Luis Migel Roša-Treća tajna

First topic message reminder :



Vatikan, dvadeset devetog septembra 1978. godine: svet se probudio uzdrman šokantnom vešcu. Umro je papa Jovan Pavle I, samo mesec dana od stupanja na tron svetog Petra...

Trideset godina kasnije, u Londonu, mlada novinarka Sara Monteiro prima tajanstvenu pošiljku, sa spiskom imena i šifrovanom porukom. Nedugo potom, maskirani ubica pokušava da je zauvek ućutka. Sara je, po svemu sudeći, došla u posed ključa za odgonetanje smrtonosne tajne. Reč je o zaveri u kojoj učestvuju beskrupulozni plaćenici i korumpirani političari, a zlo izvire iz samog srca Vatikana. Ne preostaje joj ništa drugo nego da se dâ u bekstvo. Primorana je da započne nemilosrdnu igru mačke i miša. Ne sme nikom verovati, zato što se na spisku sumnjivih nalazi i ime njenog oca...

Mlada novinarka našla se u vrtlogu svetske zavere. Njeni sprovodnici neće prezati ni od čega da bi se zaštitili.

Poglavlje 29


Dobro je poznato da Džefri Barns najčešće pomera figure iz kancelarije na trećem spratu zgrade u centralnom Londonu. Telefonski poziv iz izvesne kuće u Rimu, tačnije iz Vija Veneto, naterao ga je da digne gojazno dupe iz fotelje mnogo brže no obično. Seo je u službeni automobil. Povorka od četiri vozila je krenula ka agentima odranije raspoređenim oko kritične oblasti.
„Polazim na put“, rekao je njegov sagovornik, „hoću da sve bude rešeno pre nego što stignem na odredište. Lično se pobrini za to, ako ti je do sedenja u toj fotelji. Mrdaj se.“
Veoma mali broj ljudi može da govori s njima na taj način. To su oni s čijom moći Barns ne može da se nosi. Ograničio se na klimanje glavom i promrsio: „Da, gospodine“, da bi naglasio pokornost.
„Imaš odrešene ruke“, behu poslednje reči. Dozvoljeno mu je da pribegne najdelotvornijim sredstvima i da pomera figure po svom naumu, da bi što pre pobedio matom.
Sad je jasno zašto se Džefri Barns našao na zadnjem sedištu moćnog automobila, sa službenim oružjem u futroli. Posmatrao je reku automobila.
„Kako je krtica stigla do tako visokog nivoa?“
Ovo neće izaći na dobro, pomislio je. Pokušao je da se oslobodi zlih misli. Učiniće ono što se mora. Neće se osramotiti pred pretpostavljenima zbog žene i dvostrukog agenta, ma kako opasan bio. Meta, Sara Monteiro, neće dobro proći, a ni njen izbavitelj.
Prokletstvo. Pitao se u tišini kako je smeo da uradi tako nešto. Nagnuo se napred na zadnjem sedištu, s radio-uređajem u rukama.
„Parkirajte se daleko od zgrade. Ne smemo otkriti svoje prisustvo. Gotovo.“
„Razumem, gotovo“, stigao je odgovor.

Poglavlje 30


Sedeo je u crnom kombiju, nasred njujorške Šeste avenije. Odgovarao je kad god bi mobilni zazvonio, zato što je poziv mogao biti od čoveka koji ga sad zove, a on nije smeo da čeka.
Ponovu su razgovarali na italijanskom. Ta razmena mišljenja ne bi se mogla nazvati dijalogom, zato što se čovek u tamnom kaputu ograničio na povremene izraze odobravanja i uzdahe. Pomno je slušao, hvatajući poruku naređenje, podatke, vesti.
Govornik je raspolagao nadmoćnom sposobnošću sinteze. U nekoliko sekundi je mogao da saopšti sve informacije i da ih učini, savršeno razumljivim, ne ostavljajući ni trunke sumnje kod slušaoca, koji ga je smatrao lavom, rođenim da dominira ljudskim krdom. Ježio se od same pomisli na njega, iako bi mnogo više voleo da ga vidi. Mali broj ljudi je ostavljao takav utisak.
Prekinuo je vezu, ispunjen ushićenjem, kao da je upravo razgovarao sa Svevišnjim. Brzo je povratio kontrolu nad sobom i zauzeo uobičajeni stav. Nije hteo da saradnici u ovom slučaju vozač kombija naslute njegovo pravo raspoloženje.
„Ima li vesti?“
Vozač je gajio izuzetno poštovanje prema majstoru, s kojim nikad nije razgovarao. Poštovanje je preraslo u strah kad je video neverovatnu posvećenost, na licu svog pretpostavljenog, nesklonog pokazivanju osećanja.
„Ima li vesti?“, ponovio je.
„Stvari ne idu kako valja u Londonu.“
„Još nisu ubili tu ženu? Čak ni uz pomoć CIA?“
„Imamo krticu.“
„Koga? Jednog od naših, iz Garde?“
Čovek u kaputu nije odmah odgovorio. Posmatrao je saobraćaj u gradu koji nikad ne spava i bleštave neonske pozive na potrošnju. Reklame su se, neumorno palile i gasile zbog novca. I portir na ulazu u zgradu stoji na svom mestu zbog para. Plaćeno je i za pljačku Rima, kao i za uklanjanje oca Pabla u Argentini. Ideali ne pune stomake. Ništa se ne radi džabe.
„Džek“, konačno je odgovorio.
„Džek? Da li si siguran?“
„Pobegao je s njom. Nije se vratio. Ubio je Ševčenka.“
„Vozača?“
Khmnuo je.
„Prokleto kopile“, opsova čovek za volanom.
„Džek. Ko bi to pomislio? To u velikoj meri pogoršava situaciju.“
„Imaš pravo. Toliko je ozbiljna da je majstor krenuo na put.“

Poglavlje 31


„Želeli bismo da razgovaramo s profesorom Margulisom“, rekao je krupni čovek čuvaru ispred džinovskih vrata Britanskog muzeja.
„Profesor Margulis je veoma zauzet. Ko bi hteo da ga vidi?“
„Mi smo iz policije. Pozvali su nas...“
„O, da. Ja sam vas pozvao. Uđite.“ Ponosni, samozadovoljni čuvar je otvorio vrata čoveku s kravatom i petorici ljudi u njegovom društvu. „Brzo ste stigli. Zvao sam vas pre deset minuta. Zašto niste u uniformi?“
„Ne pripadamo uniformisanim policijskim snagama“, reče debeljko. Pokazao je značku hitrim pokretom. To je bilo dovoljno čuvaru sa žvakaćom gumom. „Znamo da su ovde viđene dve osobe za kojima tragamo, dva osumnjičena.“
„Zato sam vas i zvao“, reče čuvar. „Ne znam da li je muškarac kriminalac i ranije je dolazio. Ali, za ženu sam siguran. Prepoznao sam je čim sam je video, na vestima lokalne televizije. To je Portugalka koja je ubila onog tipa.“
„U telefonskom razgovoru ste pomenuli da su tražili profesora Margulisa, zar ne?“
„Tako je. On je jedan od najuglednijih konzervatora.“
„Znate li zašto su ga tražili?“ pitao je Debeli.
„Nemam pojma.“
„Fino. Možete li nas odvesti do njegove kancelarije?“
„Naravno. Sledite me.“
Krenuli su za njim. Sva šestorica su koračala u nizu. Stražar je išao prvi, a debeljko i njegovi ljudi za njim. Hodali su ka mestu na kom će zateći Džozefa Margulisa, zadubljenog u kriptografsko istraživanje.
Ponosni osmeh je svedočio o čuvarevom zadovoljstvu. Pozvao je vlasti. Okrenuo je broj s telopa lokalne televizije. Učinio je hvale vredno delo.
„Prestonička policija moli sve koji su videli osobu s fotografije da pozovu 0202...“
Tražili su mladu reporterku, svedoka pucnjave. Zapamtio je njen anđeoski lik. Nije očekivao da će je nedugo zatim videti uživo. Prenerazila ga je svojom pojavom. Nije se smeo, niti je žurio. Isprva je strahovao za bezbednost profesora Margulisa. Odlučio je da ih drži na oku. Uskoro su otišli. Prokletstvo, prekorevao je sebe.
Propustio sam šansu. Posetio je profesora da bi doznao šta smeraju. Zatekao ga je zaronjenog u debele knjige.
„Da li je sve u redu, profesore Margulise?“
„Dobro je, Dobinse.“
„Da li vam je išta potrebno?“
„Nije, vratite se u stražaru. Prijatelj me zamolio da nešto pogledam“, odgovori Margulis, ne skidajući pogled s knjiga i papira. „Uskoro će se vratiti. Pustite ih unutra kad naiđu.“
Profesorove poslednje reči su bile prava muzika za njegove uši. Dobiće svojih petnaest minuta slave. Zamišljao je sebe pred kamerama svih televizijskih stanica. Nije isključeno da će ga poslovodstvo nagraditi povišicom i još nekim počastima. Tada je nazvao prestoničku policiju. Poziv su presreli ljudi koji su tragali za Sarom.
Revnosni stražar se zaustavio ispred vrata sobe u kojoj je boravio Džozef Margulis.
„Ovo je njegova kancelarija.“
Debeljko upravi pištolj s prigušivačem u čuvareve grudi i dva put povuče obarač.
„Odnesite ga“, naredio je. Otvorio je vrata i ušao u sobu.
„Profesore Margulise? Ja sam Džefri Barns.“

Poglavlje 32


U okolini Britanskog muzeja je vladao mir. Rafael se parkirao na istom mestu. Pošli su istim putem duž Grejt Rasel strita i stigli do velikih vrata. U stražarnici nije bilo nikog.
Pozvonih su i čekali.
Sara je delovala odsutno. Rafaelu nije bilo teško da pogodi da razmišlja o njihovom razgovoru.
Konačno se pojavio čuvar. Ćelavko je istrčao iz zgrade.
„Profesor Margulis nas očekuje“, reče Rafael.
Čuvar ih je osmotrio, ledenim pogledom.
„Uđite, molim vas.“
Sari se nije dopalo njegovo ponašanje. Upravo je razvejao njenu teoriju da su ćelavci obično ljubazni ljudi. Ove noći je srušen još jedan mit. Kao da je sve što je primala zdravo za gotovo propalo, zajedno s pređašnjim, boljim životom. I sve to zbog nekog Firencija. Nije ni znala kakve veze on ima s čitavim zamešateljstvom.
Rafael je brzo stigao do Margulisove kancelarije. Očekivao je da će zateći profesora na poslu.
„Misliš da je profesor dešifrovao poruku?“, tiho ga uputa Sara. Nastojala je da što manje naruši teskobnu tišinu.
„Ne. Zvao bi me, da je dešifrovao.“
„Da li je komplikovana?“
„Ne znam.“
„Meni je ličila na žvrljotinu, na reporterske beleške s konferencije za štampu. Zaključila sam da su napisane u velikoj žurbi.“
Otvorili su vrata odaje u kojoj su poslednji put videli Margulisa i naišli na neočekivanu scenu. Profesor Margulis je sedeo, izubijanog i krvavog lica, okružen trojicom ljudi u crnim odelima sličnim Rafaelovom.
„Džek“, reče debeli.
„Barnse“, spokojno će Rafael.
„Džek?“, ponovila je Sara, zbunjena novim imenom. Zaboravila je na zbunjenost kad su dva čoveka skočila na Rafaela. Dobio je snažan udarac u potiljak. On pade, ali nije izgubio svest. Instinktivno je prineo ruku vratu.
„Devojka može biti samo čuvena Sara Monteiro“, napomenu Barns iz udobne stolice.
Sara se iznenada našla u centru pažnje.
„Džefri Barns?“
Setila se Rafaelovih reči: „Veruj mi, naći će nas pre ili kasnije. Sve zavisi od poteza koji ćemo tad povući.“ Panični strah je paralizovao. Izgubila je moć rasuđivanja.
„Zar to nije Šeron Stoun?“, pitao je profesor Margulis, stenjući od bola.
Džefri Barns se gromoglasno nasmejao.
„Šeron Stoun? Uveravam vas da nije Šeron Stoun. Daj papire“, naredio je.
„Papire?“
Sara pogleda Rafaela, koji se s mukom podigao s poda. Jedan od dvojice, onaj koji ga je udario ga je uhvatio za kragnu kaputa dok ga je drugi pretražio. Našao je dva revolvera s prigušivačima. Jednim ga je udario u glavu i oborio na pod.
Džefri Barns se obratio Sari.
„Papiri?“
Reporterka ugleda tračak svetla na kraju tunela.
„Oni su na sigurnom mestu.“ Nije zvučala naročito samouvereno. Blago titranje glasa je nagoveštavalo slabost njenih aduta.
„Ne zasmejavaj me i, pre svega, ne traći moje vreme.“
„Misliš da bih došla ovamo mašući tim spiskom, spremna da ga uručim prvom interesentu? Na šta ti je ličim?“
„Nisi znala da ćemo biti ovde. Ne teraj me da izgubim strpljenje.“
„Ne teraj ti mene.“
Kopam sopstvenu raku, pomisli Sara, ali sad ne mogu nazad. Nastavila je u istom tonu.
„Kako se usuđuješ da me toliko potcenjuješ? Znala sam“, mašta ju je izdavala, „znala sam da ćete nas pre ili kasnije pronaći. Pitanje je bilo kada.“
Rafael je posmatrao. Bio je van igre. Barns je imao zamišljen izraz. Nije skidao pogled sa Sare. Odlučila je da mu uzvrati pogled. Nastojaće da ne oda koliko se plaši od njega, od njih, od svega.
Barns se obrati jednom od agenata iza Rafaela i Sare. sv „Pretresi je.“
Gotovo je, pomisli Rafael, naslonjen na jedan od stolova.
Čovek koji je opaučio Rafaela priđe Sari, koja je ustala i raširila ruke, spremna za pretres. Prepipao je temeljito i bez skanjeranja. Na kraju je ostalo da proveri unutrašnjost njenih gaćica. Nije propustio da to učini.
„Ništa“, izvesti agent i odstupi za korak.
Rafael sa interesovanjem odmeri Saru.
Barns je promenio taktiku. Odlučio je da joj da prostora za disanje, da joj dozvoli da se opusti. „Zaboravimo na papire.“
Sara pokuša da uspostavi kontrolu nad sobom. Čitavu noć pleše na ivici pogibelji. Izdržala je dosad. Ne sme da popusti.
„Naš prijatelj Margulis je radio na zadatku koji ste mu poverili. Znamo da nema papire. Ove knjige o kriptografiji nas navode na izvesne Zaključke. Znate li čemu one služe?“, pitao je Saru.
„Tiču se proučavanja kripti?“
Džefri Barns ustade i u dva hitra koraka stiže do mlade žene. Ošamario je spoljnom stranom dlana. Bol je bio jak. Okusila je sopstvenu krv. Crveni potočić poteče iz ugla usana.
Kopile, pomislila je. Oči su joj zasuzile, ali nije pustila nijednu suzu. To bi bio znak slabosti.
„U kripti ćeš i završiti, i to veoma brzo“, reče Barns. Posmatrao je hladno kao i pre. Vratio se na svoje mesto i raskomotio. „Pošto smo ovo razjasnili, dopusti mi da ti ispričam moje viđenje događaja. Primila si neke papire. U njima je bila šifrovana poruka koju, po mom skromnom mišljenju, tvoj ograničeni um nije znao da protumači. Zbog toga ste se obratili profesoru Margulisu. Imam li pravo?“
„Da, imaš pravo. Poruka je u tom slučaju kod njega“, reče Rafael. Pokušao je da skrene pažnju na sebe.
„To je tačno“, složio se Barns. „Ali tvoj odani prijatelj ju je progutao pre nego što smo ga se dočepali. Iz njegovog stanja ti je jasno da smo probali da ga nateramo da nam kaže šta je otkrio, ali bez mnogo uspeha.“
„Sjajno, Margulise“, reče Rafael, sarkastičnim glasom. „Uradio si to. Progutao si kodiranu poruku. Zaista čudesno.“
„Zbog toga nam ne može biti od nikakve koristi“, objavi Barns.
Dao je znak agentu iza Rafaela. Odvukao je profesora do središta prostorije. Naredio mu je da klekne. Imao je vezane ruke na leđima.
Sara nije htela da misli na ono što će se dogoditi. Okrenula je glavu da ne bi gledala. Dosad nije videla kako neko umire. Nije mogla da zadrži suze, misleći na Margulisa, koji kleči na par koraka od nje, čekajući neizbežni kraj.
„Sara ne želi da gleda spektakl koji smo joj pripremili“, grmnuo je nezadovoljni Barns. „Nećemo to dopustiti.“
Ponovo joj je prišao čovek koji je pretresao. Ščepao je snažnom rukom za vrat. Naterao je da se okrene prema profesoru.
„Nemojte“, protestovala je.
„Gledaj“, odgovorio je čovek koji je uhvatio za vrat, pravo u njeno Uvo. „Uživaj u jedinstvenom iskustvu posmatranja tela koje napušta život. To je najlepši spektakl.“ Zlobno cerekanje joj ispuni um.
Profesor je klečeći mumlao litaniju. Opraštao se sa svetom. Nudio je dušu Stvoritelju, sa nadom da će ga ovaj prihvatiti. Ljudi s više ili manje dostojanstva dočekuju smrt. Margulis je pokazao primernu hrabrost u najtežem trenutku.
Rafael je pribrano posmatrao profesora, ne pokazujući osećanja. Izgledao je kao nepristrasni, bezosećajni putnik namernik, koji prisustvuje dramatičnim događajima.
Margulis pokorno saže glavu. Čekao je da ubica povuče obarač. Osećao je prigušivač na potiljku. Poslednji put je pogledao Rafaela.
„Prebroj slova“, prošapta kriptolog.
Sara nije čula šta je profesor rekao Rafaelu. Mislila je da će se svakog časa onesvestiti. Naterali su je da okrene glavu ka Margulisu, ali je ne mogu naterati da drži oči otvorene. Brzo zatvori oči, zatvori ih. Odbrani se od nasilja. Ne dopusti im da te muče.
Tupi udar je označio kraj. Mlitavo telo je palo na zemlju, sred barice krvi, koju je Sara zamislila, ali je nije videla. Suze su joj nekontrolisano potekle niz lice.
Margulis je pao ničice. Okrenuo je glavu ka Rafaelu, s crvenom rupom na lobanji.
Kopilani! pomisli Sara. Prvi put je shvatila da, ma šta učinila, odavde neće izvući živu glavu.
„Vratimo se najzanimljivijoj temi. Gde su papiri?“, reče Barns. „Sigurna sam da si sad raspoloženija da nam kažeš gde su.“
Agent koji je ubio profesora Džozefa Margulisa je još uvek stajao, s pištoljem u ruci, spreman da ubije sledeću žrtvu, čoveka kog je poznavao kao Džeka, dvostrukog agenta. To je bio čin najgore izdaje kažnjiv samo na jedan način, smrću. Kad Džek bude mrtav, žena će reći gde su papiri, a zatim...
A zatim ništa. Razoran udarac slomi agentu koleno. Pao je, vrišteći. Bio je mrtav pre nego što je shvatio šta se događa. Ubilo ga je zrno is sopstvenog pištolja, koji mu je Rafael oteo u deliću sekunde.
Pucao je u glavu agentu desno od Barnsa. Agent na levoj strani i sam Barns potražiše zaklon iza nameštaja. U međuvremenu je agent koji je držao Saru pokušao da iskoristi njeno telo kao štit. Presamitio se u struku kad ga je snažno udarila laktom u grudi.
„Izlazi napolje! Brzo!“, povikao je Rafael. „Trči! Ne smeju da pucaju na tebe!“
Sara potrča ka vratima. Barns i agent su nišanili Rafaela, ali se on štitio telom mrtvog agenta. Ispalio je par metaka i istrčao iz kancelarije.
„Žena nam treba živa!“, povikao je Barns.
„Kurvin sin.“

Poglavlje 33


Rafael je pojurio niz hodnik, ne znajući gde ide. Nasumice je otvarao vrata. Prvo mora da pronađe Saru. Pronašli su se brzo u niši u hodniku.
„Rekao sam ti da bežiš. Gotova si ako te uhvate.“
Trčali su bezglavo. Svetlosti je bilo malo. Oči su im se postepeno navikle na tamu.
Unutrašnjost Britanskog muzeje je bila beskrajni lavirint.
Stigli su do vrata na kraju hodnika. Izlazila su na stepenište. Sišli su na donji sprat.
Rafael je na donjem odmorištu otvorio vrata i oprezno provirio.
„Idemo. Ne udaljavaj se od mene.“
Jedva vidljivi znaci su upućivali ka izlazu u slučaju nužde.
Stigli su do ogromne sale, Kraljeve biblioteke. Zastali su ispred ogromnih vrata velikog muzejskog atrijuma. Veliki aneks je nedavno dograđen, s rotondom u središtu, u kojoj je bila čitaonica, brojne radnje u prizemlju i restoran na spratu. Na drugoj strani, u pravcu izlaza bili su brojni stolovi i stolice, pričvršćeni za pod, vlasništvo snek-barova s ponudom brze hrane za hiljade posetilaca.
Sara i Rafael su grabili ka izlazu. Išli su pored zida velikog atrijuma. Očekivao ih je brisani prostor, sličan otvorenom, golom polju.
Mesečina je prodirala kroz staklenu kupolu, bojeći unutrašnjost sivkastim, prigušenim sjajem.
Munja zapara tamu i neznana sila baci Rafaela na zid. Pogođen je. Sara je instinktivno kleknula i pokušala da mu pomogne. Zastenjao je. Rana, na svu sreću, nije izgledala ozbiljno.
Dve senke napustiše zaklon barova i kretoše ka njima.
„Uzmi pištolj.“
„Jesi li lud?“
„Nasumice opali dva-tri hica“, insistirao je Rafael.
Sara se osvrnula za sobom. Senke su se primicale. Oklevajući je uzele pištolj iz Rafaelove ruke. Ispalila je tri hica bez nišanjenja. Obe senke su potražile zaklon iza muzejske recepcije. Rafael skide kaput i pocepa odeću oko ulazne rane, blizu ramena.
„Imao sam sreće.“
„Zaista? Mislila sam da ćeš mi izdahnuti na rukama.“
„To bi lako moglo da se desi.“
„Džek“, grmnu glas iz atrijuma. Pripadao je Barnsu.
Rafael ustade i grubo privuče Saru sebi.
„Šta radiš?“, pitala ga je tihim glasom. Srce joj se zaglavilo u grlu.
„Ne možeš da je ubiješ, zato što ne znaš šta je uradila s papirima, Samo ona može da te odvede do njih. Šta će biti ako sad umre?“
Podigao je pištolj. Uperio ga je Sari u slepoočnicu.
„Šta to radiš?“ Mislila je da će se svakog časa onesvestiti.
Barns se našao u nebranom grožđu.
„Džek, da li si u stanju da tek tako oduzmeš život nevinoj osobi?“
„Dobro me poznaješ, Barnse. Napravljeni smo od istog sranja.“
„Šta želiš?“, pitao je, iako je znao odgovor.
„Dobro me slušaj. Otići ću odavde s njom. Reći ćeš svojim ljudima da sklone pištolje i da nas propuste. Reći ćeš to svima unutar i izvan muzeja.“
„Budimo razumni.“
„Razumniji od ovog?“, uzvrati Rafael sarkastičnim tonom. Barns nije imao druge nego da ga posluša.
„Obustavite operaciju. Odložite oružje. Pustite ih“, rekao je u majušni mikrofon na kragni.
Rafael je izgurao Saru iz zaklona. Išli su unazad ka izlazu.
Opkolio ih je hladni noćni vazduh. Sišli su niza stepenice, ka džinovskim vratima s grbom kraljice Elizabete II. Rafael nije skidao pištolj sa Sarine slepoočnice. Auto je bio veoma blizu.

Poglavlje 34


„Na šta si mislio?“, povikala je Sara što je grlo nosi, dok je auto najvećom brzinom skretao u Blumsberi strit.
„Mislio sam kako da se izvučemo odande“, odgovori Rafael, ne gledajući u nju.
„Da nas spaseš?“
„Prestani sa zapitkivanjem. Slede nas, nećemo ih se lako otresti.“
Skrenuli su desno u Nju Oksford strit. Rafael se namrštio zbog bolova u prostreljenom ramenu. Na raskrsnici sa Totenhem kort roudom naišli su na crveno svetlo. Zaustavio je „jaguara“.
„Razmenimo mesta“, rekao je Rafael.
„Šta?“
„Ti ćeš voziti. Nisam u formi.“
Sara produži Oksford stritom, trgovinskim srcem Londona. Nagnula se prema odeljku za rukavice i izvadila spisak. Bacila ga je saputniku u krilo.
„Evo ti ga. Ostavila sam ga ovde i zaboravila kad smo krenuli u muzej.“
„Živi smo samo zahvaljujući tvojoj zaboravnosti.“
Nekoliko minuta su se vozili u potpunoj tišini.
„Ne znam gde idem“, konačno će Sara.
„Nije važno, samo ti vozi. Vrti se ukrug, ako hoćeš.“
„Da li si nameravao da pucaš? Da li bi mogao da me ubiješ da su stvari pošle po zlu?“
„Mogao bih“, odgovori Rafael bez oklevanja. „Sledeći metak sam namenio sebi. Veruj mi da bi to bilo mnogo bolje, da su stvari krenule po zlu. Bolje je biti mrtav, nego u njihovim rukama. Nije važno da li si zaboravila ili namerno ostavila spisak u autu. Ništa bolje nije moglo da nam se desi. To je bilo pravo čudo.“
„To znači da ćeš, ako se u budućnosti nađemo u sličnoj situaciji, ali bez aduta, bez oklevanja povući obarač. Prvo ćeš upucati mene, a zatim i sebe?“
„Upravo tako“, potvrdio je Rafael, bezosećajnim glasom.
„Da li ti je otac to naredio?“
Rafael pogleda devojku. Uzvratila mu je pogled. Za trenutak su zaboravili na okolni saobraćaj.
„Nije. Iako sam siguran da bi se, u ovim okolnostima, složio sa mnom.“
„Naravno.“ Sara je ponovo gledala na drum. „Naravno, Džek.“ Naglasila je njegovo ime kao da je ključ svih laži, sumnji i razočarenja.
„Da li je Rafael tvoje pravo ime?“
„Ko zna?“
„A, Džek?“
„Nije.“
”Pa?
„Bolje da ne znaš. Posmatraj stvari na sledeći način. Rafael je ime tvog spasioca, koji je bar zasad, dobar momak. Imao je nekoliko uspona i padova, što je i normalno, ali i izvesnog uspeha. Džek je alijas Džona Pejna, pripadnika P2, koji je demaskiran kao dvostruki agent. Tehnički gledano, moglo bi se reći da je Džon Pejn mrtav.“
„A Džefri Barns, ko je on?“
„Direktor CIA. Nemoralan i korumpiran tip. Obavio sam neke operacije po njegovom naređenju. Znaj da mu pričinjavamo đavolske teškoće, ako je rešio da izmili iz kancelarije.“
„Baš fino. Pejne ili arhanđele Rafaele, moram da te ponovo pitam, kako se stvarno zoveš?“
Rafael se nasmeja prvi put otkad su se upoznali.
„Dobar pokušaj.“
„Od pokušaja nema štete.“ Sara je na nekoliko sekundi skrenula pogled s puta. „Rafaele Pejne, šta ćemo sad?“
Pažljivo je pogledao pre nego što je odgovorio.
„Sada? Nestaćemo.“

