Berlin

First topic message reminder :



Kris Šnajder je najpopularniji agent u berlinskom Prajvetu, nemačkom sedištu najmoćnije privatne detektivske agencije na svetu; budući da radi na najosetljivijim slučajevima, Kris brižljivo skriva svoje metode, ali kad iznenada nestane, i sam postaje najvažniji slučaj Prajveta.Prelepa i beskompromisna Mati Engel, još jedan od vrhunskih agenta Prajveta i Krisova bivša devojka, po njegovom nestanku, odmah će se pridružiti istražnom timu berlinske policije.Međutim, kada upadne u vrtlog stravičnih zločina počinjenih još pre pada Berlinskog zida, Mati će tu bolnu istragu pretvoriti u misiju i nemilosrdan lov na izopačenog ubicu pod jezivom maskom.

79.


Mati je izvadila značku.
Žena iza pulta je postala zvanična. – Ovo je legalan posao.
– Nismo policija – zarežao je Burkhart. – Mi smo istražitelji berlinskog Prajveta.
Mati je dodala: – Istražujemo nestanak jedne od vaših radnica, Ilze Fraj, i tražimo čoveka za koga mislimo da je prošlog utorka dolazio ovamo da je traži.
– Ja ne znam… – počela je žena.
– Sećam se njega – rekla je druga žena. – Platio je ulaz, pričao sa nekoliko devojaka i otišao u žurbi.
– Znate li s kim je pričao?
– Ne, ali uđite i tražite Mišel. Mišel zna sve.
Burkhart i Mati krenuše ka ulazu u javnu kuću.
– Ne. Pravila su pravila – rekla je žena za pultom i pružila bademantil Mati i peškir Burkhartu. – Ako hoćete da se prošetate Rajem, platite i skinite odeću koju nosite napolju.
Mati je htela da se pobuni, ali je Burkhart rekao: – Primate li viza karticu?
– Naravno – rekla je žena i nasmejala se napadno.
Nekoliko minuta kasnije ušli su u hodnik u obliku slova T s natpisima za mušku i žensku svlačionicu.
Mati se uskoro obrela u praznoj i začuđujuće čistoj svlačionici, koja nije bila lošija od one u njenoj teretani. Oklevala je, a onda je skinula farmerke i bluzu i okačila ih u ormarić, zajedno sa opasačem i pištoljem.
Obukla je bademantil, koji joj je bio preveliki, pa je morala da ga čvrsto veže oko struka. Našla je nekoliko dezifinkovanih gumenih sandala i pošla ka stepenicama označenim strelicom i oznakom „spa” na drugom kraju svlačionice.
Kada se popela uza stepenice, Mati se našla u ogromnoj prostoriji sa bazenima i hidromasažnim bazenima. Egzotične biljke nalazile su se svuda unaokolo. Mesto je vrvelo od zanosnih, nagih žena koje su se šetale ili se kupale.
Petnaestak muškaraca s peškirima oko bedara vrzmalo se okolo, gledajući žene. Burkhart je bio među njima. Stajao je pored jednog žbuna orhideja, tačnije, iza njega. Peškir koji su mu dali jedva je pokrivao njegovo krupno telo, pa ga je sa obe strane grčevito pridržavao. Mati nije mogla da se suzdrži. Prasnula je u smeh. – Nemoj da se oklizneš – rekla je.
– Mogla si da ostaneš u kolima, bilo bi mnogo lakše – Burkhart se brecnuo na nju.
– I da propustim tvoj izraz lica?
Prišla im je visoka, plavokosa žena s velikim, prirodnim grudima. Stavila je ruku sa crveno nalakiranim noktima na Burkhartove grudi, pogledala u Mati i upitala s mađarskim naglaskom: – Jel’ sve na njemu ovako veliko?
Mati se trudila da se ne smeje. – Ne bih znala.
Plavokosine oči zasijaše. – Prvi sastanak i pristala si da dođeš u Raj? Ti mora da si živa vatra, devojko? Pa, hoćete da se malo zabavite sa Mišel?



80.


Prijatelji moji, Berlinci, pri brzini od sto trideset kilometara na sat, trebalo bi da stignem kući u svoj ranjeni grad taman na vreme za sastanak koji ne smem da propustim.
Zevnem. Trebalo mi je više od sat i po da dođem do železničke stanice i vratim se do sajma automobila. Mercedes je čekao upravo tamo gde sam ga ostavio, daleko od policije, koja je sigurno preplavila halu jedan.
Od tada sam za volanom i priznajam da sam umoran.
Trebalo bi da stanem i odspavam malo, dragi moji.
Ipak, još toliko toga je ostalo da uradim pre nego što mogu i da pomislim na odmor.
Iz pretinca u kolima uzmem bočicu amfetamina. Uzmem dva, malo razmislim, pa progutam još jedan. Uključim radio i slušam opis ubistva Artura Jegera i jurnjave po auto-putu. Našli su mazerati i sada uzimaju uzorke DNK.
To me ne potresa. Ništa me ne može dovesti u vezu s tim automobilom.
Kad droga počne da deluje, osmotrim u fasciklu na suvozačevom sedištu. Otvorim je i osmotrim arhivsku fotografiju Artura i njegove majke. Ispod nje je fotografija dve dvojčice, devet i šest godina. Grle se.
Ilona i Ilza.
Sve sam pokušao kako bih od Ilze saznao gde Ilona živi. Nije htela ništa da kaže sve do kraja. Rekla je samo da je Ilona psihički bolesnik i metadonski zavisnik zbog mene.
I onda mi sine.
Metadonski zavisnik.
To znači da se nalazi u bazi podataka. Znači da je Ilona pacijent na nekoj klinici.
Nije nemoguće pronaći je.
Možda će umreti večeras i s njom sve moje tajne.
Ilona Fraj? Razmišljam. Ilona?
Gledam u fotografiju.
Ko ti dade ime?! Ilona? Kako li si se zvala ranije?
Nije važno. Setiću te se bez obzira na to kako se zoveš. Mnogo si ličila na mlađu sestru, ne na majku.

81.


Burkhart i Mati su pratili Mišel, koja je njihala kukovima niz hodnik Raja FKK. Sa obe strane su se nalazile sobe.
– Kuda idemo? – pitala je Mati. Bilo joj je nelagodno.
– Idemo da nađemo Ženevjev – kazala je Mišel dok je zalazila za ugao.
Mati je nerado krenula za njom, zajedno s Burkhartom, koji je još uvek držao peškir oko kukova. Duž zidova hodnika, između vrata od soba, nalazile su se luksuzne sofe presvučene u jarkocrveni somot. Na jednoj od njih glava nage žene kretala se gore-dole u krilu jednog muškarca koji je sedeo zatvorenih očiju.
– Rade to javno? – Mati je brzo prošaptala Burkhartu.
– Nisam pristalica takve zabave – promrmljao je on.
Za to vreme, Mišel je došla do poslednjih vrata s desne strane, snažno pokucala i rekla: – Ženevjev, Mišel je. Molim te, prekini šta god da radiš i kaži mušteriji da neće morati da plati. – Nekoliko sekundi kasnije na vratima se pojavio ljutiti Italijan, koji je počeo da grdi Mišel zbog upada. Burkhart mu je prišao, pogledao ga s visine i rekao mu da nestane. Čovek je oklevao, ali je onda otišao psujući na italijanskom.
Na vratima se pojavila Ženevjev, zanosna devojka s Gvadalupa. Imala je glatku kožu boje čokolade i dugačku, talasastu kosu.
– Izmaklo mi je sto pedeset evra – požalila se Ženevjev.
– Platićemo vam za vaše vreme – Mati ju je uveravala.
Ženevjev je začkiljila u nju. – Ko ste vi?
Mišel je rekla: – Bolje da uđemo.
Ženevjev je slegnula ramenima i vratila se u malu sobu, čiju je gotovo celu površinu zauzimao krevet. Zidovi su bili prekriveni ogledalima. Tavanica takođe. Odrazi dve nage žene, Mati i Burkharta sevali su iz svakog ugla.
Mišel je predstavila Prajvetove istražitelje i rekla Ženevjev da su došli da ispitaju šta se desilo sa Ilzom Fraj i Krisom Šnajderom. Ženevjev je nerado pristala da razgovara s njima.
Potvrdila je skoro sve ono što su već čuli od Tine Hanover, ali sa više pojedinosti. Kazala je da je pre dve nedelje bila u svlačionici, kada je utrčala Ilza drhteći sva uplakana. Ilza je rekla Ženevjev da je upravo čula mušteriju kako priča s jednom od devojaka na bazenima.
– Ilza je rekla da ga nije prepoznala – ispričala je Ženevjev. – Mnogo se promenio. Međutim, prepoznala mu je glas.
– Kako? – Mati je pitala. – Čiji je to glas bio?
Ženevjev se ugrizla za usnu pre nego što je odgovorila: – Ilza je mislila kako je to možda čovek koji je ubio njenu majku.
Mati se zamislila i htela da istraži milion kombinacija koje su joj pale na pamet, ali se obuzdala kada je Burkhart rekao: – Ali nije bila sigurna?
– Bila je prilično sigurna – ocenila je Ženevjev. – Međutim, kada smo zajedno otišle gore da ga ponovo čuje, njega više nije bilo.
Mati je zastenjala: – Dakle, ne možete da ga prepoznate?
Zbunjena, Ženevjev je pogledala u Mišel, koja je rekla: – Ako je to ta mušterija na koju mislimo, bio je ovde šest-sedam puta za poslednjih nekoliko godina.
– Onda znate kako izgleda? – rekla je Mati ushićeno.
– Ne baš – Mišel je rekla oprezno.
– Šta hoćete da kažete? – rekao je Burkhart.
– Mislimo da je to isti čovek – objasnila je Mišel. – Međutim, izgleda drugačije svaki put kada dođe. Nekada ima plavu kosu i plave oči. Nekada smeđe oči i tamnu kosu. Obrve, obrazi. Jednom prilikom kosa mu je bila crna i zalizana poput šlema. Drugi put je imao jareću bradicu i…
Ženevjev ju je prekinula. – Imao je zelene oči i crvenu kosu kada sam ga videla prošle nedelje, otprilike osam dana pošto je Ilza nestala.
Nesumnjivo je bila potresena ovim iskustvom.
– On je ludak, znate? Voli da ga se plaše. To ga uzbuđuje.
– Da li vam je rekao kako se zove?
U njenim očima pojavila se tamna senka. – Te noći predstavio se kao Nevidljivi čovek.
Mišel je klimnula glavom namrgođeno. – Ali mi ga zovemo Maska.



82.


Dva sata kasnije, u Prajvetovom avionu koji se vraćao za Berlin, Mati je najzad skupila hrabrost i pozvala Katarinu Doruk.
Katarina je bila van sebe od besa: – Spustila si mi slušalicu?
– Smiri se – rekla je Mati. – Pronašli smo nešto. Nešto važno.
– Baš me briga! – vikala je Katarina. – Gde ste?
– U avionu. Slećemo za pola sata.
Katarina je pala u vatru. – Niste se javili u frankfurtski Kripo?
– Zvaćemo ih telefonom – rekla je Mati. – Mi… Burkhart i ja smo… hteli da se vratimo u Berlin što pre.
– To znači da ste sada begunci!
Mati je prekipelo. – Samo u slučaju da ne uhvatimo skota koji je ubio Krisa i Ilzu Fraj i Artura Jegera i ko zna još koliko njih!
To je za trenutak ućutkalo glavnu istražiteljku berlinskog Prajveta, pre nego što je progovorila promuklim glasom, koji je jedva uspevala da kontroliše: – Šta ste saznali?
Mati je ispričala Katarini kako su bili u kući Ilze Fraj i u Raju FKK. Kazala je i da su dobili nejasan opis čoveka koga zovu Maska.
– Jeste li im pokazali fotografije Hermana Krigera ili Maksima Pavela? – pitala je.
– Pokazali smo im slike i jednog i drugog – odgovorila je Mati. – Rekle su da nisu sigurne i da pretpostavljaju da je posredi isti čovek samo zato što uvek dolazi s novom maskom.
– Dakle? On je kolekcionar umetničkih dela, kao Kriger? – pitala je Katarina.
– To nisu znale, ali jedna od devojaka je ispričala da je čovek znao sve o maski koju je nosio za vreme seksa. Maska domorodaca Čokve. Kaže da je od kože, abonosa i slonovače te da predstavlja čudovište.
– Ja se kladim da je Kriger – rekla je Katarina. – Glavni inspektor Ditrih takođe misli da je on. Zvao je ovde pre sat vremena i tražio te. Berlinski Kripo je jutros pronašao pištolj u gepeku jednog od Krigerovih automobila. Balistička testiranja su pokazala da je metak istog kalibra usmrtio Agnes. Priprema se nalog za hapšenje, ali pozvaću Rudija Krigera da vidim da li njegov očuh sakuplja maske.
– To je dobra ideja – Mati je odgovorila, a onda zamolila Katarinu da prenese doktoru Gabrijelu da je Ilona Fraj metadonski zavisnik i da se povlači od ustanove do ustanove. Ispričala je Katarini i o njhovim sumnjama u vezi sa sinom čoveka po imenu Falk, nekadašnjeg upravnika klanice.
Pošto je Katarina obećala da će to istražiti, Mati je pozvala tetka Ceciliju da joj najavi da će opet doći kasno kući. Za trenutak je osetila grižu savesti što ne provodi više vremena s Niklasom. Međutim, rekla je sebi da je to opravdano. Niklas je želeo da zna ko je ubio Krisa isto koliko i ona.
Mati je prekinula vezu upravo kada je pilot preko razglasa objavio da se približavaju Berlinu i da isključe sve elektronske uređaje.
Pogledala je u Burkharta, koji je isključio svoj ajped.
– Našao si nešto? – pitala je.
Burkhart je klimnuo glavom i vratio ajped u neoprensku futrolu.
– Našao sam jednog profesora na Univerzitetu u Potsdamu, eksperta za maske i primitivnu umetnost. Otprilike je tih godina. Postoji nekoliko galerija u gradu koje se bave isključivo primitivnom umetnošću. Ako je naš čovek ozbiljan kolekcionar, neko bi mogao da ga poznaje.

83.


Sleteli su u sumrak, a nebo nad Berlinom izgledalo je kao da je u modricama.
Ili se barem tako činilo Mati, koja je odmah počela da telefonira, dok je Burkhart otišao po kola.
Kada je pozvala broj Franca Helermana, profesora umetnosti na Univerzitetu u Potsdamu, dobila je njegovu govornu poštu. Oklevala je i onda odlučila da mu ne ostavi poruku. Bolje će biti da sutra ujutru popriča s njim oči u oči.
Pozvala je dve galerije od onih koje je Burkhart pronašao i čula snimljene poruke sa adresom i radnim vremenom. Pogledala je treću adresu i videla da se Galerija I. M. Erlihman nalazi južno od Trga Zavinji, u Šliterovoj ulici, nedaleko od mesta gde je ubijena Agnes Kriger.
– Hajde da svratimo tamo na putu do kancelarije – predložila je Burkhartu.
Deset minuta kasnije bili su ispred Galerije I. M. Erlihman, gde su zatekli čoveka kako spušta metalna sigurnosna vrata na radnji.
– Izvinite – Mati mu se obratila.
– Zatvorili smo – rekao je i okrenuo se. Vitak čovek, poput učenjaka, sa crnim naočarima i kratko ošišanom, prosedom kosom. Nosio je sako od tvida i kravatu.
Trepnuo je gledajući u Mati, zatim je podigao pogled ka Burkhartu i rekao: – Vi ste baš velik momak.
Burkhart je klimnuo glavom. Pokazao je čoveku značku, predstavio se i rekao: – Ovo je Mati Engel. Radimo za berlinski Prajvet.
– Isak Erlihman – rekao je čovek prijatnim glasom. – Moja galerija je zatvorena.
– Nadali smo se da nam možete pomoći – rekla je Mati.
– Biće mi drago da vam pomognem sutra – rekao je vlasnik galerije. – Moram da požurim na večeru, rođendansku večeru zapravo. Moja devojka, znate.
– Samo jedno pitanje – Mati je bila uporna.
Erlihman je uzdahnuo. – Jedno pitanje.
– Da li Herman Kriger sakuplja maske? Da li ste mu prodali neku?
– Bojim se da ne mogu da dajem podatke o mušterijama. I to su dva pitanja.
– Znate li da se sumnja da je ubio suprugu? – Burkhart je pitao.
– To je treće pitanje, i da, pročitao sam o tome u novinama.
– Ovo bi moglo da ima veze s istragom, gospodine Erlihman – rekla je Mati. – Molim vas, nezvanično, da li Kriger sakuplja maske? Ako ne, odlazimo.
Pre nego što je odgovorio, vlasnik galerije je pogledao na sat i kao da se premišljao. – Gospodin Kriger kupuje maske od mene godinama.
– Da li je kupio neku u skorije vreme?
Erlihman je ćutao, a zatim klimnuo glavom. – Zapravo, prošle nedelje je kupio jednu skupocenu masku plemena Čokve.



84.


Četrdeset minuta kasnije maska domorodaca Čokve gledala ih je s velikog ekrana u amfiteatru berlinskog Prajveta.
Pre nego što je požurio da stigne na večeru, Isak Erlihman im je rekao gde mogu naći digitalnu fotografiju maske u njegovom internet katalogu i obećao da će im sledećeg jutra biti na raspolaganju.
Džek Morgan je naručio hranu i celo osoblje berlinskog Prajveta, zajedno sa Danijelom Brehtom, sedelo je u amfiteatru i večeralo. Morgan je sedeo do Mati i s nevericom posmatrao masku.
– Da li sam dobro razumeo? – rekao je. – Herman Kriger prerušen posećuje javne kuće i zatim nosi ovakve maske za vreme seksa?
– To je očigledno ono njegovo dugo i misteriozno putovanje – odgovorila je Mati.
– A ja sam mislio da je Los Anđeles leglo izopačenih.
Mati se nasmejala. – Berlin mu je svakako velika konkurencija. A Pavel? Da li njega zanimaju maske?
– Nemamo pojma – odgovorio je Breht. – Nema ga već više od dva dana. Međutim, predviđam da će se pojaviti sat-dva nakon utakmice sutra uveče.
– Zašto?
– Pripremili smo mu malo iznenađenje – rekao je Morgan zagonetno.
Mati je ponovo proučavala Čokve masku, mučena sumnjom. Da li je Herman Kriger ubio Krisa, svoju ženu i ostale? Ili je Pavel umešan na neki način? Da nisu obojica umešana? I kud su nestali?
Rekla je: – Ne mogu da verujem da Interpol ne može da pronađe Krigera.
– Naći će ga – rekla je Katarina Doruk. – Milioner se ne može skrivati dugo. Naročito ako mu vrednost deonica pada vrtoglavom brzinom. U međuvremenu, zovite frankfurtski Kripo i dajte im izjavu.
Telefon doktora Gabrijela je zazvonio i on se javio.
– I? Burkharte, hajde još jednom da nam ispričaš kako vam je umakao – rekao je Breht.
Mati se nasmejala i rekla: – Bolja je ona priča o peškiriću koji je morao da nosi u FKK klubu.
Burkhart se namrštio na nju. – Mislio sam da smo se dogovorili u vezi sa tim.
Mati je pokušala da se obuzda. – Nisam mogla da odolim. To je bilo za anale.
– Mati – rekla je Katarina. – Frankfurtski Kripo?
Mati je uzdahnula i klimnula glavom.
Tada je doktor Gabrijel prekinuo vezu i rekao: – Našao sam sestru. Ilonu Fraj. Zaista je registrovani metadonski zavisnik i živi u Vedingu.

85.


Oluja je prošla i otoplilo je. Novi emigranti i siromašni radnici preplavili su ulice Vedinga, berlinske četvrti severoistočno od Tehničkog univerziteta. Burkhart je skrenuo u Amsterdamsku ulicu, gde je Ilona Fraj živela u državnom stanu na drugom spratu jedne zgrade u raspadanju.
Parkirali su automobil, popeli se prilaznim stepenicama crnim od prljavštine i došli do ulaznih vrata, koja su bila otključana. Čuli su mešavinu repa i istočnjačke muzike dok su se penjali golim drvenim stepenicama na drugi sprat, gde se osećalo na jasmin i kari.
Mati je čula prepoznatljiv plač novorođenčeta koje pati od grčeva i setila se Niklasa kada je imao pet meseci i kada ga je snašla ista muka. Odmah je osetila sažaljenje prema jadnoj ženi koja se brine o tom detetu. Mati nije imala muža dok je Niklas bio beba, ali je imala tetka Ceciliju i majku, i to ju je spaslo.
– Mati? – rekao je Burkhart i trgao je iz ovih misli.
Mati je trepnula, iznenađena što je zastala u hodniku, ispred vrata stana iz koga se čula beba kako plače i kašlje.
– Izvini – rekla je, pomalo zbunjena i odjednom toliko umorna, kao nikada do tada. – Koji je broj stana? – pitala je i zevnula.
Burkhart je pokazao na kraj hodnika. – Dvadeset sedam.
Čim su prošli stan broj dvadeset pet, na manje od tri metra od Iloninih vrata, čuli su ženu kako vrišti u očaju.




86.


