Dvostruka prevara

First topic message reminder :



Upravo kad je Aleks pomislio da se primirio u ustaljenom rasporedu psihoterapija s pacijentima, opet se zatekao u igri – ovog puta da uhvati zločinačkog genija bez premca.Poplava složenih ubistava u Vašingtonu dovodi celu Istočnu obalu u stanje napetosti. Ta ubistva nisu ni nalik onima koje su Aleks Kros i detektiv Briana Stoun, njegova nova devojka, dotad videli. Sa svakim sledećim ubistvom slučaj postaje sve složeniji. Aleks zna samo jedno: ubica uživa kad ima veliku publiku.
Dok se jezivi prizori žrtava pojavljuju širom grada izazivajući i histeriju u medijima, Aleksu je sve jasnije da je čovek kog juri genije užasa – i da žudi za slavom. Ubica se poigrava čitavim gradom – i neće stati ni pred čim dok ne postane najstrašnija zvezda koju je Vašington video.

Pedeset treće poglavlje

Besni na svet uopšte, a na Brejdena Tompsona posebno, nas troje smo se pojavili u zgradi Dejli. Nismo daleko stigli kad se pred nama isprečio šef detektiva Dejvis. “Ovamo”, zarežao je pa se okrenuo i pošao ka svojoj kancelariji. “Sve troje, odmah.”
Zgledali smo se jer nam se ton nije dopao.
“Zašto imam osećaj da će me zadržati posle časova pa ću propustiti trening?”, promrmljao je Sampson.
“Da”, prihvatila je Bri, “a i uvežbavanje tačke navijačica. O, čekaj malo, pa ja nikad nisam bila navijačica.”
Bri i ja smo izbrisali osmehe s lica pre nego što smo ušli.
“Možete li da objasnite ovo?” Dejvis je okrenuo novine na radnom stolu.
U gornjoj polovini prve strane Postovog podliska za prestonicu stajao je naslov: “Pojavila se teorija o imitatoru Ubice za Publiku”.
Nisam se mnogo iznenadio; to me je podsetilo kojom brzinom se priče šire i objavljuju u štampi. Bri je odgovorila u naše ime. “I sami smo tek jutros saznali za to. Upravo dolazimo od...” “Detektivko Stoun, nemoj mi mnogo objašnjavati. Meni je to tek nešto bolje od vađenja. Samo
uradite nešto.” Iskrenuo je vrat nekoliko puta kao da se trudi da potre bol koji smo mu naneli. “Izvinite, gospodine”, opet je počela Bri. “Ovakvo obaveštenje nismo u stanju da kontrolišemo
kad je već...”
Dejvis ju je opet prekinuo. “Ne treba mi poduka o kontroli štete. Treba da se postarate za taj nered. Ovo je Jedinica za velike slučajeve. Vaši nadređeni nisu sigurnosna mreža. Treba da reagujete na probleme pre nego što vam ja kažem da na njih reagujete. Razumete li?”
“Naravno da razumem”, rekla je Bri. “Ni meni ne treba poduka o kontroli štete. Izgleda da ne treba ni VUZP-u.”
Iznenada se Dejvis nasmešio, što je bilo sasvim neočekivano. “Vidite zbog čega je volim?”, pitao je Sampsona i mene.
Da, bio sam ubeđen da vidim.




Pedeset četvrto poglavlje

Danas nije bilo nove uloge koju bi VUZP igrao, nije bilo isplaniranog gnusnog ubistva. Stoga je ubica bio ono što jeste. Rešio je da pre večere još jednom ode na internet, nije mogao da odoli da ne sluša o sebi. I nije se razočarao.
Forumi su bili puni priča o VUZP-u! Istina, većinom su bile senzacionalističke ili su se svodile na maštarije, ali nije bilo važno. Bitno je da se priča.
Sajt SerialTimes nije objavio ništa novo. Kao ni Sicknet ni SKcentral.
To je imalo smisla. Obožavaoci su čekali njegov sledeći korak.
Na kraju je kliknuo na nekoliko četova. Dobro je biti među”svojima” kad se obavi posao. Tu je čak koristio kršteno ime, kao “poklon” vernima. Niko pak neće znati da je to on uradio, ali je time uspostavljao mnogo ličniju vezu. Osim toga, bio je u fazi ostavljanja tragova.
U njegovu čast, naravno.
AARON_AARON: Šta ima, ljubitelji VUZP-a? NATOPLJENDZINOM: Imitator, kad bi se zezali. Gde si ti bio?
AAR0N_AARON: Ma nemoj mi reći, genije. Šta još ima? Zna li neko? Zna li se nešto?
CRVENIRUM5: Ućutao se. Mnogo je radio za vikend. Zaslužio je da se odmori. Kladim se da će uskoro opet. Pazi kako koka!!!!
VUZP-FAN: Otkud znaš sve to?
CRVENIRUM5: Ne znam. To je moja teorija. Moje mišljenje. Ne smeta ti? AAARON_AARON: Možda je već danas mnogo radio.
VUZP-FAN: Šta je radio?
Ubica je pijuckao lep šardone koji je ranije sipao. Zaslužio ga je. Nije voleo da se razmeće, ali opet, ovo i nije to. Više je kao izlazak na svetlost. Ili poziv na bis posle sjajnog izvođenja.
AARON_AARON: Dobro, a šta ako je imitirao sam sebe? Razmislite malo. NATOPUENDZINOM: Misliš, kao, odradio je Fedeksfild i auto-put, pa rekao da nije? AARON_AARON: Da, upravo tako. Šta ako je to uradio?
NATOPUENDZINOM: Jebeno sjajno. ADAMEVA: I ja to mislim.
CVENIRUM5: Nema šanse. Je li čitao neko javni fajl?
AARON_AARON: Pa šta? Ne bih se čudio. Taj lik totalno majstorski zavrće mozak. Siguran sam da nećemo uspeti da pogodimo šta smišlja sledeće. Hej, usput, šta mislite o onom tipu Kajlu Kregu što je izašao iz ćorke?
VUZP-FAN: K. K. je prošlost, čoveče. Koga briga?
Ubica je digao pogled s računara. Pozvan je na večeru. “Večera je gotova! Dođi da je uzmeš ili ću je baciti.”

Pedeset peto poglavlje

Konferencija za štampu zakazana za to poslepodne bila je prva otkad Bri vodi istragu slučaja ubistva ove veličine. Mnogo puta je razgovarala s novinarima, ali ne i s punom prostorijom pripadnika svih medija u gradu i nekoliko nacionalnih mreža. A danas smo ih očekivali bar toliko, ako ne i više.
“Hoćeš li sa mnom?”, pitala me je. Pripremali smo izjavu u njenoj kancelariji. “Novinari te poznaju, a i već si vidan u javnosti. Mislim da će to poslati pravi signal da se sve malo primiri.”
Digao sam pogled s nacrta pred sobom. “Da, naravno. Ako hoćeš.” “E pa, hoću. Dobro, nervozna sam”, rekla je Bri i iznenadila me što to priznaje.
“Bićeš odlična”, kazao sam joj zato što sam verovao da je tako. “Predstavi me na početku, pa će ti biti lako da mi prepustiš ono što želiš da preuzmem. Pružiću ti podršku ako zatreba.”
Bri se konačno široko osmehnula. “Hvala. Najbolji si.” Jeste, a to me je i uvalilo u ovu gužvu.
Onda me je čvrsto zagrlila i šapnula: “Volim te. 1 jedva čekam da ti se odužim. Zaista jedva čekam.”
U improvizovanu salu gde su se održavale konferencije za štampu otišli smo u pola pet. Do vesti u šest ostalo je dovoljno vremena, a upravo to je i bila osnovna zamisao. Ne samo što su sva sedišta već bila zauzeta nego su se i polukružno oko njih okupili izveštači i snimatelji. “Doktore Krose! Detektivko Stoun!”, dovikivali su fotografi trudeći se da naprave dobar snimak.
“Ne dozvoli da vide da se znojiš”, rekao sam Bri. “Prekasno.”
Popela se na podijum, predstavila me i počela s izjavom ne koristeći beleške. Tako je mirna, dobra u ovome, pomislio sam, sasvim
pribrana i samopouzdana. I novinarima se dopadala. To odmah osetim.
Stajao sam po strani, mada dovoljno blizu da bi me Bri videla kad počnu pitanja.
Prva dva-tri bila su laka, pa ih je bez teškoća savladala. Nije bilo ozbiljnijih udaraca, istrčavanja, ni grešaka.
Tim Pulman sa Kanala četiri uputio joj je prvo teže pitanje. “Detektivko, hoćete li nam potvrditi postojanje imitatora ubice? Ili je to samo pretpostavka?”
To me je navelo da se zapitam je li on uopšte slušao uvodnu izjavu, ali je Bri sve strpljivo ponovila.
“Time, dokazi ukazuju na to - na imitatora - ali nismo u položaju da išta konačno odbacimo niti prihvatimo, sve zavisi od dalje istrage poruke koja je poslata. Radimo na tome. FBI je takođe uključen. Svi radimo prekovremeno, veruj mi.”
“Kad kažete poruka, mislite li na post na sajtu Serial-Times?”, doviknuo je neko otpozadi. “Tako je, Karle. Kao što sam rekla pre minut. Nisi slušao?”
Isti izveštač je nastavio, nimalo neometen njenom blago podrugljivom opaskom. Bio je to nizak riđokos čovek, kog znam s jednog kablovskog kanala. “Detektivko, možete li nam objasniti kako je taj veb-sajt ostao na internetu uprkos upornim primedbama porodica žrtava? Kako to?”
O tome - o porodicama - zapravo nismo imali uputstva, pa sam pažljivo pratio Bri, spreman da priskočim ako bude to htela. Sve zavisi od nje.
“Trudimo se da ostavimo otvorenu mogućnost dijaloga sa svim sumnjivim licima u ovom slučaju.

Pozdravljamo njihovu direktnu komunikaciju, a zarad što bržeg rešavanja, odlučili smo da ne zatvaramo nijedan postojeći kanal. Pa ni taj veb-sajt.”
“Zašto, dođavola, ne? Zašto ga odmah ne zatvorite?” Iz zadnjeg dela prostorije začuo se gnevan povik. Glave i kamere su se okrenule. Spazio sam tog čoveka, Alberta Ramireza. O, brate! Njegova ćerka Lidija je ubijena na pešačkom mostu iznad auto-puta.




Pedeset šesto poglavlje

Glas ožalošćenog oca bio je stegnut, ali nije drhtao. “A šta ćemo s onim što je najbolje za moju ćerku Lidiju? I za njenu sirotu majku? I za njene tri sestre? Zašto smo izloženi toj prljavštini posle svega što se već dogodilo našoj porodici? Šta je to s vama, ljudi?”
Nijedan izveštač nije priskočio s novim pitanjem dok je otac bio na sceni. Ovo je za njih bilo dobro koliko je za vašingtonsku policiju bilo loše.
“Gospodine Ramireze”, počela je Bri. Obradovao sam se što je prepoznala devojčinog oca i oslovila ga prezimenom. “Svima nam je veoma žao zbog vašeg gubitka. Volela bih da porazgovaram s vama o tome odmah posle konferencije za štampu...”
Tad je neka nevidljiva brana uzdržanosti i protokola pukla, pa je bujica pitanja zasula Bri sa svih strana.
“Je li to politika vašingtonske policije da se ne obazire na stav zajednice?”, pitao je neki mlad pametnjaković iz Posta.
“Kako nameravate da sprečite dodatne imitatore da ne niču?
“Je li iko u Vašingtonu trenutno bezbedan? A ako nije, zbog čega nije?”
Pomislio sam da znam šta bi trebalo sledeće da uradimo. Nagnuo sam se prema Bri s nešto upadljivije uperenim prstom u sat. “Vreme je isteklo”, šapnuo sam joj. “Gotovo je vreme za hranjenje u zverinjaku.”
Klimnula je glavom potvrdno, pa digla ruke da bi je saslušali. “Dame i gospodo, ovo je zasad sve. Trudićemo se da vas obaveštavamo što je moguće bolje i češće. Hvala vam na strpljenju.”
“Ćerka mi je ubijena!”, vikao je Alberto Ramirez iz dna sale. “Moja devojčica je ubijena u vašoj smeni! Moja Lidija je mrtva!”
Bila je to strašna optužba, a znao sam i da zvuči istinito, barem novinarima. Većina njih je da kako tražimo iglu u plastu sena, da je ovaj lov na čoveka nemoguć, ali neće tako izveštavati. Radije će postupiti usrano, uprepodobljeno i tupavo, kako već umeju.

Pedeset sedmo poglavlje

Kajl Kreg je opet putovao, uzbuđen što se brzo kreće kroz vreme, prostor i maštu. Tokom vožnje na istok, pustio je da mu istovetnost farmi i polja što su promicali pored njega ohladi pregrejan mozak. Onda je - konačno - stigao u Ajova Siti, okružen ustalasalim šumovitim brdima. Znao je da je to živopisno mesto i omiljen studentski grad - upravo ono što mu je trebalo za sledeći korak plana, ili “programa oporavka”, kako je voleo da ga zove.
Prošlo je još pola sata dok nije našao zgradu glavne biblioteke Univerziteta Ajove, koja je smeštena istočno od reke Ajova u Ulici Medison. Morao je da pokaže jednu od mnogih isprava pa da nade računar koji može neko vreme da koristi. Lepa tiha čitaonica biće savršena za njegove potrebe.
U tom trenutku, Kajl je znao dva načina da doturi poruku VUZP-u. Onaj komplikovaniji je podrazumevao korišćenje steganografije, što bi značilo slanje poruke skrivene u slici ili audio-fajlu. Smatrao je da još ne mora toliko da se pomuči. Izgleda da niko ne zna za njegovu vezu s ubicom iz Vašingtona. Ili, koliko je njemu poznato, ubicama.
Umesto toga, odlučio se za brži, tehnološki skromniji metod. Od Mejsona Vejnrajta, svog nekadašnjeg advokata i odanog obožavaoca, saznao je kako i gde da nađe VUZP-a. Otkucao je www.myspace.com, pa kliknuo na jedno ime iz “Cool New People”. Zapravo sasvim jednostavno.
Otkucao je poruku VUZP-u sa željom da udari u pravu žicu.
Dobro je opet biti slobodan, slobodan onako kako samo ti i ja to shvatamo. Mogućnosti su sad neograničene, zar ne? Divim se tvojoj umetnosti i izuzetno složenom umu. Pomno sam pratio svaki događaj - to jest, pomno koliko sam mogao pod datim okolnostima. Pošto sam sad napolju, voleo bih da se upoznam s tobom lično. Ostavi mi poruku da li je to i tvoja želja. Verujem da zajedno možemo da se prihvatimo i veličanstvenijih poduhvata.
Kajl Kreg je za sebe zadržao prava osećanja prema VUZP-u. Reč koju je želeo da otkuca i pošalje ubici bila je amater.
Možda imitator ako bi da zvuči ljubaznije.




Pedeset osmo poglavlje

Niko ko nije ležao u supermaksimalno sigurnom zatvoru nije mogao da razume kako se on sad osećao. Te večeri u Ajova Sitiju - s novom maskom na glavi - Kajl Kreg je lunjao, upijao prizore, uživao što je tamo.
Obišao je kampus, smešten na obe strane reke. Fakultet je bio lepo spojen s centrom grada, gde se nalazilo mnogo prodavnica retro odeće, nakita i knjiga, kao i neverovatno velik broj mesta gde se može jesti ili piti. Naleteo je na nešto zanimljivo što se zvalo Šetnja po književnoj aveniji Ajove, gde su se našle reči pisaca “poreklom iz Ajove” - Tenesija Vilijamsa, Kurta Vonegata, pa čak i Flaneri O'Konor, jedne od njemu omiljenih zato što je bila tako divno u zabludi.
Odmah posle devet ušao je u bar Svetilište. Učinilo mu se da bi tamo mogli služiti i odrasle, a ne samo studentariju, pa neće biti mnogo upadljiv. Unutra je sve bilo u lamperiji, s mnoštvom separea koji su izgledali kao crkvene klupe. A zaista je bilo i starijih gostiju.
“Izvolite, gospodine. Šta biste?”, čuo je čim je seo za šank.
Šanker je izgledao kao da je studirao tu na univerzitetu, a onda rešio da ostane u gradu, što je bio sasvim razuman izbor. Plave, skoro bele, kratko ošišane kose, s modernim dužim šiškama. Verovatno dvadesetpetogodišnjak. Obeshrabrujuće glup, sudeći po očima i širokom ljubaznom osmehu.
“Kako je, druškane?”, kazao je Kreg. Sasvim srdačan pozdrav. Raspitao se za vina, pa naručio brunelo di montalčino, crno vino znatno kvalitetnije od ostalih koja su služili u restoranu.
“Brunelo služimo samo na bocu. Ne znam da li vam je to jasno, gospodine.”
“Nema problema. Kad pođem odavde, neću voziti”, rekao je Kajl Kreg i odglumio prijatno kikotanje. “Uzeću bocu. Izvadi čep, pa pusti da vino malo prodiše, molim te. Uz to bih bri i jabuke. Mogu li da dobijem sveže isečenu jabuku?”
“Mogla bih da ti pomognem s tim brunelom ako ti je potrebna pomoć.”
Taj glas je dopro Kajlu zdesna. Okrenuo se i ugledao ženu koja je sedela na barskoj stolici nešto dalje. Bila je sama. Prijatno mu se smešila. Policajka?, zapitao se. Zatim - Ne. Zatim - Osim ako nije predobra u svom poslu.
“Ja sam Kamila Poug”, rekla je i osmehnula se, istovremeno stidljivo i lukavo. Sitna, tamne kose, verovatno ne viša od metar i pedeset. Trideset i nešto godina, blizu četrdeset. Očigledno usamljena, mada ne bi trebalo da bude s obzirom na izgled. To ga je donekle zainteresovalo. Privlačili su ga ljudi koji su pomalo složeni, barem dok ih ne razloži.
“Mislim da bi mi društvo prijalo”, rekao je i uputio joj osmeh. Ništa napadno. “Ja sam Aleks...
Kros. Drago mi je što smo se upoznali.” “Zdravo, Alekse.”
Kajl se premestio do Kamile, pa su dosta lako pričali narednih pola sata otprilike. Ispostavilo se da je bistra i naoko samo blago neurotična. Predavala je istoriju umetnosti na univerzitetu, bila je stručnjak u oblasti italijanske renesanse. 2ivela je svojevremeno u Rimu, Firenci i Veneciji, a otkad se vratila u Sjedinjene Države, nije sigurna želi li da ostane tu - u Americi, ne samo u Ajova Sitiju.
“Zbog toga što Amerika nije onakva kakvu je pamtiš ili upravo zbog toga što jeste onakva kakvu si je upamtila?”, pitao je Kajl.
Nasmejala se. “Mislim da je i zbog jednog i zbog drugog, Alekse. Politička naivnost i

nezainteresovanost u Americi ponekad me izluđuju. Ali najviše mi smeta povodljivost. To je kao kancer i izgleda da se širi, posebno u medijima. Kao da se svi plaše da imaju lični stav.”
Kajl je klimnuo glavom. “Možeš me optužiti za ovo poslednje, Kamila, ali sasvim se slažem s tobom.”
Nagla se bliže njemu, ali ne uznemirujuće ni preteće. “Pa, jesi li ti drugačiji, Alekse?”, upitala je. “Mislim da sam drugačiji. Ne, siguran sam u to. Naravno, pozitivno drugačiji.”
“Naravno.”
Kad su popili vino, prošetali su se po gradskom trgu. Zatim ga je odvela u svoj stan, u lepoj sivo- beloj zgradi u kolonijalnom stilu u bočnoj ulici uz Ulicu Klinton, s prozorima punim šarenog cveća. Profesorka je imala čitavo prizemlje, opremljeno evropskim nameštajem i umetničkim delima, veoma prostrano, otvoreno i prijatno. Otkrio je još jednu njenu stranu, lepu stranu. Svakidašnja? Jednostavna?
“Alekse, jesi li jeo? Osim jabuke i sira? Sveže isečene jabuke”, rekla je zaljuljavši se prema njemu, sad malo neposrednije kad se našla kod kuće. Imala je meke grudi, ali ostalo je bilo čvrsto. Vrlo lepo i poželjno, a Kajl je odjednom shvatio kako je želi. U stvari, osetio je neverovatan nalet požude.
No prvo je zbacio masku - a ona se razrogačila od čuda i straha. “O ne!”, uzviknula je.
Ne želeći da gubi vreme, Kajl je zamahnuo šilom za led koje je držao u desnoj ruci. Oštrica se zarila Kamili u grlo i izbila na vratu. Plave oči su joj se iskolačile, pa kao da su se okrenule pod čelo. Onda je više nije bilo, predala se njegovim spremnim rukama.
“To je dovoljno. A sad, hajde da vodimo ljubav, važi?”, rekao je Kajl mrtvoj profesorki. “Zar ti nisam rekao da sam drugačiji?”
Pre nego što je izašao iz stana Kamile Poug, ostavio je još jedan trag onome ko bi mogao da dođe po telo. To je bila figurica koja predstavlja donekle poznat srednjezapadni kip zvani Izviđač. U stanu profesorke istorije umetnosti on će štrcati, ali Kajl je sumnjao da će to iko shvatiti.
Bilo mu je svejedno - važno da on shvata. Kao što je Kevin Bejkon upečatljivo rekao u onom veličanstvenom filmu Restoran, bio je to samo zarad “osmeha”.

Pedeset deveto poglavlje

Zoveš sebe Ubicom Zmajeva? Šta je to? Igra s podelom uloga? Jesi li ti igrač, Krose? Šta te uzbuđuje? Šta te pokreće?
Sutradan sam doživeo dva vrlo gadna iznenađenja, kao što iznenađenja umeju da budu. Prvo je vest da je u Koloradu Kajl Kreg ubio rođenu majku. Ostavio nam je Holmarkovu razglednicu - nepotpisanu. To je moglo da znači ili da dobija poverljiva obaveštenja od izvora unutar vašingtonske policije ili da nekako komunicira s ubicom, s VUZP-om. Je li to moguće? Ako jeste, u kakvoj su vezi njih dvojica?
Znao sam da to ne bi bilo prvi put da Kajl komunicira s drugim ubicama. Bili su tu Kazanova, Džentlmen Posetilac, moguće i gospodin Smit. A sad VUZP? Možda je i advokat iz Kolorada bio ubica. Ili samo sledbenik? Poštovalac?
U toku dana primio sam drugi udarac, a dobio sam ga preko Brajana Kicmilera, koji me je pozvao i zamolio da pogledam nešto na internetu. Uputio me je na dotični sajt. Velika vest - neko je postavio blog o meni. Počeo sam da čitam i osetio mučninu.
Zagolicao si mi znatiželju. Na kraju krajeva, ti si onaj što je uhvatio velikog Kajla Krega.
Recimo da u poslednje vreme mnogo posmatram tebe i tvoju porodicu. I primećujem da kasno uveče provodiš prilično vremena “nasamo” u sobi malog Alija. Grešim li? Ne bih rekao, ali slobodno se brani od svih optužbi i glasina.
A Bri Stoun - šta da mislimo o njoj? Ko je poslednja žena s kojom si uspeo da se viđaš malo duže?
Ti patiš od nesanice, je li tako? Naravno da jeste. E pa, pričekaj da vidiš šta će se uskoro desiti. I dan posle toga. I još jedan dan kasnije.
Lepo sanjaj, doktore detektive Krose. A tu su bile i fotografije. Kuća u Petoj ulici. Automobili u dvorištu.
Nana Mama kako odlazi od kuće s Alijem.
Bri, Sampson i ja na Fedeksfildu pošto su nas tamo pozvali. Posmatrao nas je - mi smo ti što su pod prismotrom.




Šezdeseto poglavlje

Niko zapravo ne shvata zbog čega Sampson i ja volimo da idemo kod Zmija, pa čak ne shvatamo ni mi sami, a to je verovatno jedan od razloga što nas on privlači. To je crna izdužena kutija od rupčage u Jugoistočnoj četvrti, samo šank i nekoliko separea, s podom koji nikad nije ni približno čist. Kasno te večeri, Sampson, Bri i ja smo tamo odveli Brajana Kicmilera na njegovu inicijaciju u Jugoistočnom kraju, ali uglavnom zato što niko od nas nije mogao da prestane da radi na onom slučaju.
Sve je bilo lude nekog ikad. Postojala je mogućnost da je na neki čudan način Kajl Kreg umešan, a da nas VUZP posmatra. Možda čak i večeras?
Neke kockice su počele da se uklapaju. Tes Olsen je pisala knjigu o Kregu pod naslovom Veliki Mozak. Je li Kajl iza ičeg od ovoga? Ili iza svega? Uklopilo bi se u njegov šablon. 1 ranije je stupao u kontakt s ubicama - i koristio ih. Ako je on mozak, koje su onda uloge igrali VUZP i advokat Mejson Vejnrajt? Je li bilo i drugih u igri?
Bri je donela prvu turu pića. “Ovu ja častim, momci. Hvala vam na svemu što ste dosad uradili. Vaš sam dužnik. Tvoj naročito”, rekla je i poljubila me sa strane u glavu. Nemam pojma zbog čega, ali već je i to bilo dovoljno da me napali. Poželeo sam da smo sami. Kod nje, u mojim kolima, bilo gde, svejedno bi mi odgovaralo.
Sela je pored mene i visoko podigla čašu. “Za ovih prilično usranih nekoliko dana. Otišla bih kući, ali znam da bi mi se gospodin Ramirez javio u snovima. I njegova mrtva ćerka. I njene tri sestre. I gospoda Olsen.”
“Napolju vitla ludak. Možda i više njih. Događa se”, rekao je Sampson. “Nisi ti kriva, Bri. Žao mi je Ramireza, ali preterao je.”
“Slušajte”, rekao je Kic, “imam ideju. Možda je malo luda. Zato mora da je dobra, zar ne? Jeste li ikad čuli za Poremećenu turneju?”
Spustio sam pivo. “Video sam da se pominje na internetu. Šta je s njom? Kad već pričamo o ludosti...”
“To je putujuća predstava o serijskim ubicama. Nego, važno je što će za nekoliko dana biti u Baltimoru.”
“Predstava?”, pitao je Sampson. “Baš na pozornici?”
“Više je kao neki skup”, kazao je Kic. “Zovu ga 'okupljanje ljudi zainteresovanih za forenzičku psihologiju'.”
“Misliš za ludake zaljubljene u serijske ubice? Sigurno i u monstrume iz stripova?”, pitao je Sampson.
Kic je klimnuo glavom, nasmešio se, pa otpio gudjaj piva. “Tačno si to zapazio. To je svojevrsno predstavljanje. Morali bismo malo da se pootimamo, ali ne verujem da će odbiti revolucionarno predavanje o otvorenom slučaju serijskog ubice, posebno ovog. Doktor Aleks Kros bi verovatno mogao da nastupi ako hoće. To bi, u najmanju ruku, privuklo masu terenskih svedoka. Samo to bi nam omogućilo istragu šire osnove. Možda prokopalo i nekoliko novih kanala.”
Bri se zasmejala. “Zaista si lud, Kice. Mada ne bi škodilo. A bude li sreće, prave sreće, privući ćemo samog VUZP-a. Ionako kaže da voli da nas posmatra.”

