjskim stolom na rasklapanje, koji je bio skromno smešten u hodniku dok je u kuhinji carovala „anakonda“.
On je u svoje lično ime deci poklonio gramofon „vega“ sa zvučnicima.
– Neka ga mladi koriste, njima je važnije – plemenito je izjavio Inokentije. – Na kraju krajeva, oni sad kreću u svet. A mi se odatle već vraćamo...
– I ne stigavši do njega – dobroćudno se našalio dečak.
Posedali smo oko mnogopoštovanog stola, na Ritine i Fimine starinske stolice. Hrabri deda Stepan ih je dobio na poklon od Oktobarske revolucije: 1917. godine, za vreme juriša na dvorac kneza Konstantina Romanova, radnici i seljaci su konfiskovali ove stolice „od buržoazije“. U prošlom veku su na njima sedeli gosti deda-Stepana – Dmitrije Iljič Uljanov, mlađi Lenjinov brat, večiti voždov sekretar Jelena Stasova, vatrena Inesa Armand, hirurg Spaso-Kukocki...
Zajedno s bakarnim lusterom u vidu izvijenih stabljika ljiljana, riđokosi i večno ozareni Stepan je te stolice poklonio Riti i Fimi kad su se oni preselili u novi stan. Ni tamo na stolicama iz dvorca nisu sedele ništa manje impresivne ličnosti, gosti Serafima i Margarite: poručnik Robert sa ćubom na glavi i ženom modistkinjom Lučijom Ivanovnom, radio-novinar Poplavski, član partije od dvadeset i prve, ljubljena Jesenjina, iako u godinama, simpatična učiteljica Šagane, Rokotov Sergej Apolinarevič, diplomata i ujedno špijun, kako se posle ispostavilo, glumica Ljalja Čorna i njen muž Mojsej Ribak, specijalista za argo, Jurij Vizbor... I ko još nije dolazio kod njih i se deo na ovim stolicama – mnogo divnog sveta, finih i dobrih prijatelja.
Otišli su gosti, otišli su zauvek, stolice su ostale prazne, stoje u iščekivanju pored zida i zato su Fima i Kita odlučili da ih daju mladencima – neka su i stare, ali su još uvek u dobrom stanju. Njihove graciozno izvijene noge čvrsto su držale jahače u svom sedlu, a crveni tapacirung je nedavno promenjen, pre samo petneaest godina.
– Bude li stolica, biće i gostiju – Rita i Fima su krilaticom propratili svoj poklon.
Preostali nameštaj je kupljen u Ikei, nov, od svežeg drveta, napravljen brižljivim rukama Rumuna. Posebno je bila lepa polica na kojoj je stajalo nekoliko knjiga budističke orijentacije. Kao što „či“, zgušnjavajući se, postaje materija, a rastvarajući se duh, tako je i dečak napustio polje široke potrošnje i krenuo da radi u izdavačkoj kući koja je promovisala budizam u našoj zemlji, ogrezloj u samsaiu.
Inokentije je otvorio flašu šampanjca. Tasja je pripremila pastu – makarone s račićima, pečenim paradajzom, belim lukom, zelenišem, a u čast Poterjajeva ih je prelila pravim japanskim sosom.
Ja sam takođe sva srećna napravila pitu – sve plodove koje sam tokom celog života skupljala sa drveta poznanja stavila sam u njen nadev, fino sam iseckala i upržila luk, dobro sam promešala, samo da mi ne zagori!...
– Kako je moja devojčica porasla – ponosno je rekla Rita – ima već pedeset godina!
Oslobođen svih briga, Serafim je sedeo za stolom u firmiranoj somotskoj dukserici.