Na prvi vrisak, ja se okrenem i potrčim niz požarni izlaz i stignem do stepenica upravo kada krici postanu histerični. Čujem udarce i dreku pomešanu s vrištanjem kada skočim sa stepenica i nađem se u uličici iza zgrade gde živi Ilona Fraj.
Trčim. Ljudi viču s prozora iznad mene. Međutim, ja nosim crnu skijašku masku. Niko me nije video, pravog mene, siguran sam u to.
Kada stignem do početka uličice koja izlazi na Torinsku ulicu, skinem masku, gurnem je u zadnji džep i nateram se da izađem u Torinsku polako i obazrivo. Onda nastavim da hodam pločnikom.
Zbog saobraćaja, odatle više uopšte ne čujem vrištanje. Dok hodam, skinem tamnu perjanu jaknu, ispod koje imam drečavožutu jaknu za trčanje s mačijim očima.
Srce mi jako tuče i prekorevam samog sebe zbog ove smelosti. Zbog toga što sam bio toliko neoprezan, posle toliko godina pažljivog delanja. Nije trebalo da pokušavam da se popnem do njenog stana požarnim stepenicama.
Trebalo je da usporim, posmatram je i proučim njeno kretanje.
Međutim, nemam više taj luksuz koji se zove vreme.
Došao sam u izviđačku misiju, ali sam spazio požarne stepenice što vode do otvorenog prozora, koji je sasvim sigurno bio njen. Pogledao sam oko sebe, video da u uličici nema nikoga i odlučio se za brzu, improvizovanu akciju.
Navukao sam masku.
Počeo da se penjem.
Kada sam stigao do odmorišta, za trenutak sam čučnuo i zatim skočio do prozora. Moja stara, dobra prijateljica Ilona stajala je tamo, u predsoblju, okrenuta leđima.
Nisam mogao da se suzdržim i coknuo sam jezikom kao što to radim kada sam zadovoljan.
Sigurno me je čula, zato što se okrenula, videla me i vrisnula.
Sada krenem da džogiram prema Šilerovom parku. Kada dođem do parka, bacim perjanu jaknu u prvu kantu za smeće. Onda nastavim da džogiram i procenim da ću trčati oko trideset minuta pre nego što ću se okrenuti i vratiti se do mercedesa.
Budi smiren, kažem sebi. Znaš gde živi. A i narkomanka je. Dragi moji, tačno se zna gde će ona biti ujutru, zar ne? Mm…?

87.


Dok su krici postajali sve jači, Mati je udarala na vrata Ilone Fraj i vikala: – Gospođo Fraj? Ilona Fraj?
– Ona – rekao je ženski glas. – Ta je luda.
Na vratima stana dvadeset pet stajala je očajna stara Vijetnamka sa kestenjastom maramom na glavi. – Uvek vrišti i plače zbog nekih duhova ili nešto tako. Luda.
Vrištanje se pretvorilo u histerični plač.
– Skloni se, Mati – naredio je Burkhart.
Mati se odmakla. S pištoljem u ruci, Burkhart je naleteo na vrata. Ragastov se raspao i vrata su se otvorila.
Krenuli su za zvukom žene koja rida: – Ne! Ne! Bože, ne! Molim vas, Falk! Molim vas!
Kada je čula ime Falk, Mati je potrčala ispred Burkharta u spavaću sobu, gde se nalazio dušek, nekoliko ćebadi i upaljena lampa s golom sijalicom.
Ista ona neuredna žena koju je Mati videla na snimku kako grli Krisa u predvorju berlinskog Prajveta nedelju dana ranije sada je sedela šćućurena u najdaljem uglu sobe. Ilona Fraj se rukama držala za glavu kao da se štiti od udaraca.
– Ne – stenjala je. – Ne, Falk, ne.
– Nećemo vas povrediti, Ilona – rekla je Mati tiho. – Došli smo da vam pomognemo.
Ilona Fraj je trepnula kroz suze i počela da cmizdri. – Ne. Molim vas. Neću da idem. Uzimam lekove. Kunem se. Neko je stvarno bio na prozoru u predsoblju. Imao je masku. Kunem se. Nemojte opet da me vodite.
– Nećemo vas odvesti nikud protiv vaše volje – uveravala ju je Mati.
Ilona Fraj je dahtala i znojila se unezvereno, ali Matin prijatan glas ju je ubedio da skloni ruke s lica. Spazila je Burkharta i ustuknula, prestravljena.
Mati je u mislima čula gospođu Ledvig kako kaže da su se sva deca koja su došla u Vajsenhaus 44 te noći dvanaestog februara hiljadu devetsto osamdesete strašno plašila muškaraca.
Pogledala je u Burkharta. – Učini mi nešto. Hajde proveri prozor u predsoblju i te požarne stepenice. I sačekaj me napolju.
Burkhart je začkiljio, ali je onda klimuno glavom.
Kada je otišao, Mati se okrenula i rekla: – Mi smo prijatelji Krisa Šnajdera, Ilona. Radio je sa nama u berlinskom Prajvetu.
Ilona Fraj se na tren pribrala i pogledala u Mati kao da vidi udaljenu svetlost u magli. – Kristof?
Mati je sela pored nje na goli pod. – Čovek kod koga ste bili u berlinskom Prajvetu pre dve nedelje. Dečak s kojim ste živeli u sirotištu Vajsenhaus 44.
Ilona Fraj je obrisala lice obliveno suzama i rekla isprekidano: – Gde je on? Trebalo je da dođe da mi kaže da je našao moju sestru.
Mati je uzdahnula i rekla: – Kris je mrtav, Ilona.
Na tu vest Ilona Fraj je počela ubrzano da diše. Češala se po zglobovima i cvilila: – Ne. Ne. Molim vas, recite da to nije istina.
– Žao mi je, ali istina je. Umro je prošle nedelje.
Ilona Fraj je spustila glavu i zajecala. – Kako?
– Kris je ubijen, Ilona. Našla sam njegovo telo u klanici u …
– Ne! – Ilona je jedva izgovorila i njeno zgrčeno telo je zadrhtalo. Usne su joj se krivile od užasa dok je govorila: – Ne tamo. Ne u klanici. O, bože, ne tamo.
Pokušala je da ustane, ali je pala na kolena i počela da povraća.
Mati je bila vrlo potresena reakcijom Ilone Fraj. Dok se jadna žena napinjala i davila, Mati je ustala i u kupatilu našla pohabani peškir, koji je pokvasila u umivaoniku.
Kada se vratila u spavaću sobu, zatekla je Ilonu Fraj na podu pored zida. Izgledala je kao da ju je neko pretukao.
Mati je obrisala znoj s Iloninog čela i bale koje su joj curile iz ugla usana pa rekla: – Šta znate o klanici, Ilona?
Ilona Fraj je ćutala i gledala uprazno. Usta su joj prvo bila otvorena, a zatim ih je čvrsto zatvorila i zajecala. – Rekao je da će nas pobiti ako budemo nekome rekli. Ubio je Krisa i sada je došao da ubije mene.
Presamitila se i zaridala.
Mati je ispružila ruke i zagrlila je. Osetila je kako je prožima Ilonina agonija. Kada je plač počeo da jenjava, Mati je ponovo pitala: – Šta znate o klanici, Ilona?
Najzad, Ilona Fraj se stresla od užasnih misli i prošaptala: – Znam sve o klanici u Arensfeldu. Sve.

KNJIGA ČETVRTA

MASKA






88.


Sat kasnije, Mati je bila u šoku. Sedela je u rasklimatanoj stolici za malim stolom, naspram Ilone Fraj, koja je došla do kraja svoje jezive priče.
Iscrpljena od pričanja, Ilona je rekla promuklim glasom: – Sutradan su došli ljudi i odveli nas u Vajsenhaus 44. Tada sam poslednji put videla klanicu i Falka. Htela sam da zaboravim klanicu i sve što se u njoj dogodilo. Kasnije nikada nisam uspela da se nateram da odem tamo i pogledam je. Nikada. A to što je Kris otišao tamo i …
Podigla je ruke i borila se da ne zaplače.
Mati je dobro znala kakav je policijski posao i neskromno je verovala da je dosad čula najsurovije priče. Međutim, ništa ni izdaleka slično ovoj jezivoj priči nije čula. Nekoliko trenutaka je bila bez reči. U prostoriji je vladala mučna tišina.
Ilona Fraj je gledala u Mati. Suze su joj tekle niz lice, ruke su joj bile sklopljene na grudima. – Nikada nikome nisam ispričala o klanici. Vas dvoje ste prvi.
Mati je pogledala u Burkharta, koji je stajao na vratima i posmatrao je nepoverljivo. Odmah je znala šta misli: Ilona Fraj je šizofreničar. Narkomanka. Od ovoga što su čuli, šta je stvarnost, a šta uobrazilja njenog poremećenog uma?
Burkhart je proverio požarne stepenice i uličicu, ali nije video ništa što bi potvrdilo priču Ilone Fraj da je neki čovek bio ispred njenog prozora, što je samo produbilo njegovu sumnjičavost.
Onda se Mati setila Krisovih noćnih mora i te strašne tajne koju je čuvao u sebi. Ako je priča Ilone Fraj istinita, takva trauma bi mogla da ostavi gnojnu ranu i u najjačem čoveku.
– Zašto to niko nije prijavio vlastima? – pitao je Burkhart. – Zašto niste rekli svojim lekarima?
– Falk je rekao da će nas pobiti – rekla je Ilona Fraj. – Mi smo mu poverovali. Ja sam mu poverovala. I večeras je ispunio obećanje, zar ne?
– Da li mu je Greta Amsel poverovala? – pitao je Burkhart.
Ilona Fraj je zagladila kosu. – Greta? Zašto Greta?
– I ona je mrtva, Ilona – Mati je rekla tužno. – I Artur.
Usne Ilone Fraj razvukle su se u grimasu, a telo je počelo da joj se izvija i njiše kao da joj nešto kida mišiće.
– To znači da je i Ilza mrtva. Zar ne?
Kroz Matinu glavu proletela je slika ženskog leša u podzemnoj prostoriji klanice, ali nije imala srca da joj kaže. – Ne znamo…
– Ubio je nju i sada će ubiti i mene – cvilila je Ilona Fraj. – To jeste bio on na prozoru. Naravno. Ja sam jedna od poslednjih! Mora da me ubije!
– Nećemo to dozvoliti – rekla je Mati i uhvatila je za ruku. – Samo se smirite. Pričali smo s jednom od devojaka koja je radila s vašom sestrom. Rekla nam je da je Ilza čula njegov glas tamo gde radi, jel’ tako?
Ilona Fraj je obavila ruke oko ramena i drhteći klimnula glavom. – Falk ima prepoznatljiv glas. Cokće jezikom kada je zadovoljan. I na kraju rečenice voli da doda to mm, koje prelazi u pitanje. Mm…?
– To je bilo pre trideset godina. Kako je mogla da bude sigurna da je to on? – rekao je Burkhart.
Ilona Fraj je zurila u njega. – Ne možete da zaboravite nekoga kao što je Falk. Zauvek vam ostane urezan u sećanju.
– Zato ste bili kod nas u kancelariji? Da kažete Krisu da je Falk živ i da je Ilza nestala? – pitala je Mati.
– Bila sam prestravljena – objasnila je Ilona. – Kris je bio jedini kome sam mogla da se obratim, jedini koga znam da će mi poverovati i koji će nešto preduzeti.
Burkhart je kazao: – Dakle, Kris je proverio tu informaciju, saznao da je tačna, da je Falk živ. Našao ga je i pratio do klanice.
– I onda ga je Falk ubio – rekla je Mati tiho i osetila kako teskoba u njenom srcu sa svakim bolnim otkucajem raste sve više.

89.


Prijatelji Berlinci, dragi sugrađani, u ovom trenutku sedim za volanom svog starog trabanta 601, iza zatamljenih stakala.
Čuli ste za trabant? Radnički auto?
Nije važno. Moj dobro očuvani trabi je parkiran u Amsterdamskoj ulici, južno od zgrade u kojoj živi Ilona Fraj. Ovde sam već skoro pola sata i počinjem da drhtim u odeći mokroj od znoja.
Mislim da nema policije. To je dobro. Neki komšija je verovatno bio u hodniku kada sam ja bio na požarnim stepenicama, čuo ju je kako vrišti i…
Najednom, dođe mi da nešto polomim. Ne, hoću nešto da razvalim. Ne, hoću nešto da pretvorim u prah i pepeo.
Dragi moji, Mati Engel i Tom Burkhart upravo su izašli na prednja vrata zgrade, a između njih je Ilona Fraj.
Odlaze od mene ka severu i moja samouverenost iznenada nestaje kao da ju je neko iseckao žiletom.
Da li im je nešto ispričala? Da li će joj poverovati?
Ne, ne, kažem sebi. Ilona Fraj ima potvrdu da je luda. Tako kaže država. Ona čuje glasove. Ona je podvojena ličnost. Registrovani narkoman, zaboga!
Pa ipak, sada imam jak nagon da upalim trabi, projurim ulicom i sve ih pobijem iz pištolja, tu na pločniku ili u tom BMV-u u koji ulaze.
Trenutak kasnije, oni odlaze. I dalje ka severu.
Sačekam nekoliko sekundi, smirim se i ipak odlučim da ne krenem za njima.
Mislim da znam gde bi mogli da završe večeras.
Otići ću tamo. Biću nevidljiv.
Čekaću priliku za napad.



90.


Dvadeset minuta kasnije, Mati je bila ispred vrata svog stana. Ilona Fraj se nesigurno vukla iza nje, Burkhart je bio na začelju.
Dok je tražila ključeve, osetila je miris prženog luka i mesa. Čula je i Niklasa kako tetki priča o mogućnosti da Herta i Kasijano postanu šampioni druge lige.
– Neko kao ja ne bi trebalo da bude s vašom porodicom – rekla je Ilona Fraj tužno. – Naročito ako imate decu. Mogla bih možda…
– Možda ćete se iznenaditi – rekla je Mati. – U svakom slučaju, nećete ići nikud odavde dok se ovo ne završi.
– Moram ujutru da uzmem lekove – rekla je Ilona i počela da se češe se po rukama.
– To možemo da sredimo – rekla je Mati. Otključala je i otvorila vrata.
Ilona Fraj je polako ušla u stan za njom. Burkhart je zatvorio vrata za sobom i zaključao sve brave.
Kao što je Mati i pretpostavljala, njena tetka Cecilija dočekala je Ilonu Fraj kao da je stari prijatelj zatečen u oluji. – Da li ste jeli? – pitala je.
– Baš dobro miriše – rekao je Burkhart njuškajući, dok je Ilona odmahivala glavom.
– Bila je dobra klopa, Tome – rekao je Niklas pošto je zagrlio majku.
– Maultašen5 s nadevom od divljači i luka – rekla je tetka Cecilija i krenula ka kuhinji. – Mada, testo se ohladilo. Propržiću ih pa ih možete jesti s kiselom pavlakom i pivom, može?
– O… da – rekao je Burkhart i protrljao se po stomaku.
Ilona Fraj je još delovala izgubljeno i Mati je baš pomislila šta bi mogla da joj kaže da je malo opusti kada je u sobu ušetao Sokrat. Krisov mačak je odmah prišao Iloni i počeo da joj se umiljava oko nogu.
– Ovo je Sokrat – rekao je Niklas odmeravajući ženu koju je njegova majka dovela na kasnu večeru. – Obično ne voli nepoznate ljude.
Mati je odmahnula glavom i rekla: – To je tačno. Bio je Krisov mačak.
Sokrat je glasno i zadovoljno preo, dok se na licu Ilone Fraj nije pojavio slabašan a potom sve širi osmeh. Sagnula se i podigla mačka. Sela je u jednu od fotelja i mazila Sokrata po stomaku, Niklas je ponovo počeo zdušno da objašnjava zašto je Kasijano tako dobar napadač.
Niklasovi argumenti bili su namenjeni Burkhartu, koji je pažljivo slušao i potpuno se slagao s njim. Mati je za to vreme pomagala tetki da proprži punjeno testo dok nije postalo hrskavo.
Burkhart je hvalio pržene maultašen i rekao da bolje do sada nije jeo, pošto je i poslednja nestala iz njegovog tanjira. Ilona Fraj je pojela samo jednu, ali se složila sa Burkhartom, što je tetka Ceciliji pričinilo veliko zadovoljstvo.
Pošto je raspremio sto, Burkhart je rekao Mati: – Ako mi daš ćebe i jastuk, spavaću na sofi večeras.
Mati se namrštila. – To nije…
– Jeste neophodno – rekao je Burkhart odlučno. – Ona je jedna od dvoje koji su ostali.
– Od čega ostali? – pitao je Niklas.
Ilona Fraj je bila uznemirena i Sokrat je skočio iz njenog krila.
– Ona je jedna od dve poslednje veoma fine dame koje znamo – rekla je Mati brzo, ljuta na Burkharta. – Ti, hajde sada u krevet. Doći ću za koji minut da ti poželim laku noć.

91.


Mati nije pokazala da je ljuta sve dok tetka Cecilija nije odvela Ilonu Fraj da joj pokaže gde će spavati i dok nije čula kako se zatvaraju vrata Niklasove sobe.
Prekrstila je ruke i okrenula se ka stručnjaku za protivterorizam. – Pokušavam koliko god mogu da zaštitim Niklasa od posla. Ne želim da pričam s njim o ubistvima. Uplašiće se. On ima samo devet godina.
Burkhart se rastužio. – Misliš na ono što sam rekao da je Ilona jedna od dvoje koji su ostali?
Mati je klimnula glavom. – On je pametan, ali je i vrlo osetljiv.
– Oprosti – rekao je Burkhart iskreno. – Neće se ponoviti. – Zastao je. – On je dobar dečko, znaš. Ti ga veoma dobro vaspitavaš.
Mati je malo smekšala. – Hvala ti, Burkharte. Lepo od tebe da to kažeš.
Malo je oklevao. – Jel’ i otac učestvuje?
Nije znala da li želi da odgovori na to pitanje, ali je rekla: – Ne. Niklasov otac je bio nevažan, nepromišljeni flert čiji je rezultat čudo koje se zove moj sin. Nije želeo da ima ništa s Niklasom. Iskreno, ni ja nisam želela da imam ništa s njim.
– Tako si ga odgajila sama? – rekao je Burkhart. – To je hrabro, s obzirom na sve.
– Pomagale su mi tetka i majka, dok je bila živa – rekla je Mati i zauzela odbrambeni stav. – S obzirom na šta?
– S obzirom na posao, naravno. Znam koliko može da bude zahtevan.
Mati klonuše ramena. – Ne znaš ni mali deo.
– Kaži mi – rekao je Burkhart.
Proučavala ga je i pitala se da li da mu ispriča ili da prećuti. Izraz saosećanja na njegovom licu joj je pomogao da se odluči.
– Izgubila sam položaj u Kripu zato što nisam htela da pravim ustupke kada je Niklas u pitanju – rekla je Mati. – Da te ne zamaram detaljima, ali jedne noći sam bila kod kuće s Niklasom umesto da budem na mestu zločina. Bio je veoma bolestan: imao je visoku temperaturu i jezivo je kašljao. Zbog toga su me prebacili iz istražnog odeljenja u odeljenje za medije. Tužila sam policiju, ali sam izgubila spor.
Burkhart je izvio obrve. – O tome je pričao Ditrih kada je prvi put došao da radi na slučaju i rekao nešto o tvojoj nadaleko poznatoj reputaciji?
Matini obrazi počeše da gore. – Da, pretpostavljam da je na to mislio. Kad smo već kod glavnog inspektora, mislim da je vreme da mu ispričamo šta se sve danas dogodilo.
Tetka Cecilija je došla u dnevnu sobu sa ćebetom i jastucima. – Jeste li sigurni da će vam biti udobno na sofi? Visiće vam noge.
Burkhart se nasmejao i uzeo od nje posteljinu. – Biću dobro.
– Laku noć, Burkharte – rekla je Mati. – I hvala što si ostao.
– Drugačije ne bih mogao.



92.


