Ludilo - Thomas Bernhard

Томас Бернхард ЛУДИЛО

Болест је била његов животни еликсир. Саркоидоза (Morbus Boeck) која је дуго чучала у његовом срцу и плућима, болест ћудљива и неизлечива била је његов усуд – она му је одузела дах, угушила га. То је умногоме одредило његов однос према здравима и његово место у животу. Сваки дан који је преживео био је комадић откинут од смрти у инат здравима у чијим животима такви као он нису имали шта да траже.
Томас Берихард је за живота себи узео за право да увек буде у праву. Као болесник осуђен на смрт, који никоме ништа више не дугује и коме више нико не може да науди и који се суочио с апсурдима живота, узурпирао је позицију човека коме ништа није свето. И како то увек бива на овом свету – то је скупо платио. Свему сс подсмевао, све је омаловажавао и свему је налазио замерке. Као да је уживао у самом омаловажавању и осуђивању, а не у садржају – он је за њега био лако замењив.
Први пут је на себе скренуо пажњу далеке 1968. када је на додели награде све Аустријанце прогласио малоумнима. О томе је и писао – о политичарима без вредности, медијима без истине и садржаја, и друштву малограђана. Тмурни текстови попут оних у Мразу и Сметњи заувек су га удаљили од домовине.
Његови »скандали« – а било их је много – били су смишљени као нека врста уметности: од демонстративног одбијања Бихнерове награде, до аустријског медијског спектакла око премијере његове представе TPИ ЈУНАКА, чиме је Бернхард дефинитивио заузео место државног непријатеља број један, разоткривајући политичаре и медије као потпуно безвредне и лажне, управо каквима их је описивао у својим делима.


Приредио и превео Никола Б. Цветковић


ПРОСВЕТА БЕОГРАД

ПРЕВИШЕ

Неки човек, који је деценијама био хваљен као отац са изузетним смислом за породицу, и који је због тога био веома омиљен, једног је суботњег поподнева, мора се признати, при изузетно влажном и тешком времену, убио четворо од своје шесторо деце, а на суду је објашњавао да му се одједном учинило да их је превише.


РЕЦЕПТ

У Линцу је, током прошле недеље, умрло сто осамдесет особа које су боловале од грипа који управо хара Линцом, али не од последица грипа, већ због неког апотекара почетника, који је погрешно разумео рецепт. Апотекар ћe одговарати пред судом, како пишу новине, највероватније за убиство из нехата, још пре Божића.



ОБРНУТО

Иако сам зоолошке вртове одувек мрзео, а људе који такве вртове посећују сматрао веома сумњивим, једном сам морао да изађем до Шенбруна по жељи мог пратиоца, неког професора теологије и да застанемо пред кавезом с мајмунима, које је мој пратилац хранио некаквом храном коју је за ту прилику био понео. Таман је професор теологије, мој некадашњи колега са студија који ме је позвао да са њим посетим Шенбрун, поделио мајмунима сву храну понету за ту прилику, када су изненада мајмуни почели да сакупљају храну разбацану по поду и да је кроз решетке нуде нама. Професора теологије и мене толико је уплашило такво изненадно понашање мајмуна да смо се истог тренутка окренули и сместа кроз најближи излаз напустили Шенбрун.

ПОШТА

Годинама после смрти наше мајке, пошта је испоручивала писма адресована на њено име. Пошта није примила к знању њену смрт.



ПЛОДНОСТ

У Португалији убијене или цркнуте псе не сахрањују као код нас, већ их остављају да иструну и сасуше се на отвореном. У Алентеју, на пример, такви пси, уколико их уопште уклоне, леже са обе стране пута, испружених ногу и укочених репова. Срели смо сељаке који мртве псе бацају под своја стабла поморанџи уверени да ће на тај начин њихов род бити више него удвостручен.



ПЕРАСТ

У Перасту смо се обраћали већем броју особа покушавајући да од њих сазнамо коме припадају напуштене и скоро руиниране куће и палате, јер о томе нигде ништа нисмо могли да прочитамо. Али, сви којима смо се обраћали само су се смејали на наша питања, окретали се и одлазили. Неколико километара даље, у Рисну, чули смо да у Перасту више нема ни једне нормалне особе, цео град je препуштен већем броју лудака, који тамо могу да раде шта им је воља и које једном недељно држава снадбева намирницама.



ПИЗА И ВЕНЕЦИЈА

Градоначелници Пизе и Венеције договорили су се да приреде изненађење посетиоцима својих градова, који су, Пизом, као и Венецијом били стотинама година одушевљени, тако што ће тајно и преко ноћи да преселе торањ из Пизе у Венецију и Кампаниле из Венеције у Пизу. Свој подухват нису држали у строгој тајности тако да су баш у ноћи у којој су намеравали да преселе торањ из Пизе у Венецију и Кампаниле из Венеције у Пизу, пребачени у лудницу, наравно градоначелник Пизе у лудницу у Пизи, а градоначелник Венеције у лудницу у Венецији. Италијанске власти су целу ствар обавиле веома дискретно.

НАУЧНИ РАЗЛОЗИ

Неки изненада полудели фризер је у свом лондонском салону бријачем одсекао главу извесном херцогу, који је, како се прича, био члан краљевске породице. Фризер сада живи у лудници која је раније била познати затвор и наводно је пристао да своју главу стави на располагање неком научном пројекту, који ће, по његовом мишљењу, кроз највише осам до десет година бити награђен Нобеловом наградом стокхолмске академије.



