Hana Filding-Noć karnevala

First topic message reminder :



Izgubljena ljubav. Neobuzdana strast. Neočekivana izdaja.

Duboko razočarana u ljubav, mlada Veniša odlazi u Italiju i tamo započinje novi život. Uspešni arhitekta, ona je godinama marljivo gradila i neprobojnu tvrđavu oko sopstvenog srca. Međutim, kada je jedne karnevalske noći u Veneciji zagonetni Paolo spase od maskiranih napadača, njena uspavana osećanja rasplamsaće se neodoljivim žarom. Uprkos brojnim glasinama i Paolovoj reputaciji ženskaroša, Veniša ipak ne može da se odupre tajanstvenom muškarcu koji je uspeo da otključa sve kapije do njene duše.

Kada dobije novi projekat u Paolovoj velelepnoj kući u Toskani, Veniša će biti prinuđena da se uhvatiti ukoštac s nizom poteškoća koje prete da ugroze njihovu romansu – lepoticom odlučnom da Paolovu ljubav pridobije za sebe, mračnim grofom čije su namere daleko od dobrih i demonima prošlosti koji vrebaju iz senke.

Da li će ih poražavajuće tajne zauvek razdvojiti ili će uspeti da se izbore za svoju ljubav?

Impresivne kamene stepenice vodile su ka pravougaonoj platformi, popločanoj i okruženoj kolonadom, odakle se pružao pogled na toskanski pejzaž.
„Pa ovo je neverovatno!“, šapnula je Veniša, osvrćući se. Zaustavili su se među krupnim kamenjem i Paolo je spustio nogu na jedan od njih, gledajući pravo pred sebe, prekrštenih ruku. Stojeći kraj njega, Veniša je bila bolno svesna blizine njegove butine u crnim farmerkama, pa je za svaki slučaj sklonila pogled.
„Planovi pokazuju da je palata sagrađena na ruševinama franjevačkog manastira i da većina murala s mozaicima u kapeli potiče iz tog vremena.'1 Osvrtao se, škiljeći zbog sunca u daljini. „Kupio sam ovo mesto na aukciji. Uništeno je tokom rata. Nikad niko nije ni pokušao da ga obnovi. Moj advokat nije mogao da pronađe nikakve dokaze o vlasništvu, nego samo stare planove. Posle Drugog svetskog rata, italijanska vlada zaplenila je imanje i stavila ga na aukciju. Meni je na to skrenuo pažnju moj bliski prijatelj Umberto, koji zna da uvek tragam za upravo ovakvim projektima.“
Veniša je porumenela. Moj bliski prijatelj Umberto... Pitala se da li bi Paolo i dalje tako mislio kad bi znao kakva je pritajena zmija taj Umberto. Poželela je da može da ga upozori, ali kako to da učini a da mu ne stavi do znanja da je svesna njegove sudbine?
Pošli su u obilazak lokacije. U travi prošaranoj puzavicama upravo su cvetale divlje perunike, a bilo je i belih rada i nezaboravaka, zumbula, ljutića i nežnih crvenih bulki pravi prolećni tepih. Uprkos neurednom izgledu, čitava oblast bila je očaravajuće lepa.
„Ovo je veoma lepo mesto“, tiho je rekla Veniša, uživajući. „Mora da je Botičeli bio nadahnut upravo ovakvim prolećnim prizorom. Razumem šta te je privuklo ovome. Biće potrebno mnogo rada i mnogo ulaganja, ali slažem se, ovo bi moglo da postane stvarno fantastično odmaralište.“
„Drago mi je što ti se dopada, cara. Tvoje mišljenje mi je veoma važno.“ Pogledao ju je, a oči su mu plamtele od osećanja pred kojima su se njoj osušila usta. „Rekao sam ti da sam ga ostavio zanemareno godinama i znam da ću morati da potrošim jako mnogo novca, ali čemu služi novac ako ne stvaranju prekrasnih stvari? Nažalost, ja ne umem da slikam ni da pišem poeziju.“ Okrenuo se da pogleda predeo oko sebe. „Jedini način na koji mogu da se posvetim umetnosti jeste obnavljanje i popravljanje onoga što je bilo napušteno.“
Veniša je ponovo pomislila na Paolovu želju da menja stvari dok je gledala grubi obris njegovog lica koje je u njoj budilo mnoštvo mračnih i komplikovanih osećanja. On joj se kratko osmehnuo, i to je bilo dovoljno da joj klecnu kolena; potom je upitno pokazao glavom prema brežuljku.
„Hoćemo li?“
„Da, trebalo bi.“
Pošli su uz stepenište ka osunčanoj terasi. Tu su zlataste pčele letele s jednog na drugi cvet divlje ruže i orlovi nokti obujmili su balustrade i stubove, ispunjavajući vazduh svojim mirisom, koji je vrućina dodatno pojačavala.
Dočekao ih je panoramski pogled. Veniša je prvo pogledala oko sebe, a onda preko ograde. Primetila je među stenjem nekoliko isušenih zmijskih koža, koje su tu sigurno od ovog proleća. Smesta se setila stihova iz Šekspirovog Sna letnje noći:

Na mestu tom obično guja košuljicu svuče, Dovoljnu da se njom obuče vilenjak jedan.

Pominjanje vilenjaka nekako je odgovaralo ovom mestu i ovom trenutku. Nigde ni pokreta ni zvuka: kao da su ona i Paolo sami na svetu.

Nije čula ništa osim zujanja pčela koje je ispunjavalo tišinu. Ĉitavo mesto odisalo je mirom i zadržali su se tu neko vreme, ćutke, upijajući atmosferu iz nekog drugog vremena.
Iz crkve u podnožju začulo se zvono, samo jednom. Zvuk je odjeknuo sve do njih, i iznenada je iz krošnje jednog bora prhnulo jato golubova, uz glasan lepet krila; napravili su krug i vratili se na drvo, ponovo nestavši među granama. Veniša se okrenula, i trgla se kad je videla da je Paolo neobično pažljivo gleda; ali brzo je sklonio pogled i pogledao na sat.
„To je podnevni zvon, ii tocco na starom toskanskom dijalektu“, rekao je. „Zvona se oglašavaju samo jednom dnevno, u ovo doba... u Toskani je običaj da podsete ljude na vreme za ručak. Pre nego što odemo da ručamo, voleo bih da pogledaš mozaike u kapeli kraj vile.“
„Da, naravno pa zato sam i došla.“
„Je li to jedini razlog?“ upitao je tiho, uhvativši je za ruku kako bi joj pomogao da siđe niz stepenice, gledajući je pažljivo u lice.
Veniša je osećala kako joj sunce greje leđa; Paolova ruka bila je isto tako topla. Ovo je bilo verovatno najromantičnije mesto na kom je ikada bila, i sada je želela jedino da se nađe u njegovom zagrljaju. Nije odgovorila na njegovo poluglasno pitanje, nego se zagledala u stepenice, zabrinuta da će je noge izdati, svesna njegove blizine i pokreta kojim njegov palac blago mazi njen zglob. Dodir je bio veoma blag, ali su joj od toga hormoni ipak podivljali i srce joj je zastalo.
Veniša je bila svesna da je on gleda, osećala je da pokušava da joj pogodi misli, da je natera da mu uzvrati pogled. Srce joj je tuklo sve brže i grlo joj se steglo od panike dokje očajnički pokušavala da se savlada i smiri. Izvukla je ruku iz njegove, ali se baš tada saplela i prigušeno uzviknula.
Paolo je priskočio da je spase od pada, pridržavši je čitavim telom; ali kad ju je uhvatio za struk i sam je izgubio ravnotežu pa su oboje pali, tako da se Veniša našla povrh njega dok ju je on i dalje čvrsto držao. Njene usne našle su se na pedalj od njegovih, tako blizu, suviše blizu, a njegove blistave plave oči prodorno su je gledale. Za trenutak su nepomično ležali, a on je držao glavu i ramena iznad zemlje, privijajući Venišu uz sebe. Osećala je miris afteršejva na njegovoj koži i čula gaje kako ubrzano diše; osećala je pritisak njegove nabrekle muškosti. Prisnost tog dodira podstakla je u njoj želju kao kad se benzin sipa u vatru eksplozija samo što nije usledila.
Osetila je vrelinu u slabinama, i vrtelo joj se u glavi. Srce i sva čula polako su je izneveravali; nije mogla da se odupre svemu ovome, tim blistavim očima, tom pogledu koji je poznavala, značaju njegovog stiska, snažnim udarima njegovog srca. Sigurno je i on bio svestan toga, jer znala je da drhti. Poželelajedaseon još malo sagne i poljubi je, odmah; želela je to više nego išta. Paolo je sklopio oči i duboko udahnuo. Kad ih je otvorio, videla je u njima oklevanje, a potom čeličnu rešenost.
„Sigurno si se povredila, cara, sva drhtiš“, rekao je prigušenim glasom dok ju je puštao iz zagrijala da bi joj položio ruke na ramena i polako je spustio sa sebe. „Da li si se udarila?“ Ustao je i pružio joj ruku.
Veniša se pravila da je ne vidi; užasnulo ju je ovo odbijanje njene svesne predaje. Skočila je na noge, otresla prašinu s odeče i zagladila pantalone. „Ne, ne, dobro sam, hvala. Da li si ti dobro?“ upitala je zadihano, pokušavajući da ne zvuči razočarano. „Ti si podneo veći deo udarca.“
On se za trenutak osmehnuo, onim očima boje Tirenskog mora. „Upravo suprotno, Veniša, uveravam te da je za mene to bilo zadovoljstvo.“
Zadovoljstvo? Pa što onda nije iskoristio situaciju? Držao ju je u naručju, spremnu i voljnu. Paolo je bio iskusni zavodnik, a čak i da nije, svakako je morao primetiti simptome njene želje. Veniša je znala da su njene oči, njene usne, čitavo njeno telo vapili za njim, a on je to ignorisao i prosto je odgurnuo.


Da li je to osveta za onu njenu omašku od sinoć, ili je rešio da izigrava neosvojivost? U svakom slučaju, Veniša se osećala pomalo poniženo. Lakoća s kojom je mogao da se udalji od nje pogodila ju je poput udarca, a njene oči boje ćilibara potamnele su od mešavine želje i zbunjenosti.
Paolo ju je gledao pažljivo, čak nekako oprezno. Da li je osetio promenu raspoloženja? Nije to ničim pokazao. „Možda je dosta za danas“, rekao je. „Idemo na ručak. Možemo se vratiti neki drugi dan.“
„Ne, ne, stvarno sam dobro. Volela bih da obiđem i ostatak lokacije, molim te.“ Sada sva postiđena, želela je da se odmakne od njega što je pre moguće.
„U redu, ali bilo bi bolje da te pridržim. Sledeći put možda nećemo imati toliko sreće, cara. Šta bih rekao sinjori Lombardi ako bi se vratila sa slomljenom nogom?“
Pre nego što je Veniša stigla da se pobuni, ponovo ju je uhvatio za ruku kao da ne namerava nikada da je pusti. Nije mogla da se protivi: pogledala ga je u oči, a dočekao ju je nepomičan pogled s mnoštvom izraza: dominantan, posesivan, izazivački i... nežan.
Stara vila iznutra je bila baš onakva kako je Veniša očekivala, ogromna i detaljno ukrašena. Unutar ruševnih, visokih zidova dopiralo je slabo dnevno svetlo, uglavnom kroz razbijene prozore s poluotvorenim ili polomljenim kapcima, a osim toga su mlazevi sunčeve svetlosti ovdeonde prodirali kroz rupe u plafonu i zidovima. Vazduh je neobično mirisao, jer su i vila i sve njene lepote odisale sećanjem na davna vremena. Izbledele zavese i tapiserije, iako veličanstvene i nezamenljive, nisu bile samo prljave i otrcane, već pokidane. Sve je odisalo obiljem, luksuzom i dekadencijom davnih godina.
Paolo i Veniša hodali su polako po zapuštenom podu, iz kojeg je ponegde nicao korov, i zaobilazili komade kamenja na nekom su se i dalje videli tragovi zlata i pastelnih boja komade drveta s prekrasnim reljefima, odlomljene šipke od kovanog gvožđa. Paleta boja iz glavnog salona nekada je očito bila usklađena s prolećnom baštom po sunčanom danu, s drvenim stubovima koji su predstavljali egzotično drveće jer su se protezali od podnih ploča do zasvođene tavanice. Danas su zidovi bili flekavi i oljušteni a ukrasi na njima klimavi, obrasli bršljanom, paprati i pasjim grožđem, koji su uspeli da ih dohvate, stvarajući fantastične senice na ulazu u svaku sobu.
Tu su bile i gotička sala i renesansna sala i, najneverovatnija, mavarska sala, koja kao da je dodata kasnije i delovala je nekako nedorađeno i aljkavo ispod urezanih arabeski, s tragovima prljavštine i tmine iza rešetkastih lukova. Na zidovima su visile zarđale krive sablje i koplja. Atmosfera je bila tajanstvena i prigušena. Potpuna nepomičnost u palati, koju je prekidao samo povremeni ptičji glas spolja, pojačavala je zlokobno iščekivanje u ovoj svilastoj tišini, kao da iza svega ovoga stoji neka veštičja čarolija. Veniša se stresla.
„Ovo nije raj na zemlji“, promrmljala je, gledajući kroz polumrak, „nego više kao zlokobna, začarana kuća. Pitam se kome je pripadala.“
„Izgleda da je imala mnoge vlasnike“, odgovorio je Paolo dok je opipavao jednu od mnogih sablji u koricama, proveravajući koliko je stari čelik oštar.
Veniša je izvukla ruku iz njegove i pošla ispred njega kroz zasvođena vrata u ljupko malo dvorište, prepuno slatkog, jakog, čulnog mirisa jasmina. Cvetovi su bili rasuti po tlu poput debelog tepiha. Sama arkada, čiji su stubovi obrasli divljim puzavicama, bila je načinjena od ružičastog mermera i bacala je senku po čitavom zelenom prostoru. Dve fontane, sada suve, u obliku lavljih glava, stajale su na naspramnim zidovima. Veniša je mogla da zamisli kako su izgledale dokje iz njih šikljala voda kroz razjapljene čeljusti. U samoj sredini grm nara pružao je žućkaste i crvene cvetove ka vrelini dana. Teret vrućine i čudna nepomičnost ispunjavali su ovo mesto nekakvim teškim mirom.
„Imam sjajnu ideju za ovaj deo“, rekao je Paolo dok je koračao ka jednom od belih mermernih stubova u senci potkovičastog luka. Naslonio se na njega i sanjalački se zagledao u mirnu scenu pred sobom. Izvukao je upaljač, pripalio cigaretu i dunuo da ugasi plamen pre nego što je duboko udahnuo. „Ovo vidim kao dom duhova iz boce i čarobnjaka: začarani Šeherezadin paviljon. Da li si bila u Alhambri?“
„Da, mnogo puta Granada je jedno od mojih omiljenih mesta za odmor. Moram da uberem malo ovoga“, rekla je i krenula ka žbunu. „Jasmin i narandžin svet su dva najlepša mirisa u Španiji.“
„Jasmin je simbol tuge, cara. Bolje uzmi narandžin cvet“, rekao je on, uz tmuran osmeh.
„Imam ga mnogo u Mirađu. Ubraću ti ga kada se vratimo u kuću.“
„Nisam znala da se jasmin povezuje s tugom.“
„Da, prema istočnjačkoj legendi.“
Veniša je prasnula u smeh. „Ponovo te tvoje legende, Paolo! Stvarno si neumoran. Kako ih samo pamtiš?“
On je slegnuo ramenima i takođe se nasmejao, ali u očima mu je ostao nagoveštaj gorčine. „Mnogo čitam izgleda da sam knjiški moljac.“
„Ispričaj mi tu legendu.“
On je provukao prste kroz kosu. „Stvarno to želiš? Prilično je tužna.“
„Pa naravno! Volim što uvek imaš spremnu nekakvu priču. Osim toga, oduvek sam volela bajke. Imala sam škotsku dadilju i ona mi je pričala prosto neverovatne pripovesti. Zvala me je moja mala princeza i ja sam stvarno dugo zamišljala sebe kao junakinju neke bajke izgleda da se deo romantičnih shvatanja nane Horen nekako preneo na mene.“
On je klimao glavom. „Pa dobro. Bila jednom jedna princeza koja se zaljubila u sunce, ali nije uspela da osvoji njegovo srce pa se ubila. Iz njenog pepela niklo je drvo jasmina prvo na svetu. A pošto joj je ljubav bila neuzvraćena i više nije mogla podneti da gleda u sunce, cvetala je samo noću i cvetovi su otpadali pre nego što sunce izađe. Zato se ova sorta jasmina zove noćni jasmin.“
„Zaista veoma tužna priča, ali i veoma dirljiva.“
Paolo je nepomično gledao Venišu, nekako zamišljeno. Mišić na vilici ponovo mu se trzao. „Zato i mislim da su najteži i najvažniji trenuci oni koje proživimo na vrhuncu postojanja, jer su mnogo značajniji od svih drugih vrsta uspeha.“ Malo je oklevao, ali je nastavio. „Misliš li da neko može izvršiti samoubistvo zbog ljubavi?“
Pitanje ju je iznenadilo. „Otkud znam“, odgovorila je bez razmišljanja. „Nikad nisam razmišljala o tome.“ Osetila je otkucaje srca u vratu, što se uvek dešavalo kad bi joj bilo neprijatno.
Paolo joj je prišao, nežno je uhvatio za bradu palcem i kažiprstom i podigao njeno lice ka svom. „Da li ti to mene lažeš, cara?“
Oćutala je ljutiti odgovor i pokušala da ostane smirena. „Ne lažem.“
„Da, lažeš. Vidim to po ovoj maloj plavoj veni na grlu koja ti nekako suviše brzo pulsira, evo ovde“, rekao je i pogladio to mesto prstom pre nego što je sklonio ruku.
Veniša je porumenela i prinela ruku grlu, pokušavajući da ignoriše preteču vrelinu koja joj je izvirala između nogu od njegovog dodira. Shvatila je da zadržava dah pa je kratko udahnula. „Primetio si to?“
„Ja primećujem sve na tebi, cara.“
Lice mu je i dalje bilo veoma blizu njenog. Zagledala se u njega razrogačenih očiju.
„Muškarci obično ne primećuju te detalje.“
„Ja nisam običan muškarac dosad si to sigurno shvatila.“ Paolovo lice bilo je ozbiljno a oči neprozirne, iako se možda negde duboko u njima naziralo pitanje.
Veniša je na nekoliko trenutaka ostala bez reči dok ga je gledala u oči... bilo joj je veoma teško da otrgne pogled. On kao da je rušio sve njene odbrane, jednu za drugom. Toplina njegovog dodira prosto je prodirala u nju, osećala se slabom i ranjivom, noge je više nisu držale. Osetila je iznenadan strah on je suviše dobro poznaje šta ako, gledajući je u oči, može da vidi više nego što je ona spremna da pokaže? Danas mu je već dokazala svoju bestidnu stranu.
„Zašto bih ti pričala detalje o svom životu? Ti meni nisi ništa rekao o svom“, odvratila je, odmičući se van njegovog domašaja.
Paolu su se usne izvile kao da pokušava da suzbije osmeh. „Možda zato što mislim da me već suviše osuđuješ.“
„Nije moj posao da osuđujem značajne klijente.“
To gaje neizmerno zabavilo. Pogledao ju je mangupski. „Dio mio, che disastro, cara. Vedo che dovrd lavorate sodo per redimermi. Bože, to zvuči strašno, draga. Vidim da ću morati više da se trudim da se iskupim.“
Paolov vedri ton ju je naljutio. Zar joj se podsmeva? Podigla je ramena. „Bolje da pogledamo tu kapelu“, rekla je hladno, nadajući se da će zvučati dostojanstveno.
On se nasmešio i salutirao. „Razumem, kapetane!“ Pružio je ruku ka njoj, ali Veniša je izbegla dodir. „Ne?“, upitao je, podignutih obrva.
Bila je u iskušenju da odgovori u skladu s veselim sjajem u njegovim očima, ali je umesto toga samo slegnula ramenima.
„Šta ne valja, Veniša? Šta sam sad uradio? Zar nema načina da ti ugodim?“ Glas mu je i dalje bio vedar, ali naslućivao se i prizvuk ljutnje.
Odjednom je izgledao umorno i izmučeno, oči su mu bile pune tuge, i Veniša se trudila da suzbije saosećanje od kojeg joj se stezalo srce. Nije želela da saoseća s ovim čovekom koji joj je bio sve privlačniji. Emotivni haos koji je stvarao u njoj terao ju je da se ponaša kao razmažena i neuravnotežena tinejdžerka. Nije joj se dopadalo kako zvuči, a još manje joj se dopadalo kako se oseća. Ipak, bledo mu se osmehnula.
„Izvini, znam da zvučim užasno neprijatno“, rekla je pomalo nesigurno. „Mora biti da je to zbog ove vrućine.“
„Umorna si, cara, ali i dalje hoćeš da nastavimo?“

„Da, molim te, ako ćemo kasnije razgovarati o projektu nad planovima, moram imati barem neku predstavu o poslu kojim ću se baviti.“
Paolo joj je namignuo. „Izgleda da je to tvoje englesko vaspitanje nikad ne popuštaj pred slabošću, a? Kako vi to kažete? Stegni srce?“
„Stegni usne i trpi“, nasmejala se ona, a hladnoća koju je želela da mu pokaže odjednom je nestala.
„Dobro, idemo onda da pogledamo taj dragulj u propadanju koji želim da pretvoriš u neizmerno blago. Nisam ga video još od aukcije.“
Kroz prilično propalu kapiju na bočnoj strani vile ušli su u dvorište opasano visokim zidovima. Bilo je prostrano i zapušteno, zaraslo u korov, neravno zbog rasutog kamenja i žbunja. Pred njima se nalazila kapela koja je, ovako izbliza, izgledala mnogo veća nego što je Veniša očekivala. Ulaz, zatvoren visokim i lepim vratima u duborezu, svakako treba restaurirati; izgubio je prvobitni sjaj, i u drvetu su se videle duboke pukotine. Možda neće ni moći da se obnovi. Šteta ako budu morali da zamene vrata danas je teško naći tako dobrog zanatliju, jer su mašine preuzele veliki broj poslova od ljudi.
Paolo je odnekud izvukao veliki ključ od kovanog gvožđa, takođe bogato ukrašen, i otključao vrata. „Videćeš da je kapela još u dobrom stanju, u poređenju sa svim ostalim, verovatno zato što je sve vreme bila zaključana.“
Stvarno, kapela je bila pravi dragulj. Bila je potpuno očuvana, osim impresivnih mozaika na zidovima i kipova svetaca postavljenih na pijedestalima visoko iznad Paolove i Venišine glave, ogrnutih veličanstveno ukrašenim i obojenim ogrtačima koji su s vremenom izbledeli.
Sunce je sijalo kroz bogato obojene prozore, dajući mermernim stubovima raskošni sjaj, skoro šarolik, praveći pruge na mermernom podu i stvarajući groteskne efekte svetlosti i senke, što je mračnim uglovima davalo prizvuk misterije.

„Ovo je veoma retko blago, Paolo. Ĉudi me da je Vlada dozvolila aukciju, a nije pretvorila ovo mesto u nekakav javni muzejski prostor.“
„Po mom mišljenju, suviše je malo i neuredno da bi bilo interesantno kao istorijski lokalitet. Ipak, ovo je upravo onakva vrsta projekta kakav sam želeo. Moj prijatelj Umberto je prvi čuo za ovo i odmah mi je dojavio. On je sjajan u tom smislu mislim da je povukao neke veze. Dugujem mu veliku uslugu“
Veniša je osetila da joj krv navire u lice. Bila je toliko besna da se u malo izbrbljala: on ti nije prijatelj, nego prevarantsko i izdajničko đubrel Ali nije bilo u redu da se upliće u Paolov život. Ona je ovde poslom, podsetila je sebe, i to mora da bude sve.
„Izgledaš nešto ljuta, cara“, trgao ju je Paolo iz misli. „Da li sam rekao nešto pogrešno?“
Veniša mu je položila ruku na mišicu i zagledala mu se u oči. Mora nešto da mu kaže; ne može tek tako da oćuti. „Ĉovek je sam sebi najveći prevarant, jer obično ubedi sebe da je istina ono što on želi da bude istina. To nisam ja rekla, nego Demosten.“
„Zašto mi to govoriš? Grof ti se ne sviđa?“
Paolo ju je pogledao ispod oka. „A ja znam da je on prilično opčinjen tobom!“ „To stvarno nema značaja“, odvratila je brzo možda suviše brzo.
„Bio je neučtiv prema tebi?“
Veniša je osetila da crveni. „Radije ne bih da govorim o tome.“
Paolo se nasmejao. „Ponekad ume da bude vrlo preduzimljiv sa ženama, a nikad nisam sreo nijednu koja se zbog toga žalila.“
„Pa, onda sam ja neki redak primerak.“
„To sam već primetio.“ Gledao ju je veselo. „Ipak, veoma mi je milo što čujem da nisi podlegla Umbertovom čuvenom šarmu. Sve u svemu, ljudi i muškarci i žene smatraju da je neodoljiv.“
Pre će biti da je nasilnik, pomislila je Veniša, ali nije ništa rekla.
„Hoćeš li mi se jednog dana poveriti, cara?“, upitao je tiho.
„Chi lo sa, ko zna!“ odgovorila je vedro, odjednom obuzeta željom da bude nestašna. „A sad kad sam videla kapelu, možeš da me vodiš na ručak umirem od gladi.“
„Odlična ideja, carrissima. Andiamo.“ Paolo se vedro nasmešio i uhvatio je za ruku. Rešena da se uklopi u njegovo raspoloženje, Veniša mu je to dozvolila.

VIII

Paolo je odveo Venišu na ručak u mali restoran u slikovitom obalskom selu po imenu Baja dele Onde Mormoranti, na obali nedaleko od Porto Santo Stefana. Ugneždene među stenje, neobično oblikovane kuće bile su zbijene na ušću malog potoka s mnoštvom jedrilica i ribarskih brodića, i sve se savršeno uklapalo sa stenovitim predelom, vinogradima, maslinjacima i borovima u zaleđu.
La Mecaluna je bila majušni restoran sagrađen od belog kamena i crvenog crepa, na zlatastoj peskovitoj plaži, okružen palmama i s veličanstvenim pogledom na more koje je blistalo pod sunčevim zracima poput kobaita. Kraj zgrade nalazila se velika terasa s trščanim krovom koji je pružao zaštitu od toplog popodnevnog sunca. Vinova loza penjala se iz velikih zemljanih saksija uz stubove nadstrešnice, a zeleni izdanci probijali su se kroz trsku. Osam stolova sa zelenim kariranim stolnjacima i stolice od trske sa zelenim jastučićima izgledali su veoma privlačno.
Ljubazni vlasnik, koji se Veniši činio kao da je upravo izašao iz nekog špageti-vesterna Serđa Leonea, naširoko se pozdravljao s Paolom. Bilo je već skoro tri po podne i većina gostiju je otišla, ali gazda ih je uveravao da nije nikakav problem da spremi jedan od svojih specijaliteta za lepu sinjorinu i za svog prijatelja Paola.
„Samo se vi smestite za sto i pronto, doneću vam antipasti i flašu vina Ernestinato, naše naročito domaće vino, dok budete čekali na ručak.“ Seli su za jedan od stolova s pogledom na zaliv oivičen strmim liticama. U daljini se videla luka Porto Santo Stefano, okupana gustom žutom svetlošću, sa stotinama jedrilica koje su se Ijuljuškale na vezovima pod prostranim, plavim toskanskim nebom.
Veniša je nabrala nos i nasmešila se. „Kako pronalaziš ova neobična mesta?“, upitala je Paola kad je gostioničar otišao u kuhinju.
Paolo se nasmešio. „Jednostavno je ja volim dobro da jedem. Umeš li ti da kuvaš, Veniša?“ Ovo pitanje zazvučalo je nekako intimno i Veniša se zbunila. Paolo je sedeo kraj nje, a ne preko puta i tolika blizina delovala je umirujuće.
„Da, ali u poslednje vreme nemam baš vremena za kuvanje. živim sama i obično pojedem nešto u gradu pre nego što uveče pođem kuči, ili izađem na večeru s prijateljima.“ Poslednjih godina njen život vrteo se isključivo oko posla i umalo da sad to kaže, ali bilo joj je nekako neprijatno da to prizna.
On ju je veselo pogledao, kao da se sprema nešto da pita, ali baš tada pojavio se gostioničar s flašom vina, flašom kisele vode, ćabatom i tanjirom punim divote koju je Veniši predstavio kao Caponata a la Siciliana.
„E completamente diversa da qualsiasi altra caponata servita in ltalia, potpuno je drugačija od svih drugih kaponata koje se serviraju u Italiji. Ovo je kraljica svih kaponata, originalni sicilijanski recept koji sam nasledio od prababe.“
„Mario je sa Sicilije većina jela koja ovde sprema su sicilijanska i ne mogu se naći u severnoj Italiji“, objasnio je Paolo.
Veniša se zainteresovala. „Jela sam kaponatu u Veneciji i u Firenci. Zbog čega je ova kaponata drugačija?“
„Osim patlidžana, kapra, maslina, suvog grožđa, paradajza, crnog luka i pinjola, po receptu moje prababe stavljaju se i hobotnica, škampi i ikra tune“, odgovorio je Mario uz ponosan osmeh. „To je više, come si diče... aristokratska verzija jela.“
Veniša je uložila veliki napor da ostane ozbiljna. „Stvarno zvuči veoma originalno.“
Mario je nasuo Veniši čašu vina. „A za tebe, Paolo, kisela voda, kao i obično?“
Paolo ga je kratko pogledao. „Da, da, ja vozim“
Kao obično. Veniša je zapazila te dve reči i imala je utisak da je Paolu nekako neprijatno.
Mora da je ovo jedno od mesta gde dovodi osvojene žene. Koga li je dovodio ranije devojke iz Venecije, ili Alegru? Smesta je zamislila mladu ženu koju je videla prethodne noći, odevenu u jarkocrvenu satensku spavaćicu. Bolno svesna da nema nikakvog prava na ljubomoru, ipak nije nimalo sumnjala da je mlada Italijanka išla u kuću, kod Paola. Ma koliko to delovalo nelogično, pri pomisli na njega s drugom ženom prosto joj je pozlilo. Ipak, ne sme sada da misli o tome, odlučila je. Treba da što bolje iskoristi ovo prekrasno popodne.
„Idem da vam spremim arančine. To nećete dobiti ni u jednom restoranu na severu.“ Mario je uredno spustio flaše na sredinu stola. „Italijani smatraju da su arancini hrana koja se kupuje na ulici, ali za Sicilijance to je nacionalni simbol, veramente deliziosil Obećavam da nećete biti razočarani.“ Okrenuo se i požurio nazad u kuhinju.
„Mario potiče iz porodice sicilijanskih ribara.“ Paolo je odlomio parče ćabate. „Provodi osam meseci godišnje ovde, ali zimi se vraća na Siciliju. Njegova kći i zet drže gostionicu tamo, jednako uspešnu kao La Mezza Luna, a i isto se zove. Za njegovu kćerku nikad ne bi pomislila da je Sicilijanka plavokosa je i ima plave oči. Mora da je to nasledila od nekih normanskih predaka.“
Da li je ta Mariova kćerka takođe spadala među Paolove devojke? Veniši se srce steglo. Ne budi smešna, grdila je sebe: to što je Paolo pomenuo da je neka ženska osoba plavokosa i plavooka ne mora značiti da je išta imao s njom. A čak i da jeste... zašto se prepuštaš tim niskim osećanjima? Zar si toliko nesigurna? Bila je svesna da ne polaže nikakva prava na Paola.
Paolo je namazao malo kaponate na krišku ćabate i pružio to Veniši. „Probaj ovo i uzmi malo tog Mariovog specijalnog vina Ernestinaio. Ako je verovati Mariju, njegov roze ugrejao bi i kamenu statuu.“
„Kako da razumem takvu primedbu?“ upitala je Veniša bez razmišljanja i smesta shvatila da je suviše osetljiva i da Paolove reči nisu imale nikakav dublji smisao. Poželela je da pregrize sopstveni jezik, ali bilo je prekasno: upravo je sama promenila ton razgovora i omogućila intimniji ton. Paolo je to smesta iskoristio.
Pažljivo ju je pogledao. „Kako tebe da poredim s kamenom statuom, cara? Možda s divljom vešticom, ali ne sa statuom, to nikako.“ Glas mu je bio tih, a pogled mračan i dubok; ženi koju to privuče svašta bi moglo da se desi. „Osetio sam kako drhtiš u mom naručju kao da se sprema oluja. Šta god odabrala da prikažeš spolja, znam da je iznutra sasvim drugačije.“
Uhvatio ju je za obe ruke i čvrsto joj stegnuo prste sve dok nije uzviknula od bola. Nepomično ju je gledao blistavih očiju. „Potpuno si me očarala. Budi moja, Veniša. želim te svim srcem, svakim delićem tela... svakim dahom. Dio mio, potrebna si mi! Budi moj koren, moje sidro.“
Glas mu je bio promukao od osećanja i ona je bila zaista dirnuta čežnjom u tim skoro očajničkim rečima. Izraz na njegovom licu govorio je da se bori s nečim duboko u sebi, preklinjući je da ga razume, a nju je srce zabolelo jer je morala sebi da prizna da joj je stvarno stalo do ovog muškarca. Prožeo ju je drhtaj; oživela je od samog dodira njegovih ruku, a od sećanja na onaj drugi drhtaj koji je osetila u njegovom naručju ostala je bez daha. Kakva god osećanja da su ga sad obuzela, bila su iskrena, jaka i duboka. A ipak, ona je želela više.
Sedela je, napeta i nepomična, kao da je hipnotisana.
„Ali kako da budem tvoja kad ne znam ništa o tebi?“
„Šta želiš da znaš?“
„Pričaj mi sam. Ima li nešto što bi trebalo da znam? Sve do sada bio si vrlo neodređen.“ želela je da joj se on poveri, da joj prizna ono što je već znala o njemu.
Paolo joj se zagledao u lice. „Imaš pravo, cara, mnogo je stvari koje ne znaš o meni, ali veruj mi kada ti kažem da to uopšte nije bitno želim da počnem život iznova, s tobom.“
Prešao je pogledom s njenih očiju na usne i to je u njoj izazvalo neizmernu čežnju, od koje je sva planula iznutra. „Imam nekakav čudan osećaj, otkako smo se sreli, da smo stvoreni jedno za drugo, da smo bili zajedno u nekom drugom životu. Kada te držim u zagrljaju, čini mi se da si oduvek bila moja.“
Veniša je zatreptala i nesvesno zagrizla donju usnu. Paolove reči potpuno su odgovarale njenim osećanjima. Da li to nešto znači? Negde duboko u sebi nagonski ga je prepoznala kao čoveka svog života... jedinog muškarca koji će moći u njenom srcu zameniti Džada. Njeni um i telo došli su u sukob: ako telo pobedi, biće izgubljena. žudela je za njegovim zagrljajem, za njegovim poljupcem, za osećanjem njegovog srca koje kuca tik uz njeno, za njegovim usnama na svojim dojkama i za osećanjem da je on duboko u njoj, makar samo jednom ali svakako ne bi bilo samo jednom! Ipak, uprkos iskušenju da se prepusti ovoj očajničkoj žudnji, makar jedan jedini put, uložila je ogromnu snagu volje da se savlada:
ponos joj nije dozvoljavao da se preda muškarcu koji, čak ni sada, nije izgovorio reč ljubav.
Drhtavo se nasmejala. „Koliko žena je čulo od tebe iste ove reči, Paolo?“
„Jeste, flertovao sam, i spavao sam s mnogim ženama, to je istina, carina mia... ali nikada nisam poželeo da vodim ljubav s nekom, koliko pamtim.”
Ovo je bila prilika koju je Veniša čekala. Da li će joj sada ispričati za amneziju?
„Koliko pamtiš? Zar imaš tako slabo pamćenje, Paolo, ili si imao toliko mnogo žena da ih ne možeš izbrojati?“
Videla je da se trgao, primetila je da je, uprkos preplanuloj koži, promenio boju; držao se kao da mu je njeno pitanje utrljalo so na ranu. Od samog početka umeo je da pročita njeno držanje, uvek je razumeo šta ona hoće da kaže. Sad je zabacio glavu i provukao prste kroz kosu, što je uvek činio kad je nervozan. Nastupilo je dugo ćutanje. Veniša je čekala odgovor. Konačno ju je pogledao u oči i progovorio jedva čujnim glasom.
„Koliko dugo znaš za to, cara?“
„Ne baš dugo.“
„Ko ti je rekao? Malo ljudi to zna.“
„Tvoj dragi prijatelj, grof.“
Paolo je prebledeo, a onda se smračio. „Umberto?“
„On lično.“
Stegnuo je pesnice. „Che stronzo.“ Zaškripao je zubima. „Ĉekaj samo da ga se dočepam! Kakvo đubre!“
Mario se baš tada pojavio s velikim tanjirom zlatnosmeđih kuglica od pirinča punjenih fino mlevenim mesom, jajetom i sirom.
„Eccola“, objavio je, spuštajući tanjir na sredinu stola. „ Arančini su na Siciliji uobičajeni kao hot-dog i pita od jabuka u Americi.“ Kao da nije primetio koliko se Paolo trudi da uspostavi kontrolu nad sobom; umesto u njega, gledao je u Venišu. „Napravio sam ih sveže, zbog vas, signorina.“
Veniša se smesta poslužila arančinima i baš kad je htela da zagrize začula je Paolovo upozorenje. „Sono molto caldi, fai attenzione a non scottarti, pazi da se ne opečeš. Kad su vreli, kao ovi, bolje je da ih rasečeš, ovako“, rekao je, uzeo jednu kuglicu, presekao je i pružio joj polovinu.
Veniša je oprezno gricnula. „Ovo je divno!“, uzviknula je. „Od čega se pravi?“
„Arančini se obično prave od gustog rižota, ili bilo kakvog pirinča pomešanog s jučerašnjim ostacima“, objasnio je Mario, očito zadovoljan njenim pitanjem. „U ove sam stavio masline, paradajz, mlevenu teletinu, naravno crni luk i malčice šafrana, to je najvažnije. Ali nemojte da se najedete, ovo je samo antipastil Sledeće jelo je finochio con sarde,
sardele s komoračem, poslužene uz pappardelle, domaće široke rezance.“
Ĉim se Mario vratio u kuhinju, Paolo je pogledao u nju suženih očiju.
„Šta ti je još rekao onaj mascalzone?“
Veniša nije odgovorila; pocrvenela je, jer joj je bilo nelagodno i osećala se ranjivom.
Nije želela da se priseća onog neprijatnog susreta, a svakako nije želela da ga opisuje Paolu.
Paolo ju je zabrinuto gledao. „Ah, dakle on ti je rekao i da me u nekim krugovima zovu l’Amante delle Quattro Stagioni.“ Gorko se osmehnuo i opustio se u stolici, odsutno lupkajući upaljačem po stolu. „Društvo je okrutno, Veniša. Ne smeš verovati svemu što čuješ.“
„Znači, poričeš da se udvaraš ženama samo da bi ih odveo u krevet i da ih ostavljaš čim se zasitiš?“
„Ne, Veniša, ne poričem, ali mogu da se opravdam. Te žene o kojima govoriš, one od početka znaju o čemu se radi seks bez obaveza. Kao svaki normalan muškarac, ja imam potrebe. Nemam nikakvih obaveza, i od dana nesreće živim samo za sadašnji trenutak. Nisam imao nikakvog razloga da želim išta više... sve do sada.“ Okretao je upaljač među prstima, pažljivo gledajući u Venišu.
Nemaš obaveza? Lažovel, kriknulo je njeno srce, ali ona je mirno, ćutke gledala u njega. A šta je s raskošnom mladom Italijankom u crvenoj satenskoj spavaćici koja ti je sinoć grejala krevet, a verovatno i svake noći koju provodiš kod kuće?
„Moraš mi verovati, cara, kada ti kažem da sam bio potpuno drugačiji čovek pre nego što sam te sreo. Strašno je živeti bez sna“, nastavio je on promuklo, trljajući usnu vrhom prsta. Time ju je ponovo naterao da mu se zagleda u usne. želela je da može da skloni pogled. „Kad sam te upoznao, to mi je ponovo dalo želju za životom. Ti si sunce koje je obasjalo moje tužne, turobne dane. Zahvaljujući tebi, ponovo sanjam i nadam se i verujem u ljubav, i u sve čudesne stvari koje svet može da ponudi. Prošlost čini čoveka, ali moja je nestala... A kada sam s tobom, ne strepim što ne znam kakva je bila. Sve što je bilo juče nevažno je, jer danas i sutra pripada meni... i nama.“
Veniša i dalje nije odgovarala. Pokušavala je da skupi snage da mu kaže kako oni nikad neće biti par, ali uspela je samo da tiho uzdahne od prigušene čežnje i frustracije. Od Paolovog glasa gubila je snagu volje, a nije htela da mu to pokaže.
On je nepomično gledao u nju a ženice su mu se širile sve dok plave dužice nisu sasvim nestale. Veniša je u njima jasno videla osećanja koja nije mogla da pojmi. Zvučao je iskreno... ali ne, on je stručnjak za zavođenje, to što je sada želi, samo je prolazno... uskoro će se umoriti od nje i odbaciće je, kao i sve druge žene. Ne sme dozvoliti da joj strast pomrači rasuđivanje; ako ga bude još malo slušala, biće izgubljena.
Napola se okrenula od njega i pogledala u svoje ruke. Primetila je da grčevito steže prste.
Paolo ju je gledao ispitivački. „Zašto se sklanjaš od mene, tara? Nešto kod mene te brine; zato se stalno braniš. Ja nisam vuk, a ti svakako nisi jagnje.“
Stvarno se slikovito izražavao, a i prikladno: tačno je da ona nije jagnje, ali da, osećala je potrebu da se brani, jer kad on ovako govori više se plaši sebe nego njega. Logika joj je govorila da bi sad bilo najrazumnije razgovarati o čitavoj situaciji: priznati da postoji privlačnost između njih i razmrsiti čitavu zbrku. Uostalom, ona treba da radi s Paolom; ako ne uspe da nađe nekakvo razumno i praktično rešenje za situaciju kakva je sada između njih, kako će podneti da bude tako blizu njega svakog bogovetnog dana? Trebalo bi da bude sasvim lako da ga upita za Alegru, ali nešto duboko u njoj plašilo se šta bi joj odgovorio, pa je znala da jednostavno nije dovoljno snažna za to.
Mario se vratio s glavnim jelom. Namrštio se kad je video da je tanjir s arančinima maltene nedirnut. „Pa jedva da ste jeli moje arančine! Non soni di vostro gusto? Nije vam se dopalo?“
Paolo mu se široko nasmešio. „Molim te, oprosti nam, Mario. Tek smo počeli da se upoznajemo i bili smo obuzeti razgovorom.“
„Ah, l’amore, l’amore.“ Mario je uzdahnuo i zavrteo glavom. „Persino quando sei innamorato non puoi vivere solo di amore e acquafresca, čak i kad si zaljubljen, ne možeš živeti samo od ljubavi i vode.“
Veniša je osetila da joj lice gori. Kako se Paolo usuđuje da pravi takve nagoveštaje?
„Nadam se da ćete ukazati čast ovom jelu“, rekao je Mario, namigujući Paolu. „Sardine, kao i sva bela riba, poznate su kao odličan afrodizijak huon appetitol“
„Kako si smeo da kažeš Mariju da smo u vezi?“, ljutito je prošaputala Veniša čim se gostioničar malo udaljio.
Paolo joj se osmehnuo pre nego što je otpio vodu. „Pa, zar nisam u pravu, carissima?“

„Naravno da nisi“, odgovorila je dostojanstveno morala je da se brani od suludih osećanja koja su je zaposedala.
„Si, evo flertujemo, upoznajemo jedno drugo.“ Oči su mu se suzile dok je gledao u nju Veniša je počela da prepoznaje taj mačji pogled, razigran a ipak s prizvukom opasnosti. Da bi joj pokazao koliko je pogrešila, nagnuo se k njoj, sagnuo glavu i poljubio je nekoliko kratkih poljubaca od kojih su joj zadrhtale ruke i noge, a puls joj se ubrzao.
„Kad se poljubimo, kreću svakakve vibracije, vatrometi i plamen na sve strane, zar ne?“, šapnuo je, gledajući joj usne, ne odmičući se od nje. „Nema u tome ničeg lošeg. Muškarac i žena i treba da se tako osećaju kada su zajedno, kao da im nije potrebno ništa drugo sem da su zajedno, sami na svetu sačinjenom od zajedničkih snova.“ Uzeo je viljušku i počeo da jede, neprekidno je gledajući uz poluosmeh, istovremeno je izazivajući i nagoveštavajući nešto mnogo mračnije.
Veniša je morala da odvrati pogled, stežući zube da bi se savladala. Njegove reči potpirivale su žar koji je tinjao u njoj i koji je sad pretio da plane punim plamenom, uprkos njenim naporima da ga ugasi. Mrzela je sebe zbog onog što oseća prema Paolu. Nije ni znala staje to tačno, znala je samo da on ima nekakvu hipnotičku moć nad njom i da je na ivici da se potpuno izgubi. Dovoljno je da je on pogleda pa da joj se um zamagli a telo poželi da mu se potpuno preda.
Jeli su ćutke finochio con sarde, slušajući zvuk talasa koji su milovali obalu i povetarca koji je klizio preko vode i kroz palme, navodeći ih da se njišu tamo-amo uz šuštanje nalik na prigušene korake.
Na kraju su dobili sicilijanski sladoled s ukusom grape. Mario im je rekao da je sladoled najverovatnije i nastao na Siciliji, jer su u vreme starog Kima posebno organizovani trkači u nekoj vrsti štafete donosili sneg sa I 'tne da bi bio začinjen i serviran bogatim patricijima. Njegove simpatične priče između svaka dva jela popravljale su atmosferu, i do trenutka kad je stigla kafa napetost između njih dvoje potpuno se smirila.
Već se bližio sumrak kad su stigli pred Mirađo. Paolo je obišao auto da bi Veniši otvorio vrata. „želiš li da te povedem u obilazak kuće, ili bi radije sačekala do posle večere?“
Veniša je izašla iz auta. „Sad bi bilo odlično. Nisam navikla da tako mnogo jedem za ručak. Najradije bih potpuno preskočila večeru, ako mi nećeš zameriti.“
„Hoćeš li da ti Ernestina donese nešto u Sirenu?“
„Ne, stvarno, jako si ljubazan i još uvek imam puno voća u činiji koja me je sačekala u kućici. Hvala.”
Antonio je, zajedno s Rufusom, došao da preuzme ključeve i parkira auto. Pas je samo onjušio Venišu, ali ovog puta nije režao na nju.
„Molim te, reci Ernestini da danas neće biti večere, samo neka mi donese panino al proscioutto i šolju kafe u radnu sobu.“ Paolo se odmakao od auta.
„Ali, signore, Alegra je...“, pobunio se domar.
Paolo ga je brzo prekinuo pre nego što je stigao da završi rečenicu.
„Imam hitan posao koji moram da obavim.“ Ton mu je bio oštar i bespogovoran.
U Antoniovom pogledu blesnulo je nešto nalik na bes kad se okrenuo da pogleda Venišu, ali to je odmah nestalo. Domar je ušao u auto i odvezao ga prema garaži. Bilo joj je jasno da je čuvar ne voli; osetila je to i kad je bila tek stigla, a očito se ništa nije promenilo. Isto kao i njegova nećaka, verovatno je smatra za pretnju koja bi mogla da naruši vrlo zgodnu situaciju.

