Hana Filding-Noć karnevala

Izgubljena ljubav. Neobuzdana strast. Neočekivana izdaja.

Duboko razočarana u ljubav, mlada Veniša odlazi u Italiju i tamo započinje novi život. Uspešni arhitekta, ona je godinama marljivo gradila i neprobojnu tvrđavu oko sopstvenog srca. Međutim, kada je jedne karnevalske noći u Veneciji zagonetni Paolo spase od maskiranih napadača, njena uspavana osećanja rasplamsaće se neodoljivim žarom. Uprkos brojnim glasinama i Paolovoj reputaciji ženskaroša, Veniša ipak ne može da se odupre tajanstvenom muškarcu koji je uspeo da otključa sve kapije do njene duše.

Kada dobije novi projekat u Paolovoj velelepnoj kući u Toskani, Veniša će biti prinuđena da se uhvatiti ukoštac s nizom poteškoća koje prete da ugroze njihovu romansu – lepoticom odlučnom da Paolovu ljubav pridobije za sebe, mračnim grofom čije su namere daleko od dobrih i demonima prošlosti koji vrebaju iz senke.

Da li će ih poražavajuće tajne zauvek razdvojiti ili će uspeti da se izbore za svoju ljubav?

Mojoj kćerki Aleksandri, čije me je poznavanje italijanske umetnosti nadahnulo, i čija mi je podrška, puna ljubavi, stalna motivacija.


Odjeci odjekuju sećanjem niz hodnik kojim nismo krenuli.
T. S. Eliot Ĉetiri kvarteta: Bernt Norton


Višestruki odjeci bude se i zamiru u daljini...
A kada odjeci utihnu, kao bol zavlada tišina.
Henri Vodsvort Longfelou Evandželin: priča o Akadiji

Karneval u Veneciji, 2000.

Sat je otkucao ponoć baš kad je Veniša prolazila kraj veličanstvenog ogledala iz osamnaestog veka koje je visilo iznad kamina u holu. Nagonski je pogledala u njega i presekla se. Pod svetlošću vatre videla ga je ponovo varljivo ocrtanog, oslonjenog o zid na drugom kraju polumračne sobe, pogleda mirnog i čvrstog, gledajući je ispod crne maske koju je nosio. Stvarno varljiv, jer kad se Veniša okrenula, tamo nije bilo nikog.
Stresla se. U sećanju joj je odjeknuo glas nane Horen, podsećajući je na čudna keltska verovanja koja joj je škotska dadilja pričala. Pogotovo ovo: „Ugasiš svetlo i pogledaš u ogledalo nad upaljenom vatrom, tačno u ponoć na Bele poklade“, šaputala je starica uzdrhtaloj, maštovitoj devojci, „i ako vidiš još jedno lice pored svog, to će biti lice tvoje velike ljubavi, čoveka za kojeg ćeš se jednog dana udati.“
Da li joj se upravo to desilo? Da li je ovaj nepoznati čovek ljubav njenog života?
Koješta, ljutnula se i nasmejala svom odrazu. Baš si smešna! Zar nisi ništa naučila? Pre nekoliko godina Veniša se prepustila takvim fantazijama i jedino što je dobila bila je patnja. Ipak, nije uspevala da se pomeri. Nagnula se bliže ogledalu koje je odražavalo njeno bledo, uplašeno lice pod treperavim svetlom, prepuštajući se drhtajima toplih sećanja na nekadašnju ljubav. Na nekoliko trenutaka kao da je izgubila svest o tome gde se nalazi; osećala se kao da je zatvorena u kugli, gledajući kako vreme teče deset godina unazad.
Garet Džordan Karter. Džad. To je bio nadimak za Džordana Veniša ga je izmislila jer joj se nije dopadalo ime Garet, a ni Džordan joj nije bilo naročito drago. Džad je bio njena prva ljubav, i što se Veniše tiče, verovatno i poslednja. U to vreme bila je mlada i naivna imala je samo osamnaest godina. Danas, sa dvadeset osam, volela je da misli o sebi kao svetskoj ženi, koja neće dozvoliti da se prepusti nesigurnoj iluziji strasti, ma koliko privlačno delovala. Platila je visoku cenu za svoju naivnost i nepromišljenost.
Sad je pokušala da se otrese mučnih sećanja i u mislima se vrati maskiranom neznancu dobro, skoro neznancu.
Njihov kratki susret odigrao se prve večeri karnevala u Veneciji, deset dana pred Bele poklade...

Bilo je oko pola osam uveče i prodavnice su počele da se zatvaraju. Vetar koji je duvao celog dana sad je oslabio i drveće je obavila izmaglica, kao da je sve što je udaljeno više od par metara prekriveno gazom. Vlažni vazduh bio je neobično tih.
Veniša je pritegla pojas kaputa oko vitkog struka i podigla krznenu kragnu oko vrata. Zvuk njenih koraka odjekivao je pločnikom dok je hitala s Trga Svetog Marka ka mostu Rijalto, usamljena prilika u gotovo pustoj ulici. Nameravala je da uhvati vaporeto, linijski brodić koji će je odvesti do palate Mendikoli, gde je bio njen stan. Na drugoj strani ulice videla je nekoliko pognutih pešaka, a na mračnoj vodi Velikog kanala nije bilo naročito prometno.
Iznenada su pred nju iz tame iskočile dve prilike. Bile su umotane u karnevalske plaštove i nije im se videlo lice, samo avetinjska tama pod kapuljačom. Ispod jednog plašta pružila se ruka i zgrabila joj tašnu. Obuzeta strahom, Veniša je pokušala da vrisne, ali glas joj je zapeo u grlu. Ipak, čvrsto je uhvatila kaiš koji joj je visio preko ramena i grudi, pokušavajući da podigne koleno i udari napadača u prepone, ali razbojnici su bili spremni.
Onaj drugi ju je s leđa stegao za vrat, a prvi je izvukao nož.
Baš kad se spremio da preseče kaiš njene tašne, odnekud se stvorila još jedna, krupnija prilika i neverovatnom brzinom zamahnula pesnicom ka jednom od napadača. Razbojnik je jeknuo i zateturao se unazad, spotakao se preko saučesnika i obojica su pali na zemlju. Odmah su žurno ustali i nestali u magli.
„Va tutto bene, da li ste dobro?“ Neznančev baršunasti bariton prizvao je Venišu svesti dok ju je zabrinuto gledao u krupne oči boje ćilibara.
„Da, da, mislim da jesam“, zamucala je i nagonski rukama dotakla grlo.
„Jesu li vas povredili?“
„Ne, ne, samo sam malo potresena, hvala vam.“
„Drhtite. Doživeli ste šok i treba vam nešto toplo da popijete. Hodite, tu je kafeterija s najboljom toplom čokoladom u gradu, samo par koraka odavde. To će vam pomoći.“ Ne čekajući njen odgovor, uhvatio je Venišu podruku i poveo je kroz uzanu ulicu.
Veniši su klecala kolena i cvokotala je.
„Hvala“, promrmljala je, još uvek pokušavajući da dođe do daha. Srce joj je tuklo dok je puštala da je vodi ovaj neočekivani spasitelj, krupan i širokih ramena, koji je izgleda preuzeo kontrolu nad situacijom.
Tako sudbina ubacuje munje i gromove „ naše živote, puštajući ih da padnu kao perce, tako da ne primetimo oluju koju bi izazvali da smo shvatili kolika je njihova moć.
Ćutke su sedeli za stolom u najdaljem uglu prepune kafeterije. Bilo je suviše bučno za razgovor i Veniša je bila iscrpljena, pa je samo gledala u čoveka koji je sedeo preko puta nje dok je slušala muziku: Mininu nostalgičnu ljubavnu pesmu iz 1960. II Cielo in una Stanza, bezočno romantični hit, pravo oličenje italijanske muzike, i baš zato se često mogla čuti širom zemlje.
Venišin anđeo čuvar izgledao je više kao Lucifer nego kao nebesko biće: žestoke plave oči, neobično upadljive na tamnoputom licu, nekako su se pokretale ka tamnim obrvama kad bi se nasmešio. Sad su netremice gledale u nju, s izrazom koji ju je iznenadio; nekoliko trenutaka bespomoćno je gledala u njih. Kao da je gledala svetlucavu vodenu površinu.
Lice mu je imalo snažne, muževne crte ispod guste i potpuno crne kose, glatke i sjajne, začešljane unazad tako da otkriva široko čelo. Nije bio lep u klasičnom smislu, jer lice mu je bilo na prvi pogled suviše grubo, ali svakako je bio upadljiv i prosto je zračio snagom; očito je bio osoba navikla da donosi odluke bez kolebanja i rasprave, žestok čovek. Ipak, njegova čvrstina bila je ublažena neobičnim izvijanjem u uglovima punih usana, koje kao da je nagoveštavalo smeh; uz to, duboki urez na sredini brade davao mu je mangupski izgled koji se Veniši prilično dopadao.
Konobar je doneo šolju tople čokolade, dupli espreso i tanjir s biskvitima za koje je rekao da su con i complimenti della časa. Njen spasilac očito je bio redovna mušterija.
Veniša je otpila nekoliko gutljaja gustog, toplog napitka. Osetila je da dolazi k sebi dok joj je grejao grlo a potom i stomak... što se odmah odrazilo i na obrazima.
Neznanac joj se nasmešio. „Je li sad bolje?“
Klimnula je glavom. „Hvala vam, veoma ste ljubazni.“
On se još šire nasmešio. „Nema na čemu, sinjorina. Uvek je zadovoljstvo priskočiti u pomoč lepoj dami. Ja se zovem Paolo Barone, vama na usluzi.“
Veniša je u Italiji radila već tri godine kao arhitekta i dizajner enterijera u arhitektonskoj firmi svoje kume, pa se navikla na galantno ponašanje i šarm Italijana. Njihovo uvežbano nabacivanje delovalo je osvežavajuće, ponekad joj je bilo čak i zabavno, ali nikad ih nije ozbiljno shvatala. Paolo Barone bio je drugačiji. Možda zato što je još uvek u šoku pa je preosetljiva, ali nekako se odmah zagrejala za ovog čoveka. Nije bio baš mlad, ali ni star možda trideset i koja godina i to joj je pomoglo da se opusti. Ipak, iako su okolnosti bile neobične, Veniša nije imala običaj da prihvata pozive od nepoznatih ljudi, pa namerno nije započinjala razgovor; na njeno iznenađenje, nije ni on.
Dok je obema rukama prinosila usnama toplu šolju, bila je svesna da je on gleda ne prikrivajući interesovanje. Možda pokušava da je odgonetne, pomislila je. Laknulo joj je što je rumenilo od toplog napitka prikrilo njenu zbunjenost, ali srknula je malo prebrzo pa je žurno olizala usnu vrhom jezika. Kad je shvatila šta je upravo učinila, bacila je pogled na njega i videla da mu se izraz lica promenio. To ju je nateralo da brzo obori pogled.
Kad je popila čokoladu, Paolo joj se nasmešio. „Andiamo? Idemo li?“, upitao je, nakrivivši glavu i upitno je gledajući.
Odgovorila mu je osmehom od kojeg su joj kestenjaste oči sinule kroz tamne trepavice koje se nekako nisu slagale s njenom kestenjastom kosom. „Da. Hvala za čokoladu. To je stvarno najbolja čokolada koju sam pila u Veneciji.“
Pridržao joj je kaput i podigao njene veličanstvene duge lokne preko krznene kragne. Veniša je sa svojih sto sedamdeset centimetara bila prilično visoka, ali kad ju je zaobišao i počeo da joj zakopčava kaput, primetila je da je znatno viši od nje. Ruke su mu bile snažne i muževne; nekako joj je delovao toplo i poznato, kao da su sve ovo radili već nekoliko puta. Ipak, uz to osećanje došla je i nelagodnost: njegov dodir delovao je nekako suviše intimno za nekog koga uopšte ne poznaje, pa se odmakla uz kratak, nervozan smeh.
„Hvala, to nije potrebno.“
Za trenutak ju je pogledao u oči, kao da se čudi njenim rečima, a ona je ponovo oborila pogled kao da zbog nečega nije u stanju da izdrži susret s ovim tamnoplavim očima i njihovom prodornom snagom. Onda se nasmešio i otvorio joj vrata.
„Inače, ne znam vaše ime“, rekao je Paolo kad su izašli u noćnu maglu i krenuli ka Velikom kanalu.
„Veniša. Veniša Aston Montegju.“
On je podigao obrve. „Veoma romantično ime. Venecija, kao naš divni grad. Ali vi niste Italijanka? Govorite italijanski kao da ste odavde.“
Nasmejala se. „Hvala na komplimentu! Ne, ja sam Engleskinja, ali ime mi je dala kuma koja je Venecijanka ona je najbolja drugarica moje mame i zahtevala je da naučim italijanski.“
„Dakle, ovde ste na odmoru?“
„Ne, živim ovde.“
„U blizini?“
„Ne, u okrugu Dorsoduro. Moram da idem na vaporeto, jer se u kuću gde živim ulazi samo iz Velikog kanala.“
„Moj čamac je ukotvljen tu preko puta. Dorsoduro mi je usput. Bilo bi mi zadovoljstvo da vas povezem donde.“
„Ne, hvala. Već ste bili veoma ljubazni.“
„Kasno je, a za večeras je najavljen sneg. Vaporeto će svakako biti skoro prazan. Ne bih želeo da vam se nešto desi, sinjorina. Povešću vas.“ Govorio je tiho i nekako autoritativno; pružio je ruku k njenom laktu, ali ona se žurno odmakla.
Bila je u iskušenju da prihvati, ali znala je da neće to učiniti. Ovaj neznanac je malo suviše predusretljiv, pomislila je, i mada mu je bila zahvalna zbog poziva na toplu čokoladu kad je bila u nevolji, i mada je još uvek osećala dodir njegovih ruku dok ju je zakopčavao, nije imala običaj da tek tako ide nekud s nepoznatim muškarcima.
„Ne, zaista, hvala vam puno. Navikla sam da se vozim vaporetom. Sve će biti u redu.“

Paolo nije navaljivao, pa su ćutke pošli dalje kroz uzane, krivudave uličice. Veniša je neprekidno bila svesna njegove blizine.
Bilo je veoma hladno. Vetar je stao, a preteći tamni oblak visio je nad Venecijom kao beli plašt. Kad su stigli na stanicu linijskog brodića, primetila je prve pahuljice. Nekoliko gondola, s velikim čeličnim veslima koja su se preteći pomaljala kroz meku baršunastu izmaglicu, prošlo je blago zatalasanom vodom.
„Sigurno se nećete predomisliti? Izgleda da se sprema mećava, a u tom slučaju vaporeto će kasniti.“ Gledao ju je s učtivim ali opreznim osmehom, i nju je za trenutak obuzelo žaljenje zbog odluke da ga odbije.
Paolov ponos spasen je od novog odbijanja jer se začulo promuklo ćufkanje vaporeta koji je polako prilazio stanici.
„Evo mog prevoza“, rekla je Veniša veselo. „Začas ću biti kod kuće.“ Brodić je stigao i prišao maloj stanici, udarivši o pristan.
„Hvala vam još jednom na pomoći, signore“, nastavila je ona smešeći se i pružajući sitnu, savršeno manikiranu ruku da se oprosti. Paolo ju je prihvatio i zadržao je u šaci, krupnoj i toploj, duže nego što je uobičajeno. Veniša je stajala obuzeta talasima vreline, odjednom neverovatno svesna ovog dodira. Naglo je povukla ruku.
Njegove oštre plave oči gledale su je pažljivo, ali kao da je bio pomalo nesiguran. „Da li biste večerali sa mnom sutra uveče?“, upitao je tiho.
Bilo bi zanimljivo večerati s Paolom, pomislila je, ali moraš da pobegneš od njega, javio se odjek onog upornog glasa u njoj; ovaj čovek bi mogao da te povredi.
„Jako mi je žao“, rekla je kruto. „Bojim se da sam zauzeta.“
„Baš šteta.“ Zvučao je potpuno iskreno, ali nije navaljivao dalje i nju je to zbog nečega razočaralo. Ponovo je pružio ruku i ona ju je bez reci prihvatila. U njegovom stisku nije bilo ni mlitavosti ni neodređenosti. Kao i mnogi, Veniša je navikla da procenjuje karakter osobe po načinu rukovanja i znala je da mnogi naizgled žustri ljudi pružaju mlitave prste nalik na mrtvu ribu. Ponovo je postala svesna da Paolove krupne, osetljive ruke kriju snagu i vitalnost, i to ju je duboko uzbudilo.
Požurila je ka vaporetu odjednom željna da pobegne, ali dok se brodić udaljavao od keja, pratila je pogledom čoveka koji se penjao uz stepenice i nestajao u snežnoj noći, i srce joj se stezalo. Pitala se da li će ga ikada ponovo videti.
* * *
Pokazalo se da su se narednih nedelja često slučajno sretali kod Fritelija, kafeterije na Trgu Svetog Marka gde je Veniša svakog jutra dolazila na kapučino i biskvite pre posla, i gde se vikendom po podne sastajala s prijateljima. Paolo je najčešće izlazio kad bi ona ulazila. Kad god bi im se pogledi sreli, on bi se učtivo nasmešio, ali nijednom nije zastao da joj se obrati.
A večeras, na Martedi Grasso, velikom balu koji je grof Umberto Palermi priredio da proslavi useljenje u novi dom blizu Trga Svetog Marka, i svoj prvi karneval u Veneciji u dvadeset prvom veku, Paolo je bio tamo.
Nosio je pripijen Arlekinov kostim, s jarkim višebojnim rombovima i kratkom nabranom kragnom; pripijao mu se uz telo poput kože. Takođe je imao belu plišanu beretku sa zečjim repićem. Veniša je stala kao ukopana kad je ušla u prostranu balsku dvoranu i prepoznala ga uprkos demonskom izgledu crne kožne maske koja mu je zaklanjala pola lica ne samo po atletskoj građi zbog koje se izdvajao među drugim gostima nego i po lakom, skoro otmenom načinu na koji se kretao kroz gužvu; a tu je, svakako, bio i onaj duboki urez na bradi koji će ga uvek odati.
Veniša je čitave večeri bila svesna da je njegove prodorne plave oči prate kuda god pošla, a kad bi povremeno uhvatila njegov pogled bilo joj je teško da se ponovo odvoji. Nisu prilazili jedno drugom; samo su kružili naokolo, svesni uzajamne privlačnosti koja je bila prosto opipljiva bez obzira na mnoštvo gostiju. A sada, dok je stajala pred ogledalom, ponovo ga je ugledala u nejasnoj senci: obris njegovog snažnog tela pod treperavom svetlošću vatre, vragolasti sjaj očiju iza one crne maske.
Nekoliko dama u karnevalskim haljinama, s velovima od crne čipke, izašlo je iz balske dvorane i prekinulo Venišinu opčinjenost. Pogledala je na sat. Svetlost vatre odražavala se i na zlatnom brojčaniku. Vreme je za nju stalo. Zaprepastila se koliko je dugo stajala ovde razmišljajući o svom protraćenom životu i osećajući odjeke izgubljene ljubavi. Bolje da se vrati na zabavu.
Skinula je masku Kolombine. I dalje je osećala da je napola u prošlosti, pa je za trenutak zastala s rukom na kvači, osluškujući glasove i smeh iznutra, pre nego što je otvorila vrata da uđe.
Dugačka sala, prepuna zlatnog sjaja s ogromnih lustera od muranskog stakla, bila je prepuna ljudi uglavnom skrivenih iza karnevalski maski; kostimi su bili bogati i živopisni, presijavali su se od silnih dijamanata, rubina, safira i smaragda. Kostimima preobražene u dostojanstvene planine buranske čipke, s blistavim šlep-suknjama od starinskog brokata, dame su mahale lepezama pred maskiranim licima s ljupkim trorogim šeširićima na vrhu komplikovanih frizura. Muškarci su takođe nosili maske, ali s dugim nosom nalik na kljun čuvene nosate maske, zaštitni znak venecijanskog karnevala. Za mnoge se kostim sastojao od prostranog crnog plašta zakopčanog ispod samog grla i belih svilenih dokolenica u kojima su izgledali kao svrake i vrane. I oni su nosili troroge šešire, samo znatno veće, ukrašene belim perjem po ivici. Bilo je i kostima nadahnutih dvorskim nošnjama, kao i raznih drugih maski. Nestvaran i veličanstven prizor u sali podsetio je Venišu na staru sliku Predvorje kockarnice venecijanskog slikara Pjetra Longija koja joj je oduvek delovala nekako avetinjski, jer je prikazivala mračne prilike iz osamnaestog veka, pod maskama i skrivene u senci.
Masivna vrata tiho su se zatvorila za njom i ona je ostala tu, neprimećena, gledajući goste u veličanstvenim kostimima neki su bili maskirani, neki nisu kako se smeju i razgovaraju. Osećala se pomalo suviše skromno u jednostavnoj haljini, s jarkim crvenim, zelenim i belim romboidima, i belom keceljom i čipkanom kapicom. Predstavljala je Kolombinu, nestašnu i duhovitu sobaricu iz komedije del arte, Arlekinovu kopiju ili, ponekad, suprugu. Kostim je dobila od kume za novogodišnji maskenbal u Londonu, i tada je osvojila prvu nagradu; zapravo, na tom balu je upoznala Džada; ali to je bilo tako davno... toliko se stvari od tada desilo... ne, ne sme sada da misli na to. Otresla se mračnih misli i krenula među mnoštvo maškara.
Iako ga je nesvesno tražila u opštoj gužvi među maskama, nije odmah primetila Paola. Kad ga je uočila, videla je da je skinuo masku s lica i da stoji na drugom kraju sale, s čašom šampanjca u ruci, oslonjen na korintski stub. Ostavljao je utisak spretnosti i smirenosti, i svi ostali prisutni muškarci Veniši su izgledali nekako bledo u poređenju s njim. Bio je vitak, ali delovao je gotovo zastrašujuće snažno i gipko, skoro neljudski. Morala je da prizna da Paolo, s onom crnom kosom i tamnim licem koje obasjavaju kobaltnoplave oči, predstavlja najprivlačnijeg muškarca kojeg je ikada videla: kao pali anđeo.
Oko njega su se nalazili drugi likovi iz komedije del arte: Doktor, s dugim crnim plastom koji pada sve do poda, crnim cipelama, tesno pripijenom kapom i neobičnom crnom maskom koja pokriva samo nos i čelo; Kapetan, u kostimu s mnoštvom raznobojnih pruga i pozlaćenim dugmićima, kapom s perjem i strašnim mačem; i Pulčinela, u komotnoj lanenoj bluzi preko tankih crnih čarapa, opasanoj konopcem, s velikim lažnim stomakom, kapicom i maskom s kukastim nosom preko pola lica, s kojom je izgledao kao ptica grabljivica.
Paolo je netremice gledao Venišu, jedva slušajući živahnu plavušu u veličanstvenoj damskoj haljini boje zlata s dubokim izrezom i visokim kupastim šeširom. Lice mu je bilo u jasnom kontrastu sa svetlobež zidom. Široko se nasmešio kad mu je prišao domaćin. Razgovarali su nekoliko minuta, a onda su pošli kroz gužvu, pravo prema Veniši.
Grof Umberto Palermi di Orelana bio je visok, aristokratskog lika, privlačan muškarac od oko trideset godina za kojeg se znalo da je bonvivan i ženskaroš. Večeras je bio obučen kao Lelio, elegantni ljubavnik iz komedije del arte, u raskošnu dvorsku nošnju iz osamnaestog veka. Nije imao masku, što je inače karakteristično za taj lik. S Venišinom kumom Đovanom Lombardi upoznao se na nekom prijemu. Nekoliko nedelja kasnije kontaktirao je s Đovaninom firmom Bjanki i Lombardi: arhitektonski biro i ponudio im da preurede palatu Palermi, koju je upravo nasledio od oca i kojoj je bila potrebna potpuna obnova.
Renoviranje i uređivanje istorijskih zgrada Venišina je specijalnost, pa je palata Palermi postala njen prvi veliki projekat otkako se zaposlila u kuminoj firmi. Pošto je diplomirala na Kembridžu i magistrirala istoriju umetnosti na Institutu za umetnost u Londonu, provela' je neko vreme u Institutu za restauraciju Palačo Spineli u Firenci. Iako je imala dosta uspeha u arhitekturi, Veniši se činilo da to ipak nije pravi poziv za nju. Zato ju je Đovana postavila za rukovodioca odseka za restauraciju istorijskih zgrada, gde je mogla da usavršava svoj dar za obnavljanje mozaika i murala. Odmah se odlično pokazala u tome i počela je da stiče ugled u Veneciji.
Pa ipak, za ostvarenje ovog prvog velikog zadatka bilo joj je potrebno više od godinu dana, a Umberto je za to vreme činio sve što je umeo ne bi li zaveo mladu ženu. Uzalud se trudio: sva njegova lepota i šarm ostavljali su je hladnom. Na kraju se pokazalo da Veniša ne samo što je uspela da okonča radove a da ne popusti čuvenom ženskarošu nego je stekla grofovo divljenje i poštovanje. Do te mere da ju je čak i zaprosio. Pazila je da ga odbije što blaže. Umberto je to junački podneo, ali joj je rekao da neće odustati od nade i da će je svakako ponovo zaprositi.
„Veniša, draga, izgledaš čudesno“, izjavio je Umberto Palermi, prinoseći njenu ruku usnama; oči su mu plamtele od požude. „Zapostavio sam te večeras. Moraš mi oprostiti.'* Nastavio je ne čekajući njen odgovor: „Poznaješ li mog najboljeg prijatelja, sinjor Paola Baronea?** Okrenuo sa prema Arlekinu i predstavio je. „Sinjorina Aston Montegju, koja je svojim magičnim štapićem mahnula po ovoj kućerini i od gomile ruševina pretvorila je u veličanstvenu palatu.“
Paolu su oči mangupski sinule. „Ne, mislim da nisam imao čast da upoznam sinjorinu“, izjavio je, a glas mu je bio dubok i seksi.
Veniša je osetila da je pocrvenela. Stvarno je neprijatno kad ne možeš da kontrolišeš boju lica! Pogledala je u Paola, uverena da on tačno vidi kako deluje na nju. Uz malo sreće, mogao bi pomisliti da ona reaguje na Umbertovu blizinu. Odmerio ju je od glave do pete, a ona je osetila da se izdajnička vrelina spušta s lica sve niže. Pribrala se i pružila ruku.
„Drago mi je.“
Trenutak pre nego što će se rukovati, začuo se glasan prasak.
„Ah, počeo je vatromet!'*, uzviknuo je grof i uhvatio Venišu podruku. „Hodite, idemo napolje.“
Mladi paževi u livrejama iz osamnaestog veka razmakli su teške brokatne zavese i otvorili elegantne prozore od poda do plafona, pozivajući goste na prostranu verandu. Veniša se obradovala izgovoru da se odmakne od Paolovog nemog ispitivačkog pogleda. Odavno je nijedan muškarac nije tako uzbudio, maltene od prvog časa kad su se sreli one čudne, dramatične večeri. Dok ju je Umberto izvodio na terasu, Veniša nije videla Paola, ali bila je sigurna da je i dalje prati pogledom, s onim čudnim izra zom koji je već poznavala i koji ju je toliko zbunjivao.
Umbertova palata, samo nekoliko ulica dalje od Trga Svetog Marka, imala je fantastičan pogled na kanale, baš tamo gde se suženje Velikog kanala spajalo sa širim kanalom ispred najčuvenijeg gradskog trga. Po širokom kanalu vrveli su čamci i brodići, nalik na sviće; svaki je bio ukrašen lukovima od lišća, buketima paprati i lovorovim vencima. Osvetljeni papirnim lampionima, polako su plovili između mnoštva gondola.
S daljeg kraja Velikog kanala, gde su dokovi, tamu je razbilo mnoštvo jarkih mlazeva svetlosti, a nebo je zaplamtelo od blistavih dragulja.
Vatromet je hitao vrtoglavo visoko i razbijao se u zrakaste dijamante sjaja, pa se polako spuštao naniže, postepeno se gaseći. Potom su se pojavljivale tačkice svetla, a za njima

plameni jezici koji su se peli naviše s različitih mesta i rascvetavali se u ogromne svetleće balone, srebrnaste, zelene i plave. Jedna za drugom, rakete su siktale uvis i potom, visoko iznad vode, eksplodirale uz prigušen prasak šireći oko sebe zlatasti sjaj vatre. Za trenutak bi ostao na nebu, kao da se koleba, a onda bi se spustio u vidu zlatnog pljuska.
Oblaci beličastog dima dizali su se između drveća na pjaci, menjajući boju iz crvenog u ružičasto, iz žutog u svetlucavozeleno kovitlava magla koja menja sve što dotakne i pretvara grupe zgrada u veličanstvenu, nadrealnu sliku natopljenu zlatnim sjajem.
A potom, odnekud iz tame, pojavio se kristalni vodopad, krivudajući naviše kao talas i potom se obrušavajući u tamu, beo, bešuman i svetlucav: čudesna srebrna reka tekla je i tekla, prelivajući se i nestajući, što je izazvalo žamor odobravanja kod gledalaca iz čamaca i na obali.
Veniša je primetila da je neko pozvao Umberta i laknulo joj je što joj više neće tako preterano ukazivati pažnju, ali Paolo je ostao tu. Osećala je njegov pogled iza sebe, sasvim blizu, i stresla se iako je opčinjeno posmatrala veličanstveni vatromet pred sobom. Ogromni mlazevi zlatnog sjaja šikljali su ka nebu, nalik na vatreno perje koje se polako rastvara; zeleni točkovi vrtoglavo su se okretali dok ne nestanu, bacajući plamene iskre; cvetovi od plamena koji se otvaraju na nebu.
Nastupila je pauza pre spektakularnog vrhunca. Uvis su poletele zvezdice pastelnih boja, penjući se sve dalje kroz tamu. jedan za drugim, pojavljivali su se buketi boje jagorčevine, korala i jorgovana; na vrhuncu putanje bi se rascvetali, zaplamteli, lebdeći, a potom bi polako padali, kao da su malaksali od previše lepote, pravo u tamnu vodu koja ih je prihvatala kao da ih grli.
Ovo je bilo prvi put da Veniša vidi tako veličanstven vatromet iz tako velike blizine, i obuzelo ju je neobično uzbuđenje dok su blistave boje eksplodirale po čitavom nebu iznad nje. „San se rađa u noćnom vazduhu“, promrmljala je gledajući kako se blistava lepota polako gasi.
„Samo jedan trenutak sulude lepote pre nego što sami sebe sagore i umru“, odgovorio je Paolov glas iz tame.

Veniša je sad bila još svesnija njegovog uznemirujućeg prisustva, jer Paolov glas kao da ju je drsko milovao, a ona nije bila sigurna da li joj to prija ili bi želela da pobegne.
On je posle kratke pauze nastavio. „Trebalo bi da svačiji život bude barem jednom takav.“
„Ponekad i bude“, šapnula je ona, ne okrećući se. Veče se pretvorilo u živu i nestvarnu magiju, a ona nije želela da se to okonča. Nije morala da priča s njim, ali znala je da i on to oseća, da je između njih nastala veza kojoj nisu potrebne reči, a to ju je i privlačilo i plašilo istovremeno.
Gosti su se vraćali u balsku dvoranu. Paolo je ćutke uzeo Venišu podruku i poveo je dalje od gužve, ka balustradi koja je gledala na kanal. Naslonio se leđima na kamen, izvukao iz džepa paklu cigareta i ponudio joj. Odbila je.
„Smem li?“
„Naravno, samo izvolite.“
Pripalio je cigaretu, duboko uvukao dim i odmahnuo glavom. „Pravi spektakl, zar ne? Poslednji trenuci radosti pre opšteg pokajanja tokom posta!“ Nasmejao se dubokim grlenim smehom, a ona mu se nehotice pridružila.
„Zaista veličanstvena predstava“, složila se. „Nikad nisam videla ništa slično!“
„Samo Venecijanci znaju kako da prave ovako ekstravagantne proslave, a početak novog milenijuma samo je podstakao ludovanje. Sve je to deo duge istorije karnevala i dekadencije u ovom gradu, gde plemići i podanici, bogati i siromašni zajedno učestvuju u proslavama i mogu da se kreću potpuno slobodno i bezbedno, sigurni da će njihov identitet ostati tajna. Karneval ispunjava duboku ljudsku želju za skrivanjem, da li se slažete?“ Ponovo ju je pogledao, ponovo s onim neobičnim izrazom lica.
Pogledala ga je ispod oka. „Pa, verovatno ovo jeste prilika da se ljudi sakriju iza maske i igraju neku drugu ulogu, a ne onu koju imaju u svakodnevnom životu.“
Uprkos hladnoći, ostali su napolju neko vreme, ćutke uživajući u pogledu na Veneciju pod mesečinom. Sva svetla velikog grada odražavala su se i talasala se pretvorena u bezbroj tačkica sjaja, nalik na dijamantsku prašinu, u vodi Velikog kanala; a baršunasto nebo, prošarano zvezdama, svetlelo je iznad krovova u daljini.
Paolo se okrenuo da pogleda veličanstveni prizor koji je ležao pred njima. „Nijedno delo ljudskih ruku ne može se meriti s pogledom na Veneciju s Velikog kanala pod punim mesecom“, promrmljao je, više za sebe, zagledan u beskonačni niz vila, čije su mermerne fasade avetinjski sijale u mraku. „Tokom nekoliko sati mesec sakrije propale gradske fasade, prekrivajući ih svojim srebrnim sjajem, pa grad deluje vilinski, čak nedužno. Kad ga ovako pogleda, čovek ne bi ni pomislio na trulež koja ga nagriza iznutra.“ Onda se okrenuo ka njoj. „Vrlo je neprijatno za nedužnog turistu kada ga potom vidi na dnevnom svetlu, zar ne?“ Glas mu je bio pun osećanja, s prizvukom melanholije i dubokim drhtajem koji joj se učinio isto onako neobjašnjivo privlačan kao i čovek čiji je glas bio.
Veniša se slagala s njegovim rečima, ali ne sasvim. Otkako zna za sebe, Venecija pod mesečinom na nju je delovala kao magija. Nije videla propadanje, samo čaroliju. Belina Paolove kragne pretvarala je njegovo lice u senoviti reljef. Veniša je oćutala, ali bila je svesna njegove blizine, više nego ikada. Ovog puta nastavila je da ga gleda pravo u oči, fascinirana promenom boje u njima i istovremeno uznemirena tugom i gorčinom u njegovom glasu. Dok su se gledali, osetila je kako se u njoj budi čudno osećanje, nalik na podrhtavanje violinske strune posle odsviranog tona. Potrajalo je samo trenutak, ali Veniši se činilo mnogo duže i osetila se nelagodno.
Pogledala je na sat. „Stvarno bih morala da krenem.“
„U ovo doba noći vaporeto ne vozi“, primetio je Paolo, ne skidajući pogled s njenog lica, „a čak i da vozi, ne bi bilo bezbedno večeras je na ulicama suviše pijanog sveta koji traži provod. Dozvolite da vas povezem. Moj čamac je tu blizu.“
„Sigurna sam da ću bez problema naći rečni taksi.“
Na to su njegove oči naglo potamnele. „Šta tako lepa žena radi sama u gradu, u ovakvoj noći? Ne mogu da verujem da nemate verenika, Veniša. Da li je otputovao? Zar nemate oca? Majku? Brata da vas čuva?“ Zvučao je maltene ljutito dok je bacao cigaretu i grubo je gazio petom.
Veniša se nakostrešila od besa, iako je osećala i čudno uzbuđenje što ju je prvi put oslovio imenom. Pitanja su prilično drska, pomislila je, pošto je rešila da bude besna. Ĉinjenica da ju je spasao od pljačkaša ne daje mu pravo da postavlja tako lična pitanja. Ovolika žestina njegovih reči bila je po njenom mišljenju preterana. Veniša se gnušala mačomuškaraca.
Došla je da živi u Veneciji posle majčine smrti upravo da bi se sklonila od diktatorskog oca.
Uspela je da se kruto nasmeši. „Biću dobro, stvarno. Hvala na brizi.“
Paolo je uzdahnuo. „Kako želite, sinjorina, ali barem dopustite da vas pratim dok ne nađete taksi. Mislim da ne shvatate na šta će ličiti grad u ovoj karnevalskoj noći. Ne zaboravite, ovo je prvi karneval u novom milenijumu. Verujem da će žitelji Venecije noćas slaviti s još više oduševljenja nego ranije. Trg Svetog Marka, preko kojeg svakako morate preći, biće poprište raskalašnih prizora kakve teško možete i zamisliti.“
Veniša je oklevala. On je verovatno u pravu; već pri dolasku na bal učinilo joj se da je putovanje pomalo opasno. Ipak, nije bila sigurna. Ponekad ju je silina njegovog prisustva plašila; osećala je posesivnost koja ju je gušila, iako je zvučao iskreno zabrinut i znala je da su njegove reči vrlo razumne.
Paolo se namrštio i stegao usne. „Ĉega se plašite? Rizikujete mnogo više ako budete išli sami kroz grad nego ako se povezete u mom čamcu.“ Videlo se da pokušava da obuzda osmeh. „Verujte mi, ja sam potpuno bezopasan.“
Oboje su se nasmejali. Stvarno je imao pravo. „Dobro, slažem se da bi bilo prilično rizično da sama idem ulicama po ovakvoj noći“, priznala je. „Ali insistiram da me pratite samo dok ne nađem taksi, a onda se rastajemo.“
„U redu“, slegnuo je ramenima, ali oči su mu bile pune veselja. „Vi ste stvarno neobično tvrdoglava mlada žena.“
Pošto su uzeli kapute, pošli su u potragu za domaćinom da se oproste i zahvale mu na gostoprimstvu. Veniša je osetila da je Umberto pomalo razočaran što njih dvoje odlaze zajedno; kiselo ih je pogledao, ali se uzdržao od komentara.
Ledeni vetar s mirisom soli bio je pravo osveženje posle zadimljene sale u palati Palermi. Venecija je večeras bila u opštoj ekstazi. Bilo je kasno, ali karneval je i dalje bio u punom jeku. Mnoštvo sveta hitalo je kroz bezbednosne barijere. Na sve strane vodile su se lažne bitke, bacalo se cveće, plesalo po ulicama. Policajci su bili dobro raspoloženi i pokušavali su da ih zadrže, ali to je bilo osuđeno na neuspeh jer je masa nastavljala da se kreće ulicama.
Ovaj veličanstveni grad, pravi dragulj, kraljica Jadrana često nazivan La Serenissima kao da je imao hiljade lica. Zvezde su sijale na nebu, a sjaja je bilo svuda; zgrade na Trgu Svetog Marka bile su blistavo osvetljene, prodavnice i nizovi arkada predstavljali su svetlucavu kristalnu pećinu, svetovne i crkvene zgrade osvetljenjem su bile pretvorene u nešto još veličanstvenije. Ali sve je to bila samo pozornica na kojoj su se kretali ljudi. Predstavljali su karikaturu života, balansirali na ivici stvarnosti; bilo ih je veselih, strašnih i uznemirujućih. Muzika je bila glasna i bučna, treštala je na svakom uglu. Vivaldi je tutnjao kroz zvučnike i hiljade veseljaka plesale su na dobro osvetljenom trgu, lica skrivenih pod bezličnim maskama s uzanim otvorima za oči.
Paolo je imao pravo. Kuda god pogleda, Veniša je videla ljude pod maskama koji su pevali, grlili koga stignu u opštem, veselom haosu. Skriveni iza maski osećali su se slobodni da čine sve što požele, bez ograničenja koja nameću navike i običaji. Bilo joj je drago što je prihvatila Paolovu ponudu da je prati, barem dok ne nađe taksi. Mnoštvo maškara je sta jalo, oduševljeno galameći, duž keja između Punta đela Dogana i Punta dela Saluta; mnoštvo svečano ukrašenih čamaca takođe je bilo puno sveta jer se čekala ženska regata na Velikom kanalu, neobičan i očito jedva dočekan prizor za mnoge Venecijance, pretežno muškarce, koji su se naginjali preko bokova čamaca i glasno, energično navijali.
Paolo je žustro koračao, držeći Venišu podruku, zaštitnički i pomalo posednički, zaklanjajući je telom od svakog mogućeg kontakta s maškarama koje su se gurale po trgovima i mostovima. Za trenutak je zaboravila svoje bojazni, i mislila je samo kako je ovaj čovek, tako smiren i samouveren, potpuno drugačiji od onih s kojima je izlazila poslednjih deset godina. Zanimljiva mešavina prefinjenosti i upadljive muževnosti, i to ju je neobično privlačilo.
Probijali su se kroz gužvu gotovo pola sata. Veniša je morala da prizna: nije bilo slobodnih taksija, svi su se veselili.
„Pa, sinjorina, šta mislite? Hoćete li sada prihvatiti vožnju mojim čamcem, ili više volite da ostatak noći provedemo besciljno lutajući po Veneciji?“
Stigli su do keja gde je bilo ukotvljeno više luksuznih brodića. Kad ga je pogledala u oči, nasmešio se, a od toga mu je lice sinulo i za trenutak je izgledao kao dečak; nestale su bore gorčine koje je primetila rani je na terasi.
„Pravo da vam kažem, osećam se pomalo neodgovorno.“ Oborila je pogled, glumeći bojažljivost.
Spustio joj je ruku na rame i kratko je stegnuo. „Ne brinite, nije to ništa. Moj čamac je ovde.“ Pokazao je ka elegantnom brodiću u boji mahagonija, s tamnocrvenim slovima na boku: La Serenissima. „Biće mi zadovoljstvo da vas odvezem do vašeg stana u Dorsoduru.
Rekao sam vam da mi je to usput.“
„Hvala. Stvarno ne znam šta bih radila bez vas.“
„Mi Italijani kažemo la necessita e la madre del Tinvenzione, potreba je majka
snalažljivosti.“
„Tako se kaže i kod nas u Engleskoj, a takođe kažemo i poklonjenom konju se u zube ne gleda“ odgovorila je Veniša i nervozno se nasmejala.
On je pružio ruku da joj pomogne da se ukrca. Dok se pripremala da zakorači na brodić, Veniša je pustila veliku crno-belu prugastu motku na pristanu. Ĉamac se zaljuljao, a ona je izgubila ravnotežu i zateturala se. Pala bi pravo u uljastu vodu da je Paolo nije uhvatio; ovako mu je pala pravo na grudi.
Osećala je njegove ruke na mišicama, čvrste kao od čelika; njegovo telo je bilo toliko blizu njenog da nije mogla da spreči fizičku reakciju opet je osetila vrelinu kako joj se penje u lice. Paolo je promrmljao nešto što nije razumela, pa je podigla pogled, činilo joj se da to jako dugo traje, i zagledala se u plave oči toliko blistave da su ličile na safir. Tog trenutka sve misli su joj stale.
Jedan dugi trenutak gledali su se bez reči, ne primećujući ništa drugo. Paolo je privukao Venišu još malo bliže, a ona mu je nesvesno položila ruku na grudi. Mogla je da oseti otkucaje njegovog srca i toplotu kože kako zrači kroz odeću. Telo mu je bilo mišićavo, vitko i čvrsto, a oštri miris kolonjske vode mešao se s mirisom duvanskog dima i od toga joj se zavrtelo u glavi. Lice mu je sada bilo toliko blizu njenog da je mogla da vidi duboke bore u uglovima očiju i usana, i druge, manje, na koži boje pergamenta. Ovako izbliza izgledao je stariji, s ponekom sedom vlasi u gustoj crnoj kosi. Uprkos opštoj galami svuda oko njih, stajali su pripijeni kao da su sami na svetu.
Venišu je obuzeo plamen i odjednom je očajnički poželela da mu se još više primakne, da je on zagrli, da oseti njegove usne na svojima, da... Zatvorila je oči i osetila da želja u njoj raste bolna čežnja za njegovim milovanjem... To nije bilo samo suludo, nego i opasno; ali odavno nije osetila to komešanje u sebi, odavno je nije uzbudila blizina muškog tela, odavno je nisu obuzela tako silovita osećanja. Znala je šta se dešava i nije joj se to dopadalo, ali nije mogla da se bori protiv sebe.
„Umorni ste; jedva stojite na nogama. Hodite unutra i sedite, vidim da drhtite.“ Paolov glas prodro je kroz nejasnu maglu njene želje dok ju je vodio ka jednom od mekih kožnih sedišta u kabini. Pomogao joj je da sedne, doneo joj minijaturnu čašicu grape i seo kraj nje, i sam držeći piće. „Evo, popijte ovo, to će vas ugrejati.“
„Grazie. Ancora una volta sei venuto in mio soccorso, ponovo ste me spasli“, rekla je, osećajući u sopstvenom glasu prizvuk ushićenja dok je uzimala čašu iz Paolove ruke i pokušavala da se smiri. Bilo joj je drago što on nije svestan ludila koje ju je maločas spopalo i nadala se da nije primetio da je ponovo pocrvenela.
Kabina je bila prostrana, sa sedištima presvučenim napom, mekom italijanskom kožom. Prozori su bili ukrašeni kraljevskiplavim zavesama pričvršćenim crnim gajtanima. Svi metalni delovi bili su hromirani. Veniša je primetila da je enterijer luksuzan ali ne razmetljiv i napadan kao na mnogim jahtama. Nekako je to nije čudilo; Paolo nije delovao kao razmetljiva osoba.
„Ova grapa je potpuno drugačija od one koju sam ranije pila“, rekla je i otpila još malo. „Zar ne treba da bude potpuno prozirna, s ukusom bilja? Ova je skoro zlatna, a ukus je na...“ Zamislila se i otpila još jedna gutljaj. „Sladić i vanilu, zar ne?“
Paolo je zadivljeno zviznuo. „Imate vrlo osetljivo nepce, sinjorina. I u pravu ste. Ovo je specijalna grapa, iz vinograda nedaleko od moje kuće u Toskani. Proizvode samo hiljadu boca godišnje, za ličnu upotrebu, za porodicu i prijatelje. Znači, dopada vam se?“
„Ima zanimljiv ukus i lako bi mogla da izazove zavisnost, ali bojim se da je mnogo jača nego što sam ja navikla.“
Paolo se ponovo nasmešio. „Vidim da vam je bolje. Ponovo imate boje u obrazima. Ipak smo dugo pešačili po hladnoći.“ Iskapio je svoju čašu u jednom gutljaju. „Hoćete li još malo?“
Sad kad je Veniša konačno prihvatila poziv da dođe na brodić, izgledao je kao da mu je nelagodno, zaključila je. Da li mu je možda neprijatno zbog onog prvog slučajnog susreta? Da li je možda ona pogrešno protumačila njegovu pažnju?
„Ne, hvala mislim da bi trebalo da krenemo“, rekla je, ponovo na oprezu. „Oduzela sam vam već previše vremena.“
„Non dirlo neancheperscherzo. Nemojte se uzbuđivati oko toga.“ Nasuo je sebi još jednu čašu, i na Venišino iznenađenje, ponovo je iskapio. „Da Ii želite da sedite napolju ili ovde, na toplom?“
„Ja sam ljubitelj svežeg vazduha, dakle idem napolje.“
„Rekli ste pre neki dan da se u vašu kuću ulazi s kanala u Dorsoduru. Dobro poznajem Dorsoduro i tamo nema mnogo kuća s ulazom sa vode.“
„Moj stan je u palati Mendikoli, nekoliko ulica dalje od Crkve San Nikolo dei Mendikoli.“
„Si, si, so bene dove ii palazzo Mendicoli e. Znam gde je to. Provodim dosta vremena u Dorsoduru. To je umetnički kraj, za slikare, dizajnere i pisce, i jedan od najlepših okruga Venecije“, rekao je prigušenim glasom, ponovo je pažljivo gledajući, i pokazao joj rukom da prođe ispred njega na palubu. Iz nekog neobjašnjivog razloga utvrdila je da je pocrvenela, pa se žurno popela uz stepenice ne bi li joj svež vazduh ohladio obraze.
Napolju je sela na klupu u obliku potkovice, presvučenu belo-plavim platnom, kod brodske krme. Ćutke je posmatrala Paolovu čvrstu, snažnu figuru dok se kretao po palubi i odvezivao konopce, pripremajući se da isplovi. Pogled joj je pao na njegove uzane kukove dok je stajao za kormilom, visok i opušten, tako da se svaka linija njegovog vitkog, mišićavog tela ocrtavala ispod pripijenog arlekinskog kostima. Ponovo ju je iznenadio njegov izgled, pogotovo široka ramena koja nisu delovala suviše teško. Paolo je građen veoma slično kao Džad, primetila je, pa se odmah upitala kako bi izgledalo voditi ljubav s njim.
I na vodi je sve odjekivalo od smeha maskiranih ljudi u gondolama koje su plovile tamo-amo, a vesla su podizala talasiće koji su se pretvarali u oblake svetlosti. Ipak, Paolo je s lakoćom uspevao da plovi kroz uzani kanal. Kad je izašao na Veliki kanal, naglo je ubrzao, a brodić kao da je oživeo. Pramac se izdigao iz vode i jurnuo napred uz urlik motora.
Mesečina je obasjavala zaliv koji okružuje grad, jarka i jasna u baršunastoplavoj noći, a muzika je dopirala preko vode sa svakog ugla. Srce Venecije i dalje je pulsiralo od sreće. Veselje će verovatno trajati do zore, koja nije bila baš blizu.
Večeras je vazduh pun magije, pomislila je Veniša dok je gledala nizove dostojanstvenih starih vila kako joj promiču pred očima, s pomalo mavarskim fasadama zapljusnutim srebrnastom mesečinom. Nikada joj ovaj prizor nije bio ovoliko očaravajući, iako je prolazila ovuda dva puta dnevno pune tri godine. Ponovo je pogledala u čoveka za kormilom, koji je s lakoćom upravljao brodom od tikovine i mahagonija, ulažući samo kontrolisani napor. Paolo je stajao raširenih nogu kako bi bio stabilan dok su jurili, ostavljajući bele talase pene s obe strane motornog čamca. Skinuo je kapu i sad mu je crna kosa, s tek ponekom sedom, izgledala duža nego ranije, jer mu je letela oko lica zbog vetra. Usta su mu bila lepo izvajana, a profil je delovao oštro i strogo. Ostavljao je utisak osobe potpuno dovoljne samoj sebi, a ipak je nosio i auru usamljenosti koja ju je privlačila. Paolo kao da je bio sav u suprotnostima, a Veniša je iznenada shvatila da ovaj neznanac, koji ju je tako neobjašnjivo privlačio, kao i sama Venecija, možda uopšte nije onakav kakvim se čini. Uzdrhtala je.
Zabrinuta da bi, ako nastavi da pilji, on mogao da se okrene i pomisli kako ona želi da započne razgovor, Veniša se radije zagledala u okolinu. Motorni čamac je sve više ubrzavao i sad je hitao preko talasa uz glasno pljuskanje. Hladni vetar nosio je morske kapi i prskao je po licu. Osećala je da joj i kosa leti oko glave.
Uskoro su se pojavili veličanstveni vizantijski zvonik i elegantna porta crkve iz petnaestog veka, San Nikolo dei Mendikoli. Veniša je ustala i prišla Paolu. „Evo je“, rekla je, pokazujući prekrasnu zgradu.
Motor je usporio i brod je skrenuo prema baroknoj kapiji palate Mendikoli. Kičena mermerna fasada bila je osvetljena s obe strane elegantnim električnim lampama. Ĉamac je stao na par centimetara od visokih drvenih stubova koji su virili iz vode kao ogromna trska, kraj stepenica palate. Paolo je ugasio motor.
„Nadam se da se niste pokvasili“, rekao je uz mangupski osmeh. „Kad stanem za kormilo, zaboravim sve ostalo, i kažu mi da prilično neoprezno vozim.“
„Ne, sve je u redu, uživala sam u vožnji kao i u celoj večeri. Hvala vam, veoma ste ljubazni.“
Paolove plave oči sinule su od skrivenog smeha. Pružio je ruku, neočekivano je uhvatio za zglob šake i privukao je k sebi. „Dakle, danas ćete večerati sa mnom.“ To je rekao kao da je sve već rešeno, a ispod njegovog raspoloženja osećala se napetost koja je Venišu pogodila poput brzog voza.
Ponovo je postala svesna one neobične privlačnosti čula koja ju je opčinila ranije tokom noći, kad se spotakla i pala na Paola fizička privlačnost za koju je mislila da je potpuno imuna na nju. Instinkt samoočuvanja kao i njena nervoza i njegova drskost naveli su je da se ukruti. „Red je da se pita, a ne da se naredi. Uostalom, zauzeta sam.“
Njegovo tamno lice odjednom je postalo nalik na vučje. „Da li bi pomoglo ako bih kleknuo?“
Veniša se na to nakostrešila. „Ne“, odgovorila je hladno i odmakla se od njega.
Videla je da on pokušava da savlada osmeh. „Dobro, onda sutra.“

