Ključ za Rebeku-Ken Folet

Nemci ga znaju kao Sfingu, a za ostale on je Aleks Volf, biznismen iz Evrope. On u Kairo dolazi preko pustinje, naoružan radiom, smrtonosnim sečivom i primerkom knjige Rebeka, koji će mu poslužiti za šifru... Na stolu su visoki ulozi, jer je britanska vlast nad Kairom dovedena u pitanje.

Prvi deo
TOBRUK

1.

Poslednja kamila se srušila u podne.
Bio je to beli mužjak star pet godina koga je kupio u Džalu, najmlađa i najjača od tri životinje, i najblaže naravi: voleo ga je koliko čovek može da voli kamilu, što je značilo da ju je samo malo mrzeo.
Čovek i kamila popeli su se uz padinu brežuljka, tonući krupnim nespretnim nogama u pesak, i na vrhu zastali. Gledali su ispred sebe, i videli su novo peščano brdašce a iza njega još hiljadu takvih i ništa drugo. Činilo se da je to kamilu bacilo u očaj. Podvila je prednje noge, zatim spustila zadnji deo i tako je čučala na vrhu brežuljka kao spomenik, zureći u pustinjski beskraj ravnodušnošću onog koji umire.
Čovek je vukao ular vezan oko njene njuške. Podigla je glavu i izvila vrat, ali nije ustala. Čovek je obiđe i ritnu što je jače mogao, tri ili četiri puta u sapi. Na kraju izvuče beduinski nož oštar poput britve i šiljatim vrhom ubode kamilu u sapi. Krv je potekla, ali kamila se nije ni osvrnula.
Čovek je shvatio šta se događa. Potpuno izgladnelo tkivo tela životinje jednostavno je otkazalo, kao mašina bez goriva. Video je kamile koje su se ovako rušile na prilazu oazi, okružene zelenilom koje daje život, a nisu ga ni dotakle jer nisu imale snage da jedu.
Mogao je da pokuša još dve stvari: da sipa životinji vodu u nozdrve dok ne počne da se suši, ili joj potpali vatru ispod sapi. Nije imao dovoljno ni vode ni goriva da to pokuša, a, osim toga, nijedno ni drugo nije obećavalo uspeh.
Bilo je vreme da predahne. Sunce je bilo visoko na nebu i pržilo je. Počelo je dugo leto u Sahari, kada se temperatura u hladu penje na 50 stepeni.
Ne rasteretivši kamilu, čovek otvori jednu od torbi i izvuče šator. Automatski se još jednom osvrnuo: na vidiku nije bilo senke ni zaklona, svuda je bilo užasno. Podigao je šator pored umiruće životinje, na vrhu brežuljka.
Seo je prekrštenih nogu u otvor šatora da pripremi čaj. Izdubio je u pesku malu rupu, složio nekoliko dragocenih suvih grančica u piramidu i zapalio vatru. Kada je voda u čajniku provrila, spremio je čaj na nomadski način, sipajući ga iz posude u lonče, dodajući šećer i vraćajući ga ponovo u posudu nekoliko puta. Takav koncentrat, vrlo jak i prilično sladak, bio je najbolje piće na svetu.
Sažvakao je nekoliko urmi, gledajući kako se kamila uvija, čekajući da sunce zađe. Njegova smirenost bila je uvežbana. Prošao je veliki put kroz pustinju, više od hiljadu i pet stotina kilometara. Pre dva meseca krenuo je iz El Agela u Libiji, na sredozemnoj obali, i putovao na jug sedam stotina kilometara, od oaza Džalo i Kufre, u samo srce Sahare. Tada je skrenuo na istok i neopaženo ušao u Egipat. Prešao je kamenitu pustoš Zapadne pustinje i u blizini El Karga pošao na sever; sada više nije bio daleko od cilja. Poznavao je pustinju, ali je se i plašio, svaki pametan čovek se bojao pustinje, čak i nomadi koji su u njoj živeli čitav svoj vek. Ipak, nije dopuštao da taj strah njime ovlada, da izazove paniku, da iscrpi njegovu energiju. Uvek je bilo katastrofa: grešaka u orijentaciji zbog kojih je čovek mogao da promaši nekoliko kilometara; ili su boce s vodom propuštale ili pukle; prividno zdrava kamila odjednom bi se razbolela. Jedini odgovor na sve to bila je reč insalah: to je božja volja. Sunce je postepeno počelo da se spušta na zapad. Pogledao je tovar na kamili, pitajući se koliko tereta može da ponese. Bila su tu tri mala evropska kofera, dva teška a jedan lak, sva tri važna. Zatim mala torba s odećom, sekstantom, mapama, hranom i bocom vode. To je bilo previše: moraće da ostavi šator, pribor za čaj, lonac, almanah i sedlo.
Vezao je tri kofera i privezao odeću, hranu i sekstant na vrh, omotavši sve dugačkim platnom. Mogao je da proturi ruke kroz platnene omče i ponese teret na leđima poput ranca. Prebacio je kaiš od kozje kože s bocom vode oko vrata i pustio je da se klati. Teret je bio težak. Pre tri meseca bi mogao da ga nosi ceo dan i zatim uveče da igra tenis, jer je bio snažan; ali pustinja gaje iscrpela. U crevima mu je bila voda, koža izranavljena, a izgubio je deset ili petnaest kilograma. Bez kamile neće daleko dogurati.
Držeći kompas u ruci, krenuo je.
Pratio je tačno smer koji je pokazivala igla, odupirući se iskušenju da zaobiđe brežuljke. Međutim, poslednje kilometre prelazio je potpuno nasumice, a najmanja greška mogla ga je odvesti fatalnih stotinak metara u stranu. Hodao je polako, dugačkim korakom. Izbacio je iz misli svaku nadu i strah i usredsredio se na kompas i pesak. Uspeo je da zaboravi na
bolove u iscrpljenom telu i išao nogu pred nogu automatski, ne
razmišljajući, i zato bez napora.
Kako se spuštalo veče, postajalo je svežije. Boca s vodom oko vrata
postajala je sve lakša jer se praznila. Odbio je da razmišlja o tome koliko je vode još ostalo: računao je da pije tri litre dnevno, pa je znao da za sutra nije ostalo dovoljno. Iznad glave proletelo mu je jato ptica, cvrkućući glasno. Pogledao je gore, pokrivši oči rukom, i prepoznao lihtenštajnove pustinjske tetrebe, pustinjske ptice slične smeđim golubovima, koje su se svakog jutra i večeri okupljale na pojilu. Letele su u pravcu njegovog cilja, što znači da je na pravom putu, ali znao je da te ptice mogu da lete i sedamdesetak kilometara do vode, zato su bile slabo ohrabrenje.
Kako se pustinja hladila, na horizontu su se pojavili oblaci. Sunce je tonulo sve niže iza njega, pretvorivši se u ogromni žuti balon. Malo kasnije, na ljubičastom nebu pojavio se beli mesec.
Pomišljao je da stane. Niko ne može da hoda celu noć. Ali nije imao šator, ni ćebe, ni pirinač, ni čaj. A bio je siguran da je blizu bunara: po svojoj proceni, već je trebalo da stigne.
Hodao je dalje. Sada je smirenost počela da ga napušta. Suprotstavio je svoju snagu i znanje nemilosrdnoj pustinji, a sada je izgledalo da će pustinja pobediti. Ponovo se setio kamile koju je ostavio, kako je sedela na brežuljku i mirno, iscrpljeno čekala smrt. On neće da čeka smrt, pomislio je: kada postane neizbežna, pojuriće joj u susret. Duga agonija i ludilo nisu za njega, to ne bi bilo dostojanstveno. Imao je nož.
Ta misao izazvala je očaj u njemu, i sada više nije mogao da potisne strah. Mesec je zašao, ali su okolinu jasno obasjale zvezde. U daljini je ugledao majku, a ona mu reče: „Nemoj da kažeš da te nisam upozorila!" Čuo je voz koji je tutnjao uporedo s udarcima njegovog srca. Sitno kamenje izmicalo je ispod njegovih nogu poput pacova koji beže. Zamirisala je pečena jagnjetina. Podigao je glavu i ugledao, veoma blizu, crveni odsjaj vatre nad kojom se vrtelo meso i kraj nje dečaka koji je glodao kosti. Oko vatre uzdizali su se šatori, kamile vezanih nogu brstile su raštrkano trnovito žbunje, a iza njih video se obris oaze. Umarširao je u fatamorganu. Ljudi iz sna zapanjeno su ga gledali. Visok čovek je ustao i progovorio. Putnik je povukao svoj sarval, delimično odmotavši platno da otkrije lice.
Visoki zakorači zaprepašćeno prema njemu i reče:
- Rođače moj!
Putnik shvati da sve ovo ipak nije priviđenje; pošto se slabašno
osmehnuo, srušio se. 
Kada se probudio, pomislio je na trenutak da je ponovo dečak i da je njegov život odrasle osobe bio san. Neko mu je dodirivao rame i govorio:
„Probudi se, Ahmede", jezikom pustinje. Godinama ga niko nije nazvao Ahmedom. Shvatio je da je uvijen u grubi pokrivač i da leži na hladnom pesku, glave omotane platnom. Otvorio je oči i na ravnom crnom horizontu ugledao predivno svitanje, kao ravna duga. Ledeni jutarnji vetar duvao mu je u lice. U tom trenutku iskusio je ponovo svu zbunjenost i zebnju petnaestogodišnjaka.
* * *
Kada se prvi put probudio u pustinji, osećao se potpuno izgubljeno. Pomislio je Moj otac je mrtav, i zatim Imam novog oca. Pojuriše mu glavom sure Kurana pomešane s molitvama kojima ga je njegova majka krišom podučavala na nemačkom jeziku. Sećao se oštrog bola kada su ga kao odraslog obrezali; klicanja muškaraca i pucnjave kada su mu čestitali što je na kraju postao jedan od njih, pravo muško. Zatim dugog putovanja vozom, pitanja kakvi će biti njegovi pustinjski rođaci, i da li će prezirati njegovu bledu kožu i gradske manire. Žustro je izašao iz železničke stanice i ugledao dva Arapina, koji su sedeli pored svojih kamila u prašini staničnog trga, obučene u tradicionalne haljine od glave do pete, i samo je prorez na sarvalu otkrivao njihove tamne, zagonetne oči. Odveli su ga do bunara. Bilo je zastrašujuće: niko nije s njim razgovarao drugačije osim znakovima. Uveče je shvatio da ti ljudi nemaju toalet, pa mu je bilo veoma neprijatno. Na kraju je morao da pita. Na trenutak je nastala tišina, zatim su svi prasnuli u smeh. Ispostavilo se da su sma­trali da on ne zna njihov jezik, pa je zato svako pokušavao da s njim komunicira znacima; i što je bilo još smešnije, da je pitajući za toalet upotrebio dečiji izraz. Neko mu je objasnio da ode malo dalje od šatorskog kruga i čučne u pesak; posle toga se nije više tako plašio, jer iako su ljudi bili grubi, nisu bili neljubazni. 
Sve te misli su mu proletele glavom dok je gledao rađanje pustinjskog sunca, a vratile su se posle dvadeset godina isto tako sveže i bolno kao i jučerašnje loše uspomene s rečima: „Probudi se, Ahmede".
Naglo je seo i stara sećanja brzo su nestala, kao jutarnji oblaci. Prepešačio je pustinju u životno važnoj misiji. Našao je bunar, i on nije bio priviđenje: njegovi rođaci bili su ovde, kao i uvek u ova doba godine. Srušio se od iscrpljenosti, a oni su ga umotali u pokrivače i pustili ga da
spava kraj vatre. Kada se setio svog dragocenog prtljaga odjednom se uspaničio, da li ga je nosio i kada je stigao? Zatim ga je ugledao, uredno složenog pored nogu.
Išmael je čučao pored njega. Uvek je bilo tako: one godine koju su dva
dečaka provela zajedno u pustinji, Išmael nikad nije propustio da se ujutro prvi probudi. Sada je pitao:
- Teške brige, rođače?
Ahmed klimnu glavom.
-Rat je.
Išmael mu pruži dragim kamenjem optočenu posudu s vodom. Ahmed uroni u nju prste i umi oči. Išmael ode. Ahmed je ustao.
Jedna od žena, ćutljiva i pokorna, poslužila gaje čajem. Uzeo ga je ne zahvalivši se i brzo popio. Dok se oko njega bez žurbe dizao logor, pojeo je malo hladnog kuvanog pirinča. Činilo se da je ova porodična grana još bogata: bilo je tu nekoliko slugu, mnogo dece i više od dvadeset kamila. Ovce oko logora bile su samo deo stada, ostale su verovatno pasle nekoliko kilometara dalje. I kamila je sigurno bilo više. Noću su lutale unaokolo u potrazi za ispašom i, mada su im noge bile sputane, ponekad bi znale da odu van vidnog polja. Verovatno su ih sada dečaci sakupljali kao što su to nekad radili on i Išmael. Životinje nisu imale imena, ali Išmael je razlikovao svaku ponaosob i znao njenu istoriju. Rekao bi: „Ovo je kamila koju je moj otac poklonio stricu Abdelu u godini kada je mnogo žena poumiralo, a kamila postala hroma, zato je moj otac dao Abdelu drugu a ovu uzeo nazad; još hramlje, vidiš?" Ahmed je dobro upoznao kamile, ali nije se prema njima odnosio kao nomadi: nije, setio se, juče upalio vatru ispod umiruće bele kamile. Išmael bi to uradio.
Ahmed je doručkovao i vratio se svom prtljagu. Koferi nisu bili zaključani. Otvorio je mali kožni kofer s vrha; a kada se zagledao u sklopke i brojčanike radija, uredno spakovane u koferu, odjednom su mu se ukazale slike kao u filmu: živi, haotični Berlin; ulica s drvoredom i imenom Tirpicufer; četvorospratna kuća od peščara; lavirint hodnika i stepeništa; prijemno odeljenje s dve sekretarice; kancelarija s malo nameštaja, pisaćim stolom, sofom, ormarićem za dokumenta, uskim krevetom i, na zidu, japanskom slikom iskeženog demona i potpisanom fotografijom Franka; a iza kancelarije, na balkonu koji gleda na Landver kanal, dva jazavičara i rano osedeli admiral koji kaže: „Romel traži da u Kairo pošaljem jednog agenta."
U koferu je bila i knjiga, roman na engleskom jeziku. Ahmed ovlaš pročita prvi red: Sinoć sam sanjala da sam se vratila u Manderli. Iz knjige ispade presavijeni list papira. Ahmed ga oprezno podiže i vrati nazad. Zatvorio je knjigu, spustio je nazad u kofer i zatvorio ga.
Išmael je stajao pored njega.
- Da li je put bio dug? - upita.
Ahmed klimnu glavom.
- Dolazim iz El Ageile, u Libiji. - Imena njegovom rođaku ništa nisu značila. - Dolazim s mora.
- S mora!
-Da.
- Sam?
- Krenuo sam s nekoliko kamila.
Išmael se zgranuo: čak ni nomadi nisu išli na tako daleka putovanja; on lično nikada nije video more. Pitao je:
- Ali, zašto?
- Zbog ovog rata.
- Jedna banda Evropljana se tuče s drugom oko toga ko će sedeti u Kairu, šta se to tiče sinova pustinje?
- Sunarodnici moje majke ratuju - reče Ahmed.
- Muškarac mora da sledi oca.
- A ako ima dva oca?
Išmael slegnu ramenima. Shvatao je dilemu. Ahmed podiže zatvoreni kofer.
- Hoćeš li da mi ovo pričuvaš?
- Hoću. - Išmael uze kofer. - Ko pobeđuje u ratu?
- Sunarodnici moje majke. Slični su nomadima: ponosni, okrutni i jaki. Oni će vladati svetom.
Išmael se osmehnu.
- Ahmede, uvek si verovao u pustinjskog lava.
Ahmed se priseti: u školi je učio da su nekada u pustinji živeli lavovi i kako ih je možda nekoliko preostalo, pa se kriju u planinama hraneći se jelenom, lisicom i divljom ovcom. Išmael u to nije verovao. Prepirka im se tada činila Izuzetno značajna i skoro su se oko toga posvađali. Ahmed se osmehnuo i kazao:
- Još verujem u pustinjskog lava.
Rođaci se pogledaše. Od njihovog poslednjeg susreta prošlo je pet
godina. Svet se promenio. Ahmed je razmišljao o stvarima koje je morao da kaže: o presudnom sastanku u Bejrutu 1938, svom putu u Berlin, svom velikom podvigu u Istanbulu... Ali ništa od toga ne bi njegovom rođaku nešto značilo, a Išmael je verovatno isto razmišljao o događajima svojih pet poslednjih godina. Od kako su kao dečaci zajedno išli na hodočašće u Meku, veoma su se voleli, ali nikada nisu znali o čemu da razgovaraju.
Na kraju se Išmael okrenuo i poneo kofer u svoj šator. Ahmed je zagrabio posudom malo vode. Otvorio je torbu i izvadio sapun, četku, ogledalo i britvu. Stavio je ogledalo u pesak, ispravio ga, i počeo da odmotava sarval.
Zapanjio ga je odraz sopstvenog lica u ogledalu.
Njegovo čvrsto, inače čisto čelo bilo je puno ogrebotina. Kapci su mu bolno visili i u uglovima su bili naborani. Obrazi su mu obrasli čupavom crnom dlakom, a koža orlovskog nosa bila je crvena i ispucala. Razdvojio je plikovima prekrivena usta i primetio da su mu lepi pravilni zubi prljavi i požuteli.
Nasapunjao je lice i počeo da se brije.
Postepeno je počelo da se pojavljuje njegovo uobičajeno lice. Bilo je pre grubo nego lepo, i obično je imalo izgled koji je u svojim ležernijim trenucima prepoznavao kao blago neodlučan; sada je bilo izmoždeno. Stotine kilometara nosio je kroz pustinju malu bočicu mirišljavog losiona za ovu priliku, ali ga sada nije upotrebio jer je znao da bi ga neizdrživo peklo. Poklonio je bočicu devojčici koja ga je posmatrala i dete otrča oduševljeno svojom nagradom.
Odneo je torbu u Išmaelov šator i pokretom pokazao ženama da izađu. Skinuo je odeću nomada i obukao belu englesku košulju, prugastu kravatu, sive čarape i smeđe kockasto odelo. Kada je pokušao da obuče cipele shvatio je da su mu noge otekle: bolno je pokušavao da ih ugura u tvrdu novu kožu. Međutim, nije mogao uz evropsko odelo da nosi ručno napravljene sandale od automobilskih guma kakve nose u pustinji. Na kraju je savijenim nožem rasparao cipele i tako ih navukao.
Čeznuo je za vrućom kupkom, šišanjem, hladnom blagotvornom mašću za svoje rane, svilenom košuljom, zlatnom narukvicom, bocom hladnog šampanjca i toplom podatnom ženom. Sve to će morati da sačeka.
Kada je izašao iz šatora nomadi su ga gledali kao da je stranac. Uzeo je šešir i dva preostala kofera, jedan težak, drugi lak. Išmael mu priđe s bocom vode u kozjoj koži. Rođaci se zagrliše.
Ahmed izvadi iz džepa na žaketu novčanik da proveri dokumenta. Gledajući legitimaciju shvatio je da je opet Aleksander Volf, star trideset četiri godine, sa stanom u vili Le Olivije, u Garden sitiju, u Kairu, poslovan čovek, Evropljanin.
Stavio je šešir, podigao kofere i krenuo da u svežini svitanja prepešači tih poslednjih nekoliko kilometara kroz pustinju do grada.

* * *
Veličanstven drevni karavanski put preko ogromne nepregledne pustinje koji je Volf pratio od oaze do oaze, vodio je preko planinskog prevoja i na kraju se spajao s običnim savremenim putem. Put je bio kao linija koju je na karti ucrtao Bog, jer su s jedne strane bila žuta, prašnjava, gola brda, a s druge raskošnozelena polja pamuka, podeljena u kvadrate kanalima za navodnjavanje. Seljaci, pognuti nad usevima, nosili su galabije, jednostavne haljine od prugastog pamučnog platna, umesto nezgrapne zaštitne odeće nomada. Idući putem prema severu, mirišući vlažan svež povetarac s obližnjeg Nila, gledajući sve češće znake urbane civilizacije, Volf se ponovo osećao kao čovek. Seljaci raštrkani na poljima više mu se nisu činili gomilom. Na kraju je čuo motor automobila i znao da je na sigurnom.
Vozilo se približavalo iz pravca grada Asjuta. Izašlo je iz krivine i on prepozna vojni džip. Kada se približio, ugledao je u njemu vojnike u britanskoj uniformi i shvatio da je iza sebe ostavio jednu opasnost da bi se suočio s drugom. Prisilio se da ostane miran. Ovde sam s punim pravom, pomislio je. Rođen sam u Aleksandriji, po nacionalnosti sam Egipćanin. Vlasnik sam kuće u Kairu. Sve moje isprave su originalne. Bogat sam čovek, Evropljanin i nemački špijun iza neprijateljskih linija.
Džip se cvileći zaustavio u oblaku prašine. Jedan vojnik je iskočio. Imao je tri zvezdice na svakom ramenu košulje: kapetan. Činilo se da je veoma mlad, a hramao je dok je hodao.
- Odakle, do đavola, dolazite? - upita kapetan. 
Volf spusti kofere i palcem pokaza preko ramena.
- Automobil mi se pokvario na pustinjskom putu.
Kapetan klimnu glavom prihvatajući objašnjenje bez razmišljanja: nikad mu, a ni bilo kome, ne bi palo na pamet da jedan Evropljanin može doći peške čak dovde iz Libije.
- Da pogledam vaša dokumenta, molim.
Volf ih pruži. Kapetan ih pregleda, zatim podiže pogled. Volf pomisli:
U Berlinu su procurele informacije i sada me svaki oficir u Egiptu traži; ili, otkako sam poslednji put bio ovde promenili su dokumenta i moja su zastarela, ili...
- Izgledate iscrpljeno, gospodine Volf - odvrati kapetan. - Koliko dugo pešačite?
Volf shvati da njegov izmučen izgled može da izazove simpatije.
- Od juče popodne - odgovori izmučenim glasom, koji nije bio potpuno lažan. - Malo sam zalutao.
- Putovali ste celu noć? - kapetan se bolje zagleda u Volfovo lice. - Gospode bože, verujem da jeste. Biće bolje da vas povezemo. - Okrenuo se prema džipu. - Naredniče, uzmite gospodinove kofere.
Volf otvori usta da se pobuni, ali naglo ućuta. Čovek koji je pešačio celu noć bio bi presrećan da mu neko podigne prtljag. Protivljenje ne bi samo njegovu priču diskreditovalo, nego bi i privuklo pažnju na kofere. Dok ih je narednik smeštao u zadnji deo vozila, Volf se uznemireno seti da ih nije zaključao. Kako je samo mogao da bude tako glup? Znao je odgovor. Poistovetio se s pustinjom, gde je čovek srećan ako sretne ljude jednom za nedelju dana, a poslednje što bi želeli da ti ukradu je radio-odašiljač koji treba uključiti u struju. Njegova čula bila su budna za pogrešne stvari: motrio je kretanje sunca, njušio vazduh da oseti vodu, merio udaljenosti i pretraživao horizont kao da traži usamljeno drvo u čijoj bi se senci mogao odmoriti u mićine. Sve je to sada trebalo da zaboravi i vreme najžešće umesto toga da misli na policajce i dokumenta, brave i laži.
Odlučio je da bude oprezniji i popeo se u džip. 
Kapetan je seo do njega i rekao vozaču:
- Nazad u grad.
Volf odluči da potvrdi svoju priču. Dok je džip zaokretao na prašnjavom putu, upitao je:
- Imate li vode?
- Naravno. - Kapetan pođe rukom ispod sedišta i izvuče bocu presvučenu filcom, sličnu velikoj boci viskija. Odvrnuo je poklopac i pružio je Volfu.
Volf dugim gutljajem popi najmanje pola litre.
- Hvala - reče, i vrati je kapetanu.
- Bili ste prilično žedni. Ne iznenađuje me. Oh, uostalom, ja sam kapetan Njuman. - Pružio je ruku.
Volf se rukova i pažljivije pogleda čoveka. Bio je mlad, u ranim
dvadesetim, svežeg lica, s dečačkim čuperkom i vedrim osmehom; ali u njegovom držanju bilo je one umorne zrelosti koju vojnici stiču u ratu. Volf ga upita:
- Da li ste bili u nekom okršaju?
- Nekoliko. - Kapetan Njuman dodirnu koleno. - Dobio u nogu u Sirenaiki, zato su me i poslali u ovaj bedan grad. - Iskezio se. - Da budem iskren, ne mogu reći da baš umirem od želje da se vratim u pustinju, ali voleo bih neki malo korisniji posao od ovog da čuvam prodavnicu sto pedeset kilometara udaljenu od poprišta rata. Jedina borba koju ovde možemo videti vodi se između hrišćana i muslimana u gradu. Odakle vam taj naglasak?
Iznenadno pitanje, ni u kakvoj vezi s ranijim razgovorom, iznenadilo je Volfa. Očigledno mu je to bila i svrha, pomislio je Volf: kapetan Njuman bio je oštrouman mladić. Na sreću, Volf je imao spreman odgovor.
- Moji roditelji su bili Buri, koji su došli iz Južne Afrike i doselili se u Egipat. Odrastao sam govoreći afrikans i arapski. - Oklevao je, plašeći se da ne pretera s objašnjavanjem. - Ime Volf je poreklom holandsko; a mene su krstili Aleks po gradu u kojem sam rođen.
Njuman je pokazao uljudno interesovanje.
- Šta vas dovodi ovamo?
Volf se pripremio i za ovo.
- Imam poslovnih interesa u nekoliko gradova Gornjeg Egipta. - Osmehnuo se. - Volim iznenada da se pojavim.
Ulazili su u Asjut. Po egipatskim standardima bio je to veliki grad s fabrikama, bolnicama, muslimanskim univerzitetom, čuvenim samostanom i šezdesetak hiljada stanovnika. Volf je upravo hteo da zamoli da ga ostave pred železničkom stanicom kada ga Njuman spase od te greške.
- Potrebna vam je garaža - kazao je kapetan. - Odvešćemo vas kod Nasifa, on ima kamion za vuču.
Volf se natera da kaže:
- Hvala vam. - Gutao je suvog grla. Još uvek nije mislio dovoljno, ni brzo. Pomislio je: voleo bih da mogu da se saberem. Prokleta pustinja me je usporila. Pogledao je na sat. Imao je vremena za prerušavanje u garaži i da uhvati dnevni voz za Kairo. Razmišljao je šta da uradi. Moraće da uđe u garažu, jer će ga Njuman pratiti pogledom. Zatim će vojnici otići, a on će
se raspitati za neke auto-delove ili nešto slično, a zatim otići na železničku
stanicu. S malo sreće, Nasif i Njuman možda neće nikad uporediti podatke o Aleksu Volfu.
Džip se probijao uskim ulicama punim ljudi. Poznati izgled egipatskog grada prijao je Volfu: šarena pamučna odeća, žene sa zavežljajima na glavi, preterano revnosan policajac, lukavi tipovi sa naočarima za sunce, male radnje proširene na izrovane ulice, tezge, ulubljeni automobili i pretovareni magarci. Zastali su ispred niskih zgrada od cigala. Put je bio napola zatrpan jednim starim kamionom i ostacima očerupanog fijata. Jedan dečak sedeo je na zemlji ispred ulaza i ključem radio nešto na motoru. Njuman reče:
- Bojim se da moram ovde da vas ostavim. Dužnost zove.
Volf se ponovo rukovao.
- Bili ste veoma ljubazni.
- Nije mi drago što vas ovako ostavljam - nastavi Njuman. - Namučili ste se. - Namrštio se, a zatim mu lice zasija. - Znate šta, ostaviću narednika Koksa da vam bude pri ruci.
Volf odvrati:
- Ljubazno od vas, ali zaista...
Njuman nije slušao.
- Ponesi mu kofere, Koks, i pazi dobro. Hoću da mu budeš pri ruci, i ne prepuštaj ništa vogovima, razumeš?
- Da, gospodine! - odgovori Koks.
Volf u sebi zastenja. Sada će se sve još više otegnuti dok se ne otarasi narednika. Ljubaznost kapetana Njumana postala je nezgodna, da nije možda bila smišljena?
Volf i Koks siđoše, a džip se udalji. Volf uđe u Nasifovu radionicu, a Koks za njim, noseći kofere. Nasif, nasmejani mladi čovek u prljavoj galabiji radio je na akumulatoru uz svetio uljane lampe. Obratio im se na engleskom.
- Želite li da iznajmite jedan divan automobil? Moj brat ima bentli.
Volf ga prekinu brzim arapskim.
- Automobil mi se pokvario. Kažu da imaš kamion.
- Da. Možemo odmah da krenemo. Gde je automobil?
- Na pustinjskom putu, pedeset ili šezdeset kilometara odavde. Jedan ford. Ali mi nećemo s tobom. - Izvadio je novčanik i dao Nasifu jednu englesku funtu. - Kada se vratiš, naći ćeš me u Grand hotelu pored železničke stanice.
Nasif pohlepno uze novac.
- Dobro! Poći ću odmah!
Volf kratko klimnu glavom i okrenu se. Izlazeći iz garaže, s Koksom za petama, razmišljao je o posledicama svog kratkog razgovora s Nasifom. Mehaničar će svojim kamionom otići u pustinju i pretražiti put. Na kraju će se vratiti u Grand hotel da prizna kako nije uspeo da nađe automobil. Saznaće da je Volf otišao. Smatraće da je bio pristojno plaćen za izgubljeni dan, ali ga to neće sprečiti da svima i svakome ispriča priču o nestalom fordu i njegovom u zemlju propalom vozaču. Verovatno je da će sve to pre ili kasnije stići do ušiju kapetana Njumana. Njuman možda neće znati šta da počne s tim, ali će sigurno smatrati da postoji zagonetka koju treba ispitati.
Volf se oneraspoloži kada je shvatio da bi njegov plan da se neprimećen ubaci u Egipat mogao da propadne. Moraće to da uradi najbolje što može. Pogledao je na sat. Još je imao vremena da uhvati voz. Moći će da se reši Koksa u predvorju hotela, zatim, ako postupi brzo, nešto pojede i popije dok bude čekao.
Koks je bio nizak, crnokos čovek, s nekim regionalnim britanskim akcentom koji Volf nije mogao da identifikuje. Činilo se da je otprilike njegovih godina, a kako je još uvek bio narednik, verovatno nije bio suviše bistar. Prateći Volfa preko Midan el Mahata, rekao je:
- Poznajete ovaj grad, gospodine?
Ušli su u Grand hotel. Sa svojih dvadeset šest soba, bio je veći od preostala dva gradska hotela. Volf se okrenu Koksu.
- Hvala vam, naredniče. Mislim da se sada možete vratiti svom poslu.
- Nema žurbe, gospodine - odvrati Koks vedro. - Odneću vaše kofere gore.
- Siguran sam da ovde imaju portire...
- Ne bih im verovao na vašem mestu, gospodine.
Situacija se sve više pretvarala u moru ili farsu u kojoj su ga dobronamerni ljudi gurali u sve besmislenije ponašanje, a sve zbog jedne male laži. Pitao se ponovo da li je to slučajno, i kroz glavu mu zastrašujućom apsurdnošću prolete misao da oni možda sve znaju i jednostavno se igraju s njim.
Odbacio je tu mogućnost i, što je mogao ljubaznije, obratio se Koksu.
- Pa, hvala vam.
Okrenuo se ka recepciji i zatražio sobu. Pogledao je na sat: ostalo mu
je još petnaest minuta. Brzo je popunio prijavu, navodeći izmišljenu adresu u Kairu-postojala je mogućnost da će kapetan Njuman zaboraviti pravu adresu s dokumenata, a Volf nije hteo da ostavi podsetnik.
Jedan nubijski portir povede ih gore u sobu. Volf mu ispred vrata pruži napojnicu. Koks spusti kofere na krevet. Volf izvadi novčanik: možda je Koks takođe očekivao napojnicu.
- Pa, naredniče - počeo je - bili ste jako uslužni...
- Dopustite mi da vas raspakujem, gospodine - kazao je Koks. - Kapetan je rekao da ništa ne prepustim vogovima.
- Ne, hvala vam - odgovori Volf odlučno. - Želim odmah da legnem.
- Samo vi lezite - bio je velikodušno uporan Koks. - Odmah ću ja to...
- Ne otvarajte to!
Koks je podizao poklopac kofera. Volf posegne u žaket, misleći Prokleti čovek i Sada sam provaljan i Trebalo je da ga zaključam i Mogu li to obaviti bez buke? Mali narednik je zurio u uredne svežnjeve novih engleskih funti koji su ispunili mali kofer. Kazao je:
- Pobogu, puni ste para! Volfu prolete misao dok mu je prilazio, da Koks nikad nije video toliko novca u svom životu. Koks je počeo da se okreće, govoreći: - Šta će vam sav taj...
Volf izvadi savijeni beduinski nož koji zasvetluca u njegovoj ruci dok je gledao Koksa. Koks uzmaknu i otvori usta da vikne; sečivo oštro kao britva uđe duboko u mekano meso njegovog vrata i, dok je padao mrtav, krik straha pretvori se u krvavo krkljanje. Volf nije osetio ništa, samo razočaranje.

2.

Bio je maj i duvao je hamsin, vruć prašnjavi vetar s juga. Dok je stajao pod tušem, Vilijama Vandama je mučila misao da će to biti jedini svež trenutak tog dana. Zatvorio je vodu i brzo se obrisao. Po čitavom telu je osećao blago žiganje. Prethodnog dana igrao je kriket, prvi put posle mnogo godina. Obaveštajna služba Glavnog štaba sastavila je ekipu za susret s timom lekara iz poljske bolnice, špijuni protiv nadrilekara, nazvali su ga, i Vandam je, igrajući fildera na ivici terena, besomučno trčao dok su lekari sjajno odbijali udarce obaveštajaca po celom parku. Sada je morao da prizna kako nije u dobroj kondiciji. Džin je iscrpeo njegovu snagu, a cigarete mu skratile dah, i imao je previše briga da bi se igri posvetio onom žestokom koncentracijom kakvu je zaslužila.
Upalio je cigaretu, zakašljao se i počeo da se brije. Uvek je pušio dok se brijao. Bio je to jedini način da umanji dosadu tog neizbežnog svakodnevnog čina. Pre petnaest godina se zakleo da će pustiti bradu čim izađe iz vojske, ali je još bio u vojsci.
Obukao je svakodnevnu uniformu: teške sandale, dokolenice, safari košulju i kratke kaki pantalone s porubom koji se mogao spustiti i zakopčati ispod kolena za zaštitu protiv komaraca. Niko nikada nije korstio taj porub i mlađi oficiri bi ga obično odsekli, pa su izgledali smešno.
Na podu pored kreveta stajala je prazna boca džina. Vandam je pogleda, osećajući gađenje prema sebi: prvi put je prokletu bocu poneo u krevet. Podigao ju je, zatvorio poklopac i bacio je u kantu za papir. Zatim je sišao u prizemlje.
Gafar je spremao čaj u kuhinji. Vandamov sluga bio je stari ćelavi Kopt, koji je vukao noge i oponašao engleskog sobara. To mu, doduše, nikad nije uspelo, ali imao je malo dostojanstva i bio je pošten, a Vandam se uverio da te odlike nisu uobičajene među egipatskom kućnom poslugom.
- Da li je Bili ustao? - pitao je Vandam.
- Da, gospodine, upravo silazi.
Vandam klimnu glavom. Na šporetu je u maloj posudi s drškom ključala voda. Vandam stavi u nju jaje i namesti brojač. Odsekao je dve kriške hleba slične engleskom i prepržio ih. Namazao je tost puterom i isekao ga u kriške i onda izvadio jaje iz vode i skinuo mu vrh.
Bili je ušao u kuhinju.
- Dobro jutro, tata. - kazao je.
Vandam se osmehnu desetogodišnjem sinu.
- Jutro. Doručak je spreman.
Dečak je seo i počeo da jede. Vandam je sedeo nasuprot njega sa šoljom čaja, posmatrajući ga. Bili je skoro svakog jutra delovao umorno. Nekada je za vreme doručka uvek bio svež. Da li je loše spavao? Ili se njegov metabolizam menjao postajući sličan odraslom čoveku? Možda je to bilo samo zato što je kasno odlazio na spavanje, čitajući detektivske priče ispod pokrivača uz svetlost baterijske lampe.
Ljudi su govorili da Bili liči na oca, ali Vandam tu sličnost nije
primećivao. Međutim, zapažao je tragove Bilijeve majke: sive oči, nežnu kožu i blago preziran izraz koji mu se pojavljivao na licu kada bi ga neko naljutio.
Vandam je uvek lično spremao sinu doručak. Naravno, sluga je bio savršeno sposoban da se brine o dečaku, i uglavnom je to i radio; ali Vandam je ovaj mali ritual voleo da zadrži za sebe. Često je to bilo jedino doba dana kada je bio s dečakom. Nisu mnogo razgovarali, Bili je jeo a Vandam pušio, ali to nije bilo bitno: važno je bilo da bar neko vreme, na početku dana, provedu zajedno.
Kada je pojeo, Bili je oprao zube dok je Gafar izvukao Vandamov motocikl. Bili se vratio sa školskom kapom na glavi, a Vandam stavi oficirsku. Kao i svakog dana, salutirali su jedan drugome. Bili je rekao:
- U redu, gospodine, idemo da dobijemo rat.
A onda bi izašli.
* * *
Kancelarija majora Vandama bila je kod Sivih stubova, jedne od grupa zgrada okruženih ogradom od bodljikave žice u kojima se nalazila Glavna komanda Bliskog istoka. Kada je stigao, našao je na stolu izveštaj o incidentu. Seo je, upalio cigaretu i počeo da čita.
Izveštaj je stigao iz Asjuta, četiristo osamdeset kilometara južno, i Vandam u početku nije uspeo da shvati zašto je poslat Obaveštajnoj službi. Jedna patrola pokupila je autostopera Evropljanina, koji je kasnije nožem ubio narednika. Leš je otkriven prošle noći, skoro odmah kada je primećeno odsustvo narednika, ali nekoliko sati posle ubistva. Čovek koji odgovara opisu autostopera kupio je na železničkoj stanici kartu za Kairo, ali je u vreme kada je nađeno telo, voz već stigao u Kairo i ubica se izgubio u gradu. Nije postojala nikakva indicija o motivu za ubistvo.
Egipatska policija i britanska vojna policija već vode istragu u Asjutu, a njihove kolege u Kairu će, kao i Vandam, saznati pojedinosti ovog jutra. Koji je bio razlog da se umeša Obaveštajna služba?
Vandam se namrštio i ponovo razmislio o svemu. Jednog Evropljanina pokupili su u pustinji. Rekao je da mu se automobil pokvario. Uzeo je sobu u hotelu. Nekoliko minuta kasnije je otišao i uhvatio voz. Njegov automobil nije nađen. Te noći nađen je leš narednika Koksa, koga je neznanac ubio.
Zašto?
Vandam uze slušalicu i pozva Asjut. Centrali u vojnom logoru trebalo
je neko vreme da nađe kapetana Njumana, ali su ga na kraju pronašli u
arsenalu i pozvali na telefon. Vandam reče.
- Ovo ubistvo nožem deluje kao da je reč o provaljenom lažnom identitetu.
- I menije to palo na pamet, gospodine - odvrati Njuman. Sudeći po glasu, bio je mlad. - Zato sam i označio izveštaj za Obaveštajnu službu.
- Dobar potez. Recite, kakav ste stekli utisak o tom čoveku?
- Bio je visok...
- Imam ovde vaš opis: visina metar i osamdeset, težina oko 75 kilograma, crna kosa i oči, ali mi to ne govori kakav je.
- Razumem - odgovori Njuman. - Pa da budem iskren, u početku nisam ni najmanje sumnjao u njega. Delovao je potpuno iscrpljeno, što se uklapalo u njegovu priču da mu se vozilo pokvarilo na pustinjskom putu, ali se osim toga činilo da je pošten građanin i belac, pristojno obučen, pristojno se izražavao s naglaskom za koji je rekao da je holandski, ili, zapravo, afrikans. Dokumenta su mu bila besprekorna... još uvek sam siguran da su originalna.
-Ali?
- Rekao mi je da je bio u kontroli svojih poslova u Gornjem Egiptu.
- Prilično uverljivo.
- Da, ali nije mi se činio kao čovek koji bi svoj život proveo u ulaganju u nekoliko radnji, malih fabrika i farmi pamuka. Mnogo više je ličio na samouverenog kosmopolitu koji bi, ako ima novca za ulaganje, radio s nekim londonskim brokerom ili sa švajcarskom bankom. Jednostavno, nije bio sitan trgovac... to je sve veoma neodređeno, da li znate na šta mislim?
- Naravno. - Njuman je, čini se, bistar momak, pomislio je Vandam. Zašto su ga gurnuli tamo u Asjut?
Njuman nastavi:
- A tada mi je palo na pamet da je, zapravo, jednostavno iskrsnuo u pustinji, a ja stvarno nisam znao odakle je mogao da dođe... zato sam naredio jadnom starom Koksu da ostane s njim pod izgovorom da mu bude pri ruci, kako bih se obezbedio da ne pobegne dok ne proverimo njegovu priču. Trebalo je da uhapsim tog čoveka, naravno, ali iskreno, gospodine, u to vreme sam samo pomalo sumnjao.
- Ne verujem da bi vam to bilo ko zamerio, kapetane - odvratio je Vandam. - Dobro je što ste upamtili ime i adresu s dokumenata. Aleks Volf, vila Le Olivije, Garden siti, da li je tako?
- Da, gospodine.
- U redu, obaveštavajte me o razvoju događaja, važi?
- Da, gospodine.
Vandam spusti slušalicu. Njumanove sumnje su se poklapale s njegovim slutnjama u pogledu ubistva. Rešio je da o tome razgovara sa svojim neposrednim šefom. Napustio je svoju kancelariju da ga obavesti o ovom slučaju.
Obaveštajnom službom Glavnog štaba komandovao je brigadir s titulom načelnik Vojne obaveštajne službe. Imao je dva pomoćnika, oba su bili potpukovnici, jednog za operativnu, drugog za obaveštajnu službu. Vandamov šef, potpukovnik Bog, bio je nadležan za Obaveštajnu službu, odgovoran za bezbednost personala, i većinu vremena posvećivao je administraciji. Vandamov posao je bio da spreči odlivanje informacija drugim putevima osim u pismima. Njegova služba imala je u Kairu i Aleksandriji nekoliko stotina agenata; u većini klubova i barova je poneki konobar bio na Vandamovoj platnoj listi; imao je doušnike među poslugom najznačajnijih arapskih političara, sobar kralja Faruka radio je za njega, a isto tako i najbogatiji kairski lopov. Vandama je zanimalo ko previše priča, a ko to pričanje sluša; a od slušača su njegov glavni cilj bili arapski nacionalisti. Međutim, možda je tajanstveni čovek iz Asjuta predstavljao drugačiju pretnju.
Do sada se Vandamova ratna karijera isticala jednim spektakularnim uspehom i jednim krupnim promašajem. Promašaj se dogodio u Turskoj. Tamo je iz Iraka pobegao Rašid Ali. Nemci su želeli da ga odande izvuku i iskoriste za svoju propagandu; Britanci su pokušali da to spreče, a Turci, ljubomorno čuvajući svoju neutralnost, nisu hteli nikom da se zameraju. Vandamov zadatak je bio da Alija zadrži u Istanbulu, ali mu je on, zamenivši odeću s nemačkim agentom, ispred nosa pobegao iz zemlje. Nekoliko dana kasnije, počeo je preko nacističkog radija da drži propagandne govore namenjene Bliskom istoku. Vandam je nekako uspeo da se iskupi u Kairu. London je javio da se opravdano sumnja u krupno curenje informacija i Vandam je posle tri meseca mučnog traganja otkrio da visoki američki diplomata izveštava Vašington nepouzdanom šifrom. Šifra je promenjena, odliv informacija zaustavljen, a Vandam unapređen u majora.
Da je bio civil ili čak mirnodopski vojnik, ponosio bi se svojim trijumfom i pomirio s porazom, i rekao: „Jednom pobeđuješ, drugi put gubiš." Ali u ratu su greške pojedinca koštale ljudskih života. U aferi oko Rašida Alija ubijen je agent, jedna žena, što Vandam sebi nije mogao da oprosti.
Pokucao je na vrata potpukovnika Boga i ušao. Redži Bog bio je nizak i zdepast čovek od pedesetak godina, u besprekornoj uniformi, nauljene crne kose. Nervozno je kašljucao pročišćavajući grlo kad god nije znao šta da kaže, a to je bilo često. Sedeo je za masivnim zaobljenim pisaćim stolom, većim od stola šefa konkurentske službe, pregledajući poštu složenu u posebnom poslužavniku. Uvek više raspoložen za razgovor nego za posao, pokazao je Vandamu stolicu. Uzeo je jarkocrvenu loptu za kriket i prebacivao je iz ruke u ruku.
- Juče ste dobro igrali - rekao je.
- Ni vi niste igrali loše - odvrati Vandam. To je bila istina: Bog je bio jedini pristojni bacač u timu Obaveštajne službe, i njegovi spori spinovi
dešnjaka su doneli timu četiri viketa, za četrdeset dva overa . - Ali,
dobijamo li rat?
- Ponovo prokleto loše vesti, bojim se. - Jutarnji informativni sastanak još nije održan, ali je Bog uvek usmeno unapred saznavao vesti. - Očekivali smo da će Romel liniju kod Gazale napasti frontalno. Trebalo je da budemo pametniji. Taj čovek se nikad ne bori fer i pošteno. Zaobišao je naš južni bok, zauzeo štab Sedme oklopne i zarobio generala Meservija.
Bila je to deprimirajuće poznata priča i Vandam odjednom oseti klonulost.
- Kakva klanica! - izgovorio je.
- Na sreću, nije uspeo da stigne do obale, tako da divizije na liniji Gazale nisu odsečene. Ipak...
- Ipak, kada ćemo ga već jednom zaustaviti?
- Neće on daleko da stigne. - Bila je to idiotska primedba. Bog se jednostavno nije dao uvući u kritiku generala. - Šta imate tu?
Vandam mu predade izveštaj o incidentu.
- Predlažem da ovaj slučaj poverite meni.
Bog je pročitao izveštaj i podigao pogled, bezizražajnog lica.
- Ne vidim zašto.
- Izgleda kao otkrivanje lažnog identiteta.
-I?
- Nema motiva za ubistvo, pa moramo nagađati. - Vandam je objasnio. - Evo jedne od mogućnosti: auto-stoper nije bio ono za šta se predstavljao,
narednik je tu činjenicu otkrio, zato ga je autostoper ubio.
- Nije ono za šta se predstavljao... hoćete reći da je špijun? - Bog se nasmejao. - Šta mislite kako je dospeo u Asjut, padobranom? Ili je tamo stigao peške?
U tome je problem, pomisli Vandam, ako pokušaš nešto da objasniš Bogu. Morao je ismejati svaku ideju kako bi opravdao to što se nje nije sam setio.
- Čak se ni mali avion ne bi mogao provući neprimećen. Preći pustinju je takođe nemoguće.
Bog baci papir s izveštajem tako da je zaplovio preko beskrajne površine njegovog pisaćeg stola.
- Nije baš verovatno, po mom mišljenju - reče. - Ne gubite vreme na to.
- U redu, gospodine. - Vandam podiže izveštaj s poda, potisnuvši poznati frustrirani bes. Razgovori s Bogom uvek su se pretvarali u nadmetanje, a jedino pametno bilo je ne igrati tu igru. - Zatražiću od
policije da nas obaveštava o toku istrage... kopije memoranduma i ostalo,
tek toliko za našu arhivu.
- Da. - Bog nikada nije bio protiv toga da mu ljudi šalju kopije za arhivu. To mu je omogućavalo da zabada nos u stvari a da ne preuzme odgovornost. - Slušajte, kako bi bilo da počnemo malo da treniramo kriket? Juče sam primetio da imaju dobre igrače. Voleo bih da naša ekipa bude uigrana i da češće igra.
- Dobra ideja.
- Hoćete li nešto da organizujete?
- Hoću, gospodine. - Vandam izađe.
Na povratku do svoje kancelarije pitao se šta to nije u redu u vrhovima britanske vojske da mogu unaprediti u potpukovnika čoveka tako praznoglavog kao što je Redži Bog. Vandamov otac, narednik u Prvom svetskom ratu, voleo je da kaže kako su britanski vojnici „lavovi predvođeni magarcima". Ponekad je Vandam pomišljao da ta uzrečica još važi. Međutim, Bog nije bio samo ograničen. Povremeno je donosio loše odluke jer nije bio dovoljno pametan za dobre; ali se Vandamu činilo da je uglavnom donosio loše odluke jer igra neku drugu igru, trudio se da izgleda uspešno ili je pokušavao da bude nadmoćan ili nešto slično. Vandam nije znao šta.
Neka žena u beloj bolničkoj uniformi mu je salutirala, a on odsutno uzvratio pozdrav. Žena reče:
- Major Vandam, zar ne?
Stao je i pogledao je. Bila je među gledaocima na utakmici kriketa i sada se setio njenog imena.
- Doktorko Abatnot - rekao je. - Dobro jutro. - Bila je visoka, suzdržana žena, otprilike njegovih godina. Setio se da je hirurg, veoma nesvakidašnje za ženu čak i u vreme rata, i da ima čin kapetana.
Kazala je:
- Vi ste se juče stvarno trudili.
Vandam se osmehnu.
- A danas zbog toga plaćam. Ipak, uživao sam.
- I ja. - Imala je dubok, otresit glas i mnogo samopouzdanja. - Hoćemo li vas videti u petak?
- Gde?
- Prijem u Uniji.
- Ah. - Anglo-egipatska unija, klub za dokone Evropljane, ponekad je pokušavala da opravda svoj naziv prijemima za egipatske goste. - Voleo bih. U koliko sati?
- U pet, čaj.
Vandama je prijem profesionalno interesovao: bila je to prilika da Egipćani čuju vojničke tračeve, a ti tračevi su ponekad sadržavali i informacije korisne neprijatelju.
- Doći ću - odvratio je.
- Sjajno. Vidimo se tamo. - Okrenula se.
- Radujem se tome - uzvrati joj Vandam. Pratio ju je pogledom, pitajući se šta nosi ispod bolničkog mantila. Bila je vitka, elegantna i sabrana. Podsećala ga je na njegovu ženu.
Ušao je u kancelariju. Nije mu padalo ni na kraj pameti da organizuje trening kriketa, a ni da zaboravi ubistvo u Asjutu. Neka Bog ide do đavola. Vandam će se posvetiti poslu.
Ponovo je pozvao kapetana Njumana i saopštio mu da se pobrine da lični opis Aleksa Volfa bude što šire razglašen. Pozvao je egipatsku policiju i dobio potvrdu da će ona još danas proveriti kairske hotele i svratišta. Kontaktirao je službu bezbednosti, jedinicu predratne Odbrane Kanala, i zamolio je da nekoliko dana pooštri proveru dokumenata duž Kanala.
Načelnika finansijske službe britanskih snaga upozorio je da se posebna pažnja posveti lažnim novčanicama.
Savetovao je prislušnoj radio-službi da budno pazi na signale nekog novog lokalnog predajnika; i usput je pomislio kako bi bilo korisno kada bi ti tehnički mudraci jednom savladali problem lociranja nekog odašiljača neprekidnim beleženjem njegovog emitovanja. Na kraju je odredio jednog narednika da obiđe svaku prodavnicu radio-aparata u Donjem Egiptu, nije ih bilo mnogo, i zatraži da obaveste o svakoj prodaji delova ili opreme koji bi se mogli koristiti za izradu ili popravku predajnika.
Zatim je pošao u vilu Le Olivije.
Kuća je dobila ime po malom vrtu nasuprot nje, gde su masline upravo cvetale, prosipajući bele latice poput prašine na suvu, smeđu travu. Kuća je bila okružena visokim zidom, presečenim teškim, izrezbarenim drvenim ulaznim vratima. Upotrebivši udubljenja rezbarije za oslonac, Vandam se popeo preko vrata i skočio u prostrano dvorište s druge strane. Svetli zidovi kuće bili su prljavi i zapušteni, prozori zatvoreni drvenim kapcima s kojih se ljuštila boja. Pošao je do sredine dvorišta i posmatrao kamenu fontanu. Jarkozeleni gušter munjevito ju je pretrčao pošto je bila kamena i isušena.
U kući se nije živelo bar godinu dana.
Vandam otvori kapak, razbi staklo, provuče ruku da otvori prozor i pope se preko prozorske daske u kuću.
Nije podsećala na evropsku kuću, pomislio je dok je prolazio zamračenim hladnim sobama. Na zidovima nije bilo grafika o lovu, niti urednih redova šarenih korica romana Agate Kristi i Denisa Vitlija, ni kaučeva s naslonjačima iz Mejplsa ili Herodza u Londonu. Umesto toga, kuća je bila puna velikih jastuka i niskih stočića, ručno izrađenih čilima i zidnih tepiha.
Na gornjem spratu naišao je na zaključana vrata. Trebalo mu je tri ili četiri minuta da ih silom otvori. Iza njih bio je radni kabinet. Soba je bila čista i uredna, s nekoliko komada prilično skupocenog nameštaja: širokom, niskom sofom pokrivenom baršunom, ručno rezbarenim stočićem za kafu, tri iste starinske lampe, medveđom kožom, predivno intar- ziranim pisaćim stolom i stolicom presvučenom kožom. Na pisaćem stolu stajao je telefon, prazan blok, pero s drškom od slonovače i osušena mastionica. U fioci stola Vandam je našao izveštaje kompanija iz Švajcarske, Nemačke i Sjedinjenih Država. Na prefinjenom priboru za kafu na stočiću skupila se prašina. Na polici iza stola bilo je knjiga na nekoliko jezika: francuski romani iz devetnaestog veka, oksfordsko izdanje engleskog rečnika, knjiga s erotskim ilustracijama, Vandamu se činilo da je reč o arapskoj poeziji, i Biblija na nemačkom.
Nikakvih ličnih papira.
Nikakvih pisama.
Nijedna fotografija.
Vandam je seo u mekanu kožnu fotelju i prešao pogledom prostoriju. Bila je to muška soba, dom kosmopolitskog intelektualca, čoveka u isto vreme opreznog, preciznog, pedantnog kao i čulnog i senzualnog. Vandam se zainteresovao.
Evropsko ime, a potpuno arapska kuća. Reklamni listić o investiranju u poslovne mašine, knjiga arapskih stihova. Starinski bokal za kafu i savremeni telefon. Mnoštvo podataka o karakteru, ali nijedan trag koji bi mu pomogao da pronađe tog čoveka.
Soba je bila pažljivo očišćena od svega. Trebalo je da tu bude bankovnih izveštaja, računa trgovaca, izvod iz knjige rođenih i testament, pisma ljubavnice i fotografije roditelja ili dece. Čovek je sve to pokupio i odneo, ne ostavljajući tragova o svom identitetu, kao da je pretpostavio da će ga jednog dana neko ovde tražiti. Vandam reče naglas:
- Aleks Volfe, ko si ti?
Ustao je i izašao iz radne sobe. Prošao je kroz kuću i preko usijanog prašnjavog dvorišta. Popeo se ponovo preko ulaznih vrata i spustio na ulicu. Preko puta kuće, u senci maslina, sedeo je prekrštenih nogu Arapin u zelenoj prugastoj galabiji, nezainteresovano gledajući Vandama. Vandam nije osetio potrebu da objasni da je provalio u kuću po službenom poslu: uniforma britanskog oficira bila je dovoljno opravdanje za skoro sve u ovom gradu. Razmišljao je o drugim izvorima gde bi mogao da dobije podatke o vlasniku ove kuće: gradskoj arhivi, ma kako oskudna bila; od lokalnih trgovaca koji su možda dostavljali robu kada se u kući živelo; čak i suseda. Daće dvojici svojih ljudi taj zadatak, a Bogu će ispričati neku priču da prikrije šta radi. Seo je na motocikl i pokrenuo ga. Motor je oduševljeno zagrmeo i Vandam se odvezao.

3.

Besan i očajan, Volf je sedeo ispred svoje kuće i gledao kako se britanski oficir na motociklu udaljava.
Pamtio je kuću kakva je bila u njegovom detinjstvu, kako je odzvanjala razgovorom, smehom i životom. Tamo kraj velikih izrezbarenih ulaznih vrata uvek je stajao stražar, tamnoputi džin s juga, sedeći na zemlji, neosetljiv na vrućinu. Svakog jutra je sveti čovek, star i skoro slep, recitovao poglavlje iz Kurana. U senci baldahina na tri strane dvorišta sedeli su muškarci porodice na niskim divanima i pušili čibuke dok su dečaci-poslužitelji raznosili kafu u ibricima. Drugi crni čuvar stražario je na vratima harema, iza kojih su se žene dosađivale i gojile. Dani su bili dugi i vrući, porodica bogata, a deca mažena.
Britanski oficir u kratkim pantalonama na motociklu, arogantnog lica i prodornog pogleda u senci šilta svoje kape, provalio je u kuću i u Volfovo detinjstvo. Volf je zažalio što nije uspeo da vidi lice tog čoveka, jer bi voleo jednog dana da ga ubije.
Čitavim putem nije prestao da razmišlja o ovoj kući. U Berlinu i Tripoliju i E1 Ageli, u patnji i iscrpljenosti tokom prelaza pustinje, u strahu i užurbanom bekstvu iz Asjuta, kuća je predstavljala siguran raj, mesto odmora u kojem će moći na kraju putovanja da se okupa i ponovo sabere. Radovao se ležanju u kadi i srkanju kafe u dvorištu i ženama koje će dovoditi u svoj široki krevet.
Sada će morati da ode i drži se dalje od kuće.
Celo jutro šetao je ulicom ili sedeo pod maslinama da utvrdi nije li kapetan Njuman upamtio adresu i poslao nekoga da pretraži kuću; ranije je na bazaru kupio galabiju, znajući da će, ako neko dođe, tražiti Evropljanina, a ne Arapina.
Pogrešio je kada je pokazao svoja prava dokumenta. Sada mu je to bilo jasno. Problem je bio u tome što nije imao poverenja u falsifikate Abvera. Srećući druge obaveštajce i radeći s njima čuo je sablasne priče o grubim i očiglednim greškama nemačke obaveštajne službe: brljava štampa, loš papir, čak i pogrešno pisanje običnih engleskih reči. U obaveštajnoj školi, gde su ga poslali na kurs za šifranta, pričalo se da svaki policajac u Engleskoj zna po serijskim brojevima knjižica sa bonovima da prepozna nemačkog špijuna.
Volf je odmerio alternative i odabrao ono što mu se činilo manje rizičnim. Pogrešio je i sada nije imao kuda.
Ustao je, pokupio kofere i krenuo ulicom.
Razmišljao je o svojoj rodbini. Njegova majka i očuh su umrli, ali je u Kairu imao tri polubrata i jednu polusestru. Teško da bi ga oni mogli sakriti. Ispitivaće ih čim Britanci saznaju identitet vlasnika vile, a to može da bude već danas: i dok bi oni možda lagali zbog njega, sluge bi garantovano progovorile. Štaviše, u rođake se nije mogao pouzdati jer, kada je očuh umro, Aleks je kao najstariji sin dobio kuću i deo nasledstva, mada je bio Evropljanin i usvojen, a ne rođeni sin. Bilo je ogorčenja, sastanaka s advokatima; Aleks je ostao nepopustljiv, a ostali mu to nikada nisu oprostili.
Razmišljao je da li da pođe u hotel Šeperds. Na nesreću, o tome će isto razmišljati i policija: Šeperds će već sada imati opis ubice iz Asjuta. A ostali veći hoteli, uskoro. Ostali su samo pansioni. Da li će i oni biti upozoreni, zavisilo je od toga koliko policija želi da bude detaljna. Pošto su u pitanju bili Britanci, policija se smatrala obaveznom da cepidlači. Ipak, upravnici malih pansiona bili su često previše zaposleni da posvete pažnju radoznalim policajcima.
Izašao je iz Garden sitija i krenuo u centar grada. Ulice su bile još prometnije i bučnije nego onda kada je otišao iz Kaira. Svuda bezbrojne uniforme, ne samo britanske, već i australijske, novozelandske, poljske, jugoslovenske, palestinske, indijske i grčke. Vitke, izazovne Egipćanke u pamučnim haljinama i s mnoštvom nakita, uspešno su se takmičile s crvenim, malodušnim evropskim suparnicama. Volfu se činilo da sada manje starijih žena nosi tradicionalnu odeću i veo. Muškarci su se još uvek pozdravljali na jednako kitnjast način, izbacujući desnu ruku pre nego što se rukuju uz glasan pljesak, rukujući se bar minut-dva, stiskajući levom rame sagovornika i uzbuđeno razgovarajući. Prosjaci i ulični prodavci bili su na ulicama u punom sastavu, koristeći priliv naivnih Evropljana. U galabiji je Volf bio siguran, a strance su opsedali bogalji, žene s decom pune muva, čistači cipela i prodavci svega i svačega, od korišćenih britvi do velikih nalivpera s garancijom da u njih staje zaliha mastila za šest meseci.
Saobraćaj se pogoršao. Spori tramvaji puni gamadi bili su puniji nego ikad, putnici su visili sa spoljne strane na papučici, nagurani u kabini oko vozača, sedeli su prekrštenih nogu na krovu. Autobusi i taksiji nisu bili ništa bolji: činilo se da vlada nestašica rezervnih delova, jer su na mnogim automobilima bila razbijena stakla, bušne gume, motori dotrajali, nije bilo farova ili brisača. Volf je video dva taksija, jedan zastareli moriš i jedan još stariji pakard, kojima je definitivno crkao motor i sada su ih vukli magarci. Jedini pristojni automobili bili su neverovatne američke limuzine bogatih paša i poneki predratni engleski ostin. U opasnoj borbi s motornim vozilima mešale su se kočije, zaprežna kola koja su vukle mazge i stoka, kamile, ovce i koze, inače proterani iz centra IM ada najmanje poštovanim zakonom u čitavom egipatskom zakonodavstvu.
A buka. Volf je zaboravio buku.
Tramvaji su stalno zvonili. U saobraćajnoj gužvi svi automobili su trubili, a kada za to nije bilo razloga, svirali su iz principa. Da ne budu nadigrani, kočijaši i vodiči kamila urlali su iz petnih žila. Iz mnogih radnji i svih kafana treštala je arapska muzika iz jeftinih radio-aparata. Ulični prodavci su bez prestanka hvalili svoju robu, a pešaci su se drali da im se sklone s puta. Psi su lajali, a grabljivice kliktale kružeći nad glavama. S vremena na vreme, sve bi zaglušila grmljavina aviona.
To je moj grad, pomislio je Volf; ovde me ne mogu uhvatiti.
Bila su ovde dva ili tri dobro poznata svratišta u kojima su odsedali turisti različitih narodnosti: Švajcarci, Austrijanci, Nemci, Danci i Francuzi. Razmislio je o njima i precrtao ih kao previše upadljive. Naposletku se setio jeftinog smeštaja u Bulaki, lučkoj četvrti, koje su vodile opatice. Tamo su uglavnom odsedali mornari koji su doplovili niz Nil u parnim tegljačima i felukama natovarenim pamukom, ugljem, papirusom i kamenom. Volf je mogao biti siguran da ga tamo neće pokrasti, zaraziti ili ubiti, i da se niko neće setiti da ga tamo traži.
Kada je izašao iz hotelske četvrti, gužva na ulicama se malo
proredila, ali ne mnogo. Nije mogao da vidi reku, ali bi povremeno kroz procep među zbijenim zgradama ugledao vrhove trouglastih jedara feluka.
Prenoćište je bilo velika, oronula zgrada, nekadašnja vila nekog paše. Nad lukom na ulazu sada se uzdizalo bronzano raspeće. Opatica u crnom zalivala je malu cvetnu leju ispred zgrade. Kroz luk Volf je video prohladno tiho predvorje. Prešao je danas dosta kilometara s teškim koferima: radovao se odmoru.
Iz zgrade izađoše dva egipatska policajca.
Volf je jednim kratkim pogledom video kožne uprtače, neizbežne naočare za sunce, vojnički ošišanu kosu, i srce mu je potonulo. Okrenuo je leđa policajcima i u vrtu se opatici obratio na francuskom.
- Dobar dan, sestro.
Ona se uspravi i osmehnu mu se.
- Dobar dan. - Bila je veoma mlada. - Želite li sobu?
- Ne sobu, samo vaš blagoslov.
Policajci se približiše, a Volf se ukoči pripremajući odgovore ako počnu da ga ispituju, razmišljajući u kojem pravcu da beži ako bude potrebno; ali oni prođoše mirno, prepirući se o nekoj konjskoj trci.
- Bog te blagoslovio - odvrati sestra.
Volf joj se zahvali i produži dalje. Bilo je gore nego što je mislio. Izgleda da policija proverava svuda. Volfa su već bolele noge, a i ruke od tegljenja kofera. Bio je razočaran i malo ozlojeđen, jer je sve u ovom gradu bilo prepušteno slučaju, a činilo se da su samo zbog njega preduzeli ovo temeljno pretraživanje. Okrenuo se i pošao nazad prema centru. Osetio se kao da je u pustinji, da hoda čitavu večnost a ne stiže nikuda.
U daljini je ugledao poznatu visoku figuru. Bio je to Husein Fahmi, stari školski drug. Husein bi ga svakako poveo kod sebe i možda mu se moglo verovati; ali imao je ženu i troje dece, i kako bi njima objasnio da će ujak Ahmed stanovati kod njih, ali da je to tajna i da njegovo ime ne smeju spomenuti prijateljima... Kako bi, uostalom, sve to Volf objasnio Huseinu? Husein je pogledao prema Volfu pa se on brzo okrenuo, prešao preko ulice i sklonio se iza tramvaja. Na suprotnom trotoaru brzim koracima je ušao u jedan prolaz, ne osvrnuvši se. Ne, nije mogao da potraži sklonište kod starih školskih drugova.
Izašao je iz prolaza u drugu ulicu i primetio da se nalazi nedaleko od Nemačke škole. Pitao se da li škola još radi: mnogo nemačkih državljana u Kairu je bilo internirano. Pošao je prema njoj i tada ugledao kako ispred
zgrade patrola vojne policije proverava dokumenta. Brzo se okrenuo i
vratio putem kojim je došao.
Mora se skloniti s ulice.
Osećao se kao pacov u lavirintu, kuda god krene nađe se pred zidom. Ugledao je taksi, stari veliki ford iz čije je haube šištala para. Pozvao ga je i uskočio. Dao je vozaču adresu i automobil poskoči u trećoj brzini, očigledno jedinoj koja je funkcionisala. Usput su dva puta stali da bi vozač dopunio hladnjak vodom, a Volf se šćućurio na zadnjem sedištu, trudeći se da sakrije lice.
Taksi ga je odvezao u koptski deo Kaira, drevni hrišćanski geto.
Platio je vozaču i sišao stepeništem do ulaza. Dao je nekoliko pijastera starici koja je držala veliki drveni ključ i ona ga propusti.
Bilo je to ostrvo tame i mira u olujnom moru Kaira. Volf prođe tesnim uličicama, slušajući prigušeno tiho mrmljanje iz drevnih crkava. Prošao je pored škole i sinagoge i podruma gde je navodno Marija dovela malog Isusa. Na kraju uđe u najmanju od pet crkava. Služba samo što nije počela. Volf je spustio svoje kofere pored jedne klupe. Poklonio se slikama svetaca na zidu, zatim prišao oltaru, kleknuo i poljubio ruku svešteniku. Vratio se klupi i seo.
Hor je počeo na arapskom da peva poglavlje iz Svetog pisma. Volf se opustio. Ovde će biti siguran do mraka. Tada će odigrati svoju poslednju kartu.
* * *
Ča-Ča, veliki noćni klub u vrtu kraj reke, bio je prepun. Kao i obično. Volf je čekao u redu s britanskim oficirima i njihovim devojkama dok su safragi postavljali pomoćne stolove na svaki centimetar prostora. Na pozornici je komičar govorio: „Čekajte samo dok Romel stigne do Šeperdsa, to će ga zaustaviti."
Volf je naposletku dobio sto i bocu šampanjca. Veče je bilo toplo, a reflektori koji su obasjavali pozornicu samo su još pojačavali vrućinu. Publika je bila bučna, došla je žedna, a kako se služio samo šampanjac, brzo se napila.
Počelo je dovikivanje, pljuštali su zahtevi da nastupi glavna zvezda predstave Sonja el Aram. Pre toga morali su da slušaju debelu Grkinju koja je pevala Videću te u svojim snovima i Ja nisam dobila nijednog (što ih je nasmejalo). Tada su najavili Sonju. Međutim, nije se odmah pojavila. Publika je bila sve glasnija i, kako su prolazili minuti, postajala je sve nestrpljivija. Na kraju, kada se činilo da će doći do pobune, zabubnjali su bubnjevi, svetla pozornice su se ugasila i zavladao je muk.
Kada su reflektori planuli, Sonja je stajala nepomično na sredini pozornice, ruku podignutih uvis. Bila je u providnim dimijama s pojasom optočenim šljokicama, a telo joj je bilo napuderisano svetlim puderom. Zasvirala je muzika, bubnjevi i frula i ona se pokrenula.
Volf je polako pio šampanjac i gledao, smeškajući se. Još uvek je bila najbolja.
Polako je pomerala bokove, udarivši o tlo prvo jednom, pa onda drugom nogom. Ruke su joj zadrhtale, zatim ramena i grudi; zatim se njen proslavljeni stomak počeo hipnotički uvijati. Ritam se ubrzavao. Zatvorila je oči. Činilo se da se svaki deo tela pomera samostalno, nezavisno od ostalih. Volf je osećao, kao uvek i kao svaki muškarac u publici, da je sam s njom, da ona igra samo za njega, i da to nije gluma, ne deo pozorišne čarolije, nego daje njeno senzualno izvijanje spontano, da to radi zato što mora, da je u seksualni zanos tera njeno pohotno telo. Publika je bila napeta, ćutljiva, znojava, začarana. Plesala je sve brže i brže, kao u transu. Muzika je prestala glasnim udarcem bubnja. U trenutku tišine koja je usledila, Sonja kratko, oštro kriknu; zatim se, nogu podvučenih ispod tela, raširenih kolena savi unazad, dok glavom nije dotakla daske pozornice. Trenutak je ostala tako, zatim se svetla ugasiše. Publika je uz gromoglasan aplauz skočila na noge.
Svetla se upališe, pozornica je bila prazna.
Sonja nikada nije izlazila na bis.
Volf je ustao. Dao je konobaru funtu, prosečnu tromesečnu platu većine Egipćana, da ga odvede iza pozornice. Konobar mu pokaza vrata Sonjine garderobe i ode.
Volf je pokucao.
-Ko je?
Sedela je u svilenom bademantilu na stolici bez naslona, skidajući šminku. Ugledala ga je u ogledalu i okrenula se ka njemu.
Volf reče:
- Zdravo, Sonja.
Zurila je u njega. Posle dužeg ćutanja, odvratila je:
- Bitango!
Nije se promenila.
Bila je lepa. Imala je sjajnu crnu kosu, dugačku i gustu; krupne, malo ispupčene smeđe oči s raskošnim trepavicama; jagodične kosti bile su joj visoke tako da joj lice nije bilo zaobljeno i davale su mu oblik; povijeni nos, simpatično drzak i puna usta s pravilnim belim zubima. Telo joj je bilo puno oblih linija, ali kako je bila pet-šest centimetara viša od proseka, nije izgledala gojazno.
Ošinula ga jebesnimpogledom.
- Štaradiš ovde? Kuda si otišao? Šta je s tvojim licem?
Volf spusti kofere i sede na divan. Podigao je pogled. Stajala je s rukama na bokovima, isturene brade, grudi istaknutih ispod zelene svile.
- Lepa si - kazao je.
- Gubi se!
Pažljivo ju je proučavao. Previše dobro ju je poznavao da bi je voleo ili
mrzeo: bila je deo njegove prošlosti, poput starog prijatelja koji je to uprkos svojih grešaka, samo zato što je uvek tu. Volf se pitao šta se dogodilo sa Sonjom posle njegovog odlaska iz Kaira. Da li se udala, kupila kuću, zaljubila se, promenila menedžera, rodila dete? Tog popodneva u prohladnoj, polumračnoj crkvi mnogo je razmišljao o tome kako da joj priđe, ali nije došao ni do kakvog zaključka jer nije pouzdano znao kako će se ona poneti prema njemu.
Još uvek nije bio siguran. Činilo se daje besna i cinična, ali da li se zaista tako i osećala? Da li da je šarmira i da se našali, bude agresivan i podrugljiv, ili bespomoćan i da je moli?
- Treba mi pomoć - rekao je otvoreno. Nije joj se promenio izraz lica.
- Britanci su mi za petama - nastavio je. - Motre na moju kuću, a svi hoteli imaju moj opis. Ne znam gde da spavam. Hteo bih da se uselim kod tebe.
- Idi u pakao - izgovorila je.
- Dopusti mi da ti kažem zašto sam otišao bez pozdrava.
- Posle dve godine nijedan izgovor ne vredi.
- Daj mi priliku da ti objasnim. U ime... svega što je bilo.
- Ništa ti ne dugujem. - Zurila je još trenutak u njega, a onda otvorila vrata. Pomislio je da će ga izbaciti. Posmatrao joj je lice kada se osvrnula, držeći kvaku. Zatim je gurnula glavu napolje i viknula: - Neka mi neko donese piće!
Volfu je malo laknulo. Sonja se vratila u sobu i zatvorila vrata.
- Imaš minut - kazala mu je.
- Zar ćeš stajati iznad mene kao stražar u zatvoru? Nisam opasan. - Osmehnuo se.
- O, da, jesi - odgovorila je, ali je ponovo sela i nastavila da skida šminku s lica.
Oklevao je. Drugi problem o kojem je razmišljao dugog popodneva u koptskoj crkvi bio je kako da joj objasni zašto ju je napustio bez reči i nikada se nije javio. Ništa nije zvučalo uverljivo, osim istine. Iako nije želeo da s nekim podeli svoju tajnu, morao joj je reći jer je bio u očajnom položaju a ona mu je bila jedina nada.
- Sećaš se da sam 1938. putovao u Bejrut? - pitao je.
-Ne.
- Doneo sam ti odande narukvicu od žada.
Njen pogled sreo se s njegovim u ogledalu.
- Nemam je više.
Znao je da laže. Nastavio je:
- Išao sam tamo na sastanak s nemačkim oficirom koji se zvao Hajnc. Tražio je da u predstojećem ratu radim za Nemačku. Pristao sam.
Okrenula se od ogledala i pogledala ga. U njenim očima bio je izraz koji mu je davao malo nade.
- Rekli su mi da se vratim u Kairo i čekam da mi se jave. Javili su se pre dve godine. Tražili su da dođem u Berlin. Otišao sam, završio neke kurseve, zatim sam radio, na Balkanu i Istoku. U februaru sam se vratio u Berlin zbog instrukcija o novom zadatku. Poslali su me ovamo...
- Što mi to pričaš? - odvratila je s nevericom. - Ti si špijun?
-Da.
- Ne verujem ti.
- Gledaj. - Uzeo je kofer i otvorio ga. - Ovo je odašiljač za obaveštavanje Romela. - Ponovo gaje zatvorio i otvorio drugi. - Ovo je za troškove. - Zurila je u uredno složene svežnjeve novčanica.
- Pobogu! To je čitavo bogatstvo.
Neko je pokucao na vrata. Volf zatvori kofer. Ušao je konobar s bocom šampanjca u kofi s ledom. Ugledavši Volfa, upitao je:
- Da donesem još jednu čašu?
- Ne - nestrpljivo je odgovorila Sonja. - Odlazi.
Konobar je izašao. Volf otvori bocu, napuni čašu, pruži je Sonji, zatim otpi dug gutljaj iz boce.
- Slušaj, naša vojska pobeđuje u pustinji. Možemo da joj pomognemo. Potrebni su joj podaci o snazi Britanaca: broj vojnika, koje jedinice, imena komandanata, vrste oružja i opremi i, po mogućstvu, planove bitaka. Mi smo ovde, u Kairu; možemo sve to da saznamo. Kada Nemci preuzmu vlast, bićemo nagrađeni.
- Mi?
- Ti mi možeš pomoći. A prvo što možeš da učiniš jeste da mi pružiš skrovište. Ti mrziš Engleze, zar ne? Želela bi da ih proteraju odavde?
- Učinila bih to za svakog drugog osim za tebe. - Iskapila je šampanjac i ponovo napunila čašu.
Volf je uzeo čašu iz njene ruke i otpio.
- Sonja. Da sam ti poslao razglednicu iz Berlina, Englezi bi te zatvorili. Ne smeš da se ljutiš, sada kada znaš razloge. - Govorio je tiše.
- Možemo da obnovimo ona stara vremena. Dobro ćemo jesti i piti najbolji šampanjac, kupovati odeću, sjajno se zabavljati i nabaviti američki automobil. Ići ćemo u Berlin, ti si uvek htela da igraš u Berlinu, tamo ćeš biti zvezda. Nemačka se potpuno promenila. Nemci će vladati svetom, a ti možeš postati princeza. Mi... - Ućutao je. Ništa od svega toga nije delovalo na nju. Došao je trenutak da odigra svoju poslednju kartu. - Kako je Favzi?
Sonja obori pogled.
- Otišla je, kučka.
Volf odloži čašu i spusti obe ruke na Sonjin potiljak. Pogledala ga je, ne pomerivši se. Pritiskom palca pod bradom primorao ju je da ustane.
- Naći ću novu Favzi za nas - nežno je rekao. Oči joj se odjednom ovlažiše. Rukama je prešao po svilenoj haljini niz njeno telo, pogladivši joj bokove. - Jedino ja shvatam šta ti treba. - Svojim usnama potražio je njene, zubima dohvatio usnu i zagrizao do krvi.
Sonja je zatvorila oči.
- Mrzim te - zastenjala je.
* * *
U svežini večeri Volf je išao stazom uz Nil prema kući na vodi. S njegovog lica nestale su rane, a creva se smirila. Bio je u novom belom odelu a u naručju je nosio dve papirne kese pune najomiljenijih namirnica.
Predgrađe ostrva Zamalek bilo je mirno i tiho. S druge strane reke, ovde vrlo široke, prigušeno je dopirala tutnjava iz centra Kaira. Mirna, blatnjava reka nežno je zapljuskivala kuće na vodi duž obale. Lađe, svih oblika i veličina, obojene vedrim bojama i raskošno opremljene, bile su pri zalasku sunca prelepe.
Sonjina lađa bila je manja i bogatije opremljena od većine. Sa staze se na gornju palubu prelazilo po dasci. Paluba je bila otvorena za povetarac, ali zaštićena od sunca zeleno belim prugastim platnom za jedra. Volf pređe na lađu i siđe merdevinama u unutrašnjost. Bila je natrpana nameštajem: foteljama, divanima, stočićima i ormarićima punim sitnica. U pramcu je bila mala kuhinja. Smeđa baršunasta zavesa, koja je padala od tavanice do poda, delila je prostor na dva dela, odvajajući spavaću sobu od dnevne. Iza prostora za spavanje, u krmi, bilo je kupatilo.
Sonja je sedela na jastuku, lakirajući nokte na nogama. Neverovatno je to što nije bila doterana, pomislio je Volf. Imala je jednostavnu pamučnu haljinu, lice umorno a kosu neočešljanu. Za pola sata, kada bude odlazila u Ča-Ča izgledaće kao san. Volf spusti kese na sto i poče da vadi stvari.
- Francuski šampanjac... engleski džem... nemačke kobasice... prepeličja jaja... škotski losos...
Sonja ga je zapanjeno pogledala.
- Nitko ne može da pronađe takve stvari, rat je.
Volf se osmehnuo.
- U Kulaliju postoji grčki trgovac koji pamti dobru mušteriju.
- Da li je pouzdan?
- Ne zna gde stanujem, a, osim toga, njegova radnja je jedina u severnoj Africi u kojoj možeš da nabaviš kavijar.
Prišla je stolu i gurnula ruku u kesu.
- Kavijar! - Odvrnula je poklopac tegle i počela prstima da jede crna zrnca. - Nisam ga probala od kako...
- Od kako sam otišao - dovrši Volf. Stavio je bocu šampanjca u frižider. - Ako sačekaš nekoliko minuta, možeš ga zaliti hladnim šampanjcem.
- Ne mogu da čekam.
- To nikad ne možeš. - Iz jedne kese izvukao je engleske novine i počeo da čita naslove. Bio je to loš list, pun službenih vesti, a ratne su bile jače cenzurisane nego emisije BBC-a koje je svako slušao. Lokalni izveštaji bili su još gori, bilo je zabranjeno objavljivati govore službenih egipatskih opozicionih političara. - Još ništa o meni - kazao je Volf. Ispričao je Sonji šta se dogodilo u Asjutu.
- Uvek kasne - izgovorila je, ustima punim kavijara.
- Nije to. Ako objave ubistvo, moraju da kažu i zašto je počinjeno, ili, ako to ne kažu, ljudi će nagađati. Englezi ne žele da ljudi posumnjaju kako Nemci imaju špijune u Egiptu. To deluje loše.
Ušla je u spavaću sobu da se presvuče. Doviknula je kroz zavesu:
- Znači li to da su prestali da te traže?
- Ne. Video sam Abdulaha na bazaru. Kaže da egipatsku policiju ne zanimam, ali da neki major Vandam zahteva akciju. - Volf se namrštio i spustio novine. Želeo je da zna da li je taj major onaj isti koji je provalio u vilu Le Olivije. Zažalio je što tog čoveka nije mogao bolje da vidi, ali mu je lice bilo prekriveno šiltom kape, s druge strane ulice, pa je ostalo mračno i nepoznato.
- Kako Abdulah sve to zna? - upita Sonja.
- Ne znam. - Volf je slegnuo ramenima. - On je lopov, saznaje stvari.
Prišao je frižideru i izvadio bocu. Nije se još dovoljno ohladila, ali bio je žedan. Napunio je dve čaše. Sonja izađe, obučena za izlazak: kao što je predvideo, potpuno se preobrazila, savršeno očešljana, malo ali vešto našminkana, u haljini boje trešanja i cipelama iste boje. Trenutak kasnije čuli su se koraci na dasci i kucanje na poklopcu. Stigao je taksi. Iskapila je čašu i otišla. Nisu se pozdravili.
Volf priđe ormaru u kojem je držao radio. Uzeo je engleski roman i list papira sa šifrom. Proučio je šifru. Današnji datum je 28. maj. Trebalo je dodati 42. godinu, da bi znao na kojoj stranici romana će potražiti rešenje za šifrovanje poruke. Maj je bio peti mesec, zato je svako peto slovo na toj stranici trebalo zanemariti.
Odlučio je da javi STIGAO, JAVLJAM SE, POTVRDITE. Počevši s vrha 70. stranice u knjizi, potražio je u redu slovo S. Bilo je deseti znak, ako zanemari svaki peti. U njegovoj šifri će zato biti predstavljeno desetim slovom abecede, J. Sledeće slovo koje mu je trebalo bilo je T. Ono će u reči STIGAO zato biti predstavljeno s trećim slovom abecede, C. Sa slovima koja su se retko pojavljivala, poput X, postupak je bio poseban.
Ova vrsta šifre bila je varijacija jednokratnog sastava, jedina vrsta šifre koja je teoretski i praktično bila sto posto sigurna. Da bi dešifrovao poruku, primalac je morao da ima oboje, knjigu i šifru.
Kada je završio šifrovanje poruke, pogledao je na sat. Trebalo je da se javi u pola noći. Preostala su mu dva sata do trenutka kada treba da zagreje uređaj. Sipao je još jednu čašu šampanjca i odlučio da dokrajči kavijar. Pronašao je kašiku i uzeo teglu. Bila je prazna. Sonja je sve pojela.
* * *
Pista je bila deo pustinjskog tla na brzinu očišćenog od bodljikavog šiblja i krupnijeg kamenja. Romel je pogledao u zemlju koja se približavala. Roda, laki avion kakav su nemački komandanti koristili za kratke letove po frontu, spustila se kao muva, na točkove na dugačkim tankim nogarima. Avion je stao i Romel iskoči na pesak.
Prvo ga je zapljusnula vrelina, a onda peščani oblak. Gore, na visinama, bilo je prohladno: sada kao da je ušao u rernu. U trenutku ga je
probio znoj. Čim je udahnuo, tanak sloj peska obložio mu je usne i jezik.
Na krupni nos sletela mu je muva i on je otera rukom.
Romelov obaveštajni oficir, Fon Melentin, dotrča po pesku dižući visokim čizmama oblake prašine. Bio je uznemiren.
- Stigao je Keselring, - reče.
- Auch das noch* - odrati Romel. - Samo mi je to trebalo.
Keselring, nasmejani feldmaršal, bio je otelovljenje svega što je Romel u nemačkoj vojsci prezirao. Bio je oficir Vrhovnog štaba, a Romel je mrzeo Vrhovni štab; bio je osnivač Luftvafe, koja je u ovom pustinjskom ratu bezbroj puta Romela ostavila na cedilu; a najgore od svega, bio je snob. Jedna od njegovih zajedljivih primedbi stigla je do Romelovih ušiju. Požalivši se da je Romel osoran sa podređenim oficirima, Keselring je kazao: „Možda bi se isplatilo s njim o tome razgovarati, da nije Virtenburžanin." Virtenburg je bila pokrajina u kojoj se rodio Romel i primedba je ilustrovala predrasudu protiv koje se Romel borio tokom čitave svoje karijere.
Gazio je pesak prema štapskom automobilu s Fon Melentinom za petama.
- Zarobljen je general Krivel - reče Melentin. - Morao sam da zamolim Keselringa da preuzme komandu. Čitavo popodne se raspitivao gde ste.
- Sve gore i gore - odvrati kiselo Romel.
Popeli su se u zadnji deo štapskog vozila, ogromnog kamiona. Senka je bila dobrodošla. Keselring je bio nagnut nad kartu, terajući muve levom, a prstom desne ruke pratio je crtu na karti. Pogledao ga je i osmehnuo se.
- Dragi moj Romele, hvala nebesima da ste se vratili - izgovorio je svilenim glasom.
Romel je skinuo kapu.
- Vodio sam bitku - progunđao je.
- To sam pretpostavljao. Šta se desilo?
Romel je pokazao na karti.
- Ovo je linija fronta kod Cazale. - Bio je to niz utvrđenih „sanduka" povezanih minskim poljima koja su se pružala od obale kod Gazale snlamdesetak kilometara prema jugu. - Zaobišli smo južni kraj linije i udarili ih s leđa.
- Dobra ideja. Šta je zapelo?
- Ponestalo nam je benzina i municije. - Romel se teško spusti na
____________________________________
* Auch das noch (nem.) - Još i to. (Prim. prev.)
stolicu, osetivši odjednom veliki umor. - Ponovo - dodao je. Keselring je kao glavni komandant (Jug) bio odgovoran za snabdevanje Romelove armije, ali feldmaršal kao da nije primetio kritiku.
Posilni uđe sa šoljama čaja na poslužavniku. Romel srknu iz svoje. U čaju je bilo peska. Keselring progovori:
- Popodne sam imao nesvakidašnje iskustvo preuzevši ulogu jednog od vaših podređenih komandanata.
Romel nešto progunđa. Osetio je da će sada uslediti nešto sarkastično. Nije hteo da se nateže s Keselringom; hteo je da razmisli o bici. Keselring nastavi:
- Ustanovio sam da je ta uloga neobično teška kada su vam ruke vezane zbog toga što ste podređeni štabu koji nije izdao komandu a ne može se s njim kontaktirati.
- Bio sam u srcu bitke, izdajući naredbe na licu mesta.
- Ipak, mogli ste da održavate vezu.
- Tako se tuku Englezi - odbrusi Romel. - Generali su kilometrima iza linija, održavajući vezu. Ali ja pobeđujem. Da sam dobio svoje sledovanje, bio bih sada u Kairu.
- Vi ne idete u Kairo - reče Keselring oštro. - Idete u Tobruk. Tamo ćete ostati dok ja ne zauzmem Maltu. Takva su Firerova naređenja.
- Naravno. - Romel nije nameravao da ponovo započinje tu raspravu; ne još. Tobruk je bio neposredni cilj. Kada ta utvrđena luka bude osvojena, konvoji iz Evrope, ma kako bili nedovoljni, mogu dopreti direktno do linije fronta, i tako skratiti duge prevoze preko pustinje, koji su gutali toliko benzina. - A da stignemo do Tobruka moramo da slomijemo liniju Gazale.
- Šta je vaš sledeći korak?
- Povući ću se i prestrojiti. - Romel vide da je Keselring podigao obrve: feldmaršal je znao koliko Romel mrzi povlačenje.
- A šta će neprijatelj? - Keselring je pitanje postavio Fon Melentinu, koji je kao obaveštajac bio odgovoran za detaljnu ocenu neprijateljskog položaja.
- Oni će nas progoniti, ali ne odmah - odgovori Fon Melentin. - Uvek kasne u korišćenju prednosti, na sreću. Ali pre ili kasnije pokušaće da se probiju.
- Pitanje je, kada i gde? - odvratio je Romel.
- Tako je - složio se Fon Melentin. Kao da je trenutak oklevao, zatim je dodao: - U današnjem izveštaju ima mala vest koja će vas zanimati. Javio
se špijun.
- Špijun? - Romel se namrštio. - Oh, taj! - Sada se setio. Leteo je u oazu Džalo, duboko u libijskoj pustinji, da izda poslednja uputstva špijunu pre njegovog dugog maratonskog marša. Volf, tako se zvao. Romela je impresionirala smelost tog čoveka, ali je sumnjao u njegove mogućnosti.
- Odakle je zvao?
- Iz Kaira.
- Dakle, uspeo da stigne tamo. Ako je bio sposoban za to, sposoban je za sve. Možda može da predskaže proboj.
Keselring uskoči u reč:
- Pobogu, valjda se sada ne oslanjate na špijune?
- Ne oslanjam se ni na koga! - odgovori Romel. - Ja sam taj na šta se sve ostalo oslanja.
- Dobro - Keselring je ostao miran, kao i uvek. - Dojavljeni podaci, kao što znate, nikada ne koriste mnogo; a informacije špijuna su najgora vrsta obaveštavanja.
- Slažem se - reče Romel smireno. - Ali predosećam da bi ovaj mogao biti drugačiji.
- Sumnjam - odvrati Keselring.

