Rajski čekić-Ken Folet

Kada s radija stigne vijest o prijetnji terorista da će na vještački način izazvati zemljotres, malo ko će to shvatiti ozbiljno. Mladi agent FBI-ja, Džudi Medoks, dobija zadatak da uđe u trag neuhvatljivoj i zlokobnoj terorističkoj grupi. Istraga je odvodi do poznatog seizmologa Majkla Kerkasa, koji joj otkriva da uopšte nije nemoguće izazvati vještački zemljotres. Džudi ubrzo saznaje da su potresi u jednoj udaljenoj kalifornijskoj pustinji izazvani nekakvom mašinom, što će je uvjeriti da je prijetnja terorista i te kako stvarna

PRVI DEO
Četiri nedelje


Kad legne da spava, ova slika mu je uvek pred očima: Borova šuma prekriva brda, gusta kao krzno na leđima medveda. Nebo je na čistom planinskom vazduhu toliko plavo da čovek ne može da pogleda gore. Kilometrima udaljena od puta, nalazi se tajna dolina sa strmim padinama i hladnom rekom koja protiče kroz klanac. Ovde, skriven od pogleda stranaca, sa južne strane upija sunce, a vinova loza raste u urednim redovima.
Kad se seti koliko je lepo, ima osećaj da će mu srce prepući.
Muškarci, žene i deca polako se kreću kroz vinograd i uređuju čokote. To su njegovi prijatelji, njegovi voljeni, njegova porodica. Jedna od žena se smeje. To je krupna žena sa dugačkom crnom kosom i on prema njoj oseća posebnu toplinu. Zabacuje glavu unazad i široko otvara usta, a njen čist i visoki glas lebdi nad dolinom kao pesma ptice. Neki od ljudi tiho izgovaraju mantru dok rade, moleći se bogovima doline i vinograda da im berba bude dobra. Pod nogama im ostaje nekoliko masivnih panjeva, da ih podseti na krvavi rad koji je pre dvadeset pet godina stvorio to mesto. Zemljište je kamenito, ali to je dobro jer kamenje zimi zadržava sunčevu toplotu i zagreva korenje loze, štiteći je od smrtonosnog mraza.
Iza vinograda su načičkane drvene zgrade, jednostavne ali dobro sagrađene i otporne na sve vremenske prilike. Dim se diže iz kuće u kojoj se priprema hrana. Na jednom proplanku žena uči dečaka kako se prave burici.
Ovo je sveto mesto.
Držano u tajnosti i štićeno molitvama, ostalo je čisto, njegovi ljudi su slobodni, dok se svet van doline, pohlepan i uprljan, degenerisao od korupcije i licemerja.
Sada se pak vizija menja.
Nešto se dogodilo brzoj studenoj reci koja je nekad krivudala kroz dolinu. Njen žubor je utihnuo, a brzina toka naglo je usahla. Umesto bujice čiste prozirne vode, sada je ovde tamna bara, nepomična i nema. Čini se da su njeni rubovi nepokretni, ali ako se pogled na trenutak skrene, bara se širi. Uskoro će biti primoran da uzmiče uz padinu.
Nije mu jasno kako ostali ne primećuju da nadolazi plima. Dok crna bara zapljuskuje prve čokote loze, oni nastavljaju da rade, gazeći po vodi. Zgrade su okružene vodom, a zatim i poplavljene. Vatra iz kuće u kojoj se priprema hrana gasi se, a prazna burad pluta po rastućem jezeru. Zašto ne beže?, pita se on i prosto se guši od panike.
Sada je nebo tamno, s oblacima boje grožđa. Hladan vetar šiba ljude po odeći, ali se oni i dalje kreću kroz vinograd, saginjući se i podižući, smešeći se jedni drugima i razgovarajući tihim, umerenim tonom. On je jedini koji uočava opasnost i zna da mora da podigne jedno ili dvoje, ili čak troje dece, ne bi li ih spasao davljenja. Pokušava da potrči ka svojoj ćerki, ali shvata da su mu stopala zaglavljena u blatu i da ne može da se pomakne; ispunjenje užasom.
U vinogradu, voda se diže radnicima do kolena, onda do struka, zatim do vrata. Pokušava da vikne ljudima koje voli, da im kaže da moraju smesta nešto da urade, već u sledećih par sekundi, ili će umreti. Ali, iako otvara usta i isteže vrat, glasa nema. Obuzima ga istinsko očajanje.
Voda mu pljuska u otvorena usta i počinje da ga davi.
Tada se budi.

1


Čovek zvani Sveštenik spustio je svoj kaubojski šešir pred sebe i upiljio se u ravnu, prašnjavu pustinju Južnog Teksasa.
Nisko i sumorno zeleno žbunje trnovitog meskvita i komonike prostirali su se u svim pravcima dokle mu je pogled sezao. Ispred njega bila je vidna tri metra široka brazda od točkova koji su prolazili kroz vegetaciju. Te brazde španski vozači buldožera nazvali su senderos, a oni su ih i pravili, i to u skoro brutalno pravim linijama. S jedne strane, tačno na razdaljini od po četrdeset pet metara, na kratkim stubićima od žice vijorile su se svetloružičaste zastave koje su imale funkciju markera. Kamion se polako kretao duž sendera.
Sveštenik je morao da ukrade ovaj kamion. Sa jedanaest godina prvi put je ukrao vozilo. Bio je to sasvim nov, snežno beli „linkoln kontinental" iz 1961, s ključevima u bravi, parkiran ispred pozorišta Roksi na južnom Brodveju u Los Anđelesu. Sveštenik, koga su u to vreme zvali Riki, jedva da je mogao da vidi iznad volana. Bio je toliko uplašen da se skoro upišao, ali ga je, ipak, odvezao deset blokova dalje i ponosno pružio ključeve Džimiju „Prasećem Licu" Rajliju, koji mu je dao pet dolara, onda stavio svoju devojku da je provoza i slupao automobil na autoputu što vodi duž pacifičke obale. Tako je Riki postao član bande „Prasećeg Lica".
Ali, ovaj kamion nije bio tek obično vozilo.
Dok ga je posmatrao, moćna mašina iza vozačeve kabine lagano je spuštala na zemlju masivan čelični tanjir, površine šest kvadratnih metara.
Nastupila je mala pauza, a onda je začuo potmulu tutnjavu. Oblak prašine podigao se oko kamiona kad je tanjir u pravilnom ritmu počeo da udara po zemlji. Osetio je da mu tlo podrhtava pod nogama.
Bio je to seizmički vibrator, uređaj za slanje šok talasa kroz Zemljinu koru. Sveštenik nikada nije stekao neko obrazovanje, osim ono vezano za krađu automobila, ali je bio osoba izuzetno inteligentna i razumeo je po kom principu vibrator radi. Princip je sličan onom po kojem funkcionišu radar i sonar. Šok talasi se odbijaju od stene ili od tečnosti u zemlji i vraćaju se nazad do površine, gde ih registruju aparati za osluškivanje, zvani geofoni ili džagovi.
Sveštenik je radio u ekipi na džagovima. Na tačno izmerenim razdaljinama postavili su više od hiljadu geofona i ta mreža je zauzimala površinu od dvesta šezdeset hektara. Svaki put kad bi se vibrator zatresao, rezultate tih vibracija džagovi bi registrovali, a snimao ih je nadzornik koji je bio smešten u prikolici, zvanoj „kućica za psa". Svi ovi podaci kasnije su se unosili u superkompjuter u Hjustonu da bi se dobila trodimenzionalna karta svega onog što se nalazi ispod površine zemlje. Tu kartu su nameravali da prodaju jednoj naftnoj kompaniji.
Vibracije su postale intenzivnije, stvarajući buku poput moćnih motora kakvog prekookeanskog broda koji se zahuktava da postigne punu brzinu; onda je zvuk naglo prestao. Sveštenik je potrčao duž sendera do kamiona, gotovo oslepevši od prašine koja se oko njega dizala u talasima. Otvorio je vrata i uspentrao se u kabinu. Zdepast, crnokosi čovek od nekih tridesetak godina bio je za volanom.
„Zdravo, Mario", reče mu Sveštenik, kliznuvši u sedište suvozača.
„Zdravo, Riki."
Na Rikijevoj trgovačkoj vozačkoj dozvoli (sa B kategorijom) stajalo je ime Ričard Grejndžer. Dozvola je bila lažna, ali je ime bilo pravo. Nosio je boks „marlboroa", cigareta koje je Mario pušio. Bacio je boks na kontrolnu tablu.
„Evo, doneo sam ti nešto."
„Hej, čoveče, nema potrebe da mi kupuješ cigare."
„Uvek se grebem od tebe." Podigao je otvorenu paklu sa table, istresao jednu cigaretu i stavio je u usta.
Mario se nasmešio.
„Zašto, jednostavno, sebi ne kupuješ cigare?"
„Ma kakvi. Nemam ja love za duvan."
„Ti si, čoveče, lud", nasmejao se Mario.
Sveštenik je pripalio cigaretu. Oduvek je imao taj kvalitet da zna kako da se ponaša prema ljudima i da ih učini sličnim sebi. Na ulicama gde je on rastao, ljudi vas pretuku ako im se ne sviđate, a on je bio sitan dečak. Tako je razvio nekakvu intuiciju za ono što ljudi žele od njega, popustljivost, naklonost, humor, bilo šta i naviku da im to brzo pruži. Ono što je ljude na naftnom polju držalo zajedno bio je humor: obično na nečiji račun, ponekad produhovljen, često morbidan.
Iako je ovde bio samo dve nedelje, Sveštenik je zadobio poverenje svojih kolega radnika. Ali, još nije smislio kako da ukrade seizmički vibrator. A morao je to da uradi u sledećih par sati, jer je za sutradan bilo planirano da se kamion prebaci na novo mesto, udaljeno hiljadu i sto kilometara, kraj Klovisa u Nju Meksiku.
Imao je magloviti plan da ga Mario poveze. Putovanje bi potrajalo dva ili tri dana kamion koji je težak hiljadu i osamsto kilograma postizao je maksimalnu brzinu od oko šezdeset pet kilometara na čas. Na nekom mestu napio bi Marija, ili tako nešto, i stvar bi bila gotova. Nadao se, ipak, da će mu sinuti neka bolja ideja, ali za sada je inspiracija izostajala.
„Auto mi je crk'o", rekao je. „Hoćeš sutra da me povezeš do San Antonija?"
Mario je bio iznenađen.
„Nećeš ceo put do Klovisa?"
„Ne." Mahnuo je rukom ka vetrovitoj pustinji. „Pogledaj samo", rekao je. „Teksas je tako lep, čoveče, nikada ne bih otišao."
Mario je slegnuo ramenima. Nije bilo ničeg neobičnog u nemirnom sezonskom radniku na ovakvom poslu.
„Naravno, povešću te." Voziti putnike bilo je protiv pravila kompanije, ali su to vozači sve vreme radili. „Nađimo se kod smetlišta."
Sveštenik je klimnuo glavom. Smetlište je bilo jedna napuštena udolina, puna zarđalih kamioneta, uništenih televizora i dušeka prepunih buba. Nalazilo se na periferiji Šajloa, najbližeg grada. Nikoga neće biti tamo da vidi kad ga Mario bude pokupio, osim možda par klinaca koji gađaju zmije iz puške „dvadeset dvojke".
„U koje vreme?"
„Recimo, u šest."
„Poneću kafu."
Svešteniku je bio potreban ovaj kamion. Osećao je da mu život zavisi od njega. Dlanovi su ga zasvrbeli u želji da zgrabi Marija odmah sada, izbaci ga i jednostavno se odveze. Ali, to nije bilo dobro. Iz jednog razloga. Mario je bio skoro dvadeset godina mlađi od Sveštenika i verovatno ne bi dozvolio da ga tako lako izbaci. Drugi razlog bio je taj što krađa nije smela nekoliko dana da bude otkrivena. Sveštenik je trebalo da odveze kamion do Kalifornije i sakrije ga pre nego što alarmiraju policiju da započne potragu za seizmičkim vibratorom.
Sa radija se čuo signal koji je značio da je nadzornik u „kućici za pse" proverio podatke sa poslednje vibracije i da nije bilo problema. Mario je podigao tanjir, ubacio kamion u brzinu i krenuo četrdeset pet metara napred, zaustavivši se tačno pored sledeće ružičaste zastavice. Onda je ponovo spustio tanjir i poslao signal da je spreman. Sveštenik je veoma pažljivo posmatrao, što je i ranije činio, uveravajući sebe da je zapamtio redosled kojim je Mario pomerao poluge i pritiskao prekidače. Ako bi nešto zaboravio, kasnije ne bi imao koga da pita.
Iz „pseće kućice" čekali su radio-signal koji je bio znak da mogu da započnu s novom vibracijom. To treba da radi vozač kamiona, ali su obično nadzornici više voleli da zadrže stvar u svojim rukama i da preko daljinskog upravljača sami započnu proces. Sveštenik je popušio cigaretu i izbacio opušak kroz prozor. Mario je glavom pokazao prema Sveštenikovom autu, parkiranom oko četiristo metara od njih, na jednoj od dve asfaltirane saobraćajne trake.
„Je l' ono tvoja ženska?"
Sveštenik je pogledao. Zvezda je izašla iz prljave svetloplave „honde sivik" i naslonila se na haubu hladeći lice svojim slamenim šeširom.
„Jeste", rekao je.
„Da ti pokažem sliku." Mario je iz džepa svojih farmerki izvukao stari kožni novčanik. Izvadio je jednu fotografiju i dodao je Svešteniku. „Ovo je Izabela", ponosno je rekao.
Sveštenik je ugledao lepu dvadesetogodišnju Meksikanku u žutoj haljini i sa žutom trakom u kosi. Držala je bebu u krilu, a tamnokosi dečak stidljivo je stajao sa strane.
„Tvoja deca?"
Klimnuo je glavom.
„Ros i Beti."
Sveštenik se odupro želji da se nasmeje što im je nadenuo anglosaksonska imena.
„Lepa deca." Pomislio je na svoju decu i zamalo rekao Mariju za njih; ali, zaustavio se taman na vreme. „Gde žive?"
„U El Pasu."
U Sveštenikovoj glavi sinu jedna ideja.
„Uspevaš li da ih viđaš dovoljno?"
Mario je zavrteo glavom.
„Ja sam čovek koji samo radi. Štedim lovu da im kupim kuću. Lepu kuću s velikom kuhinjom i bazenom u dvorištu. Oni to zaslužuju."
Sada je ona ideja dobila svoj pravi oblik. Sveštenik je uspeo da suzdrži svoje uzbuđenje i da nastavi običnim tonom, trudeći se da tako razgovor učini monotonim.
„Da, lepu kuću za lepu porodicu, to?"
„Baš to."
Radio se ponovo oglasio i kamion je počeo da se trese. Buka je podsećala na grmljavinu, samo je bila pravilnija. Počela je dubokim basom, da bi se ton polako povisio. Posle tačno četrnaest sekundi, sasvim je prestala.
U tišini koja je usledila, Sveštenik je zapucketao prstima.
„Recimo da imam ideju... Ne, možda ipak ne."
„Šta?"
„Ne znam da li bi mogao."
„Šta, čoveče, šta?"
„Samo sam pomislio, znaš, žena ti je tako lepa, a deca tako slatka, greška je što ih ne viđaš češće."
„To je tvoja ideja?"
„Ne. Ideja je da bih ja mogao da odvezem kamion do Nju Meksika dok ti odeš da ih posetiš, to je sve." Važno je da ne izgledam previše zainteresovano, Sveštenik se preslišavao u sebi. „Ali, pretpostavljam da je neizvodljivo", dodao je u stilu baš-me-briga.
„Ne, čoveče, to nije moguće."
„Verovatno nije. Da vidimo, ako krenemo sutra rano i odvezemo se zajedno do San Antonija, mogao bih da te odbacim do aerodroma, a ti bi uspeo da budeš u El Pasu verovatno do podneva. Igrao bi se sa decom, večerao sa ženom, prespavao, a sledećeg dana na avion... Ja bih mogao da te pokupim na aerodromu u Laboku. Koliko ima od Laboka do Klovisa?"
„Sto pedeset kilometara, možda sto šezdeset."
„Mogli bismo da budemo u Klovisu te noći ili najkasnije sledećeg jutra. Nema šanse da iko sazna da nisi ti vozio celim putem."
„Ali, ti bi u San Antonio."
Sranje. Sveštenik nije razmišljao o tome; smišljao je sve ovo dok je razgovor tekao.
„Hej, nikad nisam bio u Laboku", rekao je neozbiljno. „Tamo je rođen Badi Holi."
„Koje sad pa Badi Holi?"
Sveštenik je zapevušio:
„'Ja te volim, Pegi Su...' Badi Holi je umro pre nego što si se ti i rodio, Mario. Više mi se sviđao od Elvisa. Nemoj samo sad još da me pitaš ko je bio Elvis."
„Vozio bi celim putem samo zbog mene?"
Sveštenik se zabrinuto pitao da li je to Mario bio sumnjičav ili samo zahvalan.
„Naravno da bih", rekao mu je Sveštenik. „Sve dok mi da ješ da pušim tvoj 'marlboro'."
Mario je začuđeno zavrteo glavom.
„Pravi si ortak, Riki. Ali, ne znam."
Znači, nije bio sumnjičav. Ali je bio uplašen i verovatno nije bilo moguće nametnuti mu odluku. Sveštenik je zamaskirao svoje razočarenje izrazom nezainteresovanosti.
„Pa dobro, razmisli o tome", rekao je.
„Ne želim da izgubim posao ako nešto krene naopako."
„U pravu si." Sveštenik je savladavao nestrpljenje. „Slušaj ovako, hajde da o ovome pričamo kasnije. Ideš li u bar večeras?"
„Naravno."
„Zašto mi tamo ne bi rekao šta si rešio?"
„Važi, dogovoreno."
Sa radija se začuo signal da je sve čisto, Mario je povukao jednu polugu i tanjir se podigao sa zemlje.
„Moram sada da se vratim na džagove", rekao je Sveštenik. „Imamo da smotamo dva-tri kilometra kabla pre mraka." Pružio mu je porodičnu fotografiju i otvorio vrata. „Kažem ti, čoveče, kad bih ja imao tako lepu devojku, ne bih ni napuštao prokletu kuću." Iskezio se, skočio na zemlju i zalupio vratima.
Kamion se pomerao do sledeće marker zastavice dok se Sveštenik udaljavao, a njegove kaubojke dizale prašinu.
Dok je išao senderom do mesta gde mu je bio parkiran auto, video je kako Zvezda, nestrpljiva i zabrinuta, počinje da šetka tamo-amo.
Bila je nekad poznata, nakratko. Na vrhuncu hipi ere živela je u Hejt-Ešberiju, predgrađu San Franciska. Sveštenik je tada nije poznavao proveo je kasne šezdesete zarađujući svoj prvi milion dolara ali je čuo priče. Bila je upadljivo lepa. Visoka i crnokosa, obdarena oblinama nalik na peščani sat. Snimila je jednu ploču na kojoj recituje uz pratnju psihodelične muzike, sa bendom zvanim „Kiša svežih belih rada". Album je bio manji hit, a Zvezda je jedno kraće vreme bila slavna.
Ali, ono što je nju pretvorilo u legendu bio je njen nezasit seksualni promiskuitet. Imala je seksualni odnos sa bilo kim ko ju je, makar i nakratko, smatrao privlačnom. Sa napaljenim dvanaestogodišnjacima i šezdesetogodišnjacima, dečacima koji su sebe smatrali nastranim i devojčicama koje dotad nisu znale da su lezbejke, sa prijateljima koje je poznavala godinama i potpunim strancima koje je pokupila na ulici.
To je bilo davno. Sada ju je samo par nedelja delilo od pedesetog rođendana, a bilo je i sedih u njenoj kosi. Figura joj je još bila raskošna, mada ne više kao peščani sat; sada je imala osamdeset kilograma. Ali je jednako zračila nekakvom izvanrednom seksualnošću. Kad je ulazila u bar, muškarci bi zurili u nju.
Čak i sada, kad je bila zabrinuta i skuvana od vrućine, postojalo je nešto seksi u tom njenom razmetanju i koračanju iza jeftinog starog automobila, nešto izazovno u tom kretanju mesa ispod tanke pamučne haljine, i Sveštenik je osetio snažan nagon da je zgrabi baš tamo.
„Šta je bilo?", rekla je čim je prišao dovoljno blizu da može da je čuje.
Sveštenik je uvek bio optimista.
„Izgleda dobro", rekao je.
„To mi zvuči loše", rekla je skeptično. Znala je da ne treba da prihvata stvari onako kako ih on isprva saopšti.
Rekao joj je šta je ponudio Mariju.
„Najlepše u svemu tome jeste to što će Mario biti okrivljen", dodao je.
„Kako to?"
„Razmisli. Stigne u Labok, potraži mene, mene nema, a nema ni njegovog kamiona. Shvati da sam ga zeznuo. Šta onda radi? Da li da nastavi do Klovisa i kaže kompaniji da je izgubio njihov kamion? Mislim da ne. U najboljem slučaju će ga otpustiti. U najgorem, mogli bi da ga optuže da je ukrao kamion i da ga pošalju u zatvor. Kladim se da neće čak ni da ide u Klovis. Odmah će se vratiti u avion, odleteti u El Paso, staviti ženu i decu u kola i izgubiti se. Onda će policija biti sigurna da je on ukrao kamion, a Riki Grejndžer neće biti čak ni osumnjičen."
Ona se namrštila.
„Plan je stvarno sjajan, ali hoće li on zagristi?"
„Mislim da hoće."
Njena zabrinutost je porasla. Pljesnula je dlanom po prašnjavom krovu auta.
„Sranje! Moramo imati taj prokleti kamion!"
Bio je zabrinut isto koliko i ona, ali je to prikrivao svojim samouverenim tonom:
„I hoćemo. Ako ne na ovaj, onda na neki drugi način."
Stavila je slamnati šešir na glavu i naslonila se na kola, zatvorivši oči.
„Volela bih da budem sigurna u to."
Pogladio ju je po obrazu.
„Jeste li za vožnju, gospođo?"
„Da, molim. Odvezite me do moje hotelske sobe s klima-uređajem."
„Postoji cena koja treba da se plati za to."
Razrogačila je oči, glumeći nevinašce.
„Hoću li morati da radim nešto nevaljalo, gospodine?"
Ruka mu je kliznula u njen rascep.
„Da."
„O dragi", rekla je i podigla suknju do pojasa. Nije imala gaćice.
Sveštenik se iscerio i otkopčao svoje „leviske". Rekla je:
„Šta će Mario da pomisli ako nas vidi?"
„Biće ljubomoran", rekao je Sveštenik dok je ulazio u nju. Bili su skoro iste visine, pa su se dobro uklapali. Već su bili dobro uhodani.
Poljubila ga je u usta.
Nekoliko trenutaka kasnije, čuo je kako im se putem približava neko vozilo. Oboje su gledali, ne prekidajući ono što su radili. Bio je to kamionet sa tri sezonska radnika na prednjem sedištu. Ljudi su mogli da vide šta se dešava, pa su im nešto dobacivali i uzvikivali kroz otvoreni prozor dok su prolazili.
Zvezda im je mahnula, povikavši:
„Ćao, momci!"
Sveštenik se tako jako nasmejao da je svršio.
* * *

Kriza je ušla u završnu i odlučujuću fazu tačno tri nedelje ranije.
Sedeli su za dugačkim stolom u kući u kojoj se pripremala hrana i jeli podnevni obrok, prezačinjen paprikaš od sočiva i povrća sa svežim hlebom, još vrućim iz pećnice, kad je Pol Bil ušao unutra s kovertom u ruci.
Polov posao bio je da flašira vino koje je Sveštenikova komuna pravila ali je radio i više od toga. On im je bio veza sa spoljnim svetom, omogućavao im da budu u vezi s njim, a ipak ne previše blizu. Uvek u kožnoj jakni, ćelav i s bradom, on je bio Sveštenikov prijatelj još iz ranih šezdesetih, kad su se njih dvojica kao četrnaestogodišnjaci mangupirali po siromašnoj četvrti Los Anđelesa, gde su izbacivali pijance iz lokala.
Sveštenik je pretpostavio da je Pol tog jutra dobio pismo i da je odmah seo u kola i došao ovamo iz Nape. Takođe je pretpostavljao i koja je sadržina pisma, ali je sačekao da Pol objasni.
„Iz Biroa za upravljanje zemljištem", rekao je Pol. „Adresirano na ime Stele Higins."
Dodao ga je Zvezdi koja je sedela udno stola, preko puta Sveštenika. Stela Higins je bilo njeno pravo ime, ime pod kojim je prvi put zakupila ovaj komad zemlje od Odeljenja za unutrašnje poslove u jesen 1969. godine.
Svi za stolom su zaćutali. Čak i deca, osećajući strah i poraz u vazduhu.
Zvezda je otvorila koverat i izvukla jedini list papira koji se u njemu nalazio. Bacila je pogled na njega i pročitala:
„Sedmi jun."
Sveštenik je odmah uzvratio:
„Pet nedelja i dva dana od danas."
Izračunao je to odmah, kao digitronom.
Nekoliko ljudi zastenjalo je u očaju. Žena zvana Pesma počela je tiho da plače. Jedno od Sveštenikove dece, desetogodišnji Ringo, reče:
„Zašto, Zvezdo, zašto?"
Sveštenik je krajičkom oka posmatrao Melani, najnoviju pridošlicu. Bila je to visoka, mršava žena od svojih dvadeset osam godina, upadljivo dobrog izgleda: svetle puti, duge riđe kose i tela poput manekenke. Njen petogodišnji sin, Dasti, seo je pored nje.
„Šta?", Melani je šokirano upitala. „Šta je ovo?"
Svi ostali su znali da će i do toga doći, ali im je bilo suviše mučno da to pominju, pa nisu ni razgovarali s Melani o tome. Sveštenik je rekao:
„Moramo da napustimo dolinu. Žao mi je, Melani."
Zvezda je pročitala iz pisma:
„Gore navedena zemljišna parcela posle sedmog juna postaće suviše opasna za život ljudi, pa je stoga Vaše obitavanje na tom prostoru ograničeno tim datumom, a u skladu s klauzulom devet, drugi deo, paragraf dva iz Vašeg ugovora o zakupu."
Melani je ustala. Njena bela koža odjednom je buknula, a lepo lice izobličilo se od iznenadnog besa.
„Ne!", uzviknula je. „Ne! Ne mogu mi to uraditi tek što sam vas pronašla! Ne verujem u to, to je laž." Onda je svoj bes usmerila na Pola. „Lažov!", vrisnula je. „Jebeni lažov!"
Njeno dete je počelo da plače.
„Ej, prekini!", rekao je Pol ogorčeno. „Ja sam ovde samo prokleti poštar!"
Svi su počeli da viču u isto vreme. Sveštenik je u par koraka prišao Melani. Zagrlio ju je i tiho joj šapnuo na uvo:
„Plašiš Dastija. Sedi sada. U pravu si što si besna, svi smo besni kao risovi."
„Reci mi da to nije istina", rekla je ona.
Sveštenik ju je nežno spustio na stolicu.
„Istina je, Melani", rekao je. „Istina."
Kad su se umirili, Sveštenik je predložio:
„Hajde, ljudi, da operemo posuđe, pa da se vratimo na posao."
„Zašto?", upitao je Do. On je bio vinar. Nije bio jedan od osnivača, došao je ovamo osamdesetih, razočaran u iskomercijalizovani svet. Posle Sveštenika i Zvezde, on je tu bio najvažnija osoba. „Nećemo biti ovde kad bude berba", nastavio je. „Moramo da odemo za pet nedelja. Zašto da radimo?"
Sveštenik ga je fiksirao svojim pogledom hipnotizera koji je na sve, osim na ljude izuzetno jake volje, delovao zastrašujuće. Sačekao je da se svi u sobi utišaju, da ga svi mogu čuti. Konačno je rekao:
„Jer se čuda dešavaju."
* * *

Lokalni propisi zabranjivali su prodaju alkoholnih pića u gradu Šajlou, u Teksasu, ali, odmah s druge strane granice koja je označavala teritoriju grada, nalazio se bar po imenu „Insekt", s jeftinim pivom na točenje, kantri bendom sa zapada i konobaricama u uskim farmerkama i kaubojskim čizmama.
Sveštenik je nastavio po svome. Nije želeo da Zvezda prikaže svoje lice i tako rizikuje da je se neko kasnije seti. Više bi voleo da nije morala da dođe u Teksas. Ali, bio mu je potreban neko ko će mu pomoći da prebaci seizmički vibrator do kuće. Vozili bi i danju i noću, smenjujući se za volanom i koristeći drogu da ostanu budni. Želeli su da budu kod kuće pre nego što bude primećeno da je mašina nestala.
Tog popodneva zažalio je zbog indiskrecije. Mario je video Zvezdu sa udaljenosti od dobrih četiristo metara, isto kao što su je i trojica sezonaca, doduše samo na trenutak, zapazila iz onog kamioneta u prolazu, ali je njen izgled bio karakterističan, pa bi možda mogli da daju njen grubi opis: visoka belkinja, krupna, duge tamne kose...
Sveštenik je izmenio svoj izgled pre nego što je stigao u Sajlo. Pustio je gustu bradu i brkove i vezao dugu kosu u čvrstu pletenicu koju je sakrio pod šešir. Međutim, ako bi sve išlo po njegovom planu, niko se ne bi ni raspitivao za njegov ili Zvezdin opis.
Kada je stigao u „Insekt", Mario je već bio tamo i sedeo za stolom sa pet ili šest radnika iz njihovog džag tima i šefom, Lenijem Pitersenom, koji je bio na čelu cele ekipe koja je radila na seizmičkim ispitivanjima.
Da ne izgleda suviše zainteresovano, Sveštenik je naručio jedan „loun star" i stajao za šankom neko vreme, natežući pivo iz flaše i razgovarajući sa šankericom, pre nego što se pridružio Mariju i ostalima za stolom.
Leni je bio ćelav tip, crvenog nosa. On je pre dve nedelje zaposlio
Sveštenika. Sveštenik je tada proveo jedno veče u baru, nije preterivao s pićem, družio se s momcima iz tima, upijao i najmanje žargonske informacije o seizmičkom istraživanju i glasno se smejao Lenijevim šalama. Sledećeg jutra našao je Lenija u njegovoj kancelariji na terenu i zamolio ga za posao.
„Uzeću te na probu", rekao je Leni tada.
To je bilo sve što je Svešteniku bilo potrebno. Umeo je da zapne kad zatreba, brzo je shvatao i lako se s njim moglo, pa je za nekoliko dana primljen na posao kao stalni član tima.
Sada, dok je sedao, Leni je svojim usporenim teksaškim naglaskom rekao:
„Pa, Riki, ne ideš s nama u Klovis."
„Tačno", potvrdi Sveštenik. „Ovde mi se klima previše sviđa da bih otišao."
„Pa, voleo bih baš ovo da ti kažem, vrlo iskreno: bilo je pravo zadovoljstvo i čast poznavati tebe, makar i na ovako kratko."
Ostali su se nacerili. Ovakvo zadirkivanje bilo je uobičajeno. Pogledali su u Rikija, očekujući protivudarac. On je složio svečano lice i rekao:
„Leni, tako si sladak i dobar prema meni da moram još jednom da te pitam. Hoćeš li se udati za mene?"
Svi su se nasmejali. Mario je potapšao Sveštenika po leđima.
Leni se pretvarao da je u nevolji i rekao:
„Znaš, Riki, ne mogu to da uradim. Već sam ti rekao zašto." Napravio je dramsku pauzu i svi su se nagnuli napred, očekujući da čuju poentu. „Ja sam lezbejka."
Zaurlali su od smeha. Sveštenik se tužno nasmešio, priznajući poraz, pa naručio još jedan bokal piva za sto. Razgovor se onda okrenuo bejzbolu. Većina je navijala za Hjuston Astros, ali Leni je bio iz Arlingtona i bio je navijač Teksas Rendžersa. Sveštenika sport nije zanimao, pa je nestrpljivo čekao, ubacujući se povremeno nepristrasnim komentarima. Raspoloženje im je raslo. Posao je bio završen na vreme, svi su bili dobro plaćeni i bio je petak uveče. Sveštenik je polako ispijao svoje pivo. Nikad nije previše pio: nije voleo da gubi kontrolu. Posmatrao je Marija kako srče penu. Kad je Tami, njihova konobarica, donela još jedan bokal, Mario se čežnjivo upiljio u njene grudi ispod karirane košulje. Samo ti maštaj, Mario, već sutra uveče mogao bi da budeš sa ženom u krevetu.
Posle jednog časa, Mario je otišao do muškog toaleta.
Sveštenik je pošao za njim. Nema više čekanja, vreme je da se reši.
Stao je pored Marija i rekao:
„Mislim da Tami večeras nosi crni veš."
„Kako znaš?"
„Malo sam zvirnuo kad se nagnula nad sto. Obožavam da vidim čipkani grudnjak." Mario je uzdahnuo. Sveštenik je nastavio: „Voliš li kad žena nosi crni veš?"
„Crveni", odlučno je odgovorio Mario.
„Da, i crveni je super. Kažu, kad žena obuče crveni veš, to je znak da te stvarno želi."
„Je l' stvarno?" U Mariovom dahu moglo se osetiti pivo.
„Aha, to sam negde čuo." Sveštenik je zakopčao pantalone. „Slušaj, moram da idem. Moja ženska me čeka iza motela."
Mario se iskezio i obrisao znoj sa obrve.
„Video sam te s njom danas popodne, čoveče."
Sveštenik je zavrteo glavom, tobože zažalivši što mu se to desilo.
„To mi je slabost. Jednostavno ne mogu da kažem 'ne' zgodnoj curi."
„Ma vi ste radili ono, ni manje ni više nego na prokletom putu!"
„Jesmo. Znaš, kad se ne vidiš sa ženom neko vreme, ona nekako poludi za tim stvarima, znaš na šta mislim?" Hajde, Mario, ukapiraj šta ti pričam.
„Ma, da, znam. Slušaj, ono za sutra..." Sveštenik nije disao. „Uh, ako si još raspoložen da uradiš ono što si rekao..."
To! Da!
„... da uradimo ono."
Sveštenik se odupro iskušenju da ga zagrli. Mario je zabrinuto rekao:
„Još uvek to želiš, je l' da?"
„Naravno da želim." Zagrlio ga je dok su izlazili iz toaleta. „Ej, pa čemu služe ortaci... znaš na šta mislim?"
„Hvala, čoveče." Pojavile su se suze u Mariovim očima. „Pravi si, Riki."
* * *

U velikoj kaci s toplom vodom oprali su zemljane činije i drvene kašike i osušili ih na staroj radnoj bluzi koja im je služila kao peškir. Melani je rekla Svešteniku:
„Pa, znači, počinjemo iz početka negde drugde. Nađemo komad zemlje, napravimo drvene kolibe, zasadimo lozu, pravimo vino. Što da ne? I vi ste to radili pre toliko godina."
„Jesmo", rekao je Sveštenik. Odložio je svoju činiju na policu i ubacio kašiku u kutiju. Za trenutak je opet bio mlad, jak kao konj i prepun energije, siguran da je sposoban da prebrodi svaki problem koji život postavi pred njega. Prisećao se jedinstvenih mirisa tih dana: sveže pretesterisanog stabla; Zvezdinog mladog tela, sveg u znoju dok kopa; prepoznatljivog mirisa marihuane koju su sami proizveli na proplanku unutar šume; omamljujuće slasti grožđa koje se gnječi. Onda se vratio u sadašnjost i seo za sto. „Pre toliko godina", ponovio je. „Od vlade smo zakupili ovu zemlju budzašto, a onda su zaboravili na nas."
Zvezda se ubacila:
„Nijedno povećanje rente za dvadeset devet godina."
Sveštenik je nastavio:
„Ovu šumu je prokrčilo rmbanje tridesetoro ili četrdesetoro mladih ljudi, spremnih da rade besplatno po dvanaest, pa i četrnaest sati dnevno, sve zarad ideala."
Pol Bil se iscerio.
„Još me bole leđa kad se setim toga."
„Besplatno smo dobili sadnice vinove loze od jednog ljubaznog vinogradara iz doline Nape. On je želeo da podstakne mlade ljude da rade nešto konstruktivno, umesto da samo besposleno sede i drogiraju se."
„Stari Rejmond Delaval", rekao je Pol. „Umro je, bog da mu dušu prosti."
„I što je najvažnije, mogli smo, a i hteli, da živimo na granici siromaštva, polugladni, da spavamo na podu i nosimo probušene cipele pet dugih godina, sve do berbe prvog grožđa koje se moglo prodati."
Zvezda je sa poda podigla bebu koja je puzila, obrisala joj nos i rekla:
„A nismo imali dece o kojoj bismo morali da brinemo."
„Tačno", Sveštenik je potvrdio. „Kad bismo mogli da povratimo sve one uslove, mogli bismo da počnemo iz početka."
Melani nije bila zadovoljna.
„Mora da postoji način!"
„Pa, postoji", reče Sveštenik. „Pol ga je smislio."
Pol je klimnuo glavom.
„Mogli biste da osnujete korporaciju, uzmete četvrt miliona dolara od neke banke na zajam, zaposlite radnu snagu i postanete kao i svaka druga banda pohlepnih kapitalista koja gleda samo zaradu."
„A to bi bilo", rekao je sveštenik, „isto što i predaja."
* * *

Kad su Sveštenik i Zvezda u subotu ujutru ustali, u Šajlou je još bio mrak. Sveštenik je doneo kafu iz restorana uređenog poput kola za ručavanje, koji se nalazio odmah do njihovog motela. Kad se vratio, našao je Zvezdu kako pod svetlom lampe pažljivo proučava putnu mapu.
„Trebalo bi da Marija izbaciš na međunarodnom aerodromu u San Antoniju oko pola deset, deset, ovog jutra", rekla je. „Onda ćeš da napustiš grad putem Interstejt 10."
Sveštenik nije gledao u mapu. One su ga zbunjivale. Mogao je, prateći znakove, da dođe do puta 1-10.
„Gde ćemo se naći?"
Zvezda je računala:
„Trebalo bi da ja budem oko jedan sat ispred tebe." Stavila je prst na jednu tačku na mapi. „Na 1-10 postoji mesto zvano Lion Springs, oko dvadeset pet kilometara od aerodroma. Parkiraću tamo gde ćeš sigurno moći da vidiš auto."
„Zvuči dobro."
Bili su napeti i uzbuđeni. Jeste da je krađa Mariovog kamiona bila samo prvi korak, ali je bila presudna: sve posle je zavisilo od nje.
Zvezda je brinula o praktičnim stvarima.
„Šta ćemo posle s 'hondom'?"
Sveštenik je pre tri nedelje kupio auto za hiljadu dolara u gotovini.
„Biće teško prodati je. Ako bismo naišli na neki otpad, mogli bismo za nju da dobijemo petsto. Ako ne, naći ćemo neku šumicu kraj Interstejta i tamo je se otarasiti."
„Možemo li to sebi da priuštimo?"
„Novac te čini siromašnim", citirao je Sveštenik jedan od Pet paradoksa Bagrama, gurua po čijim su načelima živeli.
Sveštenik je u cent znao koliko su novca imali, ali nije dozvoljavao da i drugi to znaju. Većina članova njihove komune nije ni slutila da bankovni račun postoji. A niko na svetu nije znao za Sveštenikov crni fond, deset hiljada dolara u novčanicama od po dvadeset, zalepljenih za unutrašnjost jedne stare, islužene akustične gitare koja je visila o ekseru na zidu njegove kućice.
Zvezda je slegla ramenima.
„Poslednjih dvadeset pet godina nisam brinula za novac, pa mislim da neću ni sada." Skinula je naočare za čitanje.
Sveštenik joj se osmehnuo.
„Slatka si s tim naočarima."
Pogledala ga je iskosa i postavila mu iznenađujuće pitanje:
„Je l' jedva čekaš da opet vidiš Melani?"
Sveštenik i Melani bili su ljubavnici.
Uzeo je Zvezdu za ruku.
„Naravno", rekao je.
„Volim da te vidim s njom. Ona te usrećuje."
Iznenada mu je u mozgu blesnula slika Melani kako leži potrbuške u njegovom krevetu, usnula, dok se kosi zraci jutarnjeg sunca probijaju u kućicu. On sedi i pijucka kafu, posmatra je, uživa u belini njene kože, njenoj savršeno obloj zadnjici i rasutim pramenovima zamršene crvene kose. Probuđena mirisom kafe, okrenula bi se na drugu stranu i otvorila oči, a on bi joj se, potom, ponovo pridružio i vodio ljubav s njom. Ali, sada je mogao samo da iščekuje i mašta kako će je dodirivati i uspaljivati, gustirajući taj pikantan trenutak kao čašu dobrog vina. Maštanje je prestalo i on je u jeftinom teksaškom motelu ponovo ugledao Zvezdino četrdesetdevetogodišnje lice.
„Nisi valjda nesrećna zbog Melani?", upitao je.
„Brak je najveća preljuba", rekla je ona, citirajući još jedan od Paradoksa.
Klimnuo je glavom. Nikad nisu ni zahtevali jedno od drugog da budu verni. U njihovim ranim danima, Zvezda je bila ta koja je prezirala ideju predavanja samo jednom ljubavniku. A onda, pošto je ušla u tridesetu i počela da se polako smiruje, Sveštenik je stavljao na probu njenu popustljivost po tom pitanju tako što je pred njom paradirao u društvu drugih devojaka. Ali, u poslednjih nekoliko godina, iako su još verovali u ideju slobodne ljubavi, ni ona ni on nisu je u praksi primenjivali.
Zato je Melani za Zvezdu bila neka vrsta šoka. Ali, to je bilo u redu. Njihov odnos je, u svakom slučaju bio više nego u redu. Sveštenik nije voleo da bilo ko oseti da može da predvidi šta će on da uradi. Voleo je Zvezdu, ali mu je bolesno skrivena uznemirenost u njenim očima pružala prijatan osećaj jer ga je to uveravalo da su konci, ipak, u njegovim rukama.
Igrala se plastičnom čašicom za kafu.
„Samo se pitam kako se Cvetak sad zbog toga oseća." Cvetak je bila njihova trinaestogodišnja ćerka, najstarije dete u komuni.
„Ona ne raste u klasičnoj, tradicionalnoj porodici", podseti ju je. „Nismo od nje napravili robinju buržoaskih konvencija. U tome i jeste poenta komune."
„Ma da", Zvezda se složila, ali to joj nije bilo dovoljno. „Samo ne želim da te izgubi, to je sve."
On ju je pogladio po ruci.
„To se neće dogoditi."
Ona mu je stisnula prste.
„Hvala ti."
„Moramo da krenemo", rekao je, ustajući.
U tri plastične vreće spakovali su nešto malo ličnih stvari. Sveštenik je podigao prtljag i izneo ga napolje do „honde". Zvezda je krenula za njim. Račun su platili prethodne noći. Kancelarija je bila zatvorena, pa niko nije video kad je Zvezda pri sivoj jutarnjoj svetlosti sela za volan.
Šajlo je bio gradić sa dve ulice i jednim semaforom na raskrsnici.
Tako rano, u subotu, nije bilo mnogo vozila. Zvezda je prošla semafor i krenula ka izlazu iz grada. Stigli su do smetlišta par minuta pre šest sati. Pored puta nije bilo ni znaka, ni ograde, ni kapije, samo nisko žbunje preko kojeg su kamioni prelazili. Zvezda je vozila uz lagani uspon. Smetlište je bilo u jednoj udolini, skriveno od puta. Zaustavila se pored gomile smeća koja je tinjala. Nije bilo traga ni od Marija, ni od seizmičkog vibratora.
Sveštenik je osećao da je Zvezda još zabrinuta. Morao je da je razuveri, brižno je razmišljao. Danas zaista ne bi smela da bude rastrojena. Ako bi nešto pošlo naopako, morala bi da bude pripravna, skoncentrisana.
„Cvetak me neće izgubiti", rekao je.
„To je dobro", odgovorila je oprezno.
„Nas troje ćemo ostati zajedno. A znaš li zašto?"
„Reci mi ti."
„Zato što se volimo."
Video je kako se na njenom licu umesto napetosti pojavljuje olakšanje. Suzdržala se da ne zaplače.
„Hvala ti", rekla je.
Umirio se. Dao joj je ono što joj je bilo potrebno. Sada će biti u redu.
Poljubio ju je.
„Mario će stići svakog trenutka. Ti sada kreni. Prevali neki kilometar."
„Ne želiš da čekam dok ne stigne?"
„Ne sme da te vidi izbliza. Ne znamo šta nas sutra čeka i ne želim da bude u stanju da te identifikuje."
„Okej." Sveštenik je izašao iz auta. „Hej", rekla je, „nemoj da zaboraviš kafu za Marija." Dodala mu je papirnu kesu.
„Hvala." Uzeo je vrećicu i zalupio vratima automobila.
Okrenula je kola u širokom polukrugu i brzo se odvezla, podižući gumama oblak teksaške prašine.
Sveštenik se osvrnuo. Učinilo mu se neverovatnim da jedan tako mali grad može da pravi toliko đubreta. Video je deformisane bicikle i kolica za bebe, kao nova, umrljane krevete, staromodne frižidere i najmanje deset kolica iz samoposluge. Ovo mesto je ličilo na pravi otpad ambalaže: kartonske kutije od muzičkih uređaja, komadi lake ambalaže od polistirola nalik na kakve apstraktne skulpture, papirne kese i terilenske torbe, omoti od listova kalaja i mnoštvo plastičnih kutija u kojima su se nalazile stvari koje Sveštenik nikada nije koristio: sredstvo za ispiranje kose, hidratantna krema, balzam, omekšivač za rublje, toner za telefaks. Video je ružičasti plastični dvorac iz bajke verovatno je to bila nekakva dečja igračka i začudio se rasipničkoj ekstravaganciji tako detaljno izrađene konstrukcije.
U dolini reke Silver nikada nije bilo mnogo smeća. Oni tamo nisu koristili ni kolica za bebe, ni frižidere, a jedva da bi ikad kupili ponešto što je imalo ambalažu. Deca su koristila maštu da sama naprave dvorac iz bajke od drveta, bureta ili od kakvog debla.
Crveno sunce se sa ruba brdašca probijalo kroz izmaglicu i na zarđalom postolju kreveta mogla se uočiti Sveštenikova senka. To ga je nagnalo da pomisli na izlazak sunca na snežnim vrhovima Sijera Nevade i da oseti oštar bol usled čežnje za prijatno svežim, čistim planinskim vazduhom.
Uskoro, uskoro.
Nešto mu je zasvetlucalo pod nogama. Sjajni metalni predmet bio je dopola prekriven zemljom. Dokono je otčeprkao suvu zemlju vrhom čizme, onda se sagnuo i podigao predmet. Bio je to jedan glomazan „stilson" ključ. Izgledao je kao nov. Možda bi Mariju mogao biti od koristi, Sveštenik je pomislio: otprilike je odgovarao za veliku mašinu seizmičkog vibratora. Ali, naravno, mora da je kamion već imao kompletan alat s ključevima za svaki šraf koji je postojao. Mariju ne bi ništa značio jedan odbačeni ključ. Ovo je bilo društvo odbačenih.
Sveštenik je bacio ključ.
Začuo je neko vozilo, ali mu nije zvučalo kao veliki kamion. Trenutak kasnije, na brdašcu se pojavio braon kamionet koji je poskakivao po neravnoj stazi. Bio je to „dodž ram" sa slomljenom šoferšajbnom: Mariov auto. Sveštenika je nešto preseklo u stomaku. Šta li ovo znači? Mario je trebalo da se pojavi sa seizmičkim vibratorom, a jedan od momaka da odveze njegov auto na sever, osim ako ne odluči da ga ovde proda i kupi drugi u Klovisu. Nešto nije u redu.
„Sranje", rekao je. „Sranje."
Potiskivao je bes i razočarenje dok se Mario zaustavljao i izlazio iz kamioneta.
„Doneo sam ti kafu", rekao je Sveštenik, pružajući Mariju papirnu kesu. „Šta ima?" Mario nije otvarao kesu. Tužno je zavrteo glavom.
„Ne mogu to da uradim, čoveče."
Sranje. Mario je nastavio:
„Stvarno cenim što si se ponudio da učiniš to za mene, ali moram da kažem 'ne'."
Šta se, kog đavola, događa?
Sveštenik je stisnuo zube i nastavio uobičajenim tonom.
„Šta ti je promenilo mišljenje, ortak?"
„Kad si sinoć otišao iz bara, Leni mi je održao dug govor, čoveče. Znaš ono, koliko kamion košta, kako ne smem nikoga da povezem, ni stopere, kako mi on veruje i tako te stvari."
Mogu samo da zamislim Lenija, pijanog i sa onim usranim izrazom lica, kako preteruje sa osećanjima mora da te je doveo do suza, Mario, ti prokleti kučkin sine.
„Znaš kako je, Riki. Ovaj posao je okej naporan rad i dugo radno vreme, ali plata je prilično dobra. Ne želim da ga izgubim."
„Ej, nema problema", Sveštenik je rekao sa usiljenom lakoćom. „Samo ako još možeš da me prebaciš do San Antonija." Smisliću nešto dok budemo putovali.
Mario je zavrteo glavom.
„Bolje ne. Ne posle onoga šta je Leni rekao. Da ne vozim nikoga nikud u tom kamionu. Zato sam i došao svojim autom, da mogu da te odvezem natrag u grad."
I šta sad da radim, za boga miloga?
„Pa, šta kažeš, hoćeš li da kreneš?"
I šta onda?
Sveštenik je bio izgradio dvorac od magle, a sada je gledao kako se on rasipa od laganog povetarca Mariove griže savesti. Proveo je dve nedelje u ovoj vreloj, prašnjavoj pustinji, radeći glup i bezvredan posao, potrošio stotine dolara na avionske karte, račune po motelima i odvratnu brzu hranu.
Nije imao vremena da sve to ponovo radi.
Rok je sada spao na samo dve nedelje i jedan dan.
Mario se namršti.
„Hajde, čoveče, idemo."
* * *

„Ne dam ovo mesto", Zvezda je rekla onog dana kad je pismo stiglo.
Dok je trajao podnevni odmor, sela je do njega na tepih od borovih iglica na kraju vinograda. Pili su hladnu vodu i jeli suvo grožđe, napravljeno od prošlogodišnje berbe. „Ovo nije samo mesto gde se pravi vino, nije samo dolina, nije samo komuna ovo je čitav moj život. Pre toliko godina došli smo ovamo jer smo verovali da su naši stari stvorili društvo koje je deformisano, korumpirano i zatrovano. I bili smo u pravu, za boga miloga!" Lice joj se zarumenelo, dopustila je da se njena strast vidi i Sveštenik je pomislio kako je još uvek lepa. „Samo pogledaj šta se dogodilo spoljnom svetu", rekla je, povisujući ton. „Nasilje, ruglo i zagađenje, predsednici koji govore laži i krše zakon, pokolji, kriminal i beda. Mi smo za to vreme ovde živeli u miru i skladu, godinu za godinom, bez novca, ljubomore i pravila kojima ćemo se pokoravati. Govorili smo da nam je ljubav jedino potrebna, a oni su nas nazivali naivčinama. Ipak smo mi bili u pravu, a oni ti koji su grešili. Znamo da smo pronašli pravi način kako da živimo to smo i dokazali."
Glas joj je postao tačno odmeren, otkrivajući njeno poreklo iz bogate kuće. Otac joj je bio iz imućne porodice, ali je ceo život proveo u sirotinjskom okruženju. Zvezda je nasledila njegov idealizam.
„Učiniću sve da sačuvam naš dom i naš način života", nastavila je. „Umreću za to da naša deca nastave da žive ovde." Glas joj se utišao, ali su joj reči bile jasne dok je govorila s nemilosrdnom odlučnošću. „I ubiću za to, ako treba", rekla je. „Razumeš li me, Svešteniče? Učiniću sve."
* * *

„Čuješ li me?", upita Mario. „Hoćeš vožnju do grada ili nećeš?"
„Naravno", Sveštenik je rekao. Naravno, ti kopile pomodrele jetre, ti olinjalo pseto kukavičje, ti prokleti ološu kakvog nema na kugli zemaljskoj, hoću vožnju.
Mario se okrenuo.
Sveštenikov pogled se zaustavio na ključu koji je pre par minuta bacio.
U njegovom mozgu rodio se novi plan, sada u potpunosti oblikovan.
Dok je Mario napravio tri koraka do kola, Sveštenik se sagnuo i podigao ključ, koji je bio dug skoro pola metra i težak oko dva kilograma. Najteži je bio na svom radnom delu, podesivim čeljustima za hvatanje masivnih šestougaonih šrafova. Bio je od čelika.
Pogledao je pored Marija u pravcu trake koja je vodila do puta. Nikoga nije bilo na vidiku.
Nema svedoka.
Sveštenik je načinio jedan korak napred, upravo kad je Mario stigao da otvori vrata svog kamioneta.
Iznenada mu je sinula uznemirujuća misao: fotografija lepe, mlade Meksikanke u žutoj haljini, sa jednim detetom u rukama, a drugim pored sebe, i u deliću sekunde pokolebala njegovu rešenost dok je osećao svu težinu bola koji će uneti u njihove živote.
A onda mu se ukazala još gora slika: crna voda u bari, koja polako raste da proguta vinograd i podavi muškarce, žene i decu koji rade oko loze.
S ključem podignutim visoko iznad glave potrčao je ka Mariju.
Mario je otvarao vrata na vozilu. Mora da je krajičkom oka nešto spazio, jer kada je Sveštenik već bio pored njega, odjednom je ispustio krik straha i gurnuo vrata da se široko otvore, delimično se zaštitivši na taj način.
Sveštenik je lupio u vrata, koja su poletela nazad ka Mariju. Bila su to široka i teška vrata i udarila su ga po boku. Obojica su posrnuli. Mario je krivo stao i pao na kolena, okrenut ka kamionetu. Njegova bejzbol kapa sa znakom Hjuston Astrosa završi na zemlji. Sveštenik je pao unazad, tupnuvši o kamenito tlo i ispustivši ključ. Ovaj je udario o jednu dvolitarsku plastičnu flašu od „koka-kole" i odbio se metar od nje.
Mario je jedva izgovorio:
„Ti ludi..."
Ispravio se na jedno koleno i pokušao da dohvati kvaku na vratima kola, ne bi li podigao svoje otežalo telo. Leva ruka mu se zadržala na okviru vrata. Dok se tako pridizao, Sveštenik je, još sedeći, povukao nogu unazad i petom udario vrata što je jače mogao. Ona su se zalupila po Mariovim prstima, odbila i ponovo otvorila. Mario je vrisnuo od bola i pao na jedno koleno, srozavši se uz krilo svog kamioneta.
Sveštenik je skočio na noge.
Ključ je svetlucao srebrnastim sjajem na jutarnjem suncu. Ščepao ga je. Onda je pogledao Marija i srce mu se ispunilo besom i mržnjom prema čoveku koji je upropastio njegov pažljivo smišljen plan i ugrozio njegov način života. Zakoračio je bliže Mariju i podigao alatku. Mario se dopola okrenuo prema njemu. Izraz na njegovom mladom licu odavao je beskrajnu zbunjenost, kao da nije shvatao šta se dešava. Otvorio je usta i, dok je Sveštenik spuštao ključ, upitno rekao:
„Riki...?"
Teži kraj ključa gadnim, tupim udarcem razlupao je Mariovu glavu. Njegova crna kosa bila je gusta i sjajna, ali to nije učinilo nikakvu vidljivu razliku. Koža mu se rascepala, lobanja pukla, a ključ je utonuo u mekanu moždanu masu ispod nje.
Ali, još nije bio mrtav.
Sveštenik je počeo da se plaši.
Mariove oči ostale su otvorene i uperene u Sveštenika. Njegov zbunjen, odani izraz lica, jedva da se malo izmenio. Izgledalo je kao da pokušava da dovrši ono što je hteo da kaže. Podigao je jednu ruku, kao da želi da privuče nečiju pažnju. Sveštenik je uplašeno ustuknuo.
„Ne!", rekao je.
Mario je rekao:
„Čoveče..."

Sveštenik je osetio kako ga sveg obuzima panika. Ponovo je podigao ključ.
„Umri, pizdo!", povikao je i ponovo udario Marija.
Ovog puta, ključ je utonuo još dublje. Kada ga je podigao, osećaj je bio sličan onom kao kad se nešto izvlači iz mekanog blata. Svešteniku pripade muka dok je gledao živu sivu masu kojom su bile umazane čeljusti alatke. U stomaku je počelo da mu bućka i on proguta knedlu od koje mu se zavrtelo u glavi.
Mario se polako srozao, oslonjen na zadnji točak, nepomičan. Ruke su mu omlitavele, a vilica postala labava, ali je još bio živ. Krv mu je navirala iz glave i tekla niz lice i po golom vratu ispod karirane košulje. Pogled njegovih iskolačenih očiju užasavao je Sveštenika.
„Umri", molio je Sveštenik. „Za ime boga, Mario, umri, molim te."
Ništa se nije dogodilo.
Sveštenik je ustuknuo. Mariove oči kao da su ga preklinjale da dovrši posao, ali on nije bio u stanju da ga ponovo udari. Nije bilo logike; jednostavno nije mogao da podigne ključ.
Onda se Mario pomerio. Usta su mu se otvorila, telo mu se zgrčilo, a iz grla mu se u agoniji oteo urlik. To je bilo previše za Sveštenika. I on je vrisnuo; onda je dotrčao do Marija i počeo da ga udara i udara, sve u isto mesto. Od užasa koji mu je pomutio um jedva da je mogao da vidi svoju žrtvu.
Vrištanje je prestalo i agonija je prošla.
Sveštenik je načinio korak unazad i bacio ključ na zemlju.
Mariov leš lagano je klizio sa strane, sve dok ono što je nekad bila njegova glava nije udarilo o zemlju. Njegova siva moždana masa polako je oticala u suvu zemlju. Sveštenik je pao na kolena i zatvorio oči.
„Dragi bože svemogući, oprosti mi", rekao je. Klečao je tu, drhteći. Plašio se da će, ako otvori oči, videti Mariovu dušu kako se uspinje.
Da umiri misli, recitovao je svoju mantru:
„Lej, tor, pur-doj-kor..." Bez ikakvog značenja: upravo zato je snažno koncentrisanje na nju i imalo umirujuće dejstvo. Imala je isti ritam kao stihovi kojih se sećao iz ranog detinjstva:
Jen', dva, tri-četri-pet,
jednom ulovih ribu živu
šes', sedam, osam-devet-deset,
pustih je u vodu da pliva...
Kad je mrmljao u sebi, često bi iz mantre skliznuo u pesmicu. Efekat je bio potpuno isti. Dok su ga poznati slogovi umirivali, razmišljao je o putu koji njegov dah prevaljuje od ulaska kroz nozdrve. Kroz nosne kanale spušta se u zadnji deo usne duplje, zatim niz grlo silazi u grudi, da na kraju prodre do najdaljih ogranaka u plućima, pre nego što isti put prevali u povratku; pluća, grlo, usta, nos, nozdrve, pa napolje, u spoljni vazduh. Potpuno skoncentrisan na put svog daha, uspeo je da izbegne da mu bilo šta drugo bude na pameti: više ga nisu mučili ni vizije, ni košmar, ni sećanja.
Posle par minuta je ustao, hladnog srca i s odlučnim izrazom lica. Otarasio se emocija: nije osećao ni kajanje ni sažaljenje. Ubistvo je sada bilo prošlost, a Mario samo komad smeća koje je morao da izbaci. Podigao je svoj kaubojski šešir, otresao prašinu s njega i stavio ga na glavu.
U kamionetu je iza sedišta vozača pronašao komplet alata. Uzeo je šrafciger da skine tablice, prednju i zadnju. Prešao je preko đubreta i zakopao ih u smeće koje je još tinjalo. Onda je vratio šrafciger u alat.
Savio se preko tela. Desnom rukom zgrabio je kaiš na Mariovim farmerkama. Levom je dohvatio kariranu košulju. Odigao je telo od zemlje. Zastenjao je dok su mu se leđa naprezala: Mario je bio težak. Vrata kamioneta stajala su otvorena. Sveštenik je zanjihao Marija nekoliko puta, hvatajući ritam, a onda je na ho-ruk ubacio telo u kabinu.
Želeo je da sifonom izvuče benzin iz rezervoara kamioneta. Za to mu je bilo potrebno parče dugačkog i uskog creva. Otvorio je haubu, pronašao gde stoji tečnost za pranje vetrobrana i presekao savitljivo plastično crevo, koje je vodilo od rezervoara za tečnost do brizgaljki udno šoferšajbne. Podigao je dvolitarsku flašu od „koka-kole" koju je ranije primetio, a onda otišao do poklopca rezervoara, povukao ustima iz creva, dok nije okusio benzin, pa ubacio kraj creva u flašu. Polako se napunila benzinom.
Benzin je nastavio da se izliva po zemlji, dok je on lagano odšetao do vrata automobila i ispraznio flašu po Mariovom telu.
Onda je začuo zvuk automobila.
Sveštenik je pogledao mrtvo telo, natopljeno benzinom u kabini kamioneta. Kad bi neko sad naišao, on ne bi bio u stanju da kaže ili uradi bilo šta što bi prikrilo njegovu krivicu...
Stabilno spokojstvo sada ga je napustilo. Počeo je da se trese, plastična flaša mu je iskliznula iz ruke i on je čučnuo kao preplašeno dete. Drhteći, piljio je u stazu koja je vodila ka drumu. Da li je to možda neki ranoranilac došao da se oslobodi zastarele mašine za pranje posuđa ili plastične kućice koju su klinci prerasli, ili možda staromodnih odela svog preminulog dede? Zvuk motora se pojačavao dok se vozilo približavalo, a Sveštenik je zatvorio oči.
„Lej, tor, pur-doj-kor"
Zvuk je počeo da jenjava. Vozilo je prošlo kraj ulaza u smetlište i nastavilo dalje drumom. Bio je to samo saobraćaj na glavnom putu.
Osećao se glupo. Ustao je, ponovo uspostavljajući samokontrolu.
„Lej, tor, pur-doj-kor..."
Ali strah ga je sada požurivao.
Ponovo je napunio flašu od „koka-kole", hitro posuo benzinom plastičnu klupu a zatim i ostatak unutrašnjosti kabine. Iskoristio je preostali benzin da ga ispoliva po zemlji do zadnjeg dela kamioneta, a onda je pljusnuo ostatak po krilu oko poklopca rezervoara. Bacio je flašu u kabinu i ustuknuo jedan korak.
Primetio je Mariovu Hjuston Astros kapu na zemlji. Podigao ju je i ubacio u kabinu, gde je bilo telo. Izvadio je blok šibica iz farmerki, odlomio jednu i iskoristio je da njome zapali sve ostale; zatim je plamteće šibice ubacio u kabinu i žurno se odmakao.
Pojavio se oblak crnog dima i začulo se šištanje plamena, a unutrašnjost kabine u sekundi se pretvorila u grotlo. Trenutak kasnije, plamen je lizao po tlu prema onom mestu gde je crevo još prolivalo benzin iz rezervoara. Došlo je do još jedne eksplozije kad je vatra zahvatila rezervoar, pokrećući kamionet na točkovima. Zadnje gume su se zapalile, a vatra je titrala po šasiji, natopljenoj uljem.
Odvratan vonj zapahnuo je vazduh, skoro kao miris pečenog mesa. Sveštenik je progutao pljuvačku i pomerio se dalje unazad.
Posle nekoliko sekundi, plamen se smanjio. Gume, sedišta i Mariovo telo nastavili su polako da gore. Sveštenik je sačekao par trenutaka, posmatrao plamen, a onda se usudio da se približi, trudeći se da ne udiše duboko, kako ga ne bi gušio smrad. Pogledao je u kabinu kamioneta. Leš i sedište stopili su se u odvratnu smesu pepela i istopljene plastike. Kad se ohladi, vozilo će biti samo još jedna od onih starudija koju su klinci potpalili.
Znao je da nije uklonio sve tragove mrtvog Marija. Običan pogled ne bi ništa otkrio, ali, ako bi policija pregledala kamionet, verovatno bi pronašla kopču s Mariovog kaiša, plombe s njegovih zuba, a možda i ugljenisane kosti. Jednog dana Sveštenik je shvatio Mario bi mogao da se vrati i da mu ne da mira. Ali, on je uradio sve da ukloni dokaze svog zločina.
Sad je morao da ukrade seizmički vibrator.
Okrenuo je leđa telu koje je gorelo i počeo da pešači.
* * *