Navaljivao je, a ona to nije htela da trpi. „Ne, ne danas, ni sutra, ni prekosutra“, odvratila je, dozvolivši sebi da zvuči ljutito.
„Dakle, u vezi ste, imate momka, ili je možda već verenik“, namrštio se on.
Sad je imala puno pravo da se naljuti. Otkuda mu ideja da postavlja tako lična pitanja? Dosad je izgledao uzdržano i pribrano. Šta se promenilo? Mora da je pijan. Kad malo razmisli, tokom cele večeri stalno je imao čašu u ruci, a tu je i ona grapa koju je pio kao da je voda. Šta ako odjednom odluči da se odveze zajedno s njom? Iako nije ničim pokazivao da planira tako nešto, Veniša je osetila da je obuzima uznemirenost. Imala je osećaj da će joj se desiti nešto nad čim nema kontrolu i smesta ju je uhvatila jeza. Oči su joj blistale od besa. „To se vas nimalo ne tiče.“
To kao da je prizvalo Paola pameti. Ugrizao se za donju usnu i pametno se ukočio. „Izvinjavam se, sinjorina, ako sam delovao napadno. Verovatno me je ponelo karnevalsko raspoloženje. Molim vas da mi oprostite.“
Pružila je ruku i uspela da se nasmeši. „Addio, signore, i hvala vam još jednom na ljubaznosti.“
Lice kao da mu je odjednom otvrdlo, kao da je i on poput nje navukao oklop. Glas mu je bio oštar. „Znači biće addio, ne arrivederci.“
„Bojim se da je tako“, šapnula je Veniša, okrenula se i krenula ka platformi. Brodić se zaljuljao i Paolo se smesta stvorio kraj nje, upitno je gledajući kao da pokušava da joj pročita misli dok joj je pomagao da povrati ravnotežu i popne se na kej.
Ĉudno, sad joj se više nije žurilo da ode, ali porušila je sve mostove i verovatno je tako i najbolje. Dok je ulazila u palatu bez okretanja, začula je zvuk paljenja motora i nije odolela osvrnula se. Za trenutak ju je obuzelo žaljenje dok je gledala kako La Serenissima i njen kapetan odlaze u oblaku bele pene, ali brzo se pribrala. Jednom je zbog ljubavi ispala budala. Ne nameravam da se ponovo upuštam u to, ponavljala je u sebi dok se vozila liftom na treći sprat.
* * *
Palata Mendikoli smeštena je u zapadnom delu okruga Dorsoduro, južnog dela poluostrva, na krivini malog kanala. To je trospratna vila iz šesnaestog veka s mermernom fasadom, obnovljena početkom devedesetih godina i preuređena u stanove; Venišin se nalazio na najvišem spratu. Pošto se Dorsoduro nalazi na uzvišenju iznad ostatka Venecije, jedna strana zgrade imala je veličanstven pogled na zaliv na jugu, a druga je gledala na severoistok, gde se ostatak grada pružao ka Velikom kanalu. Većina unutrašnje arhitekture, kao i slike i freske u sobama, ostala je nedirnuta. Samo je zadnji kraj zgrade, uništen požarom u devetnaestom veku, bio potpuno preuređen kako bi se napravilo mesta za elegantan, starinski lift.
Venišin stan bio je prostran, s visokim tavanicama ukrašenim razvratnim malim anđelima koji su jurili neke čudne krilate životinje, a gipsani ukrasi blistali su na sve strane. Ovde je njena kuma živela pet godina kao udovica, dok se nije udala ga Uga Lombardija. Potom se Đovana preselila u muževljev stan na vrhu nebodera Bela vista u centru Venecije. Na tom mestu nalazila se stara, propala palata koju je Ugo kupio i na njenom mestu podigao savremenu zgradu s luksuznim stanovima. Tu su stanovali preko nedelje. Vikendom su odlazili na Lido, dugu peščanu plažu južno od Venecije, gde je Ugo Lombardi svojoj nevesti kupio veličanstvenu staru vilu s prekrasnim pogledom preko zaliva na srednjovekovne kule i krovove starog grada.
Zidovi Venišinog stana bili su prekriveni pastelnom svilom, a teške brokatne zavese koje su pokrivale visoke prozore bile su u istoj boji samo tamnijoj nijansi, a pridržavali su ih debeli gajtani iste boje. Svaka soba imala je mermerni kamin elegantno ukrašen prizorima s mitološkom florom i faunom. Masivni nameštaj predstavljao je mešavinu baroka i rokokoa, udoban i zaobljen, takođe ukrašen motivima školjki, cveća i zvezda.
Veniša se spustila na mnoštvo jastuka pod baldahinom veličanstvenog kreveta i zagledala se u ples odsjaja s vode koji su stizali s kanala pravo na beli plafon sa štukaturom. Na sredini plafona nalazio se luster od muranskog stakla boje ćilibara, sav u kuglama. Ljiljani i krasuljci, s prozirnim laticama od duvanog stakla u bojama meda, provirivali su između nežriih zelenih listova pri vrhu lustera; frizovi s pticama i leptirima krasili su uglove sobe, oživljavajući zidove.
Stubovi kreveta bili su zaogrnuti brokatnim zavesama u boji vanile, potpuno istoj kao boja prekrivača. U podnožju se nalazio veličanstveni sanduk iz šesnaestog veka, pozlaćen i obojen, koji je oduvek pripadao Đovaninoj porodici. Na njemu su bili prikazani amorčići u letu, krilate bebe koje su u kočijama vukle mitske životinje koje predstavljaju starorimske bogove. U to vreme je bilo uobičajeno da ovakvi sanduci predstavljaju deo devojačke spreme, kao vrhunac razmetljivog nameštaja italijanskog plemstva. Kamin od mermera iz Karare pružao se u sobu između dva visoka, uzana prozora, a nad njim je visilo veličanstveno pozlaćeno ogledalo u rokoko stilu. Tačno preko puta nalazila se slika Frančeska Cukarelija, a na njoj predeo pored reke s putnicima; ispod slike bile su sofa i dve fotelje od mahagonija u obliku gondole, tapacirane zlatnom svilom sa šarom u obliku lovora i pčela. Prema krevetu se nalazila prekrasna drvena obloga ukrašena istovetnim venčićima, a ispod nje je bio veliki ormar i skrivena vrata prema kupatilu, koje je davalo moderni prizvuk raskošnoj sobi.
Veniša nije mogla da zaspi. Prvi put otkako je stigla u Veneciju smetali su joj usamljenost i tišina u sobi. Oko nje su se rojili duhovi prošlosti. Sećanja za koja je mislila da je uspela da ih izbriše, koja je godinama potiskivala, počela su da joj se vraćaju. Džadovo lepo, oštro, isklesano lice lebdelo joj je pred očima... Džad Karter, čovek koji ju je napustio baš kad joj je bio najpotrebniji.
Imala je samo osamnaest godina kad je on ušao u njen život. Upoznali su se na božičnom balu u Londonu, pre više od deset godina. Veniša tek što je počela studije arhitekture na Kembridžu. Džadu je bilo dvadeset osam godina i iako je bio skromnog porekla uspeo je da se probije, uz pomoć stipendija, kroz Kraljevsku vojnu akademiju u Sandherstu i postane oficir u padobranskom puku. Bila je to ljubav na prvi pogled, i godinu dana kasnije Džad ju je zaprosio.
Ser Vilijam Aston Montegju, Venišin otac, žestoko se protivio braku i zahtevao je od kćerke da prekine vezu. Uprkos činjenici da je i sam bio bivši vojnik, bio je tip čoveka koji je navikao da naređuje, starinski tip čoveka koji očekuje da se njegova kći uda za nekoga iz svoje klase: jednog od nas, kako je često govorio i izazivao Venišin bes. Njena majka Lorna, iako ljubazna i prijatna, bila je potčinjena muževljevoj volji i ne bi ni pomislila da mu se usprotivi. Ipak, mladi par nastavio je da se viđa u potaji, što nije bilo baš često jer je Džad većinu vremena provodio na dužnosti u Severnoj Irskoj, ali redovno su se dopisivali.
A onda, baš kad je Džad bio na manevrima u Irskoj, Veniša je utvrdila da je trudna. Otišla je kod roditelja i rekla im da će se, pristali oni na to ili ne, udati za Džada Kartera, jer je on otac deteta koje raste u njoj. Uprkos ženinim molbama, ser Vilijam je ostao pri svome i zapretio je da će razbaštiniti kći ako smesta ne prekine trudnoću. Veniša je čak i sada mogla da čuje očev grubi glas kako besno odzvanja:
„Taj momak je lovac na miraz, skorojević. Nekako se uvukao u Sandherst, i u tvoj krevet, ali neće postati član ove porodice! Neću dozvoliti da osramotiš ime Aston Montegju, mlada damo. Otarasi se toga što nosiš, ili mi više nećeš biti kći i nećeš dobiti ni peni posle moje smrti.“
Veniša je pisala Džadu da mu javi vesti, ali on uopšte nije odgovorio. Slala mu je pisma jedno za drugim, preklinjući ga da se javi, uzalud. Da je poginuo na zadatku, to bi se brzo saznalo, tako da nije mogla da se zavarava. Bila je očajna. Na užas svojih roditelja, odselila se od kuće i prešla da živi s najboljom drugaricom Emom. Nije još napunila dvadeset godina ali ipak je rešila da zadrži dete, suviše obuzeta emocijama da bi slušala glas razuma. Tri meseca kasnije pala je glavačke niz stepenište u tržnom centru i usled pretrpljenih povreda izgubila bebu. Ser Vilijam i Lorna došli su da je posete u bolnici, sklopili su mir i Veniša se vratila kući.
Nekoliko meseci potom provela je u nekoj vrsti poluživota, suviše umorna da razmišlja, ošamućena svime što je pretrpela. No, Veniša nije dozvolila da je život pobedi i tako je, uz pomoć majke i prijatelja, prikupila snagu, ponovo se suočila sa životom i nastavila s prekinutim studijama. Nikad više nije čula ni reči o Džadu.
Sada, deset godina kasnije, rana je bila zaceljena; Veniša je oprostila i ocu i Džadu, ali emotivni ožiljci su ostali bila je duboko razočarana u čitavu ideju ljubavi i romantike. Posle Džada bila je veoma oprezna u vezi s muškarcima i nikada više nije pošla u krevet s nekim. Zato su je muškarci iz krugova u kojima se kretala smatrali ledeno hladnom.
Večeras je dozvolila sebi da misli na Paola. Savest ju je pekla. Da li je bila preterano oštra? Ne, ne danas, ni sutra, ni prekosutra... Sad je poželela da nije izgovorila te reči, da nije bila tako odlučna, jer sad je znala da je to rekla samo zato što nije želela da se prepusti tom muškarcu.
Sve do sada uvek je smatrala da vlada situacijom kad se nađe u društvu suprotnog pola, uprkos činjenici da su mnogi mladići koje je sretala bili privlačni i uspešni pravi muževi iz snova za svaku devojku... osim za nju. Sagradila je oko svog srca tvrđavu i nalazila je nekakvo mračno zadovoljstvo u tome što nikoga nije puštala unutra. Bila je zadovoljna što ima nezavisnost i poslovni uspeh kao oružje protiv samoće.
A sada, kad se suočila s ovim neznancem, postala je nemirna i više nije bila tako sigurna u sebe; sukobljena osećanja koja je probudio u njoj izazvala su napetost i nemir. Njegova učtivost je normalan deo italijanske tradicije. Ipak, ponovljeni pozivi na večeru delovali su iskreno kao da je primetila i nekakvu tugu u njegovim očima i glasu zbog njenog odbijanja da prodube poznanstvo. Pa ipak, ovde se nije radilo o Paolu nego o njoj, i o onom čudnom, treperavom osećanju koje ju je obuzelo kada se nehotice našla u njegovom naručju. Od tog sećanja Veniša je osetila isti onaj prijatni drhtaj u grudima, srce joj je ubrzano kucalo i utvrdila je da se potajno nada da će se njih dvoje ponovo sresti osećanje potpuno drugačije od gnušanja i groze koje bi obično osetila pri pomisli na dodir nekog muškarca. Nešto što nije umela da imenuje, nagoveštaj osećanja tik izvan vidnog polja, počinjalo je da se rađa u njoj, a ona nije bila sigurna šta to znači.
Napolju je svitalo, a Veniša je, negde na ivici sna, počela u sebi da meša Džadovo i Paolovo lice. Izjedalo ju je neodređeno osećanje krivice, kao da je nekako neverna Džadu. No Džad ju je ostavio i ona je sama, ukleta njegovom ljubavlju. Zašto ne sme da ga zaboravi? Imala je osećanje da joj nešto izmiče, nešto važno što ne može da prepozna... bilo je tu, na vrhu jezika. A onda ju je umor najzad savladao i utonula je u dubok, nemiran san. Obuzeli su je snovi o tamnoj prilici koja je goni ulicama Venecije, pod plaštom i maskom, šapućući njeno ime. Ali kad god bi se okrenula, on bi nestao.

Rano ujutro sunčevi zraci su, preko mermernog balkona i kroz visoke prozore, dospeli pravo na krevet. Veniša je spavala na leđima, s jednom obnaženom rukom iznad glave i drugom na brokatnom pokrivaču. Zlatni zrak je putovao naviše, dotakao joj grudi, pa grlo i na kraju lice. Talasi kestenjaste kose bili su rasuti po jastuku i ramenima, uokvirujući njeno lice u obliku dijamanta, s nežnom bradom i istaknutim jagodicama. Bilo je to neobično lice, s otvorenim i živahnim izrazom zbog kojeg su umetnici želeli da ga slikaju i vajaju; mladoj Engleskinji nije manjkalo takvih ponuda otkako je došla u ovaj grad, pun umetnika i spreman da obožava lepotu.
Veniša se promeškoljila; duge, tamne trepavice zatreperile su trenutak pre nego što će otvoriti oči prošarane zlatnim pegicama. Sneno je podigla glavu da pogleda mali časovnik kraj kreveta baš kad su zvona s Kampanile počela da zvone, zapljuskujući čitavu Veneciju svojim melodičnim tonom. Devet sati: dan je i zvanično počeo.
Spavala je jedva dva sata ali danas neće ići na posao, osim na popodnevni sastanak s Frančeskom; mogla je da ostane u krevetu. Znala je da se tokom naredne nedelje neće naspavati, pošto je pripremala veliku izložbu u znamenitoj palati Dario. Bilo bi dobro da se sad naspava, ali prostrana soba bila je puna sunca. Prozori su uvek bili širom otvoreni preko noći, bez obzira na vreme navika koju je stekla dok je išla u internat u Engleskoj. Vratila se na jastuk, povukla prekrivač preko ramena i ponovo se sklupčala.
Nekoliko minuta ležala je tako udobno smeštena, osluškujući poznate zvuke Venecije: zvuk talasa na keju, lako pljuskanje gondole u prolazu piskav zvižduk vaporeta, daleki žamor s trajekta koji prevozi turiste iz ko zna kog dela sveta, gukanje golubova koji su došli da se odmore na njenom balkonu, a potom i lepet njihovih krila dok su se vraćali na nebo. Volela je ovaj deo grada, Dorsoduro. Bio je tih, više nalik na ostrvo nego na turistički grad kao ostatak centralne Venecije; bio je pun umetnika i studenata, koji su sedeli po boemskim kafeterijama i barovima, pričajući, čitajući, razgovarajući o životu i umetnosti uz kafu ili vino. Ponovo je zadremala, uživajući u trenucima smirenosti.
Kasnije je ustala iz kreveta i pritrčala prozoru koji gleda na zaliv. Stan se nalazio na trećem spratu i videla je kilometre i kilometre obale. Voda je bila jasnoplava pod nebom bez oblačka, i blistala je od sunca; sve je bilo bistro i kristalno, ali i dalje veoma hladno. Božanstveno jutro, suviše lepo da bi se ostalo unutra!
Veniša je otišla u kupatilo i napunila kadu. Volela je zidove s ružičastim mozaikom i način na koji je kada bila smeštena ispod prozora, na kamenoj platformi bež boje, do koje se stizalo preko dva niska stepenika, tako da onaj ko leži u toploj vodi može da uživa u pogledu na Veneciju. Veličanstveno barokno ogledalo u pozlaćenom okviru stajalo je nad umivaonikom, a oko njega su bile nameštene lampe od muranskog stakla u obliku školjke, bacajući meko osvetljenje naviše. Prefinjeni ružičasti luster visio je sa zasvođene tavanice, potpuno u skladu s lepim mesinganim elementima, što je sve davalo prostoriji izgled udobnosti i bogatstva.
Dok se opuštala u namirisanoj peni, Veniša je ponovo počela da razmišlja o Paolu. Odlučno je oterala te misli. Jeste, nadala se da će ga ponovo sresti, ali nikako neće ići u poteru za njim. Uostalom, nije još bila spremna za bilo kakvu vezu, a prema njenom iskustvu muškarci vrlo retko žele prijateljstvo obično žele mnogo više od toga. Pa čemu onda trud? Bolje da razmišlja o predstojećem danu. Možda bi mogla da ode u Torčelo. Nikada joj nije dosadilo daposećuje ovo skoro pusto ostrvce, na severnom kraju venecijanskog zaliva, čuveno po mozaicima; ali možda bi to ipak bilo previše. U ovo doba godine katedrala je verovatno zatvorena, a brodići ka ostrvu su retki. Izašla je iz kade, umotala se u peškir i prešla u spavaću sobu.
Veniša je volela odeću. Smesta se primila na italijanski tradicionalni način života, la bella figura, koji je u Veneciji bio mnogo češći nego bilo gde drugde u Italiji, i držala se preovlađujuće mode koja je, srećnom igrom slučaja, odgovarala njenoj vitkoj figuri. Kuma joj je mnogo puta rekla da, ako joj ikada dosadi da bude arhitekta, lako može postati manekenka. Većinu njene garderobe činile su mini-suknje, tesne farmerke, džemperi i svilene bluze, uz nekoliko kostima za posao, lakih letnjih haljina i dugih i kratkih večernjih toaleta.
Neformalno ali elegantno obučena, u tesnim crnim farmerkama, belom kašmirskom džemperu i kratkoj, sjajnoj jakni od samurovine, Veniša je krenula u grad da kupi novine i prošeta uzanim gradskim ulicama. Još od Božića imala je mnogo posla, pripremala je izložbu fotografija svih obnovljenih palata na kojima je radilo njeno odeljenje za restauraciju tokom proteklih dvanaest godina. Sakupljanje i sređivanje kolekcije crteža, projekata, planova i snimaka, uzoraka materijala, sastavljanje fragmenata i modela završenih palata bilo je ogroman posao; a ona je na tome radila gotovo sama, samo uz povremenu pomoć Frančeske, jedinog drugog specijaliste za restauraciju istorijskih zgrada u firmi.
Makete je pravio Fabricio, divni mladi Venecijanac koji je bio s njima već šest godina. Posle sedam godina studiranja arhitekture, zaključio je da najviše voli pravljenje maketa, jer time se bavio još od pete godine. Ali pravljenje maketa nije bila jedina Fabriciova strast. Razmetljivi Italijan bio je zaljubljen u Venišu i udvarao joj se od prvog dana kad je stupila u firmu; no kao i u odnosu prema drugim muškarcima, njeno srce ostalo je čvrsto zatvoreno. „Cara, svakog dana mi lomiš srce, ali opraštam ti jer si tako divna“, rekao bi joj ponekad na tipičan italijanski način.
Veniša je provela jutro razgledajući izloge, besciljno lutajući okružena turistima, prosto još jedno lice u gomili. Grad, pošto je tako kompaktan, bio je idealan za šetnju bočnim ulicama i otkrivanje mnoštva čudnih i divnih detalja u starim prođavnicama od egzotičnih tkanina i umetničkih predmeta pa do neobičnih namirnica, raritetnih knjiga i čudnih veštičjih ogledala karakterističnih za ovaj grad. Nije doručkovala, pa je još pre jedan po podne sela u malu tratoriju na Trgu Svetog Marka koja je otvorena pre nekoliko nedelja, u čast karnevala. Prijatno umorna, smestila se napolju, na zimsko sunce, pod crvenu tendu i kraj živice od paprati u saksijama, pijuckajući čašu belog vina. Navodno je Napoleon za ovaj trg rekao da je salon cele Evrope; i zasta, Veniša je posmatrala ljude na trgu kao da se nalazi u nečijoj dnevnoj sobi. Obuzeta dugom istorijom ovog mesta, uživala je gledajući lepote venecijanske arhitekture i istorije umetnosti.
Pogledala je toranj sa satom, koji je predstavljao tri stuba moći Serenisime: naučni napredak, građansku prosvećenost i hrišćansku veru; veličanstven primer umetnosti i dizajna starih Mlečana. Elementi koji su odražavali paganske uticaje fantastično su se uklapali u plavo-zlatni zodijak na brojčaniku časovnika. Ipak, kad god bi ga pogledala, uzdrhtala bi od sećanja na strašan mit u vezi s njim. Prema lokalnoj legendi, majstorima koji su načinili mehanizam u srcu sata iskopane su oči kako ne bi napravili ništa slično, da se nijedan grad ne bi mogao podičiti satom poput ovog venecijanskog.
Pored Sahat-kule nalazile su se zgrade Stare prokurative iz petnaestog veka, s arkadom duž severne strane trga pod kojom su bile prodavnice i restorani, sve do zapadnog krila Svetog Marka koji je podigao Napoleon. S desne strane, na istočnom kraju trga uzdizala se veličanstvena Bazilika Svetog Marka, simbol istorije, bogatstva i moći Venecije i čuveni primer vizantijske arhitekture s raskošnim mozaicima, mermernim detaljima i ogromnim lukovima. Ĉetiri ogromna bronzana konja podignuta na fasadu veličanstvene katedrale gledala su na trg poput pobedonosnih čuvara. Veniši nikad nije dosadilo da gleda pet veličanstvenih zlatnih kupola na vrhu bazilike, egzotično istočnjačke, i na izdvojeni zvonik Kampanile. Dok je konobar izlazio u baštu noseći njen ručak na tacni i dok su gosti polako zauzimali stolove, zaključila je da joj se ova nova tratorija dopada i da će ponovo doći.
Navalila je na prženi soaso sitnu jadransku ražu ulovljenu u zalivima oko Venecije i tek što je načela svoj gelato al cioccolato all’azteca, sladoled od crne čokolade začinjen ljutom paprikom i cimetom, srce joj je poskočilo i dah joj je zastao u grlu. U tratoriju su upravo ušli muškarac i veoma lepa mlada žena, nije joj moglo biti više od dvadeset, i konobar ih je vodio ka stolu s oznakom rezervacije, dva mesta dalje od njenog.
Paolo, visok i impozantan, nosio je pripijene crne somotske pantalone, sivi džemper i svileni šal ispod tamnosivog blejzera. Oči je zaštitio tamnim naočarama, ili je, kao mnogi Italijani, samo afektirao. To su bile razlike u kulturi koje su Veniši još uvek mogle da izmame osmeh. Delovao je nonšalantno dok je stajao, širokih ramena i opušten, i čekao da njegova pratilja skine kaput.
Devojka je bila srednje visine, vrlo privlačno građena, i umela je da se provokativno kreće a da i dalje deluje prijatno. Ogromne crne oči zauzimale su joj najveći deo lica. Njena crna kosa bila je raspuštena i samo ovlaš prihvaćena velikom šnalom na potiljku, u stilu Brižit Bardo. Nosila je pripijeni ružičasti kostim s pantalonama, koji bi na nekom drugom delovao drečavo, ali njoj je savršeno pristajao. Dok je pružala kaput konobaru, široko mu se osmehnula i Veniša je bila sigurna da se mladić oduševio. Paolo je pomogao devojci da sedne, a onda se smestio preko puta nje, licem okrenut ka Veniši.
Devojka je sad nešto živahno pričala i smejala se, ljupko gestikulirajući rukom punom nakita, na tipično italijanski način. Da li je Paolo sluša? Da li mu je zanimljiva? Veniša nije mogla to da odredi; iako su mu oči bile skrivene tamnim naočarama, bila je sigurna da ju je Paolo video. Delovao je nekako neobično nepomično, s poluosmehom na punim usnama, i lako je mogla pomisliti da je to upućeno njoj. Nije joj prijalo da jede dok je svesna da je on gleda, ali naterala je sebe da dokrajči sladoled; potom je platila račun i izašla iz restorana.
Iako je bila pomalo razočarana Paolovom ravnodušnošću, Veniša nije dozvolila da joj to pokvari ostatak dana. Nije želela da se upušta u razgovor s njim, pogotovo što nije bio sam, ali očekivala je da će on makar pokazati da ju je primetio, makar samo klimnuti glavom. A ipak, obuzela ju je i radoznalost. Nekako nije mogla da zamisli Paola sa ženom tog tipa: izgledali su kao neskladan par. On je bio uzdržan i prefinjen, a njegova upadljiva pratilja delovala je prizemno, kao da je sasvim drugačijeg porekla, i očito je bila suviše mlada za njega.
Veniša nije imala običaj da s visine gleda druge ljude, nije imala ni rasne ni bilo kakve druge predrasude; i sama je suviše trpela zbog arogantnog snobizma svog diktatorskog oca. No zbog svoje osetljive prirode lako bi nagonski razmatrala dubinu odnosa među ljudima kako bi otkrila ponekad neskladne elemente između parova. Možda je to bilo zbog patnji koje je pretrpela kad ju je Džad napustio, pa je postala radoznala da vidi šta to pokreće druge parove.
Pa, kakva je to priča između Paola i ove mlade žene koja mu toliko ne odgovara? Veniša se nehotice trgla kad je postala svesna još jedne, mračnije i destruktivnije emocije: nije želela da zamišlja kako Paolo ostaje nasamo s ovom devojkom i šta tada rade. Ne sme mu dozvoliti da joj se toliko zavuče pod kožu. U želji da se otrese razmišljanja o njemu, pošla je brzim korakom na istok, prema okrugu Kastelo.
Trebalo je da se u četiri nađe s Frančeskom. Dakle, imala je još sat i po vremena, pa je pošla da prebira po jednoj od starih venecijanskih palata pretvorenoj u ogromnu antikvarnicu i radionicu, gde je često nalazila ideje za projekte obnove na kojima je radila, a nalazila je i predmete koji su oduševljavali njene mušterije. Iako je bila veliki protivnik kupovine lažne umetnosti, Veniša nije mogla da ne bude dirnuta mnoštvom i rasponom reprodukcija antikviteta koji su se mogli naći na ovom mestu, pravom skladištu lepih predmeta. Dva puta imala je priliku tu da radi, kad je restaurirala veće delove mozaika, i oduševila se veselom atmosferom koja je vladala u radionici u kojoj se pravio nameštaj i slikale slike uz operu i vedre stare venecijanske pesme u muzičkoj pozadini. Veniša je volela karakter ovdašnjih ljudi. Borili su se za opstanak kroz istoriju, uspeli su da izgrade najlepši grad u Evropi na potpuno negostoljubivoj močvari, i stvorili snažno osećanje zajedništva koje ih je povezivalo harizmatičnom mešavinom topline, žestokog ponosa i vedrine.
Pošto je pregledala mnoge izložene stvari, nije se razočarala: našla je prekrasnu vazu u bareljefu, koju će poslati u kancelariju da joj bude inspiracija za projekat Palermi.
Kad je izbilo četiri, uputila se nazad na Trg Svetog Marka da se sastane s Frančeskom na uobičajenom mestu, kod Fritelija. Ta kafeterija uvek je bila puna Venecijanaca, što se Veniši dopadalo jer se većim delom godine svet iz visokog društva držao svojih kuća i sklanjao se od navale turista. Biti okružen ovim elegantnim ljudima, slušati njihov melodični jezik, to joj je jako mnogo značilo; bez toga bi joj se činilo da propušta važan element venecijanskog života. Biti u Veneciji bez njenih žitelja bilo bi kao da poznaje kamenje grada, ali ne i njegovu dušu.
Italijani u ovom gradu uvek su bili vedri, a Frančeska je bila pravo oličenje takvog duha. Bila je živahna, crvenokosa, krupnih plavih očiju i prćastog, pegavog nosa i volela je svaku vrstu provoda. Bila je malo mlađa od Veniše, i svakog meseca se zaljubljivala i odljubljivala. „Najbolje je otići pre nego što se pokvari”, bila je njena deviza kad bi je neko pitao za savet o vezama, i stoga je slomila mnoga srca a da sama nikada nije osetila bol, iako je prošla čak i kroz kratak ali katastrofalan brak.
Veniša i Frančeska su se upoznale u Institutu u Firenci i odmah su se sprijateljile. Frančeskin bezbrižan stav prema svetu, i muškarcima, bio je potpuno drugačiji od Venišine mnogo ozbiljnije i obuzdanije prirode, tako da je bilo neizbežno da mlada Italijanka šarmira Engleskinju, koja ju je dočekala kao dašak svežeg vazduha u životu. Posle diplomiranja, ostale su u kontaktu i čak su i letovale zajedno. Otada se između njih stvorila čvrsta veza prijateljstva i privrženosti. Kad je Veniša prihvatila da restaurira palatu Palermi, nije imala dovoljno vremena za ostale projekte pa je predložila kumi da angažuju Frančesku, koja je upravo okončala vezu sa šefom i želela da nađe posao izvan Firence.
Dve mlade žene provele su dobar sat ogovarajući sve i svakoga, ali najviše su razgovarale o predstojećoj izložbi, pile espreso i grickale venecijanske fritule, autentični venecijanski slatkiš koji se uvek povezuje s karnevalom. Semel in anno licet insanire, jednom godišnje sme se poludeti glasila je izreka; iako su Veniša i Frančeska probale ovaj slatkiš svakog meseca u nekoj drugoj kafeteriji, uvek su se vraćale kod Fritelija, gde su divni mali uštipci od testa bili punjeni zabaljone kremom od vina. Kod Fritelija su navodno pravljene prema originalnom receptu iz osinog veka, kada su smatrane nacionalnim kolačem mletačke države, i otuda i ime kafeterije.
Bilo je gotovo pola šest kad su Veniša i Frančeska izašle iz kafeterije. Trg je bio maltene pust. Sunce je zalazilo i jarkoružičasto nebo osvetljavalo je Kampanilu, Duždevu palatu i prekrasne zgrade oko Trga Svetog Marka. Delovale su veličanstveno u ovoj neobičnoj polusvetlosti, s poslednjim zracima sunca koji iskosa padaju na njihove zaobljene bokove tako da bacaju velike smeđe senke jedne na druge. Veliki kanal imao je jarki, zaslepljujući sjaj nalik na ljubičasto ogledalo. Na njegovoj drugoj strani, zlatna kugla kao da je bila zagnjurena u zamagljene boje koje su izvirale iz zemlje i odražavale se u svetlucavim baricama nastalim između izlomljenih senki zgrada. Talasi blistavog svetla širili su se čitavim zapadnim nebom, i čamce, palate i vodu obojili dubokim ružičastim sjajem.
Baš kad su izašle od Fritelija, Veniša je ugledala Paola. Koračao je preko trga prema obali kanala, sam, a topla svetlost zalazećeg sunca optočila ga je celog. Svesna neprijatnog grčenja stomačnih mišića, Veniša je uspela da priguši uzvik kad joj je srce poskočilo u grudima.
Mora biti da joj se nešto ipak videlo na licu, pošto je Frančeska smesta ispratila njen pogled. „Veniša? Šta je bilo? Kao da si videla duha.“
Veniša je primetila da joj srce ubrzano kuca. „Ma nije ništa“, promrmljala je, osećajući
da joj se vrelina penje u obraze.
Frančeska se nasmejala i oštro je pogledala. „Možda bi me i prevarila da nisi tako pocrvenela.“
Veniša je okrenula glavu i ubrzala korak. „Učinilo mi se da vidim nekog poznatog.“ „Koga?“
„Ma nije važno, Frančeska, pusti to.“
Frančeska joj uputi nestašan pogled. „Na trgu nema mnogo ljudi. Sigurno nije zbog one starice sa psom, niti zbog para koji se strasno ljubi na samoj obali. Dakle, ili je žena koja gura kolica s troje dece ili onaj zgodni dasa u crnom kaputu.“
„Rekla sam ti da pustiš to, Frančeska, nisam raspoložena“, brecnula se Veniša.
„Va bene, va bene, li lascio inpace. Dobro, dobro, ostaviću te na miru, ali dovoljno te dobro poznajem da vidim kad nešto ne valja.“
„Sve je u redu, veruj mi.“
„Pa, ako budeš htela da pričaš o tome, znaš gde ćeš me naći.“
Ostatak puta prešle su ćutke. Razišle su se kod Crkve Svetog Zaharija, iznad Trga Svetog Marka, gde će Frančeska sačekati ekspres liniju, a Veniša vaporeto.
„Vidimo se ujutro. Ĉeka nas teška nedelja. Nemoj zaboraviti da se sastajemo sa sinjor Palucijem tačno u devet. Taj čovek je vrlo tačan. Doneće nam neke slajdove za izložbu“, podsetila je Veniša prijateljicu.
„Ne brini, sve je pod kontrolom; naručila sam i kolačiće da mu poslužimo uz kafu, da ostane ljubazan“, vedro je odvratila Frančeska i poljubila Venišu u oba obraza, i dalje je odmeravajući uz sumnjičav osmeh dok joj je mahala na rastanku.
Veniša je i dalje bila potresena dok je sedela u vaporetu i gledala kako se spušta noć. Zašto Paolo tako deluje na nju? Bilo je u njemu nečeg maltene dobro poznatog kad god bi ga pogledala, kao da ga je oduvek poznavala. Nana Horen je pričala o srodnim dušama koje se prepoznaju na prvi pogled; ali to je bilo ono što je Veniša osetila kad je upoznala Džada, a gle kako je to na kraju ispalo. Sada je žalila što je odbila Paola, iako to njemu nije ništa značilo. Ali zašto da gubi vreme misleći na njega? On je očito u vezi. Treba da zaboravi ova neobična osećanja pre nego što se suviše ukorene u njoj.
Poslednja nedelja pred otvaranje izložbe bila je puna napetosti. Veniši su dani prolazili nekako suviše brzo. Imala je toliko posla a i dalje je ostajalo mnogo toga da se uradi da je jedva imala vremena da razmišlja o Paolu. Dane je provodila u jurnjavi do palate Dario i nazad, nadgledajući svaki detalj projekta. Proveravala je spiskove i nadgledala radnike na pakovanju, kako bi se uverila da su svaka fotografija i crtež dobro umotani i označeni. Uz pomoć Frančeske i Fabricija napravila je skicu rasporeda izložbe, razmišljajući o uzajamnim uticajima pojedinih eksponata u želji da stvori zanimljiv dijalog između umetnosti i publike. „Tvoj perfekcionizam me uvek iznova zadivljuje, Veniša“, govorio je Fabricio uz mangupski osmeh. „Već tri puta si potpuno promenila raspored... Mislim da niko neće moći da se požali kako izložba nije dobro promišljena!“
Na dan otvaranja Veniša je bila užasno napeta. Ovo je bila prva izložba koju je organizovala od početka od kraja, a mnogi eksponati bili su rezultat njenog rada. Bjanki i Lombardi spremali su se da prošire odsek restauracije kako bi obuhvatili čitavu Italiju, pa je pokrenuta reklamna kampanja u nadi da će privući ne samo imućnu italijansku klijentelu, nego i institucije i strane moćnike. Zato su na otvaranje pozvana zvučna imena, između ostalih gradonačelnik Venecije, kao i kontesa Rosi Konteni, dobrotvorka čiji su milioni već spasli mnoge istorijske zgrade, ne samo u Veneciji nego i u čitavoj Italiji, a tu je bio i jedan od direktora Uneska koji je redovno posećivao grad. Naravno da je osećala važnost svega ovoga, ali Veniša nije ničim pokazivala da to deluje na nju; bila je smirena, kao i uvek.
Tek kad se to veče oblačila, dozvolila je sebi da pomisli na Paola. Bila je to prolazna misao, pomalo sumorna jer je sada znala ili je barem verovala da on nije slobodan.
Iznenadila se što ju je to ispunjavalo tugom i čežnjom, ali bila je svesna da se uznemiri svaki put kad ga vidi, pa čak i kad pomisli na njega.
Stojeći pred raskošnim ogledalom, Veniša je kritički gledala u svoj odraz. Nosila je ružičastu haljinu bez bretela od svilenog sifona, pokazujući ramena i nežne ključne kosti. Tanka tkanina spuštala se u mnoštvu romantičnih nabora sve do poda. Pripijeni korset, s metalnim i koštanim ojačanjima, isticao je savršenu siluetu.
Po podne je oprala kosu šamponom od kamilice, koji je njenim kestenjastim vlasima uvek davao zlatasti preliv. Prvo je pomislila đa ostavi kosu puštenu, da joj guste lokne padaju preko ramena i leđa, ali onda je odlučila da ipak napravi frizuru koja će naglasiti njen dugi vrat. Začešljala je kosu s čela i sa strane i zakačila je šnalom nasred potiljka, a ostatak uvila u naizgled labavu punđu i pričvrstila je šnalama. Izgledala je nežno i ženstveno. Poprskala je frizuru lakom da je učvrsti.
Detalje je birala veoma pažljivo, jer nije želela da zasene haljinu. Pregledala je sadržaj kutije za nakit i odlučila se za prefinjeni par dugih cikcak minđuša od osamnaestokaratnog zlata s dijamantima i odgovarajuću narukvicu u obliku munje, takođe od zlata i dijamanata. Pre nego što se poslednji put pogledala u ogledalu, obula je prozirne sandale s visokom štiklom kupila ih je pre više godina, a i dalje su bile veoma moderne koje su tačno odgovarale dužini haljine. Udahnula je duboko: bila je spremna za polazak.
Palata Dario stajala je veličanstveno kraj same vode. Na ulazu je, tačno u sedam uveče, Veliki kanal postao prometan kao nikad ranije, pun najrazličitijih čamaca i brodića koji su hitali tamo-amo dovozeći goste. Renesansna palata iz petnaestog veka, izgrađena u venecijansko-gotskom stilu, nekako je delovala pomalo neskladno u poređenju s okolnim palatama ne naročito visoka, prilično uzana i nagnuta udesno, nalik na kulu od karata. Belo okrečene, asimetrične fasade ukrašene rozetama od zelenog granita i crvenog portira, s proširenjima na dimnjacima i neobičnim prozorima u obliku cveta, palata Dario bila je izuzetno impresivna i očaravajuće lepa.
Zgrada, koja se sada često koristila za umetničke izložbe, bila je osvetljena jakim reflektorima u obliku baklji postavljenim s obe strane ulaza. Jarke boje istarskog kamena i raznobojnog mermera odražavale su se u svetlucavim, neumornim talasićima koji su zapljuskivali kej pred njom.
Unutrašnjost palate bila je isto tako očaravajuća, neopisiva, kako je Fabricio govorio Veniši pre nego što ju je i sama videla. Sve je bilo mešavina baroknog i renesansnog stila. Tavanice i frizovi, blistavi od zlatnih detalja i mnoštva drugih boja, bili su ukrašeni finim reljefima i bogatim šarama u gipsu, a freske i murali bili su oslikani rukom pravih majstora. Obilje mekog tapaciranog nameštaja u prostranim salama davalo je čitavom mestu moćni utisak raskoši.
Mnoštvo uglednih gostiju slivalo se u istorijsku palatu kroz veličanstveni lučni ulaz. Umetnici, kustosi, kritičari, novinari i uobičajeni niz ekskluzivnih zvanica šetali su mermernim podovima pod veličanstvenim staklenim lusterima od belog muranskog stakla. Velika sala za prijeme, s prekrasnim lukovima i elegantnim visokim stubovima, oživela je od žamora gostiju.
Eksponati firme Bjanki i Lombardi bili su dorasli prilici. Posetioci su u grupama živo razgovarali pred mnogim eksponatima postavljenim u središtu sale i duž zidova, gde je Veniša načinila niz zakrivljenih paravana koji su pričali priču pre i posle o svakom velikom projektu koji je firma preduzimala tokom poslednjih dvanaest godina, u kombinaciji s arhitektonskim skicama i fotografijama zgrada. U sredini su se nalazili stolovi s maketama čitavih trgova, koje su prikazivale urbanistima kako može da izgleda niz obnovljenih i renoviranih zgrada.
Veniša je stajala u daljem kraju sale, objašnjavajući veoma zainteresovanom američkom bankaru i filantropu način na koji su premešteni mozaici iz male palate, prikazani na panou iza njih.
„Nivo vode je rastao“, govorila je smešeći se, „ili, tačnije, zgrada je polako tonula, pa je spektakularni pod iz sedamnaestog veka bio neprekidno pod vodom. Morali smo da hermetički zatvorimo sobu i ispunv pamo vodu pre nego što smo pristupili spasavanju mozaika. Tehnički, to je bio veoma složen zahvat, jer su zidovi i pod bili zasićeni vodom i postali su nestabilni.“
I drugi gosti su im prilazili dok je pokazivala fotografije pre i posle intervencije na kojima je ugroženi mozaik bio snimljen na licu mesta, a potom je svaki delić numerisan, podignut i premešten i ponovo složen na bezbednom mestu, jedan sprat iznad.
„Kao što vidite“, nastavila je, najzad se opustivši jer se zagrejala za temu, „mozaik je podignut i prenet, ali na nosaču od inertnog metala nije ponovo cementiran za pod. To je ključni element našeg pristupa restauraciji, da istorija zgrade ostane vidljiva. Mi želimo da ljudi uživaju u obnovljenoj zgradi, i da, naravno, osete njenu starost. Ali želimo i da buduće generacije vide šta smo činili, i zbog čega. Ne želimo da pravimo savremeni šareniš, niti da se pretvaramo da je renovirana zgrada zadržala sve originalne elemente. želimo da donesemo uživanje, ali i iskrenost.“ Nasmešila se publici, koja je klimala glavama i živo razgovarala pred panoom sa fotografijama.
Baš tada Veniša je ugledala svoju kumu Đovanu na drugom kraju sale. Klimnula je glavom ljudima oko sebe i diskretno se udaljila. Đovana joj je prišla i čvrsto je zagrlila, poljubivši je u oba obraza. „Odlično urađeno, draga moja. Sve izgleda sjajno!“
Đovana Lombardi bila je vitka, uspravna žena od pedeset pet godina, s nežnim licem i plavom kosom uredno podeljenom na temenu i skupljenom u malu punđu. Imala je ogrlicu i minđuše od bisera na malim, priljubljenim ušima. Šake i stopala bili su joj sitni i nežni, i sva je odisala nekakvim redom. Odeča joj je bila ručno šivena, u venecijanskom stilu, i savršeno skrojena, s onom prividnom jednostavnošću koja zapravo uopšte nije tako jednostavna kao što se čini a može se postići samo uz vrlo visoku cenu.
Đovana je u mladosti bila lepotica, i još uvek je bila veoma privlačna žena. Mnogi muškarci žudeli su za njom, mada se znalo da je srećno udata za Uga. Energična i opsednuta poslom, provodila je kod kuće veoma malo vremena. Ponekad je bila nedosledna, ali ipak je posedovala ogromnu sposobnost da sve organizuje. Ništa je nije moglo zaplašiti kad bi odlučila šta želi da postigne; bila je duboko uverena u svoje moći i retko joj se dešavalo da ne ostvari ono što zamisli. Nije nikakvo čudo što su je svi zaposleni poštovali, divili joj se i plašili je se. Veniša, koja se instinktivno razumela s Đovanom iako nisu bile u krvnom srodstvu, volela je svoju kumu i oduvek je bila bliska s njom.
Veniša je sinula. „Drago mi je da tako misliš, teto. Svi su uložili ogroman trud i izgleda da se isplatilo, ako je suditi po reakciji posetilaca.“ Gledala je oko sebe dok je govorila, smešeći se i klimajući glavom ljudima koje je poznavala.
„Ali ti si ta koja je sve ovo postigla, cara. Za firmu je veoma važno da imamo ovako veličanstvenu priliku da prikažemo sav svoj rad, pogotovo na početku novog milenijuma. Nastupila je nova era u ekonomiji, zbog Evropske monetarne unije, a to je prilika i za međunarodno poslovanje, ako uspemo da izgradimo ugled u Veneciji. Stvarno bi nam odgovaralo da ove godine imamo neki veliki projekat ovde u blizini, i mislim da se već javljaju neki potencijalni naručioci.“
„Stvarno? Ko?“