Kic je klimnuo glavom, pa se nestašno iscerio. “Ko bi znao kako njegov mozak radi. Ovako nešto bi bilo neodoljivo za nekog kao što je on. Ili za njegovog imitatora. Šta kažete?”
Zgledali smo se trudeći se da smislimo dobar razlog da ne sprovedemo u delo Kicovu ideju. “Ovo baš nema veze s kibernetikom, zar ne?”, konačno je pitala Bri. “Otkud znaš sve to?” “O, pa znaš. Priča se.” Kic je zvučao gotovo veselo.
Sampson se ozario. Lupio je po stolu i upro prst u Kicmilera. “Odlaziš na te uvrnute događaje, jelda? U slobodno vreme.”
“Ne, ne.” Kic je opet uzeo čašu, pa tiho dodao: “Ne idem više.”
Nas troje smo prsli u smeh, što je bilo dobro, zaista dobro i neophodno da se opustimo. Bri se nagla prema njemu i zaprela: “Oh, Kici, ti si monstrum u cvatu, zar ne?”
“I tako se lepo oslobađa nepotrebnog”, rekao sam.
“A vi?”, pitao je Kic. “Je 1' vas skoro neko podsetio čime se bavite u životu? Samo zato što ne idete na predstave, ne znači da niste od istog materijala kao oni što idu.”
Čitavih pet sekundi smo učtivo ćutali, a onda mu se opet nasmejali u lice. Međutim on je rekao: “Narode, stvarno mislim da treba da izvedemo operaciju.”
“Samo ne večeras”, kazala je Bri i zavukla ruku pod moju, pa me izvela iz restorana. “Taj razgovor o ludacima”, šapnula mi je, “uzbudio me je. Osim toga, kao što rekoh - tvoj sam dužnik.”
“A ja nameravam da naplatim dug.” “Nadam se s kamatom.”
Uzdržali smo se sve do njenog stana, mada jedva, ali nismo uspeli i do spavaće sobe.

Šezdeset prvo poglavlje

Dolazak! Opet. Kako se privatnom praksom bavim relativno kratko, doživeo sam šok rano sledećeg jutra, a nisam ni počeo prvu seansu kad se to dogodilo. Zbog otkazivanja jednog pacijenta, u kancelariju sam stigao nešto kasnije nego obično, odmah posle pola osam. Usput sam srkao kafu koju sam kupio u Starbaksu dolazeći na posao. Dok sam ulazio, razmišljao sam o Bri i prethodnoj noći, za koju sam se nadao da će se pretvoriti u mnoge noći.
U osam sam imao seansu sa Sendi Kvinlan, pa zatim s Entonijem Dimaom, veteranom iz Pustinjske oluje; posle njega s Tanjom Pits, službenicom Pentagona koja uporno razmišlja o samoubistvu i koja je trebalo da me posećuje pet puta nedeljno, možda i sedam puta, ali je mogla da priušti samo po jedan dolazak, pa sam je besplatno primao još jednom svake nedelje.
Kad sam iz spoljnog hodnika ušao u čekaonicu, iznenadio sam se što već vidim Sendi Kvinlan.
Tu je bio i Entoni. Na sebi je imao crnu majicu, a košulju s dugačkim rukavima je držao prebačenu preko krila.
Šta se to ovde događa?
Nekoliko sekundi pre nego što su shvatili da stojim pred njima, Sendi se igrala rukom ispod košulje na Entonijevom krilu.
Igrala se njegovim genitalijama u čekaonici!
“Hej.” Prekinuo sam akciju. “Hej. Hej. Dosta. Šta to radite?”
“O bože.” Sendi je skočila i pokrila oči obema rukama. “Tako mi je žao. Tako me je sramota.
Moram da idem. Moram odmah da idem, doktore Krose.”
“Ne. Ostani tu”, rekao sam joj. “I ti, Entoni. Niko nikud ne ide. Treba da razgovaramo.”
Entoni je imao izraz lica između neutralnog i, kako nemam bolju reč, prekinutog. Ipak me nije pogledao u oči. “Izvini za ovo”, promrsio je u bradicu.
“Sendi, hoćeš li da uđeš u kancelariju?”, kazao sam. “Entoni, s tobom ću se videti kad završim sa Sendi.”
“Da, da. Shvatam.”
Kad smo se Sendi i ja našli u kancelariji, trebalo nam je malo vremena da se povratimo.
“Sendi, ne znam šta da ti kažem”, konačno sam rekao. “Znala si da ću naići i uhvatiti vas, je li tako?”
“Znam. Naravno. Žao mi je, doktore Krose.” Glas joj je drhtao dok je cedila reči. Gotovo sam se sažalio na nju, ali ne baš sasvim.
“Zašto se to dogodilo, šta misliš?”, nastavio sam. “To ne liči na tebe.”
“To uopšte ne liči na mene.” Prevrnula je očima. “Znam kako će vam ovo zvučati, doktore Krose, ali on je... sladak. Rekla sam vam da sam seksualno uskraćena. O bože.” Oči su joj se napunile suzama. “Kakav sam ja kreten. To uvek radim. Tražim pažnju. Eto sve opet iz početka.”
Rešio sam da promenim taktiku i ustao da dovršim drugu čašu kafe koju sam doneo u torbi. “Da te pitam nešto. Šta si ti imala od onoga?”
“Od onoga?”, pitala je.
“Mislim da znam šta je Entoni imao od onog što se događalo.” Opet sam seo. “Šta si ti imala?” Sendi je spustila pogled i skrenula ga. Možda je pitanje za nju bilo preintimno. Bilo je zanimljivo

što je mogla da zadovoljava Entonija u čekaonici, ali se stidela da o tome priča.
“Ne moraš da mi odgovoriš na pitanje, ali ne treba ni da se stidiš”, rekao sam joj.
“Ne, u redu je. Pričaću. Samo ste mi dali temu za razmišljanje. Kad vi kažete, to deluje tako očigledno, ali... izgleda da o tome nisam tako razmišljala.” Malo se uspravila, a čak se i osmehnula. Čudno, pomislio sam. To ne liči mnogo na Sendi koju sam znao.
Više me je brinulo šta će iz toga da izađe s njima dvoma. Imao sam utisak da Sendi i Entoni uopšte nisu jedno za drugo, ali to ne znači da bih mogao da sprečim da se nešto dogodi.
U osam i deset ujutru, dan mi je već loše krenuo. U devet je postao još gori.
Entonija nije bilo u čekaonici. Pobegao je. Zanimalo me je hoću li ga ikad više videti.




Šezdeset drugo poglavlje

Nešto posle devet Sendi Kvinlan i Entoni Dimao su se našli u kafiću u Šestoj ulici. Sastanak je bio unapred dogovoren. Znali su da će ih doktor Kros uhvatiti jer su sve isplanirali.
Dok je čekao Sendi, Entoni je naručio espreso s mlekom i slatku kiflu. Ona je liznula šlag sa svoje kafe pre nego što je progovorila. “Čak mi nije ni ponudio ovo”, rekla je i namrštila se. “A on je popio dve kafe.”
“Ljutio se na tebe što si mu povredila prostor. Pričaj redom. Šta je rekao? Hoću da čujem do najjadnijih pojedinosti.”
Sendi je cmoknula ustima pa olizala usne i počela da priča: “E pa, kao i uvek, doktor Kros se veoma uživeo, možda je čak i saosećao. Sa mnom - ne s tobom, podlače obični. I bio je iskren, mislim da bi se tako moglo reći. Konačno mi je priznao da se strašno zaljubio u mene. A ko i ne bi? Ali evo ti iznenađenja. Hoće tebi da popuši kitu!”
Nasmejali su se, srknuli vruću kafu, pa se opet smejali. Na kraju se Entoni nagnuo prema Sendi. “Nije jedini, je li tako? Hej, misliš li da sluti šta smeramo? O čemu je ovde reč?”
Sendi je zavrtela glavom. “Nema... pojma. Sasvim sam sigurna.” “Jesi li? A sigurna si zato što...
?”
“Mnogo smo dobri. Tako smo sjajni glumci, ti i ja. Naravno, to već znaš. Znam i ja. Osim toga,
scenario je fantastičan.”
Entoni se smešio. “Mnogo smo dobri, jelda? Svakog bismo mogli da prevarimo.” “Da ga nateramo da poveruje sve što želimo. Gledaj ovo.”
Sendi je ustala pa uzjahala Entonija. Počeli su da se umiljavaju, da se ljube jezika zarivenih jedno drugom u usta. Šarali su rukama, a onda je Sendi prislonila karlicu uz njega.
“Iznajmite sobu”, rekla je sredovečna žena ozbiljnog izgleda koja je radila za računarom nedaleko od njih. “Molim vas. Ne moram to da gledam od jutra.”
“Slažem se”, dobacio je još neko. “Ponašajte se kao zreli ljudi, zaboga.” Sendi je šapnula Entoniju: “Vidiš? Misle da smo ljubavnici.”
Zatim je ustala i povukla Entonija. “Ništa se vi ne brinite!”, rekla je glasno. “Za ime boga - pa on mi je brat!”
Smejali su se i kad su izašli ispred kafića.
“Bilo je sjajno, tako zabavno!” Sendi je zakliktala i zaigrala pobedonosno. Onda je mahnula ljudima u kafiću koji su ih i dalje gledali kroz izlog.
“Bilo je strava!”, složio se Entoni. Ipak se uozbiljio. “Dobio sam poruku od Kajla Krega. Kaže da jedva čeka da upozna VUZP-a.”
“E, i ja jedva čekam da upoznam majstora pomora.”
To ih je opet zasmejalo, pa su se još jednom poljubili s jezicima za publiku u kafiću. “Tako smo loši.” Sendi se kikotala.

Šezdeset treće poglavlje

Nadali smo se da ćemo te večeri konačno imati nekakvu pauzu jer sam bog zna da nam je bila potrebna. Baš kao što je Kic predvideo, oni iz Poremećene turneje su sa oduševljenem napravili mesta u rasporedu za profajlera i psihologa doktora Aleksa Krosa. A ja nisam mogao predvideti na kakav ću prijem naići kad se tamo pojavim.
Događaj je zakazan u oronulom, jedva funkcionalnom hotelu Best Vestern u jugoistočnoj policijskoj oblasti Baltimora, odmah uz put I-95 i sasvim prigodno preko puta groblja. Parkirali smo se iza hotela, blizu ulaza u konferencijski centar, pa zajedno ušli.
“Brojčana bezbednost”, rekla je Bri, šuplje se nasmejavši.
Recepcija je bila puna bučnih ljudi, mešavine kakva se viđa na karnevalima. Većina deluje prilično obično, možda malo prosto, pomislio sam. Oni drugi, u tamnim odelima i s umetničkim tetovažama, izgledali su kao predstava koju su ostali došli da vide.
Prodavci su na stolovima uza zid nudili sve od šolja za kafu s policijskim slikama, preko autentičnih predmeta s mesta zločina do CD- a grupa kao što su Det ejndžel i Vots for lanč?
Bri, Sampson i ja smo taman stigli do ulaznih vrata kad me je neko lupnuo po ramenu. Spustio sam ruku bliže gloku.
Kad sam se okrenuo, momak iza mene, sav u zulufima i tetovažama, iscerio se i gurnuo laktom svoju devojku. “Vidiš? Rekao sam ti da je on.” Bili su povezani teškim lancem što je visio između crnih kožnih ogrlica koje su oboje nosili.
“ Aleks Kros, je li tako?” Pružio je ruku pa smo se rukovali, a odmah sam osetio kako se Bri i Sampson spremaju da me zavitlavaju. “Na posteru je tvoja slika...”
“Na posteru?”, pitao sam.
“Ali ja sam dvaput pročitao tvoju knjigu, čoveče. Već sam znao kako izgledaš.” “Samo što si sad stariji”, dodala je devojka. “Ali i dalje izgledaš kao na slici.” Čuo sam kako Sampson frkće suzdržavajući smeh.
“Drago mi je što sam te upoznao”, rekao sam. “Što sam upoznao oboje.” Pokušao sam da se okrenem, ali me je onaj uhvatio za ruku.
“Aleksel”, pozvao je nekog na drugom kraju prostorije. “Znaš li ko je ovo?” Onda se opet okrenuo meni. “I on se zove Aleks. Zar to nije ludo?”
“Ludo”, složio sam se.
Taj drugi Aleks, u majici sa slikom Džona Vejna Gejsija pod punom klovnovskom šminkom, prišao je bliže da me pogleda. Tad se već grupica ljudi okupila oko nas, to jest oko mene. To je brzo postajalo sve gluplje. Nimalo nisam uživao u svom novom statusu zvezde.
“Ti si profajler, zar ne? Super. Da te pitam nešto ozbiljno...” “Odosmo mi da se prijavimo”, rekla mi je Bri u uvo. “Ostavljamo te s obožavaocima.”
“Koje je, kao, najgnusnije mesto zločina na kom si radio?”, pitao me je drugi Aleks.
“Ne, čekaj...” Pružio sam ruku da uhvatim Bri za lakat, ali mi se na zglob spustila šaka sa crnim noktima i zadržala me. Pripadala je devojci krhkog izgleda i kao da je bila umočena u svetložut vosak.
“Aleks Kros, jelda? To si ti, jelda? Mogu li da se slikam s tobom? To bi mojoj mami neviđeno

značilo.”




Šezdeset četvrto poglavlje

Konačno sam stigao Bri i Sampsona u zgodnom kutku koji se zvao Glavna balska dvorana broj jedan. Tu je trebalo da govorim večeras oko pola osam. Složili smo se da će moje ime privući najviše pažnje i izazvati najveću frku na internetu, pa pretpostavljam da smo najzad u nečem bili u pravu.
Kic i njegovi ljudi su pomagali u širenju glasa na vebu - da tako kažem, postavljali mamac. Hoće li VUZP zagristi ili neće, to se nije znalo. Mnogo drugih čudovišta i ludaka svakako hoće.
Balska dvorana je bila dugačka i pravougaona, a mogla je harmonika-vratim a da se podeli u tri manje prostorije. U njenom dnu su postavljeni bina i podijum. Nasred poda je bilo nekoliko redova stolica.
Bri i Sampson su stajali blizu bine s onižim, trbušastim čovekom u naizgled normalnom tamnom odelu, ali s naočarima s crvenim ramoma, zbog kojih me je podsetio na Eltona Džona. Imao je dugačku tanku pletenicu što mu je visila s inače kratke prosede kose i majicu s natpisom Poremećen, navučenu preko košulje s dugačkim rukavima. Potpuno čudovišno, pomislio sam.
Bri se opako nasmešila kad je rekla: “Alekse, ovo je Voli Valevski. Upravo nam iznosi sadržaj večerašnjeg događaja. Samo da čuješ.”
“Zaista je izvanredno što sam te upoznao”, rekao je Voli Valevski, a pogled nije digao više od mog ramena. “Nego, imamo tvoje slajdove - štriklirano. Biće tu i daljinski - štriklirano. I laserski pokazivač na podijumu - štriklirano. Možda voda? Još nešto? Šta god treba, odmah ću se postarati. Radim na slučaju.”
“Koliki je kapacitet prostorije?”, pitala je Bri.
“Dvesta osamdeset je ograničenje po zakonu, a bićemo apsolutno rasprodati.” “Apsolutno”, ponovio je Sampson, tako da samo ja čujem.
Pričekali smo da se Voli Valevski udalji sa svojom pletenicom, pa da porazgovaramo o vlastitim rekvizitima. Štriklirano.
“Gde su sad naši ljudi?”, pitao sam Bri. Oni iz Poremećene turneje nisu znali da će naš tajni tim raditi na događaju. Baltimorska policija nam je ustupila četiri detektiva, koji će proći kao učesnici konferencije. Među hotelsko osoblje smo ubacili dvojicu naših iz Vašingtona.
Bri je pogledala u program. “Trenutno su momci iz Baltimora na seminaru iz uzimanja otisaka prstiju ili na, da vidim, 'seansi bekstava serijskih ubica', šta god to bilo. Kasnije će biti ovde... i ovde.”
Pokazala je na dve strane prostora za publiku. “Vins i Česni će se muvati. Sampsone, mislim da bi ti i ja trebalo da ostanemo zajedno. U redu?”
“Dobro zvuči. Ionako ne želim ovde da budem sam.”
Ostatak baltimorske policije bio je u pripravnosti, s najmanje jednim dodatnim patrolnim kolima stalno u okolini hotela. Hotelsko obezbeđenje je dobilo uputstva, neće raditi ništa neuobičajeno i, uz malo sreće, neće nam smetati ako dođe do kritične situacije.
Ovo je trebalo da bude tiha operacija, svakako malo beznadežna, možda tek prikupljanje podataka. Međutim, ako se ubica pojavi, bićemo spremni da ga uhvatimo. Događalo se i neobičnije. Dovraga, neobičnije se događalo i meni.

Osim toga, već smo znali da nas VUZP nadzire.

Šezdeset peto poglavlje

“Ovo je moja publika”, počeo sam i lako zasmejao očaranu gomilu čudaka u dvorani. Pričao sam o poznatim ubistvima VUZP-a, ali im preneo samo ono što je već rečeno za štampu. Zatim sam malo izgladio štetu nanetu teorijama o imitatoru i prikazao nekoliko slika s mesta zločina, koje su se, izgleda, dopale publici. Pružio sam im i ono što su ljudi iz Poremećene turneje u programu reklamirali kao “pogled insajdera” na profil našeg sumnjivog lica. To sam već mogao da radim i u snu, a verovatno i jesam. Ako i ne postignem ništa više, pojedinosti iz mog izlaganja će osvanuti na internetu i možda doći do nekog ko zna nešto o ubici.
“To je gotovo psihotičan čovek s duboko usađenom potrebom za dokazivanjem navodne veličine”, rekao sam prepunoj dvorani.
“Izražavanje te potrebe zasenjuje sve ostalo na svetu do krajnosti, do stupnja sociopatije. Kad ustane ujutro, ako uopšte i spava, nema slobodan izbor, već jedino da traga za novom publikom, da snuje i neprekidno smišlja novo ubistvo, a taj njegov obred može da podivlja.”
Nagnuo sam se napred, pa pogledao što sam više lica mogao u publici. Zaprepastilo me je kako su bili opčinjeni i pažljivi.
“Taj manijak, doduše, još ne shvata jedno - mislim da sebi ne dozvoljava da to prizna - a to je da nikad neće dostići ono što traži. Upravo to će ga preteći. Ako ga mi prethodno ne sredimo, sam će sebe srediti. Kreće se prema samouništenju, prema olakšanju hvatanja, a ne može da se zaustavi.”
Sve što sam kazao u suštini je tačno - samo sam malo izvrnuo. Ukoliko je ubica u publici, hteo sam da mu bude što neprijatnije. Zapravo, hteo sam da ga nateram da se oznoji kao svinja na ražnju.
U gomili sam uočio nekolicinu koji su fizički ličili na VUZP-a, prema onome što sam znao: visok, snažno građen muškarac. No nijedan od njih mi nije pružio razlog da dam znak Bri i Sampsonu. Zabrinuo sam se da naš plančić nije uspeo, mada me to nije iznenadilo. Gotovo da više nisam ni imao šta da kažem na podijumu - a niko nije pokušao da mi preotme publiku, da me nadmaši na “kongresu o zločinu”.
Gledaš li me, skote obični? Verovatno me ne gledaš. Suviše si pametan, je li tako? Mnogo si pametniji od nas.




Šezdeset šesto poglavlje

Posle izlaganja, kratkotrajnog odgovaranja na pitanja i neočekivano toplog pljeska, Voli Valevski me je namestio za klimav sto na rasklapanje kod recepcije. Štriklirano.
Ko god je hteo, mogao je da me nađe tamo, da dobije potpisanu knjigu i tako to. Prvih dvadeset minuta sam se rukovao, ljubazno ćaskao i potpisivao sve živo, od knjiga do ženskih dlanova. Skoro su svi bili prijatni. 1 učtivi. Kako mi se činilo, u toj gomili nije bilo ubice.
Jedino sam odbio da potpišem majicu na kojoj je spreda pisalo VUZP, a na leđima Nastavite da živite, seratori.
“Kako je tu?”, konačno sam začuo u slušalici.
Pogledao sam red u kom je Bri stajala uz desetine poklonika što su strpljivo i dalje čekali i pričali među sobom. “Zasad mirno”, rekao sam. “Začudo, ovo je sasvim fin svet. Nažalost.”
Bri se okrenula od reda i tiho rekla: “To ne valja. No dobro... Sampsone, idem na brzinu da napravim još jedan krug po gomili. Javiću se opet kad budem kod ulaznih vrata. Nadam se da ovde ipak ima nekog ko i nije tako fin.”
Čuo sam Džona kako odgovara: “Dobro zvuči. Alekse, vraćaš se kući s nama? Ili se nadaš da će ti se posrećiti s nekim od obožavalaca?” Samo sam se osmehnuo sledećem u redu.
“Uskoro se vraćam”, rekla je Bri i izgubila se među svetom. “Budi dobar.” “Daću sve od sebe.” Nekoliko minuta kasnije, dok sam još potpisivao knjige, osetio sam da mi neko stoji iza leđa.
Kad sam pak digao pogled, nikog nije bilo. Bio sam ubeđen da je neko tamo stajao. “Ostavila ti je poruku.”
Žena s druge strane stola pokazala mi je na presavijen papir koji mi je stajao pored lakta. Odvio sam ga i video da je odštampan s veb- stranice.
Crna pozadina, krupna bela slova. Pročitao sam poruku.
Razmisli malo, pametnjakoviću. Nisam psihotičan! I nisam glup! Videćemo se u Vašingtonu, gde se sve događa. U stvari, propuštaš predstavu.

Šezdeset sedmo poglavlje

Kakvu predstavu propuštam, zapitao sam se. Skočio sam od stola već ubrzanog pulsa. “Ko je ostavio ovo?”, pitao sam ljude u redu. “Je li neko video ko je ostavio ovaj papir?” Žena čiju sam knjigu upravo potpisivao pokazala je u gomilu. “Otišla je tamo, šerife!” “Kako je izgledala? Sigurni ste da je žena?”
“Hm... ravna tamna kosa. Crna košulja. Farmerke. Mislim. Kao i svi ovde. Izgledala je kao žena.” “Imala je naočare!”, dobacio je neko. “Nosila je plavi ranac!” “Alekse” - začuo sam opet Bri -
“šta se tamo događa? Je li se nešto dogodilo? Šta se, dođavola, događa?”
“Bri, tražimo ženu. Svakako je žensko. Crna košulja, farmerke, naočare, plavi ranac. Treba ti i Sampson da pokrijete izlaze. Javite baltimorskoj policiji šta se dešava. Ostavila mi je poruku od VUZP-a.”
“Krećemo!”
Kroz publiku je prostrujalo uzbuđenje kad sam počeo da se probijam kroz sve gušću gomilu. Nisu svi hteli da me puste. Nekoliko njih mi se isprečilo želeći da sazna šta se događa, kuda sam krenuo, postavljajući pitanja na koja tad nisam imao vremena da odgovorim.
Otarasio sam ih se najbolje što sam umeo. “Više nije igra! je li iko video da je ovuda prošla žena u crnoj košulji s naočarima?”
Klinac koji je vonjao na marihuanu se zakikotao. “Čoveče, takvih je pola ovde.”
Gomila se opet zanjihala, a meni se učinilo da je vidim - na drugom kraju predvorja. Pomerio sam onog klinca i još nekoliko ljudi s puta. “Pustite me da prođem!”
“Bri!” Sad sam trčao. “Vidim je. Visoka je. Belkinja. Nosi plavi ranac.” “Žensko?”
“Mislim da jeste. Možda je prerušen muškarac.”
Kad sam stigao do ugla, sumnjivo lice je bilo već na pola dugačkog hodnika i trčalo prema izlazu na njegovom kraju.
“Policija! Stoj! Stoj u mestu!”, povikao sam, a ona je projurila kroz vrata, koja su se jako zaljuljala, pa se rasprsla u neprozirnu mrežu stakla.
“Istočni parking!”, viknuo sam Bri i Sampsonu. “Napolju je! Trči! Žensko je!”