Mesec skoro da je bio pun. Izvirivao je između olujnih oblaka i bledom svetlošću obasjavao park Treptover, bacajući tamne senke pored statua ruskih vojnika na kolenima.
Glavni inspektor Ditrih je pogrbljen sedeo između senki, na kamenim stepenicama spomenika. Pio je votku iz flaše i pospano gledao preko grobova Staljinovih vojnika, prema obrisu sovjetskog ratnika s nemačkim detetom.
Ditrih se sećao kako je kao dečak došao ovamo, ubrzo nakon što mu je majka umrla od upale pluća. Nije imao više od šest-sedam godina kada ga je pukovnik doveo do ovih stepenica.
Otac je rukom pokazao preko grobova, prema ogromnoj statui i rekao: – Hanse, tvoja majka je sada kao heroji sahranjeni ovde. A ti, ti si kao ono dete u rukama vojnika. Razumeš?
Ditrih nije razumeo. Tada je bio zbunjen i skrhan zbog gubitka majke. Pa ipak, klimnuo je glavom da ne bi razočarao pukovnika.
I sada, četrdesetak godina kasnije, glavni inspektor je sedeo u parku Treptover, dok su se u njemu borila ta ista osećanja pomešana s besom i očajem i…
Zazvonio je mobilni telefon. Pomislio je da se ne javi, ali ga je iskopao iz džepa na kaputu. – Ditrih.
– Glavni inspektore – rekla je Mati. – Ovde je…
– Znam ko je – progunđao je Ditrih. – Vajgelova me je zvala pre dva sata. Obavestila me je o ubistvu gospodina Jegera i o tome da vas i gospodina Burkharta u Frankfurtu traže zbog krađe automobila te da žele sa vama da razgovaraju o ubistvu.
– To nije važno. Znamo ko je ubica, glavni inspektore – rekla je Mati.
Ditrih je naglo podigao glavu.
– Herman Kriger? – pitao je i osetio da je mnogo više pijan nego pre nekoliko minuta.
– Ne – Mati je rekla odlučno. – Zove se Falk. Još nemamo njegovo kršteno ime. On je sin nekadašnjeg upravnika klanice u Arensfeldu. Jeste li vi to opet pijani, gospodine?
– Jesam – priznao je Ditrih. – Danas sam sahranio oca. On mi je bio jedini rod.
Mati je ćutala pre nego što je rekla: – Žao mi je, gospodine. Da li onda da obavestim inspektorku Vajgel o svojim saznanjima?
U glavnom inspektoru vodila se borba. Donekle je želeo sve to da prebaci Vajgelovoj, ali je ipak preovladala njegova neutoljiva radoznalost. – Ne. Kažite meni.
Oblaci su gotovo potpuno sakrili mesec. Ditrih i spomen-park su sada bili u mraku, osim jednog tankog snopa prigušene svetlosti koji je padao preko statue sovjetskog ratnika, dok je Mati ukratko prepričavala ono što se odigralo u Frankfurtu na Majni i ono što su saznali od Ilone Fraj.
Dok je govorila, glavni inspektor je osećao kako mu se želudačna kiselina vraća i peče ga u grlu. Kada je završila, Ditrih se osećao slabo, kao da se raspada, kao da je marioneta. Presamitio se preko flaše.
Dugo je ćutao, njegov pijani um prebirao je po mislima u pokušaju da sagleda ovu priče. Imao je nekoliko ideja kako da usmeri istragu, ali mu se nijedna nije svidela. Nimalo. Uprkos ponosu, etici i posvećenosti poslu u berlinskom Kripu, glavni inspektor je počeo neskriveno da rasuđuje na drugačiji način, onaj koji umnogome štiti njegove sopstvene interese.
– Glavni inspektore? – rekla je Mati. – Jeste li još tu?
Napokon, Ditrih je pročistio grlo i kazao: – Vaši izvori su prostitutke i šizofreni metadonski zavisnik. Jesam li dobro razumeo?
– Da – rekla je Mati kao da se brani. – Ali ja im verujem.
Glavni inspektor se prezrivo nasmejao. – Zato vi radite za Prajvet, a ja još uvek radim za berlinski Kripo. Kao službenik u javnom sektoru, moram uzeti u obzir svoje izvore kada treba da procenim gde ću angažovati ljude.
– Greta Amsel je mrtva – Mati je bila uporna. – Bila sam svedok ubistva Artura Jegera. I mislim da je ženski leš pored Krisovog bio Ilza Fraj.
– Agnes Kriger je takođe mrtva – Ditrih je rekao brzo. – I sve mi se čini da je Herman ubio i Krisa i ostale.
– Ne, mislim da je to nešto drugo.
– Stvarno? Pre bih rekao da je to posredi nego neka bezumna priča o klanici i utvari po imenu Falk.
– Možda je Kriger Falk – rekla je Mati. – Ili možda Pavel.
Ditrih je škrgutao zubima. – Možda. Pitaću ih.
Mati je rekla ogorčeno: – Hoćete da mi kažete da ne želite da razgovarate s Ilonom? Da čujete njenu priču, iz prve ruke?
Ditrih je sada osetio da mu se vraća snaga i mozak mu je grozničavo radio. – Razgovaraću s njom kada za to dođe vreme, gospođo Engel. U međuvremenu, pozabaviću se pronalaženjem Hermana Krigera.
Glavni inspektor je prstom zakovao taster za prekidanje veze. Mesec je potpuno zašao za oblake i ostavio spomen-park u mrklom mraku, takvom da je Ditrih za trenutak pomislio da je oslepeo.

93.


Priznajem, dragi moji sugrađani, da od ponoći pijem apsint ili zelenu vilu.
Obično ne konzumiram nikakva opojna sredstva. Međutim, sada prvi put razumem kako se oseća zatvorenik koji beži iz zatvora dok su mu psi za petama. Jedino me zelena vila sprečava da pobegnem u panici.
Instinkt mi, naravno, govori da bežim, i to smesta. Pijano srce mi jako tuče na pomisao da ću možda morati da napustim svoj život i nestanem pod još jednom od maski.
Međutim, mnogo sam truda uložio u izradu ove maske, ništa manje nego što je uloženo u izradu maski koje krase zidove ove sobe gde sada pijem apsint i razmišljam.
Potišten sam i omamljen. Neprestano vidim sebe kako sedim prekoputa zgrade gde živi Mati Engel i čekam da Tom Burkhart ode. Ipak, on nije otišao. Svetla u njenom stanu su se pogasila, on je ostao unutra, a ja sam osetio iznenadnu jaku želju za zelenim destilatom koji sada koristim da umrtvim sve veći nemir.
Šta je Ilona ispričala Engelovoj i Burkhartu?
Nije ni važno. Trabunjanje lude žene. To će da pomisle.
Osim ako ne pronađu Kifera Brauna.
Upotrebio sam sve moguće pretraživače. Čak sam unajmio nekoliko agencija, ali od njega ni traga ni glasa. Možda je moj dobri stari prijatelj Kifer rešio da nestane u neki drugi život, kao ja.
Ili je možda napustio Nemačku.
Ili je umro?
Pa, ako je tako, nemam razloga da se brinem, zar ne? Kifer je davno nestao, Ilona Fraj je potpuno nepouzdan svedok i ja sam bezbedan. To je sasvim mogući scenario, kažem sebi dok sipam još jedno piće.
Zelena vila sada počinje ozbiljno da se poigrava mojim mozgom. Podignem pogled ka svojoj kolekciji maski i posmatram s ljubavlju ta stvorenja u koja sam se pretvarao.
Smejem se, dragi moji. Osećam da sam među saveznicima, odanim kao i vi što ste.
Kažu da je apsint halucinogen. Ne mogu sa sigurnošću da kažem. A onda, među maskama na zidu, materijalizuju se lica Mati Engel i Toma Burkharta pa se izoštre. Izgleda kao da mi se smeju.
Prvo sam zapanjen tim upadom u moj unutrašnji hram.
Zatim sam nasilan.
Oteturam se do zida i skinem maske iz kojih mi se rugaju lica berlinskog Prajveta. Jedna je izrezbarena u drvetu, a druga izlivena u gipsu.
Razbijem ih u paramparčad na podu od pločica.
Kada završim, kada ih potpuno uništim, ustanem i stojim tu. Mlataram, dahćem i koristim apsint da dozovem sve svoje sposobnosti. U isto vreme teram sebe da se suočim sa tim da će se na kraju naći neko ko će poverovati u priču Ilone Fraj, što znači da su mi psi sasvim sigurno za petama.
Ne paničim, dragi moji. To mi nije u krvi. Ja sam Berlinac. Znam kako da se branim. Trik je u tome da budeš pametniji od pasa, da uđeš u vodu ako treba, da se vratiš nazad ili, još bolje, da napraviš potez koji niko ne očekuje.
Vrati se nazad, razmišljam ponovo. Učini potez koji će ih ostaviti bez daha.
Najednom, zelena vila mi dobaci ideju iz najmračnijeg ugla moje podsvesti.
Ja je zgrabim i prihvatim kao poklon.
Dragoceni poklon.
Nasmejem se. Savršeno.
Da, pomislim najzad, to je najbolji način da raskrstim s ovim jednom zasvagda. Savršeno, jebote!
Spustim čašu s apsintom i odem do laptopa na radnom stolu. Ubacim hard-drajv Krisa Šnajdera i nađem fotografije.
Listam ih dok ne naiđem na onu koju tražim.
Ah, da, evo je.
Dupli klik na ikonicu i pojavi se fotografija sina Mati Engel. Niklas kleči na jednom kolenu, fudbalska lopta mu je u ruci i vragolasto se smeje u foto-aparat.
Kakav lep dečkić, prijatelji moji, dragi sugrađani. Zanosan.
Kladim se da je zenica oka svoje majke.



94.


Kada se probudila, Mati je osetila miris pržene slanine i kafe. Zapravo, osećala se odmorno prvi put otkad je čula vest o Krisovom nestanku.
Onda je pomislila na glavnog inspektora Ditriha. Zašto je tako tvrdoglav u nameri da nađe Hermana Krigera? Da li ga pritiskaju ovi odozgo zbog Agnesinog društvenog položaja? Ili je samo čovek skrhan bolom koji pokušava da korača oprezno da ne bi pao?
Umesto da nastavi da lupa glavu time, istuširala se na brzinu, obukla, izašla iz sobe i našla Niklasa kako sedi za pultom u kuhinji. Već je bio obučen za školu. Prazan tanjir i čaša od soka stajali su ispred njega.
Tetka Cecilije nije bilo nigde. Međutim, videla je Burkharta za šporetom kako meša varjačom po tiganju od livenog gvožđa.
– Pravi svoj specijalitet – obavestio ju je Niklas. – Kajgana a la Burkhart.
– Jedinstvena – rekao je Burkhart. – Hoćeš još malo?
– Moram u školu – rekao je Niklas.
– Mati?
– Kad se vratim – rekla je. – Volim da ga otpratim.
Bio je hladan vetrovit dan i Niklasove ruke su suviše pocrvenele od hladnoće da bi ga držala dok su hodali.
– Sviđa mi se Tom – rekao je Niklas. – Ne razgovara sa mnom kao da sam dete.
– Stvarno?
– Rekao je da znam više od fudbalu nego većina odraslih.
– Pa da, to je istina – rekla je Mati i razbarušila mu kosu.
– Mama – Niklas je zastenjao. – Malopre sam se očešljao.
– Zbog koga? Zbog mene? Ili postoji neka druga žena u tvom životu?
Niklas je bio malo zatečen, ali nije rekao ništa.
– Neke drugarice?
Niklas je slegnuo ramenima i klimnuo glavom, a onda je pitao: – Šta je s gospođom Fraj?
Približavali su se gimnaziji Džon Lenon. Mati je ćutala i razmišljala o tome šta da mu kaže. Onda je rekla: – Imala je težak i zamršen život, kakav ja ne mogu ni da zamislim, Niklase. Takvi ljudi su osetljivi. Krhki.
– Jel’ zato sada s nama? – bio je uporan.
– Da – rekla je Mati. – I zato što je Krisova prijateljica iz detinjstva, kao i njena sestra.
Došli su do ugla nedaleko od škole. Niklas je rekao: – Odavde ću sam. Mogu?
Odatle je Mati jasno videla glavna školska vrata i decu kako ulaze. Ipak je oklevala nekoliko sekundi pre nego što je pomislila kako mora da ga pusti da se osamostali, polako i postepeno.
– Možeš – kazala je. – I…
– Tetka će doći po mene kad se škola završi – progunđao je tiho. – Sigurna si da ne mogu sam da se vratim kući?
Ona je odmahnula glavom. – Možda sledeće godine.
– Aaah – zastenjao je. – Tada ću već imati deset godina.
– Baš tako. Ljubim te, Niklase.
Napućio je usne i rekao preko volje: – I ja tebe, mamice.
Mati je posmatrala sina dok nije nestao u školi, a onda ju je obuzeo neki čudan osećaj, kao da je neko posmatra.
Međutim, kada je pogledala oko sebe, nije videla nikoga.

95.


Osećaj da je neko krišom posmatra iščezao je dok je kupovala novine i vratila se u stan, gde su tetka Cecilija i Ilona Fraj jele poslednje zalogaje kajgane a la Burkhart.
– Ovo je sjajno – rekla je tetka Cecilija. – Moraću da uzmem recept.
Ilona Fraj se nasmejala, promeškoljila i počešala po zglobovima.
– Evo tvog tanjira – rekao je Burkhart i gurnuo ka njoj tanjir sa jajima i tostom.
– Hvala – rekla je Mati. Stavila je novine na sto iza sebe i uzela zalogaj Burkhartove papazjanije od jaja. Bila je dobra. Odlična.
– Šta ima ovde? – pitala je. – Slanina i…
– Svaki put je drugačije – rekao je Burkhart. – Kao klin-čorba.
– Uskoro ću morati da odem do klinike – rekla je Ilona Fraj zabrinuto.
– Idemo čim pojedem – obećala je Mati i zatim pogledala u Burkharta. – Odvešću je do njenog stana da pokupi šta joj treba.
– A ja?
– Ti ćeš da potražiš dokaz da Falk postoji.
– A gde bi trebalo da tražim?
– Počni u Arensfeldu, a onda idi u specijalizovani arhiv – rekla je. – Oni su ovde u Berlinu.
– Znam gde su – rekao je Burkhart prekorno. – Ali ako tamo nađem nešto o Falku, zar ne misliš da bi njegova priča već isplivala do sada?
– Samo tražimo njegovo ime i nešto što bi ga povezalo s klanicom – rekla je Mati. – Neki opipljivi dokaz da je Falk postojao.
– Postojao je – Ilona Fraj je bila uporna.
– Mi to znamo – tešila ju je Mati. – Ali…
Zazvonio je mobilni telefon. Katarina Doruk je započela razgovor sledećim rečima: – Upravo te je zvala neka inspektorka Vajgel. Pronašli su Hermana Krigera. Dobrovoljno će doći u Kripo na razgovor danas po podne.
– Stvarno? – Mati je rekla, iznenađena. – Gde je bio?
– U Kripu nisu sigurni gde je tačno bio – priznala je Katarina. – Njegov advokat pregovara sa šefovima oko nagodbe za predaju. Mislila sam da bi ti volela da budeš tu. Verovatno bi trebalo da pozoveš Ditriha da se dogovoriš s njim.
– Mora da je glavni inspektor previše mamuran da bi ga bilo briga – rekla je Mati i prepričala svoj sinoćni razgovor s njim, koji nije bio ohrabrujući.
– Hoćeš da kažeš da gura glavu u pesak? – odgovorila je Katarina.
– Da, ali zašto bi to radio? – rekla je Mati. – Nema logike. On nema nikakve veze sa…
Zaćutala je. Nešto joj je sinulo.
– Jesi li dobro? – pitala je Katarina.
– Javiću ti se – rekla je Mati i prekinula vezu.
Sedela je i razmišljala nekoliko trenutaka, zatim je skočila, okrenula se i uzela jutarnje novine sa stola iza sebe. Proučavala je sadržaje i onda zabola prst u jednu od poslednjih stranica Morgenposta.
– Nema čitulje – rekla je glasno. – Samo objava smrti.
– Čija? – pitao je Burkhart zbunjeno.
– Oca glavnog inspektora Ditriha. Konrada Ditriha Fromera.


96.


Kasijano se trgao kada je čuo odsečno kucanje na vratima spavaće sobe i onda rekao na portugalskom: – Ko je?
– Ja sam, ludice – odgovorio je raspevani ženski glas. – Otvori. Zašto su vrata zaključana?
Ustao je iz kreveta, obučen u trenerku. Bacio je pogled ka kupatilu pre nego što je došao do vrata, okrenuo kvaku i otvorio ih.
Perfekta je stajala na vratima u oskudnom crnom donjem vešu. Nosila je poslužavnik s voćem i pecivom i čajnik.
Kasijano se pretvarao da je iznenađen. – Nisam znao da si u Nemačkoj.
Perfekta se nasmejala njegovoj smušenosti, prošla pored njega i kazala: – Naravno da jesam. Tačno kada sam rekla da ću biti. Imam dovoljno vremena da ti pripremim uobičajeni obrok pre utakmice.
Kasijano se nacerio. – Stavi to tamo.
Kada je to učinila, Perfekta se okrenula i pala mužu u zagrljaj, ljubeći ga pohotno. – Jesam li ti nedostajala?
– Svaki dan – rekla je fudbalska zvezda hladno.
– Biću sada kod kuće ceo mesec – obećala je Perfekta. – Nema putovanja do novembra.
– To je sjajno – rekao je Kasijano. – Trebalo bi da proslavimo. Izađimo nekud posle utakmice. Na večeru. Ili da pogledamo neku predstavu.
Perfekta je oklevala. – Da, naravno. Zašto nešto ne prezalogajiš, a onda ćemo malo da sagorimo kalorije u krevetu, da se opustiš pred utakmicu.
Krenula je ka krevetu, ali ju je napadač zaustavio i rekao: – Sedi malo. Poješćemo nešto zajedno. Da nam da malo snage za ljubav.
Perfekta je izgledala kao da joj je neprijatno, a onda mu je uputila širok osmeh. – Upravo sam jela.
Kasijano je sipao čaj iz čajnika. – Onda da popiješ čaj. Ti voliš zeleni čaj.
Pružio joj je šolju. – Veoma je dobar za kožu.
Perfekta je izgledala zabrinuto, a zatim je odmahnula glavom. – Neću. Već sam popila tri čaše jutros.
– Insistiram – rekao je njen suprug.
Izgledala je uvređeno, a nozdrve su joj se raširile. – Ne.
– Insistiram – Kasijano je rekao prekorno i oštro.
Perfekta je napravila nekoliko koraka k njemu, ali nije uzela šolju. Prešla je rukom preko donjeg dela njegove trenerke. – Da vidimo da li možemo da…
Vrata od kupatila su se naglo otvorila. U sobu su ušli Džek Morgan, Danijel Breht i Georg Johanson, agent Bundeskriminalamta, ili BKA, Nemačke savezne kriminalističke policije.
Agent Johanson je pokazao značku i rekao: – Perfekta Dolores, uhapšeni ste pod sumnjom da ste izvršili krivično delo internet prevare, saučesništva u internet prevari i pokušaja ubistva supruga.
– Kučko – zarežao je Kasijano i zafrljačio šolju prema njoj.

97.


Morgan, Breht i Johanson su skoro sat vremena ispitivali Perfektu o njenim kretnjama i aktivnostima u prethodnih deset dana. Njen engleski je bio zadovoljavajuć. Prvo je ljutito tvrdila da je bila u Africi na foto-snimanju i pretila da će ih sve tužiti zbog kaljanja ugleda.
Onda su joj pokazali analizu Kasijanove kose koju je uradio doktor Gabrijel. Utvrđeno je da je Kasijano bio izložen malim dozama cijanida. Doze nisu bile smrtonosne, ali su bile dovoljne da se razboli i onesposobi nekoliko dana.
– Nemam pojma kako je to moglo da se dogodi – istrajavala je Perfekta.
– Nemate pojma? – rekao je Morgan i podigao čajnik. – Mogu da se kladim da ćemo u ovom čaju pronaći neki oblik sirove brazilske manioke. Sirova manioka sadrži cijanid, kao što sasvim sigurno znate. Svi u Brazilu to znaju.
Perfekta je ponovo poricala da je umešana, a onda je Kasijano zagrmeo: – Zbog koga si me trovala?! Zbog Maksima Pavela?!
Prvi put, Morgan je primetio pukotinu u fasadi foto-modela, čak i kada je počela da se brani: – Ja ne znam…
Kasijano je pritisnuo taster na daljinskom upavljaču i na ekranu se pojavila slika Perfekte kako se skida pred Pavelom u hodniku hotela.
– Kako si mogla to da mi uradiš s njim? – divljao je njen suprug. – Duplo je stariji od mene!
– I zna kako da upotrebi ruke, a ne samo noge! – Perfekta mu je odbrusila.
Na kraju im je rekla sve.
Uradila je to iz pohlepe. Istina je da bi njen muž mogao da zaradi veliki novac u Mančester junajtedu, verovatno i do milion i po evra godišnje. Međutim, Pavel joj je ponudio dvadeset puta više novca za prevaru s klađenjem.
– Da li je Pavel ubio Krisa Šnajdera? – pitao je Breht.
– Koga? – pitala je Perfekta, iskreno zbunjena.
– Koga? – ponovio je Breht.
– Radio je za Prajvet – rekao je Morgan. – Mislimo da je otkrio prevaru.
– Nikada nisam čula za njega.
– Gde je Pavel sada? – pitao je Breht.
Slegnula je ramenima. – Ne znam. Ponekad ga nema danima. Veoma je tajnovit. Iskreno, nisam ni htela da znam kuda ide.
– Aha – rekao je Morgan. – Pa, mogu da vam kažem da će Pavel, posle današnje Hertine utakmice i poraza koji bude pretrpeo, doći da traži vas, Perfekta, i da neće biti prijateljski raspoložen. Zapravo, siguran sam da će hteti nekoga da ubije.



98.


Mati je izašla iz metadonske klinike s Ilonom Fraj, kojoj su se oči sjajile, kretnje usporile, a lice poprimilo izraz zadovoljstva.
Mati se sve vreme osvrtala, gledajući unaokolo, zato što je znala da je klinika usko grlo u Iloninom kretanju, mesto gde svakako mora da se pojavi, mesto gde bi neko poput Falka mogao da pokuša da je napadne.
Ipak, došle su do automobila bez problema.
– Mislite li da će Burkhart naći nešto? – pitala je Ilona.
Mati je htela da kaže da sumnja, ali je odgovorila: – Pokazalo se da je on veoma uporan.
Ilona je zatreptala. – Čula sam da su na kraju uništavali sve što su mogli. Tako je sve počelo. Mislim na kraj. Sećate li se?
– Pored Niklasovog rođenja, to su mi najsrećniji dani u životu.
– Ljudi su igrali i pevali – prisetila se Ilona kada je Mati pokrenula auto. – Ilza i ja smo krenule iz sirotišta, zajedno s Krisom, Arturom, Kiferom i Gretom, i došle u Berlin. Htele smo da vidimo svojim očima šta se dešava.
Mati se dobro sećala tih dana, kako je čudno imati šesnaest godina a sve ti nadjednom deluje novo i moguće.
Počela je da peva pesmu od grupe Džizus Džouns, Right Here, Right Now.
Ilona joj se pridružila. – When it’s already passed her by…
Prestale su da pevaju. Osmesi su im nestali sa lica.
Odsutnim glasom Ilona je rekla: – Kada smo stigli u Berlin, videla sam gomile ljudi i uplašila sam se. Tražila sam ga u mnoštvo. Falka. Kris me je ubeđivao da ga više nikada nećemo videti.
– Ipak, mislim da je on bio tamo negde, Mati. Osetila sam ga. Ostali su bili tako srećni. Ali ja sam osećala da je tamo, dok je zid padao. Iako smo se oslobodili države, znala sam da će Falk uvek predstavljati opasnost. Juče sam ga videla prvi put posle skoro trideset godina, ali mi je neprestano bio u mislima. Falk mi je izjedao um. On…
Mati je pogledala u Ilonu i videla suze kako joj se opet slivaju niz lice, dok je govorila: – Najčešće nisam ni znala ko sam. Izmišljala sam svašta, živote. Ja…
Protrljala je dlanom o dlan kao da pere ruke lagano se klateći napred-nazad. Mati je htela da zaustavi auto i da je uteši, ali joj je telefon zazvonio.
– Engel – rekla je.
– Pokušavao sam celu noć, Mati – rekao je doktor Gabrijel. – Pretražio sam svaku bazu podataka koju znam. U Nemačkoj ne postoji nijedan Kifer Braun koji bar približno odgovara čoveku koga mi tražimo.
Mati se razočarala. – Šta? Da nije mrtav? Da nije napustio zemlju?
– Ne, ovde je, u Berlinu – odgovorio je naučnik. – Promenio je ime. Tri puta.