„Pa, jedan se izdvaja vrlo zanimljiva osoba.“ Podigla je pogled i ugledala klijenta. „Pričaću ti posle. Neću da te zarobim ovde, a stvarno treba da se što više krećemo među ljudima.“ Đovana ju je stegnula za ruku. „Idi sad i uživaj u ovoj večeri. Ponosim se tobom“, dodala je poluglasno pre nego što je otišla među druge goste.
Veniša se pridružila grupi mlađih ljudi koji su razgovarali o maketi palate Palermi.
Fabricio, koji je opisivao izvršene radove, okrenuo .se ka njoj i nasmešio se.
„Ah, cara, baš gledamo šta si sve uradila u palati Palermi. Objašnjavam da tvoji crteži predstavljaju tvoj san o onome što bi moglo biti. Fotografije su ono što je bilo, a ove s druge strane“, pokazao je, „pokazuju šta smo postigli.“ Fabricio se okrenuo grupi i široko se nasmešio. „Svakako se slažete da je sinjorina Aston Montegju obavila izvanredan posao ovde, una magnifica opera d’arte.“ Potom se kao bajagi uozbiljio i prineo ruku grudima. „Avaj, nemam prikladne reči. Ja sam samo maketar, a ne pesnik. Sad prepuštam pozornicu onoj koja može više da vam kaže o čitavom projektu.“
Veniša se spremila da stupi biže, ali slučajno se okrenula i krajičkom oka primetila Paolovu visoku, elegantnu priliku; bio je sav u crnom i belom i stajao je u istoj ovoj grupi okupljenoj oko nje. Njegove kobaltnoplave oči prosto su je privlačile. Podigao je čašu da joj nazdravi, uz širok zavodljivi osmeh od kojeg mu je lice sinulo; osetila je da je strašno pocrvenela.
Istog časa uhvatila ju je nervoza i prosto više nije mogla da misli. Srećom je mogla da se okrene ka panou s fotografijama koji je stajao iza nje, pa je počela da pokazuje snimke trulih greda i mokrog gipsa u balskoj dvorani palate Palermi. Tako je delimično paralisani mozak imao vremena da se pribere i ponovo proradi. „Osnovni problem sa svim ovakvim palatama je što so prodire u zidove a vlaga se penje i nagriza spoljašnje slojeve, a tu su i sleganje i erozija. Kao što znate, naš divni grad podignut je na močvarnom tlu. Svi temelji oslanjaju se na hrastova debla pobijena u blato pre mnogo vekova. Nivo mora raste i Venecija će jednog dana potonuti. Drugim rečima, svi naši problemi počinju ispod površine.“
Dok je slušala sopstvene reči, Veniša se osećala kao neplivač koji je uskočio u duboki deo bazena i sad se batrga u moru reči. A sve to vreme Paolo ju je netremice gledao; u očima mu je videla nemirni sjaj, i nije znala kako da ih izbegne. Preostalo joj je samo da se nada da on neće primetiti kako njegov pogled deluje na nju.
Nije mogla da prekine jer bi izgubila nit misli, pa je odlučno terala dalje. „Prilikom postupka obnove ovih veličanstvenih palata koristimo ventilaciju, drenažu kroz vazdušne džepove i blokove izlivene od šljake koji su dobra, nepropusna prepreka. I mada Venecija neprekidno polako one, mi možemo da se bavimo samo projektima koje nam donose naši đijenti“, nastavila je, gledajući ljude u oči ali izbegavajući Paolov pogled. .Složen posao obnove temelja našeg grada je zadatak za stručnjake druge .'rste. Mi u Bjanki i Lombardi radimo ono što možemo i sarađujemo s inženjerima koji donose ideje iz čitavog sveta.“
Veniša se ponovo nasmešila, trudeći se da prevaziđe osećanje nelagodnosti. „Ipak, volela bih da na kraju završim u pozitivnom tonu. Neprekidno se razvijaju nove tehnologije, koje će igrati ključnu ulogu u budućnosti arhitektonske prakse. Dobićemo nove veze između objekta i okoline, između izgradnje i prirode, i to će dovesti do stvaranja pozitivnih promena u životnoj sredini. I dalje ima nade za našu La Serenissima i sve čudesne ugrožene istorijske spomenike u svetu.“
Njene reči dočekane su burnim aplauzom. Grof Umberto, koji je stigao nešto kasnije pa se pridružio grupi kad je ona već uveliko govorila, podigao je čašu da nazdravi, prvo Đovani Lombardi a potom Veniši.
„Ukupni utisak s ove izložbe je da je vaš rad imao ogroman uticaj na očuvanje našeg prekrasnog grada“, rekao je. „Ja sam to iskusio i lično i zahvalan sam vam na impresivnom trudu koji ste uložili u palatu Palermi i u neverovatne rezultate koje ste postigli.“ Značajno se nasmešio Veniši, a njegove sive oči bile su pune neizrečenih poruka koje je ona odlučila da ignoriše. „Restauracija je oduvek bila postupan proces, jedna po jedna zgrada, jedna po jedna soba, prilagođavanje uslovima a ne njihovo menjanje. Bjanki i Lombardi, tačnije njihov odsek za restauraciju, s kojima sam imao čast da sarađujem, očito imaju dugoročne planove. Nazdravljam vašim dosadašnjim uspesima i želim vam da nastavite na isti način.“ Ponovo je podigao čašu, kao i svi oko njega.
Dok su se ljudi razilazili, Umberto je krenuo ka Veniši. Obema rukama prineo je njenu
šaku usnama. „Izgledate veličanstveno, a vaš govor bio je fantastičan“, rekao je poluglasno, ne puštajući joj ruku. Pritom ju je odmerio od glave do pete, pogledom od kojeg joj je postalo neprijatno. Podigla je oči i ugledala Paola. Bio joj je okrenut leđima, upravo je uzimao neke brošure.
„Veoma ste ljubazni i velikodušni“, učtivo se nasmešila grofu, diskretno pokušavajući da oslobodi ruku, ali bez uspeha.
„Da li se vi to meni opirete, tesoro mio? Dve godine venem za vama, a vi se i dalje opirete.“
„Umberto, bila sam iskrena prema vama od samog početka. Ne pori-. čem da ste privlačan čovek i mnogim ženama bi vaša pažnja laskala, ali ja nisam sklona prolaznim vezama.“
„Pogrešno ste me razumeli, cara, i zato moramo da razgovaramo.“ Bez oklevanja ju je zagrlio oko struka i poveo ka udaljenom uglu sale. „Cara, ja sam vas zaprosio. Voglio essere l’uomo che siprendera cura di te per sempre, želim da budem muškarac koji će se zauvek starati o vama. Daću vam sve što poželite, svoje palate, vile na moru, imanja na selu, nakit dostojan kraljice. Putovaćemo svetom zajedno i sve žene će vam zavideti. Ne tražim da budete moja ljubavnica, nego moja žena.“
Veniša je pogledala ka mestu gde je maločas bio Paolo, ali više ga nije bilo tamo. Uspela je da se nekako osmehne. „Veoma sam polaskana vašom ponudom, ali u ovom životnom trenutku uopšte ne želim da se udajem. Postoji još mnogo stvari koje želim da radim pre nego što se skrasim. Moja sloboda mi je suviše dragocena.“
„Ali ja vas volim, tesoro mio. Nikada ni za jednu ženu nisam bio toliko zainteresovan kao što sam za vas.“ U grofovom glasu osećao se blagi prizvuk durenja.
Ovo nije bilo ni vreme ni mesto za ovakve razgovore, a možda jedini način da obeshrabri Umberta bio je da bude potpuno otvorena. Veniša je podigla bradu i pogledala ga pravo u oči. „Ali ja vas ne volim, a to je najhitnije.“
Umberto je samo podigao obrve; bilo je jasno da nije navikao da se prema njemu tako ponašanju. Usne su mu se trzale. „Kad budete moji, natičiću vas da me volite.“
„Smatram da ste uobraženi“, rekla je Veniša tiho, „i suviše sigurni u sebe.“
Grofovo lice primetno je otvrdlo, a na vilici se video mišić koji je počeo da se trza. Nasmejao se; to je bio ljutiti smeh, i Veniši se nije nimalo dopao. „Razočarali ste me, cara. Dozvolite da vas podsetim da sam ja uticajan čovek i da su me vaše reči duboko povredile. Siguran sam da sinjori Lombardi neće biti drago ako, baš sad kad se nada da će proširiti poslovanje, raskinem sve ugovore koje sam potpisao sa Bjanki i Lombardi i preporučim svojim prijateljima i poznanicima da postupe isto.“
Veniši je srce sišlo u pete od te pretnje. Otkud mu pravo da to čini? Šta on misli da je, ovaj nadmeni, samozadovoljni Italijan, koji stoji tu pred njom kao da je najvažniji na svetu i besno lupa nogama što ona ne pristaje da mu učini po volji? Prva pomisao bila joj je da se okomi na njega, da mu kaže šta stvarno misli o njemu, ali Fabricio se pojavio kraj nje taman na vreme da prekine otrovni odgovor koji joj je već bio navrh jezika. On se izvinio grofu što prekida, a onda se obratio Veniši, koja nije bila sigurna da li joj je laknulo ili je razočarana što nije stigla da se razračuna s Umbertom.
„Sinjora Lombardi želi da vas predstavi timu iz Uneska. Jako žele da vas upoznaju ovo je na njih ostavilo snažan utisak.“
Umbertove oči bile su crne kao ponoć dok ju je gledao pre nego što se sklonio u stranu. „Nastavićemo ovaj razgovor neki drugi put“, rekao je, šireći nozdrve. „Da, cara, pričaćemo opet o ovome, obećavam“ dodao je sasvim tiho, kroz zube, dok je ona odlazila za Fabriciom prema grupi koja ju je čekala.
Grof mora da je odmah potom otišao, jer ga Veniša nije videla tokom ostatka večeri. Nije videla ni Paola. Poslednji put ga je primetila kad joj je Umberto poljubio ruku. Posle toga pažnju joj je zaokupio grof sa svojom neprijatnom prosidbom, a kad je sledeći put pogledala, nadajući se da će ga videti, Paola više nije bilo.
Veče se odužilo a Veniša se, umesto da bude oduševljena i ponosna na svoj uspeh, osećala nekako utučeno. Jedina želja bila joj je da stigne u svoj krevet i spava danima bez prekida.
„To se zove antiklimaks“, kazala je Frančeska kad joj je Veniša rekla da je suviše umorna da se pridruži njoj i ostalim kolegama koji su odlučili da odu nekud na ples. „Noć u gradu bi ti samo koristila.“
Verovatno je imala pravo, jer protekla nedelja bila je toliko užurbana da Veniša nije imala vremena ni da razmišlja ni da se odmara. Ovo osećanje praznine u srcu najverovatnije je nastalo usled iznenadnog nestanka pritiska posle otvaranja izložbe. A možda i zbog neprijatne rasprave s Umbertom koja je pokvarila veče. U Veneciji je bilo sasvim dovoljno navalentnih muškaraca na ulicama i Veniša je već imala prilike da se nadmudruje s njima, ali obično bi se umorili i ostavili je na miru. Ovaj ovde bio je tvrdoglaviji, a izgleda i prilično gadne naravi. Ipak, davno nije išla na ples i možda bi joj zaista prijalo, pomislila je, pokušavajući da se izvuče iz mračnog raspoloženja.
Otišli su u Skalu, mali noćni klub na ostrvu Đudeka, južno od Venecije. Unutrašnjost je bila divna: drveni podovi, prijatno osvetljenje, zidovi u zemljanim bojama s jarkim platnima, delima slikara iz Venecije i okoline. Sama sala, sva u treperavoj svetlosti i senkama, bila je živahna ali ne i bučna. Ni muzika nije bila preglasna mogli su čuti jedni druge kad govore a puštali su i savremene hitove i italijanski evergrin, baš ono što Veniša najviše voli. Popularni italijanski hitovi Lucija Batistija, Mine i Adrijana Ćelentana i dalje su se uspešno mešali s najnovijom dens-muzikom iz Britanije i Amerike koja je harala klubovima širom Evrope.
Skala je privlačila nešto stariju, dekadentno elegantnu i prefmjenu klijentelu, po pravilu redovne mušterije. Svi su bili obučeni u pravom venecijanskom stilu Italijani, a posebno Venecijanci uvek su elegantni a najvažnije je bilo biti viđen. Moglo se večerati za prostranim stolovima sa stolicama s visokim naslonom smeštenim duž zidova, gde su se ljudi zbijali nad tanjirima i prošekom. No većina gostiju sedela je za stočićima oko podijuma za ples, uživajući u predjelu iz malih posuda i odličnom domaćem vinu, ćaskajući i povremeno ustajući da bi plesali.
Veniša je uglavnom plesala s Fabriciom. Mladić joj je bio simpatičan: dobro je izgledao a nije bio upadljiv, i imao je sjajan smisao za humor. Znala je da je on zagrejan za nju svi su na poslu znali za to i često su ga zavitlavali ali nikada se nije usudio da joj iole ozbiljno iznese svoja osećanja. Jedini simptom koji ga je odavao bilo je što bi njegove smirene oči živnule i sinule kad bi joj se nasmešio, govoreći joj i bez reči da je lepa i draga. Veniša je pazila da ga ne zavlači, ali duboko u sebi uživala je u njegovoj bezopasnoj pažnji, svesna da joj to ne predstavlja nikakvu pretnju.
Skoro svi u društvu pili su više nego obično; devojke su većinom bile preglasne, a mada se ni za jednog muškarca ne bi moglo reći da je baš pijan, niko nije bio ni trezan. To je bilo sasvim uobičajeno u ovom veselom društvu obično, bezopasno uživanje. Veniša je bila naviknuta na to i iako je obično bila nešto uzdržanija, povremeno bi dozvolila sebi da se uklopi u duh ovakve vrste provoda. No večeras nekako nije bila u elementu. Plesala je s nekoliko partnera, čula je sebe kako razgovara s njima i smeje se, ali misli su joj bile negde drugde.
A onda onda se pred njom stvorio Paolo. Gužva kao da je nestala i ona je pred sobom videla samo te plamteće safirne oči koje se ni za trenutak nisu pomerale s njenog lica dok je išao ka njoj. Veniša je zadržala dah, jer je osetila šta se dešava u njoj čim ga je videla. Zvanično joj se naklonio, kao da je ona neka plemkinja a ovo dvorski događaj.
„Sada ćemo da plešemo“, rekao je prigušenim baritonom dok ju je uzimao za ruku i odlučno je povlačio ka sebi.
Bez obzira na ono što se dešavalo u njoj, racionalni deo Venišinog uma znao je da mu ne sme dozvoliti, ni njemu ni bilo kojoj drugoj osobi, da se tako ponaša prema njoj. Učinio je to jednom, na njegovom brodu, kad joj je rekao da će je odvesti na večeru kao da je to neporeciva činjenica. A ipak, iako se deo nje pobunio, drugi deo je žudeo da se nađe u zagrljaju ovog tajanstvenog čoveka. I zato ga je, iako je dozvolila da je povuče za ruku, pogledala pravo u oči i nasmešila se.
„Da, verovatno ću plesati ako me neko zamoli za ples.“
„Pa to sam i uradio.“
Prkosno je podigla glavu, a oči su joj planule. „Niste uradili ništa slično. Niste me zamolili, nego ste mi naredili a mislila sam da ste shvatili da sam alergična na naređivanje.“
Paolo ju je nepomično gledao; đavolske, nasmejane oči pokazivale su da mu je Venišino opiranje pre zabavno nego uvredljivo.
„S vama se, koliko vidim, mora biti jako oprezan.“
Bilo joj je drago što je uspela da mu stavi do znanja šta misli uprkos načinu na koji je delovao na nju; osim toga, laknulo joj je što se nije uvredio.
„Preporučljivo je da se ljudi precizno izražavaju, da li se slažete?“
Nasmejao se i maltene je podigao u naručje, a ona se prepustila i dozvolila da je ponese. Držao ju je tik uz sebe, pognute glave tako da je njegov topli, mrki obraz dodirivao njen. Kao da se sve ponavlja, zvuci Minine pesme II Cielo in una Stanza ponovo su se začuli oko njih, baš kao one prve večeri u kafeteriji. Koraci su im bili potpuno usklađeni, kretali su se kao jedno, prepuštajući se nostalgičnoj ljubavnoj pesmi. Plesali su ćutke, ne gledajući se u oči, kao opčinjeni Mininim toplim glasom, nežnim ritmom pesme i melodijom violina, kao da su u snu. Samo su Paolove ruke govorile, grleći Venišu sve čvršće i čvršće, a njeno telo je odgovaralo privijajući se uz njegovo. Dlanom je jedva dodirivao njena obnažena ramena, ali taj ovlašni dodir ona je osećala čitavim telom, kao da je oživljava.
Pripijena uz njegovo vitko, mišićavo telo, Veniša je osećala njegovu želju i svoju reakciju na njegovu blizinu. Nehotice je tiho uzdahnula, a on ju je u odgovor još čvršće zagrlio. Osećala se kao da se vrti u kovitlacu, zajedno s njim, kao da ih oboje nosi struja kojoj ne mogu da se odupru, čak i kad bi hteli.
Kad se muzika završila, Paolo je samo malo pomerio glavu da bi usnama dotakao njenu slepoočnicu; nije je poljubio, ali ona je osetila dodir njegovih usana baš duž linije kose. Za trenutak su ostali tako, još uvek u začaranom ćutanju; a onda ju je on bez reči pustio i otpratio je do stola. Pogledala ga je u oči, želeći da vidi šta on oseća, da proveri da li je i on zbunjen koliko i ona, i za trenutak se ponovo izgubila u blistavom, mračnom kovitlacu njegovog pogleda.
Razočarala se kad se on izvinio i odmah se udaljio. Veče je ponovo postalo obično i mračno. Šta se to desilo između njih? Kakav je to čudan i vrtoglav osećaj obuzima kad god je on u blizini?
Frančeska se nagnula ka njoj. „Zar nije to isti dasa kojeg smo videle pre neki dan na trgu?“
Veniša se trgla. „Kakav sad dasa?“
„Ma hajde, Veniša, nemoj da me farbaš“, ljutnula se riđokosa devojka. „Ovaj s kojim si upravo plesala. Videle smo ga pre neki dan na Trgu Svetog Marka, u sumrak. Ĉak sam komentarisala tvoje neobično ponašanje kad si ga primetila. Al tuo confessore, medico, avvocato, e amica Francesca, non tener ii ver celatol Mi u Italiji kažemo: od ispovednika, lekara, advokata i tvoje drugarice Frančeske ne možeš sakriti istinu!“
„Ne sećam se toga“, odvratila je Veniša prigušenim glasom. Nije želela da razgovara o Paolu, jer se plašila šta bi sve mogla da prizna kako Frančeski, tako i samoj sebi.
„Slušaj, Veniša, ako nećeš da mi kažeš ništa, u redu, ali nemoj misliti da sam budala. Dugo te poznajem i svakako nisam šlepa. Bio je danas na izložbi, proždirao te je tim veličanstvenim plavim očima, a otišao je čim je video da si zauzeta s grofom.“
Veniša uzdahnu.. Frančeska očito neće odustati. „Dobro, pričaću ti neki drugi put. Ovo nije ni vreme ni mesto za to. Uostalom, umorna sam i idem kući.“ Uzela je tašnu i spremila se da ustane, ali prijateljica ju je uhvatila za ruku.
„Zašto ne sačekaš ostale? Uzeli smo firmin brodić, pa ćemo te odvesti. Nećemo još dugo ostati.“

Veniša je zastala i pogledala ka podijumu za igru, gde se većina društva njihala u psihodeličnom ritmu Madoninog hita Beautiful stranger.
„Ne, pogledaj, svi još plešu. Sigurno ćete ostati do svitanja. Moram da se naspavam, jer sutra hoću na Torčelo. Volela bih da ponovo pogledam one mozaike.“
Frančeska je zabrinuto gledala u prijateljicu. „Trebalo bi da se odmoriš. Imala si napornu sedmicu, a posle ovog večeras imaćemo mnogo više mušterija.“ Veniša je napravila grimasu. „Ne ako se grof Umberto bude pitao.“
„Kako to misliš?“
„Odbila sam ga“, nasmejala se.
Frančeska je u neverici raširila zelene oči. „Nisi valjda!“
„Jesam. Ali to je još jedna priča koja će morati da sačeka.“
„Pa makar nešto mi reci!“
„Navaljivao je s prosidbom i rekla sam mu da se nosi.“
Frančeska je podigla obrve. „Stvarno si luda što nisi prihvatila. Polovina žena u
Veneciji rado bi prodala dušu da bi se dokopale grofa Umberta Palermija di Orelane.“
„E pa ja nisam Venecijanka nego Engleskinja.“
Frančeska se nasmejala. „Da, ali živiš u Italiji, a ako se dobro sećam, nedavno si rekla da se nikada nećeš vratiti da živiš u Engleskoj.“
„To je tačno. Volim Italiju i Italijane, ali mačizam kod muškaraca mi je nepodnošljiv, a grof nije nikakav izuzetak. A sada stvarno moram da idem, inače ujutro neću moći da ustanem.“
„Pa onda provedi ceo dan u krevetu!“ Frančeska je prevrnula očima. „Otkud ta žurba?
Torčelo će biti tamo i sledeće nedelje, a ti moraš da se odmoriš. Treba da se opustiš, Veniša. Sva si napeta još otkako je Đovana odlučila da priredi ovu izložbu.“
„Ama, meni je odlazak na Torčelo najbolje opuštanje, veruj mi. Ostrvo je u ovo doba godine skoro pusto, a vremenska prognoza za sutra je dobra. Možda neću imati prilike da odem sve do kraja marta, a onda će doći Uskrs i počeće turistička sezona.“
Frančeska je vrtela glavom. „Šta da ti kažem? Si pu solo portare un cavallo allacqua ma non puoi costringerlo a bere, možeš odvesti konja na vodu ali ga ne možeš naterati da pije.“
Veniša se kratko osmehnula prijateljici. „Ha-ha! Jako smešno! A sad stvarno moram da idem“, rekla je, poljubila Frančesku, ustala, mahnula Fabriciju koji je sedeo za barom i pošla.
Uzela je vodeni taksi ispred hotela Ĉiprijani, nekoliko kuća dalje. Dok je čamac zalazio u senke između zgrada, krivudajući kanalima, Veniša je ponovo počela da razmišlja o Paolu. Počeo je da joj upada i u sanjarenja.
I dalje je volela svoj lični svet, svet u kom može da bude sama, u kom niko ne može da je dodirne i ništa je ne dodiruje. A ipak, nije mogla da poriče da je taj čovek, s onim tihim, upitnim pogledom, ljubazan a ipak navalentan da je dirnuo nešto u njenom srcu, nešto stoje stajalo nepomično gotovo deset godina.
Zagledala se u tamu oko sebe i drhtavo se osmehnula kad se setila Paolovih snažnih ruku kako klize oko njenog tela... ruku kojima se nije opirala, nego je uživala u njima. Sve je delovalo nekako prirodno, kao da su se njihova tela našla i stapala u dubokoj seksualnoj napetosti koja je pulsirala između njih.
Veniša je sklopila oči i istog časa su se javili stari strahovi. Opasnost!, vikala je podsvest.
Pomisao na nova razočarenja bila joj je zastrašujuća. Zaključila je da, iako je večeras, kako se čini, njeno telo imalo sopstveno mišljenje, to više ne sme da se ponovi. Mora biti nemilosrdna i saseći ova osećanja, čiju moć je odavno zaboravila. Veze donose sa sobom opasnost, bol i poniženje. Osim toga, Paolo nije slobodan muškarac. Veniši se srce zgrčilo kad se setila one mlade žene u restoranu: svejedno da li mu je žena ili ljubavnica, ili možda samo devojka, ali jasno je da u njegovom životu nema mesta za Venišu; takve situacije su, ovako ili onako, samo recept za katastrofu.
U mislima joj se pojavilo Džadovo lice. Nije ga videla skoro deset godina i nije mislila na njega otkako je stigla u Italiju; a ipak, evo ga, pojavio se. Poslednjih nedelja primećivala je da se priseća, da se pita da li on ikad misli na nju, gde god da je. Sećanje je donelo i bol patnju, gorčinu i bes. Veniša je otvorila oči i zagledala se u tamni lavirint kanala kroz koji su plovili, koji su je uvlačili u svoj mračni vrtlog.

Paolo je sedeo na terasi svoje sobe u hotelu Skjapareli, s čašom konjaka na malom stočiću kraj sebe. Ugasio je već šestu cigaretu otkako se vratio iz Skale. Pre nego što je upalio sedmu, otpio je žestoko piće.
Venišina visoka, vitka, dugonoga silueta lebdela je pred njim, s masom zlatnosmeđe kose koja joj se spuštala preko ramena u mnoštvu uvojaka, baš kao one noći kad ju je prvi put video na ulici. Jasno joj je video lice: nežno oblikovano, s visokim jagodicama, ustima stvorenim za ljubljenje i krupnim očima tek nešto svetlijim od kose, koje su govorile o žestokom temperamentu iako su delovale nekako obuzdano.
Paolo je bio naviknut da žene trče za njim, i iako je bio svestan da Veniša nije potpuno ravnodušna prema njemu, ponašala se drugačije od svih žena koje je poznavao. Kao da nije imala mnogo iskustva s muškarcima. Iako je na poslu očito bila uspešna, ipak je bilo u njoj nečeg... nedužnog... gotovo nevinog; a ipak, paradoksalno, bio je skoro siguran da ju je neki muškarac nekada jako povredio. Sve dok nije seo preko puta nje u bučnoj, prepunoj kafeteriji one mračne zimske večeri, jedino osećanje koje su žene uspevale da probude u njemu bila je životinjska požuda. Ipak, Veniša je bila drugačija; oči sa zlatnim pegicama, oivičene gustim trepavicama, koje su mu odvažno uzvraćale pogled, povremeno su bile pune tuge koju je on vrlo dobro poznavao.
Setio se toplog pritiska njenog vižljastog tela koje se tako lako uklopilo u njegov zagrljaj na podijumu za igru ove noći. I onih malih, nežnih šaka koje su dodirivale njegovo telo... bilo je opojno, i pretilo je da uništi njegovu samokontrolu. Stvarno se trudio da prekine ovu opčinjenost njome koja ga je obuzimala.
Šta je to u toj ženi kad toliko pali njegovu maštu? Sada, mučen sećanjem na njeno telo uz svoje, ulepšanim aurom fantazije, osećaoje duboku želju za njom kako raste, širi se i zahvata ga sve više, prelazeći u osećanje koje je zakopao duboko u sebi: odjek davno zaboravljenog sna. No to uznemirujuće osećanje se pojavljivalo i nestajalo, prolazna iluzija mu je uporno izmicala, isto kao što je sećanje na njeno lice bledelo dok je osećao kako jarku zvezdu proždire tama oko nje.
Noćas će je sigurno sanjati, kao što ju je sanjao svake noći otkako su se sreli. Snovi su uvek bili mučni i bolni maltene košmari i budio se iz njih zadihan i preznojen, prisećajući se samo nejasnih detalja. Jedno je ipak bilo jasno: snovi su uvek bili o Veniši. Da li ona predstavlja nekakvu opasnost po njega, da Ii to podsvest pokušava da ga upozori?
Iskapio je konjak iz čaše i naglo ustao. Plave oči su mu se mrštile dok je gledao u mrak. Iza hotelske bašte, u daljini, avetinjski sjaj nepromenljivih, oronulih gotskih palata stajao je na obali kanala kao na straži, kao da podsećaju da će grad jednog dana potonuti pod more. Bilo je nečeg neprijatnog u tome, baš kao što egzotični cvet teškog mirisa može delovati odbojno uprkos lepoti. Iza zida, zaliv je pevao svoju večnu, nemu, neprekidnu pesmu. Paolo je stajao nepokretno na mesečini, obuzet osećanjem fatalnosti. Osetio se klaustrofobično, kao da se sve to drevno kamenje Venecije zatvara oko njega. Možda će sutra otići iz grada na jedan dan. Uzdahnuo je i pogledao zvezde u visini, kao da bi u njima mogao naći odgovore na pitanja koja su ga mučila; onda se polako okrenuo i vratio u sobu.

Bilo je sunčano i toplo. Jutro je bilo vedro i mirno, nekako baršunasto, dok je brodić za Torčelo napredovao preko modrog mora. Venecija je ostala na jugu, grad i obala pretvorili su se u mutnu sliku pomešanih boja. Veniši je raspoloženje raslo i osećala je uzbuđenje. Dobro obučena u farmerke, belu kašmirsku rolku, duboke cipele i smeđu kožnu jaknu, duboko je disala, puneći pluća slanim morskim vazduhom. Uspela je da potisne Džada, Paola, Umberta i sve ostalo što ju je danima mučilo.
Brzo su stigli do Murana, s onim neobičnim svetionikom od belih mermernih valjaka. Nekoliko putnika je sišlo, i vaporeto je nastavio dalje. Prošli su kraj zidova fabrika stakla na ostrvu, a potom su izašli u otvoren zaliv. Na severu je na stotine telefonskih stubova virilo iz vode, a s desne strane su drevni čempresi na sićušnom ostrvu Dezerto stvarali tamnozeleni zid bogate vegetacije, koji je delovao nekako anahrono ovako okružen strogim, industrijskim detaljima. Napred se video nakrivljeni toranj s Burana, a još iza njega, sasvim daleko i jedva vidljiv, nalazio se usamljeni toranj na Torčelu. Sledeća stanica bila je ostrvo Burano, sa svojim baštama oivičenim žutikom i tamariksom; ali pošto je pristan bio prazan a na brodiću se nalazila samo Veniša, dala je znak vozaču da nastavi ka Torčelu.
Kad su stigli, Veniša se iskrcala i uputila prema čuvenoj Bazilici Santa Marija Asunta, na deset minuta hoda od luke. Najzad, miris čistog vazduha i pogled na zelenu travu i drveće, pomislila je dok je koračala duž kanala, mada je, nažalost, bilo suviše rano za cveće.
Ostrvo je izgledalo pusto; močvare i peščane dine bile su okružene patuljastim borovima, povijenim ka kopnu zbog jakih zimskih vetrova.
Nije se video nijedan od ionako malobrojnih žitelja ostrva; sve je bilo utonulo u mračnu tišinu, a njoj se baš tako dopadalo. U ovom drevnom, osamljenom predelu bilo je lako zamisliti prve naseljenike u drvenim sojenicama, kako love ribu i od toga žive sve dok ih horde Atile Hunskog nisu potisnule dalje u zaliv. Prosto je neverovatno zamisliti da je paralelno s borbom za opstanak postojala i težnja za stvaranjem lepote, i da je tako nastala Venecija.
Dok je prelazila preko gipkog mosta iz petnaestog veka, koji su zvali Đavolov most, Veniša je morala da se nasmeši; jako je volela italijanska predanja. Širom Italije postoji mnoštvo mostova koji su nazvani đavolovim. To je bilo u vezi s legendom koja se širila zemljom tokom srednjeg veka, a prema kojoj su mnogi mostovi delo đavola lično, jer ih je gradio u zamenu za ljudske duše.
Uskoro je stigla do Bazilike Santa Marija Asunta. To je jedna od najstarijih verskih građevina u Italiji, sagrađena u sedmom veku, pravo čudo venecijansko-vizantijske arhitekture i jedan od nemih svedoka rađanja ove nacije. Veniša je volela njene moćne i čvrste obrise, s jednostavnim tornjem od ružičaste cigle, potpuno drugačijim od bogate i kićene arhitekture većine italijanskih crkava. Kad je ušla, obuzelo ju je, kao i uvek, osećanje tišine i dostojanstva zapravo, mira. Možda zato što ju je, lišena ekstravagantnih ukrasa kakvi se obično viđaju po italijanskim bogomoljama, pođsećala na relativnu jednostavnost anglikanskih crkava u domovini.
Mozaik Bogorodice s detetom u centralnoj apsidi bio je u lošem stanju. Pitala se kako će eksperti pristupiti obnovi a da izbegnu otpadanje velikog broja prastarih zlatnih pločica. U desnoj apsidi još su se videle skele podignute oko mozaika na čijoj obnovi se radilo. Gledajući uvis između nivoa, Veniša je videla krupnooke prilike svetaca i anđela kako joj uzvraćaju pogled, čudesnih, živih izraza lica.
Jedini mozaik koji je delovao relativno očuvano bila je živa predstava strašnog suda u plavoj, beloj i zlatnoj boji, koja je zauzimala ceo zapadni zid iznad ulaza. Veniša se po ko zna koji put divila prefinjenoj pažnji za detalje na ogromnom delu: s desne strane se pobesnela reka plamena izlivala na nage, užasnute prokletnike, s lobanjama punim crva na dnu; s leve strane vernici su se kretali prema nebeskoj kapiji uz pomoć prekrasnih anđela; tu su bili i Adam i Eva, sada veoma stari, klečeći dok slušaju poslednju trubu. Poželela je da dodirne grubu, blistavu površinu mozaika, ali i ovako je njeno stručno oko videlo mnogo slabih mesta; znala je da će restauratori imati pred sobom veoma težak zadatak da sačuvaju mozaik.
„Dakle, ponovo se srećemo.“
Veniši je zastao dah. Mogla je i bez okretanja da prepozna kome pripada mračni, baršunasti glas od kojeg je upravo poskočila. Okrenula se i videla Paola kako stoji iza nje, sa širokim osmehom od kojeg mu je lice sinulo dok su mu oči blistale od veselog iznenađenja. Izgledao je taman dovoljno neformalno u farmerkama i plavom džemperu preko blistavobele košulje. Uz tamnocrveni svileni šal s diskretnom šarom, uvučenim pod otkopčanu kragnu košulje, delovao je opušteno i prirodno elegantno kao u modnom časopisu.
„Izvinite što sam vas prepao.“
Gledala ga je bez reči, svesna da ubrzano diše i da joj se ženice šire. Trepnula je. Otkud on ovde? Sećanje na njegov zagrljaj prethodne noći, i na njegovo telo pripijeno uz njeno, potpuno joj je obuzelo misli; nije bila u stanju išta da kaže.
Paolo je pokazao mozaik i prekrstio ruke. „Pakao je užasan, raj je divan, ovde nema sentimentalnosti, nema ublažavanja udarca, da li se slažete?“
Nastavio je da gleda pravo u nju, očito uživajući u njenoj zbunjenosti; no u njegovom pogledu bilo je još nečega, nečega od čega je Veniša osetila tople žmarce duž leđa, i još niže.
Srce joj je luđački tuklo u grudima, ali glas joj je, nekim čudom, zvučao smireno. „Ah, buongiorno, Signor Barone. Šta vas je dovelo na Torčelo?“
Paolo se nasmešio. „Isto što i vas, po ovako divnom jutru, rekao bih: potreba da odem iz Venecije i udahnem malo svežeg vazduha... Ali da se vratimo mozaiku u koji ste se toliko zadubili. Zanima me vaše mišljenje. Da li se slažete da je ovo odlična ilustracija onog što nas čeka posle smrti?“
„To je zato što su detalji priče prikazani moćnim, beskompromisnim stilom toga vremena“, odgovorila je Veniša, gledajući mozaik dok se upuštala u govoranciju kako bi prikrila haos koji je nastao u njoj kad ga je tako iznenada ugledala. „Veličanstvenost dramatičnog prikaza ovde je vrlo naglašena, a takođe je jasno prisutan i uticaj istočnjačke, preislamske umetničke tradicije.“
Osećala je da joj srce poskakuje kao pastrmka u planinskom potoku i nadala se da on neće primetiti podrhtavanje u njenom glasu. „Ovo je vreme inkvizicije i borbe protiv jeretika, što je reakcija na porast drugih religijskih pokreta u svetu...“ Nastavila je da gleda uvis, ali osećala je njegov pogled na sebi. „Crkva je koristila slikarstvo kao način da osigura da vera bude potpuno iskristalisana u umu vernika, kako bi dogma nastavila da vlada.“
„Vrlo ste upućeni, Veniša... možemo li da pređemo na ti?“ Smešio se, a u očima su mu se videli divljenje i nešto nalik na veselje.
Ignorisala je i kompliment i pitanje; okrenula se ka njemu, upitno ga gledajući. „Zar ne mislite da se nekako suviše često srećemo?“ Pitanje je bilo oštro, skoro neljubazno, ali njemu to kao da nije smetalo.
Ponovo se nasmešio. „Duga ruka sudbine, da li se slažeš?“
Paolovo pitanje iznenadilo je Venišu. Bila je vrlo svesna da joj on stoji suviše blizu, i zbog toga ju je hvatala nervoza. Istovremeno se trudila da očuva smirenost. „Ja ne verujem u sudbinu. Svako je kovač svoje sreće.“
„Nažalost, ne mogu da se složim. Ja verujem da se od sudbine ne može pobeći. Ali možda bismo mogli da nastavimo ovaj razgovor za ručkom. Sad je skoro jedan sat, a znam mali restoran u kom služe fantastičan goh, rižoto s plodovima mora. Tu dolaze samo meštani, što je obično dobra preporuka.“
„Hvala, ponela sam sendvič.“
Namrštio se. „Hvala i zbogom?“ Glas mu je bio sarkastičan.
Veniša je oborila pogled. „Nisam htela da zvučim grubo.“
On je raširio ruke. „Nikad u životu nisam popio ovoliko odbijanja.“
Usudila se da ga pogleda u oči. Odjednom je delovao umorno, kao da nedeljama nije spavao. Srce ju je nehotice zabolelo. Da li je to saosećanje, ili možda nešto moćnije? Sukobljene emocije kovitlale su joj se po mozgu. Bila je maltene spremna da prihvati njegov poziv, ali samo maltene.
„Stvarno moram da napravim beleške o ovim mozaicima. Nalaze se u vrlo sličnom stanju kao ploča na kojoj radim u ovom trenutku.“ Spustila je glas. „Hvala na pozivu, ali možda neki drugi put.“
Paolo ju je pogledao odozgo, pomalo nestrpljivo, stežući usne očito u želji da se savlada.
„Pa dobro, kako hoćete. Mada ne razumem toliku tvrdoglavost, ali smatrajte da je ta tema okončana. Neću vas više ometati, sinjorina.“ Učtivo je klimnuo glavom, okrenuo se i otišao; koraci su mu odzvanjali u praznoj bazilici.
Njegove reči bile su pune strašne konačnosti. Dok je slušala vrata kako se zatvaraju za njim pre nego što je ponovo zavladala tišina, Veniša je osetila ledeni dodir na srcu.
Sledećih pola sata koračala je po zgradi, uzalud pokušavajući da se usmeri na posao, ali umesto toga je bezbroj puta ponavljala u sebi razgovor koji se upravo odigrao. Kao i prošli put kad ga je odbila, bila je zbunjena i utučena. Obuzeo ju je osećaj žaljenja. Kako je mogla da bude tako gruba? Stvarno ne bi bilo ničeg lošeg da je prihvatila poziv na ručak. Zašto on tako čudno deluje na nju?
Veniša je tokom godina, naravno, izašla nekoliko puta na ručak ili večeru; imala je mnoge randevue i uvek joj je prijala muška pažnja, do izvesnog stepena. Rado je pomalo flertovala, a ponekad bi dozvolila i da je poljube, ali s njene strane tu nikad nije bilo osećanja; uvek je vladala situacijom.
S Paolom je bilo drugačije. Pred njim se osećala ugroženo, čak i ranjivo. Osećala je kako led kojim je tako pažljivo obmotala srce počinje da se topi. Godine samokontrole i temelji tvrđave koju je podigla oko sebe počeli su da se krnje, tako da su njeno emotivno i mentalno stanje bili u opasnosti. Morala je da se zaštiti. Iako je duboko u sebi verovala da je devojka s kojom je Paolo došao u onaj restoran možda samo prijateljica ili klijentkinja, njeno prisustvo tog dana dalo je Veniši dobar izgovor da drži Paola na odstojanju. Ovaj poslednji razgovor stvorio je u njoj žar koji bi lako mogao da joj potpuno uništi odbranu.
Ipak, deo nje čeznuo je da se ponovo nađe u naručju muškarca, da oseti kako joj telo oživljava, kao prethodne noći na podijumu za ples u Paolovom zagrljaju. Uprkos činjenici da ju je dobro čuvao od opasnosti koje nosi ljubav, život u celibatu ima i svojih loših strana. Potreba da bude voljena, koja je oduvek postojala u njoj, povremeno bi postala toliko bolna da je osećala gotovo nepodnošljivu napetost.
U mislima joj se ponovo pojavilo Džadovo lice, doskora pomalo zamagljeno zbog proteklog vremena, ali sada ponovo oštro i jasno kao da ga je juče videla. S njim je upoznala ljubav, strast i potpuno stapanje uma i tela, i nedostajao joj je jednako kao i pre deset godina. Sad je verovatno oženjen i ima gomilu dece. Nikada neće biti njen, ali svest o tome nije joj nimalo pomagala protiv ogromne, beznadežne žudnje. Vadi se iz tog mračnog stanja, devojko, ljutnula se na sebe, inače ćešpoludeti. Pogledala je na sat; već je bilo pola dva. Možda bi mogla da potraži klupu s pogledom na zaliv, ili da sedne na Atilin presto i tu pojede sendvič. Potom će otići do Crkve Santa Foska, a onda će poći kući pre nego što padne mrak.
Kad je izašla iz crkve, sunce je bilo još visoko. Okolno drveće bacalo je senke po tlu; sve je imalo zlatastu nijansu. Ružičasta Crkva Santa Foska delovala je veoma usamljeno na ivici travnjaka, s lučnim arkadama i vitkim, elegantnim stubovima od grčkog mermera s kapitelima u vizantijskom stilu. Oko stubova su kružili golubovi, slećući na krhke kapitele, gučući i lepršajući. Drevni gradić pripadao je samo njoj; mogla je da zastaje i divi se lepotama do mile volje. Nemoguće je dugo se baviti tajnim bolom na ovakvom mestu, pomislila je dok je išla k Atilinom prestolu.
Smestila se na belo sedište načinjeno od jednog komada rukom klesanog kamena, koje je stajalo na malom travnjaku preko puta Santa Foske. Dok je vadila sendvič sa salamom, mocarelom i rukolom, trgla se od glasa iza sebe.
„ Una leggenda locale vuole che chi siete su questa sedia si sposerd entro un anno; lokalna legenda kaže da će svako ko tu sedne da stupi u brak za manje od godinu dana.“
Naglo se okrenula i ljutito pogledala; kako je moguće da je on još uvek tu? „Da li se vi uvek šunjate ljudima s leđa?“
Paolo se smešio dok je zaobilazio presto da bi stao pred nju, prekrštenih ruku. „Ne, samo kad su u pitanju lepe mlade žene koje odbijaju da ručaju sa mnom.“ Ponovo ga je pogledala, napola ljutito.
Njegov lažno ljutiti izraz nije mogao da prikrije mangupski sjaj u očima. „Šta da vam kažem? Prosto ne umem da prihvatim odbijanje.“ Podigao je ruku i prislonio kažiprst na usne, zamišljeno je posmatrajući. „Kakve li se misli kriju u tim vašim očima boje meda? Deluju tajanstveno i prosto moram da se upitam šta bih našao kada bih uspeo da se razaberem u njihovom plamenom pogledu.“
Veniša se nakostrešila, nelagodno se meškoljeći na kamenom sedištu. „Nemojte tu da flertujete sa mnom, uzalud gubite vreme. „
„To je moje vreme, i ne smeta mi da ga gubim ako mogu da ga provedem u vašem društvu.“
Ona je žurno oborila pogled da bi prikrila bes. „Ako tražite avanturu, signore, onda kucate na pogrešna vrata. Ja se ne bavim tom vrstom sporta.“
Paolo je iznenađeno podigao obrve pred tolikom žestinom. „Kako da vam kažem? Ništa nije tako neobično i čudno kao odnos između dvoje ljudi koji se poznaju samo očima... i koji održavaju utisak nezainteresovanosti, bilo zbog morala bilo zbog nekog mentalnog poremećaj a. Između njih vlada histerija nezadovoljene, neprirodno suzbijane potrebe za spajanjem... Tako nekako. Tomas Man: Smrt u Veneciji „
To je rekao na engleskom, i Veniša je za trenutak ostala bez reči. Duboki ton Paolovog glasa nekako joj je delovao poznato. U deliću sekunde bila je uverena da je te reči upravo izgovorio Džadov glas, iako je Paolo govorio s italijanskim naglaskom.
„Nisam znala da govorite engleski'1, uspela je da kaže, stegnutog grla.
Paolo je slegnuo ramenima. „Govorim pomalo razne jezike, draga moja.“

Veniša je pokušala da nastavi razgovor. „Pa, da se vratimo vašem citatu. Tomas Man je možda bio u pravu, ali ja ne pokušavam da budem čudna ni problematična, niti igram nekakvu igru. Ĉak i da se bolje poznajemo, jedino što bih mogla da vam ponudim je prijateljstvo.“
On je odgovorio poluosmehom. „Po mom iskustvu, prijateljstvo je vrlo elastičan pojam.“
„Pa, za mene tu nema nikakve dvosmislenosti ni elastičnosti. Prema definiciji u rečniku, to je kada se dve osobe poznaju, slažu i imaju poverenja.“
„Ovo je veoma zanimljiv razgovor i trebalo bi da ga nastavimo za ručkom. Vaš sendvič je sigurno već bajat, a ja sam rezervisao sto za dvoje, u malo verovatnom slučaju da se predomislite i ipak pristanete na ručak sa mnom.“
Veniša je osetila da joj ponestaje volje za borbu. „Vi stvarno nikad ne odustajete“, uzdahnula je, vraćajući neraspakovan sendvič u torbu, i ustala.
„Nikad.“ U glasu mu se osetio prizvuk žestine, umekšan blagim osmehom dok joj je pokazivao put preko dvorišta.
Tratorija Tonino bio je mali restoran u glavnoj ulici na Torčelu, preko puta Đavolovog mosta. Nije bilo nikakvih andramoljaka za privlačenje turista, već samo deset stolova u dva reda, šank i otvorena kuhinja u kojoj je troje kuvara pevalo uz posao, mešajući rižoto u šerpama drvenim varjačama tako da je hrana letela uvis kao u cirkusu. Lusteri su imali i ventilatore koji se koriste u vrelim mesecima. Na belim zidovima nalazile su se police ukrašene gondolijerskim trofejima i najrazličitijim prepariranim pticama pod staklenim zvonima.
Paolo je objasnio Veniši da vlasnik, Tonino, potiče iz porodice čuvenih gondolijera. On je jedini od četvorice braće koji nije nastavio porodičnu tradiciju; više je voleo da otvori restoran, jer, kao što se često hvalio: „Volim da moja hrana bude dobro skuvana, a danas u Veneciji ne možeš dobiti valjan obrok. Inoltre, io sono un cuoco eccellente; osim toga, ja sam izvanredan kuvar.“
Na Venišino iznenađenje, lokal je bio pun. Konobari su hitali prolazom, a stizalo je mnogo više ljudi nego što je bilo mesta. Već je zaboravila na zebnju. Paolovo opušteno ponašanje i način na koji se prosto uklopio u ovo ljupko mesto pomogli su joj da se oseća mnogo prijatnije nego što je očekivala.
Tonino, okrugao čovečuljak s dugom crnom kosom i čupavim brkovima, pozdravio je Paola kao starog prijatelja. „II tavolo e in attesa di lei signore; vaš sto vas čeka, gospodine“, rekao je uz ljubazan poslovni osmeh dok ih je vodio ka stolu kraj prozora, s pogledom na Đavolov most. Veniša mu se osmehnula; mogla je zamisliti ovog ponosnog čoveka kako se hvali svojim kuvarskim veštinama.
Veniša je pustila Paola da bira jela, pošto je bilo jasno da dobro poznaje ovo mesto. Naručio je meke moče krabe, potom tradicionalni goh rižoto i pino gri koji je tratorija služila u staklenim bokalima.
„Volim taj most“, rekla je kad su seli. „Volim što nema ogradu. To mu daje tako elegantnu liniju.“
„II Ponticello del Diavolo. Znate li otkuda mu to ime?“
„Nešto u vezi s đavolom koji otima duše, ako se ne varam. Mada ne vidim logiku u tome, ali sigurno postoji neko nelogično sujeverje.“
„Postoji legenda o tom mostu.“
Veniša se nasmejala. „Pa naravno! U Italiji postoji legenda o svakom mostu. Možete li da mi ispričate?“
„Naturalmente. Kao i svi moji zemljaci, veoma sam sujeveran i čvrsto verujem u legende.“
Pogledala ga je i primetila da bi i on mogao proći kao đavo lično.
„Pa, recite mi, kakva je to legenda o II Ponticello del Diavolo?“
Paolo je uzeo bokal i ponudio joj vino. Kad je klimnula glavom, napunio joj je čašu, ali primetila je da je sebi sipao samo vodu. Nije izdržala; upitno ga je pogledala, ali on to kao da nije primetio.
„Tokom austrijske okupacije, mlada Venecijanka zaljubila se u austrijskog vojnika. Njena porodica nije odobravala vezu i mladić je ubijen.
Devojka je bila toliko očajna da se obratila čarobnjaku, koji je sklopio pakt s đavolom da joj vrati njenog vojnika u zamenu za duše sedmoro dece. Devojka i đavo su potpisali ugovor, a mesto sastanka bio je most na Torčelu. Kad su čarobnjak i devojka došli na sastanak, videli su đavola s mladićem na drugoj strani mosta. Devojka je prešla most i dvoje ljubavnika su pobegli. Kad je došlo vreme isplate, čarobnjak i đavo su dogovorili nov susret na mostu, ali na putu ovamo čarobnjak je umro, prirodnom smrću. I od tog dana, kažu, đavo se svake noći pojavljuje na mostu, čekajući duše to sedmoro dece.“
„Odlična priča. Barem su ljubavnici pobegli to mi se dopada.“ Veniši se pogled zamaglio kad je dodala, više za sebe: „Nema ničeg goreg od roditelja koji se u sve mešaju.“
Paolo je nakrivio glavu, ali nije komentarisao. „Da li često dolazite na Torčelo?“, upitao
je.
„Ne onoliko često koliko bih volela leti ne dolazim jer je velika gužva, a mislim da to remeti šarm ostrva.“
„I ja volim da dolazim ovamo, ali odavno nisam bio. Siguran sam da nas je danas oboje dovela sudbina.“
Ovo nije bio običan osmeh senzualnih usana s blistavobelim zubima, upadljivim zbog njegove tamne kože, i neverovatno plavim očima. Poželela je da je ne gleda tako. Povetarac koji je dopirao kroz prozor zamrsio mu je kosu, tako da mu je jedan pramen pao preko čela; to mu je dalo dečački izgled koji je smesta osvojio Venišu.
„Mislim da sam vam već rekla da ne verujem u sudbinu“, rekla je, podižući bradu. „Subina je način na koji sujeverni ljudi pogrešno tumače koincidencije.“ Mada, ni dok je to govorila nije bila sigurna da li zaista veruje u to.
Paolo kao da se zamislio nad tim, ali istovremeno je ispitivački gledao u Venišu. „Jesmo li se mi ranije sreli?“ upitao je jedva čujno.
„Ne bih rekla.“
„Da li ste ikada čuli reč maktub?“ Veniša je odmahnula glavom.
„To znači pisano je. Arapi kažu da je, od dana rođenja, svakom čoveku na čelu ispisano ime osobe rođene za njega. To možda objašnjava osećanje prepoznavanja koje sam doživeo kad sam vas prvi put video“, dodao je poluglasno, gledajući je netremice dok je pio vodu.
Veniši je srce zatreperilo. I ona je imala neko osećanje već viđenog kad god je bila s Paolom, ali nije nameravala da mu to prizna. „Sudbina je za one koji su suviše slabi da kontrolišu šta im se događa', izjavila je odlučno.
On je podigao obrve. „Veoma ste srećni ako ste uvek bili u stanju da upravljate svojim životom ali još ste mladi, a život je dugačak.“ Kucnuo je po drvenom stolu.
Za svojih dvadeset osam godina, da li je bila u stanju da upravlja svojim životom? Od te pomisli Venišu je obuzela blaga jeza ali mora sad odmah to da zaboravi. Ručak s Paolom je, začudo, postao zanimljiv, mada se nije slagala s njegovim stavovima.
„Svi Italijani su jako sujeverni, zar ne?“
„Mavari su imali velikog uticaja na ovu zemlju, uključujući i verovanja. Iako u Italiji nije bilo kalifata, bilo je mnogo muslimanskih uticaja, od osvajanja Sicilije pa nadalje. Da li ste čitali Omara Hajama?“
„Moram priznati da nisam. Ĉula sam za njega, kao i za Halila Džubrana i Rumija, ali nisam ih čitala. Ĉujem da su im dela veoma lepa.“ „Postoji jedan katren Omara Hajama koji mi je uvek bio posebno drag.“ Prekinuo ih je konobar koji je doneo prvo jelo, pržene krabe.
„Ovo je izvanredno“, rekla je Veniša i navalila na reš račiće.
„Ove male krabe s mekim oklopom su venecijanski specijalitet. Mogu se naći u zalivu samo tokom nekoliko nedelja svake godine, krajem zime i početkom proleća, i onda ponovo početkom jeseni, kada se presvlače i menjaju oklop. Imamo sreće što su već na jelovniku prilično je rano za njih. Mora da su se tek pojavile na tržnici.“
„Moram se setiti ovoga kad sledeći put odem u restoran.“ Gledala ga je kako liže prste pošto je stavio zalogaj u usta, a onda polako žvaće gledajući u nju. želudac joj se zgrčio kad je osetila vrelinu u obrazima; mora da je pocrvenela, i zbog toga je izgubila nit razgovora.
„Šta ste ono govorili?“
„Da, o tom katrenu Omara Hajama koji zaista volim i u koji čvrsto verujem:

Šta je napisano ništa ne povrati.
Pobožnosti razum pomoć neće dati

da povučeš nazad ma ijedno slovo
kog ni tvoje suze neće izbrisati. „

„Prilično mračna i tužna slika, zar ne?“
„Možda, ali meni se čini da ima mnogo smisla. Ĉovek nije slobodan, Veniša. Naši životi su nam pisani. Ako je to što vi kažete tačno, da sami krojimo svoju sudbinu, otkud onda toliko jada u svetu?“
Ručak je odmicao, a oni su pričali o filozofiji, književnosti, religiji i istoriji, pazeći da ne kažu ništa lično. Kao da su se prećutno složili da sačuvaju svoju anonimnost, neku vrstu tajanstvenog oreola, plašeći se da pokvare sliku za koju misle da je ima ono drugo.
A ipak, negde između redova, Veniša je osetila da je Paolo duboko nesrećan. Njegovi osmesi često su bili žalosni i čežnjivi, i lako je prelazio s blage ironije na maltene ljutitu žestinu u stavovima o životu. Povremeno bi prešao pogledom preko nje, a to je ispod njegovih dugih trepavica delovalo nekako intimno, poput poljupca. Veniši se, ne prvi put, činilo da joj on gleda pravo u dušu. U tim trenucima izgledao je nekako posebno ranjivo. Začudo, to ju je zbog nečega podsetilo na Džada.
Način na koji je izgovarao njeno ime delovao je kao milovanje, tako da se ježila kad god bi je oslovio. Volela je italijansku melodičnost njegovog glasa, a to se pri izgovaranju njenog imena naročito osećalo. Nije se ni čudila otkuda se odjednom oseća tako vrtoglavo lako, što je obuzima neobična malaksalost, što joj je grlo vrelo i suvo. Nije moglo biti zbog vina; ona nikada nije tako reagovala na alkohol, a osim toga, popila je samo jednu čašu; Paolo joj je sipao još, ali ta je bila skoro nedirnuta. On je delovao na nju kao droga, a ona nije bila sigurna da li želi da mu se i dalje odupire.
Pošto su završili s glavnim jelom, Veniša je odbila desert i naručila dupli espreso u nadi da će joj to pomoći da se pribere od ove čudne apatije koja ju je obuzela. Paolo je tražio filter-kafu, a onda su krenuli. On tokom jela nije pušio, pa je upalio cigaretu čim su izašli i krenuli da šetaju duž kanala.
Oko njih nije bilo ničega osim sunca, povetarca, beskrajnog neba i svetlucavog mora. Stajali su na obali jedno do drugog, diveći se venecijanskim ribarskim čamcima koji su isplovili na more. Prizor je bio i živ i divan. Boje jedara bile su bogate i raznovrsne, presijavajući se na promenljivom svetlu, napete zbog vetra, u divnom kontrastu sa sivom bojom zaliva. Neprekidno su krivudali i mimoilazili se, nalik na šarene čunkove na razboju boje olova.
Veniša je iskosa pogledala Paola koji je stajao kraj nje i utvrdila da i on gleda nju.
„Ovo je divno mesto“, rekao je tiho. „Da li se slažete?“