Šezdeset osmo poglavlje

Uz to i snažno žensko! Potpuno je smrskala vrata pri izlasku. Kakva je to žena? Gnevna? Luda?
VUZP-ova saučesnica ili još jedan imitator?
Oko mene se razletela srča kad sam izašao na vrata. Gde li je sad ona? Nisam je video napolju.
Niko nije trčao.
Nekoliko uličnih svetiljki pravilo je mnogo senki po uskom parkingu. Niz automobila preko puta nije pokazivao znake života.
Levo od mene, pločnik se naglo završavao i nastavljao pustim travnjakom.
Tad sam čuo da se pali motor sportskog automobila. Brundanje je dolazilo odnekud zdesna.
Zagledao sam se u polumrak.
Farovi su trepnuli, pa su se kao dva blistava oka ustremili prema meni. Brzo!
Držao sam glok u ruci i proračunao da imam vremena barem za jedan pucanj. Sisnuo sam okidač. Metak je probio vetrobran uz jedno pok. Vozilo u punoj brzini i dalje se primicalo. Pravo ka meni! Bacio sam se na zid hotela, pa se skotrljao po asfaltu. Vraški zveknuo rame i bradu.
Ispalio sam još jedan hitac. Stop-svetlo se smrvilo. Bio je to mali kupe, sad sam video. Plava mijata. Jedan moj sused ima takav, pa sam prepoznao veličinu i oblik.
Automobil je i dalje jurio, skočio na ivičnjak, pa odskočio pravo na ulicu.
Zatim je naglo stao! Gume nekog taksija su zaškripale po asfaltu. Umalo nije udario u kupe. Za dlaku od potpunog uništenja. I od hvatanja!
Kad sam ustao i potrčao, plavi sportski automobil je opet krenuo. Izvadio sam značku i širom otvorio vozačka vrata taksija. “Policija!
Treba mi tvoje vozilo.”
Taksista je video samo pištolj, ali pretpostavljam da mu je to bilo dovoljno. Odmah je izašao dignutih ruku. “Uzmi ga!”
Taksi je imao šestocilindarski motor. Dobro je, verovatno će mi svi cilindri biti potrebni.
Isključio sam radio i klima - uređaj da ne bi trošili snagu.
“Alekse? Gde si?” Brijin glas čuo se tiho zbog naprezanja motora taksija.
“U poteri, nadam se. Ka zapadu, Ulicom O'Donel”, viknuo sam. “Jurim tamnoplavu mijatu. Merilendske tablice. Razbijeno stop-svetlo. Upravo gledam u njega. Žena vozač - mada je tolika da bi mogao biti i muškarac. Tako je i jaka.”
“Možda je muškarac u ženskoj odeći. On voli da menja uloge.” “Da, voli. Ali mislim da je ovo zaista žensko. Moramo je uhvatiti!”
Kupe je projurio pored rampe za put I-95 i pravo kroz raskrsnicu. Išao je najmanje sto deset na sat - i još je ubrzavao.
“Bri, ako me čuješ, idemo ka zapadu Ulicom O'Donel. Čuješ li?” “U redu, Alekse. Čujem te.
Krenuli smo. Šta ti još treba?” “Sranje!, zaurlao sara. “Sranje!” “Šta je?”, ciknula je i Bri.
Zaneo sara se da izbegnem žuti folksvagen bubu kad je pokušao da skrene levo. Kreten. “Treba mi sirena. Ili pojačanje”, razjasnio sam.
“Medalja 5C742, gde se nalaziš?”, iznenada mi je zakrčao dispečar taksija. Kao da se čuo iz druge države. “Hajde. Čuješ li me?”

“Alekse, šta se sad događa?”, pitala je Bri. “Je li sve u redu? Alekse?
Kupe jedva da je usporio kad se odbio od poštanskog kamioneta pravo u vozila iz suprotnog smera. Ona su se zanosila u stranu dok se kupe zarivao među njih. Nagario sam i uleteo za njim.
“Merilend 45IJZW”, kazao sam Bri. “Sa mnom je u redu. Bar zasad. Još jurim.”
Nagazio sam papučicu za gas - i uspeo da lupnem u mijatin zadnji branik. Sportski automobil je poskočio, ali je opet poleteo.
“Bri? Jesi li čula broj tablice? Bri? Bri, gde si?”
Nije odgovarala. Možda sam izašao iz dometa. U ušima su mi bili još jedino otkucaji pulsa i urlanje motora.

Šezdeset deveto poglavlje

Znao sam da bi mi kupe umakao na dužem pravom putu, ali žena za njegovim volanom tu prednost nije imala. U stvari, mogao sam se zakleti da me je puštala da joj priđem. Događa li se to zaista? Je li to zamka? Da nije to zapravo plan? Da me izdvoji, pa ugrabi? Jesam li meta? Kajl Kreg bi smislio tako nešto. Je li Kajl tu? Je li umešan?
Tad sam video šta se stvarno događa. Bez upozorenja i bez svetala kočenja, kupe je jurnuo levo u usku uličicu, zaljuljao se dvaput, pa nastavio da se kreče kao motocikl.
Ja sam nastavio pravo. Nije bilo šanse da skrenem. Ubrzo sam naišao na novo skretanje, pa sam pošao njim nadajući se da će se ulice negde napred ukrstiti.
S obe moje strane dizale su se visoke stambene zgrade, pa nisam video sledeći blok. Preda mnom se ulica ukrštala s drugom glavnom arterijom. Ulica Boston, pomislio sam. Znao sam da je posle nje luka. To je svakako smanjivalo broj mogućnosti. I donekle mi olakšavalo. Ponadao sam se.
Mogu da je stignem - da je spustim na zemlju. To bi bio najveći preokret u istrazi.
Dok sam prilazio raskrsnici, kupe je prozujao, pa sam naslepo ubrzao i skrenuo. Ovo bi moglo biti to. Ovako ili onako.
Sad smo bili u dve trake istog smera. Mijata je stručno krivudala oko ostalih automobila, obilazila ih i sleva i zdesna, ali nije mogla da mi umakne. Još sam se dobro držao. A glok sam opet izvadio.
Kad je žena za volanom opet probala da me iznenadi skretanjem udesno, bio sam spreman.
Spoljni točkovi taksija jedva su dodirivali asfalt, ali ipak sam uspeo bezbedno da skrenem.
Preda mnom se pojavio blok privatnih kuća. Video sam i pešake.
Steglo mi se u grudima. Veče je lepo - biće i dece napolju. Kupe nije usporio. Jurcao je pravo napred, a ja sam mogao samo da ga pratim što bliže. Ako nisi prvi, poslednji si, što rekao Riki Bobi u Noćima Taladige.
Kad je žena ponovo pokušala da skrene, ispostavilo se da je ulica preuska za tu brzinu. Mijata je naglo prikočila - a ja sam joj brzo prišao.
Zabio sam joj se opet u zadnji branik, mada ne baš namerno ovog puta. Znao sam da sam sad prilično gadno sredio taksi.
Kupe se iskoprcao za ugao i popeo na pločnik, pa na nečiji travnjak. Iz mraka sam čuo ženski vrisak. Dvoje su se bacili u stranu.
Pažnja mi se suzila, ali i izoštrila. Video sam napred Best Vestern. Šta je sad to? Između ostalog, provozala me je ogromnim krugom oko Baltimora i pristaništa.
Tek kad sam pred nama ugledao auto-put, shvatio sam. Smislila je kako da mi utekne. A ja nisam mogao to da joj dozvolim!




Sedamdeseto poglavlje

Ponovo sam začuo Brijin glas u slušalici: “Obezbedite sve izlaze. Ponavljam. Obezbedite sve izlaze!” Očigledno je vladala situacijom. Da sam bar i ja to mogao. “Alekse? Alekse? Čuješ li me? Alekse?” “Bri! Tu sam!”
“Šta se događa? Pričaj. Gde - tu? Jesi li dobro?”
Kupe je skrenuo tačno tamo gde sam i mislio da će skrenuti, pa pošao paralelnim putem prema putu 1-95. Sad smo bili samo jedan blok udaljeni od hotela, polazne tačke. Čitava ova vožnja je bila još jedna igra, zar ne? Je li tako?
“Ko je, da je, ide prema auto-putu! Mijata ide prema putu I-95! Još mogu da je stignem.” “Gde, Alekse? Na kom izlazu?” “Odmah uz glupi hotel!”
Stegao sam volan, spreman da pođem strminom, ali tad je kupe projurio pored nje! Sekund kasnije, projurio sam i ja. Šta sad?
Gotovo istog časa upalila su se svetla kočnica na mijati, čuo sam kako se zanosi i video kako skoro u mestu okreće.
Iako sam nagazio na kočnicu, mijata je sve više ubrzavala ka meni. Zanela se i promašila me, a onda, i pre nego što sam uspeo da se okrenem, popela se uz strminu i još ubrzala. Zatim je nestala u oblaku prašine.
“Ka severu na devedesetpetici!”, dreknuo sam. “Još sam joj na tragu. Zasad.”
Ubrzao sam do auto-puta, pa nagario do daske, blizu sto šezdeset, još nekoliko izlaza. Onda sam sklonio nogu s gasa i udario pesnicom u suvozačko sedište.
Vratio sam se na sledećem izlazu.
Pred hotelom su me čekali Bri i Sampson, kao i šest baltimorskih patrolnih kola s upaljenim rotacionim svetlima. Većina publike je takođe bila tu, ushićena svakim sekundom onog meteža i ludila.
Motociklista sede brade, težak sto pedeset kilograma, dojurio je do mene na parkingu. “Hej, čoveče, šta se to tamo dogodilo?”
“Sklanjaj se”, rekao sam ne stajući. Motociklista me je opet isekao. Na sebi je imao oko sto godina staru majicu s natpisom Grejtful ded.
“Samo mi reci...”
Uneo sam mu se u lice i hteo nekog da zveknem. Možda bih to i uradio da me Sampson nije uhvatio otpozadi. “Hej-hej-hej!”, vikao je - na mene.
Tad nam je Bri pritrčala. “Zaboga, jesi li dobro?”, pitala je. “Alekse?” “Dobro sam”, kazao sam trudeći se da usporim disanje. “Slušajte, moguće je da sam jurio VUZP-a. Još jedna od njegovih...”
“Nije to on”, presekla me je Bri vrteći glavom. “I moramo odmah da krenemo.”
“Šta pričaš?”, pitao sara dok me je gurala dalje od gomile i njihovih sablasnih pitanja.
“Samo što me je pozvao Dejvis. Neko je ubijen u Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja u Vašingtonu. Izboden nasmrt pred gomilom ljudi. Izradio nas je, Alekse. Ovog puta nas je namagarčio. Sve je ovo isplanirao.”

Treći deo
PUBLIKA SLUŠA


Sedamdeset prvo poglavlje

Mnogo puta sam s decom išao u Nacionalni muzej vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja, ali nikad ništa slično nisam video. Kad smo naišli, zgrada je spolja izgledala mračno i zloslutno, osim zastakljenog atrij uma s ekspres --restoranom. Međutim, pošto smo ušli, videli smo desetine zabezeknutih ljudi kako sede za stolovima i čekaju da ih puste kućama. Očevici, znao sam. Svi redom su videli večerašnji užasavajući događaj. Što je još gore, bar polovina njih bili su deca, neka čak i samo dve-tri godine stara.
Sve veća gomila novinskih izveštača i foto-reportera obuzdana je na Sedmoj ulici, blizu Hiršhornovog muzeja. Tako nam je bar bilo lakše da izbegnemo lešinare.
Sampson, Bri i ja stigli smo pravo s Avenije nezavisnosti. Gil Kuk, jedan od naših detektiva- zamenika, sačekao nas je na ulazu u ekspres- restoran. Pritrčao je Bri mašući rukom nad glavom.
“Detektivko Stoun, direktor muzeja bi voleo da razgovara s vama pre...”
“Posle”, odvratila je Bri i produžila. Sad je radila, a s tim niko nije smeo da se igra. Voleo sam kako radi, kako vlada mestom zločina.
Gil Kuk je pošao za njom kao kažnjeno štene što traži mrvice sa stola. “Rekao je da vam kažem kako je krenuo da se obrati novinarima.”
Bri je stala i okrenula se prema detektivu. “O zaboga, Gile. Gde je?”
Kuk je pokazao nadesno, pa uhvatio korak sa mnom i Sampsonom. Prošli smo pored zamračene izložbe letelica, s avionima u prirodnoj veličini okačenim o tavanicu kao igračke. Vrlo filmski - baš kako voli naš užagreli ubica. Sve više me je njegov način rada podsećao na Kajla Krega. Glumatanje, zloba. Da nije proučavao Kajlove zločine?
“Žrtva se zvala Abi Kurleve. Stara trideset dve godine. Belkinja, turistkinja iz Francuske. Najgore u svemu je što je bila u petom ili šestom mesecu trudnoće”, ispričao je Kuk Sampsonu i meni.
Ubistvo se dogodilo u sali Lokid Martin s imaks tehnologijom, u kojoj su se preko dana prikazivali filmovi o muzeju, ali ponekad uveče i holivudski hitovi. Sve se odigralo tačno usred mog izlaganja u Baltimoru. A onda sam primio poruku: Razmisli malo, pametnjakoviću. Nisam psihotičan!... Videćemo se u Vašingtonu, gde se sve događa...
Sad se već izuzetno potrudio ne bi li nam se narugao - zagrizao je duboko. Kao da je novim delom prevazilazio staro. Ko je ona žena iz Baltimora? Što se ponaša kao vozač trkačkih kola, što me je namamila u jalovu trku i odmaglila putem I-95?
Trudna žrtva, posetilac iz druge zemlje - i to “civilizovanije” zemlje - privući će sasvim drugačiju pažnju medija, a to i nije sve. Ubici je pošlo za rukom još jedno veoma javno pogubljenje u nacionalnoj instituciji. U svetu posle jedanaestog septembra to znači novi nivo uzbuđenja u svemu - u novinskim izveštajima, paranoji javnosti, pritisku na policiju da zauzda to, da ga okonča pre nego što još neko nastrada. Niko neće mariti što je to gotovo nemoguć zadatak. Koliko je godina trebalo da se uhvati ubica iz Grin Rivera - a jesu li ikad uhvatili Zodijaka?
Kuda bi VUZP mogao da krene odavde, nisam hteo ni da zamišljam. Sada sam morao da vidim telo.

Zapravo, dva tela. Majku i dete.




Sedamdeset drugo poglavlje

“Crko dabogda!”, prosiktao je Sampson, jedva se uzdržavajući da ne govori glasno. “Taj smrad!
Bedni serator!”
U odnosu na ostala mesta zločina, ovo je bilo posebno odvratno i mučno. Tu dolaze porodice da se zabave. Bioskopska sala je imala visoke zidove, na kojima nije bilo ničeg sem usmerenih snopova svetlosti. Redovi sedišta visokih naslona postavljeni su pod velikim nagibom u kupolu preko gledališta, poput savremene verzije starih amfiteatara gde su se održavala predavanja iz medicine - tako da se pogled pruža naniže, sve do leša.
Žrtva je očigledno ubijena uz podnožje filmskog platna visokog pet spratova. To mi je bilo čudno, ali tako nam je unapred objasnio Gil Kuk i dosad to niko nije osporavao. Verovatno ne bi trebalo ni ja, bar zasad.
Telo sirote žene je sad bilo okrenuto licem naviše. Šake su joj bile vezane na leđima, a čak i iz daljine primetio sam srebrnu traku zalepljenu preko usta. Isto kao u Rivervoku. Video sam joj i burmu na ruci.
Kad sam prišao, spazio sam da je traka preko usana imala tamne mrlje, na mestima gde krv nije mogla da se probije.
Verovatno od unutrašnjih povreda. Bela haljina gospođe Kurleve promenila je boju i izgledala kao da je pokrivena rđom. Očigledno je bila ubodena... više puta.
Pored unakaženog tela stajala je prevelika platnena vreća. Na jednom kraju su joj bile utisnute metalne nitne. Vezivala se debelim kanapom.
Još jedan poklon od VUZP-a? Još jedan trag koji nas nikud neće odvesti?
Još mrlja krvi i nekoliko rupa ukazalo mi je na ono što sam već osećao - da je žrtva bila ubadana unutar vreće. Svirepi ubica je ostavio Abi Kurleve u vreći, bilo mrtvu bilo na samrti. Tehničari hitne pomoći su je izvadili odande nadajući se da će je povratiti, ali je bilo već kasno.
Kad sam podigao praznu vreću da pogledam proizvođača, našao sam oznake poštanskog servisa i dugačak niz brojeva od izbledelih crnih cifara nalepljenih sa strane.
Je li ovo najnovija posetnica? Mora biti. Ali šta je trebalo da predstavlja? Šta nam je VUZP ovog puta poručivao? I je li ovo ubistvo izvršio on ili možda imitator?
Zahvaljujući iskazima očevidaca, već smo znali za plavu uniformu i kapu ubice. Možda je ovo njegova verzija interne šale - poštar nas ne poštuje, pa nam je ostavio praznu vreću.
Otišao sam na drugu stranu, blizu vrata na koja je ubica ušao. Odatle sam pokušao da zamislim sled događaja kako ih je opisao detektiv Kuk. Ubica je morao da zaskoči nesvesnu gospođu Kurleve - i da ona bude dovoljno nesvesna da joj veže ruke i zalepi traku preko usta - pa da joj nabaci platnenu vreću na glavu. Nešto skorele krvi u njenoj kosi ukazivalo je na tup udarac, ali verovatno nedovoljno jak da je onesvesti. U svakom slučaju, više bi mu odgovaralo da bude pri svesti. Bilo bi to efektnije za njegov cilj, za dramu.
U stvari, očevici su primetili da se vreća mrda kad ju je dovukao u salu.
Opet sam prišao telu i pogledao po praznom gledalištu. Ta publika mu je bila bliža nego ijedna dotad, pa je morao da radi brzo. Nije imao vremena za govorancije ni za uobičajene odvratne egzibicije. Te večeri nije mogao da izvede do kraja nastup zvezde. Čime ga je tako privuklo baš ovo

mesto, ova publika, ova Francuskinja?
Efekat mora da je bio uglavnom vizuelan. Povikao je: “Specijalna pošiljka!”, pa se dao na posao
- šest gadnih zamaha oštricom tako velikom da se lepo videla i iz poslednjeg reda.
Pogledao sam gospođu Kurleve, pa ponovo praznu vreću pored nje.
Odjednom mi je na pamet pao pristup iz drugog ugla. Šta je još moglo biti u poštanskoj vreći?
Ima li još nečeg u njoj?
Otvorio sam je zazirući od onoga što bih mogao da nađem. Rukom sam dotakao parče ravne plastike. Nešto je zaista ovde. Šta?
Izvukao sam plastiku. Šta je sad ovo? Bila je to legitimacija poštanskog službenika. Preko originalne zalepljena je druga slika. I ime je promenjeno. Pisalo je Stenli Čejsen.
Slika je odgovarala opisu koji smo zasad imali: postariji belac, verovatno sedamdesetogodišnjak, seda kosa, loptast nos, naočare s rožnatim ramom. Krupan i visok.
“Ko je Stenli Čejsen?”, pitao je Sampson.
“Verovatno nije niko”, rekao sam. Tad mi je sinulo. Znao sam šta radi - razmišljao sam kao on i nije mi se dopao osećaj pritom. “To je plod mašte ovog bolesnog skota. On stvara likove, pa ih onda igra, jednog po jednog. A svi likovi u njegovoj glavi su ubice.”
I... šta? Hoće da ih sve pohvatamo?

Sedamdeset treće poglavlje

Sve do pet ujutro nisam uspeo da odem iz Nacionalnog muzeja vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja, a ni tada nismo završili radni dan. Bri i ja smo poslali Sampson a ženi i detešcetu, pa se opet odvezli do Baltimora - gde nam je ostalo da dovršimo zbrkanu papirologiju i, ako je moguće, da nađemo smisao u toj situaciji.
Dok smo se vozili, pričali smo o VUZP-ovoj saučesnici iz Best Vesterna - onoj za volanom plavog sportskog automobila. Da li ju je unajmio samo za to veče? Učestvuje li ona sve vreme u tom ubilačkom ludovanju? Još nismo znali, ali je taj scenario vodio do mnogo nagađanja u vožnji po putu I-95, od kojih su neka bila povezana s Kajlom Kregom i njegovim bekstvom iz zatvora u Florensu.
Kad smo konačno stigli u Best Vestern, Bri i ja smo se nakratko zagrlili, ali to je bilo sve - zagrljaj i poljubac. Trebalo je da uđemo u hotel. Bilo je prerano da zovem moje, pa sam to ostavio za kasnije - ispostavilo se tek pred podne. Kad sam se konačno javio, začuo sam automatsku sekretaricu. Rešio sam da ostavim veselu poruku, sasvim suprotno od onoga kako sam se osećao. “Ćao, pilići, tata je. Slušajte, imam još posla, ali doći ću kući posle podne. Obećavam. Čini mi se da će večeras biti pravo vreme za bioskop. To jest, ako uspem da ubedim nekog od vas da krene sa mnom.” I ako
ostanem budan.
Bri je odvojila umorne oči od nekih papira i osmehnula mi se. “Mora da si i sam prilično iscrpljen. Zaista si dobar tata, Alekse.”
“Trudim se. Svakako sam tata kog grize savest.”
“Ne, dobar si tata”, ponovila je. “Veruj mi. Ja sam imala lošeg.”
Kako se ispostavilo, bilo je prošlo tri sata kad sam se konačno dovukao kući. Spremao sam se da se istuširam, nešto da gricnem, pa opet da se spremim. Možda sat dremke.
Dok sam izlazio iz kola, video sam Dženino smrknuto lice. Stajala je na tremu i gledala me kako prilazim stazom. Crte lica su joj bile mirne i nije se ni makla ni progovorila kad su nam se pogledi sreli.
“Šta se dešava?”, pitao sam dok sam se vukao uz stepenice. “Nešto se dogodilo.” “Da, tata, dogodilo se. Dejmon je pobegao.”
Nevoljno sam zabacio glavu. Šta? Možda sam premoren pa nisam dobro čuo Dženi. “Pobegao? Šta to pričaš? Gde je?”
“Otišao je od kuće pre pet sati i još se nije vratio. Nikom nije rekao kuda ide. Ništa. Nana je poludela.”
To mi nije išlo u glavu. Nije ličilo na Dejmona. Tako nešto obično ne bi uradio. “Pet sati? Dženi, šta se događa? Šta sam propustio?”
Ozbiljno me je gledala. “Danas je ovde bio košarkaški trener iz Kušinga - da razgovara s tobom.
Propustio si sastanak. Trener internata iz Masačusetsa?” “Znam šta je Kušing, Dženel”, rekao sam.
Upravo tad je Nana izašla na trem. Mali Ali je išao za njom. “Razgovarala sam s njegovim drugovima i roditeljima koje sam uspela da nađem. Niko ga nije video”, rekla je Nana.
Izvadio sam telefon. “Pozvaću Sampsona. Možemo...”

Nana me je presekla. “Već sam razgovarala s Džonom. Traži ga po kraju.”
Baš mi je tad u ruci zazujao telefon. Nisam shvatio da mi je već satima bilo isključeno zvono. Na ekranu se pojavilo Sampsonovo ime.
“Džone?”, izgovorio sam. “Alekse, našao sam Dejmona.”




Sedamdeset četvrto poglavlje

“Gde je? Gde si ti?”, ispitivao sam dok mi je u glavi rasla paranoja. Kajl Kreg je pretio mojoj porodici. VUZP je rekao da nas i on posmatra.
“Tu smo kod osnovne škole. Dej je lunjao po gradu, pa došao ovamo da ubacuje u koš. Popričali smo. Spreman je da se vrati kući. Stižemo za nekoliko minuta.”
“Ne. Doći ću ja tu”, rekao sam. Nisam bio siguran zbog čega. Samo sam osećao da tako treba.
Hteo sam da odem do Dejmona, a ne da on dođe meni.
“Mogu li i ja da pođem, tatice?” Ali me je gledao ispruženih ručica, radoznalih smeđih očiju uvek spremnih za sledeću pustolovinicu u životu.
“Ne ovog puta, mališa. Brzo ću se vratiti.” “To uvek kažeš.” “Kažem. I uvek se vratim.” Kad-tad.
Odvezao sam se do škole u koju su išli Dejmon i Dženi, u koju će Ali poći dok se okrenem.
Dej i Sampson su igrali jedan na jedan treskajući po školskom ispucalom betonskom terenu. Dejmon je još bio u svetlim pantalonama i lepoj plavoj svečanoj košulji koju je verovatno obukao za sastanak s trenerom. Iz zadnjeg džepa pantalona virila mu je crveno-crna kravata. Dok sam prilazio terenu, lako je dobio poen.
Proturio sam prste kroz žičanu ogradu. “Prilično dobar potez”, rekao sam. “Naravno, trebalo je samo da pređeš matorca da bi dao koš.”
Dejmon je igrao opušteno - hladno čak - i nije ni pogledao u mene.
Sampson se savio i naslonio šake na kolena dok mu je znoj kapao s lica, i to ne samo zato što je bilo dvadeset šest stepeni. Dejmon je bio dobar i postajao sve bolji. Veći, bolji i mnogo brži nego ranije. Shvatio sam da ga dugo nisam video kako igra.
“Ja sam sledeći”, doviknuo sam Sampsonu.
On je podigao kažiprst, što je jasno značilo: gotov sam.
“U redu je. Igra je gotova”, kazao je Dejmon. Izašao je na kapiju blizu mojih kola, pa sam ga uhvatio za ruku. Hteo sam da me pogleda, što je on i učinio. Streljao me je pogledom. Oštro i duboko.
“Dejmone, žao mi je zbog ovoga danas. Nisam ništa mogao.” “Ako nemate ništa protiv, ja palim”, kazao je Sampson.
Lupnuo je Dejmona po leđima u prolazu. Veliki Čovek je znao kad da uskoči i kad da se skloni. “Hajde da sednemo.” Pokazao sam na kameno školsko stepenište. Dejmon je nevoljno seo pored
mene. Video sam da je besan, ali možda je bio i zbunjen. Skoro se nikad nismo ovako ljutili, nismo dozvoljavali da dođe dotle. Dejmon je bio dobro dete - sjajno dete, zapravo - i uglavnom sam se ponosio njime.
“Hoćeš ti da počneš?”, pitao sam. “Dobro. Gde si, dođavola, bio?”
“Aha”, odgovorio sam. Izbio sam mu loptu iz ruke i spustio je uz stepenik. “Tako sa mnom nećeš razgovarati, bez obzira na sve, Deje. Razgovaraćemo, ali s uvažavanjem.”
Namestio sam strogo lice; Dej nikad neće saznati kako me je zabolelo ono što je rekao. Verovatno je hteo da mi vrati. Razumeo sam to. Sranje.
“Izvini”, promrsio je pa nije zvučalo sasvim iskreno.
“Dejmone, doslovno sam bio na sto mesta zbog ovog slučaja. Noćas i pre podne. Uopšte nisam

spavao - a tamo je još neko stradao. Ti ne treba da brineš o tome, ali to se dogodilo. Ljudi stradaju po Vašingtonu, a moj posao je da to sprečim. Žao mi je, ali valjda je to naš zajednički problem i njime treba da se bavimo.”
“Ovo mi je bilo važno. Baš kao što je tvoj posao tebi važan.”
“Znam. I učiniću sve što treba da ti to nadoknadim. Ako treba da se vozimo do Kušinga na sastanak, to ćemo uraditi. Važi?”
Toliko toga sam želeo da mu prenesem, počev od činjenice da mi ništa nije važnije od njegove sreće, uprkos tome što njemu možda tako ne izgleda uvek. Ipak sam odustao. Rešio sam da ne komplikujem. Dejmon je gledao u zemlju držeći dlan na lopti.
Konačno je digao pogled. “Važi. To bi bilo dobro.”
Ustali smo i pošli ka kolima. Dok je ulazio u njih, rekao sam poslednje što sam hteo da kažem. “Dejmone? Što se tiče onoga kako si pobegao, što se nisi javio uprkos kućnim pravilima, što si zabrinuo Nanu...”
“Da, žao mi je zbog toga.”
“I meni je žao jer si kažnjen.” “Znam”, rekao je i seo u kola.
Pre nego što smo stigli kući, kazao sam mu: “Zaboravi na kaznu. Samo se izvini prababi.”