ОШТРОУМНО И МАЛОУМНО

Неки широм света познати француски филозоф који је деценијама сматран водећим у својој струци, на повратку из Москве, где га је позвала тамошња академија наука, дошао је у Беч, да би на бечкој академији наука одржао исто предавање које је одржао и у Москви. После његовог предавања био сам гост код два професора, чланова бечке академије наука, који су, као и ја, били на предавању француског филозофа. Један од њих је предавање, као и самог француског филозофа, сматрао оштроумним, а други малоумним и обојица су били у стању да стручно и научно образложе своје ставове.



ДВЕ ЦЕДУЉЕ

У салцбуршкој универзитетској библиотеци се за велики лустер у читаоници обесио неки библиотекар, зато што после двадесет и две године рада више није могао да, како је писало на цедуљи коју је за собом оставио, поднесе да прима и издаје књиге које су биле писане само зато да би изазивале несрећу, при чему се позивао на све до сада написане књиге. То ме је подсетило на мог деду, који је био лугар у Алтентану код Хендорфа, и који се убио на врху Цифанка, јер више није могао да поднесе људску несрећу. И он је ту своју спознају записао на цедуљи.



НЕИСПУЊЕНА ЖЕЉА

Неки човек је у Ацбаху убио своју жену, јер је ова, по његовом мишљењу, из запаљене куће спасла погрешно дете. Није спасила осмогодишњег сина, од којег је њен муж желео да створи нешто посебно, већ ћерку, коју он није много волео. Када су га пред окружним судом у Велзеру питали шта је намеравао са својим сином, који је потпуно изгорео у пожару, човек је одговорио да је од њега желео да направи анархисту, масовног убицу и рушиоца диктатуре државе.

УНУТРАШЊИ НАГОН

Ватрогасци из Кремзера одговарали су пред судом јер су раширено платно, помоћу којег је требало да ухвате самоубицу који је сатима пре тога претио да ће скочити са симса неке зграде, у последњем тренутку измакли и побегли са лица места. Најмлађи ватрогасац се, због, како је пред судом изјавио, изненадног унутрашњег нагона, када је видео да је самоубица остварио своју претњу, измакао, не испуштајући из руку платно. Пошто је био најјачи од свих шест ватрогасаца, повукао је преосталу петорицу заједно са платном, управо у тренутку када је самоубица, неки несрећни студент, како су писале новине, пљуснуо на трг испред зграде на чијој ивици је кратко пре тога стајао, тако да су сви заједно, са платном, могли да падну и сами се, мање или више, повреде. Суд, пред којим је одговарао онај ватрогасац који се први измакао, и који је, као што је већ речено, био најјачи и најмлађи међу њима, а који је сматран првооптуженим, није могао да пренебегне његову одговорност, али га је, као и преосталих пет ватрогасца, ослободио оптужбе иако, природно, није могао бити уверен у његову невиност. Кремзерска ватрогасна бригада већ годинама важи за најбољу у целом свету.



ДОБАР САВЕТ

Неки излетник, који нам се придружио на путу за Верфен, јер је највероватније био мишљења да смо забавнији од осталих путника у возу који се вукао долином, причао нам је да је дубоко несрећан због тога што је неком свом колеги, службенику банке, баш као што је и он, а који га је питао куда да оде на годишњи одмор да би се потпуно одморио, саветовао да крене на крстарење Јадранским и Средоземним морем, где је и сам једном приликом био. Управо је тај брод, којим је његов колега био на путу за Дубровник, Крф и Александрију, како он тврди, из још необјашњених разлога потонуо у близини Крфа, тако да је његов колега, заједно са свим осталим путницима, који су се, како се изразио излетник, налазили на том несрећном крстарењу, удавио. Највероватније се удавио на самом броду који је веома брзо тонуо. Потонуће брода и утапање његовог колеге толико га је потресло да већ годинама не може да нађе мир. Питао нас je шта да ради како би се ослободио своје нечисте савести, али се ми нисмо усудили да му дамо савет.



ОЗБИЉНО

Неки комичар који је деценијама живео од засмејавања других и који је сале, у којима је наступао увек пунио до последњег места, био је за неку групу излетника из Баварске, која га је случајно срела код провалије изнад такозваног салцбуршког појилишта, дугоочекивана сензација. Комичар је пред групом излетника изјавио да ћe се, из истих стопа, у кожним панталонама и тиролским шеширом на глави, бацити у провалију, на шта се група излетника гласно смејала, као што је и навикла. Комичар је наводно рекао да мисли озбиљно и стварно се истог трена бацио у провалију.

ОПОМЕНА

Неки трговац из Кобленца прошле је године себи испунио животну жељу да посети пирамиде у Гизи и пошто их је видео, морао је ову посету да прогласи највећим разочарањем свог живота, што ми је схватљиво, јер сам и ја прошле године био у Египту и био разочаран пре свега пирамидама. Док сам ја веома брзо успео да превазиђем своје разочарање, трговац из Кобленца је своје разочарање ублажавао на тај начин што је месецима објављивао огласе који су заузимали целе стране у свим најважнијим новинама које излазе у Немачкој, Швајцарској и Аустрији а у којима је опомињао будуће посетиоце Египта на пирамиде, пре свега на Кеопсову пирамиду, која га је више од осталих и веома дубоко разочарала. Трговац из Кобленца је на ова, како их је сам називао, антиегипатска и антипирамидска обавештења, веома брзо потрошио свој иметак и запао у потпуну несрећу. Његови огласи нису, природно, имали утицај какав је он очекивао, напротив – број оних који су ове године посетили Египат се у односу на прошлу, удвостручио.



КОМЕДИЈА

Четири глумца иеког позоришта дошла су на идеју да сами за себе напишу комедију, пошто су им текстови писаца комедија постајали све одвратнији и досаднији, те су сва четворица одмах прионула на писање и пишући, природно, само о себи, иако су се договорили да свако напише улогу за себе у поменутој комедији, којој су, после дугог стручног разматрања, дали име Аутор и коју су, дванаест недеља од почетка своје идеје извели у свом позоришту. Али, ни са овим Аутором, како је саопштено, нису имали успеха.