99.


Gledam se u ogledalu dok završavam šminkanje.
Nažalost, mislim da je ovo možda poslednja maska u mojoj veličanstvenoj kolekciji originalnih, unikatnih kreacija.
Kada završim s prerušavanjem, vratim se svojim maskama i posmatram stare, omiljene – dogonske i indonežanske – kao i nove prijatelje poput maske plemena Čokve i jaguara.
Međutim, pošto znam da moram, ostavim ih i posvetim se Prajvetovoj legitimaciji i znački Krisa Šnajdera, koje sada umesto njegovog lica, nose novo – moje prerušeno lice.
Sakupim ostale stvari koje su mi potrebne: konopac i padobransko uže. Cigarete i nešto čime ću ih upaliti. Odvijač. Kožne rukavice. Dva pištolja s prigušivačima i šest šaržera s municijom. Četiri pasoša sa dodatnim dokumentima za četiri različite osobe. I jedan robustan kofer na točkiće. Kofer je pun gotovine i zlatnika koji će mi omogućiti da dobro živim veoma dugo, ušteđevina koju sam pripremio pre mnogo godina, ako ikada budem morao da zauvek napustim svoj voljeni Berlin.
I evo me sada, dragi moji sugrađani, spreman da zbacim sa sebe kožu i zauvek pobegnem iz svog divnog, ranjenog grada.
U mom osmehu ima tuge i radosti kada se još jednom, poslednji put, vratim do ovog kutka koji je samo moj.
Pogledam unaokolo u ono što sam stvorio za sebe, u kolaž svoga života, i pomislim na sve događaje i sve ono što me je promenilo, napravilo od mene drugog čoveka – svakako rečitijeg, proračunatijeg i lukavijeg nego što je bio onaj mladi krvožedni klipan.
Pogledam na sat. Skoro je dva. Ugasim svetlo i zatvorim vrata.
Imam još nešto da obavim i onda pravo u školu.
Posle ovoliko truda, ne smem da rizikujem da se mimoiđem s mladim Niklasom, zar ne? Mm…?


100.


Oko petnaest do tri tog popodneva, inspektorka Vajgel je povela Mati i Kristinu do zamračene sobe za posmatranje u sedištu Kripa. S druge strane dvosmernog ogledala, za stolom za saslušanje sedeo je Herman Kriger.
Milioner je bio veoma negovan čovek u ranim pedesetim. Nosio je crno odelo od pet hiljada evra i koža mu je bila toliko glatka da je Mati mogla da se zakune da na licu ima malo šminke.
U isto vreme, Kriger se držao pravo kao strela. Položaj njegove glave nedvosmisleno je govorio o tome da je i moćan i besan, kao i da je zgađen time što se našao u ovakvoj nevolji te jedva čeka da otkine glavu onome ko je imao drskosti da ga pozove u berlinski Kripo.
Krigerov advokat, sitan i prgav čovek po imenu Rihter, kao da je pokupio nešto od aure svoga klijenta, pošto ga je ćušnuo i šapnuo mu nešto na uvo upravo kada su se vrata sobe za saslušanje otvorila.
Glavni inspektor Ditrih je ušao u sobu vukući noge, obučen u izgužvano odelo. Ispod jedne ruke držao je debelu smeđu fasciklu, a u drugoj šolju s kafom. Oči su mu bile crvene, kosa raščupana. Mati je primetila da mu je koža žuta kao vosak.
– Vidite? – Mati je promrmljala. – Kladim se da mu se glava raspada.
Inspektorka Vajgel se namrštila, a onda je uzdahnula i klimnula glavom pre nego što je rekla: – Daću mu šansu da vam dokaže da ste pogrešili.
– Nismo pogrešili, inspektorka – rekla je Mati. – Čuli ste…
– Svejedno – inspektorka Vajgel je odgovorila kratko i usredsredila se na Ditriha, kome se ruka tresla dok je stavljao šolju s kafom na sto.
Malo je prosuo, izvinio se, uzeo maramicu i pretvarao se da briše sto. To je radio tako polako da je Kriger gubio strpljenje te je Rihter, advokat, morao opet da mu nešto šapne na uvo.
Ditrih je najzad seo i lažno veselim glasom rekao: – Nadamo se da nam možete nešto razjasniti, Hermane.
Krigerovi obrazi se zažariše. Nije navikao da se čoveku njegovog položaja neko kao što je Ditrih obraća tako prisno.
– Gospodin Kriger želi da sarađuje, glavni inspektore – rekao je Rihter.
– Lepo. To je u redu. Ali od sada ćemo pričati s vašim klijentom.
Milioner je pročistio grlo. – Šta vas zanima?
– Za početak, gde ste bili?
Kriger je oklevao i onda odgovorio: – O tome mogu da pričam za otprilike sat vremena. Osetio bih velike finansijske posledice ako bi to prerano izašlo u javnost.

101.


Na trenutak je zavladala tišina, a onda je Ditrih zarežao: – Ne zanimaju me finansijske posledice. Ako ne progovorite odmah, osetićete pravne posledice. Kao na primer, optužbu za ubistvo, Hermane. Jeste li ubili svoju suprugu?
Kriger je planuo: – Naravno da nisam!
– Naravno da ste imali razloga za to – rekao je glavni inspektor tako prijatnim i razgovorljivim tonom da je Mati počela da ga posmatra drugim očima. Uprkos svim manama, čovek je bio vrhunski ispitivač.
Brzo i kratko, predočio je milioneru sve o ljubavnicama, prostitutkama i kako ga je Prajvet pratio.
– Saznali ste da je Agnes angažovala berlinski Prajvet da istraži vaše vanbračne aktivnosti – rekao je Ditrih. – Zaključili ste da bi vest o vašoj izopačenosti narušila vaš ugled, pa ste ubili Krisa Šnajdera, a zatim i svoju suprugu iz osvete, a tela ste ostavili kao hranu za pacove u jednoj staroj, napuštenoj klanici u Arensfeldeu.
Kriger se zajapurio i jedva izgovorio: – To je… to je…
Njegov advokat je zarežao: – To je kleveta, glavni inspektore. Moj klijent to nije učinio. On nema nikakve veze sa ubistvom svoje supruge, niti sa Šnajderovim ubistvom.
Milioner je povratio moć govora. – I nemam pojma o kakvoj to klanici pričate!
– Vaš pastorak misli da ste ubili svoju suprugu – Ditrih je rekao smireno. – Ili ste nekoga unajmili.
– To liči na njega, to malo koristoljubivo govno – rekao je Kriger mirno. – Ponoviću, nemam nikakve veze s Agnesinim ubistvom.
– Pa ipak, niste požurili kući kada ste čuli da je ubijena – primetio je glavni inspektor.
– Kako sam razumeo, bila je mrtva – Kriger je odgovorio. – Ne bolesna i ne na samrti. Mrtva. Bio sam potresen i skrhan, ali i svestan da ne mogu ništa da promenim. Pritom, morao sam da završim veoma važan posao.
– Sa kim, Hermane? – Ditrih je pitao. – Kažite mi gde ste bili, i to odmah, inače će ova priča biti objavljena u vašoj optužnici koju će mediji i blogeri sažvakati i plasirati u svet biznisa.
Krigeru kao da su bube milele po koži. Vrpoljio se i rekao svom advokatu: – Debelo te plaćam. Objasni mu šta je u pitanju.
Rihter je pogledao na sat. – Zapravo, mislim da sada možemo da im kažemo, gospodine Kriger. Berze se zatvaraju za sat vremena. Ako se glavni inspektor slaže da o ovom razgovoru ne priča ništa do četiri sata, možete da mu ispričate.
Kada je to čula, Mati je pogledala na sat. Tri sata. Škola se završava. Kroz glavu joj je proletelo kako Niklas odlazi s tetkom, a onda se ponovo usredsredila na milionera, koji je izgleda bio spreman da najzad ispriča svoju priču.






102.


Prijatelji, sugrađani, pet minuta je do tri kada moj budući mali prijatelj Niklas Engel izađe ispred škole Džon Lenon. Pogledom traži tetku svoje majke. Međutim, jadnica neće moći da dođe danas. Pobrinuo sam se za to.
Dečak je uznemiren. Savršeno. Krenem u akciju, dođem mercedesom do njega i spustim prozor. – Niklase? – pozovem ga s lažnim holandskim naglaskom. – Niklas Engel?
Pokažem mu svoju značku i legitimaciju berlinskog Prajveta i nasmešim se. – Ja sam Danijel Breht. Tvoja mama me je verovatno spomenula. Zamolila me je da dođem i da te odvedem kući.
Niklas me gleda sumnjičavo. – Gde je tetka Cecilija?
Ja se nasmešim tužno. – Zato me je tvoja mama zamolila da dođem. Tvoja tetka je bolesna. Mnogo bolesna. Odveli su je u bolnicu.
I to upali. Dragi dečak popusti i, očigledno zabrinut, krene pravo ka vratima automobila, uđe i pita: – Šta joj je?
– Ne znaju – kažem. – Pozlilo joj je u kući i sada ispituju šta je. Veži pojas.
Niklas se veže. Odmah. Bez reči.
Kakav sjajan dečak. Tako ozbiljan. Tako poslušan.
– Gde je mama? – Niklas pita dok ja ubacujem u brzinu i krećem.
– Ne brini – kažem. – Pridružiće nam se uskoro.
Niklas se namršti, gleda unaokolo i kaže: – Ovo nije put ka kući. Kuda ćemo?
– Na jedno posebno mesto – kažem. – Posebno mesto za posebnog dečaka.

103.


– Prethodnih deset dana bio sam u Švedskoj – objavio je Herman Kriger. – Odseo sam nedaleko od Estersunda, u lovačkoj kući švedskog finansijera Olea Larsona. Ole i ja smo pregovarali prodaju moje kompanije. Želeo sam da uživam u ostatku života i da uradim nešto dobro sa svojim novcem. Nadao sam se da će Agnes ostati sa mnom i u tome mi pomoći. Međutim, kada sam poslednji put razgovarao s njom, rekla je da želi razvod…
– Mi smo čuli nešto drugo – kazao je Ditrih. – Da će ostati u braku.
Kriger je odmahnuo glavom. – Rekla je da me napušta.
– Vaš pastorak kaže da nije tako – odgovorio je Ditrih.
– Moj pastorak je običan magarac, glavni inspektore – Kriger se brecnuo. – U međuvremenu, imam neodložna posla i, ukoliko ne planirate da me uhapsite, sada moram da idem. Gospodin Rihter će vam dati privatni broj telefona gospodina Larsona. On i nekoliko njegovih pomoćnika, kao i osoblje u planinskoj kući, mogu potvrditi gde sam bio. Ne zaboravite da smo se dogovorili da ne govorite ništa do četiri sata.
Kriger je ustao kao da je sastanak završen. Ditrih takođe. Mati je videla da je zbunjen iznenadnim razvojem događaja.
Onda je povratio samopuzdanje. – Jel’ imate masku plemena Čokve?
To ga je iznenadilo. – Da. Zašto?
– Jeste li nekada bili u Raju FKK u Bad Homburgu?
Slegnuo je ramenima. – Možda jednom. Ne znam.
– U jednom od vaših vozila pronašli smo oružje kojim je izvršeno ubistvo – nastavio je glavni inspektor. – To mi je dovoljno da vas uhapsim.
– Oružje je očigledan pokušaj da se gospodin Kriger optuži za ubistvo – rekao je advokat. – I ne vidim nikakvu vezu sa maskom plemena Čokve i FKK-om u Bad Homburgu. Ako ste sigurni, vi uhapsite gospodina Krigera, ali uveravam vas da ćemo podneti tužbu za odštetu. U suprotnom, odlazimo.
Ditrih je oklevao pa rekao: – Moram da znam kuda idete i nameravate li da ponovo napuštate zemlju.
– Treba da se pobrinem za Agnesinu sahranu – odgovorio je Kriger, povrativši moć. – Čim budem izdao naređenja da se kupi još deonica moje kompanije. Zbog ovih nagađanja o ubistvu i preuzimanju kompanije, Kriger industriji je cena pala, ali će svakako porasti kada se bude objavila nagodba. Trebalo bi i vi da kupite deonice, glavni inspektore. Garantujem vam da biste zaradili.
Mati je posmatrala kako milioner izlazi iz sobe. Njegov advokat je stavio list papira ispred Ditriha i pošao za njim.
Inspektorka Vajgel je pogledala u Mati i uzdahnula. – Bili ste u pravu. Hoćemo li to da obavimo sada ili ćemo malo da sačekamo?
– Što pre, to bolje – kazala je Mati. – Bolje je da bude na oprezu.
Katarina je ćutala sve vreme dok je trajalo ispitivanje, ali sada je rekla: – Upravo sam se setila još nečega. – Krenula je ka vratima.
– Čega? – upitala je Mati. – Kuda ćeš?
– Imam još jedno pitanje. Moram da stignem Krigera pre nego što napusti zgradu.




104.


– Hauptkommissar? – pozvala ga je inspektorka Vajgel. Videlo se da joj je neprijatno dok je stajala na vratima sobe za saslušanje, gde je Ditrih sedeo za stolom i izgledao kao da je izgubio važnu partiju karata.
– Odlazite, Vajgelvoa – rekao je. – Moram da razmišljam.
– Gospodine, ako biste… – počela je.
– Nisam zadovoljan – brecnuo se glavni inspektor.
Inspektorka Vajgel se ispravila i rekla smireno: – Gospodine, mislim da sam uz pomoć berlinskog Prajveta došla do važnog otkrića u ovoj istrazi.
Ditrih se namrštio i pogledao je. – Uz pomoć berlinskog Prajveta?
– Da, gospodine.
– Hoćete da mi kažete da ste sarađivali s njima bez mog znanja?
– Gospodine, ovih dana niste baš bili prisebni, a i ostavili ste mi da vodim istragu dok ste se vi bavili očevom…
Glavni inspektor je tresnuo rukom o sto. – Nećete mi vi pričati da li sam bio priseban ili nisam, Vajgelova! Zbog ovoga bih mogao da vam uništim karijeru. Moraćete da odete iz Kripa. Ako budete imali sreće, možda će vam dati da radite nešto u gradskoj policiji, da naplaćujete parking ili da regulišete saobraćaj.
Kada je progovorila drhtavim glasom, Vajgelova se zajapurila. – Možda je tako, gospodine, ali ja sam dovela jednog svedoka.
– Svedoka? – ponovio je Ditrih, zatečen. – Svedoka čega?
– Gospodine, ako biste hteli da pođete sa mnom. On je u sobi za saslušanje „B”. Mislila sam da biste možda želeli da prisustvujete.
– Da prisustvujem?
– To je moje saslušanje, gospodine.
Mati je posmatrala taj prizor iza dvosmernog ogledala, a zatim je otišla do slične sobe sa sličnim dvosmernim ogledalom, s druge strane hodnika. Tamo je, sam za stolom, sedeo bradati čovek u radničkom odelu. Gledao je u svoje ruke i nervozno čačkao žuljeve.
Vrata sobe za posmatranje su se otvorila i Ditrih je ušao. Kada je video Mati, celo telo mu se ukočilo. – Vi. Šta vi radite ovde? Ko vam je dao dozvolu da budete ovde?
– Inspektorka Vajgel – Mati je odgovorila mirno.
– Vajgelova? – povikao je Ditrih, kada su se vrata iza njegovih leđa otvorila. – Ona nema ovlašćenje. Ona…
– Ona ima moje ovlašćenje, Hanse – rekao je jedan visoki, ćelavi čovek iza njega. To je bio Karl Gotčalk. Nadređeni glavnog inspektora.
– Tvoje, Karl? Šališ se? – rekao je Ditrih.
– Nikada se ne šalim kada je ubistvo u pitanju, Hanse – rekao je Gotčalk. – Hajde da vidimo kuda će nas odvesti tvoja mlada štićenica.
S druge strane dvosmernog ogledala, inspektorka Vajgel je ušla u prostoriju za saslušanja i krenula ka stolu i čoveku koji je čekao.
Činilo se da ga je glavni inspektor tek tada primetio. Okrenuo je glavu ka Mati. – Kakve ste to besmislice napričali Vajgelovoj? Ko je taj čovek?
Mati je mirno pogledala u Ditriha i rekla. – Ima nekoliko imena, od kojih nijedno nije pravo.

105.


– Možete li nam reći svoje ime, zbog evidencije? – pitala je inspektorka Vajgel.
– Da li sam uhapšen? – pitao je čovek s druge strane stola.
– Ne mislimo da ste uradili ništa loše. Doveli smo vas samo da date izjavu. Vaše ime?
– Gerhart Krajner – odgovorio je.
– Vaše zanimanje?
– Ja sam vlasnik građevinske firme. Bavimo se rekonstrukcijom stambenih zgrada.
– Koliko dugo se bavite tim poslom, gospodine Krajner?
– Petnaest godina. Čekajte, ne razumem zašto sam….
– Saznaćete uskoro, gospodine Krajner – prekinula ga je inspektorka Vajgel. – Četiri puta ste promenili ime.
Krajner je spustio glavu. – Pa šta? To sam učinio po zakonu. Svaki put. Želeo sam nov početak. Potpuno nov.
– Nekada ste se zvali Kifer Braun?
Oklevao je i onda klimnuo glavom. – Davno.
– Odrasli ste u sirotištu, zar ne? Vajsenhaus 44?
Krajner se namrštio i nekoliko trenutaka ćutao. – Jesam, ali…
Inspektorka Vajgel mu je ponovo upala u reč. – Ispričajte mi o klanici.
Krajner je trepnuo nekoliko puta. Mati je delovao kao da se budi iz hipnoze. Odgovorio je tiho: – Ne znam o čemu pričate.
– O klanici – bila je uporna inspektorka Vajgel. – Onoj južno od Arensfelda.
Pre nego što je odgovorio, Krajner je opet trepnuo: – Žao mi je. Odrastao sam u Lajpcigu. Moji roditelji su poginuli u automobilskoj nesreći. Ne znam o kakvoj klanici pričate.
Glavni inspektor Ditrih se značajno nakašljao u sobi za posmatranje.
– A znate li čoveka po imenu Falk? – pitala je inspektorka.
– Ne. Ne znam ni njega. Nikad čuo.
Ditrih se opet nakašljao i onda rekao: – Ovo je gubljenje vremena. Ja idem…
Karl Gotčalk ga je uhvatio za lakat. – Čekaj.
Vajgelova je ustala od stola. Otišla je do vrata i otvorila ih. Ilona Fraj je ušla vukući noge, pognute glave.
Krajner je zurio u nju pokušavajući da shvati ko je, sve dok nije rekla: – Zdravo, Kifere. Ja sam, Ilona, Ilona Fraj.
Čovek je izgledao kao da je video duha ili zombija, ali je rekao: – Žao mi je, ne poznajem vas.
Iloni kao da je neko opalio šamar. – Ilzina sestra, Kifere. Molim te. Znaš me i znaš šta nam se dogodilo u klanici.
– Ne. Ne znam – rekao je, ali nije više mogao da je pogleda.
– Kris je mrtav! – Ilona je vrisnula. – I Greta! I Ilza! I Artur!
Krajner je zabacio glavu u neverici. – Šta? Ja…
– Falk je živ – rekla je kroz plač. – Sinoć je pokušao da me ubije. A i tebe će pokušati da ubije ako te pronađe.
Krajnerov pogled je najednom postao odsutan, kao da posmatra jeziv prizor negde u daljini.
– Ako budeš ćutao, on je pobedio – preklinjala ga je Ilona. – Molim te, reci im. Misle da sam luda. Ispričaj im ti, jer meni neće poverovati. Ako im ne budeš rekao, umrećemo oboje!





106.