Unutar komune u dolini reke Silver, postojala je grupa zvana Pirinčari. Bilo ih je sedmoro, preostalih od onih koji su preživeli ubitačnu zimu 1972—73, kad su bili odsečeni usled lavine i kad su tri nedelje jeli isključivo mrki pirinač, kuvan u vodi, dobijenoj od istopljenog snega. Na dan kad je stiglo pismo, Pirinčari su uveče ostali do kasno, sedeli su u kući gde se pripremala hrana, pili vino i pušili marihuanu.
Pesma, koja je 1972. bila petnaestogodišnja pobegulja, svirala je akustičnu gitaru, forsirajući bluz tonove. Neki iz grupe preko zime su pravili akustične gitare. One koje su im se najviše sviđale čuvali su a ostale je Pol Bil odnosio u jednu prodavnicu u San Francisku, gde su prodavane po visokim cenama. Zvezda je pevušila hrapavim, intimnim kontraaltom, smišljajući reči,
„Neću da se vozim tim lošim vozom..." Imala je najseksepilniji glas na svetu, oduvek.
Melani je sedela s njima, mada nije bila Pirinčar, jer Sveštenik nije želeo da je izbaci, a ostali nisu hteli da se suprotstavljaju njegovim odlukama. Tiho je plakala, krupne suze su joj se slivale niz lice. Samo je govorila:
„Tek što sam vas pronašla."
„Ne odustajemo", rekao joj je Sveštenik. „Mora da postoji način da se guverner Kalifornije natera da promeni prokleto mišljenje."
Hrast, tesar, mišićavi crnac Sveštenikovih godina, rekao je tonom mislioca:
„Znate, nije tako teško napraviti atomsku bombu." Bio je u marincima, a ovamo je došao pošto je jednom prilikom, tokom obuke, ubio jednog oficira i pobegao. „Mogao bih to da uradim za jedan dan, samo kad bih imao nešto plutonijuma. Mogli bismo da ucenimo guvernera ako ne urade ono što mi želimo, zapretićemo im da ćemo u pakao poslati ceo Sakramento."
„Ne!", rekla je Anet. Ona je dojila dete. Dečak je imao tri godine. Sveštenik je smatrao da je već vreme da ga Anet odbije od sise, ali je ona tvrdila da mu treba dozvoliti da sisa sve dok on to želi. „Bombama se ne spasava svet."
Zvezda je prestala da peva.
„Mi i ne pokušavamo da spasimo svet. Od toga sam digla ruke još šezdeset devete, kad je svetska štampa pretvorila hipi pokret u šalu. Sve što želim da spasim je ovo, što ovde imamo, naš život, da naša deca mogu da rastu u miru i ljubavi."
Sveštenik, koji je već razmotrio i odbacio ideju o pravljenju atomske bombe, reče:
„Nabavljanje plutonijuma je teži deo."
Anet je odvojila dete od svojih grudi i potapšala ga po leđima.
„Zaboravi na to", rekla je. „Neću da imam ništa s tim stvarima. To je smrtonosno!"
Zvezda je počela ponovo da peva.
„Voz, voz, voz nije dobar..."
Hrast je bio uporan.
„Mogao bih da se zaposlim u nekoj nuklearnoj elektrani, a onda da smislim kako da provalim njihov sigurnosni sistem."
Sveštenik ga podseti:
„Pitali bi te čime si se dosad bavio. I šta bi rekao da si radio poslednjih dvadeset pet godina? Nuklearna istraživanja na Berkliju?"
„Rekao bih da sam živeo sa gomilom nakaza, koje sad treba da dignu Sakramento u vazduh, pa sam došao ovamo da se malo aktiviram, čoveče."
Ostali su se nasmejali. Hrast se ponovo zavalio u svoju stolicu i počeo da usklađuje svoj glas sa Zvezdinim:
„Ne, ne, neću da se vozim tim lošim vozom..."
Sveštenik se namrštio zbog njegovog neozbiljnog tona. Nije mu bilo do smeha. Srce mu je bilo ispunjeno besom. Ali, znao je da inspiracija za velike ideje ponekad dolazi iz površnih razgovora, pa je dozvolio da se nastavi u tom pravcu.
Anet je poljubila svoje dete u teme i rekla:
„Mogli bismo da otmemo nekoga."
Sveštenik je rekao:
„Koga? Guverner verovatno ima bar šest telohranitelja."
„A šta je sa njegovom desnom rukom, onim Albertom Hanimunom?"
Začuo se žagor odobravanja: oni su svi mrzeli Hanimuna. „Ili direktora Obalske elektrodistribucije?"
Sveštenik je klimnuo glavom. To bi se moglo izvesti. Poznavao je te stvari. Mnogo je vremena prošlo otkad je bio na ulici, ali se sećao pravila koja su važila kad je tuča u pitanju: pažljivo isplaniraj, izgledaj hladno, pogodi ga tako snažno i precizno da mu ne daš vremena da razmišlja, reaguj hitro i briši. Ali, nešto ga je mučilo.
„Nekako je suviše... skromno", rekao je. „Recimo da se otme neka krupna zverka. I šta onda? Ako ćeš već da plašiš ljude, onda ne smeš da okolišiš, moraš da ih nateraš da se useru u gaće."
Uzdržao se od daljeg govora. Kad imate tipa koji pred vama kleči, plače i piša u gaće i moli vas, preklinje vas da ga više ne povređujete, e tek onda možete da tražite šta god hoćete; a on vam je tako zahvalan, prosto vas obožava što ste mu rekli šta treba da uradi da mu bol prestane. Ali, to nije bio pravi način da se razgovara s nekim kao što je Anet.
Sada se Melani ponovo uključila u razgovor. Sedela je na podu, leđima naslonjena na Sveštenikovu stolicu. Anet joj je ponudila veliki džoint, koji je išao ukrug. Melani je obrisala suze, duboko povukla iz džointa i dodala ga Svešteniku, a onda ispustila oblak dima i rekla:
„Znate, u Kaliforniji postoji desetak, petnaest mesta, gde su rupe ispod Zemljine kore pod takvim ogromnim, recimo, pritiskom, da bi bilo potrebno samo malo da se pogura, ili tako nešto, pa da se tektonske ravni razmrdaju, a onda bum! To je kao da se džin oklizne na kamenčić. Kamenčić je tako sićušan, ali je div tako ogroman, da njegov pad zatrese zemljinu kuglu."
Hrast je prekinuo pesmu, tek toliko da kaže:
„Melani, dušo, o čemu to, jebi ga, pričaš?"
„Pričam o zemljotresu", rekla je.
Hrast se nasmejao.
„Vozim se, vozim tim lošim vozom..."
Sveštenik se nije smejao. Nešto mu je govorilo da je ovo važno. Rekao je prigušenom žestinom.
„Šta to govoriš, Melani?"
„Mani otmicu, mani atomske bombe", rekla je. „Zašto guverneru ne zapretimo zemljotresom?"
„Niko ne može da izazove zemljotres", Sveštenik je rekao. „Bila bi potrebna ogromna količina energije da se zemlja pomeri."
„E, u tome grešiš. Bila bi potrebna samo mala količina energije, ako se snaga primeni na pravom mestu."
Hrast je pitao:
„Otkud ti znaš sve to?"
„Studirala sam to. Magistrirala sam seizmologiju. Trebalo bi da sada preda jem na fakultetu. Ali sam se udala za svog profesora i to je bio kraj moje karijere. Moj doktorat je odbijen."
Osećala se gorčina u njenom glasu. Sveštenik je s njom već pričao o ovome i znao je da je bila jako kivna zbog svega toga. Njen muž je bio u komisiji koja ju je odbila. Bio je obavezan da se povuče sa sastanka dok se njen slučaj razmatra, što je Svešteniku izgledalo normalno, ali je Melani osećala da je upravo on trebalo da joj nekako osigura uspeh. Sveštenik je pretpostavljao da ona nije bila dovoljno dobra da joj se dodeli priprema doktorata ali to je bilo poslednje u šta bi poverovala. Zato je rekao da su ljudi iz komisije bili toliko prestrašeni kombinacijom njene pameti i lepote da su se zaverili u tome da je obore. Volela ga je što je pustio da u to veruje.
Melani je nastavila:
„Moj muž ubrzo moj bivši muž razvio je teoriju o veštačkom izazivanju zemljotresa. Na pojedinim tačkama duž raseda, pritisak već decenijama narasta do vrlo visokog stepena. Onda je samo potrebna jedna relativno slaba vibracija u Zemljinoj kori, koja bi izmestila ploče i, oslobađajući tako svu tu nagomilanu energiju, izazvala zemljotres."
Sveštenik je bio fasciniran. Uhvatio je Zvezdin pogled. Ona je smrknuto klimala glavom. Verovala je u neortodoksne stvari. Bila je to stvar njenog verovanja da se bizarne teorije mogu obistiniti, nekonvencionalni način života je i najsrećniji, a luckasti plan uspeva tamo gde razumni predloži padaju u vodu.
Sveštenik je proučavao Melanino lice. Imala je neko vanzemaljsko držanje. Njena bleda koža, živahne zelene oči i crvena kosa činili su da izgleda kao kakva lepa vanzemaljka. Prve reči koje joj je uputio i jesu bile:
„Jesi li ti s Marsa?" Da li je uopšte znala o čemu priča? Bila je mrtva nadrogirana, ali se ljudima ponekad najkreativnije ideje i javljaju upravo dok se drogiraju. Rekao je: „Ako je to toliko lako, kako da već neko dosad nije probao?"
„O, pa nisam rekla da je lako. Samo seizmolog može da zna gde se nalazi rased pod pritiskom."
Sveštenikov mozak sada je radio sto na sat. Kad ste zaista u škripcu, ponekad je jedini izlaz da uradite nešto toliko uvrnuto, skroz neočekivano, da neprijatelj ostane paralisan usled iznenađenja. Rekao je Melani:
„Kako bi izazvala vibraciju u Zemljinoj kori?"
„To bi bio teži deo", rekla je ona.
Vozim se, vozim, vozim...
Ja se vozim tim lošim vozom.
* * *

Pri povratku u grad Šajlo, Sveštenika obuzeše misli o ubistvu: način na koji je ključ utonuo u Mariov mekani mozak, izraz njegovog lica, kapanje krvi.
To nije bilo dobro. Morao je da ostane priseban i oprezan. Još nije imao seizmički vibrator kojim bi spasio svoju komunu. Ubistvo Marija bilo je lakši deo, govorio je sebi. Sledeće što mora da uradi jeste da zamaže oči Leniju. Ali kako?
U sadašnjost se vratio trgnuvši se od zvuka automobila.
Dolazio mu je otpozadi, krećući se u pravcu grada. U ovom delu niko nije išao pešice. Većina bi pomislila da mu se auto pokvario. Neki bi možda stali da mu ponude vožnju.
Sveštenik je pokušavao da smisli razlog zašto u subotu u pola sedam ujutru ide peške prema gradu.
Ništa se nije pojavljivalo.
Hteo je da prizove ma kog boga koji ga je nadahnuo idejom da ubije Marija, ali su bogovi ostali nemi. Ni na osamdeset kilometara odatle nije postojalo mesto za koje bi mogao reći da dolazi odatle, osim jednog za koje nije smeo da kaže deponija na kojoj je Mariov leš ležao na sedištu njegovog kamioneta.
Automobil je usporavao dok je prilazio.
Sveštenik je odoleo želji da navuče šešir preko očiju.
Šta sam radio?
- Izašao sam malo u pustinju, da posmatram prirodu.
Kako da ne, žbunje i zvečarke.
-Auto mi se pokvario.
Gde? Ne vidim ga.
- Izašao sam da pišam.
Čak ovde ?
Iako je jutarnji vazduh bio svež, počeo je da se znoji.
Automobil je sporo prošao pored njega. Bio je to najnoviji model „dodž neona", metalikzelene boje i sa teksaškim tablicama. Unutra je bila jedna osoba, muškarac. Primetio je kako ga vozač posmatra u retrovizoru. Moguće da je neki pandur van dužnosti.
Ispunila ga je panika, ali nije smeo da popusti nagonu da se okrene i potrči. Automobil se zaustavio i krenuo u rikverc. Vozač je spustio staklo na svom prozoru. Bio je to mlad Azijat u poslovnom odelu. Rekao je:
„Hej, drugar, jesi li za vožnju?"
Šta da kažem? „Ne, hvala, obožavam dapešačim."
„Malo sam prašnjav", rekao je Sveštenik, gledajući niz svoje farmerke. Pao sam na dupe dok sam pokušavao da ubijem čoveka.
„A ko nije u ovom gradu?"
Sveštenik je ušao u automobil. Ruke su mu se tresle. Vezao je pojas, tek da nešto uradi, kako bi prikrio svoju uznemirenost. Dok je auto polazio, vozač je rekao:
„Šta, kog đavola, radiš ovde, ovako peške?"
Upravo sam ubio svog prijatelja Marija „stilson" ključem.
U poslednjem trenutku, Sveštenik je smislio priču:
„Posvađao sam se sa ženom", rekao je. „Zaustavio sam kola, izašao, i krenuo pešice. Nisam se nadao da će se tek tako odvesti bez mene." Zahvalio se bogovima što su mu ponovo dali inspiraciju. Ruke mu se više nisu tresle.
„Da nije to možda jedna zgodna, tamnokosa žena u plavoj 'hondi' koju sam prošao pre tridesetak kilometara?"
Isuse, ko si ti, čoveče sa memorijom poput kompjutera?
Tip se osmehnuo i rekao:
„Kad putuješ pustinjom, svaki auto ti zapadne za oko."
„Ne, to nije ona", Sveštenik je rekao. „Moja žena vozi moj prokleti kamionet."
„Nisam video nijedan kamionet."
„Dobro je. Možda nije otišla predaleko."
„Verovatno je parkirala na nekom od puteva za farmu, sad plače kao kiša i želi da joj se vratiš." Sveštenik je odahnuo uz osmeh. Tip je progutao priču.
Automobil je stigao do ulaza u grad.
,,A šta je sa tobom?", Sveštenik je rekao. „Kako to da si toliko poranio u subotu ujutru?"
„Ja se nisam posvađao sa ženom, idem kući, njoj. Živim u Laredu. Putujem i proda jem ove novotarije od keramike ukrasne tanjire, figurice, natpise 'Bebina soba', vrlo atraktivne stvari."
„Je l' stvarno?" Kakav način da protraćiš život!
„Proda jemo ih po dragstorima, uglavnom."
„Dragstor u Šajlou sigurno još nije otvoren."
„Ionako danas ne radim. Ali, mogao bih tamo da stanem da doručkujem. Imaš neki predlog?"
Sveštenik bi više voleo da trgovački putnik prođe kroz grad bez zadržavanja, kako ne bi imao prilike da nekome spomene čoveka s bradom kog je pokupio kod smetlišta. Ali je bio siguran da će ovaj spaziti restoran „Kod lenje Suzan" u glavnoj ulici, pa je bilo besmisleno da laže.
„Ima jedan restoran."
„Kakva je hrana?"
„Griz im je dobar. Nalazi se odmah posle semafora. Možeš i mene tamo da izbaciš."
Minut kasnije, automobil je stao na iskošeni parking ispred „Suzane". Sveštenik se zahvalio prodavcu novotarija i izašao.
„Prijatan doručak", doviknuo je dok je odlazio. I ne započinji razgovor ni sa kim odavde, tako ti boga.
Jedan blok dalje od restorana nalazilo se predstavništvo „Ritkin Seizmeksa", male firme koja se bavila seizmičkim ispitivanjima, za koju je on radio. Kancelarija je, u stvari, bila jedna mala kamp-prikolica na praznom parkingu. Mariov seizmički vibrator bio je parkiran odmah do Lenijevog jarkocrvenog „grand am pontijaka".
Sveštenik je zastao na trenutak i upiljio se u kamion. Bio je to desetotočkaš sa velikim gumama sa strane, koje su podsećale na oklop dinosaurusa. Ispod sloja teksaške prašine bio je svetloplave boje. Došao je u iskušenje da uskoči unutra i odveze ga. Pogledao je moćnu mašinu sa zadnje strane, snažan motor i masivan čelični tanjir, rezervoare, creva, ventile i merne instrumente. Mogao bih da ga upalim za sekundu, i to bez ključeva. Ali, ako bi ga sada ukrao, svaki policajac koji patrolira autoputem u Teksasu već bi ga za par minuta tražio. Morao je da bude strpljiv. Učiniću da se zemlja trese i niko me u tome neće zaustaviti.
Ušao je u prikolicu.
U kancelariji je bila gužva.
Dva nadzornika džag timova stajala su za kompjuterom, dok je karta u boji na kojoj je bila predstavljena njihova oblast polako izlazila iz štampača. Danas bi trebalo da pokupe opremu sa terena i započnu sa selidbom u Klovis. Geometar je preko telefona nešto raspravljao na španskom, a Lenijeva sekretarica Dajana proveravala je spisak.
Sveštenik je kroz već otvorena vrata zakoračio u unutrašnjost kancelarije. Leni je, sa slušalicom naslonjenom na uvo, ispijao kafu. Oči su mu bile zakrvavljene, a lice podbulo posle sinoćnje pijanke. Jedva primetno klimnuvši glavom, potvrdio je Svešteniku da ga je spazio. Sveštenik je stao kraj vrata i čekao da Leni završi. Srce mu je sišlo u pete. Otprilike je znao šta će reći. Ali, hoće li Leni progutati mamac? Sve je zavisilo od toga.
Posle jednog minuta, Leni je spustio slušalicu i rekao:
„Zdravo, Riki je l' si video Marija od jutros?" U glasu mu se primećivala uzbuđenost. „Trebalo je da krene odavde još pre pola sata."
„Jesam, video sam ga", odgovorio je Sveštenik. „Žao mi je što ovako rano moram da ti saopštim loše vesti, ali on te je izneverio!"
„Šta pričaš?"
Sveštenik je ispričao priču koja mu je pala na pamet u trenutku inspiracije, neposredno pre nego što je podigao ključ i krenuo na Marija.
„Toliko je poželeo ženu i decu, da je seo u svoj stari kamionet i otišao iz grada."
„O, super, kakvo sranje. Kako si to saznao?"
„Prošao je pored mene rano jutros, išao je za El Paso."
„Zašto me, kog đavola, nije nazvao?"
„Bilo mu je suviše neprijatno što te je ostavio na cedilu."
„E pa, nadam se da će nastaviti da vozi i preko granice i da se neće zaustavljati sve dok ne uleti u prokleti okean." Leni je prstima protrljao oči.
Sveštenik je počeo da improvizuje.
„Čuj, Leni, on je tek nedavno zasnovao porodicu, nemoj da budeš preoštar prema njemu."
„Preoštar? Ti to ozbiljno? On je prošlost."
„Stvarno mu je stalo do ovog posla."
„A meni je stalo da neko odveze njegov kamion sa opremom celim prokletim putem do Nju Meksika."
„On štedi da kupi kuću sa bazenom."
Leni je postao sarkastičan.
„Prestani, Riki, rasplakaćeš me."
„Hajde ovako." Sveštenik je progutao pljuvačku i potrudio se da ne zvuči usiljeno. „Ja ću odvesti prokleti kamion do Klovisa ako obećaš da ćeš vratiti Marija na posao." Zadržao je dah. Leni je zurio u Sveštenika, ne govoreći ništa. „Mario nije loš momak i ti to znaš", Sveštenik je nastavio. Ne brbljaj mnogo, zvučiš nervozno, trudi se da deluješ opušteno!
„Imaš li službenu vozačku dozvolu sa B kategorijom?", upita Leni.
„Još od dvadeset prve godine."
Sveštenik je izvadio svoj novčanik, izvukao dozvolu i bacio je na sto. Bila je lažna. I Zvezda je imala jednu takvu. I njena je bila lažnjak. Pol Bil je znao gde da nabavi takve stvari.
Leni ju je pregledao, onda podigao pogled i sumnjičavo rekao:
„Dobro, šta ti je sad palo na pamet? Mislio sam da ne želiš da ideš u Nju Meksiko."
Ne zajebavaj, Leni, reci da ili ne!
„Odjednom bih nekako znao šta ću sa još petsto dolara."
„Ne znam..."
Hajde, kučkin sine, ubio sam čoveka zbog ovoga!
„Je l' može za dvesta?"
To! Hvala ti! Hvala! Pretvarao se da se nećka.
„Dvesta je malo za tri dana posla."
„Dva dana, možda dva i po. Daću ti dvesta pedeset."
Ma, bilo koliko! Samo mi daj ključeve!
„Slušaj, odradiću to u svakom slučaju, koliko god da mi platiš, jer je Mario dobar klinac i ja hoću da mu pomognem. Zato me plati koliko ti misliš da posao zaista vredi."
„U redu lukav si ko lisica, trista."
„Imaš vozača." A ja imam seizmički vibrator.
Leni je rekao:
„Ej, hvala što si mi priskočio u pomoć. Stvarno cenim to."
Sveštenik se potrudio da ne zablista pobedonosno.
„Sto odsto."
Leni je otvorio fioku, izvadio list papira i dodao mu ga preko stola.
„Samo ispuni ovaj formular za osiguranje."
Sveštenik se zaledio. Nije znao ni da čita, ni da piše. Buljio je, preplašen, u formular. Leni je nestrpljivo rekao:
„Hajde, uzmi. Isuse, pa nije to zvečarka."
Ne razumem ga, žao mi je, sve te škrabotine i linije, samo skaču i plešu po papiru, ne mogu da ih umirim!
Leni je pogledao u zid i rekao nevidljivoj publici:
„Pre samo jednog minuta mogao sam da se zakunem da je čovek bio sasvim budan."
Lej, tor, pur-doj-kor...
Sveštenik je polako prišao i uzeo formular. Leni je rekao:
„Pa dobro, šta je tu bilo toliko teško?"
Sveštenik je rekao:
„Uh, samo sam razmišljao o Mariju. Misliš li da je u pravu?"
„Zaboravi na njega. Popuni formular i kreni. Hoću da vidim taj kamion u Klovisu."
„Važi." Sveštenik je ustao. „Učiniću to napolju."
„U redu, da se ja posvetim desetinama mojih drugih problema."
Sveštenik je prešao iz Lenijeve u glavnu kancelariju.
Imao si ovakvu situaciju sto puta dosad, samo se smiri, znaš šta treba da radiš.
Zaustavio se iza Lenijevih vrata; niko ga nije primetio; svi su bili u poslu. Pogledao je formular. Velika slova izdignuta, kao drveće među žbunovima. Ako se okrenu nadole, znači da ti formular stoji naopako.
Formular mu jeste stajao naopako. Okrenuo ga je.
Ponegde je stajalo veliko X, veoma jako odštampano ili napisano olovkom ili crvenim mastilom, da označi mesto gde treba da se stavi ime; ali, ovaj formular nije imao tu lako uočljivu oznaku. Sveštenik je znao da napiše svoje ime, kako-tako. Bilo mu je potrebno vremena i znao je da se to samo naškraba. Umeo je to da uradi.
Kao klinac, bio je tako bistar da nije imao potrebe da čita i piše. Napamet je računao brže od ikoga, čak iako nije znao da čita napisane brojke. Pamćenje mu je bilo nepogrešivo. Bio je uvek sposoban da natera ljude da rade ono što on hoće, a da pritom ništa ne zapisuje. U školi je uvek uspevao da nađe načina da izbegne čitanje naglas. Kad se radio pismeni zadatak, umesto njega ga je pisao neki drugi klinac. Ali, ako bi to bilo neizvodljivo, pronalazio je hiljadu opravdanja i nastavnici bi na kraju slegli ramenima i rekli da ako dete zaista ne želi da radi, oni ga ne mogu naterati. Izgradio je reputaciju lenjivca, a kada bi video da dolazi do krize, pravio je neopravdane izostanke.
Kasnije, uspeo je da pokrene i razvije posao sa prodajom alkoholnih pića na veliko. Nikad nije napisao ni slovo, ali je sve radio lično ili telefonom. Držao je desetine brojeva telefona u glavi, sve dok nije došao do toga da može da priušti sekretaricu koja će pamtiti brojeve umesto njega. Tačno je znao koliko je novca bilo u fioci, a koliko u banci. Kad bi mu došao putujući trgovac sa narudžbenicom, on bi mu rekao:
„Ja ću da ti govorim šta mi treba, a ti popunjavaj formular." Imao je knjigovođu i advokata da se bakću s vladom.
U dvadeset prvoj godini zaradio je svoj prvi milion dolara. Izgubio ga je u potpunosti do vremena kad je upoznao Zvezdu i pridružio se komuni ne zato što je bio nepismen, već zato što je proneverio novac svojih mušterija, izbegavao da plaća poreze i pozajmljivao novac od mafije. Popunjavanje formulara za osiguranje moralo je da ide lako.
Seo je ispred Dajaninog stola i osmehnuo joj se.
„Izgledaš umorno, srce", rekao je.
Ona je uzdahnula. Bila je to punačka plavuša od svojih tridesetak, udata za jednog sezonskog radnika, s kim je imala troje klinaca, tinejdžera. Umela je da brzo odbije udvaranja neotesanih tipova koji su dolazili u prikolicu, ali je Sveštenik znao da su joj slaba tačka učtivi ljudi sa šarmom.
„Riki, imam toliko toga da uradim ovog jutra, volela bih da imam dva mozga."
Nabacio je pokunjen izraz lica.
„To su loše vesti taman sam hteo da te zamolim da mi nešto pomogneš."
Ona je oklevala, a onda se sažaljivo nasmešila.
„O čemu je reč?"
„Rukopis mi je očajan, želeo sam da mi popuniš ovaj formular. Zaista mi je neprijatno što te sada gnjavim kad si toliko zauzeta."
„Pa, nagodićemo se." Uperila je prstom u uredno naslaganu gomilu precizno obeleženih kartonskih kutija koje su stajale uza zid. „Pomoći ću ti oko formulara ako odneseš celu onu arhivu u zeleni kombi napolju."
„Dogovoreno", Sveštenik je zahvalno rekao. Dodao joj je formular.
Pogledala je.
„Ti ćeš da voziš seizmički vibrator?"
„Da, Marija je obuzela nostalgija i otišao je u El Paso."
Ona se namrštila.
„To ne liči na njega."
„Sigurno da ne liči. Nadam sa da je u redu."
Slegla je ramenima i uzela penkalo.
„Dobro, prvo nam treba tvoje puno ime i datum i mesto rođenja." Sveštenik joj je govorio podatke, a ona je popunjavala prazna mesta u formularu. Bilo je lako, zašto je uopšte paničio? Samo zbog toga što nije očekivao formular. Leni ga je iznenadio i za trenutak je dopustio da ga obuzme strah.
Imao je iskustva u prikrivanju te svoje nesposobnosti. Čak je koristio i biblioteke. Tako je i otkrio seizmički vibrator. Otišao je u Centralnu biblioteku u Prvoj ulici u centru Sakramenta prostrano, prometno mesto, gde mu lice verovatno neće ostati upamćeno. Na recepciji je saznao da se naučna dela nalaze na spratu. Tamo je osetio kako ga, uznemirenog, prožima jeza dok je stajao pogleda uprtog u one dugačke hodnike, oivičene policama s knjigama i gomilu ljudi koji sede za ekranima računara. Onda je uhvatio pogled bibliotekarke, koja je bila otprilike njegovih godina i izgledala prijateljski raspoložena.
„Želeo bih da dođem do nekih informacija vezanih za seizmička istraživanja", rekao je uz topao osmeh. „Da li biste bili ljubazni da mi pomognete?" Odvela ga je do police na desnoj strani, izvadila jednu knjigu i, uz malo dobre volje, pronašla odgovarajuće poglavlje. „Zanima me kako proizvode šok talase", objasnio je. „Da li u ovoj knjizi postoje informacije o tome?"
Zajedno su prelistavali stranice.
„Izgleda da postoje tri načina", rekla je ona. „Podzemna eksplozija, ispuštanje tega i seizmički vibrator."
„Seizmički vibrator?", rekao je, a u očima mu se pojavio jedva primetan sjaj. „Šta je to?"
Pokazala mu je jednu fotografiju. Sveštenik je buljio, fasciniran. Bibliotekarka je rekla:
„Gotovo da izgleda kao neki kamion."
Svešteniku je izgledao kao pravo čudo.
„Mogu li da iskopiram nekoliko ovih stranica?", upitao je.
„Naravno."
Ako ste dovoljno pametni, uvek ćete pronaći način da neko drugi čita i piše umesto vas.
Dajana je dovršila formular, stavila veliko X odmah uz tačkastu liniju, dodala mu papir i rekla:
„Potpiši ovde."
Uzeo je njeno penkalo i teškom mukom ispisao: ,,R" od Ričard ličilo je na šou gerlu s velikim grudima i jednom nogom ispruženom. A ,,G" od Grejndžer bilo je nalik na srp, sa velikim, okruglim sečivom i kratkom drškom. Posle ,,RG", samo je dodao jednu kratku, zmijoliku liniju. Nije izgledalo lepo, ali su ljudi to prihvatali. Primetio je da se puno ljudi potpisuje žvrljotinom: potpisi ne moraju biti čitki, bogu hvala.
Upravo stoga je i njegova lažna dozvola morala da glasi na njegovo pravo ime: to je bilo jedino koje je umeo da napiše.
Podigao je pogled. Dajana ga je ljubopitljivo posmatrala, iznenađena sporošću kojom je pisao. Kad joj se pogled susreo s njegovim, pocrvenela je i skrenula ga. Vratio joj je formular.
„Hvala na pomoći, Dajana, znaj da cenim to."
„Nema na čemu. Doneću ti ključeve kamiona čim Leni završi s telefoniranjem." Ključevi su držani u šefovoj kancelariji.
Sveštenik se setio da joj je obećao da će joj preneti kutije. Podigao je jednu i izneo je napolje. Zeleni kombi je stajao u dvorištu, otvorenog prtljažnika. Stavio je kutiju unutra i vratio se po sledeću. Svaki put kad je ulazio, pogledom je proveravao njen sto. Formular je i dalje stajao na njemu, a ključeva još nije bilo na vidiku. Pošto je utovario sve kutije, ponovo je seo ispred nje. Ona je s nekim razgovarala preko telefona, nešto o motelskim rezervacijama u Klovisu.
Sveštenik je zaškrgutao zubima. Bio je nadomak cilja, skoro da je imao ključeve u rukama, a sada je slušao nekakvo sranje o motelskim sobama. Prisilio je sebe da sedi mirno. Napokon je spustila slušalicu.
„Potražiću od Lenija te ključeve", rekla je. Odnela je formular u unutrašnji deo kancelarije.
Uto uđe debeli vozač buldožera, zvani Ču. Prikolica se tresla od udaranja njegovih radničkih čizama po podu.
„Hej, Riki", rekao je, „nisam znao da si oženjen." Nasmejao se. Ostali ljudi u kancelariji zainteresovano su pogledali.
Sranje, šta je sad pa ovo? Sveštenik je rekao:
„Pa dobro, gde si čuo tako nešto?"
„Kad sam se vraćao, video sam te kako izlaziš iz jednih kola ispred 'Suzane'. Onda sam doručkovao s trgovačkim putnikom koji te je povezao."
Prokletstvo, šta ti je rekao?
Dajana se iz Lenijeve kancelarije pojavila sa svežnjem ključeva u ruci. Sveštenik je poželeo da joj ih otme, ali se pretvarao da ga više zanima razgovor sa Čuom. Ču je nastavio:
„Znaš, Suzanin zapadnjački omlet stvarno je nešto." Podigao je nogu i prdnuo, a onda ugledao sekretaricu kako stoji navratima. „Izvini, Dajana. Bilo kako bilo, onaj mladić mi reče da te pokupio kod deponije."
Do đavola!
„U šest sati ujutru sam si pešačio pustinjom, uz objašnjenje da si se podžapao sa ženom, zaustavio auto i izašao." Ču se osvrnuo da pogleda ostale i uveri se da ga pažljivo prate. „A ona odveze kola i ostavi te tamo!" Široko se nacerio, a i ostali su se smejali.
Sveštenik je ustao. Nije želeo da ljudi upamte da je bio kraj smetlišta onog dana kad je Mario nestao. Morao je nekako da prekine ovaj razgovor. Izgledao je kao da je povređen ovim.
„U redu, Ču, slušaj šta ću ti sad reći. Ako se ikad dogodi da saznam nešto iz tvog privatnog života, a posebno nešto neprijatno, obećavam ti da to neću rastrubiti po kancelariji. Šta ti kažeš na to?"
Ču je rekao:
„Dobro, šta si se odmah raspekmezio..."
Ostali su izgledali postiđeni. Niko više nije želeo da priča o tome. Nastupila je neprijatna tišina. Sveštenik nije želeo da izađe ostavljajući zategnutu atmosferu za sobom, pa je rekao:
„Ma daj, Ču nema ljutnje."
Ču je slegnuo ramenima:
„Nisam hteo da te uvredim, Riki."
Napetost je splasnula.
Dajana je dodala Svešteniku ključeve seizmičkog vibratora. Stegao je svežanj u pesnicu.
„Hvala ti", rekao je, nastojeći da se ne oseti ushićenje u njegovom glasu. Jedva je dočekao da izađe i sedne za volan. „Zdravo svima. Vidimo se u Nju Meksiku."
„Da voziš pažljivo, čuješ li?", Dajana je rekla kad je stigao do vrata.
„O, hoću", Sveštenik je odvratio. „Možeš da računaš s tim."
Zakoračio je napolje. Sunce je već bilo visoko, a dan je postajao sve topliji. Odoleo je silnoj želji da odigra jedan pobednički ples oko kamiona. Uspentrao se unutra i startovao motor. Proverio je šta kažu merni instrumenti na tabli. Mario mora da je sinoć napunio rezervoar. Kamion je bio spreman za put.
Nije mogao da skine osmeh sa lica dok je izlazio iz dvorišta.
Odvezao se iz grada, brzo menjajući brzine. Krenuo je na sever, istom maršrutom koju je Zvezda već prevalila „hondom".
Kako se približavao skretanju ka smetlištu, počeo je da se oseća nekako čudno. Zamišljao je Marija pored puta, kako mu siva moždana masa curi iz rupe u glavi. Bila je to glupava, sujeverna misao, ali nije mogao da je se otrese. U stomaku mu je bućkalo. Na tren je osetio slabost da bi vozio. Onda se pribrao.
Mario nije prvi koga je ubio.
* * *

Džek Kasner je bio policajac koji je opljačkao Sveštenikovu majku.
Sveštenikova majka bila je kurva. Imala je samo trinaest godina kad ga je rodila. Dok Riki nije napunio petnaest godina, ona je s tri druge žene „radila" ispred jedne robne kuće, preko puta prljave knjižare u Sedmoj ulici, u siromašnom delu centra Los Anđelesa. Džek Kasner je bio detektiv Odeljenja za borbu protiv poroka i dolazio je jednom mesečno da iznudi novac od njih.
Obično bi, u slobodno vreme, zakačio i pokoje pušenje. Jednog dana je video Sveštenikovu majku kako iz kutije u sobi uzima novac za podmićivanje. Te noći je Odeljenje za borbu protiv poroka napravilo raciju u stanu i Kasner je ukrao hiljadu i petsto dolara, što je šezdesetih godina bilo dosta novca. Sveštenikovoj majci nije teško palo da odleži par dana u zatvoru, ali joj je slomilo srce to što je izgubila sav novac koji je uštedela. Kasner je rekao ženama da će ih, ako se budu žalile, obasuti optužbama za promet drogom i da za tako nešto sve mogu dobiti po nekoliko godina.
Kasner je mislio da mu od tri devojke i klinca ne preti nikakva opasnost. Ali, sledeće večeri, dok je stajao u muškom toaletu kafane „Plava svetlost" na Brodveju i praznio bešiku od piva, mali Riki Grejndžer zabio je petnaest centimetara dug, kao britva oštar nož u njegova leđa, polako njime razrezavši crni sako od mohera i belu najlonsku košulju i prodrevši pravo kroz bubreg. Kasner je bio u takvim bolovima da nije bio u stanju ni da stavi ruku na pištolj. Riki ga je hitro ubo još nekoliko puta. Pandur je ležao na mokrom betonskom podu muškog toaleta, pljujući krv; onda je Riki oprao nož pod slavinom i odšetao napolje.
Dok je premotavao film, Sveštenik se divio hladnom samopouzdanju koje je kao petnaestogodišnjak posedovao. Sve je trajalo samo dvadesetak sekundi, a sve to vreme postojala je mogućnost da neko uđe unutra. Ipak, nije znao ni za strah, ni za stid, ni za krivicu.
Ali, posle toga je počeo da se plaši mraka.
Tih dana nije mnogo boravio u mraku. Svetla u stanu njegove majke obično su ostajala upaljena po celu noć. Ali, ponekad bi se pred svitanje probudio. Ako njegova majka ne bi imala baš „popunjenu" noć kao, recimo, ponedeljkom, on bi video da svi spavaju i da su svetla ugašena; onda bi ga obuzimao slep i iracionalni užas i tumarao bi po sobi, udarajući po čupavim stvorenjima i dodirujući neobične, hladne i vlažne površine, sve dok ne pronađe prekidač svetla i sedne na ivicu kreveta, teško dišući i mokar od znoja. Polako bi dolazio sebi i shvatao da je hladna i vlažna površina bila ogledalo, a čupavo stvorenje njegova jakna obrubljena šišanim krznom. Bojao se mraka, sve dok nije našao Zvezdu.
Prisetio se pesme koja je bila hit one godine kad ju je sreo i počeo da peva: „Dim na vodi..." Ime benda bilo je „Dip parpl", setio se. Tog leta su svi svirali numere sa njihovog albuma.
Ta apokaliptična pesma sasvim je odgovarala čoveku koji sedi za volanom seizmičkog vibratora:
Dim na vodi
Vatra na nebu
Prošao je ulaz deponije i nastavio da vozi dalje ka severu.
* * *

„Uradićemo to večeras", rekao je Sveštenik. „Reći ćemo guverneru da će zemljotres biti za četiri nedelje počev od današnjeg dana."
Zvezda je bila sumnjičava.
„Čak nismo ni sigurni da li je to moguće. Možda bi trebalo da prvo uradimo sve ostalo, da sve kockice složimo na njihovo mesto, a onda da uputimo ultimatum."
„Do đavola, ne!",
Sveštenik je uzviknuo. Ovaj predlog ga je razljutio. Znao je da je grupi bio neophodan vođa. Bilo mu je potrebno da budu sto odsto predani. Morali su da se izlože opasnosti, da preuzmu rizik, da osete da povratka nema. Inače će sutra razmišljati o razlozima koji bi ih mogli uplašiti i naterati da se povuku.
Sada su bili zapaljeni. Pismo je stiglo danas i svi su ljuti i očajni. Zvezda je bila namrgođena i odlučna; Melani je besnela; Hrast je spreman za objavu rata; Pol Bil na putu da se ponovo pretvori u onog starog uličnog siledžiju. Pesma jedva da je progovarala, ali ona je uvek bila poput bespomoćnog deteta koje je sledilo ostale. Samo se Anet protivila, ali slabašno, jer je i ona sama slaba osoba. Bila je brza da prigovori, ali još brža da se povuče.
Sveštenik je s hladnom sigurnošću znao da bi, ako bi ovo mesto prestalo da postoji, i njegov život bio završen.
Sada je Anet rekla:
„Ali, od zemljotresa bi mogli da nastradaju ljudi."
Sveštenik je odgovorio:
„Reći ću ti šta ja mislim o tome kako će ovo ispasti. Pretpostavljam da ćemo, tamo negde u pustinji, morati da prouzrokujemo jedan mali potres koji neće dovesti do neke štete, tek da dokažemo da možemo da uradimo ono što kažemo. Onda, kad budemo zapretili drugim zemljotresom, guverner će pregovarati."
Anet je ponovo usmerila pažnju ka svom detetu. Hrast je rekao:
„Ja sam uz Sveštenika. Uradimo to noćas."
Zvezda je popustila.
„Kako ćemo da zapretimo?"
„Anoniman telefonski poziv ili pismo, rekao bih", predložio je Sveštenik. „Ali, mora tako da se izvede da nas ne mogu locirati."
Melani je rekla:
„Možemo poslati poruku preko Interneta. Ako upotrebimo laptop kompjuter i mobilni telefon, nema šanse da nam neko uđe u trag."
Pre nego što je Melani stigla, Sveštenik nije bio ni video kompjuter. Uputio je upitan pogled prema Polu Bilu koji je znao sve o tim stvarima. Pol je klimnuo glavom i rekao:
„Dobra ideja."
„U redu", reče Sveštenik. „Pripremi svoje stvari."
Melani je izašla.
„Kako ćemo potpisati poruku?", zapita Zvezda. „Treba nam ime."
Pesma je rekla:
„Nešto što simbolizuje grupu ljudi koji vole mir, a dovedeni su u situaciju da pribegavaju ekstremnim merama."
„Znam", setio se Sveštenik. „Zvaćemo se Rajski čekić."
Bilo je to baš pred ponoć prvog maja.
* * *

Dok je ulazio u predgrađe San Antonija, Sveštenik je postajao napet. Po prvobitnom planu, Mario je trebalo da vozi kamion sve do aerodroma. Ali, sada je Sveštenik sam ulazio u lavirint autoputeva koji su opasivali grad i počeo je da se preznojava. Nije bilo šanse da se snađe s mapom.
Kada je morao da vozi nepoznatim putem, uvek bi sa sobom vodio Zvezdu, da mu ona bude navigator. Ona i ostali Pirinčari znali su da ne ume da čita.
Poslednji put je nepoznatim putevima sam vozio u kasnu jesen 1972, kada je bežao iz Los Anđelesa i pukim slučajem završio u komuni u dolini reke Silver. Tada mu nije bilo bitno kuda ide. U stvari, osećao se tako kao da bi bio srećan da umre. Ali, sada je želeo da živi.
Čak su mu i znakovi pored puta bili komplikovani. Ako bi se zaustavio i koncentrisao neko vreme, mogao je da uoči razliku između „istok" i „zapad" ili „sever" i „jug".
Uprkos njegovoj izvanrednoj sposobnosti da računa napamet, nije umeo da čita brojeve a da se duboko ne upilji u njih i dugo razmišlja. Uz određeni napor mogao je da prepozna znak za put broj deset: štap s krugom. Ali, bilo je još puno toga na putnim oznakama i to njemu ništa nije značilo, samo ga je zbunjivalo.
Pokušao je da ostane smiren, ali je to bilo teško. Voleo je da ima kontrolu. Besneo je zbog osećaja bespomoćnosti i zbunjenosti koji su ga obuzeli pošto se izgubio. Po suncu je znao koji put vodi na sever. Kad bi osetio da možda ide pogrešnim putem, zaustavio bi se na nekoj benzinskoj pumpi ili kod neke prodavnice i pitao za pravac. Mrzeo je što to mora da radi jer je seizmički vibrator padao ljudima u oči bila je to glomazna oprema, a mašina je sa zadnje strane izgledala pomalo intrigantno. Postojala je opasnost da bude upamćen. Ali, morao je da prihvati taj rizik.
A ni uputstva mu nisu uvek bila od pomoći. Oni na pumpi bi mu rekli nešto otprilike ovako:
„Aha, prosto je, samo pratiš autoput Korpus Kristi sve dok ne ugledaš znak za vazduhoplovnu bazu Bruks."
Sveštenik je neprestano prisiljavao sebe da ostane miran, da nastavi da se raspituje i da prikrije svoju uznemirenost i zabrinutost. Nastupao je kao prijateljski nastrojen, ali glup vozač kamiona, kao osoba koju će već sledećeg dana zaboraviti. Najzad je izašao iz San Antonija pravim putem, upućujući molitve bilo kom bogu koji ga je tada slušao.
Nekoliko minuta kasnije, dok je prolazio kroz jedan gradić, s olakšanjem je ugledao plavu „hondu", parkiranu ispred „Mekdonaldsa". Zahvalno je zagrlio Zvezdu.
„Šta se, do đavola, dogodilo?", upitala ga je zabrinuto. „Očekivala sam te još pre nekoliko sati."
Odlučio je da joj ne kaže da je ubio Marija.
„Izgubio sam se u San Antoniju", rekao je.
„Toga sam se i pribojavala. Kad sam prolazila, i sama sam se iznenadila koliko je tamo mreža autoputeva komplikovana."
„Pretpostavljam da nije ni upola koliko ona u San Francisku ali San Francisko poznajem."
„Dobro, sad si ovde. Hajde da naručimo kafu i umirimo te."
Sveštenik je kupio hamburger sa pasuljem i dobio besplatno malog plastičnog klovna, koga je pažljivo stavio u džep da ga sačuva za svog šestogodišnjeg sina, Smeška.
Nadalje je Zvezda preuzela volan. Planirali su da bez zaustavljanja voze sve do Kalifornije. To će trajati najmanje dva dana i dve noći, možda i više. Jedan bi spavao, dok bi drugi vozio. Imali su neke amfetamine koji bi im pomogli da pobede pospanost.
Ostavili su „hondu" na parkingu ispred „Mekdonaldsa". Dok su odlazili, Zvezda je uručila Svešteniku papirnu kesu, govoreći:
„Imam poklon za tebe." Unutra su se nalazile makaze i aparat za brijanje na baterije. „Sada možeš da se rešiš te proklete brade", rekla je.
On se iskezio. Okrenuo je retrovizor prema sebi i počeo da krati. Dlake su mu rasle brzo i gusto, pa su mu jaka brada i brkovi lice učinili okruglim. Sada mu se polako pojavljivao onaj njegov stari lik. Makazama je malo podšišao bradu, a onda je upotrebio aparat za brijanje da dovrši posao. Na kraju je skinuo svoj kaubojski šešir i raspleo kiku.
Bacio je šešir kroz prozor i pogledao se u ogledalu. S visokog čela kosa mu je išla prema nazad i talasasto se spuštala oko koščatog lica. Imao je oštar nos i upale obraze, ali su mu usta bila senzualna mnoge žene su mu to već rekle. Međutim, obično su pričale o njegovim očima. One su bile tamnobraon boje, skoro crne, a ljudima je izgledalo da u sebi imaju nekakvu energiju koja može da hipnotiše. Sveštenik je znao da nisu u pitanju samo oči, već i žestina pogleda kojim je mogao da očara svaku ženu: ulivao joj je osećaj da se snažno koncentriše samo na nju i ni na šta drugo. Mogao je to da radi i muškarcima. Sada je vežbao taj pogled u ogledalu.
„Zgodni đavole", rekla je Zvezda, smejući mu se, ali lepo, nežno.
„I pametni, takođe", dodao je Sveštenik.
„Mislim da si u pravu. U svakom slučaju, nabavio si nam ovu mašinu."
Klimnuo je glavom.
„A još gotovo ništa nisi videla."

2


U zgradi Biroa na Golden Gejt aveniji, broj 450, u San Francisku, agent FBI-ja, Džudi Medoks, sedela je jednog ponedeljka ujutru u sudnici na četrnaestom spratu i čekala.
Sudnica je bila opremljena nameštajem izrađenim od svetlog drveta. Sve nove sudnice uvek su takve. Obično su bez prozora, pa arhitekte pokušavaju da ih učine svetlijim, koristeći takve boje. To je bila njena teorija. Prilično mnogo vremena provodila je čekajući po sudnicama, kao što je to činila i većina ostalih zaposlenih u kriminalističkoj službi.
Bila je zabrinuta. U sudnici je obično takva. Meseci rada, ponekad i godine, odlazili su na pripremu slučaja, ali se nikad nije moglo reći kako će se stvari, koje dođu do suda, dalje odvijati. Odbrana je mogla biti nadahnuta ili nesposobna, sudija mudrac oštrog oka ili senilna matora budala, porota grupa inteligentnih građana, punih odgovornosti, ili gomila neuglednih drkadžija koji i sami treba da su iza rešetaka.
Danas se sudilo četvorici: Džonu Partonu, Ernestu „Porezniku" Dijasu, Fungu Liju i Fungu Hou.
Braća Fung bila su na vrhuncu svojih karijera krupnih varalica, a druga dvojica radila su za njih. U saradnji s „hongkonškom trojkom", uspostavili su mrežu za pranje novca, zarađenog od narko-industrije u
Severnoj Karolini.
Džudi je bilo potrebno godinu dana da provali kako to rade i još godinu da to dokaže.
Imala je jednu veliku prednost prilikom potrage za azijskim varalicama: izgledala je orijentalno. Njen otac je bio Irac zelenih očiju, ali je ona više povukla na majku, koja je bila Vijetnamka. Džudi je bila vitka, tamne kose, s očima iskošenim nagore.
Gangsteri srednjih godina koje je ispitivala nikada nisu ni posumnjali da je ova lepa poluazijatkinja vrhunski agent Biroa. Ona je radila s pomoćnikom državnog tužioca, koga je poznavala neobično dobro. Zvao se Don Rajli i do pre par godina živeli su zajedno. On je bio njenih godina, tridesetšestogodišnjak, iskusan, energičan i pametan kao pčela.
Mislila je da imaju slučaj u šaci. Ali, optuženi su unajmili najbolju advokatsku firmu u gradu koja je branila kriminalce i smislila pametnu i temeljnu odbranu. Njihovi advokati su osporili kredibilitet svedoka koji su, neizbežno, i sami bili iz sveta kriminala; da zbune i unesu konfuziju među porotu, iskoristili su dokumentovani dokazni materijal koji je Džudi prikupila.
Sada ni Džudi ni Don nisu mogli da pretpostave kako će stvari dalje teći.
Džudi je imala poseban razlog da bude zabrinuta zbog ovog slučaja. Njen prvi pretpostavljeni, načelnik Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala Azijata, bio je pred penzijom i ona je konkurisala za njegovo mesto. Glavni nadređeni svih zaposlenih u odeljenju San Franciska, „specijalni agent na zadatku", ili SAZ, podržao bi njenu molbu, to je znala. Ali, imala je konkurenta Marvin Hejz, još jedan visokokotirani agent, njenih godina. Marvin je, takođe, imao snažnu podršku: njegov najbolji prijatelj bio je pomoćnik specijalnog agenta na zadatku, odgovornog za sva odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala i kriminala pod okriljem obavljanja preduzetničkih poslova.
Unapređenja je odobravao odbor za kadrovska pitanja, ali su prilično težine imala i mišljenja SAZ-a i ASAZ-a. Upravo sada, na vidiku je bila borba između Džudi i Marvina Hejza.
Ona je želela taj posao. Želela je da brzo i visoko uznapreduje u Birou. Bila je dobar agent, bila bi i dobar načelnik, a ovih dana i najbolji SAZ koga je Biro ikada imao. Bila je ponosna na Federalni istražni biro, ali je znala da ga može učiniti još boljim: bržim uvođenjem novih tehnika, kao što je profilisanje upotrebom efikasnih i modernizovanih sistema upravljanja i, pre svega, time što će se otarasiti agenata kao što je Marvin Hejz.
Hejz je bio staromodan tip službenika kriminalističke službe: lenj, brutalan i beskrupulozan. Nije smestio toliko loših momaka iza rešetaka kao Džudi, ali je uhapsio više „krupnih zverki". Umeo je da izmisli svoje mesto u nekom glamuroznom slučaju, a isto tako i da se povuče kad istraga krene loše.
Za unapređenje, SAZ bi dao Džudi malu prednost u odnosu na Marvina ako bi danas dobila slučaj.
U sudnici je, pored Džudi, bila prisutna i većina članova tima koji rešavaju slučaj Fung: njen načelnik, ostali agenti koji su radili s njom, stručnjak za jezike, sekretar odeljenja i dva detektiva iz policije San Franciska. Na njeno iznenađenje, ni ASAZ ni SAZ nisu bili tamo. Ovo je veliki slučaj i njegov rezultat bio je značajan za obojicu. Osetila je kako je nešto probada usled nelagodnosti. Pitala se da li se to možda u kancelariji dešava nešto o čemu ona nije obaveštena. Odlučila je da izađe napolje i pozove ih. Ali, pre nego što je došla do vrata, službenik suda je ušao i najavio da će se porota uskoro okupiti. Ponovo je sela.
Trenutak kasnije, pojavio se Don. Bazdio je na duvan kad su se njih dvoje razišli, ponovo je počeo da puši. Zagrlio ju je u znak podrške i ohrabrenja. Izgledao je lepo, kratko i uredno podšišan, u teget odelu, beloj košulji i tamnocrvenoj „armani" kravati. Ali, tu više nije bilo hemije: nije više osećala želju da mu prstima prolazi kroz kosu, da mu odveže kravatu i da joj ruka klizne ispod njegove košulje.
Advokati odbrane su se vratili, optuženi uvedeni i smešteni u deo predviđen za njih, ušla je porota i konačno je i sudija izašao iz svoje oda je i zauzeo mesto.
Džudi je pod stolom kršila prste.
Službenik je ustao.
„Članovi porote, da li ste doneli presudu?"
Usledila je potpuna tišina. Džudi je uhvatila sebe kako lupka stopalom o pod. Prestala je.
Glavni porotnik, Kinez, po zanimanju prodavač, ustade. Džudi je provela mnogo časova pitajući se hoće li se on sažaliti na optužene, jer su dvojica među njima bili Kinezi, ili će ih možda omrznuti što mu sramote rasu. Tihim glasom je rekao:
„Jesmo."
„I da li smatrate da su optuženi krivi ili da nisu krivi?"
„Krivi za ono za šta su osumnjičeni."
Pošto je vest saopštena, nastupio je sekund tišine. Džudi je iza sebe, iz onog dela gde su sedeli optuženi, čula urlik. Odolela je iskušenju da klikne od radosti. Pogledala je u Dona koji joj se široko osmehnuo. Skupi branioci preturali su po svojim papirima i izbegavali da jedan drugome pogledaju u oči.
Dva izveštača ustala su i užurbano izašla da telefoniraju.
Sudija, mršav i kiselog lica, pedesetih godina, zahvalio je poroti i saopštio da će izricanje kazne biti odloženo za nedelju dana.
Uspela sam, Džudi je pomislila. Dobila sam ovaj slučaj, smestila loše momke u zatvor i unapređenje mi je nadohvat ruke. Specijalni agent Džudi Medoks, stara samo trideset šest godina, zvezda u usponu.
„Ustanite svi", pozva ih službenik.
„Izvrsno si obavio posao", rekla je „Hvala."
„Dala si mi izvrstan slučaj", odgovorio je.
Učinilo joj se da je želeo da je poljubi, pa je ustuknula jedan korak.
„U redu, oboje smo bili dobri", rekla je.
Okrenula se svojim kolegama i prošla ukrug da se sa svima rukuje i zagrli, a i da im zahvali za ono što su oni obavili. Onda su im prišli branioci. Stariji je bio Dejvid Filding, suvlasnik firme „Bruks Filding". Bio je to šezdesetogodišnjak izuzetnog izgleda.
„Gospođice Medoks, čestitam na zasluženoj pobedi" rekao je.
„Hvala", rekla je. „Bila je bliža nego što sam očekivala. Kad ste se vi uključili, mislila sam da od toga nema ništa."
Zahvalio se na komplimentu jedva primetnim klimanjem svoje lepo odnegovane glave.
„Priprema vam je bila bez greške. Jeste li se obučavali za advokata?"
„Studirala sam prava na Stenfordu."
„I mislio sam da imate diplomu prava. Pa, ako se ikad zamorite od Biroa, molim vas da dođete da porazgovaramo. U mojoj firmi mogli biste da zaradite tri vaše sadašnje plate za manje od godinu dana."
Bila je polaskana, ali je takođe osetila njegovu snishodljivost prema njoj, pa joj je odgovor bio oštar:
„To je lepa ponuda, ali ja želim da loše momke šaljem u zatvor, a ne da brinem da ne odu tamo."
„Divim se vašem idealizmu", rekao je milozvučno i okrenuo se da razgovara sa Donom.
Džudi je shvatila da je bila naprasita. To je bila njena mana, znala je. Ali neka, ionako ne želi posao u „Bruks Fildingu".
Podigla je svoju aktovku. Žudela je da podeli svoju pobedu sa SAZ-om. Ispostava kancelarije Biroa bila je u istoj zgradi gde i sud, i zauzimala je dva niža sprata. Kad se okrenula da pođe, Don ju je zgrabio za ruku.
„Večeraj sa mnom", rekao je. „Trebalo bi da proslavimo ovo."
Nije imala ništa zakazano.
„Naravno."
„Rezervisaću sto, pa ću ti javiti."
Dok je izlazila iz prostorije, setila se osećaja koji je imala ranije, kada je hteo da je poljubi; zažalila je što nije smislila neki izgovor da se izvuče.
Kad je ušla u foaje kancelarije Biroa, ponovo se zapitala zašto SAZ i ASAZ nisu došli u sudnicu da čuju objavljivanje presude. U kancelariji nije bilo znakova bilo kakve neuobičajene aktivnosti. U hodnicima zastrtim tepisima sve je bilo mirno. Robot-poštar, u obliku motorizovanih kolica, zujao je od vrata do vrata isprogramiranom trasom. Za jednu kriminalističku agenciju imali su prilično maštovito pokućstvo. Biro je, u odnosu na neku policijsku stanicu, isto što i kakav udruženi upravni štab u odnosu na fabrički proizvodni pogon.
Uputila se u SAZ-ovu kancelariju. Milton Lestrejndž je uvek bio slab prema njoj. Bio je jedan od prvih koji su podržavali žene, koje su sada činile deset procenata ukupnog broja agenata. Pojedini SAZ-ovi izvikivali su svoja naređenja kao što to rade armijski generali, ali Milt je uvek bio staložen i učtiv.
Čim je stupila u prijemni deo njegove kancelarije, znala je da nešto nije u redu. Njegova sekretarica je očigledno bila uplakana. Džudi joj se obratila:
„Linda, je li ti dobro?"
Sekretarica, žena srednjih godina, inače hladna i efikasna, briznula je u plač. Džudi je pokušala da je uteši, ali je Linda samo odmahnula rukom i pokazala u pravcu vrata ka unutrašnjem delu kancelarije.
Džudi je ušla unutra. To je bila prostrana prostorija sa skupim nameštajem, velikim radnim i uglancanim konferencijskim stolom. Za Lestrejndžovim stolom sedeo je ASAZ Brajan Kinkejd, krupan čovek upadljivo razvijenog grudnog koša i guste sede kose. Podigao je pogled ka njoj i rekao:
„Uđi, Džudi."
„Šta se, kog đavola, dešava?", upitala je. „Gde je Milt?"
„Imam loše vesti", rekao je, mada nije izgledao posebno tužno. „Milt je u bolnici. Dijagnoza je rak pankreasa."
„O, bože." Džudi je sela.
Lestrejndž je juče otišao u bolnicu, na rutinski pregled, kako je rekao, ali mora da je znao da nešto ne valja. Kinkejd je nastavio:
„Biće operisan, nešto kao bajpas koji se ugrađuje u stomak i neće ga biti ovde neko vreme, u najboljem slučaju."
„Siroti Milt!" Džudi je bila šokirana. Izgledao je kao čovek na svom vrhuncu: sređen, energičan, dobar šef. A sada se ispostavlja da boluje od smrtonosne bolesti. Želela je da učini nešto da ga uteši, ali se osećala bespomoćno. „Pretpostavljam da je Džesika s njim", rekla je. Džesika je bila Miltova druga žena.
„Da, a njegov brat će danas doputovati avionom iz Los Anđelesa. Ovde, u kancelariji..."
„Šta je s njegovom prvom ženom?"
Kinkejd je izgledao iznervirano.
„Ne znam za nju. Razgovarao sam sa Džesikom."
„Trebalo bi da joj neko kaže. Videću da li mogu negde da nađem njen broj."
„Kako god hoćeš." Kinkejd je bio nestrpljiv da sa ličnih tema pređu na razgovor o poslu. „Ovde, u kancelariji, neizbežno dolazi do nekih promena. Ja sam postavljen za SAZ-a u toku Miltovog odsustva."
Džudino srce se steglo.
„Čestitam", rekla je, trudeći se da joj ton zvuči normalno.
„Tebe premeštam u Odsek za suzbijanje domaćeg terorizma."
Džudi je isprva bila zbunjena.
„Zašto?"
„Mislim da ćeš se tamo odlično snaći." Podigao je slušalicu i rekao Lindi: „Zamoli Meta Pitersa da odmah dođe kod mene." Piters je bio načelnik DT odeljenja.
„Ali, upravo sam dobila slučaj", Džudi je ozlojeđeno rekla. „Danas sam poslala braću Fung u zatvor!"
„Bravo. To ipak ne menja moju odluku."
„Sačekaj malo. Znaš da sam konkurisala za mesto načelnika Odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala Azijata. Ako bih sada bila premeštena iz odeljenja, izgledalo bi kao da tu postoji neki problem."
„Mislim da bi trebalo da stekneš šire iskustvo."
„A ja mislim da ti hoćeš da Marvin dobije Odeljenje Azijata."
„U pravu si. Mislim da je Marvin najbolja osoba za taj posao."
Kakav drkadžija, Džudi je gnevno pomislila. Postave ga za šefa, a on prvo što uradi, unapredi svog ortaka.
„Ne možeš to da učiniš", rekla je. „Mi ovde imamo Pravilo o ravnopravnosti pri zapošljavanju."
„Samo napred, uloži žalbu", rekao je Kinkejd. „Marvin ima bolje kvalifikacije od tebe."
„Ja sam poslala sto puta više kriminalaca u zatvor od njega."
Kinkejd joj je uputio izveštačen osmeh i izvukao svoju adut kartu.
„Ali on je proveo dve godine u Komandi u Vašingtonu."
Bio je u pravu, Džudi je pomislila s očajanjem. Ona nikad nije radila u Komandi FBI-ja. I mada to nije bio izričit uslov, iskustvo u Komandi za načelnika se smatralo poželjnim. Stoga nije imalo smisla da se žali na osnovu Pravila o ravnopravnosti pri zapošljavanju. Svako je znao da je ona bolji agent, ali je Marvin bio bolji na papiru.
Džudi je teškom mukom zadržavala suze. Ubijala se od rada tokom poslednje dve godine i konačno odnela krupnu pobedu nad organizovanim kriminalom, a sada ovaj ljigavac hoće da je prevari i uskrati joj nagradu.
Met Piters je ušao. On je bio zdepast i ćelav četrdesetogodišnjak, i nosio je košulju s kratkim rukavima i kravatu. Kao i Marvin Hejz, i on je bio blizak s Kinkejdom. Džudi je počela da oseća da se nalazi u obruču.
„Čestitam na pobedi na onom slučaju", Piters je rekao Džudi. „Biće mi drago da budeš u mom odeljenju."
„Hvala." Džudi nije mogla da smisli šta bi drugo rekla.
Kinkejd joj saopšti:
„Met ima novi zadatak za tebe."
Piters je pod miškom držao jedan dokument koji je dodao Džudi.
„Guverner je dobio pretnju od neke grupe terorista koja sebe naziva Rajski čekić."
Džudi je otvorila dokument, ali jedva da je uspela da vidi šta u njemu piše. Tresla se od besa, preplavljena osećajem uzaludnosti. Da bi prikrila emocije, potrudila se da priča o novom slučaju.
„Kakvi su im zahtevi?"
„Zamrzavanje odluke o izgradnji novih elektrana u Kaliforniji."
„Nuklearnih elektrana?"
„Bilo kojih. Dali su nam četiri nedelje da im ispunimo zahteve. Kažu da su oni radikalna frakcija Kampanje Zelenih za Kaliforniju."
Džudi je pokušala da se koncentriše. Zeleni Kalifornije su legitimna grupa koja se bavi vršenjem pritiska na sve, a u cilju rešavanja ekoloških problema. Sedište im je u San Francisku. Teško je bilo poverovati da bi oni učinili nešto ovakvo. Ali, sve organizacije tog tipa sposobne su da povlače slične poteze.
„A čime prete?"
„Zemljotresom."
Podigla je pogled s dokumenta.
„Zezate me?"
Met je zavrteo svojom ćelavom glavom. Pošto je bila ljuta i uznemirena, nije se mnogo trudila da ublaži reči.
„Ovo je glupo", rekla je grubo. „Niko ne može da izazove zemljotres. To je isto kao da nam zaprete snegom visine jednog metra."
Slegnuo je ramenima.
„Proveri."
Džudi je znala da udarni političari svakog dana dobijaju svakojake pretnje. FBI se ne bavi istragama vezanim za poruke luđaka, osim ako ne sadrže nešto specifično.
„Na koji načinje pretnja saopštena?"
„Pojavila se na oglasnoj tabli Interneta prvog maja. Imamo je celu u arhivi."
Pogledala ga je u oči. Nije bila raspoložena ni za kakve gluposti.
„Postoji nešto što mi nisi rekao. Ova pretnja nije tek tako uzeta pod istragu." Pogledala je na sat. „Danas je dvadeset peti. Ignorisali smo poruku tri i po nedelje. A sada smo, četiri dana pre isteka roka, zabrinuti?"
„Džon Trut je video oglasnu tablu lutajući po Internetu, pretpostavljam. Možda je očajnički tražio novu, vruću temu. U svakom slučaju, pričao je o ovoj pretnji u svojoj emisiji u petak uveče i bilo je prilično mnogo poziva."
„Ukapirala sam." Džon Trut je bio kontroverzni voditelj kontakt programa na radiju. Njegov šou emitovan je uživo iz San Franciska, ali su ga mnoge stanice širom Kalifornije direktno preuzimale. Džudi se još više razbesnela. „Džon Trut je izvršio pritisak na guvernera da učini nešto u vezi s porukom terorista. Guverner je uzvratio time što je pozvao Federalni biro da izvrši istragu. Tako mi sada moramo da prođemo kroz sve faze istrage u koju niko zaista ne veruje."
„Otprilike tako."
Džudi je duboko uzdahnula. Obratila se Kinkejdu, ne Pitersu, jer je znala da je ovo njegovo maslo.
„Ovo odeljenje je dvadeset godina pokušavalo da izvrši hapšenje braće Fung. Ja sam ih danas poslala u zatvor." Povisila je ton. ,,A ti mi sada da ješ ovo sranje od slučaja?"
Kinkejd je izgledao zadovoljan sobom.
„Ako želiš da ostaneš u Birou, moraćeš da naučiš da prihvataš i teške i lake slučajeve."
„Naučila sam, Brajane!"
„Nemoj da vičeš."
„Naučila sam", ponovila je Džudi mirnijim tonom. „Pre deset godina, kad sam bila nova i neiskusna, moj načelnik nije znao koliko može da se osloni na mene i davao mi je slučajeve kao što je ovaj. Ja sam ih prihvatala s radošću, obavljala ih savesno i dokazala da u potpunosti zaslužujem da mi se poveri i neki pravi posao, do đavola."
„Deset godina nije ništa", rekao je Kinkejd. „Ja sam ovde dvadeset i pet."
Pokušala je da ga urazumi.
„Vidi, ti si upravo dobio da vodiš ovaj odsek. Prvi korak će ti biti da jednom od svojih najboljih agenata dodeliš posao koji je za nekog novajliju. Svi će znati šta si uradio. Ljudi će pomisliti da si možda zavidan."
„U pravu si, upravo sam dobio ovaj posao. A ti me već učiš kako da ga obavljam. Vraćaj se na posao, Medoksova."
Piljila je u njega. Naravno da nije mogao tek tako da je otkači. Rekao je:
„Ovaj sastanak je završen." Džudi to nije mogla da prihvati. Bes joj je proključao.
„Nije samo ovaj sastanak završen", rekla je. Ustala je. „Jebi se, Kinkejde." Preko lica mu je prešao izraz čuđenja. „Da jem otkaz", rekla je Džudi. A onda je izašla napolje.
* * *