Alegra, tamnokosa lepotica koja ulepšava Paolove noći, svakako ga nestrpljivo čeka, pomislila je Veniša. Pa, barem izgleda da mu večeras neće biti potrebne njene usluge. I mada joj se kosa dizala na glavi kad god bi čula Alegrino ime, odjednom joj je oko srca postalo toplo.
Impozantna, teška drvena vrata bila su širom otvorena kako bi propustila unutra popodnevno sunce, i Paolo ju je poveo kroz predvorje. Sama kuća je, po Venišinoj proceni, bila delom vila a delom tvrđava i stvarno je delovala fascinantno. Tog jutra videla je samo deo predvorja; sad je videla prostranu unutrašnjost i veličanstvene zasvođene tavanice, lukove i prekrasne frizove u duborezu, kao i različite nivoe i prostore povezane hodnicima i vratima. Sobe su bile jednostavne i udobne, sa starim nameštajem od mahagonija i blistavim detaljima od srebra, stakla i poredana; nežne nijanse na svetlim zidovima davale su im neobičan izgled, a elegantni, visoki i uzani prozori propuštali su dovoljno svetlosti. Velike vaze i činije sa cvečem dodavale su meru jarkih boja inače dosta mračnom nameštaju.
Kuća je bila romantična, mnogo veća nego što se činilo na prvi pogled, a ipak sagrađena za patrijarhalni život i samodovoljno domaćinstvo. Nije bila hladna, nego je čuvala svoje tajne; baš kao sadašnji vlasnik, zaključila je, jer je i on naizgled otvoren i prijazan ali ostavlja utisak uzdržanosti, čovek čiji je osmeh iskren ali i ozbiljan i tužan. Sve je bilo blistavo čisto; za osobu koja nikada ne poziva goste, Paolov dom je svakako bio izvanredno održavan, a ta činjenica je takođe predstavljala enigmu, baš kao i sam vlasnik kuće. Da lije toliko uništen gubitkom prošlosti i ljudi s kojima je bio da sada ne oseća želju da gradi budućnost, niti potrebu za drugim ljudima?
Dok je slušala Paola kako opisuje istoriju svakog komada nameštaja i svakog ukrasa, Veniša se čudila promeni na njemu. Baš kao jutros na terenu, odbacio je oklop smirenosti i postao strastan i živ, zračio je silinom osećanja baš kao kad joj je pričao o ljubavi. Za njega je nameštaj bio stvaran, ukrasi i slike bili su puni boja, a tkanine koje je dodirivao bile su žive. To je nije čudilo Paolo je istoriju umetničkih dela prihvatio umesto svoje istorije; kao što je prikupljao priče da bi njima naselio svoju maštu, tako je opremio svoj život prekrasnim stvarima da bi time nadoknadio nedostatak lepih sećanja. To je bilo sasvim razumljivo i saosećala je s njim.
Na vratima svoje radne sobe, kada su stigli do kraja obilaska, Paolo se nasmešio.
„Sad je pola sedam. Da li bi mi se pridružila za čašu vina? Uvek popijem čašu vina u ovo doba.“
Otvorio je vrata sobe u kojoj je Veniša sedela tog jutra. Sad je bila oku pana blistavim bojama najlepšeg zalaska sunca koji je ona ikada videla; crvena kugla spuštala se iza horizonta, okružena veličanstvenim nijansama koje su bojile i nebo i more. Dah joj je zastao i prosto je morala da uđe u sobu, očarana tim neverovatnim prizorom.
Nehotice je pogledala u portret na zidu. Bio je optočen svetlošću i skoro nestvaran. Susrela je pogled tih tajanstvenih očiju i stresla se prekrasna plavuša gledala je pravo u nju i izgledala je skoro kao živa.
„Moja supruga“, rekao je Paolo iza njenih leđa, sasvim mirno, tako da se Veniša trgla. „Poginula je u nesreći u kojoj sam ja ostao bez sećanja. Ne sećam se ni nje za mene, kao da nije ni postojala.“
Uzeo je dve čaše iz fioke u pisaćem stolu i nasuo Veniši čašu belog vina iz boce koja je stajala u kofi leda na pomoćnom stočiću. „Ne žalim toliko za njom koliko za životom koji sam izgubio. Bili smo na medenom mesecu. Ona je vozila, tako da ne mogu da osećam ni krivicu isto mi je kao da sam mrtav.“ Glas mu je postao oštar.
Veniši se srce steglo kao da ju je neko udario. Obuzelo ju je duboko i neočekivano osećanje, prilično zastrašujuće. Ovo nije bilo prvi put da je osetila strašnu želju da zagrli Paola i uteši ovog usamljenog, nesrećnog čoveka. Pogledala ga je, očiju punih nežnosti, prigušenih boja i nekako dubokim. Ipak, uspela je da se savlada i odbila je da prizna šta zaista oseća.
„Ne smeš tako da govoriš, Paolo. Pogledaj oko sebe stvorio si toliko lepote. Ti si nadaren i kreativan vizionar koji mnogo može da učini.“
„Ne, ja sam priviđenje. Duh“, odgovorio je on i ne gledajući je. Oči su mu postale hladne dok je, ne videći, posmatrao ljubičasto more koje se pružalo pod prozorom do u beskraj, odsutno vrteći vinsku čašu među prstima. Veniša je primetila da su mu se linije oko usta produbile i da mu se na licu pojavio težak umor a đo maločas je izgledao tako vedro i opušteno, skoro mladalački.
„Ni slučajno! Koliko ti je godina? Trideset pet? Trideset šest?“
„Trideset osam, uskoro devedeset.“
„Koješta! Ti si strastan čovek i imaš mnogo razloga za život. Šta će sve one žene koje uzdišu za tobom ako ih napustiš?“ Govorila je mnogo vedrije nego što se osećala.
Paolo se okrenuo da je pogleda.
„Ti nisi morala da prođeš kroz ovo kroz šta sam ja prošao, i nadam se da nikad i nećeš, Veniša. Ti i dalje možeš da se igraš rečima i osećanjima, ali ja sam stradao. život me je osakatio iznutra i spolja. Ĉinjenica je da su sva iskustva i sve ono što je nekada činilo mene sada mrtvi, i ne mogu da se setim kako izgledaju, ni kako bi trebalo da izgledaju. Ne mogu više da maštom lovim sećanja... ne želim da jurim životne radosti. Nešto je nestalo zajedno s mojim pamćenjem bezbrižna velikodušnost mladosti. Ali kada sam tebe sreo, ugledao sam izlaz iz ovog ponora, naslutio sam tračak nade. Sve što znam jeste da si ti osvetlila moju tamu blistavim svetlom i sada sve struje moga bića teku ka tebi. Ti, samo ti možeš me ponovo učiniti celim.“
Zastao je. Sumrak se uvlačio u sobu i tišina je postala preteška. Veniša je odmahnula glavom. Paolov glas naveo ju je da shvati bol s kojim on živi, a pri svakom njegovom pokretu osećala je bolni drhtaj. Bol urezan u crte njegovog lica bio je suviše jak da ne bi bio iskren ovaj čovek ne glumi.
„Naravno, ako odlučiš da ništa ne vidiš i da me odbiješ“, nastavio je on, „neću te više proganjati. Biću ti prijatelj kao što si mi jednom ponudila, i pokušaću da utolim žeđ na nekom drugom, pristupačnijem mestu.“ Nasmejao se grubim, dubokim, mračnim smehom koji je prodro do svakog zakutka Venišine duše. „Radim to već veoma dugo biće mi gorko i teško posle tebe, cara, ali neću imati drugo rešenje; sanjaću i goreću misleći na tebe, tajnom vatrom koju niko ne vidi.“
Veniša je uzdahnula, gledajući sve tamnije more. „Molim te, nemoj tako da govoriš“, uzviknula je, primetivši da mu je lice postalo grubo i kruto. Prepoznala je te stihove: bili su iz Šelijeve pesme Kad zanos ljubavi prođe, koju je i sama veoma volela.
„Imaš pravo, cara“ rekao je i iznenada stao. „Sunce je zašlo i sad će mrak. Osim toga, sigurno te gnjavim ovim sentimentalnim pričama. Ponekad me uhvati takvo raspoloženje molim te, ubuduće prosto ne obraćaj pažnju. To ionako nikad ne traje dugo.“ Nasmešio joj se. „Hodi, dan je bio dug i sigurno si umorna. Otpratiću te do kućice.“
Veniša nije odgovorila činilo joj se da nema šta da se kaže, ili bar ona nije uspevala išta da smisli. Dok su izlazili iz kuće, primetila je tamnu liniju na horizontu, tamo gde je sunce potonulo u more, a duž nje je ribarski brod plovio na zapad, s podignutim jedrima koja su izgledala crna naspram još uvek svetloplave vode. Ovaj prizor ispunio ju je neobjašnjivom melanholijom, kao da sve lepe stvari u životu odlaze tim brodićem u neznane daljine. Podigao se vetrić i čulo se šuštanje lišća duž staze koja je vodila oko kuće do Sirene, a sve gušći slojevi sivila pokrivali su sve oko njih dok su polako koračali njome.
* * *
Veniša se probudila uz promukli krik. Sedela je u krevetu, zadihana, razrogačenih očiju, nekoliko trenutaka potpuno dezorijentisana. Kosa joj se zalepila za vrat, a u glavi joj je tutnjalo kao da neko lupa čekićem. Prozori su bili širom otvoreni, ali soba joj se činila vrela i zagušljiva; usne su joj bile ispucale, a koža topla i tesna dok se borila da udahne, kao da joj je srce od olova. Nije se sećala detalja ružnog sna, ali znala je da se radilo o smrti i o Paolu.
Ustala je i pošla u kupatilo. Umila se i nasula sebi čašu vode da se smiri. Dan koji je provela s Paolom bio je pun emocija, u najmanju ruku, i to je očito jako uticalo na nju. On joj je otvorio dušu, s dirljivom toplinom, a nju je to zbog nečeg uznemirilo. Zašto se nije i ona njemu otvorila, zašto nije imala poverenja u njegovu reakciju? Zar mu time ne bi pomogla?
Dok je slušala Paola, Veniša se plašila za njega. Od samog početka smatrala ga je lepim muškarcem ne sladunjavo privlačnim u tradicionalnom smislu, nego dostojanstvenim, harizmatičnim i žestokim. Da, ponekad je delovao veoma žestoko. Ali jasno se naslućivala melanholija, čak i tragedija, i to je podsticalo njeno zanimanje. Dosada je to ignori sala, ali više nije mogla da se zavarava: zaljubila se. Ĉinjenica da je Paolo podseća na Džada više nije bila toliko bitna. Jeste, sličnost je postojala, i ponekad ju je to zbunjivalo, mada nije bila sasvim sigurna zbog čega; ali duboka i nežna osećanja koja su se probudila u njoj sad su bila deo nje, baš kao i um i telo. Ranije, kad ju je Džad napustio, kad bi primetila da je hvata bolno sećanje na takve misli i osećanja, trudila se da ih otera. Sada je znala da, iako je sličnost možda bila razlog za prvi tračak zanimanja za vlasnika Mirađa, između njih dvojice postoji ogromna razlika.
U Džadu nikada nije bilo ni trunke tragike, nikakve naznake ranjivosti; on je bio vojnik u svakom mogućem smislu. Njegova energičnost i hrabrost bile su deo onoga čemu se kod njega divila. Paolo je takođe bio snažan moraš biti snažan da bi preživeo tako užasnu nesreću i nastavio da se prilagođavaš, da budeš uspešan, da živiš. Ali bio je i osetljiv, i to ga je činilo nekako dirljivo ljudskim.
Veniša je pogledala na sat. Bilo je pola šest, samo što nije svanulo. I dalje je osećala vrućinu i nemir; možda bi je hladan tuš smirio i omogućio joj da odspava još koji sat. Osećaj vode na koži bio je divan i osvežavajuć, kao da je spirao napetost od prethodnog dana.
Izašla je ispod tuša, uzela frotirski ogrtač i stala na terasu da gleda svitanje nad Mirađom. Stajala je naslonjena na kamenu ogradu, leđima okrenuta kopnu, i gledala ka pučini. Nije bilo horizonta, nije se videlo ništa osim mekog polumraka sa svih strana, tako da se nije moglo odre diti gde počinje nebo. A onda, začudo, more je postalo tamnije pre nego što su se na nebu pojavili prvi nagoveštaji boje. Veniša se pitala kako nastaju te neobične zelene i plave nijanse na nebu pre nego što prvi zraci zlata najave sunce.
Postepeno, iz časa u čas, dok je ona opčinjeno gledala, blede nijanse zelene pojačavale su se sve dok nije izgledalo da sve pastelne boje ružičasta, ljubičasta, svetloplava, jarkozelena poigravaju na ustalasanoj površini vode, dodirujući svaki talasić ponaosob. Boje su se inenjale kao u snu, kao da božanski umetnik zabavlja srodne duše veličanstvenom predstavom pre nego što će dozvoliti suncu da zapljusne svet rastopljenim zlatom. Boje su stigle do horizonta i prelile se preko njega, šireći se po moru, zapljuskujući jednu po jednu boju čistom svetlošću. Boje i svetlost i prostor... nikad se ne možeš zasititi ovakve iepote, pomislila je Veniša dokje uživala u zlatnom sjaju, dok joj se kosa blago njihala oko ramena na ranojutarnjem povetarcu.
Kad je već htela da se vrati u kuću, pažnju joj je privukla prilika koja je stajala malo dalje od kućice. Paolo, u plavom svilenom ogrtaču, stajao je naslonjen na drvo i pušio, okupan oreolom svetlosti, i izgledao je stvarno nezemaljski, poput moćnog rimskog božanstva iz drevnih mitova. Šta će on napolju u ovo doba? Da li je, obuzet nemirom, potražio trenutak lepote, kao ona? Koliko dugo je bio tamo? Nije ga primetila kad je izašla na verandu. Kao da je bio zatvoren u nekom svom svetu. Da li ju je video?
Baš tada se okrenuo i pogledao pravo ka mestu gde je Veniša stajala. Zastao joj je dah. Njegovo prisustvo bilo je toliko moćno da joj se činilo da nekakva struja putuje direktno između njih dvoje. Ponekad jedan trenutak može da razdvoji čitave epohe, i upravo to se sada dešavalo; ovaj veličanstveni trenutak bio je pun neverovatnog ushićenja kao da su boje, mirisi i čitava priroda postali jači. A onda, kad su im se pogledi sreli, shvatila je da je veo upravo nestao: nije bilo maski, ni prepreka, ničega između njih osim vatre i gladi koju su osećali jedno za drugo.
Ništa se nije micalo u ovaj rani čas; kao da je neka čarolija bačena na ovu natprirodnu scenu, i niko nema snage da je raskine. Paolove oči bile su uperene u njene. Tišina je bila sve dublja; rumenilo svitanja kao da je sijalo sve jače. Kakva je ovo prekrasna opasnost koja stiže s jutrom? Nekakav talas čudnog života kao da ih je poneo daleko od svega gde su dosad bili i umalo ih udavio u svojoj zlatnoj, blistavoj lepoti pre nego što ih je ostavio na nepoznatoj obali. Gledali su se jedva dišući. Lišće u bašti zatreperilo je na prvom dašku vetra, šapućući nekakvu tajanstvenu poruku. Veniša se okrenula i vratila unutra, znajući da će on doći za njom.
Sledećeg časa Paolo je stajao tamo, na pedalj od nje pred otvorenim vratima, gledajući je kao da okleva, pitajući je nemo: da li si sigurna? Veniša je načinila jedva primetan pokret ka njemu, a čitavo telo napelo joj se kao da nije u stanju da se pomeri, zaboravljajući sve što je planirala: rešenost da bude smirena, staložena i pomalo ohola prema njemu. I dalje možeš da se predomisliš, rekla je sebi. Nije prekasno, ako reaguješ odmah i kažeš mu da ode.
Paolo je provukao ruku kroz kosu i polako prešao kratko rastojanje između njih; oči su mu bile nežne od brige, lice koje joj se sinoć u biblioteci činilo grubo sad je bilo blaže i upitno se mrštio dok ju je gledao ispitivački. Ona je gledala njega, netremice, u oči, još uvek nepokretna. Vrelina njegovog tela širila je miris, jedva osetan a ipak izrazito muški, koji je Veniši dodatno probudio čula. Pružio je ruku i dotakao joj kosu kao da dodiruje nešto prekrasno i retko. Ona je nehotice za trenutak sklopila oči i nagnula se ka njegovoj ruci, osećajući da se nervi u njoj bude i pevaju.
„Dio mio, si cosi bella“, šapnuo je on, a lice mu se preobrazilo od divljenja; Veniši je od toga srce zakucalo još brže, potpuno bespomoćno.
Ponovo je podigla pogled ka njegovim plavim očima i pružila ruku. Dotakla mu je rame i zagrlila ga oko vrata. On je prišao bliže, a njeno telo se izvilo ka njemu, pokretom koji mu je rekao ono što njene usne još nisu mogle. Paolo je upleo prste u Venišinu dugu, svilastu, kestenjastu kosu. Blago milovanje vrhovima prstiju po koži izazvalo je u njoj skoro bolni drhtaj čula, ugušivši sve one dobre namerekoje je njen um možda imao, i potopivši ih nekontrolisanom, žestokom reakcijom čitavog tela.
Videla je njegove oči kako blistaju nad onim divnim usnama koje je želela da oseti na svojima, a onda ju je privukao sebi. Tek dodir njegovog toplog tela i njegova čvrstina pokazali su joj da je njen ogrtač nestao i da joj je telo slobodno pred njegovim grozničavim pogledom. Onako vitka i glatka, prosto je nestala u njegovom zagrljaju, čija je silina izazvala novi talas želje u njoj. Osetila je slatki bol među nogama i poželela da ga oseti, vrelog i vlažnog, kako klizi u nju.
„Veniša!“, šapnuo je pre nego što joj je usnama dotakao čelo, obraz, uho, a potom usne, mrmljajući reči koje je osećala kao dah i vibraciju na koži.
žudela je da ga dodirne, da otkrije snagu njegovog nagog teia i mišića, da oseti silinu žurbe koja ju je palila. Podigla je ruke da odgurne svileni ogrtač s Paolovih leđa, ali on ju je istog časa uhvatio i podigao u naručje bez ikakvog napora. Ruke su mu bile kao čelične šipke tamo gde ju je držao, privijajući je uz grudi, i osećala je njegove vrele usne kraj uha kako šapuću strastvene reči pune želje, i pre nego što je shvatila šta se dešava, već ju je odneo u spavaću sobu i nežno je spustio na krevet, pa se pružio pored nje.
„želim da te osetim“, šapnula je, prelazeći prstima preko njegovog mišićavog ramena. Ponovo je pokušala da mu smakne ogrtač.
Pokretom brzim poput munje, on ju je uhvatio za ruku i sklonio je u stranu, primakavši joj se još bliže tako da su im se tela gotovo dodirivala.
Veniša ga je upitno pogledala. „Zašto?“, šapnula je. „želim da te ose tim... da te dodirnem.”
„Veniša...“ On kao da se ukočio i za trenutak ju je nepomično gledao, ali bilo je neke nove prisnosti u načinu na koji je izgovorio njeno ime, senzualno dubokim i zavodljivim glasom uz jedva kontrolisano uzdržavanje. Lice mu je bilo u senci, ali ipak je videla tugu od koje su se zamaglile njegove plave oči; sad su bile veoma svetle i gledale su je kao da je miluju dok je on polako primicao dlan njenom telu. Sva se naježila i uzdrhtala već od nagoveštaja dodira; svaka žila u njoj reagovala je na njega.
„Dozvoli mi“, šapnula je ponovo. Ovog puta nije se pobunio, ali pažljivo ju je gledao u oči dok mu je skidala ogrtač. Odmah je nehotice tiho jeknula. Ramena su mu bila prošarana dubokim cikcak ožiljcima, koji su se spuštali sve do stomaka i niz butine. Sad su se videli jasnije jer su ostali beli na preplanuloj koži. Smesta je znala da je, ako su ožiljci takvi, bol posle nesreće morao trajati nedeljama. Sad je mogla samo da obuzda osećanja i pogleda ga u lice.
„Ti si tako lepa, a ja...“, glas ga je izdao.
Veniša mu je brzo položila prste na usne da ga prekine. Podigla se i pritisla vrele usne na njegove. želela je da poljupcem poništi bol od svih tih užasnih povreda.
On se žalosno osmehnuo. „Lepotica i zver“, promrmljao je tik uz njene usne, blago je gurnuvši nazad na jastuke. „Amore mio, dozvoli ovoj zveri da vodi ljubav s lepoticom. Hoćeš li mi dozvoliti, Veniša?“ Glas mu je bio promukao i napet, a od toga joj je krv proključala u venama.
„Da“, šapnula je.

Paolo je podigao glavu i zagledao se u nju, potpuno prepuštenu, milujući je pogledom duž celog tela. Strast i želja koje je videla u njegovim očima samo su produbili njenu želju, uzbudili su joj svaki nerv, naterali je da pulsira od bolnog iščekivanja.
„želim da te osetim. Imaš li pojma koliko te želim?“ Okrenuo ju je na leđa, držeći joj ruke iznad glave čeličnim stiskom koji je bio maltene bolan. Osetila je da je ukrućen uz njenu butinu i blago se izvila, osećajući da joj bradavice bolno bride i da je vlažna između nogu.
„Paolo“, šapnula je, preklinjući ga da je dodirne. Nije mogla da misli ni na šta drugo sem da ga voli i da bi sve učinila za njega. Ništa drugo nije bilo važno u ovom vrelom trenutku očekivanja i želje.
On se sagnuo da joj poljubi usne, i to je bilo kao da je podstakao požar; bilo to dobro ili loše, bilo je zauvek; svet je prestao da postoji.
Od svilastog dodira malja na njegovim grudima morala je da duboko, drhtavo uzdahne. Paolove usne bile su čvrste i odlučne, i Veniša je sklopila oči kad je izvor vreline duboko u njenoj utrobi naterao njene usne da se gladno rastvore i odgovore mu jednakom žestinom. Kad su im se jezici dodirnuli, prepustila se njegovom dodiru, grleći ga čvrsto oko mišićavih leđa i mišica dokje lebdela od euforije čistog dodira. Njegova šaka skliznula joj je niz leđa, preko zadnjice, mazeći i stežući, gurajući je bliže njegovim kukovima, bliže ukrućenoj muškosti. Jeknula mu je u usta i odgovorila na njegove pokrete svojima, zarivajući mu prste u široka ramena.
Potom su usporili. Otkrili su divno, senzualno uživanje u ljubljenju i dodirivanju, krenuvši tako na erotsko putovanje intimnog otkrivanja, želeći da uživaju u svakom trenutku bez ikakve žurbe. Njihove ruke, usne i jezici su se pomerali, potpirivali, umirivali, izvlačili svaki delić svesti koji će kasnije dovesti do potpunog spajanja dva tela i dve duše.
Paolo joj je položio dlan na dojku, mazeći joj ukrućenu bradavicu vrhom palca dok ju je neprekidno ljubio s beskrajnom nežnošću, polako i erotično dodirujući je jezikom. Njegovi dlanovi na njenoj koži bili su vesti, čulni i laki, puni obožavanja. Podrhtavali su dok je istraživao ženstvene obline njenog tela. Svako milovanje, svaki poljubac, svaki dodir jezikom otkrivali su dubinu njegove želje dokje tiho mrmljao izraze obožavanja i uvek se vraćao ka njenim usnama. Ona je postojala samo dok ju je on dodirivao, ispunjavajući joj udove vrelinom koja se brzo širila u čitavo telo.
Njegove meke, tople usne napustile su njene i počele da se spuštaju niz njeno grlo, sve niže duž svilaste kože dok nisu stigle do njene druge dojke, bez žurbe, poigravajući se i izazivajući, pružajući jezik da ovlaži vrelu bradavicu, a svaki pokret izazivao je eksploziju plamena, jačajući vrelu želju koju je osećala između butina. Zarila mu je prste u kosu, kriknuvši od osećanja koja su je obuzimala.
Svestan njene želje, Paolo je položio drugu ruku na meki trougao između njenih nogu i počeo da je mazi. Njena vlažna spremnost širila se na kožu butina dok su njegovi prsti ulazili sve dalje i dublje pri svakom pokretu, razdvajajući nabrekle usne koje su skrivale srce njene želje, na lazeći vlažni, nabrekli pupoljak i nežno ga mazeći vrhom jednog prsta.
Ona se užurbano kretala, reagujući na silinu sopstvene želje svakim đelićem tela, ječeći, prepuštajući se zadovoljstvu, uživajući u ovom slatkom mučenju kojem je on bio tako vičan... koliko je vremena prošlo! Paolo je dobro znao koliko treba da pritisne, ponekad je gladio a ponekad stiskao, baš kad bi ona to poželela.
Veniša je jeknula kad su njegovi prsti pošli dalje, ali pre nego što je stigla da se pobuni, umesto prstiju su stigle njegove usne. Ljubio ju je, lizao i upijao, voleći je dokje pulsirala pod njegovim sporim maženjem, a svaki pokret jezika ka vrelom središtu terao ju je da još jače zadrhti. On je ubrzavao i usporavao ritam, terajući je da dostigne vrhunac više puta, a svaki je bio jači od prethodnog.
Sad ga je već preklinjala da joj pruži više. „želim te u sebi, Paolo. Voli me, sada... molim te, sada“, dahtala je, a čitavo telo joj se pretvorilo u klupko žudnje.
Paolo se odmakao da je upitno pogleda. „Ali, cara...,“ šapnuo je, a ona je osetila suzbijanu napetost i ogromnu želju koje su gorele u njegovim grozničavim očima, sada tamnijim nego što ih je ikada videla. „Da li si sigurna da to želiš?“
Nasmešila mu se, svesna njegove žrtve. „Ne odlaži“, šapnula je, pruživši ruke da pronađe njegovu pulsirajuću muškost dok ga je s ljubavlju gledala. „Prošlo je veoma mnogo vremena, ali nisam devica. Vidiš koliko sam te željna, Paolo. Neizmerno te želim, želim svu tvoju ljubav. Sada.“
Njene reči bile su izazovne, namerno je htela da sruši i poslednje prepreke između njih: dok je milovala njegovu muškost, videla je čuđenje u njegovim očima kad je glasno zastenjao. „Amore mio, Venetia, il mio tesoro, blago moje“, rekao je prigušenim glasom, zagnjurivši joj lice u vrat i ljubeći je, „izluđuješ me, toliko te želim...“
Veniša je osećala kako njegova muškost u njenim rukama pulsira i raste, sve više i više, od njenog veštog dodira; to je delovalo i na nju, kosti su joj se rastakale od želje i uživala je u tome što mu pruža zadovoljstvo.
No, Paolo još nije završio s njom. Kad se namestio povrh nje, ruke su mu bile u njenoj kosi, prvo ju je gladio a onda joj je povukao glavu unazad da bi joj ponovo dohvatio usta, ovog puta divljim, žestokim poljupcem, prisvajajući je nežna reka osećanja pretvorila se u divlju bujicu strasti. Osećala je na dojkama dodir njegovih maljavih grudi; to ju je uzbuđivalo, vrtelo joj se u glavi, a njeno telo pozivalo ga je s neizmernom željom za ispunjenjem kojegje toliko dugo bila lišena a znala je da samo on može da je zadovolji.
Paolo joj je odgovorio. Izražajne, odlučne ruke slobodno su lutale istim mestima koja je do maločas mazio jezikom, pribijao je Venišu uz sebe, ljubio je, grickao i sisao svuda po mekoj, podatnoj koži, zapljuskujući je svojom željom; ona je besramno uživala u njegovoj muškoj želji sa samo jednom pomisli u glavi, da joj se preda.
Plamen je besneo u njoj; želela je Paola u sebi. On joj je pružao zadovoljstvo, ali ona je želela više, želela je ono pravo: da bude njegova. Telo joj se izvilo, pozivajući. Videla je da su mu oči sinule kada je razdvojila butine da ga primi, žudno ga gladeći, uvodeći ga u sebe. Bio je čvrst i osetila je da za trenutak okleva, grabeći je za ramena, boreći se da uspostavi samokontrolu. Disao je isprekidano i ponovo ju je pogledao.
„Da li si dobro, cara?“
Klimnula je glavom, raširenih očiju, grleći ga obema rukama. „Prošlo je deset godina“, šapnula je, obuzeta nepodnošljivim iščekivanjem... a onda je bio tu, tu gde ga je najviše želela. Paolo se zario u nju jednim glatkim pokretom, ispunivši je slašću od koje su joj navrle suze. Bili su kao kremen i trup, pokrenuli su novi plamen, i ona je kriknula od olakšanja kada je taj plamen liznuo uz sva njena čula, obujmivši joj telo i um.
Ĉula je Paola kako prigušeno ječi od zadovoljstva kad joj se telo opustilo i raširilo da ga prihvati. Za trenutak je ostao nepomičan, puštajući je da se privikne na njega.
„Ima toliko toga što ne mogu da izrazim rečima, mogu samo telom... amore mio, da li si spremna za mene?“, upitao je promuklo, isprekidanim glasom.
„Da“, šapnula je Veniša.
Ponovo se zario u nju i zastao kad je kriknula.
„Koliko te želim...“
Jeknula je kad je ponovo to učinio, jer želela je još.
„Koliko te volim...“
Sledeći put učinio je to neverovatno polako, duboko prodirući, grleći je jednom rukom dok ju je drugom milovao po najvlažnijem i najosetljivijem mestu, pripremajući je.
Kad je ušao u nju, sada malo-pomalo, tečna vrelina pokuljala je kroz nju, počev odnekud u dubini stomaka i šireći se postepeno po čitavom telu. Svakim pokretom snažnog, čvrstog tela Paolo ju je vodio do sve većeg vrhunca, učeći je da nema kraja zadovoljstvu, a ni granica. Pokretala je kukove dok su je njegovi namerno spori pokreti ispunjavali neopisivim uživanjem. Ĉula je sebe kako uzvikuje njegovo ime, ponovo i ponovo, a duša i telo kao da su znali samo za njega.
Prelazila je rukama preko Paolovih leđa, zavlačila mu ih je u kosu, pa potom među butine; izvijala se ka njemu, obmotavši ga nogama oko kukova, pozivajući ga da uđe dublje, željna da ga oseti celog. Sklopila je oči u bestidnom zaboravu. Prostor i vreme nestali su dok se on kretao u njoj, sve brže i brže, izgrađujući napetost. Odgovarala je njegovom ritmu i osećala da nestaje dok su zajedno plesali uz melodiju ljubavi koja je odjekivala u njoj poput pronađenog sećanja na davno zaboravljeni san.
On ju je sada privukao još bliže, izvijajući joj leđa. Veniša ga je osetila kako drhti dok se zarivao toliko duboko u nju da joj se dah pretvorio u kratke jecaje dok je uživala u vlasti nad njegovim moćnim telom u sebi. Centri za uživanje u njenom mozgu bili su prezasićeni, kreščendo uzbuđenja umnožavao se i rastao, mišići su počeli da joj se grče baš kad je začula Paolovo duboko, bolno ječanje. Osetila je napinjanje u njegovom telu koje je još pulsiralo u njoj, a onda vrele mlazeve njegovog vrhunca koji su se stapali s njenom vrelinom dok su zajedno dostizali vrhunac strasti. Kao da je u njoj eksplodirao vulkan i natopio je lavom, Veniša je uzletala i obrušavala se, vrišteći u ekstazi, jecajući i grčeći se pod neumoljivom silinom najjačeg orgazma koji je ikada doživela.
Veoma dugo ležali su prepletenih udova i nepomični, u tihoj sobi, okupani jutarnjim suncem. „Nova zora naše ljubavi“, šapnuo je Paolo gledajući Venišu u oči. „Da li i dalje oklevaš, amore mio?“
Odmahnula je glavom, smešeći se, ispunjena divnim spokojem uma i tela.
Za Venišu je to bilo neobično iskustvo, voditi ljubav s muškarcem prvi put posle toliko godina uzdržavanja. Nekako je bila svesna da je u ovom susretu bilo nečeg poznatog za oboje, kao da su se oduvek poznavali a onda dugo bili razdvojeni. Kada je Paolo ušao u nju, osećala se baš onako kako je znala da će biti. Odjeci ranijih puta kada je vodila ljubav treperili su u njoj. Suđeno nam je da budemo zajedno, pomislila je dokje sklapala oči i tonula u san s divnim osećanjem blažene sigurnosti, uljuljkana u saznanje da su, posle spoticanja i padanja kroz divljinu, konačno pronašli jedno drugo.