Kada je najzad smogao snage da pogleda Ilonu u oči, Krajnerova donja vilica je drhtala, dok su mu suze navirale na oči. Glasom koji se Mati učinio kao glas izgubljenog dečaka, rekao je: – Nikada nisam nikome rekao, Ilona… ni jednu jedinu reč.
Ilona mu je prišla i stavila ruku na njegovo rame jecajući. – Znam. Niko od nas nije. Niko.
– Rekao je da će nas pobiti ako zucnemo.
– Falk već pokušava da vas ubije – rekla je inspektorka Vajgel. – Nudimo vam zaštitu, ali samo ako nam budete ispričali ono što nas zanima.
Narednih sat vremena, Krajner je ispričao svoju priču u naletima i s prekidima, ali je potvrdio većinu onoga što je prethodne večeri Ilona Fraj ispričala Mati i Burkhartu.
Krajner je rođen u Lajpcigu i kršteno ime mu je Edmund Tilerman. Kada mu je bilo šest godina, njegov otac, advokat koji je govorio protiv komunističkih vlasti, jednostavno je nestao.
Pravo ime Ilone Fraj bilo je Karin Klauzer. Ilzino je bilo Aneta. Rođene su i odrasle u Tiringiji. Njihov otac, naučnik, nestao je kada je Ilona imala osam a Ilza pet godina.
Nekoliko nedelja pošto su im očevi nestali, i Krajner i Ilona se sećaju kako su usred noći došli neki ljudi i lupali im na vrata dok su njihove majke plakale i molile za milost.
Ljudi su ih uzeli iz kreveta.
Poveli su i njihove majke.
Odveli su ih u klanicu u Arensfelde.
Smestili su ih u one prostorije sa obe strane hodnika koji vodi u klanicu. Osim kreveta na sprat pričvršćenih za zidove i jedne metalne noćne posude, tamo nije bilo gotovo ničega. U jednom trenutku, tamo su držali petnaest žena i šesnaestoro dece.
U gluvo doba noći dolazio je jedan mladić koji nije imao više od dvadeset godina. Znali su ga samo kao Falka i skoro svake noći on bi izabrao jednu majku i njeno dete, ili decu, i odvodio ih u samu klanicu.
Falk je majke izlagao nezamislivim mukama. Stavljao bi im lisice na ruke, kačio ih o kuke za meso i tako im iščašio ruke iz ramena. Noge im je palio cigaretama. Šibao ih je, sekao i silovao, u pokušaju da ih natera da svedoče protiv muževa ili njihovih prijatelja i članova porodice.
Falk je terao Krajnera, Krisa, Ilonu i ostalu decu da gledaju šta radi njihovim majkama. Govorio je da to čini mučenje još nepodnošljivijim, te da su stoga veće šanse da od majki izvuče dokaze o zločinima protiv države.
Ako i kada to ne bi uspevalo, Falk bi mučio decu pred majkama.
– A kada je procenio da je iz naših majki izvukao sve što se moglo – rekao je Krajner – Falk ih je ubijao odvijačem i bacao njihova tela u jedan otvor s pacovima.

107.


Krajner je bio van sebe. Ilona Fraj ga je zagrlila i rekla: – Hvala ti, Kifere. Sada će verovati. Verovaće nam.
– Ostaviću vam malo vremena da se saberete – rekla je inspektorka Vajgel. Ustala je, sva posivela, pogledala pravo u dvosmerno ogledalo i krenula ka vratima.
Mati je zaključila da glavni inspektor izgleda mnogo gore nego neko koga muči mamurluk. Na licu mu se bezmalo videlo beznađe dok je netremice gledao u to dvoje ljudi u sobi za saslušanja.
Međutim, kada je inspektorka Vajgel došla u sobu za posmatranje i donela jednu smeđu fasciklu, koju je predala Karlu Gotčalku, Ditrih je kazao: – Ovo ne može biti istina. Ovo bi isplivalo posle pada Zida. Mesto poput klanice bilo bi otkriveno.
Mati je prekrstila ruke. – Ne bi, u slučaju da su sva dokumenta uništena pre početka revolucije, mnogo pre pada Zida.
– U svakoj državnoj agenciji su spaljivali dokumenta – umešala se inspektorka Vajgel. – To svi znaju. Dakle, za koga je radio Falk? Za Štazi? Za tajnu policiju?
Ditrih je ćutao. Mati je primetila kako ga šef pažljivo posmatra.
– Sigurno je radio za Štazi – rekla je Mati, koja je takođe posmatrala Ditriha. – Oni su mučili i ubijali u zatvoru u Hoenšenhauzenu, kako bi naterali članove porodica da svedoče jedni protiv drugih. Izgladnjivanje, lišavanje sna, davljenje.
– Ali ovo prevazilazi sve granice – rekao je Ditrih tiho. – Izopačeno.
– Da – rekla je Mati. – Baš tako.
Glavni inspektor je pogledao u svog nadređenog i rekao neubedljivo: – Karl, bez neke dokumentacije…
– Dokumentacije?! – povikala je Mati i upala mu u reč. – Imate svedoke! Pogledajte ih, glavni inspektore. Jel’ vam se čini da ovi ljudi lažu?
U sobi za saslušanja, sitna Ilona Fraj je još uvek grlila Krajnera, koji je ridao. – Falk je zabio odvijač u potiljak moje majke, Ilona. A ja sam samo stajao i gledao.
Ditrihova ramena se najednom tako zgrčiše da je izgledao kao močvarna ptica koja čuči u tami. Nesigurnim glasom je kazao: – Žao mi je, Karle, ali ne mogu da verujem…
– Glavni inspektore – odsečno je rekla inspektorka Vajgel. – Zašto pokušavate da ovu istragu odvedete što dalje od klanice i od Falka?
Ditrih je bio šokiran, a zatim je ozlojeđeno odgovorio Karlu Gotčalku: – Ne pokušavam. I svakako neću dozvoliti jednom istražitelju početniku da preispituje moje…
– Istina je da se trudite da usporite i sabotirate ovu istragu od samog početka – odlučno je rekla Mati. – Inspektorka Vajgel je rekla da ste mene i Burkharta od početka smatrali neprijateljima.
– Nije razumela šta sam hteo da kažem – brecnuo se. – Zašto bih radio nešto tako strašno i beskorisno?
– Zato, Hauptkommissar – kazala je Mati – što je vaš otac, pukovnik Konrad Ditrih Fromer, radio za Štazi. Štaviše, pre nego što ste promenili ime, i vi ste radili za Štazi.






108.


– To je gnusna laž! – povikao je Ditrih. – Nemate nikakve dokaze za to.
Na licu Karla Gotčalka videlo se ogorčenje pomešano sa sažaljenjem: – Nažalost, ima, glavni inspektore. – Stavio je ispred Ditriha fotokopiju jednog dokumenta. – Ovo je tvoja prijava za pripravnika u Ministarstvu za državnu bezbednost NDR-a, pod imenom Hans Ditrih Fromer, od oca Konrada Ditriha Fromera.
Ditrih je u neverici gledao u dokument. – Ovo je lažan dokument. Oni su…
– Ovaj dokument je pravi – sasekao ga je nadređeni. – Pošto su gospođa Engel i inspektorka Vajgel došle kod mene sa Ilonom Fraj, zatražio sam od Saveznog poverenika za arhivu Štazija da nam uradi brzu pretragu. Isprva nije htela da čuje, ali kada sam joj rekao da je u pitanju istraga ubistva, pristala je da nam pomogne.
Lice Karla Gotčalka postalo je ledeno hladno kada je stavio još jedan papir ispred Ditriha. – Ovo je kopija tvoje prijave za berlinski Kripo, šest meseci pošto si promenio ime i trinaest meseci nakon pada zida. Na prijavi nisi naznačio da si promenio ime. Nisi prijavio da si godinu dana radio za tajnu policiju Istočne Nemačke, Hanse. Niti si prijavio da je tvoj otac godinama radio za njih. Na prijavi si napisao da ti je otac stolar i, što je vrlo zgodno, stolar se upokojio.
Ditrih je uzdahnuo ne rekavši ništa. Kada ih je zatim redom pogledao, bio je potpuno skrhan. – Nisam rekao ko sam zato što sam želeo da budem policajac, kao što su mi bili otac i deda. Nije me bilo briga za politiku. Ni danas me nije briga. Celog života sam hteo da budem samo jedno – policajac.
Glavni inspektor je objasnio kako je proveo samo jedanaest meseci kao pripravnik u Štaziju.
– Vratio sam oružje kada su mi naredili da idem u Getsimansku crkvu. Kad sam čuo šta se od mene očekuje, napustio sam službu. I ja sam čuo za uništavanje dokumenata, tako da sam otišao tri nedelje pre nego što je Zid pao i pridružio se demonstrantima.
– Zašto si onda lagao? – pitao je Karl Gotčalk.
– Bilo je to čudno vreme, posle pada Zida. Sećaš se, Karle? – rekao je Dirih. – Nisam imao posao. Nisam imao šta da jedem. Niti gde da živim. Mnogi iz Istočne Nemačke želeli su da se osvete svakome ko je imao bilo kakve veze sa Štazijem. I imali su pravo na to. Ja nisam uradio ništa loše, ali video sam šta se sprema. To što sam radio za Štazi i što sam sin pripadnika Štazija moglo je samo da mi naškodi u novoj Nemačkoj. I slagao sam.
– A klanica? – pitala je Mati. – Jete li sumnjali da su je koristili za mučenja? Ili ste znali?
Ditrih je duboko udahnuo i rekao: – Sumnjao sam.
Glavni inspektor je ispričao šta se dogodilo jedne noći kada je bio tinejdžer. Njegov otac je došao kući pijan. Pozvao je nekoga telefonom i Ditrih je čuo deo razgovora.
– Besneo je i trabunjao koješta – sećao se Ditrih. – A onda sam ga čuo kako kaže da ne želi da bude umešan u, kako je rekao, „varvarske tajne” pomoćne klanice u Arensfeldu. Takođe je rekao da ne želi da padne zbog „tog čoveka”.
– O kome je pričao? – Mati je pitala.
– Ne znam.
– Jeste li ga ikad pitali? – ubacila se inspektorka Vajgel.
Ditrih je pročistio grlo. – Jesam, Vajgelova. Dva puta. Oba puta u toku poslednjih pet dana. Prvi put mi je rekao da se ne petljam u to. Drugi put je dobio srčani udar i umro.
– Da li je još neko znao za klanicu osim vašeg oca? – pitala je Mati. – Da li znate s kim je razgovarao te noći?
– Nisam siguran – odgovorio je glavni inspektor. – Mada pretpostavljam da je to neko od onih koji su mi juče pomogli da sahranim oca.

109.


U sobi na četvrtom spratu u hotel De Roum, Džek Morgan je hodao tamo-amo. Proverio je koliko je sati, a zatim je pogledom pratio čas televizor čas ajped Danijela Brehta.
Televizijski sportski komentator je vatreno izveštavao o tome kako je Kasijano, na jedinstvenoj popodnevnoj utakmici, razbio diseldorfsku odbranu i dao četiri gola i pritom dve akcije izveo potpuno sam.
U isto vreme, na Brehtovom ekranu videlo se predvorje hotela, kao i unutrašnjost susedne sobe, gde je stajala Perfekta u beloj providnoj spavaćici i šminkala se pred ogledalom.
– I dalje mi nije jasno zašto je pristala na Pavelovu prevaru – rekao je Georg Johanson. – Hoću da kažem, pogledajte kako izgleda. Mogla bi da ima šta god poželi.
Morgan je slegnuo ramenima. – Pretpostavljam da se tu krije još nešto što nam nije rekla. To je uvek tako. Dvadeset miliona evra je sasvim solidan motiv za zločin, bez obzira na to koliko dobro izgledate.
– Evo ga – rekao je Breht i pokazao ka slici predvorja, gde je pobesneli Maksim Pavel protutnjao pored kamere.
Čuli su ga kako lupa na vrata, a to isto su čuli i na direktnom prenosu iz Perfektine hotelske sobe.
Brazilska manekenka je stajala nepomično, a onda je Breht rekao: – Otvorite vrata. Navedite ga da priča.
Perfekta je imala bubicu u uvetu. – Ne mogu – prošaptala je.
– Možete i hoćete, ako želite da vam sudija bude naklonjen.
Perfekta je klimnula glavom pa nesigurno krenula ka vratima i otvorila ih, rekavši: – Maksime! Poranio si! Tek sam…
Ruski vlasnik kluba ju je ošamario tako snažno da se zanela i pala na pod hotelske sobe. – Kurvo jedna! – urlao je besno i nogom zatvorio vrata za sobom. – Glupa brazilska kurvo!
– Šta je bilo, Maksime? – plakala je Perfekta uzmičući, prestravljena. – Šta sam uradila?
– Šta si uradila? – grmeo je. – Tvoj muž je danas igrao fantastično, a ja sam na prognozi izgubio milione! Milione!
Kada je to izgovorio, bacio se na nju, zgrabio je za vrat i počeo da je davi.
– Sada! – rekao je Morgan.
S pištoljem u rukama, agent Johanson je upao u susednu sobu i povikao: – BKA! Savezna policija!
Uhvatio je vlasnika kluba za okovratnik, podigao ga, okrenuo i prislonio ga uza zid. – Uhapšeni ste.
– Zbog čega? – Pavel je uspeo da izgovori.
– Za početak, zbog napada – rekao je Johanson. – Zatim, zbog prevare, zavere i pokušaja ubistva. Siguran sam da će biti još optužbi.
– Kao, na primer, četiri ubistva s predumišljajem – rekao je Morgan kada je Johanson okrenuo Pavela, dok je Breht pomagao Perfekti da ustane s poda.
Pavel je pogledao u nju i Morgana s prezirom. – Nisam nikoga ubio.
– Stvarno? – rekao je Breht. – Gde ste bili proteklih nekoliko dana? Išli na izlet u Frankfurt? Malo se družili s Gretom Amsel, gospodine Falk?
– Falk? – rekao je vlasnik noćnog kluba. – Frankfurt? Ne poznajem nikakvu Gretu.
– Dobro onda, gde ste bili otkako smo se videli prošli put? – istrajavao je Morgan.
Pavel je oklevao, a onda je slegnuo ramenima i kazao: – Imam čvrst alibi. Bio sam kod svoje ljubavi, jedine ljubavi. Zove se Aleks. Živi u Beču.
– Aleks? – Perfekta je rekla u neverici. – Rekao si mi da si hetero.
Vlasnik noćnog kluba joj se nasmejao podrugljivo. – A ti si gluplja nego što sam mislio. Pa ja držim klub za trandže, zaboga.






110.


Četrdeset minuta kasnije, kada je počeo da pada mrak, Katarina Doruk je iz Oraninburške ulice ušla u Taheles. Prošla je kroz zasvođeni prolaz umetničke kolonije koji je vodio u veliko dvorište iza zgrade. Kroz sumrak je tutnjala hip-hop i tehno-muzika, a prostor je bio osvetljen kao na snimanju filma.
Reflektori su obasjavali otvaranje izložbe Rudija Krigera Rude, Rot, Riot, koja je privukla mnoštvo anarhista, pankera, uličara, umetnika, muzičara, pesnika i ostalih raznolikih Berlinaca koji su pili besplatno piće iz šanka u velikim količinama.
Katarina Doruk je spazila zvezdu večeri. Sav u crnom, stajao je s rukom prebačenom preko ramena svoje „učenice” Tanje. Držao je flašu s pivom i pozdravljao se s jednim obožavaocem koji je imao fosforescentnozelenu čiroki frizuru i probušen nos, iz kojeg su visili lančići sa sićušnim lobanjama.
Rudi Kriger je video Dorukovu i namrštio se kada mu je prišla prošavši čoveka sa čiroki frizurom. – Zašto ste došli? – pitao je jetko. – Neću da razgovaram ni sa vama niti sa bilo kim. Vi i Kripo ste pustili Hermana i sada on organizuje njenu sahranu bez mene!
– Ja radim za Prajvet. To što je vaš očuh pušten nema veze sa mnom. Niti mogu da utičem na to šta on radi – rekla je Dorukova. – Došla sam da vas podržim na otvaranju izložbe. Mislila sam da bi vam to dobrodošlo. Mada vidim da imate više nego dovoljno podrške i da nisam poželjna, tako da ću otići.
Tanja se namrštila i stegla ga oko struka. – Rude, budi pristojan. Ona samo pokušava da pomogne. – Tada je Dorukova primetila da Tanja nosi crnu kožnu jaknu, koja sigurno košta najmanje hiljadu petsto evra. To joj je ulilo samopouzdanje.
– Dobro, u redu. Ponekad umem da budem govnar – rekao je Rudi Kriger. – Izvinite.
– Prihvatam izvinjenje – rekla je Dorukova. – Velika žurka.
Slegnuo je ramenima. – Ako sam nešto naučio od Hermana, to je da, ako želiš da budeš poznat, moraš mnogo da laješ. Hoćete jedno pivo?
– Možda kasnije – rekla je Dorukova. – Jel’ znate da vaš očuh tvrdi kako je vaša majka htela da se razvede od njega?
– Laže – ispalio je kao iz topa Rudi Kriger, a onda je oklevao. – Ne znam zašto, ali laže. To je bila ironija. Nameravala je da ostane s njim, da se proda za novac.
Katarina Doruk je odmahnula glavom. – Kako on kaže, vaša majka je okrenula list. Uprkos tome što je on obećao da će se okrenuti filantropiji, ona je odlučila da sačuva dostojanstvo i da ga napusti. To je ironija. Da je to uradila, Rudi, vi biste bili oštećena strana.

111.


Rudi Kriger je razvukao usne. – O čemu pričate?
– O predbračnom ugovoru vaše majke – rekla je Dorukova. – Pre nego što je napustio sedište Kripa, pitala sam Hermana da li se i vi spominjete u ugovoru. Znate li šta mi je rekao?
Milionerov pastorak je slegnuo ramenima.
– Kazao je da u ugovoru piše sledeće – rekla je Dorukova. – Ako vaša majka ostane u braku s Hermanom do njegove smrti, ona nasleđuje ceo njegov imetak, što znači da vi nasleđujete celo bogatstvo.
– Mene novac ne zanima – rekao je kategorično. – Pa šta?
– Takođe piše da, ako se vaša majka razvede od Hermana, ona dobija samo deset miliona.
– To sam vam ja rekao – odgovorio je Rudi Kriger.
– Rekli ste – kazala je Dorukova. – Zanimljivo je to što u trećoj odredbi ugovora piše da će, u slučaju da Agnes umre dok je u braku, njen suprug dati vama, Rudi, deseti deo celog svog imetka, što je danas, posle zatvaranja berze, iznosilo skoro četiristo miliona evra.
Gledao je u nju netremice. – Ako vi tako kažete. Rekao sam vam da me novac ne zanima. Verovatno ću dati donaciju za ovo mesto. Pobrinuti se da ostane tu gde jeste.
– Možda ćete donirati jedan deo novca – odgovorila je Dorukova. – Ali mislim da ćete ostatak upotrebiti za sopstvenu dobit i razonodu.
Nasmejao se ogorčeno. – Ma, jebite se. Ko ste vi? Vi me ne poznajete. Šta hoćete da kažete? Da sam ubio rođenu majku? Nisam bio ni blizu mesta gde mi je majka ubijena. Bio sam ovde, na protestu za Taheles.
– Znam to – kazala je Katarina Doruk. – Proverili smo.
– Eto vam onda – brecnuo se. – Zato lepo ponesite sa sobom svoje zlobne insinuacije i gubite se odavde.
Katarina nije obraćala pažnju na njega. Umesto toga, pogledala je u njegovu devojku i rekla: – Međutim, izgleda da se niko ne seća da je vas, Tanja, video na protestu.
– Mene? Bila sam tamo – rekla je jetko. – Mnogo ljudi me je videlo.
– Ko, na primer? – kazala je Dorukova.
– Rude – rekla je.
– Baš zgodno.
– I drugi – bunila se.
Dorukova je odmahnula glavom. – Ne. Napustili ste protest čim je počeo i otišli ste u Vilmersdorf. Znali ste da Agnes ide na ručak, zato što vam je Rudi rekao da će se videti sa prijateljicom Ingrid Dal u restoranu Kare. Pretpostavili ste kojim će putem proći. Sačekali ste je i ubili.
– Nemate dokaza za to – Tanja je bila na ivici plača.
– Imaćemo – rekla je Dorukova. – Zapravo, Kripo će imati. Upravo pretresaju Rudijev atelje.
– Šta? – povikao je Rudi Kriger i odmakao se od svoje devojke.
Za trenutak, Tanja je bila suviše zatečena da bi se pomerila. A onda je pokušala da pobegne. Dorukova je bila brža. Zgrabila je Tanju i zavrnula joj ruku iza leđa.
– Nisam imao pojma! – Rudi Kriger je vikao na Dorukovu. – Ako je ona to uradila, sama je to smislila. Glupa, luda kučka!
Na to je Tanja izgubila kontrolu i zaurlala. – Šta?! Ti si to smislio! Ti si rekao da u mene niko neće posumnjati! To je tvoje maslo! Rekao si da s tim novcem možemo da uradimo nešto dobro. Da možemo da spasemo Taheles i druga mesta, da živimo životom pravednika.
– To nije istina – rekao je i okrenuo se u nameri da ode.
Međutim, put mu je preprečila inspektorka Vajgel.






112.