„To si rekla?", pitao je Džudin otac.
„Aha. Znala sam da se nećeš slagati."
„U svakom slučaju, bila si u pravu."
Sedeli su u kuhinji i pili zeleni čaj. Džudin otac je bio detektiv u policiji San Franciska. Obavljao je mnogo tajnih zadataka. Bio je čovek snažne građe, u dobroj kondiciji za svoje godine. Imao je svetlozelene oči i sedu kosu, vezanu u rep.
Bio je pred penzijom i strepeo je od toga. Kriminalistička služba je bila ceo njegov život. Voleo bi da može da ostane policajac do sedamdesete. Užasavao se ideje da njegova kćerka da otkaz kada to ne mora.
Džudini roditelji su se upoznali u Sajgonu. Njen otac je tamo bio u vojsci u vreme dok su američke trupe još nazivane „savetnicima". Majka joj je poticala iz jedne vijetnamske porodice srednje klase: Džudin deda bio je računovođa u tamošnjem Ministarstvu finansija. Džudin otac je odveo svoju nevestu kući i Džudi se rodila u San Francisku. Kao beba, roditelje je zvala ,,bo" i „me", na vijetnamskom „tata" i „mama". Panduri su se uhvatili za to i njen otac je postao poznat kao Bo Medoks. Džudi ga je obožavala. Kad je imala trinaest godina, majka joj je poginula u saobraćajnoj nesreći. Od tada se Džudi zbližila sa Boom. Kad je pre godinu dana raskinula sa Donom Rajlijem, preselila se u očevu kuću.
Uzdahnula je.
„Ne gubim ga često, moraš da priznaš."
„Samo kad je zaista važno."
„Ali sad, kad sam rekla Kinkejdu da da jem otkaz, mislim da ću to i učiniti."
„Sad kad si ga tako opsovala, mislim da ćeš i morati."
Džudi je ustala i oboma dolila još čaja. Još je kiptela od besa.
„On je obična budala."
„Mora da jeste jer je upravo izgubio odličnog agenta." Bo je srknuo čaj. „Ali ti si još veća ti si izgubila sjajan posao."
„Danas mi je ponuđen još bolji."
„Gde?"
,,'Bruks Filding', advokatska firma. Mogla bih da zaradim triput veću platu od ove u Birou."
„I da paziš da neki od bandita slučajno ne ode u zatvor!" Bo je primetno bio ozlojeđen.
„Svako ima pravo da sebi obezbedi jaku odbranu."
„Zašto se ne udaš za Dona Rajlija i ne rodiš bebu? Unučici bi mi omogućili da imam šta da radim kad odem u penziju."
Džudi je uzdrhtala. Nikad nije ispričala Bou pravu priču o svom raskidu s Donom. Prosta istina bila je ta da je on imao jedan flert. Pošto je osećao krivicu ispovedio se Džudi. Bio je to samo kratak izlet s jednom koleginicom i Džudi je pokušala da mu oprosti, ali njena osećanja posle toga više nisu bila ista. Nikada više nije osetila onaj nagon da vodi ljubav s njim. Niti je osećala vezanost za nekog drugog. Jednostavno je negde u njoj isključen neki prekidač i njen program za ljubavni život je zatvoren.
Bo nije znao ništa o tome. On je Dona Rajlija video kao savršenog muža: zgodan, inteligentan, uspešan, a i radi u kriminalističkoj službi.
„Don me pozvao na večeru, da proslavimo, ali mislim da ću otkazati."
„Pretpostavljam da treba da shvatim da ne treba da ti govorim za koga da se udaš", rekao je Bo, tužno se osmehnuvši. Ustao je. „Moram da idem. Večeras dole vršimo raciju."
Nije volela kad on radi noću.
„Jesi li jeo?", zabrinuto je upitala. „Hoćeš da ti ispržim jaja pre nego što kreneš?"
„Ne, hvala, dušo. Kupiću sendvič kasnije." Obukao je kožnu jaknu i poljubio je u obraz. „Volim te."
„Ćao."
Kad su se vrata zalupila, zazvonio je telefon. Bio je to Don.
„Obezbedio sam nam sto u 'Masi'", rekao je.
Džudi je uzdahnula. Restoran „Masa" bio je veoma skup i raskošan.
„Done, žao mi je što ću te razočarati, ali radije ne bih."
„Je l' ti to ozbiljno? Skoro da sam morao da ponudim telo svoje sestre šefu sale da za ovako kratko vreme uspem da rezervišem sto."
„Nisam raspoložena za proslavljanje. Nešto ružno mi se dogodilo danas na poslu." Ispričala mu je da je Lestrejndžu otkriven rak i da joj je Kinkejd dodelio glupi zadatak. „Tako da da jem otkaz u Birou."
Don je bio šokiran.
„Ne mogu da verujem! Pa ti obožavaš FBI."
„Nekad jesam."
„Ovo je strašno!"
„Nije baš toliko. U svakom slučaju, vreme mi je da zaradim nešto novca. Bila sam odličan student, znaš. Imala sam bolje ocene od nekih ljudi koji danas zarađuju pravo bogatstvo."
„Naravno, pomogneš ubici da izbegne kaznu napišeš knjigu o tome, zaradiš milion dolara... Jesi li to ti? Je l' ja to govorim sa Džudi Medoks? Halo?"
„Ne znam, Done, ali sa svim ovim u glavi, nisam raspoložena da izađem u grad."
Nastupila je pauza. Džudi je znala da se Don mirio s neizbežnim. Trenutak kasnije je rekao:
„Važi, ali moraćeš da mi to nadoknadiš. Sutra?"
Džudi nije imala više snage da se nadmudruje s njim.
„Naravno", rekla je.
„Hvala."
Spustila je slušalicu.
Uključila je televizor i pogledala u frižider, razmišljajući o večeri. Ali, nije osećala glad. Izvadila je limenku piva i otvorila je. Gledala je televiziju tri ili četiri minuta i tek onda primetila da je emisija na španskom. Odlučila je da ne popije pivo. Isključila je televizor i ispraznila limenku u sudoperu.
Razmišljala je da ode do „Evertona", omiljenog bara agenata FBI-ja. Volela je da visi tamo, da pije pivo, jede hamburgere i sluša ratne priče, jednu za drugom. Ali, nije bila sigurna da će biti dobrodošla, naročito ako je Kinkejd tamo. Već je počela da se oseća kao stranac.
Odlučila je da napiše svoj rezime. Otići će u kancelariju i učiniti to na svom računaru. Bolje da izađe napolje i radi nešto, nego da sedi u kući i boluje.
Podigla je svoj pištolj, a onda oklevala. Agenti su bili na dužnosti dvadeset četiri sata dnevno i bili su obavezni da budu stalno naoružani, osim kad se nalaze u sudu, unutar zatvora ili u kancelariji. Ali, ako nisam više agent, ne moram da idem naoružana. Onda je promenila mišljenje. Do đavola, ako negde vidim da je pljačka u toku, a moram da nastavim da vozim, jer sam ostavila oružje kod kuće, osećaću se prilično glupo.
To je bilo standardno oružje FBI-ja, pištolj ,,zig zauer P228". Primao je trinaest metaka kalibra devet milimetara, ali je Džudi uvek povlačila zatvarač unazad i stavljala prvi metak u cev, a onda vadila šaržer i u njega stavljala još jedan metak, tako da ih je bilo četrnaest. Takođe je imala i „remington" sačmaricu, model 870, koja prima pet metaka. Kao i svi ostali agenti, išla je jednom mesečno na gađanje, obično na teritoriju koja je bila u šerifovoj nadležnosti, u Santa Ritu. Njena spretnost u gađanju bila je proveravana četiri puta godišnje. Kvalifikacioni test nikada joj nije zadavao nevolje: imala je dobro oko, mirnu ruku i odlične reflekse.
Kao i većina agenata, nikad nije pucala iz pištolja, osim na treninzima.
Agenti FBI-ja bili su detektivi. Visokoobrazovani i dobro plaćeni. Nisu obučavani za oružane sukobe. Bilo je sasvim uobičajeno da tokom dvadesetpetogodišnje karijere u Birou agent nijednom ne bude uključen u neku pucnjavu, pa čak ni u tuču. Ali, morali su da budu spremni.
Džudi je stavila svoje oružje u futrolu ispod miške. Nosila je ao dai, tradicionalnu vijetnamsku odeću, nalik na dugačku bluzu, s uspravnom kragnom i prorezima sa strane, koja je obavezno išla uz široke pantalone. Bila je to njena omiljena garderoba za svaki dan, ne samo zato što je toliko udobna već i zato što je znala da joj lepo stoji: bela tkanina isticala je njenu crnu kosu do ramena i kožu boje meda, a uzani kroj bluze naglašavao je njenu tananu figuru. U normalnim okolnostima nije imala običaj da u njoj odlazi u kancelariju, ali sada je bilo kasno veče, a ionako je dala otkaz.
Izašla je napolje. Njen „ševrolet monte karlo" bio je parkiran na trotoaru. Bio je to službeni automobil FBI-ja i neće joj biti žao što će ostati bez njega. Kad počne da radi kao advokat, mogla bi da nabavi nešto uzbudljivije: neki mali evropski sportski auto, možda „porše" ili MG.
Kuća njenog oca nalazila se nedaleko od Ričmonda. Nije to bio posebno luksuzan kraj, ali nijedan pošteni policajac nikad se ne obogati. Džudi je krenula ekspres autoputem prema centru grada. Špic je prošao i u saobraćaju nije bilo gužve, pa je u zgradu Biroa stigla za nekoliko minuta. Parkirala je u podrumskoj garaži i uputila se liftom na dvanaesti sprat. Sada, kada je napuštala Biro, kancelarija joj se činila ugodno bliskom i to je u njoj stvaralo nostalgiju. Sivi tepih, sobe uredno obeležene brojevima, stolovi, arhive i kompjuteri, sve je to odavalo utisak da je reč o moćnoj organizaciji dobrih izvora finansiranja, poverljivoj i predanoj. Nekoliko ljudi ostalo je da radi do kasno. Ušla je u kancelariju Odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala Azijata. Soba je bila prazna. Upalila je svetlo, sela za svoj sto i uključila kompjuter.
Kada je počela da razmišlja o sastavljanju svog rezimea, mozak joj je blokirao. Nije imala mnogo toga da kaže o svom životu pre FBI-ja: samo škola i dve dosadne godine u Uzajamnom američkom osiguranju. Bilo je potrebno da preda precizan izveštaj o tome koliko je bila uspešna i koliko je napredovala. Ali, umesto sastava koji je tražila, njeno pamćenje joj je pružalo samo niz scena iz prošlosti: počinitelj više silovanja koji joj sa optuženičke klupe zahvaljuje što ga je poslala u zatvor, odakle više neće biti u mogućnosti da nanosi zlo; firma „Investicije Sveto pismo", koja je opljačkala na desetine udovica u poodmaklim godinama; trenuci koje je provela našavši se sama u sobi s naoružanim muškarcem koji je oteo dvoje male dece i koga je na kraju ubedila da joj preda pištolj...
Teško da bi mogla kompaniji „Bruks Filding" da priča o tim uspesima. Njima je bio potreban Peri Mejson, a ne Vajat Erp.
Odlučila je da prvo napiše svoju zvaničnu ostavku.
Stavila je datum, a onda otkucala:
„Vršiocu dužnosti specijalnog agenta na zadatku".
Napisala je:
„Poštovani Brajane, ovim potvrđujem svoju ostavku."
Bolelo je.
Deset godina života posvetila je FBI-ju. Druge žene su se udavale i rađale decu, ili su same započinjale neki biznis, ili su pisale romane, ili su putovale brodom oko sveta. Ona se posvetila tome da postane superagent. Sada je sve bacala u vodu. Sama ta pomisao naterala joj je suze na oči. Kakav sam ja idiot, da sedim sama u svojoj kancelariji i plačem pred prokletim kompjuterom?
Onda je ušao Sajmon Sperou.
On je bio krupan, mišićav čovek s urednom kratkom kosom i brkovima. Bio je dve godine stariji od Džudi. Kao i ona, i on je bio obučen neobavezno. Nosio je žućkastosmeđe pantalone i sportsku majicu s kratkim rukavima. Doktorirao je lingvistiku i proveo pet godina u Odseku za proučavanje ponašanja ljudi na Akademiji FBI u Kvantiku, u Virdžiniji. Specijalnost mu je bila analiza pretnji.
Dopadala mu se Džudi, a i on njoj. S muškarcima u kancelariji razgovarao je o muškim temama, ragbiju, oružju i automobilima, ali kada je bio nasamo sa Džudi, upućivao je komentare i primedbe na njenu odeću i nakit, kao da joj je prijateljica.
Držao je neki dosije u rukama.
„Tvoja pretnja zemljotresom je očaravajuća", rekao je, a oči su mu sijale od oduševljenja.
Ona je brisala nos. Sigurno je primetio da je uznemirena, ali se taktično pretvarao. Nastavio je:
„Hteo sam da ti ostavim ovo na stolu, ali mi je drago što sam te zatekao ovde."
Očigledno je radio do ovako kasno da bi dovršio izveštaj, pa Džudi nije želela da mu ubije volju time što će mu reći da da je otkaz.
„Sedi", rekla je, smirujući se.
„Čestitam na dobijenom slučaju danas!"
„Hvala."
„Mora da si jako zadovoljna."
„Trebalo bi da jesam. Ali, odmah posle toga sam se posvađala s Brajanom Kinkejdom."
„O, s njim." Sajmon je odmahnuo rukom na pominjanje njihovog šefa. „Ako se lepo izviniš, moraće da ti oprosti. Ne može da priušti sebi takav luksuz da te izgubi suviše si dobra."
Ovo je bilo neočekivano. Sajmon je inače bio saosećajniji. Izgledalo je kao da je već znao. Ali, da je već znao za svađu, znao bi i da je dala otkaz. Zašto joj je onda doneo pismo?
Zaintrigirana, rekla je:
„Ispričaj mi o svojoj analizi pretnje."
„Zaluđivala me je neko vreme." Dodao joj je odštampanu poruku, onakvu kakva se pojavila na oglasnoj tabli Interneta. „I Kvantiko se našao u zabuni", dodao je. Odmah je kontaktirao s odsekom za izučavanje ponašanja ljudi, Džudi je znala.
Poruku je već ranije videla: to je bio onaj dosije koji joj je Met Piters prethodno uručio tog dana. Ponovo ga je proučila.
1. maj
Za državnog guvernera Zdravo!
Kažeš da brineš o zagađenju i okolini, ali nikad ništa za to ne uradiš; zato ćemo mi sad da te nateramo.
Potrošačko društvo truje nam planetu, jer ste previše pohlepni, sad morate da stanete!
Mi smo Rajski čekić, radikalna podstruja Kampanje Zelenih za Kaliforniju.
Kažemo ti da odmah objaviš zamrzavanje odluke o izgradnji elektrana.
Nema novih postrojenja. Rok. Ili!
Ili šta? Ti sad kažeš.
Ili ćemo izazvati zemljotres za tačno četrdeset dana.
Upozoren si! Stvarno to mislimo!
Rajski čekić
Nije joj puno govorilo, ali je znala da će Sajmon iskopati značenje svake reči i svakog zareza.
„Šta vidiš iz toga?"
Razmišljala je jedan minut.
„Vidim tupavog golobradog srednjoškolca, masne kose i u ispranoj majici s natpisom Guns 'n' Roses kako sedi za kompjuterom i fantazira o tome da natera ceo svet da mu bude poslušan, umesto da ga, kao do sada, ne zarezuje ni pet odsto."
„Uh, ni blizu", Sajmon je rekao uz osmeh. „Radi se o neobrazovanom četrdesetogodišnjaku s niskim prihodima."
Džudi je zapanjeno zavrtela glavom. Uvek se divila načinu na koji je Sajmon izvlačio zaključke iz njemu nesumnjivih stvari koje ona nije čak ni uočavala.
„Kako znaš?"
„Rečnik i struktura rečenice. Pogledaj pozdrav. Imućni ljudi ne počinju pismo sa 'Zdravo', oni stave 'Poštovani gospodine'. A oni koji imaju više obrazovanje izbegavaju udvajanje negacije, poput 'nikad ništa ne uradiš'."
Džudi je klimnula glavom.
„Znači, tražiš Peru Prostića, starog četrdeset pet godina. To mi zvuči prilično jasno. Šta te zbunjuje?"
„Kontradiktorne indikacije. Ostali elementi poruke upućuju na mladu ženu iz srednjeg sloja. Pisanje je savršeno. Postoji tačka-zarez u prvoj rečenici, što ukazuje na izvesno obrazovanje. A i nekoliko znakova uzvika nagoveštavaju da je u pitanju ženska osoba izvini, Džudi, ali tako je."
„Otkud znaš da je mlada?"
„Stariji ljudi, kad pišu, radije stavljaju velika slova na početku titula, kao što je 'državni guverner', ili umeću crticu u reči kao 'pod-struja', dok ih mlađi ljudi pišu zajedno, kao jednu reč. Isto tako, upotreba kompjutera i Interneta upućuju na nekoga ko je i mlad i obrazovan."
Pomno je posmatrala Sajmona. Da li on to namerno hoće da je zainteresuje kako bi je odvratio od podnošenja ostavke? Ako je tako, neće mu uspeti. Kad jednom donese odluku, ne voli da menja mišljenje. Ali, bila je fascinirana misterijom koju je Sajmon postavio pred nju.
„Je l' mi ti to govoriš da je poruku napisao neko ko je podvojena ličnost?"
„Ma ne. Prostije od toga. Dvoje ljudi ju je napisalo: muškarac je diktirao, a žena kucala."
„Vešto!"
Džudi je počela da stvara sliku dve osobe koje stoje iza pretnje. Kao lovački pas kad nanjuši divljač, bila je napeta, pripravna, sva u iščekivanju da potera počne, krv joj se ustalasala u venama. Mogu da namirišem ove ljude, hoću da znam gde su, sigurna sam da mogu da ih uhvatim.
Ali, dala sam otkaz.
„Pitam se zašto diktira", rekao je Sajmon. „To može da bude normalno za funkcionera u nekakvom preduzeću koji je navikao da ima sekretaricu, ali ovo je samo neki običan tip."
Sajmon je pričao neobavezno, kao da je to samo prosto razmišljanje, ali je Džudi znala da su njegova nagađanja često nadahnuta.
„Imaš neku teoriju?"
„Pitam se da možda nije nepismen?"
„Možda je jednostavno lenj."
„Tačno." Sajmon je slegnuo ramenima. „Samo nagađamo."
„U redu", reče Džudi. „Imamo simpatičnu devojku s koledža koja je nekako potpala pod vlast momka s ulice. Mala Crvenkapa i veliki zli vuk. Ona je verovatno u opasnosti, a da li je i još neko drugi? Pretnja zemljotresom jednostavno ne izgleda kao nešto ozbiljno."
Sajmon je zavrteo glavom.
„Mislim da bismo je morali shvatiti ozbiljno."
Džudi nije mogla da suzdrži svoju radoznalost.
„Zašto?"
„Kao što znaš, mi pretnje analiziramo prema motivaciji, nameri i odabiru mete."
Džudi je klimnula glavom. To su bile osnovne stvari.
„Motivacija je ili emocionalna ili praktična. Drugim rečima, pitamo se da li izvršilac to radi samo iz tog razloga da bi se osećao dobro ili zato što nešto želi."
Džudi je mislila da je odgovor prilično očigledan.
„Površno gledano, ovi ljudi imaju specifičan cilj. Oni žele da država prestane s izgradnjom elektrana."
„Tačno. A to znači da oni ne žele da nekoga zaista povrede. Nadaju se da će postići svoje ciljeve samo upućivanjem pretnji."
„Dok bi emocionalni tipovi radije ubijali ljude."
„Tačno tako. Dalje, namera je politička, kriminalna ili mentalno poremećena."
„Politička, u ovom slučaju, bar na površini."
„Tako je. Političke ideje mogu biti izgovor za čin koji je u osnovi poremećen, ali nemam osećaj da se ovde radi o tome, a ti?"
Džudi je videla u kom pravcu on ide.
„Pokušavaš da mi kažeš da su ovi ljudi racionalni. Ali, zar je racionalno pretiti zemljotresom!"
„Vratiću se na to, je l' važi? Konačno, odabir mete je ili specifičan ili nasumičan. Pokušaj da se ubije predsednik jeste specifičan; šetati pomahnitalo s automatskom puškom po Diznilendu nasumično je. Ako pretnju zemljotresom uzmemo ozbiljno, čisto da bismo je razmotrili, dolazimo do toga da bi zemljotres, ne birajući, mogao ubiti dosta ljudi, tako da je to nasumično."
Džudi se nagnula napred.
„U redu, imaš praktičnu nameru, političku motivaciju i nasumični odabir mete. Šta ti to govori?"
„Ovo je knjiški primer ljudi koji se ili pogađaju ili traže publicitet. Rekao bih da se pogađaju. Da žele publicitet, ne bi odlučili da pošalju svoju poruku preko neke bezvezne oglasne table na Internetu nastojali bi da se pojave na televiziji ili u novinama. Ali nisu. Mislim da su oni jednostavno hteli da komuniciraju s guvernerom."
„Naivni su ako veruju da guverner čita njihove poruke."
„Slažem se. Ovi ljudi predstavljaju jednu čudnu kombinaciju prefinjenosti i gluposti."
„Ali, ne šale se."
„Da, imam još jedan razlog da verujem u to. Njihov zahtev zamrzavanje gradnje elektrana nije nešto što bi čovek odabrao kao izgovor. Suviše je realistično. Ako već izmišljaš, koristiš nešto razmetljivo, kao zabranu upotrebe erkondišna na Beverli Hilsu."
„Pa, ko su, do đavola, ovi ljudi?"
„Ne znamo. Tipičan terorista je jako uočljiv. On počinje pretećim telefonskim pozivima i anonimnim pismima; onda piše novinama i TV stanicama; zatim počinje da se mota po zgradama vlade, fantazirajući nešto. I, pre nego što se pojavi u Beloj kući s paketom eksploziva u plastičnoj kesi, mi već imamo dosta toga o njemu na kompjuteru FBI-ja. Ali, ne i u ovom slučaju. Dao sam da se provere lingvistički otisci ove pretnje u odnosu na otiske svih dosadašnjih pretnji terorista koje Kvantiko ima u svojoj bazi podataka, ali se ne poklapaju ni sa jednom. Ovi ljudi su novi."
„Znači, ne znamo ništa o njima?"
„Znamo dosta. Očigledno žive u Kaliforniji."
„Otkud znaš?"
„Poruka je adresirana na 'državnog guvernera'. Da su iz druge države, poslali bi je s naznakom da je za guvernera Kalifornije."
„Šta još znamo?"
„Oni su Amerikanci, ali nema indicija da pripadaju bilo kojoj posebnoj etničkoj grupi: njihov način izražavanja ne pokazuje nijednu karakterističnu zajedničku crtu crnaca, Azijata, ili Hispanoamerikanaca."
„Samo ti je jedna stvar promakla", primeti Džudi.
„Koja?"
„Oni su luđaci."
Zavrteo je glavom. Džudi je bila uporna:
„Ma hajde, Sajmone! Misle da mogu da prouzrokuju zemljotres. Moraju biti ludi!"
Tvrdoglavo je rekao:
„Ne znam ništa o seizmologiji, ali poznajem psihologiju i nije mi baš prijatna teorija da ovi ljudi nisu normalni. Oni su duševno zdravi, ozbiljni i fokusirani na jednu stvar. A to znači da su opasni."
„Ne možeš mi prodati tako nešto."
Ustao je.
„Pobedila si. Hoćeš li na pivo?"
„Ne večeras, Sajmone ali, hvala ti. I hvala ti na izveštaju. Najbolji si."
„Možeš da se kladiš u to. Vidimo se."
Džudi je podigla noge na sto i posmatrala svoje cipele. Sada je bila sigurna da je Sajmon pokušavao da je ubedi da ne da je ostavku. Kinkejd možda misli da je ovo sranje od slučaja, ali Sajmonova poruka bila je ta da Rajski čekić može da bude istinita pretnja, grupa koju je stvarno trebalo uhvatiti i sprečiti da deluje.
U tom slučaju, njena karijera u FBI-ju ne bi, izvesno, bila završena. Mogla bi izaći kao pobednik iz slučaja koji joj je bio dodeljen kao namerna uvreda. Ona će ispasti sjajna, a u isto vreme Kinkejd će ispasti glup. Izgledalo je primamljivo.
Spustila je noge i pogledala u ekran. Pošto izvesno vreme nije dodirnula tastaturu, pojavio se skrin sejver. Bila je to njena fotografija iz vremena kad joj je bilo sedam godina. Nije imala nekoliko zuba, a plastična šnalica držala je kosu da joj ne padne na čelo. Sedela je na očevom kolenu. Tada je još bio pozornik i nosio uniformu pandura San Franciska. Skinuo je šapku i pokušavao da je stavi na njenu glavu. Slikala ih je njena majka.
Zamišljala je sebe kako radi u „Bruks Fildingu", vozi „porše" i odlazi u sud da brani ljude kao što su braća Fung.
Dotakla je dirku za razmak i skrin sejver se izgubio. Umesto njega, ugledala je reči koje je bila napisala:
„Poštovani Brajane, ovim potvrđujem svoju ostavku."
Prsti su joj se zadržali iznad tastature. Posle duže pauze, glasno je rekla:
„Ma, do đavola." Onda je obrisala tu rečenicu i napisala:
„Želela bih da se izvinim zbog svog bezobrazluka..."

3


U utorak ujutru, svitalo je iznad I-80. Sveštenikov „plimut kuda" proizveden '71. grabio je prema San Francisku, a zbog ugrađenog rezonantnog izduva na auspuhu izgledalo im je kao da idu sto pedeset kilometara na sat, a ne devedeset.
Kupio je nov auto na vrhuncu svoje poslovne karijere. Onda, kad je njegov posao proda je pića na veliko propao i Poreska služba samo što ga nije uhapsila, pobegao je samo u odeći koju je imao na sebi sivoplavom poslovnom sakou sa širokim reverima i zvonaricama. Ostao mu je i auto. Još uvek je imao ijedno i drugo.
Tokom hipi ere, jedina kola u modi bila je Folksvagenova „buba". Zvezda mu je ponekad govorila da u tom drečavo žutom autu izgleda kao kakav makro. Tako je obojio kola da su izgledala kao halucinacija: planete na krovu, cveće i neka indijska boginja na haubi, s osam ruku preko blatobrana. Sve je to bilo u ljubičastoj, roze i tirkiznoj boji. Posle dvadeset pet godina, boje su izbledele, a auto je bio s braon šarama, ali su se izbliza još mogli razaznati obrisi crteža. A sada bi se auto dopao samo nekom kolekcionaru.
Krenuo je u tri ujutru. Melani je prespavala ceo put. Stavila je glavu u njegovo krilo, a na pohabani crni tapacirung ispružila očaravajuće duge noge. Dok je vozio, igrao se njenom kosom. Imala je frizuru iz šezdesetih, dugu, pravu kosu s razdeljkom na sredini, iako se rodila u vreme kada su se Bitlsi raspali.
Dečak je takođe spavao, otvorenih usta i ispružen na zadnjem sedištu. Sveštenikov nemački ovčar, Duh, ležao je pored njega. Pas je bio miran, ali svaki put kada bi ga pogledao, jedno oko mu je bilo otvoreno.
Sveštenik je bio uznemiren.
Ubeđivao je sebe da treba dobro da se oseća. Sve je izgledalo kao u dobra stara vremena. U mladosti se uvek nešto dešavalo oko njega. Neka prevara, ideja, plan kako da zaradi novac ili da ga ukrade, da napravi zabavu ili započne tuču. Onda je otkrio mir. Ali, ponekad je osećao da je takav život suviše spokojan. Krađa seizmičkog vibratora probudila je njegovu nekadašnju, staru ličnost. S lepom devojkom pored sebe i nepoštednom borbom ispred sebe, osećao je mnogo više pravi život sada, nego godinama ranije.
Bez obzira na sve, bio je zabrinut.
Sve vreme se izlagao velikoj opasnosti. Hvalio se da može privoleti guvernera Kalifornije da čini ono što on želi i obećao je zemljotres. Ako ne uspe u tome, gotov je. Izgubiće sve što mu je drago. A ako ga uhvate, dočekaće pozno doba u zatvoru.
Ali, on je bio poseban. Oduvek je znao da nije kao ostali ljudi. Pravila ga se nisu doticala. Činio je stvari koje niko drugi nije mogao ni da zamisli.
A već je bio na pola puta do cilja. Ukrao je seizmički vibrator. Zbog toga je ubio čoveka, ali se izvukao: nije bilo nikakvih posledica, osim što je povremeno imao noćne more u kojima vidi Marija kako izlazi iz zapaljenog kamioneta i tetura za Sveštenikom, dok mu odeća gori, a krv curi iz smrskane glave.
Taj kamion sada je sakriven u jednoj usamljenoj dolini u podnožju Sijera Nevade. Danas će Sveštenik tačno otkriti gde ga treba postaviti da bi prouzrokovao zemljotres.
A Melanin muž daće mu tu informaciju.
Kako je to Melani govorila, Majki Kerkas je više od bilo koga na svetu znao o rasedu San Andreas. Podaci do kojih je dolazio bili su smešteni u kompjuteru. Sveštenik je želeo da ukrade rezervnu disketu.
Morao se pobrinuti da Majki nikada ne sazna šta se zapravo dogodilo.
Za to mu je bila potrebna Melani. Baš zbog toga je bio zabrinut. Poznavao ju je tek nekoliko nedelja. Za kratko vreme postao je dominantna osoba u njenom životu, znao je to; ali, nikada je nije propuštao kroz jedan ovakav test. A ona je bila šest godina udata za Majkla. Mogla je iznenada da zažali što je napustila muža; mogla je da shvati koliko joj mnogo nedostaju mašina za pranje sudova i televizor; mogla je da se uplaši zbog opasnosti i osećaja krivice zbog onoga što su ona i Sveštenik radili; ne može se čak ni ispričati šta se sve moglo dogoditi nekom tako ogorčenom, zbunjenom i unesrećenom kao što je bila Melani.
Njen petogodišnji sin, na zadnjem sedištu, upravo se probudio.
Duh se prvi pomerio i Sveštenik je čuo škripanje njegovih šapa na plastičnom tapacirungu sedišta. Onda se začulo zevanje deteta.
Dastin, odmila Dasti, bio je nesrećan dečak. Bolovao je od višestrukih alergija. Sveštenik još nije video nijedan od njegovih napada, ali mu ih je Melani opisala: Dasti bi nekontrolisano kijao, oči bi mu se izbuljile, a na koži bi mu se pojavio osip zbog kog se češao. Nosila je jake lekove za smirivanje alergije, ali mu je ispričala da oni samo delimično ublažavaju te simptome.
Sada je Dasti postajao nervozan.
„Mama, žedan sam", rekao je.
Melani se probudila. Uspravila se i protegla, a Sveštenik je bacio pogled na konture njenih grudi u preuskoj majici koju je nosila. Okrenula se i rekla:
„Popij vodu, Dasti, flaša ti je odmah tu."
„Neću vodu", zacvileo je. „Hoću sok od pomorandže."
„Nemamo prokletog soka", prasnula je.
Dasti je zaplakao.
Melani je bila nervozna majka, uvek uplašena da će uraditi nešto pogrešno. Bila je opsednuta zdravljem svoga sina, tako da se previše zaštitnički ophodila prema njemu a, u isto vreme, preterana napetost činila ju je mrzovoljnom prema njemu. Ubeđena da će njen muž jednoga dana pokušati da joj oduzme dečaka, bila je prestravljena da ne učini nešto zbog čega bi on mogao da je nazove lošom majkom.
Sveštenik je preuzeo kontrolu. Rekao je:
„Ej, šta nam se, kog đavola, približava iza leđa?" Glumio je da je jako uplašen.
Melani se osvrnula.
„To je samo neki kamion."
„To ti misliš. Prerušen je u kamion, ali to je, u stvari, kentaurska borbena letelica s fotonskim torpedima. Dasti, potreban si mi da lupiš prstom po zadnjem prozoru tri puta da bi podigao naš nevidljivi magnetni oklop. Brzo!"
Dasti je lupio prstom po prozoru.
„A sada, znaćemo da ispaljuje svoja torpeda ako vidimo da se upalilo narandžasto svetlo na njegovom levom braniku. Bolje bi ti bilo da osmatraš, Dasti."
Kamion im se približavao velikom brzinom, a posle jednog minuta uključio je levi žmigavac i počeo da ih pretiče.
Dasti je rekao:
„Puca, puca!"
„Okej, pokušaću da zadržim magnetni oklop dok im ti uzvraćaš vatru! Ta flaša s vodom u stvari je laserski pištolj!"
Dasti je uperio flašu u kamion i počeo da ispušta zvuke pucnjave. Duh mu se pridružio, razjareno lajući na kamion koji je prolazio. Melani je počela da se smeje. Kada je kamion zastao na traci za sporu vožnju ispred njih, Sveštenik je rekao:
„Uuuh. Imali smo sreće da se izvučemo iz ovoga u jednom komadu.
Mislim da su do sada već odustali."
„Da li će biti još Kentaurijanaca?", Dasti je željno upitao.
„Ti i Duh ćete osmatrati zadnju stranu i javiti mi ako vidite nešto, važi?"
„Važi."
Melani se nasmejala i tiho rekla:
„Hvala. Tako dobro izlaziš na kraj s njim."
Ja sa svima dobro izlazim na kraj: s muškarcima, ženama, decom i kućnim ljubimcima. Imam harizmu. Nisam rođen s njom naučio sam je. To je samo način da nateraš ljude da rade ono što ti želiš. Od ubeđivanja verne žene da učini preljubu, pa sve do zaustavljanja plača kenjkavog deteta. Sve što je potrebno, to je šarm.
„Kaži mi gde da izađem", zatraži Sveštenik.
„Samo prati znakove za Berkli."
Ona nije znala da on ne ume da čita.
„Ima verovatno više od jednog izlaza. Reci mi gde da skrenem."
Posle nekoliko minuta izašli su s autoputa i ušli u Univerzitetski grad, prekriven lišćem. Sveštenik je osećao kako Melani postaje sve napetija. Znao je da su se sav njen bes protiv društva i njeno razočaranje životom nekako usmerili na čoveka koga je napustila pre šest meseci. Davala je Svešteniku uputstva kako da prođe kroz raskrsnice na Juklid aveniji u kojoj su kuće bile skromne, a stanove su verovatno iznajmljivali svršeni studenti i mlađe nastavničko osoblje.
„Još mislim da bi trebalo sama da uđem", rekla je.
To nije dolazilo u obzir. Melani nije bila dovoljno pribrana. Sveštenik se nije mogao osloniti na nju, čak ni kada je on bio tu, tako da nije bilo šanse da joj veruje dok je sama.
„Ne", rekao je.
„Možda ja..."
Dozvolio je sebi da pokaže malo besa.
„Ne!"
„U redu, u redu", brzo je rekla. Grizla je usnu.
Dasti je uzbuđeno viknuo:
„Ej, ovde živi tata!"
„Tačno, dušo", rekla je Melani. Pokazala je prstom na nisku zgradu s gipsanom fasadom, a Sveštenik je parkirao ispred nje. Melani se okrenula prema Dastiju, ali ju je Sveštenik preduhitrio.
„On ostaje u kolima."
„Nisam sigurna koliko je bezbedan..."
„Pas je tu."
„Može se uplašiti."
Sveštenik se okrenuo da razgovara s Dastijem.
„Hej, poručniče, potrebni ste mi ti i zastavnik Duh da čuvate stražu u našoj svemirskoj letelici dok prvi oficir mama i ja budemo u svemirskoj luci."
„Hoću li videti tatu?"
„Naravno. Ali, ja bih voleo da prvo nasamo budem s njim nekoliko minuta. Misliš li da možeš da izvršiš zadatak stražara?"
„Možeš se opkladiti!"
„U svemirskoj mornarici mora se reći 'Jasno, gospodine!', a ne 'Možeš se opkladiti'."
„Jasno, gospodine!"
„Vrlo dobro. Nastavite."
Sveštenik je izašao iz kola. Melani je takođe izašla, ali je i dalje izgledala zabrinuto.
„Za boga miloga, nemoj da Majki sazna da smo dete ostavili u kolima", rekla je.
Sveštenik joj nije odgovorio.
Ti možeš da se bojiš da ne uvrediš Majkla, srce, ali meni se jebe za to.
Melani je sa sedišta uzela svoju torbu i okačila je preko ramena. Išli su stazom do vrata zgrade. Melani je pritisla dugme na interfonu i zadržala prst na njemu.
Njen muž je bio noćna ptica, objasnila je Svešteniku. Voleo je da radi noću, a da danju dugo spava. Zbog toga su oni odlučili da stignu ovde pre sedam sati ujutru. Sveštenik se nadao da će Majki biti suviše bunovan da se zapita da li ova njihova poseta ima neku prikrivenu svrhu. Ako nešto posumnja, krađa diskete mogla bi biti osujećena.
Dok su čekali da im Majki odgovori, Sveštenik se prisećao da mu je Melani ispričala kako je on bolesno radan. Provodio je dane vozeći po celoj Kaliforniji, proveravajući instrumente koji mere male kretnje u zemlji oko raseda San Andreas i drugih, a noću je ubacivao podatke u svoj kompjuter.
Ali, ono što je nju konačno nateralo da ga napusti zapravo je incident s Dastijem. Ona i dete bili su vegetarijanci dve godine i jeli su samo organsku hranu i zdrave proizvode. Melani je verovala da je stroga ishrana smanjivala Dastijeve napade alergije, iako je Majki bio skeptičan. Onda je jednog dana otkrila da je Majki kupio Dastiju hamburger. Za nju je to izgledalo kao da truje sopstveno dete. Još se tresla od besa kad bi o tome pričala. Te večeri je otišla i odvela Dastija sa sobom. Sveštenik je smatrao da je ona možda u pravu što se tiče napada alergije. Ljudi iz komune bili su vegetarijanci još od ranih sedamdesetih, kad je vegetarijanstvo bilo ekscentrična pojava. U to vreme, Sveštenik je sumnjao u vrednost takve ishrane, ali je voleo disciplinu koja ih je odvajala od sveta oko njih. Uzgajali su grožđe bez hemikalija, jednostavno zbog toga što nisu imali novca za prskanje, tako da su to preokrenuli u prednost i nazvali svoje vino organskim. Na kraju se ispostavilo da se jako dobro prodavalo. Ali, nije mogao, a da posle četvrt veka takvog života ne primeti da su članovi komune bili izuzetno zdrava grupa. Retko se dešavalo da postoje hitni medicinski slučajevi koje nisu mogli sami da reše. Sada je u to bio ubeđen. Ali, za razliku od Melani, nije bio opsednut ishranom. Voleo je ribu, a s vremena na vreme slučajno bi stavio u usta parče mesa iz supe ili sendviča i odmah ga ispljunuo. Ali, da je Melani otkrila da je omlet s pečurkama pržen na svinjskoj masti, povratila bi.
Iz interfona se začuo mrzovoljan glas.
„Ko je?"
„Melani."
Začulo se zujanje i vrata zgrade su se otvorila. Sveštenik je ušao, koračajući stepenicama iza Melani. Jedan stan na drugom spratu bio je otvoren. Majki Kerkas je stajao na vratima.
Sveštenik je bio iznenađen njegovim izgledom. Očekivao je nezgrapnog profesorskog tipa, verovatno ćelavog i u braon odeći. Kerkas je imao oko trideset pet godina. Bio je visok i atletski građen, imao je kratku crnu kovrdžavu kosu i trag guste brade na obrazima. Oko struka je nosio samo peškir, tako da je Sveštenik mogao videti njegova široka, mišićava ramena i ravan stomak. Mora da su bili zgodan par.
Kada je Melani stigla do vrha stepeništa, Majki je rekao:
„Jako sam se zabrinuo gde si, do đavola, bila?"
Melani ga je prekorila:
„Zar ne možeš nešto da obučeš?"
„Nisi mi rekla da imaš društvo", hladno je odgovorio. Ostao je na vratima. „Zar mi nećeš odgovoriti na pitanje?"
Sveštenik je primetio da Majki jedva kontroliše svoj potisnuti bes.
„Došla sam da ti objasnim", rekla je Melani. Uživala je u Majklovoj razdraženosti. Kakav sjebani brak. „Ovo je moj prijatelj Sveštenik. Možemo li ući?"
Majki je besno zurio.
„Bolje ti je da imaš neki dobar prokleti razlog, Melani." Okrenuo se i ušao u stan.
Melani i Sveštenik pratili su ga kroz mali hodnik. Otvorio je vrata kupatila, sa čiviluka skinuo tamnoplavi pamučni kućni ogrtač i obukao ga ne žureći. Sklonio je peškir i zavezao pojas. Onda ih je uveo u dnevnu sobu.
Bilo je jasno da je to istovremeno i njegova kancelarija. Pored sofe i televizora, tu su se nalazili kompjuter s tastaturom na radnom stolu, a na širokoj polici ceo red elektronskih uređaja s trepćućim svetlima. Negde u tim svetlosivim kutijama bile su informacije koje su Svešteniku bile potrebne. Ovo je za njega predstavljalo mučenje. Nije bilo šanse da bez nečije pomoći uspe u svom naumu. Morao je da zavisi od Melani.
Jedan zid je ceo bio prekriven ogromnom mapom.
„Do đavola, šta je ovo?", upitao je Sveštenik.
Majki ga je upravo prostrelio pogledom koji je značio ko-si-jebo-te-ti i ništa mu nije rekao, ali je Melani odgovorila na pitanje.
„To je rased San Andreas." Uperila je prstom u njega. „Počinje kod svetionika Point Arena, sto šezdeset kilometara severno odavde, u oblasti Mendosino, i prostire se čitavim delom ka jugu i istoku pored Los Anđelesa, a u unutrašnjosti do San Bernardina. Pukotina u Zemljinoj kori, hiljadu kilometara dugačka."
Melani je objasnila Svešteniku Majklov rad. Njegova specijalnost bilo je izračunavanje pritiska na različitim mestima duž seizmičkih raseda. To je, delimično, bila stvar preciznog merenja malih pomeranja u Zemljinoj kori, a delimično pitanje procenjivanja akumulirane energije, zasnovano na merenju proteklog vremena od poslednjeg zemljotresa. Rad mu je donosio akademske nagrade. Ali, godinu dana ranije prekinuo je aktivnost na univerzitetu da bi započeo svoj sopstveni biznis, vezan za davanje saveta građevinskim firmama i osiguravajućim društvima o opasnostima od zemljotresa na područjima koja ih interesuju.
Melani je bila pravi mag na kompjuteru i pomagala je Majklu da napravi program. Programirala je računar tako da se svakog dana između četiri i pet sati ujutru, kad on spava, podaci snimaju na rezervnu disketu. Sve na njegovom kompjuteru, objasnila je Svešteniku, bilo je nasnimljeno na jednom kompakt disku. Kad ujutru uključi monitor, on izvadi taj disk iz disk drajva i stavlja ga u kutiju otpornu na požar. Na taj način, ako bi došlo do oštećenja kompjutera ili ako bi kuća izgorela, njegovi dragoceni podaci ne bi bili izgubljeni.
Za Sveštenika je to bilo pravo čudo da se informacije o rasedu San Andreas mogu čuvati najednom malom disku, a knjige su sada, u odnosu na to, za njega postale znatno manja misterija. Jednostavno, morao je da prihvati ono što mu je rečeno. Značajno je bilo to što će s Majklovom disketom Melani biti u mogućnosti da kaže Svešteniku gde da postavi seizmički vibrator.
Sada su samo morali nekako da izvedu da Majki bude dovoljno dugo van sobe, da Melani može da zgrabi disk iz disk drajva.
„Reci mi, Majkle", zainteresovano će Sveštenik. „Sve ove stvari..." Pokazao je na kartu i kompjutere rukom, a onda fiksirao Majkla onim svojim pogledom. „Kako to utiče na tvoja osećanja?"
Većina ljudi bi se usplahirila kad bi im Sveštenik uputio taj pogled i postavio im neko lično pitanje. Ponekad bi davali nekakav razotkrivajući odgovor jer bi bili silno uznemireni. Ali, Majki je izgleda bio imun na njega. Samo je belo pogledao Sveštenika i rekao:
„Nikako, ja se služim time." Onda se okrenuo prema Melani i rekao: „Dobro, hoćeš li mi sada reći zašto si nestala?"
Arogantni kuronja.
„Vrlo prosto", objašnjavala je. „Jedna prijateljica je ponudila meni i Dastiju svoju kućicu u planinama." Sveštenik joj je rekao da ne govori u kojim planinama. „Reč je o tome da je kasno otkazala zakup." Ton njenog glasa jasno mu je stavljao do znanja da ona nije videla zašto bi morala da objašnjava nešto tako jednostavno. „Ne možemo sebi da priuštimo odmore, pa sam ugrabila ovu priliku."
Upravo tada ju je Sveštenik i upoznao. Ona i Dasti lutali su po šumi i sasvim se izgubili. Melani je bila gradska devojka i nije umela čak ni po suncu da nađe put. Sveštenik je sa svojim sinom tog dana išao u ribolov na plavog lososa. Bilo je to divno prolećno popodne, sunčano i blago. Sedeo je na obali potoka i pušio džoint, kad je začuo plač deteta.
Znao je da to nije neko od dece iz komune, čije bi glasove prepoznao. Prateći taj zvuk, pronašao je Dastija i Melani. Bila je na ivici suza. Kad je ugledala Sveštenika rekla je:
„Hvala bogu, mislila sam da ćemo umreti ovde!"
Tokom jednog dugačkog trenutka, on je buljio u nju. Delovala je pomalo uvrnuto, dugačke crvene kose i zelenih očiju, ali u isečenim farmerkama i majici na bretele, izgledala je dovoljno dobro da bi je najradije pojeo. Bilo je to kao magija. Tek tako, dok luta sam po divljini, iznenada nailazi na damu u nevolji. Da nije bilo klinca, Sveštenik bi pokušao da je odmah tu, na licu mesta, povali na elastičnom dušeku od borovih iglica pored potoka koji je žuborio.
Tada ju je pitao da li je sa Marsa.
„Ne", rekla je, „Iz Ouklenda."
Sveštenik je znao gde se nalaze bungalovi. Uzeo je svoj štap za pecanje i poveo je kroz šumu, sledeći tragove i grebene koji su njemu tako poznati. Bilo je to dugo pešačenje, a uz put je razgovarao s njom, postavljajući joj saosećajna pitanja, povremeno se osmehujući, i tako saznao sve o njoj.
Ona je bila žena s velikim problemima.
Napustila je muža i uselila se kod jednog bas gitariste iz nekog popularnog rok sastava; ali ju je posle nekoliko nedelja ovaj izbacio. Nije imala kome da se obrati. Otac joj je umro, a majka joj je živela u Njujorku s tipom koji je jedne jedine noći koju je prespavala u njihovom stanu pokušao da odvede Melani u krevet. Iscrpela je gostoprimstvo svojih prijatelja i pozajmila od njih sav novac koji su mogli da joj daju. Karijera joj je propala i radila je u samoposluzi, sređivala je rafove dok je Dasti ostajao kod komšija po ceo dan. Živela je u rupi koja je bila užasno prljava, pa je dete imalo konstantne napade alergije. Bilo joj je neophodno da se presele u stan koji bi bio čist, ali nije mogla da pronađe posao van grada. Bila je saterana u ćorsokak i očajna. Pokušavala je da izračuna tačnu dozu pilula za spavanje koja bi je ubila zajedno s detetom, a onda ju je drugarica pozvala na ovaj odmor.
Sveštenik je voleo ljude u nevolji. Znao je kako da se ophodi prema njima. Sve što je potrebno, jeste da im se ponudi ono što im nedostaje i oni postaju vaši robovi. Nije mu bilo prijatno s tipovima žena koje su bile samouverene i samozadovoljne: teško ih je kontrolisati.
Kad su stigli u bungalov, bilo je vreme za večeru. Melani je napravila pastu i salatu i onda odvela Dastija na spavanje. Kad je dete zaspalo, Sveštenik ju je na tepihu zaveo. Bila je pomahnitala od žudnje. Sve njene potisnute emocije oslobođene su seksom, a vodila je ljubav s njim kao da je to bila njena poslednja prilika za tako nešto. Grebala ga je po leđima, ujedala za ramena i gurala ga duboko u sebe kao da je želela da ga proguta. To je bio najuzbudljiviji susret koji je Sveštenik pamtio.
Sada se njen uobraženi muž profesor žalio.
„To je bilo pre pet nedelja. Ne možeš mi tek tako oduzeti sina i nestati, a da mi se čak ne javiš ni telefonom!"
„I ti si mogao mene da pozoveš."
„Nisam znao gde si!"
„Imam mobilni telefon."
„Pokušavao sam. Nisam mogao da te dobijem."
„Bio je isključen zato što nisi platio račun. Ti treba da plaćaš račune, dogovorili smo se."
„Zakasnio sam samo nekoliko dana! Mora da su ga ponovo uključili."
„Pa, kada si zvao, pretpostavljam da je bio isključen."
Ova porodična svađa nije pomagala Svešteniku da se dočepa diskete. Jeo se zbog toga. Moraš da na neki način izvedeš Majkla iz sobe, na bilo koji način. Prekinuo ih je i rekao:
„Zašto svi ne bismo popili kafu?" Poželeo je da Majki ode u kuhinju da je skuva.
Majki mu je palcem pokazao preko ramena.
„Posluži se", osorno mu je rekao.
Sranje.
Majki se vratio raspravi s Melani.
„Nije bitno zašto nisam mogao da te nađem. Nisam mogao. Ali, zbog toga je trebalo da me pozoveš pre nego što si Dastija odvela na odmor."
Melani je rekla:
„Slušaj, Majkle, ima nešto što ti još nisam rekla."
Majki je izgledao razdraženo, ali je uzdahnuo i rekao:
„Sedi, hoćeš li?" On je seo za radni sto.
Melani je utonula u ugao kauča, savijajući noge ispod sebe, nekako na uobičajeni način, što je nateralo Sveštenika da pomisli da je ona i inače ovako sedela. Sveštenik se spustio na ivicu kauča, ne želeći da sedi u nižoj liniji od Majkla. Ne mogu čak ni da provalim koja je od ovih mašina disk drajv. Hajde, Melani, oslobodi se tog prokletog muža!
Po Majklovom tonu moglo se pretpostaviti da je i ranije imao ovakve scene s Melani.
„U redu, ubeđuj me", oprezno je rekao. „Šta je ovoga puta u pitanju?"
„Odseliću se u planine, zauvek. Živim sa Sveštenikom i jednom grupom ljudi."
„Gde?"
Sveštenik je odgovorio na to pitanje. Nije želeo da Majki sazna gde žive.
„U okrugu Del Norte."
To je bila oblast sekvoja šuma u severnom delu Kalifornije. U stvari, komuna je bila u oblasti Sijera, u podnožju Sijera Nevade, blizu istočne granice države. I jedno i drugo je daleko od Berklija.
Majki je bio van sebe od besa.
„Ne možeš odvesti Dastija da živi stotinama kilometara daleko od svog oca!"
„Za to postoji razlog", Melani je bila uporna. „Poslednjih pet nedelja Dasti nije imao ni jedan jedini napad alergije. On je zdrav na planini, Majkle."
Sveštenik je dodao:
„To je verovatno zbog čistog vazduha i vode. Nema zagađenja."
Majki je bio skeptičan.
„Pustinja, a ne planine, obično odgovara ljudima koji imaju alergije."
„Nemoj mi ti govoriti šta je normalno!" Melani je planula. „Ne mogu da idem u pustinju nemam prebijene pare. Ovo je jedino mesto koje mogu sebi da priuštim, a na kojem je Dasti zdrav!"
„Da li ti Sveštenik plaća kiriju?"
Ma hajde, seronjo, vređaj me, pričaj o meni kao da nisam ovde; a ja ću jednostavno nastaviti da jebem tvoju seksi ženu.
Melani je rekla:
„To je komuna."
„Gospode, Melani, s kakvim si se ljudima sada spetljala? Prvo gitarista narkoman..."
„Čekaj malo, Blejd nije narkoman!"
,,...a sada hipi komuna koju su svi napustili!"
Melani je bila toliko zagrizla u ovu svađu da je zaboravila zbog čega su došli. Disketa, Melani, prokleta disketa! Sveštenik ih je ponovo prekinuo.
„Zašto ne pitate Dastija šta on misli o tome, Majkle?"
„I hoću."
Melani je prostrelila Sveštenika očajničkim pogledom. On ju je ignorisao.
„Dasti je ovde napolju, u mom autu."
Majki je pocrveneo od besa.
„Ostavila si mog sina napolju u autu?"
„On je dobro, moj pas je s njim."
Majki je besno gledao u Melani.
„Šta to, do đavola, nije u redu s tobom?", vikao je.
Sveštenik ga upita:
„Zašto jednostavno ne odeš i dovedeš ga?"
„Nije mi potrebna tvoja jebena dozvola da dovedem svog sopstvenog sina. Daj mi ključeve od kola."
„Nisu zaključana", Sveštenik je blago rekao.
Majki je izjurio napolje.
„Rekla sam ti da mu ne kažeš da je Dasti napolju!", Melani je zacvilela. „Zašto si to uradio?"
„Da ga isteram iz proklete sobe", rekao je Sveštenik. „A sada se dočepaj te diskete."
„Ali, vidiš koliko si ga razbesneo!"
„Već je bio ljut!" Ovo nije dobro, shvatio je Sveštenik. Ona bi mogla biti suviše uplašena da uradi ono što je potrebno. Ustao je. Uzeo ju je za ruke, povukao nagore i pogledao je onim pogledom. „Ne treba da ga se plašiš. Sada si sa mnom. Ja brinem o tebi. Budi kul. Izgovori svoju mantru."
„Ali..."
„Izgovori je."
„Lat hu, dat su."
„Nastavi da je izgovaraš."
„Lat hu, dat su, lat hu, dat su." Postajala je smirenija.
„A sada donesi tu disketu."
Klimnula je glavom. Mrmljajući mantru sebi u bradu, nagla se iznad reda uređaja na polici. Pritisla je jedno dugme i ravan plastični kvadrat izlete napolje.
Sveštenik je i ranije uočio da su u svetu kompjutera „diskete" uvek četvrtaste.
Otvorila je svoju torbu i izvadila još jednu disketu koja je izgledala slično.
„Sranje!", rekla je.
„Šta je?", Sveštenik je zabrinuto upitao. „Šta nije u redu?"
„Promenio je marku!"
Sveštenik je pogledao u obe diskete. Izgledale su mu isto.
„U čemu je razlika?"
„Vidiš, moja je Sonijeva, a Majklova je Filipsova."
„Da li će primetiti?"
„Možda."
„Do đavola." Bilo je od vitalnog značaja da Majki ne sazna da su mu podaci ukradeni.
„On će verovatno početi da radi čim mi odemo. Izbaciće disketu i zameniće je onom iz kutije otporne na vatru, a ako ih pogleda, shvatiće da su različite."
„A sigurno ih može povezati s nama."
Sveštenik je osetio kako ga obuzima panika. Sve se pretvaralo u sranje. Melani je rekla:
„Mogu da kupim Filipsovu disketu i dođem neki drugi put."
Sveštenik je zavrteo glavom u znak neodobravanja.
„Ne želim da ovo radimo ponovo. Možda nam drugi put neće uspeti. A i vreme nam leti. Do isteka roka ostalo je još tri dana. Da li on ima rezervne diskete?"
„Trebalo bi. Ponekad se desi da se disketa ošteti." Osvrnula se oko sebe. „Pitam se gde li su." Bespomoćno je stajala na sredini sobe.
Svešteniku je došlo da vrišti od razočarenja. Strepeo je da se upravo nešto ovako ne desi. Melani je bila potpuno u autu, a imali su još samo minut ili dva. Morao je brzo da je smiri.
„Melani", rekao je, boreći se da mu glas zvuči tiho i umirujuće, „imaš dve diskete u ruci. Stavi ih obe u tašnu."
Automatski ga je poslušala.
„A sada, zatvori tašnu."
Učinila je i to.
Sveštenik je čuo kako su se zalupila vrata zgrade. Majki se vraćao. Sveštenik je osećao kako mu leđa vlaži znoj.
„Razmisli: kad si živela ovde, da li je Majki imao ormarić za tako nešto?"
„Da. Pa, ormarić."
„Pa?" Probudi se, devojko! „Gde je?"
Pokazala je prstom na jeftin beli ormarić kraj zida.
Sveštenik je jednim trzajem otvorio gornju policu. Ugledao je pakovanje žutih postolja za miša, kutiju jeftinih hemijskih olovaka, par risova belog papira, nekoliko koverti i otvorenu kutiju s disketama.
Začuo se Dastijev glas. Činilo se da dolazi iz predvorja ispred ulaza u stan. Drhtavim prstima iščupao je jednu disketu iz pakovanja i dodao je Melani.
„Da li je ova dobra?"
„Da, ta je Filipsova."
Sveštenik je zatvorio ormarić.
Majki je ušao, noseći Dastija u naručju.
Melani je stajala, ukočena, s disketom u ruci.
Za ime boga, Melani, učini nešto!
Dasti je govorio:
„A znaš šta, tata? U planinama nisam kijao."
Majklova pažnja bila je usmerena ka Dastiju.
„Kako to?", rekao je.
Melani se pribrala. Kad se Majki sagnuo da smesti Dastija na kauč, ona se spustila iznad disk drajva i ubacila disketu. Mašina je neznatno zazujala i uvukla je, kao kada zmija proguta pacova.
„Nisi kijao?", Majki je upitao Dastija. „Nijednom?"
„Ha-ha."
Melani se uspravila. Majki nije primetio šta je uradila.
Sveštenik je zatvorio oči. Preplavilo ga je olakšanje. Izvukli su se. Imali su Majklove podatke, a on za to nikada neće saznati. Majki se dalje raspitivao:
„Ne kijaš od onog psa?"
„Ne, Duh je čist pas. Sveštenik ga tera da se kupa u potoku a kada izađe, protrese se i onda je to kao kad pljušti kiša!" Dasti se veselo smejao dok se prisećao toga.
„Je li?", njegov otac je upitao.
Melani je potvrdila:
„Rekla sam ti, Majkle."
Glas joj je podrhtavao, ali Majki to, izgleda, nije primećivao.
,,U redu, u redu", kazao je pomirljivim tonom. „Ako to toliko utiče na Dastijevo zdravlje, jednostavno ćemo morati nešto da smislimo."
Ona je izgledala kao da joj je laknulo.
„Hvala."
Sveštenik je sebi dozvolio jedan mali osmeh. Gotovo je. Njegov plan se za još jedan suštinski korak pomerio unapred.
Sada je trebalo samo da se nadaju da se Majklov kompjuter neće pokvariti. Ako bi se to dogodilo, on bi pokušao da povrati svoje podatke s kompakt diska i otkrio da je ovaj prazan. Ali, Melani je tvrdila da se tako nešto retko događa. Po svim zakonima verovatnoće, danas neće biti kvara. A večeras će se kompjuter ponovo napuniti podacima, memorišući ih sve od početka na praznu disketu. Već sutra u ovo vreme, biće nemoguće utvrditi da je promena izvršena.
Majki je popustio:
„Dobro, bar si došla ovamo da razgovaramo o tome. Cenim to."
Melani bi mnogo više volela da je to rešila sa svojim mužem preko telefona, Sveštenik je znao. Ali, njeno preseljenje u komunu bio je savršen izgovor za posetu Majklu. On i Melani ne bi nikada mogli da iz čista mira svrate kod njenog muža, a da on nešto ne posumnja. Ali, ovako Majklu neće ni pasti na pamet da se zapita zašto su zapravo došli.
Sveštenik je osećao da Majki, u stvari, i nije bio sumnjičav tip. Bio je prostodušni intelektualac. Nije imao osobinu da stvari posmatra ispod površine i vidi šta se, u stvari, odvija u srcu drugog ljudskog bića.
Sveštenik je to umeo.
Melani je obećala:
„Dovodiću Dastija da te vidi onoliko često koliko ti to želiš. Dovoziću ga."
Sveštenik je mogao da zamisli šta se u njenom srcu dešava. Bila je fina prema Majklu sada kad joj je dao ono što je želela savila je glavu u stranu i slatko mu se smeškala ali ga nije volela, više ne.
Majki je bio drugačiji. Bio je besan što ga je ostavila, to je jasno. Ali mu je još bilo stalo do nje. Nije je još preboleo, bar ne sasvim. Deo njega još je želeo da mu se vrati. Zamolio bi je da to učini, ali je bio suviše ponosan.
Sveštenik je osetio ljubomoru.
Mrzim te, Majkle.