Poglavlje 35



Caru carevo,



Septembra 1978. godine



Sveti otac je proveravao dnevni raspored audijencija i sastanaka za to jutro. Namrštio se kad je na spisku video delegaciju Njujorškog javnog tužilaštva. Pročitao je i belešku, u kojoj je pisalo da delegacija dolazi u pratnji predstavnika FBI-a i Nacionalne banke Italije. Zahtev za audijenciju je upućen pre nekoliko meseci, za života Pavla VI. Papina bolest je sprečila održavanje nesvakidašnjeg sastanka. U beleškama od avgusta pisalo je da je susret odložen za neko drugo vreme.
Planirano je da delegacija bude primljena u javnoj audijenciji, između belgijskih časnih sestara iz Liježa i đenovljanske siročadi. Poslednja beleška je predviđala da se sastanak održi između susreta s kreposnim udovicama iz Pijemonta i španske religiozne škole.
Papa Jovan Pavle I je otišao u sporednu kancelariju, da bi porazgovarao sa dva sveštenika sekretara.
„Ta gospoda će se osećati nelagodno u prostoru za javne audijencije. Pozovite ih i recite da dođu u moju kancelariju, čim prije. Zamalo da zaboravim. Reč je o kurtoaznoj poseti, pa ne morate obaveštavati kardinala Viloa. Hvala vam.“
Don Albino Lućani je, nekoliko minuta kasnije, spremao sebi kafu. Jedan od mladih sekretara ga je obavestio da ga šestorica ljudi čekaju u susednoj sobi.
Papa se malo uplašio impozantne šestorke. Svi su pokorno oborili glavu, pre nego što su se pozdravili s njim. Nekoliko sati kasnije nije mogao da seti imena svih posetilaca - dva italijanska inspektora ili revizora iz Italijanske banke i četiri Amerikanca, predstavnika FBI-a i javnog tužilaštva. Posetioci su se, bez izuzetka, bavili suzbijanjem finansijskih zločina.
„Gospodine“, poče jedan od Amerikanaca, očigledno neupućenih u finese vatikanskog protokola, „izuzetno cenimo što se rešili da nas...“
„Uh!“, prekide ga Jovan Pavle I sa osmehom. Progovorio je pristojnim engleskim. „Uskraćeno vam je gostoljublje božje kuće! Da li ste raspoloženi za kafu? Bojim se, da je meni neophodna.“
Seli su u udobne stolice na drugoj strani kancelarije, oko niskog stočića sa srebrnim raspećem u središtu. Jovan Pavle I je bio spreman da sasluša ove ljude, ispunjene strahopoštovanjem prema svešteniku koji širom sveta ima milione poklonika. Jedan od agenata FBI-a je progovorio prerano, u strahu da se dugo očekivani sastanak ne preobrazi u neobavezno ćaskanje uz kafu.
„Gospodine, doneli smo vam izveštaj koji nudi dokaze postojanja kriminalnih dela u finansijskim institucijama povezanim sa svetom stolicom.“
Albino Lućani osmotri agenta ozbiljnim, dubokim pogledom.
„Upoznajte me sa sadržinom izveštaja. Gospod, kao što ste rekli, sluša.“
„Vatikanske finansije“, reče agent, ne opazivši pontifovu šalu, „su u rukama IRP-a. To ih povezuje s Banko Ambrozijano Roberta Kalvija, što ih dovodi u vezu s poslovanjem Majkla Sindona i njegove Banke privade. Znamo da je Sindona veza između Roberta Kalvija i nadbiskupa Marčinkusa. Podsećam vas da Sindona uživa reputaciju ’bankara mafije’, i da je u Sjedinjenim Državama za njim izdat nalog za hapšenje, zbog prevare, finansijskih zločina i reketiranja. Podsetiću vas, ako mi dozvolite, da je Roberto Kalvi član masonske lože P2, na čijem je čelu fašista Ðeli, pokretač operacije Gladio. Siguran sam da niste zaboravili bombe na Pjaci fontana 1969. godine“
„Da li vi tvrdite da je podmetanje bombi u Milanu plaćeno vatikanskim novcem?“
„Ne. Tvrdim da ti ljudi podmeću bombe u Rimu i drugim mestima širom sveta. Od Poljske do Nikaragve.“
Don Albino Lućani nije pomerio nijedan mišić, iako je plamen u njegovom grlu mogao spaliti Apostolsku palatu.
Agent FBI-a nije hteo da ispusti inicijativu.
„Roberto Kalvi i Pol Marčinkus su 1971. godine osnovali Cisalpinsku prekomorsku banku u Nasauu, na Bahamima. Koristili su je za pranje novca od droge i trgovine oružjem; za pranje novca stečenog prostitucijom, pornografijom i sličnim aktivnostima. S tog mesta su, pomoću mreže opisane u izveštaju, slali novac na sve strane. Na primer, radničkim pokretima u Poljskoj, diktatorima poput Somoze i revolucionarnim i terorističkim organizacijama.“
„Zar vam istovremeno finansiranje fašista i revolucionara ne izgleda čudno?“, pitao je Jovan Pavle I.
„Ne finansiraju oni politiku, već zločine. U Italiji podmazuju i kupuju političare svih boja. Stvar je jasna već posle čitanja Korijere dela sera. To je zvanična novina Ðelija, Sindona, Kalvija i Marčinkusa.“
„Sveti oče“, reče jedan od revizora Italijanske banke, „Banko Ambrozijano ima manjak od 1,4 milijarde dolara. Vatikanska banka, kao što znate, poseduje dvadeset procenta akcija Banko Ambrozijano. Neophodno je da preduzmete mere, zato što Italijanska banka ne sme da rizikuje...“
„Gospodine“, prekinuo ga je zvaničnik američkog javnog tužilaštva, „predsednik će svakako preduzeti akciju. Biće teško sprečiti da skandal ne stigne do svete stolice. Pretpostavljeni su mi naredili da vam predočim ovaj izveštaj. Trebaće nam godina ili dve da ga obelodanimo, ali ćemo to sigurno učiniti. To vam daje vremena da prekinete veze Vatikana sa ovom kriminalnom mrežom.“
„Razumem, sine moj. Ali ne znam da li imam toliko vremena.“
„Vaša svetosti!“, uskliknu jedan od italijanskih revizora. „Morate se ograditi od Marčinkusa, De Bonisa, Kalvija.“
Vidno potreseni Albino Lućani ustade sa stolice. Pre mnogo godina je predsedavao bankom Katolika del Veneto. Imao je prilike da se uveri kako Marčinkus i njegove kohorte mešetare na Vol stritu, umesto da slede puteve gospodnje u upravljanju crkvenini finansijama.
Papa otvori vrata kancelarije i otide bez pozdrava.
Našao se u privatnoj odaji, ispred ogledala na mramornom stolu prekrivenom kutijama od slonovače, malim srebrnim kaležima,i kristalnim kuglama i ramovima za fotografije. Don Albino Lućani je gnevno škrgutao zubima. Počistio je sto podlakticom, razbacavši krhke predmete po sobi.
„Proklinjem te! Preobrazio si kuću gospodnju u razbojničku jazbinu!“

Poglavlje 36


„Zašto se plan raspada? Do malopre je sve išlo kako valja.“
„Još imamo vremena da skoknemo do Londona, gospodine“, predložio je pomoćnik starcu, zavaljenom u sedište privatnog aviona. „To bi bilo neznatno skretanje.“
„Ne pomišljaj na to!“, odlučno je odbio pomoćnikov predlog. „Nećemo odstupiti od plana.“
„Zar se na taj način ne izlažemo riziku od nepopravljive štete?“
„Imaj vere, dragi prijatelju. Na kraju će sve biti kako valja.“
„Veru obično prepuštamo vernicima“, suprotstavio mu se pomoćnik, ubeđen da bi skretanje s puta moglo značiti razliku između uspeha i neuspeha. „Veoma je važno da se domognemo dokumenata.“
„Dokumenti su uzrok čitavog zamešateljstva. Putujemo zbog njih. Ne moraš da me podsećaš na to. Sem toga, naša poseta Londonu bila bi beskorisna. Situacija nije tako loša.“
„Kako? Slobodni su, a mi gubimo vreme.“
„Uhvatićemo ih svakog časa.“
Pomoćnik nije shvatio da majstor ima novi, njemu nepoznati plan.
„Da li si spreman da me obavestiš o tvom planu?“, pitao je.
„Uskoro će ti sve biti jasno. Bolje si informisan od večine ljudi. Brzo povezuješ tačkice.“
„Kako hoćeš“, odvrati blago ozlojeđeni pomoćnik. Starac voli tajnovitost. Voli da kontroliše informacije, sve dok ne postanu bezvredne. Za njih se sazna tek posle postizanja cilja. Mrzeo je starčev običaj da ih čuva za sebe, iako je tajnovitost bila veoma korisna. Dobro ga je poznavao, inače bi pomislio da ih skriva zbog nedostatka poverenja. Postojalo je jednostavno objašnjenje za takvo ponašanje.
Majstor je na taj način slao poruku sopstvenim demonima: „Još sam ovde. Još zapovedam i odlučujem o svačijoj sudbini.“
Starac podiže slušalicu satelitskog telefona. Otkucao je nekoliko brojeva. Neko mu je odgovorio.
„Ciao, Frančesko“, rekao je s hladnim osmehom. „Nedavno sam saznao da si izgubio jednog saradnika.“ Sačekao je da sagovornik shvati poruku. „Smatraj to vestima iz prve ruke. Telo će se uskoro pojaviti.“ Ponovo je dao vremena Frančesku da shvati puno značenje svojih reči. „Nisam te zbog toga zvao. Možda će mi trebati tvoje usluge... Kada? Juče... Hoću da se ukrcaš na prvi avion. Dobićeš sve neophodne informacije na aerodromu. Čekaj moj poziv.“ Naglo je prekinuo vezu.
„Uskoro će stajati preda mnom“, mrmljao je sebi u bradu. Gledao je kroz prozorčić aviona. „Videćemo ko je najpametniji.“
Pomoćnik mu se obratio dok je glasno razmišljao. Izgleda da ga je nezadovoljstvo prošlo.
„Zvali su iz Londona“, tiho će pomoćnik. „Desilo se najgore.“

Poglavlje 37


Džefri Barns nije čitave noći oka sklopio. Zabrinuo se više nego da ga je zvao sam predsednik Sjedinjenih Država, uprkos činjenici da je naredbodavac bio Italijan, ili da je bar govorio italijanski. Lakše bi izašao na kraj s predsednikom nego s tim tipom iz P2.
Barns je dva puta razgovarao sa starcem u avionu. Prvo mu je objasnio šta ga je navelo da odluči kako je odlučio. Starac nije ispoljio nikakvo osećanje, strogo se držao teme.
„Najvažnije je da se domognemo papira. Očigledno je da smo potcenili protivnike, ali se to neće ponoviti. Upotrebi sva neophodna sredstva. Otarasi se svedoka kad se domogneš papira. Je 1’ jasno?“
„Naravno, gospodine“, potvrdi Barns.
Drugi poziv ga je podsetio da ni za trenutak ne sme izgubiti protivnike iz vida. Mora da sledi naređenja, bez obzira na cenu.
„Okrivi Arape ako dođe do kolateralne štete. Sutradan organizuj protestne marševe, odaj poštu žrtvama i osudi terorizam. Problem će tako biti rešen“, reče Italijan, ne bez izvesne ironije.
„Tako ćemo učiniti“, složio se agent CIA. Barns je znao da metak ili nekoliko njih mogu zalutati tokom operacije. Bomba može eksplodirati u zao čas. Mete mogu naći pojačanja. Tako ti je to.
„Još nešto. Čekaj moja uputstva. Ne preduzimaj ništa bez moje dozvole.“
Majstor je naglo prekinuo razgovor. Barns se na to navikao. Pogledao je na sat, bilo je pet ujutru.
Sara i Džek su se vozili ukrug po Londonu. Primorali su agente da slede turističke rute po istorijskom centru grada. Nekoliko puta su prošli kraj Bakingemske palate i Molom do Trafalgar skvera. Pošli bi Čering Kros roudom ili nekom drugom ulicom i opet stigli na polazište. Vozili su polako, kao što dolikuje znatiželjnim turistima. Bar je Barns dobijao takav utisak iz Stoutonovih iscrpnih desetominutnih izveštaja.
„Neobično je što nisu ni pokušali da beže“, glasno je razmišljao Barns, u pustoj kancelariji. „Nisu stali da natoče benzin. U jednom trenutku će morati“, nastavio je da melje, dok je čekao nove podatke. „Moram da pojedem nešto pristojno.“
Džek Pejn je bio legenda u loži P2. Bio je tako ugledan da ga je CIA regrutovala za nekoliko najdelikatnijih poslova. Njegovo ime je bilo sinonim za sposobnost i garancija dobro obavljenog posla. P2 se arogantno ponašala. Bez oklevanja su tražili da neki delovi CIA posluže njenim potrebama. Godio im je pristup američkoj tehnologiji i redovna, masna mesečna isplata. Stari nikad nije odobravao pozajmljivanje svojih ljudi Ujka Semovoj agenciji, a naročito najboljih poput Džeka.
Ponekad bi, kad bi masonska loža procenila da može imati koristi od toga, odobravao pozajmicu nekog od svojih ljudi. Džek im je pozajmljen u nekoliko prilika. Tad je radio pod Barnsovom komandom. Džek Pejn je bio čovek kog bi direktor voleo da vidi u svojim redovima. Barns je čak predložio da ga prime u CIA.
Grdno sam pogrešio. To bi mi uništilo ugled u agenciji, razmišljao je Barns.
Utonuo je u fotelju, iscrpljen događajima bogatom, beskrajnom noći. Shvatio je da bi ostao bez položaja kog se domogao po cenu obilja prolivenog znoja, krvi i suza.
Ne kažu Amerikanci bez razloga: „Bez muke nema uspeha.“ Do direktorskog zvanja u agenciji je došao uz dosta napora, bola i besanih noći, bez pristojnog obroka. Ova noć ga je podsetila na nesigurna vremena hladnog rata, kad je čitav svet bio velika ludnica.
„Mora da si lud, Džek, kad si se nameračio na mene“, promrmlja ozlojeđeni debeljko, sebi u bradu.
Vrata su se naglo otvorila. Pojavio se Stouton. Nemilosrdno je prekinuo direktorova razmišljanja.
„Gospodine.“
„Stoutone.“
„Nestali su.“

Poglavlje 38


„Nestaćemo“, rekao je Rafael Sari u kolima.
Još neko vreme su nastavili turistički obilazak britanske prestonice. Grad je počinjao da se budi. Uskoro će im nestati benzina. Zamolio je Saru da skrene levo i uspori na raskrsnici kod železničke stanice King Kros. Dvostruki agent se premestio na zadnje sedište, praćen Sarinim brižnim pogledom.
Spustio je zadnje sedište da bi otvorio prilaz prtljažniku, odakle je uzeo zelenu drvenu kutiju. Vratio je sedište na mesto i izvadio kuglice iz kutije. Izbacivao ih je prvo s jedne, a zatim s druge strane ulice, ujednačenim ritmom. Otkotrljale bi se ispod parkiranih automobila.
„Ne staj dok ti ne kažem, ma šta se dogodilo.“
Od stanice ih je delilo stotinak metara.
„Ubrzaj i stani ispred stanice“, naredio je Rafael, bacivši poslednju lopticu.
„Šta to radiš?“, pitala je Sara.
„Skoro da smo stigli“, odvratio je.
Stigli su do stanice.
„Dobro, ugasi motor.“
Poslušala ga je. Usnula ulica preobrazila se u predvorje pakla. Zvuk niza manjih eksplozija se kretao u njihovom pravcu od raskrsnice s King Krosom. Napredovao je s obe strane Juston rouda. Gusti oblak suzavca širio se ulicom. Čuli su povike. Užasnuti ljudi su se budili.
Rafael i Sara su potrčali ka Justonskoj stanici, zaštićeni dimnom zavesom.
Utrčali su u prvi taksi. Posle toga je sve bilo lakše. Zamolili su taksistu da ih odbaci do stanice Vaterlo. Stigli su na vreme da se ukrcaju na Evrostar, za Pariz.
Iskoristili su udobno putovanje da se malo odmore. Sara je prespavala gotovo čitav put. Rafael se skrasio u sedištu, tek nakon dve obilaska kompozicije. Niko ih nije pratio.
Dva sata i trideset sedam minuta kasnije su stigli na čuvenu Gar di Nor, u središtu Pariza. Odatle su otišli na Orli. Uspeli su da nestanu.

Poglavlje 39


„Erbas A320“ se izdigao na letnu visinu od 12.000 metara.
Leteo je brzinom od devet stotina kilometara na sat. Za neka dva sata će sleteti na aerodrom Portela u Lisabonu. U njemu je bilo 111 putnika, uključujući i Saru Monteiro, zvanično Šeron Stoun, francusku državljanku i Rafaela, zvanično Džona Doa, britanskog podanika.
Let TP-433 je napustio Orli pre dvadesetak minuta, s blagim zakašnjenjem. Bili su budni, pa je Rafael morao da se suoči s brojnim pitanjima profesionalne reporterke.
Jednom je čuo kako neko kaže da su očevi u Jerusalimu. Napomena se verovatno odnosila na mitske graditelje Solomonovog hrama. Uvažene arhitekte iz starine su prenele svoje znanje tesarima i kamenorescima Zapada, graditeljima srednjovekovnih katedrala. Bili su masoni, korisnici čekića, dleta, mistrije, kompasa i libele, pripadnici moćne gilde, poznavaoci tajne gospodnje. Čovek i dan-danas, u Notr Damu, Remsu ili Amijenu može da se uveri da su njihovi graditelji uistinu znali šta bog hoće od ovog sveta. Gospod Isus Hrist je obznanio:
„Dajte caru carevo, a bogu božje.“ Svi ljudi su to znali, uključujući političare, univerzitetske profesore, doktore, bankare, državne službenike, vojnike, pisce i novinare. Čak je i papa za to znao. „Bog je svuda, dete moje, čak i u fabrikama oružja i trezorima banaka.“
Rafaelu je rečeno da su masoni bili na gubilištu kad su se kotrljale krvave glave kraljeva i plemića u revolucionarnoj Francuskoj. Kasnije su bili u pozadini ratova i nasilnih promena režima u Evropi i na američkom kontinentu. Pripadnici P2 su se mogli ponositi članstvom u organizaciji u kojoj je bilo mnogo predsednika Sjedinjenih Država i evropskih zemalja.
U Rimu je, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, italijanska loža Veliki orijent posrtala pod teretom unutrašnje podele. Tada je osnovana Propaganda Due. Moćnici širom sveta su se žalili da je masonerija razotkrivena, da se imena članova loža štampaju po novinama i da njihove poslove vode nesposobni, tašti političari. Broj 2 je nudio anonimnost kojoj su težili, kraj proglasima, fotografijama i procurelim informacijama. P2 nije postojala. Niko nije znao ništa o njoj. Loggia coperta je dočekivala raširenih ruku sve bogom odabrane, spremne da posvete život izgradnji kraljevstva nebeskog na zemlji.
„To su bila gorka vremena“, rekao je Rafael Sari, koja ga je znatiželjno slušala.
„Hitler i Musolini su ih fascinirali. Kasnije su posmatrali kako velikani izdaju njihove duhovne ciljeve.“
„Ličo Ðeli je predvodio italijansku masoneriju sredinom dvadesetog veka. Bio je istinska pokretačka sila u pozadini lože P2. Imao je više ideja nego sposobnosti da dovrši svoje projekte“, objašnjavao je Rafael. „Veliki majstor italijanskog Velikog orijenta ga je obdario moćima koje su uveliko prevazilazile njegove sposobnosti. Ðeli je bio poslovni čovek malog formata iz Toskane. Obožavao je Der Führera, Il Ducea i El Generalisima. Prijavio se kao dobrovoljac i borio protiv republikanaca u španskom građanskom ratu. Služio je kao nacistički špijun na Balkanu. Aktivno je sarađivao sa CIA u izazivanju nekoliko državnih udara u Južnoj Americi.“
„Ðelijev uspon u organizaciji je misteriozan,“ nastavi Rafael. „Nedostupni su nam putevi gospodnji. Iznenađujuće veliki broj idiota uspe da se domogne moći, slave i ugleda.“
„Ličo Ðeli je bio na čelu lože P2, početkom sedamdesetih. Godine 1971. postaje jedan od najmoćnijih ljudi podzemlja. Ðeli je uvek bio sklon zaverama. Osnovao je ložu P1, još tajnovitiju od P2. U njoj je bilo mesta samo za predsednike, najviše zvaničnike, generalne sekretare i izvršne direktore.“
Neki od Rafaelovih starijih drugova su mu govorili o susretima izabranih. Dvadesetak crnih, sjajnih limuzina sa zatamnjenim staklima skupilo bi se ispred luksuznog hotela pored jezera Komo, u Ženevi ili Baden Badenu. Automobili bi posle dva-tri sata krenuli sporednim drumovima, da bi nešto kasnije pojurili evropskim autoputevima.
Verovatno je Ðeli ubedio veliki broj članova masonske organizacije Giustizia e Liberta da se pridruže redovima P2. Tamo su se upoznali sa svakovrsnim političarima, vojnicima i bankarima. Postajali su privilegovani članovi povlašćene grupe.
„Taština je tragična mana, Saro. Ðeli nije mogao da odoli da se ne slika s Huanom Peronom ispred Kaza Rozada.“
Ðeli se sredinom sedamdesetih našao pod pravosudnim pritiskom. Izolovao je organizaciju i prekinuo sve veze s drugim masonskim ložama. Tako je P2 postala super tajna organizacija, dok je sam Ðeli postao Veliki majstor. To vreme se naziva erom koza nostre. P2 je radila po principima mafije. Stoga je čitava loža nazivana Ðelijevom.
Neofašistička ideologija je sprečila napredak lože u sprovođenju božanskog plana. Njegov rad je, gledano iz drugog ugla, bio veoma efikasan. Njegovi saradnici su uspeli da prodru u sve ogranke italijanske vlade, u Vatikan i nekoliko stranih obaveštajnih službi.
Veliki broj političara tog doba je smatralo da je Ličo Ðeli pravi predsednik zemlje. Manipulisao je medijima, istragama, glasanjem i izbornim kampanjama. Ukratko, činio je sve da se na uticajnim mestima nađu njegovi ljudi od poverenja.
Rafael je pratio Sarinu reakciju.
„Ðelija je sredio onaj dripac, kako se ono zvaše, Pekoreli. „Ðelijevci“ su iskopali svoj grob, kad su dozvolili da spisak s članovima lože dospe u ruke tog novinara.“
„Sudije su počele da postavljaju pitanja. Stari Ðeli je potražio sklonište u Urugvaju.“
„Na scenu je stupilo sadašnje vođstvo lože“, nastavi Rafael. „Distancirali su se od Ðelija i bacili na posao da vrate organizaciju na pravi put. Godinama su mnogo radili. Promenili su ustav, reorganizovali pravosuđe i univerzitet i izvršili uticaj na neke ljude, naročito Kraksija, Andreotija i Bisalju. Obezbeđenje njihove, makar i nesvesne saradnje bilo je od kritične važnosti. Novinari su se upregli u njihova kola. Voleli su novac“, zaključio je.
„Loža je sad bila skup ličnosti iz senke koji se nisu dali razotkriti, ostvarena fantazija ljubitelja zavera, iščašena urbana legenda, organizacija koja izaziva strah samo među usamljenim tragačima na Internetu. Nije postojala. Nepostojanje je bogomdano za onog ko pokušava da sprovede ovakav plan.“
Sara je shvatila da je organizacija porasla i raširila pipke po čitavom svetu. Dospela je i do Vatikana, gde su P2 zvali duhovnom ložom. Kad je papa Jovan Pavle I iznenada umro, loža je imala veliki broj pripadnika na viskom položajima u palatama svete stolice.
„Rim je tih godina bio najbolje mesto na svetu. Nadbiskup Marčinkus se bavio finansijama. Pretvarao je u zlato sve čega bi se dotakao“, nastavi Rafael.
„Investirao je u pornografiju, kontraceptivna sredstva i druge poslove nespojive s crkvenim učenjem. Još veći i sigurniji profit je stizao od kapitala koji je Marčinkus investirao u fabrike oružja, političke subverzije, mito, ucene i pranje novca.“
„Ne znam da li pokušavaš da mi saopštiš istinu, ili da me prestrašiš“, napomenu Sara, pre nego što se ućutala.
Duboko se zamislila i Rafael je utonuo u svoje misli. Neko vreme je vladala spokojna tišina.
Stjuardesa im je donela poslužavnik s hranom. Jeli su u tišini, utonuli u svoje misli.
„Potrebno mi je tuširanje.“ Sara se vrpoljila u sedištu. Pokušavala je da razdrma utrnule udove.
„To je dostižan cilj“, uveravao je Rafael. „Pobrinućemo se za to, posle sletanja.“
„Da li je to obećanje?“, pitala je, s poluosmehom.
„Nije. Nikad ništa ne obećavam. Ali držim svoju reč.“
Još neko vreme su ćutali. Od buke avionskih motora nisu čuli glasove putnika.
Sara mu se obratila.
„Misliš da je moj otac na sigurnom?“
„Jeste. Ne boj se.“ Zvučao je tako ubeđeno da je osetila blago olakšanje.
„Bojim se da će nas pohvatati na aerodromu“, reče Sara.
„Opusti se. To se neće dogoditi.“
„Kako možeš da budeš tako siguran?“
„To je jedna od prednosti mog položaja. Goni nas pola sveta, ali bar znamo kako razmišljaju. Uvek smo na korak ispred njih. Važno je da ne izgubimo tu prednost. Ne smemo da im prepustimo inicijativu.“
„A kako oni razmišljaju?“
„Prvo će raščistiti mesto pucnjave i ulicu zagušenu suzavcem.“
Njegov glas je neobjašnjivo smirivao Saru. Znala je da pripada ubici, čoveku bez skrupula, ali je ipak smirivao.
„Šta ćemo nakon razgovora s mojim ocem?“
„Videćemo. Ići ćemo korak po korak.“
„Uvek zadržavaš informacije.“
„To je istina, ali u ovom slučaju nemam bogzna šta da ti kažem. Susret s tvojim ocem je naš osnovni cilj. Videćemo šta ćemo posle.“
„Zar nas, po dolasku u Lisabon, neće sačekati naše slike u novinama? Portugalske vlasti možda tragaju za nama.“
„Ne bih se kladio. U interesu naših progonilaca je da u zemlju uđemo neprimećeni. Žele da nas smeste dva metra pod zemlju. Sem toga, neće dozvoliti da se pojavimo u novinama, dok god imamo spisak. Izgubiće sve ako to urade.“
Nadam se da ne greši, pomisli Sara.
„Kako je Firenci znao moju adresu?“, pitala ga je. „Zaboravila sam da moj otac pripada organizaciji. Znam otkud mu moja kućna adresa, ali mi nije jasno zašto je meni pisao.“
Nije odgovorio. Ponovo se uhvatio za ranjeno rame.
„Da li te boli?“
„Da“, odgovorio je, blago masirajući bolno mesto. Nekoliko sati ranije je previo ranu u toaletu voza. Bol je posle toga malo uminuo. Rana ga je ponovo bolela, još više nego pre.
„Treba li ti nešto? Da li mogu da ti pomognem?“
„Ne, hvala, biće mi dobro“, odgovorio je Rafael.
Gušila se od gneva dok su kružili iznad aerodroma, nakon što su preleteli severni deo njene rodne zemlje.
„Da li si poznavao čoveka koji je provalio u moj dom?“
„Jesam.“
Rafael se ponovo ućutao. Zurio je kroz prozorče.
„Ko je to bio?“, insistirala je Sara.
„Bio je agent američke tajne službe, naturalizovani Amerikanac češkog porekla. Ali to sad nije važno. Još nekoliko ljudi je poginulo zbog tih papira. Španski sveštenik Felipe Aragon i Argentinac, Pablo Rinkon. Obojica su dobili podatke o papirima Jovana Pavla I.“
„Dobili su dokumente poput mojih?“
„Papa je, kobne noći, imao dosta papira kod sebe. Spisak koji si dobila je samo jedan njihov deo.“ Činilo se da je Rafael raspoložen za priču.
„I oni su dobili dokumenta?“
„Verovatno, ali su imali manje sreće od tebe. Otac Pablo nije uspeo da pobegne. Otac Felipe je, na svu žalost, umro od srčanog udara.“
„Ako je otac Pablo dobio neke papire, oni su gotovo sigurno u rukama P2. Možda je dobio samo nagoveštaje, recimo, podatke o mestu na kome se ostali dokumenti čuvaju. Ako je to bio slučaj, P2 je verovatno došao do tih informacija pre nego što je ubijen“, razmišljala je Sara.
„Možda je tako bilo. Nadam se da će tvoj otac razjasniti te i mnoge druge nedoumice.“
„Kako možeš da donosiš odluke na osnovu tako oskudnih informacija?“
„U mom poslu smo svi mali točkići u velikoj mašineriji. Od točkića se očekuje da poznaju svoju ulogu i da je savršeno odigraju. Što se tiče velike slike, nju vide samo oni na vrhu.“
„Hoćeš da kažeš da nisi radoznao?“
„Radoznalost je opasna.“
Avion je završio obilazni manevar. Nedugo potom su glatko sleteli.
„Upravo smo sleteli na aerodrom Portela u Lisabonu“, objavi stjuardesa. Ponovila je uobičajenu litaniju.
„Bar nas nisu oborili raketama s nebesa“, našalila se Sara. Pokušavala je da se otarasi napetosti.

