Luis Migel Roša-Treća tajna

First topic message reminder :



Vatikan, dvadeset devetog septembra 1978. godine: svet se probudio uzdrman šokantnom vešcu. Umro je papa Jovan Pavle I, samo mesec dana od stupanja na tron svetog Petra...

Trideset godina kasnije, u Londonu, mlada novinarka Sara Monteiro prima tajanstvenu pošiljku, sa spiskom imena i šifrovanom porukom. Nedugo potom, maskirani ubica pokušava da je zauvek ućutka. Sara je, po svemu sudeći, došla u posed ključa za odgonetanje smrtonosne tajne. Reč je o zaveri u kojoj učestvuju beskrupulozni plaćenici i korumpirani političari, a zlo izvire iz samog srca Vatikana. Ne preostaje joj ništa drugo nego da se dâ u bekstvo. Primorana je da započne nemilosrdnu igru mačke i miša. Ne sme nikom verovati, zato što se na spisku sumnjivih nalazi i ime njenog oca...

Mlada novinarka našla se u vrtlogu svetske zavere. Njeni sprovodnici neće prezati ni od čega da bi se zaštitili.

Poglavlje 59


Izgledalo je da se bliži kraj progona Sare Monteiro i njenih prijatelja i da je, s nešto pomoći odozgo i malo sreće, uspela da izbavi sebe i njih od J. C. To joj neće obezbediti mesto u istoriji, jer, što se istorije tiče, ni J. C. ni Sara Monteiro nisu postojali, a Jovan Pavle I je umro prirodnom smrću.
Tako je izgledalo kad su izašli na ulicu. Rafael je bio u prilično lošem stanju. Ipak je pomogao Sari da pridrži kapetana, koji nije mogao da hoda. Marijus Feris je bio iza njih. Starac nije mogao da poveruje da su se izbavili. Džefri Barns, Stouton, Tompson, sluga, pomoćnik i majstor su bespomoćno posmatrali njihov odlazak. Barns, po svemu sudeći, neće imati zadovoljstvo da ukloni Džeka.
„Uzmite kombi“, naložio im je Barns. „Poslaću nekog da ga pokupi.“
Rafael je vozio kombi na sastanak sa vatikanskim izaslanikom, koji će ih izvesti, žive i zdrave, iz zemlje. Zatim će povratiti dragocene dokumente, koje je Sara, kako je tvrdila poslala svetoj stolici. Raul Brandao Monteiro je dodirnuo dugačku posekotinu na stomaku. Ležao je na zadnjem sedištu, s glavom u kćerkinom krilu.
„Da li iko zna šta se dešava?“, pitao je rezervisani Marijus Feris. U njegovom melodičnom glasu se osećala zabrinutost.
„To sam ja hteo da pitam“, reagovao je Rafael. „Da li vi znate šta se dešava, kapetane?“
Sara je odgovorila umesto oca.
„Situacija je veoma jednostavna. Zvala sam ambasadu Vatikana kad smo odseli u hotelu Altis, u Lisabonu, i objasnila naš slučaj. Diplomata me je pažljivo saslušao, ali ništa nije obećao. Insistirao je da mu pošaljem neki dokaz, što sam smesta učinila.“
„Šta si rekla?“, pitao je Rafael, zaprepašćen njenim objašnjenjem. Radila je njemu iza leđa, dok se tuširao.
„Poslala sam mu dokumenta faksom.“
„A zatim?“
Sari nije prijalo Rafaelovo napadno ispitivanje. Kao da mu se nije dopalo što je rešila problem i spasla im život.
„Zatražili su da pošaljem originale Vatikanskoj biblioteci u Rimu. Zamolila sam recepcionera da se za to pobrine.“
„Nastavi.“
„Nuncijev sekretar je napomenuo da mi ne može ništa obećati, ali me je uverio da če predstaviti slučaj vlastima.“
„To je objašnjenje za ovo što nam se događa“, zaključio je Rafael.
„Upravo tako.“
Rafael baci pogled na Sarinog oca, preko retrovizora.
„Šta mislite, kapetane?“
Oficir je pokušao da nešto kaže. Prozborio je nešto nerazgovetno.
„Govori polako, bez naprezanja“, posavetovala ga je brižna kći.
„Za... s...“
„Zaseda?“, nagađao je Rafael. Oficir je klimnuo.
„Zaseda? Zašto bi nam je postavili?“, upitala je zbunjena Sara. „Zar nisam rešila problem?“
„Naravno da nisi“, rekao je Rafael.
Raul stisnu kćer za ruku, kao da je hteo da joj poruči da sluša Rafaela.
„Razmisli. Vatikan ne radi na taj način. Koristi se mnogo suptilnijim taktikama. Nikad ne bi izrekao ultimatum, ponajmanje da bi nama spasao život. J. C. to dobro zna.“
„Možda“, zagonetno će Sara, „ali još imam keca u rukavu.“
„Misliš li da nas prate?“, oglasio se zabrinuti Feris.
„Lako ćemo saznati“, reče Rafael. „Voldorf Astorija je severno od nas. Skrenućemo s puta. Kapetane, šta mislite da svratimo do bolnice, da se pobrinu za vašu ranu?“