4


Džudi se u utorak ujutru probudila rano, s jedinim pitanjem u mislima: da li ima posao.
Juče je rekla: „Da jem otkaz." Ali je bila besna i razočarana. Danas je bila sigurna da ne želi da napusti FBI. Izgledi da provede svoj život braneći kriminalce umesto hvatajući ih, deprimirali su je. Da li se kasno predomislila? Sinoć je ostavila poruku na stolu Brajana Kinkejda. Da li će prihvatiti njeno izvinjenje? Ili će insistirati da podnese ostavku?
Bo je došao u šest ujutru i podgrejao joj nešto foa, supe sa knedlama koju Vijetnamci jedu za doručak. Onda je obukla svoj najlepši kostim, tamnoplavi Armanijev sako i kratku suknju. Kada bi joj dan bio dobar, u isto vreme bi izgledala sofisticirano, autoritativno i seksi. Ako će me otpustiti, mogu bar da izgledam kao neko ko će im nedostajati.
Sva se ukočila od napetosti dok je vozila na posao. Parkirala je auto u podzemnoj garaži zgrade i liftom se popela na sprat FBI-ja. Pravo je otišla u kancelariju SAZ-a.
Brajan Kinkejd je sedeo za velikim stolom i imao na sebi belu košulju i crvene tregere. Podigao je pogled ka njoj.
„Dobro jutro" hladno je rekao.
„Dobr...", usta su joj bila suva. Progutala je knedlu i pokušala ponovo. „Dobro jutro, Brajane. Jesi li primio moju poruku?"
„Jesam."
Bilo je očigledno da nije nameravao da joj olakša. Nije mogla da smisli ništa drugo što bi rekla, tako da je jednostavno gledala u njega i čekala.
Konačno je izgovorio:
„Tvoje izvinjenje se prihvata."
Laknulo joj je.
„Hvala ti."
„Možeš da preseliš svoje lične stvari u prostoriju Odeljenja za suzbijanje domaćeg terorizma."
„U redu." Bilo je i gorih sudbina, razmišljala je. U tom odeljenju radilo je nekoliko ljudi koji su joj se dopadali. Počela je da se opušta.
Kinkejd joj je naložio:
„Odmah počni da radiš na slučaju Rajskog čekića. Treba nešto da kažemo guverneru."
Džudi je bila iznenađena.
„Videćeš se s guvernerom?"
„Sa sekretarom njegovog kabineta." Proveravao je poruku na svom stolu. „Izvesni gospodin Albert Hanimun."
„Čula sam za njega." Hanimun je bio guvernerova desna ruka. Džudi je shvatila da je ovaj slučaj dobio na značaju.
„Napiši mi izjavu do sutra uveče."
Imala je jako malo vremena za istragu, imajući u vidu sa čim je raspolagala za početak. Sutra je bila sreda.
„Ali, krajnji rok je petak."
„Sastanak s Hanimunom je u četvrtak."
„Pribaviću ti nešto konkretno za njega."
„Možeš mu to i sama dati. Gospodin Hanimun insistira da se upozna s osobom koju on naziva 'glavnom facom'. Moramo biti u guvernerovoj kancelariji u Sakramentu u podne."
„Uh, važi."
„Ima li pitanja?"
Zavrtela je glavom.
„Odmah ću se baciti na to."
Kad je otišla, osećala se ushićeno što je ponovo imala posao, ali i poražena vešću da mora da podnese izveštaj guvernerovom pomoćniku. Nije bilo verovatno da će za samo dva dana uhvatiti ljude koji stoje iza ove pretnje, tako da je skoro osuđena na to da njen izveštaj bude promašaj.
Ispraznila je svoj sto u Odeljenju za suzbijanje organizovanog kriminala Azijata i prenela stvari niz hodnik do Odeljenja za suzbijanje domaćeg terorizma. Njen novi načelnik, Met Piters, uputio ju je do stola. Poznavala je sve agente i svi su joj čestitali na slučaju braće Fung, ali ne baš razdragano svi su znali da se juče posvađala s Kinkejdom.
Piters joj je za pomoćnika na slučaju Rajskog čekića dodelio jednog mladog agenta. Bio je to Radža Kan, Hindus, magistar, koji je brzo pričao. Imao je dvadeset šest godina. Džudi je bila zadovoljna. Iako neiskusan, bio je inteligentan i marljiv.
Uputila ga je u slučaj i poslala ga da proveri Kampanju Zelenih za Kaliforniju.
„Budi fin", posavetovala ga je. „Reci im da ne smatramo da su umešani, ali da ih, ipak, moramo eliminisati sa spiska osumnjičenih."
„Koga da tražim?"
„Recimo, nekvalifikovanog radnika od oko četrdeset pet godina koji je možda nepismen, i obrazovanu ženu od oko trideset godina nad kojom, verovatno, ovaj čovek dominira. Ali, mislim da ih nećeš tamo pronaći. To bi bilo suviše lako."
„A kao alternativa...?"
„Najkorisnija stvar koju možeš uraditi jeste da dođeš do imena službenika u toj organizaciji, onih koji rade za platu ili volontiraju, a onda da pročešljaš kompjuter i vidiš da li neko od njih ima dosije zbog kriminalne ili podrivačke delatnosti."
„Važi", rekao je Radža. „Šta ćeš ti da radiš?"
„Ja ću da proučavam zemljotrese."
* * *

Džudi je imala iskustva s jednim velikim zemljotresom.
Zemljotres u Santa Rozi pričinio je štetu od šest miliona dolara što i nije mnogo ako se uzme u obzir kolika šteta može nastati kada su zemljotresi u pitanju a osetio se na relativno malom prostoru od tri hiljade hektara. Porodica Medoks je tada živela u oblasti Marin, severno od San Franciska, a Džudi je išla u prvi razred. Sada je znala da je to bio potres manjih razmera. Ali, kada je imala šest godina, izgledao joj je kao smak sveta.
Prvo se začula buka, nalik na tutnjavu voza, ali jako blizu. Ona se odmah probudila i, pri jasnoj jutarnjoj svetlosti, osvrnula po spavaćoj sobi, tražeći izvor tog zvuka, na smrt preplašena.
Onda je kuća počela da se trese. Njena svetiljka na tavanici, oivičena ružičastim, ljuljala se gore-dole. Na stočiću pored kreveta, Najlepše bajke poskakivale su u vazduhu kao neka magična knjiga i pale, rasklopivši se na priči „Toma Palčić", koju joj je Bo pročitao te noći. Njena četka za kosu i dečji komplet šminke plesali su po površini toaletnog stočića. Drveni konjić pobesnelo se njihao, iako nikoga na njemu nije bilo. Red lutaka popadao je s police, pa je izgledalo kao da rone po tepihu, a Džudi je mislila da su oživele, kao igračke iz basni. Sakupila je snage da konačno počne da vrišti i napokon pozvala oca:
„TATA!"
Čula je kako njen otac psuje u susednoj sobi, a onda je začula i bat njegovih koraka po podu. Buka i podrhtavanje postajali su sve strašniji i čula je majku kako vrišti. Bo je došao do Džudinih vrata, uhvatio kvaku, ali nije mogao da ih otvoriti. Čula je još jedan tup udarac kad ih je gurnuo ramenom, ali su bila zaglavljena.
Prozor se polupao, a parčići stakla uleteli su u sobu, padajući na stolicu na kojoj je njena školska odeća bila uredno složena, spremna za ujutru: siva suknja, bela bluza, zeleni džemper sa V izrezom, sivo-plavi veš i bele čarape. Drveni konjić se tako jako ljuljao da je pao na kućicu za lutke, i smrskao njen minijaturni krov; a Džudi je znala da i krov njene prave kuće može biti isto tako smrskan. Uramljena fotografija dečaka Meksikanca, rumenih obraza, pala je s eksera na zidu, poletela kroz vazduh i udarila je u glavu. Jauknula je od bola.
Onda je njen ormarić sa fiokama počeo da šeta.
To je bio jedan stari ormarić od borovog drveta, sa lukom na prednjoj strani. Njena majka ga je kupila u prodavnici starih stvari i obojila u belo. Imao je tri fioke i stajao je na kratkim nogama čiji su završeci ličili na lavlje šape. U početku je izgledalo da na sve četiri noge nemirno pleše u mestu. Onda je počeo da se pomera sa jedne na drugu stranu, kao kad neko nervozno okleva na ulazu u kuću. Konačno je počeo da se kreće prema njoj.
Zavrištala je ponovo.
Vrata na spavaćoj sobi su se tresla, dok je Bo pokušavao da ih razvali.
Ormarić je polako klizio prema njoj. Nadala se da će možda tepih uspeti da zaustavi njegovo dalje napredovanje, ali umesto toga, ormarić je svojim šapama samo odgurnuo tepih.
Krevet se tako žestoko tresao da je pala s njega.
Ormarić je stigao na samo nekoliko centimetara ispred nje i stao. Srednja fioka se otvorila, poput nekih razjapljenih usta, spremnih da je progutaju. Vrištala je iz sveg glasa.
Bo je razvalio vrata i uleteo unutra.
Onda je podrhtavanje prestalo.
* * *

Trideset godina kasnije, kada bi se toga setila, i dalje bi osećala da je obuzima užas, kao neki napad, dok se sve raspadalo oko nje. Dugo se plašila da zatvori vrata svoje spavaće sobe; a i sada se plašila zemljotresa. U Kaliforniji su uobičajeni manji potresi, ali se ona nikada u potpunosti na to nije navikla. A kada bi osetila da se zemlja trese ili videla slike srušenih zgrada na televiziji, užas koji je strujao njenim venama kao droga nije bio izazvan strahom da će se kuća srušiti ili zapaliti, već bi je preplavila slepa panika devojčice čiji svet odjednom počinje da se raspada.
Te večeri je i dalje bila na ivici nerava dok je ulazila u prefinjeni ambijent „Mase". Na sebi je imala crnu svilenu haljinu i bisernu ogrlicu koju joj je Don Rajli poklonio za Božić još dok su živeli zajedno.
Don je naručio bocu belog burgunca „korton šarlemanj". Skoro da je sam ispio celu bocu: Džudi je volela taj ukus koji je podsećao na orah, ali joj nije prijalo da pije alkoholna pića kad je sa sobom nosila poluautomatski pištolj, napunjen mecima od devet milimetara, zaglavljen u njenoj crnoj lakovanoj večernjoj torbici.
Ispričala je Donu da je Brajan Kinkejd prihvatio njeno izvinjenje i dozvolio joj da povuče svoju ostavku.
„Morao je", rekao je Don. „Da ju je odbio, to bi značilo da te otpušta. A za njega bi bilo jako loše ako bi izgubio jednog od najboljih saradnika već prvog radnog dana u ulozi SAZ-a."
„Možda si u pravu", rekla je Džudi, pomislivši da je Donu lako da tako nešto kaže sada, kada je sve bilo gotovo.
„Sigurno da sam u pravu."
„Ne zaboravi, Brajan je PMD." To je značilo „poljubi me u dupe", a ovo, opet, osobu koja je obezbedila sebi tako zamašnu penziju da se, bez ikakve brige, mogla povući kad god hoće.
„Da, ali on ima svoj ponos. Zamisli ga kako u štabu objašnjava kako je došlo do toga da te pusti da odeš. Rekla mi je 'jebi se', kaže on. A Vašington kaže: A šta si sad pa ti sveštenik? Kao da nikad ranije nisi čuo da agent kaže 'jebi se'? Ha, ha." Donje zatresao glavom. „Kinkejd bi izgledao kao debil da je odbio tvoje izvinjenje."
„Pretpostavljam da je tako."
„U svakom slučaju, stvarno se radujem tome što ćemo uskoro možda ponovo raditi zajedno." Podigao je čašu. „Nazdravljam mnogim sjajnim krivičnim gonjenjima koja će u budućnosti izvršiti tim Rajli-Medoks."
Kucnuli su se, a ona je otpila mali gutljaj vina.
U toku obedovanja, razgovarali su o slučaju, prisećajući se grešaka koje su načinili, iznenađenja kojima su šokirali odbranu trenutaka napetosti i pobede.
Dok su pili kafu, Don je upitao:
„Da li ti nedostajem?"
Džudi se namrštila. Bilo je okrutno da odgovori negativno, a, u svakom slučaju, to nije ni bilo tačno. Ali, nije želela da ga lažno ohrabruje.
„Nedostaju mi neke stvari", rekla je. „Dopadaš mi se kad si zabavan i pametan." Takođe joj je nedostajalo da je neko greje noću, ali nije nameravala da mu to kaže.
Priznao je:
„Nedostaje mi da pričam o svom poslu i da slušam o tvom."
„Kao da sada razgovaram sa Boom."
„I on mi nedostaje."
„Dopadaš mu se. Misli da si idealan muž..."
„Jesam, jesam!"
„...za nekoga ko radi u kriminalističkoj službi."
Don je pomirljivo slegnuo ramenima.
„Moram se složiti s tim."
Džudi se nasmejala.
„Možda bi trebalo da se ti i Bo venčate."
„Ha, ha." Platio je račun. „Džudi, imam nešto da ti kažem."
„Slušam."
„Mislim da sam spreman da postanem otac."
To ju je iz nekog nepoznatog razloga razljutilo.
„Pa, šta ja treba tu da učinim da uzvikujem 'ura' i da raširim noge?"
Bio je zatečen.
„Mislim... ovaj, mislio sam da želiš veću bliskost u vezi."
„Bliskost? Done, sve što sam tražila od tebe bilo je da se suzdržiš od drpanja svoje sekretarice, ali ti nisi uspeo!"
Izgledao je preplašen na smrt.
„U redu, nemoj da se ljutiš. Samo pokušavam da ti kažem da sam se promenio."
,,A sada ja treba da ti dotrčim natrag u zagrljaj, kao da se ništa nije dogodilo?"
„Mislim da te još uvek ne razumem."
„Verovatno nikad i nećeš." Njegova očigledna uznemirenost donekle ju je smekšala. „Hajde, odvešću te kući." Dok su živeli zajedno, uvek je ona bila ta koja je vozila posle večere.
Napustili su restoran u čudnoj tišini. Kad su ušli u auto, on je prvi prekinuo ćutanje:
„Mislio sam da bar možemo da razgovaramo o tome." Don, advokat, pregovara.
„Možemo da razgovaramo." Ali, kako da ti kažem da mi je srce hladno?
„Ono što se dogodilo s Polom bila je najgora greška u mom životu."
Poverovala mu je. Nije bio pijan, samo dovoljno zagrejan da joj kaže šta oseća. Uzdahnula je. Želela je da on bude srećan. Bilo joj je stalo do njega i mrzela je da ga gleda kako pati. To ju je, takođe, povređivalo. Deo nje želeo je da može da mu pruži ono što mu je bilo potrebno.
Rekao je:
„Ponekad smo se lepo provodili." Potapšao ju je po butini preko svilene haljine. Pobunila se:
„Ako me budeš pipao dok vozim, izbaciću te iz kola."
Znao je da ona to može da uradi.
„Kako god ti kažeš." Sklonio je ruku.
Trenutak kasnije, zažalila je što je bila tako naprasita. I nije tako loše da ti muškarac drži ruku na butini. Don nije bio baš najbolji ljubavnik na svetu bio je strastven, ali ne i maštovit. Ipak, to je bilo bolje nego ništa, a ona je imala upravo ništa otkad ga je napustila.
Zašto nemam muškarca pored sebe? Ne želim da ostarim sama. Da li nešto nije u redu sa mnom?
Do đavola, sve je u redu.
Za minut je stigla ispred njegove zgrade.
„Hvala, Done", rekla je. „Za odlično krivično gonjenje i odličnu večeru."
Nagnuo se da je poljubi. Ponudila mu je obraz, a on ju je poljubio u usta. Ipak, nije želela da pravi gužvu oko toga, tako da mu je dozvolila tu prisnost. Poljubac je potrajao sve dok se ona nije odvojila od njega. Onda je predložio:
„Uđi nakratko. Spremiću ti kapućino."
Donov pogled pun želje skoro da je slomio njenu volju. Koliko to može biti teško, zapitala se. Mogla je staviti pištolj u sef, popiti veliki konjak koji raskravljuje srce i provesti noć u zagrljaju pristojnog čoveka koji je obožava.
„Ne", suvo je rekla. „Laku noć."
Dugo ju je posmatrao, a jad mu se mogao naslutiti u očima. Sklonila je pogled, bilo ju je sramota i bilo joj je žao, ali je ostala odlučna.
„Laku noć", konačno je rekao. Izašao je i zatvorio vrata. Džudi je krenula. Kad je pogledala u retrovizor, videla ga je kako stoji na trotoaru s rukom polupodignutom u znak pozdrava. Prošla je kroz crveno i skrenula na uglu a onda se napokon ponovo osetila samom.
* * *

Kad je stigla kući, Bo je gledao Konana O'Brajena i kikotao se.
„Ovaj tip me razbija", rekao je. Gledali su njegov monolog sve do reklama, a onda je Bo isključio televizor.
„Razrešio sam jedan slučaj ubistva danas", rekao je. „Šta kažeš na to?"
Džudi je znala da on na svom stolu ima nekoliko nerešenih slučajeva.
„Koji?"
„Ubistvo i silovanje na Telegraf Hilu."
„Ko je u pitanju?"
„Tip koji je već u zatvoru. Uhapšen je pre nekog vremena zbog zlostavljanja devojčica u parku. Slutio sam da je on u pitanju i pretražio sam njegov stan. Imao je par policijskih lisica, identičnih onima koje su nađene na telu žrtve, ali je poricao ubistvo i nisam nikako mogao da ga slomim. Danas sam iz laboratorije dobio njegov test DNK. Odgovara uzorku sperme uzete sa tela žrtve. Rekao sam mu to i on je priznao. Bingo!"
„Odlično obavljeno!" Poljubila ga je u teme.
„Šta ima kod tebe?"
„Pa, još uvek sam na poslu, ali ostaje da se vidi šta će biti s mojom karijerom."
„Ma hajde, ti već gradiš karijeru."
„Ne znam. Ako me degradiraju kada smestim braću Fung u zatvor, šta će mi uraditi kad ne uspem da obavim zadatak?"
„Pretrpela si krizu. To je samo privremeno. Prebrodićeš ti to, obećavam."
Osmehnula se, prisećajući se vremena kad je mislila da ne postoji ništa što njen otac ne može da uradi.
„Pa, nisam baš nešto napredovala s novim slučajem."
„Sinoć si mislila da je to ionako sranje od slučaja."
„Danas već nisam tako sigurna. Lingvistička analiza pokazuje da su ti ljudi opasni, ko god da su."
„Ali, ne mogu da izazovu zemljotres."
„Ne znam."
Bo je podigao obrve.
„Misliš da je moguće?"
„Provela sam najveći deo današnjeg dana pokušavajući da to otkrijem. Razgovarala sam s tri seizmologa i dobila tri različita odgovora."
„Takvi su ti naučnici."
„Ono što sam stvarno želela od njih jeste da mi čvrsto potvrde da se to ne može desiti. Ali, jedan je rekao da je to malo verovatno, drugi da je mogućnost minimalna, a treći tvrdi da se to može izvesti uz pomoć nuklearne bombe."
„Da li postoji mogućnost da ti ljudi... kako se ono zovu?"
„Rajski čekić."
„Da li postoji mogućnost da imaju nuklearnu napravu?"
„Postoji. Pametni su, usredsređeni, ozbiljni. Ali, zašto bi onda pričali o zemljotresima? Zašto nam jednostavno ne bi zapretili svojom bombom?"
„Da", Bo je rekao, zamišljen. „To bi bilo isto toliko zastrašujuće, a mnogo verovatnije."
„Ali, ko može znati šta se nalazi u mozgovima tih ljudi?"
„Koji je tvoj sledeći korak?"
„Treba da se sretnem s još jednim seizmologom, izvesnim Majklom Kerkasom. Ostali za njega kažu da je nekakav disident, ali, on je vodeći stručnjak u oblasti izazivanja zemljotresa."
Već je pokušavala da razgovara s Kerkasom. Kasno popodne pozvonila je na njegova vrata. Rekao joj je preko interfona da ga nazove i zakaže sastanak.
„Možda me niste čuli", rekla je. „Ja sam iz Federalnog biroa."
„Da li to znači da vi ne morate da se najavljujete?"
Opsovala je u sebi. Ona je oficir kriminalističke službe, a ne neki prokleti trgovački putnik koji nudi da zameni prozore.
„U principu da", rekla je u interfon. „Većina ljudi oseća da je naš posao suviše značajan da bismo čekali."
„Ne, nije tačno", odgovorio je. „Većina ljudi vas se plaši i iz tog razloga vas puštaju i kad nemate zakazano. Nazovite me. Moj broj je u imeniku."
„Ovde sam zbog slučaja od kojeg zavisi javna bezbednost, profesore. Rečeno mi je da ste vi stručnjak koji mi može dati informacije od najveće važnosti, a koje će nam pomoći u našem poslu zaštite ljudi. Žao mi je što nisam bila u prilici da ugovorim sastanak, ali sada, kad sam već ovde, zaista bih cenila ako biste odvojili nekoliko minuta da se vidite sa mnom."
Odgovor nije usledio i ona je shvatila da je spustio slušalicu pošto je izgovorio ono što je imao da kaže.
Odvezla se nazad do svoje kancelarije, kipteći od besa. Ona nije zakazivala sastanke: agenti su to malo kad radili. Više je volela da ljude uhvati nepripremljene. Skoro svako koga je ona ispitivala imao je nešto da prikrije. Što su manje vremena dobili da se pripreme, bilo je više izgleda da naprave grešku koja bi ih raskrinkala. Ali, besnela je zbog toga što je Kerkas sada zaista bio u pravu: nije smela da upada kod njega.
Prešavši preko svog ponosa, nazvala ga je i ugovorila sastanak za sutradan.
Odlučila je da Bou ne govori o tome.
„Ono što je meni zaista potrebno", rekla je, „jeste razgovor s nekim ko će mi tu nauku objasniti tako da ja mogu sama da izvedem svoj sud o tome da li terorista zaista može da izazove zemljotres."
„I potrebno ti je da pronađeš te ljude iz Rajskog čekića i uhapsiš ih zbog pretnji. Napreduješ li u tome?"
Zavrtela je glavom.
„Poslala sam jednog od svojih ljudi da ispita sve u Kampanji Zelenih za Kaliforniju. Niko od njih se, međutim, ne uklapa u opis, niko nema bilo kakav dosije zbog kriminalne ili podrivačke delatnosti; u stvari, ne postoji baš ništa što bi bilo sumnjivo u vezi s njima."
Boje klimnuo glavom.
„Uvek je malo verovatno da će izvršioci reći istinu o tome ko su. Nemoj da gubiš nadu. Na ovom slučaju radiš tek dan i po."
„Istina je, ali to mi ostavlja samo dva dana do isteka roka koji su postavili. A već u četvrtak moram da idem u Sakramento, da podnesem izveštaj guvernerovoj administraciji."
„Onda ti je bolje da sutra rano počneš."
Ustao je s kauča. Oboje su otišli na sprat. Džudi je zastala ispred vrata svoje spavaće sobe.
„Sećaš li se onog zemljotresa kad sam imala šest godina?"
Klimnuo je glavom.
„Nije baš bio nešto posebno u odnosu na to kakav ume da bude u Kaliforniji, ali te je skoro nasmrt preplašio."
Džudi se nasmešila.
„Mislila sam da je smak sveta."
„Podrhtavanje mora da je malo pomerilo kuću, jer su se vrata na tvojoj sobi zaglavila, a ja sam skoro slomio rame razvaljujući ih."
„Ja sam mislila da si ti bio taj koji je zaustavio podrhtavanje. Verovala sam u to godinama."
„Posle toga, plašila si se onog prokletog ormarića sa fiokama koji se tvojoj majci toliko sviđao. Nisi želela više da ga vidiš u kući."
„Mislila sam da je hteo da me pojede."
„Na kraju sam ga iscepkao za potpalu." Bo se najednom rastužio. „Voleo bih kada bi mogle da se vrate te godine, da ih ponovo živimo."
Znala je da misli na njenu majku.
„Da", rekla je.
„Laku noć, mala."
„Laku noć, Bo."
* * *

Dok je u sredu ujutru vozila preko mosta Bej, na putu za Berkli, Džudi se pitala kako Majki Kerkas izgleda. Njegovo iritirajuće ponašanje nagoveštavalo je nekog mrzovoljnog profesora, pogurenog i neurednog, koji nervozno pilji u svet kroz naočare koje mu neprestano klize niz nos. Ili bi to mogao biti neki bogataš akademskog statusa, u odelu s uskim prugama, ljubazan prema ljudima koji bi i mogli da postanu donatori univerziteta, a nezainteresovan i prezriv prema bilo kome ko mu ne može biti od koristi. Parkirala je u senci magnolije na Aveniji Juklid. Kad je pozvonila, imala je užasan osećaj da bi i ovog puta on mogao da pronađe neki izgovor da je ne primi; ali, kad je rekla svoje ime, čulo se jedno „bzzz" i vrata zgrade su se otvorila. Uspentrala se dva sprata do njegovog stana. Bilo je otvoreno. Zakoračila je unutra. Stan je bio mali i skromno namešten: posao mu nije mogao donositi mnogo novca. Prošla je kroz predsoblje i našla se u kombinovanoj radno-dnevnoj sobi.
Sedeo je za stolom, u braon pantalonama, žutomrkim čizmama i tamnoplavoj polo majici. Majki Kerkas nije bio ni neki džandrljivi profesor ni bogataš akademskog statusa, odmah je to videla. Bio je kao gromada: visok, zategnut, zgodan, sa seksi frizurom, tamne, kovrdžave kose. Odmah je provalila da je jedan od onih tipova koji su toliko snažni i zgodni i sigurni u sebe da misle da mogu da rade šta god im se svidi.
On je, takođe, bio iznenađen. Razrogačio je oči i rekao:
„Vi ste agent Federalnog biroa?"
Čvrsto mu je stisla šaku pri rukovanju.
„Zašto, zar ste očekivali nekog drukčijeg?"
Slegnuo je ramenima.
„Ne izgledate baš kao Efrem Cimbalist Junior."
Cimbalist je bio glumac koji je igrao inspektora Luisa Erskina u mamutskoj TV seriji o FBI-ju. Džudi je strpljivo objasnila:
„Agent sam već deset godina. Imate li predstavu koliko je ljudi dosad izgovorilo taj štos?"
Na njeno iznenađenje on se široko nacerio.
„U redu", rekao je, „kupili ste me."
To je već bolje.
Zapazila je uramljenu fotografiju na njegovom stolu. Na njoj je bila neka lepa crvenokosa žena s detetom u naručju. Ljudi uvek vole da pričaju o svojoj deci.
„Ko je ovo?", upitala je.
„Niko važan. Hoćemo li da pređemo na stvar?"
Zaboravi na prijateljski pristup.
Uhvatila ga je za reč i postavila mu pitanje odmah.
„Trebalo bi da saznam da li jedna teroristička grupa može da izazove zemljotres."
„Jeste li dobili neku pretnju?"
Ja ovde treba da postavljam pitanja.
„Niste čuli? Pričalo se o tome na radiju. Zar ne slušate Džona Truta?"
Zavrteo je glavom.
„Je li nešto ozbiljno?"
„To ja treba da utvrdim."
„U redu. Pa, ukratko, odgovor je da."
Džudi se stresla od straha. Kerkas je delovao tako sigurno. Ona se nadala da će odgovor biti suprotan. Pitala je:
„Kako bi to mogli da izvedu?"
„Uzmu nuklearnu bombu, stave je na dno dubokog okna rudnika i izvrše detonaciju. U tome može da bude sav trik. Ali, vi verovatno hoćete malo realniju verziju."
„Da. Zamislite kad biste vi želeli da izazovete zemljotres."
„O, ja bih to mogao."
Džudi se pitala da li se samo hvališe.
„Objasnite kako."
„U redu." Sagnuo se iza svog stola da dohvati nekakvu kratku dasku i jednu običnu ciglu. Očigledno ih je tamo i držao samo u ovu svrhu. Stavio je dasku na sto, a ciglu na dasku. Onda je polako podigao jedan kraj daske dok cigla nije polako skliznula niz njenu kosinu do stola.
„Cigla sklizne kad gravitacija koja je vuče nadole nadjača trenje koje je održava u stanju mirovanja", rekao je. „Je l' u redu do sada?"
„Naravno."
„Rased, kao što je San Andreas, jeste mesto gde se dve granične ploče Zemljine kore pomeraju u različitim pravcima. Zamislite par santi leda kako se taru jedna o drugu. Ne pomeraju se tako glatko: nabijaju se jedna uz drugu. A onda, kad su pripijene, pritisak raste, polako ali sigurno, decenijama."
„Dobro, kako onda to dovodi do zemljotresa?"
„Dogodi se nešto što oslobodi svu tu akumuliranu energiju." Ponovo je podigao jedan kraj daske. Ovog puta zaustavio se baš pre nego što je cigla počela da klizi. „Nekoliko deonica raseda San Andreas upravo su ovakve -spremne da proklizaju već sada. Uzmite ovo."
Dodao je Džudi jedan providan plastični lenjir, dužine trideset centimetara.
„Sada oštro udarite po dasci neposredno ispred cigle."
Učinila je to i cigla je počela da klizi.
Kerkas je zgrabio ciglu i zaustavio je.
„Kad se daska nakrivi, dovoljan je samo lagani udar da se cigla pokrene. A tamo gde je San Andreas pod izuzetnim pritiskom, dovoljno je samo malo gurkanje ploče. Onda one proklizaju - i sva ta pritajena energija zatrese zemlju."
Kerkas možda jeste zajedljiv, ali kad je jednom došao na svoju temu, bilo je zadovoljstvo slušati ga. Bistro je razmišljao i objašnjavao joj lako, kao sebi ravnoj. Uprkos mračnoj slici koju je oslikavao, Džudi je primetila da uživa u razgovoru s njim i to ne samo zato što on tako dobro izgleda.
„Da li je to ono što se prilikom većine zemljotresa dešava?"
„Verujem da jeste, mada se neki drugi seizmolozi ne bi složili s tim. Postoje prirodne vibracije koje se dešavaju u Zemljinoj kori s vremena na vreme. Većina zemljotresa izazvana je pravom vibracijom na pravom mestu u pravo vreme."
Kako sve ovo da objasnim gospodinu Hanimunu? On će tražiti proste 'da' i 'ne' odgovore.
„Pa, u kom smislu to pomaže našim teroristima?"
„Potreban im je lenjir i potrebno im je da znaju gde njime da udare."
„Šta je u stvarnom životu ekvivalentno lenjiru? Nuklearna bomba?"
„Nije im neophodno ništa toliko moćno. Moraju da pošalju šok talas kroz Zemljinu koru, to je sve. Ako tačno znaju gde je rased osetljiv, mogli bi to da urade jednim punjenjem dinamita, precizno postavljenim."
„Svako može da se dočepa dinamita ako to stvarno želi."
„Eksplozija bi morala da bude podzemna. Pretpostavljam da bi bušilica za jednu terorističku grupu bila izazov."
Džudi se pitala da li je onaj neobrazovani čovek koga je Sajmon Sperou opisao možda radnik na opremi za bušenje. Takvim ljudima zasigurno treba posebna dozvola. Jedna brza provera u Odeljenju za motorna vozila mogla bi da obezbedi spisak svih njih u Kaliforniji. Ne može ih biti mnogo.
Kerkas je nastavio:
„Svakako bi im bili neophodni oprema za bušenje, ekspertiza i nekakav izgovor da dobiju dozvolu."
Ti problemi nisu nepremostivi.
„Zar je to stvarno tako prosto?", začudi se Džudi.
„Čujte, ne tvrdim vam da može. Kažem da bi moglo. Niko to nije u stanju sa sigurnošću da predvidi, sve dok ne pokušaju. Ja mogu da se potrudim da vas malo uvedem u način na koji ove stvari funkcionišu ali ćete vi morati sami da procenite stepen rizika."
Džudi je klimnula glavom. Koristila je gotovo istovetne reči kad je sinoć objašnjavala Bou šta joj je potrebno. Kerkas se možda ponekad ponaša kao seronja, ali kako bi Bo rekao, svakome je s vremena na vreme potreban neki seronja.
„Znači, sve se svodi na to da se sazna gde postaviti eksploziv?"
„Da."
„A ko sve to može znati?"
„Univerziteti, geolozi i ja. Svi mi imamo te informacije."
„Može li baš svako da ih se dočepa?"
„Nisu nikakva tajna, ali je potrebno određeno naučno znanje da bi se ti podaci protumačili."
„Znači, neko bi u ovoj terorističkoj grupi morao da bude seizmolog."
„Da. Mogao bi da bude i student."
Džudi je pomislila na obrazovanu tridesetogodišnjakinju koja je bila ta koja je kucala ultimatum, prema Sajmonovoj teoriji. Ona bi mogla da bude svršeni student. Koliko studenata geologije ima u Kaliforniji? Koliko bi vremena zahtevalo da se svi pronađu i ispitaju?
Kerkas je nastavio:
,,A postoji i jedan drugi faktor: plima na Zemlji. Okeani se pomeraju na ovaj ili onaj način pod uticajem gravitacije Meseca, a čvrsto kopno trpi iste sile. Dvaput dnevno dolazi do seizmičkog prozora, kad je rased pod još većim pritiskom, usled plime; a tada je najveća verovatnoća da se zemljotres desi ili izazove. A to je, uzgred, moja specijalnost. Ja sam jedina osoba koja je izvršila obimniju analizu proračuna seizmičkih prozora za kalifornijske rasede."
„Da li je neko mogao da dođe do vaših podataka?"
„Pa, trenutno jesu za prodaju." Uputio joj je tugaljiv osmeh. „Ali, kao što možete da primetite, od mog posla se ne bogati. Imam ugovor s jednim velikim osiguravajućim društvom i od toga plaćam kiriju, ali, nažalost, to je sve. Moje teorije o seizmičkim prozorima čine me svojevrsnim otpadnikom, a akcionarska Amerika mrzi otpadnike."
Ta nota iskrivljenog samoomalovažavanja bila je iznenađujuća i zbog toga se sve više dopadao Džudi.
„Neko je možda uzeo te informacije bez vašeg znanja. Da li vam je nedavno obijen stan?"
„Nije nikad."
„Da li je podatke kojima raspolažete mogao da iskopira neki prijatelj ili rođak?"
„Mislim da ne. Niko se u ovoj sobi ne zadržava bez mog prisustva."
Podigla je fotografiju s njegovog stola.
„Vaša supruga ili devojka?"
Izgledao je uznemiren i uzeo sliku iz njene ruke.
„Sa ženom ne živim, a devojku nemam."
„Zaista?", rekla je Džudi. Dobila je sve što joj je od njega bilo potrebno. „Zahvalna sam vam na utrošenom vremenu, profesore."
„Molim vas, zovite me Majki. Uživao sam u razgovoru s vama." Bila je iznenađena. Dodao je: „Brzo kapirate. To sve ovo čini zabavnijim."
„Pa... dobro."
Otpratio ju je do ulaznih vrata stana i rukovao se s njom. Sake su mu bile krupne, ali mu je stisak bio iznenađujuće nežan.
„Ako postoji još nešto što želite da saznate, biće mi drago da pomognem."
Rizikovala je da mu se malo naruga.
„Ukoliko unapred zovem da zakažem, je l' tako?"
Nije se osmehnuo.
„Tako je."
Vraćajući se preko zaliva, razmišljala je o tome kako je opasnost sada sasvim jasna. Teroristička grupa je očigledno sposobna da izazove zemljotres. Biće im potrebni precizni podaci o kritičnim tačkama koje su pod pritiskom na rasedu i, možda, o seizmičkim vibratorima, ali do toga se moglo doći. Ali, morali bi da imaju i nekoga ko će tumačiti podatke. I biće im potrebno da smisle način da pošalju šok talase kroz zemlju. To će biti najteže, ali nije neizvodljivo.
Imala je nezahvalan zadatak da saopšti pomoćniku guvernera koliko je čitava ova stvar prokleto moguća.

5


Sveštenik se probudio u utorak u svitanje.
On se, uglavnom, budio rano tokom cele godine. Nikad mu nije bilo potrebno da dugo spava, osim ako bi na nekoj zabavi debelo zaglavio, što se sada retko dešavalo.
Još jedan dan.
Iz guvernerove kancelarije nije se čulo ništa, samo izluđujuća tišina. Ponašali su se kao da im pretnja nije ni bila upućena. A tako se ponašao i ostatak sveta, uzduž i popreko. Rajski čekić retko je spominjan na vestima koje je Sveštenik slušao na svom radiju u automobilu.
Jedino ih je Džon Trut shvatao ozbiljno. On se rugao guverneru Majku Robsonu u svojim svakodnevnim emisijama. Do juče, sve što se od guvernera moglo čuti, bilo je da FBI istražuje slučaj. Ali, sinoć je Trut preneo guvernerovo obećanje da će danas dati izjavu.
Ta izjava bi trebalo da odluči o svemu. Ako bi ona bila pomirljive prirode i davala i najmanje nagoveštaje da će guverner razmotriti zahtev, Sveštenik bi se obradovao. Ali, ako izjava ne pokaže znake kompromisa, Sveštenik će izazvati zemljotres.
Pitao se da li je u stanju da to zaista učini.
Melani je zvučala ubedljivo kad je govorila o rasedu i o tome šta će se desiti ako bi se pokrenuo. Ali, to niko nikada nije probao. Čak je i ona priznala da ne može biti sto odsto sigurna da može uspeti. Šta ako sve propadne?
Šta ako uspe, ali ih uhvate? Šta ako uspe, a oni poginu u zemljotresu ko će se brinuti o članovima komune?
Dokotrljao se do nje. Melani je ležala s glavom položenom na jastuk pored njega. Proučavao je njeno opušteno lice. Koža joj je bila jako svetla, a obrve skoro providne. Pramen duge kose, boje đumbira, pao joj je preko obraza. Podigao je malo čaršav i gledao u njene krupne i mekane grudi. Razmišljao je o tome da je probudi. Zavukao je ruku ispod prekrivača i stisnuo je, spuštajući se preko njenog stomaka do trougla crvenkastih dlačica. Ona se uzvrpoljila, progutala pljuvačku, okrenula se i odmakla od njega.
On se uspravio. Bio je u kući koja se sastojala od jedne sobe, a to je, već dvadeset pet godina, bio njegov dom. Pored kreveta, imali su i jedan stari kauč ispred kamina i sto u uglu na kojem je stajala debela žuta sveća u svećnjaku. Nisu uveli struju.
U ranim danima nastanka komune većina ljudi živela je ovako, u bungalovima, a sva deca spavala su u zgradi za smeštaj radnika. Ali, tokom svih ovih godina, neki ljudi su se spojili u parove i sagradili veće kuće, s odvojenim sobama za decu. Sveštenik i Zvezda sačuvali su svoje zasebne kuće, što nije bilo u trendu. Bilo je najbolje ne boriti se protiv onoga što je neizbežno: Sveštenik je to naučio od Zvezde. Danas se tamo nalazilo šest porodičnih kuća i petnaest prvobitnih bungalova. U ovom trenutku, komuna se sastojala od dvadeset petoro odraslih i desetoro dece, a stigli su još i Melani i Dasti. Jedan bungalov bio je prazan.
Poznavao je svaki centimetar ove sobe, ali u poslednje vreme poznati predmeti dobili su novu auru. Godinama je preko njih prelazio pogledom, a da ih nije primećivao: Sveštenikova slika, koju je Zvezda naslikala za njegov trideseti rođendan; detaljno ukrašena orijentalna lula koju je ostavila devojka iz Francuske po imenu Mari-Luiz; klimava polica koju je Cvetak napravila na časovima domaćinstva; sanduk za voće u kojem je držao svoje stvari. Sada, kada je znao da će možda morati da ode, svi kućni predmeti izgledali su posebno i divno i svaki put bi mu u grlu zastala knedla kad bi ih pogledao. Njegova soba bila je kao album za fotografije, u kojem je svaka slika bila vezana za neka sećanja: rođenje Ringa; dan kada se Smeško skoro udavio u reci, vođenje ljubavi s bliznakinjama koje su se zvale Cejn i Eliza; topla, suva jesen njihove prve berbe grožđa; ukus berbe iz '89. Kad bi se osvrnuo oko sebe i pomislio na ljude koji hoće sve ovo da mu oduzmu, ispunjavao ga je bes koji ga je iznutra pržio kao da je popio sonu kiselinu.
Uzeo je peškir, obuo sandale i go izašao napolje. Njegov pas, Duh, pozdravio ga je tihim šmrktanjem. Bilo je vedro, prohladno jutro, s nekoliko belih oblaka na plavom nebu. Sunce još nije izronilo iza planine, a dolina je mirovala, sva u senkama. Nikoga nije bilo napolju.
Išao je niz brdo kroz malo selo, a pas ga je pratio. Iako je duh komune bio i dalje jak, ljudi su uneli u svoje domove i neke individualne osobenosti. Jedna žena je zasadila cveće i malo žbunje oko svoje kuće: Sveštenik joj je zbog toga nadenuo ime Baštenka. Do i Rima bili su par i dali su svojoj deci da oboje spoljne zidove, a rezultat je bio pravi rusvaj boja. Čovek nazvan Spori, koji je bio retardiran, sagradio je krivu verandu, na kojoj je stajala klimava, ručno izrađena stolica za ljuljanje.
Sveštenik je znao da ovo mesto možda nije bilo lepo ostalim ljudima. Staze su bile blatnjave, zgrade trošne i sve je izgrađeno bez ikakvog projekta. Prostor nije bio ograničen: dečja zgrada nalazila se odmah pored vinskog podruma, a stolarska radionica između bungalova. Bez ikakvog razloga, poljski klozeti su izmeštani svake godine: gde god da su bili postavljeni, uvek su smrdeli kada su bile vrućine. Bez obzira na to, sve oko njega mu je unosilo neku toplinu u srce. A kada bi pogledao dalje i video bregove pod šumom kako se uzdižu od svetlucave reke sve do plavih vrhova Sijera Nevade, gotovo je osećao bol od tolike lepote.
Ali, sada, svaki put kada bi pogledao, pomislio bi da će to možda izgubiti i osećao da mu se zabada nož u srce.
Drvena kutija, na velikom kamenu pored reke, služila je za sapun, jevtine brijače i malo ogledalo. Tu bi nasapunjao i obrijao lice, a potom zagazio u hladan potok, sprao sapunicu i brzo se obrisao grubim peškirom.
Ovde nije bilo kanalizacije. Zimi, kada je bilo suviše hladno da plivaju u reci, grupno su se kupali dva puta nedeljno, zagrevajući veliku burad s vodom u kuhinji i polivajući se međusobno; to je bilo baš seksi. Ali, preko leta, jedino su bebe dobijale toplu vodu.
Vratio se na brdo i brzo obukao farmerke i radnu bluzu koju je uvek nosio. Otišao je do kuhinje i ušao unutra. Vrata nisu bila zatvorena: ovde nijedna vrata nisu imala ključaonicu. Naredao je drva, zapalio vatra, pristavio posudu s vodom za kafu i izašao.
Voleo je da šeta po komuni dok su svi ostali još bili u krevetu. Šaputao je njihova imena dok je prolazio pored njihovih kuća. Mesec. Čokolada. Kikot. Zamišljao ih je kako leže i spavaju: Jabuka, debela devojka, leži na leđima, otvorenih usta, i hrče; Đus i Aljaska, dve žene srednjih godina, priljubljene jedna uz dragu; decu u zgradi njegova deca Cvetak, Ringo i Smeško; Melanin Dasti; blizanci Balončić i Parčence, svi rumenih obraza i raščupane kose...
Moji ljudi.
Bog nek' im da da žive ovde zauvek.
Prošao je pored radionice, u kojoj su držali ašove, motike i baštenske makaze, izbetoniranu kadu u kojoj su u oktobra gazili grožđe; i ambara, gde je vino od prošlogodišnje berbe držano u ogromnim drvenim buradima, polako se taložilo i destilisalo i bilo gotovo spremno da mu se da naziv i da se flašira.
Zastao je ispred hrama.
Osetio se veoma ponosnim. Od samog početka razgovarali su o tome da sagrade hram. Godinama je to izgledalo kao neostvariv san. Uvek je moralo nešto drago da se radi zemlja da se pripremi i loza da se zasadi, ambari da se sagrade, da se vodi računa o bašti s povrćem, o prodavnici i časovima za decu. Ali, pre pet godina, komuna je, izgleda, dostigla poželjan nivo. Prvi put, Sveštenik nije bio zabrinut da li će imati dovoljno hrane za predstojeću zimu. Nije više strepeo da im samo jedna loša berba može doći glave. Sve je bilo urađeno sa spiska hitnih zadataka koji je nosio u glavi. Stoga je objavio da je vreme da se sagradi hram.
I, evo ga.
Svešteniku je on mnogo značio. Pokazivao je da je njegova zajednica zrela. Nisu više samo preživljavali. Mogli su da sebe ishrane, a da im ostane i vremena i prihoda za građenje jednog svetog mesta. Nisu više bili samo gomila hipika koja pokušava da ostvari svoj idealistički san. San je postao java; to su i dokazali. Hram je bio simbol njihove pobede.
Ušao je unutra. To je bila jednostavna drvena građevina, osvetljena sunčevom svetlošću i bez nameštaja. Svi su sedeli ukrug, prekrštenih nogu na daščanom podu i molili se. To je, takođe, bila škola i kancelarija. Jedini ukras bila je zastava koju je Zvezda napravila. Sveštenik nije mogao da pročita, ali je znao šta na njoj piše.
Meditacija je život, sva ostalo je umna poremećenost
Novac vas čini siromašnim
Brak je najveće neverstvo
Kad niko ne bude vlasnik ničega, svi ćemo biti vlasnici svega
Jedini pravi zakon jeste da čovek čini ono što mu je volja
Ovo je predstavljalo Pet paradoksa Bagrama. Sveštenik je govorio da ih je naučio od jednog indijskog gurua kod koga se podučavao u Los Anđelesu, ali ih je, u stvari, on sam izmislio. Sasvim dobro za momka koji ne zna da čita.
Zatvorenih očiju, nekoliko minuta je stajao na sredini prostorije, ruke su mu opušteno visile dok je fokusirao svoju energiju. Nije bilo ničega lažnog u tome. Naučio je tehnike meditacije od Zvezde i one su stvarno bile delotvorne. Osećao je kako mu se um razbistrava kao vino u bačvama. Molio se da guverner Majk Robson omekša i objavi zamrzavanje izgradnje novih elektrana u Kaliforniji.
Zamišljao je zgodnog guvernera u tamnom odelu i beloj košulji kako sedi u kožnoj fotelji za izglancanim stolom; zamišljao je kako guverner govori:
„Odlučio sam da dam ovim ljudima ono što žele ne samo da bih izbegao zemljotres već stoga što to, ipak, ima nekog smisla."
Posle nekoliko minuta, Sveštenikova duhovna snaga bila je obnovljena. Osećao se samouvereno, skoncentrisano, energično.
Izašavši napolje, odlučio je da proveri vino. Ovde ranije nije bilo grožđa. Kada je Zvezda stigla, u dolini se nalazila samo jedna lovačka koliba. Tri godine komuna je upadala iz krize u krizu, raspadala se zbog svađa, bila uništavana olujama i živela od prosjačenja po gradovima. Onda je stigao Sveštenik.
Bilo mu je dovoljno manje od godinu dana da postane priznat i ravnopravan vođa zajedno sa Zvezdom. U početku je maksimalno efikasno organizovao prosjake. Odlazili bi u gradove, kao što su Sakramento i Stokton, subotom ujutru, kada su ulice bile prepune kupaca. Svakom posebno bio bi određen različit ugao. Svi su imali posebnu priču: Anet je govorila da pokušava da kupi kartu da se vrati svojim roditeljima u Njujork, Pesma bi drndala gitaru i pevala „Tražim sreću", Spori je tvrdio da tri dana ništa nije jeo, Kostur bi zasmejavao ljude natpisom „Zašto da lažem? Treba mi za pivo".
Ali, prosjačenje je bilo samo privremeno rešenje. Po Sveštenikovim uputstvima, hipici su iskopali brdo u obliku terase, skrenuli potok za navodnjavanje i zasadili lozu. Ubitačan timski rad doveo je do toga da postanu izuzetno složna grupa, a vino im je omogućilo da ne moraju da prose za život. Sada su poznavaoci vina tražili njihov „šardone".
Sveštenik je šetao duž urednih redova loze. Bilje i cveće bilo je zasađeno između čokota, delimično zbog toga što je bilo korisno i lepo, ali uglavnom da privuče bubamare i ose koje uništavaju zelene lisne vaši i druge štetočine. Ovde se nije koristila nijedna vrsta hemikalija. Oslanjali su se na prirodne metode. Uzgajali su i detelinu zato što upija nitrogen iz vazduha, a kada bi je zaorali u zemlju, igrala je ulogu prirodnog prečišćivača.
Loze su nicale. Bio je kraj maja, tako da je prošla opasnost da će mraz ubiti nove mladice. U ovoj tački ciklusa većina radova svodila se na svezivanje mladica za pritke da bi se usmerio njihov rast i sprečilo da ih vetar polomi.
Sveštenik je naučio dosta toga o vinu godinama radeći kao prodavač alkoholnih pića, a Zvezda je o vinogradarstvu učila iz knjiga. Ali, ne bi uspeli bez starog Rejmonda Delavala, dobrodušnog proizvođača vina koji im je pomagao stoga što je, pretpostavljao je Sveštenik, žalio što sam u mladosti nije bio tako smeo.
Sveštenikov vinograd spasao je komunu ali je i komuna spasla Sveštenikov život. Ovde je stigao kao begunac bežao je u isto vreme od mafije, policije Los Anđelesa i Službe za naplatu poreza. Bio je pijanica, uživalac kokaina, usamljen, bez prebijene pare i sa samoubilačkim idejama. Vozio je prljavim putem do komune, prateći nejasna uputstva koja je dobio od autostopera i lutao kroz šumu dok nije naleteo na grupu golih hipika koji su sedeli na zemlji i pevali. Dugo je zurio u njih, opčinjen mantrom i osećanjem dubokog mira koji je izlazio iz njih kao dim iz vatre. Jedan ili dvojica mu se osmehnuše, ali su nastavili sa svojim ritualom. Napokon je počeo da se svlači. Polako, kao da je u transu, skinuo je svoje poslovno odelo, ružičastu košulju, cipele s platformom i crveno-beli veš. Onda je, go, seo među njih.
Ovde je pronašao mir, novu religiju, posao, prijatelje i ljubavnice. U vreme kada je bio odlučio da svojim „plimut kudom 440-6" sleti u provaliju, komuna je dala značenje njegovom životu.
Od tada za njega nije postojao nijedan drugi svet. Ovo mesto bilo je sve što je imao i umro bi braneći ga.
Možda ću i morati da umrem braneći ga.
Slušače emisiju Džona Truta preko radija večeras. Ako guverner namerava da da šansu za pregovaranje ili načini bilo kakav drugi ustupak, to će sigurno biti objavljeno pre isteka emisije.
Kada je stigao do kraja vinograda, odlučio je da proveri seizmički vibrator. Popeo se uz brdo. Nije bilo puta, samo ugažena staza kroz šumu. Vozila nisu mogla proći kroz selo. Na oko četiristo metara od kuća, stigao je do blatnjavog proplanka. Ispod drveća bili su parkirani njegov vremešni „kuda", zarđali Folksvagenov minibus koji je bio još stariji, Melanin narandžasti „subaru" i jedan kamionet, tamnozeleni „ford rendžer", koji je bio vlasništvo komune. Odavde se prašnjava stazica protezala tri kilometra kroz šumu, uzbrdo i nizbrdo, nestajući u klizištu na kom je stajao i presecajući potok, dok konačno ne bi stigla do asfaltiranog puta sa dve trake, petnaest kilometara od najbližeg naselja, Silver sitija.
Jednom godišnje komuna bi provodila dan gurajući burad s vinom uz brdo i kroz šumu do ovog proplanka, gde su ih tovarili u kamion Pola Bila da ih transportuju u Napu na flaširanje. To je bio značajan dan u njihovom kalendaru i uvek su uveče priređivali gozbu, a sutradan odlazili na odmor da proslave uspešnu godinu. Ta se ceremonija odvijala osam meseci posle berbe i trajala je nekoliko dana. Ove godine, odlučio je Sveštenik, prirediće zabavu dan nakon guvernerovog oslobađanja doline.
Zauzvrat, Pol Bil im je donosio hranu i punio njihovu „prodavnicu" besplatnom robom: odećom, slatkišima, cigaretama, priborom za pisanje, knjigama, tamponima, pastom za zube, svim onim što im je bilo potrebno. Ovaj sistem funkcionisao je bez novca. Pa, ipak, Pol je precizno sređivao račune i na kraju svake godine stavljao višak keša na račun za koji su jedino znali Sveštenik i Zvezda.
Sa proplanka, Sveštenik se spuštao stazom oko kilometar i po dugačkom, pored bazena s kišnicom, preskačući zamke za krupnu divljač, a onda je skrenuo i pošao neobeleženim putem kroz šumu. Nije bilo tragova guma zato što je on pažljivo održavao tepih od borovih iglica koji je prekrivao šumsko tlo. Stigao je do jedne rupe i stao. Sve što se moglo videti bila je gomila vegetacije: slomljeno granje i počupane mladice naredane na četiri metra visoku gomilu koja je ličila na logorsku vatru. Morao je da se popne na tu hrpu, skloni malo granja i proveri da li se kamion još nalazi ispod te kamuflaže.
Verovatno niko neće doći ovamo da traži kamion. Riki Grejndžer, koji je radio kao džagista u „Ritkin Seizmeksu", na naftnom polju u Južnom Teksasu, nije imao nikakve očigledne veze s ovim udaljenim vinogradom u oblasti Sijera u Kaliforniji. Ipak, povremeno se dešavalo da se poneka lutalica izgubi i zaluta na teritoriju komune kao što je to Melani učinila a oni bi se sasvim sigurno zapitali zašto je ogromna, skupa mašinerija parkirana ovde u šumi. Zato su Sveštenik i Pirinčari radili dva sata kao crnci da sakriju kamion. Sveštenik je bio prilično siguran da se ne može uočiti čak ni iz aviona.
Otkrio je točak i šutnuo gumu, kao kakav skeptičan kupac polovnih kola. Ubio je čoveka zbog ovog vozila. Razmišljao je o Mariovoj lepoj ženi i deci, pitajući se da li su oni već počeli da shvataju da se Mario nikada neće vratiti kući. Onda je odbacio takve mučne misli.
Želeo je da se uveri da će kamion biti spreman sutra ujutru. Sam pogled na njega činio ga je nervoznim. Osećao je snažnu potrebu da odmah krene, danas, sada, samo da olakša sebi ovu napetost. Ali, odredio je krajnji rok i važno je da ga ispoštuje.
Ovo čekanje postajalo je nepodnošljivo. Razmišljao je o tome da li da uđe i uključi mašinu, jednostavno da se uveri da je sve u redu; ali, to bi bilo glupo. Nervi su mu popustili. Kamion je sigurno dobar. Bolje da ne ulazi i da ga ostavi do sutra. Sklonio je još jedan deo kamuflaže i pogledao čelični tanjir, priljubljen uz tlo. Ako Melanin plan bude funkcionisao, vibracije će izazvati zemljotres. Sve ovo je potpuno pravedno. Zapretiće oslobađanjem nagomilane energije u zemlji i time primorati guvernera da se pobrine za životnu sredinu. Zemlja će spasiti zemlju. To je Svešteniku, na neki skoro sveti način, izgledalo sasvim fer.
Duh je oštro zalajao, kao da je nešto čuo. To je verovatno bio samo nekakav zec, ali je Sveštenik, ipak, nervozno vratio grane koje je pomerio i krenuo natrag.
Prošao je šumom do staze i uputio se prema selu. Zastao je nasred staze i začuđeno se namrštio. Dok je dolazio ovamo zgazio je palu granu. Sada je ona bila pomerena u stranu. Duh nije lajao na zečeve. Neko drugi je bio u pitanju. Nije čuo nikoga, ali bi se u ovoj gustoj vegetaciji glasovi mogli brzo prigušiti. Ko je to? Da li ga je neko pratio? Da li su ga videli kako posmatra seizmički vibrator?
Dok su se približavali kući, Duh je postajao sve uznemireniji. Kad su ugledali parkiralište, Sveštenik je shvatio zašto.
Na blatnjavom proplanku, policijski auto bio je parkiran pored njegovog automobila.
Srce mu je stalo.
Tako brzo! Kako su uspeli tako brzo da mu uđu u trag?
Buljio je u patrolni auto.
Bio je to beli „ford kraun viktorija" sa zelenom prugom sa strane, srebrnom šestokrakom šerifovom zvezdom na vratima, četiri antene i postoljem na krovu s plavim, crvenim i narandžastim rotacionim svetlima.
Smiri se. Sve mora proći.
Policija možda nije došla zbog vibratora. Možda su iz puke radoznalosti banuli ovamo: to se nikada ranije nije dogodilo, ali je bilo moguće. Postojalo je još mnogo logičnih razloga. Možda jure nekog turistu koji se izgubio. Šerifov zamenik možda traži skriveno mesto gde bi se video sa ženom svog suseda.
Možda čak i ne ukapiraju da je ovde komuna. Ne smeju nikada to da otkriju. Ako bi Sveštenik pobegao natrag u šumu...
Kasno. Baš kada mu je pala na pamet ova misao, jedan pandur se pojavi iza drveta.
Duh je žestoko zalajao.
„Mir", Sveštenik je rekao i pas se ućutao.
Policajac je bio obučen u sivozelenu uniformu, po kojoj se moglo videti da je šerifov zamenik, a na levoj strani kratke jakne imao je zvezdu. Na glavi je nosio kaubojski šešir, a pištolj mu je bio zadenut za pojas.
Ugledao je Sveštenika i mahnuo.
Sveštenik je oklevao, a onda polako podigao ruku i otpozdravio mu. Zatim je, preko volje, krenuo prema kolima. Mrzeo je pandure. Većina su bili lopovi, siledžije i psihopate. Koristili su uniforme i svoj položaj za prikrivanje činjenice da su gori kriminalci od ljudi koje su hapsili. Ipak, nateraće sebe da bude ljubazan i da se pretvara da je neki glupak, građanin iz predgrađa koji zamišlja da policija služi za to da ga štiti. Ujednačeno je disao, opustio mišiće lica, osmehnuo se i rekao:
„Zdravo."
Pandur je došao sam. Bio je mlad, možda je imao dvadeset pet ili trideset godina i imao je svetlosmeđu, kratku kosu. Ispod uniforme moglo se videti da je bio razvijen kao bik: za deset godina porašće mu pivski stomak.
„Da li neko živi u blizini?", upitao je policajac.
Sveštenik je osetio izazov da slaže, ali je posle trenutka razmišljanja shvatio da bi to bio suvišan rizik. Policajac je trebalo samo da krene oko četiristo metara udesno i da naleti na kuće, a njegove sumnje postale bi još veće kada bi otkrio da ga je ovaj slagao. Zato mu je rekao istinu.
„Niste daleko od vinare 'Srebrna reka'."
„Nikada ranije nisam čuo za nju."
To nije bilo slučajno. U imeniku su adresa i broj bili pod imenom Pola Bila iz Nape. Nijedan od članova komune nije se prijavio za glasanje. Niko od njih nije plaćao porez jer nisu imali nikakvih prihoda. Oni su se uvek držali u tajnosti. Zvezda se užasavala publiciteta, što je datiralo iz vremena kada je hipi pokret uništen zbog toga što je previše prikazivan u medijima. Ali, mnogi članovi komune imali su razloga da se kriju. Neki nisu vratili dugove, a neke je tražila policija. Hrast je bio dezerter, Pesma je pobegla od ujaka koji ju je seksualno zlostavljao, a Anet je pretukao muž i zakleo se da će je naći, ako ga ostavi, pa makar pobegla na kraj sveta.
Komuna je još imala ulogu prihvatilišta i nekoliko ljudi koji su nedavno stigli bili su takođe u bekstvu. Jedini način da neko sazna za ovo mesto bio je taj da za njega čuje od osoba kao što je Pol Bil, jer je on živeo ovde izvesno vreme, a onda se vratio u urbani svet. Ipak, takvi ljudi bili su jako obazrivi.
Ovde ranije nije bilo nijednog policajca.
„Kako to da nikada nisam čuo za to mesto?", začudi se policajac. „Ovde sam zamenik šerifa već deset godina."
„Reč je o prilično malom mestu", rekao je Sveštenik.
„Vi ste vlasnik?"
„Ne, samo radnik."
„I šta radite ovde, pravite vino?"
Ma, čoveče, ja sam intelektualni gorostas.
„Da, može se tako reći." Policajac nije shvatio ironiju. Sveštenik je nastavio: „Šta vas, ovako rano, dovodi u ove krajeve? Kod nas se nije dogodio nijedan zločin još od vremena kada se Čarli napio i glasao za Džimija Kartera." Nacerio se. Čarli nije postojao: pokušao je da napravi šalu koja bi se dopala policajcu, ali ovaj je ostao hladnokrvan.
„Tražim roditelje devojčice koja sebe naziva Cvetkom."
Užasan strah obuze Sveštenika i odjednom oseti da mu je hladno kao u grobu.
„Oh, bože, šta se dogodilo?"
„Uhapšena je."
„Da li je dobro?"
„Nije povređena, ako na to mislite."
„Hvala bogu. Mislio sam da ćete reći da joj se dogodio nesrećan slučaj." Sveštenikov mozak počeo je da se oporavlja od šoka. „Otkud to da je u zatvoru? Mislio sam da je ovde i da spava!"
„Očigledno nije. Kakve veze vi imate s njom?"
„Ja sam njen otac."
„Onda ćete morati da pođete u Silver Siti."
„Silver Siti? Koliko dugo je već tamo?"
„Samo noćas. Nismo želeli da je zadržimo tako dugo, ali je jedno vreme odbijala da nam kaže svoju adresu. Popustila je tek pre jednog sata." Sveštenikovo srce je zaigralo kad je pomislio na malu devojčicu u zatvoru koja pokušava da sačuva tajnu o komuni, dok je ne slome. Suze su mu navrle na oči. Policajac je nastavio: „Bilo vas je, do zla boga, teško pronaći. Na kraju me je ovamo uputila nekakva grupa prokletih nakaza, oko osam kilometara odavde niz dolinu."
Sveštenik je klimnuo glavom.
„Los Alamos."
„Da. Imali su jedan prokleti veliki znak na kojem je pisalo 'Ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država'. Seronje."
„Znam za njih", rekao je Sveštenik. Oni su bili članovi odbora za građansku samozaštitu desno opredeljeni. Iznajmili su staru usamljenu kuću na farmi, a sada je čuvaju moćnim vatrenim oružjem i sanjaju o tome da se odbrane od najezde Kineza. Nažalost, oni su najbliži susedi komune.
„Zašto je Cvetak u zatvoru? Da li je učinila nešto loše?"
„Obično zbog toga privodimo ljude", policajac je sarkastično primetio.
„Šta je uradila?"
„Uhvaćena je u krađi u samoposluzi."
„U samoposluzi?" Zašto bi dete koje je imalo pristupa u prodavnicu u kojoj se ništa ne plaća želelo da učini tako -nešto? „Šta je ukrala?"
„Veliki kolor poster Leonarda Dikaprija."
Sveštenik je poželeo da udari pandura u lice, ali to ne bi ništa pomoglo Cvetku, tako da se, umesto toga, zahvalio čoveku što je došao i obećao da će on i Cvetkova majka za jedan sat doći u šerifovu kancelariju u Silver Sitiju da pokupe svoju ćerku. Zadovoljan, policajac se potom odvezao.
Sveštenik je otišao do Zvezdine kućice. Ova je u komuni služila i kao klinika. Zvezda nije prošla medicinski kurs, ali je dobila prilično znanja od svog oca koji je bio lekar i majke koja je bila medicinska sestra. Još kao devojčica, navikla je na hitne medicinske slučajeve i čak je pomagala pri porođajima. Soba joj je bila puna kutija sa zavojima, tegli u kojima su se nalazile masti, aspirini, lekovi protiv kašlja i kontraceptivna sredstva.
Kad ju je Sveštenik probudio i saopštio joj lošu vest, postala je histerična. Mrzela je policiju gotovo koliko i on. Šezdesetih godina, kad je na demonstracijama kupila neku lošu drogu od prerušenih policajaca iz Odeljenja za narkotike, ovi su je ispendrečili, a jednom prilikom detektivi su je silovali u policijskoj stanici. Iskočila je iz kreveta, vrišteći, i počela da ga udara. Uhvatio ju je za ruke i pokušao da je smiri.
„Moramo odmah da odemo tamo i izvučemo je!", povikala je.
„U redu", saglasio se. „Samo se najpre obuci, važi?"
Prestala je da se opire.
„Važi."
Dok je navlačila farmerke, on je podseti:
„Bila si hapšena sa trinaest godina, rekla si mi to."
„Da, a prljavi stari narednik s cigaretom koja mu je visila iz ugla usana stavio je ruke na moje sise i rekao da ću porasti u lepu damu."
„Cvetku neće ništa pomoći ako odeš tamo besna pa uhapse i tebe", skrenuo joj je pažnju.
Pribrala se.
„U pravu si, Svešteniče. Moramo, za njeno dobro, da se dodvorimo tim skotovima." Očešljala je kosu i pogledala se u ogledalce. „U redu. Spremna sam da jedem govna."
Sveštenik je uvek verovao da je najbolje biti neupadljivo obučen kad imaš posla s policijom. Probudio je Doa i s njega svukao staro tamnoplavo odelo. Sad je ono bilo vlasništvo komune, a Do ga je nosio u poslednje vreme jer je išao na sud, pošto je žena koju je ostavio pre dvadeset godina konačno odlučila da se razvede od njega. Sveštenik je obukao odelo preko svoje radne košulje i vezao dvadeset pet godina staru ružičasto-zelenu „sleđ" kravatu. Cipele su mu se bile izlizale, pa je ponovo obuo sandale. Onda su on i Zvezda ušli u „kudu".
Kad su stigli do seoskog druma, Sveštenik je rekao:
„Kako to da niko od nas nije sinoć primetio da je nema?"
„Otišla sam da joj poželim laku noć, ali mi je Biserka rekla da je u toaletu."
„I ja sam čuo tu priču! Biserka mora da je znala šta se dogodilo i zato ju je pokrivala!" Biserka, ćerka Doa i Rime, imala je dvanaest godina i bila Cvetkova najbolja drugarica.
„Vratila sam se kasnije, ali su sve sveće bile pogašene, a dečja spavaonica u mraku, pa nisam želela da ih budim. Nisam ni pomišljala..."
„A i zašto bi? Prokleta klinka je svaku noć provodila na istom mestu nema razloga za pomisao da je negde drugde."
Ušli su u Silver Siti. Šerifova kancelarija nalazila se odmah pored sudnice. Ušli su u mračno predvorje, ukrašeno okačenim, već požutelim, izveštajima o ubistvima od pre Hrista. Recepcija s interfonom nalazila se iza prozora. Pomoćnik šerifa u braon košulji i sa zelenom kravatom upita ih:
„Treba li vam pomoć?"
Zvezda je objasnila:
„Moje ime je Stela Higins i ćerka mije ovde kod vas."
Zamenik ih je kruto pogledao. Sveštenik je shvatio da ih ovaj odmerava i pita se kakvi su to oni roditelji. Rekao je,
„Samo trenutak, molim vas", i izgubio se.
Sveštenik je tiho govorio Zvezdi.
„Mislim da treba da glumimo ugledne, pokorne građane koji su užasnuti što im dete ima problema s policijom. Nemamo ništa drugo osim dubokog poštovanja prema službenicima kriminalističke službe. Zao nam je što smo stvorili nevolje ljudima koji toliko rade."
„Kapiram", Zvezda je napeto rekla.
Vrata su se otvorila i zamenik ih je uveo unutra.
„Gospodine i gospođo Higens", pozvao ih je. Sveštenik ga nije ispravio. „Pođite za mnom, molim vas." Uveo ih je u salu za sastanke u kojoj su se nalazili sivi tepih i neupadljiv moderan nameštaj.
Cvetak je čekala unutra.
Biće i ona jednog dana strašna i pohotna kao njena majka, ali u trinaestoj još je samo visoka, mršava i nespretna devojčica. Sada je bila i mrzovoljna i rasplakana u isto vreme. Ali, izgledalo je da joj ništa ne fali. Zvezda ju je u tišini zagrlila, a onda je i Sveštenik učinio isto.
Zvezda je rekla:
„Dušo, jesi li provela noć u zatvoru?"
Cvetak je zavrtela glavom.
„U nekoj kući", rekla je.
Zamenik je objasnio.
„Zakon Kalifornije veoma je striktan. Maloletna lica ne mogu biti zatvorena pod istim krovom s odraslim kriminalcima. Iz tog razloga imamo nekoliko ljudi u gradu koji su voljni da preuzmu brigu o mladim prestupnicima preko noći. Cvetak je odsela u kući gospođice Voterlou lokalne učiteljice koja je slučajno i šerifova sestra."
Sveštenik je pitao Cvetka:
„Je li sve bilo u redu?"
Dete je bez reči klimnulo glavom.
Počeo je da se oseća bolje. Do đavola, deci se dešavaju i ružnije stvari.
Zamenik je rekao:
„Sedite, molim vas, gospodine i gospođo Higins. Ja radim na uslovnom oslobađanju i deo mog posla jeste da se bavim okrivljenima koji su maloletni." Seli su. „Cvetak je okrivljena za krađu postera od 9,99 dolara iz prodavnice 'Srebrni disk'."
Zvezda se okrenula svojoj ćerki.
„Ovo ne mogu da razumem", rekla je. „Zašto bi ukrala poster neke proklete filmske zvezde?"
Cvetak se iznenada oglasila. Povikala je:
„Jednostavno sam ga poželela, je l' ti jasno? Jednostavno sam ga poželela!" Onda je briznula u plač.
Sveštenik se obratio zameniku.
„Hteli bismo da odvedemo našu ćerku kući što je pre moguće. Šta treba da uradimo?"
„Gospodine Higins, treba da vam skrenem pažnju na to da bi maksimalna kazna za ono što je Cvetak uradila bila zatvor do dvadeset prve godine."
„Isuse Hriste!", Sveštenik je uzviknuo.
„Ipak, ne očekujem tako oštru kaznu za prvi prekršaj. Recite mi, da li je Cvetak i ranije imala probleme?"
„Nikad."
„Jeste li iznenađeni ovim što je učinila?"
„Da."
„Zabezeknuti smo", rekla je Zvezda.
Zamenik je ispipao situaciju u vezi s njihovim životom kod kuće, pokušavajući da utvrdi da li se dobro brinu o Cvetku. Sveštenik je odgovarao na većinu pitanja, odajući utisak da su oni prosti poljoprivredni radnici. Nije ništa govorio o njihovom življenju u komuni, niti o njihovim verovanjima. Zamenik je pitao gde Cvetak ide u školu, a Sveštenik je objasnio da u vinari postoji škola za decu radnika.
Zamenik je izgledao zadovoljan odgovorima. Cvetak je trebalo da potpiše obećanje da će se pojaviti u sudnici za četiri nedelje u deset sati ujutru. Zamenik je zamolio da i jedan od roditelja stavi svoj potpis i Zvezda se obavezala da to uradi. Nisu morali da polože kauciju. Izašli su odande za manje od jednog sata.
Kad su izašli iz šerifove kancelarije, Sveštenik je rekao:
„Ovo ne znači da si ti loša osoba, Cvetak. Napravila si glupost, ali mi te volimo kao što smo te uvek voleli. To samo zapamti. A kad stignemo kući, svi ćemo o tome razgovarati."
Odvezli su se natrag u vinaru. Neko vreme Sveštenik nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom, osim o tome kako mu je ćerka, ali sada, kad ju je vratio bezbednu i u dobrom stanju počeo je da razmišlja šta, u širem smislu, njeno hapšenje povlači. Komuna nikad pre toga nije privlačila pažnju policije. Nije bilo krađe, jer oni nisu odobravali privatnu svojinu. Ponekad je dolazilo do tuča, al su članovi komune sami izlazili s tim na kraj. Niko nikad nije ovde umro. Nisu imali telefon da zovu policiju. Nikad nisu prekršili nijedan zakon osim onog koji se tiče droge, a to su prikrivali.
Ali, sada je njihovo boravište bilo na karti.
Ovo se desilo u najgorem mogućem trenutku.
Nije mogao ništa drugo da uradi u vezi s tim osim da bude još oprezniji. Rešio je da ne svaljuje krivicu na Cvetka. U njenim godinama, već je bio pravi profesionalni lopov sa punim radnim vremenom i s trogodišnjim dosijeom u policiji. Ako postoji roditelj koji bi to razumeo, trebalo bi da je on taj.
Uključio je radio u kolima. Želeo je da čuje vesti. Poslednja se odnosila na pretnju zemljotresom.
„Guverner Majk Robson sastaje se ovog jutra s agentima Federalnog istražnog biroa da razgovara o terorističkoj grupi Rajski čekić, koja je zapretila da će izazvati zemljotres", saopštio je spiker. „Portparol Biroa rekao je da su sve pretnje primljene ozbiljno, ali nije hteo dalje da komentariše."
Guverner će se oglasiti posle sastanka sa Federalnim biroom, pretpostavio je Sveštenik. Poželeo je da radio-stanica objavi vreme sastanka.
Jutro je već odmaklo kad su stigli kući. Melanin auto nije bio na parkingu: odvezla je Dastija u San Francisko da vikend provede kod oca.
U vinarije vladala sumorna atmosfera. Većina iz grupe plevila je korov u vinogradu, radeći bez uobičajene pesme i smeha.
Ispred kuće u kojoj se priprema hrana, Holi, majka njegovih sinova Ringa i Smeška, namrgođeno je pržila luk, dok je Spori, koji je uvek bio podložan atmosferi, izgledao uplašeno dok je čistio mladi krompir. Čak je i Hrast, tesar, bio neuobičajeno tih dok se naginjao nad svoju radnu tezgu i testerisao neku lajsnu.
Kad su videli da se Sveštenik i Zvezda vraćaju sa Cvetkom, svi privedoše kraju svoje poslove i uputiše se prema hramu. Kad god je dolazilo do krize, uvek su se sastajali da o tome raspravljaju. Ako se radilo o nekoj manje bitnoj stvari, mogla je da sačeka do kraja dana, ali ovo je bilo suviše važno da bi se odlagalo.
Na putu ka hramu Sveštenika i njegovu porodicu presreli su Do i Rima, sa ćerkom Biserkom.
Do, nizak čovek kratke, uredne kose, izgledao je najkonvencionalnije u grupi. On je bio ključna osoba jer je bio stručnjak za proizvodnju vina i kontrolisao je berbu svake godine. Ali, Sveštenik je ponekad imao osećaj da se on prema komuni odnosi kao da je reč o bilo kom drugom selu. Do i Rima bili su prvi bračni par koji je sagradio porodičnu kućicu. Rima je bila tamnoputa žena s francuskim akcentom. Imala je divlju žicu u sebi Sveštenik je to znao, spavao je sa njom često, ali s Doom se nekako pripitomila. Do je bio jedan od malobrojnih koji bi mogli da zamisle povratak i ponovno prilagođavanje normalnom životu ako bi morali da odu. Većina njih ne bi, Sveštenik je to osećao: završili bi u zatvoru, ili bi bili smešteni u ustanove, ili bi umrli.
„Ima nešto što treba da vidiš", rekao je Do.
Sveštenik je primetio da su devojčice hitro razmenile poglede. Cvetak je prostrelila Biserku optužujućim pogledom, a ova je izgledala preplašena i kao da ju je mučila krivica.
„Šta je sada?", upitala je Zvezda.
Do ih je sve poveo do jedne prazne kućice. Uglavnom je korišćena kao čitaonica za stariju decu. U nju su smešteni jedna neobrađena tabla, nekoliko stolica i polica s knjigama i olovkama. Postojao je jedan poklopac na plafonu koji je vodio do uzanog prostora između tavanice i kosog krova. Sad je taj poklopac bio otvoren, a ispod njega stajale su merdevine.
Sveštenika obuze užasan osećaj da zna šta je posredi.
Do je upalio sveću i popeo se uz merdevine. Sveštenik i Zvezda krenuli su za njim. U prostoru između plafona i krova, osvetljenom škiljavom svetlošću svece, videli su tajno skladište dveju devojčica: kutiju punu jeftinog nakita, šminke, moderne odeće i tinejdžerskih časopisa.
Sveštenik je tiho rekao:
„Sve one stvari za koje smo ih učili da smatraju bezvrednim."
Do je objasnio:
„Išle su autostopom do Silver Sitija. Uradile su to tri puta u toku poslednje četiri nedelje. Uzmu ovu odeću i presvuku se iz svojih farmerki i radnih bluza kad stignu tamo."
Zvezda je pitala:
„Šta tamo rade?"
„Gluvare po ulicama, razgovaraju s dečacima i kradu po prodavnicama."
Sveštenik je stavio ruku u kutiju i izvukao usku majicu, plavu, s jednom narandžastom prugom. Bila je od najlona, tanka i nikakva. Spadala je u onu vrstu garderobe kakvu je on prezirao: nije pružala nikakvu toplotu, niti zaštitu i nije imala nikakvu drugu funkciju osim da svojom ružnoćom pokrije lepotu ljudskog tela.
S majicom u ruci sišao je niz merdevine. Zvezda i Do pođoše za njim.
Dve devojčice su bile ponižene.
Sveštenik je odlučio:
„Idemo u hram da ovo raspravimo s ostalima."
Kad su stigli tamo, ostali su se već bili okupili, uključujući i decu. Sedeli su prekrštenih nogu na podu i čekali.
Sveštenik je seo u sredinu, kao i uvek. Rasprave su teorijski imale demokratski karakter i komuna nije imala vođe, ali su, u praksi, on i Zvezda bili dominantni na sastancima. Sveštenik bi usmeravao razgovor ka ishodu koji je priželjkivao, obično postavljanjem pitanja, pre nego direktnim isticanjem svog gledišta. Ako bi mu se neka ideja dopala, podsticao je razgovor o njenim dobrim stranama; ako bi želeo da neki predlog bude odbijen, pitao bi kako mogu biti sigurni da će to funkcionisati.
A ako je raspoloženje na sastanku u suprotnosti s njegovim, pretvarao bi se da su ga ubedili, a onda bi kasnije podrivao odluku.
„Ko želi da počne?", upitao je.
Anet se oglasila. Ona je bila majčinski tip u svojim četrdesetim i pre je verovala u razumevanje nego u osuđivanje. Rekla je:
„Možda bi Cvetak i Biserka trebalo da počnu time što će nam reći zašto su volele da odlaze u Silver Siti."
„Da se vidimo s ljudima", Cvetak je prkosno odgovorila.
Anet se zainteresovala.
„Misliš sa dečacima?" Cvetak je slegla ramenima. Anet je nastavila: „Pa dobro, mislim da se to može razumeti... Ali, zašto ste morale da kradete?"
„Da bismo izgledale lepo!"
Zvezda je ogorčeno uzdahnula.
„Šta nije u redu s vašom uobičajenom odećom?"
„Mama, daj, budi ozbiljna", Cvetak je prekide prezrivo.
Zvezda se nagla napred i ošamarila je.
Cvetak se zadihala. Obraz joj se zacrveneo.
„Da se nisi usudila da tako razgovaraš sa mnom", reče joj. „Upravo si uhvaćena u krađi i morala sam da te vadim iz zatvora, i zato nemoj da govoriš kao da sam ja ta koja je glupa."
Biserka se rasplakala.
Sveštenik je uzdahnuo. Trebalo je da zna da će doći do ovoga. Ništa nije falilo odeći iz njihove „prodavnice" besplatne robe. Imali su farmerke u plavoj, crnoj ili braon boji; radne bluze od platna; bele, sive, crvene i žute majice; sandale i čizme; teške vunene džempere za zimu; nepromočive kapute za rad po kiši. Ali, istu odeću su nosili svi i tako je već godinama. Naravno da su deca želela nešto različito. Tridesetpetogodišnji Sveštenik je iz butika ,,Besnilo", u ulici San Pedro, ukrao jednu „biti" jaknu.
Rima je pitala svoju ćerku:
„Biserka, dušo, ne sviđa ti se tvoja odeća?"
Devojčiga je ridajući odgovorila:
„Želele smo da izgledamo kao Melani."
„Ah", ote se Svešteniku, kome je sada sve bilo jasno.
Melani je još nosila odeću koju je ovamo donela: oskudne gornje delove garderobe koji su joj otkrivali trbuh, mini suknje i kratke šortseve, moderne cipele i simpatične kapice. Izgledala je šik i seksi. Nije čudo što su je devojke prihvatile za uzor.
Do je rekao:
„Treba da popričamo o Melani."
Zazvučao je zbunjeno. Većina njih bila je nervozna kad kritika treba da se uputi Svešteniku. Sveštenik je osetio da treba da se brani. On je doveo Melani ovamo i on je bio njen ljubavnik. A ona je osoba od najveće važnosti za njegov plan. Melani je jedina koja može da protumači podatke s Majklove diskete, koja je sada bila iskopirana na njen laptop kompjuter. Sveštenik nije mogao da dozvoli da je napadnu.
„Nikad ne teramo ljude da promene odeću kad nam se pridruže", rekao je. „Najpre iznose svoje stare stvari. Uvek je to bilo pravilo."
Aljaska se oglasila. Nekada učiteljica, došla je ovamo sa svojom ljubavnicom, Dus, pre deset godina, pošto su proterane iz nekog malog grada gde su živele i gde se pročulo da su lezbejke.
„Nije samo u pitanju njena garderoba", rekla je Aljaska. „Ona ne obavlja dovoljno posla." Dus je potvrdno klimnula glavom.
Sveštenik ih je razuveravao:
„Viđao sam je u kuhinji kako pere sudove i peče kolače."
Aljaska je izgledala uplašeno, ali se nije predavala.
„To su lagani kućni poslovi. Ne radi u vinogradu. Ona je samo u prolazu Svešteniče."
Zvezda je uvidela da je Sveštenik napadnut i stavila se na njegovu stranu.
„Imamo još takvih ljudi. Sećaš se kakva je bila Holi kad je stigla?"
Holi je pomalo podsećala na Melani, lepa devojka koju je prevashodno privukao Sveštenik, pa tek onda život u komuni. Holi se snuždeno namrgodila.
„To priznajem. Bila sam lenja. Ali, na kraju sam počela loše da se osećam zbog toga što ne radim u dovoljnoj meri. Niko mi ništa nije prigovorio. Jednostavno sam shvatila da ću biti srećnija ako pošteno obavljam svoj deo posla."
Sada se i Baštenka javila. Nekadašnja narkomanka, imala je dvadeset pet godina, ali je izgledala kao da ima četrdeset.
„Melani vrši loš uticaj. Priča klincima o pločama i televiziji i sličnom đubretu."
Sveštenik je predložio:
„Očigledno treba da razgovaramo sa Melani o ovome kad se vrati iz San Franciska. Znam da će biti veoma uznemirena kad bude čula šta su Cvetak i Biserka uradile."
Do nije bio zadovoljan zaključkom.
„Ono što većini nas bode oči..."
Sveštenik se namrštio. Sve je to zvučalo kao da je jedna grupa njime nezadovoljna. Isuse, imam lija to opštu pobunu pred sobom? Dozvolio je da mu se neprijatnost oseti u glasu.
„Pa? Šta to bode oči većini među vama?"
Do je progutao knedlu.
„Njen mobilni telefon i kompjuter."
Do doline nije bila sprovedena struja, pa su zato imali malo električnih uređaja; a razvio se i nekakav puritanizam prema predmetima kao što su televizori i video kasete. Sveštenik je morao da sluša vesti na radiju u svom automobilu. Počeli su s prezirom da posmatraju sve što ima veze sa strujom. Melanina oprema, koju je ona u javnoj biblioteci u Silver Sitiju napajala strujom, uključujući je u utičnicu koja je obično korišćena za usisivač, izazivala je puno neodobravanja. Sada je nekoliko ljudi klimalo glavom u znak slaganja sa Doovom primedbom.
Postojao je poseban razlog zašto Melani mora da zadrži svoj mobilni i kompjuter. Ali, Sveštenik to nije mogao da objasni Dou. On nije bio jedan od Pirinčara. Iako je punopravan član grupe već godinama, Sveštenik nije mogao da mu poveri plan o zemljotresu. Mogao bi da se izbrblja.
Svešteniku je bilo jasno da mora da prekine raspravu. Izmicala je njegovoj kontroli. Odlučio je da radi sa jednim po jednim nezadovoljnim čovekom, a ne ovako, u kolektivnoj diskusiji u kojoj oni ohrabruju jedni druge. Ali, pre nego što je mogao bilo šta da kaže, Rima se ubacila.
„Svešteniče, da li se nešto događa? Nešto o čemu nam ne govoriš? Nikad mi nije bilo jasno zašto ste ti i Zvezda morali da odete na dve i po nedelje."
Pesma je, podržavajući Sveštenika, rekla:
„Uuu, to je tako sumnjičavo pitanje!"
Grupa se raspadala, Sveštenik je to mogao da vidi. Postojala je opasnost da će morati da napuste dolinu. Nije bilo ni traga od onog čuda koje je on nagovestio. Gledali su kako se njihov svet ruši. Zvezda mu je pritekla u pomoć:
„Mislila sam da sam svima rekla. Imala sam ujaka koji je umro i ostavio neraščišćene poslove iza sebe, a ja sam mu bila jedina rođaka, pa sam morala da pomognem pravnicima da to srede."
Dovoljno. Sveštenik je znao kako da uguši protest. Odlučno je rekao:
„Imam utisak da o ovim stvarima razgovaramo u lošoj atmosferi. Da li se neko slaže sa mnom?"
Svi su se slagali, naravno. Većina njih je klimnula glavom.
„Šta ćemo da uradimo u vezi s tim?" Sveštenik je pogledao u svog desetogodišnjeg sina, koji je bio crnooko, ozbiljno dete. „Šta ti kažeš, Ringo?"
„Da zajedno meditiramo", predložio je dečak. To je bio odgovor koji bi mu svako od njih dao.
Sveštenik se osvrnuo oko sebe.
„Da li se svi slažu sa Ringovom idejom?" Slagali su se. „Hajde onda da se pripremimo."
Svako je zauzeo položaj koji mu odgovara. Neki su se opružili na leđa, drugi se savili u fetalni položaj. Jedno ili dvoje legoše kao da spavaju. Sveštenik i nekolicina drugih seli su i ukrstili noge, a ruke opušteno položili na kolena. Zatvorili su oči, a lica podigli ka nebu.
„Opuštajte mali prst na levom stopalu", Sveštenik je sugerisao tihim, ali prodornim glasom. „Onda četvrti prst, onda treći, onda drugi, a onda palac. Opustite celo stopalo... i članak, a onda list." Pošto su se sasvim opustili, kontemplativni mir ispunio je prostoriju. Disanje im se usporilo i postalo jednolično, tela su im se sve više umirivala, a na licima im se pojavljivalo spokojstvo.
Na kraju je Sveštenik izrekao spor, dubok slog:
„Om."
U jednom glasu ceo skup je odgovorio:
„Omm..."
Moji ljudi. Neka im bog da da doveka žive ovde.