– A sad, hajde – rekao je on, podižući čašu – živite onako kao što je govorio moj deda Tevelj: „Da bude volja Tvoja, Oče, da rastemo i množimo se ko ribe.“
Još kad su se spremali da odmah po Vaskrsu prave svadbu, dečak i Tasja su se sekirali kako će Fima izgledati na njihovom venčanju posle operacije „džombe“. Fima im je ponudio šarolik izbor: ili da bude s ufalšovanom glavom, kao ranjeni crveni komandant Šćors za vreme Građanskog rata, ili s ogromnim flasterom na temenu, ili da stavi kipu, nasleđenu od dede Tevelja. Ali, u tom slučaju bi pustio pejse.
– Ma idi prosto tako, bez ičega – molio ga je dečak – da nas ne brukaš.
– Ne mogu – odgovorio je Serafim. – Pomisliće da me je zviznuo sabljom neki kozak.
– Kakva glupost!
– A šta ako krene kiša? – brinuo se Fima.
– Za tu priliku je čovečanstvo već smislilo izum. Ne znam jesi li čuo za njega? Zove se kišobran.
Ali, Fima je veoma strepeo za svoju „džombu“, čak nije hteo da ide ni u pozorište s Margaritom.
– Šta ako mi neko kine na ćelu, kako ja posle s njim da se svađam?...
Te čuvene godine Serafim je, pun entuzijazma, ljubavi i duhovne slave, ušao u devetu deceniju.
U pletenoj bluzi, Rita ga je posmatrala s visine svojih godina i pitala:
– Fimo, jesi li srećan što si napunio osamdeset?
– Osamdeset godina – odgovorio je Fima – to je takav jubilej kada postojite samo ti i kosmos – i ništa više...
Podaj im, Gospode, milost i radost, daruj im blagodat svoju. Shvatate i sami, ipak su to godine, čas srce stegne, čas pritisak... Nedavno je Rita otišla kod lekara.
– Primetila sam da kad iznenada skoči pritisak, on može da se obori ako kreneš da ridaš – govori ona. – Evo, izmerite mi pritisak – kakav je sada? Sto devedeset? Mogu li onda kod vas da sednem i ridam?
– Ridajte – rekla je doktorka opšte prakse.
– I ja sam počela da ridam – pričala je kasnije Rita. – Ridala sam tri minuta i oni su mi se učinili kao večnost. Pitam: Je l’ dosta? Prošlo je već tri minuta. Ona mi odgovara: Bogami, nije, ridajte pet.
Ponovo mi je izmerila pritisak – spustio se na sto šezdeset.
– O, bože! – začudila se doktorka. – Pa, ako želite, slobodno ridajte!...

Sedeli smo u nepomičnoj tački sveta koji se okreće. Fima i dečak su gledali televiziju – kup evropskih šampiona: Spartak-Arsenal, i grickali semenke koje je pekla Tasja.
– Tata me je čitavog detinjstva terao da pečem semenke – uzdahnula je ona, mešajući po tiganju drvenom lopaticom. – Stojiš i satima pečeš, ne mrdajući od šporeta.
– Kako kod vas televizor loše hvata! – nervirao se Fima.
Između titrajućih linija i snega na ekranu trčale su crno-bele figure fudbalera. Lopta skoro da se nije videla. Ali, Fimi je i to bilo dovoljno da shvati da Spartak beznadežno gubi.
– Bogo moj! – Serafim samo što nije plakao. – Kakve smo mi ranije imali igrače! Staruhin je igrao glavom! I to kako je igrao glavom! Niko nije tako igrao glavom kao Staruhin. Navijači su specijalno dolazili da gledaju kako Staruhin igra glavom. Neka mu je laka zemlja.
Onda su Englezi zabili Spartaku još jedan gol.
– O-jooj! – zakukao je Serafim. – Bobrove! – uzviknuo je on i oči su mu se zacaklile. – Ustani iz groba i pokaži im kako se igra!
Sijajući od sreće, Keša i ja smo se šetkali od sobe do kuhinje i natrag.
Odličan stan, prostran, iako je jednosoban – govorio je Keša. – Kuhinja – devet metara, a mogla bi da bude i šest. Široki hodnik. Šteta što nema špajz.