Skrenuo je u prvu ulicu desnu i dodao gas. Uputio se u uzburkano srce Menhetna. Za manje od pola minuta su se pojavila troja kola njujorške policije s upaljenim svetlima. Nisu im presekli put da bi zaustavili kombi. Postupili su sasvim suprotno.
Dvoje patrolnih kola je išlo iza njih, dok su treća išla ispred, krčeći put po gustom saobraćaju.
Njujorška policija ih je pratila do odredišta, iz bezbednosnih razloga.
„Sledite nas“, oglasio se policajac preko zvučnika iz jednog automobila.
„Baš lepo!“, ironično je uskliknuo Rafael. Morao je da krene novim putem, okružen policijskim kolima. „Šta mislite, da li nam je Vatikan osigurao pratnju?“
„Pretpostavimo da si u pravu“, reče Sara. „Zašto bi priredili ovu farsu kad smo već bili u njihovim rukama? Ovako su nam dali šansu da pobegnemo. Šta su time dobili?“
„Nećemo ih se otresti, koliko god se trudili. Sigurno nas posmatra nekoliko satelita. Kombi je njihov. Opremljen je svim zamislivim uređajima za praćenje“, napomenu Rafael. „Što se ove, na brzu ruku inscenirane drame tiče, siguran sam da starac, duboko u sebi zna šta radi. Naša situacija se, uprkos svemu, ni za dlaku nije popravila.“
„Ma, da, bilo nam je bolje okovanima u podrumu“, sarkastično se složila Sara.
„Nemate... nemate sve delove... slagalice, Saro“, izusti njen otac.
Devojka se obratila Rafaelu.
„Dobro pametnjakoviću, reci šta da radimo.“
„Ništa.“
„Kako to misliš, ništa?“, jednovremeno su reagovali Sara i Marijus Feris.
Rafael se obratio Sari, zanemarujući sveštenika. „Iskreno sam ti zahvalan što si mi poklonila još pola sata života.“
„Zdravo Marija, majko božja...“, molio se Marijus Feris. Krstio se i molio da bi savladao strah.
„Da li ovo znači da ne veruju da su dokumenta u Vatikanu?“
„Upravo to. Znaju da nisu tamo. Nisi jedina sa kontaktima u Vatikanu“, odgovori Rafael.
„Izgledalo je da su poverovali. Sve je tako zbunjujuće. Ko ih je zvao da im preda ultimatum?“
„Niko“, odgovori Rafael.
Hitro je promenio ton da ne bi povredio Sarina osećanja. Zvučao je mekše, pristupačnije.
„Zanemarili bi poziv, čak i da ga je bilo. Ne mogu da zamislim da se Vatikan brine zbog nas. Razmisli zašto smo dobili pratnju?“
„To ne mogu da objasnim“, promrmlja Sara sebi u bradu. Još je bila besna. Ultimatum je postojao.
„Žao mi je što moram da ti kažem, ali ultimatum nije plod moje mašte.“
„Kako možeš da budeš tako sigurna?“
„Imaš li sve delove slagalice?“, prkosno ga je upitala. „Da li si siguran da se nećemo susresti sa izaslanikom?“
„Izaslanik će biti tamo.“
„Bacila sam svoje adute. Učinila sam koliko sam mogla“, reče Sara. „Šta bude biće.“
Ukrstili su poglede na nekoliko sekundi. Brinuli su se za sebe i ostale.
Nekoliko minuta kasnije su skrenuli u Park aveniju, sa pompeznom pratnjom. Stali su ispred broja 301, čuvenog hotela Voldorf Astorija, u kom su više od stotinu godina odsedale bezbrojne poznate ličnosti.
Raul je, s teškom mukom, seo. Marijus Feris je otvorio vrata. Neko ih je zalupio spolja pre nego što je starac izašao. Napoju je bio agent u crnom odelu.
„Oprostite. Njegova ekscelericija ne želi da se sastane sa čitavom grupom, već isključivo s mladom damom“, reče nepoznati. Sagnuo se prema Marijus Ferisovom prozoru.
Rafael je uvrebao priliku da razmeni pogled sa Sarom. Nemo je pitao da li je složila slagalicu. Sara isprva nije znala šta hoće od nje. Mahnuo je da mu priđe i prošaptao pitanje na uvo. Ćutala je. Videlo se da je nesigurna i zabrinuta.
„Samo žena može sa mnom“, insistirao je čovek u crnom.
Kćerka je nežno uhvatila oca za ruku.
„Sve će biti u redu. Ne brini.“
Čovek u crnom je otvorio vrata i Sara izađe iz kombija. Otpratio je u hotel. Rafael je izašao iz auta. Još jedan agent se stvorio niotkuda.
„Zar nisu čuo mog kolegu?“, obratio mu se pretećim tonom.
„Čuo sam ga.“
„Vrati se u vozilo.“
„To, nažalost, nije moguće. Moram da pođem s njom“, insistirao je.
„Vrati se u kombi i to smesta“, naredio mu je nepoznati. „Neću da ponavljam.“
„Ne mogu. Znaš li zašto?“
„Da li izgledam kao neko kog to zanima?“
„Zainteresovaćeš se, hteo ne hteo.“
Ućutao je da bi mu dao vremena da razmisli.
„Samo ja znam gde su papiri.“
Nastupi još jedna pauza, pre krunskog argumenta.
„Žena ništa ne zna.“