6


Sastanak u guvernerovoj kancelariji zakazan je za podne. Sakramento, glavni grad države, udaljen je svega par sati vožnje od San Franciska. Džudi je izašla iz kuće u petnaest do deset, očekujući gužvu u saobraćaju pri izlasku iz grada.
Pomoćnik s kojim je trebalo da se sastane, Al Hanimun, bio je poznata ličnost u političkom životu Kalifornije. Zvanično sekretar kabineta, on je, u stvari, čovek za obavljanje prljavih poslova. Kadgod je bilo potrebno da guverner Robson izgradi novi autoput kroz neki lepi predeo, ili nuklearnu elektranu, da otpusti hiljadu radnika u vladi ili da izda najboljeg prijatelja, koristio je Hanimuna za takve nepopularne poteze.
Njih dvojica već su dvadeset godina bili kolege. Kad su se upoznali, Majk Robson je bio samo poslanik u državnoj skupštini, a Hanimun tek što je završio prava. Hanimun je odabran za ulogu lošeg momka jer je bio crn, a guverner je prepredeno sračunao da se štampa neće lako usuditi da „pljuje" na crnca. Vremena liberalizma davno su prošla, ali je Hanimun sazreo u veoma veštog i potpuno beskrupuloznog političara. Niko ga nije voleo, ali su ga se mnogi plašili.
Misleći na ugled Biroa, Džudi je želela da ostavi dobar utisak na njega. Nije se često dešavalo da su političari bili direktno lično zainteresovani za slučajeve iz nadležnosti FBI-ja. Džudi je znala da će njeno rukovođenje ovim zadatkom za nijansu zauvek promeniti Hanimunov stav prema Birou i kriminalističkim službama uopšte. Lično iskustvo uvek je imalo više uticaja na izveštaje i statistike.
FBI je nastojao da se predstavlja kao svemoćan i nepogrešiv. Ali, ona je tako malo uznapredovala u radu na aktuelnom slučaju da će joj biti malo teže da odigra tu ulogu, naročito s ovakvim seronjom kao što je Hanimun. U svakom slučaju, to i nije Džudin stil. Njen plan je bio da deluje efikasno i da uliva poverenje.
Imala je još jedan razlog da sebe predstavi kao sposobnu. Želela je da joj izjava guvernera Robsona otvori put ka dijalogu s Rajskim čekićem. Nagoveštaj da će guverner možda pregovarati mogao ih je jednostavno ubediti da se povuku. Ako pak odgovore, pokušavajući da se nagode, to može dati Džudi nove elemente da otkrije ko su. U ovom trenutku nije znala drugi način da ih uhvati. Svi drugi načini dovodili su ih do ćorsokaka.
Znala je da će biti teško ubediti guvernera da uputi ovakav nagoveštaj.
On, iz straha da time ne ohrabri ostale, ne bi želeo da ljudi steknu utisak kako sluša zahteve terorista. Ali, trebalo bi da se izjava tako sroči da bude jasna jedino ljudima iz Rajskog čekića.
Nije imala na sebi svoj „armani" komplet. Instinkt joj je govorio da je verovatnije da se Hanimun zagreje za nekoga ko izgleda kao pravi radiša, pa je obukla čeličnosivi kostim s pantalonama, uredno zavezala kosu u rep i stavila pištolj u futrolu koja joj je stajala na boku. U ovako ozbiljnim slučajevima, nosila je male biserne minđuše koje su usmeravale pažnju na njen dugačak vrat. Nikada ne škodi da čovek izgleda privlačno.
Dokono se pitala da li ju je Majki Kerkas smatrao privlačnom. On sam bio je privlačan; šteta što je tako odbojan. Dopao bi se njenoj majci. Džudi se setila njenih reči: „Volim kada čovek preuzima brigu na sebe." Kerkas se lepo oblačio, na nenametljiv način. Pitala se kako li izgleda ispod te odeće. Možda mu je telo prekriveno tamnim maljama, kao u majmuna: nije volela maljave muškarce. Možda je bio bled i mlitav, ali je, ipak, mislila da to najverovatnije nije slučaj: ličio je na muškarca u formi. Shvatila je da fantazira o golom Kerkasu i zbog toga se pomalo naljutila na sebe. Poslednja stvar koja mije potrebna jeste nekakav lepotan loše naravi.
Odlučila je da nazove i proveri kako stoje stvari s parkiranjem. Mobilnim telefonom pozvala je kancelariju guvernera i javila joj se Hanimunova sekretarica.
„U podne imam sastanak s gospodinom Hanimunom i zanima me da li mogu da se parkiram u Kapitol Bildingu. Nikada ranije nisam bila u Sakramentu."
Sekretarica je bila mlada žena.
„U zgradi nemamo parkiralište za posetioce, ali u bloku do nas postoji garaža za parkiranje."
„Gde je to tačno?"
„Ulaz je u Desetoj ulici između ulica K i L. Kapitol Bilding je smešten u Desetoj ulici, između ulica L i M. To je bukvalno samo minut udaljeno od nas. Ali, vaš sastanak nije u podne, već u jedanaest i trideset."
„Šta?"
„Sastanak vam je zakazan za jedanaest i trideset."
„Da li je nešto promenjeno?"
„Ne, gospođo, od početka je bio zakazan za jedanaest i trideset."
Džudi je pobesnela. Da je zakasnila, to bi ostavilo loš utisak čak i pre nego što bi otvorila usta. Ovo je već nešto drugo, i ne miriše na dobro. Držala je svoj bes pod kontrolom.
„Pretpostavljam da je neko napravio grešku." Pogledala je na sat. Ako bi vozila brzo kao munja, mogla bi stići za devedeset minuta. „Nema problema, stižem i pre vremena", slagala je. „Biću tačna.",
„Vrlo dobro."
Nagazila je na gas i posmatrala kako se skala brzinometra penje na sto šezdeset kilometara na sat. Srećom, put nije bio zakrčen. Većina vozila kretala se u suprotnom pravcu, prema San Francisku.
Brajan Kinkejd joj je rekao pogrešno vreme sastanka, tako da će i on kasniti. Putovali su odvojeno zato što je on imao još jednu obavezu u Sakramentu, u isturenom odeljenju FBI-ja. Džudi je pozvala kancelariju u San Francisku i razgovarala sa sekretaricom SAZ-a.
„Linda, ovde Džudi. Molim te, reci Brajanu da nas guvernerov pomoćnik očekuje u jedanaest i trideset, a ne u podne."
„Mislim da on to zna", rekla je Linda.
„Ne, ne zna. Rekao mi je da dođem u dvanaest. Vidi da li možeš da ga pronađeš i da ga obavestiš."
„Naravno."
„Hvala." Džudi je prekinula vezu i usredsredila se na vožnju.
Posle samo nekoliko minuta začula je policijske sirene. Pogledala je u retrovizor i spazila patrolni automobil s poznatom šarom službe zadužene da krstari kalifornijskim autoput evima.
„Jebo te, ne mogu da verujem", uzviknula je.
Skrenula je u stranu i zgazila na kočnicu. Patrolna kola stala su iza nje. Otvorila je vrata. Policajac joj je naredio:
„Ostanite u kolima." Izvadila je svoju značku FBI-ja, pokazala je policajcu je vidi, a onda je izašla. „Ostanite u kolima!"
Začula je strah u njegovom glasu i primetila da je sam. Uzdahnula je. Mogla je da zamisli nekakvog junošu kako vadi pištolj i uspaničeno puca u nju. Ispružila je još jednom značku prema njemu da je lepo vidi.
„Ef-Bi-Aj!", uzviknula je. „Pogledaj, za ime boga!"
„Vratite se u kola!"
Pogledala je na sat. Bilo je deset i trideset. Čekajući u kolima, tresla se od nervoze. Ostavila je vrata otvorena.
Bilo je to izluđujuće dugo čekanje.
Konačno, policajac joj je prišao.
„Razlog zašto sam vas zaustavio jeste taj što ste vozili sto pedeset kilometara na sat..."
„Samo pogledaj ovo", rekla je, pokazujući značku.
„Šta je to?"
„Za ime boga, to je značka Federalnog biroa! Ja sam agent koji radi na neodložnom zadatku, a ti me upravo zadržavaš!"
„Pa, vi sigurno ne izgledate kao..."
Iskočila je iz auta, zapanjivši ga, i stavila mu prst ispod brade.
„Nemoj mi samo reći da ne izgledam kao jebeni agent. Ne prepoznaješ ni značku Federalnog biroa, pa kako, onda, možeš da znaš kako agent izgleda?" Stavila je ruke na kukove, povlačeći jaknu unazad, tako da joj se mogla videti futrola za pištolj.
„Mogu li da pogledam vašu vozačku dozvolu, molim vas?"
„Do đavola, ne. Ja sada odlazim, i voziću do Sakramenta brzinom od sto pedeset kilometara na sat, da li me razumeš?" Vratila se u auto.
„Ne možete tako", usprotivio se.
„Piši svom kongresmenu i žali se", rekla je, zalupila vratima i startovala kola.
Prešla je u traku za brza vozila, dodala gas dok nije dostigla brzinu od sto šezdeset kilometara na sat, a onda pogledala na ručni časovnik. Izgubila je pet minuta. Ipak je mogla da stigne.
Izgubila je i živce s tim pozornikom. Prijaviće to svom nadležnom koji će se pak žaliti Birou. Džudi će dobiti strogi ukor. Ali, da je bila ljubazna prema tom momku, sad bi i dalje tamo gubila vreme.
„Sranje", rekla je nervozno.
U jedanaest i dvadeset stigla je do skretanja za centar Sakramenta. U jedanaest i dvadeset pet već je ulazila na parkiralište u Desetoj ulici. Bilo joj je potrebno samo par minuta da pronađe ulaz. Strčala je niza stepenice i prešla ulicu.
Kapitol Bilding je bela kamena palata koja liči na svadbenu tortu, smeštena između besprekornih vrtova oivičenih ogromnim palmama. Žurila je mermernim hodnikom do velikih vrata s ugraviranim natpisom GUVERNER. Zastala je, duboko udahnula nekoliko puta da se smiri i pogledala na sat. Bilo je tačno jedanaest i trideset. Stigla je na vreme. Biro neće izgledati kao stecište nesposobnih ljudi.
Otvorila je dvokrilna vrata i ušla. Našla se u nepreglednom foajeu u kojem je, za ogromnim stolom, sedela sekretarica. Na jednoj strani nalazio se niz stolica gde je, na svoje iznenađenje, ugledala Brajana Kinkejda kako čeka, hladan i smiren u svom novom tamnosivom odelu. Seda kosa bila mu je uredno očešljana i nije uopšte ličio na nekoga ko je žurio da ovamo stigne. Odjednom je postala svesna da se preznojava.
Kada su im se pogledi sreli, videla je da je pomalo iznenađen, mada je to vešto prikrivao.
„Zdravo, Brajane."
„Dobro jutro", reče i pogleda u stranu.
Nije joj se zahvalio što mu je poslala poruku da ga upozori da je sastanak ranije.
„Kad si stigao?", upitala ga je.
„Pre nekoliko minuta."
To je značilo da je on znao tačno vreme sastanka. Ali njoj je rekao da je pola sata kasnije. Valjda je nije namerno obmanuo? To bi izgledalo jako detinjasto. Pre nego što je stigla da mu odgovori, jedan mladi crnac otvorio je vrata. Obratio se Brajanu.
„Agent Kinkejd?"
Ustao je.
„Ja sam."
„A vi mora da ste agent Medoks. Gospodin Hanimun će sada oboje da vas primiti." Pratili su ga hodnikom i skrenuli iza ugla. Dok su koračali, on je brbljao: „Ovaj prostor zovemo Potkovica zato što su guvernerove kancelarije grupisane na tri strane pravougaonog prostora."
Na pola puta duž drugog hodnika prošli su pored još jednog foajea u kojem su radile dve sekretarice. Jedan mladić sa fasciklom u ruci sedeo je na kožnoj sofi i čekao. Džudi je pretpostavila da je tu bio prolaz do guvernerove lične kancelarije. Posle nekoliko koraka, uvedeni su u Hanimunov kabinet.
On je bio krupan čovek, s kratko ošišanom, prosedom kosom. Bio je skinuo prugasti sivi sako, tako da su se videli crni tregeri. Rukavi njegove bele košulje bili su zavrnuti, ali je svilena kravata bila čvrsto pričvršćena ispod kragne sa provučenom iglom. Skinuo je naočare za čitanje sa zlatnim okvirom i ustao. Lice mu je bilo tamno, kao izvajano, a u izrazu mu se mogla pročitati poruka: ne zajebavaj se sa mnom. Moglo bi se reći da je poručnik u policiji, ako bi se izuzelo to što je bio suviše lepo obučen.
Uprkos njegovom zastrašujućem izgledu, ponašao se učtivo. Rukovali su se i on je rekao:
„Cenim to što ste došli čak iz San Franciska."
„Nema problema", uzvrati mu Kinkejd.
Seli su. Bez ikakvog uvoda, Hanimun je upitao:
„Kakva je vaša procena situacije?"
Kinkejd je odgovorio:
„Pa, gospodine, vi ste insistirali na tome da se sretnete s agentom koji je najdirektnije uključen, tako da ću prepustiti Džudi da vas ona obavesti."
Džudi je saopštila:
„Bojim se da još nismo uhvatili te ljude." Onda je u sebi opsovala što je počela razgovor izvinjenjima. Budi pozitivna! „Prilično smo sigurni da oni nisu povezani s Kampanjom Zelenih za Kaliforniju to je bio samo nevešt pokušaj da nas navedu na pogrešan trag. Ne znamo ko su oni, ali vam mogu reći neke važne stvari koje smo otkrili o njima."
Hanimun ju je ohrabrio:
„Samo nastavite, molim vas."
„Pre svega, lingvistička analiza preteče poruke govori nam da nemamo posla s pojedincem, već s grupom."
Kinkejd je dodao:
„Pa, u pitanju je najmanje dvoje ljudi."
Džudi je očima prostrelila Kinkejda, ali je on skrenuo pogled.
Hanimun je nervozno rekao:
„Pa, dobro, šta je u pitanju, dvoje ili grupa?"
Džudi je osetila kako crveni.
„Poruku je sastavio muškarac, a otkucala žena, tako da ih ima najmanje dvoje. Još ne znamo da li postoji još neko."
„U redu. Ali, molim vas, budite precizni."
Nije išlo baš najbolje. Džudi je bila uporna.
„Druga stvar koju znamo jeste da ovi ljudi nisu ludi."
Kinkejd je popustio:
„Dobro, nisu. Sa medicinske tačke gledišta. Ali, do đavola, sigurno nisu ni najnormalniji."
Nasmejao se kao da je upravo rekao nešto duhovito.
Džudi ga je u sebi opsovala zato što ju je potcenjivao.
„Ljudi koji čine nasilna dela mogu se podeliti na dve vrste, organizovane i neorganizovane. Neorganizovani deluju na licu mesta, koriste bilo koje oružje koje im padne u ruke i nasumično biraju svoje žrtve. To su pravi luđaci."
Hanimun je bio zainteresovan.
„A šta je s drugom vrstom?"
„Organizovani planiraju svoje poteze, nose oružje sa sobom i napadaju žrtve koje su ranije odabrali, koristeći neke logične kriterijume."
Kinkejd je primetio:
„Oni su takođe ludi, samo na drugačiji način."
Džudi je nastojala da ga ignoriše.
„Ovi ljudi su možda bolesni, ali nisu maloumnici. Možemo ih smatrati racionalnim i pokušati da predvidimo šta mogu da naprave."
„U redu. Prema vašoj proceni, ljudi iz Rajskog čekića su organizovani."
„Sudeći po njihovom pretećem pismu, da."
„Veoma mnogo se oslanjate na lingvističku analizu", skeptično je rekao Hanimun.
„To je moćno sredstvo."
Kinkejd je zaključio:
„To nije zamena za detaljan istraživački rad. Ali, u ovom slučaju, to je sve što imamo."
Iz svega izloženog mogao se izvesti zaključak da su oni morali da se oslanjanju jedino na lingvističku analizu zbog toga što Džudi nije bila dovoljno sposobna da pronađe još neki trag. Osećajući se očajno, nastavila je da se bori s njima.
„Imamo posla s ozbiljnim ljudima što znači da, ako nisu u stanju da prouzrokuju zemljotres, mogu pokušati nešto drugo."
„Na primer?"
„Nešto iz repertoara uobičajenih načina terorističkih delovanja. Da podmetnu bombu, uzmu nekog za taoca, izvrše atentat na istaknutu ličnost."
Kinkejd je na to rekao:
Ako, naravno, pretpostavimo da su za to sposobni. Do sada nismo dobili ništa što bi nas u to ubedilo."
Džudi je duboko uzdahnula. Postojalo je nešto što je morala da kaže i nije to mogla izbeći.
„Ipak, ja nisam spremna da isključim mogućnost da će oni zaista prouzrokovati zemljotres."
Hanimun je izgledao zapanjen:
„Šta?"
Kinkejd se samo prezrivo nasmejao. Džudi je tvrdoglavo nagađala:
„Nije baš mnogo verovatno, ali se, ipak, mora računati s tim. To mi je rekao vodeći stručnjak u Kaliforniji, profesor Kerkas. Moja dužnost je da vam to saopštim."
Kinkejd se zavalio u stolicu i prekrstio noge.
„Džudi vam je ispričala ono što je učila iz udžbenika, Al", rekao je tonom koji je trebalo da znači mi-se-momci-svi-držimo zajedno. „Sada vam možda mogu ispričati kako to izgleda sa stanovišta nekoga sa više iskustva iza sebe."
Džudi je zurila u njega. Vratiću ti za ovo, pa makar mi to bilo poslednje, Kinkejde. Miniraš me sve vreme. A šta ako stvarno izazovu zemljotres, ti seronjo? Šta ćeš reći rođacima poginulih?
„Molim vas, nastavite", Hanimun se obrati Kinkejdu.
„Ovi ljudi ne mogu da prouzrokuju zemljotres, a za elektrane ih zabole dupe. Instinkt mi govori da ovaj momak pokušava da impresionira svoju devojku. Zaplašio je guvernera, naterao je Biro da juri kao muva bez glave, a o celoj toj stvari govori se svake večeri u radio-emisiji Džona Truta. Odjednom je on neka faca, a ona mu se zbog toga divi!"
Džudi se sada osećala potpuno poniženom. Kinkejd ju je pustio da iznese sve što je otkrila, a onda je prezrivo odbacio njene tvrdnje. Postalo je očigledno da je ovo planirao, a sada je bila sigurna i da ju je namerno obmanuo u vezi sa početkom sastanka, nadajući se da će se ona kasno pojaviti. Sve vreme se trudio da je diskredituje, a ujedno da učini da on sam izgleda bolji od svih. Bilo joj je muka.
Hanimun je iznenada ustao.
„Posavetovaću guvernera da ne preduzima ništa u vezi s ovom pretnjom." Onda je dodao, stavljajući im do znanja da je sastanak završen: „Hvala vam, oboma."
Džudi je shvatila da je kasno da ga zamoli da otvori vrata dijalogu s teroristima. Ta prilika je prošla. A i svaki predlog koji bi ona iznela, Kinkejd bi ionako odbacio. Bila je očajna. Šta ako je opasnost realna ? Šta ako oni, u stvari, mogu to da učine?
Kinkejd je rekao:
„Ako vam ikada možemo biti od neke koristi, samo nas obavestite."
Hanimun je izgledao pomalo uobraženo. Nije mu bio potreban poziv da bi koristio usluge FBI-ja. Ali je ljubazno ispružio ruku da se pozdravi.
Trenutak kasnije, Džudi i Kinkejd bili su napolju.
Džudi je ćutala dok su prolazili Potkovicom, kroz foaje i mermerno predvorje. Tu se Kinkejd zaustavio i rekao:
„Bila si dobra, Džudi. Nemoj da brineš ni zbog čega."
Ipak, nije mogao da sakrije zloban osmeh. Ona je odlučila da sakrije koliko je bila ojađena. Poželela je da se izviče na njega, ali je primorala sebe da smireno kaže:
„Mislim da smo samo odradili posao."
„Naravno da jesmo. Gde si se parkirala?"
„U garaži preko puta ulice." Pokazala je prstom.
„Ja idem u suprotnom pravcu. Vidimo se."
„Naravno."
Džudi je posmatrala kako odlazi, a onda se okrenula i pošla u drugom pravcu.
Prelazeći ulicu, ugledala je prodavnicu slatkiša. Ušla je i kupila čokoladice.
Vraćajući se u San Francisko, pojela je celu kutiju.

7


Svešteniku je bila potrebna fizička aktivnost koja bi mu pomogla da ne poludi od napetosti. Posle sastanka u hramu, otišao je u vinograd i počeo da plevi korov. Bio je topao dan, pa se uskoro oznojio i skinuo košulju.
Zvezda je radila s njim. Posle otprilike jednog sata, pogledala je na časovnik.
„Vreme je za odmor", rekla je. „Hajdemo da slušamo vesti."
Seli su u Sveštenikov auto i uključili radio. Izveštaj je bio identičan prethodnim. Sveštenik je stisnuo zube, iznerviran.
„Do đavola, guverner mora uskoro nešto da kaže!"
Zvezda ga je umirivala:
„Ne očekujemo da odgovori odmah, zar ne?"
„Ne, ali sam mislio da će nam uputiti neku poruku, barem nagoveštaj da će učiniti neki ustupak. Do đavola, ta ideja da se zamrzne izgradnja novih elektrana nije baš toliko uvrnuta. Milioni ljudi u Kaliforniji verovatno se slažu s nama."
Zvezda je klimnula glavom.
Sranje, u Los Anđelesu je već opasno disati zbog zagađenja, za ime boga! Ne mogu da verujem da ljudi zaista žele da žive na taj način."
„Ali, ništa se ne dešava."
„Pa mi smo usput shvatili da će biti potrebno da im to demonstriramo pre nego što počnu da nas slušaju."
„Da." Sveštenik je oklevao, a onda mu izlete: „Mislim da me jedino plaši opasnost da to neće funkcionisati."
„Seizmički vibrator?"
Ponovo je oklevao. Nije bio toliko otvoren ni prema kome, osim prema Zvezdi, a već je upola zažalio što joj je priznao svoje sumnje. Ali, pošto je počeo, mora i da završi.
„Cela ova stvar", rekao je. „Bojim se da neće doći do zemljotresa, a tek onda smo propali."
Bila je pomalo šokirana, mogao je to da primeti. Navikla je da on bude potpuno uveren u sve što je radio. Ali, nikada nije pokušao ovako nešto.
Dok su se vraćali u vinograd, ona predloži:
„Radi nešto s Cvetkom večeras."
„Na šta misliš?"
„Provedi malo vremena s njom. Radite nešto zajedno. Stalno se igraš sa Dastijem."
Dasti je imao pet godina. Bilo je lako zabavljati se s njim. Sve ga je oduševljavalo. Cvetak je imala trinaest godina, a to je uzrast kad joj sve što odrasli rade izgleda glupo. Sveštenik je shvatio da je Zvezda imala još jedan razlog da to pomene.
Ona misli da ću ja možda sutra biti mrtav.
Ovom mišlju bio je pogođen kao pesnicom. Znao je da je njihov plan za izazivanje zemljotresa opasan, naravno, ali je uglavnom razmatrao opasnost po sebe i rizik da komuna ostane bez vođe. Nije mu padalo na pamet da Cvetak u trinaestoj godini može ostati sama na svetu.
„Šta da radim s njom?", upitao je
„Ona želi da nauči da svira gitaru."
To je za Sveštenika bila novost. Ni on sam nije bio neki gitarista, ali je znao da odsvira folk pesme i jednostavnije bluz stvari, a to je, u svakom slučaju bilo dovoljno za početak. Slegnuo je ramenima.
„Važi, počećemo večeras."
Vratili su se poslu, ali ih je posle nekoliko minuta prekinuo Spori, koji je, smejući se od uva do uva, povikao:
„Hej, pogledajte ko je ovde!"
Sveštenik je pogledao prema vinogradu. Očekivao je Melani. Otišla je u San Francisko da odvede Dastija kod oca. Ona je bila jedina osoba koja je mogla tačno uputiti Sveštenika gde da upotrebi seizmički vibrator, i on se nije osećao spokojno dok se ona ne vrati. Ali, bilo je rano da je očekuju a Spori se, u svakom slučaju ne bi ovoliko uzbudio zbog nje.
Ugledao je muškarca kako se spušta niz brdo, a iza njega je išla žena koja je nosila dete. Sveštenik se namrštio. Često se dešavalo da prođe i godinu dana, a da nijedan posetilac ne dođe u dolinu. Jutros je to bio policajac; sada stižu ovi ljudi. Ali, da li su ovo bili stranci? Suzio je pogled. Čovek je vukao noge dok je hodao, a to je Svešteniku bilo strašno poznato. Kada su se približili, prošaputao je:
„Bože, je li to Kostur?"
„Jeste!", Zvezda je uzbuđeno potvrdila. „Bože, bože!" Onda je otrčala prema pridošlicama. Duh je delio opšte oduševljenje i, lajući, otrčao za njom.
Sveštenik je krenuo sporije za njima. Kostur, čije je pravo ime Bili Ovens, bio je Pirinčar. Ali, dopadalo mu se kako su stvari stajale pre nego što je Sveštenik stigao. Uživao je u preživljavanju na ivici egzistencije u ranim danima komune. Bio je u stalnim krizama i voleo je da bude pijan ili drogiran, ili oboje. Bio je pravi mag za bluz na usnoj harmonici i najuspešniji ulični prosjak kog su imali. Nije se pridružio komuni da bi u njoj pronašao posao, samodisciplinu i svakodnevne molitve. Tako je, posle par godina, kada je postalo jasno da je koalicija Sveštenik-Zvezda večna, Kostur zbrisao. Od tada ga nisu videli. Sada, posle više od dvadeset godina, on se vratio.
Zvezda mu se bacila oko vrata, čvrsto ga zagrlila i poljubila u usta. Njih dvoje su izvesno vreme bili ozbiljan par. Tih dana svi muškarci u komuni spavali su sa Zvezdom, ali joj je Kostur bio slaba tačka. Sveštenik je osetio ljubomoru dok je posmatrao kako Kostur privija Zvezdu uz sebe.
Kad su prestali da se grle, Sveštenik primetio da Kostur ne izgleda baš najbolje. Uvek je bio mršav, ali je sada izgledao kao da umire od izgladnelosti. Brada mu je bila zarasla i umršena, a kosa zapuštena i činilo se kao da mu pramenovi opadaju. Farmerke i majica bili su prljavi, a s jedne od kaubojskih čizama otpala je peta.
Ovde je zato što je u nevolji.
Kostur je predstavio ženu koja se zvala Debi. Bila je mlađa od njega, nije imala više od dvadeset pet godina i bila je lepa, iako je izgledala kao da nema ni prebijene pare. S njom je bio dečak, beba od osamnaest meseci. I ona i dete su bili mršavi i prljavi skoro kao Kostur.
Bilo je vreme za ručak. Odveli su Kostura u kuhinju. Poslužili su kaserolu od ječma u zrnu i začinjenu biljkama koje je uzgajala Baštenka. Debi je proždrljivo jela i u isto vreme hranila dete, ali je Kostur uzeo samo nekoliko zalogaja, a onda zapalio cigaretu.
Dugo su razgovarali o starim vremenima. Kostur je rekao:
„Evo čega se najradije sećam. Jednog popodneva, baš na onoj uzbrdici, Zvezda mi je objašnjavala šta je to kunilingus." Neko za stolom se nasmejao. Bio je to pomalo podrugljiv smeh, ali Kostur nije uspeo to da shvati, pa je nastavio: „Imao sam dvadeset godina i nikada nisam čuo da to ljudi rade. Bio sam šokiran! Ali me je ona naterala da probam. Kakav ukus! Bljak!"
„Bilo je mnogo toga što nisi znao", primetila je Zvezda. „Sećam se da si mi govorio kako ne možeš da razumeš zašto te ponekad ujutru boli glava, a ja sam morala da ti objašnjavam da se to dešavalo kad god si prethodne noći bio mrtav pijan. Nisi shvatao značenje reči 'mamurluk'."
Vešto je promenila temu. Nekada je bilo savršeno normalno razgovarati o kunilingusu za stolom, ali su se neke stvari promenile od vremena kad je Kostur otišao. Nikada se niko nije ustručavao bilo šta da kaže, ali je to prirodno počelo da se menja kako su deca odrastala.
Kostur je bio bezobrazan, puno se smejao, nametljivo je pokušavao da bude prijatelj sa svima, vrpoljio se i nije gasio cigarete.
On želi nešto. Ali uskoro će mi sam reći šta je to.
Kada su raščistili sto i oprali činije, Kostur je odveo Sveštenika u stranu i rekao:
„Imam nešto da ti pokažem Hajde."
Sveštenik je slegnuo ramenima i krenuo za njim.
Dok su se udaljavali, Sveštenik je izvadio kesicu marihuane i pakovanje papira za uvijanje cigareta. Članovi komune obično danju nisu pušili travu jer je to usporavalo njihov rad u vinogradu, ali je sada bio poseban dan i Sveštenik je osećao da mu je potrebno da smiri živce. Dok su išli uz brdo i kroz šumu, spretno je zavio džoint. Videlo se da ima dugogodišnje iskustvo u tome. Kostur jezikom ovlaži usne.
„Nemaš ništa kao, mislim, nešto što jače udara, a?"
„Na čemu si ovih dana, Kosture?"
„Povremeno pomalo braon šećera, znaš, to mi bistri glavu."
Heroin.
Znači, to je bilo to. Kostur je postao narkos.
„Mi ovde nemamo heroin", rekao je Sveštenik. „Niko ga ne koristi."
A ja ću se, pre nego što kažeš keks, osloboditi svakog ko ga uzima.
Sveštenik je pripalio džoint.
Kad su stigli do proplanka gde su bili parkirani automobili, Kostur mu saopšti:
„Ovo sam želeo da ti pokažem."
U početku, Sveštenik nije mogao da shvati šta je to što je ugledao. Bio je to nekakav kamion, ali za šta je služio? Bio je živopisno obojen u svetlocrveno i žuto, a sa strane je bila slika čudovišta koje bljuje vatru. Isto tako drečavim bojama nešto je bilo napisano. Kostur, koji je znao da Sveštenik ne ume da čita, rekao je:
„Zmajeva Usta. To je vozilo luna-parka."
Sveštenik je tada shvatio. Mnoštvo malih vozila luna-parka nalazilo se na kamionu. Stavljani su u pogon pomoću motora kamiona. Potom bi se delovi skalamerije rasklopili, a kamion ih je prevozio na drugo mesto.
Sveštenik mu je pružio džoint i upitao:
„Je li ovo tvoje?"
Kostur je snažno povukao jedan dim, zadržao ga, a onda ga izduvao i odgovorio:
„Od ovoga zarađujem za život već deset godina. Ali, potrebno ga je održavati, a ja nemam para da ga popravim, tako da moram da ga prodam."
Sada je Sveštenik pogodio šta predstoji.
Kostur je povukao još jedan dim iz džointa, ali ga nije pružao natrag Svešteniku.
„Vredi sigurno pedeset hiljada dolara, ali ja tražim deset."
Sveštenik je klimnuo glavom.
„Zvuči kao dobra pogodba... za nekog."
„Možda biste vi ovde mogli da ga kupite", ponudio je Kostur.
„Šta je tebi, jebo te, ja da radim s karnevalskim vozilima?"
„To je dobra investicija. Ako ti godina bude loša sa vinom, možeš s ovim vozilom da zaradiš nešto novca."
Ponekad su zaista imali nerodne godine. Što se tiče vremenskih prilika, nisu mogli ništa da učine. Ali, Pol Bil je uvek bio voljan da im da zajam. Verovao je u ideale komune, iako on sam nije mogao da ih dostigne. A znao je da će sigurno biti grožđa sledeće godine.
Sveštenik je zavrteo glavom.
„Nema šanse. Ali ti želim sreću, stari druže. Nastavi da pokušavaš, pronaći ćeš kupca."
Kostur je verovatno bio svestan da previše očekuje, ali je, ipak, izgledao uspaničeno.
„Hej, Svešteniče, istina je da sam u lošem stanju. Možeš li mi pozajmiti hiljadu dolara? To će mi pomoći da se skinem."
To će ti pomoći da se dobro nafiksaš, hteo si da kažeš. A posle nekoliko dana, vraćaš se tamo odakle si krenuo.
„Mi nemamo novca", reče Sveštenik. „Mi ga ovde ne koristimo, zar se ne sećaš?"
Kostur je pokušao da bude lukav.
„Ma hajde, mora da imate negde nešto keša!"
I misliš da ću tebi ispričati o tome?
„Izvini, drugar, ne mogu ti pomoći."
Kostur je klimnuo glavom.
„To je nešto jako neprijatno, čoveče. Mislim, imam ozbiljan problem."
Sveštenik ga je posavetovao:
„I nemoj iza mojih leđa da ideš kod Zvezde da joj tražiš novac, jer ćeš dobiti isti odgovor." U glasu mu se osetio preteći ton. „Jesi li me čuo?"
„Naravno, naravno", odgovori Kostur uplašeno. „Budi kul, Svešteniče, čoveče, budi kul."
„Ja jesam kul", tvrdio je Sveštenik.
* * *

Sveštenik je celo popodne bio zabrinut zbog Melani. Možda se predomislila i odlučila da se vrati mužu ili se, jednostavno, uplašila i odvezla. U tom slučaju, gotov je. Nije bilo načina da on ili bilo ko drugi protumači podatke s diskete Majkla Kerkasa i zaključi gde sutra da postave seizmički vibrator.
Ali, ona se, na njegovo veliko olakšanje, pojavila kasno popodne. Ispričao joj je da je Cvetak bila uhapšena i upozorio je na to da je jedno ili dvoje ljudi želelo nju da okrivi zbog provokativne garderobe. Ona je rekla da će uzeti radnu odeću iz 'prodavnice' besplatne robe.
Posle večere, Sveštenik je otišao do Pesmine kućice i uzeo njenu gitaru.
„Je l' koristiš ovo?", učtivo je upitao. On nikad ne bi rekao, „Mogu li da pozajmim tvoju gitaru?" jer je, po teoriji, sve bilo vlasništvo komune, pa je tako i ova gitara bila njegova koliko i njena, iako ju je ona napravila. Ipak, u praksi su uvek svi pitali za dozvolu.
Seo je sa Cvetkom ispred kućice i zasvirao. Duh je posmatrao ovu scenu s punom pažnjom, kao da i on hoće da nauči da svira.
„Većina pesama ima tri akorda", objašnjavao je Sveštenik. „Ako znaš tri akorda, možeš da odsviraš devet desetina svih pesama na svetu."
Pokazao joj je akord C. Dok se ona s mukom borila da pritisne žice svojim mlitavim prstima, proučavao je njeno lice na večernjem svetlu: savršena koža, tamna kosa, zelene oči kao Zvezdine, malo mrštenje dok se koncentrisala. Moram da ostanem živ, da se brinem o tebi.
U njenim godinama, već je bio kriminalac, iskusan, vešt, ogrezao u nasilju, pun mržnje prema policajcima i prezira prema običnim građanima koji su bili dovoljno glupi da dozvole da budu opljačkani. U trinaestoj sam već skrenuo s pravog puta... Čvrsto je odlučio da Cvetak ne bude takva. Odgajana je u zajednici ljubavi i mira, netaknuta svetom koji je upropastio malog Rikija Grejndžera i od njega načinio bitangu i pre nego što mu je nikla brada. Biće sve u redu s tobom, ja ću se za to pobrinuti.
Vežbala je pokazani akord, a Sveštenik je shvatio da mu se baš ta pesma vrti po glavi još otkad je Kostur stigao. Bila je to neka narodna melodija iz ranih šezdesetih koja se Zvezdi uvek dopadala.
Pokažite mi robiju
Pokažite mi zatvor
Pokažite mi robijaša
Kome je dosadilo da živi
„Naučiću te jednu pesmicu koju ti je mamica često pevala kad si bila beba", rekao je. Uzeo je gitaru od nje. „Sećaš li se ovoga?" Zapevao je:
Pokazaću ti mladića jednog
Što iz puno razloga
U glavi je začuo jedinstveni Zvezdin glas, dubok i seksi kao što je i sada.
Tamo je, al' po sreću
Idi ti, il' idem ja
Ti ili ja...
* * *

Sveštenik je bio otprilike istih godina kao Kostur, a Kostur je umirao. Sveštenik nije sumnjao u to. Uskoro će ga devojka i beba napustiti. Izgladnjivaće se do smrti i zadovoljavaće svoju zavisnost, koristeći narkotike i dalje. Možda će se predozirati ili otrovati nekom nekvalitetnom drogom, ili će, jednostavno, toliko narušiti svoje zdravlje da će mu telo otkazati i dobiće zapaljenje pluća. Ovako ili onako, mrtav je čovek.
Ako izgubim ovo mesto, otići ću istim putem kao Kostur.
Dok se Cvetak borila da odsvira akord a-mol, Sveštenik se zabavljao idejom o povratku civilizaciji. Zamišljao je kako svakodnevno ide na posao, kupuje čarape i zumbane cipele, kako ima televizor i toster. Sama pomisao na to izazivala mu je gađenje. Nikad nije živeo takozvanim normalnim životom. Rastao je u javnoj kući, obrazovao se na ulici, nakratko vodio jedan polulegalan posao, a najveći deo života proveo je kao vođa hipi komune, odsečene od sveta.
Prisetio se jedinog stalnog posla koji je ikad imao. Sa osamnaest godina počeo je da radi za Dženkinsonove, bračni par koji je vodio prodavnicu pića u donjem delu ulice. Tada ih je smatrao starima, ali je sada pretpostavljao da su imali po pedesetak godina. Namera mu je bila da radi za njih tek toliko dok ne provali gde drže novac, a onda da ga ukrade. Ali, tada je naučio nešto o sebi.
Otkrio je da je neobično talentovan za aritmetiku. Svakog jutra, gospodin Dženkinson je stavljao u kasu deset dolara sitnine. Dok su mušterije kupovale alkoholna pića, plaćale i dobijale kusur, Sveštenik ih je ili sam služio ili slušao kako jedno od Dženkinsona glasno saopštava ukupnu cenu,
„Dolar i dvadeset devet, molim, gospođo Roberto", ili „Tačno tri dolara, gospodine".
A cifre kao da su se same sabirale u njegovoj glavi. Tokom čitavog dana
Sveštenik je uvek tačno znao koliko novca ima u fioci i krajem dana mogao je da kaže gospodinu Dženkinsonu kolika je ukupna suma i pre nego što ovaj prebroji novac.
Čuo bi kako gospodin Dženkinson razgovara sa prodavcima koji su zvali i ubrzo je znao velikoprodajnu i maloprodajnu cenu svakog proizvoda u prodavnici. Od tada je automat u njegovom mozgu računao zaradu posle svake transakcije i on je sa strahopoštovanjem gledao koliko Dženkinsonovi zarađuju a da ne kradu ni od koga.
Uredio je da budu opljačkani četiri puta u roku od mesec dana, a onda im dostavio ponudu da otkupi od njih prodavnicu. Kad su ga odbili, organizovao je i petu pljačku postaravši se da gospođa Dženkinson ovog puta bude i maltretirana. Posle toga, gospodin Dženkinson je prihvatio njegovu ponudu.
Sveštenik je pozajmio novac od zelenaša iz susedstva i od pazara, koji je ostvarivao u prodavnici, u ratama isplatio gospodina Dženkinsona. Iako nije umeo ni da čita ni da piše, uvek je precizno znao svoje finansijsko stanje. Niko nije mogao da ga prevari. Jednom je zaposlio neku sredovečnu ženu, poštenog izgleda, koja je svakodnevno krala po jedan dolar iz kase. Na kraju nedelje, on joj je odbio pet dolara od plate, pretukao je i rekao joj da više ne dolazi.
Za godinu dana stekao je četiri prodavnice; posle dve godine, imao je skladište za prodaju alkoholnih pića na veliko; nakon tri godine, bio je milioner; a krajem četvrte godine bio je u bekstvu.
Ponekad se pitao šta bi se dogodilo da je isplatio zelenaša, svom računovođi dao prave brojke za izveštaj poreskoj službi i da se parnički nagodio s policijom Los Anđelesa, pošto su ga teretili za prevaru. Možda bi danas imao kompaniju veliku kao „Koka-Kola" i živeo u jednoj od onih vila na Beverli Hilsu s baštovanom, momkom koji brine o bazenu i garažom s pet automobila.
Dok je pokušavao da to zamisli, znao je da se to ni slučajno nije moglo dogoditi. To nije bio on. Tip koji je silazio niza stepenice vile u belom bade-mantilu i hladno naređivao kućnoj pomoćnici da mu napravi đus, nije mogao da ima njegovo lice. Sveštenik nikad ne bi mogao da živi u takozvanom poštenom svetu. Uvek je imao taj problem sa pravilima: nikad nije mogao da poštuje tuđa. Zato je i morao da živi ovde.
U dolini reke Silverja krojim pravila, ja menjam pravila ja sam zakon.
Cvetak mu je rekla da je bole prsti.
„Onda je vreme da prestaneš", rekao je. „Ako ti se dopada, naučiću te sutra još jednu pesmu." Ako još budem živ...
„Da li tebe bole?"
„Ne, ali to je samo zato što sam navikao. Kad malo vežbaš gitaru, jagodice prstiju očvrsnu, kao koža na peti."
„Da li Noel Galager ima očvrsle jagodice?"
„Ako je Noel Galager gitarista..."
„Naravno! On svira u grupi 'Oejziz'!"
„E, onda ima čvrste jagodice. Misliš li da bi ti se svidelo da postaneš muzičar?"
„Ne."
„To je bilo baš odlučno. Imaš neke druge ideje?"
Izgledala je kao da je nešto skrivila, kao da je znala da on to neće odobriti, ali je skupila hrabrost i rekla:
„Želim da budem pisac."
Nije bio siguran šta da misli o tome. Tvoj tata nikad neće moći da pročita ono što napišeš. Ali, pretvarao se da je oduševljen.
„To je dobro! Kakav pisac?"
„Za neki časopis. Kao Tin, možda."
„Zašto?"
„Upoznaješ zvezde i intervjuišeš ih i pišeš o modi i šminki."
Sveštenik je zaškrgutao zubima i potrudio se da se njegovo gađenje ne vidi.
„Pa, u svakom slučaju, sviđa mi se ideja da možda budeš pisac. Ako pišeš poeziju i priče umesto članaka za časopise, mogla bi i dalje da živiš ovde, u dolini reke Silver."
„Da, možda", rekla je sumnjičavo.
Očigledno, ona ne planira da ovde provede život. Ali, bila je suviše mlada da bi razumela. Kad dovoljno odraste da sama odluči šta će sa sobom, imaće drukčije mišljenje o svemu. Nadam se.
Zvezda im je prišla.
„Vreme je za Truta", rekla je.
Sveštenik je uzeo gitaru od Cvetka.
„Idi sada i spremi se za spavanje", rekao je.
On i Zvezda se uputiše ka parkingu, usput ostavljajući gitaru u kućici u kojoj je bila Pesma. Melani je već sedela na zadnjem sedištu „kude" i slušala radio. Obukla je svetložutu majicu i plave farmerke iz 'prodavnice'. I jedno i drugo bilo je preveliko za nju, pa je majicu uvukla, a farmerke jako stegla kaišem, ističući tako svoj uzani struk. Ipak, i ovako je izgledala vrlo seksi.
Nazalni glas Džona Truta bio je jednoličan i mogao je gotovo da hipnotiše. Njegova specijalnost bila je da javno kaže stvari u koje su njegovi slušaoci u srcu verovali, ali su se stideli da to priznaju. Uglavnom su to bile klasične fašističke svinjarije: sida je kazna za grešne, inteligencija je nasledna i različita je od rase do rase, ono što je svetu potrebno jeste stroža disciplina, svi političari su glupi i korumpirani, i tome slično. Sveštenik je zamišljao njegovu publiku uglavnom kao debele belce koji su sve što znaju u životu naučili po barovima.
„Ovaj tip", pobuni se Zvezda, „on u sebi sažima sve što mrzim u Americi: pun predrasuda, licemeran, dvoličan, i stvarno jebeno glup."
„To je činjenica", Sveštenik je potvrdio. „Da čujemo."
Trut je govorio:
„Još jednom ću pročitati izjavu koju je dao sekretar guvernerovog kabineta, gospodin Hanimun."
Sveštenik se nakostrešio, a Zvezda je prosiktala:
„Taj kučkin sin!" Hanimun je stajao iza čitavog plana da se potopi dolina reke Silver i oni su ga zbog toga mrzeli.
Džon Trut je nastavio, govoreći sporo i teško, kao da je svaki slog bitan.
„Slušajte ovo. 'Federalni istražni biro razmotrio je pretnju koja se pojavila na oglasnoj tabli Interneta prvog maja. Istraga o tome pokazala je da pretnja nije utemeljena.'"
Sveštenikovo srce je zaigralo. Ovo je i očekivao, ali svejedno, bio je užasnut. Nadao se makar nekom sićušnom nagoveštaju popuštanja. Ali, Hanimun je zvučao potpuno tvrdoglavo i nepopustljivo.
Trut je nastavio da čita.
„Guverner Majk Robson, sledeći preporuku Federalnog istražnog biroa, odlučio je da ne preduzima dalje mere. To je, prijatelji moji, izjava u celini." Trut je, očigledno, smatrao da je sramno kratka. „Jeste li vi zadovoljni? Rok koji su teroristi postavili ističe sutra. Da li se vi osećate rasterećeno? Pozovite odmah Džona Truta i recite svetu šta mislite."
Sveštenik je zaključio:
„Znači, moramo to da uradimo."
Melani je rekla:
„Pa, nisam ni očekivala da će guverner da popusti bez otpora."
„Mislim da nisam ni ja." Namrštio se. „U izjavi se dvaput pominje Biro. Zvuči mi kao da se Majk Robson sprema da okrivi federalce ako stvari krenu naopako. I zbog toga se pitam da li je u srcu baš toliko siguran."
„Znači, ako mu damo dokaze da stvarno možemo da izazovemo zemljotres..."
„Možda će razmisliti ponovo."
Zvezda je izgledala potišteno.
„Sranje", rekla je. „Nadala sam se da nećemo morati ovo da radimo."
Sveštenik se uznemirio. Nije želeo da se Zvezda sada ohladi. Da bi povukli i ostatak Pirinčara, njena podrška bila je neophodna.
„Možemo ovo da obavimo, a da niko ne strada", rekao je. „Melani je odabrala savršenu lokaciju." Okrenuo se ka zadnjem sedištu. „Reci Zvezdi o čemu smo razgovarali."
Melani se nagnula napred i raširila kartu, tako da su Zvezda i Sveštenik mogli da je vide. Nije znala da Sveštenik ne ume da čita karte.
„Ovde je rased doline Ovens", rekla je, pokazujući crvenu liniju. „Tu su se dogodili veliki zemljotresi 1790. i 1872, a to znači da je ovaj koji predstoji zadocnio."
Zvezda je primetila:
„Svakako da se zemljotresi ne događaju u pravilnim razmacima?"
„Ne. Ali, istorija ovog raseda pokazuje da se dovoljan pritisak za zemljotres stvara u toku jednog veka. A to znači da mi možemo da ga izazovemo ukoliko delujemo na pravom mestu."
„A ono se nalazi?", upitala je Zvezda.
Melani je prstom pokazala na jednu tačku na karti.
„Otprilike ovde negde."
„Ne znaš tačno?"
„Ne, dok ne odemo tamo. Majklovi podaci daju nam položaj u krugu od kilometar i po. Kad pogledam teren, moći ću da tačno odredim mesto."
„Kako?"
„Na osnovu tragova ranijih zemljotresa."
„Okej."
„Prema Majklovom seizmičkom prozoru, sada je najbolje vreme između pola dva i dva i dvadeset."
„Kako ste tako sigurni da niko neće biti povređen?"
„Pogledaj u kartu. Dolina Ovens je retko naseljena, svega nekoliko gradića smeštenih duž isušenog rečnog korita. Tačka koju sam odabrala kilometrima je daleko od bilo kog naselja."
Sveštenik je dodao:
„Možemo biti sigurni da će zemljotres biti manjih razmera. Jedva da će se osetiti u najbližem gradu." Znao je da to nije sasvim sigurno, a znala je i
Melani; ali, odlučno ju je pogledao i ona mu se nije usprotivila.
Zvezda je nagađala:
„Ako će se jedva osetiti, onda nikoga neće zaboleti dupe za to. Zašto onda uopšte ovo radimo?"
Protivila se, ali je to samo bio znak njene napetosti. Sveštenik ih podseti:
„Rekli smo da ćemo sutra izazvati zemljotres. Čim to uradimo, pozvaćemo Džona Truta sa Melaninog mobilnog telefona i reći mu da smo održali obećanje." Kakav će to trenutak biti, kakav osećaj!
„Hoće li nam poverovati?"
Melani je potvrdila:
„Moraće, kad proveri na seizmografu."
Sveštenik je likovao:
„Zamisli kako će se osećati guverner Robson i njegovi ljudi." I sam je začuo klicanje u sopstvenom glasu. „Naročito onaj seronja Hanimun. Biće svi zabezeknuti: 'Sranje! Pa ti ljudi stvarno mogu da izazovu zemljotres, čoveče! Šta, koji kurac, da radimo?'"
„I šta onda?", rekla je Zvezda.
„Zapretićemo ponovnim udarom. Ali, ovog puta im ne dajemo mesec dana. Daćemo im jednu nedelju."
„Kako ćemo da uputimo pretnju? Na isti način kao ranije?"
Melani se usprotivila.
„Mislim da ne. Sigurna sam da su već našli način da prate oglasnu tablu i lociraju telefonski poziv. A ako upotrebimo neku drugu oglasnu tablu, uvek postoji mogućnost da niko ne uoči našu poruku. Zapamtite, tri nedelje je prošlo otkad je Pon Trut primetio naše poslednje javljanje."
„Znači, pozovemo i zapretimo novim zemljotresom."
Sveštenik se umešao:
„Ali, sledeći put neće biti u pitanju ovakva zabit, nego neko mesto gde se može naneti prava šteta." Uhvatio je Zvezdin podozriv pogled. „Ne moramo to stvarno da izvedemo", dodao je. „Kad jednom pokažemo svoju moć, trebalo bi da pretnja, sama po sebi, bude dovoljna."
Zvezda je rekla:
„Inšala." To je pokupila od Rime, koja je Alžirka. „Ako bog da."
* * *