МОСПРУГЕРОВА ГРЕШКА

Професор Моспругер рекао је да мора на железничку станицу, по неког свог колегу кога је noзнавао само преко писама, и кога није лично срео. Очекивао је сасвим другачију особу од оне која је стварно допутовала. Када сам Моспругеру скренуо пажњу на чињеницу да увек долази неко други уместо особе коју очекујемо, устао је и отишао с намером да прекине и раскине све контакте које је током свог живота створио.



НЕЧИСТА САВЕСТ

Пре двадесет година сам у Варшави, у глумачком клубу, где се човек најбоље oceћa, упознао жену врло познатог пољског сликара, такозваног надреалисте, која је, између осталог, превела »Чаробни брег« Томаса Мана на пољски и била једна од најобразованијих дама Пољске. Тек на крају нашег првог сусрета поменула ми је своју тешку ситуацију, јер је њен муж лежао на самрти у некој варшавској болници као и то да је те вечери први пут за последњих годину дана изашла у друштво. Имао сам задовољство да се са њом видим још неколико пута и да разговарам о пољској и немачкој књижевности. И о политици сам, природно, разговарао са њом и више пута поновио своје дивљење према Пољској. Када сам после десет година поново био у Варшави, свакако да сам је одмах посетио. Још са врата ми је саопштила да јој муж лежи на самрти, па сам помислио да је полудела. У ствари, она се пре скоро десет година поново удала, пошто је њен први муж умро, а њен други муж је сада лежао у истој оној болници у којој је лежао и први и то због исте болести, све то ми није одмах рекла. Наравно да сам је опет позвао у глумачки клуб и опет је рекла да већ годину дана није нигде излазила па, свакако, ни у глумачки клуб. Када сам, ове године, опет после десет година, поново дошао у Варшаву, нисам је посетио, иако ми је непрестано недостајала током целог мог боравка и природно је, савест ми није била чиста.

МИМОЗЕ

Нека пријатељица наше мајке се, на путу за Херцег-Нови, одакле је намеравала да се на неколико недеља повуче у Црну Гору, зауставила у Цавтату да би посетила тамошње гробље, због његовог изузетног положаја тачно преко пута Дубровника и због маузолеја Ивана Мештровића. Прекопута маузолеја је, како нам је причала, на мраморном надгробном споменику приметила име певача Тина Патиерија, који је својевремено био најомиљенији певач бечке опере и одмах се присетила да је њен омиљени певач био родом из Цавтата, који се некада звао Ragusaveggia. Није знала да је певач Патиери већ умро. Растужена, кренула је назад у Цавтат, који је познат и по великом броју стабала мимоза, да би се вратила са букетом мимоза и оставила га на Патиеријевом гробу. Ово њено откриће се, природно, одразило на њено путовање по Црној Гори, које је и иначе било веома меланхолично. Сигурно је била веома изненађена када је по повратку у Беч у новинама прочитала да ће Патиери следећих дана певати у Тоски, њеној омиљеној опери. Патиери је, као што је било најављено, певао у Тоски и пријатељица наше мајке је лично могла да се увери, усред распродате опере, у још увек изузетан глас певача Патиерија и свакако да није могла да зна да је он још за живота купио гробницу у свом родном месту и да је већ дао да се на надгробну плочу уклеше и његово име, што је пријатељицу наше мајке, која је целог живота била велики оперски ентузијаста, преварило.



ЗАБОРАВ

У варшавском хотелу Заски, у којем сам неколико пута одседао, обично су се могли срести најинтересантнији странци и управо због тога сам увек одседао у хотелу Заски, а не у Бристолу или Еуропејском, који су ме сваки пут разочарали. Једне вечери, док сам око поноћи седео сам у доњој сали хотела, за мој сто је сео неки човек и испричао ми следеће: пре два сата је био изашао из хотела да би ухватио аутобус за Виланов; где је у близини краљевског дворца требало да се нађе са неким пословним партнером, он мрзи такси и само због тога, а не што је знатно јефтинији, увек иде аутобусом. Пољски аутобуси су, одмах ми је објаснио, најпријатнији на свету и без обзира на то колико се људи у њих накрца, ваздух је у њима увек добар. Осим тога, он воли Пољску више од других земаља, што могу да разумем, јер је и мени Пољска дража од свих других земаља у Европи. Био је родом из Шлезије, али је поседовао канадски пасош и вероватно је наизменице говорио немачким и енглеским језиком, што је за мене увек била интересантна и привлачна комбинација. Али када је овај странац те вечери изашао из хотела Заски и кренуо, баш као што је навикао, ка аутобуској станици, изненада више није могао да се сети шта је тражио на улици, па се поново вратио у хотел Заски. Али, пошто није могао да се сети зашто је изашао из хотела и кренуо ка аутобуској станици, није могао да се смири ни у хотелу Заски, те је поново изашао и два сата ходао око хотела Заски. Пре отприлике десет минута опет се присетио да је хтео у Виланов, да би се срео са већ поменутим пословним партнером. Сада је већ било касно да крене за Виланов и одлучио је да се врати у хотел, седне у салу и попије виски. Рекао је да је још узбуђен због свега што му се десило и наручио два вискија, један за себе, а други за мене.