Poglavlje 60


„Hoćeš li mi reći ili nećeš?“
„Šta da ti kažem?“
„Ono što si izostavila.“
„Šta sam izostavila?“
„Hoćeš li da budem određeniji? Šta si još radila meni iza leđa?“
„Zašto misliš da sam nešto krila?“
„Delići slagalice, sećaš li se?“
„Možda ću ti nešto reći ako mi kažeš koji deo ti nedostaje. Pod uslovom da takav postoji.“
„Ništa mi ne fali.“
„Ništa?“ Razmišljala je. „Meni još manje.“
Sara Monteiro i Rafael su sedeli u crnom „rendž roveru“, na putu do navodnog skrovišta s papirima.
Agent je preneo Rafaelove reči pretpostavljenima i dobio naređenje da ga dovede pred njegovu ekselenciju, koja ih je čekala u predvorju hotela. Rafael se našao pred biskupom. Čovek je izgledao kao autentični crkveni velikodostojnik. Zvao se Frančesko Kosega. Ma koliko čudno to izgledalo, Rafael se instinktivno sagnuo da mu poljubi ruku.
„Bog te blagoslovio, sinko“, reče prelat, baš kao pravi biskup.
„Da li je vaša ekselencija izaslanik njegove svetosti?“
Izgleda da je poludeo od batina, pomisli Sara. Ili je to, ili nešto planira.
„U mom društvu vam ne preti nikakva opasnost, deco moja“, rekao je. Obratio se Rafaelu. „Hoćeš li me odvesti do dokumenata?“
„Naravno, vaša ekselencijo“, hitro odvrati Rafael. „Zamolio bih vas da oslobodite dvojicu ljudi. Sede u kombiju ispred hotela. Jednom od njih je potrebna medicinska nega.“
„Meni je potrebna hitna psihijatrijska pomoć“, promrsi Sara sebi u bradu. Gušila se od besa. Nije znala šta će biti s njenim ocem, posle strašnog mučenja. Htela je da se ova farsa što pre završi, da bi se njemu posvetila.
„Naravno.“ Prelat mahnu rukom jednom od pomoćnika. Čovek je odmah napustio predvorje.
Tako su njih dvoje završili na zadnjem sedištu „rendž rovera“, iza vozača čije crno odelo nije odudaralo od odeće dva druga agenta. Biskup ih je sledio u novom „mercedesu“, oklopljenom vozilu sa zatamnjenim staklima.
Karavan se zaputio ka Medison aveniji broj 460. Rafael je saopštio tu adresu Kosegi u predvorju Voldorfa. Pri polasku nisu videli kombi u kom su sedeli kapetan i Feris.
„Otkud znaš da su papiri na toj adresi?“, pitala ga je Sara tihim glasom. Nije htela da je agenti čuju.
„Budi strpljiva.“
„Poznaješ li ovog biskupa? Delovao si veoma smerno u njegovom prisustvu.“
Rafael nije odmah odgovorio.
„Prvi put ga vidim. Biskup je biskup. Dužni smo da mu ukažemo poštovanje.“
„Misliš li da je pod uticajem J. C.?“
„Mislim da je Kosega sve organizovao.“
„Kako?“
„Ne znam. Pretpostavljam.“
Æutali su, dok nisu stigli na nekoliko blokova do odredišta.
„Slušaj“, reče Rafael tihim glasom, nakon što ju je nežno dodirnuo po ruci, da bi joj privukao pažnju. „Nastoj da budeš mirna dok ti ne dam znak. Neću moći da te zaštitim, ako ne budeš to učinila.“
„Šta planiraš?“
„Ne znam.“
„Kako je moguće da ne znaš? Da li ćeš pokušati da im ponudiš papire u zamenu za slobodu?“
„Uskoro ću saznati.“
„Šta ćeš još saznati?“, pitala ga je gnevna Sara. „Pregovore prepusti meni.“
Iznenadila ga je, ali nije bilo vremena za pitanje, zato što su stigli. Gledali su kako ljudi izlaze iz automobila, da bi ušli u ogromno zdanje, katedralu svetog Patrika sa zvonicima visokim sto metara. Arhitekta Džejms Renvik je daleke 1879. godine imitirao francusku gotiku i napravio najimpresivniju katoličku katedralu u Sjedinjenim Državama.
U crkvi nije bilo nikoga. Samo će impozantni stubovi i niše biti svedoci onog što će se dogoditi.
„Vodite nas“, reče biskup Frančesko Kosega.
Svaka sumnja je nestala kad su videli vozača i naoružanog agenta u najnovijem Mercedesovom modelu. Bili su to odranije poznati likovi: Stouton i Tompson.
„Ne brinite. Činite pravu stvar. Garantujem vam da vas niko neće uznemiravati“, uveravao ih je biskup.
Njegov glas je blagotvorno delovao na Saru. Toliko je želela da u njemu vidi dobrog čoveka, pobožnog slugu crkve. Šteta što je u pogrešnom timu. Konačno je shvatila da je sve ovo plan u režiji J. C. Morala je da prizna da je plan bio dobar i da bi verovatno uspeo da nije bila jedan korak ispred njega.
Rafael je poveo grupu preko široke glavne lađe. Odmicao je sigurnim korakom, kao osoba koja zna šta radi.
„Da li je skrovište daleko?“, pitao je, pomalo zabrinuti biskup.
Rafael je ćutke hitao dalje.
„Znaš li šta radiš?“, pitala je Sara tihim glasom, na korak iza njega.
„Ne još. Prati me. Smislićemo nešto.“
„Biće gadno ako otkriju da ih zavitlavamo“, upozorila ga je. Pitala ga je ono što je najviše zanimalo. „Zašto si pomislio da je biskup lažan?“
Rafael se osmehnuo.
„Biskup nije lažan.“
„Zaista?“
„Ne. On je Frančesko Kosega, pravi biskup. Ali, nije izaslanik svete stolice.“
Devojka je razmišljala.
„Šta te navodi na pomisao da nije rimski izaslanik?“
Rafael je oklevao.
„Ne može biti, zato što sam ja rimski izaslanik.“
„Šta?“, Sara se jedva uzdržala da ne vrisne.
„A ti?“, hitro je odvratio.
„Šta ja?“
„Zašto misliš da biskup ne može biti izaslanik Vatikana?“
„Ko kaže da to mislim?“ Nije htela da prizna poraz. Izbavitelj Rafael, strašni Džek Pejn iz dosijea CIA i P2 -uistinu je rimski izaslanik?
Uskoro su stigli do poprečne lađe. Kupola se dizala iznad njihovih glava. Sara nije mogla da ne pogleda na visoke lukove katedrale. Pomoćnik je pratio prelata. Agent Tompson, sledeći po redu je dobio snažni udarac od Rafaela i izgubio svest. Dvostruki agent je elegantnim, snažnim udarcem poslao Stoutona na pod. Siroti Stouton.
Biskup i pomoćnik su se osvrnuli za sobom. Prekasno, zato što je Rafael već ovladao situacijom. Tompson je pokušao da ustane. Sarin udarac ga je bacio na osvećeni pod. Iznenadila je samu sebe ovim hrabrim činom.
Nemam naviku da udaram ljude, ali je ovaj to zaslužio.
„Razoružaj ga“, reče Rafael.
Sara dodade jedan pištolj Rafaelu. Drugi je zatakla za pojas.
„Htela si da mi kažeš zašto si mislila da nije rimski izaslanik“, reče Rafael, dok su se povlačili, tražeći zaklon iza stuba.
„Zar ne možeš da čekaš?“
„Naravno“, složio se. „Sakrij se ovde.“
Pokazao je na ispovedaonicu.
Iza jednog stuba je virila cev pištolja spremnog da svaki čas zapuca. Iznenadni udarac pogodi ruku s oružjem, kao po blagoslovu svetog Patrika. Rafael je savladao revolveraša preciznim udarcem. Ostao je samo biskup.
„Čekam te“, raspoloženo će Rafael.
Sara je napustila skrovište. Prepipavala je palog agenta, tražeći oružje.
Divio se njenoj hrabrosti. Čovek bi pomislio da je ovo radila čitavog života. Pronašla je još jedan pištolj. Dodala ga je svom arsenalu pre nego što se obratila Rafaelu.
„Stvar je jednostavna. Nije mogao biti izaslanik, zato što nisam pozvala vatikansku ambasadu.“