Kad su sledećeg jutra izašli, bio je takav mrak da se prst pred okom nije video. Seizmički vibrator nije se video po dnevnom svetlu na sto pedeset kilometara od doline i Sveštenik je želeo da tako i ostane. Planirao je da ode od kuće po mraku i da se vrati uveče. Kružno putovanje biće dugačko oko osamsto kilometara, što znači jedanaest sati vožnje u kamionu čija je maksimalna brzina sedamdeset kilometara na čas. Krenuće i „kudom" da im posluži kao rezervni auto, odlučio je Sveštenik. Hrast će poći s njima, da se smenjuju u vožnji.
Sveštenik je baterijskom lampom osvetljavao put kroz šumu do mesta gde je kamion bio parkiran. Njih četvoro su ćutali, prilično uznemireni. Bilo im je potrebno pola sata da sklone granje kojim su zatrpali vozilo.
Bio je napet kada je konačno seo za volan. Stavio je ključ u bravu i pokrenuo motor. Laknulo mu je kad je ovaj poslušno zabrujao.
Kuće u njihovoj komuni bile su udaljene oko dva kilometra i bio je siguran da ih neće čuti na toj razdaljini. Gusta šuma prigušivala je zvuk. Kasnije, naravno, svi će primetiti da nedostaju četiri člana komune. Anet je dobila uputstvo da kaže da su otišli u vinograd u Napi koji je Pol Bil želeo da im pokaže zato što se tamo gaji nova hibridna vrsta vinove loze. Za ljude iz komune bilo je neobično da se udaljavaju od nje; ali, pitanja će biti malo, jer niko nije voleo da izaziva Sveštenika.
Uključio je farove, a Melani se popela u kamion i sela pored njega. Pošao je prvom brzinom i usmerio teško vozilo kroz drveće prašnjavom stazom a onda je krenuo uzbrdo prema putu. Gume za sve terene lako su izašle na kraj sa blatnjavim koritima potoka i kaljugama.
Bože, pitam se da li će ovo upaliti.
Zemljotres? Ma daj!
Ali, moraće da upali.
Popeo se na drum i krenuo u pravcu istoka. Posle dvadeset minuta izašli su iz doline reke Silver i krenuli putem broj 89. Sveštenik je skrenuo ka jugu. Pogledao je u retrovizor i ugledao Zvezdu i Hrasta koji su ga pratili u „kudi". Pored njega je bila Melani, veoma smirena. Provocirajući je nežno, upitao je:
„Da li je s Dastijem sinoć bilo sve u redu?"
„Da, on voli da posećuje oca. Majki je uvek mogao da nađe vremena za njega, a nikada za mene."
Melanina ogorčenost bila mu je poznata. Ono što je Sveštenika iznenadilo, bilo je to što se ona uopšte nije bojala. Za razliku od njega, nije bila u agoniji u vezi s tim šta će se dogoditi njenom detetu ako ona danas umre. Izgledala je potpuno uverena da ništa neće krenuti loše, da joj zemljotres neće nauditi. Da li je to bilo otuda što je znala o tome više od Sveštenika? Ili je ona bila tip osobe koji jednostavno ignoriše nepovoljne činjenice? Sveštenik nije bio siguran.
Kada je svanulo, vozili su po severnom obodu jezera Taho. Nepomična voda ličila je na disk od uglačanog čelika koji je pao posred planina. Seizmički vibrator izazivao je sumnju na putu koji je bio krivudav i pratio obalu oivičenu borovima. Ali, turisti su još spavali, a kamion su mogli da uoče jedino neki pospani radnici na svom putu na posao u hotelima i restoranima.
Do svanuća, bili su na deonici US 395, koja prolazi preko granice Nevade, krećući se ka jugu kroz ravničarske pustinjske predele. Odmorili su se na proširenju za kamione, parkirajući seizmički vibrator tako da se nije mogao videti s puta. Doručkovali su masne zapadnjačke omlete i pili slabu kafu.
Kada su krivudavim putem ušli u Kaliforniju, krenuli su uz planine i par sati uživali u veličanstvenoj okolini sa strmim šumovitim obroncima, što im je delovalo kao bolja verzija doline reke Silver. Ponovo su stali, ovog puta pored srebrnkaste vode za koju je Melani rekla da je jezero Mono.
Nedugo potom, krenuli su dvosmernim putem koji je presecao dugačku, prašnjavu dolinu. Dolina se širila sve do planina koje su se mogle videti u dalekoj plavoj izmaglici, a onda je ponovo počela da se sužava. Zemljište na obe strane puta bilo je mrke boje i kamenito, a ponegde se moglo videti žbunje. Nije bilo reke, ali su slane ravni ličile na udaljene delove reke.
„Ovo je dolina Ovens". rekla je Melani.
Svešteniku se činilo da je nekakva nevolja zadesila dolinu.
„Šta se ovde dogodilo?", upitao je.
„Reka je suva zato što je voda pre mnogo, godina preusmerena ka Los Anđelesu."
Prolazili su na svakih tridesetak kilometara kroz usnule gradiće. Sada nije bilo šanse da ne budu sumnjivi. Nije bilo mnogo saobraćaja, a kad god bi stali na semaforu, ljudi su posmatrali seizmički vibrator. Mnogi bi mogli da ga se sete. Aha, video sam tu spravu... Izgledala je kao da je za postavljanje asfalta ili tako nešto. U svakom slučaju, šta je to?
Melani je uključila svoj laptop i otvorila kartu. Rekla je zamišljeno:
„Negde ispod nas, dve ogromne ploče Zemljine kore pritisnute su jedna uz drugu, pod pritiskom da se oslobode."
Od same te pomisli Sveštenik se sledio. Jedva da je mogao da poveruje da mu je cilj bio da oslobodi svu tu nagomilanu destruktivnu snagu.
Mora da sam sišao s uma.
„Negde u sledećih deset ili petnaest kilometara", rekla je.
„Koliko ima sati?"
„Samo što je prošlo jedan."
Sve su dobro isplanirali. Seizmički prolaz otvoriće se za pola sata, a zatvoriti pedeset minuta posle toga.
Melani je rekla Svešteniku da siđe niz padinu i pređe preko obližnje udoline. To nije bio pravi drum, samo jedna traka prokrčena kroz šiprag i šljunak. Iako je izgledalo da je zemljište gotovo ravno, glavni put je nestao iza njih i oni su mogli da vide samo vrhove visokih kamiona koji njime prolaze.
„Stani ovde", Melani je napokon rekla.
Sveštenik je zaustavio kamion i oboje su izašli. Sunce ih je nemilosrdno udaralo pravo u mozak. „Kuda" se zaustavila iza njih i iz nje su izašli Zvezda i Hrast, protežući ruke i noge posle duge vožnje.
„Pogledaj ono", pokaza Melani. „Vidiš li onu klisuru?"
Sveštenik je video mesto gde je davno isušeni rečni tok prosekao kanal u stenovitom zemljištu. Ali, tamo gde je Melani pokazivala prstom, klisura se naglo završavala, kao da je ispred nje postavljen zid.
„Čudno je", rekao je Sveštenik.
„A sad pogledaj nekoliko metara udesno."
Sveštenik je pratio pogledom smer koji Melani pokazuje prstom. Rečno korito je tamo ponovo počinjalo, isto tako naglo, i nastavljalo se prema sredini doline. Sveštenik je shvatio šta mu pokazuje.
„To je rased", rekao je. „Poslednj put kad je bio zemljotres, jedna čitava strana ove doline se podigla i pomerila pet metara."
„Otprilike tako."
Hrast je mudrovao:
„A mi sada treba da učinimo da se to ponovo dogodi, zar ne?" U njegovom glasu se osetilo strahopoštovanje.
„Pokušaćemo", odgovori Sveštenik oštro. „I nemamo mnogo vremena." Okrenuo se ka Melani. „Da li se kamion nalazi tačno na pravom mestu?"
„Mislim da je tako", rekla je. „Nekoliko metara s ove ili s one strane ne bi trebalo da promeni ništa na razdaljini od osam kilometara."
„U redu." Oklevao je. Osećao se gotovo kao da treba da održi govor. Rekao je: „Pa, da počnem."
Ušao je u kabinu kamiona, smestio se na vozačko mesto, a onda uključio motor koji je pokretao vibrator. Povukao je polugu koja je spustila čelični tanjir do tla. Podesio je vibrator tako da se trese trideset sekundi sredinom radijusa svoje frekvencije. Pogledao je kroz zadnji prozor kamiona i proverio merače. Instrumenti su pokazivali da je stanje normalno. Uzeo je daljinski radio-upravljač i izašao iz kamiona.
„Sve je podešeno", saopštio je.
Njih četvoro uđoše u „kudu". Hrast je seo za volan. Odvezli su se natrag do druma, prešli ga i uputili se kroz šipražje na suprotnoj strani. Stigli su na pola puta uz brdo, a onda je Melani rekla:
„Ovde će biti dobro."
Hrast je zaustavio kola. Sveštenik se nadao da nisu upadljivi s puta. Ako jesu, on tu ne može ništa da uradi. Ali, braon boja „kude" utapala se u boju pejzaža.
Hrast je nervozno upitao:
„Je li ovo dovoljno daleko?"
„Mislim da jeste", hladnokrvno je odgovorila Melani.
Ona nije nimalo bila uplašena. Posmatrajući njeno lice, Sveštenik je uočio zrnce divljeg uzbuđenja u njenim očima. Gotovo da je bila seksualno uzbuđena. Da li se to svetila seizmolozima koji su je odbacili, ili mužu koji ju je izneverio, ili celom ovom prokletom svetu? Koje god objašnjenje da je ono pravo, njena odgovornost u ovome bila je velika.
Izašli su iz auta da pogledaju preko doline. Mogli su samo da vide vrh kamiona. Zvezda je rekla Svešteniku:
„Greška je što smo oboje došli. Ako umremo, Cvetak nece imati nikoga."
„Ima celu komunu", pobunio se Sveštenik. „Nismo samo ti i ja odrasli koje ona voli i kojima veruje. Mi nismo jedini članovi njene porodice i to je jedan veoma dobar razlog."
Melani je izgledala iznervirano.
„Nalazimo se četiristo metara od raseda, pod pretpostavkom da se pruža duž podnožja doline", rekla je tonom koji je značio: prestanite da serete. „Osetićemo kako se tlo pomera, ali nismo ni u kakvoj opasnosti. Ljudi koji stradaju od zemljotresa po pravilu budu pogođeni delovima zgrada: plafonima koji padaju, mostovima koji se ruše, staklom koje leti na sve strane i takvim stvarima. Ovde smo bezbedni."
Zvezda je pogledala preko ramena.
„Planina neće da se sruši na nas?"
„Mogla bi. A mi bismo svi mogli da poginemo u saobraćajnoj nesreći dok se vozimo natrag u dolinu reke Silver. Ali, to je toliko malo verovatno da ne treba da gubimo vreme brinući."
„Lako je tebi da to kažeš otac tvog deteta je petsto kilometara odavde, u San Francisku."
Sveštenik je izjavio:
„Ja ne marim ako umrem ovde. Ne mogu da podižem svoju decu u malograđanskoj Americi."
Hrast je promrmljao:
„Ovo mora da upali. Ovo, jednostavno, mora da upali."
Melani se uzvrpoljila:
„Za boga miloga, Svešteniče, nemamo ceo dan. Samo pritisni to prokleto dugme."
Sveštenik je pogledao levo i desno niz drum i sačekao da jedan džip „grand čiroki limitid" prođe.
„U redu", rekao je kad je put bio čist. „To je to."
Pritisnuo je dugme na daljinskom upravljaču.
U istom trenutku začula se tutnjava vibratora, iako je bila prigušena usled daljine. Sveštenik je osetio vibriranje u svojim đonovima, slabašan, ali postojan osećaj podrhtavanja.
Zvezda je uzdahnula:
„O, bože."
Oblak prašine ustalasao se oko kamiona.
Četvoro ljudi bili su zategnuti kao žice na gitari, a tela su im napeto iščekivala da osete prvi znak pomeranja u zemlji.
Sekunde su prolazile.
Sveštenik je pogledom prešao preko krajolika, tražeći znake podrhtavanja, iako je pretpostavljao da će ih pre osetiti nego videti.
Hajde, hajde!
Posade seizmičkih istraživanja obično podese vibrator da reaguje na sedam sekundi. Sveštenik je ovaj podesio na trideset sekundi. Izgledalo je kao čitav sat.
Napokon je buka prestala.
Melani je rekla:
„Prokletstvo."
Sveštenikovo srce je zastalo. Zemljotresa nije bilo. Propalo je. Možda je sve bilo samo jedna suluda hipi ideja, kao ona da se Pentagon digne u vazduh.
„Probaj ponovo", rekla je Melani.
Sveštenik je pogledao u daljinski upravljač u svojoj ruci.
Zašto da ne?
Putem US 395 približavao im se veliki kamion šesnaestotočkaš, ali ovog puta Sveštenik nije čekao. Ako je Melani u pravu, potres neće uticati na kamion. Ako nije u pravu, svi će izginuti.
Pritisnuo je dugme.
U daljini se začula tutnjava, osetilo se vibriranje tla, a oblak prašine obavio je seizmički vibrator.
Sveštenik se pitao da li će se put otvoriti pod šesnaestotočkašem. Ništa se nije dogodilo. Trideset sekundi je ovoga puta brže prošlo. Sveštenik je bio iznenađen kad je buka prestala. Šta ću da radim? Gde da živim? Kako da izbegnem da završim kao Kostur?
Ali, Melani još nije bila spremna za odustajanje.
„Hajde da pomerimo kamion i probamo ponovo."
„Ali, rekla si da nije bitna tačna pozicija", podseti je Hrast. „'Nekoliko metara s ove ili s one strane ne bi trebalo da naprave bilo kakvu razliku u obimu od oko osam kilometara niže', to si rekla."
„Onda ćemo ga pomeriti više od nekoliko metara", Melani je ljutito uzvratila. „Ističe nam vreme, hajdemo!"
Sveštenik nije raspravljao s njom. Sada je bila sasvim druga osoba. U normalnim prilikama on je dominirao. Dama se našla u nevolji, on ju je spasao, pa je zbog toga bila dovoljno zahvalna, da se u potpunosti podredi njegovoj volji. Ali, sada je ona bila glavna, nestrpljiva i dominantna. Sveštenik je to mogao da otrpi sve dok je bila u stanju da uradi sve ono što je obećala. Kasnije će je spustiti na zemlju.
Ušli su u „kudu" i odvezli se preko spečene zemlje do seizmičkog vibratora. Onda su se Sveštenik i Melani popeli u kabinu kamiona. Ona mu je davala uputstva gde da ga odveze, dok su Hrast i Zvezda išli za njima. Više nisu pratili kamion već su presecali put preko proplanka. Veliki točkovi kamiona lomili su slabašno žbunje, klizili lako preko kamenja, ali se Sveštenik pitao da li će se probiti i nisko spušteni „kuda". Pretpostavio je da će mu Hrast signalizirati sirenom ako bude u nevolji.
Melani je pogledom pretraživala pejzaž da pronađe linije koje bi pokazale kuda je vodio rased. Sveštenik nije više video izmetnuta rečna korita. Ali, posle oko osamsto metara, Melani je prstom pokazala na nešto što je ličilo na minijaturni greben, visok oko metar i dvadeset.
„Rasedna padina", rekla je. „Oko sto godina stara."
„Vidim", potvrdi Sveštenik. To je bio nagib nalik na činiju; a prošek na obodu pokazivao je mesto gde se zemlja pomerila u stranu, kao da je činija bila slomljena, a potom nespretno zalepljena.
Melani je rekla:
„Hajde da probamo ovde."
Sveštenik je zaustavio kamion i spustio tanjir. Na brzinu je ponovo proverio instrumente i postavio vibrator Ovoga puta programirao ga je na šezdeset sekundi. Kad je sve završio, iskočio je iz kamiona. Uznemireno je gledao na sat. Bilo je dva. Ostalo im je još samo dvadeset minuta.
Ponovo su se odvezli „kudom" putem US 395 i uz brdo, daleko od kamiona. Šoferi nekoliko vozila koja su prolazila nisu obraćali pažnju na njih. Ali, Sveštenik je bio nervozan. Pre ili kasnije neko će se zapitati šta oni tu rade. Nije želeo da bude primoran da to objašnjava radoznalom policajcu ili gradskom odborniku koji voli svuda da zabada nos. Imao je pripremljenu uverljivu priču o univerzitetskom istraživačkom projektu iz oblasti geologije, nešto o isušenom koritu reke, ali nije želeo da iko zapamti njegov lik.
Svi četvoro su izašli iz auta i pogledali u dolinu, gde je stajao seizmički vibrator. Sveštenik je svim srcem želeo da ovoga puta vidi kako se zemlja pomera i otvara. Hajde, bože, pomozi mi ovog puta, hoćeš li?
Pritisnuo je dugme.
Kamion je zatutnjao, zemlja se lagano zatresla i prašina se podigla. Vibracije su se nastavile još čitav minut umesto malopređašnjih pola minuta. Ali, zemljotresa nije bilo. Samo su nešto duže čekali još jedno razočaranje.
Kad je buka utihnula, Zvezda je rekla:
„Ovo neće ići, a?"
Melani joj je uputila besan pogled. Okrećući se prema Svešteniku, rekla je:
„Možeš li da promeniš frekvenciju vibracija?"
„Da", rekao je. „Sada je podešeno blizu središnjeg dela, tako da se mogu pomeriti niže ili više. Zašto?"
„Postoji teorija da to podešavanje može biti ključni faktor. Vidiš, kroz zemlju konstantno prolaze sitne vibracije. Zašto se onda zemljotresi ne dešavaju non-stop? Možda zbog toga što vibracije moraju biti tačno podešene da bi dovele do udara. Znaš, kao ono da određena visina tona u muzici može razbiti staklo?"
„Nisam to nikada video, osim u crtaćima, ali znam na šta misliš. Odgovor je: da. Kada se vibrator koristi u seizmičkim ispitivanjima, podešavanje tona menja se na sedam sekundi."
„Stvarno?" Melani je bila radoznala. „Zbog čega?"
„Ne znam, možda im to omogućava bolje očitavanje rezultata na geofonima. U svakom slučaju, to za nas nije izgledalo kao prava varijanta, tako da nisam odabrao da to uradim, ali mogu."
„Hajde da isprobamo."
„Važi, ali moramo da požurimo. Već je dva i pet."
Uskočili su u auto. Hrast je brzo vozio, tako da su se točkovi zanosili po prašnjavoj pustinji. Sveštenik je ponovo postavio komande vibratora i podesio da se vibracije ravnomerno pojačavaju tokom perioda od šezdeset sekundi. Kada su ponovo odjurili na mesto odakle će posmatrati, još jednom je pogledao na sat.
„Dva i petnaest", rekao je. „Ovo nam je poslednja šansa."
„Ne brini", rekla je Melani. „Nemam više ideja. Ako ovo uspe, odustajem."
Hrast je zaustavio auto i ponovo su izašli.
Pomisao da prevale toliki put natrag do reke Silver, a da nemaju šta da proslave, toliko je deprimirala Sveštenika da je osetio želju da slupa kamion na autoputu i da završi sa svim tim. Možda je to bio njegov izlaz. Pitao se da li bi Zvezda želela da umre s njim. Mogu to da zamislim: nas dvoje, preterana doza sredstava za umirenje bola, boca vina da spere tablete niz grlo...
„Šta čekaš?", Melani je rekla. „Dva i dvadeset je. Pritisni to prokleto dugme!"
Sveštenik je pritisnuo dugme.
Kao i ranije, kamion je zatutnjao, zemlja se zatresla, a oblak prašine podigao se oko čeličnog tanjira vibratora koji je snažno tukao po njoj. Ovoga puta tutnjava se nije zaustavila na slabom nivou, već je njen ton, u početku nizak, počeo polako da raste.
Onda se dogodilo.
Zemlja ispod Sveštenikovih nogu počela je da se mreška kao uzburkano more. Zatim je osetio kao da ga je neko ščepao za nogu i bacio na zemlju. Pao je na leđa, snažno udarivši o tlo. Izgubio je vazduh.
Zvezda i Melani zavrištale su u isto vreme, Melani kreštavim piskom, a Zvezda urlikom šoka i straha. Sveštenik je video kako su obe pale, Melani pored njega, a Zvezda nekoliko koraka dalje. Hrast se zateturao, zadržao na nogama i poslednji pao.
Sveštenik je bio prestravljen, ali je ćutao.
Uspeo sam, to je to, umreću.
Buka je bila toliko snažna da im se činilo kao da nekakav ekspresni voz prolazi pored njih. Prašina se digla sa zemlje, sitno kamenje je poletelo u vazduh, a krupno se otkotrljalo na sve strane.
Tlo je nastavilo da se pomera kao da je neko držao krajeve tepiha i nije prestajao da ga pomera tamo-amo. Taj osećaj sasvim ih je dezorijentisao, kao da je svet odjednom postao potpuno nepoznato mesto. Bilo je zastrašujuće.
Nisam spreman da umrem.
Sveštenik je povratio vazduh i borio se da se pridigne na kolena. Onda ga je, kad je uspravio jednu nogu na zemlji, Melani zgrabila i ponovo povukla dole. Počeo je da viče na nju:
„Pusti me, glupačo!" Ali, nije mogao da čuje sopstvene reči.
Zemlja se podigla i bacila ga niz brdo, daleko od „kude". Melani je pala na njega. Pomislio je da se auto može prevrnuti i pasti na oboje, pa je pokušavao da se otkotrlja dalje odatle. Nije mogao da vidi ni Zvezdu, ni Hrasta. Žbun pun trnja poleteo je prema njemu i zakačio ga po licu, ogrebavši ga. Prašina mu je uletela u oči i privremeno ga zaslepila. Izgubio je svaki osećaj za pravac. Sklupčao se u loptu, prekrio lice rukama i čekao smrt.
Isuse, ako je kraj, želeo bih da umrem sa Zvezdom.
Potres je prestao isto tako iznenada kao što je i počeo. Nije imao predstavu da li je trajao deset sekundi ili deset minuta.
Trenutak kasnije, i buka je utihnula.
Sveštenik je protrljao oči od prašine i ustao. Vid mu se polako izbistrio. Ugledao je Melani ispod svojih nogu. Pružio je ruku i podigao je.
„Jesi li dobro?", upitao je.
„Mislim da jesam", odgovorila je drhtavim glasom.
Prašina u vazduhu se razređivala, pa je mogao da vidi Hrasta kako se nesigurno podiže na noge. Gde je Zvezda? Onda ju je ugledao nekoliko koraka dalje. Ležala je na leđima, zatvorenih očiju. Srce mu je jako zabubnjalo. Nije mrtva, molim ti se, bože, nije mrtva. Čučnuo je pored nje.
„Zvezdo! Da li si dobro?"
Otvorila je oči.
„Isuse", rekla je. „To je bio žestok udar!"
Sveštenik se nasmejao, boreći se sa suzama olakšanja.
Pomogao joj je da ustane.
„Svi smo živi", rekao je.
Prašina se brzo slegla. Pogledom je obuhvatio dolinu, spazivši kamion. Bio je uspravljen i izgledao neoštećen. Nekoliko metara dalje nalazio se ogroman procep u zemlji koji se pružao severno i južno sredinom doline, dokle god mu je pogled dopirao.
„E, neka sam proklet", tiho je rekao. „Pogledaj ono."
„Proradilo je", rekla je Melani.
„Uspeli smo", zaključio je Hrast. „Prokletstvo, izazvali smo jebeni zemljotres!"
Sveštenik se svima nasmešio.
„Istina je", rekao je.
Poljubio je Zvezdu, a onda Melani. I Hrast ih je obe poljubio, a potom je Zvezda poljubila Melani. Svi su se nasmejali. Onda je Sveštenik počeo da igra. Izvodio je indijanski ratni ples, na sredini probijene doline, i čizmama podizao tek spuštenu prašinu. Zvezda mu se pridružila, a onda su to učinili i Melani i Hrast. Njih četvoro plesali su ukrug, vrišteći, podvriskujući i smejući se dok im suze nisu navrle na oči.

DRUGI DEO
Sedam dana


8


U petak, na kraju svoje najgore nedelje u karijeri otkad je u FBI-ju, Džudi Medoks se vozila kući.
Nije mogla da shvati šta je to učinila da sve ovo zasluži. U redu, izvikala se na svog šefa, ali je on i ranije, pre nego što je iskazala svoj bes, bio neprijateljski raspoložen prema njoj, tako da je morao da postoji neki drugi razlog. Juče je otišla u Sakramento s jedinom namerom da Biro predstavi kao efikasan i sposoban, ali je ipak nekako na kraju ostavila utisak zbrkanosti i nesposobnosti. Osećala se osujećeno i deprimirano.
Ništa se dobro nije dogodilo prilikom njenog sastanka s Alom Hanimunom. Pozivala je profesore seizmologije i ispitivala ih telefonom. Raspitivala se da li su ti profesori radili na mestima koja su pod pritiskom na kritičnim delovima raseda. Ako jesu, ko je imao pristup njihovoj banci podataka? I da li je iko od tih ljudi imao veze s terorističkim grupama?
Seizmolozi joj nisu bili od velike koristi. Većina današnjih akademskih građana, stručnjaka u toj oblasti, bili su studenti tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, kad je FBI svakom kretenu u studentskom domu plaćao da špijunira učesnike demonstracija. To se događalo davno, ali oni to nisu zaboravili. Za njih je Biro bio neprijatelj. Džudi je razumela kako se oni osećaju ali joj je bilo krivo što su pasivno agresivni prema agentima koji rade u interesu naroda.
Rok koji je postavio Rajski čekić danas je istekao, a zemljotresa nije bilo. Džudi je osetila duboko olakšanje, iako je to značilo da je pogrešila što je ozbiljno shvatila pretnju. Možda će ovo biti kraj svemu. Pomislila je da joj je potreban jedan vikend da se malo opusti. Vreme je bilo odlično, sunčano i toplo. Večeras bi mogla da pripremi pečenu piletinu za Boa i da otvori bocu vina. Sutra će morati da ode u samoposlugu, ali će u nedelju moći da se odveze na obalu zaliva Bodega i da sedi na plaži i čita knjigu kao svaka normalna osoba. U ponedeljak će joj verovatno biti dodeljen novi zadatak. Možda je mogla da počne sve iz početka.
Razmišljala je da pozove svoju prijateljicu Virdžiniju i vidi da li i ona želi da ide na plažu. Džini je najduže bila njena prijateljica. Džudinih godina, i ona je ćerka policajca, direktorka firme koja se bavi prodajom opreme za obezbeđenje, ali devojka je brzo shvatila da joj, zapravo, nije potrebno žensko društvo. Bilo bi lepo ležati na plaži pored nekoga s maljavim nogama i dubokim glasom. Prošlo je godinu dana otkad se razišla s Donom. Od vremena kad je bila tinejdžerka, ovo joj je bio najduži period bez mladića. Na fakultetu je bila pomalo divlja, gotovo raskalašna; radila je u Uzajamnom američkom osiguranju, bila u vezi sa svojim šefom; onda je sedam godina živela sa Stivom Dolenom i zamalo se udala za njega. Često je razmišljala o Stivu. Bio je privlačan, pametan i ljubazan previše ljubazan, možda, jer je na kraju počela da misli da je slab. Možda je tražila nemoguće. Možda su svi brižni, pažljivi muškarci bili slabi, a svi jaki, kao Don Rajli, na kraju drpali svoje sekretarice.
Telefon joj je zazvonio u kolima. Nije morala da podiže slušalicu: posle dva zvonjenja automatski se uključivala linija preko interfona.
„Halo", javila se. „Džudi Medoks ovde."
„Ovde tvoj otac."
„Zdravo, Bo. Hoćeš li biti kod kuće na večeri? Možemo da spremimo..."
Prekinuo ju je.
„Uključi radio u kolima, brzo", rekao je. „Podesi ga na stanicu na kojoj je Džon Trut."
Bože, šta je to sad? Dodirnula je dugme za uključivanje radija. Začula je nekakvu rok muziku. Ubola je dugme za menjanje stanica i pronašla Radio San Francisko, koji je emitovao emisiju Džona Truta, uživo. Njegov prepoznatljiv govor kroz nos razlegao se po kolima.
Govorio je na visokoparan, dramatičan način, kao da je ono što ima da kaže od takvog značaja da će pomeriti svet.
„Državni seizmolog Kalifornije potvrdio je da se danas osetio zemljotres, dakle tačno u dan kada ga je Rajski čekić najavio. Dogodio se u dva i dvadeset po podne u dolini Ovens, upravo u vreme koje je Rajski čekić i pomenuo kada su pre nekoliko minuta pozvali."
Bože moj učinili su to.
Džudi je bila naelektrisana. Zaboravila je na svoje razočarenje, a i depresije je nestalo. Ponovo se osetila živom.
Džon Trut je govorio dalje:
„Ali, isti taj državni seizmolog porekao je da ovaj ili bilo koji zemljotres može biti prouzrokovan od strane terorističke grupe."
Da li je to istina? Džudi je morala da sazna. Šta drugi seizmolozi misle? Moraće da obavi neke telefonske razgovore. Onda je čula kako Džon Trut kaže:
„Za trenutak ćemo vam pustiti snimak poruke koju su ostavili ljudi iz Rajskog čekića."
Snimljeni su!
To bi mogla da bude fatalna greška terorista. Oni to možda ne znaju ali, glas sa trake, kada ga Sajmon Sperou izanalizira, može dati masu informacija.
Trut je produžio:
„U međuvremenu šta vi mislite? Da li verujete državnom seizmologu? Ili mislite da samo mlati praznu slamu? Možda ste vi seizmolog i imate svoje mišljenje o tehničkim mogućnostima u ovom slučaju. Ili ste možda zabrinuti građanin koji smatra da bi vlasti trebalo da budu isto tako zabrinute kao što ste i vi. Pozovite šou Džon Trut, uživo na ovaj broj i recite svetu šta vi mislite."
Onda se začula reklama za neki nameštaj i Džudi je utišala ton do kraja.
„Da li si i dalje na vezi, Bo?"
„Naravno."
„Učinili su to, zar ne?"
„Izgleda da je baš to u pitanju."
Dvoumila se da li je on zaista nesiguran ili je samo oprezan.
„Šta ti tvoj instinkt govori?"
Dao joj je još jedan dvosmisleni odgovor.
„Da su ovi ljudi veoma opasni."
Džudi je pokušala da umiri lupanje srca i da se okrene onome što treba sledeće da čini.
„Bolje da pozovem Brajana Kinkejda..."
„Šta nameravaš da mu kažeš?"
Bo je pokušavao da joj skrene pažnju na nešto.
„Misliš da ne treba da ga pozovem?"
„Mislim da treba da zoveš svog šefa onda kad imaš da mu saopštiš nešto što ne može da čuje na radiju."
„U pravu si." Džudi je počela da se smiruje kad je preispitala sve mogućnosti. „Pretpostavljam da ću se vratiti na posao." Skrenula je udesno.
„U redu. Biću kod kuće za sat ili tako nešto. Pozovi me ako želiš da večeraš."
Osetila je iznenadan nalet emocija prema njemu.
„Hvala, Bo. Ti si sjajan tatica."
Nasmejao se.
„Ti si sjajno derište, takođe. Vidimo se kasnije."
„Vidimo se." Pritiskom na dugme završila je razgovor, a onda pojačala ton na radiju.
Čula je kako dubok, seksi glas govori:
„Ovde Rajski čekić s porukom za guvernera Majka Robsona."
U mislima joj se pojavila slika zrele žene, velikih grudi i širokog osmeha, dopadljiva ali nekako smušena.
Ovo je moj neprijatelj?
Glas joj se promenio i žena je promrmljala:
„Sranje, nisam očekivala da ću da pričam s kasetofonom."
Ona nije mozak organizacije svega ovoga. Suviše je sluđena. Dobija uputstva od nekog drugog.
Žena je povratila svoj formalan ton i nastavila:
„Kao što smo i obećali, danas smo prouzrokovali zemljotres, znači tačno četiri nedelje posle naše poslednje poruke. To se dogodilo u dolini Ovens malo posle dva sata, možete proveriti."
Lagano komešanje u pozadini izazvalo je kraću pauzu.
Šta je to?
Sajmon će otkriti.
Ubrzo je usledio nastavak.

„Mi ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država. Sada, kada znate da možemo da uradimo ono što vam govorimo, bolje vam je da razmislite još jednom o našim zahtevima. Objavite zamrzavanje izgradnje novih elektrana u Kaliforniji. Imate sedam dana da odlučite."
Sedam dana! Prošli put su nam dali četiri nedelje.
„Kad taj period istekne, izazvaćemo još jedan zemljotres. Ali, sledeći neće biti usred nedođije. Ako nas primorate na to, napravićemo stvarnu štetu."
Brižljivo proračunat intenzitet pretnje. Bože, ovi ljudi me plaše.
„To nam se ne dopada, ali to je jedini način. Molim vas, učinite ono što vam kažemo da bi ova noćna mora mogla da se okonča."
Džon Trut se ponovo oglasio.
„To je to, glas pripadnice Rajskog čekića, grupe koja tvrdi da je izazvala zemljotres koji je danas potresao dolinu Ovens."
Džudi je morala da se dočepa te trake. Ponovo je utišala zvuk i okrenula Radžin kućni broj telefona. Nije bio oženjen, mogao je žrtvovati petak veče. Kada se javio, rekla je:
„Zdravo, ovde Džudi."
Odmah je odgovorio:
„Ne mogu, imam kartu za operu!"
Oklevala je, a onda odlučila da prihvati igru.
„Šta se daje?"
„Hm... Magbetovo venčanje."
Prigušila je smeh.
„Opera Ludviga Sebastijana Vagnera?"
„Tačno."
„Nema takve opere, nema takvog kompozitora. Večeras radiš."
„Sranje."
„Zašto nisi izmislio neku rok grupu? Poverovala bih ti."
„Stalno zaboravljam koliko imaš godina."
Nasmejala se. Radža je imao dvadeset šest godina, Džudi trideset šest.
„Shvatiću to kao kompliment."
„Koji je moj zadatak?" Nije zvučao kao da je totalno bez volje.
Džudi se ponovo uozbiljila.
„U redu, evo. U istočnom delu države ovog popodneva se dogodio zemljotres, a Rajski čekić tvrdi da ga je on izazvao."
„Uh! Možda ovi ljudi ipak misle ozbiljno!" Zvučao je više zadovoljno nego uplašeno. Bio je mlad i predan i kod njega se ništa nije podrazumevalo.
„Džon Trut je upravo emitovao snimljenu poruku terorista. Treba da odeš do radio-stanice i uzmeš tu traku."
„Krećem."
„Pobrini se da dobiješ original, a ne kopiju. Ako ti budu pravili probleme, reci im da možemo za jedan sat da dobijemo sudski nalog."
„Meni niko ne pravi probleme. Ovde Radža, sećaš se?"
To je bilo tačno. Bio je pravi šarmer.
„Odnesi traku Sajmonu Sperouu i reci mu da mi pronađe nešto do ujutru."
„Važi."
Prekinula je vezu i ponovo pojačala ton na radiju, odakle se čuo Džon Trut. Govorio je kao navijen:
„...manji zemljotres, uzgred budi rečeno, snage pet do šest."
Kako su, do đavola, to učinili?
„Nema povređenih, nema štete na zgradama niti drugim objektima, ali su potres sasvim sigurno osetili stanovnici naselja Bišop, Big Pajn, Independens i Loun Pajn."
Neki od ovih ljudi mora da su videli zločince u poslednjih nekoliko sati, zaključila je Džudi. Morala je što pre da ode tamo i počne da ih ispituje.
Gde se tačno dogodio zemljotres? Bilo je potrebno da razgovara s nekim stručnjakom.
Očigledan izbor bio joj je državni seizmolog. Ipak, izgledalo je da ima skučena shvatanja. On je već odbacio verovatnoću da je zemljotres izazvao ljudski faktor. To joj je smetalo. Želela je nekog ko će se pozabaviti svim mogućnostima. Pao joj je na pamet Majki Kerkas. On je umeo da bude nezgodan, ali se nije bojao da razmišlja. Pored toga, živi odmah preko puta zaliva, u Berkliju, dok je državni seizmolog u Sakramentu.
Ako se pojavi, a da se prethodno ne najavi, odbiće da je primi. Uzdahnula je i okrenula njegov broj. Izvesno vreme niko se nije javljao i pomislila je da je izašao. Posle šest zvonjenja, podigao je slušalicu.
„Kerkas." Zvučao je iznervirano što je prekinut u nečemu.
„Ovde Džudi Medoks iz Ef-Bi-Aja. Moram da razgovaram s vama. Hitno je i volela bih da svratim do vas odmah."
„Ne dolazi u obzir. Nisam sam."
Trebalo je da znam da si težak kao zemlja.
„Možda kada završite sa sastankom?"
„Nije u pitanju sastanak i neće biti završen do nedelje."
Da, naravno.
Bio je s nekom ženom, Džudi je pretpostavila. Ali, na prvom sastanku joj je rekao da se ne viđa ni sa kim. Iz nekog nepoznatog razloga tačno se sećala njegovih reči: „Sa ženom ne živim, a devojku nemam." Možda je lagao. Ili je ovo, možda, neka nova... To joj nije izgledalo logično. Ne bi, valjda, novu devojku zvao da vikend provede u njegovom stanu... Ipak, dovoljno je arogantan da očekuje seks već na prvom sastanku, i dovoljno privlačan da devojke na to pristanu.
Ne znam zašto sam toliko zainteresovana za njegov ljubavni život.
„Da li ste slušali radio?", upitala ga je. „Dogodio se zemljotres, a teroristička grupa o kojoj smo razgovarali tvrdi da ga je ona izazvala."
„Zaista?" Bio je zaintrigiran, uprkos uobičajenoj ćudljivosti. „Da li govore istinu?"
„To je ono o čemu bih morala da porazgovaram sa vama."
„Shvatam."
Hajde, ti bandoglavi čoveče, popusti bar jednom u životu.
„Ovo je stvarno važno, profesore."
„Voleo bih da vam pomognem... ali, večeras to stvarno nije moguće... Ne, sačekajte." Glas mu je postao prigušen kada je prekrio rukom slušalicu, ali je ona ipak mogla da razazna njegove reči. „Hej, da li poznaješ nekog pravog federalnog agenta?" Nije mogla da čuje odgovor, ali trenutak kasnije, on joj je rekao: „U redu, moj gost bi voleo da vas upozna. Izvolite, dođite."
Nije joj se dopala ideja da je predstavljaju kao da je nekakva nakaza u cirkusu, ali sada nije nameravala da se buni.
„Hvala, biću tamo za dvadeset minuta." Prekinula je vezu.
Dok je vozila preko mosta, razmišljala je o tome kako ni Radža ni Majki nisu izgledali uplašeno. Radža je bio uzbuđen, Majki zaintrigiran. Ona je, takođe, bila naelektrisana iznenadnim oživljavanjem ovog slučaja; ali, kad se setila zemljotresa iz 1989. i priloga na televiziji o spasiocima koji iznose tela iz dvospratnog autobusa prevoznika „Nimic Frivej", baš ovde u Ouklendu, razmišljala je o opasnosti da teroristička grupa ima dovoljno snage da učini tako nešto, a srce joj se smrzlo i steglo od crnih misli.
Da bi razbistrila mozak, pokušavala je da pogodi kako će izgledati devojka Majkla Kerkasa. U glavi joj je bila slika njegove žene, upadljive riđokose s telom supermodela i mrzovoljno napućenih usta. Izgleda da voli egzotične. Ali, razišli su se, što znači da ona verovatno u suštini i nije bila njegov tip. Džudi ga je mogla zamisliti sa nekom ženom profesorom, s modernim naočarima s tankim okvirom, lepo ošišane kratke kose i bez šminke. S druge strane, takav tip žene ne bi se ni najmanje mučio da upozna FBI agenta. Najverovatnije je negde pokupio neku seksi šupljoglavku koja se lako dala impresionirati. Džudi je zamišljala devojku u uskoj odeći, koja puši i žvaće žvaku u isto vreme i osvrće se po stanu dok govori: „Da li si pročitao sve ove knjige?"
Ne znam zašto sam opsednuta njegovom devojkom kada imam toliko drugih briga.
Pronašla je Juklid aveniju i parkirala se ispod istog drveta magnolije kao i prethodnog puta. Pozvonila je, a on joj je otvorio kapiju zgrade. Izašao je do vrata stana bosonog, u farmerkama i beloj majici s izgledom prijatne ležernosti koja se može dozvoliti vikendom. Devojci bi bilo zabavno da provede vikend ludirajući se s njim. Pratila ga je do sobe koja je služila i kao kancelarija i kao dnevna soba.
Tamo je, na svoje iznenađenje, ugledala dečaka od oko šest godina, pegavog i svetle kose, obučenog u pidžamu koja je po sebi imala naštampane dinosauruse. Za trenutak je prepoznala dete sa fotografije na njegovom stolu. Majklov sin. Ovo je bio taj njegov gost koji je ostajao preko vikenda. Osetila se postiđeno što je zamišljala glupu plavušu.
Bila sam malo nepravedna prema vama, profesore.
Majki ju je predstavio:
„Dasti, upoznaj specijalnog agenta Džudi Medoks."
Dečak se ljubazno pozdravio i smesta upitao:
„Da li vi stvarno radite u Ef-Bi-Aju?"
„Da, radim."
„Uuu."
„Da li želiš da vidiš moju značku?" Izvadila je značku iz ranca i dodala mu je. Sa puno poštovanja držao ju je u ruci.
Majki je rekao:
„Dasti voli da gleda Dosije X."
Džudi se nasmešila.
„Ja ne radim u Odeljenju za vanzemaljce i kosmičke brodove, samo hvatam obične ovozemaljske kriminalce."
Dasti je zamolio:
„Mogu li da vidim vaš pištolj?"
Džudi je oklevala. Znala je da su dečaci opčinjeni oružjem, ali nije volela da podstiče takvo interesovanje. Brzo je pogledala Majkla, koji je slegnuo ramenima. Otkopčala je jaknu i izvadila oružje iz futrole ispod miške. Dok je to radila, uhvatila je Majklov pogled koji je bio usmeren na njene grudi i osetila je iznenadno seksualno uzbuđenje. Sada, kad se oslobodio mrzovolje, bio je nekako privlačan, onako bos i sa izvučenom majicom. Rekla je:
„Oružje je prilično opasno, Dasti, pa ću ja da ga držim, ali ti možeš da gledaš."
Na Dastijevom licu dok je buljio u pištolj, primetila je isti izraz kao onaj na Majklovom kad je otkopčala jaknu. Od te pomisli se nasmešila.
Posle jednog minuta, vratila je pištolj u futrolu.
Dasti je rekao sa dubokom učtivošću:
„Upravo smo nameravali da jedemo 'kepenkranč' pahuljice. Hoćete li da nam se pridružite?"
Džudi je bila nestrpljiva da postavi nekoliko pitanja Majklu, ali je osetila da će joj više izaći u susret ako bude strpljiva i taktična.
„Lepo od vas", rekla je. „Stvarno sam gladna, baš bih volela malo 'kepenkranč' pahuljica."
„Dođite u kuhinju."
Njih troje sedoše za sto, prekriven mušemom, u maloj kuhinji i prihvatiše se pahuljica i mleka iz svetloplavih keramičkih činija. Džudi je shvatila da je zaista gladna: već je bilo prošlo vreme večere.
„Bože moj", rekla je. „Zaboravila sam kako je 'kepenkranč' dobar."
Majki se nasmejao. Džudi je bila zapanjena tom promenom na njemu. Bio je opušten i mio. Izgledao je kao sasvim druga osoba u odnosu na onog namćora koji ju je naterao da se vrati u kancelariju i telefonom ga pozove da ugovori sastanak. Počeo je da joj se sviđa.
Kad su završili s jelom, Majki je spremio Dastija za spavanje. Dasti je upitao oca:
„Može li agent Džudi da mi ispriča priču?"
Džudi se oduprla nestrpljenju. Imam sedam dana, mogu da sačekam još pet minuta... Rekla je:
„Mislim da tvoj tatica želi da ti ispriča priču, jer nije u prilici da to čini onoliko često koliko bi on to želeo."
„U redu je", Majki je rekao uz pomirljiv osmeh. „Ja ću učestvovati tako što ću slušati."
Otišli su u spavaću sobu.
„Ne znam baš mnogo priča, ali se sećam jedne koju mije mama često pričala", poče Džudi. „To je legenda o dobrom zmaju. Hoćeš li da je čuješ?"
„Da, molim vas", rekao je Dasti.
„A i ja", rekao je Majki.
„U davna vremena, u Kini je živeo jedan dobar zmaj, a odande su, inače, svi zmajevi. Jednog dana, dobri zmaj je otišao da malo prošeta. Odšetao je toliko daleko da je izašao iz Kine i izgubio se u divljini.
Posle mnogo dana, došao je do neke druge zemlje, daleko na jugu. Bila je to najlepša zemlja koju je ikada video, sa šumama, planinama, plodnim dolinama i rekama u kojima je mogao da se brčka. Bilo je palmi banane i dudova, otežalih od zrelog voća. Vreme je uvek bilo toplo, uz prijatan povetarac.
Ali, jedna stvar je bila loša. To je bila prazna zemlja. Niko u njoj nije živeo: ni ljudi, a ni zmajevi. Tako da je, bez obzira što je dobri zmaj zavoleo ovu novu zemlju, bio užasno usamljen.
Međutim, nije znao put do kuće, pa je tumarao unaokolo, tražeći nekoga da mu se pridruži. Najzad, jednog srećnog dana, pronašao je jedinu osobu koja je tamo živela, čarobnu princezu. Ona je bila tako lepa da se odmah zaljubio u nju. Pošto je i princeza bila usamljena, iako je zmaj izgledao zastrašujuće ali je imao dobro srce, ona se udala za njega.
Dobri zmaj i čarobna princeza voleli su se i imali stotinu dece. Sva deca su bila hrabra i dobra na svog oca zmaja, a lepa na svoju majku čarobnicu.
Dobri zmaj i čarobna princeza vodili su brigu o svojoj deci sve dok ona nisu sva porasla. A onda su, odjednom, oboje roditelja nestali. Otišli su da za sva vremena žive u ljubavi i skladu u duhovnom svetu. A deca su im postala hrabri, dobri, lepi ljudi Vijetnama. A odatle je moja mama."
Dasti je gledao razrogačenih očiju u nju.
„Je li istina?"
Džudi se osmehnula.
„Ne znam, možda."
„Priča je lepa, u svakom slučaju", rekao je Majki. Potom je poljubio Dastija za laku noć.
Dok je Džudi izlazila iz sobe, čula je Dastija kako šapuće:
„Stvarno je lepa, zar ne?"
„Da", Majki je odgovorio.
Vrativši se u dnevnu sobu Majki je rekao:
„Hvala vam za ovo. Bili ste sjajni s njim."
„Nije bilo teško. Pravi je šarmer."
Majki je klimnuo glavom.
„To je povukao na svoju majku."
Džudi se nasmešila. Majki joj uzvrati osmeh i reče:
„Primećujem da se ne protivite toj oceni."
„Nisam upoznala vašu ženu. Na slici izgleda da je veoma lepa."
„I jeste. I... neverna."
Bilo je to neočekivano poverljivo, tako iznenada od čoveka kog je smatrala uobraženim. Toplo mu se nasmešila. Ali, nije znala šta da kaže zauzvrat. Oboje su zaćutali na trenutak. Onda je Majki rekao:
„Dovoljno ste slušali o porodici Kerkas. Pričajte mi o zemljotresu."
Napokon.
„Dogodio se u dolini Ovens danas popodne, u dva i dvadeset."
„Hajde da pogledamo šta kaže seizmograf." Majki je seo za svoj sto i počeo da pritiska tipke na tastaturi. Uhvatila je sebe kako gleda u njegove bose noge. Neki ljudi imaju ružna stopala, ali njegova su bila lepo oblikovana i izgledala su snažno, s uredno potkraćenim noktima. Koža mu je bila bela, a na svakom palcu nalazila se po mala ćuba tamnih dlačica.
On nije primetio šta ona posmatra.
„Kad su ti vaši teroristi zapretili zemljotresom pre četiri nedelje, da li su naznačili lokaciju?"
„Ne."
„Hmm. Mi iz naučnih krugova kažemo da u uspešnoj prognozi zemljotresa moraju tačno da se naznače datum, lokacija i njegova snaga. Vaši ljudi dali su samo datum. To nije baš mnogo ubedljivo. Negde u Kaliforniji se manje-više svakog dana dešavaju zemljotresi. Možda su oni samo preuzeli odgovornost za nešto što se desilo prirodnim putem."
„Možete li mi reći gde se današnji potres tačno dogodio?"
„Da. Mogu putem triangulacije da izračunam epicentar. U stvari, kompjuter to radi automatski. Samo ću uneti koordinate." Trenutak kasnije, njegov štampač je zazujao.
Džudi je pitala:
„Postoji li način da se sazna čime je zemljotres izazvan?"
„Mislite, mogu li sa grafikona pročitati da li je izazvan ljudskim faktorom? Da, trebalo bi da mogu."
„Kako?"
Kliknuo je mišem i okrenuo se prema njoj.
„Normalnom zemljotresu prethodi postepen porast intenziteta predšokova ili manjih drhtaja, koje možemo videti na seizmografu. Za razliku od toga, kad je zemljotres izazvan eksplozijom, nema tog postepenog porasta grafikon odmah počinje karakterističnim usponom." Okrenuo se prema kompjuteru.
Verovatno je bio dobar predavač, pomislila je Džudi. Objašnjavao je stvari jasno. Ali, biće da je nemilosrdno netolerantan prema nedostacima studenata. Davao je iznenadne testove i odbijao da primi one koji zakasne na predavanja.
„Čudno", rekao je.
Džudi je preko njegovog ramena gledala u monitor.
„Šta je čudno?"
„Seizmograf."
„Ne vidim uspon."
„Ne. Nije bilo eksplozije."
Džudi nije znala da li da odahne ili da bude razočarana.
„Znači, zemljotres se dogodio prirodnim putem?"
Zavrteo je glavom.
„Nisam siguran. Predšokova je bilo, da. Ali, nikad nisam video ovakve predšokove."
Džudi je bila uznemirena. Obećao je da će joj reći da li je tvrdnja Rajskog čekića imala osnova. Sada je, najednom, izluđujuće nesiguran.
„Šta je čudno kod predšokova?", pitala je.
„Suviše su pravilni. Izgledaju kao da su izazvani veštačkim putem."
„Veštačkim putem?"
Klimnuo je glavom.

„Ne znam šta je izazvalo ove vibracije, ali mi se ne čine prirodnim. Verujem da su vaši teroristi učinili nešto. Samo ne znam šta."
„Možete li da otkrijete?"
„Nadam se. Pozvaću telefonom nekoliko ljudi. Mnogi seizmolozi verovatno već razmatraju ove rezultate. Trebalo bi da zajedno otkrijemo na šta ukazuju."
Nije zvučao kao da je preterano uveren, ali je Džudi pretpostavljala da mora, za sada, biti zadovoljna time. Večeras je od Majkla izvukla sve što je mogla. Sada joj je bilo potrebno da ode na mesto zločina. Podigla je list papira koji je izašao iz štampača. Na njemu se nalazio niz objašnjenja vezanih za kartu.
„Hvala vam što ste me primili", rekla je. „Cenim to."
„Bilo mi je zadovoljstvo." Uputio joj je osmeh od uva do uva, otkrivajući dva niza belih zuba.
„Prijatan vikend s Dastijem."
„Hvala."
Ušla je u auto i uputila se natrag, ka gradu. Otići će do svoje kancelarije i na Internetu pogledati redosled letova, videti da li postoji neki prema dolini Ovens sutra rano ujutru. Takođe treba da proveri koja ispostava FBI-ja na terenu ima nadležnost nad dolinom Ovens i da s tamošnjim kolegama porazgovara o onome šta radi. Onda će pozvati lokalnog šerifa i privući ga na svoju stranu.
Stigla je u Golden Gejt aveniju broj 450, parkirala kola u podzemnoj garaži i popela se liftom. Dok je prolazila pored kancelarije Brajana Kinkejda, čula je neke glasove. Mora da je ostao da radi do kasno. Ovo je bilo najbolje vreme da ga zagreje za celu stvar. Ušla je u malu prostoriju ispred njegove kancelarije i pokucala na njegova otvorena vrata.
„Uđi", pozvao je.
Zakoračila je unutra. Osetila je da ju je nešto preseklo kad je videla da je Kinkejd sa Marvinom Hejzom. Ona i Marvin nisu se podnosili. Sedeo je ispred stola u braon letnjem odelu beloj košulji i sa crno-zlatnom kravatom. On je bio zgodan muškarac, sa čekinjastom tamnom kosom, kratko podšišanom, i urednim brkovima. Odavao je utisak stručnosti, ali je, u stvari, bio sve što službenik kriminalističke službe ne treba da bude: lenj, brutalan, aljkav u poslu beskrupulozan. On je pak smatrao Džudi cepidlakom.
Na nesreću, dopadao se Brajanu Kinkejdu, a Brajan je sada bio šef.
Njih dvojica izgledali su preneraženo i kao da su nešto skrivili kad je Džudi ušla unutra. Shvatila je da mora da su pričali o njoj. Da učini da se osećaju još gore, rekla je:
„Da li vas prekidam u nečemu?"
„Razgovarali smo o zemljotresu", Brajan je rekao. „Jesi li čula vesti?"
„Naravno. Radim na tome. Upravo sam ispitala jednog seizmologa, koji kaže da takve predšokove nikad ranije nije video, ali je siguran da su veštački izazvani. Dao mi je kartu s tačnim koordinatama lokacije potresa. Planiram da ujutru odem u dolinu Ovens da potražim svedoke."
Dvojica ljudi značajno su se pogledali. Brajan je rekao:
„Džudi, niko ne može da izazove zemljotres."
„To ne znamo."
Marvin je dodao:
„I ja sam večeras razgovarao s dvojicom seizmologa i obojica su mi rekli da je to nemoguće."
„Naučnici nisu jedinstveni..."
Brajan je rekao:
„Mi mislimo da ova grupa nikad nije ni prošla pored doline Ovens. Čuli su za taj zemljotres i sad ga pripisuju sebi."
Džudi se namrštila.
„Ovo je moj zadatak", rekla je. „Otkud to da Marvin zove seizmologe?"
„Ovaj slučaj sve više dobija na značaju", objasnio je Brajan. Džudi je odjednom znala šta predstoji i srce joj se ispunilo besom usled nemoći. „Čak i ukoliko je Rajski čekić u stanju da učini ono što tvrdi, mada mi u to ne verujemo, oni mogu da dobiju i te kako veliki prokleti publicitet. Nisam siguran da ti možeš da izađeš na kraj s tim."
Džudi se borila da obuzda gnev.
„Ne možeš da me skineš sa zadatka bez razloga."
„O, imam ja razlog", rekao je. Sa stola je uzeo poruku sa faksa. „Juče si imala prepirku s jednim policajcem iz Patrolne službe kalifornijskih autoputeva. Zaustavio te je zbog prebrze vožnje. Prema onome što ovde piše, odbila si da sarađuješ i zloupotrebila si svoj položaj, a odbila si i da mu pokažeš dozvolu."
„Za boga miloga, pokazala sam mu značku!"
Brajan je to ignorisao. Džudi je shvatila da ga detalji baš i ne zanimaju. Jučerašnji incident s policajcem iz patrole bio je samo izgovor.
„Pripremam poseban odred koji će se baviti Rajskim čekićem", nastavio je. Nervozno je progutao pljuvačku, a onda agresivno izdigao bradu i rekao: „Zamolio sam Marvina da preuzme komandu. Tvoja pomoć mu neće biti potrebna. Skinuta si sa ovog slučaja."

9


Sveštenik je jedva poverovao da je to uradio.
Izazvao sam zemljotres. Stvarno jesam. Ja.
Dok je vozio kamion putem US 395, idući kući ka severu sa Melani pored sebe, te Zvezdom i Hrastom pozadi, u „kudi", dozvolio je da mu se mašta rasplamsa. U glavi je stvorio sliku prebledelog TV reportera kako saopštava vest da je Rajski čekić uradio ono što je i obećao; opšti metež na ulicama, ljudi uspaničeni zbog pretnje novim zemljotresom; a izbezumljeni guverner Robson ispred Kapitol Bildinga objavljuje zamrzavanje odluke o izgradnji novih elektrana u Kaliforniji.
Možda je to bilo suviše optimistički. Možda još nije vreme da ljudi počnu da paniče. Guverner neće odmah popustiti. Ali, u najmanju ruku biće primoran da stupi u pregovore sa Sveštenikom.
Šta će policija da uradi? Javnost će od njih očekivati da uhvate krivce. Guverner je pozvao FBI. Ali, oni nemaju pojma ko je Rajski čekić, a nemaju ni bilo kakvih indicija. Gotovo je nemoguće da obave posao koji se od njih očekivao.
Jedna loša stvar desila se danas i Sveštenik nije mogao a da ne brine o tome. Kad je Zvezda pozvala Džona Truta, nije razgovarala ni sa kim, već je ostavila poruku na telefonskoj sekretarici. Sveštenik bi je zaustavio u tome, ali, dok je shvatio šta se dešava, bilo je prekasno.
Nepoznati glas na traci ne može biti od velike koristi policajcima, razmišljao je. Bez obzira na to, više je voleo da nisu imali ni tako sićušan trag.
Iznenadilo ga je kad je shvatio da se svet ponaša kao da se ništa nije desilo. Automobili i kamioni prolazili su autoputem, ljudi su parkirali ispred „Burger Kinga", patrola je na autoputu zaustavila nekog mladića u crvenom „poršeu", ljudi iz službe održavanja potkresivali su grmlje pored puta. Trebalo je da su svi oni u šoku.
Počeo je da se pita da li se zemljotres zaista dogodio. Da li je on to možda sve doživeo u delirijumu, drogiran? Video ga je svojim očima, dubok procep koji se otvorio u zemlji u dolini Ovens zemljotres je, ipak, izgledao manje izvodljiv i moguć sada nego kad je bio samo ideja. Žarko je želeo da se dokaže u javnosti: izveštaj na vestima, na televiziji, slika na naslovnoj strani nekog časopisa, ljudi koji o tome pričaju u baru ili dok čekaju pred kasom u samoposluzi.
Tog kasnog popodneva, dok su bili na onoj strani granice koja pripada Nevadi, Sveštenik se zaustavio na benzinskoj pumpi. Za njim i Zvezda i Hrast u „kudi". Sveštenik i Hrast napunili su rezervoare, stojeći na zalazećem večernjem suncu, a Melani i Zvezda otišle su do ženskog toaleta.
„Nadam se da nas ima na vestima", nervozno je rekao Hrast.
Razmišljao je isto kao Sveštenik.
„Kako nas ne bi bilo?", odgovorio je Sveštenik. „Izazvali smo zemljotres!"
„Vlasti bi mogle da ćute o tome."
Kao i veliki broj starih hipika, Hrast je verovao da vlada kontroliše medije. Sveštenik je smatrao da je to teže nego što Hrast misli. Sveštenik je verovao u kolektivnu autocenzuru. Građani sami odbijaju da kupuju novine ili da gledaju one televizijske emisije koje se kose s njihovim predrasudama, jer su već siti tih gluposti.
Ipak, Hrastovo mišljenje ga je brinulo. Možda i nije toliko teško prikriti jedan mali zemljotres koji se dogodio na nekom usamljenom mestu.
Ušao je unutra da plati. Stresao se od klima-uređaja. Službenik je ispod kase držao uključen radio. Svešteniku je palo na um da bi mogao da čuje vesti. Pitao ga je koliko ima sati, a čovek za kasom je rekao da je pet do šest. Kad je platio, Sveštenik je otezao, pretvarajući se da pregleda neke časopise koji su stajali poredani i slušao je Bilija Poa Spirsa kako peva „Ševrolet iz '57". Melani i Zvezda zajedno su izašle iz toaleta.
Najzad su vesti počele.
Da bi im dao razlog da se još malo ovuda vrzmaju, Sveštenik je polako odabrao nekoliko čokoladica i odneo ih do kase i usput slušao vesti.
Prva je bila o venčanju dvoje glumaca koji su igrali susede u jednoj humorističkoj TV-seriji. Koga još boli dupe za to? Sveštenik je nestrpljivo slušao, lupkajući nogom. Onda je usledio izveštaj o predsednikovoj poseti Indiji. Sveštenik se ponadao da će ovaj tamo naučiti mantru. Službenik je izračunao cenu čokoladica i Sveštenik je platio. Sigurno će zemljotres biti sledeći? Ali, treća vest bila je o pucnjavi u nekoj školi u Čikagu.
Sveštenik je polako odšetao do vrata, a za njim Melani i Zvezda. Sledeća mušterija završila je sa točenjem goriva u svoj džip „rengler" i ušla da plati.
Najzad je spiker rekao: „Teroristička grupa koja se bori za zaštitu životne sredine, Rajski čekić, preuzela je odgovornost za izazivanje manjeg zemljotresa u dolini Ovens, u istočnoj Kaliforniji."
Sveštenik je prošaputao,
„To!" i trijumfalno udario pesnicom desne ruke po dlanu leve.
Zvezda je prosiktala:
„Mi nismo teroristi!"
Spiker je nastavio:
„Potres se dogodio upravo na dan kad je grupa zapretila da će ga izazvati, ali državni seizmolog Metju Bird porekao je da se ovaj ili bilo koji drugi zemljotres može izazvati ljudskom rukom."
„Lažov!", Melani je prigušeno rekla.
„Izjava je saopštena telefonom u udarnom programu Džona Truta, uživo na našoj stanici."
Baš kad je Sveštenik stigao do izlaza, zapanjio se kad je čuo Zvezdin glas. Ukopao se u mestu i pretrnuo. Govorila je:
„Mi ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država. Sada, kad znate da možemo da uradimo ono što kažemo, bolje vam je da ponovo razmotrite naš zahte Objavite zamrzavanje odluke o izgradnji novih elektrana u Kaliforniji. Imate sedam dana da odlučite."
Zvezda je eksplodirala:
„Isuse Hriste pa to sam ja!"
„Pssst!", umirivao ju je Sveštenik. Pogledao je preko ramena. Mušterija iz „renglera" nešto je govorila dok je službenik provlačio kreditnu karticu kroz aparat. Izgleda da ni jedan ni drugi nisu primetili Zvezdin ispad.
„Guverner Majk Robson nije odgovorio na najnoviju pretnju..."
Izašli su napolje. Zvezda je rekla:
„Bože! Emitovali su moj glas! Šta ću da radim?"
„Smiri se", reče Sveštenik. Ni on nije bio miran, ali se kontrolisao. Dok su prilazili kamionu, rekao je dubokim, razumnim tonom: „Niko izvan naše komune ne zna tvoj glas. Već dvadeset pet godina nisi se nikome izvan nje obratila sa više od par reči. A ljudi koji bi te se mogli setiti iz dana u Hejt-Ešberiju ne znaju gde sada živiš."
„Valjda si u pravu", Zvezda je rekla sumnjičavo.
„Jedini izuzetak za koji znam je Kostur. On bi mogao da čuje ovaj snimak i prepozna glas."
„On nas nikad ne bi izdao. Kostur je Pirinčar."
„Ne znam. Narkomani mogu svašta da urade."
„Šta je s ostalima kao što su Do i Rima?"
„Da, oni mogu biti problem", priznao je Sveštenik. U kućicama nije bilo radio-aparata, ali je postojao jedan u komuni u kamionetu koji je Do ponekad vozio. „Ako se to desi, jednostavno ćemo morati da i njih uključimo."
Ili da pristupimo rešenju koje smo primenili u slučaju Marija. Ne, ne bih to mogao da uradim ne Dou i Rimi. Ili bih možda mogao?
Hrast ih je čekao za volanom „kude".
„Hajde, ljudi, šta gnjavite?"
Zvezda mu je ukratko objasnila šta su čuli.
„Srećom, niko izvan komune ne zna moj glas oh, Isuse, upravo sam se setila nečega!" Okrenula se Svešteniku. „Službenik koji radi na uslovnim kaznama u šerifovoj kancelariji."
Sveštenik je opsovao. Naravno. Zvezda je razgovarala s njim, i to juče. Srce mu se steglo od straha. Ako je slušao radio i prisetio se Zvezdinog glasa, šerif i nekoliko pomoćnika mogli bi već da budu u komuni, čekajući da se Zvezda vrati.
Ali, možda nije slušao vesti. Sveštenik je morao to da proveri. Ali kako?
„Nazvaću šerifovu kancelariju", rekao im je.
„Ali, šta ćeš da kažeš?", pitala je Zvezda.
„Ne znam, smisliću nešto. Čekajte me ovde."
Ušao je unutra, uzeo sitan novac od službenika i otišao do govornice. Od kalifornijske službe informacija dobio je broj šerifa Silver Sitija i pozvao ga. Prisetio se imena onog službenika.
„Mogu li da govorim s gospodinom Viksom", rekao je.
Prijateljski glas je odgovorio:
„Bili nije ovde."
„Ali, juče sam se video s njim."
„Sinoć je avionom otišao u Nasau. Sad već leži na plaži, pijucka pivo i posmatra bikinije kako prolaze pored njega, srećno kuče. Vraća se za par nedelja. Može li neko drugi da vam bude od pomoći."
Sveštenik je spustio slušalicu. Isuse, kakav srećan splet okolnosti. Izašao je napolje.
„Bog je na našoj strani", rekao je ostalima.
„Šta je?", nestrpljivo je upitala Zvezda. „Šta se desilo?"
„Tip je sinoć otišao na odmor. Biće dve nedelje u Nasauu. Mislim da strane radio-stanice ne prenose Zvezdin glas. Bezbedni smo."
Zvezda je klonula od olakšanja.
„Bogu hvala za to."
Sveštenik je otvorio vrata kamiona.
„Vratimo se na drum", rekao je.
* * *