4.

Elena Fontana je pogledala svoje lice u ogledalu i pomislila: imam dvadeset dve godine, mora da starim.
Približila se ogledalu i pažljivo pregledala lice tražeći znake starenje. Ten joj je bio savršen. Okrugle smeđe oči bistre kao planinsko jezero. Bora nigde. Lice joj je bilo detinjasto, nežno, s izgledom dečje nedužnosti. Bila je kao kolekcionar koji proverava svoj najdragoceniji predmet. Nasmešila se, a lice u ogledalu je uzvratilo osmeh. Bio je to mali, intimni osmeh, s malo zlobe: znala je da može u muškarcu da izazove hladan znoj.
Uzela je papirić i ponovo pročitala poruku.
Četvrtak
Draga moja Elena,
Bojim se da je sve gotovo. Moja žena je saznala. Izgladili smo stvar, ali morao sam obećati da te više nikad neću videti. Naravno, možeš da ostaneš u stanu, ali ja više ne mogu da plaćam stanarinu. Veoma mi je žao što se tako završilo, ali pretpostavljam da smo oboje znali kako nije moglo večno da traje.
Srećno.
Tvoj Klod
I to je sve, pomislila je. Pocepala je pismo i njegova jeftina osećanja. Klod je bio debeli, poslovan čovek, pola Francuz, pola Grk, vlasnik tri restorana u Kairu i jednog u Aleksandriji. Bio je kulturan, veseo i prijatan, ali kada je zagustilo ostavio ju je na cedilu.
Bio je treći za šest godina.
Počelo je sa Čarlsom, berzanskim stručnjakom. Imala je sedamnaest godina, ostala je bez novca, nezaposlena i previše uplašena da se vrati kući. Čarls je iznajmio stan za nju i dolazio svakog utorka uveče. Izbacila ga je kada ju je ponudio svom bratu kao da je poslužavnik slatkiša. Zatim je došao Džoni, najsimpatičniji među njima, koji je hteo da se razvede od žene i da se oženi njome. Odbila je. Sada je i Klod otišao.
Znala je od samog početka da ta veza nema budućnosti.
To što su se veze raspadale bila je isto tako njena kao i njihova krivica. Očigledni povodi, Čarlsov brat, Džonijeva ponuda, Klodova žena, bili su samo izgovori, ili možda katalizatori. Pravi razlog bio je uvek isti: Elena je bila nesrećna.
Razmotrila je mogućnost nove veze. Znala je kako će se stvari odvijati. Neko vreme će živeti od male ušteđevine uložene kod Barkli banke u ulici Šari Kasr-el-Nil. Uvek kada je imala nekog, uspevala je da uštedi. Tada će se novac polako istopiti, pa će se zaposliti u nekoj plesnoj trupi, dižući noge i vrteći zadnjicom u nekom noćnom klubu. Zatim... Zagledala se u ogledalo i kroz njega, rasplinuvši sliku dok je zamišljala svog četvrtog ljubavnika. Možda će biti Italijan vatrenog pogleda, sjajne kose i savršeno manikiranih ruku. Možda će ga sresti u baru hotela Metropolitan, gde dolaze novinari. Razgovaraće s njom, zatim će joj ponuditi piće. Ona će mu se osmehnuti i on će zagristi, dogovoriće se da sutra zajedno ručaju. Ona će izgledati zapanjujuće dok budu ulazili u restoran ruku pod ruku. Sve glave će se okrenuti, a on će se naduti od ponosa. Biće daljih sastanaka. Donosiće joj poklone. Napraviće prvi pokušaj, zatim drugi: treći put će uspeti. Ona ćeuživati u krevetu s njim, prisnost, dodir, nežnosti, i učiniće da se oseća kao kralj. Otići će od nje u zoru, ali će se vratiti iste večeri. Prestaće zajedno da odlaze u restorane, „previše rizično", reći će on, ali će sve više i više vremena provoditi u tom stanu i počeće da plaća stanarinu i račune. Elena će tada imati sve što želi: dom, novac, ljubav. Počeće da se čudi zašto je tako neraspoložena. Dizaće paklenu buku ako on pola sata zakasni. Ljutiće se ako samo spomene svoju ženu. Žaliće se da joj više ne daje poklone, ali će poklone nemarno prihvatati ako ih donese. Čovek će biti iznerviran ali nemoćan da je ostavi jer će tada već čeznuti za njenim poljupcima, biće željan njenog savršenog tela; ona će još uvek postizati da se u krevetu oseća kao kralj. Razgovor s njim biće joj dosadan; tražiće od njega više strasti nego što on može da joj pruži; biće svađa. Na kraju će doći kriza. Njegova žena postaće sumnjičava, ili će mu se dete razboleti, ili će morati na šestomesečno putovanje, ili će mu ponestati novca. I Elena će se opet naći na početku: lutalica, usamljena, nepoštovana, i godinu dana starija.
Stisnula je oči i opet u ogledalu ugledala svoje lice. Uzrok svemu bilo je to lice. Zbog njega je vodila taj besciljni život. Da je bila ružna, samo bi čeznula za ovakvim životom, a nikad ne bi otkrila njegovu ispraznost. Ti si me odvelo na stranputicu, pomislila je; ti si me prevarilo, pretvaralo se da sam neko drugi. Ti nisi moje lice, ti si maska. Trebalo bi da prestaneš da upravljaš mojim životom.
Nisam lepa kairska bogatašica, nego devojka iz siromašnog dela Aleksandrije.
Nisam žena sa svojim novcem, nego gotovo prostitutka.
Nisam Egipćanka, već Jevrejka.
Moje ime nije Elena Fontana.
Zovem se Abigail Asnani.
I hoću kući.
* * *
Mladić za pisaćim stolom u Jevrejskoj agenciji u Kairu nosio je jarmulku. Osim čuperka brade, obrazi su mu bili glatki. Pitao ju je za ime i adresu. Zaboravivši na odluku, nazvala se Elenom Fontana. Mladić je delovao zbunjeno. Navikla je na to: većina muškaraca bi se pomalo zbunila kada im se osmehivala. Rekao je:
- Da li biste... U stvari, ne zamerite ako vas pitam, zašto želite u Palestinu?
- Ja sam Jevrejka - odvratila je odlučno. Nije mogla da objašnjava svoj život tom mladiću. - Moja porodica je poumirala. Traćim svoj život. - Prvi deo priče nije bio instinit, ali drugi jeste.
- Šta biste hteli da radite u Palestini?
Nije o tome razmišljala.
- Bilo šta.
- Uglavnom je to rad na zemlji.
- To je u redu.
Blago se osmehnuo. Polako se pribirao.
- Bez uvrede, ali ne izgledate kao zemljoradnica.
- Da ne želim da promenim svoj život, ne bih ni pokušavala da odem u Palestinu.
- Da. - Igrao se olovkom. - Šta sada radite?
- Pevam, a kada nemam angažman za pevanje, igram, a kada ne dobijem posao na pozornici, služim u restoranu. - Bila je to manje-više istina. Povremeno je radila sva tri posla, mada je jedino uspešno igrala, a ni u tome nije bila natprosečna. - Rekoh vam da traćim život. Čemu sva ta pitanja? Zar Palestina sada prihvata samo ljude s diplomom?
- Nikako - odgovorio je - ali je veoma teško ući. Britanci su nametnuli kvotu i sva mesta su popunjena beguncima od nacista.
- Zašto mi to niste odmah rekli? - pitala je ljutito.
- Iz dva razloga. Jedan je što možemo ubaciti ljude ilegalno. A drugi... Za objašnjenje drugog treba više vremena. Da li biste sačekali trenutak? Moram nekog da pozovem.
Još je bila ljuta što ju je ispitivao pa tek onda rekao da nema raspoloživih mesta.
- Nisam sigurna da ima ikakvog smisla čekati.
- Ima, dajem vam reč. Veoma je važno. Samo minut-dva.
- Pa, dobro.
Otišao je negde pozadi da telefonira. Elena je nestrpljivo čekala. Dan se zagrevao, a prostorija je bila loše provetrena. Osećala se malo budalasto. Došla je ovde nagonski a da nije razmislila do kraja o emigraciji. Previše je njenih odluka tako nastalo. Mogla je da pretpostavi kako će je ispitivati; trebalo je da pripremi odgovore. Mogla je doći obučena u nešto malo manje napadno. Mladić se vratio.
- Tako je vruće - rekao je. - Hoćemo li preko puta da popijemo nešto hladno?
Odmerila ga je pogledom i odvratila:
- Ne. Previše ste mladi za mene.
To ga je veoma zbunilo.
- Oh, nemojte, molim vas, pogrešno da me shvatite. Tamo je neko koga želim da upoznate, to je sve.
Pitala se da li da mu veruje. Nije mogla ništa da izgubi, a bila je žedna.
- U redu.
Pridržao je vrata dok je izlazila. Prešli su ulicu, zaobilazeći metež
automobila i pokvarene taksije, osetivši iznenadni žar sunca. Zašli su pod prugastu tendu i ušli u prohladnu kafanu. Mladić naruči limunadu; Elena džin i tonik.
- Možete da ubacite ljude ilegalno? - upitala je.
- Ponekad. - Popio je pola limunade jednim gutljajem. - Jedan razlog da to učinimo je ako je osoba progonjena. Zato sam vas ispitivao.
- Mene niko ne progoni.
- Drugi je ako je čovek mnogo doprineo našoj stvari, na neki način.
- Znači da moram da zaradim pravo da odem u Palestinu?
- Vidite, možda će jednog dana svi Jevreji imati pravo da dođu i žive tamo. Ali dok postoje kvote, mora biti i kriterijuma.
Bila je u iskušenju da pita: s kim bi trebalo da legnem? Ali već je jednom pogrešno procenila tog momka. Tako da je predložila:
- Šta bih trebalo da uradim?
Odmahnuo je glavom.
- Ne mogu s vama da se pogađam. Egipatski Jevreji ne mogu u Palestinu, osim u posebnim slučajevima, a vi niste taj. To je sve.
- Šta onda hoćete da mi kažete?
- Ne možete u Palestinu, ali se ipak možete boriti za našu stvar.
- Šta, zapravo, imate na umu?
- Prvo moramo da pobedimo naciste.
Nasmejala se.
- E pa, postaraću se za to!
Nije na to reagovao.
- Mi ne volimo previše Engleze, ali svaki neprijatelj Nemačke je naš prijatelj, tako da za sada, na strogo privremenoj osnovi, sarađujemo s britanskom obaveštajnom službom. Mislim da joj možete pomoći.
- Pobogu! Kako?
Senka je pala na sto i mladić podiže pogled.
- Ah! - rekao je. Pogledao je u Elenu. - Želeo bih da upoznate mog prijatelja majora Vilijama Vandama.
Bio je visok i dobro razvijen čovek: s tim širokim ramenima i jakim nogama mogao je biti atleta, mada je sada, Elena je pretpostavljala, imao skoro četrdeset godina i počeo je malo da biva mekan. Imao je okruglo, otvoreno lice sa čekinjastom smeđom kosom sklonom kovrdžanju samo da joj je bilo dopušteno da izraste malo više od pravilima određene dužine. Pružio joj je ruku, seo, prebacio nogu preko noge, upalio cigaretu i naručio
džin. Izraz lica bio mu je ozbiljan, kao da je verovao kako je život veoma
ozbiljan posao, a ne želi da neko taj posao zabrlja.
Elena je stekla utisak da je tipičan frigidni Englez.
Mladić iz Jevrejske agencije ga je upitao:
- Kakve su vesti?
- Linija Gazale se drži, ali se tamo dobro zakuvalo.
Vandamov glas bio je iznenađenje. Engleski oficiri su obično govorili kroz nos kao snobovi iz više klase, što je običnom Egipćanu postalo simbol arogancije. Vandam je govorio precizno ali meko, zaobljenim suglasnicima i malo je naglašavao slovo r. Elena je osećala da je to trag nekog dijalekta, iako nije mogla da se seti odakle to zna.
Rešila je da ga upita:
- Odakle ste, majore?
- Iz Dorseta. Zašto pitate?
- Razmišljala sam odakle je vaš akcenat.
- Jugozapad Engleske. Imate dobru moć zapažanja. Mislio sam da nemam akcenat.
- Neznatan je.
Upalio je novu cigaretu. Gledala mu je ruke. Bile su dugačke i uske, u priličnom neskladu s ostalim delovima tela; nokti su bili dobro negovani a koža bela, osim tamnosmeđih mrlja na prstima kojima je držao cigaretu.
Mladić je ustao.
- Prepuštam majoru Vandamu da vam sve objasni. Nadam se da ćete sarađivati s njim; verujem daje to veoma važno.
Vandam se rukovao s njim i zahvalio mu se. Mladić izađe. Major se obratio Eleni:
- Pričajte mi o sebi.
- Ne - odgovorila je. - Vi meni pričajte o sebi.
Podigao je obrvu, pomalo iznenađen, zaintrigiran i odjednom nimalo hladan.
- Pa dobro - odvratio je posle kraće pauze. - Kairo je pun oficira i ljudi koji znaju tajne. Znaju naše snage, naše slabosti i naše planove. Neprijatelj želi da sazna te tajne. Možemo biti sigurni da Nemci ovde stalno imaju ljude koji pokušavaju da dođu do informacija. Moj posao je da ih u tome sprečim.
- To je jednostavno.
Razmislio je o tome.
- Jednostavno, ali ne i lako.
Primetila je da on sve njene reči shvata ozbiljno. Pomislila je da je to
zato što mu nedostaje smisao za humor, ali joj se ipak dopalo: muškarci su se uglavnom prema njenim rečima odnosili kao prema prigušenoj muzici u koktel-baru, prijatnim ali uglavnom beznačajnim šumovima. Čekao je.
- Vi ste na redu - kazao je.
Odjednom je poželela da mu kaže istinu.
- Ja sam loša pevačica i potpuno prosečna igračica, ali ponekad nađem bogatog muškarca da plaća moje račune.
Nije ništa rekao, ali se videlo da je pogođen. Elena upita:
- Zapanjeni ste?
- Zar ne bi trebalo da budem?
Skrenula je pogled. Znala je šta je mislio. Do sada se pristojno ponašao, kao da je pristojna žena, neka iz njegove klase. Sada je uvideo da je pogrešio. Njegova reakcija bila je potpuno predvidljiva, ali je ipak osetila gorčinu. Dodala je:
- Zar to ne radi većina žena kada se udaje, nađe muškarca koji će plaćati račune?
- Da - potvrdio je ozbiljno.
Pogledala ga je. Obuzeo ju je poriv da bude zlobna.
- Ja ih samo malo brže obrćem nego prosečna domaćica.
Vandam prasnu u smeh. Odjednom se činilo da je to sasvim drugačiji čovek. Zabacio je glavu, opustio noge i ruke, iz tela je nestalo napetosti. Kada je prestao da se smeje bio je opušten, nakratko. Nasmejali su se jedno drugome. Trenutak je prošao i on ponovo prebaci nogu preko noge. Ćutali su. Elena se osećala kao učenica koja se smeje za vreme nastave. Vandam se ponovo uozbiljio.
- Moj problem su informacije - reče. - Englezu niko ništa ne odaje. Ovde vi ulazite. Zato što ste Egipćanka, čujete prepričavanja i ulične tračeve koji do mene nikada ne stižu. A zato što ste Jevrejka, vi ćete ih preneti meni. Nadam se.
- Kakve tračeve?
- Zanima me svako ko se interesuje za britansku vojsku. - Zastao je. Pitao se kako to da joj saopšti. - Naročito... Trenutno tražim čoveka koji se zove Aleks Volf. Nekada je živeo u Kairu, a nedavno se vratio. Možda traži stan i verovatno ima mnogo novca. Sigurno će se raspitivati o britanskim snagama.
Elena je slegnula ramenima.
- Posle svih ovih predigri očekivala sam da ćete od mene da tražite nešto dramatičnije.
-Kao?
- Ne znam. Da odigram valcer s Romelom i pri tom mu ispraznim džepove.
Vandam se ponovo nasmejao. Elena pomisli: taj osmeh bi mogao da mi se dopadne.
- Pa, hoćete li to uraditi, bez obzira na to što je banalno? - upitao ju je.
- Ne znam. - Ali znala je da hoće; samo je pokušavala da produži razgovor, jer ju je zabavljao.
Vandam se približio.
- Potrebni su mi ljudi poput vas, gospođice Fontana. - Njeno ime je, kada ga je izgovorio tako uljudno, zvučalo smešno. - Odlično zapažate, imate savršen alibi i očigledno ste inteligentni; molim vas da mi ne zamerite što sam tako otvoren...
- Ne izvinjavajte se. Ja to volim - odvratila je. - Samo nastavite...
- Većina mojih ljudi nije mnogo pouzdana. Oni to rade za novac, dok vi imate bolji motiv...
- Samo trenutak - prekinula ga je. -I ja tražim novac. Koliko vredi takav posao?
- Zavisi od informacija koje donosite.
- Koliki je minimum?
- Ništa.
- To je nešto manje od onog čemu sam se nadala.
- Koliko tražite?
- Mogli biste da budete galantni i da plaćate moju stanarinu. - Ugrizla se za usnu: zvučalo je tako jeftino.
- Koliko?
- Sedamdeset pet mesečno.
Vandamove obrve skočiše uvis.
- Gde vi to živite, u palati?
- Cene su skočile. Zar niste čuli? Zbog tolikih engleskih oficira kojima su potrebni stanovi.
- Tuše. - Namrštio se. - Morali biste da se pokažete kao strašno korisni da biste opravdali sedamdeset pet mesečno.
Elena je slegnula ramenima.
- Što ne bismo pokušali?
- Vi ste dobar pregovarač. - Osmehnuo se. - Dobro, mesec dana probno.
Elena se trudila da sakrije trijumf.
- Kako ću s vama stupiti u kontakt?
- Pošaljite mi poruku. - Uzeo je iz džepa na bluzi olovku i parče papira i počeo da piše. - Daću vam adresu i telefonski broj, kancelarije i kuće. Čim se javite, doći ću u vaš stan.
- Dobro. - Napisala je svoju adresu, pitajući se šta će major misliti o njenom stanu. - Šta ako nas vide? - upitala je.
- Da li je to važno?
- Mogu me pitati ko ste.
- Pa, bolje će biti da ne kažete istinu.
Nasmejala se.
- Reći ću da ste mi ljubavnik.
Skrenuo je pogled.
- Vrlo dobro.
- Ali, u tom slučaju biće bolje da glumite - odvratila je ozbiljnog izraza lica. - Morate mi donositi mnogo cveća i bombonjera.
- Nisam siguran...
- Zar Englezi ne donose svojim ljubavnicama cveće i čokolade?
Gledao ju je netremice. Primetila je da su mu oči sive.
- Neznam - izgovorio je bezizražajnim glasom. - Nikada nisam imao ljubavnicu.
Elena pomisli: pokušaću da se upristojim. Rekla je:
- Onda morate još mnogo da naučite.
- Siguran sam. Želite li još jedno piće?
A sada me otpušta, pomislila je. Malo si preterao, majore Vandam; pomalo si umišljen i voliš da komanduješ i gospodariš. Mogu da te prihvatim, da probušim tu naduvanu taštinu, da te malo prizemljim.
- Ne, hvala, moram da idem - odvratila je.
Ustao je.
- Očekujem da mi se javite.
Rukovala se i otišla. Dok je izlazila osećala je da je nije pratio pogledom.
* * *
Vandam se presvukao u civilno odelo za prijem u Anglo-egipatskoj uniji. Dok mu je žena bila živa, nikada nije odlazio tamo. Govorila je da je „narodna". Govorio joj je da kaže „plebejska" kako ne bi zvučala poput snoba, na šta bi ona prokomentarisala da ona jeste snob, a on neka prestane da se razmeće svojim klasičnim obrazovanjem.
Vandam ju je voleo tada, a voleo ju je i dalje.
Otac joj je bio prilično imućan čovek, koji je postao diplomata jer nije imao pametnijeg posla. Nije bio oduševljen izgledima da se njegova ćerka uda za poštarevog sina. Nije se mnogo smekšao ni kada mu je rečeno da je Vandam dobio stipendiju za privatnu školu i potom za Londonski Univerzitet i da ga smatraju za jednog od najtalentovanijih u generaciji mladih oficira. Ali ćerka je bila uporna u tome kao, uostalom, i u svemu, te se otac na kraju pristojno pomirio s tim izborom. Bilo je veoma neobično to što su se prilikom jedinog susreta očevi dobro složili. Nažalost, majke nisu, i tako porodičnih skupova više nije bilo.
Vandamu to nije smetalo, kao ni činjenica da mu je žena bila ćudljiva, da se ponašala bahato i da nije imala milosrdno srce. Anđela je bila ljupka, dostojanstvena i lepa. Njemu je ona bila oličenje ženstvenosti, pa se smatrao srećnim što ju je osvojio.
Suprotnost s Elenom Fontana nije mogla biti upadljivija.
Odvezao se do Unije svojim motociklom, BSA 350. Takvo vozilo je u Kairu bilo veoma praktično. Mogao je da ga koristi tokom cele godine jer je vreme skoro uvek bilo lepo; a mogao se provlačiti kroz gužvu u saobraćaju koja je zaustavljala automobile i taksije. Bila je to prilično brza mašina i potajno je uživao u brzini; vraćala ga je u mladalačko doba kada je čeznuo za takvim motociklom, ali nije mogao da ga kupi. Anđela ga je mrzela, poput Unije i motocikl je bio „narodni", ali joj se u tome Vandam veoma odlučno suprotstavio.
Kada se parkirao ispred Unije, već je bilo svežije. Prolazeći pored zgrade kluba, zavirio je u jedan prozor i video da je partija bilijara u punom jeku. Odupro se iskušenju i krenuo preko travnjaka. Uzeo je čašu s kiparskim šerijem i umešao se među goste, klimajući glavom i osmehujući se, pozdravljajući se s ljudima koje je poznavao. Za muslimanske goste bilo je čaja, ali njih je malo došlo. Vandam je probao šeri i pitao se da li bi se barmen mogao naučiti da pravi martini.
Pogledao je preko travnjaka zgradu Egipatskog oficirskog kluba u komšiluku i poželeo da može da prisluškuje tamošnje razgovore. Neko je izgovorio njegovo ime i on se okrenuo i ugledao doktorku. Ponovo je morao da se priseti njenog imena,
- Doktorko Abatnot.
- Ovde možemo bez formalnosti - rekla je. - Ime mi Džoan.
- Vilijam. Da li vam je muž ovde?
- Nisam udata.
- Izvinite.
Sada ju je video u drugačijem svetlu. Ona je bila slobodna, a on udovac, i viđeni su u javnosti kako razgovaraju tri puta za nedelju dana: do sada ih je engleska kolonija u Kairu verovatno već verila.
- Vi ste hirurg? - upitao ju je.
Osmehnula se.
- Ovih dana samo krpim i šijem ljude, ali, da, pre rata bila sam hirurg.
- Kako ste to uspeli? To ženama ne uspeva lako.
- Borila sam se zubima i noktima. - Još se smeškala, ali Vandam je otkrio prizvuk zaostalog besa. -I vi ste pomalo nekonvencionalni, kako čujem.
Vandam je o sebi mislio da je sasvim nekonvencionalan.
- Kako to? - upitao je iznenađeno.
- Sami odgajate svoje dete.
- Nisam mogao da biram. Sve i da sam hteo da ga pošaljem nazad u Englesku, ne bih mogao: ne možete dobiti prevoz ako niste ranjenik ili general.
- Ali vi niste hteli.
- Nisam.
- To sam i mislila.
- On je moj sin - reče Vandam. - Neću da ga drugi odgajaju, a ni on to ne želi.
- Razumem. Samo, neki očevi bi to smatrali poslom „ispod muškog dostojanstva".
Podigao je obrve, a ona je pocrvenela, što ga je iznenadilo.
- Verovatno ste u pravu. Nikada o tome nisam razmišljao na taj način.
- Stidim se što sam bila indiskretna. Hoćete li još jedno piće?
Vandam pogleda u čašu.
- Mislim da ću u klub da potražim pravo piće.
- Pa, sa srećom. - Osmehnula se i okrenula.
Vandam pođe travnjakom prema klupskoj zgradi. Bila je privlačna žena, hrabra i inteligentna, i dala mu je do znanja kako želi bolje da ga upozna. Razmišljao je: zašto sam, do đavola, tako ravnodušan prema njoj? Svi ovi ljudi misle kako smo pravi par i u pravu su. Ušao je i obratio se barmenu:
- Džina. Leda. Jednu maslinu. I nekoliko kapi veoma suvog vermuta.
Martini je ispao prilično dobro, pa je popio još dva. Ponovo je pomislio
na Elenu. U Kairu je bilo na hiljade takvih, Grkinja, Jevrejki, Sirijki i Palestinki, kao i Egipćanki. Bile su igračice tek toliko dugo dok ne upecaju nekog bogatog momka. Većina je verovatno maštala o udaji i nekoj palati u Aleksandriji, Parizu ili Sariju, što se neće ostvariti.
Sve su imale prefinjene crte lica, taman ten, mačje telo s vitkim nogama i izazovnim grudima, ali je Vandam bio u iskušenju da pomisli kako se Elena ističe u toj gomili. Osmeh joj je bio neodoljiv. Njena ideja da ode u Palestinu i radi na farmi, bila je na prvi pogled apsurdna; ali pokušala je i, kada nije uspela, pristala je da radi za Vandama. S druge strane, prenošenje uličnih tračeva bilo je laka zarada, kao i kada je žena izdržavana. Bila je verovatno ista kao i sve ostale igračice: ali ni takva vrsta žena nije zanimala Vandama.
Martini je počeo da deluje, pa se uplašio da neće biti dovoljno uljudan prema damama kada počnu ulaziti u zgradu, zato je platio i otišao.
Odvezao se u Glavni štab da uzme najnovije vesti. Izgleda da se dan, posle teških gubitaka s obe strane, završio nerešeno, nešto lošije po Britance. Prokleto demorališuće. Vandam je pomislio: imamo sigurnu bazu, dobro snabdevanje, nadmoćnije oružje i više ljudstva; planiramo umišljeno i borimo se oprezno, a rezultati nikakvi. Otišao je kući.
Gafar je pripremio jagnjetinu i pirinač. Vandam je uz večeru popio još jedno piće. Dok su jeli, Bili mu je pričao. Danas su učili o uzgajanju žita u Kanadi. Vandam je poželeo da škola uči dete nešto o zemlji u kojoj živi.
Kada je Bili otišao na spavanje, Vandam je seo u salon, pušio je i razmišljao o Džoan Abatnot, Aleksu Volfu i Ervinu Romelu. Svi su ga oni, na različit način, ugrožavali. Kada je napolju pao mrak, počeo je da se oseća klaustrofobično u sobi. Vandam je napunio tabakeru cigaretama i izašao.
U gradu je bilo podjednako živo kao i danju. Na ulicama je bilo mnogo vojnika, poneki prilično pijani. Bili su to žilavi ljudi koji su prošli borbe u pustinji, iskusili pesak, vrućinu, bombardovanje i topovsku vatru i često su smatrali da su im ljudi u pozadini nedovoljno zahvalni. Kada bi im trgovac zakinuo, a vlasnik restorana previše naplatio ili barmen odbio da posluži pijane, vojnici bi se setili kako su im drugovi pred očima ginuli braneći Egipat, pa bi se razgoropadili i razbili izloge i inventar. Vandam je razumeo zašto su Egipćani nezahvalni, nisu mnogo marili da li ih ugnjetavaju Englezi ili Nemci, ali nije uopšte saosećao s kairskim trgovcima koji su se bogatili na račun rata.
Išao je polako, sa cigaretom u ruci, uživajući u prohladnom noćnom
vazduhu, gledajući u male radnje s tezgama, odbivši da kupi pamučnu košulju koju će mu sašiti dok bude čekao, kožnu žensku torbicu ili korišćeni primerak časopisa Sočne fotografije. Zabavio ga je ulični prodavač s porno-fotografijama u levom džepu sakoa a raspećima u desnom. Video je grupu vojnika koji su se valjali od smeha gledajući kako dva egipatska policajca patroliraju ulicom držeći se za ruke.
Ušao je u bar. Izvan britanskih klubova nije bilo preporučljivo naručivati džin, zato je zatražio zibib, piće s anisom koje bi pomešano s vodom pobelelo. U deset se bar zatvarao, po obostranom sporazumu muslimanskih vlasti i ubilački raspoloženog šefa vojne policije. Kada je Vandam izašao, vid mu je bio blago zamagljen.
Krenuo je u stari deo grada. Prošavši pored upozorenja ZABRANJENO ZA VOJNIKE ušao je u Birku. U uskim uličicama i prolazima žene su sedele na stepenicama ili gledale na ulicu s prozora, pušeći i čekajući mušterije, brbljajući s vojnim policajcima. Neke su nagovarale Vandama, nudeći mu svoje telo na engleskom, francuskom i italijanskom. Skrenuo je u usku uličicu, prešao pusto dvorište i ušao kroz otvorena vrata bez natpisa. Popeo se na prvi sprat i pokucao na vrata. Otvorila mu je Egipćanka srednjih godina. Platio je pet funti i ušao.
U prostranoj prostoriji, nekada raskošno opremljenoj a sada ofucanoj, seo je na jastuk i raskopčao okovratnik. Mlada žena u dimijama dodala mu je nargilu. Nekoliko puta je duboko udahnuo, napunivši pluća dimom hašiša. Ubrzo ga je obuzeo prijatan osećaj letargije. Oslonio se na laktove i prešao pogledom po prostoriji. U sumraku sobe bila su još četiri muškarca. Dvojica su bila paše, bogati zemljoposednici. Sedeli su zajedno na divanu i tiho razgovarali. Treći, koga kao daje hašiš uspavao, izgledao je kao Englez i verovatno je bio oficir kao i Vandam. Četvrti je sedeo u uglu s jednom od devojaka. Vandam je čuo delove razgovora i zaključio da čovek želi da odvede devojku kući i da raspravljaju o ceni. Bio mu je nekako poznat, ali polupijan a sada još i drogiran, nije mogao da pokrene svoj mozak da misli kako bi se setio ko je taj čovek.
Jedna devojka mu priđe i uze ga za ruku. Odvela ga je u nišu i navukla zavesu. Skinula je grudnjak. Imala je male smeđe grudi. Vandam je pomazi po obrazu. U svetlu svećnjaka lice joj se bez prestanka menjalo; na trenutak je izgledalo tako staro a sada neobično mlado, čas kao u grabljivice, čas zaljubljeno. U jednom trenutku ličila je na Džoan Abatnot. Međutim, kada je na kraju prodro u nju, Izgledala je kao Elena.

5.

Aleks Volf je, u galabiji i fesu, stajao tridesetak metara od ulaza u Glavni štab britanskih snaga, prodajući papirne lepeze koje bi se pocepale posle samo dva minuta upotrebe.
Komešanje i vika su se stišali. Već nedelju dana nije video iznenadne racije dokumenata. Onaj Vandam ipak nije mogao beskrajno dugo da održava pritisak.
Volf je otišao ispred Glavnog štaba i na trenutak se osetio bezbedno. To što je uspeo da uđe u Kairo bilo je trijumf, ali beskoristan ako ne uspe da iskoristi situaciju za dobijanje podataka koje je Romel tražio, i to brzo. Setio se kratkog razgovora s Romelom u Džalou. Pustinjska lisica uopšte nije izgledala lukavo. Bio je to nizak, neumoran čovek s licem agresivnog seljaka: krupnog nosa, izbačenih usana, prosečene brade, nepravilnog ožiljka na levom obrazu, kose ošišane tako kratko daje ispod kape nije ni bilo. Rekao je: „Broj jedinica, nazive divizija na frontu i u rezervi, stanje uvežbanosti. Broj tenkova, na frontu i u rezervi, stanje pripravnosti. Rezerve municije, hrane i benzina. Karakteri i stavovi komandnog kadra. Strateški i taktički planovi. Kažu da vredite, Volfe. Nadam se da su u pravu."
To je lakše reći nego izvesti.
Bilo je određenih informacija koje je Volf mogao pri kupiti pukim šetanjem gradom. Mogao je da registruje uniforme vojnika na odsustvu i da sluša njihove razgovore, što mu je otkrivalo gde su pojedine jedinice bile i kada se vraćaju na položaj. Ponekad bi neki narednik spomenuo broj mrtvih i ranjenih, ili razorno dejstvo teške artiljerije, protivavionskih topova, koju su Nemci stavili na tenkove. Čuo je kako se neki vojni mehaničar žalio da na trideset devet, od pedeset novih tenkova, treba obaviti krupne popravke pre nego što ih puste u upotrebu. Sve su to bili korisni podaci za Berlin gde će ih analitičari obaveštajne službe povezati s drugim fragmentima da bi sastavili sliku. Ali nisu bili ono što je tražio Romel.
Papiri s ovakvim podacima ležali su negde u Glavnom štabu: „Posle odmora i popunjavanja, snage A, sa 100 tenkova i potpunom opremom, sutra će napustiti Kairo i priključiti se snagama B u oazi C u pripremama za kontranapad zapadno od D iduće subote u zoru."
Volf je do takvih papira želeo da dođe. Za svoj štab Britanci su preuredili nekoliko velikih zgrada, većina je bila vlasništvo paša, u predgrađu Garden siti. (Volf je bio zahvalan što je vila Le Olivije izbegla toj mreži.) Preuređene kuće bile su opkoljene ogradom od bodljikave žice. Uniformisana lica su brzo propuštali kroz vrata na ogradi, a civile su zaustavljali i dugo ispitivali, dok su straže telefonom proveravale podatke.
U gradu je bilo i drugih štabova, na primer u hotelu Semiramis nešto što se zvalo Britanske trupe u Egiptu, ali to je zapravo bila centrala, Glavna komanda Bliskog istoka. Volf je proveo dosta vremena u obaveštajnoj službi Abvera, gde je učio da prepozna uniforme, oznake četa i lica doslovno stotine viših britanskih oficira. Ovde je za nekoliko prepodneva primetio dolazak velikih štapskih automobila pa je zavirio u prozore da vidi pukovnike, generale, admirale, komandante eskadrila i glavnog komandanta, ser Kloda Okinleka lično. Svi su mu izgledali malo čudno pa je bio zbunjen, dok nije shvatio da su njihove fotografije koje je urezao u pamćenje bile crno-bele, i da ih sada prvi put gleda u prirodi.
Visoki štapski oficiri vozili su se automobilima, ali su njihovi pomoćnici pešačili. Svakog jutra kapetani i majori stizali su peške sa svojim aktovkama. Oko podne, posle redovne jutarnje konferencije, pretpostavljao je Volf, neki od njih su se vraćali s aktovkama. Svakog dana Volf je pratio po jednog. Većina pomoćnika je radila u Glavnom štabu i poverljiva dokumenta na kraju dana verovatno zaključavala u kancelariji. Ali nekoliko tih vojnika koji su morali biti na jutarnjoj konferenciji radilo je u kancelarijama u drugim delovima grada; oni su morali da nose dokumenta sa sobom od jedne do druge kancelarije. Jedan je odlazio u Semiramis. Dvojica u kasarne u Nasr-el-Nil. Četvrti je odlazio u neobeleženu zgradu u ulici Sulejman paše.
Volf je hteo da zaviri u te aktovke.
Danas će da izvede generalnu probu.
Čekajući pod jarkim suncem da pomoćnici izađu, razmišljao je o prošloj noći i osmehnuo se krajem usana ispod novoizraslog brka. Obećao je Sonji da će joj naći drugu Favzi. Sinoć je otišao u Birku i odabrao jednu devojku iz javne kuće madam Fahmi. Nije bila kao Favzi, ona je bila pravi entuzijasta, ali je bila dobra privremena zamena. Uživali su s njom malo zasebno, a onda zajedno; zatim su morali da izvode Sonjine izopačene, uzbudljive igre... Bila je to dugačka noć.
Kada su pomoćnici izašli, Volf pođe za onom dvojicom koja su išla u kasarne.
Minut kasnije iz jedne kafane izađe Abdulah i uhvati korak s njim.
- Ona dvojica? - pitao je.
- Ona dvojica.
Abdulah je bio debeo čovek sa čeličnim zubom. Bio je jedan od najbogatijih ljudi u Kairu, ali, za razliku od većine bogatih Arapa, nije oponašao Evropljane. Nosio je sandale, prljavu galabiju i fes. Masna kosa mu se kovrdžala oko ušiju a nokti su mu bili crni. Njegovo bogatstvo nije dolazilo od zemlje, kao kod paša, niti od trgovine, kao kod Grka. Obogatio se krađom.
Abdulah je bio lopov.
Volf ga je voleo. Bio je prepreden, okrutan, darežljiv i uvek nasmejan; za Volfa je bio otelovljenje stogodišnjih mana i vrlina Bliskog istoka. Njegova vojska dece, unučica, nećaka, nećakinja i drugih rođaka provaljivala i džeparila u Kairu trideset godina. Imao je pipke svuda: bio je prodavač hašiša na veliko, imao uticaja na političare, posedovao je pola Birke, među njima i kuću madam Fahmi. Stanovao je u starom gradu u velikoj trošnoj kući sa svoje četiri žene.
Pratili su dvojicu oficira prema modernom centru grada. Abdulah reče:
- Želiš li jednu aktovku ili obe?
Volf razmisli. Jedna aktovka je slučajna krađa, dve bi delovale organizovano.
- Jednu - odvrati.
- Koju?
- Nije važno.
Pošto je otkrio da vila Le Olivije više nije pouzdano sklonište, Volf je razmišljao da od Abdulaha traži pomoć. Abdulah bi sigurno mogao negde da ga sakrije, verovatno u nekom bordelu. Ali čim bi to uradio, počeo bi da pregovara s Englezima o ceni njegovog izručenja. Abdulah je delio svet na dva dela: na svoju porodicu i ostalo. Bio je potpuno odan svojoj porodici i potpuno se uzdao u nju; svakog drugog bi prevario i očekivao je da i on njega pokuša da prevari. U svim poslovima obe strane su bile sumnjičave. Volf se uverio da takav aranžman funkcioniše neverovatno dobro.
Stigli su na prometnu raskrsnicu. Dvojica oficira prešli su ulicu. Volf je zakoračio za njima, ali ga Abdulah zaustavi spustivši mu ruku na rame.
- Ovde ćemo to obaviti - reče.
Volf je pogledao unaokolo, razgledajući kuće, trotoar, raskrsnicu i ulične prodavce. Polako se osmehnuo i klimnuo glavom.
- Savršeno - odvrati.
Abdulah je stvarno odabrao savršeno mesto za otimačinu. Na toj raskrsnici jedna sporedna ulica ulivala se u glavnu. Na uglu je bila kafana sa stolovima na trotoaru, smanjujući ga tako za polovinu. Ispred kafane, prema glavnoj ulici, bila je autobuska stanica. Uprkos šezdesetgodišnjoj dominaciji Engleza, u Kairu se nikad nije ustalio običaj da se u redu čeka autobus, pa su putnici milili po već punom trotoaru. U prostranoj ulici bilo je nešto manje ljudi, iako su kafanski stolovi bili i ovde, ali nije bilo stanice. Abdulah je primetio taj mali nedostatak, pa ga je ispravio odredivši dvojicu akrobata da izvode predstavu na ulici.
Volf je sedeo za stolom na samom uglu, odakle je mogao da vidi i glavnu i sporednu ulicu i brine o tome šta može da pođe naopako.
Oficiri se danas možda neće vraćati u kasarnu.
Možda će poći drugim putem.
Možda neće nositi svoje aktovke.
Policija može da stigne ranije i sve pohapsi.
Dečaka mogu da uhvate oficiri i ispituju ga.
Volfa bi mogli oficiri da uhapse i ispituju.
Abdulah možda zaključi da može da zaradi novac s manje problema ako stupi u vezu s majorom Vandamom i kaže mu da može da uhapsi Aleksa Volfa u Nasifovoj kafani, danas u podne.
Volf se bojao zatvora. Ne bojao, već užasavao. Od pomisli na zatvor oblio bi ga hladan znoj na podnevnom suncu. Mogao je da izdrži bez hrane, vina i žena, ako zauzvrat ima ogromno prostranstvo pustinje; i mogao je da se odrekne slobode u pustinji i živi u pretrpanom gradu ako zauzvrat može da uživa u udobnosti grada; ali nije mogao da se odrekne obe stvari. Nikad to nije nikom rekao: bila je to njegova tajna noćna mora. Od pomisli da bi morao da živi u tesnoj, bezbojnoj ćeliji, među najgorim ološem (i samo s muškarcima), jedući splačine, bez pogleda na nebo, beskrajni Nil ili otvorene ravnice... uhvatila bi ga panika čak i kada je samo razmišljao o tome. Odagnao je tu misao iz glave. To se neće dogoditi.
U jedanaest i četrdeset pet minuta krupan, neuredan Abdulahov lik progegao se pored kafane. Lice mu je bilo ravnodušno, ali su male crne oči zverale unaokolo, proveravajući situaciju. Prešao je na drugu stranu ulice i nestao s vidika.
U dvanaest i pet u moru glava u daljini Volf je video dve vojničke kape.
Sedeo je na ivici stolice.
Oficiri su se približili. Nosili su svoje aktovke. Preko puta kafane, jedan parkirani automobili lenjo je upalio motor. Na stanici se zaustavio
autobus, a Volf pomisli: Abdulah nije mogao i to da organizuje, to je sreća,
čist pogodak.
Oficiri su bili na pet metara od Volfa.
Automobil preko puta iznenada je krenuo. Bio je to veliki crni pakard s jakim motorom i mekanim američkim amortizerima. Krenuo je preko puta kao slon u stampedu, cvileći u prvoj brzini, ne obazirući se na saobraćaj u glavnoj ulici, usmerivši se u sporednu, svirajući bez prestanka. Na uglu, nekoliko metara od Volfa, udario je u taksi, i neki stari tip fijata.
Dva oficira stajala su pored Volfovog stola i posmatrala sudar.
Taksista, mladi Arapin, s fesom, u zapadnjačkoj košulji, iskoči iz automobila.
Mladi Grk u odelu od mohera iskoči iz pakarda.
Arapin viknu Grku da je krmačin sin.
Grk uzvrati Arpinu da je zadnjica bolesne kamile.
Arapin udari Grka po licu, a Grk ga pesnicom tresnu po nosu.
Ljudi su silazili iz autobusa, a oni što su se hteli da uđu opkoliše autobus.
Iza ugla, akrobata koji je stajao na glavi drugog akrobate osvrnuo se na tuču, izgubio ravnotežu i strovalio se u okupljene.
Pored Volfovog stola protrča mali dečak. Volf ustade, pokaza rukom za dečakom i povika iz sveg glasa:
- Držite lopova!
Dečak poče da trči. Volf potrča za njim, a četvorica za stolovima nedaleko od Volfovog skočiše i pokušaše da uhvate dečaka. Dečak je protrčao između dvojice oficira koji su posmatrali tuču. Volf i ljudi koji su mu priskočili u pomoć zaleteše se u oficire, srušivši obojicu na tlo. Nekoliko ljudi je počelo da viče: „Držite lopova!", iako nisu imali pojma ko je to. Neki od pridošlih su zaključili da je to jedan od vozača koji su se tukli. Gomila s autobuske stanice, gledaoci akrobata i većina gostiju kafane pojurila je i bacila se na vozače, Arapi su pretpostavljali da je krivac Grk, a svi ostali da je to Arapin. Više ljudi sa štapovima, a većina muškaraca je nosila štap, počeše da se guraju u gomilu, udarajući nasumice po glavama, pokušavajući da prekinu potpuno beskorisnu tuču. Neko je podigao stolicu iz kafane i zavitlao je u gomilu. Na sreću, preletela je i uletela kroz prednje staklo u pakard. Međutim, sada su konobari, kuhinjsko osoblje i vlasnik kafane istrčali i napali svakoga ko se klatio, posrtao ili sedeo na njihovim stolicama. Svako je vikao na svakoga na pet jezika. Vozači automobila u prolazu su zastali da gledaju gužvu, saobraćaj se zatvorio u tri smera, a svaki vozač koji je stao pritisnuo je sirenu. Neki pas se oslobodio s povoca i u uzbuđenju počeo da ujeda ljude za noge. Iz autobusa su sišli svi putnici. Tuča se širila. Vozači koji su stali da se zabave zažališe, jer kada je tuča okružila i njihove automobile nisu mogli dalje, pa su morali da zaključaju vrata i podignu stakla dok su muškarci, žene i deca, Arapi, Grci, Sirijci, Jevreji, Australijanci i Škoti skakali po krovovima, tukli se na haubama, padali na papučice i krvarili po karoseriji. Neko je pao u izlog krojačke radnje kraj kafane, a jedna uplašena koza utrčala je u prodavnicu sa suvenirima s druge strane kafane, počevši da ruši stolice sa staklom, porcelanom i grnčarijom. Jedan babun se stvorio niotkuda, verovatno je jahao na kozi u uobičajenoj uličnoj predstavi, i mekim šapama pretrčao preko glava mnoštva, da bi nestao u pravcu Aleksandrije. Konj se oslobodio ulara i projurio niz ulicu kroz redove automobila. S prozora iznad kafane neka žena je pljusnula po mnoštvu kofu prljave vode. Niko to nije primetio.
Na kraju je stigla policija.
Kada su ljudi čuli zviždanje, odjednom im se guranje, udaranje i uvrede zbog kojih su počeli da se tuku učiniše mnogo manje važne. Nastalo je natezanje da se pobegne pre nego što počnu hapšenja. Gomila se brzo razredila. Volf, koji je još u početku pao na tlo, ustade i pređe preko ulice da tu posmatra rasplet. Kada je šestoro ljudi bilo uhapšeno, sve je bilo gotovo i niko se više nije tukao osim jedne starice u crnom i kljakavog prosjaka koji su se gurali u jarku. Vlasnik kafane, krojač i prodavač suvenira kršili su prste grdeći policiju što nije došla ranije, dok su u sebi za osiguravajuće društvo udvostručavali i utrostručavali štetu.
Vozač autobusa je slomio ruku, ali su ostale povrede bile samo posekotine i masnice.
Samo je jedno biće smrtno stradalo; pas je ugrizao kozu i zato su morali da je zakolju.
Kada je policija pokušala da pokrene dva automobila koja su se sudarila, otkrila je da su, dok je tuča trajala, ulični pljačkaši skinuli zadnje delove automobila i točkove. Nestale su takođe i sve sijalice iz autobusa. I jedna Aktovka britanske vojske.
* * *
Aleks Volf je bio zadovoljan sobom dok je žurio ulicama starog Kaira. Još pre nedelju dana zadatak da izvuče tajne iz Glavnog štaba izgledao je gotovo nemoguć. Sada se činilo da ga je obavio. Ideja da Abdulah iscenira uličnu tuču bila je neverovatna.
Pitao se šta će biti u aktovki.
Abdulahova kuća je izgledala kao sve ostale straćare. Njeno ispucalo i oljušteno pročelje bilo je nepravilno prekriveno malim izobličenim prozorima. Ulazilo se kroz nizak luk bez vrata, iza kojeg je bio mračan prolaz. Volf se sagnuo da uđe, prošao hodnikom do kamenog ovalnog stepeništa. Na vrhu je prošao kroz zavesu i ušao u Abdulahovu dnevnu sobu.
Soba je ličila na vlasnika: prljava, udobna i bogata. Troje male dece i štene jurilo se oko skupocenih sofa i intarziranih stočića. U udubljenju kraj prozora jedna starica je vezla tapiseriju. Druga je, kada je Volf ušao, upravo izlazila: ovde nije bilo strogog odvajanja muške i ženske dece kao u Volfovoj kući u detinjstvu. Nasred sobe, na izvezenom jastuku, sedeo je prekrštenih nogu Abdulah s malim detetom u krilu. Pogledao je Volfa i osmehnuo se.
- Prijatelju, kakav uspeh!
Volf je seo na pod preko puta Abdulaha.
- Bilo je sjajno! Ti si čarobnjak.
- Kakva tuča! Autobus je stigao u pravi trenutak... i majmun je pobegao...
Volf pažljivije pogleda šta Abdulah radi. Na podu pored njega ležala je gomila novčanika, torbica, kesa i satova. Dok je govorio uzeo je s gomile prelepo urađen kožni novčanik. Izvadio je iz njega svežanj egipatskih novčanica, nekoliko poštanskih maraka i malu zlatnu olovku, i sklonio sve to negde pod galabiju. Zatim je odložio novčanik, uzeo žensku torbicu i počeo da kopa po njoj.
Volf je shvatio odakle sve to.
- Bitango stara - rekao je. - Tvoji momci su u gužvi praznili džepove.
Abdulah se nakezio, otkrivši zube.
- Zar toliki napor zbog samo jedne aktovke...
- Imaš li je?
- Naravno.
Volf je odahnuo. Abdulah se nije pomerio da mu preda torbu. Volf upita:
- Zašto mi je ne predaš?
- Odmah ću - odvrati Abdulah, ali se ne pomeri. Posle manje pauze dodade: - Ti mi kod predaje plaćaš još pedeset funti.
Volf izbroja novčanice, koje nestadoše ispod prljave galabije. Abdulah se nagnu napred, držeći dete jednom rukom na grudima, a drugom je
posegao pod jastuk na kome je sedeo i izvukao torbu.
Volf je uze i pregleda. Brava je bila polomljena. Pobesneo je: sigurno bi ta dvoličnost trebalo da ima granica. Naterao se da mirno progovori.
- Već si je otvorio.
Abdulah je slegnuo ramenima.
-Makeš - odvrati.
Bila je to prikladno neodređena reč koja je značila i „Žao mi je" i „Pa šta?"
Volf uzdahnu. Predugo je bio u Evropi; zaboravio je kako se stvari obavljaju kod kuće.
Otvorio je aktovku. Unutra je bio svežanj od desetak listova papira gusto iskucanih na pisaćoj mašini na engleskom. Dok je čitao, neko je spustio šolju kafe pored njega. Podigao je pogled i video predivnu devojku. Upitao je Abdulaha:
- Tvoja ćerka?
Abdulah se nasmejao.
- Moja žena.
Volf pažljivije pogleda devojku. Izgledala je kao četrnaestogodišnjakinja. Ponovo se posvetio dokumentima.
Pročitao je prvi, zatim je sa sve većom nevericom prelistao ostale.
Spustio ih je.
- O, bože - izgovori tiho. Počeo je da se smeje. Ukrao je komplet jelovnika menze u kasarni za mesec jun.
* * *
Vandam se obrati potpukovniku Bogu:
- Poslao sam cirkularno pismo podsećajući oficire da se dokumenta Glavnog štaba ne smeju nositi po gradu osim u izuzetnim okolnostima.
Bog je sedeo za svojim ogromnim ovalnim stolom, glancajući maramicom crvenu loptu za kriket.
- Pametno - kazao je. - Držaće momke na oprezu.
Vandam nastavi:
- Jedan od mojih doušnika, nova devojka koju sam vam spomenuo...
- Ona prostitutka.
- Da. - Vandam se suzdržao da Bogu kaže kako „prostitutka" nije prava reč za Elenu. - Čula je priče da je tuču organizovao Abdulah...
- Ko je taj?
- Neka vrsta egipatskog Fagina , a istovremeno je slučajno i doušnik, iako je prodavanje informacija meni najbeznačajniji od njegovih mnogih
poslova.
- Zašto je prema toj priči tuča organizovana?
- Zbog krađe.
- Razumem. - Bog je gledao sumnjičavo.
- Mnogo toga je ukradeno, ali moramo razmotriti mogućnost da je glavni predmet te predstave bila aktovka.
- Zavera? - upita Bog skeptično. - Ali šta će tom Abdulahu jelovnici naše menze? - Nasmejao se.
- Nije mogao da zna šta sadrži aktovka. Možda je pretpostavljao da su tajna dokumenta.
- Ponavljam pitanje - reče Bog glasom oca koji strpljivo uči dete. - Šta će njemu tajna dokumenta?
- Možda su ga nagovorili na to.
- Ko?
- Aleks Volf.
- Ko?
- Čovek s nožem iz Asjuta.
- Oh, pa nemojte, majore, mislio sam da smo s tim završili.
Bogov telefon zazvoni i on podiže slušalicu. Vandam je iskoristio priliku da se malo ohladi. Stvar s Bogom je verovatno bila u tome da nije verovao u sebe, nije se uzdao u svoje mišljenje, razmišljao je Vandam, a kako je bio nesiguran da donosi prave odluke, igrao se nadmoćnijeg, odnoseći pobedu nad ljudima kao da je sveznajući kako bi sebi pružio iluziju da je ipak mudar. Naravno da Bog nije imao pojma da li je krađa aktovke značajna ili ne. Mogao je da sasluša Vandama i zatim donese svoj zaključak; ali toga se plašio. Nije mogao da se upusti u raspravu s potčinjenim, jer je trošio svoju intelektualnu energiju u traženju načina da ga uhvati u protivrečnosti ili u grešci ili da se ruga njegovim idejama. A pošto je završio s tim da na taj način izgradi u sebi osećaj nadmoći, odluka je pala, ovakva ili onakva, i manje ili više žestoka. Bog je rekao:
- Naravno, ser, odmah ću to da sredim. - Vandam se čudio kako je izlazio na kraj s pretpostavljenima. Potpukovnik spusti slušalicu. Zatim mu se obrati: - Dakle, gde smo ono stali?
- Ubica iz Asjuta je još uvek na slobodi - kazao je Vandam. - Možda je značajno to što je odmah posle njegovog dolaska u Kairo jednom oficiru Glavnog štaba oteta aktovka.
- S jelovnicima menze.
Eto nas opet, pomislio je Vandam. Što je mogao ljubaznije, odvrati:
- Mi u Obaveštajnoj službi ne verujemo u slučajnosti, zar ne?
- Nemoj ti mene da učiš, momče. Sve i da si u pravu, u ja sam siguran da nisi, šta možemo učiniti osim da pošaljemo cirkularno pismo koje ste već poslali?
- Pa, razgovarao sam s Abdulahom. Poriče da je uopšte čuo za Aleksa Volfa, a ja mislim da laže.
- Ako je on taj lopov, zašto to ne šapnete egipatskoj policiji?
A šta bi to pomoglo, pomisli Vandam. Međutim, rekao je:
- Znaju oni sve o njemu. Ne mogu da ga uhapse jer preveliki broj viših oficira prima mastan mito od njega. Ali bismo mi mogli da ga privedemo i pritisnemo da se malo preznoji. To je čovek bez lojalnosti i za trenutak će promeniti stranu...
- Obaveštajna služba Glavnog štaba ne privodi ljude i ne preznojava ih, majore...
- To može teritorijalna policija, odnosno vojna policija.
Bog se osmehnu.
- Da odem u teritorijalnu policiju s tom pričom o arapskom Faginu koji krade jelovnike za menze, ismejali bi me.
- Ali...
- O tome smo dosta raspravljali, majore, zapravo, previše.
- Pobogu...
Bog podiže glas.
- Ne verujem da je tuča bila organizovana, ne verujem da je Abdulah planirao da ukrade aktovku i ne verujem da je Volf nacistički špijun. Da li je to jasno?
- Vidite, ja samo hoću...
- Da lije to jasno?
- Da, gospodine.
- Dobro. Voljno.
Vandam je izašao.

6.

Ja sam mali dečak. Otac mije rekao koliko imam godina, ali zaboravio sam. Pitaću ga ponovo kada opet dođe kući. Moj otac je vojnik. Otišao je u mesto koje se zove Sudan. Sudan je veoma daleko.
Ja idem u školu. Učim Kuran. Kuran je sveta knjiga. Učim da pišem i
čitam. Čitati nije teško, ali pisati a da ne napraviš grešku, nije lako. Ponekad berem pamuk ili vodim stoku na pojilo.
O meni brinu majka i baka. Moja baka je čuvena osoba. Ljudi širom sveta dolaze da je obiđu kada su bolesni. Ona im daje lekove od trava.
Meni daje sirup. Volim kada je pomešan sa surutkom. Ležim na peći u kuhinji, a ona mi priča priče. Najviše volim baladu o Zahranu, junaku Denšveja. Kada mi je ona priča, uvek kaže da je Denšvej nedaleko odavde. Verovatno stari i postaje zaboravna, jer je Denšvej jako, jako daleko. Jednom sam otišao tamo s Abdelom i pešačili smo čitavo jutro.
Denšvej je tamo gde su Englezi pucali u golubove, a jedno zrno je zapalilo ambar. Svi seljaci su dotrčali da vide koje izazvao požar. Jedan vojnik se prepao kada je video i jake seljake kako jure prema njemu, pa je pucao u njih. Vojnici i seljaci počeli su da se tuku. Niko nije pobedio, ali je vojnik koji je zapalio ambar poginuo. Ubrzo je došlo pojačanje i pohapsilo sve ljude u selu. 
Vojnici su od drveta sagradili stvar koju su zvali gubilište. Ne znam šta je gubilište. Ali na njih vešaju ljude. Ne znam šta se s njima dešava kada ih obese. Neke seljake su obesili, a druge bičevali. Znam šta je bičevanje. To je najgore na svetu, čak gore od vešanja, mislim.
Zahrana su prvog hteli da obese jer se najžešće tukao s vojnicima. Došao je pod vešala uzdignute glave, ponosan što je ubio čoveka koji je zapalio ambar.
Želeo bih da budem Zahran.
Nisam nikad video britanskog vojnika, ali znam da ih mrzim.
Zovem se Anvar el Sadat i odlučio sam da postanem junak.
Sadat prstom opipa brk. Bio je zadovoljan njime. Imao je samo dvadeset jednu godina i u svojoj kapetanskoj uniformi pomalo je ličio na dečaka koji se igra vojnika: brk ga je činio starijim. Bio mu je potreban autoritet jer je ono što je nameravao da predloži bilo, kao i obično, pomalo ludo. Na tim malim skupovima gurao se da govori i postupa kao da će ta šaka usijanih glava stvarno svakog trenutka izbaciti Engleze iz Egipta.
Kada je progovorio, namerno je počeo dubokim glasom.
- Nadali smo se da će Romel potući Britance u pustinji i tako osloboditi našu zemlju. - Pogledao je po sobi: dobar trik, koji je, na velikim ili malim skupovima, u svakom pobuđivao pomisao da se Sadat obraća njemu. - Sada imamo veoma loše vesti. Hitler je pristao da Egipat izruči Italijanima.
Sadat je preterivao: to nisu bile vesti, nego glasine. Međutim,
melodrama je bila na dnevnom redu, i prisutni su odgovorili ljutitim mrmljanjem. Tada je nastavio:
- Predlažem da Pokret slobodnih oficira pregovara s Nemačkom o sporazumu u sklopu koga bismo organizovali ustanak protiv Britanaca u Kairu, a oni bi Egiptu garantovali nezavisnost i suverenitet posle poraza Britanaca. - Dok je govorio, smešna situacija ga je ponovo zapanjila: tu je stajao momak sa sela, govoreći grupi nezadovoljnih potčinjenih o pregovorima s nemačkim Rajhom. A ipak, ko bi drugi predstavljao egipatski narod? Britanci su bili pobednici, parlament marioneta, a kralj stranac.
Postojao je još jedan razlog za ovaj predlog, jedan o kojem se ovde neće raspravljati, koji Sadat ne bi sebi priznao osim u mrkloj noći: Abdel Naser bio je prebačen sa svojom jedinicom u Sudan, a njegovo odsustvo davalo je Sadatu priliku da osvoji položaj vođe pobunjeničkog pokreta.
Odagnao je tu ideju iz glave, jer je bila podla. Morao je od ostalih da dobije pristanak, a zatim postigne da odobre način njegovog sprovođenja.
Kemel je prvi progovorio.
- Da li će nas Nemci ozbiljno shvatiti? - pitao je.
Sadat je klimnuo glavom kao da i on smatra daje to značajno pitanje. U stvari, on i Kemel su se unapred dogovorili da Kemel postavi to pitanje, jer je ono bilo kamuflaža. Pravo pitanje je bilo može li se Nemcima verovati da će se držati dogovora s grupom samozvanih buntovnika: Sadat nije želeo da skup raspravlja o tome. Nije bilo verovatno da će se Nemci držati svog dela pogodbe; ali ako se Egipćani dignu protiv Engleza, a Nemci ih onda izdaju, Egipćani će shvatiti da je jedino nezavisnost pouzdana, i možda će, takođe, tražiti da ih vodi čovek koji je organizovao ustanak. Takve krute političke realnosti nisu bile za ovakve sastanke: bile su suviše lukave, previše proračunate. Kemel je bio jedina osoba s kojom je Sadat mogao da raspravlja o taktici. Kemel je bio policajac, inspektor kairske policije, lukav, oprezan čovek; možda ga je policijski posao i učinio ciničnim.
Ostali počeše raspravu o tome hoće li sve to funkcionisati. Sadat se nije mešao u raspravu. Neka pričaju, pomislio je; to zapravo i žele. Kada dođe do akcije, obično iznevere.
Dok su se prepirali, Sadat se setio neuspele revolucije prošlog leta. Počela je sa šeikom al-Azharom koji je propovedao: „Nas se ovaj rat ne tiče." Zatim je egipatski parlament, u retkoj demonstraciji nezavisnosti, usvojio politiku „Spasiti Egipat od ratnih stradanja". Do tada se egipatska vojska tukla u pustinji rame uz rame s britanskom, ali su tada Britanci naredili Egipćanima da polože oružje i da se povuku. Egipćani su bili srećni što mogu da se povuku, ali nisu hteli da se razoružaju: Sadat je video od Boga poslatu priliku za podsticanje bune. On i mnogi mladi oficiri odbili su da predaju oružje i planirali su da marširaju na Kairo. Na veliko Sadatovo razočaranje, Britanci su odmah popustili i dopustili im da zadrže oružje. Sadat je i dalje pokušavao da raspiri iskru pobune u plamen revolucije, ali su ga Britanci u tome onemogućili popuštanjem. Marš na Kairo bio je fijasko: na mesto okupljanja stigla je samo Sadatova jedinica. Oprali su vozila, seli, čekali malo, a onda se vratili u logor.
Za šest meseci Sadat je pretrpeo još jedan neuspeh. Ovog puta se usredsredio na debelog egipatskog razuzdanog kralja Turčina. Britanci su na to kralju Faruku dali ultimatum: ili će narediti svom premijeru da obrazuje novu, probritansku vladu, ili da abdicira. Kralj je pod pritiskom pozvao Mustafu el Nahas-pašu i naredio mu da sačini novu vladu. Sadat uopšte nije bio rojalista, ali bio je oportunista: objavio je da je to povreda egipatskog suvereniteta, i mladi oficiri su odmarširali do palate da u protestu salutiraju kralju. Ponovo je Sadat pokušao da gurne pobunu dalje. Plan mu je bio da opkole palatu u simboličnoj odbrani kralja. I ovog puta, samo je on došao na poprište.
U oba slučaja bio je gorko razočaran. Bio je spreman da napusti sve: neka Egipat ide do đavola ako hoće, pomišljao je u trenucima najgoreg očaja. Međutim, ti trenuci su prošli jer je znao da je stvar za koju se zalaže pravedna i znao je da je dovoljno vešt da joj dobro služi.
- Ali nemamo načina da stupimo u kontakt s Nemcima. - Rekao je to Imam, jedan od pilota. Sadatu je bilo drago što su već raspravljali kako da to učine, a ne da li da to urade.
Kemel je na to pitanje imao odgovor.
- Mogli bismo poslati poruku avionom.
- Da! - Imam je bio mlad i žestok. - Jedan od nas bi mogao da odleti u patrolu i tada skrene s kursa i spustiti se iza nemačkih linija.
Neko od starijih pilota odvrati:
- Kada se vrati, moraće da položi račune za skretanje...
- Može i da se ne vrati - kazao je Imam, poraženog izraza lica, koji je isto tako brzo zamenio izraz oduševljenja. Sadat tiho reče:
- Mogao bi da se vrati s Romelom.
Imamove oči ponovno blesnuše, i Sadat je znao da mladi pilot
zamišlja sebe i Romela kako na čelu oslobodilačke armije ulaze u Kairo.
Sadat je odlučio da poruku odnese Imam.
- Da se dogovorimo o tekstu poruke - kazao je Sadat demokratski. Niko nije primetio da se takva jasna odluka nije pominjala u pitanju da li da uopšte pošalju poruku. - Mislim da bismo morali da istaknemo četiri tačke. Prva: Mi smo pošteni Egipćani, imamo organizaciju unutar vojske. Druga: Kao i vi, i mi se borimo protiv Britanaca. Treća: Možemo da regrutujemo pobunjeničku vojsku da se bori na vašoj strani. Četvrta: Mi ćemo u Kairu organizovati pobunu protiv Britanaca, ako vi zauzvrat Egiptu garantujete nezavisnost i suverenitet posle poraza Britanaca. - Zastao je. Namršteno je dodao: - Možda bismo orali da im ponudimo neki dokaz naših namera.
Nastala je tišina. Kemel je imao odgovor i na ovo pitanje, ali je smatrao da je bolje da ga neko drugi kaže. Javio se Imam.
- Mogli bismo poslati s porukom i nekorisne vojne podatke.
Kemel se pravio da je protiv te ideje.
- Kakve informacije možemo da prikupimo? Ne mogu da zamislim...
- Snimci iz vazduha britanskih položaja.
- Kako?
- Možemo ih snimiti na rutinskoj patroli, običnim fotoaparatom.
Kemel je gledao s nevericom.
- A razviti film?
- To nije neophodno - odgovorio je Imam uzbuđeno. - Možemo im poslati nerazvijen film.
- Samo jedan?
- Onoliko koliko želimo.
Sadat reče:
- Mislim da je Imam u pravu. - Ponovo su raspravljali o sprovođenju zamisli umesto o njenom riziku. Trebalo je da preskoči još samo jednu prepreku. Sadat je iz gorkog iskustva znao da su ovi pobunjenici veoma smeli sve dok ne treba stvarno izložiti glavu opasnosti. Kazao je:
- Preostaje samo još pitanje ko će od nas upravljati avionom. - Prešao je pogledom po sobi, zaustavivši na kraju pogled na Imamu.
Posle kraćeg razmišljanja, Imam je ustao.
Sadatove oči zacakliše likujući.
Dva dana kasnije, Kemel je iz centra Kaira otišao peške u četiri i po kilometra udaljeno predgrađe u kojem je stanovao Sadat. Kao policijski inspektor mogao je da koristi službeni automobil kad god je hteo, ali je, bezbednosti radi, retko kada koristio vozilo za pobunjeničke sastanke. Njegove kolege u policiji bili bi verovatno naklonjeni Pokretu slobodnih oficira; ipak, nije žurio da ih stavi na probu.
Kemel je bio petnaest godina stariji od Sadata, ali je mlađeg čoveka skoro obožavao kao heroja. Kemel je delio Sadatov cinizam, njegovo realno shvatanje poluga političke vlasti; ali Sadat je imao nešto više, vatreni idealizam koji mu je davao neograničenu energiju i bezgraničnu nadu.
Kemel se pitao kako da mu saopšti vest.
Poruka Romelu bila je napisana, potpisao ju je Sadat i svi vodeći pripadnici Pokreta osim odsutnog Nasera, i zapečaćena je u velikoj smeđoj koverti. Snimljeni su britanski položaji iz vazduha. Imam je poleteo u svom gladijatoru, u drugom avionu ga je pratio Bagdadi. Spustili su se u pustinji da Kemel preda kovertu Imamu i popne se u Bagdadijev avion. Imamovo lice sijalo je mladalačkim idealizmom.
Kemel pomisli: Kako to da kažem Sadatu?
Kemelu je to bio prvi let. Pustinja, tako bezlična na zemlji, iz vazduha je izgledala kao breskrajni mozaik oblika i uzoraka: mrlje šljunka, tačke vegetacije i oštro izrezana vulkanska brda. Bagdadi je rekao: „Biće vam hladno", a Kemel je mislio da se šali, u pustinji je bilo kao u peći, ali kako se mali avion dizao, temperatura je postepeno padala i uskoro je Kemel drhtao u tankoj vojničkoj bluzi.
Postepeno oba aviona skrenuše na istok, a Bagdadi javi radiom bazi da je Imam skrenuo s kursa i da ne odgovara na radio-pozive. Kao što se i moglo očekivati, baza reče Bagdadiju da prati Imama. Ta mala pantomima bila je neophodna da Bagdadi, kada se vrati, ne bude sumnjiv.
Preleteli su iznad jednog vojnog logora. Kemel je video tenkove, kamione, topove i džipove. Grupa vojnika je mahala: mora da su Englezi, pomislio je Kemel.
Oba aviona su se podigla više. Pravo ispred sebe videli su znakove borbe: velike oblake prašine, eksplozije, topovsku paljbu. Okrenuli su se da s južne strane zaobiđu bojno polje.
Kemel je računao: leteli smo iznad britanske baze, zatim bojnog polja, sledeća bi trebalo da bude nemačka baza.
Imamov avion ispred njihovog gubio je visinu. Umesto i da se i on spusti, Bagdadi se podigao malo više; Kemelu j se činilo da gladijator i ne može više, pa je skrenuo na jug. Gledajući iz aviona desno, Kemel primeti isto što i piloti: tu ili logor s očišćenom delom tla za sletanje.
Približavajući se Sadatovoj kući, Kemel se sećao kako se oduševio
tamo gore na nebu nad pustinjom kada je shvatio da su iza nemačkih
linija, i da sporazum samo što nije u Romelovim rukama. Pokucao je na vrata. Još nije znao šta da kaže Sadatu. Bila je to obična porodična kuća, nešto siromašnija od Kemelove.
Sadat je otvorio u galabiji, pušeći lulu. Pogledao je Kemela i kazao:
- Nije uspelo.
- Da. - Kemel je ušao. Pošli su u malu sobu koju je Sadat koristio kao kabinet. Bio je tu pisaći sto, polica s knjigama i nekoliko jastuka na golom podu. Na stolu je na snopu papira ležao vojnički revolver.
Seli su. Kemel reče:
- Našli smo nemački logor s pistom. Imam se spustio. Nemci su otvorili vatru na avion. Bio je to engleski avion, o tome nismo razmišljali.
Sadat odvrati:
- Sigurno su videli da nije neprijateljski; nije pucao, nije bacao bombe...
- Samo se spuštao - nastavi Kemel. - Klatio je krilima, i pretpostavljam daje pokušao da ih upozori radiom, ali oni su pucali i dalje. Rep aviona je bio pogođen.
- Oh, bože.
- Činilo se da pada veoma brzo. Nemci su prestali da pucaju. Nekako je uspeo da se dočeka na točkove. Avion je posrtao. Mislim da Imam više nije mogao njim da upravlja. Sigurno nije mogao da ga uspori. Sišao je s tvrde podloge u pesak; desno krilo udarilo je o tlo i prsnlo; nosem je zaronio u pesak; zatim se trup srušio na slomleno krilo.
Sadat je zurio u Kemela skoro nepomično; lula u ruci mu se ugasila. U mislima Kemel je video kako oštećeni avion leži u pesku, nemački vatrogasni kamion i ambulantna kola jure pistom prema njemu, za njima trči desetak, petnaestak vojnika. Nikada neće zaboraviti kako je avion, kao pupoljak koji se naglo otvara, eksplodirao u pravcu neba u obliku crvenog i žutog plamena.
- Eksplodirao je - rekao je Sadatu.
- A Imam?
- Nije mogao da preživi u takvom požaru.
- Moramo ponovo da pokušamo - kazao je Sadat. - Moramo naći način da dostavimo poruku.
Kemel je zurio u njega i shvatio da je taj odlučan ton lažan. Sadat je pokušao da upali lulu, ali mu se ruka previše tresla. Kemel je pažljivije pogledao i video u Sadatovim očima suze.
- Jadni mladić - prošaputao je Sadat.

7.

