Dvostruka prevara

Upravo kad je Aleks pomislio da se primirio u ustaljenom rasporedu psihoterapija s pacijentima, opet se zatekao u igri – ovog puta da uhvati zločinačkog genija bez premca.Poplava složenih ubistava u Vašingtonu dovodi celu Istočnu obalu u stanje napetosti. Ta ubistva nisu ni nalik onima koje su Aleks Kros i detektiv Briana Stoun, njegova nova devojka, dotad videli. Sa svakim sledećim ubistvom slučaj postaje sve složeniji. Aleks zna samo jedno: ubica uživa kad ima veliku publiku.
Dok se jezivi prizori žrtava pojavljuju širom grada izazivajući i histeriju u medijima, Aleksu je sve jasnije da je čovek kog juri genije užasa – i da žudi za slavom. Ubica se poigrava čitavim gradom – i neće stati ni pred čim dok ne postane najstrašnija zvezda koju je Vašington video.

Kajlu Kregu, pravom Kajlu, jednom od najpreciznijih strelaca i dobrom prijatelju



Prolog

U TVOJU ČAST

Jedan



Kada mu je, u Aleksandriji u Virdžiniji, zvanično izrečena kazna za jedanaest poznatih ubistava, bivši agent FBI-ja i ubica po šablonu Kajl Kreg, poznat i po nadimku Veliki Mozak, izložen je prekoru i poniženju kojem ga je podvrgla Nina Vulf, okružni sudija. Tako je bar on doživeo njenu grdnju, shvatio ju je vrlo lično i primio k srcu.
“Gospodine Kreg, prema svim kriterijumima koji su mi poznati, vi ste najopakije ljudsko biće koje se pojavilo preda mnom u ovoj sudnici, a dolazilo je toliko njih dostojnih prezira...”
Kreg ju je prekinuo: “Mnogo vam hvala, gospodo sudijo. Počastvovan sam vašim ljubaznim i, ubeđen sam, brižljivo smišljenim recima. Ko ne bi bio zadovoljan kad je u nečemu najbolji? Slobodno nastavite. Ovo je muzika za moje uši.”
Sudija Vulf je mirno klimnula glavom, pa produžila kao da Kreg nije progovorio ni reči.
“Kao obeštećenje za ta neopisiva ubistva i ponovljene činove mučenja, osuđujem vas na smrt. Dok se presuda ne izvrši, ostatak života ćete provesti u supermaksimalno sigurnom zatvoru. Čim stignete tamo, odvojiće vas od svih dodira s ljudima kakvi su većini nas poznati. Nikad više nećete videti sunce. Sklanjajte mi ga s očiju!”
“Vrlo dramatično”, doviknuo je Kajl Kreg sudiji Vulf dok su ga izvodili iz sudnice. “Ali neće tako biti. Upravo ste sebi potpisali smrtnu presudu.
Videću ja sunce, a videću i vas, sudijo Vulf. U to se možete kladiti. Videću ponovo i Aleksa Krosa. Sigurno ću videti Aleksa Krosa. I njegovu divnu porodicu. Imate moju reč, moje svečano obećanje pred svim ovim svedocima, ovom jadnom publikom, ovim tragačima za uzbuđenjem i novinskim hijenama, i svima ostalima koji su me danas počastvovali svojim prisustvom. Niste još videli sve od Kajla Krega.”
U publici, među “tragačima za uzbuđenjem i novinskim hijenama”, bio je i Aleks Kros. Slušao je prazne pretnje svog nekadašnjeg prijatelja. Ipak se ponadao da je federalni zatvor u Florensu siguran kao što bi trebalo da bude.

Dva



Četiri godine kasnije, Kajl Kreg je i dalje bio zatvoren, ili je možda bolje reći ugušen, u zatvoru s maksimalnim obezbedenjem u Florensu u Koloradu, oko sto šezdeset kilometara od Denvera. Sve to vreme nije video sunca. Uglavnom je bio odsečen od kontakta s ljudima. Gnev mu je rastao i rasplamsavao se, toliko da je strašno čak i pomisliti na to.
Ostali zatvorenici - među kojima su bili Ted Kačinski, poznat kao Unabomber, Teri Nikols, jedan od zaverenika iz Oklahoma Sitija, kao i Al Kaidini teroristi Ričard Rid i Zakarijas Musaui - ni sami u poslednje vreme nisu tražili kremu sa zaštitnim faktorom. Kažnjenici su dvadeset tri sata dnevno bili zatvoreni u zvučno izolovane betonske ćelije dva sa tri i po metra, potpuno odvojeni od svih ostalih, osim advokata i stražara zaduženih za vrhunsku bezbednost. Izolovanost u florenskom zatvoru poređena je s “umiranjem iz dana u dan”.
Čak je i Kajl Kreg priznao da je bekstvo iz Florensa obeshrabrujući izazov, možda i nemoguć. U stvari, nijedan zatvorenik nije uspeo da pobegne, pa čak nije bio ni blizu toga. No čovek može da se nada, može da sanja, da kuje zavere i vežba domišljatost. Čovek svakako može da planira osvetu.
Na njegov slučaj je tada podneta žalba, pa ga je advokat iz Denvera Mejson Vejnrajt posećivao jednom nedeljno. Tog dana je, kao i uvek, stigao tačno u četiri posle podne.
Mejson Vejnrajt je nosio dugačak srebrnastosed konjski rep, izgrebane crne kaubojske čizme i kaubojski šešir veselo zabačen na glavi. Na sebi je imao jaknu od jelenske kože, kaiš od zmijske kože i velike naočare s rožnatim ramom zbog kojih je izgledao kao prilično učen pevač kantri i vestern muzike ili, ako hoćete, profesor koledža koji voli kantri i vestern muziku. Delovao je neobično za jednog advokata, ali Kajl Kreg je bio poznat po genijalnosti, tako da izbor Vejnrajta i nije ozbiljno dovođen u pitanje.
Kreg se zagrlio sa svojim zastupnikom kad je ovaj stigao. Kao i obično, šapnuo mu je u uho: “U ovoj prostoriji nije dozvoljeno snimanje? To pravilo je još na snazi? Sigurni ste, gospodine Vejnrajte?”
“Nema video-kamere”, odgovorio je Vejnrajt. “Čak i u ovoj paklenoj rupi omogućena je diskrecija između advokata i klijenta. Žao mi je što ne mogu više da učinim za tebe. Iskreno se izvinjavam. Znaš šta mislim o tome.”
“Ne sumnjam u tvoju odanost, Mejsone.”
Posle zagrljaja, Kreg i advokat su seli jedan naspram drugog za sivi metalni konferencijski sto, pričvršćen zavrtnjima za betonski pod, kao što su pričvršćene i stolice.
Kajl je advokatu postavio osam određenih pitanja, uvek istih, ponavljanih iz susreta u susret. Izgovorio ih je brzo, ne ostavljajući vremena za odgovore, dok je njegov zastupnik sedeo učtivo ćuteći.
“Onaj Truman Kapote, veliki tešitelj zatvorenika zbog masovnih ubistava, jednom je rekao kako se plaši samo dve stvari. Pa koja je od njih gora, izdaja ili napuštanje?”, počeo je Kajl Kreg, te odmah prešao na drugo pitanje.
“Zbog čega si se prvi put stegao da ne zaplačeš i koliko si imao godina kad se to dogodilo?” A onda: “Reci mi, pravni savetniče: koliko u proseku treba davljeniku da izgubi svest?” “Evo nečeg što me zanima - gde ima više ubistava, napolju ili u zatvorenom prostoru?”

“Zbog čega se smejanje na sahrani smatra neprihvatljivim ponašanjem, a plakanje na svadbi ne?” “Čuje li se zvuk pljeskanja ako na jednom dlanu uopšte nema mesa?”
“Na koliko načina može da se odere mačka ako želiš da ostane živa tokom tog procesa?”
“Na kraju, da - kako napreduju moji bostonski Red soksi?” Zatim je nastala tišina. Povremeno bi osuđeni zločinac upitao za još poneku pojedinost - recimo, dotadni podatak o Red soksima ili Jenkijima, koje je prezirao, ili o nekom zanimljivom ubici koji nije uhvaćen, a o kom ga je advokat obavestio.
Zatim su se zagrlili još jednom kad je Mejson Vejnrajt pošao. Advokat je tad šapnuo uz Kajlov obraz: “Spremni su da krenu.
Završili su s pripremama. U Vašingtonu će uskoro biti važnih dešavanja. Biće naplate. Očekujemo veliku publiku. U tvoju čast.”
Na to Kajl Kreg ništa nije rekao, već je sastavio kažiprste i snažno ih pritisnuo advokatu na čelo.
Zaista vrlo snažno, uz izraz lica koji se odmah utisnuo Mejsonu Vejnrajtu u mozak.
Kažiprste je držao u obliku krsta.1

Prvi deo

ČITAV SVET JE POZORNICA





Prvo poglavlje

Vašington.
Prva priča, triler, govori o iračkom vojniku i autorki kriminalističkih romana. Vojnik je posmatrao luksuznu dvanaestospratnu stambenu zgradu i razmišljao: Znači, ovako žive bogati i poznati ljudi. U najmanju ruku glupo, a u svakom slučaju opasno.
Napravio je spisak mogućnosti za provalu.
Zadnji ulaz u superluksuznu stambenu zgradu Rivervok, onaj namenjen tehničkom osoblju, stanari su koristili retko, a možda čak i nikad. Isto važi i za njihove nabusite poslužitelje. Zabačeniji i od glavnog ulaza i od ulaza u podzemnu garažu, bio je i najmanje zaštićen.
Na jednim jedinim ojačanim vratima spolja se nije video nikakav metal. Dovratak je sa svih strana bio prožet žicama.
Svaki pokušaj provale istovremeno bi aktivirao alarme u glavnoj kancelariji Rivervoka i kod dispečera u privatnoj firmi koja se nalazila samo nekoliko blokova dalje.
Fiksne kamere postavljene iznad vrata motrile su na sve dostave i sve prolaznike koji bi preko dana ušli i izašli.
Posle sedam sati uveče upotreba tog ulaza je zabranjena, a tad su uključivani i detektori pokreta.
Ništa od toga nije predstavljalo ozbiljnu prepreku, verovao je vojnik. Zapravo, to mu je pružalo prednost.
Jusef Kasim je dvanaest godina bio kapetan Mukabarata pod Sadamom. Imao je šesto ćulo za ovakve stvari, za sve što se ticalo lažne bezbednosti. Kasim je primetio ono što Amerikanci nisu umeli da vide. Njih je zaljubljenost u tehnologiju uljuljkala i zaslepila za opasnost koja im preti. Najbolji način da uđe u Rivervok ujedno je za njega bio i najjednostavniji.
Odgovor je ležao u đubretu. Znao je da ga bez izuzetka iznose ponedeljkom, sredom i petkom posle podne. Američka tačnost, koju ovde tako cene, predstavljala je još jedan nedostatak luksuzne zgrade.
Tačnost znači predvidivost. Predvidivost znači slabost.

Drugo poglavlje

Kao što je i očekivao, u četiri i trideset četiri posle podne vrata tehničkog ulaza otvorila su se iznutra. Jedan poslužitelj, visok crnac u umrljanom zelenom radnom kombinezonu, sede kose u afro- stilu, zakačio je lanac s unutrašnje strane vrata za kuku na spoljašnjem zidu. Kolica za smeće koja je gurao pred sobom, pretrpana nabubrelim plastičnim kesama, bila su preširoka da bi uopšte i pomislio da se pored njih provuče.
Čovek se sporo kretao, lenjo prenoseći dve po dve kese do dva velika kontejnera za đubre na suprotnom kraju natkrivenog trotoara za istovar.
Ovaj je i dalje rob belcima, razmišljao je Kasim. Vidi ga samo - kako se bedno vucara okolo oborenog pogleda. Svestan je toga. Mrzi i ovaj posao i one grozne ljude u zgradi Rivervok.
Kasim je pomno gledao i odbrojavao. Dvanaest koraka od vrata, devet sekundi da baci kese u kontejner, a onda sve nanovo.
Dok je ovaj istovarivao treću turu, Kasim se neprimetno provukao iza njega. Čak i ako zeleni kombinezon i kačket koje je i sam nosio nisu dovoljni da prevare kameru, ništa zato. Uveliko će već otići pre nego što iko dođe da istraži rupu u sigurnosnom sistemu.
Lako je našao slabo osvedjeno stepenište za poslugu. Uz prvi niz stepenika peo se oprezno, a uz sledeća tri je ustrčao. Zapravo, trčanje mu je pomoglo da se oslobodi viška adrenalina, koji je uvek dobro držati na umerenom nivou.
Na odmorištu četvrtog sprata nalazio se nekorišćen ormarić namenjen sredstvima za održavanje kuće. U njega je strpao vreću s odećom koju je nosio sa sobom, a zatim nastavio da se penje sve do dvanaestog sprata.
Nepuna tri i po minuta pošto se uvukao u luksuznu zgradu, našao se pred vratima stana 12F. Odmerio je gde će stati u odnosu na špijunku. Prst je digao do zvona, belog dugmenceta u udubljenju zida od obojene opeke.
Ali ništa više od toga nije preduzeo. Danas nije pritisnuo dugmence.
Bešumno se okrenuo na petama i vratio istim putem kojim je došao. Za samo nekoliko minuta opet se našao na ulici, na uzburkanoj Aveniji Konektikat.
Vežba, proba, nije loše prošla. Nije bilo posebnih teškoća ni iznenađenja. Sad se Kasim kretao zajedno s ostalim pešacima u jeku saobraćajnog špica. Tu je bio nevidljiv, predstavljao je samo još jednog pripadnika stada, baš kako je i hteo.
Nije bio nestrpljiv da obavi ono što treba na dvanaestom spratu. Za njega su i strpljenje i nestrpljenje bili potpuno nevažni. Priprema, obračunavanje vremena, izvršenje, uspeh. Samo je to nešto značilo.
Kad dođe vreme, Jusef Kasim će biti spreman da odigra svoju ulogu. I odigraće je.
Jedan po jedan Amerikanac...




Treće poglavlje

Nisam više radio za policiju, i to već podugo. Tad mi je to sasvim odgovaralo.
Leđima naslonjen na kuhinjska vrata, srkao sam iz šolje Naninu kafu, razmišljajući kako ne znam da li to ima veze s vodom koju piju, tek jedno je sigurno - moje troje dece prebrzo odrasta. Dok se okreneš! A evo o čemu se tu radi: ili ne možeš da podneseš pomisao da će te deca jednom napustiti ili jedva čekaš da se to dogodi. Ja sam očigledno, nepokolebljivo, pripadao onoj prvoj grupi.
Moj najmlađi, Aleks Junior, zvani Ali, pošao je u predškolsko odeljenje. Bio je vrlo oštrouman, a usta je zatvarao jedino onda kad je znao da ti je baš nužno da nešto od njega čuješ. U to vreme se strastveno zanimao za Najekstremnije životinje na kanalu Animal planet, za bejzbol tim Vašington nešenals, za biografiju Majkla Džordana So u patikama, kao i za sve što se ticalo svemira, uključujući i čudnu televizijsku seriju pod naslovom Gigantor s još čudnijom muzikom, koja mi nikako nije izbijala iz glave.
Dženi je bila pred pubertetom i već je počela da trampi ono svoje detinje vretenasto telašce za nešto što počinje da liči na obline. Bila je naša kućna umetnica i glumica. Pohađala je časove slikanja preko Programa za mlade umetničke talente Korkoran.
Dejmon, koji je upravo prešišao metar i osamdeset pet, jedva je čekao da krene u srednju školu. Zasad nije previše vikao, urlao niti psovao. Kao da je , uopšte uzev, bio svesniji okoline nego njegovi vršnjaci. Čak su se dve privatne škole prosto otimale da ga prime, s tim što je ona u Masačusetsu bila upornija.
I kod mene je bilo promena. Privatna terapeutska ordinacija dobro mi je radila. Prvi put posle mnogo godina, ništa me u životu nije zvanično vezivalo za posao u policiji. Izašao sam iz začaranog kruga.
Bolje reći, skoro da sam izašao. Bio sam u vezi s jednom ženom - višom detektivkom za krvne delikte. Zvala se Brijana Stoun, a kolege s kojima je radila znale su je i po nadimku Stena.2 Bri sam upoznao na oproštajnoj zabavi pred odlazak u penziju policajca kog smo oboje poznavali. Prvih pola sata prošlo nam je u razgovoru o Njegovom veličanstvu Poslu, a sledećih nekoliko sati o nama samima, pri čemu smo se dotakli i budalaština, poput tehnike veslanja koju ona primenjuje u trkama kao član veslačkog tima Zmaj--čamci. Kad se veče primaklo kraju, jedva sam morao da je pozovem da izađe sa mnom. U stvari, kad bolje razmislim, nije isključeno da je ona mene prva pozvala. I kako to već biva, reč po reč, prešli smo s reči na dela. Noć smo proveli kod nje, pa više nije bilo povratka. I, da, mislim da je ona mene te večeri pozvala kući.
Bri je u potpunosti vladala sobom, a bila je puna dobrog životnog naboja, bez trunke onog lošeg. A i to što se s decom tako prirodno uklopila nikako nije moglo da škodi. Zgotivili su je. Upravo se olimpijskom brzinom jurila s Alijem u prizemlju naše kuće u Petoj ulici, režeći kao vanzemaljac koji jede malu decu, u koga se upravo pretvorila, dok ju je Ali držao na odstojanju svetlosnim mačem iz Zvezdanih ratova. “Tvoj mač mi ne može nauditi!”, urlala je za njim. “Spremi se da popiješ patos!”
Međutim, Bri i ja se nismo tog jutra dugo zadržali u Petoj ulici. Iskreno govoreći, da smo ostali, verovatno bih bio prinuđen da je prokrijumčarim gore u spavaću sobu, gde bih joj već pokazao nepostojeće bakroreze ili pak moj svetlosni mač.
Prvi put otkako smo počeli da se zabavljamo, uspeli smo da uskladimo poslovne obaveze kako

bismo pobegli na nekoliko dana. Izašao sam na prednja vrata, na sav glas pevajući kraj prvog velikog hita Stivija Vondera Fingertips Part 2: “Zbogom, zbogom. Zbogom, zbogom. Zbogom, zbogom, zbogom.” Znao sam tekst napamet, za šta sam posebno nadaren.
Namignuo sam Bri i cmoknuo je u obraz. “Treba ih uvek ostaviti nasmejane.” “Ili bar zbunjene”, rekla je ona, pa i sama namignula.
Cilj našeg putovanja, Planinski park Katoktin u Merilendu, nalazi se na istočnim padinama planinskog venca Apalači, ni preblizu Vašingtonu ni predaleko od njega. Planine su verovatno najpoznatije po tome što je tamo smešten Kamp Dejvid, ali je Bri znala za jedan kamp koji je primao i obične smrtnike kao što smo mi. Jedva sam čekao da stignemo i da budemo sami.
Dok smo se vozili prema severu, prosto sam osećao kako mi buka grada izlazi iz glave. Prozori na mom mercedesu R350 bili su spušteni i, kao i uvek, uživao sam vozeći taj čudesni automobil. Odavno nisam kupio nešto tako dobro. Veliki Džimi Klif plakao je u zvučnicima. Život je tog trenutka bio lep. Teško da je mogao biti lepši.
Dok smo zujali putem, Bri me je upitala: “Zašto mercedes?” “Udoban je, zar ne?” “Vrlo je udoban.”
Dodirnuo sam pedalu gasa. “Brzo reaguje.” “ U redu, kapiram.”
“Ali najvažnije je da je bezbedan. Dosta mi je opasnosti u životu. Ne treba mi to i na drumu.”
Na ulazu u park, dok smo plaćali mesto za kampovanje, Bri se nagnula preko mene da bi se obratila čuvaru na dužnosti. “Mnogo vam hvala. S poštovanjem ćemo se odnositi prema vašem parku.”
“Šta je to trebalo da znači?”, pitao sam je čim smo produžili. “Šta da ti kažem, ja sam od onih što štite životnu sredinu.”
Kamp me je sasvim ostavio bez daha. Bio je zaista dostojan poštovanja. Ležao je na zasebnom komadu kopna, s tri strane okružen svetlucavom plavom vodom, iza koje nije bilo ničega osim dubokog šumskog zelenila. U daljini se video vrh Čimni Rok, na koji smo planirali da se popnemo sledećeg dana. Jedino nigde nisam video ni žive duše.
Tu je bila ona jedna do koje mi je stalo - Bri, najprivlačnija žena koju sam znao. Uzbuđivao me je već sam pogled na nju, naročito ovde, gde smo bili sami.
Zagrlila me je oko struka. “Može li išta biti ovako savršeno?”
Nije mi na pamet padalo ništa što bi moglo da nam pokvari taj vikend u šumi.