Sedamdeset peto poglavlje

Evo traga koji je pajkanima zaista potreban, malo domaće stvarnosti za koju nikad neće saznati.
A ako i saznaju, nek ide dodavoia, on će već biti mrtav, zar ne?
VUZP je iz govornice čak u Virdžiniji obavio telefonski razgovor koji je obavljao skoro svake nedelje. Sad kad je potpuno izgrađen, uspešan otpadnik od zakona, nema smisla da nepotrebno rizikuje s mobilnim telefonom, posebno kad je posredi baš taj broj kome bi neki pametan, možda srećan policajac mogao na kraju da ude u trag. Doduše, to je malo verovatno. Postoje li uopšte pametni pajkani?
Čuo je poznat glas, od kog je samo stisnuo zube i zaškrgutao njima. “Divan je dan u Medou Grouvu. Kuda da uputim vaš poziv?”
“Soba šezdeset dva, moliću.” “Nema problema.”
Veza se prekinula, pa je opet zvonilo. Doduše, samo jednom, a onda se neko javio. “Halo? Ko je to?” “Čao, mama. Pogodi ko je.”
“O bože, ne mogu da poverujem da si ti. Odakle zoveš? Jesi li još u Kaliforniji?”
Tako je razgovor svaki put počinjao. Na neki način, ta potpuna izveštačenost činila ga je lakšim i ugodnijim za oboje.
“Jesam. Upravo stojim na uglu ulica Holivud i Vajn.”
“Sigurno je tu divno. Je li da je divno? Vreme, filmske zvezde, Tihi okean, sve.”
“Divno je. Pravi raj. Dovešću te uskoro ovamo avionom. Kako si inače? Imaš sve što ti treba?”
Progovorila je sasvim tiho: “Znaš onu obojenu devojku što dolazi da čisti? Mislim da mi krade nakit.”
“Aha.” Neče biti. Prodao je još davno i poslednji komad majčinog nakita. Otuda mu novac da počne glumačku karijeru i da je neko vreme održi.
“Ali nije važno kako sam ja. Pričaj mi o sebi. Sve redom. Volim kad me pozoveš. Tvoji brat i sestra se skoro nikad ne javljaju.”
Njen naglasak mu je ozbiljno kidao nerve. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga što se sam namučio da ga se otarasi. Za razliku od majke i oca, oduvek je nameravao da postane nešto, da se digne iznad skromnog porekla. A sad je na vrhu sveta, niko nije kao on, prosto je jedinstven.
“Jesam li ti rekao da mi uskoro izlazi velik film? Svi će ga videti. Bar tako misle u studiju.
Paramaunt pikčers,”
Preko telefona je čuo kao hitro udiše. “Nemoguće!”
“Tako je, mama. Igramo ja, Tom Henks, Andželina Džoli...”
“O, nju obožavam. Kakva je u prirodi? Je li fina ili uštogljena?” “Zapravo je vrlo fina. Voli decu, mama. Pokazao sam joj tvoju sliku i pričao joj o tebi. U stvari, ona mi je i rekla da te zovem.”
“O! Šališ se? Sva sam se naježila. Andželina Džoli! I Tom Henks. Znala sam da ćeš uspeti. Tako si odlučan.”
Telefonski poziv, gluma, sve je bilo tako lako. To je najmanje što je mogao da uradi; ili pak najviše. Nije nameravao više da posećuje majku. Ne kao Kajl Kreg, koji je nedavno išao u Kolorado.
“Čekaj samo da kažem ocu za to. Znaš da mu je uskoro rođendan?”
Ludilo uopšte ne vlada u našoj porodici. Sećala se kad je čoveku rođendan, ali ne i da je pucao

sebi u glavu još pre dvadesetak godina. Od tog razgovora je ostao bez kiseonika. Bilo je vreme da krene.
“Slušaj, moram uskoro da budem na snimanju, pa ću se zasad oprostiti od tebe.” “Dobro, dušo, razumem. Lepo je što sam ti čula glas. Samo ih obaraj, čuješ li?”
Morao je na to da se nasmeje. “Hoću. Upravo ću to i raditi. U tvoju čast, mama. Prirediću im pakao.”




Sedamdeset šesto poglavlje

Bri me je pozvala u četvrtak oko podne, međutim nije rekla ono što sam hteo da čujem, čak ne ni približno. “Alekse, nemoj me mrzeti, ali nema šanse da se izvučem ovog vikenda. Radiću sve vreme. Izvini. Izvini. Zaista mi je žao.”
Nadali smo se da ćemo nadoknaditi onaj prekinut izlet s kampovanjem, ali naravno, bila je u pravu. Trenutak uopšte nije bio povoljan. Zapravo, verovatno nije mogao biti gori zbog uzbune oko VUZP-a. Da i ne pominjem činjenicu da je Kajl Kreg bio na slobodi i da se nije znalo gde je.
“Kako bi bilo da ti to nadoknadim večeras uz piće?”, pitala je. “Recimo u devet u Šeratonovim apartmanima u Starom gradu. Znaš gde je to? Sećaš se?”
“Sećam se, naravno da se sećam i biću tamo. Šeratonovi apartmani. U devet.”
Trenutno su svi bili pomalo nervozni, a posebno nas dvoje. Radili smo više nego ikad na slučaju VUZP-a, a za to smo dobili samo mnogo pitanja bez odgovora i nekoliko groznih ubistava. Kako je izveo ono u Baltimoru - a istovremeno i ubistvo u Vašingtonu? Koje tajanstvena žena koja mu je pomagala u Baltimoru? Šta bi trebalo da znate oni brojevi na poštanskoj vreći?
I šta će se dogoditi ako pokuša opet da nadmaši sebe? To nam je visilo nad glavama kao teret koji samo što se nije srušio - a verovatno prava reč nije ako, već kada.
Šeratonovi apartmani u Aleksandriji biće za Bri i mene lepo osvežavanje pamćenja. Hotel je usred istorijskog Starog grada i blizu obale Potomaka. Lepo mesto za kraj dana, a i jedva sam čekao da vidim Bri.
Nešto pre devet seo sam u hotelski bar Peraje i kopito i naručio hladno, točeno pivo. Šanker, krupan, dobrodušan mladić s velikim brkovima, zagledao me je. “Ti si Aleks?”
Srce mi je se malo steglo. Neznanci obično policajcima ne donose dobre vesti. “Tako je”, rekao sam.
Pružio mi je koverat s hotelskim logotipom. Prepoznao sam Brijin rukopis i otvorio ga za šankom.
Pročitao sam: Alekse - promena plana - B.
U kovertu je bila i hotelska ključ-kartica.
“Lep provod, Alekse”, rekao je šanker s osmehom koji je ukazivao na to da mu je Bri lično dala koverat. “Ubeđen sam da ti neće biti dosadno.”

Sedamdeset sedmo poglavlje

Popeo sam se liftom do trećeg sprata Šeratonovih apartmana i kucnuo na vrata 3B. Sve je bilo baš onako kako sam upamtio. Za početak, lep miris. Kad mi je Bri otvorila, u farmerkama i bluzi, ipak sam se iznenadio. Uistinu sam očekivao nešto manje odeće.
“Nadam se da ti ne smeta malo spontanosti”, rekla je i pružila mi čašu s crnim vinom. Ono je mirisalo pikantno - zinfandel? Nije mi bilo važno koje je vino ni iz koje vinarije.
Počeo sam da ljubim Bri, a ruka mi je sama pošla niz njenu bluzu. Ona me je najednom zagrlila. Čuo sam da su se vrata zalupila iza nas, obavijenih plavim i krem tonovima hotelskog apartmana. Odlična zamisao. Da se sklonimo od sveta nakratko, koliko god je moguće.
Zavese su već navučene, a pokrivači na krevetu tek malo povučeni, pa je sve bilo na svom mestu. “Krevet izgleda primamljivo. U njemu se i lepo spava. Zapamtio sam.”
“Skidaj se”, rekla je uz širok osmeh. “I ne pomišljaj na spavanje, Alekse.” Pogledao sam je preko čaše. “Žuriš nekud?” “Nimalo.”
Utonula je u meku fotelju i posmatrala. Oči su joj bile iskričave. “Samo polako ako tako voliš.
Izvoli. Samo skini nešto. Ja ne žurim.”
Uradio sam kako mi je rekla. Otkopčao sam dugme, pa je poljubio, skinuo pantalone, pa je dvaput poljubio - i sve tako.
Zatim je Bri ustala. Prišla je i zagrlila me. “Nemoj pogrešno da shvatiš - i dalje ne žurim.” Srušili smo se na krevet, koji je zaista bio udoban.
“A ti?”, pitao sam je. Još ništa nije skinula. “0, stići ću te ja. Na kraju. Ti nekud žuriš?” Ispružila se preko mene, pa pružila ruku i otvorila fioku noćnog stočića. Šta li je tamo?
Izvukla je nešto što uopšte nisam očekivao: dva kanapa. Hmmm, zanimljiv razvoj situacije. Srce mi je brzo kucalo. “Je li to za mene ili za tebe?”, pitao sam.
“Recimo da je za oboje.”
Verujem Bri, je V tako? Nisam sumnjao, nisam podozrevao? Pa možda tek malo. U nekoliko pokreta, levu ruku mi je čvrsto, ali ne i neprijatno, vezala za krevet. Onda me je poljubila, umirujuće u usta, pa zatim još jednom, ovog puta strasnije, jesam li zaista poznavao Bri?
“Je li ovde sve toplije ili mi se čini?”, pitao sam. “Nadam se da je sve toplije.” Vezala mi je i desnu ruku za krevet. Snalazila se s čvorovima.
“Jesi li zato došla u policiju? Opsednuta si time da sve držiš pod kontrolom, detektivko Stoun?” “Može biti, doktore Krose. Uskoro ćemo saznati, zar ne? Izgledaš mi vrlo primamljivo tu.”
“Na tebe je red”, kazao sam. “Skidaj se.”
Mamila me je onim krupnim bademastim očima i, moram priznati, počeo sam zaista da uživam u ovome - šta god to bilo. “Lepo me zamoli.”
“Lepo te molim. Možemo li malo da ubrzamo?” “Znači, ti žuriš?” “Sad već pomalo.” “Pomalo, ha? Ne znam da li je pomalo prava reč.”
Bri je prvo skinula bluzu - lagano - pa farmerke, i ostala u svetloplavom prslučetu, ispunjenom do vrha, i gaćicama iste boje, koje nisam ranije video. Rublje je uskladila s bojama apartmana.
Pokušao sam da je dotaknem, ali su me zadržali kanapi.
“Dođi, Bri. Poljubi me”, rekao sam. “Molim te poljubi me. Samo jednom.”

Konačno me je poljubila - ali ne pre nego što me je natenane sveg olizala. Obavio sam je i upreo noge s njenim. Otprilike samo to sam i mogao da uradim. Ludeo sam da se pokrenem, ali sam zaboravljao da ne mogu. Sasvim sam se naložio na detektivku Bri Stoun i počelo je da mi se mnogo žuri.
“Gle gle gle”, rekla je smešeći se. “Ovo funkcioniše i bolje nego što sam mislila. Treba češće da dolazimo ovamo.”
“Slažem se. Kako bi bilo da dolazimo svake večeri?”
Najzad je legla preko mene i primakla usne na prst od mojih; osetio sam joj tople dojke na grudima; uživao sam da joj izbliza gledam oči.
“Hoćeš li da sad odvežem te gadne konopce?”, pitala je. Klimnuo sam glavom teško dišući. “Da.” “Da, šta?” Noktima mi je blago grebala grudi, pa noge, zatim između nogu. Uzdrhtao sam od tog
dodira, nisam mogao da se uzdržim i da sam hteo. “Da, molim! Je li ovo pitanje vlasti?”
“Nije, doktore Krose. Ovo je pitanje poverenja. Veruješ li mi?” “Treba li da ti verujem?” “Ne odgovaraj mi pitanjem.”
“Da, verujem ti. Je li to pametno?” “Vrlo je pametno. Jedino tako možemo da budemo zajedno.” Nasmejao sam se. “E pa, ja želim da budemo zajedno. I to odmah.” “Nije valjda?”
“Vidim da si raspoložena za mučenje.” “A-ha.”
Tad se konačno istegla preko mene, u dva hitra poteza odvezala konopce i oslobodila mi ruke. Bio bih zaprepašćen njenom veštinom s čvorovima, ali sam tog trenutka mislio na nešto drugo. Obrnuo sam Bri i poljubio je, pa ušao u nju. Duboko, vrlo duboko. “Polako”, šapnula je. “Neka ovo dugo traje.” Tek kasnije mi je palo na pamet da je Bri upravo to i htela. Da ovo dugo traje.
Situacija u kojoj nema gubitka. Slobodna noć, daleko od ludila.
Možda smo i bili spremni za ono što će doći. A možda nismo bili ni blizu. No u tom trenutku ništa nije bilo važno.
“U sobi imamo bežični brz internet. Sve pogodnosti koje možeš poželeti. Da proverimo šta je sa svetom?”, pitala je Bri posle prvog puta.
“Nikako ne treba... ništa... da proveravamo.”




Sedamdeset osmo poglavlje

Rano sledećeg jutra, veliki Kajl Kreg je ušao na kapiju Čikaškog univerziteta. Obukao se onako kako je smatrao da bi se u današnje vreme mogao obući fakultetski profesor koji je došao da održi predavanje: svede pantalone i patike, plava teksas košulja, sivi pleteni pulover i pletena kravata. Taj kostim ga je zadovoljio u komičnom smislu. Sama pomisao da on predaje omladini. Bože! Barem je njemu bilo zabavno ako već nikom drugom nije.
Ranije je proučio veb-sajt fakulteta, pa je otišao pravo u veliku biblioteku Redženstin. Pregledao je nekoliko referentnih dokumenata i za svega dva-tri minuta već je bio u čitaonici, gde se priključio na fakultetski sajt - ostavljao je novu poruku VUZP-u. Rešio je da ovog puta bude obazriviji, pa ju je sakrio u fotografiji. S procesom steganografije upoznao se u zatvoru, dok je planirao budućnost.
Opet se srećemo, dragi prijatelju. Nadam se da ću uskoro biti u tvom kraju. To će mi probuditi prijatne uspomene. Osim toga, imaću i jedinstvenu priliku da iskusim tvoj rad iz nešto veće blizine. Uostalom, ti ulaziš u istoriju. Kao i ja. Sve se odvija prelepo. Ako želiš da se nađemo, biću na mestu označenom sa X, u ponoć druge subote.
Ako te tamo ne bude, razumeću i to. Uostalom, ti si zauzet čovek. A i darovit umetnik. Divim se tvom radu i jedva čekam sledeću predstavu.
Kajl Kreg je prestao da kuca, pročitao šta je napisao, pa pritisnuo pošalji. Za sebe je promrmljao: “Ako ne shvati šta je mesto označeno sa X, onda i ne zaslužuje da me upozna uživo.”

Sedamdeset deveto poglavlje

Kajl je tri puta menjao taksi na putu do hotela, odmah uz Aveniju Mičigen. Sad je bio uzbuđen iz mnogo razloga, čak i zbog toga što je slobodan u Čikagu, koji mu je oduvek bio omiljeni grad, mnogo čistiji i veseliji od Njujorka ili Los Anđelesa, pa čak i od Vašingtona.
Sloboda je paklen pojam, pomislio je dok je prolazio prometnom Avenijom Mičigen vozeći se trećim, poslednjim taksijem. Naročito posle boravka u rupi od tri i po sa četiri metra u Florensu, Život u zatvoru je surova i neuobičajena kazna, kao da te neko guši dok ne umreš, sasvim polako i bolno, i to godinama. Florens je doslovno lomio zatvorenike do smrti, kao da je živi stvor.
Ali sad - on je napolju.
Ima važna posla, među kojima na poslednjem mestu nikako nije uzbudljiv plan da se osveti svima koji su ga do sada povredili. Svima! Kod njega je oduvek sve bilo podređeno osveti onima koji su ga uvredili - ponekad i njihovom mučenju - i to se uopšte nije promenilo. Taj plan - pa, možda će mu trebati godine da ga izvede. Ipak, to će biti njegovo remek-delo.
Načas se setio VUZP-a. Zapravo, Kajl je na tog ubicu naišao još dok je bio u FBI-ju. Ovaj je živeo i radio na Zapadnoj obali - glumac u malim ulogama i povremeno ubica. Kajl ga je povezao s ubistvima u Sakramentu, Sijedu i Los Anđelesu. Dvaput je stupio s njim u kontakt preko imejla. Međutim, tada je Kajl uhvaćen, što nikako nije očekivao. Ironično je što je tek u zatvoru otkrio da ima mnogo obožavalaca... i imitatora. Zapravo, to je imalo smisla. Kad se Veliki Mozak obreo u zatvoru, znali su gde da ga nadu, a nekoliko pametnijih smislilo je i kako.
No zasad je dosta davne istorije. Prevelika je to gnjavaža. Pogledaj samo sve ove zombije na Midveju!, pomislio je dok je jezdio brzim taksijem. Poželeo je da ubije nekoliko njih, ali avaj, imao je određen raspored - koji je, doduše, sam napravio.
U hotelu na njega niko nije obraćao ni najmanje pažnje. Bez uvažavanja, ali i bez nipodaštavanja
- što je dobro. Zar ne? Ošišao se do glave i obično nosio jednu od šest maski koje je držao u koferu.
Došao je do sobe - misleći na VUZP-a i svoje planove s njim - uvukao karticu-ključ i čuo da je neko unutra.
Šta je to sad? Posetilac? Ostavio je na vratima znak ne uznemiravaj. Izvukao je pištolj, malu beretu koju je lako sakriti ispod široke odeće. Da, neko je ovde. Zanimljiv razvoj situacije. VUZP? Ovde u Čikagu? Sumnjao je u to. Čikaška policija? To će biti verovatnije.
Skrenuo je za ugao - i ugledao spremačicu, mladu crnkinju. Devojku koja sluša ajpod. Isključena od sveta, a i ko bi joj zamerio? Čak je i lepuškasta. Prsata, dugačkih tankih nogu, bosonoga na tepihu. Glatke kože. Kose vezane u čvrst konjski rep. Gospode, ovo mu je nedostajalo - žudeo je za tim svakog dana u zatvoru, više puta dnevno.
“Izvinite”, rastegnuto je rekla devojka kad ga je ugledala. Pištolj je sklonio iza leda. Nije bilo potrebe da siroticu prestraši nasmrt.
“O, nema problema. Samo završi posao” , kazao je i zadenuo pištolj u futrolu pod puloverom.
Izvukao je šiljak za led. Opipao ga, kao Kvig one metalne loptice.4 “Suviše si lepa da bi radila ovo, čistila sobe. Žao mi je ako te time vređam. U poslednje vreme sam zaboravio na lepo ponašanje.”

Devojka je promucala ne gledajući ga: “Vratiću se kasnije.”
“Ne”, usprotivio se Kajl. “U stvari, nećeš. Ne postoji zagrobni život.” Zatim je dodao šapatom: “U moju čast”, pa je ubo u grudi, jednom, dvaput - radi simetrije, čisto iz umetničkih razloga, iz pukog zadovoljstva. Tad je pomislio: Podseća me na jednu od devojaka Aleksa Krosa. Pa je ubo ponovo.
Čak je ostavio još jedan sitan trag pre nego što je otišao iz sobe - figuricu s klimavom glavom koja je predstavljala velikog odmetnika Džesija Džejmsa.
Džesi Džejms! Hoće li iko ukapirati to? Iko pri zdravoj pameti?




Osamdeseto poglavlje

Nana tvrdi da dobri pozitivni događaji uvek nailaze istovremeno, po dva ili tri, mada se ja ne sećam da se to meni ikada desilo. U poslednje vreme, retko nailazim i na jedan pozitivan događaj.
Ujutru sam razgovarao s urednikom iz njujorške izdavačke kuće u kojoj je Tes Olsen objavljivala, a zatim sa spisateljičinom ličnom sekretaricom u Merilendu, i tako uspeo da se dokopam kopije ponude za knjigu koju je nameravala da napiše o Kajlu Kregu. Posebno mi je bilo zanimljivo nekoliko redova s tridesetak strana dugog nacrta i predloga.
Olsenova je napisala:
Bitno je da steknem poverenje Kajla Krega kako bih ga uverila da ću napisati laskavu knjigu u kojoj ću se baviti njegovim lukavstvom i genijalnoiću.
Na osnovu naših susreta u florenskom zatvoru, prilično sam ubeđena da to mogu.
Dopadam se Kajlu Kregu. To mi je već jasno. Uostalom, zar ne poznajem dobro zločinački um?
Prema mom mišljenju, Kajl Kreg veruje da će jednog dana napustiti zatvor u Florensu. Pravi planove za budućnost.
Išao je čak dotle da mi kaže kako je nevin. Je li to moguće?
Očigledno je Kajl još nekoga nasamario... i šta onda? Je li organizovao i njeno ubistvo? Ili je ubica (možda ubice) iz Vašingtona ubio Tes Olsen kao izraz poštovanja prema Kregu? Postoji li ta mogućnost?
Bilo kako bilo, sigurno postoji veza, i to je jedan od retkih tragova koji bi nas mogli dovesti do hvatanja VUZP-a. Uostalom, i Kajla Krega.
Drugi pozitivni događaj zbio se dok sam ponovo pročešljavao sve u vezi s ovim slučajem.
Iznenada sam otkrio deo slagalice, i on se uklopio u moja ranija saznanja o Tes Olsen.
Holmarkova razglednica - konačno sam shvatio! Sinulo mi je da se sedište Holmarka nalazi u Kanzas Sitiju - KC.
KC - Kajl Kreg.5
Još nekoliko drugih tragova se odmah potom iskristalisalo. Figurica Izviđača, ostavljena u stanu ubijene žene u Ajova Sitiju.
Kajl Kreg je bio osumnjičeni u tom slučaju. Izviđač je čuvena statua koja se nalazi u Kanzas Sitiju.
U kuhinji njegove majke ostavljena je bočica sosa za roštilj Artura Brajanta. Artur Brajantje
poznati restoran u Kanzas Sitiju.
Konačno smo ostvarili nekakav napredak, iako su to bili uglavnom tragovi koje su ubice želele da pronađemo.
Čemu to? Jesmo li morali da se dokažemo? Jesam li ja morao da dokažem da sam dorastao ovoj poteri?
Jesam li dorastao?

Osamdeset prvo poglavlje

Nepuna tri dana kasnije saznali smo koji je sledeći potez VUZP-a. Pošto sam završio sa spiskom prepodnevnih pacijenata - među kojima se opet našao i veteran Entoni Dimao, pa mi priredio predstavu da bi dokazao kako treba da bude tu - sastao sam se s Bri u zgradi Dejli. Tamo mi je radni sto, sasvim obeshrabrujuće, bio zatrpan materijalom za slučaj VUZP-a, i to uglavnom povezanim s tragovima koji, nažalost, nisu vodili nikud. Dnevni plan nam je bio da ih sve ponovo pročešljamo i arhiviramo ono što ne treba da pratimo, kako bismo se koncentrisali na ono što će nam doneti napredak.
To se pak nije dogodilo.
Telefon na mom radnom stolu zazvonio je u dva i trideset. Javio sam se i začuo glas koji sam odmah prepoznao.
“Detektive Krose? Ovde Džin Filips iz Posta. Zanima me da li si pročitao najnoviji imejl i da li bi ga prokomentarisao?”
“Džin, ne znam na koji imejl misliš”, rekao sam. Ona je u prošlosti umela da mi doturi prilično korisne informacije, zbog čega sam bio spreman da ostanem na vezi.
“Veruj mi da ovo želiš da pročitaš. Hoćeš li da ostanem na vezi dok proveriš šta ti je u inboksu?”
Istog trena sam shvatio da, šta god to bilo, ne želim da budem na vezi s izveštačem Vašington posta kad to pročitam.
“Pozvaću te kasnije”, odgovorio sam.
Nekoliko trenutaka potom, otkrio sam opet nešto zapanjujuće. Poruka je bila od VUZP-a, a poslao ju je na moj imejl, na Brijin i rekao bih na imejl svake novinske agencije, televizijskog kanala i radio- stanice na području glavnog grada. Na uobičajen način se postarao da dokaže autentičnost - skenirao je sliku svoje poslednje posetnice i dodao je poruci. Na slici se video poštanski broj ostavljen u muzeju Smitsonijan, što smo prećutali novinarima, kao i sve tragove dotad.
Poruka je napisana u njegovom prepoznatljivom provokativnom stilu.

Detektivi,
Čini li se ikome osim meni da ne posvećujete ovom slučaju pažnju kakvu zaslužuje? Prema mom proračunu, VUZP ima šest poena, a policija nula. Da, tako je, rekao sam šest. Ili možda pet i po - pošto jedno nije još sasvim mrtvo.
Krenuo sam i pronašao onog usranog plagijatora, bez ikakve vaše pomoći. Nije bilo teško - samo je trebalo malo razmisliti. A to je, u svakom slučaju, više nego što ste vi uradili; i više nego što ste uopšte sposobni da uradite, pretpostavljam.
Ali evo kako ću vam pomoći. Za sat vremena primičete još jednu poruku - s adresom.Tamo ćete naći svog plagijatora, i ako budete imali sreće, i dalje će biti živ. Još nisam odlučio. Na meni je, naravno, da donesem odluku. Živ ili mrtav? Živ ili mrtav? Videćemo.
Da li sada razumete zašto me se javnost toliko plaši? Bolji sam od vas, i ljudi to znaju. U tome je vaš problem. I uvek će tako biti. Iznova i iznova. U narednim godinama, pošto planiram da se ovim bavim duže vreme. U međuvremenu, radite ono u čemu ste najbolji.

Sedite na guzicama i čekajte da vidite šta ću sledeće učiniti. Dotad... Nastavite da živite, seratori.