Volf se našao na početku: znao je gde su tajne, ali nije mogao da dođe do njih. Mogao je da ukrade još jednu aktovku na isti način, ali bi to Englezi smatrali zaverom. Mogao je da smisli drugi način krađe, ali i to bi moglo da dovede do pooštravanja mera bezbednosti. Osim toga, jedna po jedna aktovka nije udovoljavala njegovim potrebama: morao je da ima redovan, neometan pristup poverljivim dokumentima.
To je bio razlog što je Sonji brijao stidne dlake.
Dlake su bile crne i oštre, a rasle su veoma brzo. Redovno ih je brijala kako bi mogla da nosi providne dimije bez uobičajenog teškog, šljokicama opšivenog stidnog pojasa. Ta dodatna mera fizičke slobode, i stalne i tačne glasine da ispod dimija ne nosi ništa, potpomogle su da postane prva trbušna plesačica Kaira.
Volf je umočio četku u posudicu i počeo ju je sapunjati.
Ležala je na krevetu, oslonjena na gomilu jastuka, gledajući ga sumnjičavo. Nije joj se sviđala ta njegova najnovija perverzija. Mislila je da joj se neće dopasti.
Volf je bio siguran u suprotno.
Znao je kako radi njen mozak i poznavao je njeno telo bolje nego ona sama, a nešto je od nje hteo. Gladio ju je mekom brijaćom četkom i rekao:
- Smislio sam drugi način da zavirim u one aktovke.
- Koji?
Nije joj odmah odgovorio. Spustio je četku i uzeo brijač. Probao je oštricu palcem, zatim pogledao Sonju. Zurila je u njega užasnuto i opčinjeno. Nagnuo se, razmakao joj još malo noge, prislonio brijač na kožu i povukao gore lakim, pažljivim potezom. Rekao je:
- Sprijateljiću se s jednim britanskim oficirom.
Nije odgovorila: slušala je samo s pola uva. Obrisao je brijač o peškir. Prstom leve ruke pritisnuo je obrijan deo, povukao kožu i prislonio brijač.
- Zatim ću dovesti oficira ovde - kazao je.
Sonja odvrati:
- Oh, ne.
Ponovo je nežno povukao brijačem nagore. Počela je da dahće. Obrisao je brijač i povukao ponovo jednom, dva puta, tri puta.
- Nekako ću nagovoriti oficira da ponese svoju aktovku.
Pritisnuo je prstom njeno najosetljivije mesto i brijao oko njega. Zatvorila je oči. Sipao je iz bokala vruću vodu u posudu na podu pored nogu. Umočio je meku pamučnu krpu u vodu i iscedio je.
- Zatim, dok oficir bude u krevetu s tobom, ja ću pretražiti njegovu aktovku.
Pritisnuo je vruć flanel na obrijanu kožu. Kriknula je oštro kao životinja saterana u ćošak:
- Ah, tuli!
Volf je spustio na pod svoj bademantil i stajao go. Uzeo je ulje za kožu, sipao malo u dlan desne ruke i kleknuo ha krevet kraj Sonje; počeo je da trlja njen polni organ.
- Neću - rekla je, dok se uvijala.
Dodao je još ulja, utrljavajući ga u nabore i udubljenje. Levom rukom ju je držao za vrat, pritisnuvši je doje.
- Hoćeš.
Veštim pristima je trljao i pritiskao, sada ne tako nežno.
-Ne.
-Da.
Vrtela je glavom s jedne strane na drugu. Telo joj se nemoćno savijalo u grču snažnog užitka. Drhtala je i na kraju promrmljala:
- Oh! Oh! Oh! Oh! Oh! - Zatim se opustila.
Volf joj nije dao da predahne. Nastavio je da trlja obrijanu kožu desnom, a levom njene smeđe bradavice. Nije mogla da odoli, ponovo je počela da se uvija. Otvorila je oči i videla da se i on uzbudio. Rekla je:
- Bitango, gurni ga unutra.
Iskezio se. Osećaj moći bio je poput droge. Ležao je nad njom i oklevao, pribran.
- Brzo! - Izgovorila je.
- Hoćeš li to da učiniš?
- Brzo!
Dotakao ju je svojim telom i opet zastao.
- Hoćeš li to da učiniš?
- Da! Molim te!
- Aaah! - udahnuo je Volf i spustio se na nju.
Kasnije je pokušala da povuče reč.
- Takvo obećanje ne važi - kazala je.
Volf je izašao iz kupatila umotan velikim peškirom. Pogledao ju je. Ležala je na krevetu, još gola, i jela čokolade iz kutije. Bilo je trenutaka kada ju je skoro voleo.
- Obećanje je obećanje.
- Obećao si da ćeš nam naći drugu Favzi. - Bila je mrzovoljna. Uvek je
bila takva posle seksa.
- Doveo sam ti devojku od madam Fahmi - odvrati Volf.
- Ta nije bila druga Favzi. Favzi nije svaki put tražila deset funti, i nije ujutru odlazila kući.
- Dobro. Još je tražim.
- Nisi obećao da ćeš tražiti, obećao si da ćeš da je nađeš.
Volf ode u susednu sobu i izvuče iz frižidera bocu šampanjca. Uzeo je i dve čaše i sve poneo u spavaću sobu.
- Hoćeš?
- Ne - odgovorila je. - Da.
Sipao je i pružio joj čašu. Srknula je malo i uzela jednu čokoladu. Volf nazdravi:
- Za nepoznatog britanskog oficira kojeg čeka najlepše iznenađenje u životu.
- Neću da legnem s Englezom - kazala je. - Oni smrde, imaju ljigavu kožu i ja ih mrzim.
- Zato ćeš to i uraditi, zato što ih mrziš. Zamisli samo: dok on bude na tebi, misleći kakva ga je sreća zadesila, ja ću čitati njegova poverljiva dokumenta.
Volf poče da se oblači. Obukao je košulju koju su mu sašili u jednoj od malih krojačkih radnji u starom gradu, bluzu, košulju britanske uniforme s kapetanskim zvezdicama na ramenima.
- Šta si to obukao? - upita Šonja.
- Uniformu britanskog oficira. Oni ne razgovaraju sa strancima, znaš.
- Pretvaraćeš se da si Englez?
- Južnoafrikanac, mislim.
- Ali ako te otkriju?
Pogledao ju je.
- Verovatno će me streljati kao špijuna. - Skrenula je pogled.
- Ako nađem odgovarajućeg čoveka, dovešću ga u Ča-Ča. - dodao je. Dohvatio je bluzu i iz korica ispod pazuha izvukao nož. Prišao joj je i prislonio oštricu na njeno golo rame. - Ako me izdaš, odseći ću ti usne.
Izašao je.
* * *
Šeperds je bio prepun, kao uvek.
Volf je platio taksi, progurao se kroz gomilu uličnih prodavaca i tumača, popeo se uza stepenište i ušao u predvorje. Bilo je mnogo ljudi:
bučnih levantinskih trgovaca, Evropljana koji su obavljali poštanske i
bankovne poslove, Egipćanki u jeftinim haljinama i britanskih oficira, niži činovi nisu imali pristup u hotel. Volf je prošao pored dva bronzana ženska kipa, veća od čoveka, koji su držali lampe, i ušao u salon. Mali orkestar je svirao nešto neodređeno za atmosferu dok je mnoštvo gostiju, većinom Evropljana, neprestano zvalo konobare. Zaobilazeći divane i stočiće s mermernom pločom, Volf se probijao do dugačkog bara u dnu dvorane.
Tamo je bilo malo mirnije. Žene tu nisu imale pristup i ovde se dosta pilo. Ovde bi došao neki usamljen oficir. Volf je seo na barsku stolicu. Zaustio je da naruči šampanjac, ali se setio u šta se prerušio, pa je umesto toga tražio viski s vodom.
Pažljivo je odabrao odeću. Smeđe cipele bile su oficirske, dobro izglancane, kaki dokolenice zavrnute na pravoj visini, široke kratke pantalone imale su oštro ispeglanu ivicu; safari košulja sa smeđim zvezdicama nosila se preko pantalona, ne uvučena u njih; pljosnata kapa bila je neznatno nakrivljena.
Bio je malo zabrinut zbog svog akcenta. Imao je. spremnu priču koju će da izloži, onu istu koju je ispričao kapetanu Njumanu u Asjutu, kako je odrastao u Južnoj Africi gde se govori holandski. Ali šta ako izabrani oficir i sam bude Južnoafrikanac? Volf nije umeo tako pouzdano da razlikuje engleske akcente i da prepozna Južnoafrikanca.
Više ga je brinulo njegovo poznavanje engleske vojske. Tražio je oficira iz Glavnog štaba, zato će za sebe reći da je u BTE, Britanskim trupama u Egiptu, a to je bila odvojena i nezavisna vojna formacija. Na nesreću, o njoj je znao veoma malo. Čak nije bio siguran u njenu funkciju niti kako je organizovana, a nije mogao da navede ime ni jednog jedinog oficira. Zamišljao je ovakav razgovor:
- Kako je stari Bafi Dženkins?
- Stari Bafi? Ne viđam ga često u mom odeljenju.
- Ne viđate ga? Pa on diriguje čitavom predstavom! Govorimo li o istom BTE?
Ili ovo:
- Šta je sa Sajmonom Frobišerom?
- Oh, Sajmon je uvek isto, znate.
- Samo trenutak, neko je rekao da se vratio kući. Da, siguran sam da jeste. Kako to ne znate?
Zatim optužbe, vojna policija, tuča i na kraju zatvor.
Odagnao je tu misao i naručio još jedan viski.
U bar je ušao znojavi pukovnik i stao pored Volfa. Viknuo je barmanu
- Ezma! - To je značilo „slušaj" ali je Britanac mislio da izgovori „konobar". Pukovnik pogleda u Volfa.
Volf ljubazno klimnu glavom i reče:
- Ser.
- Dole kapu u baru, kapetane - kaza pukovnik. - Na šta mislite?
Volf skinu kapu, proklinjući se zbog ovakve greške. Pukovnik naruči pivo. Volf skrenu pogled.
U baru je bilo petnaestak, dvadesetak oficira, ali nijednog nije prepoznao. Tražio je bilo koga od osam pomoćnika koji su svakog podneva izlazili iz Glavnog štaba s aktovkama. Upamtio je lice svakog pojedinog i odmah bi ga prepoznao. Već je bezuspešno prokrstario hotelom Metropolitan i Golf klubom, a posle pola sata ovde u Šeperdsu pokušaće s Oficirskim klubom, sportskim klubom Gezira i i čak Anglo-egipatskom unijom. Ako ne uspe danas, pokušaće ponovo sutra: bio je siguran da će pre ili kasnije nabasati bar na jednog.
Tada će sve zavisiti od njegove veštine.
Mnogo toga išlo je u prilog njegovom planu. Uniforma ga je činila jednim od njihovih, pouzdanim i drugom. Kao i većina vojnika u stranoj zemlji, bili su verovatno usamljeni i željni seksa. Sonja je neosporno bila veoma poželjna žena, bar za gledanje, a prosečni engleski oficir nije bio dobro naoružan protiv trikova istočnjačke zavodnice. Uostalom, ako je bio toliko loše sreće da odabere ađutanta dovoljno pametnog da se odupre iskušenjima, moraće da ga otpiše i potraži drugog.
Nadao se da sve to neće zahtevati mnogo vremena.
U stvari, obavio je posao za pet minuta.
Major koji je ušao bio je nizak čovek, veoma mršav i desetak godina stariji od Volfa. Na obrazima je imao popucale kapilare kao teški alkoholičari. Plave oči bile su mu izbuljene, a retke vlasi boje peska zalepljene uz glavu. Svakog dana u podne izlazio je iz Glavnog štaba i odlazio do zgrade bez oznake u ulici Sulejman-paše, noseći aktovku.
Volfovo srce je preskočilo.
Major je prišao baru, skinuo kapu i rekao:
- Ezma! Skoč. Bez leda. I požuri. Okrenuo se ka Volfu. - Prokleta vrućina - rekao je pričljivo.
- Zar nije uvek tako, ser? - odgovorio je Volf.
- Prokleto tačno. Ja sam Smit, G. Š.
- Drago mi je, ser. - Budući da je Smit svakog dana odlazio iz Glavnog
štaba u drugu zgradu, Volf je znao da on zapravo ne pripada štabu, pa se na trenutak zapitao zašto je taj čovek lagao. Ostavio je tu misao za kasnije i odvratio: - Slejvenberg, BTE.
- Lepo. Hoćete još jedan?
Upustiti se u razgovor s jednim oficirom pokazalo se jednostavnije nego što je očekivao.
- Veoma ljubazno od vas, ser - odgovori Volf.
- Polako s tim. U baru nema činova, zar ne?
- Naravno. - Još jedna greška.
- Šta ćete?
- Viski s vodom, molim.
- Na vašem mestu ne bih ga mešao s vodom. Dolazi direktno iz Nila, kažu.
Volf se osmehnu.
- Mora da sam navikao na nju.
- Ne škodi vašim crevima? Verovatno ste jedini belać u Egiptu kojem ne škodi.
- Rođen u Africi, u Kairu deset godina. - Volf se utopio u Smitov skraćeni način govora. Trebalo je da budem glumac, pomislio je.
Smith reče:
- Afrika, a? Učinilo mi se da imate neki akcenat.
- Otac Holanđanin, majka Engleskinja. Imamo farmu u Južnoj Africi.
Smit pogleda zabrinuto.
- Vašem ocu nije lako sada kada su Švabe po celoj Holandiji.
Volf nije razmišljao o tome.
- Umro je kada sam bio dečak - odgovorio je.
- Baš loše. - Smit iskapi čašu.
- Još jednu? - ponudi Volf.
- Hvala.
Volf naruči piće. Smit mu ponudi cigaretu, a Volf je odbi.
Smit se žalio na slabu hranu, na nestašicu pića u barovima, na visoku stanarinu koju plaća i drske arapske konobare. Volfu je bilo na vrh jezika da mu objasni kako je hrana loša jer Smit traži engleska a ne egipatska jela, da je nestašica pića zbog rata u Evropi, da su stanarine skočile do neba zbog hiljada stranaca kao što je Smit koji su preplavili grad, i da su konobari osorni prema njemu jer je bio suviše lenj ili arogantan da nauči nekoliko rečenica na njihovom jeziku. Umesto toga ugrizao se za jezik i klimnuo glavom kao da se slaže s njim.
Usred nabrajanja nezadovoljstva Volf pogleda preko Smitovog ramena i ugleda na ulazu u bar šest vojnih policajaca. Smit je primetio promenu na njegovom licu i upitao:
- Šta je? Videli ste duha?
U patroli je bio jedan pešadijski policajac, jedan mornarički s belim uprtačima, jedan Australijanac, Novozelanđanin, Južnoafrikanac i Gurka s turbanom. Volf oseti ludu potrebu da beži. Šta će ga pitati? Šta da odgovori? Smit se obazre, ugleda policajce i reče:
- Uobičajena noćna patrola. Traže pijane oficire i nemačke špijune. Ovo je oficirski bar, neće nas uznemirivati. Šta je? Kršite pravila ili šta?
- Ne, ne. - Volf je užurbano improvizovao. - Marinac izgleda kao čovek koga sam znao a ubijen je kod Halfaja.
Zurio je i dalje u patrolu. Izgledala je veoma poslovno s metalnim šlemovima i s pištoljima u futrolama. Da li će tražiti dokumenta? Smit je zaboravio na patrolu. Nastavio je:
- A što se tiče posluge... odvratni ljudi. Prokleto sam siguran da moj čovek sipa vodu u džin. Ali ja staću mu na put. Napunio sam praznu bocu od džina zibijem, znate, onim pićem koje pobeli kada mu dodate vode. Čekajte dok to razvodni. Moraće da kupi novu bocu i pravi se da se ništa nije dogodilo. Ha-ha! Nek mu je sa srećom.
Oficir koji je komandovao patrolom priđe pukovniku koji je Volfu rekao da skine kapu.
- Sve u redu, ser? - pitao je.
- Ništa neprijatno - odgovorio je pukovnik.
- Šta vam je? - upita Smit Volfa. - Valjda imate pravo na ove zvezdice, zar ne?
- Naravno - odgovori Volf. Kap znoja ušla mu je u oko i on je obrisa brzim pokretom.
- Bez uvrede - nastavi Smit. - Ali, znate, Šeperds je zabranjen nižim činovima, i dešavalo se da podoficiri prišiju neku zvezdicu da mogu da uđu.
Volf se pribrao.
- Slušajte, gospodine, ako želite da proverite...
- Ne, ne, ne - užurbano odgovori Smit.
- Ta sličnost je bila priličan šok.
- Naravno, razumem. Hajde da popijemo još po jedno piće. Ezma!
Vojni policajac koji se obratio pukovniku dugim pogledom je prešao po baru. Traka oko ruke govorila je da je pomoćnik komandanta garnizonske
policije. Pogledao je Volfa. Volf se pitao da li je čovek upamtio opis ubice iz Asjuta. Garantovano ne. Uostalom, ne bi među britanskim oficirima tražili čoveka tog opisa. A Volf je pustio brkove da stvar izbledi. Prisilio se da pogleda policajca u oči, a onda nemarno krenuo pogledom po baru. Uzeo je svoju čašu, siguran da ga čovek još uvek posmatra.
Zatim je čuo udaranje čizama i patrola izađe. Volf se naterao da se ne oda kako mu je laknulo. Podigao je čvrstom rukom čašu i kazao:
- Živeli.
Popili su naiskap. Smit reče:
- Vi poznajete ovaj grad. Šta čovek da radi uveče, osim da pije u baru Šeperds?
Volf se pravio da baš o tom pitanju razmišlja.
- Da li ste već videli trbušni ples?
Smit s odvratnošću frknu.
- Jednom. Neka debela Egipćanka je uvijala bokovima.
- Ah. Onda morate da vidite pravu stvar.
- Zar bih morao?
- Pravi trbušni ples je najerotskija stvar koju možete da vidite.
Smitove oči su čudno blesnule.
- Stvarno?
Volf pomisli: Majore Smit, ti si upravo ono što meni treba. Dodao je:
- Sonja je najbolja. Morate da vidite njen ples.
Smit klimnu glavom:
- Možda hoću.
- U stvari, razmišljao sam da i sam odem u klub Ča-Ča. Hoćete li sa mnom?
- Popijmo prvo još jedno piće - odvrati Smit.
Posmatrajući Smita dok pije piće, Volf je razmišljao kako je major, naizgled, veoma koruptivan čovek. Činilo se da mu je dosadno, da je slabić i alkoholičar. Ako je pri tom i normalno heteroseksualan, Sonja će ga lako zavesti. Prokletstvo, pomislio je, bolje bi joj bilo da obavi svoj posao. Onda će on morati da utvrdi nosi li Smit u svojoj aktovki nešto korisnije od jelovnika. Na kraju, mora da nađe način kako da iz njega izvuku tajne. Bilo je previše tog „moraće", a malo vremena. Mogao je napredovati samo korak po korak, a prvi je bio da Smit počne da zavisi od njega.
Popili su piće i krenuli u Ča-Ča. Nisu mogli da nađu taksi, pa su iznajmili otvoreni fijaker. Kočijaš je nemilosrdno šibao starog konja.
- Taj čovek je malo grub sa životinjom - primetio j Smit.
- Baš jeste - odvrati Volf, misleći: Trebalo bi da vidiš šta radimo s kamilama.
U klubu je ponovo bila gužva i vruće. Da bi se domogao stola, Volf je morao da podmiti konobara.
Sonjina tačka počela je odmah kada su seli. Smit je gledao Sonju, a Volf Smita. Ubrzo se major sav oznojio. Volf upita:
- Dobra je, zar ne?
- Fantastična - odgovorio je Smit, ne skrenuvši pogled.
- Ja je zapravo poznajem, površno - reče Volf. – Da je pitam može li kasnije da sedne za naš sto?
Ovog puta Smit je skrenuo pogled.
- Pobogu! - kazao je. - Da li biste to stvarno učinili?
Ritam se ubrzavao. Sonja je gledala po sali punoj publike. Stotine muškaraca požudno je posmatralo njeno veličanstveno telo. Zatvorila je oči. Pokreti su dolazili sami od sebe: sve su preuzela čula. U svojoj mašti videla je mnoštvo požudnih lica koja su buljila u nju. Osećala je kako joj grudi poskakuju, stomak se vrti a bokovi trzaju kao da neko drugi njom upravlja, kao da svi oni gladni muškarci u publici manipulišu njenim telom. Igrala je sve brže i brže. U njenom plesu nije bilo ničeg naučenog, ne više; sada je igrala za sebe. Nije čak ni pratila muziku, ona je pratila nju. Uzbuđenje ju je zapljuskivalo u talasima. Jahala je na vrhu talasa dok nije osetila da je na ivici ekstaze, da samo treba da skoči kako bi poletela. Oklevala je na samom kraju. Raširila je ruke. Muzika se završila glasnim udarcem. Kriknula je nemoćno i pala unazad, butina raširenih prema publici, a temenom je dodirnula pozornicu. Tada su se svetla ugasila.
Uvek je bilo tako.
U buri aplauza ustala je i prešla preko zamračene pozornice među kulise. Brzo je išla prema garderobi, pognute glave, ne gledajući nikoga. Nije želela da čuje njihove reči ni vidi osmeh. Nisu shvatali. Niko nije znao šta taj ples za nju znači, šta preživljava svake noći dok igra.
Izula je cipele, providne dimije i šljokicama optočen pojas i obukla svilenu haljinu. Sela je ispred ogledala da skine šminku. Uvek je to radila odmah posle nastupa jer je šminka štetila koži. Morala je da čuva telo. Primetila je da su joj lice i vrat ponovo bili deblji. Mora prestati da jede čokoladu. Bila je već prilično prošla godine kada žene počnu da se goje. Njene godine su bile tajna koju publika nikada ne sme saznati. Imala je skoro toliko godina koliko i njen otac kada je umro. Otac...
Bio je krupan, arogantan čovek, čija dela nisu dostigla njegove nade. Sonja i njeni roditelji spavali su zajedno na uskom tvrdom krevetu u iznajmljenom stanu u Kairu. Nikad više nije osetila takvu toplinu i sigurnost. Spavala bi priljubljena uz očeva široka leđa. Upamtila je miris njegovog tela. Tada, kada se pretpostavljalo da spava, došao bi drugi miris, koji ju je neizmerno uzbuđivao. U mraku, ležeći jedno pored drugoga, majka i otac počeli su se pomerati, a Sonja s njima. Dva puta ju je majka uhvatila u tome. Otac ju je tada tukao. Treći put su je naterali da spava na podu. Tamo ih je čula, ali nije mogla s njima da deli užitak: činilo joj se to strašno okrutnim. Krivila je za to majku. Bila je sigurna da je otac bio voljan da to podeli s njom. Znao je i ranije šta ona radi. Ležeći na podu, zebla je isključena, osluškujući. Pokušala da uživa na daljinu, ali nije joj polazilo za rukom. Od tada nije uživala sve do dolaska Aleksa Volfa...
Nikad nije spomenula Volfu taj uski krevet u stanu, ali je on na neki način prozreo šta nju muči. Umeo je da oseti duboke potrebe ljudi koje oni nikad nisu priznavali. S devojkom Favzi obnovio je Sonjine doživljaje iz detinjstva. To je vratilo užitak.
Znala je da to nije učinio zato što ima dobro srce. Radio je takve stvari da bi iskoristio ljude. Sada je hteo pomoću nje da špijunira Engleze. Uradila bi skoro sve da im napakosti, sve osim da spava s njima...
Neko je pokucao na vrata garderobe. Rekla je:
- Napred.
Ušao je konobar s pismom. Otpustila ga je pokretom glave i zatim rastvorila papir. Pisalo je: Sto 41. Aleks.
Zgužvala je papir i spustila ga na pod. Dakle, našao je jednog. To je bilo brzo. Njegov instinkt za ljudske slabosti ponovo je proradio.
Znala je to jer je bila slična kao on. I Sonja je ljude iskorišćavala, mada manje spretno od njega. Čak je i njega koristila. Imao je stila, ukusa, prijatelja u imućnim krugovima i novca; jednog dana odvešće je u Berlin. Jedno je biti zvezda u Egiptu, a sasvim drugo u Evropi. Želela je da igra za aristokratske stare generale i lepe mlade jurišnike; želela je da zavodi moćne ljude i predivne devojke svetle kože; htela je da postane kraljica kabarea u najdekadentnijem gradu sveta. Volf će joj biti vodič. Da, ona je koristila njega.
Mora da je neobično, pomislila je, da je dvoje ljudi tako prisno a da se pri tom tako malo vole.
On bi joj stvarno odsekao usne.
Stresla se, odbacila je tu misao i počela se oblačiti. Obukla je dugačku belu haljinu sa širokim rukavima, s dubokim izrezom. Izrez je otkrivao grudi, a suknja je njene bokove činila užim. Navukla je bele sandale visokih potpetica. Oko ruke pričvrstila je tešku zlatnu narukvicu, a na vrat okačila zlatni lanac s priveskom koji se udobno smestio u prorezu između grudi. Englezu će se to svideti. Englezi imaju jednostavan ukus.
Poslednji put je u ogledalu proverila kako izgleda i ušla u lokal. Kada je prolazila nastala je tišina. Ljudi su ućutali dok se približavala i počeli razgovor o njoj kada je prošla. Osećala se kao da izaziva na grupno silovanje. Na pozornici je bilo drugačije: bila je od njih odvojena nevidljivim zidom. Ovde dole je mogu dodirnuti, a svi su to želeli. Nikada nisu, ali ju je ta mogućnost uzbuđivala.
Stigla je do stola 41 i oba muškarca su ustala. Volf reče:
- Sonja, draga moja, bila si odlična, kao i uvek.
Primila je kompliment klimnuvši glavom.
- Dozvoli da ti predstavim majora Smita.
Sonja se rukovala s njim. Major je bio mršav čovek bez brade, sa svetlim brkovima i ružnim, koščatim rukama. Gledao ju je kao neki ekstravagantni desert koji su upravo stavili ispred njega.
- Potpuno očaran. - Izgovorio je Smit. Seli su. Volf je sipao šampanjac. - Vaš ples je bio neverovatan, madmoazel, apsolutno neverovatan. Izuzetno... umetnički - kazao je Smit.
- Hvala vam.
Pružio je ruku preko stola i potapšao njenu.
- Veoma ste lepi.
A ti si budala, pomislila je ona. Uhvatila je Volfov upozoravajući pogled: pročitao je njenu misao.
- Veoma ste ljubazni, majore - rekla je.
Osećala je da je Volf nervozan. Nije bio potpuno siguran hoće li ona uraditi ono što je od nje tražio. Zapravo, nije još odlučila o tome. Volf se obrati Smitu:
- Poznavao sam Sonjinog pokojnog oca.
Bila je to laž, a Sonja je znala zašto je to izgovorio. Hteo je da je podseti.
Otac joj je povremeno bio lopov. Kada je bilo posla, radio je, a kada nije bilo, krao je. Jednoga dana pokušao je da otme torbu nekoj Evropljanki u ulici Šari el Koubri. Pratilac te žene potrčao je da uhvati
lopova, a u gužvi ona je pala i iščašila gležanj. Bila je to neka značajna
osoba, i Sonjin otac je osuđen na kaznu bičevanja. Umro je od udaraca.
Naravno, kazna nije bila određena da ga ubije. Verovatno je imao slabo srce ili nešto drugo. Englez koji je odredio kaznu nije mario. Čovek je počinio kažnjivo delo, bio je kažnjen a kazna ga je ubila: jedan domorodac manje. Sonji, koja tada bila dvanaestogodišnja devojčica, prepuklo je srce. Od tada je iz dna duše mrzela Engleze.
Smatrala je da je Hitlerova ideja dobra, ali da su mu ciljevi pogrešni. Nisu Jevreji svojim rasnim slabostima zarazili svet; učinili su to Britanci. U Egiptu su Jevreji bili manje-više slični svima ostalima: neki bogati, neki siromašni, neki dobri, drugi loši. Ali Britanci su bez razlike bili arogantni, pohlepni i zli. Gorko se smejala velikodušnom načinu na koji su Britanci pokušali da odbrane Poljsku od nemačkog ugnjetavanja, dok su sami ugnjetavali Egipat.
Ipak, bez obzira na razlog, Nemci su tukli Britance, a to je dovoljno da Sonja bude na njihovoj strani.
Htela je da Hitler pobedi, ponizi i uništi Britaniju.
Učiniće sve što može da im u tome pomogne.
Čak će da zavede i jednog Engleza. Nagnula se napred.
- Majore Smit - rekla je - vi ste veoma privlačan muškarac.
Volfu je vidno laknulo. Smita je to oborilo s nogu. Izbečio je oči kao da će mu iskočiti iz glave.
- Pobogu! - odvratio je. - Stvarno to mislite?
- Da, mislim, majore.
- Eh, pa voleo bih da me zovete Sendi.
Volf je ustao.
- Nažalost, moram da vas napustim. Sonja, mogu li da vas otpratim kući?
- Mislim da to možete prepustiti meni, kapetane - izjavio je Smit.
- Da, ser.
- U stvari, ako Sonja...
Sonja zatrepta.
- Naravno, Sendi.
Volf reče:
- Žao mi je što ostavljam društvo, ali moram rano da ustanem.
- Sve je u redu - kazao je Smit. - Samo vi idite.
Kada je Volf otišao, konobar donese večeru. Bilo je to evropsko jelo, odrezak i krompiri, i Sonja je nabadala po njemu dok je Smit pričao.
Raspričao se o svojim uspesima u kriketu u školskoj ekipi. Činilo se da od
tada nije ništa spektakularno postigao. Bio je veoma dosadan.
Sonja se neprestano podsećala na bičevanje.
Smit je za vreme večere pio bez pauze. Kada su odlazili, blago se zanosio. Uzela je njegovu ruku pod svoju, više zbog njega nego sebe. U svežoj noći pešačili su do njene kuće na vodi. Smit je pogledao u nebo i rekao:
- Sve te zvezde... predivno. - Govorio je pomalo nerazgovetno.
Stali su ispred lađe.
- Izgleda lepo - primetio je Smit.
- Prelepa je - odgovorila je Sonja. - Želite li da je vidite iznutra?
- Vrlo.
Povela ga je preko daske, palube i niza stepenice.
- Želite li nešto da popijete?
- Vrlo.
Sonji se gadilo njegovo „vrlo", koje je stalno ubacivao. Progutao bi ,,r" i izgovorio „vio". Pitala je:
- Šampanjac ili nešto jače?
- Kap viskija bi prijala.
- Molim vas, sedite.
Pružila mu je čašu i sela do njega. Pomazio ju je po ramenu, poljubio u obraz i grubo je zgrabio za grudi. Stresla se. Protumačio je to kao znak strasti i stisnuo jače. Povukla ga je na sebe. Bio je veoma nespretan; njegova kolena i laktovi su se zabadali u nju. Petljao je rukom ispod njene suknje. Uzdahnula je:
- Oh, Sendi, kako si snažan!
Pogledala je iznad njegovih ramena i ugledala Volfovo lice. Klečeći na palubi, posmatrao ih je kroz otvor, nemo se smejući.

8.

Vilijam Vandam je bio očajan. Činilo se da Aleksa Volfa neće naći. Od ubistva u Asjutu prošlo je skoro tri nedelje, a Vandam uopšte nije bio bliže cilju. Kako je vreme prolazilo, trag je sve više nestajao. Skoro da je poželeo da otmu još jednu aktovku, kako bi bar znao šta Volf radi.
Bio je svestan da je pomalo opsednut tim čovekom. Budio se oko tri sata ujutro, kada je piće izvetrilo, i razbijao glavu do ustajanja. Mučilo gaje nešto u vezi s Volfovim stilom; način na koji se ubacio u Egipat, neočekivano ubistvo narednika Koksa, lakoća s kojom je Volf nestao u gradu. Vandam je o tome stalno iznova razmišljao, pitajući se čime ga je taj slučaj opčinio.
Nije napredovao, ali je ipak prikupio neke informacije, a informacije su hranile njegovu opsesiju, ne kao što jelo hrani tako da čoveka smiri, već kao gorivo koje vatru potpaljuje da se rasplamsa još jače.
Vila Le Olivije bila je vlasništvo nekog Ahmeda Rame. Rame su bili bogata kairska porodica. Ahmed je kuću nasledio od oca, Gamala Rame, advokata. Jedan od Vandamovih pomoćnika iskopao je dokument o venčanju Gamala Rame i Eve Volf, udovice Hansa Volfa, oboje nemačkih državljana; a zatim i papire o usvajanju kojima je Aleks postao zakoniti sin Gamala Rame...
Na taj način Ahmed Rama bio je Nemac, što je objašnjavalo da je imao ispravna dokumenta na ime Aleksa Volfa.
U arhivi je bio i testament kojim je Ahmed ili Aleks dobio deo Gamalove imovine i kuću.
Razgovori sa svim živim Ramama nisu dali nikakav rezultat. Ahmed je nestao pre dve godine i od tada za njega nisu čuli. Čovek koji je vodio razgovore vratio se s utiskom da porodica nije mnogo žalila za izgubljenim sinom.
Vandam je bio siguran da je Ahmed, kada je nestao, otišao u Nemačku.
Postojala je još jedna grana porodice Rama, ali je ta bila nomadska, a niko nije znao gde je treba tražiti. Nema sumnje, zaključio je Vandam, da je ona na neki način pomogla Volfu da se ubaci u Egipat.
Sada je sve povezao. Volf nije mogao da uđe u zemlju kroz Aleksandriju. Luka je bila pod oštrom prismotrom: njegov ulazak bi bio zabeležen, ispitivali bi ga, i pre ili kasnije otkrili njegove nemačke pretke, posle čega bi bio interniran. Dolazeći s juga, nadao se da će ući neopažen i obnoviti svoj raniji status rođenog Egipćana. Za Britance je bila sreća što je u Asjutu naleteo na prepreku.
Vandamu se činilo da je ta srećna slučajnost ujedno bila i poslednja.
Sedeo je u kancelariji, pušio cigaretu za cigaretom, razbijajući glavu o Volfu.
Taj čovek nije bio obični sakupljač prepričavanja i glasina. Nije se kao ostali agenti zadovoljavao da šalje izveštaje na osnovu broja vojnika koje je video na ulicama i nestašice motornih delova. Krađa aktovke je dokazivala da traži najvažnije podatke i da je sposoban da smisli
genijalna rešenja da ih se domogne. Ako dovoljno dugo ostane na slobodi,
pre ili kasnije u tome će i uspeti.
Vandam je šetao po sobi, od čiviluka do stola, pa oko stola do prozora da pogleda napolje, a onda oko druge strane stola i nazad do čiviluka.
I špijun je imao svojih problema. Morao je na verodostojan način da zadovolji znatiželju suseda, da sakrije radio-stanicu, da se kreće gradom i nađe doušnike. Moglo mu je nestati novca, predajnik je mogao da mu se pokvari ili bi neko sasvim slučajno mogao da otkrije njegovu tajnu. Na ovaj ili onaj način, tragovi špijuna su morali da se pojave.
Što je spretniji, to kasnije.
Vandam je bio siguran da je džeparoš Abdulah povezan s Volfom. Pošto je Bog odbio zahtev da Abdulaha uhapse, Vandam mu je ponudio veliku svotu za informaciju o Volfovom prebivalištu. Abdulah je i dalje tvrdio da ne zna ništa o čoveku koji se zove Volf, ali mu je u očima sijala gramzivost.
Abdulah možda nije znao gde se Volf nalazi, mada je možda to mogao da sazna, a Volf je garantovano bio oprezan prema tom notornom nepoštenjaku. Međutim, onda će Abdulah verovatno otići kod Volfa, reći mu Vandamovu ponudu i tražiti veću nagradu.
Vandam je koračao po sobi.
Nešto u vezi sa stilom. Šunjanje, ubistvo s nožem, izgubljen trag u gradu, i... Nešto što ima veze s tim. Nešto što je Vandam znao, što je čitao u izveštaju ili mu je rečeno na instruktivnim sastancima. Volf je skoro mogao da bude čovek koga je Vandam davno poznavao, ali ga se sada nije sećao. Stil.
Zazvonio je telefon. Podigao je slušalicu.
- Major Vandam.
- Oh, zdravo, na telefonu major Kolder iz finansijske službe.
Vandam se ukočio.
- Da?
- Pre par nedelja poslali ste nam zahtev da pazimo na falsifikovane funte. Pa, eto, našli smo nekoliko.
To je... to je bio trag.
- Odlično! - uzviknuo je Vandam.
- U stvari priličan broj - nastavio je glas.
- Moram da ih vidim što pre - rekao je Vandam.
- Na putu su. Šaljem vam momka, trebalo bi uskoro da stigne.
- Znate li ko ih je uplatio?
- Nekoliko osoba, zapravo, ali imamo par imena za vas.
- Odlično. Pozvaću vas kada pogledam novčanice. Rekli ste Kolder?
- Da. - Čovek je izdiktirao svoj broj telefona. - Čućemo se kasnije.
Vandam spusti slušalicu. Falsifikovane engleske funte, to se slagalo: to bi mogao biti nov trag. Funte sterlinga nisu više bile legalno sredstvo plaćanja u Egiptu. Službeno, Egipat je bio suverena zemlja. Međutim, funte sterlinga su se uvek mogle zameniti za egipatski novac u kancelariji britanske finansijske službe. I tako su ljudi koji su mnogo poslovali sa strancima obično primali engleske funte. Vandam otvori vrata i povika niz hodnik.
- Džejks!
- Ser! - javio je Džejks isto tako glasno.
- Donesi dosije o falsifikovanom novcu.
- Da, ser!
Vandam se vratio u kancelariju. Trenutak kasnije uđe Džejks sa dosijeom. Džejks, najstariji u Vandamovom timu, bio je žustar, pouzdan mladić koji je naredbu izvršavao bukvalno do kraja a zatim delovao samoinicijativno. Bio je viši od Vandama, vitak i crne kose, malo potištenog izgleda. Vandam i on odnosili su se jedan prema drugome jednostavno formalno: Džejks je bio veoma skrupulozan u pogledu salutiranja i oslovljavanja, ali su o poslu raspravljali kao jednaki, pri čemu je Džejks tečno psovao. Džejks je imao mnogo veza i bilo je gotovo sigurno da će u vojsci napredovati dalje od Vandama.
Vandam upali stonu lampu i reče:
- Dobro. Pokaži mi sliku nacističkog falsifikata funte.
Džejks spusti dosije na sto i prelista ga. Izvukao je karton s fotografijama i raširio ga na stolu. Svaki snimak pokazivao je obe strane novčanice, nešto veće od stvarne veličine. Džejks ih je složio jednu pored druge.
- Funta, novčanica od pet, deset i dvadeset funti.
Crne strelice na fotografijama ukazivale su na greške po kojima se falsifikati mogu prepoznati. Izvor informacija bio je lažan novac oduzet nemačkim špijunima uhvaćenim u Engleskoj.
- Čovek bi pomislio da imaju više pameti nego da svojim špijunima daju falsifikovan novac - rekao je Džejks.
Vandam je odgovorio ne dižući glavu s fotografija.
- Špijunaža je skup posao, a veći deo novca ionako je bačen u vetar. Zašto da kupuju engleski novac u Švajcarskoj kada ga mogu sami napraviti? Špijun ima lažna dokumenta, pa može imati i lažan novac. Ako takav uđe u opticaj, može da nanese velike gubitke britanskoj ekonomiji. Uzrokuje inflaciju, kao kada vlada štampa novac da bi platila dugove.
- Ipak, čovek bi pomislio da ih je do sada opametila činjenica da mi te jebivetre hvatamo.
- Ali kada ih uhvatimo, mi se pobrinemo da Nemci ne saznaju da smo ih uhvatili.
- Svejedno, nadam se da naši špijuni ne koriste lažne rajhsmarke.
- Mislim da ne. Znaš, mi na obaveštajnu službu gledamo malo ozbiljnije od njih. Voleo bih da to isto mogu da kažem i za tenkovsku taktiku.
Vandamov sekretar pokuca i uđe. Bio je to dvadesetogodišnji narednik s naočarima.
- Pošiljka od blagajnika, ser.
- Odlično! - odvrati Vandam.
- Molim, potpišite prijem, ser.
Vandam potpisa i otvori kovertu. U njoj je bilo nekoliko stotina novčanica po jednu funtu. Džejks uskliknu:
- Jebem ti!
- Rekli su mi da je mnogo - kazao je Vandam. - Nađite lupu, naredniče, brzo.
- Da, ser.
Vandam spusti jednu novčanicu iz koverte pored jedne od fotografija i poče da traži grešku. Nije mu bila potrebna lupa.
- Pogledaj, Džejks.
Novčanica je imala istu grešku kao na fotografiji.
- To je to, ser - reče Džejks.
- Nacistički novac, proizveden u Nemačkoj - odvrati Vandam. - Sada smo mu na tragu.
* * *
Potpukovnik Redži Bog je znao da je major Vandam bistar momak, s onom vrstom podle lukavosti koju čovek nekada nalazi u radničkoj klasi; ali major nije dorastao ljudima poput Boga.
Te noći Bog je u sportskom klubu Gezira igrao bilijar s brigadirom Povijem, načelnikom Vojne obaveštajne službe. Brigadir je bio pronicljiv čovek. Bog mu nije bio preterano simpatičan, iako je Bog verovao da brigadirom može da manipuliše.
Zaigrali su po šiling za poen i brigadir je počeo igru.
Dok su igrali, Bog kao usput reče:
- Nadam se da nemate ništa protiv da u klubu pričamo o poslovima,
ser.
- Ni najmanje - odgovorio je brigdir.
- Jednostavno ne mogu da uhvatim priliku u toku dana da se dignem od stola.
- Šta hoćete da mi kažete? - brigadir upita mažući vrh svog štapa kredom.
Bog ubaci u rupu crvenu kuglu i namesti ružičastu.
- Prilično sam siguran da se u Kairu nalazi opasan špijun. - Promašio je ružičastu.
Brigadir se nagnu nad sto.
- Nastavite.
Bog je posmatrao brigadirova široka leđa. Sada je trebalo postupiti malo taktičnije. Naravno da je šef odseka zaslužan za uspeh odseka jer je, kako je svako znao, samo dobro vođen odsek bio uspešan, ali je ipak trebalo biti vešt u pripisivanju zasluga. Počeo je:
- Sećate se narednika koji je zaklan pre nekoliko nedelja u Asjutu?
- Jedva.
- Imao sam u pogledu toga neki predosećaj i sve do sada pratio trag. Prošle nedelje jednom pripadniku Glavnog štaba ukradena je aktovka u uličnoj tuči. To, naravno, nije ništa značajno, ali sabrao sam dva i dva.
Brigadir ubaci belu kuglu u rupu.
- Do đavola - odvratio je. - Vi ste na redu.
- Tražio sam od načelnika finansijske službe da pazi na falsifikovan novac. I gle, našao ga je. Dao sam svojim momcima da ga ispitaju. Ispostavilo se da je štampan u Nemačkoj.
-Aha!
Bog ubaci crvenu, plavu i još jednu crvenu kuglu, a onda ponovo promaši ružičastu.
- Mislim da ste me ostavili u dobrom stanju - reče brigadir, procenjujući sto žmirkajući. - Postoji li neka šansa da pronađete tog čoveka preko novca?
- To je mogućnost. Već radimo na tome.
- Dodajte mi taj most, molim vas.
- Naravno.
Brigadir je stavio most i odmerio udarac. Bog reče:
- Predložili su mi da finansijska služba i dalje prima lažne novčanice, što bi možda otkrilo neke nove tragove.
Taj predlog dao je Vandam, a Bog ga je odbio. Vandam se pobunio, ta situacija je postajala već zamorno poznata, i Bog je morao da ga poklopi. Međutim, bila je to jedna od mogućnosti i, ako stvari krenu loše, Bog je želeo da može da kaže kako je konsultovao svoje pretpostavljene. Brigadir se ispravio i razmišljao.
- Zavisi od toga o koliko se novca radi, zar ne?
- Do sada nekoliko stotina funti.
-To je mnogo.
- Smatram da nije potrebno i dalje primati lažne novčanice, ser.
- Vrlo dobro. - Brigadir je ubacio poslednju crvenu kuglu i usredsredio se na ostale boje.
Bog upisa rezultat. Brigadir je vodio, ali je Bog dobio ono zbog čega je došao.
- Pa, u osnovi taj slučaj vodim lično...
- Da, ali koga od vaših majora koristite?
- Vandama, zapravo.
- Ah, Vandam. Taj momak nije loš.
Bogu se nije svideo obrt u razgovoru. Zapravo, brigadir nije razumeo koliko čovek mora biti oprezan s takvima kao što je Vandam: daj im prst, a oni će zgrabiti čitavu šaku. Vojska je stvarno sklona da unapredi takve ljude na više položaje nego što im po staležu pripadaju. Bogova mora bila je da se nađe podređen nekom poštarevom sinu s dorsetskim akcentom. Kazao je:
- Nažalost, Vandamova slaba tačka su vogovi. Ipak, kao što kažete dovoljno je dobar.
- Da. - Brigadir je uživao u dugoj prilici, ubacujuć kuglu za kuglom u rupu. - Išao je u istu školu kao i ja Dvadeset godina posle mene, naravno.
Bog se osmehnuo.
- Ali on je dobio stipendiju, zar ne, ser?
- Da - odgovori brigadir. - I ja, takođe. - Uterao je crnu.
- Izgleda da ste pobedili, ser - odvrati Bog.
* * *
Poslovođa kluba Ča-Ča rekao je da više od polovine njegovih gostiju plaća engleskim funtama i da ne može da identifikuje ko je platio kakvim novcem, a i kada bi mo gao, ne zna imena gostiju osim nekoliko stalnih.
Blagajnik u hotelu Šeperds rekao je nešto slično.
Isto tako i dvojica taksista, vlasnik nekog vojničkog bara i vlasnica bordela, madam Fahmi.
Vandam je očekivao otprilike istu priču i na sledećoj lokaciji sa svog spiska, u prodavnici nekog Mikisa Aristopulosa.
Aristopulos je promenio veliki iznos engleskih funti, većina novčanica bila je falsifikovana, i Vandam je zamišljao da ima veliku radnju, ali nije bilo tako. Aristopuloova radnja mešovitom robom bila je mala... Osećao se na začine i kafu, ali na policama nije bilo mnogo robe. Aristopulos lično bio je oniži čovek, otprilike dvadesetpetogodišnji Grk sa širokim osmehom, belih zuba. Preko pamučnih pantalona i bele košulje nosio je prugastu kecelju.
- Dobro jutro, gospodine. Čime mogu da vas uslužim?
- Izgleda kao da nemate baš mnogo robe na prodaju - kazao je Vandam.
Aristopulos se osmehnu.
- Ako tražite nešto posebno, možda imam u magacinu. Da li ste već kupovali ovde, gospodine?
To je, dakle, bio sistem: retka roba bila je u magacinu samo za redovne mušterije. To znači da Grk možda poznaje svoje kupce, kao i to da se količina novca koju je promenio možda odnosila na jednu veliku narudžbinu koje se sigurno seća. Vandam reče:
- Nisam ovde zbog kupovine. Pre dva dana odneli ste u kanelariju britanske finansijske službe sto dvadeset sedam engleskih funti i zamenili ih za egipatski novac.
Aristopulos se namrštio i zabrinuto odvratio:
- Da...
- Sto dvadeset sedam funti lažnog novca, falsifikovanog, bezvrednog.
Aristopulos se osmehnuo i raširio ruke slegnuvši ramenima.
- Žao mi je finansijske službe. Uzimam novac od Engleza, i vraćam ga Englezima... Šta drugo mogu?
- Možete u zatvor zbog rasturanja falsifikovanog novca.
Aristopulosu prestade da se smeje.
- Molim? To nije pošteno. Kako mogu da znam?
- Da li je sav taj novac uplatila jedna osoba?
- Ne znam...
- Razmislite! - kazao je Vandam oštro. - Da li vam je neko platio sto dvadeset sedam funti?
- Ah... jeste! Jeste! - Odjednom je Aristopulos poprimi uvređen izraz lica. - Jedan veoma ugledan kupac. Sto dvadeset šest funti i deset šilinga.
- Njegovo ime? - Vandam zadrža dah.
- Gospodin Volf...
- Ahhhh.
- Zaprepašćen sam. Gospodin Volf je bio dugi niz godina dobra mušterija, i nikakvih problema s plaćanjem, nikada.
- Slušajte - nastavio je Vandam - da li ste mu dostavili robu?
-Ne.
- Prokletstvo.
- Ponudio sam dostavu, kao obično, ali je ovog puta gospodin Volf...
- Inače ste dostavljali u kuću gospodina Volfa?
- Da, ali ovog puta...
- Na koju adresu?
- Da se setim. Vila Le Olivije, Garden siti.
Vandam u očaju udari rukom po tezgi. Aristopulos se malo uplašio. Vandam upita:
- Da li ste u skorije vreme tamo dostavljali?
- Ne od kada se gospodin Volf vratio. Gospodine, veoma mi je žao što je ovaj lažan novac prošao kroz moje nedužne ruke. Možda se nešto može učiniti...?
- Možda - odvrati Vandam zamišljeno.
- Da popijemo kafu.
Vandam klimnu glavom. Aristopulos ga odvede u sporednu prostoriju. Tu su police bile dobro popunjene bocama i konzervama, uglavnom uvoznim. Vandam je primetio ruski kavijar, američku konzerviranu šunku i engleski džem. Aristopulos je sipao jaku gustu kafu u male šolje.
Ponovo se smeškao. Rekao je:
- Ti mali problemi među prijateljima uvek se mogu rešiti.
Pili su kafu. Grk ponudi:
- Možda vam mogu, u znak prijateljstva, ponuditi nešto iz moje radnje. Imam malu zalihu francuskih vina...
- Ne, ne...
- Obično mogu, kada svima u Kairu ponestane, da nađem škotski viski...
- Ne zanima me takva vrsta aranžmana - kazao je Vandam nestrpljivo.
- Oh! - iznenadi se Aristopulos. Bio je siguran da Vandam traži mito.
- Želim da pronađem Volfa - nastavio je Vandam. - Potrebno mi je da saznam gde sada stanuje. Rekli ste da je bio stalna mušterija? Kakvu vrstu robe kupuje?
- Mnogo šampanjca. I kavijara. Kafe, prilično mnogo. Uvozna pića. Slane orahe, kobasice s belim lukom, sušene kajsije...
- Hm. - Vandam je željno upijao ove slučajne informacije. Kakav to špijun troši svoja sredstva na uvozne delikatese? Odgovor: takav koji nije previše ozbiljan. Ali Volf je bio ozbiljan. Bilo je to pitanje stila. Vandam reče: - Pitam se, kada će opet doći kod vas?
- Čim potroši šampanjac.
- Dobro. Kada dođe, moram saznati gde stanuje.
- Ali, gospodine, ako ponovo odbije da mu dostavim robu...?
- O tome sam razmišljao. Daću vam pomoćnika.
Aristopulosu se ta ideja nije svidela.
- Želim da vam pomognem, gospodine, ali moj posao je privatna...
- Drugo vam ne preostaje - dodao je Vandam. - Ili ćete mi pomoći ili ćete ići u zatvor.
-Ali da ovde u mojoj radnji radi jedan engleski oficir...
- Oh, neće to biti engleski oficir. - Taj bi štrčao kao povređeni palac, pomislio je Vandam, i verovatno u isto vreme oterao Volfa. Vandam se osmehnuo. - Mislim da znam idealnu osobu za taj posao.
Te večeri, posle jela, Vandam je s velikim buketom cveća krenuo u Elenin stan. Osećao se glupavo. Stanovala je u lepoj, prostranoj staroj stambenoj kući nedaleko od Plas de l'Opera. Kućepaziteljka, jedna Nubijka, uputi Vandama na treći sprat. Popeo se kružnim mermernim stepeništem koje je zauzimalo centralni deo kuće i pokucao na vrata 3A.
Nije ga očekivala i odjednom se setio da je možda kod nje neki gost.
Čekao je nestrpljivo na stepeništu, pitajući se kakva će izgledati u svom domu. Sada je prvi put bio ovde. Možda nije kod kuće. Garantovano ima dosta posla uveče...
Vrata su se otvorila.
Bila je u žutoj pamučnoj haljini široke suknje, prilično jednostavnoj ali pomalo providnoj. Boja se lepo slagala uz njen svetlosmeđi ten. Na trenutak je gledala u njega, zatim ga je prepoznala i vragolasto se osmehnula.
- Zdravo!
- Dobro veče.
Izašla je napolje i poljubila ga u obraz.
- Uđi.
Ušao je, a ona je zatvorila vrata.
- Nisam očekivao poljubac - rekao je.
- Sve je deo predstave. Dopustite da vas oslobodim vašeg rekvizita.
Dao joj je cveće. Imao je osećaj da mu se ruga.
- Uđite u sobu, dok ja ovo stavim u vodu - dodala je.
Pošao je za njenim kažiprstom u dnevnu sobu i osvrnuo se unaokolo. Soba je bila veoma udobna. Okrečena ružičasto i zlatno, nameštena dubokim mekanim foteljama i jednim stolom od svetle hrastovine. Bila je to soba na uglu zgrade, s prozorima na dve strane, a sada je zalazeće sunce sijalo u nju i svemu davalo zlatnocrveni sjaj.
Na podu je ležao dlakavi tepih, sličan medveđem krznu. Vandam se sagnu i opipa dlaku: bila je prava. Odjednom mu se ukazala slika gole Elene, kako joj se telo uvija na krznu. Trepnuo je i skrenuo pogled. Pored njega u fotelji ležala je knjiga koju je verovatno čitala kada je pokucao. Uzeo ju je i seo. Fotelja je bila topla od njenog tela. Knjiga se zvala Istanbul ekspres. Činilo se da je to neki krimić. Na zidu preko puta visila je neka prilično moderna slika nekog bala: sve dame su imale sjajne toalete, a svi muškarci su bili goli. Vandam se premesti na kauč ispod slike, da ne mora da je gleda. Smatrao ju je čudnom.
Ušla je sa cvećem u vazi i miris vistarija ispuni sobu.
- Želite li nešto da popijete?
- Znate li da napravite martini?
- Da. Zapalite ako želite.
- Hvala. - Znala je da bude prijatna domaćica, pomisli Vandam. Pretpostavio je da to mora da zna, s obzirom na to kako je zarađivala za život. Izvadio je cigaretu. - Plašio sam se da ste možda izašli.
- Večeras nisam. - Rekla je to čudnim glasom, ali ga Vandam nije mogao protumačiti. Posmatrao ju je dok je radila sa šejkerom. Nameravao je da vodi sastanak na poslovnom nivou, ali to mu nikako nije uspevalo jer ga je ona vodila. Osećao se kao tajni ljubavnik.
- Da li volite ovakvo štivo? - Pokazao je na knjigu.
- U poslednje vreme čitam trilere.
- Zašto?
- Da saznam kako špijun treba da se ponaša.
- Ne mogu da verujem da vi... - Primetio je kako se smeška i shvatio da mu se ponovo ruga. - Nikad ne znam kada ste ozbiljni.
- Veoma retko. - Pružila mu je piće i sela na drugi kraj kauča. Pogledala gaje preko čaše. - Za špijunažu!
Pijuckao je martini. Bio je savršen. A i ona. Zraci zalazećeg sunca obasjavali su njenu kožu. Ruke i noge izgledale su glatko i meko. Pomislio je da je sigurno i u krevetu takva: opuštena, zabavna i spremna na svaku igru. Prokletstvo. I prošli put je na njega tako delovala, pa je otišao na jednu od svojih retkih terevenki i završio u prokletom bordelu.
- O čemu sada razmišljate? - pitala je.
- O špijunaži.
Nasmejala se. Činilo se da zna da ju je slagao.
- Sigurno je obožavate - odvratila je.
Vandam je pomislio: Kako to ona radi? Uvek me izbaci iz ravnoteže, zadirkivanjem, svojom pronicljivošću, nedužnim licem i dugim smeđim nogama. Rekao je:
- Hvatati špijune može predstavljati veliko zadovoljstvo, ali taj posao ne obožavam.
- Šta se s njima događa kada ih uhvatite?
- Obično ih obese.
-Oh!
Jednom je elementom iznenađenja i on nju izbacio iz ravnoteže. Zadrhtala je. Dodao je:
- U ratno vreme gubitnici obično umiru.
- Da li zbog toga ne volite špijunažu... zato što ih vešaju?
- Ne. Ne volim je zato što ih ne uhvatim uvek.
- Ponosite se što ste tako tvrdog srca.
- Ne mislim da sam tvrdog srca. Trudimo se da ubijemo više njihovih nego oni naših. - Pomislio je: Kako sam došao do toga da se branim?
Ustala je da mu ponovo napuni čašu. Gledao ju je kako hoda. Kretala se graciozno, kao mačka, pomislio je. Ne, poput mačića. Gledao je njena leđa dok se saginjala da uzme šejker i pitao se šta nosi ispod žute haljine. Primetio je njene ruke dok je točila piće: bile su uske i jake. Sebi nije sipala. Pitao se iz kakve je sredine potekla.
- Da li su vaši roditelji živi?
- Nisu - osorno je odgovorila.
- Žao mi je - odvratio je. Znao je da laže.
- Zašto ste me to pitali?
- Iz čiste radoznalosti. Izvinite.
Nagnula se i ovlaš mu dodirnula ruku, pogladivši ga vrhovima prstiju nežno kao povetarac.
- Previše se izvinjavate. - Skrenula je pogled kao da okleva, a zatim je, kao da popušta nekom porivu, počela da priča o svom poreklu.
Bila je najstarija od petoro dece u očajno siromašnoj porodici. Roditelji su bili kulturni i osećajni ljudi.
- Otac me je učio engleski, a majka da nosim čistu odeću - rekla je.
Ali otac, krojač po zanimanju, bio je veoma ortodoksan i posle jedne doktrinalne rasprave oko ritualnog klanja izolovao se od ostale jevrejske zajednice u Aleksandriji. Kada je Elena imala petnaest godina, otac je počeo da gubi vid. Nije više mogao da radi krojački posao, a isto tako nije mogao da traži ni da primi pomoć „otpadničkih" aleksandrijskih Jevreja. Elena se zaposlila kao sluškinja u engleskoj porodici i slala platu svojim roditeljima. Od tog trenutka, Vandam je znao, da je njena priča bila jedna od čestih koja se za sto godina u domovima britanske vladajuće klase ponovila bezbroj puta: zaljubila se u sina poslodavca, a on ju je zaveo. Imala je sreću da su ih otkrili pre nego što je zatrudnela. Sina su poslali na studije, a nju isplatili. Plašila se da se vrati kući i prizna ocu da su je oterali zbog nemorala, i još pri tom s jednim hršćaninom. Živela je od ušteđevine i svake nedelje slala kući isti iznos, dok novca nije nestalo. Zatim ju je jedan pohotan trgovac, koga je srela u kući poslodavaca, smestio u iznajmljeni stan i tako je počela da se bavi tim poslom. Ubrzo je otac saznao od čega živi i primorao porodicu da odsedi šivu za nju.
- Što je šiva? - pitao je Vandam.
- Tuga za umrlim.
Od tada nije čula o njima ništa, osim što joj je jedna prijateljica poručila da joj je majka umrla.
Vandam je upitao:
- Mrzite li svog oca?
Slegnula je ramenima.
- Mislim da je sve ispalo prilično dobro. - Raširila je ruke da pokaže stan.
- Ali, da li ste srećni?
Pogledala ga je. Dva puta je zaustila, ali nije ništa rekla. Na kraju je spustila pogled. Vandam oseti da je zažalila što mu je tako iznenada ispričala svoju životnu priču. Promenila je predmet razgovora.
- Šta vas je večeras dovelo ovamo, majore?
Vandam se sabrao. Tako se udubio u nju, gledajući njene ruke i oči dok je govorila o prošlosti, da je na trenutak zaboravio zašto je došao.
- Još tražim Aleksa Volfa - počeo je. - Nisam našao njega, ali sam pronašao njegovog trgovca.
- Kako ste to uspeli?
Rešio je da joj ne kaže. Bolje će biti ako niko van obaveštajne službe ne zna da nemačke špijune odaje njihov lažni novac.
- Duga priča - rekao je. - Važno je to da planiram u toj radnji nekoga da zaposlim za slučaj da se Volf opet pojavi.
- Mene.
- To mi je bila namera.
- A onda, kada on dođe, udarim ga po glavi džakom šećera i čuvam onesvešćenog dok vi ne stignete.
Vandam se nasmejao.
- Pretpostavljam da biste to uradili - kazao je. - Već vas vidim kako preskačete tezgu. - Shvatio je da se preterano opustio i odlučio je da se pribere pre nego što ispadne budala.
- Ozbiljno, šta treba da radim? - upitala je.
- Ozbiljno, morate otkriti gde stanuje.
- Kako?
- Nisam siguran kako. - Vandam je oklevao. - Pomislio sam da biste možda mogli s njim da se sprijateljite. Veoma ste privlačni, zamišljam da bi vam to bilo lako.
- Šta podrazumevate pod „sprijateljiti se"?
- To prepuštam vama. Samo da dobijete njegovu adresu.
- Razumem. - Odjednom joj se raspoloženje promenilo i u glasu se oseti gorčina. Promena je zapanjila Vandama: bila je prebrza za njega, nije mogao da je prati. Sigurno da ženu Eleninog kova neće uvrediti njegov predlog? Rekla je: - Zašto jednostavno ne pošaljete nekog vojnika da ga prati?
- Možda ću to morati da uradim ako ne uspete da pridobijete njegovo poverenje. Problem je u tome što može da pomisli da ga pratimo i otarasi se pratnje, tada se više neće vratiti u tu prodavnicu a mi ćemo izgubiti šansu. Ali, ako možete da ga nagovorite da vas, recimo, pozove u stan na večeru, onda ćemo saznati adresu a da se ne odamo. Naravno, možda neće upaliti. Obe alternative su rizične. Ipak, više volim lukaviji pristup.
- To sam shvatila.
Naravno da je shvatila, pomislio je Vandam; stvar je bila jasna kao dan. Šta je, do đavola, s njom? Bila je čudna: čas je bio zanesen njom, čas besan na nju. Prvi put mu je palo na pamet da bi mogla da odbije to što od nje traži. Nervozno ju je upitao:
- Hoćete li mi pomoći?
Ustala je i ponovo napunila njegovu čašu. Ovog puta je i sebi sipala.
Bila je veoma napeta, ali je bilo očigledno da mu ne želi reći zašto. Uvek bi ga žene ovako raspoložene veoma ozlovoljile. Bilo bi prokleto nezgodno kada bi sada odbila da sarađuje. Na kraju je kazala:
- Pretpostavljam da to nije gore od onoga što sam radila do sada.
- To sam i mislio - odvratio je s olakšanjem Vandam.
Pogledala ga je smrknuto.
- Počinjete sutra - rekao je. Dao joj je parče papira s adresom radnje. Uzela gaj e ni ne pogledavši ga. - Prodavnica je vlasništvo Mikisa Aristopulosa - dodao je.
- Koliko će to dugo trajati? - pitala je.
- Ne znam. - Ustao je. - Javljaću vam se svakih nekoliko dana da se uverim da li je sve u redu, ali me vi pozovite čim se on pojavi, hoćete li?
- Hoću.
Vandam se setio nečega.
- Još nešto, vlasnik prodavnice misli da mi sumnjamo da Volf ima veze s falsifikovanjem novca. Nemojte da mu pominjete ništa vezano za špijunažu.
- Neću.
Raspoloženje joj se nepopravljivo promenilo. Nisu više uživali u društvu. Vandam je rekao:
- Prepuštam vas vašem trileru.
Ustala je.
- Otpratiću vas.
Pošli su ka vratima. Kada je Vandam izašao, stepeništem se približavao stanar susednog stana. Vandam je čitavo veče mislio na taj trenutak, a sada je uradio ono što je odlučio da neće. Uzeo je Elenu za ruku, pognuo glavu i poljubio je u usta. Na sekundu je uzvratila poljubac. Odmakao se. Sused je prošao. Vandam je pogledao Elenu. Sused je otključao vrata, ušao u stan i zatvorio za sobom vrata. Vandam je ispustio Eleninu ruku.
- Odličan ste glumac.
- Da - priznao je. - Do viđenja. - Okrenuo se i brzo krenuo niza stepenište. Trebalo je da bude zadovoljan obavljenim poslom, ali se umesto toga osećao kao da je uradio nešto sramno. Čuo je kako je zalupila ulazna vrata.
Elena se naslonila na zatvorena vrata i proklinjala Vilijama Vandama. Ušao je u njen život pun engleske pristojnosti, tražeći od nje da
se prihvati drugog posla i doprinese pobedi u ratu; a sada joj je saopštio da
se vrati prostituciji.
Stvarno je poverovala da će Vandam promeniti njen život. Da će to biti život bez bogatih trgovaca, bez ljubavnih odnosa, bez igranja ili posluživanja. Imala je koristan posao, nešto u šta može da veruje, nešto što je bilo važno. Sada se ispostavilo da je to ona ista stara igra.
Sedam godina je živela od svog lica i tela, želela je da prestane s tim.
Ušla je u dnevnu sobu da popije još jedno piće. Njegova čaša stajala je na stolu, napola puna. Prislonila ju je na usta. Piće je bilo toplo i gorko.
U početku joj se Vandam nije sviđao: činilo se da je ukočen, ozbiljan i dosadan. Zatim je promenila mišljenje. Kada je prvi put pomislila da je ispod ukočene spoljašnjosti možda drugačiji čovek? Setila se: kada se prvi put nasmejao. Taj osmeh ju je zainteresovao. I večeras se ponovo nasmejao kada je rekla da će udariti Volfa džakom šećera po glavi. Negde duboko u njemu bila je bogata žica humora, a kada je zaigrala, na trenutak bi smeh prevladao celu njegovu ličnost. Slutila je da je to čovek s velikim apetitom za život, apetitom koji je snažno obuzdavao, previše snažno. To je Elenu intrigiralo da mu se uvuče pod kožu, da ga učini onakvim kakav je stvarno bio. Zato ga je izazivala i trudila se da ga natera na smeh.
Zato ga je poljubila.
Bila je čudno srećna što je došao, što je sedeo na njenom kauču, pušio i razgovarao. Čak je pomislila kako bi bilo lepo povesti tog snažnog, nedužnog muškarca u krevet i pokazati mu stvari o kojima nije ni sanjao. Zašto joj se sviđao? Možda zato što se prema njoj odnosio kao prema čoveku, a ne kao prema umiljatoj devojčici. Znala je da je nikada neće lupnuti po zadnjici i reći joj: „Ne razbijaj tu tvoju lepu glavicu..."
A zatim je sve pokvario. Zašto ju je ta stvar s Volfom tako zbunila? Još jedno neiskreno zavođenje neće joj naškoditi. Vandam joj je manje-više to i rekao. A saopštivši to, otkrio je da je gleda kao prostitutku. To ju je potpuno razbesnelo. Želela je da je poštuje a kada je tražio da se „sprijatelji" s Volfom, znala je da to poštovanje nikada neće imati, ne zaista. Uostalom, čitava stvar je bila luda; odnos između žene njenog kova i jednog engleskog oficira bio je osuđen da se završi kao svi dosadašnji Elenini odnosi: manipulacija s jedne strane, zavisnost s druge, a poštovanja nigde. Vandam će je uvek smatrati jeftinom ženom. Na trenutak je poverovala da je možda drugačiji od ostalih, ali pogrešila je.
A onda se upitala: „Ali zašto mi je do svega toga toliko stalo?"
* * *
Vandam je sedeo u mračnoj spavaćoj sobi kraj prozora. Bila je ponoć, pušio je i gledao mesečinom obasjan Nil, kada mu se u mislima javila uspomena iz detinjstva, sa svim pojedinostima.
Imao je jedanaest godina, još je bio nevin i fizički još uvek dete. Živeo je u sivoj kući od cigala u nizu, u kojoj je oduvek živeo. Kuća ima kupatilo, a voda se greje ugljem u peći u kuhinji; rekli su mu da je njegova porodica veoma srećna zbog toga, ali da se time ne sme hvaliti; zaista, kada pođe u novu školu, otmenu školu u Bornmutu, mora da se pretvara kako je siguran da je potpuno normalno imati kupatilo s vrućom vodom koja teče iz slavine. U kupatilu je i engleski toalet. Sada ide tamo da piški. Unutra je njegova majka, kupa sedmogodišnju sestru, ali mu neće zameriti ako uđe da piški. Već je to radio, jer drugi toalet je daleko u dvorištu. Zaboravio je da se kupa i njegova sestra od tetke. Njoj je osam godina. Ulazi u kupatilo. Sestra sedi u kadi. Sestra od tetke stoji, sprema se da izađe iz vode. Njegova majka drži peškir. Pogledao je sestru od tetke.
Gola je, naravno. Prvi put vidi neku devojčicu, osim svoje sestre, golu. Telo joj je punačko, koža crvena od tople vode. Najlepša slika koju je video. Stao je na pragu, gledajući je s neskrivenim interesovanjem i divljenjem.
Nije ni slutio da će ga ošamariti. Majčina krupna ruka kao da je pala s neba. Šamar je glasno odjeknuo. Dobro gađa, njegova majka, a to joj je bio najbolji pogodak. Zabolelo je đavolski ali šok je bio još gori od bola. Najgore od svega je to što se topli osećaj koji ga je obuzeo razbio u paramparčad kao staklo.
- Napolje! - kriknula je mati, i on odlazi povređen i postiđen.
Vandam se setio toga dok je gledao egipatsku noć i razmišljao: Zašto je to uradila?

9.

U rano jutro kameni pod džamije hladio je Aleksove bose noge. Nekoliko vernika koji su poranili gubilo se u prostranstvu stubovima poduprtog prostora. Bilo je tiho, osećaj mira i sumorna siva svetlost. Kroz visoki uski prorez na zidu pao je snop zraka sunca i u tom trenutku mujezin poče pozivati:
Alahu akbar! Alahu akbar! Alahu akbar! Alahu akbar! Volf se okrenuo prema Meki.
Nosio je dugu haljinu i turban, a u rukama jednostavne arapske sandale. Nije pouzdano znao zašto to radi. Bio je vernik samo teoretski. Obrezan po islamskom zakonu, obavio je hodočašće u Meki; ali jeo je svinjetinu i pio alkohol, nikada nije plaćao zakat, nikad postio u vreme Ramadana, nije se ni molio svakoga dana, a kamoli pet puta dnevno. Ali s vremena na vreme osetio bi potrebu da utone, samo nakratko, u prisni ritual poočimove vere. Tada bi, kao danas, ustao dok je još mrak, obukao tradicionalnu odeću, i hladnim tihim ulicama pošao do džamije u kojoj se molio njegov poočim, obavio ceremonijalno pranje u dvorištu i ušao na vreme za prvu molitvu novog dana.
Dodirnuo je uši rukama, zatim sklopio dlanove, levi u desnom. Poklonio se, zatim kleknuo. Dodirujući u određenim trenucima čelom tlo, izgovarao je el-fatihu:
- U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog. Tebe, Alaha, Gospodara svetova, hvalimo, Milostivog, Samilosnog, Vladara Dana sudnjeg, Tebi se klanjamo i od Tebe pomoć tražimo! Uputi nas na pravi put, na put onih kojma si milost Svoju darovao, a ne onih koji su protiv sebe srdžbu izazvali, niti onih koji su zalutali!
Pogledao je preko desnog ramena, zatim levog, da pozdravi dva anđela koji beleže njegova dobra i zla dela.
Kada se osvrnuo levo ugledao je Abdulaha.
Ne ometajući ga u molitvi, Abdulah se široko nasmejao otkrivši metalni zub. Volf je ustao i izašao. Napolju je zastao da obuje sandale, a Abdulah se dogegao za njim. Rukovali su se.
- Pobožan si čovek, kao i ja - kazao je Abdulah. - Znao sam da ćeš pre ili kasnije doći u očevu džamiju.
- Tražio si me?
- Mnogi te traže.
Zajedno su otišli iz džamije. Abdulah reče:
- Znajući da veruješ u boga nisam mogao da te izdam Britancima, makar i za tako krupnu svotu; zato sam rekao majoru Vandamu da ne znam nikoga ko se zove Aleks Volf ili Ahmed Rama.
Volf naglo stade. Znači, još ga jure. Prerano je osetio da je na sigurnom. Uzeo je Abdulaha pod ruku i uveo ga u jednu arapsku kafanu. Seli su.
- On zna moje arapsko ime? - upita Volf.
- Zna sve o tebi, osim gde da te nađe.
Volf se zabrinuo, ali je u isto vreme osetio i veliku radoznalost.
- Kakav je taj major? - upitao je.
Abdulah slegnu ramenima.
- Englez. Bez prefinjenosti. Bez manira. Kaki pantalone i lice boje paradajza.
- Možeš ti i bolje.
Abdulah klimnu glavom.
- To je strpljiv i odlučan čovek. Da sam na tvom mestu, njega bih se plašio.
Odjednom se Volf zaista uplašio.
- Šta je preduzeo?
- Saznao je sve o tvojoj porodici. Razgovarao sa svom tvojom braćom. Rekli su da ne znaju za tebe.
Vlasnik kafane donese svakom činiju gnječenog fava boba i lepinju od crnog brašna. Volf prelomi svoju i umoči parče u sok. Oko činija počeše da se skupljaju muve. Nijedan od njih nije brinuo zbog toga. Abdulah je pričao punih usta.
- Vandam nudi sto funti za tvoju adresu. Ha! Kao da bismo za novac izdali jednog od naših.
Volf proguta zalogaj.
- Čak i da znate moju adresu.
Abdulah slegnu ramenima.
- Ne bi bilo teško saznati.
- Znam - odvrati Volf. - Zato ću ti je reći, kao znak moje vere u tvoje prijateljstvo. Stanujem u hotelu Šeperds.
Abdulah se pravio da je uvređen.
- Prijatelju, znam da to nije istina. To je prvo mesto gde bi te Englezi tražili...
- Nisi me razumeo - osmehnuo se Volf. - Nisam tamo gost. Radim u kuhinji, čistim lonce, a na kraju dana legnem na pod s gomilom drugih koji tako spavaju.
- Kakvo lukavstvo! - Abdulah se nakezio; svidela mu se ta ideja, a oduševilo to što je saznao. - Kriješ im se ispred samog nosa!
- Znam da ćeš čuvati tajnu - kazao je Volf. - A kao znak moje zahvalnosti za tvoje prijateljstvo, nadam se da ćeš prihvatiti poklon od sto funti.
- To nije potrebno...
- Ja insistiram.
Abdulah uzdahnu i protiv svoje volje popusti.
- Pa, dobro.
- Poslaću ti novac kući.
Abdulah obrisa činiju ostatkom lepinje.
- Moram sada da te napustim - rekao je. - Dozvoli da platim naš doručak.
- Hvala ti.
- Ah! Došao sam bez para. Izvini hiljadu puta...
- Ništa, ništa - odvratio je Volf. - Alah neka te čuva.
Abdulah uzvrati uobičajenim
- Alah jisalimak, neka te Bog štiti - i izađe.
Volf naruči kafu i razmisli o Abdulahu. Naravno, lopov bi ga izdao i za mnogo manje od sto funti. Do sada ga je u tome sprečilo to što nije znao gde stanuje. Trudio se da sazna, zato je i došao u džamiju. Sada će pokušati da proveri priču o kuhinji hotela Šeperds. To mu možda neće biti lako, jer niko, naravno, ne bi priznao da mu osoblje spava na kuhinjskom podu. Volf, uostalom, nije bio siguran da li je to tako, ali je morao računati s tim da će Abdulah pre ili kasnije otkriti tu laž. Priča je bila samo taktika otezanja: isto kao i mito. Međutim, kada Abdulah na kraju i otkrije da Volf stanuje u Sonjinoj kući na vodi, verovatno će otići kod Vandama, doći i tražiti još novca.
Situacija je bila pod kontrolom, za sada.
Volf ostavi na stolu nekoliko novčića i izađe.
Grad je oživeo. Ulice su već bile zakrčene, a trotoari krcati prodavcima i prosjacima, vazduh ispunjen mirisima i smradom. Volf je krenuo u glavnu poštu da telefonira. Pozvao je Glavni štab i tražio majora Smita.
- Imamo sedamnaest takvih - reče mu centrala. - Znate li njegovo ime?
- Sendi.
- To će biti major Aleksander Smit. Trenutno nije ovde. Možete li ostaviti poruku?
Volf je znao da major neće biti u Glavnom štabu, bilo je rano.
- Poruka glasi: U dvanaest sati, u podne, u Zamaleku. Potpišite molim: S. Jeste li zapisali?
- Da, ali mogu li dobiti vaše puno...
Volf prekinu vezu. Izašao je iz pošte i pošao u Zamalek.
Otkako je Sonja zavela Smita, major joj je poslao tuce crvenih ruža, bombonjeru, ljubavno pismo i dve poruke po pismonoši, moleći za ponovno viđenje. Volf joj je zabranio da odgovori. Do sada se Smit već sigurno pitao hoće li je ikada više videti. Volf je bio potpuno siguran daje Sonja prva lepa žena s kojom je Smit spavao. Posle nekoliko dana napetog iščekivanja Smit će očajnički želeti da je ponovo vidi, i skočiće na svaku ukazanu priliku.
Na putu kući Volf je kupio novine, ali bile su pune uobičajenog đubreta. Kada je ušao u lađu, Sonja je još spavala. Bacio je smotane novine na nju da je probudi. Zastenjala je i okrenula se na drugu stranu.
Volf je ostavi i pređe u dnevnu sobu. U maloj kuhinji na pramcu bio je prilično prostran ormar za metle i pribor za čišćenje. On otvori vrata ormara. Mogao se ugurati u njega ako savije kolena i sagne glavu. Reza se mogla zabraviti samo sa spoljne strane. Prekopao je kuhinjsku fioku i pronašao nož s elastičnim sečivom. Pomislio je da bi mogao da spusti i podigne rezu iznutra pomoću noža. Ušao je u ormar, zatvorio vrata i pokušao. Uspelo je.
Međutim, nije mogao da vidi kroz dovratak.
Tučkom za meso i ekserom probio je tanko drvo na vratima u visini očiju. Viljuškom je proširio rupicu. Ponovo je ušao u ormar i zatvorio vrata. Prislonio je oko na rupu.
Video je kako se zavesa razgrnula i Sonja ušla u dnevnu sobu. Osvrnula se, iznenađena što ga nema. Slegnula je ramenima, zatim podigla spavaćicu i počešala se po stomaku. Volf je suzdržao smeh. Ušla je u kuhinju, uzela čajnik i okrenula slavinu.
Volf gurnu nož u prorez i podiže rezu. Izašao je i rekao:
- Dobro jutro.
Sonja vrisnu. Volf se nasmejao. Bacila je čajnik na njega, ali se on sagnuo.
- Dobro skrovište, zar ne?
- Uplašio si me, bitango!
Podigao je čajnik i pružio joj ga.
- Skuvaj kafu - dodao je. Ostavio je nož u ormar, zatvorio vrata i seo.
- Šta će ti skrovište? - upitala ga je.
- Da motrim tebe i majora Smita. Baš je smešno, Smit izgleda kao zaljubljena kornjača.
- Kada će doći?
- Danas u podne.
- O, ne. Zašto tako rano?
- Slušaj. Ako nosi bilo šta vredno u toj aktovki, onda mu sigurno nije dozvoljeno da baza gradom s njom u ruci. Trebalo bi da je odnese pravo u kancelariju i zaključa papire u sef. Ne smemo mu dati vremena da to uradi, sve ovo nema svrhe ako dođe bez aktovke. Želimo da dojuri ovamo pravo iz Glavnog štaba. Zapravo, ako dođe kasnije i bez aktovke, zaključaćemo se i praviti da si izašla. Idući put će znati da mora da leti.
- Na sve si mislio, zar ne?
Volf se nasmejao.
- Bolje će biti da počneš sa spremanjem. Želim da izgledaš neodoljivo.
- Ja sam uvek neodoljiva. - Ušla je u spavaću sobu.
Viknuo je za njom:
- Operi kosu. - Nije bilo odgovora.
Pogledao je na sat. Vreme je letelo. Požurio je da ukloni tragove svog prisustva: cipele, brijač, četkicu za zube i svoj fes. Sonja se u bademantilu popela na palubu da na suncu suši kosu. Volf je skuvao kafu i odneo joj šolju. Popio je svoju kafu, oprao šolju i vratio je na mesto. Izvadio je bocu šampanjca, stavio je u kofu s ledom i stavio dve čaše i kofu pored kreveta. Hteo je da promeni čaršave, ali je odlučio da to uradi posle Smitove posete, ne pre. Sonja je sišla s palube. Stavila je parfem na butine i između grudi. Volf još jednom pređe pogledom preko prostora. Sve je bilo spremno. Seo je na divan kraj prozora da motri na prilaz.
Major se pojavio nekoliko minuta posle dvanaest. Žurio je kao da se boji da će zakasniti. Bio je u uniformi, kratkim kaki pantalonama, dokolenicama i sandalama, ali je skinuo oficirsku kapu. Znojio se pod jajkim podnevnim suncem.
Nosio je aktovku. Volf se zadovoljno osmehnuo.
- Evo ga, dolazi - doviknuo je. - Jesi li spremna?
- Nisam.
Pokušala je da ga uplaši. Biće spremna. Ušao je u ormar, zatvorio vrata rezom i prislonio oko na rupicu. Čuo je Smitove korake na dasci, a onda na palubi. Major je viknuo:
- Zdravo?
Sonja nije odgovorila. Vireći kroz rupu, Volf je ugledao Smita kada je ušao na brod.
- Ima li koga?
Smit zaviri između zavesa koje su delile dnevnu sobu od spavaće. Glas mu je bio očajan.
- Sonja?
Zavese se razgrnuše. Sonja ih je podignutih ruku razmakla. Kosu je podigla i očešljala u piramidu, kako ju je češljala za nastup. Imala je široke pantalone od tanke gaze, i s ove udaljenosti njeno telo se naziralo kroz tkaninu. Od struka nagore bila je gola, ukrašena samo ogrlicom od dragog kamenja. Smeđe grudi su joj bile pune i okrugle. Bradavice je namazala ružem.
Volf pomisli: pametna devojka!
Major Smit je buljio u nju. Bio je preneražen. Promucao je:
- Oh, bože! Oh, dragi bože. Oh, tako mi svega!
Volf je s mukom suzdržavao smeh.
Smit je spustio aktovku i pošao prema njoj. Kada ju je zagrlio, uzmakla je korak i iza njegovih leđa zatvorila zavese. Volf je otvorio vrata ormara i izašao.
Aktovka je ležala na podu pored zavese. Volf tiho kleknu, pridržavajući svoju galabiju i uspravi torbu. Pokušao je da je otvori. Bila je zaključana. Prošaputao je:
- Lieber Gott .
Osvrnuo se. Potrebna mu je igla, spajalica, šivaća igla, nešto čime bi otvorio bravu. Tiho je prešao u kuhinju i oprezno izvukao fioku. Šilo za ražnjić, previše debelo; dlaka čelične četke, tanka; nož za povrće, širok... U maloj posudi pored umivaonika našao je jednu Sonjinu ukosnicu.
Vratio se aktovki i gurnuo ukosnicu u bravu. Okretao je, naišao na neki elastičan otpor, i pritisnuo jače. Ukosnica se slomila. Volf ponovo nemo opsova.
Bacio je pogled na svoj sat, razmišljajući. Prošli put Smit je obavio posao u krevetu za pet minuta. Trebalo je da joj kažem da oduži, pomislio je Volf.
Iz ormara je uzeo savitljiv nož koji je upotrebio za otvaranje reze iznutra. Blago ga je ugurao u jedan od otvora na aktovki. Mogao je slomiti bravice, ali nije hteo jer bi Smit tada znao da su nasilno otvarane. Nije se plašio Smita, ali nije želeo da major sazna pravi razlog zavođenja: ako se u aktovki nalazi vredan materijal, Volf je hteo više puta da je otvori.
Međutim, ako ne uspe da otvori torbu, od Smita neće biti koristi.
Šta bi bilo da slomi bravice? Smit će obaviti posao, navući će pantalone, uzeti aktovku i shvatiti da je otvarana. Optužiće Sonju. Kuća na vodi biće otkrivena, ukoliko Volf ne ubije Smita. Kakve bi bile posledice da ga ubije? Još jedan ubijeni britanski vojnik, ovog puta u Kairu. Počeo bi opasan lov. Da li mogu da povežu ubistvo s njim? Da li je Smit nekom pričao o Sonji? Ko ih je video zajedno u klubu Ča-Ča? Da li bi istraga
dovela Britance do kuće na vodi? Bilo je to rizično, ali bi najgore od svega
bilo da Volf ostane bez izvora informacija, ponovo na početku.
Stajao je nepomično nasred sobe, razbijajući glavu. Setio se nečega, malopre, a sada je to zaboravio. S druge strane zavese, Smit je mrmljao i stenjao. Volf se pitao da li je već skinuo pantalone... Skinuo pantalone, to!
Ključ od aktovke je verovatno u pantalonama. Volf zaviri kroz prorez između zavesa. Smit i Sonja ležali su na krevetu. Ona na leđima, zatvorenih očiju. On kraj nje, oslonjen na lakat, mazeći je. Ona se meškoljila kao da je to uzbuđuje. Dok je Volf gledao, Smit je napola legao na nju i spustio lice na njene grudi. Pantalone su još bile na njemu.
Volf gurnu glavu kroz prorez i mahnu rukom da privuče Sonjinu pažnju. Pomislio je: Hajde, pogledaj ovamo, ženo! Smit je valjao glavom s jedne dojke na drugu. Sonja je otvorila oči, pogledala Smitovo teme, pomazila ga po briljantinom namazanoj kosi i uhvatila Volfov pogled.
Ustima je artikulisao: „Skini mu pantalone."
Namrštila se, ne shvatajući.
Volf stade pred zavesu; mimikom je imitirao skidanje pantalona.
Sonji postade jasno; shvatila je.
Volf se povuče, ostavivši samo mali prorez između zavesa.
Video je kako se Sonjine ruke bore s dugmićima na šlicu kratkih pantalona. Smit zastenja. Sonja prevrnu očima, pretvarajući se da je opijena njegovom strašću. Volf je pomislio: nadam se da će imati toliko pameti da pantalone baci ovamo.
Posle jednog minuta Smita obuze nestrpljenje od njenog petljanja, prevrnuo se, seo i sam skinuo pantalone. Spustio ih je na pod s druge strane kreveta i vratio se Sonji.
Ivica kreveta bila je oko metar i po od zavese.
Volf je legao na stomak. Rukama je razmakao zavese i počeo da se šunja kao Indijanci.
Smit reče:
- Oh, bože, kako si lepa!
Volf se domogao pantalona. Jednom rukom ih je oprezno prevrnuo dok nije ugledao džep. Gurnuo je ruku u džep i pipao tražeći ključ.
Džep je bio prazan.
Čuo se pokret na krevetu. Smit je gunđao.
- Ne, lezi mirno - reče mu Sonja.
Volf pomisli: Pametna devojka.
Prevrtao je pantalone dok nije našao drugi džep. I taj je bio prazan.
Možda je postojao još neki džep. Volf postade nesmotren. Pipao je tkaninu,
tražeći nešto tvrdo što bi moglo biti metalno. Nije bilo ničega. Podigao je pantalone...
Snop ključeva ležao je ispod njih.
Odahnuo je.
Ključevi su sigurno ispali iz džepa kada je Smit bacio pantalone na pod. Volf je uzeo ključeve i pantalone i počeo natraške da se provlači kroz zavese. Zatim ču korake na palubi.
- Pobogu, šta je to! - progovori Smit tiho.
- Pst! - procedi Sonja. - To je poštar. Reci mi, voliš li ovo...?
- Oh, da.
Volf se izvuče i pogleda gore. Poštar je ostavljao pismo na najvišu stepenicu, pored poklopca. Na Volfov užas, poštar ga je video i doviknuo mu:
- Sabeh el-heir, dobro jutro!
Volf stavi prst na usne, zatim nasloni obraz na dlan da prikaže san i pokaža na spavaću sobu.
- Izvinite! - prošaputa poštar.
Volf mu mahne da ode.
Iz spavaće sobe nije se čulo ništa.
Da li je poštarev pozdrav pobudio Smitovu sumnju? Verovatno nije, zaključi Volf: poštar može reći dobro jutro čak i ako ne vidi nikoga jer je otvoreni poklopac ukazivao na to da je neko kod kuće.
Iz spavaće sobe ponovo se začuše ljubavni uzdasi.
Volfu pade kamen sa srca.
Prebirao je ključeve, našao najmanji i probao ga u bravi aktovke.
Odgovarao je.
Otvorio je poklopac aktovke. Unutra je u tvrdoj kartonskoj fascikli bio svežanj papira. Pomislio je: Samo da nisu jelovnici. Otvorio je fasciklu i pogledao gornji papir.
Pročitao je:
OPERACIJA ABERDIN
1. Savezničke snage će krenuti ujak protivnapad u zoru 5. juna.
2. Napad će se odvijati u dva pravca...
Volf je podigao pogled s dokumenata.
- O, bože - prošaputao je. - To sam tražio!
Oslušnuo je. Sada su uzdasi iz spavaće sobe bili glasniji. Čuo je škripu kreveta i činilo mu se da se i lađa počela lagano njihati. Nije ostalo mnogo vremena.
Izveštaj koji je Smit nosio bio je detaljan. Volf nije znao tačno kako funkcioniše lanac britanske komande, ali je bitke verovatno u pojedinosti planirao general Riči u pustinjskom štabu i onda plan slao u Kairo u Glavni štab na odobrenje Okinleku. Planovi značajnih bitaka su se verovatno pretresali na jutarnjim konferencijama, kojima je Smit očigledno prisustvovao u nekom svojstvu. Volf se ponovo pitao koje se to odeljenje nalazi u neoznačenoj zgradi u ulici Sulejman-paše u koju se Smit vraćao svakog popodneva; nije hteo sada o tome da razmišlja. Trebalo je da napravi beleške.
Potražio je okolo olovku i papir, razmišljajući: Trebalo je i to da pripremim. Našao je blok i crvenu olovku u fioci. Seo je pored aktovke i čitao dalje.
Glavne savezničke snage su opkoljene u području nazvanom Koldron. Kontranapad 5. juna bio je zamišljen kao proboj. Počeće u 5.20 bombardovanjem Aslah Ridža na Romelovom istočnom krilu koje će obaviti četiri artiljerijska puka. Artiljerija treba da smekša otpor da bi se pripremio prodor 10. indijske brigade. Kada Italijani budu otvorili liniju kod Aslah Ridža, kroz taj otvor će pojuriti tenkovi 22. oklopne brigade i zauzeti Sidi Muftah dok će ih 9. indijska brigada pratiti i učvrstiti položaj.
U međuvremenu će 32. tenkovska brigada s podrškom pešadije, napasti Romelovo severno krilo kod uzvišenja Sidra.
Kada je pročitao izveštaj, Volf je shvatio da se tako uneo u njega da je zanemario zvukove Smitovog orgazma. Krevet je zaškripao a par nogu udarilo je o pod.
Volf se skamenio. Sonja reče:
- Dragi, sipaj šampanjac.
- Samo trenutak...
- Hoću ga sada.
- Smešno se osećam bez pantalona, srce.
Volf pomisli: Bože, hoće svoje pantalone.
- Volim te golog. Popij sa mnom čašu pre nego što se obučeš.
- Tvoja želja, za mene je zapovest.
Volf se opusti. Možda se buni, pomislio je, ali izvršava ono što tražim.
Brzo je preleteo pogledom preko ostalih papira, odlučan da ga Smit ne zatekne. Bio je pravo blago i bila bi tragedija ubiti kokošku kada prvi put snese zlatno jaje. Zapisao je da će u napadu učestvovati četiri stotine tenkova, trista trideset na istočnom kraku, a samo sedamdeset na severnom; da će generali Meservi i Brigs uspostaviti kombinovani glavni štab i da Okinlek zahteva pomalo razdraženo, činilo se, detaljno izviđanje i tesnu saradnju pešadije i tenkova.
Dok je pisao, pukao je čep. Oblizao je usne, pomislivši: Dobro bi mi došlo malo toga. Pitao se koliko brzo Smit može da popije čašu šampanjca. Odlučio je da ne rizikuje.
Vratio je papire u fasciklu i fasciklu u aktovku. Zatvorio je i zaključao. Svežanj ključeva stavio je u džep kratkih pantalona. Ustao je i zavirio kroz zavesu.
Smit je sedeo na krevetu u vojničkom donjem vešu sa čašom u jednoj, a cigaretom u drugoj ruci, zadovoljan sam sobom. Cigarete su verovatno bile u džepu bluze; bilo bi gadno da su bile u pantalonama.
U tom trenutku Volf je bio u Smitovom vidnom polju. Volf se pomeri od uskog proreza između zavese i sačeka.
- Sipaj mi još malo - kazala je Sonja. Volf ponovo proviri.
Smit je uzeo njenu čašu i sagnuo se prema boci. Sada je bio leđima okrenut Volfu. Volf gurnu pantalone kroz prorez i stavi ih na pod. Sonja ga primeti i unezvereno podiže obrve. Volf povuče ruku. Smit pruži Sonji čašu. Volf uđe u ormar, zatvori vrata i čučnu. Pitao se koliko će dugo čekati da Smit ode. Nije se brinuo; bio je uzbuđen. Naleteo je na zlatnu žilu.
Za otprilike pola sata ugledao je kroz rupicu Smita potpuno obučenog. Volf se ukočio. Sonja je izašla za Smitom, pitajući:
- Zar već moraš da ideš?
- Nažalost - odgovorio je. - Veoma nezgodno vreme za mene, znaš. - Oklevao je. - Da budem potpuno iskren, ne bih smeo da nosim ovu aktovku kroz grad. Potrudio sam se da dođem ovde u podne. Moram iz Glavnog štaba pravo u svoju kancelariju. Danas to nisam uradio. Strašno sam se uplašio da te neću naći ako zakasnim. Javio sam u kancelariju da ću ručati u Glavnom štabu, a onima u štabu da ručam u svojoj kancelariji. Međutim, sledeći put ću otići u kancelariju, ostaviti aktovku i doći ovde, ako to tebi odgovara, lutko moja.
Pobogu, Sonja, reci nešto! pomisli Volf.
- Ali, Sendi, moja domaćica dolazi svakog popodneva; ne bismo bili sami.
Smit se namrštio.
- Do đavola. Onda ćemo morati da se sastajemo uveče.
- Ali ja moram da radim, a posle tačke moram da ostanem u klubu i
razgovaram s gostima. A ne bih mogla da sedim za tvojim stolom svake noći: ljudi bi svašta pričali.
U ormaru je bilo veoma vruće i zagušljivo. Volf se znojio.
- Zar ne možeš da kažeš čistačici da ne dođe? - prigovorio je Smit.
- Ali, dragi, ne bih mogla sama da čistim, ne znam kako.
Volf je video kako se osmehnula, uzela Smitovu ruku i gurnula je sebi među noge.
- Oh, Sendi, reci da ćeš doći u podne.
Bilo je to mnogo više nego što je Smit mogao da izdrži.
- Naravno da hoću, draga - odgovorio je.
Poljubili su se i Smit na kraju ode. Volf je osluškivao udaljavanje koraka po palubi i dasci. Zatim je izašao iz ormara. Sonja je zlobnim sjajem u očima gledala kako se isteže.
- Boli? - upitala je lažno saosećajući.
- Isplatilo se - odgovorio je Volf. - Bila si sjajna.
- Jesi li dobio šta si hteo?
- Više nego što sam mogao i da sanjam.
Dok se Sonja kupala, Volf je isekao hleb i kobasice. Posle ručka izvadio je engleski roman i ključ šifre i sastavio poruku Romelu. Sonja je otišla na hipodrom sa svojim egipatskim prijateljima. Volf joj je dao pedeset funti za klađenje.
Uveče je otišla u Ča-Ča a Volf je kod kuće pio viski i čitao arapsku poeziju. Pre ponoći pripremio je radio-stanicu za emitovanje.
Tačno u 24 sata otkucao je svoj pozivni znak, Sfinga. Za nekoliko sekundi javila se Romelova prislušna stanica, ili kompanija Horh. Volf je poslao niz V-ova da bi im omogućio da se uključe precizno i zatim upita kako ga čuju. Usred rečenice poslao je zabunom niz slova E za grešku, a onda je počeo ponovo. Javili su mu da je signal maksimalne jačine i otkucali GA za GO AHEAD. Počeo je s KA da označi početak svoje poruke, zatim šifrovano, „Operacija Aberdin..." Na kraju je dodao AR za poruka gotova i KA za preuzmite. Odgovorili su sa serijom R-ova, što je značilo: „Vaša poruka primljena i shvaćena."
Volf je spakovao radio, knjigu šifara i ključ, zatim je sebi sipao još jedno piće.
Sve u svemu, smatrao je da je posao obavio neverovatno dobro.