Četvrto poglavlje

Nastavak priče, trilera. Četrdeset osam časova posle probe koja je onako glatko prošla, Jusef Kasim se vratio u stambenu zgradu Rivervok, u kojoj bezbrižno žive imućni Amerikanci.
Ovo, međutim, nije bila vežba, već pravi nastup, pa je osećao golicanje u stomaku. Za njega i za ono za šta se bori, to je bio veliki dan.
Kao što je i očekivao, u četiri i trideset četiri otvorila su se zadnja vrata i isti onaj crni nosač je beživotno teglio kese s đubretom na ulicu. Stari crnac Dio, mislio je Kasim. On još nosi lance. U Americi se ništa zapravo ne menja, zar ne? Ni za stotine godina.
Nepunih pet minuta kasnije, našao se na dvanaestom spratu, pred vratima stana žene po imenu Tes Olsen.
Ovog puta je zazvonio. Dvaput. Tako dugo je čekao ovaj trenutak. Mesecima, možda i celog života, ako ćemo iskreno.
“Da?” Oko Tes Olsen zatreptalo je iza špijunke stana 12F. “Ko je to?” Jusef Kasim se postarao da se kombinezon i kapa na kojoj je pisalo O dobro vide. Nema sumnje da toj ženi izgleda kao bilo koji od tamnoputih majstora za održavanje, a ona bi trebalo da ume da zapazi pojedinosti. Bila je dobro poznati pisac kriminalističkih romana, uostalom, a ta pojedinost je važna za priču. To je odlučujuća pojedinost.
“Gospođa Olsen? Plin curi u stan. Neko vam je javio iz kancelarije?” “Kako? Ponovite.”
Govorio je s nemogućim stranim naglaskom, kao da engleske reči za njega predstavljaju najveći napor, a pritom i sporo poput kakvog kretena. “Curi plin. Molim, gospođo. Mogu da popravim? Neko zvao?
Kazao dođem?”
“Upravo sam stigla kući. Niko me nije zvao”, rekla je. “Ne znam ništa o tome. Mislim da ni poruku nisam dobila. Možda bih mogla da proverim.”
“Hoćete da vratim se posle? Onda opravim plin? Plin vama smrdi?”
Žena je uzdahnula ne krijući razjarenost nekoga ko mora da se bavi s previše tričarija, a nema dovoljno posluge. “Pobogu i zaboga”, rekla je. “Hajde, uđite. Samo brzo. Baš ste našli kad ćete. Moram da završim s oblačenjem i da izađem odavde za dvadeset minuta.”
Čim je brava škljocnula, Jusef je bio spreman. Onog trena kad su se vrata odškrinula i kad joj je ugledao oba oka, jurnuo je na nju.
Mada u ovom slučaju nije morao iz sve snage da zapne, u fizičkom smislu, ipak je od toga imao koristi. Tes Olsen je pala nekoliko koraka unazad i snažno tresnula celim leđima na pod. Pritom su joj cipele s visokim potpeticama spale s nogu, pa su se ukazali nokti lakirani u jarkocrveno i duga koščata stopala.
Pre nego što je stigla da vrisne od iznenađenja i straha, Kasim se našao preko nje, pritiskajući joj grudi svom svojom težinom. Unapred pripremljeni pravougaoni odsečak lepljive trake hitro se preselio s njegove nogavice na njena usta. Snažno je pritisnuo traku kako bi joj pokazao da se ne šali i da bi opiranje bilo glupo.
“Ne želim da vas povredim”, rekao je, lažući je prvi, ali ne i poslednji put.
Zatim ju je okrenuo na stomak i izvukao iz džepa crvenu pseću ogrlicu, koju joj je namakao oko

vrata. Ogrlica s povocem predstavljala je glavni deo plana. Jeftin najlonski gajtan, ali više nego dovoljno čvrst.
Povodac je predstavljao znak, prvi koji će ostaviti za policiju i sve ostale koje to bude zanimalo.
Žena je imala četrdesetak godina i kosu ofarbanu u plavo, a fizički je bila nejaka, uprkos tome što se na njoj videlo kako vežbanjem održava liniju.
Potom joj je nešto pokazao. Skalpel za karton! Veoma zlokobna alatkica. Ubedljiva. Iskolačila je oči.
“Ustaj, kukavna slabotinjo”, govorio joj je u uvo, “ili ću ti iseckati lice na rezance.” Znao je da su pretnje upućene šapatom daleko ozbiljnije od bilo kakve dreke. Takođe, to što je odjednom mnogo bolje progovorio engleski mora da ju je i zbunilo i uplašilo.
Kad je pokušala da se pridigne, presekao ju je jedan oštar trzaj u suvonjavom vratu. Zaustavio ju je baš kad se uspravila na sve četiri.
“To će biti dovoljno, gospođo Olsen. Ne pomerajte se više ni za centimetar. Budite sasvim mirni,
sasvim mirni. Upravo radim skalpelom.”
Skupocena crna haljina spala je s nje pošto ju je rasekao duž leđa. Sad se već sva nekontrolisano tresla, pokušavajući da vrišti uprkos snažnom nagonu za povraćanjem. Lepša je bila bez odeće - čvrsta, nekako dopadljiva, mada njemu ne.
“Ne brinite. Ja ne jebem zguza. A sad na kolena! Radite šta vam se kaže! Ovo vam neće oduzeti previše dragocenog vremena.”
Umesto odgovora, samo je zacvilela. Dodatno objašnjenje morao je da joj pruži đon Jusefove cipele po leđima. Najzad je počela da puzi.
“Kako vam se dopada? Napetost. Je li to ono što vi opisujete? Zato sam ovde, ako niste znali.
Zbog toga što u knjigama pišete o zločinu. Možete li ovaj da razrešite?”
Sporo su se kretali kroz kuhinju i trpezariju, a onda kroz prostranu dnevnu sobu. Ceo jedan zid bio je u knjigama, od kojih je mnoge napisala ona. Klizna staklena vrata na suprotnom kraju vodila su na terasu punu mondenskog baštenskog nameštaja, među kojim je stajao i bleštav crn roštilj.
“Vidi sve te knjige! Svaka vam čast. Sve ste ih vi napisali? Ima i stranih izdanja! Prevodite li sami svoje knjige? Svakako ne! Amerikanci govore samo engleski.”
Kasim je oštro cimnuo povodac i gospođa Olsen se izvrnula na bok. “Da niste mrdnuli odatle.
Ostanite tu! Moram nešto da obavim.
Moram još neke znakove da posejem. Čak ste i vi jedan od znakova, gospođo Tes Olsen. Da li ste to već provalili? Jeste li razrešili zagonetku?”
Brzo je preuredio dnevnu sobu tačno onako kako je hteo da izgleda. Zatim se vratio ženi, koja se nije mrdala i koja je izgleda dotad već shvatila šta joj valja činiti.
“Jeste li to vi? Na ovoj slici?”, odjednom je upitao s iznenađenjem u glasu. “Da, to ste vi.”
Gurnuo joj je cipelom bradu uvis kako bi je nagnao da pogleda. Veliki portret u ulju visio je iznad kitnjasto obrađenog kauča. Na njemu je Tes Olsen prikazana u dugoj haljini boje srebra, s rukom oslonjenom na uglačan okrugao stočić na kom stoji pažljivo složen cvetni aranžman. Lice je bilo strogo, puno ničim neizazvane gordosti.
“Ne liči na vas. Lepši ste u prirodi. Privlačniji bez odeće”, rekao je. “Sad ćemo napolje! Na terasu. Bićete veoma poznata dama, obećavam. Obožavatelji vas već čekaju.”




Peto poglavlje

Pošto je Kasim još jednom snažno povukao povodac, Tes Olsen je s mukom stala na noge. Tek kad je raširila ruke, uspela je da uspostavi kakvu-takvu ravnotežu.
Sve joj je ovo izgledalo nestvarno. Drhteći dok je hodala unazad, izašla je na terasu i nastavila da se kreće dok leđima nije naletela na gvozdenu ogradu.
Celo telo joj se treslo. Dvanaest spratova niže, na Aveniji Konektikat vladala je saobraćajna gužva. Pešaci, na stotine njih, promicali su trotoarima, a većina je pogled držala uprt pred noge, tako da su bili nesvesni onoga što se događa iznad njih, u zgradi Rivervok. Savršena paradigma života u Vašingtonu.
Jusef Kasim je strgao traku sa ženinih usta.
“Sad vrišti”, rekao je. “Vrišti koliko te grlo nosi! Vrišti kao da si van sebe od straha. Hoću da te čuju u Virdžiniji. U Ohaju! Ma, u Kaliforniji!”
Ali žena se tad obratila njemu. Obratila mu se jedva razgovetnom bujicom reči. “Molim vas. Ne morate to da radite. Imam mnogo novca. Možete uzeti šta god hoćete iz stana.
Imam unutra sef, u drugoj spavaćoj sobi. Molim vas, samo mi kažite...”
“Ono što ja hoću, gospodo Tes Olsen”, rekao je Kasim, gurajući joj cev pištolja preko jedne od dijamantskih minđuša, “to je da vi sad vrištite. Vrlo, vrlo glasno. Smesta! Na moj znak, što bi se reklo. Pratite li uputstva? Sasvim je jednostavno: vrištite!”
Međutim, njen vrisak se čuo tek kao malo glasniji jecaj, kao bedni sitni cvrkut koji je vetar lako prigušio.
“Dobro”, rekao je Kasim i dograbio je za gole noge. “Nek bude po vašem!” Jednim snažnim trzajem podigao ju je iznad ograde, tako da je visila naglavačke.
Počela je da vrišti, visokim reskim tonom, glasno kao da se uključilo zvono alarma. Tes Olsen je grabila rukama tražeći nešto za šta bi se uhvatila, ali ničega tamo bilo nije.
Crveni povodac se njihao na vetru kao mlaz krvi iz njenog grkljana.
Fin efekat, mislio je Kasim. Filmski. Upravo to je i hteo. Sve je deo plana.
Iz istih stopa, dole je počela da se okuplja gomila. Ljudi su se zaustavljali i pokazivali uvis. Dok su jedni telefonirali, drugi su svoje mobilne telefone koristili kao foto-aparate. Kad bi samo hteli da shvate kako su ti njihovi snimci čista pornografija.
Konačno je Kasim povukao Tes Olsen nazad i posadio je na pod terase.
“Vrlo dobro odigrano”, kazao joj je tišim glasom. “Divno odigrano, zaista to mislim. A šta kažete na one što slikaju? U šta se ovaj svet pretvorio?”
Usledila je nova bujica njenih reči. “Bože blagi! Molim vas, ne želim ovako da umrem. Mora biti da nešto ipak želite. Nikom u životu ništa nažao nisam učinila. Ništa od ovoga ne razumem! Molim vas, prestanite...”
“Videćemo. Ne gubite nadu. Radite taćno onako kako vam se kaže. To je najbolje.” “Hoću. Obećavam. Radiću ono što mi kažete.”
Nagnuo se preko ograde da bolje vidi Aveniju Konektikat i sve one ljude dole.
Čak i tokom poslednjih nekoliko sekundi gomila se povećavala. Pitao se jesu li oni što su telefonirali zvali policiju ili su prosto pred nekim hteli da se naprave važni i da ga zabave. Nećeš

verovati čemu upravo prisustvujem. Evo, pogledaj i sam!
Publika nije mogla da veruje u ono što je usledilo. Niko ne bi verovao. Zato će milioni njih opet i opet gledati ovo na televiziji.
Sve dok njegovo sledeće ubistvo ne bude prevazišlo ovo prvo.
“U tvoju čast”, prošaptao je. “Sve je ovo u tvoju čast.”

Šesto poglavlje

“Ti pališ vatru”, predložila je Bri, “a ja sređujem stan.”
Slegnuo sam ramenima i namignuo joj. “Rekao bih da se ja, hm, već palim”, odgovorio sam. “U stvari, baš sam napaljen.”
“Strpljenja”, rekla je Bri. “Bićeš zadovoljan. Bićeš zadovoljen, Alekse. Nego, za trenutak samo, ne smemo zaboraviti preporuku izviđačkih komandanata: ko ne uspe da planira, planira da ne uspe.”
“Nikad nisam bio u izviđačima”, odgovorio sam. “Suviše sam napaljen za jednog izviđača.” “Strpljenja. Ako baš moraš znati, i ja sam napaljena.”
Dok sam okolo tražio suva drvca za potpalu, Bri je raspakovala ostatak stvari iz prtljažnika automobila. Oprema koju sam izvukao s tavana izgledala je kao arheološka iskopina u poređenju s njenom. Hitro je razapela svoj ekstralaki šator i počela da po njemu raspoređuje dušek na naduvavanje, termalno ćebe i petrolejske lampe. Ponela je čak i sistem za filtraciju vode, za slučaj da nam se prohte da pijemo iz potoka. Na kraju je iznad ulaza okačila zvonce koje treperi pri svakom dašku vetra. I toga se setila!
Ja sam, sa svoje strane, u izletničkom hladnjaku doneo dva repa jastoga i dva lepo marinirana kotleta spremna za roštilj. Mrki medvedi bi ovde mogli da se umešaju u igru, ali nismo pristajali na dehidriranu hranu.
“Treba li ti pomoć tamo?”, pitao sam je pošto se vatra lepo razgorela, a varnice vrcale uvis.
Upravo je izvukla platno sa zadnjeg sedišta, valjda da bi ga upotrebila umesto suncobrana. “Da. Otvori taj kaberne. Molim te. Još malo pa smo gotovi.”
Taman što je vino prodisalo, Bri je već prebacila ciradu preko tri grane iznad naših glava, ostavljajući tri konopca da vise tako da krajevi bez ustajanja mogu da joj se spuštaju i podižu.
“Moramo biti oprezni s hranom”, rekla je. “Risovi, medvedi, znaš već kako je. Ovde zaista ima medveda.”
“I ja sam to čuo.” Pružio sam joj čašu. “Znaš, dobra si ti domaćica.” “Kladim se da si i ti dobar kuvar.”
Ponekad ne bih čuo šta mi govori, očaran njenim zanosnim očima boje lešnika. One su bile prvo što sam na njoj primetio. Neki ljudi prosto imaju divne oči. Naravno, nisu mi samo oči odvlačile pažnju. Bar ne tog trenutka. Već je izula cipele i upravo je otkopčavala šorts napravljen od farmerki. Zatim bluzu. Ostala je samo u svetloplavom prslučetu i gaćicama. Tog trenutka sam zaboravio na njene oči, koliko god veličanstvene bile.
Vratila mi je čašu. “Znaš li šta je ovde najbolje?”
“Nisam sasvim siguran, ali mi se čini da ću uskoro saznati. Je l` tako?” “Da. Nema sumnje da hoćeš.”




Sedmo poglavlje

Oduvek sam smatrao da se život nalazi na rubu apsurda i beznačajnosti, ali ipak ume da bude lep ako ga sagledaš u pravom svetlu.
Stoga je ostatak predvečerja bio savršen za nas. Bri ja smo žurili ruku podruku ka vrlo primamljivom Big Hanting Kriku. Skinuli smo ostatak odeće i zagazili u vodu. Posle otprilike minuta nelagodnosti, voda nam je postala kao druga koža.
U tom trenutku nisam verovao da ću ikad izaći iz nje. Nisam želeo. Ljubili smo se zagrljeni, pa plivali i prskali se kao deca na letovanju. Negde u blizini, žapci su se trudili da nam pevaju serenadu svojim upornim kre-kre-kre.
“Mislite da je ovo smešno?”, doviknula im je Bri. “Zapravo, valjda i jeste. Kre! Kre!”
Još malo smo se ljubili, a jedna milina je vodila do druge, pa smo stigli do trenutka kad bi se u starim filmovima prekinula scena i prikazao voz u punoj brzini kako puštajući paru uleće u tunel. Samo što Bri i ja nismo žurili da uletimo u taj tunel i izletimo iz njega. Prošaputala mi je kako imam najnežnije ruke na svetu i tražila da je ovlaš golicam po čitavom telu i da ne prestajem. Dopalo mi se ono što sam radio, pa sam joj kazao kako ima najmekše telo na svetu, što je čudno s obzirom na to kako je snažne grade. Takva čulna istraživanja moraju da dovedu do nevolje, pa su naravno i dovela.
Vratili smo se nekoliko koraka u pliće, tamo gde nam je voda dosezala do grudi. Tad je Bri opustila telo i obavila noge oko mene, a ja sam ušao u nju. Tako u vodi, duže je trajalo, ali sve što je lepo ima i kraj. Bri je zaječala, zaječao sam i ja, a oni glupi žapci su na tren ućutali.
Posle smo se ispružili po ćebetu na travnatoj obali, gde nas je osušilo sunce na zalasku. Usput smo radili ponešto što bi nas moglo opet navesti na nevolju. Na kraju smo se polako obukli i spremili večeru. “Mogla bih na ovo da se naviknem”, rekla je Bri. “U stvari, već sam se navikla.”
Posle bifteka, jastoga i moje donekle čuvene protresene salate, za desert smo imali lepu količinu ubistvenih čokoladnih kolača, kojima je Nana izrazila svoje visoko mišljenje o Bri. U tom času, bio sam gotovo spreman da isprobam šator sa svojom družbenicom.
Kad se smrklo, bili smo prilično opušteni i srećni. Posao je predstavljao samo bledu uspomenu.
Medvedi i divlje mačke - tek ovlašnu brigu.
Pogledao sam je dok je ležala uz vatru, ugnežđena u udubljenje koje je obrazovalo moje telo.
Izgledala je meko i ranjivo, baš kao što mi je na poslu delovala snažno i hladnokrvno. “Divna si”, šapnuo sam. “Ceo ovaj dan mi je kao san. Nemoj da me budiš.” “Volim te”, rekla je. Zatim je brzo dodala: “Ju!”

Osmo poglavlje

Ono što je Bri izgovorila treperilo je još nekoliko sekundi u vazduhu jer mi se meni dogodilo - i to prvi put - da u njenom društvu ostanem bez reci.
“Omaklo mi se. Ko je to uopšte rekao? Izvini. Izvini”, kazala je. “Bri, ja... zašto se izvinjavaš?” “Alekse, ništa više ne moraš da kažeš. Ne moram ni ja. Au. Pogledaj samo one zvezde!”
Uzeo sam je za ruku. “U redu je. Događaji se prosto razvijaju nešto brže nego što smo navikli. To ne mora da bude loše.”
Bri mi je odgovorila poljupcem, pa smehom i novim smehom. Sve je moglo da bude neprijatno, ali je nekako ispalo sasvim suprotno. Čvrsto sam je zagrlio, pa smo se opet ljubili. Zagledao sam joj se u oči. “Au i tebi”, rekao sam.
I kad joj je u tom trenutku zazvonio pejdžer, izgledalo je to kao... šta? Pravedna kazna, valjda. Klasična ironija? Ne baš zabavan deo bio je taj što obično meni zazvoni mobilni telefon u pogrešnom trenu.
Pejdžer se opet začuo iz šatora. Bri me je pogledala ne mičući se. “Hajde”, rekao sam joj. “Tvoj je. Moraš da se javiš. Znam kako to ide.”
“Samo da vidim ko je.”
“U redu”, kazao sam. “Vidi ko je.”
Neko je ubijen. Moramo da se vratimo u Vašington.
Uvukla se u šator. Nekoliko sekundi kasnije začuo sam je kako telefonira. “Ovde Bri Stoun. Šta se događa?”
Bilo mi je donekle drago što je Bri tako tražena. Samo donekle. Od detektiva Džona Sampsona, svog prijatelja, čuo sam da će joj budućnost u odeljenju biti onoliko blistava koliko ona to želi. Zasad je ovaj poziv mogao da znači samo jedno. Pogledao sam na sat. U grad možemo da stignemo verovatno oko pola jedanaest. U zavisnosti od toga želi li da nagazim, što bi mercedes R350 svakako mogao da izvede.
Kad je Bri izašla iz šatora, već se presvukla u šorts od farmerki i zakopčavala je rajsferšlus na duksu s kapuljačom i oznakama džordžijskog politehničkog fakulteta.
“Ne moraš i ti da kreneš. Vratiću se što brže mogu. Do doručka, ako ne i ranije.” Već sam prikupljao naše stvari. “Kako da ne, sve se plašim.”
Kiselo se nasmejala. “Zaista mi je žao zbog ovoga. Sranje, Alekse. Nemaš pojma koliko mi je žao. I kako sam besna.”
“Ne budi besna. Dan je bio savršen.” Zatim sam pitao zato što nisam mogao da se uzdržim, a i znajući da se Bri neće uvrediti: “Kakav slučaj imaš?”




Deveto poglavlje

Vrtoglavo smo promenili ritam i mesto zbivanja, što nije bilo nimalo zadovoljavajuće, da se blago izrazim. Pred stambenu zgradu Rivervok stigli smo u 10.50 te večeri - dakle, mesto zločina hladilo se već šest sati. Bri je predložila da me ostavi kod kuće u Petoj ulici, ali znao sam da jedva čeka da stigne. Bio je to slučaj za naslovne strane, to smo pouzdano znali.
Tamo je još vladala gužva i sve je delovalo jezivo. Novinara i televizijskih kombija bilo je koliko sam i očekivao. Već se videlo da je slučaj prava senzacija: bogata žrtva, spisateljica bestselera, ubijena u navodno bezbednom kraju, i to na užasavajući način.
Zahvaljujući Brijinoj legitimaciji, stigli smo samo do ivičnjaka, gde je počinjao prilaz visokoj zgradi potkovičastog oblika koji je sad ogradila policija. Praktično, i to je bio deo mesta zločina zato što je žrtva ubistva tu pala pošto je bačena s terase pred očima desetina svedoka.
Ekipa tehničara u belim kombinezonima još je ispitivala uništeni kombi na koji je pala. Bio je parkiran blizu ulaza.
Pod jarkim osvetljenjem, ti tehničari Ličili su mi na utvare. S druge strane ulice, iza dvostruke linije policijske barijere, okupilo se više od sto ljudi. Nijedno lice mi nije privuklo pažnju, ali to ništa nije značilo. Ovo nije moj slučaj, podsetio sam se.
Bri je izašla iz automobila i došla s moje strane. “Zašto ne odeš da spavaš kod mene? Molim te idi, Alekse. Kod kuće te ionako niko ne očekuje, zar ne? Mogli bismo kasnije da nastavimo gde smo stali.”
“Ili bih mogao da te pričekam ovde i što pre te vratim kući”, rekao sam i zavalio naslon sedišta. “Vidiš? Lepo i udobno, može petoro da stane. Biće mi dobro u kolima.”
“Siguran si?” Znao sam da je peče savest zbog ovoga što se večeras desilo. To sam iskusio mnogo, mnogo puta, samo što sam sad možda shvatio kako se moja porodica osećala.
“Bolje kreni. Verovatno će se ovde sjatiti pola vašingtonske policije i baliti po tvom mestu zločina.”
Dva uniformisana policajca upiljila su se u nas kad se Bri nagla kroz prozor i poljubila me za rastanak. “Šta sam ono rekla?”, prošaputala je. “Mislila sam to ozbiljno.”
Zatim se obrušila na policajce. “Šta kog đavola radite vas dvojica? Vraćajte se na posao.
Čekajte! Zaboravite to. Pokažite mi kuda da idem. Gde mi je mesto zločina?”
Brijin preobražaj bio je takav da ga se treba čuvati. Čak joj se i stav tela promenio dok je hodala prema mestu zločina. Izgledala je kao da drži sve konce, podsetila me je na mene, ali je ipak bila najseksepilnija žena koju sam upoznao.

Deseto poglavlje

Te večeri su muškarac i žena odeveni za džogiranje stajali skriveni duboko u gomili okupljenoj na Aveniji Konektikat, naspram zgrade Rivervok. Dok su policijska kola uporno pristizala, oni su se odande divili svom radu.
Genijalnog ostvarenja - Jusefa Kasima - više nije bilo. Puf, nestade ga, ali nije zaboravljen. Muškarac je genijalno odigrao Jusefa, pa je publika bila opčinjena od trenutka kad je stao na terasu, na svoju pozornicu. Očigledno su mnogi gledaoci i dalje bili pod utiskom izuzetnog nastupa i tiho pričali o tome.
Kakav je to prikladan poziv na bis. Satima posle predstave, svi ti radoznalci su ostali ispred luksuzne stambene zgrade. Uporno su pristizali i novi poštovaoci. Na sve strane je bilo novinara - CNN, ostale glavne stanice, novinske agencije, radio-reporteri, video-umetnici, blogeri.
Muškarac je lako gurnuo ženu laktom. “Vidiš li isto što i ja?”
Ona je iskrenula vrat, pogledala levo, pa desno. “Gde? Ima toliko toga da se vidi. Pomozi mi.” “Levo. Vidiš li sad? Detektivka Bri Stoun izlazi iz auta. A onaj s njom - to je Aleks Kros. Siguran
sam. Došao je Kros, a ovo je tek naša prva predstava. Postali smo hit!”




Jedanaesto poglavlje

Prvih pola sata ubeđivao sam sebe kako sam zadovoljan što samo sedim u kolima, što se držim po strani. Mercedes, delimično karavan, delimično terensko vozilo, bio je udoban kao fotelja u mojoj dnevnoj sobi. U krilu mi je stajao primerak Istorije ljubavi Nikol Kraus dok sam menjao stanice satelitskog radija, pa odslušao lokalne vesti. Uživao sam u romanu Krausove zato što me je podsećao zbog čega sam uopšte zavoleo beletristiku. Kod kuće sam imao još jedan dobar roman - Zima do kostiju Danijela Vudrela, koji me je jednako očarao.
Sad kad više nisam u igri, imam mnogo vremena za čitanje. Doduše, jesam li van igre?
Slušajući jednim uvom, primetio sam nekoliko netačnosti u izveštavanju, od kojih je najgora da je ubica u Rivervoku nekakav terorista. Prerano je za takve zaključke. Svi mediji u gradu pokrivali su tu priču, a takođe i nacionalni, ali im je bilo svejedno dok mogu teoriju da prilepe nekom “ekspertu” ili čak drugom mediju.
Ubici, naravno, ne bi smetala njihova nepreciznost. Bilo mi je jasno da je najviše od svega želeo prosto pažnju.
Zanimalo me je da li je iko iz prestoničke policije dodeljen da prati same vesti. Da je to moj slučaj, na to bih u samom početku obratio pažnju. Naglašavam ono da je. Zato što to nije bio moj slučaj. Više nisam imao slučajeve. Nisu mi ni nedostajali, barem sam u to sebe ubeđivao dok sam iz kola posmatrao dešavanja.
Ipak, bilo je nečeg što mi je pokretalo instinkte kad se nađem na zakrčenom mestu zločina. Obrazovao sam teorije i smišljao različite scenarije u glavi od prvog trena kako sam se tamo našao - to je bilo jače od mene.
Ubica je očigledno želeo publiku; uporno su ponavljali da izgleda kao da je s Bliskog istoka, što je ukazivalo na... na šta? Je li moguće da je ovo neka nova vrsta terorizma - nekakva varijanta od vrata do vrata? Kako se tu uklapa spisateljica bestselera? Mora biti neke povezanosti. Je li ubica izvodio surovu sadističku scenu koju je mnogo puta zamišljao? Da nije spisateljica o tome pisala? Koji psihopata želi da baca žrtve s dvanaestospratnica?
Na kraju me je znatiželja pokrenula. Izašao sam iz automobila i pogledao u najviši sprat. Tamo nisam video ni Bri niti bilo koga drugog.
Samo da malo pogledam okolo, pomislio sam. Zarad prošlosti. Nikom neće štetiti.