Odjednom nije mogla da odvoji pogled od njegovih plavih očiju. Bile su očaravajuće, na ovom svetlu maltene zelene. Ličio je na Lucifera još više nego pre; delovao je nekako neobično tuđinski, nagnute glave, s poluosmehom na usnama, s usekom na bradi. Kao da se nadnosio nad nju, bio je tako blizu, i počelo je da je obuzima neobično uzbuđenje. Osećala je nešto nalik na vrtoglavicu, obuzeta divljim kovitlacem emocija od kojih joj je srce tuklo sve brže i jače. Grlo joj se steglo i s mukom je odvojila pogled.
Sledećeg trenutka osetila je njegovu ruku na ramenu, zapovedničku, posesivnu ruku. Ponovo je pogledala u Paola, bez reči je poslušala neizgovoreno naređenje, žudnu potrebu u njegovim plavim očima, i pustila ga da je privuče u zagrljaj. Njegove ruke sklopile su se oko nje. Duboko je udahnula i privila se uz njega, baš kao na podijumu za ples u onom noćnom klubu; ali ovo nije bio ples, nego očajnički zagrljaj. Paolo je zagnjurio lice u njen vrat i ona je izgubila svako osećanje za vreme i mesto. Ĉvrsto ju je grlio toliko čvrsto kao da neka skrivena, nevidljiva sila pokušava da ih energično stopi u jedno telo i jednu dušu. Njegove ruke vukle su je sve bliže srcu mogla je osetiti otkucaje kroz odeću. Ĉinilo joj se da će joj silina zagrijala svakog trenutka naneti bol... ali to se nije desilo. Srce joj se topilo, jedva je

uspevala da diše; kao da joj i telo i duh lebde na ogromnom talasu... oklevala je, plašeći se da čak i pomisli na tu reč... na talasu... ljubavi.
Paolo nije govorio, nije ni ona, ali nije ni bilo potrebe za rečima. Nije je poljubio, njoj to nije ni bilo potrebno. Očajnički i grčevit zagrljaj rekao je sve što treba da se kaže. Taj trenutak bio je kao izdvojen iz života, kao da je zasebno postojao u vremenu; moćna, neodoljiva spona koja ih je oboje zahvatila, a Veniša je znala da nikad ne sme biti pomenuta.
„Treba da krenemo“, šapnuo je Paolo dok ju je puštao. „Uskoro će se smračiti. Odvešću vas nazad.“
Veniša se ćutke složila, gledajući predeo i trudeći se da ga zapamti zauvek.
„Dopada ti se?“, upitao je tiho.
Nasmešila se. „Kako da mi se ne dopadne? Božanstveno je.“
„Božanstveno...“ ponovio je on, jedva čujno. Preko lica mu je preletelo nešto nalik na sumnju i zabrinutost, ali odmah je nestalo i nasmešio joj se. Njegov glas, promukao i tih, kao da je dolazio odnekud izdaleka. „Hvala ti, Veniša, hvala ti za ovaj božanstveni dan.“
Sunce se pretvorilo u crvenu kuglu, čineći daleka ostrva naizgled mračnim i divljim.
Paolo i Veniša šetali su polako nazad, zagrljeni, još uvek obuzeti onim što se maločas desilo između njih, i stigli su do pristana za deset minuta. More je bilo potpuno mirno. Kad je ušla u brodić, ovaj se jedva primetno zaljuljao. Paolo je otišao u kabinu i odmah se vratio s velikim ćebetom, koje joj je prebacio preko ramena. „Pri povratku će biti jak vetar, ne smeš da se prehladiš.“
„Hvala.“ Podigla je glavu i nasmešila mu se. Izraz strašnog bola na njegovom licu smesta joj je pokvario osećanje smirenosti i stegao joj srce ledenim prstima.
Paolo je stao za kormilo, pokrenuo motor i pošli su prema kući. Sumrak je prelazio u mrak; pojavila su se svetla, žmirkajući s mnoštva malih svetionika na okolnim ostrvima. Paolo je stajao nepokretno za kormilom, ispravljenih leđa, jasno ocrtan naspram neba. Venišu je srce još više zabolelo: lepota noći, senovito školje, žmirkava svetla, ova visoka, snažna prilika u čijem zagrljaju je još maločas bila sve je to ličilo na vrhunac neke moćne ljubavne priče ispričane u veličanstvenoj pesmi. Senka je prešla preko njih, a ona nije razumela zašto. Ĉvršće se uvila u ćebe i pogledala u jato ptica na nebu; promicale su baš kao oni divni trenuci sreće koju je osećala, i isto tako su nestale u tami.
Kada su stigli do palate Mendikoli, pre nego što je Veniša izašla iz brodića, Paolo ju je ponovo zagrlio, ali ovog puta mnogo nežnije. Pogladio ju je po mekoj, sjajnoj kosi koju je vetar razbarušio, a onda je nežno, jedva osetno prešao vrhom prsta po njenom obrazu.
Poljubio ju je u čelo kao da je dete.
„Addio mio angelo“, šapnuo je, gledajući je u lice žalosnim, skoro očajnim pogledom.
Upitno ga je pogledala i zaustila da progovori, ali on joj je pritisnuo usne prstom i zavrteo glavom. Veniša se osećala kao da su se negde u njoj zalupila čelična vrata. Mesec je klizio preko neba, osvetljavajući njegove plave oči i gotovo lepo lice. Za trenutak je gledala u Paola, ponosno i prkosno, a onda je pošla uz stepenice, ignorišući njegovu pruženu ruku.
* * *
Sutradan na poslu Veniša je bila rasejana i nije uspevala da se usmeri na rad. Tokom noći nije ni trenula; samo je ležala gledajući u mrak, dok joj je telo gorelo od želje a mnoštvo misli kovitlalo joj se po glavi.
Provela je divno popodne s Paolom božanstveno, kao što je i on rekao a onda je na rastanku rekao: Addio mio angelo.
Veniša je dobro znala značenje te kratke rečenice; njen bolni odjek zvonio joj je u ušima i dugo pošto je legla u krevet. Poruka u njegovim ozbiljnim, tužnim očima bila je jasna: ma koliko bili dragi jedno drugom, možemo se samo međusobno unesrećiti. Ovo je bila prijatna međuigra, ali on ju je okončao pre nego što bi napredovala dalje. Za to je mogao postojati

samo jedan smisleni razlog: Paolo nije slobodan. Oženjen je. A mada je vreme koje su proveli zajedno bilo vrlo kratko, Veniši je bilo strašno da pomisli na tu mogućnost a da je ne obuzme osećanje strašnog gubitka. Baš kad je njena odbrana popustila, on joj je okrenuo leđa i ostavio je, otvorenu i punu želje koje se sada užasavala.
Ujutro je požurila kod Fritelija po svoj uobičajeni doručak, i zadržala se nešto duže u nadi da će videti Paola. Morala je da bude sigurna: suoćiće se s njim, čak i ako bude morala da žrtvuje svoj ponos. Ali on se nije pojavio i ona je morala da ode kako ne bi zakasnila na posao.
„Izgledaš užasno“, rekla je Frančeska čim su sele u tratoriju gde su obično odlazile na ručak, nedaleko od firme. Uzela je malu ćabatu svojim elegantnim, dugim prstima i uperila je u Venišu pre nego što ju je zagrizla. „Lepo sam ti rekla da juče ostaneš u krevetu, ali s tobom se stvarno ne može raspravljati kad nešto uvrtiš u glavu.“
Veniša je uzdahnula i žalosno se osmehnula. „Pa, možda je trebalo da te poslušam.“
Frančeska se na to namrštila. „Ajoj, nešto stvarno ne valja a ti nećeš da mi kažeš.“
Veniši se lice zgrčilo. „Samo sam jako umorna“, rekla je stegnutog grla, osećajući da suze samo što joj nisu navrle.
„Veniša, šta se dešava?“
„Ja... ispala sam budala“, priznala je. „S Paolom. Znaš, onaj čovek kojeg smo videle na trgu i s kojim sam ono veče igrala.“
„Da, da, sad ćeš sigurno da ti meni ispričaš trač koji sam htela da ja ispričam tebi.“
„Kakav trač? Kako to misliš?“
„Trač koji sam čula kad si otišla iz kluba. Paolo Barone je dobro poznat u Veneciji. Kako reče Fabricio, suze koje su za njim prolivale najlepše žene ovog grada mogle bi da ispune zaliv odavde do Burana. Ali prvo mi reci šta ti se desilo. Ĉekaj da pogodim, nisi otišla na Torčelo i ponovo si ga videla.“
Veniša je oćutala. Sad joj je bilo suviše bolno da govori o tome.
„Pričaj mi, Veniša.“
Veniša je uspela da se silom nasmeši nad šoljom kafe. „Znam šta ćeš mi reći o njemu. Oženjen je, zar ne?“
„Ne, ne, mislim da nije. Priča kaže da je zaljubljen u ženu kojom se ne može oženiti zbog njenog društvenog položaja. Neki kažu da je to mlada devojka iz sirotišta kojem je on pokrovitelj; drugi tvrde da je, ovaj, posrnula devojka koju je spasao s ulice. U svakom slučaju, dotična je mnogo mlađa od njega i on je čuva skrivenu u svojoj kući u Toskani. Ljudi je ponekad viđaju, veoma retko, ovde u Veneciji s njim. Ipak, to ga ne sprečava da zavodi na sve strane. Izašao je na glas kao ženskaroš, skoro isto onako okoreo kao njegov najbolji prijatelj, grof.“ Frančeska se nagnula napred i značajno kucnula po stolu da naglasi svoje reči. „Dakle, Veniša, draga moja, šta god da si započela s tim čovekom, najbolje odmah da okončaš.“
Veniša je glasno odahnula od olakšanja. Odjednom joj je ogroman teret pao sa srca. Paolo ipak nije oženjen ima nekakvu ljubavnicu, verovatno onu mladu devojku koju je videla s njim u restoranu. Dakle, možda i jeste opasan, ali u svetlu ovoga što je upravo čula ništa nije nemoguće.
„Znači, nije oženjen?“ Za trenutak se zamislila. „Zloglasni ženskaroši me nikad nisu plašili“, dodala je, a oči su joj blistale.
Frančeska ju je sumnjičavo gledala. „Da li si ga ponovo srela posle one noći?“
„Da, proveli smo popodne na Torčelu.“
„Na Torčelu?“
„Da, slučajno je i on bio tamo.“
Frančeska je prevrnula očima. „Ne mogu više da te pratim. Zašto si čitavo jutro na ivici suza ako ti ne smeta ovo što sam ti upravo ispričala?“


„Mislila sam da je oženjen po načinu na koji se ponašao sinoć pomislila sam da je u ozbiljnoj vezi.“
„Moguće je da je oženjen onom mladom ženom, nisam sigurna. Prenosim ti samo ono što sam čula.“
„Videla sam je, i mada jeste veoma mlada i lepa, što više mislim o tome, sve sam sigurnija da nisu izgledali kao bračni par.“
Frančeska je zavrtela glavom i zagledala se u prijateljicu. „Stvarno ništa ne razumem. Koliko dugo ga poznaješ?“
„Sreli smo se samo par puta... a juče...“, Venišin pogled postao je sanjalački, jer se nehotice setila kako ju je Paolo grlio, „juče je bilo... pa, prosto božanstveno.“
„Ti nisi normalna.“ Frančeska je podigla ruke. „0, mio dio! Upravo sam ti rekla da je opasan, a ti odgovaraš kako je juče bilo božanstveno! Perfavore, lepo ti kažem, Veniša, i conte i ovaj čovek su kvarni, stvarno su kao stvoreni za prijatelje. Pitaj Fabricija, on izgleda svašta zna o njemu. Pričao mi je kad si ti otišla iz kluba. Brinuo se kad vas je video da plešete zajedno.“
Veniša se užasnula. „Da se nisi usudila nikom ni reč da kažeš o ovome, pogotovo ne Fabriciju!“
„Naravno da neću, ne budi smešna. Uvek sam te nagovarala da izlaziš, da upoznaješ ljude i stvoriš sebi novi život. Veruj mi, niko neće biti srećniji od mene onog dana kad se zaljubiš u pravog muškarca i udaš se za njega. Ali petljanje s Paolom Baroneom je totalno glupo, i moja dužnost kao drugarice je da ti ukazem na to.“
„Slušaj, nemoj da mi se praviš važna, Frančeska! Po načinu na koji smo se juče rastali mislim da ga ionako više nikad neću videti.“
„Šta se desilo?“

„Proveli smo stvarno divno popodne, a onda, kad me je dopratio kući, rekao je addio umesto arrivederci... i kako me je gledao u oči...“ Veniši se srce ponovo steglo od tog sećanja.
Frančeska se namrštila. „U Italiji muškarci vole da budu dramatični. Posebno su uvežbali teatralne rastanke. Ne pitaj me ništa, imala sam primadonu od muža! I ja sam Italijanka, ali mnogo više volim flegmatično ponašanje tvojih Engleza. Kladim se u pedeset hiljada lira da će ti se javiti za par nedelja. Ali ne radi se o tome. Ne smeš da se spetljaš s tim čovekom, Veniša. On je opasan.“
„Muškarac nikad ne može dobiti od žene ono što ona sama nije spremna da mu da“, odgovorila je Veniša, setivši se iznenada šta joj je majka govorila. Nadala se da je to istina.
Frančeska je zatresla glavom. „Parole vuote, prazne reči, draga moja. Vidim da si već opčinjena njime i spremna za divlju romansu. To nikad ne uspeva, cara, i sama to dobro znaš. Ako ne sasečeš sentimente nascente u začetku, na kraju ćeš dobiti samo slomljeno srce. Nikad te nisam videla ovako uznemirenu.“
„Hvala na brizi, Frančeska. Razumem šta hoćeš da kažeš.“ Veniša je uzdahnula. „Uveravam te da sam sigurna da ga više nikad neću videti, osim ako pođem ja da ga tražim, a ponos mi nikad ne bi dozvolio da jurim za njim.“
„Va bene.“ Frančeska je ispitivački gledala u prijateljicu. „Bilo bi ti mnogo bolje da daš šansu Fabriciju“, predložila je tiho.
„Jao, Frančeska, koliko smo puta pričale o tome? Dobro znaš šta ću ti odgovoriti.“
„Si, si, znam šta misliš, ali nikad nije kasno da promeniš mišljenje!“
„U redu, menjamo temu.“ Veniša je pogledala na sat. „Bolje da se vratimo na posao. Jutros sam kasnila i volela bih da ne zakasnim i po podne.“
Dok su išle ka kancelariji, Veniša se zadubila u misli. U njoj je goreo novi plamen lebdela je na oblaku, ispunjena olakšanjem i nadom. Ipak, znala je da Frančeska ima pravo, da mora biti oprezna. Italijanski muškarci su veliki ženskaroši. Svašta napričaju pod uticajem alkohola ili u nekoj romantičnoj situaciji, i u tom trenutku to možda zaista i misle,

ali čim trenutak prođe, prođu i osećanja i sve lepe namere. Italijanske žene očekuju od muškarca da im se udvara u svim prilikama; takvi su običaji u zemlji. I to nikome ne škodi, osim ako je neko dovoljno neoprezan da to ozbiljno shvati.
Ona svakako neće ići da traži Paola, ali ako ga sudbina, kako on to kaže, ponovo dovede u njenu blizinu i ako on ponovo pokuša s njom... konačno je priznala: rado bi pristala da ga bolje upozna.
Još od Džada nijedan muškarac nije uneo toliki haos u njene misli i osećanja. Paolo i Veniša jedva da su se i dodirnuli, samo par puta, ali nije se mogla praviti da ne primećuje plamen koji tinja između njih, obuzdan samo zato što se ona plaši vreline, i zato što je i njemu to, izgleda, odgovaralo. A ipak, kad god bi se sreli, on je nije puštao da ode. Ĉak i sada, pri pomisli na Paolove ruke koje je grle i privijaju uz njegovo snažno telo, na toplinu njegovog daha na svojoj slepoočnici, Veniša je osetila slabost u kolenima, žudeći za njegovim usnama i njegovim dodirom.
Nije se radilo samo o fizičkoj privlačnosti. Povremeno, kad bi mislio da ga niko ne gleda, primečivala je naznake gorčine i gneva na njegovom licu, kao onomad na brodiću. Verovala je da je Paolo usamljen i nesrećan čovek. Melanholija u njegovom pogledu više puta ju je iznenadila i osećala je empatiju prema njemu, a to joj se nije dešavalo posle Džada. Možda je on zaista zaljubljen u mladu ženu iz restorana, i vrlo je glupo ako ne želi da se oženi njome zbog nekih glupih pravila o društvenim slojevima. Ipak, Veniša je imala predosećanje da tuga u njegovim plavim očima ima mnogo dublji koren.
Od tada je pokušavala da obuzdava misli o Paolu, da priguši glas koji ju je nagovarao da pođe da ga traži, ili makar da pokuša da sazna nešto više o njemu. Ona i Frančeska više nisu razgovarale o Paolu. Umesto toga, zagnjurila se u posao, provodeći sve više vremena u kancelariji i uveče, i vraćajući se kući suviše umorna da misli. Noću je čvrsto spavala, kao da je drogirana. Bila je maltene u transu, neprirodno smirena.
* * *
Prošlo je nekoliko sedmica. Veniša je provela naročito naporno popodne u restauraciji minijaturnog mozaika za jednog klijenta. Volela je da radi na takvim mozaicima, koji su više ličili na sliku. Ovaj je poticao iz 1282. godine i bio je naročito delikatan. Prikazivao je raspeće, s Bogorodicom i Marijom Magdalenom kako kleče u podnožju krsta. Elementi mozaika bili su od zlata, lapis lazulija i drugog poludragog kamenja postavljenog pomoću voska na drvenu ploču. Venišin klijent bio je trgovac antikvitetima i obećala mu je da će doneti dovršen mozaik u njegovu radnju u Kale del Paradizo, najstarinskijoj ulici u Veneciji, punoj starih malih prodavnica i sumornih krčmi.
Bilo je šest po podne; pošto je odnela mozaik vlasniku, krenula je ka Ponte del Paradizu, mostu na kraju uzane ulice. Tokom dana ovo je bila neobična uličica, puna zanimljivih detalja; najčešće je na sve strane visio veš okačen da se suši, pa se svetlo probijalo kroz košulje, čaršave i donje rublje. No u ovakvoj večeri, kada se sunce spusti a večernje senke zgusnu, i kada tesna ulica bude ispunjena srebrnastom maglom, Veniši je delovala mračno i prilično zlokobno.
Mada je bio mart, zima je odbijala da ustupi mesto proleću i bilo je još uvek hladno, vlažno i maglovito. Oblaci su većim delom dana visili kao sivi pokrov nad gradom, a sad je počela i kišica koja je pretila da će ojačati. Zbog vlage se sloj sveprisutnog đubreta polako pretvarao u klizavu masu, prilično nezgodnu u krivudavoj, slabo osvetljenoj ulici. Neke fasade u polusenci zapatile su lišaje i činilo se da trunu. Ulice Venecije po magli odišu tugom izbledele lepote koja čeka tamni veo noći i čudesnu transformaciju pod veštačkim svetlom. Dok je Veniša žurila po kaldrmisanom pločniku, pomislila je na reči koje je Paolo izgovorio na terasi prilikom karnevalskog bala: Vrlo je neprijatno za nedužnog turistu kada ga potom vidi na dnevnom svetlu...

Već je skoro stigla do impresivnog gotičkog luka koji je opkoračivao ulicu na mestu gde se otvarala na Ponte del Paradizo, kad joj je pažnju privukao jarko osvetljeni izlog: toliko jarko da je poput reflektora obasjavao pločnik i neposrednu okolinu. Veniša je bez razmišljanja ušla, a da nije ni pogledala šta je izloženo.
Dočekao ju je neobičan kontrast između zaslepljujućeg sjaja izloga i polumračne prostorije u koju je upravo ušla, pune teškog mirisa tamjana. Ovo nije bilo ni nalik na mesta gde je Veniša zalazila i već je htela da se okrene i izađe brže nego što je ušla kad joj se melodični glas obratio na engleskom: „Došli ste na pravo mesto, mlada damo.“
Još uvek stojeći na pragu, Veniša se naglo okrenula i pod svetlom koje je dopiralo iz izloga ugledala crnu kosu začešljanu unazad, oštro lice boje slonovače, duguljaste crne oči i krhku, pognutu priliku: Kinez,
Nosio je starinsku nošnju svoje zemlje: dugu haljinu od zelene svile, s niskom krupnih zrna od žada koja se završavala žutom kićankom, i malu okruglu kapu na glavi.
„Kako ste znali da govorim engleski?“, upitala je oprezno Veniša.
Uzane oči delovale su sanjalački i ljubazno. Na licu se umesto odgovora stvorilo bezbroj dubokih bora kad se polako nasmešio. Kinez se naklonio veoma dostojanstveno, ruku zavučenih u široke rukave. „Ĉekao sam vas. Ne plašite se, uđite i sedite ovde“, rekao je srdačno, uvodeći je u sobu.
Iako je jedino osvetljenje bila mala lampa usađena u staru kamenu svetiljku u najdaljem uglu, to je bilo dovoljno da prostorija bude prijatno osvetljena. U njoj je vladalo osećanje tihog mira i poštovanja. Na zidovima su se videle slike od vezene svile, reljefi u drvetu i svici od pergamenta s kaligrafski ispisanim kineskim ideogramima. Podigla je pogled i utvrdila da je tavanica oslikana: s jedne strane mesec, sunce i zvezde koji označavaju nebesa; s druge životinje, drveće i mnoštvo čudnih bića koja su verovatno predstavljala Zemlju. Na drvenom stalku kraj kamene svetiljke stajali su zapaljeni mirišljavi štapići pobodeni u bronzanu činiju s peskom: kraj njih su bila dva niska sedišta načinjena od velikih vezenih jastuka, okrenuta jedno naspram drugog i razdvojena niskim, crveno lakiranim stočićem. Vazduh je bio težak; miris tamjana mešao se s prodornim isparenjima opijuma.
Kad su joj se oči privikle na polutamu, videla je veliki jastuk, uspravljen kraj zlatne ploče, i na njemu ogromnu, sklupčanu zmiju. To je davalo nestvarni prizvuk inače prijatnoj sobi i Veniša je nehotice jeknula, uplašeno prinevši ruku ustima. Ustuknula je.
„Ne plašite se“, rekao je čovek tiho, uz prijatan osmeh. „To je Nuva, boginja koja je odvojila nebo od zemlje i tako stvorila Božanstvenu Kinu. Ona je prvobitni predak kineskog naroda. Nikome ne nanosi zlo. Upravo suprotno, ona stvara i leči.“
Veniša se kratko, nervozno nasmejala. „Nisam veliki ljubitelj zmija!“ Ovo je neopisivo ublažavanje situacije, pomislila je istog časa. želela je da pobegne odatle, i racionalni deo njenog uma govorio joj je da je nepromišljena što je uopšte ulazila; ali bilo je tu i još jedno osećanje, kao da je neka nevidljiva moć vuče sve dublje i dublje u radnju, i nešto dublje od radoznalosti navelo ju je da ipak ostane.
„Ja sam Ćićeng Ping Lu, ali svi me zovu Ping Lu. Izvolite, sedite. Ĉekao sam vas.“ „Mene ste čekali?“
„Ova kiša danas, to je dobar znak. Nebesa će govoriti, a vas mnogo toga muči. Je li tako?“
Veniša se zagledala u vidovnjaka, razmišljajući o istini u njegovim rečima, ali nije rekla ništa. Bilo joj je jasno da je to uobičajena fraza koju koriste svi vidovnjaci i vračare, ali njoj niko nikad nije proricao sudbinu i potajno se pitala kako bi to izgledalo. Zašto ne bi iskoristila ovu priliku? Nije imala šta da izgubi.
Ping Lu je seo na jedan veliki jastuk i rukom pokazao Veniši da sedne na drugi. Primetila je pored njega veliku činiju punu sitnih predmeta: školjki, kamenja, kristala, čak i malih kaktusa. Duž gornje ivice zida iza njega pružao se prekrasan svitak na kom je,

zlatnom, crnom i smeđom bojom, bila prikazana zmija sa dve ljudske glave.
„To je drevni svitak iz vremena dinastije Han, prikazuje Nuvu i njenog muža Fu Sija, koji je bio prvi vladar sveta“, objasnio je starac kad je video da se zainteresovala. „Prekrasno je.“
Veniša je sela preko puta domaćina, ali pogled joj je stalno skretao ka neprijatnom gmizavcu na jastuku. Kad je starac izvukao kristalnu kuglu, smesta se zagledala u nju, potpuno fascinirana. Ĉinilo joj se da je magična kugla nekako posegnula ka njoj i privukla je pravo u sebe. Ping Lu je sedeo potpuno nepomično, zatvorenih očiju, kao da je u dubokoj meditaciji.
Posle nekog vremena, koje se Veniši učinilo vrlo dugo, otvorio je oči. Posegnuo je ka Veniši, uhvatio je za obe ruke i položio ih preko kugle, poklopivši ih svojima. Veniša je osetila da kroz nju prolazi nekakva toplina.
„Mislite na ono što želite da znate, usmerite um samo na ta pitanja. Što se bolje koncentrišete, to će poruka biti jasnija.“
Veniša je pokušala da posluša, ali u glavi joj se kovitlalo suviše mnogo misli, nadmećući se za pažnju; suviše mnogo bola, koji kao da je odjednom izbio na površinu, kao da je sve što je pretrpela proteklih godina sada isplivalo.
„Niste mirni. Srce i um su vam nemirni. Teško je čuti šapat unutrašnje duše usred takve zbrke.“
„Znam“, šapnula je i iznenadila se kad su joj suze nekontrolisano potekle.
„Tomas Mor, pesnik iz vaše zemlje, rekao je: Srce koje se najbrže probudi pred cvetom uvek će prvo biti dirnuto trnjem. I mi u Kini imamo sličnu izreku: Ruža ima trnje samo zbog onih koji bije ubrali. Dete moje, našli ste ljubav u ranoj mladosti. Imali ste mladost, lepotu i ljubav; bili ste na vrhuncu sreće, do kolena u ružama... a onda... stigli ste do trnja, zar ne? I to vas je ozbiljno povredilo. A mada sad možda ne verujete, nije vam nanelo nikakvu trajnu štetu; rane sad zaceljuju, a vi i dalje volite cveće, zar ne?“
Veniša je duboko udahnula. „Mislila sam da zaceljuju, ali...“ Slegnula je ramenima uz bespomoćan pogled.
Ping Lu je polako trepnuo i pogledao je, nepomično i zamišljeno. „Znam, dete. Vidim maglu, izmaglicu i oblake kako okružuju tog čoveka kojeg je vaše srce prepoznalo, tu obnovljenu strast, odjek stare ljubavi. Vidim mladost, i hrabrost, čak i razmetljivost... dominantna ličnost, ali uvek iskrena. Njega prati nesreća: izdaja, laži i predrasude progone ga od mladosti, i sada mu nije ostalo ništa osim usamljenosti i očajanja kojima je okružen u potpunim ruševinama.“
„A šta oseća prema meni? Hoće li biti nečeg posle tih kratkih prilika kad smo bili zajedno?“
„Drago moje dete, to možete znati samo vi.“
„Kako ću znati?“
„Ako je on onaj pravi za vas, ako su se vaše duše prepoznale i odabrale jedna drugu, onda nema nikakve granice onome što će sudbina učiniti da bi vas spojila.“
„Ima li još nekoga u njegovom životu?“
„Telo je slabo, dete moje, a magla oko njega je gusta i mračna, kao zavesa.“
Veniša se trudila da razume. „Šta da radim? Ima li nade za nas dvoje?“

„Dok ima života, ima i nade, dete moje. Morate slušati svoje srce, samo i jedino svoje srce. Stabljika je duga i puna trnja, a nema prečice do prekrasnog cveta na vrhu. Zle sile su na delu. Vidim ljubomoru i zlobu, sukobe i haos. Zloupotrebljenu moć, i bol... mnogo bola... Ali vidim i zvezde na daljem kraju nebesa. Kada oblaci prođu, zvezde će sinuti, blistave i snažne u vašoj noći, i povešće vas na pravu stranu. Zvezde predstavljaju nadu, opažanje i otkrovenje. Da, ima nade za novi početak...“
Kinez je podigao obrve i pogledao pravo u Venišu. „Ali ne smete sumnjati, i nikako ne

smete biti tvrdoglavi ako želite da dosegnete mir i harmoniju.“
Veniša je osećala kako joj srce ubrzano kuca dok je zadivljeno slušala Ping Luov bezlični, melodični glas koji je njegovim rečima davao egzotični prizvuk. Ĉak je pomalo likovala, jer je odjednom u srcu znala da nije sve izgubljeno, i da sme da sanja, i da će se njeni snovi možda i ostvariti.
„Ne znam zašto, i glupo je jer sam ga videla samo nekoliko puta... ali zbog nečeg sam duboko uverena da smo Paolo i ja stvoreni jedno za drugo. Nisam sasvim sigurna, ali čini mi se da i on u to veruje. Grešim li? Jesu li godine celibata pomračile moju sposobnost rasuđivanja do te mere da čim osetim žudnju za nekim muškarcem pomislim da je u pitanju ljubav?“
Veniša se odjednom raspričala, posle godina i godina suzbijanja misli i osećanja, godina uzdržavanja da ne kaže ono što se mora reći. Izlivala je srce i dušu pred ovim nepoznatim čovekom, spokojnim starcem iz Kine, zemlje u kojoj nikad nije bila i o kojoj skoro ništa nije znala. Opisivala je sav jad i tugu kroz koje je prošla, a Ping Lu je tiho slušao, sa smirenim izrazom na licu boje slonovače, neprekidno je prodorno gledajući u lice.
„Vaše vreme tugovanja je prošlo, dete moje. Vaše rane su skoro zaceljene. Vaše srce se budi posle perioda mirovanja. Vidim promenu u toku vaše sudbine. Svaka situacija, ma koliko uznemirujuće delovala kad se pomene, ima i svoje naličje. U budućnosti vas mogu
čekati radosti koje je danas teško zamisliti. Na vama je da tragate za njima.“
„Šta da radim? On je otišao, a ja se nisam usudila da ga potražim.“
„Verujte u sudbinu. Mi u Kini kažemo da će se ono što vam je suđeno uvek vratiti, a kada sudbina baci bodež na vas, možete ga uhvatiti samo na dva načina: za dršku ili za oštricu.“
„Ne razumem. Šta to znači?“
„Kada osoba prolazi kroz bol, to izaziva promene u njenom poimanju sebe i svog načina života, i potrebne su neke promene kako bi se izbeglo da bol postane stalan. Morate odabrati čega ćete se sećati iz prošlosti, morate se radovati lepoti sadašnjosti i morate se spremati za budućnost morate gledati napred, dete moje. To je jedini način.“
Veniši se činilo da joj njegov spokojan, smireni glas i njegove crne oči, pune neopisive dobrote koju je odmah osetila, donose osećanje smirene sigurnosti. „Razumem. Hvala vam. Puno vam hvala.“ Kao nekim čudom, umor je nestao; srce joj je bilo puno novog iščekivanja, napola uplašeno, napola oduševljeno.
Ping Lu je ustao i prišao komodi na drugom kraju sobe. Otvorio je fioku i vratio se s kesicom od crvene svile, koju joj je pružio. „Ovo je za vas. Otvorite.“
Veniša je povukla dve nežne pantljike s kićankama i izvadila medaljon. Bila je to fino rezbarena zeleno-bela amajlija u obliku boginje Nuve delom zmije, delom žene.
„Taj kamen je žad. Mi ga u Kini zovemo Mingov dragulj. Stara kineska poslovica kaže:
zlato ima cenu, ali žad je neprocenjiv, i to zato što verujemo da ovaj kamen štiti onog ko ga nosi, a predstavlja i simbol statusa jer oličava dostojanstvo, ljupkost i etičnost.“
„Nikad ga neću skidati“, obećala je Veniša, stavljajući dragulj oko vrata. Dok ju je Ping Lu pratio ka vratima, Veniša mu se obratila. „Možda ću biti indiskretna, ali mogu li nešto da vas pitam?“
Učeni starac blago se osmehnuo. „Naravno.“
„Kako to da tako dobro govorite engleski?“
„Otišao sam iz Kine veoma mlad. Imao sam sreće da dobijem stipendiju za Oksford. Mnogo godina živeo sam u vašoj prekrasnoj zemlji.“ Njegove tamne, tajanstvene oči zadržale su se na Venišinom licu i ponovo se nasmešio. „ A odgovor na drugo pitanje, koje se ne usuđujete da postavite, glasi da sam došao u Italiju posle ženidbe mojom divnom suprugom, Venecijankom. Blagosloveni smo sa, evo, četrdeset godina sreće.“
„To me ne čudi ima nečeg tako....“, zastala je, tražeći pravu reč, „umirujućeg i

uzvišenog u vama. Vidim da ste, za razliku od nas ostalih, vi u miru sa svetom oko sebe.“
„Moja Biblija su Konfučijevi Dijalozi, niz knjiga koje su sastavili njegovi sledbenici, u kojima su sadržane njegove izreke i učenja. On je bio veliki filozof.“
„Ĉast mi je što sam vas upoznala. Nemerljivo ste mi pomogli. Hvala vam.“ Veniša se drhtavo osmehnula. „Priznajem da sam bila gotovo očajna.“
„Konfučije kaže: Postoje tri metoda sticanja mudrosti: prvo razmišljanjem, što je
najplemenitije; drugo imitiranjem, što je najlakše; i treće iskustvom, što je najgorče.“
Pred vratima Veniša je još jednom zahvalila Ping Luu i rukovala se s njim. Kad je izašla u noć, okrenula se i mahnula.
„Zapamtite, drago moje dete, sledite svoje srce u svemu.“
Veniša se nasmešila i klimnula glavom. Vetar je jenjao, magla se razišla i noć je bila vedra i mirna. Pogledala je na sat: već je bilo devet. Požurila je ka stanici vaporeta, srca punog snova i najneverovatnijih planova. Ping Lu joj je pružio nadu; sad više ništa nije bilo nemoguće. Zdrav razum i obziri prosto su prestali da budu bitni, jer iznenada joj se činilo da bi mogla da pomera planine i skida zvezde s neba.
Gradiš kule u vazduhu, šaputao joj je uporni glas negde duboko, a postoji velika hipoteka za takvu gradnju. Već si se namučila u životu, gunđao je dalje glasić. Zaista želiš da ponovo bude tako?
Ne sme više da sluša svoje strahove. Sudbina je našla za shodno da udesi drugačije ista ona duga ruka sudbine o kojoj je Paolo govorio kad su se onako neočekivano sreli na Torčelu. Ping Lu je takođe pominjao sudbinu. Da, na kraju će sudbina sve srediti: srce joj je to govorilo. Prepustila se njenoj moći; sad je bilo važno samo da veruje u svoju srećnu zvezdu.

Sudbina nije dugo čekala. Javila se već dva dana kasnije, u jednom od onih čudnih, nestvarnih popodneva kakva se ponekad dese na kraju zime, sunčana i bez vetra, s mirisom proleća u vazduhu, koja morate primetiti i uživati u njima jer će sutrašnji dan ponovo doneti hladne vetrove i susnežicu. Veniša je sedela za svojim stolom kod Bjankija i Lombardija, mučeći se oko posebno teškog dela mozaika. I dalje je razmišljala o Ping Luovim rečima i pokušavala da smisli neki okolišni način da sazna gde je Paolo.
Frančeska je upala u sobu, sva uzbuđena, a oči su joj blistale od oduševljenja. „Nećeš verovati ko je u zgradi!“
„Ko?“, upitala je Veniša, ne podižući pogled.
„Smeš tri puta da pogađaš.“
Veniša je tiho uzdahnula. „Poštedi me napetosti, Frančeska. Imam je sasvim dovoljno u životu i bez tvog doprinosa.“ U ruci je držala pincetu, pokušavajući da izvadi komadić posuknulog sedefa, duboko usađen u mozaik koji je uzela da radi tog jutra.
„To s čime petljaš već satima pripada ii tuo dagli occhi azzurri, tvom plavookom. Izgleda da imamo novog klijenta.“
Veniša se namrštila i podigla pogled. On je ovde? Iz nekog razloga nije želela da shvati šta joj prijateljica govori. „Kako to misliš?“
Frančeska je iznervirano raširila ruke. „Ne mogu da verujem. Daleko od očiju, daleko od srca? Nisi ga pomenula od onog poslednjeg razgovora, ali sigurna sam da si mislila na njega.“
Veniša je prebledela, napetih nerava. „Misliš na Paola?“ upitala je, spuštajući alat.
„Glavom i bradom, draga moja, i lepši nego ikada.“ Frančeska se podbočila jednom rukom i značajno je pogledala. „Moram priznati da još bolje izgleda na dnevnom svetlu
nego u polumračnom klubu. Sad je s Đovanom i čekaju te u sali broj pet.“
Veniša je nesvesno prinela ruke kosi. „Ajao! Kako izgledam?“
„Divno kao i uvek, cara. Možda si malo bleda ali to možemo pripisati ovom groznom vremenu poslednjih dana.“ Frančeska je zastala, a onda odmahnula rukom, kiselo se smešeći prijateljici. „Uostalom, bolje da te ostavim. Đovana je naručila kafu, a to znači da je situacija ozbiljna što je jako dobro, rekla bih, jer tek treba da pronađemo veliki projekat za narednu godinu.“ Potom se okrenula i otišla, mašući preko ramena.
Veniša je slušala prijateljicu s pola uha, jer je žurno izvadila torbicu sa šminkom i nanela sloj sjaja na usne pre nego što je vezala kosu u rep. Ĉim je Frančeska izašla, Veniša je svukla kombinezon koji je nosila kad god je radila na restauracij i i baš ga j e sklanj ala kad j e postala svesna nečij e senke na otvorenim vratima. Podigla je glavu i prigušeno jeknula.
„Da li sam ti nedostajao?“, upitao je Paolo svojim dubokim, melodičnim glasom, s poluosmehom na usnama. Naslonio se na dovratak i odmerio Venišin otkriveni vitki vrat, pa lice u obliku dijamanta i potom joj se zagledao pravo u usne. Izgledao je potpuno opušteno, kao da je sasvim u redu da se pojavi pred njom posle više nedelja ćutanja, i to bez ikakvog objašnjenja.
Veniši je srce ubrzano tuklo. Bila je rastrzana između želje da ga udari i da mu se baci u naručje. Osetila je vrelinu u koži i shvatila da je pocrvenela.
„Buonasera, Signor Barone.“ Pozdravila gaje prilično kruto.
On je podigao obrve. „Šta, nismo više na ti?“
Odvojio se od dovratka i ušao u sobu, tako da je njegova krupna i sumorna prilika nekako zauzela sav prostor oko Veniše, otimajući joj privatnost. Ovaj čovek stvarno ima petlju, pomislila je, sklanjajući pogled.
„Priđružiću vam se u sali za sastanke kroz nekoliko minuta, ako me ostavite da se

spremim.“
Paolo se pravio da je ne čuje; pošao je pravo prema njoj, uhvatio je za uzdrhtalu ruku i pogladio je palcem po nadlanici. Lice mu se uozbiljilo.
„Ljuta si na mene, zar ne?“
Veniša je pokušala da izvuče ruku, ali dodir čvrstih mrkih prstiju, lako tamnih na njenoj koži, bio je neverovatno senzualan i topao. Ĉesto je sanjala o tim snažnim, muževnim šakama na sebi i sad nije mogla da suzbije uzbuđenje koje se pokrenulo u njoj.
„Sinjora Lombardi ne sme da čeka“, rekla je, okrećući glavu da izbegne njegov pogled.
„Već sam završio sastanak sa sinjorom Lombardi.“
„Rečeno mi je da imam sastanak u sali pet.“
„Da, tako je, ali ja sam zamolio sinjoru Lombardi da razgovor s tobom obavim van kancelarije, uz šolju... tople čokolade?“
„Jasno mi je“, hladno je rekla Veniša. „ A kao i uvek kad si ti u pitanju, izgleda da ja nemam pravo glasa.“
Paolo se pravio da je nije čuo. „Izgledaš iznenađena što me vidiš.“ „Zaprepašćena sam“, odgovorila je kruto.
On je prišao bliže. Ponovo se pojavio onaj poluosmeh, ali pažljivo ju je gledao u lice.
„Hoćeš li me oterati?“
„Trebalo bi“, odvratila je kratko, izvlačeći ruku iz njegove.
Paolo je na to uhvatio Venišu za vrh brade palcem i kažiprstom i okrenuo njeno lice ka sebi. „Izvini, cara. Znam da sam loše postupio.“ Glas mu je bio tih i promukao, a melodičnost je prepustila mesto tuzi mada je i dalje zvučao seksi. „Mi sei mancato, nedostajala si mi. Znaš, tesoro mio, pokušao sam, ali nisam uspeo da ostanem daleko. Začarala si me tim izražajnim, plamenim pogledom“, govorio je tiho, gledajući je pravo u oči pre nego što mu je pogled skliznuo naniže, „a tvoje elokventno telo već mi je reklo mnogo više nego bilo kakve reči.“
Sad su bili tik jedno uz drugo. On ju je gledao sa zamišljenim izrazom lica i iako je Veniša stajala nepomično kao kip, nervi kao da su igrali kankan u njenom želucu. Nastupila je napeta tišina. Srce joj je tutnjalo dok je njegov blistavi, grozničavi pogled polako išao naviše, ka njenim ustima. Osetila je da joj dah zastaje u grlu i da joj se telom širi vrelina. Poljubi me, Paolo, pomislila je, odmah me poljubi. Osetila je da je on sav napet.
Još ju je držao za bradu i gledao joj usne, a sad ju je drugom rukom čvrsto obgrlio i privukao njeno telo uz svoje. Jednom rukom ju je držao za potiljak, a drugom ju je i dalje nemilosrdno grlio. Gledao ju je pravo u oči, istražujući, izazivajući. Ona je nesvesno zabacila glavu, podižući lice i nudeći mu usne. On ju je gledao još trenutak, a onda se sagnuo ka njoj.
Veniša je osetila talas njegovog vrelog daha preko svoje kože i oteo joj se prigušeni jecaj predaje kad su im se usne spojile. Obuzelo ju je divlje uzbuđenje i činilo joj se da su joj se kosti rastopile od dodira njegovih usana i njegovih ruku; svaki dodir palio je novi plamen u svakom delu njenog željnog tela. Veniša je podigla ruke i zagrlila ga oko vrata. Uzvraćala mu je poljubac kao da će umreti ako se razdvoje; njene dojke, sada otvrdle i bolne, pribijale su se uz njegove grudi, čeznući za milovanjem. Obuzela ju je dugo poricana grad i sva čula su joj se probudila; želela je da ga dodiruje. Mišićavi vrat, čvrsta leđa, jaka rebra... i već mu je otkopčavala košulju, obuzeta željom da ga dodirne.
Njegove usne su joj prelazile preko obraza i kapaka, mrmljao je nežnosti dok joj je ljubio grlo, erotično i lako kao perce. Soba se okretala oko nje, a svi nervi kao da su joj oživeli. Kolena su joj klecala, telo joj se rastakalo i privijalo uz njega, duša joj je podrhtavala u uzdrhtalom telu kao jesenji list na vetru, bila je zatočena u strasti koju je videla i u njegovim očima i osećala kako se širi njegovim čvrstim telom.
Iz nekog dalekog zakutka uma stiglo joj je sećanje prepoznala je ova moćna osećanja koja su je obuzela; bili su to odjeci stare strasti koja ju je nekada gonila ka vrhuncu

iščekivanja, a onda bi je napustila i ostavila da očajnički podrhtava; ljubav koja joj je iščupana iz srca i zakopana u dubokoj jami zaborava.
„Oh! Izvinite! Nisam znala da ste još ovde. Vrata su otvorena...“, zamucala je Frančeska i žurno se udaljila.

Njeno izvinjavanje nateralo je par da se razdvoji. Dok ju je Paolo puštao, Veniša se zanjihala na nesigurnim nogama i nagonski pružila ruku da uhvati ivicu njegove jakne. Paolo ju je uhvatio za ruku, okrenuo je i zagledao joj se u dlan pre nego što ga je prineo usnama.
„La mia cara piccola strega, mila moja mala veštice. Udahnula si život u telo koje je tako dugo bilo mrtvo“, promrmljao je ne gledajući je, uz žalostiv osmeh koji mu je jedva pomerio usne. Njegove oči, odjednom mračne i neprozirne, sad su gledale negde izvan ove sobe, nalik na noć bez zvezda. Veniša je zurila u njega: njegove reči opisivale su i njena osećanja, ali to je ipak zadržala za sebe.
Brzo je popravila odeću, ćutke gledajući u Paolova leđa. On se odvojio od nje i prišao prozoru, zakopčavajući košulju i nameštajući kravatu; izgledalo je kao da je milion kilometara daleko. Ponovo ju je iznenadila uznemirujuća sličnost između njega i Džada. Pitala se otkuda ta duboka tuga u ovom čoveku ranjiva duša u veličanstvenom telu. Osetila je ubod ljubomore kad je zamislila sliku one prekrasne devojke s kojom je bio u restoranu, i kad se setila trača koji joj je Frančeska prenela. Ipak, Paolo ju je ljubio strasno i gladno, kao da je i njega dotakao čudni talas osećanja koja su tekla poput ponovo oživljene fluidne vatre kroz njene vene. Obukla je jaknu i tog časa setila se šta je on maločas rekao: Pokušao sam, ali nisam uspeo da ostanem daleko. Znači, zaista ju je izbegavao posle Torčela, ali zašto? Dobro je videla onaj čudni izraz na njegovom licu kad su se rastajali. Šta je to s Paolom? Zašto se oseća kao da ga oduvek poznaje, a ipak je ostalo toliko mnogo pitanja bez odgovora? Možda joj je ovo prilika da sazna. Ponovo je bacio čaroliju na nju osećala je da njen bes prelazi u radoznalost i neodoljivu privlačnost.
Paolo se naglo okrenuo i široko nasmešio. „Andiamo, idemo li da potražimo toplu čokoladu? Ili možda više voliš čašu vina, ili grape? Treba da razgovaramo o poslu.“ Nestalo je onog tužnog pogleda, nestale su senke s lica; ponovo je nosio tajanstvenu, pomalo sarkastičnu masku, i sad kao da su sva ona mučna osećanja u njegovom odsutnom pogledu bila samo plod Venišine mašte.
Pošli su kroz puste hodnike kancelarijske zgrade, a Paolo ju je uhvatio za ruku. Veniša je uživala osećajući njegov čvrsti dlan uz svoj, pa je rešila da ne misli na zbunjeni pogled noćnog portira dok su izlazili na ulicu. Tokom tri godine koliko je radila za Bjanki i Lombardi, držala se pravila da nikad ne odlazi posle radnog vremena u pratnji muškarca. Venecija je relativno malo mesto i glasine, istinite ili lažne, začas obigraju ceo grad.
Dok su koračali duž obale, ka Trgu Svetog Marka, u vodi nije bilo nijednog talasića da poremeti odraz palata, uličnih svetiljki i meseca; lebdeli su, potopljeni i nepokretni, usred mračnog kanala. Zgrade u starom jezgru grada kao da su bile više i otmenije, ovako kad su im se elegantni obrisi odražavali u tamnoj zavesi noći. Zvezde su sijale kao zlatni medaljoni, naizgled toliko blizu da se Veniši činilo da bi mogla da ih ubere ako pruži ruku. Odjednom je bila stidljiva i zbunjena, nije znala kako da reaguje na ovu novu bliskost između njih. „Kuda idemo?“
Paolo ju je pogledao u hodu, kao da se pita kako da shvati njeno pitanje, a onda se opet žalostivo osmehnuo. „Da je po mome, odveo bih te u moj dvorac na mesecu, gde zvezde
uvek blistaju, gde anđeli pevaju cele noći prekrasne ljubavne pesme.“
Uzvratila mu je vedrim osmehom. „ A sunce? Da li anđeli pevaju i po danu?“
„Avaj, cara, moja palata na mesecu zna samo za noć. Sunce bi bilo suviše zaslepljujuće i pomračilo bi večnu magiju i poeziju mesečine.“
Zašto se Veniši činilo da postoji prizvuk stvarne melanholije iza ovih reči? „Tvoja

palata mora da je vrlo hladna bez sunčevih zraka.“
„Upravo zato, amore mio, želim strasnu kraljicu koja će ugrejati senke i razgoniti oblake plamenom ljubavi.“
Iznenada je zastao i nagnuo se ka njoj, podigavši njeno lice ka svome, i poljubio je. To nije bio žestoki poljubac, nego poljubac od srca, pomislila je: poljubac s porukom koju je ona samo delimično razumela.
Paolo ju je pustio i Veniša je udahnula vazduh, napola začuđena a napola u neverici. U njoj su se kovitlala osećanja. Ovo nije igra; nije obično glumatanje. Paolo je ovim poljupcem dodao još jednu neizrečenu dimenziju svojim rečima, kako bi joj nagovestio svoje namere. Od žudne žestine tog poljupca još uvek joj se vrtelo u glavi. Ne sme dozvoliti da stvari odu ni korak dalje... ili možda...
Kao da oseća njene misli, on ju je obgrlio oko ramena, skoro kao brat, i nežno je povukao da hoda dalje, smejući se. „Hajde, cara, nemoj da si tako ozbiljna; lepo je da ponekad maštamo, da izmišljamo priče, zar ne?“
Posle onako žestokog poljupca, vedrina Paolovog glasa nekako je zasmetala Veniši. Kao da ni on ne zna kako da postupa s njom. Osim toga, ona ne ume da priča priče i smatra sebe za osobu koja čvrsto stoji na zemlji. Takva je postala iz preke potrebe. Tokom godina naučila je da ne gubi vreme na prazne snove, što je vrlo teško išlo i još uvek bi ponekad popustila. Kratka ljubav sa Džadom bila je poezija dve duše u potpunom skladu i sanjala je o srećnom kraju; ali naučila je, na najteži način, da se neke pesme čak i ne rimuju. Paolove neobične osobine i njegovo nestalno prisustvo u njenom životu sposobnost da pali i ledi u istom dahu bili su za nju uznemirujući i osećala se ugroženo.
Pogledala ga je i uspela da se kratko nasmeje. „Ja sam suviše praktična /.a takve priče.“
Paolo je zastao i zagledao se u njeno podignuto lice u polutami. Pružio je ruku i sklonio joj pramen meke kose s čela, a lice mu je bilo napeto. „Možda zamišljanje idealnih stvari predstavlja pripremu za razočaranje, ali zar nemaš uvek neku želju, čežnju za nečim što nije samo obična, praktična stvarnost, Veniša?“
Opet je porumenela. Njegove veselosti je ponovo nestalo. Izgovorio je ove reči kao da su došle pravo iz duše. Oči su mu plamtele kao nikad ranije. Srce joj je popustilo, i omekšalo uprkos svemu. Kad tako govori, kad je tako gleda...
Nisu dalje govorili, i nastavili su da hodaju sve do Trga Svetog Marka.
„Uzećemo gondolu“, izjavio je Paolo i skrenuo ka Bačino Orseolu, gde se na desetine brodića ljuljuškalo na vodi.
„Zvuči divno! živim u Veneciji više od tri godine, a nikad se nisam vozila gondolom“, napomenula je uz stidljiv osmeh.
„Onda ćemo smesta popraviti taj veliki previd tvojih ranijih mladića.“
Veniša je primetila nagoveštaj vedrog osmeha na Paolovom licu. Odlučila je da mu ne odgovori time bi samo podstakla razgovor za koji je znala da bi ga on jedva dočekao, a ona je želela da ga izbegne po svaku cenu. Stvari se ionako suviše brzo razvijaju, govorio joj je neki glasić u glavi. Znaš li u šta se upuštaš?
Paolo je prišao grupi gondolijera u prugastim majicama, koji su se smejali i zbijali šale; to je bilo uobičajeno uveče, pošto dovezu čamce do ovog proširenja kanala, gde će biti zaklonjeni zakrivljenim žutim zidom hotela sa crvenim tendama.
Uspela je da uđe u uznjihanu crnu barku bez spoticanja, i bez Paolove pomoći. Noć je bila neobično topla i vlažna, i oni su se smestili na udobne plišane jastuke koji su čekali na dva sedišta na samom kraju gondole.
„Idemo u mali restoran po imenu Lanterna. To je jedna od najbolje čuvanih tajni u Veneciji. Odavno nisam bio tamo, ali verujem da će ti se dopasti. Večeras ću ti, cara, pokazati lice Venecije koje nikad nećeš zaboraviti.“ Zvučao je uzbuđeno, kao dete koje se hvali novim

igračkama.
Veniša je okrenula glavu, uhvatila Paolov vatreni pogled i brzo opet okrenula glavu. Opet ju je obuzelo sada već dobro poznato osećanje zbunjenosti, jer onaj glasić u njenoj glavi počeo je da deklamuje upozorenja da se kloni ovog čoveka. To nikako nije mogla da uradi. Njegovo oduševljenje bilo je zarazno, i bio je veoma blizu nje. Osećala je da joj srce sve brže kuca; ako se nagne samo malo unazad, mogla bi da mu nasloni glavu na mišicu, jer je pružio ruku iza nje.
Elegantni crni čamac s izvijenim krajevima uputio se s pristana u zaliv. Bilo je nekakve tajanstvene napetosti u predelu posmatranom iz romantičnog čamca, potpuno drugačije nego kad se gleda s vaporeta ili iz motornog čamca. Veliki kanal bio je dobro osvetljen i bacao je čudan, zelenkasti sjaj na drevne zgrade; izgledalo je kao pozorišna kulisa s palatama koje stoje u svetlu reflektora. Dok su klizili po blistavoj vodi, Veniša je izgubila pojam o vremenu i mestu. Sve je bilo tako romantično i noć, i aura čoveka koji je sedeo kraj nje, sve je to doprinosilo čudesnom snu, nesigurnom, blistavom, krhkom snu iz kojeg nije želela da se probudi. Kao da se nešto otvorilo u njoj; neka čudna žica u njenom umu bila je probuđena i osećala se veoma neobično, kao da bi najradije zaplakala od ove silne lepote.
„Nešto ne valja? Jako si se ućutala, cara“, primetio je Paolo, naginjući glavu ka njoj.
Veniša je uzdahnula. „Dirnule su me lepote ove prekrasne zemlje. Ovo je najlepši predeo na svetu! Ĉudno, ali kad se gleda iz gondole, sve izgleda potpuno drugačije.“
„Gondola je Venecijancima veoma važna. Ima mnogo legendi o njoj.“
Veniša je podigla pogled, a oči su joj sijale vragolasto. „A ti jedva čekaš da mi ispričaš neku od njih, zar ne?“
Paolo je zabacio glavu i prasnuo u smeh. „Si, si, cara, stai cominciando a conoscermi, počinješ da me upoznaješ.“
Sad je izgledao srećno i bezbrižno. Jako su je čudile te nagle promene raspoloženja. Veniša ih nije razumela, ali pretpostavljala je da je to ionako nemoguće s obzirom na kratko poznanstvo.
Upitno ga je pogledala. „Pa? Šta čekaš? Pretvorila sam se u uho.“
„Ne bih da ti bude dosadno.“
„Paolo, ti nikad ne možeš da budeš dosadan.“
Oklevao je, ali se nasmešio; kao da mu je bilo milo. „Pa dobro onda! Prema legendi, polumesec je potonuo u more da bi zaštitio tamom dvoje mladih ljubavnika koji su želeli da ostanu sami. To je razlog što su gondole crne, jer je mesecu ugašen sjaj u hladnoj vodi, i to je razlog za srebrni sjaj na pramcu i krmi, koji su ostali izvan vode.“
„Divno! Naše severnjačke legende govore o druidima, i uglavnom o katastrofama. Grčke legende pune su osvete bogova, i smrti. Ali italijanskc legende su skoro sve o ljubavnicima.“ Nasmejala se. „Italija je svakako najromantičnija zemlja na svetu.“
Paolo se smešio dok je gledao njeno oduševljeno lice i nežno joj je pogladio obraz gornjom stranom prstiju dok je ona i dalje gledala u tamnu vodu.
„Volim pljuskanje vesala, nalik na tajanstvenu muziku“, nastavila je. „To je tako spokojno. Ni nalik jurcanju kanalom u motornom čamcu.“
„Tako je, nema mirnijeg zvuka od jecaja vesla u tišini, pogotovo noću.“
„Ali vesla ne jecaju, Paolo. Ona golicaju vodu i teraju je da se smeje.“ Veniša ga je gledala, smejući se i sama, a čitavo lice joj je blistalo. Osećala se lako i bezbrižno.
Iznenadio ju je ozbiljnim odgovorom. „Samo ljudi koji ostare u srcu čuju jecaj vesala dok plove rekom godina.