Mati i glavni inspektor Ditrih su izašli iz S-voza na Aleksanderplacu. Prešli su preko trga gde se odigrao najveći protest pre pada zida.
Ditrih je pričao mobilnim telefonom. Mati je sklopila svoj telefon, zabrinuta. Otkako je izašla iz sedišta berlinskog Kripa, bezuspešno je pokušavala da dobije tetka Ceciliju, Niklasa i Toma Burkharta. Nije se čula s njima ceo dan.
Mati je pogledala u glavnog inspektora, koji je pažljivo slušao sagovornika. Pomislila je da je njegova karijera završena kada je priznao da je lagao na prijavi za berlinski Kripo. Međutim, iznenadila se kada je njegov šef Karl Gotčalk rekao Ditrihu da će morati na rigoroznu disciplinsku komisiju te da će ga verovatno suspendovati, ali da u međuvremenu mora da iskoristi kontakte svoga oca kako bi pronašao Falka.
Ditrih je prekinuo vezu i nasmešio se posramljeno. – Vaša saradnica, gospođa Doruk, bila je u pravu. Vajgelova je upravo uhapsila Rudija Krigera i njegovu devojku zbog Agnesinog ubistva.
Mati je odmahnula glavom. – Anarhista ju je ubio zbog novca.
Baš kada je noć pala na Berlin, skrenuli su u Aveniju Karla Marksa. Celog popodneva temperatura je rasla, ali vetar je duvao sve jače. Kada su prošli pored kafea Moskva, Mati je osetila miris ozona u vazduhu.
Spremala se oluja. Bila je veoma blizu.
– Eno ga – rekao je Ditrih. Usporio je i pokazao ka jednoj zgradi nalik na staklenu kutiju sa čeličnim ivicama, odakle je dopirala slaba, srebrnkasta svetlost. – S druge strane šanka, pored zida.
Mati se zagledala u Babet bar, jedan od najmodernijih lokala u Berlinu, uređen u retro-stilu šezdesetih, stecište umetnika. Lokal je bio poluprazan u to doba, na početku večeri. Uprkos tome, gojazni starac u sivom odelu i tamnom kaputu odskakao je od okruženja.
– Ja ću da pričam – kazao je Ditrih i ušao.
Mati je krenula u bar za njim i preko njegovog ramena pogledala čoveka koji je sedeo u odelu i kaputu, sa čašom votke ispred sebe.
Lice mu je bilo četvrtasto, koža smežurana i bleda. Imao je naborane kese ispod krupnih, suznih, bledoplavih očiju, koje su oprezno gledale čas u Ditriha čas u Mati.
– Ko je ova žena, Hanse? – pitao je starac.
– Zove se Mati Engel, Vili – rekao je Ditrih. – Nekada je bila cenjeni član Kripa, ali berlinski Prajvet ju je ukrao pre nekoliko godina. Ona radi na istom slučaju.
Čovek je klimnuo glavom i ispružio ruku. – Možete me zvati Vili Fasbinder. To mi nije pravo ime, ali nebitno. Hans mi je rekao da želite da razgovarate o životu na Istoku pre pada Zida. Vi ste odnedavno u Berlinu?
– Odrasla sam u Berlinu – kazala je. – Tačnije, mi smo…
Međutim, Fasbinder ju je prekinuo. – Znate li da je ono bio kulturni centar, mesto okupljanja umetnika i visokog društva NDR-a? – pokazao je kroz prozor. – Kino internacional je bilo mesto gde su premijerno prikazivani najbolji filmovi. Kafe Moskva bio je najpoznatiji klub na Istoku. Odmah tu, iza susedovih vrata, nalazio se Moka-Milh-Ajsbar, najbolje mesto u celoj Istočnoj Nemačkoj gde su deca mogla da jedu sladoled. Stavljali su one tanke listiće čokolade na kupove koje su zvali Pitiplač. Moja ćerka ih je obožavala. Sećaš li se Ajsbara, Hanse? Bila je i jedna pesma o njemu. Veliki hit.
– Sećam se pesme, ali nikada nisam dolazio ovamo, Vili – kazao je Ditrih.
– Nisi? – rekao je Fasbinder, iznenađen. Nasmejao se Mati. – A ovo mesto je bilo salon lepote: Babetina kozmetika. Moja pokojna supruga je ovamo dolazila svakog drugog utorka kod frizera i manikira, sve po poslednjoj modi iz Moskve i Lenjingrada. – Bio je nostalgičan, a lice mu se snuždilo. – Zato sam predložio ovo mesto kada mi je Hans rekao da želite da razgovarate o prošlosti. Često dođem ovamo i sećam se tih dana.

113.


Konobarica je došla da uzme porudžbinu – espreso za Mati i Ditriha i još dva prsta votke s ledom za Fasbindera.
Čim je konobarica otišla, Ditrih je rekao: – Zapravo, Vili, hteli smo da pričamo s tobom o događajima koji su se možda odigrali unutar Ministarstva za državnu bezbednost. O nečemu što je moj otac možda tebi rekao u jednom pijanom telefonskom razgovoru, kasno jedne večeri, pre mnogo, mnogo godina.
Fasbinderove nozdrve su se odmah raširile i Mati je osetila kako se oko njega podigao zid. Sumnjala je da će starac hteti da sarađuje.
– Većina Berlinaca je to ostavila za sobom, Hanse – odsečno je rekao Fasbinder pošto je nekoliko trenutaka ćutao. – Ne žele više da pričaju o Ministarstvu.
– Molim te, Vili. Pokušao sam da razgovaram o tome sa ocem nekoliko minuta pre nego što je pao i umro. Njegove tajne su ga ubile. Video sam to svojim očima.
Fasbinderov stav se promenio neznatno, kao da je razmišljao o sopstvenoj sudbini koja ga čeka. Najzad je pitao: – O čemu?
Mati je kazala: – O klanici u Arensfeldu i o čoveku koji se zove Falk. Mislimo da je on tamo radio za Štazi.
Konobarica se vratila s porudžbinom. Dok je stavljala piće na sto, Mati je posmatrala starčevo lice, ali ono nije odavalo ništa, baš ništa.
– Da li je Falk stvarno radio za Štazi? – Ditrih je pitao kada je konobarica otišla.
Fasbinder je otpio veliki gutljaj votke, nakašljao se i kazao oprezno: – Ne. Ne zvanično. Hoću da kažem: mislim da nećete naći nikakav trag o njemu u arhivi Štazija, niti u zapisnicima zatvora u Hoenšenhauzenu, niti bilo gde drugde, pretpostavljam. Kako sam čuo, ta klanica je uništena pre nekoliko dana. Tako da bih mogao da vam kažem samo glasine i nagađanja.
Mati je osetila kako ključa od besa. – Znate, Vili, ili ko god da ste, nema ni glasina ni nagađanja u tome što sam lično bila u podrumu te klanice pre nego što je dignuta u vazduh. Videla sam mesto gde je neko leševe izmučenih majki bacao pacovima, dok su njihova deca to gledala. Videla sam kosti svojim očima.
Fasbinder se užasnuo, a lice mu se smračilo. – Ja… ja nisam znao šta se tamo dešava, nisam imao pojma. Dok sam živ tvrdiću to.
– Ali moj otac je znao, zar ne? – bio je uporan Ditrih. – Saznao je za klanicu. Jedne noći se napio i rekao ti da ne može da bude saučesnik u tom gnusnom zločinu i da ne želi da odgovara sa onim ko je naredio da se ljudi muče i ubijaju. Jel’ tako?
Fasbinder je zabacio glavu, kao da ga je povukla neka sila, pre nego što je uzdahnuo i jedva primetno klimnuo.






114.


Fasbinder je pročistio grlo i rekao: – Tvoj otac je čuo glasine, kao što sam i ja čuo glasine o tajnim krematorijumima kuda su odnošena tela onih koji su nestajali. Tvoj otac je sproveo sopstvenu istragu. Saznao je poneku istinu, ali glasina je bilo mnogo više. No to je bilo dovoljno da ga potrese, a Konrada Fromera je uglavnom bilo nemoguće potresti.
– Nije vam ponudio nikakav konkretan dokaz? – pitala je Mati.
Fasbinder ju je pogledao s omalovažavanjem i nasmejao se. – Konkretan? Gospođo Engel, u Ministarstvu za državnu bezbednost nije bilo ničeg konkretnog. Sve je bilo iluzija, dimna zavesa, trač i optužba, laž i pažljivo smišljena poluistina. Konrad je to najbolje znao.
– Zašto? – pitao je Ditrih. – Šta je zapravo bio posao moga oca u Štaziju?
Fasbinder je izvio obrve. – Nikada ti nije rekao?
– Ne – odgovorio je glavni inspektor.
To je starca još više iznenadilo. – Stvarno ne znaš?
– Ne.
Fasbinder se ponovo nasmejao, ovoga puta pomalo zbunjen tajnovitošću Ditrihovog oca. Zatim se zaverenički nagnuo prema njima i izgovorio tako tiho da je Mati morala da se napregne da bi ga čula: – Tvoj otac je bio dobar policajac, Hanse, odličan istražitelj, kao ti. Štaviše, bio je toliko dobar da su ga izabrali da radi na tajnim istragama koje je sprovodio Milke. Bio je jedan od Milkeovih operativaca.
– Milke?! – povikao je Ditrih. – Misliš na Eriha Milkea, šefa Štazija?
– Rekao sam ti da je tvoj otac bio vešt – Fasbinder je odgovorio kao da je glavni inspektor malouman. – Konrad je lično vodio Milkeove najvažnije poslove.
Mada je bila zaprepašćena i zadivljena ovim otkrićem, Mati je pitala: – A šta je s klanicom? S Falkom? Ispričajte nam šta vam je rekao otac glavnog inspektora.
Starac se sneveselio. – Rekao mi je da je saznao kako se klanica u Arensfeldu koristi kao Milkeova lična prostorija za mučenje, da se tamo odvode ljudi onda kada je Milkeu naročito stalo da sazna njihove tajne.
– A Falk je bio mučitelj?
– I dželat, kako vidim – rekao je Fasbinder.
Za pola sata Štazijev veteran im je ispričao sve što zna – činjenice, glasine i nagađanja.
Ditrihov otac nikada nije spomenuo Falkovo kršteno ime. Ako i jeste, Fasbinder ga se ne seća. Falkov otac je vodio državnu klanicu tokom šezdesetih i sedamdesetih. Dečak je odrastao radeći u klanici i pričalo se da je bio privržen majci.
Međutim, kada je Falk imao deset godina, majku su uhapsili, optužili da je državni neprijatelj i odveli je u zatvor u Hoenšenhauzenu. Radila je kao šminker u Nacionalnoj operi i bila je umešana u ilegalnu mrežu koja je pomagala Istočnim Berlincima da prelaze na Zapad, što se u to vreme smatralo veleizdajom.
Pričalo se da je mladi Falk bio veoma bistro dete. Mnogo je čitao i bio odličan učenik. Međutim, ubrzo pošto su majku uhapsili, iz nekog razloga, dečak je počeo da uživa u ubijanju životinja koje su dovođene na klanje.
Mati je začkiljila na jedno oko i kazala: – I šta? Milke je to otkrio u dečaku i počeo da ga obučava?
– Sad me pitate da vam rastumačim poremećeni um paranoičnog genija, gospođo Engel. Ne mogu reći da razumem kako je radio mozak Eriha Milkea, niti znam kako je on saznao za Falka. Kako god, otac glavnog inspektora mi je rekao da je mladić regrutovan u Milkeovu privatnu vojsku, ubrzo nakon što je klanica zatvorena krajem sedamdesetih.

115.


Ditrih je posmatrao starog štazijevca kako ispija dugački gutljaj votke i onda upitao: – Koliko dugo se klanica koristila kao mučilište?
– Ne znam ni to – odgovorio je Fasbinder. – Sigurno dok tvoj otac nije otkrio šta se dešava, otprilike u januaru ili februaru osamdesete. Nije smeo da se suprotstavi Milkeu. Na to se odnosio onaj pijani telefonski razgovor koji si čuo.
Glavni inspektor je jasno mogao da vidi sebe kako stoji ispred spavaće sobe svoga oca i sluša njegovo trabunjanje. Kao da je bilo juče. – Zašto se toliko potresao?
– Premda je bio veliki patriota i odan partiji, tvoj otac je iz principa odbijao da učestvuje u likvidacijama, mučenjima i ubistvima. On se bavio činjenicama. Predočio je Milkeu činjenice i zahtevao da se operacija prekine. To je bio veoma hrabar potez, Hanse. Mogao je i sam da završi u Hoenšenhauzenu ili u klanici.
Ditrih je bio zapanjen. Svih ovih godina bio je jednostran i nemilosrdan prema ocu. Smatrao ga je okrutnim i bezobzirnim, osim kada je u pitanju njegova odanost državi. A sada sve navodi da je on spasao decu iz sirotišta Vajsenhaus 44? Da li je pukovnik bio tamo one noći kada su deca dovedena u sirotište?
Pre nego što je glavni inspektor stigao da izgovori svoje misli, Mati je pitala Fasbindera: – Zašto bi Milke pristao?
Fasbinder je slegnuo ramenima. – Ne znam, mada mislim da je Konrad, osim klanice, verovatno imao još neke podatke o Milkeu koji nisu mogli tek tako da se izbrišu. Kako god bilo, pretpostavljam da je zatvorio prostoriju za mučenje i uništio svaki pisani trag otprilike u leto osamdesete.
– A šta je bilo sa Falkom? – pitao je Ditrih.
Fasbinder se nasmejao kratko i hladno. – Zatvorili su ga u Hoenšenhauzen na nekoliko meseci, a onda su ga obučili za nešto drugo.
– Za šta? – kazala je Mati. – Čovek je sadistički psihopata.
Štazijev veteran je napućio usne pre nego što je odgovorio. – Osim dželatskog, koji bi posao najbolje odgovarao čoveku koji iskreno uživa u ubijanju?
– Posao ubice? – rekao je Ditrih.
Fasbinder ga je nanovo procenio. – Brz si kao i tvoj otac, Hanse. Govorilo se da je Milke obučio Falka da bude savršeni ubica, ubica koji radi za državu. Tačnije, za šefa Ministarstva.
Ditrih se iznenadio. – Ubijao je za Milkea? Mislio sam da likvidacije nisu bile deo Štazijeve strategije.
– Ne bih mogao da kažem da li je po Milkeovom nalogu obavljao likvidacije, znam samo da je bio obučen za to – odgovorio je Fasbinder.
– A onda? – Mati je bila uporna.
Fasbinder je ponovo slegnuo ramenima. – Mi smo se kao institucija bavili sumnjama koje su izmišljali tirani. Ko je mogao da prati sve šta se dešavalo i svakoga ko je bio umešan tih poslednjih godina? Dovoljno je da vam kažem da je tvoj otac jednog dana, mnogo pre pada Zida, otkrio da su sva dokumenta koja se odnose na Falka nestala. Od tada nisam čuo ni jednu jedinu reč o njemu, dok se vi niste pojavili u ovom baru večeras. Kada je pao Zid, on je nestao kao i mnogi drugi. Postao je mit. Kraj priče.
Fasbinderova priča se podudarala s većinom onoga što su ispričali Ilona Fraj i Kifer Braun. Osim što je dala odgovore na mnoga pitanja, otvorila je bar toliko novih. Ditrih je upravo nameravao da postavi ceo spisak pitanja kada je primetio odraz na staklenom zidu iza Štazijevog veterana.
Ditrih i Mati su se okrenuli i ugledali Toma Burkharta kako ih mrko posmatra. – U Štazijevoj arhivi ne postoji nikakva dokumentacija o Falku – rekao je. – Proveo sam tamo skoro ceo dan.
– I mi smo to upravo saznali – odgovorila je Mati.
Onda se Burkhart nacerio pobednički. – Ali postoji u jednoj crkvi nedaleko od klanice. Tamo sam našao Falkovu krštenicu. Znam njegovo kršteno i srednje ime. I mislim da znam tačno gde možemo da ga nađemo.
– Gde? – upitaše Ditrih i Mati gotovo uglas.
– U njegovoj galeriji u Šarlotenburgu.






116.


Za manje od sat vremena, plinski brener sekao je gvozdena sigurnosna vrata Galerije lepih umetnosti I. M. Erlihman. Policija je postavila barikade oko cele četvrti.
Specijalci Kripa okružili su sve izlaze, uključujući i krov koji je nadgledao helikopter leteći po jakom vetru.
Mati je stajala s Ditrihom i Burkhartom, sve troje u pancirima. Sa strane je stajala Ilona Fraj i posmatrala, uvijena u ćebe, drhteći u zagrljaju nekadašnjeg Kifera Brauna.
– On je vlasnik cele trospratnice – rekao je doktor Gabrijel. – Živi na drugom i trećem spratu iznad galerije.
Kada je brener završio posao, Burkhart je rekao: – Idemo.
Specijalci su ušli u zgradu i s prednje i sa zadnje strane. Ovnovima su razvalili vrata i zatim bacili šok-bombe.
Mogli su da prištede i bombe i vrata.
Zato što Matijas Isak Falk, poznat kao I. M. Erlihman, ili kao Isak Matijas Erlihman, nije bio tamo.
Permutacija imena i srednjeg imena činila se očiglednom kada se stavi na papir. Ipak, Mati je zaključila da mora da oda priznanje Burkhartovoj pronicljivosti jer je primetio vezu čim je video krštenicu.
Kada su im dozvolili da uđu u zgradu, Mati je morala da stavi maramicu na usta jer je vazduh još uvek štipao od bačenih šok-bombi. Falkova galerija bila je puna svega i svačega. Eksponati primitivne umetnosti bili su natrpani od zida do zida i od poda do tavanice, uključujući i ogromnu kolekciju maski iz celog sveta na zidovima, tamo gde je bila kancelarija.
Na drugom spratu glavni inspektor je pronašao pribor za šminkanje. U garaži u podrumu nalazilo se osam vozila, među kojima i plavi karavan i jedan besprekorno očuvani trabant 601.
Mati je došla do največeg otkrića. Kada je pokušala da otvori zaključanu kartoteku iza pulta, primetila je da se čudno klati.
Pokušala je da je pomeri ulevo, ali ništa se nije desilo. Činilo se da je pričvršćena i za pod i za zid. Onda je probala to isto udesno i kartoteka se pomerila, odvalivši deo zida sa sobom.
Izvadila je lampu i pištolj pa ušla unutra. Obrela se u uskom prolazu s visokom tavanicom koji je išao duž cele spoljne prostorije. Kada je zaključila da nema opasnosti, napipala je prekidač na zidu pored vrata i upalila svetlo, koje je obasjalo tajnu galeriju iza galerije.
Mati je stajala i gledala oko sebe. U prvih nekoliko trenutaka nije bila sigurna šta zapravo vidi i šta to sve znači. Zidovi tajne galerije bili su prekriveni kolažom od sitnica, nakita, rasparenih komada odeće, igračaka, isečaka iz novina, ženskih tašni, novčanika; starih i novijih fotografija ljudi, muškaraca, žena i dece.
Uglavnom dece.
Odjednom je shvatila šta kolaž znači. Od šoka koji je usledio izgubila je dah i zavrtelo joj se u glavi.
– Mati? – pozvao ju je Burkhart spolja. – Tu si?
– Da – uspela je da izgovori.
Burkhart se sagnuo, ušao unutra i pogledao unaokolo. – Šta je ovo?
– Mislim da je soba s trofejima.

117.


Glavni inspektor Ditrih je hteo da zapečati tajnu galeriju istog trenutka kada ju je video, što je Mati bilo sasvim razumljivo. Bio je to savršeni izvor dokaza i informacija za svakog forenzičara.
– Pustite njih da pogledaju pre nego što zapečatite prostoriju – predložila je Mati.
– Koga? – pitao je Ditrih.
– Frajovu i Krajnera – rekla je Mati. – Da vidimo hoće li nešto otkriti. Mislim da je to soba s trofejima, međutim, u slučaju da se ništa ne utvrdi, onda je to samo nečija uvrnuta opsesija.
Mislila je da će se Ditrih buniti, ali on je klimnuo glavom i rekao: – Neće biti zgoreg da se pretraži.
Mati je izašla. Svud unaokolo nalazile su se televizijske ekipe sa upaljenim reflektorima. Našla je Ilonu Fraj kako stoji s Krajnerom. Rekla im je šta su otkrili i pitala da li bi hteli da uđu. Krajner nije bio u stanju da uđe. Nije mogao da podnese bujicu emocija koja ga je u prethodnih nekoliko sati preplavila, mada je bio voljan da pogleda kasnije.
Međutim, Ilona Fraj je kazala: – Ja ću.
– Sigurna si? – pitao ju je Krajner.
Klimnula je glavom, ispravila se i ušla s Mati u glavni prostor galerije. Dok su hodale prema ulazu u tajnu galeriju, malo se razveselila gledajući unaokolo u to mnoštvo eksponata.
Onda je najednom stala i zagledala se u zbirku maski. Pogledom je prelazila od jedne do druge, a u njenom držanju se mogao naslutiti strah.
– Šta je bilo? – pitala je Mati.
– Ovo su sve čudovišta, zar ne?
Mati ranije nije ni primetila. To je bilo tačno. Dok je Mati vodila Ilonu ka tajnoj galeriji, Falkova čudovišta su im se zlobno cerila sa zidova.
Burkhart, Vajgelova i Ditrih posmatrali su Ilonu kako polako i pažljivo pregleda kolaž na zidovima, otvorenih usta kao u bunilu. Prstima je prelazila preko svih predmeta.
– Nemojte dirati ništa – rekla je Mati, pomno je prateći.
– Neću – kazala je Ilona. – Ovo su uklete stvari, zar ne?
– Može se reći.
Nakon što je prešla oko tri metra, gledajući u zid sa svoje desne strane, Ilona je kratko udahnula i stala. – Ne. – Dok su joj suze lile niz obraze, rekla je plačnim glasom: – Ne.






118.