Dvanaesto poglavlje

Koga sam uopšte pokušavao da zavaram? Ubica Zmajeva se opet prikrada i to mi je prirodno, kao da nikad i nisam prestajao. Čak ni onih meseci kad nisam bio aktivan.
Većina televizijskih kamera postavljena je oko komandnog centra prestoničke policije u nivou ulice. Dok sam prolazio tuda, prepoznao sam Tora Riktera, kapetana Odeljenja za nasilne zločine. Stajao je iza buketa mikrofona što su poredani usred tog meteža, i sam je odgovarao na pitanja.
To je verovatno značilo da je Bri i dalje gore. Što joj je, bio sam ubeden, i odgovaralo. Nije volela policijsku politiku, ne naročito ni Riktera, a ni ja ga nisam voleo. Suviše se držao pravila, bio je nemilosrdan drkadžija i dupeuvlakač. Osim toga, ko se još zove Tor? Znam da sam nepravedan, ali prosto nisam voleo kapetana.
U predvorju zgrade, gde je bilo relativno mirno, prepoznalo me je nekoliko uniformisanih policajaca koji izgleda nisu znali da već neko vreme nisam u službi. Dok sam se vozio liftom na dvanaesti sprat, zaista nisam očekivao da ću stići dalje od prvog kruga. Tamo će neko već proveravati značke.
Zaista je tako i bilo - ispostavilo se da je to stari drugar Toni Dauel, koji je radio u jugozapadnoj četvrti. Godinama ga nisam ni video niti sam o njemu išta čuo.
“Gle ko je stigao! Aleks Kros.”
“Zdravo, Toni. Mislio sam da tako stare pajkane šalju u penziju. Je li tu negde Bri Stoun?”
Toni se mašio motorole, ali se predomislio. “Pravo ovim hodnikom”, rekao je i pokazao rukom.
Zatim mi je pružio gumene rukavice. “Ovo će ti trebati.”




Trinaesto poglavlje

Osetio sam blagu drhtavicu iščekivanja, a zatim neprijatnu jezu. Zar je tako lako vratiti se na liniju vatre ili šta god već to bilo? Pred vratima stana 12F prepoznao sam malog Azijca, tehničara vašingtonske policije koji je uzimao otiske. Iz toga sam zaključio da će unutra biti relativno mirno. Hemijski elementi se ne primenjuju dok ekipe za prikupljanje dokaza ne obave svoj posao.
Zatekao sam Bri kako stoji sama usred dnevne sobe. Izgledala je zamišljeno i odsutno.
Preko tepiha boje slonovače pružale su se tamne dugačke mrlje, verovatno žrtvina krv. Klizna vrata što vode na terasu bila su otvorena i lagan vetrić je pomerao zavese.
Osim toga, dnevna soba je izgledala gotovo netaknuto. Na svakom zidu su bile ugrađene police pune knjiga u tvrdom povezu, uglavnom beletristike, a neke od njih, među kojima i strana izdanja, bile su upravo žrtvine. Upitao sam se zbog čega baš pisac krimi-romana. Mora biti razloga, barem u ubičinoj svesti. Je li taj tok razmišljanja ispravan? Možda, a možda i nije, ali svakako sam proučavao mesto zločina.
“Kako ide?”, konačno sam progovorio.
Bri je izvila obrve kao da pita: Kako si dospeo ovamo? Ipak je u potpunosti preskočila ćaskanje.
Dosad je nisam video na poslu, gde je bila sasvim druga osoba.
“Izgleda da je ušao na glavni ulaz. Nigde nema tragova nasilnog ulaska. Možda se predstavio kao neko iz održavanja zgrada. Ili ga je poznavala. Odeća i tašna su joj ovde.”
“Ništa ne nedostaje?”, postavio sam prirodno pitanje.
Bri je zavrtela glavom. “Ništa baš upadljivo. Alekse, ne deluje da je opljačkana. Kad je preletela ogradu na terasi, na sebi je imala dijamantsku narukvicu i minđuše. Izgleda da njih ipak možeš poneti sa sobom.”
Pokazao sam mrlje na tepihu. “Šta znaš o ovome?”
“Medicinski istražitelj kaže da su žrtvi krvarila kolena pre nego što je pala - a pazi sad ovo: kad ju je bacio s balkona, imala je oko vrata pseći povodac.”
“Na radiju sam čuo da je to kanap. Mislio sam da je omča, ali ni to nije imalo nikakvog smisla.
Pseći povodac? Zanimljivo. Neobično, ali zanimljivo.”
Bri je pokazala na lučni prolaz i trpezariju za zvanične prilike s mnogo staklenih vitrina punih tanjira i čaša. “Tragovi krvi počinju tamo, a završavaju se ovde, usred sobe. Puzala je, i to pod prinudom.”
“Kao pas. Znači da je hteo da je ponizi, i to javno. Šta li mu je uradila? Čime je mogla da zasluži ovo?”
“Da, zaista izgleda kao da je lično. Možda dečko ili neko ko je maštao o njoj?” Polako je udahnula i izdahnula vazduh. “Znaš, da si još u policiji, ovaj slučaj bi sigurno tebi pripao. Poznata ličnost, veliki faktor ludila.”
Nisam joj rekao da je i meni već više puta isto palo na pamet. Uvrnuti slučajevi obično stignu do mene. Znači li to da je Bri nova ja? Odjednom sam se zapitao je li naš susret na onoj zabavi zaista tako “slučajan” kao što je tad izgledao.
“Živi li ovde još neko?”, pitao sam. “Muž joj je umro pre dve godine. Ima spremačicu, ali je ona bila napolju posle podne.”

Zaljuljao sam se na petama. “Možda je ubica to znao.” “Kladim se da jeste.”
Zanimljivo je kako smo se Bri i ja uklopili u tome. Zaista je bilo čudno što to uopšte nije izgledalo čudno. Sve vreme sam primećivao neke sitnice. Jastuče na kom su izvezene reči: Nije bajka, postala sam svoja sopstvena majka. Na ispustu iznad kamina stajala je Holmarkova čestitka. Pogledao sam je, video da nije potpisana. Je li to značajno?Verovatno nije. Ali može da bude. Nikad se ne zna.
Bri ja smo zajedno izašli na terasu.
“Znači, imao je mogućnost da je ubije iza zatvorenih vrata, ali ju je isterao ovamo i bacio je preko balkona”, kazala je Bri više za sebe. “To je tako zbrkano. Ne znam šta ću s tim.”
Obratio sam pažnju na pogled - na suprotnoj strani ulice još dve luksuzne stambene zgrade; nacionalni zoološki vrt nešto ulevo; više drveća nego što se obično viđa u velikim gradovima. Vrlo lepo zapravo - treperava svetla noću, zelenilo upadljivo osvetljeno.
Tačno ispod nas nalazili su se potkovičasti prilaz zgradi, fontana što je prskala vodu i širok pločnik ispred njih. I još stotine posmatrača povrh toga.
Tad mi je nešto palo na pamet. Bolje rečeno, nešto što sam podozrevao učinilo mi se dovoljno uverljivo da ga naglas izgovorim.
“Bri, nije je znao lično. Mislim da nije. Ne radi se ovde o tome.”
Bri se okrenula prema meni. “Nastavi.” “Nije je ubio iz ličnih razloga, ako to uopšte ima nekakvog smisla. Hoću da kažem kako je ovo od početka bilo javno pogubljenje. Sve je podređeno publici. Želeo je da ga što više ljudi gleda kako je ubija. Ovo je bio nastup. Ubica je došao ovamo da bi izveo predstavu. Možda je jedno vreme čak stajao dole i merkao ovu terasu za ubistvo.”

Četrnaesto poglavlje

A onda nas je bilo troje.
Moj prijatelj Sampson je ušao u dnevnu sobu s ona svoja dva metra i sto deset kilograma. Znao sam da se iznenadio što me vidi, ali se pretvarao da je mrtav hladan - uobičajeno za Velikog Čoveka.
“Gledaš stan za iznajmljivanje?”, upitao me je. “Ovaj je slobodan, kako čujem. Posle ovog danas, verovatno će i stanarina biti manja.”
“Samo sam u prolazu. Ovaj kraj je malo preskup za moj ukus.”
“Šećeru, biti u prolazu nije isto što i savetovati. Treba ti bolji poslovni plan.”
“Šta imaš, Džone?”, pitala ga je Bri. Zvala ga je Džon; ja ga zovem Sampson još od detinjstva.
Doduše, i jedno i drugo je lepo funkcionisalo.
“Izgleda da niko nije primetio našeg momka kako ulazi u zgradu ni kako izlazi iz nje. Dok pričamo, pregledaju se svi današnji snimci bezbednosnih kamera. Što se toga tiče, ova zgrada je prilično sigurna. Osim ako ne ume da ide kroz zidove, kladim se da će se pojaviti na nekom snimku.”
“Mislim da ovoga nije briga hoće li mu se negde pojaviti slika”, rekao sam. Upravo tad je iz sobe pozvao jedan uniformisani policajac: “Izvinite, detektive?” Sve troje smo se okrenuli.
“Uh, gospođo? Detektivko Stoun? Istražiteljka s mesta zločina, tamo pozadi, hoće nešto da vas pita.”
Nas troje smo pošli za njim uskim hodnikom u radnu sobu. I ona je bila puna knjiga i francuskih litografija u skupocenim ramovima, a bilo je tu i nekoliko slika s odmora. Stan je odisao visokim kvalitetom - sve uglačano do sjaja, podmazano ili ušuškano. Na podu uz vrata nalazila se kartonska kutija s alkoholnim pićem isporučenim iz Klivlend Parka. Da nije ubica dostavljač? Je li tako ušao u stan?
U uglu je stajao dvosed presvučen tapiserijom, a pored njega televizor na konzoli. Vrata ormarića su bila otvorena i videli su se video-plejer i DVD plejer, jedan iznad drugog.
Na polici sam spazio još jednu Holmarkovu čestitku, a ni ta nije bila potpisana.
“Možda bi trebalo poneti ove čestitke, Bri. Nepotpisane su. Moguće da nije ništa, ali već sam jednu video u dnevnoj sobi.”
Uz televizor nas je čekala mlada žena u vetrovki s oznakom istražitelja s mesta zločina. “Ovamo, detektivko.”
“Šta treba da vidim?”, pitala je Bri.
“Možda i nije ništa... ali u plejeru je traka. Drugih video--traka nema na vidnom mestu u sobi. Hoćete li da je pustim, izbacim ili šta da uradim?” Tehničarka očigledno nije znala gde se zakopčava.
“Jesu li uzeti otisci odavde?”, pitala je ljubazno Bri. “Jesu, gospodo.”
“Pre svega, jesu li vrata ormarića bila otvorena ili zatvorena?”, upitao sam ja. “Zatečena su otvorena, baš kao što ih sad vidite. Vi ste doktor Kros, zar ne?”
Mlada tehničarka je govorila pomalo prkosno, ali Bri kao da to nije primetila. Uključila je televizor i video-rikorder.
Prvo je bilo samo snega i šuštanja. Zatim se ekran zaplaveo. Tu smo, pomislio sam. Konačno se pojavila slika. Uznemirujuća, od samog početka.

Bio je to snimak tamnoplavog zida na koji je okačena zastava. Osim toga, videla se samo obična drvena stolica.
“Zna li neko čija je ovo zastava?”, pitala je Bri. Bila je crveno-belo- crna, sa tri zelene zvezde u sredini.
“Iračka”, rekao sam.
Ta reč je teško odzvonila u sobi.
Bri je tad uradila nešto pametno. Zaustavila je traku. “Svi napolje”, rekla je. “Smesta.”
Na vratima se ranije okupilo nekoliko policajaca da vide šta je u radnoj sobi. “Detektivko”, kazao je jedan od njih. “Ja sam drugi detektiv na ovom slučaju.”
“Tačno, Gejbe, tako da znaš kako ova traka može biti osedjiva. Hoću da razgovaraš sa svima koji su bili ovde. Postaraj se da ovo ostane tajna.”
Zatvorila je vrata radne sobe ne čekajući odgovor drugog po važnosti detektiva. “Hoćeš li da i ja izađem?”, pitao sam je. “Ne. Hoću da ostaneš. Kao i Džon.” Tad je Bri ponovo pustila traku.




Petnaesto poglavlje

Iz senke se pojavio muškarac i ušao pravo u kadar. Ubica? Ko bi drugi bio? Uostalom, on nam je ostavio traku. Hteo je da je pogledamo. Na sebi je imao običan ogrtač boje peska i crno-belu arapsku maramu. Izgledao je kao da je izuzetno besan na čitav svet. Nosio je kalašnjikov, pa ga je prebacio preko kolena kad je seo da se obrati pravo u kameru.
E ovo je bilo nešto najčudnije. Zapravo, od toga mi je zastao dah. Način snimanja mi je odmah bio poznat. Svi smo videli te trake koje su stizale od Al Kaide, Hezbolaha, Hamasa.
Stomak mi se stegao. Saznaćemo nešto o ubici i mogao sam da se opkladim da to neće biti ništa dobro.
“Kucnuo je čas da, za promenu, narod Sjedinjenih Država počne da sluša”, izgovorio je čovek na engleskom, ali s upadljivim stranim naglaskom. Koža na obrazima, čelu i isturenom nosu bila mu je sva rošava. Boja kože, brkovi i pretpostavljena visina odgovarali su iskazima očevidaca tog poslepodneva u Rivervoku.
Zar ovo nije naš tip? Onaj što je s dvanaestog sprata bacio spisateljicu Tesu Olsen u smrt? A pre toga je smatrao da je treba poniziti psećim povocem?
“Svako od vas koji gledate ovaj film kriv je za ubistvo. Svako od vas je kriv isto koliko i vaš kukavički predsednik. Kriv kao vaš kongres i lažljivi ministar odbrane. Svakako kriv kao oni bedni američki i britanski vojnici koji paradiraju mojim ulicama i ubijaju moj narod zato što verujete da je čitav svet vaš.
Sad ćete platiti vlastitim životima. Ovog puta će se američka krv liti na američkom tlu. Krv koju ću ja lično prolivati. Ne budite u zabludi, jedan čovek može mnogo. Kao što niko od vas nije nevin, sad niko od vas nije bezbedan.”
Čovek je ustao i prišao kameri pa se upiljio kao da gleda pravo u ovu radnu sobu. Tad je razvukao usta u užasavajući osmeh. Sekund kasnije, ekran je pocrneo i ton je opet zašuštao.
“Bože”, rekao je Sampson kad je nastala tišina. “Kakav je to lud govnar? Ko je taj manijak?” Samo što je Bri pružila ruku da pritisne dugme “stop”, na ekranu se pojavila nova slika. “Dvostruka predstava”, kazao je Sampson. “Taj baš hoće da znamo za šta smo dali pare.”

Šesnaesto poglavlje

Prvo je sve bilo zamućeno - neko je stajao ispred kamere. Kad se izmakao, shvatili smo da je to isti onaj muškarac, samo što je sad bio u zelenom radnom kombinezonu i sa crnim sportskim kačketom na kome je pisalo O.
Snimljeno je očigledno u dnevnoj sobi Tes Olsen. Danas. Gospoda Olsen je u pozadini klečala oslonjena na ruke, gola i vidno se tresući. Preko usta joj je bila zalepljena široka traka. A oko vrata je imala crvenu pseću ogrlicu.
Sve je snimio. Igrao je za publiku sve vreme.
Raspoloženje u radnoj sobi je od lošeg postalo još gore. Ubica - ili terorista, kako sam već razmišljao o njemu - prišao je Tes Olsen. Snažno je povukao povodac, a ona je s mukom ustala. Neobuzdano je jecala. Možda je i znala šta je čeka. Znači li to da je poznavala ubicu? Otkud bi ga znala? Zbog knjige koju je pisala? Na čemu je poslednjem radila?
Nekoliko sekundi kasnije, muškarac ju je izvukao na terasu. Prvo joj je polako odvajao traku s usta, pa je na kraju cimnuo. Zbog udaljenosti, ništa se nije jasno čulo - sve dok je nije dograbio i prebacio preko ivice. Tad su do mikrofona, postavljenog oko šest metara dalje, doprli njeni prodorni vrisci.
Sve to vreme ubica se osvrtao preko ramena i svakih nekoliko sekundi proveravao kameru. “Vidite ovo? Kako se izmiče u kadru?”, pitala je Bri. “Nije samo pripremio predstavu za
prolaznike na ulici. Ovo je namenjeno i nama - onom ko nade traku. Vidite gadu lice.” On se sad smeškao. Čak i izdaleka jasno se video njegov sablasni kez.
Sledećih nekoliko sekundi kao da su se razvukli u večnost. Siguran sam da je tako osećala Tes Olsen. Ponovo ju je povukao unutra, pa je naterao da sedne. Da li je tad pomislila da će biti pomilovana? Da će je poštedeti? Digla je ramena, pa opet zaplakala. Oko minut kasnije, opet ju je izvukao na terasu.
“Evo nas”, sumorno je rekla Bri. “Ne želim ovo da gledam.” Ipak je gledala. Svi smo gledali.
Ubica je bio snažan čovek, verovatno preko metar i osamdeset, i dobro građen. Zaprepastilo me je kad je podigao Tes Olsen kao teg, pravo sebi iznad glave. Još jednom je pogledao u kameru - Da, gade, gledamo - namignuo i bacio je preko ograde.
“Gospode bože”, prošaputala je Bri. “Je li to on nama namignuo?”
Nije ušao s terase. Niti se uklonio iz kadra. Prema uglu pod kojim je držao glavu, shvatio sam da nije gledao tačno na mesto gde je pala. Gledao je u publiku, ljude na ulici. Izložio se riziku kom nije morao da se izlaže.
Za nas je to bilo dobro. Možda ćemo ga tako pronaći, uhvatiti gada. Zato što je nemaran i voli da se šepuri pred publikom.
Zatim sam shvatio šta sam pomislio: Mi, a ne oni - mi ćemo uhvatiti tog skota.
Tad je ubica progovorio pred kamerom, a to je još bilo najjezivije od svega. “Možete pokušavati da me uhvatite”, rekao je, “ali vam neće uspeti... doktore Krose.”
Sampson, Bri i ja smo se pogledali. Džon i ja smo bili bez reći, a Bri je uspela da izgovori samo: “Koje sranje, Alekse.”
Spreman ili ne, opet sam bio u igri.




Sedamnaesto poglavlje

Ipak nisam bio spreman. Barem ne još. Danima posle ubistva u Rivervoku razmišljao sam o svojim pacijentima. Doduše, osećanja su mi već bila pomešana. Trudio sam se da se ne usredsredim na ubistvo Tes Olsen, na to ko bi onaj manijakalni ubica mogao biti, niti na to otkud me poznaje i šta kog vraga hoće od mene.
Nisam mogao da odolim da ne počnem dan čitajući najnovije vesti na sajtu Vašington posta. Hvala bogu, ništa se više nije dogodilo prethodne noći. Nisu zabeležena nova ubistva, što znači da bar nije u ubilačkom naletu.
Seanse su mi tog prepodneva ionako držale pažnju. To mi je najvažniji dan u nedelji, onaj koji jedva čekam, ali i od kog unekoliko zazirem. Uvek postoji nada da ću nekom učiniti nešto dobro, da će doživeti preokret. A možda bih mogao i da tresnem na guzicu.
Počeo sam u sedam sa nedavno obudovelim vašingtonskim vatrogascem koji se lomio između osećaja dužnosti prema poslu i deci i sve većeg osećanja beznačajnosti života koje je dovelo do svakodnevnih misli o samoubistvu.
Veteran iz Pustinjske oluje koji mi je došao u osam još se mučio s demonima koje je doveo kući iz rata. Njega mi je prebacila moja terapeutkinja Adela Fajnali i nadao sam se da ću mu na kraju pomoći. Ovo mu je bio krizni trenutak u lečenju, pa je bilo prerano govoriti o tome da li zaista komuniciramo.
Zatim je došla žena koju je postporodajna depresija navela na kolebljiv stav prema šestomesečnoj ćerki. Razgovarali smo o njenoj devojčici, pa čak i o mojim osećanjima - samo na tren
- u vezi s Dejmonovim odlaskom u internat. Kao ni u policijskom radu, ni na seansama se obično ne pridržavam pravila strogo. Tu sam da razgovaram s ljudima, tako da te razgovore uglavnom slobodno vodim.
Imao sam polusatnu pauzu, tokom koje sam proverio kako je Bri, pa još jednom pogledao vesti na sajtu Vašington posta. I dalje nikakvih novosti - nije bilo napada, a isto tako ni objašnjenja za smrt Tes Olsen.
Poslednji pacijent tog prepodneva bila je studentkinja prava sa Džordžtauna, čija je mizofobija postala tako jaka da je počela da spaljuje vlastito rublje svake večeri.
Kakvo prepodne. Neobično zadovoljavajuće. I relativno bezbedno - barem za mene.

Osamnaesto poglavlje

Bri me je pozvala na kancelariju dok sam jeo praznu tvrdu kiflu pre seanse u jedan. “Analizirali smo trake”, rekla je. “Kaži mi šta misliš, Alekse. Ubica na čelu ima ožiljak. U obliku polumeseca. Prilično je izražen.”
Malo sam razmislio pre nego što sam odgovorio. “Može biti da je imao traumu glave u nekom trenutku. To je nagađanje, ali možda je oštetio čeone režnjeve. Ljudi s oštećenjima čeonih režnjeva umeju da ispoljavaju neraspoloženje i razdražljivost.”
“Hvala ti, doco”, rekla je Bri. “Lepo je što te imam u timu.”
U timu sam? Otkad? Jesam li pristao na to? Mislim da nisam.
Posle ručka i vrlo lepog razgovora s Bri o slučaju ubistva, došao mi je poslednji pacijent tog dana, a ujedno i najdraži - žena od tridesetak godina po imenu Sendi Kvinlan.
Sendi je nedavno stigla u Vašington iz gradića u severnom Mičigenu, nedaleko od granice s Kanadom. Prihvatila je nastavnički posao u siromašnom delu Jugoistočne četvrti, što mi ju je izuzetno omililo.
Nažalost, Sendi nije samoj sebi bila mnogo draga. “Sigurno imate na desetine pacijenata kao što sam ja. Sve te usamljene depresivne neudate žene u velikom gadnom gradu.”
“Zapravo i nemam.” Rekao sam joj istinu, što mi je strašna navika. “Vi ste mi jedina DNŽ u VGG-u.”
Shvatda je šalu, pa se nasmešila i nastavila. “Pa, to je jednostavno... jadno. Skoro svaka žena koju poznajem traži istu glupost.”
“Sreću?”, pitao sam.
“Nameravala sam da kažem muškarca. Ili ženu, valjda. Nekog da je voli.”
Ja sam u Sendi očigledno video sasvim drugačiju ličnost od onoga kako je samu sebe doživljavala. Izabrala je da se prikazuje kao klasičan usamljenički stereotip - lep izgled skriven iza naočara s debelim crnim ramom i tamne vrećaste odeće. Kako se opuštala sa mnom, pokazala mi je da je privlačna, zanimljiva i duhovita kad to hoće. A iskreno je brinula o deci koju je podučavala. Cesto je pričala o njima, i to veoma toplo. Bez ikakvih dvosmislenosti.
“Zaista mi je teško da vas shvatim kao jadnu”, konačno sam joj rekao. “Izvinite, ali to je samo moje mišljenje. Možda sasvim grešim.”
“Pa, kad ti je psihoterapeut verovatno najbolji prijatelj, zovi to kako hoćeš.” Pre nego što sam uspeo da odgovorim, nasmejala se postideno. “Ne brini, nisam baš takav psihopata kako zvučim. Samo sam htela da kažem...”
Ljudski nagon me je terao da pružim ruku i dotaknem je, ali kao njen psihijatar nisam to mogao niti sam smeo. Međutim, imala je nešto u očima - otkrivale su koliko joj toga u životu nedostaje - zbog čega nisam mogao nedvosmisleno da joj pokažem šta osećam. Želeo sam da zna da mi je stalo do toga kako joj je. A želeo sam i da se uverim da je naš odnos jasan. Možda Sendin ton i onaj pogled pun iščekivanja ništa nisu značili. A opet, sve nešto znači ili sam to samo pročitao u mnogo debelih knjiga koje se koriste u školama kakve su Džordžtaun ili Džons Hopkins.
Sa Sendi sam morao da budem obazriv. Dobro smo izgurali seansu, a kad je otišla, završio sam posao za taj dan. Ili možda nisam? Treba li sad da odem na drugi posao?