Moraš sačuvati mladost u srcu, tesoro del mio cuore, i tada ćeš stalno čuti samo smeh.“ Paolo je ispitivački gledao Venišino lice, a pogled mu je plamteo od žestine koja je delovala maltene bolno; uz prigušeni uzdah, privukao ju je u zagrljaj.
Njegove usne na njenima ovog puta bile su grube i neobuzdane. Kao kad brana pukne od predugog pritiska, moć njegove strasti bila je neodoljiva i Veniša je tiho jeknula,

dozvoljavajući njegovom jeziku da uđe. Bila je opčinjena, obuzeta i preplavljena strujama zadovoljstva koje su tekle kroz nju. Nije joj smetalo što ih vidi i gondolijer i drugi čamci u prolazu: bila je u Italiji, zemlji ljubavi.
Veniša je osećala Paolovu vrelinu, udare njegovog srca uz svoje grudi. Njegov nehotično grubi zagrljaj naneo joj je vrtoglavi bol, ali to se pretopilo u nežnost kad je on uspostavio kontrolu nad sobom i pretvorio zagrljaj u milovanje praćeno šapatom tepanja i mekim poljupcima.
Sad ju je dodirivao opčinjavajuće nežno, prelazeći joj vrhovima prstiju preko kapaka, obraza i grla, budeći u njoj osećanja koja su je zapljuskivala u talasima, ispunjavajući joj udove slašću i toplotom koja joj se širila čitavim telom.
Sanjalački mu se osmehnula. „Da li shvataš da su tvoje ruke na meni kao čarolija?“, upitala je šapatom.
Paolo ju je pogledao, blistavih očiju. „Ti si čarolija koja mi se desila, tesoro mio. Od tebe dobijam vrtoglavicu. Ti mi nanosiš bol koji me izluđuje otkako sam te upoznao. Divna, prekrasna Veniša“, šaputao je promuklo, ne prestajući da je grli.
„La Lanterna“, objavio je glasno gondolijer koji je stajao na krmi iza njih, nemo i veličanstveno kao statua, uvežbano i vešto upravljajući čamcem.
Njih dvoje su zatreptali, čarolija se umalo prekinula, ali i dalje su osećali podrhtavanje od siline sopstvenih emocija. Paolo je pustio Venišu, ali joj je prešao preko usana vrhom palca, neprekidno je gledajući u lice; tek potom je, kao da okleva, spustio ruku. Za trenutak su ćutke sedeli, a onda je Paolo ustao.
„Andiamo“, promrmljao je, pružajući joj ruku. Veniša ju je prihvatila i pustila da je povuče; od njegovog dodira prošli su je trnci čitavim telom.
Paolo je zahvalio gondolijeru i Veniša je primetila da mu je dao veliku napojnicu.
Još uvek blistavih očiju i rumenih lica, pošli su uz kićeno oblikovane kamene stepenice do ulaza u Lanternu. Vratar ih je propustio u baštu koja je, osim za grupu ogromnih stabala, bila vešto prikrivena kao diskretni i tajanstveni dragulj, zaklonjena visokim zidovima a otvorena samo prema Velikom kanalu kroz kapiju od kovanog gvožđa.
Sam restoran, postavljen u središtu bašte, bio je mnogo upadljiviji. Bio je sagrađen oko veoma visokog i debelog drveta, nekako u obliku bundeve i sav od stakla, osvetljen kao svetionik u noći, podignut deset metara iznad tla kao da lebdi u vazduhu.
„Restoran u oblacima“, rekla je Veniša. „Ĉudesno!“
„To je ostvarenje snova Marija de Luke, mladog venecijanskog arhitekte koji je umro pre nekoliko godina. Bilo mu je samo trideset dve godine to je veliki gubitak za italijansku umetnost. Videćeš kako je unutra... prosto je, come si diče, fantastično, ekstravagantno, magnifico.“
Veniši se pogled zamaglio. „Da, to je strašan gubitak. Imala sam prijatelja koji je umro mlad, ne tako davno. Bio je sjajan restaurator mozaika. Strašno je kada se život prekine na vrhuncu prosto moraš da razmišljaš o sopstvenoj smrtnosti.“ „Baš tako“, promrmljao je Paolo, ne gledajući je.
Ĉvrsto se držeći za ruke, ušli su u restoran kroz lučno predvorje, koje se polako naginjalo naviše, prepuno teških cvetova visterije. Nežni miris ljubičastih cvetova mešao se s mirisom mora. Paolo bi povremeno stegnuo Veniši ruku. „Samo da proverim da si stvarna, a ne priviđenje“, šapnuo je onim dubokim, mekim tonom koji joj je stavljao do znanja da je još raznežen.
Sala restorana imala je pogled na Veneciju; bila je to kružna prostorija s mestima za oko šezdeset gostiju. Ovde su se mešali mašta i stvarnost, stvarajući umetničko delo koje ne da nije bilo odvojeno od života, nego je predstavljalo njegov sastavni deo. Spoljašnji zidovi bili su od armiranog stakla, pa je jedini dekor čitavog restorana bio panoramski pogled na restoransku baštu, na Veliki kanal i sve iza njega.

Iako je restoran bio pun, Paolo je uspeo da dobije sto pored prozora, tako da su imali fantastičan pogled na Veneciju, s ostrvima Murano i Burano koja su blistala u daljini kao dragulji. Dodatno iznenađenje bilo je osvetljenje u sali, koje se iznenada promenilo i umesto smirenog plavičastog postalo gotovo zaslepljujuće belo; Veniša je jeknula i zbunjeno pogledala Paola.
„Zar ti nisam rekao, cara, da će ti se dopasti i unutrašnjost Lanterne a ne samo spoljašnjost? Svetla na plafonu menjaju se svakih pet minuta, tako da su atmosfera i raspoloženje uvek drugačiji.“
Naručili su dva belinija, koji su stigli zajedno s jelovnikom pre nego što je Veniša stigla i da trepne. Osvrtala se oko sebe dok je pijuckala koktel. Gosti su bili elegantni, i svi su bili Venecijanci. žene su bile obučene po poslednjoj modi, a muškarci kao da su bili direktni potomci duždeva. Veniša se osećala nekako nedovoljno elegantno, iako je tog jutra uzela svileni valentino kostim i dopunila ga krupnim zlatnim kartije brošem i odgovarajućim naušnicama. Tog jutra se obukla elegantnije nego obično, pošto je trebalo da zameni Đovanu na važnom sastanku s američkim magnatom koji je upravo kupio veliku ploču s muralom Poslednje večere, uzetu iz palate koja je bila predviđena za rušenje; tražio je da čuje procenu stanja od Bjankija i Lombardija.
Dok su proučavali jelovnik, svetlo se ponovo izmenilo i postalo je zlatasto meko, stvarajući osećaj intimnosti koji je pojačao romantiku. Topli sjaj prijao je Paolovoj koži boje masline i Veniša je bila svesna, više nego ikada, neuglađene, mračne lepote muškarca koji je sedeo preko puta nje. Te plave oči kao u grabljivice... ta puna, glatka usta s nešto punijom, senzualnom gornjom usnom. Paolo je bio, u najmanju ruku, veoma privlačan. Bio je egzotičan, kao i njegovo ponašanje i akcenat. Kao i većina Italijana, pazio je na svoj izgled uvek je delovao besprekorno: kosa, glatko obrijano lice i manikirane ruke bili su savršeno negovani. Pri pogledu na te snažne, preplanule šake Veniša bi osetila slabost u kolenima i uhvatila je sebe kako se pita koliko je drugih žena osetilo njihov dodir na svojoj koži.
Došla je konobarica da primi narudžbu. Devojka je bila lepa i jasno se videlo da će uskoro postati raskošna lepotica. Paolo joj se široko nasmešio - upravo onim osmehom od kojeg je Veniši srce uvek tuklo malo brže, ali kad ga je videla upućenog drugoj ženi, imala je osećaj kao da joj je neko zabio nož u stomak. Pomislila je na onu mladu, crnokosu lepoticu koju je videla s njim; da li je i nju dovodio ovamo? Koliko je žena doveo u ovaj restoran gde ga, koliko je videla, jako dobro poznaju?
Paolo je pogledao Venišu i uputio joj poseban, intiman osmeh.
„Jesi li izabrala, cara?“
„Da, mislim da ću uzeti Capesante alla Veneziana za početak, a potom zečetinu s mirišljavim travama. Hvala.“
„Odličan izbor! I ja ću zečetinu, Coniglio in Porchetta, a pre toga Arancini con Mozzarella.“
Uz to je naručio bocu vina brunelo di montalčino, a čim je mlada konobarica otišla, svu pažnju posvetio je Veniši.
Ubod ljubomore koji je upravo osetila umanjio je njeno oduševljenje i dao večeri gorkoslatki prizvuk.
„Rekao si da želiš da razgovaraš sa mnom o poslu“, rekla je, pokušavajući da zvuči zvanično. Možda i nije bilo pametno poći na večeru s Paolom - a i ne radi se samo o večeri, pomislila je, prisetivši se onoga u čamcu.
Paolo se grohotom nasmejao. „Stvarno si čarobnica, znaš sve trikove! Hteo sam da o tome pričamo neki drugi put, ovo mesto je suviše romantično i šteta ga je mešati s poslom, non siete d’accordo, da li se slažeš?“
Veniša je osećala na sebi njegov pogled... i te plave oči imale su svoju čaroliju! Ipak, bila je uporna. „Ne treba odlagati stvari.“

Paolo je na to uzdahnuo. „Kako ti kažeš, caral Nema smisla raspravljati se sa ženom koja je nešto odlučila... naročito ako si ti u pitanju, Veniša“, dodao je glumeći veselo nerviranje. „Trenutno pripremam kupovinu pet stotina hektara zemlje u Mančanu, to je negde na pola sata vožnje od moje kuće u Toskani. To je mesto velike prirodne lepote i sastoji se od velike, ruševne vile, kapele koja je takođe u vrlo lošem stanju, šume i mnogo zemlje. Voleo bih da vilu pretvorim u luksuzni hotel, da obnovim crkvu i sagradim odmaralište.“
„A kakve to veze ima sa mnom?“
„Kapela je pravi dragulj, ali svi mozaici i ukrasi na zidovima moraju se restaurirati, pa sam mislio...“
„U Toskani, Paolo? Ali to je daleko! Ne očekuješ valjda da svaki dan putujem tamo.“
„Cara, svakako nisam planirao da prelaziš svakog dana toliki put. Nadao sam se da ćeš pristati da budeš moj gost nekih mesec dana.“
O čemu on to govori? Da li ga je dobro čula? Onaj razumni glas u glavi govorio joj je da su u pitanju ružičaste senke zbog osvetljenja, koje je upravo postalo ljubičasto, i da je to promenilo boju njegovih očiju iz plave u ljubičastu; tamne i zamišljene, držale su je potpuno opčinjenom. Te iste senke ublažile su mu jagodice i dale njegovim usnama blagost koju ranije nije primećivala. Kako je moguće da je ovaj čovek tako u trenutku razneži, toliko da sva logika, sva doslednost i zdrav razum nestanu kao na dodir čarobnog štapića?
„Nisam sigurna da bi firma mogla da me pusti toliko dugo. Ima nas samo dvoje koji smo specijalizovani za mozaike“, odgovorila je.
Prekinuo ih je nasmešeni konobar u belom sakou, koji im je đoneo predjelo.
Pošto mu je konobar sipao malo vina da proba, Paolo je otpio i klimnuo glavom, zatraživši da im ostavi bocu na stolu. Potom je napunio Venišinu čašu i zatim svoju, čekajući da mladi konobar ode. Oči su mu blesnule kad je pogledao u Venišu, kao da gaje obuzelo neko novo uzbuđenje.
„Sinjora Lombardi dala je zeleno svetlo.“
Veniša je osetila da su joj se leđa naježila i da se u njoj bude sve uvežbane tehnike odbrane.
„Sinjora Lombardi jeste moja šefica i moja kuma, ali ovde se i ja nešto pitam.“ Duboko u sebi bila je svesna da je to samo prazna fraza, ali nije mogla naterati sebe da tek tako, bez ikakvog protivljenja, prihvati ovaj suludi poziv.
Paolo je naslonio laktove na sto i nagnuo se prema njoj. „Da li ti je iko rekao koliko su zanosne te tvoje oči boje ćilibara kada gore tim ljutitim zlatnim plamenom?“
„Ti to stalno radiš, Paolo.“
„Šta radim, cara?“
„Namećeš mi stvari kao da ja nemam prava ništa da kažem o tome. Ne dopada mi se taj diktatorski stav. Rekla sam ti već i ranije. Otišla sam od kuće i došla sam u Italiju da bih preuzela svoj život u svoje ruke i ne nameravam da se odreknem svoje slobode ni za šta i ni zbog koga.“
Nastupila je kratka pauza. Bio je iznenađen i zbunjen.
Suzio je pogled. Oči su mu sad bile još izražajnije, kretale su se kroz čitav raspon od ljutitog bleska do dublje strasti, i primetila je da mu je čitavo telo napeto.
„Nije mi bilo ni na kraju pameti da te prisiljavam na bilo šta“, rekao je, naginjući se napred i trljajući bradu, netremice je gledajući. „Mislio sam da ćeš rado doći, da između nas postoje osećanja... i da ćemo možda imati prilike da se bolje poznamo. Mi Italijani nismo kao vi Englezi kod nas nema poluistina i nagoveštavanja. Ili jesmo, ili nismo.“
Veniša ga je gledala belo, ponovo zbunjena njegovom iskrenošću i načinom na koji ju je gledao.

Njegove reči su je postidele, ali oštrina je bila njena jedina zaštita od treperavog srca i ranjivosti pred ovim što se dešavalo među njima. Ponovo ju je obuzela strepnja. Možda je

zapravo ona ta koja je nestalna. Više nije poznavala samu sebe. Kao da su joj um i telo zaposedala osećanja straha i ushićenja kad god bi Paolo bio u blizini.
Setila se šta je rekao Ping Lu Sledite svoje srce. Bila je toliko zbunjena da nije mogla da odgonetne šta joj srce govori. Ipak, nijedno osećanje nije dovoljan razlog za grubost.
Rešila je da se povuče. „Izvini, Paolo“, rekla je. „Ĉitavog života, dok sam bila mlada, morala sam da puštam oca da mi naređuje. Nikad to nisam volela i zato sam i odlučila da odem iz Engleske. Sada mi je teško da... da se odreknem kontrole nad svojim životom.“
Paolo ju je dugo gledao s čudnim izrazom lica. „Puna si iznenađenja, Veniša. Stalno me čudiš i fasciniraš.“ Popustljivo se nasmešio. „Ma capisco, cara.“
Oborila je pogled, igrajući se čašom. „Zapravo ne znamo ništa jedno o drugom.“
„Znamo da postoji neporeciva moć koja nas uzajamno privlači“, odgovorio je tiho. Njegove reči kao da su ostale između njih, dvosmislene, izazivačke, nagoveštavajući razne mogućnosti. Veniša je osetila da rumeni ne samo u licu.
Prazni tanjiri odneti su ispred njih i stiglo je glavno jelo. Neko vreme jeli su u tišini, uživajući u zečetini.
Veniša je prva progovorila. „Mislim da bih morala da znam nešto više o tebi pre nego što prihvatim posao koji mi nudiš.“
Paolovo lice je za trenutak bilo nepomično. Da li je prebledeo, ili je to opet efekat svetlosti, koja je upravo postala zelena? Gledala gaje kako pali cigaretu i gasi plamen na upaljaču. „Da, naravno“, rekao je posle kratke pauze. „Šta želiš da znaš?“
„Jesi li odrastao u Toskani? Da li su ti roditelji živi? Imaš li braću i sestre?“
„Piano, piano, cara, jedno po jedno pitanje!“ Nakašljao se. „Roditelji su mi umrli, braće i sestara nemam, i odrastao sam svuda pomalo.“
„Kako to?“
„Moj otac je bio ambasador. Svake dve ili tri godine selili smo se u drugu zemlju.“
„To mora da je bilo zanimljivo.“
Paolovo lice se smračilo. „Bilo je vrlo... neprijatno nisam nigde pripadao.“ To je rekao gotovo šapatom, kao da priča sam sa sobom.
„Znači, nisi imao srećno detinjstvo?“
„Ne, baš i nisam.“
„Gde si studirao?“
„U Rimu. Zapravo, u jednom trenutku sam pomislio da ću postati kuvar“, priznao je, sipajući vino u njenu čašu, a potom u svoju.
„Pa zašto nisi?“
Odmahnuo je rukom. „Pa, nije se slagalo s mojim položajem. Zato sam umesto toga išao u poslovnu školu.“ Pogledao je u Venišu preko ivice čaše. „A ti?“ Oči su mu blistale od radoznalosti.
Ona je slegnula ramenima. „Moj život je bio vrlo dosadan sve dok nisam došla u Italiju život sirote male bogatašice. Išla sam u internat, a onda sam u Kembridžu studirala arhitekturu.“
Paolo ju je i dalje pažljivo gledao. „A momci? Da li si bila verena?“ To pitanje ju je zapanjilo. Nikad nije prestala da se čudi aroganciji kod Italijana. Zavrtela je glavom.
„Ĉak ni ozbiljnog momka?“
„Ne.“ Nije nameravala da mu se sada poverava; svakako nije želela da mu u detalje opisuje svoj privatni život.
Paolo je upitno podigao obrve i otpio malo vina. „Ti si divna i strasna žena, Veniša.
Jako se čudim što još nisi doživela ljubav. Mora da zbog posla susrećeš mnoštvo ljudi.“ Glas mu je bio dubok i mek. Veniša se ponovo zagledala u njegove savršene usne.
„Izgleda da nisam bila naročito zainteresovana za to ja volim svoj posao... strasno“, dodala je, svesna da je on i dalje pažljivo gleda.

„Posao ne može da zameni ljudsku toplinu.“
„Verovatno.“
„Nikada nisi bila zaljubljena?“
Veniša je oborila pogled da se nekako skloni od tih očiju koje su pokušavale da joj zavire u dušu. „Pa, bilo je tih usputnih ljubavi, kako već biva kod tinejdžera.“
„Samo usputne ljubavi, ništa više od toga?“ Ponovo je trljao bradu kao da razmišlja o nečemu.
„Da je bila prava ljubav, ne bih bila ovde, zar ne?“
„A da li tražiš ljubav?“
Veniša se kiselo nasmešila. „Pa, svije traže, zar ne?“
Završili su s jelom i Paolo je odmah uhvatio Venišu za ruku.
Svetlo je ponovo postalo belo, i pod tim mlečnim sjajem videla je da je iz njegovih očiju nestao onaj ljubičasti odsjaj koji ju je maločas zbunio. Sad je videla nagoveštaj nečeg neuhvatljivog u ovom ispitivanju, čim je bila sva kao naelektrisana. Osećala je da je obuzima drhtavica pa je, zaklanjajući oči trepavicama, okrenula lice kako on ne bi video njenu zbunjenost. Onaj glasić upozorenja ponovo se javio, trudeći se da preuzme kontrolu. Ne smem popustiti ovim osećanjima, ponavljala je u sebi, ali znala je da nema mnogo koristi od toga. Kao da su je njegov dodir i poljupci potpuno hipnotisali.
„Ne možeš ignorisati magnetizam koji postoji između nas“, šapnuo je Paolo, prisilivši Venišu da ga opet pogleda. Pogled njegovih plavih očiju kao da ju je opčinio i obasjao.
Zatreptala je, osećajući da želi da se prepusti, da utone u te oči, ali u njoj je vladala tolika zbrka da nije znala šta da kaže.
„Nisam mogao da te izbacim iz misli otkako sam te prvi put video to mi se još nikada nije desilo“, nastavio je on, a lice mu je delovalo nekako izgubljeno dok je provlačio slobodnu ruku kroz kosu.
Veniša je bila u iskušenju da ga upita za onu crnokosu lepoticu iz restorana, i za glasine koje je čula o njemu, ali obuzdala se. Ponos joj nije dozvolio da mu pokaže koliko je nesigurna. Bolje da naredne dane iskorisli kako bi saznala što više o njemu.
U tom trenutku se vratila lepa konobarica da upita žele li neki desert, uli oni su to odbili i naručili su kafu.
„Nisi mi odgovorila, cara“, navalio je on pošto je konobarica otišla. „Zašto poričeš svoja osečanja? Pozvao sam te da radiš na restauraciji i da stanuješ u mojoj kući zato što želim da budem s tobom. Veniša, mia carina, ja nisam više mlad, imam trideset osam godina, dakle poznavao sam mnoge žene i znam da je to što osećam prema tebi... da to nije varka.“
Taj ton ju je uvek razoružavao: neverovatna nežnost koju je pokazivao i od koje joj se svaki put rastopilo srce. A pošto je silno želela da mu poveruje, plašila se da mu veruje.
Ponovo je zaustila da ga pita za onu devojku koju je videla s njim i ponovo se uzdržala. Nije želela da on vidi njenu reakciju ako bude razočarana odgovorom; želela je da se drži sna u kom se našla. Nije se osećala normalno od trenutka kad je Paolo ušao u njen život. Bilo je nečeg duboko uznemirujućeg, skoro neprijatnog, u načinu na koji su se uklopili, a ona to nije mogla da objasni. Svaki deo njegovog tela privlačio ju je kao nikada ranije kao nikada posle Džada. Kad bi se dodirnuli, činilo joj se da je upletena u izmaštanu priču rođenu u izmaglici Venecije, u grozničavi san koji se dešavao nekad ranije, u nekom pređašnjem životu.
Veniša je bila gotovo sigurna da je Paolo usamljenik kao i ona, i da je i on sigurno nekada bio povređen; često je primećivala oblak kako prelazi preko njegovog lepog lica. Možda ih je upravo to povezivalo nevidljiva bliskost dva ljudska bića koja nose ožiljke za čitav život. Ožiljci... Veniša svakako nije želela još jedan ožiljak. Bila je sasvim zadovoljna svojim mirnim životom pa šta ako nema nekih velikih emocija; ovako barem zna da je bezbedna.

Upravo u tom trenutku Paolu je zazvonio mobilni telefon. Zavukao je ruku u džep, bacio pogled na ekran i namrštio se.
„Izvini, Veniša, moram da se javim, neće dugo trajati.“ Pažljivo ju je gledao dok je prinosio telefon uhu. „Ciao...“ Videla je kako je skrenuo pogled, ali nije mogla da pogodi o čemu se radi. „Da, zašto me zoveš? Da, rekao sam da sam danas zauzet i da ne mogu da ti se pridružim.“ Oborio je pogled i spustio glas. „Ne, naravno da nije zato...“
Veniša je naglo podigla oči i susrela njegov pogled. Oči su mu bile tamne i neprozirne. Očito je razgovarao sa ženom. Da li je to ona crnokosa lepotica iz restorana? Ponovo je osetila onaj oštar bol u stomaku, kao od noža, samo još dublji. Ako je Paolu zasmetalo što ga druga žena zove u vreme večere, nije to ničim pokazivao. Odvratila je pogled, u nadi da se na njenom licu neće videti šta misli.
„Si, si, lo so, znam... Videćemo se kad se vratim. Sad moram da prekinem. Ciao.“ Paolo je vratio telefon u džep i ponovo se posvetio Veniši. Pogledao ju je i namrštio se, kao da pokušava da joj pogodi misli. „Izvini zbog prekida, cara. Šta smo ono pričali?“
Bila je rešena da ga ne pita ko je to zvao, ali ipak je podigla obrve. „Je li sve u redu?“
Paolo je odmahnuo rukom. „Ma, da... nije to ništa.“ Izgledalo je da ne želi dalje da objašnjava; pažljivo joj se zagledao u lice.
Je li moguće da je s takvom lakoćom prebacivao pažnju s jedne žene na drugu? U njegovom pogledu videla je mnoštvo značenja, tako da joj se zavrtelo u glavi. Ipak, gledala ga je i dalje u oči. U šta se to upustila? Da, ovo je sve kao u bajci, zaključila je, ali uskoro bi se moglo pretvoriti u košmar koji će je uništiti. Ne sme ponovo da prolazi kroz to.
Konobar je doneokafu, a Paolo je upalio cigaretu. „Nešto si se ućutala, cara.“ Njegov glas vratio ju je u stvarnost.
Nasmešila mu se. „Bilo je ovo veče puno emocija“, šapnula je, otpijajući espreso.
Uhvatio ju je za ruku obema svojima i čvrsto je stegnuo. „Penso di stare per inamorarmi di te, mislim da se zaljubljujem u tebe“, rekao je nežno, onim glasom koji je već navikla da smatra jednom od njegovih najvećih čari.
Zaprepašćeno gaje pogledala, stegnutog grla.
„Ne smeš, Paolo.“
„Zašto, carina? Zar ti ne osećaš ništa?“ Oči su mu plamtele i pomislila je da može da joj vidi pravo u srce.
„Ne kažem da nisi veoma privlačan“, rekla je, pažljivo birajući reči, „ali ovo je suviše brzo, i rekla sam ti već ranije da mi je u ovom trenutku karijera najvažnija i da nemam vremena ni za šta drugo.“ Osetila je da se u njoj aktiviraju mehanizmi odbrane. „Moraćemo da ostanemo samo prijatelji.“
Povukla je ruku. Paolovo lice se smračilo.
„Da li si ikada čula za prijateljstvo između muškarca i žene? Veoma si naivna, Veniša, ako misliš da strast koja me proždire... da, strast koja me proždire nemoj tako da me gledaš može da postane išta drugo sem još veća strast.“
„Ja imam mnogo prijatelja među muškarcima, i veruj mi da su mi .stvarno samo prijatelji, i to najbolji mogući“, odvratila je Veniša smireno, opirući se želji da popusti ovom ludilu i dozvoli Paolu da je obujmi ljubavlju i nežnošću koje je osećala u njemu.
Namrštio se. Bio je besan. „Oni su samo evnusi, ti takozvani muškarci o kojima govoriš. Uškopljeni, ledeni muškarci“, prasnuo je.
Veniša nije odgovorila. Osećala je tihi bol kako raste u njoj, ali moraće da okonča ovu zbrku u kojoj se našla. Igrala se vatrom i sada mora da prekine kako se ne bi opekla. S vremenom, ubeđivala je sebe, Paolova slika će izbledeti; ipak, bila je svesna da ništa neće moći da obriše sećanje na njega bilo je u njemu nečega što će joj ostati zauvek urezano u srce, a to saznanje ju je razdiralo.
„Dakle, ovo popodne je bilo samo maskarada?“ Paolov glas bio je hladan, a oči tvrde

kao staklo.
Glas joj je zadrhtao, skoro se zagrcnula, a srce joj je bilo tako teško da je jedva mogla da diše. „Ne, Paolo“, rekla je polako. „Ovo je bio divan trenutak, čarolija kojoj sam se prepustila uprkos razumu. Recimo da me je opio vazduh Venecije, miris mora, romantika mesečine... i tvoje oči, Paolo, koje me miluju s tolikom nežnošću da ponekad pomislim da bih se mogla utopiti u njima.“ Gledala gaje za trenutak, a onda je oborila pogled.
On se nagnuo prema njoj; i dalje je delovao očaravajuće, tako da je pomislila da će ipak popustiti. „Lepo govoriš, cara, a plamen u tvojim očima odražava strast tvoje duše, i zašto nam onda uskraćuješ sreću? Šta je to što ne želiš da mi kažeš?“
„I meni je to veoma teško“, šapnula je, ne dižući pogled s prazne šoljice od kafe.
„Molim te, Paolo, nemoj da mi otežavaš.“
On je raširio oči. „Ne želim da ti otežam. Ovo bi trebalo da bude lako.“
„E pa nije. Meni nije. Ne mogu da ti pružim ono što želiš, Paolo.“
Osećala je na sebi njegov pogled, dug i čvrst, kao da su ga njene reči pogodile.
„To znači da odbijaš moj predlog da moram tražiti drugog restauratora za moj projekat?“
„Već sam zauzeta drugim projektom koji će trajati sve do početka leta“, rekla je, izbegavajući da odgovori.
On je za trenutak sedeo nepomično, zatvorenih očiju. Kad ih je otvorio, izraz lica mu je bio neproziran. „U redu, Veniša, nećemo više o tome, neću te više gnjaviti“, rekao je kratko.
Na njegov znak, prišao je konobar s računom.
Veniša mu je dozvolila da joj pridrži kaput. Osećala je kako se pipak bola čvrsto omotao oko njenog srca. Vratili su se stazom obraslom visterijom, ali ovog puta nisu se držali za ruke.
* * *
Bilo je dva ujutro. Plavi ferari 550 maranelo hitao je kroz noć ka San Stefanu u Toskani. Stopljen s tamom koja ga je okruživala, obuzet mračnim raspoloženjem, Paolo je vozio moćni automobil kao da učestvuje u autotrci. Vožnja mu je uvek ublažavala stres. No večeras ga nije mučio stres: mučilo ga je sećanje na ženu na Venišu. Ranjiva, očaravajuća Veniša pratila ga je u stopu, svakog dana i svake noći.
Po glavi su mu se kovitlala pitanja. Zašto baš ona? Jeste da je veoma lepa, ali Paolo je uvek bio okružen lepim ženama, a bilo je i onih koje su ga proganjale. Nije se sećao da je ikada morao neku da juri. Pa ipak, Veniši ga nije privukao samo fizički izgled. Jedva da su se poznavali, ali umeo je da raspoznaje njena osećanja kao da su se poznavali u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu; negde gde su postojali samo njih dvoje. Zašto? Nije znao skoro ništa o njoj, a ipak, kad bi mu rekla nešto o sebi, to ga ne bi iznenadilo. Kad bi je zagrlio, tela su im bila toliko usklađena da mu se činilo da ju je poznavao čitavog života.
... Ĉitavog života? Paolu se lice zgrčilo i glasno se nasmejao, gorkim, ljutitim smehom nalik na jecaj. Toliko je stezao volan da su mu zglobovi pobeleli. Prokletstvo, kakva grozna situacija! Proklet bio ovakav život'.
A ipak, Veniša je i dalje ostala tajanstvena. Zbog tuge koju je video u njenom pogledu kad god bi mislila da je niko ne vidi, a to ga je najviše zbunjivalo. Prosto je osećao da se u njoj odvija borba dok je pokušavala da se udalji od njega, i fizički i emotivno; dvoumila se, oklevala je... plašila se. Naravno da je primetio podrhtavanje njenog glasa kada je konačno smogla hrabrosti da ga odbije. Da, plašila se, jako se plašila; bio je to strah na ivici panike. Šta joj se to moglo desiti kad je sagradila toliku tvrđavu oko svog sveta? Tvrdila je da nije nikada spoznala veliku ljubav, ali Paolo je smatrao da nije rekla istinu; njene reči bi ga možda i prevarile, ali njene setne oči boje ćilibara nisu umele da slažu.

Da li mu se sve to pričinjava, upitao se sada. Da li je Veniša otišla samo zato što je, kao i on, osetila čudnu čaroliju koja kao da se plete oko njih, da ih zarobi u divljoj, plamenoj strasti? Uostalom, zar nije i on sam pokušao da suzbije nalet osećanja koji ga je obuzeo onog dana na Torčelu? Kao i Veniša, zbunjen i nesposoban da trezveno razmišlja, izgovorio je nepromišljene reči na kraju dana i pobegao od siline onoga što se dešavalo između njih.
Pred očima mu se pojavilo Venišino lice, oličenje nevinosti i čulnosti. Setio se kako su se poljubili neverovatna nežnost tog poljupca kao da je otvarala vrata u čudesni svet lepote: prekrasno i uznemirujuće. Kad je držao Venišu u naručju, osećajući divnu mekoću njenih usana, osećao se kao da drži cvet iz kojeg se širi opojna slast radosti. Kada su njene meke, podatne usne treperile pod njegovim, bio je više nego ikada svestan svoje ogromne gladi za ljubavlju žene, i opasne slutnje u trenucima koje provodi s Venišom. Sećanje je bilo toliko živo da je Paola obuzela ogromna, bolna želja. želeo je Venišu toliko duboko da ga je to plašilo. Pomisao da je više nikad neće videti, nikad zagrliti, osetiti njen miris, bila mu je neizdrživa. A ipak, stalno mu se vraćalo isto pitanje, kao uporni refren: Zašto Veniša? Zašto Veniša? Da li je moguće da se stvarno zaljubio?
Pokušao je da ubedi sebe da je ona oboma učinila uslugu i da je ovako zaista najbolje. Nije bilo smisla da produbljuje ova osećanja kad je njegov život ovakav to bi bilo nerazumno. Nije on za ljubav i osećanja i srećne završetke, kako bi i mogao da bude? Nosiš sa sobom ogroman teret, naravno da ne možeš usrećiti nijednu ženul S jedne strane, u njegov život stigla je svetlost, a s druge se primicala tama. Odavno je odustao od sna o životu sa ženom, bilo kojom ženom, i tako je trebalo i da ostane. Ipak, otkako je sreo Venišu, život mu se okrenuo naopačke. Više ništa nije imalo smisla. Gotovo da je uspeo da prikrije razmere svojih osećanja sve do večeras. Kamo sreće da mu Alegra nije baš tada telefonirala. To je razbilo čaroliju i video je kako se Venišin izraz lica potom promenio. Bio je na ivici odluke da joj kaže šta se dešava u njemu. Osećao se kao brod bez sidra, bačen na stenje po olujnom moru.
Vozio je dalje, a mesec je sijao po vinogradima oko njega i maslinjacima u daljini. Više nije bio daleko od odredišta. Mogao je da vidi Mirađo, koji mu je dom već osam godina, posađen na grebenu u daljini, ocrtan pod tamnim nebom na mesečini. Građevina s kulom stajala je na litici nad morem, i iako nije bila velika, dominirala je dolinom s druge strane: to je bilo njegovo utočište.
Paolovo srce ispunilo se ponosom, kao i uvek kad se približavao Mirađu. Gledao je njegove elegantne obrise pozlaćene suncem u svitanje, uronjene u ljubičaste senke u sumrak, zaogrnute maglom i srebrnim senkama kao sada: i svaki put bi mu dah zastao od istog osećanja zadovoljstva.
U mislima se vratio u onaj dan kada je prvi put video Mirađo. Tada se zvao Toreta. Jednog olujnog popodneva besciljno je vozio ovuda, i oštećena kula na kući probila se iz oblaka u daljini nalik na fatamorganu. Obuzet radoznalošću, pošao je u potragu za kućom i našao ju je tek posle mnogo muka. Izbliza se videlo da je teško oštećena požarom, maltene ruševina, ali bila je okružena s dvadeset pet hektara zapuštene zemlje. Imanje je bilo odvojeno od svega, šest kilometara od najbliže kuće u selu Kala Pikola, a na zarđaloj kapiji stajao je veliki natpis: Na prodaju.
Prodavač nekretnina zadužen za to imanje jedva je dočekao da izbriše Toretu iz svoje ponude. Prodavala se za manje od četvrtine vrednosti koju je imala u prvobitnom stanju. „Tržište je sporo, a kuća je ostavljena da propada posle te tragedije pre tri godine“, rekao je trgovac Paolu. „Pošto ima pogled na more, oštetili su je vetrovi i so. Većina zidova je propala... I naravno, kao i sa svim tim starim imanjima, priča se da je puna duhova... Ali svaka kuća ima neke bezopasne duhove, zar ne?“, dodao je, sležući ramenima.
Paolo je bez oklevanja kupio Toretu, ali joj je promenio ime u Mirađo, zbog prvog utiska koji je ostavila na njega kad se pojavila u daljini, kao da visi među oblacima; a i zato

što je ta reč prilično dobro odražavala njegovu predstavu o sebi u to vreme. Kupovinu je smatrao za dobar znak novi početak posle svih nedaća koje mu je život priredio. Obnoviće veličanstvenu zgradu, kao što će obnoviti svoj život, koji mu se u tom trenutku činio nalik na ogromnu crnu rupu, jer je mogao samo da očekuje šta će se dalje dešavati.
Prve godine bile su teške. Paolo je dodelio sebi težak zadatak, ali imao je sreće. Privreda je u osamdesetim godinama prolazila kroz period rasta, ali početkom devedesetih nastupila je nova kriza. Nezaposlenost je i dalje bila visoka, naročito među mladima, a visoka inflacija i sve veći iavni dug značili su da cela zemlja oseća teškoće. Postalo je veoma teško naći posao. Pošto je oduvek bio i idealista i poslovni čovek, Paolo je u obnovi Mirađa video priliku da podstakne lokalnu privredu. Mladi ljudi su rado prihvatali ponuđene poslove, iako je plata bila prilično mala.
Posle osamnaest meseci kuća je bila obnovljena, a na imanje je doneto i posađeno već izraslo maslinovo drveće, čempresi, vinova loza i mnoštvo drugog drveća i biljaka. Posle još godinu dana Paolo je dogradio i malu fabriku maslinovog ulja i imanje je počelo da raste. Kad god je bio u prilici, kupovao je zemlju i kuće, kako stambene, tako i poslovne. U narednim godinama njegovo bogatstvo je naglo raslo i danas je važio za veoma bogatog čoveka. Dok je Italija ulazila u novi milenijum i u evrozonu, on je mirno jahao talas promene te mu je dobar osećaj za biznis stvorio bogatstvo, ugled i novo utočište.
* * *
Već je maltene svanulo kada je Paolo najzad skrenuo na vijugavi put kroz guste vinograde, koji se uzdizao ka Mirađu. Popravio je svoj rekord od četiri sata i četrdeset pet minuta vožnje ovog puta mu je trebalo samo četiri i po sata. Visoka gvozdena kapija na ulazu u imanje obično je bila zatvorena, pogotovo noću, ali telefonirao je Antoniju, domaru, iz hotela pre polaska iz Venecije pa je ovaj ostavio kapiju otvorenu.
Dok je vozio kroz drvored limunovog drveća, kroz krošnje je video osvetljenu, prekrasnu, skladnu kuću i glasno je odahnuo od olakšanja. Stigao je do svog mesta za odmor, do svog utočišta, i to je u ovom trenutku bilo jedino važno. Ujutro će pokušati da sredi misli; sada mora da se naspava iako je znao da će mu san pohoditi demoni, koji su ga pratili otkako ga pamćenje služi.

Okružena tihim luksuzom svoje spavaće sobe, Veniša se u polumraku svlačila pred spavanje, svesna da su joj mozak i srce u velikom raskoraku. Misli su joj letele u svim pravcima. Ĉitavo veče bilo je prekrasno i nije želela da ga ikada zaboravi. Da li je bila u pravu što je tako odlučno odbila Paola? Stalno se prisećala onog izgubljenog i bolnog izraza u njegovom pogledu kad mu je rekla da mu ne može pružiti to što on želi. Prošlost i sadašnjost sudarale su se u njenom umu i bilo joj je nemoguće da pravi bilo kakve planove za budućnost, uključivali oni Paola ili ne.
Prešla je u kupatilo, oprala zube, umila se hladnom vodom i žustro iščetkala kosu tu naviku usadila joj je nana Horen u ranom detinjstvu. Vratila se u spavaću sobu, obukla svilenu spavaćicu i zavukla se u sveže opranu posteljinu, pitajući se žalosno da li će ono što je doživela sa Džadom zauvek kvariti sve što joj se bude desilo. Verovala je da će s vremenom zaboraviti gubitak svoje prve ljubavi, ali šok i bol koje je tada doživela i dalje su ostali u njenom srcu; začudo, kad je srela Paola, to je izvuklo na površinu sva gorka i slatka sećanja na to.
Ponavljala je sebi da je Paolo Italijan i stoga pun mašte, te je izmislio veliku romansu između njih dvoje, a da je ona na to reagovala suviše burno; ali kako da poriče ono što je osećala u njegovom naručju, i saznanje da želi to da ponovi? To je samo ukazivalo na to koliko je emotivno ranjiva i koliko je to opasno po nju.
Da li je možda samo njeno telo željno seksa pa je strasno reagovalo na njegov dodir, ili je Paolo dotakao nešto duboko u njoj, nešto iz čega bi mogla da se razvije nova ljubav? Otkud mu moć da tako utiče na nju?
Povremeno je delovao kao da želi da gospodari, a to je po pravilu u Veniši izazivalo bes; ali povremeno bi delovao i kao neko ko sanja o drugim stvarima, a to gaje činilo još privlačnijim. Njegova nestalna priroda okruživala ga je zlokobnom atmosferom, koja je Venišu privlačila kao što plamen privlači noćne leptire. Kad god i gde god bi se sreli, obuzimalo ju je osećanje krize, kao da on sve čini dramatičnim i naglim. Ono što je nebitno prosto je nestajalo kad god su zajedno, a pojavljivala se nekakva drugačija stvarnost, oštrija, možda grublja, ali nekako duboka i poetična. Šta se krije iza Paolovog dvosmislenog poluosmeha? Kakvi neodređeni predloži se kriju u njegovom glasu? Zašto njegove reči uvek kriju neko dodatno značenje, ukazujući na neka skrivena osećanja koja ona ne razume? Bilo je potpuno nemoguće da racionalno objasni svoja osećanja prema njemu. Jedino što je razumela bilo je da je, iako više nije ona nedužna mlada devojka koja se glavačke bacila u strasnu ljubav, sada iza maske samopouzdanja koju je nosila pred svetom i dalje neiskusna i ranjiva. Ako će odbaciti opreznost i dozvoliti nekome da joj se približi, neki beskrupulozni čovek mogao bi opet da je uništi; a posle onoga što je već doživela, ne bi uspela da preživi još jednu traumu.
Ovo nije bilo prvi put da Veniša poredi Džada i Paola dva muškarca zbog kojih joj je srce tako divlje tuklo. Bili su neobično slični u mnogo čemu, i možda je upravo zato, podsvesno, i bila toliko opčinjena Paolom. Obojica su tamnoputi i privlačni, s leđa veoma slično građeni, imaju čak i sličan oblik glave. Ĉak se i Paolova gusta, crna kosa kovrdžala na vratu isto kao kod Venišinog nekadašnjeg verenika. Paolo je delovao brižno, a upravo ta osobina ju je privukla Džadu, ali kad se radi o ženama, pošto je Italijan, bio je dominantan i mnogo veći šovinista nego Džad. Kad je razmišljala o tome, nije uvek razumela njegove reakcije, ali to se i ne može očekivati posle ovako kratkog poznanstva. Ipak, on joj je bio zanimljiv, ali bila je svesna i alarma u sopstvenoj glavi imala je jasan utisak da kod tog

čoveka nešto nije kako treba.
A sada, dok je ležala u prostranom krevetu, sitna i slomljena, Venišu je obuzelo strašno osećanje gubitka. Odjednom se osetila potpuno samom na svetu. Ne usamljenom oduvek je umela da bude sama sa sobom, a kao jedino dete svojih roditelja često je provodila vreme odvojena od svih drugih i sasvim zadovoljna nego više osećanje da možda, iz kukavičluka, propušta nešto važno u životu. Obujmila je prstima amajliju koju joj je dao Ping Lu i koju je zaista uvek nosila oko vrata. Bila je duboko svesna koliko je nesigurna. Kako da znam šta osećam prema Paolu? Zašto tako žestoko reagujem na njega, kada ga jedva poznajem? Ta pitanja stalno su joj se vraćala; sve ovo bilo je nekako iznenada i naglo, nalik na groznicu.
Ugasila je svetlo, ali nije mogla da zaspi pa je uključila radio. Upravo se čula grupa Ju tu s pesmom With or without you i ona se nekontrolisano trgla, jer ovaj hit iz osamdesetih bio je u njenoj glavi tesno povezan sa Džadom slušala je to u godinama pošto ju je ostavio. Ipak, večeras se, začudo, pred njom u tami nije pojavilo Džadovo lice, nego Paolove oči. Nije mogla da im odredi boju; ponekad su bile kobaltnoplave, s tamnoplavim ivicama dužice, što je njegovom preplanulom licu davalo dramatičan izgled; a povremeno su izgledale kao more obasjano suncem. Paolo, čije su ruke, usne i nežne reči ponovo oživele Venišino telo.
Sva njena čula žudela su da mu se preda, sve ju je bolelo od sećanja na onaj kratki trenutak u njenoj kancelariji, i potom u gondoli, kad su je grlile njegove snažne ruke i kad je osećala kraj sebe njegovo čvrsto, žudno telo. Prepustila se bez razmišljanja milovanju njegovih dlanova, njegovim usnama, njegovom mišićavom telu. Prisećajući se tih trenutaka strasti, Veniša je osetila da joj zastaje dah i da nesvesno, drhtavim šapatom, izgovara Paolovo ime.
Misli su joj se neprekidno kovitlale po umornom mozgu. Možda u ljubavi ne može biti čvrste sigurnosti. Već time što voli, osoba postaje beznadežno ranjiva. Možda je najbolje živeti u sadašnjem trenutku i uzdržati se od gledanja unazad ili unapred. U životu većine ljudi nastupi trenutak kada moraju prestati da beže. Da li je za nju sada taj trenutak? Ako jeste, pitala se da li će imati hrabrosti da ostane nepomična i suoči se sa strahom i sećanjima koja je progone. Ipak, bila je premorena i nije došla ni do kakvog zaključka pre nego što je konačno utonula u dubok san.
* * *
Sutradan, pre nego što je uspela i da sedne u kancelariji, ponovo je bila napolju na prolećnom vazduhu. Dan je bio divan za podizanje raspoloženja; Venecija je izgledala kao začarani grad pod besprekorno plavim nebom, vazduh je bio blag i čist, more mirno kao ulje, a drveće jarkozeleno.
„Nemoj ni skidati jaknu“, rekla joj je Frančeska, smešeći se, kad je Veniša stigla na posao s deset minuta zakašnjenja. „Zovu te.“
Srce joj je poskočilo; osećala je kako joj ubrzano udara u grudima. Sigurno je Paolo došao u kancelariju da se požali njenoj kumi.
Podigla je obrve. „Kako to misliš?“
Frančeska se nasmejala. „Pravo da ti kažem, uopšte ne znam kako uspevaš tako da deluješ na muškarce, Veniša! Juče sinjor Barone inače, izvini što sam onako upala... moraćeš posle da mi ispričaš svaki detalj a danas grof ostavlja poruke celog jutra da mora hitno da te vidi.“
Venišin pogled se za trenutak smračio. „Koliko ja znam, posao za njega je završen. Uostalom, platio nam je.“
„Pa, ja svakako ne znam o čemu se radi. Sinoć u pola dvanaest poslao je imejl, a od jutros je ostavio već tri poruke u različitim odeljenjima.“
Veniša je uzdahnula. „Sigurno nije dovoljno da mu telefoniram?“
„Ne bi vredelo! Izvoli poruke.“ Frančeska joj je pružila tri cedulje. „Osim toga, sinjora