Osamdeset drugo poglavlje

Bri se postarala da skoro sva dostupna patrolna kola u gradu budu na raspolaganju. Lično sam pozvao Sampsona i rekao mu da drži slobodnu liniju. Pokušao sam da dobijem Kica kako bih se raspitao možemo li unapred da pratimo dolazeći imejl, ali javila se telefonska sekretarica - isto se desilo kada sam pozvao njegovog pomoćnika. Izborio sam se s pozivima načelnika Dejvisa, s onima iz šefove kancelarije, iz kancelarije gradonačelnika, i s Naninim lično. Priča o VUZP-u već je bila u etru. Očekivano. Objavio ju je kako bi raspalio sve moguće vatre.
Odozdo smo čuli i to da nas na ulici čeka sve veća vojska novinara. Izgledalo je kao da nam ništa ne ide naruku, a verovatno i nije, bez naznaka da će se tu išta menjati, sudeći prema priloženom.
Konačno smo i Bri i ja prestali da se uopšte javljamo na telefon. Zabarikadirali smo se u kancelariji i čekali, baš kao što je onaj gad i želeo. Usmerdi smo svu energiju na proučavanje poslednjeg imejla u potrazi za skrivenim značenjem, bilo kakvom indikacijom njegovog mentalnog stanja, bilo čime što bi nam poslužilo - bilo čime što bi sprečilo da se ponovo okrenemo u pogrešnom smeru.
Način na koji je funkcionisao bio je u principu isti. Njegove zavrzlame na Internetu predstavljale su samo masku - elektronsku - ali sve je to dopiralo iz istog narcisoidnog uma. Ovo je jedna duboko poremećena osoba, međutim to nikako ne znači da nije uživao. Pametan je i organizovan, i svestan toga.
Tri i trideset je došlo i prošlo. Zatim i četiri sata. Pa onda pet.
Očigledno se poigravao s nama, poručujući nam bez i najmanje nesigurnosti: ja vodim igru. Bri i ja smo se na kraju zapitali hoće li nam uopšte i stići još jedan imejl.
Zatim se, u pet i trideset, pojavio.
Poruka koju smo iščekivali sadržala je svega šest reči. Baš je štedljiv, zar ne? Devetnaesta jugoistočna i Avenija nezavisnosti. Odmah.

Osamdeset treće poglavlje

Nikada mi se stomak nije toliko grčio ili se barem toga ne sećam. Kao da VUZP sam po sebi nije predstavljao dovoljan problem, sada sam već bio siguran da je i Kajl Kreg deo priče, i nisam mogao da dokučim zašto ni kuda jurca ovaj brzi voz. Verovatno ne u pravcu koji sam želeo.
Vožnja prema uglu Devetnaeste ulice i Avenije nezavisnosti bila je tip noćne more sa paparacima, verovatno nalik na onu koja je odnela živote princeze Dajane i Dodija al Fajeda, u mračnom, zastrašujućem pariskom tunelu. Presekli smo dijagonalno kroz grad prema Jugoistočnoj četvrti, uz zavijanje sirena i neverovatnu svitu koja nas je uporno pratila. Dođavola, bili smo vašingtonski čarobni frulaši, koje su sledili pacovi kako bi ih slikali i objavili to u Nešenal inkvajereru. Da su se kladili da nećemo obraćati pažnju na saobraćajne prekršaje, verovatno bi uzeli pare.
Kada smo stigli, na mestu zločina već se nalazilo šest policijskih jedinica, a glavne raskrsnice su uveliko bile zatvorene, kako za vozila, tako i za pešake.
Ali kakvo je ovo zapravo mesto zločina? Šta li se ovde uopšte dogodilo?
Nije bilo očiglednih tragova. Ovaj kraj je mešavina industrijskog i stambenog. Dva reda sveže umivenih kuća u nizu prostirala su se i Devetnaestom ulicom i Avenijom nezavisnosti iz pravca severozapada. Setio sam se da sam u novinama čitao o ovom naselju, svem u osnovnim bojama i čudnim uglovima. Okruženje puno vizuelne dramatičnosti, baš onakve kakva bi bila po meri našeg ubice. Taj gad izgleda snima film. I to u svojoj glavi.
S jedne strane, preko puta ulice, nalazila se nova škola Sent Kolet, a s druge strane je bila zgrada Oružarnice. Trebalo je pokriti ogroman prostor - džinovski plast sena, u kome je iglu predstavljalo nečije telo. Ili, daj bože, ovog puta ipak živa žrtva. Da li uopšte postoji ta mogućnost? Možda je VUZP poželeo da malo promeni ritam.
Pojavilo se još policijskih kola; izbrojao sam ih dvanaest, pa prestao da brojim. Pitao sam se kada će stići Kic sa svojim ljudima. Trebaju nam operativci FBI-ja. Zapravo, sva pomoć je dobrodošla.
Pre svega, prednost smo dali stambenim zgradama; podelili smo se u timove po dvoje i pokucali na svaka vrata duž cele ulice. Sve drugo je moralo da sačeka, uključujući i pokušaje obuzdavanja mase. Situacija je već izgledala suludo - ekipe kamermana su nas pratile u stopu i snimale iz svih mogućih uglova.
Nismo dugo bili u potrazi kada je jedan od uniformisanih policajaca povikao: “Detektivi! Ovde imamo nešto. Detektivi?”
Bri i ja smo potrčali da vidimo o čemu se radi. Kuća je bila svetložute boje, s velikim jednodelnim prozorima koji su gledali na Devetnaestu ulicu. Ulazna vrata su bila odškrinuta i izgrebana oko kvake i maske. Izgledala su kao da ih je neko upravo obio.
“Meni je ovo dovoljno”, rekla je Bri. “Dovoljan dokaz provale. Hajdemo unutra.”




Osamdeset četvrto poglavlje

Ušli smo oprezno i tiho. S nama je bio i jedan uniformisani pozornik iz tog kraja, uplašeni klinac po imenu Dilalo. Kolege su mu ostale ispred, za slučaj da neki posebno bahat reporter ili hrabriji radoznalac pokuša da uđe na mesto zločina.
Unutra je vladao savršen mir. Vazduh je bio ustajao i vreo - bez ijednog otvorenog prozora, bez klima-uređaja. Kuća je bila moderno uređena, kao što je njena spoljašnjost i nagoveštavala. S leve strane, u dnevnoj sobi, video sam kopiju Imsove fotelje, u trpezariji iza sebe crveni lakirani sto i mrežaste stolice. Još nije bilo nikakvih naznaka, ali osećao sam da se ovde nešto dogodilo.
Bri je nakrivila glavu nalevo - ona će preuzeti dnevnu sobu - i pokazala policajcu iz patrole da ode pravo pozadi, verovatno u kuhinju.
Ja sam uzeo stepenište.
Bilo je napravljeno od jakih visećih drvenih ploča s gvozdenom ogradom, tako da nisam ispuštao zvuk dok sam se peo. Mesto se činilo previše tiho - mrtvački tiho, nisam uspeo da se uzdržim od te pomisli i strep nje od onoga što ćemo naći.
Jesmo li sada mi publika? Je li to novi, veliki zaokret? Je li sve ovo režirano za nas?
Svetlarnik u obliku kupole snažno je osunčao prostoriju, a ja sam osetio kako mi znoj klizi niz leda.
Na vrhu, stepenište se račvalo prema otvorenom hodniku koji se nadvijao nad prizemljem. Meni sleva bila su zatvorena vrata, kao i jedna otvorena, bliža, koja su vodila u prazno kupatilo. Barem je odavde delovalo prazno.
I dalje nije bilo ljudi, ni živih ni mrtvih.
Čuo sam kako u prizemlje stiže još policije, već se skupilo prilično publike. Nervozno sašaptavanje i domunđavanje preko voki-tokija. Piskavi glas poručnika Dilala - neko ga je oslovio s Ričarde, kad mu je rekao nešto kao: “Ričarde, smiri se.”
Bri se pojavila u hodniku ispod mene. Dala mi je znak da je sve čisto, a ja sam joj mahnuo da se popne. “Jesi li usamljen?”, pitala me je. “Bez tebe... uvek.”
Kada mi se pridružila na spratu, pokazao sam prema zatvorenim vratima. “Jedina zatvorena”, rekao sam.
Pripremio sam se za ono što možemo zateći, i provalio vrata. Uperio sam glok u najdalji ugao, prešao preko sobe nalevo, pa nadesno.
Nisam znao da li da osećam razočaranje ili olakšanje. Soba je bila prazna. Nije bilo ničega što tu ne pripada. Uredno namešten bračni krevet u uglu. Otvoren plakar pun ženske odeće.
Šta li smo, dođavola, propustili? Ovo je ugao Devetnaeste i Avenije nezavisnosti, zar ne?
Upravo smo tada začuli prve, udaljene zvuke helikoptera, kako se ubrzano približava. Trenutak kasnije, već je lebdeo iznad kuće.
Ostali zvuci su se pomaljali s ulice. Probio se i jedan glasan urlik. Stigao je do vrha stepeništa i do nas. “Na krovu je!”
Pogledao sam nagore i shvatio da je svetlarnik u obliku kupole istovremeno i otvor.

Osamdeset peto poglavlje

“Trebaju nam merdevine!”, viknula je Bri policajcima ispod nas. “Trebaju nam što pre!”
Video sam oguljene tragove na zidu, tamo gde su nekada stajale merdevine za izlaz na krov. Više ih nije bilo. Neko ih je sklonio.
Svetlarnik mi je bio van domašaja bez njih, čak i ako bih se popeo nekome na ramena.
Bri i ja smo požurili napolje - nije više bilo skrivanja situacije od medija. Još dva helikoptera su se pridružila prvom i kružila iznad kuće poput lešinara. Susedi, prolaznici i nebrojeno novinara zakrčili su put ispred zgrade i čitavu ulicu. Ovo je postajao težak davež od pometnje, a još nismo ni stigli do poslednje reči ubice.
“Raščistite ovaj prostor”, rekao sam najbližem policajcu. “Ne šalim se. VUZP je bio ovde!”
Bri i ja smo se potom razdvojili i ja sam se gurao kroz masu prema prvom novinarskom kombiju s antenom. Bio je to kombi Kanala četiri, parkiran ispred Oružarnice preko puta.
Novinarka je već držala rafalni govor pred kamerom kada sam prišao trčećim korakom. Prekinuo sam je usred rečenice.
“Pripada li vama neki od ovih helikoptera?”, povikao sam, pokazavši rukom prema nebu.
Bila je to privlačna devojka pepeljastoplave kose, stara dvadesetak godina. Odmah se uvredila. “A vi ste?”, upitala je. Ko god da sam, njen kamerman je skrenuo objektiv kako bih ušao u kadar.
Nisam ni sačekao novinarkin odgovor. Prošao sam pored nje i otvorio klizna vrata na kombiju
Kanala četiri.
“Gradska policija!” Pokazao sam značku operateru razrogačenih očiju koji je za tastaturom srkao kafu iz Starbaksa. “Moram da vidim ono što vidi vaš helikopter.”
Usred gudjaja, ne rekavši ni reč, pokazao je na jedan ekran. Na komadu plave izolir-trake ispod ekrana pisalo je uživo.
Evo publike, iznenada sam shvatio.
Pitao sam se kako će se odvijati VUZP-ov naredni plan. Sad znam. Svako ko bude gledao televiziju, videće ovo. Taj smrad je baš ovako sve isplanirao.
Pogledao sam na sat - samo što je prošlo šest, vreme je za večernje vesti. Zato je ubici trebalo onoliko vremena pre slanja drugog imejla, zar ne?
Snimak iz helikoptera nije bio dovoljno oštar da bi se razaznala svaka pojedinost, ali na krovu se sasvim sigurno nalazilo telo. Bio sam gotovo uveren da je muškarac, ali ne baš sto posto. Tamne pantalone, svetla košulja, i nešto nalik krvi koja teče iz vrata. Lice je delovalo čudno, nekako iskrivljeno, a nisam još mogao da dokučim zašto.
Merdevine na izvlačenje naslonjene su na krov u blizini tela. “Recite vašem čoveku gore da pređe kamerom preko krova”, kazao sam. “Odmah, molim vas.”
“Ne primaš naređenja od njega.” Mlada novinarka je proturila plavu kacigu u kombi. Ovde je sad već prevelika gužva.
“Primite naređenja ako ne želite da budete uhapšeni”, objasnio sam operativcu. “Uhapsiću vas ako budem morao. Oboje”
Klimnuo je glavom i progovorio u mikrofon povezan sa slušalicama: “Bruse, pređi kamerom preko krova, važi? Priđi ako možeš. Ovo je policijski zahtev. Prijem.”

Osim tela, na krovu ničeg nije bilo; bar je tako izgledalo iz ugla kamere. “U redu, dobro je”, potvrdio sam.
“Nazad na telo”, zagraktala je novinarka iza mene. “Ovo ide uživo.”
“Alekse!”, viknula je Bri sa trotoara. “Imamo merdevine. Hajdemo gore.”
Još jednom sam bacio pogled na ekran, i baš tad video sam žrtvinu ruku kako se miče. Bio je to blag pokret, ali nepobitan. Izleteo sam iz kombija, umalo oborivši gospođicu Kanal Četiri s onih visokih potpetica.
“Bri! Još je živ!”




Osamdeset šesto poglavlje

Prvi sam se popeo na krov. Bri je bila sledeća, a dva veoma nervozna tehničara hitne pomoći bila su iza nje. Nakon kratkog osmatranja kako bi se uverili da je sve čisto, tehničari su požurdi u pomoć žrtvi, za koju smo se nadali da je i dalje živa.
Pored otvora nalazila se drvena platforma, a kraj nje se prostirao ravan, otvoren prostor prekriven ter-papirom, na kome je ležalo telo. Krov je isparavao na suncu. Vrelina se izdizala oko tela, i primetio sam da je lokva krvi drastično porasla.
“Ne izgleda dobro”, promrmljala je Bri. “Ne, ne izgleda.”
Najneprijatnije od svega bila je maska na licu žrtve. Zato je delovao čudno na snimku iz helikoptera. Bila je to još jedna karikatura Ričarda Niksona - poput one koja je korišćena u ubistvu kod puta Džordž Vašington.
“Imam osećaj da ovo nije plagijator”, viknuo sam Bri na uvo pokušavajući da nadjačam riku helikoptera što su se rojili nad nama. “I da on nikada nije ni postojao.”
Klimnula je glavom: “Pretpostavljam da si u pravu.” Ponovo smo oboje mislili isto. Takozvana plagijatorova ubistva predstavljala su VUZP-ov omaž samom sebi. I ovo je bio trenutak kada je trebalo da svi to saznamo - uz televizijske kamere nad glavom. Ceo svet je morao da gleda kako nas je taj skot opet nasamario.
“Je li živ?”, viknuo sam najbližem tehničaru hitne pomoći. Otkad smo se popeli na krov, nisam primetio nikakve pokrete žrtve.
“Ne mogu da mu izmerim pritisak. Puis mu je sto dvadeset”, dreknuo je u našem pravcu. Za to vreme, njegov partner je preko radio- veze tražio nosila.
“Skinite mu tu masku!”, dobacila je Bri.
Bilo je to lakše reći nego uraditi. Izgleda da se lateks istopio od vreline krova i zalepio žrtvi za potiljak. Na kraju su tehničari morali da je iseku spreda.
Zatim, dok je lateks izmicao, pomaljalo se poznato lice.
Bri je uzdahnula, a ja sam je uhvatio za ruku, delimično zato što je i meni trebala podrška.
Bio je to Kic!
Čovek iz FBI-ja koji nam je pružio mnogo kompjuterske podrške bio je bled kao utvara i prekriven krupnim graškama znoja. Oči su mu bile zatvorene.
Spustio sam se na kolena pored Brajana Kicmilera. Oblozi na vratu nisu mogli da prate tempo krvarenja. Bio je to žalostan, užasavajući prizor.
“Kice!” Uhvatio sam ga za ruku i blago stisnuo. “Ja sam, Aleks. Pomoć stiže.”
Prsti su mu zatitrali u mojoj šaci - to je jedva i ličilo na stisak, ali još je bio s nama. Konačno je otvorio oči, a isprva je gledao zbunjeno.
Kada je video da sam to ja, pokušao je nešto da kaže. Micao je oteklim usnama prekrivenim plikovima, ali ako je i ispustio nekakav zvuk, nisam ga čuo.
“Drži se”, hrabrio sam ga. “Sad si s nama. Sve će biti u redu. Izdrži, Kice.”
Ponovo je pokušao da progovori, međutim iz usta mu nije izašlo ništa što bih razumeo.
Uz naizgled veliki trud, trepnuo je dvaput. Zatim su mu se oči zakolutale unazad. Tehničari su davali sve od sebe, ali dok su nosila stigla, već je bilo gotovo.

Kica više nije bilo. I izdahnuo je pred kamerama, baš kao što je VUZP želeo.
Okrenuo sam se prema Bri. Mozak mi je radio prekovremeno. “Kic je trepnuo dvaput. Dvoje
ubica?”

Osamdeset sedmo poglavlje

Pre nego što su policijski i novinarski helikopteri stigli, VUZP se probio preko dva dela krova. Zatim se smandrljao niz klimave molerske skele do zajedničkog parkinga iza zgrade, gde će biti na sigurnom.
Tog dana je putovao s teretom. U rancu koji je prebacio preko ramena nosio je laptop i foto- aparat - ali nije mu bilo teško. Bio je napaljen i sasvim se uživeo u svoju novu ulogu... i u celu priču. Skinuo je gumene rukavice, a potom izvadio srebrni upaljač iz džepa. Nekoliko trenutaka kasnije,
od rukavica je ostala samo gomilica istopljene gume na betonu. Neka probaju panduri da skinu otiske s ovoga i povežu tu gomilicu s njim.
Sve drugo na njemu bilo je isto: duga plava kosa vezana u konjski rep, sveda kratka brada da se slaže s izbeljenim obrvama, smeđa sočiva, naočare metalnog okvira i kačket sa znakom Vajt soksa, okrenut naopako.
Odlučio je da se tog dana zove Nil Stivens. Navodno je bio fotograf Asošijeted presa iz Cikaga. Imao je aparat, novu-novcijatu lajku. Neprimetno će se uklopiti. Nikakav problem. Osim toga, moći će izbliza da gleda kako čitava igra dostiže vrhunac. Moći će da posmatra sve igrače izbliza, da vidi kako reaguju pod pritiskom. Niko ovo ne bi izveo bolje od njega, čak ni Kajl Kreg u najboljim danima.
Kada je stigao do mesta zbivanja iz Ulice A, stambeni blok u Devetnaestoj izgledao je kao Cirkus Barnuma i Bejlija - u pozitivnom smislu. Naslonio se na branik parkiranog automobila i slikao nekoliko puta iskosa - patrolna kola duž ulice, hitnu pomoć, vozilo specijalaca na parkingu Oružarnice, više od deset televizijskih i radio stanica na mestu zločina. Stotine ovdašnjih ljudi, bar su tako izgledali. Bazali su ulicom pokušavajući da dokuče šta se to događa.
Je li iko već saznao? Jesu li uspeli da provale? VUZP je upravo ucrtavao njihov bedni kraj na mape. Uskoro će svi početi da zahvaljuju bogu što se to nije njima desilo.
Da, njihovi mozgići će večeras biti raspamećeni. Bio je jedan od najboljih koji su se ikada pojavili, zar ne? Tu negde, rame uz rame s Kajlom Kregom.
Kada su stigli helikopteri, policija na zemlji se dovoljno pribrala i odvojila masu kako ne bi smetala. Aleks Kros je stigao na mesto zločina - Bri Stoun takođe. Zapravo, izgledala je kao da prerasta svoja ovlašćenja, pomislio je. Možda je vreme da se preduzme nešto tim povodom.
To bi mogla da mu bude naredna priča.




Osamdeset osmo poglavlje

Nil Stivens iz Asošijeted presa gurao se rame uz rame s ostalim novinarima, utrkujući se ko će napraviti bolje snimke žute kuće preko puta, u kojoj je pronađeno telo čoveka iz FBI-ja. Naravno, on je već imao snimak vredan milion dolara - lepa slika Brajana Kicmilera izbliza. Oči širom otvorene, dok mu iz vrata teče krv kao zaklanoj svinji.
“Kakav sulud prizor, ha?” Drugi foto-reporter se okrenuo prema njemu i započeo razgovor. Bio je kao burence i tamnoput. “Cela priča je neverovatna, jelda? Pratiš je od početka?”
Moglo bi se reći, pomislio je VUZP.
“Tek sam stigao u grad”, kazao je potrudivši se da smekša samoglasnike kako bi dobio onaj pomalo nazalni čikaški izgovor. Obožavao je ovakve pojedinosti. Tu se krila sva gracioznost, a i vragolija. “Radim na članku o detektivima i istraživanju mesta zločina. To je moja priča. Narod obožava istraživače s mesta zločina. Ovaj mali preokret u dešavanjima je jednostavno, uh...”
“Srećna slučajnost?”
Ubica je uzvratio na momkov osmeh ciničnim kezom. “Valjda si u pravu. Baš sam srećković.” “Evo ih!”, povikao je neko, pa je Nil Stivens podigao foto--aparat, kao i svi ostali.
Vrata preko puta njih su se otvorila. Detektiv Kros i detektivka Stoun izašli su prvi, pre tela.
Oboje su izgledali kao da su jeli isti sendvič od govana - a to je ispalo sjajno na slici sa zumom.
Škljoc! Lep snimak protivnika. Pobeđeni, ali ne baš sasvim poraženi. U svakom slučaju, i dalje su na nogama.
Kros je izgledao posebno besno. Ruke i košulja bili su mu umrljani Kicmilerovom krvlju.
Škljoc!
Još jedna sjajna fotka.
Njima dvoma se pridružio još jedan policajac - Džon Sampson, Aleksov prijatelj - koji ih je čekao na trotoaru. Stounova je nešto šapnula toj cepanici na uvo - škljoc! - a on je odmahnuo glavom. Izgleda da nije mogao da poveruje u ono što je upravo čuo. Verovatno vest da je taj na krovu bio Brajan Kicmiler.
Škljoc-škljoc-škljoc! Ovo sranje je suvo zlato.
Momak pored njega je sve vreme pričao dok je radio, prava vodenica. “Kažu da je ovaj ovde, Kros, jedan od naših najboljih. Izgleda da ga ovde malo leše.”
“Tako izgleda, zar ne”, složio se Nil Stivens, te nastavio da škljoca, trudeći se da uhvati lica sve troje detektiva što je bliže moguće. Ništa previše umetnički, ali ipak kvalitetne fotke. Realistična slika.
Zatim se malo povukao i uhvatio sve troje jednim majstorskim kadrom.
Škljoc-škljoc-škljoc!
Zatim je prestao da škljoca i nekoliko sekundi samo je posmatrao njihova lica kroz objektiv. Hoće li ih na kraju ovako i pobiti? Sve troje jednim hicem koji će odjeknuti svetom? Ili možda da to radi fino natenane - jedno po jedno.
Stounova. Sampson. Kros.
Još nije odlučio. Nije bilo žurbe - bolje je da uživa u putovanju, nezavisno od toga kad će stići do

cilja. Kako god se sve odigralo, kraj će biti isti: mrtva, mrtav i mrtav. A on će postati legenda - rame uz rame s najboljima.
“I kažeš da si tek stigao u grad?”, zdepasti nije prestajao da sere. “Znači, još nisi razgovarao ni sa kim od njih, ha?”
“Još nisam”, odgovorio je Nil Stivens. “Ali svakako jedva čekam.”

Osamdeset deveto poglavlje

Nada i optimizam uvek donekle zamru kada se dogodi nešto ovako tragično i nepredviđeno. Kao da je Kicovo ubistvo raščistilo još malo mesta u mom srcu za mržnju. Je li stvarno tako? Jedino čemu zasad mogu da se nadam jeste da ćemo uhvatiti ubicu - ili ubice - i nekako sve ovo zaustaviti.
Zato sam povukao jedini pozitivan potez koji sam mogao: nastavio sam da radim na slučaju, upornije nego ikada ranije. Za početak, Bri, Sampson i ja ostali smo u kući u Devetnaestoj ulici do kasno u noć. Izvukli smo svaku trunku dokaza s mesta zločina, ali istini za volju, malo toga se moglo naći. Mesto je bilo čisto. Ispostavilo se da su vlasnici kuće otišli nekud na mesec dana. Susedi nisu primetili ništa neuobičajeno. Niko nije video VUZP-a ni pre ni posle ubistva Brajana Kicmilera.
Stigao sam kući oko pola četiri ujutru i uspeo da odspavam nekoliko sati, a zatim se naterao da ustanem i krenem iz početka. Prvo je trebalo primiti pacijente, ali sam iskoristio prepodnevni odlazak u kancelariju kako bih sve još jednom ponovio u glavi. I još jednom. I još jednom.
Šta mi je promaklo? Postepeno se razvijao - to je bilo očigledno. Baš kao i svaki serijski ubica; samo je bilo pitanje u kom pravcu se razvija. Sasvim sigurno je poboljšao metod i učinio ga složenijim. Sve u vezi s jučerašnjim slučajem bilo je malo veće - novinarsko pokrivanje, čikanje, kao i televizijsko vreme uživo koje je dobio.
Sve se vrtelo oko dominacije, zar ne? To se ovde najviše promenilo. Sve mi se razbistrilo dok sam trčao kroz Nacionalni tržni centar, a pluća mi gorela. Sa svakim sledećim ubistvom, VUZP je malo više dominirao, dobijao je malo veću prednost u odnosu na nas. Što znači - ironije li - da vreme ne radi za nas.
I dalje sam razmišljao o ubici kao o njemu, ali to nije zasigurno istina. Muškarac i žena su verovatno radili zajedno, i ostavljali za sobom trag koji je trebalo pratiti.