Upravo sam silazio niz stepenice kad mi je zazvonio mobilni telefon. Nisam znao broj. Šta sad? Prislonio sam telefon uz uho.
“Zovem zbog Kajla Krega”, kazao je muški glas. Malo se gubio, ali je imao moju punu pažnju. “Trenutno ne može sam da se javi... zato što je u samici u Koloradu. Hteo je da vam poruči kako svakog dana misli na vas i sprema vam iznenađenje. Stravično iznenađenje, baš tu u Vašingtonu. Sećate li se da je Kajl čovek s planom? Uzgred, hoće i da znate da nije video sunce već četiri godine
- a to ga je osnažilo i izoštrilo u onome što radi.” Veza se prekinula.
Kajl Kreg - gospode, Šta će još da me snađe? I šta je trebalo da znači ta poruka? “Sprema vam iznenađenje.”




Devetnaesto poglavlje

Trudio sam se da se ubedim kako ne treba mnogo da brinem o manijakalnim ubicama koje sam već otpremio u zatvor. Ne treba jer ih ima još slobodnih. Osim toga, niko nije bio ni blizu tome da pobegne iz zatvora u Florensu. Niti je ovo prvi put da mi Kreg preti iz ćelije.
Uz to, više i nisam bio u službi. Naravno, izlazio sam s glavnom detektivkom u veoma velikom i gadnom slučaju.
Ubistvo u Rivervoku već se pretvorilo u medijsku senzaciju. Svi kao da su samo o tome pričali. Čak su ga i moji pacijenti pominjali. Na svakih nekoliko sati objavljivane su sve histeričnije vesti. Mediji su prodavali strah dvadeset četiri sata sedam dana u nedelji, žustro su obavljali posao, a ja sam morao priznati da sam i sam poslovao s tom istom robom. Samo što sam se ja trudio da smanjim strah, svakako najbolje što sam mogao; uvek sam nastojao da zaustavim paniku i da je uklonim tako što sam uklanjao ubice s ulice.
Sve teorije prestoničke policije o ubici kao da nikud nisu vodile ili je bar tako Bri mislila. Lice s video-snimka nije odgovaralo nijednoj bazi podataka FBI-ja o teroristima.
Glasovni zapis je predat istoj onoj agenciji koja je radila s Biroom na snimcima Osame bin Ladena posle jedanaestog septembra. Zasad ni tu nije bilo sreće, ali još je bilo rano za velika očekivanja.
Ubica sebe nije dovodio u vezu s džihadom niti s nekom ćelijom. Niko se nije pojavio s obaveštenjem o njemu pošto je video - na više puta ponavljanim vestima - slike koje su napravili očevici ubistva.
Bri je svaki podatak prenosila federalcima, ali je nastavila s istragom za sebe. To je značilo šesnaestočasovno radno vreme.
U četvrtak uveče svratio sam do njene kancelarije nadajući se da ću je namamiti da nešto pojede. Odeljenje za nasilne zločine vašingtonske policije prilično je neupadljivo smešteno iza sasvim običnog malog tržnog centra u Jugoistočnoj četvrti. Mesta za parkiranje ima napretek. Zbog toga se neki policajci šale kako je zapravo to razlog što svi žele da rade u toj jedinici - a to je možda i istina. Bri nije bila u svom delu kancelarije. Na uključenom računani stajala je zalepljena cedulja s porukom ispisanom njenom rukom: Pozvati Aleksa. Ipak se nisam čuo s njom - čitavog dana. Šta li je
sad smislila?
“Tražiš Bri?” Detektiv iz susednog pregrađenog odeljka je mahnuo polupojedenim sendvičem. “Vidi u sali za konferencije. U dnu onog hodnika levo. Kampuje tamo.”
Kad sam ušao u tu prostoriju, Bri je sedela nogu dignutih na sto i s daljinskim upravljačem u ruci. Na ekranu, u toku je bio ubičin video- snimak. Svuda su se videle otvorene fascikle, beleške i slike sa mesta zločina. I pored svega toga, naložio sam se čim sam je ugledao, više nego što sam hteo da priznam.
“Hej, ti. Koliko je sati?”, doviknula je kad je videla da prilazim.
Zatvorio sam vrata pa je poljubio nekoliko puta. “Vreme je za večeru, vreme je za pauzu. Jesi li gladna?”
“Pravo da ti kažem, umirem od gladi. Hajde samo pogledaj nekoliko puta ovo sa mnom. Već sam ozrikavila od toga.”

Drage volje sam joj pomogao, a nisam se ni mnogo iznenadio što je tih “nekoliko puta” postalo desetine gledanja, a večera u Kinkedu se pretvorila u naručene empanade iz kioska na uglu.
S vremenom nije bilo ništa lakše gledati gnusan snimak ubistva u Rivervoku. Niti čuti sopstveno ime u njemu. Nadoknađivao sam to pomno proučavajući ubicu. Možda ću spaziti neku nijansu u govoru ili ponašanju koju još niko nije primetio. Znao sam da sada ne mogu očekivati nikakve ogromne skokove, već da treba da napravim sitna povezivanja. Kao to da je Tes Olsen autorka kriminalističkih romana. Ili možda čak i one Holmarkove čestitke koje su mi privukle pažnju u njenom stanu. Ubičina potreba da ima publiku.
Stoga smo se oboje iznenadili kad smo u jednom trenutku otkrili nešto značajno, nešto što bi moglo biti ogromno.

Dvadeseto poglavlje

U prvi mah to je bilo kao jedva vidan blesak, nešto skoro podsvesno u snegu pred drugi deo snimka. Bri i ja smo već isuviše dugo zurili u ono što je ubica hteo da vidimo, pa ništa drugo i nismo gledali.
“Zaustavi načas”, rekao sam.
Uzeo sam daljinski upravljač i malo vratio traku, pa je pauzirao. “Evo”, rekao sam Bri. “Vidiš
li?”
To gotovo da i nije bilo ništa. Kao nagoveštaj slike, skoro prebrzo za ljudsko oko, pa čak i za
usporen sinimak. Bio je to duh. Trag. Namerno ostavljen?
“Ova traka je i ranije korišćena”, rekao sam.
Bri je već nazuvala crne baletanke veličine četrdeset dva. “Znaš li nekog u Informatičkoj jedinici Biroa?”, pitala me je.
Policija se uveliko oslanjala na FBI za pomoć u vezi s video- forenzikom. Znao sam tamo nekoliko njih, ali već je bilo devet uveče. Bri to kao da nije smetalo. Ustala je i hodala po prostoriji.
Na kraju je sama digla slušalicu telefona. “Probaću s Vendi Timerman. Ona radi do kasno.” Izvio sam obrve. “Vendi Timerman radi do kasno? Neko dobro zapaža.”
Vendi je naoko bila šef kancelarije tog odeljenja, ali je isto tako predstavljala i svojevrsno tajno oružje za svakoga ko je želeo da izvrda pravila a da ne prekrši zakon. Poznavala je sve žive, a izgleda da su joj svi živi nešto i dugovali.
Osim toga, nije imala lični život. Praktično je živela za radnim stolom.
Kao što se i očekivalo, Vendi je razgovarala nekoliko minuta sa Bri, a onda se javila nešto kasnije s jednim imenom i brojem.
“Džefri Antrim”, rekla je Bri spustivši slušalicu. “Živi u Adams Morganu. Navodno je genije za ovo. Pretpostavljam da radi dodatni posao u stanu, a Vendi kaže da mu ponesemo pakovanje od šest piva pa će nas bez problema primiti u svoju jazbinu. Hej - podseti me da joj pošaljem cveće.”
“Ne zamaraj se”, kazao sam joj. “Već će te zvati kad joj bude potrebna usluga. A to će biti nešto više od cveća.”




Dvadeset prvo poglavlje

Krenuli smo u Adams Morgan i, kao što nam je Vendi Timerman predložila, usput svratili do prodavnice. Brzo i žudno smo se poljubili nekoliko puta i u radnji i u kolima, a onda smo, navraga, morali da se vratimo poslu. Džefri Antrim, koji mi se po godinama učinio bliži Dejmonu nego meni, bio je sasvim druželjubiv i pustio nas u stan čim sam mu pokazao pivo. Sumnjivo mi je bilo sve to u vezi s “dečkom genijem” sve dok nisam video kako je uredio svoj dom. U stanče - laboratoriju, “jazbinu”, kako god ga nazvali - jedva da je stalo nešto nameštaja. Zanimalo me je da li je nešto od skupocene opreme naslagane na sve strane maznuto iz Biroa.
Sedeli smo nekoliko sati na raznorodnim kuhinjskim stolicama i ispijali drugo pakovanje piva koje smo doneli dok je Džefri radio u susednoj sobi. Pozvao nas je ranije nego što sam očekivao - da vidimo šta je otkrio.
“Evo ga. Na originalnoj traci su bile samo senovite slike. Zato sam izvukao sve što sam mogao.
Zatim sam to digitalizovao. Pretpostavljam da vam neće smetati mešavina nepovezanih kadrova?” “Mislim da to zavisi”, rekla je Bri. “Od čega?”
“Od toga šta si nam kog đavola rekao, Džefri. Govoriš li ti engleski? Ili možda španski? Ja se samo malo služim španskim.”
Džefri joj se osmehnuo. ,,E pa, evo šta je. Pogledajte i sami. Uvek mogu da ih razložim ako hoćete.” Ukucao je još nekoliko komandi. “Sad se štampa, ati možete i ovde da vidite. Dobro se zagledajte.”
Nagli smo se bliže i gledali monitorčić na kuli s uređajima naređanoj na stolu.
Slika je zaista bila senovita, dosta tamna, ali ipak razaznatljiva. U stvari, odmah smo je oboje prepoznali.
“Bokte”, tiho je izgovorila Bri. “Sad mi tek ništa nije jasno.” “Je li to Abu Graib?”, pitao je Džefri iza nas. “Jeste... zar ne?”
Skandal u zatvoru Abu Graib sad je već star nekoliko godina, ali je i dalje bolna tačka u mnogim vašingtonskim krugovima, a naravno i na drugim mestima. Očigledno i ubici iz Rivervoka.
Gledali smo ili u fotografiju ili u isečak iz televizijskog snimka. Više i nije bilo važno šta je to tačno. Sve nejasne pojedinosti mogao sam da dopunim po sećanju. Žena-vojnik, Amerikanka, stoji u širokom hodniku između ćelija. Uz noge joj je na podu go irački zatvorenik s kapuljačom na glavi.
Muškarac kleči i oslanja se na ruke baš kao i Tes Olsen. Oko vrata mu je pseća ogrlica povezana s povocem koji drži žena.
Bri je prikovala pogled za sliku, pa polako zavrtela glavom. “Nego, Džefri, imaš li kafe u onoj kuhinjici ili treba da odem da je kupim?”

Dvadeset drugo poglavlje

Ubičina druga priča spadala je u njegov omiljen žanr - naučnu fantastiku.
Da, da, ovo je sjajno. Zasad se plan odvija baš kako treba.
Ubica se više nije igrao iračkog vojnika, već je preuzeo sočniju ulogu u boljoj priči: doktor Zander Svift. Koji glumac ne bi ubio za tu ulogu, da se tako izrazim, i da odigra upravo ovu scenu? I to ni manje ni više nego u pozorištu. Delicioso!
Pločnik ispred veličanstvenog Centra Kenedi te večeri brzo se punio ljudima. Bili su uglavnom mladi, urbani eklektičari, puni samopouzdanja, pomalo odvratni. Upravo onakva publika kakvu biste očekivali na pozorišnoj adaptaciji naučnofantastične pripovetke već pretočene u holivudski film. Razlika je u tome što u pozorišnom komadu igra velika glumačka zvezda. Otud i ta poveća gužva, mada nisu sve ulaznice rasprodate.
Ubica - koji nije zvezda, bar još ne - preuzeo je ulogu doktora Zandera Svifta dok je dolazio u Centar Kenedi. Nikad nije prerano ući u ulogu, zar ne?
Niz od šest rotirajućih vrata otvarao se s ulice i vodio u popločanu biletarnicu. Zatim se na četvora unutrašnja vrata ulazilo dalje u predvorje zaštito tepisima. Na sve je obraćao pažnju i neće zaboraviti ni najsitniju pojedinost.
Već gotovo ubeden da je doktor Svift, uživevši se duboko u ulogu, ubica se kretao ni brže ni sporije od ostalih oko sebe. Debele zatamnjene naočare, brada prošarana sedim i neupadljiv sako od tvida da ga niko ne prepozna, foš jedan ljubitelj pozorišta, razmišljao je.
Ipak nije mogao da suzbije sasvim malu sumnju u probu. Šta ako uprska? Šta ako ga večeras uhvate? Šta ako pogreši u Centru Kenedi?
Pogled je zadržao na zastakljenom srebrnastom posteru pored kog je prošao. Metju Džej Voker u predstavi Dobro ćemo ti to upamtiti.
Nadobudno holivudsko govno čije je ime odštampa no crnim slovima iznad naslova bilo je poznato po nekvalitetnih ali veoma uspešnim filmovima. Bolje rečeno, stripovima pretvorenim u smešne igrokaze koji su olakšavali publiku za po deset dolara. Zbog njega je sala i večeras gotovo rasprodata. Naročito su žene volele Metjua Džeja Vokera, iako se nedavno oženio prelepom glumicom s kojom je usvojio decu iz zemalja Trećeg sveta - najnoviji trend među tim holivudskim folirantima. Živeli su u Vašingtonu kako bi “uticali na vladu da se bavi pitanjima važnim za decu širom sveta”. Govori li i - još gore - razmišlja li iko tako? Da, zaista, oni to rade.
U sali je muzika sa sintesajzera davala ton večeri. Doktor Zander Svift je našao mesto 11A u levom delu.
Zaista se unosio u ulogu - odlično smišljenu i dobro odigranu - po njegovom vlastitom mišljenju. Bio je na nekoliko koraka od osvetljenih vrata za slučaj požara - jednih od ukupno četvoro - međutim gotovo istog trenutka pozicija u sali mu je postala nevažna. Znao je tog trena da neće koristiti ulaznicu koju je već kupio za isto mesto u subotu uveče.
Ovo mesto nema preimućstva! Sasvim je pogrešno! Doktor Svift je morao da se uveri na licu mesta kako bi shvatio ono što mu je sad sasvim jasno.
Simbolično ubistvo ne treba da se odigra tu, već na samoj pozornici. To bi bilo najbolje - za publiku. A publika je sve, zar ne?

U osam i pet, svetla su se prigušila, a zatim i sasvim pogasila. Muzika je bila sve glasnija, a teška brokatna zavesa se polako dizala.
Po bini se rasulo crveno svetlo, Što je bilo dovoljno da se posredno osvetli i publika, u kojoj je sad sedište 11A bilo prazno.
Doktor Zander Svift je video sve što je trebalo da vidi, pa je otišao iz pozorišta. Ubistvo je na repertoaru sutra. Te večeri je imao samo probu, uvežbavanje. Uostalom, želeo je da igra pred punim gledalištem. To je obavezno.
Naravno, u njegovu čast.




Dvadeset treće poglavlje

Sutradan je sastanak Odeljenja za nasilne zločine imao samo jednu, vrlo značajnu temu, barem s moje tačke gledišta. Bri me je zamolila da prisustvujem, a lagao bih kad bih rekao da to nisam želeo. Sastanak je bio dobro posećen, ostalo je mesta još samo za stajanje, a brujalo je od usijanih sašaptavanja.
Kapetan Tor Rikter je odložio početak dok ne stigne zamenik gradonačelnika, koji je kasnio dvadeset minuta i koji sve vreme nije progovorio ni reči. Međutim, sama činjenica da je Lari Dolton prisustvovao poslala je jasnu poruku: Svi prate slučaj. Onaj manijakalni ubica upravo je to i želeo, ali tu se ništa nije moglo. Nikako nismo smeli da odbijemo zamenika gradonačelnika.
Bri je počela sastanak iznoseći sve ono što smo ona i ja u poslednje vreme zaključili. Naša noćna poseta Džefriju Antrimu iznedrila je još nekoliko slika Abu Graiba, ali ništa drugo što bi moglo biti značajno. Ipak sam smatrao da je to dobra osnova. Pretpostavljao sam da je ubica to ostavio kao poruku nama. Ili meni?
“Zatim smo nešto više otvorili objektiv za druge izvedene elemente”, rekla je Bri i pokazala slajd u pauer pointu.
“Evo prepisa govora koji je ubica održao u prvom delu video- snimka. A ovo” - promenila je slajd - “ovo je govor iz 2003. čoveka koji sebe naziva šeik Amerike.”
“Je li to isti tip?”, pitao je neko otpozadi.
“Ne”, odgovorila je Bri. “Nije isti. Ali on se očigledno ne služi samo jednim izvorom. Abu Graib. Sad ovo. Statistički, ta dva govora su šezdeset posto slična.”
“Čekajte malo. Zbog čega tvrdite da to nije isti čovek?”, hteo je da zna Rikter. Umeo je da podrugljivo postavi pitanje tako da zvuči kao optužba.
Na Brijinom licu sam zapazio kratak blesak besa, verovatno neprimetan za sve ostale. “Zbog toga što je šeik uhapšen prošle godine. Sedi iza rešetaka jednog njujorškog zatvora”, rekla je. “Hoćemo li da nastavimo?”
Jedan detektiv je digao ruku kao školarac. “Imamo li pojma koje je nacionalnosti?”
Bri je mrdnula glavom prema meni. To je bio znak da se uključim. “Mnogi od vas poznaju doktora Aleksa Krosa. Zamoliću ga da iznese osnovne tačke profila koje smo zasad utvrdili. Ubica zna za doktora Krosa. Ako niste čuli, pomenuo mu je ime na video-traci.”
“Kako sam mogao da odolim takvom pozivu?”, kazao sam i nekolicina njih se nasmejala. Zatim smo prešli na ozbiljne teme.

Dvadeset četvrto poglavlje

Dok sam stajao pred svima, uspeo sam da prepoznam otprilike polovinu ljudi u toj prostoriji. Nisam bio siguran jesu li i ostali čuli za mene, ali verovatno većina jeste. Godinama sam radio na važnim slučajevima u Vašingtonu i sad sam opet tu. Radim pro bono? Pomažem detektivki Bri Stoun? Šta je zapravo ovo?
“Jedno je prilično jasno”, počeo sam. “On će poželeti da ponovo ubije, bilo da to uradi ili ne. Glavni aspekt njegovog delovanja je teroristički, ali ima i serijskih tendencija. Već vidim prepoznatljiv obrazac.”
“Možeš li to da razjasniš, Alekse”, upitao je neko. Pogledao sam Bri, a ona mi je dizanjem brade dala znak da to uradim.
“Njegova početna licitacija, da tako kažem, bila je pojedinačno ubistvo. Moguće je da se zagreva za nešto krupnije, ali mislim da nije to u pitanju. Verovatno će nastaviti da ubija jednu po jednu žrtvu.”
“Zašto?”
“Dobro pitanje, a mislim da imam odgovor na njega. Pretpostavljam da ne želi da ga zaseni vlastiti rad. Ovde je on u središtu, nisu žrtve. Uprkos onome što kaže na video--snimku, u duši je narcisoidan. Silno želi da bude zvezda. Možda me je zato `pozvao` u slučaj. Možda je čak ostavio neke razglednice na mestu zločina - dve nepotpisane Holmarkove. To još proveravamo, a ispitujemo i šta bi moglo da znači ako su njegove. Proveravamo i knjige koje je gospoda Olsen napisala.”
“Koji mu je motiv?”, pitao je Rikter. “Smatramo li još da bi moglo biti politički?”
“I da i ne. Trenutno nam je radna teorija da je rođen u Iraku ili je bar poreklom odande, da je bio pripadnik snaga zakona ili vojske, a možda i jedno i drugo. U FBI-ju smatraju da u Sjedinjenim Državama živi bar nekoliko godina, a možda i čitavog života. Natprosečne je inteligencije, izuzetno disciplinovan i da - verovatno antiamerički raspoložen. Međutim, mislimo i da bi politički upliv mogao biti samo sredstvo izražavanja, a ne sam cilj.”
“Izražavanja čega?”, navalio je Rikter iako je morao znati da dotad još nismo imali mnogo odgovora.
“Možda želje za ubijanjem. Izgleda da mu se dopada ono što radi. Ali, što je važnije, voli da bude u centru pažnje.”
Baš kao i ti, Tore.
A možda i baš kao i ja.




Dvadeset peto poglavlje

Nekoliko njih je piskaralo ili kuckalo beleške u sve jačoj i mučnijoj tišini. Nisam želeo da dominiram sastankom, pa sam prepustio Bri da odgovara na pitanja. Rikter ju je izrešetao, ali nije ustuknula pred nadmenim šefom. Sampson je bio u pravu kad je rekao za Bri da će napredovati u vašingtonskoj policiji ili da će je upropastiti neki ljubomorni nadređeni.
Posle sastanka skupljali smo materijal u praznoj sali za konferencije kad se ona zaustavila i pogledala me. “Prilično si dobar u ovome”, rekla je. “Možda čak i bolji nego što se priča.”
Odbacio sam to uz osmeh, ali mi je prijao kompliment. “Vodio sam mnoge ovakve sastanke. Osim toga, ti si vodila ovaj, znaš to.”
“Ne govorim o sastanku, Alekse. Već o ovome. Ovom poslu. Najbolji si kog sam videla. I to daleko najbolji. Ako hoćeš da znaš, sasvim smo dobri zajedno. Zar to nije zastrašujuće?”
Prekinuo sam sa sređivanjem fascikli koje sam držao i zagledao se u nju. “Zašto mi se onda čini da smo se uputili u pogrešnom pravcu, Bri?”
Pogledala me je zaprepašćeno. “Molim?”
Mene je to zakopkalo pred sam kraj sastanka. Sve se prebrzo odvijalo. Ovo je zaista bila prva prilika da saradnicima iznesemo pojedinosti. A sad sam se osećao kao da nam izmiče nešto značajno. Gotovo sam bio siguran u to. Nije mi bilo drago što to kažem u ovom trenutku, ali je taj osećaj bio jači od mene. Moji čuveni glupi osećaji! Predosećaj je zahtevao da proverim dosadašnje zaključke, sve u šta smo poverovali da smo ubeđeni.
“Možda ovo izgleda kao da ima smisla stoga što on želi da tako mislimo”, rekao sam. “To je samo slutnja, ali me ona mnogo žulji.”
Već sam se tako opekao, i to nedavno. Mnogo smo vremena izgubili u slučaju Meri, Meri u Los Anđelesu, kad smo uhvatili očiglednog ali pogrešnog sumnjivca umesto pravog ubice. Dok smo to shvatili, nastradalo je još ljudi.
Bri je počela da vadi papire koje je upravo stavila u akten--tašnu. “Dobro. Hajde da opet sve razložimo. Šta treba da znamo da bismo ovo pravilno obavili?”
Odgovor koji se nametao bio je da bi nam još jedno ubistvo obezbedilo mnogo više podataka.

Dvadeset šesto poglavlje

Kucnuo je čas da se iznese druga priča.
Te večeri je devetsto pedeset pet hrabrih duša išlo prema Centru Kenedi i zauzimalo tamošnja plišana sedišta. Veliko predvorje je osvetljavalo osamnaest kristalnih lustera od po tonu nalik... na šta? Džinovske stalaktite? Predvorje je bilo ogromno, dužine preko osamnaest metara. Bista od dva i po metra koja je stajala u sredini predstavljala je samog velikog Kenedija, uzvišenog i ozbiljnog izraza lica.
Iza scene je radila ekipa od njih trideset sedmoro. Upečatljivo. A i skupo. Po bini ih se kretalo najmanje sedamnaestoro.
A pod njom je stajao i čekao samo jedan usamljen čovek. Doktor Zander Svift.
U tri sata tog poslepodneva ušao je na zadnja vrata. S velikom kutijom za alat i nekoliko uvežbanih rečenica o kotlu zbog kog je došao.
U kutiji s alatom nosio je rekvizite.
Pištolj.
Šilo za led, za svaki slučaj. Butanski brener. Zalihu etanola.
Otad je već prošlo pet sati i skoro je bilo vreme za njegovu glavnu tačku. Iznad glave mu je predstava već tekla. Sala je bila puna, sve sam poklonik pozorišta, ljubitelj drame i napetosti.
Metju Džej Voker je izvodio scenu u kojoj donekle mehanički razgovara s likom na monitoru. Voker je, naravno, bio preterano lep, nešto niži nego što bi se očekivalo i pravo razmaženo derište istinu govoreći. Agent mu je obezbedio sveže egzotično voće, vodu evijan, ličnog šminkera. Sad je kucnuo čas da Voker upozna svog partnera.
“Zdravo, Metju Džeje! Pozdravljam te”, rekao je doktor Svift. “Evo me... iza tebe.”
Glumac se iznenađeno osvrnuo - ne, zabezeknuto - kad se poklopac na bini, obično korišćen samo u drugom činu, naglo otvorio.
“Šta kog...”
“Dame i gospodo, izvinjavam se zbog prekida”, kazao je doktor Zander Svift glasno, jasno i zapovednički, tako da se čulo sve do najjeftinijih sedišta. “Molim vas za pažnju, punu pažnju, nepodeljenu pažnju. Ovo je pitanje života i smrti.”