Veniša je jeknula i okrenula glavu da se skloni od nečeg što joj je bockalo vrat. Prvo što je videla kad je otvorila oči bilo je Paolovo lice tik kraj njenog. Nežno joj se smešio.
„Buongiorno, tesoro“, šapnuo je, milujući je pogledom. „Izvini što te budim, ali više bih voleo da nas Ernestina ne vidi u ovom... kako da kažem... kompromitujućem položaju. Ona je veoma draga žena i izvanredna domaćica, ali je takođe i sklona tračarenju.“
Veniša se protegnula. „Nemoguće da je već tako kasno“, promrmljala je, sanjivo gledajući u Paola. Osećala je da joj koža bridi od njegovog pogleda. Setila se kako je, pre nego što je zaspala, pomislila da će ujutro možda oboma biti neprijatno, pitajući se da li će na dnevnom svetlu zažaliti zbog ovog što su učinili; ovo divno osećanje koje ju je sad zapljusnulo bilo je pravo iznenađenje.
Tamna senka od jutarnje brade naglašavala je Paolove muževne crte lica. Zagledala se u njega, diveći se oštro srezanim površinama i uglovima i sjaju želje u njegovim očima. Sa širokim ramenima, snažnim rukama i mekim maljama na mišićavim, bronzanim grudima, i s upečatljivom muškošću koja se jasno ocrtavala ispod pokrivača, ponovo joj je ličio na drevno božanstvo koje zavodi njeno smrtno telo i dušu. želja za njim pogodila ju je kao fizički udarac i osetila je da zaranja u vreli vrtlog čežnje.
Pridigla se na jedan lakat i prstima prešla preko njegovih unakaženih grudi, zadržavajući sa nežno na dubokim, tamnim ožiljcima. Osetila je da se Paolo ukočio i uzdrhtao pod njenim blagim dodirom. Uhvatio ju je za ruku i poljubio joj unutrašnju stranu zgloba, a onda je seo i naslonio se na jastuke.
„Nemoj još da ideš“, promrmljala je i primakla se, nemirna posle divnog osećanja koje joj je doneo njegov dodir.
Nije morala dvaput da zamoli. Paolo je kratko udahnuo i povukao je ka sebi, tako da mu je opkoračila noge i potpuno se izložila njegovom pogledu. Dopao joj se način na koji ju je gledao, pogledom punim želje i strasti, i način na koji je prelazio rukama preko njenih oblina, posedničkim i odlučnim dodirom od kojeg ga je poželela još više.
Paolo je osetio njeno uzbuđenje i oči su mu sinule.
„Šta mi to radiš, Veniša?“, šapnuo je tik uz njene usne, pre nego što ju je privukao naniže tako da su joj se grudi našle naslonjene na njegove i bradavice su joj se smesta ukrutile. Glasno je jeknuo kad je pritisnula kukove uz njegove; osetila je kako je još više otvrdnuo od toga.
Paolo je pritisnuo usne na njeno grlo, prekrivajući ga ćelom dužinom kratkim poljupcima i ujedima, istovremeno joj obujmivši vrele dojke, stiskajući ih i gladeći sve bržim i bržim pokretima.
Veniši je dah postao isprekidan; osećala je vrtoglavicu, ženice su joj se raširile od želje, svaki mišić i svaki nervni završetak brideli su u iščekivanju da on uđe u nju. No, Paolo je bio majstor vođenja ljubavi, što joj je dokazivao čitave noći. Usta su mu bila vrela na njenim usnama, grubo je ljubeći, pokoravajući je svojoj volji i želji, a to je samo pojačavalo njeno uzbuđenje.
Rukama ju je milovao po čitavom telu, a potom i jezikom, istraživao je i dodirivao, podstaknut prigušenim grlenim zvucima koje je ispuštala kako se svako erotsko osećanje nadgrađivalo, izazivački i neodoljivo, uz i niz njeno telo. Sva čula su joj se probudila, zahtevajući sve više i više, u želji da zadovolji strašnu glad za ispunjenjem koja ju je mučila, a ipak ne želeći da se ovo završi.
„O, molim te, nemoj stati, Paolo, nemoj stati!“ Govorila je jedva razgovetno, usta su joj bila suva, a želja da ga oseti u sebi jačala je iz časa u čas.
A ipak, njemu se i dalje nije žurilo; njena reakcija kao da mu je donosila ne samo dodatno uzbuđenje nego i zadovoljstvo.
„Znaš li šta ću ti sada raditi?“, upitao je promuklo, očiju blistavih od strasti, a ona je prigušeno zaječala.
Nastavili su da maze jedno drugo. On ju je i dalje milovao dodirom lakim poput pera, po dojkama, stomaku i mekoj koži između butina, polako spuštajući glavu duž njenog tela, sve do tajnog središta njene ženstvenosti koja ga je toliko želela. Raširio joj je noge tako da je dobro vidi, a potom je jednim prstom razdvojio vlažne, svilaste usne gladeći ih palčevima; prisilio ju je da čeka nekoliko trenutaka pre nego što je jezikom dotakao nabrekli pupoljak, ližući ga i trljajući vrhovima prstiju, nepodnošljivo brzo, izazivajući neizrecivo uživanje od kojeg su joj se čitavim telom širili vreli talasi. Veniša je osećala da joj slabine podrhtavaju; uskoro će biti potpuno preplavljena.
„Sada, Paolo, sada, ljubavi, sada“, preklinjala gaje dok su joj suze tekle niz obraze. Paola nije trebalo dugo nagovarati; istog časa je prodro u nju s nekom vrstom primitivnog posedovanja i zajedno su uzleteli u ogromnom plamenu strasti, obuzeti i nesvesni, sve dok nisu klonuli potpuno premoreni i zasićeni.
Bilo je već gotovo devet sati kada je Paolo, istuširan i obučen u plavi svileni ogrtač, izašao iz Sirene. Veniša, i sama u svilenom ogrtaču, samo belom, pratila ga je do kapije. I dalje nije bilo nikoga na vidiku; samo je Rufus ležao, usnuo, na travi iza kuće. Sve je bilo utonulo u nemu tišinu, a miris cveća i sveže pokošene trave širio se vazduhom, doprinoseći lepoti utiska.
Na travnjaku su se videle pečurke, sveže iznikle, a sunce, već veoma toplo iako još u jutarnjoj izmaglici, sijalo je pravo na Mirađo i imanje oko njega. Drveće na ovom đelu imanja raslo je na nizbrdici, s gustim krošnjama potpuno nepokretnim na jutarnjem vazduhu. Poput drveća na drevnoj tapiseriji, izgledalo je kao da ga nikad ništa neće promeniti, kao da će uvek imati ovaj jutarnji modrozeleni preliv u krošnjama.
Bašta je izgledala kao začarana: ni listić nije treperio na toplom vazduhu, ni zvuk se nije čuo pod sunčevim zracima koji su sve zapljuskivali, čak ni Paolo nije rekao ni reč dokje stajao kraj Veniše kao da ne može da se odluči da se rastane od nje. Sagnuo se i poljubio je. Stajali su još nekoliko trenutaka nepomično sve dok se, uz napor kao da se budi iz transa, Paolo nije najzad odvojio od nje baš kad se začuo zvuk kopita u kasu od kojeg su se oboje trgli.
Nekoliko koraka od njih, Ijutita Alegra sedela je na svojoj lepoj kobili i nepomično ih gledala, a neprijateljstvo je prosto zračilo iz njenih očiju crnih kao gar.
„Buongiorno, Allegra“, doviknuo je Paolo uz vedar osmeh, ali Veniša je osetila da je napet. „ Vieni qui che ti presento la signorina, dođi da te upoznam sa sinjorinom.“
Antoniova nećaka kao da ga nije čula; polako i prezrivo prešla je pogledom preko njega a onda je neznatno podigla glavu, tiho frknula, okrenula konja i otkasala ka štalama a da Venišu nije ni pogledala.
Venišu je obuzela mučnina. Srce joj je toliko tuklo da je bila sigurna da ga i Paolo čuje. Za trenutak su se gledali u oči, a on joj se istog časa nasmešio.
„Alegra je Antoniova nećaka. Vrlo je inteligentna i darovita, ali je i veoma divlja. Ima dvadeset jednu godinu, ali Antonio je veoma strog pa retko ima priliku da izađe iz Mirađa, osim ponekad kad je ja odvedem u Veneciju na dan-dva.“ Veniša je bila sigurna da oseća nekakvu napetost u njegovom glasu, iako mu je pogled bio miran i otvoren.
Veniša se spremala da kaže kako ju je njegov veliki prijatelj Umberto već obavestio o odnosu između Paola i vatrene amazonke, ali baš tada se iza ugla pojavila Ernestina, noseći Veniši doručak. To je Paola poštedelo potrebe da laže, a nju da sluša njegove izmišljotine.
„Buongiorno, signorina... signore“, rekla je veselo domaćica kad im se približila.
Paolo se namrštio i odmahnuo glavom, očito veoma iznerviran, kao da je ovo bila kap koja je prelila čašu. Poluglasno je opsovao: „Maledizione\“, a potom rekao: „Buongiorno, Ernestina.“
„Da li da postavim doručak i za vas, signore?\ upitala je ona naizgled poslovno, ali po načinu na koji ih je gledala Veniša je videla koliko je domaćica uzbuđena i koliko truda ulaže da obuzda radoznalost.
Paolo se smračio. „Ne, hvala, Ernestina, ja ću doručkovati u spavaćoj sobi kao i obično.“ Okrenuo se ka Veniši i zagledao joj se u oči. „Biću u radnoj sobi kroz jedan sat ako želiš da mi se pridružiš, ovaj...“, zastao je i nasmešio joj se, i nju je istog časa obuzela vrelina, „da nastavimo razgovor i možda da pogledamo planove.“
I još je imao petlju da se smeši! Veniša ga je gledala u neverici. Ĉinjenica da je pomenuo Veneciju pokazivala joj je da je svestan da ih je Veniša videla zajedno i da zato, pošto je svakako kriv, pokušava da se opravda što je vodio domarevu nećaku na ručak u taj otmeni restoran. Da se devojka nije neočekivano pojavila, da li bi joj uopšte pomenuo da i ona živi u Mirađu? Sad bi trebalo da se spakuje i ode ne časeći časa, ili da prihvati ono što joj on u stvari nudi, običnu avanturu. Srce i mozak opet su zaratili, trudeći se da nađu ravnotežu između ponosa i sve veće ljubavi koju je osećala prema ovom čoveku.
„Biću tamo“, odgovorila je, pokušavajući da zvuči smireno, i potom je pošla za Ernestinom u kuću, ne osvrćući se prema Paolu.
„Prvo ću da se istuširam i obučem, pre doručka“, rekla je domaćici u nadi da će stići da sredi spavaću sobu i kupatilo i ukloni mnoštvo dokaza o noći ispunjenoj vođenjem ljubavi pre nego što Ernestina uđe. „Va bene, signorina
Dok se sapunala pod tušem, Veniša je bila živo svesna svog tela; takvo nije bilo nikada ranije, čak ni pre deset godina. Dojke su joj bile bolne na dodir, pogotovo bradavice, od Paolovih ljubavnih ugriza. Već je mogla da razabere blede modrice na ramenima, dokaze njegovog strasnog stiska dok su tog jutra oboje dostizali vrhunac. Uzdrhtala je od sećanja na ljubavni čin i začudila se sopstvenom bestidnom zaboravu.
Ipak, nije se mogla zavaravati kad se radi o osećanjima prema Paolu koja su bujala u njoj posle ove poslednje noći. Bleskovi osećanja, brzi i duboki, koji su se javljali između njih, duboko su je čudili; kao da je, uprkos opipljivom svetu koji ih je delio, njen um mogao da se obraća direktno njegovom i da čuje njegove odgovore. Između njih je vladao skoro opipljiv sklad: to je bilo izuzetno moćno i bila je sigurna da i Paolo to oseća, još od prvog puta kad su se sreli.
Ali tamni oblak kvario joj je oduševljenje koje bi osećala da se nije pojavila Alegra, i da je Paolo nije slagao... ali zašto bi lagao? Veniša je pokušala da ga opravda. Prikrio je istinu od nje samo privremeno. Da li je zaista mogla očekivati da joj odmah kaže da je Alegra njegova ljubavnica, iako je verovatno postala bivša posle ove strasne noći? To ne bi bilo nimalo džentlmenski od njega, a Paolo, to je morala priznati, svakako jeste bio džentlmen. Baš je šašava što se toliko uvredila.
Kada se vratila u dnevnu sobu da doručkuje, iznenadila se što je Ernestina i dalje bila tamo. Primetila je da domaćica drži u rukama onaj ogrtač koji je Paolo skinuo s nje pre nego što ju je odneo u spavaću sobu, a ona ga još nije stavila na mesto.
„Nisam znala da li želite doručak na terasi kao obično, ili ipak unutra. Dan će biti vreo i sunce je već veoma jako.“ Kratko je prešla pogledom preko Venišine bujne kestenjaste kose koja je ostala raspuštena, pa sve do dugih, lepih nogu ispod letnje haljine na cvetiće.
Veniša je izdajnički porumenela kad je shvatila šta Ernestina sigurno misli; time je samo potvrdila njene pretpostavke o noči provedenoj s poslodavcem.
„Grazie. Popiću kafu na terasi.“
„Ve lo porto subito, odmah ću vam je doneti.“
Na plavom moru nije bilo ni talasića, a na nebu ni oblačka. Jutro je bilo veoma toplo, vazduh se nije kretao, a vrelina i teška vlaga ležali su na obali poput pokrivača. Ernestina je imala pravo: temperatura je rasla, zlatna sunčeva kugla neumorno je pekla. Na horizontu se videla izmaglica, a bregovi koji su se podizali sve dalje od imanja bili su skoro zaklonjeni njenim belim sjajem, pa su izgledali kao isečeni od kartona; cvetovi u bašti odvažno su stajali, nudeći se suncu. Priroda kao da je zadržavala dah.
Ernestina je takođe izgledala kao da zadržava dah kad je stigla na terasu noseći šolju kafe. Kad je pogledala Venišu u oči, izgledalo je da joj je pogled pun pitanja, i na kraju se ipak odlučila da progovori.
„Ako singorina dozvoljava, želela bih nešto da kažem.“
Veniša je podigla obrve, glumeći iznenađenje koje zapravo nije osećala.
„Signorina mora biti pažljiva.“
„Ne razumem.“
„Bisogna stare attenti a quella piccola strega, morate se paziti one male veštice.“
„I dalje ne razumem šta govorite, Ernestina. Kakve veštice?“
„Antoniove nećake, Alegre, one devojke na konju koja je prošla dok ste bili...“, domaćica se u neprilici nakašljala, „ovaj... sa sinjorom.“
Veniša je osetila da joj obrazi gore. „Ne vidim kakve to veze ima s tom mladom damom, niti s vama, uostalom“, rekla je mirno.
„Molim vas, nemojte me pogrešno shvatiti, ne želim da smetam, signorina. Bože sačuvaj da se mešam, i u vaš život i u poslove signor Baronea, ali ta devojka je opasna. Ona je malocchio, urokljivo oko.“
„Lepo od vas što brinete za mene, Ernestina. Ali znate, ja ne verujem u ta sujeverja, ako pokušavate da me upozorite na nekakve čarolije. Uostalom, urokljive oči ne deluju na ljude koji ne veruju u njih.“
„Signorina, uz dužno poštovanje, vi možda mislite da sam ja glupa, sujeverna italijanska seljanka, ali Antonio i njegova nećaka su sa Elbe, kao i ja, iz istog smo sela, zove se San Stefano di Kamastra. Poznajem čitavu porodicu, i znam da je Alegra dete loših roditelja. Bili su okrutni prema njoj, to je činjenica, ali to je bilo kao dolivanje ulja na vatru koja već besni. Da li zbog loših gena ili zbog zla koje je okružuje, chi lo sa, ko to zna, ali još kao sasvim mala bila je cattiva, manipulatorka. Još kao dete počela je da petlja s magijom. Ušla je u un cerchio del male, krug zla, koji joj je još više zatrovao um nekakvim izopačenim veštičjim ritualima i crnom magijom. Zato je Antonio i morao da se preseli na sever kad je Alegri bilo sedam godina. Neko vreme živeo je u Porto Erkolu, a onda, kad je nekoliko godina kasnije signor Barone tražio radnike da pomažu u obnovi Mirađa, našao je buon lavoro, stalni posao ovde za sebe i nećaku.“
„A gde su Alegrini roditelji?“
„Umrli su kad joj je bilo pet godina. Otac, Antoniov brat, bio je pijanica. Za majku su svi znali da je matta, luđakinja, i pritom gradska kurva. Oboje su potpuno zapostavili detence. Antonio i njegova žena Anđelina, dobri ljudi, prihvatili su devojčicu. Kad se Anđelina iznenada razbolela i umrla, Antonio je nastavio da se stara o Alegri, ali mala je i dalje bila divlja. Onda joj je ubrzo i otac skončao u nekom jarku niko ne zna zašto, ali svakako je bilo nešto u vezi s pićem. Ah, madre di dio\“ Ernestina je podigla ruke ka nebu. „Onda je sve postalo još gore. Mala se sve više zanimala za crnu magiju, pa ju je Antonio poveo na sever. Do vremena kad su stigli u Mirađo, Alegri je bilo jedanaest godina. Bila je razvijena kao da joj je šesnaest, i znala je sve što treba znati o dobru i zlu uglavnom o zlu. Seoski pop naučio ju je da piše i čita i sabira, ali ona nikoga nije volela. Bila je zlovoljna, tvrdoglava i lepa come un angelo, ali uvek se durila u kućici koju je signore dodelio njoj i stricu, i lutala je po brdima. Povremeno bi je obuzeli besovi koji bi prepali svakog ko je vidi. Na kraju sam ja porazgovarala sa sinjor Baroneom o njoj. Pravila je haos među radnicima i želela sam da signore otpusti Antonija, radi mira u kući.
No, signore se zainteresovao, pa je zatražio da upozna dete. Dovela sam je. Madre di dio, nikad neću zaboraviti kako ga je pogledala onim svojim divnim crnim očima i kako je pružila ruke k njemu. Portami via, povikala je,portami via, odvedite me odavde! Onda je sve išlo brzo.“ Ernestina je uzdahnula. „Signore e buono come ilpane, dobar je kao hleb, e molto sensible, i jako je osećajan, i uzeo ju je u zaštitu. To neobično dete ne sme biti ostavljeno da propada, rekao je. On će je spasti.“
Da, pomislila je Veniša, ličilo bi na Paola da poželi da spase bilo šta, pa i neku osobu, od propadanja i uništenja.
„Smestio ju je u manastir, i tamo se prvo bunila, ali uskoro su pamet i ambicija prevladali. Postidela se svog neznanja i dala se na učenje, da postane dama. Brzo je shvatila da joj durenje i napadi besa neće pomoći... era piii saggio accattivarsi lepersone, mudrije je pridobijati ljude, navoditi ih da je obožavaju. I uspela je, ali ona lično nikada nikoga nije volela. Cambiano i suonatora ma la mušica e sempre quella, pevač se menja ali pesma ostaje ista. Ona nikada neće biti dobra devojka.“ Ernestina je zavrtela glavom. „ A sve ovo vam pričam, signorina, zašto što je Alegra jako vezana za signor Baronea. Zasigurno znam da ga ne vidi samo kao zaštitnika, nego se i ona i Antonio nadaju da će se jednog dana on njome oženiti...
Come Dio mi e testimone, Bog mi je svedok, čula sam ih kako pričaju o tome!“
„A šta signor Barone misli o tom planu?“ Iako je Veniša smatrala da starica suviše melodramatično priča, nije mogla da odoli da ovo upita, pošto je stvarno želela da sazna šta Paolo oseća prema toj opasno privlačnoj devojci.
„Signore je usamljen čovek, signorina, a devojka je scaltra tentatrice, lepa i prepredena čarobnica. Kada priča s njim, ume da udesi da joj glas bude mek i prijatan... unaputtana in incognito.“
„Stvarno ne vidim kakve veze ovo ima sa mnom, i zašto mi sve to pričate.“

„Signorina, neka mi nebo padne na glavu ako išta slažem, ali... signore je zaslepljen brigom i sažaljenjem prema toj mladoj ženi, a ona je sad potpuno odrasla. Koliko vidim, uložio je u nju un sacco di soldi, gomilu novaca. On je jako melanholičan čovek, signor Barone. I dalje žali za svojom pokojnom ženom, koju nikad nije zaboravio. Alegra unosi boju u njegov život, sicuramente, i kad bih mislila da će ga to usrećiti, ne bih vam se ovako obratila, signorina. Ali ona ima opak jezik i okrutno srce ume strašno da povredi ljude, i ona njega zapravo ne voli. Lei e come una sanguisuga, ona je kao pijavica, uvek traži ovo ili ono.“
Veniša je podigla obrve. Paolo se nije sećao svoje žene, ali Veniša svakako neće pred Ernestinom pominjati njegovu amneziju, jer ona stvarno ništa ne zna o staroj domaćici niti o tome koliko je upućena u život svog poslodavca. Pitala se koliko još ima nepouzdanih činjenica u Ernestininoj priči.
„Draga moja Ernestina, vi izgleda mislite da ja imam uticaja na signor Baronea. Ja sam došla da obnovim mozaike u staroj crkvi, a ne da se uplićem u ljubavni život svoga klijenta.“ Nehotice se trgla od ironije u sopstvenim rečima.
„Signorina, mipermetta di dire... videla sam vas i sinjora sad malopre... come dire... znate... htela sam da se vratim iz bašte u kuhinju ali sam onda videla Alegru da prolazi pored vas, pa sam se sklonila iza drveta jer sam znala da ona smera nešto, i onda kad sam videla da signor Barone odlazi, došla sam ovamo.“
„Pa, pošto ste nas jutros videli, ne znam zbog čega se brinete. Zar to ne pokazuje da je možda vaš strah od Alegrinog uticaja na sinjor Baronea možda malo preteran?“
„Videla sam i mržnju u njenim očima. Ona je rođena za vreme pomračenja meseca, i neki kažu da je to loš znak. Kažem vam, ona poseđuje mračne moći koje su opasne, bilo da su s ovog ili nekog drugog sveta. Naudiće vam ako ikako bude mogla, signorina, čak i ako time bude povredila i sinjora, i morate se čuvati nje.“
Veniša je ustala. „Vrlo ste ljubazni, Ernestina, što brinete za mene. Mogu da govorim samo u svoje ime, naravno, ali ja zaista ne verujem ni u kakve čini i budite uvereni da zato ne mogu da deluju na mene.“ Nasmešila se i poljubila domaćicu u obraz. „ A sad moram da

odem u radnu sobu kod svog klijenta. Šta god da ste jutros videli, to ne znači da nemamo posao koji treba obaviti.“
žena je izgleda bila dirnuta Venišinim gestom. „Ĉim sam vas videla, signorina, znala sam da ćete biti dobri za našeg sinjora... un balsamo che se messo su una ferita la curerebbe, melem da se stavi na ranu i izleći je. On nosi mnogo tuge u srcu, a iz vas zrači dobrota. Vi ste dobri za njega i on za vas, jer vidim u vašim očima da ste i vi spoznali tugu u životu. Mi u Italiji kažemo siete entrambi della stessa stella, oboje ste sa iste zvezde, što znači da ste rođeni jedno za drugo.“
Dok je išla ka Mirađu, Veniša je razmišljala o Ernestininim rečima. Nije pomenula Paolovu amneziju, možda nije ni znala za nju, ako je suditi po onome što je rekla o pokojnoj ženi, i zato se ta tuga o kojoj je govorila verovatno tiče činjenice da je on udovac i tragedije koja je do toga dovela.
Ni od Ernestine nije uspela da sazna da li je mlada žena zaista Paolova ljubavnica, iako je domaćica svakako viđala svakodnevno i Alegru i Paola pa bi znala ako Antoniova nećaka planira da se uda za njega. A ako je to tačno, devojka mu se sigurno nekako uvukla u postelju, a Paolo, vrele krvi kakav već jeste, verovatno je ne bi odbio, zar ne? Veniši se srce stezalo sa svakim korakom dokje ulazila u veliku kuću i išla ka Paolovoj kancelariji. Zašto bi od njega očekivala više nego od drugih muškaraca? On je ljudsko biće, a Alegra je veoma lepa i vrlo zavodljiva. Koji muškarac bi joj odoleo?
* * *
Paolo je sedeo za svojim pisaćim stolom i gledao kroz prozor ne videći ništa; oči su mu bile pune pitanja. Zašto se oseća tako nemirno... tako izgubljeno... tako potpuno zbunjeno? Emocije koje je osetio u Venišinom naručju ovog jutra bile su potpuno drugačije od svega što je iskusio tokom svog novog života, a ipak mu nisu bile potpuno strane... Pročitao je bezbroj knjiga o amneziji i znao je da se veruje kako neki ljudi mogu da se prisećaju uz pomoć dodira, ukusa ili mirisa... a za delić sekunde, kada je dostigao veličanstveni vrhunac u njoj, osetio se kao da putuje u prošlost. Bilo je u tome nečega, nečeg veoma konkretnog, i za trenutak kao da je stigao do ivice poznatog; ali istog časa, kao i svaki put kad mu se činilo da samo što nije dosegao neko sećanje, osećaj se izgubio i utopio u tragediji njegovog života.
U jedno je ipak bio siguran: bio je neizlečivo zaljubljen u Venišu. Nije bio pripremljen za to, nije bilo postepenih koraka. Prosto se desilo one vlažne, maglovite večeri u Veneciji kada ju je spasao, kada je, kad ju pogledao u oči prvi put, imao osećaj kao da je neko sklonio zavesu. Silina emotivnog sećanja koje se javilo u njegovom umu bila je toliko jaka, toliko divna, da je gotovo osetio olakšanje, ali sve je nestalo skoro istog trenutka i pridružilo se mrtvom otpadu njegove prošlosti.
I sad je znao da bez Veniše ne može da živi. Da li zato što ona nekim čudom podstiče njegova sećanja? Psiholog koji je dve godine pratio njegovo stanje, sve dok nije bio siguran da će Paolo biti u stanju da samostalno živi, rekao mu je da povratak sećanja ne može da podstakne neko drugi, to se mora desiti iznutra.
Pa ipak, kad god je bio s Venišom, Paolo se osećao sigurno; iako se nije sećao svoje izgubljene ličnosti, ona je predstavljala obećanje života u kom bi mogao da pronađe sreću. Zajedno bi stvorili sopstvenu prošlost, živeli bi u sadašnjosti i planirali budućnost. Veniša je takođe bila svesna te veze: osećao je to.
Paolo je dozvolio mislima da se vrate na vođenje ljubavi tog jutra, pogotovo onog trenutka kad je Veniša pustila da joj ogrtač sklizne s ramena na pod. Potom se prepustio mašti i zamislio kako kleči pred njom i privlači je ka sebi, kako bi usnama i jezikom mogao da dodirne njena najintimnija mesta i okusi sveže, zrelo voće koje je podrhtavalo u njoj... a potom je usledio niz erotskih slika. Prosto je mogao da čuje tihe bespomoćne uzdahe i vidi mešavinu čežnje i žurbe u njenim očima, koje su od uzbuđenja dobijale boju plamena a to mu je izazivalo dubok, pulsirajući bol u slabinama koji je jačao do nepodnošljivosti.
Uskoro će Uskrs; odvešće je na Kapri, ili možda na neko ostrvo na nekoliko dana, a potom će je zaprositi. Zašto bi gubio vreme? Već je izgubio mnogo godina. Da lije možda nerealan, zida kule u vazduhu, kad zamišlja da ih više ništa ne deli? živi li možda u ružičastom trenutku, okružen izmaglicom, izvan vremena? Hoće li ona prihvatiti čoveka o kojem ne zna skoro ništa? A čak i kad bi joj rekao ono što su mu drugi kazali o njegovoj prošlosti, da li bi mu poverovala? Sve je bilo tako neobično.
Paolo se sećao trenutka panike kada je Đovana Lombardi telefonirala da kaže kako će Veniša ipak prihvatiti projekat. Smislio je mnoštvo stvari koje će joj reći kada stigne istinu o sebi, sve što je želeo da joj kaže od samog početka. Sada tih reči jednostavno nije bilo. Nije želeo da je uplaši. Osećao je da u Veniši postoji strepnja, i sve dok ne sazna kakav je to bol izjeda, smatrao je da je bolje da napreduju oprezno, korak po korak.
Toliko puta ga je odbila, iako je sve u njenim očima i u izrazu njenog lica jasno govorilo da i on nju privlači strastveno koliko i ona njega. Od početka je osećao otpor u njoj kad god su razgovarali, neku vrstu suzbijene ratobornosti, i samo je u njegovom zagrljaju postajala nežna, pokorna, podatna i beskrajno velikodušna. Predala mu se tog jutra bez oklevanja; njeno telo otvaralo mu se kao latice cveta koji se ujutro otvara pod suncem; požudno ga je primila, ali je i ona njega volela jednako žestoko.
Iznenada se setio nečega: Alegre. Veniša se verovatno pitala zašto je devojka izgledala tako besno kada ih je jutros videla zajedno. Sećao se da je i Veniša bila u onom novom restoranu na Trgu Svetog Marka kada je pre nekog vremena odveo tamo Antoniovu nećaku. Paolo se namrštio, pitajući se kakve je zaključke Veniša mogla doneti o njegovoj vezi s mladom devojkom. Mnogo toga činio je pogrešno s Alegrom, bio je suviše slab prema njoj.
Stvarno je nezgodno što se Alegra toliko zaludela njime i resila da se po svaku cenu uda za njega. Bilo mu je jasno da ona ima i širih težnji i znao je da se iskrada u Porto Santo Stefano kad god on nije bio tu. Nije je nikada suočio s glasinama, jer mu je bila draga i nije želeo da je povredi; ipak, taj zaštitnički instinkt i osećanje krivice naveli su ga da razgovara s Antoniom. Domar ga je uveravao da su u pitanju samo zlobna ogovaranja, ali nije uspeo da zavara Paola.
U poslednje vreme, iako je prestao da poziva Alegru u glavnu kuću da povremeno večeraju zajedno, ona je postajala sve napadnija, a scena koju mu je priredila prošle noći u spavaćoj sobi izazvala je u njemu vrlo neprijatan osećaj. Ernestina ga je od samog početka upozoravala da se čuva Alegre, tvrdila je da je devojka oličenje zla. Dobro, on ne bi išao baš tako daleko, ali osećao je da devojka ima neke prilično nedolične želje i da je sklona intrigama, te da bi stvarno trebalo da je se pričuva, a i da zaštiti Venišu.
Pogledao je na sat. Veniša će uskoro doći. Upalio je cigaretu i počeo da telefonira turističkim agencijama širom Italije kako bi našao hotel za Uskrs. Prepustiće Veniši da odabere mesto i povešće je kuda god bude želela.
* * *
Kad je Veniša ušla u radnu sobu, Paolo je upravo spuštao slušalicu. Prešao je pogledom preko njene vitke figure koja se jasno ocrtavala ispod tanke bele haljine bez rukava. On je nosio košulju boje indiga, otkopčane kragne, koja je njegovim očima davala neobičnu nijansu i činila ih još upadljivijim. Crna kosa bila mu je začešljana unazad ali pomalo raščupana, a s lica je nestao onaj napeti izraz koji je inače stalno bio prisutan sada je delovao opušteno.
Paolo je ustao i pošao joj u susret, smešeći se nežno i prijatno. „Uželeo sam te se, Veniša“, šapnuo je promuklo, privlačeći je u zagrljaj.
Poželela je da se odupre, ali kako? Već od načina na koji je izgovorio njeno ime osećala se željenom kao prava žena. Misli su joj se zamaglile, prepustila se njegovim poljupcima i u telu joj se naglo probudio žar. Sklopila je oči, privijajući se celim telom uz Paola i gubeći se u njegovom zagrljaju, obuzeta posesivnim dodirom njegovih usana i prepuštajući se bez trunke oklevanja.
Kad ju je najzad pustio, ostala je zatvorenih očiju nekoliko trenutaka, čula zahvaćenih dubokom, bolnom željom.
„Hodi, sedi.“ Paolo je pošao ka stolu.
Veniša je poslušala i smestila se preko puta njega, tek tada plašljivo podigavši pogled ka ogromnom portretu koji je gledao pravo u nju s nekim neobičnim izrazom lica.
Paolo se žalosno osmehnuo. „Njoj to ne smeta, cara“, rekao je tiho, kao da tumači strepnju na Venišinom licu. „Mislim da bi volela da me vidi srećnog.“
„Jako je teško imati za suparnicu nekoga koga si toliko voleo, pogotovo što si je izgubio na tako dramatičan način.“
„Molim te, amore mio, nemoj više misliti o tome. Ja nemam prošlost meni su sada bitni samo sadašnjost i budućnost.“
Veniša je oklevala pre nego što je izrekla svoju brigu i svoj najveći strah. Zagledala se u svoje šake, prstiju prepletenih u krilu. „Paolo, mogu li da budem potpuno iskrena?“
„Pa naravno, tesoro mio, možeš da kažeš i pitaš sve što poželiš. Uvek ću ti iskreno odgovoriti.“
„Šta ako ti se jednog dana sećanje vrati i otkriješ da još uvek voliš svoju ženu?“
Napravio je kratku pauzu pre odgovora; glas mu je bio ozbiljan, a pogled bezizražajan. „Molim te, veruj mi kada ti kažem da nema nikakve šanse da se to desi prošlost je za mene mrtva. žena koju vidiš tamo za mene je samo plod mašte umetnika koji ju je slikao.“
Pošto su već govorili o drugim ženama, Veniša je žarko želela da pomene i Alegru. Morala je nekako da ućutka dosadni glasić koji ju je stalno gnjavio govoreći da srlja glavačke u novu katastrofu, baš kao sa Džadom, i da je jedini način da to spreči taj da čuje istinu od samog Paola.
Taman je zaustila da pita, ali on ju je poštedeo neprijatnosti. „Vidim oprezan izraz na tvom licu i jasno mi je da te muče misli koje ti se vrte i vrte ukrug po glavi, cara. Zbunjena si zbog... ovaj... come dire... mog odnosa s Alegrom, mladom devojkom koju si jutros videla. Govoriš sebi zašto je on vodio domarevu kćerku u posetu Veneciji, i još je odveo u tako otmeni restoran? Deve essera la sua amante, mora da mu je to ljubavnicaZar ne?“, pitao je mirno.
Veniša je ostala bez reči. Toliko dobro ju je poznavao da je uvek bio korak ispred njenih sopstvenili misli, precizno ih je tumačio i odgovarao na njene strepnje taktično i smireno. Kako je moguće da je tako dobro čita?
Zar je toliko prozirna? Oduvek se ponosila što ima pravo pokeraško lice kada ustreba, ali od Paola stvarno skoro ništa nije mogla da sakrije isto kao u krevetu, kada je uspevao da predvidi svaku njenu reakciju i pomisao, tako da je ostajala potpuno izložena njegovoj neverovatnoj pronicljivosti. S Paolom nije uspevala da održi fasadu koju je tako pažljivo prikazivala spoljašnjem svetu. On je mogao da je vidi pravo u dušu: njene emocije, osećaji i sam način razmišljanja za njega uopšte nisu bili tajna ležala je naga pred njim, izložena njegovom tajanstvenom opažanju. I mada joj je bilo čudno što je toliko prozirna čoveku kojeg je tako duboko zavolela, znala je da ne vredi da se pretvara, da prosto nije dovoljno emotivno jaka kako bi pokušala da se zaštiti od njega; osim toga, utvrdila je da mu veruje.
„Da“, šapnula je. „Pitala sam se, pogotovo što je Umberto rekao da ti je ona ljubavnica... a onda sam videla mržnju u njenim očima kad nas je jutros videla zajedno, i to je bio dokaz njegovih reči. Povrh svega, videla sam je pre neko veče, veoma privlačnu u crvenoj satenskoj spavaćici, očito je išla kod tebe u kuću.“ Osećala je da joj lice gori od tog sećanja.
„I ti si poverovala u to?“ Paolo ju je iznenađeno i pažljivo gledao.
„Pozitivno razmišljanje jeste velika stvar, ali neću da zabijam glavu u pesak kao noj, Paolo.“ Veniša je pokušavala da se obuzda. „Šta bi ti pomislio u takvoj situaciji? Osim toga, ona je zaista veoma lepa.“
„Dio mio, Veniša, meni je trideset osam godina a ona nema ni dvadeset! Skoro sam duplo stariji od nje mogao bih otac da joj budem. Zar zaista misliš da sam tip čoveka koji juri bambine?“
„Kažeš da nema ničega između vas dvoje? Da si ti, l’Amante delle Quattro Stagioni, uspeo da držiš ruke dalje od te prelepe devojke?“ Bilo joj je teško da sakrije drhtaj divlje ljubomore u glasu.
Paolo je zavrteo glavom. „Koliko me malo poznaješ, carissima.“ Pokušao je da se nasmeši, ali nije uspeo nego je samo provukao ruku kroz kosu. „Kada sam doveo Antonija da pomaže u renoviranju Mirađa, Alegra je bila dete. Bila je nesrećna i divlja, prepuštena samoj sebi, bez nadzora i discipline. Ja sam upravo izlazio iz teške depresije, napustio sam dom da započnem novi život, nije bilo šanse da se ikada ponovo oženim i dobijem decu. Alegra je bila divno dete, inteligentna i živahna, pa sam odlučio da je uzmem pod svoje u neku ruku kao staratelj. Upisao sam je u dobru privatnu školu, pri manastiru, i tamo joj je odlično išlo, i plaćao sam joj časove pevanja i violine jer je imala divan glas i sklonost ka muzici. U mojim očima ona je uvek ostala devojčica i nisam shvatio da se bambina pretvorila u mladu ženu. Uskoro je, moram reći, razvila nekakvu opčinjenost mnome i počela je da mi šalje anonimne poklone, koji su postajali sve intimniji, i uz njih ljubavna pisma, koja je na kraju i potpisivala, obznanivši time svoja osećanja.“
Veniša je ponovo porumenela, ne želeći da čuje tolike detalje, iako je sama navalila na Paola da bude potpuno iskren. On ju je pogledao i namrštio se jer je osetio njenu reakciju, ali ipak je nastavio, samo što mu je glas zvučao napeto i oprezno.
„Objasnio sam i njoj i Antoniju da to mora da prestane. A onda sam saznao da ona provodi noći u Porto Santo Stefanu, prodajući svoje telo mornarima s brodova koji su tamo usidreni.“
Veniša je zaprepašćeno zatreptala. „Jesi li razgovarao s njom o tome ili je barem upozorio? Očito je tražila tvoju pažnju.“
Paolo je uzdahnuo. „Ne, jer bio sam slabić. U početku sam mislio da su to samo zlobne laži, a onda sam primenio, kako si rekla, tehniku noja... Ne ponosim se načinom na koji sam postupio prema Alegri.“ Ponovo je provukao prste kroz kosu, stegnutih usana. „Istina je, trebalo je da uložim više vremena da je posavetujem, to očito nije dobijala od Antonija, i trebalo je da budem stroži u određivanju granice između nas. Ali na kraju sam odlučio da je odvedem kod psihologa kojeg su mi preporučili u Veneciji, u nadi da će je on izlečiti od te besmislene tinejdžerske zaljubljenosti u mene.“
„I?“

„Pa, iako mi je Alegra zaista draga i priznajem da je taj neobični odnos zaštitnika i štićenice stvorio između nas snažnu vezu...“ Paolo je prekinuo kad je video Venišin izraz lica. „Dio mio, pa kako ne bi? Gledao sam je kako raste, šta ti misliš o meni, cara? Mislio sam da će ona prosto prerasti tu dečju ljubav.“
„Ti si na prilično lošem glasu kao ženskaroš“, tiho je rekla Veniša. „Ne možeš okriviti ljude što misle to što misle kada te vide s mladom lepoticom u gradu u kom te svi poznaju i gde svi vole da ogovaraju.“
Paolo se promeškoljio u stolici i ponovo provukao ruku kroz kosu. „Ljudi, ljudi... Baš me briga šta ljudi misle, cara. Važno mi je samo tvoje mišljenje. I da, neću da lažem i tvrdim da sam živeo kao monah. Znam da sam stekao naopak ugled, ali ja sam čovek od trideset osam godina“, nasmešio se kao krivac, „i mada mi je oštećen um, nisam zbog toga manje muškarac. U tom pogledu sam normalan i u meni ima još mnogo vatre. Možda... možda sam na taj način pokušavao da pobegnem od sebe ili da nađem neki delić koji nedostaje. Ne znam.“ Pogled mu se na trenutak smračio. „Već sam ti rekao, ja nisam svetac, i volim lepe žene, ali sam koliko mi je poznato birao samo one koje nisu želele da se vezuju, isto kao i ja.“
„Ne kritikujem te i ne prebacujem ti, Paolo uostalom, nemam prava na to. Samo sam bila... ovaj... malo zabrinuta.“ Veniša je porumenela i oborila pogled. Bila je ljubomorna i to je bio pravi izvor njene zebnje, i bila je sigurna da je i on to znao.
Ipak, iako je uspeo da joj pročita misli, on je nastavio kao da ih nije svestan. „Nikad, nikad ne bih ni pokušao da zavedem dete koje smatram maltene za svoju kći, pa makar da je poslednja žena na svetu.“ Naslonio se i položio ruke na naslone stolice. Izgledao je zabrinuto i ponovo se namrštio. „Ali da se vratimo Alegri, sada sam svestan da postoji nešto veoma negativno u njoj. Njena majka bila je potpuno luda i kurvala se, i umrla je od neke gadne bolesti, mada je to za Alegru možda i bolje nego da je ostala živa. Ernestina, koja izgleda poznaje dete još sa Elbe, a poznavala je i majku, oduvek tvrdi da je mala zla. Moram priznati da ne verujem da je Alegra toliko loša devojka, samo je imala težak život i sad je malo razmažena a to je verovatno moja krivica. Jednog dana naći će sebi un buon marito, koji će znati kako da je umiri makar se ja tako nadam.“
Veniši se čelo nakratko namrštilo od brige. Ĉak i posle Paolovog opširnog objašnjenja u njoj su ostale sumnje, iako je pokušala da ih potisne. Da li je ovo čitava istina? Paolo je zvučao iskreno. Prosto je mogla da čuje Franćeskin glas kako je upozorava da ne bude naivna: „On verovatno ima gomilu žena koje je očarao svojim šarmom i pravim rečima i stekao njihovo poverenje, a onda ih je šutnuo čim su mu dosadile.“
Paolov topli pogled uhvatio je njene oči i odjednom je nastala tišina. On je ustao i obišao oko stola. „Ja te volim, Veniša. Ti amo piu di qualsiasi cosa al mondo, volim te više od ičega na svetu. Ti si zrak sunca koji sam čekao sve ove godine.“
To ništa ne valja: kako da logično razmišlja kad on stoji tako blizu, privlači je u zagrljaj, mrmlja joj te divne reči dok joj poljupcima briše zabrinutost sa čela?
„Zar mi ne veruješ, cara?“
Tiho je uzdahnula dokje on tražio njene usne; od poljupca se sva rastopila iznutra i osetila vrelinu kako joj se širi telom. Razdvojili su se i Veniša se zagledala u njegove safirnoplave oči koje su napeto sijale dok ju je pažljivo posmatrao. „Znam da se osećam kao da te oduvek poznajem, ali jasno mi je da tek treba mnogo šta da saznam o tebi, zar ne?“
„Odlično ti ide, amore miol Ovi poslednji sati koje sam proveo s tobom pružili su mi više sreće nego što pamtim!” Mangupski se nasmešio. „Doduše, sećam se samo poslednjih deset godina.“
Veniši su se oči zamaglile. Nije mogla da podnese pomisao na muke koje je pretrpeo i još uvek trpi. „O Paolo, obećavam da ću ti ispuniti pamćenje s toliko blistavih uspomena da ti nikad nijedna druga neće trebati.“
„Hajde da te odvedem na nekoliko dana, cara, pa da počnemo da skupljamo uspomene. Kuda bi želela da odeš?“ Štipnuo ju je za bradu palcem i kažiprstom.
„Stvarno tražiš da ja odaberem?“
„Naturalmente. Svet je ogroman i odvešću te kuda god kažeš.“
Venišin kristalno jasan smeh odjeknuo je u sobi. „Stvarno si neumeren, Paolo ne treba mi ceo svet, mada je divno što si mi ponudio. Ima i u Italiji mnoštvo mesta na kojima nisam bila. Oduvek sam želela da posetim Sardiniju, recimo, a nikad nisam imala priliku. Ĉujem da je potpuno neiskvarena u poređenju s drugim ostrvima. Za Uskrs sam obično išla u Englesku, ali moj otac će ove godine ići s prijateljima u Škotsku pa sam mislila da se vratim u Veneciju sledeće nedelje, na Veliki petak, i da praznik provedem s kumom.“
„Sardinija je divna ideja. I ja bih odabrao neko italijansko ostrvo.“ Paolo ju je grlio oko struka i sad je podigao obrve, a onaj tajanstveni osmeh se vratio. „A Sardiniju i inače jako volim tamo imaju jedinstven način proslave Uskrsa. Postoje događaji za svaki dan u Velikoj nedelji. U ponedeljak, Lunissanti, imaju vrlo emotivnu svečanost u Kastelsardu, koja počinje u svitanje i završava se u sumrak. Ako sutra pođemo avionom iz Pize u Algero, bićemo u Kastelsardu na vreme za večernju procesiju, koja je najdirljiviji deo svečanosti. Bene. Iznajmiću na aerodromu auto na nedelju dana. Me ne occupo immediatamente, odmah ću sve da organizujem.“
Venišu su, ipak, mučile sumnje. Sve se dešavalo nekako suviše brzo. Setila se omiljene izreke nane Horen: Đavo umeša prste u sve što se radi na brzinu. Da je razumna, ne bi išla nikuda s njim, barem zasad.
„Jesi li siguran? Ne želiš da malo razmisliš o tome?“
„Zašto bih razmišljao, cara?“
„Tako si impulsivan, Paolo! I radi se o čitavoj sedmici, ne samo o uskršnjem vikendu. A nismo još ni pogledali projektnu dokumentaciju. Je li to pametno?“
Znala j e da upravo nabraj a izgovore, da pokušava da kupi sebi vreme... Zapravo, bio bi joj dovoljan i najmanji podstrek pa da pređe tanku granicu između bolje ne i zašto da ne.
Paolo ju je gledao. „Veniša, moramo iskoristiti priliku kada se pojavi. Moj moto glasi: život je suviše kratak, i zato se trudim da uvek u prvi plan stavim ono što je najvažnije. Da provedemo nekoliko dana zajedno na prekrasnom mestu, da se bolje upoznamo to mi je najvažnije, carina. Sve ostalo je senza importanza.“ Prezrivo je odmahnuo rukom.
„Ti stvarno ne gubiš vreme.“
Na licu mu se pojavio bolni grč. „Pošto sam izgubio ceo jedan život, imam sreće što sam dobio šansu da pokušam ponovo, i nameravam da ga iskoristim do krajnjih granica, ne gubeći ni trenutka na otezanje i odlaganje. Prihvatam ono što mi je danas dato i nameravam da uživam u tome.“
Bilo je dovoljno da ga pogleda u oči pa da shvati da je odluka već doneta.
Vratila se u Sirenu da se spakuje. Na haljini koju je jako volela i svakako je želela da je ponese nedostajalo je jedno dugme. Pošla je u potragu za Ernestinom, kako bi je zamolila za iglu i konac, i našla ju je kako sedi kraj ulaza u štalu s Antoniom i Rufusom. Pas je skočio i divlje zalajao kad je Veniša pošla ka domaćici; odskočila je, a srce joj je lupalo od straha. Inače se nije plašila pasa, ali Rufus je zbog nečega bio strašan.
Antoniju je trebalo nekoliko sekundi da smiri zver i naredi joj da sedne. Podmuklo se nasmešio Veniši. „Ne smete pokazivati da ga se plašite, signorina. Rufus je inače sasvim miran, ali životinje umeju da nanjuše strah. Psi su naročito inteligentne životinje. Vidite, Rufus zna da ga se vi plašite. Oseća vaš strah i to ga tera da vas uplaši još više.“
Ernestina je zavrtela glavom. „Koliko puta ti je signore rekao da obuzdaš tu životinju, a? Jednog dana će povrediti nekoga“, rekla je ljutito domaru. „Mene ste tražili, signorina?“
„Da, htela sam da zamolim da mi pozajmite iglu i malo ljubičastog konca. Treba da zašijem dugme na haljini.“
Ernestina je sinula, pokazujući blistavobele zube. „Imam kutiju punu konca svih mogućih boja, signorina. Dajte mi haljinu i naći ću konac u pravoj nijansi i zašiću vam to dugme.“
„Jeste li sigurni? Ne bih želela da vas opteretim.“
„Nije to nikakav teret, signorina.“
„Veoma ste ljubazni.“
„E’un piacere servire la signorina. Zadovoljstvo je služiti sinjorinu.“
U tom trenutku Antonio je zviždukom pozvao Rufusa i otišao. Dve žene otišle su zajedno do kućice. Veniša je izvadila haljinu iz ormara. Prekrasna haljina od lila tila s kratkom puf-suknjom i nabranim gornjim delom s dubokim izrezom na leđima zakopčavala se sa strane, s dvanaest sićušnih dugmića presvučenih istim materijalom.
„Oh signorina, svi će vam se diviti kud god da odete u ovome!“ Domaćica je s divljenjem prešla rukom preko meke tkanine. „Boja je squisito.“ Onda je primetila Venišin kofer na stočiću, otvoren, i namrštila se. „Pa, nije valjda da nas već napuštate?“

„Ne, ne, ne, samo za Uskrs“, brzo je odgovorila Veniša u nadi da će izbeći propitivanje.
Tog trenutka na vratima se začulo kucanje. Stigao je Paolo da je vodi na ručak.
„Jesi li spremna, amore miol“ Skoro je ušao u sobu, ali zastao je na vratima kad je ugledao domaćicu s haljinom u rukama. Ovog puta se nije uzbuđivao i nastavio je da gleda u Venišu.
„Oh, come bellal Kakva divna haljina, cara. U njoj ćeš izgledati kao ljubičasti leptir, tako nežno, cosi eterea, tako nestvarno.“
Ernestina ih je oštro gledala i Veniša je osetila da crveni.
„Dajte mi to dugme što je otpalo, signorina. Zašiću ga i vratiću haljinu ovamo. Kad se vratite s ručka, biće već tu.“
„Hvala, Ernestina.“
Domaćica je otišla, noseći haljinu. Paolo je pogledao u Venišu. „Andiamo?“
„Da, spremna sam.“
„Jesi li se spakovala?“
„Da, još samo ta haljina i toaletna torbica.“
„Odlično, idemo onda na ručak.“
Po podne, posle ručka, dali su se na posao: proučavali su planove, procenjivali i raspravljali. Veniša je davala predloge, od kojih su mnogi bili u direktnoj suprotnosti s prvobitnim projektom, i iako je Paolo slušao, raspravljao i davao svoje ideje, primetila je da, kada se planovi ne poklapaju s njenim predlozima, on obično menja detalje u projektu prema njenim savetima, tako da je zapravo ohrabruje da predlaže izmene. Odlično su se dopunjavali, uživali su u vremenu provedenom zajedno i podsticali su jedno drugo. Bila je oduševljena što se tako dobro slažu, što razmišljaju na isti način i što im se umovi slažu isto kao i tela. Podsticali su jedno drugo, a kada se negde ne bi složili, to je bilo samo zato što su njihove ideje upotpunjavale jedna drugu.
Paolo je položio ruku preko njene dok su gledali plan raširen na stolu pred njima. „Srećan sam što si prihvatila ovaj posao, Veniša“, rekao je, smešeći se i grleći je oko struka da je privuče bliže, „ne samo zato što ćeš biti uz mene nego i zato što si izvanredan arhitekta i restaurator, imaš osećaj i ukus kakvi se retko sreću. Za bilo koju drugu firmu ovo bi bio samo još jedan projekat; posmatrali bi ga s čisto poslovne strane, ali znam da ćeš ga ti gledati i očima i srcem. Ti odmeravaš sve elemente: estetiku, istoriju, konzervaciju, ali i poslovnu stranu, i uzimaš u obzir svaki aspekt ne ugrožavajući nijedan.“ Nakrivio je glavu, a oči su mu blistale od divljenja i ljubavi.
Veniša je porumenela i vedro se nasmešila. „Pa, drago mi je što imaš toliko poverenja u mene, sinjor Barone, i nadam se da ću ga opravdati. Priznajem da u početku nisam želela da se uključim u ovaj projekat, a razloge verovatno pretpostavljaš.“ Stidljivo ga je pogledala kroz trepavice. „Ovo jeste izazovan projekat, sad kad sam videla objekat i planove, i radujem se što ću učestvovati u njemu.“
Kasno po podne pošli su u šetnju kroz baštu. Paolo je čvrsto zagrlio Venišu oko ramena. Vrhovi bregova bili su obasjani zlatnim sunčevim svetlom. Nisu videli more, bilo im je iza leđa, ali brda su bila dovoljno lepa da im oduzmu dah; osim toga, nije im bila potrebna okolina imali su jedno drugo.
„Ĉeznuo sam za toplim, slatkim dodirom žene i želim da stalno budeš sa mnom. Ĉitao sam o ovom divnom osećaju... slušao sam druge muškarce kako pričaju o njemu, a ja ga nisam poznavao sve do danas, u tvom naručju.“ Paolove oči bile su napete, pogled mu je lutao predelima a potom se vraćao na Venišu.
Veniša ga je gledala netremice; njegova široka ramena, puna muževne snage, zaštitnički su se nadnosila nad njom. Pitala se kako toliko krupan čovek može da bude tako osetljiv, pa se privila uz njega dok su šetali. Seli su na ivicu fontane s lokvanjima i gledali zlatne ribice kako plivaju ukrug.
U ovo doba bašta se orila od ptičje pesme. Jedan kos, sedeći na grani malog bora, pevao je iz sveg glasa, pesmu nalik na vilinsku muziku koja se preliva preko nevidljivog kamenja. Tu i tamo činilo se da je toliko oduševljen sopstvenom pesmom da bi se sve note pomešale i ćula bi se zbrka tonova. Odnekud u daljini čula se pesma đrozđa, a odnekud još dalje čulo se graktanje gavrana. Veniša je videla njihova crna obličja na nebu, prepoznatljiva po naizgled iskrzanim krilima. Ličili su na komade crnog papira nošene vetrom. Uživala je u smirenoj lepoti svega oko sebe, Vazduh, skoro nepokretan osim lakog povetarca, delovao je čisto i meko, poput dodira nevidljivog baršuna na koži. Nije bila ovoliko srećna i spokojna još od onih dalekih dana kada je išla sa Džadom u šetnje po Kju Gardensu.
Kasnije su Paolo i Veniša večerali na terasi, okruženi patuljastim limunovima i pomoranđžama u velikim saksijama i velikim etrurskim urnama prepunim cveća. Svuda oko njih širio se miris frezija. Gledali su kako sunce tone sve niže i niže, bacajući duge senke preko doline, i kako neverovatnom brzinom menja boju iz zlatastožute u koralnocrvenu, jarku poput usijanog gvožđa. More je postalo ljubičasto, a nebo je potamnelo i pojavile su se prve zvezde. Potom, nadjačavajući sve ostalo, ostrva Toskanskog arhipelaga u Tirenskom moru počela su da blistaju toplom oker svetlošću. Izgledalo je kao da se more peni oko mesta odakle su izronila ogromna mrka stvorenja, pokrivena zelenim lišajevima koji su ponegde nestajali pod poslednjim zracima jake svetlosti.
Posle večere Paolo je otpratio Venišu nazad do Sirene. Mesec je sijao, zvezde su im veselo namigivale s tamnog, baršunastog neba. More je izgledalo kao ploča od ustalasanog ametista, blistavog pod mesečinom. U daljini su se videla svetla Porto Santo Stefana, koji ih je nosio kao što žena nosi dijamante, blistave i sjajne na sve tamnijoj pozadini bregova. Bilo je nečeg beskrajno smirenog i osvežavajućeg sada kad je sunce zašlo; vazduh je bio poput vina svež i podsticajan, opijajući ljubavnike.
Paolo je zastao na ulaznim vratima. Za trenutak su se pogledali u oči i Veniša je oklevala, svesna svakog detalja na njemu, što je bilo dovoljno da je obuzme divlja žudnja. Stresla se.
„Idemo unutra“, šapnuo je on.