Bližila se ponoć kad je Sveštenik skrenuo seizmički vibrator na neravnu, krivudavu stazu koja je kroz šumu vodila do komune. Vratio je kamion na mesto gde su ga i ranije skrivali. Iako je bio mrak, a oni svi iscrpljeni, morao je da se uveri da su prekrili svaki centimetar vozila rastinjem, tako da je, iz ma kog ugla, bilo nemoguće ugledati ga iz vazduha. Onda su svi ušli u „kudu" da se prevezu preostalih kilometar i po.
Sveštenik je uključio radio u kolima da čuju ponoćne vesti. Ovog puta zemljotres je bio udarna vest.
„Naš šou Džon Trut, uživo danas je odigrao centralnu ulogu u produženoj drami Rajski čekić, terorističke grupe za zaštitu životne sredine, koja tvrdi da može izazvati zemljotrese", saopštio je uzbuđeni glas. „Pošto je zemljotres potresao dolinu Ovens, u istočnom delu Kalifornije, jedna žena, koja kaže da predstavlja ovu grupu, pozvala je Džona Truta i rekla da su oni izazvali potres."
Onda je u celini emitovana Zvezdina poruka.
„Sranje", promrmljala je Zvezda slušajući svoj glas.
Sveštenik nije mogao da se odupre osećaju da je bespomoćan. Iako je bio siguran da ovo neće pomoći policiji, ipak mu se nije sviđalo što je Zvezda bila na ovaj način izložena. Izgledala je zbog toga užasno povređena i on je žudeo za tim da uništi njene neprijatelje i učini je bezbednom.
Pošto su pustili traku spiker je rekao:
„Specijalni agent Radža Kan večeras je odneo snimak na analizu, koju će izvršiti stručnjaci Federalnog istražnog biroa za psiholingvistiku."
Ovo je Sveštenika pogodilo kao da ga je neko udario u stomak.
„Šta je sad ta psiholingvistika?", rekao je.
Melani je odgovorila:
„Nikad nisam čula tu reč, ali pretpostavljam da proučavaju jezik koji koristiš i iz njega izvlače zaključke o tvojoj psihologiji."
„Nisam znao da su toliko pametni", Sveštenik je zabrinuto rekao.
Hrast ga je tešio:
„Nemoj da te to muči, čoveče. Mogu da analiziraju Zvezdin um koliko im drago, to im neće dati njenu adresu."
„Pretpostavljam da neće."
Spiker je govorio:
„Još nema komentara guvernera Majka Robsona, ali je šef Biroa za San Francisko obećao konferenciju za novinare sutra ujutru. U ostalim vestima..."
Sveštenik je isključio radio. Hrast je parkirao pored Kosturovog vozila s luna-parkom. Kostur je prekrio kamion ogromnim komadom nepromočivog platna, da njime zaštiti slike u boji. Po tome se videlo da je planirao da se tu zadrži.
Sišli su niz brdo, pa kroz vinograd do sela. Kuhinja i zgrada u kojoj su smeštena deca bile su u mraku. Svetlost sveće videla se kroz Jabukin prozor patila je od nesanice i zato volela da čita do kasno a prijatni akordi dopirali su iz kuće u kojoj je bila Pesma. Ostale kućice su, međutim, bile neme i u mraku. Jedino je Duh, Sveštenikov pas, došao da ih pozdravi, veselo mašući repom na mesečini. Tiho su poželeli jedni drugima laku noć i odvukli se do svojih domova, suviše umorni da bi proslavljali svoj trijumf.
Noć je bila topla. Sveštenik je go legao na krevet i razmišljao. Nema guvernerovog komentara, ali ima konferencije za štampu FBI-ja ujutru. To ga je mučilo. Već kod ovog mesta u njihovoj igri, trebalo bi da guverner u panici govori, „FBI nije uspeo, ne smemo da dopustimo još jedan zemljotres, moram da razgovaram s ovim ljudima". Svešteniku je zadavala nelagodan osećaj činjenica da ne zna šta njegov neprijatelj smera. Uvek se probijao kroz život tako što je čitao ljude, shvatao šta zaista žele iz načina na koji gledaju prekrštaju ruke, smeše se i češkaju po glavi.
Pokušavao je da izmanipuliše guvernera Robsona, ali je išlo teško bez kontakta licem u lice. A šta FBI smera? Ima li kakvog značaja ono što pričaju za psiholingvističku analizu?
Morao je da sazna više. Nije mogao tek tako da leži ovde i čeka da protivnik povuče potez.
Pitao se da li da pozove guvernerovu kancelariju i pokuša da govori s njim. Da li će mu biti omogućeno da razgovara s guvernerom lično? A ako i bude, da li će bilo šta zaključiti? Moglo bi biti vredno pokušati. Međutim, nije mu se svideo položaj u kojem bi se našao. Predstavio bi se kao pokorni građanin koji želi privilegiju da razgovara s velikim čovekom. Sveštenikova taktika je bila da guverneru nametne svoju volju, a ne da moljaka za uslugu.
Onda mu je sinulo da bi mogao da ode na konferenciju za novinare.
Bilo bi opasno: ako bude otkriven, sve će biti izgubljeno.
Ali, privukla ga je ta ideja. U svojim ranim danima imao je običaj da se predstavlja kao novinski izveštač ili tako nešto. Njegova specijalnost bili su smeli poduhvati: krađa i uručivanje onog belog „linkolna" Prasećem Licu Rajliju; kad je izbo nožem detektiva Džeka Kasnera u toaletu bara „Plavo svetlo"; ponuda da otkupi prodavnicu alkoholnih pića u Četvrtoj ulici od Dženkinsonovih. Uvek je znao kako da izađe na kraj s takvim stvarima.
Možda bi mogao da se predstavi kao fotograf. Da pozajmi neki moderan fotoaparat od Pola Bila. Melani bi mogla da bude izveštač. Dovoljno je lepa da odvrati pažnju svakog FBI agenta od glavne stvari.
U koliko sati je konferencija za novinare?
Okrenuo se u krevetu, uvukao noge u sandale i izašao napolje. Po mesečini je otišao do Melanine kućice. Ona je sedela na ivici kreveta, gola, i češljala svoju dugu riđu j kosu. Kad je ušao, podigla je pogled i osmehnula se. Svetlost sveća isticala je konture njenog tela, stvarajući auru iza njenih lepih ramena, bradavica, kostiju njenog kuka i crvenih dlačica na mestu gde joj se račvaju butine. Taj prizor mu je oduzeo dah.
„Zdravo", rekla je. Bilo mu je potrebno par sekundi da se seti zašto je došao.
„Treba mi tvoj mobilni telefon", Objasnio je.
Napućila je usne. Nije to bila reakcija koju je želela od čoveka koji joj je sada došao, goloj. Namrštio joj se u stilu lošeg momka.
„Ali, mogao bih da te bacim na zemlju i silujem, pa onda da ti uzmem telefon."
Nasmešila se.
„U redu je, možeš prvo da telefoniraš."
Podigao je telefon, a onda oklevao. Melani je bila „glavna" celog dana i on je morao da se složi s tim jer je ona seizmolog; ali, sada je gotovo. Nije mu se sviđalo da mu ona da je dozvolu za bilo šta. Nije to bio odnos koji njih dvoje treba da imaju.
Ležao je na krevetu, još uvek držeći telefon i povukao Melaninu glavu do svojih prepona. Ona je oklevala, a onda radila ono što je on hteo. Par minuta ležao je tako, uživajući u tom osećaju. I Onda je nazvao službu informacija.
Melani je prestala, ali ju je on zgrabio za kosu i držao joj glavu na mestu. Oklevala je, kao da razmišlja da se pobuni; ali, posle jednog trenutka, nastavila je prekinuti posao.Tako je već bolje.
Sveštenik je dobio broj FBI-ja u San Francisku i otkucao ga.
Muški glas se javio:
„Federalni istražni biro."
Kao i uvek, Svešteniku se pojavila inspiracija.
„Ovde radio-stanica KCAR iz Karson Sitija, Dejv Horlok na vezi", rekao je. „Želeli bismo da sutra pošaljemo našeg izveštača na vašu konferenciju za štampu. Da li biste mi mogli reći adresu i vreme?"
„Poslali smo vam ih u telegramu", čovek je rekao.
Kopile lenjo.
„Nisam u kancelariji", Sveštenik je improvizovao. „Naš izveštač će možda morati da krene rano ujutru."
„To je u dvanaest sati, ovde u zgradi Biroa, na Aveniji Golden Gejt, broj 450."
„Da li nam je potrebna pozivnica, ili se naš momak može pojaviti i bez nje?"
„Nema pozivnica. Sve što mu je potrebno jeste obična akreditacija koju ima svaki novinar."
„Hvala na pomoći."
„Šta ste ono rekli, iz koje ste stanice?"
Sveštenik je spustio slušalicu.
Akreditacija. Kako to da nabavim?
Melani je zastala:
„Nadam se da nisu pratili odakle ovaj poziv dolazi."
Sveštenik je bio iznenađen.
„Zašto bi to radili?"
„Ne znam. Možda Biro rutinski proverava sve pozive."
Namrštio se.
„Mogu li to da rade?"
„Uz pomoć kompjutera, naravno da mogu."
„Pa, nisam se dovoljno dugo zadržao na liniji."
„Svešteniče, ovo nisu šezdesete, nije im potrebno vreme, kompjuter to čini u nanosekundama. Oni jednostavno treba da provere izveštaje o telefonskim računima i pronađu ko je vlasnik broja koji je pozvao u tri minuta do jedan noću."
Sveštenik nikada ranije nije čuo za reč „nanosekunda", ali je pretpostavio šta znači. Sada je bio zabrinut.
„Sranje", rekao je. „Mogu li da provale gde se nalaziš?"
„Samo dok je telefon uključen."
Sveštenik ga je brzo isključio. Unervozio se. Suviše često je danas bio iznenađivan: snimanjem Zvezdinog glasa, konceptom psiholingvističke analize, a sada i činjenicom da kompjuter može da pronađe odakle dolazi telefonski poziv. Postoji li možda još nešto što je propustio da predvidi?
Zavrteo je glavom. Razmišljao je na pogrešan, negativan način. Preterana opreznost i briga nikada nisu donosili ništa dobro. Maštovitost i dobri živci bili su njegova jača strana. Pojaviće se na konferenciji za štampu sutra, pričom sebi prokrčiti put i provaliti šta neprijatelj sprema.
Melani je legla na krevet, zatvorila oči i rekla:
„Bio je ovo dugačak dan."
Sveštenik je posmatrao njeno telo. Voleo je da gleda njene grudi. Dopadao mu se način na koji su se one pomerale dok je hodala, u ritmu, levo-desno. Uživao je da je gleda dok svlači džemper preko glave, a od tog pokreta joj se grudi podižu kao upereni pištolji. Voleo je da je gleda dok oblači brushalter i namešta dojke da joj se udobno smeste u korpe. Sada, dok je ležala na leđima, bile su neznatno spljoštene, štrcale su sa strane, a bradavice su bile mekane i opuštene.
Bilo mu je potrebno da pročisti svoj um od briga. Druga po redu najbolja stvar koju je mogao da uradi bila je da meditira. Prva je pred njim.
Čučnuo je nad njom. Kada joj je poljubio grudi, zadovoljno je uzdahnula, pomilovala ga po kosi, ali nije otvarala oči. Sveštenik je krajičkom oka uočio jedan pokret. Pogledao je prema vratima i ugledao Zvezdu, u purpurnoj svilenoj kućnoj haljini. Nasmejao se. Znao je šta ima na umu: radila je ovakve stvari i ranije. Podigla je upitno obrve. Sveštenik je klimnuo glavom u znak pristanka. Ušla je i tiho zatvorila vrata.
Sveštenik je sisao Melaninu ružičastu bradavicu, uvlačeći je polako usnama, a onda je dodirivao vrhom jezika da mu ponovo ispadne iz usta, ponavljajući ovo u ravnomernom ritmu. Ona je grcala od zadovoljstva.
Zvezda je odvezala svoju kućnu haljinu i pustila je da sklizne na pod, a onda je stajala i posmatrala, nežno dodirujući sopstvene grudi. Njeno telo bilo je drugačije od Melaninog. Koža joj je bila tamna, dok je Melanina bila bela, kukovi i ramena širi, dlačice tamne i guste, dok su Melanine bile crvenkastozlatne i nežne. Posle nekoliko trenutaka, savila se i poljubila Sveštenika u uvo, a onda je spustila ruku niz njegova leđa, duž kičme, pa između nogu, gladeći ga i stežući ga.
Počeo je ubrzanije da diše.
Polako, polako. Uživaj u ovom trenutku...
Zvezda je čučnula pored kreveta i počela da miluje Melanine grudi dok ih je Sveštenik lizao.
Melani je osetila da je sada nešto drugačije. Prestala je da dahće. Telo joj se steglo, a onda je otvorila oči. Kad je ugledala Zvezdu, ispustila je prigušeni vrisak. Zvezda se nasmejala i nastavila da je dodiruje.
„Tvoje telo je jako lepo", tiho je rekla. Sveštenik je zaneseno zurio dok se ona saginjala i stavljala Melaninu drugu dojku u usta.
Melani ih je oboje odgurnula, uspravljajući se.
„Ne!", rekla je.
„Opusti se", Sveštenik ju je smirivao. „U redu je, stvarno." Pogladio ju je po kosi.
Zvezda je milovala unutrašnjost Melanine butine.
„Dopašće ti se", rekla je. „Žena može da uradi neke stvari na mnogo bolji način od muškarca."
„Ne", rekla je Melani. Čvrsto je skupila noge.
Sveštenik je video da ovo neće ići. Osetio je uznemirenost. Voleo je da gleda kako Zvezda „napada" neku drugu ženu i izluđuje je od zadovoljstva. Ali, Melani je bila suviše uplašena. Zvezda je bila uporna. Ruka joj je klizila uz Melaninu butinu, a vrhovima prstiju lagano je dodirivala ćubicu crvenkastih dlačica.
„Ne!" Melani je udarila Zvezdu po ruci.
Udarac je bio jak i Zvezda je rekla:
„Uh! Zašto si to uradila?"
Melani ju je odgurnula i iskočila iz kreveta.
„Zato što si debela i stara i ja ne želim da vodim ljubav s tobom!"
Zvezda je dahtala, a Sveštenik se trgnuo.
Melani se stuštila do vrata i otvorila ih.
„Molim vas!", rekla je. „Ostavite me na miru!"
Na Sveštenikovo iznenađenje, Zvezda je počela da plače. Ogorčeno je viknuo:
„Melani!"
Pre nego što je Melani mogla da odgovori, Zvezda je izašla.
Melani je zalupila vratima. Sveštenik joj je rekao:
„Uh, dušo, to je bilo baš zločesto."
Ponovo je otvorila vrata.
„I ti možeš da ideš, ako misliš da treba. Ostavi me na miru!"
Sveštenik je bio zapanjen. Za dvadeset pet godina života u komuni niko mu nikada nije rekao da napusti kuću. Sada mu je prelepa, gola devojka naređivala da izađe, rumena od besa i uzbuđenja ili i jednog i drugog. Da poniženje bude veće, digao mu se kao jarbol za zastavu.
Da li ja to gubim dominaciju?
Ta misao ga je uznemirila. Mogao je uvek da ubedi ljude da čine ono što on želi, naročito ovde, u komuni. Bio je toliko zatečen da ju je skoro poslušao. Došao je do vrata bez ijedne reči.
Onda je shvatio da ne sme da se preda. Možda nikada neće ponovo steći dominaciju ako joj dozvoli da ga sada porazi. A Melani mu je bila potrebna da bude pod njegovom kontrolom. Ona je bila od suštinske važnosti za plan. Ne bi mogao da izazove još jedan zemljotres bez njene pomoći. Nije joj mogao dozvoliti da potvrdi svoju nezavisnost na ovaj način. Bila mu je suviše važna.
Kad je stigao do vrata, okrenuo se i pogledao je kako stoji gola, s rukama na bokovima. Šta je želela? Danas je, u dolini Ovens, ona bila glavna zbog svoje stručnosti i to ju je ohrabrilo da se sada ovako grozno ponaša. Ali, u dubini duše, nije želela da bude nezavisna da jeste, ne bi bila ovde. Više je volela da joj neko, ko ima moć, govori šta treba da radi. Zbog toga se i udala za svog profesora. Pošto ga je ostavila, zalepila se za još jednu autoritativnu ličnost, vođu komune. Večeras se pobunila zbog toga što nije želela da deli Sveštenika s drugom ženom. Verovatno se uplašila da će ga Zvezda odvojiti od nje. A poslednja stvar koju je želela bila je da Sveštenik sada ode.
Zatvorio je vrata. U tri koraka prešao je malu sobu i stao ispred nje. Još uvek je bila crvena od besa i teško je disala.
„Lezi", naredio joj je.
Izgledala je uplašeno, ali je legla na krevet.
„Raširi noge", rekao je.
U istoj sekundi ga je poslušala.
Legao je na nju. Kada je ušao u nju, ona je iznenada obavila ruke oko njega i čvrsto ga stegla. Brzo i namerno grubo, ulazio je u nju. Podigla je noge oko njegovog struka. Osećao je kako ga grize za rame. Bolelo ga je, ali mu se dopadalo. Otvorila je usta, teško dišući.
„Ah, jebi me", rekla je tihim, grlenim glasom. „Svešteniče, kučkin sine, volim te."
* * *

Kad se Sveštenik probudio, otišao je do Zvezdine kućice.
Ležala je na boku, otvorenih očiju, i zurila u zid. Kad je seo na krevet pored nje, počela je da plače. Usnama je dodirivao njene suze. Od toga mu se dizao.
„Razgovaraj sa mnom", promrmljao je.
„Da li si znao da Cvetak pušta Dastija da spava kod nje?"
Nije očekivao tako nešto. Kakve je to imalo veze?
„Nisam znao", rekao je.
„Ne dopada mi se to."
„Zašto?" Pokušao je da ne zvuči iznervirano. Juče smo izazvali zemljotres, a danas plačeš zbog dece? „To je, do đavola, mnogo bolje nego da krade postere filmskih zvezda u Silver Sitiju."
„Ali, ti imaš novu porodicu", pukla je.
„Šta sad to, do đavola, znači?"
„Ti i Melani i Cvetak i Dasti. Vi ste kao jedna porodica. A u njoj nema mesta za mene, ja se tu ne uklapam."
„Naravno da se uklapaš", rekao je. „Ti si majka mog deteta i žena koju volim. Kako možeš da se ne uklapaš?"
„Osećala sam se tako poniženo sinoć."
Pogladio je njene grudi preko pamučne spavaćice. Prekrila je njegovu ruku svojom i jako pritisnula njegov dlan o svoje telo.
„Cela ova grupa je naša porodica", rekao joj je. „Uvek je bilo tako. Mi ne patimo od primitivnih kompleksa da budemo tip porodice mama-i-tata-i-dvoje-dece". Ponavljao je pouke koje mu je ona davala pre mnogo godina. „Mi smo jedna velika porodica. Volimo celu grupu i svako brine o svakom drugom. Ovako, ne moramo da lažemo jedni druge, niti da lažemo sebe što se tiče seksa. Možeš ga imati sa Hrastom ili Pesmom, a ja ću i tada znati da je tebi još stalo do mene i našeg deteta."
„Ali, znaš šta, Svešteniče do sada niko nikada nije odbio ni tebe ni mene."
Nije bilo pravila o tome ko je s kim mogao imati seks, ali, naravno, niko nije morao da vodi ljubav s nekim ako to ne želi. Ipak, sada, kada je razmišljao o tome, Sveštenik se nije mogao setiti nijedne situacije u kojoj ga je neka žena odbila. Očigledno je isti slučaj bio i sa Zvezdom sve dok se Melani nije pojavila.
Panika mu je, poput jeze, prostrujala telom. Tako se osećao više puta tokom nekoliko proteklih nedelja. Bio je to strah da će se komuna raspasti, da će on izgubiti vlast i da je sve što voli u opasnosti. Izgledalo je kao da gubi ravnotežu, kao da je pod nepredviđeno počeo da se pomera, a čvrsto tlo odjednom postalo nesigurno i nepouzdano, isto kao što se dogodilo juče u dolini Ovens. Borio se da potisne svoju zebnju. Morao je da ostane hladnokrvan. Samo je on mogao zadržati lojalnost svih i držati ih zajedno. Morao je da ostane hladnokrvan.
Legao je na krevet pored nje i pogladio je po kosi.
„Sve će biti u redu", rekao je. „Guverneru Robsonu juče se od straha smrznulo govno. Učiniće ono što želimo, videćeš."
„Siguran si?"
Obema rukama ju je uhvatio za grudi. Osetio je kako se pali.
„Veruj mi", promrmljao je. Stisnuo se uz nju tako da je mogla da oseti njegovu erekciju.
„Vodi ljubav sa mnom, Svešteniče", rekla je.
Nevaljalo joj se nasmejao.
„Kako?"
Nasmejala mu se kroz suze.
„Kako god prokleto hoćeš."
Posle toga je zaspala. Ležeći pored nje, Sveštenik je brinuo o tome kako da reši problem akreditacije sve dok nije smislio rešenje. Onda je ustao. Otišao je u dečju spavaonicu i probudio Cvetka.
„Želim da ideš sa mnom u San Francisko", rekao je. „Obuci se." Kuhinja je bila prazna dok joj je on spremao tost i sok od pomorandže. Dok je jela, rekao je: „Sećaš se da smo razgovarali o tome da budeš pisac? I ti si mi rekla da bi volela da radiš za novine?"
„Da, za Tin", rekla je.
„Tačno."
„Ali, ti želiš da ja pišem poeziju i ostanem da živim ovde."
„Ja to i dalje želim, ali ćeš danas otkriti kako izgleda biti novinski izveštač."
Izgledala je srećno.
„Važi!"
„Vodim te na konferenciju za novinare koju organizuje Federalni biro."
„Federalni biro?"
„Moraš da radiš i takve stvari ako si izveštač."
Nabrala je nos jer je prema FBI-ju osećala odbojnost. Takav stav prema ljudima iz kriminalističke službe nasledila je od majke.
„U Tinu nikada nisam čitala o Federalnom birou."
„E, pa, Leonardo Dikaprio danas ne daje izveštaj za štampu, proverio sam."
Nacerila se, snebivajući se.
„Baš šteta."
„Ali, ako postavljaš pitanja koja bi postavljao reporter Tina, bićeš dobra."
Zamišljeno je klimnula glavom.
„0 čemu se radi na toj konferenciji?"
„O nekoj grupi koja tvrdi da je izazvala zemljotres. A sada, ne želim da svima ispričaš o tome. Mora biti tajna, važi?"
„Važi."
Pirinčarima će o tome ispričati kad se vrati, odlučio je.
,,U redu je da razgovaraš s mamom i Melani o tome, i sa Hrastom, i Pesmom, i Anet, i Polom Bilom, ali ni sa kim Više. To je zaista važno."
„Kapiram."
Znao je da je ovo bio suludi rizik. Ako stvari krenu loše, mogao bi sve izgubiti. Mogao bi pred svojom ćerkom čak da bude uhapšen. Moglo bi se završiti tako što bi to bio najgori dan u njenom životu. Ali, luckasti rizici uvek su bili njegov stil.
Kad je predložio da zasade vinovu lozu, Zvezda mu je stavila do znanja da su zemlju uzeli u zakup na samo godinu dana. Mogle bi im popucati kičme od kopanja i zasađivanja, a da nikada ne ugledaju plodove svog rada. Raspravljala je s njim o tome da bi trebalo da pregovaraju oko zakupa na deset godina, pre nego što počnu s radom. To jeste zvučalo razumno, ali je Sveštenik znao da bi to bilo fatalno. Ako bi zakasnili u startu, nikada to ne bi uradili. Ubedio ih je da prihvate taj rizik. Na kraju te godine, komuna je postala zajednica, a vlasti su obnavljale Zvezdin zakup godinu za godinom, sve do dana današnjeg.
* * *

Razmišljao je o tome da obuče mornarsko sivoplavo odelo. Ipak, ono je bilo toliko izašlo iz mode da bi bio sumnjiv u San Francisku, tako da je, kao i obično, obukao farmerke. Iako je bilo toplo, odabrao je majicu s kojom je uklopio flanelsku košulju veoma dugačku pozadi, koju je nosio preko pantalona. Iz kutije za alat izvadio je težak nož sa sečivom od deset centimetara u kožnim koricama, Zavukao ga je pozadi u opasač na farmerkama, gde ga je skrivala košulja.
Adrenalin mu je skočio dok je četiri sata vozio prema San Francisku. Imao je vizije kao u noćnim morama: kako ih hapse, njega odvode u ćeliju, Cvetak sedi sama u sobi za obrađivanje u štabu FBI-ja, gde je ispituju o roditeljima. Od straha mu je brujalo u glavi.
Stigli su u grad u jedanaest sati pre podne. Auto su ostavili na parkingu na Golden Gejtu. U dragstoru je Sveštenik kupio Cvetku beležnicu i dve olovke. Onda ju je odveo u kafić. Dok je pila gazirani sok, on je rekao,
„Odmah ću se vratiti", i izašao napolje.
Krenuo je prema Trgu Junion, osmatrajući lica prolaznika, tražeći čoveka koji liči na njega. Ulice su bile zakrčene ljudima koji su išli u kupovinu i mogao je da bira među hiljadu lica. Ugledao je čoveka mršavog lika i tamne kose kako gleda u jelovnik ispred restorana i na trenutak je pomislio da je pronašao svoju žrtvu. Od napetosti je bio zategnut kao žica, nekoliko sekundi ga je posmatrao, a onda se čovek okrenuo i Sveštenik je video da je njegovo desno oko zauvek zatvoreno nekakvom povredom.
Razočaran, krenuo je dalje. Nije bilo lako. Sretao je dosta tamnokosih muškaraca od četrdesetak godina, ali je većina bila deset do petnaest kilograma teža od Sveštenika. Ugledao je još jednog potencijalnog kandidata, ali je ovaj imao fotoaparat oko vrata. Turisti nisu bili podesni: Svešteniku je potreban neko ovdašnji. Ovo je jedan od najvećih tržnih centara na svetu, a subota je ujutru: ovde mora da postoji čovek koji liči na mene.
Proverio je koliko je sati: jedanaest i trideset. Vreme mu je isticalo.
Najzad, sreća mu se osmehnula: tip mršavog lica, od oko pedeset godina, s naočarima s velikim okvirima, brzog hoda. Nosio je sivoplave pantalone i zelenu polo košulju, ali je imao tamnu, iznošenu aktovku i izgledao je jadno.
Sveštenik je pretpostavio da ide u kancelariju da subotom nadoknadi ono što je propustio tokom nedelje. Sada mi je potreban njegov novčanik. Sveštenik je krenuo za njim iza Ugla, uzbuđen, vrebajući priliku.
Ja sam besan, ja sam očajan, ja sam luđak koji je pobeo iz bolnice, potrebno mi je dvadeset dolara da se ufiksam, mrzim ceo svet, želim da im prerežem svima grkljane i ubijem ih, ja sam lud, lud, lud...
Čovek je prošao pored parkirališta na kojem je stajao „kuda" i skrenuo u ulicu sa starim zgradama u kojima su bile kancelarije. Na trenutak, nikog nije bilo na vidiku. Sveštenik je izvadio nož, pritrčao mu, i rekao:
„Hej!"
Čovek se refleksno zaustavio i okrenuo.
Sveštenik ga je zgrabio za košulju, podigao nož do njegovog lica i povikao:
„DAJ MI SVOJ JEBENI NOVČANIK ! ILI ĆU TI PREREZATI JEBENO GRLO!"
Trebalo je da tip padne u nesvest od straha, ali nije. Isuse, ovo je neki čvrst momak. Na licu mu se, umesto straha, mogao videti bes. Gledajući ga pravo u oči, Sveštenik je pročitao šta piše u njima. Sam je, a nema pištolj.
Sveštenik je oklevao, odjednom uplašen. Sranje, ovo ne sme krenuti loše. Na tren je sve izgledalo kao ravnopravna borba. Obično obučen čovek sa aktovkom ide na posao subotom ujutru... možda je detektiv?
Ali, sada je bilo kasno da se predomišlja. Pre nego što je tip mogao i da se pomeri, Sveštenik ga je sečivom lako udario preko obraza, ispod naočara, zasecajući liniju od pet centimetara iz koje je počela da šiklja krv. Hrabrost ovog čoveka je isparila, a svaka pomisao da pruži otpor ga je napustila. Oči su mu se razrogačile od straha, a telo je počelo da se previja.
„U redu! U redu!", rekao je kreštavim, drhtavim glasom. Ipak nije pandur.
Sveštenik je urlao:
„ODMAH! ODMAH! DAJ MI GA, ODMAH!"
„U torbi mi je..."
Sveštenik mu je ščepao torbu iz ruke. U poslednjem trenutku odlučio je da mu uzme i naočare. Strgnuo mu ih je s lica, okrenuo se i otrčao. Na uglu se osvrnuo. Čovek je povraćao po trotoaru, i Sveštenik je skrenuo desno. Ispustio je nož u kantu za smeće i krenuo dalje. Na sledećem uglu zastao je kod nekog gradilišta i otvorio torbu. Unutra se nalazila jedna fascikla, sveska i nekoliko nalivpera, pakovanje papira koje je ličilo na zapakovan sendvič i kožni novčanik. Sveštenik je uzeo novčanik i bacio torbu preko ograde u kontejner.
Vratio se u kafić i seo kod Cvetka. Kafa mu je bila topla. Još nisam izgubio osećaj za ove stvari. Poslednji put sam to radio pre trideset godina, ali i dalje mogu da uplašim ljude tako da se useru od straha. Idemo dalje, Riki.
Otvorio je novčanik. U njemu su bili novac, kreditne kartice, poslovne kartice i nekakva kartica za identifikaciju s fotografijom. Sveštenik je izvadio poslovnu karticu i dodao je Cvetku.
„Moja kartica, madam."
Zakikotala se.
„Ti si Piter Šuberi iz firme 'Votkins, Kolfaks i Braun'."
„Ja sam pravnik?"
„Mislim da jesi."
Gledao je u fotografiju na identifikacionoj kartici. Bila je četvrtasta, snimljena u automatu za fotografisanje. Stara oko deset godina, pretpostavio je. Nije izgledala baš tačno kao Sveštenik, ali nije mnogo ličila ni na Pitera Šuberija. Takve su fotografije.
Ipak, Sveštenik je mogao malo da poradi na sličnostima. Šuberi je imao pravu, tamnu kosu, ali je bila kratka. Upitao ju je:
„Mogu li da pozajmim tvoju traku za kosu?"
„Naravno." Cvetak je izvadila iz kose gumenu traku i rastresla loknice oko lica. Sveštenik je učinio suprotno, pokupio je kosu prema potiljku i vezao je trakom. Onda je stavio naočare.
Pokazao je Cvetku fotografiju.
„Kako ti se dopada moj tajni identitet?"
„Hmm." Pogledala je poleđinu kartice. „S ovim možeš da uđeš u kancelariju u ovom gradu, ali ne i u banku u Ouklendu."
„Mislim da ću to moći da prebolim."
Nakezila se.
„Tata, gde si nabavio ovo?"
Podigao je jednu obrvu i rekao:
„Pozajmio sam."
„Ukrao si nekom iz džepa?"
„Tako nešto." Pročitao ju je. Pre je smatrala da je to pomalo nevaljalo nego pokvareno. Pustio ju je da misli ono što je želela. Pogledao je na zidni sat. Bilo je petnaest do dvanaest. „Jesi li spremna?"
„Naravno."
* * *

Kad su ušli u zgradu Biroa jedan preteći, sivi monolit od granita koji je zauzimao čitav blok prošli su kroz detektor za metal u foajeu i Sveštenik je osetio olakšanje što se otarasio noža. Čoveka iz obezbeđenja pitao je na kom se spratu nalazi FBI.
Popeli su se liftom do gore. Sveštenik se osećao kao da je na kokainu. Usled opasnosti postao je izuzetno pripravan. Ako se ovaj lift pokvari, mogu ga podići energijom sopstvene psihe. Shvatio je da je ispravno da bude pun samopouzdanja, možda čak i pomalo arogantan dok je igrao ulogu advokata.
Uveo je Cvetak u kancelariju FBI-ja i, prateći znake, u konferencijsku salu do koje su došli kroz foaje. Na dalekom kraju sale nalazio se sto s mikrofonima. Pored vrata su stajala četvorica ljudi, bili su visoki i izgledali snažno, nosili su kvalitetna poslovna odela, bele košulje i nenametljive kravate. Mora da su bili agenti.
Kad bi znali ko sam, upucali bi me bez razmišljanja.
Ostani hladnokrvan, Svešteniče oni ne mogu da čitaju misli, oni ne znaju ništa o tebi.
Bio je visok metar i osamdeset, ali su oni svi bili viši. Odmah je osetio da je među njima glavni jedan stariji čovek, čija je gusta seda kosa bila besprekorno začešljana na razdeljak. On je razgovarao sa nekim čovekom sa crnim brkovima. Dvojica mlađih ljudi su slušali, a na licu im je bio izraz pun poštovanja.
Mlada žena, koja je nosila malu tablu za pisanje, prišla je Svešteniku.
„Zdravo, mogu li vam pomoći?"
„Pa, nadam se da svakako možete", odgovorio je Sveštenik.
Agenti su ga primetili kada je progovorio. Mogao je da pročita njihovu reakciju. Kad su ugledali njegov konjski rep i farmerke, postali su oprezni; onda su ugledali Cvetak i ponovo se smekšali.
Jedan od mlađih ljudi je upitao:
„Da li je ovde sve u redu?"
Sveštenik je odgovorio:
„Zovem se Piter Šuberi, i radim kao advokat ovde u gradu, u firmi 'Votkins, Kolfaks i Braun'. Moja kćerka Florens urednik je školskih novina. Čula je na radiju za vašu konferenciju za štampu i poželela je da napiše članak za novine. Tako sam ja pomislio: hej, pa to je javna stvar, hajdemo tamo. Nadam se da nema nekih problema."
Svi su pogledali u tipa sede kose, potvrdivši Sveštenikovu intuiciju da je on glavni.
Nastupio je jedan strašan trenutak oklevanja.
Vraga, momak, ti nisi advokat! Ti si Riki Grejndžer koji je rasturao amfetamine po prodavnicama alkoholnih pića u Los Andelesu šezdesetih godina da li si ti umešan u ovo sranje oko zemljotresa? Pretresite ga, momci, i stavite i njegovoj devojčici lisice. Hajde da ih privedemo i otkrijemo šta znaju.
Sedokosi čovek je ispružio ruku i rekao:
„Ja sam pomoćnik specijalnog agenta na zadatku, Brajan Kinkejd, glavni u isturenom odeljenju Federalnog biroa u San Francisku."
Sveštenik se rukovao.
„Drago mi je što sam vas upoznao, Brajane."
„Iz koje firme ste rekli da ste, gospodine?"
„Votkins, Kolfaks i Braun."
Kinkejd se namrštio.
„Mislio sam da su oni brokeri za nekretnine, a ne advokati."
Oh, sranje.
Sveštenik je klimnuo glavom i pokušao da se osmehne i razuveri ga.
„To je tačno, a moj posao je da ih držim dalje od nevolja." Postojala je neka fraza za advokata koji je zaposlen u kompaniji. Sveštenik je pretražio svoje sećanje i pronašao je. „Ja sam unutrašnji savetnik u kompaniji."
„Da li biste nam mogli pokazati nekakvu legitimaiju?"
„Oh, svakako." Otvorio je ukradeni novčanik i izvadio karticu s fotografijom Pitera Šuberija. Zadržao je dah.
Kinkejd ju je pogledao, a onda proverio sličnost sa Sveštenikom. Sveštenik je pretpostavio da ovaj razmišlja: Mogao bi biti on... Vratio mu je legitimaciju. Sveštenik je ponovo udahnuo vazduh.
Kinkejd se okrenuo prema Cvetku.
„U koju školu ideš, Florens?"
Svešteniku je srce zalupalo. Samo izmisli nešto, mala.
„Mmm..." Cvetak je oklevala. Sveštenik samo što nije odgovorio umesto nje, ali ona se snašla: „Srednja škola 'Ajzenhauer'."
Sveštenik je osetio ponos. Nasledila je njegov kliker. U slučaju da se dogodi da Kinkejd poznaje škole u San Francisku, dodao je:
„To je u Ouklendu."
Kinkejd je izgledao zadovoljno.
„Pa, bili bismo oduševljeni ako bi nam se pridružila, Florens", rekao je.
Uspeli smo!
„Hvala vam, gospodine", rekla je.
„Da li imaš nekih pitanja na koja ti sada mogu odgovoriti, pre nego što počne konferencija za novinare?"
Sveštenik je vodio računa o tome da suviše ne pripremi Cvetka. Ako bi bila stidljiva i spetljala se oko pitanja, to bi izgledalo prirodno, provalio je; ako bi, međutim, bila previše staložena i izgledala dobro pripremljena, možda bi izazvala sumnju. Sada je on osećao uznemirenost umesto nje i suzbio je svoju roditeljsku potrebu da iskorači i da joj kaže šta da radi. Ujeo se za usnu. Otvorila je svesku.
„Da li ste vi glavni u istrazi?"
Sveštenik se malo opustio. Dobro će se snaći.
„Ovo je samo jedan od mnogih zadataka koje ja moram da nadgledam", rekao je Kinkejd. Prstom je pokazao na čoveka sa crnim brkovima. „Specijalni agent Marvin Hejz direktno je angažovan na ovom zadatku."
Cvetak se okrenula prema Hejzu.
„Mislim da bi škola želela da čuje kakva ste vi osoba, gospodine Hejz. Mogu li vam postaviti nekoliko ličnih pitanja?"
Sveštenik je bio šokiran kada je osetio nagoveštaj koketiranja u načinu na koji je ona podigla glavu i nasmešila se Hejzu. Ona je suviše mlada da flertuje s odraslim muškarcima, za ime boga!
Ali, Hejz se upecao. Izgledao je zadovoljno i rekao:
„Naravno, možeš da počneš."
„Da li ste oženjeni?"
„Da. Imam dvoje dece, dečaka tvojih godina i devojčicu, nešto mlađu."
„Da li imate neki hobi?"
„Skupljam znamenite predmete vezane za boks."
„Baš neobično." ,
„Pretpostavljam da jeste."
Sveštenik je u isto vreme bio i zadovoljan i razočaran spontanošću s kojom se Cvetak uklopila u ovu ulogu. Ona je dobra u ovome. Do đavola, nadam se da je nisam sve ove godine odgajao da postane novinar za neke jeftine novine.
Proučavao je Hejza dok je odgovarao na bezazlena Cvetkova pitanja. Ovo je bio njegov suparnik. Hejz je bio brižljivo, konvencionalno obučen. Njegovo žućkastosmeđe, lagano odelo, bela košulja i tamna svilena kravata, verovatno kupljeni kod „Braće Bruks". Nosio je crne cipele visokog sjaja sa čvrsto zavezanim pertlama. Kosa i brkovi bili su mu uredno potkresani.
Da, Sveštenik je osetio da je ovaj ultrakonzervativni izgled bio lažan. Kravata je suviše upadljiva, na malom prstu desne ruke nosio je previše glomazan prsten s rubinom, a brkovi su imali pomalo vulgarnu notu. Sveštenik je takođe mislio da američki braman, kog je Hejz pokušavao da oponaša, ne bi bio tako obučen subotom ujutru, čak ni za konferenciju za novinare.
„Koji je vaš omiljeni restoran?", Cvetak je upitala.
„Mnogi od nas odlaze u 'Everton', koji je zaista nešto više od obične kafane."
Konferencijska sala punila se muškarcima i ženama s notesima i diktafonima, fotografi su bili natovareni kamerama i blicevima, radio-reporteri nosili su ogromne mikrofone, a par televizijskih ekipa vuklo je ručne kamere. Dok u ulazili, mlada žena s tablom u ruci zamolila ih je da se upišu u knjigu. Sveštenik i Cvetak su to, izgleda, zaobišli. Bio je zahvalan. Ni kada bi morao da time spase sebi život, ne bi umeo da napiše „Piter Šuberi".
Kinkejd, šef, dodirnuo je Hejza za lakat.
„Sada se moramo pripremiti za konferenciju, Florens. Nadam se da ćeš stati da čuješ šta imamo da objavimo."
„Da, hvala vam", rekla je.
Sveštenik je dobacio:
„Bili ste stvarno jako ljubazni, gopodine Hejz. Florensini nastavnici biće zaista zahvalni."
Agenti su se pomerili do stola na udaljenom kraju prostorije. Bože moj, prevarili smo ih. Sveštenik i Cvetak sedeli su u pozadini i čekali. Sveštenikova napetost se stišala. Stvarno je uspeo da se izvuče.
Znao sam da mogu.
Još nije dobio neke važne informacije, ali, čuće ih kada budu zvanično objavljene za štampu. Ono što je do sada imao bilo je to da je osetio ove ljude s kojima ima posla. Bio je razuveren onim što je saznao. Ni Kinkejd ni Hejz nisu odavali utisak da su baš sjajni. Izgledali su kao obični policajci koji neprestano rade, ona vrsta policajaca čiji se posao sastoji iz dosadnih rutinskih poslova i povremene korupcije. Imao je malo razloga da ih se plaši.
Kinkejd je ustao i predstavio se. Zvučao je samouvereno, ali pomalo previše. Možda nije dugo šef. Rekao je:
„Voleo bih da počnem time što ću razjasniti jednu stvar. Federalni istražni biro ne veruje da je jučerašnji zemljotres izazvala teroristička grupa."
Blicevi su sevnuli, diktafoni zazujali, a reporteri su počeli da hvataju beleške. Sveštenik je pokušavao da sakrije bes. Ta kopilad i dalje je odbijala da ga shvati ozbiljno!
„Takođe, ovo je mišljenje i državnog seizmologa, koji je, čini mi se, ovog jutra na raspolaganju za intervjue u Sakramentu."
Šta treba da učinim da bih vas ubedio? Pretio sam vam zemljotresom, onda sam to ispunio, a vi i dalje ne verujete da sam ja to učinio! Moram li da ubijam ljude, pa da onda počnete da me slušate?
Kinkejd je nastavio:
„Ipak, upućena je teroristička pretnja i Biro namerava da uhvati ljude koji su je poslali. Našu istragu vodi specijalni agent Marvin Hejz. Imaš reč, Marvine."
Hejz je ustao. Bio je nervozniji od Kinkejda, Sveštenik je to odmah uočio. Mehanički je čitao pripremljenu izjavu.
„Agenti FBI-ja jutros su ispitali svih pet zaposlenih u Kampanji Zelenih za Kaliforniju. Zaposleni dobrovoljno sarađuju s nama."
Sveštenik je bio zadovoljan. Naveo ih je na lažni trag, a federalci su ga sledili.
Hejz je nastavio:
„Agenti su takođe posetili štab Kampanje, ovde u San Francisku, i pregledali dokumente i podatke u kompjuteru."
Sveštenik je pretpostavio da su, u jurnjavi za nekakvim tragom, pročešljavali spisak adresa te organizacije.
Nastavio je da govori, ali se ponavljao. Okupljeni novinari postavljali su pitanja koja su dodavala detalje i bacala svetlost na informacije, ali osnovna priča se nije promenila. Sveštenikova napetost ponovo je rasla dok je nestrpljivo čekao priliku da ode, a da ne ispadne sumnjiv. Bio je zadovoljan što je istraga FBI-ja tako daleko od pravog puta oni još nisu došli do njegovog drugog lažnog traga ali je osećao bes što su i dalje odbijali da poveruju u njegove pretnje.
Konačno je Kinkejd priveo sednicu kraju, a novinari su i počeli da ustaju i da pakuju svoju opremu.
Sveštenik i Cvetak krenuli su prema vratima, ali ih je zaustavila ona žena s tablom u rukama, nasmejala se živahno t rekla:
„Mislim da mi se vas dvoje niste potpisali, jesam li u pravu?" Dodala je Svešteniku knjigu i olovku." Samo stavite svoja imena i organizaciju koju predstavljate."
Sveštenik se sledio od straha.
Ne umem, ne umem! Ne paniči. Opusti se.
Lej, tor, pur-doj-kor...
„Gospodine? Hoćete li mi, molim vas, potpisati?"
„Naravno." Sveštenik je uzeo knjigu i olovku. Onda ih je dodao Cvetku. „Mislim da bi Florens trebalo da nas potpiše ona je novinar", rekao je, podsećajući je na njeno lažno ime. Palo mu je na pamet da je ona možda zaboravila ime škole koju je navodno pohađala. „Napiši svoje ime i Srednja škola 'Ajzenhauer'."
Cvetak nije ni trepnula. Upisala se u knjigu i dodala je ženi.
Sada, za ime boga, možemo ići?
„I vi, gospodine, molim vas", insistirala je žena i dodala knjigu Svešteniku.
Nerado ju je uzeo. A šta sad? Ako samo naškraba potpis, možda će ga zamoliti da čitko, štampanim slovima ispiše svoje ime: to mu se i ranije dešavalo. Ali, možda je jednostavno mogao da odbije i izađe. Ona je bila samo sekretarica. Dok je oklevao, čuo je Kinkejdov glas.
„Nadam se da ti je ovo bilo zanimljivo, Florens." Kinkejd je agent njegov posao je da bude sumnjičav.
„Da, gospodine, svakako", Cvetak je učtivo rekla, i, Sveštenik je počeo da se preznojava.
Nažvrljao je nešto na mestu gde je trebalo da napiše svoje ime. Onda je zatvorio knjigu pre nego što ju je dodao ženi.
Kinkejd se obratio Cvetku:
„Hoćeš li se setiti da mi poišalješ kopiju tvog školskog lista kada bude odštampan?"
„Da, naravno."
Hajdemo, hajdemo!
Ona žena je otvorila knjigu i rekla:
„Oh, gospodine, izvinite, hoćete li biti ljubazni da napišete svoje ime ovde štampanim slovima? Bojim se da vaš potpis nije u potpunosti čitak."
Šta ću sada da radim?
„Biće ti potrebna moja adresa", Kinkejd je dodao i izvadio vizitkarticu iz unutrašnjeg džepa sakoa. „Evo, izvoli."
„Hvala."
Sveštenik se setio da Piter Šuberi ima vizitkartice. To je rešenje hvala bogu! Otvorio je novčanik i pružio ženi vizitkarticu.
„Moj rukopis je očajan ovo vam može biti od koristi", rekao je. „Moramo da požurimo." rukovao se sa Kinkejdom. „Bili ste odlični. Pobrinuću se da se Florens seti da vam pošalje isečak iz novina."
Izašli su iz sale.
Prošli su kroz foaje i stali da sačekaju lift. Sveštenik je zamišljao kako Kinkejd dolazi za njima sa pištoljem u ruci i govori, „Koji to advokat ne ume da napiše svoje prokleto ime, seronjo?" Ali, lift je stigao i oni su izašli iz zgrade na čist vazduh.
Cvetak je rekla:
„Ja imam najluđeg oca na svetu."
Sveštenik joj se nasmešio.
„To je tačno."
„Zašto smo se predstavili pod lažnim imenima?"
„Pa, ne volim da takve svinje saznaju moje pravo ime", rekao je. Ona će to prihvatiti kao odgovor, pomislio je. Znala je šta njeni roditelji misle o policajcima.
Ali, rekla je:
„Pa, vidiš, ljuta sam na tebe zbog toga."
Namrštio se.
„Zašto?"
„Nikada ti neću oprostiti što si me nazvao Florens", našalila se.
Sveštenik se na trenutak upiljio u nju, a onda su oboje prsli u smeh.
„Hajdemo, dete", nežno je rekao. „Hajdemo kući."

10


Džudi je sanjala da sa Majklom Kerkasom šeta obalom, dok njegove bose noge ostavljaju pravilne, lepo oblikovane tragove po mokrom pesku.
U subotu ujutru radila je kao ispomoć na časovima opismenjavanja za mlade osuđenike. Cenili su je zbog toga što je nosila pištolj. U crkvenom holu sedela je pored sedamnaestogodišnjeg siledžije, pomažući mu da vežba da napiše datum, nadajući se da će ovo nekako umanjiti verovatnoću da će, za deset godina, morati da ga uhapsi.
Popodne se odvezla nedaleko od Boove kuće, do prodavnice „Gala hrana" na bulevaru Gijari.
Uobičajeni subotnji rutinski poslovi nisu je umirili. Bila je besna na Brajana Kinkejda što ju je skinuo sa slučaja Rajskog čekića, ali nije mogla ništa da učini da to promeni, pa je marširala kroz prolaze između rafova pokušavajući da skrene misli na ,,čui ahoj,, čips, „rajsaroni" poslasticu s pirinčem i kuhinjske krpe sa žutim šarama marke „dekor kolekcija". Pored police na kojoj su stajale cerealije za doručak pomislila je na Majklovog sina, Dastija, i kupila iste, „kepenkranč" pahuljice koje je jela kod njih.
Ali, misli su joj se vraćale na nerešeni slučaj. Da li stvarno tamo negde postoji neko ko može da izazove zemljotrese? Ili sam ja blesava?
Kad se vratila kući, Bo joj je pomogao da raspakuje namirnice raspitujući se o tome kako teče istraga.
„Čujem da je Marvin Hejz izvršio raciju u Kampanji Zelenih za Kaliforniju."
„To mu nije mnogo pomoglo", primetila je. „Oni su svi čisti. Radža ih je ispitivao u utorak. Dvojica muškaraca i tri žene, svi preko pedeset godina. Nemaju dosijee u policiji ni za prekoračenje brzine i nikakve veze ni s jednom sumnjivom osobom. Ako su oni teroristi, ja sam Konan."
„Televizijske vesti javljaju da su pod prismotrom."
„Tačno. Napravljen je spisak svih koji su ih ikada pozvali zbog informacija, uključujući i Džejn Fondu. Ima osamnaest hiljada imena i adresa. Sada Marvinov tim mora da proveri svako ime na Biroovom kompjuteru i vidi koga vredi ispitivati. Možda će biti potrebno i mesec dana."
Začulo se zvono na vratima. Džudi je otvorila i ugledala Sajmona Speroua. Bila je iznenađena, ali prijatno.
„Hej, Sajmone! Hajde, uđi!"
Nosio je crne biciklističke bermude i „uličarsku" majicu, „najki" patike i naočare za sunce s drškama koje idu skroz oko glave. Nije, međutim, došao biciklom: njegova smaragdnozelena „honda del sol" sa spuštenim krovom bila je parkirana na trotoaru. Džudi se pitala šta bi njena majka pomislila o Sajmonu. „Fin momak", možda bi rekla, i „Ne baš muževan, doduše."
Bo se rukovao sa Sajmonom, a onda krišom uputio Džudi pogled kojim kao da je hteo da kaže: Ko je, do đavola, ovaj pacijent? Džudi ga je zapanjila rečima:
„Sajmon je jedan od najboljih lingvističkih analitičara u Birou."
Nekako zadubljen u misli, Bo je izjavio:
„Pa, Sajmone, jako mi je drago što sam te upoznao."
Sajmon je nosio kasetu i kovertu od čvrstog braon papira.
„Doneo sam ti moj izveštaj u vezi sa snimkom Rajskog čekića."
„Skinuta sam sa slučaja", rekla je Džudi.
„Znam, ali sam mislio da si još zainteresovana. Glasovi sa snimka nažalost se ne podudaraju ni sa jednim iz naše akustične arhive."
„Znači, nemamo imena."
„Nemamo, ali imamo mnogo drugih zanimljivih stvari."
To je podstaklo Džudino interesovanje.
„Rekao si 'glasovi'. Ja sam čula samo jedan."
„Ne, ima ih dva." Sajmon je pogledao unaokolo i ugledao Boov radio-kasetofon na kuhinjskoj polici. On je obično korišćen za slušanje albuma Najveći hitovi braće Everli. Ubacio je kasetu.
„Daj da ti objasnim šta je na traci."
„Volela bih, ali to je sada slučaj koji vodi Marvin Hejz."
„U svakom slučaju, hteo bih da čujem tvoje mišljenje."
Džudi je tvrdoglavo zavrtela glavom.
„Trebalo bi prvo da razgovaraš s Marvinom."
„Znam šta mi govoriš. Ali, Marvin je jebeni kreten, znaš li koliko je prošlo otkad je poslednji put strpao nekog lošeg momka u zatvor?"
„Sajmone, ako pokušavaš da me ubediš da iza Kinkejdovih leđa ponovo radim na ovom slučaju, zaboravi!"
„Saslušaj me, je l' važi? Neće ti ništa smetati da čuješ." Sajmon je pojačao ton i pustio kasetu.
Džudi je uzdahnula. Očajnički je žudela da sazna šta je Sajmon otkrio u vezi s Rajskim čekićem. Ali, ako bi Kinkejd shvatio da je prvo pričao s njom, pa tek onda s Marvinom, nagrabusili bi.
Ženski glas je saopštio:
„Ovde Rajski čekić s porukom za guvernera Majka Robsona."
Sajmon je zaustavio traku i pogledao u Boa.
„Kakvu sliku ste stvorili u glavi kad ste prvi put ovo čuli?"
Bo se iskezio.
„Stvorio sam sliku krupne žene, oko pedeset godina, sa širokim osmehom. Nekako seksi. Pomislio sam kako bih voleo da je" pogledao je u Džudi i završio rečenicu „upoznam."
Sajmon je klimnuo glavom.
„Možete se pouzdati u svoje instinkte. Ljudi koji nisu obučavani za to mogu mnogo toga da kažu o govorniku i kada ga ne vide. Gotovo uvek znate da li slušate ženu ili muškarca, naravno. Ali, isto tako možete da kažete i koliko su stari i najčešće možete da procenite njihovu visinu i građu prilično precizno. Ponekad možete čak i da pretpostavite kakvo im je zdravstveno stanje."
„U pravu si", rekla je Džudi. Uprkos svemu, bila je zaintrigirana. „Kad god čujem glas preko telefona, stvorim sliku te osobe, čak i kad slušam snimljenu poruku."
„To je zbog toga što glas dolazi iz tela. Visina tona, jačina, rezonanca, promuklost, sve glasovne karakteristike izazvane su nekom fizičkom osobinom. Visoki ljudi imaju duži glasovni sistem, stari ljudi imaju očvrslo tkivo i hrskavica im škripi, bolesni ljudi imaju upaljena grla."
„To ima smisla", priznala je Džudi. „Jednostavno, nikad ranije o tome nisam razmišljala."
„Moj kompjuter registruje iste znake kao i ljudi, ali je još precizniji." Sajmon je izvadio otkucani izveštaj iz koverte koju je doneo. „Ova žena ima između četrdeset sedam i pedeset dve godine. Visoka je, ima bar metar i osamdeset. Natprosečne je težine, ali nije gojazna: verovatno je samo krupne građe. Pije i pušač je, ali je, uprkos tome, zdrava."
Džudi je bila zabrinuta, ali uzbuđena. Iako bi više volela da Sajmon nije ni počeo s tim, bila je oduševljena mogućnošću da sazna nešto o misterioznoj ženi koja stoji iza tog glasa.
Sajmon je pogledao u Boa.
„A vi ste u pravu za široki osmeh. Ona ima veliku usnu duplju i govor joj je podlabijalizovan ne skuplja usne kad govori."
„Sviđa mi se ova žena", rekao je Bo. „Da li kompjuter kaže da je dobra u krevetu?"
Sajmon se nasmejao.
„Razlog zbog kojeg mislite da je ona seksi jeste taj što joj je glas pomalo šaptav. To može da bude znak seksualnog uzbuđenja. Ali, kad je to stalna karakteristika, ne mora obavezno da ukazuje na seksualnost."
„Mislim da nisi u pravu", pobunio se Bo. „Seksi žene imaju seksi glasove."
„A imaju ih i teški pušači."
„U redu, i to je istina."
Sajmon je premotao traku na početak.
„A sada saslušajte njen naglasak."
Džudi se usprotivila.
„Sajmone, mislim da ne bi trebalo..."
„Samo saslušajte. Molim vas!"
„U redu u redu."
Ovog puta, pustio je prve dve rečenice.
„Ovde Rajski čekić s porukom za guvernera Majka Robsona. Sranje, nisam očekivala da ću da razgovaram s kasetofonom."
Zaustavio je traku.
„Naglasak je severnokalifornijski, naravno. Ali, jeste li zapazili još nešto?"
Boje ubacio:
„Ona je iz srednje klase."
Džudi se namrštila.
„Meni je zvučala kao da je iz više klase."
„Oboje ste u pravu", Sajmon je rekao. „Njen naglasak je različit u prvoj i u drugoj rečenici."
„Je li to neobično?", upita Džudi.
„Ne. Većina nas dobija svoj osnovni naglasak od socijalne grupe s kojom smo rasli, a onda ga kasnije u životu modifikujemo. Obično ljudi pokušavaju da se izdignu: prosti ljudi iz radničke klase pokušavaju da zvuče kao da su imućniji, a novokomponovani bogataši nastoje da pričaju kao da potiču iz neke stare loze. Povremeno se dešava i suprotno: političar iz aristokratske porodice može da učini svoj naglasak više narodskim, da zvuči kao čovek iz naroda, raz'meš šta 'oću ti rečem?"
Džudi se osmehnula.
„Mo'š se kladiš?"
„Naučeni naglasak koristi se u formalnim situacijama", Sajmon je rekao dok je ponovo premotavao traku. „To dolazi u obzir kad je govornik staložen. Ali, kad smo pod stresom, mi se vraćamo modelu našeg govora iz detinjstva. Je l' u redu ovo do sada?"
Bo je rekao:
„Naravno."
„Ova žena je pokvarila svoj govor. Želi da govori prostije nego što je za nju primereno."
Džudi je bila fascinirana.
„Misliš da je ona nešto kao Peti Herst?"
„Što se te oblasti tiče, da. Počinje uvežbanom formalnom rečenicom, izgovorenom glasom prosečne osobe. Sada, u govoru Amerikanaca, što višoj klasi pripadate, jače izgovarate slovo 'r'. Imajte to na umu dok slušate kako izgovara reč 'guverner'."
Džudi je htela da ga zaustavi, ali je bila suviše zainteresovana. Žena na traci je rekla:
„Ovde Rajski čekić s porukom za guvernera Majka Robsona."
„Čujete kako guta glas 'r', zar ne? Ovo je ulični govor. Ali, slušajte sledeći deo. Glas s telefonske sekretarice nije očekivala i, tako zatečena, ona govori prirodno."
„Sranje, nisam očekivala da ću da razgovaram s kasetofonom."
„Iako kaže 'sranje', ona izgovara reč 'kasetofon' veoma korektno. Prost čovek rekao bi 'kas'tofon', ne vodeći računa o naglasku. Prosečna osoba višeg obrazovanja obratila bi pažnju samo na primarni, ne i na sekundarni akcenat. Samo izuzetno otmeni ljudi izgovaraju reč 'kasetofon' ovako kako to ona čini, akcentujući je pažljivo i pravilno."
Bo je bio impresioniran:
„Ko bi pomislio da možeš toliko stvari da otkriješ iz samo dve rečenice?"
Sajmon se osmehnuo. Izgledao je zadovoljno.
„Ali, jeste li uočili nešto u vezi s njenim rečnikom?"
Bo je zavrteo glavom.
„Ništa na šta bih mogao da uperim prstom."
„Šta je to kasetofon?"
Bo se nasmejao.
„Jedan aparat, veličine manjeg kofera, s dva kalema na vrhu. Imao sam jedan u Vijetnamu Grundigov."
Džudi je videla na šta Sajmon cilja. Termin „kasetofon" bio je zastareo. Aparat koji oni koriste u današnje vreme zove se kasetni dek. Glasovna poruka snimljena je na hard disku kompjutera.
„Ona živi izmeštena u vremenu", Džudi je rekla. „Ponovo me vraća na onu pomisao o Peti Herst. A šta se s njom, zapravo, dogodilo?"
Bo se prisećao:
„Odslužila je svoje, izašla iz zatvora, napisala knjigu i pojavila se na Džeraldu. Dobrodošli u Ameriku."
Džudi je ustala.
„Ovo je bilo fascinantno, Sajmone, ali mi nije prijatno zbog toga. Mislim da bi sada trebalo da odneseš svoj izveštaj Marvinu."
„Želim da vam pokažem još jednu stvar", insistirao je. Pritisnuo je dugme za premotavanje unapred.
„Stvarno..."
„Samo čujte ovo."
Ženski glas je rekao:
„Dogodio se u dolini Ovens nešto malo posle dva, možete da proverite." Čula se manja buka u pozadini, a ona je oklevala.
Sajmon je pritisnuo dugme za pauzu.
„Pojačao sam to čudno, slabo mrmljanje. Evo ga izrekonstruisanog."
Otpustio je dugme za pauzu. Džudi je začula muški glas, iskrivljen zbog jakog šuštanja u pozadini, ali dovoljno jasan da se razume:
„Mi ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država." Buka iz pozadine zvučala je sada normalno, a ženski glas je ponovio: „Mi ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država." Nastavila je: „Sad, kad znate da možemo da uradimo ono što kažemo, bolje da ponovo razmotrite naš zahtev."
Sajmon je zaustavio traku. Džudi je glasno razmišljala:
„Govorila je reči koje joj je on dao, nešto je zaboravila, pa ju je on podsetio."
Bo je rekao:
„Nije li vam možda palo na pamet da je onu prvu poruku na Internetu diktirao ovaj prosti tip, a kucala neka obrazovana žena?"
„Da", potvrdio je Sajmon. „Ali, ovo je drugačija žena starija."
„Znači", Bo se obrati Džudi, „sad počinjete da stvarate profile ova tri nepoznata lica."
„Ne, ja ne", rekla je. „Ja sam skinuta s ovog slučaja. Daj, Sajmone, znaš da ovo može da me uvali u još veću nevolju."
„Okej." Izvadio je traku iz aparata i ustao. „U svakom slučaju, rekao sam ti sve što je bitno. Obavesti me ako otkriješ nešto briljantno što mogu da ponudim 'Bensedinu' Marvinu." Džudi ga je ispratila do vrata. „Odneću izveštaj odmah u kancelariju Marvin je verovatno još tamo", rekao je. „Onda idem da spavam. Celu noć sam radio na ovome." Ušao je u svoj sportski auto i odmaglio.
Kad se vratila, Bo je, zamišljen, pripremao zeleni čaj.
„Znači, ovaj uličar pametnjaković ima tuce prvoklasnih dama koje slušaju šta im on diktira."
Džudi je klimnula glavom.
„Mislim da znam na šta misliš."
„U pitanju je sekta."
„Da. Bila sam u pravu kad sam pomislila na Peti Herst." Stresla se. Čovek koji stoji iza svega ovoga mora da je nekakva harizmatična ličnost koja ima moć nad ženama. Neobrazovan je, ali to ga ne sputava jer ima druge koji izvršavaju njegova naređenja. „Ali, nešto tu nije u redu. Taj zahtev za zamrzavanje izgradnje novih elektrana jednostavno nije dovoljno ćaknuto."
„Slažem se", rekao je Bo. „Nije razmetljivo. Mislim da imaju neki ovozemaljski, sebičan razlog zbog kojeg žele prekid te izgradnje."
„Čudno mi je", razmišljala je Džudi. „Možda njih zanima samo neka određena elektrana."
Bo se upiljio u nju.
„Džudi, pa to je sjajno! Recimo, zagadiće njihovu reku s lososima ili nešto slično."
„Tako nekako", rekla je. „Ali, pogađa ih poprilično." Osetila je da je uzbuđena. Bila je nadomak važne karike.
„Zamrzavanje izgradnje svih elektrana može biti samo maska. Oni neće da imenuju onu koja njih zanima, jer se trude da sakriju trag."
„Ali, koliko mogućnosti tu može da postoji? Elektrane se ne grade svakog dana. A te stvari prilično su kontroverzne. Svaki zahtev za njihovu izgradnju mora da se prijavi."
„Hajde da proverimo."
Ušli su u sobicu koja im je služila za opuštanje. Džudin laptop stajao je na stolu sa strane. Ona je ponekad ovde pisala izveštaje dok je Bo gledao ragbi. Televizor joj nije odvraćao pažnju, a ona je volela da bude pored oca. Uključila je kompjuter. Čekajući da zabruji, rekla je:
„Ako napravimo spisak lokacija na kojima elektrane treba da se grade, kompjuter Biroa reći će nam da li postoji neka sekta u blizini."
Ušla je u arhivu San Francisko kronikla i potražila sve članke koji se odnose na elektrane, objavljene u poslednje tri godine. Kompjuter je izbacio sto sedamnaest članaka. Džudi je preletela pogledom preko naslova, ne zadržavajući se na pričama u vezi sa Pitsburgom i Kubom.
„U redu, evo sheme nuklearne elektrane u pustinji Mohava..." Snimila je taj tekst. „Brana za hidroelektranu u oblasti Sijera... Postrojenje na naftni pogon u blizini granice s Oregonom..."
Bo je prekide:
„Oblast Sijera? To pali neku lampicu u mojoj glavi. Imaš li tačnu lokaciju?"
Džudi je kliknula mišem.
„Aha, postoji predlog da se napravi brana na reci Silver."
On se namrštio.
„Dolina reke Silver..."
Džudi se okrenula prema njemu.
„Čekaj, ovo mi je nešto poznato... Zar tamo ne postoji grupa ljudi koja živi po sopstvenim zakonima?"
„Tako je!", setio se i Bo. „Zovu se Los Alamos. I vodi ih ona nakaza na spidu, zvana Poko Lateja koji je došao iz Dejli Sitija. Po njemu i znam za njih."
„Tačno. Naoružani su do zuba i odbijaju da prihvate vladu Sjedinjenih Država... Isuse, oni su čak i izrekli onu rečenicu na snimku: 'mi ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država'. Bo, mislim da ih imamo."
„Šta ćeš da uradiš?"
Džudi se srce stezalo kad se setila da je skinuta sa slučaja.
„Ako Kinkejd sazna da sam kopala po ovome, pući će."
„Los Alamos mora da se proveri."
„Nazvaću Sajmona." Podigla je slušalicu i otkucala broj kancelarije. Operater na centrali bio je tip koga je poznavala. „Zdravo, Čarli, ovde Džudi. Da li je Sajmon Sperou u kancelariji?"
„Dolazio je i otišao", reče Čarli. „Hoćeš li da pokušam da ga nađem u autu?"
„Aha, hvala."
Sačekala je. Čarli je ponovo bio na liniji:
„Ne javlja se. Pokušao sam da ga nađem kod kuće. Da li da mu pošaljem poruku na pejdžer?"
„Da, molim te." Džudi se setila da je rekao da će da spava. „Mada sam sigurna da ga je isključio."
„Poslaću mu poruku da te pozove."
„Hvala." Spustila je slušalicu i rekla Bou: „Mislim da moram da se vidim s Kinkejdom. Pretpostavljam da, ako mu dam vruć trag, ne može biti previše besan na mene."
Bo je samo slegnuo ramenima.
„Nemaš baš nekog izbora, zar ne?"
Džudi nije mogla da reskira živote ljudi samo zato što se bojala da prizna šta je radila.
„Ne, nemam izbora", rekla je.
Nosila je uske crne farmerke i majicu boje jagode. Majica je bila preuska da bije nosila kad ide u kancelariju, čak i subotom. Popela se u svoju sobu i zamenila je komotnom belom polo košuljom. Onda je ušla u svoj „monte karlo" i odvezla se do centra grada.
Marvin će morati da organizuje raciju u komuni Los Alamos. Moglo bi da bude problema: ti ljudi tamo su ludi. Biće potrebno da u raciji učestvuje veliki broj ljudi i moraće da bude izuzetno detaljno pripremljena. Biro se užasno plašio još jednog Vaka. Svi agenti iz odeljenja biće uključeni. Kao i terenska ispostava FBI-ja u Sakramentu. Verovatno će udar izvesti sutra ujutru.
Otišla je pravo u Kinkejdovu kancelariju. Njegova sekretarica bila je u prostoriji ispred kancelarije, obučena u subotnju uniformu bele farmerke i crvenu košulju. Podigla je slušalicu i rekla:
„Džudi Medoks je ovde i želi da se vidi s vama." Posle jednog trenutka, spustila je slušalicu i pozvala Džudi: „Uđite odmah."
Džudi je oklevala pred vratima tog „svetog mesta". Poslednja dva puta kad je ulazila u ovu kancelariju, doživela je poniženje i razočarenje. Ali, nije sujeverna. Možda će ovog puta Kinkejd biti razuman i ljubazan.
Još ju je pogađalo kad ugleda tu debelu figuru u stolici koja je nekad pripadala vitkom i okretnom Miltonu Lestrejndžu. Prošlo joj je kroz glavu da još nije posetila Milta u bolnici. Nameravala je da večeras ili sutra ode do njega.
Brajanov pozdrav bio je hladan.
„Šta mogu da učinim za tebe, Džudi?"
„Videla sam se sa Sajmonom Sperouom", počela je. „Doneo mi je svoj izveštaj jer nije znao da nisam više na tom slučaju. Naravno, rekla sam mu da ga da Marvinu."
„Naravno."
„Ali, on mi je rekao nešto malo od onoga što je otkrio i ja sam razmišljala o mogućnosti da je Rajski čekić sekta koja se na neki način oseća ugroženo planiranim projektom za izgradnju elektrane."
Brajan je izgledao uznemireno.
„Proslediću to Marvinu", odbrusio je nestrpljivo.
Džudi je zabrazdila.
„U ovom trenutku u Kaliforniji postoji nekoliko projekata za izgradnju elektrana; proverila sam. A jedan od njih predviđen je u dolini reke Silver, gde postoji desno orijentisana grupa koja ne poštuje zakone izvan svoje zajednice. Brajane, čini mi se da Los Alamos mora da bude Rajski čekić. Mislim da treba da izvršimo raciju."
„Je l' to ti misliš?"
O, sranje.
„Postoji li neka rupa u mom logičkom razmišljanju?", upitala je ledeno.
„Možeš da se kladiš da postoji." Ustao je. „Rupa je u tome što ti nisi više na tom prokletom slučaju."
„Znam", rekla je. „Ali, mislila sam..."
Prekinuo ju je pružajući ruku preko velikog stola, prekorno upirući prstom u nju.
„Prećutala si podnošenje psiholingvističkog izveštaja i pokušavaš da se ponovo vratiš na ovaj posao a znam i zašto! Misliš da je to slučaj od visokog značaja i nastojiš da se nametneš i da budeš zapažena."
„Od strane koga?", rekla je ozlojeđeno.
„Od strane komande Federalnog biroa, štampe, guvernera Robsona."
„Nije tačno!"
„Samo me saslušaj. Skinuta si s ovog slučaja. Razumeš li me? S-k-i-n-u-t-a, skinuta. Više ne pričaš sa svojim prijateljem Sajmonom o tome. Ne proveravaš planove elektrana. I ne predlažeš da se vrše prepadi na prebivališta onih koji žive po svojim zakonima."
„Isuse Hriste!"
„Evo šta ti radiš. Ideš kući. A ovaj slučaj prepuštaš Marvinu i meni."
„Brajane..."
„Do viđenja, Džudi. Prijatan vikend."
Piljila je u njega. Bio je zajapuren. Osećala je da je besna, ali bespomoćna. Uspešno je odbila nagon da mu ljutito saspe u lice sve što ima. Već je jednom morala da mu se izvini što ga je opsovala, a to poniženje joj nije po novo trebalo. Ugrizla se za usnu. Posle jednog dugačkog trenutka, okrenula se i izašla iz prostorije.

