Berlin

First topic message reminder :



Kris Šnajder je najpopularniji agent u berlinskom Prajvetu, nemačkom sedištu najmoćnije privatne detektivske agencije na svetu; budući da radi na najosetljivijim slučajevima, Kris brižljivo skriva svoje metode, ali kad iznenada nestane, i sam postaje najvažniji slučaj Prajveta.Prelepa i beskompromisna Mati Engel, još jedan od vrhunskih agenta Prajveta i Krisova bivša devojka, po njegovom nestanku, odmah će se pridružiti istražnom timu berlinske policije.Međutim, kada upadne u vrtlog stravičnih zločina počinjenih još pre pada Berlinskog zida, Mati će tu bolnu istragu pretvoriti u misiju i nemilosrdan lov na izopačenog ubicu pod jezivom maskom.

27.


Sve prolazi. Tako kažu, dragi moji, zar ne?
Barem je tako rekla moja majka kada sam je poslednji put video, tu izdajničku kučku.
Sve prolazi. Kao da to nešto može da znači osmogodišnjem dečaku. Kao da to opravdava ono što je uradila sebi, mom ocu i meni.
Međutim, ovoga puta, stara izreka je tačna. Sve prolazi. To znam sigurno, kao što poznajem i sebe ispod svih ovih maski koje moram da nosim.
Tako razmišljam dok vozim ML500 jer sam upravo prošao pored klanice, ne smanjujući gas, kao da žurim da stignem na neko drugo mesto.
Tamo je više vozila nego što ih je bilo juče, duplo više. Tu su policijski automobili, kombiji s forenzičkom opremom i neobeležene limuzine, a celo mesto je ograđeno onom žutom trakom za obeležvanje mesta zločina.
Međutim, umesto da se uspaničim kao juče, ja sam hladnokrvan, skoro kao neki reptil. Dok prolazim pored zgrada zapadno od klanice, brzo donesem tešku odluku.
Veoma davno, zapravo dok sam bio veoma mlad, naučio sam da, ako želiš da preživiš, moraš brzo da odlučuješ na osnovu najboljih informacija koje su ti na raspolaganju. Svi ti ljudi će konačno otkriti tajne koje se kriju u klanici. Čista logika.
Zato ih parkiram pedesetak metara dalje, na vrhu jedne uzbrdice, odakle imam manje-više čist pogled na krov klanice.
Na trenutak osetim nostalgiju. Klanica je deo mog života već veoma dugo. Kolebam se.
Ipak, drugog rešenja nema, zar ne?
Otvorim papirnu kesu koja stoji na podu sa suvozačeve strane i izvadim stari vojni primopredajnik, onaj masivan, iz sovjetskog doba, sa antenom na izvlačenje. Pronađem bateriju i stavim je u kućište.
Pritisnem prekidač. Nekoliko sekundi lampica pored prekidača se ne pali i to me brine.
Zatim se pojavi zeleno svetlo.
Vazduh je gorkosladak dok tražim frekvenciju koju sam podesio pre skoro dvadeset pet godina.
Moji prsti napipaju dugme za prenos. Coknem jezikom od zadovoljstva.
Pa, dragi moji, mislim da je vreme da malo razdrmamo Berlin, mm…?



28.


– Mati! – urlao je Burkhart. – Izlazi napolje!
Dole, u podrumu klanice, Mati je uspela da se povrati od šoka. Podigla je ruku, zgrabila zeleni papir i otcepila deo sa slovima.
Poslednji put je pogledala Krisovo telo i počela da hoda prema otvoru što je brže mogla, sve vreme boreći se s potrebom da stane, legne na pod i počne da rida.
Kada je došla do otvora, pogledala je naviše i videla Burkharta kako je posmatra veoma zabrinuto. – Zakači se – naredio je.
Mati je gurnula zeleni papir u džep odela, zakačila konopac za pojas i povikala: – Vucite me!
Istog trenutka su je povukli. Uvukla se u uski otvor i zatvorila oči dok nije prošla, i Burkhart je uhvatio za pojas, podigao i izvukao na pod klanice.
Tresla se kao da ju je neko produvao ledenim vazduhom. – Jeste li videli?
Pitanje je bilo postavljeno glavnom inspektoru Ditrihu, koji je izgledao preneraženo. – Koliko leševa ima tamo?
– Dvadeset? Trideset? Kao što sam rekla, groblje kostiju.
– Ne zanima me šta je, moramo napolje, odmah – rekao je Burkhart. Pogledao je u Ditriha. – Izgleda da je cela zgrada velika zamka. Kažite ljudima da izađu smesta i zovite savezni deminerski vod.
Ditrih je oklevao, očigledno zatečen onim što se odvija pred njim.
Burkhart je bio uporan. – Hauptkomisar, nekada sam radio za GSG 9 i kažem vam da sklonite ljude odavde dok ne dođu stručnjaci.
Ditrihovo lice se iskrivilo, a zatim prebledelo. Pogledao je u inspektorku Vajgel i ostale iz tima, koji su ga posmatrali.
– Napolje! – najzad je povikao glavni inspektor. – Svi napolje! Ponesite samo osnovno. Odmah!
Desetoro ljudi u klanici se pokrenulo i počelo da kupi računare, foto-aparate i sakupljene uzorke dokaznog materijala. Za manje od minuta, svi su kroz halu izašli na prednja vrata klanice.
Kiša se pretvorila u izmaglicu kada su izašli i pošli ka putu za Arensfelde. Mati je išla za Burkhartom bez reči, slomljena onim što je videla u podrumu.
Kris je mrtav. Više se neće vratiti.
Prva bomba eksplodirala je kada se našla nadomak policijske barijere.
Mati se okrenula.
Videla je dim i prašinu kako kuljaju kroz prozore i vrata, a zatim ju je oborila masivna, zagulušujuća erupcija koja je klanicu sravnila sa zemljom.

KNJIGA DRUGA

VAJSENHAUS 44




29.


Džek Morgan je koračao niz hodnik ogromnog stana na dva nivoa u jednoj zgradi severno od parka Monbižu u srcu Berlina.
Ispred njega išao je mršav bledunjav mladić u kasnim dvadesetim, ledenoplavih očiju, s pirsingom na obrvama i blajhanom kosom. Nosio je dugačak, crni mantil i kožne rukavice bez prstiju s nitnama. Kao da je izašao iz nekog filma o vampirima.
Bez obrzira na to, Danijel Breht je jedan od Prajvetovih najboljih evropskih istražitelja. Šarmantan mladić koji se s lakoćom kreće kroz različite kulture i jezike.
Breht je prebacio crnu školsku torbu na levo rame, nitnama obuhvatio kvaku i otvorio vrata. Ušli su u tamnu sobu koja je odisala bludničenjem.
Breht je pritisnuo prekidač i svetlost je obasjala spavaću sobu. Razjaren mišićav mladić tamne puti podigao se u krevetu i zaurlao na njih na portugalskom. Morgan nije razumeo ni reč.
Ali Breht jeste. Pokazao je značku i fudbaler se primirio. Tek tada je Morgan primetio plavokosu s bujnim grudima koja je spavala pored Kasijana.
Morgan se iznenadio. Na internetu je video fotografije napadačeve žene Perfekte, brazilske manekenke neverovatne, egzotične lepote i savršenog tela. Žena u krevetu je izgledala obično u poređenju s njom.
Sledećih nekoliko minuta Breht je ispitivao Kasijana i prevodio Morganu.
– Da li poznajete Krisa Šnajdera? – upitao je Breht. – On radi za Prajvet.
Napadač je odmahnuo glavom. – Nikad čuo.
– Gde vam je supruga? – pitao je Breht i glavom pokazao na usnulu ženu.
Kasijano je slegnuo ramenima i nasmejao se. – Perfekta je na snimanju u Africi. Vraća se prekosutra.
– Ne bi bilo dobro da sazna da ste imali goste na spavanju – rekao je Morgan.
Sportista se trgnuo. – Dobro. Sreo sam se sa Šnajderom na deset minuta prošlog ponedeljka. Pitao me je za neke utakmice iz ove sezone kada sam loše igrao.
– Mislite na ove? – pitao je Breht i izvadio ajped iz torbe. Pritisnuo je ekran i pokrenuo video-snimak Kasijana kako propušta dobar pas.
– Jutros smo pogledali sve snimke – rekao je Morgan. – Na njima nimalo ne ličite na mašinu za postizanje golova kao u ostalim utakmicama.
– Bio sam bolestan. Mučio me je želudac na svim tim utakmicama – rekao je Kasijano ozlojeđeno. – Bio sam kod lekara. Rekao je da mi ne prija nemačka kuhinja. Nije me prošlo, ali sam ipak igrao. Bolestan. Povređen. Ja igram. Poznat sam po tome.
– Sigurni ste da nije namerno? – pitao je Morgan.
Kada je Breht preveo, Kasijano se razbesneo i zaurlao na Morgana na portugalskom – Nema šanse. Za tri godine je Svetsko prvenstvo. Stvarno mislite da bih rizikovao?
Breht je pokazao prema ženi, koja je počela da se meškolji i stenje zbog galame. – Čini se da rizikujete brak sa supermodelom, dakle, što da ne?
– Ovo je rekreacija – rekao je Kasijano, ponovo ljut. – I moj odgovor je i dalje odričan. Nisam to radio namerno. Ja to ne radim. To je pitanje časti.
– Poznajete li Maksima Pavela, vlasnika kluba Kabare, tamo gde nastupaju transvestiti?
Kasijano se uvredio. – Jel’ vam ja izgledam kao neko ko voli muškarce koji se oblače kao žene?
– Niste odgovorili na pitanje – brecnuo se Morgan. – Poznajete li Pavela ili ne?
Kasijano je uzdahnuo. – Kao što sam rekao i Šnajderu, sreo sam ga jednom, u drugom klubu, ne u Kabareu. Mislim da je to bio Dens.
– Da li ste znali da je povezan s ruskom mafijom? – pitao je Breht.
– Ne, dok me Šnajder nije pitao to isto – odgovorio je mirno. – Kao što sam već rekao, sreo sam ga jednom. Pričali smo možda pet minuta.
– O čemu?
– Rekao je da je moj veliki obožavalac. Dao sam mu autogram.
– Da li neko može to da potvrdi? Vaša supruga?
– Perfekta nije tada bila sa mnom u klubu. Kabare je deset minuta hoda odavde, zašto ne uradite ono što sam rekao i Šnajderu? Idite tamo pa pitajte Pavela.

30.


Vatrogasci su vukli creva za gašenje požara po ostacima klanice.
Mati je sedela na braniku ambulantnih kola, dok joj je u ušima još uvek odzvanjalo od eksplozije, a u glavi joj se ređale slike Krisovog leša. Drhtala je dok joj je radnik hitne pomoći stavljao flaster na posekotinu na glavi koju je zadobila u eksploziji.
Do nje je sedeo Burkhart, kome su previjali ruku, a pored njega glavni inspektor Ditrih, s povredom na obrazu.
Posmatrali su doktora Gabrijela i Rizi Baumgarten, agenta nemačke savezne policije, koja je preuzela istragu.
Doktor Gabrijel je rekao: – Upravo sam pričao sa Džekom Morganom. Dao mi je odobrenje da pozovem naše forenzičke timove iz Amsterdama, Ciriha, Pariza i Londona. Prajvet će učiniti sve što je potrebno.
– Mislim da je Prajvet već previše umešan u ovo – odbrusila je Baumgartenova, koja je bila viša od hipi naučnika za celih petnaest centimetara.
Mati je ovo čula kroz zvonjavu u ušima i rekla: – Šta ste time hteli da kažete?
– Hoću da kažem da se ova eksplozija možda ne bi dogodila da niste silazili dole, gospođo Engel.
– Neko je morao da siđe – rekao je Ditrih. – Neko ko je mogao da prođe kroz otvor, kao ona. Nismo znali da je dole minirano.
Posle eksplozije Ditrih je postao mnogo opušteniji i manje neprijateljski nastrojen. Mati mu je uputila tužan osmeh, zahvalna na podršci.
Baumgartenova nije odustajala. – Poslali ste amatera.
– Ja nisam amater – pobunila se Mati.
– Aktivirali ste zamku – rekla je Baumgartenova.
– Nisam ništa aktivirala. Nisam ništa pipnula.
– Znači, puka je slučajnost to što je zgrada eksplodirala pošto ste vi izašli?
Burkhart je odmahnuo glavom. – Da je to bila zamka i da je ona nešto aktivirala, eksplozija bi se desila istog trenutka. Mislim da je neko aktivirao ekspoloziju sa daljine, radio-predajnikom. Imali smo sreće što smo izašli pre nego što je zgrada odletela u vazduh.
Baumgartenova ih je redom odmerila pa pogledala u Gabrijela. – Rekli ste da imate video-snimak onoga što je gospođa Engel videla u podrumu.
Gabrijel je klimnuo glavom i pokazao im snimak na računaru. Baumgartenova je promenila stav kada je videla snimak groblja kostiju. Mati nije mogla da gleda kada je kamera prešla preko Krisovog leša. Videla je sebe kako pruža ruku i cepa delić zelenog papira s jedne od bombi. Izvukla je papirić iz džepa i dala ga saveznom agentu.
Baumgartenova ga je posmatrala nekoliko trenutaka i onda rekla: – Semteks1 češke proizvodnje, nešto kao C-4. Iz sovjetskog doba. Sigurno od pre dvadeset pet ili trideset godina.
– Ko ga je tamo stavio i kada? – rekla je Mati. – Hoću da kažem, ako je Burkhart u pravu, ko god da je aktivirao bombe, taj nas je posmatrao. U svakom slučaju, znao je da je policija u zgradi. Nije znao da smo krenuli napolje. Hteo je sve da nas pobije da bi sakrio groblje.
Dok je Baumgartenova razmišljala o tome, Ditrih je rekao: – Slažem se. Štaviše, mislim da je gospođa Engel verovatno otkrila mesto koje serijski ubica koristi za odlaganje tela žrtava. Kako drugačije možemo objasniti trideset lobanja na jednom mestu?
– Možda je plaćeni ubica – rekao je Burkhart. – Možda tu ostavlja žrtve kada mu neko plati da se reši neprijatelja.
Ditrih je klimnuo glavom. – Da, možda.
Baumgartenova nije komentarisala. Drugi agent ju je pozvao i ona ih je ostavila baš kada se pojavila inspektorka Vajgel. – Šta sada, šefe?
– Ništa, barem što se ovog mesta tiče, ruke su nam vezane – odvratio je Ditrih. – Zaista ne možemo ništa drugo osim da čekamo da forenzičari pronađu neke dokaze.
– Ali to može da potraje nedelju dana ili duže! – pobunila se Mati.
– Da, može – rekao je glavni inspektor.
– Hoćete da kažete da ćete prekinuti istragu?
– Nikako – rekao je Ditrih. – Znam šta će reći moj pretpostavljeni. Imamo mnoštvo slučajeva ubistava koja čekaju, a savezni agenti su preuzeli istragu. Dok ne dobijemo više materijalnih dokaza, siguran sam da ću raditi na nekim slučajevima koji imaju veće šanse da budu brže rešeni.
Mati je gledala u Kripovog istražitelja u neverici, a zatim je rekla besno: – Hauptkomisar, u jedno možete biti potpuno sigurni, a to je da će berlinski Prajvet posvetiti svaki trenutak ovom slučaju. Nećemo stati dok ne pronađemo monstruma koji je ubio Krisa i ostale ljude zakopane ispod onih ruševina.



31.


Noćni klub Kabare bio je mračan i prazan, ako se izuzme nekoliko radnika i čovek u helankama koji je na sceni uvežbavao plesnu tačku uz Morganu nepoznatu melodiju.
Klub je bio preterano raskošno dekorisan, sa somotskim separeima, kristalnim lusterima i moćnim ozvučenjem.
Tek što je ušao, Morgan je hteo da krene za Arensfelde. Od Burkharta je upravo čuo da je Mati pronašla Krisovo telo i zajedničku grobnicu, kao i da je klanica uništena.
Burkhart ga je ubedio da su svi dobro i da nema mnogo toga što bi on mogao da uradi, zato što je savezna policija preuzela istragu. Nerado, odlučio je da ostane na Kasijanovom slučaju. Krupan čovek debelog vrata koji je slagao pića u šanku pogledao je Morgana i Brehta sumnjičavo i pitao ih šta žele. Breht mu je pokazao Prajvetovu značku, predstavio Morgana i pitao za Maksima Pavela.
Šanker, Rus, bio je radoznao. Prešao je na loš engleski i obratio se Morganu: – Imate li ogranak u Moskvi, gospodine Prajvet?
– Imamo – rekao je Morgan.
Šanker se nacerio i otkrio da mu nedostaje jedan zub. Pokazao je na Brehta. – Dobro je da ste ovog vampira doveli u Berlin. U Rusiji ne bi opstao ni deset minuta. Odmah bi mu neko zabio kolac u srce.
Ne trepnuvši, Breht je pokazao očnjake i rekao: – Ja takve kao što si ti grizem za vrat.
Šanker je zarežao na Brehta: – Izlazi odavde pre nego što pozovem policiju ili te izbacim na svetlost dana.
– Tek pošto vidimo Pavela – rekao je Breht.
– Pavel nije…
– Ja sam Pavel – kazao je neko iza njih.
Morgan se okrenuo i video čoveka kako im prilazi iz pravca glavnog ulaza, skida kišni mantil i odlaže ga na stolicu. Pavel je bio zgodan, dobrodržeći čovek, čije godine nije lako utvrditi. Lice mu je toliko glatko da je Morgan bio gotovo siguran da je radio neku plastičnu operaciju.
– Šta želite? – pitao je Pavel.
– Mi smo iz Prajveta – rekao je Morgan.
– Postali ste redovni posetioci.
– Kris Šnajder je bio kod vas prošle nedelje, zar ne?
– Jeste – rekao je Pavel. – Zašto pitate?
– Ubrzo nakon toga, neko ga je ubio i ostavio u klanici prepunoj pacova, koja je dignuta u vazduh pre nekoliko sati, pri čemu su zamalo stradala još dva moja agenta – rekao je Morgan.
Pavel se uznemirio i ustuknuo. – Dignuta u vazduh? Šnajder je mrtav?
– Aha – rekao je Breht. – Gde ste vi bili jutros?
– Vozio sam se po prirodi. To me smiruje.
– Može li neko to da potvrdi?
– Siguran sam da bih mogao da nađem nekog, ukoliko mi to pravi policajac bude tražio.
– Da li vas je Šnajder pitao za Kasijana? – nastavio je Morgan.
– Rekao sam mu da sam Kasijana sreo jednom u Densu, mom drugom klubu.
– Samo tada ste ga videli? – pitao je Morgan.
– Da, osim na televiziji – odgovorio je Pavel.
– A njegovu suprugu Perfektu? Jeste li nju videli?
Vlasnik noćnog kluba je oklevao, ali je onda rekao: – Jednom. Te iste noći.
– Dakle, bili su zajedno? – pitao je Breht.
– Da – kazao je Pavel. – Lep par. A sada moram da nadgledam probu i obavim još neke pripreme pre večerašnjeg programa.
Breht je hteo da se pobuni, ali ga je Morgan zaustavio. – Hvala vam što ste odvojili vreme, gospodine Pavel.
Pavel je posmatrao Morgana i zatim mu uputio širok osmeh. – Dođite večeras da vidite program, gospodine Morgan. Kuća časti.
Morgan se nasmešio hladno. – Transvestiti me ne zanimaju.
– Kabare je mnogo više od toga – rekao je Pavel mirno. – Kostimi, šminka, talenat. To je sjajna umetnost.
– U slučaju da se predomislim, javiću se.
Kada su izašli iz kluba, kiša je jenjavala.
– Neko nas laže, Džek – rekao je Breht.
Morgan je klimnuo glavom. – Vidim.

32.