„O, Paolo“, jeknula je tiho kad je pokušao da je podigne, jer je njegov dodir samo pojačao plamen u njoj. „Sutra nas čeka dug put. Moraš dobro da se odmoriš. Vozićeš, i ne smeš biti umoran.“ Glas joj je bio blag, baš kao meka noć oko njih.
Paolo se zagledao u nju. „Nikad nisam umoran kad sam s tobom.“
„Pa, možda samo nakratko.“ Osmehnula se. „Ali moraš mi obećati da ćeš se posle toga vratiti u kuću. Ne želim da sutra brinem.“ Oprezno ga je pogledala.
„Znam koliko će mi to teško pasti, cara, ali obećavam da ću otići.“
Ušao je u dnevnu sobu da im oboma naspe po čašicu grape, a Veniša je pošla u spavaću sobu da uzme džemper. Prilično je zahladnelo i bilo joj je pomalo zima.
Na vratima je zastala uz prigušen uzvik, ukopana u mestu. Potom je ušla u sobu, užasnuta, nesposobna da poveruje sopstvenim očima. Na podu je, u bezobličnoj gomili, ležala ljubičasta haljina koju je poverila Ernestini. Bila je pokidana od ovalnog izreza pa do poruba suknje, i kao da to nije bilo dovoljno, nežni ljubičasti til bio je divljački iscepan, tako da su otrgnute krpice ležale po čitavoj sobi. Ovo je očito učinjeno s mržnjom i zlobom. Znala je samo jednu osobu koja bi učinila nešto tako užasno... Alegru.
„Veniša, šta nije u redu?“ Paolo je žurno ušao u sobu.
„Vidi šta sam našla.“
Paolo je užasnuto gledao kad je podigla uništenu haljinu. „Ali kako... ko bi to učinio? Ne mogu da poverujem da bi iko učinio nešto toliko užasno pakosno.“ Za trenutak mu je nešto neodređeno blesnulo u očima, ali lice mu je ostalo puno besa.
„Ljubomora je veoma gadna stvar.“ Veniša ga je nepomično gledala, pokušavajući da se savlada.
„Misliš, Alegra?“
„Nemam nikakvu predstavu, ali u Mirađu nema baš mnogo ljudi koji bi imali razloga da mi napakoste.“
„Znam da Alegra lako podleže divljim osećanjima, ali nekako ne verujem da bi te napala na ovaj ipak okolišni način. Na nju bi više ličilo da zapodene tuču, na primer. Ovo je delo nekoga s izopačenim umom mnogo verovatnije Antonio nego njegova nećaka.“
Možda je imao pravo. Koliko je Veniša znala, devojka nije imala priliku ni da vidi haljinu. Da li je moguće da je ovo učinio Antonio? Bilo joj je teško da zamisli domara da radi nešto ovako, ali možda... Kad je podigla još jedan komad uništene tkanine, oči su joj se ispunile suzama besa i gnušanja.
„Ĉekaj, cara, daj da vidim.“
Pružila mu je tkaninu, ali nije ga gledala u oči. Nekako nije želela da on vidi koliko je ovo uticalo na nju. On je prineo tanku ljubičastu tkaninu svetlu lampe i pažljivo je pogledao.
„Tako sam i mislio... ovo je delo neke životinje. Rufusa... vidiš?“ Vratio joj je haljinu i počeo da korača gore-dole po sobi. I zaista, na tkanini su se jasno videle rupe koje su mogli načiniti samo oštri zubi, a još je bila vlažna od pseće pljuvačke.
„Da, imaš pravo. Mora da je Antonio nahuškao Rufusa na haljinu“, rekla je tiho.
„Ovo mi se nimalo ne sviđa.“ Paolo je iznenada podigao pogled i video izraz na Venišinom licu. „Cara, jesi li dobro?“ Ĉvrsto ju je zagrlio i poljubio je u kosu. „Comportamento scandaloso, neoprostivo ponašanje! Sutra ću telefonirati advokatu da raskine Antoniov ugovor hoću da oboje odu odavde.“
„Nemoj tako na brzinu, Paolo“, rekla je Veniša. Podigla je lice ka njegovom, zagledana u namrštene obrve od kojih mu je lice dobilo zlokobni izgled kakav još nikad nije videla. „Sačekaj da se vratimo, a onda možda možeš da razgovaraš s njim i razjasniš ovo. Ne želim da budem uzrok raskola između tebe i Alegre. Uostalom, ti je voliš kao ćerku i možda ćeš moći da je uveriš da bude razumna kad se radi o...“, malo je oklevala, „... o nama.“
Nisam tako mislila kad sam videla haljinu, pomislila je žalosno, ali iako je bila ljuta na mladu Italijanku, znala je da će kasnije požaliti ako se ne bude potrudila da Alegra dobije još jednu šansu.
Paolo ju je toplo pogledao. „O amore mio, ti imaš tako zlatno srce. To je jedna od stvari koje najviše volim kod tebe. Izvini zbog ove situacije vrlo je uznemirujuće i da, srediću to čim se budemo vratili u Mirađo posle Uskrsa.“
Veniša se malo smirila i odvojila se od njega. „Mislim da mi je potrebno to piće.“
Vratili su se u dnevnu sobu i Paolo joj je pružio čašicu grape. Otpila je malo i smesta osetila prijatnu toplotu u želucu koja se širila kroz udove. Gledala ga je kako je iskapio čašu u jednom gutljaju. Primetio je njen pogled.
„I meni je bilo potrebno“, objasnio je. Ponovo je delovao napeto i odsutno i znala je da razmišlja o koracima koje treba preduzeti.
„Paolo, molim te nemoj da brineš.“
Spustio je čašu i ponovo počeo da korača gore-dole; jednom rukom se podbočio, a drugu je provlačio kroz kosu. „Naravno da brinem, cara. Mislim da bi trebalo da noćas ostanem s tobom.“ Zaustavio se ispred nje, gledajući je zabrinuto.
Ona je za trenutak oklevala; spustila je čašu na stočić kraj činije s voćem. „Ne, Paolo ne moraš, biću dobro.“
„Veniša, kako zamišljaš da te ostavim samu posle nečeg ovakvog?“ Pružio je ruku i pogladio vrhom prsta njenu donju usnu. „Ako ti se išta desi zbog mene, nikad to sebi ne bih oprostio.“
Uzdahnula je. „Paolo, molim te, sredićemo ovo. Ako je Antonio krivac, on meni ne bi naudio. Ne bi se usudio. Očito je da je samo hteo da me zaplaši. Ništa se neće desiti. Ja živim sama od devetnaeste godine i ništa mi nije falilo.“

„Ali, cara, sada nisi sama. Sada imaš mene.“ Uhvatio ju je za bradu.
„Da, znam, i to je divno, veruj mi, Paolo. Ali ja sam velika devojka i umem da pazim na sebe. Ne mogu da ti objasnim... važno mi je da i ubuduće bude tako. Osim toga, ako ostaneš, ispašće da su oni pobeđili, ko god da su. Ne želim da budem pobeđena. Ipak sam ja Engleskinja.“ Pokušala je da se našali, a istovremeno gaje pogladila po mišici i nasmešila se. Neće pružiti Antoniju i njegovoj nećaki zadovoljstvo da vide da su je uplašili.
Paolo je i dalje bio zabrinut, ali klimnuo je glavom. Privukao ju je u zagrljaj i ostali su tako minut ili dva. Osetila je njegove usne na svojima i to ju je toliko uzbudilo da je umalo popustila i pozvala ga da ipak ostane preko noći. Pomisao da leži u njegovom utešnom zagrljaju do zore bila je veliko iskušenje. Jedina mera vremena bili su otkucaji njenog srca i nesvesno je podigla ruke ka njegovom licu kad se poljubac polako završio.
„Ti adoro“, šapnuo je on promuklo, poljubivši je još jednom u čelo. „Ti si mi sve na svetu. Nikad neću dozvoliti da ti se išta desi, Veniša.“ Oči su mu blistale od strasti, ali video se i prizvuk tuge dok ju je gladio prstom po obrazu. Krenuli su ka vratima, i on ju je uhvatio za ruku i ponovo je poljubio. Tek potom je krenuo ka kući.
Veniša je stajala na vratima dok god je mogla da ga vidi i da čuje njegove korake po šljunku na stazi. Potom se vratila unutra.
Otišla je u spavaću sobu i raskopčala bluzu, i dalje misleći na Paola. Kad je sela na krevet, pogled na komadić ljubičaste tkanine na podu vratio ju je u stvarnost. Ko bi učinio ovako nešto samo da bi je razdvojio od Paola? Ako je Ernestina ostavila vrata kućice otvorena pošto je donela haljinu i ostavila je u spavaćoj sobi, pasje mogao ući i pokidati je. To jeste bilo prilično nategnuto, ali pošto nije bilo svedoka, ko zna šta se zapravo desilo? Ma ne, sigurno je kriv domar. Antonio je svakako na strani svoje nećake, a pošto je očito svestan šta se dešava između Veniše i Paola, odlučio je da povede svoj lični rat protiv nje ne bi li je naterao da ode. Ili ga je možda Alegra nagovorila na to. Lepa amazonka, neprijatni div i opasni pas... Veniša se stresla, odjednom obuzeta jezom u svetu punom neprijatelja od kojih ne može da pobegne, barem zasada.
Pogledala je na sat. Bilo je kasno: trebalo bi da spava. Podigla je dronjke svoje divne haljine i sklonila ih u ormar; onda se nečeg setila i premestila ih je u kofer.
Te noći prošla je kroz pakao, ležeći satima u krevetu, gledajući kroz otvoren prozor u mesec i zvezde, pokušavajući da ne misli na sve strašne mogućnosti. Mašta joj je radila punom parom, smišljajući najrazličitije strašne scenarije. Ĉudovišta koja prizove mašta u najcrnje doba noći često nestanu pred prvim zracima sunca, odneta nagoveštajem svitanja. Veniša je rekla sebi da će sutra stvari verovatno izgledati drugačije. Ustala je, popila čašu toplog mleka i vratila se u krevet, gde je najzad utonula u nemiran san.
* * *
Paolo se ujutro brzo obukao i uputio u radnu sobu. Možda Veniša ima pravo, mislio je dokje koračao mračnim gotičkim hodnicima kuće; treba da sačeka i da razgovara s Antoniom pošto se vrate sa Sardinije, kad bude mirniji.
Ipak, već je odlučio: otpustiće ga. Užasno je već i to što je domar pustio psa u kućicu s namerom da uplaši Venišu, čak i ako ona nije bila unutra. A šta bi bilo da jeste? Da li bi je pas povredio, makar i slučajno? Antonio je uvek štitio Alegru, i verovatno bi učinio sve za nju ako pomisli da je ugrožena na bilo koji način. Ranije nikada nije pravio probleme, ali Paolo više neće biti u stanju da mu veruje. Razmišljao je o problemu s domarom i njegovom nećakom i pre nego što se u njegovom životu pojavila Veniša. A ako će on i Veniša ostati zajedno... Ne, Antoniju su dani u Mirađu odbrojani.
Namrštio se. Što se tiče Alegre... Nije obećao Veniši da nju neće kazniti. Odmah ujutro, čim mu je Ernestina donela kafu u sobu, naložio je domaćici da prenese Alegri da dođe kod njega u radnu sobu kroz jedan sat. S njom će se objasniti pre nego što pođe na Sardiniju. Taj razgovor ne može da se odlaže. Bio je besan zbog njenog ponašanja više nego ikada otkako ju je prihvatio. Da li je na samom početku pogrešno procenio koliko je poremećena?
Njeni stalni prestupi bili su jedno tu je pokazao slabost i popustljivost, a verovao je, doduše pogrešno, da će ona odrasti i sazreti. Ova strahota nije smišljena da bi privukla njegovu pažnju, kao druge neukusne gluposti koje je pravila; ovog puta meta je bila Veniša. E pa sad mu je privukla pažnju, u to može biti sigurna. On ju je voleo kao ćerku i verovao joj je, a ona mu je uzvratila gorčinom i izdajom.
Dok se penjao stepeništem ka radnoj sobi, Paolo je pokušavao da se smiri i obuzda razočaranje i bes. Kad je otvorio vrata, ona je već bila unutra, izvaljena u jednoj od fotelja kraj ulaza. Nosila je duboko izrezanu zelenu haljinu, pripijenu u gornjem delu i lepršavu u donjem, tako da joj je skliznula niz noge prebačene preko naslona fotelje i potpuno joj otkrila butine. Paolo ju je hladno gledao. Sada mu je bilo još ružnije što se tako uporno ponaša kao nemarna devojčica, što već odavno nije bila.
„Hteo si da me vidiš, Paolo?“ Alegra gaje gledala upitno, s nedužnim osmehom i umiljatim glasom, mada su joj oči ostale hladne.
„Da. Jesi li to bila ti ili Antonio?“ Odmah je prešao na stvar.
„Nemam pojma o čemu govoriš, Paolo.“
Ako dotle i nije bio sasvim siguran, ovog časa znao je istinu. Bilo je dovoljno da je pogleda pa da vidi da ona tačno zna šta se desilo; obuzela gaje strašna mešavina besa, razočaranja i krivice. Zaustavio se pred njom, s rukama na leđima, pokušavajući da se pribere.
„To što si uradila je neoprostivo, Alegra. To je toliko zloban postupak da nikad ne bih pomislio da si u stanju to da učiniš! Sada, kad vidim da možeš, nema načina da ti oprostim.“
Devojka ga je za trenutak gledala kroz trepavice, naizgled nimalo po gođena, ali nije odgovarala.
Paolo ju je prostrelio pogledom i stegnuo zube. „Haljina, Alegra Venišina haljina! Nagovorila si Antonija da pusti psa da je iscepa, zar ne? Zato da bi uplašila i oterala svoju suparnicu, je li tako?“
„Dobro, Paolo, haljina! Da, možda sam zamolila strika Antonija da mi pomogne da te urazumim. Nije u redu što provodiš toliko vremena s tom ženom. Šta to ona ima što ja nemam?“ Napućila se nadureno.
Paolo ju je gledao zaprepaŠćeno. „Šta, mislila si da ako upadneš u kućicu i nateraš
Rufusa da joj rastrgne haljinu, da će to rešiti tvoj problem? A šta da je ona bila unutra? Prestravila bi se!“
„Pa šta? Možda bi je malo straha nateralo da razmisli želi li da ostane ovde, pa bi se lepo vratila u Veneciju, gde joj je i mesto.“
Paolo je ćutao, pokušavajući da se obuzda. Kad je progovorio, glas mu je bio preteće tih. „Njoj je mesto ovde sa mnom, Alegra, i ja ti ne mogu pružili to što želiš od mene.
Moraćeš da prihvatiš stvari takve kakve jesu.“
Crnokosa devojka skočila je iznenada iz fotelje i okomila se na njega, divljeg pogleda.
„Nikad neću prihvatiti tu Engleskinju, dok god sam živa!“
On se namrštio. „Dio mio! Ne ponašaj se kao dete, Alegra.“
„Nisam ja dete. Ja sam žena i što pre to shvatiš, to bolje za tebe!“, odgovorila je oštro. „Ta Engleskinja ti ne može pružiti ljubav kakva ti je potrebna. Ona te ne poznaje kao ja!“
Paolo ju je hladno, nepokolebljivo gledao. „Ovo je prvi put da sam istinski zavoleo neku ženu i nameravam da se oženim Venišom.“
Devojka je, zaprepašćena, zakoračila unazad. Po izrazu njenih očiju video je da shvata da je izgubila.
„Da, Alegra, istina je. Nikada nisam sreo ženu koja bi mi bila toliko važna da zameni moju pokojnu suprugu. Sada se to desilo. Ne dozvoljavam da to ugroziš svojim naopakim, nezrelim osećanjima prema meni. Ti mi jesi draga, ali ne na način na koji bi želela. Nikada ti nisam dao razloga da misliš drugačije.“ Glas mu je postao malo blaži. „žao mi je, cara.“
Ona ga je tupo gledala i kao da je došla k sebi, ali onda joj se lice izobličilo od užasnog besa. „Onda će videti kako to izgleda čeznuti za muškarcem i nikad ga ne dobiti! Naučila sam stvari koje će joj pokazati šta znači očajanje!“, vikala je, stežući pesnice i isprekidano dišući.
Paolo je prebledeo od besa. „Ostavi je na miru. Ozbiljno ti kažem, Alegra. Ako se išta desi Veniši, smatraću da si ti odgovorna i više me nikad nećeš videti.“ Glas mu je bio tih i kontrolisan, ali u njemu se jasno osećala pretnja.
Alegra se zagledala u njega, a na licu su joj se smenjivali strah i čežnja. Paolo je po tome znao da i dalje ima moć nad njom. Zakoračila je unazad, očiju punih očaja, ali on je znao da se odnos između njih nepovratno promenio.
Paolo se okrenuo i pogledao kroz visoki prozor, otvarajući upaljač. Pripalio je cigaretu i dunuo da ugasi plamen pre nego što je zaklopio zipo. Pogled mu je bio prazan dokje prelazio preko litica, šuma i širokog Tirenskog mora koje se pružalo sve do horizonta.
„U svakom slučaju, hoću da odeš iz Mirađa. Ne ostavljaš mi drugi izbor. Kupiću ti malu kuću u Porto Erkolu, gde će ti biti sasvim udobno. Ako prihvatiš da nastaviš studije i napraviš nešto od sebe, dobijaćeš od mene i redovan džeparac, dovoljno da završiš školovanje i započneš karijeru kakvu odabereš.“
Alegra je frknula. „Studije? Ja već znam sve što mi je potrebno! Imam drugačije planove“, šapnula je, a glas joj je odzvanjao od ponosa i emocija. Paolo se okrenuo i pogledao njeno prkosno lice. Rezignirano je odmahnuo rukom.
„Kako želiš, Alegra ponuda i dalje važi.“
Alegra se okrenula i pošla ka vratima. Bacila je još jedan pogled preko ramena. „Slobodno zadrži svoju Engleskinju. Nisi mi više potreban, Paolo“ dobacila je.
Gledao ju je s mešavinom tuge i olakšanja, ali nije odgovorio. Još jednom su se pogledali i ona je otišla.
Paolo je uzdahnuo. Možda će se Alegra smiriti, promeniti se, pa će moći da ponovo uspostave nekakav odnos. I dalje mu je bila draga i želeo je da joj pomogne da prevaziđe posledice teškog detinjstva i da nauči da bude srećna. Kuća koju je našao u Porto Erkolu pružiće joj valjan život, i njoj i njenom stricu. I dalje će biti dovoljno blizu da može da je povremeno poseti, ali i dovoljno daleko da ne bude Veniši na putu i pravi nove probleme.
Pogledao je u nebo puno oblaka i zaškiljio, okrećući upaljač u ruci. „Koliko komplikacija“, promrmljao je.

Veniša i Paolo su sledećeg jutra rano krenuli u Pizu, da uhvate avion za Algero na severu Sardinije. Sunce je već bilo visoko i blistavo kada su se iskrcali na aerodromu Fertilija kraj Algera i Veniši je bilo drago što može da ostane samo u širokoj pamučnoj bluzi bez rukava i mini-suknji. Ostrvo, sa svojim dalekim nazubljenim planinskim vrhovima, izgledalo je kao da prosijava zlatom pod ovim oštrim sjajem, nalik na stepenice koje vode ka ogromnoj nebeskoj kupoli. Odmah se oduševila predelima. Duboko je udahnula bogati, opojni miris letnjeg bilja i odjednom ju je obuzeo jedan od onih neobičnih naleta sreće koje nije doživela još od dalekih dana Džadove ljubavi. Stresla se uprkos vrućini i uhvatila Paola za ruku dok su išli ka ivici piste.
Kad su ušli u rentakar-agenciju na aerodromu, Paolo je preuzeo ferari 550, isti model kao onaj koji je ostavio na parkingu aerodroma Galileo Galilej u Pizi.
Veniša gaje upitno pogledala kad joj je otvorio vrata automobila. „Isti auto, zbog čega?“
„Ja sam rob navike“, odgovorio je on, a oči su mu sinule kad se provukla tik kraj njega da bi se smestila na suvozačko sedište. „Kad znaš da je nešto dobro, zašto bi tražio nešto drugo?“
Zvuči vrlo logično i disciplinovano, pomislila je dok je on zatvarao vrata i obilazio automobil da sedne za volan. Pokrenuo je motor i propustio ispred sebe jedan ford mustang dok su išli ka izlazu s parkinga. Baš je čudno videti američki auto, pomislila je Veniša odsutno. Kad su izbili na glavni put ka Sasariju, Paolo ju je upitno pogledao. „Jesi li srećna, caraT
„O, jesam, Paolo“, šapnula je i široko mu se nasmešila. Stvarno je bila srećna. Odavno se nije tako osećala. On joj je uzvratio osmehom i stegnuo je za koleno. Veniša ga je gledala onako opuštenog za volanom, zavrnutih rukava na blistavobeloj košulji koji su otkrivali mišićave, preplanule podlaktice.
U prvo vreme u Paolu je videla samo ljudsko biće opterećeno problemima i iskreno je saosećala s njim; doduše, osećala je i izvesnu dozu radoznalosti, a tu je bila i ona neporeciva hernija između njih i čudni, neopisivi utisak da ga poznaje čitavog života.
Ipak, povrh fizičke privlačnosti, što je više upoznavala Paola, sve više ga je poštovala, iako je povremeno ostavljao utisak da je toliko obuzet melanholijom da se pitala postoji li još neka tajna o njemu koju nije otkrila. Kao da je imao mnoštvo slojeva u sebi, ne samo odvažno prihvatanje amnezije i filozofski smiren pristup tome. Ĉudio ju je i jednostavan način na koji je razjasnio nezgodnu situaciju u vezi s Alegrom, pa način na koji je govorio o svojoj pokojnoj ženi, i način na koji je opravdao svoj sumnjivi ugled u gradu.
No, kao i uvek, bile su prisutne i sumnje. Da li ju je izmanipulisao i naveo da misli kako su njegova objašnjenja logična i prirodna? Treba li da mu veruje? Da li je moguće da je on namerno zanemarivao Alegrino zavodničko ponašanje samo zbog razlike u godinama? Možda je Veniša naivna što mu veruje, jer bila je svesna da je njena emotivna vezanost za Paola već suviše daleko odmakla.
Jedno je bilo sigurno, Paolo je sada bio mnogo otvoreniji nego ona kad se radi o prošlosti. Veniša njemu još ništa nije rekla o svojoj vezi sa Džadom i o bebi koju je izgubila. I pre nego što su vodili ljubav, znao je da ona nije devica; ipak, taktično se postarao da ona zaista želi da mu se poda pre nego što je uzeo njeno telo, a potom nije postavljao nikakva pitanja. A sada, dok je Veniša ćutke sedela kraj njega, s rukama u krilu, gledajući njegov snažni profil oštro ocrtan prema otvorenom prozoru, osetila je ubod krivice. Nije u redu što ona zna tako mnogo o njemu, a on ne zna ništa o onom delu njenog života koji joj je naneo duboke ožiljke i uobličio veliki deo njene psihe.
Vozili su se u tišini, obuzeti lepotom prirode oko sebe zasada ih je s obe strane okružavala veličanstvena lepota planinskog ostrva: s jedne strane su se visoka crna brda protezala sve do mora, a s druge su se podizale blage padine s makijom, brdašca toliko gusto obrasla aromatičnim biljem da su izgledala baršunasta, nalik na zgužvanu zelenu tkaninu pod plavim nebom.
„Vazduh divno miriše”, primetila je Veniša kad su kroz otvorene prozore doprli slatkasti mirisi mnoštva biljaka.
„Na Sardiniji raste više od dve i po hiljade vrsta divljeg cveća. U drevna vremena veslači na brodovima mogli su da prepoznaju ostrvo izdaleka, upravo zbog mirisa koji se širio nadaleko po moru.“
Veniša se nasmešila Paolovoj ljubavi prema enciklopedijskom znanju. Pomislila je na prekrasne bašte oko Mirađa i upitala se otkud mu tako duboka ljubav prema hortikulturi, nekako u suprotnosti s njegovim muževnim fizičkim izgledom.
„Nikada te nisam pitala za ružičnjak.” Setila se nečeg što je Ernestina rekla. „Zašto ne puštaš nikog drugog unutra?“
„Otkako sam se probudio u bolničkom krevetu, izubijan, bez pamćenja, smatram sebe čudovištem, izobličenim stvorom.”
„O Paolo, nemoj...”
Podigao je ruku i tužno se osmehnuo. „Ĉekaj da objasnim, cara... Sada cenim svoj mir i privatnost, volim da ostanem sam sa svojim mislima. Taj ružičnjak je moje utočište. Tamo mogu da ugađam svojoj mašti. Sigurno znaš za bajku Lepotica i Zver. E pa, kao i Zver, ja ljubomorno čuvam svoje ruže, možda u nadi da će se jednog dana u bašti pojaviti lepa i dobra mlada dama koja će zatvoriti oči pred mojim manama i osloboditi me patnje.” Pogledao je u nju i pružio ruku da je pogladi po obrazu gornjom stranom prstiju, nežnim gestom na koji je počela da se navikava. „Sada si ti moja ruža, moja lepa i saosećajna Veniša. Zver se ponovo oseća kao čovek samo se nadam da ću biti dostojan tvoje ljubavi.”
„Paolo, ti si najdostojniji muškarac kojeg sam ikada srela”, šapnula je. Više im nisu bile potrebne reči i među njima je ponovo zavladala tišina. Veniša je gledala kroz prozor, uživajući u veličanstvenim pejzažima zimzelenih brda i niskog drveća izgledao joj je večan u svojoj lepoti.
„Ovo su divni predeli, tako divlji a ipak tako živih boja i teksture... i tako raznovrsni”, rekla je poluglasno.
„Prema legendi, kada je Bog stvorio kopno i more, stvorio je i stenje, koje je razbacao po moru i hodao po njemu. Iz jednog otiska njegove stope iskočilo je ostrvo, mali kontinent na kom su se nalazili svi mogući tipovi predela. A onda, da bi ga učinio savršenim, uzeo je sve najbolje od onoga što je stvorio na drugim mestima i rasporedio to po površini mesta koje danas zovemo Sardinija.“
Veniša se glasno i oduševljeno nasmejala. „Da li sam ti ikada rekla da si sjajan pripovedač, Paolo? Kako se samo setiš svih tih legendi?“
On se nasmešio i slegnuo ramenima. „Pamćenje mi nije zakrčeno beskorisnim stvarima, a pazim da u njega smeštam samo stvari koje su mi zanimljive, prijatne i koje mi se dopadaju.“
„To je vrlo filozofski pristup.“ Zagledala se u njegov profil. „Baš sam malopre mislila kako ti se divim zbog načina na koji izlaziš na kraj s gubitkom pamćenja.“
„Pa šta drugo da radim, cara? Naravno, svaki udisaj može da me podseća na sve što sam izgubio, ali vreme nekako umanji dubinu utisaka koji neprestano čine život bednim. Tako se ublažava bol, pa se navikneš na to što ti je život dodelio i naučiš da ga prihvatiš i iskoristiš koliko god možeš... Zar ne?“ Paolo ju je pogledao iskosa.
To je bio uvod, poziv Veniši da mu se otvori. Pokušala je da skrene pogled, u nadi da će izbeći odgovore i promeniti temu koju je on tako vešto pokrenuo.
„I dalje mi ne veruješ, cara?“
„To nema nikakve veze s poverenjem.“ Ton joj je nehotice bio oštar, a lice napeto.
Paolo je neko vreme ćutao, a onda mu se pogled smračio.
„Taj... Džad, da li ga još voliš?“
„Naravno da ne“, odmah je odgovorila. Paolo je ponovo zaćutao i Veniša se usudila da ga pogleda. Duboko je uzdahnula. Očito je došao trenutak: nije više mogla izbegavati da mu sve ispriča.
„Bila sam veoma mlada“, počela je tiho. „On mi je bio prva ljubav, a moji roditelji nisu odobravali tu vezu. Iako mi je bilo zabranjeno da ga viđam, nastavili smo da se sastajemo i ja sam ostala trudna. Kad sam saznala, on je bio odsutan. Pisala sam mu i rekla sam mu da ću roditi to dete, ali on mi nikad nije odgovorio i više nikad ništa nisam čula o njemu. Vrlo obična priča“, dodala je žalosno.
Paolo je podigao obrve, ali nije ništa rekao: pogled mu je ostao uperen u put pred njima. Veniša nije mogla da pogodi šta on misli i postala je veoma nesigurna.
„Ne volim ga više, ako si se to pitao“, dodala je, a glas joj se slomio od strepnje.
On kao da je nije čuo. Videla je kako mu se grči mišič na vilici i kako steže usne u toliko mračan izraz da je za trenutak pomislila da se predomislio u vezi s njom. „Znači, imaš dete, Veniša?“
„Ne... ne! Nezgodno sam pala tokom trudnoće, i izgubila sam bebu.“ Preko njegovog lica preletelo je nekoliko izraza dokje polako treptao.
„Znači, i ti si iskusila gubitak, cara. Možda si zato toliko osetljiva na moju sudbinu. Oduvek mi se činilo da smo srodne duše, a sad znam i zašto: oboje smo doživeli tragediju i preživeli je. I srećom, našli smo jedno drugo. „
„Mislila sam da više nikada neću voleti, da nikada neću moći da verujem muškarcu dovoljno da bih...“
„Da bi mu se prepustila sa strašću koju si meni pokazala?“ Mada je Paolo i dalje gledao u put, glas mu je bio prigušen i promukao.
Veniša je klimnula glavom, osećajući da joj čitavo telo obuzima žudnja, želja da ga oseti u središtu svog bića, da ga poseduje i da bude posedovana od ovog čoveka kojeg poznaje samo par meseci. želja je divlje rasla u njoj.
Osetila je da je Paolo primetio tu promenu u njoj i prosto je mogla da okusi da se isto to u istom času dešava i njemu, jer se atmosfera između njih istog časa izmenila. I ne pogledavši u retrovizor, brzo je skrenuo na ivicu puta i ugasio motor.
„želim te, amore mio sada“, rekao je, naginjući se ka njoj i proždirući je pogledom. Prineo je njenu ruku usnama i zasuo joj dlan poljupcima; Veniša je od toga uzdrhtala i prestala da misli. Pre nego što je stigla da se pribere, Paolo je već izašao iz auta i otvorio joj vrata.
„Napravićemo ovde pauzu.“
To je zvučalo pre kao naređenje nego kao predlog, ali njoj to nije smetalo.
„Dobro“, promrmljala je. O da, jedva je čekala! Usta su joj se osušila. želela ga je sad odmah, da ga ljubi, da ga mazi... da učini da se on oseća dragoceno, kao što je pomogao njoj da se tako oseća.
Vatreno ju je gledao dok ju je, držeći je za ruku, blago ali odlučno povukao za sobom, uz kamenitu stazu, dalje od puta.
Kako je ovde sve bilo tiho. Nije bilo šumora šume, nije bilo drveća koje bi se njihalo pod onim blagim povetarcem koji je duvao s obale; samo bi povremeno neka ptica preletela preko žbunja ili bi prhnula u vreli vazduh.
Držeći se za ruke, popeli su se na najbliže brdo; bilo je strmo i zamorno, ali ipak veoma prijatno: osećanje ogromne slobode usred ovog vetrovitog obilja pod toplim prolećnim suncem, i iščekivanje nalik na bol negde duboko u trbuhu koje je raslo iz trenutka u trenutak.
Konačno su stigli do vrha brda, gde je tle obraslo mahovinom bilo meko i ravno, a svuda oko njih nije bilo ničega osim praznine i ogromnog neba, plavog i širokog. Tu ju je Paolo, življi nego ikada, uzeo u naručje i neverovatno spretno oslobodio se odeće dokje Veniša stajala pred njim, očarana.
Liznula je jezikom donju usnu, a Paolov pogled prešao je preko njene oskudne odeće.
Oči su mu sinule, ispunjene željom.
„Dio mio, kako te želim... ovog trenutka.“
Uhvatio ju je za kosu i povukao je, tako da je zabacila glavu, izlažući vrat njegovim usnama. Osetila je kako joj ubrzano diše uz osetljivu kožu dok joj je zadizao suknju, svlačio gaćice i privlačio je uz sebe. Prešao je dlanovima preko njenih glatkih, oblih kukova i raširio joj butine tek koliko da svojim dugim, veštim prstima može da dohvati najosetljivije mesto ispod mekih, kestenjastih malja u obliku trougla. Veniša se prepustila čulnom uživanju u njegovoj blizini i dodiru. Ĉula je sopstveno tiho ječanje i kako izgovara njegovo ime dok mu je obmotavala noge oko pojasa i ruke oko vrata, privijajući se uz njega, očajnički želeći da ga oseti u sebi; ali on nije ulazio, već je samo vrhom muškosti doticao njenu vlažnu mekotu.
„Sada, Paolo, sada“, preklinjala je, ali on ju je kontrolisao svakim dodirom, vodio je do ivice i baš kad je pomislila da će biti gotovo vraćao ju je nazad, prisiljavajući je da moli za još.
Tek tada ju je polako spustio u meku travu i mahovinu. Sada su oboje bili nagi a Veniša nije imala predstavu kako se to desilo; ionako joj je bilo važno samo da oseti kako se rastače pod njegovom toplom kožom. Uplela mu je prste u kosu.
Paolo je počeo od Venišinih usta, prevlačio je jezikom duž ivica njenih razdvojenih usana tako da je osećala njegov topli dah na obrazima. Potom je prešao na grlo i tu se zadržao nekoliko sekundi pre nego što je zagnjurio lice u njenu mirisnu kosu i u toplinu njenog vrata. Zasipao ju je poljupcima duž grla, rukama prelazio preko nje uz šaputavi dodir dok je nastavljao senzualno putovanje, zapljuskujući je očajničkom glađu koja je narastala sa svakim dodirom.
Palčevima joj je pomazio ukrućene bradavice dok joj je ljubio udubljenje između dojki. Potom je obujmio usnama jednu bradavicu pa drugu. Veniša mu je prelazila rukama duž leđa da ga pritisne još bliže, jer svaka ćelija njene kože bila je nestrpljiva i zahtevala je vreli dodir njegove želje.
Potom su njegove usne nastavile niz njen stomak, dokje jezik ostavljao vlažni trag na njenoj rumenoj koži, šaljući nestrpljive poruke onom vrelom mestu između nogu. Slatka muka želje slala je duge, talasave vibracije kroz njene uzdrhtale udove.
„Molim te, Paolo, voli me“, preklinjala je, sklopljenih očiju, prepuštena zaboravu u izmaglici žudnog iščekivanja, ali on ju je i dalje terao da čeka i znala je da će vrhunac biti utoliko slađi i moćniji.
Nagonski je spustila ruku, prelazeći preko dugih mišića njegovih butina i oble zadnjice, sve dok nije osetila pod vrhovima prstiju neobičan grč uzbuđenih mišića. Paolo je naglo udahnuo i zastenjao dok ga je mazila, izazivajući i nadražujući, gladeći i trljajući. Veniša je gledala kako mu se ženice šire i daju modru boju očima koje su ostale ispunjene željom i zato sve tamnije iz časa u čas, dok mu se telo grčilo od svakog njenog pokreta; bio je gotovo lep. Osetila je da je Paolo zaboravio na sebe zbog nje, opčinjen njenim milovanjem, uživajući u svakom pokretu. Tako mu je vraćala deo zadovoljstva koje joj je pružio i pokazivala mu koliko voli svaki deo njega; a svest da mu donosi zadovoljstvo i budi u njemu divne čulne drhtaje koji vode ka vrhuncu podstakla je i njeno uzbuđenje.
„Rallenta, amore mio“, rekao je naglo, ubrzano dišući, i videla je da mu je pogled staklast. „Uzbuđuješ me više od svake žene koju znam“, zastenjao je. „želim te, Veniša, uvedi me unutra, amore mio!“
Osetila je koliko mu je čitavo telo napeto, na samoj ivici ispunjenja, i znala je da neće moći da izdrži duže pa gaje nežno uvela tamo gde su oboje želeli da bude. Pustila ga je da sklizne u njenu vlažnu toplotu, primajući ga sa svom ljubavlju koju je osećala, puštajući ga da je rastegne, potčinjavajući je sebi dok je prodirao sve dublje i dublje, sve brže i užurbanije, uz bolnu slast koja je pratila svaki njegov pokret. Onda je iznenada osetila njegov grč kao da je njen i bio je njen i oboje su dahtali i ječali zajedno, kao da su jedno telo, tako spojeni. Talasi orgazma prožimali su ih ponovo i ponovo, a odjeci njihovih krikova ekstaze ispunjavali su sve oko njih.
Paolo je ležao preko Veniše, dahćući, lica zagnjurenog u njenu bujnu kestenjastu kosu.
„Tvoj dodir je tako senzualan, amore mio, tako erotičan..šaputao je tiho, još drhteći od osećanja koja je izazvala u njemu, „da nikad neću prestati da te molim za još. Kako mi to radiš? Začarala si me, Veniša, i telo i dušu.“
Njegove reči, više od svih raskošnih osećaja koje su u njoj probudile njegove ruke, ispunilo ju je ponosom i zadovoljstvom. Bila je uverena da joj više nijedan muškarac neće doneti ispunjenje, ali evo on je uspeo.
„Volim te, Paolo“, rekla je tiho, grleći ga i nežno ga milujući po kosi. „Ti si mi vratio dušu, vratio si mi sposobnost da ponovo osećam ljubav.“
Grlila ga je sve dok se on nije polako odvojio od nje, oslobodivši je svoje težine. Jeknula je jer joj je za trenutak bilo hladno i bila je izgubljena bez topline i sigurnosti njegovog tela uz sebe.
„Moramo da idemo, tesoro mio“, rekao joj je dok joj je pomagao da ustane i ponovo joj je pogladio lice gornjom stranom šake. „Uskoro će sumrak, a čeka nas još dosta vožnje ako nećemo da propustimo procesiju.“
Okružio ih je prodorni miris šeboja, ružmarina i lavande, pojačan vlagom popodnevne izmaglice. Na obližnjem drvetu gukao je šumski golub, onim jedinstvenim tonom kao da se čuje kroz vodu. Na jednom bokoru ljubičastog poljskog cveća smestila su se četiri leptira, a crne šare na ivici krila izgledale su kao baršun na jarkim laticama; činilo joj se da trepere od radosti dok izvlače slatki sok iz srca svakog cveta. Veniša ih je gledala kao da oličavaju radost koja je izvirala u njoj; konačno je i ona iskusila slast koju je tako dugo čekala.
Ostali su tamo još neko vreme, gledajući oko sebe dok su se oblačili, a onda su se okrenuli da se vrate istom stazom kojom su se i popeli pre više od sata. Kad su stigli do parkiranog automobila, Paolo je otvorio vrata Veniši i nagnuo se da je blago poljubi u usta. Dok je sedala u auto, primetila je jarkocrvenu svilenu maramu zakačenu za trnoviti žbun kako leprša na vetru. Nije bio tu kada su se parkirali, bila je sigurna u to. Da li je neko bio ovde? Tako blizu mesta gde su ona i Paolo... Nije želela da pokvari idilično popodne ovim neprijatnim mislima, pa je odbacila tu ideju.
Kad je auto krenuo, Paolo ju je iskosa pogledao i položio joj ruku na koleno. „Cara, nešto si se zamislila.“
„Da, jesam. Ali sad sam opet ovde.“ Nasmešila se, položila ruku preko njegove i gledala kako put promiče kraj njih.
* * *
Drum ka Kastelsardu je kasno po podne bio obasjan bojama i svetlošću. Prirodna lepota predela bila je neopisiva. Većim delom puta duž padina su se prostirali vinogradi i voćnjaci, od visine od oko šezdesetak metara pa do nivoa mora, gde su se završavali na tamnocrvenom stenju ili pesku malih plaža koje zapljuskuju morski talasi. Na padinama su se videle mnoge vile, i svaka je bila okružena visokim borovima i baštama s divnim ružama i polutropskim puzavicama ovaj predeo ostao ie nepromenjen još od devetnaestog veka. Na strani prema kopnu rasla je gusta makija, povremeno prekinuta izloženim kamenom u raznim nijansama bakarne boje.
Ferari je krivudao padinama, prelazeći preko prevoja na vrhu ostrva ka mestu gde grad Kastelsardo leži na severnoj strani. Zelena dolina pružala se od druma s leve strane, a bilo je veoma malo saobraćaja. Veniša je slučajno pogledala u bočni retrovizor i ugledala onaj američki auto koji je primetila i na aerodromu, bio je nešto iza njih. Bila je sigurna da je s parkinga skrenuo na suprotnu stranu. Verovatno zalutali američki turista, zaključila je.
Iznenada, baš kad su skrenuli u krivinu, nešto joj je privuklo pažnju. „Bože, šta je to?“, uzviknula je. U daljini, na ivici puta, nadnosio se ogromni nazubljeni oblik praistorijskog slona, s glavom i surlom okrenutom prema drumu.
Paolo se nasmejao, usporio i zaustavio auto na odmorištu da bi Veniša mogla bolje da pogleda.
„Prema legendi, kada je Hanibal pregazio Rimsko carstvo svojom armijom, poveo je sa sobom i jednog slona; ipak, ovo je prirodna skulptura koju su od kamena načinili vetar i kiša. Ako šetaš sardinijskim šumama, naći ćeš mnogo granitnih gromada koje su neobične atmosferske prilike ovog ostrva pretvorile u najrazličitije oblike, tako da te smesta vrate u preistorijsko vreme.“
Veniša je gledala neobičnu kamenu formaciju. „Dolazio si ovamo i ranije?“
„Da, tokom godina obišao sam sva italijanska ostrva“, odgovorio je Paolo dokje ponovo palio motor. „Najviše volim upravo Sardiniju, ne zato što je to prvo ostrvo na koje sam došao, nego i zato što ovde sunce sija cele godine. Nadam se da ću ga tokom ove nedelje ponovo otkriti zajedno s tobom, cara.“ Pogledao ju je, blistavih očiju, i ponovo se uključio na put. „Ovo je raj na zemlji, s mnoštvom skrivenih mesta i otvorenih prostora od kojih ti zaista zastaje dah. Osim mitova i istorije, tu je i teorija da je Sardinija zapravo izgubljena Atlantida.“
Veniša se nasmejala. „Zar još ima legendi koje mi nisi ispričao?“
On je podigao obrve. „Mnoštvo, carinal Moraš me podsetiti da ti pričam o janama.“ „Jane? Ko su one?“
„To su vile i veštice u sardskom narodnom predanju. Domus de Janas na sardskom znači kuća jana. To je neka vrsta preistorijskih pogrebnih odaja, po izgledu nalik na kuće, koje su uklesali u stenje pripadnici kulture zvonastihpehara i naroda Ozijeri, koje su postojale u bakarno i bronzano doba. Zidovi grobnica i sami leševi obojeni su u smeđecrveno, a uz njih su, kao u faraonskim grobnicama u Egiptu, bili sahranjeni i predmeti za svakodnevnu upotrebu, kao alat, hrana i nakit.“
„Da, bila sam u Egiptu to je fascinantna civilizacija. Ali da se vratimo janama i vilama, hoću da čujem nešto o njima.“
Paolo se nasmejao. „Zvučiš kao dete kad gnjavi roditelje.“

„Sigurna sam da sam ti pominjala dadilju koja mi je pričala neverovatne bajke. Mogla sam da je slušam satima, bila sam kao začarana. Ĉesto me je primoravala da uradim ono što treba tako što bi započela priču i onda je prekinula na najzanimljivijem mestu, pa bi rekla da će je završiti kada uradim ono što mi je dužnost.“
„ A, sad si mi otkrila jednu svoju slabost, cara.“ Mangupski joj se nasmešio. „Mogu da te podmitim pričama, pa da vodiš ljubav sa mnom kao malopre.“
Osetila je da crveni pred takvom otvorenošću; u očima su joj se mešali stid i želja. Sve više se navikavala na njegovo flertovanje, i sad joj je srce ubrzalo dokje gledala njegove čulne usne kako se izvijaju, jer je znala da je i njegov puls sve brži.
„Ne moraš da me podmićuješ, Paolo. Rado ću voditi ljubav s tobom u svako doba, kao i dosad, i više od toga.“
Paolo se zagledao u nju, smešeći se. „I više?“ Njegov promukli glas jasno joj je stavljao do znanja da je ponovo uzbuđen.
„Mnogo, mnogo više“, šapnula je i osetila da je prožima želja, toliko moćna da su joj navrle suze.