10.

Poruka špijuna bila je samo jedan od dvadeset ili trideset izveštaja koji su se našli na stolu Fon Melentina, Romelovog glavnog obaveštajnog oficira, u sedam sati ujutru 4. juna. Bilo je među njima nekoliko drugih izveštaja prislušnih jedinica: čuli su razgovor neprijateljske pešadije s tenkovima en clair ; štabovi na položajima izdavali su komande u jednostavnim šiframa koje su preko noći dešifrovane; a bilo je i drugih neprijateljskih radio-signala koji su, iako ih nisu mogli dešifrovati, ipak ukazivali na namere neprijatelja svojom lokacijom i učestalošću. Uz izveštaje radio-prisluškivača bili su tu raporti obaveštajaca s linija koji su dobijali podatke od zarobljenog oružja, uniformi poginulih neprijateljskih vojnika, ispitivanja zarobljenika i jednostavno gledajući preko pustinje i prateći neprijatelja. Zatim je tu bilo izviđanje iz vazduha, izveštaj o situaciji terenskih stručnjaka i, skoro isto tako beskorisna, trenutna ocena Berlina o planovima Saveznika i njihovim snagama.
Kao i svi obaveštajci na frontu, Fon Melentin je prezirao špijunske izveštaje. Bazirani na diplomatskom traču, novinskim člancima i čistom nagađanju, bili su pogrešni bar toliko koliko i tačni, što ih je, suštinski, činilo beskorisnim.
Morao je da prizna da je ovaj izgledao drugačije.
Rutinski tajni agent bi možda javio: „Devetoj indijskoj brigadi je rečeno da će uskoro biti umešana u važnu bitku" ili „Saveznici planiraju proboj kod Koldrona početkom juna" ili „Priča se da će Okinlek biti smenjen s položaja glavnog komandanta". Ali u tom izveštaju nije bilo ničeg neodređenog.
Špijun, s pozivnim znakom Sfinga, počeo je svoju poruku: „Operacija Aberdin." Naveo je datum napada, brigade i njihove precizne uloge, mesta gde će udariti i taktičko razmišljanje planera.
Fon Melentin nije bio siguran, ali je bio zaintrigiran.
Kada je termometar u njegovom šatoru prošao 40 stepeni Celzijusa, počeo je svakodnevnu rundu jutarnjih razgovora. Lično, poljskim telefonom i, ređe, radio vezom, razgovarao je s obaveštajcima u jedinicama, oficirima za vezu s Luftvafe, oficirom za vezu kompanije Horh i s nekoliko boljih brigadnih obaveštajaca. Svima je spomenuo 9. i 10. indijsku brigadu, 22. oklopnu i 32. tenkovsku. Rekao im je da ih traže i takođe da motre na borbene pripreme u oblastima iz kojih će, prema špijunu, doći protiv-napad. Takođe i na neprijateljske izviđače. Ako je špijun bio u pravu, Saveznici će pojačati izviđanja iz vazduha na položajima koje misle da napadnu, navodno Aslah Ridžu, Sidra Ridžu i Sidi Muftahu. Može doći do pojačanog bombardovanja tih položaja, kao priprema, mada je to tako očigledno odavanje namera da će se većina komandanata odupreti tom iskušenju. Moglo bi doći do smanjivanja bombardovanja kao blef, ali i to je mogao biti znak.
Ti razgovori su omogućavali obaveštajcima na terenu da ažuriraju svoje izveštaje od prošle noći. Kada su završili, Fon Melentin je napisao izveštaj za Romela i odneo ga u komadno vozilo. Razgovarao je o njemu sa šefom štaba, koji ga je zatim podneo Romelu.
Jutarnji razgovor bio je kratak, jer je Romel još sinoć doneo svoje glavne odluke i izdao naredbe za taj dan. Osim toga, Romel nije bio ujutru raspoložen za razmišljanje: tražio je akciju. Vozio se pustinjom štapskim automobilom ili leteo rodom od jednog isturenog položaja do drugog, izdajući nove naredbe, šaleći se s vojnicima i komandujući okršajima. A ipak, iako se stalno izlagao neprijateljskoj vatri, nije posle 1914. godine bio ranjen. Fon Melentin je danas pošao s njim, koristeći priliku da stvori sopstvenu sliku situacije u prednjim linijama i ličnu ocenu o oba- veštajcima koji su mu slali izveštaje. Neki su bili previše oprezni, izostavljajući sve podatke koji nisu bili potvrđeni, a drugi su preterivali da bi dobili dodatno snabdevanje i pojačanja za svoje jedinice.
Rano uveče, kada je termometar konačno pokazao pad temperature, bilo je novih izveštaja i razgovora. Fon Melentin je pročešljao gomilu detalja tražeći informacije u vezi sa protivnapadom koji je najavila Sfinga.
Italijanska oklopna divizija Arijete, koja je okupirala Aslah Ridž, prijavila je pojačanu neprijateljsku aktivnost u vazduhu. Fon Melentin je pitao da li je to bilo bombardovanje ili izviđanje. Izviđanje, javili su, bombardovanje je potpuno prestalo.
Luftvafe je obavestila o aktivnosti na ničijoj zemlji koja je mogla biti, ali možda nije, prethodnica koja označava mesto okupljanja.
Uhvaćen je nedovoljno jasan radio-signal u kojem je: nejasno indijska brigada tražila hitno objašnjenje jutarnje nejasno (komande?) s posebnim osvrtom na vreme nejasno artiljerijske vatre. U britanskoj taktici, kako je Fon Melentin znao, artiljerijsko bombardovanje je uglavnom prethodilo napadu.
Dokazi su se gomilali.
Fon Melentin je proverio svoju kartoteku za 32. tenkovsku brigadu i otkrio da je skoro viđena kod Rigel Ridža, logičan položaj za napad na Sidra Ridž.
Zadatak obaveštajnog oficira bio je nemoguć: predvideti poteze neprijatelja na osnovu nedovoljno informacija. Pogledao je na znakove, upotrebio intuiciju i izabrao kartu.
Fon Melentin je odlučio da igra na Sfingu.
U 18.30 odneo je svoj izveštaj u komadno vozilo. Romel je bio tamo sa svojim šefom štaba pukovnikom Bajerlejnom i Keselringom. Stajali su oko velikog poljskog stola gledajući u operativnu kartu. S jedne strane sedeo je ađutant spreman da zapisuje.
Romel je skinuo kapu, a velika glava, na kojoj je bilo jedva malo kose, izgledala je prevelika za njegovo telo. Izgledao je umorno i mršavo. Fon Melentin je znao da pati od stomačnih tegoba. Često danima nije mogao da jede. Njegovo inače bucmasto lice se usukalo, a uši su, činilo se, štrcale više nego obično. Ali uske tamne oči sijale su od zanosa i nade u pobedu.
Fon Melentin udari petama i službeno izruči svoj izveštaj, zatim objasni svoje zaključke na karti. Kada je ućutao, Keselring upita:
- I sve se to bazira na jednom špijunskom izveštaju, kažete?
- Ne, her feldmaršale - rekao je čvrsto Fon Melentin. - Postoje potvrdne indikacije.
- Potvrdne indikacije možete naći za bilo šta - odvrati Keselring.
Fon Melentin mu je iz očiju video da se Romel razljutio.
- Zaista, ne možemo da planiramo bitke na osnovu informacija nekog prljavog malog agenta u Kairu - zaključio je Keselring.
- Mogu da poverujem ovom izveštaju - kazao je Romel.
Fon Melentin je gledao obojicu. Bili su neobično uravnoteženi u smislu moći, neobično za vojsku u kojoj je hijerarhija bila čvrsto definisana. Keselring je bio glavni komandant Juga, a tako i pretpostavljeni Romelu, ali Romel nije primao naređenja od njega, nekim Hitlerovim hirom. Obojica su imala zaštitnike u Berlinu, Keselring, čovek Luftvafe, bio je Geringov miljenik, a Romel je Nemačkoj pribavljao tako dobar publicitet da se mogao osloniti na to da će ga Gebels štititi. Keselring je bio popularan među Italijanima, dok ih je Romel uvek vređao. Na kraju, Keselring je bio mnogo moćniji, jer je kao feldmaršal imao direktan pristup Hitleru, dok je Romel morao da ide preko Jodla; ali to je bila karta na koju Keselring nije mogao često da igra. Zato su se obojica prepirala; i mada je Romel ovde u pustinji imao poslednju reč, u Evropi, Fon Melentin je znao, Keselring je manevrisao da ga se otarasi.
Romel se okrenuo ka karti.
- Budimo, dakle, spremni za napad na dva mesta. Razmotrimo prvo
slabiji, severni krak. Sidra Ridž drži 21. Pancer divizija s protutenkovskim topovima. Ovde je, na putu britanskom napredovanju, minsko polje. Tenkovi će navući Britance u minsko polje i uništiti ih protivtenkovskom vatrom. Ako je špijun u pravu i Britanci bace samo sedamdeset tenkova u taj napad, 21. Pancer divizija bi s njima trebalo brzo da završi i oslobodi se za drugu akciju istog dana.
Povukao je debelim kažiprstom dole po karti.
- Sada razmotrimo drugi krak, glavni napad, na našem istočnom boku. Taj drži italijanska vojska. Napad će voditi indijska brigada. Poznavajući Indijce, i poznavajući naše Italijane, pretpostavljam da će napad uspeti. Zato naređujem ubrzano pregrupisavanje. Prvo: Italijani će napadati sa zapada. Drugo: Pancer divizija, pošto odbije napad kod Sidra Ridža, okrenuće se i napasti Indijce sa severa. Treće: Noćas će naši inženjerci pročistiti prolaz u minskom polju kod Bir el Harmata, tako da Petnaesta tenkovska može da krene na jug, prođe krog prolaz i napadne britanske snage s leđa.
Fon Melentin je, slušajući i gledajući, klimao glavom. Bio je to tipičan Romelovski plan, s brzim premeštanjem snaga da se uveća njihovo dejstvo, pokretom zaokruživanja i iznenadnog pojavljivanja brojčano nadmoćnijih odreda gde se najmanje očekuje, u neprijateljskom zaleđu. Ako sve to bude funkcionisalo, savezničke brigade u napadu biće opkoljene, odsečene i zbrisane.
Ako sve bude funkcionisalo.
Ako je špijun bio u pravu.
Keselring se obrati Romelu:
- Mislim da možda pravite ogromnu grešku.
- To je vaša privilegija - odgovori mirno Romel.
Fon Melentin nije bio miran. Ako stvar pođe naopako,
Berlin će ubrzo saznati za Romelovo neopravdano poverenje u slabo obaveštavanje; a Fon Melentina će optužiti za širenje tog obaveštajnog materijala. Romelov postupak prema potčinjenima koji su ga izneverili bio je nemilosrdan. Romel je pogledao poručnika koji je beležio.
- To su, dakle, moje naredbe za sutra. - Prkosno je posmatrao Keselringa.
Fon Melentin gurnu ruke u džepove i stegnu palčeve. Fon Melentin se setio tog trenutka kada su šesnaest dana kasnije on i Romel gledali izlazak sunca nad Tobrukom.
Stajali su zajedno na strmini severoistočno od El Adema, čekajući
početak bitke. Romel je nosio zaštitne naočare koje je zarobio od generala O'Konora. Naočare su postale neka vrsta njegovog zaštitnog znaka. Bio je u odličnoj formi: sjajnih očiju, živahan i samouveren. Čovek je skoro mogao da čuje kako mu mozak radi dok je dvogledom pretraživao predeo i računao kako se bitka može razvijati.
- Špijun je bio u pravu - rekao je Fon Melentin.
Rommel se osmehnuo.
- Baš to sam i ja pomislio.
Saveznički kontranapad se 5. juna odvijao tačno kako je predskazan, a Romelova odbrana je radila tako dobro da se pretvorio u kontranapad. Tri od četiri savezničke brigade bile su zbrisane, a četiri artiljerijska puka zarobljena. Romel je nemilosrdno koristio svoju prednost. Četrnaestog juna probijena je linija Gazale, a danas, 20. juna, okružiće priobalni garnizon Tobruka koji je od vitalnog značaja.
Fon Melentin je drhtao. Pustinja je u pet ujutro često bila zapanjujuće hladna. Posmatrao je nebo.
U pet i dvadeset minuta počeo je napad.
Daleka grmljavina pojačala se do zaglušujuće tutnjave kada su se štuke približile. Prva formacija je preletela, obrušila se na britanske položaje i istresla bombe. Podigao se ogromni oblak prašine i dima, a s njim je čitava Romelova artiljerija otvorila vatru s tutnjavom koja je parala uši. Došao je drugi talas štuka, zatim još jedan: na stotine bombardera.
Fon Melentin reče:
- Fantastično. Keselring je stvarno uradio pravu stvar.
Pogrešio je. Romel odsečno odvrati:
- Nije to Keselringova zasluga: danas mi dajemo direktive avijaciji.
Ipak, Luftvafe se stvarno trudi, pomislio je Fon Melentin, ali nije to izgovorio.
Tobruk je bio kružno utvrđenje. Garnizon je bio u gradu, a grad u centru veće teritorije u rukama Britanaca, okruženog žicom prečnika pedeset pet kilometara, posutog utvrđenim položajima. Nemci su morali da prođu kroz žicu, zatim upadnu u grad i zauzmu garnizon.
Usred ratišta podigao se oblak narandžastog dima. Fon Melentin primeti:
- To je signal inženjeraca, javljaju artiljeriji da poveća domet.
Romel klimnu glavom.
- Dobro. Napredujemo.
Odjednom Fon Melentina obuze optimizam. U Tobru-ku je bilo plena: benzina, dinamita, šatora i kamiona. Više od polovine Romelovog transporta sastojalo se od zarobljenih britanskih vozila i hrane. Fon Melentin se nasmejao i rekao:
- Svežu ribu za večeru?
Romel je shvatio o čemu razmišlja.
- Džigerica - odgovori. - Prženi krompir. Svež hleb.
- I pravi krevet s perjanim jastukom.
- U kući od čvrstih zidova koja štiti od vrućine i insekata.
Dotrčao je kurir s depešom. Fon Melentin je uze i pročita. Pokušao je da suzdrži uzbuđenje u glasu kada je izgovorio:
- Presekli su žicu na utvrđenju šezdeset devet. Grupa Meni napada s pešadijom Afrika Korpsa.
- To smo čekali - odvrati Romel. - Imamo prolaz. Idemo.
* * *
Bilo je deset i trideset ujutro kada je potpukovnik Redži Bog gurnuo glavu kroz vrata Vandamove kancelarije i rekao:
- Tobruk je opkoljen.
Posle ove vesti, činilo se besmislenim raditi. Vandam je mehanički nastavio da čita izveštaje doušnika, razmotrio je slučaj nekog lenjog poručnika koga je trebalo unaprediti, ali to nije zaslužio, pokušavao je da smisli drugačiji pristup slučaju Aleks Volf; ali sve je izgledalo beznadežnim. Kako je dan prolazio, stizale su sve crnje vesti. Nemci su prošli kroz žicu; spustili su mostove na protivtenkovske jarke; prešli su minsko polje unutar žice; stigli do strateške raskrsnice puteva poznate pod nadimkom Kings Kros.
U sedam, Vandam je pošao kući da večera sa Bilijem. Nije mogao dečaku da kaže za Tobruk; vest je za sada bila tajna. Dok su jeli jagnjeće kotlete, Bili reče da njegov učitelj engleskog jezika, mladi čovek s tuberkulozom koga nisu primili u vojsku, ne prestaje da priča o tome kako bi voleo da ode u pustinju i udari po Švabama.
- Ipak, ja mu ne verujem - kazao je Bili. - A ti?
- Verovatno to i misli - odgovori Vandam. - Jednostavno se oseća krivim.
Bili je bio u godinama principijelnog suprotstavljanja.
- Kriv? Ne može se osećati krivim, nije to njegova krivica.
- Podsvesno može.
- U čemu je razlika?
U ovo sam se sam uvalio, pomislio je Vandam. Razmislio je malo, a onda rekao:
- Kada si u nečem pogrešio, a to znaš, i to te muči, to je svesna krivica. Gospodin Simkison nije ni u čemu pogrešio, ali ga to ipak muči, a ne zna zašto. To je podsvesna krivica. Možda se oseća bolje kada priča kako bi želeo da se bori.
- Oh! - izusti Bili.
Vandam nije znao da li je dečak shvatio ili nije.
Bili je pošao na spavanje s novom knjigom. Rekao je da je to krimić, pri čemu je mislio na detektivsku priču. Zvala se Smrt na Nilu.
Vandam se vratio u Glavni štab. Vesti su još uvek bile loše. Dvadeset prva Pancer divizija ušla je u grad Tobruk i gađala s obale nekoliko britanskih brodova koji su zakasnili da pobegnu na otvoreno more. Određeni broj brodova je potopljen. Setio se ljudi koji su napravili brod, tona utrošenog dragocenog čelika, obučavanja mornara i kaljenja posade u jednu uigranu ekipu; a sada su mornari mrtvi, brod potopljen i sav napor otišao u vetar.
Proveo je noć u oficirskoj menzi, čekajući vesti. Pio je i pušio toliko da ga je zabolela glava. Iz Operativnog centra povremeno su stizale vesti. U toku noći, Riči je, kao komandant Osme armije, rešio da napusti front i povuče se do Mersa-Matruha. Pričalo se daje vrhovni komandant Okinlek, kada je čuo tu vest, izleteo iz sobe lica mračnog poput oluje.
Pred zoru, Vandam se zatekao kako razmišlja o roditeljima. Neke luke na jugu Engleske stradale su od bombardovanja isto kao i London, a njegovi roditelji bili su u unutrašnjosti, u jednom selu u Dorsetu. Otac mu je bio šef male lokalne pošte. Vandam pogleda na sat: u Engleskoj je sada četiri ujutru, otac će sada na nogavice staviti štipaljke, sesti na bicikl i odvesti se po mraku na posao. U šezdesetoj godini imao je konstituciju mladog seljaka. Vandamova pobožna majka branila je piće, pušenje i razuzdano ponašanje, izraz kojim je obuhvatala sve, od pikada do slušanja radija. Izgleda da je takav režim prijao njenom mužu, ali je ona stalno bila bolesna.
Na kraju je Vandam od pića, umora i čekanja zadremao. Sanjao je da je u garnizonu u Tobruku s Bilijem, Elenom i majkom. Trčao je zatvarajući sve prozore. Napolju su Nemci, koji su se prerušili u vatrogasce, prislanjali merdevine na zid i penjali se. Odjednom je Vandamova majka prestala da broji svoje falsifikovane novčanice i, otvorivši prozor, uperila prst u Elenu i povikala: „Prostitutka!" Kroz prozor je upao Romel u vatrogasnom šlemu i usmerio šmrk u Bilija. Mlaz vode gurnuo je dečaka preko ograde u more. Vandam je znao da je on kriv, ali nije mogao da shvati u čemu je pogrešio. Gorko je jecao. Tada se probudio.
Laknulo mu je kada je shvatio da nije stvarno plakao. San ga je strašno tištio. Pripalio je cigaretu. Imala je gadan ukus.
Sunce je izašlo. Vandam je krenuo menzom, gaseći lampe tek da nešto radi. Kuvar u jutarnjoj smeni ušao je s bokalom kafe. Dok je Vandam pio kafu, neki kapetan je došao s novim biltenom. Stajao je nasred menze, čekajući da svi ućute.
- Jutros je u zoru general Kloper predao Romelu garnizon Tobruka - kazao je.
Vandam izađe iz menze i prođe ulicama grada do svoje kuće kraj Nila. Osećao se nemoćan i beskoristan u Kairu, hvatajući špijune, dok je negde u pustinji njegova zemlja gubila rat. Palo mu je na pamet da bi Aleks Volf mogao da ima veze s Romelovim najnovijim nizom pobeda, ali je odbacio tu misao kao nešto prenagljeno. Bio je toliko potišten da se pitao mogu li stvari biti gore; shvatio je da, naravno, mogu.
Kada je stigao kući, otišao je u krevet.

Drugi deo MERSA-MATRUH


11.

Grk je pipao.
Elena je mrzela muškarce koji pipaju. Nije zamerala otvorenu pohotu; zapravo ju je i simpatisala. Protivila se prikrivenom, iznenadnom, podmuklom opipavanju.
Pošto je u prodavnici provela dva sata, zamrzela je Mikisa Aristopulosa. Posle dve nedelje bila je spremna da ga zadavi.
Radnja kao radnja bila je u redu. Volela je miris začina i redove šarenih kutija i konzervi na policama u sporednoj prostoriji. Posao je bio lak i uvek isti, ali je vreme dosta brzo prolazilo. Iznenadila je mušterije sabirajući napamet njihove račune. S vremena na vreme kupila bi neke neobične uvozne delikatese i ponela ih kući da proba: teglu jetrene paštete, čokoladu herši] kutiju bovrila, konzervu začinjenog pasulja. I za nju je bila novina da radi običan, dosadan, osmočasovni posao.
Međutim, gazda je bio nesnosan. U svakoj prilici koja mu se ukazala dotakao bi je po ruci, leđima ili bokovima; kad god je prolazio pored nje iza tezge ili u sporednoj prostoriji, očešao bi se o njene grudi ili zadnjicu. U početku je mislila da je to slučajno, jer joj nije izgledao kao takav čovek, nije imao ni trideset godina, bio je prilično zgodan, srdačno se smejao otkrivajući bele zube. Mora da je njeno ćutanje protumačio kao pristanak. Moraće malo da ga nagazi.
Samo joj je još i on bio potreban. Već je i tako bila emocionalno zbunjena. U isto vreme je volela i mrzela Vilijama Vandama, koji je s njom razgovarao kao sa sebi ravnom, a zatim se prema njoj poneo kao prema prostitutki; trebalo je da zavede Aleksa Volfa, koga nije nikada videla; a pipao ju je Mikis Aristopulos, prema kome je osećala samo prezir.
Svi me iskorišćavaju, pomislila je; to mi je sudbina.
Pitala se kakav će biti Volf. Lako je Vandamu reći da se sprijatelji s njim, kao da postoji dugme koje bi mogla da pritisne i postane odmah neodoljiva. Zapravo je mnogo toga zavisilo od muškarca. Nekima se odmah svidela; druge je trebalo s mukom da osvaja. Ponekad nije uspevala. Napola se nadala da kod Volfa neće uspeti. Istovremeno se
podsećala da je on nemački špijun i da je Romel svakog dana sve bliže, a
ako nacisti dođu u Kairo...
Aristopulos je uneo kutiju testenine iz sporedne sobe. Elena pogleda na sat: uskoro će kući. Grk spusti kutiju i otvori je. Vraćajući se, dok se gurao pored nje, gurnuo je ruke pod njene i opipao joj grudi. Odmakla se. Čula je da je neko ušao u prodavnicu. Pomislila je: Sada ću Grka naučiti pameti. Kada je ulazio u prostoriju, viknula je glasno za njim na arapskom:
- Ako me još jednom pipneš, odseći ću ti muda!
Kupac se grohotom nasmejao. Okrenula se i pogledala ga.
Bio je Evropljanin, ali očigledno je razumeo arapski. Rekla je:
- Dobar dan.
On je pogledao prema sobi i viknuo:
- Šta se tamo razvlačiš, Aristopulose, jarče jedan?
Aristopulos gurnu glavu kroz vrata.
- Dobar dan, gospodine. Ovo je moja rođaka, Elena. - Na licu mu se videlo daje zbunjen i još nešto što Elena nije mogla da rastumači. Opet je nestao u magacinu.
- Rođaka! - reče mušterija, gledajući Elenu. - Po svoj prilici izmišljena.
Bio je visok čovek od nekih tridesetak godina, tamne kože i očiju. Imao je povijen nos koji je mogao biti tipično arapski ili tipično evropsko-aristokratski. Usta su mu bila tanka, a kada se smejao otkrivao je sitne pravilne zube, kao mačka, pomislila je Elena. Prepoznavala je znakove bogatstva: svilenu košulju, zlatan ručni sat, po meri šivene pantalone s kaišem od krokodilske kože, ručno pravljene cipele i mušku kolonjsku vodu.
- Šta želite?
Pogledao je kao da razmišlja o nekoliko mogućih odgovora, zatim odvratio:
- Da počnemo s engleskom marmeladom.
- Da. - Marmelada je bila u magacinu. Otišla je da donese teglu.
- To je on! - prošištao je Aristopulos.
- O čemu pričaš? - pitala je normalnim glasom. Još je bila besna na njega.
- Čovek s lažnim novcem. Gospodin Volf. To je on!
- Bože! - Na trenutak je zaboravila zašto je ovde. Aristopulosova panika prešla je na nju i mozak joj je zatajio. - Šta da mu kažem? Šta da radim?
- Ne znam, daj mu marmeladu, ne znam...
- Da, marmeladu, tačno... - Skinula je kupers oksford džem od pomorandže s police i vratila se u radnju. Dok je stavljala teglu na tezgu, prisilila se da se srdačno osmehne Volfu. - Još nešto?
- Dve funte jako pržene kafe, fino mlevene.
Gledao ju je dok je merila kafu i zatim mlela. Odjednom ga se plašila. Nije ličio na Čarlsa, Džonija i Kloda, muškarce koji su je izdržavali. Bili su tihi, ležerni, osećali su grižu savesti i bili povodljivi. Volf je delovao pribrano i samouvereno: bilo bi ga teško prevariti, a nemoguće osujetiti, nagađala je.
- Nešto drugo?
- Konzervu šunke.
Kretala se po radnji, uzimajući naručeno i slažući robu na tezgu. Pratio ju je očima. Pomislila je: Moram s njim da razgovaram, ne mogu ponavljati „Šta još?" Trebalo bi da se s njim sprijateljim.
- Šta još? - upitala je.
- Pola sanduka šampanjca.
Kutija sa šest punih boca bila je teška. Izvukla ju je iz magacina.
- Želite li da vam dostavimo robu? - pitala je. Trudila se da to zvuči prirodno. Bila je malo zadihana od vučenja kutije, pa se nadala da će to prikriti njenu nervozu.
Kao da je gledao kroz nju svojim crnim očima.
- Dostavu? - kazao je. - Ne, hvala.
Pogledala je tešku kutiju.
- Nadam se da stanujete blizu.
- Dovoljno blizu.
- Mora da ste veoma jaki.
- Dovoljno.
- Imamo pouzdanog dostavljača...
- Bez dostave - odlučno je odvratio.
Klimnula je glavom.
- Kako želite. - Nije se ni nadala da će prihvatiti ponudu, ali ipak je bila razočarana. - Još nešto?
- Mislim da je to sve.
Počela je da sabira račun. Volf reče:
- Aristopulosu sigurno ide dobro kada je zaposlio pomoćnicu.
- Pet funti dvanaest i šest, ne biste to rekli da znate kako me plaća, pet funti trinaest i šest, šest funti... - kazala je.
- Ne sviđa vam se posao?
Pogledala gaje u oči.
- Učinila bih sve da se izvučem odavde.
- Šta ste imali na umu? - Bio je veoma brz.
Slegnula je ramenima i vratila se sabiranju. Na kraju je izgovorila:
- Trinaest funti, deset šilinga i četiri penija.
- Kako ste znali da plaćam u funtama sterlinga?
Stvarno je bio brz. Prepala se da se odala. Osećala je da crveni. Setila se i rekla:
- Pa vi ste britanski oficir, zar ne?
Glasno se nasmejao. Izvukao je svežanj novčanica po funtu i izbrojao četrnaest. Vratila mu je ostatak u egipatskom novcu. Pomislila je: šta mogu? Šta još da kažem? Počela je da pakuje kupljene stvari u smeđu papirnu kesu.
- Pravite zabavu? Obožavam zabave - dodala je.
- Zašto pitate?
- Šampanjac.
- Ah! Pa ceo život je zabava.
Pomislila je: Promašila sam. Sada će otići i možda neće doći nedeljama, možda nikada više. Videla sam ga, razgovarala s njim, a sada moram da ga pustim da ode i nestane u gradu.
Umesto da joj lakne, osećala je gorčinu neuspeha.
Podigao je kutiju šampanjca na levo rame, a kesu je uzeo u desnu ruku.
- Do viđenja - rekao je.
- Do viđenja.
Na vratima se okrenuo.
- Dođite u restoran Oaza, u sredu u pola osam.
- Hoću! - oduševljeno je uzvratila. Otišao je.
* * *
Skoro celog jutra su se vozili do Hristovog brda. Džejks je sedeo napred, pored vozača; Vandam i Bog pozadi. Vandam je bio radostan. Jedna australijska četa zauzela je tokom noći uzvišenje i zaplenila, skoro netaknutu, nemačku radio-stanicu. Bila je to prva dobra vest koju je Vandam čuo za nekoliko meseci.
Džejks se okrenuo i viknuo da nadjača buku motora.
- Očigledno su Australijanci jurišali u čarapama da ih iznenade. Većina Italijana je zarobljena u pidžami.
Vandam je čuo sličnu priču.
- Ali Nemci nisu spavali. Bila je to prilično oštra utakmica - odgovorio je.
Prešli su na glavni put prema Aleksandriji, a onda putem kraj obale do E1 Alamejna, gde su sišli na put buradi, put kroz pustinju označen metalnim benzinskim buradima. Skoro sva vozila išla su u suprotnom pravcu, povlačeći se. Niko nije znao šta se dešava. Stali su kod jednog skladišta zaliha da uzmu benzin, a Bog je morao da upotrebi autoritet potpukovnika da ga dobije od intendantskog oficira.
Vozač je pitao kojim putem do brda.
- Prati boce - reče mu kratko oficir.
Putevi koje su vojnici označavali za potrebe vojske nazivani su boca, čizma, mesec i zvezda po simbolima urezanim u metalnu burad za benzin i kante duž puteva. Noću su u burad stavljali mala svetla da osvetle simbole. Bog upita oficira:
- Šta se tamo događa? Čini se da sve ide nazad na istok.
- Niko mi ništa ne govori - odgovori oficir.
Iz kamiona za snabdevanje dobili su šolju čaja i sendvič sa sušenom govedinom. Kada su krenuli dalje, prošli su kroz područje nedavne bitke, osuto uništenim i izgorelim tenkovima, gde je pogrebnička četa nasumice skupljala leševe. Burad su nestala, ali ih je vozač ponovo pronašao na drugoj strani šljunkovite doline.
Do uzvišenja su stigli u podne. Nedaleko odatle se još vodila borba: sa zapada su čuli topove i videli oblake prašine. Vandam je shvatio da nikad nije bio tako blizu bitke. Opšti utisak bio je prljavština, panika i zbrka. Javili su se u komandno vozilo, odakle su ih odveli do zarobljenog nemačkog kamiona s radio-stanicom.
Terenski obaveštajci su već radili svoj posao. Zarobljenike su ispitivali u malom šatoru, jednog po jednog, dok su ostali čekali na suncu. Stručnjaci za neprijateljski artiljerijski tehnički materijal ispitivali su oružje i vozila, zapisivali serijske brojeve proizvodnje. Radisti su tražili talasne dužine i šifre. Zadatak Bogove male čete bio je da istraži koliko su Nemci unapred saznali o kretanju Saveznika.
Svaki je uzeo jedan kamion. Kao i većina obaveštajaca, Vandam je natucao nemački. Znao je dve stotine reči, uglavnom vojnih izraza, pa iako ne bi znao da razlikuje ljubavno pismo od spiska veša za perionicu, umeo je da čita vojne naredbe i izveštaje.
Trebalo je pregledati mnoštvo materijala: zarobljena stanica bila je veliki plen za obaveštajnu službu. Većinu predmeta treba spakovati u sanduke i odvesti u Kairo da ih tamo detaljno pregleda veća ekipa. Današnji posao je bio samo prethodni opšti pregled.
Vandamov kamion bio je u haotičnom stanju. Kada su videli da je bitka izgubljena, Nemci su počeli da uništavaju svoje papire. Sanduci su bili ispražnjeni i zapaljena mala vatra, ali je brzo ugašena. Na jednoj fascikli bilo je krvi: neko je poginuo braneći svoje tajne.
Vandam se bacio na posao. Svaki ugroženi obaveštajac pokušaće prvo da uništi važna dokumenta, zato je počeo od nagorele gomile. Bilo je tu mnogo savezničkih uhvaćenih radio-poruka, a poneke su bile i dešifrovane. Većina je bila svakodnevni rutinski materijal, ali u toku posla Vandam je uvideo da je nemačka služba za prisluškivanje hvatala veoma mnogo korisnih informacija. Bila je bolja nego što je Vandam zamišljao, a sigurnost savezničke radio-službe veoma loša.
Na dnu poluizgorele gomile bila je knjiga, roman na engleskom jeziku. Vandam se namršti. Otvorio je knjigu i pročitao prvu rečenicu: Sinoć sam sanjala da sam se vratila u Manderli. Knjiga se zvala Rebeka, a napisala ju je Dafne di Morije. Naslov mu je bio pomalo poznat. Pomislio je da ga je možda njegova žena čitala. Činilo se da se radilo o nekoj mladoj ženi koja je živela u letnjikovcu u Engleskoj.
Vandam se počešao po glavi. Bilo je to u najmanju ruku neobično štivo za Afrika Korps.
A zašto je bila na engleskom jeziku?
Možda je pripadala nekom zarobljenom engleskom vojniku, ali Vandam nije verovao u to: po njegovom iskustvu, vojnici su čitali pornografiju, napete detektivske priče i Bibliju. Nekako nije mogao da zamisli kako pustinjske pacove zanimaju problemi gazdarice Manderlija.
Ne, knjiga je bila tu sa svrhom. Kakvom svrhom? Vandam se setio samo jedne mogućnosti: bila je osnova neke šifre.
Šifra iz knjige bila je varijacija jednokratne šifre. Jednokratna šifra je imala slova i brojke nasumice ubačene u pet grupa na svakom listu bloka. Napravljena su uvek samo dva primerka jednog lista: jedan za onog koji šalje poruku, a drugi za primaoca. Svaki list se koristio za jednu poruku, zatim bi se iščupao i uništio. Zato što se svaki list koristio samo jednom, šifra se nije mogla otkriti. Šifra bazirana na knjizi služila se na isti način stranicama štampane knjige, samo što se stranice nisu posle upotrebe morale uništiti.
Knjiga je nad blokom imala veliku prednost. Blok je nepogrešivo odavao da služi za šifrovanje, a knjiga je izgledala potpuno nedužno. Na bojnom polju to nije bilo važno; ali je bilo važno agentu iza neprijateljskih linija.
To je takođe objašnjavalo zašto je knjiga bila na engleskom. Nemački vojnici bi, kada signaliziraju jedan drugom, upotrebili nemačku knjigu, ako bi uopšte koristili knjigu, ali špijun na britanskoj teritoriji bi morao da nosi sa sobom knjigu na engleskom jeziku.
Vandam je detaljnije razgledao knjigu. Cena je bila ispisana olovkom na poslednjoj strani, zatim izbrisana gumicom. To je moglo da znači da je kupljena polovna. Vandam je podiže ka svetlu, pokušavajući da pročita tragove olovke na papiru. Prepoznao je broj 50; zatim su tu bila neka slova. Jesu li bila eic? Možda ere ili esc. Bila su esc, shvatio je, pedeset eskudosa. Knjiga je kupljena u Portugalu. Portugal je bio neutralna teritorija, s nemačkim i britanskim ambasadama, i centar manje značajne špijunaže.
Čim se vrati u Kairo, poslaće poruku stanici obaveštajne službe u Lisabonu. Njeni agenti će moći da provere knjižare koje prodaju engleske knjige u Portugalu, nema ih mnogo, i pokušati da saznaju gde je knjiga kupljena, i ako je moguće ko ju je kupio.
Mora da su kupljena najmanje dva primerka i prodavač u knjižari bi verovatno zapamtio takvu prodaju. Zanimljivo pitanje bilo je, gde je drugi primerak? Vandam je bio prilično siguran da je u Kairu, i da zna ko ga koristi.
Odlučio je da to što je našao pokaže potpukovniku Bogu. Uzeo je knjigu i izašao iz kamiona.
Bog mu je upravo dolazio u susret.
Vandam je zurio u njega. Bog je bio bled, ljut do histerije. Prilazio je udarajući nogama po prašini, s parčetom papira u ruci.
Vandam je pomislio: Koji mu je đavo?
Bog je viknuo:
- Šta se razvlačite tu ceo dan?
Vandam ne odgovori. Bog mu pruži papir. Vandam ga pogleda.
Bila je to šifrovana radio-poruka s dešifrovanim tekstom upisanim između redova šifre. Vreme: ponoć 3. juna. Pošiljalac je upotrebio pozivni znak Sfinga. Poruka je posle uobičajenih uvodnih znakova o jačini signala, imala naslov OPERACIJA ABERDIN.
Vandama kao da je pogodio grom. Operacija Aberdin se odigrala 5. juna, a Nemci su dobili obaveštenja o njoj 3. juna.
- Gospode bože svemogući, to je katastrofa - izustio je Vandam.
- Naravno da je to prokleta katastrofa! - viknuo je Bog. - To znači da Romel dobija sve pojedinosti o našim napadima pre nego što oni i počnu!
Vandam pročita ostatak poruke. „Sve pojedinosti" bio je precizan opis. U poruci su bile imenovane brigade, vreme pojedinih faza napada, i opšta strategija.
- Nije čudo što Romel pobeđuje - promrmlja Vandam.
- Ne pravite te proklete šale! - vrisnuo je Bog.
Pored Vandama se pojavio Džejks u pratnji jednog pukovnika iz australijske brigade koja je zauzela uzvišenje, i obratio se Vandamu:
- Izvinite, ser...
Vandam ga prekinu:
- Ne sada, Džejks.
- Ostanite ovde, Džejks - naredi Bog. - Ovo se i vas tiče.
Vandam pruži papir Džejksu; osećao se kao da mu je neko zadao strahoviti udarac. Informacija je bila tako precizna da je sigurno bila iz Glavnog štaba.
Džejks tiho odvrati:
- Prokletstvo!
- Mora da su to dobili od nekog engleskog oficira, to shvatate, zar ne? - zareža Bog.
- Da - kazao je Vandam.
- Šta hoćete reći s tim da? Vaš posao je provera personala, ovo je vaša jebena odgovornost!
- Shvatam to, ser.
- Shvatate li i to da o propustu tog značenja treba obavestiti vrhovnog komandanta?
Australijskom pukovniku, koji nije shvatio razmeru katastrofe, bilo je neprijatno što se oficir ovako javno blamira. Rekao je:
- Sačuvajmo optužbe za kasnije, Bog. Sumnjam da je za ovo kriv bilo koji pojedinac. Vaš prvi posao je da ustanovite veličinu štete i podnesete preliminarni izveštaj pretpostavljenima.
Bilo je očigledno da Bog još nije završio s vikanjem, iako je Australijanac bio pukovnik, a Bog niži po činu. Suzbio je bes s vidnim naporom i dodao:
- Dobro, nastavite, Vandam. - Udaljio se, a pukovnik ode u drugom pravcu.
Vandam je seo na stepenicu kamiona. Drhtavom rukom upali cigaretu. Vest je izgledala još gore, pošto je iscurila. Ne samo da je Aleks Volf prodro u Kairo i vešto izmicao Vandamovoj mreži, nego je obezbedio sebi pristup do tajni najvišeg nivoa.
Pitao se: Ko je taj čovek?
Za samo nekoliko dana odabrao je žrtvu, obavio pripreme i onda podmitio, ucenio ili korumpirao žrtvu da postane izdajnik.
Ko je bio meta; ko je odavao Volfu tajne? Doslovno je stotine ljudi imalo tu informaciju: generali, njihovi pomoćnici, sekretarice koje su kucale pisane poruke, vojnici koji su dešifrovali radio-poruke, oficiri koji su ih prenosili usmeno, kompletan personal Obaveštajne službe, svi ljudi koji su bili veza između rodova vojske...
Vandam je pretpostavio daje Volf na neki način od sto ljudi pronašao jednog koji je bio spreman da izda svoju zemlju za novac, ili iz političkog uverenja, ili pod pretnjom ucene. Naravno, bilo je moguće da Volf nije ni u kakvoj vezi s tim, ali je to Vandamu zvučalo neverovatno, jer je izdajniku bio potreban kanal za komunikaciju s neprijateljem, a Volf je imao takav kanal, i teško je bilo poverovati da u Kairu postoje dva slična Volfa.
Džejks je stajao pored Vandama kao ošamućen.
- Ne samo da je poruka stigla, nego ju je Romel i koristio. Ako se sećaš borbe 5. juna... - reče Vandam.
- Oh, sećam se - potvrdi Džejks. - Bio je to pokolj.
A to je moja greška, pomisi Vandam. Bog je tu bio u pravu: Vandamov posao je da spreči da tajne ne procure, a ako se to dogodilo, odgovornost je njegova.
Jedan čovek ne može dobiti rat, ali ga može izgubiti. Vandam nije želeo da on bude taj čovek. Ustao je.
- U redu, Džejks. Čuo si šta je rekao Bog. Nastavimo.
Džejks pucnu prstima.
- Zaboravio sam da sam došao nešto da vam kažem: traže da dođete na poljski telefon. Glavni štab. Navodno je u vašoj kancelariji neka Egipćanka, pita za vas, i odbija da ode. Kaže da ima hitnu poruku i ne pomera se.
Vandam razmisli na trenutak: Elena!
Možda je uspostavila vezu s Volfom. Najverovatnije, zašto bi inače tako očajnički pokušavala da razgovara s njim? Vandam potrča u komandno vozilo, sa Džejksom za petama.
Major zadužen za komunikacije pružio mu je slušalicu.
- Budite kratki, Vandam, nama ova stvar treba.
Vandam je progutao dovoljno uvreda za jedan dan.
Istrgao je slušalicu, uneo se licem u majorovo i glasno kazao:
- Koristiću ga koliko bude potrebno. - Okrenuo je leđa majoru i rekao u slušalicu: - Da?
- Vilijame?
- Elena! - Hteo joj je reći koliko mu je drago što čuje njen glas, ali umesto toga upita: - Šta se dogodilo?
- Došao je u radnju.
- Videli ste ga! Jeste li dobili njegovu adresu?
- Ne, ali imam sastanak s njim.
- Odlično! - Vandam je bio pun divljeg oduševljenja, sada će uhvatiti tog prokletnika. - Gde i kada?
- Sutra uveče, sedam i trideset, u restoranu Oaza.
Vandam zgrabi olovku i papir.
- Restoran Oaza, sedam i trideset - ponovio je. - Biću tamo.
- Dobro.
- Elena...
-Da?
- Ne mogu vam reći koliko sam vam zahvalan. Hvala.
- Do sutra.
- Do viđenja. - Vandam spusti slušalicu.
Bog je stajao iza njega, s majorom.
- Kako vam pada na pamet da koristite poljski telefon za ugovaranje sastanaka sa svojim jebenim prijateljicama? - dreknuo je.
Vandam mu se blaženo osmehnu.
- To nije bila nikakva prijateljica, bio je to naš doušnik - odvratio je. - Uspostavila je kontakt sa špijunom. Očekujem da ću ga sutra uveče uhapsiti.

12.

Volf je gledao kako Sonja jede. Džigerica je bila napola pečena, ružičasta i mekana, baš kako je volela. Jela je s užitkom, kao i obično. Razmišljao je koliko su slični. U poslu sposobni, profesionalni i veoma uspešni. Oboje su živeli u senci šokova doživljenih u detinjstvu: smrt njenog oca, ponovna udaja njegove majke u arapsku porodicu. Nijedno od njih nije nikada bilo u braku, jer su bili previše zaljubljeni u sebe da vole nekog drugog čoveka. Nije ih povezala ljubav, čak ni naklonost, već zajedničke strasti. Za njih je najvažnija stvar u životu bila zadovoljavanje sopstvenih apetita. Znali su da se Volf nepotrebno izlaže opasnosti kada jede u restoranima, ali su oboje smatrali da se taj rizik isplati, jer bi se jedva isplatilo živeti bez dobrog jela.
Pojela je džigericu, a konobar je doneo desert sa sladoledom. Posle nastupa u klubu Ča-Ča bila je uvek gladna. To nije bilo iznenađujuće: u svojoj tački trošila je mnogo energije. Ali kada, na kraju, prestane da igra, ugojiće se. Volf ju je zamišljao za dvadeset godina: imaće trostruki podvaljak i ogromne grudi, kosu krtu i prosedu, ravne tabane i zadihaće se kada se bude penjala uza stepenice.
- Čemu se smeješ? - pitala je Sonja.
- Zamišljao sam te kao staru ženu, u bezobličnoj crnoj haljini, s velom.
- Neću biti takva. Biću veoma bogata i živeću u palati okružena golim mladićima i ženama koji će se takmičiti da mi ispune i najmanji hir. A ti?
Volf se osmehnu.
- Mislim da ću biti Hitlerov ambasador u Egiptu i u SS-uniformi odlaziti u džamiju.
- Moraćeš da izuvaš čizme.
- Da li ću te posećivati u tvojoj palati?
- Da, molim, u uniformi.
- Hoću li u tvom prisustvu morati da skinem čizme?
- Ne. Sve drugo da, ali ne i čizme.
Volf se nasmejao. Sonja je bila retko dobro raspoložena. Pozvao je konobara i tražio kafu, konjak i račun. Rekao je Sonji:
- Imam dobru vest. Čuvao sam je za kraj. Mislim da sam našao novu Favzi.
Odjednom je prestala da se šali; gledala ga je napeto.
- Ko je ona? - upitala je brzo.
- Juče sam bio u bakalnici. Aristopulosu pomaže rođaka.
- Prodavačica!
- Prava lepotica. Simpatičnog, nedužnog lica i vragolastog osmeha.
- Koliko ima godina?
- Teško je reći. Dvadesetak, mislim. Ima tako devojačko telo.
Sonja obliznu usne.
- Misliš da će hteti...?
- Mislim da hoće. Umire od želje da se otarasi Aristopulosa i zapravo se sama bacila na mene.
- Kada?
- Sutra je izvodim na večeru.
- Hoćeš li je dovesti kući?
- Možda. Moram da je ispitam. Tako je savršena, ne želim sve da pokvarim požurivanjem.
- Hoćeš da kažeš kako je ti hoćeš prvi.
- Ako bude potrebno.
- Misliš da je devica?
- Moguće.
- Ako jeste...
- Onda ću je sačuvati za tebe. Bila si tako sjajna s majorom Smitom da zaslužuješ nagradu.
Volf se naslonio na naslon, proučavajući Sonju. Dok je zamišljala zavođenje nekog lepog i nedužnog, njeno lice bilo je maska seksualne pohote. Volf srknu konjak. Toplina mu se širila u želucu. Osećao se dobro: pun jela i vina, njegova misija je izuzetno dobro napredovala, a na pomolu je bila i nova seksualna avantura.
Račun je stigao i on ga plati engleskim funtama.
* * *
Restoran je bio mali, ali uspešan. Ibrahim ga je vodio, a njegov brat je kuvao. Naučili su zanat u francuskom hotelu u Tunisu, svom zavičaju. Kada je njihov otac umro, prodali su ovce i došli u Kairo da oprobaju sreću. Ibrahimova filozofija je jednostavna: poznavali su samo francusko-arapsku kuhinju, zato su nudili samo nju. Da je jelovnik u izlogu nudio špagete bolonjeze ili pečenu govedinu i jorkširski puding, možda su mogli privući više gostiju. Ali ti gosti ne bi došli ponovo, a uostalom, Ibrahim je imao ponosa.
Formula je upalila. Dobro su zarađivali; više novca nego što je njihov otac ikada video. Rat je još više povećao promet. Ali zbog blagostanja Ibrahima nije postao nemaran.
Pre dva dana pio je kafu s prijateljem, blagajnikom u hotelu Metropolitan. Prijatelj mu se poverio da je kancelarija britanske finansijske službe odbila da promeni četiri engleske novčanice od jedne funte koje su naplaćene u hotelskom baru. Prema tvrdnji Britanaca, novčanice su bile lažne. Nepravedno je bilo to što su novac zatim konfiskovali.
Ibrahimu se to neće dogoditi.
Pola njegovih mušterija bili su Britanci, a mnogi su plaćali engleskim novcem. Od kada je čuo tu vest, svaku novčanicu od funte pažljivo je
pregledao, pa tek onda stavio u blagajnu. Njegov prijatelj iz Metropolitana
mu je rekao kako će prepoznati falsifikovane.
Tipično za Britance. Nisu to javno objavili čime bi pomogli trgovcima u Kairu da ih ne prevare. Samo su sedeli i plenili lažne novčanice. Poslovni ljudi u Kairu navikli su na takav postupak, i međusobno se pomagali.
Kada je Ibrahim primio lažne novčanice od visokog Evropljanina koji je večerao sa slavnom trbušnom plesačicom, nije znao šta da radi. Sve novčanice bile su šuškave i nove, i imale istu grešku. Ibrahim ih je dva puta uporedio s jednom od dobrih novčanica iz blagajne: nije bilo sumnje. Da li možda treba stvar tiho da objasni mušteriji? Čovek bi mogao da se uvredi, ili bar da se ponaša uvređeno, pa bi verovatno otišao, ne plativši. Račun je bio visok, naručio je najskuplja jela i uvozno vino, a Ibrahim nije hteo da rizikuje takav gubitak.
Odlučio je da pozove policiju. Ona će sprečiti da gost pobegne i možda ga nagovori da plati čekom, ili bar da ostavi potvrdu o dugovanju.
Ali koju policiju? Egipatska policija će verovatno tvrditi da je se to ne tiče, biće joj potreban čitav sat da stigne ovamo, a onda će još tražiti mito. Gost je očigledno bio Englez, zašto bi inače imao engleske funte?, i verovatno oficir, a falsifikovani novac je bio britanski. Ibrahim reši da pozove britansku vojnu policiju.
Prišao je stolu, noseći bocu brendija. Osmehnuo se.
- Mesje, madam, nadam se da vam je večera prijala.
- Bila je odlična - reče muškarac. Govorio je poput britanskog oficira.
Ibrahim se obrati ženi.
- Čast je poslužiti najveću igračicu sveta. - Kraljevski mu je klimnula glavom. - Nadam se da nećete uskratiti čast da vas restoran časti čašom brendija.
- Veoma ljubazno - odvrati muškarac.
Ibrahim im natoči brendi i uz naklon se udalji. To će ih još neko vreme zadržati, pomislio je. Izašao je na zadnja vrata i požurio u kuću suseda koji je imao telefon.
Da imam restoran, pomislio je Volf, radio bih isto tako. Te dve čaše brendija koštale su vlasnika veoma malo u odnosu na ukupan Volfov račun, ali je gest bio efektan jer se gost osećao dobrodošlim. Volf je često razmišljao o tome da otvori restoran, ali to je bilo samo maštanje: znao je koliko teškog rada u to treba uložiti.
Sonja je takođe uživala u posebnoj pažnji. Sva je sijala od laskanja i pića. Večeras u krevetu hrkaće kao prase.
Vlasnik je nestao na par minuta, zatim se ponovo pojavio. Krajičkom oka Volf je primetio kako šapuće nešto jednom konobaru. Pretpostavio je da pričaju o Sonji. Volf oseti ljubomoru. Bilo je restorana u Kairu gde su ga, zbog dobre potrošnje i velikih napojnica, oslovljavali po imenu i dočekivali kao kralja; ali smatrao je za pametno da ne odlazi na mesta gde će ga prepoznati, ne dok ga Britanci traže. Sada se pitao da li da još malo popusti u oprezu.
Sonja je zevnula. Bilo je vreme da je smesti u krevet. Volf mahnu jednom konobaru i reče mu:
- Donesi šal od madam. - Čovek ode, zastade da nešto promrmlja gazdi, zatim produži u pravcu garderobe.
Zvuk sirene, slab i dalek, odjeknu negde u dnu Volfovog mozga.
Igrao se kašičicom dok je čekao Sonjin šal. Sonja je jela još jedan petitfour . Vlasnik prođe kroz restoran, izađe kroz ulazna vrata i ponovo se vrati. Prišao je njihovom stolu i upitao:
- Mogu li da vam pozovem taksi?
Volf pogleda Sonju. Ona odgovori:
- Što se mene tiče, može.
- Ja bih udahnuo malo vazduha. Da prošetamo malo pa da onda zaustavimo jedan?
- Dobro.
Volf pogleda vlasnika.
- Ne treba taksi.
- Vrlo dobro, gospodine.
Konobar donese Sonjin šal. Vlasnik je netremice gledao vrata. Volf je čuo još jedno alarmno zvono, ovog puta glasnije. Obratio se vlasniku:
- Zar se nešto događa?
Čovek je izgledao zabrinuto.
- Moram da vam spomenem jedan krajnje delikatan problem, gospodine.
Volf je počeo da se nervira.
- O čemu se radi, čoveče? Hoćemo da idemo kući.
Začulo se bučno zaustavljanje vozila ispred restorana.
Volf zgrabi vlasnika za revere.
- Šta se to ovde događa?
- Novac kojim ste platili račun, gospodine, nije dobar.
- Ne primaš funte sterlinga? Zašto si onda...
- Nije to, gospodine. Novac je falsifikovan.
Vrata restorana se naglo otvoriše i tri vojna policajca umarširaše unutra. Volf je buljio u njih otvorenih usta. Sve se odigralo tako brzo, da nije mogao da dođe do daha... Vojna policija. Falsifikovani novac. Odjednom se prepao. Možda će u zatvor. Oni imbecili u Berlinu dali su mu falsifikovane novčanice! Bilo je to tako glupo da je poželeo Kanarisa da zgrabi za grlo i zadavi ga.
Odmahnuo je glavom. Sada nije bilo vreme za ljutnju. Morao se savladati i pokušati da se izvuče iz tog haosa...
Policajci priđoše stolu. Dvojica su bila Englezi, a treći Australijanac. Nosili su teške čizme i šlemove, i svaki je o pojasu imao mali revolver u futroli. Jedan Englez upita:
- Da li je to taj čovek?
- Samo trenutak - odvrati Volf i sam zapanjen svojim mirnim i blagim glasom. - Vlasnik mi je ovog trenutka rekao da moj novac ne važi. Ne verujem u to, ali sam spreman da mu udovoljim. Siguran sam da možemo stvar srediti na njegovo zadovoljstvo. - Pogledao je vlasnika prekorno. - Niste morali da zovete policiju.
Policajac, najstariji po činu, reče:
- Rasturanje falsifovanog novca je kažnjivo,
- Namerno - dodao je Volf. - Kažnjivo je namerno rasturati lažan novac. - Dok je slušao svoj glas, miran i uverljiv, njegovo samopouzdanje je raslo. - Predlažem sledeće: imam sa sobom čekovnu knjižicu i malo egipatskog novca. Napisaću ček da pokrijem svoj račun, a egipatski novac dajem za napojnicu. Sutra ću odneti taj navodno lažan novac u kancelariju britanske finansijske službe da ga ispitaju, a ako je stvarno falsifikovan, predaću ga. - Osmehnuo se grupi koja ga je okružila.
- Verujem da će to sve zadovoljiti.
- Više bih voleo kada biste mogli sve da platite gotovinom, gospodine.
Volf požele da ga udari.
- Možda ja imam dovoljno egipatskog novca - umešala se Sonja.
Volf pomisli: hvala bogu.
Sonja otvori torbicu.
- Ipak ću vas moliti da pođete sa mnom, gospodine - kazao je vođa patrole.
Volfovo srce ponovo zastade.
- Zašto?
- Moramo da vam postavimo nekoliko pitanja.
- Lepo. Zašto ne dođete do mene sutra ujutru? Stanujem...
- Moraćete s nama. Imam takvo naređenje.
- Od koga?
- Pomoćnika šefa policije.
- Pa dobro, dakle - odvrati Volf. Ustao je. Osetio je kako strah uliva očajničku snagu u njegove ruke. - Ali vi ili šef bićete u gadnom sosu ujutru. - Naglo je podigao sto i bacio ga na policajce.
Isplanirao je i sračunao taj potez za dve sekunde. Bio je to manji okrugli sto od punog drveta. Njegova ivica udarila je policajca u nosnu kost i dok je padao, sto je pao preko njega. Sto i policajac bili su Volfu s leve strane. S desne mu je bio vlasnik. Sonja je sedela nasuprot njega, a druga dva policajca njoj s obe strane, korak iza.
Volf je zgrabio vlasnika i gurnuo ga ka jednom policajcu. Zatim je skočio na Australijanca, i pesnicom ga udario u lice. Nadao se da će proći pored one dvojice i pobeći. Nije upalilo. Policajce su birali po rastu, ratobornosti i brutalnosti; navikli su da imaju posla s vojnicima očvrslim u pustinji i s pijancima. Australijanac je primio udarac i zateturao se, ali se nije srušio. Volf ga je nogom udario u koleno i još jednom pesnicom u lice; potom je drugi policajac, drugi Englez, odgurnuo vlasnika s puta i udarcem izbacio Volfa iz ravnoteže.
Volf je pao. Udario je o pod grudima i licem. Lice ga je peklo, na trenutak mu se zamaglilo i video je zvezde. Dobio je još jedan udarac, u slabine; od bola se trgao i otkotrljao u stranu. Policajac skoči na njega, udarajući ga u glavu. Volf se borio da odgurne čoveka od sebe. Neko drugi seo je na Volfove noge. Tada on ugleda iznad sebe policajca na svojim grudima i Sonjino lice iskrivljeno od besa. Kroz glavu mu prolete misao da se setila drugih udaraca koje su delili britanski vojnici. Tada je video da diže visoko iznad glave stolicu na kojoj je sedela. Policajac na Volfovim grudima ju je primetio, okrenuo se, pogledao gore i podigao ruke da se zaštiti od udarca. Tresnula ga je svom snagom. Ivica stolice pogodila je policajčeva usta i on kriknu od bola i besa dok je krv curila.
Australijanac skoči s Volfovih nogu i zgrabi od pozadi Sonju za ruke. Volf napregnu telo i zbaci ranjenog Engleza, a onda se podiže na noge.
Posegnuo je rukom pod košulju i izvukao nož.
Australijanac odbaci Sonju u stranu, zakorači, vide nož i stade. Volf je primetio kako je očima gledao levo i desno i shvatio da su mu kolege na podu. Ruka mu je krenula prema futroli.
Volf se okrenuo i skočio ka vratima. Jedno oko mu se zatvorilo: nije dobro video. Vrata su bila zatvorena. Posegao je za kvakom i promašio. Umalo nije vrisnuo. Pronašao je kvaku i cimnuo vrata. Udarila su o zid. Odjeknuo je pucanj.
* * *
Vandam se vozio ulicama opasnom brzinom. S fara je skinuo masku za zamračenje, i vozio s palcem na sireni. Ulice su još bile zakrčene taksi vozilima, fijakerima, vojnim kamionima, magarcima i kamilama. Pločnici su bili puni, a prodavnice osvetljene sijalicama, petrolejkama i svećama. Vandam se bezobzirno probijao kroz saobraćaj ignorišući besne sirene automobila, preteče pesnice kočijaša i zviždanje egipatskog policajca.
Pomoćnik šefa vojne policije pozvao ga je kući.
- Ah, Vandame, zar niste vi digli prašinu oko tog lažnog novca? Zato što su nas upravo zvali iz jednog restorana gde je neki Evropljanin pokušao da proturi...
- Gde?
Pomoćnik mu reče adresu, a Vandam istrča iz kuće.
Skrenuo je iza ugla, vukući petu po prašnjavom putu. Palo mu je napamet da je s toliko falsifikovanog novca u opticaju nešto moralo doći u ruke drugih Evropljana, i čovek u restoranu je mogao biti nedužna žrtva. Nadao se da nije. Svim srcem je želeo da zgrabi tog Aleksa Volfa. Volf ga je nadmudrio i ponizio i sada kada se dočepao tajni i ima direktnu vezu s Romelom, pretio je da izazove pad Egipta; ali nije bilo samo to. Vandama je mučila znatiželja. Hteo je tog čoveka da vidi i dotakne, otkrije kako se kreće i govori. Da li je bio vešt ili je samo imao sreće? Hrabar ili smeo? Odlučan ili tvrdoglav? Da li ima lepo lice i topao osmeh ili sitne oštre oči i lažni smeh? Da li bi se opirao ili pošao mirno? Vandam je sve to hteo da sazna.
A najviše od svega je čeznuo da ga zgrabi za vrat, odvuče u zatvor, prikuca za zid, zaključa vrata i baci ključ.
Skrenuo je da izbegne otvor kanala, zatim je dao gas i zagrmeo niz mirnu ulicu. Restoran je bio van centra grada, u pravcu starog grada: Vandam je znao ulicu, ali ne i lokal. Skrenuo je još dva puta i gotovo srušio starca na magarcu i ženu koja je išla za njima. Našao je ulicu koju je tražio.
Bila je uska i mračna, s visokim kućama s obe strane. U prizemlju je bilo prodavnica i ulaza kuća. Vandam stade pored dva dečaka koja su se igrala u jarku i reče ime restorana. Pokazali su neodređeno prstom niz ulicu.Vandam polako krenu, zastajući da zagleda gde god je primetio osvetljen izlog. Bio je na pola ulice kada je odjeknuo pucanj iz revolvera, malo prigušen; zatim se rasulo staklo. Trgao je glavom u pravcu zvuka. Iz razbijenog izloga padalo je svetio na krhotine, a dok je gledao, kroz vrata istrča visoki čovek.
To je mogao da bude Volf.
Potrčao je u suprotnom pravcu.
Vandama obuze divlji bes. Okrenuo je ručicu gasa i pojurio za čovekom. Dok je prolazio pored restorana, istrčao je policajac i ispalio tri hica. Begunac nije usporio.
Vandam ga uhvati u snop fara. Trčao je brzo, ravnomerno, ritmički zamahujući rukama i nogama. Kada ga je svetlost obasjala osvrnuo se preko ramena ne prekidajući trk, a Vandam vide kukast nos, energičnu bradu i crne brkove iznad otvorenih i zadihanih usta.
Vandam je mogao da ga ubije, ali oficiri Glavnog štaba nisu nosili oružje.
Motocikl je brzo stizao begunca. Kada su bili skoro jedan pored drugoga, Volf naglo skrenu iza ugla. Vandam zakoči i promeni brzinu, nagnuvši motocikl u smeru nagiba da održi ravnotežu. Stao je, prebacio brzinu i ponovo jurnuo napred.
Video je kako Volfova leđa nestaju u uskom prolazu. Ne usporivši, Vandam je skrenuo iza ugla i u prolaz. Uleteo je u prazninu. Vandamov želudac se okrenuo. Mlaz svetla nije osvetleo ništa. Pomislio je da pada u jamu. Nesvesno je viknuo. Zadnji točak je o nešto udario. Prednji se spuštao, spuštao, pa udario. Far osvetli stepenište. Motocikl poskoči. Vandam se očajnički borio da održi prednji točak okrenut napred. Motocikl je skakao niza stepenice u skokovima koji su tresli kičmu, a svakim udarcem Vandam je bio siguran da će izgubiti ravnotežu i pasti. Video je Volfa na dnu stepenica.
Vandam stiže do podnožja, osećajući da je imao neverovatnu sreću. Video je da Volf skreće iza ugla i pojuri za njim. Bili su u lavirintu uličica. Volf potrča uz nekoliko stepenica.
Vandamu nije preostalo drugo nego da da gas i krene pravo na stepenište. Neposredno pre nego što je skočio na prvu stepenicu, udario je svom snagom volanom. Prednji točak se podigao. Motocikl udari u stepenice, trgnuo se kao divlja zver i pokušao da ga zbaci. Svim silama je pokušao da se održi na sedištu. Motocikl je kao lud poskakivao uza stepenice. Vandam se borio s njim. Stigao je na vrh.
Našao se u dugačkom prolazu s visokim, golim zidovima sa svake strane. Volf je još bio ispred njega, još je bežao. Vandam beše siguran da
će ga uhvatiti pre kraja prolaza. Pojurio je.
Volf pogleda preko ramena, ubrza i ponovo se osvrnu. Posustajao je. Vandam je to primetio. Korak mu više nije bio ujednačen i ritmičan: rukama je mahao, a trčao je posrćući. Videvši na tren Volfovo lice, Vandam vide da je izobličeno od napora.
Volf pokuša da ubrza, ali više nije imao snage. Vandam ga je stigao i prestigao, naglo zakočio i ugasio motor. Zadnji točak je skliznuo, a prednji udario o zid. Kada je motocikl pao na zemlju Vandam je skočio s njega. Dočekao se na noge, licem u lice s Volfom. Razbijeni far bacao je snop svetla u mrak prolaza. Nije imalo smisla da se okrene i beži nazad jer je Vandam bio odmoran i lako bi ga stigao. Ne usporivši trk, Volf preskoči motocikl. Njegovo telo prolete kroz snop svetlosti kao nož i udari u Vandama. Vandam se, još nestabilan, zateturao i pao. Volf posrnu i zakorači napred. Vandam posegnu slepo u mrak, dohvati Volfov gležanj, zgrabi ga i povuče. Volf pade na zemlju.
Razbijen far slabašno je osvetljavao deo prolaza. Motor je prestao da radi, a u tišini Vandam je čuo Volfovo dahtanje, isprekidano i promuklo. Mogao je da oseti njegov miris: miris pića, znoja i straha. Ali mu nije video lice. U sekundi su obojica ležala na tlu, jedan iscrpljen, drugi trenutno omamljen. Zatim su obojica stala na noge. Vandam je skočio na Volfa i počelo je rvanje.
Volf je bio jak. Vandam pokuša da mu savije ruke, ali nije mogao da ga zadrži. Naglo ga je ispustio i zamahnuo pesnicom. Udarila je u nešto meko i Volf jauknu. Vandam ponovo udari, ciljajući u lice; ali Volf se naglo sagnuo i pesnica promaši. Odjednom je u prigušenom svetlu nešto sevnulo.
Nož! pomisli Vandam.
Sečivo blesnu prema njegovom vratu. Refleksno je odskočio. Oštar bol ga zaseče po obrazu. Ruka mu polete ka licu. Osetio je mlaz tople krvi. Bolje bio nepodnošljiv. Pritisnuo je ranu i prsti mu dodirnuše nešto tvrdo. Bili su to njegovi zubi. Nož mu je prosekao obraz; osetio je da pada i čuo trk koji se udaljava. Sve je postalo crno.

13.

Volf izvuče maramicu iz džepa na pantalonama i obrisa krv sa sečiva. Pregledao je oštricu na slabom svetlu i obrisao je još jednom. Hodao je, uporno brišući sečivo. Stao je i pomislio: šta ja to radim? Već je čist. Bacio je maramicu i vratio nož natrag u korice pod pazuhom. Izašao je iz uličice u ulicu i pošao prema starom gradu.
Zamislio je zatvorsku ćeliju. Metar i osamdeset sa metar i dvadeset, pola tog prostora zauzeto ležajem. Ispod kreveta noćna posuda. Zidovi od glatkog sivog kamena. Na žici s tavanice slaba sijalica. Na jednom kraju ćelije vrata. Na drugom mali četvorougaoni prozor, iznad visine očiju: kroz njega se vidi jasno plavo nebo. Zamislio je da se ujutru probudio i ugledao sve to i setio se da je tu već godinu dana i da će tu provesti još devet godina. Upotrebio je noćnu posudu, oprao ruke u metalnom lavoru u uglu. Sapuna nije bilo. Kroz otvor na vratima gurnuta je činija hladne sive kaše. Uzeo je kašiku i zagrabio, ali nije je mogao da proguta jer je jecao.
Odmahnuo je glavom da otera te slike more. Pomislio je: Pobegao sam, zar ne? Pobegao sam. Shvatio je da neki ljudi na ulici u prolazu bulje u njega. Video je ogledalo u jednom izlogu i pogledao se. Kosa mu je bila raščupana, jedna strana lica izgrebana i otečena, rukav pocepan a na okovratniku krv. Još je dahtao od trčanja i tuče. Izgledam opasno, pomislio je. Pošao je dalje i na idućem uglu skrenuo, idući zaobilaznim putem da izbegne glavne ulice.
Oni maloumnici u Berlinu dali su mu falsifikovan novac! Nije ni čudo što su bili tako darežljivi, sami su ga štampali. To je bilo tako ludo da se Volf pitao da nije nešto drugo u pitanju. Abverom je upravljala vojska, ne nacistička partija; njen šef, Kanaris, nije bio baš najfanatičniji od Hitlerovih pristalica.
Kada se vratim u Berlin, biće čistke...
Kako su ga otkrili, ovde u Kairu? Trošio je mnogo novca. Falsifikovane novčanice su ušle u opticaj. Banke su primetile lažne novčanice, ne, ne banke, nego finansijska služba britanske vojne uprave. Neko je odbio da primi novac i glas se pročuo po Kairu. Vlasnik restorana je primetio da je Volfov novac lažan i pozvao policiju. Volf se tužno osmehnuo sam sebi kada se setio kako je bio polaskan brendijem koji mu je besplatno doneo gostioničar. Bila je to samo smicalica kojom je hteo da ga zadrži dok ne stigne vojna policija.
Razmišljao je o čoveku na motociklu. Izgleda da je to neki odlučan čovek kada je motociklom jurio uličicama i gore-dole stepenicama. Nije imao oružje, zaključio je Volf; da je imao, sigurno bi ga upotrebio. Nije imao ni kacigu, pa zato verovatno nije bio vojni policajac. Neko iz obaveštajne službe, možda? Major Vandam, čak?
Volf se nadao da jeste.
Posekao sam čoveka, setio se. Verovatno, prilično gadno. Pitam se gde? Po licu? Nadam se da je to bio Vandam.
Okrenuo se svom neposrednom problemu. Imali su Sonju. Reći će im da Volfa skoro i ne poznaje, smisliće priču da su se te večeri upoznali u klubu Ča-Ča. Neće je dugo zadržati jer je slavna zvezda, neka vrsta junakinje među Egipćanima, i njeno hapšenje bi izazvalo mnogo problema. Zato će je brzo pustiti. Međutim, moraće da im da svoju adresu, što znači da Volf ne može nazad na lađu, ne još. A bio je iscrpljen, izgreban i izgužvan: negde je morao da se okupa i odmori nekoliko sati.
Bio je i ranije u takvoj situaciji, lutao gradom, umoran i gonjen, nije imao kuda da ode.
Ovog puta će se obratiti Abdulahu.
Kada je krenuo prema starom gradu, znao je da mu je samo Abdulah ostao; bio je sada nekoliko koraka od kuće starog lopova. Sagnuo se malo, prešao kratak mračni hodnik i popeo se spiralnim kamenim stepenicama do stana.
Abdulah je sedeo na podu s jednim čovekom. Između njih stajale su nargile, a vazduh je bio zagušljiv od mirisa hašiša. Abdulah pogleda Volfa i polako, sneno se osmehnu. Rekao je na arapskom:
- Evo mog prijatelja Ahmeda, zvanog Aleks. Dobro došao, Ahmed-Aleks.
Volf sede na pod i pozdravi ih na arapskom. Abdulah nastavi:
- Moj brat, ovaj ovde Jasef, voleo bi da te pita nešto što zbunjuje njega i mene nekoliko sati, od kako smo počeli da pušimo, a kada je reč o tome... - Pružio je lulu i Volf povuče punim plućima.
- Ahmed-Aleks, prijatelju mog brata, dobro došao. Reci mi: zašto nas Britanci zovu vogovima?
Jasef i Abdulah se nasmejaše. Volf shvati da su prilično omamljeni od hašiša: verovatno su pušili čitavo veče. Ponovo je povukao iz lule, i zatim gurnuo nargilu prema Jasefu. Hašiš je bio jak. Abdulah je uvek imao najbolji. Volf odgovori:
- Slučajno znam odgovor. Egipatski radnici koji su radili na Sueckom kanalu dobijali su posebne košulje, po kojima se znalo da imaju pravo zadržavanja na britanskom vlasništvu. Radili su na državnoj građevini i na leđima košulja bila je skraćenica te službe, slova V.O.G.S.
Jasef i Abdulah su se tresli od smeha. Abdulah reče:
- Moj prijatelj Ahmed-Aleks je mudar. Mudar kao Arapin, jer on to skoro i jeste. On je jedini Evropljanin koji je mene, Abdulaha, nadmudrio.
- Mislim da to nije istina - odvrati Volf utonuvši u njihov omamljeni razgovor. - Ne bih nikada pokušao da nadmudrim svog prijatelja Abdulaha, jer ko može da prevari đavola?
Jasef se osmehnuo i klimnuo glavom u znak da ceni Volfovu duhovitost.
- Slušaj, brate, ja ću ti reći - dodao je Abdulah. Namrštio se sabirajući svoje maglovite misli. - Ahmed-Aleks me je zamolio da nešto ukradem za njega. Na taj način ja bih rizikovao a on dobio nagradu. Naravno, nije me tek tako nadmudrio. Ukrao sam tu stvar, jednu torbu, i nameravao, naravno, da prisvojim ono što je bilo u njoj jer lopov ima po božjem zakonu pravo na rezultat svog rada. Tako je trebalo da ga nadmudrim, zar ne?
- Tako je - kazao je Jasef - mada se ne sećam izreke u svetoj knjizi koja kaže da lopov ima pravo da ukradeno i zadrži. Međutim...
- Možda ne kaže - nastavi Abdulah. - O čemu sam pričao?
Volf, koji je još bio pomalo priseban, podseti ga:
- Trebalo je da me nadmudriš jer si prvi otvorio torbu.
- Tako je! Ali čekaj. U torbi nije bilo ništa vredno, zato je Ahmed-Aleks nadmudrio mene. Ali čekaj! Naterao sam ga da mi plati za tu uslugu; dobio sam sto funti, a on ništa.
Jasef se namrštio:
- Ti si, dakle, njega nadmudrio?
- Nisam. - Abdulah tužno odmahnu glavom. - Platio mi je falsifikovanim novčanicama.
Jasef je gledao u Abdulaha, a Abdulah u njega. Obojica su prasnula u smeh. Tapšali su se po ramenu, lupali nogama o pod i valjali se po jastucima, smejući se dok im suze nisu pošle na oči.
Volf se na silu osmehnuo. Bila je to baš onakva smešna situacija kakve su voleli arapski trgovci, s lancem obostranih prevara. Abdulah će je godinama pričati. Ali zbog nje Volf oseti strepnju. Znači da je i Abdulah znao za falsifikovane novčanice. Koliko još drugih? Volf se osećao opkoljen, na svakom putu naleteo bi na nekoga ko ga juri, a krug se sužavao iz dana u dan.
Abdulah kao da je tek sada primetio Volfa. Odjednom se zabrinuo:
- Šta je to s tobom? Da li su te opljačkali? -
Posegnuo je za malim srebrnim zvoncem i pozvonio. Skoro u istom trenutku iz susedne prostorije ušla je pospana žena.
- Ugrej vode - naredi Abdulah. - Operi ranu mom prijatelju. Daj mu moju evropsku košulju. Donesi češalj. Skuvaj kafu. Brzo!
U evropskoj kući Volf bi se bunio što posle ponoći bude žene da ga dvore; ali ovde bi takvo protivljenje bilo veoma neumesno. Žene su postojale da služe muškarcima i Abdulahove kasne naredbe neće ih iznenaditi niti nasekirati.
- Britanci su hteli da me uhapse pa sam se tukao s njima. Na žalost, mislim da sada možda znaju gde sam stanovao, a to je problem.
- Ah. - Abdulah povuče iz nargile, i dade je dalje.
Volf je osećao delovanje hašiša: opustio se, misli su mu tekle polako, bio je malo pospan. Vreme kao da je usporilo. Dve Abdulahove žene muvale su se oko njega, prale mu lice i češljale mu kosu. Prijala mu je ta njihova pomoć. Abdulah kao da je na trenutak zadremao, a onda je otvorio oči i rekao:
- Moraš ostati ovde. Moja kuća je i tvoja. Sakriću te od Engleza.
- Ti si pravi prijatelj - odvrati Volf. Čudno je to, pomislio je.
Planirao je da Abdulahu ponudi novac da ga sakrije. Tada je Abdulah otkrio da zna da je novac lažan i Volf se pitao šta da radi. Sada mu Abdulah nudi da ga krije besplatno. Pravi prijatelj. U Abdulahovom životu nije bilo prijatelja, samo porodica za koju bi sve uradio, i ostali za koje ne bi učinio ništa. Čime sam zaslužio tako poseban tretman? Pomisli Volf sneno.
Njegov alarm je ponovo zazvonio. Naterao se da razmišlja: nije bilo lako posle hašiša. Polako, korak po korak, kazao je sebi: Abdulah me zove da ostanem ovde. Zašto? Zato što sam u nevolji. Zato što sam mu prijatelj. Zato što sam ga nadmudrio. Zato što sam ga nadmudrio. Ta priča nije još gotova. Abdulah će želeti da doda još jednu smicalicu tom lancu.
Kako? Izdaće ga Englezima. To je. Čim Volf zaspi, Abdulah će poslati poruku majoru Vandamu. Volfa će pokupiti. Vandam će platiti Abdulahu za informaciju i priča će se na kraju pričati u Abdulahovu korist. Prokletstvo!
Jedna od žena unese belu košulju. Volf ustade, skinu svoju pocepanu i krvavu. Žena skrenu pogled s njegovih golih grudi.
- Ne treba mu još. Daj mu je ujutru - kazao je Abdulah.
Volf uze košulju od žene i obuče je.
- Možda kuća jednog Arapina nije dostojna da prenoćiš u njoj, prijatelju Ahmede?
- Britanci imaju poslovicu: Ko ruča s đavolom, mora da uzme dugačku kašiku. - dodao je Volf.
Abdulah se naceri i otkri metalni zub. Znao je da je Volf naslutio
njegov plan.
- Još malo, pa pravi Arapin - rekao je.
- Do viđenja, prijatelji moji.
- Do viđenja - odgovorio je Abdulah.
Volf izađe u hladnu noć, pitajući se kuda da krene.
* * *
U bolnici je bolničarka umrtvila pola Vandamovog lica lokalnim anestetikom, zatim mu je doktorka Abatnot svojim tankim, finim, hirurškim prstima ušila obraz. Na ranu je stavila zaštitnu gazu i pričvrstila je dugim zavojem omotanim oko glave.
- Verovatno izgledam kao karikatura čoveka koji pati od zubobolje - rekao je.
Gledala ga je ozbiljno. Nije baš imala mnogo smisla za šalu.
- Nećete biti tako nestašni kada anestetik prestane da deluje. Gadno će vas boleti. Daću vam tablete protiv bolova.
- Ne, hvala.
- Ne pravite se junak, majore - dodala je. - Zažalićete.
Pogledao ju je, bila je u belom bolničkom mantilu i ravnim cipelama, pa se pitao kako ju je ikada mogao smatrati bar malo poželjnom. Nije bila ružna, čak je bila lepa, ali i hladna, nadmoćna i antiseptična. Ne kao...
Ne kao Elena.
- Tablete će me uspavati - rekao je.
- A to će vam prijati - objasnila je. - Ako zaspite možemo biti sigurni da će šavovi nekoliko sati mirovati.
- Voleo bih to, ali imam važnog posla koji ne čeka.
- Ne možete da radite. Zapravo, ne biste smeli ni da se krećete. Trebalo bi što manje da pričate. Slabi ste od gubitka krvi, a takva rana je duševna i telesna trauma. Za nekoliko sati osetićete reakciju, bićete opijeni, iscrpljeni, ošamućeni i biće vam muka.
- Biće gore ako Nemci zauzmu Kairo - nastavio je, a zatim ustao.
Doktorka Abatnot je bila ljuta. Vandam pomisli: Kako joj samo pristaje taj posao gde može ljudima da naređuje. Nije bila sigurna kako da postupa s otvorenom neposlušnošću.
- Vi ste neozbiljan momak - odvratila je.
- Nema sumnje. Mogu li da jedem?
- Ne. Uzmite glukozu rastopljenu u toploj vodi.
Možda treba da probam u toplom džinu, pomislio je.
Pozdravio se. Ruka joj je bila hladna i suva.
Džejks je čekao ispred bolnice u automobilu.
- Znao sam da neće moći dugo da vas zadržate, ser - rekao je. - Da vas vozim kući?
- Ne. - Vandamov sat je stao. - Koliko je sati?
- Dva sata i pet minuta.
- Pretpostavljam da Volf nije sam večerao.
- Ne, ser. Njegov gost je priveden u Glavni štab.
- Vozi me tamo.
- Ako ste sigurni...
- Jesam.
Automobil je krenuo. Vandam upita:
- Da li ste obavestili one gore?
- O večerašnjim događajima? Ne, ser.
- Dobro. Sutra će biti dovoljno rano. - Vandam nije izgovorio ono što su obojica znali: da će odeljenje, pošto je već ukoren jer je dopustio Volfu da prikupi poverljive informacije, pasti u nemilost zato što je pustio da im isklizne iz ruku.
- Pretpostavljam da je Volfov gost bila žena - odvratio je Vandam.
- Baš tako, ako mogu tako da kažem, ser. Prava mačka. Ime joj je Sonja.
- Igračica?
- Ona lično.
Vozili su se u tišini. Volf je bio prilično hladnokrvan kada u pauzi između krađe britanskih vojnih tajni izlazi na večeru s najslavnijom trbušnom igračicom Egipta. Eh, sada neće više biti tako miran. Na neki način, to je bila nesreća: pošto gaje ovaj incident upozorio da su mu Britanci na tragu, biće oprezniji. Nikad ih ne treba plašiti, samo pohvatati.
Stigli su u Glavni štab i izašli iz automobila.
- Šta su preduzeli u vezi s njom od kada je stigla? - pitao je Vandam.
- Ništa - odgovorio je Džejks. - Samo gola ćelija, bez hrane, pića, bez pitanja.
- Dobro.
Ipak, šteta što su joj dali vremena da se sabere. Vandam je iz iskustva znao da se u ispitivanju ratnih zarobljenika najbolji rezultati postižu odmah posle zarobljavanja, kada se zarobljenik još plaši da će ga ubiti. Kasnije, kada ga vodaju tamo-amo, daju mu hranu i piće, počne o sebi da razmišlja kao o zarobljeniku a ne o vojniku, i seti se da ima nova prava i dužnosti; a onda je spremniji da drži jezik za zubima. Vandam je trebalo da ispita Sonju odmah posle tuče u restoranu. Pošto to nije bilo moguće, najbolje je bilo da je drže u izolaciji i ne pitaju ništa dok on ne stigne.
Džejks pođe prvi hodnikom do sobe za ispitivanje. Vandam zaviri kroz otvor na vratima. Bila je to četvrtasta soba, bez prozora, ali dobro osvetljena sijalicom. U njoj je bio sto, dve stolice s naslonom i pepeljara. S jedne strane bila je kabina bez vrata s toaletom.
Sonja je sedela na stolici okrenuta vratima. Džejks je bio u pravu, pomislio je Vandam; izuzetno privlačna devojka. Nije bila lepa. Bila je kao Amazonka zrelog, pohotnog tela i snažnih, skladnih crta lica. Mlade Egipćanke bile su uglavnom vitke, dugonoge i simpatične, kao pitome mlade srne; Sonja je više ličila... Vandam se namrštio, zatim setio: na tigricu. Nosila je dugačku, jarkožutu večernju haljinu. Vandamu se činila previše napadna, ali klubu Ča-Ča bila je potpuno primerena. Sedela je mirno, nije se meškoljila, ni nervozno gledala po goloj ćeliji, nije pušila ni grickala nokte. Pomislio je: Tvrd orah. Tada se izraz njenog lepog lica promenio, ustala je i počela da šeta gore-dole, a Vandam pomisli: Ne tako tvrd.
Otvorio je vrata i ušao.
Seo je za sto bez reči. Stajala je, što je bilo psihološki loše za jednu ženu: Poen za mene, pomislio je. Čuo je kada je Džejks ušao za njim i zatvorio vrata. Pogledao je Sonju.
- Sedite.
Stajala je i gledala u njega. Preko lica joj je preleteo osmeh. Uprla je prstom u zavoj.
- Da li vam je to on uradio? - upitala je. Poen za nju.
- Sedite.
- Hvala. - Sela je.
- Koje „on"?
- Aleks Volf, čovek koga ste noćas pokušali da uhvatite.
- A ko je Aleks Volf?
- Bogati gost kluba Ča-Ča.
- Koliko dugo ga poznajete?
Pogledala je na sat.
- Pet sati.
- Kakvi su vaši odnosi s njim?
Slegnula je ramenima.
- Izašla sam s njim.
- Kako ste se upoznali?
- Na uobičajen način. Posle mog nastupa, jedan konobar doneo mi je poruku i poziv da sednem za sto gospodina Volfa.
-Koji?
- Koji sto?
- Koji konobar?
- Ne sećam se.
- Nastavite.
- Gospodin Volf me je častio čašom šampanjca i pozvao me na večeru. Prihvatila sam, pošli smo u restoran, a ostalo znate.
- Zar vi obično sedite s gostima posle svog nastupa?
- Da, to je običaj.
- Odlazite obično i na večeru s njima?
- Ponekad.
- Zašto ste ovog puta prihvatili ponudu?
- Gospodin Volf je delovao kao neobičan čovek. - Ponovo je pogledala Vandamove zavoje i nasmejala se. - Jeste neobičan.
- Vaše puno ime?
- Sonja el Aram.
- Adresa?
- Jihan, Zamalek. Kuća na vodi.
- Koliko imate godina?
- Na to ne želim da odgovorim.
- Na opasnom ste terenu...
- Ne, vi ste na opasnom terenu. - Odjednom je iznenadila Vandama dajući oduška svojim osećanjima, a on shvati da je sve vreme suzdržavala bes. Pretila je mašući mu prstom pred nosom. - Najmanje deset ljudi je videlo kada su me vaši uniformisani grubijani uhapsili u restoranu. Do podne će pola Kaira znati da su Britanci strpali Sonju u zatvor. Ako se večeras ne pojavim u Ča-Ča, biće pobune. Moji ljudi će spaliti grad. Moraćete da pozovete vojsku iz pustinje da se dogovore s njima. A ako odavde izađem s makar jednom masnicom ili ogrebotinom, pokazaću je svetu s pozornice, i rezultat će biti isti. Ne, gospodine, nisam na opasnom terenu.
Vandam ju je hladno posmatrao dok je držala govor, zatim je progovorio kao da nije rekla ništa neobično. Morao je da ignoriše to što je rekla jer je bila u pravu, a nije to mogao da opovrgne.
- Da ponovimo još jednom - mirno je izgovorio. - Kažete da ste upoznali Volfa u klubu Ča-Ča...
- Ne - prekinula ga je. - Neću ništa da ponavljam. Sarađivaću s vama, i odgovarati na pitanja, ali ne pristajem da me saslušavate. - Ustala je, okrenula stolicu i sela leđima okrenuta Vandamu.
Vandam je gledao u njen potiljak. Dobro, zaista ga je nadigrala. Ljutio se na sebe što joj je to dozvolio, ali se u isto vreme divio načinu na koji je to uradila. Naglo je ustao i izašao. Džejks je pošao za njim.
Napolju u hodniku Džejks mu se obrati:
- Šta mislite?
- Moraćemo da je pustimo.
Džejks pođe da da uputstva. Dok je čekao, Vandam je razmišljao o Sonji. Pitao se odakle joj snaga da mu se suprotstavi. Trebalo je da bude, bez obzira na to priča li istinu ili laž, uplašena, zbunjena, i krajnje popustljiva. Istina je da joj je njena popularnost pružala neku zaštitu, ali preteći mu svojom slavom, trebalo je da bude naprasita, nesigurna i bar malo očajna, jer bi samica obično svakog zaplašila, posebno slavne ličnosti. Iznenadno izbacivanje iz uobičajenog svetlucavog sveta još više ih je podsticalo da se pitaju da li je taj bleštavi svet stvaran.
Šta joj je davalo snagu? Setio se u mislima toka razgovora. Izbegla je pitanje o godinama. Očigledno joj je njen talent omogućio da nastupa duže od drugih igračica, pa je zato možda živela u strahu što godine prolaze. Nije bilo nikakvih vidnih znakova. Inače bila je mirna, apatična i bez emocija na licu, osim kada se podsmehnula njegovoj rani. Na kraju je sebi dopustila da plane, ali i tada je svoj bes koristila, nije je savladao. Prisetio se njenog lica dok je besnela na njega. Šta je video? Ne samo bes. Nije to bio strah.
Setio se. Verovatno je to bila mržnja.
Mrzela ga je. A on joj nije bio niko i ništa, bio je samo britanski oficir. Zato je mrzela Britance. Mržnja joj je davala snagu.
Odjednom Vandam oseti umor. Jedva se spustio na klupu u hodniku. Odakle on da crpi snagu? Lako je biti jak ako si lud, a u Sonjinoj mržnji bilo je nagoveštaja nečeg malo lucidnog. On nije imao takav izvor. Mirno je, razumno razmatrao okolnosti. Zamišljao je naciste kako ulaze u Kairo; Gestapo na ulicama; egipatski Jevreji oterani u koncentracione logore; fašistička propaganda na radiju...
Ljudi kao što je Sonja gledali su Egipat pod britanskom vlašću i smatrali da su nacisti ionako već tu. Nije to bila istina, ali ako je čovek na trenutak pokušao da gleda Britance Sonjinim očima, bilo je nečega u tome: nacisti su tvrdili da su Jevreji niža rasa, a Britanci da su Crnci kao deca dece; u Nemačkoj nije bilo slobode štampe, ali je nije bilo ni u Egiptu; a Britanci su, kao i Nemci, imali političku policiju. Pre rata Vandam je ponekad u oficirskoj menzi čuo odobravanja Hitlerove politike. Hitlera nisu simpatisali, ne zato što je bio fašista, nego jer je u vojsci bio kaplar, a u civilu, kako se tvrdilo, moler. Prostaka ima svuda; ponekad se dočepaju vlasti, a onda ih treba suzbiti. Bilo je to racionalnije razmišljanje od Sonjinog, ali ne i podsticajno.
Delovanje anestetika je popuštalo. Zamenio ga je oštar, precizan bol u obrazu, poput sveže opekotine. Shvatio je da ga boli i glava. Nadao se da će Džejksu dugo biti potrebno da sredi Sonjino puštanje, i da on još malo može da sedi na klupi.
Razmišljao je o Biliju. Nije hteo da propusti doručak s dečakom. Možda će uspeti da ostane budan do jutra, odvede ga u školu, zatim se vratiti kući i legne. Kakav bi bio Bilijev život pod nacistima? Učili bi ga da mrzi Arape.
Njegovi učitelji nisu bili veliki poštovaoci afričke kulture, ali je Vandam mogao bar malo da utiče na to da njegov sin shvati da ljudi koji su drugačiji nisu uvek i glupi. Šta bi se dogodilo da u nacističkom razredu Bili podigne ruku i kaže: „Gospodine, moj tata kaže da glup Englez nije bolji od glupog Arapina."
Pomislio je na Elenu. Sada je bila izdržavana žena, ali je bar mogla da bira ljubavnike, a ako joj se nije svidelo to što su od nje tražili, mogla ih je oterati. U bordelu u koncentracionom logoru ne bi imala takvu mogućnost... Stresao se.
Da. Nismo ni mi divni, posebno ne u našim kolonijama, ali nacisti su gori, znali to Egipćani ili ne. Vredi se boriti. U Engleskoj humanost polako napreduje; u Nemačkoj krupnim koracima nazaduje. Misli na ljude koje voliš i pitanja postaju jasnija.
Crpi snagu iz toga. Ostani još malo budan. Ustani.
Ustao je.
Džejks se vratio.
- Ona je anglofob - rekao je Vandam.
- Molim?
- Sonja. Mrzi Britance. Neverujem daje Volf bio slučajno poznanstvo. Hajdemo.
Zajedno su izašli iz zgrade. Napolju je još bio mrak.
- Ser, vi ste veoma umorni... - kazao je Džejks.
- Da. Veoma sam umoran. Ali ipak još razmišljam trezveno, Džejks. Odvezi me u policijsku centralu.
Krenuli su. Vandam je pružio tabakeru i upaljač Džejksu, koji je upravljao jednom rukom dok je drugom palio cigaretu Vandamu. Vandam je imao problema u uvlačenju dima: mogao je da drži cigaretu usnama i udiše dim, ali ga nije mogao dovoljno jako povući da upali cigaretu. Džejks mu pruži zapaljenu cigaretu. Vandam je uz nju poželeo martini.
Džejks stade ispred policijske centrale.
- Treba nam šef detektiva, kako god ga tu zvali - rekao je Vandam.
- Ne verujem da će biti ovde u ovo doba...
- Neće. Saznaj njegovu adresu. Probudićemo ga.
Džejks uđe u zgradu. Vandam je zurio kroz prednje staklo. Zvezde su izbledele, a nebo je bilo više sivo nego crno. Okolina je bila skoro pusta. Video je čoveka s dva magarca natovarenih povrćem, očigledno na putu za pijacu. Mujezini još nisu pozivali na prvu molitvu.
Džejks se vratio.
- Gezira - rekao je ubacujući u prvu i otpuštajući kvačilo.
Vandam razmisli o Džejksu. Neko je Vandamu ispričao da Džejks ima dobar smisao za humor. Vandamu se uvek činio prijatan i vedar, ali nikada nije primetio da je Džejks šaljivdžija. Zar sam takav tiranin, pomislio je, da se moji potčinjeni boje preda mnom da izvale neku šalu? Niko me ne zasmejava. Osim Elene.
- Nikad mi ne pričaš viceve, Džejks.
- Molim?
- Kažu da imaš odličan smisao za humor, ali meni nikada ne pričaš šale.
- Ne, ser.
- Da li na trenutak možeš da budeš iskren i kažeš mi zašto?
Džejks je neko vreme ćutao a onda odgovorio:
- Vi ne pokazujete prisnost, ser.
Vandam klimnu glavom. Kako da znaju koliko bih voleo da zabacim glavu i nasmejem se?
-Veoma taktično rečeno, Džejks. Predmet zaključen.
Taj posao s Volfom me ubija, pomislio je. Možda nikada nisam dobro radio svoj posao a, zatim, da li sam uopšte za nešto sposoban? A lice me boli. Prešli su most koji vodi na ostrvo. Grafitno sivo nebo postalo je
srebrno sivo. Džejks reče:
- Hteo bih da kažem, ser, ako mi dozovlite, da ste najbolji pretpostavljeni koga sam ikada imao.
- Oh! - Vandam je bio zatečen. - O, bože! Pa, hvala ti, Džejks. Hvala.
- Nema na čemu, ser. Stigli smo.
Zaustavio je automobil ispred male, lepe jednospratne kuće s negovanim vrtom. Vandam je pretpostavio da inspektor prilično zarađuje od mita, ali ne i preterano. Možda je bio oprezan čovek: bio je to dobar znak. Pošli su stazom i zalupali na vrata. Posle nekoliko minuta na prozoru se pojavila glava i na arapskom pitala koje. Džejks namesti svoj narednički glas.
- Vojna obaveštajna. Otvori ta jebena vrata!
Trenutak kasnije nizak, lepuškast Arapin, još zakopčavajući kaiš na pantalonama, otvori vrata.
- Šta se događa? - pitao je na engleskom.
Vandam mu se obrati:
- Hitan slučaj. Hoćete li da nas pustite u kuću?
- Naravno. - Inspektor se pomeri u stranu i oni uđoše. Poveo ih je u malu dnevnu sobu. - Šta se desilo? - Izgledao je uplašeno, a Vandam pomisli: Ko ne bi bio? Lupanje na vrata usred noći...
- Nema razloga za paniku. Želimo samo da organizujete praćenje i to odmah.
- Naravno. Molim vas, sedite. - Inspektor pronađe notes i olovku. - 0 kome je reč?
- Sonja el Aram.
- Igračica?
- Da. Hoću da dvadeset četiri sata dnevno nadzirete njen stan, a to je kuća navodi, zove se Jihan, u Zamaleku.
Dok je inspektor zapisivao pojedinosti, Vandam požele da ne mora da koristi usluge egipatske policije. Međutim, drugo mu nije preostalo: nemoguće je u afričkoj zemlji upotrebiti za praćenje upadljive, bele ljude koji govore samo engleski.
- Kakva je priroda prekršaja? - pitao je inspektor.
Neću ti reći, pomislio je Vandam.
- Mislimo da možda pomaže u rasturanju lažnih funti u Kairu.
- Dakle, želite da saznate ko dolazi, da li nešto nosi, održavaju li se na lađi sastanci...
- Da. Posebno nas zanima jedan čovek. Aleks Volf, osumnjičen za ubistvo nožem u Asjutu; trebalo bi da već imate njegov opis.
- Naravno. Dnevni izveštaji?
- Da, naročito ako je Volf viđen, onda to želim da odmah saznam. Možete pozvati kapetana Džejksa ili mene u Glavni štab u toku dana. Daj mu naše kućne telefone, Džejks.
- Poznajem te kuće na vodi - odvratio je inspektor. - Put pored obale je uveče popularno šetalište, naročito za zaljubljene.
- Tačno - javio se Džejks.
Vandam začuđeno podiže obrve na Džejksovu primedbu.
Policijski inspektor nastavi:
- Prikladno mesto za prosjaka. Prosjaka niko nikad ne primećuje. Noću... tamo ima žbunja. I posećuju ga zaljubljeni.
- Da li je to tačno, Džejks? - pitao je Vandam.
- Ne znam, ser. - Shvatio je da ga Vandam zadirkuje, pa se nasmejao. Pružio je inspektoru papir s brojevima telefona.
U sobu je ušao dečak u pidžami, trljajući oči. Imao je možda pet ili šest godina. Sanjivo se osvrnuo po sobi, zatim pošao ka inspektoru.
- Moj sin - rekao je ponosno policajac.
- Mislim da sada možemo da idemo - kazao je Vandam. - Osim ako ne želite da vas odvezemo u grad?
- Ne, hvala, imam automobil, moram da obučem sako i kravatu i očešljam se.
- U redu, ali požurite. - Vandam ustade. Odjednom mu se zamaglilo. Kao da su mu se kapci sami od sebe zatvorili, a znao je da su mu oči širom otvorene. Osećao je da gubi ravnotežu. Džejks priskoči, i prihvati ga ispod miške.
- Da li vam je dobro, ser?
Magla se razbistrila.
- Sada jeste - odgovorio je.
- Imate gadnu povredu - izustio je saosećajno inspektor.
Pošli su prema vratima. Egipćanin im se obrati:
- Gospodo, budite sigurni da ću praćenje lično voditi. Na lađu se neće ni miš provući, a da to vi ne saznate.
Još je držao na rukama sina, i sada ga je premestio na levi bok, pa im pružio desnu ruku.
- Do viđenja - rekao je Vandam. Rukovali su se. - Uzgred, ja sam major Vandam.
Inspektor se blago nakloni.
-Viši policijski oficir Kemel, vama na usluzi, gospodine.