Poglavlje 61


„Objasni mi šta si uradila“, zahtevao je Rafael, dok su žurili između klupa. Biskup je išao ispred njih. Rafael ga je gurkao otpozadi. Veličanstvena, grandiozna katedrala je bila tiha, prazna i senovita.
„Šta da ti objasnim?“ odvratila je spokojnim glasom.
„Zašto nisi uradila ono što si rekla da si uradila?“ Rafael se zakučasto izražavao da biskup ne bi razumeo razgovor.
„Nisam to učinila, to je sve“, odgovorila je, vidno uznemirena.
„Da li stvarno verujete da ćete izvući živu glavu?“, progovori biskup, prilično arogantnim tonom za osobu koja hoda ispred otkočenog pištolja.
„Zar mislite da se ne vredi truditi, vaša ekselencijo?“
„Završićete kao Firenci i toliki drugi.“
„Recite mi nešto, Frančesko. Imam osećaj da je sve počelo zbog vas. Da li grešim?“
„O čemu govorite?“ Biskup se okrenuo da bi se suočio s Rafaelom.
„Mislim na sve ovo. Na seriju ubistava, naše prisustvo u katedrali. Sve.“
Čovek u purpurnoj odeždi je i dalje hodao. Rafael nastavi s pričom.
„Evo kako je bilo. Firenci je pronašao dokumenta. Stvar bi se na tome završila, zato što niko ne bi primetio njihov nestanak. Već trideset godina čame u arhivama. Mogla su biti otkrivena samo slučajno, što se i desilo. Sam čin nalaženja nije mogao ugroziti život monsinjora Firencija.“
„Umukni. Ne znaš o čemu govoriš“, brecnu se biskup.
„Samo nastavi“, navaljivala je Sara.
„Firenci se našao u smrtnoj opasnosti nakon što se poverio nekom ko ga je izdao. Nekom biskupu.“
„Da li je tako bilo, vaša ekselencijo?“, sarkastično dobaci Sara.
„Gluposti. Nisam bio tako blizak s Firencijem da bi mi se poverio.“
Razgovor je prekinut. Pobožna duša bi rekla da ga je prekinuo glas božji.
„Zar ne mislite da je prerano da napustite igru?“ Poznati glas Džefrija Barnsa se orio iz crkvenog ozvučenja. Debeljko je stajao za propovedaonicom.
Rafael gurnu biskupa. „Nastavi dalje.“
Ubrzali su korak. Prilazili su glavnom oltaru.
„Ne mrdajte!“, grmeo je Barnsov glas preko zvučnika. „Kud ste krenuli?“
Troje ljudi je ušlo kroz sporedna vrata u poprečnu lađu. Starac je išao prvi, oslanjajući se na izrezbareni štap. Pomoćnik i Poljak su ga pratili.
„Mala Sara se veoma ružno ponela“, korio je starac. Napredovao je laganim korakom. Lupkao je štapom po kamenom podu kao da broji korake. „Možda bi razgovor krenuo razumnijim tokom, kad bi znala u kakvom su stanju Raul Monteiro i Marijus Feris. Sumnjam da bi im prepoznala lice, a ne verujem da bi oni prepoznali tvoje. Hoću sve papire“, reče starac. „Zar si mislila da ćeš me nadmudriti? Zar si mislila da će ti sreća biti dovoljna za pobedu nada mnom?“
Sara je znala da je nemoćna. Rafael će morati da kaže gde su papiri. Nije mogla da podnese pomisao na nove patnje. Valdemar Firenci, otac Felipe, otac Pablo su stradali kao kolateralna šteta. Uskoro će se i njihova imena naći na dugom spisku žrtava. Pobiće ih i spavati mirno kao jaganjci. Plivala je u mislima kad je osetila nečiju ruku oko struku. Bio je to Rafael. Privukao je sebi.
„Dobro znaš da ćemo radije umreti nego što ćemo ti reći gde su papiri!“, povika Rafael.
„Moguće je“, priznade starac, „ali ako umrete, neću više morati da brinem o njima, zar ne? Nemam čega da se plašim ako niko ne zna gde su“, dodao je.
„Siguran sam da se nećeš osloniti na sreću“, odvrati Rafael.
Sara oseti ruku na zadnjici. Klizila je nagore dok nije napipala jedan od pištolja za pojasom. Odmah zatim je osetila nešto hladno ispod ruke. To je bio pištolj koji je dala Rafaelu kad su savladali dvojicu agenata.
Počela je kratka ali intenzivna pucnjava. Jedan od hitaca je pogodio Poljaka u grudi. Pao je na leđa sa strahom na licu. Napadači su imali gubitaka. Jednog mrtvog i jednog ranjenog čoveka. Odnos snaga se iz osnova promenio. Kontrolisani su sad kontrolisali situaciju.
Starac zagrli palog pomoćnika i povika: „Nikad nisam video ovakvu nesposobnost.“
Zakasneli hitac pogodi biskupa Frančeska u srce. Na njegovom licu se ogledalo zaprepašćenje.
„Zašto? Zar vam nisam isporučio Firencija“, zamucnuo je pre nego što se strovalio niza stepenice.
„Mrzim nesposobnost“, brecnu se starac. Sad je nišanio Rafaela, koji je na njega uperio dva pištolja. „Momče, misliš li da imaš neke šanse da preživiš?“, zlobno je procedio.
„Imam neke.“
„Nemaš ih“, odvrati majstor. „Sad nemaš nikakve. Umrećeš sa papirima ili bez njih, govorio ili ćutao.“
Suvi kašalj Džefrija Barnsa, skrivenog iza propovedaonice, ispuni svaki ugao katedrale.
„Neko zove“, reče Barns starcu.
„Koga zove?“, pitao je J.C, ne skidajući pogled s Rafaela.
„Vas“, ponovi Barns.
„Ko je to?“
„Neka žena.
„Žena?“, starac se užasnuo. „Da li si ti lud? Zar ne može da sačeka?“
„Mislim da bi trebalo da joj odgovorite.“
„Može da mi se obrati odatle, idiote! Preko zvučnika!“
Barns je uspeo da aktivira zvučnike na mobilnom. Crkveno ozvučenje je prenelo ženski glas. Gigantska bogomolja je odzvanjala, kao da je ispunjena glasom anđela.
„Jesi li tu?“, čulo se.
„Ko je to?“, hteo je da zna starac.
„Zaveži, kopilane. Čekaćeš koliko je potrebno“, odgovorio mu je glas.
Rafael se zaprepastio, baš kao i starac. Samo se Sara stidljivo osmehnula.
„Kako si, Saro?“, pitala je nepoznata žena.
„Dobro sam.“
„Ko je to?“, tiho upita Rafael.
„Prijateljica“, trijumfalno je obznanila. „Autor vatikanskog ultimatuma.“
Starac je čuo.
„O, to je mlada dama odgovorna za lažni ultimatum.“
„Već sam ti rekla da zavežeš. Saro, da li ti je stvarno dobro, Saro?“
„Jeste, Natali, dajem ti reč.“
„Natali?“ Rafael je hteo da zna. „Koja Natali?“
Pitanje je ostalo bez odgovora.
„Posvetimo se najvažnijem. Ko je kučkin sin koje te je u ovo uvalio?“, nastavi Natali.
„Zove se J. C.“, odgovori Sara. Gledala ga je pravo u oči.
„J. C.? Jebeni kurvin sine. Slušaj me dobro J. C. Kod mene je spisak kojekakvih javnih ličnosti pripadnika P2. Na njemu je čak i prokleti predsednik vlade.“
„Na šta ciljaš?“, pitao je starac, gledajući u prazan prostor.
„Za početak, hoću da oslobodiš moju prijateljicu i sve u njenom društvu.“
„Šta dobijam za uzvrat?“
„Smiri se, dragi moj. Da li nekud žuriš?“
Sara se zadovoljno osmehnula. S Natali nije bilo šale.
„Da vidimo. Ako me poslušaš, neću poslati izveštaj BBC-ju niti članak Dejli miroru. Spreman je za štampu, zajedno sa spiskom. Kako ti se čini?“
Starac je bio krajnje ozlojeđen.
„Ako pristanem, ko mi garantuje da podaci neće stići do javnosti?“
„Razmisli malo“, nastavi Natali, „objavljivanje spiska bilo bi ravno tvojoj smrtnoj presudi. Zbog toga ćeš uraditi ono što moraš i osloboditi sve zatočenike. Držaćemo se našeg dela pogodbe. Znaš šta će ti se desiti ako ti padne na pamet da budeš nevaljao.“
Starac pognu glavu. Načinio je nekoliko koraka, razmišljajući.
„Ovo je razumna pogodba za sve zainteresovane strane“, objavio je. Glas mu se orio glavnom lađom, kao urlik iz velikog ništavila. „Hoćemo li zapečatiti sporazum?“