Lombardi je takođe pitala gde si. Ne izgleda mi naročito zadovoljna, i hoće da joj se javiš čim se vratiš sa sastanka s grofom.“
Veniša se zagledala u poruke u svojoj ruci i obuzelo ju je neprijatno osećanje neizbežnog. Ljutito je uzdahnula. „Skoro sam sigurna da znam o čemu se radi. Ponovo će da me gnjavi prosidbom, a iskreno rečeno, danas stvarno nisam raspoložena za njegovo izvoljevanje.“
Frančeska ju je oštro pogledala. „Šta se dešava? Izgledaš kao da nisi spavala godinu dana.“
„Ne počinji sada, Frančeska. Pričaću ti kasnije.“ Veniša je uzela aktentašnu i krenula ponovo napolje.
Kada je dvadeset minuta kasnije stigla u palatu Palermi di Orelana, ostavili su je da čeka. Stresla se od nekog osećanja između besa i straha koje ju je obuzelo kad su je uveli u prostranu salu na vrhu zgrade, gde se nalazila kancelarija grofa Umberta.
Grof je stajao kraj ogromnog prozora s pogledom na Veneciju, Veniši okrenut leđima. Sačekao je nekoliko trenutaka pre nego što se najzad okrenuo prema njoj.
„Buongiorno, Veniša, da li ste se sinoć lepo proveli?“, upitao je bez uvoda, čkiljeći u nju onim sivim očima i gledajući je između trepavica kao kad mačka vreba plen. Njegov hladan glas delovao je potpuno smireno, ali Veniša je sarađivala s njim mesecima te nije mogao da je zavara.
O bože, pomislila je, svesna na šta on misli. Da li je i on bio tamo, u Lanterni? Ali to je bilo gotovo nemoguće; Frančeska je rekla da je poslao imejl u pola dvanaest noću, a restoran svakako nije bio toliko veliki da ga ona ne bi primetila.
Umberto joj je dao znak da sedne, a on se smestio za svoj pisaći sto, ne prestajući da je gleda sa sarkastičnim osmehom.
„Da, Lanterna je divan restoran“, odgovorila je Veniša mimo, rešena da ignoriše njegov oštar ton i gledajući ga mirno u oči.
Umberto se namrštio. „To je lovište našeg zajedničkog prijatelja. On rado vodi svoje prijateljice tamo.“
Veniša se kruto osmehnula, rešena da ne prihvati njegovu igru. „I vi ste bili tamo? Nisam vas videla.“
Umberto ju je drsko odmeravao. „0, niste ni mogli, cara, toliko ste bili obuzeti onim... Kako to da nazovemo, strasnim zagrljajem? Bio sam u jednoj od gondola koje su prošle kraj vas i tad sam vas video. Moram reći da, za osobu koja ne želi da se upušta u romantične veze i muškarce posmatra samo kao prijatelje, imate vrlo neobičan način iskazivanja prijateljstva.“
Kakav gad; verovatno je mislio da je ona lak plen i sad će ponovo da navali s predlozima, i verovatno će biti još grublji nego ranije.
„Pre svega, Paolo Barone nije moj ljubavnik. Drugo, ne vidim kakve veze vi imate s mojim privatnim životom“, odbrusila je. Spremila se da ustane, ali grof ju je zaustavio jednim pokretom ruke.
„Molim vas, nemojte ići. Saslušajte me, možda vas iznenadi ovo što imam da kažem, i morate mi verovati da je to za vaše dobro, jelda?“
Veniša je zaustila da odgovori, ali se predomislila. želela je da sazna sve što može o Paolu, čak i od nekog kao što je grof. Uostalom, oni su navodno dobri prijatelji. Možda će Umberto otkriti nešto više o Paolu.
„Pa, dobro“, promrmljala je.
Grof se hladno osmehnuo. „Hoćemo li da porazgovaramo o tome mirno, uz šolju kafe?“ Ne čekajući njen odgovor, pritisnuo je dugme na interfonu. „Angelina, la prego diportare un vassoio di caffe e biscotti.“ Potom se ponovo okrenuo ka njoj, izvadio zlatnu tabakeru i uzeo cigaretu. Nagnuo se prema Veniši i ponudio je. „Znam da ne pušite, ali

posle ovoga što imam da kažem, možda će vam biti potrebna.“ Zvučao je ironično. Kad je odbila, vratio je tabakeru u džep, zavalio se u stolici i ćutke pućkao cigaretu nekoliko trenutaka, gledajući Venišu kroz dim. Ona je sedela, naizgled smirena, ponosna i daleka.
„Šta znate o Paolu?“, upitao je konačno Umberto, ispuštajući dim.
Veniši je zastao dah; nije bilo nikakvog razloga, ali osećala je nešto zlokobno u vazduhu. „Ne mnogo. „

Nastupila je tišina, a onda se grof ponovo nasmešio, ali znala je da u tom osmehu nema nimalo humora. „Uvek je tako, sa svim ženama s kojima je bio. Nije vam ništa rekao o svom stanju?“
Veniši su se nervi grčili. „Kakvom stanju?“ Stegnula je ruke u krilu da on ne bi video kako drhte; bila je sigurna da će saznati da je Paolo oženjen.
Grof se kratko, cinično nasmejao. „O, pa zašto me to ne čudi? On je potpuno neiskren kada su veze u pitanju.“
Utom je Anđelina unela poslužavnik s kafom i kolačićima. Umberto je sačekao da ona izađe i zatvori vrata i tek tada je nastavio razgovor.
„Zaista ne znam kako ovo da vam saopštim, kako da ublažim šok. Uostalom, vi ste svakako zagrejani za Paola... jer da niste, kako bismo objasnili vaše sinoćno ponašanje, zar ne?“, upitao je naizgled vedrim glasom dok je gasio cigaretu i otpijao veliki gutljaj kafe, neprekidno gledajući Venišu u lice.
Ona je bila bolno svesna da Umberto namerno oteže priču kako bi povećao napetost, ne bi li je uznemirio što više. Sad se ona ironično osmehnula. „Ne brinite za moju osetljivost, Umberto. Samo recite šta imate.“
„Pa, cara, biću potpuno otvoren. Paolo ima amneziju. Izgubio je pamćenje u saobraćajnoj nesreći pre deset godina, dok je bio na medenom mesecu. On i njegova žena vraćali su se iz noćnog kluba; ona je vozila, i poginula je na licu mesta. On je bio teško povređen, nekoliko meseci ležao je u komi. Kada se probudio, zaboravio je svoju prošlost potpuni gubitak pamćenja.“ Grof Umberto je zastao, kao da proverava da li su njegove reči izazvale neku reakciju kod Veniše, ali ona ga je i dalje gledala, bez ikakvog izraza lica, čekajući, pa je nastavio. „Poreklom je iz Verbanije, ali je prešao u Toskanu da izgradi novi život, i tamo živi sa svojom stalnom ljubavnicom, Alegrom, koja je nećaka njegovog domara. Vrlo privlačno mlado stvorenje, moram priznati.“
Veniša je užasnuto slušala Umberta. Njegove reči bile su kao hladan tuš od kojeg se smrznula do kostiju. Olizala je suve usne. „Kako je to strašno za Paola“, šapnula je, pokušavajući da zvuči što je smirenije moguće.
„U Veneciju dolazi radi zabave.“ Umbertov glas bio je pun preteče zlobe, hladan i optužujući, a oči su mu bile pune mržnje. „Bilo je zanimljivo poznavati ga pre amnezije, ali sada... ovde ga nazivaju VAmante delle Quattro Stagioni, ljubavnik četiri godišnja doba, jer menja devojke svaka tri meseca, kad se smenjuju godišnja doba.“
Veniša se nakašljala, osećajući da je obuzima mučnina. „Je li to sve?“, upitala je hladno čim je zaćutao. Ustala je polako, zgrčenih i ukočenih prstiju. „Mogu li sada da idem?“
Umberto se u dva koraka stvorio kraj nje. „Ljuti ste na mene, cara, to mi je jasno.“
„Nisam ljuta na vas, grofe Umberto. Samo me čudi što ste toliko kivni na svog najboljeg prijatelja. Ĉini mi se da je sinjor Barone imao poverenja u vas da ćete čuvati njegovu tajnu. Koliko vidim, kad ima takve prijatelje kao što ste vi, neprijatelji mu i nisu potrebni.“
Grof je dotakao Venišu po mišici, lako ali čvrsto. „Pogrešno ste razumeli moj motiv, cara. Nisam želeo da gledam kako vas iskorišćava.“
„Postoje i drugi načini na koje ste me mogli zaštititi, ako vam je to bila jedina namera.“
„Mnogo puta govorio sam vam o svojim osećanjima prema vama uostalom, Englezi imaju poslovicu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno.“

Stisla je zube. „ A ja sam vam svaki put odgovarala kako vas ne volim.“
Umberto je prebledeo i duboko uzdahnuo. „Ali to nije istina“, rekao je tvrdoglavo.
„Dobro poznajem engleske devojke, vi se samo poigravate sa mnom.“
„Ni slučajno! To ne liči na mene, dakle, molim vas, jednom zasvagda...“
Umbertu se mišić u stegnutoj vilici primetno trzao. Naglo ju je uhvatio i čvrsto zagrlio. Pre nego što je stigla da se odbrani, grubo joj je povukao glavu unazad i pritisnuo joj usne besnim, bolnim poljupcem; uopšte ga nije bilo briga da li joj nanosi bol. Veniša se divlje otimala, ali Umberto je bio mnogo jači; nadnosio se nad nju, a oči su mu plamtele.
Nasmejao se kratko, cinično. „Borite se kao divlja mačka, lepa moja Veniša biće nam sjajno zajedno! Volim vatrene žene. Tako je osvajanje mnogo zanimljivije, da li se slažete?“ Stegao ju je još čvršće. „Samo povećavate moju želju tim izigravanjem velike dame i kao bajagi opiranjem mojim milovanjima.“
Videla je u njegovim očima posesivni sjaj dok je prelazio prstima preko njenog grla i zastao kad je našao mesto na kom se osećao njen puls, ubrzan jer joj je srce tuklo od straha. „Kako vam srce brzo kuca, cara... da Ii vas moj dodir uzbuđuje, uprkos vašim okrutnim rečima?“ Disao je isprekidano dok ju je netremice gledao. „Zreli ste kao voćka, da, drhtite na grani, spremni za branje.“ Ponovo ju je čvrsto zagrlio, tako da je osetila fizički dokaz koliko je uzbuđen.
Veniša je sva pocrvenela. „Pusti me, gade!“, rekla je kroz stisnute zube. Uložila je svu svoju snagu i uspela da ga odgurne, a odmah potom podigla je ruku da obriše trag njegovih usana sa svog lica. No Umberto ju je uhvatio pre nego što je to učinila.
„Bolje nemojte“, upozorio ju je uz pakosni osmeh, gledajući je hladno u lice. „Nijedna žena nije obrisala moj poljubac s usana, cara. Tada bih se osećao pozvanim da ga ponovim.“
Veniša ga je dostojanstveno pogledala. „Odvratni ste“, prosiktala je i ponovo podigla ruku, ovog puta da ga udari.
Brz kao zmija, Umberto ju je uhvatio za ručni zglob i tako stegao da je pomislila da će joj polomiti kosti. Srce joj je treperilo od straha dok je gledala njegovo lice obuzeto strašnim besom. Umberto se polako, okrutno nasmešio.
„Samo podstičete moja čula takvim ponašanjem, cara, i tom besmislenom ratobornošću. Što mi se više opirete, to ću vas više želeti veoma ste privlačni kad ste ovako besni.“ Na licu je imao preteći osmeh. „Mogao bih vas imati ovde i sada, ako poželim. Pogledajte šta mi radite...“
Veniša je kriknula od iznenađenja kad je Umberto otkopčao šlic i, sa životinjskim pogledom u očima, pokušao da ugura njene prste u pantalone. Otimala se i izvijala, pokušavajući da se oslobodi, boreći se kao divlja zver u nadi da će nekako uspeti da izvuče ruku iz njegovog stiska. Užasnuto je gledala kako joj privlači ruku sve bliže i bliže. Već je skoro uspeo da stavi njen dlan preko ispupčenja na svojim pantalonama, kad je shvatila da mu se pogled zamaglio. Naglo se trgla i uspela da se oslobodi, teturajući se unazad, brzo trepćući da suzbije suze od stida i gađenja.
žurno je uzela tašnu i izjurila iz sobe. Iza sebe je čula Umberta kako glasno psuje i ponadala se da neće poći za njom, i da je noge neće izdati, barem dok uspe da izađe iz zgrade.
Resila je da ne čeka lift, koji je suviše sporo dolazio, pa je potrčala niz stepenice, jedva svesna šta radi. Stresla se od olakšanja kad je najzad izašla iz Umbertove zgrade. Na ulici su je dočekali jarko sunce i plavo nebo Venecije. Svež vazduh, pun divnih mirisa proleća, odmah ju je umirio, pa je srce prestalo da joj tuče i ruke joj više nisu drhtale.
Prokleti bili svi muškarci, pomislila je u sebi, pridružujući se mnoštvu šetača na suncu. Obuzela ju je mučnina, ne samo zbog Umbertovog od vratnog ponašanja začudo, to je bio samo manji razlog nego najviše zato što je njen mozak pokušavao da se snađe s

mnoštvom informacija kojima je upravo bila zasuta. Šok zbog otkrića da Paolo ne samo što ima amneziju nego je bio oženjen, i sad je udovac, i ima stalnu ljubavnicu, sve se to nakupilo u haotičnu gužvu u njenom mozgu.
Veniša je bila zaprepašćena što ju je obmanjivao, a bila je i uvređena. Kako je mogao biti tako podao? Ona je od početka smatrala da je Paolo prava enigma, ali nije ni pomislila da krije tako mnogo strašnih tajni. VAmanle delle Quattro Stagioni, ljubavnik četiri godišnja doba... Usne su joj drhtale, a suze besa samo što nisu potekle niz obraze. Bilo je strašno pomisliti da je ona samo još jedna od tih njegovih avantura.
Mada, čak i ovako nesrećna, Veniša nije mogla da omrzne Paola. Pomislila je na tragediju koja mu se dogodila mora da je strašno živeti bez prošlosti, i neopisivo je tužno kada ti smrt oduzme voljenu osobu na samom početku zajedničkog života, i kako je neizmerno žalosno nemati uspomene na tu ljubav. Veniša je mogla samo da zamišlja koliko je to užasno.
Ali želeo me je. Silina njegove želje svakako nije mogla da se odglumi, pomislila je; muškarci, za razliku od žena, to ne mogu da foliraju ali ipak, to je bila samo želja, a ne ljubav. Uostalom, zar je to sada važno? Pre ovih otkrića, iako ju je Paolo neizmerno privlačio, već je bila odlučila da on nije čovek za nju... zar ne?
Veniša se zaustavila pred Ping Luovom radnjom. Noge su je nesvesno dovele pravo do starog Kineza; no izgleda da je današnji dan rešio da joj priređuje jedno razočaranje za drugim: vrata su bila zaključana, a u izlogu je stajao natpis: Zatvoreno do daljeg.
Stvarno nemam sreće, pomislila je. Rado bi se izjadala mudrom, ljubaznom starcu. Izgleda da su se oko Paola pojavljivali stalno novi i novi paradoksi: možda bi Ping Lu imao neki logičan odgovor na njena pitanja i dao nekakav mudri savet. Uzdahnula je, okrenula se i pošla nazad na posao. Na prijavnici kod Bjankija i Lombardija rečeno joj je da kuma želi da je vidi čim se vrati sa sastanka s grofom Umbertom.
Kad je sekretarica Sabina uvela Venišu u kancelariju, Đovana je sedela za radnim stolom, zadubljena u knjigovodstvo firme. Podigla je pogled i osmehnula se svom kumčetu.
„Ah, tu si, Veniša. Šta je taj nikakvi grofhteo od tebe, carina? Sigurno te i dalje ubeđuje da se udaš za njega.“ Glas joj je bio pun topline i spontanosti kad je govorila sa svojim najdražima, ali inače je to dobro prikrivala pa je pred nepoznatima bila uzdržana i hladna.
Veniša se nesigurno nasmešila i uzdahnula. „Da, moglo bi se i tako reči... nažalost, nikako neće da me ostavi na miru.“
„Pa, biće mu teško da te nađe kada odeš u Toskanu.“
O ne! Venišin želudac napravio je salto mortale kad joj je postalo jasno zašto ju je kuma tražila.
Mora da ju je izraz lica odao, pošto je Đovana prasnula u smeh. „Veniša, cara, nemoj da si tako uplašena. Dobila sam jutros imejl od sinjor Baronea kaže da si odbila ponudu da restauriraš njegovu kapelu jer navodno imaš previše posla.“
„Teta Đovana, ne vidim kako mogu da prepustim sav posao Frančeski. Imamo nekoliko osetljivih restauracija koje ona neće moći sama da obavi, pogotovo ne do roka koji smo dogovorili s klijentima.“
„Budi realna, draga moja. Projekat koji nam nudi sinjor Barone je ogroman u poređenju s tim malim restauracijama o kojima govoriš. Ne radi se samo o mozaicima u kapeli, nego o rekonstrukciji i renoviranju čitave vile, i o izgradnji odmarališta.“
Veniša je osetila da su joj se leđa ukrutila od negodovanja. „Pa da! To što on želi je ogroman posao! Ne mogu prosto da se preselim u Toskanu na više meseci. Uostalom, pomenuo je da bih živela u njegovoj kući, a to je, naravno, potpuno neprihvatljivo.“
„Ne, ne, ne. Nisi ga dobro razumela. Jutros smo dugo pričali telefonom i objasnio mi je da ima posebnu kućicu na imanju koju koristi za smeštaj gostiju, i predlaže da te smesti tamo. Isto tako, spreman je da unajmi za tebe kuću u selu, ako ti se to više dopada. Stvarno

će učiniti sve što poželimo.“

„Zaista, teto, mislim da je to vrlo nepraktično i...“
„Slušaj me, Veniša“, prekinula ju je Đovana odlučnim glasom. „Ja sam retko nepopustljiva, ali ovog puta moram da insistiram. Ovo je velika narudžba, koju prosto ne možemo da odbijemo. Prihvatila sam je i neću da čujem bilo kakvo protivljenje. Platiću ti dolazak u Veneciju svakog vikenda, ako želiš mada, iskreno rečeno“, dodala je, odmeravajući Venišu, „ako nemaš nekog posebnog kome bi se vraćala, možda bi mogla da malo istražuješ i tamo dakle, spremi se jer krećeš u ponedeljak.“
Da je Veniša bila sklona izlivima besa, učinila bi to sad odmah, ali umesto toga je samo nepomično stala i prekrstila ruke na grudima.
Đovana Lombardi odmah je razumela izraz lica svog kumčeta i plamen u njenim očima. Strogo ju je pogledala. „Ne gledaj me tako, Veniša. Na druge to možda deluje, ali ne i na mene. Da nisam smatrala da nam je potreban ovaj ugovor, ne bih ti ga nametala.“
„Zar ne možemo da se prihvatimo samo arhitektonskog dela posla?“
„Ne. Sinjor Barone zahteva da bude sve... ili ništa.“
„A to ti se ne čini čudnim.“
„Možda malo, ali ti više nisi mala; i, iskreno, krajnje je vreme da odrasteš i prevaziđeš taj strah od muškaraca, jer suviše dugo te guši. Toskana će ti svakako prijati. Sinjor Barone je na izvesnom glasu, to je tačno, ali ne tražim da se udaš za njega, pobogu! Malo provoda neće ti škoditi, ako je zainteresovan za tebe. Uostalom, kako je govorila tvoja mama, nijedan muškarac ne može dobiti od žene ono što ona nije spremna da mu da. Ti nisi ni prva ni poslednja devojka na svetu koja je imala nesrećnu ljubav.“
„Ali...“
„Nikakvo ali, sve je rešeno, Veniša“, odlučno je rekla kuma i ponovo se zagledala u računovodstvene knjige.
Veniša je ljutito gledala u Đovanu, ali nije ništa rekla nego se okrenula da izađe. Dobro je znala da kad Đovana nešto odluči, onda nema mesta ni za kakve rasprave, pogotovo kad je u pitanju poslovna odluka.
„Sinjor Barone će se postarati za organizaciju putovanja“, dodala je Đovana ne podižući pogled. „Avionom do Pize, što je aerodrom najbliži Santo Stefanu. Vila je tamo. Obećao je da će detalje poslati imejlom pre ručka. Pitaj Karinu, verovatno je već sve stiglo.“
Veniša se ponovo namrštila. „Taj čovek želi sve da kontroliše! Šta on zamišlja, kako ću se kretati kad stignem u Toskanu? Neću avion, ođvešću se autom to ne može biti više od četiri sata vožnje. Svakako će mi biti potrebno da tamo imam auto.“
Kuma je na to ipak podigla pogled. „Sinjor Barone samo pokušava da bude učtiv, Veniša, i da te poštedi dugog i zamornog putovanja pre će biti pet ili šest sati, ako pažljivo voziš. Rekao je da će ti, naravno, staviti na raspolaganje auto, ali ako bi radije vozila čak donde, samo izvoli. Samo mu javi šta planiraš i reci Karini da se javi njegovoj kancelariji i sazna sve potrebne detalje.“
Veniša je izašla iz kumine kancelarije i pošla pravo u svoju radionicu. Šest sati jeste duga vožnja, mislila je. Da li da ipak pristane na avion? Ili možda da sedne u voz i po dolasku unajmi auto? Ne, lepo će voziti donde i pokazaće tom čoveku da njoj niko ne može da zapoveda, i da je sasvim u stanju da putuje sama.
Frančeska je jedva dočekala Venišu. „Sad će pauza za ručak, gde si ti celog jutra?“
„Ne pitaj. Ovo je totalno grozan dan.“
„Stvarno grozno izgledaš. Idemo da nađemo neko lepo mesto za ručak, pa ćeš mi sve
ispričati.“
I tako je, uz salatu od mocarele i paradajza, Veniša ispričala prijateljici sve što se događalo tog dana, uključujući i neprijatan susret s grofom. Frančeska je ispustila viljušku, razrogačenih očiju.

„Nećeš valjda pustiti tog gada Umberta da tek tako prođe s tim odvratnim ponašanjem? Moraš ga prijaviti!“
„On je stvarno grozan, ali bila bi moja reč protiv njegove, Frančeska. Sigurna sam da drži u šaci pola venecijanske policije. Uostalom, ja odlazim iz grada, i to je na kraju ispalo i dobro“, priznala je, svesna da joj je čak laknulo što joj je ta odluka nametnuta. Možda je i ovog puta sudbina gura u pravcu koji je najbolji za nju.
„Grozno mi je što će se ta životinja nekažnjeno provući. Uskoro će pokušati da napadne neku drugu nesrećnicu.“
„Svakako bi pokušao.“
Frančeska je uzdahnula. „Verovatno si u pravu.“ Neko vreme su ćutke pile kafu.
„Zar ne bi trebalo da kažeš sinjori Lombardi zašto nisi želela da prihvatiš taj posao?“
„Ne, molim te, hajde da ne uvlačimo moju kumu u ovo. Ti znaš da sam ja zatvorena osoba i da ne volim da pričam o svojim problemima, čak ni s njom. Ona mi je kao majka i
svakako bi pokušala da se uplete u to. S tobom je drugačije, ti si mi prijateljica.“
„A šta ćeš s Paolom? Hoćeš li mu reći šta si saznala o njemu?“
„Ne. Naši odnosi biće strogo poslovni, i neće biti nikakvih ličnih razgovora. To je jedini način na koji ću moći da radim tamo.“
„Slušaj, Veniša, budi poštena pre manje od dvadeset četiri sata bila si u njegovom zagrljaju, i čak si priznala da ste proveli čarobno veče. Zar ne misliš da će ti biti teško da radiš s njim posle svega što se desilo između vas? Privlačnost neće tek tako nestati.“ Značajno je pucnula prstima.
„Da, da, znam, još sam sva zbunjena. Iskreno, jako me plaši kako Paolo deluje na mene. Mislila sam da ću biti jača. Kad me je Džad ostavio, pogotovo kad sam izgubila bebu, mislila sam da će mi srce prepući, i da više nikad ništa u mom životu neće biti kako treba. „ Veniša je zaćutala i zagledala se u daljinu, a onda se trgla i ponovo pogledala u prijateljicu. „Kao što znaš, poslednjih deset godina nisam ozbiljno pogledala nijednog muškarca. Izlazila sam s njima samo da mi prođe vreme.“ Osmehnula se turobno. „Ne znam šta je to s Paolom... zbog čega se sva rastopim kad god me pogleda.“
Frančeska ju je blago munula laktom i pogledala je ispod oka. „Zato što je sjajan zavodnik, eto zato VAmante delle Quattro Stagioni, baš kao što ti je njegov drugar rekao.“
Venišin bol bio je veoma dubok, ali ponos ju je naterao da se pribere i slegne ramenima. „Da, verovatno imaš pravo. Svi su muškarci isti. A ja sam ionako već odbila Paolov poziv, čak i pre nego što sam čula za sve to o njegovom životu.“ Uzdahnula je. „Ali Đovana to zahteva, jer je firmi potreban posao. Slušaj, nemoj da brineš za mene, Frančeska. Biću u stanju da se snađem. Znaš kroz šta sam već prošla i ostala normalna. Samo sam besna što nisam mogla sama da odlučim.“
Posle svega što je saznala od Umberta, Veniša se osećala kao da ju je produvao ledeni vetar i da joj je tamni oblak zaklonio sunce. No nekako je imala i jak osećaj da i dalje nije saznala važan deo zagonetke u vezi s Paolom. Nešto tu nije bilo kako treba. Ĉinilo joj se nemoguće da muškarac koji sinoć umalo što joj je izjavio ljubav to samo folira, da samo igra okrutnu igru zavođenja. Pa ipak, zar joj se nije Džad zakleo na večnu ljubav, a onda je ostavio bez reči čim se pojavila prva prava prepreka? Ne, najbolje je da se suoči s činjenicama. Muškarcima se ne može verovati i tačka.
Iako bi Veniša više volela da ne mora da se sretne s Paolom bar neko vreme, bila je svesna da negde duboko oseća čudno uzbuđenje pri pomisli da će narednih meseci raditi s njim, i srce joj je brže kucalo od nestrpljenja. Daće sve od sebe da ostane pribrana pred njim i da mu ne oda ništa od onog što je saznala o njemu; nadala se da će uspeti da ga prevari... ali da li je dovoljno vesta u pretvaranju? I da li će moći da sakrije šta oseća prema njemu, ona osećanja koja je jedva i sama prihvatila i priznala da nemaju veze ni s prijateljstvom ni s

poslom; znala je da ih mora ugušiti, najviše zbog sebe same. Naravno da može, odgovorila je sebi; ona je odrasla i zrela osoba, i psihički i emotivno. Ĉvrsto je rešila da, ma koliko je napor koštao, neće napraviti od sebe budalu.
Kad se vratila u kancelariju, Veniša je otišla pravo kod Karine, koja je bila zadužena za organizaciju svih putovanja u firmi, i izdiktirala joj imejl za Paola, s obaveštenjem da je odlučila da se do Porto Santo Stefana odveze automobilom. Posle njegovog arogantnog nastupa kojim ju je prisilio da prihvati posao nije nameravala da mu pruži dodatni način za kontakt navođenjem broja mobilnog telefona. Tako bi mu prosto olakšala stvar; umesto toga je, prilično zadovoljna sobom, rekla Karini da sinjor Barone može da se obrati kancelariji ako bude imao bilo kakva pitanja. Takođe je zadužila sekretaricu da joj kupi nekoliko auto-karti koje će joj pomoći tokom putovanja; Fabricio joj je već rekao da je put od Venecije do zapadne obale prilično jednostavan, uglavnom auto-putem, osim posleđnjih stotinak kilometara regionalnih puteva na kojima se nije tako lako snaći. Mladić je predložio da odveze Venišu donde, i pritom je bio sav pun nade, ali ona je odbila ponudu što je ljubaznije mogla, rekavši da će radije putovati polako i uživati u predelima.
Tokom narednih dana Veniša je radila više nego ikada, u želji da suzbije uzbuđenje koje ju je uporno obuzimalo. Ipak, sve vreme je bila svesna da samo pokušava da izbegne da misli na Paola i na ono što će doneti budućnost. On je nekoliko puta telefonirao u kancelariju da bi razgovarao s njom, ali ona je svaki put bila na nekom sastanku ili van zgrade i namerno mu nije uzvraćala pozive. Na kraju joj je poslao imejl, s porukom da je oduševljen što je odlučila da prihvati posao i da će je čekati u Mirađu.
Ma koliko se trudila, i ma koliko zauzeta bila, Veniša nije mogla da ne misli na Paola. Što se više borila protiv toga, više su je opsedale misli o njemu, pogotovo noću, u najerotičnijim snovima koje je ikada imala nije ni znala da je u stanju da izmisli takve stvari.
Posle nekog vremena morala je da prizna kako je jedan deo njenog uma onaj povređeni, cinični deo, rešen da se štiti po svaku cenu ostao ravnodušan prema svemu ostalom i bavi se isključivo preispitivanjem novonastale situacije, pretresajući je iz svakog mogućeg ugla. Izgledalo joj je da je sve u njenom svetu sada nekako nestvarno, kao da njena romantična istinska duša sedi negde visoko i odande gleda uzdržanu i smirenu Venišu, restauratorku mozaika, koja se bavi svojim uobičajenim poslovima: korača prepunim ulicama Venecije, ulazi u prepune restorane, bira hranu i jede s Frančeskom kao i obično, i potom se vraća u kancelariju. Potom se, pošto je naporno radila celo popodne i odvadila veliki deo posla, vraćala u svoj stan i pridruživala se tom drugom delu sebe u nemoj bici, misleći isključivo na snove koji bi mogli da se ostvare, odmeravajući sve lepote koje su mogli da joj ponude prema problemima koje bi mogli da izazovu, pa čak i s prolaznim osećanjem nesreće koja bi bila neizbežna.
A ipak, na kraju svakog razmišljanja užasnula bi se što je pristala da se preda iako je bila svesna koliko bola će joj to doneti. Ne možeš se zaljubiti u nekoga koga jedva poznaješ, maltene tuđinca, čije je srce već negde drugde, ponavljala je u sebi bez kraja i konca. Kako je Paolo uspeo tako čvrsto da se usadi u njeno srce da, uprkos svemu što je kasnije saznala o njemu, ne samo što ne može da podnese pomisao da ga više nikad ne vidi nego zapravo jedva čeka sledeći susret?
* * *
U ponedeljak je otišla da preuzme automobil iz radionice, gde ga je odvezla radi provere pre puta. Još nije bio spreman pa je morala da čeka skoro ceo sat, i zato je krenula tek oko podneva.
Putovanje ka Toskani nije bilo baš prijatno. Vreme se neobično naglo menjalo: rano proleće je nestalo i počela je da pada kiša. Prva četiri sata na auto-putu bila su mračna i dosadna, ali Veniša je bila navikla na duge vožnje auto-putem. Oduvek je više volela da

putuje automobilom nego avionom ili vozom, i zato je mirno vozila dalje, slušajući radio i ne dozvoljavajući da joj magla i kiša smetaju. Tog jutra je slabo doručkovala, pa je zastala da pojede nešto i popije kafu u jednom od mnogobrojnih motela duž Autostrade.
Bilo je već skoro pet po podne kad se isključila s auto-puta i počela da krivuda ka Porto Santo Stefanu, malom primorskom gradu na severozapadnom kraju Monte Argentarija. Sivo pramenje olujnih oblaka, istovremeno mekih i teških, lebdelo je nad brdima, i pošto je vozila mokrim, nesigurnim regionalnim putevima, pod mokrim krošnjama ništa od predela nije mogla da vidi.
Vremenska prognoza na radiju pominjala je oluju, i zaista uskoro je počeo da duva jak vetar. Prvi gromoglasni udar munje pretvorio se u dugu tutnjavu koja se širila sa zapada, a sve jača kiša dodala je svoj ton olujnom koncertu udarajući po krovu njenogporšea. Na putu nije bilo drugih vozila dok je jurila kroz pljusak; čitav kraj izgledao je pusto i mračno.
Veniša se osećala čudno usamljeno, pošto su joj društvo bili samo monotono šuštanje vetrobranskih brisača i veselo ćeretanje s radija. Možda je trebalo da prihvati Paolovu ponudu i pođe avionom umesto da bandoglavo navali da vozi sama. Bila je umorna i uopšte nije uživala u ovom delu putovanja. Već je obišla Firencu, Pizu i druge turističke destinacije u Toskani, ali nikada nije bila na obali Tirenskog mora. Mislila je da će ovo putovanje biti zabavno i da će imati prilike da uživa u toskanskim pejzažima, ali nije ni pomišljala na moguću oluju.
Uzdahnula je i promenila radio-stanicu da nađe pop muziku. Našla je emisiju u kojoj su emitovali samo hitove s temom novog milenijuma. Prepoznatljivi tonovi Milenijuma Robija Vilijamsa su je oraspoložili i neko vreme uživala je u bogatoj harmoniji i snažnom ritmu. Sledeća pesma, italijanski hit Lafine del Millenio Vaska Rosija, trgla ju je iz zamišljenosti svojim moćnim ritmom. Pitala se zašto su Italijani odabrali ovako odsečnu, nemelodičnu pesmu za simbol novog milenijuma, kad su inače tako romantičan narod. Namrštila se i ponovo promenila stanicu. Začula je Demisa Rusosa kako peva Forever and ever, svoj bolno romantični hit iz sedamdesetih, o tome kako je njegova sudbina da zauvek prati svoju ljubav. Istog časa, ko zna zašto, te reči dirnule su je pravo u srce. Obuzeta dubokim emocijama koje donosi usamljenost, Veniša je osetila da joj se grlo steže i oči su joj se ispunile suzama samosažaljenja. Treperile su joj na ivici kapaka, ali uspela je da se savlada i ljutnula se na sebe što je tako slaba i neodlučna.
Dva sata kasnije prošla je Groseto. Predeo oko nje bio je sav u talasima; podizao se od nivoa mora prema nizu bregova. Penjala se i spuštala kilometrima, između brda koja su se odvajala od glavnog planinskog lanca, sve prema Tirenskom moru. Po lepšem vremenu pogled mora da je spektakularan, pomislila je kad je izašla na raskrsnicu i pošla za putokazom ka Orbetelu, velikom prirodnom rezervatu na obali koji je povezan s rtom preko tri kopnene prevlake. Dok je vozila ka Monte Argentariju, s dalekom senkom mora s obe strane i vetrom koji je uporno zavijao, Veniši se činilo kao da prelazi iz života koji je ostavila za sobom u neku tajanstvenu izolaciju. Ovo je bio Paolov teren.
Već je skoro stigla, i za trenutak je zaboravila umor a srce je počelo da joj ubrzano kuca u očekivanju da vidi Paola. Osećala je kako joj se grudi šire i kako je obuzima ona raskošna malaksalost pomešana s uzbuđenjem koja se javljala kad god bi pomislila na njega, ali odlučila je da se drži svog samopoštovanja, suzbijajući neželjeni talas želje koji ju je podsećao na to da još nije ravnodušna prema njemu. Nasmejala se kad se setila italijanske izreke koju je Frančeska često pominjala: quando ci si priva di cioccolato, se ne ricorda sempre ii sapore dolce kad se lišiš čokolade, uvek se sećaš slatkog ukusa. Da li bi njene žudnje nestalo kad bi viđala Paola svakog bogovetnog dana, ne samo kao prijatelja nego kao ljubavnika, pitala se. Da li bi prepuštanje bilo lek za ovu čudnu, grozničavu zavisnost?
Uputstva koja je Paolo poslao u kancelariju govorila su kako da stigne u Mirađo iz Kala
Pikole, malog sela nedaleko od Porto Santo Stefana, i bila su jasna i detaljna. Nije joj bilo

teško da nađe uzani, neosvetljeni put koji je vodio naviše ka imanju. Oluja je stala naglo kao što je i počela, i iako je pod poslednjim zracima sunca pogled i dalje bio nejasan, jak vetar razgonio je oblake i nebo je bilo blago osvetljeno. Dok je porše krivudao uzbrdo, Veniša je bila svesna da se penje na moćnu liticu s pogledom na beskrajno morsko prostranstvo, s jedne strane, i prostrane, ustalasane bregove, s druge. Pred sobom je, uprkos sumraku koji se spuštao, mogla da razabere veličanstvenu građevinu u daljini.
Konačno je izbila navrh litice i stigla do visokih zidina od sivog kamena koje su se postepeno udaljavale prema sve tamnijem nebu. Prekidala ih je samo visoka kapija od kovanog gvožđa, stojeći otvorena na platou koji se delimično pružao u more, a izgledao je kao da je nekada davno isklesan iz žive stene.
Tu smo, dakle, pomislila je Veniša i osetila kako joj se puls ubrzao. Oklevala je i za trenutak usporila, ali onda je prošla kroz kapiju i krenula sporom krivinom puteljka okruženog limunovim drvećem koji ju ie doveo u pošljunčano dvorište. Tu je stajala prostrana i prekrasno skladna građevina s kulom, istaknuta prema tamnom nebu: Paolov dom među oblacima.
Veniša je zaustavila porše ispred veličanstvenog glavnog ulaza. Kuća je bila mračna i delovalo je kao da nema nikoga. Zbunjena, ostala je da sedi u autu na ivici smeha i suza; nije znala šta će prevladati. Da li je pogrešno zapamtila datum? Možda ovo nije Mirađo? Bila je sigurna da se tačno pridržavala uputstva; uostalom, nije bilo nijedne druge zgrade na liticama ovog uzanog platoa. Šta to Paolo izigrava? Da li on ovako zamišlja šalu da je kazni što je vozila dovde umesto da prihvati avionsku kartu? Ili zato što nije htela da razgovara s njim kad je telefonirao? Obuzela ju je takva zbrka osećanja da joj se za trenutak zamaglilo pred očima, a onda je postala svesna da se s drugog kraja dvorišta neko kreće prema njoj, noseći baterijsku lampu, i da ga prati veliki nemački ovčar.
Ĉovek je upadljivo hramao, a desno rame bilo mu je nekako iskrivljeno. Bio je visok preko metar osamdeset i širokih ramena. Pravi div, s odgovarajućom krupnom glavom i neurednom, prosedom kosom koja mu je padala preko vrlo preplanulog lica grubih crta. Veniša je pomislila da izgleda mnogo opasnije nego vučjak koji ga je pratio. Podsetio ju je na lik iz knjige Roalda Dala, Velikog Dobroćudnog Džina, ali na njemu zapravo nije bilo ničeg prijatnog niti ljubaznog.
„Buonasera, signorina, posso aiutarla, mogu li da vam pomognem?“ upitao je, uperivši svetlo Veniši u lice, što je bilo prilično neljubazno, a pas je stajao kraj njega, gledajući pravo u mladu ženu i prigušeno režeći.
Zaslepljena svetlom, Veniša je podigla ruku da zakloni oči. „Buonasera... e questa la časa del Signor Barone? Da li je ovo kuća gospodina Baronea?“
„Si, si, siete a časa del Signor Barone, ali signore nije tu.“
Venišu je obuzelo neprijatno predosećanje. Prešla je ovoliki put i sad će morati da se vrati, kao žrtva nekog ponižavajućeg nesporazuma?
„Ja sam sinjorina Aston Montegju. Angažovana sam da restauriram mozaike u vili sinjor Baronea“, objasnila je Veniša, trudeći se da joj se u glasu ne oseti strepnja.
„Si, si, lo so, ali nismo znali da danas dolazite“, odgovorio je džin grubo. „Loše je vreme, pa je aerodrom zatvoren. Let sinjor Baronea je otkazan. Mislili smo da ćete doći s njim, kada se aerodrom ponovo otvori.“
Veniši je duh klonuo i obuzele su je mračne misli. Zar će morati da traži hotel ovako kasno uveče? U ovom delu sveta redovi vožnje su nesigurni, letovi se svaki čas otkazuju, a aerodromi se, izgleda, zatvaraju na najmanji znak problema. Šta ako se avionski saobraćaj ne uspostavi nekoliko dana?
Džin mora da je primetio zabrinutost na njenom licu. „Non će problema, signorina, signore je još pre nekoliko dana rekao da vam pripremimo kućicu. Povešću vas tamo“, dodao je, na njeno veliko olakšanje, pre nego što je stigla da pita za najbliži hotel. „Io sono Antonio, ii

custode“, dodao je, naklonivši se, i nasmešio se pokazujući bezube desni.

Veniša se iznenada ohladila kad se setila Umbertovih reči: „Poreklom je iz Verbanije, ali je prešao u Toskanu da izgradi novi život, i tamo živi sa svojom stalnom ljubavnicom, Alegrom, koja je nećaka njegovog domara.“ Dakle, ovo je stric Paolove ljubavnice? Osetila je da je obuzima bes. Instinkt joj je govorio da se okrene i smesta napusti Mirađo, ali nije ličilo na nju da se predaje pa je pokušala da zvuči što mirnije.
„Hvala, Antonio. Gde da ostavim auto?“
„Ako mi date ključeve, parkiraću ga u garaži pored štale. To je prilično daleko, znate. Možda vi iz grada niste navikli na hodanje; imate automobile koji vas svuda voze pa ne koristite noge.“ Procenjivački ju je odmeravao. „Oluja je nanela štetu pao nam je jedan hrast.“ Gunđao je, podižući obrve. „Sinjor će biti ljut, on jako voli svoje drveće.“
Veniša je pogledala kroz prozor auta ka psu, koji je i dalje preteći režao. Namrštila se. Vučjaci umeju da budu veoma agresivni, a ovaj pas nije delovao nimalo prijazno. Osetila je strepnju.
Domar kao da joj je pogodio misli. „Ne brinite, sinjorina. Rufus vas neće dirati. E un cane bravo, on je dobar pas. Samo radi svoj posao, štiti gazdu. „ „To je vaš pas?“
„Si, signorina.“
„Možete li mu reći da ne reži više i da bude ljubazniji?“
Antonio se promuklo, kreštavo nasmejao. „On ne reži, sinjorina, samo gunđa. To nije
isto.“
Veniša je uzdahnula; nije se mnogo razumela u pseći jezik. „Pa, ako vi kažete...“
Pomalo oklevajući, otvorila je vrata i oprezno proturila jednu nogu napolje. Rufus kao da se malo primirio i više je nije gledao u lice. Veniša je izašla iz auta i, posle malo oklevanja, predala je Antoniju ključeve nije volela da joj neko drugi vozi auto. Njen otac često je govorio kako žene i automobil treba da pripadaju samo jednoj osobi: vlasniku. Oduvek je mislila da je to prilično grubo poređenje, ali Vilijam Aston Montegju smatrao je da je strašno duhovito i Veniša se slagala da je, barem kad se radi o automobilima, imao pravo.
Zaobišla je auto, pazeći da ne prođe blizu Rufusa, i otvorila prtljažnik da izvadi svoje stvari.
„Poneću vam ja torbe, signorina.“ Antonio je posegnuo u prtljažnik i izvadio ih s lakoćom, a onda je pošao ispred nje, dok ga je pas pratio u stopu. Uprkos invaliditetu, bio je atletski građen i Veniša je sad videla da mu rame izgleda iskrivljeno samo zbog načina na koji hoda. Ovo je bio snažan čovek, a uz pomoć psa svakako je odličan čuvar. Samo bi se neki veoma odvažan pljačkaš usudio da napadne ovakav par: Paolova imovina bila je dobro zaštićena.
Nije bilo mesečine, ali nebo je bilo vedro i jasno su se videle zvezde. Lišće na okolnom drveću blistalo je pod njihovom svetlošću kao da je optočeno dijamantima. Veniša je pošla za domarom duž kratke, uzane staze oivičene visokom travom, koja je širila divan, aromatični miris dok su išli ka slikovitoj kamenoj kućici okrenutoj ka travnjaku pred glavnom zgradom. Polovinu pažnje posvetila je gledanju okoline, a druga polovina bila je obuzeta razmišljanjem o Paolu, jer pitala se kada će ga ponovo videti i zašto nije obavestio Antonija o tačnom danu njenog dolaska.
Kućica u kojoj će Veniša provesti naredne nedelje bila je načinjena od kamena i smeštena iza glavne zgrade, kraj same litice, i okružena sopstvenom malom baštom. Dva veoma visoka bora stajala su kraj nje kao na straži, a bugenvilija se razrasla preko niske kamene ograde. Bašta je u polutami izgledala staro i pomalo neuredno, smeštena na strmoj padini između glavne i pomoćne zgrade. Stepenište s tragovima mahovine vodilo je kroz baštu naviše ka kućici, koja je bila skrivena iza mnoštva žbunja u cvatu, vinove loze na pritkama i ruža penjačica.

„La Sirena1, rekao je Antonio, zastavši i mahnuvši baterijskom lampom prema kućici. Kraj same zgrade stajala je ogromna magnolija u punom cvatu, a tu je bilo i jezerce s trskom i drugim biljkama koje u mraku nije mogla da prepozna. Kao i glavna zgrada, kućica je bila zaklonjena kamenom ogradom i gustim rastinjem s tri strane, ali je s četvrte imala veličanstveni pogled na more, i taj pogled je opčinio Venišu.
Antonio se osvrnuo. „Ovuda, sinjorina1, doviknuo je dok je otključavao vrata Sirene, trgavši je iz razmišljanja. Poveo ju je unutra, a Rufusu je naredio da čeka pred vratima.
Kućica je bila jednostavna i prizemna. Domar je upalio svetlo na ulazu, koje je osvetlilo i predsoblje. Unutrašnja vrata bila su otvorena i videla se prostrana dnevna soba. Ĉitav jedan zid bio je u staklu, s pogledom na litice, drveće i Tirensko more. Ĉak i po noći bez mesečine Veniša je videla fantastičan predeo pod sobom. Odmah ispred sobe nalazila se duga terasa puna cveća, s dve ležaljke i četiri stolice, nameštene oko kamenog stola sa sklopljenim suncobranom.
Veniša je glasno uzdahnula. „Stvarno je divno“, rekla je tiho.
Osvrnula se i videla na stočiću veliku drvenu činiju punu voća, što je bio divan detalj jarkih boja, i vazu s lepo aranžiranim žutim ružama i plavim perunikama postavljenu uza zid.
Antonio je primetio njen pogled. „Ernestina, domaćica, dolazila je jutros da proveri je li sve spremno za vas.“ Počešao se po glavi. „Nismo vas očekivali večeras, pa nema večere. Ali u kuhinji ima hleba, čaja i kafe, i malo sira i mleka, e una bottiglia di vino nelfrigorifero.“
Veniša je prosto morala da se razneži zbog ovolikog truda uloženog da joj bude udobno i upitala se da li je Ernestina to učinila na svoju inicijativu, ili prema Paolovim uputstvima.
Domar je spustio Venišine torbe na stalak u prostranoj spavaćoj sobi. Veliki krevet u uglu bio je tako visok da je dosezao do ivice prozora, a ostalo je mesta i za sofu i dve fotelje, mali pisaći sto, još manji toaletni sto i plakare. Iz spavaće sobe ulazilo se u malu garderobu i veličanstveno mermerno kupatilo u prijatnoj ružičastoj nijansi, podeljeno nadvoje na jednoj strani nalazili su se podna kada i umivaonik, a na drugoj tuš-kabina.
„Ima dosta tople vode, a čisti peškiri su u kupatilskom ormariću.“
„Hvala, Antonio, ovo je divno.“
On je klimnuo glavom. „Ostajete dugo, zar ne?“
„Onoliko dugo koliko je potrebno da obavim posao za sinjor Baronea.“
„Dakle, dugo.“ Odmeravao ju je sumnjičavo, tako da je shvatila da se s njim neće lako sprijateljiti.
Ipak, nasmešila se što je prijatnije umela. „Da, verovatno. Ie li to problem?“
„Nessun problema, signorina. Antonio voli da zna šta se dešava, to je sve. Pa, buonanotte, signorina. Laku noć.“ Antonio je krenuo napolje, pozvavši Rufusa zviždukom.
Pošto je domar otišao, Veniša je detaljnije razgledala kućicu. I dnevna i spavaća soba bile su u žutim i bež nijansama, osvetljene diskretnim lampama. Lagane zavese omogućavale su privatnost, a nisu zaklanjale pogled;
Veniša je mogla da ih zamisli kako lepršaju na morskom povetarcu. Na zidovima su stajali akvareli s pejzažima iz okoline, a nad kaminom u dnevnoj sobi visila je uljana slika kuće s kulom u predelu, jarkoplave i zelene boje, s čempresima koji su upirali visoko u nebo. Veniša je pretpostavila da prikazuje Mirađo, ali kad je malo bolje pogledala, videla je na ramu pločicu: La Toreta, 1969.
Otvorila je širom jedan od dva prozora u spavaćoj sobi i nagnula se napolje. Prekrasno! Nebo se razvedrilo; u sobu je ulazio vlažan, slatkast vazduh, pun mirisa mora. Iznad obližnjeg brda svetlucale su zvezde, krupne i sjajne; pod njihovim svetlom mogao se nazreti mali potok kako žubori u travi, a bliže kući, nagnuta nad tim potočićem, njihala se grana jabukovog drveta. Dopala joj se čistoća vazduha, s mirisom divljine i vlage. Nije ni čudo što

postoje pesnici, pomislila je, naginjući se napolje, ne želeći da se vrati u sobu; ipak, bila je premorena, i na kraju je zatvorila prozor.
Veniša je morala priznati da je razočarana što nije videla Paola, i to ju je pomalo rastužilo. I dalje nije znala šta da radi i šta da oseća. Ipak, može da napuni kadu i lepo se okupa, da spremi sebi hleba i sira i čašu mleka, pa ode u krevet. Uz malo sreće, sutra će biti lepši dan. Barem će moći da razgleda ovo prekrasno mesto i da vidi hoće li nešto saznati o njegovom tajanstvenom vlasniku.