Poglavlje 40



Vrtovi Vatikana,



Septembar 1978. godine


Sestra Vinćenca je čitavog popodneva tragala za don Albinom. Lutala je hodnicima Apostolske palate s malim poslužavnikom, čašom vode i pilulom na tacni. Stala je kraj prozora i ugledala papu na klupi u parku. Sveti otac je zario lice u šake. Mučile su ga teške, onespokojavajuće misli.
„Getsemanski vrt“, gotovo setno će sestra Vinćenca.
Starica se spustila stepenicama do predivnog vrta. Krenula je pošljunčenom stazom ka rotundi. Don Albino je sedeo u bleštavo belom ogrtaču, posmatrajući cipele.
Sestra Vinćenca je stala ispred njega.
„Doktori vam preporučuju šetnje vrtom. Nisu vam rekli da sedite ovde.“
Srdačni osmeh osvanu na don Albinovim usnama, kad je ugledao odanu negovateljicu.
„Da. Preporučuju mi šetnje da bih se otarasio nadutih stopala. Ali, avaj, noge su mi toliko nadute da ne mogu da se šetam. Šta da radim?“
Sestra Vinćenca priznade da lekarski saveti nisu mnogo praktični. Naučila je da ceni don Albinovu nepokolebljivu logiku.
Papa bez reči prihvati pilulu i čašu iz ruku negovateljice. Rezignirano je posmatrao lek pre nego što ga je progutao. Voda mu je više prijala od lekovite pilule.
„Da li si poznavala mog oca, sestro Vinćenca?“ pitao je negovateljicu koja je još stajala ispred njega. „Kada sam u jedanaestoj otišao u bogosloviju, otac dva meseca nije progovorio s majkom. Bila je veoma pobožna žena, ali moj otac...“
„Don Ðovani je bio buntovnik“, reče sestra Vinćenca.
„Nije. Don Ðovani, kako ga zoveš, bio je socijalista. Ne znam da li je doseljenik, radnik ili nadničar koji je vazda bedno živeo mogao biti nešto drugo. U stvari, tata je rekao, kad sam pošao na bogosloviju: ’Konačno, neka žrtva mora biti podneta’. Pokazalo se da je taj čovek, neprijateljski raspoloženog prema crkvi, bio sposoban za predskazanje, neku vrstu duhovne vizije. O tome sam razmišljao kad si naišla.“
„Bog će vam pomoći da ponesete ovaj teret, sveti oče.“
Don Albino pogleda sestru Vinćencu. Nikakvo dobro ne bi proizašlo iz jadanja o sramnom ponašanju direktora Vatikanske banke. Šta bi ova časna sestra čiste duše pomislila kad bi joj rekao da se mafijaški novac prao pomoću povezanih preduzeća na berzama Ciriha, Londona i Njujorka? Šta bi se desilo sa prostom verom sestre Vinćence kad bi saznala da se ime uvaženog kardinala Viloa od šestog avgusta 1966. godine vodi u spiskovima pripadnika masonske lože P2, pod rednim brojem 041/3? Kako bi plemenita stara časna sestra spavala ako bi saznala da njen don Albino ne vodi Hristovu crkvu, već finansijski konglomerat koji će mu eksplodirati pred očima, ako ga ne ustroji po božjoj zamisli? A kako on može da gleda dobru ženu u oči, znajući da se crkva preobrazila u razbojničko gnezdo?
„Mogu da nosim to breme, sestro Vinćenca“, konačno je odgovorio, „ali ne znam da li drugi mogu da mi pomognu u tome.“
„Uzdajte se u boga, don Albino“, reče smerna starica. Okrenula se i zakoračila pošljunčenom stazom ka Apostolskoj palati. „Uzdajte se u boga.“
Jovan Pavle I je ostao još nekoliko minuta na klupi u rotondi, zadubljen u misli. Posmatrao je otekla stopala. Vreme je da se vrati u kancelariju. Ima toliko posla!
Ustao je, uz rezignirano sleganje ramenima. Mrštenje je otkrivalo bol u zglobovima.
„Konačno“, kao što bi rekao stari don Ðovani, „žrtva mora biti podneta.“
Polako se vratio u kancelariju, s rukama prekrštenim na leđima.

Poglavlje 41


Stouton je ulagao nadljudski napor da bi izvršio šefova naređenja. Debeljko je bio loše volje, ali Stouton nije imao pravo na sličan luksuz. Nije spavao čitavu noć, zato što nije imao podređenog sposobnog da ga zameni, niti je u blizini imao porodicu, u čijem društvu bi se opustio. Njegovi roditelji broje srećne penzionerske dane u bostonskom predgrađu. Žene nisu mogle da se naviknu na njegovo radno vreme. Svi zaposleni u agencije bili su toliko odani poslu, da su, malo-pomalo, zapostavljali sve ostalo. To je narušavalo porodične veze, čak i prijateljstva. Istinski tajni agent nema odnos sa spoljašnjim svetom. To ga čini delotvornijim.
Stouton se po tom pitanju nije razlikovao od ostalih, iako je sačuvao neke veze s porodicom i rođacima. Nedavno je pozvao majku da joj javi da se dobro oseća. Što se nje tiče, sin je radio kao specijalista za softver u londonskoj filijali američke kompanije. Paravan je sadržao zrnce istine.
Prijateljstva iz detinjstva su s vremenom odumrla. Stouton je pokušavao da ostvari ozbiljniji odnos sa ženama. Dva puta je bio blizu da završi s prstenom na ruci, posle uobičajenog venčanja po zakonima ljudskim i božjim. Prvi pokušaj je propao jedanaestog septembra 2001. godine. Za to ne može kriviti verenicu. Proveo je tri meseca van zemlje, posle napada na Svetski trgovački centar. Ograničio je kontakte s njom na nemušti telefonski poziv jedanput nedeljno. Svaki put bi joj obećao da će se vratiti sledeće nedelje.
Započeo je romansu s drugom ženom 2003. godine, nešto pre drugog zalivskog rata. Zakazali su venčanje za deveti april, kad su kombinovane snage stigle do Bagdada. Stouton je, bio nedostupan čitavih pet meseci. Ponekad bi poslao mejl sa informacijom da je živ i zdrav i obećanjem da će se vratiti sledećeg meseca. Kad se konačno vratio, njegova ljubljena se odselila u drugi grad. Bila je do te mere skrhana da je odbijala da se javi na neki od bezbrojnih telefonskih poziva.
Posle tog iskustva je odlučio da prekine s pokušajima da uspostavi ozbiljnu vezu. U trideset drugoj je živeo isključivo za posao. Nadao se da će jednog dana imati porodicu i vreme da je voli i da se brine o njoj. Živeo je u strahu da će postati drugi Džefri Barns, čovek bez ljubavnog života, bez interesovanja za sve što nije posao i punjenje stomaka u restoranima gde se mnogo jede. Džefri Barns je za Stoutona bio bezosećajni, beskrupulozni kurvin sin.
„Da li je spremno?“, pitao je Barns, naginjući se preko ekrana Stoutonovog kompjutera.
„Nije još, ali će uskoro biti.“
„Imaš li nešto?“
„Sve što imam je na štampaču.“
Barns se uputi ka štampaču pored prozora. Zgrabio je nekoliko papira punih informacija. Trebaće im nekoliko sati da ih obrade. Pogledao je ka susednoj sobi, u kojoj je prštalo od aktivnosti. Službenici su hitali u svim pravcima. Čuo je viku, naređenja, telefonske razgovore. Trojica agenata se žustro raspravljala.
„Hej, vas troje“, povika Barns. „Hoću detaljnu analizu i to brzo. Ima još posla za vas, kad to završite.“
Osmesi namah iščezoše. Brzo su se povinovali naređenju.
„Obaveštavajte Stoutona o svim nalazima.“
„Da, gospodine“, odgovorio je jedan od njih.
Direktor se povukao u kancelariju. Još nije bilo novosti. Dan je promicao vrtoglavom brzinom.
Mladići su seli za sto da izvrše naređenje. Jedan, najkomunikativniji, obrati se Stoutonu.
„Da li si danas nešto jeo?“
„Nisam jeo, pio, spavao, ni jebao“, gnevno će Stouton, pogleda zalepljenog za kompjuterski ekran.
„Gotovi smo.“
„Moli se da ih što pre uhvatimo. Ne možeš da zamisliš koliko ćemo biti gotovi, ako ne uspemo.“
Agent se nagnuo prema Stoutonu, kao da će mu poveriti tajnu.
„Tek sam došao, čoveče. Nemam pojma šta tražimo.“
„Tražimo Džeka Pejna, izdajnika, i Saru Monteiro, veoma snalažljivu reporterku. Hoće ih žive.“
„Džeka Pejna? Čuvenog Džeka Pejna?
„Jednog jedinog.“
„Jednom sam radio s njim. Spasao mi je život.“
„Budi siguran da sad to ne bi učinio. Hajde, Tompsone, nema vremena za gubljenje“, reče Stouton, da bi ga se otarasio.
„Šta radiš?“
„Pretražujem spisak putnika koji su jutros napustili zemlju. Radim mučan i beskrajan posao.“
„To nalikuje traženju igle u plastu sena. Sigurno putuju s lažnim dokumentima.“
„Svestan sam toga. Ali zasad nemamo drugu mogućnost. Moramo da nađemo to zrnce informacija, pa šta košta da košta.“
„Dopustite mi da telefoniram, brzo ću se vratiti“, reče Tompson i krenu ka slobodnom aparatu.
Barns je sedeo u stolici i posmatrao veliku sobu kroz staklo. Hteo je da zaposli sve ljude na ovoj operaciji, ali je to bilo bilo nemoguće. Svet je veliki. Sjedinjene Države imaju i druge prioritete, bar tako misle članovi predsednikovog kabineta.
Razmišljao je da pozove pojačanje iz Lenglija. Ne bi ga odbili, ali bi ljudi iz glavnog štaba takav gest protumačili kao priznanje neuspeha. Zasad će sve ostati kako jeste. Razmotriće situaciju, ako se begunci ne pojave do kraja dana.
U međuvremenu je nešto privukao njegovu pažnju. Preciznije, odsustvo nečeg. Ustao je i grozničavom hitrinom krenuo u glavnu sobu, ka stolu na kom su dvojica ljudi analizirala spiskove putnika s letova koji su napustih Ujedinjeno Kraljevstvo pre obustave avionskog saobraćaja.
„Ima li rezultata?“
„Ništa nismo našli. Da li ste razmatrali mogućnost da nisu napustili zemlju?“, pitao je jedan od agenata.
„Otišli su, siguran sam u to.“ Pogledao je mesto koje mu je privuklo pažnju. „Gde je Stouton?“
„Otišao je s Tompsonom.“
„S Tompsonom? Gde su otišli?“
„Nisu rekli.“
Sekretarica je presrela Barnsa na povratku u kancelariju.
„Gospodine...“
„Je 1’ stigo ručak?“
„Na putu je.“
„Treba im više vremena nego obično.“
„Biće tu za dvadeset minuta, kao i uvek, gospodine.“
Barns zalupi kancelarijska vrata. Bio je na ivici nerava.
„Nadrljaću“, ponavljao je kao opsednut.

* * *


Devojčica je sedela na stepenicama, zabavljena plejstejšnom. Nije obraćala pažnju na dvojicu ljudi koji su prošli pored nje. Išli su na drugi sprat. Da se nije igrala, čula bi kako onaj pozadi grdi onog napred. Govorio mu je kako je ovo neprihvatljivo i kako on ne treba ovo da radi. Nije bilo drugih ljudi na stepeništu.
Devojčica se izgubila u meteorskoj kiši. Izbegavala je nebeske sprudove svemirskim brodom. Zbog slušalica nije čula razvaljivanje vrata na trećem spratu.
Stanar se pojavio, preneražen bukom.
Pokušao je da pobegne kroz prozor, ali ga je zaustavio pištolj u ruci jednog od dvojice nezvanih gostiju.
„Hanse, dragi moj Hanse“, pozdravio ga je Tompson veselim glasom. Približavao mu se.
Stouton ga je pratio u stopu, s pištoljem.
„Kako posao?“

Poglavlje 42


Sara se već tuširala, iako je prošlo jedva dva sata od sletanja u portugalski glavni grad. Odseli su u hotelu Altis, u Ulici Kastiljo. Stigli su da nešto pojedu.
Sara se osećala neobično, nenaviknuta da deli sobu sa strancem. Rafael je to bio, iako su zajedno doživeli nezaboravne avanture. Dvostruki agent joj je, zahvaljujući nizu neverovatnih događaja, postao blizak kao nijedan muškarac pre njega. Šetala se po sobi umotana belim peškirom. Osećala se još neugodnije, zato što je mirno sedeo, ne obraćajući pažnju na nju.
Na televiziji su bile najnovije vesti. Sara je čula sopstveno ime.
„Najnovija vest. Jutros u Londonu je uhapšena portugalska novinarka Sara Monteiro, za kojom engleske vlasti tragaju zbog saslušanja povodom ubistva u njenoj kući.“
Prateći snimak je pokazivao ženu koja izlazi iz automobila, s jaknom prebačenom preko glavi i ulazi u čuvenu zgradu Skotland jarda.
„Kakvo iznenađenje!“, povika zaprepašćena Sara.
„Sad smo još lakša meta“, prokomentarisa Rafael.
„Zašto su izmislili tu priču?“
„Da bi sprečili mešanje drugih službi. Potpuno su sigurni da smo napustili zemlju.“
„To je u pitanju?“
„Tako je“, odgovori Rafael i ustade. „Istuširaću se. Polazimo odmah posle toga.“
Nije našao Saru u sobi, kad je izašao iz kupatila, s peškirom oko pojasa. Vratila se, kad je navlačio pantalone.
„Gde si bila?“
„Na recepciji.“
„Zašto?“
„Moram li da te obaveštavam o svakom pokretu?“
„Ne moraš. Znaj da te ne mogu zaštititi ako ne znam gde si.“
„Otišla sam do recepcije. Vratila sam se, živa i zdrava“, sarkastično odvrati Sara. „Hoćemo li da krenemo“, pitala je, menjajući temu.
„Čim se obučem.“
Sara je videla neobičnu tetovažu na njegovoj ruci i loše previjenu ranu od metka.
„Ne izgleda lepo.“
„Bolje mi je.“
„Pusti me da je očistim.“
Krenula je ka kupatilu, ne čekajući odgovor. Uzela je sapun, navlažila peškir toplom vodom i uzela još jedan suvi. Vratila se u sobu i poređala sve po krevetu.
„Sedi ovde.“
„Pusti me na miru. Već mi je bolje.“
„Sedi ovde.“
Rafael nije hteo da se svađa. Poslušao je i seo na rub postelje. Nije imala alkohol, pa se poslužila sapunom. Očistila je ranu vlažnim i obrisala suvim peškirom.
Iscepala je čisti peškir u trake i zavila ranu. Završila je i zadovoljno osmotrila svoje delo. Rafael je zurio u nju tokom čitavog vešto izvedenog poduhvata.
Neko vreme su posmatrali jedno drugo. Situacija je bivala sve neugodnija, naročito za Saru, ali nije skretala pogled.
„Šta nije u redu?“, konačno ga je pitala.
„Ništa“, odvrati Rafael. Skrenuo je pogled s nje dok je oblačio košulju. „Hvala ti.“
„Zadovoljstvo mi je da ti budem na usluzi“, odgovori Sara i ustade. „Hej, imaš strašnu tetovažu“, napomenula je, pokušavajući da smanji napetost.
„Ako je ikad vidiš na nekom, beži glavom bez obzira od njega.“
„Zašto?“
„Zato što je to oznaka pripadnosti Gardi.“
„Gardi? Kakvoj Gardi?“
„To je oružani ogranak lože P2. Reč je o mini-armiji, koja po obučenosti i opremljenosti ne zaostaje za najboljim snagama za brzu intervenciju. Danas si okrnjila ugled te elitne jedinice.“
„Nisam ja, ti si“, ispravila ga je Sara.
Tetovaža zmije se pružala niz Rafaelovu ruku, sve do zgloba. Nestala je pod dugim rukavima košulje.
„Nazvaćemo recepciju da nam obezbede taksi.“
„Neće biti neophodno.“
„Stopiraćemo ga na ulici?“
„Nećemo. Ne idemo taksijem. Imam automobil.“
Nedugo potom su jezdili autoputem. Ostavili su Lisabon za sobom i krenuli na sever. Sara će uskoro videti svog oca. Mislila je samo na taj susret.

Poglavlje 43


Dva čoveka se nisu mrdnula iz kombija, u kom su probdeli čitavu noć. Nisu skidali pogled sa ulaza u zgradu u koju je starac sinoć ušao. Imali su isti oprezni, budni izraz, to se naročito odnosilo na onog na suvozačkom sedištu.
„Smlaćen sam“, požali se onaj budniji.
„Automobili nisu stvoreni za spavanje“, odvrati drugi.
Pojeli su krofne i kafu koje je prvi kupio u obližnjoj kafeteriji
Imao je dosta vremena za razmišljanje, zahvaljujući ćutljivoj prirodi kolege. Mislio je na radnje koje rade čitavu noć i na važnije stvari. Na primer, na Pejna, čuvenog Džeka. Osuđivao je njegov postupak, ali mu se i divio. Taj čovek je bio veoma hrabar imao je velika muda kad je povukao ovaj potez. Strahovito je rizikovao dok je igrao dvostruku ulogu u Gardi. Skrivao se sve do pravog trenutka.
Dobri stari Džek Pejn. Lisac. Kad već govorimo o starcu i lisici... !
„Meta je upravo izašla“, reče vozač.
„Video sam ga.“
„Hoćeš li da ga pratiš?“
„Neću. Ti ćeš.“
„A ti?“
„Ja ću da pogledam njegov stan.“
„To su prave reči“, reče vozač. Zvučao je zadovoljno. Konačno će protegnuti noge.
„Ne ispuštaj ga iz vida. Pozvaću te kad završim pretres stana, da vidim gde si.“
Vozač kliznu iz automobila i krenu za starcem. Išao je Sedmom avenijom, ka Central parku. Skrenuo je ka Brodveju i krenuo na Tajms skver. Starac je voleo da se šeta. To je olakšalo posao njegovom pratiocu.
Zašto mi ne dozvole da mu smestim metak među oči, i završim posao? pitao se vozač. Šta ga čini posebnim? Zašto bi se prema njemu ponašali s većom pažnjom nego prema ostalima?
Njegov kolega je, petnaestak minuta kasnije, uspeo da uđe u starčev stan. Obio ga je na profesionalni način. Bio je izuzetno oprezan, zato što je ovom akcijom prešao granicu dozvoljenog. Šef mu je jasno dao do znanja da ne pretresa stan. Štaviše, uputstva su izričito zabranjivala svaku akciju koja bi mogla ugroziti plan.
Zašto se odlučio na tako rizičan poduhvat? Rizikovao je sva dotadašnja dostignuća i glavu. Dobro je znao da majstorova ruka ne bi zadrhtala dok bi izvršavao kaznu. Pokušavao je da stekne prednost, nešto čime će impresionirati starog šefa, koji će uskoro stići.
Sve je isplanirao. Čekao je na bezbednom rastojanju od raskošnog ulaza. Kola su se zaustavila ispred nje, posle deset minuta. Vratar je izašao da otvori vrata automobila dami sa decom. Čovek nije gubi vreme. Začas se našao u liftu za poslugu. Hitao je prema sedmom spratu. Niko nije video kad je ušao.
Ušao je u stan. Pažljivo ga je pregledao. Delovao je skromno. Bio je pun starog nameštaja. Nije video ništa luksuzno. Preovladavali su tamni tonovi. Bilo je mnogo krstova, u svim prostorijama. Skromni drveni oltar za držanje mise je svedoćio o snažnoj religioznoj svesti stanara. Ispred njega je bilo mesta za deset do petnaest ljudi. Svuda je nailazio na Novi zavet, u različitim izdanjima, veličinama i povezima.
Tokom duge pretrage tri puta je koristio telefon da bi se upoznao s trenutnim položajem stanara. Starac je zašao u Central park, na veliko nezadovoljstvo očajnog kolege, kome je bilo dosta šetkanja.
Završio je pretres, svestan da ono što traži nije tu. Istražio je tamne i skrivene zakutke. Oprezno je provirio kroz prozor, na beskrajnu reku vozila na Šestoj aveniji. Pogledao je svoj uredno parkirani auto. Pokušao je da se smiri, pošto nije smeo da izađe u ovakvom stanju.
Duboko je uzdahnuo, zabrinutog izraza lica.
„Ništa nisam našao.“

Poglavlje 44


Nacionalna palata Mafra jedna je od najvažnijih arhitektonskih celina Portugala. Nalazi se u gradu kom duguje ime. Golemo zdanje je izgrađeno po naredbi kralja Huana V od Portugala. Obećao je da će ga izgraditi ako mu kraljica donja Marija od Austrije rodi naslednika. Održao je obećanje, posle rođenja princeze donje Marije Barbare. Kralj nije štedeo novaca na izgradnji remek-dela barokne arhitekture.
Luksuzne kraljevske odaje su obuhvatale čitav gornji sprat. Zgrada je sadržala i manastir za tri stotine franjevačkih monaha, baziliku i jednu od najlepših evropskih biblioteka, obloženu mermerom i egzotičnim drvetom. Na rokoko policama bilo je više od četrdeset hiljada tomova, uvezanih u kožu i označenih zlatotiskom. Biblioteka se, pored ostalih čudesa, dičila prvim izdanjem Luzijade, Luisa Vaza de Kamoisa. U zgradi odavno nije bilo franjevačkih monaha, pošto su religiozni redovi zabranjeni 1834. godine.
Palata je bila prvorazredno arhitektonsko delo i riznica svakojakog umetničkog blaga. Bazilika je imala dva tornja i kupolu, šest orgulja sa izuzetnim repertoarom, koji se nigde drugde nije mogao čuti i dva zvonika sa devedeset dva zvona, po opštem mišljenju, najboljih na svetu.
„Šta tražimo ovde?“
„Susrešćemo se s tvojim ocem.“
„Ovde?“, Sara je bila u groznom raspoloženju. „Doći će ovde?“
„Već je tu.“
Prošli su kroz ogromna vrata manastira i ušli u veličanstveni zdanje. Rafael se ponašao kao čovek koji zna gde ide.
Uzvišena atmosfera manastira je blagotvorno uticala na Saru. Malo se opustila.
Ispred njih je bila grupa studenata. Vodič ih je upoznavao sa istorijom zdanja.
„Saramago, dobitnik Nobelove nagrade za literaturu, u svom delu Sećanja na manastir, koje vam toplo preporučujem, opisuje nesreće i probleme koji su se desili tokom izgradnje ovog zdanja.“
Rafael i Sara su se ušunjali kroz vrata što vode u deo zabranjen posetiocima. Srce joj je ubrzano tuklo.
„Blizu je.“
„Priča se da je podzemni deo manastira, veliki kao nadzemni“, nervozno ga je upitala.
„Siguran sam u to“, odgovori Rafael ravnodušnim glasom. Očigledno je da je mislio na nešto drugo.
Ušli su u nekadašnju bolnicu, s kapelom, iz koje su nekada do bolesnika dopirale reči gospodnje. Rafael je vešto obio drvena vratašca u uglu. Spustili su se uskim spiralnim stepenicama. Rafael im je osvetljavao put baterijskom lampom.
„Prića se da su podrumi vekovima nepristupačni, zbog bezbrojnih pacova.“ Sara je govorila drhtavim glasom, pimim zebnje. „Tako su izgubljena nebrojena blaga.“
Stigli su do veoma starih vrata sa zarđalim šarkama i plesnivim drvom. Okruživao ih je mrkli mrak. Sara je zamišljala slepe miševe. Budili su se iz sna, besni na uljeze. Rafael otvori rata. Oštro su škripnula.
„Pazi glavu“, upozorio je. Pognuo se pri prolasku kroz uska vrata. Sara je krenula za njim, ubeđena da će ubrzo stupiti u petnaestovekovni Portugal.
„Šta je ovo? Gde smo?“
„Uzmi ovo“, reče Rafael. Dodao je baterijsku lampu.
Iskoristila je priliku da razgleda okolinu, zanemarujući Rafaela. Videla je samo prljavštinu, štroku i još štroke. Nije znala da li je u nastavku hodnika ili u katakombama.
„Hoćeš li da upraviš svetlost na ovu stranu, molim te?“, pitao je Rafael. „Mora da je ovde negde.“
„Šta?“
U udubljenju, na prljavom, kamenom zidu, bio je štap s tkaninom na vrhu. Primitivna baklja. Rafael je nekoliko sekundi kasnije upalio upaljačem. Narandžasta svetlost je delimično razagnala tamu. Ispred njih se pružao, naizgled beskrajni tunel, izdubljen u živoj steni.
„Gde smo?“
„Dobro došla u katakombe manastira Mafra“, reče Rafael, suoćen sa Sarinim izrazom iznenađenja. „Hoćemo li da pođemo?“
Sara je isprva ćutala.
„Moj otac će doći ovamo, da se sretnemo?“, konačno je prozborila.
„Ne, tvoj otac ovde živi.“