„Da ne znam da već kasnimo za Lunissanti procesiju, amore mio, ja bih... odveo bih te do vrhunca raja kakav nisi ni zamišljala, čak ni u neobuzdanim erotskim snovima večeras će biti tako.“ Paolo je nekoliko trenutaka gledao Venišu plamenim pogledom, a onda je vratio pogled na put, a nju je uzeo za ruku i nežno spustio njenu šaku sebi u krilo. „Ovo ću osećati čitavo veče, i čekaću da te dodirnem, i misliću šta ću sve da ti radim, smišljaću načine da te zadovoljim.“
„Paolo...“, nije mogla da kaže ništa više, jer je osećala kako on narasta pod njenim dodirom, a njeno telo reagovalo je na sličan način. Stresla se od siline uzbuđenja što ga oseća nabreklog i moćnog pod svojim prstima, i od pomisli koliko ga želi osetila je da sve u njoj peva. Ne razmišljajući, počela je da ga miluje i da mu otkopčava farmerke.
„Ne sada, amore mio, ne sada“, rekao je i podigao joj ruku da je poljubi. „Izvini, nije trebalo to da učinim, ali nisam mogao da se uzdržim. Dok vozim, od tvog dodira izgubio bih prisebnost. Ĉekanje će učiniti ovo veče još slađim.“
„Jedva čekam“, rekla je tiho Veniša. Za trenutak su se gledali u oči, a sve između njih treperilo je od iščekivanja. Rekla je sebi da mora nekako obuzdati hormone, pa je promenila temu.
„Još uvek mi nisi pričao o janama.“
„O, stvarno si uporna, draga“, nasmejao se. „Ĉekaj da vidim...“ Usporio je da bi zaobišao pastira koji je vodio stado ovaca, učtivo mu mahnuo i potom ponovo ubrzao. „Sardske legende kažu da su jane sitne, belopute vile koje žive u podzemnim pećinama, na mestu koje nazivaju Domus de Janas, ili vilinske kuće.
Ogrnute crvenim plaštovima, one izlaze samo posle ponoći kako im sunce ne bi spržilo mlečnobelu kožu, koja postaje svetlucava dok se motaju okolo po noćima bez mesečine. U svojim malim pećinama, na zlatnim razbojima, jane tkaju najlepše i najfinije tkanine, protkane magijom. Ako imaš sreće, možeš čuti njihove slatke, umilne glasove kako pevaju dok rade.“
„Stvarno divno. I pretpostavljam da ih nikad niko nije zaista video.“
Paolo ju je kao bajagi strogo pogledao. „Naravno da nije! One su vile, cara. Prikazuju se samo deci, noću, kad prilaze kolevkama da im podare sreću. A kao i sve dobre vile, imaju brda blaga.“
„Pa naravno, bila bih razočarana da nemaju.“ Veniša se nasmešila, gledajući kroz prozor padine obrasle makijom.
Paolo se takođe smešio. „Neki kažu da njihovo blago, srebro i zlato, bisere i dijamante, čuvaju strašna stvorenja nalik na insekte. Prema nekim pričama, ako blago jana bude ukradeno, smesta se pretvara u ugalj i pepeo. Druge legende kažu da, ako u snu čuješ da te neko tri puta zove, to su jane, i odvešće te da vidiš njihovo ogromno blago, ali ako pokušaš da ga makar dotakneš, sve će se pretvoriti u prašinu.“
„Aha, razumem. Lepa lekcija o štetnosti pohlepe.“
„Tako je, cara. Materijalni svet je samo klopka i prepreka na putu ka istinskoj sreći.“ Nasmešio se, ali Veniša je primetila neki čudan izraz na njegovom licu.
Posmatrala je kako zeleni pašnjaci u daljini ustupaju mesto stenju i moru, koje je svetlucalo na zamirućoj svetlosti u kasno popodne. Razmišljala je o priči o janama koje odvode sanjače do svog blistavog blaga koje ne sme da bude dodirnuto. Potom je pomislila na snove o Džadu koji je i dalje progone, i na osećanja prema Paolu i jedno i drugo bilo je nekako izvan njenog dohvata. A možda, kada bi uspela da ih dotakne, možda bi se i jedno i drugo pretvorilo u prašinu, i snovi o sreći bi nestali? U tom času osetila je Paolovu ruku na kolenu i podigla je pogled ka njegovim blistavim plavim očima; istog časa nespokojne misli su nestale.
Vozili su se nekoliko minuta ćutke, uživajući u lepoti prirode i u međusobnoj bliskosti.
„Evo nas“, rekao je Paolo i pokazao gradić smešten na steni iznad mora, osvetljen poslednjim zracima zalazećeg sunca. Nebo, već išarano ružičastim prugama koje su najavljivale da će sutra biti sunčano, izgledalo je maltene ljubičasto. More, nebo, mediteranska makija, sivi i oker kamen, sve je to ležalo mirno i nedužno na ivici tame, okupano plavičastim prelivima.
„Kakav prekrasan vidik“, divila se Veniša. „Zaista neobično... kakvo plavetnilo! U sumrak predeli obično budu ružičasti ili zlatnožuti.“
„Plavu boju daju odrazi svetla s granitnih stena. Intenzitet varira zavisno od doba dana.“ Zastao je i kratko je pogledao. „Rezervisao sam nam hotel za večeras, ali sutra idemo u Kaljari, tamo sam rezervisao vilu na obali.“
Veniša se nasmešila, osećajući toplinu od uzbuđenja. „Zvuči divno.“ Pokušala je da misli na vožnju a ne na Paolovo vlažno, blistavo telo kako izranja iz mora. Još uvek putuju. Izazivački ga je pogledala. „Pa, reci mi nešto o Kastelsardu sigurno imaš par činjenica.“
Široko se nasmešio. „Imam ih nekoliko.'* Dok su se vozili uzbrdicom koja je vodila u gradić, ispričao joj je njegovu istoriju.
„Kastelsardo je tipičan srednjovekovni grad, sagrađen oko utvrđenog zamka. Osnovala ga je u dvanaestom veku đenovska porodica Dorija, pri čemu su odabrali strateški povoljnu uzvišicu, radi zaštite od napada s mora, a tokom druge polovine petnaestog veka prešao je pod aragonsku vlast. Svečanost Lunissanti, koja je počela danas u zoru, i čijem kraju ćemo prisustvovati večeras, predstavlja tradiciju koja verovatno potiče iz jedanaestog veka a uveli su je benediktinski monasi iz obližnje bazilike u Terguu.“
„Stvarno ste puni iznenađenja, signor Barone.**
On je ozbiljno klimnuo glavom. „Prego, signorina Aston Montegju.**
Nešto ju je nateralo da ponovo pogleda u bočni retrovizor, ali iza njih nije bilo drugih automobila dok su napredovali uzbrdo. Opustila se i nasmešila se Paolu.
Put je išao oko brda i potom se spuštao ka rtu gde se ugnezdio gradić. Ferari je sve više ubrzavao, zanoseći se u krivinama.
„Paolo, rallenta. Voziš prebrzo!** Veniša ga je gledala zabrinuto.
„Trudim se.“ Paolo je nagazio kočnicu, ali automobil je nastavio da leti kroz krivine. Pokušavajući da obuzda vozilo, naglo je zaokrenuo volan. „Nešto ne valja s kočnicama. Drži se čvrsto, Veniša!**
Paolo nije mogao da učini ništa osim da pokuša da prati put, oštro okrećući volan tamo pa ovamo. Iz sledeće krivine izbio je kamion, trubeći dokje krivudao da ih izbegne. Paolo je menjao brzine i uporno pritiskao kočnicu, dok se automobilski motor glasno bunio. Projurili su kroz kratak tunel, a na drugom kraju put je bio prav kao strela. Veniša je jeknula. Daleko napred videla je još jednog čobanina kako prelazi put, ovog puta sa stadom koza.
„Paolo, udarićemo ih!“
„Ne, nećemo.** Stegnuo je zube i ponovo promenio brzinu. Motor je zaurlao a automobil se zaneo na suprotnu stranu puta. Iako jesu malo usporili, Paolo je uporno trubio dok su jurili ka čobaninu, još uvek suviše brzo.
Veniša je čula sopstveni užasnuti uzvik. O bože, poginućemo, pomislila je, dok je stezala tablu pred sobom toliko da su joj prsti pobeleli; lice joj je bilo obliveno znojem.
Ĉobanin je iznenada podigao pogled, i kad ih je video kako jure ka njegovom stadu, povikao je nešto; počeo je da udara štapom poslednje koze, požurujući ih da siđu s asfalta u prašnjavu travu, trenutak pre nego što je auto projurio kraj njih. Veniša se nije usudila da se osvrne dok je auto jurio dalje, sada kraj neuglednih njiva.
„Drži se, pokušaću da se zaustavim“, povikao je Paolo. Veniša je za trenutak sklopila oči, osećajući da joj panika steže grudi.
On je počeo da povlači ručnu kočnicu, s velikim naporom, trudeći se da drugom rukom drži volan. Ferari se okrenuo za sto osamdeset stepeni, nastavio da se kreće unazad i onda se ponovo okrenuo, tako da je ostao preprečen preko celog druma.
Nastupila je tišina, dok su oboje putnika teško disali. Veniši je srce tuklo kao ludo. Paolo je otkopčao sigurnosni pojas i nagnuo se ka njoj.
„Veniša, jesi li dobro?“
„Moram da izađem.“
Nekako se iskobeljala iz automobila i stupila na čvrsto tle. Vrtelo joj se u glavi, a i želudac se bunio.
„Cara, jesi li dobro? Da li si povređena?“ Paolo se smesta stvorio kraj nje, dodirujući je po glavi i licu, pažljivo je zagledajući. Oči su mu planule od primitivnog, divljeg instinkta kad ju je privukao u zagrljaj kao da ne želi nikad da je pusti.
„Da, da, dobro sam.“ Pritisnula mu je lice na grudi i udahnula njegov miris. „Bože, Paolo! Ne mogu da poverujem šta se desilo.“ Pogledala je naviše, u njegovo lice još uvek puno napetosti, ali samo zbog brige za nju. Izgledalo je da je njemu veština s kojom je sprečio tragediju nešto sasvim normalno. „Da li si ti dobro?“, upitala je, stežući ga za mišice.
On je kratko klimnuo glavom i pogladio je po obrazu. „Da, carissima. Dobro sam.“
Pogled mu se smirio, briga za nju sad se pomešala s čeličnim izrazom koncentracije dok se polako odvajao od nje. Obišao je oko automobila i čučnuo kraj prednjih točkova, pruživši ruku da dotakne nešto ispod šasije. Prsti su mu bili vlažni kad ih je prineo nosu. „Kočiona tečnost je iscurila.“ Ispravio se, vrlo ozbiljan.
„Kako?“
„Ne znam. To je vrlo neobično za ovakav automobil. Skoro nemoguće, rekao bih.“
„Pa kako se onda desilo?“ Osećanje nelagodnosti koje ju je pratilo celim putem od aerodroma sada je postalo jače.
Paolo je video njen izraz lica i brzo joj je prišao da je zagrli.
„Izvini, cara. Mora da si se prepala.“
„Pa, i jesam.“ Odvojila se od njega i zagledala mu se u lice. „Ali izgledalo je da ti tačno znaš šta treba da radiš. Kako si uspeo?“
On je zastao, a pogled mu je postao dalek. „Posle nesreće išao sam na specijalizovani kurs vožnje. Nikad se ne zna...“ Prekinuo je i ponovo je privukao u zagrljaj, položivši bradu na njeno čelo. „Dobro smo, amore mio, i to je najvažnije. Hajdemo. Srećom, na kilometar odavde nalazi se benzinska pumpa, na ivici grada, i tamo ćemo saznati koga da pozovemo za šlepanje auta. Onda ćemo taksijem doći po prtljag i odvešćemo se u grad. I dalje možemo stići u Kastelsardo pre večere.“
Veniša se malaksalo nasmejala. „Da, sad smo svakako dobili na vremenu!“
On se osmehnuo i prigrlio je jače. „Imaš pravo, cara. A uskoro ćemo ostati sami, cele noći, u udobnosti hotelske sobe, i postaraću se da sve ovo nestane. Zaboravićeš da se uopšte desilo.“ Sagnuo se da je poljubi u čelo, a onda su pošli.
Kad su stigli u Kastelsardo taksijem koji ih je povezao s benzinske pumpe, izgledalo je da je gradić potpuno preplavljen masom sveta. Svečanost je očito veoma popularna, zaključila je Veniša dokje taksista pažljivo manevrisao između grupa ljudi koji su preplavili ulice.
Konačno su stigli u Roče Sarde, mali, izdvojeni hotel na vrhu brda s pogledom na Tirensko more. Ogromni apartman koji je Paolo rezervisao za tu noć gledao je na luku i obalu na obe strane, s kilometrima peščanih plaža pod borovima, i brdima obraslim makijom koja su se nizala u ljubičastim nijansama kako je dan nestajao. More je bilo puno brodova, koji su na mekoj, mutnoj svetlosti imali upadljivo žive boje, isto kao i stenje i zgrade na kopnu.
Veniša je stajala na terasi zagledana u mirnu, a ipak privlačnu vodu, očarana romantičnošću panorame u sumrak. Ovo je bilo gotovo dovoljno da razgoni traumu od nezgode s automobilom, koja joj je i dalje bila u mislima, ali dok je gledala more naslonjena na ogradu balkona, osećala je da je večernji miris mora umiruje.
Pošto je dočekao donet prtljag, Paolo joj se pridružio.
„Odšetaćemo do ulaza u grad, da dočekamo procesiju“, rekao je, zagrlivši je oko ramena i privivši je uza se. „Pridružićemo im se pa ćemo se s njima vratiti do Crkve Svete Marije, koja nije daleko odavde, odmah ispod srednjovekovnog dvorca Dorija. Hajde, šteta da propustimo.“
Kad su izašli iz hotela i pridružili se mnoštvu sveta na pločnicima, već je bio pao mrak. Sva svetla bila su prigušena, a gradić Kastelsardo, s uzanim ulicama, uličicama i trgovima, ležao je zaogrnut tamom koju je osvetljavao samo blistav, pun mesec.
Zauzeli su mesto ispred bara na uglu krivudave, uzane ulice, u gužvi među mnoštvom ljudi koji su dolazili iz drugih ulica da čekaju procesiju. Svaki prozor, svaki balkon s kojeg se moglo gledati bio je zauzet, čak su i krovovi pretvoreni u vidikovce. Sardinijci su bili svečano obučeni, žene uglavnom u crno, s obaveznim crnim ili belim čipkanim mantiljama, nošnjom koju su im ostavili Španci, gospodari Sardinije pune četiri stotine godina.
Grupice ljudi i žena ulazile su u kafeterije i izlazile iz njih. Neki su razgovarali i hladili se lepezama, zastajući da popričaju između dve molitve, ili im se potpuno posvećujući nad brojanicama; drugi su stajali iza drvenih prepreka koje su odvajale pločnik od puta, prekrštenih ruku, razgovarajući s drugim gledaocima. Okružena masom sveta, Veniša je bila svesna vedrog poštovanja i dobrog raspoloženja ljudi oko sebe i osećala se nekako bliskom njima.
Dok su čekali dolazak hodočasnika, okrenula se ka Paolu.
„Sad kad sam ovde, shvatam koliko sam postala Venecijanka. Na Sardiniji je sve drugačije. Videla sam najrazličitije verske ceremonije i procesije u Italiji i drugim zemljama, ali molim te ispričaj mi nešto više o Lunissanti.“
Paolo je stajao tik kraj nje, naslonjen na drvenu prepreku. „Sve počinje pre svitanja, s mnoštvom okupljenim u Crkvi Svete Marije, gde se čuva drveni krst s crnim Isusom, a tu se sastaju članovi Confraternita di Santa Croce Bratstva Svetog Krsta. Odatle polazi duga procesija. Glavnu ulogu imaju članovi dva bratstva. Apostoli, koji prate jedni druge noseći relikvije, a to su različiti predmeti u vezi s raspećem: pehar, rukavica, stub, lanac, merdevine, kruna od trnja, krst, čekić i klešta, koplje i sunđer. Druga grupa, kantori, sastoji se od tri hora od po dvanaest članova, koji pevaju Miserere i druge pregregorijanske pesme.“
„Jesi li ti nekada učestvovao u procesiji?“

„Da, prve godine kad sam se doselio u Toskanu došao sam ovamo za Uskrs. Tek što sam kupio Mirađo, obnova je tek počinjala. želeo sam da se sklonim od svega i da odem na neko izolovano mesto da preispitam svoj život. Učestvovanje u procesiji Lunissanti stvarno mi je koristilo.“
„U kom smislu?“ Veniša nije želela da bude suviše radoznala, ali rado bi saznala nešto više o Paolovoj nesreći i amneziji.
On je provukao prste kroz kosu. „Ovo je duboko duhovni ritual. Mene je nekako pročistio: to mi je bilo potrebno. Ostao sam još par nedelja posle Uskrsa, s monasima u manastiru nedaleko odavde bilo mi je potrebno da nađem svoju novu ličnost.“
„Ne zameri što pitam, gde ste se venčali i gde se nesreća dogodila?“
Osetila je da se Paolo ukočio. Ljutnula se na sebe što je to pomenula. Pomisao na nesreću, iako ne može da je se seti, sigurno mu je i dalje bolna.
Paolo nije odmah odgovorio. Prelazio je pogledom preko mnoštva sveta. „Oh, venčali smo se u Verbaniji, a nesreća se desila kad smo krenuli u Palancu, gde je trebalo da odemo na medeni mesec“, rekao je napeto, stegnutih usana. „Ali ja se toga ne sećam. Za mene, danas, to kao da se nije ni desilo.“
„Da, pa naravno, stvarno netaktično od mene. Izvini, Paolo.“
„Posle mise, hodočašće se nastavlja ujutro, ide se do Bazilike Bogorodice Jerihonske u
Terguu“, nastavio je Paolo, i dalje gledajući prolaznike, kao da nije čuo njeno izvinjenje. „Tamo apostoli izvode religijske misterije posvećene Devici Mariji tokom svečane mise, uz tužbalicu zbog smrti Isusove. Potom kreće dugačka parada do zida stare tvrđave, pa nazad u crkvu, gde je predviđen ručak.“
Iznenada se izdaleka začula sve glasnija melodija Miserere, pulsirajući kroz noć; pevao je savršeno usklađen hor sa savršenim solistima. Grad je utonuo u upečatljivu tišinu dok su svi slušali prekrasnu tužbalicu. Uskoro se pojavila procesija, napredujući uzanom srednjovekovnom ulicom prema Crkvi Svete Marije, odakle su pošli u zoru.
Muškarci koji su pripadali Bratstvu Svetog Krsta nosili su bele tunike i plaštove s visokim, šiljatim kapuljačama ti kostimi morali su biti srednjovekovni po kroju, jer podsetili su Venišu na procesije Semana Santa u Španiji, gde je prisustvovala ritualima u Sevilji dok je pre nekoliko godina tamo radila na restauraciji. Muškarci pod plaštovima i hodočasnici su svi držali sveće ili baklje, a zlatni sjaj njihovog plamena dodao je topli preliv okupljenom mnoštvu, gde su se ljudi tiho premeštali da bi što bolje videli. Kako je procesija promicala, ljudi na ulicama su se pobožno spuštali na kolena.
Paolo i Veniša pridružili su se vernicima na putu ka Crkvi Svete Marije, prateći drveni krst i ljudsku Iobanju na poslužavniku koje su nosili apostoli uz glasne molitve i pesme tri hora.
U ovom ritualu bilo je dubine kakvu Veniša ranije nije sretala, čak ni u Španiji. Ĉinilo joj se da dvadeset četvoro ljudi pod kapuljačama baca ogromnu mističnu senku, koja ju je duboko dirnula. Razumela je da je ovaj način prisećanja muka Isusovih i uključivanja mnoštva vernika mogao da učvrsti veru i ostavi u ljudima neizbrisiv i nezaboravan utisak za sva vremena jer ko bi mogao izbrisati sećanje na procesiju koja krivuda noću kroz uzane srednjovekovne ulice na Sardiniji ka ogromnoj, mračnoj crkvi koja čeka?
Veniša je povremeno bacala pogled na Paola i iznenadila se kad je videla da je on potpuno udubljen u ceremoniju, da se moli i peva s vernicima kao da je ceo život proveo na Sardiniji. To ju je dirnulo. Videla je da osoba kojoj je zapalo da nosi tako težak krst kao Paolo može naći utehu u duhovnom iskustvu Lunissanti. Ponekad se pitala da li je Paolo vernik, a sad je pronašla novu stranu njegove ličnosti koja ju je dodatno zainteresovala. Srce joj se ispunilo saosećanjem i ljubavlju prema njemu. U tom trenutku želela je jedino da ga usreći, da mu nadoknadi mnoštvo godina i sećanja koja je izgubio.
Procesija je išla ulicama, masa je mrmljala i njihala se u potpuno usklađenom talasu pokreta prema kretanju povorke. Upaljene sveće treperavo su osvetljavale lica udubljena u molitvu. Redovi ljudi koji su stajali pored puta spuštali su se na kolena. Veniša je krajičkom oka primetila neki neobičan pokret. Samo jedna osoba nije klečala. Bila je to mlada žena okrenuta leđima, s dugom potpuno crnom kosom koja joj se njihala oko ramena dok se probijala kroz gužvu udaljujući se od puta... a onda je nestala. Toliko je ličila na Alegru da je Veniši zastao dah. Nemoguće, nema šanse da se ta devojka pojavi na Sardiniji. Svakako postoji mnoštvo crnokosih devojaka koje izdaleka liče na Alegru. Veniša se stresla. Saberi se, rekla je sebi. Postala je suviše nervozna. Pogledala je u Paola, koji je i dalje stajao sklopljenih očiju, prepušten ritualu, i uzdahnula.
Pošto se procesija vratila u crkvu i pošto je odslužena misa, Paolo i Veniša napustili su masu koja je krenula ka glavnom trgu da nastavi Lunissanti. Njih dvoje su se mračnim, kaldrmisanim ulicama vratili u hotel, pošto su odlučili da će večerati u Pećini i hramu.
„To je čudesan noćni klub, otvoren prošle godine. Imaju dva podijuma za ples, jedan unutra a drugi napolju“, pričao je Paolo. „Nisam bio u njemu, ali mnogi prijatelji rekli su mi da ne smem da ga propustim: molto originale, različit, prijatan.“
Veniša je uhvatila Paola podruku. „Onda treba da se obučem u skladu s prilikom.“
Kad su stigli u hotel, Veniša je počela da prebira po odeći koju je ponela i koja je sad uredno stajala u plakaru. Nameravala je da obuče onu ljubičastu haljinu i sad se ponovo setila neprijatnog prizora rastrgnute tkanine. Progutala je knedlu, rešena da joj te mračne misli neće pokvariti priliku da večeras uživa s Paolom.
Paolo je stajao naslonjen na ivicu malog stola, gledajući u Venišu, pomalo namršten kao da joj je pogodio misli.
„Zamišljam kako bi divno izgledala u onoj ljubičastoj haljini.“
Veniša je stajala okrenutih leđa, ne odgovarajući. Nije želela da pokvari veče ponovnim razgovorom o čitavom incidentu.
Paolo joj je prišao. „Izgledaš uznemireno, amoro mio. Nije trebalo to da pominjem, izvini. Ti izgledaš divno u svemu što obučeš a meni se najviše sviđaš kad nemaš ništa na sebi.“ Okrenuo ju je ka sebi, prelazeći rukama preko njenih oblina. Oči su mu mangupski sinule. „Ah, ali to je samo za mene, a pošto nećemo večerati nasamo, ne bih hteo da to podelim s čitavom Sardinijom“, nasmešio se i poljubio je u vrh nosa.
Ona ga je ljutito pogledala. „Nadam se da ne bi! Imaš pravo, hajde da večeras ne mislimo na neprijatne stvari. Zajedno smo, i to je najvažnije, zar ne?“ Oči su joj blistale dok mu se smešila. Ponovo se okrenula ka plakaru. „Ponela sam druge haljine, i to takve koje još nisi video.“
Pogledala ga je i videla da se jedva uzdržava da ne prasne u smeh. Ipak nije izdržao i morao je da se široko nasmeši.
„Imaš pravo, amore. Pitao sam se šta si sve ponela u tom ogromnom koferu koji je hotelski nosač skoro ispustio. Sad znam!“
Veniša se zakikotala. „Ne budi takav! Pa dobro, šta da obučem? Hmmmm... možda ovo?“ Izvukla je mini-haljinu od žute čipke, bez ramena, koju je kupila prilikom jednog putovanja u Pariz. Privukla ju je topla nijansa, a pošto je bila na rasprodaji upola cene, nije mogla da odoli da je ne kupi; nije je još nijednom obukla.
„Meravigliosa.“ Paolo je prekrstio ruke, očito zadovoljan.
Veniša se istuširala, stavila maškaru i malo rumenila na jagodice i usne pre nego što je obukla haljinu i zakopčala je.
Haljina joj je pristajala kao salivena. Za ovu priliku odlučila je da podigne kosu u komplikovanu punđu. Povremeno je bacala pogled na Paola, koji ju je čutke gledao, očiju blistavih od divljenja, čežnje i žestine. Stavila je minđuše od dvadesetčetvorokaratnog zlata, reljefno obrađene kao drvo.
„Veniša, izgledaš očaravajuće“, šapnuo je. „Ličiš na zrak sunca zrak koji si donela u moj život.“
„Volim nakit nadahnut prirodom.“ Stidljivo se osmehnula dok je obuvala sandale s visokom petom od zlatne kože. „Spremna sam“, izjavila je, uzimajući pismo-tašnu od štrasa koju je dobila na tomboli tokom jedne od kuminih dobrotvornih zabava pre godinu dana u Veneciji.
Paolo se zagledao u nju, a plamen u njegovim očima sad joj je već bio dobro poznat. „Idemo, draga, pre nego što se predomislim u vezi s izlaskom i odnesem te pravo u krevet, koji tako primamljivo izgleda.“
Dok su izlazili, Veniša je pogledala svoj odraz u ogledalu pored vrata. Jedva je mogla da se prepozna. Nije više bilo one oprezne, uzdržane mlade žene kakva je doskora bila: oči su joj blistale, sva je zračila.
Pećina i hram nalazio se nedaleko od hotela, na vrhu brda, s pogledom na čitav grad i dugačko parče obale. Noć je bila sveža i vlažna. More je pod mesečinom ličilo na opal i bisere. Voda je mirno ležala pod nebom boje slezovog cveta; nije bilo vetra.
Klub je izgledao veoma neobično. Bio je dosta udaljen od puta, s visokim pravougaonim ulazom usečenim u tamne litice koje su se protezale potpuno vertikalno, nalik na kamenitu palatu. Paolo i Veniša su od ulaza silazili skoro petnaest metara, uzanom kamenitom stazom s više nizova stepenika koja se spuštala u dubinu pećine. Već na pola puta mogli su da čuju muziku za ples. Staza se proširila u niz prostranih pećina, delimično prirodnih ali na mnogo mesta probijanih da bi se dobio fantastičan prostor. Prvi podijum za ples nalazio se unutar prirodnog prostora. Stena je bila skoro potpuno plavozelena, krečnjačka, ali prošarana crvenom glinom i svetlucavim belim prugama kvarca. Akustika je bila odlična a osvetljenje prigušeno, tako da se stvarno stvarala začarana atmosfera pećine.
Nije bila velika gužva kad su Paolo i Veniša seli da večeraju u uglu naj udaljenijem od podijuma za ples. Dobili su predjelo na račun kuće, koje se sastojalo od tankih režnjeva botarge i Pane carasau.
„Ovo još nikad nisam probala. Šta je to, Paolo?“ Veniša je odlomila zalogaj da proba.
„Botarga je dimljeni kavijar od cipla, mariniran u maslinovom ulju. Pane carasau se naziva i Carta di Mušica, muzički hleb, jer je toliko suv i tanak da liči na stranice s notama. Ĉobani ga jedu sa sosom od paradajza i jajima, tako da dobiju izdašno jelo koje nazivaju Pane frattau.“
„Baš mi se dopada. Kupiću malo botarge da ponesem kući. Moja drugarica Frančeska će se oduševiti ona jako voli da proba nove stvari.“
„Može da traje mesecima, isto kao i muzički hleb.“
Pojavio se konobar da primi narudžbinu, i preporučio im domaći carraxiu; objasnio je da se priprema tako što se čitavo prase, tele ili jagnje stavi u rupu iskopanu u zemlji i prekrije mirišljavim lišćem mirte. „Preko toga se stavlja drvo za vatru, koja postepeno peče meso, e nefa una prelibatezza davvero succulenta, i postane stvarno sočno i delikatesno. Večeras, signore e signorina, imamo prase.“
Paolo je pogledao Venišu. „Da isprobamo taj sočni delikates, cara, šta misliš?“
„Zašto da ne? Rešila sam da večeras isprobavam sve što je sardinijsko.“
Paolo je pogledao konobara. „A šta predlažete za glavno jelo?“
Ĉovek je učtivo klimnuo glavom. „Costata di Vitello alla griglia con Funghi Spadellati, Creme brulee di Mais. Na Sardiniji imamo mnogo vrsta pečuraka. Ovo jelo pravi se od kovrdžavki, koje su retke i imaju vrlo osobit ukus.“
Oboje su naručili tu teletinu s pečurkama, a Paolo je zatražio bocu lokalnog crvenog vinta Torbato, koje potiče iz oblasti Algera, kroz koju su jutros prošli.
Usluga je bila brza, a hrana izvanredna. Veniša je uskoro zaboravila i Alegru s onim divljim crnim očima, i Antonija i Rufusa, i incident s pokidanom haljinom, čak i nezgodu s automobilom sve osim sadašnjeg trenutka, s muzikom i zabavom i smehom. Uživala je u svakom trenutku s nekim novim elanom kao zdrava mlada žena koja je zadovoljna sobom i čovekom koji sedi kraj nje i gleda je s obožavanjem.
Uživajući u romantičnoj atmosferi, Veniša se nasmešila Paolu. „Pa, nećeš da mi pričaš neku novu legendu?“
„Ako to želiš, cara, rado ću“, odgovorio je on i upalio cigaretu dok su čekali da im donesu kafu. „Postoji čuvena legenda o zalivu Kaljari, koji zovu i Zaliv anđela. Kada posetilac dolazi u Kaljari s mora, prvo što vidi je Rt Sveti Ilija. Njegov najupadljiviji deo je krečnjački prevoj na vrhu brda nazivaju ga Sella del Diavolo. Prema legendi, posle sedam dana stvaranja sveta Bog je odlučio da anđelima podari mesto gde će moći da žive u miru, pod uslovom da to bude mesto gde nikada neće biti ratova ni zla. Anđeli su dugo tragali sve dok nisu stigli u našu zemlju i otkrili zaliv Kaljari s plavim morem, zelenim obalama i belim kamenim liticama.
’Evo našeg neiskvarenog mesta, rekao je arhanđel Gavrilo. ’Pretvorićemo ga u naš grad ljubavi i mira.’
Anđeli su se naselili na mestu koje se danas naziva Zaliv anđela, ali to je izazvalo bes i ljubomoru Lucifera, koji je, pre nego što je izbačen s nebesa, uzjahao konja, poveo armiju demona i objavio rat anđelima. Anđeli su na to prizvali oluju, stvorivši velike talase u zalivu, koji su oborili Lucifera s konja. Arhanđel Gavrilo uzleteo je noseći blistavi mač, a pobeđeni Lucifer je, besan zbog poraza, strgao sedlo sa svog crnog konja. Sedlo se smesta skamenilo, i tako je nastao rt koji danas nazivaju Đavolovo sedlo.“
Veniša ga je netremice gledala. „Mogla bih da te slušam satima.“
„A ja jedva čekam da te zagrlim. Hajde da plešemo.“
„Možemo li napolju? Volela bih da vidim taj drugi podijum za ples.“
Pošli su niz novi niz kamenih stepenika koji se iznenada otvorio u zvezdanoj noći u podnožju litice. Na lučnom ulazu stajale su dve velike peći za kreč, potpuno očuvane. Veniši je palo na pamet da bi to mogle biti prastare stražarske kule nekog primitivnog plemena koje je nekada ovde živelo. Glatka kamena ploča pružala se niz peščanu plažu, a oko nje se nalazio niz ravnog kamenja koje je vodilo preko peska; bilo je teško reći je li prirodno ili naknadno stavljeno, pošto se savršeno uklapalo u okolinu.
Drugi podijum za igru nalazio se na plaži, okružen razmaknutim stubovima i četinarima tako da je ličio na rimski hram na otvorenom. Ovde je atmosfera, s osvetljenjem, bila ultraromantična. Neverovatno projektovan, noćni klub je bio prostran i otvoren, bez primetnih ograda ili zidova koji bi ometali pogled, a nije bilo ni granica jer tamo gde se plesni podijum završavao počinjali su plaža i more nestvaran spoj u idiličnom okruženju, mesto kao stvoreno za zaljubljene.
Paolo i Veniša pustili su da ih preplavi okean ritma i melodije dok je meki glas Pepina di Kaprija izvodio sada već klasični hit Luna Caprese. Melodija i romantična uzvišenost gudačkih instrumenata i klavira prosto ih je podsticala, prenoseći ih hiljadama kilometara daleko. Nijedno nije bilo raspoloženo za razgovor, jer ovaj trenutak je bio suviše emotivan za logično razmišljanje; prosto su se prepustili strasnoj čulnosti koja ih je okruživala. Veniša je podigla pogled. Zvezde su plamtele na noćnom nebu, baš kao njene oči. Izgledalo je kao da ih gledaju, pune obećanja. Srce joj je bilo puno radosti, plamen je goreo u njoj i kroz nju. Paolo ju je držao čvrsto ali nežno, kao da su mu se ruke navikle na njen oblik. Bili su savršeno usklađeni, ne samo u koracima nego i u ritmu njihanja. Pošto su im se tela tokom plesa povremeno dodirivala, Veniša je brzo uvidela da Paolo, kao i ona, verovatno razmišlja o vođenju ljubavi, pripremajući je za strasnu noć u krevetu.
Kad je muzika dostigla vrhunac, Veniša je bila pomalo zadihana i opijena, i bilo joj je teško da otvori oči na punom podijumu, da se vrati na zemlju. želela je samo da se privije uz Paola i ostane tako zauvek.
„Hajdemo u šetnju po plaži pre nego što se vratimo u hotel“, predložio je Paolo, lica još uvek naslonjenog na njenu kosu. „Ne znam kako vreme tako proleti kad sam s tobom. Već je skoro svanulo i voleo bih da zajedno gledamo izlazak sunca.“ Tu je zastao i odmakao glavu da bi je pažljivo pogledao. „Osim ako si umorna, carissima.“
Veniša je bila potpuno budna, misli su joj se kovitlale a srce ubrzano tuklo. Bila je ushićena, čitavo telo joj je bilo preplavljeno adrenalinom od Paolove blizine i romantične atmosfere na podijumu za ples.
Njeno podignuto lice koje je zračilo od radosti bilo je dovoljan odgovor na njegovo pitanje. Paolo je platio račun i krenuli su na plažu.
Veniša je izula sandale, a Paolo je skinuo cipele i čarape. Pepeljasto sivi pesak bio je hladan i vlažan pod njihovim nogama dok su prilazili bliže vodi. Vetar je duvao s mora, blag i svež; pravi zefir, koji ih je pratio ka stenju prema kojem se Paolo uputio.
„Da li si već dolazio na ovu plažu? Izgleda kao da tačno znaš kuda ideš.“

„Da. Kada sam prvi put došao na ostrvo, odseo sam u malom hotelu nedaleko odavde. Ali sada se sve promenilo mnogo toga je izgrađeno. Ranije je sve ovo bilo pusto.“
Koračajući po vlažnom pesku kraj same ivice mora, Veniša je osećala svežinu vode na nožnim prstima, i to joj je bilo divno. Vetar joj je dodirnuo obraz, pa je podigla pogled ka sivkastom svetlu. Mesec je polako bledeo ali je i dalje obasjavao staklastu površinu vode, stvarajući srebrnasto stepenište koje je vodilo od njihovih stopala pa sve do meseca. Veniša je izvadila šnale iz kose, zagledana u more. „Kako je lepo“, uzdahnula je.
Paolo je izvukao ruku iz njene, za trenutak zastao, a onda ju je zagrlio. „Ti si najlepša od svega, la mia bella sirena‘\ šapnuo je.
Volela je da oseti njegove čvrste, snažne ruke oko sebe. Oči koje su je gledale pravo u lice bile su blistave, ali lice mu je imalo ozbiljan izgled. Nekako se osećala bliskijom s njim nego ikad ranije, kao da su se neka vrata iznenada otvorila, propuštajući je u deo njegovog života koji je dotle bio skriven. Osećanje je bilo prekrasno, ali i nekako zastrašujuće kao da je ova njihova tek nastala ljubav toliko krhka da bi spoljašnji svet mogao svakog časa da je uništi, da joj oduzme sreću u trenutku. U mislima se stalno vraćala u onu noć u Veneciji kada su pošli u vožnju gondolom, i kada je prvi put dopustila sebi da se prepusti zanosu ljubavi i strasti koju je Paolo budio u njenoj krvi.
„Hoćeš li me odvesti u svoj dvorac na mesecu, gde zvezde uvek blistaju, gde anđeli pevaju cele noći prekrasne ljubavne pesme?“ Zagledala se u njegove plave oči koje su je pažljivo posmatrale.
Paolo se osmehnuo. „Zapamtila si to, amore mio?“
„Kako da zaboravim? Tada sam već bila zaljubljena u tebe, samo nisam želela da priznam.“
Uhvatio ju je za ruku i pošli su dalje kroz pesak.
Plaža je bila prazna, osim dve-tri usamljene prilike ribara koji su gacali kroz vodu između brodića i obale, iznoseći na kopno mamce i sanduke s ulovom pod svetlošću lampi.
Pronašli su usamljenu stenu na samoj ivici vode i seli tamo, slušajući tiho pljuskanje talasa. Iza njih se pružala polukružna planina. Sunce još nije izašlo, a vazduh je bio pun slankastog mirisa mora. Bilo je nešto svetlije; nebo još nije dobilo boje svitanja, ali se s istoka probijao prigušeni plavi sjaj, kao da plavo prostranstvo odražava svetlost s mora. A onda se, potpuno iznenada, tik iznad horizonta pojavio prvi rumeni preliv praskozorja. Smenjivale su se ružičaste, ljubičaste i jarkocrvene boje, uz prelive narandžaste i zlatnožute, polako se šireći preko čitavog ostrva, sve do visokih litica i planinskih vrhova; preko gradića na steni; preko pruga od oblaka u vazduhu sve do severne strane neba; i na Tirensko more. Preko beskrajnog plavetnila vode pružala se blistava duga živih boja, šireći se preko sve slabije primetne sive.
Paolo se okrenuo ka Veniši i uzeo je u naručje. Kada je progovorio, glas mu je bio tih ali iskren, a pogled pun emocija.
„Volim te, Veniša, sa strašču za koju nisam ni znao da sam sposoban. Svaki otkucaj mog srca, svaki udisaj, svaka misao u mojoj glavi puni su ljubavi prema tebi. Ti si sve što čovek može poželeti.“ Za trenutak ju je gledao netremice, istražujući njene oči boje ćilibara koje su mu uzvraćale pogled. Obujmio je njeno lice rukama. „Očajnički želim da se udaš za mene, tesoro mio. Hoćeš li mi učiniti čast da postaneš moja žena?“ Veniša nije mogla odmah da odgovori, ali ne zato što je sumnjala u svoja osećanja, ili što nije znala kakav odgovor da mu da. Paolo ju je očarao od prvog trenutka kad gaje videla, i njihov odnos se produbljivao, ali do pre dva dana nije bila sigurna u dubinu svoje ljubavi prema njemu. A ipak, sada je bila ispunjena bogatstvom i toplinom osećanja kakva nikada ranije nije spoznala... osim možda onaj jedan put, veoma davno, kad ju je Džad zaprosio. Put ka istini može da bude krivudav i nesiguran, i iako možemo da ignorišemo putokaze na putu i da hitamo kroz život ispunjeni strahom ili ne primećujući, kao što se sunce i mesec nikad ne mogu sakriti, tako ni ovo nije mogla da poriče. Kada se ovako nešto desi, srce u trenutku zna da je došao trenutak preokreta.
Tako je bilo s Venišom dok je gledala Paola u oči.
Sada je bila svesna samo njegove blizine i dodira njegovih ruku oko sebe. Sada je znala istinu o svojim osećanjima.
„Da, da, ljubavi moja! Sve što želim jeste da budem u tvom zagrljaju da osećam tvoje poljupce, da pripadam tebi, da budem tvoja žena.“
On je raširio oči, sada blistavoplave. „Jedino čega se plašim jeste da su tvoja ljubaznost i velikodušnost posledica neke vrste samilosti. Zato moram da te ponovo pitam, amore mio, možeš li da me voliš dovoljno da trpiš moj... poremećaj? Hoćeš li se udati za mene uprkos amneziji i košmarima koji je prate?“
Veniši se grlo steglo. Pogledala gaje očima punim ljubavi i odgovorila mu potpuno iskreno.
„Kako možeš da sumnjaš? Ti si mi podario novi život“, šapnula je dok gaje grlila oko vrata i povlačila njegovo lice ka svome, pritisnuvši usne na njegove u grozničavom, strasnom poljupcu.
Paolove usne skliznule su naniže; blago joj je gricnuo vrat, gladeći joj ramena i ruke onim svojim magičnim dodirom; potom je prešao na dojke, koje su sada otvrdnule od želje, s krutim bradavicama koje su se odvažno ocrtavale ispod haljine, zahtevajući pažnju.
Sunce je sasvim izašlo i već je bilo toplo. Polako su se razdvojili, gledajući blago zatalasano more, koje je u ovom novom jutru bilo prozirno i duboko poput dragulja.
Paolo je s ljubavlju gledao Venišu, prelazeći palcem preko ivica njenog lica. Nasmešio se, primičući usne njenima. „Hoćemo li nazad u hotel? Naša tela žude jedno za drugim, i ne smemo ih ostaviti da čekaju, amore.“ Između reči nežno ju je ljubio po licu.
Veniša je osećala da krv u njoj peva dok ga je nežno gladila po obrazu. „ Dobro. „
Pošli su nazad u noćni klub, po kom se još uvek motala šačica zaostalih gostiju. Muzika je prestala i konobari su užurbano raščišćavali stolove.
Veniša je odjednom imala neprijatan utisak da neko pilji u nju. Okrenula se i ugledala Umbertove čeličnosive oči. Jeknula je i izgubila ravnotežu; srećom, Paolo ju je pridržao.
„Šta je bilo, draga?“
„Paolo“, rekla je ona prigušenim glasom, „Umberto stoji iza nas.“
Paolo se iznenađeno okrenuo.. Smesta se pribrao i sarkastično se nasmešio. „Buongiorno, Umberto, kakvim dobrom si se uputio na Sardiniju?“
Grof ga je ignorisao. Povikao je za Venišom, koja je nastavila da hoda. „Vedo che vai ingiro con quel bastardo mutilato, vidim da se i dalje motaš s ovim unakaženim skotom!“
Veniša se trgla kad je čula psovku, koja se očito odnosila na Paolovu amneziju. Taj čovek je svakako pijan ili drogiran; najbolje bi bilo da ga ignoriše.
„Zar si mislila da sam te zaboravio, Veniša? Zar si mislila da ću te pustiti da se tako lako izvučeš pošto si me ponizila? Ja svuda imam prijatelje, ako nisi znala. Udesio sam da te prate kada si pošla da posetiš ovog našeg prijatelja.“ Dobacio je Paolu prezriv pogled.
„Pijan si“, odgovorio je Paolo i okrenuo mu leđa. Sustigao je Venišu i uhvatio je podruku, a onda je ubrzao korak ka izlazu iz kluba.
Kada su Paolo i Veniša stigli do druma i počeli da se penju ka hotelu, Umberto ih je sustigao i povikao na Paola: „Sesei un uomo mi combatterel Neka bolji od nas zadrži lepoticu kao nagradu!“ Približio se Paolu i pokušao da ga ščepa za vrat.
Brz kao munja, Paolo se izmakao u stranu i ispravio se, šireći ramena kao da čeka Umbertov udarac. A onda, kad je grof zamahnuo, Paolo je isturio nogu, savijenu u kolenu, i zamahnuo pesnicom udarivši grofa pravo u lice.
Umberto se zateturao unazad, ali brzo je povratio ravnotežu. Odmah se okrenuo, dohvatio čeličnu cev koja je ležala kraj puta i bacio se na Paola, koji je odskočio da izbegne udarac i istovremeno se okrenuo i udario Umbertaulice; za ovim udarcem usledio je još jedan, od kojeg je Umberto maltene odleteo do zida.
Veniša je stajala, obuzeta užasom, ali i divljenjem Paolovoj veštini i preciznosti udaraca. „Prekinite, molim vas, prekinite!“ Nisu je slušali, bili su suviše obuzeti tučom.
Iznenada se s parkinga iznad noćnog kluba pojavio neki grmalj od čoveka. Veniša je prepoznala Umbertovog telohranitelja. Jurnuo je pravo na Paola, noseći veliku metalnu polugu.
„Paolo, pazi! Iza tebe!“, vrisnula je Veniša, van sebe od straha. Moram da pozovem policiju, pomislila je, obuzeta panikom, pitajući se da li da otrči nazad u klub da traži pomoć.
Na njen uzvik Paolo se okrenuo, potpuno priseban, i izbegao je i ovaj udarac. Zgrabio je polugu obema rukama, stojeći raširenih nogu, i udario čoveka u stomak, izbivši mu vazduh.
Dotle se Umberto pribrao i ponovo zamahnuo na Paola, koji se izvio unazad. Onda se nagnuo napred, isturio jednu nogu i rukom udario grofa, koji je izgubio ravnotežu, spotakao se preko sopstvene noge i pao ničice u šljunak.
Gorila kao da se zbunio, ali odmah se ponovo bacio na Paola, spremnih pesnica. Paolo je ponovo bio spreman, a izgledalo je da se i ne pomera. Iskoristio je brzinu gorile, uhvatio ga za ruku kojom je zamahnuo i zavrnuo mu je na leđa. Izgledalo je kao da će ga prebaciti preko ramena. Veniša je začula pucanje kosti kada je krupajlija tresnuo na zemlju; istog časa sklupčao se u agoniji, držeći slomljenu ruku.
Veniša je samo treptala; Paolov pokret bio je spretan i očito potpuno uvežban. Odbranio se s preciznošću i brzinom koji su bili neobični za tako krupnog čoveka. Napadači su ostali da leže na zemlji, a on nije bio ni ogreban. Pohitala je k njemu baš kad su se začule policijske sirene u daljini.
Paolo se zagledao u Venišu pogledom lišenim svake emocije. „Vrati se u hotel”, rekao je mirno, pokazujući rukom. „Ja ću se postarati za ovo.“