14.

Sonja je razmišljala. Delimično se nadala da će Volfa zateći u kući na vodi kada se vratila pred zoru, ali je stan našla hladan i prazan. Nije baš bila sigurna šta oseća u vezi s tim. U početku, kada su je uhapsili, osećala je samo bes zato što je Volf pobegao i nju prepustio na milost i nemilost britanskim grubijanima. Smatrala je da je Volf trebalo da ostane i zaštiti je. Zatim je shvatila da to ne bi bilo pametno. Svojim bekstvom skinuo je sumnju s nje. Bilo je to teško prihvatiti, ali je bilo najpametnije. Sedeći u maloj sobi u Glavnom štabu usmerila je svoj bes na Britance.
Oduprla im se i oni su popustili.
U to vreme nije znala pouzdano da li je čovek koji je ispitivao bio major Vandam, ali se kasnije, kada su je puštali, pisaru omaklo to ime. Taj dokaz ju je oduševio. Ponovo se osmehnula setivši se smešnog zavoja oko Vandamove glave. Sigurno ga je Volf posekao po licu. Trebalo je da ga ubije. Ipak, kakva noć, kakva pobedonosna noć!
Pitala se gde je Volf sada. Nestao je negde u gradu i izroniće kada bude siguran da je vazduh čist. Nije ništa mogla da učini. Ipak, bilo bi joj drago da je ovde da zajedno likuju.
Obukla je spavaćicu. Znala je da treba da legne, ali joj se nije spavalo. Možda će joj piće pomoći. Pronašla je bocu viskija, sipala u čašu i dodala vode. Dok ga je probala, čula je korake na dasci. Ne razmislivši obratila se:
- Ahmede? - Tada je shvatila da korak nije njegov, bio je previše lak i brz. Stajala je na podnožju stepeništa u spavaćici, sa čašom u ruci. Poklopac je podignut a unutra je zavirilo arapsko lice.
- Sonja?
-Da...?
- Pretpostavljam da ste očekivali nekog drugog. - Čovekje sišao. Sonja ga je posmatrala, razmišljajući: šta sada? Stao je ispred nje. Bio je nizak, simpatičan i brz, smišljenih pokreta. Nosio je evropsku garderobu: tamne pantalone, izglancane crne cipele i belu košulju kratkih rukava. - Viši policijski inspektor Kemel, čast mi je što sam vas upoznao. - Pružio joj je ruku.
Sonja mu okrenu leđa, priđe divanu i sede. Mislila je da je s policijom završila. Sada su i Egipćani hteli da se uključe. Na kraju će to, verovatno, da se završi mitom, uveravala se. Srknula je piće iz čaše, gledajući u Kemela. Zatim je rekla:
- Šta hoćete?
Kemel je bez poziva seo.
- Zanima me vaš prijatelj Aleks Volf.
- On nije moj prijatelj.
Kemel se pravio da nije to čuo.
- Britanci su mi o gospodinu Volfu rekli dve stvari: da je nožem ubio vojnika u Asjutu i da je u jednom restoranu u Kairu pokušao da rastura lažne engleske novčanice. Priča je malo nejasna. Zašto je bio u Asjutu? Zašto je ubio vojnika? Odakle mu falsifikovani novac?
- Ne znam ništa o tom čoveku - odgovori Sonja, nadajući se da Volf neće banuti tog trenutka.
- Ja, međutim, znam - odvrati Kemel. - Imam drugih podataka koje Britanci možda nemaju. Znam ko je Aleks Volf. Očuh mu je bio advokat ovde u Kairu. Majka Nemica. Znam i to da je Volf nacionalista. Znam da je bio vaš ljubavnik. A znam i to da ste i vi nacionalista.
Sonja se ohladila: sedela je mirno, držeći čašu, gledajući lukavog policajca kako izlaže dokaze protiv nje. Ćutala je.
- Odakle mu falsifikovani novac? Ne verujem da u Egiptu postoji štamparija sposobna da uradi takav posao, a kada bi i postojala, mislim da bi štampala egipatski. Dakle, novac dolazi iz Evrope. Volf, poznat i kao Ahmed Rama, tiho je nestao pre dve godine. Kuda je otišao? U Evropu? Možda se udružio s nekom engleskom bandom falsifikatora i sada se vratio sa svojim delom; ali ne verujem da je tako, jer on nije siromah, ni kriminalac. Zato tu postoji neka tajna.
On zna, pomislila je Sonja. O, bože, on zna.
- Britanci zahtevaju da moji ljudi motre na vašu lađu i da im javljam ko dolazi i odlazi. Nadaju se da će Volf doći ovde; uhapsiće ga i saznati sve što ih zanima. Ako pre njih ne rešim zagonetku.
Motriće lađu? On se možda nikada neće vratiti. Ali zašto, zašto mi Kemel to priča?
- Ključ leži u Volfovoj prirodi, pretpostavljam. On je Nemac a ujedno i Egipćanin. - Kemel je ustao i prešao sobu da sedne do Sonje i zagleda joj se u oči. - Mislim da on učestvuje u ovom ratu. Na nemačkoj i egipatskoj strani. Mislim da su mu falsifikovani novac dali Nemci. Mislim da je Volf špijun.
Sonja je pomislila: Ali ne znaš gde da ga nađeš. Zato si ovde. Kemel je gledao netremice u nju. Spustila je pogled, u strahu da joj iz očiju ne pročita misli.
- Ako je špijun, mogu da ga uhvatim. Ili da ga spasem.
Sonja naglo okrenu glavu da ga pogleda.
- Šta to znači?
- Hoću da se sastanem s njim. Tajno.
- Zašto?
Kemel se osmehnu lukavo i vešto.
- Sonja, nisi ti jedina koja želi slobodan Egipat. Ima nas mnogo. Želimo da Britance poraze, a ko će ih pobediti nije bitno. Želimo da sarađujemo s Nemcima. Tražimo vezu s njima. Hoćemo da razgovaramo s Romelom.
- I mislite da vam Ahmed može pomoći?
- Ako je špijun, ima sredstvo da Nemcima pošalje poruke.
Sonji je u glavi bio haos. Od tužioca Kemel se preobrazio u zaverenika, ako to nije bila zamka. Nije znala da li da mu veruje. Nije imala mnogo vremena da o tome razmisli. Nije znala šta da kaže, pa je ćutala.
Kemel je blago navaljivao.
- Možete li da ugovorite sastanak?
Naravno, nije mogla takvu odluku da donese tek tako.
- Ne.
- Setite se da je vaša lađa pod prismotrom - rekao je. - Izveštaji će prvo doći kod mene, pre nego što se proslede majoru Vandamu. Ako postoji šansa, samo šansa, da ugovorite sastanak, mogu zauzvrat da obezbedim da se izveštaji za majora Vandama pažljivo rediguju tako da ne sadrže ništa... neprijatno.
Sonja je zaboravila prismotru. Kada se Volf vrati, a on će to pre ili kasnije uraditi, straža će to javiti, i Vandam će saznati, ako to Kemel ne prikrije. To je sve menjalo. Nije imala drugog izbora.
- Dogovoriću sastanak - kazala je.
- Dobro. - Ustao je. - Pozovite policijsku centralu i ostavite poruku da Sirhan želi da me vidi. Kada dobijem tu poruku, stupiću s vama u kontakt da dogovorimo dan i sat.
- Dobro.
Krenuo je prema stepeništu, a onda se vratio.
- Usput. - Izvukao je iz džepa na pantalonama novčanik i izvadio malu fotografiju. Pružio ju je Sonji. Bila je to njena slika. - Da li biste je potpisali za moju ženu? Ona je vaša obožavateljka. - Pružio joj je svoju olovku. - Njeno ime je Hester.
Sonja napisa: „Hester, sve najbolje, Sonja." Vratila mu je fotografiju,
misleći: ovo je neverovatno.
- Hvala vam. Mnogo će se obradovati.
- Javiću se čim budem mogla - odvrati Sonja.
- Hvala vam. - Pružio je ruku. Ovog puta se rukovala.
Popeo se i izašao, spustivši iza sebe poklopac.
Sonja se opustila. I to je uspela nekako da obavi. Nije bila baš potpuno sigurna u Kemelovu iskrenost; ali ako je postojala klopka, nije je primetila.
Bila je umorna. Popila je viski, a onda pošla u spavaću sobu. Bila je u spavaćici i bilo joj je hladno. Legla je i povukla pokrivače. Čula je tapkanje. Srce joj je zamrlo. Naglo se okrenula prema prozoru na drugom kraju lađe, onom prema reci. Iza stakla nazirala se glava.
Vrisnula je.
Glava je nestala.
Shvatila je da je to Volf.
Potrčala je uza stepenice na palubu. Nagnula se preko ograde i ugledala ga u vodi. Činilo se daje go. Popeo se uz bok lađe, upirući se o prozore. Pružila mu je ruku i povukla ga na palubu. Klečao je, bacajući poglede uzvodno i nizvodno kao unezvereni vodeni pacov; a zatim se brzo spustio kroz otvor. Požurila je za njim. Stajao je na tepihu, cedeći se i drhteći. Bio je go.
- Šta se dogodilo? - upitala je.
- Sipaj vruću vodu u kadu.
U kupatilu je bila mala kada i električni bojler. Otvorila je slavinu i ubacila šaku mirišljave soli u vodu. Volf je zakoračio u kupatilo i ušao u vodu.
- Šta se dogodilo? - ponovila je Sonja.
Suzdržavao se da ne drhti.
- Nisam hteo da rizikujem i dođem putem, pa sam se na suprotnoj obali skinuo i preplivao reku. Zavirio sam i video onog čoveka s tobom, pretpostavljam da je i on policajac.
-Da.
- Morao sam da čekam u vodi da ode.
Nasmejala se.
- Jadničak!
- Nije smešno. Gospode bože, kako mi je hladno. Jebeni Abver mi je dao lažni novac. Kada odem u Nemačku, neko će za to biti zadavljen.
- Zašto to rade?
- Ne znam da li je to nesposobnost ili nelojalnost. Kanaris je oduvek bio ravnodušan prema Hitleru. Zatvori vodu, hoćeš? - Počeo je da skida rečni mulj s nogu.
- Moraćeš da plaćaš svojim novcem - rekla je.
- Ne mogu do njega da dođem. Budi sigurna da je policija tražila od banke da joj javi čim se tamo pojavim. Mogao bih tu i tamo da platim čekom, ali bi im i to moglo poslužiti kao putokaz do mene. Mogao bih da prodam neke akcije i deonice, čak i vilu, ali i tada bi novac morao da prođe kroz banku...
Zato ćeš morati da trošiš moj novac, pomislila je Sonja. Ali nećeš me ni pitati, jednostavno ćeš ga uzeti. Ostavila je taj problem po strani da o njemu razmisli kasnije.
- Taj policajac će narediti da motre na moju lađu, na Vandamov zahtev.
Volf se nacerio.
- Dakle, ipak je to bio Vandam.
- Da li si ga ti posekao?
- Da, ali nisam bio siguran gde. Bio je mrak.
- Po licu. Imao je ogroman zavoj oko glave.
Volf se glasno nasmeja.
- Da mi je da ga vidim. - Uozbiljio se i dodao: - Da li te je ispitivao?
-Da.
- Šta si mu rekla?
- Da te jedva poznajem.
- Pametno. - Pogledao ju je ispitivački. Znala je da je zadovoljan i malo iznenađen što je zadržala prisebnost duha. - Da li ti je poverovao?
- Verovatno nije kada je naredio praćenje.
Volf se namršti.
- To će biti gadno. Ne mogu da preplivavam reku svaki put kada pođem kući...
- Ne brini - kazala je Sonja. - Sredila sam i to.
- Ti si to sredila?
Sonja je znala da nije baš tako, ali je dobro zvučalo.
- Policajac je jedan od naših - objasnila je.
- Nacionalista?
- Da. Želi da se posluži tvojim radiom.
- Kako zna da ga imam? - U Volfovom glasu osetila se pretnja.
- Ne zna - reče Sonja mirno. - Po svemu što je čuo od Britanaca,
zaključio je da si špijun. Pretpostavio je da špijun ima sredstvo za uspostavljanje veze s Nemcima. Nacionalisti hoće da pošalju poruku Romelu.
Volf odmahnu glavom.
- Ne bih hteo da se mešam u to.
Neće mu dozvoliti da poništi njenu pogodbu.
- Moraćeš da se umešaš - odvratila je oštro.
- Očigledno - odgovorio je umorno.
Osetila je čudnu nadmoć. Kao da je sada ona preuzela vodstvo. To ju je opilo.
- Stežu obruč. Ne želim više iznenađenja kao ono sinoć. Voleo bih da odem odavde, ali ne znam kuda. Abdulah zna da imam lažni novac, on bi me s osmehom izručio Britancima. Do đavola!
- Ovde ćeš biti siguran dokle god budeš u vezi s policajcem.
- Drugo mi ne preostaje.
Seo je na kadu, gledajući svoje golo telo. Nije bio pobeđen, ali je u najmanju ruku bio sateran u ćošak. Lice mu je bilo izbrazdano od napetosti, a u glasu mu se osećala blaga panika. Pretpostavljala je da se po prvi put pita hoće li izdržati do dolaska Romela. I, takođe prvi put, zavisio je od nje. Potreban mu je njen novac, njen stan. Sinoć je zavisio od njenog ćutanja kada su je ispitivali, i, sada je poverovao, spasla ga je njena pogodba s nacionalističkim policajcem. Sve više je tonuo u njenu vlast. Ta misao ju je uzbuđivala.
- Pitam se da li večeras da odem na sastanak s tom devojkom Elenom.
- Zašto da ne? Ona nema veze s Britancima. Našao si je u radnji!
- Možda nema. Ipak, osećam da bi možda bilo sigurnije da se pritajim. Ne znam.
- Ne - kazala je odlučno Sonja. - Želim je.
Pogledao ju je, zaškiljivši. Pitala se da li razmatra problem ili razmišlja o snazi njene volje koju je tako nedavno stekla.
- Pa dobro - izgovorio je na kraju. - Moram biti oprezan.
Popustio je. Isprobavala je svoju snagu na njemu i pobedila. To ju je uzbudilo. Zadrhtala je.
- Još mi je hladno - rekao je Volf. - Dodaj još vruće vode.
- Ne. - Zakoračila je u kadu, ne skinuvši spavaćicu i sela nasuprot njega, raširivši noge i pritisnuvši kolena o stranice uske kade. Mokru spavaćicu podigla je do struka.
* * *
Vandam je odlično raspoložen sedeo s Džejksom u restoranu Oaza, srčući hladan martini. Spavao je ceo dan i probudio se uznemiren ali spreman za kontraudarac. Svratio je u bolnicu, gde mu je doktorka Abatnot rekla da je lud jer šeta unaokolo, ali srećan luđak jer mu rana dobro zarasta. Zamenila je zavoj manjim, koji nije trebalo obaviti oko cele glave. Sada je bilo sedam i petnaest i za nekoliko minuta će uhvatiti Aleksa Volfa.
Vandam i Džejks sedeli su u dnu restorana, na mestu odakle su imali pogled na čitav lokal. Sto pored ulaza zauzela su dva snažna narednika, koja su jela piletinu na račun Obaveštajne službe. Napolju su, u neobeleženom automobilu parkiranom preko puta ulaza, sedela dva vojna policaja u civilu s revolverima u džepu sakoa. Zamka je bila postavljena: nedostajao je još samo mamac. Elena će doći svakog trenutka.
Bili se jutros za doručkom užasnuo ugledavši zavoj. Vandam je od dečaka tražio časnu reč da će ćutati, a onda mu rekao istinu.
- Tukao sam se s nemačkim špijunom. Imao je nož. Pobegao je, ali mislim da ću ga možda večeras uhvatiti. - Bilo je to odavanje tajne, ali, do đavola, dečak treba da zna zašto mu je otac ranjen. Kada je čuo šta se dogodilo, Bili više nije bio zabrinut, nego uzbuđen. Gafar se prilično prepao, pa se kretao tiho i šaputao kao da je neko u kući umro.
Vandam shvati da jučerašnja neočekivana prisnost nije ostavila vidljivog traga na Džejksu. Njihov odnos je ponovo bio službeni: Džejks je primao naređenja, obraćao mu se sa ser, i nije iznosio mišljenje kada nije bio pitan. I ovako je dobro, mislio je Vandam: bili su dobar tim, pa zašto menjati stvari?
Pogledao je na sat. Bilo je sedam i trideset. Upalio je novu cigaretu. Svakog trenutka će ući Aleks Volf. Vandam je bio siguran da će ga prepoznati, visokog Evropljanina kukastog nosa, kestenjaste kose i smeđih očiju, snažnog, mišićavog muškarca, ali neće preduzeti ništa dok ne dođe Elena i ne sedne pored Volfa. Tada će nastupiti Vandam i Džejks. Ako Volf počne da beži, dvojica narednika će mu preprečiti izlaz, a u slučaju da se provuče, vojna policija će ispred ulaza pucati.
Sedam i trideset pet. Vandam se radovao ispitivanju Volfa. Kakvo će to biti odmeravanje snaga! Ali Vandam će pobediti jer je u prednosti. Opipaće Volfu puls, naći će mu slabe tačke i onda primenjivati pritisak dok se zatvorenik ne slomi.
Sedam i trideset devet. Volf je kasnio. Naravno, bilo je moguće da uopšte ne dođe. O, bože! Vandam se stresao kada se setio kako je nadmeno rekao Bogu: „Očekujem da ću ga sutra uveče uhapsiti." Vandamovo odeljenje bilo je trenutno u velikom problemu, i samo bi ga brzo hapšenje Volfa moglo izvaditi.
Međutim, pretpostavimo da je Volf, pošto se sinoć prepao, odlučio neko vreme da se pritaji tamo gde se već krije. Vandam je predosećao da Volfov stil nije sakrivanje. Nadao se da je u tom pogledu u pravu.
U sedam i četrdeset vrata restorana su se otvorila i ušla je Elena. Vandam je čuo kako je Džejks prigušeno zviznuo. Izgledala je sjajno. Imala je svilenu haljinu boje slonove kosti. Jednostavan kroj naglašavao je njen vitki stas, a boja i tkanje isticali taman ten: Vandam iznenada oseti želju da je pomiluje.
Prešla je pogledom po restoranu, očigledno tražeći Volfa. Oči su joj se srele s Vandamovim i skrenule dalje bez zaustavljanja. Glavni konobar joj priđe i ona mu nešto reče. Smestio ju je za sto za dvoje nedaleko od ulaza.
Vandam uhvati pogled jednog od narednika i nagnu glavu u pravcu Elene. Narednik jedva primetno klimnu glavom i pogleda na sat.
Gde je Volf?
Vandam upali cigaretu i zabrinu se. Pretpostavio je da će Volf iz ljubaznosti doći malo ranije; a Elena malo zakasniti. Prema tom scenariju, hapšenje bi se odigralo u trenutku kada bi ona sela. Sve ide naopako, pomislio je, prokleto naopako.
Konobar je Eleni doneo piće. Bilo je sedam i četrdeset pet. Pogledala je Vandama i skoro neprimetno slegnula ramenima.
Vrata restorana su se otvorila. Vandam se ukočio sa cigaretom na pola puta do usta, a onda se ponovo opustio, razočaran: ušao je neki dečak. Predao je parče papira konobaru i zatim izašao.
Vandam je odlučio da naruči još jedno piće.
Video je kako konobar prilazi Eleninom stolu i pruža joj papir.
Vandam se namršti. Šta je to? Volfovo izvinjenje s obrazloženjem da ne može da dođe? Elenino lice pokazivalo je da je zbunjena. Pogledala je Vandama i ponovo neprimetno slegnula ramenima.
Vandam je razmišljao da li da joj priđe i pita je šta se događa, ali to bi pokvarilo zasedu ako Volf uđe u trenutku dok on razgovara s Elenom. Volf će se okrenuti i istrčati i tada će morati da prođe samo pored vojnih policajaca, pored dvojice umesto šestorice.
Vandam promrmlja Džejksu:
- Čekaj.
Elena je uzela torbicu sa stolice i ustala. Ponovo je pogledala
Vandama, zatim mu okrenula leđa. Vandam pomisli da ide u toalet. Ali krenula je ka izlazu i otvorila vrata.
Vandam i Džejks u isto vreme ustadoše.
Jedan od narednika je počeo da ustaje, ali mu je Vandam dao rukom znak da sedne. Nema smisla uhapsiti Elenu. Vandam i Džejks su požurili kroz lokal prema vratima.
U prolazu Vandam dobaci narednicima:
- Za mnom.
Izašli su na ulicu. Vandam se osvrnuo. Kraj zida je sedeo slepi prosjak, pružajući napuklu činiju s nekoliko pijastera u njoj. Tri pijana vojnika posrtala su trotoarom, zagrljena, pevajući neku prostačku pesmu. Grupa Egipćana sastala su se pred samim restoranom i živahno se rukovala. Ulični prodavač ponudio je Vandamu jeftine žilete. Nekoliko metara dalje Elena je ulazila u taksi.
Vandam potrča.
Vrata taksija se zalupiše i automobil je krenuo.
S druge strane ulice, automobil vojne policije zagrme, poskoči i udari u autobus.
Vandam je stigao taksi i skočio na papučicu. Automobil je naglo skrenuo. Vandam izgubi oslonac, pade s papučice na trotoar i sruši se. Odmah je skočio na noge. Lice ga je peklo od bola: rana je prokrvarila, ispod gaze osećao je lepljivu toplotu. Okružili su ga Džejks i dva narednika. Na drugoj strani ulice vojni policajci su se prepirali s vozačem autobusa.
Taksi je nestao.

15.

Elena je bila užasnuta. Sve je krenulo naopako. Volfa je trebalo da uhapse u restoranu, a sada je bio ovde, s njom u taksiju, divlje se smeškajući. Nepomično je sedela.
- Ko je to bio? - upita s osmehom Volf.
Elena nije mogla da misli. Pogledala je Volfa, skrenula pogled i odvratila:
- Šta?
- Čovek koji je trčao za nama. Skočio je na papučicu. Nisam ga dobro video, ali čini mi se da je Evropljanin. Ko je on?
Elena je savladala strah. To je Vilijam Vandam i trebalo je tebe da uhapsi. Morala je da smisli nešto. Zašto bije neko pratio iz restorana pokušavajući da uđe u njen taksi?
- On... ne poznajem ga. Bio je u lokalu. - Odjednom se setila.
- Uznemiravao me je. Bila sam sama. Vi ste krivi, zakasnili ste.
- Stvarno mi je žao - odvratio je brzo.
Kada je tako spremno progutao njenu priču, Eleni se malo vratilo samopouzdanje.
- A zašto smo u taksiju? - pitala je. - Šta se događa? Zašto nismo večerali? - Čula je plačni ton u svom glasu, i zgadilo joj se.
- Smislio sam nešto bolje. - Osmehnuo se ponovo, a Elena je oseti da drhti. - Idemo na piknik. U prtljažniku je korpa.
Nije znala da li da mu veruje. Zašto je izveo trik u restoranu i poslao dečaka s porukom „Izađite. A. V." ako nije posumnjao u klopku? Šta će sada da uradi? Odvešće je u pustinju i zaklaće je? Poželela je da iskoči iz automobila u pokretu. Zatvorila je oči i prisilila se da razmišlja mirno. Ako je naslutio klopku, zašto je uopšte došao? Ne, mora da je bilo nešto mnogo komplikovanije od toga. Činilo se da joj je poverovao za čoveka s papučice, ali nije bila sigurna da zna šta se krije iza njegovog osmeha.
- Kuda idemo? - pitala je.
- Nekoliko kilometara van grada, na jedno mesto na obali gde možemo gledati zalazak sunca. Biće divno veče.
- Ja ne idem.
- Šta vam je?
- Jedva vas poznajem.
- Nemojte biti smešni. Vozač će biti s nama, a ja sam džentlmen.
- Trebalo bi da izađem iz automobila.
- Molim vas, nemojte. - Blago joj je dotakao rame. - Imam sušenog lososa, hladnu piletinu i bocu šampanjca. Restorani su mi ponekad tako dosadni.
Elena je razmislila. Trebalo bi da ga sada ostavi i bila bi sigurna, ne bi ga nikada više videla. To je htela; da zauvek pobegne od tog čoveka. Ali, ja sam Vandamova jedina nada, pomislila je. Šta me briga za njega? Biću srećna ako i njega više nikad ne vidim, i ako se vratim starom, mirnom životu...
Starom životu...
Shvatila je da joj je stalo do Vandama; bar toliko da joj je mrska pomisao da ga izneveri. Morala je da ostane s Volfom, obradi ga, pokuša
da ugovori drugi sastanak, sazna gde stanuje.
- Hajdemo u vaš stan - rekla je.
Podigao je obrve.
- To je nagla promena raspoloženja.
Shvatila je da je pogrešila.
- Zbunjena sam. Zaskočili ste me s vašim iznenađenjem. Zašto me niste pitali?
- Smislio sam to pre sat vremena. Nije mi palo na pamet da vas mogu uplašiti.
Elena shvati da nenamerno ispunjava svoju ulogu nesmotrene devojke. Odlučila je da u tome ne pretera.
- Pa dobro - kazala je. Pokušala je da se opusti.
Volf ju je proučavao.
- Vi niste baš tako osetljivi kao što izgledate, zar ne?
- Ne znam.
- Sećam se šta ste rekli Aristopulosu onog dana kada sam vas prvi put video u prodavnici.
Elena se setila: zapretila je da će Mikisu odseći penis takne li je još jednom. Trebalo je da pocrveni, ali svesno to nije mogla da uradi.
- Bila sam veoma ljuta.
Volf se glasno nasmejao.
- Tako je i zvučalo. Pokušajte da zapamtite da nisam Aristopulos - odvratio je.
Slabašno se osmehnula.
- U redu.
Obratio je pažnju na vozača. Bili su već van grada i Volf mu je davao uputstva. Elena se pitala gde je našao taj taksi: po egipatskim merilima bio je luksuzan. Američke marke, s komfornim mekim sedištima i mnogo prostora i, činilo se, star jedva nekoliko godina.
Prošli su kroz nekoliko sela, zatim skrenuli na zemljani put. Automobil se kretao krivudavim putem uz brežuljak i izašao na malo uzvišenje na vrhu. Reka je tekla odmah tu ispod njih, a na drugoj obali Elena je videla obrađena polja koja su se pružala u daljinu sve do oštre smeđe ivice pustinje.
- Zar ovo nije lepo mesto?
Morala je da se složi s njim. Jato čiopa, koje se diglo s druge obale reke, privuče njen pogled na večernje oblake već prekrivene rumenilom
zalaska sunca. S reke je odlazila devojka s velikim glinenim krčagom na
glavi. Uzvodno je klizila usamljena feluka nošena blagim povetarcem.
Vozač je izašao iz taksija i udaljio se pedesetak metara. Seo je, namerno im okrenuvši leđa, zapalio cigaretu i raširio novine.
Volf izvadi iz prtljažnika korpu i stavi je na pod između njih. Dok je
vadio hranu, Elena ga je upitala:
- Kako ste otkrili ovo mesto?
- Kada sam bio mali, ovde me je dovodila majka. - Pružio joj je čašu vina. - Posle očeve smrti, majka se udala za Egipćanina. Povremeno bi joj muslimansko domaćinstvo išlo na živce, pa me je kočijom dovodila ovde i pričala mi o... Evropi i ostalom.
- Voleli ste to?
Oklevao je.
- Majka je imala način da pokvari stvari poput ove. Uvek bi nečim ometala užitak. Rekla bi: „Ti si sebičan, kao tvoj otac." U tim godinama više sam voleo svoju arapsku porodicu. Polubraća su bila raspuštena, a niko nije ni pokušavao da ih obuzda. Krali smo pomorandže iz tuđih vrtova, bacali kamenje na konje da se propnu, bušili gume na biciklima... Samo nas je majka grdila i govorila nam da ćemo jednom biti kažnjeni. Uvek je napominjala: „Jednog dana će te uhvatiti, Aleks!"
Elena razmisli: majka je bila u pravu; jednog dana će uhvatiti Aleksa.
Opuštala se. Zatim se pitala ima li Volf sa sobom onaj nož kojim je ubio u Asjutu, pa se ponovo ukočila. Situacija je bila toliko uobičajena, šarmantan muškarac poveo je devojku na piknik pored reke, da je na trenutak zaboravila kako želi nešto od njega da sazna.
- Gde sada živite? - upitala je.
- Moju kuću su... konfiskovali Britanci. Stanujem kod prijatelja.
Pružio joj je na porcelanskom tanjiru sušenog lososa, a zatim je kuhinjskim nožem presekao limun. Elena je gledala njegove spretne ruke. Pitala se šta hoće od nje kada se toliko trudi da joj ugodi.
* * *
Vandama je mučio osećaj poraza. Bolelo ga je lice, a ponos mu je bio povređen. Hapšenje koje je zamislio u velikom stilu, završilo se potpunim neuspehom. Profesionalno je podbacio, Aleks ga je nadmudrio, a Elena je izložena opasnosti.
Sedeo je u kući, s novim povezom na licu i pio džin da ublaži bol. Volf mu je tako prokleto lako izmakao. Vandam je bio siguran da špijun nije znao za klopku, inače se ne bi pojavio. Ne, bio je samo oprezan, a to što je preduzeo, sjajno je funkcionisalo.
Imali su dobar opis taksija. Automobil se razlikovao od drugih taksija, bio je skoro nov, a Džejks je video tablice. Sada ga je svaki obični i svaki vojni policajac u gradu tražio, a naredba je bila da ga odmah zaustave i uhapse putnike, jer pre ili kasnije će ga naći, ali Vandam je predosećao da će biti kasno. Ipak je sedeo pored telefona.
Šta Elena sada radi? Možda sedi uz sveće u nekom restoranu, pije vino i smeje se Volfovim šalama. Vandam je zamišljao kako u svojoj svetloj haljini drži čašu, smeškajući se na onaj specifičan vragolast način koji je obećavao sve što čovek želi. Pogledao je na sat. Možda su već večerali. Šta će posle večere? Bilo je uobičajeno odvesti se kolima do piramida po mesečini: mračno nebo, zvezde, beskrajna ravna pustinja i oštri obrisi faraonskih grobnica. Izuzev ponekog ljubavnog para, oko njih će biti pusto. Možda će se popeti nekoliko stepenica, on prvi, pružajući joj ruke; ali će se ona ubrzo umoriti, malo razbarušene kose i popravljajući haljinu, reći će da joj cipele nisu za penjanje, pa će sesti na ogromne kamene kocke, još tople od sunca, i udisati blagi noćni vazduh, gledajući zvezde. Vraćajući se do taksija, ona će drhtati u večernoj haljini bez rukava i on će je možda zagrliti da je ugreje. Da li će je poljubiti u taksiju? Ne, bio je star za takve stvari. Osvajače je na neki prefinjeniji način. Da li će joj predložiti da odu kod nje ili u njegov stan? Vandam nije znao šta bi mu bilo draže. Ako pođu kod njega, Elena će ujutru moći da mu javi adresu i on će moći da uhapsi Volfa kod kuće, pronaći će odašiljač, knjigu šifri i možda poruke koje je primio. Profesionalno, to bi bilo bolje, ali bi to ujedno značilo da je Elena provela noć s Volfom, a ta pomisao je Vandama uznemirila više nego što je trebalo. Ako pođu u njen stan, gde Džejks čeka s desetoricom i tri automobila, Volfa će ga zgrabiti pre nego što dobije priliku da...
Vandam ustade i poče da hoda po sobi. Automatski je uzeo u ruku Rebeku, knjigu za koju je mislio da je Volf možda koristi kao osnovu svoje šifre. Pročitao je prvi red: „Sinoć sam sanjala da sam se vratila u Manderli." Spustio je knjigu, zatim je ponovo otvorio i nastavio da čita. Priča o osetljivoj devojci prema kojoj su se loše ponašali skretala mu je misli od svojih briga. Kada je shvatio da će devojka poći za privlačnog, starijeg udovca i da će brak biti ugrožen sablasnim prisustvom njegove prve žene, zatvorio je knjigu i odložio je. Koliko je on stariji od Elene? Koliko dugo će ga progoniti Anđela? I ona je bila hladna i savršena, a Elena mlada, impulsivna i potreban joj je neko ko će je odvratiti od dosadašnjeg načina života. Te misli su ga uznemirile, jer on nije planirao da se venča s Elenom kao stari udovac iz romana. Zapalio je cigaretu. Zašto su sati tako sporo prolazili? Zašto telefon ne zvoni? Kako je mogao da dozvoli da mu Volf isklizne iz ruku dva puta za jedan dan? Gde je Elena?
Gde je Elena?
Jednom je već izložio jednu ženu opasnosti. Bilo je to posle njegovog drugog krupnog promašaja, kada mu je Rašid Ali pobegao ispred nosa iz Turske. Vandam ju je poslao da osvoji nemačkog agenta koji je Rašidu omogućio bekstvo. Nadao se da će makar malo ispraviti svoj neuspeh ako sazna sve o agentu. Ali je sutradan žena nađena ubijena u hotelskom krevetu. Od tog poređenja se naježio.
Nije imalo smisla ostati u kući. Nije mogao da spava, a drugog posla nije imao. Priključiće se Džejksu i ostalima, uprkos zabrani doktorke Abatnot. Obukao je bluzu uniforme i kapu. Iz garaže je izveo svoj motocikl.
* * *
Elena i Volf su stajali na ivici visoravni, gledajući udaljena svetla Kaira i bliža, treperava svetla seljačkih ognjišta u mračnim selima. Elena je zamišljala seljaka, izmučenog teškim radom, siromašnog i sujevernog, kako stavlja slamaricu na zemljani pod, pokriva se grubim pokrivačem i traži utehu u zagrljaju žene. Elena se oslobodila siromaštva, nadala se zauvek, ali joj se ponekad činilo da je u isto vreme izgubila nešto bez čega ne može da živi. Kada je bila dete, u Aleksandriji su ljudi na zidove kuća od crvene cigle ispisivali plave šare u obliku palmine grane ili ljudskog dlana da oteraju zle sile. Elena nije verovala u delovanje palminih otisaka; ali uprkos pacovima, vriske zelenaševe dve žene usred noći, dok ih je tukao, uprkos krpeljima od kojih su svi patili, umiranja dece, verovala je da postoji nešto što otklanja zlo. To nešto je tražila kada je vodila muškarce u krevet, primala njihove poklone i milovanja, njihov novac; ali nikad to nije našla.
To više nije htela da radi. Veoma dugo je tražila ljubav na pogrešnom mestu. A posebno nije to htela da pokuša s Aleksom Volfom. Nekoliko puta se upitala: „Zašto da ne, još samo jednom?" Isto tako hladno zaključivao je i Vandam. Ali, svaki put kada je zamišljala kako vodi ljubav s Volfom, videla bi sebe s Vilijamom Vandamom. Ta slika ju je pratila već nekoliko nedelja. Znala je kako bi se Vandam pri tom poneo: gledao bi je s nedužnim snebivanjem i dodirivao očiju velikih od užitka; misleći o tome obuzela ju je bespomoćna čežnja za njim. Znala je i kakav bi bio Volf: iskusan, sebičan, vešt, ništa ga ne bi moglo iznenaditi.
Bez reči se okrenula i pošla prema automobilu. Bilo je vreme da on pređe na stvar. Jeli su, popili bocu šampanjca i termos kafe, pojeli pile i grožđe. Sada će tražiti zasluženu nagradu. Gledala ga je sa zadnjeg sedišta automobila.
Stajao je još neko vreme na ivici visoravni, a onda pošao prema njoj, pozvavši vozača. Koračao je samouverenom gracioznošču kakvu često imaju visoki muškarci. Bio je privlačan, mnogo zgodniji od bilo kog njenog ljubavnika, ali plašila ga se ne samo zbog onoga što je znala o njemu, njegovoj prošlosti, tajnama, i nožu, već zbog onoga što joj je intuicija govorila o njegovoj naravi: znala je na neki način da njegov šarm nije spontan nego smišljen i da je prijatan zato što želi da je iskoristi. A već su je dovoljno iskorišćavali.
Volf uđe u taksi i sede pored nje.
- Jeste li uživali u pikniku?
Potrudila se da izgleda veselo.
- Da, bilo je lepo. Hvala vam.
Automobil je krenuo. Pozvaće je kod sebe ili će je odvesti do njenog stana i tražiti da nešto popije. Moraće da smisli kako to da odbije a da ga ne obeshrabri. To joj se učinilo apsurdnim: ponašala se kao uplašena devica. Pomislila je: šta to radim, čuvam se za gospodina Poštenjaka?
Dugo je već ćutala. Trebalo je da bude duhovita i izazovna. Da s njim razgovara.
- Da li ste čuli ratne novosti? - pitala je i odmah shvatila da to nije baš najveselija tema.
- Nemci još uvek pobeđuju, naravno - rekao je.
- Zašto, naravno?
Osmehnuo joj se.
- Svet se deli na gospodare i robove, Elena. - Govorio je kao da objašnjava činjenice učenici. - Britanci su veoma dugo bili gospodari. Omekšali su i sada je na redu neko drugi.
- A Egipćani, da li su oni gospodari ili robovi? - Znala je da bi trebalo da ćuti, da je na tankom ledu, ali ju je njegov snishodljiv glas razbesneo.
- Beduini su gospodari - odvratio je. - Ali je prosečni Egipćanin rođeni rob.
Pomislila je: On to ozbiljno misli. Zadrhtala je.
Stigli su do predgrađa. Ponoć je prošla, u periferiji je bilo tiho, iako je u centru grada sigurno još sve vrvelo od ljudi.
- Gde stanujete? - pitao je.
Rekla mu je. Znači, poći će kod nje.
- Moramo ovo da ponovimo - kazao je Volf.
- Da, volela bih to.
Kada su ušli u ulicu Abas, naredio je šoferu da stane. Elena se pitala šta će se sada dogoditi. Volf se okrenuo ka njoj i rekao:
- Hvala vam za lepo veče. Videćemo se uskoro. - Izašao je iz automobila.
Gledala je u njega zapanjeno. Nagnuo se kod vozačevog prozora, dao čoveku novac i rekao mu Eleninu adresu. Vozač je klimnuo glavom. Volf je lupnuo po krovu, i taksi je krenuo. Elena se osvrnula i videla kako joj Volf maše. Kada je automobil skretao za ugao, Volf krenu prema reci.
Šta iz ovoga da zaključim? pitala se.
Nije je napastovao, nije je pozvao kod sebe na piće, čak ni poljubac za laku noć. Kakvu on to igru igra: teško osvojivog?
Dok je taksi vozio kući čudila se celoj toj situaciji. Možda je Volfova tehnika bila da je zaintrigira. Možda je samo čudak. Kakav god bio razlog, bila mu je zahvalna. Naslonila se i opustila. Nije bila prisiljena da bira hoće li ga odbiti ili leći u krevet s njim. Hvala bogu.
Taksi se zaustavio ispred njene kuće. Iznenada, niotkuda, zagrmeše tri vozila. Jedno se zaustavilo ispred samog taksija, drugo iza njega, a treće pored njega. Iz mraka izađoše vojnici. Sva četvora vrata taksija naglo se otvoriše, i četiri puške bile su uperene unutra. Elena je vrisnula.
Zatim je nečija glava zavirila u automobil. Elena je prepoznala Vandama.
- Otišao? - upitao je Vandam.
Elena je shvatila šta se događa.
- Mislila sam da će me ubiti.
- Gde ste ga ostavili?
- Ulica Abas.
- Kada?
- Pre pet ili deset minuta. Mogu li da izađem iz automobila?
Pružio joj je ruku i ona izađe na trotoar.
- Žao mi je što smo vas uplašili - kazao je.
- Zalupili ste vrata kaveza kada je ptica već odlepršala.
- Baš tako. - Delovao je utučeno.
Osetila je sažaljenje. Dodirnula mu je ruku.
- Ne možete da zamislite koliko sam srećna što vas vidim - dodala je.
Čudno ju je pogledao, kao da ne zna da li treba da joj veruje.
- Zašto ne pošaljete svoje ljude kući i ne dođete gore da razgovaramo?
Nećkao se.
- Dobro. - Okrenuo se jednom od svojih ljudi. - Džejks, ispitaj vozača taksija, vidi šta možeš da saznaš od njega. Neka ljudi idu. Doći ću u štab za otprilike sat vremena.
- U redu, ser.
Elena pođe ispred njega. Prijalo joj je da uđe u svoj stan, sruši se na sofu i izuje cipele. Eksperiment se završio, Volf je otišao a Vandam je ovde.
- Poslužite se pićem - rekla je.
- Ne, hvala.
- Šta je, zapravo, krenulo naopako?
Vandam je seo preko puta nje i izvukao svoje cigarete.
- Očekivali smo da će uleteti u zamku nimalo ne sumnjajući, ali bio je sumnjičav, ili oprezan, i tako smo opet promašili. Šta se dogodilo posle toga?
Naslonila je glavu na naslon sofe, sklopila oči i u nekoliko reči mu ispričala o pikniku. Izostavila je svoje misli o odlasku u krevet s Volfom, i nije rekla Vandamu da je Volf celo veče nije gotovo ni pipnuo. Kada mu je to ispričala, dodala je:
- Sipajte meni, bez obzira na to što vi ne želite ništa da popijete. - Prišao je bifeu. Elena shvati da je ljut. Gledala je zavoj na njegovom licu. Videla ga je u restoranu i pre nekoliko minuta kada je stigla, ali sada se začudila. - Šta je s vašim licem?
- Sinoć umalo nismo uhvatili Volfa.
- Oh, ne.
Znači da je dva puta za dvadeset četiri sata promašio: nije čudo da je bio potišten. Htela je da ga uteši, zagrli ga, spusti mu glavu u svoje krilo i mazi ga po kosi; čežnja da to uradi bila je toliko snažna, da ju je bolela. Odlučila je, impulsivno, onako kako je uvek odlučivala, da ga noćas odvede u krevet.
Pružio joj je čašu. Ipak je i sebi napravio koktel. Kada se nagnuo da joj doda čašu, posegnula je uvis, vrhovima prstiju dotakla njegovu bradu i okrenula mu glavu da pogleda obraz. Na trenutak joj je to dopustio, a onda povukao glavu.
Nije ga još videla toliko napetog. Prošetao je po sobi, zatim seo uspravno nasuprot nje, na stolicu. Suzbijao je bes, ali kada ga je pogledala u oči nije u njima bila ljutnja nego bol.
- Kakav ste utisak stekli o Volfu?
Nije bila sigurna na šta cilja.
- Šarmantan. Inteligentan. Opasan.
- Kako izgleda?
- Čiste ruke, svilena košulja, brkovi koji mu ne stoje. Šta želite da čujete?
Nervozno je odmahnuo glavom.
- Ništa. Sve. - Upalio je novu cigaretu.
Nije mogla da uspostavi kontakt s njim dok je ovako raspoložen. Htela je da dođe i sedne pored nje, da joj kaže da je lepa i hrabra i kako je dobro sve obavila; ali znala je da bi bilo beskorisno da ga to pita. Ipak je upitala:
- Kako sam to obavila?
- Ne znam - odgovorio je. - Šta ste obavili?
- Znate šta.
- Da. Veoma sam vam zahvalan.
Osmehnuo se, a ona je znala da je osmeh neiskren. Šta mu je? U njegovom besu bilo je nešto poznato, nešto što bi razumela čim utvrdi šta je. Nije to bio samo osećaj poraza. Bio je to i način na koji se odnosio prema njoj, kako joj se obraćao, kako je sedeo nasuprot nje i posebno kako ju je gledao. Njegov izraz je bio skoro... izraz gađenja.
- Rekao je da ćete se ponovo videti? - pitao je.
-Da.
- Nadam se da hoćete. - Podbočio je bradu šakama. Lice mu je bilo napeto. Cigareta se dimila. - Pobogu, nadam se da hoćete.
- Rekao je: „Ovo moramo da ponovimo", ili nešto slično - dodala je Elena.
- Tako. „Ovo moramo da ponovimo"?
- Nešto slično.
- Šta mislite, šta je zapravo mislio pod tim?
Slegnula je ramenima.
- Još jedan piknik, sastanak... prokletstvo, Vilijame, šta vas je spopalo?
- Samo sam radoznao - odvratio je. Na licu mu je bio izveštačen osmeh kakav do tada nije videla. - Hteo bih da znam šta ste, osim što ste jeli i pili, radili na zadnjem sedištu tog prostranog taksija i na obali reke; znate, sve vreme zajedno, u mraku, muškarac i žena...
- Prestanite. - Zatvorila je oči. Sada je shvatila; znala je. Ne otvorivši
oči, izgovorila je: - Idem da legnem. Možete sami da izađete.
Nekoliko trenutaka kasnije, ulazna vrata su se zatvorila s treskom.
Prišla je prozoru i pogledala na ulicu. Videla ga je kako izlazi iz zgrade i seda na motocikl. Nogom je upalio motor i odtutnjao niz ulicu vratolomnom brzinom, skrenuvši iza ugla kao da je na trkama. Elena je bila umorna i pomalo tužna što će ipak provesti noć sama, ali ne i nesrećna, jer je shvatila njegovu ljutnju, znala je njen uzrok, a to joj je davalo nadu. Kada je nestao s vidika, jedva primetno se osmehnula i tiho kazala:
- Vilijame Vandam, mislim da si ljubomoran.

16.

Kada je major Smit treći put u vreme ručka došao na lađu, Volf i Sonja su se već uhodali i sve je teklo kao podmazano. Kada se major približavao, Volf se sakrio u ormar. Sonja je dočekala Smita u dnevnoj sobi sa čašom u ruci. Smestila ga je na sofu, osiguravši da aktovka ostane na podu pre nego što pređu u spavaću sobu. Za minut-dva počela je da ga ljubi. Mogla je s njim da radi šta god je htela, jer je bio paralisan od pohote. Uspela je da mu skine pantalone i onda ga odvela u krevet.
Volfu je bio jasno da se majoru u životu ništa slično nije dogodilo; bio je Sonjin rob sve dok mu je dopuštala da s njom spava. Volf je bio zahvalan: s nekim čovekom čvršćeg karaktera ne bi sve bilo tako lako.
Čim je Volf začuo škripu kreveta, izašao je iz ormara. Uzeo je ključ iz džepa pantalona i otključao aktovku. Notes i olovku je pripremio.
Smitova druga poseta razočarala je Volfa, koji se zapitao da li je Smit samo ponekad u prilici da vidi planove operacija. Međutim, ovog puta je ponovo naleteo na rudnik zlata. General Klod Okinlek, glavni komandant bliskoistočnog fronta, preuzeo je od generala Nila Ričija direktno rukovođenje Osmom armijom. To je već samo po sebi, kao znak panike kod saveznika, bilo za Romela dobrodošla vest. To takođe može da koristi Volfu jer je značilo da se bitke sada planiraju u Kairu a ne u pustinji, i da je velika verovatnoća da će Smit dobijati kopije planova.
Saveznici su se povukli na novu odbrambenu liniju kod Mersa Matruha, a najvažniji dokument u Smitovoj aktovci bio je kratak izveštaj o novom rasporedu snaga.
Nova linija se prostirala od sela na obali kod Matruha i pružala se na jug u pustinju sve do Sidi Hamze. Deseti korpus bio je u Matruhu; zatim dvadeset pet kilometara dugačko gusto minsko polje; a onda šesnaest kilometara rede minsko polje; zatim nagib; južno od njega bio je Trinaesti korpus.
Volf je, osluškujući na jedno uvo šumove iz spavaće sobe, razmatrao položaj. Slika je bila prilično jasna: saveznička linija bila je jaka na oba kraja a slaba u sredini.
Po savezničkom mišljenju, Romel će najverovatnije obići južni kraj linije, što je bio klasičan Romelov manevar, a mogao je da ga izvede jer je kod Tobruka zaplenio oko petsto tona goriva. Takvo napredovanje odbilo bi Trinaesti korpus, koji se sastojao od jake Prve oklopne divizije i Druge novozelandske divizije, koja je, kako je to pomenuto u izveštaju, tek pristigla iz Sirije.
Međutim, naoružan Volfovom informacijom, Romel bi umesto toga mogao napasti slab centar linije i povesti svoje snage u napad kao lavina bujice koja provaljuje branu na najslabijem mestu.
Volf se smeškao u sebi. Osećao je da igra krupnu ulogu u borbi za nemačku prevlast u severnoj Africi; a to je bilo nesvakidašnje zadovoljstvo.
U spavaćoj sobi pukao je čep.
Smit je uvek uspeo da iznenadi Volfa brzinom kojom je obavljao posao u krevetu. Prasak čepa bio je znak da je stvar gotova i da Volfu ostaje nekoliko minuta da sve dovede u red pre nego što Smit dođe po svoje pantalone.
Složio je papire u torbu, zaključao je i ključ ubacio u džep od pantalona. Nije se vratio u ormar, jednom je bilo dosta. Gurnuo je cipele u džepove pantalona i u čarapama se nečujno odšunjao uza stepenice, preko palube, pa po dasci na mol. Tamo je obukao cipele i krenuo na ručak.
* * *
Kemel se ljubazno rukovao i rekao:
- Nadam se da vaša rana uspešno zarasta, majore.
- Sedite. Veća gnjavaža je ovaj prokleti povez nego rana. Šta imate?
Kemel je seo, prebacivši nogu preko noge, popravljajući ivicu crnih pamučnih pantalona.
- Odlučio sam da izveštaj o praćenju donesem lično, mada, bojim se, u njemu nema ničeg zanimljivog.
Vandam uze pruženu kovertu i otvori je. Unutra se nalazila jedna kucana strana. Počeo je da čita.
Sonja se prošle noći vratila kući, verovatno iz kluba Ča-Ča, u jedanaest
sati. Bila je sama. Izašla je sutra oko deset, u kućnoj haljini, na palubu. Poštar je došao ujedan. Sonja je napustila lađu u četiri i vratila se u šest s kesom jednog od skupljih ženskih modnih salona u Kairu. U četiri je posmatrača zamenio noćni stražar.
Juče je Kemelov kurir doneo Vandamu sličan izveštaj prvih dvanaest sati praćenja. Ta dva dana Sonja se kretala i ponašala uobičajeno i potpuno nedužno, a njen stan nije posetio ni Volf niti bilo ko drugi.
Vandam beše duboko razočaran.
- Ljudi koji rade ovaj posao potpuno su pouzdani, a izveštaje podnose direktno meni - kazao je Kemel.
Vandam progunđa nešto, a onda ustade i uljudno otprati inspektora.
- Da, siguran sam u to. Hvala vam što ste došli.
Kemel je ustao.
- Nema problema. Do viđenja - rekao je i izašao.
Vandam je sedeo razmišljajući. Ponovo je pročitao Kemelov izveštaj, kao da su se između redova nalazile neke indicije. Ako je Sonja bila u vezi s Volfom, a Vandam je još uvek verovao da na neki način jeste, očigledno veza nije bila prisne prirode. Ako se s nekim sastaje, sastanci mora da se odigravaju negde drugde, a ne na lađi.
Vandam priđe vratima, otvorio ih i viknuo:
- Džejks!
- Ser!
Vandam je ponovo seo dok je Džejks ulazio.
- Od sada pa nadalje hoću da večeri provodiš u klubu Ča-Ča. Motri Sonju i gledaj s kim je sela posle svoje tačke. I potplati konobara da ti kaže ulazi li neko u njenu garderobu.
- U redu, ser.
Vandam mu je klimnuo glavom da može ići i dodao s osmehom:
- Dopušteno ti je da uživaš u zadatku.
Osmeh je bio greška: lice ga je zabolelo. U jednoj stvari je bar krenulo nabolje; više se nije hranio glukozom rastvorenom u toploj vodi. Gafar mu je pripremao pire krompir i sos, a to je mogao da jede kašikom i bez žvakanja. Hranio se time i džinom. Doktorka Abatnot mu je rekla i da previše pije i puši, pa je obećao da će sve to smanjiti, kada se završi rat. U sebi se zakleo: kada uhvati Volfa.
Ako ga Sonja ne odvede do Volfa, onda to može učiniti samo Elena. Vandam se stideo svog ispada u Eleninom stanu. Bio je ljut zbog neuspeha, a pomisao na nju s Volfom ga je razbesnela. Njegovo ponašanje moglo se opisati samo kao trenutak lošeg raspoloženja. Elena je bila simpatična devojka, izložila se opasnosti da njemu pomogne, i u najmanju ruku joj je dugovao pristojnost.
Volf je rekao da će se ponovo videti s Elenom. Vandam se nadao da će to biti uskoro. Još gaje spopadao nenormalan bes kada pomisli na njih dvoje zajedno; ali sada kada se Sonjina kuća navodi pokazala kao ćorsokak, Elena mu je bila jedina nada. Sedeo je za pisaćim stolom, čekajući da zazvoni telefon, užasavajući se baš one stvari koju je najviše priželjkivao.
* * *
Elena je kasno popodne otišla u kupovinu. U stanu se osećala klaustrofobično pošto je čitav dan šetala po njemu, nesposobna da se usredsredi na bilo šta, čas očajna, čas srećna; zato je obukla prugastu haljinu i izašla na sunce.
Volela je pijacu. Bila je posebno živahna krajem dana, kada su se trgovci trudili otarasiti preostale robe. Zastala je da kupi paradajz. Čovek koji ju je usluživao izabrao je jedan prilično oštećen paradajz i dramatičnim pokretom ga bacio pre nego što je počeo da puni kesu neoštećenim. Elena se nasmejala jer je znala da će čim se ona udalji, bačeni paradajz pokupiti i vratiti nazad na gomilu kako bi istu pantomimu mogao da ponovi pred sledećim kupcem. Malo se cenjkala, ali je prodavac ocenio da to ne radi svim srcem pa je na kraju platila skoro onoliko koliko je i u početku tražio. Kupila je i jaja, jer je za večeru spremala omlet. Prijalo joj je da nosi korpu s hranom, s više hrane nego što je mogla da pojede za jedan obrok: osećala je sigurnost. Sećala se vremena kada nije bilo večere.
S pijace je pošla u razgledanje izloga s haljinama. Većinu garderobe kupovala je bez plana: imala je ideje o tome šta voli, a kada je smišljeno odlazila da nađe nešto posebno, nikada to nije mogla da nađe. Želela je da jednog dana ima svoju krojačicu.
Ko zna da li Vilijam Vandam to može priuštiti svojoj ženi?
Kada je razmišljala o Vandamu, bila je srećna, sve dok ne pomisli na Volfa. Znala je da bi mogla da izbegne Volfa ako jednostavno odbije sastanak s njim, ako ne odgovori na njegovu poruku. Nije je ništa obavezivalo da glumi mamac u klopci koja je postavljena ubici s nožem. Stalno se vraćala toj misli, brinući se kao nad klimavim zubom: ja to ne moram.
Iznenada je izgubila interesovanje za haljine i krenula kući. Poželela
je da može spremiti omlet za dvoje, ali morala je biti zahvalna što ga može spremiti bar za sebe. Kada se čovek ujutru probudi bez doručka, a nije večerao, u želucu oseća bol koji se ne zaboravlja. Desetogodišnja Elena se u sebi pitala koliko dugo ljudi moraju da gladuju da bi umrli. Bila je sigurna da Vandamovo detinjstvo nisu morile takve brige.
Kada je ušla na kapiju stambene kuće, začula je glas:
- Abigail.
Ukočila se od straha. Glas sablasti! Nije se usudila da pogleda. Glas se ponovo javio.
- Abigail.
Naterala je sebe da se okrene. Iz senke izađe čovek: stari Jevrejin u otrcanoj odeći, zamršene brade, nogu punih plavih vena u sandalama od automobilskih guma...
- Oče - prošaputala je.
Stajao je ispred nje, kao da se boji da je dodirne; samo ju je gledao.
- Još si lepa, i nisi siromašna...
Impulsivno je zakoračila, poljubila ga u obraz, a onda se povukla korak unazad. Nije znala šta da kaže.
- Umro je tvoj deda, moj otac.
Uzela ga je za ruku i povela gore u stan. Sve je bilo nestvarno, iracionalno kao san.
- Moraš da jedeš - i odvela ga je u kuhinju. Stavila je tiganj na vatru i počela da razbija jaja. Leđima okrenuta ocu, upitala ga je: - Kako si me našao?
- Uvek sam znao gde si. Tvoja prijateljica Esma piše svom ocu, koga ponekad viđam - odgovorio je.
Esma je bila više poznanica nego prijateljica, ali ju je Elena viđala svaka dva-tri meseca. Nikada joj nije rekla da piše kući.
- Nisam želela da mi kažeš da se vratim kući - odvratila je.
- A šta mogu da ti kažem? „Vrati se kući, tvoja je dužnost da umreš od gladi sa svojom porodicom." Ne. Ali znao sam gde si.
Nasekla je paradajz u omlet.
- Rekao bi daje bolje gladovati nego nemoralno živeti.
- Da, to bih rekao. Da li bih pogrešio?
Okrenula se da ga pogleda. Glaukom zbog koga je pre pet godina oslepeo na levo oko sada je prešao i na desno. Izračunala je da ima pedeset pet godina, a izgledao je kao sedamdesetogodišnjak.
- Da, pogrešio bi. Uvek je bolje živeti.
- Možda je tako.
Verovatno joj se iznenađenje videlo na licu, jer je objasnio:
- Nisam više sasvim siguran u neke stvari kao što sam nekad bio. Starim.
Elena podeli omlet u dva tanjira. Iznela je hleb na sto. Otac je oprao ruke, i zatim blagosiljao hleb. Elena se iznenadila što je molitva nije razbesnela. U najcrnjim trenucima svog usamljeničkog života proklinjala je oca i besnela na njega i njegovu religioznost zbog toga što ju je naterao na takav život. Kasnije je pokušavala da bude ravnodušna, možda samo malo nezadovoljna; ali nije joj to polazilo za rukom. Sada je, gledajući ga kako se moli, pomislila: a šta ja radim kada se taj čovek, kojeg mrzim, pojavi na pragu? Ljubim ga u obraz, uvodim u kuću, i dajem mu večeru.
Počeli su da jedu. Otac je bio veoma gladan. Gutao je hranu. Elena se pitala zastoje došao. Samo zato da joj saopšti da je deda umro? To je samo deo, možda će ostalo doći kasnije.
Pitala je za sestre. Posle majčine smrti, sve četiri, svaka na svoj način, udaljile su se od oca. Dve su se odselile u Ameriku, jedna se udala za očevog najvećeg neprijatelja, a najmlađa, Naomi, izabrala je najsigurniji izlaz, umrla je. Elena je shvatila da se otac potpuno slomio.
Pitao ju je šta radi. Odlučila je da mu kaže istinu.
- Britanci rade na tome da uhvate jednog čoveka, Nemca, koga smatraju špijunom. Moj zadatak je da se s njim sprijateljim... ja sam mamac u zamci. Ali... mislim da im možda neću više pomagati.
Prestao je da jede.
- Bojiš se?
Klimnula je glavom.
-Opasan je. Ubio je vojnika nožem. Sinoć... Trebalo je da se sastanem s njim u jednom restoranu, a Britanci su tamo hteli da ga uhapse, ali je nešto krenulo naopako i ja sam celo veće provela s njim. Tako sam se bojala i kada se sve završilo, Englez... - prekinula se i duboko udahnula. - Uostalom, možda im više neću pomagati.
Otac nastavi s jelom.
- Da li voliš tog Engleza?
- On nije Jevrejin - odvratila je prkosno.
- Prestao sam o svakome da sudim - izgovorio je. Elena to nije mogla da razume. Zar nije ostalo ništa od nekadašnjeg oca?
Završili su s jelom i Elena je ustala da mu skuva čaj.
- Nemci dolaze. To će biti ogromno zlo za Jevreje. Odlazim.
- Kuda?
- U Jerusalim.
- Kako ćeš stići tamo? Vozovi su puni, postoji kvota za Jevreje...
- Peške.
Gledala je u njega, ne verujući da to misli ozbiljno, a ni da se šali.
- Peške?
- I drugi su to već uradili. - Osmehnuo se. Shvatila je da misli ozbiljno, i naljutila se.
- Ako me sećanje služi, Mojsije nije uspeo.
- Možda će me neko povesti.
-To je suludo!
- Zar ja nisam oduvek bio pomalo lud?
- Jesi! -povikala je. Njen bes odjednom splasnu. - Da, oduvek si bio pomalo lud, i treba da znam kako nema smisla uticati na tvoje odluke.
- Moliću boga da te čuva. Ti ovde imaš šanse, mlada si i lepa, a možda neće saznati da si Jevrejka. Ali ja, beskoristan starac koji mrmlja hebrejske molitve... mene bi poslali u logor, gde bih sigurno umro. Uvek je bolje živeti. Tako si rekla.
Pokušala je da ga nagovori da ostane s njom, bar jednu noć, ali nije hteo. Dala mu je džemper, šal i svu gotovinu koju je imala u kući, i rekla mu da će mu, ako ostane bar jedan dan, dati više novca kada ga podigne iz banke, i kupiće mu dobar kaput; ali njemu se žurilo. Plakala je, brisala suze, i ponovo plakala. Kada je otišao, nagnula se kroz prozor i pratila ga pogledom dok se udaljavao niz ulicu, starac na odlasku iz Egipta u pustinju, idući stopama dece Izraela. Ipak je nešto ostalo od starca kakav je nekad bio: njegova verska krutost je blaža, ali je ostala gvozdena volja. Nestao je u masi. Kada se setila njegove hrabrosti, znala je da ne može Vandama da ostavi na cedilu.
* * *
- Zanimljiva devojka - kazao je Volf. - Nije mi potpuno jasna. - Sedeo je na krevetu, gledajući kako se Sonja oblači. - Malo je nervozna. Kada sam joj rekao da idemo na piknik, prilično se uplašila, reče da me jedva poznaje, kao da joj treba pratilja.
- S tobom joj i treba - odvratila je Sonja.
- S druge strane može biti veoma strasna i direktna.
- Samo je ti dovedi ovde. Ja ću je pročitati.
Volf se mrštio. Razmišljao je naglas.
- Brine me što je neko pokušao da uskoči u naš taksi.
- Neki prosjak?
- Ne, bio je Evropljanin.
- Evropski prosjak. - Sonja je prestala sa četkanjem kose da u ogledalu pogleda Volfa. - Ovaj grad je pun luđaka, znaš to. Slušaj, ako si se pokolebao, zamisli je kako se previja na ovom krevetu između tebe i mene.
Volf se nakezio. Bila je to primamljiva slika, ali ne i neodoljiva: Sonjina maštarija, ne i njegova. Instinkt mu je govorio da se sada pritaji a ne da ugovara sastanke. Međutim, Sonja će zahtevati, a još mu je potrebna.
- Kada ću stupiti u vezu s Kemelom? Do sada je sigurno već saznao da živiš ovde.
Volf uzdahnu. Još jedan sastanak; još jedan zahtev; jedna opasnost više; i još jedna osoba čija mu je zaštita bila potrebna.
- Pozovi ga noćas iz kluba. Ne žuri mi se da se s njim sastanem, ali moramo da budemo ljubazni prema njemu.
- U redu. - Bila je spremna, a taksi ju je već čekao. - Ugovori sastanak s Elenom - dobacila je i izašla.
Video je da više nema onu vlast nad njom kao ranije. Zidovi koje čovek sagradi da ga štite ujedno ga i zarobe. Može li on sebi dozvoliti da joj se odupre? U očiglednoj i neposrednoj opasnosti, da. Ali osećao je samo neku nervozu, intuitivnu želju da se sakrije. Sonja može biti dovoljno luda da ga izda ako je stvarno razbesni. Bio je prisiljen da bira manje zlo.
Ustao je s kreveta, potražio papir i olovku i seo da napiše Eleni poruku.

17.