Poglavlje 45



Novac i golf su važni,



Septembar 1978. godine


Ništa ne može da se meri s plavim dimom „havana“ cigara, Tvori čudesne, nepredvidive vrtloge, čipkaste i vazdušaste, dok njihov miris ispunjava odaje neuporedivom, rafiniranom elegancijom.
Pol Marčinkus je uživao u „havana“ cigari u rimskoj kancelariji. Posmatrao je televizijski izveštaj sa turnira u golfu. Elegantni golfer u žutom žerseju nadmetao se sa svemoćnim Džekom Niklasom. Teški radni dan se primicao kraju. Samo su mastersi u avgustu ili Otvoreno prvenstvo Britanije mogli da izvidaju životne rane. Iako se ništa nije moglo porediti s Vimbldonom.
Ilinoiskom nadbiskupu je bilo muka od lažnog verskog žara. Nije mogao da shvati gađenje koje su izvesni kardinali pokazivali prema životnim zadovoljstvima.
„Sveta đubrad!“ bio je njegov uobičajeni komentar kad bi mu neki skromni sveštenik rekao da crkvena raskoš nije najbolji model za vernike širom sveta.
Nadbiskup Marčinkus bi ih, u takvim trenucima, čak i kad bi napomena poticala iz usta člana kurije, podsetio na citat iz jevanđelja, kojim bi uvek razoružao protivnike. „Došao je sin čovečji, koji je jeo i pio. Narod govoraše, ’Ovo je proždrljiva pijanica, prijatelj grešnih i pijanaca’ Ali su njegova dela svedočila o mudrosti.“
Imao je sreće što prelati nikad nisu pomenuli citat u kom Isus upozorava da je nemoguće služiti dva gospodara, naročito ako je jedan Bog, a drugi zlato.
„To je gvozdena trojka“, reče Marčinkus, kad je shvatio da komentator RAI ne zna koji štap je golfer uzeo.
Papa Pavle I mu je poverio upravljanje finansijama Vatikana 1971. godine. Imao je samo četrdeset sedam godina. Marčinkus se dobro sećao mučnog papinog priznanja, posle Drugog vatikanskog koncila, da su riznice svete stolice pune paučine.
Poverena mi je božanska misija, pomisli Marčinkus, ironično se smeškajući. Institut za religijske poslove, IRP, bio je finansijska organizacija koja je vapila za unapređivanjem i reformom.
Banko Ambrozijano je bila jedna od prvih modernih bankarskih institucija zavisnih od svete stolice. Osnovao ju je monsinjor Tovini 1896. godine. Finansijsko telo je, kako je Marčinkus pročitao u brojnim starim izveštajima, osnovano sa zadatkom da „podrži etičke organizacije, dobrotvorni rad i religiozne grupe posvećene davanju milostinje“.
„Naravno“, glasno će kardinal. Setio se da je jedan od bivših direktora Banko Ambrozijano bio rođak pape Pija XI. „Milostinja je najvažnija.“
Banko Ambrozijano je, tokom šezdesetih godina, preselila upravu u Luksemburg, zemlju u kojoj obožavaju novac.
„Male zemlje su tako divne: Luksemburg, Monako, Andora, Vatikan, Bahami.“
U Luksemburgu je osnovan holding Banko Ambrozijano. Dobrotvorni rad je proširen na čitav svet.
Osmeh na Marčinkusovom licu pokazivao je da misli na prijatne šezdesete, kad je Mikele Sindona, oklevetan kao bankar mafije, Kurija administrativni aparat svete stolice, centralno upravljačko telo katoličke crkve počeo da razvija prijateljske veze sa Robertom Kalvijem. Kardinal je mislio da Sindona nije naročito pametan. Uhapšen je u Sjedinjenim Državama i osuđen zbog nezakonitih finansijskih dela u Italiji.
Kalvi je, što se Marčinkusa tiče, bio osoba vredna svakog divljenja. IRP i Banko Ambrozijano su izgradili čvrste veze na tim osnovama. Marčinkus je posle niza manevara u oblasti visokih finansija odlučio da pripoji Katoličku banku Veneto, pod upravom finansijski neosvešćenog sveštenika Albina Lućanija.
Marčinkus je uložio nadljudski napor da se seti ondašnjih kratkih i ogorčenih rasprava s venecijanskim patrijarhom. Kad je Lućani, znatno kasnije, izabran za papu, Ilinoiski nadbiskup je pomislio da snuje osvetu. Uskoro mu je postalo jasno da se nije prevario. Lućani je optužio dobar broj članova kurije za moralnu korupciju. Nameravao je da sprovede Čistku u srcu crkve. P2 se na svu sreću, upravo sad bavila tom pretnjom.
Crkva je spasena, zahvaljujući Marčinkusovom trudu, zahvaljujući njegovim vezama s krupnim finansijerima, zahvaljujući pobožnim ljudima koji su ga mudro savetovali. Nema ničeg lošeg u ostvarenju velikih profita i humanitarnom radu.
Albino Lućani je imao drugačije mišljenje, iako ništa nije znao. Ništa nije naučio za sve ove godine. Odlučio je da ih uništi.
Niklas je, baš u tom trenutku, izveo završni udarac na ekranu. Loptica je glatko ušla u rupu.
„Sjajno! Sjajno!“

Poglavlje 46


Mlaznjak je sekao vazduh najvećom brzinom, na visini od četrnaest hiljada metara.
Kabina aviona je podsećala na londonsku kancelariju CIA. Ljudi su hitali na sve strane. Izdavali su naređenja, sedeli za kompjuterima, razgovarali telefonima. Izvršavali su brojne zadatke, nimalo različite od onih koje su radili na tlu. Jedina razlika je što ovde nisu mogli da izađu na kaficu i što su morali da se prilagode na kratke pauze. Sedeli su sa svezanim pojasevima samo tokom poletanja i sletanja.
Džefri Barns je, na nebu baš kao i na zemlji imao odvojenu kancelariju, opremljenu luksuznom kožnom foteljom.
Tompson se pokazao kao dobar izbor. Sipao je sebi kafu u direktorovoj kancelariji. Sedeo je u mnogo neudobnijoj stolici od Barnsove.
„Šeron Stoun. Prokleta kopilad“, brundao je Barns. „Tip se nije zezao.“
„Koji tip?“, pitao je Tompson.
„Jedan iz Britanskog muzeja. Nije važno.“
Ova, za razliku od londonske kancelarije nije imala stakleni zid, koji bi mu omogućio da prati rad osoblja. Prijala mu je promena, zato što ni oni njega nisu videli. Mogao je da radi što god mu je drago.
Stouton se posvetio osnovnoj dužnosti. Prijala mu je mnogo više od terenskog rada. Analizirao je i proveravao podatke. Bilo mu je svejedno da li to radi u kancelariji ili u avionu. Sve je bolje od skupljanja podataka na ulici, od onog što je nedavno morao da radi u Hansovom stanu. Stouton jednostavno nije stvoren za to. Kompjuter je bio njegovo oružje. Čuo je zujanje štampača pored sebe. Izbacivao je papire iznenađujućom brzinom.
Koža mi se ježi od ovih tipova, pomislio je, gledajući četvoricu ljudi u crnom. Sedeli su u zadnjem delu kabine. Nisu se mrdnuli od poletanja. Ni u jednom trenutku nisu progovorili. Ličili su na statue ili pantomimičare. Nosili su ista odela, bez i najmanjeg nabora. Možda su tako slali poruku okruženju.
Stouton nije voleo tamna odela, zvaničnu odeću agenata. Nosio je neformalnu odeću, tačnije oblačio se shodno raspoloženju. Nije sebi dozvoljavao bradicu od tri dana, niti je dolazio na posao neočešljan i neuredan. Prvi će dati ostavku, ako odelo i kravata postanu obavezni.
Štampač je ispljunuo poslednju stranu. Skupio je papire u fasciklu i krenuo ka šefovoj kancelariji.
„Ne mogu da gledam one što tamo sede“, požalio se, čim je ušao.“
„Onda nemoj da ih gledaš“, reče Tompson.
„Pripadaju li Gardi?“, pitao je Stouton. „Ne izgledaju mnogo opasno.“
„Tiše malo, Stoutone. Ti momci su prava kopilad“, upozorio ga je Barns. „Ima li vesti?“
„Pa, ponešto. Seli su na Evrostar na stanici Vaterlo. Izašli su u Parizu. Ukrcali su se u avion na Orliju. Pre dva sata su sleteli u Lisabonu. Naši ljudi na terenu pokušavaju da saznaju šta su tamo radili i da ih pronađu.“
„Šeron Stoun“, ponovi Barns uz uzdah. „Prokleta kopilad.“
„Znaš li zašto su tamo otišli?“, pitao ga je Tompson.
„Sigurno su hteli da razgovaraju s devojčinim ocem“, odgovori Barns.
„Vojnik nije na imanju u Beji. Pretražili smo ga. Sad proveravamo rođake.“
„Ovo nam je jedina šansa, momci“, promrmlja Barns. „Više se neće koristiti tim pasošima. Džek neće napraviti takvu grešku.“
„Posao je mnogo teži kad meta poznaje naš način rada.“
„Kada ćemo stići, Stoutone?“, pitao je Barns.
„Za dva sata ćemo sleteti u vazdušnu bazu Figo Maduro.“
„Fino. Organizujte osoblje. Hoću da provere hotele, firme za iznajmljivanje automobila, taksi kompanije, privatne avione. Imaju fotografije. Nek ih pokazuju, ali ne smeju da ih ostavljaju. Ne želimo da imamo posla s portugalskom policijom. Ne moram da kažem da nam ni novinari nisu potrebni. Delajte brzo, ali neupadljivo. Pobrinite se za to. Potrebni su nam dobri tragovi da bismo mogli da počnemo s radom odmah posle sletanja.“
Stouton je ušao u kancelariju s gomilom papira, a izašao s gomilom zadataka. To mu je prijalo. Nekoliko telefonskih poziva je bilo dovoljno da posao krene punom parom. Očekivao je tragove. Nadao se da Džek Pejn neće biti pametniji od svih njih.
„Zašto su odlučili da odu u Portugal i potraže njenog oca?“, pitao je Tompson, raskomoćen u Barnsovoj kancelariji.
„Mislim da tragaju za odgovorima. Pokušavaju da utvrde strategiju.“
„Ali, zar on nije član P2?“
„Teoretski.“
„Teoretski?“
„Teoretski, u P2 postoje dve vrste članova, stari i novi. Njen otac pripada staroj gardi.“
„To znači da postoje dve lože?“
„Ne baš. Postoji samo jedna P2. Stari članovi su lišeni moći, ali postoje. Tu su. Zadaju nam mnogo muka.“
„Da li su starci prouzrokovali ove probleme?“
„Nego šta su. Čak je i Vatikan uzbunjen. Moramo da se dokopamo tih papira što je pre moguće, ili će se septička jama izliti. U istim smo govnima, Tompsone. Zaplovićemo sa ostalima.“

Poglavlje 47


„Kako to misliš, moj otac živi ovde?“, interesovala se Sara dok je odmicala dugim hodnikom izdubljenim u steni. Bio je dovoljno visok da se usprave, s dosta prostora sa obe strane.
„Ovuda“, odvrati Rafael. Mahnuo je bakljom ispred njih. Izgleda da je znao gde ide.
„Kako je to moguće?“, pitala je. Nije mogla da zamisli da neko živi ovde.
„Videćeš.“
„Istina je“, reče mlada žena, menjajući temu. „Manastir ima tunele.“
Srce joj je posle svakog koraka snažnije tuklo. Ubrzo će se susresti s ocem. Shvatila je da je imala nepotpunu, pogrešnu sliku o njemu. Nije ga poznavala. Uvek mu je verovala zbog primernog ponašanja i besprekornog društvenog života. Bio je dobar čovek primeran otac, vojnik, suprug.
Vratila se u rodnu zemlju. Bazala je katakombama manastira Mafra, za čije postojanje je znalo samo nekoliko ljudi, a još manji broj je nogom kročio u njih. Trudila se da ne posustane, ali nije mogla da zadrži suze.
Posle nekoliko minuta je ugledala golema drvena vrata na kraju tunela. Nešto im je preletelo preko glave. Sara vrisnu.
„To je bio slepi miš“, reče Rafael.
Pogledala je crni otvor iz kog je biće izletelo, a zatim i drugu pukotinu, nedaleko od nje, u koju je uletelo.
„Šta su ove rupe?“
„Prolazi ka drugim mestima.“
„Kakvim mestima?“
„Ovo je mreža tunela koji vode u različite galerije, skloništa i druge prolaze. Nikad nisam imao vremena da ih sve istražim, tako da ne znam gde idu“, objasnio je Rafael, pribranim glasom. „Znaš li da je, za vreme francuske invazije, kraljevska porodica razmišljala da se ovde preseli?“, pitao je. „Na kraju su odlučili da otputuju u Brazil. Tamo je bilo sigurnije.“
„I dalje.“
Konačno su stigli do vrata. Sara je čekala da ih Rafael otvori. Prišao je džinovskim drvenim gredama i tri puta snažno udario. Jednom. Tišina. Drugi put. Tišina. Treći put. Tišina.
Posle nekoliko minuta su čuli zvuke s druge strane. Sara je bila strahovito nervozna. Nelagodnost je dostigla vrhunac dok je čekala da se vrata otvore.
Usledio je kratki period tišine. Činio se mnogo dužim no što je uistinu bio. Šarke su škripnule. Velika vrata su se pomerila. Pojavilo se nasmejano lice. Kontrolisala se, iako je plamtela iznutra. Izdavalo je samo lako drhtanje ruku i nogu. Pozdravio ih je Raul Brandao Monteiro, njen otac.
„Kako ste?“, pitao je Rafael i privukao Raula na grudi. Srdačno su se zagrlili, uz tapšanje po leđima. To je bio susret dvojice prijatelja.
„Fino. Ovde je sve u redu.“
Pogledao je kćer vodnjikavim očima kad su se razdvojili.
„Sara, dete moje“, rekao je i zakoračio ka njoj.
Suze su im tekle niz lice.
„Oprosti mi, draga moja. Oprosti mi“, molio je, rastrzan osećanjima.
Uzbuđenje zbog susreta je oslabilo. Stvarnost je ponovo zagospodarila.
„Hajdemo“, s ljubavlju se obratio kćeri. „Uđite ovamo.“
S druge strane vrata je bio dobro osvetljeni hodnik sa oslikanim pločicama sa temama iz doba portugalskih otkrića. Karavele Hristovog reda u uzburkanom moru, divovski Adamastor, nove zemlje, neprijatelji. Između slika su bili stihovi iz Luzijada.
Rafael je zatvorio vrata. Zaključao ih je, da bi osigurao mir podzemnog utočišta. Ugasio je baklju. Više nije potrebna. Svećnjaci na zidu su obezbeđivali dovoljno svetla. Mramorne pločice su prekrivale pod. Prostor je zahvaljujući njima raskošno izgledao.
Sara je shvatila da su prilazni tuneli namerno zapušteni. Nisu ni morali da budu luksuzni. Raskoš je rezervisana za skloništa. Džinovska vrata razdvajaju dva sveta.
Na kraju hodnika su naišli na veliki balkon. Nekoliko stubova je držalo teret lukova, s ogradom od kovanog gvožđa s koje se pružao lep pogled na salon na donjem nivou. Lepo uređeni prostor je nudio sve udobnosti neophodne za svakodnevni život. Do njega su vodila dva stepeništa, s leve i desne strane balkona.
Veliki viseći svećnjak u obliku kupole je osvetljavao čitav prostor. Zidovi se nisu videli od tapiserija. Tu je bio i koncertni klavir, nekoliko kaučeva s jastucima i sto za ručavanje, za najmanje dvadeset gostiju. Dekor je raspalio Sarinu maštu. Podsećao je na palatu ili harem. Samo su žene i sultan nedostajali.
Sara je s balkona izbrojala troja vrata sa obe strane salona. Verovatno su vodila u privatne odaje.
Raul je krenuo ka levom stepeništu. Pozvao ih je da sednu na veliki kauč, čim su sišli mermernim stepenicama.
„Da li biste nešto pojeli? Hoćete li nešto za piće? Nemam bogzna šta, ali ću naći nešto što će vam se dopasti.“ Bio je srećan što su stigli živi i zdravi.
„Da li si sam?“, upitala ga je kći, zanemarujući ponudu. „Jesam.“
„A mama?“
„Dobro je, ne brini.“
„Zašto nije došla ovamo s tobom?“
„Zato što ne bi izdržala samoću. Ovde nema televizije, radija, Interneta. Nema ničega.“
„Gde je?“, pitala je, pomalo ozlojeđeno. Olakšanje zbog ponovnog viđenja je već iščilelo. Povratila je kontrolu nad sobom. Setila se svega što se dogodilo, svih pitanja, svega što je bilo u igri.
„Tvoja mati je na sigurnom mestu, pored Oporta“, odgovorio je otac. „Obavestio sam je o svemu. Nije najbolje reagovala, kao što možeš da zamisliš.“ Sara je kratkim klimanjem glavom dala do znanja da razume. Poznavali su je. „Htela je da te dovede iz Londona, ali se priklonila mom planu, kad je shvatila razmere problema. Nije smela da ostane sama kod kuće. Koristili bi je kao adut za pogađanje ako bi je uhvatili. Vešti su u tome. Sem toga, agenti CIA su se umešali u ovu priću.“
„To je tačno“, složio se Rafael. „Ipak, imamo četiri sata prednosti.“
„Sata?“, pitala je Sara, zato što nije bila sigurna da ga je dobro čula.
„Da, četiri sata“, odgovorio je njen otac. „Ti ljudi su odlično pripremljeni. Ne znaju svaki naš korak, ali uvek ostane neki trag. Sigurno će ga pronaći.“
Strah ponovo obuze Saru. Sledila se. Srce joj je divljački lupalo. „Mogu li nas ovde pronaći?“
„Ne mogu ovde“, Rafael nije žurio s objašnjenjem. „Ali će saznati da smo došli u Mafru.“
„Kako?“
„Tako što će doći do kompanije od koje smo iznajmili automobil.“
„Znači da će naći u kom smo hotelu odseli?“
„Teoretski. Ako provere sve hotele u oblasti. Ne preti nam opasnost, ako su ispitali taksiste na aerodromu, zato što...“
„Znam“ prekinula ga je Sara.
Setila se da je Rafael, po dolasku na aerodrom rekao vozaču da ih odveze do hotela Le Meridijen. Izašli su iz taksija pred hotelom. Sara je pomislila da su nadomak udobne postelje. Rafael je okrenuo leđa hotelu. Kad ga je pitala gde ide, rekao je da neće odsesti u njemu. Hodali su još kilometar do hotela Altis. Sad je razumela njegovu taktiku.
„Misliće da smo odseli u Le Meridijenu.“
„Upravo tako.“
„Jasno mi je“, zamišljeno će Sara. Trenutak kasnije se obratila ocu. „Očigledno je da nemamo vremena za gubljenje. Ispričaj mi, od početka, sve što ne znam. Nemoj da preskočiš nijedan detalj.“
Raul sede preko puta njih. Razdvajao ih je crni, izvanredno ukrašeni sto.
„To je u redu. Imate pravo da sve znate. Šta ti je Rafael rekao?“
„Ništa dobro. Uglavnom strašne stvari. Najgore je bilo kad sam na spisku zločinaca videla očevo ime.“
„Smiri se, draga moja“, reče kapetan molećivim tonom.
„Hoćeš da se smirim? Tražiš da se smirim? Neki tipovi me gone. Ubijaju uticajne ljude, ne prezaju od ubistva pape! Videla bih da li bi ti bio pribran.“
„Dobro. Ćutaćeš i slušati šta imam da ti kažem. Prvo ću nam nasuti porto, je l’ jasno?“
Konačno se nešto od zapovedničkog tona pojavilo u glasu kapetana Monteira. Ustao je i napunio tri čaše Fereirinim starim portom. Podelio ih je.
Rafael je imao smrknut izraz. Sedeo je pored Sare. Raul se vratio na svoje mesto i srknuo vino.
„Svaki čovek pravi greške. Godine 1971. sam stupio u ložu P2, zato što sam mislio da ću tako najbolje poslužiti svojoj zemlji. Portugalom je vladao diktator. Članstvo u P2 mi je nudilo šansu da to promenim. U to sam tada želeo da verujem. Distancirao sam se od lože čim sam doznao za njene prave ciljeve. P2, nažalost, nije bila organizacija koju sam mogao svojevoljno napustiti. Nisam bio jedini portugalski član, što si mogla da vidiš na spisku. Bilo je mnogo onih kojih nema na tom spisku, pa ni na onom drugom, objavljenom 1981. godine.“
„Jasno mi je“, složila se Sara. „Govoriš o najpoznatijim političkim ličnostima.“
Kapetan se oglušio o kćerkinu napomenu.
„Godine 1981. sam prekinuo veze s P2. Veliki broj ljudi je tako postupio. Organizacija je nastavila da postoji, što si ti doznala na najgori mogući način. Pripadao sam joj jedanaest godina. Za to vreme nisam nikome ugrozio život i nisam nikoga ubio.“
Poslednju rečenicu je izgovorio gledajući kćer pravo u oči, da bi izbegao nedoumice.
„Motrio sam na veliki broj ljudi u Portugalu. Organizacija je htela da budu pod stalnim nadzorom. Neki su bili stranci ili putnici. Koliko ja znam, samo jedan od njih je poginuo, ali ne od moje ruke, Sa Karneiro.“
„O, moj bože“, reče Sara. Zevnula je od iznenađenja, prinoseći ruku ustima.
„Predsednik vlade. Poginuo je u avionskoj nesreći.“
„Ta vest je okončala moje angažovanja u loži.“
„A gde počinje moje?“
„Strpljenja, doći ćemo i do toga. Prvo moram da ti objasnim šta ti papiri znače. Govorimo o trinaest strana.“
„Trinaest? Ali ja imam samo dve, hoću reći tri. Imala sam tri, ali sam jednu izgubila. Nestala je u stomaku jednog čoveka.“ Okrenula se Rafaelu. „Ona sa šifrom.“
„Kakvom šifrom?“, brzo je pitao otac. „Ne, čekaj, o tome ćemo kasnije. Pusti me da završim.Trinaest strana se sastoje od spiska koji si primila, četiri strane s informacijama o visokim zvaničnicima Vatikana, i još jednog spiska s pontifovim naimenovanjima. Neki od tih ljudi trebalo je da stupe na dužnost onog dana kad je papa pronađen mrtav. Na tim papirima su i brojne pontifove zabeleške o budućim merama kratkoročnim, srednjoročnim i dugoročnim. Nagoveštavale su kontroverzno papstvo. Tu je i treća tajna Fatime.“

Sara se zbunila. „Ona koju je Jovan Pavle otkrio 2000?“
Raul iznenađeno pogleda Saru.
„Naravno da nije. Prava treća tajna govori o smrti čoveka odevenog u belo od ruke njegovih ljudi.“
„Neki ljudi veruju da treći deo tajne iz Fatime nije u potpunosti objavljen. Ono što je sestra Lusija napisala se odnosi na poziv blagoslovene device Marije, koja upozorava: ’Pokajte se, pokajte se, pokajte se!’ Zatim je videla biskupa u beloj odeždi, kog je prepoznala kao svetog oca. Videla je i druge biskupe, sveštenike, monahe i časne sestre. Peli su se uz strmu planinu, ’na čijem vrhu stajaše veliki krst od grubih hrastovih greda, s korom na sebi’. Pre nego što je stigao do krsta, papa, ili lik kog je sestra Lucija prepoznala kao papu, prošao je kroz veliki grad u ruševinama. Pontif ’se tresao i nesigurno koračao, ophrvan bolom i tugom. Molio se za duše leševa koji ležahu pored puta’. Vizija se nastavila, u skladu s onim što je Vatikan objavio. Opisivala je kako ćovek obučen u belo stiže na vrh planine i kleči u podnožju velikog krsta. Tu ga ubija ’grupa vojnika koji pucaju u njega nekoliko puta, pištoljima i lukovima’. Vizija budućnosti se završava time što ostali biskupi, sveštenici, časne sestre i monasi umiru s njim na isti način, uključujući i veliki broj muškaraca i žena iz različitih društvenih slojeva. Dva anđela stoje ispod krakova krsta. Prema sestri Lusiji, svaki od njih drži veliki stakleni sud u kome skupljaju krv mučenika.“
Sara je još razmišljala o očevoj priči. Pokušavala je da proceni posledice. Činilo joj se da je najbolje da ostane skrivena, daleko od očiju javnosti.
„Ali što im je trebala ona priča iz 2000. godine?“
„Morali su nešto da smisle. Bolje je razočarati pastvu nego reći da treća tajna predskazuje da će papu ubiti njegovi ljudi.“
„Slažem se“, reče još uvek zamišljena Sara. „Jasno mi je da nije.“
„Ne, nije. Zato su čekali toliko dugo da ga obznane. Dugo i pažljivo su pripremali predstavu iz 2000. godine. Verni su kupili ponuđenu robu, baš kao i neverni. Slučaj je stavljen ad akta.“
Sarina čaša s vinom ostade netaknuta. Rafaelova je, za razliku od njene, bila prazna.
„Zašto su se ti papiri baš sad pojavili? Ako ga je Vatikan ubio, zašto su ti papiri sačuvani, umesto da budu uništeni na licu mesta?“
„Prvo da razjasnimo jednu stvar. Vatikan kao institucija nema ništa s tim. Grupa ljudi, među kojima ima i onih koji idu okolo ispod crvene kapice, nije isto što i čitava crkva. I u današnjem Vatikanu ima nitkova, kao što ih je bilo i 1978. godine. Razlika je u tome što sad nisu tako uticajni. Iako je rimska kurija konzervativna, kao i tada, P2 nema nikakvu vlast nad njom. Ne može da manipuliše konklavama ili papskim odlukama. Sigurno je da druge organizacije sad igraju tu ulogu, ali ne možemo znati da li peru novac ili proizvode lažne titule.“
„Manipulisanje konklavama? A kardinali? Šta je sa Svetim duhom?“
„Jedini Sveti duh za koji ja znam je banka“, našalio se njen otac. „Jasno je da su konklave, pre svega politički događaji, podložne manipulacijama i spoljnim uticajima, kao bilo koji izbori. Pre početka konklave istaknuti kardinali vode kampanje s ciljem da dobiju najveći mogući broj glasova. Kurija, s podrškom moćnih organizacija, bira svog kandidata. Sve je praktično rešeno još pre početka konklave.“
„Drugim rečima, konklava je farsa?“
„Teoretski. U crkvi postoji nekoliko frakcija. Najkonzervativniju predstavlja kurija. Druge su liberalnije. Kad jedna od frakcija dobije bitku, ostali kardinali joj se pridruže.“
„Slede lokomotivu.“
„Da, pretpostavljam da se tako može reći.“
„To se dogodilo 1978. godine?“
„Ne. Kurija nije uspela da obezbedi izbor svog favorita, kardinala Sirija. Frakcija neitalijanskih kardinala je podržala Albina Lućanija. To mu je zapečatilo sudbinu.“
Ponovo je zavladala tišina. Kapetan je nastavio.
„U drugoj konklavi 1978. godine, u 'godini tri pape’, kurija nije rizikovala. Ovaj put nisu hteli čoveka kog ne mogu kontrolisati. I sama znaš da se izabrani kandidat pokazao kao pun pogodak. Ne samo da ga je kurija kontrolisala, već je, kao pontif, uspostavio sjajan odnos sa vernicima. Bio im je veoma koristan.“
„Drugačije sam doživljavala Jovana Pavla II.“
„Svi su ga drugačije doživljavali. Teško ga je kriviti zbog toga. Prvo, zato što je 1978. godine dobio veoma ozbiljno upozorenje. Mehmed Ali Agdža je pokušao da ga ubije. Prvobitni plan nije predviđao pretnju, već njegovo uklanjanje. Kasnije je Vatikan zaobilaznim putem uložio više od milijardu dolara u Solidarnost, poljski radnički sindikat iz Gdanjska, koji je svrgnuo tamošnji komunistički režim. Učinili su to zahvaljujući fondovima Vatikana i Sjedinjenih Država.“
„Još nisi odgovorio na moje pitanje. Zašto papine ubice nisu uništili papire? Ja bih to učinila da sam bila na njihovom mestu.“
„Slušaj“, nastavio je otac, „papa nije umro zbog papira koje je držao u rukama. Neko ih je odmah uklonio. Ta osoba ih je dala čoveku koji ih je izneo iz Vatikana. Naređeno mu je da uništi papire. Nije ispunio naređenje.“
„Zašto?“
„To je dobro pitanje. Možda je hteo da ih zadrži radi ucene. Ili kao neku vrstu životnog osiguranja, u slučaju da glavešine u jednom trenutku požele da ga se reše.“
„Shvatam“, reče Sara i klimnu glavom. „Došlo je vreme da objasniš ubistvo. Zašto su ubili papu?“
„Hoćeš li da popiješ svoj porto?“, pitao je Rafael. Iznenadio je, pošto se dugo nije čuo.
„Ne“, rekla je. Pružila mu je čašu. „Posluži se.“
„Hvala ti“, reče Rafael i uze ponuđenu čašu.
„Recite mi ko je i zašto ubio papu“, nastavi Sara. „I ko je taj Firenci? Hoću da znam otkud ja u tom poslu.“
„Oprostite što vas prekidam, kapetane. Mislim da bi trebalo da nastavimo razgovor u kolima.“
„U kakvim kolima, u onima kojima smo se dovezli?“, pitala je devojka.
„Ne, u drugim,“ objasni otac. „Kako bismo inače otišli odavde?“
„Ne znam. S njim je sve moguće“, odgovori Sara, posmatrajući Rafaela. „Gde idemo? Zar ovde nismo bezbedni?“
„Jesmo. Agenti će uskoro pohrliti u Mafru. Ne smemo da rizikujemo da nas opkole. Važno je da očuvamo manevarski prostor, da uvek budemo na korak ispred njih“, objasni Rafael.
„Mislite li da su uspeli da doznaju da smo u Mafri?“
„Jesu. Ne sumnjam u to.“