Poglavlje 62


Noć


Hristove godine će biti moji dani.

Danas je dvadeset peti dan mog papstva,

Hrist je izbrojao trideset tri godine.

IZVOD IZ DNEVNIKA JOVANA PAVLA I,

20. Septembar, 1978. godine.



Njegovi ljudi su mu, baš kao što je dogovoreno, osigurali siguran prolaz. Nijedan švajcarski gardista nije presreo čoveka s okrutnim, ledenim izrazom lica. Ne bi mogao da objasni svoje prisustvo da ga je neko zaustavio. Svi su znali da je za uspeh plana najvažnije da mu se niko i ništa ne ispreči na putu do trećeg sprata Apostolske palate.
Osoba pred kojom su svi putevi otvoreni poznavala je svaki ćošak i kutak grada Vatikana. Naposletku Status Civitatis Vaticanae nije bio veći od sela, od jedva hiljadu stanovnika.
Svi žitelji Vatikana su spremno isticali skromnost, zaboravljajući da žive u izuzetno bogatom okruženju. Tako je mislio čovek koji je prelazio puste ulice te noći. Pape su trošile ogroman novac ne žaleći napora da od glavnog grada pontifikalne država načine odraz nebesa na zemlji. Zbog toga su najbolji umetnici stolećima hodočastili u Rim, da bi pred bogom dokazali umeće i talent.
Ovaj čovek je često imao privilegiju da posećuje Vatikan. Znao je mesto svake palate, kancelarije i trga. Znao je kako da se krije noću. Poznavao je raspored i rute Švajcarske garde i mesta na kojima obično stražare.
Kad je stigao, pola sata posle ponoći, niko s izuzetkom stražara nije bio u tom delu grada. Znao je da noćne stražarske maršrute nisu promenjene i da će sva vrata biti otvorena.
Sve je išlo po planu. Lako je stigao do trećeg sprata Apostolske palate, do vrata papinih privatnih odaja.
Oskudno osvetljeni hodnik je delovao zlokobno. Srebrna svetlosna traka se sijala ispod vrata papskih odaja, znak da je sveti otac još budan. Verovatno je radio na promenama, od kojih su strahovah brojni prelati i još veći broj uticajnih ljudi.
Činjenica da je papa budan možda je zahtevala odlaganje izvršenja plana. Bilo bi lakše da sveti otac spava. Razmišljao je da li da sačeka dok papa ne ode na počinak Posle deset minuta je shvatio da bi svako odlaganje bilo besmisleno. Posao mora biti obavljen. Nije bilo važno da li je papa budan ili spava. Ući će unutra i lako savladati iznenađenog starca. Posle će biti lako.
Prišao je vratima. Uhvatio je zvekir rukom u rukavici. Čekao je nekoliko sekundi. Nastojao je da se smiri. Ovo ubistvo mu je izuzetno teško padalo, iako nije bilo ni prvo ni poslednje. Dobio je zadatak da ubije pontifa. Ojadiće milione vernika. Od njegove smrti će biti i neke koristi, sprečiće mnogo sličnih. Vladavina Jovana Pavla I će se prekinuti za nekoliko sekundi.
Otvorio je vrata odlučnim pokretom i ušao. Uljeza je čekalo veliko iznenađenje. Albino Lućani je sedeo naslonjen na zadnji deo kreveta. Pisao je i nije podigao glavu da vidi ko je, u ovo doba noći, bez pitanja ušao u njegove privatne odaje.
„Zatvorite vrata“, rekao je, i nastavio da radi.
Uljez je bio okretan te 1978. godine. Kretao se bez štapa, snažan, vižljast i jošte mlad. Stav Albina Lućanija ga je ipak iznenadio. Bio je ravnodušan na iznenadnu pojavu uljeza.
Polako je zatvorio vrata, u skladu sa zahtevom svetog oca. Neprijatna tišina ispuni sobu. Papa i dalje nije obraćao pažnju na pridošlicu. To nije ličilo na scenu koju je nekoliko dana zamišljao, planirajući ubistvo. U svim scenarijima je imao potpunu kontrolu. Ulazi, ubija i izlazi. Ova glupa situacija je u potpunosti odstupala od plana. Papine reči su upućivale da nema posla s običnim čovekom.
„Znate li koji su najvažniji čovekovi kvaliteti?“, pitao je Albino Lućani, ne dižući pogled s papira.
„Dostojanstvo i čast?“, odgovori uljez. Zvučao je nesigurno, kao đak koji se nada da je ispravno odgovorio učitelju.
„Dostojanstvo i čast su sporedni kvaliteti“, objasni papa. „Najvažniji su sposobnost da se voli i oprosti.“
„Gospodine, težite li tim kvalitetima?“
„Neprestano. Ali ipak, ja sam papa, a ne bog. Moja nepogrešivost je institucionalna, a ne lična. To znači da i ja ponekad zaboravljam na te važne kvalitete.“ Prvi put je podigao pogled iznad naočara, da bi osmotrio dželata.
„Zašto mi to govorite?“, pitao ga je nepoznati.
„Da bi znao da te ne krivim. Volim te kao bližnjeg svog. Kao takvom ti i opraštam.“
Uljez je tek tada shvatio da ga je papa Jovan Pavle I čekao, da je znao da će doći i šta će učiniti. To razumevanje izazva neobičnu, onespokojavajuću promenu u njegovom umu i stavu, ali nedovoljno duboku da bi odustao od planiranog ubistva. Prislonio je jastuk na lice Albina Lućanija i pritisnuo.
Usledili su najduži trenuci u njegovom životu. Ubijao je čoveka kog smrt nije mogla iznenaditi ili zaplašiti. Znao je da je s druge strane jastuka čovek koji ne moli za milost niti beži. Mogao je izbeći sve ovo da je donekle ublažio planirane reforme, ali nije. Ostao je veran sebi do kraja. Dželat ga je poštovao zbog te činjenice.
Uspravio se kad je njegova svetost ispustila poslednji dah. Nije ni znao da mu suze teku niz lice. Zatim je, vođen neobjašnjivim porivom, položio mrtvo telo na naslon kreveta. Ostavio ga je u istom položaju u kom je bio kad je ušao unutra, oslonjenog na naslon postelje.
Čak su mu i oči ostale otvorene, a glava blago okrenuta udesno.
Kasnije će saznati da su među papirima u papinim rukama bile kopije jedne od tajni iz Fatime. Objavljivale su smrt čoveka odevenog u belo, od ruke ljudi iz najbližeg okruženja. Proročanstvo nije moglo biti tačnije.
Ubica se pobrinuo da sve bude tamo gde je bilo pre nego što je ušao u spavaću sobu. Izašao je ne praveći buku. Nije ni ugasio svetlo. Drugi će počistiti scenu zločina.