У ЛИМИ

У Лими је ухапшен неки човек који је упорно тврдио како жели да иде у Анде да тражи своју жену која је прошле године отишла од куће кренувши за Тауерн и која је, како је човек изјавио пред полицијом, вероватно у близини Тапенкара склизнула с пута и пала у јаругу између стења. Али пошто се Тауерн а свакако и Тапенкар налазе у салцбуршким Алпима, што су знали чак и полицајци из Лиме, није било чудно што су перуански полицајци човека, који је, потпуно био запуштен и само у поцепаним панталонама и такозваној корушкој, сељачкој кошуљи, усред Лиме, и где су га полицајци ухапсили јер им се чинио сумњивим, упитали шта стварно тражи у Перуу. Била је реч о добро ситуираном Аустријанцу, рођеном у Ферлаху у Корушкој где је управљао радионицом за поправку пушака. Ближе податке наше новине нису донеле.



ЏИН

На гробљу у Еликсхаузену радници су копајући раку за преминулог власника млекаре, на дубини од само три четвртине метра, ископали скелет неког човека који је за живота сигурно био висок два метра и седамдесет четири и који је ту највероватније био сахрањен пре сто педесет година. У Еликсхаузену су, колико најстарији становници памте, увек живели само веома ниски људи.

НЕСРЕЋНА ЉУБАВ

Професор географије Питиони кога су, док је предавао у гимназији, његови ученици непрестано кињили, није се вратио са одмора. Отишао је у Хитшлаг да би студирао Хумболтове списе и да би се опустио, а обесио се у соби у коју се повукао само на неколико дана. Тестаментом је све што је поседовао оставио својим ученицима. Сада, пошто је он повукао за њега једину могућу консеквенцу, писало је у тестаменту, није требало да помисле да их је мрзео. Напротив. Његову љубав према њима, ма колико се трудио, они нису прихватили. Из било ког разлога, нада се њиховом опроштају.



ДВА БРАТА

Два су брата, сходно својим талентима кренула одговарајућим, потпуно супротним животним путевима, тако да су се временом потпуно удаљили један од другог. Волели смо их обојицу и деценијама смо са пажњом посматрали како се развијају њихове способности, филозофске и трговачке, и у разним временским периодима те су нас способности привлачиле, а затим одбијале, једном више филозофске првога, а затим опет трговачке другог. Када смо прешли тридесету одједном више нисмо могли да се надамо да ћe блискост наших односа икада бити поново успостављена и обојицу смо изгубили из вида. На крају смо чули колико су наши давнашњи пријатељи постали познати и значајни и како су значај и слава допринели да се раздвоје и временом их потпуно удаље једно од другог. Први је постојао само за љубав своје филозофије, други само за љубав својих послова. Када је умро један од њих, његови су рођаци рекли да га је рад отерао у смрт. Годину дана касније, када је умро и други, речено је да га је рад отерао у смрт. Они су у кључном тренутку својих живота кренули свако својим путевима, који нису ни могли да буду исти, консеквентно корачајући у смрт.



СРЕЋА

Када моћници у својим државама постану исувише моћни и када због дугог трајања њихове власти, не само све народно већ и све духовно благо њихових држава буде исцрпљено, дешава се да у другим државама још увек многи не могу да схвате то што у таквим земљама, преко ноћи и природно, најчешће на најбруталнији начин, моћници бивају убијени и што потом завлада анархија. Ово можемо сматрати срећом, рече ми професор из једне такве земље из које је успео да побегне и у којој је прошле недеље убијен председник владе. Али када се професор вратио у своју земљу, још на граници је био ухапшен и бачен у тамницу, иако је у међувремену на власт дошао нови председник, апсолутни противник убијеног.



ОДЛУКА

По опрезним проценама, у последњем земљотресу који је погодио Букурешт, погинуло је две и по хиљаде људи, али су прецизније рачунице показале да је под рушевинама смрт нашло око четири хиљаде људи. Тај број би био мањи за најмање пет стотина да град није послушао наредбу за то одговорног чиновника букурештанске управе, да се рушевине једног потпуно разрушеног хотела само изравнају а не да се постепено откопају. И недељу дана после земљотреса чули су се вапаји стотине људи који су били затрпани под рушевинама. Чиновник градске управе блокирао је цело подручје око хотела све док му није јављено да се под рушевинама нико не мрда и да се из њих ништа више не чује. Тек је две и по недеље после земљотреса становницима Букурешта поново било дозвољено да пролазе поред рушевине која је током треће недеље била потпуно сравњена. Чиновник, наводно због смањења трошкова, није спасио пет стотина затрпаних гостију хотела. Спасавање би коштало најмање хиљаду пута више од сравњивања рушевине иако овде није узето у обзир да би из рушевина било спасено на стотине повређених о којима би би затим град доживотно морао да брине. Чиновник је, како се тврди, обезбедио одобрење румунске владе. Његово унапређење на неку вишу владину функцију сви очекују.

ЛУДИЛО

У Ленду је неки поштар суспендован, јер је сва писма у којима је наслућивао тужне вести, као и све телеграме који су му доспевали до руку, годинама спаљивао код своје куће уместо да их испоручи. Пошта је на крају захтевала да буде смештен у лудницу у Шернбергу, где шета у поштарској униформи и непрестано разноси писма адресирана на пацијенте и која управа луднице убацује у поштанско сандуче које је само због њега постављено на једном од зидова луднице. Поштар je, одмах по доласку у лудницу у Шернбергу, замолио да му дају његову поштарску униформу, да не би морао да полуди, како је рекао.