Bilo je prilično kasno kad je Veniša najzad legla u krevet, no ipak nije uspevala da zaspi. Oluja je prošla i noč je bila tiha, ali njen mozak odbijao je da se smiri. Sve što se dešavalo otkako je prvi put videla Paola sada se vraćalo da je muči. Na kraju je nekako zadremala, pa su je, kao i skoro svake noći, opseli erotski snovi od kojih je ostajala bez daha, dok joj je srce tuklo kao ludo kad se probudila u mraku.
Sledeće jutro svanulo je spokojno i toplo posle jučerašnjeg nevremena. Pod blistavim aprilskim suncem zemlja je isparavala od vlage, a more je bilo mirno. Padina brda, sinoć zaogrnuta tamom, sad je bila okupana mekim svetlom boje šafrana. Među maslinama i vinovom lozom stajali su visoki čempresi i masivni zimzeleni hrast nalik na velike blokove gustog lišća.
Venišu je probudila bučna pesma ptica u krošnjama ispred prozora. Umesto golubova po drevnim gradskim krovovima, ovde su drozdovi cvrkutali u bašti, gradeći nova gnezda visoko na borovom drveću koje je još sinoć primetila.
Prvo je pomislila na Paola i upitala se da li je stigao tokom noći, a ako nije, da li će ga videti danas. Veniša je za trenutak oslušnula daleko, veselo cvrkutanje, a onda se lenjo protegnula. Pridigla se u krevetu i naslonila na jastuke, još uvek sanjivih očiju ali zainteresovana za prizor pod otvorenim prozorom. Kako je sve delovalo spokojno i čisto! Iza bašte, preko uzane doline u kojoj su se pružili terasasti vinogradi i srebrnastosive masline, padine su bile prošarane prolećnim cvećem i toliko pune boja da su mogle poslužiti kao pozornica za bilo koju legendu.
Zbacila je pokrivač i ustala iz kreveta, te se bosonoga uputila ka drugom prozoru, koji je ostao zatvoren preko noći. Otvorila je žaluzine. Sobu su smesta preplavili blistavi zraci sunca. Podigla je lice ka njihovom dodiru, uživajući u toploti, i obgrlila je samu sebe od oduševljenja. Pod njom se tle puštalo ka polukružnom zalivu, gotovo potpuno odvojenom od mora dugačkim, šumovitim rtovima s obe strane. Sve se neverovatno jasno videlo u kristalno čistom vazduhu, blistalo je pod suncem puno mirisa soli, algi j joda.
Tirenska obala blistala je pod širokim lukom vedrog plavog neba, a more je svetlucalo poput zlatnog ogledala; krivudava obala gledala je ka dalekim ostrvima Toskanskog arhipelaga, dodajući njihovu lepotu ovom divljem planinskom predelu, gde je beli kamen gusto prošaran egzotičnim zimzelenim rastinjem, a skoro prozirno more boje akvamarina zapljuskivalo je obalu. Ovako nepomična, slika je zaista bila upečatljiva.
Mirađo je bilo odlično ime za ovo mesto. Ovako stojeći na vrhu uzane litice, delovalo je kao da lebdi nad ponorom, poput priviđenja. Paolov dom u oblacima izgledao je sasvim prikladno za čoveka lišenog prošlosti, za lovca na sećanja koji, bez identiteta, ne može ni udobno da živi u sadašnjici niti da planira budućnost. Kad malo razmisli o tome, Veniša je skoro mogla da se uživi u stil koji je odabrao l’Amante delle Quattro Stagioni.
S divljenjem je gledala u veličanstveni pejzaž pred sobom, s liticama koje su stajale kao stražari s obe strane zaliva. Osećala je kao da su je sunce i vetar preneli u neki primitivni, nestvarni svet i ostavili je da lebdi u vazduhu, lišena civilizacije na koju bi se oslonila, barem na neko vreme, i prepuštena divljem i veličanstvenom Paolovom svetu a ta pomisao donela joj je uzbuđenje, mada je istovremeno delovala uznemirujuće i pomalo zastrašujuće.
Veniša je pogledala na sat i uvidela da je skoro devet. Ako je Paolo stigao tokom noći, verovatno još uvek spava, ali nekako joj nije delovao kao lenština, pa je pomislila da bi bilo bolje da se spremi za posao.
Istuširala se i nekoliko minuta razmišljala šta da obuče. Na kraju se odlučila za

valentino kostim s pantalonama u nežnoj boji breskve bio je elegantan ali i udoban, za slučaj da pođu u obilazak objekta. Visoko ogledalo pružilo joj je kompletnu sliku: bila je visoka, vitka i dugih udova. Pastelna nijansa kostima naglasila je toplinu njenog lica i bronzani sjaj koji je njena kestenjasta kosa uvek dobijala kad bi je obasjali sunčevi zraci.
Danas ju je prikupila u punđu i pričvrstila skoro nevidljivom mrežicom. Tako je izgledala pomalo strogo, ali to je sasvim prikladno s obzirom na okolnosti. Došla je ovamo radi posla i želela je da to bude jasno, za slučaj da je Paolo zamislio nešto drugo.
Pošto je namestila krevet i pospremila sobu, več je htela da greje vodu za kafu kad se začulo kucanje na vratima. Veniši je zastao dali. Srce joj je napravilo salto u grudima i počelo da kuca kao ludo dok je išla da otvori vrata.
„Buongiorno, signorina“, smešila se žena koja je stajala na pragu. Nosila je srebrni poslužavnik, a na njemu tanjir s pecivom, veliki bokal vrele kale i posudicu s medom. „Mislila sam da biste želeli doručak.“
Veniša se takođe nasmešila i sklonila se da je propusti unutra. „Grazia, veoma ste ljubazni.“
„Sono Ernestina, la governante di Miraggio“, predstavila se domaćica, pa se ponovo nasmešila otkrivajući niz blistavobelih zuba. „Gde želite da doručkujete u spavaćoj sobi? Ili u dnevnoj? Ili možda na terasi? Dan je divan.“
„Na terasi bi bilo fino, hvala.“
Ernestina je bila žena od pedeset-šezdeset godina, sva okruglasta i’ prijatnog lica. Možda je i mlađa, pomislila je Veniša dok je išla za domaćicom prema terasi; činjenica je da žene u ovim krajevima, koje rade teške poslove i često borave napolju, obično brzo ostare. Ernestinina preplanula koža bila je gruba i izborana, ali lice je bilo čvrsto i oštro srezano. Šiljasti nos i čvrste usne izgledali su kao oni profili na starim novčićima.
Veniša je gledala u domaćicu kako spušta poslužavnik na sto u dnevnoj sobi da bi otišla u kuhinjicu po tanjire i pribor za jelo, i primetila da joj je crna haljina, koja je dosezala skoro do zemlje, veoma uredna, isto kao i crveni vuneni šal koji je nosila preko ramena. Seda kosa bila joj je prikupljena, upletena u kiku i pričvršćena češljem od kornjačevine. „Ha dormito bene?“
„Spavala sam kao klada, hvala ovde je vazduh tako čist.“
„Si, i mora da ste bili umorni posle vožnje po oluji. Videla sam vaš auto u garaži.“
„Da, put iz Venecije je dug, ali dobila sam precizna uputstva i nije mi bilo teško da se snađem, uprkos lošem vremenu.“
Veniša j e izašla na terasu, noseći mali radio koj i j e ugledala u sobi, a Ernestina je donela poslužavnik, sada pun svega što je potrebno za doručak.
„Signore još nije stigao“, primetila je domaćica, mršteći se. „Kad je Antonio jutros otišao u grad, svi su pričali o nesreći. Izgleda da se jedan od onih malih aviona srušio na pisti, pa je aerodrom u Pizi zatvoren do daljeg. Signore se još nije javio. Trebalo je da stigne letom Alitalije rano jutros, ali sad će svakako kasniti.“
Iako se Veniša razočarala kad je čula da će Paolo kasniti, laknulo joj je što je i bez raspitivanja dobila odgovor na pitanje koje joj je bilo na pameti još otkako je sinoć stigla u Mirađo. Ipak, bila je pomalo zbunjena što Paolo nije telefonirao da se raspita je li ona stigla i da obavesti osoblje o problemu na aerodromu.
Spustila je radio i sela za sto, elegantno rustičan, s nogama od kovanog gvozda i kamenom pločom.
„Da li je bilo mnogo štete na imanju zbog oluje?“
„Si, pao nam je veliki stari hrast. Ma quel che e peggio, što je još gore, pao je na telefonski stub pa su linije u prekidu. Zato je Antonio i išao jutros u grad. Nadao se da će dovesti majstora da popravi linije, ali oluja je izazvala tale devastazione i proći će možda i nedelje pre nego što neko stigne ovamo.“

„Možda je ipak trebalo da dam sinjor Baroneu broj mobilnog“, promrmljala je Veniša.
Ernestina je zavrtela glavom. „Te spravice ovde ne rade, sinjorina“, obavestila ju je. „Ah, questa nuova technologia...“
Dakle, Paola ipak ne treba kriviti zbog izostanka komunikacije. Shvatila je da ga je nepravedno optužila.
Ernestina se zbunjeno mrštila dok je posmatrala Venišu. „Mi permeto di chiedere, dozvolite da upitam vi niste Italijanka?“
„Pogodili ste, io sono Inglese, ali živim u Italiji već tri godine.“
„Savršeno govorite italijanski, ako smem da kažem, sinjorina, ali ne izgledate kao Italijanka. Koža vam je nalik na breskvu koju je sunce tek dotaklo molto bella.“ Domaćica je klimnula glavom i nasmešila se s odobravanjem.
Veniša se nasmejala. „Hvala na komplimentu, Ernestina.“
„Imate li sve što vam je potrebno?“
„Da, grazie, kućica je vrlo udobna, i veoma ljupka.“
„Signor Barone sarafelice di sentirti... lično je nadgledao obnavljanje Sirene... Si, si“, klimala je glavom, „i pazio je da sve bude assolutamente perfetto. Kućica je godinama bila nekorišćena i moralo je mnogo toga da se uradi. Signore nije hteo ništa da počinje dok nije bio siguran da vi dolazite. I lavori sono stati fatti molto rapidamente, posao je obavljen veoma brzo. Sve je završeno za dve nedelje. Incredibile\“
„Pa, to je vrlo ljubazno od signor Baronea, i svakako ću mu reći da je ovde veoma prijatno i udobno.”
Ernestina je iskosa pogledala u Venišu. „Sigurno ste bliski sa sinjor Baroneom. Kao što sam rekla, Sirena je bila zatvorena per molti anni, mnogo godina, i signore nikada nije pozivao nikoga ovamo. On, jadan, vodi vrlo usamljenički život, znate, odvojen od sveta kad nije na putu zbog posla, naturalmente.“
„Moje poznanstvo sa sinjor Baroneom je čisto poslovno. Angažovao je moju firmu za posao koji sam ja došla da obavim“, oprezno je odvratila Veniša.
Njen uzdržani odgovor kao da je podstakao Ernestininu radoznalost. „Ruže u salonu su iz bašte sinjor Baronea i niko ne sme da ih neguje sem njega lično... Si, si, completamenteproibito. Ostavio je detaljna uputstva o buketu pre nego što je otišao, a tražio je i da se u vašu sobu ostavi činija' s voćem iz našeg voćnjaka. Non l’ha maifatto prima, to još nikada nije radio.“ Ernestina je zavrtela glavom; delovala je zbunjeno. „Da li vi... da li vaša firma dugo poznaje sinjor Baronea?“
Veniša prosto nije mogla ostati ravnodušna povodom Paolovog staranja za njenu udobnost, ali nije nameravala da zadovolji Ernestininu radoznalost. „Znam samo da cenimo sinjor Baronea kao mušteriju i da ćemo učiniti sve što možemo da mu udovoljimo, kao i svim našim klijentima.“ Ljubazno se nasmešila domaćici. „Kafa će se ohladiti ako je ne popijem“, rekla je i sipala u šolju. Poslužila se biskvitima i medom, a potom je pažnju posvetila prekrasnom predelu koji se pružao na sve strane oko nje, jasno pokazujući da je razgovor okončan.
„Se mipermette, spremiću spavaću sobu, signorina“, poslušno je rekla Ernestina, shvatajući mig i okrećući se da se vrati u kuću.
Veniša se nasmešila. „To je vrlo ljubazno od vas, Ernestina, grazie mille, ali ja sam namestila krevet i pospremila i sobu i kupatilo. Ne morate se mučiti.“
„Nije to mučenje, signorina, to je moj posao. Rekla sam vam da retko imamo goste u Mirađu.“ Ponovo je zavrtela glavom i pripretila joj prstom. „£ mai, nikad fine dame kao što ste vi.“ Još jednom je pogledala Venišu u oči, a onda je uzdahnula i okrenula se. „Kuća ima mnogo soba, a mnoge se ne koriste“, ponovo je zavrtela glavom. „Ponekad Mirađo više liči na grobnicu punu duhova nego na dom“, mrmljala je, odlazeći kroz kuću.
Kad je ostala sama, Veniša je ponovo pomislila na Paola.

Dakle, l’Amante delle Quattro


Stagioni pazi da priče o njegovim osvajanjima ne stignu do ove kuće u oblacima. Najverovatnije zbog Alegre, žene koju je Veniša videla s njim u restoranu, žene kojoj se očito uvek vraća. Od te pomisli obuzelo ju je očajanje moćno poput fizičkog bola. Stresla se i oterala ga, svesna da ne sme misliti na takve stvari uostalom, otkud joj pravo da zahteva Paolovu nepodeljenu pažnju? Zar nije poslednji put kad su bili zajedno rekla da može da mu ponudi samo prijateljstvo?
Pogrešila je što je došla ovamo. Trebalo je da Đovani objasni situaciju, ali odabrala je da ćuti jer je i dalje bila radoznala u vezi s čovekom koji je dotakao neku nit u samom središtu njenog bića, koji je naterao njeno srce da ponovo počne da kuca. Ovaj čovek privlačio ju je svojim tajanstvenim, privlačnim, primitivnim šarmom, od kojeg je njeno telo vibriralo i pevalo sa žarom za koji je mislila da je odavno ugašen.
Veniša je pretpostavljala da je iskustvo sa Džadom zauvek uništilo romantiku u njoj, ali otkako je upoznala Paola, svi romantični snovi koji su joj se motali po glavi u ono vreme ponovo su se vratili, još moćniji, i ona se ponašala kao neka neubedljiva junakinja iz ljubavnih romana koje je čitala kao devojčurak, koju je neobjašnjivo privukao potpuni stranac. Smetalo joj je što se njeno srce tako ponaša kada joj je zdrav razum govorio da sve što je saznala o Paolu potvrđuje da on nije čovek za nju.
Nedavno je ponovo čitala Bleza Paskala, francuskog teologa iz sedamnaestog veka kome se odavno divila, i sada se ponovo setila njegove rečenice koja kao da je bila napisana specijalno za nju: „Srce ima svoje razloge, koje razum uopšte ne poznaje.“ Kakva bolna istina. Zašto nije u stanju da razume razloge svoga srca? Da li greši kad se nada da su ona i Paolo možda ipak srodne duše koje su se našle pošto im je život naneo okrutne udarce? Uzdahnula je i uključila radio. Pronašla je emisiju Don Đovani koja je emitovala stare italijanske pesme i začula E Salutala Per Me Rafaele Kare. Nesvesno je počela da pevuši uz tu melodiju i tužno se nasmešila kad je Rafaelin glas počeo žalostivo da peva o onima koji pobeđuju i gube, čudeći se muškarcima. Uzdahnula je. Da li će ona pobediti ili izgubiti? Uprkos svemu što je znala o Paolovom ugledu ženskaroša, o tajnama svoga srca Veniša je i dalje potajno verovala da će se i njoj jednog dana desiti neka sitna magija, i da će sudbina mahnuti svojim čarobnim štapićem. Sklopila je oči, grdeći sebe što je tako neozbiljna, i prepustila se milovanju morskog povetarca.
Iako su joj se misli kovitlale, ništa nije moglo da joj pokvari uživanje u pogledu. Sedela je i sve upijala: sanjalački mir, miris cveća i dima od drveta koji je lebdeo u vazduhu, slani miris mora. Do maločas opuštena ramena nesvesno su joj se ispravila. Quel che sara, sara, kaže italijanska izreka. Jutro je bilo predivno i stvarno nije imalo smisla prepuštati se mračnim mislima: bolje je da iskoristi priliku, malo razgleda imanje, a može se i odvesti u grad na ručak.
Ima stvari koje treba skloniti u neku fiočicu duboko u umu, gde mogu ostati skrivene i zanemarene dok ne dođe vreme da ih ponovo prouči, ili dan kada će biti potpuno zaboravljene. Veniša je to dobro znala. Odgurnula je sve misli o Paolu i odlučila da uživa u današnjem danu.
Baš kad se spremila da ustane, na terasi se ponovo pojavila Ernestina. „Sredila sam vašu sobu, signorina. Nije bilo mnogo posla. Ubuduće ostavite to meni. Rekla sam vam, to je moj posao, a signor Barone bi se naljutio kada bi znao da ga nisam radila kako treba.“
Veniša se vedro nasmejala. „Pa, Ernestina, ako baš zahtevate ne bih želela da zbog mene dospete u nevolju. Ali ipak mi dozvolite da nameštam krevet. Krevet je veoma lična stvar, da li se slažete?“
Ernestina se kratko nasmejala i slegnula ramenima. „Dio mio, questi Inglesi! Va bene, neka vam bude.“
„Vreme je divno, mislim da ću obući nešto udobnije pa idem da se prošetam po bašti.“
„Naravno, naravno! Imanje je divno i svakako morate pogledati gospodinov ružičnjak.
Ali pazite dok ste na ivici litice; tamo može da bude klizavo i zemlja se odronjava, naročito posle ove oluje juče molto pericoloso“, upozoravala je Ernestina dok je izlazila iz kućice.
Veniša se presvukla u pamučne pantalone, dopunila ih smeđim kaišem od antilopa, i uzela jarkonarandžastu svilenu bluzu s malim okruglim dugmićima. Potom je raspustila kosu i napravila običan konjski rep.
Pripremila je blok i olovku, za slučaj da poželi nešto da nacrta, i krenula na sunce.
Bašta oko kućice bila je puna boja, sve je blistalo na suncu. Na prvi pogled delovala je zaraslo, ali Veniša je još sinoć pretpostavila da je bujna i sad se pokazalo da je imala pravo. Baštom, okruženom kamenim zidom, dominirala je ogromna bugenvilija koja je padala u vodopadu ljubičastih i žutih cvetova pravo preko ivice litice. Zidovi kućice bili su optočeni jasminom i begonijama. Jagorčevina i lale izgledale su kao blistavi dragulji u lejama rasutim po travi, a stablo jabuke ispred prozora bilo je puno belih i ružičastih cvetova. žubor potočića koji je tekao kroz baštu nekako je naglašavao mir koji je ovde vladao. Svuda se osećao dah i miris proleća.
Radoznala da vidi kako glavna zgrada izgleda na dnevnom svetlu, Veniša je izašla iz bašte i krenula uskom stazom uzbrdo, sve do dvorišta u kom je sinoć ostavila auto... i tamo ju je ugledala u punom sjaju.
Sagrađen od neobično svetlog, skoro zlatastog kamena, Mirađo je, sa svojom gotičkom kulom na jednom kraju, predstavljao impozantnu starinsku zgradu koja je privlačila pogled iz čitave okoline. Nalik na Golijata, čvrsto ukopana na kamenom ispustu koji se pružao u Tirensko more, bila je okružena s jedne strane dobro održavanim vinogradom, maslinjacima i voćnjacima, a s druge ogromnim prostranstvom svetlucavog, plavog i tirkiznog mora. Veličanstvena kuća imala je četiri sprata i podrum urezan u živu stenu. Moćni kameni zidovi bili su obrasli ružama penjačicama koje kao da su zavirivale kroz elegantne, visoke prozore i širile se preko lepih, lučnih ulaznih vrata, ublažujući strogi izgled kuće. Veranda s kolonadom okruživala je tri četvrtine kule, a preostali prostor zauzimala je terasa okrenuta prema jugu. Stubovi su bili prošarani puzavicama u cvatu, a između njih su se nalazile ogromne zemljane saksije s geranijumom.
Veniša je sad jasno videla nameru arhitekte. Veličanstvena zgrada bila je upadljivo postavljena, a put kojim se do nje stiže bio je pažljivo isplaniran: prvo se izdaleka video Mirađo kako lebdi nad morem dok posetioci prilaze imanju, sve do trenutka kad se prođe između velikih zidova i pođe dugim putem između limunova da se stigne do pošljunčanog dvorišta, gde je impozantna kuća pružala izvanredan pogled i senzualnu svest o okolnim predelima. Paolov dom, zaključila je Veniša, poseduje i lepotu i veličanstvenost, kao i prizvuk melanholije iz davnih vremena. Sve joj se to dopadalo.
Prišla je parapetu sagrađenom duž vrha litice. Sasvim kraj kamene ivice, nagnuto prema ponoru, raslo je drvo mimoze. Njeni srebrnosivi listovi nalik na paprat i jarkožuti cvetovi bili su poredani po granju u gustim čupercima. U vreloj tišini blistali su kao male zlatne kugle, nudeći se poljupcima sunca. Mimoze, ako se posade suviše gusto na otvorenom, obično se pretvore u korov i nekontrolisano se šire. Ĉudno kako je ova nikla ovde, pomislila je Veniša, nalik na usamljenog stražara koji se naginje sa stene u koju je pustila koren. Visila je potpuno nepomično nagnuta preko ivice, žuta na tamnoplavoj pozadini, bez ijedne druge biljke oko sebe.
Nedaleko od drveta Veniša je primetila široko stepenište uklesano u stenu. Vijugalo je naniže, ka izdvojenom zalivu koji kao da je pripadao imanju, i koji je svetlucao u dubini. Tu sigurno ima preko sto stepenica, pomislila je i upitala se da li je Paolo ikada sišao dole da se kupa potpuno sam. Obuzeo ju je neočekivan osećaj duž kičme kad je pomislila na njegovo preplanulo, mišićavo telo kako blista dok izlazi iz vode; za trenutak je nepomično stajala, izgubljena u snovima, zamišljajući kako bi izgledalo kad bi gola plivala s Paolom u moru obasjanom mesečinom.
Dan je bio savršen za crtanje i slikanje. Imala je mnogo šta da vidi i divi se natenane. Smestila se na stepenik u senci mimoze i izvadila blok za crtanje. Pogledala je useke u steni na dnu, gde su je talasi neprekidno zapljuskivali, i galebove koji su spokojno sedeli na vrhu litice. Izgledali su nekako čudno, kao tek obojene drvene igračke, s blistavim perjem i velikim narandžastim kljunovima, sastavljenih nogu i budnih svetlih očiju dok su stajali potpuno nepomično, s izrazom prazne ozbiljnosti na nepomičnim licima.
Dopadala joj se samoća, prostranstvo mora i neba, kretanje senki, način na koji su se iznenada pojavljivali detalji do maločas sakriveni senkom, odjednom osvetljeni suncem. Ovo mesto bilo je izdvojeno iz vremena i pošteđeno svakog prizvuka savremenog života moglo je predstavljati pozadinu neke ljupke srednjovekovne slike. Možda Ĉarls Lamb ipak nije bio u pravu kad je napisao da kao što ljudi, kada umru, nisu potpuno mrtvi, tako možda i njihove nastambe ostaju da postoje u nevidljivom svetu.
Veniša je izvadila olovke i zagledala se u horizont, a onda je počela da crta daleki beli brod koji je upravo uplovljavao u Porto Santo Stefano. Mogla je razumeti zašto se Paolo doselio ovamo posle nesreće u kojoj je izgubio ženu ovo je dobro mesto za zacelivanje rana.
„Ovo nije igralište za decu niti park za turiste. Upali ste na privatno imanje!“
Zadubljena u crtanje, Veniša samo što nije iskočila iz kože od ovog iznenadnog, grubog glasa. Zaklonila je oči od jakog sunca, podigla glavu i ugledala prgavi izraz na licu mlade žene koja ju je gledala s riđe kobile, očiju krupnih i divljih skoro isto kao kod konja.
„Kako ste uopšte stigli ovamo?“, neljubazno je nastavila jahačica.
Veniša je osetila da je obuzima bes kada je utvrdila da je to svakako Alegra, mlada devojka koja je bila s Paolom u onom restoranu, ali stegnula je zube i uspela da izgleda nehajno, čak s nagoveštajem osmeha.
„Ušla sam kroz kapiju, naravno.“
U tamnim očima ljutite jahačice prosto se video plamen besa dok je odmeravala Venišu od glave do pete.
„E pa, sad lepo istim putem izađite pre nego što pozovem policiju.“
Veniša se nije ni pomerila. Mirno je uzvraćala pogled ljutitoj devojci. „Bojim se da ćete morati da me trpite još neko vreme.“
Taj smireni odgovor kao da je iznenadio Alegru; za trenutak je ćutala, ali brzo se pribrala. „A zbog čega? Ko ste vi? Ili, tačnije, šta zamišljate da ste?“, prasnula je, obuzdavajući nestrpljivog konja cimanjem uzde.
„Zovem se Veniša Aston Montegju. ]a sam arhitekta kojeg je sinjor Barone angažovao da izvrši neke radove ovde.“
Jahačica je podigla obrve. „Kakve radove? Sinjor Barone nije tu i nije ostavio nikakve instrukcije o tome.“
„Možda bi trebalo da proverite s njim. Uveravam vas da je svestan mog prisustva ovde.“
Na Alegrinim punim, rumenim usnama pojavio se zlobni smešak. „Paolo i ja razgovaramo svakog dana. Rekao bi mi da očekuje nekoga. Dok je on odsutan, ne smemo da puštamo nikoga na imanje, iz bezbednosnih razloga. Prema tome, zahtevam da odete.“
Lažljivica! Veniša samo što se nije pobunila, ali ipak je oćutala; brojala je u sebi do deset. Predstavila se i sad nije bilo nikakvog smisla zapodevati svađu s Paolovom ljubavnicom, koja je s velikim zadovoljstvom naglašavala svoje prisne odnose s njim.
Prkosno je podigla bradu. „Nažalost, moraću da vam protivrečim. Sinoć me je na imanje pustio Antonio, domar, i provela sam vrlo udobnu noć u jednoj od kućica na imanju“, rekla je mirno.
Lepa Italijanka odmeravala je protivnicu s neprikrivenom zlobom. Veniši se činilo da je devojka procenjuje, kao da je svlači dok je prezrivo posmatra ispod dugih, crnih trepavica. Alegra je zabacila glavu, stežući i opuštajući sitne šake kojima je držala uzde, a onda je

pljesnula kobilu po vratu da je potera dalje; ubrzo su nestale u oblaku prašine.
Nekontrolisano drhteći od besa i poniženja, Veniša je pratila Alegru pogledom. Po drugi put za dvadeset četiri sata prva pomisao bila joj je da pođe u kućicu, spakuje stvari i vrati se u Veneciju a možda čak i u Englesku! Ali ona nikad u životu nije pobegla ni od posla ni od ljudskog bića, i svakako neće sada početi, pogotovo ne zbog neke uobražene, razmažene devojke i njenih opakih laži.
Ipak, Veniša je bila svesna da Alegra nije bilo kakva mlada devojka; bila je skladno građena i veoma lepa, kao tek otvoreni cvet, sa svilastoin i potpuno crnom kosom koja joj je pokrivala ramena poput plašta, kožom mekom poput satena i izražajnim, tamnim, baršunastim očima kakve Veniša nikada ranije nije videla. Devojka je imala izrazito drzak mali nos, koji joj je davao izraz oholosti za koju je Veniša znala da može da bude neodoljiva pripadnicima suprotnog pola bila je prava devojka iz snova za milione muškaraca. Veniša nije nimalo sumnjala da je Alegra s lakoćom očarala bogatog udovca s amnezijom; u ovom trenutku bila je spremna da sažaljeva Paola.
Pa ipak, morala se naljutiti na sebe kad je shvatila koliko joj je antipatična mlada Italijanka i kad je u tome prepoznala ljubomoru, moćnu poput lave, pri pomisli na Paola u naručju ove crnokose lepotice, a to osećanje nateralo ju je da se oseti hladno i neumoljivo. Pokupila je blok i olovke i vratila se u kućicu, nešto lošije raspoložena nego kad je jutros izašla iz nje.
Šta je to tako posebno u tom čoveku? Nije da je naročito lep barem ne na uobičajeni način; pre će biti čak obrnuto. Svakako nema onu finu strukturu kostiju koja ju je najviše privukla kod Džada, niti aristokratski pravilne crte i izgled nordijskog božanstva koji su Umbertu doneli titulu mistera Venecije kad mu je bilo dvadeset godina. Ipak, Paolo je zračio nečim drugim, nečim mnogo moćnijim: posedovao je onaj primitivni izgled koji ga je činio drugačijim od svih drugih muškaraca, kao što se životinja iz džungle razlikuje od pripitomljenih rođaka; divlja oštrina, koja je davala njegovom licu izrazitu seksualnu privlačnost, što je njoj bilo mallene neodoljivo. Očito ona nije jedina žena na koju on tako deluje. Već je videla kako se žene roje oko njega, kako okreću glavu za njim i prate ga pogledom, tako da se nije preterano čudila kad je čula da su ga prozvali VAmante delle Quattro Stagioni.
Kad se vratila u kućicu, Veniša je zatekla poslužavnik sa salatom od povrća, tanjirom hladnih narezaka, veknicom domaćeg hleba, maslinama, sirom i bocom crvenog vina. Velika činija s voćem i dalje je zauzimala stočić kraj zida, gde je bila i sinoć. Nameravala je da ode u grad na ručak, ali ovaj jednostavni obrok bio je mnogo privlačniji Veniša se oduvek divila sposobnosti Italijana da žive jednostavno i neobično prijatno. Posle podne može poći da razgleda Kala Pikolu i Porto Santo Stefano, a pritom se može i raspitati da li je aerodrom u Pizi otvoren. Zapravo, pravo je čudo što Paolo nije došao vozom ili autom, kad već nema aviona. Kako to da mu to nije palo na pamet, razmišljala je, pomalo uvređena njegovim neobičnim ponašanjem, pogotovo zbog onolikog navaljivanja da je nagovori da dođe ovamo.
Sunce je sijalo i dalje, ali nije bilo suviše jako pa je Veniša otvorila suncobran i smestila se na verandu, s pogledom na prekrasni toskanski predeo koji je okruživao imanje, s terenom koji se postepeno spuštao ka dolini i glavnom drumu koji vodi u Porto Santo Stefano. Visterija je bila u punom cvatu i penjala se po belo okrečenim zidovima pomoćnih zgrada na imanju.
Veniši se srce malo steglo kad su ljubičasti cvetovi prizvah sećanje na čarobno veče s Paolom u Lanterni, pokvareno onim telefonskim pozivom koji je pokrenuo sve njene mehanizme odbrane. Zato je neljubazno okončala izlazak. Pitao ju je zašto im uskraćuje jednostavnu sreću kada plamen u njenim očima odražava strast koja joj ispunjava dušu, a ona nije mogla da mu odgovori... a nije mogla ni da zaboravi tužni, skoro zaprepašćeni izraz

na njegovom licu kad ga je odgurnula uz reči u koje ni sama nije verovala. Moj jezik taj moj užasni jezik! Šta ju je spopalo da se tako izbrblja? Odgovor je zapravo bio sasvim jednostavan, i ona je to dobro znala: duboko usađen strah od ljubavi koji joj je kvario život od onog užasnog iskustva sa Džadom pre mnogo godina.
Pa ipak, zar se nije, odbivši Paola, spasla još veće patnje? Zašto bi žalila zbog načina na koji je reagovala na njegovo udvaranje, s obzirom na trenutne okolnosti? Sve je to baš kako treba da bude, ponovila je po ko zna koji put. A ipak, negde duboko, Veniša je bila svesna da joj se, kad ga je prvi put videla, desilo nešto što se ne može promeniti. Kao da su se daleki odjeci njene ljubavi prema Džadu, jedine istinske ljubavi koju je imala, vratili da je progone; i ma koliko se borila, Veniša je ozbiljno sumnjala da neće biti u stanju da priguši plamen koji kao da je neumorno goreo danju i noću, vreo i žestok, tu u njenim grudima... iako ovaj novi blesak strasti, znala je to dobro, nije goreo zbog Džada.
Ma to je samo hernija, šaputao je onaj glasić razuma. Ali da li je to zaista samo seksualna želja kad joj, kad ju je onomad Paolo poljubio i onako privio uz sebe a ona je mogla da oseti svaki mišić u njegovom telu, to nije bilo dovoljno? Da li je stvarno samo fizička privlačnost ta koja je tera da želi da mu bude bliže, još bliže, da oseti njegovu vrelinu u sebi, njegovu kožu uz svoju, i da im se spoje ne samo tela nego i duše, i to zauvek?
Sedela je zadubljena u misli, nesvesna da vreme prolazi. Mora da je prošao ceo sat kad je začula da neko ulazi u kućicu, i na verandi se pojavila Ernestina.
„O, signorina, nije vam se dopala salata?“

„Upravo suprotno, Ernestina, uživala sam u ukusu, hvala, ali nisam navikla da mnogo jedem za ručak“, žurno je rekla Veniša, svesna da je jedva i dotakla hranu.
„Pa zar ni čašu vina? La cucina picolafa la časa grande, mala kuhinja čini kuću velikom, a svi će vam reći da je Ernestina najbolja kuvarica u kraju. Hleb je jutros pečen. Signore jede samo domaći hleb, a naš je delizioso, squisito\“ Domaćica je coknula usnama da pokaže koliko je ukusna reš korica koju Veniša očito nije dovoljno cenila.
Veniša se bojažljivo nasmešila; svakako nije želela da se zameri ljubaznoj domaćici. „Rado bih ga jela za večeru, ako se slažete. Sada stvarno nisam gladna.“
Ernestina je opet klimnula glavom, kao da je zadovoljna ovakvim odgovorom, a onda se ipak namrštila. „Nadam se da će se signore vratiti na vreme za večeru“, rekla je kao da se izvinjava. „Telefon je još uvek u prekidu, a Antonio nije imao vremena da ponovo ode u grad i pita za aerodrom.“
„Ne brinite, ja ću po podne ići da obiđem Porto Santo Stefano, pa ću se raspitati i javiću vam.“
Vratile su se unutra. Dok je uzimala tašnu sa sofe, Veniši je pogled pao „a sliku iznad kamina koju je razgledala još sinoć. Pošto je videla Mirađo po dnevnom svetlu, sada je bila sigurna da su Toreta i Mirađo jedna ista zgrada. Jedina razlika bila je u obilju ruža penjačica i drugog bilja koje je sada prekrivalo pomalo stroge zidove kuće i davala Mirađu izgled vilinskog zamka umesto srednjovekovne tvrđave.
„Tako je Mirađo izgledao pre nego što gaje sinjor Barone kupio“ rekla je Ernestina, primetivši da se Veniša zadržala pred slikom. „Toreta je u to vreme bila ruševina. Vlasnik je bio un cantante d’opera ben noto. Bože sakloni, tog operskog pevača ubila je jedna od njegovih ljubavnica, i neki kažu da kuću i dalje pohodi ii suofantasma“ Ernestina je pogledala uvis i prekrstila se, a onda je nastavila. „Ali ne smemo da mislimo o tome. Loše misli donose vibrazioni negative, a kuća je imala mnogo vlasnika i dugu istoriju. Signore ih je zagradio, ali tamnice su i dalje tu znate, okrenute ka jezeru. A tu je i ona čudna, škripava mašinerija za potapanje najniže tamnice.“
„Mirađo ima i jezero?“
„Da, malo je e molto inquietante, i prilično jezivo. Ništa ne može da raste oko njega i signor Barone nikada ne ide tamo. Legenda kaže da su u srednjem veku vlasnici Torete

vezivali svoje zatvorenike za gvozdene alke u zidovima tamnice i puštali ih da se udave veoma polako, pedalj po pedalj. Posle bi ispustili vodu i stavili tegove na tela pre nego što ih bace u more.“
„Užasno!“, uzviknula je Veniša.
Ernestina je slegnula ramenima, tipično italijanskim pokretom. „To je praktičan način da se oslobodite neprijatelja!“
Veniša se stresla; ovo je zvučalo prilično jezivo. Uzela je tašnu. „Gde je garaža, Ernestina? Juče sam dala Antoniju ključeve od auta, a nije mi ih vratio.“
„Biće da su u autu. Ovo je veoma bezbedno mesto, molto sicuro. Niko ne može da stigne do garaže a da ne prođe pored štala ili pomoćnih zgrada, a tamo uvek ima nekog od radnika, čak i tokom sijeste. A noću, noću stražari Rufus. Hodite, pokazaću vam.“
Izašle su na sunce i krenule širokom stazom duž zadnjeg dela kućice, pored nadstrešnice obrasle puzavicama, senika i drugih pomoćnih zgrada, koje su sve bile u senci drevnih i ogromnih hrastova, kedrova i bukava, uz poneki visoki, elegantni čempres, zaštitni znak Toskane. Nekoliko ljudi radilo je napolju i Veniša je osećala njihove radoznale poglede na sebi dok je prolazila očito nisu bili navikli da imaju goste sa strane.
Kada su stigli do štala, Veniša je već na prvi pogled utvrdila da su u savršenom stanju. Zgrada je bila u obliku slova U i imala je šest odeljaka za konje, odeljak za pranje, za potkivanje i za hranu, sve to postavljeno u nizovima s obe strane veličanstvenog kamenog luka obraslog visterijom i bršljanom. Izgrađena od drvenih stubova, greda i dasaka, štala je imala visoki zabat s kosim krovom od smeđeg ćerpiča. U prolazu je bacila pogled unutra i videla da su odeljci prostrani, sa svežom slamom, i da se u njima nalaze četiri divne, odlično timarene i naizgled zadovoljne životinje.
Veniša je jahala čitavog života. Ser Vilijam je posedovao veliku štalu u Berkširu, kuda je odlazio u lov. Ona nikada nije učestvovala u tom sportu, ali prvog ponija dobila je kad joj je bilo sedam godina i tada je naučila da jaše, a potom je učila dresuru i učestvovala na takmičenjima; u šesnaestoj godini osvojila je čak i neki trofej. Džad je takođe bio dobar jahač i imala je divna sećanja na njihove zajedničke jahačke šetnje Hajd parkom u rana letnja jutra. Ponovo ju je uhvatila tuga dok je gledala ovaj poznati prizor.
„Signor Barone je odličan jahač“, rekla je Ernestina, trgavši je iz misli. „Radove na imanju nadgleda a cavallo, jašući, umesto da ide okolo automobilom.“
I očito ga uvek prati i ljubavnica, pomislila je Veniša tupo. Došla je u iskušenje da upita domaćicu za mladu devojku koju je jutros videla u sedlu, ali je ipak odustala. Ko čeka, dočeka, rekla je sebi filozofski.
„A ovde živi Antonio“, promrmljala je Ernestina dok su prolazile pored kućice kraj štale. Bila je veća od Sirene ali ne tako ljupka. Veniša je iznenada shvatila da sigurno tu živi i Alegra, i jedva se savladala da ne pita za nju.
Garaža je bila blizu štala. Porše je čekao unutra i Veniša je primetila da je opran od blata posle vožnje po oluji. Ključ je bio u kontakt-bravi.
„State attenta, vozite polako, le strade sono molto insidiose, putevi su prilično nesigurni“, upozorila ju je Ernestina dokje Veniša seđala za volan.
„Ne brinite, ja sam dobar vozač.“ Mahnula je domaćici dokje polazila prema velikoj ulaznoj kapiji.
Predeo koji se širio oko puta ka Kala Pikoli bio je potpuno drugačiji od vrletne lepote Mirađa, ali jednako lep. Seoce s kućicama, plažom, vinogradima i malom crkvom izgledalo je kao igračka pod jarkim suncem. Dan je bio divan, potpuno drugačiji od onog juče. Veniša nije mogla da poveruje da vozi istim putem kojim je išla i pre manje od dvadeset četiri časa. Kako se približavala Porto Santo Stefanu, obala je nudila prekrasan pogled, mada ne tako dramatičan kao na prilazu Mirađu. Ovde su kapije od kovanog gvožđa vodile ka privatnim plažama i milionerskim vilama; a iza njih je obalski put vodio do kamenih kuća obraslih u

puzavice, poredanih na samoj obali, i do jarko okrečenih kućica čije su kamene stepenike zapljuskivale plave vode Tirenskog mora.
Kad je stigla do luke, Veniša je ostavila kola na parkingu. Grad je bio moderan, s čistim, lepim prodavnicama i ljupkim kafeterijama, i s luksuznim hotelima s mnoštvom terasa i opet sveprisutnim ružama. Ovde nije bilo mnogo šta da se radi, osim da se ide u šoping, lenčari na suncu, pliva ili plovi po plavom moru. Veniša je svratila da kupi nekoliko razglednica, a jedan pogled na novinske naslove rekao joj je da je aerodrom u Pizi ponovo otvoren i da se saobraćaj odvija bez zastoja. Đovana bi sigurno volela da je što pre čuje, ali Veniša zbog nečega nije želela da telefonira kumi već je poslala SMS da je bezbedno stigla, a osim toga, nije imala ništa novo da joj kaže jer se klijent još nije ni pojavio.
Pijaca, s tezgama punim raznobojnog povrća, kobasica i sireva, kao i suvenira, neizbežno je privukla njeno umetničko oko. Našla je kafeteriju na otvorenom s veselom prugastom tendom, pa je sedela pod crvenim suncobranom i pijuckala caffe shakerato iz široke čaše. Fabricio joj je otkrio ovaj divni napitak od espreso kafe, mućkane u šejkeru s ledom i šećerom. Veniša je smatrala da je to najlepše osveženje po vrelom letnjem danu. Morala je da se osmehne kad je pomislila na svog kolegu. Zašto ne bi dala šansu Fabriciju? Lep je, ima divnih osobina, bio bi odličan partner nekoj ženi. Nekoj ženi... ali njoj ne, ni slučajno! Nju privlače samo komplikovane, izmučene duše, pomislila je mračno... slaba je na patnju, kako je govorio njen otac.
žene na tržnici, uglavnom sve pod crnim maramama, očito su bile domaćice iz Porto Santo Stefana. Dok su kupovale, gurkale su se i muvale, okretale se i cenkale, baš kao sve domaćice sveta, a njihova crna odeća samo je naglašavala blistavo sunce i duboke senke, boje voća, povrća i cveća. Veniša je toliko uživala u prizoru oko sebe da je požalila što nije ponela blok za crtanje. Ipak, dosetila se da zatraži papir i olovku od konobara i ubrzo se dala na posao.
Pločnikom pred njom prolazili su ljudi svih mogućih uzrasta i nacionalnosti, a Veniša je uspela da čuje odlomke razgovora na barem pet-šest jezika. Ipak, najviše ju je iznenadio smeh koji je odjekivao na sve strane, izrazi sreće na licima i starih i mladih. Očito su turisti iz celog sveta dolazili u Porto Santo Stefano kako bi uživali, i to na način koji je istovremeno jednostavan, zdrav i prijatan; potpuno različito od užurbanih aktivnosti u Veneciji i drugim svetskim gradovima koje je posetila.
Popodne je prosto proletelo. Sat na crkvi izbio je pet puta; sunce će uskoro početi da zalazi. Roba je odavno sklonjena sa tezgi. Brodići su iskrcavali poslednje putnike i plaža je odjednom postala tiha. Poslednji šetači uputili su se ka hotelima.
Bilo je vreme i njoj da pođe. Veniša je platila račun i nekako nevoljno krenula ka kući. Posle ovako prijatnog popodneva, osećala se odmorno i mirno, spremna da se suoči sa svime što će joj naredni dani doneti. Znala je da, šta god da se desi, po Paolovom povratku više ništa neće biti tako.
* * *
Veče je bilo mirno. Veniša je sedela na terasi svoje kućice, Sirene, pijuckajući hladno belo vino i pokušavajući da se posveti knjizi o budističkoj filozofiji koju je kupila posle susreta s Ping Luom. Presvukla se u belu pamučnu haljinu bez rukava i raspustila je kosu, puštajući je da joj pada preko ramena. Pogledala je ulevo, prema tamnocrvenom suncu koje je polako zalazilo za horizont, ostavljajući zlatne mrlje na površini mora, glatkog poput jezera. Desno od nje, seoski predeli iza linije drveća delovali su nekako plavičasto zbog kontrasta s bledim cvetoni jabuke, a kako su se senke izduživale, nijanse su postajale sve tamnije. Stare cigle pomoćnih zgrada postale su ljubičaste i kao da su blistale sopstvenom svetlošću. Osvetljenje je bilo fantastično: plamenonarandžasta, jarkoružičasta i ponegde spokojnoplava boja postepeno su uzmicale kako se primicao sumrak.

Mirađo joj se širio pred očima, ugnežden između obale i brda, potpuno odvojen od civilizacije. Bilo je u ovom mestu nečega toliko lepog da odgovara samo zaljubljenima; ova bestidna ljupkost može da odgovara samo parovima. Da, Veniša je razumela zašto Paolo nije nikoga dovodio u ovaj raj na zemlji u kom je on bio kralj, a Alegra njegova kraljica. Presekao ju je bol u plućima, tako da je jedva mogla da diše jer je shvatila da njoj ovde nije mesto.
Ponovo je uzela knjigu: i postići stanje u kom želje i osećanja nestaju, pročitala je i opet je spustila. Nasmešila se kao krivac: odvajanje od želje je stvarno dalek cilj kad čak i pomisao na Paola s nekom drugom ženom može da izazove u njoj tako neshvatljivu ljubomoru. Zašto ju je nagovorio da dođe ovamo? Da li pokušava da je povredi zato što je odbila da postane još jedna njegova ljubavnica? Veniša je uzdahnula, gledajući baštu i sve tamnije boje. Kako čudno izgleda ovaj predeo pod sve slabijim svetlom. Večernji vazduh mirisao je na zemlju koja se hladi, i čulo se mnoštvo sitnih zvukova. Osetila je nemir: gde je Paolo i zašto nije već stigao? Let od Pize do Porto Santo Stefana traje samo dva i po sata. želela je da ga vidi, iako je znala da će se tada njena zbunjenost samo produbiti umesto da nestane. Ispila je vino i pošla da prošeta baštom. Oduvek je mrzela čekanje!
Bilo je doba kad se vidi Večernjača, pre nego što mesec zatvori krug oko sunca i zapljusne doline srebrnim sjajem i oštrim senkama. Niska svetala bila je razapeta duž čitave obale. Bašte oko Mirađa ležale su u nemoj lepoti, i Veniša je otišla do šumovitog dela koji je primetila još po podne, koji se spuštao do balustrade s pogledom na more. Za to vreme ptičja pesma postepeno je utihnula. Ĉuo se još samo kreket žaba iz jezerceta pored kojeg je prošla na putu nizbrdo i povremeni glas zrikavaca.
Nije provela mnogo vremena tamo, zadubljena u misli, odsutno posmatrajući pejzaž, kad je postala svesna nekakvog pokreta u senci. Trgla se i naglo se okrenula, prenuta iz sanjarenja. Srce joj je poskočilo u grudima, ali ostala je nepomična; ruke i noge bile su joj preteške, iako su pulsirale od života. Možda je to posledica ovog naizgled užasno dugog čekanja, iako nije prošlo ni dvadeset četiri sata otkako je stigla u Mirađo, ali bila je odjednom oštro svesna Paolovog prisustva, svesnija nego ikada ranije.
On je izašao iz senke i nepomično stao. Nemo su se gledali kroz sumrak, kao da se ne poznaju. Za trenutak su bili potpuno sami na svetu, izdvojeni od svega u ovoj šumici pod zvezdanim nebom, a njihove duše razmenjivale su poruke koje usne nisu mogle da izgovore. Paolove oči zagledale su se upitno u njene. Između njih je trajao nekakav neobičan dvoboj napetosti. Venišino srce kao da je podivljalo, imala je utisak da joj se tetura u grudima. On je bio toliko blizu da ga je čula kako diše i videla je jedva primetno podrhtavanje njegovih usana.
A onda, baš kad je pomislila da neće moći da izdrži ni sekundu duže ovu bolnu napetost, Paolo je pružio ruke ka njoj. Bio je jedva metar daleko; bilo je dovoljno da ih prihvati. A ipak, nije mogla da natera sebe na to; onaj jutrošnji razgovor s prekrasnom amazonkom ostavio ju je povređenu i uvređenu, i zato je sad nemo i prkosno stajala, a oči boje ćilibara plamtele su joj od ozlojeđenosti koja je narastala u njoj otkako joj je Umberto saopštio činjenice. Kako se Paolo usuđuje da je dovede ovamo, u svoje ljubavno gnezdo!
„La persona che e assente ha la sua scusa con lui.“ Gledao ju je pravo u oči, a onda je polako spustio ruku. „Izvinjavam se što nisam bio tu da te dočekam, cara, ali našao sam se u vrlo nezgodnom položaju. Svi planovi i dokumentacija za projekat o kojem ćemo govoriti narednih nedelja ostali su mi u prtljagu u avionu, a osim toga pratio sam važnog klijenta kojeg nisam mogao tek tako da ostavim.“
Veniša se odlučila za neusiljeni ton. „Nema razloga za izvinjenja. Lepo si rekao, osoba koja je odsutna doneće svoje izvinjenje, a tvoje je sasvim prihvatljivo.“
U očima mu se pojavio nagoveštaj osmeha. „Eccellente, dakle i dalje smo prijatelji?“ Ponovo joj je pružio ruku.
Veniša ju je za trenutak pogledala, ali je nije prihvatila.

„Ako ti tako kažeš“, odgovorila je.
„Mislio sam da si odlučila da ne želiš ovaj posao. Ali ipak si stigla ovamo, cara, zar to nije ono što je jedino važno?“
Veniša ga je pogledala, i bes je za trenutak nadjačao bol. „Dozvoli da te podsetim da sam ja samo radnik kod Bjankija i Lombardija. I da sinjora Lombardi ne veruje u protekciju prema tome, mene nisu mnogo pitali.“
Paolo je kratko, žalosno uzdahnuo. „žao mi je što to čujem, cara. Ĉinilo mi se da uživamo u društvu jedno drugog, i da si došla ovamo zato što si i ti toga svesna. Ljudi uvek misle da mogu da zanemare svoja osećanja, ali to je kao da otkineš deo sebe ako pokušavaš da ti neko ne bude drag.“
„Drag?“ Veniša se kratko, prezrivo nasmejala. „Mi se jedva poznajemo.“
Paolo je prišao korak bliže i zagledao se u nju, opet s onim čudnim izrazom lica. „Imaš drveno srce?“
Ovo pitanje ju je zbunilo. „Ne.“
Njegove plave oči bile su nepomične i tamne dok su gledale pravo u nju. Polako su skliznule preko njene vitke prilike obučene u belu haljinu, a ona se osetila kao da je prešao dlanom preko nje. „Ako se dobro sećam, nemaš ni neosetljivo telo, zar ne?“ Glas mu je bio tih i promukao.
Veniša je osetila da joj obrazi gore i naglo se okrenula od njega, očajnički tražeči pogledom neki način da pobegne odatle, iako joj je srce treperilo od moćnog sećanja na ne tako daleko veče koje su proveli zajedno.
„Nemoj ići, carissima mia“, rekao je on tiho.
„Ne zovi me carissima. Nisam ja tvoja najdraža“, prasnula je.
„A ako sam se zaista zaljubio u tebe, šta bi onda radila?“
Njegove reči su uznemirile Venišu mnogo više nego što je želela da pokaže, i nije mogla da podnese dubinu njegovog pogleda, pa je planula i rekla prvo što joj je palo na pamet. „Da li si me zato doveo u svoje ljubavno gnezdo? Zar ti jedna žena nije dovoljna da ti greje postelju, signore? Ili si odlučio da pokvariš uobičajeni sistem l’Amante delle Quattro Stagioni?‘
Za trenutak joj se učinilo da vidi bolan izraz na Paolovom licu. „Dakle, takvo mišljenje imaš o meni, Veniša? Vidim da si slušala zlobne jezike. Niko neće prenositi glasine o vrlinama drugih osoba. Ljudi koji se bave ogovaranjem obično imaju neke zadnje namere.“
„Moj otac rado citira Vinstona Ĉerčila: Užasno mnogo laži se širi svetom, a najgore je što je bar polovina toga istina. Glasine koje sam ja čula o tebi, Paolo, potiču iz više izvora. Da li ćeš poricati da si notorni ženskaroš? Koliko ja vidim, ljubav je za tebe igra, nalik na muzičke stolice, a ti je igraš kad god si u Veneciji... to je prevrtljiva i okrutna igra, u kojoj ja ne želim da učestvujem.“
Paolo je stisnuo usne. „Nije pošteno, Veniša. Osudila si me a nisi saznala sve činjenice.“
„Nisam te osudila. Zašto bih to radila, kad nisam zainteresovana? Došla sam ovamo zbog posla, a naš odnos biće strogo poslovan.“
Videla je kako se Paolu grče vilice i nešto mu je prešlo preko očiju, nešto nalik na sićušni blesak izazova zbog kojeg su mu oči izgledale kao blistavi safiri u polumraku. Osetila je da joj se srce steže dok ga gleda njena izdajnička čula reagovala su na plamen želje koji se jasno video na tom licu; a ipak, znala je da negde duboko u sebi oseća i nežnost prema ovom čoveku, od koje je mogla smesta da se rastopi.
Za trenutak se pokolebala, i on ju je uhvatio za ruku. Pitala se da li će osetiti njen ubrzani puls, pošto ju je smesta obuzela želja za njegovim dodirom. Za nekoliko otkucaja srca divlji bes se pretvorio u nešto potpuno drugačije, i oboje su to mogli da osete.
Paolo ju je nežno povukao k sebi, i dalje je držeći za ruku, a Veniša nije ni pokušala da ga spreči.