Devedeseto poglavlje

Po mnogo čemu, imao sam osećaj da vodim dvostruki život - verovatno zato što sam baš to i radio. Tog prepodneva, posle sastanka sa Sendi Kvinlan, na red je došao Entoni Dimao, pošto sam zaključio da ga, nakon njegovog poslednjeg posrnuća, uglavljujem što češće. I dalje nisam znao kako stvari stoje među njima nakon scene kojoj sam prisustvovao u čekaonici.
Stoga sam osetio olakšanje kada pri izlasku nisu obraćali pažnju jedno na drugo. Učinilo mi se da je Sendi neprijatno; Entoni je izgledao jednostavno nezainteresovano. Bilo mi je drago, jer im takva kombinacija ne treba u životu. Jednostavno mi se činila pogrešnom.
Čim je Sendi otišla, Entoni je promenio ponašanje. Očigledno je bio razdražen i delovao je potresenije nego inače. Uprkos vrućini, imao je duge pantalone i maskirnu jaknu, koju je stiskao uza se kad je ušao u moju kancelariju i izvalio se na kauč.
Zatim je ponovo ustao i počeo da korača po sobi. Hodao je brzo, ruku uguranih u džepove, i mrmljao sebi u bradu.
“Šta se dešava?”, upitao sam na kraju. “Izgledaš razdraženo.” “Misliš, doco? Imao sam opet isti san, već nekoliko noći zaredom.
Sanjam o Basri. Jebena pustinja, rat, cela ta gomila sranja, razumeš?”
“Entoni, dođi ovamo i sedi. Molim te.” Već je jednom pokušao da mi priča o Basri, ali nije mi rekao dovoljno da shvatim kuda to vodi. Pretpostavio sam da mu se nešto strašno dogodilo u ratu; samo nisam znao šta.
Kada se konačno srušio na kauč, primetio sam mu ispupčenje na jakni. Shvatio sam šta je to, pa sam se uspravio, a srce mi je zalupalo.
“Jesi li ti to naoružan?”, pitao sam ga.
Stavio je ruku preko ispupčenja. “Nije napunjen”, brecnuo se. “Ništa ti ne brini.” “Molim te predaj mi ga”, ubeđivao sam ga. “Ovde ne možeš da nosiš oružje.”
Zaškiljio je u mene. “Rekao sam da nije napunjen. Zar mi ne veruješ? U svakom slučaju, imam dozvolu za nošenje oružja.”
“Ne i za nošenje ovde”, ustao sam. “To je to. Moraćeš da odeš.”
“Ne, ne. Evo, uzmi ga.” Iznenada je zavukao ruku pod jaknu i izvukao kolt devetku. “Uzmi glupi pištolj!”
“Polako”, upozorio sam ga. “Dva prsta na ručku. Stavi ga na stočić. Drugu ruku zadrži tu gde je.” Entoni je zurio u mene iznenađeno, kao da je upravo tad nešto shvatio. “Šta si ti, pandur?” “Samo uradi kako sam rekao, u redu?”
Spustio je kolt na stočić. Kada sam se uverio da nije napunjen, zaključao sam ga u fioku radnog stola. Udahnuo sam i polako izdahnuo.
“E sad, želiš li da razgovaramo o tvom snu?”, pitao sam ga. “Basra? Šta ti se tamo dogodilo?” Zaklimao je glavom. Onda je počeo da priča - i da korača po sobi. Ali sad bar nije bio naoružan. “Počeo je isto kao i pre... san. Napadnuti smo, a ja sam se nekako dokopao rova. Kao i uvek. Ali
tog puta nisam bio sam.”
“Misliš li na Meta?”, upitao sam ga. Do ovog dela sna stigli smo i prošli put. “Bio je sa mnom, da. Samo nas dvojica. Bili smo odsečeni od jedinice.”

Met je njegov prijatelj kog znam iz priče. Zajedno su radili na kamionu s municijom, ali nisam znao ništa više o njemu.
“Bio je gotov, čoveče. Obe noge, kao pljeskavice, samlevene. Morao sam da ga vučem za ruke.
Jedino sam to mogao.” Piljio je u mene tražeći pomoć.
“Entoni, da li i dalje razgovaramo o snu ili o onome što se stvarno odigralo te noći?”
Glas mu je sada već postao šapat. “U tome je stvar, doco. Mislim da pričam i jedno i drugo. Met je vrištao kao ranjena divlja životinja. I kada sam začuo taj krik, u snu, znao sam da sam ga već ranije čuo.”
“Jesi li mogao da mu pomogneš?”, pitao sam.
“Ne baš. Nisam mogao da mu pomognem, nisam ništa mogao. Ni lekar mu ne bi pomogao s obzirom na njegovo stanje.”
“U redu. Šta se zatim dogodilo?”
“Met je stao da govori jedno te isto: 'Neću se izvući. Neću se izvući.' Ponavljao je uporno. I sve to vreme, pucnji su zviždali sa svih strana. Nisam znao jesu li to naši ili Arapi. Nikako nismo mogli da pobegnemo - bar ne sa njegovim osakaćenim nogama i utrobom koja mu je curila. A onda je rekao: 'Ubij me. Učini to. Molim te.'“
Sada sam u video da Entoni to proživljava iznova, taj san, užas onoga što se dogodilo te noći u ratu. Pustio sam ga da nastavi.
“Izvukao je pištolj. Jedva je mogao i da ga drži. Plakao je što ne može to da uradi, ja sam plakao jer nisam želeo da on to uradi. A minobacači su sevali na sve strane. Nebo je gorelo kao da je vatromet za praznik.”
Entoni je zavrteo glavom te se ućutao. Oči su mu se napunile suzama. Mislim da sam razumeo: nisu postojale reči koje bi to objasnile.
“Entoni?”, pozvao sam ga. “Jesi li pomogao Metu da se ubije?” Suza mu je skliznula niz obraz. “Stavio sam ruku preko njegove i zatvorio oči... zatim smo opalili. Zajedno.” Entoni je zurio u
mene. “Ti mi veruješ, jelda, doktore Krose?” “Trebalo bi da ti verujem, zar ne?”
“Ne znam”, odgovorio je, a u očima mu je gnevno sevnulo. “Ti si doktor. Ti bi trebalo da znaš razliku između ružnih snova i stvarnosti. I znaš je, jelda?”

Devedeset prvo poglavlje

Za vreme te veoma čudne i začuđujuće snažne seanse, Entoni Dimao me je upitao jesam li policajac, a tek kasnije sam shvatio kako mu nisam odgovorio. Tih dana nisam baš bio sav svoj. Tek sam se polako ponovo uhodavao s policijom, a nalazio sam se u posebnoj situaciji. Jedno sam zasigurno znao: nikada ni na jednom slučaju nisam radio tako žestoko kao na ovom, koji je iz dana u dan izgledao sve složenije i teže.
Sve nas je izluđivalo nešto što nije bilo neobično pod datim okolnostima, a to je činjenica da su nam ruke vezane u istrazi o ubistvu Brajana Kicmilera. Informatička jedinica Biroa obećala je da će nam uskoro dati novog saradnika i izveštaj o svemu što je Kic radio pre smrti, ali u međuvremenu, dobili smo samo ono klasično “Zvaćemo vas”.
Zbog toga smo se sutradan Sampson i ja pojavili na pragu kuće Bet Kicmiler u Silver Springu, u Merilendu. Nismo želeli da gnjavimo porodicu, da ih uznemiravamo u žalosti, ali nismo imali izbora. “Hvala vam što ste dozvolili da dođemo”, rekao sam Bet dok nas je puštala u predsoblje svog
doma.
Lice joj je bilo smrknuto i izgledala je istinski umorno - ali u glasu joj je bilo snage i odlučnosti. “Brajan je poginuo tražeći tog užasnog, užasnog čoveka. Uradite sve što morate da uradite. Ostanite koliko god treba. Alekse, potrebna nam je neka izvesnost. Meni je potrebna. A i mojoj deci.”
Šestogodišnja Emili se motala na vrhu stepeništa, tiha i s iskolačenim očima; posmatrala nas je. Namignuo sam joj i hitro se osmehnuo, pa mi je konačno uzvratila smeškom. Hrabra devojčica, ah od samog pogleda na nju steglo mi se srce. I meni je potrebna izvesnost.
“Nadali smo se da ćemo zaviriti u njegovu radnu sobu”, objasnio sam Bet. “Znam da je mnogo radio od kuće.” A i ako je bilo ko susreo našeg ubicu na netu, to je sigurno bio Kic, pomislio sam, mada to nisam izgovorio.
“Naravno. Odvešću vas do Jazbine.”
Bet nas je povela kroz dvoja klizna vrata u zadnjem delu kolonijalne kućice koju Kic nikada više neće videti. Radna soba mu je gledala na dvorište sa ljuljaškom i baštom punom suncokreta. Život ide dalje. Bar za neke. Ne i za Kica.
Bet je zastala u dovratku. “Ne znam hoćete li pronaći išta značajno, ali molim vas, pretresite sve što želite. U našoj kući vam ništa nije zabranjeno.”
“Je li ovo jedini računar koji je koristio kod kuće?”, pitao je Sampson sedajući za velik, neuredan radni sto. Primetio sam da je sistem iznenađujuće zastareo, samo Delovo kućište i monitor.
“Imao je i laptop koji je dobio od Biroa”, kazala je Bet. “Mislim da on nije ovde. Barem ja nisam naletela na njega.”
Pogledao sam Sampsona. Nismo našli Kicov laptop ni u njegovoj kancelariji ni u autu. “A lozinke? Imaš li neku predstavu?”, zamolio sam Bet.
Duboko je izdahnula. Ovo je bilo baš gadno, ali Bet Kicmder je činila sve kako bi nam olakšala. “Pokušajte sa Gumeni Crvić. Nekada je nju koristio.”
Nas troje smo razmenili stidljiv, bolan osmejak.
“Taj nadimak je on nadenuo Emili”, objasnila je. “A ponekad je i mene tako zvao.” Sampson je ukucao Gumeni Crvić.




Devedeset drugo poglavlje

Zaista je to bila Kicova lozinka - barem što se kućnog računara tiče - i dok je Sampson grozničavo kuckao po tastaturi, ja sam se zanimao fiokama radnog stola.
Izvukao sam debelu gomilu fascikli o slučajevima u toku, uglavnom vezanim za serijske ubice, punu kopija originalnih dokumenata. Pitao sam se da li su ovo možda “nezvanične” kopije koje je donosio s posla. Kic je uvek voleo takve stvari, jelda? Možda je važio za opsesivnog tipa, ali baš zato je i bio sjajan u svom poslu. Naravno, negde u pozadini, nisam mogao da ne pomislim: Kic je bio iz FBl-ja, kao i Kajl Kreg. Nažalost, kad bi se tako razmišljalo, i od mene bi mogao da postane osumnjičeni.
Prvi slučaj koji sam dohvatio bio je jedan za koji sam već čuo. Neko je obijao domove u merilandskom predgrađu i davio žene u postelji. Bez krađe, bez vandalizma - samo čista, surova ubistva. Zasad su se desila tri, i to u periodu od pet meseci, to jest jedno svakih sedam nedelja.
Sledeći dosije imao je tajno ime “Kartograf i usredsredio se na seriju pucnjava, uvek iz istog pištolja. Žrtve su delovale nasumično, jedina dodirna tačka im je bda lokacija. Sve pucnjave, zasad njih četiri, odigrale su se na uglovima ulica koji se nalaze na pravoj liniji što preseca severozapad Vašingtona.
Zatim sam pronašao dosije koji je Kic sastavio o Kajlu Kregu. Tu su bile čak i informacije o tome kako sam sredio Kajla. Uz to je Kic pročešljao sve zabeleške iz starih Kajlovih slučajeva, uključujući i one koji su bili u toku u vreme njegovog hapšenja.
Kada sam pronašao VUZP-ov dosije, uglavnom je sadržao stare informacije o ubistvima u širem području Vašingtona: kopije izveštaja s mesta zločina, delove mapa, rezultate iz laboratorije, razgovore - na stotine dokumenata povezanih s poznatim ubistvima. Ništa što bi nam bilo novo ili što bi nam moglo pomoći. I ništa što bi direktno povezalo VUZP-a s Kajlom Kregom.
“Kako napredujemo?”, pitao sam Sampsona. “Nailaziš li na nešto? Bilo dobro, bilo loše?” “Mora mnogo toga da se pregleda”, odgovorio je. “Ima instalirane tehnorati, blogdeks, pabsab...
sve je to softver za praćenje, Alekse. Uz dobru postavku, mogao je da nađe svakoga ko je ostavio komentar na blogu ili surfovao sajtom.”
“Kako ćemo mi saznati šta je Kic saznao? Gde je čuvao sve to?”
Sampson je lupnuo prstima po stolu. “Mogao bih da proverim njegovu internet istoriju, da vidim koje je sajtove često posećivao. Mislim da ću krenuti odade.”
Nekoliko minuta kasnije, Sampson se iznenada zavalio u Kicovu radnu stolicu. Zazviždao je kroz zube. “Neka ga đavo nosi. Dođi ovamo, Alekse.”
Virnuo sam mu preko ramena.
“Izgleda li ti ovo poznato?”, pitao me je. “Trebalo bi.”
Otvorio je dugačak spisak sajtova; mnoga imena sam prepoznao iz sopstvenog njuškanja po internetu. Ali nije mi to sada privuklo pažnju. Među tim imenima sajtova, nalazilo se i desetak brojeva. Kada sam malo bolje pogledao, shvatio sam da je to bio jedan isti broj, koji se ponavljao iznova i iznova, izdeljen na različite načine tačkama i kosim crtama.
344.19.204.411
34.41.920.441/1

34.419.20.44/11
344.192.04.411
Spisak se nastavljao i posle svih ovih cifara na ekranu, ali mi smo sada pronašli tajanstveni broj -
isti broj koji se nalazio sa strane na poštanskoj vreći iz Smitsonijana. “To je IP adresa, Alekse. Internet stranica. Barem je Kic tako smatrao.”
“Zašto nam to nije rekao?”, zanimalo me je. “Šta se ovde događa, Sampsone?”
“Možda nije pronašao pravu kombinaciju. Možda nije stigao da se posveti tome. Ili je sajt bio neaktivan.”
“Postoji samo jedan način da saznamo”, odgovorio sam. “Hajde da krenemo od početka i proverimo ceo spisak.”

Devedeset treće poglavlje

Bri Stoun je stajala sama na krovu kuće u Devetnaestoj ulici i zurila u mesto na kom je sunce speklo krv Brajana Kicmilera tako da je od nje ostala samo crna mrlja. Sva pogrešna pitanja motala su joj se po glavi: Jesi li mnogo patio, Kice? Da li te je napao s leđa? Jesi li uopšte imao prilike da ga savladaš? I najmanju mogućnost? Da li si znao ko je to?
Bila su to logična pitanja, ljudska pitanja, ali nebitna za ovu istragu. Morala je da se koncentriše na metode ubice i da poveže bilo kakav dokaz koji je on ostavio za sobom.
Večeras je Biotek trebalo da dođe i očisti “Žutu kuću”. Vlasnici se vraćaju sutra. Ovo je poslednje prečešljavanje mesta zločina, poslednja prilika da se pronađe bilo kakva trunka dokaza koju će svakodnevni život uskoro izbrisati.
Po svemu sudeći, ubica je ušao kroz otvor na krovu, a otišao preko skele pozadi, dve kuće dalje. Kicova obdukcija pokazala je ogrebotine ispod ruku i vlakna na košulji na mestima gde je vezan i prevučen snažnim najlonskim užetom ili nekakvim kanapom. U krvotoku mu je nađen hlor-hidrat, nedovoljnog nivoa da bi ga ubio, što ukazuje da je bio u nesvesti. Jedina lepa vest do sada.
Unutar kuće nisu pronađeni tragovi krvi, barem ne značajni. Kicu je vrat prerezan baš tamo, na krovu, neposredno pre nego što je policija stigla. Ubica je verovatno mogao da odredi vreme kako god mu drago.
Skot je odlučio da sve bude u sekund, zar ne? Sve je isplanirao do tančina, čak i to da Kic umre neposredno pošto mi stignemo.
Bri je pritisla pesnicom vrat. Glavobolja s kojom se probudila prerasla je u celodnevnu muku. A i pogrešila je što je obukla tamnu košulju. Već ju je natopila znojem.
Krenula je prema skeli, pored gomile opušaka i zgužvanih limenki koji nisu bili tu ranije, što je značilo da neko jeste bio. “Psihoturisti”, tako ih je Aleks zvao, jadne nakaze koje obilaze mesta zločina povezana sa serijskim ubicama. A do vraga, ovo je svakako bio najsenzacionalniji slučaj u poslednjih deset godina, na žalost svih uključenih. Bri je pogledala pravo ispod sebe s krova. Prostor za parking je uglavnom bio praznjikav u ovo doba dana. Tu je nađen Kicov kamri na jednom od mesta za stanare.
Ubica je pobegao pešice ili ga je sačekalo drugo vozilo.
Ako je uopšte i otišao s mesta zločina. Je li otišao?
Ili je ostao još malo da gleda i sakuplja uspomene? Da li se uvek zadržavao na mestu zločina?
To ubistvo se odigralo u privatnosti, što je zanimljivo za VUZP-a. Publika je bila veća, ali i neodređenija - tamo u zemlji televizije. Bri se zapitala da nije želeo - da nije imao potrebu - da istraži “uživo” gomilu okupljenu u Devetnaestoj ulici. Mogla je da položi značku da je upravo to skot i učinio.
Šta je sa ženom koja mu je saučesnik u Baltimoru? Je li i ona bila ovde? Učestvuje li ona u svemu od početka? U kom su odnosu njih dvoje? Jesu li ljubavnici? Bivši pacijenti iz neke duševne bolnice? A šta ih je povezivalo s Kajlom Kregom?
Bri je sela na ivicu krova, pa se konačno spustila niz skele, pažljivo jer se trenutno osećala malo rastreseno - previše stresa, nedovoljno sna, nedovoljno i Aleksa. Začas se spustila.
Odade je pošla za ubičinim najverovatnijim putem, uličicom do Ulice A. pa nazad okolo do

Devetnaeste.
Sad je tamo bilo mirno, posebno u odnosu na situaciju od pre dva dana. Jedna jedina patrolna kola bila su parkirana pred onom kućom. Haui Pirsal, policajac kog je povela sa sobom, stajao je naslonjen sa suvozačeve strane. Bio je dobar čovek, njen drugar, samo ne i najambiciozniji momak na svetu.
Dovela ga je kao bezbednosnu meru, ali ga nije shvatala ozbiljno. Biće pre da bi ona štitila Hauija nego obrnuto. Kad je naišla, uspravio se i nešto očistio s košulje.
“Na mestu voljno, vojniče. Ne brini o tome”, rekla je. “Izvini, Haui, što sam se toliko zadržala.” “Kako je bilo unutra?”, pitao je.
“Nikako, Haui. Čekaj, odmah se vraćam.” Pošla je stazom do kuće, pa iscepala policijsko obaveštenje s vrata. Toliko o mestu zločina.
“Izvinite, detektivko?” Iza nje se najednom pojavo neki čovek. Šta li sad pa ovaj hoće?
“Ja sam Nil Stivens, novinar Asošijeted presa. Možete li mi odgovoriti na nekoliko pitanja?”




Devedeset četvrto poglavlje

Nil Stivens, ili VUZP, poželeo je da izrešeta Bri Stoun odmah tu, ispred kuće. Izvukao bi tristapedesetsedmicu iz prsluka. Earn. Glupa pandurka pada mrtva na prilazu. Upucao bi i tipa u uniformi koji se mota oko patrolnih kola.
Ali ne. Ovo nije bila ni proba, a kamoli glavni nastup. Možda priprema za kasnije. A i malo zabave, takode. Detektivka Stoun je, što jest jest, strava ženska. A i devojka Aleksa Krosa, je li tako? Stoga je sve to bilo još bolje. Činilo mu se da tako dobija na prestižu i značaju.
Stounova je produžila prema patrolnim kolima. “Bez komentara”, izgovorila je i ne pogledavši
ga.
Znači, bila je i kučketina, a ne samo osrednji detektiv! Zamisli. Panduri i nisu neki izazov. Možda
svi zajedno i budu.
Izvukao je lajku otpozadi. “Onda samo jedna fotka na brzinu, važi?”
Uopšte ga nije zanimalo da je slika. Hteo je da ga ona vidi - da vidi lik koji je tog dana glumio, onog Nila Stivensa.
Detektivka Bri Stoun je trenutno njegova publika. Međutim, ona ga nije ni pogledala. Ispružila je dlan ispred sebe i pošla u auto, kao da kaže: Odbij, majmune. “Idemo”, rekla je policajcu za volanom, pa su se odvojili od ivičnjaka. Ništa od intervjua.
Nil Stivens je doviknuo za njom: “Danas ste loše volje, detektivko Stoun?”
Smatrao je da bi to trebalo da bude shodno liku koji glumi, opaska nametljivog novinara. Nije bio čak ni siguran da ga je čula - sve dok se policijska kola iznenada nisu zaustavila. Zatim su se vratila do mesta gde je on stajao.
Bri Stoun je izašla i hitro ga odmerila. Sad joj je privukao pažnju.
Samo, je li to dobro?
“Kako reče da se zoveš?”, upitala ga je. “Nisam ti upamtila ime.” “Stivens. Iz Čikaga. Asošijeted pres.” Sad nipošto ne sme da uzmakne. Zato joj je baš i prišao korak bliže. Tako bi Nil postupio - mora da se drži lika. “Jutros sam vam ostavio govornu poruku.” To nije bilo tačno. “Zapravo, nadao sam se da ću napraviti članak o vašem timu dok sam u Vašingtonu.”
Prilično se dobro držao, ali i dalje nije bio u dobrom položaju. Nije baš bio ubedljiv, činilo mu se da nije sasvim čvrst.
Mora da je i Stounova isto pomislila. “Mogu li da vidim tvoju legitimaciju?”, zatražila je.
Šta sad da radi? Prišao joj je još bliže i pružio joj ličnu kartu. Krajičkom oka je motrio na drugog policajca - kome su i dalje obe ruke bile na volanu. Stounova je pištolj držala u futroli na desnom boku, odmah pored značke. Imao ju je - u to nije bilo sumnje. Mogao bi da je sredi na licu mesta, istog časa. Znao je i da to treba da uradi.
Ona ga je još jednom pogledala, nešto opuštenije nego ranije. “Dobro. Mogli bismo da razgovaramo na brzinu u kancelariji. Upoznaću te s onima koji se tamo zateknu. Kako ti to zvuči?”
Bila je skoro ubedljiva. Skoro si me zavarala, detektivko. No u glasu joj je VUZP otkrio sve što je trebalo da zna, kao i to da mora odmah nešto da preduzme ili je gotov.
Zamahnuo je pesnicom i udario Stounovu u slepoočnicu. Gospode, za žensko ima tvrdu glavu.
Dohvatio je njen glok i ustrelio drugog policajca kroz otvoren prozor. Još jednom je pucao u

presamićeno telo, za svaki slučaj. Tad se opet okrenuo Stounovoj.
Još je bila na zemlji, očigledno povređena, ali ne i bez svesti. Ruku je prislonila uz čelo, a između prstiju joj je kapala krv. Pokušala je da ga dohvati. Šutnuo ju je i prevrnuo na leđa.
“Ne miči se!”, zaurlao joj je u lice.
Približio je pištolj njenim očima. “Gledaj me, Bri. Upamti mi lice, pa svaki put kad me se setiš, znaćeš kako si zajebala. Ti i tvoj glavni jebač Aleks Kros. Hej, upravo si se upoznala s VUZP-om.”

Devedeset peto poglavlje

Požurio sam da budem s Bri na odeljenju hitnih slučajeva u Bolnici Sveti Antonije, a nisam mogao da se otarasim užasne, morbidne pomisli da je tamo ustanovljena smrt moje žene Marije. Kad sam stigao, Bri su ušivali. Čuo sam da su je takoreći odvukli u bolnicu. Nažalost, policajac Haui Pirsal je umro. Još jedan stradali policajac.
Bri se raspričala čim me je ugledala. “Alekse, danas je napravio silnu grešku. Ubedena sam da ovo nije predvideo.”
“Nije očekivao da će tebe tamo videti. Ne, ne verujem da je očekivao. Ali ne možemo biti ni sto posto sigurni, Bri. Ipak on sve planira.”
Trgla se od uboda igle. Lekar koji joj je ušivao ranu pogledao me je kao da traži pomoć, ali Bri je nastavila da priča. “Doduše, iskoristio je to najbolje što je mogao. Alekse, rugao mi se. dozvolio mi je da vidim lik koji glumi - nekog fotoreportera. Kazao je da se zove Nil Stivens. Ima li nečeg u tom imenu? Ili u tome što ovog puta glumi reportera? Rekao je da je iz Čikaga.”
“Pričaćemo od tome kad budeš gotova”, kazao sam i stegao joj ruku.
Nekoliko sekundi je mirovala, ali onda se opet raspričala: “Znaš li da se Haui Pirsal tek oženio?
Pre dve nedelje. Žena mu je učiteljica za decu s posebnim potrebama.” Klimnuo sam glavom trudeći se da ćutim dok joj lekar ne stavi kopče.
“Alekse, nikog drugog nisam videla. Nikakve ženske nije bilo. Možda je ona radila samo jednom.
Da nam odvrati pažnju. Hej, pazi malo s tom šivaćom iglom!”
“Žao mi je, detektivko”, rekao je lekar. “Nemoj da žališ, samo pazi.”
Posle smo Bri i ja sedeli u predvorju i pričali. Imao sam nešto da joj kažem iako sam znao da to neće želeti da čuje. “Bri, ovo je upravo poprimilo drugi vid. Oboje to znamo. Danas te nije ubio samo zato što se nije uklapalo u plan koji je već skovao, u drugačiju ulogu koju je smislio da odigra. Biću mirniji ako do kraja slučaja ne budeš radila sama. Šta misliš o tome?”
“Alekse, nisam bila sama u kući. Tamo sam otišla s još jednim policajcem. On je sad mrtav.”
Klimnuo sam glavom. “Dobro. Razumem. Žao mi je što zvučim kao da ti pridikujem. Još nešto moram da kažem. Hoću da dođeš kod nas...”
“Ne. Hvala ti, ali neću, Alekse. Neću se seliti zbog njega. Sad sam videla smrada. Sredićemo ga.
Pašće, to ti dobro stojim. I to do dna, ako se ja pitam.”
Sve je to bilo nekako ironično. Koliko puta je neko sa mnom ovako razgovarao? Zaista nisam očekivao da će se Bri dopasti moj predlog, a dovoljno sam je poštovao da bih i nabacio kako treba da napusti istragu. Uostalom, ionako to ne bi uradila.
“Dobro mi je , Alekse, sve je u redu. Hvala ti na ljubaznosti. Hajdemo već jednom odavde. U bolnicama ljudi umiru.”
Bili smo na putu do kola kad se Sampson javio. Zvučao je uzbuđeno.
“Alekse, provalili smo IP adresu. Mislim da je upravo na internetu. Uostalom, otvorio je novu veb-stranicu.”
“Gospode, šališ li se? Samo da odvezem Bri i stižem.”
“Molim?” Bri me je mrko gledala. “Šta god da je to, idem s tobom i tačka. Nema razgovora.” “Sampsone, odmah stižemo.”