ДВОЈНИК

Неки човек из Требиња, који је стварно био невероватно сличан југословенском председнику, понудио је председничкој канцеларији у Београду да при посебно напорним задацима замени председника Југославије, приложивши и листу прецизно наведених задатака које би, како је он мислио, без проблема могао да обави уместо тадашњег председника који је, како се њему чинило, телесно већ деловао сувише слабо. Част му је да уместо председника такозване југословенске Народне Републике обавља задатке које председник не мора увек лично да обавља, а за своје понуђене услуге не тражи ништа. Пошто је човек, који је у Београд послао своју понуду још пре три године, нестао, многи, не само у Требињу и околини него и у целој Југославији верују, да је одавно ступио у службу у југословенском главном граду. Сви који таква нагађања јавно износе, оквалификовани су као клеветници. Они који мисле да знају како је човек ухапшен или затворен у лудницу или одавно ликвидиран, такође су оквалификовани као клеветници. Судећи по томе, сви Југословени су клеветници.



HАЈУСПЕШНИЈИ КОНЦЕРТ

Једно Друштво за такозвану камерну музику, које је познато по томе што стару музику свира, на старим, оригиналним инструментима, и које на свом програму има само Росинија, Фрескобалдија, Вивалдија и Перголесија, свирало је у неком старом дворцу у близини Атерзеа, где је имало највећи успех од свог оснивања. Аплауз је уследио тек на крају, пошто чланови друштва камерне музике више нису имали ни један једини бис на програму. Тек је следећег дана музичарима саопштено да су свирали у дому за глувонеме.



ИМИТАТОР

Имитатор који је синоћ гостовао у удружењу хирурга, после представе у Пале Палавићинију у којој је наступао за чланове удружења, обећао је да ће са нама отићи и до Каленберга, где је дом који је увек отворен за све врсте уметника, како би и тамо приказао своје умеће, наравно не без хонорара. Имитатора који је био из Оксфорда, Енглеска, али који је ишао у школу у Ландсхиту и својевремено био оружар у Берхтесгардену, замолили смо да не понавља свој наступ већ да за нас изведе сасвим другачији програм од онога пред удружењем хирурга, дакле да имитира сасвим друге гласове од оних у Пале Палавићинију што је он нама, који смо били одушевљени његовим програмом изведеним у Пале Палавићинију и обећао. И стварно, за разлику од претходног наступа, имитирао је потпуно друге, више или мање, познате особе. Могли смо и да износимо своје жеље које нам је имитатор радо испуњавао. Али, када смо предложили да на крају имитира свој глас, рекао је да то не уме.

ИСЕЉЕН

Мој некадашњи школски друг који се пре једанаест година иселио у Аустралију а пре две године ионово вратио у свој штајерски завичај, пре пола године се опет иселио у Аустралију иако зна да ће се поново вратити у Штајерску и да ће се увек изнова исељавати у Аустралију и поново враћати У Штајерску све док или у Аустралији или у Штајерској не нађе мир. И његов отац, пекарски калфа из Лелтала, који је ишао у школу с мојим оцем, током свог живота најмање се двадесет пута упорно селио из Корушке v Штајерску и увек се из Штајерске поново враћао у Корушку. све док се напокон није смирио у Корушкој, у Арндорфу код Санкт Фајта на Глану, где се у ковачници, у којој је на крају становао, из носталгије за Штајерском није обесио о гвоздену куку, а да притоме, како му је тада и још дуго после његове смрти пребацивано, није мислио на своју жену и децу.



ИСТИНИТА ЉУБАВ

Неки Италијан, који у Риви на Гарденском језеру има вилу и који од камата на иметак који му је оставио отац може да живи веома лепо, последњих је дванаест година, како извештава La stampa, живео с лутком из излога. Становници Риве изјављују да су више пута, предвече, виђали Италијана, који је наводно студирао историју уметности, како с лутком недалеко од своје виле улази у луксузну јахту прекривену стакленом куполом да би се с њом провозао језером. Када је пре више година у писмима читалаца упућеним новинама које излазе у Десенкану, окарактерисан као скарадан, затражио је да га надлежни орган венча са лутком, што је одбијено. И црква је одбила да га венча с његовом лутком. Зими он редовно напушта гарденско језеро и са својом љубљеном, коју је упознао у неком излогу у Паризу одлази, на Сицилију, где увек узима собу у чувеном хотелу Тимео у Таормини како би избегао хладноћу која је, упркос свим уверавањима, и на гарденском језеру сваке године, средином децембра, неподношљива.



НЕМОГУЋЕ

Један драматург, чије су представе игране на свим познатим бинама, из принципа никада није гледао ни једну од тих представа и годинама се, иако је из године у годину имао све већи успех, држао тог принципа. Све позиве позоришних директора да погледа њихову инсценацију, одлучно је одбијао, при томе чак и не одговарајући на највећи број позива. Осим тога, ништа није мрзео више од позоришних директора. Једног дана је прекршио свој принцип и отишао у Диселдорф где је у тамошњем позоришту, које је у то време било сматрано једним од најбољих, што, природно, не значи да је диселдорфско позориште тада и стварно било прво позориште у Немачкој, погледао своју представу која се у то доба приказивала, наравно не премијеру, већ трећу или четврту представу. Пошто је видео шта су диселдорфски глумци урадили с његовом представом поднео је тужбу надлежном диселдорфском суду који га је, још пре него што је дошло до расправе по његовој тужби, сместио у познату лудницу у близини Билефелда. Тужио је директора диселдорфског позоришта за извођење свог дела, што је значило да захтева да сви који су на било који начин били укључени у представу повуку и врате све што су и у најмањој мери урадили за представу. Подразумева се да је захтевао да му и гледаоци, њих скоро педесет хиљада, врате оно што су видели.