U zaklonu među drvećem osećala se kao da je on bog koji bira sebi smrtnicu. Sad

se nije usudila čak ni da podigne pogled na njegovo grubo, muževno lice. Sve se dešavalo nekako usporeno, ali neizbežno, tako da je bila duboko svesna svakog detalja. Obujmio je njenu bradu svojim širokim, snažnim dlanom i podigao joj glavu k sebi, ali nije je odmah poljubio; umesto toga, samo ju je gledao, oštro kao da joj pretražuje dušu.
Veniša je osećala čudno podrhtavanje butina, uz bol duboko u utrobi, želju da razdvoji usne pred njegovim ustima, ali on se nije pomerao. Iako je stajao tik pred njom, ona je želela da bude još bliže i jedva primetno se izvila k njemu. Pustio joj je ruku i položio joj dlan na krsta, privukavši je uz svoje čvrsto, uzbuđeno telo, tako da je jasno videla koliko je želi, a ona je na to nagonski zabacila glavu. Pogledali su se u oči; dah im se stapao... ali on je i dalje nije ljubio.
Veniša je osećala da joj srce tuče sve brže i znala je da treba, da mora odmah da prekine ovo, ali svest o njegovoj želji delovala je na nju kao nekakva mamuza, terajući je dalje. Vrelina koja se širila kroz tanku tkaninu njegove košulje bila je prosto opipljiva, a njene bradavice su se ukrutile ispod haljine. Prestalo je da bude važno sve na svetu osim Paola. Pomerila se još malo ka njemu, podižući lice ka njegovom, preklinjući ga pogledom đa okonča napetost, jer svaki delić njenog tela govorio je koliko ga želi i koliko je spremna da mu se preda. Razdvojila je usne, osećajući sopstveni dah kako prolazi kroz njih, nalik na krila neke male ptice koja leprša u kavezu u želji da se oslobodi ali je ipak vezana čežnjom jačom od svake rešetke. Paolo je veoma nežno prešao kažiprstom duž njenih usana, i nju je obuzela neizdrživa želja za poljupcem. Tek tada je sagnuo glavu i položio usne na njene, prigušivši njeno tiho ječanje.
Oh, kakva slast u poljupcu! Venišino srce treperilo je od siline emocija. Bilo je nečeg neizmerno nežnog u načinu na koji ju je poljubio, tako da je svaka pomisao na odupiranje nestala pod talasom dubokog osećanja. Nagonski je podigla ruke i stegla ga za moćne mišice. Zelenilo se kovitlalo oko nje dok su joj se usne pripijale uz njegove i upijale svaki njegov dah.
Onda je osetila njegov jezik koji je počeo da se poigrava, izazivajući je, kružeći oko njenih usana, dok ju je grlio jednom rukom a drugom joj milovao kosu, provlačeći prste kroz svilastu grivu i ponovo je gladeći, zapljuskujući je toplinom dodira, tako da joj se plamen širio kroz butine i dovodio je na ivicu groznice. Veniši je potiljak uvek bio veoma osetljiv i sad se nesvesno setila jedinog muškarca s kojim je ikada bila, jedinog koji je istraživao njeno telo pedalj po pedalj, i koji je znao svaku njenu osetljivu tačku gotovo bolje od nje same. To je bilo sećanje puno bola i snova koje nije nestalo u dodiru sa stvarnošću Džad, rekao je daleki glas u njenoj glavi; Džad, ljubav njenog života, jedini muškarac s kojim je spavala i s kojim je otkrila čudesne tajne sopstvenog tela. Džad, otac njenog nerođenog deteta.
„Oh, Džade'„ Prigušeni jecaj otrgao joj se s usana.
Paolo ju je istog časa odgurnuo. Gledao ju je kao da ga je upravo ošamarila. Videla je da mu je lice napeto, naglo prebledelo, i da mu se guste obrve grče. Ĉutke ju je gledao, lica ispunjenog gorčinom, dok su mu se nozdrve širile. Bes koji je blesnuo u njegovim očima u trenutku je ugasio svaku žudnju u Venišinom telu.
„Nisam ja tvoj Džad, signorina, taj za kojim toliko drhtiš od strasti. U slučaju da si zaboravila, moje ime je Paolo“, zarežao je grubo, a svaka njegova reč bila je poput udarca bičem. Progurao se pored nje i bez osvrtanja nestao u tami.
Veniša je ostala sama pod zvezdama, drhteći, obgrlivši samu sebe, svesna želje koja je i dalje pulsirala u njoj poput groznice, jer njeno telo je žudelo za zadovoljstvom koje nije doživelo, a čežnja koja je prodrla i u same kosti polako se pretvarala u istinski bol.
Svet se polako pojavio oko nje, ali ona je i dalje bila nesigurna i zbunjena. Džad... uvek je bio Džad... morala je da se suoči s činjenicom da ga nije prebolela, i da možda nikada neće. Odjeci prošlosti uvek će je progoniti. Pošla je ka kućici. Kad se našla unutra, bacila se na krevet i zagnjurila lice u dlanove.

Kad je pola sata kasnije Ernestina došla da je pozove na večeru, našla je mladu ženu kako leži u mraku, zagledana u zvezdano nebo koje se videlo kroz otvorene prozore, tako da je noćni vetar duvao preko nje dok je osluškivala šapat talasa na obali koji se mešao s njenim mračnim mislima.
„Signor Barone vas čeka za večeru, signorina.“
O ne! Večeras neće imati snage da se ponovo suoči s Paolom. Radije će sačekati jutro, tada će verovatno imati vremena da malo umiri zbunjeni mozak. Ponela se stvarno užasno, a ako ga večeras ponovo vidi, to će biti zaista nepodnošljivo.
„Molim vas, prenesite moja izvinjenja sinjor Baroneu. Imam strašnu glavobolju. Biće mi bolje posle prospavane noći, sigurno. Verovatno me je uhvatila sunčanica, ali sutra ću biti spremna da počnem s poslom.“
Ernestina ju je zbunjeno gledala i Veniša je osetila da joj obrazi gore pod njenim ispitivačkim pogledom.
„Da vam donesem poslužavnik s jelom, ili makar samo činijicu pileće supe?“
„Neka, hvala. Stvarno, ovo je bio naporan dan i potreban mi je san. Ujutro će sve biti u redu.“
„Kako želite, signorina. Preneću vašu poruku. Mislim da će signore biti veoma razočaran. Buona notte, signorina, spero che vi sentirete meglio la matina, nadam se da će vam ujutro biti bolje.“
„Grazie, Ernestina. Buonanotte, i prenesite sinjor Baroneu moje iskreno izvinjenje.“
„Svakako, signorina. Lepo spavajte.“
Pošto je Ernestina otišla, kućica je ponovo utonula u tišinu. Veniša je uzdahnula. Ustala je i prišla prozoru koji je gledao na dvorište sa štalom. Paolo će biti razočaran nekoliko trenutaka, ali brzo će zaboraviti sve probleme u naručju Antoniove prekrasne nećake, pomislila je gorko.
Pri toj pomisli u njoj se ponovo javio onaj duboki bol. Šta joj je, za ime sveta? Pre nekoliko sati maltene je rekla Paolu da ide do đavola, a onda se prosto bacila na njega, ošamućena od želje da li to samo njeno telo željno seksa reaguje na dodir muškarca? Ne! Odbacila je tu misao čim se pojavila. Paolo ju je podsećao na Džada po tako mnogo stvari da je očito projektovala svoju ljubav prema nekadašnjem ljubavniku na ovog italijanskog tajkuna. Zaklopila je oči pred ovim užasnim saznanjem, koje je očito bilo jedino moguće objašnjenje njenog neobičnog ponašanja. Uostalom, sad više i nije bitno, zaključila je. Dobro je znala šta Paolo svakako misli, i obuzeo ju je užasan stid. Stvarno je totalno zabrljala; sad će on nju izbegavati. A čak i da nije sve pokvarila, zar nije upravo sada opasnije nego ikada da se spetlja s čovekom zvanim l’Amante delle Quattro Stagioni?

Paolo je usuo duplu količinu skoča u tešku kristalnu čašu, prineo je usnama i otpio veliki gutljaj. Stajao je kraj prozora u spavaćoj sobi, s pogledom na more, a knjiga koju je bezuspešno pokušavao da čita ležala mu je na grudima dok su mu oči bludele obuzete mračnim mislima.
Prostrana odaja bila je izrazito muževno nameštena, s hrastovim krevetom pod baldahinom i veličanstvenim renesansnim garderoberom, dve udobne fotelje presvučene plavom kožom i velikim okruglim stolom u samoj sredini. Zidovi su bili svetloplavi, puni uljanih slika lokalnih umetnika koje je Paolo pomagao. Prekrasna vaza od muranskog stakla s ukusnim cvetnim aranžmanom i fantastična renesansna komoda s fiokama, identična garderoberu, stajale su između dva visoka prozora. Pozlaćeni luster koji je visio s bele tavanice mogao bi se opisati kao vrhunac lepote Starog sveta s daškom savremene prefinjenosti.
Paolo je razmišljao o tajanstvenoj Veniši. U njoj je video silinu i oprečnost. Bilo je u njoj nečeg istovremeno devojačkog i zrelog; delovala je nedužno, a u isto vreme iskusno. Pogled joj je bio pun iskrenosti, ali i neke tajne kada je razmišljala ili procenjivala. Osećao je da to procenjivanje često ima veze s njim. Paolu se činila mnogo zrelijom nego što bi bila po godinama imao je utisak da je doživela već mnogo toga.
Venišin izgled bio je pun suprotnosti takođe. Iako su se u dugim rukama i nogama videli energija i ženstvenost, retko je viđao tako gracioznu ženu, osim među balerinama izazivačka privlačnost, a ponekad nepomična ljupkost letnjeg cveta. I ko je taj Džad čovek za kojeg je Paolo sad bio siguran da je razlog što je Veniša naizmenično topla i hladna, jednog trenutka opire se njegovom udvaranju a u sledećem drhti od želje pod njegovim dodirom? Je li to bila ludost što joj se uporno udvarao, što je dozvolio sebi da sanja o ljubavi ove odlučne, izluđujuće, komplikovane žene, toliko lepe da je verovao da bi se mogao potpuno izgubiti u silini njenih zlatnih očiju? Dozvolio je sebi da veruje da bi i ona mogla zavoleti njega, čak i pored mračnog tereta koji ga je svuda pratio...
Obuzeo ga je nalet ledenog besa kad je pomislio kako se Veniša ponaša prema njemu otkako su se upoznali. A sad je čak, u zaboravu strasti, izgovorila ime drugog muškarca! S druge strane, ona nije žena koja bi se olako prepustila: svakako je taj Džad nekadašnji momak, ali momak koji joj je veoma mnogo značio. Možda ljubavnik... ili verenik... možda čak i muž? U jedno je bio siguran: taj čovek ju je povredio i rane su još bile bolne. Moraće se osloboditi ove strašne ljubomore i nastaviti dalje. Već je izgubio suviše veliki deo života i ne može se zadržavati pred preprekama; nije želeo da izgubi i Venišu. K njoi ga je vuklo nešto mnogo moćnije nego što je razaznavao, zasenjujući sve ostalo.
Začulo se kucanje na vratima.
„Avanti.“ Paolo je spustio knjigu na stočić, ali nastavio da gleda kroz prozor.
U sobu je ušla prekrasna mlada žena krupnih tamnih očiju i guste kose crne kao gar, rasute preko ramena. Nosila je duboko izrezanu crvenu spavaćicu od svetlucavog mekog satena, pod kojom su joj se jasno ocrtavali kukovi i nabrekle bradavice.
„Ne mogu da spavam“, šapnula je i obgrlila ga oko struka, prislonivši se celim telom uz njega i položivši mu obraz na leđa.
Paolo se odmakao i oslobodio se njenog zagrljaja. „Šta ćeš ti ovde, Alegra?“
Njoj su se za trenutak oči smračile zbog odbijanja. „Više uopšte nemaš vremena za mene, Paolo.“
„U ovom trenutku imam mnogo briga.“

„To nije razlog da večeraš sam u sobi“, napućila se ona.
„Protekla dvadeset četiri časa bila su za mene veoma naporna. Juče jedva da sam spavao, pošto nisam uzeo sobu u aerodromskom hotelu. Trebalo je da pista bude raščišćena posle nesreće još iste noći, pa sam se nadao da će aerodrom biti ponovo otvoren najkasnije do jutra.“
„To nije nikakvo izvinjenje“, odbrusila je ona. „Mogao si da večeraš sa mnom pa onda da odeš u svoju sobu, kao obično kad se vratiš s putovanja.“
Jedan pogled na Alegru pokazao je Paolu da je devojka večeras posebno drska. Provukao je prste kroz kosu. „Nadoknadiću ti to, cara“, obećao je, pokušavajući da deluje skrušeno, „ali večeras stvarno nisam raspoložen za društvo.“
Alegra se podbočila i zagledala se Paolu u oči. „Ko je ona žena što živi u Sireni? Kaže da je arhitekta i da radi na nekom tvom projektu.“
„Da, tako je.“
„Kakvom projektu? Nisi mi pominjao nikakav novi projekat.“ Glas joj je bio pun optužbe.
Paolo se mračno osmehnuo. „Cara, ja ti ne govorim sve o svojim poslovima.“ „Ne govoriš mi ništa“, bunila se ona.
„Zar moramo večeras o tome, cara?“
„Zašto me odguruješ od sebe, Paolo?“
„Oduvek znaš kakav je dogovor, Alegra. Nisam se predomislio. Ti pokušavaš da promeniš prirodu našeg odnosa. Odavno sam ti rekao da to ne dolazi u obzir.“
Alegra je ponovo pogledala Paola u lice, a onda je spustila ruke. „Ali ja te volim, amore mio“
„I ti si meni veoma draga“, nasmešio se on.
„Ali ne dovoljno, očigledno.“
„Dio mio, Alegra...“
„Ja te dobro poznajem, Paolo, suviše dobro. Ne liči na tebe da donosiš posao u Mirađo, a pogotovo ne liči na tebe da dovodiš neku ženu ovamo. Ta žena ti znači mnogo više nego što si spreman da priznaš.“
Okrenuo joj je leđa i podigao paklu cigareta koja je stajala na stočiću kraj kreveta. „Odnos između mene i sinjorine Aston Montegju je isključivo poslovan.“ Nije želeo da je gleda u oči, da ne bi prozrela njegovu laž.
„Mogla je da odsedne u hotelu u Porto Santo Stefanu, kao svi poslovni prijatelji.“
Paolo je otvorio paklicu i pripalio cigaretu, a onda je spustio upaljač na sto. Dim se kovitlao oko njega.
„La Sirena je tu“, mahnuo je rukom. „Pre ili kasnije morao sam renovirati kućicu. Osim toga, radi se o dugom i komplikovanom građevinskom projektu koji će trajati mesecima i moram imati arhitektu pri ruci.“
„Znači li to da će signorina živeti u Mirađu mesecima?“ užasnula se Alegra, šireći oči.
„Ne u Mirađu, nego u Sireni, mada ni jedno ni drugo ne bi uticalo ni na tvoj ni na moj život. Dio mio, imanje je dovoljno veliko da se ne sudaramo na njemu, zar ne?“
„Videla sam koliko si se posvetio renoviranju Sirene, i koliko si novca uložio. Više nego što bi se očekivalo za tako malu kuću.“
Paolo se okrenuo prema njoj, izdahnuvši pramen dima. „Da li sam ikada zakidao na nekom projektu, ili bilo čemu drugom u životu?“
„Možda i nisi, ali obično ovakve stvari prepuštaš svojim radnicima.“ Alegro je šarala prstom po ploči stola, i dalje napućena. „Caki Ernestina i Antonio su se čudili koliko si bio izbirljiv pri planiranju svakog detalja pred njen dolazak. Koliko čujem, insistirao si da lično nabereš ruže za dnevnu sobu.“
Paolo je primetio prizvuk ljubomore u Alegrinom glasu. Za trenutak je vladala tišina;

iskapio je preostali viski iz čaše.
„Alegra, ova ljubomorna scena je potpuno neprimerena. Ponašaš se kao razmaženo dete.“
„Veoma je lepa“, dodala je poluglasno.
Paolo se osmehnuo. „Sledeći put ću se postarati da angažujem neku ružnu osobu.“
Prostrelila ga je pogledom. „Ne budi neozbiljan.“
„A ti se ne ponašaj nerazumno i detinjasto.“
„Nisi mi rekao ni reči o tome čuvao si tajnu, što dokazuje ono što sam maločas rekla. Ta žena ti znači mnogo više nego što si spreman da priznaš.“
„Možeš ovome pridati značenje kakvo god želiš, cara, samo izvoli, ali da znaš da ti ne dugujem nikakvo objašnjenje“, odlučno je rekao Paolo.
Alegra mu je prišla. Sporim, mačkastim pokretima smaknula je spavaćicu s ramena i pustila je da padne na pod. Podigla je ruke i zagrlila Paola oko vrata, pripivši se uz njega. „Nisam znala da te privlače krute, hladne nordijske žene“, mrmljala je. „Nekako mi se činilo...“
„Slušaj, ovaj razgovor je besmislen, to znaš i sama.“ Paolo se odlučno odvojio od nje, podigao spavaćicu i pružio joj je. „Alegra, ovo je neprijatno i tebi i meni. Moraš imati ponosa; gde ti je samopoštovanje?“
Nastupila je neprijatna tišina, prekidana samo tihim mrmorom mora koji je dopirao kroz otvoren prozor. Alegra je pocrvenela i Paolo je video da je na ivici suza dokje drhtavim rukama oblačila spavaćicu.
Glas mu je postao blaži. „Nisam hteo da te povredim, cara. Bez obzira na to šta sad misliš, ti mi mnogo značiš.“ Polako ali odlučno poveo ju je ka vratima.
Alegra ga je odgurnula. Njene savršene dojke podigle su se kad je udahnula duboko, ponosno uspravljajući glavu da ga pogleda pravo u oči, kao da bi ga najradije spržila pogledom.
„Zažalićeš zbog ovoga, Paolo“, promrmljala je, a donja usna joj je podrhtavala uprkos naporu da se savlada. „Možda si navikao da se prezrivo ponašaš prema ženama, ali ja sam drugačija! Ta Engleskinja te ne poznaje tako kao ja. Veruj mi, postaraću se da zažališ zbog svake reči koju si mi večeras rekao!“
Paolo ju je gledao obazrivo. „žao mi je ako tako osećaš, cara. Ja nemam sebi šta da prebacujem. Slobodno mi preti koliko god želiš, ali večeras mi pogotovo ne treba melodramatična scena s histeričnom devojkom.“
Alegra ga je prostrelila pogledom pre nego što je izletela iz sobe, držeći glavu visoko.
Paolo je uzdahnuo i okrenuo se prema prozoru. Sta da radi s Alegrom? Već je navikao na njene ludorije. Dešavalo se to svaki put kad bi se vratio s poslovnog putovanja, ali večeras je stvarno preterala. Počela je da izmiče kontroli, i on se zabrinuo jer je pokazivala sklonost ka manipulaciji.
„žene!“, promrmljao je.
Ponovo se u mislima vratio Veniši. Do maločas je bio besan na nju, ali to je prošlo i pogled mu je bio pun ljubavi, ljubavi kojoj je konačno dopustio da mu preplavi srce: a ipak, bio je i zabrinut prva ljubav u mom kratkom životu, pošto se ne sećam nijedne ranije, pomislio je i osmehnuo se kiselo. Ali da li je ovo nemoguća ljubav? Od te pomisli obuzela ga je panika na nekoliko sekundi. Veoma dugo smatrao je da nijedna žena neće moći da voli čoveka kao što je on, čoveka bez života, čoveka-senku; ali sad je to prošlo. Morao je da se odupire takvom pesimizmu: evo, imao je sreće da dobije priliku za ljubav, sad kad mu je trideset osam godina.
Pitao se da li Veniša spava. Ernestina je rekla da je bila u krevetu, zbog glavobolje, kada je došla da je pozove na večeru. Nije ni čudo što želi da ga izbegava kad je onako odjurio, obuzet ljubomorom i besom. Paolo je želeo Venišu više nego što je ikada želeo neku

ženu a imao je žene, mnogo žena, svih vera i rasa, kako bi popunio prazninu koju je amnezija stvorila u njegovom životu.

Mašta ga je odvela pravo u sobu u kućici dodeljenoj Veniši. Zamišljao ju je ispruženu na krevetu, i sebe kako prelazi pogledom preko njenog gotovo nagog, divnog tela, dok joj provlači prste kroz gustu, svilastu kosu, a znao je da bi uzdrhtao od slasti kad bi to zaista učinio. Zamišljao je njene usne, blago razdvojene, kako ga pozivaju na greh, kako ga puštaju da je potčini svojoj volji istovremeno ga potčinjavajući njenoj erotskoj moći. Usne su mu bridele od želje da istraži krivinu Venišinog obraza, liniju njenog vrata i onu čulnu udubinu ispod samog grla koja kao da je stvorena za dodir muških usana. A želeo je i više od toga, da istraži svaki skriveni deo njenog tela, da zavuče jezik u dubine njene bolne želje.
žudeo je da dodirne njene oble grudi, koje je mogao samo da zamišlja ispod one tanke haljine koju je večeras nosila. želeo je da joj svuče tu haljinu čim ju je ugledao. Ta haljina, kroz koju je mogao da joj oseti bradavice nabrekle od želje dok su mu dodirivale grudi, skoro ga je oterala u ludilo od silne želje da je pokida i uzme Venišu tad odmah, da se izgubi u njenoj mekoći, da oslobodi bujicu onoga što su oboje želeli, što im je oboma bilo potrebno.
Maštarija je bila skoro dovoljna da oslobodi primitivnu požudu koja mu je treperila tik ispod kože. Oči su mu bile pune strasti i gladi. Plamen u njima govorio je o neostvarenim snovima i nadama koje je još uvek gajio. Slike i misli lebdele su mu u umu, nemirne i divlje; ali to su bile samo misli, i večeras će, očito, spavati sam u svom krevetu.
* * *
Kad je Ernestina ujutro donela doručak u kućicu, Veniša se već bila obukla i spremila. Odabrala je lagani, elastični kostim s pantalonama od lana boje slame. Nekoliko sati koje je prethodnog dana provela na suncu crtajući dali su njenoj koži topli, meki sjaj, sada naglašen svetložutom bojom kompleta koji je nosila.
„Buongiorno, signorina. Nadam se da vam je danas bolje. Da li ste dobro spavali?“
„Da, dobro mi je, hvala na pitanju. Izgleda da ovaj vazduh deluje na mene, i zvuk talasa koji me tako brzo uspava. Odlično sam se odmorila.“ Lažljivice, javio se glas negde u njenoj glavi bila je bolno svesna da skoro nije ni trenula. Noć je bila vrela i puna nemira; veći deo provela je sedeći na verandi, udubljena u mračne misli.
„Gde biste želeli da doručkujete?“
„Na terasi, grazie.“
„Signor Barone čekaće vas u svojoj kancelariji u deset. Odvešću vas tamo kad budete spremni.“
Kad je ostala sama, Veniša je sela, pijuckala kafu i gledala mirni toskanski predeo, u ogromnom kontrastu s olujom koja je besnela u njoj. Nadala se da će taj mračni oblak nestati kad se neprijatni susret s Paolom završi. Onda će možda moći da produže s nekakvim normalnim, učtivim odnosom a da nijedno od njih ne pominje neprijatne događaje od sinoć. Paolo je prema Veniši postupao kao džentlmen, ali on je ipak Italijan i plašila se da će latinski mačizam, čijoj kulturi on neporecivo pripada, ipak prevladati i da on neće biti u stanju da oprosti. Već dva puta, prvo na Torčelu a potom u restoranu Lanterna, dala mu je povod za uvredu jer je brzo prelazila s lake predaje na oštro odbijanje, ali on nije ništa govorio i nastavio je da bude prijatan i opušten s njom. Nadala se da će tako biti i ovog puta, iako je njeno jučerašnje ponašanje spadalo u potpuno drugačiju kategoriju.
Ipak, pomisao na sastanak s Paolom nije bio jedini razlog zbog kojeg je Veniša ovog jutra brinula. Zašto je izgovorila Džađovo ime u trenutku strasti, kada je sve u njenom umu i telu tog trenutka bilo usmereno na Paola i ni na koga drugog? Nasula je sebi još jednu šolju kafe. Misli su joj bile u haosu; pokušavala je da zdravim razumom nadvlada emocije, ali bez uspeha.
Dobar deo neprospavane noći provela je mozgajući o tom pitanju. Iako je bila svesna

da je sećanja na Džada progone više nego ikada ranije, morala je priznati đa nije ostala budna zbog sećanja na njegova milovanja. Jeste, Paolo ju je po mnogo čemu podsećao na Džada: po visini, po širokim ramenima, po držanju i načinu kretanja, pa čak i po nekim pokretima, na primer po navici da uvek duvanjem ugasi plamen na zipu umesto da prosto zaklopi upaljač, ili da provuče prste kroz kosu kad je nespokojan.
Ali bilo je tu još nečeg: Veniša je bila svesna bolne nežnosti u Paolu, nekakve ranjivosti neobične za tako krupnog čoveka. To nikada nije primetila kod Džada, koji je, za razliku od Paola, imao oštrine u sebi. Džad je bio pravi vojnik, naučen da napada i brani, i mada nikada nije pričao o tome, Veniša je bila sigurna da je i ubijao ljude. Obojica su zračili snagom, ali to se iskazivalo na različite načine. Ma koliko se trudila, Veniša nikako nije mogla da shvati zašto ne uspeva da se oslobodi sećanja na Džada.
A onda, povrh svega, još nešto ju je dodatno mučilo. Sinoč, dokje razmišljala na verandi, Veniša je ugledala Alegru u tankoj satenskoj spavaćici kako ide od štala prema glavnoj zgradi. Pitala se koliko ova italijanska amazonka znači Paolu. Svakako je nemoguće da neki muškarac ne bude dirnut i polaskan pažnjom tako lepe i samouverene devojke devojke koja može da podstakne nečiju strast mnogo bolje od nje. Paolo je takođe strastan čovek. Sigurno se odlično slažu.
Ako je Veniša ranije i oklevala u pogledu Paolovih osećanja, plašeći se da možda nisu dovoljno duboka, ovo je predstavljalo odgovor: bila su, zapravo, nepostojeća. To saznanje predstavljalo je strašan udarac i ponovo ju je obuzelo ogromno osećanje gubitka; ali zbog čega, kad Paolo nikad nije bio njen pa nije ni mogla da ga izgubi? Uporno ga je odbijala, pa je, prema tome, samo ona kriva što je potražio utehu u naručju neke druge žene. Osim toga, ta druga žena bila je tu i pre nego što si ti došla, podsetio ju je onaj mrski glasić, uvukavši joj se u misli. Ĉitave noći ležao joj je jad na srcu poput tamnog tereta dokje satima sedela i gledala noćne senke, zvezdano nebo, čemprese, svetlucavo more, i čekala prve znake svitanja.
Sad je osećala mešavinu uzbuđenja i nervoze dok je išla za Ernestinom, koja je došla da je odvede tačno u deset.
Tog jutra Mirađo je bio okupan suncem, od kojeg je neobični žuti kamen toplo sjajio. Kad su se pred njom pojavila visoka hrastova vrata, Venišu su zbog nečeg podsetila na Paola, kao da ogromna kuća nekako odražava moć njenog vlasnika.
Ušla je za Ernestinom. Unutrašnjost kuće bila je raspoređena oko centralne galerije, koja se protezala s kraja na kraj zgrade. Iako je svakako bio osavremenjen i učinjen udobnijim, Mirađo je nekako zadržao prizvuk melanholije i romantike. U prostranom holu mešali su se mirisi cveća i voska za parket, a Veniša je bila nejasno svesna lepote potamnelib hrastovih greda, krivudavog stepeništa sa širokim, niskim stepenicama, blistave bakarne posude s plavim cvećem i mekih persijskih tepiha na uglancanom podu.
„Idem da dovedem sinjor Baronea“, rekla je Ernestina kad su ušle u Paolovu prostranu radnu sobu.
Soba je imala oblik slova U, tako da se s osam visokih prozora pružao pogled od 180 stepeni. Dobijao se utisak da se čitava soba nalazi napolju, toliko je dobro bio iskorišćen ovaj neverovatan vidik. Bila je okružena morem, stenjem i drvećem, pejzaž kao da je ulazio unutra i postajao još jedna dekorativna odlika, a pritom su prozori propuštali maksimalnu količinu dnevne svetlosti, pogotovo predveče.
Zidovi su bili blistavobeli, u divnom kontrastu s tamnim drvetom starinskog nameštaja, a naročito ogromnog renesansnog pisaćeg stola koji je stajao u zakrivljenom delu sobe. Tepisi su bili u boji zlata i crnog vina, a detalji na kauču, kao i na dve fotelje smeštene u uglu kraj vrata, dodavali su jarke detalje, što je čitavoj prostoriji davalo utisak prefinjenosti. Ovaj deo zgrade kao da je bio potpuno obnovljen, u poređenju s mračnijim, gotičkim izgledom ostatka Mirađa. Ovde je, koristeći svetlo i prostor i mešavinu starinskog i modernog dizajna, Paolo stvorio sebi savremeni prostor u istorijskom okruženju. Bilo je

veličanstveno.
Veniša je stajala leđima okrenuta ka vratima, gledajući jedinu sliku u sobi. Nalazila se na zidu iznad pisaćeg stola ogroman portret lepe, mlade, plavokose žene duboko usađenih nasmejanih plavih očiju, koja kao da ju je vragolasto gledala. Umetnik je uspeo da uhvati očitu radost življenja u njenom osmehu. To mora da jePaolova pokojna žena, pomislila je Veniša i srce ju je zabolelo zbog njega dok se pitala kako neko uopšte može izaći na kraj s tragedijom da izgubi ne samo voljenu osobu, nego i sopstveni identitet.
Prišla je naspramnom zidu, između dva visoka prozora, gde se nalazila prostrana polica za knjige. Odmah je videla da još tri slične police stoje između drugih prozora. Paolo je očito bio strasni ljubitelj knjiga. Prešla je prstima preko prekrasnih kožnih korica, koračajući duž police, i iznenada zastala kad joj je pogled privuklo nešto što je ležalo popreko, povrh knjiga.
Uzela je tu knjižicu, pesme italijanskog filozofa i pesnika Đakoma Leopardija, kome se oduvek divila. Ovo je bio kolekcionarski primerak one iste knjižice koju joj je Džad kupio kad su jednog dana lutali po antikvarnim knjižarama oko Ĉering Krosa. Srce joj se zgrčilo od iznenađenja kad ju je videla, i prožeo ju je talas bola. Da li to sudbina ponovo šalje nekakvu poruku, kako bi je pogurala ka čoveku koji kao da joj se na svakom koraku uvlačio u dušu?
Začula je zatvaranje vrata i nervozno se okrenula prema Paolu, koji je stajao iza nje, smešeći se. žurno je vratila knjigu na mesto, svesna njegovog pogleda. To je izazvalo promenu osećanja u njoj; umesto razneženosti javila se uznemirujuća, sada već poznata reakcija. Puls joj se ubrzao i grlo se steglo. Od njegovog prisustva soba kao da se smanjila. Danas je bio u crnom: tesne farmerke i košulja otkopčana oko vrata, zavrnutih rukava, i tamne naočare podignute iznad čela. Stvarno nije u redu da jedan čovek poseduje toliko muževne privlačnosti.
„Buongiorno, Veniša. Otišao sam da natočim benzin, pa sam zato malo zakasnio.“ Gledao ju je zadovoljno. „Ponovo si morala da me čekaš, izvinjavam se. La puntualitd e la cortesia dei re, tačnost je odlika kraljeva, kaže naša polovica. Ja očito nemam ni kapi plave krvi.“
Pojavio se naglo, baš kad je bila zadubljena u misli, i zatekao ju je potpuno nespremnu, kao da se tek probudila. Od njegovog glasa srce joj je ubrzano kucalo; stvarno je neverovatno koliko njen nervni sistem uporno reaguje na njegovo prisustvo. Ipak, osetila je i olakšanje i iznenađenje kad je utvrdila da je Paolo dobro raspoložen. Plašila se nelagodne napetosti, s obzirom na to kako su se sinoć rastali.
Odlučila je da prihvati duhoviti ton, pa je uspela da se nasmeši. „Mislim da bih mogla da ti oprostim, Paolo. Zapravo, čini mi se da je neko rekao kako je tačnost vrlina dosadnih ljudi. Verujem da imaš toliko obaveza da ti dan nije dovoljno dugačak.“
„Perfetto, nikako ne bih voleo da me nestrpljivo čekaš“, nasmešio se on.
„Ništa ne brini! Mi u Engleskoj kažemo: Tačnost je igra pogađanja koliko će kasniti ona druga osoba. Imaću to na umu kad sledeći put ugovorimo sastanak.“ Paolo se kratko nasmejao, a oči su mu blistale.
„ Touche, mia cara. Sad si me postidela.“
Nastupila je kratka pauza dok su se gledali u oči.
„Ovo je stvarno divna soba“, rekla je Veniša da bi promenila temu.
Paolo se široko nasmešio. Očito mu je prijao kompliment. „Kada sam kupio Mirađo, sve je bilo zapušteno. Naročito ovaj deo, koji je pretrpeo požar i maltene se pretvorio u ruševinu. Pokušao sam da obnovim kuću bez ikakvih izmena u prvobitnoj strukturi spolja, ali u ovoj prostoriji pustio sam mašti na volju.“ Glas mu je sada bio prigušen, i gledao je Venišu maltene izazivački, s poluosmehom na usnama.
Ona se nakašljala, možda malo preglasno, pokušavajući da odvoji pogled od njegovih usta. „A šta je to tvoja mašta smislila?“ upitala je s prizvukom ironije u glasu. I dalje joj je

bilo teško da ga gleda u lice.
„Poželeo sam da stvorim vezu između arhitekture i okruženja, a jedini način bio je da iskoristim ove ogromne staklene površine kako bih dobio pogled na ovu veličanstvenu okolinu.“ Gledao ju je netremice. „Da se malo raskomotimo, dobro?“
Otišli su na drugi kraj sobe. Paolo je seo za pisaći sto, a njoj je ponudio jednu od kožnih stolica s druge strane. Spustio je naočare na sto i nekoliko trenutaka kao da je prosto uživao, nalakćen na stolicu, prstiju spojenih pred licem. Posmatrao je Venišu kroz trepavice, toliko pažljivo da joj je postalo neprijatno.
Veniša se vrpoljila na stolici. Pogled joj je stalno skretao ka onoj lepotici na portretu, čiji osmeh kao da ju je izazivao. Ne samo što moram da se nadmećem sa seksi ljubavnicom, nego i sa sećanjem na prekrasnu pokojnu ženu. „I ti slikaš, zar ne?“
Paolovo pitanje trglo ju je iz misli. Veniša je porumenela, pitajući se da li je on nekako pogodio njene misli i namerno je prekinuo.
„D-da“, zamucala je, „samo malo. Uglavnom samo crtam bojim se da nije ništa
naročito.“
„Moraćeš jednog dana da mi naslikaš Mirađo, cara.“ Glas mu je ponovo bio mek, poput mlakog meda, i netremice ju je gledao. Veniša je osetila da sve više crveni. To ju je izluđivalo zašto on tako deluje na nju?
„Primetila sam sliku kuće iznad kamina u kućici.“
„Da. Toreta. Tako se zvala pre nego što sam je kupio, ali ja sam promenio ime u Mirađo.“ Preko Paolovog lica prešla je senka. Gledao je daleki horizont na blistavom moru, a Veniša je osetila da su mu i misli daleko odlutale na nekoliko sekundi pre nego što se ponovo okrenuo ka njoj, ovoga puta uz sarkastičan osmeh. „To ime činilo mi se nekako prikladnije.“
„Veoma lepo ime za prekrasnu kuću“, šapnula je Veniša i blago se osmehnula čoveku koji nije bio svestan da ona zna za njegovu tragediju.
Paolo ju je čudno pogledao, kao da proverava da li je iskrena, a onda je zatresao glavom. „Ti si veoma saosećajna, cara. Fasciniraš me...“ Dotakao je prstom svoju donju usnu i za trenutak je izgledalo da će reći još nešto, ali očito se predomislio.
Veniša ga je netremice gledala, opčinjena prizorom prsta na tim čulnim usnama, pokušavajući da se razabere u sopstvenim mislima. Ĉitavo njeno telo, srce i sva čula brideli su od želje za njim, od prvog puta kad ga je videla, ali i dalje je bila zbunjena i nije joj bilo jasno šta zapravo želi.
Paolo je naglo promenio raspoloženje i skočio iz stolice. »Andiamo“, rekao je veselo. „Hteo sam da ti pokažem snimke i planove s lica mesta pre nego što te odvedem tamo, ali mislim da bi zapravo bilo bolje da prvo obiđemo lokaciju kako bi stekla predstavu o čitavom mestu, a onda ćemo natenane razgovarati nad planovima. Ako sad krenemo, stići ćemo tamo pre nego što počne popodnevna vrućina, a u povratku možemo da ručamo.“
Veniša je takođe ustala. „Zvuči vrlo razumno“, rekla je uz svoj najšarmantniji osmeh.
„Provešću te kroz kuću neki drugi put. Ima delova s veoma starom arhitekturom i verujem da će ti biti zanimljivi.“
„Hvala, Paolo, to bih jako volela.“

Paolov veličanstveni plavi ferari maranelo bio je parkiran pred samim ulazom, blistav i spreman za put. Veniša se nije iznenadila što Paolo vozi jedan od najskupljih automobila ipak je on bogat i uspešan ali pitala se da li je oprezan vozač. Koliko je njoj bilo poznato, to je jedan od najbržih automobila na tržištu. Nedavno je na italijanskoj televiziji gledala doku mentarac o sportskim automobilima, a ferari maranelo bio je u samom vrhu liste po brzini. Zar nesreća nije ostavila trag na njemu, iako je se ne seća? Otvorio joj je vrata i ona je sela na suvozačko sedište.

„Objekat se nalazi na drugoj strani Monte Argentarija. Stići ćemo tamo za nekih pola sata“, rekao je Paolo kad je seo za volan i pritisnuo dugme za otvaranje krova, koji je bešumno skliznuo unazad. Potom je startovao motor i dva puta pritisnuo gas, široko se smešeći, i onda su krenuli, ostavljajući za sobom oblak crvene prašine. Pošto je primetio da Veniša nije impresionirana ovim razmetanjem, pogledao ju je s bojažljivim, skoro dečačkim izrazom od kojeg joj je želudac zatreperio. Oči su mu mangupski blistale. „Scusa, to je deo uživanja kad imaš ovakvu igračku.“
Veniša je prosto morala da se nasmeši. „Hvala nebesima što postoje male radosti!“
Uzvratio joj je pomalo mračnim osmehom. „Većina ljudi, izgleda, stalno organizuje sve što im treba za život a nikako da stvarno žive. život je suviše neočekivan, suviše kratak, no rt crediV1
Venišu je po drugi put ovog jutra obuzelo saosećanje. Misli na nesreću, na gubitak žene i pamćenja,
Ferari se neprijatno brzo penjao krivudavim putem, prvo duž obale, pa kroz rasuta sela, putevima oivičenim ružičastim, žutim i crvenim poljskim cvećem. Kraj njih su promicali automobili i autobusi, hitajući krr oštre krivine. Sunce je bleštalo, vazduh je bio čist i prijatan, sve kao
lebdelo na vetru koji je hujao oko njih. Osunčana padina, obrasla maslinama i vinogradima, strmo se spuštala naniže; iza nepomičnih čempresa pružali su se modri i zeleni toskanski bregovi. Uvale i doline bile su ispunjene beličastom izmaglicom, a upadljivi cvetovi zove mirno su ležali pod jakim suncem ovog prekrasnog dana.
Na strani koja je gledala na more video se niz malih, osunčanih peščanih plaža, razdvojenih zatonima i malim kamenim rtovima. Gledana odozgo, obala je delovala spektakularno, sa širokim Tirenskim morem koje se pružalo u daljinu, prošarano ostrvcima i brodićima. Ferari je hitao kraj grupica kuća u pastelnim bojama koje su stajale okružene drvećem u cvetu, ugneždene među brdima koja su se uzdizala do vetrom šibanih litica, i gde je svako skretanje donosilo novi pogled kao s razglednice na prostrane zelene predele, živopisne vile i plavo more. Sunce je sijalo, a Venišino lice blistalo je od zadovoljstva dok joj je kestenjasta kosa vijorila oko lica. Dopadalo joj se osećanje vetra u kosi i mirisa mora.
Naslonila se u sedištu uz zadovoljan uzdah. Postala je svesna da je Paolo gleda i odmah je pocrvenela.
„Srećan sam što sam s tobom“, rekao joj je, kao da joj je pogodio misli, i ona se upitala da li je to njegov način da joj stavi do znanja da nema potrebe da se oseća neprijatno. „Nadam se da će ti se mesto dopasti. Lokacija i pogled su stvarno čarobni, ali biće potrebno mnogo rada da bih ostvario svoj san. Vila je u stanju propadanja, a istorijske građevine koje je okružuju takođe su u veoma lošem stanju.“
„Izgleda da gajiš sklonost ka obnavljanju ruševnih zgrada.“
„Rekao bih da je više u pitanju neodoljiva potreba da gradim, da pretvaram ruševine u nešto vredno i korisno. Predeli u Toskani su tokom poslednje tri hiljade godina oblikovani ne samo prirodnim silama, nego i čovekovim radom. Ako mogu da dodam nešto tome, đa doprinesem, zašto ne bih?“
Veniši je bilo jasno da je ovaj čovek željan da propale stvari pretvara u nešto novo verovatno je to metafora za njegov sopstveni život. Odmahnula je glavom. „Nemoj me pogrešno shvatiti. Nisam te kritikovala. Samo sam iznela zapažanje.“
„Znači, ne odbijaš me?“ Za trenutak je u osmehu otkrio blistave zube, ali oči su mu bile uperene u krivudavi put.
Veniši se dopalo da ga vidi kako se smeši; nije znala zašto, ali nekako je želela da on bude srećan. Okrenula se ka njemu, pazeći da ga ne posmatra suviše otvoreno.
„ A zašto bih?“, upitala je vedro.
Okrenuo se prema njoj, za trenutak odvojivši oči od puta, i ona mu se za trenutak

zagledala u oči, prodornoplave, prošarane tamnim pegicama, s tamnom ivicom.
Kratko joj se osmehnuo. „Nisam siguran, cara. Ti si tako nepredvidiva, baš kao vreme u Engleskoj: u jednom trenutku sunce, a u sledećem olujna kiša.“
„Izvini zbog onog sinoć“, rekla je žurno. „To što sam ti rekla htela bih da se izvinim, stvarno mi je jako žao... zaista ne znam šta me je spopalo. Džad je nekada bio deo mog života, ali nisam ga videla već deset godina. Potpuno ću razumeti ako posle toga ne želiš više ništa da imaš sa mnom.“
Bila je svesna da ove zadihane, užurbane reči ni najmanje ne liče na smirenu i dostojanstvenu izjavu koju je nameravala da mu saopšti ako se ova tema pomene; ali pogodio ju je onim šaljivim poluizvinienjem kada je to najmanje očekivala, i sada je uspela samo ovo da sroči.
„,\!om će bisogno di scusarsi, nema potrebe za izvinjavanjem.“ Ponovo je gledao put pred sobom, s neprozirnim izrazom lica, ali jasno je videla da mu se vilica grči. „Ako je taj Džad ostavio tako trajan utisak na tebe, možda bi trebalo da promenim ugao gledanja i da budem polaskan što te podsećam na njega“, rekao je ozbiljno. „Ljudi uglavnom vide ono što žele da vide. Naučio sam da je moć vizualizacije veoma značajna u životu, to jest, ako želiš da opstaneš. Karl Jung je rekao: Sve zavisi od toga kako posmatramo stvari, a ne od toga šta su one same po sebi.“
Ovo je rekao tako jednostavno i žalosno da je Veniša osetila da njena odbrana pada u vodu počela je da se ruši i pre nego što je jutros ušla u njegovu radnu sobu. Uverenje da je Paolo ženskaroš bez principa polako je nestajalo ostala je samo neka uporna sumnja, i jako bi volela kada bi se u tom trenutku pokazalo da je potpuno neosnovana.
Sada više nisu videli more, jer je ostalo zaklonjeno iza drveća, ali Veniša se prepustila uživanju u lepoti planina. Iza svake krivine na putu čekao je neki novi vidik: blesak kobaltnoplavog mora između visokih živica, stara vodenica, napuštena fabrika maslinovog ulja sagrađena od cigle koja se sad mrvila, stroga crkva-tvrđava koju je mogao projektovati i Đorđo de
Kiriko, ili kuće okrečene pastelnim bojama kao da ih je neki scenograf stvorio za operu smeštenu u primorju; ispred nekih je stajao opran veš, raširen da se suši na grmlju, pa je ličio na ogromno cveće.
Veniša je krišom posmatrala Paola. Zračio je nekakvom zastrašujućom snagom koje je bila svesna od prvog dana. Ponovo se osećala kao tinejdžerka vrlo čudno osećanje. On nije mogao biti mnogo stariji od nje, ali nešto joj je govorilo da je ovo čovek koji razume potrebu za pouzdanošću i nikad nikog nije izneverio. Pošto nije podnosila večito nadmoćne ljude kao što je njen otac, bilo joj je čudno što nešto u njoj čezne za nekim na koga bi se oslonila.
Paolo ju je krako pogledao i Veniša je žurno sklonila pogled.
„Brzo ćemo stići“, rekao je kada su počeli da se spuštaju ka malom, veličanstvenom zalivu s bistrom plavom vodom, koji je svetlucao poput dragulja u podnožju litice. „Bojim se da auto moramo ostaviti ovde“, dodao je kada su zaobišli rt i izbili na veliku zaravan. Na njoj se nalazila crkva s malim grobljem, okružena borovima. On se zaustavio na kamenom ispustu u neposrednoj blizini, očito mestu gde se turisti zaustavljaju da uživaju u pogledu.
Paolo je ugasio motor. „Sad ćemo poći pešice uzbrdo, do objekta. Zasad nema puta koji vodi donde“, nasmešio se. „To je sve deo izazova.“
„Volim izazove“, odgovorila je Veniša, izlazeći iz auta. Namerno mu nije rekla da je provela mnogo vremena planinareći po Škotskoj sa Džadom, i da zato penjanje uz strmo brdo neće biti nikakav problem iako nije bila u onako dobroj formi kao nekada.
Pošli su uz grubu kamenitu stazu, koja kao da nije korišćena decenijama. Padina je bila okupana toplim sunčevim svetlom. Leptiri su lepršali tamo-amo preko staze. žute ruže i ljubičasta divlja visterija padale su u bogatim bokorima preko ruševnih zidova i polomljenih kamenih stubova; Veniša je u prolazu osetila njihov miris. Zova i kupine bile su guste i

kačile su joj se za pantalone. Srećom je obukla pantalone; zakrivljeno trnje kao da se namerno pružalo ka njenim nogama dokje prolazila.
Vladala je napeta tišina, kao da je čitavo mesto začarano, i Paolovi i Venišini koraci odjekivali su glasno dok su pažljivo koračali po klimavom kamenju. U jednom trenutku Veniša se spotakla, pa su im se prsti ovlaš dotakli. I opet je osetila onaj strujni udar kao da je dotakla žicu pod naponom, niz vrelih strelica uzbuđenja koje su je prostrelile sve do butina.
Paolo se zaustavio i gledao je u oči, kao da je i sam to osetio. Veniša je brzo potražila neku drugu temu pa je pokazala srušeni zid okružen okrunjenim kamenjem odmah pored staze, skoro pokriven travom.
„Znaš li šta je ovo?“, upitala je zadihano.
„Smatra se da su to ostaci etrurskog hrama“, odgovorio je Paolo, skoro istim tonom. „Na vrhu ovog brda nalazilo se etrursko naselje, kao i rimski amfiteatar i franjevački manastir.1* Mahnuo joj je da pođe napred, pa ga je Veniša zaobišla na kamenitoj stazi, svesna da je njegove oči pomno prate.
Dok su se penjali dalje, povremeno zastajući da predahnu, pričali su o tri civilizacije etrurskoj, rimljanskoj i hrišćanskoj koje su se ovde smenjivale. Veniša se iznenadila koliko Paolo poznaje istoriju i umetnost svoje zemlje. Kao da je stalno otkrivala nove slojeve i nove osobine u njemu. Bio joj je veoma interesantan, baš zbog tog živahnog uma. U neku ruku, kao da je pripadao nekom drugom periodu: mogla je da ga zamisli u vreme renesanse, kako se pridružuje učenjacima koji su se okupili oko Lorenca de Medičija, učenog pokrovitelja pesnika i slikara. Izgleda da je imao afinitet za ljude iz tog doba, umeo je da raspravlja o mitologiji i legendama, snovima i sudbini i svemu ostalom u šta je verovao i Mikelanđelo.
„Odakle ti sve to znanje? Nemoguće je da se u poslovnoj školi uči istorija umetnosti!“, zainteresovala se.
„Proveo sam mnogo vremena čitajući o lepim stvarima i volim da sam okružen njima. Albert Ajnštajn je rekao: Potraga za istinom i lepotomje oblast ljudske aktivnosti u kojoj nam je dopušteno da čitavog života ostanemo deca.“
„Znači, ti zamišljaš da si neka vrsta Petra Pana? Ne izgledaš mi tako.“ Stvarno nije ni pomišljala na dete kad bi ga pogledala.
Paolo se tužno osmehnuo. „Ponekad čovek nema izbora to je jedini način da ostanem pri zdravoj pameti“, odgovorio je.
Veniša ga je jedva čula; govorio je prigušeno, više za sebe.
Drhtavo je udahnula kad je shvatila koliko je neosetljivo zazvučala, mada nenamerno. Pa naravno, Paolo je stvorio svoju Nedođiju u Mirađu, gđe je mogao da smesti svoj svet mašte, baš kao likovi Dž. M. Barija. Bacila je pogled na njegov snažan, strogi profil... i ponovo se nešto probudilo u njoj, osećanje nalik na nežnost, ali i mnogo više od toga. Bilo je stotinu stvari koje je želela da ga pita. Mrzela je i samu pomisao na to u kakvoj je usamljenosti zatočen, ali nije mogla da prizna da zna za njegovu tajnu. Poželela je da ga zagrli i uteši da li je to samo saosećanje i sažaljenje, ili onaj čudni osečaj od kojeg bi joj se srce rastopilo, deo nečeg mnogo dubljeg i značajnijeg? Sad je njen otpor postao toliko krhak da je više nego ikada želela da pređe uski prostor koji ih deli, ali suviše se plašila da načini taj poslednii korak.
Konačno, umorni i oznojeni, stigli su do vrha brda. Pred njima je ležalo prostranstvo na kom se nalazio stari rimski hram okružen prastarim drvećem, a desno od njega ogromna arena. Hram je bio u ruševinama; preko njega je palo nekoliko stabala i slomilo mu stubove. Sedišta i stepenice amfiteatra ležali su pod suncem maltene netaknuti. Vazduh oko njih bio je pun teškog mirisa maslina i bezbroj sitnih cvetova skrivenih u travi. Dosta daleko s desne strane stajala je ruševna vila s kapelom od prekrasnog ružičastog kamena, do koje se, verovatno, nekada moglo stići preko dvorišta oko glavne građevine. Koliko je Veniša mogla da proceni, te dve zgrade poticale su verovatno s kraja devetnaestog veka. Vila je bila u

firentinskom stilu, okružena propalom baštom, s razorenom senicom koju su skrivali razrasli bršljan i kupine ispod dva prastara judina drveta u punom cvatu.
Izvan bašte nalazio se vidikovac, sagrađen na vrhu uzvišenja.