Poruka je stigla dan pošto je Elenin otac krenuo u Jerusalim. Doneo ju je dečak. Elena mu je dala napojnicu i pročitala pismo. Bilo je kratko. „Draga moja Elena, hajde da se vidimo u restoranu Oaza sledećeg četvrtka u osam sati. Željno to iščekujem. Srdačno, Aleks Volf." Za razliku od načina na koji je govorio, rukopis je bio nemački usiljen. Ili je to možda samo umišljala. Četvrtak, znači prekosutra. Nije znala da li da bude oduševljena ili da se boji. Prvo je pomislila da pozove Vandama; zatim se pokolebala.
Mučila ju je velika znatiželja o Vandamu. Znala je o njemu veoma malo. Šta je radio kada nije lovio špijune? Da li sluša muziku, sakuplja markice, puca na patke? Da li ga zanima poezija, arhitektura ili stari tepisi? Kakva mu je kuća? S kim živi? Kakve su mu boje pidžame?
Htela je da se pomire i da vidi gde stanuje. Sada je imala izgovor da ga pozove, ali će umesto toga otići u njegovu kuću.
Rešila je da obuče drugu haljinu, pa pomisli da se prvo okupa, a onda i da opere kosu. U kadi je razmišljala koju će haljinu obući. Setila se situacija kada je videla Vandama i pokušala da se seti koje haljine je tada nosila. Nije još video onu bledoružičastu s nabranim rukavima i dugmićima celom dužinom; ta je bila veoma lepa.
Poprskala je malo parfema i obukla svileni veš koji joj je poklonio Džoni. U njemu se uvek osećala tako ženstveno. Kratka kosa se već osušila; sela je ispred ogledala da je očešlja. Tamne, svilene kovrdže sijale su se posle pranja. Izgledam zanosno, razmišljala je i zavodljivo se osmehnula sebi u ogledalu.
Izašla je iz stana noseći sa sobom Volfovo pismo. Vandama će zanimati njegov rukopis. Interesovao ga je svaki i najmanji detalj koji se tiče Volfa, možda zato što se nikad nisu sreli licem u lice, osim u mraku ili na daljinu. Rukopis je bio veoma pedantan, čitak, skoro umetnički: Vandam će izvući neke zaključke iz toga.
Krenula je u Garden siti. Bilo je sedam sati, a Vandam je radio do kasno, tako da je imala vremena. Sunce je još grejalo. Prijala joj je njegova toplina na rukama i nogama. Grupa vojnika zviždala je diveći se kada je prošla, a kako je bila dobro raspoložena, uzvratila im je osmehom, tako da su je pratili nekoliko blokova dok nisu ušli u neki bar.
Bila je vesela i bezbrižna. Baš je dobra ideja da ode kod njega kući, to je bilo mnogo pametnije nego da sedi sama u svom stanu. Predugo je bila sama. Za svoje ljubavnike je postojala samo kada su imali vremena da je posete; a ona je preuzela njihov stil života i kada ih nije bilo nije znala šta će sa sobom, kakvu ulogu da igra, ko da bude. Sada je raskrstila s tim. Sada kada je pošla kod njega nepozvana, osećala je da je ono što jeste, a ne osoba iz tuđeg sna. Zbog toga je bila kao omamljena.
Kuću je lako našla. Bila je to mala vila u francuskom kolonijalnom stilu, s mnogo stubova i visokih prozora. Na belom kamenom pročelju večernje sunce je jako sijalo. Pošla je kratkim prilazom, zvonila i sačekala u senci nadstrešnice.
Vrata je otvorio stariji, ćelavi Egipćanin.
- Dobro veče, madam - rekao je poput engleskog sobara.
- Tražim majora Vandama. Ime mi je Elena Fontana -kazala je.
- Major još nije kod kuće, madam. - Sluga je oklevao.
- Možda ga mogu sačekati - predložila je Elena.
- Naravno, madam. - Sklonio se u stranu da je pusti da uđe.
Prešla je prag. Pogledala je znatiželjno oko sebe. Bila je u prohladnom popločanom predsoblju visoke tavanice. Pre nego što je sve mogla da vidi, sluga reče:
- Ovuda, madam. - Poveo ju je u salon. - Moje ime je Gafar. Molim vas, zovite me ako vam nešto treba.
- Hvala, Gafare.
Sluga je izašao. Elena beše uzbuđena što je u Vandamovoj kući i što je na miru može razgledati. Salon je imao veliki mermerni kamin i mnogo tipično engleskog nameštaja: pretpostavljala je da ga nije sam opremio. Sve je bilo čisto i uredno, kao da se tu ne boravi često. Šta joj je to govorilo o njegovom karakteru? Možda ništa.
Vrata su se otvorila i u sobu je ušao dečak. Bio je veoma lep, kovrdžave smeđe kose i nežnog, još dečjeg tena. Izgledao je kao da ima deset godina. Bio joj je odnekud poznat.
- Dobar dan, ja sam Bili Vandam.
Zurila je u njega užasnuto. Sin, Vandam je imao sina! Sada joj je bilo jasno zašto joj je bio poznat: ličio je na oca. Zašto joj nikad nije palo na pamet da je Vandam možda oženjen? Takav čovek, šarmantan, prijatan, zgodan, pametan, teško da će prekoračiti tridesetu a da ga neka ne upeca. Kakva je budala bila kada je pomislila da je prva koja ga želi! Osećala se tako glupo da je pocrvenela.
Rukovala se s Bilijem.
- Drago mi je. Ja sam Elena Fontana.
- Nikada ne znamo kada će tata doći - kazao je Bili. - Nadam se da nećete dugo čekati.
Još uvek se nije pribrala.
- Ne brini, nije mi teško, nije uopšte važno...
- Da li biste nešto popili ili želite nešto drugo?
Bio je ljubazan, kao i otac, i to je radio s formalnošću koja je razoružavala. Elena odgovori:
- Ne, hvala ti.
- Pa, moram da večeram. Izvinite što vas ostavljam samu.
- Ništa, ništa...
- Ako vam bilo šta treba, samo zovite Gafara.
- Hvala.
Dečak je izašao, a Elena je sela na stolicu. Bila je zbunjena kao da je u svojoj kući otkrila vrata koja vode u sobu za koju nije znala da postoji. Primetila je fotografiju na mermernom kaminu, i ustala da je pogleda. Na slici je bila prelepa žena stara dvadesetak godina, hladnog aristokratskog držanja s pomalo prezrivim osmehom. Elena se divila njenoj haljini, svilenkastoj i lepršavoj, koja je u elegantnim naborima obavijala vitak stas. Frizura i šminka bili su savršeni. Oči su bile zapanjujuće poznate, jasne, bistre i svetle; Elena shvati da takve oči ima Bili. To je, dakle, Bilijeva majka, Vandamova žena. Bila je, naravno, baš tip žene kakav mu pristaje, klasična engleska lepotica nadmoćnog držanja.
Elena je osećala da je ispala budala. Žene kao ova stajale su u redu da se udaju za muškarca kao što je Vandam. Kao da bi on sve njih zaobišao samo da se zaljubi u jednu egipatsku kurtizanu! Navodila je stvari koje ga dele od nje: bio je ugledan a ona na lošem glasu; bio je Britanac a ona Egipćanka; on verovatno hrišćanin, a ona Jevrejka; on lepo vaspitan a ona iz aleksandrijskih udžerica; on je imao skoro četrdeset a ona dvadeset tri... Spisak je bio dugačak.
Na pozadini rama bila je zadenuta stranica istrgnuta iz nekog časopisa. Papir je bio star i žut. Na stranici je bila odštampana ista ta fotografija. Elena je videla da se časopis zvao Ćaskalo. Čula je za njega: pukovničke žene u Kairu često su ga čitale jer je opisivao sve trivijalne događaje u londonskom društvu: zabave, balove, dobrotvorne ručkove, otvaranja galerija i aktivnosti engleske kraljevske kuće. Slika gospođe Vandam zauzimala je skoro čitavu stranicu, a potpis ispod slike je pisalo da se Anđela, ćerka ser Pitera i lejdi Beresford, verila s poručnikom Vilijamom Vandamom, sinom Džona Vandama iz Gejtlija u Dorsetu. Elena je složila stranicu i vratila je nazad u okvir.
Porodična slika bila je potpuna. Privlačan britanski oficir, hladna, samouverena supruga, inteligentan, šarmantan sin, lepa kuća, novac, stil i sreća. Sve je ostalo bilo san.
Prošetala je salonom, pitajući se krije li se tu još neki šok. Naravno, sobu je uredila gospođa Vandam, savršenim, hladnim ukusom. Dekorativni dezen zavesa bio je u skladu sa suzdržanom nijansom presvlake na nameštaju i elegantnim prugastim tapetama. Elena se pitala kakva im je spavaća soba. I ona će biti hladno, a ukusno opremljena, pretpostavljala je. Možda će dominantna boja biti plavozelena, nijanse koju su nazvali eau de Nil, iako nimalo nije ličila na blatnjavu vodu Nila.
Da li spavaju u razdvojenim krevetima? Nadala se da je tako. Nikada neće
saznati.
Uza zid stajao je mali pijanino. Pitala se ko svira na njemu. Možda tu ponekad uveče sedi gospođa Vandam, ispunjavajući atmosferu Šopenom, dok je Vandam, utonuo u onu tamo fotelju, zaljubljeno posmatra. Možda Vandam sebe prati dok joj jakim glasom peva romantične balade. Možda Bili ima učitelja i nespretno vežba lestvice svako popodne kada dođe iz škole. Prelistavala je gomilu nota kraj pianina. Pogodila je deo sa Šopenom: svi valceri su bili tu, u albumu.
Uzela je knjigu s pijanina i otvorila je. Pročitala je prvi red: „Sinoć sam sanjala da sam se vratila u Manderli." Početne rečenice su je zainteresovale, pa se pitala da li Vandam čita tu knjigu. Možda može da joj je pozajmi. Bilo bi dobro imati nešto njegovo. S druge strane, osećala je da on i nije baš oduševljen čitanjem romana. Nije htela da pozajmi knjigu njegove žene.
Ušao je Bili. Elena naglo ostavi knjigu, osećajući neobjašnjivu krivicu, kao da je njuškala. Bili primeti taj pokret.
- Ta nije dobra - rekao je. - Radi se o nekoj glupavoj devojci koja se boji muževljeve domaćice. Nema nikakve akcije.
Elena je sela i Bili je takode seo, preko puta nje. Očigledno je odlučio da je zabavlja. Bio je umanjena očeva slika, osim tih jasnih sivih očiju.
- Znači da si je pročitao? - upitala je.
- Rebeku? Jesam. Ali nije mi se svidela. Ipak, uvek knjigu pročitam do kraja.
- A šta voliš da čitaš?
- Najviše dekse.
- Dekse?
- Detektivske. Pročitao sam sve što su napisale Agata Kristi i Doroti Sejers. Ali najviše volim američke, S. S. Van Dajna i Rejmonda Čandlera.
- Stvarno? - Elena se osmehnula. - I ja volim detektivske priče, stalno ih čitam.
- Oh! A ko je vaš najdraži deks?
Elena je malo razmislila.
- Megre.
- Nikada nisam čuo za njega. Kako se zove autor?
- Žorž Simenon. Piše na francuskom, ali su sada neke njegove knjige prevedene na engleski. Uglavnom se dešavaju u Parizu. Veoma su... zamršene.
- Da li biste mi pozajmili jednu? Tako je teško doći do novih knjiga.
Pročitao sam sve u kući, znate, priče o deci koja doživljavaju avanture za vreme raspusta.
- Pa dobro. Hajde da se menjamo. Šta ti možeš meni da pozajmiš? Mislim da nisam pročitala nijednu američku.
- Pozajmicu vam Čandlera. Američke su mnogo vernije stvarnom životu, znate? Dosadile su mi priče o engleskim letnjikovcima i ljudima koji u stvarnosti verovatno ne bi ni mrava zgazili.
Bilo je neobično da dečak kojem su engleski letnjikovci možda deo svakodnevice, nalazi američke krimiće „vernije životu". Oklevala je a zatim upitala:
- Čita li tvoja majka detektivske romane?
Bili je kratko odgovorio:
- Moja majka je umrla na Kritu prošle godine.
- Oh! - Elena rukom pokri usta; osetila je daje prebledela. Dakle, Vandam nije oženjen! Trenutak kasnije se postidela što joj je to bila prva pomisao, a saosećanje prema detetu druga. - Bili, to je strašno. Žao mi je. - U njihov bezbrižan razgovor o krimićima odjednom je prodrla prava smrt. Elena je bila zbunjena.
- U redu je. Znate, rat je - odvratio je Bili.
Sada je ponovo bio isti otac. Na trenutak je, pričajući o knjigama, bio pun dečijeg poleta, ali sada se maska vratila; bila je to smanjena verzija maske kakvu je imao njegov otac: učtivost, formalnost, obzirno ponašanje domaćina. Rat je, znate, čuo je kako to neko drugi kaže i prihvatio to kao odbranu. Pitala se da li ta sklonost za „stvarna" ubistva u odnosu na izmišljena u letnjikovcima, datira od smrti njegove majke. Sada je gledao unaokolo, tražeći nešto, možda nadahnuće. Za trenutak će joj ponuditi cigarete, viski, čaj. Teško je bilo naći reči saučešća nekom odraslom ko je izgubio bližnjeg svoga, a s Bilijem se osećala bespomoćno. Rešila je da progovori o nečem drugom. Nespretno je rekla:
- Pretpostavljam da ti čuješ više ratnih vesti nego mi ostali pošto tvoj otac radi u Glavnom štabu.
- Verovatno, ali obično ih ne razumem. Kada se vrati kući loše raspoložen, znam da smo izgubili još jednu bitku. - Počeo je da gricka nokte, a zatim je ugurao ruke u džepove na kratkim pantalonama. - Voleo bih da sam stariji.
- Voleo bi da se boriš?
Pogledao ju je ljutito, kao da misli da mu se ona ruga.
- Nisam od one dece koja misle da je sve to samo dobra zabava, kao u
kaubojskim filmovima.
- Sigurna sam da nisi - promrmljala je.
- Samo se bojim da će Nemci pobediti. 
Pomislila je: ,,Oh, Bili, da si deset godina stariji i u tebe bih se zaljubila."
- Možda to ne bi bilo tako strašno. Nisu oni čudovišta - dodala je.
Pogledao ju je skeptično: trebalo bi da je pametnija, ne da mu zamazuje oči.
- Oni će nama uraditi ono što mi Egipćanima radimo već pedeset godina.
Bila je uverena da je i to bila očeva rečenica.
- Ali onda bi sve bilo uzalud - kazao je. Ponovo je grickao nokte, i ovog puta nije prestao to da radi. Elena se pitala šta bi to bilo uzalud: smrt njegove majke? Njegov pokušaj da bude hrabar? Dvogodišnje nerešeno natezanje u pustinjskom ratu? Evropska civilizacija?
- Pa, to se još nije dogodilo - nesigurno je odvratila.
Bili baci pogled na sat na kaminu.
- Morao bih da legnem u devet. - Odjednom je ponovo bio dete.
- Onda će biti bolje da kreneš.
- Da. - Ustao je.
- Mogu li da dođem za nekoliko minuta da ti poželim laku noć?
- Ako želite. - Izašao je.
Kakav život su vodili u ovoj kući? pitala se Elena. Muškarac, dečak i stari sluga živeli su tu zajedno, svaki sa svojim problemima. Da li su se smejali, da li je bilo prisnosti i ljubavi? Jesu li imali vremena da se igraju, idu na izlete? U poređenju s njenim detinjstvom, Bilijevo je bilo povlašćeno; ipak se bojala da je ovo previše odraslo domaćinstvo za dečaka koji raste. Njegova starmala mudrost bila je simpatična, ali je izgledao kao dete koje nije imalo mnogo radosti. Osetila je samilost prema njemu, dete bez majke u stranoj zemlji, opsednutoj vojskama.
Izašla je iz salona i pošla gore. Na drugom spratu bile su, činilo se, tri-četiri spavaće sobe i usko stepenište koje je vodilo na treći gde je, verovatno, spavao Gafar. Jedna vrata bila su otvorena i ona je ušla. 
Soba nije ličila na dečiju. Elena nije baš mnogo znala o dečacima, imala je četiri sestre, ali je očekivala da će videti modele aviona, slagalice, vozić, sportske rekvizite i možda nekog starog, zaboravljenog plišanog medu. Ne bi je iznenadilo da je zatekla garderobu na podu, delove za građenje nečega na krevetu i par prljavih fudbalskih kopački na uglačanoj površini stola. Ali soba je mogla isto tako pripadati i odraslom čoveku. Odeća je bila uredno složena na stolici, na komodi s vešom nije bilo ničega, školske knjige su bile uredno složene na pisaćem stolu, a jedina igračka na videlu bio je kartonski model tenka. Bili je ležao u krevetu, u prugastoj pidžami zakopčanoj do grla, s knjigom na pokrivaču.
- Sviđa mi se tvoja soba - slagala je Elena.
- Dobra je - odgovorio je Bili.
- Šta sada čitaš?
- Tajna grčkog sarkofaga.
Sela je na krevet.
- Nemoj dugo da ostaneš budan.
- Moram da gasim svetio u devet i trideset.
Naglo se nagnula i poljubila ga u obraz.
U tom trenutku su se otvorila vrata i u sobu je ušao Vandam.
Zapanjio ga je taj prizor: dečak u krevetu s knjigom, svetlo s ormarića i žena koja se naginje da dečaka poljubi pre spavanja. Vandam je stajao i buljio kao čovek koji zna da sanja ali ne može da se probudi.
Elena se uspravila i rekla:
- Zdravo, Vilijame.
- Zdravo, Elena.
- Laku noć, Bili.
- Laku noć, gospođice Fontana.
Prošla je pored Vandama i izašla iz sobe. Vandam je seo na krevet u udubljenje na pokrivaču s kojeg je ustala.
- Zabavljao si našu gošću? - upitao je.
-Da.
- Dobar domaćin.
- Sviđa mi se. I ona čita detektivske priče. Razmenjivaćemo knjige.
- To je odlično. Jesi li uradio domaći zadatak?
- Da, francuske glagole.
- Hoćeš da te ispitam?
- Ne moraš, Gafar me je pitao. Ona je veoma lepa, zar ne?
- Da. Ona radi nešto za mene, pomalo tajno, zato...
- Moje usne su zapečaćene.
- Tako treba - osmehnuo se Vandam.
Bili tiho reče.
- Da lije ona, mislim, tajni agent?
Vandam je stavio prst na usta.
- Zidovi imaju uši.
Dečak ga pogleda sumnjičavo.
- Ti me varaš.
Vandam ćuteći odmahnu glavom.
- Opa! - odvrati dečak.
Vandam je ustao.
- Svetlo se gasi u devet i trideset.
- Čuo. Luku noć.
- Laku noć, Bili. - Vandam je izašao. Dok je zatvarao vrata, palo mu je na pamet da je Biliju Elenin poljubac više prijao nego očev otvoreni muški razgovor.
Našao je Elenu u salonu kako sprema martini. Osećao je da je trebalo da ga uvredi to što se tako brzo odomaćila u njegovoj kući, ali bio je previše umoran za donošenje stavova. Zavalio se u fotelju i zahvalno uzeo čašu.
- Naporan dan? - pitala je Elena.
Celo Vandamovo odeljenje radilo je na novom postupku obezbeđivanja radio-veza koji je uveden posle zarobljavanja nemačke jedinice za prisluškivanje na Hristovom bregu, ali Vandam to nije hteo da otkrije Eleni. Osećao je takođe da ona glumi ulogu domaćice, a na to nije imala pravo.
- Zašto ste došli ovde? - upitao je.
- Imam sastanak s Volfom.
- Sjajno! - Vandam je odmah zaboravio sve nebitne stvari. - Kada?
- U četvrtak. - Pružila mu je Volfovu poruku. Proučavao ju je. Bio je to naredbodavan poziv napisan jasnim, elegantnim rukopisom.
- Kako vam je ovo stiglo?
- Neki dečak mi je doneo u stan.
- Da li ste ispitivali dečaka? Gde mu je predata poruka, ko mu ju je dao i ostalo?
To ju je porazilo.
- Nije mi to palo na pamet.
- Nema problema. - Volf je verovatno ionako preduzeo mere opreza. Dečak ne bi znao ništa značajno.
- Šta ćemo da radimo? - pitala je Elena.
- Isto što i prošli put, samo bolje.
Vandam se trudio da mu se bar u glasu oseti pouzdanje. Trebalo bi da bude jednostavno. Čovek zakaže sastanak s devojkom, pa odeš na mesto sastanka i uhapsiš ga kada se pojavi. Međutim, Volf je bio nepredvidiv. Ne bi još jednom pokušao isti trik: Vandam će opkoliti restoran s dvadeset, trideset ljudi i nekoliko automobila, postaviti prepreke na putu i slično. Ali Volf će možda primeniti neki drugi trik. Problem je bio u tome što Vandam nije mogao da zna kakav.
Kao da čita njegove misli, Elena reče:
- Ne želim da provedem još jedno veče s njim.
- Zašto?
- Bojim se.
Vandam je osetio krivicu, seti se Istanbula, ali je potisnuo ta osećanja.
- Prošli put vam nije ništa učinio.
- Nije pokušao da me zavede pa nisam morala da ga odbijem. Ali uradiće to, a bojim se da neće prihvatiti odbijanje.
- Shvatili smo zadatak - odvrati Vandam s lažnom sigurnošću. - Ovog puta neće biti greške. - Potajno se iznenadio njenoj jednostavnoj odluci da ne spava s Volfom. Pretpostavio je da joj takve stvari i ne znače mnogo. Znači da ju je pogrešno procenio. Popravilo mu se raspoloženje pošto ju je video u tom novom svetlu. Odlučio je da bude iskren prema njoj. - Moram to drugačije da sročim. Učiniću sve što je u mojoj moći da ovog puta ne bude grešaka.
Gafar je ušao i izgovorio:
- Večera je postavljena, ser.
Vandam se osmehnuo: Gafar je igrao ulogu engleskog sobara u čast gošće.
- Da li ste večerali? - pitao je Vandam Elenu.
-Ne.
- Šta imamo, Gafare?
- Za vas, ser, bistru supu, omlet i jogurt. Ali bio sam slobodan da ispržim kotlet na žaru za gospođicu Fontana.
Elena se obrati Vandamu.
- Zar uvek tako večerate?
- Ne. To je zbog mog obraza. Ne mogu da žvačem. - Ustao je.
Dok su išli u trpezariju, Elena ga upita:
- Zar vas još boli?
- Samo kada se smejem. Stvarno, ne mogu da rastegnem mišić na toj strani lica. Poprimam lošu naviku da se smejem samo jednom stranom lica.
Seli su, a Gafar je poslužio supu.
- Veoma mi se sviđa vaš sin.
- I meni - odvratio je Vandam.
- Mnogo je zreo za svoje godine.
- Mislite da je to loše?
- Ko zna? - slegnula je ramenima.
- Doživeo je dve stvari koje bi trebalo da budu rezervisane za odrasle.
- Da. - Elena je oklevala. - Kada vam je žena umrla?
- Dvadeset osmog maja, devetsto četrdeset prve, uveče.
- Bili mi je rekao da se to desilo na Kritu.
- Da. Radila je na analizi šifara za avijaciju. Bila je privremeno premeštena na Krit u vreme kada su se Nemci iskrcali na ostrvo. Dvadeset osmog maja Britanci su shvatili da su izgubili bitku i rešili su da se povuku. Navodno je bila pogođena zalutalom granatom i na mestu ubijena. Naravno, tada smo pokušavali da izvučemo žive ljude, a ne tela, tako da... Nema groba. Ni spomenika. Ništa nije ostalo.
- Još uvek je volite? - tiho je upitala Elena.
- Mislim da ću je uvek voleti. Mislim da je tako kada nekog zaista volite. Ako ode, ili umre, to ne menja stvar. Da se ponovo oženim, i dalje bih voleo Anđelu.
- Da li ste bili srećni?
- Mi... - Oklevao je, jer nije hteo da odgovori, a odjednom je shvatio da je i oklevanje odgovor. - Naš brak nije bio idiličan. Ja sam bio odan... a Anđeli sam bio drag.
- Mislite da ćete se ponovo oženiti?
- Englezi u Kairu me stalno zasipaju Anđelinim replikama. - Slegnuo je ramenima. Nije znao da odgovori na to pitanje. Elena je razumela, ućutala je i počela da jede desert.
Kasnije im je Gafar doneo kafu u salon. Obično bi u to vreme Vandam počeo da prazni bocu, ali večeras mu se nije pilo. Poslao je Gafara u postelju, a oni su pili kafu. Vandam je pušio cigaretu.
Bila mu je potrebna muzika. Nekada je voleo muziku, iako je u poslednje vreme nestala iz njegovog života. Sada kada je kroz prozore ulazio blagi večernji vazduh, a dim se izvijao iz cigarete, poželeo je da čuje jasne, čarobne note i slatke tonove u prefinjenom ritmu. Prišao je pijaninu i razgledao note. Elena ga je u tišini posmatrala. Počeo je da svira Za Elizu. Prvih nekoliko tonova zvučalo je jednostavno, slično Betovenu; zatim oklevanje, pa gomila tonova. Veština sviranja mu se u momentu vratila, kao da nikad nije prestao da svira. Prsti su znali šta da rade a to mu je uvek izgledalo kao čarolija.
Kada je završio kompoziciju, vratio se Eleni, seo pored nje i poljubio je u obraz. Lice joj je bilo mokro od suza. Rekla je:
- Vilijame, volim te svim svojim srcem.
Šaputali su.
- Volim tvoje uši - kazala je.
- Niko ih pre tebe nije voleo - odvratio je.
Tiho se smejala.
- Sviđa ti se to?
- Da, da. - Uzdahnuo je. - Mogu li...?
- Otkopčaj dugmad... ovde... tako je... ah!
- Ugasiću svetio.
- Ne, hoću da te vidim...
- Mesečina je. - Klik. - Evo, vidiš? Mesečina je dovoljna.
-Vrati se brzo...
- Tu sam.
- Poljubi me opet, Vilijame. - Ćutali su.
- Mogu li to da skinem? - upitao je.
- Da ti pomognem... evo.
- Oh! Oh, tako su lepe.
- Drago mi je da ti se sviđaju... možeš li malo jače... sisaj ih malo... aah, bože...
Nešto kasnije ona je rekla:
- Dopusti da osetim tvoje grudi. Prokleta dugmad... Pocepala sam ti košulju...
- Do đavola s njom.
- Ah, znala sam da će tako biti... Pogledaj.
- Šta?
- Našu kožu na mesečini, ti si bled a ja skoro crna, vidi...
- Da.
- Dodiruj me. Miluj. Gnječi i traži, hoću tvoje ruke svuda...
- Da.
-... svuda, tvoje ruke, tu, da, posebno tu, oh, ti znaš, znaš tačno gde, oh!
- Tako si meka iznutra.
- Ovo je san.
- Ne, stvarnost.
- Ne želim da se probudim.
- Tako meka...
- A ti tako tvrd... mogu li da ga poljubim?
- Da, molim te... ah... bože, kakav užitak...
- Vilijame?
-Da?
- Sada, Vilijame?
- Oh, da.
-... skini ih.
- Svila.
- Da. Požuri.
- Da.
- Tako dugo sam čeznula za tim...
Uzdahnula je, a on kao da je zajecao, zatim se dugo čulo samo dahtanje, dok nije počeo glasno da uzvikuje, a ona poljupcima da guši njegove krikove, a onda je i ona osetila da dolazi vrhunac, pa je nabila lice u jastuk i kriknula u njega, a on je, pošto nije navikao na to, pomislio da nešto nije u redu...
- Sve je u redu, dobro je, dobro je...
...Na kraju se opustila, na trenutak je ležala zatvorenih očiju, znojava, dok joj se dahtanje nije smirilo, pa ga je pogledala i rekla:
- Znači tako to treba da bude!
A on se nasmejao, i na njen začuđen pogled joj objasnio:
- Baš to sam i ja pomislio.
Smejali su se, a on je odvratio:
- Mnogo sam toga radio posle... znaš, posle... ali ne verujem da sam se ikada smejao.
- Drago mi je. Oh, Vilijame, tako mi je drago.

18.

Romel je osećao miris mora. U Tobruku su vrućina, prašina i muve bili nesnosni kao i u pustinji, ali sve je izgledalo podnošljivije kada se oseti slani vlažni dah na povetarcu.
Fon Melentin je ušao u komandno vozilo s izveštajem obaveštajne službe.
- Dobro veče, her feldmaršale.
Romel se osmehnu. Posle pobede kod Tobruka bio je unapređen i još
se nije navikao na novi čin.
- Ima li nešto novo?
- Poruka špijuna iz Kaira. Kaže da je linija Mersa Matruh slaba u sredini.
Romel uze izveštaj i poče da čita. Nasmejao se kada je čitao kako Saveznici predviđaju da će on pokušati da obiđe južni kraj linije, izgleda da su počeli da shvataju kako on razmišlja.
- Znači da su minska polja slabija od ove tačke... ali ovde liniju brane dve kolone. Šta je kolona?
- Novi termin koji koriste. Prema jednom zarobljeniku, kolona je brigadna grupa koju su dva puta pregazili Panceri.
- Znači slabe snage.
-Da.
Romel je kuckao kažiprstom po papiru.
- Ako je ovo tačno, možemo da probijemo liniju Mersa Matruh čim stignemo do nje.
- Naravno, učiniću sve da u narednih dan ili dva proverim izveštaj špijuna - odvratio je Fon Melentin. - Ali prošli put je bio tačan.
Vrata vozila su se zatresla i u automobil je ušao Keselring.
Romel se zapanjio.
- Feldmaršale! Mislio sam da ste na Siciliji.
- Bio sam - odgovori Keselring. Lupao je nogama da otrese prašinu s ručno šivenih čizama. - Doleteo sam da se vidim s vama. Prokletstvo, Romele, to mora da prestane. Vama je jasno naređeno: napredujete do Tobruka i ne dalje.
Romel se zavalio u svojoj platnenoj stolici. Nadao se da će oko ovoga moći da izbegne prepirku s Keselringom.
- Okolnosti su se promenile - kazao je.
- Ali prvobitne naredbe potvrdila je italijanska Vrhovna komanda - rekao je Keselring. - A kako ste vi reagovali? Odbili ste „savet" i pozvali Bastika da ruča s vama u Kairu!
Romela nije ništa moglo tako da iznervira kao naredbe od Italijana.
- Italijani u ovom ratu ništa nisu uradili - besneo je.
- To nije bitno. Vaša vazdušna i pomorska podrška potrebna je sada za napad na Maltu. Kada zauzmemo Maltu, biće vam osigurana veza za napredovanje u Egipat.
- Vi niste ništa naučili! - odvratio je Romel. Snizio je glas. - Dok se mi ukopavamo i neprijatelj će se ukopavati. Nisam stigao čak dovde starom igrom napreduj, učvrsti se, pa napreduj. Kada napadaju, ja se sagnem; kada brane položaj, ja ga obiđem; a kada se povlače, jurim ih. Oni sada beže i sada je trenutak da se zauzme Egipat.
Keselring je ostao miran.
- Imam kopiju vašeg telegrama Musoliniju. - Izvadio je iz džepa papir i pročitao:
- „Stanje i moral trupa, sadašnje stanje zaliha zbog zaplenjenih skladišta i slabosti neprijatelja omogućavaju nam da ga progonimo duboko u egipatske teritorije." - Savio je papir i okrenuo se Fon Melentinu. - Koliko imamo nemačkih tenkova i vojnika?
Romel je savladao želju da Fon Melentinu naredi da ne odgovori: znao je da im je to slaba tačka.
- Šezdeset tenkova, feldmaršale, i dve hiljade petsto ljudi.
- A Italijani?
- Šest hiljada vojnika i četrnaest tenkova.
Keselring se okrenu Romelu.
- A vi planirate da osvojite Egipat s ukupno sedamdeset četiri tenka? Fon Melentin, kakva je procena snage neprijatelja?
- Savezničke snage su otprilike tri puta brojnije od naših, ali...
- Eto.
Fon Melentin nastavi:
-... ali su naše vrlo dobro snabdevene hranom, odećom, kamionima i oklopnim vozilima i gorivom; a ljudi su odlično borbeno raspoloženi.
- Fon Melentine, idite do kamiona za veze i pogledajte šta je stiglo - rekao je Romel.
Fon Melentin se namrštio, ali Romel nije objasnio, zato je Fon Melentin otišao.
- Saveznici se pregrupišu kod Mersa Matruha. Očekuju da ćemo obići južni kraj linije. Umesto toga udarićemo u sredinu, gde su najslabiji... - kazao je Romel.
- Odakle vam sve to? - prekinuo ga je Keselring.
- Procena naše obaveštajne službe...
- Na čemu se bazira procena?
- Prvenstveno na jednom špijunskom izveštaju...
- Gospode bože! - Keselring je prvi put podigao glas. - Nemate tenkove, ali imate svog špijuna!
- Prošli put je bio precizan.
Fon Melentin se vratio.
- Sve to ne menja ništa. Ovde sam da potvrdim Firerove naredbe: ne smete napredovati dalje.
Romel se osmehnuo.
- Poslao sam ličnog glasnika Fireru.
-Vi...?
- Ja sam sada feldmaršal, imam direktan pristup Hitleru.
- Naravno.
- Mislim da Fon Melentin možda ima Firerov odgovor.
- Da - potvrdio je Fon Melentin. Pročitao je s lista papira: - „Boginja pobede se osmehne samo jednom u životu. Napred na Kairo. Adolf Hitler."
Nastupila je tišina.
Keselring je izašao.

19.

Kada je Vandam došao u kancelariju, saznao je da je prošle noći Romel napredovao do tačke koja je samo oko sto kilometara udaljena od Aleksandrije.
Činilo se da Romela ne mogu da zaustave. Linija Mersa Matruh je pukla na dva dela kao šibica. Na jugu se 13. korpus povukao u panici, a na severu je kapitulirala tvrđava Mersa Matruh. Saveznici su se ponovo povlačili, poslednji put. Nova linija odbrane pružala se oko pedeset kilometara između mora i neprohodne depresije Katara, a ako i ta linija padne, odbrane više nema, a Egipat će biti Romelov.
Te vesti nisu uspele da suzbiju Vandamovo uzbuđenje. Prošlo je više od dvadeset četiri sata od kada se u zoru probudio na sofi u svom salonu s Elenom u naručju. Od tada je bio obuzet mladalačkom radošću. Stalno se sećao pojedinosti: kako su male i smeđe njene bradavice, ukusa njene kože, oštrih noktiju koje je zabadala u njegove butine. U kancelariji se ponašao neuobičajeno. Vratio je pismo daktilografkinji s rečima:
- Ovde ima sedam grešaka, bolje da to još jednom prepišete - i ljubazno se osmehnuo. Umalo nije pala sa stolice. Mislio je na Elenu i pitao se: Zašto da ne? Zašto da ne, do đavola? A odgovora nije bilo.
Rano ujutru kod njega je došao oficir iz Specijalne jedinice za vezu. U Glavnom štabu je svako s malo sluha znao da SJ V ima specijalan, super-tajni izvor informacija.
Mišljenja su se razilazila samo u tome koliko vrede njene informacije,
a ocena je uvek bila teška jer nikada nije odavala izvore. Braun, koji je imao čin kapetana ali očigledno nije po struci bio vojnik, naslonio se na sto i izgovorio dok je pušio lulu:
- Da li i vas evakuišu, Vandame?
Ti momci su živeli u svom svetu, i nije imalo smisla govoriti da se kapetan majoru mora obraćati sa ,,ser". Vandam je odgovorio:
- Šta? Evakuišu? Zašto?
- Naša jedinica odlazi u Jerusalim. I svi drugi koji previše znaju. Kako ljudi ne bi bili neprijatelju na dohvat ruke, znate.
- Znači, generali su se uznemirili. - Bilo je to i logično. Romel je mogao sto kilometara da pređe za dan.
- Na stanici će biti tuče. Pola Kaira pokušava da ode, a druga polovina se sprema za oslobođenje. Ha!
- Nećete previše ljudi obavestiti da odlazite...
- Ne, ne, ne. A sada, imam jednu sitnicu za vas. Svi znamo da Romel ima špijuna u Kairu.
- Kako znate? - upitao je Vandam.
- Stvari nam dolaze iz Londona, stari moj. Uostalom, momka su identifikovali kao, citiram, „heroja afere Ali Rašid". Da li vam to nešto govori?
Vandama kao da je udario grom.
- Još kako!
- Eto, to je to. - Braun se uspravi.
- Samo trenutak - zaustavio ga je Vandam. - Da li je to sve?
- Plašim se da jeste.
- Odakle to, uhvaćena šifra ili izveštaj agenta?
- Dovoljno je da je izvor pouzdan.
- To uvek kažete.
- Da. Pa, možda se neko vreme nećemo videti. Sa srećom.
- Hvala - promrmljao je Vandam odsutno.
- Pa, do viđenja! - Braun izađe, ispuštajući dim.
Heroj afere Ali Rašid. Bilo je neverovatno da je Volf čovek koji je nadmudrio Vandama u Istanbulu. Ali bilo je u tome logike: Vandam se setio svog čuđenja Volfovom stilu koji kao da mu je bio poznat. Devojka koju je Vandam poslao da zavede tajanstvenog agenta ubijena je.
A sada je Vandam slao Elenu kod istog čoveka.
Ušao je narednik s naredbom. Vandam je pročitao sa sve većom nevericom. Sva odeljenja treba iz arhive da izdvoje dokumenta koja bi u neprijateljskim rukama predstavljala opasnost, i spale ih. U Obaveštajnom odeljenju bi baš sve u dosijeima moglo u neprijateljskim rukama biti opasno. Mogli bismo isto tako sve da spalimo, pomislio je Vandam. A kako će odeljenja kasnije da rade? Očigledno su generali verovali da odeljenja neće još dugo raditi. Naravno, to je bio oprez, ali drastičan: ne bi uništavali rezultate dugogodišnjeg rada da ne misle kako postoje dobri izgledi da Nemci zauzmu Egipat.
Sve se raspada, pomislio je: propalo je.
Bilo je to nezamislivo. Vandam je odbrani Egipta dao tri godine svog života. Hiljade ljudi je poginulo u pustinji. Uostalom, zar je moguće da možemo izgubiti? U stvari odustati, okrenuti se i pobeći? O tome nije mogao da razmišlja.
Pozvao je Džejksa i gledao ga dok čita naredbu. Džejks je samo klimnuo glavom, kao da je to očekivao. Vandam reče:
- Malo drastično, zar ne?
- Slično onome što se događalo u pustinji, ser - odgovorio je Džejks. - Pravimo ogromna skladišta po izuzetno visokoj ceni, a onda ih, kada se povlačimo, dižemo u vazduh da ne padnu u ruke neprijatelja.
Vandam klimnu glavom.
- Dobro, bolje će biti da počneš s tim. Pokušaj to malo da ublažiš, zbog morala, znaš. Generali preteruju bez potrebe, i tome slično.
- Da, ser. Da napravimo lomaču pozadi u dvorištu?
- U redu. Nađi staru kantu za đubre i izbuši rupe na dnu. Budi siguran da sve izgori do kraja.
- A vaši papiri?
- Sada ću ih odvojiti.
- Vrlo dobro, ser. - Džejks je izašao.
Vandam izvuče papire iz fioke ormara za dokumenta i počeo da ih razvrstava. Bezbroj puta je u prošle tri godine pomislio: to ne moram da pamtim, mogu uvek da potražim u arhivi. Bilo je tu imena i adresa, poverljivih izveštaja o pojedincima, detalji o šiframa, sistemu slanja naredbi, podaci o slučajevima i mala fascikla beleški o Aleksu Volfu. Džejks unese veliku kartonsku kutiju s natpisom Lipton's Tea sa strane, a Vandam u nju poče da baca papire, misleći: ovako je kada se gubi.
Kutija je bila skoro puna kada Vandamov narednik otvori vrata i reče:
- Major Smit želi da vas vidi, ser.
- Uvedi ga. - Vandam nije poznavao nikakvog majora Smita.
Major je bio nizak, mršav čovek od četrdesetak godina, buljavih plavih očiju i samouverenog držanja. Rukovao se i kazao:
- Sendi Smit, T.O.S.
- Šta mogu da učinim za Tajnu obaveštajnu službu? - upitao je Vandam.
- Ja sam neka vrsta čoveka za vezu između T.O.S. i Glavnog štaba - objasnio je Smit. - Raspitivali ste se o knjizi pod naslovom Rebeka...
-Da.
- Odgovor je stigao kod nas. - Smit razmetljivim pokretom izvadi parče papira.
Vandam pročita poruku. Šef T.O.S. u Portugalu raspitivao se o Rebeki i poslao svog čoveka da obiđe sve knjižare koje prodaju engleske knjige u zemlji. U letovalištu Estorila našao je vlasnika knjižare koji se setio da je celu zalihu, šest primeraka Rebeke prodao jednoj ženi. Dalja ispitivanja pokazala su da je to bila supruga nemačkog vojnog atašea u Lisabonu.
Vandam je rekao:
- To potvrđuje nešto u šta sam sumnjao. Hvala vam što ste se potrudili da mi donesete izveštaj.
- Nije bilo teško - odvratio je Smit. - Ionako sam ovde svako jutro. Drago mi je što sam pomogao. - Izašao je.
Nastavljajući s poslom, Vandam je razmišljao o toj vesti. Samo se na jedan prihvatljiv način moglo objasniti da je knjiga našla put iz Estorila do Sahare. Bez sumnje je bila osnova šifre a, ako u Kairu nisu postojala dva uspešna nemačka špijuna, onda je Aleks Volf bio taj koji ju je koristio.
Informacija će pre ili kasnije dobro doći. Šteta što ključ šifre i dešifrovana poruka nisu bili zaplenjeni zajedno s knjigom. Ta misao ga podseti kako je važno spaljivanje njegovih tajnih papira, i odluči da pooštri kriterijum.
Na kraju je prelistao dosije o platama i unapređenjima potčinjenih i odlučio da i njega spali jer bi mogao neprijateljskom timu za ispitivanje zarobljenika poslužiti za sastavljanje prioritetne liste. Kutija je bila puna. Podigao ju je na rame i izašao.
Džejks je zapalio vatru u zarđalom metalnom buretu za vodu, oslonjenom na cigle. Jedan narednik je bacao pa pire u vatru. Vandam je bacio svoju kutiju i neko vreme prosmatrao plamen. Podsetio ga je na Noć Gaja Foksa u Engleskoj, vatromet, pečene krompire i spaljivanje lutke
napravljene po liku tog izdajnika iz sedamnaestog veka. Izgoreli komadići
papira poleteli su na stubu vrućeg vazduha. Vandam okrenu leđa i ode.
Hteo je da razmišlja, pa odluči da prošeta. Izašao je iz Glavnog štaba i krenuo u centar grada. Boleo ga je obraz. Smatrao je da treba biti zahvalan na bolu jer rana zarasta. Pustio je bradu kako bi, kada skine zavoj, prikrila ružan ožiljak. Svakog jutra uživao je što ne mora da se brije Razmišljao je o Eleni i setio se njenih povijenih leđa i sjaja znoja na golim grudima. Bio je zgranut onim što se dogodilo pošto ju je poljubio. Zgranut, ali oduševljen. Bila je to noć puna otkrića za njega: prvi put je s nekim vodio ljubav van kreveta, prvi put video da žena doživljava vrhunac kao muškarac, prvi put je seks bio obostrana želja a ne nametanje njegove volje nekoj ženi koja se manje-više protivi. Naravno, bila je katastrofa to što su se on i Ele-na tako bezbrižno zaljubili. Njegove roditelje, prijatelje i vojsku užasnulo bi da se oženi s jednom domorotkinjom. Njegova majka mislila bi da joj je dužnost da mu objasni zašto su Jevreji pogrešili kada su odbacili Hrista. Odlučio je da o svemu tome brine kasnije. On i Elena mogu za nekoliko dana da poginu. Uživaćemo u suncu dok sija, do đavola i budućnost, pomislio je. Misli su mu se stalno vraćale na devojku kojoj je očigledno Volf presekao vrat u Istanbulu. Užasavao se od pomisli da u četvrtak može doći do greške i da bi Elena mogla ponovo da ostane sama s Volfom.
Pogledavši oko sebe, primetio je da je u vazduhu praznično raspoloženje. Prošao je pored nekog frizerskog salona i video da je dupke pun i da u njemu žene stojeći čekaju na red. Prodavnice s garderobom su, činilo se, dobro radile. Neka žena je izašla iz prodavnice namirnica s korpom punom konzervi, a Vandam primeti da ispred radnje i duž trotoara ljudi stoje u redu. Na brzinu nažvrljano obaveštenje u izlogu susedne radnje glasilo je „Nema šminke". Vandam shvati da se Egipćani spremaju za oslobođenje i da mu se raduju.
Nije mogao da potisne osećaj nadolazeće propasti. Čak mu se i nebo učinilo crnim. Pogledao ga je: bilo je crno. Kao da se nad gradom nadvila siva uskovitlana magla, nečim istačkana. Shvatio je da je to dim pomešan s ugljenisanim papirom. Britanci su svuda u Kairu spaljivali arhive i čađavi dim zasenio je sunce.
Vandam je odjednom pobesneo na sebe i sve ostale saveznike što tako ravnodušno prihvataju poraz. Gde je nestao duh bitke za Britaniju? Šta se dogodilo sa čuvenom mešavinom upornosti, genijalnosti i hrabrosti koja je navodno karakterisala naciju? Šta ti planiraš da preduzmeš, pitao se.
Okrenuo se i otišao peške nazad prema Garden sitiju, gde su u
renoviranim vilama stanovali pripadnici Glavnog štaba. Zamislio je kartu i liniju El Alamejna na kojoj će Saveznici poslednji put pružiti otpor. Tu liniju Romel neće moći da zaobiđe jer je na njenom južnom kraju bila neprohodna depresija Katara. Zato mora da se probije.
Gde će pokušati proboj? Ako prođe kroz severni kraj linije, moraće da bira između prokletih tesnaca Aleksandrije ili skrenuti i napasti savezničke snage s leđa. Ako probije južni kraj linije moraće da produži na Kairo ili ponovo da skrene kako bi uništio ostatke savezničkih jedinica.
Odmah iza linije bio je greben Alam Halfa, koji je, kako je Vandam znao, bio dobro utvrđen. Očigledno bi za Saveznike bilo bolje kada bi Romel, kada probije južni kraj linije, skrene, jer će se izmoriti osvajajući greben Alam Halfa.
Postojao je još jedan faktor. Južni prilaz do Alam Halfa vodio je kroz mekani pesak. Bilo je neverovatno da Romel zna za taj živi pesak jer još nikad nije prodro toliko daleko na istok, a samo Saveznici su imali pouzdane karte pustinje.
Zato je moja dužnost da sprečim Aleksa Volfa da obavesti Romela kako je Alam Halfa dobro branjen i da se s juga ne može napasti.
Bio je to negativan plan, koji gaje deprimirao.
Vandam je došao, a da to nije svesno hteo, do Volfove kuće, vile Le Olivije. Seo je ispod masline u malom parkiću preko puta nje i gledao u zgradu kao da mu ona može reći gde je Volf. Razmišljao je besposleno: kada bi bar Volf napravio grešku i ohrabrio Romela da napadne Alam Halfu s juga.
Tada mu je pala na pamet ideja.
Pretpostavimo da uspem da uhvatim Volfa. Da se dočepam i radija. Da čak nađem i ključ njegove šifre. Onda bih mogao da preuzmem Volfovu ulogu, da se radiom javim Romelu i kažem mu da napadne greben Alam Halfa s juga.
Ideja se u njegovom mozgu brzo razvijala, i oduševio se. Romel se do sada, sasvim opravdano, uverio da su Volfove informacije tačne. Recimo da dobije Volfovu poruku kako je linija El Alamejna slaba na južnom kraju, da je južni prilaz grebenu Alam Halfa čvrst i da je greben slabo branjen.
Za Romela bi to bilo preveliko iskušenje.
Probio bi se kroz liniju na južnom kraju i skrenuo na sever, očekujući da zauzme greben Alam Halfu bez velike muke. Tada bi naleteo na živi pesak. Dok se probija kroz njega, naša artiljerija bi desetkovala njegove snage. Kada bi stigao do grebena, shvatio bi da je dobro branjen. U tom trenutku bismo prebacili dodatne snage sa centralnog dela linije i zgnječili neprijatelja kao kleštima za orahe.
Kada bi klopka dobro funkcionisala, mogla bi ne samo da spase Egipat, nego i da uništi Afrika Korps.
Pomislio je: moram taj plan da iznesem generalima.
To neće biti lako. Ovog trenutka njegov ugled nije bio baš zavidan, zapravo, njegov profesionalni ugled zbog Aleksa Volfa bio je uništen. Ali, garantovano će uvideti dobre strane te ideje.
Ustao je s klupe i krenuo nazad u kancelariju. Sada mu se odjednom budućnost ukazala drugačija. Možda nemačke čizme i neće udarati po popločanim podovima džamija. Možda blago Egipatskog muzeja neće biti poslato u Berlin. Možda Bili neće morati da ide u Hitlerjugend. Možda Elena neće u Dahau.
Svi možemo biti spašeni, pomislio je.
Ako uhvatim Volfa.

Treći deo ALAM HALFA



20.

Jednog od ovih dana tresnuću Boga po nosu, pomislio je Vandam.
Danas je potpukovnik Bog bio gori nego ikad: neodlučan, sarkastičan i osetljiv. Imao je napade nervoznog kašlja kojim je prikrivao strah od razgovora, a sada je prilično kašljao. Pri tom je radio nešto bez potrebe: poravnavao je gomile papira na pisaćem stolu, prebacivao nogu preko noge i ponovo je skidao, glancao svoju prokletu loptu za kriket.
Vandam je sedeo mirno i ćutao, čekajući da se Bog potpuno spetlja.
-Vidite, Vandame, strategija je Okinlekov posao. Vaš zadatak je bezbednost personala, a vi ga ne radite baš sjajno.
- A ni Okinlek svoj - rekao je Vandam. Bog se pravio da ga nije čuo. Uzeo je Vandamov merandum. Vandam je napisao svoj plan i službeno ga je dao Bogu, a kopiju poslao brigadiru.
- Kao prvo, ovo je puno rupa - kazao je Bog. Vandam je ćutao. - Puno je rupa - Bog se nakašljao. - U prvom redu to podrazumeva da starog lisca propustimo kroz liniju, zar ne?
- Možda se plan može primeniti ako on probije liniju.
- Da. A sada, vidite? To je ono što mislim. Ako ponudim plan koji je pun rupa, budući da je vaš ugled ovog trena na veoma niskom nivou, ismejavaće vas i isteraće vas iz Kaira. - Nakašljao se. - Želite da podstaknete Romela da napadne liniju na najslabijem mestu, da mu pružite bolju šansu da je probije! Vidite?
- Da. Neke tačke odbrane su slabije od drugih, a pošto Romel ima izviđanje iz vazduha, velika šansa je da će znati koje su to tačke.
- A vi želite priliku da obrnete u sigurnost.
- Zbog kasnije klopke, da.
- Meni se čini da želimo da Romel napadne najjači deo naše odbrambene linije, i da ga uopšte ne probije.
- Ali ako ga odbijemo, on će se prestrojiti i ponovo ća nas napasti. U protivnom, ako ga uteramo u klopku, možemo ga zauvek dokrajčiti.
- Ne, ne, ne. Rizično je. Ovo nam je poslednja linija odbrane, sinko. - Bog se nasmejao. - Posle nje nema ničega, osim malog kanala između
njega i Kaira. Vi izgleda ne shvatate...
- Shvatam vrlo dobro, ser. Dozvolite mi da to ovako izrazim. Prvo: ako Romel prođe kroz liniju, mora biti usmeren prema grebenu Alam Halfa lažnim izgledima lake pobede. Drugo: bolje bi bilo da napadne Alam Halfu s juga, zbog živog peska. Treće: moramo sačekati da vidimo koji će kraj linije napasti i preuzeti rizik da možda krene na sever, ili ga moramo ohrabriti da krene na jug i tako mu povećati šansu da u prvom redu probije liniju.
- Pa, sada kada smo ga drugačije sročili, plan počinje da zvuči logičnije. Hajde, ovako ćemo: moraćete neko vreme da ga prepustite meni. Kada smognem malo vremena, ja ću ga temeljnije pročešljati i videću mogu li nekako da ga osmislim. Tada ćemo ga možda izneti glavešinama.
A tako, pomislio je Vandam: cilj ovog manevra jeste da to ispadne Bogov plan. Pa, do đavola! Ako Bog ima vremena da u ovoj situaciji vodi politiku, neka mu je sa srećom. Bitno je pobediti, ne sticati zasluge.
- Vrlo dobro, ser. Ako mogu da naglasim vremenski faktor... Ako plan treba sprovesti u delo, to mora biti učinjeno brzo.
- Mislim da ću sam najbolje proceniti koliko je hitan, majore, zar ne mislite tako?
- Da, ser.
- Uostalom, sve zavisi od hvatanja tog prokletog špijuna, a to je nešto u čemu do sada baš i niste bili uspešni, da li sam u pravu?
- Da, ser.
- Večeras ću lično upravljati operacijom da se obezbedimo od daljih grešaka. Dostavite mi svoje predloge popodne pa ćemo zajedno da ih pretresemo...
Na vratima se čulo kucanje i u sobu uđe brigadir. Vandam i Bog ustadoše.
- Dobro jutro, ser - pozdravio je Bog.
- Voljno, gospodo - odvratio je brigadir. - Tražio sam vas, Vandame.
- Upravo smo radili na ideji koju imam za zavaravanje neprijatelja... - rekao je Bog.
- Znam, video sam memorandum.
- Ah, Vandam vam je poslao kopiju - kazao je Bog.
Vandam ga nije pogledao ali je znao da je potpukovnik besan.
- Da, jeste - potvrdio je brigadir. Okrenuo se Vandamu. - Vi biste morali da hvatate špijune, majore, a ne da generalima delite savete o
strategiji. Kada biste trošili manje vremena na to da nam kažete kako da
dobijemo rat, možda biste bili bolji obaveštajni oficir.
Vandamovo srce zastade.
- Upravo sam to rekao... - izusti Bog.
Brigadir ga prekinu.
- Međutim, pošto ste to uradili, i pošto je to sjajan plan, želim da pođete sa mnom i pokušate da ga predate Okinleku. Možete nakratko bez njega, Bog, zar ne?
- Naravno, ser - odgovorio je Bog kroz stisnute zube.
-Pa lepo, Vandame. Konferencija će početi svakog trenutka. Hajdemo.
Vandam pođe za brigadirom i tiho za sobom zatvori vrata.
* * *
Onog dana kada je Volf trebalo ponovo da se nađe s Elenom, major Smit je u podne došao na lađu.
Informacija koju je nosio sa sobom bila je najvrednija do sada.
Volf i Sonja su obavili uobičajen postupak. Volf se osećao kao glumac u francuskoj farsi koji se iz noći u noć krije u istom ormaru. Sonja i Smit su prema scenariju počeli igru na kauču i onda prešli u spavaću sobu. Kada se Volf iskrao iz ormara, zavese su bile navučene, a na podu je ležala Smitova aktovka, njegove cipele i kratke pantalone s prstenom za ključeve koji je virio iz džepa.
Volf otvori aktovku i poče da čita.
I ovog puta Smit je došao na lađu pravo s jutarnje konferencije u Glavnom štabu na kojoj su Okinlek i njegov štab raspravili o savezničkoj strategiji i odlučili šta da preduzmu.
Posle kratkog čitanja Volf je shvatio da u ruci drži potpuni plan savezničke poslednje odbrambene linije El Alamejn.
Linija se sastojala od artiljerije na grebenima, tenkova u ravnici i minskih polja svuda. Greben Alam Halfa, osam kilometara iza centra linije, bio je takođe jako utvrđen. Volf je primetio da je južno krilo linije slabije, u ljudstvu i u minama.
U Smitovoj aktovci nalazili su se i podaci o neprijateljskim položajima. Saveznička obaveštajna služba pretpostavljala je da će Romel pokušati da se probije na južnom kraju, ali da je moguć i prodor na severu.
Ispod toga, olovkom je, verovatno Smitovim rukopisom, bilo zapisano nešto što je Volfa više uzbudilo nego sve ostalo zajedno. Pisalo je: „Major Vandam predlaže plan zavaravanja. Ohrabriti Romela da probije južni
kraj linije, namamiti ga prema Alam Halfi, uhvatiti u živi pesak, zatim u
klešta. Plan prihvatio Ok."
,,Ok" je bez sumnje bio Okinlek. Kakvo otkriće! Volf je u ruci držao ne samo pojedinosti savezničke odbrambene linije, nego je znao i šta neprijatelj očekuje od Romela, a i njegov plan zavaravanja.
A plan je bio Vandamov!
To će se pamtiti kao najveći špijunski poduhvat veka. Volf će lično biti zaslužan da je osigurao Romelu pobedu u severnoj Africi. Za ovo bi trebalo da me proglase kraljem Egipta, pomislio je i osmehnuo se.
Podigao je pogled i sukobio se sa Smitovim pogledom.
- Ko ste vi, do đavola? - dreknuo je Smit, koji je proturio glavu kroz zavese.
Volf je, besan na sebe, shvatio da nije obraćao pažnju na šumove iz spavaće sobe. Nešto se poremetilo, scenario se nije odvijao po ustaljenom planu; nije bilo pucnja čepa šampanjca. A on se potpuno udubio u ocenjivanje strategije. Beskrajna imena divizija i brigada, broj ljudstva i tenkova, količine goriva i opreme, grebeni, depresije i živi pesak okupirali su mu pažnju tako da nije čuo šumove. Odjednom se strašno prepao da će biti osujećen u trenutku trijumfa.
- To je moja prokleta aktovka! - dreknuo je Smit.
Zakoračio je.
Volf je posegnuo i zgrabio Smita za nogu. Major se prevrnuo i pao na pod.
Sonja je vrisnula.
Volf i Smit su se koprcali, pokušavajući da ustanu na noge.
Smit je bio sitan i mršav čovek, deset godina stariji od Volfa i ni u kakvoj kondiciji. Uzmakao je sa strahom na licu. Sudario se s policom, kratko pogledao oko sebe, ugledao kristalnu činiju za voće, zgrabio je i bacio je ka Volfu. Promašio ga je, pala je u kuhinjski slivnik i glasno se polomila.
Buka, pomislio je Volf: bude li još buke, ljudi će doći da vide šta se događa. Pošao je prema Smitu.
Smit je, leđima zalepljen o zid, zaurlao:
- Upomoć!
Volf ga udari u vilicu i Smit bez svesti skliznu niza zid u sedeći položaj.
Sonja je izašla gledajući u njega. Volf protrlja ruku.
- Ovo sam prvi put izveo - rekao je. - Onesvestio nekog udarcem u bradu. Mislio sam da to mogu samo bokseri.
- Pusti to, šta ćemo s njim?
- Ne znam. - Volf razmotri mogućnosti. Ubiti Smita bilo bi opasno, jer bi sada smrt jednog oficira, i nestanak njegove aktovke, izazvali veliku uzbunu u gradu. Problem bi bio gde s lešom. A Smit više ne bi donosio tajne.
Smit zastenja i pomeri se.
Volf se pitao da li da ga pusti. Uostalom, ako bi Smit otkrio šta se događalo na lađi, upetljao bi sebe. Ne samo da bi to uništilo njegovu karijeru, nego bi ga verovatno i zatvorili. Nije ličio na čoveka koji bi se žrtvovao za ideale.
Da ga pusti? Ne, rizik je bio preveliki. Saznanje da u gradu postoji britanski oficir koji zna sve Volfove tajne... nemoguće.
Smit je otvorio oči.
- Vi... - rekao je - vi ste Slejvenberg... - Pogledao je Sonju, pa ponovo Volfa. - Vi ste nas upoznali... u Ča-Ča... sve ovo bilo je smišljeno...
- Umuknite - odvratio je Volf blago. Da ga ubije ili pusti: kakav je još izbor imao? Samo jedan: da ga drži ovde, vezanog i ućutkanog, dok Romel ne stigne u Kairo.
- Vi ste prokleti špijun - kazao je Smit. Lice mu je pobelelo.
Sonja zlobno reče:
- A ti si mislio da ludujem za tvojim bednim telom.
- Da. - Smit se pribirao. - Trebalo je da budem pametniji, a ne da verujem jednoj domorodačkoj kučki.
Sonja zakorači i nogom ga šutnu u lice.
- Prestani! - uzviknuo je Volf. - Moramo da smislimo šta ćemo s njim. Imaš li konopac da ga vežemo?
Sonja razmisli.
- Gore na palubi, u onom ormaru na prednjem delu.
Volf uze iz kuhinjske fioke težak čelični brus kojim je brusio nož za sečenje mesa. Pružio ga je Sonji.
- Ako se mrdne, udari ga ovim - kazao je. Nije verovao da će Smit bilo šta da pokuša.
Upravo je hteo da se popne na palubu kada je čuo korake na dasci.
- Poštar! - reče Sonja.
Volf kleknu pored Smita i izvuče nož.
- Zini!
Smit zausti nešto da kaže, a Volf mu gurne nož među zube.
- Ako progovoriš ili se pomeriš, odseći ću ti jezik - odvratio je Volf.
Smit je sedeo nepomično, užasnuto zureći u Volfa.
Volf u trenutku shvati da je Sonja potpuno gola.
- Ogrni se nečim, brzo!
Povukla je s kreveta čaršav i dok je prilazila podnožju stepenica obavila ga oko sebe. Poklopac je bio podignut. Volf je znao da se s otvora mogu videti i on i Smit. Kada je posegnula da iz poštareve ispružene ruke uzme pismo, Sonja je malo spustila čaršav.
- Dobro jutro! - rekao je poštar očiju prikovanih na Sonjine poluobnažene grudi.
Popela se još malo ka njemu, tako da je morao da krene unazad, i još više spustila čaršav.
- Hvala - kazala je glupavo se osmehujući. Posegnula je za poklopcem i povukla ga dole.
Volfu se u trenutku vratio dah.
Poštarevi koraci prešli su preko palube i išli preko daske.
Obratio se Sonji:
- Daj mi taj čaršav.
Odmotala ga je i opet bila gola.
Volf je iz Smitovih usta izvukao nož i odsekao oko pola metra čaršava. Smotao ga je u loptu i ugurao ga u Smitova usta. Smit se nije opirao. Vratio je nož u korice ispod pazuha. Ustao je. Smit zatvori oči. Činilo se da je prihvatio poraz.
Dok se Volf peo merdevinama na palubu, Sonja je uzela oštrač i stala kraj Smita spremna da ga udari. Ormarić koji je Sonja spomenula bio je u jednoj klupi na pramcu. Unutra je bio kolut tankog konopca. Možda se koristio za vezivanje broda pre nego što je pretvoren u kuću na vodi. Bio je čvrst ali ne debeo; idealan za vezivanje ruku i nogu.
Odozdo je čuo Sonjin glas koji je prerastao u povik. Na stepeništu su se čuli brzi koraci. Volf ispusti konopac i okrenu se.
Smit, samo u gaćama, u trku je izleteo kroz otvor. Činilo se da ipak nije bio poražen, a Sonja ga je, izgleda, promašila oštračem.
Volf potrča preko palube do daske da spreči bekstvo.
Smit se okrenuo, potrčao na drugu stranu broda i skočio u vodu.
Volf opsova u sebi.
Brzo se osvrnuo oko sebe. Na palubama drugih kuća na vodi nije bilo nikoga, bilo je vreme odmora. Put na obali bio je pust, osim jednog „prosjaka", s njim će morati da se pozabavi Kemel, i jednog čoveka u
daljini koji se udaljavao. Na reci su, bar četrdeset kilometara udaljene,
plovile dve feluke, a iza njih se polako vukao parni tegljač.
Volf potrča do ograde. Smit je izronio, dahćući. Obrisao je oči i obazro se oko sebe da se orijentiše. Nespretno se održavao na vodi, pljuskajući. Počeo je da se udaljava od lađe nevešto plivajući.
Volf uze zalet i skoči u vodu.
Pao je, nogama napred, na Smitovu glavu.
Nekoliko sekundi vladala je zbrka. Volf potonu u spletu ruku i nogu, svojih i Smitovih, boreći se da izroni a istovremeno gurne Smita dole. Kada više nije mogao da drži dah, iskobeljao se i izronio.
Vapio je za vazduhom i brisao oči. Smitova glava izroni na površinu ispred njega, kašljajući i pljujući. Volf je ispružio ruke, zgrabio Smita, povukao ga ka sebi i gurnuo pod vodu. I sam je potonuo, zatim ponovo isplivao. Smit je još bio pod vodom i otimao se.
Koliko treba da se čovek udavi? pomislio je Volf.
Smit se grčevito propeo i oslobodio. Glava mu je ponovo izronila; udahnuo je vazduh punim plućima. Volf pokuša da ga udari pesnicom. Udarac nije imao snage. Između udaha Smit je kašljao i grčevito povraćao. I Volf se nagutao vode. Ponovo je posegao za Smitom. Ovog puta se našao iza majora, jednom rukom mu je obuhvatio vrat, a drugom gurao glavu pod vodu.
Pomislio je: nadam se da nas niko ne gleda.
Smit je potonuo. Sada je bio licem okrenut dole, Volfova kolena bila su mu pritisnuta u leđa, a glava u čvrstom stisku. I dalje se pod vodom batrgao, okrećući se, trzajući, mlateći rukama, udarajući nogama i pokušavajući da okrene telo. Volf je pojačao stisak i dalje ga držeći pod vodom.
Udavi se, bitango, udavi se!
Osetio je da se Smitova vilica opustila i znao da već guta vodu. Grčevito otimanje bilo je još mahnitije. Volf je osećao da ga mora pustiti. Smitova borba povukla je i Volfa ispod površine vode. Zatvorio je oči i zadržao dah. Činilo se da Smit malaksava. Do sada su mu se pluća već sigurno napunila vodom, pomislio je Volf. Posle nekoliko sekundi i Volfu je ponestalo vazduha.
Smitovi pokreti oslabiše. Popuštajući malo stisak, Volf se otisnuo gore i udahnuo vazduh. Trenutak je samo hvatao vazduh. Smit je otežao. Volf nogama zapliva prema lađi, vukući u rukama Smita. Smitova glava je izronila, ali nije davao znake života. Volf dopliva do boka lađe. Sonja je u bademantilu gledala preko ograde.
- Da li nas je neko video? - upitao je Volf.
- Ne verujem. Da li je mrtav?
-Da.
Pitao se: a šta sada?
Držao je Smita uz bok lađe. Ako ga ispustim, otplutaće. Leš će neko pronaći u blizini i biće pretresa od kuće do kuće. Ali ne mogu da vučem leš preko celog Kaira da ga se otarasim.
Smit se iznenada trgao i ispljunuo vodu.
- O, bože, pa on je živ! - uzviknuo je Volf.
Ponovo je gurnuo Smita pod vodu. To nije dobro, previše se oteglo. Ispustio je Smita i izvukao nož. Smit se pod vodom slabo pomerao. Nije mogao da usmeri nož. Zabadao je nasumice. Voda mu je smetala. Smit je mlatio oko sebe. Penušava voda je pocrvenela. Na kraju je Volf uspeo da zgrabi Smita za kosu, pridrži mu glavu i preseče grlo.
Sada jeste mrtav.
Ispustio je Smita da vrati nož u korice. Oko njega je rečna voda poprimila blatnjavo crvenu boju. Plivam u krvi, pomislio je, i odjednom mu se smučilo. Leš je odnosila struja i Volf ga je privukao nazad. Prekasno je shvatio da je udavljen major mogao jednostavno da padne u reku, ali da je major s presečenim grlom nesumnljivo ubijen. Sada je leš morao da sakrije.
Pogledao je gore.
- Sonja!
- Muka mi je.
- Pusti to. Moramo da potopimo leš.
- Oh, bože, voda je sva krvava.
- Slušaj me! - Hteo je da vikne na nju da je trgne, ali morao je tiho da kaže. - Daj... daj to uže. Hajde!
Nestala je na trenutak i vratila se s konopcem. Bespomoćna je, zaključio je Volf, mora da joj govori šta da radi.
- Uzmi Smitovu aktovku i gurni nešto teško u nju.
- Nešto teško... ali šta?
- Bože... šta imamo da je teško? Šta je teško?... knjige, knjige su teške, ali možda ne dovoljno... Znam, boce. Pune boce, boce šampanjca. Napuni njegovu aktovku bocama šampanjca.
- Zašto?
- Pobogu, prestani da oklevaš, uradi kako ti kažem!
Ponovo je nestala. Kroz staklo na oknu video je kako silazi niza
stepenice i ulazi u dnevnu sobu. Išla je polako, kao mesečar.
Požuri, debela kučko, požuri!
Osvrnula se zbunjeno. Polako je podigla s poda aktovku. Ponela je u kuhinju i otvorila frižider. Zagledala se unutra kao da razmišlja šta će za ručak.
Požuri!
Izvadila je bocu šampanjca. Stajala je s bocom u jednoj i aktovkom u drugoj ruci i namrštila se kao da ne zna šta da radi s njima. Na kraju joj se izraz lica razbistrio pa je ugurala bocu u torbu, stavivši je vodoravno. Uzela je još jednu.
Slaži ih grlo-dno, idiote, tako da ih stane više, sugerisao je nemo Volf.
Stavila je i sledeću bocu, pogledala i onda je izvadila da je stavi obrnuto.
Odlično, pomislio je Volf.
Uspela je da ugura četiri boce. Zatvorila je frižider i osvrnula se, tražeći šta još da stavi. Uzela je oštrač i stakleni pritiskivač za papir pa ih ugurala u torbu. Zatim ju je zatvorila i izašla na palubu.
- Šta sada? - upitala je.
- Veži kraj užeta oko ručke aktovke.
Dolazila je k sebi. Prsti su radili brže.
- Čvrsto veži - odvrati Volf.
- Dobro.
- Ima li nekoga u blizini?
Pogledala je levo i desno.
-Ne.
- Požuri.
Zavezala je konopac.
- Baci mi konopac - naredio je Volf.
Bacila mu je drugi kraj užeta a on ga je uhvatio. Umarao ga je napor da se zajedno s lešom održava u vodi. Morao je na trenutak da ispusti Smita jer su mu bile potrebne obe ruke za uže, što je značilo da mora energično da mlati nogama pod vodom. Provukao je uže mrtvacu ispod pazuha. Obavio je grudni koš dva puta, zatim vezao čvor. Nekoliko puta u toku tog posla počeo je da tone, a jednom trenutku usta su mu se napunila odvratnom krvavom vodom.
Na kraju je obavio posao.
- Probaj svoj čvor - rekao je Sonji.
- Čvrst je.
- Baci aktovku u vodu, što dalje.
Prebacila je torbu preko ograde. Pljusnula je nekoliko metara od lađe, bila je preteška da je baci dalje, i potonula. Polako je uže krenulo za torbom. Deo užeta između Smita i torbe se napeo, a onda je i leš potonuo. Volf je po smatrao kako tone. Čvorovi su držali. Zamahnuo je nogama pod vodom na mestu gde je leš potonuo: nije osetio ništa. Leš je potonuo duboko. Volf je promrmljao:
- Liebe Gott, kakav užas!
Popeo se na palubu. Pogledavši dole u vodu video je da je crvena boja bila bistrija.
- Dobro jutro! - javio se neki glas.
Volf i Sonja se naglo okrenuše prema obalnom putu.
- Dobro jutro! - odgovorila je Sonja i promrmljala Volfu: - Komšinica.
Komšinica je bila meleskinja srednjih godina s korpom.
- Čula sam pljuskanje vode, nešto se dogodilo?
- Mmm... ne - odgovorila je Sonja - moj pas je pao u vodu i gospodin Robinson ga je spasavao.
- Baš je pažljiv - rekla je žena. - Nisam znala da imate psa.
- Štene, dobila sam ga na poklon.
- Koje je rase?
Volf htede da vrisne: ma gubi se odavde, glupa ženetino!
- Pudlica - odgovorila je Sonja.
- Rado bih je videla.
- Možda sutra... sada je zatvorena, za kaznu.
- Jadničak.
- Moram da se presvučem - kazao je Volf.
Sonja reče komšinici:
- Sutra se vidimo.
- Drago mije da sam vas upoznala, gospodine Robinson - dodala je žena.
Volf i Sonja siđoše u potpalublje. Sonja se srušila na kauč i zatvorila oči. Volf je skinuo mokru odeću.
- Najgore što mi se ikada dogodilo - rekla je Sonja.
- Preživećeš - dobacio je Volf.
-Bar je bio Englez.
- Da. Trebalo bi da skačeš od radosti.
- Hoću, kada mi se smiri želudac.
U kupatilu Volf pusti slavinu. Kada se vratio Sonja ga upita:
- Da li se isplatilo?
- Da. - Volf pokaza vojna dokumenta koja su još bila na podu gde ih je spustio kada ga je Smit iznenadio. - To je vruć materijal, najbolji koji nam je ikada doneo. S njim Romel može da dobije rat.
- Kada ćeš ga poslati?
- Noćas u ponoć.
- Noćas ćeš dovesti Elenu.
Buljio je u nju.
- Kako možeš sada da misliš na to, a malopre smo ubili čoveka i potopili njegov leš?
Prkosno ga je posmatrala.
- Ne znam, samo znam da je to u meni probudilo jaku seksualnu želju.
- Pobogu!
- Dovešćeš je večeras ovamo. To mi duguješ.
Volf je oklevao.
- Moraću da se javim radiom dok ona bude ovde.
- Dok ti budeš javljao, ja ću je zabavljati.
- Ne znam...
- Do đavola, Aleks, duguješ mi to!
- Dobro.
- Hvala ti.
Volf uđe u kupatilo. Sonja je bila neverovatna... Ušao je u vruću kupku. Doviknula mu je iz spavaće sobe:
- Sada ti Smit neće donositi tajne.
- Mislim da nam posle predstojeće bitke više neće ni biti potrebne - odgovorio je. - Poslužio je svrsi.
Uzeo je sapun i počeo da pere krv.

21.

Vandam je pokucao na Elenina vrata sat pre njenog sastanka s Aleksom Volfom.
Otvorila je u crnoj koktel-haljini i crnim cipelama s visokim potpeticama koje je navukla na crne svilene čarape. Oko vrata joj je visio tanak zlatni lančić. Bila je našminkana, a kosa joj se sijala. Očekivala ga je. Osmehnuo joj se, pošto je ugledao nekog poznatog, a u isto vreme zapanjujuće lepog.
- Zdravo.
- Uđi. - Odvela ga je u dnevnu sobu. - Sedi. Poželeo je da je poljubi, ali mu nije dala priliku, pa je seo na kauč.
- Hteo sam da ti saopštim pojedinosti za večeras.
- Dobro. - Sela je na stolicu preko puta njega. - Hoćeš nešto da popiješ?
- Da.
- Posluži se.
Gledao ju je.
- Nešto nije u redu?
- Ne. Sipaj sebi piće pa mi onda sve kaži. - Vandam se namrštio.
- Šta je sad?
- Ništa. Moramo da radimo, pa hajde da to obavimo.
Ustao je, prišao joj i kleknuo ispred njene stolice.
- Elena. Šta izvodiš?
Zurila je u njega. Činilo se da je na ivici plača. Tada je glasno odvratila:
- Gde si bio dva dana?
Gledao je u stranu, razmišljajući.
- Radio sam.
- A šta misliš gde sam bila ja?
- Ovde, pretpostavljam.
- Tačno!
Nije razumeo šta to znači. Palo mu je na pamet da se zaljubio u ženu koju uopšte ne poznaje.
- Ja sam radio, a ti si bila ovde, i zato si ljuta na mene?
- Da! - viknula je.
- Smiri se. Ne razumem zašto si tako ljuta i hoću da mi to objasniš.
-Ne!
- Onda ne znam šta da kažem.
Seo na pod, leđima okrenut ka njoj i zapalio cigaretu. Zaista nije znao šta ju je tako uznemirilo, ali je u njegovom ponašanju bilo nečeg tvrdokornog: bio je spreman na poniznost, da se izvini za ono što je nesvesno uradio, i da popravi stvar, ali nije bio raspložen da se igra pogađanja.
Sedeli su neko vreme u tišini, ne gledajući jedno drugo.
Elena je šmrcala. Vandam nije mogao da je vidi, ali je znao da je takvo šmrkanje posledica plača. Obratila mu se:
- Mogao si da mi pošalješ poruku ili makar buket prokletog cveća!
- Poruku? Zašto? Znala si da ćemo se večaras naći.
- Oh, pobogu.
- Cveće? Šta će ti cveće? Ne moramo više da igramo tu igru.
- Oh, stvarno?
- Šta hoćeš da kažem?
- Slušaj. Pretprošle noći smo vodili ljubav, u slučaju da si zaboravio...
- Ne budi smešna...
- Dopratio si me kući i poljubio. Od tada... ništa.
Uvlačio je dim.
- U slučaju da si ti zaboravila, izvesni Ervin Romel s nacističkom pratnjom kuca na vrata, a ja sam jedan od onih koji pokušavaju da ga ne puste unutra
- Na to da mi pošalješ poruku ne bi potrošio više od pet minuta.
- Ali, čemu?
- Da, baš to, čemu? Ja sam laka ženska, zar ne? Dajem se muškarcu kao da popijem čašu vode. Za sat vremena sve zaboravim. Ti to tako zamišljaš, zar ne? Čini mi se da je stvarno tako! Proklet bio, Vilijame Vandame, pored tebe se osećam tako jeftino!
Ni sada mu nije bilo ništa jasnije nego na početku, ali je u njenom glasu prepoznao bol. Okrenuo se ka njoj.
- To što si mi pružila je najlepše što mi se dogodilo za mnogo, mnogo godina, možda, čak u životu. Molim te, oprosti mi što sam bio budala. - Uhvatio ju je za ruku.
Gledala je prema prozoru, grizući usne, boreći se sa suzama.
- Da, baš to i jesi - odvratila je. Spustila je pogled prema njemu i dotakla mu kosu. - Luda, luda budala - prošaputala je, milujući mu glavu. Iz očiju su joj lile suze.
- Toliko toga moram o tebi da saznam - kazao je.
- I ja o tebi.
Skrenuo je pogled, razmišljajući naglas.
- Ljudi mrze moju staloženost, uvek su je mrzeli. Oni koji rade za mene je vole. Znaju da, kada padnu u škripac, kada ne znaju šta da rade, mogu doći kod mene i izneti svoju nedoumicu; a ako vidim izlaz reći ću im šta je najbolje uraditi, šta je najmanje zlo; a zato što im to kažem mirnim glasom, zato što vidim da je to dilema i ne paničim, odlaze smireni i urade šta treba. Ja samo rešim problem i ne dozvoljavam da me on uplaši; ali njima baš to treba. Međutim... često baš takav stav razbesni druge ljude,
moje starešine, moje prijatelje, Anđelu, tebe... nikada nisam uspeo da
razumem zašto.
- Zato što bi ponekad mogao da se uspaničiš - odvratila je blago. - Ponekad bi morao da pokažeš da se bojiš, da si opsednut ili lud za nečim. To je ljudski, a i znak da ti je stalo. Kada si tako miran, mislimo da je to zato što te baš briga.
- E, pa ljudi bi trebalo bolje da procenjuju. Ljubavnica bi mogla da zna bolje, a i prijatelji, i šefovi, ako nešto vrede. - Rekao je to iskreno, ali je negde duboko u sebi shvatio da u njegovoj staloženosti, u njegovoj poznatoj hladnokrvnosti zaista postoji element bezobzirnosti.
- A ako nisu sposobni da to razumeju...? - prestala je da plače.
- Da se onda promenim? Ne. - Želeo je prema njoj da bude iskren. Mogao je da laže da je usreći: Da, u pravu si. Pokušaću da budem drugačiji. Trudiću se da se promenim. Ali kakvog to ima smisla? Ako s njom ne mogu biti onakav kakav sam, sve je uzalud, manipulisaću njome kao svi muškarci do sada, kao ljudima koje ne volim. Zato je rekao istinu. - Znaš, to je način na koji pobeđujem. Hoću reći, pobeđujem sve... životna igra, na neki način. - Nakezio se. - Ja se stvarno izolujem. Na sve gledam iz daljine. Meni je zaista stalo, ali odbijam da se bavim besmislicama, simboličnim gestovima, praznim napadima besa. Ili se volimo, ili se ne volimo, i tu sve cveće sveta ne može ništa da promeni. Ali posao koji danas radimo može uticati na to hoćemo li živeti ili umreti. Stvarno sam mislio na tebe, čitav dan; ali svaki put kada na tebe pomislim, primorao sam se da mislim o hitnijim stvarima. Radim efikasno, određujem prioritete prema važnosti i ne brinem o tebi kada znam da si bezbedna. Možeš li da se pomiriš s tim?
Osmehnula se.
- Pokušaću.
Sve vreme mu je u glavi bilo pitanje: koliko dugo? Da li ja želim tu ženu zauvek? Šta ako nije tako? Odbacio je tu misao. Sada nije bila toliko hitna.
- Znaš šta bih želeo da ti kažem posle svega? Ovo: zaboravi na večerašnji sastanak, mi ćemo se snaći bez tebe. Ali ne mogu. Potrebna si nam, i sve je to strašno važno.
- U redu, razumem.
- Ali pre svega, mogu li da te poljubim?
- Da, molim.
Klečeći pored naslona stolice, privukao je njeno lice svojim krupnim šakama i poljubio je u usta. Usne su joj bile mekane, požudne i vlažne. Uživao je u njihovom dodiru, njihovom ukusu. Nikad se nije osećao tako, kao da bi mogao da ljubi i ljubi, tek tako, čitavu noć i da se nikad ne umori. Na kraju je povukla glavu, duboko udahnula i rekla:
- Hej, hej, verujem da misliš ono što govoriš.
- Budi sigurna u to.
Nasmejala se.
- Kazao si to kao onaj stari major Vandam, onaj koga sam poznavala pre nego što sam tebe upoznala.
- A tvoj izazovni „hej, hej" bio je glas one stare Elene.
- Recite mi šta treba da uradim, majore.
- Moraću da se izmaknem van domašaja poljubaca.
- Sedi tamo i prebaci nogu preko noge. Uostalom, šta si radio danas?
Vandam pođe do ormarića s pićem i nađe džin.
- Nestao je jedan major obaveštajne službe, zajedno s aktovkom punom tajni.
-Volf?
- Može da bude. Ispostavilo se da je major nekoliko puta nedeljno oko podne odlazio nekuda, ali niko ne zna kuda. Pretpostavljam da se možda sastajao s Volfom.
- Zašto bi onda nestao?
Vandam slegnu ramenima.
- Nešto je pošlo naopako.
- Šta je danas bilo u njegovoj aktovci?
Vandam se pitao koliko da joj kaže.
- Pregled naše odbrane, tako detaljan da bi mogao izmeniti rezultat predstojeće bitke. - Smit je sa sobom imao i plan zavaravanja koji je predložio Vandam, ali to nije rekao Eleni: imao je poverenja u nju, ali i instinkt za bezbednost. - Zato je bolje da noćas uhvatimo Volfa.
- Ali, možda je već kasno!
- Ne. Pre nekoliko dana našli smo jednu dešifrovanu Volfovu poruku. Bila je poslata u ponoć. Špijuni imaju dogovoreno vreme izveštavanja, obično svakog dana isto. U drugo vreme njihove gazde neće da slušaju, bar ne na određenoj talasnoj dužini. Zato, ako se i jave, nema ko da ih čuje. Verujem da će Volf poslati svoju informaciju večeras u ponoć, ako ga pre toga ne uhvatim. - Razmišljao je, a onda promenio odluku o bezbednosti i zaključio da ona mora da zna koliko je značajno to što radi. - Ima još nešto. On koristi šifru na osnovu romana Rebeka. Imam primerak te knjige. Da mogu da se domognem ključa te šifre...
- Šta je ključ?
- Samo parče papira na kome je uputstvo kako se pomoću knjige šifruju poruke.
- Nastavi.
- Kada bi se domogao ključa za Rebeku, mogao bih da se javim umesto Volfa i pošaljem Romelu lažne rezultate. Mogao bih da promenim ratnu sreću, spasem Egipat. Ali, morao bih da imam ključ.
- Dobro. Kakav je plan za večeras?
- Isti kao i prvi put, samo sveobuhvatniji. Biću u restoranu s Džejksom, a obojica ćemo imati revolvere.
Raširila je oči.
- Imaš revolver?
- Nemam ga sa sobom. Džejks će ga doneti u restoran. Uostalom, tamo će biti još dvojica, a napolju još šestorica, trudeći se da ne budu upadljivi. I civilni automobili spremni da na zvuk zviždaljke blokiraju sve izlaze iz ulice. Ako Volf noćas želi da te vidi, biće uhvaćen.
Na ulaznim vratima začulo se kucanje.
- Šta je to? - upitao je Vandam.
-Vrata...
- Da, znam, očekuješ nekog? Ili nešto?
- Ne, naravno, pa moram da krenem.
Vandam se namršti.
- Ne sviđa mi se to. Nemoj da otvoriš.
- U redu - odvrati Elena. Zatim se predomislila. - Moram da otvorim. Mogao bi da bude moj otac. Ili vesti od njega.
- Dobro, otvori.
Elena izađe iz dnevne sobe. Vandam je osluškivao. Opet kucanje, a onda je Elena otvorila. Čuo je kako je uzviknula:
-Aleks!
- O, bože! - prošaputao je Vandam.
Čuo je Volfov glas.
- Vi ste već spremni. Odlično! - Imao je dubok, samouveren glas, govorio je engleski otegnuto s neodređenim, veoma slabim akcentom.
- Ali, trebalo je da se sastanemo u restoranu... - izu¬stila je Elena.
- Znam. Mogu li da uđem?
Vandam preskoči naslon sofe i leže na pod iza nje.
- Naravno... - odvratila je Elena.
Volfov glas se približio.
- Draga moja, večeras izgledate savršeno.
Vandam pomisli: uglađena bitanga.
Ulazna vrata su se s treskom zatvorila. Volf upita:
- Ovuda?
- Aha... da...
Vandam je čuo kako su ušli u sobu.
- Veoma simpatičan stan. Mikis Aristopulos vas, izgleda, dobro plaća - primetio je Volf.
- Oh, ne radim tamo odavno. On je dalji rođak, rodbina, pomažem mu.
- Ujak. On vam je očigledno ujak.
- Oh... ujak po baki, drugi nećak, tako nešto. Zove me rođakom jer je to jednostavnije.
- Lepo. Ovo je za vas.
- Oh, cveće. Hvala vam.
Vandam pomisli: jebalo ga cveće! Volf je pitao:
- Mogu li da sednem?
- Naravno.
Vandam oseti kako se sofa ulegla kada je Volf seo u nju. Bio je krupan čovek. Vandam se setio rvanja u uskom prolazu. I noža. Rukom je nehotice dodirnuo ranu na obrazu. Razmišljao je: šta sada da radim?
Mogao je da skoči na Volfa. Špijun je bio ovde, praktično u njegovim rukama! Bili su približno iste težine i snage, samo što je Volf imao nož. Volf je imao nož i one noći kada je večerao sa Sonjom. Verovatno ga je nosio sa sobom uvek, pa i sada.
Ako dođe do tuče, Volf bi s nožem bio u prednosti i pobedio bi. To se već dogodilo, u onom prolazu. Vandam ponovo dotaknu obraz.
Zašto nisam poneo revolver?
Šta bi se dogodilo da Volf u tuči bude jači? Zatekavši njega u Eleninom stanu znao bi da je pokušala da ga uvuče u zamku. Šta bi uradio Eleni? U Istanbulu, u sličnoj situaciji, zaklao je devojku.
Vandam trepnu da otera jezivu sliku.
- Vidim da ste sipali čašu pića. Mogu li da vam se pridružim?
- Naravno - kazala je ponovo Elena. - Šta želite?
- Šta je ovo? - Volf omirisa piće. - Pa, malo džina bi mi jako prijalo.
Vandam pomisli: to je moja čaša. Hvala bogu da Elena nije sipala sebi, dve čaše bi ih odale. Čuo je zveckanje leda.
- Živeli! - nazdravio je Volf.
- Živeli.
- Vama, izgleda, ne prija.
- Led se otopio.
Vandam je znao zašto je napravila grimasu kada je srknula: u čaši je bio čist džin. Odlično se snalazi. Do sada je valjda pogodila gde se on sakrio. Verovatno se očajnički trudi da ne gleda u tom pravcu. Jadna Elena! Ponovo je naletela na više nego što je očekivala.
Vandam se nadao da će se Elena ponašati pasivno, poći linijom manjeg otpora i imati poverenja u njega.
Da li je Volf još uvek planirao da ode u restoran Oaza? Možda jeste. Kada bih samo bio siguran u to, pomislio je Vandam, mogao bih sve da prepustim Džejksu.
- Izgledate nervozno, Elena. Jesam li svojim dolaskom poremetio vaše planove? Ako želite još nešto da obavite... nije da već ne izgledate savršeno... jednostavno me ostavite ovde s bocom džina.
- Ne, ne... Nego, rekli smo da ćemo se naći u restoranu...
- A evo me ovde i ponovo u poslednjem trenutku sve menjam. Da budem iskren, restorani su mi dosadni, a ipak su, takoreći, uobičajeno sastajalište; pa se dogovorim s ljudima da ću na večeru, a onda, kada dođe trenutak, ne mogu s tim da se suočim pa izmislim nešto drugo.
Dakle, ne idu u Oazu, pomisli Vandam. Prokletstvo!
- Pa šta ćemo onda? - upitala je Elena.
- Mogu li da vas ponovo iznenadim?
Nateraj ga da ti kaže, sugerisao je u mislima Vandam.
- Pa dobro - odvratila je Elena.
Vandam zastenja u sebi. Da je Volf otkrio kuda idu, on bi mogao da obavesti Džejksa i prebaci zasedu na drugo mesto. Elena nije razmišljala kako treba. Bilo je razumljivo: glas joj je zvučao užasnuto.
- Možemo li da krenemo? - upitao je Volf.
- Može.
Kada je Volf ustao, sofa je zaškripala. Vandam pomisli: mogao bih sada da ga napadnem.
Previše rizično.
Čuo ih je kako izlaze iz sobe. Još trenutak je ostao da leži iza sofe. Čuo je Volfa iz predsoblja:
- Posle vas. - Zatim glasno zatvaranje ulaznih vrata.
Vandam je ustao. Moraće da ih prati i u prvom pogodnom trenutku pozove Glavni štab i Džejksa. Elena nije imala telefon, kao ni mnogi drugi
ljudi u Kairu. Čak i da ga je imala, sada nije bilo vremena za
telefoniranje. Pošao je do ulaznih vrata i oslušnuo. Nije čuo nikakav šum.
Malčice ih je odškrinuo: otišli su. Izašao je, zatvorio vrata i požurio dole.
Kada je izašao iz dvorišta, ugledao ih je na drugoj strani ulice. Volf je, leđima okrenut, pridržavao otvorena vrata automobila Eleni. Nije to bio taksi. Verovatno je za ovo veče iznajmio, pozajmio ili ukrao automobil. Zatvorio je vrata, obišao automobil da sedne na mesto vozača. Elena je pogledala kroz prozor i uhvatila Vandamov pogled. Buljila je u njega. Skrenuo je pogled, bojeći se da Elena nekim pokretom ne privuče Volfovu pažnju.
Vandam požuri do svog motocikla, sede na njega i nagazi starter. Kada je Volfov automobil krenuo, Vandam pođe za njim.
Još uvek je bila gužva u saobraćaju. Vandam je vozio pet ili šest automobila dalje od Volfa, da ga ne izgubi iz vida. Sumrak se spuštao, ali je malo koji automobil imao upaljena svetla.
Pitao se kuda to Volf vozi. Morao je negde da stane, ukoliko nije planirao da se celu noć voza gradom. Kada bi samo stao negde gde ima telefon...
Automobil je krenuo prema izlazu iz grada u pravcu Gize. Padao je mrak i Volf upali svetla. Vandam nije upalio far da Volf ne primeti pratnju.
Vožnja po mraku bila je noćna mora. Čak i danju, vožnja motociklom u Kairu bila je sulud poduhvat: putevi puni rupa, izbočina i klizavih bara motornog ulja. Vandam je znao da mora paziti na put koliko i na saobraćaj. Pustinjski put bio je još gori, a sada je morao da vozi bez svetla i još pazi na automobil ispred sebe. Tri ili četiri puta malo je falilo da sleti s motocikla.
Bilo mu je hladno. Imao je na sebi samo vojničku košulju kratkih rukava i pri toj brzini vetar ga je potpuno produvao. Koliko daleko je Volf planirao da vozi?
Iz mraka su izronile piramide.
Ovde nema telefona, pomislio je Vandam.
Volfov automobil uspori. Dakle, ići će na piknik kod piramida. Vandam je ugasio motor i zaustavio motocikl. Pre nego što je Volf izašao iz automobila, Vandam je gurnuo motocikl s puta u pesak. Pošto pustinja nije ravna, osim kada je čovek gleda iz daljine, pronašao je brdašce iza koga je mogao da ostavi motocikl. Legao je pored njega i usredsredio se na automobil.
Ništa se nije događalo.
Automobil je stajao, ugašenog motora, zamračen. Šta su radili? Vandam oseti ljubomoru. Prekorio se za tu ludost, jeli su, to je sve. Elena mu je ispričala o prošlom pikniku: sušenom lososu, hladnoj piletini, šampanjcu. Ne možeš da ljubiš devojku koja žvaće ribu. Ipak, njihovi prsti će se dodirivati kada joj bude pružao čašu vina...
Prestani da misliš na to!
Rešio je da rizikuje i upalio cigaretu. Sagnuo se iza uzvišice dok je nije upalio, potom je, kada se vratio na osmatrački položaj, sakrio njen žar u šupljinu šake kao što to vojnici rade.
Posle pete popušene cigarete vrata automobila se otvoriše.
Oblak se razišao i izašao je mesec. Čitav predeo sada je bio tamnoplav i srebrn, a iz blistavog peska uzdizao se uzvišen obris piramida. Iz automobila izašla su dva lika i krenula prema najbližoj od drevnih grobnica. Vandam vide kako Elena ide ruku prekrštenih na grudima kao da joj je zima ili možda zato što neće da je Volf drži za ruku. Volf je lagano spustio ruku na njena ramena. Nije se pokrenula da je skine.
Stali su uz podnožje piramide i razgovarali. Volf pokaza uvis a Elena kao da je odmahnula glavom. Vandam je to protumačio da ne želi da se penje. Krenuli su oko podnožja i nestali iza piramide.
Vandam je čekao da se pojave s druge strane. Činilo se da im je za to potrebno mnogo vremena. Šta li rade tamo s druge strane? Skoro da nije mogao odoleti želji da ode i pogleda.
Sada je mogao da se prikrade do automobila. Razmišljao je da ga onesposobi, odjuri nazad u grad i vrati se sa svojim ljudima. Ali Volfa više ne bi zatekao ovde, jer je nemoguće pretražiti pustinju tokom noći; do jutra bi Volf bio daleko.
Bilo je skoro neizdrživo gledati, čekati i ništa ne preduzimati, ali Vandam je znao da je to najbolje rešenje.
Na kraju su se Volf i Elena pojavili. Njegova ruka se još uvek nalazila na njenim ramenima. Vratili su se do automobila i stajali pored vrata. Volf stavi obe ruke na Elenina ramena, reče nešto, i sagnu se da je poljubi.
Vandam je ustao.
Elena je pružila Volfu obraz, zatim se izvukla iz njegovih ruku i ušla u automobil.
Vandam je seo na pesak.
Tišinu pustinje presekla je grmljavina automobilskog motora. Posmatrao je kako se automobil okreće u širokom luku i skreće na put. Blesnuli su farovi i Vandam nehotice sagnu glavu, mada je bio dobro sakriven. Automobil je prošao kraj njega u pravcu Kaira.
Vandam skoči, odgura motocikl do puta i nagazi na starter. Motor nije upalio. Prokleo ga je: možda je u karburator ušao pesak. Pokušao je ponovo i ovog puta motor upali. Pojurio je za automobilom.
Mesečina mu je olakšavala da vidi rupe i izbočine na putu, ali je osvetljavala i njega. Bio je na priličnoj udaljenosti, znajući da pred njima nema drugog cilja osim Kaira. Pitao se šta je Volf planirao. Da li će Elenu odvesti kući? Ako je tako, kuda će posle toga? Možda će ga odvesti do svog skrovišta.
Poželeo je da ima pištolj.
Da li će Volf odvesti Elenu svojoj kući? Taj čovek mora negde da živi, mora imati krevet u sobi, u nekoj kući u gradu. Vandam je bio siguran da Volf planira da zavede Elenu. Do sada je bio prilično strpljiv i kavaljer, ali je Vandam znao da je Volf čovek koji voli brzo do cilja. Možda je zavođenje najmanja opasnost koja vreba Elenu. Šta bih dao za telefon! pomislio je Vandam.
Stigli su do predgrađa. Bio je prisiljen da smanji razdaljinu, mada je, na sreću, bilo još uvek dosta saobraćaja. Pomišljao je da stane i preda poruku nekom policajcu ili oficiru, ali Volf je vozio brzo, a, uostalom, šta može da poruči? Vandam još uvek nije znao kuda Volf ide.
Kada su prešli most za Zamalek naslutio je. Tamo je igračica Sonja imala kuću na vodi. Nemoguće je da Volf tamo stanuje, pomislio je Vandam, jer je njena kuća danima pod prismotrom. Možda nije hteo Elenu da odvede u svoj pravi stan pa će ga zameniti tom lađom.
Volf se parkirao u ulici i izašao. Vandam je naslonio svoj motocikl o zid neke kuće i brzo stavio lanac protiv krađe. Motocikl će mu noćac možda još biti potreban.
Pošao je za Volfom i Elenom sa ulice na put koji vodi do staze uz obalu. Sakriven u žbunju gledao je dok su prelazili kratki deo staze. Pitao se šta sada razmišlja Elena. Da li je očekivala da će je spasiti pre ovoga? Da li je sada možda izgubila nadu?
Stali su ispred jedne od kuća na vodi, Vandam je pažljivo zapamtio pored koje, i Volf je pomogao Eleni da pređe drveni mostić. Zar Volfu nije palo napamet daje kuća na vodi možda pod prismotrom? Očigledno nije. Volf je prešao iza Elene na palubu, zatim podigao neki poklopac. Nestali su u unutrašnjosti broda.
Pitao se: šta sada? Ovo mu je sigurno bila najbolja prilika da pozove
pomoć. Volf verovatno planira da na lađi ostane neko vreme. Ali, ako nije tako? Pretpostavimo da se nešto poremeti dok Vandam bude trčao do telefona, recimo da Elena zatraži da je vrati kući, da Volf promeni plan, ili da krenu u neki noćni klub?
Bitanga mi još može pobeći, setio se Vandam.
Ovde mora da je neki policajac.
- Hej! - reče šapatom. - Ima li koga? Policija? Govori major Vandam. Hej, gde su...
Iza jednog drveta pojavi se jedna osoba. Arapski glas reče:
- Da?
- Ja sam major Vandam. Jeste li vi zaduženi za prismotru kuće na vodi?
- Da, gospodine.
- Dobro, slušajte. Čovek koga tražimo je sada na lađi. Imate li revolver?
- Nemam, gospodine.
- Prokletstvo! - Vandam je razmišljao da li bi on i Arapin mogli zajedno da pretresu brod i zaključio da ne bi: Arapinu se ne može verovati da će da se bori, a u onom uskom prostoru Volfov nož bi mogao da napravi haos. - Dobro, idite do najbližeg telefona, pozovite Glavni štab i predajte ovu poruku kapetanu Džejksu ili potpukovniku Bogu: da hitno dođu s pratnjom i pretresu kuću na vodi. Da li je to jasno?
- Kapetan Džejks ili potpukovnik Bog, Glavni štab, treba da obave pretres kuće na vodi, odmah. Da, gospodine.
- Dobro. Požurite!
Arapin brzo nestade.
Vandam je našao grm koji ga je skrivao od tuđih očiju, a omogućavao da posmatra lađu i prilaznu stazu. Za nekoliko minuta na stazi se pojavila žena. Vandamu se učinila poznatom. Popela se na lađu i tada je shvatio da je to Sonja.
Pao mu je kamen sa srca: dok je druga žena u kući Volf bar neće moći da napastvuje Elenu.
Odlučio je da čeka.