СВОЈЕГЛАВ АУТОР

Неки аутор који је написао само једну представу, која је смела да буде изведена само једном и то, по његовом мишљењу, у најбољем позоришту на свету и коју је, такође по његовом мишљењу, требало да режира само најбољи режисер на свету а одиграју, такође по његовом мишљењу, само најбољи глумци на свету, сместио се још пре него што је завеса на премијери подигнута, на за ту намеру најприкладније место на галерији, које публика није могла да види, и тамо је поставио сопствену пушку коју је само за ту прилику конструисала чувена швајцарска фирма Фетерли и пошто је завеса дигнута сваком је гледаоцу који се, смејао на по његовом мишљењу погрешном, месту упућивао смртоносни хитац у главу. На крају представе у позоришту су били само гледаоци које је убио, значи мртви гледаоци. Глумце и директора позоришта током целе представе ни на трен нису омели ни својеглави аутор ни његова недела.

ПОМИРЕН

На универзитету Коимбра, најстаријем универзитету у Португалу, на који су ме позвали да одржим предавање, професор историје права са којим сам после свог предавања био на вечери у неком малом ресторану, испричао ми је да су на дан такозване прве револуције све колеге са његовог факултета обешене у такозваном природњачком кабинету јер нису хтели да се солидаришу с тадашњим револуционарима. Две године касније, на дан такозване друге револуције у истом су кабинету обешени они који су две године раније обесили његове колеге. На моје питање, како то да је он и дан данас жив, одговорио је да је све што ми је управо испричао и што се стварно и догодило, видео у сну. Знао је да ћe сан који је сањао годину дана пре стварних догађаја постати стварност и прихватио је да на четири године оде у Енглеску, на позив оксфордског универзитета, око чега му је помогао пријатељ који већ више година предаје у Енглеској. Наравно, притиска га то што је још у животу и што поново предаје на универзитету Коимбра, али се с тим непрестаним притиском одавно помирио.



МИЛОСРЂЕ

Једна је стара дама из нашег комшилука у свом милосрђу отишла предалеко. У кућу је примила, како је сама веровала, једног сиромашног Турчина, који је био захвалан због чињенице што више није морао да живи у бараци одређеној за рушење, већ је захваљујући милосрдној, старој дами могао да станује у њеној кући с великом баштом. Одуживао се старој дами радом у њеној башти, а она не само што га је обукла већ га је временом и размазила. Једног дана Турчин се појавио у полицијској станици и изјавио да је убио стару даму која га је из милосрђа примила у своју кућу. Удавио је, како су судски вештаци констатовали. Када су Турчина пред судом питали зашто је убио стару даму, одговорио је да је то учинио из милосрђа.



ЗАМЕНА

Мислилац за кога се тврди да је и дан и ноћ, па чак и у сну мислио, једног је дана дошао у Фоклабурк и пошто се на главном тргу распитао која је кафана најбоља, упутио се у надалеко чувени Тетреб у којем је кухиња, како се тврди, најпоузданија у целој Аустрији. Чак ни мислилац није био разочаран у Тетребу, напротив, јело и пиће далеко су превазилазили његова очекивања и није могао да се суздржи већ је власника позвао за свој сто с намером да га похвали. Пошто је гостионичара нахвалио као нико у целом његовом животу, мислилац је изненада дошао на идеју да би било боље ако би од сада био гостионичар а не мислилац и сасвим изненада је гостионичару предложио да се замене. Само што је мислилац завршио реченицу, гостионичар из Тетреба пристаде на замену. Власник је из Тетреба изашао као да је он мислилац, а мислилац је остао у Тетребу као да је он гостионичар. Природно, од тог тренутка не функционишу ни гостионичар ни мислилац.



БЕЗ ЖУРБЕ

У Каиру се, после пријема који је француски амбасадор приредио поводом рођендана његове жене и на којем је било неколико стотина званица које су током читаве вечери разговарале углавном о Бодлеровом Цвећу зла, које је домаћин вишегодишњим трудом превео на египатски, на шестом спрату на којем је амбасадор живео, пред лифтом се створила велика гужва, тако да смо пошто нисмо журили, пустили друге да уђу први. Када су се врата лифта затворила, он се откачио и, на ужас оних који нису ушли, сјурио у дубину и распао. Преостали гости неколико секунди нису били у стању ни да се помере и завладала је потпуна тишина после детонације која се чула када је лифт ударио о тле. Покренули су се тек када су се зачули први јауци, али су били неспособни да учине било шта паметно. Сада више нико није желео да сиђе, сви су се повукли назад, у амбасадоров стан. И ми смо се вратили у његов стан јер ни ми, као ни остали нисмо били у стању да сиђемо. Амбасадоров стан смо напустили у друштву других гостију тек три сата после несреће када нам је речено да су тела свих који су погинули у лифту већ однесена. Наравно, и данас нас мучи питање зашто се нисмо угурали у лифт и зашто смо решили да сачекамо. У Каиру се, како смо чули, годишње откачи више лифтова који су преоптерећени.

KOHCEKBEHTHO

На крају филозофске расправе која је два професора из Граца деценијама не само мучила већ и руинирала њихове породице и која, како су једног дана изјавили пред трећим колегом, као и све филозофске расправе није водила никуда и која је на крају, природно, и тог колегу, кога су временом увукли у своју расправу, руинирала и буквално одвела у лудило, два су професора из Граца, пошто су такорећи већ по навици и свог трећег колегу и партнера у расправи позвали у њихову, низашта друго до за филозофске расправе изнајмљену кућу, ту кућу дигла у ваздух, За неопходан динамит потрошили су последње остатке свог иметка. Пошто су се у тренутку експлозије у њиховој кући налазиле и целокупне породице сва три професора, дигли су и своје породице у ваздух. Преостали рођаци једног од три професора и партнера у расправи, за које је њихова деценијама дуга расправа, како су сами доказали, била смртоносна, поднели су прво тужбу против државе, јер су сматрали да је морално и духовно банкротство државе сву тројицу отерало у смрт, али су касније одустали од тога, јер су увидели бесмисленост такве тужбе.