Stara, savijena fotografija bila je rajsnadlom pričvršćena za zid. Na njoj su se dve devojčice u kupaćim kostimima oslanjale na noge žene u kupaćem kostimu. Pored fotografije, okačen o ekser, na lancu je visio potamneli srebrni medaljon sa slikom mlade žene.
– Da li ste to vi i Ilza na plaži? – Mati je pitala.
Ilona je klimnula glavom i rekla kroz suze: – To je moj medaljon i moja majka. Dala mi je taj medaljon i svoju fotografiju kada sam napunila osam godina. Pripadao je njenoj majci. Falk mi ga je uzeo one noći kada su nas odveli u sirotište.
Obrisala je suze i posegnula ka medaljonu. Bila je radosna i nije mogla da veruje. – Nisam videla njenu sliku trideset godina.
Mati ju je uhvatila za ruku. – Ne smete da dirate, Ilona. Ne još. Ali dobićete medaljon, obećavam.
Ilona je čežnjivo gledala u medaljon, a onda je najednom klonula. – Moram da idem kući, Mati – rekla je bezizrazno. – Moram da spavam. I moramo da budemo na klinici rano ujutru.
Mati je htela još malo da pogleda, da vidi da li u kolažu postoji neka uspomena na Krisa, ali pogledala je na sat. Skoro je deset sati. Niklas je već u krevetu. Tetka se verovatno sprema za spavanje.
– Odvedite je kući – rekao je Ditrih. – Ne možete više ništa uraditi ovde.
– Idem sa vama – kazao je Burkhart.
Mati je rekla: – Mislim da ne…
– O da – rekao je. – Falk je još uvek na slobodi.
Mati je popustila. Odjednom je bila suviše umorna da bi se prepirala. Uradila je svoj posao. Svi su uradili svoj posao. Znaju ko je Falk. Raskrinkali su njegovo učešće u Krisovom ubistvu i ubistvima desetina, ako ne i mnoštva ljudi. Od ovog trenutka, istraga se pretvara u lov na čoveka i ništa više.
Izašli su na zadnji ulaz Falkove zgrade zajedno s Ditrihom, koji je uredio da Kripo tokom noći obezbeđuje Kajnera. Krajner je rekao Iloni da će je uskoro zvati.
Pošto su izašli na zadnja vrata, Mati, Burkhart i Ilona Fraj su uspešno izbegli medijski cirkus koji je čekao ispred zgrade i brzo stigli do Matinog automobila.
Dok je sedala na suvozačevo sedište, Mati je u daljini čula grmljavinu.
Htela je da pozove kuću, ali umor ju je savladao.
Zadremala je na prednjem sedištu dok je Burkhart vozio na sever, prema Trgu Ernsta Rojtera i Ulici Sedamnaestog juna, ulici koja slavi ujedinjenje Berlina.
Skrenuli su na istok, kada se u Matinom džepu začuo mobilni telefon.
Izvukla ga je i iznenadila se kada je videla da je zove Niklas.
– Zašto nisi i krevetu? – pitala je umesto pozdrava. – I zašto se ni ti ni tetka niste javljali na telefon?
S druge strane je čula coktanje, a zatim je milozvučan glas počeo da prede zadovoljno: – Draga gospođo Engel, bojim se da je vaša tetka trenutno sprečena. Niklas je sa mnom otkad su se završili časovi, tako divan dečak. Vozimo se na selo. Zašto nam se vi i Ilona Fraj ne pridružite?

KNJIGA PETA

VIDLJIVI ČOVEK









119.


Paralisana brigom za Niklasa, Mati je prošaptala: – Falk?
Burkhart je zgrabio telefon iz njene ruke i pritisnuo taster za spikerfon, taman na vreme da čuje Falka kako kaže: – To mi je staro ime.
Sada već izbezumljena, Mati je počela da ga preklinje: – Pustite ga, molim vas. On je samo dete.
– Jeste – rekao je Falk ledenim glasom. – A sada me slušajte pažljivo, ako želite da ga ponovo vidite živog. Hoću da mi dovedete Ilonu Fraj. Samo vi i Ilona. Niko više. Ako dovedete još nekoga, bilo koga, prerezaću vrat vašem sinu od uveta do uveta, baš onako kao što sam klao svinje kada sam pomagao ocu. – Da li sam bio jasan?
Mati je pogledala u Burkharta, koji se ukočio za volanom, usporio i tražio mesto da zaustavi kola. Ilona Fraj je tiho jecala na zadnjem sedištu. Burkhart je pogledao Ilonu, stavio prst na usta i klimnuo glavom Mati.
– Dobro – rekla je Mati drhtavim glasom. – Kuda želite da je dovedem?
– Tamo gde bi svaka majka potražila svoje izgubljeno dete u poslednjim danima Nemačke Demokratske Republike – zarežao je Falk. – Imate sat i po da stignete. U protivnom, vaš sin je mrtav.
– Ali to nije dovoljno…
– Toliko imate – rekao je Falk i prekinuo vezu.

120.


Dok su jurili na jug, u susret oluji, Mati je zurila u tamu pokušavajući da se ne onesvesti.
Na zadnjem sedištu, Ilona Fraj je bila rastrojena. – Nećete valjda da me predate njemu? Nećete me trampiti za sina, zar ne?
Za trenutak, Mati je bila toliko zapanjena tim pitanjem da nije znala šta da odgovori, ali onda je odmahnula glavom i kazala: – Ne. Naravno da ne.
– Zovite policiju – preklinjala je Ilona.
– Mogao bi da ubije Niklasa zbog toga – rekao je Burkhart.
– Onda zovite svoje prijatelje iz Prajveta!
Dok su joj u ušima odzvanjale Falkove pretnje da ne sme nikoga drugog da dovede, pogledala je u Burkharta i kazala: – Ti spasavaš taoce. Šta da radimo?
– Imamo li specijalnu opremu u gepeku?
– Da, ovo je Prajvetov automobil.
– Kaži mi šta imamo.
Mati se napregla. – Dva pancira. Automat hekler i koh kalibra devet milimetara. Dva šaržera sa dvadeset metaka kalibra devet milimetara.
– Uređaji za noćno osmatranje? – pitao je.
– Dvogled.
– Noćne naočare?
– Samo dvogled.
– Radio? Kamere?
– Dve bubice za uvo sa blutut mikrofonima i dve optičke kamere.
– Mogu li da prenose sliku na internet stranicu preko bežične mreže?
– Da, na internet stranicu berlinskog Prajveta.
– Znači, mogu da vidim prenos na svom mobilnom telefonu?
– Ako je dobar signal.
– Opiši mi raspored prostorija u sirotištu.
Mati i Ilona su mu zajedno opisale sirotište. Glavni ulaz. Kancelarije odmah desno. Kuhinja. Trpezarija. Stepenište. Sobe na gornjim spratovima. Truli podovi. Urušen krov.
– Zadnji ulaz? – pitao je Burkhart.
Ilona je rekla da postoje tri zadnja ulaza: jedan iz kuhinje i dva sa oba kraja zgrade uz stepeništa koja vode na sprat.
Prošli su Hale i skrenuli ka istoku. Sa svakim pređenim kilometrom, Mati je bila sve bliže i bliže rubu nervnog sloma. Prvo majka. Zatim Kris. I sada Niklas? Mada je sebe smatrala spiritualnom osobom, Mati nije bila religiozna.
Pa ipak, kako su se približavali sirotištu Vajsenhaus 44, uhvatila je sebe kako moli boga da spase njenog sina. On je tek dete. Ima devet godina. Njen dečko. Njen dragoceni dar.







121.


Burkhart je isprva isplanirao da Ilona Fraj ostane u automobilu i pozove Prajvet i berlinski Kripo, a on i Mati da pokušaju da spasu Niklasa.
– Ali on će ubiti Niklasa ako ja ne dođem – kazala je Ilona.
– Reći ću mu da nisam mogla da vas nađem – odgovorila je Mati. – Dao nam je samo sat i po vremena. Vi ostanite u kolima i pustite mene i Burkharta da to rešimo.
Ilona je grizla nokte na zadnjem sedištu. Zatim je zavrtela glavom.
– Ne. Neću. Ceo život sam bežala od njega. Više puta me je doveo do ludila. Ako mislim da živim iole normalno, moram se suočiti s njim, kažem mu šta mislim o njemu, šta mi je uradio, meni i drugima. Da budem iskrena, želim i da vidim kako umire.
– Onda, promena plana – rekao je Burkhart i zaustavio automobil kilometar i po od sirotišta. – Obući ćemo pancire i na petsto metara od zgrade ja ću izaći iz auta. Vi se parkirajte na putu, idite prilaznom stazom na prednji ulaz. Ja ću ići kroz šumu i doći iza zgrade.
Izašli su iz automobila i uzeli opremu iz gepeka. Mati i Ilona Fraj su obukle pancire ispod jakni.
– Bićeš nezaštićen, Burkharte – rekla je Mati.
– Ali i nevidljiv – odgovorio je Burkhart i izvukao hekler i dvogled za noćno osmatranje. – Taj tip nije svestan šta sve možeš kad si nevidljiv.
Mati je zakačila malu optičku kameru za rupicu na reveru jakne. Isto to je uradila i Iloni.
– Sakrij bubicu – rekao je Burkhart. – I mikrofon.
Mati je gurnula bubicu duboko u uvo i sakrila mikrofon ispod ručnog sata. Zatim je sela na vozačevo mesto, Ilona na suvozačevo, a Burkhart je prešao pozadi.
– Trebalo bi da pozovemo Prajvet – rekla je Mati.
Burkhart je pozvao Džeka Morgana i objasnio šta se dešava. Morgan je bio besan zato što nisu zvali njega ili Kripo ranije.
– Pokušavamo da spasemo mog sina, Džek – Mati je bila uporna.
– Idemo na aerodrom – rekao je Morgan. – Unajmićemo helikopter.
– Nemojte – rekao je Burkhart. – Osim ako možete da sletite na kilometar odavde. Oštrouman je. Ako bude čuo helikopter, znaće da smo zvali pojačanje.
– Zvaću Ditriha – odgovorio je Morgan i prekinuo vezu.
Mati je ubacila u brzinu i pokrenula automobil. Posle kratke vožnje u tišini, kiša je počela da dobuje po staklu. U daljini je sevalo, dovoljno da za trenutak osvetli elise ogromnih vetrogeneratora koje se okreću na slabom vetru.
– Još malo napred, s leve strane – rekla je. – Petsto metara.
– Spremna si? – pitao je Burkhart dok je zaustavljala automobil.
– Ne.
– Ilona?
– Jesam. – Ipak, u njenom odgovoru mogli su se naslutiti strah i nesigurnost.
Kada je Burkhart otvorio zadnja vrata, Mati se okrenula na sedištu.
– Molim te, reci mi da će Niklas biti dobro.
Baš kad je počeo pljusak, Burkhart je spustio ogromnu šaku na njenu nadlanicu. – Biće, Mati. Samo moraš da veruješ.

122.


Prijatelji, sugrađani, dok kiša rominja, ja stojim pored jednog velikog čempresa, u šumi severoistočno od zadnjeg ulaza u sirotište. Mokar sam, ali vrlo zadovoljan kada čujem zvuk guma automobila koji se zaustavlja na glavnom putu, s južne strane Vajsenhausa 44.
Trenutak kasnije čujem kako se otvaraju vrata automobila, ali ne vidim svetlo u kabini. Druga vrata se otvaraju. I dalje nema svetla.
Mislim da su moje sumnje bile opravdane. Sakrijem se iza čempresa i pribijem uz drvo. Dok mi hladnoća prodire do kostiju, posmatram zadnji ulaz. Pretpostavljam da će stručnjak za protivterorizam, Burkhart, tuda pokušati da mi priđe s leđa, dok će Ilona Fraj i Mati Engel ući na prednji ulaz.
Pomislim kako će biti prestravljene i srce počinje da mi lupa.
Majka. Sin. Duh iz moje prošlosti. I sav njihov strah zajedno.
Kada se budem pobrinuo za Burkharta, biće to kao u stara dobra vremena, odlučim. Još jedna, poslednja zabava, pre nego što nestanem.
Stojim priljubljen uz drvo i čekam dok ne prođu. Minut. Dva. Na početku trećeg minuta pomislim da sam se malo zaneo u pretpostavkama te da bi trebalo da krenem unutra što pre, dok nisu pronašle Nika.
Međutim, nakon tačno tri i po minuta, primetim promenu u tami ispred sebe. I onda ugledam slab, zelen odsjaj neke sprave za noćno osmatranje.
Još više se priljubim uz drvo, desnom rukom uperim pištolj ka odsjaju. Ali onda ga više ne vidim. Nema ga.
Gledam i gledam, ali ne vidim ništa. Nemam još mnogo vremena.
Čujem kako je neko zgazio na grančicu. Obiđem oko drveta i uperim pištolj prema zvuku.
Čujem tihi glas kako kaže: – Uđite polako. Pustite njega da vam se obrati prvi.
Na trideset metara od sebe vidim četvrtasti odsjaj, mnogo jači.
Gleda u mobilni telefon.
Ovo je baš loš trenutak za slanje poruka, pomislim, i opalim dva puta.
Čujem kako su oba metka pogodila meso i kost, jedan uzdah, jedan kašalj i zatim očekivani zvuk tela koje se srušilo na zemlju. Ubrzo zatim, čuje se samo pljusak koji je zasuo šumu.


123.


– Burkharte? – promrmljala je Mati u mikrofon dok su se približavale ruševinama sirotišta Vajsenhaus 44. Čula je uzdah i krkljanje. Sada je iz slušalice dolazilo samo šuštanje i zvuk kiše.
– Šta je bilo? – prošaptala je Ilona. – Nešto nije u redu?
Za trenutak, Mati nije znala šta da radi. Taj uzdah. To krkljanje.
A onda to više nije bilo važno. Niklas je tu negde, u ruševinama sirotišta. I ona će ga odvesti odavde živog.
Živog, ponavljala je u sebi. Izvukla je pištolj i zatim su se popele na trem zgrade. Mati je koračala ispred Ilone preko razvaljenih prednjih vrata i pored onoga što je ostalo od kancelarije Harijat Ledvig.
Kada su došle do podnožja stepenica, Mati je pozvala: – Falk!
Ali čule su samo kišu i vetar. Pregledale su trpezariju i kuhinju. Ništa.
Vratile su se do stepeništa i Mati je ponovo povikala: – Falk!
– Baci pištolj! – rekao je Falk iz tame. – Baci ga iza sebe.
Mati je oklevala.
– Baci ako želiš ikada više da vidiš sina.
Mati je bacila pištolj iza sebe. On se otkotrljao.
– I lampu – rekao je Falk.
Ona je poslušala. Ubrzo je na starim stepenicama videla svoju i Iloninu senku, kada je Falk uperio njenu lampu u njih.
– Penjite se – rekao je i coknuo jezikom.
Kada je čula taj zvuk, Ilona se uspaničila i pokušala da pobegne. Međutim, Falk ju je uhvatio za kosu i oborio na pod. Počela je da vrišti.
– Možeš da vrištiš koliko ti drago – zarežao je. – Niko te neće čuti. Nema nikoga kilometrima unaokolo, a mi imamo neka nedovršena posla. – Pogledao je u Mati. – Penji se. Sin te čeka.
Mati se pela stepenicama u tamu. Ilona je jecala iza nje. Stigli su do odmorišta i Falk im je rekao da krenu niz hodnik do sobe na zadnjoj strani sirotišta koja gleda na njive i šume.
Snop svetlosti iz njegove lampe prešao je preko prostorije i pre nego što se zaustavio na podu, Mati se učinilo da je videla konopac kako visi prebačen preko jedne ogoljene grede.
Falk im je rekao da kleknu. Kada su to učinile, naredio je da skinu pancire i stave ruke na potiljak. Sve vreme bio je iza Matinih leđa i ona mu nijednom nije dobro videla lice. Plastičnim vezicama za kablove vezao im je ruke i noge, a onda stao ispred njih.
Snop svetlosti baterijske lampe padao je na Falka ukoso i Mati je pomislila kako mu lice i glava liče na onu lutku za perike. Bio je ćelav, bez obrva, koža mu je bila neobično glatka, a uši prilepljene uz glavu. – Ne mislite valjda da ćete se izvući odavde, mm…? – rekao je Falk. – Vaš prijatelj, Burkhart, onaj krupni momak? Ispalio sam mu dva metka u grudi. Taj više nikud neće otići.
Mati je osetila kako gubi tlo pod nogama. Burkhart? Mrtav? Setila se kako je tog jutra spremao kajganu a la Burkhart i smejao se nekoj Niklasovoj šali.
Pretrnula je od straha. – Gde mi je sin? – pitala je Mati.
Falk je otišao do vrata u uglu prostorije i izvukao Niklasa, kome su ruke i noge bile vezane. Preko usta je imao lepljivu traku.
– Niki! – povikala je Mati.
Gledajući majku širom otvorenih očiju, Niklas je zacvilio.
– Pusti ga! – povikala je Ilona Fraj. – Uzmi mene. Imaš ono što si tražio!
Falk se nasmejao. – I da pokvarim zabavu, Ilona? Bojim se da neću.

124.


Dragi moji Berlinci, upalio sam gasnu lampu koju sam poneo specijalno za ovu priliku.
– Ti se sećaš gasnih lampi, Ilona, zar ne? – pitam je. – Sećaš se one prigušene, drhtave svetlosti tamo u klanici, gde smo se nekada igrali?
Ilona izgleda kao da je hipnotisana. Zuri u svetiljku, usta su joj razvučena. Zagledana je u neki užas u svom šizofrenom umu, a onda klikne neki prekidač u njoj i ona se ugasi. Okrene se ka zidu i počne da pevuši neku dečju pesmicu.
– Ipak se sećaš – kažem ja i coknem jezikom.
Zatim podignem Mati Engel na noge, pomerim je unazad i kažem joj da klekne ponovo, s rukama iznad glave. Zakačim je za jednu čeličnu kuku. Kuka je vezana konopcem koji prolazi kroz alku pričvršćenu za gredu.
– Ustani – kažem i vučem konopac dok joj ruke ne budu čvrsto zategnute.
Stanem pred nju i nasmejem se.
– Eto – kažem. – Tako je već bolje, zar ne? Mm…?
– Pusti mog sina – kaže ona. – Molim te. On nije ništa kriv.
– Vas dve ste kao pokvarena ploča – odbrusim joj. – Ako nije upalilo Iloninoj majci, ni Krisovoj, niti ostalima, zašto misliš da bi upalilo u tvom slučaju? Zašto bi ti bila nešto posebno?
Odem na drugi kraj sobe do Niklasa i skinem mu traku s usta.
Onda se vratim do Mati, izvadim skalpel i, sečivom oštrim kao žilet, presečem joj bluzu i prsluče.
Kada to završim, s ponosom je pokažem sinu Niklasu. Onda pritisnem sečivo na njenu dojku i nacerim se dečaku. – Ti voliš svoju mamicu, jelda?






125.


Niklas je zaplakao, uplašen za Mati. – Zašto to radiš?
Mati se osetila više nego poniženom. Bilo joj je još gore zbog Niklasa i shvatila je zašto su Falkove metode donosile rezultate. Odmerila ga je od glave do pete i primetila uzbuđenje na njegovom licu i nabreklinu u njegovim pantalonama. Setila se šta joj je ispričala Ženevjev, prostitutka.
Prebledela je i povikala: – Ne pokazuj ništa, Niklase! On hoće da vidi tvoj strah! Nemoj da mu ga pokažeš! Ma šta se desilo, nemoj!
Niklas je oklevao, ali je onda stisnuo usne i klimnuo glavom, netremice gledajući u majku sjajnim, iskolačenim očima.
Moj hrabri, hrabri dečko, pomislila je Mati.
Falkovo zadovoljstvo je jenjavalo. Iskrivio je usta, kao da mu je Mati pokvarila zabavu. Zatim je slegao ramenima. – Pa dobro. Uživam ja i u bolu.
Došao je iza nje i snažno povukao konopac.
Kada ju je podigao s poda, plastična vezica se usekla u Matine zglobove, a ramena su joj krcnula.
Plastika ju je sekla. Mislila je da će joj ruke izleteti iz ležišta.
Mati nikada nije osetila takav bol. Ugrizla se za usnu da ne bi vrisnula trudeći se svim silama da ne pokaže na kakvim je mukama. Najzad joj se iz grla oteo jedan urlik besa, kao da je tuđ.
Kada je Falk stao ispred nje, u očima mu se videlo ushićenje kao kod deteta u luna-parku.
Mati nije htela da ga pogleda. Umesto toga, usredsredila se na Niklasa, koji je klečao uza zid, tresao se i plakao, ali je pokušavao da prestane. – Mama.
Mati nije odgovorila. Umesto odgovora, uspela je da sakupi sav bes i da ga iskali.
Izvila se i šutnula Falka. Vrhovi cipela su zamalo promašili međunožje, ali su mu zadali jak udarac u gornji deo butine.
Bio je pomalo zaprepašćen, a onda se zacerekao od zadovoljstva.
– Ti si tek druga koja je to pokušala. Ni njoj nije uspelo.
Kada ga je udarila, samo je još više povredila zglobove. Bol je bio neizdrživ. Pred očima su joj igrale crne tačke i pomislila je da će se onesvestiti.
Falk je došao iza nje, popustio konopac i spustio je dok nije nogama dotakla pod i ostala s podignutim rukama.
– Mama, krvariš! – povikao je Niklas.
Ošamućena, Mati je pogledala naviše, ka gredi. Krv joj je curila iz rana na rukama.
Kada se Falk vratio ispred nje, Mati je jedva izgovorila: – Ovo si radio majkama u klanici? Vešao si ih o kuke za meso?
– Pa, trupla se nekako moraju pomerati.
– Ja nisam truplo.
– Bićeš, uskoro.
Pokazao je skalpelom u pravcu Niklasa i zatim ga prislonio na njena rebra, odmah ispod grudi. – Tako će vas naći. Tebe, tvog sina i Ilonu. Kako visite kao trupla.

126.