Bilo je već skoro osam ujutro kad je Paolo krenuo u hotel iz policijske stanice, gde je dao izjavu. Srećom je nekoliko turista videlo ceo događaj pa su posvedočili da su Umberto i njegov grmalj započeli tuču. Grof je, kao i telohranitelj, bio prebačen u bolnicu: Umberto s razbijenim nosom i nekoliko klimavih zuba, a gorila sa slomljenom rukom.
Ipak, Paola su ostavili da čeka više od sata u zagušljivoj sobi bez prozora. Popušio je pola pakle cigareta. Stresao se. Iz nekog razloga, u toj sobici bilo mu je izuzetno neprijatno, maltene se uplašio neka vrsta klaustrofobije na ivici panike. Kao da se nešto meškoljilo u mračnom ambisu njegovog uma. Neko sećanje lebdelo je na samoj ivici svesti: bilo je skoro opipljivo, kao kad čovek traži neku reč koja mu je navrh jezika. Ali sve je i dalje bilo blokirano, kao da njegov mozak odbija da popusti, tako da je i dalje imao samo prazninu, uobičajenu crnu rupu od koje se sastojao njegov svet. Kako ga je ono grof nazvao, mutilato? Da, njegov um je obogaljen... on je čovek kojem nedostaje veći deo života, i mora da živi u senci koja ga neprekidno muči sada više nego ikada ranije.
Policija ga je ispitivala kao da je zločinac. Nemaju preča posla, pomislio je ogorčeno. Rekli su da je to zato što je gorila najavio da će podneti prijavu protiv njega. „Rutinska provera“, tvrdili su, samo da utvrde ima li on krivični dosije. Bilo mu je milo što je poslao Venišu da se vrati u hotel. Nije želeo da ona bude umešana u sve ovo, iako je Umberto učinio sve što može da je uplete dao je njeno ime i adresu u Veneciji, jer nije znao gde je sad odsela. Policija je pokušala da to sazna od Paola, ali on je ponavljao da devojka nema nikakve veze sa sukobom.
Verovatno bi još uvek čamio u policiji da nije bilo sredovečnog italijanskog para i još jednog čoveka, verovatno Engleza, koji su ispričali svoje viđenje događaja koje se potpuno poklapalo s njegovom izjavom. Srećom, imao je sa sobom ličnu kartu, za razliku od Umberta. Paolo je uvek nosio sa sobom sve isprave: tu naviku stekao je zbog amnezije. Za svaki slučaj.
Umberto... Paolo je grofa dosada smatrao ne samo za kompanjona u izlascima po Veneciji nego i za prijatelja. Eto još jednog privida, pomislio je sad mračno, mada nije mogao mnogo da zameri grofu što se toliko trudio oko Veniše. Ona je stvarno žena koja čoveka može da zaludi od ljubavi.
Jutarnja svetlost bila je meka, bogato zlatna. Jato belih golubova kružilo je nebom, povremeno ponirući u oblaku belog svetlucanja. Paolo je koračao uzanom, krivudavom ulicom, brzim i nervoznim korakom, udubljen u misli, još uvek malo ošamućen. Ĉudo kako funkcionišu mozak i telo. Njegova amnezija očito nije uticala na reflekse godine obuke u borilačkim veštinama ipak nisu tek tako nestale. Paolo se žalosno osmehnuo. U jednom trenutku tokom tuče s grofom i njegovim telohraniteljem sećanja su ponovo počela da se pojavljuju. Šta mu se to dešava? Bio je svestan nekog novog bola koji narasta i podrhtava ispod same površine, ali nije poprimao oblik. Ostajao je nekako nalik na tup pritisak, više na dušu nego na telo.
Paolo nije mogao da opiše, čak ni samom sebi, pritisak koji je osećao. Nalik na pulsiranje između očiju. Kao da se nešto u lobanji probija na površinu, nalik na tutnjanje vulkana koji se sprema za erupciju. Nikada neće biti normalan... ovo je bilo gore nego ikada dosad. Strepnja je dostigla ogromne razmere, pritiskajući ga poput ogromnog tereta koji nikada neće moći da zbaci. A onda, bez najave, suze su mu potekle niz obraze, nema reka koju je pokušao da obuzda ali nije uspeo; bio je zaslepljen dok se teturao uzbrdo.
Zaprepašćen i postiđen takvom slabošću, prevukao je šakom preko lica. Zašto plače? Nije prolio ni jednu jedinu suzu otkako se probudio, pre više godina, s neprijatnim ukusom u ustima, nagoveštajem glavobolje i neodređenim osećajem da je jako, jako dugo spavao.

Postepeno je ugledao oko sebe bolničku sobu s besprekorno belim zidovima, a onda je utvrdio, u naletu panike, da je i njegov dosadašnji život isto tako beo i prazan; nije mogao da se seti ni sopstvenog imena. U glavi mu je zavladala zbrka. Da li je ovaj nekontrolisani nalet emocija posledica frustracije, ili reakcija na nešto mnogo dublje, nešto što je zaboravio, nešto što je zakopano u dubokom bunaru njegovih sećanja?
Bol mu je pulsirao pod čelom. Suviše se toga dešavalo proteklih nedelja, a on nije spavao više od dvadeset četiri sata... možda je to uzrok svemu. Protrljao je oči i provukao prste kroz kosu; ne može se vratiti u hotel, kod Veniše, dokje u ovakvom stanju. Šta god da je razlog za ovakav izliv, mora se pribrati. Pomisao na Venišu mu je pomogla. Zastao je kraj niskog kamenog zida da se smiri, pa se zagledao u more.
Paolo je zapalio cigaretu i podigao jednu nogu na kamenje, gledajući preko svetlucavog prostranstva Tirenskog mora. Bio je to upečatljiv prizor pod širokim plavim nebom: more okruženo mnoštvom stenja koje se dizalo do visine od preko šezdeset metara, s galebovima koji su kružili nad vodom ili sedeli na ivici litica. Debele, ružne ptice ličile su mu na duhove zaštitnike ostrva, a njihovi oštri krici zvučali su kao ironičan smeh. Nasmešio se u sebi kad je pomislio šta bi Veniša rekla ako joj ispriča ovo poređenje. Sigurno bi tražila neku novu legendu. Verovatno i postoji legenda o ovim pernatim napastima. Pretpostavljao je da ova potraga za pričama predstavlja njegov način da bar malo nadoknadi nedostatak uspomena.
Kraj obale bilo je ukotvljeno desetak turističkih brodića, a pred svakim je bila u pesak pobodena tabla s naškrabanim imenom odredišta. Ribarski brodovi bili su odmah pored, i s njih su iznosili ogromne korpe pune ribe. Dalje ka pučini videla se jedrilica kako krivuda tamo-amo; sve je blistalo pod oštrim morskim povetarcem. Paolo je bacio još jedan pogled, duboko je udahnuo slani vazduh i krenuo dalje uzbrdo, ka hotelu.
Bacio je cigaretu, zgazio je cipelom i izvadio telefon da pozove Venišu. Kad je podigao glavu, ugledao je s leđa crnokosu mladu ženu kako korača nešto ispred njega. Osvrnula se i ugledala ga, a onda je požurila niz bočnu ulicu. Odmah ju je poznao. Paolo je vratio telefon u džep i dao se u trk. Ona je skrenula u šlepu ulicu i kad je shvatila da je u klopci, okrenula se da se uoči s progoniteljem, leđa naslonjenih na velika drvena vrata.
„Kog đavola ti tražiš ovde, Alegra?“, povikao je Paolo dok je išao ka njoj. Devojka je čvršće pritegnula maramu na grudima i podigla pogled ka njemu, očiju punih panike.
„Nije ona za tebe, Paolo“, šapnula je.
„O čemu ti to govoriš? Kako si dospela ovamo?“ Alegra se uspravila i lice joj je postalo prkosno.
„A šta misliš, ko je rekao grofu gde da vas nađe?“ nasmejala se. „Pretresla sam tvoj pisaći sto i našla sam avionske karte. Umberto Palermi je bio veoma zahvalan za to obaveštenje. Veoma, veoma zahvalan.“ Gledala ga je podrugljivo.
„Kako to misliš?“
„Zar misliš da me, ako me ti ne želiš, neće želeti ni drugi?“ „Šta si to učinila, Alegra?“, zarežao je Paolo.
Ona je zabacila glavu i pakosno se nasmejala. „Šta sam uradila? Ništa osim što sam uzela ono što sam želela od te nakinđurene seljačine. Uno scioco ed ii suo denaro son presto separati, budala i njegove pare brzo su se rastali. Oči samo što mu nisu ispale kad me je prvi put video s tobom u Veneciji. Svi su muškarci isti slabi i glupi! Znala sam šta želi i lako sam mu to dala. Zauzvrat, za te usluge me je veoma velikodušno nagradio. I kupio mi je razne lepe stvari, naravno. Ispalo je zgodno što je pripazio na tebe i obaveštavao me o tvojim malim avanturama po Veneciji.“
„Šta, podala si se Umbertu Palermiju za novac?“ Paolo je provukao prste kroz kosu. „Dakle, to ipak nisu bila samo ogovaranja svi ti muškarci s kojima su te viđali.“ Zavrteo je glavom. „Alegra...“
„Ne gledaj me tako, Paolo. Ne treba mi tvoje sažaljenje“, brecnula se. „Nisi mi dao ono što sam želela, pa sam potražila to na drugim mestima.“
„Voleo sam te kao otac.“
„Ne treba meni otac! Prevario si me... s tom Engleskinjom... puttana.“ Alegra je prezrivo odmahnula rukom. „Rešila sam da neću prepustiti grofu da se sam obračuna s tobom, pa sam uzela auto koji mi je on poklonio i došla sam sama ovamo. Pratila sam te od aerodroma.
Videla sam te s njom...“ Lice joj se zgrčilo od besa. „Bilo je odvratno. Kako si mogao?“ „Pratila si nas? Špijunirala si Venišu i mene?“ Polako mu je svitalo užasno saznanje.
„Trebalo je sa mnom da vodiš ljubav, a ne s tom kurvom“, siktala je ona.
Paolo je potpuno pobledeo. „Znači, ti si sabotirala kočnice, zar ne?“
Alegra ga nije slušala. „Nikad te nisam videla takvog. Tako... srećnog.“ Gledala gaje s mešavinom očajanja i besa. „Zašto nije moglo sve da ostane kao ranije? Ja bih se starala o tebi, Paolo, dok god smo živi.“ Prinela je ruku njegovom licu, drhteći, ali on je naglo sklonio glavu.
„Već sam ti rekao da sam zaljubljen u Venišu. Između tebe i mene nema ničega nikada
nije ni bilo!“
„Zar ne shvataš? Ne smem dozvoliti da se to desi. Neću dozvoliti da budeš s njom“, nastavila je, a glas joj je poprimio prizvuk histerije.
„I zato si htela da nas oboje ubiješ?“, upitao je on u neverici.
„Ja te volim, Paolo. Mi smo suđeni jedno drugom. Ako te ja ne mogu imati, onda niko drugi neće. A svakako ne ta puttana\“ Sad je izgledala potpuno bezumno; Paolo je ustuknuo, obuzet besom i nevericom.
„To nije ljubav.“ Umesto sažaljenja, sad ga je obuzelo hladno neprijateljstvo, i to mu se videlo na licu. „Ti ne znaš ni šta znači ta reč. Ti si poremećena... Bila si mi draga, Alegra. Verovao sam ti. Ali mora da sam negde pogrešio kad si postala ovakva. Trebalo je da te strpam iza rešetaka ako ne u zatvor, onda u ludnicu!“ „Nemaš nikakav dokaz“, zlobno se smešila ona.
„Ne, nemam dokaz.“ Zagledao se u nju. „Možeš da zadržiš kuću u Porto Erkolu, ali neću više nikada da te vidim. Ako mi se makar jednom pojaviš pred očima, ili se nađeš blizu Veniše, ako makar budeš u istom gradu, sve otpada, i neću odgovarati za svoje postupke. Da li ti je jasno?“ Glas mu je bio leden i preteći.
Alegra je zaustila da odgovori, ali se predomislila. Začkiljila je očima, sada praznim i crnjim nego što su ikada bile. Znala je da je pobeđena. Progurala se kraj njega, zateturala se i potrčala. Gledao ju je dok nije skrenula iza ugla, i tek tad je shvatio da su mu pesnice stegnute.
Iznenada ga je obuzeo strašan umor, pa se za trenutak naslonio na zid. Znao je da se Veniša brine jer ga nije čula otkad joj je rekao da se vrati u hotel, a u policijskoj stanici telefon mu je bio isključen. Šta da joj kaže? Moguće je da bi mu po glasu pogodila da nešto ne valja. Razmislio je i odlučio se za kratku poruku, koliko da joj javi da je dobro i da će uskoro stići; tako će imati prilike da se pribere. Vratio je telefon u džep, pripalio cigaretu i izašao iz uličice, nastavljajući naviše ka hotelu.
Kad je ušao u apartman, Veniša je čekala na terasi, i dalje potpuno obučena. Pod prozračnim jutarnjim svetlom lice joj je bilo upalo i mračno, s tamnim senkama oko umornih očiju. Ĉim je ušao u sobu, pohitala je ka njemu, pružajući ruke.
„Umrla sam od brige“, šapnula je kad ju je zagrlio i poljubio.
To nije bio ljubavnički poljubac; u tom trenutku nije osećao strast, samo ogromnu nežnost i čudan, sladak, nepodnošljiv bol koji je morao po svaku cenu da ublaži. Ni ona nije strasno reagovala; prepustila se njegovom zagrljaju kao da tu nalazi utočište i dom. Paolo je upravo to voleo kod Veniše: uvek je mogla da oseti njegovo raspoloženje i prila godi mu se.
„Šta se desilo? Jesi li morao da ideš u policiju?“
Nije mogao da joj kaže za Alegru, bar ne sada. To može malo da sačeka. Sad je želeo samo da je grli. Uzdahnuo je. „Da stvarno sam se iznervirao, tolika birokratija, ali bilo im je jasno da je Umberto počeo sukob. Srećom, bilo je svedoka tuče pa su potvrdili moju priču.“
„Ne mogu da poverujem koliko je odvratan taj užasni čovek kojeg ti smatraš za
prijatelja!“
„On je strasno zaljubljen, cara.“ Paolo je za trenutak zaćutao, mršteći se, glave pune mračnih misli. No, odmah se razvedrio, sagnuo se i ovlaš dotakao njene usne svojima.
„Muškarci ponekad i ubijaju zbog ljubavi, zar ne?“
Veniša se od njegovog dodira smirila, ali zavrtela je glavom. „Umberto je grubijan, uprkos dobrom izgledu. Ti si drugačiji nemaš taj ubilački instinkt. Ti nikome ne bi naudio“, rekla je s dubokim uverenjem.
Koliko ima vere u njega... to ga je zabolelo. Paolo se žalosno osmehnuo. „Sigurna si?“ Sad ne bi podneo da je izgubi. Zagrlio ju je malo čvršće.
„Naravno da sam sigurna.“ Veniša ga je pogledala i nasmejala se. „Mada si me zadivio tehnikom borbe nisam znala da si stručnjak za džiju-džicu.“
Paolo se bledo osmehnuo. Položio je jednu ruku na Venišino rame, a drugom ju je uhvatio za bradu i podigao njeno lice ka svom. „E, pa ja sam stručnjak za mnoge stvari, signorina zar nisi znala?“
Pazio je da mu glas bude vedar, ali na srcu mu je i dalje bilo teško. U jednom trenutku zagledao se u dubinu njenih zlatnih očiju. I dalje ima toliko mnogo stvari koje ona ne zna o njemu, koje ni on sam o sebi ne zna... Da li će njihova ljubav preživeti preteču senku tolikih neizvesnosti? Ipak, život bez Veniše bio bi pun nezadovoljene gladi i neutoljene žeđi. Sve je bolje od toga.
„Bio si spretan kao panter vrlo upečatljivo. Gde si naučio da se tako boriš?“ Pitanje ga je trglo iz misli.
„Ĉasovi, cara“, odgovorio je. „Borilačke veštine su odličan način da se ostane u formi. Osim toga, s obzirom na porast kriminala na ulicama, važno je znati neku tehniku odbrane.“ Podigao je obrve. „I ti si, Veniša, nedavno imala neprijatno iskustvo.“
„Znam. A i onda si me odbranio majstorski spretno.“ Široko se nasmešila, pa se zamislila. „Imaš pravo treba da naučim džiju-džicu, karate ili možda tekvondo. Da li bi mi držao časove?“
Paolo je osetio da mu se telo budi čim je zamislio sliku Veniše u belom kimonu kako se rve s njim na podu... i sve druge divne stvari koje bi je naučio, a koje nemaju veze s borilačkim veštinama, mada je nekako slutio da ona ne mora mnogo toga da uči. Pogledao ju je s mangupskim sjajem u očima.
„Davaču ti časove čega god želiš, cara. Ali prvo moramo da napustimo sobu, već je devet sati i treba da se spremimo, pa da posle doručka krenemo u Kaljari, u vilu“, rekao je, polako se oslobađajući njenog zagrljaja oko vrata.
Ona se pravila da ga nadureno gleda i blago ga je odgurnula.
„Idi ti prvi u kupatilo. A ja ću pozvati Đovanu da joj kažem da si me zaprosio znam da će se oduševiti!“

* * *
Ĉim je Paolo otišao u kupatilo, Veniša je prešla u dnevnu sobu da telefonira. Na Đovaninom kućnom broju niko se nije javljao, a ni na mobilnom koji se odmah prebacio na govornu poštu, što je bilo neobično. Veniša je pogledala na sat: devet i petnaest. Đovana utorkom obično nije išla u kancelariju. Taj dan odvojila je za sebe jer je vikendima često bila prezauzeta primajući goste ili idući u posete sa svojim mužem Ugom. Utorkom je doručkovala u krevetu, čitala novine i retko je ustajala pre podneva. U svakom slučaju, njena domaćica Selestina javila bi se na telefon, jer nije bio dan za pijacu.
Veniša je ponovo pokušala deset minuta kasnije, i pošto se i dalje niko nije javljao na oba broja, pozvala je na posao.
„Jako mi je žao, signorina, ali signor Ugu je jutros pozlilo dok je pred kancelarijom izlazio iz auta“, obavestila ju je Sabina, Đovanina sekretarica. „Pozvali su hitnu pomoć i odnet je u bolnicu mislim da je u pitanju srce. Obavestila sam sinjoru Lombardi čim sam čula za to, i ona je odmah otišla u bolnicu za njim.“
Veniša je pokušala da obuzda paniku od koje joj se stegnulo grlo, ali morala je da bude praktična i potrudila se da joj glas bude miran. „Da li znaš u kojoj je bolnici? Imaš li njihov broj? A broj sobe?'1
Pošto je dobila sve potrebne podatke, dala se na posao da pronađe svoju kumu. Operaterka telefonske centrale u Ospedale dell’Angelo trudila se da pomogne, ali to uopšte nije bilo jednostavno. Najverovatnije je bolesnik prenet na intenzivnu negu, rekla je Veniši, ali nisu bili sasvim sigurni, i teško je tako na brzinu pronaći pacijenta. Nije bilo načina da zna hoće li uspeti da pronađe Đovanu pre podneva, možda tek uveče, a za to vreme svašta može da se desi. Ugo je Đovani sve na svetu; već je preživela traumu smrti svog prvog muža, kad joj je bilo jedva četrdeset godina. Veniša je mogla samo da zamisli koliko je njenoj dragoj kumi teško, a ona ovde na Sardiniji planira da uživa nedelju dana.
Ĉula je Paola kako izlazi iz kupatila. Doviknuo je iz spavaće sobe: „Kupatilo je slobodno, cara. Navali!“
Nije mu odgovorila. Osećala se očajno, rastrzana između dužnosti prema kumi i oklevanja da Paolu pokvari odmor, a toliko se trudio da sve organizuje.
Paolo ju je našao u dnevnoj sobi. Bio je skoro nag, s peškirom oko pojasa, tako da se njegova muškost jasno primećivala; iako je bila obuzeta brigom, Veniša je nagonski osetila uzbuđenje od tog prizora. Bio je sportski građen, toliko visok i širok da je ispunjavao čitavu sobu svojim prisustvom, ne samo fizički nego i svojom ličnošću. Nije čudno što se onako lako obračunao s Umbertom i njegovim telohraniteljem.
Namrštio se kad je video izraz njenog lica. „Sembri preoccupata, izgledaš zabrinuto, cara. Zar signora Lombardi nije srećna zbog naše veridbe?“
„Ne, ne, nije to“, umirivala ga je Veniša. „Nisam mogla da dobijem kumu. Ugu, njenom mužu, pozlilo je jutros i prenet je u bolnicu. Misle da je u pitanju srčani udar.“
„Dio mio.“ U dva koraka našao se kraj nje i spustio joj ruke na ramena. „Cara, nemoj da brineš. Odmah polazimo za Veneciju. Ja ću sve da organizujem i bićemo tamo pre večeri, obećavam.“
„Ali, Paolo, to će pokvariti ceo ovaj odmor... a toliko si se trudio da sve organizuješ...“
„Biće vremena i za to“, rekao je on, ne obazirući se na njene proteste. „Mislim da iz Algera imamo let za Pizu u podne. Odande možemo autom do Venecije. Moj auto je već na aerodromu.“
„Ne dozvoljavam da voziš celim putem do Venecije. Bolje da odem pravo tamo avionom.“
On je nakrivio glavu. „Misliš da ću te pustiti da sama odeš u Veneciju i suočiš se s ovom... una tragedia indescrivibile? Za kakvog čoveka ti mene smatraš?“
Pored njega se osećala smireno i zaštićeno, njegovo prisustvo davalo joj je snagu. Veniša se nasmešila i prešla prstima preko ožiljaka na njegovim grudima. „Mislim da si ti najdivniji čovek na svetu, i volim te.“
Paolo je sklopio oči, ne pomerajući se, i osetila je da drhti od njenog dodira.
„Ne čini to, draga“, šapnuo je, hvatajući je za ruku da je skloni. „Moja snaga volje ima svoje granice. Ako nastaviš tako, ne verujem da ćemo stići u Veneciju ni za mesec dana.“
Veniša se malo odmakla. On ju je netremice posmatrao. Dok ga je gledala kako stoji, polunag i plamenog pogleda, jedva se uzdržala da ne isproba tu njegovu snagu volje. Naprosto ju je milovao pogledom tamnoplavih očiju, prelazeći preko nje tako rečito kao da je dodiruje. Vragolasto se nasmešila. „Obećavam da ću ti nadoknadili ovo, Paolo.“
* * *
U Veneciju su stigli kasno po podne i odmah su se uputili u Ospedale dell'Angelo. Tokom čitavog putovanja sa Sardinije Veniša je pokušavala da telefonira kumi, ali pošto nije znala broj Ugove sobe, operater na centrali nije mogao da joj pomogne, a Đovanin mobilni je i dalje bio na govornoj pošti. Bilo joj je veoma neprijatno što je pokvarila Paolove planove, ali trudila se da deluje smireno, mada je bila užasno zabrinuta. Pokušala je da ga ubedi da ode kući pošto je ostavi pred bolnicom, ali Paolo je glatko odbio da ode pre nego što vidi da se ona našla s Đovanom.
„Non poso andarmene prima di aver trovato la Signora Lombardi, ne mogu da odem pre nego što nađemo sinjoru Lombardi.“
„O, Paolo, dovoljno si se namučio danas... moraš da spavaš, juče si vozio ceo dan. Sigurno si premoren.“
„Nemoj da se raspravljamo, cara. Već sam ti rekao da nikad nisam umoran kad sam s tobom samo bih se brinuo kad bih sad otišao i ne bih znao kakva je situacija. Obećavam ti da neću smetati kada nađemo sinjoru Lombardi, i ako vam ne budem potreban, otići ću, dobro?“
Imali su sreće da nađu mesto za parkiranje na veoma malom bolničkom parkingu. Potom ceo sat nisu uspevali skoro ništa da saznaju, i na kraju ih je jedan od lekara obavestio da se signor Ugo Lombardi nalazi na intenzivnoj nezi. Imao je srčani udar, ali situacija je sada pod kontrolom i više nije neposredno ugrožen. Ipak, želeli su da ga zadrže na intenzivnoj nezi još dvadeset četiri časa kako bi bili sasvim sigurni. Sinjori su rekli da ode kući jer u ovom trenutku ne može ništa da učini, a sinjor Lombardi će biti pušten iz bolnice za nekoliko dana. Posle detaljnih pregleda i testova, lekari su uvideli da je njegovo stanje manje ozbiljno nego što je izgledalo u prvi mah.
Veniši je laknulo. Nikada nije volela bolnice, pogotovo njihov miris, a imala je utisak da i Paolo deli to osećanje. Iako nije ništa rekao, bio je nekako utučen dokje ona razgovarala s lekarima; primetila je senku bola u njegovim očima i osetila je da gaje obuzela nekakva patnja. Verovatno se priseća vremena kada je i sam bio u bolnici, posle nesreće, zaključila je. A ipak, čudilo ju je što je bivao sve nemirniji što su duže ostajali unutra.
Nisu razgovarali dok su išli prema izlazu iz bolnice, niti tokom vožnje kroz centar grada, na putu prema Đovaninom stanu.
Paolo se zaustavio na javnom parkingu na Rimskom trgu, pa su prešli u njegov brodić koji je čekao u marini na par koraka odatle.
„Ĉekaću te kod Fritelija. Dođi kada porazgovaraš s kumom, pa ćemo večerati“, rekao je Paolo kad su najzad stigli do doka na Trgu Svetog Marka.
„Dođi i ti sa mnom, Paolo, pa ćemo zajedno saopštiti kumi vest o veridbi. To će je svakako obradovati.“
„Jesi li sigurna da neću smetati?“ Gledao ju je oprezno.
Ona je klimnula glavom. „Sasvim sigurna, kuma će se silno obradovati kad čuje. Ako nije večerala, možemo posle svi zajedno kod Fritelija.“
Kad su stigli u Bela Vistu, upitali su na portirnici da li je sinjora Lombardi kod kuće, a ljubazni portir je kazao da je stigla pre jednog sata i da, koliko on zna, nije više izlazila. Pošli su u potkrovlje liftom kojim je upravljao liftboj u crno-zelenoj uniformi Veniši se taj detalj uvek dopadao, podsećao ju je na otmene hotele i robne kuće. Baš je ličilo na šarmantnog, starinskog Uga da svojoj zgradi doda ovaj element čistog luksuza; možda je bilo malo pompezno, ali delovalo je veličanstveno.
Kad je ugledala svoje kumče, Đovana Lombardi se iznenadila ali joj je i laknulo. „Jako mi je drago što si došla“, rekla je, uvodeći Venišu i Paola u stan i smeštajući ih na jednu od raskošnih sofa. „Baš kad sam htela da te pozovem iz bolnice, videla sam da je glupi telefon prazan i nisam nikako mogla da ti se javim. Bilo je strašno stvarno sam mislila da će Ugo umreti. Grazie a Dio, doktori kažu da je sad van opasnosti. Bio je samo blag srčani udar i za nekoliko nedelja vratiće se u normalu.“
Oduševila se kad joj je Veniša saopštila vest o veridbi. „Zar nije malo naglo?“, upitala je poluglasno kada je Paolo izašao u hodnik da telefonira u restoran. „Osim toga, mislila sam da ti se on ne dopada. Ako se dobro sećam, morala sam da te nateram da prihvatiš posao kod njega, a to je bilo pre samo nekoliko dana.“
Veniša se nasmešila kao krivac, sećajući se koliko se u početku opirala. „Mislim da smo se zavoleli prvog trenutka kad smo se sreli, ali mene je još uvek progonilo ono sa Džadom.“ „Da li si mu ispričala o tome?“
„Da.“
„I da si izgubila bebu?“
„Da.“
„I?“
„I ništa saslušao me je i nastavili smo dalje.“
Đovana kao da se iznenadila. „Prilično je širokih shvatanja za jednog Italijana.“
„I on je udovac.“
„Ah... razumem... Zapravo, moguće je da ćete imati idealan brak oboje ste pretrpeli veliki gubitak.“ Đovana je blago pogladila kumče po ruci. „Da, stvarno verujem da smo stvoreni jedno za drugo.“
„Ako je tako, onda je sve divno. Dobro izgledaš, srećnija si nego što sam te već godinama videla. Sva zračiš od ljubavi!“ Đovana se nasmešila i poljubila je, ali Veniši se činilo da joj je kuma pomalo zabrinuta. „Možda ćeš uspeti da ga ukrotiš“, dodala je Đovana. „Uostalom, ne žurite s venčanjem tome veridba i služi.“
Veniša se pitala šta da odgovori, i baš tada otvorila su se vrata. „Rezervisao sam sto kod Rigoleta\ objavio je Paolo, ulazeći u sobu. „O, Paolo, zar to nije malo preterano?“ Rigoleto je bio na glasu kao najbolji restoran u Veneciji i bio je veoma skup. Postojao je preko šezdeset godina, i za razliku od mnogih pomodnih restorana koji su se otvarali i ubrzo nestajali, Rigoleto je zadržao besprekorna visoka merila, menjajući jelovnik u skladu s modernim vremenima, dok je dekor ostajao nepromenjen, odražavajući nostalgičnu atmosferu prošlosti.
„Proslavljamo dva događaja, Veniša. Prvo, divnu vest da stanje signor Lombardija nije opasno, i drugo, to što si mi učinila čast da pristaneš da budeš moja žena.“ Paolo je prineo Venišinu ruku usnama, krišom se srne šeći dok ju je s ljubavlju gledao u oči.
* * *
Do restorana su pošli pešice. Veče je bilo lepo, ali Venecija je bila prepuna: počeli su da pristižu turisti za Uskrs. Gondole s fenjerima plovile su tamoamo po kanalu. Kupola Crkve Santa Marija dela Salute oštro se ocrtavala pod večernjim nebom, koje je iznad nje stvaralo drugu kupolu s bezbroj zvezda. Svetla su sijala s obale, osvedjavajući živopisne prugaste motke koje označavaju pristaništa ispred većih zgrada i hotela. Njihovi odrazi njihali su se na vodi, nalik na poemu crne i srebrne boje mesečine. Sa svih strana čuli su se srećni glasovi. Neko je pevao uz gitaru, a iza visokog istorijskog spomenika podizao se ogromni mesec, veličanstven na tamnomodrom nebu.
Već su skoro stigli do restorana kada se Veniša, koja je koračala gledajući uvis ne bi li prepoznala neku zvezdu na nebu, sudarila s čovekom koji joj je dolazio u susret.
„Scusa, izvinite molim vas“, rekla je ne gledajući na koga je naletela.
„Veniša... Veniša Aston Montegju?“
Veniša je tek tada pogledala u čoveka koji joj se obratio. Pod svetlošću ulične lampe

njegovo lice izgledalo joj je poznato. Imao je preko pedeset godina, bio je visok i širokih grudi, i iako je nosio izbledele farmerke i šarenu majicu, zračio je dostojanstvom, s proređenom plavom kosom koja je na slepoočnicama pobelela. Oklevala je, a onda se setila:
Robert Rajli, prijatelj njenog oca.
„Gospodin Rajli, je li tako?“, upitala je, smešeći se.

„Da, to sam ja. Kako si, Veniša?“ Srdačno su se rukovali, a on ju je pažljivo gledao. „Odavno te nisam video. Tvog oca često viđam u klubu, i na bridžu. Rekao mi je da sada živiš u romantičnoj Veneciji.“
„Da, dopada mi se ovde. Kako je tata? Nije baš pričljiv kad mu telefoniram.“ Odjednom joj je bilo neprijatno zbog očeve nezainteresovanosti. „Nikad nije voleo telefoniranje“, dodala je.
„On je jako dobro. Pomalo stari, naravno, kao i svi mi.“ Robert Rajli se nasmejao. „Morao je da odustane od vina i veselog života nekoliko napada kostobolje.“
Veniša je podigla obrve. „Nisam to znala ništa mi nije rekao. Kad god pitam, kaže da je dobro i nikad ne govori o zdravlju. Posećujem ga samo jednom godišnje, za Uskrs, i uvek sam mislila da je zdrav... Ali baš sam nepristojna, nisam vas upoznala. Ovo je moja kuma, Đovana Lombardi.“
„Da, tvoja kuma sreli smo se pre dosta godina. Sinjora Lombardi, drago mi je da se opet srećemo“, rekao je Rajli, prihvatajući Đovaninu pruženu ruku.
„A ovo je sinjor Barone. Paolo i ja smo se verili praktično ovog jutra, i baš smo krenuli da proslavimo. Nisam još javila tati, to ću sutra ujutro.“
Robert Rajli se okrenuo ka Paolu, ali nije mu pružio ruku. „Ĉestitam.“ Učtivo je klimnuo glavom.
„Grazie“, odgovorio je Paolo, jedva ga pogledavši.
Veniša je pogledala u svog verenika. Stajao je ispod lampe, dobro osvetljen, i primetila je koliko umorno izgleda, usukan i izmučen, s borama koje ranije nije primećivala. „Nisam videla gospodina Rajlija otkako sam se odselila iz Engleske“, objasnila je.
Paolo je odgovorio pomalo žalosnim osmehom dok je naizmenično gledao svoju
verenicu i prijatelja njenog oca. „Svet je mali, cara.“
„Stvarno, nikad se ne zna na koga ćeš naleteti“, odgovorio je Robert Rajli. „E pa, drago mi je što smo se ponovo videli, Veniša, posle toliko vremena.“ Uhvatio ju je za obe ruke. „Sad vas ostavljam da slavite srećan događaj.“
„Sećam ga se“, rekla je Veniša, obraćajući se kumi dok je nestajao iza ugla. „Jedan od tatinih uštogljenih prijatelja iz vlasti! Nisam ga odmah poznala. Prošlo je više od deset godina i stvarno je ostario. Osim toga, dosad sam ga viđala samo u odelu ovako ofucan izgleda prilično jadno. Ne bih nikad pomislila da ću ga sresti u ovom romantičnom gradu.“
Đovana je gledala u Paola koji je pošao ispred njih; onda se nagnula ka Veniši i spustila glas.
„Nemoj da te prevari, dušo. Ti agenti MI-5 i MI-6 prosto iskaču širom sveta. Dobro ga pamtim. Tvoja mama ga nije volela rekla je da loše utiče na tvog oca. Družili su se u Itonu, i potom u Oksfordu. Studirao je političke nauke, kao i tvoj otac, ali Vilijam je samo kratko radio u obaveštajnoj službi. Sve je napustio da bi se bavio porodičnim poslom posle smrti tvog strica Džona, ali sigurna sam da je i dalje ostao u kontaktu s prijateljima iz vremena kada je radio kao tajni agent. Tvoja mama je mislila da on da je velike priloge svojoj staroj organizaciji. On je veliki nacionalista i mislim da nije preboleo što je morao da se odrekne karijere u obaveštajnoj službi.“
Veniša je uzdahnula i odmahnula glavom. Vrlo retko je s Đovanom razgovarala o svom ocu, jer nije želela da se priseća svog nesrećnog po rodičnog života pre dolaska u Veneciju.
„To nisam znala, ali činjenica je da nisam ni želela da razmišljam o tome šta je sve radio, a on nije pričao o poslu. Mislim da mama često nije ni znala čime se on sve bavi. Osim toga, znaš da se tata i ja nismo slagali. Njega nije zanimalo šta ja želim da radim u životu; uvek mi je naređivao i terao me da se osećam kao da nisam ispunila njegova očekivanja, i zato sam se postepeno udaljila od njega. Mislim da je zapravo žalio što nema sina.“
Đovana je klimnula glavom i značajno pogledala u Paola, koji je i dalje išao nešto ispred njih. „Pa, ne moramo baš sada o tome“, rekla je prigušenim glasom. „Večeras ćemo slaviti lepe vesti, i ne smeš dozvoliti da ti mračne misli to pokvare.*'
Kad su stigli u Rigoleto, šef sale im je ponudio da biraju između dva stola. Mogli su da sednu u klasičnu italijansku salu od mermera, prigušeno osvetljenu, s crvenim svilenim zavesama, kožnim sedištima i zidovima ukrašenim slikama Amedea Modiljanija, koji je bio bliski prijatelj vlasnika; a na raspolaganju je bila i bašta, gde su stolovi bili postavljeni među cvećem. Biljaka je bilo svuda: ne samo na tlu, nego su rasle i u kotaricama okačenim o grane drveća, i u ogromnim etrurskim vazama raspoređenim po travnjaku, koji je bio relativno mali, kao i svaki zeleni prostor u gradu, ali su ga cvetni aranžmani oživljavali.
Odlučili su se za baštu i smestili se za sto osvetljen svećama, ispod srebrne breze kraj male fontane. Veniša je bila opijena sopstvenim emocijama, koje kao da su narastale od lepote oko nje. Atmosferu je upotpunjavala muzika, a ritam bubnjeva kao da se potpuno slagao s pulsiranjem njenog srca.
Ipak, bila je svesna da Paolo nije pričljiv kao obično. Povremeno bi se okrenuo da je pogleda, a ona je videla da mu je lice napeto i smesta bi je obuzela krivica. Povremeno bi zastao da otpije malo viskija pa bi se naslonio u stolici, gledajući oko sebe po bašti, a sreća kojom je zračio otkako je Veniša pristala da se uda za njega prosto mu je nestala s lica. Izgledao je zabrinuto, čak uznemireno.
Veniša je primetila da je naručio još jedan viski. Uopšte nije ličilo na njega da uzme dva žestoka pića jedno za drugim. Pitala se šta ga to muči. Poseta bolnici mora da je uticala na njega mnogo više nego što je mislila. Sigurno je premoren, nije trebalo da pristanem da večeras izađemo. Mogla je lepo s kumom ostati kod kuće i Selestina bi im spremila nešto jednostavno, na primer njoke sa crema di pomodoro i malo salate, pomislila je. Baš u tom trenutku, kao da je osetio njen pogled, Paolo je pogledao pravo u nju i nasmešio se. Istog časa sva je zatreperila iznutra, kao i uvek kad bi je on tako pogledao, i opustila se.
U jelovniku kod Rigoleta uopšte nije bilo jednostavnih jela. Venišina večera bila je veoma obilna, počev od rižota Milaneze i hrskavih telećih brizli s crnim tartufima, za koje je šef sale tvrdio da su prvi prolećni rod i da su tog jutra stigli iz Umbrije. Za desert je uzela sveže majušne mušmule sa sladoledom od nevrcanog meda i crnu kafu.
Posle večere otpratili su Đovanu do njenog stana.
„Doći ću ujutro u bolnicu, kumo. Laku noć.“
Na ulazu u zgradu Đovana je poljubila Venišu, pa Paola. „Laku noć, cara, i hvala ti na lepoj večeri, Paolo.“
On je kruto klimnuo glavom. „Bilo mi je zadovoljstvo, signora, i nadam se da će ih biti još mnogo. „
Dok su Veniša i Paolo polako išli ka pristaništu, Veniša se stresla bez nekog očitog razloga. „Neko je zakoračio preko mog groba“, našalila se.
„Ne govori takve stvari“, smesta je rekao Paolo. „Morbidno je!“ Skinuo je jaknu i prebacio joj preko ramena, pažljivo kao da je od porculana. „Evo, uzmi ovo“, rekao je blažim glasom. „Sigurno si umorna, carissima, treba da se naspavaš.“ Veniša se umotala u jaknu i pogledala ga, svesna da ga nikada nije videla tako umornog; ipak, nije ništa rekla nego se samo nasmešila.
Spokojna noć delovala je i na njih dvoje. Neko vreme stajali su ćutke jedno kraj drugog na pustom keju, gledajući vodu Velikog kanala koja se talasala s mnoštvom raznobojnih odsjaja crvenih, zelenih, žutih i plavih. Gondole pune turista, svaka sa po jednim fenjerom na pramcu i krmi, klizile su kraj njih nalik na lokvanje, a iza njih su blistale srednjovekovne fasade, veličanstveno osvetljene tako da se istaknu najlepši detalji. Mesečina je bila meka i sedefasta nad vodom. Ljubavnici, mladenci na medenom mesecu i budući mladenci kretali su se kanalom kao da lebde.
„Hoćeš li da dođeš kod mene umesto da ideš u hotel?“
Paolo je pogledao u Venišu. Pod mesečinom je primetila kratak osmeh. „Ako dođem kod tebe, nećemo spavati, amore mio, veruj mi.“
„Možemo da pokušamo.“ Stidljivo se osmehnula, gledajući u vodu.
„Priznajem da sam umoran, ali ne bih mogao da ti odolim. Samo budala i svetac odbili bi noć u.tvom naručju, cara, a ja nisam ni jedno ni drugo.“
Od tih reči Veniša je osetila da je zapljuskuje spori talas vreline.
Paolo ju je iznenada uhvatio za ruku, grčevito joj stežući prste. Veniša se polako okrenula prema njemu i videla da je netremice gleda. Pogled mu je bio nekako pun nestrpljenja, toliko molećiv da joj se srce steglo. Oči su mu blistale, a lice, vitko i preplanulo, bilo je skoro zastrašujuće ozbiljno s nekom novom žestinom. Sledećeg trenutka pustio joj je ruku; zagrlio je Venišu, privlačeći je uz sebe. Pokušao je da kaže nešto, ali kao da nije uspevao.
„Šta ne valja, Paolo? Odjednom si tako bled i uznemiren.“
„Molim te, zapamti, amore mio: volim te, Veniša. Znao sam to od samog početka, od prvog dana kad sam te sreo. želim da se staram o tebi dok god smo živi. Prosto ne mogu da živim bez tebe...“
„Sve ja to znam, ljubavi. Ni ja ne mogu bez tebe.“
„Jesi li sigurna? Šta ako...“
„Ššššš, umoran si i ja sam za to kriva, dovukla sam te ovamo i pokvarila sam ti odmor nemaš razloga za brigu.“
Paolo je zavrteo glavom, mada Veniša nije razumela zašto. Pažljivo ju je gledao u oči. Osetila je njegove usne na čelu i čula kako šapuće njeno ime. „La mia piccola strega, mala moja čarobnice“, rekao je. Naslonio je obraz uz njen i to kao da ga je smirilo, ali delovao je užasno tužno; Veniši se činilo da su mu ramena povijena, kao da ih opterećuje neka teškoća. Možda je shvatio da je, zaprosivši je, dodatno iskomplikovao život i sad se pokajao. Možda joj se sve to samo pričinjava.... Tišina je trajala neprijatno dugo, prekidana samo tihim pljuskanjem vode o kej.
„Hajde, Paolo, idemo. Odvezi me kući i idi da se naspavaš biće ti bolje ujutro.“ Sišli su u Paolov brodić i odvezli se ka okrugu Dorsoduro.
* * *
Venišu je opkoljavala izmaglica sna. Ĉinilo joj se da je zatvorena u nekakvom mehuru, da lebdi između zemlje i neba. Kroz poluprozirnu opnu, nejasne crte njenog voljenog ličile su joj na nedostupno priviđenje i znala je da če nestati svakog časa ako ne bude odmah otišla tamo.
Tiho je uzdahnula i pridigla se, pružajući ruke ka njemu. „Ljubavi“, šapnula je.
„Najdraža ljubavi moja, jedina ljubavi, nemoj ići. Volim te. Nikad nisam prestala da te volim. Uvek ću te voleti... tebe... samo tebe.“
I dalje ga je videla izdaleka, ali maglovita slika nastavila je da bledi, a onda da se vraća... sad ga je videla skoro jasno, ali onda se lice ponovo stopilo s uskovitlanom maglom nestvarnog.
Počela je da ga doziva, trčeći, obuzeta strašnom potrebom da ga sustigne. A onda se iznenada našla u njegovom zagrljaju. Paolo... grlio ju je... Paolo... milovao je... ljubio je. Pokušala je da se privije uz njega... da ga oseti, jer podrhtavala je od emocija i žudela za njegovim dodirom... za njegovom toplinom, ali dočekalo ju je ništavilo... praznina... vazduh... hladan vazduh. Zašto ne može da ga oseti?
Šaputao joj je na uvo. Reči su bile nejasne, iako je znala da su pune nežnosti... reči ljubavi... melodija koja odjekuje i narasta... Paolo... Paolo, odgovori mi. Jesi li to ti? Naravno da je on, ko bi drugi bio? Iako nije mogla dobro da čuje odgovor, u glasu koji je govorio bilo je nečeg poznatog, nalik na duboki ton violončela jedva se oseća, ali znaš da je tu.
Paolo, šapnula je, podižući pogled ka njemu... Paolo... Ali nije ugledala Paolovo lice već Džadovo... počela je da drhti od straha, a s usana joj se oteo prodoran vrisak... Džadov duh!
Venišin um i dalje je odzvanjao od te dve reči kad se trgla iz sna da bi mu pobegla. Sedela je u krevetu, dahćući za trenutak dezorijentisana, razrogačenih očiju. Kosa joj se zalepila za lice, a usta i grlo bili su joj suvi. Plašeći se da se pomeri, privila je ruke na grudi, suviše uplašena da bi sklopila oči, u strahu da će ga ponovo videti ako zaspi... Džadov duh!
Zraci srebrnaste mesečine koji su poigravali po pokrivaču i zidovima bili su jedino svetlo u mračnoj sobi. Veniša se osvrnula, polako se pribirajući. Da, tako je... još uvek je u Veneciji. Obgrlila je kolena i položila čelo na njih, pokušavajući da umiri disanje i dozvoli srcu da uspori otkucaje.
Posle nekog vremena malo se smirila i puls joj se vratio na normalu, tako da je mogla da počne da razmišlja. „Ponovo Džad“, uzdahnula je glasno. „Uvek Džad.“
Taman kad je poverovala da se oslobodila sećanja na njega, ono joj se vratilo da je progoni. Suviše je dugo bežala od senke njegovog odlaska. Da li da pokuša da ga potraži, i time okonča godine mučenja, jednom zauvek? Možda bi joj to donelo smirenje, pa bi prestali da je progone odjeci te ljubavi; tada bi mogla da nastavi sa životom. Naravno, morala bi da kaže i Paolu, ako se odluči da to učini. Ali uprkos svojim filozofskim sklonostima Paolo je strastan i svojeglav čovek. To je već znala njegovo stanje je svakako samo pojačalo potrebu za sigurnošću i kontrolom. Možda bi takav pristup dodatno iskomplikovao stvari. Moraće još malo da razmisli.
Veniša je uključila lampu pored kreveta i odmah je isključila: svetlo je bilo prejako. Ustala je i otišla u kupatilo. Svukla je spavaćicu i ušla pod tuš. Stresla se od zadovoljstva kad je na vreloj koži osetila osvežavajuće mlazeve; sklopila je oči, zamišljajući da je to Paolov baršunasti dodir. Volela je osećaj kad se njegove ruke kreću preko nje, čvrste i snažne, ali i nežne. Uprkos strasti i vatri koji su goreli u njemu, nikada nije bio grub prema njoj, ponašao se kao da je njeno telo dragulj. Takva nežnost kod tako krupnog muškarca bila joj je veoma uzbudljiva, i nekako ju je privlačila. Paolo ju je naučio da se ne plaši sopstvenog tela i njegovih želja.
U njoj su se budili talasići emocija dok joj je voda prskala između nogu, stapajući se s vlagom koja je izvirala iznutra. Pošto je dobro znala šta joj je sada potrebno, Veniša je požalila što nije insistirala da Paolo ipak provede noć kod nje znala je da bi sigurno popustio. Sad je bilo suviše rano da ga pozove. Bio je premoren... sigurno je u dubokom snu. I ona je bila premorena; san ju je uznemirio, ali ipak je to samo san, pomislila je filozofski, pa bi možda trebalo da pokuša da odspava još koji sat. Da, to će biti najbolje: vrati se u krevet, zatvori oči i spavaj. Tako će vreme brže proći a onda, čim izađe sunce, telefoniraće Paolu.
* * *