Poglavlje 48


„Papa je ubijen zato što je suviše znao“, reče Raul, sa suvozačkog sedišta „volvoa“.
Posmatrao je kći, na zadnjem sedištu. Nagnula se napred da bi ga bolje čula. Rafael se usredsredio na vožnju. Pretpostavila je da već zna priču koju će joj otac ispričati i da se bavi sopstvenim mislima.
„Šta je mogao znati?“
„Znao je da važne ličnosti u crkvenoj hijerarhiji, uključujući državnog sekretara, kardinala Žan-Mari Viloa, pripadaju masonskim organizacijama, što je prekršaj koji se kažnjavao automatskom ekskomunikacijom. Takođe je saznao da je Institut za religijske poslove IRP poznatiji kao Vatikanska banka pod upravom korumpiranog čoveka, koji u saradnji s ljudima iz Banko Ambrozijano pere mafijaški novac i fondove drugih nimalo svetih preduzeća.“
„O kome govoriš?“
„O Polu Marčinkusu, iz Vatikanske banke i Robertu Kalviju iz Banko Ambrozijano. Ključna ličnost, onaj koji je manipulisao obojicom bankara, mozak čitave crnoberzijanske operacije pranja novca je Ličo Ðeli.“
„Kako je to bilo moguće?“
„Isprva se radilo pomoću paravan kompanija iz Južne Amerike i severne Evrope, a kasnije kupovinom stranih banaka ili upotrebom filijala Banko Ambrozijano za unošenje i skretanje novca. Govorimo o velikim sumama. Kad su poslovi krenuli, Pavle VI je nazvao Kalvija božjim bankarom. U jednom trenutku su proširili operaciju. Ðeli je tražio da peru sve više novca, uvek kroz Vatikan i Ambrozijano. Naravno, ubrzo su se pojavile prve sumnje. Kalvi i Marčinkus su, uprkos činjenici da su bili prvorazredni bankari načinili mnogo grešaka. Sve je eksplodiralo u 'skandalu Vatikanske banke’, nedugo posle papine smrti.“
„Banko Ambrozijano“, nastavio je Raul, „pao je u ruke Roberta Kalvija, istaknutog člana lože P2. Ðeli, Veliki majstor lože je udesio da Vatikanska banka preuzme dvadeset procenata akcija Ambrozijane. Tako je povezao s ilegalnim aktivnostima u Evropi i Americi i s paralelnim, podzemnim organizacijama za pranje novca i druge poreske prevare.“
„Čitava građevina se srušila kad je Italijanska banka objavila gubitak od milijardu dolara koje Ambrozijana nije mogla da nadoknadi. Kad je istraga počela početkom osamdesetih, otkriveno je da je sveta stolica imala blagonaklon stav prema Kalviju i njegovim operativcima. Istražni organi su zapazili spremnost Vatikana da učestvuje u ilegalnim aktivnostima Banko Ambrozijano. Kalvi je zatražio pomoć od Vatikanske banke, na čelu s nadbiskupom Marčinkusom, ali mu je kardinal okrenuo leđa. Spasavao je vlastitu kožu.“
„Albino Lućani je saznao za ove manipulacije, mnogo pre nego što je postao papa, zato što je kao venecijanski patrijarh, bio predsednik Venecijanske banke, jedne od finansijskih institucija Svete stolice. Kasnije je, na papskom tronu, dobio još više podataka. Opasnost je tako postala još veća.“
„Znači da su ubili papu zato što se spremao da se obračuna s njima“, zaključila je Sara.
„Upravo tako. Planirao je da ih javno razotkrije. Svi bi završili u zatvoru. Nagomilalo se previše đubreta. Vatikanska banka je bila umešana preko P2, sa prodajom raketa Eksocet, kojima su se koristili Argentinci u Foklandskom ratu. Možeš li da zamisliš kakva bi uzbuna nastala posle objavljivanja takve informacije?“
„O, moj bože.“
„Nisu prezali od korišćenja usluga osobe mafijaške reputacije Mikelea Sindona. Doneo im je velike sume novca. Bio je veza s koza nostrom.“
„Da li je i on bio deo grupe?“
„Jeste, ali nije imao veze s papinom smrću, iako je na rukama imao krv velikog broja ljudi, uključujući i nekoliko sudija. U to vreme je bio do guše u problemima.“
„I niko nije vodi računa o tolikim proneverama?“
„U jednom trenutku su razne evropske agencije i javno tužilaštvo Sjedinjenih Država sabrali dva i dva. Trebalo im je mnogo vremena da otkriju i odmrse sve niti. Jovan Pavle I se, ubrzo nakon izbora za papu, sastao sa američkim zvaničnicima. Upoznali su ga sa situacijom da bi preduzeo odgovarajuće mere. Jovan Pavle I je znao da u Vatikanu ima kriminalaca i da ih se mora otarasiti. Preduhitrili su ga.“
„Da li su ga oni ubili?“
„Ne znam. Verujem da su moralno odgovorni za zločin, što ih čini krivim koliko i počinioce.“
„Ko su oni?“
„Ličo Ðeli, Roberto Kalvi i nadbiskup Pol Marčinkus, zajedno s kardinalom Žan-Marijem Viloom. Naravno, neko u Vatikanu je morao da obezbedi pristup ubici i da uništi sve dokaze. Njegova svetost je pronađena mrtva u pola pet ujutru. Papine privatne odaje su do šest po podne bile očišćene i zapečaćene. Ključ je bio kod Viloa. Svi znaci prisustva Albina Lućana u Apostolskoj palati su za dvanaest sati izbrisani.“
„Bili su veoma delotvorni.“
„Bili su prebrzi. Stručnjaci za balsamovanje su stigli u Vatikan u pola šest ujutru istog dana, samo četrdeset pet minuta nakon što je papa proglašen mrtvim. Izuzetno je sumnjivo da su braća Sinjoraci stigli tako brzo, pored toliko posla. Sve je još sumnjivije ako znamo da italijanski zakon dozvoljava balsamovanje tek dvadeset časova posle smrti.“
„U šest po podne istog dana, Jovan Pavle I je već balsamovan. To je bilo nečuveno kršenje zakona.“
„Kakav otrov je zavarao doktore?“
„Papa nije otrovan.“
„Nije?“
„Nije. Nijedan doktor nije prevaren.“
„Pa onda...“
„I malomnnik je mogao zaključiti da nešto nije kako treba. Običan srčani udar nikad ne bi naterao njegove neprijatelje na budalaste i ishitrene poteze. Vatikan se poneo na sasvim drugačiji način kad je Pavle VI umro, nepunih mesec dana pre toga.“
„Ko ga je ubio?“
„Niko ne zna ime ubice. Mislim da je taj čovek na našem tragu.“ „Sigurno je povezan sa P2.“
„Tako je. Ubica Jovana Pavla I je bio i još je član P2.“
„Ti ne znaš njegovo ime?“
„Samo inicijale: J. C.“
„Otkud ja u svemu tome?“, pitala je Sara po ko zna koji put. Nadala se da će joj otac to konačno razjasniti.
„Otkud ti u svemu tome?“, ponovio je kapetan. Uzdahnuo je, kao da pokušava da sredi misli i da ih učini razumljivim. „Valdemar Firenci je stari član P2, baš kao i ja. Pronašao je nestale papire. Mnogo godina je sledio tragove i prikupljao dokaze. Pronašao ih je na najneočekivanijem mestu, baš kad se spremao da odustane od potrage.“
„Gde su bili?“
„U tajnim arhivama Vatikana.“
„Kako su tamo dospeli?“
„Nemam pojma. Moraćeš da pitaš J. C.“, odgovori Raul. „Mislim da se osetio sigurnijim, kad su ljudi povezani sa slučajem počeli da umiru. Procenio je da dalje čuvanje papira nije preporučljivo.“
„Shvatam. Ocenio je da više nisu tako važni. Firenci je pronašao dokumenta, a zatim?“
„Pjetro Savioti je posredstvom rimskog javnog tužilaštva, nedugo pre toga, otvorio slučaj smrti Jovana Pavla I. Ti papiri su postali prvorazredni dokaz. Firenci je, svestan njihove vrednosti i činjenice da bi veliki broj uticajnih ljudi voleo da oni nestanu, odlučio da ih iznese iz Vatikana i pošalje ljudima koje niko ne zna, da bi ih sačuvao. Osećao se ugroženim, pošto i zidovi svete stolice imaju uši. I šta je učinio? Poslao je fotografiju Benedikta XVI Felipeu Aragonu i Pablu Rinkonu. Fotografije su sadržale poruku, isključivo njima namenjenu. Dogodilo se nešto, ne znam šta, što ga je nagnalo da pošalje spisak na tvoju adresu.“
„Zašto je izabrao mene?“
„Zato što si njegovo kumče. Zar se ne sećaš da smo razgovarali o njemu kad si bila mala? Odavno se preselio u Rim. Zbog toga ga ne poznaješ.“
„Trebao mu je neko ko ne pripada organizaciji. Mislio je da ćeš, nakon što vidiš moje ime na spisku, stupiti u kontakt sa mnom i da ću ja razumeti u čemu je stvar. Najgore što se moglo dogoditi bilo je da ne obratiš pažnju na papire. Mislio je da ga neće uhvatiti. Prevario se. Uhvatili su ga i saznali sve što su mogli.“
„Šta li se s njim dogodilo?“
„Verovatno je ubijen“, reče njen otac prigušenim glasom.
Sara se naglo uozbiljila.
„Ne sećam se kuma Italijana.“
„Ne dopusti da te ime zavara. Firenci je Portugalac.“
„Ipak, izložio je dosta ljudi velikoj opasnosti.“
„Ne govori to.“
„To je istina. Gurao je nos tamo gde ne treba. Šta je očekivao?“
„Hteo je da iznese istinu na svetlost dana.“
„Istini ništa nije falilo, dok je čamila u tami tajne arhive.“
Rafael je tražio nešto u džepu jakne. Izvukao je papir i fotografiju Benedikta XVI.
„Šta je to?“, pitala je Sara.
„To je otac Felipe dobio u Madridu.“
Predao joj je pismo. Nije govorila španski, ali je jezik bio tako sličan portugalskom da je gotovo sve razumela.

Danas, na moj sedamdeset četvrti rođendan, suočavam se sa greškama iz prošlosti. Nije mi promakla božanska ironija. Jasno mi je da On stoji iza svega ovoga. Život mi prolazi pred očima. Teško je shvatiti posledice naših odluka i dela. Počinjemo od pravednih principa, od najplemenitijih vizija, da bi se s vremenom suočili sa sopstvenom monstruoznošću, divljim i okrutnim plodovima svojih postupaka.
Mrlja ostaje, ma koliko se u preostalim danima života trudili da popravimo zlo dobrim, u potpunosti se podređujući drugima. Šunja se iza nas šapućući: ’Nećeš pobeći, nećeš pobeći! Na kraju ispuni obećanje, kao danas na moj rođendan.
Pre nego što se oprostimo, želeo bih da ti pošaljem pismo i fotografiju voljenog pape.
Znaćeš kako da je osvetliš uzvišenim svetlom molitve. Što se mene tiče, opraštam se s tobom ovom ispovešću. Dopustio sam da papa umre, zbog kukavičluka. Nisam učinio ništa da to sprečim.

„Dobio sam ovo od španskih vlasti, kad sam otišao tamo da se pobrinem za njegov pokop. Moj dobri prijatelj Felipe.“
„Pismo i fotografija nisu probudili njihovu sumnju?“
„Nisu sabrali dva i dva. Imao sam sreće što sam stigao pre nego što se neko iz organizacija dočepao pisma. To nije bilo moguće u Buenos Ajresu. Ne samo da su ubili Pabla već su uzeli i fotografiju.“
„Zbog čega je ona tako važna?“
„Priđi bliže.“
Sara se, posle početnog kolebanja, približila ocu, gonjena radoznalošću. Rafael je bacio pogled, ne zanemarujući vožnju. Videli su kako lice Benedikta XVI nestaje pod crnim svetlom. Umesto njega se ukazalo lice starca, vešto iscrtano hiljadama fluorescentnih niti.
„Ko je on“, pitala je Sara.
„Ne znam“, odgovori otac.
„Dvostruki portret“, reče Rafael.
Raul je sklonio magično svetlo. Slika Benedikta XVI se odmah pojavila.
„Zbunjena sam.“
„Ne znam ko je to, ali pretpostavljam da oni već znaju“ napomenu Raul, „to je čovek koji ima papire.“
„To nas dovodi do dva ključna elementa koja su stigla do Sare“, reče Rafael.
„A to su?“, pitao je Raul.
„Šifra...“
„Koju je tvoj prijatelj progutao, na dobro ili zlo“, primeti Sara.
„I ključ.“
„Tako je, ključ.“ Sara je zaboravila ne njega. Izvadila ga je iz džepa na pantalonama. Pokazala ga je svom ocu. Ključ je bio vrlo mali. „
Odakle li je?“ pitao se Raul. „Šta li otvara?“
Æutali su nekoliko sekundi. Razmatrali su teorije o ključu, fotografiji i Raulovim otkrovenjima.
„Pomenula si šifru.“
„Jesam, ali nje više nema“, napomenu Sara.
„Original je nestao, ali sam ja sačuvao kopiju“, obznani Rafael. Držao je parče papira, na kom je iskopirao šifru, pre nego što je Margulis počeo da je dešifruje.
Raul je najpažljivije pogledao papir.

18,15-34, H, 2, 23, V II
Dio bisogno e IO fare lo. Suo augurio Y mio comando
GCT(15)-9, 30-31, 15,16, 2,
21, 6-14,11, 16,16, 2, 20

„Da li je tvoj prijatelj uspeo da je dešifruje?“, konačno je upitao.
„Nije imao vremena“, objasni mlada žena. „Ubili su ga.“
„Znači da će nam trebati nekoliko sati.“
„Čekajte“, reče Rafael. Razmišljao je, pokušavao je da se nečeg seti. „Obratio mi se pre nego što je umro.“
„Ko?“, pitala je zbunjena Sara.
„Margulis. Obratio mi se pre nego što je umro. Rekao mi je da prebrojim slova.“
Raul prestade da sluša. Stavio je papir u krilo. Pisao je hemijskom olovkom i brojao na prste. Uskoro se uspravio.
„Rešeno.“

L,AC,H,I,A,V,E 'M
Dio bisogno e IO fare lo. Suo augurio Y mio comando
GCT(DI) N, Y M, A, R, I,
U, S F, E, R, R, I, S, J

„La chiave ključ?“, uskliknu Sara. „Marijus Feris? Ko je Marijus Feris?“
„To je sigumo čovek sa dvostrukog portreta“, nagađao je njen otac.
„Ako mi dozvolite, kapetane, mislim da se poruka može tumačiti na dva načina. Ili je Marijus Feris ključ, ili ključ otvara nešto u Njujorku.“
„U Njujorku?“, pitala se zašto spominje Njujork.
„Da. NY sigurno označava Njujork.“
„A GCT?“, pitao je Raul.
„GTC“, ponovi Rafael. Razmišljao je, ali se ničeg nije setio.
„A dva slova u zagradama? To nije jednostavno.“
„Da li je poruka tačno dešifrovana?“, pitala se Sara.
„Mislim da jeste“, potvrdi Raul. „Pogledajte prve reči: la chiave. Nema sumnje. Marijus Feris je verovatno čovek kog treba da nađemo. Moramo da dešifrujemo GCT i slova u zagradama.“
„Pozabavićemo se time usput, kapetane.“
„Imaš pravo.“
„Znate li gde idemo?“, pitala je Sara, kad je videla svetla Lisabona u daljini. „Kako bi bilo da odemo u hotel i malo odspavamo?“
„I ne pomišljaj na to. Pred nama je dug put do Madrida.“
„Madrida?“
„Kakav je plan puta, prijatelju?“, pitao je Raul. Pokušavao je da ohrabri kćer.
„Idemo kolima do Madrida. Odande ćemo avionom do Njujorka.“
„Idemo u Njujork?“, iznenađeno upita Sara. „Iako nismo sigurni da nas poruka tamo vodi.“
„Tako je“, samouvereno odvrati Rafael. „Spali poruku kapetane. Zapamtio sam šta na njoj piše.“

Poglavlje 49


Konačno je došao dugo očekivani trenutak, o kom je godinama maštao. Kad razmisli o tome, možda je o njemu sanjao još kad je držao oca za ruku na ulicama starog Gdanjska.
Njegov otac, metalurg po profesiji i aktivni član Solidarnosti, svim srcem je stao iza ideala slobodne Poljske. Mrzeo je diktaturu, što ga nije sprečavalo da se diktatorski ponaša prema dečakovoj majci. Optimizam je nije napuštao, uprkos fizičkom i psihičkom maltretiranju s kojim se suočavala. Potresla bi se kad god bi pomislila da njen dečak uspeva da održi nepromenljivu, srećnu sliku oca i majke, na obalama Motlave, uprkos nasilnom ocu, najčešće odsutnom od kuće, zbog neravnopravne borbe s totalitarnim režimom. Zaslužio je svako priznanje za nepokolebljivu borbu za slobodu. Strašno je što nije uspeo da uvede iste, teškom mukom osvojene slobode u sopstveni dom.
Na primer, mogao je dečakovoj majci lako dozvoliti slobodu izražavanja u sopstvenoj kući. Slika reke je mogla biti srećna fotografija, zadovoljne majke.
Ali ne. Ni u kom slučaju nije odgovarala stvarnosti. Ta fotografija nije postojala, niti je ikad snimljena. Postojao je samo strah, svakodnevni užas od okretanja ključa u bravi, zvuka što nagoveštava dolazak đavola. Gotovo je s mirom, nakon dugog odsustva. Ponovo će videti crni kofer pun dolara namenjenih našoj stvari.
„Od Amerikanaca je“, reći će i proždrati večeru, koju supruga čista srca nijednom nije pomislila da začini otrovom za pacove. To bi on učinio.
„Iz Vatikana je“, reći će otac. „Ovaj put ćemo ih srediti.“
Nasmejao bi se kao dete nadomak ostvarenja svojih snova. Rekao im je da nikom ne smeju da otkriju poreklo novca. Poreći će sve ako to izbije na videlo. Sem toga, reč je o prokletom novcu od droge i trgovine slabo čuvanim tajnama. Bio je to prljavi novac namenjen finansiranju plemenitih ideala, jednakosti, pravde i slobode. Stranci, uhode i prirodni neprijatelji nisu smeli doznati izvor tog novca.
Otac je govorio da stiže od Amerikanaca i Vatikana, ne pominjući zamršeno kretanje sredstava, mnogobrojne ruke kroz koje je prošao, tajna preduzeća i službenike korumpiranih banaka. To se nikad neće saznati.
Mladić se sećao, kao da je bilo juče, kad se vratio kući i zatekao nepokretnu majku otvorenih, staklastih, obnevidelih očiju. Krv joj je tekla iz vrata u baricu na podu.
Neupućeni posmatrač bi teško pogodio da je prvobitna boja košulje bila bela. Otac je sedeo na podu, naslonjen na zid, pijan. Psovao je i pokušavao da objasni kako ga nije poštovala. Umrla je, pre nego što je shvatio šta se događa.
„Ostali smo samo ti i ja, sinko“, reče otac. Baljezgao je kao pijanac. „Hodi, dečače. Zagrli oca.“
Nije to bila molba, već naređenje. Dečak ga je poslušao. Zagrlio je oca rukama, a mati umom. Nož prodre duboko u telo, do drške. Dečak je nastavio da grli oca, s mnogo ljubavi, zatvorenih očiju. Sin se odmakao od njega, kad je izdahnuo. Poslednji put je pogledao majčino telo.
„Sada sam sam.“
Konačno je došao trenutak kome se godinama nadao. Najzad će upoznati velikog majstora, koji se već iskrcao na američkom tlu, na nekoj od pista njujorškog aerodroma La Gvardija. Sluga ga je čekao na zabačenoj pisti, na mestu za zaustavljanje aviona. Dovezao je limuzinu dostojnu velikana. Osmehom je skrivao nepodnošljivu tremu. Majstora je smatrao ocem. Nije ga poznavao, ali mu je on obezbedio sve što pravi otac daje deci: krov nad glavom, obrazovanje, posao i ohrabrenje. Sve to mu je pružio izdaleka. Možda ga je zato toliko voleo i poštovao.
Avion se kotrljao pistom. Motori su utihnuli. Vrata su se otvorila. Prvo se pojavio čovek u Armanijevom odelu, kog je upoznao u Gdanjsku. Pomogao je gospodinu poodmaklih godina, oslonjenom na štap sa zlatnim lavom. Držao je štap jednom rukom, drugom se oslonio na pomoćnika.
Trojica ljudi su se konačno našli licem u lice. Otac, Sin i Sveti duh. Majstor, sluga i pomoćnik.
U sceni dostojnoj prohujalih vekova, poljski sluga je kleknuo ispred majstora i ponizno oborio glavu.
„Gospodine, želim da znate da mi je čast što sam vas konačno upoznao“, rekao je, sklopljenih očiju.
Starac položi drhtavu ruku na glavu sluge.
„Ustani, sinko.“
Sluga se hitro pokorio. Nije se usudio da pogleda gospodara u oči.
Starac uđe u auto. Zatvorio je vrata.
„Uvek si me verno služio. Bio si delotvoran i posvećen poslu.“
„Možete u potpunosti računati na mene. Potpuno sam vam odan“, rekao je s gorljivim ubeđenjem.
„Znam.“
„Gde je meta?“, pitao je pomoćnik.
„U poseti muzeju.“
„Hrani svoj istančani duh“, isceri se čovek u crnom.
„Gde biste želeli da idete, gospodine?“, stidljivo će Poljak.
„Neko vreme ćemo biti turisti“, odgovori starac. „Povezi nas okolo.“
Njegove reči bile su zapovest.
Na zadnjem sedištu se odvijala tiha izmena mišljenja, nedostupna sluginim ušima. Majstor je, nakon završetka razgovora, otkucao telefonski broj. Odgovoreno mu je posle nekoliko sekundi.
„Gde ćemo se sresti?“, pitao je bez uvijanja i pozdrava. Saslušao je odgovor i počeo.
„Gospodine Barnse, pažljivo slušaj moja naređenja.“

Poglavlje 50


Tri osobe u „volvou“ su neko vreme ćutale. Jurili su brže od sto četrdeset na sat prilaznim putem ka Lisabonu. Takva brzina na jednom od najzagušenijih evropskih puteva je bila moguća samo u ovo doba noći.
Sara je izgledala potreseno, odsutno. Prolazili su pored farmi, stadiona, poslovnih četvrti, automobila i kamiona. Ništa od toga nije videla. Kakve se zavere kuju u ovom trenutku, pitala se, da bi neki ljudi kontrolisali druge ljude ili neke zemlje dominirale slabijima? Postojale su dve politike, ona našminkana isprazna fasada, namenjena javnoj upotrebi i ona druge skrivena, ali jedina bitna.
„Kako ti je, dušo?“, pitao je otac.
„Kako bi moglo biti“, odgovorila je ravnodušnim tonom, ophrvana mislima.
„Razmišljala sam. P2 je ubila papu i još mnogo ljudi. Koga su još sredili?“ Naglasila je poslednje reči, zureći u Rafaela.
Osetio je njen pogled, iako je posmatrao drum.
„Teško je reći. Pretpostavljam da je Ulof Palme, švedski predsednik vlade, jedna od njihovih žrtava.“
„Tako je. Shvatila sam da nemaju obzira prema onima koji im stanu na put.“
„Nesumnjivo.“
„Zašto su ga ubili?“
„Zato što je ometao neku od važnijih operacija. Verovatno prodaju oružja.“
„Kakva je uloga CIA u svemu tome?“
„I te kakva. Ta ubistva su se desila zato što su svojevremeno ocenjena kao korisna.“
„Zašto bi se zanimali za smrt Jovana Pavla I?“
„Bili su zainteresovani, kao saveznici P2. To je netipičan slučaj, zato što je Jovan Pavle I sarađivao s američkim javnim tužilaštvom. Njegova smrt je znatno usporila napredovanje istrage.“
„Sve je tako zbrkano.“
Otac se obratio Rafaelu.
„Na koju stranu da krenem?“
„Na jug. Preći ćemo preko mosta Dvadeset petog aprila. Zatim idemo pravo za Madrid.“
„To dobro zvuči“, složio se Raul.
„Hoću da budem siguran da nas ne prate.“
Sara se uznemirila. „Kako možemo da znamo?“
„Tako što ćemo krenuti uskom ulicom ili ćorsokakom. Ako nas neko prati, odaće se.“
„Ipak, u tom slučaju nećemo moći da pobegnemo“, pobunila se Sara.
„Istina je, ali ćemo znati da li nas prate. To je taktika trgovaca drogom. Tako izbegavaju da budu uhvaćeni na delu. Nastave put ako ih niko ne prati. Ponavljaju manevar na svakih nekoliko kilometara. Obustave operaciju ako zaključe da ih neko prati. Upuste se u puškaranje s policijom i budu pohapšeni. Narko-bosovi tako ostaju nedirnuti, u raskošnim vilama, da planiraju sledeči posao.“
Sara je pažljivo slušala.
„Ne želim da učestvujem u puškaranju. Ono od juče mi je bilo dovoljno za ceo život.“
„Rekao sam da se to obično događa u ovakvim situacijama, a ne da ćemo mi tako uraditi. Ima i drugih rešenja.“
„Kao što su?“
Rafael oštro stade nasred puta. Zaurlale su sirene, protestujući zbog neodgovornog poteza.
„Jesi li lud?“, povika Sara.
„Smiri se, ćerko“, reče njen otac. „Zna on šta radi.“
Rafael mu je uzvratio pogled. Bila je odmah iza njega. Oči su joj plamtele od gneva.
„Hoćeš li da se pomeriš u stranu, molim te?“, pitao je.
Poslušala ga je. Rafael je video tri automobila na ivici autoputa, šezdesetak metara iza sebe. Gnevni vozači su trubili u vozilima, koja su za dlaku izbegla sudar s volvoom“.
„Tri automobila“, objavi Rafael.
„Možda je to slučajnost“, nervozno napomenu Sara.
Rafael se okrenuo i vezao pojas.
„Molim vas, proverite da li ste lepo vezali pojaseve.“
Sara ga je hitro poslušala. Strah je rastao u njoj. „Moj bože, ovo mi se nimalo ne sviđa.“
„Ni meni, Saro. Dobro me slušaj“, posmatrao je preko retrovizora, „da mi posle ne bi rekla da te nisam upozorio. Uletećemo u gradsku zonu najvećom brzinom. Pokušaj da ne strepiš. Dobro se drži.“
„Volvo“ naglo krenu. Gume su zagrebale po asfaltu. Motor je preteće zagrmeo.
Sara se zalepila za sedište, usled naglog ubrzanja. Pogledala je iza sebe i videla tri automobila. „Volvo“ je napustio autoput i prošao kroz crveno svetlo. Oštro su skretali, izbegavajući automobile pri brzini od sto deset do sto trideset kilometara na sat.
Primetila je da Rafael upravlja autom vešto, kao profesionalni vozač. Pogledala je oca. Delovao je mirno. Pade joj na pamet da ga zapravo malo poznaje. Vozila se sa dva stranca, koji su joj na izvestan način veoma bliski.
Kapetan je precizno obaveštavao Rafaela o progoniocima. Tri automobila su ih gonila ne krijući šta rade. Pogibeljno su vozili kroz centar Lisabona kao i Rafael. Trkali su se Republičkom avenijom.
Stigli su do Trga vojvode od Saldana. Hitali su dugom avenijom ka prostranom Trgu markiza od Pombala. Četiri automobila su jurila ne obazirući se na crvena svetla. Desetine vozača su uzvikivali uvrede i svirali sirenama za njima. Rafael je vozio najvećom brzinom, ne mareći za proteste.
„Drži se“, upozorio je. „Dobro se drži.“
Jedva da je završio rečenicu kad je nalegao na kočnice. Progonioci su se umalo zakucali u njega. Dvojica sa strane su ih obišla. Rafael je hitro skrenuo ulevo, pre nego što su opkolili „volvo“. Sad je vozio u suprotnom smeru.
Živci su je izdavali. Panično se osvrtala oko sebe. Automobili su im dolazili u susret. Svirali su i izbegavali „volvo“ i progonioce, kako su znali i umeli.
„Mislim da ću povratiti“, zajeca Sara.
Posle lude jurnjave su izbili na Trgovački trg. Progonioci su im bili za petama.
Jedan automobil im se približio na istočnoj strani trga. Preostala im je samo jedna mogućnost, najžešća vožnja. Rafael je ubrzao do samoubilačke brzine, na ulazu u Aveniju dvadeset četvrtog jula. Ulica je bila široka i duga, s mnogo krivina. Primorala ga je da naizmenice usporava i ubrzava.
Kola iza njih su se kretala jednako vešto. „Volvo“ je počeo da odmiče progoniocima. I suviše je odmakao.
„Ovo mi se ne sviđa. Mnogo zaostaju.“
„Možda imaju problema s mehanikom.“
„Nadajmo se da je tako.“
Na Indijskoj aveniji ih je okružila snažna svetlost s neba. Helikopterski reflektor je pratio automobil.
„Šta ćemo sad?“, pitala je Sara. Nastojala je da kontroliše sve veću paniku. „Šta ćemo da radimo?“
„Bekstvo je nemoguće“, objasni Rafael, mirnim glasom.
„Gotovo je?“
Rafael pribrano progovori.
„Gotovo je.“
„Pobiće nas“, reče Sara. Smrtno je prebledela.
„Neće još. Pobili bi nas da su hteli.“ Obratio se Raulu.
„Šta ćemo sad, kapetane?“
„Dopustićemo im da nas pohvataju.“
Prošli su pored veličanstvene palate Belem, zvanične rezidencije predsednika republike. Rafael je, malo dalje niz drum, video svetla na barikadi od vozila, postavljenoj preko ulice, nedaleko od manastira Jeronimos. Nisu imali kuda.
Barikada je bila sve bliža i bliža.
Šest stotina metara.
„Kapetane, oprostite mi što sam vas izneverio.“
„Nemaš zašto da se izvinjavaš.“
Pet stotina metara.
Četiri stotine.
„Zaustavite automobil“, zaori se glas iz helikoptera. „Odmah zaustavite vozilo.“
„Kapetane, donesite odluku“, ponovi Rafael.
Automobili, patrolna kola i kombiji su blokirali put, tvoreći barikadu. Dosta policajaca je stajalo iza otvorenih vrata na vozilima, s oružjem u rukama.
Dve stotine metara.
Rafael je zaustavio automobil nasred ulice, bez upozorenja.
„To je to, kapetane.“
Raul pogleda kćer.
„Daj mi papire“, rekao je.
„Šta ćeš da radiš s njima?“, pitao ga je Rafael. „Ne smeju završiti u njihovim rukama.“
„Ne brini. U odeljku za rukavice postoji tajni pregradak. Neće ga lako naći. To će nam dati nešto vremena. Daj mi papire“, ponovi Raul.
Sve zavisi od aduta koje budemo imali u odsudnom času, pomisli Sara. Bila je znatno manje napeta.
„Papiri?“, ponovi Raul.
„Nisu kod mene. Imam samo kopije“, odgovori Sara i pruži dva bela papira s kopijom spiska.
„Gde su originali?“
„Na sigurnom mestu.“
Rafael razvuče usne u poluosmeh.
„Dobro, šta ćemo sad?“, pitao je Raula.
„Pa ovo donekle menja stvar.“
„To nam je adut“, reče Sara.
„Nesumnjivo“, priznade otac.
Čovek se odvoji od barikade. Išao je sam, ka „volvou“. Planina mesa je napredovala odlučnim, čvrstim korakom.
„Dobro, igra tek počinje“, reče Rafael i pokaza na čoveka koji im se približavao.
Stigao je do „volvoa“ i prišao vozaču.
„Vidi, vidi, zar to nije čuveni Džek?“
„Džefri Barnse. Ponovo smo se sreli.“
„Osvrni se oko sebe, Džek“, naredio mu je Barns. „Svi nas gledaju. Vidi koliko smo se potrudili zbog vas.“
Agenti su okružili automobil. Otvorili su vrata i izvukli Raula i Saru napolje.
„Treba li ti pomoć da izađeš iz kola, Džek?“, sarkastično ga je upitao Barns. Njegovi ljudi su stajali u pozadini. Prepustili su glavnu ulogu šefu.
Rafael je otvorio vrata i izašao iz auta. Nije skidao pogled s debeljka.
„Odvedite ženu i njenog oca odavde. Sledite naređenja.“
Nekoliko agenata je krenulo s njima. Dvojica su ostala s Barnsom.
Sara se još osvrtala za sobom.
Da li će taj debeljko ubiti Rafaela? Začudila se kad je shvatila da se više brine o njemu, nego o sebi.
Agenti su smestili devojku i njenog oca u različite automobile.
Barns se, u međuvremenu, obratio Rafaelu.
„Džek, Džek, Džek“, progovorio je Otrovnim glasom. „Razočarao si me, strašno si me razočarao.“
Krupni direktor je udario Rafaela u stomak, bez upozorenja. Dvostruki agent se presamitio u struku. Uspravio se, nekoliko sekundi kasnije, ali ga je Barns opet udario. Ovaj put ga je oborio na tle.
„Kako si mogao da izdaš mene i agenciju? Pljunuo si na vrednosti za koje se zalažemo.“
Rafael je pokušao da ustane, ali ga je novi udarac u stomak bacio na tle.
„Ti si kopile“, nastavi Barns. „Nezahvalni nitkov.“
Još jednom je udario Rafaela na tlu..
„Vodite ga“, naredio je agentima. „Idemo u šetnju. Dugu šetnju.“