Kucnuo je po zidu i naćulio uši:
– Gips-ploče su dobrog kvaliteta. Hoćete li da stavljate tapete ili će te krečiti vodoemulzionom bojom? Ja bih krečio. I to sve zidove u razne boje. Ali, to su već detalji, glavno je da su visoki plafoni i veliki prozori.
– Hajde da popijemo za one koji su nam pomogli da kupimo ovaj komforni stan – predložio je Fima. – Pre svega bih želeo da sačuvamo u lepoj uspomeni Kešin mesec, koji je ponovo uronio u Zemljino jezgro, odakle je nekad izleteo i gde je i stekao svoj sopstveni sjaj.
– Ja ga tako i zamišljam – setno je rekao Keša. – Fino leži na koralnom grebenu, među algama i morskom sasom, naokolo rakovi samci priređuju daču, a meduze pevaju svoje psalme. Šteta što na dubini od hiljadu metara ne može da se uključi – kakav bi to bio prizor!
Nemoj da tuguješ – umirivao ga je Serafim. – Proći će nekoliko godina, njega će naći i podići sa dna okeana, kao što su našli i Egziperijev avion. Srediće ga i smestiti u muzej. U Japanu postoji toliko mnogo muzeja da njima ništa ne predstavlja da otvore još jedan. Japanci će ga nazvati Muzej Potonulog Meseca, a Ivana Andrejeviča će postaviti za direktora. On je dostojan toga.
Svi su ustali i prišli prozoru. Termopan prozori su bili trostruki, od bele plastike poslednje generacije. Ogromni, od poda do plafona, pokazivali su nam svu raskoš nenastanjenih srebrnkastih mesečevih pejzaža, pred nama se prostiralo pravo more Spokojstva, tamno mesečevo more, pokriveno morskim bazaltom, osvetljeno ravnomernom sunčevom svetlošću.
Desno se uzdizala planina kosmonauta Andersena, a tačno ispred prozora se nalazila pukotina koja je presecala dno kratera i nestajala negde u daljini, blizu horizonta.
Tu se prekidao pejzaž i počinjalo je nebo, boje crnog grožđa s mnoštvom svetlećih koštica – zvezda. Nismo mogli da prepoznamo nijedno sazvežđe. Ovaj zvezdani atlas je bio potpuno nepoznat našoj porodici, kao da je neki ludi sejač išao za plugom i haotično bacao zrna. Samo je Mlečni put izgledao kao uvek, i mi smo mu se obradovali kao svom najrođenijem.
Neočekivano se rub neba obojio u plavo. Plavi sjaj je postajao sve jači, intenzivniji, dok nije grunuo, kao cunami rušeći brane, i potopio More Spokojstva, prekrivajući plavetnilom kamenitu mesečevu površinu. A nad horizontom je izronila ogromna planeta i krenula da se diže iznad Meseca, kao džinovsko plavo sunce.
Bila je sva u obrisima kontinenata dobro poznatih od detinjstva, prošaranih koritima reka čije nas vode nose ka drugim obalama, biljnim i životinjskim svetovima, tanano se prelivalo u glomazno, prozračno u mutno. Nad nama su se uzdizali telo Zemlje i prizori Neba, podsećajući nas na onaj predivni period našeg života kada smo svi skupa, rame uz rame, štedeli za novi stan, zaboravljajući da postoji vreme, hleb i voda.
Sunčev vetar je obuhvatio našu Zemlju, plamtele su vatre Svetog Elma, kroz proreze oblaka su se pomaljala ažurna mora i jasno su se čuli razgovori poluzaspalih riba. Zemlja je bila tako živa, pulsirajuća, sa mnoštvom stvorenja – iluzornih formi božanskog. Mic po mic stičući zasluge, obuzeta neverovatnom čežnjom, ona tokom ogromnih eona čekaju dragocenu priliku da se rode kao ljudi.