11


Sveštenik je po slabašnom svetlu zore parkirao stari „plimut kudu" s jedne strane puta. Uzeo je Melani za ruku i poveo je u šumu. Planinski vazduh bio je prohladan i oni su, samo u majicama, drhturili sve dok im se tela od pešačenja nisu zagrejala. Posle nekoliko minuta, izbili su na jednu liticu odakle se pružao pogled na celu dolinu reke Silver.
„Ovde oni hoće da sagrade branu", Sveštenik je rekao.
Na tom mestu dolina se sužavala u vidu grlića flaše, pa je tu bila široka svega nekih četiristo metara. Još uvek je bilo suviše mračno da bi se videla reka, ali su je u jutarnjoj tišini čuli kako žubori ispod njih. Kako se svetlost pojačavala, mogli su da nazru tamne obrise kranova i džinovskih mašina za zemljane radove, neme i nepomične, poput uspavanih dinosaurusa.
Sveštenik je izgubio nadu da će guverner Robson pregovarati. Ovo je već drugi dan posle zemljotresa u dolini Ovens, a od njega još uvek ni reči. Sveštenik nije mogao da otkrije guvernerovu taktiku, ali kapitulacija nije dolazia u obzir. Moraće da dođe do još jednog zemljotresa.
Ipak, bio je zabrinut. Melani i Zvezda mogle bi da postanu neodlučne, naročito zbog toga što drugi potres treba da prouzrokuje više štete nego prvi. Morao je da osigura njihovu odanost. Počeo je od Melani.
„Stvoriće jezero dugo šesnaest kilometara, čitavom dužinom do početka doline", objašnjavao je. Video je kako se njeno bledo, ovalno lice izobličava od besa. „Uzvodno odavde, sve što vidiš biće pod vodom."
Iza onog mesta koje je ličilo na grlić flaše, prostiralo se široko podnožje doline. Kad im je pejzaž postao vidljiv, mogli su da primete rasute kuće i nekoliko uredno obrađenih polja, povezanih prašnjavim puteljcima. Melani je rekla:
„Neko je svakako već pokušavao da spreči izgradnju brane."
Sveštenik je klimnuo glavom.
„Bilo je došlo do velike pravne borbe. Mi u njoj nismo učestvovali. Ne verujemo u sudove i pravnike. A nismo ni želeli da se svuda oko nas sjate izveštači i TV-ekipe suviše mnogo nas ima tajne koje želimo da sačuvamo. Iz tog razloga čak i ne govorimo ljudima da smo komuna. Većina naših suseda ne zna ni da postojimo, a ostali misle da se vinogradom upravlja iz Nape i da na njemu rade sezonski radnici. Stoga nismo uzeli učešća u protestu. Ali, neki od bogatijih stanovnika unajmili su advokate, a grupacije za zaštitu životne sredine stavile su se na stranu lokalnog stanovništva. Nije ništa pomoglo."
„Kako to?"
„Guverner Robson povukao je odluku da gradi branu i stavio onog tipa Ala Hanimuna da do daljeg vodi slučaj." Sveštenik je mrzeo Hanimuna. On je krajnje nemilosrdno lagao, varao i manipulisao štampom. „Preokrenuo je celu stvar tako da su mediji predstavili ovdašnje ljude kao grupicu sebičnjaka koji žele da liše struje svaku bolnicu i školu u Kaliforniji."
„Kao da ste vi krivi što ljudi u Los Anđelesu stavljaju podvodna svetla u svoje bazene i imaju elektromotore za navlačenje zavesa."
„Tačno. Tako je Obalska elektrodistribucija ipak dobila dozvolu da gradi branu."
„I svi ti ljudi ostaće bez svojih domova."
„Nestaće i škola jahanja na poniju, kamp u prirodi, nekoliko letnjih bungalova za turiste i stanište gomile ludih i naoružanih otpadnika, poznatih kao Los Alamos. Svako dobija neku kompenzaciju, izuzev nas, jer mi nismo vlasnici naše zemlje, mi je zakupljujemo na po godinu dana. Mi ne dobijamo ništa za najbolji vinograd od Nape do Bordoa."
„I jedino mesto na kojem sam ikad osetila mir."
Sveštenik je promrmljao nešto u znak saosećanja. Upravo ovako je želeo da se razgovor odvija.
„Da li je Dasti uvek imao one alergije?"
„Od rođenja. U stvari, alergičan je na mleko na kravlje mleko, na veštačko, čak i na majčino mleko. Preživeo je zahvaljujući kozjem mleku. Tada sam shvatila ovo: mora da ljudski rod radi nešto jako loše kad je svet toliko zagađen da je majčino mleko otrov za rođeno dete."
„Ali, vodila si ga kod lekara."
„Majki je insistirao. Znala sam da mu oni ništa neće pomoći. Dali su nam neke lekove koji su oslabili njegov imunološki sistem, a sve da bi se sprečila reakcija na alergene. Kako da se na taj način izleči? Bili su mu potrebni nezagađena voda, čist vazduh i zdrrav život. Mislim da sam, otkad se rodio, tražila mesto kao što je ovo.
„Bilo ti je teško."
„Nemaš pojma koliko. Sama žena s bolesnim detetom ne može da zadrži posao, ne može da dođe do pristojnog stana, ne može da živi. Misli se da je Amerika velika, ali je svuda prokleto ista."
„Bila si u lošem stanju kad sam te sreo."
„Htela sam da ubijem i sebe i Dastija." Suze su joj navrle na oči.
„Onda si našla ovo mesto." Lice joj je potamnelo od besa
„A sada žele da mi ga oduzmu."
„Federalci kažu da nismo mi izazvali zemljotres, a guverner ćuti."
„Do đavola s njima, moraćemo ponovo to da uradimo! Samo što ovog puta neće moći da ga ignoriše."
Upravo to je i želeo da ona kaže.
„Moraće da napravi veliku štetu, da sruši nekoliko zgrada. Ljudi bi mogli da stradaju."
„Ali, mi nemamo izbora!"
„Možemo da napustimo ovu dolinu, da raspustimo komunu, da se vratimo starom načinu života: stalni poslovi,i novac, zatrovan vazduh, pohlepa, ljubomora i mržnja."
Uplašio ju je.
„Ne!", povikala je. „Ne govori to!"
„Mislim da si u pravu. Sada nam nema povratka." ;
„Meni sigurno nema."
Još jednom je pogledao uzduž i popreko ravnice.
„Pobrinućemo se da ostane onakva kakvu ju je bog stvorio."
Sklopila je oči od olakšanja i rekla:
„Amin."
Uzeo ju je za ruku i poveo kroz drveće natrag do kola.
Vozeći se uzanim putem, Sveštenik ju je pitao:
„Ideš li danas po Dastija u San Francisko?"
„Aha, krećem posle doručka."
Sveštenik je začuo neobičnu buku uprkos astmatičnom lupanju prastarog motora sa osam ventila. Pogledao je gore kroz prozor kola i ugledao helikopter.
„Sranje", rekao je i pritisnuo kočnicu.
Melani je poletela napred.
„Šta je?", upitala je uplašenim glasom.
Sveštenik je zaustavio kola i iskočio napolje. Helikopter je nestajao u pravcu severa. Melani je izašla iz kola.
„Šta je bilo?"
„Šta helikopter traži ovde?"
„O, bože", rekla je drhteći. „Misliš da traži nas?"
Zvuk se izgubio, a onda ponovo vratio. Helikopter se iznenada, u niskom letu, pojavio iznad drveća.
„Mislim da su federalci", rekao je Sveštenik. „Prokletstvo!" Posle jučerašnje neubedljive konferencije za novinare osećao se bezbednim bar još nekoliko dana. Izgledala je da su Kinkejd i Hejz prilično daleko od toga da mu uđu u trag. Sada su bili ovde, u dolini.
Melani se uspaničila:
„Šta ćemo da radimo?"
„Ne uzrujavaj se. Nisu došli zbog nas."
„Kako znaš?"
„Pobrinuo sam se za to."
Zaplakala je.
„Svešteniče, zašto neprestano govoriš u zagonetkama?"
„Izvini." Setio se da mu je ona potrebna za ono što mora da uradi. A to je značilo da mora da joj objašnjava stvari, ribrao se. „Nisu mogli da dođu zbog nas jer ne znaju za nas. Komuna se ne pojavljuje ni u jednom dokumentu vlade naša zemlja je zakupljena na Zvezdino ime. Nema je u arhivama Biroa, jer im nikad nismo privukli pažnju. Nikad se nismo pojavili u nekom novinskom članku, niti u telezijskom programu. Ne nalazimo se ni u registru poreske službe. Našeg vinograda nema ni na jednoj karti."
„Zašto su onda ovde?"
„Mislim da su došli zbog Los Alamosa. Mora da su te budale u arhivi svake kriminalističke službe u kontinentalnom delu Sjedinjenih Država. Za boga miloga, oni stoje ispred svoje kapije, držeći moćne puške ne bi li obezbedili da svako zna da se tu nalazi gomila danguba i luđaka."
„Kako možeš biti tako siguran da federalci traže njih?"
„Pobrinuo sam se za to. Kad je Zvezda pozvala Džona Truta, rekao sam joj da iznese slogan Los Alamosa: 'Mi ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država.' Uputio sam ih na pogrešnu adresu."
„Da li to znači da smo bezbedni?"
„Ne sasvim. Pošto omanu u Los Alamosu, federalci bi mogli da ispitaju i ostale u ovoj dolini. Ugledaće vinograd iz helikoptera i doći će nam u posetu. Stoga je bolje da se vratimo kući da upozorimo ostale."
Uskočio je u auto. Čim je Melani ušla, stisnuo je gas daske. Ali, auto je bio dvadeset pet godina star i nije napravljen da juri po krivudavim planinskim putevima. Psovao je njegov karburator koji je brektao i vešanje koje je trzalo.
Dok se borio da održi brzinu na krivudavom putu, ljutito se pitao ko je iz FBI-ja naredio ovaj napad. Nije očekivao da Kinkejd i Hejz rade po svojoj intuiciji. Mora da je još neko radio na slučaju. Pitao se ko.
Jedan crni auto približavao mu se otpozadi. Kretao se velikom brzinom, a farovi su mu bleštali iako je odavno svanulo. Približavali su se krivini, ali je šofer trubio i dodavao gas da ga pretekne. Dok su prolazili, Sveštenik je ugledao vozača i njegovog saputnika. Bila su to dvojica krupnih mladića, obučeni u svakodnevnu odeću, ali uredno obrijani i podšišani.
Odmah posle njih, pojaviše se još jedna kola, takođe trubeći i ablendujući.
„Jebem ti ovo",
Sveštenik opsova. Kada FBI žuri, najbolje je skloniti se s puta. Nagazio je na kočnicu i stao. Točkovi „kude" zgaziše travu pored puta. Druga kola prođoše, a treća su nailazila. Sveštenik je zaustavio auto. On i Melani su sedeli i posmatrali kolonu vozila koja je jurila pored njih. Pored automobila, koristili su i dva oklopna kamiona kao i tri mini kombija puna muškaraca ozbiljnih lica i nekoliko žena.
„Ovo je racija", Melani je tužno rekla.
„Nema jebenog zezanja", potvrdio je Sveštenik. Napetost ga je učinila sarkastičnim.
Ona to, izgleda, nije primećivala.
Onda se jedan auto izdvojio iz konvoja i parkirao odmah iza „kude".
Sveštenik je iznenada osetio strah. Buljio je u kola u retrovizoru. To je bio tamnozeleni „bjuik regal". Vozač je razgovarao telefonom. U autu je bio i suvozač. Sveštenik nije mogao da razazna njihova lica.
Svim srcem je žalio što je otišao na onu konferenciju za novinare. Jedan od momaka u „bjuiku" možda je juče bio tamo. Ako je tako, on će se sigurno zapitati šta advokat iz Ouklenda radi u dolini reke Silver. Teško da je to mogla biti slučajnost. Bilo koji agent s pola mozga odmah bi stavio Sveštenika na vrh liste osumnjičenih.
Poslednji auto u konvoju je prošao. Vozač „bjuika" spustio je telefon. Svake sekunde moglo se očekivati da agenti izađu iz auta. Sveštenik je očajnički smišljao uverljivu priču. Toliko sam se zainteresovao za ovaj slučaj i setio sam se televizijske emisije o grupi za građansku samozaštitu i njihovog slogana, o tome kako ne priznaju vladu, a tu istu stvar rekla je i žena koja je ostavila poruku na sekretarici Džona Truta, tako da sam pomislio da bih, znate, mogao da se igram detektiva i da ih sam proverim... Ali, oni mu ne bi poverovali. Bez obzira koliko uverljiva njegova priča bila, detaljno bi ga ispitali, tako da nije ni u kom slučaju mogao da ih prevari.
Agenti izađoše iz auta. Sveštenik ih je, ne trepćući, posmatrao.
Nije prepoznao nijednog od njih.
Opustio se malo. Lice mu je prekrio znoj. Nadlanicom je obrisao čelo.
Melani je zavapila:
„Oh, bože, šta li hoće?"
„Ostani hladnokrvna", rekao je Sveštenik. „Nemoj da izgledaš kao da želiš da pobegneš. Ja ću se pretvarati da sam zaista, zaista zainteresovan za njih. To će ih naterati da požele da nas se oslobode što brže mogu. Obrnuta psihologija." Iskočio je iz auta.
„Hej, da li ste vi iz policije?", oduševljeno je upitao. „Da li se dešava nešto krupno?"
Vozač, mršav čovek s naočarima sa crnim okvirom, odgovori:
„Mi smo federalni agenti. Gospodine, proveravali smo vaše tablice i vaš auto je registrovan na Kompaniju za flaširanje u Napi."
Pol Bil se pobrinuo da auto osigura, registruje i obavi ostalu potrebnu papirologiju.
„To je moj poslodavac."
„Mogu li da pogledam vašu vozačku dozvolu?"
„Oh, naravno." Sveštenik je izvadio dozvolu iz zadnjeg džepa. „Da li je onaj helikopter koji sam malopre video vaš?"
„Da, gospodine, naš je." Agent je proverio dozvolu i vratio mu je. „A kuda ste vi ovog jutra krenuli?"
„Radimo u vinari koja se nalazi u dolini. Hej, nadam se da ste uhvatili te proklete članove odbora za samozaštitu. Svi u okolini ih se nasmrt plaše. Oni..."
„A gde ste vi bili jutros?"
„Bili smo sinoć na zabavi u Silver Sitiju. Zabava se malo odužila. Ali, trezan sam, ne brinite!"
„To je u redu."
„Slušajte, ja, znate, pišem članke za lokalne novine, Hroniku Silver Sitija. Možete li mi dati izjavu u vezi s ovom racijom? Biće to vest kakva se godinama nije čula u oblasti Sijera!" Kad je izgovorio te reči, shvatio je da je ovo bilo rizično pretvaranje za čoveka koji ne zna ni da čita ni da piše. Prevrtao je po džepovima. „Bože, nemam čak ni olovku."
„Ne možemo vam ništa reći", odgovorio je agent. ,,Moraćete da pozovete našeg predstavnika za štampu koji se nalazi u predstavništvu Biroa u Sakramentu."
Pretvarao se da je razočaran.
„Oh. Oh, naravno, razumem."
„Rekli ste da ste krenuli kući."
„Da. Važi, mislim da sada krećemo. Puno sreće sa onima tamo!"
„Hvala."
Agenti su se vratili u svoj auto.
Nisu zabeležili moje ime.
Sveštenik je uskočio u auto. U retrovizoru je posmatrao kako agenti ulaze u svoj. Nije izgledalo da bilo ko od njih dvojice nešto zapisuje.
„Isuse Hriste", zahvalno je uzdahnuo. „Progutali su priču."
Kada je krenuo, „bjuik" ga je pratio.
Kada je prišao ulazu u Los Alamos nekoliko minuta kasnije, Sveštenik je spustio prozor, očekujući pucnjavu. Ništa se nije čulo. Izgleda da je FBI uhvatio Los Alamose na spavanju. Izašao je i ugledao dva automobila parkirana blizu ulaza. Drvena kapija sa pet šipki bila je polomljena na komade: pretpostavio je da su federalci ušli oklopnim kamionima kroz nju, bez zaustavljanja. Ulaz je uglavnom bio čuvan gde je bio stražar? Onda je ugledao čoveka u maskirnim pantalonama s licem prema zemlji, s lisicama na rukama i četiri agenta koji su ga čuvali. Federalci nisu rizikovali.
Agenti su postali pripravni kada su ugledali „kudu", ali se opustiše kad su videli da ga prati zeleni „bjuik".
Sveštenik je polako vozio, kao što bi to činio i kakav radoznali prolaznik.
Iza njega, „bjuik" se zaustavio u blizini polomljene kapije.
Čim mu je auto FBI-ja nestao iz vidokruga, Sveštenik je dao gas.
* * *

Kada se vratio u komunu, otišao je pravo do Zvezdine kućice da joj ispriča o FBI-ju.
Zatekao ju je u krevetu s Kosturom. Dodirnuo ju je po ramenu da je probudi, a onda rekao:
„Moramo da razgovaramo. Sačekaću napolju."
Klimnula je glavom. Kostur se nije ni pomerio.
Sveštenik je izašao iz kuće, dok se ona ne obuče. Naravno, nije se protivio što je Zvezda obnovila svoju vezu s Kosturom. Sveštenik je redovno spavao s Melani, a Zvezda je imala pravo da se zabavi sa starom ljubavi. U isto vreme osećao je i radoznalost i zebnju. U krevetu, da li su bili strasni, gladni jedno drugog ili opušteni i raspoloženi za poigravanje? Da li je Zvezda mislila na Sveštenika dok je vodila ljubav s Kosturom, ili je izbacila iz glave sve ostale ljubavnike i mislila samo na ovog? Da li ih je u mislima upoređivala i primećivala da je jedan od njih bio energičniji, nežniji ili iskusniji? Ova pitanja nisu bila nova. Setio se da su mu na um padale iste misli kad god je Zvezda imala ljubavnika. Bilo je to u potpunosti isto osećanje kao u ranim danima, izuzev što su oni svi bili dosta stariji.
Znao je da njegova komuna nije kao ostale. Pol Bil je pratio sudbine ostalih grupa. Sve su započinjale istim idealima, ali su mnogi popustili. Oni su se i dalje molili zajedno, sledeći gurua ili nekakvu drugu religijsku disciplinu, ali su se okrenuli privatnom vlasništvu i upotrebi novca i nisu više praktikovali potpunu seksualnu slobodu. Bili su slabi, Sveštenik je shvatio. Nisu imali snage da se drže svojih ideala i da ih ispune. U trenucima samozadovoljstva, on bi govorio sebi da je to zavisilo od vodstva.
Zvezda je izašla u farmerkama i vrećastom tamnoplavom puloveru. Za nekoga ko je upravo ustao, izgledala je sjajno. Sveštenik joj je to i rekao.
„Dobro jebanje čini čuda za moj izgled", objasnila je. U njenom glasu osetio je sasvim dovoljno oštar prizvuk da shvati da je Kostur bio nekakva vrsta osvete za Melani. Da li će ovo biti faktor destabilizacije? Već je imao dovoljno briga.
Na trenutak je potisnuo tu misao. Dok su išli prema kuhinji ispričao je Zvezdi o napadu federalaca na Los Alamos.
„Možda će odlučiti da provere i druge kuće u dolini, a ako to učine, verovatno će stići i do nas. Neće posumnjati ništa dok god im ne dozvolimo da saznaju da smo komuna. Treba samo da nastavimo da se, kao i obično, pretvaramo. Ako smo sezonski radnici, bez dugoročnijih interesovanja za dolinu nema razloga da nam bude stalo do brane."
Klimnula je glavom.
„Bolje je da sve podsetiš na to kada dođu na doručak. Pirinčari će znati šta u stvari imaš na umu. Ostali će misliti da je to jednostavno naša uobičajena politika da ne govorimo ništa što bi moglo da privuče pažnju. A šta je s decom?"
„Neće ispitivati decu. Oni su Federalni biro, a ne Gestapo."
„U redu."
Ušli su u kuhinju i pristavili kafu.
* * *

Jutro je već odmaklo kad su se dva agenta doteturala niz brdo, blatnjavih mokasina i s korovom na manžetnama pantalona. Sveštenik ih je posmatrao iz ambara. Ako bi prepoznao nekoga od juče, planirao je da pobegne i nestane u šumi. Ali, nikada ranije nije video ovu dvojicu. Mlađi čovek bio je nizak a širok, nordijskog izgleda, svetloplave kose i svetle kože. Stariji čovek bio je Azijac, tamne kose koja se na vrhu glave proredila. Ovo nisu bila dvojica koja su ga jutros ispitivala i bio je siguran da nijedan od njih nije prisustvovao konferenciji za novinare.
Većina odraslih bila je u vinogradu i prskala grožđe razblaženom tečnošću koja je služila da odvrati jelene od mladica. Deca su bila u hramu, a Zvezda im je držala nedeljni školski čas, govoreći im priču o Mojsiju i jurišu na bikovima.
Uprkos pažljivim pripremama, Sveštenika obuze pravi užas dok su se agenti približavali. Dvadeset pet godina ovo mesto je tajno svetilište. Do prošlog četvrtka, kada je dolazio policajac da traži Cvetkove roditelje, nijedan predstavnik zakona nije nikada ovde kročio: ni mesni nadzornik, ni poštar, čak ni đubretari. A sada je došao FBI. Da je mogao da prizove grom da poubija ove agente, bez razmišljanja bi to i uradio.
Duboko je uzdahnuo, a onda se spustio niz strminu brdašca, do vinograda. Kao što je bilo dogovoreno, Do je dočekao dvojicu agenata. Sveštenik je napunio kantu za zalivanje mešavinom u kojoj je bio biber i počeo da prska, pomerajući se prema Dou da bi mogao da čuje razgovor.
Azijac je govorio prijateljskim tonom.
„Mi smo agenti Federalnog istražnog biroa, vršimo samo neka rutinska ispitivanja u okolini. Ja sam Bili Ho, a ovo je Džon Oldrič."
To je ohrabrujuće, Sveštenik je razmišljao. Zvučalo je kao da nemaju posebnih interesovanja za vinograd: samo su razgledali, nadajući se da će pronaći neke tragove. To je bio lov u kojem su oni pecali sumnjive stvari. Ali, to saznanje nije ga učinilo manje napetim.
Ho je s poštovanjem razgledao dolinu.
„Kakvo predivno mesto."
Do je klimnuo glavom.
„Mi smo jako vezani za njega."
Vodi računa, Do pusti tu tešku ironiju. Ovo nije jebena igra.
Oldrič, mlađi agent, nestrpljivo je upitao:
„Da li ste vi glavni ovde?" Imao je južnjački akcenat.
„Ja sam nadzornik", rekao je Do. „Kako vam mogu pomoći?"
Ho je pitao:
„Da li vi, narode, živite ovde?"
Sveštenik se pretvarao da i dalje radi, ali mu je srce udaralo dok se uspravljao da bolje čuje.
„Većina su sezonski radnici", reče Do, kao što je bilo dogovoreno sa Sveštenikom. „Kompanija nam obezbeđuje smeštaj jer je ovo mesto prilično udaljeno od bilo kog naselja."
Oldrič je primetio:
„Neobično mesto za plantažu voća."
„Ovo nije plantaža voća, već vinara. Da li biste voleli da probate čašu vina od prošlogodišnje berbe? Stvarno je jako dobro."
„Ne, hvala. Izuzev ukoliko imate bezalkoholne proizvode."
„Ne, žao nam je. Imamo samo prave stvari."
„Ko je vlasnik ovog mesta?"
„Kompanija za flaširanje iz Nape."
Oldrič je to zabeležio.
Ho je bacio pogled prema grupi kućica na udaljenom kraju vinograda.
„Ne smeta vam da malo pogledam okolo?"
Do je slegnuo ramenima.
„Naravno, samo izvolite." Nastavio je s poslom.
Sveštenik je uznemireno posmatrao kako agenti odlaze. Na prvi pogled, ovo je bila verodostojna priča o ljudima koji su loše plaćeni, i žive u lošim uslovima koje im je obezbedilo škrto rukovodstvo. Ali, ovde je bilo i izvesnih indicija koje su mogle navesti pametnog agenta da postavi još nekoliko pitanja. Najočiglednija je bio hram. Zvezda je savila staru zastavu na kojoj je bio natpis „Pet Paradoksa Bagrama". Isto tako, neko ko ima analitički um mogao bi postaviti pitanje zašto se učionica nalazi u okrugloj zgradi bez prozora i nameštaja.
Takođe je i marihuana bila zasađena u obližnjim šumama. FBI je bio nezainteresovan za lake droge, ali njihovo uzgajanje nije se uklapalo u sliku o ljudima koji su tu samo u prolazu. Prodavnica je izgledala kao i svaka druga sve dok čovek ne bi primetio da na robi nema cena i da nema kase.
Bilo je još možda stotinu razloga da posumnjaju u njihovu priču i raskrinkaju ih, ako bi se sprovela detaljna istraga, ali Sveštenik se nadao da je FBI koncentrisan na Los Alamos i da samo rutinski proverava susede.
Morao je da savlada nagon da sledi agente. Očajnički je želeo da vidi šta su proučavali i da čuje šta su govorili jedan drugom dok su njuškali po njegovom domu. Umesto toga, prisilio je sebe da nastavi s prskanjem, često podižući pogled s vinove loze da vidi gde su agenti i šta rade.
Ušli su u kuhinju. Baštenka i Spori bili su tamo i pravili lazanje za ručak. Šta li su im agenti govorili? Da li je Baštenka nervozno brbljala i nehotično se odala? Da li je Spori zaboravio na uputstva i oduševljeno počeo da trtlja o svakodnevnim meditacijama?
Agenti iziđoše iz kuhinje. Sveštenik ih je, ne trepćući, posmatrao, pokušavajući da pretpostavi o čemu razmišljaju. Ali, bili su previše udaljeni od njega da bi to mogao da pročita s njihovih lica, a govor njihovih tela nije ništa odavao.
Tumarali su oko kućica, zavirujući unutra. Sveštenik nije mogao da pogodi da li ih je bilo šta što su videli navelo da pogode da je ovo nešto više od farme vina. Proveravali su presu za grožđe, ambare u kojima je vino fermentiralo, burad s prošlogodišnjim vinom koje je trebalo da bude flaširano. Da li su primetili da ništa nije radilo uz pomoć struje?
Otvorili su vrata hrama. Da li će razgovarati s decom, suprotno Sveštenikovim predviđanjima? Da li će Zvezda pući i nazvati ih fašističkim svinjama? Sveštenik je zadržao dah.
Agenti su zatvorili vrata, ne ulazeći unutra.
Razgovarali su s Hrastom koji je deljao duguljaste bačve u dvorištu. Podigao je pogled, ljubazno im odgovorio i nastavio sa svojim radom. Možda je shvatio da će izgledati sumnjivo ako bude prijateljski raspoložen.
Naišli su na Anet koja je kačila pelene na žicu. Odbijala je da koristi pelene za jednokratnu upotrebu. Verovatno je to objašnjavala agentima, govoreći:
„Na svetu nema dovoljno drveća da svako dete dobije pelene za jednokratnu upotrebu."
Sišli su do potoka i proučavali kamenje u plićaku i izgledalo je da razmišljaju o tome kako da pređu potok. Sadnice marihuane rasle su na drugoj strani. Ali, agenti očigledno nisu želeli da pokvase noge jer su se okrenuli i vratili.
Najzad, ponovo dođoše u vinograd. Sveštenik je pokušavao da pročita njihova lica, a da ne bulji u njih. Da li su bili razuvereni, ili su videli nešto što ih je nateralo da posumnjaju? Oldrič je izgledao neprijateljski, a Ho je bio dobro raspoložen, ali to je mogla biti i gluma. Oldrič se obratio Dou.
„Neke od ovih kućica vrlo su lepo sređene, kada se ima u vidu da je to privremeni smeštaj, slažete se?"
Sveštenik se ohladio. To je bilo provokativno pitanje, koje možda ukazuje na to da se Oldrič nije upecao na njihovu priču. Sveštenik je počeo da se pita da li postoji način da ubije obojicu, a da se izvuče.
„Da", rekao je Do. „Neki od nas dolaze ovamo svake godine." Improvizovao je: ništa od ovoga nije bilo prethodno dogovoreno. „A nas nekoliko živi ovde tokom cele godine." Do nije bio uigrani lažov. Ako se ovo oduži, on će se odati.
Oldrič je izjavio:
„Želim spisak svih koji žive ili rade ovde."
Svešteniku je zabubnjalo u glavi. Do nije mogao da kaže imena koja oni koriste u komuni, jer će ih to odati. U svakom slučaju, agenti će insistirati na pravim imenima. Pojedini članovi komune, uključujući i samog Sveštenika, imali su i dosijee u policiji. Da li će Do dovoljno brzo misliti i za svakoga izmisliti ime? Da li će imati petlju da to uradi?
Ho je dodao:
„Takođe će nam biti potrebne i godine starosti i stalne adrese." Ton mu je bio izvinjavajući.
Sranje! Ovo postaje sve gore i gore.
Do je rekao:
„To ste mogli dobiti u izveštajima u kompaniji." Ne, nisu.
Ho je bio uporan:
„Žao mi je, podaci su nam potrebni odmah."
Do je izgledao zbunjeno.
„Bože, pretpostavljam da ćete morati da idete od jednog do drugog i da ih pitate. Do đavola, ja sigurno ne znam svačiji rođendan. Ja sam njihov šef, a ne deda."
Svešteniku je i dalje bubnjalo u glavi. Ovo je bilo opasno. Nije smeo da dozvoli da agenti ispituju svakog ponaosob. Odali bi se po sto puta. Na brzinu je doneo odluku i zakoračio napred.
„Gospodine Arnolde", umešao se, izmišljajući na licu mesta ime za Doa. „Možda ja mogu pomoći gospodi." Bez prethodne pripreme, zauzeo je pozu prijateljski raspoložene osobe, željne da pomogne, ali ne baš mnogo bistre. Obratio se agentima. „Ja već nekoliko godina dolazim ovamo i pretpostavljam da poznajem svakog i da znam koliko su stari."
Do je osetio olakšanje što je Sveštenik preuzeo odgovornost.
„U redu, samo izvoli", rekao mu je.
„Zašto ne dođete u kuhinju?", upitao je Sveštenik agente. „Pošto ne pijete vino, kladim se da bi vam prijala šoljica kafe."
Ho se nasmejao, pristajući:
„To bi stvarno bilo dobro." Sveštenik ih je proveo pored čokota i uveo u kuhinju.
„Imamo da završimo neku papirologiju", objasnio je Baštenki i Sporom. „Vas dvoje ne obraćajte pažnju na nas. Samo nastavite sa pripremanjem te paste koja odlično miriše."
Ho je ponudio Svešteniku svoj notes.
„Zašto jednostavno ne zapišete imena, godine i adrese ovde?"
Sveštenik nije prihvatio notes.
„Oh, imam najgori mogući rukopis", glatko je odgovorio. „A sada, vi možete sesti i zapisati imena dok ja pripremam kafu." Stavio je posudu s vodom na šporet, a agenti su seli za dugačak sto od borovine.
„Nadzornik se zove Do Arnold i ima četrdeset dve godine." Ovi momci to nikada neće moći da provere. Niko odavde nije u imeniku, niti u nekom registru.
„Stalna adresa?"
„On živi ovde. Svi žive ovde."
„Mislio sam da ste vi sezonski radnici."
„Tačno tako. Većina će otići u novembru, kada se završi berba i grožđe izmulja; ali oni nisu ljudi koji bi mogli da imaju dva doma. Zašto plaćati kiriju za neki stan ako živite na nekom drugom mestu?"
„Znači, stalna adresa za sve bila bi...?"
„Vinara, dolina reke Silver, Silver Siti, Kalifornija. Ali pošta im se šalje na kompaniju u Napi, tako je sigurnije."
Oldrič ga je posmatrao, iznerviran i pomalo udubljen u misli, što je i bila Sveštenikova namera. Gunđala nisu imala strpljenja da traže sitne nedoslednosti. Sipao im je kafu dok je izmišljao spisak imena. Koristio je varijante imena koja su ljudi u komuni imali: Do Arnold, Pegi Star, Ričard Prišli, Holi Goldman. Izostavio je Melani i Dastija, pošto nisu bili ovde Dasti je kod oca, a Melani je otišla po njega.
Oldrič ga je prekinuo.
„Iz mog iskustva, većina sezonskih radnika na poljoprivrednim poslovima u ovoj državi su Meksikanci, ili bar španskog porekla."
„Da, ali ova grupa ovde nije takva", Sveštenik se složio. „Kompanija ima nekoliko vinograda, a ja pretpostavljam da šef drži Špance sve zajedno u zasebnoj grupi, s nadzornikom koji govori španski, a sve ostale stavlja u naš tim. To nije rasizam, razumete, samo je praktično."
Izgledalo je kao da im je to prihvatljivo.
Sveštenik je polako nastavio, razvlačeći razgovor što je duže mogao. Sve dok su u kuhinji, agenti nisu predstavljali opasnost. Ako im postane dosadno i ako budu nestrpljivi da krenu, tim bolje.
Dok je govorio, Baštenka i Spori i dalje su pripremali hranu. Baštenka je bila tiha i skamenjenog lica i na nekako nadmen način mešala sadržaj u loncima. Spori je bio nervozan i bacao je prestravljene poglede na agente, ali to njima nije izgledalo važno. Možda su navikli da ih se ljudi boje. Možda im se to i dopadalo.
Svešteniku je trebalo petnaest do dvadeset minuta da smisli imena i odredi godine starosti za dvadeset šest odraslih članova komune. Ho je zaklapao beležnicu kada je Sveštenik rekao:
„A sada deca. Da razmislim. Bože, oni rastu tako brzo, zar ne?"
Oldrič se ogorčeno brecnuo, glasom koji je ličio na graktanje.
„Mislim da nam neće biti potrebna imena dece."
„U redu", Sveštenik je staloženo rekao. „Još kafe za vas, narode?"
„Ne, hvala." Oldrič je pogledao Hoa. „Mislim da smo ovde završili."
Ho je zaključio:
Znači, vlasnik ove zemlje je Kompanija za flaširanje iz Nape?"
Sveštenik je ugledao šansu da ispravi omašku koju je Do malopre načinio.
„Ne, to nije baš tačno tako. Kompanija upravlja vinarom, ali ja verujem da je zemlja vlasništvo vlade."
„Znači, ime na ugovoru biće Kompanija za flaširanje, Napa."
Sveštenik je oklevao. Ho, onaj prijateljski raspoložen čovek, postavljao je zaista opasna pitanja. Ali, kako je on trebalo da odgovori na njih? Bilo je suviše rizično da laže. Mogli su za sekundu da provere. Bezvoljno je rekao:
„U stvari, mislim da bi ime na ugovoru moglo biti Stela Higins." Mrzeo je to što mora FBI-ju da kaže Zvezdino pravo ime. „To je žena koja je zasadila vinograd pre mnogo godina." Nadao se da im to neće biti mnogo od koristi. Nije video kako im to može dati bilo kakve indicije.
Ho je zapisao to ime.
„Mislim da bi to bilo sve", rekao je.
Sveštenik je skrivao olakšanje.
„Pa, želim vam mnogo sreće s ostatkom istrage", rekao je dok ih je izvodio napolje.
Proveo ih je kroz vinograd. Zastali su da se zahvale Dou za saradnju.
„Koga vi, momci, uopšte, tražite?", Do je upitao.
„Terorističku grupu koja pokušava da uceni guvernera Kalifornije", odgovorio mu je Ho.
„Pa, nadam se da ćete ih sigurno uhvatiti", Do je iskreno rekao.
Ne, ne nadaš se.
Konačno, dvojica agenata odoše preko polja, povremeno se spotičući o neravno zemljište dok se nisu izgubili iz vida i nestali među drvećem.
„Pa, izgleda da je ovo jako dobro prošlo", rekao je Do Svešteniku, očito zadovoljan sobom.
Isuse Hriste svemogući, samo kad biste znali.

12


U nedelju popodne, Džudi je odvela Boa da pogledaju ovi film s Klintom Istvudom u bioskopu „Aleksandrija", na uglu Gijari i Osamnaeste ulice. Na svoje iznenađenje, uspela je da zaboravi zemljotrese i lepo se provela. Posle projekcije, svratili su na sendviče i pivo ujedno od Boovih sastajališta, pandurski pab s TV-om i znakom na vratima:
„Varamo turiste".
Bo je pojeo čizburger i otpio gutljaj „ginis" piva.
„Klint Istvud bi trebalo da glumi glavnu ulogu u priči o mom životu", rekao je.
„Ma hajde", rekla je Džudi. „Svi detektivi na ovom svetu to misle."
„Da, ali ja čak ličim na Klinta."
Džudi se nasmejala. Bo je imao okruglasto lice s prćastim nosem. Našalila se:
„Meni se dopada Miki Runi za tu ulogu."
„Mislim da bi trebalo da postoji zakon po kojem bi roditelji mogli da se razvedu od svoje dece", uzvrati joj Bo, kroz smeh.
Na televiziji su emitovane vesti. Kada je Džudi pogledala prikaz racije na Los Alamos, kiselo se nasmejala. Brajan Kinkejd se izvikao na nju što se mešala a onda je prisvojio njen plan.
Ipak, nije bilo pobedonosnog razgovora s Brajanom. Prikazali su smrskanu kapiju sa pet šipki, znak na kojem je pisalo
„Ne priznajemo jurisdikciju vlade Sjedinjenih Država", a specijalne jedinice u uniformama protivavionske odbrane vraćale su se s mesta događaja. Bo je zaklju čio:
„Izgleda mi da nisu ništa pronašli."
To je zbunilo Džudi.
„Iznenađena sam", rekla je. „Los Alamosi su prilično sumnjivi." Bila je razočarana. Izgleda da ju je njen instinkt u potpunosti prevario.
Spiker je govorio da nisu nikog uhapsili.
„Ne govo čak ni o tome da su pronašli neki dokaz", primetio je Bo „Pitam se koja je njihova priča."
„Ako si završio ovde, možemo da odemo i to otkrijemo", predložila je Džudi.
Napustili su bar i ušli u Džudin auto. Podigla je telefon u automobilu i okrenula kućni broj Sajmona Speroua.
„Šta si čuo sa snimka o raciji?", upitala ga je.
„Imamo fijuk metka."
„To sam i mislila."
„U prostorijama nema kompjutera, tako da je teško zamisliti da su poruku ostavili na Internetu. Tamo niko čak nema ni diplomu neke više škole, a sumnjam da bilo ko od njih ume da napiše reč seizmolog. U grupi su četiri žene, ali se nijedna od njih ne slaže ni sa jednim od naša dva ženska opisa sve ove devojke imaju ili manje ili svega nešto više od dvadeset godina. A članovi gradskog odbora za građansku samozaštitu nemaju primedbi na branu. Srećni su zbog kompenzacije za svoju zemlju koju postižu sa „Koustal ilektrikom", i raduju se što će se preseliti u nove stanove. Oh... a u petak u dva i dvadeset po podne, šestorica od ukupno sedmorice muškaraca bili su u prodavnici po imenu 'Frenkovo sportsko oružje' u Silver Sitiju i kupovali municiju."
Džudi je zatresla glavom.
„Pa, čija je, uostalom, bila ta glupa ideja da ih napadnu?"
To je, naravno, bila njena ideja. Sajmon je rekao:
„Jutros je Marvin na kratkom sastanku koji smo imali tvrdio da je to njegova ideja."
„Služi mu na čast to što nije dala rezultate." Džudi se namrštila. „Ne shvatam. Izgledao je kao jako dobar vođa."
„Brajan ima još jedan sastanak s gospodinom Hanimunom u Sakramentu sutra popodne. Izgleda da će otići praznih ruku."
„To se neće dopasti gospodinu Hanimunu."
„Čujem da on nije baš osetljiv tip čoveka."
Džudi se gorko osmehnula. Nije saosećala sa Kinkejdom, ali nije bila ni zadovoljna neuspehom racije. To je značilo da su članovi Rajskog čekića još tamo negde napolju i da planiraju još jedan zemljotres.
„Hvala, Sajmone. Vidimo se sutra."
Čim je spustila slušalicu, telefon je zazvonio. Bio je to službenik sa centrale.
„Profesor Kerkas je zvao i ostavio poruku, rekavši da je hitno. Ima neke važne vesti za vas."
Džudi je razmišljala o tome da pozove Marvina da mu prenese poruku, ali, bila je suviše radoznala da sazna šta je Majki imao da joj kaže. Okrenula je njegov kućni broj. Kada se javio, u pozadini se čula traka sa crtaćima. Pretpostavila je da je Dasti još tamo.
„Ovde Džudi Medoks", rekla je.
„Zdravo, kako si?"
Podigla je obrve. Vikend s Dastijem ga je smekšao.
„Dobro sam, ali nisam više na slučaju", odgovorila je.
„Znam. Pokušavao sam da dođem do momka koji ga je preuzeo, čoveka koji se zove kao jedan pevač soula..."
„Marvin Hejz."
„Tačno. Kao, 'Igramo između čokota grožđa' od Marvina Hejza i 'Plastova sena'."
Džudi se nasmejala. Majki je nastavio:
„Ali, taj mi ne odgovara na pozive, tako da sam osuđen na komunikaciju s tobom."
Sada je zvučao više kao onaj stari Majki.
„U redu, šta imaš?"
„Možeš li da svratiš? Stvarno moram da ti pokažem nešto."
Shvatila je da je zadovoljna, čak i pomalo uzbuđena zbog pomisli da će ga ponovo videti.
„Da li ti je preostalo 'kepenkranča'?"
„Mislim da jeste malo."
„U redu, biću tamo za petnaest ili dvadeset minuta." Spustila je slušalicu. „Moram da idem da se vidim sa svojim seizmologom", rekla je Bou. „Da te odbacim do autobuske stanice?"
„Ne mogu da se vozim autobusom kao Džim Rokford. Ja sam detektiv iz San Franciska!"
„Pa? I ti si ljudsko biće."
„Da, ali ulični momci to ne znaju."
„Oni ne znaju da si ljudsko biće?"
„Za njih, ja sam polubožanstvo."
Šalio se, ali, Džudi je znala da je bilo neke istine u tome. Već gotovo trideset godina on stavlja bitange ovog grada iza rešetaka. Svaki klinac na uglu ulice s paketićem droge u džepu svoje bokserice bojao se Boa Medoksa.
„Znači, želiš da se voziš do Berklija sa mnom?"
„Naravno, zašto da ne? Radoznao sam da upoznam tog tvog zgodnog seizmologa."
Okrenula je auto u drugom pravcu i krenula prema Bej Bridžu.
„Odakle ti to da je on zgodan?"
Nacerio se.
„Način na koji si razgovarala s njim mi je to pokazao", odgovorio je samozadovoljno.
„Ne bi trebalo da na sopstvenoj porodici primenjuješ tu svoju policijsku psihologiju."
„Pandurska posla. Ti si moja ćerka, umem da ti čitam misli."
„Pa, u pravu si. On je dobro parče. Ali, ne dopada mi se mnogo."
„Ne?" Boje zazvučao nepoverljivo.
„Arogantan je i težak. Bolji je kada je s detetom, to ga smekšava."
„Oženjen je?"
„Razdvojen od žene."
„Razdvojen je isto što i oženjen."
Džudi je mogla da oseti kako Bo gubi interesovanje za Majkla. Izgledalo je da se hladi od te kombinacije. Nasmejala se sebi u bradu. Još uvek je željno iščekivao njenu udaju, ali je imao staromodne kriterijume.
Stigli su u Berkli, u ulicu Juklid. Narandžasti „subaru" bio je parkiran na Džudinom uobičajenom mestu ispod drveta magnolije. Pronašla je drugo mesto za parkiranje.
Kada joj je Majki otvorio vrata svog stana, Džudi je pomislila da izgleda napeto.
„Zdravo, Majkle", pozdravila ga je. „Ovo je moj otac, Bo Medoks."
„Uđite", Majki je brzo rekao.
Izgleda da mu se raspoloženje u međuvremenu promenilo. Kada su ušli u dnevnu sobu, Džudi je videla zašto. Dasti je ležao na krevetu i izgledao strašno. Oči su mu bile crvene i suzne, a očne jabučice upale. Curio mu je nos i teško je disao. Na televiziji je bio crtać, ali on skoro da nije obraćao pažnju.
Džudi je kleknula pored njega i dodirnula ga po kosi.
„Jadni Dasti!", rekla je. „Šta se dogodilo?"
„Ima napad alergije", objasnio je Majki.
„Da li ste zvali doktora?"
„Nema potrebe. Dao sam mu lek koji je neophodan da suzbije reakciju."
„Koliko vremena je potrebno da počne da deluje?"
„Već deluje. Ono najgore je prošlo. Ali, u ovakvom stanju može ostati danima."
„Želela bih da mogu da učinim nešto za tebe, mali čoveče", Džudi je rekla Dastiju.
Javio se ženski glas:
„Ja ću se pobrinuti za njega, hvala."
Džudi je ustala i okrenula se. Žena koja je ušla u sobu izgledala je kao da je upravo sišla sa piste. Imala je bledo ovalno lice i ravnu riđu kosu koja joj je padala na ramena. Iako je bila visoka i vitka, zadnjica i bokovi bili su joj lepo oblikovani. Imala je na sebi uske braon farmerke i modernu žuto-zelenu majicu sa V izrezom.
Do tog trenutka, Džudi je mislila da je uredno obučena kada na sebi ima braon šorts sa žućkastim manžetnamn i belu polo košulju koja je svetlucala na njenoj koži, boje kafe s mlekom. Sada se osetila neuglednom, sredovečnom i zastarelom u poređenju sa ovom slikom i prilikom moderne žene. A i Majki mora da je primetio da Džudi, u poređenju s njom, ima veliko dupe i male sise.
„Ovo je Melani, Dastijeva mama", rekao je Majki. „Melani, upoznaj se s mojom prijateljicom Džudi Medoks."
Melani je učtivo klimnula glavom.
Znači, to je njegova žena.
Majki nije spominjao FBI. Da li je želeo da Melani pomisli da je Džudi njegova devojka?
„Ovo je moj otac, Bo Medoks", rekla je Džudi.
Melani se nije trudila da započne priču.
„Upravo sam krenula", rekla je. Ponela je vreću sa stvarima na kojoj je bila slika Paje Patka, očigledno Dastijevu.
Džudi je osetila da je Majklova žena, visoka, lepa, kao sa naslovne strane, zbog nečeg osuđuje. Naljutila se na sebe zbog svoje reakcije. Zašto bi to trebalo uopšte da me brine?
Melani se osvrnula po sobi i rekla:
„Majkle, gde je zec?"
„Ovde je." Majki je podigao čupavu mekanu igračku sa svog stola i dodao je Melani.
Pogledala je u dete na kauču.
„Ovo se u planinama nikad ne dešava", hladno je rekla.
Majki je izgledao namučeno.
„Šta da radim, da ga ne viđam?"
„Moraćemo da se sastajemo negde izvan grada."
„Želim da on ostaje da prenoći kod mene. To nije isto kao kad dođe na jedan dan."
„Ako dođe na jedan dan, neće ovako izgledati."
„Znam, znam."
Džudino srce bilo je na Majklovoj strani. Očigledno je uznemiren, a njegova žena je tako hladna.
Melani je strpala zeca u torbu s naslikanim Paja Patkom i zatvorila rajsferšlus.
„Moramo da krenemo."
„Ja ću ga odneti do tvojih kola." Majki je podigao Dastija s kauča. „Hajde, lafe, idemo."
Kad su izašli, Bo je pogledao u Džudi i rekao:
„Uuf. Nesrećne li porodice."
Ona je klimnula glavom. Ali, sada joj se Majki dopadao Više nego ranije. Želela je da mu obavije ruke oko vrata i kaže: Daješ maksimum od sebe, niko ne može više od toga.
„Znaš, on jeste tvoj tip", rekao je Bo.
„Ja imam svoj tip muškarca?"
„Voliš izazov."
„To je zato što sam rasla uz njega."
„Uz mene?" Pretvarao se da je iznerviran. „Ja sam te razmazio."
Poljubila ga je u obraz.
„I jesi."
Kad se Majki vratio, bio je smrknutog lica i preopterećen. Džudi i Bou nije ponudio piće, niti šolju kafe, a zaboravio je i sve ono za „kepenkranč". Seo je za kompjuter.
„Pogledaj ovo", rekao je bez uvoda.
Džudi i Bo stajali su iza njega i gledali u monitor preko njegovog ramena. Prikazao je neku skicu.
„Ovo je seizmograf potresa u dolini Ovens, s misterioznim predšokovima koje ne mogu da razumem sećaš se?"
„Naravno da se sećam", rekla je Džudi.
„A ovo je jedan tipičan zemljotres, otprilike iste jačine kao onaj. Ovaj ima uobičajene predšokove. Uočavaš li razliku?"
„Da." Uobičajeni predšokovi neravnomerni su i sporadični, dok su vibracije iz doline Ovens bile suviše pravilne da bi bile prirodne.
„Pogledaj sada ovo." Prikazao je treću skicu na ekranu. Na njoj je bio predstavljen model ravnomernih vibracija, upravo nalik na one prikazane na karti doline Ovens.
„Šta je izazvalo ove vibracije?", pitala je Džudi.
„Seizmički vibrator", Majki je trijumfalno objavio.
Bo se začudio:
„Šta je to, kog đavola?"
Džudi skoro da je rekla, Ne znam, ali mislim da bih volela da imam jedan. Ugušila je osmeh na licu.
Majki je objasnio:
„To je mašina koja se koristi u naftnoj industriji za podzemna istraživanja. U osnovi, to je ogroman pneumatski čekić, nadgrađen na kamion. On šalje vibracije kroz Zemljinu koru."
„I te vibracije su izazvale zemljotres?"
„Mislim da nije u pitanju koincidencija."
Džudi je svečano klimnula glavom.
„Onda je to to. Oni stvarno mogu da izazivaju zemljotrese." Osetila je kako joj telo obuzima hladna jeza kad joj je vest saopštena.
Bo je bio šokiran:
„Isuse, nadam se da ne dolaze u San Francisko."
„Ili u Berkli", dodao je Majki. „Znate, iako sam vam rekao da je ovo moguće, sve do sada, duboko u srcu, u to nisam verovao."
Džudi je rekla:
„Potres u dolini Ovens bio je relativno malih razmera."
Majki je zavrteo glavom.
„To nas ne može utešiti. Intenzitet zemljotresa nije povezan s jačinom vibracije koja ga izaziva. On zavisi od pritiska u rasedu. Seizmički vibrator može da izazove i jedva osetno podrhtavanje, ali i još jednu Loma Prietu."
Džudi se setila zemljotresa u Loma Prieti iz 1989. tako živo kao da je to bio košmar od prethodne noći.
„Sranje", rekla je. „Šta ćemo da radimo?"
Bo ju je podsetio:
„Ti si skinuta sa slučaja."
Majki se namrštio, zbunjen.
„Rekla si mi za to", obratio se Džudi. „Ali mi nisi rekla zašto."
„Politika firme", Džudi je lakonski odgovorila. „Imamo novog šefa kome se ne sviđam i on je dodelio moj slučaj nekome koga više voli."
„Ne mogu da verujem!" Majki se zaprepastio. „Teroristička grupa izaziva zemljotres, a Ef-Bi-Aj se svađa oko toga ko će da je juri!"
„Šta da ti kažem? Da li i naučnici dozvoljavaju da lične prepirke ometaju njihovu potragu za istinom?"
Majki joj je uputio jedan od svojih iznenadnih osmeha.
„Možeš da se opkladiš u to. Ali, slušaj. Svakako da možeš da proslediš ove informacije Marvinu... kako se ono beše preziva?"
„Kad sam rekla šefu za Los Alamos, naredio mi je da se više ne mešam."
„Ovo je neverovatno!", rekao je Majki, počinjući da se ljuti. „Ne možeš tek tako da ignorišeš ono što sam upravo rekao."
„Ne brini, neću to da uradim", Džudi obeća učtivo. „Ostanimo hladnih glava i razmislimo na trenutak. Koja je prva stvar koju treba da uradimo s ovom informacijom? Ako možemo da otkrijemo odakle potiče seizmički vibrator, možda ćemo da naiđemo na trag koji će nas odvesti do Rajskog čekića."
„Tako je", odobravao je Bo. „Ili su ga kupili, ili, što je još verovatnije, ukrali."
Džudi je upitala Majkla:
„Koliko ovakvih mašina postoji u kontinentalnom delu Sjedinjenih Država? Stotinu? Hiljadu?"
„Tako nekako", odgovorio je.
„U svakom slučaju, nema ih mnogo. Oni koji ih proizvode verovatno evidentiraju svaku prodaju. Mogla bih da ih pronađem večeras i da od njih zatražim spisak. A ako je kamion ukraden, možda je na spisku Nacionalnog kriminalističkog informacionog centra. Ovaj centar, koji vodi komanda FBI-ja iz Vašingtona, omogućava svakoj kriminalističkoj službi pristup informacijama."
Bo je rekao:
„Centar je koristan jer ima informacije. Ali, mi nemamo broj registarske tablice i nema načina da se taj kamion pronađe u kompjuteru. Mogu da zamolim policiju San Franciska da u svim državama izda poternicu na kompjuterima Telekomunikacionog sistema kriminalističke službe Kalifornije. Mogu da sredim s medijima da objave fotografije jednog ovakvog kamiona, pa će onda i javnost obratiti pažnju na njega."
„Čekaj malo", pobunila se Džudi. „Ako to uradiš, Kinkejd će znati da ja stojim iza toga."
Majki je, očajan, prevrnuo očima. Bo je pokušao da je razuveri:
„Nije sigurno da se to mora dogoditi. Neću saopštiti novinarima da je ovo povezano sa Rajskim čekićem. Jednostavno ćemo reći da tražimo ukradeni seizmički vibrator. Radi se o krađi prilično neobičnog vozila, dopašće im se priča."
„Sjajno", rekla je Džudi. „Majkle, mogu li dobiti odštampana ona tri grafikona?"
„Naravno." Dodirnuo je dugme i štampač je zazujao.
Džudi mu je stavila ruku na rame. Osetila je toplinu njegove kože ispod pamučne košulje.
„Zaista se nadam da će Dastiju biti bolje", rekla je.
Prekrio je svojom šakom njenu.
„Hvala." Dodir mu je bio lagan, a dlan suv. Osetila je zadovoljstvo. Onda je sklonio ruku i rekao: „O, možda bi trebalo da mi daš broj pejdžera, tako da mogu lakše da kontaktiram s tobom, ako to bude potrebno."
Izvadila je svoju vizitkarticu. Posle kraćeg razmišljanja, napisala je na njoj svoj kućni broj. Majki je rekao:
„Kad vas dvoje obavite telefonske razgovore...", oklevao je. „Da li biste voleli da odemo nekud na piće, ili možda na večeru? Stvarno bih voleo da čujem kako napredujete."
„Ja ne mogu", odbio je Bo. „Imam takmičenje u kuglanju."
„Džudi, a ti?"
Da li me on to zove na sastanak?
„Planirala sam da posetim nekoga u bolnici", rekla je.
Majki je izgledao potišteno.
Džudi je shvatila da ne postoji nijedna druga stvar koju bi večeras radila s većim zadovoljstvom nego da ode na večeru s Majklom Kerkasom.
„Ali, pretpostavljam da mi neće biti potrebna cela noć za to", predomislila se. „Važi, naravno."
* * *

Samo nedelju dana nakon stoje kod Miltona Lestrejndža ustanovljen karcinom, on je već izgledao mršavije i starije. Možda je to bio uticaj bolničke okoline: instrumenti, krevet, bela posteljina. Ili je to bilo zbog svetloplave pižame koja je svojim trouglastim otvorom otkrivala njegove blede grudi. Izgubio je sve simbole moći: svoj ogroman kancelarijski sto, „monblan" nalivpero, svilenu kravatu na pruge.
Džudi je bila šokirana kad ga je takvog videla.
„Bože, Milti, ne izgledaš baš tako sjajno", izbrbljala se.
Nasmejao se.
„Znao sam da me ti ne bi slagala, Džudi."
Bilo ju je sramota.
„Žao mi je, jednostavno mi je izletelo."
„Nemoj da crveniš. U pravu si. U lošem sam stanju."
„A šta oni rade?"
„Operisaće me ove nedelje, nisu mi rekli kog dana. Ali, samo će mi ugraditi bajpas pored opstrukcije u utrobi. Izgledi su mi slabi."
„Kako to misliš, slabi?"
„U devedeset procenata slučajeva se ne preživi."
Džudi je progutala knedlu.
„Bože, Milti."
„Možda će mi ostati godinu dana."
„Ne znam šta da ti kažem."
Nisu ga mnogo potresale loše prognoze.
„Sendi, moja prva žena, dolazila je juče da me poseti. Rekla mi je da si je ti zvala."
„Da. Nisam imala pojma da li bi volela da te vidi, ali sam pomislila da bi možda želela da bude obaveštena da si u bolnici."
Uzeo je Džudi za ruku i stegao je.
„Hvala. Ne bi se mnogo ljudi setilo toga. Ne znam kako si tako pametna, a tako mlada."
„Drago mi je što je ona došla."
Milt je promenio temu.
„Skreni mi pažnju s mojih briga, pričaj mi šta se dešava u kancelariji."
„Ne bi trebalo da brineš zbog..."
„Do đavola, neću. Posao baš mnogo ne brine čoveka koji umire. Samo sam radoznao."
„Pa, dobila sam slučaj. Braća Fung će verovatno provesti najveći deo sledeće decenije u zatvoru."
„Bravo!"
„Ti si uvek imao poverenja u mene."
„Znao sam da ti to možeš da uradiš."
„Ali, Brajan Kinkejd je predložio Marvina Hejza kao novog nadležnog."
„Marvina? Sranje! Brajan zna da bi ti trebalo da dobiješ taj posao."
„Pričaj mi malo o tome."
„Marvin je žestok momak, ali pomalo aljkav. Radi dosta površno."
„Zbunjena sam", priznala je Džudi. „Zašto ga Brajan uzdiže tako visoko? Šta je s njima dvojicom da li su ljubavnici ili šta?"
Milt se nasmejao.
„Ne, nisu ljubavnici. Ali jednom, pre mnogo godina, Marvin je spasao život Brajanu."
„Bez zezanja?"
„Bila je pucnjava. Ja sam bio tamo. Čekali smo u zasedi da se iz jednog broda na plaži Sonorna, u oblasti Marin, istovari heroin. Bilo je rano februarsko jutro, a more hladno do bola. Nije bilo nasipa, tako da su loši momci trpali kilograme „horsa" u mali gumeni čamac i dovozili ga na obalu. Dozvolili smo im da iskrcaju čitav tovar, a onda smo krenuli na njih." Milt je uzdahnuo, a u plavim očima mu se pojavila nostalgija. Džudi je palo na pamet da on nikada više neće videti nijednu zasedu u zoru. Nastavio je posle kraće pauze. „Brajan je pogrešio dozvolivši jednom od njih da mu se suviše približi. Taj mali Italijan ga je zgrabio i uperio mu pištolj u glavu. Svi smo izvadili oružje, ali, da smo zapucali na Italijana, on bi verovatno povukao obarač pre nego što umre. Brajan je zaista bio uplašen." Milt je spustio glas. „Upišao se, mogli smo da vidimo fleku na njegovim pantalonama, ali je Marvin bio hladan kao sam đavo. Krenuo je prema Brajanu i tom Italijanu. 'Ubij mene umesto njega', rekao je. 'Neće imati nikakve veze.' Nikada nisam gledao tako nešto. Italijan se upecao na to. Skrenuo je pištolj da nanišani Marvina. U deliću sekunde, petorica naših ljudi pripucala je na momka."
Džudi je klimnula glavom. To je bila jedna od tipičnih priča koje bi agenti raspredali posle nekoliko popijenih piva u „Evertonu". Ali, ovu storiju nije shvatila kao mačo razmetanje. Agenti FBI-ja nisu tako često bili umešani u pucnjave. Nikada nisu zaboravljali takvo iskustvo. Mogla je da zamisli koliko je posle toga Kinkejd postao blizak s Marvinom Hejzom.
„Pa, to objašnjava sve nevolje kroz koje sam prošla", rekla je. „Brajan mi je dodelio sranje od zadatka, a onda, kada se ispostavilo da je zadatak važan, oduzeo mi ga je i dao ga Marvinu."
Milt je uzdahnuo.
„Pretpostavljam da bih mogao da intervenišem. Ja sam i dalje SAZ, tehnički. Ali, Kinkejd je iskusan političar i zna da se nikada neću vratiti. Odupreće se. A ja nisam siguran da imam snage za tako nešto."
Džudi je zatresla glavom.
„Ne bih želela da to radiš. Mogu sama to da sredim."
„Kako se zove zadatak koji je dodelio Marvinu?"
„Rajski čekić, oni ljudi što prouzrokuju zemljotrese."
„Ljudi koji kažu da prouzrokuju zemljotrese."
„To Marvin misli. Ali, greši."
Milt se namrštio.
„Da li si ozbiljna?"
„U potpunosti."
„Šta ćeš preduzeti?"
„Radiću na slučaju iza Brajanovih leđa."
Milt je izgledao zabrinuto.
„To je opasno."
„Da", rekla je Džudi. „Ali, ne tako opasno kao taj prokleti zemljotres."
* * *

Majki je na sebi imao mornarskoplavo pamučno odelo, jednostavnu belu košulju otkopčanu oko vrata, bez kravate. Da li je ovu kombinaciju odabrao bez ijednog trenutka razmišljanja, pitala se Džudi, ili je shvatio da u njoj izgleda dovoljno dobro za odlazak u restoran? Ona se presvukla u belu svilenu haljinu s crvenim polka šarama. Prava prilika da se obuče ta haljina bilo je neko majsko veče, a za njom bi se okretali, kad god bi je nosila.
Majki ju je odveo u mali restoran u centru, gde su se služila vegetarijanska indijska jela. Nikada ranije nije jela indijsku hranu, tako da mu je dozvolila da on naruči za nju. Stavila je mobilni telefon na sto.
„Znam da nije pristojno, ali, Bo je obećao da će me pozvati ako otkrije nešto o ukradenom seizmičkom vibratoru."
„Što se mene tiče, u redu je", rekao je Majki. „Da li si zvala proizvođača?"
„Da. Našla sam direktora prodaje kod kuće i prekinula ga u gledanju bejzbola. Obećao je da će mi sutra poslati listu kupaca. Pokušala sam da ga nagovorim da to bude večeras, ali je tvrdio da je nemoguće." Namrštila se od brige. Nije nam ostalo mnogo vremena počev od danas, imamo samo pet dana. „Ipak, poslao mi je faksom sliku." Izvadila je sklopljeni list papira iz tašne i pokazala mu ga.
Slegnuo je ramenima.
„To je samo ogroman kamion s komadom mašinerije na zadnjem delu."
„Ali, kada Bo pusti ove slike na kompjutere, svaki pandur u Kaliforniji će ga tražiti. A ako novine i televizija sutra objave fotografiju, i pola građanstva će obratiti pažnju."
Stigla je hrana. Bila je začinjena više nego što je ona navikla, ali izvrsna. Džudi je jela s uživanjem. Posle nekoliko minuta, uhvatila je Majkla kako je posmatra s blagim osmehom na usnama. Podigla je obrvu.
„Da li sam rekla nešto duhovito?"
„Drago mi je što uživaš u ovoj kuhinji."
Osmehnula se.
„Da li se vidi?"
„Da."
„Pokušaću da budem prefinjenija."
„Molim te nemoj. Zadovoljstvo mi je da te posmatram. Pored svega..."
„Šta?"
„Volim tvoju neposrednost. To je jedna od stvari koja me privlače kod tebe. Izgleda da imaš veliki apetit za život. Dopada ti se Dasti, lepo se zabavljaš kad si sa svojim ocem, ponosna si na Biro i očigledno voliš lepu odeću... Čak uživaš u 'kepenkranč' pahuljicama."
Džudi je osetila kako crveni, ali joj je bilo drago. Dopadala joj se slika koju je stvorio o njoj. Pitala se šta je to kod njega što nju privlači. Spoznala je da je to njegova snaga. Umeo je da bude izluđujuće tvrdolgav, ali, u krizi je bio čvrst kao stena. Danas popodne, kada se njegova žena ponašala onako bezdušno, većina muškaraca bi se svađala, a on je brinuo zbog Dastija.
Pored toga, zaista bih volela da gurnem ruke u njegove bokserice.
Džudit, lepo se ponašaj.
Srknula je vino i promenila temu.
„Pretpostavljamo da Rajski čekić ima podatke o tačkama pritiska duž raseda San Andreas slične kao i ti."
„Da, imaju ih, jer tako biraju lokacije na kojima seizmički vibrator može da izazove zemljotres."
„Možeš li ponovo da prođeš kroz to? Da proučiš podatke i da pronađeš najbolje mesto za tako nešto?"
„Pretpostavljam da mogu. Verovatno ima pet ili šest mogućih mesta." Video je u kom pravcu ona razmišlja. „Onda pretpostavljam da bi Biro mogao da stavi pod prismotru ta mesta i da pazi gde će se pojaviti seizmički vibrator."
„Da kad bih ja bila glavna."
„Ja ću svakako napraviti spisak. Možda ću ga faksom poslati guverneru Robsonu."
„Nemoj da dozvoliš da ga mnogo ljudi vidi. Možeš da prouzrokuješ paniku."
„Ali, ako se moje prognoze ostvare, to može da mi oživi posao."
„Da li mu je potrebno oživljavanje?"
„Naravno da jeste. Imam jedan veliki ugovor koji omogućava tačno toliko prihoda da platim kiriju i račun za mobilni telefon moje bivše žene. Od roditelja sam pozajmio novac da krenem sa ovim poslom, ali nisam počeo da mi ga vraćam... Nadao sam se da ću dobiti još jednog velikog klijenta, Udruženo američko osiguranje."
„Ja sam nekada radila za njih, pre mnogo godina. Ali, nastavi."
„Mislio sam da je posao zaključen, ali oni kasne s ugovorom. Pretpostavljam da se predomišljaju. Ako se povuku, u nevolji sam. Ali, ako bih predvideo zemljotres i ako bi se ispostavilo da sam bio u pravu, mislim da bi oni potpisali. Onda bih bio zadovoljan."
„U svakom slučaju, nadam se da ćeš biti diskretan. Ako svi u isto vreme pokušaju da napuste San Francisko, biće nereda."
Nacerio se mangupski nonšalantno, što je za nju izgledalo izluđujuće privlačno.
„Zbunio sam te, zar ne?"
Slegnula je ramenima.
„Priznajem. Moj položaj u Birou je vrlo klimav. Ako budem povezana sa izbijanjem masovne histerije, mislim da ne mogu opstati tamo."
„Da li ti je to važno?"
„I da i ne. Pre ili kasnije, planiram da se povučem i dobijem decu. Ali, želim da prestanem da radim kad ja to odlučim, a ne neko drugi."
„Da li imaš nekoga na umu kada kažeš da želiš da dobiješ decu?"
„Ne." Otvoreno ga je pogledala. „Teško je pronaći dobrog čoveka."
„Pretpostavljam da će mnogi čekati u redu."
„Kakav divan kompliment." Pitam se da li bi se ti pridružio mom redu. Pitam se da li bih ja želela da to učiniš.
Ponudio joj je još vina.
„Ne, hvala. Radije bih šoljicu kafe."
Mahnuo je konobaru.
„Biti roditelj ume da bude bolno ali čovek nikada ne zažali zbog toga."
„Pričaj mi o Dastiju."
Uzdahnuo je.
„Nemam kućnih ljubimaca, nemam cveća u stanu, a zbog kompjutera i veoma malo prašine. Svi prozori su čvrsto zatvoreni, a postoji i rashladni uređaj. Ali išli smo do knjižare i kada smo se vraćali kući pomazio je mačku. Posle jednog sata bio je onakav kakvog si imala prilike da ga vidiš."
„To je baš žalosno. Jadno dete."
„Njegova majka se nedavno preselila u neko mesto u planinama, blizu granice s Oregonom i od tada se on oseća bolje do danas. Ako ne može da me poseti a da ne dobije napad, ne znam šta ćemo da radimo. Ne mogu da odem da živim u jebenom Oregonu; tamo nema dovoljno zemljotresa."
Izgledao je veoma zabrinuto, pa je ona pružila ruku preko stola i stegla njegovu.
„Smislićeš nešto. Voliš ga, to je očigledno."
Osmehnuo se.
„Da, volim ga."
Popili su kafu i on je platio račun. Otpratio ju je do kola.
„Ovo veče je brzo proteklo", rekao je.
Mislim da se dopadam ovom momku.
Odlično.
„Da li želiš da ponekad odemo u bioskop?"
Igra uz pomoć koje se zakazuje sastanak. To se nikada ne menja.
„Da, volela bih."
„Možda već ove nedelje?"
„Naravno."
„Zvaću te."
„Važi."
„Mogu li da te poljubim za laku noć?"
„Da." Nasmejala se. „Da, molim te."
Primakao je lice. Bio je to kratak i nežan poljubac. Usne su mu se pomerale na njenim, ali ih nije razdvojio. Uzvratila mu je na isti način. Osetila je kako su joj grudi uzbuđene. Bez razmišljanja se privila uz njega. On ju je nakratko stegao, a onda se odvojio od nje.
„Laku noć", rekao je.
Posmatrao je dok je ulazila u auto i mahnuo joj kada je sišla s trotoara.
Skrenula je na uglu i stala na semaforu.
„Vau", otelo joj se.
* * *