Kad se Veniša ponovo probudila, uveliko je svanulo ali je i dalje bilo prerano da zove Paola. Neka se što bolje odmori, pomislila je. Pre oblačenja napravila je sebi veliku, jaku kafu. Nije bila gladna, ali morala je imati dovoljno energije za današnji dan. Iznela je šolju na uzanu terasu i sela, u tankom ogrtaču, lenjo gledajući saobraćaj na kanalu kroz balkonsku ogradu od kovanog gvožđa. Ĉula je gukanje golubova i nasmešila se, poredeći ovaj pogled s onim iz Mirađa koji joj je postao prisno poznat.
Jutro je bilo savršeno, plavo i zlatno. Nebo je bilo potpuno vedro, a voda kao da je poigravala od tečnih odsjaja i topline sunca.
Ĉula se zvonjava mobilnog telefona i Veniša je pohitala da ga izvadi iz tašne, zadovoljno se smešeći. Paolo, pomislila je. Rano se probudio, možda ni on nije mogao da spava.
Ipak, nije bio Paolo nego Đovana; zamolila ju je da ne dolazi u bolnicu nego u firmu. Jedna velika ploča s oštećenim mozaikom upravo je stigla u njeno odeljenje, a vlasnik, Španac, želi da je što pre dobije nazad. Radi se o veoma velikom komadu, otpalom s murala u Granadi. Đovana je smatrala da bi Veniša, ako već danas počne da radi s Frančeskom, mogla brzo da restaurira mozaik i vrati ga senjor Hereri za nekoliko dana.
Veniši je pomalo laknulo što neće ponovo morati u bolnicu. Obukla se, i pre polaska pokušala je da pozove Paola preko mobilnog i dogovori se da se vide za ručak. Telefon mu je bio isključen, pa je pozvala njegov hotel.
„U sobi se niko ne javlja, signorina“, rekla je telefonistkinja u hotelu Ĉiprijani. Pokušala je i s trpezarijom, jer možda je sišao na doručak, ali nije ga bilo ni tamo.
„Molim vas, povežite me s recepcijom.“ Veniša je sačekala nekoliko minuta da se recepcioner javi.
„Signor Barone je rano jutros uzeo taksi ispred hotela i još se nije vratio. Ključ je još uvek na recepciji.“
Veniša je bila uvređena. Zašto joj se nije javio? Najverovatnije nije hteo da je probudi vrlo lepo od njega, ali ipak nezgodno. Osim toga, zašto mu je telefon isključen? Nisi poštena, ljutnula se na sebe. Nije hteo da smeta jer je dogovoreno da ćeš biti ceo dan sa Đovanom u bolnici, pa je rešio da radi nešto svoje. A postoji mnoštvo razloga da ljudi isključe telefon.
žurno je izašla iz zgrade i pridružila se povelikoj grupi ljudi na stanici vaporeta. Tog jutra morala je dugo da čeka. Ove godine kao da je bilo više turista, verovatno zbog povoljnog kursa lire, pomislila je. Kad je najzad stigla do Trga Svetog Marka, morala je da požuri kako bi na vreme stigla do kancelarije Bjanki i Lombardi.
Frančeska je skočila da je pozdravi čim je Veniša ušla u sobu.
„Veniša! Kakvo divno iznenađenje što si se tako brzo vratila. Mislila sam da ćeš odsustvovati mesecima“, uzviknula je i čvrsto je zagrlila. Potom se vragolasto nasmešila. „Verovatno treba da zahvalimo sirotom Ugu zbog toga.“
Veniša je uzdahnula. „Da, sirotom Ugu, i sirotoj Đovani, ali dobra vest je što je on ipak imao samo blag infarkt i uskoro će izaći iz bolnice.“
„A šta je s tobom? Izgledaš nekako umorno nadam se da te ona životinja nije suviše mučila.“
Veniša se namrštila. „Kakva životinja? Ne misliš valjda na Paola.“
„Oooo, sad je dakle Paolo“, nasmejala se Frančeska, imitirajući Venišin razneženi ton.
Veniša je osetila izdajničko crvenilo na obrazima. „Ne šali se, Frančeska... Znam da je sve potpuno neočekivano... Kao što znaš, nisam očekivala ništa slično kad sam otišla tamo, ali...“
„Ali l’Amante delle Quattro Stagioni te je ipak šarmirao, je li?“
„Nije bilo tako. U prvi mah pokušala sam da se borim protiv osećanja, ali znaš da mi je bio privlačan od samog početka. I ti si videla poljubac.“
„Si, ali taj čovek je mascalzone, imao je stotine ljubavnica. Svašta se priča o njemu.“
Veniša se bojažljivo nasmešila. „Veruj mi, on je veoma brižan, pažljiv i osećajan čovek. Nikad nisam srela nikog takvog.“
„Dio mio, upecana si, caral Ljubav je šlepa i već vidim da je taj čovek postao tvoj vitez na belom konju.“ Frančeska ju je sumnjičavo gledala, očito nimalo ubeđena.
„Nije to što ti misliš. Hajde da radimo, pa ću ti usput objasniti imam toliko toga da ti ispričam.“
„Pa naravno da imaš. Chipuofare da testimone alla sposa, se non sua madre, ko će hvaliti nevestu ako ne njena majka.“
„Ne budi cinična, Frančeska. Umem da budem nepristrasna kada treba.“
„Idem da nam donesem kafu, a onda možeš sve da mi ispovediš, dok se bavimo ovim neopisivo pipavim poslom koji moramo da završimo za neopisivo kratko vreme.“
Ĉim je Frančeska otišla po kafu, Veniša je ponovo pozvala Paola, ali on se još uvek nije vratio u hotel. Možda je otišao na Torčelo, pomislila je. Ali da su ga pozvali nekuda zbog posla, sigurno bi mi to rekao. Pokušala je da otera prve znake nelagodnosti.
Veniša i Frančeska provele su celo prepodne radeći i pričajući. Frančeska samo što nije prosula kafu po sebi kad je čula da ju je Paolo zaprosio i da je prihvatila. No do ručka je dozvolila da je Veniša ubedi da promeni mišljenje o Paolu. Jedva. Ipak, tražila je od Veniše da pripazi i da ne gleda svet kroz ružičaste naočare. Uostalom, još se nisu venčali. Non ćepeggior cieco di chi non vede, niko nije tako slep kao oni koji neće da vide, rekla je.
U pauzi za ručak Veniša je ponovo telefonirala u hotel, ali Paolo se još nije vratio. Potom je pozvala Mirađo i navalila na Ernestinu tražeći vesti o Paolu. Domaćica joj je rekla da se signore nije javljao otkako su njih dvoje krenuli na Sardiniju, ali obećala je da će mu preneti da ga je signorina tražila ako se slučajno pojavi tamo. Posle tog razgovora Veniša je mogla da smisli samo jednu stvar koja bi joj ublažila sve veću strepnju.
„Idemo na ručak“, predložila je Frančeska, gledajući na sat. „Danas ja častim, povodom tvoje veridbe.“
Veniša je skočila i zgrabila kaput. „Hvala, Frančeska, ali to ćemo neki drugi put moram nešto hitno da obavim. Vratiću se na vreme da nastavimo posao.“
Dva bronzana diva na vrhu tornja sa satom otkucala su jedan sat. Veniša je žurila ka svom odredištu, okružena mnoštvom ljudi koji su se slivali sa svih strana na osunčani trg, govoreći na svim jezicima sveta. Prvi put nije se u hodu divila Duždevoj palati, koja je zaklanjala nebo svojim veličanstvenom fasadom oslonjenom na dvostruki niz lukova, niti renesansnoj Biblioteci Svetog Marka, u kojoj je provela mnoga zimska popodneva čitajući i učeći. Prešla je preko velikog trga pod Kampanilom, na kojoj su se videle senke oblaka u prolazu; strogost građevine od crvene cigle bila je glavna odlika Crkve Svetog Marka, koja je izgledala kao iz bajke sa svom čipkom isklesanom u mermeru i zlatim mozaicima. Stotine golubova šepurilo se i gukalo oko nje, dostojanstveno se sklanjajući dokje ona žurila preko prostranog trga.
Veniša ie bila zadubljena u misli: morala je da razgovara s Ping Luom. Poslednji put kad je otišla kod starog Kineza, radnja je bila zatvorena; ipak, danas ju je obuzelo čudno ubeđenje da će ga naći i da će joj on razjasniti sve sumnje koje su joj se celog jutra motale po duši. Kao da je onaj čudni san pokrenuo neku nevidljivu struju koju je deo njenog mozga osetio. Neki ljudi bi se tome smejali... ali osećala je tiho uverenje, uprkos svemu. Baš kao što neki osetljivi instrumenti osećaju drhtaje zemljotresa, iako se zemlja trese možda hiljadama kilometara daleko, tihi mrmor znanja u nama ponekad može da se čuje uprkos buci. Puste nade, javljao se Venišin zdrav razum. Intuicija, šaputao je neki unutrašnji glas.
Uličica Kale del Paradizo bila je puna ljudi. Kao i svaki put kad je dolazila u ovaj neobični deo grada, bila je svesna srednjovekovne atmosfere, kakve nije bilo u ostalim delovima Venecije.
Veniša se probijala kroz uličicu, pokušavajući da prođe kroz mnoštvo ljudi koji su koračali tamo-amo. Već je bila skoro stigla do cilja kad je naišla na gužvu koja joj je preprečila put; ljudi su stajali zbijeni, vireći kroz rešetke prozora u dve mračne podrumske prostorije jedne zgrade, koje su bile prepune ptica u kavezima. Svuda naokolo osećao se užasni zadah perja, i čulo se kako mala stvorenja cvrkuću, pevaju i pište. Ĉula je za venecijanske ptice u kavezima uvozne zebe, kanarince, golubove i kosove koji se prodaju u kićenim, ponekad pozlaćenim kavezima. 1 Fabricio je imao kosa koji je živeo u kavezu na njegovom sunčanom balkonu, okružen cvećem u saksijama i puzavicama. Prolaznici su zastajali i zviždali kratke melodije, a vesela ptičica ih je potpuno verno ponavljala. Fabricio. On je tako opušten i vedar momak. Svaka devojka bi ga poželela. A ipak, ona se nije zaljubila u njega... nedostajalo mu je ono nešto neopipljivo što pomaže muškarcima poput Paola da uđu pravo u žensko srce.
Kad se konačno izvukla iz gužve, Veniša je stigla do Ping Luove prodavnice. Srce joj je poskočilo od radosti radnja je bila otvorena i čovečuljak je sedeo ispred nje, sunčajući se. Kad se Veniša približila, ustao je da je pozdravi.
„Tako mi je milo što sam vas našla“, rekla je Veniša. „Jednom sam već dolazila, pre nekoliko nedelja, ali radnja je bila zatvorena.“
„Da, moja supruga i ja smo se upravo vratili s putovanja po planinama. Ali šta vas dovodi ovamo, dete moje? Vidim da senke još nisu nestale s vašeg lica.“
„Našla sam ljubav, ali...“
Ping Lu je ušao u radnju. Nasmešio se onim svojim smirenim osmehom. „Hodite, idemo u moju baštu za meditaciju. Tamo je tamnije, sveže je i tiho, a to je mnogo bolje za razmišljanje.“
Prošli su kroz prodavnicu i izašli kroz velika dvokrilna vrata, koja Veniša prošli put nije primetila, u senovitu egzotičnu baštu s izuvijanim vilinskim drvećem, neobičnim biljkama: grmljem. U uglu je stajao drevni mali oltar, koji kao da je načinjen za iskazivanje poštovanja nekom čudnom, divljem bogu, a sad je bio okružen mirišljavim štapićima i kamenim svetiljkama koje su bacale prigušeno, zlatasto svetlo. Ulaz su čuvala dva velika bronzana psa kineski carski čuvari, kako joj je objasnio Ping Lu; mužjak je držao šapu na planeti, a ženka je pred sobom imala mladunče.
„ženka štiti dom iznutra, a mužjak spolja. Mladunče predstavlja ciklus života, koji je važan za sve nas.“ Klimnuo je glavom i nasmešio se. „Hodite, dete moje, hajde da sednemo ispod drveća.“
Staro drveće, jasno ocrtano prema svetlosti, ličilo je na ono koje je Veniša viđala na japanskim grafikama: cvetovi su bili bledi i nestvarni. Vazduh je bio mirisan i potpuno nepomičan; jedini zvuk čuo se od fontane, oko koje je raslo naročito mirišljavo cveće.
Ping Lu je seo na drvenu klupu i pokazao Veniši da sedne na stolicu prema njemu. Već samo prisustvo sićušnog starca pomoglo joj je da se smiri. Kad su se smestili, on joj se zagledao u lice.
„Dakle, kažete da ste našli ljubav?“
„Da, zove se Paolo.“ Oklevala je, ne znajući odakle da počne. „On je divan čovek i imao je vrlo tragičan život.“
„Ali?“
„Pa, problem nije kod njega, znate... nego kod mene.“
„Muče vas sumnje? Niste sigurni u svoja osećaja prema... Paolu?“ „Upravo suprotno, volim ga više nego išta, ali progone me snovi i misli o mojoj prvoj ljubavi.“
„Znači, vaše srce se dvoumi između prve ljubavi i ove nove?“
„Ne... nije to. Paolo je otišao, on...“
„Da li ste čitali Heraklita?“
Veniša se namrštila. Šta mu to znači? „U školi smo učili nešto malo o njegovoj filozofiji, ali nisam čitala njegova dela.“
„On veruje da se sve kreće ukrug.“
„Ne razumem.“
Ping Lu ju je gledao netremice. Nekako je postigao da izbriše svaki izraz iz očiju, koje su sad gledale tupo i prazno. „Vatra zamire i pretvara se u vazduh, vazduh zamire i postaje voda, voda zamire i postaje zemlja i tako dalje. Postoji stalna smena života i smrti između pojedinih elemenata, i to u oba pravca. Sve se kreće ukrug. Heraklit kaže ovako: Odozgo naniže i odozgo naviše, sve je jedno isto. Ne brinite, dete moje, na dobrom ste putu.“
Starčeva neizmerna smirenost i duboka nežnost s kojom joj se obraćao umirili su Venišu, iako je i dalje bila zbunjena i nije razumela ni reč od ovog što joj je govorio.
„Vidim da ste i dalje zbunjeni, ali da ste učili meditaciju, odgovor bi vam bio jasan. Sad ću doneti tarot. U Kini se ne koristi, više volimo Ji đing, ali moja žena je Italijanka pa me je naučila i zbog vas ću napraviti izuzetak.” Vratio se u radnju, ostavljajući Venišu da se premišlja o svemu što je rekao. Pogledala je na sat: trebalo bi da se vrati u kancelariju, ali nije htela da ode pre nego što razume da li je na dobrom putu. želela je još mnogo toga da pita, ali bilo bi sebično da ostane dugo. Nije bilo u redu zbog Đovane, koja joj je poverila važan posao, ni zbog Frančeske, koja je sad morala da radi sama.
Kada se Ping Lu vratio, Veniša je ustala. „Jako mi je žao, ali stvarno više nemam vremena. Moram da se vratim na posao i ne znam kada ću moći ponovo da dođem.“
Kinez ju je pažljivo pogledao i nasmešio se. „Nemojte toliko razmišljati, dozvolite da vas srce vodi. Već ste blizu kraja svog puta i bogovi vam se smeše. Ĉeka vas još jedna oluja, i moraćete da je savladate uz pomoć velikodušnosti. Konfučije kaže: Naneta nepravda ne znači mnogo, osim ako nastavite da je pamtite. Zdrobite ružu besa, dete moje, tako da vam ostane samo miris na rukama... Naučite da opraštate zla dela, kako ne biste ostali večita žrtva njihovih posledica.“
„Hvala vam, Ping Lu. Svakako ću razmisliti o svemu što ste mi danas rekli. Mada ne razumem značenje vaših reči, sigurna sam da ću u njima na kraju naći odgovore na svoja pitanja.“
„Vidim da i dalje nosite amajliju koju sam vam dao.“
„Da, uvek.“

„Onda se nemojte plašiti. Setite se da sledite svoje srce i bogovi će vam se uvek smešiti.“
Ping Lu je otpratio Venišu do izlaza. Pružila mu je ruku i on ju je za trenutak zadržao u svojoj, gledajući je u oči. „Danas sam pun mudrih izreka“, rekao je uz nagoveštaj osmeha. „Konfučije kaže: Ljudska duša nikada ne izgleda tako snažna kao kada odustaje od osvete i odvaži se da oprosti naneti bol.“
„Ali ja sam Džadu odavno oprostila, Ping Lu. Nimalo ga ne mrzim, ostalo mi je samo malo tuge u dubini duše. Ali stvarno bih želela da sećanje na njega prestane da me progoni, pa da mogu mirno da nastavim sa životom. Ja volim Paola, sigurna sam u to, i želim da provedem ostatak života s njim.“
Govorila je puna žudnje, a starčeve oči su na to mangupski sinule. „Sve se kreće ukrug, vrlo jednostavno. Zbogom, dete moje, i neka vas bogovi prate.“
Ping Lu je jeste delimično umirio, ali Veniša je i dalje bila zabrinuta. Više od svega želela je da razgovara s Paolom. Gde je on? Kad je shvatila da je ostavila telefon u kancelariji, Veniša je zastala kraj srebrnaste telefonske govornice i pozvala njegov hotel. „Ne, signor Barone nije ovde, odjavio se danas po podne“, rekla joj je telefonistkinja. Možda je ostavio poruku kod Ernestine? Pozvala je Mirađo, ali ovog puta niko se nije javljao.
Kad je stigla u kancelariju, pitala je ima li nekih poruka za nju, ali uzalud. Bila je očajna; zapljusnula su je sećanja na vreme kad je uzalud čekala da joj se Džad javi ili piše. Počela je da je obuzima strašna panika. Nije moguće da se ovo dešava. Ne mogu ponovo da prolazim kroz to!
Frančeska je pokušavala da je umiri, ali Veniša nije htela da sluša. Nije bilo nikakvog razloga da Paolo napusti Veneciju a da joj se ne javi, niti da iznenada postane potpuno nedostupan. Doživela je to već jednom; znala je šta se dešava. Da li se toliko prevarila u Paolu? Da li je pobegao od nje onog časa kad mu je konačno prepustila svoje srce? Obuzela ju je mučnina. VAmante delle Quattro Stagioni se vratio. Svi njeni divni, blistavi snovi o večnoj ljubavi raspali su se i pretvorili u najstrašniji košmar.
„Prerano donosiš zaključke, Veniša. Bolje sačekaj moguće je da je hitno otišao zbog posla, ili mu se pokvario telefon. Ne smeš tako brzo da ga otpišeš.“
Veniša se kratko, mračno nasmejala, stežući pesnice. Njen najdublji strah upravo se ostvarivao. „I nije mogao da nađe drugi telefon da mi se javi, čak ni na minut? Lepo si me upozoravala, i ti i onaj užasni Umberto dakle, kao i prošli put, samo sam ja kriva. Istorija se ponavlja. Nadam se da ovog puta barem nisam trudna.“
Pokušala je da se udubi u posao i do kraja radnog vremena je ćutala. Laknulo joj je kad je došlo vreme da se ide kući. Počela je da sklanja stvari i obratila se Frančeski. „Mislim da ću svratiti do kume pre polaska.“ Možda će Đovana imati ideju gde bi Paolo mogao biti.
Frančeska je videla izmučen izraz na njenom licu i pogladila ju je po mišici. „Idi“, rekla je, požurujući je. „Ja ću srediti radionicu. Ako kasnije poželiš da večeraš, posle razgovora s kumom, ili da pričaš s nekim telefonom, ne planiram ništa za večeras.“
„Hvala, Frančeska.“ Veniša je pokušala da se nasmeši. „Trenutno sam suviše zbrkana da bih mislila kako treba. Verovatno postoji sasvim logično objašnjenje za sve ovo i ja samo dramim zbog onog što sam preživela sa Džadom i zbog čudnog sna od noćas. Bolje da odem pravo kući, a onda ću telefonirati kumi da vidim šta je planirala za večeras.“
Dok je izlazila iz zgrade, jedan od portira požurio je niz stepenice. „Signorina,
signorina...“
Okrenula se. „Mene zovete?“
„Si“, rekao je čovek i prišao joj, pružajući belu kovertu. „Jedan gospodin ostavio je ovo za vas, pre jednog sata.“
Srce joj je poskočilo. Paolo... Paolo joj je ostavio poruku. Zašto nije došao gore? No nije ni važno. Odahnula je od olakšanja. Baš je smešan, valjda nije hteo da je uznemirava. I liči na njega da bude preterano uviđavan.
Široko se nasmešila. „Grazie mille.“
žurno je pocepala kovertu, umalo da pocepa i pismo u njoj. Ĉim je pogledala potpis na dnu, osmeh joj je nestao s lica. Pročitala je tekst nekoliko puta, kratak i koncizan:

Draga Veniša,
Veoma je važno da se vidimo na večeri, u osam sati, u Buon Appetito na Trgu Svetog Jovana i Pavla. Imam važne informacije koje će te svakako zanimati.
Srdačno,
Robert Rajli

XII

Ritam točkova voza koji je putovao kroz hladne predele kao da je bio u skladu s nestrpljivim otkucajima Venišinog srca. Bio je sunčan aprilski dan, proleče je upravo dostiglo vrhunac u svemu što niče; konačno su se razmahnule sveže, nove boje umesto sivih i smeđih koje su vladale preko zime. Nebo je bilo plavo, s ponekim paperjastim oblakom, i čitav svet bio je zaogrnut zelenilom; kestenovo drveće dičilo se visokim cvastima u ružičastoj i beloj boji, zemlja je prštala od novog života. Na poljima su blejala mlada jagnjad, a telad i ždrebad isprobavala su nesigurne, mršave noge. Gusto busenje narcisa i nezaboravka cvetalo je duž železničkih šina, a drveće u grupicama izgledalo je zaobljeno i bujno; u voćnjacima su krošnje bile pune cvetova. Ovo je bilo englesko proleće, toliko drugačije od italijanskog; Veniša ga je sa zanimanjem gledala, kilometar za kilometrom, dokje voz putovao sve dalje i dalje.
Smetala joj je sporost seoske lokomotive, koja se zaustavljala na svakoj maloj stanici. Ĉak ju je i buka nervirala: koraci putnika po šljunku, zveket prtljaga, glasovi, škripanje vrata na kupeima kad god je voz usporavao ili ubrzavao.
Veniša je bila sama u kupeu, i mada je kupila knjigu da čita tokom puta, misli su joj se stalno vraćale na prethodno veče i sastanak s Robertom Rajlijem. Stotine pitanja kovitlalo joj se u glavi dok je gledala kroz prozor, obuzeta naizmenično nadom i očajanjem. Njen svet bio je u haosu: više nije znala šta je istina a šta laž. Bezbroj puta ponovila je u sebi razgovor koji je vodila s očevim prijateljem: pitanja i odgovori, nepovezane činjenice i delići informacija, sve to i dalje joj se činilo suviše zbrkano i fantastično da bi imalo ikakvog smisla.
Nakon što je pročitala Rajlijevo pismo dok joj je srce ubrzano tuklo, Veniša umalo da ne ode na sastanak s njim. Nikada joj se nisu dopadale očeve kolege iz Organizacije, kako ih je majka zvala. Uvek su delovali nekako tajanstveno kad god bi došli u posetu; rano je naučila da se takvog tipa ljudi treba plašiti i izbegavati ih.
Pročitala je mnogo detektivskih romana Džona le Karea i Lena Dajtona, pa je umela da prepozna dvosmisleni jezik koji su uvek koristili, a koji se ticao nepoželjnih aktivnosti i neprijatelja, i domaćih i stranih. Veći deo prigušenih razgovora koje su vodili iza zatvorenih vrata ser Vilijamove radne sobe odnosio se na nevolje. Mada su vrlo retko otvoreno govorili o problemima u Severnoj Irskoj, Veniša je znala da se razgovori skoro uvek vode baš o tome. Pretpostavljala je da, mada je njen otac napustio tu grupu, i dalje na neki način učestvuje u njihovim aktivnostima biće da onaj koga jednom prime nikada ne može sasvim da ode. Ipak, nikad nije ni pomislila u kolikoj meri će njegovi postupci uticati na njen život.
Neprijatelji. Ta reč je mračno odjekivala u Venišinom umu. Bogati, otmeni, ugledni neprijatelji, s kandžama koje umeju da prikriju toliko dobro da niko i ne pomisli koliko zlo vreba iz pozadine. Krem engleskog društva. Pri toj pomisli maltene se stresla od gađenja, utoliko pre što je sada znala da se njen otac nalazi u središtu čitave stvari. Kako čovek može tako neopisivo okrutno da se ponese prema rođenoj kćeri?
Pomisao na oca, sada još više nego pre, otvarala je nezalečenu ranu. Vilijam Aston Montegju je čitavog njenog života određivao šta njegova kći sme a šta ne sme da radi. Ĉinio je to iz ljubavi, naravno, tako je bar govorio Veniši, a njena majka ga je slepo podržavala. Možda bi činjenica da je to činio za njeno dobro trebalo da bude opravdanje, ali nije tako bilo osećala se kao u klopci, i čim je bila u stanju da ode, Veniša je napustila kuću. I dalje bi se trgla kad bi se setila užasnih svađa koje je vodila s ocem svaki put kad bi želela nešto što se ser Vilijamu nije dopadalo. Trebalo je da me majka štiti, nastavljala je Veniša da govori u sebi. Ali naravno, njeni stavovi bili su pod ogromnim uticajem ljubavi prema njemu, do te mere da na kraju nije imala slobodnu volju, čak ni kad se radilo o tome da ne nanese bol sopstvenoj kćeri.
Veniša se detaljno prisećala sastanka s očevim prijateljem. Robert Rajli nije joj rekao mnogo. Ĉekao ju je u Bon Apetitu, sedeći za stolom u najdaljem uglu restorana...
* * *
Na Venišino iznenađenje, čim ju je ugledao, ustao je i dao je znak konobaru da želi da plati.
„Dobro veče, Veniša. Drago mi je što si došla“, rekao je uz srdačan osmeh. „Nadam se da ti neće smetati da malo odložimo večeru. Rezervisao sam sto za deset uveče. Pošto Italijani inače večeravaju u to doba, a veče je veoma lepo, mislio sam da prvo malo prose tamo.“
Veniša je pokušala da ne pokaže koliko ju je ovaj predlog iznervirao: nije bila raspoložena za ćaskanje. Ĉitavog dana bila je na mukama, pokušavajući da dođe do Paola i pitajući se otkud ovaj iznenadni poziv koji je, sudeći po tonu pisma, imao veze s nečim neprijatnim.
„O čemu se radi, gospodine Rajli?“, upitala je kruto. „Nije mi stalo do večere nisam zato došla ovamo.“
„Kako god želiš, draga moja, ali mislim da moramo da popričamo nasamo.“
Izašli su iz restorana i ćutke koračali nekoliko trenutaka; uskoro su našli mali park kraj samog kanala, koji je u ovo doba bio prazan osim nekoliko zaljubljenih parova koji su se ljubili na klupama.
„Ovde nam niko neće smetati“, rekao je Rajli i poveo je ka klupi kraj same vode. „Hajde da sednemo, biće ti udobnije osim toga, ovo što imam da ti kažem možda će ti predstavljati šok pa je bolje da sediš.“
Veniša je nagonski osetila nelagodnost, ali sela je ne gledajući u njega već u mutne odraze zgrada u vodi kanala. „Molim vas, pređite na stvar, gospodine Rajli. Ovo je bio dugačak i težak dan i nemam vremena za igranje tih špijunskih igara koje vi i vaši prijatelji tako volite.“
Robert Rajli se hladno osmehnuo. „Nemoj biti takva, dušo mogao sam te ostaviti u mraku, ali u nekom trenutku ti bi svakako saznala istinu. Mislim da je pošteno da je saznaš što pre, pogotovo što, koliko vidim, sada ima direktne veze s tobom.“ „Pretvorila sam se u uvo“, rekla je uz iznervirani uzdah.
Agent joj nije odmah odgovorio. Izvadio je paklu cigareta i ponudio i nju, ali Veniša je odbila pokretom glave. Veče još nije prešlo u noć i sve je bilo svetlucavo i puno svitaca; atmosfera je bila topla i prijatna, puna mirisa ruža i zvuka tihog pljuskanja vode uz nasip. „Koliko dobro poznaješ Paola Baronea?“
„Sasvim dobro, zašto?“
„Veniša, moraš mi verovati kada kažem da ne želim da te povredim, već upravo suprotno. Nekim stvarima suđeno je da se dese i život ume da nas nauči tome na čudan način. Možda je Napoleon bio u pravu kad je rekao: Ne postoje slučajnosti; to je samo drugi naziv za sudbinu.“ Kratko se nasmejao. „Nije da naročito uživam što ću razgovarati s tobom o ovome, i stvarno ne znam kako to da kažem a da ne budem grub.“
„Dobro, onda budite grubi ne obazirite se na mene.“ U Venišinom glasu osećali su se nestrpljenje i nervoza, a u pogledu, kad ga je najzad pogledala u oči, jasno se video prezir.
On je dunuo dim cigarete i zagledao se u njega. „Jednom davno, kad ti je bilo možda osamnaest godina, bila si veoma zaljubljena u jednog mladića.“
Veniša se sva zgrčila iznutra. Zašto ovaj čovek to baš sad pominje? To se njega ionako ne tiče. „Da, u Džada Kartera. To je stara priča koju sam odavno završila, i ne vidim kakve veze moj lični život ima s bilo čim što biste imali da mi kažete“, brecnula se.
„Garet Džordan Karter. Pa, život ima čudan osećaj za humor i ponekad se stvari odvijaju na veoma neobičan način.“
Sećanja su se vratila i Veniša je osetila da joj srce ubrzava. Usta su joj bila suva. „Da li vi to meni kažete... kažete da znate gde je Džad?“
On je podigao ruku. „Korak po korak, draga moja. Nemoj trčati pred rudu.“
Tog časa Venišu je zahvatio trenutni i iracionalni talas panike. O čemu se ovde radi?
„Pitali ste me koliko poznajem Paola, a sad odjednom pričate o Džadu!“
Rajli se promeškoljio na klupi kao da mu je neprijatno. „Pa, nema drugog načina da ti ovo kažem...“ Opet je zastao i bacio opušak u vodu. „Veniša, drago moje dete, Paolo Barone i Garet Džordan Karter su jedna ista osoba.“
Ona ga je belo gledala, a svet joj se vrteo oko glave. Osetila je ledeni znoj po leđima. Srce joj je tuklo kao ludo, dlanovi su joj bili vlažni; listovi na drvetu iznad nje pretvorili su se u uskovitlani kaleidoskop tamnih mrlja. Onesvestiću se, pomislila je i uložila svu svoju snagu da se ne sruši. To što je Robert Rajli upravo rekao bilo je potpuno suludo; nije imalo nikakvog smisla. Stotinu pitanja rojilo joj se u umu, ali bila je suviše zbunjena da išta kaže.
„Ne razumem“, promrmljala je, drhteći od šoka i neverice. „O čemu vi to govorite? To je nemoguće. Džad je Englez, a Paolo je Italijan i uopšte nisu slični, čak ni približno. Potiču iz potpuno različitih svetova... Šta vi to govorite?“
„Bojim se da nisam u situaciji da ti dam mnogo više informacija. Tvoj otac zna sve odgovore.“
Veniša se ohladila. „Kakve veze moj otac ima s tim?“
„Nažalost, Vilijam je imao velikog udela u čitavoj zbrci i bojim se da je učestvovao u svemu.“ Rajli se nagnuo k njoj, s laktovima na kolenima, prepletenih prstiju.
„A šta sa Džadom... Paolom?“
„On je sada Paolo Barone. Garet Džordan Karter je u svakom praktičnom smislu mrtav i tako mora i ostati duga je to priča.“
Veniši su oči planule. „Dakle, cela ta priča kako je Paolo udovac i kako je izgubio pamćenje, to je gomila laži?“
„Ne, Paolo zaista ima potpunu amneziju. Garet je bio teško ranjen tokom poslednje misije u Severnoj Irskoj, pre deset godina. Umalo da izgubi život.“
„Ali Džad nije bio agent. Bio je oficir u padobranskoj jedinici.“
Robert Rajli je uzdahnuo i pogledao je nekako bojažljivo. „Da, znam, i to je ono u čemu smo tvoj otac i ja igrali ne baš jako časnu ulogu. Garet je bio veliki rodoljub i bilo mu je pomalo krivo što ne može da bude član najužeg kruga nije išao u privatne škole i sve ostalo što uz to ide. Nije bilo teško ubediti ga da postane heroj.“
Veniši je počelo da sviće pred očima kad je shvatila o čemu joj govori. Njen otac je bio toliko neopisivo nemilosrdan da to nije mogla ni da zamisli. U njoj je počeo da narasta spor i užasan gnev, potpuno nespojiv s njenim obično promenljivim temperamentom. Za trenutak je mržnja bila nalik vrelom ognju, jača od svih osećanja koja je ikada iskusila. Ako je to što podozreva istina, onda je njen otac uništio njenu sreću jednako efikasno kao da ju je ubio na spavanju.
„Odvratni ste!“ jeknula je dok se borila da ne zaplače. Neko vreme nije mogla da progovori. Potom je progutala knedlu i pokušala da joj glas zvuči mirno. „Da li Paolo to zna?“
Agent se ponovo naslonio na klupu i zagledao se pravo pred sebe. Kada je odgovorio, glas mu je bio tih. „Ne, Paolo Barone zna samo ono što smo mu rekli kada se probudio iz duboke kome u kojoj je bio nekoliko meseci. Nije bilo nikakve potrebe da sazna više nego što smo mi mislili da treba. Bio je užasno unakažen i bile su mu potrebne brojne operacije. Veruj mi, tvog oca je mučila krivica i iz svog džepa je platio operacije kod najboljeg američkog plastičnog hirurga. Takođe je dao i veliku svotu novca kako bi Paolu obezbedili udoban život. Garet je bio sjajan vojnik, hrabar i istrajan čovek. Opasna misija za koju se prijavio umalo da ga košta života. Za sve koji ga znaju on je mrtav i tako mora i da ostane, jer njegova glava je bila ucenjena. Paolo je našim neprijateljima veoma važan, a oni misle da je poginuo u skladištu municije koje je digao u vazduh. Morali smo da mu smislimo novi identitet, potpuno novi život. Obučavali smo ga pune dve godine da bi postao ova nova osoba. Nije mu bilo teško da prihvati novu ličnost, baš zbog amnezije. Smestili smo ga u Italiju jer imamo dobre odnose s italijanskim tajnim službama. On je bio i uvek će ostati, iz sasvim očitih razloga, pod nadzorom.“
Veniša, koja ga je ćutke slušala, jedva sposobna da poveruje u to što čuje, užasnuto ga je pogledala. „Znači, Paola uvek neko prati? I prisluškuju mu telefon, i uopšte nema privatnosti?“
Robert Rajli se mračno nasmešio. „Ne tako dramatično kao što ti misliš, draga moja, ali imamo mi svoje metode. Tako sam i znao kako da te nađem. Paolov obračun s grofom Palermijem di Orelanom uključivao je i tvoje ime. Jedan od naših agenata bio je tamo, i baš zahvaljujući njemu Paolo je tako brzo pušten. Grofov telohranitelj podneo je prijavu, tvrdeći da je Paolo prvi napao njega. Italijanska policija bi ga, s obzirom na status Umberta Palermija, verovatno zadržala u pritvoru bar dvadeset četiri časa.“
„Da li Paolo zna da ga pratite?“
„Da, do izvesne mere, ali naučen je da to ignoriše, čak i da zaboravi. Uostalom, mi smo tu da ga zaštitimo, a ne da mu komplikujemo život.“
Venišu je obuzeo bes. „Ne, ne komplikujete mu život... Bože sačuvaj da vi gurate nos u tuđe živote!“
„To je radi njegove zaštite, i Paolo je svestan toga.“
„Kako ste znali da se vraćamo u Veneciju? Plan je bio da provedemo celu nedelju na Sardiniji. Vratili smo se samo zato što se muž moje kume razboleo.“ Stresla se od pomisli da su ona i Paolo bili pod prismotrom tokom poslednjih dana, kada je bila toliko zaokupljena sopstvenom srećom i mislima o zajedničkoj budućnosti.
„Znali smo da se oboje vraćate u Pizu, jer su vaša imena bila na spisku putnika. Kad god se njegovo ime pojavi u nekoj luci ili aerodromu u Italiji, i nekoliko drugih zemalja, mi ćemo to saznati. A potom je bilo lako naš agent vas je pratio do Venecije.“
„Dakle, naš susret juče nije bio slučajan.“
„Pa, i jeste i nije. Obavestili su nas kada ste se ti i Paolo prvi put slučajno sreli i uveravam te da je to podiglo veliku prašinu. Ali nastavili smo da posmatramo i čekamo, ne znajući šta će se dešavati između vas. Onda je postalo jasno da ćemo uskoro morati da se upletemo. Doleteo sam u Veneciju istog dana kad sam saznao kuda ste se uputili. Nameravao sam da te nađem kod kuće i da razgovaram s tobom, ali onda smo se sreli na ulici to je stvarno bilo slučajno. Kada si mi predstavila Paola Baronea kao svog verenika, znao sam da moram brzo da delujem. Telefonirao sam tvom ocu, pa smo odlučili da ti odmah kažemo istinu, i zato sam ti poslao pismo s pozivom da dođeš na sastanak.“
„I dalje se uplićete u sve... Da li vas Paolo poznaje?“
„Da, naravno radio sam s njim od samog početka i sastajemo se dva puta godišnje da procenimo situaciju.“
Veniša je pomislila na Paolovo ponašanje posle njihovog prvog susreta, na sve načine na koje je njeno šesto čulo pokušavalo da joj kaže nešto o njemu i kako je, najzad, sve objašnjeno. Ponovo je progutala knedlu kad je shvatila ogromne razmere ovoga što je saznala.
„Da li ste mu rekli sve činjenice o čitavoj ovoj zbrci?“