Sat kasnije, Agnes Kriger s gotovo kraljevskim držanjem sedela je u salonu svog raskošnog doma u Ulici fazana, u elitnoj berlinskoj četvrti Vilmersdorf. Slušala je izveštaj Mati Engel i Katarine Doruk o vanbračnim aktivnostima svoga supruga.
– Tri ljubavnice? – reče najzad milionerova supruga glasom koji je zvučao kao raštimovani klavir. – I dve prostitutke na dan, kažete?
– Da, gospođo – rekla je Katarina. – Žao mi je.
Dugo je ćutala. Mati je ukočeno sedela na mekoj sofi i poželela da saoseća sa tom ženom. Ipak, samo je razmišljala kako će saopštiti Niklasu da jedini muškarac koji se ikada zadržao u njegovom životu nije više među živima.
Ona i Burkhart su otišli s mesta eksplozije, koje su preplavili novinari i savezna policija. Vratili su se u kancelariju, gde ju je čekala Katarina koja joj je rekla da ide kući. Međutim, Mati nije htela da ide kući, zato što još nije mogla da se suoči s Niklasom.
Katarina je odlučila da ode na Krisov sastanak s Krigerovom suprugom. Mati nije mogla da sedi mirna, pa se istuširala i presvukla u Prajvetovoj svlačionici i pošla sa Katarinom.
No sada je jedino želela da ode kući, zagrli Niklasa i Sokrata, i plače.
– Nije lako – Agnes Kriger je prekinula tišinu pa se zakašljala. – Nije lako saznati da ne zadovoljavate potrebe svog supruga ni u čemu. Imate li imena ljubavnica? Adrese, telefonske brojeve?
Katarina reče s bolnim izrazom na licu: – Imamo, ali…
– I šta ćeš uraditi, majko? – muški glas rekao je podrugljivo. – Da ih potkupiš? Da ga opet pokrivaš?
Milionerova supruga izgledala je kao da joj je neko opalio šamar.
Mati se trgla i ugledala mršavog mladića, neuredno obučenog, s bradom od nekoliko dana. Virio je u salon iz hodnika.
Agnes Kriger je isturila bradu i zauzela odbrambeni stav. – Moj sin, Rudi.
– Zovem se Rude, majko.
– Nije sad vreme za to.
– Čini se da jeste – odvratio je njen sin, ušao u sobu i seo. Klimnuo je glavom Mati i Katarini. – Nastavite. Baš bih voleo da čujem u šta se to stari očuh uvalio.
Milionerova supruga se još više ispravila u fotelji.
Mati i Katarina su ćutale.
Rudi Kriger reče prezrivo: – Znate šta? Ne moram da znam detalje. Znam sve o Hermanu. Osim novca, biznisa, kolekcije umetničkih predmeta i automobila, on ima samo još jedno interesovanje. Očuh je matori jarac koji razmišlja đokom. A te žene? To su samo rupe. Čak je i majka jedna od njih, samo što ona čuva Hermanovu fasadu uglednog čoveka.
Fasada Agnes Kriger se raspala i iz nje je pokuljao bes. – Sad je dosta! – povikala je na sina. – Vrati se u onu rupu koju više voliš nego moju kuću! Izlazi napolje!
Njen sin se nasmejao i ustao. – Znam šta ćeš uraditi, majko. Smislićeš način da ovo zataškaš. A znaš zašto?
Agnes Kriger nije rekla ništa. Samo je netremice gledala u Rudija.
– Zbog novca – reče on Mati i Katarini. – Mojoj majci i mom očuhu stalo je jedino do novca.



33.


Džek Morgan i Danijel Breht su sedeli za stolom pored prozora u jednom kafeu s druge strane ulice, dijagonalno od Kabarea, i razgovarali o tome zašto bi Kasijano lagao da je bio sam kad je sreo Pavela, ako je Pavel rekao da je Kasijano tada bio sa suprugom.
– Možda je zaboravio – rekao je Breht. – Ili je to omaška u njegovoj priči za nas.
Morgan je sve vreme zurio kroz prozor. Spustio je salvetu na sto i brzo ustao. – Toliko o probi i ostalim obavezama. Pavel je izašao.
Breht je bacio novac na sto i potrčao za njim na ulicu.
Ispred ulaza u Kabare vlasnik kluba je ušao u taksi.
Morgan je već podigao ruku i zaustavio drugi taksi. Uskočili su i rekli vozaču da prati taksi ispred njih.
Dok su se vozili, Morgan je trpeo posledice vremenske razlike. Glava mu se klatila, a misli brujale. Pitao se da li Pavel zaista ima neke veze s Krisovom smrću i kako se Mati Engel drži.
Burkhart je rekao da se ponaša kao profesionalac.
Morganova poslednja misao pre nego što je zadremao bila je: Dokle to može da traje?
Nekoliko minuta kasnije Breht ga je ćušnuo i on se trgao.
– Pavel izlazi kod hotela De Roum – rekao je Breht.
Čak i tako pospan, Morgan je prepoznao hotel. Ako se on pita, to je najluksuzniji hotel u Berlinu. Obično tu odseda kada dolazi ovamo.
– Znamo li nekoga iz obezbeđenja? – pitao je Morgan dok su izlazili iz taksija malo dalje od hotela.
– Naravno – rekao je Breht. – Pomogao sam im prošle godine. Ono sa američkom filmskom zvezdom. Video si izveštaj?
Morgan se sada sasvim razbudio. – Toliko sam umoran da sam smetnuo s uma da se to desilo ovde. Bože, mora da je bilo veoma teško zataškati to sranje.
– Veliko sranje – rekao je Breht. – Teško, teško sranje.
Ušli su u predvorje s visokom tavanicom i mermernim stubovima i otišli do konsijerža. Breht je tražio da razgovara sa šefom obezbeđenja hotela.
Tačno devet minuta kasnije, Breht i Morgan bili su u sobi prekoputa one koju je rezervisao Pavel. Znali su i da je vlasnik noćnog kluba upravo naručio šampanjac i kavijar.
Očekivao je nekoga.
Breht je odšrafio špijunku i tu ubacio malu optičku kameru s mikrofonom povezanu sa odašiljačem koji je slao sliku i ton na njegov ajped.
– Ja plaćam sve ovo? – Morgan je pitao pošto se izvalio na veliki krevet i ponovo osetio tugu zbog smrti Krisa Šnajdera.
– Berlinski Prajvet je naručilac – rekao je Breht. – Evo sobne posluge.
Morgan je gledao kako stižu kolica sa šampanjcem i kavijarom te kako Pavel otvara vrata i pušta konobara u sobu. Konobar je izašao nekoliko sekundi kasnije.
– Zašto ja nemam ovu mini-opremu za nadzor? – pitao je Morgan.
– Evropska tehnologija – rekao je Breht. – Još nije stigla do Los Anđelesa.
– Zaboravio sam da ja živim na kraju sveta – rekao je Morgan i stavio ruke preko očiju. – Malo ću da dremnem. Probudi me ako…
Vlasnik Prajveta je tonuo u san. Taman kad je bio na ivici da zaspi, Breht ga je lupnuo po ramenu. – Pavel ima posetioca.
Morgan je zastenjao, otvorio oči pospano i pogledao u Brehtov ajped. Žena u dugačkom, tamnom kišnom mantilu i šeširu za kišu sa spuštenim obodom stajala je ispred vrata sobe prekoputa, leđima okrenuta kameri.
Kroz vrata su čuli prigušen Pavelov glas: – Ko je?
– Imam isporuku za vas – rekla je žena mekim portugalskim naglaskom, dok je petljala oko kaiša na kišnom mantilu.
Čuli su kako se brava otključava.
Žena je pogledala levo i desno, a zatim pustila da joj mantil padne sa ramena.
Morgan se pridigao u krevetu. Kada su se vrata otvorila, žena je stajala divna i potpuno naga.
Pavel je razrogačio oči od zadovoljstva. – Prihvatam isporuku.
Onda mu je pala u zagrljaj i vrata za njima su se zatvorila.
– Ko je ova boginja? – pitao je Breht. – Nisam uspeo da joj vidim lice.
Morgan je vrteo glavom u neverici. – Nisam ni ja, ali u svako doba bih prepoznao tu zaobljenu brazilsku zadnjicu. Ovo je, druže, Perfekta.

34.


Kada su se ulazna vrata na kući Agnes Kriger u Vilmersdorfu sa treskom zatvorila, milionerova supruga je povratila prisebnost i držanje.
– Moj sin misli da je anarhista i umetnik – rekla je. – Prezire mog supruga zbog njegovog novca. – Kiselo se osmehnula. – Mada ne odbija deset hiljada evra koje mu Herman uplaćuje na račun svakog meseca.
Nasmejala se jetko i pogledala u Mati. – Imate li vi dece?
– Jedno – rekla je Mati. – Sina.
– I Rudi je jedinac – počela je. Oklevala je malo i onda rekla: – Vi niste zbog njega ovde.
– Ne – rekla je Katarina. – Ovde smo zato što je Kris Šnajder mrtav.
Milionerova supruga se zaprepastila. – Mrtav? Kako? Pa on je bio mlad!
Katarina joj je ukratko ispričala šta se dogodilo. Mati je slušala njen izveštaj kao da dolazi iz svemira, nerazumljiv čak i njoj samoj.
– U klanici? – rekla je mlionerova supruga. – Zašto?
– Ne znamo – Mati je odgovorila. – Nadamo se da nam vi moža možete pomoći.
– Gde je Herman bio prethodnih nekoliko nedelja? – pitala je Katarina.
Agnes Kriger se promeškoljila u fotelji. – Mislim da je uglavnom bio ovde u Berilinu. Pitajte njegovu sekretaricu.
– Pitala sam – rekla je Katarina. – Kazala je da je otputovao poslom.
– Ili je bio kod svojih ljubavnica.
– On ne živi ovde sa vama? – pitala je Mati.
Na njenom licu je na tren sevnula bolna grimasa. – Herman ima krevet ovde. Ponekad ga koristi. Dolazi i odlazi kako mu je volja. Nije ga briga da li sam ja u krevetu ili nisam.
Agnes Kriger je pažljivo pogledala u Mati, koja je nekako zadobila njeno poverenje. – Znate, nije on uvek bio ovakav. Bar mislim da nije. To što veruje da mu je sve dozvoljeno došlo je s novcem.
– Gde ste se upoznali? – pitala je Mati.
– Ovde u Berlinu, ubrzo nakon pada Zida. Upravo tada je počeo da se bogati trgujući tekstilom na novooslobođenom istoku i grabeći što je više mogao. Bila sam njegova sekretarica. Rudi je bio beba. Prvi suprug me je napustio, a Herman je bio… pa recimo da je bio slatkorečiv.
– I znao je kako da zaradi novac – rekla je Katarina.
– Uklopio se u kapitalizam prirodno. Odgovarao mu je.
– Ne razumem – rekla je Mati.
– Odrastao je u Istočnom Berlinu, ali čim je Zid pao, on se bacio na posao.
– Kao i Kris.
Ponovo je gledala u Mati. – On vam je bio više od saradnika.
Drugi put za poslednja dvadeset četiri sata Mati se pitala da li je baš toliko providna. Ipak je rekla: – Bivši verenik.
– O, bože – rekla je milionerova supruga i primakla ruku usnama. – Veoma mi je žao, gospođo Engel.
Mati je klimnula glavom i s naporom progutala pljuvačku. Osetila je kako je lomi tuga.
Agnes Kriger je zaćutala i na licu joj se ponovo pojavio tračak bola. Zatim je rekla: – Mislite da moj muž ima nekakve veze s njegovom smrću?
– Šta vi mislite? – pitala je Katarina. – Da li je on sposoban za to? Da li bi imao neki razlog? Da li bi bio dovoljan motiv to što je Kris saznao za njegove žene i nameravao da vam saopšti svoja otkrića?
Milionerova supruga je sedela mirno nekoliko trenutaka, a zatim se okrenula zgrožena. – Kada je to u pitanju, moj sin je u pravu: Hermanova duša je crna. – Onda je prelomila: – Trebalo bi da znate da su kružile glasine u vezi s Hermanom.
– Kakve glasine? – pitala je Mati.
Pre nego što je odgovorila, Agnes Kriger je pogledala u Katarinu pa u Mati. – Moraćete da pričate s Rudijem o detaljima, ali izgleda da ljudi koji naljute moga muža veoma lako nestaju ili umiru nesrećnim slučajevima.



35.


Kiša je prestala malo pre pet sati tog popodneva. Glavnom inspektoru Hansu Ditrihu činilo se da je Spomen-park vojniku oslobodiocu u Treptovu okupan srebrnom svetlošću.
Istražitelj odeljenja za ubistva stajao je ispod statue sovjetskog vojnika s nemačkim detetom, s koje se cedila kiša. Obraz ga je boleo i bio je natečen.
Tačno u pet i sedam minuta pukovnik se pojavio grabeći brzim, pobedničkim korakom.
Pogledom je opet sasekao sina, zadržao se na flasteru na njegovom obrazu, a zatim je prezrivo iskrivio usne.
– Ostavi me na miru, Hanse – naredio je pukovnik.
– Hoću, pukovniče. Još samo ovo danas – obećao je glavni inspektor. – Klanica u Arensfeldu…
– Rekao sam ti da se u to ne petljaš – odbrusio je pukovnik i nastavio da hoda.
Tog popodneva Ditrih nije pokušao da zaustavi oca, samo mu je iza leđa dobacio: – Neko je jutros klanicu digao u vazduh semteksom iz doba NDR-a.
Pukovnik je stao i okrenuo se u neverici, ali onda je rekao: – Učinilo mi se da sam čuo nešto poput topovske paljbe.
Glavni inspektor je klimnuo glavom. – Pre eksplozije, u klanici smo našli kosture i tela u raspadanju. Trideset njih.
Ditrih je uvek mislio da je njegovog oca nemoguće izbaciti iz koloseka, ali ova vest ga je potresla. – Ne – rekao je pukovnik, ali ovog puta glasom starca. – To nije…
– Našli smo ih – Ditrih je bio uporan. – Šta znaš o tome?
Pukovnik je protrljao levu nadlakticu kao da ga nešto boli. – Zaista ništa ne znam.
– Bilo je glasina – Ditrih je bio uporan. – Čuo sam te jedne noći…
Očevo lice se iskrivilo, uhvatio se za ruku i prosiktao: – Uvek je bilo glasina, o svakome i o svačemu. Niko nije znao šta je istina, a šta izmišljotina. Niko. Ja ni dan-danas ne znam.
– Zar ne želiš da znaš?
– Ne – zagrmeo je otac. Zatim se okrenuo, držeći se sada za levu ruku.
Pukovnik je napravio tri koraka u pravcu prvog sarkofaga. Stao je i zateturao se. Onda se zaljuljao nadesno i pao postrance, u baru na šljunkovitoj stazi.
Nekoliko trenutaka, Ditrih je bio suviše zatečen da bi se pomerio. Mislio je da nije moguće da… – Papi! – povikao je i dotrčao do oca.
Pukovnik se gušio i gledao ga razrogačenih očiju. Ditrih se bacio na kolena da mu ukaže prvu pomoć. Međutim, otac je iznenada podigao desnu ruku i zgrabio ga za okovratnik jakne. – Znam da nisam bio dobar otac – rekao je teško dišući. – A jesam li bio dobar čovek?
Prvi put u životu glavni inspektor nije znao da odgovori na pitanje. Njegovo ćutanje je bilo odgovor koji je pukovnik razumeo. Staračevo lice se izobličilo. Pogled mu je sa sina prešao na statuu sovjetskog ratnika i nemačkog deteta, koja se dizala visoko iznad njih.
– Bio sam dobar građanin – pukovnik je jedva izgovorio. – Znaš da jesam.
I zatim je, u jedom hroptavom izdisaju, Ditrihov otac ispustio dušu, a u očima mu se pojavio onaj bezizrazni, staklasti pogled smrti.

36.


Osam je sati uveče i ja ulazim u Dijana FKK,2 prvoklasnu javnu kuću, smeštenu u jednom luksuznom spa centru na obodu Zapadnog Berlina.
Pokriveni bazeni. Hidromasažni bazeni. Saune. Maserke. I zanosne žene svih rasa i boja koje hodaju unaokolo potpuno nage.
Neko bi pomislio da sam zadovoljio pohotu tokom popodnevnog susreta sa ženom koja svesrdno veruje da je volim. Ipak, smrtonosni događaji ovih poslednjih nekoliko dana ispunili su me neutoljivom željom za svim što je razvratno.
Platim ulaz i odem do svlačionice, gde skinem odeću i obučem bademantil i gumene papuče. Uzmem platnenu torbu sa svojom najnovijom maskom i pođem uza stepenice. Čujem ženski smeh.
Ima li nešto lepše od toga? Ženski smeh. Osećam da sam živ ovde, među ženama koje se smeju. Mogu da budem ko god hoću. One mogu da budu šta god ja hoću.
I to mi prija posle tako dugog i napornog dana.
Međutim, dok hodam unaokolo i procenjujem žene u skladu sa svojim merilima, u misli mi se vraća izraz lica mog prijatelja lopova u trenutku kada sam ga protresao elektrošokerom.
I pored muzike koja trešti u baru javne kuće, ja zaista mogu da čujem zvuk odvijača koji ulazi u njegov mozak.
A u pozadini, kao svetleću kulisu, vidim tu neverovatnu eksploziju koja se diže iznad klanice i pretvara delić moje prošlosti u prah i pepeo.
Dok hodam pored mnogobrojnih bazena u javnoj kući i divim se ženama koje se kupaju, ta prijatna sećanja ustupaju mesto brigama koje počinju da me pritiskaju. Mnogo toga još imam da obavim da bih zauvek zakopao svoju prošlost. Moraću da upotrebim sve svoje veštine kako bih to izveo brzo i kako ne bih ostavio nikakav trag koji bi vodio do mene.
Mada te važne obaveze mogu da sačekaju do sutra.
Sada želim da se očistim, da se vratim u iskonsko preko čulnog uživanja, da se oslobodim svega onog što me čini onakvim kakvim me vidi svet, koji me ne poznaje.
Svoj plen ugledam na uzdignutoj platformi u sredini jednog od bazena.
Izgleda egzotično. Crna kosa. Tamne, sjajne oči. Koža bakarna.
Na sebi ima samo zlatni lanac oko struka i polako se izvija u ritmu trbušnog plesa, dok je sa uživanjem gleda nekoliko muškaraca u bazenu ispod nje.
Stojim i gledam je dok nam se pogledi ne sretnu. Onda se nasmešim i prstom je pozovem da priđe. Ona se nasmeši i nastavi da igra.
Nastavljamo s ovim i između nas se stvori izvesna slatka napetost, pre nego što ona najzad izađe iz bazena i priđe mi. Smeđe oči joj se cakle. Bedra su joj savršena.
Kaže da se zove Betina i pita da li bih želeo društvo. Ja se nežno nasmešim. Ona mi padne u zagrljaj kao da joj je mesto ispod mene. Što i jeste.
Kažem joj da u torbi imam iznenađenje za nju.
– Kakvo izneneđenje? – pita Betina.
– Ono od kojeg se iznenadiš, ludice – šalim se.
Ubrzo zatim, u sobi sa ogledalima ona je na sve četiri, raširenih nogu, tako da mogu da vidim svaki mali detalj njene misterije.
Otključam torbu i izvadim masku: crni jaguar sa zlatnim očima, crvenom njuškom i zlatnim čeljustima.
Betina pogleda preko ramena i vidim da joj je neprijatno zbog maske.
Već osećam kako rastem.
Stavim masku i spreman sam da uđem u nju.
Sada je Betina vidno uznemirena a ja sam uzbuđen kao da sam planirao da je zadavim ili joj zabijem odvijač u mozak.
– A zašto maska? – pita drhtavim glasom.
– To je prastara majanska relikvija, Betina – kažem, kleknem iznad nje i uđem u nju poput pantera, oduševljen njenim jaukom neverice i straha. – Predstavlja njihovog boga jaguara, vladara noći i podzemlja, jebote.



37.