Devedeset šesto poglavlje

U Odeljenju za krvne delikte bilo je neobično tiho; zapravo, kancelarija je bila praktično prazna.
Znao sam da su gotovo svi na ulici, traže VUZP-a ili bar neke tragove o njemu.
“Kako si, Bri?” Sampson je ustao da joj ustupi mesto, ali je ona bila tvrdoglava i snažna, prava stena.
“Dobro sam. Ne može biti bolje, Veliki Čoveče. Šta imaš?”
Sampson se nasmejao zbog njene razmetljivosti, pa smo sve troje prasnuli u smeh. “Još njegovih najvećih hitova”, rekao je. “Da vam pokažem najnoviji.”
Gledali smo u ekran, gde je bio novi sajt. Imao je isti naslov kao i prvobitni: moja stvarnost, masnim belim slovima na crnoj pozadini.
“Ma hajde”, promrsila je Bri. “Ima da sredim tog tipa. Čim ga budem videla sledeći put.” “Bri, Bri, Bri”, promrmljao sam ne nastavljajući.
Uzeo sam miša i počeo da skrolujem po stranici. Ovog puta na njoj su se, umesto bloga ili nečeg drugog, nalazde samo slike. Bile su poredane u dve kolone: levo slike njegovih otelotvorenja ubica, njegovih “uloga” - a desno odgovarajuće žrtve. Prve dve su bile kadrovi lažnog video-snimka iz Iraka. Naredni snimak: Tes Olsen na kolenima, s crvenom ogrlicom oko vrata.
U sledećem redu slika prikazan je profesorski tip iz Dosijea iks u Centru Kenedi i kadar s vesti na kome se vidi Metju Džej Voker, ali s dodatim zelenim slovom X preko lica.
Zatim je tu bio “lažni” plagijator s maskom Ričarda Niksona - i dve slike onih klinaca koje je zaklao na nadvožnjaku iznad auto-puta.
Slika Abi Kurleve bila je ista ona porodična fotografija koja je prikazana na svim vestima, s nasmejanim mužem i sinčićem. Čitav svet je bio izložen toj slici.
Poslednja dva snimka su bila krupnozrna i mutna, ali ipak dovoljno jasna da razaznamo pojedinosti. Bri je poznala foto-reportera “Nila Stivensa” čak i s kačketom Vajt soksa nabijenim na oči.
Na drugom je bio Kic.
Oči i usta su mu bili otvoreni, a preko brade je imao razmazanu krv. Snimio ga je očigledno pošto ga je zaklao, ali pre nego što mu je stavio gumenu masku. Gledali smo Kica na umoru.
Bri je tresnula pesnicom o sto. “Šta on hoće? Je li ovo njegova predstava o slavi i veličini?”
Okrenula se i izašla iz kancelarije. Bolje da se ovde izduva nego negde drugde. Čuo sam njene korake, a onda klokotanje aparata s vodom.
“Samo... pustite me načas”, doviknula je iz hodnika. “Dobro sam, Alekse. Samo sam malo poludela.”
Sampson me je gurnuo u rame. “Nastavi.”
U dnu stranice nalazila se još jedna ikonica kao na prvom sajtu. Slika televizora sa snegom na ekranu. Bila je veća nego prethodna, ali po svemu ostalom ista. Pod njom je stajao link s natpisom: stiže uskoro.
“Govnar”, prasnuo je Sampson. “Prkosi nam - sve vreme.” Pretpostavio sam da će nas ikonica dovesti do nove slike ili video-snimka, ali se na ekranu otvorilo prazno polje za imejl, s adresom VUZP5569@hotmail.com, kojoj se verovatno ne može ući u trag, kao ni svemu prethodnom.

Bri se vratila u prostoriju i stala iza mene. Počela je da mi masira vrat i ramena. “Jednostavno sam sebi dozvolila da se preopteretim. To se više neće ponoviti.”
“Još kako će. Šta misliš o ovome?”, pitao sam je.
“To je direktna komunikacija, nešto čemu se obično nadamo, zar ne? S druge strane, odgovorimo li mu, znaće da igramo njegovu igru. Možda i moramo.”
“Sampsone?”
“Izgleda da ćemo trenutno više dobiti time nego što može da šteti.”
Prste sam držao nad tastaturom, pa otkucao prvo što mi je palo na pamet.
Uskoro si gotov, bedno govno. “Hm, Alekse?”, kazala je Bri.
Već sam brisao rečenicu, ali sam im bar izmamio smeh. Pokušao sam s nečim drugim. Otkucao sam: Šta hoćeš?
Zatim sam se zavalio i upiljio se u ekran. “Jednostavno. Konkretno.” “Šalji ga”, rekla je Bri. “To je dobro pitanje.” Pritisnuo sam pošalji.

Devedeset sedmo poglavlje

Svima troma bio nam je prilično jasan redosled poslova: Informatička jedinica FBI-ja radila je na onom novom sajtu. Naš kontakt je sad bila Andžali Patel, sićušna ženica, visoka jedva metar i pedeset, sa čeličnosivim očima. Kicova zamena. Pitao sam se koliko je vremena provela razmišljajući o činjenici da je neko ubijen radeći posao kojim se ona sad bavi.
Našli smo se s njom na drugom spratu Huverove zgrade. Držala je novi sajt VUZP-a na dva ekrana i radila na laptopu dok je pričala s nama.
“Evo kako stvari stoje, društvo. Nigde u ovom kodu nema primera VUZP-a, čak ni u metatagovima, koje proveravaju alati za pretraživanje. To verovatno objašnjava zbog čega ga niko drugi dosad nije pronašao.”
“Dok god ostane tako, držali bismo ga na internetu”, rekla je Bri. “Moguće je da ćemo stupiti u kontakt i ne želimo da ga rastrubimo ukoliko baš ne moramo.”
Pošto je to utvrđeno, Patelova je krenula dalje.
Nekoliko minuta kasnije, digla je glavu s posla. “Evo još nečeg, narode. Ovaj sajt je nekakav hibrid. Većina sadržaja je postavljena pomoću običnog programa za prenos fajlova, ali dve slike, ova i ova” - kursorom je pokazala fotografije Kica i njegovog ubice - “bile su moblogovane.”
Objasnila nam je to i pre nego što smo zapitali: “Postavljene na veb preko mobilnog telefona.” “Je li to lakše pratiti?”, pitao sam nadajući se da je tako, ali i sumnjajući u to.
“U ovom slučaju jeste.”
Gurnula je prema nama jedan papir. Bio je to Verajzonov račun, s adresom za naplatu. U Babu u Montani.
“Možda je konačno pogrešio. Znači li vam išta ime Tajler Bel?”, pitala je Andžali. “Treba li da nam znači?”, pitala je Bri.
“Ne baš. Samo sam mislila i to da ubacim. Telefon kojim se služi VUZP mora da je ukraden.” Patelova se okrenula prema računam.
“Čekaj malo”, zaustavio sam je.
Gledao sam onaj obračun. “To prezime - Bel. Pre izvesnog vremena, dok sam još radio za Biro, imao sam neki slučaj. Ubistva su se događala u Los Anđelesu. Slučaj smo vodili pod šifrovanim imenom Meri Smit. Ili Meri, Meri.”
“Znam za to, naravno.” Patelovala je zaklimala glavom. “Ubistva u Holivudu. Glumci, producenti i sve tako. Tad sam, zapravo, prvi put čula i za tebe.”
“Počinilac u tom slučaju je bio Bel. Majki Bel.” Ubio je nekoliko nevinih ljudi - a onda umalo i mene.
Koliko ti treba da otkriješ ima li živih rođaka Majkla Bela?”, pitao sam Andžali. “Znam da ima ćerke.”
“Ne bi trebalo da bude teško.”
“Poslaćemo nekog u kuću Tajlera Bela u Montani. Da vidimo je li tamo”, pridružda se Bri. “Zašto mislim da ga nećemo zateći?”, kazao je Sampson.
Bri je već ukucavala broj u mobilni telefon. “Možda zato što je Tajler Bel ovde u Vašingtonu.” Andžali nam je dala nekoliko praznih stolica da sednemo, pa smo Sampson i ja krenuli svako

svojim tragom. On je brzo našao pet ljudi s imenom Tajler Bel na spisku šireg područja Vašingtona, od kojih su tri bila u samom gradu. Bilo je neizvesno da je upisan ovde, ali te tragove moramo ispitati.
Proverio sam Izveštaj zločina. Nisam naišao na Tajlera Bela, ni na Taja Bela, barem ne u podacima za poslednjih pet godina.
Dotle sam stigao kad je došla Bri, i dalje s telefonom priljubljenim uz uvo.
“Na vezi mi je državna policija Montane. Pogodite ko je nestao pre tri meseca? Hajde, hajde.
Prezime mu zvoni.”6

Četvrti deo
NEUMITNI SUDAR

Devedeset osmo poglavlje

Ovo je veličanstveno. Zaista.
Kajl Kreg se ni u snu nije nadao da će - ikad više u životu - otići na Šanzelize, ali eto ga u Parizu, svom verovatno omiljenom gradu. Za njega, svakako jednom od tri najlepša na svetu. Uz Rim i Amsterdam. Možda i London. Pretpostavio je da ga je ovamo dovela snažna žudnja za slobodom koju je sad osećao, potreba da učini nešto neočekivano, da pođe za svakim svojim hirom; najzad, i da ponovo ubija. Da muči. Da izrazi gnev na nov način.
Poslednjih nekoliko noći večerao je u nekim od najboljih restorana na svetu - Tajeven, Le senk na Aveniji Džordža Petog, odmah uz hotel Prens de Gal, gde je odseo. Nijedno jelo ga nije koštalo manje od četiristo evra, oko petsto američkih dolara, ali nije ni najmanje mario. Imao je i više nego dovoljno novca, a zar se na “odmoru” upravo to ne radi? Pobegneš od posla, od borbe za uspeh, od ubijanja. Potrebno mu je vreme da razmisli, da isplanira.
Prens de Gal je bilo dobro mesto u svakom pogledu. Hotel je smešten na lepoj Aveniji Džordža Petog, samo nekoliko blokova od Avenije Šanzelize. Sam objekat je velelepno zdanje - uglavnom u art deko stilu, sav u pozlati - s najlepšim kandelabrima kud god ti pogled padne. On je pak najviše uživao u baru Ridžensi, koji je bio u engleskom stdu, s mnogo kože, tamnog drveta i baršuna. Elvis Prišli je jednom odseo u Prens de Galu, a sad je tu Kajl Kreg.
Pre podne je obilazio muzeje - najviše je voleo Orse i Oranžeri - impresioniste. Možda će danas otići i do Luvra, ali samo da vidi Monalizu. Šetao je dugo uz Senu, gde je mnogo razmišljao - i još malo planirao.
Jednu odluku je čvrsto doneo: neće dozvoliti da Aleks Kros postane VUZP-ov trofej. Ne, Aleks Kros njemu pripada, kao i Krosova porodica - Nana, Dženel, Dejmon i mali Aleks Junior. To je oduvek planirao. Godinama je time bio opsednut.
A možda, tek možda, prolije malo krvi u Parizu. To je njegova umetnost, jednako lepa i značajna kao i sve što su stvorili takozvani stari majstori. On je novi majstor, zar «e? Savršen za ovo varvarsko doba. Sasvim u skladu s vremenom. Niko to ne radi bolje od njega, a svakako ne VUZP.
Ugledao je lepu mladu ženu u tesnoj sivoj bluzi, crnoj suknji i visokim čizmama, duge, gotovo riđe kose. Čistila je pločnik ispred male galerije slika. Napred-nazad, napred--nazad. Vrlo delotvorno. I vrlo privlačno kad stoji iza mede.
Zato se Kajl zaustavio pred galerijom - ušao - a ona ga je pustila da razgleda prvih nekoliko minuta. To je bilo tako nezavisno - tako francuski. Nije ni čudo što ih je obožavao.
Na kraju je stala uz njega. “Treba li vam pomoć?”
On se nasmešio, oči su mu zasijale. Obratio joj se na francuskom. “Jeste li detektiv? Moja odeća, moja kosa - to me je odalo.”
“Ne, zapravo odale su vas cipele”, rekla je.
Zasmejao se. “To kažete samo - da biste bili iskvareni.” Najzad se i ona nasmejala. “Ili možda duhovita?”
“Ovo nije smešno”, rekao joj je naprasno. I zaista nije bilo. Ubijao ju je čitav sat. A onda se poslužio njenom metlom - samo ne na uobičajen način, da čisti, već s drškom napred.

Zatim je otišao na oproštajni ručak u Atelje de Žoel Robišon. Ah, Pariz. Čudesan grad.




Devedeset deveto poglavlje

Veza s Montanom bila ie velik preokret u istrazi - uz malo sreće, upravo onaj koji im je trebao. Podaci o Tajleru Belu počeli su brzo da se gomilaju. On je zapravo brat pokojnog Majkla Bela, i to još neuhvatljiviji. Dok je Majki postajao sitan igrač u holivudskim krugovima, Tajler je živeo kao vodič na reci i majstor za sve; radio je u brvnari koji ju je sam podigao u Stenovitim planinama. U Babu, naselju sa petsto šezdeset stanovnika, važio je za tihog, prilično prijatnog momka, koji nije bio baš nedruželjubiv, ali je uglavnom voleo da bude sam. Niko nije znao za neku njegovu stalnu družbenicu.
Štoje najvažnije, Tajler je nasledio od bratovljeve imovine skoro milion dolara, ostavio novac u banci na šest meseci, pa zatvorio račun i primio nekoliko desetina čekova na različite sume onog poslednjeg dana kad je viđen u Montani. Šta je sve to značilo? I gde je Tajler Bel sada?
Bri, Sampson, Andžali i ja razgovarali smo preko konferencijskog poziva sa šerifom Okruga Glejšer, kao i sa starijim agentom Kristoferom Forestom iz terenske kancelarije FBI-ja iz Solt Lejk Sitija. Pridružio nam se i Džon Abejt, stariji agent zadužen za slučaj VUZP-a u Vašingtonu.
“U kojoj fazi je vaš slučaj nestale osobe?”, pitao je Abejt u mikrofon. “Slučaj je naravno otvoren, ali ne bih ga nazvao i aktivnim. Taj momak je ili mrtav di ne želi da ga nađemo.” Stiv Mils, zamenik zadužen za slučaj u Montani, imao je neočekivan engleski izgovor. Otkud sad to?
“Foreste, šta ti imaš?”, pitao je Abejt odsečno, zapovednički. “Ispričaj nam sve što znaš o Belu.” “Koliko nam je poznato, bio je prilično odsečen od sveta. Njegov Verajzonov račun je plaćen
unapred u decembru, a iz nekog razloga mu je preostalo neiskorišćenih minuta. Ima kreditnu karticu, vizu, ali je sasvim neaktivna.”
“Pa imao je milionče na raspolaganju”, ubacio se Sampson.
“Iz kuće je uzeo samo nekoliko stvari”, dodao je Mils. “Telefon, novčanik, nešto odeće. Nije ništa naročito ni ostavio. Živeo je sasvim skromno. Van sistema.”
“Meni ne zvuči kao neko ko se služi mobilnim telefonom”, rekao sam.
“Osim kad ti je drugo rešenje da ti žice razvuku do imanja”, kazao je Mils. “Doduše, sumnjam da je mnogo koristio mobilni.”
“Neko ga je, bogme, koristio.” Patelova je pogledala u izveštaj pred sobom. “Juče u dva i deset posle podne.”
“Neko?”, upitao je Kristofer Forest. “Imate li razloga da mislite da nije on?”
“Ama baš nikakvog. Samo nemamo čvrst dokaz da ga je on koristio”, odgovorila je Bri. “Mnogo je velika slučajnost ako nije on”, primetio je Mils. “Zar ne?”
“Slažem se.” Patelova je zvučala donekle iznervirano; nisu je pratili. Uz to je i radda već toliko da nije mogla da sabere sve sate.
“Šta još imamo o Belu?”, pitala je Bri. “Kad ćemo dobiti njegovu sliku?” “Evo je”, kazao je Forest. “Upravo sam vam je poslao.”
Uz nekoliko udaraca u tastere, Patelova je skinula sliku sa vozačke dozvole Tajlera Bela.
Okrenula ju je prema ekranu konferencijske sobe.
Sećam se kad sam u Kaliforniji upoznao njegovog brata i kako mi je prvi utisak bio da je drvoseča, mada na onaj kalifonijski, rokenrolerski način, kao neki izgubljeni član grupe Igls. Tajler je

izgledao kao pravi drvoseča. Smeđa kosa i gusta brada bile su mu čupave, ali ne i zapuštene. Prema podacima s dozvole, bio je visok metar i osamdeset osam, a imao je sto pet kilograma.
“Šta kažeš, Bri? Prepoznaješ li ga? Može li on biti reporter Asošijeted presa?”
Zažmirila je u dozvolu i dugo nije odgovorila. “S obzirom na to kako menja izgled? Svakako je moguće. Reporter je bio krupan. Možda metar i osamdeset osam.”
“Kakav ti je osećaj?”
Ovog puta nije otezala. “Osećam da smo upravo našli jezivca kog tražimo. I, kao što sam već rekla, pašće!”

Stoto poglavlje

Istog trenutka kad je do kancelarije šefa policije stigla vest o tome da je moguće sumnjivo lice Tajler Bel, odgovor nam se vratio kao bumerang. Rećeno nam je da tu informaciju smesta objavimo.
Lako je reći, mnogo teže učiniti.
Naravno da smo nešto morali da kažemo novinarima. Ako se desi još jedno ubistvo, a mi nismo s njima podelili ono što znamo, nikakvi razlozi za skrivanje informacije neće nas oprati. Kontrola štete bi počela da nam uzima previše vremena, a istraga bi mnogo trpela.
S druge strane, osumnjičeni je svakako i sam bio deo javnosti koja prati vesti. Objaviti previše o onome što znamo ili ne znamo predstavljalo bi grešku koju ne bismo mogli da ispravimo.
Šta onda da se radi?
Kompromis se sastojao u kratkoj nenajavljenoj konferenciji za štampu na stepeništu zgrade Dejli. Tako nešto niko od nas nije bio voljan da učini, ali izgleda da šef nije pristajao ni na kakvu alternativu. Bilo mu je potrebno da objavi “napredak” u istrazi, bez obzira na moguće posledice po istu tu istragu.
Te večeri u osam sati, Sampson i ja smo razgovarali s novinarima, molim lepo, ali tek toliko dugo da imenujemo Tajlera Bela kao glavnog osumnjičenog i da saopštimo kako u tom trenutku nećemo odgovarati ni na kakva pitanja.
Bri se držala van domašaja kamera. U tome je bila odlučna. Nije htela da nedavni napad na nju dobije veće razmere nego što je već imao.
Posle toga smo sve troje otišli pravo na hitan sastanak na spratu. Bilo je teško zamisliti da se ceo slučaj još zahuktava, ali tako je bilo. Izgleda da je to hteo VUZP.
Ili već neko.




Sto prvo poglavlje

U kakvu smo se gužvu upetljali, a možda će postati i gore. Prošireni tim nas je sačekao na spratu, zajedno s praktično svim detektivima zaduženim za važnije slučajeve, i s bar po jednim predstavnikom svih policijskih stanica u gradu.
Dok sam stajao napred, spreman da govorim i, što bolje mogu, odgovaram na pitanja prisutnih, iz ruke u ruku je krenuo koverat za porodicu policajca Pirsala. Sačekao sam nekoliko minuta da se tužno, depresivno prikupljanje priloga završi, pa sam počeo.
“Govoriću što je moguće kraće. Znam da jedva čekate da se vratite na ulicu. To važi i za mene.” Podigao sam Belovu fotografiju. “Ovo je Tajler Bel. Podelićemo vam kopije ove slike. Velike su šanse da je on VUZP.
Pre nego što počnu vesti u jedanaest, ovo će biti najpoznatija slika u Vašingtonu, a verovatno i širom zemlje. Problem je u tome što ga ovakvog sigurno niko neće videti. Vredelo to nešto ili ne, u pripremi je simulacija istog lika bez kose i brade. Jedino sa čim možemo računati jeste visina: oko metar i osamdeset pet - osamdeset osam. To već neće moći znatno da promeni.”
Jedan od momaka iz Drugog distrikta podigao je ruku: “Doktore Krose, ako se radi o osveti za Belovog brata, šta mislite, zašto nije napao vas?”
Klimnuo sam glavom. To pitanje je trebalo već jednom raščistiti. “Pre svega, reći ću da jeste napao mene, ali ne onako kako vi mislite. Što se više približi nama koji ga tražimo, više je ugodio svojim emocijama. Nagađam da je to nekakav nastavak onog uživanja koje ima kad ubija pred publikom. Ali u ovom trenutku je sve to samo nagađanje na osnovu onoga što znamo. Ne možemo biti sasvim sigurni.
Drugo, nisam još ubeđen da se ovde uopšte radi o osveti. To tek ostaje da se vidi. Rekao bih da pokušava da uspe u onome u čemu njegov brat nije, a brata koristi da bi nas odveo na pogrešan trag. Možda čak i da samog sebe ubedi kako sve ovo služi nečem većem i od njegove sujete. A u stvari, od samog početka samo se o tome i radi. Ne o osveti, ne o bratu, nego o njegovoj ogromnoj sujeti.”
Lisa Džonson, zamenik detektiva, digla je pogled sa svojih beležaka. “Kako je Bel uopšte znao da će slučaj biti dodeljen vama? Niste ni bili u policiji kad je sve počelo, zar ne?”
Tu je Bri uskočila: “Lisa, iako Aleks nije od početka učestvovao, veza s Majklom Belom bi dovela do toga da se pre ih kasnije priključi istrazi. Ne zaboravi da smo navedeni da otkrijemo tu vezu.”
“Znači, mislite da je namerno upotrebio mobilni telefon?”, pitala je Džonsonova. “Jesam li to dobro uočila?”
“Apsolutno. Mislim da ništa ne radi bez razloga”, rekao sam. “Ako negde zabrljamo, propustimo neki trag, on nam ubacuje nov. Što više toga uspe da iskonstruiše, to je, na kraju krajeva, bliži zadovoljenju svojih potreba.”
“Mislite, na primer, na potrebu za nekažnjenim ubijanjem?”, pitao je neko iz zadnjih redova. “Mislio sam na potrebu da nam po svaku cenu dokaže da je pametniji od nas. U tome zasad ima
uspeha.”

Sto drugo poglavlje

Kasno te večeri, kao da mi je trebalo još nešto da podvuče crtu pod sve što se već dogodilo, dobio sam odgovor neposredno od VUZP-a, kojim kao da je hteo da kaže: evo vam ga na, dolazim, spremni ili ne.
Bio sam kod kuće i pretraživao internet. Zbog odnosa između Majkla i Tajlera Bela, posebno su me interesovali slučajevi serijskih ubica koji su bili braća. Tako sam saznao za braću Rejns, Danija i Larija, koji su, svaki za sebe, ubijali tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Kao i za one iz Ročestera, braću Spahalski, identične blizance. Jedan je priznao dva od ukupno četiri ubistva za koja su ga krivili, dok je brat već bio u zatvoru za jedno ubistvo počinjeno znatno ranije.
Osim krvnog srodstva, nijedan od ta dva slučaja nije pokazivao vezu na bilo kom drugom planu. Nisam našao ništa slično mojoj povezanosti s braćom Bel. Prosto, sve se svodilo na to da se ponekad dva člana porodice, ili više njih, istovremeno bave istim poslom.
Postojao je i onaj nerazjašnjeni slučaj žene u Baltimoru. Ko je, dovraga, ona bila? Išta se s njom desilo posle one jurnjave automobilima. Da li je VUZP imao saučesnicu? je li mu Kajl Kreg možda bio mentor?
Otvorio sam moj policijski imejl kako bih razaslao nešto od onoga što sam zaključio. Kako sam ušao u poštu, tako me je dočekala nova, ni najmanje prijatna poruka.
Šta ja hoću, detektive Krose? Samo toliko? Iskreno sam iznenađen što uopšte moraš da me pitaš.
No, ipak ću ti i nacrtati ako treba.
HOĆU da platiš za ono što si učinio mom bratu. Složićeš se da to ima smisla.
HOĆU da razmisliš o tome kako nikad nisi stvarno pokušao da ga shvatiš pre nego što si ga ubio.
Kao što ne shvataš ni mene, i nikad me nećeš shvatiti.
HOĆU da ti pokažem da u ovoj igri nisi ni približno tako dobar kao što misliš. A nisu ni tvoji veštaci-psihijatri. Ni oni analitičari, koji su veliki prevaranti, što ti je svakako poznato.
I HOĆU da shvatiš još jedno: ovo se neće igrati ni po čijim drugim pravilima, samo po mojim. Tako će se i završiti. Kako i kada ja budem hteo.
Imaš li još neko pitanje?
T. B. ili ne T. B., pitanje je sad.
Prvo što sam uradio bilo je da prosledim poruku Andžali Patel s molbom da mi što pre odgovori, na šta je, uprkos tome što je bilo kasno, rekla da ne brinem. Ništa drugo nije ni radila osim slučaja VUZP-a.
Onda sam se javio Bri i dvaput joj pročitao poruku.
“Ti to veruješ?”, pitala je pošto sam završio. “To o naplati?” “Ne baš. A ti?”
“Zašto bismo verovali? Sve što on čini je laž. A šta kažeš na potpis?” Stalno nam se vraćalo to kako nismo mogli znati u kojoj meri je VUZP Tajler Bel, a koliko toga je samo nekakva gluma. Ko je uopšte Tajler Bel? Bolje reći, ko je on bio pre nego što je sve ovo počelo ili bar pre nego što smo se mi u celu zavrzlamu umešali?
“Stvarno bih voleo da vidim tu njegovu brvnaru”, rekao sam, a od trenutka u kom sam to naglas izgovorio, sve misli su počele da mi se vrte oko te jedne. “Da malko pronjuškam.”
“I ja sam isto pomislila, ali nema šanse, zar ne? Ovaj slučaj nam ne da da mrdnemo. Ali slažem

se s tobom. Volela bih i ja da malo procunjam oko te brvnare.” “Mogli bismo da odemo u petak Vratili bismo se u nedelju.”
Nije mi odgovorila. Biće da je prvo pomislila da se šalim. Onda se nasmejala. “Hoćeš da kažeš da tako zamišljaš naš vikend van grada?”