Pred nama je bio prah, pesak, kamenje i drveće, život, tako božanstven, prozračan i neiscrpan, žeđ za sticanjem, slavom, pohvalom, naši strahovi od rastanaka i gubitaka, podnevna gužva u kojoj smo se kupali u sunčevom sjaju, ali i u blesku mesečine, pomešanih s vetrom, vatrom, vodom i zemljom, koreni mašte, snova, halucinacija, u kojima realno ostaje potpuna tajna, gradovi okovani snegovima, put oslobođenja od niza rađanja, hram Guan-In na Mirisnim brežuljcima, Most poljubaca i drvo Bodhi, koje će poslednje nestati kad dođe kraj sveta i prvo će se pojaviti pri novom rođenju.
– Oh – prekinula je Tasja naše fascinirano ćutanje – sutra ćemo kupiti zavese za prozore.
– I draperije s nekom veselom šarom – dodala je Rita.
– Polako će sve doći na svoje mesto – rekao je moj mudri dečak.
– I, ko će čaj, ko će kafu? – pitala sam ja.
Vratili smo se za sto. Samo je Gerasim ostao da spava na stazici pored radijatora ispod prozora.
Keša je sipao sebi piće i na gramofon „vega“ stavio ploču Džona Lenona koju je čuvao još od studentskih dana. I začula se pesma, ona, čuvena, koju je 1971. godine napisao i izveo na belom klaviru bitls s plavim okruglim naočarima. Sam klavir sa tragovima cigareta na poklopcu je potom prodat za milion i po funti, naočare su predate u muzej, a ploča se sve to vreme prašnjavila kod Keše na polici zajedno s njegovim prvim slikama – sve do ovog prazničnog dana.
– Imagine – zapevao je Džon – there’s no heaven

It’s easy if you try
No hell below us
Above us only sky
Imagine ali the people
Living for today...
Imagine theres no countries
It isn’t hard to do
Nothing to kili or die for
And no religion too
Imagine ali the people
Living life in peace...
Imagine no possesions
I wonder if you can
No need for greed or hunger
In a brotherhood of man
Imagine all the people
Sharing all the world...
You may say I’m a dreamer
But I’m not the only one
I hope some day you’ll join us
And the world will be as one.

{1} „Biišovi bataci“ je u postsovjetsko vreme bio rasprostranjeni naziv za pileće batake uvezene iz SAD, a „Sovjetska krila“ je ne samo ime prvog sovjetskog putničkog aviona, već i fudbalskog kluba i drugih institucija; prim. prev.
{2} Piramidalne štedionice, tipa Jugoskandika, Dafinment-banke...; prim. prev.
{3} U Rusiji krajem XIX veka član tajne organzacije Narodna volja, čije su glavne metode bile individualni teror i političke zavere; prim. prev.
{4} Raniji naziv za Moskovsku gradsku skupštinu; prim. prev.
{5} U Rusiji se škole označavaju brojevima; prim. prev.
{6} Ah, vojskovođe nebeskih vojski... zaštitite nas zaklonom krila vaše nepropadljive slave!; prim. prev.
{7} Reč je o delima srednjovekovne ruske književnosti; prim. prev.
{8} Jedna od najelitnijih ulica u centru Moskve; prim. prev.
{9} Inostrani advokatski kolegijum pri Ministarstvu inostranih poslova u sovjetsko vreme, koje se između ostalog bavilo i nasleđem građana SSSR-a od stranih državljana; prim. prev.
{10} Članak – odgovor Maksima Gorkog na pismo američkim dopisnicima, koji je predstavljao kritiku inteligencije; prim. prev.
{11} U hinduizmu se Kali-Yuga smatra poslednjom erom (posle koje dolazi do obnavljanja vremena) i karakteriše je izraziti pad morala; prim. prev.
{12} Krilatsko, Kolomensko, Caričino su nazivi delova grada u Moskvi; prim. prev.