22.

Arapin se zabrinuo. „Idite do najbližeg telefona", rekao je Englez. Neke od obližnjih kuća imale su telefon. Ali, u tim kućama živeli su Evropljani koji neće biti ljubazni prema Egipćaninu, čak iako je policajac, koji u jedanaest sati noću lupa na njihova vrata i traži da se posluži telefonom. Skoro je sigurno da će ga odbiti, uz kletve i psovke: bilo bi to ponižavajuće. Nije imao uniformu, nije bio čak ni u uobičajenom civilnom odelu, beloj košulji i crnim pantalonama, nego obučen kao felah. Ne bi mu ni poverovali da je policajac.
Koliko zna, u Zamaleku nije bilo javne govornice. Preostalo mu je samo jedno: da pozove iz policijske stanice. Pošao je tamo trkom.
Brinulo ga je i to što mora da telefonira Glavnom štabu. Za egipatske službenike u Kairu bilo je nepisano pravilo da niko nikada samoinicijativno ne kontaktira Britance, jer bi to uvek izazvalo neprilike. Centrala u Glavnom štabu odbila bi da ih spoji, ili bi ostavila da se poruka kiseli do jutra, a kasnije poricala da je ikada primila, ili bi rekla da ponovo pozove. Ako nešto pođe naopako, biće velikih problema. Uostalom, kako može da zna da je čovek na stazi stvarno taj za koga se predstavlja? Nije razlikovao majora Vandama od bilo kojeg drugog Britanca, a svako može da obuče majorsku bluzu. Pretpostavimo da je podvala? Bilo je mladih engleskih oficira koji su se šaliti na račun dobronamernih Egipćana.
Za situacije kao što je ova policajac je imao standardni odgovor, muko moja, pređi na drugoga. Uostalom, bilo mu je naređeno da u ovom slučaju izveštaj podnosi svom starešini i nikom drugom. Otići će u stanicu i odande pozvati višeg policijskog inspektora Kemela kod kuće.
Kemel će znati šta treba da se radi.
* * *
Elena siđe niza stepenice i nervozno pogleda po unutrašnjosti lađe. Očekivala je malo nameštaja i nautičku opremu. Zapravo, lađa je bila luksuzno opremljena, iako malo preterano kitnjasto. Debeli tepisi, niski divani, dva elegantna stočića i bogato naborane baršunaste zavese koje su padale od tavanice do poda i odvajale deo stana od druge polovine lađe, verovatno spavaće sobe. Nasuprot zavesa, u delu gde se lađa sužavala, bila je kuhinja s malom ali modernom opremom.
- Da li je to vaše? - pitala je Volfa.
- Pripada mojoj prijateljici - odgovorio je. - Molim vas, sedite.
Elena se osećala kao u zamci. Gde je, do đavola, major Vilijam Vandam? Nekoliko puta joj se učinilo da iza automobila čuje motocikl, ali nije smela da se osvrne iz straha da tako ne upozori Volfa. Svakog trenutka je očekivala da vojnici opkole automobil, uhapse Volfa i spasu je. Ali, kako su sekunde postajale sati pitala se da li sve samo sanja, da li Vilijam Vandam uopšte postoji.
Volf je pošao ka frižideru, izvadio bocu šampanjca, uzeo dve čaše, odmotao staniol oko grlića boce, odvio žicu, izvukao čep s glasnim
praskom i sipao šampanjac u čaše. Gde je, do đavola, Vilijam?
Plašila se Volfa. Imala je mnogo veza s muškarcima, neke površne, ali uvek je verovala čoveku, uvek je znala da će biti ljubazan, a ako ne ljubazan, makar obziran. Bojala se za svoje telo: kakve će igre izmisliti Volf ako mu dozvoli da se igra njenim telom? Imala je osetljivu kožu, kada je ležala na leđima bila je tako ranjiva... S nekim ko ju je voleo, ko će biti nežan s njenim telom kao ona sama, bio bi to užitak, ali s Volfom, koji je samo hteo da je iskoristi... stresla se.
- Zar vam je hladno? - upitao je Volf, pružajući joj čašu.
- Ne, nisam drhtala...
Podigao je čašu.
- U vaše zdravlje.
Usta su joj bila suva. Popila je malo hladnog vina, a onda otpila gutljaj. Od šampanjca joj je bilo malo bolje. Seo je pored nje na kauč i okrenuo se ka njoj.
- Savršeno veče - kazao je. - Uživam u vašem društvu. Vi me očaravate.
Evo dolazi, pomislila je. Stavio joj je ruku na koleno. Ukočila se.
- Zagonetni ste - rekao je. - Poželjni, skoro hladni, veoma lepi, ponekad naivni, a ponekad tako iskusni... da li biste mi nešto rekli?
- Pretpostavljam da bih. - Nije gledala u njega.
Vrhom prsta pratio je siluetu njenog lica: čelo, nos, usne, bradu.
- Zašto izlazite sa mnom?
Šta je pod tim mislio? Zar je moguće da sumnja u pravi razlog ili je to bio samo sledeći potez u igri? Pogledala ga je i odvratila:
- Vi ste izuzetno privlačan muškarac.
- Drago mi je da tako mislite. - Ponovo je stavio svoju ruku na njeno koleno i nagnuo se da je poljubi. Ponudila mu je obraz kao i ranije te večeri. Usnama se očešao o njenu kožu i prošaputao: - Zašto se bojite?
Na palubi su se čuli brzi, laki koraci i poklopac se podigao.
Elena pomisli: Vilijam!
Pojavila se cipela s visokom potpeticom i ženska noga. Žena je sišla, zatvorila poklopac za sobom i zakoračila u sobu. Elena je, ugledavši njeno lice, prepoznala trbušnu igračicu Sonju.
Šta se, pobogu, ovde događa?, pomislila je.
* * *
- U redu, naredniče - kazao je Kemel u telefon. - Pravilno ste postupili kada ste me pozvali. Ja ću se za sve pobrinuti. U stvari, možete sada
prekinuti smenu i otići kući.
- Hvala vam, gospodine - rekao je narednik. - Laku noć.
- Laku noć. - Kemel spusti slušalicu na aparat. Katastrofa!
Britanci su pratili Aleksa Volfa do kuće na vodi i Vandam je pokušao da organizuje njegovo hapšenje. Posledice toga bile bi dvojake. Prvo, propali bi izgledi da Slobodni oficiri upotrebe nemački predajnik, a s tim i mogućnost da pregovaraju s Rajhom pre nego što Romel osvoji Egipat. Drugo, kada Britanci na kraju otkriju da je kuća na vodi bila špijunsko gnezdo, brzo će ukapirati da je Kemel slao lažne izveštaje i štitio agenta. Kemel zažali što nije jače pritisnuo Sonju, što nije naterao da sastanak ugovori za nekoliko sati, a ne nekoliko dana; ali bilo je kasno za prebacivanje. Šta sada da radi?
Vratio se u spavaću sobu i brzo obukao. Žena ga je s kreveta tiho upitala:
- Šta je?
- Posao - šapnuo je.
- Oh, ne. - Okrenula se na drugu stranu.
Iz zaključane fioke u stolu izvadio je pištolj i stavio ga u džep sakoa, zatim poljubio ženu i tiho izašao iz kuće Ušao je u automobil i pokrenuo motor. Na trenutak je sedeo, razmišljajući o tome mora da se posavetuje sa Sadatom, ali za to treba vremena. U međuvremenu bi Vandam, čekajući kod lađe, mogao postati nestrpljiv i uraditi nešto nepromišljeno. Prvo mora da se otarasi Vandama, i to brzo, posle toga će moći da ode do Sadatove kuće.
Kemel pođe prema Zamaleku. Trebalo mu je vremena da razmisli, polako i jasno, ali vremena nije bilo. Da ubije Vandama? Nikada nije ubio čoveka i nije znao da li je sposoban za to. Godinama nije nikoga čak ni udario. A kako će prikriti da je umešan u sve to? Nemci možda danima neće stići do Kaira, čak je i u ovoj fazi moguće da ih Britanci odbiju. Tada će pokrenuti istragu oko jučerašnjeg događaja na stazi, i pre ili kasnije će njega optužiti. Verovatno bi ga streljali.
- Hrabro - rekao je glasno, podsećajući se kako je Imamov avion planuo kada je pao u pustinju.
Parkirao je blizu staze. Iz prtljažnika je uzeo parče konopca. Ugurao ga je u džep na kaputu i uzeo revolver u desnu ruku. Držao je revolver za cev da može s njim udariti. Kada ga je poslednji put upotrebio? Pre šest godina, ako ne računa povremene vežbe gađanja.
Stigao je do obale. Pogledao je u srebrni Nil, crne obrise kuća na vodi,
nejasnu stazu kraj vode i mračno žbunje. Vandam se očigledno krije negde u mraku. Tihim korakom Kemel pođe napred.
Vandam žarom od cigarete osvetli sat. Bilo je jedanaest i trideset. Očigledno se nešto dogodifo. Arapski policajac je možda pogrešno preneo poruku ili Glavni štab nije uspeo da nađe Džejksa, a možda je Bog sve zabrljao. Vandam nije mogao da dozvoli Volfu da javi radiom podatke koje je sada imao. Nije mu preostalo ništa drugo nego da sam ode na lađu, pa šta bude.
Zgazio je pikavac, i tada čuo korake u žbunju.
- Ko je? - prosiktao je. - Džejks?
Izronio je mračni lik i šapnuo:
- Ja sam.
Vandam nije prepoznao glas niti je video lice.
- Ko?
Osoba se približila i podigla ruku. Vandam ponovo upita:
- Ko... - i tada je shvatio da ruka ide ka njemu. Odskočio je u stranu, a nešto ga udari po glavi i odbi mu se o rame. Viknuo je od bola, a desna ruka mu se oduzela. Napadač je ponovo zamahnuo. Vandam zakorači napred i nespretno levom rukom posegnu ka napadaču. Čovek je ustuknuo i ponovo ga udario, ovog puta posred glave. Vilijam oseti strahovit bol i onesvesti se.
Kemel je gurnuo pištolj u džep i kleknuo pored Vandama. Prvo je stavio dlan na njegove grudi i s olakšanjem osetio snažno kucanje srca. Brzo mu je skinuo sandale, onda i čarape, koje je smotao u loptu pa mu ih ugurao u usta, da ne može da pozove pomoć. Zatim ga je prevrnuo, prekrstio mu ruke iza leđa i vezao ih konopcem. Drugim krajem vezao je Vandamove zglobove. Na kraju je konopac vezao oko drveta.
Vandam će se za nekoliko minuta osvestiti, ali neće moći ni da se pomeri, ni da viče. Ostaće tu dok neko ne naiđe. Kada bi se to moglo dogoditi? Obično su se u tom žbunju nalazili mladići i devojke, i vojnici s prijateljicama, ali je noćas ovde bilo dosta prometno, što ih je možda uplašilo. Postojala je mogućnost da neki okasneli par naleti na Vandama, ili čuje njegovo stenjanje... Kemel je to morao da rizikuje; bilo je besmisleno da tu stoji i razmišlja.
Rešio je da na brzinu pogleda kuću na vodi. Tihim korakom pošao je stazom uz vodu do Jihana. Na lađi su bila upaljena svetla, ali su mala okna bila pokrivena zavesama. Bio je u iskušenju da se popne na palubu,
međutim, prvo je hteo da se posavetuje sa Sadatom, jer nije znao šta tačno
da preduzme. Okrenuo se i pošao prema automobilu.
* * *
Sonja joj se obratila:
- Aleks mi je pričao o vama, Elena. - Osmehnula se. Elena joj uzvrati osmeh. Da li je to bila Volfova prijateljica, vlasnik ove kuće na vodi? Da li je Volf živeo s njom? Nije očekivao da će se ona tako rano vratiti? Zašto niko od njih nije ljut, začuđen ili zbunjen?
Tek toliko da nešto kaže, Elena upita:
- Dolazite pravo iz kluba Ča-Ča?
- Da.
- Kako je bilo?
- Kao i uvek, iscrpljujuće, uzbudljivo, uspešno.
Sonja očigledno nije patila od skromnosti.
Volf pruži Sonji čašu šampanjca. Uzela je ne pogledavši ga, i rekla Eleni:
- Dakle, vi radite u Mikisovoj radnji?
- Ne, ne radim - odgovorila je Elena, pomislivši: to te interesuje? - Pomagala sam mu neko vreme, to je sve. Mi smo rođaci.
- Znači da ste Grkinja?
- Jesam. - Brbljanje je vratilo Eleni pouzdanje. Strah je nestajao. Šta god da se dogodi, Volf je verovatno neće silovati pred jednom od najpopularnijih žena u Egiptu. Sonja joj je omogućila da dođe do daha. Vilijam je rešio da uhvati Volfa pre ponoći...
Ponoć!
Skoro je zaboravila. Volf bi trebalo u ponoć da uspostavi kontakt s neprijateljem i javi pojedinosti odbrambene linije. Ali gde je taj radio? Da li je ovde, na lađi? Ako je negde drugđe, Volf će morati uskoro da ode. Ako je ovde, zar će poruku poslati pred Elenom i Sonjom? Šta je nameravao?
Seo je pored Elene. Okružena s obe strane, osećala je neodređenu opasnost.
- Kakav sam srećnik! Sedim ovde s dve najlepše žene u Kairu - kazao
je Volf. Elena je gledala ispred sebe, ne znajući šta da kaže. - Zar nije prelepa, Sonja? - upitao je Volf.
- Oh, da. - Sonja je dotakla Elenino lice, potom je uhvatila za bradu i okrenula joj glavu ka sebi. - Mislite li da sam lepa, Elena?
- Naravno. - Elena se namrštila. Ovo je postajalo čudno. Skoro kao da... 
- To mi je veoma drago - odvratila je Sonja i stavila ruku na Elenino koleno.
Tada je shvatila.
Sve se poklopilo: Volfovo strpljenje, njegova lažna uljudnost, kuća na vodi, iznenadan Sonjin dolazak... Elena je shvatila da uopšte nije bezbedna. Ponovo se uplašila Volfa, još više nego pre. Njih dvoje želeli su da je iskoriste, a ona neće moći drugo, moraće da leži, nema i pokorna, dok oni budu radili šta im se hoće. Volf s nožem u jednoj ruci...
Prestani. Neću se plašiti. Mogu da podnesem da me gnječi par izopačenih luđaka. Ovde je mnogo više u pitanju. Zaboravi svoje dragoceno telo, misli o radio-predajniku i kako da Volfa sprečiš da ga upotrebi.
Ovaj trougao se može pretvoriti u prednost.
Krišom je pogledala na sat. Do ponoći je još petnaest minuta. Kasno je bilo da se osloni na Vilijama. Sada je sa­mo još ona, Elena, mogla da spreči Volfa.
Mislila je da zna kako.
Sonja i Volf su razmenili poglede kao neke signale. Držeći ruku na Eleninim butinama, nagnuli su se i poljubili pred njenim očima. Gledala ih je. Bio je to dug, poljubac pun požude. Pomislila je: šta očekuju od mene?
Odmakli su se jedne od drugoga. Volf je na isti način poljubio Elenu. Nije se opirala. Zatim je osetila Sonjinu ruku na podbratku. Sonja joj se približila i poljubila je u usta.
Elena zatvori oči, i pomisli: to me neće povrediti, neće me povrediti.
Nije je povredilo, ali je bilo čudno da je ženska usta ljube tako nežno.
Pomislila je: Moram na neki način da preuzmem kontrolu.
Sonja je otkopčala bluzu. Imala je krupne smeđe grudi. Volf sagnu vrat i uze u usta jednu bradavicu. Elena oseti kako joj Sonja gura glavu na dole. Shvatila je da mora da prati Volfov primer. Uradila je to. Sonja je zastenjala.
Sve je to bilo za Sonjin užitak: bila je to očigledno njena režija, njena želja; ona je stenjala i uzdisala, ne Volf. Elena se bojala da će Volf svakog trenutka ustati i otići svom predajniku. Dok je mehanički obavljala pokrete za Sonjin užitak, razmišljala je kako da Volfa natera da od strasti izgubi pamet.
Međutim, ceo taj prizor je bio tako lud, tako komičan, da se sve čega se setila jednostavno izgledalo smešno.
Moram sprečiti Volfa da se javi. Šta je ključ svemu tome? Šta su zaista hteli?
Okrenula je lice od Sonje i poljubila Volfa. I on potraži njene usne. Napipala je njegovu ruku i povukla je sebi među noge. Disao je duboko i Elena pomisli: Na kraju se zainteresovao.
Sonja je pokušavala da ih razdvoji. Volf ju je pogledao i snažno ošamario po licu. Elena zinula od iznenađenja. Da li je to bio ključ? Garantovano je to neka igra, mora biti.
Volf se ponovo usredsredio na Elenu. Sonja je ponovo pokušavala da se ugura između njih.
Ovog puta Elena ju je ošamarila.
Sonja glasno zastenja.
Elena je pomislila: uspela sam, shvatila sam igru, sada ja vodim.
Primetila je kako Volf gleda na sat.
Naglo je ustala. Oboje su pogledali u nju. Podigla je ruke, a onda polako povukla haljinu preko glave, odbacila je i ostala u crnom vešu i čarapama. Pomilovala je ovlaš svoje telo, prošavši rukama između nogu i preko grudi. Videla je kako se Volfovo lice menja: nestalo je njegove prisebnosti, buljio je u nju očima velikim od požude, ukočio se, hipnotisan. Polizao je usne, Elena je podigla levu nogu, uprla stopalom u cipeli s visokom potpeticom među Sonjine grudi i gurnula je. Zatim je zgrabila Volfovu glavu i povukla je k sebi.
Sonja poče da ljubi Elenino stopalo. Volf je stenjao, uzdisao i zario lice Eleni među noge. Elena je pogledala na sat. Bila je ponoć.

23.

Elena je gola ležala na krevetu. Ležala je nepomično, ukočeno, napetih mišića, gledajući u tavanicu. S njene desne strane ležala je potrbuške Sonja, raširenih ruku i nogu i čvrsto spavala, hrčući. Sonjina desna ruka je mlohavo počivala na Eleninom boku. Volf je s leve strane ležao na boku, okrenut ka njoj, pospano milujući njeno telo.
Elena je razmišljala: eto, nije me ubilo.
Igra se sastojala u odbijanju i prihvatanju Sonje. Što su je Elena i Volf jače gurali i vređali, to se u njoj više rasplamsavala strast sve dok na vrhuncu Volf nije odbio Elenu i vodio ljubav sa Sonjom. Taj scenario su Volf i Sonja očigledno dobro poznavali i već igrali.
Elena je u tome našla veoma malo zadovoljstva, ali joj se nije zgadilo, nisu je ponižavali, niti joj je bila muka. Osećala se iznevereno, osećala je da je izdala samu sebe. Kao da je založila dijamant koji joj je poklonio ljubavnik, ili da je odsekla dugu kosu da je proda, ili kao kada pošalješ dete da radi za novac. Uvredila je samu sebe. Najgore od svega bilo je sledeće: ovo što je uradila bio je to logičan vrhunac života kakav je vodila... od kada je napustila kuću, bila je osam godina na klizavoj nizbrdici koja je vodila u prostituciju, a sada je, osećala je, tamo stigla.
Milovanje je prestalo i ona sa strane baci pogled na Volfovo lice. Zatvorio je oči. Spavalo mu se.
Pitala se šta se dogodilo Vandamu.
Nešto je pošlo naopako. Verovatno je Vandam u Kairu izgubio Volfov automobil iz vida. Možda je doživeo saobraćajnu nesreću. Bez obzira na razlog, Vandam više nije bdeo nad njom. Bila je prepuštena sama sebi.
Uspela je Volfa naterati da zaboravi ponoćnu poruku Romelu, ali šta će ga sprečiti da se ne javi ove noći? Elena će se dokopati Glavnog štaba i reći Džejksu gde mogu da nađu Volfa. Mora brzo da pobegne odavde, nađe Džejksa, natera ga da izvuče svoje ljude iz kreveta...
To bi trajalo dugo. Volf se može probuditi, shvatiti da je ona otišla i ponovo nestati.
Da li je njegov radio ovde ili negde drugde? U tome bi mogao biti spas.
Setila se šta je Vandam rekao prošle večeri, zar je stvarno od tada prošlo samo nekoliko sati? „Da se dočepam ključa za Rebeku, mogao bih da se javim umesto njega... a to bi potpuno izmenilo situaciju..."
Elena pomisli: možda mogu da nađem ključ. Rekao joj je da je to parče papira s uputstvom kako se za šifrovanje koristi knjiga.
Shvatila je da joj se sada pružila prilika da potraži odašiljač i ključ.
Morala bi da pretraži kuću.
Nije se pomerila. Ponovo je osećala strah. Ako Volf otkrije da je njuškala... Setila se njegove teorije o ljudskoj prirodi: svet je podeljen na gospodare i robove. Život roba ne vredi ništa.
Ne, pomislila je; otići ću ujutro odavde, sasvim prirodno, onda reći Britancima gde mogu da nađu Volfa, a oni će napraviti raciju, i...
Šta ako Volf do tada nestane? Šta ako radio nije tu?
Onda je sve uzalud.
Volf je sada disao polako i ravnomerno: zaspao je dubokim snom. Elena je pomerila ruku, nežno podigla Sonjinu ruku i spustila je na čaršav. Sonja se nije pomerila.
Sada je više niko od njih nije dodirivao. Laknulo joj je.
Polako je sela.
Premeštanje težine na krevetu uznemirilo je oba spavača. Sonja je zastenjala, podigla glavu, okrenula je na drugu stranu i ponovo zahrkala. Volf se prevrnuo na leđa, ne otvorivši oči.
Pomerajući se polako, strahujući od svakog pokreta na dušeku, Elena se gledajući prema uzglavlju podigla na ruke i kolena. Počela se pomerati: desno koleno, leva ruka, levo koleno, desna ruka. Gledala je usnula lica. Podnožje kreveta činilo joj se kilometrima daleko. Tišina joj je odzvanjala u ušima kao grmljavina. Odjednom je kuća počela da se ljulja na talasima prolazećeg šlepera i Elena pod okriljem tog ljuljanja brzo siđe s kreveta. Stajala je kao ukopana, očiju uprtih u ono dvoje, dok se lađa nije smirila. Mirno su spavali i dalje.
Odakle da počne da traži? Odlučila je da bude detaljna i počne od pramca. U pramcu je bilo kupatilo. Odjednom je ustanovila da ionako mora tamo. Na prstima je prešla spavaću sobu i ušla u malo kupatilo.
Sedeći na klozetskoj šolji razgledala je unaokolo. Gde tu može da se sakrije radio-stanica? Nije znala koliko je veliki takav predajnik: veličine kofera? Aktovke? Torbe? Ovde je bio umivaonik, mala kada i na zidu ormar. Ustala je i otvorila ga. Unutra je bio pribor za brijanje, tablete i mali zavoj.
Radio nije bio u kupatilu.
Nije imala hrabrosti da pretraži spavaću sobu dok ono dvoje spavaju, ne još. Prešla je u dnevnu. Brzo se osvrnula unaokolo. Znala je da mora da požuri i primorala se da bude mirna i oprezna. Počela je s desnog boka. Tu je stajao divan. Blago je kucnula podnožje: činilo se da je šuplje. Radio bi mogao biti ispod. Pokušala je da podigne divan. Nije mogla. Gledajući pažljivije, primetila je da je divan zašrafljen za pod. Šrafovi su bili čvrsto zašrafljeni. Radio nije ovde. Sledeći je bio visoki ormar. Polako ga je otvorila. Vrata su malo zacvilela, i ona se ukočila. Čula je mrmljanje iz spavaće sobe. Čekala je da Volf skoči kroz zavese i uhvati je na delu. Ništa se nije dogodilo.
Provirila je u ormar. Metla, nekoliko krpa, sredstva za čišćenje i jedna baterijska lampa. Radija nije bilo. Zatvorila je vrata. Ponovo su
zaškripala.
Ušla je u kuhinju. Morala je da otvori šest manjih ormara. Unutra su bili tanjiri, konzerve, činije, čaše, zalihe kafe, pirinča i čaja, peškiri. Ispod slivnika bila je kofa za otpatke. Elena pogleda u frižider. U njemu je bila boca šampanjca. Bilo je još nekoliko fioka. Da li je radio dovoljno mali da stane u jednu fioku? Otvorila je jednu. Zveckanje pribora za jelo ju je uznemirilo. Radija nije bilo. Još jedna: veliki izbor začina i dodataka jelima u bočicama, od vanile do karija, neko u kući je voleo da kuva. Još jedna fioka: kuhinjski noževi.
Do kuhinje bio je mali pisaći sto sa spuštenom tablom za pisanje. Ispod nje mali kofer. Elena ga podiže. Bio je težak. Otvorila ga je. Bio je to radio-odašiljač.
Srce joj je zadrhtalo.
Bio je to običan, jednostavan kofer s dve brave, kožnom drškom i ojačanim ivicama. Radio je tačno stajao u njega, kao daje konstruisan prema koferu. Između aparata i poklopca bilo je malo prostora u kojem je ležala knjiga. Korice su bile iščupane da stane u taj prostor. Elena uze knjigu i okrenu prvi list. Pročitala je: Sinoć sam sanjala da sam se vratila u Manderli. Bila je to Rebeka.
Prelistala je knjigu. U sredini, između stranica, bilo je nešto. Istresla je i ispade list papira. Sagnula se i pokupila ga. Na njemu je bio niz brojeva i datuma, te neke reči na nemačkom. To je očigledno bio ključ šifre.
Držala je u ruci ono što je Vandamu trebalo da promeni ishod rata.
Odjednom ju je odgovornost pritisnula svom težinom.
Bez ključa, pomislila je, Volf ne može da šalje poruke Romelu. Ako ih pošalje nešifrovane, Nemci će sumnjati u njihovu autentičnost i zabrinuti se da su ih čuli i..
Saveznici... Bez ključa, Volf je beskoristan. S njim Vandam može da dobije rat.
Morala je pobeći sada i poneti ključ sa sobom.
Setila se da je potpuno gola.
Trgla se iz transa. Njena haljina je bila na kauču, smotana i izgužvana. Prišla je kauču, ostavila knjigu i papir, uzela haljinu i navukla je preko glave.
Krevet je zaškripao.
Iza zavese čulo se kako neko ustaje, neko težak, zato je to morao biti Volf. Elena je stajala paralisana. Čula je kako se približio zavesi i zatim se
ponovo udaljio. Čula je vrata kupatila.
Nije bilo vremena da navuče gaćice. Uzela je torbu, cipele i knjigu s papirom u njoj. Čula je da Volf izlazi iz kupatila. Pojurila je ka merdevinama i uz njih, dok su joj štikle udarale po prečkama, odzvanjajući kao pucnji. Osvrnula se i ugledala Volfa između zavese i njegov zapanjeni pogled uperen gore prema njoj. Skrenuo je pogled na kofer otvoren na podu. Elena pogleda u poklopac. Bio je osiguran s dva zasuna. Odgurnula je oba. Krajičkom oka videla je kako je Volf pojurio ka merdevinama. Odgurnula je poklopac i iskobeljala se napolje. Dok se na palubi uspravljala, videla je kako se Volf penje. Brzo se sagla i podigla teški drveni poklopac. Kada je Volfova desna ruka dohvatila ivicu otvora, Elena je svom snagom spustila poklopac na njegove prste. Čuo se glasan jauk od bola. Tada je pretrčala palubu i dasku.
Mostić je bio baš to: daska koja je spajala palubu s obalom. Zastala je, podigla kraj daske i bacila je u reku.
Volf je izašao iz otvora, lica iskrivljenog od bola i besa.
Kada ga je videla kako trči palubom Elena se uspaničila. Onda je pomislila: Go je, ne može da me juri! Zatrčao se i skočio preko ograde.
Neće uspeti.
Doskočio je na samu ivicu obale, mašući rukama da zadrži ravnotežu. U iznenadnom naletu hrabrosti, Elena pojuri na njega i dok je još hvatao ravnotežu, gurnu ga u vodu.
Okrenula se i potrčala stazom.
Kada je stigla do donjeg kraja gde je staza vodila do ulice, zastala je i osvrnula se. Srce joj je snažno tuklo i glasno je dahtala. Obradovala se kada je videla kako se Volf, mokar i go, izvlači iz vode na blatnjavu obalu. Svitalo je: u tom stanju nije mogao daleko da je juri. Okrenula se prema ulici, potrčala i sudarila se s nekim.
Uhvatile su je snažne ruke. Očajnički se otimala, istrgla i ponovo bila uhvaćena. Poraz je slomio: posle svega, pomislila je; posle svega ovoga.
Okrenuli su je, zgrabili za ruke: i usmerili ka lađi. Videla je kako Volf ide prema njoj. Ponovo je počela da se otima, a čovek koji ju je držao zgrabi je za vrat. Otvorila je usta da poviče u pomoć, ali pre nego što je uspela da krikne čovek joj je gurnuo prste u grlo, pa je počelo da joj se povraća.
Volf im je prišao i upitao:
- Ko ste vi?
- Kemel. Vi ste očigledno Volf.
- Hvala bogu da ste se zatekli ovde.
- Vi ste u opasnosti, Volfe - reče čovek koji se zvao Kemel.
- Bolje će biti da dođete na lađu. Oh, prokletstvo, bacila je tu jebenu dasku. - Volf pogleda u reku i vide kako daska pluta pored lađe. - Ne mogu više da se skvasim od ovoga - rekao je, spustio se niz obalu u vodu, dohvatio dasku, gurnuo je na obalu i popeo se gore. Podigao ju je i vratio na mesto.
- Ovuda - kazao je. Kemel gurnu Elenu preko daske, palube i niz merdevine.
- Sedite tamo - rekao je Volf pokazavši na kauč. Kemel gurnu Elenu prema kauću, ne grubo, i natera je da sedne. 
Volf nestade iza zavese i za trenutak se vratio s velikim peškirom. Trljao se njime da se osuši. Činilo se da mu nije neprijatno što je go.
Elena se iznenadila kada se uverila da je Kemel prilično sitan čovek. Po tome kako ju je zgrabio, mislila je da je Volfove građe. Bio je zgodan, tamnoputi Arapin. Zbunjeno je skrenuo pogled s Volfa.
Volf omota peškir oko bokova i sede. Pregledao je svoju ruku.
- Zamalo mi nije slomila prste - odvratio je, pogledavši Elenu mešavinom besa i čuđenja.
- Gde je Sonja? - pitao je Kemel.
- U krevetu - odgovorio je Volf klimnuvši glavom prema zavesama. - Ona bi prespavala i zemljotres, naročito posle tako pomamne noći.
Elena je primetila da su Kemelu takve reči neprijatne, a možda ga je i Volfova neozbiljnost nervirala.
- Vi ste u opasnosti - ponovio je.
- Znam - odvratio je Volf. - Pretpostavljam da ona radi za Vandama.
- To ne znam. Moj čovek sa staze me je pozvao usred noći. Vandam je došao i poslao ga po pomoć.
Volf se zgranuo.
- To je bilo za dlaku! - rekao je. Zabrinuo se. - Gde je sada Vandam?
- Još je tamo napolju. Onesvestio sam ga i vezao.
Elenino srce zastade. Vandam je bio napolju u žbunju, povređen i onesposobljen, a niko drugi nije znao gde je ona. Ipak je sve bilo uzalud!
Volf klimnu glavom.
- Vandam ju je pratio do ovde. To je već dvoje koji znaju za ovo mesto. Ako ostanem, moraću oboje da ubijem.
Elena je zadrhtala: kako je lako govorio o ubijanju. Gospodari i robovi, setila se.
- To neće biti dobro - kazao je Kemel. - Ako ubijete Vandama, za to ubistvo ću ja biti okrivljen. Vi možete da idete, ali ja moram da živim u ovom gradu. - Zastao je i posmatrao Volfa zaškiljivši. - A ako biste ubili i mene, ostao bi čovek koji me je noćas pozvao.
- Tako... - Volf se namrštio i ljutito pomerio. - Nemam izbora. Moram da odem. Prokletstvo!
Kemel klimnu glavom.
- Ako nestanete, mislim da ću uspeti da prikrijem stvar. Ali zahtevam nešto od vas. Setite se zašto smo vam pomagali.
- Želite da razgovarate s Romelom.
-Da.
- Poslaću mu poruku sutra u ponoć... večeras, hoću reći, prokletstvo, skoro da nisam spavao. Recite mi šta želite da mu poručite i ja ću...
- To nije dovoljno - Kemel ga prekinu. - Mi to želimo sami da učinimo. Hoćemo vaš radio.
Volf se namrštio. Elena je shvatila da je Kemel nacionalistički zaverenik koji sarađuje ili pokušava da sarađuje s Nemcima. Kemel je dodao:
- Mi možemo poslati i vašu poruku..
- Nije potrebno - odvratio je Volf. Činilo se da je odlučio. - Imam još jedan predajnik.
- Dakle, dogovoreno.
- Evo, tu je radio - Volf je pokazao na otvoren kofer na podu gde ga je Elena ostavila. - Već je podešen na tačnu talasnu dužinu. Morate se samo oglasiti u ponoć, bilo koje noći.
Kemel priđe radiju i pregleda ga. Pitala se zašto Volf nije spomenuo šifru. Zaključila je da Volfu nije stalo hoće li Kemel doći do Romela ili neće; a ako mu da šifru, rizikovao bi da je Kemel preda nekom drugom. Volf se ponovo obezbedio.
- Gde stanuje Vandam? - pitao je.
Kemel mu reče adresu. Elena je pomislila: Šta je sada smislio?
- Oženjen je, pretpostavljam? - upitao je Volf.
- Nije.
- Neženja. Do đavola.
- Nije neženja - odvratio je Kemel i dalje pregledajući odašiljač. - Udovac. Žena mu je poginula na Kritu prošle godine.
- Da li ima dece?
- Da. Dečaka, ime mu je Bili, čini mi se. Zašto?
Volf je slegnuo ramenima.
- Zanima me, pomalo sam opsednut čovekom koji me je skoro uhvatio.
Elena je bila sigurna da laže.
Kemel zatvori kofer, očigledno zadovoljan.
- Držite je trenutak na oku, hoćete li?
- Naravno.
Volf se okrenuo, a zatim se vratio. Primetio je da Elena još u ruci drži Rebeku. Pružio je ruku i uzeo joj knjigu, a onda nestao iza zavese.
Pomislila je: Ako spomenem Kemelu šifru, Kemel će ga prisiliti da mu je da, a možda će je Vandam onda uzeti od Kemela. Ali šta će biti sa mnom?
Kemel joj se obrati:
- Šta...? - Naglo je ućutao jer se pojavio Volf s odećom i počeo da se oblači.
Pitao je Volfa:
- Imate li pozivni znak?
- Sfinga - odgovorio je kratko Volf.
- Šifru?
- Nema šifre.
- Šta je u toj knjizi?
Volf je bio besan.
- Šifra - odgovorio je. - Ali ne možete da je dobijete.
- Treba nam.
- Ne mogu da vam je dam - odvratio je Volf. - Moraćete da rizikujete i javljate se bez šifre.
Kemel klimnu glavom.
Iznenada se u Volfovoj ruci pojavio nož.
- Ne prepirite se - rekao je. - Znam da u džepu imate revolver. Upamtite, ako pucate, moraćete da objasnite metak Britancima. Bolje će biti da sada odete.
Kemel se bez reči okrenuo, popeo merdevinama i nestao kroz otvor. Elena je čula njegove korake po palubi. Volf je prišao oknu i pratio ga pogledom dok se udaljavao stazom.
Vratio je nož u korice i zakopčao košulju. Obuo je cipele i čvrsto zategao pertle. Uzeo je iz sobe knjigu, izvukao iz nje papir s ključem šifre, zgužvao ga, bacio u veliku staklenu pepeljaru, iz kuhinjske fioke uzeo kutiju šibica i zapalio papir.
Verovatno ima drugi ključ s drugim radiom, pomislila je Elena.
Posmatrao je plamen kako bi se uverio da je papir potpuno izgoreo.
Pogledao je knjigu kao da razmišlja da li i nju da spali, zatim je otvorio okno i spustio je u reku.
Iz ormara je uzeo mali kofer i u njega slagao stvari.
- Kuda idete? - upitala je Elena.
- Saznaćete. I vi idete.
- Oh, ne.
Šta će mu ona? Uhvatio ju je u krađi. Da li je smislio neku odgovarajuću kaznu? Klonula je, uplašena. Šta god je pokušala, završilo se s neuspehom. U jednom trenutku plašila se samo da će morati da legne u krevet s njim. Čega sve još mora da se boji? Pomislila je da ponovo pokuša da pobegne. Prvi put je skoro uspela, ali sada više nije imala hrabrosti.
Volf je završio s pakovanjem. Elena vide svoju garderobu na podu i seti se da nije potpuno obučena. Bile su tamo njene gaćice, čarape i grudnjak. Odlučila je da se obuče. Ustala je i skinula haljinu preko glave. Sagnula se da pokupi donji veš. Kada se uspravila, Volf ju je zagrlio. Pritisnuo je grub poljubac na njene usne; činilo se da ne mari što ona stoji nepokretna. Zavukao joj je ruku među noge i gurnuo prst u nju. Izvukao je prst iz njene vagine i gurnuo joj ga u anus. Ukočila se. Gurnuo je prst još dublje, i ona uzdahnu od bola. Pogledao ju je u oči.
- Znaš, mislim da bih te poveo sa sobom čak i da ne moram...
Zatvorila je oči, ponižena. Okrenuo se naglo i vratio pakovanju.
Obukla se.
Kada je bio spreman, osvrnuo se oko sebe i rekao:
- Hajdemo.
Elena pođe za njim na palubu, pitajući se šta će učiniti sa Sonjom. Kao daje naslutio o čemu misli.
- Ne volim da remetim Sonjin san - nacerio se. - Napred!
Pošli su stazom. Zašto je ostavio Sonju? Elena na to nije znala odgovor, ali je znala da je to bezosećajno. Zaključila je da Volf nema nikakvih skrupula, i zadrhtala je, jer je bila u njegovim šakama.
Pitala se da li bi mogla da ga ubije.
Nosio je kofer levom rukom, a desnom čvrsto stezao njenu ruku. Skrenuli su na put i odatle u ulicu, i dalje do njegovog automobila. Otključao je vrata sa strane volana i primorao je da se preko ručice menjača provuče na suvozačko sedište. Seo je pored nje i pokrenuo motor.
Bilo je pravo čudo što je automobil još ceo, pošto je na putu stajao čitavu noć: obično bi bilo ukradeno sve što se moglo odšrafiti, zajedno s
točkovima. Baš ima sreće, zaključila je Elena.
Odvezli su se. Elena se pitala kuda idu. Kud god išli, tamo je bio Volfov drugi radio-predajnik, s još jednim primerkom Rebeke i ključem za šifru. Kada stignemo tamo, moraću još jednom da pokušam, pomislila je umorno. Sada je sve zavisilo od nje. Volf je napustio kuću na vodi, pa Vandam ne bi mogao ništa da učini čak i da ga neko oslobodi konopca. Elena će sama morati da pokuša da spreči Volfa da stupi u kontakt s Romelom, i ako je moguće ukrade ključ šifre. Pomisao je bila apsurdna, kao pucanje na Mesec. U stvari, samo je želela da se oslobodi tog zlog, opasnog čoveka, da dođe kući, zaboravi na špijune, šifre i rat i da se ponovo oseća bezbednom.
Setila se oca koji pešači u Jerusalim i znala je da mora pokušati.
Volf je zaustavio automobil. Elena je shvatila gde su.
Rekla je:
- To je Vandamova kuća!
-Da!
Gledala je u Volfa, pokušavajući da rastumači izraz njegovog lica.
- Ali Vandam nije ovde.
- Ne. - Volf se mračno osmehnuo. - Ali Bili jeste.

24.

Anvar el Sadat bio je oduševljen radiom.
- To je halikrafter, skajčelendžer - rekao je Kemelu. - Američki. - Uključio ga je u struju da ga proveri i onda kazao da je veoma jak.
Kemel mu je objasnio da se mora javiti u ponoć na već podešenoj talasnoj dužini, i da je pozivni znak Sfinga. Rekao je kako je Volf odbio da mu da šifru i kako će zato morati da rizikuju emitovanje koje neće biti šifrovano.
Sakrili su radio u rernu u kuhinji male kuće.
Otišao je iz Sadatove kuće i odvezao se iz Kubri al-Kubaha nazad u Zamalek. Usput je razmišljao kako da prikrije svoju ulogu u dešavanjima koja su se odigrala te noći.
Njegova priča će morati da se poklapa s pričom narednika koga je Vandam poslao po pomoć, pa mora priznati da je dobio telefonski poziv. Možda će reći da je, pre nego što uzbuni Britance, lično otišao do kuće na vodi da vidi šta je, za slučaj da je „major Vandam" neka varalica. Šta onda? Pregledao je stazu i žbunje, tragajući za Vandamom, a onda je i njega neko udario po glavi. Problem je bio u tome što nije mogao biti u nesvesti toliko dugo. Zato mora da kaže kako su ga vezali. Da, reći će da je bio vezan i da se tek sada uspeo osloboditi. Tada će zajedno s Vandamom poći na lađu i zateći je praznu.
To će upaliti.
Parkirao je automobil i oprezno sišao na stazu. Grubo je izračunao gde je ostavio Vandama. Ušao je u žbunje nekih tridesetak metara odande. Legao je na zemlju i prevrtao se da isprlja odelo, zatim je peskovitom zemljom natrljao lice i prstima prošao kroz kosu. Onda je stiskao i gnječio ruke da ih nažulja i potražio Vandama.
Našao ga je na istom mestu gde ga je i ostavio. Konopci su još držali, a tampon od čarapa mu je bio u ustima. Vandam je gledao Kemela raširenih očima.
- Pobogu, i vas su uhvatili! - začudio se Kemel.
Sagnuo se, izvadio tampon i počeo da odvezuje Vandama.
- Narednik me je pozvao - objasnio je. - Došao sam da vas potražim, a probudio sam se vezan, zapušenih usta i s glavoboljom. Malopre sam se oslobodio.
Vandam je ćutao. Kemel skinu kanap. Vandam ukočeno ustade na noge.
- Kako ste? - upita Kemel.
- Dobro.
- Hajdemo na lađu da vidimo šta je tamo - dodao je Kemel, pa se okrenuo.
Čim mu je Kemel okrenuo leđa, Vandam je zakoračio i udario ga što je jače mogao ivicom dlana po vratu. Taj karate udarac je mogao da ubije Kemela, ali Vandam nije brinuo o tome. Dok je bio vezan i zapušenih usta nije mogao da vidi stazu pored obale, ali je mogao da čuje. „Ja sam Kemel. Vi ste sigurno Volf." Tako je saznao da ga je Kemel izdao. Kemel očigledno nije pomislio na tu mogućnost. Od kada je čuo te reči, Vandam je kipteo, i sada se sav njegov suzdržani bes skupio u tom udarcu.
Kemel je ležao na zemlji, onesvešćen. Prevrnuo ga je, pretražio i našao revolver. Istim konopcem kojim su bile vezane njegove ruke vezao je sada Kemelove na leđima. Zatim je šamarao Kemela sve dok se nije osvestio.
- Dižite se - rekao je.
Kemel je pogledao zbunjeno, a onda su mu se u očima video strah.
- Šta to radite?
Vandam ga šutnu.
- Šutiram vas - kazao je. - Dižite se.
Kemel se nespretno podiže na noge.
- Okrenite se.
Kemel se okrenuo. Vandam ga levom rukom uhvati za okovratnik, a revolver je držao desnom.
- Napred.
Išli su do kuće na vodi. Gurnuo je Kemela napred, na dasku i preko palube.
- Diži poklopac.
Kemel gurnu vrh svoje cipele u ručku i podiže poklopac.
- Silazi.
Kemel je vezanih ruku nespretno sišao niz merdevine. Vandam se sagnuo da pogleda unutra. Nije bilo nikoga. Brzo je sišao. Odgurnuo je Kemela i povukao jednu zavesu, pokrivajući prostor iza njega revolverom.
Ugledao je Sonju u krevetu. Spavala je.
- Ulazi - rekao je Kemelu.
Kemel je ušao i stao pored uzglavlja.
- Probudi je.
Kemel dodirnu Sonju nogom. Prevrnula se na drugu stranu, ne otvorivši oči. Vandam je naslutio da je gola. Pružio je ruku i uštinuo joj nos. Otvorila je oči i odmah sela, besno gledajući. Prepoznala je Kemela, a zatim ugledala Vandama s revolverom.
- Šta se događa? - upitala je.
Onda su i ona i Vandam u isto vreme izgovorili:
- Gde je Volf ?
Vandam je bio siguran da se nije pretvarala. Sada je bilo jasno da je Kemel upozorio Volfa i da je Volf pobegao, a da Sonju nije probudio. Verovatno je poveo Elenu sa sobom, mada Vandam nije znao zašto.
Vandam je prislonio revolver na Sonjine grudi, odmah ispod leve dojke. Obratio se Kemelu.
- Postaviću ti jedno pitanje. Ako slažeš, ona će umreti. Shvatio si?
Kemel je bio napet i klimnuo je glavom.
- Da li je Volf prošle noći u ponoć poslao poruku radiom?
- Nije! - vrisnula je Sonja. - Ne, nije, nije!
- Šta se ovde dogodilo? - Vandam je pitao, užasavajući se odgovora.
- Legli smo u krevet.
-Ko?
-Volf, Elena i ja.
- Zajedno?
-Da.
Dakle, to se dogodilo! A Vandam je mislio da je u prisustvu druge žene Elena sigurna! To je objašnjavalo zašto je Volf bio toliko uporan oko nje: hteli su je za seks utroje. Vandamu se smučilo, ne zbog onoga što su radili, nego zato što je naterao Elenu da u tome učestvuje.
Izbacio je tu misao iz glave. Da li je Sonja govorila istinu, da li je Volf stvarno sinoć propustio da Romelu javi poruku? Nije znao kako to da proveri. Mogao se samo nadati da je to istina.
- Obucite se - naredio je Sonji.
Ustala je i brzo navukla haljinu. Držeći ih oboje na nišanu, Vandam je prešao u pramac i zavirio kroz uska vrata. Video je malo kupatilo s dva okna.
- Ulazite unutra, oboje.
Kemel i Sonja uđoše u kupatilo. Zatvorio je vrata za njima i počeo da pretražuje kuću. Otvorio je sve fioke i ormariće i sadržaj bacio na pod. Skinuo je posteljinu s kreveta. Oštrim kuhinjskim nožem rasekao je dušek i jastuke kreveta. Isprevrtao je sve papire u pisaćem stolu. Našao je veliku staklenu pepeljaru, punu izgorelog papira, ali papir je potpuno izgoreo. Ispraznio je frižider. Na palubi je iz ormarića izbacio sve stvari. Pregledao je spoljnu stranu trupa lađe tražeći nije li neki konopac spušten u vodu.
Posle pola sata bio je siguran da na lađi nema radio-stanice, primerka Rebeke, ni ključa šifre.
Isterao je uhapšene iz kupatila. U jednom ormaru na palubi našao je uže. Vezao je ruke Sonji i zatim vezao Kemela i Sonju zajedno. Izbacio ih je s lađe, na puteljak i na ulicu. Išli su do mosta gde je zaustavio taksi. Strpao je Sonju i Kemela na zadnje sedište, a on je, držeći revolver uperen u njih, seo pored uplašenog Arapina koji je vozio taksi.
- Glavni štab - kazao je vozaču. Zarobljenike je trebalo ispitati, ali su zapravo dovoljna samo dva pitanja: Gde je Volf ? I gde je Elena?
* * *
U automobilu je Volf ščepao Elenu za ruku. Pokušala je da se otme, ali je njegov stisak bio prejak. Izvukao je nož i oštricom blago povukao po njenoj ruci. Nož je bio veoma oštar. Elena je užasnuto buljila u ruku. Prvo se pojavila tanka linija, kao nacrtana olovkom. Zatim je u posekotinu navrla krv, a s njom je došao i oštar bol. Uzdahnula je.
- Ne pomerajte se od mene i ćutite - naredio je Volf.
Elena ga je pogledala s mržnjom.
- Inače ćete me izbosti? - pitala je prezrivo.
- Ne - odgovorio je. - U protivnom ću izbosti Bilija.
Ispustio je njenu ruku i izašao iz automobila. Elena je sedela mirno, osećajući se bespomoćno. Izvukla je malu maramicu iz torbe i zavila njome krvavu ruku.
Volf je nestrpljivo obišao automobil i otvorio vrata. Zgrabio ju je za mišku i prisilio da izađe. Zatim je, držeći je tako, krenuo preko ulice prema Vandamovoj kući. Prošli su kratkim prilazom i pozvonili na vrata. Setila se kada je prošli put stajala ispod nadstrešnice te kuće, čekajući da se vrata otvore. Kao da je od tada prošlo mnogo godina, a prošlo je samo nekoliko dana. Tada je saznala daje Vandam bio oženjen i da mu je žena poginula; ona i Vandam su spavali zajedno; on joj nije poslao cveće, kako je samo mogla da digne takvu galamu zbog toga? - našli su Volfa; i...
Vrata su se otvorila. Elena prepozna Gafara. I sluga se setio nje i rekao:
- Dobro jutro, gospođice Fontana.
- Dobar dan, Gafare.
- Dobro jutro, Gafare. Ja sam kapetan Aleksander. Major me zamolio da dođem. Da li bi nas pustio unutra?
- Naravno, ser. - Gafar je propustio Volfa koji je još čvrsto držao Eleninu ruku, i oni uđoše. Elena je upamtila popločano predsoblje. Gafar reče:
- Nadam se daje s majorom sve u redu...
- Da, sve je u redu - potvrdio je Volf. - Ali jutros neće doći kući pa me zamolio da svratim, kažem da je dobro i da odvezem Bilija u školu.
Elena se zaprepastila. Bilo je to užasno. Volf je planirao da otme Bilija. Trebalo je da zna čim je Volf spomenuo dečakovo ime. Ali to je bilo nezamislivo, ona ne sme dopustiti da se to dogodi! Šta da radi? Htela je vikne: Ne, Gafare, on laže, uzmi Bilija i beži, beži! Međutim, Volf je imao nož, Gafar je bio star i Volf bi se ionako dočepao Bilija.
Gafar kao da je oklevao. Volf ga podstače:
- Hajde, Gafare, požuri. Nemamo ceo dan na raspolaganju.
- Da, ser - odvratio je Gafar reagujući refleksom egipatskog sluge kada mu se na zapovedni način obrati Evropljanin. - Bili samo što nije pojeo doručak. Da li biste trenutak sačekali ovde? - Otvorio je vrata salona.
Volf usmeri Elenu ka sobi i konačno ispusti njenu ruku. Elena se
osvrnula na presvlake na nameštaju, tapete, mermerni kamin i fotografije Anđele Vandam iz Ćaskanja: te stvari su izgledale maglovito poznato poput stvari viđenih u mori. Anđela bi znala što da uradi, snuždeno je pomislila Elena. „Ne budite smešni!" rekla bi; a zatim, podigavši ruku zapovednički, isterala Volfa iz kuće. Elena odmahnu glavom da razbije fantaziju. Anđela bi bila bespomoćna kao i ona.
Volf sede za pisaći sto. Otvorio je fioku, izvadio blok i olovku i počeo da piše.
Elena se pitala šta Gafar može da učini. Da li će možda pozvati Glavni štab da proveri sve kod Bilijevog oca? Elena je znala da su Egipćani nerado zvali Glavni štab; Gafar bi imao problema da se probije dalje od centrale i sekretarica. Osvrnula se i videla da je telefon u ovoj sobi, pa bi Volf, kada bi Gafar pokušao da pozove, to ionako sprečio.
- Zašto ste mene doveli ovamo? - povikala je. Od nemoći i straha glas joj je bio kreštav.
Volf podiže pogled s papira.
- Da smirite dečaka. Putujemo daleko.
- Ostavite Bilija ovde - kazala je, moleći. - On je dete.
- Vandamovo dete - odvratio je Volf s osmehom.
- On vam ne treba.
- Vandam će možda pogoditi kuda sam pošao. Hoću da se obezbedim da me neće pratiti - izjavio je Volf.
- Stvarno verujete da će ostati kod kuće dok je njegov sin kod vas?
Volf kao da je razmatrao tu činjenicu.
- Nadam se - odgovorio je na kraju. - Uostalom, šta mogu da izgubim? Ako ne povedem dečaka, svakako će poći za mnom.
Suzdržavala je suze.
- Zar ne osećate nimalo sažaljenja?
- Sažaljenje je dekadentna emocija - rekao je Volf sa sjajem u očima.
- U odnosu na moral odlučuje skepticizam. Kraj moralne interpretacije sveta, koja više nema nikakvog opravdanja... - Govorio je kao da citira.
- Ne verujem da to radite kako biste Vandama zadržali kod kuće. Mislim da to radite iz osvete. Zamišljate kakav će to bol u njemu izazvati, a u tome uživate. Vi ste okrutan, izopačen, osvetoljubiv čovek.
- Možda ste u pravu.
- Vi ste bolesni.
- Dosta! - Volf blago pocrvene. S mukom se savladavao. - Ćutite dok pišem.
Elena se prisilila da se sabere. Idu na dug put. On se plaši da ga Vandam ne prati. Rekao je Kemelu da ima još jednu radio-stanicu. Vandam bi mogao da pogodi kuda idu. Sigurno je na kraju tog puta bila radio-stanica, s još jednim primerkom Rebeke i kopijom ključa šifara. Na neki način morala je da pomogne Vandamu kako bi mogao da ih prati, spase i domogne se ključa. Ako Vandam može pogoditi kuda idu, mogu i ja, pomislila je Elena. Gde bi Volf držao rezervni predajnik? Daleko odavde. Možda ga je negde sakrio pre dolaska u Kairo. Mogao bi biti negde u pustinji ili negde između Kaira i Asjuta. Možda...
Bili je ušao u sobu.
- Zdravo - rekao je Eleni. - Da li ste mi doneli onu knjigu?
Nije znala o čemu govori.
- Knjigu? - gledala je u njega, razmišljajući kako je detinjast, iako se ponaša kao odrastao. Imao je sive flanelske pantalone i belu košulju, a gola nadlaktica glatke kože nije bila dlakava. Nosio je školsku torbu i školsku kravatu.
- Zaboravili ste - razočarano je izgovorio. - Obećali ste da ćete mi pozajmiti detektivski roman od Simenona.
- Stvarno sam zaboravila. Izvini.
- Hoćete li da ga donesete kada sledeći put dođete?
- Naravno.
Volf je sve vreme zurio u Bilija, kao prosjak koji gleda u kovčeg s blagom. Ustao je.
- Zdravo, Bili - kazao je, osmehujući se. - Ja sam kapetan Aleksander.
Bili pruži ruku.
- Drago mi je, gospodine.
- Tvoj otac me zamolio da ti kažem da je stvarno mnogo zauzet.
- On uvek stigne kući na doručak - odvratio je Bili.
- Danas neće stići. Prilično je zauzet sa starim Romelom, znaš.
- Zar se ponovo tukao?
Volf je razmišljao.
- Zapravo jeste, ali sve je u redu. Ima čvorugu na glavi.
Eleni se učinilo da je Bili zbog toga više ponosan nego zabrinut.
Gafar je ušao i obratio se Volfu.
- Da li ste sigurni, ser, da je major rekao da dečaka odvezete u školu?
Sumnjičav je, pomislila je Elena.
- Pa naravno - kazao je Volf. - Zar nešto nije u redu?
- Ne, ali ja odgovaram za Bilija, a mi vas ne znamo...
- Ali znate gospođicu Fontana - rekao je Volf. - Bila je sa mnom kada mi je to major Vandam rekao, zar ne, Elena? - Volf je gledao u nju i dodirnuo se ispod leve ruke, gde se nalazio nož.
- Da - odgovorila je snuždeno Elena.
- Međutim, potpuno si u pravu što si oprezan, Gafare. Možda bi trebalo da pozoveš Glavni štab i lično razgovaraš s majorom. - Pokazao je telefonski aparat.
Elena je pomislila: Nemoj, Gafare, ubiće te pre nego što završiš razgovor.
Gafar je malo oklevao, zatim odvratio:
- Siguran sam da to neće biti potrebno, ser. Kao što kažete, poznajemo gospođicu Fontana.
Pomislila je: za sve sam ja kriva.
Gafar je izašao. Volf brzo reče Eleni na arapskom.
- Zabavite dečaka nekoliko minuta. - Nastavio je da piše.
Elena pogleda Bilijevu torbu i tada joj pade na pamet ideja.
- Pokaži mi svoje udžbenike - kazala je.
Bili ju je pogledao kao da je poludela.
- Ma hajde - dodala je. Torba je bila otvorena i iz nje je virio atlas. Pokušala je da ga dohvati. - Šta učite iz geografije?
- Norveške fjordove.
Videla je da je Volf završio pismo i list papira stavio u koverat. Polizao ga je, zalepio koverat i gurnuo ga u džep.
- Hajde da nađemo Norvešku - rekla je Elena. Okretala je stranice atlasa.
Volf podiže slušalicu i okrenu broj. Pogledao je prema Eleni, a onda kroz prozor. Našla je kartu Egipta.
- Ali to je... - reče Bili.
Elena brzo dotaknu prstom njegove usne. Ućutao je i namršteno je pogledao.
Pomislila je: Dečače, molim te, budi tih i sve prepu­sti meni.
- Skandinavija, da, ali Norveška je u Skandinaviji, pogledaj. - Odvila je maramicu s ruke. Bili je gledao u ranu. Elena je noktom otvorila ranu da ponovo prokrvari. Bili preblede. Hteo je nešto da kaže i Elena zato dotače njegove usne i molećivo odmahnu glavom.
Bila je sigurna da će Volf krenuti u Asjut. To se moglo predvideti, a Volf reče da se boji kako će Vandam pogoditi kuda idu. Dok je razmišljala o tome čula je kako pita:
- Halo? Kada polazi voz za Asjut?
Tačno. Umočila je prst u krv na ruci. S tri poteza nacrtala je na karti Egipta strelicu koja je pokazivala Asjut, četiristo osamdeset kilometara južno od Kaira. Zatvorila je geografski atlas. Maramicom je razmazala krv po omotu atlasa i gurnula knjigu iza leđa.
- Da... a kada stiže tamo? - upitao je Volf.
- Ali zašto u Norveškoj ima fjordova, a u Egiptu nema? - pitala je Elena.
Bili kao da je zanemeo. Gledao je u njenu ruku. Moraće da ga trgne da se ne odaju. Upitala je:
- Slušaj, jesi li čitao priču Agate Kristi Tragom krvavog atlasa?
- Ne, takve ne...
- Dobro je smišljena da detektiv može sve da zaključi na osnovu samo tog jednog traga.
Namrštio se, ali sada ne tako zbunjeno, nego kao čovek koji pokušava nešto da shvati.
Volf spusti slušalicu i ustade.
- Idemo - kazao je. - Da ne zakasniš u školu, Bili. - Prišao je vratima i otvorio ih.
Bili uze torbu i izađe. Elena je ustala, u strahu da Volf ne primeti atlas.
- Hajdemo - rekao je nestrpljivo.
Prošla je kroz vrata, a on za njom. Bili je već bio ispred kuće. U predsoblju je na malom ovalnom stočiću bila gomila pisama. Videla je kako Volf na vrh spušta svoje pismo. Izašli su na glavna vrata.
- Znate da vozite? - pitao je Volf Elenu.
- Da - odgovorila je i onda proklela svoj spori mozak, trebalo je da kaže kako ne zna.
- Vas dvoje sedite napred - kazao je Volf. Seo je na zadnje sedište.
Kada su polazili, Elena je videla kako se Volf nagnuo. Upitao je:
- Vidiš li ovo?
Pogledala je. Pokazivao je Biliju nož.
- Da - odgovorio je Bili nesigurnim glasom.
- Ako budeš pravio probleme, odseći ću ti glavu.
Bili je počeo da plače.

25.

- Mirno! - uzviknuo je Džejks zapovedničkim glasom.
Kemel je stao u stav mirno. U sobi za ispitivanje bio je samo sto. Vandam je ušao za Džejksom, noseći jednom rukom stolicu, a drugom šolju čaja. Seo je.
- Gde je Aleks Volf ? - upitao je.
- Ne znam - odgovorio je Kemel, opustivši se malo.
- Mirno! - zaurlao je Džejks. - Stani mirno!
Kemel se ponovo ukočio.
Vandam je pio čaj. Bio je to deo predstave, način da pokaže kako vremena ima na pretek i da ga baš ništa ne zabrinjava, a da je zatvorenik u pravoj nevolji. Istina je bila potpuno drugačija.
- Sinoć vas je pozvao policajac koji je dežurao kod kuće na vodi, Jihan.
- Odgovorite majoru! -povikao je Džejks.
- Da - potvrdio je Kemel.
- Šta vam je rekao?
- Rekao je da je major Vandam došao na stazu i poslao ga da pozove pomoć.
- Ser! - uzviknuo je Džejks. - Da pozove pomoć, ser!
- Da pozove pomoć, ser.
- A šta ste vi uradili? - pitao je Vandam.
- Pošao sam lično na stazu da ispitam stvar, ser.
- I onda?
- Dobio sam udarac u glavu i onesvestio se. Kada sam se osvestio, ruke i noge su mi bile vezane. Trebalo mi je nekoliko sati da se oslobodim konopca. Zatim sam oslobodio majora Vandama, posle čega me on napao.
Džejks priđe Kemelu.
- Ti si prokleti lažljivi mali prljavi vog - Kemel napravi korak nazad.
- Korak napred! - povikao je Džejks. - Ti si lažljivi mali vog. Šta si ti? - Kemel je ćutao.
- Slušajte, Kemel. Kako stvari stoje, streljaće vas kao špijuna. Ako nam kažete sve što znate, možda možete da se izvučete s kaznom zatvora. Budite razumni. Dakle, došli ste na stazu i onesvestili me, da li je tako?
- Ne, ser.
Vandam duboko uzdahnu. Kemel se tvrdokorno držao svoje priče. Čak i da je znao, ili mogao da pretpostavi kuda je Volf otišao, ne bi to odao dok se pretvara da je nevin.
- Na koji način je u sve to upletena vaša žena? - pitao je Vandam.
Kemel nije odgovorio, iako je izgledao uplašeno.
- Ako mi ne odgovorite na pitanja, moraću da pitam nju - odvratio je Vandam.
Kemel čvrsto stegnu usne. Vandam je ustao.
- U redu, Džejks. Privedite ženu pod sumnjom da je špijunirala.
- Tipična britanska pravda - kazao je Kemel.
Vandam ga pogleda.
- Gde je Volf?
- Ne znam.
Vandam je izašao. Iza vrata je sačekao Džejksa. Kada je izašao, obratio mu se:
- On je policajac, zna kako se ispituje. Slomiće se, ali ne danas. - A Vandam je morao danas da nađe Volfa.
- Da uhapsim njegovu ženu? - pitao je Džejks.
- Ne još. Možda kasnije. - Gde je Elena?
Pošli su nekoliko koraka dalje, do druge ćelije. Vandam reče:
- Da li je ovde sve spremno?
-Da.
- Dobro.
Otvorio je vrata i ušao. Ova ćelija nije bila tako prazna. Sonja je u grubom zatvorskom odelu sedela na stolici. Pored nje je stajala pripadnica vojne policije koja bi uplašila i Vandama da je nekim slučajem zatvorenik. Niža i zdepasta žena grubog muškobanjastog lica i kratke sive kose. U jednom uglu ćelije bio je poljski krevet, u drugom umivaonik.
Kada je Vandam ulazio, policajka je viknula:
- Ustani!
Vandam i Džejks sedoše. Vandam reče:
- Sedite, Sonja.
Policajka je gurnula Sonju na stolicu. Vandam je trenutak proučavao Sonju. Već ju je jednom ispitivao i tada je bila jača od njega. Ovog puta će biti drugačije. U pitanju je Elenin život i Vandam nije imao nikakvih obzira.
- Gde je Aleks Volf?
- Ne znam.
- Gde je Elena Fontana?
- Ne znam.
- Volf je nemački špijun. Vi ste mu pomagali.
- Glupost.
- Vi ste u nevolji.
Ćutala je. Posmatrao je njeno lice. Bila je ponosna, samouverena, neustrašiva. Pitao se šta se, zapravo, tog jutra dogodilo na lađi. Volf je očigledno otišao, a da Sonju nije upozorio. Zar se ne oseća izigranom?
- Volf vas je izigrao - rekao je Vandam. - Policajac Kemel upozorio je Volfa na opasnost, a Volf vas je ostavio da spavate i otišao s drugom ženom. Zar ćete ga štititi i posle ovoga?
Nije odgovorila.
- U vašoj kući je držao radio-stanicu. U ponoć je slao poruke Romelu. Vi ste to znali, zato ste saučesnik u špijunaži. Bićete streljani za špijunažu!
- Čitav Kairo će ustati na noge! Nećete se usuditi!
- Mislite? Zašto bi nas sada brinulo ako Kairo ustane na noge? Nemci su pred vratima, neka oni uguše pobunu.
- Da se niste usudili da me dotaknete.
- Kuda je otišao Volf?
- Ne znam.
- Možete li da pretpostavite?
-Ne.
- Uopšte ne sarađujete, Sonja. To će pogoršati vaš položaj.
- Ne možete mi ništa.
- Mislim da će biti bolje ako vam pokažem da mogu.
Vandam klimnu glavom policajki.
Dok je Džejks vezao Sonju za stolicu, žena ju je držala. Sonja se malo opirala, ali bez uspeha. Pogledala je Vandama, a u očima joj se prvi put primetio strah.
- Šta to radite, bitange?
Žena je iz torbe izvukla dugačke makaze. Podigla je pramen Sonjine dugačke, guste kose i odsekla ga.
- To ne smete da radite! - vrisnula je Sonja.
Žena je spretno sekla kosu. Uvojak za uvojkom bacala je u Sonjino krilo. Sonja je vrištala, proklinjući Vandama, Džejksa i Britance rečima kakve Vandam još nije čuo iz ženskih usta.
Policajka je promenila makaze i sada je malim makazama šišala kosu do glave. Sonjine jauke zamenilo je jecanje. Kada je bio siguran da će ga čuti, Vandam joj reče:
- Vidite, mi se više ne brinemo mnogo za zakonitost i pravdu, ni za mišljenje egipatske javnosti. Mi smo u škripcu. Možda ćemo uskoro svi
poginuti. Očajni smo.
Žena je uzela sapun i četkicu za brijanje; nasapunjala je Sonjinu glavu. Zatim je počela da je brije.
- Volf je dobijao podatke od nekoga iz Glavnog štaba. Od koga?
- Vi ste zli - kazala je Sonja.
Na kraju je policajka izvukla iz torbe ogledalo i gurnula ga ka Sonji. U početku nije htela da pogleda u njega, ali je malo kasnije popustila. Kada je videla odraz svoje potpuno ćelave glave, užasnuto je zinula.
- Ne! To nisam ja! - Briznula je u plač.
Bila je potpuno demoralisana. Vandam je tiho pitao:
- Od koga je Volf dobijao podatke?
- Od majora Smita.
Vandam odahnu. Slomila se, hvala bogu.
- Njegovo ime?
- Sendi Smit.
Vandam je pogledao Džejksa. Tako se zvao major iz MI6 koji je nestao. Upravo toga su se i plašili.
- Kako je dobijao podatke?
- Sendi je dolazio kod mene na lađu u vreme podnevnog odmora. Dok smo bili u krevetu, Aleks bi prekopao njegovu aktovku.
Veoma jednostavno! pomislio je Vandam. Bože, umoran sam. Smit je bio veza između Tajne obaveštajne službe, poznate kao MI6, i Glavnog štaba, i u tom svojstvu je imao pristup do svih strateših planova jer je MI6 morala znati šta vojska radi kako bi mogla da uputi špijune kakve podatke da traže. Smit je odlazio s jutarnjih konferencija u Glavnom štabu direktno na lađu, s aktovkom punom tajni. Vandam je već saznao da je Smit u Glavnom štabu govorio kako ruča u svojoj MI6 kancelariji, a svojim pretpostavljenima u MI6 da ruča u Glavnom štabu kako niko ne bi znao da vodi ljubav s plesačicom. Vandam je pretpostavljao da je Volf nekog podmitio ili ucenio; uopšte mu nije palo na pamet da Volf dobija informacije od nekoga ko to i ne sluti.
- Gde je Smit sada? - pitao je Vandam.
- Uhvatio je Aleksa dok je rovario po aktovci. Aleks ga je ubio.
- Gde je leš?
- U reci, blizu kuće.
Klimnuo je glavom Džejksu i ovaj izađe.
- Pričajte mi o Kemelu - kazao je Vandam Sonji.
Sada se zahuhtala, željna da ispriča sve što zna. Otpor je skoro
prestao; uradila bi sve samo da ljudi prema njoj budu ljubazni.
- Došao je kod mene i rekao mi da ste naredili da se moja kuća motri. Rekao je da će cenzurisati izveštaje o praćenju ako ugovorim sastanak Aleksa i Sadata.
- Aleksa i koga?
- Anvara el Sadata. Kapetana egipatske vojske.
- Zašto je on hteo da se sastane s Volfom?
- Da bi Slobodni oficiri mogli da pošalju poruku Romelu.
Vandam je pomislio: u ovome ima elemenata o koji mi nikada ne bi pali na pamet.
- Gde stanuje Sadat?
- Kubri al-Kubah.
- Adresa?
- Ne znam.
Vandam se obrati ženi u uniformi:
- Saznajte tačnu adresu kapetana Anvara el Sadata.
- Da, ser. - Žena se osmehnula, neverovatno lepim osmehom. Izašla je.
- Volf je držao svoj predajnik u vašoj kući.
- Da.
- Koristio je šifru za svoje poruke.
- Da. Imao je engleski roman koji je koristio za šifru.
- Rebeka.
-Da.
- I imao je ključ za šifru.
- Ključ?
- Parče papira s uputstvom koje stranice knjige da koristi. - Polako je klimnula glavom.
- Da, mislim da je imao.
- Radio, knjiga i ključ su nestali. Znate li kuda?
- Ne - odgovorila je. Uplašila se. - Stvarno ne znam. Govorim vam istinu...
- U redu. Verujem vam. Znate li kuda je Volf mogao da ode?
- Ima kuću... vila Le Olivije.
- Dobra ideja. Kuda još?
- Abdulah. Možda je otišao kod Abdulaha.
-Da. I još?
- Kod svojih rođaka, u pustinju.
- A gde se oni mogu naći?
- Niko to ne zna. Oni su nomadi.
- Da li bi Volf mogao da zna gde su?
- Pretpostavljam da jeste.
Sedeo još neko vreme, posmatrajući je. Nije bila glumica: nije sve to mogla da slaže. Potpuno se slomila, bila je ne samo voljna nego i željna da izda svoje prijatelje i istrese sve svoje tajne. Govorila je istinu.
- Videćemo se mi opet - kazao je i izašao.
Policajka mu je pružila parče papira sa Sadatovom adresom, zatim se vratila u ćeliju. Vandam je požurio u sobu dežurnih ekipa. Džejks ga je čekao.
- Mornarica nam pozajmljuje dva ronioca - rekao je. - Biće ovde svakog trenutka.
- Dobro. - Vandam upali cigaretu. - Hoću da pretreseš Abdulahovu kuću. Ja idem da uhapsim tog Sadata. Pošalji mali odred u vilu Le Olivije, reda radi... ne verujem da će nešto tamo naći. Da li su svi dobili uputstva?
Džejks klimnu glavom.
- Znaju da tražimo radio-predajnik, primerak Rebeke, i uputstva za šifrovanje.
Vandam se osvrnuo i prvi put primetio da su u prostoriji i egipatski policajci.
- Zašto imamo proklete Arape u ekipi? - pitao je besno.
- Protokol, ser - odgovorio je službeno Džejks. - Ideja potpukovnika Boga.
Vandam nije hteo da komentariše.
- Kada završite s Abdulahom, čekajte me kod lađe.
- Da, ser.
Vandam ugasi cigaretu.
- Hajdemo.
Izašli su na jutarnje sunce. Desetak džipova stajalo je poredano, ugašenih motora. Džejks dade komandu narednicima u jedinicama za raciju, zatim klimnu glavom Vandamu. Ljudi se popeše u džipove i ekipe su krenule.
Sadat je stanovao u predgrađu udaljenom oko pet kilometara od Kaira u pravcu Heliopolisa. Živeo je u običnoj porodičnoj kući okruženoj s malim vrtom. Četiri džipa zaustaviše se dok su im motori gromoglasno radili i vojnici su odmah opkolili kuću i počeli da pretražuju vrt. Vandam je zakucao na vrata. Neki pas glasno zalaja. Vandam je ponovo zakucao. Vrata su se otvorila.
- Kapetan Anvar el Sadat?
-Da.
Sadat je bio mršav, ozbiljan mlad čovek srednjeg rasta. Kovrdžava kosa mu se proredila. Bio je u kapetanskoj uniformi s fesom na glavi, kao da se sprema da izađe.
- Uhapšeni ste - rekao je Vandam i ugurao se pored njega u kuću. Na jednim vratima se pojavio neki mladić. - Ko je to? - upitao je Vandam.
- Moj brat Talat - odgovorio je Sadat.
Vandam pogleda Sadata. Arapin je bio miran i dostojanstven, ali je prikrivao napetost. Boji se, pomislio je Vandam, ali ne mene ili zatvora; boji se nečeg drugog. Kakvu je pogodbu Kemel jutros sklopio s Volfom? Pobunjenicima je potrebna Volfova pomoć da stupe u kontakt s Romelom. Da li su skrivali Volfa?
- Koja je vaša soba, kapetane?
Sadat pokaza vrata i Vandam uđe u sobu. Bila je to jednostavna spavaća soba, s dušekom na podu i jednom galabijom okačenom na kuku. Vandam izabra dvojicu britanskih vojnika i jednog egipatskog policajca i reče:
- U redu, požurite! - Vojnici su pretraživali sobu.
- Šta ovo znači? - upitao je Sadat mirno.
- Poznajete li Aleksa Volfa?
-Ne.
- On sebe naziva i Ahmed Rama, ali je Evropljanin.
- Nikad nisam čuo za njega.
Očigledno je Sadat bio prilično žilav čovek, nije od onih koji bi se slomili i priznali sve zato što je nekoliko vojnika počelo da mu rovari po kući. Vandam pokaza vrata u hodniku:
- Šta je tamo?
- Moja radna soba...
Vandam priđe vratima.
- Tamo su žene i deca, morate me pustiti da ih upozorim... - kazao je Sadat.
- Oni znaju da smo ovde. Otvorite vrata.
Vandam je pustio Sadata ispred sebe. Unutra nije bilo žena, ali su zadnja vrata bila otvorena kao da je neko upravo izašao. To je bilo u redu: vrt je bio pun vojnika, niko nije mogao da pobegne. Vandam je ugledao na stolu na papirima ispisanim arapskim pismom vojnički pištolj. Prišao je policama za knjige i pregledao knjige: Rebeka nije bila među njima.
Iz drugog dela kuće čuo se povik:
- Majore Vandam!
Vandam pođe tragom glasa u kuhinju. Pored šporeta stajao je narednik. Kućni pas lajao mu je oko čizama. Vrata rerne bila su otvorena, narednik iz nje izvuče kofer s radio-stanicom.
Vandam je bacio pogled na Sadata, koji je pošao za njim u kuhinju. Lice mu je bilo iskrivljeno od gorčine i razočaranja. Dakle, to je bila pogodba: upozorili su Volfa u zamenu za njegov radio. Da li to znači da Volf ima još jedan ili se Volf dogovorio da će doći ovde, u Sadatovu kuću, da pošalje poruku?
Vandam se obrati svom naredniku.
- Vrlo dobro. Odvedite kapetana Sadata u Glavni štab.
- Protestvujem - odvratio je Sadat. - Zakon kaže da se oficiri egipatske vojske mogu pritvoriti samo u oficirsku menzu i da ih mora čuvati drugi oficir.
Viši egipatski policijski oficir stajao je u blizini.
- To je tačno - potvrdio je.
Vandam je ponovo prokleo Boga koji je u ovo umešao Egipćane.
- Zakon takođe kaže da špijune treba streljati - rekao je Sadatu. Okrenuo se naredniku. - Pošalji mog vozača. Završite pretres kuće. Zatim optužite Sadata za špijunažu.
Ponovo je pogledao Sadata. S lica je nestalo gorčine, a zamenio ga je proračunat izraz lica. Razmišlja kako da iz ovoga izvuče što više, pomislio je Vandam; sprema se za ulogu mučenika. Veoma je prilagodljiv, trebalo bi da postane političar.
Izašao je iz kuće i seo u džip. Trenutak kasnije dotrča njegov vozač i skoči na sedište kraj njega. Vandam naredi:
- U Zamalek.
- Da, ser. - Vozač je pokrenuo džip.
Kada je Vandam stigao do kuće na vodi, ronioci su već obavili posao i na stazi skidali opremu. Dva vojnika su iz Nila izvlačila nešto strašno odvratno. Ronioci su vezali užad o leš koji su našli na dnu i zatim oprali ruke od svega toga.
Džejks je prišao Vandamu.
- Pogledajte ovo, ser. - Pružio mu je pokvašenu knjigu. Korice su bile iščupane. Vandam pregleda knjigu: bila je to Rebeka.
Sadat je dobio radio; knjiga za šifru bačena je u reku. Setio pepeljare pune izgorelog papira: da li je Volf spalio ključ šifre?
Zašto se otarasio radija, knjige i ključa, kada je imao poruku od životne važnosti za Romela? Zaključak je bio neizbežan: imao je negde sakriven još jedan radio, knjigu i ključ.
Vojnici su izvukli leš na obalu i tamo ga ostavili, kao da ne žele više da imaju ikakva posla s njim. Vandam je stajao iznad leša. Vrat je bio prerezan i glava skoro odsečena. O pojas je bila privezana aktovka. Vandam se sagnuo i s gađenjem otvorio aktovku. Bila je napunjena bocama šampanjca.
- Dragi bože! - reče Džejks.
- Ružno, zar ne? Prerezan vrat, zatim bačen u reku sa sandukom šampanjca da potone.
- Hladnokrvna bitanga!
- I prokleto brz na nožu. - Vandam dodirnu obraz: povez više nije bio tu, a mlada brada je prekrila ožiljak. Ali ne Elenu, ne nožem, molim te. - Pretpostavljam da ga niste našli.
- Nisam našao ništa. Iz principa sam naredio da privedu Abdulaha, ali u njegovoj kući nismo ništa našli. Na povratku sam svratio u vilu Le Olivije. Ista priča.
- I u kući kapetana Sadata. - Odjednom Vandam oseti slabost. Činilo se da ga je Volf na svakom koraku nadmudrio. Učinilo mu se da on možda nije dovoljno sposoban da uhvati tog lukavog, neuhvatljivog špijuna.
- Možda smo izgubili - odvratio je. Protrljao je lice. Nije spavao dvadeset četiri sata. Pitao se šta radi ovde nad užasnim lešom majora Sendija Smita. Od njega se više ništa nije moglo saznati. - Mislim da ću kući da odspavam sat-dva - rekao je. Džejks je bio iznenađen. - Možda će mi to pomoći da mogu da razmislim - dodade Vandam. - Popodne ćemo sve uhapšene ponovo ispitati.
- Vrlo dobro, ser.
Vandam se, vozeći se preko mosta koji je spajao ostrvo Zamalek s kopnom, setio da je Sonja spomenula još jednu mogućnost, Volfove nomadske rođake. Posmatrao je lađe na širokoj, sporoj reci. Struja ih je nosila nizvodno, a vetar gonio uzvodno, slučajnost od neprocenjive važnosti za Egipat. Čamdžije su još uvek jedrili jednim trouglastim jedrom, koje je usavršeno... ko zna kada? Mnogo hiljada godina ranije, možda. Toliko toga se u ovoj zemlji radilo kao pre mnogo hiljada godina. Vandam zatvori oči i ugleda Volfa u feluki, kako jedri uzvodno, manevrišući jedrom jednom rukom dok je drugom na odašiljaču kucao poruke Romelu. Džip se iznenada zaustavio i Vandam otvori oči, shvativši da je sanjao najavi ili zadremao. Zašto bi Volf pošao uzvodno? Da nađe svoje nomadske rođake. Ali ko zna gde su? Ako se svake godine kreću istom teritorijom, Volf bi mogao da ih nađe.
Džip je stao ispred Vandamove kuće. Izašao je.
- Ako mislite da me sačekate, bolje će biti da uđete - rekao je vozaču. Pošao je napred, a u predsoblju mu pokazao gde je kuhinja. - Moj sluga, Gafar, daće vam nešto za jelo, ako mu se ne budete obraćali kao vogu.
- Hvala vam, ser - odvratio je vozač.
Na stočiću u predsoblju bila je gomila pisama. Najbliža koverta na gomili nije imala marku. Bila je adresirana na Vandama poznatim rukopisom. U gornjem levom uglu bilo je napisano „Hitno". Vandam je uze.
Shvatio je da je mnogo toga trebalo hitno obaviti. Volf već možda žuri na jug. U svim većim naseljima kraj puta trebalo bi postaviti rampe na prilazima. Na svakoj stanici železnice neko bi morao da čeka Volfa. A i sama reka... Morala se na neki način kontrolisati reka za slučaj da je Volf krenuo lađom, kao što je video u snu. Vandam se s mukom koncentrisao. Mogli bismo postaviti stražarska mesta na reci po istom principu kao na putevima, pomislio je. Zašto da ne? Nijedno od toga ne bi koristilo ako se Volf jednostavno izgubio u Kairu. Recimo da se krije na grobljima? Mnogi muslimani su sahranjivali svoje mrtve u malim zgradama i takvih praznih građevina bilo je u Kairu na hiljade. Možda bi to trebalo učiniti, pomislio je. Međutim, Volf je možda otišao na sever, prema Aleksandriji, ili na istok ili na zapad, u pustinju...
Pošao je u salon da potraži nož za otvaranje pisama. Potragu je, na neki način, trebalo suziti. Vandam nije raspolagao hiljadama ljudi, svi su bili u pustinji u borbi. Morao je da odluči šta ima najviše šanse na uspeh. Setio se gde je sve to počelo: Asjut. Činilo se da je na tom mestu Volf ušao iz pustinje, pa će možda odande i izaći u nju. Možda su njegovi rođaci u okolini. Vandam je neodlučno pogledao telefon. Gde je taj prokleti nož za papir? Prišao je vratima i viknuo:
- Gafare! - Vratio se u sobu i primetio na stolici Bilijev školski atlas. Izgledao je prljav. Da li je dečaku ispao u baru ili blato? Uzeo ga je. Bio je lepljiv. Vandam shvati da je to krv. Učinilo mu se da ima moru. Šta se događa? Nema noža, krv na atlasu, nomadi u Asjutu...
Gafar je ušao.
- Kakav je ovo svinjac? - upita ga Vandam.
Sluga je pogledao.
- Žao mi je, ser, ne znam. Razgledali su atlas kada je kapetan Aleksander bio ovde...
- Ko je razgledao? Kakav kapetan Aleksander?
- Oficir koga ste poslali da Bilija odveze u školu, ser. Zvao se...
- Stani. - Vandamovim mozgom prolete strašna pomisao. - Neki britanski kapetan je došao jutros i odveo Bilija?
- Da, ser, odvezao ga je u školu. Rekao je da ste ga vi poslali...
- Gafare, nisam nikoga poslao. - Tamnoputo sobarevo lice je posivelo.
Vandam mu se obrati: - Nisi proverio da li je zaista oficir?
-Ali, ser, gospođica Fontana je bila s njim, pa se činilo da je sve u redu.
- Oh, bože! - Vandam je pogledao kovertu u ruci. Sada je znao zašto mu je rukopis poznat: poruku koju je Volf poslao Eleni napisala je ista ruka. Pocepao je kovertu. Pismo je bilo napisano istim rukopisom.
Dragi majore Vandam,
Bili je sa mnom. Elene će ga paziti. Ništa mu se neće dogoditi dok sam ja na slobodi. Savetujem vam da ostanete gde ste i da ne preduzimate ništa. Mi ne ratujemo s decom i nemam želju da dečaku nanesem zlo. Ipak, život jednog deteta nije ništa u poređenju s budućnošću moje dve domovine, Egipta i Nemačke; zato budite sigurni da ću, ako to odgovara mojim ciljevima, Bilija ubiti. Vaš odani Aleks Volf
Bilo je to pismo luđaka: ljubazno obraćanje, ispravan engleski jezik, tačke, zarezi, pokušaj da opravda otmicu nevinog deteta... Vandamu je sada bilo jasno da je, duboko u sebi, Volf bio poremećen...
A imao je Bilija.
Vandam pruži pismo Gafaru, koji drhtavom rukom namesti naočare. Volf je iz kuće na vodi poveo Elenu. Nije mu bilo teško da je natera da sarađuje. Trebalo je da samo zapreti Biliju i ona ne bi znala šta da radi. Ali šta je zapravo bio smisao otmice? Kuda su otišli? I zašto krv?
Gafar je jecao.
- Ko je povređen? Ko je krvario? - pitao je Vandam.
- Nije bilo nikakvog nasilja - odgovorio je Gafar. - Mislim da je gospođica Fontana posekla ruku.
I namazala krvlju Bilijev atlas i ostavila ga na stolici. Bio je to znak, neka vrsta poruke. Vandam je držao knjigu u ruci i pustio je da se otvori. Odmah je primetio kartu Egipta sa strelicom koja je bila umrljana grubim potezom krvlju. Pokazivala je Asjut.
Podigao je slušalicu i pozvao Glavni štab. Kada se javila centrala, spustio je. Ako ih o ovome obavestim, pomislio je, Bog će narediti da četa pešadinaca uhapsi Volfa u Asjutu. Biće borbe, Volf će znati daje izgubljen, da će biti streljan zbog špijunaže, a da se otmica i ubistva ne spominju. Šta će onda?
On je lud, pomislio je, ubiće mi sina.
Ukočio se od straha. To je, naravno, Volf i želeo; kada je oteo Bilija, cilj mu je bio da parališe Vandama. To je princip otmice.
Ako Vandam umeša vojsku, biće pucnjave. Volf bi mogao da ubije Bilija iz osvete. Preostajalo mu je samo jedno.
Morao je sam da pođe u poteru.
- Daj mi dve čuture s vodom - rekao je Gafaru. Sluga je požurio. Vandam ode u predsoblje i stavi zaštitne naočare za vožnju, nađe šal, koji je omotao preko usta i oko vrata. Gafar mu donese čuture. Izašao je. Čuture je stavio u korpu i seo na motocikl. Upalio je motor i pojačao gas. Rezervoar je bio pun. Gafar je stajao kraj njega, plačući. Vandam dodirnu starca po ramenu. - Dovešću ih nazad - kazao je. Cimnuo je motocikl s postolja, ušao u ulicu i krenuo na jug.