ПАЖЉИВО

Неки поштански чиновник који је био оптужен за убиство труднице, изјавио је пред судом да не зна зашто је убио трудну жену, али је тврдио да је своју жртву убио најпажљивије што је могао. На сва питања председника судског већа увек је изговарао реч пажљиво на шта је поступак против њега обустављен.



У РИМУ

У једној римској болници умрла је најинтелигентнија и најзначајнија песникиња коју је наша земља имала у овом веку, од, како су установиле власти, последица опекотина, које мора бити да је задобила у својој кади. Путовао сам више пута с њом и на тим путовањима сам делио многе њене филозофске погледе и њено мишљење о развоју света и току историје, због чега је целог живота била забринута. Многи њени покушаји да се врати у своју аустријску домовину пропадали су или због безобразлука њених ривалки и због недостатка памети бечких власти. Вест о њеној смрти подсетила ме је да је она била први гост у мојој још сасвим празној кући. Била је непрестано у бегу и у људима је увек видела оно што они стварно јесу, глупава, бездушна, безобзирна маса с којом стварно не треба ништа имати. Она је, исто као и ја, веома рано упознала улазак у пакао и закорачила у њега и поред опасности да у том паклу веома рано нестане. Људи нагађају да ли је њена смрт била само несрећни случај или самоубиство. Они који верују у њено самоубиство, понављају да је песникиња саму себе сломила, док су је у ствари сломили њена околина и у принципу, простаклук њене домовине, која је и њу, као и многе, и у иностранству прогањала у стопу.



УСКРАЋЕН

Последњих месеци убила су се три моја некадашња познаника из школе, били су моји пријатељи и скоро да су ме целог живота пратили својом уметношћу, учинивши ми сопствену егзистенцију буквално, и уопште, могућом. Сада је изненада око мене остала празнина. Музичар се убио (пиштољем) јер људи нису имали ухо за његову уметност. Сликар се убио (обесио) јер људи нису имали око за његову уметност. Научник природних наука, с којим сам заједно ишао још у основну школу, убио се (отровао) јер људи по његовом мишљењу уопште немају главу за његове природне науке. Сва тројица су се из живота повукли разочарани што свет више није имао одговарајуће органе и способности да прими њих и њихову уметност и науку.

ГЕНИЈЕ

У Бечу, где су безобзирност и безобразлук према мислиоцима и према уметницима увек били највећи, и који сасвим сигурно може да буде означен као највеће гробље сањара и идеја, и у којем је хиљаду пута више генија пропало и закржљало и уништено него ли што је у Бечу стварно откривено и прочуло се и постало светски познато, у једном хотелу у центру града пронађен је мртав неки човек, који је при потпуно чистој свести на цедуљици написао стварни разлог свог самоубиства и ту цедуљицу иричврстио за свој сако. Деценијама је следио своју идеју, наравно, филозофску идеју чије је претварање у велико дело и окончање истог, потрошило све његове снаге. Признање које је очекивао, изостало је. Иако је на крају просио за признање, ускратиле су му га институције и људи који би за то били задужени. Ништа није помогло што је чудноватост свог дела ставио на проверу. Не само љубомора колега, у смрт га је нагнала целокупна негативна духовна атмосфера тог града, њена неразумна нељудскост. Али пошто није желео да дезавуише свој карактер, он је своје животно дело спалио још пре самоубиства, и буквално га је за неколико тренутака претворио у ништа – после деценија рада, није желео да га остави потомцима који га ни у ком случају не заслужују. Ужасна могућност да ћe, као и многи други њему слични, после смрти бити признат и, дакле, искоришћаван и познат, нагнала га је да своје дело, које и буквално вреди знатно више од свега што је до сада на том пољу смишљено и написано, уништи. Откако постоји град Беч, тако је написао на крају цедуље, живи од дела својих генијалних самоубица, а он није желео да буде алка у том ланцу генија.



СИЛОС

Крајем рата немачки војници сместили су се у један напуштени бетонски силос у близини Штајнбаха на Цибергу. Повукли су се пре него што су се појавили Американци и силос су са спољне стране забаракадирали. Када је ових дана власник силоса уз помоћ такозване тешке мацоле успео да отвори у међувремену потпуно зарђалу капију силоса, јер је намеравао да стари, већ дуго напуштени силос сруши и на истом месту сазида свињац, био је запрепашћен ужасним открићем. У силосу је одмах иза капије спазио два иструлела људска тела, још увек у немачким униформама. Сељак је констатовао да су то другари оних немачких војника који су пред крај рата били смештени у силосу и који су преко ноћи нестали. Власти су одмах покушале да обавесте рођаке оба војника. И после тридесет две године папири оба војника пронађена у силосу били су тако добро очувани да није било нимало тешко идентификовати их. Један је био наредник, а други каплар. Обојица су била из Накенхајма на Рајни. Остаје питање треба ли тражити њихове другаре који су можда још живи, или не. Људи се забављају нагађањима да ли су ову двојицу другари намерно или случајно оставили у забаракадираном силосу. У сваком случају, не може се искључити могућност да је реч о злочину, мисле они.



ХОТЕЛ ВАЛДХАУС

Нисмо имали среће с временом, а још уз то су за нашим столом седели у сваком погледу одвратии гости. Чак су нам огадили и Ничеа. Зато смо их, и када су погинули у аутомобилској несрећи и већ били у капели, још мрзели.