Poglavlje 51


Taj istinski ljubitelj umetnosti u svim pojavnim oblicima tog divnog popodneva kupao se na suncu u njujorškom Muzeju moderne umetnosti. Voleo je da razmišlja u prisustvu remek-dela. Često je to činio.
Strastveni pešak se tog dana taksijem vraćao kući. Izmorio se, zbog poodmaklih godina i preambiciozne ture po muzeju. Posmatrao je gradsku vrevu, kroz prozor automobila.
Devetnaest godina je uživao u zadovoljstvima Velike jabuke. Posećivao je muzeje, bioskope, restorane, konferencije i religiozne skupove. Uprkos tome se smatrao dođošem. Grad je bio tako velik, skup i bogat atrakcijama da je čoveku trebao čitav život da ih sve iskusi. Smatrao se privilegovanim, prvo zato što je služio Bogu, i drugo zato što je to činio u središtu civilizovanog sveta. Živeo je zaradi širenja reči božje, poput starovremenskih misionara. On je to činio u velikom gradu, kome je Spasiteljevo učenje bila više nego neophodno. Pokojni papa mu je dva puta čestitao na uspešnom, posvećenom, istrajnom i nepokolebljivom radu.
Sećanje na posetu Vatikanu i na ukazanu čast i privilegiju da poljubi prsten Jovana Pavla II, zauvek će mu grejati srce.
To je bilo 1990. godine. Njemu se činilo kao da je bilo juče. Sada je vladao drugačiji papa. Nemac je nasledio Poljaka. Nadao se da će poživeti da dobije istu priliku, istu čast i privilegiju da poljubi prsten novog pape i provede nekoliko minuta u razgovoru s njim..
Nije verovao da tako nešto može da se dogodi, ne samo zbog nezaustavljivog protoka godina, već i zbog svesti da živi u naročito mračnim vremenima, preteškim za analizu i razumevanje. Voljenoj crkvi je pretila sudbonosna opasnost. Nečiste sile su napale samo srce svete institucije, potpomognute beskrupuloznim i besprizornim slabićima koji su podlegli iskušenju novca i moći.
Nedavno je dobio paket od voljenog brata po Hristu, monsinjora Firencija. Sadržao je zapanjujuće važne podatke. To su bili papiri Jovana Pavla I, sa iznenađujućim otkrovenjima, napisani rukom njegove svetosti.
Ispostavilo se da na visokim i uglednim položajima ima lažnih ljudi božjih. Osobe koje ne prezaju da se koriste svojim uticajem zaradi lične koristi. Ispod svešteničkih halja su se krili grešnici, pa čak i ubice.
Monsinjor Firenci mu je ostavio jasna uputstva da čuva paket i da ga skloni na bezbedno mesto. Poslušao ga je. Poslao mu je i ključ skrovišta.
Firenci ga je zvao pre nekoliko dana. Bio je veoma zabrinut. Rekao je da nema mnogo vremena. Zamolio ga je za podatke o mestu na kom je paket skriven.
Čovek koji je išao kući u žutom taksiju sve mu je objasnio. Firenci je govorio kao da zna da je to njihov poslednji razgovor. Na kraju je poručio:
„Otvori četvore oči i budi jako oprezan.“
Odonda se nije čuo s Firencijem. Znao je da više nije među živima.
Osećao je to, zahvaljujući nekom sveštenicima svojstvenom šestom čulu. Biti sveštenik je, što se njega tiče, podrazumevalo ne samo širenje reči božje već i primanje odozgo poslatih poruka. Uvek je znao kako da ih odgonetne. Umeo je da protumači upozorenje slomljenog tanjira, psećeg urlika, neočekivanog kočenja automobila. Bio je siguran da je osetio trenutak Firencijeve smrti.
Molio je jutarnje molitve. Klečao je pred malim oltarom kog je podigao u stanu, da bi držao mise prijateljima, susedima i vernima koji su ga posećivali. Sveća se ugasila. Plamičak velike sveće koja je uvek gorela u svećnjaku sa leve strane oltara se ugasio baš kad se molio za svog prijatelja monsinjora. Usmerio je sve misli ka njemu. Molio se Bogu da popravi situaciju i da Firenciju pokloni još jednu priliku, ali uzalud.
Čitavog dana nije uspeo da upali sveću. Plamen bi se zanjihao i utulio, kao da neko stalno duva u njega. Sutradan je prihvatio božansku volju i zamolio Gospoda da se pobrine za dušu dragog prijatelja.
„Biće učinjeno.“
Sveća mu je tek tad dozvolila da je ponovo upali.
Znao je da je Firenci umro zbog papira, ali nije znao da li će oni koji pokušavaju da ih se domognu saznati za njegovu umešanost. Verovatno će ga otkriti, ali božji naum je nepojmljiv. Bio je spreman da spokojno prihvati svoju sudbinu, dobru ili zlu. Prigrliće je, ma kakva ona bila.
Nije mogao da razgovara s Felipeom u Madridu ili Pablom Rinkonom u Buenos Ajresu. Obojica su primili pisma od Firencija, sa uputstvima. Bilo je prekasno. Dva dana posle poslednje molitve za Firencija je čuo za smrt jednog i ubistvo drugog sveštenika. Ipak je ustrajao u ubeđenju da će bog nagraditi one koji mu verno služe. Ako je volja Svevišnjeg da papiri ostanu u njegovim rukama, to će se i dogoditi. Biće sasvim drugačije, ako on to ne želi.
„Otvori četvore oči“, rekao mu je Firenci, kad su poslednji put razgovarali. „Otvori četvore oči.“
Njegove godine mu nisu dozvoljavale avanturistička, vratolomna bekstva. Živeće kao i pre, bez ikakvih odstupanja od svakodnevne rutine. Moliće mise, posećivaće muzeje, izložbe i ići u pozorište. Ako ga neko traži ili uhodi, trebaće mu strpljenje. Uhode nisu znale ništa o mestu na kom su papiri, niti će saznati.
Taksi je skrenuo na Šestu aveniju. Prešao je kratku razdaljinu do Trideset osme ulice. Starac je isplatio vozača i izašao.
Uniformisani vratar nije bio na ulazu u zgradu. Nije otvorio vrata niti je pozvao lift. Pitao se gde je Alfred. Nije uobičajeno da recepcija bude prazna, niti je bilo bezbedno da zgrada ostane bez čuvara. Portir, uprkos šarenoj uniformi, nije bio tu samo da bi umirivao stanare svojim prisustvom. Radio je kao službenik obezbeđenja. Starao se da u zgradu ne uđe niko nepozvan.
Stari sveštenik je ponovo pogledao recepciju. Pokušao je da otvori vratarevu kancelariju. Bila je zaključana.
Znao je red. Zaključao je ulazna vrata da bi sprečio nekog uljeza da iskoristi vratarevo odsustvo. Stanari koji budu hteli da uđu ili izađu imaju svoje ključeve.
Konačno je ušao u lift. Izašao je na sedmom spratu i krenuo ka vratima svog stana. Usput je izvadio ključ iz džepa.
Okrenuo je ključ u bravi, ali to nije bilo potrebno. Bilo je dovoljno da okrene kvaku.
„Ovo je krajnje neobično“, promrmljao je. „Mogao bih se zakleti da sam dvaput okrenuo ključ.“
Ušao je i podigao telefonsku slušalicu. Primetio je da nešto nije na svom mestu. Neko je pomerao primerke Novog zaveta. Pobacao ih je po podu u nizu, kao da pokazuje put. Knjige su nestajale u sledećoj sobi.
Spustio je telefon i krenuo za knjigama. Stigao je do sobe s oltarom. Svetla su bila pogašena, a sveće utuljene. Ništa nije video. Pipajući je tražio prekidač za svetlo.
Na podu ispred sebe je video vratara. Ležao je, pored zida, vezanih ruku i nogu, s vrećom na glavi. Primetio je trojicu ljudi. Raskomotili su se na stolicama pored oltara. Majstor, sluga i pomoćnik.
„Marijuse Ferise“, odlučno reče majstor, sa štapom u krilu.
„Ko ste vi? Kako ste ušli?“, pitao je starac majstora, koji ga je oslovio po imenu.
„Sišao sam s nebesa, da bih te posetio“, šaljivo će uljez.
„Ko, ko ste vi?“
„Zovite me J. C.“

Poglavlje 52


Vilo,



28. Septembar 1978. godine


Vilo je bezuspešno pokušavao da se smiri u kancelarijskoj stolici. Ustao je i ushodao se s cigaretom u ruci. Ponovo je prekršio samonametnuto ograničenje. Hiljadu puta se zakleo da ni pod kojim uslovima neće popušiti više od dve pakle dnevno. Taj otrov ga je polako ubijao. Nije mogao da se odupre iskušenju. Pušenje mu je smirivalo napete živce. Nažalost po njega, istovremeno ga je približavalo večitoj nagradi.
Dim mu je purnjao iz usta. Kardinal se pušio od besa. Po ko zna koji put je gledao papire na ogromnom drvenom stolu. Hiljade dokumenata je vekovima prelazilo preko neprocenjivo vrednog komada nameštaja. Desetine državnih sekretara je sedelo za drevnim stolom, upravljajući sudbinom svete institucije. Kad bi sto imao dar govora, otkrio bi tajne, intrige, zavere i mahinacije od kojih bi se i najtvrdokornijoj osobi sledila krv u žilama. Sto je upijao želje, snove, ambicije i utopije njegovih prethodnika. Pronicljivo oko bi, pre svega, otkrilo loše skrivenu ambiciju za papskim tronom.
Naposletku, čemu bi mogao težiti čovek koji se uspeo na drugu po važnosti poziciju u crkvenoj hijerarhiji?
Vilo se tog dana nije žestio zbog ambicije. S godinama se navikao na pomisao da neće primiti počast i postati naslednik princa među apostolima. Svim srcem je želeo da dobije drugog šefa, nekog ko neće praviti nevolje kao sadašnji pontif.
Pre manje od sata je dobio neka dokumenta iz kancelarije Albina Lućana, uglavnom naređenja, odluke i nova postavljenja. Neke od tih promena stupaju na snagu za nekoliko sati, nedugo posle svanuća.
Vilo uze papire sa stola. Ponovo je pročitao ono što je već znao napamet.
Beneli na mom mestu, govorio je samom sebi. Da li nešto može biti gore od toga?
„Ovo je veoma riskantno, sveti oče“, rekao je Vilo kad je dobio papire i pročitao prvu papsku odluku. „Šta će biti s crkvom, ako to uradimo?“
„Crkva će opstati, čistija, skromnija i humanija“, bio je jedini komentar Albina Lućanija.
Vilo je držao papir jednom rukom i milovao kapu drugom, dok je čitao dokumente napisane rukom čoveka koji bi trebalo da bude najuzvišeniji glas hrišćanstva.
Pontifova želja da ublaži rigidni crkveni stav prema kontroli rađanja bio je samo jedan od pogrešnih koraka.
„Ali, sveti oče, ovo se protivi crkvenoj doktrini. Protivi se delima pređašnjih papa.“ Državni sekretar nije krio uzbuđenje.
„Nepogrešivost“, beše papin odgovor.
„Sveta nepogrešivost“, istakao je Vilo.
„Sveta? Obojica znamo da je to bila greška“, odvratio je papa s karakterističnom ozbiljnošću.
„Kako možete da kažete tako nešto?“, pitao ga je kardinal. Licemerno se prekrstio.
„Mogu da kažem zato što sam ja papa i znam da grešim kao sva ljudska bića.“
„Papa je nepogrešiv. Ovi dokumenti dovode u pitanje papsku nepogrešivost.“
Viloova ratnička priroda ga je sprečavala da se obraća pretpostavljenom sa dužnim poštovanjem i pokornošću. Raspravljao se sa Jovanom Pavlom I kao da ima posla sa pomoćnikom ili sekretarom. Albino Lućani se pravio da ne primećuje Viloovo nedolično ponašanje, iako mu nije bilo svejedno. Nije mu bilo ni na kraj pameti da je kardinal sposoban za tako nešto.
„Crkva koja se proglašava nepogrešivom ne može da se izbori sa svojim problemima“, objavi Lućani. „Dobro nam je poznato da je ideja nepogrešivosti dobila status zvanične doktrine tek 1870. godine.“
Papa Pije IX je osamnaestog jula te godine izdao dogmu Pastor aeternus, u kojoj piše da je vrhovni pontif nepogrešiv kad govori eks katedra, što će reći, u svojstvu visokog predstavnika, sa pozicije duhovnog naslednika svetog Petra. Šta god da protivreči papinim rečima odonda se smatra anatemom.
„Da li vi kritikujete dela Pija IX?“, pitao je Vilo.
„Kako će se onaj nepodložan kritici popraviti?“
Kardinal sede na jednu od mnogobrojnih stolica i pokri uši.
„Ne mogu da verujem da ovo slušam.“
„Prestani da se ponašaš kao naivni parohijski sveštenik, kardinale Vilo. Dobro znaš da nas učenje o nepogrešivosti drži u lancima.“
Vilo je sklonio ruke s lica. „Šta to govorite?“
„Mislim da sam bio iskren i jasan. Papa je nepogrešiv u direktivama koje se tiču doktrine vere i moralnosti. Zar to nije tačno? Zar vam se ne čini da je to izuzetan način da osigurate da izvesni običaji, možda i vrlo štetni večno ostanu na snazi?“
„Anatema, svetogrđe!“, promuca Vilo. Očajavao je, suočen s ovom enigmom. U njemu je besneo uragan. Okolnosti su ga prisiljavale da bude blag kao prolećni povetarac.
„Svetogrđe?“, Albino Lućani ponovi sa slabim osmehom. „Kucnuo je čas da ti skrenem pažnju da je krajnje vreme da pokažeš nešto poštovanja prema osobi s kojom razgovaraš. Naposletku, ja sam nepogrešiv.“
Kardinal pognu glavu.
„Neću koristiti moj položaj ili navodne božanske osobine koje mi se pripisuju, zato što bi to značilo da prihvatam ono što one predstavljaju. Samo želim da vas podsetim da je trebalo drugačije da se ponašate na vašem položaju. Poštovanje prema drugima ne zavisi od vas, kardinale Vilo. Ponavljam da je nepogrešivost pogrešno i nepotkrepljeno učenje. Zbog toga će biti obesnaženo.“
Vilo je shvatio da je beskorisno udarati glavom u zid. U stvari, papiri pape Lućana sadrže još sramnije predloge od jeretičkog napada na dogmu nepogrešivosti.
„Što se novih postavljenja tiče, sveti oče, znate li kakve ćete nevolje prouzrokovati u srcu kurije?“
„Mislim da imam jasnu predstavu o tome, kardinale Vilo“, odvrati papa smirenim tonom.
„Ali, ali, šta će biti s kardinalima i umerenim prelatima koji su za vas glasali?“
„Nisam tražio da me iko izabere na ovo mesto. Mislim da se odluke koje sam doneo ni u kom slučaju ne mogu smatrati štetnim. Rukovodim se isključivo sopstvenim uverenjima, kardinale. Ne zaboravite da sam odgovoran samo vernicima i Gospodu Bogu.“ Vilo je istrošio većinu argumenata. Koliko god se trudio, koliko god vešt i rečit bio, Lućani bi mu odgovorio plemenito, odlučno i s nepokolebljivim ubeđenjem. Nije bilo načina da ga ubedi, bar ne rečima.
„Sveti oče, dopustite mi da vas zamolim da pažljivije razmotrim situaciju. Pregledaću imena i predložiti neke alternative, naročito povodom mog položaja i vođstva IRP.“
Sve nade nisu izgubljene ako sveti otac pristane na ovo odlaganje.
„To bi bio nepotreban trud, kardinale Vilo. To je moja konačna reč. Ne opterećujte se traganjem za alternativama. Siguran sam da će vaši kandidati biti dobri, sposobni ljudi, ali ih neću prihvatiti. Moje odluke su nepromenljive. Prvi potez će mi biti hitno razrešenje nadbiskupa Marčinkusa. Zameniće ga monsinjor Ðovani Abo. Smeniću De Bonisa, Meninija i Del Strobela. De Bonisa će zameniti monsinjor Antoneti. Popuniću dva upražnjena mesta nakon razgovora s monsinjorom Aboom.“
„Ali...“
„Do viđenja, kardinale Vilo“, zaključi papa i pođe ka vratima.
Vilo nije dobio priliku da odgovori na pozdrav. Nije ni sanjao da Lućani može biti tako odlučan. Njegov položaj je bio sve složeniji. Izmicao se kontroli. Ðeli je imao pravo. Prevarili su se u računu. Ovaj čovek će im prouzrokovati velike nevolje.
„Računam da ćeš brzo predati dužnost državnog sekretara kardinalu Beneliju“, rekao je pontif na vratima.
„Vaša svetosti“, promuca Vilo. „Zar ne bi bilo bolje da o ovom na miru razmislite? Naposletku, tek odskora ste na položaju.“
Papa Lućani pažljivo osmotri državnog sekretara. Odgovorio mu je spokojnim, čvrstim glasom, ne skrećući pogled.
„Hvala vam na iskazanoj brizi, kardinale Vilo. Moja odluka je nepovratna.“
Otišao je u ostavio Viloa da se rve s posledicama. Razmišljao je, mozgao, molio se, ali nije našao rešenje problema. Pogledao je na telefon pored papira koji su prouzrokovali toliko nesuglasica. Aparat je delovao primamljivo i preteće.
Nekoliko puta je okrenuo prve cifre telefonskog broja kog je pre nekoliko dana naučio napamet. Naglo je spustio slušalicu, sa nadom da će mu neka ideja pasti na pamet. Koliko bi želeo da ovo nije neophodno!
Odlučio je da sve stavi na poslednju kartu. Ako nije sam uspeo da ubedi papu, osloniće se na ostale ugrožene monsinjore. Sastaće se s papom da bi uložili poslednji napor da ga ubede da promeni mišljenje.

Poglavlje 53


„Sami smo, Džek“, reče Barns Rafaelu. „Ti i ja.“ Seo je, ispred njega. „Siguran sam da će ovo biti veoma koristan razgovor.“
Prostorija je bila mračna, kao na filmu. Dve stolice: četvrtasti, crni, drveni, stari, pohabani sto. Usamljena lampa je bacala svetlost na dvojicu ljudi.
„Gde smo?“, pitao ga je Rafael.
„Džek, Džek, Džek. Čini mi se da nisi najbolje shvatio svoju ulogu.“ Barns nije krio sarkazam kad je ustao i obišao sto. „Ja ovde postavljam pitanja.“
„Idi do đavola, Barnse. Nisam ja neki jebeni idiot. Ne pokušavaj s uobičajenim repertoarem. Neću se upiškiti u gaće pred tobom. Ne plašim te se.“
Odgovor je stigao u obliku udarca koji ga je bacio na pod.
„Ustaj“, naredio mu je debeljko. „Ustaj“, povikao je, kad je video da ga ne sluša.
Rafael se dizao sopstvenom brzinom. Nije rekao ni reč, niti je ičim dao do znanja da oseća bol. Podigao je stolicu i seo. Stavio je ruke na sto.
„Ne pomišljaj da me možeš namagarčiti, Barnse. Znam da smo u Sjedinjenim Državama. Samo bih hteo da znam gde smo“, nastavi Rafael, pribranim glasom.
Trudio se da, uprkos teškoj situaciji, kontroliše razvoj događaja, koliko god je to bilo moguće. Bilo mu je jasno da je u krajnje neravnopravnom položaju.
„Zašto misliš da si u Americi? Mogao bi biti bilo gde.“
„Veliki broj sati provedenih u vazduhu mi govori da smo u Sjedinjenim Državama. Do Londona ima samo dva i po sata leta. To znači da smo u Vašingtonu ili Njujorku, zar ne?“
„Mi smo usred pakla, Džek. Zašto me to pitaš? Planiraš li da pođeš u obilazak turističkih znamenitosti?“
„To nije loša ideja.“
Dobio je još jedan udarac. Ovaj put nešto blaži. Pogodio ga je ravno u lice i rasekao usnu.
„Znaš li šta ona preživljava, Džek? Možeš li to zamisliti?“ Barns je promenio taktiku. „Hulja poput mene može upropastiti njeno lepo, slatko lice.“
Rafaelu nije nedostajalo mašte. Dva udarca koje je dobio nisu bila ništa u poređenju s onim što predstoji.
„Hoćeš li mi reći gde su papiri?“, pitao je Barns prezrivim tonom.
„Dobro znaš da neću. Prvo, zato što ne znam i, drugo, zato što ti ne bih rekao, čak i da znam.“
Stouton se iznenada pojavio, prekinuvši ispitivanje.
„Gospodine Barnse“, rekao je s vrata.
„Uđi, Stoutone.“
Analitičar je ušao i nešto šapnuo šefu na uvo.
„Da li si siguran?“, pitao ga je Barns, za njega uobičajenim, snažnim glasom.
Očigledno je da vesti nisu bile prijatne. Razmišljao je.
„Dobro, daj mi nekoliko minuta“, konačno je rekao i otpustio Stoutona. Agent je zatvorio vrata za sobom. Ostavio je Rafaela na milost i nemilost Barnsu.
„Daću ti još jednu šansu, Džek, zbog dobrih starih vremena.“ Barns se vratio na stolicu ispred zatočenika. „Gde su papiri?“
„Kad sam ih poslednji put video“, reče Rafael, „virili su iz dupeta tvoje majke.“
Barns se ukočio. Namah je pocrveneo. Rafael je prešao liniju. Direktor je ponovo ustao i požurio ka zatočeniku. Šaptao mu je na uvo.
„Zašto traćiš moje vreme, Džek?“, pričao je, balaveći po zatočenikovom uvu. „Zar ne shvataš da imam ženu i da mi nisi neophodan? Možda ti nećeš progovoriti, ali će ona pevati kao slavuj. Hoćeš li da mi objasniš šta me sprečava da te ubijem?“
„Ono što ja znam, a ona ne zna“, odlučno će Rafael.
„A šta ti to znaš, a ona ne zna?“
„Znam da je primila samo dve od trinaest strana.“
„Nastavi.“
„Znam gde su ostale“, rekao je, arogantnim tonom. Izazivao je Barnsa, sa nadom da će on zagristi mamac.
Barns ga je posmatrao nekoliko sekundi. Vagao je njegove reči i pokušavao da mu pročita misli.
„Lažeš“, konačno je prozborio.
„Hoćeš da rizikuješ i da me ubiješ? Šta ako ne lažem.“
„Imam kćer i oca, Džek. Snaći ću se i bez tebe.“
„Bio bi to dobar zaključak, da nije pogrešan.“
Barns je s teškom mukom kontrolisao bes. Hteo je da zgromi kopilana. Dohvatio ga je za revere i protresao.
„Ne izazivaj me, Džek. Mogu da te sredim za sekundu.“
Svezani zatočenik mu je prkosio pogledom.
„Ne odlučuješ ti o tome, Barnse.“
Debeljko ga je još čvršće stisnuo.
„Kako to misliš?“
„Hoću reći da bi mi veliki Džefri Barns davno prosuo mozak. Nisi to učinio zato što ne odlučuješ o tome. Nije da ne bi - rešenost ti izbija iz očiju ali neko iznad tebe ti ne dozvoljava da povučeš obarač.“
„Zaveži“, kriknu debeljko. Bacio ga je na zid. Razbesneli direktor je udario zatočenika u stomak. Rafael pade na pod, ali Barns nije odustajao. Šutirao ga je i obasipao uvredama. Iznenadio se, kad su ga snažne ruke povukle nazad.
„Prestani. Smesta“, naredio je elegantno odeveni čovek. Nije ispuštao razbesnelog Barnsa iz ruku. „Šta to radiš?“
„Ubiću ovog kopilana“, grmeo je Barns. Pogledom je streljao Rafaela, koji se upinjao da ustane.
„Savladaj se“, povika pridošlica.
Stouton i Tompson radoznalo proviriše u sobu za ispitivanje.
„Vodite ga odavde“, naredi nepoznati Stoutonu i Tompsonu. Brzo su ga poslušali. Krenuli su ka Rafaelu.
„Ne njega, već ovoga“, reagovao je pridošlica. Nije puštao Barnsa iz ruku.
Debeljko se smirio. Sedam puta je duboko udahnuo vazduh. To mu je pomoglo da donekle povrati kontrolu nad sobom.
„Dobro je, smirio sam se“, rekao je. „Miran sam.“
„Preuzimam komandu“, reče nepoznati. „Idi i popij nešto. Smiri živce.“ Obratio se Stoutonu i Tompsonu. „Odvedite ovog gospodina kod ostalih. Veliki majstor je stigao.“
Poslušali su ga bez oklevanja. Barns je izašao, bez osvrtanja. „Jebeni kopilani“, promrmljao je. Dvojica agenata su pridržavali onemoćalog Rafaela.
Čovek koji je povratio red u prostoriji podesi Armanijevo odelo. Kucnuo je čas.