{13} Irina Skobceva je poznata ruska glumica, igrala je između ostalog Elen Bezuhovu u filmu Rat i mir Sergeja Bondarčuka; prim. prev.
{14} U slobodnom prevodu s jidiša – „0, moj bože!“; prim.prev.
{15} „Prosit“ znači „živeli“ na nemačkom jeziku; prim. prev.
{16} „Huči i stenje široki Dnjepar...“, pesma ukrajinskog pesnika T. Ševčenka; prim. prev.
{17} Iz Starog zaveta, Psalm 91: „Pravednik će kao palme procvetati, kao kedar u Livanu umnožiće se!...“; prim.prev.
{18} Radi se o psu Mumu iz istoimene priče I. S. Turgenjeva; prim. prev.
{19} Iz molebnog kanona: „... i knjige će se otvoriti, i sešće Gospod na presto, i sudiće se ljudima, i Anđeli će se pojaviti, i zemlja će zatreperiti, i svi će se užasnuti i uzdrhtati...; prim. prev.
{20} Knez novgorodski i kijevski, IX vek; prim.prev.
{21} Brahmačarja je jedan od četiri nivoa duhovnog razvoja u hinduizmu i označava uzdržanost od seksa, kontrolu nad željama; prim.prev.
{22} Kalpa u budističkoj kosmologiji označava isečak vremena od 4.320 miliona godina, u toku kojeg dolazi do stvaranja i propasti sveta; prim.prev,
{23} Ime je izvedeno od reči komunar – učesnik Pariške komune. U SSSR-u, posebno između dva rata, davala su se slična imena, npr. Era, Idilija, Progres, Avangard, Vladlen (od Vladimir i Lenjin)...; prim.prev.
{24} Prvih godina sovjetske vlasti postojao je običaj da se umesto krštenja praznuju oktobrine – davanje novorođenom detetu imena na velikim skupovima; prim. prev.
{25} Lingam je u hinduizmu sibol Šive i njegove plodnosti, u obliku je kamenog stuba koji predstavlja falus; prim.prev.
{26} U sovjetsko vreme peta tačka je u svim dokumentima predstavljala rubriku za nacionalnost, a u prenosnom smislu je označavala pripadnost nacionalnim manjinama koje su bile diskriminisane; u ovom slučaju se radi o Jevrejima; prim.prev.
{27} Grad u Jevrejskoj autonomnoj oblasti na krajnjem jugoistoku zemlje, kuda je Staljin preseljavao Jevreje; prim. prev.
{28} Petar Kirškercev, saborac i drug V.Čapajeva; prim.prev.
{29} Naziv ulice u kojoj se nalazi novi deo Tretjakovske galerije sa ruskim slikarima XX veka; prim. prev.
{30} Naziv ovog časopisa bi u srpskoj verziji mogao da glasi „Kod nas na Dedinju“; prim.prev.
{31} Misli se na spomenik Juriju Dolgorukom u centru Moskve; prim.prev
{32} Ime junaka kultnog sovjetskog filma Belo sunce pustinje, „isterna“ iz 1970. koji dočarava peripetije vojnika Crvene armije na povratku kući iz Turkmenistana, pred sam kraj Građanskog rata; prim. prev.
{33} Žena glavnog junaka filma Belo sunce pustinje; prim. prev
{34} Minkult je skraćenica za Ministarstvo kulture; prim. prev
{35} Samsara je jedan od osnovnih pojmova u indijskim religijama, označava reinkarnaciju duše ili ličnosti u lancu bezbrojnih novih rađanja u zavisnosti od niihovih dela; u prenosnom smislu – začarani krug; prim. prev.
{36} Junak istoimenog romana - parodije francuskog pisca Alfonsa Dodea; Tartaren je postao sinonim za hvalisavca i tobožnjeg pustolova; prim. prev.
{37} Bože moj, neka se uzdigne ruka Tvoja, nezaboravi uboge Tvoje do kraja!; prim. prev