ШЛИМБЕРГЕР

У Елзасу смо чули да је неки човек из Зелештата у Колмару доведен у дом за старце јер је његова породица тврдила да има осамдесет година, што се видело и из његових докумената, док је он сам непрестано твдио како му је тек шездесет година, што породица више није могла да слуша и што их је навело на идеју да га сместе у старачки дом у Колмару. Човек је стварно и дан и ноћ понављао своју тврдњу а и осталим понашањем својој је породици живот претворио у ужас.. Већ годинама се није прао и стално је ходао бос и повремено би потпуно наг излазио на улицу, што би све било довољно да га сместе у лудницу, што они ипак нису хтели да ураде. Тако су дошли на идеју да га пошаљу у Колмар. Уз муку и напор доведен је у Колмар и отргао се болничаркама које су га преузеле у дому и требало им је неколико сати да га поново ухвате. Болничарке су успеле да га наговоре да се без опирања врати у старачки дом. Исте је ноћи тај, човек, који је био заведен под именом Шлимбергер, запалио старачки дом у Колмару и у пожару је изгорело свих четири стотине седамдесет осам становника истог. Рачунајући и њега.

ЗАМАЛО

Током нашег последњег излета у молску долину, у којој смо без обзира на годишње доба увек били срећни, посетили смо једну кафану у Горњем Филаху коју нам је препоручио један лекар из Линца и која нас није разочарала, разговарали смо с групом радника из каменолома, који су се после посла окупили у кафани и свирали цитру и певали и на тај начин нам скренули пажњу на неисцрпна блага корушке народне музике. Касније, када је вече већ поодмакло, момци из каменолома сели су за наш сто и свако од њих је испричао нешто необично или опасно из свог живота. Притом смо посебно запамтили једног од њих који је испричао како се пре много година, да би добио опкладу с колегом с посла, пoпeo на, као што је познато, веома високу кулу цркве у Тамсвегу. Замало да паднем и погинем, рекао је и значајно нагласио да је тиме замало доспео у новине.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Болест је била његов животии еликсир. Саркоидоза (Morbus Boeck) која је дуго чучала у његовом срцу и плућима, болест ћудљива и неизлечива била је његов усуд – она му је одузела дах, угушила га. То је умногоме одредило његов однос према здравима и његово место у животу. Сваки дан који је преживео био је комадић откинут од смрти у инат здравима у чијим животима такви као он нису имали шта да траже.
Томас Бернхард је за живота себи узео за право да увек буде у праву. Као болесник осуђен на смрт, који никоме ништа више не дугује и коме више нико не може да науди и који се суочио с апсурдима живота, узурпирао је позицију човека коме ништа није свето. И како то увек бива на овом свету – то је скупо платио. Свему се подсмевао, све је омаловажавао и свему је налазио замерке. Као да је уживао у самом омаловажавању и осуђивању, а не у садржају – он је за њега био лако замењив.
Први пут је на себе скренуо пажњу далеке 1968. када је на додели награде све Аустријанце прогласио малоумнима. О томе је и писао – о политичарима без вредности, медијима без истине и садржаја, и друштву малограђана. Тмурни текстови попут оних у Мразу и Сметњи заувек су га удаљили од домовине.
Његови »скандали« – а било их је много – били су смишљени као нека врста уметности: од демонстративног одбијања Бихнерове награде, до аустријског медијског спектакла око премијере његове представе Tpг јунака, чиме је Бернхард дефинитивно заузео место државног непријатеља број један. разоткривајући политичаре и медије као потпуно безвредне и лажне, управо каквима их је описивао у својим делима.
Рођен 1931. године као ванбрачно дете кућне помоћнице и унук писца Јоханеса Фројмбахера, који га је васпитао да идеализује улогу идивидуалисте, прихватио је улогу непожељног аутсајдера кога је болест спречила да постане певач и који је као новинар провинцијског листа извештавао из судница, да би постао најомраженији и најпознатији писац и драматург своје земље. Успех му је омогућио да промени миље, отворио му је врата виших грађанских слојева, чији је животни стил (стан у најотменијем делу Беча, вила у Алпима) имитирао и чију је ограниченост и пакост проучавао и бескрупулозно разоткривао.
Бернхардов књижевни облик је тирада, пре свега тирада мржње. Пошто за њега више није Постојала разлика између света уметности и стварног света, у својим делима увек он говори о свему гласом који допушта само горак осмех. Реченица из његове књиге Стари мајстори – »Мрзим људе, али они су истовремено и једини разлог што живим« – могла би да буде и Бернхардов књижевни програм.
Његов познати мизантропизам, мржња као знак распознавања, може се препознати и као љубав према самом себи. То што је и себе обухватио мржњом учинило га је недодирљивим. Неки су га погрешно сматрали моралистом. То сигурно није био. Био је нарцис, солипсист. Оно што га је покретало није био оправдани гнев већ слепи бес који се, пре но што се умири, испољавао кроз нападе писања.
Велика гужва око премијере његове драме Tpг хероја, само годину дана пре смрти, највероватније је, уз то што су га тим поводом медији дефинитивно прогласили државним непријатељем број један, допринела да аутор и после своје смрти још једном покаже своју мржњу према Аустрији: тестаментом је забранио да се његове књиге објављују, а драме изводе у његовој домовини!
Умро је 12. фебруара 1989. у Гмундену – три дана након свог 58. рођендана.
Никола Б.Цветковић

Један од најзначајнијих аустријских писаца друге половине овог века, Томас Бернхард (1931-1989) у својим прозним и драмским текстовима обрађује очајничку борбу појединца у процесу незадрживе деструкције cвeгa постојећег.
За све његове ликове говор постаје једна врста опсесије, симптом савршеног солипсизма и потпуног неуспеха да се разуме стварност. Томас Бернхард је био нарцис, солипсист. Сопствену поетику дефинисао је реченицом: „Мрзим људе, али они су истовремени разлог што живим.“