Poglavlje 63


Soba na sedmom spratu Voldorf Astorije bila je zgodno mesto za oporavak tela i duha od napora i tegoba proživljenih u prethodnih nekoliko dana. Sara je izašla ispod tuša zamotana u peškir. Rafael je ležao na krevetu poluzatvorenih očiju.
Pre odlaska u hotel svratili su do GCT (DI) NY. Ili bolje reći do GCT (15) NY, Grand central terminala, Njujork, do jedne od najvećih železničkih stanica u gradu, na Četrdeset drugoj ulici. Broj 15 odnosio se na ormarić s dragocenim papirima.
Toliko su se mučili, oko u suštini jednostavne šifre.
Papiri su bili tamo, požuteli od vremena. Ispostavilo se da su dokumenti ispisani divnim, sigurnim rukopisom beskorisni. Stranice su sadržavale razmišljanja o savremenom čoveku sapetom zlim silama.
Preuzeo ih je rimski izaslanik, iliti Rafael.
„Da li si siguran da nas niko nije sledio?“, pitala ga je Sara.
„Nisam. To nam je zasad poslednja briga. Imamo veliku prednost nad neprijateljima. Neće učiniti ništa, bar u dogledno vreme.“
„U dogledno vreme?“
„Tako je. Takvi nikad ne zaboravljaju. Napašće nas kad se tome budemo najmanje nadali.“
„To ne zvuči utešno.“
„To je cena koju moramo platiti. Zasad smo sigurni. Budućnost je u božjim rukama.“
Sara je pozvala bolnicu, čim su se uspeli na sedmi sprat Voldorfa, da bi saznala kako je njen otac. Ispostavilo se da grozna rana nije naročito opasna. Starčevi ljudi su znali da muče žrtvu a da joj ne ugroze život.
„Poslala bi ih novinama mnogo ranije, da sam znala da su tako dostupni,.“
„Propustili bismo niz nezaboravnih avantura.“
Rafael je iznenađeno pogleda. Nastavila je da govori.
„Nije mi bilo jasno koliko je Vatikan umešan u sve ovo. Znala sam da mi neće biti lako da ih nateram da me ozbiljno shvate. Zbog toga sam smislila plan. Pozvala sam Natali. Poslala sam joj dokumenta ekspresnom poštom iz hotela u Portugalu, pre odlaska u Marfu.“
„Da li si isplanirala čitavu scenu u katedrali?“
„Nisam. Nisam išla tako daleko, niti sam znala šta će nam se tamo desiti. Zamolila sam je da nam pomogne kako zna i ume. Poznaje veliki broj ljudi, pa sam mislila da je najpogodnija ličnost za to. Nisam pogrešila. Uspela je da se dokopa Barnsovog telefonskog broja. Nije znala kako da natera Vatikan da nas ozbiljno shvati. Stoga je smislila plan.“ Nasmejala se. Setila se Natalinog razgovora s majstorom.
„Ona je prvorazredna glumica. Imali smo neverovatnu sreću.“
„Mislim da je bila izvanredna. Voleo bih da je upoznam.“
„Rado ću te upoznati s njom kad dođeš u London“, odgovori Sara. „Misliš li da će CIA učiniti nešto na svoju ruku, bez starca?“
„Ne znam. Ali ne verujem. Ne vidim šta bi time dobili. Umešani su u toliko skandala. Mislim da smo bezbedni.“
„Sad mi je laknulo.“
Rafael ustade s postelje. „Mogu li da se istuširam?“
„Samo izvoli. Mogu li da pogledam papire?“
„Samo napred. Zaslužila si.“
Uverila se da se prvi dokumenti tiču administrativnih postavljenja. Bilo je tu i nekih izveštaja vatikanskih zvaničnika. Najzanimljiviji deo je počinjao od šeste strane. To je bilo opsežno razmatranje stanja crkve. Pročitala ga je s najvećom pažnjom, uprkos slabom poznavanju italijanskog. Neki su pasusi bili veoma inspirativni.