U osam i trideset te večeri Mati je na nesigurnim nogama stajala ispred vrata stana. Osetila je miris svežih kolačića koji se peku. Čula je glas spikera s radija kako čita vesti i uhvatila nešto u vezi s eksplozijom u klanici.
Naslonila je glavu na vrata. Bila je prilično pijana.
Strateški sastanak koji je Džek Morgan sazvao u šest sati kako bi se što bolje razradio plan istrage na kraju se pretvorio u neplanirano bdenje za Krisa.
Pili su. Nazdravljali. Pričali priče. Plakali. Čak su se i koji put nasmejali starim uspomenama.
Sada, dok je stajala ispred stana i kopala po torbi tražeći ključeve, shvatila je da su uspomene sve što ima od Krisa.
I da će on ostati samo to – uspomena.
A Niklas je živ. On ima budućnost. Mora to da mu objasni.
Mati je otvorila vrata i videla tetka Ceciliju kako izlazi iz kuhinje.
– Gde je? – pitala je Mati. Nije mogla da sakrije tugu.
– Upravo je otišao u svoju sobu – odgovorila je tetka Cecilija. Lice joj se iskrivilo od brige. – Kris?
Mati se ugrizla za usnu i odmahnula glavom. – Mrtav je, tetka.
– Ne! – povikala je tetka Cecilija i došla do nje. – Ne! Šta se desilo?
Mati joj je pala u zagrljaj, gotova da zaplače. – Objasniću ti kasnije kada kažem Niklasu. A kako ću kad ne mogu ni sebi da objasnim?
Tetka ju je zagrlila čvrsto i reka suza je potekla. Mati je zaridala u tetkinom zagrljaju.
– Dete, život ponekad može da bude veoma okrutan – Cecilija je rekla milujući je po leđima.
– Zašto? – Mati je plakala. – Zašto?
– Na to pitanje nemam odgovor, dušo. To samo Bog zna.
– Mamice?
Mati je podigla glavu i videla Niklasa kako je posmatra iz hodnika. Već je bio u pidžami i izgledao je toliko uplašeno da se ona zamalo srušila od bola. Ipak, sabrala se, pustila tetku i krenula k njemu. – Žao mi je, Niki – rekla je.
Niklasova donja vilica je zadrhtala. Za trenutak je pomislila da će njen sin reći da je ona kriva i pobeći od nje. Međutim, on je briznuo u plač, potrčao joj u zagrljaj i rekao isprekidano: – Mislio sam… molio sam se… tetka je rekla…
Mati ga je uzela u naručje i ponela do stolice za ljuljanje u dnevnoj sobi. – Znam, znam.
Niklas se sklupčao u majčinom krilu. Sokrat se pojavio i skočio Niklasu u krilo.
Mati ih je držala i posmatrala tetku kako seda na sofu i plače. Shvatila je da su ta tri stvorenja ono malo oslonca što joj je ostalo u životu.

38.


Sledećeg jutra, posle skoro neprospavane noći, Mati nije otišla rano na posao, iako je želela. Ostala je s Niklasom, napravila mu doručak i pošla s njim do škole Džon Lenon.
Kada su bili blizu škole, Niklas je stao, pogledao je i pitao: – Bićeš dobro, mamice?
Ona je upravo htela njemu da postavi isto pitanje. Zagrlila ga je i rekla: – Dokle god imam tebe, mladiću, biću dobro.
– I ja ću – rekao je Niklas.
Poljubila ga je i rekla: – Hajde, zakasnićeš. Tetka Cecilija će doći po tebe posle časova.
– Znam sam da se vratim kući.
– Znam da znaš – rekla je Mati. – Ona će te ipak čekati.
Sačekala je da se popne uza stepenice i uđe u školu. Mobilni telefon je zazvonio i Katarina Doruk je rekla: – Dođi u Taheles.
– Pošla sam u kancelariju.
– Saznala sam da Rudi Kriger živi i radi u Tahelesu. Bilo bi dobro da popričamo s njim. Čula sam da je najbolje banuti rano ujutru kada su u pitanju umetnici i anarhisti.
Mati je planirala da istraži Krisovu prošlost, ali znala je da bi razgovor s milionerovim pastorkom mogao da koristi.
– Kada?
– Biću tamo za dvadeset minuta.
Mati se zaputila ka stanici metroa na Trgu Rozentaler. Dan je bio svež i vetrovit. Na vedroplavom nebu brzo su promicali tamni paperjasti oblaci i Mati se pitala da li je život samo to – oblak koji prođe preko plavog neba i onda jednostavno nestane s vetrom.
Razmišljala je o tome sve dok nije ušla u stanicu metroa i na jednom kiosku videla naslove u Berliner cajtungu i Berliner morgenpostu. Zgrabila je i jedne i druge novine, platila i čitala članke o klanici dok se vozila do Oraninburške ulice.
Oba članka su govorila o eksploziji, o tome da su policijska vozila viđena u kraju dan ranije i kako je glavni inspektor Hans Ditrih radio na slučaju. Međutim, jedini zvaničnik koji se spominje u oba članka jeste savezni agent Rizi Baumgarten, koja je otkrila vrlo malo i odbila da kaže šta je policija radila u klanici pre eksplozije.
Novinar Morgenposta je otišao malo dalje i pisao da je vlada NDR-a sagradila klanicu pedesetih godina prošlog veka, kao pomoćni objekat za glavni stočni hangar i klanicu u Istočnom Berlinu. Kako je komunistička ekonomija polako propadala, zgrada se koristila sve ređe i naposletku je napuštena. Tako je stajala sve do juče, kada je dignuta u vazduh.
„Ta zgrada nikada nije bila potpuno napuštena”, promrmljala je Mati sebi u bradu dok je izlazila iz podzemnog voza. „Neko je znao za taj podrum i taj lažni odvod. Još davno, davno.”

39.


Taheles je oličenje svega što je kul u Berlinu. To je zgrada u Miteu koju Istočni Nemci nisu srušili posle Hitlerovog rata. Fasada je prekrivena grafitima, prepuna rupa od metaka i oštećenja od bombi.
Kada je pao zid, ilegalni stanovnici uselili su se u bivšu robnu kuću u Oraninburškoj ulici i osnovali umetničku koloniju. Dvadeset godina kasnije, u zgradi i oko nje živi i radi više od sto hiljada umetnika, a tokom godina je nadograđena, tako da se sada u njoj nalaze ateljei, avangardni bioskop, restorani, skvotovi, ogromna bašta sa skulpturama i otvorena pozornica.
Bilo je osam i petnaest ujutru, ali donji deo zgrade je bio gotovo potpuno tih. Popele su se stepenicama. Rudi Kriger je imao zakupljen atelje na trećem spratu. Začuo se zvuk sa Katarininog telefona. Ona baci pogled.
– Zanimljivo – rekla je. – Ole Larson, švedski finansijer, upravo je objavio da je uzeo pet procenata deonica Kriger industrije.
– Šta to znači? – pitala je Mati.
– To znači da postoji mogućnost da preuzme kompaniju, a u ovom izveštaju kaže se da Kriger nije dao komentar, da je van zemlje poslom.
– Kladim se da bi preuzimanje kompanije bez saglasnosti vlasnika bio veoma veliki pritisak za Hermana.
– Svakako ne bi mogao da posećuje svoje žene – rekla je Katarina.
– Možda bi mogao i da ubije?
– Ne znam. Hajde da pitamo.
Pronašli su vrata ateljea Rudija Krigera. Iz stana se čula elektronska muzika. Katarina je zalupala na vrata.
– Radim! – doviknuo je Rudi Kriger istog trenutka.
Katarina se predstavila i nekoliko sekundi kasnije muzika se stišala. Rudi je otvorio vrata s namaknutim lancem. Milionerov pastorak nosio je belo zaštitno odelo isprskano crnom i plavom slikarskom bojom. – Zauzet sam. Imam izložbu za tri dana i sastanak za sat vremena.
– Samo hoćemo da se raspitamo o vašem očuhu, navodnom ubici – rekla je Mati.
On ih je pogledao, malo razmislio i zatim otvorio vrata.
Ušle su u prostoriju u kojoj je svetlost sa severne strane prodirala u ogromni atelje s visokom tavanicom. Platna su stajala na štafelajima, a neka su bila naslagana duž zidova. Sva platna su bila apstraktna, naslikana crnom i plavom, sa rečima Rude, Rot i Riot nažvrljanim svuda u jarkožutoj i crvenoj.
– Jel’ se prodaju? – pitala je Katarina.
Rudi ju je pogledao prezrivo. – Kupovina i prodaja nemaju mnogo veze sa umetnošću. Meni su važnija dela nego marketing.
– Aha – rekla je Mati. – Pričajte nam o očuhu. Vaša majka je rekla da je naručio ubistva nekih ljudi, ali nije znala detalje.
Namrštio se kao da je okusio nešto kiselo. – To su glasine.
– Koje dolaze iz…?
– Iz nepouzdanih izvora.
– Znate li bar nešto? – zahtevala je Mati.
– Samo potražite po njegovim projektima – rekao je Rudi. – Otkrićete svašta ako stvarno želite nešto da nađete. Pogledajte Afriku.
– Hoćemo – rekla je Katarina. – Da li vas je zbog toga Kris Šnajder zvao prošlog ponedeljka?
Mati se namrštila. Nije znala da je Kris zvao Rudija. Milionerov pastorak je takođe bio zatečen. – Kako ste…?
– Pregledali smo Šnajderove pozive – rekla je Katarina. – Videli smo vaš broj.
– Zašto ste proveravali njegove pozive?
– Zato što je mrtav – rekla je Mati. – Ubijen.
Rudi se zaprepastio, ali je uspeo da progovori: – Da, zvao me je Šnajder. Trebalo je da se sastane s mojim očuhom i hteo je da zna da li je Herman zaista beskrupulozni industrijalac i gad kakvim ga predstavljaju u štampi.
– I šta ste mu rekli?
Rudi se nasmejao poput hijene. – Rekao sam mu da je moj očuh u stvarnom životu mnogo, mnogo gori. Da je on čovek koji bi prerezao grkljan sopstvenoj majci ako bi procenio da će tako zaraditi jedan evro.

40.


– Dobro. Shvatili smo. Ne volite očuha – rekla je Katarina. – Zašto?
Pre nego što je odgovorio, Rudi Kriger je uzeo četkicu iz palete i posmatrao jedno od svojih remek-dela. – Zato što je Herman prava industrijska kapitalistička svinja, s naglaskom na svinja.
– Neki primer? – Katarina je bila uporna.
Bacio je četkicu nazad na paletu. – Evo, na primer, kako se odnosi prema mojoj majci? Pre dvadeset godina naterao ju je da potpiše predbračni ugovor na osnovu kojeg je određena količina novca koju bi majka dobila ukoliko dođe do razvoda. Eto zašto ne može da se otkači od njega. Ma šta on radio, ona se nikada neće odreći novca. Osim toga, ona stvarno veruje, u dubuni duše, da je on voli.
Prezrivo se nasmejao i odmahnuo glavom.
– Koliko bi ona dobila u slučaju razvoda? – pitala je Mati.
– Deset miliona evra.
– Pa i nije loše – primetila je Katarina.
– A u slučaju da vaš muž ima bogatstvo vredno tri i po milijarde i pritom ste bili u braku sve vreme dok se bogatio?
– Razumem, ali šta ona tu može? – rekla je Mati.
– Šta ona tu može? – Rudi Kriger se nasmejao zajedljivo. – Može da pokaže da ima snage i dostojanstva, pa da ga ostavi.
– To je vaš savet?
– Ili to ili da nauči da živi sa tri njegove ljubavnice, u kući punoj kurvi.
– Šta znate o Oleu Larsenu? – pitala je Katarina.
Milionerov pastorak je uvukao glavu u ramena poput kornjače koja se uvlači u oklop. – O kome?
– O švedskom finansijeru? – rekla je Katarina. Pre sat vremena je dao ponudu za preuzimanje kompanije vašeg očuha.
Rudi je kazao malo brzopleto: – Nikada nisam čuo za njega.
– Rude? – čule su ženski glas.
Devojka je bila sitne građe, nije imala više od pedeset kilograma, lepog lica i sa frizurom poput nekog siročeta. Oko vrata je imala arapsku maramu.
– Ovo je Tanja – rekao je Rudi. – Moja… učenica.
– Aha – rekla je Katarina.
– Moramo da krenemo na protest, Rude – rekla je Tanja.
Rudi je skinuo zaštitno odelo, ispod kojeg je nosio farmerke i tamni džemper. Onda se obratio Mati i Katarini: – Ako ste došli da me pitate da li moj očuh ima neke veze sa Šnajderovom smrću, ja to stvarno ne znam. Međutim, ako me pitate da li mislim da je sposoban za tako nešto, kažem vam da je Herman Kriger sposoban za sve.

41.


Tačno je devet sati kada parkiram audi A5 malo dalje niz ulicu, ispod Saveznog arhiva Nemačke u Zapadnom Berlinu.
Možete to pripisati mom nemačkom poreklu ili mojem vaspitanju, ali mnogo volim da budem tačan kada je otvaranje u pitanju.
Pogledam se u ogledalo. Zbog šminke, sede kose i odeće koju nosim izgledam kao starac. Na glavu stavim bavarski šešir, koji mi je malo veliki, tako da mi obod dođe skoro do obrva. Izađem iz automobila noseći akten-tašnu i štap.
Dok prilazim prijavnici arhiva, počnem pomalo da se tresem, kao da sam preživeo moždani udar te sad imam nekotrolisane drhtaje.
Na prijavnici pokažem savršeno urađeni falsifikat isprave Univerziteta u Hajdelbergu i predstavim se kao zaboravni profesor istorije u penziji Karl Grening, koji se nije setio da ponese vozačku dozvolu, pošto je vozom došao čak u Berlin kako bi radio na istraživanju poljoprivrede u devetnaestom veku.
Čuvari mi daju plavi bedž na kome piše da sam istraživač i puste me u arhiv.
Arhiv liči na neki oronuli koledž, sa ogromnim kestenovima velikih krošnji i dugačkim, praznim travnjacima. Pronađem zgradu koju tražim na drugom kraju kompleksa.
Kao što to čini većina ostalih istraživača, kada uđem u javnu čitaonicu, navučem pamučne rukavice. Zatim odem do arhivara i zatražim da mi nađu svu dokumentaciju koja se odnosi na sirotišta u Istočnoj Nemačkoj, u Berlinu i okolini.
– To može da potraje ceo sat ili više – kaže službenica.
– Odgovara mi, draga gospođo – kažem. – Imam rezervaciju za večernji voz za Hajdelberg.



42.


Džek Morgan je sedeo za stolom i pio kafu, teško mamuran, kada su Katarina i Mati stigle u berlinski Prajvet.
– Nisi valjda spavao ovde, Džek? – upitala je Mati i sipala sebi kafu.
– Ne. Zadržao sam onu sobu u hotelu De Roum – rekao je. – Kako je tvoj sin podneo sve ovo?
– Onako kako se moglo očekivati, hvala na pitanju.
Morgan je klimnuo glavom. – Voleo sam Krisa. Bio je dobar čovek, a kada dobri ljudi odu, to nas podseti na ostale koje smo izgubili.
– Videla sam majku noćas u snu – rekla je Mati. – Bila je tamo s Krisom.
– Tvoj otac živi u Americi, policajac je, zar ne?
– U Čikagu – odgovorila je.
Katarina je pitala: – I ti si nekog izgubio, Džek?
Vlasnik Prajveta je malo razmislio. – Saborce, drage prijatelje i jednu davnu ljubav.
– Kako je umrla? – pitala je Mati.
– Džastin nije umrla. Umrlo je ono što smo imali.
– Kada se to završilo?
– Pre nekoliko godina. Dovoljno dugo da bih mogao da je zaboravim.
– Ali još nisi?
– Moja veza sa Džastin je kao talasi na plaži, dolazi i odlazi, uvek se vraća. Naročito zbog toga što ona radi za Prajvet u Los Anđelesu.
– Tvoj život je komplikovan, Džek – rekla je Katarina.
– Aha.
– Ne postoji neka druga ljubav? – pitala je Mati.
Nasmejao se malodušno. – Ja uvek tražim ljubav. Samo ne mogu da je nađem. – I teško je zadržim.
– Meni se čini da ti je ljubav oduzeta ne tvojom krivicom – rekla je Katarina. – Idem da pojurim Hermana Krigera.
Mati je klimnula glavom, a oči su joj se napunile suzama. Nije htela opet da plače, pa je ustala od stola. – Idem da nađem Gabrijela. Mislim da je vreme da već jednom otkrijem Krisovu užasnu tajnu iz detinjstva.

43.


Mati je našla doktora Gabrijela u njegovoj laboratoriji na drugom spratu berlinskog Prajveta. Nosio je crne farmerke, crvenu maramu na glavi i duksericu sa Džimijem Hendriksom, crvenom gitarom u plamenu i natpisom Live at the Monterey Pop Festival.3
Rekla mu je šta traži i on je velikodušno ostavio ono na čemu je radio da joj pomogne. Uključili su ogroman, providan ekran, na kome se istovremeno mogu prikazivati dokumenta, slike i video-snimci, kao na tabli.
Najpre su prekopali po Prajvetovim spisima i našli Krisov dosije, u kome se nalazila njegova skenirana krštenica. U njoj je pisalo da je Kristof Rolf Šnajder rođen 1975. u Drezdenu, od majke Marije i oca Alberta Šnajdera.
Pokušali su da pronađu krštenicu u drezdenskoj arhivi, ali nisu ništa našli. Zatim su tražili venčani list Marije i Alfreda Šnajdera i ponovo ostali praznih ruku.
Proširili su pretragu na celu teritoriju bivše Istočne Nemačke, našli nekoliko osoba sa imenom Kristof Šnajder, ali nijedna nije bila ni približno Krisovih godina. I nigde nisu pronašli venčani list čoveka koji se zove Alfred Šnajder i žene po imenu Marija.
Tražili su dalje i pokušali u školskim arhivama. Ništa.
– Slutim da je sve u vezi s Krisom bilo izmišljeno – rekao je doktor Gabrijel.
– Znam – rekla je Mati, sada već ozbiljno zbunjena. – Ipak, on je bio stvaran. Hajde da se vratimo malo. Imamo li njegov vojni dosije?
– Sigurno imamo – rekao je Gabrijel. Tražio je sekund i onda su se podaci pojavili na ekranu.
Krisova fotografija joj je izmamila osmeh. Bio je tako mlad. Osnovni podaci bili su isti oni koje je naveo u formularu za Prajvet kada je napustio nemačku vojnu policiju: ista imena roditelja, ista lažna krštenica iz Drezdena i ista lažna adresa.
Mati je taman pomislila da su udarili u neprobojni zid kada je na jednom dokumentu u vojnom dosijeu primetila nešto u vezi s Krisovim školovanjem.
Kao mesto osnovnog i srednjeg obrazovanja bilo je navedeno Vajsenhaus 44,4 seosko sirotište, južno od Berlina i istočno od Halea.
– Ernste, gde se čuvaju dokumenta o sirotištima iz doba NDR-a?
Doktor Gabrijel je malo razmislio. – Ne znam, valjda u Saveznom arhivu?



44.