Poglavlje 54


Četvoro ljudi je hodalo slabo osvetljenim hodnikom. Prolazili su između zatvorenih vrata. Mesto je bilo hladno, zapušteno, ali ne i napušteno. Nigde nije bilo prljavštine ili paučine. Odaje su se povremeno koristile.
Rafael je hodao uz Stoutonovu i Tompsonovu pomoć. Čovek u Armanijevom odelu iza njih nije dozvoljavao pretnje ili udarce. Intenzivna svetlost je dopirala kroz otvorena vrata. Čuli su glasove. Agenti su poslednjih nekoliko koraka, vukli Rafaela.
„Kopilan je sve teži i teži“, žalio se Tompson.
„Zavitlava nas“, primeti Stouton.
Analitičar je dobro procenio situaciju. Rafael se pretvarao da mu je sve gore, da bi im otežao zadatak. Nastojao je da ih izbaci iz takta. Nije očekivao da će na taj način išta dobiti. Osećao je blago probadanje u grudima. Možda mu je slomljeno rebro otežavalo disanje. Kasnije će brinuti o zdravlju. Na kraju hodnika ga možda čeka smrt.
Mislio je na Saru, dok su ga vukli hodnikom. Da li su i nju batinali? Rafael je obučen da podnese oštro ispitivanje. Lako je podneo Barnsov izliv besa i nekontrolisane udarce. Sa Sarom će biti druga priča, iako je za kratko vreme koje su proveli zajedno pokazala izvanrednu hrabrost. Uspevala je da sačuva prisustvo duha i u najgorim situacijama. Ono što je učinila s papirima, znajući da im je to jedino sredstvo pogađanja, svedoči o izuzetno snažnom karakteru.
Uveli su ga u sobu. Ugledao je kapetana Raula Montera, Saru i starijeg čoveka. Prvi put ga je video, ali mu je izgledao poznato. Vezali su im ruke iza leđa, lancima pričvršćenim za tavanicu.
Pored zatočenika je stajala osoba koju je Rafael odmah prepoznao. Čovek je nosio crnu odeću, kao većina agenata.
Poljak Stouton i Tompson odvukoše Rafaela do ostalih. Vezali su mu zglobove metalnim prstenovima, pričvršćenim za lance sa tavanice. Barnsovi agenti su potom izašli napolje. Ostavili su sužnje na milost i nemilost pomoćnika i Poljaka.
Rafael pogleda Saru. Tragao je za znacima mučenja. Nije ih bilo. Nisu je ni pipnuli. Uplašio se da će je odvesti na drugo mesto. Razdvojili su ih tokom leta. Odonda nije znao šta se desilo s njom i njenim ocem.
Ni na kapetanu nije bilo vidnih ozleda.
Pomoćnik je prvi progovorio.
„Konačno smo se okupili.“
„Hoćete li poslužiti nešto za jelo?“, pitao je Rafael.
Pomoćnik je ćutke prešao preko provokacije.
„Najdublje vam se izvinjavam zbog onog što ste pretrpeli. Uveravam vas da će sve biti brzo gotovo.“
„Ko ste vi?“, pitao je Rafael starijeg čoveka.
„Ja sam Marijus Feris. A vi?“
„Marijus Feris. Čovek s fotografije“, reče Rafael. Prepoznao ga je. „Zovem se Rafael.“
„Svi znamo zašto smo ovde, stoga pređimo na stvar. Gde su papiri?“, pitao je pomoćnik.
Crna tašna je počivala na jedinom stolu u prostoriji. Sluga je otvorio. Bile je puna raznovrsnog alata za sečenje. Bila su to sredstva za mučenje, sposobna da iz najtvrđih ljudi iščupaju istinu. Ponekad bi sam pogled na grozne instrumente slomio volju ispitanika.
„Papiri su na sigurnom mestu“, napomenu Rafael.
„Bili bi mnogo sigurniji u našem posedu“, odvrati pomoćnik. „Budi razuman. Zar nije bolje da ovo brzo završimo i izbegnemo nepotrebne patnje?“
Tišina je bila jedini odgovor. Pomoćnik je čekao nekoliko minuta. Nadao se da će se neko slomiti. Naposletku, nije verovatno da je sve četvoro spremno da se izloži mučenju zbog nečega što ih se neposredno ne tiče. Niko nije progovorio.
Dobro. Počeće sa Sarinim ocem. Tako će kćer izložiti psihološkom pritisku. Možda će je to primorati da progovori.
„Postaraj se za vojnika“, naredio je slugi.
Užas i panični strah ogledali su se u Sarinim očima. Mučiće ih i iznuditi istinu, ako ne odmah, onda kasnije, kad više ne budu mogli da trpe.
Sluga odabra izduženu alatku, s oštricom od centimetar i po širine i dvadeset centimetara dužine, namenjenu sečenju kože, uz mnogo bola, ali tako da ne povredi vitalne organe, izuzev ako to nije mučiteljeva namera.
Isekao je kapetanovu košulju, otkrivajući torzo. Ustremio se na desnu stranu stomaka. Prislonio je oštri vrh na kožu.
Prodorni krik je nagovestio prodiranje metala u meso. Svetlucava alatka je razdirala tkivo uz neizdržljiv bol. Beskompromisna oštrica se pojavi između rebara. Mučitelj je izuzetno polako, uvežbanim pokretom, izvukao. Naneo je veliku štetu kapetanovom telu i umovima Sare i Marijusa Ferisa. Užasnuto su posmatrali gnusni prizor. Patnja se ogledala na kapetanovom oznojenom licu, iskrivljenom bolnom grimasom.
„A sada? Da li neko ima nešto da kaže?“, pitao je pomoćnik. „Da li je neko shvatio da je bolje da nam poverite papire?“
„Meni bi baš legao masni hamburger“, napomenu Rafael.
Prišao mu je gnevni pomoćnik. Uneo mu se u lice.
„Imate li još nešto što biste želeli da podelite s nama?“
„Prijao bi mi hamburger sa sirom, sa mnogo sira i još više kečapa.
„Izgleda da Džeku treba predjelo. Nešto što bi ga podsetilo na ono što se ne radi prijateljima.“ Dao je znak slugi. „Mislim na izdaju. Tako se ne postupa s prijateljima.“ Ustuknuo je za korak, da bi napravio mesta Poljaku, koji je i dalje držao groznu alatku za mučenje, upotrebljenu na Raulu.
Rafael nije odstupao od sarkastičnog tona. Dobro je znao da mučitelji znaju da nije običan čovek Mogli su da ga iseckaju na komadiće, dok ne izdahne, a da ne progovori ni reč. To ga neće spasti mrcvarenja.
„Hoćeš li da spereš krv s tog čuda?“, pitao je Poljaka. „Mogao bih se zaraziti.“
Obratio se Raulu. „Nemoj da se ljutiš, kapetane.“
„Ne možeš da zamisliš s kakvim zadovoljstvom ću te seći, komad po komad. Gledaću kako krvariš kao svinja, dok ne ispustiš dušu“, reče mučitelj. Prišao je vrlo blizu Rafaelu, tako da zatočenik ne bi propustio ni reč.
„Stojim ti na usluzi“, odgovori Rafael, „radi šta hoćeš.“
Isprovocirani sluga ga je pljunuo u lice. Hteo je da kaže mnogo toga, ali je znao da je bolje da upravi gnev na alatku u ruci. Oštrim pokretom je iscepao Rafaelovu košulju. Najveći deo dugmadi se rasuo po podu.
„Prestani. Niko neće biti rasporen.“
Ženski glas ispuni prostoriju. Iznenadio je sve i privukao opštu pažnju. Svi upraviše pogled ka osobi koja je progovorila s neočekivanom čvrstinom.
„Lepo je znati da u ovoj prostoriji postoji razumna osoba. I da je odlučila da se smiluje sapatnicima“, reče pomoćnik. Posmatrao je Saru, koja je iznenada progovorila.
„Meni se čini da u ovoj sobi nema razumnih osoba“, odvratila je sigurnim glasom. „Reci svom prijatelju da se povuče.“
Pomoćnik je nakratko oklevao. Ipak je naredio slugi da se povuče.
„Počni da pričaš“, naredio je.
„Ne, neću još. Reći ću vam sve što želite da znate, ali...“
„Zaveži“, prekinuo je Rafael.
„Ne možeš to da uradiš, Saro“, molio je otac slabašnim glasom.
Sluga udari Rafaela, snažno i proračunato.
„Zaveži. Pusti je da govori.“
„Molim te, nastavi“, progovori pomoćnik. Trudio se da povrati kontrolu nad sobom.
„Reći ću sve što biste hteli da znate“, ponovi Sara, „ali samo onom ko zapoveda.“
„Šta?“ Pomoćnik je delovao iznenađeno. „Ja sam ovde glavni.“
„Ne, nisi. Ti si samo izvršilac“, tvrdoglavo mu je oponirala. „Reći ću ono što znam J. C. i nikom drugom.“
Poljak je bio zapanjen.
„Šta misliš, ko si ti, da tako izdaješ naređenja?“
Pomoćnikov pogled ga je ućutkao. Sara je odigrala svoj potez. Zaslužila je to pravo.
„J. C. neće da govori s tobom. Bolje ti je da odmah kažeš sve što znaš.“
„Hoćeš nešto što je kod nas. Dobićete to ako ispunite traženi uslov. Nisam spremna da pregovaram. Govoriću samo s J. C. Ako to nije moguće, nastavi s mučenjem dok nas sve ne pobiješ. Niko neće progovoriti.“
Pomoćnik je prišao Sari. Potegao je pištolj s prigušivačem i prislonio cev na njeno čelo.
„Kako se usuđuješ da mi isporučuješ neke zahteve?“ Govorio je pretećim glasom, nesvakidašnjom mešavinom besa i nestrpljenja. „Zar dosad nisi shvatila situaciju? Nisi u poziciji da bilo šta tražiš. Reci mi sve šta znaš?“
„Ako ovde ima nekog ko može nešto da traži, to sam ja. Možda sam u lancima, ali samo zbog toga što imam nešto što vam je potrebno“, prkosno odvrati Sara. „Sklanjaj taj pištolj s moje glave i uradi šta sam ti rekla. Zovi J. C.“
„Ne zlorabi moje strpljenje“, zapretio je, otkočivši osigurač. „Niko neće zvati J. C. Govori.“
Rešila je da ne popusti, da se ne preda. Htela je da zatvori oči, ali bi čak i to moglo da se protumači kao znak slabosti, dok je čovek u Armanijevom odelu nišani, s prstom na obaraču.
„Tvoj tvrdoglavi stav će samo pogoršati stvar“, reče Sara, u poslednjem pokušaju da ga ubedi. Sve je moglo biti gotovo u sekundi, njen život i život ostalih. Stvoriće šansu da se svi spasu, ako uspe da otvori makar i najmanju pukotinu u pomoćnikovom umu. Možda će uspeti ako još više rizikuje.
„Tvom šefu se sigurno neće dopasti da čuje da si nas pobio bez ikakvih rezultata.“
„Ne potcenjuj moju inteligenciju. Poslednji put ti kažem, govori ili će tvoj otac ostati bez kćerke.“
„Previše rizikuješ“, Sara ga je očajnički izazivala. „Varaš se ako misliš da ćeš rešiti problem, tako što ćeš me ubiti. Samo ćeš napraviti drugi, znatno veći.“
„Umukni.“ Bio je veoma ljut. „Neko će progovoriti. Uvek neko progovori.“
„Prestani“, reče neko iza njih.
Zapovednički glas je zarobio svačiju pažnju.
Pomoćnik se okrenuo prema vratima, s kojih se majstor oglasio. Oslanjao se na svoj štap. Nosio je crnu tašnu.
„Gospodine“, poče pomoćnik. Sklonio je oružje sa Sarine glave.
„Tišina“, odgovori Majstor. „Hoćeš da razgovaraš sa mnom?“, pitao je Saru.
„Hoću ako si ti J.C.“, odgovori devojka, raširenih očiju, kao da je zatečena razvojem događaja.
Starac se okrenu i pođe niz hodnik.
„Povedite je.“
„Ali, gospodine“, promrmlja pomoćnik.
„Dovedite je ovamo“, ponovi starac iz hodnika, tonom osobe naviknute na bespogovornu poslušnost. „Ostavite druge na miru, dok vam drugačije ne kažem.“

Poglavlje 55


Hrana je, po čvrstom uverenje Džefrija Barnsa jedna od najvećih prednosti Njujorka. Prvi put u nekoliko dana je uživao u prvorazrednom ručku u restoranu.
Bio je mnogo smireniji. Shvatio je da je čitav problem s Džekom samo neizbežni deo posla. Dvostruki agent je majstorski odigrao igru. Naterao ga je da izgubi glavu. Barns bi se poneo sasvim drugačije da su mu dozvolili da se oslobodi izdajnika. Taj kopilan, lukavi lisac, to je shvatio. Znao je kako da to najbolje iskoristi.
Do đavola s tim Italijanom. Ko zna odakle je. Činjenica da govori taj jezik ne znači da je iz te zemlje. Čovek je bio kategoričan: „Niko ne sme da umre bez moje dozvole.“ Kad šef govori svi saginju glave i slušaju. Izgubio je glavu i zaboravio na naređenje. Upao je u jamu koju mu je Džek iskopao. Nije bilo lako izbeći je.
Ipak, čovek njegovog položaja ne sme da izgubi živce. Bolje je da više ne misli o tome. Posvetio se uživanju u ostatku obroka. Već je merkao desert. Tada je zazvonio mobilni. Prokleti mobilni telefon koji ga lišava dragocenih trenutaka poput ovog. Izvukao ga je iz džepa, ne gledajući u ekran.
„Barnse.“
Džefri Barns se od tog trenutka ograničio na slušanje. Odgovarao je samo jednosložnim rečima. „Da. Ne. Gotovo.“
Bilo je jasno da ne govori s podređenim. Uzvrpoljio se na stolici, zbog onog što je čuo. Prekinuo je vezu posle još nekoliko jednosložnih reči. Imao je znatno drugačiji izraz lica. Na čelu mu izbiše sitne graške znoja.
Spustio je viljušku, ali je nije ostavio na stolu. Situacija se otima kontroli. Nastaće golema šteta, ako odmah ne reaguje. Ostavio je novac na stolu i pohitao ka vratima.
Otkucao je niz cifara na mobilnom. Izašao je na ulicu i prislonio aparat na uvo. Odmicao je hitrim, postojanim korakom.
„Stoutone, ovde Barns. Nek niko ništa ne radi dok ne dođem tamo.“
Stenjao je od napora. Hodao je sve brže i pričao, ali je ipak zvučao odlučno.
„Ni reč. Ništa ne objašnjavaj, samo kaži da ću sve počistiti kad dođem.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Ni Pejna. Nikoga. Ne smeju da diraju ništa. Reci ostalima da čine isto što i ti, ili će sve otići do đavola.“
Prešao je ulicu, bez osvrtanja. Automobili su jurili mimo njega.
Neprekidno je govorio.
„Zašto? Reći ću tebi i samo tebi, je 1’ jasno? Ne smeš nikome ništa da kažeš, Stoutone.“
Potčinjeni se složio, preko kancelarijskog telefona u srcu Menhetna.
„Upravo sam primio poziv s najvišeg nivoa iz Vatikana.“ Uzdahnuo je. „Devojka nas je nadmudrila.“

Poglavlje 56


„Kako ste ubili Jovana Pavla I?“, pitala ga je Sara, bez uvoda, kad je sela na stolicu u istoj sobi u kojoj je Rafael bio s Barnsom. Spustila je ruke na sto, da bi delovala smireno.
Majstor je ostao na nogama. Okrenuo joj je leđa i zamišljeno zagledao u zid. Okrenuo se, s osmehom na licu, kad je čuo pitanje.
„Niste ovde da biste postavljali pitanja, gospođice Saro Monteiro. Zahtevali ste da vam moj pomoćnik dozvoli da mi lično ispričate sve što znate. Zato smo ovde.“
Govorio je hrapavim, ispucalim, staračkim glasom, što mu nije smetalo da zvuči zapovednički.
„Biće to mala razmena informacija. Vi ćete mi odgovoriti na pitanje, pa ću vam ja dati ono što toliko želite. Dobro znate da ništa od onog što mi kažete neću moći da iskoristim protiv vas.“
„Ne potcenjujte me, gospođice. Ja nisam jeftini filmski zlikovac, već čovek od krvi i mesa. Veoma sam stvaran.“
„Ne shvatam zašto mi to govorite.“
Starčev odgovor je zbunio. „Zaboravite na to. To je digresija“, objasni J. C. i sede s druge strane stola. „U stvari, nije bila vama namenjena.“
„Kako je papa umro?“
Zavladala je neprijatna tišina.
„Zvanična verzija kaže da je umro od srčanog udara“, odgovori starac.
„Znamo da se to nije dogodilo.“
„Znamo li?“, reče J. C. „Da li znamo? Da li pokušavate da osporite zvaničnu istinu?“
„Zvanična istina ne mora biti istinita. U proteklih nekoliko dana sam shvatila da smo svi žrtve obmane“, odvrati Sara, s drskošću koja je veoma iznenadila.
J. C. se grleno nasmejao.
„Šta jedna devojka zna o svemu tome?“
„Priznajete li da je zvanična izjava lažna?“
„Lažna ili ne, druge nema.“
Zvučao je pribrano. Starac nikad nije gubio prisustvo duha. Nikad nije rekao nešto zbog čega bi se kasnije pokajao. Potražio je nešto u tašni. Preturao je po njoj. Konačno je našao ono što je tražio, staro parče papira. Predao ga je Sari.
„Pročitajte.“
„Šta je ovo?“ Pogledala je u štampani naslov.
OSMRTNICA.
„Pročitajte je“, ponovi J. C.
To je bila osmrtnica Albina Lućanija, Jovana Pavla I.
UZROK SMRTI: srčani udar.
PRIBLIŽNO VREME: 23:30, dvadeset osmog septembra, 1978. godine.
Suočila se s nečitkim potpisom. Verovatno je pripadao dežurnom doktoru Vatikana.
„To je zvanična istina o papinoj smrti“, rekao je J. C. sa zadovoljnim osmehom.
Sara je proučavala dokument. Pitala se kako ga se majstor dokopao.
„Posvetimo se važnim pitanjima“, insistirao je starac.
Sara mu je vratila osmrtnicu. Pogledala ga je u oči.
„Ne, ne još. Hoću da čujem istinu.“
„Kakvu istinu imate na umu?“
„Osmrtnica je napisana, bez pregleda papinog tela“, reče Sara. Setila se razgovora s ocem u manastiru Mafra. „Recite mi istinu. Objasnila sam šta očekujem, običnu razmenu činjenica.“
„Imam druge načine da iz vas izvučem ono što mi je potrebno.“
„Ne sumnjam u to. To bi moglo potrajati satima, ili danima, s krajnje neizvesnim ishodom. Predlažem vam poštenu razmenu.“
„Zašto biste to hteli da znate?“
„Nemam nekog posebnog razloga. U poslednjih nekoliko dana sam se uverila u neistinitost mnogih zvaničnih istina. To je podstaklo moju radoznalost.“
Usledila je pauza. Majstor se izgubio u mislima.
Radoznalost nije bila Sarin jedini motiv. Nastojala je da dobije na vremenu, iako nije znala zašto to čini.
„Hajdete. Ispričajte mi šta se dogodilo te noći dvadeset osmog septembra 1978. godine“
Starac nije žurio s odgovorom.
„Želeo bih da ispravim istorijsku grešku, pre nego što počnem. Albino Lućani je umro rano ujutru, u jedan sat posle ponoći, dvadeset devetog septembra. Nema potrebe da pitate otkud to znam. Poslednji sam ga video živog i prvi mrtvog. Znam da znate zašto je umro. Postao je nepoželjni papa, opasni neprijatelj. Morao je da bude uklonjen.“
„Ne govorim o religijskim pitanjima. Pogrešno smo procenili njegov karakter. Ako smo posle konklave gajili ikakvu nadu, ubrzo smo shvatili da je neosnovana. Žurilo mu se da počisti kuću.“
„Nadbiskup Marčinkus i kardinal Žan-Mari Vilo su bili prva meta, dve najvrednije karte u špilu. Veruj mi da je ista sudbina čekala i veliki broj ostalih. Kad bi Marčinkus i Vilo pali, ubrzo bi Kalvi i Ðeli došli na red. Usledila bi sveopšta propast. Jovan Pavle I je kopao sopstvenu raku. Razlikovao se od Pavla VI, usredsređenog na religiju i veru, spremnog da sve druge poslove prepusti kuriji i sposobnim saradnicima. Jovan Pavle I je štrčao. Spremao se da uništi crkvu kakva nam je poznata.“
„Kako?“, Sara je pažljivo slušala Italijanovu priču.
„Mislite li da bi crkva preživela veliko spremanje koje je Jovan Pavle I nameravao da obavi? Naravno da ne bi. Uveravam vas da bi sam nagoveštaj finansijskih skandala ozlojedio vernike. Iako Pavle VI nije bio odgovoran za ta dela, narod bi smatrao da je pokvarenjak koji je naredio svojim ljudima da peru crnoberzijanski novac i da ga investiraju u preduzeća čija je delatnost suprotna crkvenom učenju, kao što su fabrike kondoma, pilula za kontracepciju i oružja i sve zarad želje da se zaradi mnogo novca, od kog je znatan deo završavao na privatnim računima.“
„Sve to je nešto kasnije izašlo na videlo, bez velike štete po crkvu.“
„Upravo tako. To je bilo neizbežno, pošto tada nismo kontrolisali informacije. Sve je učinjeno tako da se šteta po crkvu svede na najmanju meru.“
„Kako možete biti tako ravnodušni pri pomisli na ubistvo pape?“, pitala je Sara.
„Cilj opravdava sredstva, mlada damo. To je bio veliki rizik. Ne mislim samo na sudske procese. Veliki broj ljudi i zemalja pretrpeo bi znatne štete, zbog pontifovih akcija.“
„On je samo pokušavao da uspostavi pravdu.“
„Pravda je vrlo subjektivni ideal. Dosad ste to sigurno razumeli. Ličo Ðeli je bio prinuđen da smisli plan koji bi se mogao sprovesti za nekoliko sati. Drastičan plan. Odabrali su me za ubicu Albina Lućanija. Rečeno mi je da dežuram pored telefona. Vilo je pokušao da odloži izvršenje plana, koliko je to bilo moguće. Pokušao je da razuveri papu. Prepirao se i nudio razumne alternative. Papa nije odstupio ni za jotu. Zapečatio je sudbinu dvadeset osmog septembra, kad je obavestio Viloa i druge monsinjore o smenama koje su imali stupiti na snagu u nekoliko narednih dana. Marčinkus je bio prvi na spisku. Kad smo saznali za papske odluke, morali smo da delamo.“
„Konačno rešenje“, reagovala je Sara s ljutitim sarkazmom. „Rešenje svih problema. Jednostavno ubijete svakog ko vam stane na put. Što pre to bolje. Mnogi su pali kao žrtve takvog stava.“
„Ni sama ne znaš koliko ljudi smo pobili. Bilo kako bilo, stigao sam u Apostolsku palatu u noći između dvadeset i osmog i dvadeset devetog septembra. Jedan od monsinjora je uredio da vrata budu otvorena i da me niko ne presretne. Ušao sam bez problema. Savršeno je obavio svoj posao.“
„Hoćete reći da ste oko ponoći slobodno lutali Apostolskom palatom?“
„Ne. Ušao sam pravo u papine privatne odaje, preko stepeništa koje nije korišćeno. Ta vrata se obično zaključavaju. Te noći, kao što pretpostavljate, nije bilo tako. Švajcarska garda ne čuva papine odaje još od pape Jovana XXIII. Ušao sam, a da nikog nisam sreo. Bez problema sam se našao u papinim privatnim odajama. Bio je budan. Razmenili smo nekoliko reči. Otišao sam, nakon obavljenog posla. Kardinali su morali da sahrane novog papu i izaberu sledećeg.“
„Razgovarali ste s papom? Nadam se da niste zaboravili taj razgovor.“
„To sad nije važno“, uzvrati J. C. Počeo je da pokazuje prve znake nestrpljenja. „Sutradan me je monsinjor koji mi je pomogao da uđem, zamolio da ga posetim u Vatikanu. Prihvatio sam poziv. Hteo je da mi da papire, koje sad pokušavamo da povratimo, da bi ih čuvao. Prihvatio sam se obaveze.“ Starac se podmuklo nasmešio. „Pohranio sam ih na najsigurnijem mestu na svetu. Kako sam mogao da zamislim da će ih onaj idiot Firenci pronaći i izneti?“
„Zar nisu tražili da ih uništite?“
„Ne, nikako. Dokumenti su, izuzev spiska i tajne Fatime, bezazleni. Uglavnom je reč o papskim naređenjima koja se tiču crkvene reorganizacije. Neka dokumenta su bila kontroverznija od ostalih, ali u njima nije bilo ničeg bombastičnog, za one koji se interesuju za religiozna pitanja.“
„Spisak je druga priča. Kao što znaš, nije reč o već prilično poznatoj listi imena pripadnika P2, već o mnogo opasnijoj verziji. Na njemu su imena uticajnih ličnosti i jednog predsednika vlade. Svaki trećerazredni sudija bi u njemu našao materijala da ih goni za smrt pape. Niko nije mogao da zamisli da će se tako nešto dogoditi. Prokleti tužilac rimske oblasti...“
„Niko ne bi posumnjao u zvaničnu verziju papine smrti da preterano revnosni Vilo nije napravio niz grešaka, nakon što je sestra Vinćenca pronašla telo. Tražio je potpuno nepotrebnu zakletvu o ćutanju od svih stanovnika palate. Zatim je izmislio zvaničnu priču, koju je sam Vatikan kasnije demantovao.“
„Ne shvatam.“
„Prva zvanična verzija kaže da je Džon Megi, papin sekretar, pronašao pontifa mrtvog u pola šest ujutru, iako ga je četrdeset pet minuta ranije pronašla njegova negovateljica, sestra Vinćenca.“
„Zašto je to učinio?“
„Činilo mu se neprikladnim da žena, makar ona bila i časna sestra, može da slobodno ulazi u papine privatne odaje. Mislio je da to odstupa od javnog morala. Vilo se previše lično angažovao. Izdao je niz netačnih deklaracija i doneo izuzetno neobične odluke. Rekao je da je papa držao u rukama Kempisovu knjigu Imitacija Hrista, iako je specijalno izdanje te knjige bilo u Veneciji. Odmah je pozvao majstore balsamovanja. Uskoro se saznalo da je časna sestra pronašla telo. Kad se pobrojanim greškama doda i užurbano čišćenje papskih odaja, jasno je zašto su svi mislili da se neko trudio da nešto sakrije.“
„Doktori su hteli da sarađuju, samo ako im garantujemo da neće morati da brinu o mišljenju kolega. Lućani se u Veneciji oslanjao na usluge doktora Ðuzepea de Rosa, koji je nastavio da ga posećuje u Vatikanu. Bilo je veoma važno da venecijanski doktor potvrdi dijagnozu kolega po dolasku u Rim. Vilo nije hteo da dozvoli autopsiju, zabranjenu kanonskim zakonom. Bio je kardinal državni sekretar, poglavar crkve do sledeće konklave. Nakon smrti pape je bio prezaposlen i nervozan.“
„Razumljivo“, napomenu Sara.
„Doktor Ðuzepe de Ros se složio s dijagnozom vatikanskih kolega. Nije ni mogao da učini ništa drugo, posle površnog pregleda. Autopsija nije dolazila u obzir. Bio bi to savršen zločin da Vilo nije nervozno i nepromišljeno reagovao. Izabran je novi papa. Život je nastavio svojim tokom. Smrt Jovana Pavla I je pobudila previše sumnji. Sve je počelo da se raspada, na način koji je naročito naškodio loži P2. Raspuštena je 1981. godine. Odonda smo u najdubljoj senci.“
„Kako su uspeli da sahrane P2?“
„To je komplikovana priča. Recimo da su sudije, novinari i neke policijske organizacije godinama sledile tragove koji vode do IRP, Banko Ambrozijano, P2 i poslova koji ih povezuju.“
„Šta se desilo sa Viloom, Marčinkusom i menadžerom Banko Ambrozijano?“
„Vilo je u vreme Lućanijevog ubistva bio veoma bolestan. Tražio je da ga oslobode dužnosti, ali nije hteo da dozvoli da ga Beneli nasledi. Hteo je da izabere naslednika. Beneli je bio i suviše sličan Jovanu Pavlu I. Na tom mestu bi naneo nepopravljive štete. Vilo je malo odahnuo posle Lućanijeve smrti. Ispustio je dušu, 1979. godine, na sekretarskom položaju.“
„Marčinkus je još dugo nastavio s mešetarenjem u IRP. Napokon je smenjen. Vratio se u Čikago. Kasnije se povukao u parohiju u okolini Feniksa, u Arizoni.“
Marčinkus je po mišljenju J. C. bio zlikovac. Nije imao prijatelja, poverenika ili saveznika. Drugovao je samo sa samim sobom. Rukovodio se isključivo sopstvenim interesima. Zbog toga je bio u stanju da nastavi posao dugo nakon što su Jovan Pavle I i Vilo otišli na onaj svet. Bio je na čelu IRP sve do 1989. godine. Radio je pod zaštitom pape Jovana Pavla II.“
„Što se ostalih tiče“, nastavi J. C., „Kalvi je 1982. godine pronađen mrtav ispod mosta Blekfrir u Londonu. Banko Ambrozijano je završio s manjkom od dve milijarde dolara. Novac je netragom nestao. Smatra se da su Ðeli i Marčinkus imali najviše koristi od toga.
„Da li bi volela da znaš gde je Ðeli?“, pitao je starac nakon dramske pauze. Znao je da se približava kraj priče. „Izdržava kaznu u kućnom pritvoru u Arecu, u Italiji. Što se mene tiče, ja nisam nigde.“
Ponovo je zaćutao. Sara je potegla pitanje na koje još nije dobila odgovor. Ono koje je najviše zanimalo.
„Kako ste ubili papu?“
„Hajde, gospođice Saro Monteiro. Ne očekujete valjda da ću vam reći sve, u zamenu ni za šta, zar ne? Jedno za drugo, zar se nismo tako dogovorili? Ja sam više nego ispunio svoju obavezu. Sad je na vas red.“
Zadovoljno se osmehnuo, kao neko ko zna da su argumenti na njegovoj strani.
„To je moje poslednje pitanje. Moram da znam kako ste to učinili.“
„A ja moram da znam gde ste sklonili papire.“
„Sami ste rekli da ne sadrže ništa bombastično.“
„Garantujem vam da je tako. Da su se pojavili odmah posle ubistva, izuzev spiska i tajne iz Fatime, ne bi izazvali nikakve reakcije. Biće posmatrani na sasvim drugi način ako se pojave sada, posle toliko godina.“
Sara nije mogla da se ne složi sa starcem. Sveta stolica će biti doživljena kao institucija lišena skrupula i morala koji u javnosti gorljivo zastupa. Pojava dokumenata bi, pored ostalog, navela na zaključak da ih je neko svojevremeno uklonio. Kompromitovali bi najviše velikodostojnike kurije, od čega se crkva nikad ne bi oporavila.
„Zašto ti je toliko stalo do toga? Ne mogu da verujem da ti je toliko stalo do crkve.“
„Postoje tajne koje treba da ostanu u senkama, istine koje ne treba otkrivati.“
„Neko će, pre ili kasnije, naleteti na njih, pa će istina izaći na videlo.“
„Dobro, ali nek se to dogodi što kasnije. Sudbina tih papira me se neće ticati, kad umrem. Do tada je bolje da su kod mene.“
„Želite li da ih uništite?“
„Ne. Možda će mi u nekom trenutku zatrebati. Zahtevam da održite reč. Obećali ste da ćete sarađivati sa mnom.“
„Održaću je. Samo mi odgovorite na poslednje pitanje“, odvrati Sara, u očajničkom pokušaju da dobije nešto vremena.
Starac je neko vreme ćutao.
Sara se zabrinula. Možda nije tako izgledalo, ali je zbilja htela da zna kako je J. C. ubio pontifa. Nije znala zašto, ali je morala to da sazna.
„Evo šta ćemo. Reći ćete mi ono što želim da znam, pa ću ja reći vama kako sam ubio papu.“
„Ali...“, devojka je oklevala.
„Uvek držim obećanja“, reče starac.
Nije sumnjala u to. Imala je drugačiji problem. J. C. će zaboraviti na nju čim progovori, ih će je odmah ubiti.
„Čekam“, navaljivao je starac.
„Vrlo dobro. Papiri se čuvaju na sigurnom mestu.“
Ućutala se.
„To mi je vrlo dobro poznato. Nastavite, molim vas.“ Iz njegovog glasa je bilo jasno da neće tolerisati otezanje.
„Shvatate li da su tako sigurni, da više nemam kontrolu nad njima.“
„Kako to mislite?“, preteće je podigao glas. „Objasnite.“
„Papiri su u Vatikanu“, odgovori Sara sigurnim glasom. „Odatle su došli, tamo treba i da se vrate. Papiri pripadaju Vatikanu.“
„Siguran sam da se šalite.“
„Ne. Ozbiljna sam.“
Tužni izraz na starčevom licu nije ostavljao mesta sumnji. Iznenadno bledilo je istaklo duboke bore na licu. Najedanput je zasoptao kao asmatičar. Sara prvi put postade svesna njegove ljudskosti.
Razgovarala je sa starcem na kraju puta, a ne s automatom koji je po svojoj volji uklanja ljude.
„Znaš li šta si uradila?“
„Da li ja znam?“, uzvratila je, ljutito i uplašeno.
„Tvoj otac i tvoji prijatelji su mrtvi, zahvaljujući tebi.“
„Neka bude.“ Zaplakala je. Nije mogla da zaustavi suze. „Uradila sam ono što sam morala. Neće biti po tvome.“
„Da li zbilja misliš da neću povratiti papire zato što su u Vatikanu? Otkud ti ideja da nemam ljude tamo, kao što sam ih imao 1978. godine?“
„Vremena su se promenila.“
„Ne zavaravaj se.“
Želela je da veruje da su se stvari promenile. Tačno je da su konzervativci bili sve moćniji u srcu crkve. U njoj su sad bili drugi ljudi, iako je bila mnogo manje umerena i liberalna nego što bi Albino Lućani želeo. U novom Vatikanu nije bilo mesta za ljude poput Viloa i Marčinkusa.
„Ako se nisu promenili, nemaš razloga da se brineš. Imaćeš papire koliko sutra, ili prekosutra.“
Starčev pogled je govorio da to neće biti slučaj.
„ A gde su drugi?“
„Drugi?“
„Ne pravi budalu od mene. Ti si imala spisak. Gde su drugi papiri?“
Na trenutak je htela da nešto izmisli. Odbacila je tu ideju. Biće bolje da ne zateže konopac. Možda je već preterala.
„Mogu da govorim samo o spisku. Ne znam ništa o ostalim papirima.“
Starac je čekao nekoliko minuta. Udario je tri puta po podu štapom. Pomoćnik odmah uđe unutra.
„Odvedi je. Ukloni oca, kćer i dvostrukog agenta - njih troje. Dovedi mi Marijusa Ferisa. Biće to dug razgovor. Hoću da gleda kako umiru.“
„To bi razvezalo svačiji jezik“, napomenu pomoćnik.
„Gde je vodiš?“, pitao je neko ko je upravo ušao.
„Na vešala“, sarkastično odgovori pomoćnik.
Barns zgrabi Saru za slobodnu ruku. Bez mnogo ceremonija je oslobodio pomoćnikovog stiska.
„Šta to radiš?“, pitao ga je J. C.
„Sedi dole“, naredi Bams Sari, pre nego što se obratio starcu. „Poslala je papire u Vatikan.“
„Znam. Platiće mi zbog toga.“
„Pre nekoliko minuta su me pozvali iz Vatikana.“
Starac se stresao. Neverica mu se ogledala u očima.
„I šta žele?“
„Nije stvar u tome šta žele, već šta nalažu.“