Ako želimo da širimo učenja našeg Gospoda Isusa Hrista, ne vidim zašto bismo se zaogrtali tamnom mantijom skrivajući duh od bližnjih. Ne vidim zašto bismo svoje reči predstavljali kao Njegove, zasenjujući učenje koje se slobodno nudi svima, da bi, putem vere, Isus Hrist zaista stupio u kontakt sa svima nama.
Ne mogu da shvatim zašto se sveta majka crkva zaogrnula mantijom tajnovitosti, protivrečnoj u osnovi radosnom učenju Gospodnjem. Naša vera, to je radost i druženje, a naša lica ne odaju blagonaklon već osuđujući stav. S radošću se posvećujemo širenju Njegovog učenja, o žrtvi i stradanju. Trpeo je nas radi. Svaki đak bogoslovije uči da ponese teret grešnog čovečanstva na svojim plećima, da se preobrazi u trudbenika što vredno radi, umesto da to čini nadahnut radošću Spasiteljeve poruke.
Rešenje zavisi od nas, zato što u srcu naše crkve štujemo stare dogme. Ne usuđujem se da ih pripišem Tvorcu. Mnogo ljudi je u proteklim vekovima sedelo na tronu svetog Petra. Stolećima smo prikupljali neizbrojiva blaga. Usuđujem se da kažem da smo najbogatija zemlja na svetu. Kako je to moguće ako je bliskost s narodom naša najveća dužnost?
Postali smo strateški probirljivi u pomaganju drugima. Našim golemim nasleđem se upravlja kao gigantskom korporacijom. Mislim na nasleđe što potiče od Isusa i Petra Ribara, o stolećima prenošenom blagu koje je stiglo do mene.
Moramo se pozabaviti nizom osnovnih pitanja, ali smo pre svega dužni da pokažemo put. A jedini mogući put je onaj Gospoda Isusa Hrista, Oca našeg.
Koja pitanja se mogu razjasniti u razgovoru s Ocem?
Sva pitanja. Dovoljnoje da slušamo Njegova učenja i savete, zato što je On još davno odgovorio na sva moguća pitanja i zato što neprestano odgovara na njih. Usuđujem se da kažem da je odgovorio na sva pitanja, čak i na ona nova.
U ovom teškim, modernim vremenima postoji pitanje koja nas nepogrešivo vodi ka putevima ljubavi i bogougodnih dela, putevima Gospodnjim. Treba da se zapitamo: Šta bi Isus učinio? Ovo jednostavno pitanje je odgovor na sva pitanja. Šta bi Isus učinio?
Kontrola rađanja? Život je radost, baš kao i dete, kad je željeno. Zašto bismo preobrazili božanski dar u teret?
Homoseksualni odnosi? Ne sudi.
Sveštenički celibat? U kom delu Jevanđelja se pominje?
Ženske sveštenice? Svi smo jednaki u očima Gospodnjim.
Crkva je dužna da se posveti vernima i da podeli s njima Reč Božju, da pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija, bez obzira na rasu ili veroispovest. Dužna je da se približi drugim religijama, ne sudeći o njihovim vrednostima i verovanjima, negujući druželjubivost i deleći mudrost i ljubav. Samo tako vizija da se hrišćanin moli Bogu u džamiji, a musliman u crkvi, bez ograničenja i trvenja, neće biti san začet na nebesima, zato što Nebesa mogu i moraju biti začeta na zemlji.

Kakav bi svet danas bio, da papa nije ubijen? pitala se Sara, nakon čitanja. Osećala se potreseno i uzvišeno. Nema sumnje da bi iz osnova promenio crkvu. Naišla je i na papir napisan na njenom maternjem jeziku. Odmah je prepoznala Treću tajnu iz Fatime, koju je obznanila sestra Lusija:

Pišem iz pokornosti prema tebi, Gospode, kao što si mi naložio, putem njegove ekselencije biskupa Lerijera i Tvoje Svete Majke.
Nakon dva, već obznanjena dela, videsmo levo od Naše Gospe, malo iznad nje, anđela sa plamtećim mačem u levoj ruci. Plamenovi su palacali s mača, kao da će spaliti svet. Umirali su kad bi dodirnuli zrake svetlosti koji su isticali iz desne ruke Naše Gospe, koja mu je išla u susret. Anđeo pokaza na zemlju desnicom rukom, i prozbori odlučnim, snažnim glasom:
’Pokajte se, pokajte se, pokajte se!“ I videsmo snažnu, snažnu svetlost što beše Bog. I videsmo, kao odraz u ogledalu, biskupa odevenog u belo i znadosmo da je to Sveti otac. Još nekoliko biskupa, sveštenika, kaluđera i časnih sestara pelo se strmom planinom. Na njenom vrhu beše golemi krst od grubih debala koja nalikovahu neotesanom hrastu. Sveti otac morade da prođe kroz veliki grad u ruševinama, pre nego što je tamo stigao. Molio se za duše mrtvih koje je sretao na svom putu, gotovo drhteći i nesigurna koraka, ophrvan tugom i bolom.
Kad je stigao do vrha, dok je klečao pred velikim krstom, ubi ga grupa vojnika, biskupa i sveštenika. Gađali su ga mecima i strelama i umirali na isti način. Umrli su jedan po jedan: biskupi i sveštenici, kaluđeri i časne sestre i brojni laici, gospoda i dame iz različitih društvenih i ekonomskih slojeva.
Dva anđela stajahu ispod krakova krsta, sa staklenim bokalima u rukama. U njima su skupljali krv mučenika i njome škropili duše onih koji su se približavali Bogu.