Tačno u deset sati čujem: – Profesore Grening?
Nemačka tačnost, dragi moji!
Postoji li nešto utešnije od toga?
Nasmešim se i ustanem s mesta gde sam sedeo u zadnjem levom uglu čitaonice, dok pazim na kamere postavljene na tavanici.
Za pultom nađem šesnaest kutija punih dokumentacije, a kažu mi da me čeka još u sobi s mirkofilmovima niz hodnik.
Ljubazna službenica mi pomogne da odguram kolica do svog mesta.
Počnem od papirne arhive i brzo pretražujem. U četvrtoj kutiji nađem spise koji se odnose na Vajsenhaus 44, sirotište nedaleko od Halea, oko sat vremena južno od Berlina. Stotine imena koja nisu složena po abecedi. Sve zbrkano i bez reda.
Međutim, malo pažljivije pogledam i vidim da su poređani po datumu prijema.
To mi izmami osmeh.
Treba mi manje od deset minuta da pronađem dokumenta koja se odnose na šestoro dece, uključujući i fotografije napravljene onda kada su primljeni u Vajsenhaus 44. Nekoliko trenutaka se zadržim na Kristofovoj fotografiji iz dečačkih dana.
Mršav. Tamne, upale oči, iz kojih izbijaju strah i mržnja.
Isti onaj dečak koga se sećam.
Međutim, nemam vremena da se posvetim sećanju na dobra stara vremena. Imam pune ruke posla.
Prebrojim stranice u svih šest dosijea. Pedeset šest.
Ostavim ih na stolu, uzmem torbu i odem u toalet. Iz tajnog bočnog pregratka u tašni izvadim svežanj belog papira starinske obrade. Na papiru su otkucane besmislice. Izbrojim pedeset šest komada i stavim ih u nekoliko sivih, izanđalih fascikli, formata malo većeg od A4.
To stavim u torbu i zatvorim je. Vratim se u čitaonicu i dobro zapamtim položaj ostalih istraživača. Spustim tašnu na pod, desno od stolice, i otvorim je širom.
Onda čekam. Pet minuta.
Tačno u jedanaest službenici dovoze nova dokumenta na kolicima.
Istraživači koji čekaju požure prema pultu. Svi su zaokupljeni svojim poslom.
U nekoliko hitrih pokreta, spustim šest dosijea sa stola u torbu, vratim lažne fascikle na sto i odmah ih stavim u kutiju gde su bila prava dokumenta.
Sve je gotovo za manje od minuta.
Stavim kutije na kolica, ustanem i ponesem torbu u toalet, gde stavim dokumenta u unutrašnji bočni džep u tašni.
Zatim odem niz hodnik u odeljenje s mikrofilmovima, uzmem kutije koje sam tražio i vratim se u dno čitaonice, iza jedne od mašina koje se nalaze naspram pulta. Brzo tražim po rolnama mikrofilma dok ne naiđem na još dokumenata o deci, poređanih jedan za drugim, na skoro šest metara filma.
Pogledam. Službenici su zauzeti.
Posegnem u džep i izvadim oštar nož na rasklapanje. Bez oklevanja isečem mikrofilm. Uzmem slobodan kraj i namotam ga na prst dok ne dođem do drugog kraja dokumentacije i tu napravim drugi rez. Onda povežem mikrofilm gumicom i stavim mali zamotuljak u unutrašnji džep sakoa.
Kada izvučem ruku iz džepa, u ruci mi je moja verna tuba superlepka.
Dragi moji, tu stvarčicu možete iskoristiti na toliko različitih načina, zar ne?
Osmotrim šta se dešava u čitaonici i onda nanesem tačkice superlepka na jedan kraj mikrofilma pa ga preklopim drugim jedno pola centimetra.
Pritisnem i držim jedan minut, onda zategnem rolnu mikrofilma i pažljivo premotam. Drži. Rolnu vratim u kutiju, a nju stavim među ostale kutije s mikrofilmovima koje sam naređao pored.
Ustanem, uzmem tašnu i zaputim se ka vratima.
– Da li se vraćate danas, profesore? – službenica me pita.
– Naravno – odgovorim. – Brzi ručak i vraćam se.
Ne mogu da izdržim. Coknem jezikom i nasmejem se.
Učinim to još jednom dok izlazim iz arhiva, a pred očima mi se pojavi Kristofova fotografija iz dečačkih dana.
Nisi imao šanse, pomislim. A nemaju je ni ostali.

45.


Mati je došla do glavnog ulaza u Savezni arhiv Nemačke. Čuvari su u prijavnici proveravali tašnu starijeg čoveka u dugačkom kišnom mantilu, s bavarskim šeširom na glavi. Ruke su mu se tresle kao da ima neko neurološko oboljenje poput Parkinsonove bolesti, samo malo drugačije.
Znala je kako Parkinsonova bolest izgleda. Njena majka je umrla od toga. Međutim, ritam trzaja i drhtaja nije bio isti. Iz nekog razloga, Mati je pomislila kako je to čudno. Ipak, nije mogla da ne oseti sažaljenje prema tom starcu dok ga je posmatrala kako uzima tašnu i vraća propusnicu za istraživače.
Mati nije dobro videla starčevo lice. Ipak je, iz nekog neobjašnjivog razloga, gledala za njim kako se gega pločnikom pre nego što je čuvarima pokazala značku i ličnu kartu te predala oružje. Prešla je preko dvorišta i našla čitaonicu arhiva, gde je pitala jednu od službenica kako bi najbrže mogla da pronađe dokumentaciju o sirotištu u Istočnoj Nemačkoj po imenu Vajsenhaus 44.
Službenica se namrštila i otišla do kolege, s kojim je ozbiljno razgovarala.
Vratila se i rekla: – Ta dokumentacija se trenutno nalazi kod jednog istraživača.
Mati se iznenadila i odmah pogledala po čitaonici. – Kod kojeg?
Službenica je rekla uzrujano: – Naša pravila nalažu da ne smemo…
Mati se nagla preko pulta i pokazala Prajvetovu značku.
– Istražujemo ubistvo – rekla je tiho. – Kod kojeg?
Službenica je nabrala obrve i pokazala na sto u zadnjem levom uglu prostorije. – Sedeo je tamo, a onda je otišao u sobu s mikrofilmovima.
– Kako izgleda? – Mati je bila uporna.
– Stariji čovek. Mislim da je profesor sa Unverziteta u Hajdelbergu. Ima Parkinsonovu bolest, ne možete ga promašiti.
– Upravo sam ga promašila – zastenjala je Mati. – Da li ste dirali one kutije kad je otišao?
– Imao je pamučne rukavice, ako na to mislite – rekla je službenica. – Ne mislite valjda da je on ubica? Nemoguće. Ima Parkinsonovu bolest. Sam mi je rekao. Taj starac ne bi mrava zgazio.



46.


Pokušavam da smirim disanje. Tek kada se odvezem dosta daleko, istočno od arhiva, skinem periku.
Dragi moji, prepoznao sam ženu na ulazu u arhiv. To je žena koju sam video kod klanice sa onim velikim ćelavcem. Na Krisovom hard-drajvu našao sam desetine njenih fotografija.
Zove se Mati Engel. Ona i Kris su bili ljubavnici, mislim da su bili vereni. Zajedno su radili za Prajvet. Ima sina, Niklasa.
Ona me traži i to me ljuti. Međutim, ima još nešto. Njeno lice… zaista liči na moju majku, što me jedi.
Za trenutak se borim sa željom da pokupim sav novac i pobegnem iz Berlina, zapravo iz Nemačke.
U Južnu Ameriku?
Ne, odlučim, i osećam kako bes kipti u meni. Ta kučka neće ništa pronaći.
Bez dokumentacije iz arhiva, Kristof i ostali kao da nisu ni postojali. Nemaju maske, ali su nevidljivi za ceo svet, kao i ja.
Uskoro njih više neće biti, a ja ću ostati.
Deset minuta kasnije parkiram u garažu. Stanem između belog karavana i mercedesa, sačekam da vidim ima li nekoga i izađem iz audija. Uđem u zadnji deo karavana i skinem šminku ubrusima koje tamo držim.
Imam nekoliko sati pravog posla. Sastanke s klijentima i poslovnim partnerima. Sada moram izgledati pristojno.
Dok gledam u retrovizor, opet se setim Mati Engel i obuzme me ona nervoza koja mi je toliko puta dobrodošla u životu. Kristof i ona su nekada bili ljubavnici. Bez obzira na to što su prekinuli vezu, ona ga sigurno voli. Znači da ima jak motiv da me nađe, što opet znači da predstavlja opasnost – veoma, veoma veliku opasnost.
Tada, dragi moji, odlučim da, ako to bude potrebno, i Mati Engel mora postati trajno nevidljiva.
Do tada, moram da se pobrinem za druge ljude, one koji me mogu prepoznati i koji mi mogu skinuti maske s lica.

47.


Kepec je prevrtao neupaljenu cigaru po ustima i čkiljio u Danijela Brehta i Džeka Morgana pre nego što je rekao promuklim glasom: – Mislite nameštaljka?
Mali Hajne Vagner je ilegalni kladioničar koga Breht već godinama koristi kao doušnika. Tog dana, oko podneva, Mali Hajne, Breht i Morgan sedeli su za stolom s pogledom na Špreju u pivnici Georgbrau u centralnom Berlinu.
– Pitamo te, jel’ misliš da su neke utakmice nameštene? – rekao je Breht.
Kladioničar je slegnuo ramenima i spustio cigaru. – Herta je druga liga. Nisam video pravu akciju ni na jednoj njihovoj utakmici. Svakako ne kao u prvoj ligi.
– Da, to nam je jasno – rekao je Morgan pošto je Breht preveo. – Možda je to olakšavajuća okolnost. Da li je bilo velikih dobitaka na nekoj od tih utakmica?
Mali Hajne je opet slegnuo ramenima. – Kod mene nije. Mada se sportsko klađenje u Nemačkoj menja. Iz dana u dan.
– Kako to? – rekao je Džek.
– Pre neku godinu vlada je donela zakon o klađenju na osnovu koga država jedina ima pravo da se bavi sportskim klađenjem – rekao je kladioničar i nasmejao se likujući. – To bi navodno trebalo da ograniči zavisnost od kockanja.
– Ali ne deluje? – pitao je Džek.
– Upravo suprotno – kazao je kepec. – Moj biznis je ove godine u porastu za dvadeset pet posto. Na internetu još više. Oko trideset posto.
– Internet klađenje iz drugih zemalja? – pitao je Breht.
– Zvanično, to je kršenje zakona, ali eto – rekao je Mali Hajne i ponovo se nasmejao. – Glupi govnari iz vlasti. Misle, ako donesu zakon, ljudi će ga poštovati, naročito zavisnici!
Breht se okrenuo ka Morganu. – Pitam se koliko ima tih sajtova za klađenje na internetu.
– Hiljade njih – rekao je Morgan. – Po celom svetu. Desetine hiljada možda.
Kladioničar je klimnuo glavom pošto je Breht preveo. – Na koga mislite kad kažete nameštaljka?
– Šta da mu kažem? – pitao je Breht na engleskom.
Morgan je odgovorio: – Pitaj ga šta zna o Maksimu Pavelu.
To ime je ostavilo utisak na Malog Hajnea. – O, taj je opasan. Predstavlja se kao običan vlasnik kluba, ali, kako čujem, to je jedno podlo i izopačeno đubre. Priča se da može da te ubije vrlo lako. Štaviše, da to voli.
– Ruska mafija? – pitao je Morgan.
– Iz pouzdanih izvora znam da je bivši kagebeovac. I vi mislite da je on umešan u nameštaljku?
– Podozrevamo – rekao je Breht.
– Jel’ postoji način da saznamo koliko je uloga bilo na utakmicama Herte? – pitao je Morgan.
Mali Hajne je razmislio. – Ne znam. Imate li neke kontakte u Las Vegasu?
Morgan se razvedrio. – Zapravo, imam.



48.


U pola jedan, Agnes Kriger je kasnila na ručak sa starom prijateljicom Ingrid Dal u restoranu Kare. Milionerova supruga je želela da priča s nekim pouzdanim, nekim ko nije iz porodice, tako da je diskretna i mudra Ingrid Dal bila savršen izbor.
Imala je vozača na raspolaganju, ali danas je ipak osetila jaku potrebu da pokaže svoju nezavisnost. Sama će da se odveze. Liftom se spustila u garažu i našla svoj crni porše kajen u mnoštvu automobila svog supruga.
Agnes Kriger je pritisla dugme za otvaranje garaže, izašla i zaputila se na jug, prema Trgu fazana, koji je bio prazan jer je opet počela kiša.
Stala je na raskrsnici Ulice fazana i Šaperove. Pre nego što je mogla da skrene u Šaperovu, prišla joj je jedna prilika u kišnoj kabanici s navučenom kapuljačom i žustro pokucala na prozor.
Milionerova supruga se trgla i zatim ljutito spustila prozor.
– Šta želite? – pitala je. – Već sam rekla…
Iznenada, ispred očiju Agnes Kriger pojavilo se dno prazne plastične flaše od koka-kole pričvršćeno za cev pištolja.
– Molim vas, ne… – počela je.
Hitac ju je pogodio iznad desnog oka, izbliza, raznevši joj mozak po suvozačevom sedištu i prozoru.
Noga joj je spala s kočnice.
Porše se otkotrljao niz ulicu i udario u parkirani fijat.
Začuo se alarm, a ubica je nestao u oluji.

49.


U amfiteatru berlinskog Prajveta doktor Gabrijel je pustio kopiju snimka iz Saveznog arhiva Nemačke, s doktorom Greningom u glavnoj ulozi.
Mati je sklopila mobilni telefon. – Zamislite, na Univerzitetu u Hajdelbergu nema nikakvog profesora Greninga. Ništa slično.
– Tako sam i mislio – odgovorio je Gabrijel.
I Katarina Doruk je sklopila svoj telefon. – Breht. Kaže da su opet bili u klubu i da su im rekli da Pavela niko nije video od juče.
– Znači, ne zna se gde su? Ni Herman Kriger, ni Pavel?
– Tako izgleda – rekla je Katarina.
Snimci iz arhiva su se pojavili na ekranu. Gabrijel ih je uvećao.
Profesor je u čitaonici pazio da sve vreme ima šešir navučen preko očiju, ali videli su kako je uspeo da ukrade šest dosijea iz arhive koja se odnosi na Vajsenhaus 44.
– Ko god da je, veoma je lukav. Ruke mu rade brzo, poput mađioničara koji izvodi trikove za stolom – rekao je Gabrijel.
– Zumiraj tu tašnu.
Doktor Gabrijel je uvećao tašnu i rekao: – Izgleda kao stara torba od krokodilske kože.
Mati je bila sigurna da će snimak doktora Greninga s prijavnice arhiva biti bolji. Međutim, dok je ulazio i izlazio, telo mu se toliko treslo i podrhtavalo da je bilo teško dobiti čistu sliku. A i snimak je bio pod oštrim uglom odozgo, iz gornjeg desnog ugla prijavnice.
– Evo mene. Gledam ga kako odlazi – povikala je Mati, videvši sebe kako prilazi prijavnici. – Imala sam čudan osećaj kada sam ga videla. Pustila sam ga jer me je podsetio na moju majku pa sam se sažalila!
– Nisi mogla da znaš – rekla je Katarina.
Mati je znala da je Katarina u pravu, ali svakako joj zbog toga nije bilo lakše.
Da li je to čovek koji je ubio Krisa? Da li je to maskirani Kriger ili Pavel?
Pavel je vlasnik kluba u kome nastupaju transvestiti. Svakako zna sve u vezi sa šminkom, zar ne? A Kriger? Milioner bi mogao da angažuje nekoga da ga maskira, zar ne? Ili je mogao da plati nekome da ukrade dokumenta.
Bila je zaokupljena ovim mislima kada je Katarinin telefon ponovo zazvonio.
– Šta? – povikala je Katarina. Pritisla je taster na telefonu i uključio se spikerfon.
– On je to uradio! – Rudi Kriger je vikao, dok se galama čula u pozadini. – Ubio je moju majku!
– Polako, Rudi – rekla je Katarina.
– Mrtva je – rekao je drhtavim glasom. – Upravo me je zvao berlinski Kripo. Neko ju je upucao u automobilu, blizu kuće. Sigurno je Herman. Znam to. Ili je on ili je nekoga unajmio. Ta prokleta kapitalistička svinja! On…
Rudi se gušio. – Ah, bože. On… rekao sam joj…
– Rudi, znam da je teško. Udahnite duboko. Gde se nalazite?
– Bili smo na protestu. Protestovali smo protiv industrijskih svinja poput mog očuha koje hoće da sruše Taheles i pretvore ga u još jedan soliter. Policija me zove da je indentifikujem.
– Stižemo za deset minuta.

50.


Hauptkomisar Hans Ditrih već je bio na mestu događaja kada su se pojavile Mati i Katarina. Stajao je na kiši, pored otvorenih vrata crnog poršea kajen, natmuren, iznuren i siv, s ramenima još više pognutim nego ranije.
Iza žute policijske trake, Mati je ugledala inspektorku Vajgel i pozvala je. Vajgelova je prišla, sa zbunjenim izrazom lica.
– Šta vi radite ovde? – pitala je inspektorka.
– Agnes Kriger je bila klijent Krisa Šnajdera – rekla je Mati. – Ditrih to zna.
Najednom iznervirana, mlada inspektorka je pogledala u pravcu glavnog inspektora. – Ništa mi ne priča. Kao da ne postojim. Mada, nije mu lako. Otac mu je umro od srčanog udara juče u parku Treptover. On ga je pronašao.
– To je strašno – rekla je Mati.
– I došao je na posao? – pitala je Katarina.
– Koliko sam razumela, posao je jedino što Ditrih ima – odgovorila je inspektorka.
I Mati je tako čula i taman kad je htela da to izgovori začula je Rudija Krigera kako viče: – Gde je ona?!
Milionerov pastorak je upravo izašao iz taksija i potrčao k njima. Usporio je kada je video slupani porše na drugoj strani ulice. Zastenjao je: – O, bože, šta joj je uradio?
Mati je pomislila kako Rudi Kriger nije više nadobudan umetnik i anarhista. Sada je samo dečak koji je ostao bez majke.
Briznuo je u plač, rukama besomučno trljajući obraze. – Šta je uradio? Šta joj je uradio?
– Vi ste Rudi Kriger? – pitao je glavni inspektor Ditrih.
Došao je do Vajgelove i video Rudija kako plače.
– Da – rekla je Mati.
Ditrih nije obratio pažnju na nju. – Gospodine Kriger, znam da vam je teško, ali morate da identifikujete majku. Vašeg očuha ne možemo da nađemo.
Rudi Kriger je rekao kao da je ošamućen: – Ona je.
– Odavde ne možete da je vidite.
– To je njen automobil.
– Molim vas, gospodine, morate da vidite lice. Pokrićemo ranu.
Rudi je pogledao u Katarinu i Mati. – Da li biste vi pošli sa mnom?
Ditrihu nije bilo drago, ali Mati je rekla: – Naravno.
Milionerov pastorak se tresao kao prut. Donja usna mu je podrhtavala dok je prilazio majčinom automobilu s vozačeve strane. Mati je mogla da je vidi. Telo je bilo nagnuto nadesno. Iz usta joj je curila krv, koja je već počela da se skoreva.
Dok su mu suze tekle niz lice, Rudi Kriger je klimnuo glavom: – To je ona. Moja majka.
Onda se okrenuo, presamitio i počeo da povraća.

51.


Kada je Rudi Kriger prestao da povraća, Mati i Katarina su ga odvele od automobila.
– Hteo bih malo vode – rekao je jedva čujno.
– Doneću vam – rekla je inspektorka Vajgel i otrčala.
Kiša je stala, a vetar je počeo da duva i nosi lišće s drveća ispred kuće Agnes Kriger. Rudi Kriger je seo na vlažne stepenice ispred ulaza. Izgledao je ranjeno i usamljeno.
– Gospodine Kriger… – počeo je Ditrih.
Mati je stala ispred glavnog inspektora i tiho rekla: – Znate kako ste se vi osećali sinoć? Dajte mu koji minut.
Ditrih nije navikao da izvršava naređenja, niti da drugi znaju za njegov privatan život. Ipak je odgovorio odmerenim tonom: – U redu, gospođo Engel.
Vajgelova je prišla i dodala milionerovom pastorku flašu vode. – Hvala – rekao je Rudi Kriger. – Vrlo ste ljubazni.
Ditrih je sačekao da Rudi isprazni flašu i onda mu saopštio da se još nijedan svedok ubistva njegove majke nije pojavio. Lilo je kao iz kabla i niko od komšija nije čuo ništa neobično.
– Gde ste vi bili pre sat vremena? – pitao je Ditrih.
– Ja? – rekao je Rudi Kriger. – Ja sam bio na protestu zbog Tehelesa.
– Da li vas je neko video?
– Stotine ljudi – rekao je. – Govorio sam. Tamo sam bio od jutros.
– Imate li predstavu o tome ko bi želeo da je ubije?
Rudijevo lice je sevnulo od besa. – Isti onaj koji je verovatno ubio Krisa Šnajdera: Herman Kriger. Ili neko ko radi za njega. Kažem vam. Kada ćete ga uhapsiti?
– Prvo moram da ga nađem i čujem njegovu priču – rekao je Ditrih.
– Gospode bože – zastenjao je Rudi Kriger. – Bože, samo…
– Šta?
Bio je slomljen od bola kada je odgovorio obraćajući se više Mati i Katarini nego Ditrihu: – Kada ste vi otišli, dok sam išao na protest, pričao sam s majkom telefonom. Pitao sam je šta je odlučila u vezi s Hermanom. Rekla mi je da će ostati u braku s njim.
– Zar to nije baš sjajno? – pitao je ogorčeno. – I tako, Agnes se odlučila za novac. Odlučila je da svako od njih nastavi da živi svoj život, zbog novca. A on ju je ubio pre nego što je išta mogla da kaže…
Malo dalje niz ulicu, radnici hitne pomoći stavljali su crnu kesu s telom njegove majke u ambulantska kola.
Rudi Kriger je uzdahnuo i činilo se da će ponovo zaplakati, ali je onda rekao: – Bolje da vidim šta je s kućom.
– Nemojte da dirate ništa u kući – rekao je Ditrih. – Moraćemo da izvršimo pretres.
Milionerov pastorak je za trenutak bio iznenađen, ali je zatim rekao: – Naravno, izvinite. Ja… Mogu li sada da idem kući?
Ditrih je klimnuo glavom: – Trebalo bi da obavestite njene prijatelje i rodbinu.
Rudi Kriger je pognuo glavu i rekao: – Otvaranje moje prve izložbe je za dva dana. Trebalo je da dođe, znate? Moja majka je rekla da će doći.
Onda je zazvonio mobilni telefon glavnog inspektora. On se javio i odmakao nekoliko koraka.
Kada je ustao, Rudi Kriger je izgledao utučeno. Pogledao je u Mati i Katarinu. – Hvala vam. Ne bih ovo mogao sam da uradim.
– Imate li nekoga kod kuće? – pitala je Katarina.
– Tanja je možda došla posle protesta – rekao je. – Ne znam.
– Pozovite nas ako bude trebalo – rekla je Mati.
Rasejano je klimnuo glavom i otišao, skrhan od tuge.
Mati je čula Ditriha kako se žali: – Imam ovde posla. Pošaljite nekog drugog.
Prekinuo je vezu i odmahnuo glavom.
– Šta je bilo, šefe? – pitala je inspektorka Vajgel.
Ditrih je oklevao i rekao: – Policija u Haleu je pronašla telo u reci. Identifikovali su ga kao doktoranda na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Neki supergenije za računare. Traže našu pomoć. Već imamo posla preko glave. Nađite Hermana Krigera.
Mati je htela da ispriča Ditrihu o dosijeima koji su ukradeni iz arhiva. Međutim, sada ju je zainteresovala ova vest, veoma bitna kada se uzme u obzir to što je neko izuzetno vešt provalio u Prajvetov sistem.
Tako je mislila i Katarina. – Imate li ime mrtvog studenta? – upitala je.
– Vajgelova će vam dati – rekao je Ditrih dok je odlazio.
– Mislim da ću onda otići do Tehničkog univerziteta – rekla je Katarina. – Da malo pronjuškam.
– Bez mene – rekla je Mati. – Ja idem u Hale.