Dvadeset sedmo poglavlje

U početku se u publici primećivalo samo meškoljenje desetina njih što su počeli da listaju program da vide ko je ovo na bini.
Metju Džej Voker je okrenuo leda gledalištu i prošaputao: “Šta koji moj to radiš? Ko si ti?
Sklanjaj se s bine! Odmah!”
Iznenada je doktor Svift potegao pištolj i njim gotovo dodirnuo glumčevo lice. Pustio je da mu ruka drhti kao da je nervozan - što uopšte nije bilo tačno. “Pssst”, izgovorio je napadnim šapatom. “Ti sad nemaš teksta.”
Gurao je pištolj prema glumcu dok ovaj nije kleknuo. “Molim vas”, kazao je Voker u mikrofon, “uradiću sve što hoćete. Samo se smirite.”
“Pozovite Hitnu službu”, povikao je neko iz prvog reda. Publika je tek tad počela da shvata.
Ubica se njoj obratio. “Ja sam doktor Zander Svift iz Zavoda za imunizaciju i kontrolu. Moram vas obavestiti da je ovaj čovek određen za izumiranje”, objasnio je. “Iskreno, šokiran sam i rastužen kao i vi.”
“Ovaj je lud! Nije glumac!”, iznenada je povikao Metju Džej Voker. “Nisam lud. Postoji sasvim razuman plan”, odvratio je doktor Svift. Držeći pištolj uperen u glumca u jednoj ruci, počeo je da trlja Vokera etanol-gelom iz industrijske kese od folije koju je izvukao iz džepa. Namazao ga je po grudima, talasastoj plavoj kosi, ispod brade. Od snažnog mirisa Voker je počeo da krklja i guši se. “Šta to radiš? Molim te prestani!”, zavapio je.
Sad je publika bila na nogama. Sa strana su se čuli povici: “Zaustavite ga! Neka se neko popne tamo. Gde je obezbeđenje?”
S bine je opet grmnuo glas doktora Svifta: “Ako se iko popne, biće ustreljen. Hvala vam na pažnji i strpljenju. Sad vas molim da pažljivo pratite! Ovo nećete moći da svarite umom. Niko od vas ga nikad neće zaboraviti, tako mi bog pomogao!”
U ruci mu je planuo butanski brener. Etanol je buknuo po telu Metjua Džeja Vokera. Glumac je vrisnuo od užasnog bola, a lice kao da mu se rastopilo. Počeo je da se vrti po bini i pokušavao da ugasi vatru koja mu je pržila kožu.
“Posmatrate brzo raspadanje mesa”, iznosio je doktor Svift. “Događa se stalno u ratnim zonama. Irak, Palestina, takva udaljena mesta. Ovo je obična rutina. Uveravam vas da nije ništa neuobičajeno.”
Tad je brzo pretrčao binu, udaljio se od glumca koji je vrištao i valjao se po sceni. Svift je brenerom zapalio crne zavese što su visile uz binu. Odmah su planule uz dramatičan šum.
“Nemojte još tapšati! Molim vas, nemojte još tapšati”, doviknuo je publici - sad svojoj publici. “Mnogo vam hvala! Hvala! Divni ste!”
Naklonio se, pa nestao s bine. Zatim je gotovo preleteo strm niz stepenika do izlaza za slučaj požara i izjurio napolje, u uličicu iza pozorišta. Za njim je zapištala prodorna sirena.
Doktor Svift je prišao praznom kontejneru u uličici i iz njega izvadio najlonsku kesu koju je tu ostavio ranije. U nju je stavio pištolj, brener i mantil. Zatim naočare s debelim staklom, sočiva, bradu, istureno čelo. Na kraju, i prosedu periku koju je nosio za tu priliku.
Opet je bio ono što jeste, pa je izašao iz uličice na ulicu, iz koje je skrenuo baš u trenutku kad su

se pojavila prva vatrogasna kola.
Obavio je posao, izvršio misiju, odigrao ulogu gotovo savršeno. Sad doktor Zander Svift može zauvek da nestane s lica zemlje, kao i Iračanin kog više nema posle ubistva spisateljice krimića pred svim onim zahvalnim sledbenicima.
Bože, kako sam dobar, pomislio je i naduo grudi, iskreno ponosan.
Posle svih onih godina, činim velika dela.
Nekoliko blokova od Centra Kenedi čekala ga je jedna žena u plavom sportskom automobilu. “Bio si divan!”, ozareno mu je rekla pa ga poljubila u obraz. “Ponosim se tobom.”

Dvadeset osmo poglavlje

“Alekse, dođi da vidiš ovo. Neverovatno je. Zapravo, nenormalno.
Pogledaj.”
Bri je držala nešto u prozirnoj plastičnoj kesi za dokazni materijal kad sam je našao sa Sampsonom na bini glavne pozorišne sale u Centru Kenedi. Čitava jedna strana bine bila je crna i ugljenisana. Još jedna tamna mrlja na podu ukazivala je na mesto gde je Metju Džej Voker umro pred oko hiljadu gledalaca.
I pre nego što sam stigao, pretpostavio sam da je u pitanju isti ludi počinilac kao u Rivervoku.
Zašto bi me inače Bri pozvala?
“Pokaži mu kartu”, rekao je Sampson. “Našli smo je ispod vratanaca na koja se popeo. Izgleda da je ovaj manijak isuviše gledao televiziju devedesetih godina.”
Bri mi je pružila kesu za dokazni materijal, a ja sam je nevoljno prihvatio.
U njoj se nalazila razglednica domaće izrade. Jedna strana je bila crna, s velikim jarkozelenim slovom X, koje je izgledalo kao uveličan oštećen otisak starinske pisaće mašine.
S druge strane, isečena slova iz časopisa, u stilu poruke u kojoj se traži otkupnina, činila su reči
Istina je tamo negde.
“Dosije X”, rekla je Bri, a ja sam to već pomislio. “Udarna rečenica iz televizijske serije. 'Istina je tamo negde'. Ne znamo je li ovo ubistvo zasnovano na određenoj epizodi, ali moglo bi biti.”
“Isti ubica”, rekao sam. “Mora da je to on.”
“Navodno je belac. I stariji, pedesetogodišnjak ili šezdesetogodišnjak”, rekao je Sampson.
Mahnuo sam rukom po bini. “Imate desetak stručnih očevidaca za razgovor. Ako neko ume da prepozna šminku, to su glumci. S druge strane, dva ubistva zasnovana na određenim izvorima. I jedno i drugo s istom posetnicom ostavljenom da je pronađemo.”
“Različiti metodi”, kazala je Bri. “Možda je slučajnost. Ne kažem da jeste, ali mogla bi biti.
Možda nije samo jedan počinilac? Mogućnosti?”
“Bri, imamo objedinjujući potpis. Javna pogubljenja pred gledaocima. Možda bi trebalo da ga zovemo Ubica za Publiku. Za njega je to srž.”
“Ubica za Publiku? Je l` to iz DSM-IV?”3 Sampson se smrknuto nasmešio. Branio se humorom.
Mnogi policajci na krvnim deliktima rade isto, pa i ja.
Bri je prešla rukom preko temena. “Pratim te, ali...” “Šta?”
“Rikter. Onaj vepar Tor neće mi dozvoliti da odbacim nijednu mogućnost bez daljeg razloga.” “A šta je s mogućnostima koje je sasvim razumno isključiti?”, pitao sam.
To je birokratska prepreka s kojom sam se upoznao u FBI-ju, ali ne i u policiji. Očigledno se to promenilo otkad sam otišao. A možda sam se samo ja promenio.
Glasno sam uzdahnuo i pogledao po bini. “Šta još imamo?”




Dvadeset deveto poglavlje

Te užasne noći poneo sam posao kući, a to i nije bio moj slučaj. Bar ne još.
Bilo je dva ujutro i već sam pred sobom po kuhinjskom stolu imao prostrtu građu prerađenog profila. Nisam mogao Ubicu za Publiku, kako smo ga već zvali, da izbacim iz glave. A ni Kajla Krega. Šta je hteo sa mnom? Zašto je sad uspostavio kontakt?
Kad se upalilo svetlo ispod Naninih vrata, okrenuo sam stranice da ih ne vidi. Kao da joj gomila prevrnutih papira neće izgledati sumnjivo ili da će zavarati staru sovuljagu.
“Jesi li gladan?”, bilo je njeno prvo pitanje. Odavno je prestala da me ispituje šta radim usred noći.
Nekoliko minuta kasnije, već je na ringli pržila sendviče sa jabukom i sirom - pola za nju i jedan i po za mene. Otvorio sam pivo, pa joj sipao malo u čašicu za sok.
“Šta ima na tim stranicama što ne želiš da vidim?”, pitala je i dalje okrenutih leđa. “Da nije tvoj testament?”
“To bi trebalo da je smešno?”
“Nimalo, sunašce, nimalo nije smešno. Tužno je, vrlo tužno.”
Spustila je tanjire i sela preko puta mene za kuhinjski sto. Baš kao što je godinama činila. “Mislim da ti se neće dopasti ono što ću ti reći”, kazao sam. “A kad te je to sprečavalo?”
“Već neko vreme se bavim privatnom praksom. Prijala mi je promena. Uglavnom mi se dopada.” Nana je spustila glavu i nekoliko puta se zakikotala. “O, Alekse. Ovo mi se uopšte neće dopasti.
Možda je najbolje da se vratim u sobu i zaspim.”
“Ali”, rekao sam, pa se ispravio, “nešto mi i nedostaje.”
“Aha. Verujem. Nedostaje ti da pucaju u tebe i promašuju. Da pucaju u tebe i pogađaju te.”
Ne znam kako bi mogla da mi olakša, ali svakako se nije ni trudila. “Napustio sam sprovodenje zakona iz dobrih razloga.”
“Jesi, Alekse, jesi. Razlozi ti spavaju gore.”
“Nano, nikad nisam bio od onih što rade za platu. Moj posao, sve dobro i sve loše, deo je mene.
A u poslednje vreme deo mene nedostaje. Jednostavno je tako.”
“Ne mogu poreći da sam to primetila. Ali reći ću ti nešto drugo. Još mnogo toga nema u poslednje vreme. Na primer, telefonskih poziva usred noći. Pa iščekivanja kad ćeš se vratiti kući - hoćeš li se uopšte vratiti kući.”
Još neko vreme smo se tako prepucavali. Iznenadilo me je to što sam se sve više zagrevao za ono što treba da radim.
Konačno sam se odmakao od stola i obrisao ruke papirnim salvetom.
“Znaš šta, Nano? Mnogo te volim. Trudio sam se da održim mir. Trudio sam se da radim po tvome. Ne znam vidi li se to ili ne, ali znam da ne ide. Živeću život onako kako moram.”
“0, zaboga, šta ti to uopšte znači?”, pitala je i digla ruke uvis.
Ustao sam. Srce mi je brzo kucalo. “Šta god značilo, reći ću ti kad bude rešeno. Žao mi je, ali više od toga trenutno ne mogu da kažem. Laku noć.” Skupio sam papire, okrenuo se i otišao.
Njen smeh me je zaustavio. Prvo se samo tiho kikotala - nešto nalik percu koje može da te obori.
Okrenuo sam se opet prema njoj, a nešto u mom izgledu nateralo ju je da se grohotom nasmeje.

“Šta je?”, konačno sam pitao.
Nana se malo pribrala, pa obema šakama udarila o sto. “Gle ko se vratio iz mrtvih! Aleks Kros.”

Trideseto poglavlje

Sutradan je posao tekao uobičajeno ili bi možda pre trebalo da kažem kako je tekao neuobičajeno. Kad se Bri javila tog poslepodneva, Sampson i ja smo pročešljavali kraj oko Centra Kenedi.
“Nećete zažaliti ako ostavite ono što radite i dođete ovamo.” Prekinula je vezu bez pozdrava. “Šta je bilo?” Sampson mora da mi je na licu primetio zbunjen izraz. “Nešto. To je sve što znam.
Hajdemo.”
Kad smo ušli u kancelariju, zatekli smo Bri pred monitorom računara. “Samo mi reci da nismo došli da redamo pasijans”, kazao je Sampson.
“Pogodite ko ima blog?”, rekla je Bri. “To mi je dojavila jedna novinarka. Nije znala da tad prvi put čujem za to.”
Zavalila se na stolici da bismo bolje videli.
Naslovna strana koju nam je pokazala bila je i jednostavna i upečatljiva. Na potpuno crnoj pozadini videla su se bela slova. U gornjem levom uglu nalazila se animirana slika televizora sa snegom na ekranu. Bela velika štampana slova kojima je ispisano moja stvarnost pojavljivala su se i nestajala kao imena na špici. Ispod njih su bile opcije menija za “Kanal jedan”, “Kanal dva”, i sve redom do “Kanala osam”.
Veći deo stranice zauzimale su stavke vebloga, s najnovijom na vrhu. Označena je na pola jedan ujutro, pre samo četrnaest sati. Naslov je bio jednostavno Hvala.
“Smrt je univerzalnija od života; svi umiru, ali ne žive svi.” - A. Saks
Hvala na svim komentarima. Zaista volim da čujem ljude koji cene ono što radim. Čitam i one negativne - samo što mi se ne dopadaju toliko (ha-ha). Zato većini vas kažem da samo nastavite. Ostalima poručujem da počnu da žive.
Neki od vas su me pitali zašto to radim. Radim to za sebe. Ponoviću. Radim to za sebe. Svi oni što kažu da znaju šta ću sledeće uraditi mnogo seru jer čak ni sam ne znam šta ću sledeće uraditi. Neka vas policija ne zavara! Nemaju pojma šta da rade sa mnom zato što nikad ništa slično nisu videli. Jedino čime upravljaju jesu njihove kratke izjave. Budite skeptični. Mogu vam reći samo ovo: biće još. Ako vas to raduje, reći ću vam još i ovo: nećete biti razočarani.
Nastavite da živite, seratori.
Bri se spustila niz stranicu. “Stavke idu dosta unazad, ali nemaju sve veze s ovim. Ponekad priča o tome kako je proveo dan. Šta je ručao. Ima svega i svačega.”
“Priča li o ubistvima?”, pitao sam.
“Samo posredno. Sve stavke tih dana su u stilu: 'Večeras sam se dobro proveo' i “Jeste li videli vesti?'“
“Šta je ovo?” Sampson je pokazao na ekranu meni s brojevima kanala.
“E, to će vam se dopasti.” Bri je kliknula na Kanal jedan. Na televizoru u uglu pojavila se mutna slika. Prepoznao sam snimak ubistva Metjua Džeja Vokera, koji je kamerom telefona napravio neko iz publike. Već je bio prikazan na nekoliko televizijskih stanica.
“A ima i ovo.” Kliknula je drugi kanal, pa se otvorio audio-fajl. Na ekrančiću je bila vodoravna zelena linija koja je skakala i padala uz snimljen ženski vrisak. Odmah sam prepoznao glas Tes

Olsen.
“To je ona”, rekao sam. “Sigurno?”, pitao je Sampson.
“Sigurno.” Bri i ja smo to rekli uglas. Toliko puta smo odgledali traku s njenim ubistvom da su nam pojedinačne modulacije svakog vriska bile poznate, poput neke bolesne pesme koju smo napamet naučili.
Shvatili smo da je ovaj audio-zapis načinjen posebno, s obzirom na to da je video-snimak ostao u stanu. Ta činjenica je umnogome potvrdila autentičnost sajta.
“Diktafon u džepu? Lako.” U Sampsonovom glasu se primećivalo mrzovoljno uvažavanje. “Sve je razradio, ali u tom okviru koristi se s najmanje moguće poteza. Kao velika efikasna mašina.”
“Da nije tako, već bismo ga priveli”, rekla je Bri. “Zna koliko je dobar.” Zabrundala je zgađeno.
Ovo je bila faza igre s pomešanim divljenjem i mržnjom. Metodi su mu bili neporecivo smeli i dobro izvedeni. S druge strane, počnete da mrzite ubicu, pa i sebe pomalo, za svaki dan koji ostane na slobodi. Mislim da smo to sve troje osećali.
“E pa, dobro je što voli pažnju”, kazala je Bri. “Mislio sam da je to loše”, primetio je Sampson. “I jedno i drugo,” Pogledali su me. “Biće sve više u javnosti, što znači da će mu vreme ponovnog
aktiviranja biti sve brže. Ali u nekom trenutku će mu samopouzdanje prevazići veštine. Tad će uprskati. Mora tako da se desi.”
“Zato što ti tako kažeš?”, pitao me je Sampson cereći se.
“Tačno”, odvratio sam. Zgužvao sam papir i bacio ga na drugi kraj sobe, gde je uz fijuk uleteo u korpu za otpatke. “Zato što ja tako kažem.”

Drugi deo
ZLOGLASAN!

Trideset prvo poglavlje

Advokat Mejson Vejnrajt je stigao na sastanak s Kajlom Kregom tačno u četiri sata, kao što je uvek radio. Kajl je tražio od njega da bude tačan. Međutim, ova poseta neće biti kao prethodne. Biće to poslednji sastanak s Kajlom Kregom, pa je to razlog za nešto tuge, ali i za proslavu.
Kao i obično, na sebi je imao kaubojske čizme i šešir, preveliku jaknu od jelenske kože, naočare s rožnatim ramom i kaiš od zmijske kože - sve u skladu sa svojim izgledom profesora-kauboja. “Lepota rituala”, rekao je Kajl.
“Sve je spremno”, šapnuo mu je advokat uz obraz. “Kamere nisu dozvoljene. Ovde smo sami.
Kao što znaš, Vašington je krenuo.”
“Hajde onda i mi da krenemo. Niko neće moći da poveruje u ovo... niko. U tome je veličina, Mejsone.”
Razmakli su se i odmah počeli da se skidaju, sve do gaća. Kajlove su bile posivele bele zatvorske, poprskane žutim mrljama. “Nisu od pišaćke. To su mrlje od prženja u perionici”, rekao je advokatu.
“E pa ove jesu od pišaćke.” Vejnrajt se zasmejao pokazujući na svoje gaće. “Od straha.” “Ne zameram ti.”
Zatim je advokat otvorio akten-tašnu. Digao je poklopac i uzeo nešto što je na prvi pogled izgledalo kao ukalupljeno meso. Zapravo, to su bile proteze po meri, realne maske za lice koje su se prvobitno pravile za žrtve opekotina i raka, a povremeno i za holivudske filmove, kao što je Nemoguća misija. Načinjene su od silikonske gume, a sve pojedinosti je ručno obojio renomirani kostimograf iz Los Andelesa.
Bile su tu dve protetičke maske: jedna je predstavljala Mejsona Vejnrajta, a druga Kajla Krega.
Kad je lepo namestio masku, Kajl je rekao advokatu: “Tvoja izgleda sasvim dobro. Zapravo, vrlo dobro. A moja? Kako izgledam?”
“Izgledaš kao ja.” Advokat se iscerio kriveći usta. “Mislim da sam ja bolje prošao.” “Ima li nekih problema s maskama?”, pitao je zatim Kajl, podroban kao i uvek.
“Rečeno mi je da te proteze imaju samo jednu manu. Sličnost je savršena. To nije problem.
Međutim očni kapci ne trepću.”
“To je važno da znam. Hajde onda da se obučemo.”
Kajl je brzo navukao advokatovu odeću - za slučaj da naiđe stražar, što se povremeno događalo, mada obično ne u vreme poseta, kad su po zakonu njih dvojica ostavljani na miru.
Mejson Vejnrajt je tog dana obukao nešto manju odeću, pa i kaubojski šešir, što mu je bio zaštitni znak. Kad je Kajl stigao do čizama, ovaj je iz akten-tašne izvukao umetke od pet centimetara.
Sad je Kajl bio nešto viši od metar i osamdeset pet, što je sasvim približno advokatovoj visini.
Odeven u zatvorski kombinezon, ovaj je i dalje bio viši od Kajla, ali to i nije mnogo važno jer će se poviti u hodu, što je normalno za zatvorenike. Sad su bili spremni, ali je po planu trebalo da ostanu zajedno pun sat. Kao što su uvek radili. Sve treba da bude potpuno isto. Treba da se drže rituala.
“Hoćeš li da postaviš svoja pitanja - onih osam?”, pitao je advokat. “Ili da ih postavim ja?”
Kajl je to obavio, pa više nisu progovorili do kraja preostalog vremena. Kajl Kreg kao da je bio

u transu. No samo je razmišljao, kovao planove.
Konačno, kad je ostalo još samo oko minut sastanka, Kajl je ustao, naravno, s likom advokata. Tad je ustao i advokat s likom Kajla Krega.
Kajl je pružio ruke, a Mejson Vejnrajt mu je prišao u zagrljaj. “U tvoju čast”, šapnuo je. “Izvinjavam se što je dugo trebalo da se ovo organizuje.”
“Za remek-dela je potrebno vreme”, odgovorio mu je Kajl Kreg.




Trideset drugo poglavlje

Mejson Vejnrajt se malo pognuo i zagledao u pod kad je stražar otvorio vrata sobice za sastanke. “Hajdemo, Kreg”, naredio je stražar. “Vreme za igru je isteklo. Treba da se vratiš u svoj apartman.”
Vejnrajt je promrmljao nešto, pa krenuo hodnikom ispred mrzovoljnog ključara. Pogurio se i vukao noge kao osuđenik na smrt kog je izigravao. Samo da te ne vidi kako trepćeš, podsetio se.
U tom trenutku bi čitav plan mogao da propadne. Sve bi moglo biti izgubljeno u narednih nekoliko minuta. Doduše, njegova uloga je bila laka - treba da ostane pribran, da ćuti, da spusti glavu - osim ako stražar ne primeti neku promenu, neku njegovu grešku. Advokat je mesecima proučavao držanje Kajla Krega i bio je uveren da je sve uzeo u obzir. Ipak, nije mogao biti siguran dok sve ne prođe.
Odjednom je osetio u krstima stražarovu palicu. Šta je sad? Ne, sranje!
Očigledno je pogrešio, pa se pitao u čemu. U čemu je zabrljao i upropastio bekstvo koje je Kajl Kreg planirao od prvog dana kad je stigao u ovaj supermaksimalno bezbedan zatvor? Možda i pre toga jer je Veliki Mozak izgleda predvideo sve što bi moglo da se desi.
“Ovuda, Veliki Mozgu. Zaboravio si gde ti je ćelija, genije?”, rekao je stražar i prezrivo se nasmejao. “Ajde, kreći! ´Oću da nastavim da gledam suđenja na TV-u.”
Advokat se nije okrenuo ka stražaru, nije na njega uopšte obraćao pažnju, samo je skrenuo u hodnik koji mu je ovaj pokazao i nastavio da se vuče njim.
Srećom, ništa više nije pošlo naopako na putu do ćelije Kajla Krega. Konačno je stražar zalupio vrata i Vejnrajt je ostao sam. Uspeo je!
Tek tad je digao pogled i usudio se da se obazre oko sebe. Znači, ovde je i ovako živeo Veliki Mozak poslednjih nekoliko godina. Kakva sramota da tako sjajan um bude skučen u prostor bez ikakve stimulacije i da bude prepušten nagonima i ćudima zverskih stražara i priglupih upravnika.
“U tvoju čast”, ponovio je advokat šapatom, pa se pripremio za ostala Kregova uputstva.
Pregledao je malu ćeliju, napravljenu od betona. Krevet, sto, stoličica, noćni stočić, sve je iz predostrožnosti ušrafljeno u pod. Klozet je imao automatsko gašenje, tako da ne može da poplavi ćeliju. Kajl je “zaslužio” crno-beli televizor, ali je na njemu mogao da gleda samo program o samopomoći i onaj s religijskim sadržajem, što niko ne želi da gleda.
Advokat je osetio klaustrofobiju, i to strašnu, pa je pomislio da je teško ne izgubiti razum u toj malenoj rupi. Mejson Vejnrajt je na kraju morao da se nasmeje. Većina ljudi bi rekla da je on izgubio razum još odavno, čak i pre nego što je postao sledbenik Velikog Mozga.
Kad je stražar provirio u ćeliju nešto pre obroka u šest te večeri, nije mogao da poveruje rođenim očima. Odmah je na kaišu pritisnuo dugme za dizanje uzbune. Zatim je pričekao da mu stigne pomoć. Sve vreme nije uspevao da odvrati pogled od prizora iz ćelije.
Kajl Kreg se obesio!