26.

O, bože, u kakvom haosu je železnička stanica! Svi beže iz Kaira u strahu od bombardovanja. Na vozovima za Palestinu nema mesta ni u prvom razredu, čak ni za stajanje. Žene i deca Britanaca beže kao pacovi. Na sreću, vozovi za jug su manje zauzeti. Blagajnici tvrde da nema mesta, ali to uvek pričaju: nekoliko pijastera ovde i još nekoliko tamo uvek bi obezbedilo jedno mesto, ili tri. Plašio sam se da ću izgubiti Elenu i dečaka na peronu, među tim stotinama bosih seljaka u prljavim galabijama, sa sanducima i kutijama vezanim kanapima, kokoškama u gajbama, koji su sedeli na peronu i doručkovali. Debela majka u crnini davala je kuvana jaja, pitu i pirinčane pogače mužu i sinovima, ćerkama i rođacima; pametno je što držim dečaka za ruku, ako njega držim pored sebe, Elena će ići s nama; pametna ideja, ja pametno mislim, bože što sam pametan, pametniji od Vandama; pojedi se živ, majore, u mojim rukama je tvoj sin. Neko vodi kozu na konopcu. Zamisli, koza u vozu! Nikada nisam morao da putujem trećim razredom sa seljacima i njihovim kozama. Kakav posao očistiti vagon posle takvog puta! Ko to radi, neki bedni felah, drugačiji soj, druga rasa, rođeni robovi, hvala bogu da smo dobili mesta u prvom razredu, ja putujem kroz život prvim razredom, mrzim prljavštinu, bože, kako je ta stanica bila prljava. Prodavci na peronu: cigarete, novine, čovek s ogromnom korpom hleba na glavi. Volim kada žene nose korpe na glavi, tako elegantno i ponosno, izazivaju čoveka na seks, stojeći, volim žene koje to rade iz zadovoljstva, koje se izgube od užitka, koje vrište. Vidi Elenu, sedi pored dečaka, tako uplašena, tako lepa, želim je, želim to da ponovim s njom, zaboravi Sonju, hteo bih da uživam u Eleni sada, ovog trenutka u vozu, pred svim ovim ljudima, da je ponizim dok Vandamov sin gleda užasnut, ha! Vidi predgrađe s kućama od blata, oslonjenim jedna o drugu; krave i ovce u uskim prašnjavim ulicama, uvek sam se čudio šta jedu te gradske ovce masnih repova, gde pasu? Nema kanalizacije u tim malim mračnim kućercima kraj pruge. Žene na pragovima, čiste povrće, sede prekrštenih nogu na prašnjavom tlu. Mačke. Te mačke su tako elegantne. Evropske mačke su drugačije, sporije i mnogo deblje; nije čudo što su mačke ovde svete, tako su lepe, a mačići donose sreću. Englezi vole pse. Odvratne životinje, psi: prljave, nedostojanstvene, smrde, sline, njuškaju. Mačka je nadmoćna, ona to zna. Tako je važno biti nadmoćan. Ili si gospodar ili si rob. Ja držim glavu uspravno, kao mačka, idem svojim putem, ignorišući gluposti, usredsređen na svoje tajne zadatke, koristim ljude kao što mačka iskorišćava gazdu, ne pokazuje zahvalnost niti prihvata ljubav, uzima ono što oni nude kao da joj pripada, a ne kao poklon. Ja sam gospodar, nemački nacista, egipatski Beduin, rođeni vladar. Koliko sati do Asjuta, osam, deset? Moram brzo da radim. Naći Išmaela. Trebalo bi da je kod bunara ili u blizini. Uzeti radio-stanicu. Emitovati danas u ponoć. Potpuna britanska odbrana, kakav udarac, daće mi odlikovanja. Nemačka vlast u Kairu. Oh, kako ćemo srediti taj grad! Kakva kombinacija, Nemci i Egipćani, danju red i efikasnost, noću strastvenost. Ako preživim i uspem da se probijem do Asjuta, stupim u kontakt s Romelom; onda Romel može preći poslednji most, razoriti poslednju liniju odbrane, može da pojuri na Kairo, pregazi Britance, kakva će to pobeda biti! Ako uspem. Kakav trijumf! Kakav trijumf! Kakav trijumf!
* * *
Neće mi pozliti, neće mi pozliti, neće mi pozliti. Voz mi to ponavlja, kloparajući po šinama. Dovoljno sam odrastao da ne povraćam u vozu, to sam radio kada sam imao osam godina. Tata me poveo u Aleksandriju, kupio mi bombone, pomorandže i limunadu, jeo sam previše, ne misli o tome, muka mi je kada se toga setim, otac je rekao da nisam ja kriv nego on, ali uvek bi mi pozlilo, čak i kada ne jedem; danas je Elena kupila čokoladu, odbio sam, hvala, dovoljno sam odrastao da kažem ne čokoladi, deca nikada ne odbijaju čokoladu, vidi, vidim piramide, jedna, dve, i ona mala, to su tri, ovo je sigruno Giza. Kuda idemo? Trebalo je da me odveze u školu. Zatim je izvukao nož. Savijen. Odseći će mi glavu, gde je tata? Trebalo bi da sam u školi, prvi čas imamo geografiju, test o norveškim fjordovima, sve sam naučio, sinoć, nisam morao, propustio sam test. Do sada su ga već uradili, gospodin Džonston sada skuplja listove; Ti to zoveš kartom, Higinse? Više liči na crtež tvog uva, dečko! Opšti smeh. Smit ne zna pravilno da napiše Moskenstraumen. Napiši to pedeset puta, sine. Svima je drago što oni nisu Smit. Stari Džonston otvara knjigu. Sledeće, arktička tundra. Voleo bih da sam u školi. Voleo bih da me Elena zagrli rukom. Voleo bih da taj čovek prestane da me gleda, bulji u mene, tako zadovoljan sobom, mislim da je lud, gde je tata? Ako ne mislim na nož, biće kao da ga nema. Ne smem da mislim na nož. Ako ne mislim na nož, isto je kao da o njemu mislim. Nemoguće je namerno ne misliti o nečemu. Kako ljudi uspevaju da ne misle o nečemu? Slučajno. Slučajne misli. Sve misli su slučajne. Eto, prestao sam na trenutak da mislim o nožu. Ako ugledam policajca, potrčaću ka njemu i vikaću: Spasi me, spasi me! Biću tako brz da me on neće sprečiti. Umem da trčim kao vetar, brz sam. Možda ću videti nekog oficira. Možda generala. Povikaću, dobro jutro, generale! Pogledaće me, iznenađeno, i reći, tako mi svega, momče, ti si sjajan dečko! Izvinite, ser, reći ću, ja sam sin majora Vandama, ovaj čovek me odvodi a moj otac to ne zna, izvinite što vas uznemiravam, ali treba mi pomoć. Šta? kaže general. Slušajte, gospodine, ne možete tako da postupate sa sinom britanskog oficira! Nije to kriket, znate! Nestanite, jeste li čuli? Šta vi mislite, ko ste? I ne morate mi mahati tim svojim nožem pod nosom, ja imam pištolj! Ti si hrabar dečko, Bili. Ja sam hrabar dečko. Svakog dana ljudi ginu u pustinji. Bombe padaju, kod kuće u Engleskoj. Nemačke podmornice potapaju brodove na Atlantiku, ljudi padaju u ledenu vodu i dave se. Avijatičare obaraju nad Francuskom. Svi su hrabri. Glavu gore! Prokleti rat! Tako svi kažu: proklet bio ovaj rat. Zatim se penju u avion, trče u skloništa, napadaju peščana uzvišenja, ispaljuju torpeda u podmornice, pišu kući. Mislio sam da je to uzbudljivo. Sada sam pametniji. Uopšte nije uzbudljivo. Od toga ti je muka.
* * *
Bili je tako bled. Izgleda kao da je bolestan. Trudi se da bude hrabar. Ne bi smeo, trebalo bi da se ponaša kao dete, vrišti, plače, galami, Volf s tim ne bi mogao izaći na kraj; ali Bili to, naravno, neće učiniti jer su ga učili da bude žilav, da potisne suze, priguši vrisak, da se savladava. Zna kako bi se poneo otac, a šta drugo dečak radi nego da oponaša oca? Vidi Egipat. Kanal pored pruge. Palmin vrt. Čovek čuči u polju, galabije podignute iznad dugačkih belih gaća, nešto čeprka po zasadima; magarac pase, toliko zdravije izgleda od onih bednih primeraka koje vidiš u gradu kako tegle kola; tri žene sede kraj kanala, peru veš, udaraju njim o kamen da pobeli; čovek na konju, galopira, verovatno lokalni efendija, samo najimućniji seljaci imaju konje; u daljini bujna zelena priroda, a na kraju niz prašnjavih bronzanih brda. Egipat je, zapravo, širok samo pedesetak kilometara; ostalo je pustinja. Šta da radim? Svaki put kada pogledam Volfa osetim zebnju u srcu. Kako samo bulji u Bilija. Taj sjaj u njegovom oku. Nemir: kako gleda kroz prozor, a onda po vagonu, pa Bilija, mene, ponovo Bilija, stalno s bleskom u oku, likovanjem u pogledu. Trebalo bi da tešim Bilija. Volela bih da znam više o dečacima, imala sam četiri sestre. Kakva bih loša maćeha bila Biliju! Volela bih da ga pomazim, zagrlim, stegnem ga ili čak privučem, ali ne znam želi li to, možda bi mu bilo još teže. Možda bih mogla da skrenem njegove misli igrom. Baš glupa ideja. Možda nije tako glupa. Ovde mu je školska torba. Jedna sveska. Pogledao me radoznalo. Šta da igramo? Iks-oks. Četiri linije za okvir; moj iks u sredinu. Kako me gleda dok uzima olovku, mislim da je pristao na tu ludu ideju da meni ugodi! Njegov oks u uglu. Volf je zgrabio svesku, pogledao je, slegnuo ramenima, vratio je. Moj iks, Bilijev oks; rezultat će biti nerešen. Iduću igru ću mu prepustiti. Mogu da igram tu igru bez razmišljanja. Volf ima drugi radio-predajnik u Asjutu. Možda bih mogla da ostanem s njim i pokušam ga sprečiti da upotrebi radio. Nema šanse! Moram da odvedem Bilija, zatim da pozovem Vandama i kažem mu gde sam. Nadam se da je Vandam video atlas. Možda ga je sluga primetio i pozvao Glavni štab. Možda će biti na stolici čitav dan, neprimećen. Možda Vandam danas neće ni doći kući. Moram Bilija da oslobodim od Volfa, daleko od tog noža. Bili nacrta iks u centru novog okvira. Ja crtam oks, zatim užurbano žvrljam: Moramo pobeći, budi spreman. Bili nacrta iks i ok. Moj oks. Bilijev iks i Kada? Moj oks i Sledeća stanica. Bilijev treći iks čini liniju. Sabira iksove, zatim se likujući osmehne. Pobedio je. Voz usporava.
* * *
Vandam je znao da je voz ispred njega. Stao je u Gizi, nedaleko od piramida, da pita kada je voz prošao; zatim je stao i pitao to isto na tri sledeće stanice. Sada, posle sat vremena vožnje, nije morao da pita jer su put i pruga išle uporedo; svaka sa svoje strane kanala, pa će ugledati voz kada ga stigne. Svaki put kada je stao, popio je vode. Kapa uniforme, zaštitne naočare i maramica preko usta i oko vrata, štitili su ga od najgore prašine; ali sunce je strašno peklo i stalno je žedneo. Pretpostavio je da sigurno ima malu groznicu. Očigledno se prehladio, sinoć, ležeći satima na zemlji kraj reke. U grlu je osećao vruć dah, a leđa su ga bolela.
Morao se usredsrediti na put. Bio je to jedini put koji je išao duž celog Egipta, od Kaira do Asuana, i zbog toga je dobar deo bio asfaltiran; skoro je vojska neke delove popravila, ali je ipak morao da pazi na rupe i izbočine. Na sreću, put je bio prav kao strela, tako da je izdaleka mogao da vidi stoku, kola, karavan kamile i stada ovaca. Vozio je brzo, osim kroz sela i gradiće gde su se ljudi muvali po putu: ne bih hteo da ubijem dete da bih spasao drugo, pa makar i svoje.
Do sada je pretekao samo dva automobila, jedan ogromni rols-rojs i jedan izubijani ford. Rols-rojsom je upravljao uniformisan šofer, a pozadi je sedeo stariji engleski par; u starom fordu se vozilo bar desetak Arapa. Vandam je sada već bio prilično siguran da Volf putuje vozom.
Odjednom je u daljini čuo zvižduk. Napred, sa svoje leve strane ugledao je, bar dva kilometra dalje, perjanicu belog dima, koju je bez sumnje ispuštala lokomotiva. Bili! Elena! Dao je gas.
Paradoksalno, dim lokomotive ga je podsetio na Englesku, na blage padine, beskrajna zelena polja, zvonike crkava iznad krošnji hrastova i prugu u dolini sa zadimljenom lokomotivom koja nestaje u daljini. Na trenutak se vratio u tu englesku dolinu, mirišući vlažan jutarnji vazduh; zatim je slika nestala i ponovo je gledao metalno plavo afričko nebo, pirinčana polja, palme i daleka smeđa kamena brda.
Voz je ulazio u grad. Vandam nije više znao imena mesta: nije bio dobar iz geografije, a izgubio je osećaj za daljinu koju je prešao. Bio je to neki mali gradić. Ima možda tri-četiri zgrade od cigala i pijacu.
Voz će stići tamo pre njega. Smislio je plan, znao je šta će da radi, ali trebalo mu je vremena, nije mogao da utrči u stanicu i skoči na voz bez pripreme. Ušao je u grad i odmah usporio. Ulica je bila zakrčena malim stadom ovaca. Starac koji je pušio na pragu gledao je Vandama: Evropljanin na motociklu je bio redak, ali ne i nepoznat prizor. Magarac vezan za drvo njakao je na motocikl. Bivo koji je pio iz kofe nije čak ni podigao glavu. Dvoje prljave dece u ritama trčalo je pored motocikla, držeći zamišljen volan, vičući „brrrm, brrrm". Vandam zapazi železničku stanicu. S trga nije mogao da vidi peron jer ga je zakrčila dugačka, niska stanična zgrada; ali mogao je videti izlaz i svakog ko je izašao. Sačekaće napolju dok voz ne krene, za slučaj da Volf siđe; tada će krenuti dalje i
stići na sledeću stanicu mnogo pre voza. Zaustavio je motocikl i ugasio
motor.
* * *
Voz se polako kotrljao između spuštenih perona. Elena je videla strpljiva lica ljudi iza rešetaka, čekajući da voz prođe kako bi prešli prugu: debeli čovek na magarcu, mali dečak s kamilom na kanapu, konjska zaprega, grupica ćutljivih starih žena. Kamila se spustila na kolena i dečak je počeo da je tuče štapom po njušci, zatim je prizor nestao s vidika. Za trenutak će voz ući u stanicu. Ponestalo joj je hrabrosti. Ne ovog puta, pomislila je.
Nisam stigla da smislim plan. Na sledećoj stanici, hajde da to ostavim za sledeću stanicu.
Ali rekla je Biliju da će pokušati da pobegnu kada voz stane. Ako ništa ne preduzme, neće joj više verovati. Mora to uraditi sada.
Pokušala je da smisli plan. Šta je bilo najvažnije? Da Bilija udalji od Volfa. Samo to je bilo važno. Dati Biliju priliku da beži, a onda sprečiti Volfa da ga stigne. Odjednom joj se ukazala živa slika jedne tuče u detinjstvu, u prljavoj ulici u predgrađu Aleksandrije: stariji dečak, izazivač, napao je, a drugi se umešao i, rvući se s klipanom, vikao joj: „Trči, trči!" A ona je stajala gledajući tuču, užasnuta ali kao opčinjena. Nije mogla da se seti kako se tuča završila.
Osvrnula se oko sebe.
Misli brzo! Sedeli su u otvorenom vagonu s petnaest ili dvadeset redova sedišta. Ona i Bili su sedeli jedno pored drugoga u pravcu vožnje. Volf na sedištu preko puta njih. Kraj njega je bilo jedno prazno mesto. Iza njega su bila vrata. Ostali putnici bili su mešavina Evropljana i bogatih Egipćana, svi u zapadnjačkim odelima. Svima je bilo vrućina. Putnici su bili umorni i iznervirani. Nekoliko ih je spavalo. Na gornjem kraju vagona služitelj je grupu egipatskih oficira služio čajem u čašama.
Kroz prozor je ugledala malu džamiju, zatim francusku sudnicu, pa zgradu železničke stanice. Pored asfaltiranog perona, u prašnjavoj zemlji raslo je nekoliko stabala. Ispod jednog sedeo je prekrštenih nogu starac, pušeći cigaretu. Na usku klupu nabilo se šest Arapa u vojničkoj uniformi. Trudna žena nosila je u naručju malo dete. Voz je stao.
Ne još, pomislila je Elena; ne još. Trenutak za akciju biće neposredno pre nego što voz krene. Volf će imati manje vremena da ih stigne. Sedela je ukočena od uzbuđenja. Na peronu je bio sat s rimskim brojevima. Zaustavio se na pet minuta do pet. Kod prozora je prišao prodavač nudeći voćne sokove. Volf ga otera pokretom ruke.
U vagon je ušao sveštenik u koptskoj odeći i seo pored Volfa, rekavši ljubazno:
- Vous permettez, m'sieur?*
Volf se ljubazno osmehnuo, odgovorivši:
- Je vous en prie.**
Elena je promrmljala Biliju:
- Kada čuješ zviždaljku, trči na vrata i siđi s voza. - Srce joj je kucalo brže: odluka je pala.
Bili ne reče ništa.
- Šta je to bilo? - pitao je Volf. Elena je skrenula pogled. Čuo se zvižduk.
Bili pogleda Elenu, oklevajući.
Volf se namrštio.
Elena se bacila na Volfa; rukama je zgrabila njegovo lice. Odjednom ju je obuzeo bes i mržnja prema njemu zbog poniženja, strepnje i bola koji joj je naneo. Podigao je ruke da se zaštiti, ali to nije zaustavilo njen napad. Iznenadila ju je sopstvena snaga. Grebala mu je lice noktima i videla kako je krenula krv.
Sveštenik iznenađeno uzviknu.
Preko naslona Volfove klupe videla je da je Bili potrčao ka vratima i kako se mučio da ih otvori.
Srušila se na Volfa, udarivši licem u njegovo čelo. Uspravila se i pokušala da mu izgrebe oči.
Na kraju se pribrao i besno prodrao. Odgurnuo je Elenu, ustajući. Zgrabila gaje s obe ruke za košulju. Tada ju je udario. Ruka, stegnuta u pesnicu, zamahnula je odnekud ispod pojasa i udarila je u vilicu. Nije ni slutila da udarac pesnicom može tako da boli. Na trenutak je obnevidela. Ispustila je Volfovu košulju i pala na klupu. Vratio joj se vid i ugledala je Volfa kako skače prema vratima. Ustala je.
Bili je uspeo da otvori vrata. Videla je kako ih je širom odgurno i iskočio na peron. Volf je skočio za njim. Potrčala je ka vratima.
Bili je trčao peronom kao vetar. Volf za njim. Nekoliko Egipćana koji su stajali tu pratilo je zbunjeno što se događa, ali niko nije ništa preduzeo. Elena je sišla s voza i potrčala za Volfom. Voz je bio spreman da krene. Volf je potrčao svom snagom. Elena je uzviknula:
- Trči, Bili, trči!
_________________________________
*Vous permette, m'sieur? (franc.) - Da lije slobodno, gospodine? (Prim. prev.)
** Je vous en prie. (franc.) - Izvolite. (Prim. prev.)
Bili se osvrnuo preko ramena. Već je bio nadomak izlaza. Tamo je stajao službenik u mantilu koji kontroliše karte, i koji sve to posmatrao otvorenih usta. Elena je pomislila: neće ga pustiti napolje, nema kartu.
Nije važno, shvatila je, jer je voz počeo da klizi, a Volf je morao da se vrati. Volf je pogledao voz, ali nije usporio. Elena je videla da Volf neće uhvatiti Bilija. Pomislila je: Uspeli smo! Bili je posrnuo i pao.
Okliznuo se na pesak ili na list. Izgubio je ravnotežu, poleteo kroz vazduh ponesen trkom i pao. Volf se u trenutku našao nad njim, sagnuo se da ga podigne. Elena ih je stigla i skočila Volfu na leđa. Volf se zaneo, ispustivši Bilija. Elena se okačila o Volfa. Voz je klizio polako, ali sigurno. Volf je zgrabio Elenine ruke, i otresao ih sa svojih širokih ramena, zbacivši je na zemlju.
Na trenutak je ležala omamljena. Osvrnuvši se videla je da je Volf prebacio Bilija preko ramena. Dečak je vikao i udarao po njegovim leđima. Volf je potrčao nekoliko koraka uz voz u pokretu, zatim uskočio u jedna otvorena vrata. Elena je htela da ostane, htela je da nikada više ne vidi Volfa; ali nije mogla da ostavi Bilija. S mukom se podigla.
Trčala je, posrćući, pored voza. Neko joj je pružio ruku. Uhvatila ju je i uskočila.
Bedno je podbacila. Bila je ponovo na početku. Osećala se slomljeno.
Pošla je za Volfom kroz vagone, nazad do njihovih sedišta. Nije gledala lica ljudi pored kojih je prolazila. Videla je kako je Volf udario Bilija po zadnjici i gurnuo ga na njegovo mesto. Dečak je tiho plakao.
Volf se okrenuo ka Eleni.
- Glupa, luda devojko - rekao je glasno da bi ga ostali putnici čuli. Zgrabio ju je za ruku i privukao. Udarao ju je po licu dlanom, pa nadlanicom, pa opet dlanom, ponovo i ponovo. Bolelo ju je, ali Elena nije imala snage da se odupre. Na kraju je sveštenik ustao, dodirnuo Volfovo rame i nešto kazao.
Volf ju je pustio i seo. Osvrnula se. Svi su gledali u nju. Niko joj nije priskočio u pomoć jer je bila ne samo Egipćanka, nego još i žensko, a žene, kao i kamile, povremeno treba tući. Kada se srela s očima drugih putnika, spustili su nelagodno pogled, nastavili da čitaju novine, knjige ili gledaju kroz prozor. Niko nije progovorio.
Pala je na klupu. U njoj je ključao nemoćan bes. Zamalo, zamalo su uspeli da pobegnu.
Zagrlila je rukom dečaka i privukla ga. Milovala ga je po kosi. Posle nekog vremena je zaspao.

27.

Vandamje čuo kloparanje lokomotive, pokretanje vagona i ponovo kloparanje. Voz je ubrzao i izašao iz stanice. Popio je gutljaj vode. Čutura je bila prazna. Vratio ju je nazad u korpu. Popušio je cigaretu i bacio opušak. S voza je sišlo samo nekoliko seljaka. Nagazio je na starter i odvezao se.
Za nekoliko trenutaka izašao je iz gradića na ravan, uzan put pored kanala. Ubrzo je voz zaostao. Bilo je podne: sunce je bilo toliko vrelo da se činilo kao da se može opipati. Vandam pomisli da bi mu, ako ispruži ruku, vrućina izvukla svu tečnost iz tela. Put se pružao u svetlucavi beskraj. Kako bih se lepo ohladio i osvežio da se spustim pravo u kanal, razmišljao je.
Negde na putu doneo je odluku. Pošao je iz Kaira samo sa željom da spase Bilija; ali, postepeno je shvatio da mu to nije jedini zadatak. Rat je još trajao.
Bio je skoro siguran da je Volf sinoć bio previše zauzet da se javi radiom u ponoć. Jutros je predao Egipćanima predajnik, bacio knjigu u reku i spalio ključ šifre. Verovatno ima rezervnu radio-stanicu, Rebeku i još jedan ključ šifre; a mesto gde ih je sakrio je Asjut. Ako želi da njegov plan zavaravanja bude sproveden u delo, Vandam mora da dođe do radija i ključa, a to znači da mora da pusti Volfa da stigne do Asjuta i uzme rezervni radio.
Sigurno je to bila mučna odluka, ali ju je Vandam nekako doneo. Mora da izbavi Bilija i Elenu, ali tek pošto Volf uzme svoj rezervni predajnik. Biće to teško za dečaka, okrutno, ali najgore, otmica već je prošlost, nije se moglo ispraviti, a živeti pod nacističkom vlašću, dok ti je otac u koncentracionom logoru, bilo bi takođe okrutno i teško.
Pošto je doneo tu odluku, teška srca, morao je sa sigurnošću utvrditi da je Volf stvarno u vozu. Smišljajući kako to da proveri, smislio je i način na koji će u isto vreme malo olakšati stvari Biliju i Eleni.
Kada je stigao u sledeći grad, zaključio je da je bar za petnaest minuta pretekao voz. Bio je to gradić sličan prošlom: iste životinje, isto tako prašnjave ulice, podjednako spori ljudi, slična gomila kuća od cigala. Policijska stanica nalazila se na trgu, preko puta železničke stanice, s jedne strane bila je prostrana džamija, a s druge mala crkva. Vandam se zaustavio ispred stanice i nekoliko puta nestrpljivo pritisnuo sirenu.
Iz zgrade su izašla dva policajca: sedi čovek u beloj uniformi s revolverom o pojasu, i mladić od osamnaest do dvadeset godina, nenaoružan. Stariji čovek je zakopčavao košulju. Vandam siđe s motora i povika:
- Mirno! - Oba policajca se ukočiše i salutiraše. I Vandam je takođe salutirao, zatim se rukovao sa starijim. - Jurim opasnog zločinca, treba mi vaša pomoć - rekao je dramatično. Policajcu zasijaše oči.
- Pođimo unutra.
Vandam je predvodio. Osećao je da sve čvrsto drži u svojim rukama. Nije uopšte bio siguran u svoj položaj ovde, pa ne bi mogao mnogo da učini ako policajci ne budu hteli da sarađuju. Ušao je u zgradu. Kroz otvorena vrata ugledao je telefon na stolu. Ušao je u tu prostoriju, a policajci za njim.
- Pozovite britanski Glavni štab u Kairu - kazao je starijem čoveku. Dao mu je broj, a čovek je podigao slušalicu. Vandam se okrenu ka mlađem. - Da li si video motocikl?
- Da, da. - Mladić energično klimnu glavom.
- Da li znaš da ga voziš?
Mladić se oduševio tom idejom.
- Znam dobro da vozim. 
- Izađi i probaj.
Mladić u nedoumici pogleda starešinu, koji je vikao u telefon.
- Idi - odvrati Vandam.
Mladić je izašao.
Stariji čovek pruži slušalicu Vandamu.
- Dobili ste Glavni štab.
- Spojite me s kapetanom Džejksom, brzo - rekao je Vandam i sačekao.
Posle minut-dva, javio se Džejksov glas:
- Halo, da?
- Ovde Vandam. Ja sam na jugu, pratim trag.
- Ovde je prava panika od kada su generali saznali šta se sinoć dogodilo. Brigadir je dobio mlade, a Bog leti unaokolo kao prdež u pantalonama. Gde ste vi, ser?
- Nije bitno, ionako tu neću ostati dugo, a za sada moram da radim sam. Da bih obezbedio maksimalnu podršku genijalnog aparata... - izražavao se tako da ga policajac ne razume - hoću da izvedeš svoju impersonifikaciju ujaka Ričija. Spreman?
- Da, ser.
Vandam pruži slušalicu sedom policajcu i skloni se. Mogao je da nasluti šta je Džejks govorio. Policajac se ne svesno ukočio i ispravio ramena kada mu je Džejks davao instrukcije, nimalo nejasnim rečima, da učini sve što Vandam traži i to brzo.
- Da, ser! - rekao je policajac nekoliko puta. Na kraju je odvratio:
- Molim vas, budite sigurni, ser i gospodine, da ćemo učiniti sve što je u našoj moći... - Naglo je stao. Vandam pogodi da je Džejks prekinuo vezu. Policajac po­gleda Vandama i zatim reče u slušalicu: - Do viđenja.
Prišao je prozoru i pogledao napolje. Mladi policajac vozio se u krugovima preko trga, stiskajući sirenu i forsi­rajući motor. Nekoliko ljudi se okupilo da ga gleda, a go­mila dece je trčala za motociklom. Mladić se nacerio od uva do uva. Zadovoljiće se, pomislio je Vandam.
- Slušajte. Ja ću ući u voz za Asjut kada za nekoliko minuta stigne. Na sledećoj stanici ću sići. Želim da se vaš momak odveze mojim motociklom tamo i čeka me. Razumete?
- Da, ser - potvrdi čovek. - Znači li to da će voz stati ovde?
- Zar obično ne staje?
- Asjutski voz ovde obično ne staje.
- Onda idite na stanicu i recite im da ga zaustave!
- Da, ser! - Istrčao je napolje.
Vandam ga je pratio pogledom preko trga. Nije još čuo voz. Mogao je još jednom da pozove. Podigao je slušalicu, sačekao da se javi centrala, zatim tražio vezu s vojnom bazom u Asjutu. Bilo bi čudo da telefon dva puta zaredom funkcioniše kako treba. Čudo se dogodilo. Asjut se javio i Vandam je tražio vezu s kapetanom Njumanom. Dugo je čekao dok ga nisu našli. Na kraju se javio.
- Ovde Vandam. Mislim da sam na tragu vašem čoveku s nožem.
- Odlično, ser! - kazao je Njuman. - Mogu li vam nekako pomoći?
- Slušajte me. Moramo da radimo veoma oprezno. Iz različitih razloga koje ću vam objasniti kasnije. Radim sasvim sam, a poći za Volfom s odredom naoružanih vojnika bilo bi gore od uzaludnog.
- Razumeo. Šta vam treba od mene?
- Stići ću u Asjut za dva sata. Treba mi taksi, komforna galabija i jedan dečak. Možete li to?
- Naravno, nema problema. Stižete li putem?
- Sastanak na prilazu gradu, važi?
- Odlično. - Vandam je čuo daleko kloparanje lokomotive. - Moram da krenem.
- Čekaću vas.
Vandam ostavi novčanicu od pet funti na sto pored telefona, malo
bakšiša nikada ne šteti. Izašao je na trg. U daljini prema severu mogao je da vidi dim voza koji se približavao. Mlađi policajac se doveze na motociklu.
- Ja idem vozom. Ti se odvezi motociklom do sledeće stanice i čekaj me tamo. Važi?
- Važi, važi! - Oduševio se.
Vandam izvadi funtu i pocepa je na dva dela. Mladiću se oči raširiše.
- Drugu polovinu dobijaš kada se nađemo tamo.
- Dobro!
Voz samo što nije ušao u stanicu. Vandam pretrča preko trga. Stariji policajac ga je čekao.
- Šef stanice će zaustaviti voz.
Vandam je klimnu glavom.
- Hvala vam. Kako se zovete?
- Narednik Nezbah.
- Spomenuću vas u Kairu. Do viđenja. - Vandam je požurio na peron. Otrčao je na jug da se ukrca u prvi vagon, a da ga kroz prozore niko od putnika ne primeti.
Voz je ušao, izbacujući dim. Šef stanice je pošao peronom do mesta gde je stajao Vandam. Kada je voz stao, šef stanice je porazgovarao sa mašinovođom i pratiocem. Vandam je dao svoj trojici bakšiš i popeo se na voz.
Ušao je u vagon trećeg razreda. Volf je sigurno putovao prvim. Počeo se probijati vagonom, zaobilazeći ljude koji su sedeli na podu pored sanduka, kutija i životinja. Primetio je da na podu sede uglavnom žene i deca: klupe su zauzeli muškarci s bocama piva i cigaretama. U vagonu je bilo neizdrživo vruće i smrdelo je. Neke žene su kuvale u provizornim pećima: to je nesumnjivo bilo opasno! Skoro je zgazio malo dete koje je puzalo po prljavom podu. Imao je osećaj da bi ga, da nije izbegao dete, u trenutku svi linčovali.
Prošao je kroz tri vagona trećeg razreda i stigao ispred vrata prvog. Ispred njega je na maloj drvenoj stolici sedeo čuvar i pio čaj iz čaše. Ustao je:
- Želite li čaja, generale?
- Ne, hvala. - Vandam je morao da viče kako bi ga čovek čuo zbog buke ispod njih. - Moram da proverim dokumenta svih putnika prvog razreda.
- Sve je u redu, sve je vrlo dobro - odvratio je stražar, trudeći se da bude uslužan.
- Koliko ima vagona prvog razreda?
- Sve je u redu...
Vandam se sagnu i zaurla čoveku u uvo.
- Koliko ima vagona prvog razreda?
Čuvar podiže dva prsta.
Klimnuo je glavom i uspravio se. Pogledao je vrata. Odjednom više nije bio siguran ima li živce da to uradi. Pomislio je kako Volf nikad nije dobro video njegovo lice, a i u onom prolazu su se borili u mraku, mada nije bio potpuno siguran u to. Posekotina na licu može da ga oda, ali je sada skoro potpuno obrasla bradom. Ipak, trudiće se da tu stranu lica ne okreće prema Volfu. Pravi problem bio je Bili. Vandam je na neki način morao da upozori sina da ćuti i pravi se kako ga nije prepoznao. Nije bilo načina da se to unapred isplanira, u tome je bio problem. Jednostavno je morao ući i misliti u letu. Duboko je udahnuo i otvorio vrata. Prolazeći, bacio je brz i nervozan pogled na prva sedišta; nije nikog prepoznao. Dok je zatvarao vrata, okrenuo je leđa unutrašnjosti, zatim se ponovo okrenuo. Pogledom je brzo pretražio redove klupa: Bilija nije bilo.
Obratio se najbližim putnicima.
- Vaša dokumenta, molim, gospodo.
- Šta se dešava, majore? - upitao je jedan egipatski pukovnik.
- Rutinska provera, ser - odgovorio je Vandam.
Polako je napredovao sredinom, proveravajući dokumenta. Do sredine vagona je tako dobro proučio putnike da je sa sigurnošću mogao reći da Volf, Elena i Bili nisu u tom vagonu. Osećao je da mora da završi s pantomimom provere dokumenata pre nego što pređe u sledeći vagon. Počeo se pitati da lije pogrešio u nagađanju. Možda ipak nisu u vozu; možda čak nisu krenuli za Asjut; možda je znak u geografskom atlasu bio trik...
Stigao je na kraj vagona i prešao na prostor između dva vagona. Ako je Volf u vozu, sada ću ga videti. Ako je Bili ovde... ako je Bili ovde...
Otvorio je vrata.
Odmah je primetio dečaka. Osetio je oštar bol, kao da je ranjen. Dečak je spavao na sedištu, jedva dodirujući nogama pod, tela sklupčanog u stranu, kose preko čela. Spavao je otvorenih usta, a vilica mu se lagano pomerala: Vandam je znao, jer je to već video, da Bili u snu škrguće zubima.
Žena koja ga je zagrlila i na čijim grudima je ležala dečakova glava, bila je Elena. Vandama je spopao zbunjujući osećaj već viđenog: to ga je
podsetilo na veče kada ju je zatekao kako ljubi Bilija za laku noć...
Elena je podigla pogled.
Njene oči su uhvatile Vandamov pogled. Video je kako je promenila izraz lica; oči joj se raširile, usta samo što nisu kriknula od iznenađenja: kako je bio spreman za nešto tako, brzo je podigao prst na usta. U trenutku je razumela i spustila pogled; međutim, Volf je uhvatio njen pogled i okrenuo glavu da vidi šta je ugledala.
Sedeli su Vandamu s leve strane, a Volfov nož je posekao njegov levi obraz. Vandam se okrenuo leđima prema vagonu i rekao putnicima s desne strane prolaza:
- Vaša dokumenta, molim.
Nije računao s tim da će Bili spavati.
Pripremio se da sinu kao i Eleni da brzi znak i nadao se da će dečak biti budan kako bi prikrio svoje iznenađenje, kao što je to učinila Elena. Ali ovo sada bila je drugačija situacija. Ako se Bili probudi i ugleda oca, odaće se verovatno pre nego što se pribere.
Vandam se okrenu Volfu i reče:
- Isprave, molim.
Sada je prvi put video neprijatelja licem u lice. Volf je bio privlačna bitanga. Njegovo lice imalo je jake crte: široko čelo, orlovski nos, pravilne bele zube, široku vilicu. Samo oko očiju i u uglovima usana bilo je tragova slabosti, sklonosti da sebi ugađa, izopačenosti. Pružio je dokumenta i onda se zagledao kroz prozor, dosađujući se. Dokumenta su glasila na ime Aleks Volf, vila Le Olivije, Garden siti. Taj čovek je bio neverovatno drzak.
- Kuda putujete, ser? - pitao je Vandam.
- Asjut.
- Poslovno?
- U posetu rodbini. - Glas mu je bio snažan i dubok, i Vandam ne bi primetio akcenat da nije toliko pazio na njega.
- Da li ste vi zajedno?
- To je moj sin i njegova dadilja - odgovorio je Volf.
Vandam uze Elenina dokumenta i baci pogled na njih.
Poželeo je da ščepa Volfa za vrat i trese ga dok mu kosti ne zaklepeću. To je moj sin i njegova dadilja. Bitanga! Vratio je Eleni dokumenta.
- Nema potrebe da budite dete - kazao je. Okrenuo se svešteniku i uze pružena dokumenta.
- O čemu se radi, majore? - upitao je Volf.
Vandam ga ponovo pogleda i vide da na bradi ima svežu, veoma
dugačku ogrebotinu: možda se Elena opirala.
- Bezbednost, ser.
- I ja putujem do Asjuta - dodao je sveštenik.
- Tako? - upitao je Vandam. - U samostan?
- Tako je. I vi ste čuli za njega, znači.
- Mesto gde je sveta porodica boravila posle lutanja pustinjom.
- Baš tako. Da li ste bili tamo?
- Još ne... možda ću ovog puta uspeti.
- Nadam se.
Vandam mu pruži dokumenta.
- Hvala. - Izašao je u prolaz i u sledećem redu nastavio da proverava dokumenta. Kada je podigao pogled, sukobio se s Volfovim očima. Volf ga je gledao bezizražajno. Pitao se da li je uradio nešto sumnjivo. Kada je sledeći put podigao pogled, Volf je gledao kroz prozor.
O čemu razmišlja Elena? Očigledno se pita šta planiram? Možda pogađa moje namere. Ipak, sigurno joj je teško da sedi mirno i gleda me kako prolazim bez reči. Ali sada makar zna da nije sama.
O čemu je Volf razmišljao? Da li je nestrpljiv, likuje, uplašen ili jedva čeka... Vandam je osetio da nije nijedno od toga; dosađivao se.
Stigao je na kraj vagona i pregledao poslednje papire. Upravo ih je vraćao i pošao dalje, kada je čuo krik od k¬ga mu se zabo nož u srce:
- To je moj tata!
Podigao je pogled. Bili je trčao prolazom prema njemu, posrćući, klateći se sjedne na drugu stranu, udarajući o sedišta, ispruženih ruku.
Oh, Bože!
Iza Bilija Vandam je video kako Volf i Elena ustaju i gledaju; Volf napeto, Elena uplašeno. Vandam je otvorio vrata iza sebe, praveći se da nije primetio Bilija, i prošao dalje. Bili dotrča za njim. Vandam zalupi vratima.
Zagrlio je Bilija.
- Sve je u redu. Sve je u redu - smirivao ga je.
Volf bi mogao da dođe da proveri.
- Oteli su me! - rekao je Bili. - Propustio sam geografiju i stvarno sam se plašio!
- Sada je sve u redu. - Osetio je da sada više ne može napustiti Bilija. Moraće da zadrži dečaka, ubije Volfa, napusti svoj plan zavaravanja i radio i ključ šifre... Ne, to mora da uradi, to se mora uraditi... Suzbijao je svoje instinkte. - Slušaj me - kazao je. - Ovde sam, bdim nad tobom, ali moram da uhvatim tog čoveka, a neću da sazna ko sam. On je taj nemački špijun kojeg jurim, razumeš?
- Da, da...
- Slušaj. Možeš li da se praviš da si pogrešio? Možeš li da se pretvaraš da nisam tvoj otac? Možeš li da se vratiš kod njega?
Bili je zurio otvorenih usta. Nije rekao ništa ali je njegovo biće govorilo: Ne, ne, ne!
- Ovo je prava deks priča, Bili, a mi smo u njoj, ti i ja. Moraš da se vratiš kod tog čoveka, i praviš se da je došlo do zabune. Ali zapamti, biću tu, a zajedno ćemo uspeti da uhvatimo špijuna. Da li je to u redu? Da li je u redu?
Bili ništa ne odgovori.
Vrata se otvoriše i Volf uđe.
- Šta se dogodilo? - upitao je.
Vandam namesti ljubazan izraz i natera se na osmeh.
- Izgleda da se probudio i zamenio me s ocem. Mi smo sličnog rasta, vi i ja... Rekli ste da ste mu otac, zar ne?
Volf je pogledao Bilija.
- Kakva besmislica! - rekao je odsečno. - Odmah se vrati na sedište.
Bili se nije pomerio. Vandam spusti ruku na Bilijevo rame.
- Hajde, mladiću - kazao je. - Hajde da dobijemo rat.
Stara uzrečica je upalila. Bili se hrabro osmehnuo.
- Izvinite, gospodine - odvratio je. - Verovatno sam sanjao.
Vandam oseti kako mu srce puca.
Bili se okrenuo i vratio u vagon. Volf pođe za njim, a Vandam takođe. Dok su išli prolazom, voz je usporio. Shvatio je da se već približavaju sledećoj stanici, gde će ga čekati motocikl. Bili je stigao do sedišta i seo. Elena je u nedoumici gledala u Vandama. Bili dodirnu njenu ruku i reče:
- Sve je u redu, zbunio sam se. Verovatno sam sanjao. - Pogledala je Bilija, zatim Vandama i oči joj se čudno zasijaše: kao da će zaplakati.
Vandam nije hteo da prođe pored njih. Hteo je da sedne, razgovara, uradio bi bilo šta samo da produži trenutak s njima. Kroz prozor se video još jedan mali prašnjavi grad. Savladao je iskušenje i zastao na vratima vagona.
- Srećan put - obratio se Biliju.
- Hvala vam, gospodine.
Izašao je.
Voz uđe u stanicu i stade. Vandam je sišao i pošao nekoliko koraka
peronom. Stajao je u senci perona i čekao. Niko drugi nije sišao, ali se dvoje-troje pridošlica popelo u vagone trećeg razreda. Čuo je zvižduk i voz je polako krenuo. Vandamove oči bile su uperene u prozor na Bilijevo sedište. Kada je prozor klizio pored njega, ugledao je Bilijevo lice. Bili je podigao ruku i slabašno mahnuo. Vandam je odgovorio mahanjem i lica je nestalo. Vandam primeti da sav drhti. Pratio je pogledom voz koji je nestajao u daljini. Kada je skoro nestao s vidika, izašao je iz stanice. Napolju ga je čekao njegov motocikl s mladim policajcem. Sedeo je na motoru i objašnjavao njegove tajne maloj grupi obožavalaca motocikala. Vandam mu je dao drugu polovinu novčanice. Mladić je salutirao.
Seo je na motocikl i pokrenuo ga. Nije znao kako će mladić stići kući, a nije ga ni bilo briga. Izašao je iz grada na put prema jugu. Vrućina je još uvek bila strašna.
Ubrzo je Vandam prestigao voz. Izračunao je da će doći u Asjut tridesetak minuta pre njega. Kapetan Njuman će ga dočekati. Vandam je u glavnim crtama znao šta će dalje, ali će pojedinosti morati da improvizuje usput.
Ubrzao je ispred voza koji je nosio Bilija i Elenu, jedina bića koja je voleo. Objašnjavao je sam sebi da je postupio pravilno, najbolje za sve njih, najbolje za Bilija. Međutim, duboko u sebi jedan glas je govorio: okrutno, okrutno, okrutno.

28.

Voz je ušao u stanicu i stao. Elena ugleda tablu na kojoj je arapski i latinicom pisalo Asjut. Užasnuta, shvati da su stigli.
Osetila veliko olakšanje kada je u vozu ugledala Vandamovo drago, zabrinuto lice. Na trenutak se zanela: konačno je sve gotovo. Pratila je njegovu pantomimu s dokumentima, očekujući da će svakog trenutka izvući revolver, otkriti koje ili napasti Volfa. Polako je shvatila da to neće biti tako jednostavno. Bila je zapanjena, ili bolje reći užasnuta, ledenom smirenošću kojom je Vandam svog sina poslao nazad Volfu; a dečakova hrabrost joj se činila neverovatnom. Još više se demoralisala kada je videla kako Vandam na peronu maše. Kakvu je to igru igrao?
Naravno, još je mislio o šifri Rebeke. Sigurno ima neki plan da spase nju i Bilija i da se domogne ključa šifre. Volela bi da je znala kako će to da uradi. Činilo se da Bilija, na sreću, nisu mučile takve misli: njegov otac držao je situaciju pod kontrolom i dečaku očigledno nije padalo na pamet da se očevi planovi mogu izjaloviti. Dobio je podstrek, zanimao se za predele kojim je voz prolazio, i čak je upitao Volfa gde je nabavio nož. Elena je želela da ima toliko vere u Vilijama Vandama.
I Volf je bio dobro raspoložen. Incident s Bilijem ga je uplašio, gledao je Vandama neprijateljski i sa strahom, ali to što je Vandam sišao s voza kao da ga je smirilo. Posle toga njegovo raspoloženje je bilo promenljivo, između dosade i uzbuđenja, a sada, stigavši u Asjut, prevladalo je uzbuđenje. U poslednja dvadeset četiri sata Volf se nekako izmenio, pomislila je. Kada ga je upoznala bio je veoma smiren, ljubazan. Lice mu je retko kada odavalo spontanu emociju osim blage arogancije, crte lica su uglavnom bile mirne, pokreti skoro tromi. Sada je sve to nestalo. Bio je nervozan, nervozno se osvrtao i svakih nekoliko sekundi usta su mu se neprimetno trzala, kao da će se nasmejati, ili možda grimasom pokazati svoje misli. Hladnokrvnost, koja je nekada bila deo njegove prirode, sada je izgledala kao napukla fasada. Pretpostavila je da je to zato jer je njegova borba s Vandamom postala okrutna. Ono što je počelo kao smrtonosna igra, pretvorilo se u smrtonosnu borbu. Neobično je bilo što je bezobzirni Volf postajao očajan, a Vandam sve hladnokrvniji.
Elena je pomislila: samo da u hladnokrvnosti ne pretera.
Volf je ustao i skinuo s rešetke svoj kofer. Elena i Bili pošli su za njim iz vagona na peron. Grad je bio veći i prometniji od onih koje su prošli, a stanica puna ljudi. Dok su silazili s voza, gurali su ih oni koji su pokušavali da se ukrcaju. Volf, za glavu viši od većine ljudi, osvrtao se tražeći izlaz, ugledao ga i počeo da krči put kroz gomilu. Odjednom je prljavi bosonogi dečak u zelenoj prugastoj pidžami zgrabio Volfov kofer, vičući:
- Ja nađem taksi! Ja nađem taksi! - Volf nije ispuštao kofer, ali ni dečak. Ne znajući kako da se otarasi dečaka, a i zato što mu je bilo neprijatno, pustio je da ga odvuče do izlaza pa je na kraju samo slegnuo ramenima.
Pokazali su karte i izašli na trg. Bilo je kasno popodne, ali je sunce ovde na jugu još jako grejalo. Trg je bio okružen prilično visokim zgradama, jedna se zvala Grand hotel. Ispred stanice bio je red fijakera. Elena se osvrtala, očekujući četu vojnika spremnu da uhapsi Volfa. Od Vandama nije bilo ni traga. Volf na arapskom reče dečaku:
- Hoću motorni taksi. - Nekoliko metara iza fijakera bio je parkiran takav taksi, stari moriš. Dečak ga povede ka njemu. - Uđi napred - obratio se Eleni. Dao je dečaku novčić i seo pozadi s Bilijem. Vozač je nosio tamne naočare i arapsku kefiju da se zaštiti od sunca. - Na jug, prema samostanu - reče Volf na arapskom.
- U redu - odgovorio je vozač.
Eleni zastade srce. Prepoznala je glas. Pogledala je vozača. Bio je to Vandam.
Vandam je krenuo sa stanice, razmišljajući: do sada je išlo dobro, osim arapskog. Nije mu palo na pamet da će se Volf obraćati taksisti na arapskom. Vandamovo poznavanje tog jezika bilo je krajnje oskudno, ali je umeo davati, i zato ih je i razumeo, smernice za kretanje. Mogao je da odgovara jednostavnim rečima, samo glasovima, ili čak engleski jer su Arapi koji su makar malo znali jezik želeli da ga primene, čak i kada bi im se neki Evropljanin obratio na arapskom. Snaći će se ako Volf ne poželi da razgovara o vremenu ili letini. Kapetan Njuman ga je dočekao sa svim što je Vandam tražio, uključivši i diskreciju. Čak je pozajmio Vandamu svoj revolver, enfild 38 sa šest metaka, koji je Vandam gurnuo u džep pantalona ispod pozajmljene galabije. Dok je čekao voz, proučio je Njumanovu kartu Asjuta i okoline, tako da je otprilike znao kako da izađe iz grada na put prema jugu. Provezao se kroz čaršiju, svirajući skoro neprekidno, po egipatskoj navici, opasno blizu ogromnih drvenih točkova zaprega, gurajući branicima ovce s puta. S obe strane ulice nalazile su se radnje, kafane i radionice. Neasfaltirani put bio je prekriven prašinom, đubretom i izmetom. Zavirivši u retrovizor, Vandam je video da se četvoro ili petoro dece vozi na zadnjem braniku.
Volf je nešto rekao, ali ovog puta Vandam to nije razumeo. Pravio se da nije čuo. Volf je ponovio. Vandam je shvatio reč benzin. Volf je pokazivao garažu. Vandam potapša pokazivač goriva na komandnoj tabli na kojem se videlo da je rezervoar pun.
- Kifaja - rekao je. - Dosta. - Volfa je to, naizgled, zadovoljilo.
Vandam je, pretvarajući se da podešava ogledalo, krišom gledao Bilija, pitajući se da li je prepoznao oca. Bili je oduševljeno zurio u Vandamov potiljak. Pomislio je: pobogu, nemoj da nas odaš!
Grad je ostao iza njih, jurili su na jug po pravom pustinjskom putu. S leve strane su se nizala navodnjavana polja i šumarci; s desne se nalazio zid granitnih brda, obojenih svetlosmeđim slojem sitnog peska. Raspoloženje u automobilu bilo je neobično. Vandam je osećao Eleninu napetost, Bilijevo oduševljenje i Volfovu nestrpljivost. On lično bio je nervozan. Šta je od svega toga osećao Volf? Da se špijun samo jednom čestito zagledao u taksistu, shvatio bi daje to isti čovek koji je u vozu pregledao dokumenta. Vandam se nadao da je Volf zaokupljen mislima o radio-predajniku.
- Ruh aljaminak - kazao je Volf.
Vandam je znao da to znači „skreni desno". Ispred sebe je video skretanje koje kao da je vodilo pravo u stenu. Usporio je i skrenuo, zatim shvatio da put teče prema prevoju u brdima.
Vandam se iznenadio. Prema Njumanovoj karti dalje kraj puta ka jugu bilo je nekoliko sela i čuveni samostan, a iza tih brda nije bilo ničega, samo Zapadna pustinja. Ako je Volf zakopao radio u pesak, više ga nikada neće naći. Garantovano je bio pametniji. Vandam se uzdao u to, jer ako Volfovi planovi propadnu, propao je i njegov.
Put se penjao. Stari automobil borio se da savlada uspon. Vandam je promenio brzinu jednom, pa još jednom. Automobil je dospeo na vrh u drugoj brzini. Pred Vandamovim očima prostirala se na prvi pogled beskrajna pustinja. Poželeo je da ima džip. Pitao se koliko daleko Volf planira da ide. Bolje će biti da se vrate u Asjut pre nego što padne mrak. Nije mogao Volfu da postavlja pitanja jer se plašio da ga nepoznavanje arapskog ne oda.
Put se suzio u stazu. Vandam je vozio pustinjom, onoliko brzo koliko je mogao, čekajući Volfova uputstva. Pravo ispred njih sunce se spuštalo prema horizontu. Posle sat vremena prošli su pored malog stada ovaca koje je paslo redak kamilji trn, a čuvali su ih čovek i dečak. Volf se uspravio na sedištu i osvrtao. Odmah posle toga put je preseklo jedno isušeno korito. Vandam se oprezno spustio u isušenu reku.
- Ruh ashimalak - kazao je Volf.
Vandam skrenu levo. Tlo je tu bilo čvrsto. Zapanjio se kada je u koritu ugledao grupe ljudi, šatore i životinje. Kao neka tajna zajednica. Dva kilometra dalje stajalo je i objašnjenje: bunar.
Ušće bunara bilo je označeno niskim kružnim zidom od cigala od blata. Iznad bunara uzdizala su se četiri grubo tesana stabla spojena na vrhu na kojima je visio grubi točak. Četvorica ili petorica muškaraca stalno su izvlačili vodu, prazneći kofe u četiri kružna korita oko bunara. Oko njih gurale su se kamile i žene.
Vandam priđe bunaru. Volf mu se obrati:
- Andak.
Zaustavio je automobil. Stanovnici pustinje nisu bili radoznali, iako su sigurno retko viđali automobil: možda im njihov težak život nije ostavljao vremena da istražuju neobične stvari, pomislio je Vandam. Volf je brzim arapskim ispitivao jednog od njih. Pričali su kratko. Čovek je pokazao napred. Volf je rekao Vandamu:
-Dughri.
Vandam nastavi dalje.
Na kraju su stigli do velikog logora, gde Volf reče Vandamu da stane. Na okupu je bilo nekoliko šatora, nešto ovaca u toru, nekoliko kamila vezanih nogu i dve vatre na kojima se kuvalo. Brzim, iznenadnim pokretom Volf je posegnuo do komandne table, ugasio motor i izvukao ključ. Bez reči je izašao.
Išmael je sedeo pored vatre, spremajući čaj. Podigao je pogled i rekao:
- Mir s tobom - tako usputno, kao da je Volf svratio iz susednog šatora.
-A s tobom neka je zdravlje i božji blagoslov i milost - odgovorio je formalno Volf.
- Kako ti je zdravlje?
- Bog te blagoslovio; ja sam dobro, hvala bogu. - Volf čučnu u pesak.
Išmael mu pruži činiju.
- Uzmi.
- Neka Bog poveća tvoju dobru sreću - odvratio je Volf.
- I tvoju.
Volf je pio čaj. Bio je vruć, sladak i veoma jak. Setio se kako mu je to piće davalo snagu prilikom prelaska kroz pustinju... zar su od tada prošla samo dva meseca?
Kada je Volf popio čaj, Išmael podiže ruku do njegove glave i reče:
- U slast, gospodine.
- Neka ti bog da da ti bude u slast.
Formalnosti su bile obavljene.
- Šta je s tvojim prijateljima? - Išmael pokaza glavom prema taksiju, zaustavljenom usred korita, između šatora i kamila.
- To nisu moji prijatelji - rekao je Volf.
Išmael klimnu glavom. Nije bio radoznao. Volf pomisli: uprkos ljubaznom raspitivanju o zdravlju, nomade nije uopšte zanimalo šta rade ljudi u gradu. Njihov život se toliko razlikovao od pustinjskog da ga nisu razumeli.
- Imaš li još moju kutiju? - upitao je Volf.
-Da.
Išmael bi rekao da, imao je ili ne, pomislio je Volf; to je bio arapski način. Išmael se nije pokrenuo da donese kofer. Nije bio sposoban za
žurbu. „Brzo" je značilo „za nekoliko dana"; „odmah" je značilo „sutra".
- Moram se danas vratiti u grad - kazao je Volf.
- Ali prespavaćeš u mom šatoru.
- Avaj, ne.
- Onda ćemo zajedno jesti.
- Po drugi put: avaj, ne. Sunce je nisko i ja moram da se vratim u grad pre mraka.
Išmael je tužno odmahnuo glavom, izrazom čoveka koji razmišlja o beznadežnom slučaju.
- Došao si po svoj kofer.
- Da. Molim te, donesi ga, rođače moj.
Išmael je rekao nešto čoveku koji je stajao iza njega, ovaj se obratio mlađem koji naredi nekom detetu da donese kofer. Išmael ponudi Volfu cigaretu. Volf uze iz pristojnosti. Išmael im prinese grančicom vatru. Volf se pitao odakle im cigarete. Dete je donelo kofer i ponudilo ga Išmaelu. Ovaj pokaza na Volfa.
Volf je preuzeo kofer i otvorio ga. Osetio je ogromno olakšanje kada je video radio, knjigu i ključ šifre. Na dugom i zamornom putovanju u vozu njegova euforija je nestala, a sada se vratila: bio je opijen moći i predstojećom pobedom. Sada je ponovo bio siguran da će dobiti rat. Zatvorio je kofer. Ruke su mu drhtale.
Išmael ga je posmatrao.
- Ovaj kofer ti mnogo znači.
- Celom svetu mnogo znači.
Išmael je odvratio:
- Sunce se rađa i sunce umire. Ponekad pada kiša. Živimo, a onda umremo. - Slegnuo je ramenima.
On to nikada ne bi mogao da shvati, pomislio je Volf; ali drugi bi mogli. Ustao je.
- Zahvaljujem ti, rođače moj.
- Pođi s mirom.
- Neka te bog čuva.
Volf se okrenuo i pošao prema taksiju.
* * *
Elena je videla kako se Volf udaljava od vatre s koferom u ruci.
- Vraća se - upozorila je. - Šta sada?
- Tražiće da ga vozim nazad u Asjut - odgovorio je Vandam, ne
gledajući je. - Ti odašiljači nemaju baterije, moraju da se uključe u struju, mora da ode negde gde ima struje, a to znači u Asjut.
- Mogu li da sednem napred? - pitao je Bili.
- Ne - odgovorio je Vandam. - Smiri se. Neće dugo potrajati.
- Ja ga se bojim - kazao je dečak.
- I ja - odgovorio je otac.
Elena se naježila. Volf je ušao u automobil.
- Asjut - reče. Vandam je pokrenuo motor i okrenuo automobil.
Vozili su duž korita, pored bunara i skrenuli na put. Elena je razmišljala o koferu koji je Volf držao na kolenima. U njemu se nalazio radio, knjiga i ključ za šifru; kakav apsurd koliko mnogo zavisi od toga ko drži kofer u rukama, da je ona zbog toga izložila svoj život na kocku, da je Vandam zbog toga ugrozio sina. Bila je strašno umorna. Sunce se iza njih spustilo nisko, pa su i najmanji predmeti, kamenje, žbunje, vlati trave, bacali dugačke senke. Ispred njih, iznad brda, skupljali su se večernji oblaci.
- Brže - izgovori Volf na arapskom. - Pada mrak.
Činilo se da je Vandam shvatio jer je ubrzao. Automobil je poskakivao i klatio se na neravnom putu. Posle nekoliko minuta Bili reče:
- Muka mi je.
Elena se okrenula da ga pogleda. Lice mu je bilo bledo i napeto, a sedeo je ukočeno i uspravno.
- Vozite sporije - kazala je Vandamu i ponovila na arapskom, kao da se sada setila da on ne govori engleski.
Vandam uspori, ali mu Volf reče odsečno:
- Vozite brže. - A onda se obratio Eleni: - Ne obazirite se na dete.
Vandam dodade gas.
Elena je ponovo pogledala Bilija. Bio je beo kao krpa i na ivici suza.
- Bitango - rekla je Volfu.
- Zaustavite automobil - uzviknuo je Bili.
Volf nije reagovao, a Vandam se pravio da ne razume engleski.
Na putu je bila mala izbočina. Prelazeći je u brzini, automobil je poskočio uvis i s treskom se spustio. Bili je vrisnuo:
- Tata, zaustavi! Tata!
Vandam nagazi kočnicu.
Elena se dočekala na instrument tabli i okrenula glavu da pogleda Volfa.
Delić sekunde bio je omamljen od šoka. Oči su mu pošle prema
Vandamu, onda prema Biliju, i ponovo prema Vandamu. U izrazu lica videla je prvo zbunjenost, zatim iznenađenje, pa strah. Znala je da se setio incidenta u vozu, arapskog dečaka na stanici, i kefije koja je pokrivala lice taksiste; zatim je shvatila da mu je sve jasno, da je sve u trenutku razumeo.
Automobil se cvileći zaustavio, bacivši putnike napred. Volf povrati ravnotežu. Brzim pokretom je levom rukom dohvatio Bilija i privukao ga sebi. Elena je primetila kako je drugom pošao pod košulju i izvukao nož.
Automobil je stao.
Vandam se osvrnuo. Istog trenutka ruku je gurnuo kroz prorez galabije i sledio se jer je pogledao zadnje sedište. I Elena se okrenula.
Volf je držao nož samo centimetar od mekane kože Bilijevog vrata. Bili je razgoračio oči od straha. Vandam je izgledao kao pokošen. Na Volfovim ustima bio je trag luđačkog osmeha.
- Prokletstvo - rekao je Volf. - Zamalo da me ščepate. - Ostali su nemo gledali u njega. - Skinite tu glupost s glave - obratio se Vandamu.
Vandam je skinuo kefiju.
- Da pogodim - kazao je Volf. - Major Vandam. - Uživao je u tom trenutku. - Kako je dobro što sam za svaki slučaj poveo vašeg sina.
- Gotovo je, Volfe - rekao je Vandam. - Pola britanske armije vam je za petama. Možete se živi predati ili prepustiti vojnicima da vas ubiju.
- Ne verujem vam - odvratio je Volf. - Ne biste umešali vojsku da pazi na vašeg sina. Bojali biste se da će ti kauboji pobiti pogrešne ljude. Mislim da vaši pretpostavljeni čak ni ne znaju gde ste.
Elena je bila sigurna daje Volf u pravu; bila je očajna. Nije znala šta će Volf da preduzme, ali je osećala da je Vandam izgubio bitku. Pogledala ga je i videla mu u očima da je poražen.
- Ispod galabije major Vandam ima kaki pantalone. U jednom džepu, ili za pojasom, naći ćete revolver. Uzmite ga - izgovori Volf.
Elena je gurnula ruku kroz prostrani prorez na galabiji i napipala u džepu revolver. Pomislila je: kako je Volf znao? Pogodio je. Izvukla je revolver.
Pogledala je Volfa. Nije mogao da uzme revolver a da ne ispusti Bilija, a ako ga i na trenutak pusti, Vandam će nešto učiniti. Međutim, Volf je i na to mislio.
- Prelomite revolver tako da šaržer padne napred. Pazite da greškom ne povučete okidač.
Petljala je oko revolvera.
- On je verovatno negde pored cilindra - rekao je Volf.
Pronašla ga je i otvorila pištolj.
- Izvadite šaržer i bacite ga napolje.
Uradila je tako.
- Spustite revolver na pod automobila.
Spustila ga je.
Volfu je laknulo. Sada je, ponovo, jedino oružje na poprištu bio njegov nož.
- Izađite iz automobila - kazao je Vandamu.
Vandam se nije pomerio.
- Napolje - ponovio je Volf. Naglim, preciznim pokretom, secnuo je resicu Bilijevog uva. Krenula je kap krvi.
Vandam izađe iz automobila.
- Sedite na vozačko mesto - naredio je Volf Eleni.
Prebacila se preko ručice menjača.
Vandam je ostavio vrata otvorena.
- Zatvorite vrata. - Elena zatvori vrata. Vandam je stajao pored automobila, gledajući u njih.
- Krenite - naredio je Volf.
Motor se nije pokrenuo. Elena je prebacila menjač u prazan hod i okrenula ključ. Motor je zakašljao i umuknuo. Nadala se da neće upaliti. Ponovo je okrenula ključ; starter je ponovo zatajio.
- Kada okrećete ključ, pritisnite gas - kazao je Volf.
Uradila je kako je rekao. Motor se prvo zakašljao pa zagrmeo.
- Krenite.
Krenula je.
- Brže.
Promenila je brzinu.
Pogledavši u retrovizor videla je da je Volf sklonio nož i pustio Bilija iz ruku. Iza automobila, pedesetak metara dalje, Vandam je stajao na pustinjskom putu. Crni lik ispred pozadine obojene crvenilom zalaska sunca. Nepomičan.
- On nema vode! - rekla je Elena.
- Ne - odgovorio je Volf.
Tada je Bili pomahnitao. Elena je čula njegov vrisak.
- Ne možete ga ostaviti! - Okrenula se, zaboravivši na put. Bili je kao pobesnela divlja mačka skočio na Volfa, udarajući ga rukama, grebući i šutirajući ga. Urlao je nerazumljivo, lica iskrivljenog dečjim besom, trzajući se čitavim telom grčevito kao u napadu. Volf, koji se opustio misleći da je kriza prošla, na trenutak nije mogao da se odupre. U zbijenom prostoru nije mogao da zamahne, pa je podigao ruku da se zaštiti i telom gurao dečaka od sebe.
Elena je bacila pogled ponovo na put. Kada se osvrnula, automobil je skrenuo i sada je levim prednjim točkom prelazio po peščanoj bankini. Borila se da ispravi volan, ali on kao da je išao svojim putem. Nagazila je na kočnicu i zadnji deo automobila je proklizao u stranu. Kasno je videla duboki jarak koji je presecao put. U nestabilnoj vožnji, automobil je sa strane tako udario u ivicu jarka da su se svi naježili. Zatim je poskočio. Elena polete sa sedišta uvis, a kada je pala nehotice je nagazila gas. Automobil jurnu u drugom pravcu. Krajičkom oka primetila je kako se Volf i Bili klate iz jednog u drugi ugao kola, rvući se. Automobil skrenu s puta u mekani pesak. Naglo je usporio. Udarila je glavom o volan. Automobil se nagnuo i kao da je leteo. Videla je kako pustinja prolazi kraj nje, i shvatila da se kola kotrljaju. Pomislila je da nikada neće stati. Pala je u stranu, hvatajući volan i ručicu menjača. Automobil se nije više prevrtao, zaustavio se na strani, kao novčić bačen u pesak. U ruci joj je ostala ručica menjača. Pala je na vrata, ponovo udarivši glavom. Kola su stala. Iskobeljala se, oslonjena na ruke i kolena, držeći i dalje iščupanu ručicu menjača, i pogledala u retrovizor. Volf i Bili su pali jedan preko drugoga. Volf je ležao odozgo. Dok je gledala, pomerio se.
Nadala se da je mrtav.
Jednim kolenom je bila na vratima, drugim na prozoru. S njene desne strane je vertikalno stajao krov automobila. S leve je bilo sedište. Gledala je kroz prorez između naslona sedišta i krova.
Volf se uspravio.
Bili je, izgleda, bio u nesvesti.
Izgubila je orijentaciju i, klečeći na postranom prozoru, osećala se bespomoćno.
Volf je, stojeći na levim zadnjim vratima, čitavom težinom tela potisnuo pod automobila. Automobil se zaljuljao. Ponovio je manevar, kola su se zaljuljala jače. Na treći pokušaj automobil se prevrnuo i s treskom pao na četiri točka. Ona je bila i dalje omamljena. Videla je kako Volf otvara vrata i izlazi iz automobila. Sagnuo se i izvukao nož. Približavao se Vandam.
Klečala je na sedištu. Nije mogla da se pomeri dok nije prestalo da joj se vrti u glavi. Videla je kako se i Vandam pognuo, spreman na skok, ispruženih ruku. Bio je crven u licu i dahtao je. Trčao je za automobilom. Počeli su da kruže. Volf je malo hramao. Sunce iza njih bilo je ogromna narandžasta lopta. Vandam se približavao, ali je naglo ustuknuo. Volf zamahnu nožem. Iznenadilo ga je Vandamovo povlačenje, i promašio je udarac. Vandam zamahnu pesnicom. Volf odskoči. Elena je primetila da mu krv curi iz nosa.
Gledali su se, stojeći licem u lice kao bokseri u ringu.
Vandam ponovo skoči napred i udari. U prazno. Volf je bio van domašaja. Blesnuo je nož. Videla je da je pocepao Vandamove pantalone i da je postao krvav. Volf je ponovo zamahnuo, ali se Vandam izmakao.
Pogledala je Bilija. Dečak je mlitavo ležao na podu automobila, zatvorenih očiju. Elena se prebacila u zadnji deo i podigla ga na sedište. Nije mogla da zna da li je živ. Dodirnula mu je lice. Nije se pomerio.
- Bili - rekla je. - Oh, Bili.
Ponovo je pogledala napolje. Vandam je pao na koleno. Leva ruka mu je mlohavo visila, oblivena krvlju. Desnu je podigao u odbranu. Volf se približavao.
Elena je iskočila iz automobila. U ruci je držala odlomljenu ručicu menjača. Videla je kako je Volf podigao ruku da ponovo ubode Vandama. Potrčala je prema njemu, posrćući po pesku. Volf spusti nož. Vandam se bacio u stranu, izbegavši udarac. Elena je podigla palicu iznad glave i svom snagom tresnula Volfa po potiljku. Trenutak je stajao kao ukopan.
- Oh, bože - uzviknula je Elena.
Udarila ga je ponovo.
I treći put.
Srušio se.
Udarila je još jednom.
Zatim je bacila ručicu i kleknula pored Vandama.
- Dobro si to uradila - kazao je Vandam.
- Možeš li da ustaneš?
Prebacio je ruku preko njenog ramena i s mukom ustao.
- Nije tako loše kao što izgleda - odvratio je.
- Daj da vidim.
- Trenutak. Pomozi mi. - Zdravom rukom dohvatio je Volfovu nogu i odvukao ga do automobila. Elena je vukla onesvešćenog za ruku. Kada je Volfa vezao kraj automobila, Vandam je podigao njegovu mlohavu ruku i položio šaku na papučicu, dlanom nadole. Potom je podigao nogu i prignječio mu lakat. Čulo se pucanje kosti. Elena preblede.
- To je zato da ne bude problema kada se osvesti - kazao je Vandam.
Nagnuo se nad zadnje sedište i stavio dlan na Bilijeve grudi.
- Živ je. Hvala bogu.
Bili je otvorio oči.
- Sve je prošlo - rekao je Vandam.
Dečak je ponovo zatvorio oči. Seo je za volan.
- Gde je menjač?
- Slomio se. Njime sam ga udarila.
Okrenuo je ključ. Automobil je poskočio.
- Dobro... još je u brzini - kazao je. Pritisnuo je kvačilo i ponovo okrenuo ključ. Motor je proradio. Pustio je kvačilo i kola krenuše napred. Ugasio je motor. - Pokretni smo - rekao je. - Kakva sreća.
- Šta ćeš s Volfom?
- Ubacićemo ga u prtljažnik.
Vandam je ponovo pogledao Bilija. Dečak je došao k svesti i otvorio oči.
- Kako si, sine? - upitao je Vandam.
- Žao mi je, ali nisam mogao da sprečim da mi ne pozli - odgovorio je dečak.
Vandam je pogledao Elenu.
- Ti ćeš morati da voziš. - U očima su mu bile suze.

29.

Iznenada se čula strahovita grmljavina aviona. Romel je pogledao uvis i video britanske bombardere koji su se približavali u niskom letu iznad najbliže linije brda: vojnici su ih nazivali „partijski skup" jer su leteli u savršenoj formaciji kao avioni na predratnim paradama u Nirnbergu.
- U zaklon! - zaurlao je Romel. Potrčao je do rova i uskočio.
Tutnjava je bila toliko zaglušujuća kao i tišina. Romel je ležao zatvorenih očiju. Boleo ga je želudac. Poslali su mu iz Nemačke lekara, ali je Romel znao da je jedini lek pobeda. Smršao je: uniforma mu je mlohavo visila, a okovratnik na košuljama bio širok. Kosa mu se naglo proredila, prošarana sedim vlasima.
Danas je bio prvi septembar i sve je pošlo naopako. Ono što je izgledalo kao slaba tačka u savezničkoj odbrambenoj liniji, sve je više izgledalo kao zaseda. Minska polja su bila gusta tamo gde su morala biti s malo mina, tlo je bilo živi pesak gde se očekivala tvrda podloga, a Alam Halfa, koji je trebalo lako osvojiti, bio je snažno utvrđen. Romelova strategija bila je pogrešna; njegova obaveštenja bila su pogrešna; njegov špijun je zakazao.
Bombarderi su preleteli. Romel je izašao iz rova. Njegovi pomoćnici i oficiri izašli su iz zaklona i okupili se oko njega. Podigao je dvogled i pretražio pustinju. Desetine vozila stajale su nepokretno u pesku, mnoga su besomučno gorela. Kada bi neprijatelj bar napao, pomislio je, mi bismo mogli da ga savladamo. Ali Saveznici se nisu pomerali, bili su dobro ukopani i uništavali jedan po jedan tenk, birajući ih kao da vade ribe iz bureta.
To nije bilo dobro. Njegove isturene jedinice bile su dvadesetak kilometara od Aleksandrije, ali su se tamo zaglavile. Dvadesetak kilometara, pomislio je. Još dvadesetak i Egipat bi bio moj. Pogledao je oficire oko sebe. Kao i uvek, izraz njihovih lica odražavao je njegov: na njihovim licima video je ono što se moglo pročitati na njegovom.
Poraz.
* * *
Znao je daje to noćna mora, ali se nije mogao probuditi.
Ćelija je bila dva metra sa metar i po, a polovinu je zauzimao krevet. Ispod njega bila je noćna posuda. Zidovi su bili od glatkog sivog kamena. Sa tavanice je na žici visila mala sijalica. Na jednom kraju ćelije bila su vrata, na drugom mali četvrtasti prozor, iznad visine očiju. Kroz njega je mogao da vidi jasno plavo nebo.
U snu je pomislio: uskoro ću se probuditi, onda će sve biti dobro. Probudiću se, a pored mene će na svilenom čaršavu ležati lepa žena, milovaću njene grudi, osetio je jaku želju, ona će se probuditi i poljubiti me, pićemo šampanjac... Ali nije uspeo da odsanja san do kraja, vratila se slika tamnice. Negde u blizini odzvanjali su mukli udarci bubnja. Čulo se ritmično marširanje. Udarci su bili zastrašujući, strašni, bum-bum, bum-bum. Bubanj, vojnici, tesni tamnički zidovi i onaj daleki, izazovni kvadrat plavog neba, a on tako uplašen, tako užasnut, da je od užasa otvorio oči i tako se probudio.
Pogledao je oko sebe, zbunjen. Bio je budan, sasvim se rasanio, nije bilo sumnje, san je nestao; a ipak je bio u ćeliji. Dva sa jedan i po, a polovinu je zauzimao krevet. Nalaktio se i zavirio pod krevet. Noćna posuda.
Ustao je. Nemo i smireno počeo je da udara glavom o zid.
* * *
Jerusalim, 24. septembra 1942.
Draga moja Elena,
Danas sam otišao do Zapadnog zida, koji zovu Zid plača. Stajao sam pred njim s mnogim Jevrejima i molio se. Napisao sam kvitlah i stavio ga u pukotinu zida. Molim boga da usliši moju molbu.
Ovo je najlepše mesto na svetu. Jerusalim. Naravno, ne živim dobro. Spavam na strunjači na podu, u maloj sobici s petoricom. Ponekad dobijem neki poslić, čistim radionicu u kojoj jedan od mojih cimera, mlad čovek, poslužuje stolare. Siromašan sam, kao i uvek, ali sada sam siromašan u Jerusalimu, što je bolje nego biti bogat u Egiptu.
Prešao sam pustinju u britanskom vojnom kamionu. Pitali su me šta bih uradio da me nisu povezli, a kada sam im rekao da bih pešačio, pomislili su da sam lud. Ali to je bilo najpametnije što sam u životu učinio.
Moram ti reći da umirem. Moja bolest je neizlečiva, čak i da mogu sebi da priuštim lekare preostaje mi još nekoliko nedelja ili dva meseca života. Ne tuguj. Nikada nisam bio srećniji.
Moram da ti kažem šta sam napisao u mom kvitlahu. Molio sam boga da udeli sreću mojoj ćerki Eleni. Verujem da hoće. Zbogom, tvoj otac
* * *
Dimljena šunka je bila isečena tanko kao list papira i savijena u lepe rolnice. Pecivo je bilo domaće, ispečeno tog jutra. Bila je tu tegla krompir salate začinjena pravim majonezom i sitno sečenim lukom. Boca vina, još jedna sa sodom i kesa pomorandži. I kutija cigareta koje je voleo.
Elena je slagala hranu u korpu.
Upravo je spustila poklopce kada je čula kucanje na vratima. Skinula je kecelju i pošla da otvori.
Vandam je ušao, zatvorio za sobom vrata i poljubio je. Zagrlio ju je i čvrsto je privio uza se.
Uvek je to radio, i uvek bi ju zabolelo, ali nikad se nije žalila, jer zamalo da izgube jedno drugo, i sada kada su bili zajedno, bili su zahvalni što je tako.
Ušli su u kuhinju. Vandam je odmerio u ruci korpu za piknik i rekao:
- Pobogu, šta imaš u tome, kraljevske dijamante?
- Šta javljaju? - upita Elena.
Znao je da je mislila na vesti iz pustinje.
- Sile osovine u potpunom povlačenju, citiram.
Setila se kako je ovih dana opušten. Čak je i govorio drugačije. U kosi mu se pojavila poneka seda, ali se mnogo smejao.
- Mislim da si ti jedan od onih muškaraca koji su sve privlačniji što su stariji - rekla je.
- Čekaj dok mi ispadnu zubi.
Izašli su. Nebo je bilo neobično crno i Elena je, kada je izašla na ulicu, iznenađeno uzviknula:
- Oh!
- Danas je smak sveta - izjavio je Vandam.
- Nikada nisam videla takvo nebo - odvratila je Elena.
Seli su na motocikl i pošli do Bilijeve škole. Nebo se još više smračilo. Prve kapi kiše pale su kada su prolazili pored hotela Šeperds. Videla je kako neki Egipćanin vezuje maramu preko fesa. Kišne kapi bile su ogromne; svaka joj je pokvasila haljinu do kože. Vandam je okrenuo motocikl i parkirao se ispred hotela. Nebo se provalilo kada su silazili s motocikla.
Stajali su ispod platnene hotelske nadstrešnice i gledali oluju. I sama količina vode bila je neverovatna. Za nekoliko minuta kanali su bili preplavljeni, a pločnici pod vodom. Nasuprot hotela trgovci su gacali kroz poplavu da spuste roletne. Automobili su jednostavno morali da stanu gde su se zatekli.
- Ovaj grad nema glavnu kanalizaciju - primetio je Vandam. - Voda nema kuda da ode, samo u Nil. Pogledaj je. - Ulica se pretvorila u reku.
- A motocikl? - upitala je Elena.
- Ta prokleta stvar će otplutati - kazao je Vandam. - Moram da ga prenesem ovamo. - Oklevao je, zatim istrčao na ulicu, dohvatio motocikl za ručke i dogurao ga kroz vodu do stepeništa hotela. Kada se vratio pod nadstrešnicu, odeća mu je bila potpuno mokra, a kosa slepljena kao čupava krpa koja viri iz kofe. Elena se smejala.
Kiša je dugo padala. Rekla je:
- Šta će biti s Bilijem?
- Decu će morati da zadrže u školi dok kiša ne prestane.
Na kraju su ušli u hotel da nešto popiju. Vandam je naručio šeri: odrekao se džina i tvrdio da mu ne nedostaje.
Oluja je postepeno jenjavala pa su ponovo izašli; ali morali su da čekaju da se voda povuče. Naposletku je na ulici ostalo još dva-tri centimetra vode, a i sunce se pojavilo. Vozači su pokretali svoja vozila. Motocikl nije mnogo pokisao, pa je upalio iz prve.
Sunce je izašlo i dok su se vozili prema školi, s asfalta se dizala para. Bili je čekao ispred zgrade.
- Kakva oluja! - uzbuđeno je uzviknuo. Seo je na motocikl između Vandama i Elene.
Odvezli su se u pustinju. Držeći se čvrsto, napola zatvorenih očiju, Elena nije primetila čudo sve dok Vandam nije zaustavio motor. Svi troje sišli su i osvrtali se, nemi.
Pustinja je bila prekrivena cvetovima.
- Od kiše, očigledno - kazao je Vandam. - Ali...
I milioni insekata nikli su kao iz zemlje i sada su leptiri i pčele leteli od cveta do cveta, ubirući iznenadnu žetvu. Bili reče:
- Seme je očigledno bilo zatrpano u pesku.
- Tako je. Semenke su godinama čekale ovo - odvratio je Vandam.
Cvetovi su bili mali, kao minijature, ali veoma jarkih boja. Bili je prošetao nekoliko koraka od puta i sagnuo se da pogleda jedan. Vandam je zagrlio Elenu i poljubio je. Počelo je kao poljubac u obraz, ali se preobrazilo u dugi, poljubac ljubavi.
Na kraju se istrgnula, smejući se.
- Biliju će biti neprijatno - rekla je.
- Moraće da se navikne na to - odvratio je Vandam. Prestala je da se smeje.
- Stvarno? - pitala je.
- Stvarno će morati?
Vandam se osmehnuo i ponovo je poljubio.