52.


Prijatelji Berlinci, dragi sugrađani, tek je tri po podne, a ja moram da priznam da sam mrtav umoran od mnogih dugih i teških zadataka koje sam danas već morao da obavim. Međutim, pre nego što pređem na nešto novo, ja volim da raspremim stvari, očistim ih i uglancam tako da se sjaje kao staklo.
Tako to radi nevidljivi čovek.
Teško je osloboditi se starih navika.
Pogledam u svoje ruke za trenutak i zabavljam se mišlju da ja zapravo nikada nisam video sebe, osim u ogledalu; a ogledala su deo iluzije u našim životima, zar ne?
Zaključim da ja stvarno ne znam kako izgledam i da nikada neću znati.
A ako ja ne znam, ko će znati?
Svakako ne svi oni koje sam bio primoran da likvidiram u poslednje dve nedelje. Niko od njih nije prepoznao moje novo lice.
Ipak, prepoznali su moj glas.
Pre nego što su umrli, kada sam pričao s njima, gledali su me kao da sam neka strašna slagalica kojoj nedostaju delovi.
Smejem se i raspoloženje mi se popravlja dok stavljam kremu za samopotamnjivanje na lice i ruke, a zatim i kontaktna sočiva u boji da bih promenio boju očiju iz smeđe u zelenu. Onda nalepim debele, crne obrve i brkove pa naguram pamučne tupfere u usta.
Navučem plavo radničko odelo s izvezenim nazivom lokalne vodoinstalaterske radnje. Neverovatno je šta sve možete naći u radnjama s polovnom robom, samo ako tačno znate šta tražite. Čak sam našao i odgovarajuću kapu.
Kada to završim, siguran da me niko iz mog sadašnjeg života ne može prepoznati, napunim kutiju s alatom, francuskim ključevima i odvijačima, stavim i jedan mini-brener, dok tiho cokćem. Dragi moji, bez alata nema zanata, zar ne? Mm…

53.


Već je bilo popodne kada se Mati vratila u berlinski Prajvet, uzela automobil i odvezla se sto sedamdeset kilometara na jug, do Halea.
Taj siv i sumoran grad, u kome uglavnom preovlađuje arhitektura iz NDR-a, danas je izgledao još tmurnije i mračnije u izmaglici koja je ponovo najavljivala nevreme.
Mati je parkirala automobil i opet se pitala da li je telo računarskog genija stvarno povezano s provalom u Prajvetov sistem, Krisovom smrću i ubistvom Agnes Kriger usred bela dana. Da li se Herman Kriger krije iza svega toga? Da li neko na njegovom položaju može sebi da dozvoli toliku surovost i drskost?
U pokušaju da odgovori na ova pitanja, Mati je otišla u opštinsku zgradu i kod službenika počela da se raspituje za Vajsenhaus 44. Jedna istetovirana emo devojka rekla je da nikada nije čula za sirotište, a još manje za arhivu.
Međutim, sredovečna žena koja je sedela za radnim stolom iza emo devojke rekla je Mati da se Vajsenhaus 44 nalazi na putu između Klepciga i Rojsena.
– Još uvek je tamo? – pitala je Mati.
– Ne zadugo – rekla je. – Sledećeg meseca zgradu će srušiti i tu izgraditi fabriku za proizvodnju eko-sijalica.
– A arhiva? – pitala je Mati.
– Mislim da je prebačena u Savezni arhiv posle spajanja Istočne i Zapadne Nemačke.
– Postoji li još neko mesto gde bi mogla biti?
– Koliko ja znam, ne.
Mati je htela da odustane. Međutim, odlučila je da se odveze da vidi sirotište. Rekla je sebi da bi to možda moglo da joj pomogne da shvati šta je to Kris preživeo kao dete.
Kada je pomislila na Krisa u detinjstvu, setila se Niklasa. Zastala joj je knedla u grlu i suze su joj nevrle na oči. Morala je da uloži veliki napor da ne skrene s mokrog puta koji vodi iz Halea na istok.
Vetar je duvao u naletima nanoseći kišu, kada je Mati skrenula na sever, na sporedni put prepun rupa koji vodi iz Klepciga ka Rojsenu. Put je vijugao kroz polja, pored drveća delimično opalog lišća i pored ogromnih, belih vetrogeneratora čije su elise parale sivo nebo.
Najzad, Mati je ugledala krov sirotišta koji se pomaljao kroz šumu i rastinje. Sirotište se nalazilo pored njive koju je obrađivao zemljoradnik na traktoru.
Preko zaraslog prilaza zgradi, između dva debela drvena stuba, bila je razapeta nova žica. Na oba stuba bila su zaheftana upozorenja u plastičnim navlakama. Natpis na kome je pisalo „zabranjen pristup” visio je sa žice.
Mati je parkirala pored puta, navukla kapuljaču nepromočive jakne i izašla. Prešla je put, preskočila žicu i krenula duž prilaza kroz mokri korov i trnje koje joj se kačilo za pantalone.
Vajsenhaus 44 je bila trospratna zgrada s urušenim krovom, čiji su nahereni zidovi bili obrasli bršljanom. Prozora nije bilo, osim ostataka okana koji su poput zuba još stajali u okvirima.
Mati se popela na trem, koji se bio odvojio od zgrade. Glavna vrata sirotišta ležala su razvaljena na podu, na ulazu u dugačak, mračan glavni hol.
Nešto joj je govorilo da ne ulazi i da ne dira u tajne sirotišta.
Onda je odjeknula grmljavina u daljini i kiša je udarila još jače.
Zapitala se da li je luda a onda je, veoma uznemirena, ušla u zgradu.



54.


Mati je zastala u hodniku kako bi izvadila baterijsku lampu. Osvetlila je i zdesna videla prostoriju gde su se nalazili ostaci kancelarije, buđavi i prekriveni lišćem: radni sto sa dve noge, iscepana stolica, iz koje su virili punjenje i zarđale žice, prevrnuti ormar za kartoteku bez fioka.
Pomislila je kako tu mora da je sedeo upravnik ili upravnica. Hodala je dalje po gotovo praznom prizemlju sirotišta.
Pronašla je kuhinju i trpezariju. I one su bile prazne.
Dok se pela uza stepenice, pokušala je da zamisli Krisa na tom užasnom mestu. Osmogodišnji dečak, bez majke i oca. Pomislila je: Šta ako Niklas bude morao u sirotište? Opet je bila na ivici plača.
Na prvom spratu Mati je našla ostatke starih učionica. Primetila je da se nešto promenilo u vezi sa zvukom koji se čuo spolja – pljusak i brektanje traktora.
Popela se na drugi sprat i naišla na spavaonice sa obe strane dugačkog glavnog hodnika. Prva je bila prazna. U onoj prekoputa videla je zarđale kosture kreveta na sprat pričvršćene za zid.
Podne daske škripale su pod njenim nogama dok je koračala ka sledećim dvema spavaonicama. U prvoj je videla rupu u krovu iznad gvozdenog kreveta na sprat, jedinog koji je još imao madrac.
Madrac je bio crn od buđi i prljavštine. Na njemu je bila barica, kao i na podu. Iz nekog neobjašnjivog razloga, Mati je privukao taj madrac na krevetu u toj spavaonici.
Daske ispod njenih nogu bile su meke i trule. Ipak je ušla i stala na kišu koja je lila iz rupe u krovu, omađijana madracem i polomljenim delovima grede koji su se zabili u njega na nekoliko mesta.
Da li je ovaj krevet nekada bio Krisov?
Zamislila ga je kako leži na krevetu. Ta slika joj je došla lako, kao i jedno sećanje koje joj se sada vraćalo.
Ona i Kris bili su u krevetu, u stanu koji su iznajmili na skijanju u Garmišu. Jedna od retkih prilika kada su bili bez Niklasa.
Kris joj je spremio doručak i doneo ga na poslužavniku, s jednom ružom i malom kutijom čokolade, umotanom u mašnu. Gledao ju je sa zanimanjem kako jede. A onda je hteo da vidi šta će biti kada otvori kutiju sa čokoladom.
U kutiji je bio prsten – dva smaragda i dijamant između njih.
Najednom, tu u tom oronulom sirotištu, Mati je preplavio bol. Osetila je neki nevidljivi užasan pritisak od koga joj se soba učinila zlokobnom, poput onog podruma u klanici.
Munja je sevnula i gotovo je oslepila.
Grmljavina se začula tik iznad njene glave.
Mati se sagla, sada već očajnički želeći da ode odatle, da uđe u automobil i odveze se kući, Niklasu.
Istrčala je iz sobe.
Otrčala je do stepeništa i ukopala se u mestu.
U podnožju stepeništa, u senci, stajao je čovek u dugačkoj, crnoj kišnoj kabanici s kapuljačom koja mu je skrivala lice.
U rukama je držao sačmaru dvocevku uperenu u nju.

55.


– Ko ste vi?! – zarežao je čovek sa sačmarom. – I šta radite ovde, dođavola?!
Nekoliko sekundi Mati nije mogla da odgovori.
Nanišanio je. – Pitao sam vas…
Ona je posegnula rukom u džep jakne.
– Polako – rekao je čovek, još uvek je držeći na nišanu.
– Izvadiću značku i ličnu kartu – promucala je.
Odmakao je glavu od nišana sačmare. – Vi ste iz policije?
– Radim za Prajvet. Berlinski Prajvet – pokazala mu je značku.
Pokazao joj je da siđe do njega.
– A puška, gospodine? – pitala je. – Nije prijatno.
Najzad je spustio pušku i skinuo kapuljaču, ispod koje se pojavilo koščato lice čoveka u poznim tridesetim. Rekao je: – Video sam automobil kada sam završio oranje. Ovde je zabranjen ulaz. Sledećeg meseca će srušiti zgradu.
– Izvinite – rekla je Mati dok joj se sposobnost govora polako vraćala. Krenula je niza stepenice k njemu. – Ovo je bilo sirotište. Moj… blizak prijatelj je živeo ovde.
– Mnogo ljudi je živelo ovde. Rekao bih da mnogi od njih nisu voleli ovo mesto, po onome što sam ja čuo.
Pružila je ruku. – Mati Engel.
– Darek Eberhart – odgovorio je, ali nije pružio ruku. – Trebalo bi da odete, gospođo Engel. Ovo mesto je opasno. Podne daske su trule. Na svakom koraku biste mogli da propadnete. I polomite nogu. Ili vrat.
– Moj prijatelj je… mrtav, ubijen – rekla je Mati. – Bio mi je više nego prijatelj. Bio je moj verenik, samo pokušavam da razumem njegovo detinjstvo.
Eberhart ju je posmatrao hladno. – Žao mi je zbog vašeg gubitka, ali ovde nećete ništa saznati. Ova zgrada je napuštena pre dvadeset godina. Lopovi su uglavnom sve odneli. Državi je trebala čitava večnost, ali najzad je uspela da proda zemlju nekoj kompaniji za proizvodnju ekološke energije.
– To sam čula. Sijalice.
Eberhart se okrenuo bez reči i pošao niz hodnik.
Mati je požurila za njim i kazala: – Dokumentacija iz sirotišta u Saveznom arhivu… nepotpuna je.
Eberhart je ćutao dok je hodao ka glavnom ulazu.
Mati je povikala za njim: – Nadala sam se da ću naći nekoga ko zna nešto o sirotištu, nekoga ko je možda poznavao Krisa.
Eberhart je izašao napolje. Kiša je jenjavala. Sada je grmelo i sevalo istočno od njih.
– Moram da nastavim sa oranjem – rekao je Eberhart.
Mati ga je pratila i kazala: – Izvinite. Nadala sam se… – Gušila se. – Teško mi je što ne razumem zašto je umro, ko je bio i šta se ovde desilo.
Obrisala je suze rukavom kišne jakne. Eberhart se okrenuo k njoj, sačmaru je držao uz telo, a s lica mu se nije moglo pročitati ništa.
– Izvinite – rekla je ponovo. – Idem sada. Žao mi je što sam vas uznemirila i omela u poslu.
Mati se okrenula i napravila nekoliko koraka po zarasloj stazi u pravcu puta.
– Harijat Ledvig – rekao je farmer. – Živi u staračkom domu u Haleu.
Mati je stala i pogledala ga zbunjeno. – Ko je ona?
– Rođaka moga oca. Radila je ovde kao upravnica dvadeset dve godine.

56.


Trideset pet minuta kasnije Mati je pokucala pa ušla u sobu i osetila starost, bolest i antiseptik s mirisom limuna.
Harijat Ledvig sedela je uspravno u fotelji pored bolničkog kreveta, priključena na kiseonički šator preko cevi. Sitna žena je na sebi imala spavaćicu, ogrtač i papuče. Upravo je dobila napad kašlja. Noge su joj bile pokrivene ćebetom. Oko nje su se nalazile naređane knjige. Otvorena knjiga joj je ležala u krilu, a na njoj lupa.
Kada je kašalj prestao, Harijat Ledvig je pljunula u maramicu i bacila je u kantu za đubre koja se nalazila između knjiga.
– Šta hoćete? – zakreštala je starica sumnjičavo.
Mati se predstavila, pokazala Prajvetovu značku i rekla: – Upoznala sam sina vašeg rođaka, Dareka, tamo pored stare zgrade sirotišta Vajsenhaus 44. On je predložio da popričam s vama.
Harijat Ledvig je sada postala krajnje oprezna. – Za koga radite? Za državu?
– Ne, ja…
Starica je uzela lupu i njome mahnula prema Mati. – Nisam učestvovala u prisilnim usvajanjima. Nikada. Ni jedan jedini put. Mogu to i da dokažem.
Mati je znala o čemu starica priča. Za vreme komunističke vladavine u Istočnoj Nemačkoj, ponekad su oduzimali decu roditeljima koji su se smatrali nelojalnim. Deca su dobijala nova imena, a zatim su ih davali na usvajanje porodicama za koje se smatralo da su odane državi.
– Nisam zato ovde, gospođo Ledvig – Mati ju je uveravala. – I ne radim za klijenta. Samo želim da saznam nešto o jednom dragom prijatelju koji je živeo u sirotištu Vajsenhaus 44 tokom sedamdesetih i osamdesetih.
Harijat Ledvig je posmatrala Mati kao kobra kad se ustremi na mungosa. – Kako se zove vaš prijatelj?
– Kris, Kris Šnajder.
Starica je trepnula. Preplavio ju je talas zbunjenosti, a zatim bola.
Ponovo se zakašljala, imala je teške konvulzije. Izbegavala je Matin pogled.
Kada je napad prestao, Mati je kazala: – Da li ste poznavali Krisa?
Harijat Ledvig kao da se premišljala, a zatim je iskosa pogledala u Mati i rekla: – Šta god da se tom detetu dogodilo, ja nisam imala nikakve veze s tim. Baš nikakve.



57.


Mati je osetila prazninu u stomaku. Netremice je gledala u ženu koja je vodila Vajsenhaus 44 i rekla: – Šta se dogodilo Krisu?
– Ne znam – prošaptala je Harijat Ledvig.
– Znate.
Starica je napravila bolni pokret i promenila položaj. – Ne znam. Zašto ste došli? Zašto sada?
– Zato što je neko ubio Krisa prošle nedelje.
Harijat Ledvig je na tren zatvorila oči kao da je upala u vremenski procep. Onda je kazala teško dišući: – Uvek sam se nadala da će biti na sigurnom i da će dugo živeti. Svi oni… Ja… Samo sam pokušala da mu pomognem kako sam najbolje znala, ali nije zavisilo od mene. Bila sam dobar čovek koji se našao na teškim mukama!
Starica je poslednje reči izgovorila kroz plač: – Ja nisam kriva.
– Za šta? – navaljivala je Mati. – Da li je Kris bio zlostavljan u vašem sirotištu?
Harijat Ledvig se s mukom ispravila u fotelji. – Naravno da nije. Šta god da se desilo, to je bilo pre nego što je došao, pre nego što su svi oni došli u Vajsenhaus 44.
– Svi?
Starica je oklevala. A onda je, između napada kašlja, ispričala šta se desilo te snežne zimske večeri dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete.
Došli su automobil i policijski kombi. Jedan čovek je izašao sa zadnjeg sedišta automobila. Rekao je Harijat Ledvig da radi za državu. Pronašli su tri dečaka i tri devojčice, između šest i devet godina starosti, kako lutaju ulicama Istočnog Berlina. Vajsenhaus 44 je bilo jedino sirotište gde je bilo praznih mesta.
Deca su izgledala izgubljeno. Grčevito su se držali jedni drugih. Većina je imala noćne more. Budili bi se noću i vrišteći dozivali majke. Među decom su bile i dve sestre, retko su jedna drugu ispuštale iz vidokruga. Svi su se plašili muškaraca.
Tokom godina, Harijat Ledvig je pokušavala da iz njih izvuče šta im se dogodilo, ali kad god bi pokušala, oni bi se prestravili i odbijali išta da kažu. Kris je samo jednom rekao da postoje stvari koje je najbolje zaboraviti.
– I ja sam zaboravila – zakreštala je starica. – Od tada sam se brinula o njima kako sam najbolje znala. Pobrinula sam se da imaju hranu, odeću i obrazovanje. Neki od njih šestoro su imali više uspeha nego ostali. Kris i Artur verovatno najviše.
– Već su bili tinejdžeri i vesti o neredima u Berlinu stigle su i do sirotišta Vajsenhaus 44. Svi su otišli tamo jedne noći. Vratili su se, ali nisu ostali još dugo. Bili su punoletni i mogli su da rade šta im je volja. Izgubila sam im svaki trag, mada sam čula da je Kris izabrao da bude vojnik.
Mati je klimnula glavom. – Osim toga i činjenice da je živeo u sirotištu, ništa iz njegovog detinjstva nije stvarno. Bar kada je reč o dokumentima.
Harijat Ledvig se borila za vazduh. – To je zbog mene. Ja sam to uradila.
Zbog jezivog stanja šestoro dece, ali i zbog njihovog patološkog straha od ispitivanja, starica je naslutila da im je neko zapretio da ćute.
– Ko god da je mučio tu decu, nisam želela da ih pronađe – rekla je. – Kod mene su došli bez dokumenata i ja sam izmislila nove podatke. Čak i kada su mogli da mi kažu imena svojih roditelja, ja sam ih izmenila i naterala ih da zapamte nova imena koja sam upisala.
– I nikome niste ništa rekli?
– Bilo je to drugo vreme. Kao što je Kris rekao, najbolje ga je zaboraviti.
– Koje je Krisovo pravo ime?
– Rolf Kristof Volfe.
– A njegovih roditelja?
– Nikada nisam saznala. Valjda nisam ni htela da znam.
– Jutros je jedan čovek koji se predstavio kao profesor ukrao šest dosijea sirotišta Vajsenhaus 44 iz Saveznog arhiva. Mislim da je Krisov dosije među njima.
Harijat Ledvig je trepnula i kao da se smanjila. – Kako je to moguće…? – zakrkljala je kao da je neko davi. Zatim je rekla kroz kašalj: – O bože, svi su došli istog dana. Saveznom arhivu sam redom slala kopije dokumenata.
Starica je briznula u plač. – Ne, to nije pošteno. Htela sam da ih zaštitim!
Mati joj je prišla, čučnula pored nje i stavila ruku na ćebe, kroz koje je mogla da napipa staričine noge suve kao grane. – Harijat, sećate li se kako su se zvala ostala deca?
Harijat Ledvig se malo smirila. – Znala sam šta će se desiti kada Zid bude pao. Znala sam da će početi hajka. Sačuvala sam kopije dokumenata svakog deteta koje je živelo u mom sirotištu.
Mati je zastao dah. – Mogu li da ih vidim? Kopiram?
Starica je klimunla glavom. – To je dokaz da sam bila čestita, da nisam bila izopačena kao svi oko mene u to vreme.