Sto treće poglavlje

Kajl Kreg se najzad vratio u Vašington. Zar ovo nije sjajno? Bio je odmoran i spreman za akciju.
Sve se kretalo ka neumitnom sudaru, i on je jedva čekao taj konačni sudar. Ili još bolje: sudare.
Kakve bi mu šanse dali u Vegasu da će se izvući iz one paklene rupe u Koloradu? E pa, potukao je sva predviđanja, baš kao što je celog života i činio.
Pre dolaska u prestonicu, u Merilendu je kupio polovni automobil. Bjuik ga je prijatno iznenadio svojom brzinom. Osim toga, imao je tu prednost što se nije izdvajao u gomili. Kradljivci automobila ga ne bi ni pogledali, što samo po sebi nije bilo bez značaja.
Nekoliko sati ranog jutra, preciznosti radi: od četiri do šest, vozio se po gradu, poput turiste, nekoga ko samo razgleda, i sećao se vremena kad je tu radio kao agent. Išao je duž Prve ulice, pored zgrade Vrhovnog suda, pored zgrade na Kapitolu u kojoj su smešteni Kongres i Senat, čak je stigao i da salutira statui Slobode na njenoj kupoli. Veličanstven grad! Jedan od njemu najdražih, iako nije bio dostojan poređenja s Parizom. Bar je on tako mislio. Uvek se divio Francuzima i njihovom opravdanom preziru prema Amerikancima i svemu onome što mi predstavljamo.
Najzad se odvezao do Avenije Pensilvanija i prošao tačno ispred Huverove zgrade, glavnog sedišta FBI-ja. To je bilo poprište tolikih njegovih pobeda dok je, kao agent, pa kao izvršni direktor, jurio za podmuklim zločincima, posebno se baveći ubicama po šablonu. Ironija je u tome što niko nije postigao bolje rezultate od njega. Čak ni Aleks Kros.
A evo ga opet, spremnog da čini štetu, sa svim onim otrovom u venama, spremnog da preturi grad naglavačke.
Imao je sa sobom mali računar marke Sorti VAIO, pa je mogao da pristupi internetu iz kola. Dok je on trunuo u zatvoru u Florensu, u svetu tehnologije pojavile su se mnoge zanimljive novotarije. Propustio ih je zbog Krosa i nekolicine drugih u Birou, koji su ga izdali.
Uključio je računar.
Zatim je otkucao: U gradu sam. Prosto sam ophrvan osećanjima. Ako nemaš nešto već zakazano, seti se našeg sastanka u subotu uveče. Stvarno verujem da možemo čuda da napravimo zajedno. X je oznaka za mesto.
Nije hteo da doda: vreme je za naš obračun. Smatrao je da će VUZP to lako sam shvatiti. “Uostalom, ostaje da se vidi. Ostaje jednostavno da se vidi.”

Sto četvrto poglavlje

Najgore tek dolazi! Kajl se setio svoje doskočice iz daleke prošlosti, iz vremena pre nego što ga je uhapsio Aleks Kros. Tek što je ubio onog najbezobraznijeg mogućeg kriminalnog izveštača iz Vašington posta, kao i suprugu tog nadmenog seronje. Tad je nameravao da nadmaši velike umove svoga vremena - Garija Sonedžija, Džefrija Šefera, kao i Kazanovu, s kojim je, takoreći, radio kao koautor. Najviše od svega, i za njega najbitnije: nameravao je da nadmaši sebe. Da uzraste, da evoluira, da postane zaista veliki u onome čime se bavi, da dosegne svoje snove.
Iznenada se setio još nečega, nečega veoma bolnog iz vremena kad je uhapšen. Aleks Kros mu je tada izbio dva prednja zuba! Tako je izgledao kad su ga najzad uhapsili. Na fotografijama koje su izašle po dnevnim i nedeljnim novinama po čitavom svetu. Na svim televizijskim kanalima.
Veliki Mozak! Krezub.
Kao poslednja budaletina. Kao neki uličar, besprizornik.
A tek ona žena! I ona mu se otvoreno rugala. U lice mu je rekla da sunca više neće videti. Duvala se i hvalisala pred svim mogućim svedocima. Čak je napisala i onu nadobudnu knjigu, koju je onaj podjednako nedaroviti Vašington post slavio kao “remek-delo o krivičnom pravu”.
Znači, ovo turobno kolonijalno zdanje od crvene opeke u Ferfaksu kuća je u kojoj živi sudija Nina Vulf. Nadnica za podrepaštvo nije bila tako visoka, a?
Kajl je krenuo prema kući, a sa sobom je nosio kanticu. Počeo je mahnito da je mućka. Bio je besan, i to s punim pravom. Sudija Nina Vulf mu je oduzela četiri godine života.
Više nije bilo nikakve sumnje: došlo je njegovo vreme.
VUZP je jučerašnja vest.
Od ovog časa. Opet je on glavni. On i samo on.
Podigao je kanticu i ispisao poruku.




Sto peto poglavlje

Pozvala me je Moni Doneli, istraživački analitičar i dobra prijateljica iz Kvantika - verovatno zato što je znala da sam bio blizak sa sudijom Ninom Vulf. Nas dvoje smo svojevremeno sarađivali na suđenju Kajlu Kregu. Posle toga sam joj pomagao pri pisanju knjige. Nina je bila brižna majka tri tinejdžerke. Njen muž Džordž, izuzetno dobroćudan čovek, imao je toliko smisla za humor da je mogao postati stendap komičar. Bio je savršen supružnik za trezvenu pravnicu.
A sad - taj užas, ta grozota u njihovoj kući. Naravno da sam znao ko je ubica Nine Vulf, mada sam gotovo priželjkivao da ne budem u pravu. Računao sam da postoji slaba mogućnost da je počinilac VUZP, a ne Kajl Kreg, ali sam znao da je to baš nategnuto.
U Ferfaks sam stigao u dva ujutro. Zatekao sam desetine kola, kombija i kamiona, uglavnom sve s upaljenim rotacionim svetlima na krovu. Ceo taj prigradski kraj bio je i sam na nogama - na svakoj kući pored koje sam prošao gorela su svetla skoro na svim prozorima i podsećala na uplašene, oprezne oči.
Baš tužno - u ovakvom kraju. Mirnom i lepom. S ljudima koji se samo trude da vode svoj život skladno i dostojanstveno. Zar je to preveliko očekivanje? Izgleda da jeste.
Na kraju slepe ulice izašao sam iz mercedesa i pošao polako. Zatim sam potrčao zato što mi je to bilo potrebno. Kao da sam poželeo da pobegnem - u neki razumniji deo mozga - ali sam se uputio kući Vulfovih, baš kao što sam uvek činio, privučen opasnošću, pometnjom, smrću i propašću.
Iznenada sam se zaustavio. Presekla me je jeza. Nisam još ni stigao do kuće, ali sam video prvi užasan prizor. Bio mi je pred samim očima.
Znao je da ću doći ovamo i videti ga, zar ne?
Jarkocrveno X napisano na krovu sudij inog automobila, crnog mercedesa S-klase. Drugo X bilo je na ulaznim vratima, gotovo od vrha do dna.
Samo što sam ja znao da to nisu iksovi. To su krstovi! A namenjeni su samo meni.
Novinari su izvikivali pitanja iza policijskog kordona i neprekidno fotografisali kuću i automobil.
Tada mi je sve izgledalo kao u izmaglici.
“To je VUZP, zar ne?”, čuo sam. “Otkud on ovde u Virdžiniji? Širi li područje?”
Ne, pomislio sam, ali sam to držao za sebe. Kajl Kreg ne širi područje. Naprotiv, usredsređuje se na tačno određen cilj. A već je izabrao metu.
Ne - mete. Kajl je uvek imao velike zamisli.

Sto šesto poglavlje

Kajl je poštedeo Džordža Vulfa i troje dece, što me je začudilo. Možda je to učinio zato što je sad vrlo usredsređen. Hteo je sudiju Ninu Vulf... i samo nju. šta će, onda, uraditi sledeće? I koliko ja treba da čekam dok se ne pojavi na mom pragu? Ili u kući?
U osam ujutro imao sam zakazanu seansu sa Sendi Kvinlan. Međutim, ona se nije pojavila. To je samo doprinelo da mi bude još neprijatnije zbog svega što se događalo. Sad mi se i privatna praksa urušavala, pred očima mi išla dođavola.
Uz to sam se i zabrinuo jer Sendi nikad nije propustila nijednu seansu, pa sam čekao u kancelariji sve do posle devet. Tad se ni Entoni Dimao nije pojavio. Šta je to s njima? Jesu li sad zajedno? Šta bi danas još moglo da pođe naopako?
Čekao sam koliko sam mogao, pa sam pozvao Bri da joj kažem kako krećem po nju. Kasnije ćemo poći za Montanu, preko Denvera, da pretresemo brvnaru Tajlera Bela. Smatrali smo da to treba uraditi. Da neposredno pogledamo gde je živeo, da pročešljamo ono što je ostavio za sobom.
Na izlasku iz zgrade umalo nisam naleteo na Sendi Kvinlan. Stajala je na pločniku pred ulaznim vratima. Bila je sva u crnom i oznojena, bez daha.
“Sendi, šta je bilo?”, pitao sam trudeći se da budem pribran. “Gde si ti danas?”
“O, doktore Krose. Plašila sam se da ćemo se mimoići. Izvinite što se nisam javila.” Žmirkala je u mene i pokazala mi rukom da priđem ivičnjaku. “Morala sam da dođem i kažem vam... da odlazim.”
“Odlaziš?”, začudio sam se.
“Vraćam se u Mičigen. Nije mi mesto u Vašingtonu, a i došla sam iz pogrešnih razloga. Hoću da kažem, čak i da sam srela nekog, ništa ne vredi kad mrzim ovaj grad, zar ne?”
“Sendi, možemo li da zakažemo još nekoliko seansi pre nego što odeš? U ponedeljak ujutro?”, pitao sam. “Idem na put inače bih mogao da se vidim s tobom preko vikenda.”
Osmehnula se samouverenije nego ikad. Zatim je zavrtela glavom. “Došla sam samo da se oprostim, doktore Krose. Odlučila sam. Znam šta treba da uradim.”
“Ako je tako, u redu”, rekao sam joj. Pružio sam ruku, među tim, umesto da je prihvati, ona me je zagrlila. Čudno, napadno, gotovo teatralno, kako mi se učinilo.
“Odaću vam tajnu”, šapnula mi je uz rame. “Šteta što vas nisam upoznala na nekom drugom mestu.
A ne kao terapeuta.”
Tad se digla na prste i poljubila mi usne. Razrogačila je oči, a verovatno sam i ja, pa je pocrvenela. “Neverovatno mi je šta sam uradila”, istrtljala je kao šiparica.
“Pretpostavljam da se svašta događa neočekivano”, rekao sam. Mogao sam da se ljutim, ali čemu to? Ona se vraća u Mičigen, a možda je tako i najbolje.
Posle kraće, neprijatne tišine, Sendi je pokazala palcem preko ramena. “Hoćete li me otpratiti do kola?”
“Parkirao sam s druge strane”, rekao sam.
Stidljivo je nakrivila glavu. “Da otpratim onda ja vas?”
Nasmejao sam se i prihvatio to kao kompliment. “Zbogom, Sendi. Srećno u Mičigenu.” Mahnula mi je prstima, pa mi namignula. “Srećno i vama, doktore Krose.”




Sto sedmo poglavlje

U tom trenutku VUZP je igrao novu ulogu. Glumio je detektiva Džejmsa Korninga, koji je spustio fotografski aparat i zagledao se kroz prozor kola za prismotru, kao što bi učinio svaki glupi pandur. Upravo je snimio kako Aleks Kros ljubi pacijentkinju Sendi Kvinlan, što joj naravno, nije bilo pravo ime. Sendi Kvinlan je bila samo uloga. Kao i Entoni Dimao, kao i detektiv Džejms Korning.
Ovaj se, pak, potrudio da cele nedelje prati Krosa i Bri Stoun. Nije mudro da im priđe preblizu, ali je njihovo kretanje bilo sasvim lako slediti.
Sad je pratio Krosa do parkinga blizu kancelarije, pa do zgrade u kojoj je stanovala Bri Stoun u Osamnaestoj ulici.
Desetak minuta kasnije, njih dvoje su zajedno krenuli. Stounova je nosila torbu sa stvarima za jednu noć, ništa više, za šta je izgleda sposoban vrlo mali broj žena. Džejms Korning je išao za njima sve dok mu nije postalo jasno da su se uputili prema aerodromu Regan nešenal Gle gle! Doduše, nije se mnogo ni iznenadio.
Na ulazu u aerodromsku garažu opet im je prišao. Kros je našao mesto da ostavi automobil na trećem nivou, a Korning se peo dalje. Parkirao se na četvrtom i sustigao Krosa i Stounovu na nadvožnjaku što vodi do terminala.
Džejms Korning se držao podalje, u gomdi, kako bi izbegao mogućnost da ga primete.
Kupili su kartu na pultu Ameriken erlajnsa, pa mu je bilo lakše da pogodi kuda su se uputdi. Logično je da idu u Denver. Pričekao je da se spuste pokretnim stepenicama u bezbednosnu zonu, pa se vratio do pultova za prodaju karata.
Pokazao je značku putniku koji je stajao prvi u redu. “Izvinite, samo čas. Policija.”
Zatim je legitimaciju pokazao službenici na pultu Ameriken erlajnsa. “Ja sam detektiv Korning, vašingtonska policija. Treba mi obaveštenje o dvoje putnika koji su upravo kupili kartu. Stounova i Kros?”
Pošto je dobio traženu informaciju, Džejms Korning je zastao i kupio krofnu, koju nije nameravao da pojede. Sve je to bio samo deo plana. Značajan rekvizit. Uz to i zabavan. Vratio se u garažu.
Na trećem nivou, stao je kod Krosovog automobila. U kesu s krofnom ubacio je nekorišćen mobilni telefon, pa je presavio i zalepio trakom za sajtnu pod vozačkim vratima. Prolaznici je neće primetiti, ali će je Kros i Stounova svakako uočiti kad se vrate.
U nedelju, u četiri i trideset, letom 322 iz Denvera. VUZP će možda i sam doći da ih dočeka.

Sto osmo poglavlje

Bri i ja smo odleteli u Denver u petak posle podne, a zatim se sledećeg jutra zaputili u Kalispel u Montani. Povratni let smo imali rano u nedelju, pa smo za samo jedan dan morali sve da obavimo - da otkrijemo što više o Tajleru Belu, o onome što se događalo u Nort Vudsu, kao i o njegovim namerama.
Put od Kalispela do Baba vodio nas je pravo kroz Nacionalni park Glejšer. Oduvek sam želeo da ga vidim, pa se nisam razočarao. Oštre krivine na drumu koji se zove Odlazak na Sunce naizmenično su se primicale planinskoj padini ili vodile pravo niz nju. Taj prelepi prizor budio je smernost, a bio bi i romantičan da smo Bri i ja imali vremena za romantiku na ovom putovanju. U jednom trenutku, ona me je pogledala i rekla: “Što se hoće, to se i može.”
U Bab smo stigli u subotu samo što je prevalilo podne. Stiv Mils, zamenik zadužen za slučaj, ljubazno je pristao da dođe iz šerifove kancelarije u Kat Benku i poštedi nas sto dvadeset kilometara krivudavih puteva i više od sata vožnje.
Bio je opušten i prijatan, a na prvo pitanje nam je odgovorio i pre nego što smo ga postavili. “Upoznao sam buduću suprugu kad sam iz Mančestera došao ovamo na odmor. I to radi pecanja.
Bilo je to pre dvanaest godina, a nikad se nisam pokajao”, ispričao je onim pravim engleskim. “Kad ti se jednom ovo mesto podvuče pod kožu, ne pušta te. Videćete, siguran sam. Nekad sam se predstavljao kao Stiven, a ne Stiv.”
Pratili smo Milsa na jug putem 89, pored Rezervata plemena Crne Stope, do oboda Donjeg jezera Svete Marije.
Odade je pošao neobeleženim zemljanim putem još oko dva i po kilometra, pa smo stigli do mesta s koga se udesno pružao drum, najvećim delom zarastao u korov.
Taj bočni put bio je pregrađen policijskim zaprekama, od kojih je jedna ležala oborena na bok.
Zapitao sam se koliko su one delotvorne pred CNN-om i bogzna kim ko je hteo tu da dođe.
Kola nam je češala visoka pirevina dok smo prelazili još nekoliko stotina metara, pre nego što smo izbili na čistinu od četrdesetak ari.
Brvnara Tajlera Bela nije bila luksuzna ni velika, ali je ipak bila bolja od Unabomberove šupe. Obložio ju je prirodno crvenom kedrovinom, koja se lepo uklapala u okolinu, i ugnezdio je u okuku reke što teče na zapad. Iz nje se pružao predivan pogled na udaljene planine.
Bilo mi je jasno zbog čega bi neko odlučio da tu živi - pod uslovom da nema potrebu za društvom i da se bavi ubijanjem ljudi.




Sto deveto poglavlje

Ulazna vrata na brvnari nisu imala katanac. Zamenik Mils je rešio da nas pričeka napolju, a čim smo ušli, osetili smo i zbog čega. Unutra se osećala neka mešavina hrane i đubreta što trunu možda već i mesecima. Bilo je gore od smrada gnjileži.
“I nije baš raj na zemlji”, rekla je Bri i stavila maramicu na nos, kao da smo na mestu zločina. A možda i jesmo.
Glavna prostorija je bila kuhinja, trpezarija i dnevna soba u jednom - imala je u dnu veliki prozor s pogledom na reku. Duž bočnog zida Bel je držao radni sto s alatom i više desetina pecaroških mušica u različitim fazama obrade. Na zidu je visila omanja zbirka štapova za pecanje.
Osim dve kožne foteljice, nameštaj kao da je napravio sam Tajler Bel, čak i dve police za knjige od borovine.
“O čoveku možeš mnogo da saznaš preko njegovih knjiga”, kazao je Mils, koji je ipak odlučio da nam se pridruži. Stajao je pred policama i razgledao naslove. “Biografija, biografija. Kosmologija. Nema beletristike. Govori li vam to nešto?”
“Prvo bih pitao čije su biografije”, kazao sam i prišao da i sam pogledam.
Bilo je nekoliko tomova o američkim predsednicima - Trumanu, Linkolnu, Klintonu, Reganu i oba Buša. Bilo je i biografija drugih svetskih lidera: cara Hirohita, Margaret Tačer, Bin Ladena, Ho Ši Mina, Čerčda.
“Možda kompleks veličine?”, rekao sam. “Uklapa se u VUZP-ov profil. Barem u ono što mislimo da znamo o njemu.”
“Ne zvučiš mi ubedeno u to”, ljutnuo se Mils, a bio je sklon ljutnji. “I nisam. Od početka se poigrava s nama. Voli igre.”
Belova spavaća soba je bila manja i mračnija - bolje reći bila je vlažna. U njoj je imao klozetsku šolju i umivaonik, odvojene policom za knjige. Nisam video ni kadu ni tuš, osim ako se ne računa reka. U stvari, mnogo me je podsetila na zatvorsku ćeliju - a to me je opet dovelo do Kajla Krega. Kakve je veze uopšte imao Kajl sa svim ovim?
Jedini ukrasi su bile tri uramljene fotografije na zidu, poredane jedna iznad druge, što me je podsetilo na onaj novi veb-sajt. Gornja je bila stara crno-bela slika s venčanja, pretpostavljam njegovih roditelja. Ona u sredini prikazivala je dva zlatna retrivera.
A ispod - snimak petoro odraslih ljudi pred istim crvenim pikapom koji je sad zapušten stajao napolju.
Troje sam odmah prepoznao, što je bilo dobro za početak: Tajler Bel, Majki Bel i Marti Louenstin-Bel, koju će na kraju ubiti rođeni muž. Ostalo dvoje nisu mi bili poznati. Žena je držala dva prsta iza Tajlerove glave. Je liga smatrala đavolom?
“Čudno, zar ne?”, pitala je Bri. “Zaista izgledaju srećno. Šta ti misliš?” “Možda su i bili srećni. Dovraga, možda je on i dalje srećan.”
Konačno, posle više sati preturanja po svakom pedlju spavaće sobe, vratili smo se u kuhinju, koju smo ostavili za kraj. Nije imalo smisla da otvaramo frižider pre nego što budemo morali. Aparat je radio na gas, koji je očigledno odavno nestao. Police su bile polupopunjene. Činilo se da je sve kupljeno na veliko - žitarice i pasulj u plastičnim kesama, uz neke neprepoznadjive kaše.

“Izgleda da je voleo senf, primetila je Bri. U vratima je stajalo nekoliko vrsta. “I mleko.” Bilo ga je preko četiri litra u dva kartonska pakovanja, a jedno nije ni načeto. Nagnuo sam se da bolje vidim.
“Mleko mi je sumnjivo”, rekao sam.
“I ne samo mleko.” Bri je opet stavila maramicu preko usta i nosa. “Ne, hoću da kažem da je na jednom pakovanju datum isteka dan nakon onog kad je poslednji put viđen ovde.” Ispravio sam se i zatvorio vrata frižidera. “Datum isteka drugog pakovanja je još devet dana kasnije. Zašto bi kupovao još mleka ako se spremao da nestane?”
“Uopšte”, počela je Bri, “otkud to da je nestao tako iznenada? Ovde je bio prilično bezbedan.
Ko bi mogao da ga uznemiri?”
“Tačno. Treba proučiti i taj ugao. Koji ćemo pratiti?”
Međutim, moje pitanje se gotovo i nije čulo. Samo što sam ga postavio, zazvonio mi je telefon i sve se opet iz korena izmenilo.

Sto deseto poglavlje

Na ekranu sam video da je poziv od kuće. “Verovatno su deca”, rekao sam Bri, pa se javio. “Pozdrav iz Zemlje Velikog Neba!”, kazao sam.
Zatim sam čuo: “Ja sam, Alekse. Nana.”
Glas joj je bio stegnut, što je kod mene izazvalo strah koji mi je u talasima prošao duž kičme. “Šta se dogodilo? Jesu li deca dobro?”, mehanički sam pitao. “Dejmon?”
“Deca su dobro. Samo...”, drhtavo je uzdahnula. “Alekse, Sampsona nema. Džon je nestao. Niko ga nije čuo čitavog dana.”
Te reči su na mene delovale kao ledena voda. Kad sam se javio, očekivao sam dečje vesele glasove. Ćao, tata. Kad se vraćaš kući? Hoćeš li nam nešto doneti?
A čuo sam to. “Alekse, jesi li tu?”
“Tu sam.” Najzad mi se izoštrio pogled na ono oko mene. Bri me je napeto posmatrala pitajući se šta se događa. Zatim je i njen telefon zazvonio, a ona se javila.
Imao sam osećaj da sluša istu priču, samo iz drugog izvora. “Dejvis”, nemo mi je izgovorila. Šef detektiva ju je zvao. “Da, gospodine, slušam.”
“Nano, sačekaj malo”, rekao sam.
“Sampson je otišao u teretanu u vreme ručka.” Bri mi je govorila ono što čuje od Dejvisa. “Upravo su mu našli auto. Ali ne i njega. U kolima su našli krv, Alekse.”
“Živ je”, rekao sam joj. “Da je mrtav, već bi nam se javio VUZP. Opet bi tražio publiku.”




Sto jedanaesto poglavlje

I ranije je upravljao drugim ubicama, posebno onim sjajnim momkom koji je sebe prozvao Kazanova i radio u Istraživačkom trouglu blizu Univerziteta Severne Karoline i Djuka. Naravno, u to vreme je on bio u FBI-ju.
Jednom je čak objasnio Aleksu Krosu svoj metod. “Radim ono što svi muškarci žele da rade. Proživljavam njihove tajne fantazije, njihove gadne maštarijice... ne živim po pravilima koja su doneli takozvani meni ravni.” Tvrdio je da privlači druge koji misle kao on.
Sad je Kajl Kreg imao vlastite zamisli kako sve treba da se odvija. Znao je da treba da preuzme sve u svoje ruke, možda je već i bilo krajnje vreme. Čovek poznat kao VUZP stupio je u vezu s njim preko advokata Vejnrajta, još dok je bio u zatvoru, a to su radili i drugi slični umobolnici. VUZP je tvrdio da je njegov poklonik i učenik - po tome se nije razlikovao ni od samog Vejnrajta - no sad je trenutak da učitelj istupi i preuzme vođenje igre.
X označava mesto. Biće sasvim prosto da to shvati, razmišljao je.
Posebno kad za sebe misli da je genijalan.
Kajl je stigao na to mesto nekoliko minuta pre dvanaest u subotu uveče. Kao što je i obećao. Zanimalo ga je šta će se dalje događati, i to iz nekoliko uglova. Pre svega, je li VUZP dovoljno bistar da dođe na mesto sastanka? To je sasvim dobro pitanje, ali Kajl je pretpostavio da je ubica bistar. VUZP je prilično pametan đavo.
Zatim, hoće li mu VUZP pokazati pravo lice? To je već nešto teže i Kajl je smatrao da su mogućnosti izjednačene. Sve zavisi od toga koliko je taj ubica voljan da rizikuje. Koliko je zaista samouveren.
Da se ne pokaže prikriven nekom pozorišnom maskom? Možda će doći kao ja. Kajl se nasmešio kad mu je poslednja misao prošla glavom. Zatim je prešao na drugo. Uporno je razmišljao o pojmu slobode - o tome što je opet u svetu. Osećao je kako mu srce tuče, ravnomerno ali ubrzano. Sve bolje je upravljao i telom i umom.
Tad je nešto začuo. Neko je tu. Otpozadi je dopro glas. “U tvoju čast.”
Pojavio se VUZP i sad je istupio iza hrastova u mraku. Bez maske, bez prerušavanja. Visok, dobro građen muškarac od tridesetak godina. Dosta uobražen.
Odmah iza njega videla se kuća Aleksa Krosa u Petoj ulici.
X označava mesto. To je, naravno, Krosova kuća.
“I meni je čast”, kazao je Kajl znajući da obojica lažu i pitajući se prija li to VUZP-u kao što prija njemu.