Trideset treće poglavlje

Sunce je blistalo Kajlu Kregu u oči, a za njega je to bilo nešto veličanstveno. Sunce! Zamisli samo. Vozio je jaguar kupe Mejsona Vejnrajta nekoliko kilometara brže od ograničenja, sve do tržnog centra van Denvera, gde ga je čekao Mercedesov terenac. To mu se više dopalo, ta snaga i komfor. Osim toga, niko neće tražiti mercedes.
Kajl Kreg treba da zbuni i osujeti sumnjičavce. Da oduševi sledbenike.
Da održi obećanja, ona zapisana u krvi, obećanja koja su u avgustu zabeležili Vasington post i
Njujork tajms.
Da, opet će videti sunce, a i mnogo više od sunca.
Vozio je ka Vašingtonu, ali je rešio da ide izokola, da obiđe nekoliko neprijatelja, možda ih pobije u rođenim kućama.
Opet će učiniti svoje ime značajnim, a imao je već i plan kako to da izvede.
Doduše, ni reči na papiru - sve u glavi. “Gospode, vidi ti samo to sunce!”, uzviknuo je.




Trideset četvrto poglavlje

Kod kuće, u Petoj ulici, Nana, deca i ja večerali smo kasnije nego obično, a tek što smo završili, zazvonio je telefon. Gotovo svi smo bili u kuhinji i raspremali. Dejmon, Dženi i ja smo se starali za sve; Ali je nadgledao; a Nana je čitala novine u dnevnoj sobi - Vašington post i Ju-Es-Ej tudej, njene omiljene.
Te večeri prikazivala se i njena omiljena serija - Uvod u anatomiju. Nana ju je volela jer je osećala da u njoj postoje tri vrlo svetla i životna crna lika, što je po njenom mišljenju bilo prvi put na televiziji. Oko Uvoda u anatomiju nas dvoje smo se konačno složili. Oboje smo bili zavisnici od medicinskih drama i retko se događalo da iznevere našu odanost i pažnju.
Dženi se namrštila kad se javila na telefon i zaprepašćeno otkrila da poziv nije za nju. “Za tebe je, tata.”
“Kakvo iznenađenje”, rekao sam. “ Veliko uzbuđenje.”
“Nije žensko”, odmah mi je uzvratila Dženi, “zato zaboravi. Nije Bri.”
Ne znam koga sam očekivao, ali to nikako nije bio onaj koga sam slušao sledećih nekoliko zbunjujućih sekundi.
“Alekse, ovde Hal Brejdi.” Brejdi je sad bio načelnik detektiva prestoničke policije, stari prijatelj i šef Tora Riktera i svih nas.
“Zdravo, šefe.” Uspeo sam da izgovorim nekoliko reči, ali sam se uglavnom pretvorio u uvo. To što me Brejdi zove na kuću nije dobar znak.
“Da nije nešto s Bri?” Iznenada me je obuzeo predosećaj.
“Ne, ne. Bri je dobro. Zapravo, ovde je u kancelariji sa mnom. Posle ću ti je dati”, kazao je Brejdi, pa nastavio: “Alekse, zovem te zbog toga što je danas Kajl Kreg pobegao iz zatvora u Florensu. Još ispituju kako je to uspeo, ali nikako nije dobro. Ni za tebe, ni za ikog od nas. Na slobodi je. Nemaju pojma kuda je otišao.”
Nisam časio časa. “Treba mi usluga”, rekao sam načelniku. “Velika usluga.”

Trideset peto poglavlje

U supermaksimalno sigurnom zatvoru u Florensu bio sam nekoliko puta otkad je Kajl Kreg tamo zatvoren. U avionu sam pravio beleške o njemu iz podataka koje sam s godinama prikupio. Čak i dok sam beležio, sećao sam se nekoliko incidenata između nas dvojice. Nekad davno mi je Kajl bio prijatelj, barem sam ja tako mislio. U međuvremenu je zavarao mnogo ljudi, a ja sam bio strašno glup kad je reč o onima koji su naoko dobri. U beležnici sam zapisao:
Očekuje da ga svi smatraju nadmoćnim; ima izvanredno izražen osećaj vlastitog značaja; narcisoidan je do krajnosti.
Iskorišćava druge; sklon dubokom razmišljanju. Površan šarm. Po volji ga uključuje i isključuje. Suparništvo s braćom (verovatno ubio jednog od njih).
Otac ga je teško zlostavljao, kako fizički tako i psihički. Barem tako sam tvrdi.
Redovan student na Univerzitetu Djuk i pravnom fakultetu. Najbolji u klasi. Lako došao do toga.
IQ: u opsegu od 145 do 155. Nema savesti.
Otac Vilijam Hajland Kreg, general u penziji, predsedavajući dve kompanije sa spiska Forčen 500, sad pokojni.
Majka Mirijam još živi u Šarlotu. Nekadašnji nadležni specijalni agent FBI-ja, obučavan u Kvantiku, gde je i sam podučavao nove agente. Izuzetno takmičarski raspoložen, posebno sa mnom.
Stigao sam u Florens u Koloradu oko podne sutradan pošto je Kajl pobegao, a činilo mi se da se u supermaksimalno sigurnom zatvoru vrlo malo toga promenilo. Prvih sat vremena proveo sam u razgovoru s dva stražara koji su naročito dobro poznavali Kajla Krega; zatim sam ispitivao upravnika Ričarda Kroka. On kao da je bio zaprepašćeniji od svih nas što je Kajl ili bilo ko drugi uspeo da pobegne iz Florensa. Dotad to nikome nije pošlo za rukom; niko čak nije bio ni blizu.
“Kao što vam je sad poznato”, rekao mi je Krok, “advokat je otišao u Kregovu ćeliju s maskom i tamo se obesio. Međutim, ne znate da smo snimili neke njegove ranije posete Kregu. Hoćete li da ih pogledate?”
Svakako.




Trideset šesto poglavlje

Sledećih nekoliko sati sedeo sam i proučavao trake ranijih sastanaka Kajla i Mejsona Venrajta. Prve tri nedelje advokat se nije pozivao na diskreciju između pravnog savetnika i klijenta. Zbog čega? Zbog toga što je Kajl želeo da nešto vidimo? Ili možda zato što je to želeo advokat?
Samo šta? Prva poseta je bila praktično ista kao i ostale snimljene.
Vejnrajt je došao na sastanak u vrlo upadljivoj odeći, što je nesumnjivo pomoglo u bekstvu: kaubojski šešir i čizme, jakna od jelenske kože, naočare s rožnatim ramom koje se ni sa čim nisu slagale.
On i Kajl su se zagrlili kad su se našli. Kajl mu je nešto rekao, ali to nije uhvaćeno na snimku. Zatim bi mu postavio osam pitanja - uvek ista ili bar veoma slična.
Je li to nekakva šifra? Ili se Kajl poigravao? Ili je to prosto ludost - i njegova i advokatova? U tom trenutku nisam mogao da razlučim. Zapravo, ništa mi nije bilo jasno osim toga da je Kajl Kreg prvi zatvorenik koji je pobegao iz FIorensa. Veliki Mozak je učinio nemoguće.
Na kraju su se Kajl i advokat opet zagrlili. Vejnrajt je nešto rekao Kajlu što nije zabeleženo na traci. Jesu li tako razmenjivali informacije - snimljene ili ne?
Pretpostavljao sam da jesu. Svakako ćemo se potruditi da ih otkrijemo.
Zatim sam otišao u Kajlovu ćeliju, ali tamo ništa naročito nisam video. Zatvorenicima nije dozvoljeno da imaju mnogo ličnih stvari. Sobica je bila uredna i sređena, kao i sam Kajl.
Tad sam ugledao poruku koju je ostavio.
Na stočiću ušrafljenom uz krevet stajala je razglednica.
Holmarkova i nepotpisana - baš kao one u stanu Tes Olsen na vrhu zgrade.
Nekoliko minuta kasnije vratio sam se u kancelariju upravnika Kroka. Bili su mi potrebni odgovori na pitanja koja su iskrsla u poslednjih nekoliko sati.
“Posetioci?”, pitao sam. “Znamo za advokata, mada nemamo predstave u kom su zapravo odnosu bili. Je li bilo drugih posetilaca? Je li iko došao više nego jedanput?”
Krok nije morao da pogleda u dokumentaciju da bi mi odgovorio. “Prve godine bio je neki uporan novinar iz Los Anđeles tajmsa po imenu Džozef Vizan, s kojim je Kreg odbijao da se vidi. Svaki put. Još nekoliko njih je stupilo u kontakt s Kregom preko moje kancelarije, ali niko se nije potrudio da dođe ovamo jer ni njih nije hteo da vidi.
Jedino ga je posetila, i to pre samo nekoliko meseci, spisateljica Tes Olsen. Znate, ona žena što je nedavno ubijena u Vašingtonu? Kajl nas je iznenadio. Pristao je da se sastane s njom. Dolazila je tri puta. Nameravala je da napiše knjigu o Kregu, još jednu u serijalu Hladnokrvno, ako ste je čuli da priča o tome.”
“Jeste li vi razgovarali s njom?”
“Jesam. Pri sve tri posete. Prvi put oko pola sata.” “Kako vam se činila? Kakav ste utisak stekli?”
Upravnik Krok je klimao glavom kao da odmerava odgovor. Na kraju je rekao: “Izgledala mi je kao obožavatelj ka. Iskreno sam se zapitao jesu li ona i Kreg imali nešto pre nego što je uhvaćen.”

Trideset sedmo poglavlje

Vratio sam se u Vašington rano sledećeg prepodneva, pošto sam već prosledio obaveštenja o Tes Olsen, Holmarkovoj razglednici u Kregovoj ćeliji i mogućnosti da je bio u vezi s Olsenovom, pa čak i s ubicom u glavnom gradu. Najviše od svega zanimalo me je šta je Kajl nameravao.
Bri je okupila omanju forenzičku ekipu i ova se usredsredila na praćenje tragova s bloga. Dodeljen nam je i agent po imenu Brajan Kicmiler iz Kibernetske jedinice FBI-ja, koji se rado pridružio ekipi. Slučaj Ubice za Publiku već mu je privukao pažnju.
Bri ga je zamolila da se nađu što pre, čim on pregleda blog. Kicmiler nam je rekao da su mu potrebna četiri sata, što znači da je brz. Još jedan dobar znak da imamo pažnju svih na ovom slučaju.
U Huverovoj zgradi smo se pojavili nešto pre tri. Tamo sam se sasvim dobro snalazio, mada nikad nisam mnogo radio s Kibernetskom jedinicom niti sam upoznao Kicmilera - doduše, čuo sam za njega i znao da važi za čoveka koji rešava zagonetke.
“Uđite.” Iako je sedeo pred radnim terminalom, očigledno je bio vrlo visok i nezgrapan, s najjarkije narandžastom kosom koju sam ikad video.
Taj deo jedinice na drugom spratu, nekoliko spratova ispod moje stare kancelarije, imao je niske tavanice. Svi su sedeli u tesnim pregrađenim odeljcima, leđima okrenuti sredini, gde je velik osmougaon konferencijski sto bio posut papirima, fasciklama i laptopima. Ovde ljudi rade - dobar znak.
Jedinicu je od prometnog hodnika odvajao stakleni zid.
Bri, Sampson i ja uzeli smo stolice i posedali u Kicmilerovom odeljku. On je bio mojih godina, u dobroj kondiciji, s onom zaslepljujućom kosom.
“Ne mogu da utvrdim izvor nijednog audio-snimka”, rekao je, “ali uporedio sam vriske na onome što bloger zove Kanal dva i na video- traci s mesta zločina. Gotovo su podudarni. Međutim to nije sasvim isto što i forenzička veza bloga i ubice. Teorijski, to je mogao da postavi bilo ko.”
“Misliš, ako je neko drugi imao pristup snimku”, rekao sam. “Ipak, svi se slažemo da je audio- snimak originalan?”
“Naravno”, kazao je. “Znači, ili je vaš osumnjičeni ili neko kome je osumnjičeni dao pristup.
Teško je reći zasigurno.”
“Hajde da se usredsredimo na jedno po jedno”, umešala se Bri. “Preko telefona si mi rekao da je blog postavljen na Univerzitetu Džordžtaun? Je li tako?”
“Ili barem preko Džordžtauna. To je osnovni problem koji vidim, Bri. Ko god da je postavio blog, znao je kako da dobro zametne svoje tragove.”
“Proksi server?”, pitao je Sampson. Uvek me iznenadi nekim stručnim znanjima.
Kicmiler se odobravajuće nasmešio Sampsonu, ali je zavrteo glavom. “Ne. Zapravo gore. Poslužio se otvorenim proksijem. Univerziteti su poznati po tome da su lake mete takvih postupaka. Svaka budala može iz daljine da se priključi na njihovu IP adresu, nebitno odakle, i tras - imate sajt kome se ne može ući u trag. Mogu samo da vam dam lokaciju. Ne i identitet.”
“Imaš li neki predlog?”, pitala je Bri. “Zaista nam je potrebna tvoja pomoć.”
“Naravno. Shvatam kako ste frustrirani, detektivko. Predlažem da se potpuno uključite. Uskočite u duboku vodu sa mnom. Zaveslaćemo po njoj, ali biće vam drago ako je i sami malo uzburkate.

Verujte mi, na internetu se javlja svakakav krš. Iznenadili biste se šta se može naći.” “Iskreno, ne znam ništa o virtuelnoj forenzici”, kazala je Bri.
“Nije ni potrebno. Ne pričam o razbijanju šifre. Pričam o velikoj zajednici koju treba pročešljati.
O čitavoj blogosferi.” “Blogosferi?”
Da bi nam pokazao šta misli, Kicmiler je otvorio odjednom nekoliko prozora, jedan preko drugog.
“Najpre, imamo sve koji su postavili reakcije na originalni blog. Tu je sajt moja stvarnost, na primer. Već je skinut, ali je bilo više od trideset pojedinačnih imena ljudi koji su odgovorili na bar jednu njegovu odrednicu. To je, dakle, sasvim dobar početak. Sećaš li se stare reklame za šampon? 'Reci dvema prijateljicama, pa će one reći po dvema prijateljicama i tako redom'? Isto je ovde. Izvestan broj ljudi pročita ovo, pa se okrene i priča o tome na svom blogu i opseg raste veoma brzo. Pa u pričaonicama.
Sad tome dodaj činjenicu da imaš ubicu koji očigledno voli da bude u centru pažnje. Velika je verovatnoća da će na neki način ostati deo zajednice. Ljudi se ukrštaju. Ako nađeš pravo ukrštanje, možda rešiš slučaj, otkriješ ubicu, nadeš se u detektivskoj Kući slavnih.”
“Mnogo je tih ako”, rekla je Bri. “Ne volim ni ako ni možda.”
Medu čuvarima zakona već godinama se priča o virtuelnom prostoru kao o novoj granici. Izgleda da ću i ja prvi put malo jače okusiti taj prostor.
Kicmiler je izvršio jednostavnu pretragu bloga na Guglu da bi nam pokazao šta misli. Potražio je pojam Ubica za publiku i dobio pun ekran odgovora.
“Au”, rekla je Bri. “Već sam zatečena. Ili bolje da kažem da sam utučena. To je mnogo krša.” Sampson je ubacio: “Jebote! Ovo je epidemija.”
“Primetili ste da on nikad ne koristi pun naziv na svom sajtu. Verovatno ga zato niste ranije našli. Pa i tako već ovde imate više od osamdeset sekvenci na kojima se on pominje, a dve su naročito posvećene toj temi. A još nije počinio tri ubistva.”
“Ubrzava li sve činjenica da on traži pažnju?”, pitao sam.
“Svakako da ubrzava. Publika na internetu je halapljiva. Većina ljudi kaže da se gnuša ubijanja, i mnogi to zaista osećaju. Na kraju dobijete mešavinu ljudi s opravdanim zanimanjem za forenziku, ljudi koji žele da saznaju više, ali možda iz pogrešnog razloga, i onih koji prosto svršavaju na to. Ovaj tip je ostvarenje njihovih snova. Niko dosad nije bio tako pristupačan, niti tako aktivan.”
Bri se zamislila i polako progovorila: “Znači... on se koristi drugim ljudima da se preobrati u ono što želi da bude.”
Kicmiler je klimnuo glavom i otvorio još jedan prozor, “zvanični” sajt kluba obožavalaca Džefrija Damera. “Sve gore od goreg. Želi da bude Damer. Želi da bude Ted Bandi. Želi da bude Zodijak.”
“Ne. On želi da bude mnogo veća zvezda”, kazao sam. “Mislim da želi da bude veći od svakoga.” Čak i od Kajla Krega?, pitao sam se. Kako se, dođavola, Kajl tu uklapa?




Trideset osmo poglavlje

Već sam bio ispunjen teskobom zbog ovog slučaja, a i patio sam zbog toga što sam se lišio Bri. Te nedelje sam brinuo da ću imati teškoće da se usredsredim, pa sam rešio da snimam seanse. Za svaki slučaj, da budem miran.
Entoni Dimao, veteran iz Pustinjske oluje, uradio je nešto neobično, to jest progovorio je o ratnom iskustvu. Dok sam ručao za radnim stolom, pustio sam traku i slušao. Zamislio sam Entonija: grub ali lepo izgleda, još u formi - mada tih.
“Nismo imali dovoljno podrške na terenu. Komandant nije pokazao ni trunku zanimanja. Bili smo u misiji. Samo je o tome brinuo”, rekao je.
“Koliko si već dugo bio tamo?”
Tišina. Zatim: “Kopneni napad je počeo krajem meseca, znači valjda dve nedelje.”
Bio sam sve više ubeđen da mu se zaista nešto dogodilo za vreme Pustinjske oluje, nešto što bi moglo da bude ključno za njegove poteškoće, možda čak i neki incident koji je potisnuo. Ravnoteža u njegovom slučaju bila je između toga da ga ne pritiskam prejako i predosećaja da na terapiji neće ostati dugo, posebno ako bude smatrao da ne napredujemo dovoljno.
“Malo sam istraživao”, kazao sam na snimku. “Bio si u Dvadeset četvrtoj pešadijskoj diviziji? To je bilo pre nego što ste svi zajedno krenuli na Basru.”
“Otkud ti to znaš?”
“To je već deo istorije. Ti si deo istorije. Entoni, te podatke nije teško naći. Da li se tamo dogodilo nešto o čemu ne želiš da pričaš? Meni... ili nikom drugom?”
“Možda i jeste. Verovatno nešto u šta ne želim da zalazim. Doduše, nikoga ne krivim za ono što se dogodilo.”
Sad je govorio brže i odsečnije, kao da hoće što pre to da prođe. “Za šta nikoga ne kriviš?”, pitao sam.
“Za sva sranja koja su se dogodila. Znaš, ja sam se sam prijavio. Hteo sam da odem.” Čekao sam, ali nije to pojasnio.
“Toliko zasad”, tad je rekao. “Previše je, prerano je. Sledeći put. Doktore, moram da se polako naviknem na ovo. Izvini.”
Isključio sam rikorder, zavalio se na stolici, pa se zamislio. Znao sam da mu u poslednje vreme ne ide najbolje, čak i sa subvencionisanom stanarinom. Još mesec ili dva nezaposlenosti mogli bi da mu stvore prave nevolje. Ljude kao što je Entoni Dimao često zanemaruju.
Snažno sam protrljao oči i sipao još jednu šolju kafe. Morao sam mnogo da razmišljam, možda i previše. Trebalo je da mi dođe još jedan pacijent - a kasnije posle podne imao sam sastanak u sedištu policije.
Veliki sastanak.

Trideset deveto poglavlje

Došao je čas da prodam svoj dobar glas i lovorike kao nikad dotad. Znao sam da će načelnik policije Terens Huver prihvatiti sastanak koji zatražim, posebno zato što sam to prethodno proverio s načelnikom detektiva. Doduše, nisam bio ubeđen da će Huver pristati i na ludost koju sam se spremao da mu predložim. To ćemo još videti.
“Uđi, Alekse. Sedi”, rekao mi je kad sam se ukipio kao magarac na njegovim vratima. Slika na zidu iza njega, na kojoj je on u mladosti kao rvač na Univerzitetu Merilenda, mogla bi da objasni otkud mu onaj snažan stisak pri rukovanju. “Dugo te nisam čuo ni video.”
“Hvala što ste me primili, šefe. Nema potrebe da naglašavam kako imam nešto na umu.” Huver se nasmešio. “Znači, preskočićemo dokono ćeretanje? U redu. Šta si smislio, Alekse?” “Ništa zamršeno. Posao kao posao.”
Huver je trepnuo i spustio podvaljak. “Posao? Sranje, Alekse, baš si me iznenadio. Mislio sam da si došao da tražiš nešto od mene. A ti hoćeš nešto da mi ponudiš.”
Laknulo mi je kad sam to čuo. “Hvala što ste to rekli, šefe. Onda ču da počnem s nuđenjem.” “Samo izvoli. Krenulo ti je. Svakako želim da čujem ostatak.” Evo i ostatka.
“Neke kolege pričaju o tome da žele nešto drugačije. Mislim da mogu reći kako nudim više dobra nego štete, a to je razuman cilj, Želeo bih da se vratim u policiju, ali s ograničenom ulogom. Voleo bih da radim u Jedinici za velike slučajeve, ali van redovne rotacije. Samo posebne zadatke. Već sam savetnik na slučajevima ubistva u Centru Kenedi i na Aveniji Konektikat, a ako se slažete, za mene bi to bio gladak povratak. Poznajem ekipu i smatram da bih bio od koristi.”
Huver se glasno nasmejao. “Ovde sam već čuo mnogo prilično dobrih govora, ali ovaj izbija u sam vrh.” Upro je prst u mene. “Znaš da možeš da se ponašaš tako samouvereno jer vraški dobro znaš da ću pristati.”
“Samo sam mislio da iznesem predlog.”
Ustao je, pa sam ustao i ja. “E pa, odgovor je da. Naložiću Arlin da pozove kadrovsko, a sam ću razgovarati sa šefom detektiva. Nešto ćemo uraditi.”
Znao sam da će mi šef detektiva Rejmon Dejvis biti neposredno nadređeni u Jedinici za velike slučajeve. Dejvis je bio iznad Tora Riktera, pa ako uspem da ovu istragu oslobodim Rikterovog nadzora, moći ćemo da je vodimo mnogo slobodnije.
“Mislim da sam upravo unovčio sve priznanice koje sam imao”, rekao sam rukujući se ponovo s Terensom Huverom.
“Biće dobro da te imamo na ovom slučaju”, kazao je. “Čujem da ga zovu Ubica za Publiku.” Budući da sam ja smislio to ime, pao sam u iskušenje se osmehnem, ali ipak nisam. “Ubica za
Publiku, je I'? To mi zvuči prikladno.”