KNJIGA TREĆA

DECA BEZ MAJKE







58.


– Nađi mi ove ljude, Gabrijele – rekla je Mati i tresnula šest plavih fascikli na sto hipi naučnika berlinskog Prajveta. – Oni su rešenje.
– Čekaj malo – požalila se Katarina. – Ja sam prva u redu kod njega.
Doktor Gabrijel je nagnut nad jednim kompjuterom vadio hard-drajv.
– Kat… – insistirala je Mati.
Prijateljica joj je upala u reč. – Taj kompjuter pripada Ernstu Nojmanu, mrtvom računarskom geniju, studentu doktorskih studija na Berlinskom tehničkom univerzitetu i, kako kaže njegov cimer, slobodnom hakeru koji je nedavno zaradio dosta gotovine.
– Stvarno?! – rekla je Mati uzbuđeno. – Onda ću sama da uradim pretragu.
Gabrijel nije podigao glavu, samo je odvijačem pokazao na Mekintošev kompjuter. – Idi za onu mašinu.
Mati je krenula ka kompjuteru, a Katarina za njom. – Šta je u tim fasciklama? – pitala je.
– Izmišljotine – rekla je Mati i sela ispred kompjutera.
Vrata Gabrijelove laboratorije su se otvorila i na njima se pojaviše Džek Morgan i Danijel Breht. Pošli su na stadion da gledaju Kasijanovu utakmicu, ali su hteli da ih obaveste o onome što su saznali o Pavelu, o tome da je bio kagebeovac i da je sinoć nestao, ubrzo pošto je napustio sobu u kojoj je bio s Perfektom.
– A razgovarao sam i s nekim starim drugarima iz Vegasa – rekao je Morgan. – Na utakmicama na kojima je Kasijano igrao loše bilo je više opklada nego što je uobičajeno. A pazite sad: u svakoj toj utakmici prognoza za Hertu je bila tri prema pet.
– Šta to znači? – upitala je Katarina.
– Znači da nije bilo sumnjivo kladiti se na Kasijanove protivnike – rekao je Morgan.
– Pavel? – pitala je Mati.
– Mogao bih da se kladim – rekao je Morgan. – Ovo je njegova fotografija.
Mati je gledala fotografiju vlasnika noćnog kluba, ali nije mogla da kaže da li je to čovek koga je tog jutra videla u Saveznom arhivu.
Onda im je ispričala šta je saznala u Haleu.
Kada je završila, Gabrijel je ostavio hard-drajv kompjuterskog genija, prišao Mati, izgurao je iz stolice i otvorio prvu fasciklu. – Zašto nisi odmah rekla?
– Gabrijele! – protestovala je Katarina.
– Za kompjuter će mi trebati sati. Ovo ću završiti za nekoliko minuta – rekao je.
Prvi dosije pripadao je Ilzi Fraj, jednoj od mlađe dece među njih šestoro koji su došli u Vajsenhaus 44 tog dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete.
Morgan i Breht su otišli na utakmicu nekoliko minuta pre nego što je Gabrijel našao ženu po imenu Ilza Fraj, koja je odgovarajućih godina i živi blizu Frankfurta.
– Radi kao saradnica u advokatskoj kancelariji i živi u Bad Homburgu – rekao je matori hipik i zadao kompjuteru komandu da njeno ime provuče kroz razne policijske baze podataka kojima Prajvet ima pristup.
Odmah je naišao na nešto i namrštio se.
– Šta si našao? – pitala je Mati i prišla mu iza leđa.
– Ilza Fraj je prijavljena kao nestala. Pre petnaest dana.

59.


Dragi moji Berlinci, pre dvadeset godina trebalo mi je nekoliko nedelja da pronađem adresu Grete Amsel. Znam to zato što sam, pre skoro dvadeset godina, ubrzo nakon što sam se oporavio od operacija, odlučio da pronađem i ubijem onu kučku koja me je rodila.
Mesec dana marljivo sam pretraživao dokumentaciju dok nisam locirao svoju dragu, slatku majku i okončao njen život. Ali tu priču ću vam ispričati neki drugi put.
Samo jedan sat na guglu mi je bio potreban da saznam da Greta Amsel radi kao medicinska sestra i živi sama u nekoj zgradici u predgrađu Zapadnog Berlina, nedaleko od Falkenzea.
Sada sedim s druge strane ulice, ukoso od ulaza u zgradu, u plavom karavanu nalik na one što voze majstori, i preispitujem svoje postupke nakon što sam je pronašao. Kada sam stigao, bio sam dovoljno pametan da joj telefoniram. Nisam prepoznao glas na telefonskoj sekretarici. Zanimljivo, nikada ne bih pogodio da je to ona.
Onda sam pozvao nastojnika zgrade, čoveka po imenu Gustav Banter, i predstavio se kao prodavac električnih uređaja iz Manhajma, koji bi voleo da svrati kasnije, oko pola šest. Ne može, rekao mi je Banter. Njegovo radno vreme je do pola pet.
Baš mi je žao, rekao sam, i ostao da čekam Gretu.
Opet kažem, nisam joj prepoznao glas na telefonskoj sekretarici, ali prepoznao sam nju čim sam je video u petnaest do pet kako prolazi pored mene na biciklu. Još uvek je prirodna plavokosa, ima visoke jagodice i deluje izgubljeno.
Greta Amsel gurnu bicikl u rešetku za bicikle ispred zgrade i zaključa ga. Sačekam deset minuta pošto je ušla u zgradu, podignem kutiju s alatom s poda karavana i stavim je na suvozačevo sedište.
Čekam dok ne ugledam nekog čoveka sa školskom torbom koji ide ulicom prema ulaznim vratima Gretine zgrade. Kada on stavi ključ u bravu, ja mu priđem s leđa.
S tvrdim slovenskim naglaskom, kažem: – Znate li gde da nađem gospodin Banter? Nastojnik?
Mladić se okrene i pogleda me. – Banter? On je već davno otišao.
Ljutito odmahnem glavom. – Dobijem poziv da dođe i popravi klozetsku šolju koja curi na treći sprat – tražim po džepovima. – Ima ovde negde broj i ime, ali mora da vidi s Banter.
Mladić slegne ramenima. – Banter je jedno bezvredno govno. To liči na njega da ne sačeka majstora kad nekom curi klozetska šolja. Ja sam u stanu dvesta dvanaest. Nije valjda iznad mene? Tavanica može da mi se sruči na glavu.
– Nije – kažem ja. – Trista četrdeset sedam ili tako nešto. Mogu uđem?
Mladić klimne glavom odsutno i zaustavi se kod poštanskih sandučića.
Dok je on otvorio sanduče, vrata od lifta su se već zatvorila za mnom.
Izađem na trećem spratu, pronađem stepenice i popnem se do četvrtog.
Pronađem stan četiristo dvadeset devet i pokucam. Gledam pravo u špijunku i drhtaj zadovoljstva prođe kroz mene.
– Da? – čujem je kako kaže tim nepoznatim glasom. – Ko je?
– Vodoinstalater, gospođo Amsel – kažem. – Gospodin Banter je zvao. Kaže, žali se stanar u trista dvadeset da voda curi s tavanice. Hoće da proverim vašu klozetsku šolju.
Dugo ćuti.
Onda skida lanac i otključava bravu.



60.


– Ko je prijavio da je nestala? – pitala je Mati dok je gledala u skenirani dokument sa zaglavljem policije Frankfurta na Majni.
– Sestra, Ilona – rekao je doktor Gabrijel i pokazao na ekranu mesto gde je navedeno ime zabrinutog srodnika.
Mati se stresla. – Ilona je jedno od dece koja su zajedno s Krisom došla u Vajsenhaus 44. Navela je adresu?
– Samo broj mobilnog telefona – rekla je Katarina, zureći u dokument.
Mati je izvadila mobilni telefon i okrenula broj upravo kada je Tom Burkhart ušao. Odmah joj je prišao. – Mislim da sam naišao na nešto.
Ona je podigla prst dok je slušala kako zvoni telefon Ilone Fraj. Neprirodan glas se javio i rekao joj da ostavi poruku i broj telefona.
– Dobar dan, Ilona. Zovem se Mati Engel. Ja sam prijateljica Krisa Šnajdera. On i ja radimo zajedno za berlinski Prajvet. Molim vas, javite mi se. U bilo koje vreme, danju ili noću. Molim vas, veoma je važno da se čujemo.
– Našao sam jednu Gretu Amsel, Mati – rekao je Gabrijel kada je prekinula vezu. – Živi blizu Falkenzea. To je najviše dvadeset minuta odavde.
Mati je zabeležila adresu i krenula ka vratima. Burkhart je ponovio: – Rekao sam da mislim da sam nešto našao.
Mati je oklevala i onda odgovorila: – Hajde sa mnom. Ispričaćeš mi usput.

61.


Kada moja draga, stara prijateljica Greta otvori vrata, na sebi ima kecelju i ja osetim miris pržene slanine. Ona osmotri moj vodoinstalaterski kostim i onda se skloni s puta. – Niz hodnik pa desno. Mislite da je pukla neka cev?
Slegnem ramenima, nasmejem se i odgovorim veselo: – Ko zna? Ja pogledam, u redu?
Miris slanine se širi oko mene dok koračam hodnikom golih zidova. Kada uđem u kupatilo, primetim da nema kozmetike, ni losiona ni sapuna, kao što biste očekivali.
Greta Amsel živi jednostavnim, asketskim životom.
Spustim kutiju s alatom na pod i navučem gumene rukavice. Pogledam preko ramena. Ona me posmatra. Opet se nasmejem. – Vi kuvate, da? Ja odmah znam, ako ima problem. Ako nema, ja odem za dva minuta.
Ona okleva, zatim se skloni s vrata.
Čekam dok ne čujem zvuk sudova i vesti s radija. U kutiji s alatom pronađem odvijač i tablu sa štipaljkom, na kojoj se nalazi prazan papir. Pustim vodu i onda, dok držim odvijač ispod table, pratim miris slanine.
– Zdravo? – pozovem je prijatnim glasom.
Greta stoji za šporetom u kuhinji, oko metar i po od mene. Stavlja slaninu na papirni ubrus na tanjiru. Pogleda me. – Završili ste?
– Da, nema problem s klozetskih šolja. Možda su komšije.
Pružim joj tablu. – Vi potpišite da ja bio ovde, da sam dolazio, za Banter, može?
Greta napravi korak ka meni. A ja ne mogu da se suzdržim. Njena blizina mi prija više nego što sam pretpostavljao te coknem jezikom.
Greta gleda najpre zbunjeno a zatim u neverici.
– Prepoznaješ me, Greta, mm…? – kažem. – Posle toliko vremena znaš ko sam.
Ona se skamenila od užasa, ali ja sam ushićen i hitar kada ispustim tablu i bacim se na nju.
Greta zgrabi tiganj i baci mi mast od slanine u lice. Opekla me je. A to me samo rasrdi.
Ona vrišti, ali ja joj izbijem tiganj iz ruke i nabijem joj pesnicu u usta, tako da sada može samo da cvili.
Posmatra me širom otvorenih očiju i tiho jeca.
– Sećaš se, Greta, zar ne? – ja joj šapnem promuklim glasom. – Kako smo se dobro zabavljali? Tvoja majka i ti, a…?



62.


Burkhart je parkirao Prajvetov automobil blizu zgrade u kojoj živi Greta Amsel baš kada je stariji čovek u plavom radnom odelu, sa istom takvom kapom na glavi, izašao iz ulaza noseći kutiju s alatom.
Mati je zvala broj Grete Amsel već treći put. Niko se nije javljao. Majstor je ušao u tamnoplavi karavan.
Mati jedva da ga je primetila. Razmišljala je o onome što je čula od Burkharta dok su se vozili ovamo.
Stručnjak za protivterorizam nije pronašao nikakva nova dokumenta u vezi s klanicom u Arensfeldu. Tražio je u Gradskom arhivu Berlina i po arhivi u Arensfeldu, ali nije bilo ničega što već nisu našli.
Ljudi koji žive blizu razrušene klanice rekli su Burkhartu da su već razgovarali s agentima Rizi Baumgarten i da ne znaju ništa o tom mestu, osim što smatraju da je predstavljalo opasnost za njihovu decu.
Onda je Burkhart otišao da ruča u kafeu nedaleko od klanice i sreo penzionisang trgovca i njegovu prijateljicu.
Trgovac je odrastao na farmi koja je koristila usluge klanice. Rekao je da je klanicom upravljao čovek koga zna samo kao Falka. Opisao je Falka kao pijanicu, ogorčenog i mračnog čoveka.
Falk je imao sina, koji je takođe radio u klanici. Nije mogao da se seti imena Falkovog sina, ali se seća da je bio u kasnim adolescentskim godinama kada ga je poslednji put video i da je bio veoma oštrouman, bez obzira na oskudno obrazovanje.
Prijateljica trgovca ispričala je Burkhartu kako je jednom, krajem sedamdesetih, prošla pored klanice kasno noću i kako joj se učinilo da čuje ženski vrisak, ali mogla je to biti i svinja. Svinje su pametne, rekla je Burkhartu. One znaju da namirišu ubijanje. Ispričala je svom pokojnom mužu šta je čula, ali on joj je rekao da ubuduće stavlja čepove u uši.
Plavi karavan je odlazio.
– Hoćeš da pokucamo na vrata? – pitao je Burkhart.
– Kad smo već ovde, što da ne? – rekla je Mati i izašla iz automobila.
Karavan je prošao pored njih. Bezmalo ga nisu ni pogledali.
Pokušali su na interfonu dva puta. Ništa.
– Hajde da dođemo sutra ponovo – rekao je Burkhart. Stariji gospodin se pojavio iza njih. – Koga tražite?
– Gretu Amsel – rekla je Mati.
Čovek je pogledao unaokolo. – Eno njenog bicikla. Tu je.
– Ne javlja se na interfon.
– Mnoga zvona na interfonu ne rade. Ako joj je bicikl tu, kod kuće je.
Burkhart je pokazao čoveku Prajvetovu značku. – Možemo li da uđemo da pokucamo na vrata?
– Što se mene tiče, možete – rekao je i pustio ih da uđu.
Popeli su se do stana Grete Amsel na četvrtom spratu i pokucali na vrata, ali niko nije otvarao. Zatim su osetili čudan miris iz stana. Mešavinu izgorele slanine i onog reskog smrada zapaljenje kose.
– Nešto nije kako treba – rekla je Mati.
– Slažem se – rekao je Burkhart. Sagnuo se i obio bravu.
Izvadili su pištolje i ušli u hodnik. Tu ih je zapahnuo još gori vonj, pomešan sa smradom ljudskog izmeta.
U kupatilu je bilo upaljeno svetlo. Daska na klozetskoj šolji je bila podignuta. Čulo se brujanje ventilatora.
Ventilator je bio uključen i u kuhinji, gde je telo Grete Amsel ležalo na podu, licem nadole.
Šake su joj bile oprljene, a prsti spaljeni.

63.


Tridesetak metara od gola, Kasijano je stao, podigao loptu uvis i šutnuo je preko glave poslednjeg odbrambenog igrača Diseldorfa. Neverovatnom brzinom Brazilac je zaobišao zaprepašćenog igrača i poluvolejom levom nogom poslao loptu u gornji desni ugao mreže.
Navijači na stadionu berlinske Herte su podivljali. Džek Morgan i Danijel Breht bili su na nogama i pljeskali.
– To je treći gol – povikao je Breht. – Fantastično.
– Ne čudi me što je Mančester junajted zainteresovan – rekao je Morgan. – Stvarno je neverovatan.
– Zašto bi rizikovao karijeru i petljao se s nekim kao što je Pavel?
– To je i sam rekao, sećeš se? – rekao je Morgan.
– Ipak, ne može se poreći da je igrao loše u onih šest utakmica – Breht je bio uporan. – To jednostavno nije bio isti igrač.
Na terenu, sudija je dunuo u pištaljku i označio kraj utakmice. Znojav i nasmejan, Kasijano je otrčao s terena mašući obožavateljima.
Džek je ćutao nekoliko trenutaka i posmatrao ga.
– Mislim da govori istinu – rekao je najzad. – Mislim da ne bi rizikovao karijeru za nekoga kao što je Pavel, ali možda Perfekta bi.
– Jeste se skinula gola za njega.
– Jeste – složio se Morgan. – Hoću ponovo da razgovaram s Kasijanom. I s njegovim trenerom. I s direktorom kluba. Zajedno. Misliš li da možeš to da središ?
– Kada?
– Bilo bi dobro odmah.



64.


– Hauptkomisar Ditrih? – rekla je Mati u mobilni telefon. Stajala je u hodniku stana Grete Amsel.
– Ko je to? – upitao je Ditrih polako, dubokim glasom.
– Mati Engel – rekla je. – Dogodilo se još jedno ubistvo.
Ditrih je dugo ćutao, pre nego što je rekao: – Ko? Gde?
– Krisova prijateljica iz detinjstva – kazala je. – Greta Amsel. Zajedno su živeli u sirotištu blizu Halea.
Još jedna duga pauza. – I mrtva je?
– Upravo smo je pronašli u stanu. Nismo ništa dirali. Mislim da smo videli ubicu. Bio je prerušen u vodoinstalatera. Odlazio je kada smo mi dolazili.
– Jeste li ga dobro videli?
– Ne – priznala je.
Ditrihova treća pauza bila je najduža. Učinilo joj se da čuje kako nešto pije. – Zovite inspektorku Vajgel – rekao je najzad. – Neka pošalje forenzičare i tri Kripova istražitelja da pokriju celu zgradu. Pobrinuću se za sve to sutra oko podneva.
Mati je oklevala, u neverici. – Sutra? Uz dužno poštovanje, Hauptkomisar, mislim da bi trebalo da dođete odmah da vam kažem šta sam saznala. Još jedna Krisova prijateljica iz detinjstva je nestala.
Glavni inspektor je teško disao, gotovo se mučio.
Zatim je rekao: – Gospođo Engel, moram da vam priznam da bi bilo neprofesionalno s moje strane ako bih došao na mesto zločina u ovakvom stanju. Sutra ujutru sahranjujem oca, pijan sam i na putu da se obeznanim. Moraćete da zovete Vajgelovu. Večeras sam je zadužio da me zameni. Pomoći će joj ostatak Kripovog odeljenja za ubistva.
I telefon je zamro.

65.