„Da, razgovarali smo sinoć.“
„Dakle, ponovo ste se upleli i uništili ste mi život po drugi put“, zaključila je obuzeta besom. Ustala je s klupe i udaljila se nekoliko koraka, grčevito prekrštenih ruku. Da joj je rekao ovo pre nego što je razgovarao s Paolom, mogla je ona da mu sve kaže, da mu ispriča na svoj način, blago i postupno, uz ljubav koju oseća prema njemu, sada više nego ikada. Zagledala se preko kanala. „Nikakvo čudo što je Paolo nestao i što neće da mi se javi ne mogu da poverujem!“
„Ne verujem da sam ti uništio život, Veniša“, mirno je odgovorio agent. „Jasno je da te
Paolo veoma voli.“
Ona je oćutala, jer nije želela da razgovara o svojim osećanjima prema Paolu s ovim čovekom koji je, zajedno s njenim ocem, bio kriv za tolike njene patnje, za tolike godine jada i zbunjenosti. Pogledala ga je hladno.
„Danas nisam uspela da ga nađem. Odjavio se iz hotela, a nije ni kod kuće. I ne javlja se na mobilni. Očito mu se smučila čitava priča i ne bih mu zamerila kad bi odlučio da me više nikad ne vidi.“
„On je u manastiru na Sardiniji. Otišao je tamo i jednom ranije, posle izlaska iz bolnice, kada je tek počinjao novi život u Italiji. Pošto mu nismo rekli da je bio u vezi sa tobom, za njega je to saznanje svakako predstavljalo veliki šok.“
Robert Rajli je izvadio novu cigaretu i upitno pogledao Venišu. „Povređen je i mora da izađe s tim na kraj. Ne čudi me što je tamo nedostupan, ali on zna da si ti bila žrtva isto koliko i on. Ipak, to dodaje novo opterećenje njegovoj ionako komplikovanoj situaciji, a kao što sam rekao, on mora naučiti da izađe na kraj s tim.“
„Stvarno ste pravi makijavelisti, svi odreda, izigravate Boga, uplićete se ljudima u živote. Nikakvo čudo što je svet u ovakvom haosu... Kako možete da se pogledate u ogledalo?“ Veniša je besnela, koračajući tamoamo pred njim. „Dakle, šta se tačno desilo?“
„Bojim se da ne mogu ništa više da ti kažem moraćeš da pitaš svog oca. Ja sam samo hteo da znaš da te Garet nije ostavio kao što si mislila, i da Vilijama i dalje muči ono što je radio proteklih deset godina.“
„Ali...“
„Razgovaraj s ocem, Veniša. On te čeka u Engleskoj.“
* * *
Veniša se naglo trgla iz mračnih misli kad je čula škripu kočnica dok se voz polako zaustavljao i potom glas šefa stanice kako objavljuje da su u Ĉičesteru. Ustala je i skinula putnu torbu s police iznad sedišta. Ponela je samo najneophodnije, pošto nije nameravala da se duže zadržava u Engleskoj. Najduže četrdeset osam sati koliko je potrebno da se suoči s ocem. Odavno je trebalo to da učini.
Vazduh je bio prilično oštar kad je sišla na peron; počela je i sitna kiša, ono što Englezi vole da opisuju kao aprilski pljusak. Spremna da istrpi hladnoću i očajanje, Veniša je prošla kroz staničnu kapijicu, napolje na ulicu. Srebrni rols-rojs stajao je pred staničnom zgradom, a postariji šofer u elegantnoj sivoj uniformi došao joj je u susret.
„Dobro došli kući, gospođice Veniša“, rekao je uz širok osmeh, uzimajući joj torbu iz ruku. „Je li ovo sve?“
„Da, Džajlse, hvala. Ovog puta došla sam samo nakratko.“
Džajls je radio kod njene porodice otkako Veniša zna za sebe. Počeo je kao sluga kad je ser Vilijam bio mladić, a unapređen je u šofera dok je Veniša još bila u privatnoj osnovnoj školi. Otvorio joj je vrata automobila i ubacio torbu u prtljažnik. U Britaniji je počelo letnje računanje vremena pa je, iako je bilo gotovo sedam uveče, i dalje bio dan; tačnije, onaj sat između dana i noći kada je suviše vidno za veseli sjaj lampi, ali spoljašnji svet već polako tone u prve naznake sumraka.
Automobil je skrenuo kroz kapiju od kovanog gvožđa s dobro poznatim grbom, a potom je gotovo bešumno prošao dobro održavanim prilaznim putem između drvoreda jela koji se pružao skoro čitav kilometar. Veniša se stresla, uprkos grejanju u automobilu. Iznutra je ključala od zbrke emocija, pokušavajući da se pripremi za možda najveći izazov s

kojim će se ikada morati suočiti.
Vilijam Aston Montegju bio je čovek naviknut da sve uvek bude po njegovom; verovatno je baš zbog vojničke karijere postao tako nepomirljiv, pomislila je. Ipak, baš zbog tog tiranskog ponašanja Veniša se otuđila od njega još kao dete, a njena buntovnička i nezavisna priroda njega je samo dodatno ljutila. Nije se radovala susretu s ocem, ali znala je da radi sopstvenog mira mora saznati sve činjenice o ovoj mračnoj epizodi svog života. Mora da se objasni s njim kako bi mogla ostaviti prošlost iza sebe, ali ma koliko se trudila da se opusti, osećala se upravo suprotno toliko toga se desilo u poslednja dvadeset četiri časa da se zapravo osećala ošamućeno, kao kontuzovana.
Setila se mudrog saveta koji je dobila od Ping Lua. Dotakla je amajliju i ponovila ga u sebi dok su se primicali kući. Naneta nepravda ne znači mnogo osim ako nastavite da je pamtite... Zdrobite ružu besa tako da vam ostane samo miris na rukama... Naučite da opraštate zla dela, kako ne biste ostali večita žrtva njihovih posledica. Odlučila je da, ma koliko je truda to koštalo, neće izgovoriti nijednu uvredu.
Aston Hol je kao arhitektonska celina bio pod zaštitom države; sagrađen je krajem šesnaestog veka s namerom da traje. Dominirao je okolnim predelom, s fasadom od crvene cigle koja je nosila dvokrilne prozore ukrašene romboidnim umecima, i centralnim tremom s nosećim stubovima pod kojim su se nalazila dvokrilna vrata od hrastovine okovana gvožđem. Stroga a prostrana kuća imala je tri sprata, s razuđenim krovom, tjudorskim lukovima i izuvijanim dimnjacima karakterističnim za doba u kom je podignuta. S obe strane okruživali su je veliki žbunovi rododendrona, koji su umnogome ublažavali njen inače mračan izgled. Sve zajedno bilo je pre veličanstveno nego lepo, pompezno a ne udobno - i Veniša je oduvek mrzela to mesto.
Svuda je bilo drveće: topole, vrbe i tuje; procvetalo žbunje i fontane. U daljini, iza kuće s pogledom na jezero, stajala je ogromna magnolija u punom cvatu, u čijoj je senci Veniša provodila leta u čitanju.
Mogla je u mislima da vidi terasastu baštu iza kuće, koja je u ovo doba godine puna prolećnog cveća: lale, narcisi, cinije i neveni, naizgled nasumično razbacani duž krivudavih staza; anemone koje se pružaju preko kamenih zidova terasa u blistavom obilju. Najviše je volela one delove imanja koji su, pošto nisu pred očima, bili manje uštogljeni i mnogo živopisniji.
Automobil se zaustavio pred glavnim ulazom. Veniša je nagonski prkosno podigla glavu i ispravila ramena pre nego što joj je Džajls otvorio vrata. Okovana hrastova vrata otvorila su se kao na neki tajni znak i pojavio se Soms, batler.
„Dobro veče, gospođice Veniša. Dobro došli kući. Nadam se da ste prijatno putovali.“
„Dobro veče, Somse. Veoma prijatno, hvala.“
„Ser Vilijam je u radnoj sobi. Rekao je da mu javimo kada budete spremni da mu se pridružite za čašicu šerija u salonu. Večera će biti u osam, kao i obično.“
„Molim vas, recite ocu da ću mu se pridružiti u pola osam. Hvala, Somse.“
Ulazni hol bio je veličanstven, s crno-belim mermernim podom. Zidovi su bili u boji starog zlata, a široko stepenište koje je vodilo na gornje spratove bilo je prekriveno debelim zelenim tepihom. Skrivene električne lampe osvetljavale su unutrašnjost; zavese na velikom prozoru na odmorištu bile su tamnozelene sa zlatnim šarama. Jedini ukras bio je okrugli sto od abonosa na samoj sredini hola, s velikom vazom punom belih kala - delovale su hladno, strogo i prekrasno.
Veniša je mrzela ovo mesto više nego ikada ranije. Nagonski gaje uporedila s Mirađom. Iako je Aston Hol bio mnogo spektakularniji i veličanstveniji, nekako nalik na muzej, jedva je čekala da se vrati u toplinu Italije. Stojeći časovnik u holu izbio je sedam puta dok se penjala ka svojoj sobi.
U sobi je sve bilo potpuno isto kao pre godinu dana. Veniša je skinula moderni pariški mantil i pošla da pogleda kroz prozor. Mlečnobela izmaglica lebdela je nad jezerom i pokrivala donji deo bašte i imanja. Daleko na suprotnoj obali pružala se šuma, nalik na crni greben zapljusnut srebrnastom penom. Ostala je bez daha pred nezemaljskom lepotom čitavog prizora, a ipak iluzija mira koju je videla pred sobom imala je i preteći prizvuk. Jer u njenom srcu mira nije bilo, samo divlja strast koja je gorela poput plamena. Bila je zaprepašćena i pomalo uplašena njenom silinom.
Nedostajao joj je Paolo, čeznula je za njim; nije mogla da podnese bol što su razdvojeni, pogotovo što je znala da je i on patio kada je čuo istinu. Osećala se kao da je zahvaćena nekim ogromnim talasom. Hoće li on moći da oprosti? Hoće li moći da zaboravi? Ako je u njegovim očima ona nepopravljivo okaljana svojim vezama s ovom porodicom, kako će uspeti da nastavi život bez njega? Neka nevidljiva ruka dohvatila joj je srce, stežući ga i uvrćući.
Džad i Paolo su ista osoba. Ping Lu je imao pravo mudri Kinez je to odmah znao. Sve se kreće ukrug, rekao je, s onim svojim tajanstvenim bledim osmehom. Veniši je bilo teško da odredi šta je osećala prema Džadu svih ovih godina. Verovatno bi rekla da ga nije volela. Osim toga, kako da ga voli? Bila je povređena i slomljena. A ipak, tokom sveg tog vremena u njenim mislima su skoro uvek bila sećanja na neku šetnju ili razgovor s njim. Iako su Paolo i Džad ista osoba, sada je znala da voli baš Paola čoveka koji je patio i kroz tu patnju stekao neku vrstu saosećanja, velikodušnosti i mudrosti, koje su, sad kad razmisli o tome, Džadu uvek nedostajale.
Veniša se umila i očešljala; nije nameravala da se presvlači. Nije došla ovamo da uživa niti da učestvuje u društvenom životu, nego da sazna poslednje mučne detalje svoje uništene ljubavne priče.
Kuća je utonula u mračnu tišinu dokje silazila na sastanak s ocem. Ĉula je samo kucanje sopstvenog srca i tiktakanje velikog časovnika u holu.
Dnevna soba u Aston Holu bila je jedna od šest soba za prijem. Bila je prostrana, gotovo kvadratnog oblika. Tri zida bila su prekrivena ogledalima, a između njih stajale su diskretne zidne lampe koje su prostoriji davale meki, ružičasti sjaj. Na četvrtom zidu nalazile su se slike, Tarner i Endru Vajet. Sve je bilo u boji slonovače, s lakiranim hrastovim podom preko kojeg je bilo prostrto nekoliko čilima pastelnih boja. Preko tavanice su se protezale teške hrastove grede, a vrata i prozorski okviri bili su takođe od tamnog drveta. Pod prozorima su stajale tapacirane niše za sedenje, sa zavesama i jastucima koji su se savršeno dopunjavali s drevnim rezbarenim nameštajem i blagim sjajem starog srebra. Na jednom kraju prostorije nalazilo se nekoliko stolova i tapaciranih stolica, a između njih crveni lakirani kineski stočić. U velikom kamenom kaminu gorela je vatra, a iznad njega visila je velika uljana slika Aston Hola iz devetnaestog veka, okruženog negovanim baštama.
Kada je Veniša ušla, nije odmah ugledala oca. Sedeo je u jedinoj fotelji na drugom kraju sobe, kraj jednog od prozora, pod svetlošću stojeće lampe. Pušio je lulu.
„Zdravo, oče.“
Ustao je da je pozdravi kad je pošla ka njemu. Ser Vilijam Aston Montegju bio je visok i videlo se da je nekada bio snažan. Imao je grubo ali lepo lice, ali sada je bio ugojen i proćelav, s gustim, čupavim obrvama koje su uvek jasno pokazivale svaku promenu raspoloženja.
„Veniša, dete moje... izgledaš umorno.“
Pošto nije pokazala nikakvu nameru da ga srdačno pozdravi, nego se zaustavila kraj prozora, njen otac je ponovo seo.
„Pa eto, nisam spavala dvadeset četiri sata.“
Nastupila je tišina dok su se uzajamno odmeravali.
„Da...“
„A koliko vidim, za to mogu tebi da zahvalim“, nastavila je oštro.
„Došla si da me ispitaš, dakle. Pa, izgleda da ti dugujem objašnjenje.“
Veniša se zagledala u oca, a oči su joj plamtele od besa i neisplakanih suza. „Mislim da mi duguješ mnogo više od toga, oče; da li se slažeš?“
Opet je nastupila tišina dokje ser Vilijam pućkao lulu. Izraz lica bio mu je neproziran, ali oči su mu izgledale umorne i stare, kao nikada ranije. „Da. Znaš, nije bilo planirano da ispadne tako nije trebalo ništa da mu se desi.“
Veniša je prekrstila ruke da joj se ne bi tresle od besa. Glas joj je bio hladan i grub. „To sad nije bitno. Kako si mogao da se uplićeš, da manipulišeš mojim životom i Paolovim... mislim, Džadovim... na tako odvratan način? Da li shvataš šta si učinio? Zar uopšte nemaš savesti?“
„Razumem tvoj bes, ali u ono vreme mislio sam da činim ono što je najbolje za tebe.“
Zagledala se u oca, rastrzana između besa i ogromne tuge. „Ja sam bila zaljubljena u Džada, planirala sam da rodim njegovo dete, za ime božje tvoje unuče.“
Ser Vilijam je podigao ruke kao da se brani, ali gledao ju je sa svojim uobičajenim osornim i iznerviranim izrazom lica, mada uz primesu nelagodnosti.
„Da, dušo... znam... sve je to veoma žalosno, ali ja sam zaista mislio da te time štitim.“ Zagledao se u vatru u kaminu i zaćutao, kao da bira reči, boreći se protiv svog ponosa. „Sada shvatam da sam pogrešio, i već deset godina živim s tom krivicom. To je bio težak teret... pokušao sam da pomognem Džadu koliko god sam mogao, ali tako da on, naravno, ne zna odakle je pomoć došla. Oduvek je verovao da mu je naša vlada obezbedila taj novi život...“
Njene oči boje ćilibara ispunile su se prezirom. „Misliš, pokušao si da novcem iskupiš savest.“
Lice ser Vilijama je otvrdlo. „E pa, draga moja, ako želiš tako da gledaš na stvar, samo izvoli“, rekao je suvo, istresajući pepeo iz lule u pepeljaru na stolu. „Ali u neku ruku, tvom Džadu je mnogo bolje sada kao Paolu i...“
Veniša je ostala bez daha od tih reči. „Ne mogu da verujem! Kako možeš da budeš tako ciničan? Ti si potpuno bez morala...“
„Ne, draga moja, nego sam realan i praktičan“, odbrusio je on.
Mlada žena zagledala se u oca, a oči su joj plamtele. „Džad je potpuno izgubio sećanje. Da li shvataš koliko je užasno živeti s vakuumom u glavi... izgubiti pojam o tome ko si zaista?“
Ser Vilijam je klimnuo glavom. „Verujem da je prilično gadno, ali pogledaj to s vedrije strane“, rekao je mirno. „On zna da je bio junak i da je učinio veliku uslugu svojoj domovini. Dobio je potpuno nov identitet, i sredstva da stvori sebi odličan život što je i učinio, moram priznati, i to veoma uspešno.“
„Ne budi takav licemer, oče! Sve bi to bilo u redu da nije namerno izmanipulisan da prihvati tu opasnu misiju. Tvoj dragi prijatelj Robert Rajli mi je rekao da si iskoristio njegov patriotizam. Ti si dobro znao koliko se nesigurno osećao među kolegama koji su išli u privatne škole.“
„Imaš pravo, Veniša, naravno. Priznajem da sam molio Roberta da mi učini uslugu i regrutuje ga za ovaj zadatak. To je trebalo da vas razdvoji dovoljno dugo da... pa, da bar jedno od vas raskine veze koje vas vezuju... A priznajem da sam presretao pisma koja ste pisali jedno drugom...“
„Pisma? Moja pisma Džadu?“
„Da, tvoja pisma Džadu, koja su zaplenjena po dolasku, i pisma koja je Džad pisao tebi, i koja su zaplenjena pre nego što bi napustila kasarnu.“
„Dakle, Džad nikad nije saznao da sam trudna, nije imao pojma da sam trudna?“ Veniša je mehanički ponavljala reči, kao da jedva može da pojmi šta se dešava.
Ser Vilijam je malo oklevao. „Nije.“
Kažu da se davljeniku čitav život odvija pred očima, a sada je i Veniša videla, neverovatno jasno, sve dane koje je provela čekajući Džadovo pismo, i osetila je razočaranje koje ju je obuzimalo kada se vraćala praznih ruku posle odlaska do poštanskog sandučeta u prizemlju. Sada su se sve kockice složile. Više nije bilo nikakve misterije: Džad ju je sve vreme voleo. Oboje su bili žrtve manipulacije onih koji je trebalo da joj budu najbliži.
Sela je na tapaciranu klupu ispod prozora, grčevito stežući ivicu jastučeta. Oči su joj se napunile suzama.
„O, oče, kako si mogao da učiniš tako užasnu stvar rođenom detetu?“, uzviknula je, stegnutog grla. „Samo zato... samo zato što ti se Džad nije dopadao... jer nije rođen u istoj visokoj klasi kao ti! Kako si mogao? Kako si mogao?“ Podigla je pogled, ali jedva je mogla da pogleda u oca. „Da li je i majka to znala?“
Otac se nelagodno premeštao u stolici. „Da, ali ona je uvek bila odana najpre meni. Ne smeš da je okrivljuješ ona je verovala da imam pravo i da treba da te zaštitimo.“
„To nije nikakvo opravdanje za toliku podlost, sigurno si svestan toga. Mrzim te!“ Veniša je sva drhtala; nije mogla da prikrije svoju uznemirenost pred otkrićem ovolike podlosti oboje svojih roditelja.
„Pa, imaš pravo na to, dete moje.“ Glas mu je bio prigušen dokje ponovo uzimao lulu.
„Nikad ti neću oprostiti.“
„To me žalosti, Veniša, ali sasvim mogu da razumem tvoju reakciju. Ima dana kada i sam sebi jedva mogu da oprostim“, poluglasno je rekao ser Vilijam. Ponovo se zagledao u vatru i polako izvadio duvankesu iz džepa, pa počeo da puni lulu. „Kada si izgubila bebu, i kad sam te video kako ležiš u bolničkom krevetu, a Džad je isto bio u bolnici... pa, imao sam vremena da razmislim. Znam da će ti možda biti teško da poveruješ, ali svih ovih godina želeo sam da nekako popravim stvar, a kada smo saznali da si se slučajno ponovo srela s momkom, to je izgledalo kao odlična prilika.“
Veniša je prvi put te večeri malo bolje pogledala oca. Da, svakako je ostario; čak kao da se i smanjio. Zaprepastila se kad je shvatila da on na nekada ponosnom licu nosi pečat tuge. Tokom čitavog njenog detinjstva on je bio toliko obuzet poslovima da se veoma retko zanimao za nju; a kada je odrasla, jedva da je i mislio na nju osim kada su se svađali oko toga čime će se ona baviti u životu, naravno. Uprkos onome što je sada pokušavao da joj kaže, njen bes nije mogao tek tako da umine; i dalje nije mogla da mu oprosti sav jad koji je naneo Paolu i njoj. Odlučno je podigla bradu.
„A da si se ponovo upleo, kao Rajli, možda bi mi po drugi put uništio život. Ne mogu da zamislim kako će ti Paolo oprostiti sve zlo koje si mu naneo. Kako da mi pogleda u oči posle onoga što si mu učinio, ti, moj otac?“
Ser Vilijam je podigao čupave obrve. „Mislim da ga potcenjuješ. Paolo je pametan čovek. Njegova reakcija bila je veliko iznenađenje. Više se potresao zbog tebe nego zbog sebe. Prvo što je rekao, kada je saznao istinu, bilo je: Sirota Veniša, kako je njoj bilo teško.“ Ispustio je zvuk nalik na nešto između gunđanja i smeha i pogledao kćerku u oči. „Stvarno je neobičan, taj tvoj Paolo! Sad kad ste ponovo našli jedno drugo, i uprkos svim nesrećnim događajima, ipak ćete imati svoj srećan kraj, a ja ću moći mirno da legnem u grob. Tvoja nana Horen često je govorila: Ako su dva srca istinski suđena jedno drugom, sudbina će naći načina da ih ponovo sjedini. Nikad nisam razumeo ni pola od svega što je ta žena govorila, niti šta joj je to značilo a sada znam. Dobra je to žena bila, nana Horen... Vas dvoje ćete na kraju
ipak biti zajedno, a posle svega što se dešavalo, drago mi je što je tako ispalo.“
Veniša ga je pogledala. „Pretpostavljam da si uništio sva pisma.“

„Ne, sačuvao sam i tvoja i Džadova pisma, i držao sam ih u sefu sve vreme.“ Ser Vilijam je posegnuo ka stočiću kraj fotelje i podigao debeli beli paket. „Evo ih, neotvorena su. Radi s njima šta god želiš.“
Veniša je pogledala u oca s licem punim čuđenja i prebacivanja. Ustala je da uzme pisma. „Malo je kasno, ali uzeću ih, hvala. Barem si imao obraza da ih ne otvaraš i ne čitaš sigurna sam da će Paolo želeti da pročita moja pisma, isto kao što ja želim da pročitam njegova.“ Bilo joj je teško da ne zvuči sarkastično. Otac se namrštio.
„Zar moraš da budeš tako ogorčena? Veniša, žao mi je što sam te toliko povredio. Ne zameram ti što me mrziš. Ipak, nadam se da ćeš jednog dana smoći snage da mi oprostiš.“
Veniša se zagledala u koverat, okrećući ga u rukama. Tiho je uzdahnula. Posle svega što se desilo, uprkos besu, i dalje je želela da veruje da je njenom ocu iskreno žao. „Pretpostavljam da sam ti, negde duboko u sebi, već oprostila. Ipak si mi otac... ali nikad ne bih dozvolila da te Paolo vidi. On je već dovoljno prepatio i zaista ne znam kako ću moći da ga pogledam u oči. Stvarno se stidim.“
Vilijam Aston Montegju ustao je iz fotelje i zakoračio ka kćerki. Spustio joj je ruku na mišicu.
„Neću vam se nametati, ali molim te, znaj da će vam ova kuća uvek biti otvorena vama i vašoj deci.“
Pažljivo ga je pogledala u lice. „Hvala ti“, šapnula je. Potom joj se lice ponovo smračilo i odmakla se od njega, odbijajući njegovo nespretno saosećanje; kratkotrajno primirje bilo je okončano.
Ser Vilijam dugo je gledao u svoju kćer. „Daću ti još jedan savet na kraju“, rekao je najzad. „Nije dobro stalno gledati unazad. Svakako predaj pisma Paolu, ali ne bi valjalo da ponovo preživljavaš sve to. Sada kad znaš sve što je potrebno da znaš, ostavi prošlost na miru i budi srećna.“
Veniša se žalosno osmehnula. „Ovaj put si možda u pravu...“
„Hoćeš li da večeraš sa mnom?“
„Ne, hvala; veoma sam umorna i volela bih da mi Soms ili Dženi donesu nešto u sobu. Odlazim odmah ujutro.“
Ser Vilijam se suvo osmehnuo i klimnuo glavom, kao da ga njen odgovor ne čudi. „U poslednje vreme veoma malo spavam možda po par sati svake noći. Biću u radnoj sobi, ako budeš želela da se pozdraviš.“
Venišin pogled malo se ublažio. Nikada nije videla oca ovako skrušenog. U ovoj prostranoj sobi izgledao je upola manji nego što ga je pamtila.
„Da, oče, naravno. Doći ću da se pozdravim pre odlaska.“
* * *
Spuštala se noć. Paolo je dobro napredovao krivudavim putem ka San Stefanu. Pogledao je na svoj roleks. Već je bilo kasno, a on je hteo da se naspava pre nego što ujutro krene za Veneciju. Ĉitavo telo obuzela mu je blaga uznemirenost, jer svaka krivina na putu vodila ga je sve bliže Mirađu, gde će moći da se nadiše i da se spakuje. Barem neće morati da se raspravlja s Antoniom, pomislio je. Kada je telefonirao Ernestini da joj javi da stiže, ona ga je s velikim zadovoljstvom obavestila da je domar napustio kućicu i nestao, povevši i psa. Kao da je znao šta mu se sprema, pa je radije izbegao suočavanje s gnevom poslodavca.
Šuma je ustupila mesto vinogradima, koji su se širili na obe strane puta dok je auto hitao ispod sve tamnijeg neba. Paolo je pogledao u mesec, koji tek što je izašao. Pitao se šta u tom trenutku radi Veniša, gde je, šta oseća. Možda je napustila grad; mogla bi biti bilo gde. Sada je znao da mora da je pronađe.
Veniša... uprkos šoku koji je doživeo kada je saznao da je bio žrtva opake manipulacije, Paolo je osetio i neku vrstu olakšanja. Skoro kao da je povratio deo svog identiteta... Veniša je bila, i još uvek je, jedina ljubav njegovog života. Oduvek je postojala samo ona. Zašto ga to nije čudilo? Sada je sve imalo smisla. Od trenutka kad ju je ugledao one maglovite večeri u Veneciji, osećao se kao da je oduvek poznaje.

Duboko je udahnuo, pokušavajući da obuzda bolnu želju za njom, koja mu je obuzela čitavo telo. Mišići oko usana trzali su mu se od napetosti što ne mogu da je smesta poljube, ruke su ga bolele od želje da je zagrli, svaki delić tela želeo ju je kraj sebe. želeo je da je privije uz sebe i da ispuni pluća slatkim mirisom njene kose... da dotakne njenu baršunastu, svilastu kožu. Tek tada će uminuti ovaj nemir koji ga drži, ovo osećanje izgubljenosti i usamljenosti koje ga je zaposedalo kad god se odvoji od nje.
Pokušao je da misli na druge stvari, na ono što mu je bilo na pameti otkako mu je Robert Rajli rekao istinu. Dočekao je to s pomešanim osećanjima. U prvi mah srce mu je lupalo kao ludo i grlo mu se steglo da je jedva disao; za trenutak je mislio da će ga šok od saznanja ubiti. Potom, kad je efekat prvog udarca prošao, zamenili su ga neverica, bes, revolt, mržnja, ali i ljubav, čak i neka vrsta radosti, boreći se za nadmoć u njegovom izmučenom, zbunjenom umu. Rajli je planirao da se sastane i s Venišom, i da joj sve ispriča; uveriće je da potom ode u Englesku da razgovara sa svojim ocem. Kako će ona reagovati? Hoće li oprostiti laži i varke u proteklih deset godina? Hoće li oprostiti laži koje je on bio primoran da joj govori? Polako, kako mu se vraćala sposobnost da razumno misli, potražio je utočište u manastiru na Sardiniji, gde je već odlazio u potrazi za pomoći i savetom, jer to je bilo jedino mesto gde je znao da će mu ponovo pomoći. Šok i strah od Venišine reakcije naterali su ga da se zatvori u sebe. Iako ga je to bolelo isto koliko i ovaj novi sudar sa stvarnošću, nije mogao da se natera da razgovara s njom dok ne nađe prave reči kojima će je vratiti.
Sama pomislio na ono što je ser Vilijam Aston Montegju učinio njemu, kao i sopstvenoj kćerki, i dalje mu je nanosila fizički bol, ali silina prvobitnog užasa je prošla i sada je znao da mu je tih nekoliko dana koje je proveo usamljen u manastiru stvarno koristilo. To što je pričao o besu i mržnji prema tom čoveku stvarno je, u neku ruku, ublažilo bol i ogorčenje; iako je i dalje osećao gnušanje, bio je svestan ogromnog mira i prihvatanja, koje nije osetio otkako se probudio u bolničkom krevetu pre deset godina.
Paolo se sećao monaha kojem je otvorio srce; slušao ga je pažljivo i strpljivo, lica nepokretnog kao od kamena, držeći koščate prste smireno prepletene kao da mu je to prešlo u naviku posle beskrajnih molitvi; njegove plave oči mirno su i ljubazno gledale Paolovo izmučeno lice.
Reči tog visokog, mršavog čoveka s orlovskim crtama lica i neobično grubim glasom sad su mu odjeknule u sećanju; „Mržnja ne leči ništa, sine moj, i nije na nama da sudimo bilo kome. Velika je šteta kada se roditelj toliko uplete u život deteta, ali znaš, Bog u svojoj beskonačnoj dobroti ne napušta nikoga... život nije tako lako uništiti... i čak i da nije na kraju sve ispalo dobro, kao što jeste, valja da oprostimo. Bog u svojoj velikoj dobroti svakog dana oprašta svakome od nas. Veoma je lako oprostiti kada razumete nečije motive. Ne verujem da su Venišini roditelji bili vođeni sebičnošću, samo su pogrešili.“
Paolo je čvršće stegao volan dokje put krivudao pred njim. Ponovo su mu se vratile misli koje su ga već danima progonile. Hoće li Veniša moći da mu ponovo veruje? Šta ako... Oblio ga je hladan znoj od pomisli daju je možda izgubio... Venišu, ljubav svog života.
Drevni zidovi Mirađa pojavili su se iza sledeće krivine. Paolo je pritisnuo gas, i moćni auto poleteo je uzbrdo. Osetio je da mu se mišići napinju a puls ubrzava. Kad je prošao kroz kapiju, naglo je usporio i stao pred ulaznim vratima. Blistavi prozori na velikoj kući bacali su bledožutu svetlost na pošljunčani prilaz. Mesec je sijao na nebu, zapljuskujući čitavo mesto svojim sjajem.
Bez razmišljanja je pošao ka Sireni. Ako noćas ne može da bude s Venišom, može makar da prođe kroz baštu oko kućice i okruži se odjekom njenog prisustva.
Kad se približio kućici, ugledao je nečiji obris ocrtan pred tamnoljubičastim večernjim nebom. Osetio je da mu krv ključa u venama i da uzbuđenje narasta u njemu. Za trenutak je sklopio oči, kao da želi da izbriše priviđenje.
Ali kad je ponovo pogledao, ona je i dalje bila tu: Veniša je sedela na padini, okrenuta leđima, zagledana u more.
Zemlja, more, žena njegova ljubav sve je ležalo kao začarano pod večernjim svetlom a ta lepota imala je ogromnu snagu. Svet kao da se polako okretao, izgubljen u dubinama potpune tišine, postajuči sve čudniji i sve lepši iz časa u čas. Sve je bilo prigušeno, kao u ekstazi.
Paolo je stajao kao izgubljen u slici, kao da stoji tik izvan celog prizora. Srce mu je snažno tuklo: ona je došla kod njega. Za trenutak je jasno video da je uvek bila s njim: godinama je bila negde duboko u njemu, odjek ljubavi toliko čiste i duboke da je preživela čak i uništenje njegovog pamćenja. Paolo nije mogao da odredi šta Veniša predstavlja za njega, jer je to bilo nešto izvan i svuda oko njega.
Sova je dva puta nesigurno huknula, što je samo naglasilo opštu tišinu. Posle kratke pauze s drugog kraja bašte začuo se prigušeni odgovor, a onda je ptica proletela s teškim zamasima velikih krila, mlečnobela u polutami, skoro bešumna. Veniša ju je ipak čula i okrenula se... i pogledala ga pravo u oči. Za trenutak se tišina produbila, kao i tama, koja je postala skoro opipljiva.
Veniša je ustala, kao u snu, i pošla ka Paolu, a oči su joj blistale od bezbroj emocija. Dok ju je, nepomičan, gledao kako mu se približava, Paolo se pitao kako ljudi išta uspevaju da saopšte govorom. Znao je da bi mu reči odlično služile sa drugim ljudima, u drugom životu; bilo je polutonova i prizvuka razumevanja koje mogu da razumeju samo oni koji su doživeli nešto slično... ali reči, same reči koje bi izrazile ovo jedinstveno i konačno sjedinjenje koje je u ovom trenutku osećao prema Veniši reči su tu bile nedovoljne. U vazduhu između njih postojala je prekrasna, nema napetost.
Zato Paolo nije rekao ni reč dok mu je ona prilazila, ali pogled mu je počivao na njoj dokje koračala u potpunoj tišini. Kada je stigla do njega, upitno ju je pogledao. Ne govoreći ništa, prosto ju je privukao u zagrljaj, tako da su im tela bila priljubljena jedno uz drugo. Gledajući je, osećao je da ona više nije samo ona; bila je i deo njega, kao što je on bio deo nje, postali su jedno. Muke su bile okončane.
Paolove oči, nekad ozbiljne i neprozirne, možda i pomalo upitne negde u dubini, sad su se promenile i odražavale su potpuni mir. Sagnuo se i nežno je poljubio, najpre u čelo, pa u usta koja su čekala razdvojenih usana. Dok su stajali čvrsto zagrljeni, okruženi mesečinom u bašti Sirene iznad mora, mogao je da joj vidi lice, uvek iznova očaravajuće, kako postaje još privlačnije toliko je spokojno bilo. Onda je oblak zaklonio mesec i podigao se hladni vetar. Kao da im nije bilo dozvoljeno da vide sopstveno ushićenje da ne bi naljutili bogove. Paolo je podigao Venišu i poneo je u kućicu.
Te noći vodili su ljubav s prisnošću kakvu ranije nisu osećali. To novo osećanje nije imalo nikakve veze s onim kad su nedavno vodili ljubav. Njihova tela kao da su se setila svega, pa i onoga što ni sami nisu očekivali. Imali su osećanje ispravnosti, kao da su se vratili kući, i to ih je obavijalo poput nežnog zagrljaja.
život će se nastaviti, takav je prirodni red stvari, i mnogo šta u njima dvoma moraće da zaceli; ali večeras su tuga, bes, žaljenje nestali u zaboravu dok su vodili ljubav.
„O, Paolo, toliko sam srećna da bih mogla da umrem odmah!“ šapnula je Veniša dok je on grlio njeno još uvek uzdrhtalo telo, a oči su joj blistale poput zvezda od ljubavi, nade i smeha.
„Ne govori o smrti, tesoro mio dovoljno dugo smo bili mrtvi. Sutra počinjemo da živimo.“
„Da, sutra... kakva divna reč... naš život će se sastojati od budućnosti.“
Oni su dvoje zaljubljenih ljudi, muškarac i žena. Koračaće ruku pod ruku svojom srebrnastom stazom i penjaće se stepeništem ka mesecu; Paolo će je paziti i štititi dok god je živ, a Veniša će mu stvoriti dom, rodiće mu decu i nadoknadiće mu godine jada koje je trpeo. Pripadaju jedno drugom... ništa drugo nije važno. Najzad su odjeci njihove ljubavi stigli do bogova, a život je postao divan jer su dokazali da ipak zaslužuju svoj srećni kraj priče.
Noć je odmicala i mesec je nestao, i tamne senke prekrile su njihova prepletena tela, ali sve što su njih dvoje videli bilo je čudo novog svitanja u očima onog drugog.

Hanino pismo

Draga čitateljko,
Hvala ti što si pročitala Noć karnevala nadam se da je priča o Veniši i Paolu dotakla tvoje srce koliko i moje. Ako si uživala u priči, bila bih ti zahvalna ako napišeš prikaz. Povratne informacije od mojih čitalaca za mene su neverovatno zadovoljstvo, a pomažu i da ubedimo druge čitaoce da uzmu u ruke neku od mojih knjiga.
Za vesti o mojim novim delima, molim da me posetiš na mom sajtu www.hannahfielding.net ili me potraži na Fejsbuku ili Tviteru.
Sve najbolje,
Hana

INTERVJU S HANOM FILDING

LJUBAVNI ROMANI

Koji su najvažniji elementi savršenog ljubavnog romana?
Bekstvo od stvarnosti s uverljivim zapletom, malo napetosti, veličanstvena okolina i likovi koji su stvarni i zanimljivi.
Šta čini savršenog junaka?
Fizički izgled je važan, ali harizma i snaga karaktera su još važniji, po mom mišljenju. Volim da vidim ravnotežu između muževnosti i ljubaznosti, zatim duhovitost i naravno strast, strast, strast! Volim gospodina Ročestera iz Džejn Ejr baš zato što je ljudsko biće.
Volim junake koji nisu savršeni; to čini priču mnogo življom.
Šta čini savršenu junakinju?
Lepa, snažna ali ipak ženstvena, inteligentna i strasna; određena količina nevinosti i nesebičnost pri vođenju ljubavi. Moja omiljena klasična junakinja je Džejn Ejr: odlučna ali ženstvena, strasna po prirodi, s jakim osećanjem samopouzdanja i pravde; divim se njenoj doslednosti i velikodušnosti. Sve moje junakinje su do izvesne mere naivne kada se radi o emotivnim iskustvima: to je svakako element koji ukazuje na to da sam i ja u mladosti bila naivna.
Hana Filding Zašto pišete ljubavne romane?
Ja sam neizlečivo romantična strasna i maštovita sanjarka, zaljubljena u prekrasna mesta koja sam posetila putujući. Pišem ono što potiče pravo iz srca: ljubavne romane.

NADAHNUĆA

Kada i gde ste počeli da pišete?
Priče i pisanje su oduvek bili deo mog života. Moja baka je objavljivala poeziju, a moj otac, vešt pripovedač, objavio je knjigu o istoriji naše porodice.
Guvernanta mi je pričala neverovatne priče, a kad mi je bilo sedam godina, sklopile smo dogovor: za svaku priču koju mi ispriča, ja ću njoj ispričati jednu. Ogromna kuća u kojoj sam odrasla nalazila se u egipatskom gradu Aleksandriji, na brdu s pogledom na Sredozemno more. Moja soba imala je veličanstven pogled na večito promenljivo more, i to mi je neopisivo podsticalo maštu. Sanjala sam o prinčevima koji su na letećem ćilimu dolazili iz dalekih zemalja, o princezama obučenim u haljine istkane od sunčevih i mesečevih zraka, o zmajevima koji izranjaju iz talasa i udaraju o stenje ispod mojih prozora. Kasnije, u manastirskoj školi u koju sam išla, francuske monahinje koje su nas učile posejale su u meni ljubav prema rečima i književnosti. Kad mi je bilo četrnaest godina, pisala sam kratke ljubavne priče koje su kružile mojim razredom; zato sam bila veoma popularna kod vršnjakinja, ali ne baš i kod nastavnika!
Citiraću Anais Nin: „Ako ne dišete kroz pisanje, ako ne plačete kroz pisanje, ako ne pevate kroz pisanje, onda nemojte pisati.“ Ja radim sve to. Pisanje je moj život.
Umetnost, kultura, hrana i moda osnovne su odlike Noć karnevala. Po čemu mislite da one pomažu pričanju priče?
Volim da prenesem na papir svaki detalj koji smisli moja mašta sva čula su uključena, tako da čitalac može da stvori jasnu sliku o sceni koju opisujem i da razume likove i njihove reakcije. „Piši o onom što znaš“ i „piši iz srca“, to su moje devize.
Moja guvernanta bila je polu-Italijanka i polu-Francuskinja, a moja kćerka Aleksandra, kojoj sam posvetila Noć karnevala, predaje istorije italijanske umetnosti širom Italije, pa sam za ovu knjigu imala mnoštvo odličnih podataka. Osim toga, mnogo sam putovala po Italiji, a u okviru istraživanja za ovu knjigu spremala sam mnoge venecijanske i toskanske specijalitete, slušala sam italijansku muziku i gledala sam klasične italijanske filmove... Oduvek su me zanimali moda i nakit, i zato uživam da opisujem šta moja junakinja ima na sebi. Italijanska moda je divna!
Da li verujete u sudbinu?
Do izvesne mere verujem u sudbinu, ali pravo da vam kažem, verujem da i sami kreiramo svoju sudbinu: Aide toi et le ciel t’aidera, volela je da kaže moja guvernanta: pomozi sebi pa će ti i nebo pomoći. Definitivno verujem da ima ljudi koji poseduju šesto čulo. Osim toga, ja sam romantična i uvek mi se činilo da vidovnjaci deluju tajanstveno i romantično.
Zato u mojim romanima često učestvuju i sudbina i vidovnjaci.
Da li svoje romane uvek smeštate na egzotična mesta?
Do sada je bilo tako, jer ta mesta dobro poznajem, i zanimljiva su mi i inspirišu me. Topla ljudska priroda, zanimljivi običaji i tradicija, žive boje predela, bogati ukusi njihove kuhinje, strast u njihovoj muzici i njihov jezik... sve to pomaže mi da naslikam bogatu i živu sliku u koju ću smestiti moje ljubavne zaplete; da ne pominjem njihove tamnopute, seksi, mračne junake koji će oboriti moje junakinje s nogu svojom strašću i svojom muževnom sredozemnom preduzimljivošću!
Ako bih morala da odaberem četiri najromantičnija mesta na svetu, to bi bili Alhambra u Španiji, koja je prava palata iz Hiljadu i jedne noći, zapanjujuće lepa i prosto poziva na maštanje; zatim Oksford u Engleskoj, grad prepun starine; Nacionalni park Jelouston u Sjedinjenim Američkim Državama, zbog fantastičnih predela koje je oblikovala priroda; i Asuan u Egiptu, gde pustinjske noći donose beskraj, večnost i lepotu upravo one velike emocije koje nadahnjuju ljubavne priče.
U vašim knjigama uvek je prisutna priroda, gotovo kao poseban lik. Zašto vam je priroda toliko važna?
Oduvek sam kao pisac obraćala posebnu pažnju na okruženje: na opis prizora i zvukova, mirisa, ukusa i teksture. Lokacija ima ogromnu moć da oboji čitavu priču. Sve moje knjige su nastale na putovanjima; dok njuškam po sporednim uličicama i kafeima, srećem se s lokalnim žiteljima i razgledam predele i naravno, mnogo čitam o različitim kulturama. Moj cilj je da čitaoce prenesem na mesta koja sam posetila i koja volim. U neku ruku, svoja lepa iskustva delim s osobom koja mi je učinila čast da čita moju knjigu.
Tokom pola godine moj dom je u Kentu, u Engleskoj, a drugu polovinu provodim u Francuskoj, na južnoj obali Provanse u okrugu Var. U mojoj francuskoj kući mogu da gledam prekrasne izlaske i zalaske sunca, najlepše moguće. Kad god sedim na verandi i gledam čarobnu predstavu koju priređuje priroda, prosto moram da se zaljubim u to mesto, u čitav svet, u sam pojam ljubavne priče a tada reči same teku na papir.
Vaše knjige su pune divnih izreka. Imate li neku omiljenu?
Imam mnogo omiljenih izreka i citata, ali najviše mi je koristila ova: „Ako ne uspeš iz prve, probaj ponovo i ponovo.“ To mi je otac govorio svaki put kad bih se iznervirala što ne mogu da uradim ovo ili ono. Kad god sam na kraju nerava i u iskušenju da odustanem od toga, čujem njegov ohrabrujući glas i to mi daje novu energiju.

AUTORKIN žIVOT

Kada i gde pišete?

U neku ruku, ja uvek pišem ako ne baš bukvalno, onda razmišljam o tome.
Kad sam u Francuskoj, uglavnom pišem u svojoj sobi s pogledom na najlepši pejzaž na Sredozemlju, ali pišem i u senici. Po sunčanim danima, kad nije velika gužva, ponekad odem na jedno od mojih omiljenih mesta na obali i tamo sedim satima sanjareći i planirajući, ili ujedan od mnogih uličnih kafea u obližnjim gradovima, gde mogu da pijuckam belu kafu i do mile volje posmatram ljude. Engleski predeli nisu tako upečatljivi i živih boja kao zaliv Sen Trope, pa mi je ovde glavno utočište i nadahnuće naša hrastovinom obložena biblioteka, u kojoj pišem okružena delima svojih omiljenih autora dok vatra bukti u peći a napolju zavija oluja.
Ko je vaš omiljeni živi pisac?
Moj omiljeni pisac je obično onaj koji je napisao poslednju knjigu koju sam pročitala!
Pohlepno čitam i redovno stavljam prikaze na svoj veb-sajt.
Noć karnevala Koje vaš omiljeni klasični pisac?
Omiljeni su mi svi francuski romantičari iz devetnaestog veka, sa čijim knjigama sam odrasla. Proždirala sam ih kao tinejdžerka i još uvek rado ponovo čitam meni omiljene priče i pesme Viktora Igoa, Teofila Gotjea, Balzaka, Stendala, Šatobrijana i Lekonta de Lila, da nabrojim samo neke.
Da niste pisac, čime biste se bavili?
Renovirala bih starinske kuće (to sam i radila pre nego što sam se dala na ozbiljno pisanje) ili bih bila trgovac antikvitetima. Volim da preturam po buvljim pijacama različitih zemalja i da učim o drevnim civilizacijama.