Četrdeseto poglavlje

Te večeri sam se našao s Bri i Sampsonom u zgradi Dejli. Već su mi tamo dali kancelariju, koja je postala nervni centar za slučaj Ubice za Publiku. Pomalo je ličila na sobu internata, u koju smo se nas troje zgurali.
Nikad dotad nisam tako radio, s toliko saradnje. Nije bilo napetosti oko naših uloga, nije se raspravljalo kako da se obavlja posao. Bio je tu samo slučaj. I naravno, blizina Brijinih dugih nogu i ostalih delova tela, privlačnih pogleda i tako dalje.
Kad sam ušao, tražila je nešto po fiokama. Sampson je stajao iza nje i čitao dokument na stolu preko njenog ramena.
“Vidi ovo.” Pružio mi je slike nekog uhapšenog. “Upoznaj Eštona Kulija.” “Šta je uradio?”, pitao sam bacivši pogled na sliku okrenutu naopačke.
“Ešton mu je umetničko ime”, objasnio je Sampson. “Prijavio se, ali nije dobio ulogu Metjua Džeja Vokera u onoj naučnofantastičnoj predstavi u Centru Kenedi. Producenti su se opredelili za veliko holivudsko ime pre nego za lokalni talenat. Tipično, zar ne?”
“To može gadno da te razbesni”, dodala je Bri, “Zar ne misliš? Ja mislim,”
Uzeo sam sliku i pogledao je bolje. Glumac je bio dvadesetogodišnjak, belac, crnokos, pomalo naduren.
“Pretpostavljam da je mnogo glumaca htelo tu ulogu. Taj komad bi dospeo na Brodvej”, rekao sam.
“Naravno”, složio se Sampson. “Ali koliko njih je već ranije osumnjičeno za ubistvo?”

Četrdeset prvo poglavlje

Sampson je radio na još jednom slučaju ubistva, u siromašnom naselju, tako da smo Bri i ja otišli da se vidimo s glum cem. Išli smo Avenijom Masačusets, pa Šezdesetom ulicom do Kulijeve adrese u Maunt Plezentu. Taj kraj je upamćen po neredima 1991. godine, podstaknutim rasizmom protiv Hispanoamerikanaca među prestoničkim crnim policajcima.
Na putu donde pročitao sam da je Kuli pre dve godine bio - a praktično je i dalje - prvi osumnjičeni za ubistvo vatrenim oružjem tadašnje devojke Amande Dijaz. Tužilac je morao da odustane od optužbe zbog nedostatka dokaza, ali je to izgleda bilo za dlaku.
Kuli je i dalje živeo u istom stanu gde se dogodilo ubistvo. Izgleda da nije osećajan tip.
Taj stan se nalazio na drugom spratu, iznad centralno-američke bakalnice, u zgradi koju još nije zahvatio neki od naleta poboljšanja okoline. Bri i ja smo se popeli stepeništem i došli do vlažnog popločanog hodnika s prozorom na kraju.
U njemu su se nalazila troja metalna vrata, a Kulijeva su bila srednja. Kucnuli smo i pričekali. “Da, ko je? Zauzet sam.”
“Gospodine Kuli, ja sam detektiv Kros, a ovde je i detektivka Stoun iz vašingtonske policije.” Na moje iznenađenje, širom je otvorio vrata i uveo nas. “Uđite, uđite.”
Bri se počešala po uvu i pogledala me.
“Brine li vas nešto posebno da vam neko vidi policiju na vratima?”, upitala ga je.
“Mislite zato što to uvek ispadne dobro?”, uzvratio je. “Koliko mi je poznato, pajkani na vratima nikad ništa dobro ne donose.”
Ušli smo u uzan hodnik na čijoj su levoj strani bila dvoja zatvorena vrata, a na suprotnom, izbušenom i oguljenom zidu niz uramljenih portreta - možda Kulijevih prijatelja i prijateljica. Zapitao sam se da nije jedna od njih ubijena devojka.
“Možemo li da sednemo?”, pitala je Bri.
On se nije ni makao. “Ne baš. Šta hoćete? Kao što rekoh, zauzet sam.”
Kuli je već bio na korak od saznanja kakav sam kad izgubim strpljenje. “Imamo pitanja o pretprošloj suboti. Za početak, možete li nam reći gde ste tada bili?”
“Dobro.” Pošao je prema zadnjoj sobi. “Hajde da sednemo. Bio sam upravo ovde te subote.
Nisam izlazio iz stana.”
Kad smo ušli u dnevnu sobu, Bri je ostala na nogama. Ja sam seo preko puta Kulija na visoku klimavu stolicu. Imao je vrlo staru foteljicu što se obara, stočić, polupristojan kućni bioskop i još jednu stolicu da upotpuni nameštaj.
“Otkad živite ovde?”, pitao sara.
“Otkad sam dobio na lutriji”, rekao je ozbiljno. Ponašao se nadmeno i gledao nas u oči. Bri je priskočila: “Gospodine Kuli, može li iko da potvrdi da ste te večeri bili ovde?” On se zavalio u fotelji. “Da. One fine dame s broja JEBISE.”
U dva hitra koraka bacila se na njega. Cimnula je ručicu sa strane fotelje na kojoj je sedeo i oborila je. Zatim mu se unela u lice. “Ovo nije smešno, seronjo. Ti nisi smešan. Sad pričaj i pazi šta pričaš. U poslednje vreme nemam smisla za humor.”
Otišla je dalje nego što bih ja uradio, ali je vredelo.

Glumac je podrugljivo digao ruke kao da se predaje. “Samo sam se zezao. Dođavola, o'ladi malo, ženska.”
Bri se ispravila, ali se nije odmakla. “Pričaj. Ne 'ladi mi se, drugar.” “Iznajmio sam film, naručio kinesku hranu iz Hunana. Doneli su mi je. Možete da proverite.”
“Kad su ti doneli hranu?”, pitao sam.
Slegnuo je ramenima. “U sedam? Osam? Tako nešto. Dođavola, ne znam.” Bri se jedva malo nagla prema njemu, a on je ustuknuo pre nego što se opet povratio. “Ozbdjno vam kažem. Ne znam koliko je bilo sati. Ali nije važno. Ovde sam bio cele večeri.”
Nisam to rekao naglas, ali bio sam sklon da mu poverujem.
Pored izliva testosterona, sve na njemu je bilo slabo - njegovo kretanje, govor, to kako se brzo predao kad je Bri pokazala nešto agresivnosti.
Tragali smo za nekim ko malo bolje upravlja sobom od ovog tipa, za nekim jačim u svakom pogledu.
A verovatno i boljim glumcem.
Bri mora da je to osetila. “Hajdemo, Alekse”, rekla je. Okrenula se glumcu i osmehnula. “Izvini, ali nisi pravi za ovu ulogu. Mora da to često čuješ, pametnjakoviću.”




Četrdeset drugo poglavlje

U pola deset u nedelju ujutro, crkvenog dana, bojažljiv čovek po imenu Dejvid Hejnsvigl, knjigovođa, i to ne naročito dobar, pogledao je po auto-putu Džordž Vašington i video da je zakrčen od saobraćaja. I trake što vode na sever i one u suprotnom smeru bile su pune - mada ne tako pune da se ne bi vozilo bar sto na sat, pa i sto trideset i više.
Tu i tamo bi neko od onih što voze ka severu zatrubio kad bi prišao obično pustom pešačkom mostu preko auto-puta. Hejnsvigl je smatrao da to ima smisla.
Ljudi što su prolazili pod njim morali su se pitati šta tip s maskom snuždenog Ričarda Niksona radi tamo gore sam. Ako su se i pitali, bili su samo delimično u pravu.
Maska je zaista bila Niksonova, ali on nije bio sam. Dejvid Hejnsvigl je imao mnogo društva.
Treća priča je počela i bila je sasvim izuzetna - vrlo maštovita, upadljiva i vraški dramatična.
Još jedna sjajna uloga. Knjigovođa koji nema razloga da živi, nema šta da izgubi. Ogroman razlog za svađu. Naplata davnašnjeg duga.
Osamnaestogodišnji gimnazijalac mu je nepomično ležao uz noge, na betonu. Siroti momak je bio mrtav, preklan i već iskrvario. Jednostavno nije mogao da utuvi kako treba da sarađuje i radi što mu je rečeno. Pored njega je sedela devojka leda oslonjenih na zid koji ju je skrivao od pogleda iz automobila što su prolazili dole.
Devojka je bila živa. Jednu šačicu je držala u krilu, a druga joj je mlitavo visila vezana lisicama za ogradu mosta. Nad gornjom usnom, odmah iznad trake što joj je bila zalepljena preko usta i oko glave, izbile su joj graške znoja.
Dejvid Hejnsvigl ju je pogledao, a ona je iskolačila oči i tresla se kao narkoman. “Kako si? Još si sa mnom?”, ispitivao ju je.
Ili ga je ignorisala ili nije čula šta ju je pitao. Nije bitno šta devojka misli ni kako se ponaša, pomislio je Dejvid Hejnsvigl. Opet se zagledao u saobraćaj na auto-putu Džordž Vašington, pa proračunavao brzinu i razdaljinu procenjujući pravi trenutak. Treća priča će biti sasvim drugačija.
Kad god bi mu neka budalčina zatrubila, podigao bi obe ruke s dva prsta, kao znak mira. “Nisam ja prevarant”, rekao bi, oponašajući Niksonov promukli glas što je bolje mogao. Veoma se poistovetio s Niksonom, još jednim gubitnikom i svađalicom.
Kad je video dovoljno i zapamtio prizor za kasnije, kleknuo je pored devojke. Ona se zakoprcala, odmakla možda trideset centimetara, koliko je mogla zbog lisica zakačenih za ogradu.
“Čuvaj snagu”, rekao joj je. “Bezbedna si, zar ne? Sve dok si zakačena za ogradu. Razmisli o tome. Samo opušteno.”
Podvukao je ruke pod mladićevo telo, pa se napregnuo da se izdigne iz klečećeg položaja. Momak nije mogao imati više od sedamdesetak kilograma, ali se njemu činilo da ima tonu. Mrtav teret, nije šala.
Dejvid Hejnsvigl je stegao mišiće, spreman da ih upotrebi dok je gledao auto-put iz čučnja. Spazio je metu. Beli Tojotin kombi naišao je na oko četiristo metara. S obzirom na to da kamionima nije bio dozvoljen saobraćaj auto-putem, hamer ili kombi je najveće što će naći. Kombi se držao jedne trake, verovatno okružen ostalim vozilima.
Pomerio se malo udesno, upro najbolje što može.

Kad je kombi bio na stotinak metara, stegao je mladićevo telo.
Na pedesetak se digao. U jednom moćnom pokretu, ispravio se u punu visinu. Zatim je prebacio telo preko ograde i gledao kako pada nalik teškoj vreći. Pogodilo je haubu i vetrobran kombija i smrskalo mu staklo. Odmah se začula škripa kočnica. Sveca ti!
Kombi se zaneo i skliznuo pod uski most, pa se pojavio s druge strane - a onda prevrnuo na bok. Čelik je zastenjao po asfaltu, a iza njega su se začula još dva sudara kad drugi uspavani vozači nisu uspeli na vreme da ukoče.
Gotovo istog časa, saobraćaj je stao.
Auto-put u pravcu severa uskoro će postati parking; zaustaviće se i oni iz suprotnog smera, kad počnu da zveraju šta se dogodilo.
Sad im je privukao pažnju.
Konačno neko primećuje Dejvida Hejnsvigla. Bilo je krajnje vreme.

Četrdeset treće poglavlje

Dejvid Hejnsvigl se sad obratio devojci, a morao je da govori glasno zbog buke saobraćaja koji se i dalje odvijao u pravcu juga. Zapravo, morao je da viče kako bi ga čula. “Spremna? Jesi li spremna? Hej, tebi govorim. Ne ponašaj se kao da me nema!”
Devojka je zaškripala potpeticama čizama pokušavajući da se udalji od njega - od tog ludaka koji joj je već ubio dečka. Lisice su joj se duboko urezale u kožu ruke, ali joj bol nije smetao. Usredsredila se samo na to da se udalji od manijaka s maskom Ričarda Niksona.
Bila je sasvim lepuškasta, kao što su lepe prigradske navijačice. Lidija Ramirez, sudeći prema vozačkoj dozvoli. Imala je sedamnaest godina, ali to ga nije ražalilo. Omladina je najgori sloj ljudskog društva. “Dobro, sad se ne mrdaj. Odmah se vraćam. Zadrži taj pogled srne uhvaćene farovima.”
Opet se uspravio i proverio prizor pod sobom. Publika se okupila i kao da je bila nestrpljiva što se predstava ne nastavlja. Sad je na auto- putu vladao potpun metež. U smeru prema severu već se obrazovala kolona uz Potomak.
Prevrnuti kombi na njenom čelu obezbedio mu je da skoro sva zaustavljena vozila budu s južne strane mosta, i to okrenuta prema njemu. Iz slupanog volva tačno ispod izbijao je uz šištanje oblak pare. Nekoliko očevidaca je urlalo na njega, ali nije čuo šta govore. Verovatno su samo besni što su stali. Neka se nose.
“Ne čujem vas!”, viknuo im je. I to ga je podsetilo.
Podigao je nešto s betona, predmet koji je poneo sa sobom za ovu predstavu - megafon od dvadeset pet vati s dometom od oko kilometar.
Uperio ga je u gomilu. Nekoliko onih seratora se sagio.
“Vratio sam seeee!”, objavio je. “Jesam li vam nedostajao? Naravno da jesam.”
Vozači koji još nisu izašli iz automobila sad su to učinili. Žena krvavog čela pogledala ga je zbunjeno.
“A mislili ste da će ovo biti običan dan, zar ne? Prevarili ste se. Danas je zaista poseban dan i nikad ga nećete zaboraviti. Pričaćete i unucima o njemu - to jest, ako ovaj zbrkani svet opstane dotad. Kad smo već kod opstanka sveta, koliko vas je glasalo za Ala Gora?”
Spustio je megafon i iz džepa izvadio nešto što je zablistalo na suncu. Zatim se sagnuo prema devojci, i dalje zaklonjenoj od pogleda. Trenutak kasnije, opet se uspravio - s njom u naručju.
“Evo je! Da čujemo pljesak za našu zvezdicu Lidiju Ramirez.” Nehajno se smešeći, prebacio ju je preko ograde mosta. Tek tako, kao da je perce.
Devojčina stopala i noge su poleteli ispred ostatka tela. Metalni prsten je zazvonio kad su se lisice okrenule uz ogradu i zaustavile. Gledaoci su siknuli.
Devojka je udarila u most, a noge su joj visile pravo nad auto- putem.
“Iznenađenje!”, viknuo je u megafon. “Sad pogledajte pažljivo. U nju, molim vas. Ne u mene. Rekao sam vam da je ona naša današnja zvezda. Pretvarajte se da mene nema. Tako to treba da funkcioniše. Pogledajte nju!”
Dok su gledaoci zurili, na devojčinom golom vratu pojavila se tamna zakrivljena linija. Zatim se pretvorila u nešto nalik crvenoj marami što joj se spušta niz vrat i preko majice. Ljudi na putu su

konačno shvatili šta se dogodilo - preklana je.
Ona se onda umirila, samo joj se telo još ljuljalo u slabom ritmu. “Dobro, nema je više.
Predstava je gotova. Barem za danas. Hvala vam što ste došli. Mnogo vam hvala. Vozite pažljivo.” Ljudi su počeli da trube, a čula se i gnevna dreka. Konačno se odnekud oglasila policijska sirena,
ali dosta daleko jer patrolna kola nisu mogla da prođu zakrčenim putem.
Dejvid Hejnsvigl je potrčao smešno se gegajući kao patka. Poskočio je skrećući u oštroj krivini na kraju strmine, pa nestao u žbunju.
Znao je da nije važno koliko je ljudi videlo u kom pravcu je otišao. Neka ga traže koliko im je volja.
A koga će uopšte tražiti - Ričarda Niksona?




Četrdeset četvrto poglavlje

Od svih mesta zločina na kojima sam radio, što u prestoničkoj policiji što u FBI-ju, ovo je bilo najžalosnije i najviše me je uznemirilo. Dvoje mladih je bilo mrtvo, a ubistva su izgledala proizvoljno i prosto surovo. Ta deca su svakako bila nevina, šta god da se ovde događalo.
Saobraćaj je preusmeren s auto-puta Džordž Vašington, ali je ostala bar kilometar i po dugačka kolona automobila koji su i dalje bili zaustavljeni. Sad su čekali da policija odvuče prevrnuti kombi. Za to je bila potrebna Brijina dozvola, međutim pre toga je medicinski islednik morao da pregleda ona dva tela. Bri je uspela da nametne prestoničku jurisdikciju, doduše ne bez velike doze netrpeljivosti policije arlingtonskog okruga - što nju nije ni najmanje brinulo.
Helikopteri su preletali svakih nekoliko minuta, i policijski i novinarski, koji su se uvek spuštali neprijatno nisko. Smatrao sam ih za voajere s dozvolom da gledaju i snimaju.
Mnoštvo okupljenih, od kojih je dosta njih prisustvovalo ubistvima, činila je čudna mešavina gnevno-agresivnih i uplašenih ljudi. Doduše, bili su pažljiva publika. Trebalo je da odredimo neke od njih za svedoke, pa da pokušamo da pokrenemo sve ostale. Tad sam se setio naslova jednog brodvejskog mjuzikla: Zaustavite Zemlju - hoću da siđem. Upravo tako sam se osećao.
Stiglo je dosta njih iz Virdžinijskog odeljenja za auto--puteve, kao i iz državne policije, a svi su pokazivali nestrpljenje i bes - barem govorom tela, ako ničim drugim. Bri, Sampson i ja podelili smo posao najbolje što smo umeli. Bri je bila neposredno na mestu zločina i proveravala sve fizičke tragove. Sampson je pokrivao ubičin ulazak na scenu i izlazak s nje, što je obuhvatalo širok opseg od Potomaka sve do Roslina u Virdžiniji. S njim je radila ekipa arlingtonske policije.
Ja sam se koncentrisao na ubicu i njegovo razmišljanje u vreme ta dva ubistva. Da bih to uspeo, bili su mi potrebni najbolji očevici koje sam mogao da nađem, i to veoma brzo. Mesto zločina se prostiralo daleko, a nije mi bilo garantovano da saobraćaj neće uskoro opet krenuti. Ubica je, barem na tren, zaustavio Zemlju i niko nije mogao da siđe bez njegovog pristanka.

Četrdeset peto poglavlje

Brzo sam pregledao automobile najbliže mostu, tražeći bele muškarce bez saputnika. Da se razumemo, verujem profilisanju u ovakvim hitnim situacijama. Što svedok ima više sličnosti sa zločincem kog je video, pouzdanije mu je svedočenje - bar je tako statistički. Osim toga, takvo iskustvo sam i sam stekao na mestima zločina. Zato sam tražio bele muškarce, po mogućstvu same u vozilu.
Odlučio sam se za vozača crne honde akord, otprilike petog vozila od mosta. Sedeo je postrance da ne bi gledao napred i držao mobilni telefon prislonjen uz uvo. Motor kola mu je radio, a prozori su bili dignuti.
Lupio sam mu u staklo. “Prestonička policija. Izvinite, gospodine? Gospodine? Izvinite!” Konačno je podigao kažiprst i ne pogledavši me. Samo minut?
Tad sam mu otvorio vrata i pokazao isprave. “Odmah, gospodine! Molim vas prekinite vezu.” “Moram da idem”, rekao je u telefon i izašao sav ozlojeđen, jasno sam video. “Možete li mi vi,
policajče, ili neko drugi, reći koliko ćemo još biti zaglavljeni ovde?”
“Neće biti još dugo”, rekao sam, rešivši da mu ne pridikujem o tome da je dvoje dece upravo izgubilo život. “Potrebno je da mi kažete šta ste taćno videli da se događa na mostu.”
Govorio je brzo, neprijatno nehajno, ali mu se priča podudarala s onim što smo dotad već znali.
Vozač honde je stao nekoliko sekundi pošto je telo mladića bačeno na kolonu vozila.
“Prvo nisam shvatio šta se dešava, kakva je to nesreća. Video sam samo da se svi ispred mene iznenada zaustavljaju. Onda sam ugledao tog ubijenog klinca.” Pokazao je na most. “I onu klinku gore. Preklanu devojku. Kakvo grozno sranje. Tragično, zar ne?” Pitao je to kao da sam ne može da shvati.
“Jeste. Možete li opisati čoveka na mostu? Ubicu?”
“Pravo da vam kažem, ne mogu. Imao je masku, kao za Noć veštica. Onu gumenu, što prekriva celu glavu. Čini mi se da bi trebalo da predstavlja Ričarda Niksona. Skoro sam ubeđen da je tako. Ima li to smisla?”
“Ima. Hvala vam na pomoći”, rekao sam mu. “Drugi policajac će naići da zapiše još neke pojedinosti.”
Sledeći očevidac s kojim sam pričao bio je vozač limuzine, koji mi je rekao da je ubica bio viši i mnogo teži od ženske žrtve. Takođe i da je nosio tamnu vetrovku, na kojoj vozač nije primetio nikakve oznake. Zatim se setio i nekoliko neodređenih odlomaka onog što je ubica vikao u megafon. “Taj gad je zaurlao: Vratio sam se! To su mu bile prve reči.”
“Jeste li primetili da je imao nekakvu kameru ili uređaj za snimanje tona?”, pitao sam.
Vozač limuzine je zavrteo glavom. “Žao mi je, zaista ne znam. Ništa nisam video. Bilo je vrlo zbrkano.”
“I dalje je”, kazao sam i potapšao ga po ramenu. “Sećate li se još nečeg?” Odmahnuo je glavom. “Žao mi je.”
Uspeo sam da nađem još četiri očevica pre nego što je saobraćaj na auto-putu opet pušten. Novi iskazi će morati da se prikupe kasnije; dobio sam sve što sam mogao u tih kritičnih prvih nekoliko sati. Za nekog ko priređuje predstave uživo, ubica je vrlo dobro pokrivao tragove.

Nekoliko minuta kasnije, Bri, Sampson i ja našli smo se na zapadnom kraju pešačkog mosta, kuda je ubica izgleda pobegao, bar prema rečima nekolicine svedoka.
“Tamo je žbunje ugaženo”, rekao je Sampson i pokazao na visoku travu van pogleda s auto-puta. “Koliko znamo, imao je skriven motocikl ili tako nešto. Zasad nemamo više ništa.”
Bri je dodala: “Uzgred, nema posetnice.”
“To je pomalo čudno”, kazao sam. “Ovog puta je zaboravio da se potpiše? Otkud to?” “Ili je promenio šablon”, primetio je Sampson. “Otkud i to?”
“Ili” - konačno sam rekao ono što me je već neko vreme mučilo - “ovo nije isti tip.”
Tad je zazvonio Brijin mobilni telefon. Slušala je, a onda joj se lice smrklo da ne može biti gore. Najzad nas je pogledala. “Udario je još jednom. Dogodilo se novo ubistvo.”