Poglavlje 57



Poslednja odbrana,



28. Septembar, 1978. godine,



Kancelarija njegove svetosti Jovana Pavla I


Hans je preživao frenetičan dan. Imao je osećaj da će sledećih nekoliko sati biti uvod u beskrajnu, besanu noć.
Šef obezbeđenja Švajcarske garde je čitavo popodne primao kontradiktorna uputstva. Veliki broj je stizao od državnog sekretara. Bilo je i drugih od šefa Vatikanskog arhiva, od sekretara sinoda i od Kongregacije za versku doktrinu.
Sekretar kardinala Žan-Mari Viloa je istog popodneva zatražio da se otvori prolaz Lava XIII, koji je obično zatvoren. Niko drugi nego prefekt verske doktrine mu je rekao da je to nepotrebna mera. Kancelarija nadbiskupa Pola Marčinkusa mu je preporučila da otvori sve prilaze privatnim odajama pape Jovana Pavla I.
Pomoćnici različitih kardinala su svraćali do kancelarije Švajcarske garde, da bi mu dali ceduljice sa još neobičnijim bezbednosnim uputstvima.
Hans je u neko doba shvatio da će se u papskoj kancelariji održati veoma važan sastanak. Kancelarija je bila odmah do papinih privatnih odaja u Apostolskoj palati. Šef obezbeđenja je procenio da je reč o veoma značajnom, neformalnom političkom skupu, pošto je sazvan i organizovan mimo vatikanskog administrativnog aparata. Iz gomile faksova, telefonskih poziva i ceduljica zaključio je da će mu prisustvovati državni sekretar Žan-Mari Vilo, nadbiskup Pol Marčinkus i nadbiskup vikar Rima, Ugo Poleti.
Hans se zaputio ka Apostolskoj palati. Pojačao je Švajcarsku gardu na glavnim ulazima. Pozvao je pomoćnika da rasporedi stražare na zadnjem kraju zgrade. Naložio je svakoj grupi za doček da provede kardinale kroz neupadljiva vrata. Odande će se popeti sporednim stepenicama i stići do hodnika palate bez zadržavanja. Švajcarska garda će zatvoriti sve izlaze i sprečiti svako uznemiravanje. Tako će kardinali stići do papine kancelarije za najviše četiri minuta i trideset sekundi, a da nikog ne sretnu usput.
Hans je takođe spremio par stražara bez uniforme. Rasporedio ih je na dvadeset pet metara razdaljine. Na ulazu u kancelariju je postavio dva najbolja čoveka, u punoj opremi, shodno običajima.
U čekaonici ispred kancelarije je bio veliki sto. Obično je tu sedeo nekadašnji pomoćnik Jovana XXIII, kog niko nije hteo da otpusti. Dat mu je posao koji bi više odgovarao pripravniku, nego čoveku od pontifovog poverenja.
Dva papina sekretara su u podne napustila kancelarije. Hans je znao da će sastanak ubrzo početi. Njegovi ljudi će mu javiti imena prisutnih preko voki-tokija.
„Kardinal Vilo dolazi, gospodine.“
Posle tačno pola minuta je primio novo obaveštenje preko voki-tokija.
„Kardinal Ugo Poleti i kardinal Agostino Kazaroli dolaze, gospodine.“
Kardinal Kazaroli je radio kao savetnik za crkvene odnose sa javnošću. Bio je neka vrsta vatikanskog ministra spoljnih poslova.
Zvučnik je zakrčao nekoliko minuta kasnije, kad je agent pored izlaza identifikovao nove goste.
„Nadbiskup Marčinkus i monsinjor De Bonis, gospodine.“
Pol Marčinkus i Donato de Bonis su pripadali upravi Vatikanske banke. Prve pridošlice su se pojavile na kraju hodnika tačno četiri minuta i pedeset sekundi kasnije. Čekali su kolege na vrhu stepenica.
Hans osmotri stražare. Sve je bilo u najboljem redu.
Okupilo se pet kardinala. Izmenjali su poneku reč i gotovo odmah krenuli ka pontifovoj kancelariji. Bila je to čudna družina. U Vatikanu se pričalo da su Viloovi „prijatelji“, koji su ga iz milošte zvali Žani, bili besni zbog reformskih poteza pape Jovana Pavla I. S obzirom na sve mere predostrožnosti, bilo je jasno da Vilo, Marčinkus, De Bonis, Kazaroli i Poleti ne žele da budu viđeni zajedno.
Hans oseti hladnu drhtavicu pri pogledu na petoricu ljudi u hodniku. Njihovi prijateljski, pobožni maniri su mu se najedanput učinili pretećim. Razmahnute, crne odore su proizvodile tmuran, zlokoban utisak.
Prošli su pored njega bez reči. Ušli su u papine odaje i zatvorili vrata za sobom.
Njegova svetost nije videla pet prelata kad su ušli u kancelariju. Posmatrao je rimske krovove sa prozora kancelarije. Gotovo da se navikao na ove posete u nevreme. Istaknuti pripadnici kurije su neumorno spletkarili posle nesrećne konklave, na kojoj su ga imenovali za pontifa. Znao je vrlo dobro da je okružen vukovima.
Albino Lućani tiho prozbori, leđima okrenut pridošlicama.
„Trebalo vam je mnogo vremena.“
Vilo pogleda kolege krajičkom oka. Blagim pokretom ruke im je dao do znanja da ne odgovaraju, već da puste papu da govori.
Jovan Pavle I se okrenuo prema pridošlicama. Pogledao ih je, s tipičnim, obešenjačkim osmehom. Time je samo učvrstio nepoverenje svojih neprijatelja.
„Da. Dugo vam je trebalo da dođete. Očekivao sam još nekoliko kardinala. Veoma mi je drago da vas vidim sve zajedno, okupljene oko zajedničkog interesa. Pretpostavljam da ste došli da se odbranite.“
„To su laži, sveti oče“, oglasi se De Bonis, skriven iza Marčinkusa.
„Naravno kardinale. Inače ne bih bio ovde“, odgovori papa. Prišao je stolu i seo.
Pet kardinala je i dalje stajalo. Pontif otvori jednu fasciklu i pogleda prelate preko naočara. Spustio je pogled na papire.
„Kao što sigurno znate, pre nekoliko dana sam primio delegaciju tajnih službi Sjedinjenih Država.“
Vilo glasno uzdahnu. Amerikanci su konačno povukli dobar potez. CIA je sigurno obavestila papu o postojanju izvesnih frakcija u kuriji, neprijateljski raspoloženih prema državnom sekretaru i Marčinkusu. Amerikanci su verovatno pokušali da ubede Jovana Pavla I u nepostojanje lože P2.
„To su sjajne vesti, sveti oče. Mudro je održavati prijateljske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama. CIA je oduvek pružala veliku pomoć crkvi. Njeni direktori su bogobojažljivi ljudi.“
„Možda vam je poznato, kardinale Vilo, da CIA nije jedina američka tajna služba. Na svu sreću, nisu svi američki političari i sudije bogobojažljivi koliko bi vi voleli da budu. Na primer, prijatelji koji su me posetili nisu bogzna kako dobro pričali o vama.“
„To su krstovi koje nam Gospod nameće“, pametovao je kardinal Kazaroli. „Obavezni smo da odolevamo đavolskim iskušenjima, sveti oče.“
„Da. Najiskrenije se nadam da ćete im se odupreti.“
Albino Lućani ustade s fasciklom ispod ruke. Mahnuo je njome ispred kardinala. U očima mu je bilo više tuge nego besa, ali nije mogao da zanemari sadržinu izveštaja.
„Šta ste radili sve vreme?“
„Posvetili smo život dobrobiti crkve, sveti oče“, reče Vilo s lažnim ubeđenjem.
„Dobrobiti crkve?“, gnevno ih je upitao Lućani. „Kakva to crkva traži da njene sluge kuju zavere i održavaju tajne sastanke, kardinale Vilo? Otkad to crkva traži od sveštenika da sarađuju s masonima, kardinale Poleti? Koja crkva se brani prljavim novcem sa Bahama, nadbiskupe Marčinkuse? Otkad je to Rim poželeo da investira u pornografiju, monsinjore De Bonise? Da li nas je bogobojažljivost nadahnula, kardinale Kazaroli, da se umešamo u spletke koje mogu dovesti do rata?“
„To su najgnusnije optužbe, sveti oče!“, odgovori Vilo.
„Ovo je nečuveno!“ reagovao je Poleti.
„Ko širi te klevete?“, pitao je Kazaroli.
Papa ih je gledao ispod oka.
„Neko ko vas nesumnjivo vrlo dobro poznaje.“
Marčinkus se usudio da istupi i izrazi svoj gnev.
„Možda je vreme da sveti otac objavi da nije sposoban da razluči koje akcije su od koristi za crkvu!“
Marčinkus je, kao čovek zadužen za vatikanske finansije, bio među onima koji su razmatrali moguće razloge za opoziv pontifa, zasnovane na njegovoj mentalnoj nesposobnosti.
„Siguran sam da je nadbiskup Marčinkus sposoban da razlikuje poteze za dobrobit crkve od poteza koji odgovaraju njegovim interesima!“, odvrati Albino Lućani.
De Bonis obiđe državnog sekretara. Hteo je da priđe bliže papi i zamoli za milost.
„Sveti oče, možda smo se loše poneli, ali iz dobre namere...“
„Beži od mene!“, povika pontif. „Ako ste grešili iz zlobe, bog će vas kazniti. Ako ste grešili iz neznanja, učinili ste to zbog slepila mog prethodnika. U svakom slučaju, ne bi trebalo da ostanete na svojim mestima.“
Vilo je zurio u svetog oca.
„Ne možete to da učinite!“
„Koliko sutra ću napisati dokument o vašoj smeni, kardinale Vilo. Smeniću još nekoliko važnih ličnosti u kuriji“, objavi Lućani.
Papa napusti kancelariju, odlučnim korakom. Naslonio se na vrata, nakon što ih je zatvorio za sobom. Njegovi neprijatelji su bili s druge strane. Molio je boga da mu oprosti zbog provale gneva.
Hans, šef bezbednosti Vatikana, posmatrao je odlazak pet najmoćnijih kardinala kurije. Žan-Mari Vilo je divlje mlatio crnom kapom, obrubljenom crvenom bojom. Sipao je kletve dok je silazio stepenicama. De Bonis je išao iza Pola Marčinkusa. Ponizno je tražio objašnjenje od njega.
„Ostavi me na miru“, odvrati božji bankar.
Kazaroli i Poleti su otišli u žurbi. Koračali su, mašući rukama.
„Rekao sam vam, upozoravao sam da će ovaj papa da nas ojadi.“
Hans je čuo povike, ali nije mogao da odredi njihov uzrok. Prošao je rukom kroz kosu. Obratio se dvojici švajcarskih gardista na ulazu u kancelariju.
„Šta ste čuli?“, pitao je.
„Ništa, gospodine“, odgovorio je stariji po činu.
„Vrlo dobro.“

Poglavlje 58


„Nije stvar u tome šta žele, već šta nalažu“, ponovi Barns u sobi za ispitivanje, u srcu Menhetna.
„Nalažu?“, uzviknu J. C. „Ne budi smešan.“
„Imaju spisak.“
„Š... šta?“, promuca pomoćnik.
„Istina je“, uveravao ga je Barns. „Kuneš li se u to?“, pitao je, okrenuvši se Sari.
Mlada žena klimnu.
„Dobro“, reče starac. „Šta traže?“
„Traže da ovo prestane, pa neće preduzimati nikakve akcije. Odsad ne sme biti mrtvih ili ranjenih. Iskoristiće sva sredstva protiv nas ako ne pristanemo. Predstaviće papire javnosti.“
Starac je sve napornije disao.
„Nešto se ne uklapa.“
„Kako to mislite, gospodine?“, pitao ga je pomoćnik.
„Ako Vatikan poseduje papire, zašto traže da svi budu oslobođeni? To je nevažno pitanje.“
Logično je razmišljao, ali kao svaki praktičan čovek, nije voleo nagađanja. Žena ga je obmanula. Nije pretpostavljao da je sposobna za to. Majstor je odlučio da prati Sarinu igru da bi video gde će ga odvesti. Možda će to biti delotvornija metoda od mučenja.
„Šta će biti ako pristanemo?“, pitao je starac, ravnim glasom.
„Sve ostaje kako jeste. Niko ništa ne gubi. Insistiraju da žena obavesti vatikanskog izaslanika da su oslobođeni.“
„Ne bi trebalo da prihvatimo ultimatum, gospodine“, reče pomoćnik. „Povratićemo i druge papire.“
Sara je shvatila da su neodlučni. Morala je da učini nešto da umanji njihove sumnje.
„Svi papiri su na putu za Vatikan“, slagala je.
„Šta si rekla?“ Majstor se namrštio. Sumnja ga nije napuštala.
„Poslala sam i ostale papire u Vatikan“, odgovori Sara.
„Rekla si da više nemaš kontrolu nad njima.“
Prokleti starac je imao dobro pamćenje, pomisli Sara.
„Naravno. Nisu u mojim rukama, niti su još stigli do Vatikana. Poverila sam ih osobi od potpunog poverenja.“
„Laže“, reče pomoćnik.
„Ne smemo rizikovati“, upozori ga Barns.
„Izlažemo se još većem riziku ako ne povratimo papire“, napomenu pomoćnik.
„Pozicija Vatikana je jasna. Papiri ostaju na sigurnom mestu ako se sve ovde završi. Niko neće saznati za njih i što je još važnije svi koji su učestvovali u ovoj žalosnoj operaciji neće snositi nikakve posledice.“
„Gospodine, dajte mi još dva sata, pa ću iščupati istinu od starca“, reče pomoćnik.
„Nažalost, nemamo dva sata“, uzvrati Barns. „Žena mora da se sastane s vatikanskim izaslanikom u Voldorf Astoriji za manje od sata.“
J. C. je slušao njihov razgovor ne prekidajući ih. Činilo se da su najbolje karte u protivničkoj ruci. Mogao je da uradi samo jedno.
„Da li bismo mogli da popričamo nasamo?“, pitao je Barns majstora, prekidajući ga u razmišljanju.
„Šta si rekao?“, majstor je smeteno reagovao. „Da“, odgovorio je posle kraće pauze. Ustao je pomoću štapa. „Izađimo u hodnik.“
Barns je krenuo za duboko zamišljenim starcem.
„Da li si potvrdio izvor poziva?“, iznenada ga je pitao.
„Naredio sam da se to učini, ali još nema rezultata“, odgovori Barns.
„Misliš li da je autentičan?“, mišljenje CIA se moralo uvažavati, naročito kad je dolazilo iz usta veterana, poput Barnsa.
„Susrećemo se sa neobičnom situacijom. Sveta stolica ne radi na ovaj način. Poziv bi mogao biti istinit. Sve jako podseća na pretnju bombom. Ne smemo da prenebregnemo upozorenje zbog rizika od eksplozije.“
„Čekamo da tvoji ljude potvrde autentičnost poziva, suočeni s ultimatumom Vatikana.“
„Tako je. Bojim se da smo u gadnom sosu.“
„Sigurno.“ Starac se vratio svojim mislima. „To bi mogao biti naš spas“, rekao je nakon kratkog razmišljanja.
„Zaista to mislite?“ Amerikanac nije zvučao ubeđeno.
„Trebalo bi da se za manje od sata sastanu sa izaslanikom u Voldorfu, zar ne?“
„Tako je.“
„Baš dobro. Pokušaćemo da povratimo inicijativu. Povedite ih tamo gde moraju da odu.“
„Da li ste sigurni?“
Starčev ledeni pogled je svedočio o jalovosti pitanja. „Povedite ih. Ja ću se pobrinuti za ostalo.“
„Da li ćete se oglušiti o ultimatum?“
„Naravno da neću.“ Starčev um je radio punom brzinom. „Ovo je jedini način da povratim papire.“
„Misliš da ih nije poslala u Rim?“
„Možda je poslala spisak, ali ne i ostalo.“
„Šta te navodi na tu pomisao?“
„Svi dokazi ukazuju na Marijusa Ferisa, u Njujorku, što znači da smo na pravom mestu. U potpunosti smo sigurni da naši prijatelji nisu dolazili u dodir s papirima, od dolaska ovamo. Moraju biti ovde.“
Barns je razmišljao o starčevim rečima.
„Šta ako niste u pravu?“
„Ako sam pogrešio, sastaće se s izaslanikom u Voldorfu, s malim zakašnjenjem. Sad je najvažnije da se domognemo dokumenata. Ako je poslala spisak, jedini način da se izvučemo jeste da povratimo ostale papire.“
„Šta imaš na umu?“
Pomoćnik je prišao Sari, dok su starac i Barns razgovarali.
„Misliš da si mnogo pametna, kučko?“, promrmljao je tik pored njenog uva. „Ne zaboravi da te neću ispuštati iz vida ako uspeš da izvučeš živu glavu odavde. Neću ti dati mira.“
Sara je zadrhtala, iako je znala da od njega ništa ne zavisi. Starac je na kormilu, bar zasad, zato što je Vatikan na svu sreću ušao u igru. Sledećih nekoliko minuta će biti odlučujući. Nije htela da se zanosi lažnom nadom.
„I jednog dana“, nastavio je pomoćnik, „kad se budeš najmanje nadala. Ući ću u tvoju kuću. Prići ću tvojoj postelji. Probudiću te.“
Zaveži, seronjo, reče Sara u sebi. Htela je da mu to kaže naglas. Sad nije vreme da ga udara po cevanicama. Mogao bi izgubiti živce i zanemariti majstorova naređenja.
Barns i starac su se vratili sa istim mrgodnim izrazima lica.
„Pusti ih“, naredio je šef.
„Ali, gospodine...“, pomoćnik je pokušao da se usprotivi.
„Tišina“, prekide ga starac. Zračio je obnovljenom snagom. „Pusti ih. Postaraj se da na vreme stigne na sastanak sa izaslanikom.“
Razočarani pomoćnik je ščepao za ruku i grubo izgurao napolje.
Barns je gledao niz hodnik. Nije opazio poluosmeh na starčevom licu.
„Da li ste sigurni da je ovo pravi potez?“, pitao ga je obaveštajac.
„Sasvim. Smiri se. Doći ću u posed dokumenata. To je samo pitanje vremena.“
„Nemamo ga mnogo“, upozorio ga je Barns. „A šta ćemo posle toga?“
„Poubijaj ih čim se dočepaš papira.“
Otkucao je broj na mobilnom.
„Frančesko, vaša ekselencijo, potrebna mi je usluga.“