Dragi moji, ne mogu da se obuzdam. I posle dva sata, još se tresem kao tele koje će uskoro postati teletina. Miris izgorelog mesa i slanine još uvek mi je u nosu. Opekotina od masti na mom desnom obrazu pulsira.
U glavi mi se roje misli.
U Gretinom stanu sam proveo jedva dvanaest minuta.
Ostavio sam ventilatore uključene.
Trebalo je da prođu dani pre nego što neko pronađe njen leš.
Onda sam video Mati Engel i onog krupnog ćelavca. I od tada mi u glavi vrvi od pitanja: Kako su našli Gretu? Uzeo sam sve fascikle iz arhiva. Šta znaju? Šta im je Kristof rekao pre nego što je krenuo da me ubije?
Prvi put za skoro dvadeset pet godina, obuzme me pomisao da moja maska, moje nevidjlivo lice, možda nije više tako bezbedno.
Onda odbacim tu pomisao. Neće naći ništa što bi moglo da ukaže na Nevidljivog čoveka.
Ipak, ja sam razborit, iznad svega. Sada mi je jasno da imam ograničeno vreme da u potpunosti izbrišem svoju prošlost. Ostalo mi je da pronađem još troje dece.
Samo troje i biću slobodan.
Sviđalo se to vama ili ne, prijatelji, čini se da ću sutra imati mnogo, mnogo posla.



66.


Bilo je skoro jedanaest sati kada je Burkhart skrenuo u Matinu ulicu.
Ostali su satima na mestu zločina kod Amselove i gledali inspektorku Vajgel, Kripove istražitelje i stručnjake za ispitivanje mesta zločina kako pregledaju telo i stan.
Vajgelova je bila van sebe zato što je dobila da vodi istragu, makar i za jednu noć, ali je pažljivo slušala i zapisivala njihove izjave.
Mati joj je sve ispričala. Rekla je Vajgelovoj o ukradenim dosijeima iz arhiva, o tvrdnjama Harijat Ledivg da se Krisu i njegovim prijateljima nešto strašno dogodilo i o prijavi nestanka Ilze Fraj.
Vajgelova je sve revnosno zapisala pre nego što je rekla: – Dakle, hoćete reći da ne postoji veza između pokojnice i Hermana Krigera?
– Ne znam.
Činilo se da je Vajgelovoj neprijatno kada je rekla: – Danas po podne, pretpostavljeni su izvršili veliki pritisak na glavnog inspektora u vezi s ubistvom Agnes Kriger. Oni misle da je u tome rešenje celog slučaja. I Ditrih misli tako.
Burkhart je rekao: – Hoćete reći da je to važnije od, recimo, smrti jedne medicinske sestre?
Vajgelova je delovala još neodlučnije, onda je klimnula glavom i rekla im da je razgovarala sa sekretaricom Hermana Krigera. Sekretarica je priznala da joj je milioner pre pet dana rekao da će biti odsutan naredne nedelje iz privatnih razloga te da je onda jednostavno nestao. Tajna služba Berlinske kriminalističke policije pokušava da uđe u trag njegovim finansijskim transakcijama, ali do sada se ispostavilo da su mu finansije tajnovite poput njega samog.
Bez obzira na to šta se desilo Greti Amsel, Vajgelova je mislila da će se zvanična istraga usredsrediti na Krigera, dok ga ne nađu i ne oslobode sumnje.
– To šestoro dece – ponovila je Mati Burkhartu dok je zaustavljao automobil ispred njenog ulaza. – Oni su rešenje, a ne Herman Kriger.
– Slažem se – rekao je Burkhart. – Jasno mi je kako ubistvo u po bela dana nekoga kao što je Agnes Kriger može da odvuče pažnju.
– Moramo da pronađemo ostalu decu iz sirotišta. Moramo da ih upozorimo.
– Gabrijel je rekao da će ostati u kancelariji sve dok ih ne nađe – rekao je Burkhart.
Mati je klimnula glavom, ali je bila veoma ogorčena jer je toliko malo nedostajalo da spasu Gretu Amsel. Ubica je prošao pored njih, a zatim im pobegao ispred nosa!
Stavila je ruku na kvaku i htela da otvori vrata, ali je zastala i pogledala Burkharta. – Jesi li jeo nešto?
– Ne od ručka – priznao je.
– Da li bi ti prijalo malo domaće kuhinje?
– Kuvaćeš posle ovakvog dana? – pitao je Burkhart.
– Moja tetka kuva. Kada dođem ovako kasno, samo podgrejem večeru.

67.


Kasijano je zaurlao na portugalskom kada je spao mantil s ramena njegove supruge na video-snimku koji je Breht napravio ispred ulaza u Pavelovu hotelsku sobu.
Hertin najbolji napadač skočio je iz stolice u klupskoj sali za konferencije i potrčao ka vratima urlajući kao divljak.
Breht je zgrabio Brazilca i rekao mu nešto ubedljivo na njegovom jeziku. Morgan je za trenutak pomislio da će Kasijano zgromiti Brehta, međutim, golgeter se smirio i vratio na svoju stolicu.
– Šta je vikao? – pitao je predsednik kluba Klaus Briman, koji je sedeo do trenera Ziga Milera.
– Hteo je da uzme mačetu, odseče Pavelu jaja i nabije ih Perfekti u grlo dok se ne uguši. Rekao sam mu da to nije baš pametno za nekoga ko se sprema za Svetski kup – kazao je Breht.
– Dakle, on kaže da nije znao za to? – pitao je trener. – Niti za klađenje?
Breht je postavio pitanje na portugalskom. Kasijano je odmahnuo glavom.
– Pitaj ga za one utakmice na kojima je očajno igrao – rekao je Morgan.
Breht ga je pitao i Brazilac je povikao na Morgana.
– Kaže da ti je rekao juče da je bio bolestan. Nije lažirao utakmice i rado bi te odalamio jer ga gnjaviš time baš sada kada je saznao da mu se žena kurva s nekom matorom ruskom svinjom – rekao je Breht.
Morgan je ćutao.
Kasijano je pogledao u trenera i izbrbljao nešto na portugalskom.
– Veruješ mi, zar ne, Zig? – preveo je Breht.
– Nije važno da li verujemo, Kasijano. Treba nam dokaz da nisi umešan – odgovorio je predsednik kluba Briman.
Kada je Breht to ponovio na portugalskom, Brazilac je ponovo ljutito zaurlao.
– Kako? – preveo je Breht. – Žena mi je kurva, a ja sam žrtva glasina. Kako da dokažem da nisam kriv?
– Kaži mu da nam da uzorak kose – rekao je Morgan. – Prajvet će se pobrinuti za ostalo.



68.


– Mamice! – povikao je Niklas kada je Mati otvorila vrata stana.
Sin je potrčao ka njoj u pidžami.
Uzela ga je u naručje grdeći ga: – Zašto nisi u krevetu?
Tetka Cecilija se pojavila iza nje u ogrtaču i s viklerima u kosi. – Neće da sluša. Ponaša se kao ludak, skače po kući otkad se ona utakmica završila i čeka da ti ispriča.
– Kasijano je bio neverovatan! – Niklas je klicao. – Dao je tri gola! Tri!
Burkhart se pojavio na vratima pomalo nespretno.
Mati se nasmejala. – Niklase, tetka, ovo je gospodin Burkhart. On radi sa mnom u Prajvetu.
Tetka Cecilija je pocrvenela, navukla rubove ogrtača i požalila se: – Joj, Mati, nisam znala da ćeš dovesti društvo.
– Dovezao me je do kuće i shvatili smo da umiremo od gladi.
To su bile magične reči za njenu tetku, koja se okrenula i požurila u kuhinju. – Imam hladne kobasice, uštipke od krompira i domaći sos od jabuka. I hladno pivo. Daj mi nekoliko minuta!
– Kaži zdravo, Niklase – rekla je Mati i spustila sina. Izgledao je kao da se stidi.
Burkhart se sagnuo i pružio mu ruku. – Drago mi je, Niklase.
Niklas je malo oklevao, zatim se rukovao s njim i rekao: – Vi ste baš velik čovek.
– Znam. I ti ćeš biti velik jednog dana.
– A hoću li i oćelaveti?
– Niklase! – prekorila ga je Mati.
Burkhart se samo nasmejao. – Ćelavost nema nikakve veze sa stasom, Niklase. Ali ima veze s glavom.
Mati se smejala. Napetost je počela da se pretvara u iscrpljenost. – Moram da ga stavim u krevet.
– Naravno – rekao je Burkhart. – Možda bi bilo bolje da odem?
– Ne, ne, tetka neće hteti ni da čuje. Za nju je najveći greh da neko ostane gladan.
– Čula sam te! – tetka Cecilija je doviknula iz kuhinje.
Mati je stavila ruku na Niklasovo rame i rekla: – Kaži laku noć.
– Laku noć, gospodine Burkhart – rekao je Niklas.
– Zovi me Tom.
Niklas se nasmejao, uzeo majku za ruku i pošao s njom u sobu. Ona ga je ušuškala u krevet.
– Da li ćete ti i Tom da uhvatite Krisovog ubicu? – upitao je Niklas.
– Sigurno hoćemo.
Mati ga je poljubila u čelo. – Hajde spavaj sada, dečko.
– Tom je rekao da ću biti velik.
– Rekao je, zar ne?
Došla je do vrata.
– Mamice?
– Da?
– Nećeš da pogineš tražeći ubicu, jel’ tako?
Mati se okrenula, vratila se i zagrlila ga. – Neću. Biću pažljiva i biću ovde sa tobom dok ne porasteš veliki kao Burkhart.
Niklas ju je snažno zagrlio. – Volim te, mamice.
Matine oči se napuniše suzama. – I ja tebe volim. Ne možeš da zamisliš koliko.

69.


Dragi moji sugrađani, Berlinci, nije još ni šest ujutru, a ja sam već u svom mercedesu. Čeka me duga vožnja, četiri i po sata do Frankfurta na Majni, ako mi saobraćaj na auto-putu bude išao na ruku.
Ima li bolje prilike za priču nego za vreme dugog putovanja? Priznajem da volim te audio-knjige, a vi?
Sada se udobno smestite i pažljivo slušajte:
Kao što sam jednom već nagovestio, dve godine posle pada zida i neko vreme posle operacija u Africi, trebalo mi je mesec dana da pronađem onu kučku koja me je rodila.
Živela je u uspavanom selu Bidenkopfu, blizu Nacionalnog parka Rotargebirge na zapadu centralne Nemačke.
Čuli ste za to mesto?
Nije važno. Biće dovoljno da vam kažem da je moja majka živela sama u planinskoj kući na obodu sela blizu šume.
Pokucao sam na njena vrata jedne hladne i mračne novembarske večeri.
– Ko je to? – drhtavi glas je pitao.
– Ja sam, majko – rekao sam i ponovio ime koje mi je dala na rođenju.
Posle nekoliko trenutaka oklevanja, drvena vrata su se polako otvorila. Iza njih se pojavila krhka starica koju gotovo nisam prepoznao.
Držala je stari luger sumnjičavo ga upirući u mene.
– Ko si ti? – ponovila je.
– Ljubitelj maski, majko – rekao sam i tiho coknuo jezikom. – Naročito maske Don Đovanija.
Razrogačila je oči, a donja vilica joj je pala u neverici dok je polako spuštala pištolj. – Jesi li to zaista ti?
– Naravno – rekao sam. – Da li još uvek imaš onu staru karnevalsku masku?
– Rekli su mi da si umro u Hoenšenhauzenu! – povikala je i bacila mi se u zagrljaj plačući.
Zagrlio sam je kao svaki sin koji voli svoju majku. – I meni su rekli da si ti umrla tamo.
Ona se odgurnu od mene užasnuta. – Ne!
– Jesu.
– Ali rekli su da će te obavestiti da sam otišla na zapad.
– Svašta su govorili – rekao sam. – Ja im nisam ništa verovao.
– Nije trebalo ni ja da im verujem. Uđi! Hladno je napolju!
Nasmešio sam se poslušno na njenu pažnju, pošao za njom unutra i zatvorio vrata za sobom.
Prebivalište moje majke bilo je jednostavna prostorija s glomaznom foteljom za čitanje, lampom i vatrom koja je gorela u šporetu na drva. Nije bilo fotografija, što je moj zadatak činilo još lakšim.
Posmatrala me je ponovo sa čuđenjem i radošću. – Nisam te prepoznala.
– Mnogo vremena je prošlo – rekao sam.
– Otac ti je umro, zar ne? – rekla je bojažljivo.
– Pre pet godina.
– To sam čula – rekla je sa izrazom bola na licu. – Sve prolazi, valjda – nastavila je, zatim je progutala pljuvačku i pogledala me molećivo. – Da li možeš da mi oprostiš?
Nisam mogao da se obuzdam.
Moja desna ruka je sama od sebe poletela i zgrabila je za vrat. Podigao sam je. Batrgala se i borila za vazduh, iskolačenih očiju.
– Zapravo, majko – rekao sam. – Mogu sa sigurnošću da kažem da ti nikada neću oprostiti što si me ostavila.



70.


Prajvetov avion je elegantni galfstrim G650, bez premca u poslovnoj avijaciji. U devet i četrdeset pet toga jutra, mlaznjak je izbacio točkove, koji će sekund kasnije dotaći pistu aerodroma u Frankfurtu na Majni.
Mati je popila kafu i dodala šolju stjuardu, a zatim bacila pogled na naslovnu stranu Berliner morgenposta. Novine su bile prepune članaka o ubistvu Agnes Kriger i nestanku Hermana Krigera.
Berlinski Kripo je pretraživao njegove kancelarije i sva njegova poznata prebivališta u gradu. Cena akcija Kriger industrije pala je na međunarodnoj berzi. U isto vreme, dokumentacija Olea Larsena, švedskog finansijera, ukazivala je da se njegovo vlasništvo u Kriger industriji povećalo sa pet na deset posto.
Mati je zbunjeno vrtela glavom i pokušavala da sve to poveže. Da li je Kriger umešan? Da li je znao Krisa kada je bio dete? Kriger je rođen u Istočnoj Nemačkoj, zar ne?
Okrenula se i pogledala u Burkharta. Stručnjak za protivterorizam je sedeo naspram nje u fotelji od prirodne kože. Oči su mu bile zatvorene, a njegova velika, obrijana glava bila je nagnuta udesno. Disao je polako i ravnomerno.
Mati je zaključila kako je verovatno potcenila Burkharta. Pošto je sinoć ugasila svetlo u Niklasovoj sobi, otišla je u kuhinju i zatekla tetka Ceciliju i Burkharta kako se smeju, dok je ispred njega stajao tanjir s kobasicama i uštipcima od krompira.
– Duhovit je – rekla je tetka Cecilija.
– Ona je odlična kuvarica – rekao je Burkhart i pijuckao pivo.
– Znam – Mati je rekla i uzela svoj tanjir i pivo.
Pričalil su i jeli skoro ceo sat. Burkhart je bio zabavan i duhovit, ali pomalo ciničan, što je Mati pripisala poslu kojim se bavio pre nego što je došao u berlinski Prajvet.
Dva puta se zahvalio tetka Ceciliji kada je završio s jelom, a onda ga je Mati ispratila do vrata.
– Ne pamtim kada sam ovako dobro jeo – rekao je Burkhart. – Hvala.
– Nema na čemu.
Nasmešio se i rekao: – Vidimo se na sastanku, Engelova?
– Zovi me Mati. Vidimo se – obećala je i zatvorila vrata.
Burkhart jeste dobar momak. Ipak, nije o njemu razmišljala kada je legla u krevet. Dok je tonula u san, jedino što je videla bile su slike Krisa i Grete Amsel kako ulaze u Vajsenhaus 44.
Mobilni telefon je zazvonio u šest i dvadeset ujutru, manje od šest sati pošto je zaspala. Doktor Gabrijel je pronašao još jedno od dece. Pravo ime mu je Artur Beker. Promenio ga je u Artur Jeger. Bio je konstruktor u BMV-u u Minhenu.
Mati je pozvala obezbeđenje BMV-a i tražila da joj daju njegov broj telefona, ali su joj rekli da je otišao u Frankfurt na Majni, na Međunarodni sajam automobila, a pravila kompanije nalažu da se privatni brojevi mobilnih telefona ne daju. Mati je bila uporna i kazala kako je Jeger možda u opasnosti, pa je radnik obezbeđenja na kraju popustio.
Mati je odmah pozvala broj. Jeger se javio pospanim glasom. Ona se predstavila i pitala ga da li je njegovo pravo ime Artur Beker.
Ćutao je. – Ne znam o čemu pričate. Zovem se Jeger.
– Molim vas, gospodine, pokušavam da vas upozorim na…
Jeger je s druge strane gotovo urlao na nju: – Ne znam nikoga ko se zove Artur Beker!
– Mislim da znate, vi i ostala deca. Svi ste u…
– Ovo je veoma bolesna šala – rekao je i prekinuo vezu.
Pokušala je još nekoliko puta, ali je dobila njegovu govornu poštu. Ostavila je dugačku poruku, opisala šta se desilo Greti Amsel i zamolila ga da joj se javi. Onda je, nezadovoljna, pozvala Morgana, koji joj je rekao da ode avionom u Frankfurt.
Zatim je pozvala Burkharta i on ju je sačekao na poslovnom terminalu.
Ispružila je ruku i dotakla ga po nadlaktici. On se trgao i probudio.
– Slećemo – rekla je.
Burkhart je zevnuo. – Hvala. Gde je sajam automobila?
– Petnaest minuta vožnje, najviše – Mati je rekla u trenutku kada je avion dotakao zemlju.
Uspravio se u fotelji, sav poslovan, pogledao na sat i namrštio se. – Nadam se da ćemo stići na vreme.

71.


Prateći šestoricu staraca koji su nosili pukovnikov pepeo, Hauptkomisar Hans Ditrih je koračao po vlažnoj travi prema otvorenom grobu na Centralnom groblju Fridrihsfelde, u opštini Lihtenberg u Istočnom Berlinu. Glava mu je pulsirala od votke koju je prethodne noći pio u ogromnim količinama u pokušaju da umrtvi mozak, kako ne bi potonuo u tamnu i izopačenu nepoznanicu koja se zove njegov otac.
Nije uspeo.
Ditrihove rasute misli nisu bile tamo gde bi trebalo da budu – nije mislio o klanici, na primer, ni o Krisu Šnajderu, Agnes Kriger, niti o toj ženi, Amselovoj. Umesto toga, utonuo je u sećanja na pukovnika i na surovost s kojom ga je otac odgajao.
Užasno mamuran, glavni inspektor je nesigurno hodao prema grobu i još uvek razmišljao o hladnom i često neobjašnjivo okrutnom ponašanju svoga oca za vreme njegovog odrastanja.
Ditrih ima pedeset dve godine. Pokušavao je da razume pukovnika još otkad je bio dete. Međutim, dok je posmatrao starce kako polažu urnu njegovog oca, opet je shvatio da niti može da ga razume, niti da se pomiri s njim.
Pukovnik je mrtav i uskoro će biti pod zemljom, ipak glavnom inspektoru je sada bilo jasno da opasnost od tog čoveka možda nikada neće nestati.
Ditrih je zamagljenim pogledom posmatrao ljude okupljene oko očevog poslednjeg konačišta. Svi su bili u sedamdesetim i osamdesetim godinama, obučeni u sumorna siva odela i tamne kišne mantile, sa šeširima na glavi.
Nije došao sveštenik. Da jeste, pukovnik bi se verovatno digao iz groba besan kao ris. Gojazan čovek vodnjikavih očiju i nosa crvenog od alkohola, najzad mu je prišao i rekao: – Konrad je bio jedan od poslednjih od te fele i mislim da je primereno da počiva blizu velikana.
Ditrih je pogledao prema kružnom zidu od cigala obraslom puzavicama. Znao je da su tu zazidane mnoge urne. Visoka i uspravna kamena ploča, obrađena u obliku starinskog nadgrobnog spomenika, stajala je oivičena zidom od cigala. Oko nadgrobnog spomenika bili su poređani grobovi Karla Libknehta, Roze Luksemburg, Vilhelma Pika i još sedam velikana nemačkog komunističkog pokreta.
Uzori moga oca, pomislio je Ditrih ogorčeno. Tako blizu, a ipak tako daleko.
Ponovo je pogledao ožalošćene oko očevog groba. Gledali su u njega u iščekivanju i on je shvatio da je gojazni čovek prestao da govori.
Glavni inspektor nije rekao ništa. Napravio je dva koraka prema grobu, uzeo grudvu vlažne zemlje, pomislio da je baci, ali je zatim spustio na urnu. Vratio se korak unatrag. Osećao je da mu je ruka prljava od zemlje, ali ga nije bilo briga.
Jedan po jedan, okupljeni su bacali zemlju u grob i onda se rukovali s Ditrihom te mu još više isprljali ruku.
Poslednji ožalošćeni, onaj gojazni, rekao je: – Primi saučešće od Unutrašnjeg komiteta, Hauptkommissar. Tvoj otac je bio visokocenjeni član.
Ditrih je bezizrazno klimnuo glavom. – Hvala, Vili.
Vili je oklevao, a zatim se odlučio da kaže: – Pretpostavljam da za tebe ovo predstavlja olakšanje, sada kada ga više nema.
Ditrih se s naporom borio protiv mučnine od koje mu se grčio želudac. Zatim je rekao: – Zapravo, osećam da sam proklet zbog njega, zbog svih vas. I to neće prestati sve dok ne budem bio siguran da je i poslednji od vas sahranjen, zajedno sa svojim tajnama.