Četrdeset šesto poglavlje

Neće znati šta ih je snašlo ovog puta. Ubica je stigao na stadion Fedeksfild u Landoveru u Merilendu oko dva sata pred početak prve utakmice američkog fudbaia u sezoni. Kupio je sok i viršlu, pa prošetao prodavnicom Kuće slavnih, nezainteresovan zapravo za kupovinu - niti je bio poklonik Redskinsa, niti je živeo u tom gradu - već da bi se pomešao s navijačima.
Barem nakratko.
A zatim - hteo je da se istakne. Da se zaista istakne. Da se dokaže. Da odigra ulogu u četvrtoj priči.
Krajičkom oka video je kako se neki fudbaleri zagrevaju - šuteri ispucavaju visoko i daleko, trude se da izvedu šut iz polja. Gledalište će i ovog puta biti puno - utakmice Redskinsa kod kuće uvek su rasprodate. Postoji tridesetogodišnji spisak čekanja za sezonske karte.
Kako je samo voleo veliku publiku za svoje priče.
Neki naročito raspoloženi navijači, Hogeti, pevali su “Napred Redskinsi” pomalo raštimovano i sa tu i tamo ubačenim pikantnim tekstom, što je izgledalo čudno pošto je u gledalištu bilo dosta dece. Takozvani supernavijači nosili su perike drečavih boja, dresove s tufnama i plastične svinjske njuške. Neki su pušili izuzetno dugačke cigare, što je doprinosilo njihovom prasećem izgledu.
On nije išao tako daleko u odevanju, ali je nosio kačket i dres Redskinsa, a lice obojio crveno i belo - u boje domaćeg tima. Lik koji je sada glumio bio je nezadovoljan navijač po imenu Al Džablonski. Dobra, solidna uloga.
Na stadionu se tiskala devedeset jedna hiljada obožavalaca, i svi su čekali Ala Džablonskog.
Samo to još nisu znali.
Pred početak utakmice, na teren, zelen kao da je u tehnikoloru, izašle su prve dame američkog fudbaia - mnogo lepršave kose i pompona, oskudnih crvenih majičica s trakama vezanim oko vrata i belih minijaturnih šortseva. Porodična zabava na američki način, pomislio je ubica.
“Jeste li spremni za fudbal?”, povikao je s tribine. “Za fuzbal!” Nekoliko navijača oko njega pridružilo mu se ili se smejalo na poznatu rečenicu iz televizijskih prenosa Fudbal ponedeljkom uveče. Al Džablonski je dobro poznavao svoju publiku i svoju igru.
Kontrolna kabina iz koje se upravljalo semaforom bila je smeštena ispod ogromne table. Znao je put, pa je stigao u vreme kad će nacionalnu himnu otpevati sopran, članica marinaca iz baze u Kvantiku.
Al Džablonski je kucnuo na metalna vrata i rekao: “Nekoliko poruka iz kancelarije gospodina Snajdera. Vanesa ih je poslala.”
Jedna sekretarica vlasnika kluba zaista se tako zvala. To je bilo lako saznati.
Vrata su se otvorila. Unutra su bila dvojica - sudeći po izgledu, zaluđenici za statistiku, zaista prastari. “Zdravo, ja sam Al Džablonski.” Ubio ih je obojicu pištoljem, ali praske je sasvim prigušilo glasno navijanje publike pošto je otpevana himna. Tako mu je oduzeta zaslužena pažnja.
Seo je za računar i otkucao poruku za veliki semafor, da je svi vide. Vratio sam se Hteo sam samo da ovu nedelju učinim ubistvenom za sve.
Momci koji obično šalju ove dosadne poruke i reklame leže mrtvi u kontrolnoj kabini. zato uživajte u utakmici bez daljih upadica uprave i sponzora. Molim vas da čuvate leda, kao i prednji

deo. NA stadionu sam i mogu biti bilo gde i bilo ko ovo je mnogo bolje od fudbala, zar ne? NAPRED, SKINSI!

Četrdeset sedmo poglavlje

Kajl Kreg samo što je čuo najnovije lepe vesti iz Vašingtona kad mu je majka otvorila vrata visoka tri i po metra na njihovoj vikendici blizu Snoumasa kod Aspena. Kad je videla ko je pred njom, starica se obeznanila kao da joj je neko pritisnuo prekidač za isključivanje.
Kajl je uspeo da uhvati dragu staru mamu pre nego što je udarila u kamene ploče na podu.
Osmehnuo se za sebe. Zar nije lepo ponovo biti kod kuće?
Nekoliko minuta kasnije, oživljavao je staricu u prostranoj kuhinji njihove kuće od preko hiljadu kvadratnih metara. “Je li ti dobro? Mirijam? Majko?”
“Vilijame?” Zastenjala je pogledavši u lice koje ju je posmatralo odozgo. “Je li to Vilijam?”
“Pa kako bi to bilo moguće?”, pitao je Kajl namrštivši se. “Hajde jednom bar jednom upotrebi inteligenciju koja ti je data, koja mora da ti je data. Tvoj muž, moj otac - Vilijam - odavno je već umro. Pomogao sam ti da sahraniš generala u Aleksandriji. Ne sećaš se tog veličanstvenog dana? Sunčano nebo, svež vetar, miris zapaljenog lišća. Gospode, ženo, gubiš se. Ljudi su slali cveće - čestitali ti što si stekla slobodu od onog licemernog tiranina i skota.”
Iznenada je Kajl naslonio obe šake na lice. “0 bože. Ja sam kriv! Majko, ja sam pogrešio. Maska! Te maske su tako vraški realistične. Izgledam baš kao otac, zar ne? Konačno sam dosegao ono što je stari želeo da budem.”
Njegova majka je zavrištala i on ju je nakratko pustio. Ionako nikog nije bilo u blizini da je čuje. Dok je bio živ, otac joj nije dozvoljavao da zaposli pomoć u kući, pa ni sad nije imala poslugu. Sasvim tipično. Posedovala je sav novac ovog sveta, a nije imala na šta da ga troši.
Gledao je kako se ta jadna starica trese i vrti glavom. Što je najsmešnije, njeno lice je više ličilo na masku nego njegovo. Ličilo je na masku porodične tragedije.
“Ne, to sam samo ja, Kajl. Opet sam napolju. Hteo sam da te vidim, naravno, da te obiđem. Ali postoji i drugi razlog što sam došao - potreban mi je novac, mama. Biću ovde samo nekoliko minuta. Treba da mi daš brojeve inostranih računa.”
Kad je Kajl završio posao na računam u nekadašnjoj očevoj radnoj sobi, osećao se kao nov. Sad je bio bogat, prebacio je skoro četiri miliona na svoj račun u Cirihu, ali što je još važnije, konačno se osećao slobodno. To se nije dogodilo prosto zato što je izašao iz zatvora. Nekim zatvorenicima se nikad ne povrati osećaj slobode, čak ni kad uspeju da ponovo izađu na sunce.
“Ali ja sam slobodan, konačno slobodan!”, povikao je visokim gredama kuće u Koloradu. “I treba mnogo toga važnog da obavim. Moram da ispunim mnoga obećanja.”




Četrdeset osmo poglavlje

Kad je sišao niz stepenice da se pozdravi s majkom, odbacio je gumen u masku. Nosio ju je skoro sve vreme dok se vozio iz Florensa do Aspena, ali verovatno više nije mudro da izaziva sudbinu. Isto bi moglo da se kaže i za boravak u toj kući - samo što je vrlo malo njih znalo da mu majka boravi tu - a i trebao mu je novac za plan, za ostvarenje svih noćnih mora.
Prikrao se Mirijam, koju je prethodno vezao za staru očevu fotelju u dnevnoj sobi. Odmah ispred kamina visokog tri i po metra. Bože, koliko je samo uspomena bilo tu - otac, koji urla na njega a vene samo što mu ne popucaju, udara ga toliko puta da se ne može ni izbrojati. A Mirijam - nikad ne kaže ni reči, pretvara se da ne zna za batine, za grdnje, godine stalnog zlostavljanja.
“Bu - mamice!”, povikao je iskočivši iza starice. Pitao se da li se ona seća da je to radio kad je bio mali, s pet-šest godina. “Bu - mamice! Obrati pažnju na mene, molim te.”
“E pa, obavio sam većinu poslova u Koloradu. Znaš, traže me, te će stoga biti najbolje da krenem. O, pa treseš se kao prut. Slušaj, medena, savršeno si bezbedna u ovoj kući, ovoj tvrđavi. Na sve strane su alarmi. Čak i sistem za topljenje snega na pešačkom i kolskom prilazu.”
Uneo joj se u lice - osetio miris lavande, pa mu se učinilo da opet proživljava košmar iz prošlosti, svega što je pošlo užasno, užasno naopako po njega.
“Zaboga, neću te ubiti. Zar si to pomislila? Ne! Ne! Ne! Hoću da pratiš šta radim. Ti si mi važan svedok. Radim na tome da osvetlam obraz i tebi i tati.
Kad smo već kod njega, reci mi nešto - jesi li znala da me je tukao skoro svakodnevno dok sam bio mali? Jesi li znala? Kaži mi samo to. Ostaće među nama. Neću reći Opri niti bilo kome drugom. Neću pisati memoare. Nisam ja Džejms Frej ni Ogastin Barouz.”
Starici je trebao čitav minut da izgovori: “Kajle... nisam, nisam znala. O čemu uopšte govoriš?
Uvek si nešto izmišljao.”
Osmehnuo joj se. “Ah. Sad mi je lakše.”
Zatim je izvukao beretu, jedan od pištolja koje mu je Mejson Vejnrajt ostavio u autu. “Predomislio sam se, mama. Žao mi je. Odavno želim ovo da uradim. Žudim za tim. Gledaj sad
ovo. Gledaj u crnu rupicu na kraju cevi. Vidiš li je? Sićušni večiti ambis? Gledaj rupu, gledaj rupu, gledaj ambis i...”
Bang!
Pucao je majci pravo među oči. Pucao je još dva-tri puta, kao dodatak. Zatim je ostavio nekoliko tragova za istražitelje, koji će se kad- tad pojaviti.
Prvi trag: u kuhinji - dopola ispražnjena boca sosa za roštilj Artura Brajanta.
Drugi trag: u spavaćoj sobi - na toaletnom stočiću Holmarkova razglednica bez poruke. Nije ih lako odgonetnuti, ali to su ipak tragovi. Nešto od čega će lovci krenuti.
Ako išta znaju.
Bar ako je Aleks Kros jedan od onih što ga jure.
“Uhvati me ako možeš, doktore detektive. Reši sve zagonetke i neće biti više ubistava. Ipak, sumnjam da će se to desiti. Možda grešim, ali mislim da niko ne može da me uhvati dva puta.”

Četrdeset deveto poglavlje

Kad te Bri Stoun stigla na posao u ponedeljak ujutro, telefon na njenom stolu već je zvonio. Spustila je praznu konzervu napitka za mršavljenje - ispila je dve na putu do kancelarije - pa dohvatila slušalicu. Mislila je na Aleksa, ali sad joj je ta lepa misao utekla.
“Bri, ovde Brajan Kicmiler. Slušaj, imam da ti pokažem nešto vrlo zgodno.”
“Nešto vrlo zgodno, Kice? Šta bi to moglo biti? Novu igricu za nintendo? Prava si mustra, znaš li to?”
Vratila se poslovnom tonu. “Mogu da dođem za nekoliko minuta.” “Nema potrebe. Ostani gde si.
Imaš li u blizini računar?”
“Naravno da imam. Ko ga danas nema?”
Čim se uključila na internet, Kic ju je uputio na sajt pod nazivom SerialTimes.net. Bri je prevrnula očima kad ga je videla. Šta sad? Stranicu je činila natrpana i neuredna zbirka sličica, “nezvaničnih” novih obaveštenja, pravih vesti. Zaista bolesno, gnusno. Među najgorima koje je videla.
Najupadljivije je bilo polje u crvenom okviru s naslovom: Ekskluzivno! Ne propustite! Poruka od VUZP-a! Kliknite ovde. “Treba li da verujem da je ovo autentično?”, pitala je, a zatim dodala: “Je l'jeste, Kice?”
“Samo klikni. Onda ti meni reci.”
Sledeći prozor je imao crnu pozadinu i kratku poruku ispisanu belim slovima nalik na ona s pisaće mašine - istim kao na ubičinom blogu. Ta slova predstavljala su samo jedan od stotina tragova koje je pratila i koji je nikud nisu odveli.
Međutim, ovog puta odgovor joj nije pružio poznat izgled sajta, već dve slike u vrhu ekrana: mala iračka zastava i jarkozeleno X iz Dosijea iks - simboli iz prva dva ubistva.
Da, kao da su joj govorili, to sam ja.
“Te dve slike nisu poznate javnosti, zar ne?”, upitao je Kicmiler. “Jesam li u pravu?”
Bri je zatresla glavom kao da je on vidi, pa promrmljala: “Nisu, Kice. To smo zadržali za sebe.” Već je čitala poruku ispod njih. Najnoviji šok.
Imitacija je najiskrenije laskanje - Čarls Kejleb Kolton
Dajem na znanje svima koji su zainteresovani ili bi trebalo da budu. Onaj govnjiv posao na auto- putu Džordž Vašingtonl Neko drugi je to uradio, nisam ja. Prihvatam laskanje, ali ne pokušavajte meni to da prišijete jer ga ne želim. Hoću da kažem da je “Nikson” samo imitirao ono što sam ja uradio u Rivervoku! Čak nije imao hrabrosti ni da pokaže lice. Osim toga, sam posao je obavio amaterski. Nije dostojan ni mene ni onih na koje se ja ugledam.
Stadion Fedeksfild - to je obavio vaš potpisnik. Trebalo je imati muda pa ući tamo i izaći odande.
Zamislite kako je ubiti na takvom zatvorenom javnom mestu.
Da ne bude zabune - postoji samo jedan VUZP. Kad ja to uradim, znaćete. Znaćete jer ću vam sam reći.
I posao će biti obavljen s mnogo mašte i veštine. Imajte malo poštovanja prema meni. Valjda sam ga zaslužio.
Sad bar policija ima nekog koga može da uhvati - tog imitatora! Zar nije tako, detektivko Bri

Stoun? Jer niste ni blizu da uhvatite mene, zar ne?
Nastavite da živite, seratori. VUZP.
Nekoliko sekundi Bri je samo stajala i vrtela glavom. Aleks je bio u pravu što se tiče ubistava na auto-putu... a verovatno i u svemu ostalom.




Pedeseto poglavlje

Osim toga, VUZP ju je prozvao po imenu.
Bri se konačno spustila na stolicu i pokušala da shvati tog nikogovića. Bilo joj je neverovatno kako je drzak i nadmen taj govnar i kako je zbrkan. I strašan.
“Bri? Još si tu?”, pitao je Brajan Kicmiler preko telefona.
“Da. Tu sam. Samo sam se na tren obeshrabrila. To je zaista prilično zgodno.” “Je li ti dobro? Osim onog očiglednog?”
Pogledala je šake, koje su sasvim neznatno drhtale. “Jeste, Kice. Hvala na pitanju. Jezivo je, ali ima smisla. Verovatno je potpuni zavisnik od vlastitog izveštavanja. Naravno da zna ko sam ja. I naravno da zna za Aleksa. Kice, on nas posmatra.”
“Zar to nije dobro, na izvestan način? Hteli smo da budemo u istom komunikacijskom toku s ubicom. Mislim da smo uspeli.”
“Mis'iš?” Brijina glava bila je puna raznih pitanja. “Kad je ovo postavljeno?”
“Sinoć u jedanaest i dvadeset. Već je zapalilo pričaonice. Ima ga svugde, bukvalno svugde.”
“To bi moglo da objasni ove pozive.” Podigla je hrpu ružičastih papirića s porukama. Gornja je bila od vesti Kanala sedam. “Slušaj, treba mi ime da bih mogla dalje da radim. Nešto opipljivo. Čiji je to sajt?”
“Još radim na tome. Imam IP adresu i proveravam najveće registre. Uz malo sreće, naći ću ti uskoro ime. Naglasak je na reči sreća.”
“Shvatam. Doduše, i reč uskoro dobro zvuči. Hvala ti, Kice. Neophodan si nam,” “Aha, slažem se. Zaista jesam. Zanima me ko je njegov 'uzor'. Imaš li neku ideju?” “Nemam, ali se kladim da će Aleks imati.”
Bri je završila razgovor, pa potražila Aleksa i Sampsona. Obojici se uključila govorna pošta, pa im je ostavila istu poruku: “Ćao, ja sam. Nešto je upravo iskrslo. Još jedna postavljena poruka našeg Ubice za Publiku, koji se sad skraćeno potpisuje 'VUZP'. Prelazim na to čim dobijem adresu. Nadam se da će dotad jedan od vas čuti ovo, ali u međuvremenu ću naći rezervu. Zovite što pre.”
Bri je znala da će bolje raditi sa svojim partnerima nego s dva uniformisana policajca, ali onog časa kad dobije ime i adresu, moraće da krene.
VUZP je želeo da je bolje upozna - e pa, možda će mu se želja ubrzo ispuniti.

Pedeset prvo poglavlje

Video sam da mi se pali svetlo na mobilnom telefonu, međutim nikad se nisam javljao za vreme seansi. Zato sam ga jednostavno zanemario, ali sam se ipak zabrinuo.
“Ko je žena koju sam video kad sam ulazio?”, pitao je Entoni Dimao. Morao sam klijentima malo da zgusnem termine kako bih se prilagodio novom stilu života. “Lujka kao i ja?”
Osmehnuo sam se zbog Entonijevog uobičajenog samonipodaštavanja. “Niko od vas nije lujka.
Tek možda pomalo.”
“E pa, ona je možda luda, malo luda, ali svakako dobro izgleda. Nasmešila mi se. Čini mi se da mi se nasmešila. Stidljiva je, jelda? To vidim.”
Pričao je o Sendi Kvinlan, mojoj pacijentkinji, nastavnici. Sendi je bila privlačna fina dama, možda malo luckasta, ali ko danas nije?
Promenio sam temu. Entoni svakako nije ovde da bismo razgovarali o drugim pacijentima. “Prošlog puta si počeo da mi pričaš o napredovanju tvoje jedinice prema Basri”, rekao sam. “Možemo li danas da razgovaramo o tome?”
“Svakako.” Slegnuo je ramenima. “Zar nisam zato ovde? Ti sređuješ lujke.” Pošto je on otišao, proverio sam govornu poštu. Bri. Pozvao sam je na mobilni.
“U prvi čas”, rekla je. “U kolima sam sa Sampsonom. Doći ćemo po tebe. Znaš šta je bilo?
Izgleda da si opet u pravu. Već postaje dosadno.” “Za šta sam u pravu?”
“Imitator. Na auto-putu s onom decom. Tako bar kaže VUZP. Kaže da je on obavio ono na
Fedeksfildu, ali ne i dva ubistva na pešačkom mostu.” “On valjda zna najbolje.”
Sačekao sam Bri i Sampsona u Sedmoj ulici pa seo pozadi u njen hajlender. “Kuda idemo?”, pitao sam kad je žurno krenula.
Objašnjavala je dok je vozila, ali sam morao da je prekinem na pola. “Čekaj, Bri. Pomenuo je tvoje ime? Zna i za tebe? Šta ćemo s tim?”
“Zasad ništa”, odgovorila je. “Doduše, osećam se vrlo posebno. A ti? Jesi li počastvovan?” Samspon je mrdnuo ramenima da mi pokaže kako je već vodio sličan razgovor s Bri i, očigledno,
s istim ishodom. Nije pokazivala strah, bar ga ja nisam primetio. “Uzgred”, rekla je, “tvrdi da ima uzore. Šta misliš o tome?”
“Kajl Kreg”, rekao sam. Prosto mi je samo izletelo. “Čekaj malo da razmislim.”
Zahvaljujući Kicmileru, Bri je saznala za izvesnog Brejdena Tompsona, sistemskog analitičara u firmi Keptek endženiring. Nepropisno smo se parkirali pred Keptekovom zgradom, modernog ali monotonog izgleda, pa se liftom popeli na četvrti sprat.
“Brejden Tompson?”, pitala je Bri recepcionerku pokazavši joj značku i legitimaciju.
Ova je podigla slušalicu, pogleda prikovanog za Brijine isprave. “Proveriću je li slobodan.” “Ne, ne. Verujte mi da je slobodan. Samo nam pokažite put. Naći ćemo ga. Mi smo detektivi.”
Mirno i tiho smo prošli kroz uzavrelu kancelariju, ali smo ipak izazvali pažnju. Sekretarice su okretale glave, otvarala su se vrata kancelarija i službenici su nas gledali kao da smo doneli naručenu hranu.

Bela plastična pločica s Tompsonovim imenom obeležavala je kancelariju s prozorom u severnom delu zgrade. Bri je bez kucanja otvorila vrata.
“Mogu li da vam pomognem?” Brejden Tompson je izgledao kao što se i moglo očekivati od nekog ko radi tamo: belac od četrdeset i nešto godina, sa stomakom, u košulji kratkih rukava i s kravatom, verovatno onom sa štipaljkom.
“Gospodine Tompsone, hteli bismo da porazgovaramo s vama”, rekla je Bri. “Mi smo iz prestoničke policije,”
Pogledao je mimo nje u mene i Sampsona. “Sve troje?”
“Tako je.” Bri je bilo teško pročitati. Istini za volju, nijedno od nas nije želelo da propusti taj razgovor. “Vrlo ste značajni.”




Pedeset drugo poglavlje

“Brejdi, je li sve u redu?”, začuo se otpozadi kreštav ženski glas.
“U redu je, gospođice Blanko. Nije mi potrebna pomoć. Hvala, Barbara.” Dao nam je znak da uđemo. “Molim vas, zatvorite vrata.”
Čim smo ostali sami s njim, progovorio je nešto višim glasom. “Šta to radite? Ovo je moje radno mesto.”
“Znate li zbog čega smo ovde?”, pitala je Bri.
“Znam tačno zbog čega ste ovde. Zbog toga što sam se poslužio svojim pravom iz Prvog amandmana. Nisam prekršio nijedan zakon i voleo bih da odete. Odmah. Svi se sećate gde su vrata?” Sampson mu je prišao. “Brejdi, je li tako?” Dok je govorio, gledao je šta Tompson ima po radnom stolu. “Baš me zanima kakav bi stav tvoji šefovi imali prema onom tvom jezivom veb-sajtiću.
Misliš da bi bili mrtvi 'ladni?”
Tompson je upro prst u njega. “Nisam uradio ništa nezakonito. Nisam prekoračio svoja prava.” “Aha. Ali nisam te to pitao. Samo me zanima šta bi tvoj poslodavac mislio o sajtu
SerialTimes.net.“
“Nemate prava da koristite taj podatak ako nisam prekršio zakon.” “Bogami imamo”, ubacio sam se, “Ipak pretpostavljamo da nećemo morati zato što pretpostavljamo da ćeš nam reći otkud ta poruka.”
“Pre svega, detektive, i da hoću, ne bih mogao da vam kažem. VUZP nije kreten, zar ne? Zar niste i sami to dosad shvatili? A drugo, nemam ja petnaest godina. Treba bolje da radite. Mnogo bolje.”
“Na primer, da donesemo sudski nalog za oduzimanje kućnog sistema?”, pitala je Bri. “Ništa lakše.”
Tompson je namestio naočare pa se opet zavalio, zadovoljan položajem u kom je. Shvatio sam i zašto. Nisam bio siguran da možemo dobiti nalog za njegov kućni sistem, a još manje ga uhapsiti. “Zapravo, ne. Pod pretpostavkom da nemate kod sebe sudski nalog - verovatno zato što ste pohrlili ovamo - postarao bih se da, kad se vratite, na serveru zateknete samo crtani o Snupiju. A pritom ne bih morao čak ni da ustanem iz fotelje.”
Pogledao nas je već sasvim mirno. “Očigledno ne znate mnogo o transferu informacija.”
“Znaš li ti šta se događa napolju, u stvarnom svetu?”, konačno sam rekao. “Zar te ne zanima da neko kao što je taj ubica bude obuzdan?”
“Naravno da me zanima”, odbrusio je. “Prekinite da mi vređate inteligenciju i malo razmislite. S malo više perspektive? Ustavna prava - vaša prava, moja prava - zavise upravo od ovakvih slučajeva. Imam prava da radim sve ono što sam uradio, i to ne samo s moralne tačke gledišta. Detektivi, vaša dužnost je da podržavate Ustav, a naš posao, kao građana, jeste da se uverimo da vi to radite. Vidite kako sve funkcioniše?”
“Vidi kako ovo funkcioniše!” Sampson se bacio, ali smo ga uhvatili na vreme. S Tompsonovog stola je sve poletelo.
Brejdi je ustao, čak pomalo drsko, dok je Sampson zurio u njega. “Mislim da smo završili”, rekao
je.
Ali Sampson nije završio. “Znaš šta...”

“Da”, kazala je Bri. “Završili smo, Brejdi. Bar zasad. Odlazimo.”
Kad smo se okrenuli, Tompson je opet progovorio, pomirljivije nego pre. “Detektivi? Očigledno smatrate da je moj post stvaran, mače ne biste bili ovde. Hoćete li mi reći ima li to veze s ikonografijom?” Taj tip je bio pravi sledbenik, pravi manijak. Nije mogao da se uzdrži.
Ni Bri se nije uzdržala. Otvorila je malo vrata, pred kojima se okupila grupica službenika, pa se okrenula Brejdenu Tompsonu.
“To ne mogu da komentarišem, gospodine. Ne mogu u ovom trenutku. Ali uveravam vas da nećemo pominjati vaš veb-sajt SerialTimes.net nigde van ove kancelarije osim ako to ne bude sasvim nužno.”
Osmehnula se Brejdenu Tompsonu, pa tiho dodala: “Nastavi da živiš, seratoru.”