Dragi moji, moram da vam priznam da uživam, naročito zato što nalazim utehu u dobovanju kiše po sirotištu. Kiša zaglušuje sve ostalo i omogućava mi da svu pažnju usmerim na slasti svoje poslednje epizode: majka, sin, stara prijateljica i smrt u vazduhu.
Onda pogledam na sat i kažem: – A kada tačno očekuješ njih?
– Koga? – pita Mati.
Obučem jedan od pancira i odgovorim joj: – Koga god ste zvale da vas spase.
– Nismo nikoga zvale. Uradile smo ono šta si tražio od nas. Sada nas pusti.
– Lažljivice – kažem. – Dovele ste velikog gospodina Burkharta, a rekao sam ti da ne dovodiš nikoga. Tako da ste sigurno još nekome rekle šta se dešava.
– Nismo – odgovara Mati. – Kažem ti da nismo.
Nekoliko trenutaka netremice gledam u nju.
Postoji mogućnost. Ali vrlo mala. Ponovo pogledam na sat.
Izašla je iz automobila pre oko dvadeset minuta. Imam bar još dvadeset da se poigram, pre nego što ću morati da bežim.
Ipak, moram da idem na sigurno, i to odmah.
Odem do ranca i nađem spravicu koju sam kupio pre neki dan.
Okrenem se, držim je u ruci tako da se tek vrh vidi i mahnem k njoj.
– Šta je to? – ona pita.
– Žao mi je što nemamo više vremena – kažem. – Ja baš volim kada se radi natenane.
Mati se meškolji i to me uzbuđuje. Nema pojma šta imam u ruci. Zar to nije najveći strah? Strah od nepoznatog? Ljudski mozak ne može da podnese nepoznato. Znate li zašto?
Zato što ljudska mašta uvek zakuva nešto još strašnije.
Najzad, otvorim šaku i pokažem joj spravu.
– Ovo su smislili za planinare kako bi mogli da upale vatru pri jakom vetru – kažem. – Zovu ga džepni brener. Kupio sam ga prošle nedelje. Veoma korisna spravica.
Pritisnem prekidač. Čuje se pucketavi zvuk i zatim se iz jedne cevčice pojavi tanki, intenzivni plamen.
– Hiljadu trista stepeni – kažem i uživam u užasu koji se pojavi na Matinom licu. – To je iskonski strah, zar ne? Strah od vatre? Znaš, ako ništa drugo ne upali, zaključio sam da ljudi obično progovore kada se uplaše da ću im spržiti oko.






127.


Na nekoliko stotina metara od sirotišta začula se grmljavina, a svetlost munje obasjala je prostoriju kao da je dan. Međutim, sve što je Mati videla bio je taj zlokoban plamen koji šišti iz džepnog brenera.
– Ne! – vrisnuo je Niklas. – Nemoj! Molim te!
Mati se činilo da vreme sporo teče. Bila je potpuno svesna Falka, koji joj je prilazio otpozadi, zdesna, kako ne bi mogla opet da ga šutne. Škrgutala je zubima i okrenula glavu.
A onda, kao magnovenje iz nekog drugog sveta, čula je Burkharta kako joj šapuće u uvo. – Engelova. Mati. Pogođen sam sa dva metka, ovde iza sirotišta. Jedan je prošao kroz levu podlakticu. Podvezao sam. Drugi je u levoj butini. Polomljena butna kost. I tu sam podvezao kaišem. Ne mogu da nađem mobilni, zato što ne mogu da se pomerim, Mati. Ne mogu da dođem po tebe, Ilonu i Niklasa.
Burkhart se zakašljao. – Ne mogu da vas izbavim odavde.
Onda se sabrao. – Ako me čuješ, nemoj da se predaš. Produži tu agoniju koliko god možeš. Bori se. Imaš ljude koji te vole, Mati. Ja… ja te volim. Lepa si. I hrabra. I pametna. I jaka. Imaš divnog sina. Izdrži dok ne dođu da te izbave. Izdrži.
Falk ju je uhvatio za bradu i okrenuo joj glavu ka sebi. Videla je plamen, narandžast i crven, u obliku tankog dleta.
Prošao joj je pored uveta, oprljio kosu i onda prešao preko lopatice.
Bol je bio neopisiv. Mati se izmakla od plamena. Vrisnula je jednom, pa još jednom.
– Mama! – Niklas je klečao i izbezumljeno plakao. – Mamice!
– Pitaću te još jednom – rekao je Falk. – Ko dolazi i kada?
Mati se tresla, gotova da se ispovraća od mirisa sopstvenog izgorelog mesa i agonije koju je videla na licu svoga sina.
Čula je Burkharta kako joj govori da izdrži.
– Pre nego što smo došli, zvali smo berlinsku policiju – jedva je izgovorila. – Oni dolaze. Ma šta uradio sa nama, ovoga puta si dolijao, Falk.
Na Falkovom licu za trenutak se pojavila sumnja, ali onda se nacerio: – O, pobeći ću ja. Kao i uvek. Verovatno će pozvati Kripo u Haleu, ali oni su najmanje dvadeset pet minuta vožnje odavde. Ipak, moraću malo da ubrzam.
Otišao je do torbe i izvadio odvijač.
Iako ošamućena od bola, Mati je znala šta to znači.
– Odugovlači – čula je Burkharta u uvetu. – Odugovlači.
Falk je zakoračio prema Iloni, koja je još uvek klečala licem okrenuta ka zidu i pevušila kao dete.
– Kako si uspeo prvi put? – Mati je izgovorila stenjući. – Kako si uspeo da uništiš svoj dosije u Štaziju? Kako si uspeo da nestaneš?

128.


Dragi moji Berlinci, kada čujem njeno pitanje, ja zastanem… Neću da obraćam pažnju na nju, hoću da obavim posao i onda nestanem odavde zauvek.
Međutim, donekle želim da neko, bilo ko, čuje kakav sam genije. To je jače od mene. Osim toga, kada počnem da radim, brz sam i delotvoran, kao što me je otac naučio.
– Bilo je manje-više lako – kažem joj. – Sredinom osamdesetih bilo mi je jasno da se NDR-u bliži kraj. Takođe mi je bilo jasno da, ako se to dogodi, neće biti razumevanja za moj izuzetan talenat. Tako da sam počeo da pripremam svoj nestanak tri godine pre pada Zida.
– Kako?
– Nekoga sam podmitio, nekoga ucenio. Došao sam do svojih dokumenata pa sam ih spalio. Već sam znao da Milke uništava sve što ima veze sa mnom. Samo je trebalo sačekati da se zakuva. Kada sam čuo za upad u sedište Štazija u Berlinu, znao sam da je kucnuo čas. Izašao sam na ulice Istočnog Berlina kao i svi i gledao kako ruše Zid maljevima i kranovima. Kada je gomila krenula preko zida, iz oba pravca, otišao sam na zapad s lažnim papirima i uskoro nestao u Africi.
Ovde ponosno pokažem na svoje lice. – Tamo su mi uradili sve ovo. Trebalo im je bezmalo godinu dana. Niko nikada neće znati da sam ja Matijas Falk.
Stegnem odvijač u ruci i napravim poluokret ka Iloni.
– A maske? – pita Mati.
Ne mogu da odolim. – Obožavao sam maske u detinjstvu, dugo ih nosim u srcu. Tamo u Africi sam našao svoju masku – odgovorim. – Počeo sam da ih skupljam dok sam se oporavljao. Strast se pretvorila u posao.
– Kako si plaćao sve to? Odakle novac?
Ja se nacerim. – To je bilo prvo što sam mučenjem izvlačio iz majki. Terao sam ih da mi kažu gde skrivaju porodični novac, nakit i srebro. Imao sam više nego dovoljno za ono što sam nameravao. I tako, tri godine posle pada Zida, vratio sam se u Berlin i otvorio galeriju.
– A Ilza Fraj?
Tu Ilona Fraj prestane da pevuši.
– Aaaa, Kristof i Ilza – kažem ja iskreno uživajući u tom trenutku. – Ilza mi je u FKK klubu prepoznala glas. To sam spazio na njenom licu istog trena. Morao sam da se pobrinem za nju.
– A Kris?
– Kris je uspeo da me pronađe u Berlinu, pošto se po FKK klubovima u gradu raspitivao o čoveku s maskama. Niko mu ništa nije rekao, osim jedne od mojih stalnih, koja je onda ispričala meni. Rekao sam joj da ispriča Krisu o meni i o galeriji. Kada sam bio siguran da mi je za petama, namamio sam ga u klanicu i sačekao u zasedi. Znao sam da će biti uznemiren kada tamo stigne, da neće biti sposoban da pravilno rasuđuje, naročito kada vidi pacove kako gamižu po Ilzi u onom podrumu.
Ilona plače i ja saosećam s njom.
– Ilona, ti nisi znala? – kažem. – O da, istina je, tvoja seka je mrtva. A sada ćeš i ti umreti.
U dva koraka dođem do nje, zgrabim je za kosu i podignem je tako da se lepo vidi potiljak.
Ilona skviči kao prase koje ide na klanje.
Izbacim ruku i spremim se da zabodem odvijač u njen mali, praseći mozak.



129.


– Da se nisi mrdnuo! – povikao je muški glas iza Matinih leđa. – Baci to i pusti je, inače, kunem se da ću ti razneti glavu.
Falk je stao i pogledao preko ramena. Mati se okrenula.
Darek Eberhart, farmer koji je obrađivao njivu pored sirotišta kada je Mati prvi put došla u Vajsenhaus 44, stajao je na vratima sa okom na nišanu sačmare.
– Baci! – ponovio je Eberhart. – Dobar sam strelac, prikane!
Falk je pustio Ilonu i bacio odvijač.
– Lezi na pod – povikala je Mati Falku. – Na stomak, jebote! Stavi ruke da mogu da ih vidim!
Falk je pogledao u Mati u šoku i neverici, a zatim je, ozlojeđen, legao na pod.
Užasnut prizorom, Eberhart je prišao Mati. – O bože, šta vam je to uradio?!
– Ima pištolj – rekla je Mati. – Tamo. Ima i džepni brener.
Gledala je u Falka, koji je ležao na podu s rukama iza glave, prepletenih prstiju. Bio je napet i spreman za pokret.
Našao sam – rekao je Eberhart i bacio pištolj i brener kroz prozor.
– Molim vas, gospodine Eberhart – rekla je Mati. – Spustite me. Odvežite nas.
Eberhart je izvukao nož i presekao plastiku kojom su joj bile vezane ruke. Bol je bio nesnosan, bezmalo kao onaj od plamena. Spustio je pušku na pod, skinuo kišnu kabanicu i dao joj da se ogrne.
– Hvala – rekla je dok je Eberhart otišao da oslobodi Niklasa.
Vrtelo joj se u glvi, kao da će se onesvestiti, a zatim ju je obuzela radost što vidi Niklasa odvezanog. On je ustao i potrčao joj u zagrljaj. – Mamice – jecao je.
Dok su joj se suze slivale niz obraze, Mati je čvrsto grlila Niklasa i ljubila ga u teme. – Žao mi je, mnogo mi je žao što si morao da…
– Mislio sam da će nas ubiti.
– Ne, ne, dušo – Mati je prošaptala. – Neće.
Eberhart je odvezao Ilonu i pomogao joj da ustane. Teturajući se, ona je pitala Mati: – Jesi li je videla u podrumu klanice? Ilzu?
Mati je bila potresena. – Nisam mogla da ti kažem. Nisam imala srca.
– Nadala sam se – rekla je Ilona glasom devojčice. – A sada…
Okrenula se i žestoko šutnula Falka u rebra.
– Ti prokleti bolesni gade! – vrištala je, potpuno van sebe. – Ubio si Ilzu, Krisa i Gretu. – Šutnula ga je još jednom. – Ubio si naše majke. Priznale su ti ono što nikada nisu uradile. Zašto?
Mati ju je zgrabila i dok ju je odvlačila, Ilona je i dalje vrištala.

130.


Dok ležim tu na podu, ne mogu protiv svoje prirode. Osećam Ilonine udarce i uživam u bolnom pulsiranju.
Čujem bol u njenom glasu, što mi pričinjava još veće zadovoljstvo.
– Zašto? – kažem uz osmeh. – Zato što to volim, Ilona. Volim da sam tu kada se svetla ugase. I još više volim da ih gasim. Volim da gledam kako ih život napušta. Volim da osetim, omirišem, okusim i čujem smrt. Vrlo jednostavno. Uvek je bilo tako. Krava, svinja, majka, dete. Meni je svejedno.
Farmer mi prilazi s leve strane. Krajičkom oka mogu da vidim njegove gumene čizme. – Kakva si ti to životinja? – pita on.
– Ja sam predator – odgovorim. – Zar ne znate? Ubijanje nam je u krvi.
Eberhart krene prema meni kao da će me i on šutnuti.
A onda, pored kiše koja pada, čujem i sirene u daljini. Farmer se zaustavi. I on ih je čuo.
Pažljivo napravi nekoliko koraka unatrag.
Uz krckanje i lomljavu, pod ispod njegove leve gumene čizme popusti.
On propadne sve do butine i silovito se zanese unazad.
Ja sam na nogama i u pokretu, čak i pre nego što sam shvatio da je ispustio pušku.
Priđem mu u dva brza koraka i udarim ga pravo u bradu.
Eberhartova glava odleti unazad i on se onesvesti. Okrenem se da vidim gde je Mati.
Ali ona je već krenula na mene.
Tresne me u rebra nekom daskom.
To me ošamuti te padnem na kolena. Ona mi priđe da me ponovo udari.
Međutim, ja sednem, izbacim nogu i udarim je u članak.
Ona poklekne i padne.
Ustanem i šutnem je u stomak. Čujem kako sam joj izbio sav vazduh iz pluća.
Sirene su sada sve bliže. Čujem ih kako zavijaju.
Pogledam u Mati Engel i kažem: – Vreme je za još samo jednog, rekao bih.
Vidim da ne zna o čemu pričam.
A onda zgrabim malog Nikija za vrat.
Podignem ga, on se davi. Odvučem ga do odvijača koji leži na podu. Bacim ga. Zgrabim alatku i drugom rukom uhvatim u kragnu dete koje vrišti, otkrivši mi vrat kao da je jagnje.
Pogledam u Mati, koja se muči da ustane. Ne može ni da priča.
– Daj da ti vidim oči! – viknem. – Hoću da ih gledam dok se Nilasove gase.
– Falk! – čujem Ilonu kako urla levo od mene, iza mojih leđa.
Pogledam preko ramena i vidim nju, duha iz svoje prošlosti. Sva znojava i raščupana, drži Eberhartovu sačmaru.


131.


Falk je pogledao u Ilonu veselo.
– Draga moja stara prijateljice Ilona, nisi ti kadra za to – počeo je i okrenuo se ka njoj. Niklas se izmigoljio i otrčao.
– Jesam! – urlala je Ilona. – Kao i Kris i Ilza i Artur i Greta i Kifer. Sva se njihova hrabrost slila u meni. U meni su, Falk! Čujem ih kako me dozivaju. Svi oni.
– Nemoj! – povikala je Mati.
Međutim, Ilona je povukla obarač.
Sačma velikog kalibra pogodila je Falka i odbacila ga. Udario je o zid i srozao se na pod, krvareći tek pomalo iz rana zadobijenih po licu i vratu.
Falk je pogledao nadole, ka panciru koji je pretrpeo najveći udar sačme. Nasmejao se. – Zar ne znaš? Ne možeš ubiti ono što ne vidiš?
Podigao je pogled ka Iloni, koja je stajala iznad njega i nišanila mu pravo u glavu. – Šta ćeš sad? Da me hladnokrvno ubiješ, postaneš kao ja? Da odeš u zatvor zbog mene?
Činilo se da je Ilona na korak da odustane. Mati je pomislila da pokuša da joj otme pušku. Međutim, Ilona se onda gorko nasmejala i obratila Falku kao što bi se majka obratila detetu.
– Ja sam luda, zaboravio si? Koji sud će mene da osudi? Vreme je da se gasi svetlo, Falk. Za tebe se svetlo gasi. Zauvek.
– Prijateljice moja – počeo je Falk da preklinje. – Berlinko moja…
Sirene su stigle u dvorište sirotišta. Plava i crvena svetlost dopirala je kroz prozore. Mati je u deliću sekunde uspela da vidi Falka bez maske – bio je to samo jedan nevaljali dečak, uhvaćen na delu. A onda se začuo prasak Ilonine sačmare.

EPILOG

TAJ DIVNI, RANJENI GRAD



132.


Tri meseca kasnije, malo pre Božića, zaposleni u berlinskom Prajvetu i prijatelji okupili su se u Getsimanskoj crkvi u Prenclauer Bergu u Istočnom Berlinu, u znak sećanja na Krisa Šnajdera i ostale žrtve Matijasa Falka.
Crkva je 1989. bila sedište okupljanja opozicije te je Mati smatrala da je primereno da se baš tamo oda pošta poslednjim žrtvama Štazija.
Uvećane fotografije Krisa i ostalih bile su postavljene u polukrugu u predvorju crkve.
Među ožalošćenima bio je i Džek Morgan. Sedeo je pored Mati i Niklasa. U Niklasovom krilu ležao je Sokrat. Tetka Cecilija, koju su pronašli u stanu onesvešćenu i vezanu, opomenula je Niklasa da se ne vrpolji.
Iza njih, sedela je Ilona Fraj s Gerhartom Krajnerom, koji je tako hrabro svedočio u njenu korist na sudu.
Prekoputa su sedeli inspektorka Vajgel i glavni inspektor Ditrih, još uvek suspendovan. Iza njih, u invalidskim kolicima postavljenim u prolazu, Harijat Ledvig je maramicom brisala suze i gledala u fotografije onih koji su kao deca bili zatočeni u Vajsenhausu 44.
Koji minut pre nego što je počela služba, sporo vukući noge, u crkvu je ušao stariji, pogrbljen čovek u tamnom odelu i seo sam nekoliko redova iza, s rukama naslonjenim na štap.
Sveštenik je započeo jednostavnu ceremoniju pričom o teškoćama koje neko mora da pretrpi u životu. Pričao je o žrtvama Matijasa Falka kao o nedužnim herojima koji su morali da se suoče s najmračnijim ludilom Nemačke Demokratske Republike.
Zatim su ožalošćeni ustajali i govorili, jedan po jedan. Morgan je ponovo govorio o tome kako je Kristof Šnajder jedan od najboljih i najhrabrijih istražitelja koje je Prajvet ikada imao.
Danijel Breht je pričao o Krisovoj hrabrosti i njegovom šašavom smislu za humor. Doktor Gabrijel je rekao da je Kris bio suvi profesionalac koji nije znao za kompromise. Nazvao ga je mlađim bratom.
Katarina Doruk se setila kako je Kris bio istinski srećan sa Mati i Niklasom.
Ilona Fraj je bila potresena dok je govorila. – Kris je stradao u pokušaju da spase moju sestru i osveti decu iz Vasenhausa 44. Nikada ga neću zaboraviti. Neću zaboraviti ni ostale Falkove žrtve iz sirotišta. Koliko god to bilo užasno, mislim da su mi oni pomogli da povratim zdrav razum.
Najzad je došao red i na Mati da izađe i podeli svoja osećanja.

133.


Za trenutak Mati nije znala da li je sposobna za to, ali je onda pogledala u Niklasa i našla snagu.
Ustala je i ispričala kako su se ona i Kris upoznali. Nasmejala je prisutne pričom o tome koliko je bio nespretan kada ju je prvi put pitao da izađu; opisala koliko je bila ushićena kada ju je zaprosio.
Onda se rastužila. Pričala je o praznini u Krisu koju je uvek naslućivala, o tom mračnom i nedokučivom kutku. Osvrnula se i na ono što se pisalo u medijima: klanica, leševi, siročad, ubistva i Falkova veza sa Štazijem.
– Prošlo je više od dvadeset godina od pada Zida i mnogi od nas se još uvek sećaju onoga što se događalo ovde u Istočnom Berlinu – kazala je. – Neki kažu da bi trebalo da zaboravimo na sve ono što je tajna policija radila svojim sugrađanima. Kažu da bi trebalo da zaboravimo na tu politiku paranoje i brutalnosti koju su sprovodili. Kažu da bi trebalo da zaboravimo na ono što se dogodilo ljudima kao što su Kris i Ilza i ti, Ilona. Trebalo bi da krenemo dalje, kažu. Da krenemo dalje.
Matine oči se napuniše suzama. – Tako je. Trebalo bi da krenemo dalje. Život je za žive. Ali ne možemo zaboraviti da su ljudi poput Matijasa Falka postojali i napredovali u jednom mračnom svetu koji smo ostavili za sobom pre tek dve decenije. I što je najvažnije, ne možemo zaboraviti dobre ljude koje je Falk ubio. Oni su postojali. Smejali su se, plakali i voleli se. Bili su deca, majke i očevi, braća, sestre, supruge i… ljubavnici.
Za trenutak, Mati je zadrhtala od tuge, a onda je, sa gorkoslatkim osmehom na licu, pokazala ka starcu sa štapom
– Zato bih sada želela da vam predstavim Avgusta Volfea – kazala je. – Gospodin Volfe je već osamnaest godina profesor književnosti na Univerzitetu u Lajpcigu. Pre nego što je postao profesor, petnaest godina povlačio se po Štazijevim zatvorima i mučionicama zbog svojih stavova o tajnoj policiji i slobodi govora sredinom sedamdesetih godina.
Mati je krenula niz prolaz i ispružila ruku. Starac je uzeo njenu ruku i s mukom se pridigao. Mati ga je potapšala po nadlaktici i objavila ožalošćenima: – On je Krisov otac.
Nekoliko trenutaka svi su ćutali zapanjeno.
Napokon, glavni inspektor Ditrih je zapljeskao. Onda su svi ustali i počeli da tapšu.
Krisov otac je nekoliko sekundi bio bez reči.
Zatim je progovorio samouvereno: – Mislio sam da je Kris umro zajedno s mojom suprugom pre trideset godina. Tako su mi rekli, a dokumentacije nije bilo. Pomirio sam se sa svojim gubitkom deset godina pre nego što je Zid pao. – Odmahnuo je glavom. – A onda mi neko kaže da je Kris bio živ i izrastao u dobrog čoveka? – ponovo je odmahnuo glavom dok su mu se suze slivale niz lice. – Ne znam da li to mogu da podnesem.
– Kada me je Mati pronašla prošle nedelje i sve mi ispričala, isprva joj nisam verovao – nastavio je. – A onda sam postao ogorčen ne samo zato što sam izgubio osmogodišnjeg sina već i čoveka u kojeg je moj dečak izrastao.
Uzdahnuo je. – Sada slušam sve vas kako pričate o njemu. – Zagrcnuo se. – To mi je mnogo pomoglo i olakšalo bol. Želim da vam zahvalim što ste bili njegovi prijatelji sve ove godine. Hvala vam od srca što ste pomogli mom sinu i osvetili njegovu smrt.