72.


Tek je bilo prošlo deset sati ujutru kada sam dovezao mercedes na parking u severozapadnom uglu prostora gde se održava Međunarodni sajam automobila, najveći sajam vozila na svetu. Parking je prepun sjajnih, egzotičnih automobila i meni srce zaigra od sreće. Volim automobile. Jedna od najboljih maski su automobili.
U pravom automobilu, dragi moji, možete biti bilo ko, zar ne?
Parkiram se, gledam fotografiju Artura Jegera koju sam našao na internetu i pomislim na ljubaznu sekretaricu koja mi je rekla gde bih mogao inženjera da nađem.
Pogledam u ogledalo i proverim kako mi stoji maska – ćelav sam i mnogo stariji. Zakopčam plavu vetrovku i onda preko nje obučem crvenu sa znakom aston martina.
Navučem odgovarajući kačket na glavu.
Stanem i nateram se da dišem polako i duboko.
Znam da mnogo rizikujem.
To ne liči na mene. Ja volim da su mi šanse velike. Ali nemam izbora.
I tako, izvadim pištolj s prigušivačem ispod sedišta i stavim ga u opasač ispod vetrovke.
Otvorim vrata i pravim se da me nešto boli. Danas imam iščašen kuk ili artritis.
Hramljem do ulaza u izložbeni prostor. Ako budem hladan i smrtonosan kao što me je otac učio, možda ću danas napustiti Frankfurt kao još nevidljiviji čovek nego što sam bio.

73.


Mati i Burkhart su taksijem došli sa aereodroma i izašli kod dva solitera različite visine po imenu Kastor i Poluks, ispred ulaza u Frankfurtski sajam. Platili su i ušli u Festhale, prepun ogromnih hala povezanih pokretnim trakama i stepenicama.
Bio je pretposlednji dan sajma, ali svuda je vrvelo od ljudi. Pomoću mape su pronašli BMV-ov štand u hali broj jedan i krenuli da traže Artura Jegera oslanjajući se na fotografiju koju im je doktor Gabrijel poslao imejlom.
Mati ga je spazila na bini pored zanosne lepotice u večernjoj haljini. Držao je mikrofon i opisivao elegantan sportski automobil koji se rotirao na pokretnoj platformi iza njega.
Mati se probijala kroz gomilu prema njemu. U ogromnoj hali buka je bila zaglušujuća. Opšti žamor nadjačavao je Jegerov govor, tako da nije uspela da čuje zašto se inženjer naglo trgao, ispustio mikrofon i zateturao unatrag.
Međutim, kada je Jeger pao na pod, sitne kapljice krvi prsnule su mu iz usta.
– Pucanj! – Burkhart je zaurlao. – Svi na pod!
Metež se pretvorio u pakao kada su ljudi oko BMV-ovog eksponata počeli da vrište, padaju na pod ili trče ka izlazima.
Mati je izvukla pištolj i procenila otprilike odakle je mogao doći metak koji je pogodio Jegera. Pogledala je u tom pravcu i među uspaničenim ljudima ugledala starijeg čoveka u crvenoj vetrovki kako brzo odmiče šepajući.
– Tip u crvenoj jakni! – Mati doviknu Burkhartu.
Čuo ih je. Starac se probijao kroz gomilu veoma snažno i spretno.
Međutim, Burkhart je jurnuo kao bik. Gurao je ljude u stranu kao da su od slame, dok ga je Mati pratila.
Ubica je izašao u prepuni prolaz. Deset sekundi kasnije, Burkhart i Mati izašli su na isti izlaz i tražili po gomili koja se uvećavala kako su ljudi u panici izlazili iz hale i pričali o pucnjavi.
Starac je nestao.
Ili nije?
Mati je ugledala crvenu jaknu na podu.
– Promenio je jaknu – povikala je Burkhartu.
Iznenada, čuli su pucanj i vrisak iz pravca zapadnog ulaza u sajam.



74.


Radnik obezbeđenja suočio se sa ubicom i uperio pištolj u njega izbliza, ali je dobio metak u grudi, a njegov pištolj je opalio dok je padao.
Iza njega, van zgrade, prema Briselskoj ulici, opazili su čoveka u plavoj vetrovki i crnom kačketu kako trči kroz gomilu. Burkhart je potrčao koliko ga noge nose, dok je Mati dahtala u pokušaju da ga prati.
Dok su Mati i Burkhart stigli do ulaza, ubica je već izvukao čoveka iz jednog mazeratija, udario ga pištoljem i ušao u automobil. Taman kad su istrčali na pločnik, sportski automobil je odlazio uz škripu guma. Kiša je ponovo počela.
Trčeći, Burkhart je pokazao značku čoveku koji je u šoku stajao pored crvenog BMV-a. – Zovite frankfurtski Kripo – povikao je i oteo čoveku ključeve iz ruke.
– Hej! – doviknuo je ovaj. – To nije moje! Ne možete…
– Prijavite da je auto uzeo berlinski Prajvet i da je ubica ukrao mazerati – Burkhart je naredio sedajući na vozačevo sedište. – Ubio je dvoje ljudi.
Mati je ušla na suvozačevo sedište BMV-a i vezala pojas. – Odmakao je.
– A ima i više konjskih snaga – rekao je Burkhart, ubacio sportski auto u brzinu i pustio kvačilo. – Ali ne zna da vozi kao ja.
Gume su zaškripale i oni su pojurili za mazeratijem, koji je smanjio brzinu, skrenuo polukružno i produžio ka istoku, prema Osloškoj ulici. Prošao je veoma blizu i pogledao kroz prozor pravo u njih.
Ćelav. Tamne naočare. Brkovi. Neodređenih godina.
Kada su oni skrenuli polukružno, ubica je već skrenuo desno u Oslošku. Jurili su za njim dok je nekoliko puta skretao udesno oko sajma, prošao kroz crveno svetlo i zatim izašao na put 44, ka zapadu. Kada je prošao rampu i ušao na auto-put 648, mazerati im je izmicao za oko četiristo metara.
Zahvaljujući Burkhartovim neverovatnim vozačkim sposobnostima, ubica nije mogao da odmakne sve do raskrsnice sa auto-putem 5. Mazerati je krenuo na sever.
– Zovi Kripo – Burkhart je rekao Mati. – Reci im da dođu helikopterom i kaži im gde se nalazi mazerati.
I onda se nebo prolomilo. Počeo je potop i oluja je zahvatila brisače. Burkhart nije usporio. Umesto toga, činilo se da vozi naslepo po brzom auto-putu sa tri trake izbegavajući automobile kao da napolju sija sunce.
Mati je jedva disala od straha, ali nije mogla da odvoji pogled od razlivenog auto-puta ispred sebe.
– Zovi ih! – brecnuo se Burkhart.
– Uspori i zvaću ih! – povikala je Mati.
– Ako usporim, izgubićemo ga! – Burkhart je vikao.
– Ne možemo ni da ga vidimo!
– Vidim njegova stop-svetla kako šetaju levo-desno!
Mati se grčevito držala za sedište, dok mu se Burkhart sve više približavao. Setila se kako govori Niklasu da neće poginuti tražeći Krisovog ubicu.
U jednom trenutku, kada su prošli Ulicu Roze Luksemburg, Mati je pomislila da će Burkhart najzad stići mazerati i udariti ga.
Međutim, ubica je tada izveo nešto potpuno van pameti. Kroz kišu je mogla da vidi tek toliko da isprati mazerati, koji je ubrzavao pored izlaza za selo Bad Homburg. Automobil je preleteo preko podvožnjaka, s Burkhartom za petama. A onda, malo pre priključne rampe gde vozila izlaze sa auto-puta 661 na sever, na A5, ubica je verovatno povukao ručnu kočnicu. Na klizavom asfaltu mazerati se okrenuo za sto šezdeset stepeni i urlajući krenuo prilaznim putem.
Kada su projurili pored prilaznog puta, Mati je razrogačila oči i povikala: – On vozi u suprotnom smeru!

75.


Dragi moji Berlinci, vožnja u suprotnom smeru na prilaznom putu sa 661 verovatno je najbolji potez koji sam ikada napravio.
Neverovatno je kako je lako naterati vozila da vam se sklone s puta kada jurite pravo na njih, potpuno spremni da poginete.
Jedna lanča naglo skrenu da me izbegne, udari u ogradu i prevrne se. Na licu vozača vidim takav užas da počnem da se smejem. Ovako se nisam zabavljao godinama.
A što je još bolje, pogledam u retrovizor i vidim da crveni BMV koji me juri nije učinio manevar koji sam ja izveo. Uradite nešto neočekivano, dragi moji. Uvek se isplati.
Na kraju prilaznice, smanjim brzinu, uletim u raskrsnicu od sto osamdeset stepeni i dam gas.
Začudo, put za Bad Homburg je potpuno prazan. Stalno gledam u retrovizor dok prolazim kroz grad, ali još uvek ne vidim crveni BMV. Promašili su skretanje. Sledeći izlaz je osam kilometara dalje. Ne verujem da ću ih videti u skorije vreme.
Ipak, znam da mazerati lako pada u oči, tako da ću morati što pre da ga se otarasim.
Deset minuta kasnije, skrenem na šumovit put unutar Nacionalnog parka Hohtaunus, severozapadno od Bad Homburga. Znate li to mesto?
Nije važno.
Samo znajte da nemam vremena za gubljenje. Uskoro će policija preplaviti ovo mesto, a ja imam da pređem dug put.
Parkiram automobil na najmračnijem mestu koje sam mogao da nađem, obrišem volan i vrata, izađem i krenem na severoistok kroz mokru šumu.
Dok hodam, skinem masku – ćelu, veštački nos i brkove. Pronađem neki potok i operem šminku s lica. Bacim plavu vetrovku i nastavim da hodam po kiši, dok mi se misli roje.
Ne mogu da zaboravim izraz lica onog vozača pre nego što se prevrnuo.
Ne mogu da se suzdržim, dragi moji.
Stanem tamo, sam u šumi, pesnicama mlataram ka nebu koje plače i počnem da se smejem.
Ubrzo se već histerično smejem i padnem na kolena.
Uspeo sam. Još samo dvoje i uspeo sam. Niko nikada neće saznati ko sam, niti šta sam uradio.
Neki će možda posumnjati.
Drugi će nagađati.
Međutim, kada ustanem i zaputim se na severoistok, ka železničkoj stanici u selu Fridrihsdorf, siguran sam više nego ikada da niko nikada neće moći da poveže čoveka koji sam bio sa čovekom koji sam postao.



76.


– Gde si ga videla poslednji put! – povikao je Burkhart dok su jurili na sever prema sledećem izlazu.
Mati se iskrenula u sedištu i gledala unazad, još uvek zapanjena onim što se odigralo.
– Engelova? – Burkhart je ponovio.
Mati je trepnula i pokazala rukom. – Izašao je sa auto-puta tamo.
– Bad Homburg – rekao je Burkhart.
Međutim, kada su posle dvadeset pet kilometara vožnje stigli u uspavano selo sa sivim kućama ravnih zidova, znali su da su izgledi da stignu mazerati gotovo nikakvi. Mogao je da ode u nekoliko pravaca.
Burkhart je tresnuo pesnicom po volanu.
Mati se osećala isto tako. Bili su tako blizu, pa opet, nisu uspeli da spasu Artura Jegera, ni radnika obezbeđenja, niti da spreče automobilsku nesreću. Ubica ih je još jednom nadmudrio i Mati je već strahovala da je tog čoveka nemoguće zaustaviti.
– Trebalo bi da se vratimo – rekao je Burkhart. – Da nađemo policiju i damo izjavu.
Mati je htela da se složi s njim, ali onda se setila nečega.
– Ne, čekaj – kazala je i počela da traži mobilni telefon. – Zaustavi auto.
Pozvala je doktora Gabrijela i ostareli hipik se odmah javio na telefon. Bez uvoda, upitala je: – Odakle je Ilza Fraj? Žena koja je nestala.
– Iz Bad Homburga – odgovorio je.
– Imaš li adresu?
Rekao je da sačeka sekund i zatim joj dao adresu. – Šta se dešava? Gde si?
– U Bad Homburgu – kazala je i prekinula vezu. Pogledala je u Burkharta. – Ilza Fraj živi na kilometar odavde. Ubica poznaje ovo mesto. Zato je ovamo skrenuo.
Burkhart je ubacio u brzinu.
Šest minuta kasnije dovezli su se do skromne kuće sa dva ulaza na obodu mesta, tamo gde počinju farme. Kiša je rominjala, a u daljini su se čule sirene.
Da ne bi privukao pažnju policije, Burkhart je parkirao crveni BMV u uskom prolazu. Otišli su na zadnja vrata i pokucali.
Nekoliko sekundi kasnije hteli su da pokucaju ponovo kada se na prozoru pojavila lepa plavokosa, u ranim tridesetim, i pogledala ih sumnjičavo pre nego što je otvorila vrata s namaknutim lancem.
– Da?
Mati je pokazala značku. – Mi smo iz berlinskog Prajveta. Mi…
Žena se uhvatila za vrat i povikala: – Kris vas je poslao? Našao je Ilzu?

77.


– Mrtav? – rekla je Tina Hanover dvadeset minuta kasnije tihim, tužnim glasom. – Ilza takođe?
Sedeli su za malim stolom u oskudno opremljenoj kuhinji i pili kafu koju im je Tina skuvala.
Mati se na trenutak setila ženskog leša koji je ležao pored Krisovog. – Ne mogu da potvrdim. Posmrtni ostaci još nisu analizirani, ali pored njega je bio ženski leš.
Cimerki Ilze Fraj klonuše ramena. Suze su joj tekle dok je polako vrtela glavom. – Jadna Ilza. Imala je razloga da se plaši. Rekla sam Krisu da se ona plaši i da bude oprezan. Valjda sam…
Grickala je nokte i okrenula glavu.
– Čega se Ilza plašila? – pitao je Burkhart. – I zašto je Kris došao kod vas?
Tina Hanover je duboko uzdahnula i obrisala suze rukavom. – Došao je na molbu Ilzine lude sestre Ilone. Rekao je da su svi oni prijatelji iz detinjstva.
Mati je odmah povezala. Ilona Fraj je sigurno nepoznata žena koja je posetila Krisa nedelju dana pre nego što je nestao.
– Počnite od početka – bio je uporan Burkhart.
U narednih pola sata Tina Hanover je ispričala da je Ilza Fraj, pre otprilike dve nedelje, došla s posla u stanju u kakvom je nikada nije videla. Međutim, Ilza nije htela da kaže cimerki šta ju je toliko uznemirilo.
Štaviše, Ilza je odmah otišla u sobu i pozvala telefonom sestru u Berlin, što je bilo veoma neobično. Sudeći po priči Tine Hanover, Ilona Fraj je bila Ilzina zla kob. Ilona je metadonski zavisnik s dijagnozom šizofrenije. Povlačila se po raznim ustanovama i stalno je tražila novac od sestre.
– Kako ste znali da je Ilza zvala Ilonu? – pitao je Burkhart.
Tina Hanover je pocrvenela i promeškoljila se u stolici. – Ja… uh… – Zauzela je odbrambeni stav. – Prisluškivala sam na vratima. Bila je toliko uznemirena. Nisam imala izbora.
– Šta je rekla sestri? – pitala je Mati.
Cimerka Ilze Fraj se ponovo promeškoljila u stolici pre nego što je odgovorila: – Nisam sve čula jer su vrata prilično debela. Ipak sam uhvatila suštinu. Prepoznala je nekoga iz njihove prošlosti. Zvala ga je Falk i zvučala je uplašeno. Hoću da kažem da je bila potpuno prestravljena.
– Falk? – ponovio je Burkhart. – Sigurni ste?
Tina Hanover je klimnula glavom. Mati je pogledala u Burkharta zbunjeno.
– Upravnik klanice zvao se Falk – rekao je.
– Čekaj, on nije mogao… – rekla je Mati, a onda joj je sinulo. – Imao je sina.
– Imao je sina – rekao je Burkhart i klimnuo glavom.
Otkako je čula za Krisov nestanak, Mati je prvi put poverovala da počinju da stežu obruč oko ubice. – Jeste li to ispričali Krisu?
Tina Hanover je klimnula glavom. – Znao je ko je Falk.
– Šta je rekao? – Mati je bila uporna.
– Rekao? Ništa. Ali moglo se videti po njegovom držanju. Znao ga je.
Nakratko su svi zaćutali, a onda je Burkhart rekao: – I kuda je Kris otišao odavde? U Ilzinu advokatsku kancelariju?
– Advokatsku kancelariju? – rekla je Tina iznenađeno. – Ne.
– Rekli ste da je Falka prepoznala na poslu – kazala je Mati zbunjeno. – Da li je Falk bio klijent? Možda ga je videla u sudu?
– Ne, ne – protivila se crveneći. – Ilza… ona…
Ponovo je zauzela gard. – Ilza je prestala da radi u advokatskoj kancelariji pre godinu i po dana. Zaključila je da može da zaradi više novca za duplo manje vremena radeći u klubu Raj FKK, severno odavde. Radila je legalno, kao profesionalna prostitutka.



78.


Raj FKK se nalazi između njiva, na oko petsto kvadratnih metara uređenog zemljišta, severno od Bad Homburga. Drveće i beli zid okružuju imanje. Uprkos lošem vremenu, ispred je bilo parkirano dvadesetak luksuznih automobila, a taksi vozila su stalno dolazila i odlazila.
Mati i Burkhart su hodali betonskom stazom pored vrta ukrašenog svetlim grčkim statuama nagih muškaraca i žena u erotskim pozama. Došli su do bele zgrade sa stubovima koji su podupirali trem iznad velikog ulaza.
– Malo preterano, a? – rekla je Mati. Bilo joj je neprijatno kada su dvojica muškaraca izašla iz zgrade odmeravajući je.
– Rekao sam ti da sačekaš u kolima – odgovorio je Burkhart.
Matin mobilni telefon je zazvonio i ona se javila.
– Ukrali ste automobil? – Katarina Doruk je urlala s druge strane.
Mati je ustuknula i odmakla telefon pre nego što je odgovorila: – Jurili smo Krisovog ubicu. Nismo hteli da pobegne.
– Vi niste policija! – vikala je Katarina. – Nemate pravo da oduzimate vozila! U frankfurtskom Kripu su van sebe od besa. Traže vas radi ispitivanja i…
Mati je isključila telefon. – Pobrinuću se za to kasnije.
– Kad se malo smiri – složio se Burkhart.
Ušli su na drvena vrata na kojima su bile izrezbarene poze iz Kamasutre i našli se u iznenađujuće funkcionalnom i malom predvorju. Odnekuda se čula glasna disko-muzika.
Dve starije žene sedele su iza pulta na jednom kraju predvorja. Police iza njih bile su natrpane peškirima s resama i bademantilima. Pogledale su Burkharta, zatim Mati, a onda jedna u drugu.
Jedna se nasmejala znalački.
Druga je slegnula ramenima i rekla: – Ulaz je šezdeset pet evra. U cenu ulazi upotreba svih objekata, večera, kafa i bezalkoholna pića. Devojke se plaćaju posebno. Pedeset evra pola sata običnog seksa. Pedeset evra oralno. Sto evra trideset minuta analnog seksa.
Sve to je izgovorila osmehujući se Mati, koja nije reagovala čak ni kada je žena rekla: – Hoćeš da te zadovolje oralno, dušo? Dogovorite se za cenu.