„’Ubi ga grupa vojnika, biskupa i sveštenika. Gađali su ga mecima i strelama’“, ponovi Sara u sebi. „Kakve još tajne crkva krije, zamenjujući ih lažima predstavljenim kao neporecive istine?“, promrmljala je.
„Kako ti je?“
Rafaelovo pitanje je prenulo iz razmišljanja. Upravo je izašao iz kupatila. Oblačio se posle tuširanja.
„Dobro mi je. Ideš li negde?“
„Odlazim. Moj zadatak je okončan.“
Ovaj komentar pogodi Saru, kao vedro hladne vode.
„Ideš?“
„Žao mi je zbog svega što si doživela. Znaj da sam sve učinio tebe radi.“
„Ideš... gde ideš?“ Nije krila iznenađenje i razočarenje.
„Da izbavim još neku dušu u opasnosti“, našalio se.
Ustala je i prišla vatikanskom izaslaniku.
„Šta će biti s nama?“
„S nama?“, bio je zbunjen njenim pitanjem. Njeno lice je bilo sve bliže i bliže njegovom. Udahnuo je njen blagi parfem.
„S nama... šta će biti s nama? Kada ćemo se videti?“, pitala je, gledajući ga pravo u oči. „Zašto ne ostaneš još koji dan?“
Rafael se vidno uznemirio. To je odudaralo od njegovog samopouzdanog stava.
„Već sam ti rekao da se ništa od ovog nije desilo, Saro. Shvataš li me?“
Prišla mu je još bliže, bez stida i straha.
„Zar nećeš da ostaneš sa mnom?“, prošaptala je. „Mogao bi da ostaneš, praviću ti društvo.“
Usne su im se gotovo susrele. Ustuknuo je u poslednjem trenutku.
„Ne. Ne mogu. Zaista moram da idem, da odnesem ove papire u Vatikan. Tamo će odlučiti o njihovoj daljoj sudbini.“
Imala je utisak da želi da ode što je pre moguće, kao da ne beži od nje, već od samog đavola.
„Da li je ovo zbog mog oca...“
„Nije“, reče Rafael. „Nema veze s tvojim ocem.“
„Pa onda?“
Rafael uze papire i pođe ka vratima.
„U pitanju je životni izbor.“ Otvorio je vrata spreman da ode.
„Čekaj“, Sara ga je zadržavala. „Reci mi svoje pravo ime.“
Pogledao je, kao da je gleda poslednji put.
„Ali, Saro, zar si zaboravila šta sam ti rekao kad smo se upoznali? Zovem se Rafael.“
To su bile poslednje reči koje su jedno drugom uputili.

Poglavlje 64


Smrt sveštenika,



19. Februar 2006. godine


Vreme je isticalo. Nadbiskup Marčinkus je ležao na samrti znajući da će njegovi problemi početi kad dođe vreme polaganja računa pred bogom koga se sad toliko plašio, pred onim kog je tako često nipodaštavao. „Božji bankar“ je zamišljao kako Svemogućem pokazuje računovodstvene knjige prihoda i rashoda, ulaza i izlaza i podatke o počinjenim prevarama, kako pokušava da ga ubedi u neophodnost diverzifikovanja investicija i pranje novca dobijenog od organizovanog kriminala. Groznica i samrtničke patnje su ga nagnale da vidi boga kao predsednika upravnog odbora, zvaničnika nesposobnog da shvati da je sve što je njegov sluga učinio za osamdeset četiri godine, učinjeno u korist preduzeća.
Mnogi su verovali da je Pol Marčinkus, stari nadbiskup Čikaga, bio i suviše izolovan od sveta u dalekoj parohiji u Ilinoisu. Nikad se nije odrekao svoje moći, iako se povukao na geografsku marginu. Ostao je u službi katoličke crkve u diocezi Feniksa.
Grad sunca je bio veoma daleko od centra sveta, veoma daleko od Rima i veoma daleko od boga. Nije mogao da se otarasi gneva, sve otkad su ga italijanske sudije optužile za proneveru u Banko Ambrozijano. Zbog toga mu je srce oslabilo. Plašio se da su stari prijatelji sumnjali da ih je otkucao policiji i sudskim vlastima, zato što je njihova osveta znala biti strašna.
Zurio je u belu tavanicu, zamišljajući sebe kao jednog od četiri jahača apokalipse: Kalvi, Sindona, Ðeli i on, poslati od boga da ustroje svet.
Marčinkus je pamtio strašnu sudbinu Roberta Kalvija. On je na jedvite jade ostao solventan, posle bankrotstva Banko Ambrozijano. I to samo zahvaljujući ucenama i podmićivanjima.
„Kako se ta žena zvala?“, glasno je zapitao samog sebe.
Zvala se Gracijela Korocer. Otkucala je Kalvija, pre nego što je skočila kroz prozor kancelarije, i završila smrskana na pločniku.
Kad su ga milanske sudije poslale u zatvor Lodi, rekao im je više nego što je bilo neophodno: „Banko Ambrozijano nije moj. Ja sam u nečijoj službi. To je sve što mogu da vam kažem.“
Prijatelji ne opraštaju govorljivost pred vlastima. Kalvi se izborio za uslovnu slobodu, tako što je izdao porodicu i prijatelje.
Progonjeni i očajni Kalvi je pobegao iz Italije. Krio se na raznim mestima dok ga nisu našli. Nažalost, mafija je preduhitrila policiju, verovatno Ðelijevi ili Sindonini ljudi. Osamnaestog juna, 1982. godine su mu natrpali cigle i petnaest hiljada dolara u džepove, naknadu za učinjene usluge. Vezali su mu konopac oko vrata i gurnuli u ambis ispod mosta Blekfrir u Londonu. Policija je izvestila da je siroti Roberto izvršio samoubistvo.
Imbecili! Ništa ne znaju, pomisli Marčinkus. Siroti Roberto.
Mikele Sindona je za razliku od Kalvija dobio ono što zaslužuje. Starac se ponosio svojim poslovnim poduhvatima, iako je bio nesposoban da vodi banku. Frenklinova banka je propala, kao i projekat s Banka privata italijana za porodicu Ðenoveze. Tvrdio je da je studirao pravo, iako je ispočetka radio s voćem, čemu duguje nadimak Limunko. U neko doba se obratio Sicilijancima za pomoć. Napredovao je zahvaljujući njima. Na sva usta se, budalasto, hvalisao da kontroliše milansku berzu.
U Sjedinjenim Državama se povezao sa porodicama Incerilos i Gambino, još gorim prevarantima od Ðenovezea. Uz njihovu pomoć se obogatio i otpočeo poslovanje sa svetom stolicom, tačnije sa Marčinkusom i Kalvijem.
„Samo bi idiot tražio da ga zovu gospodarom sveta“, rekao je Marčinkus. Sindona se, sredinom šezdesetih kad su njegove i vatikanske finansije propale, obratio Kalviju za pomoć. Njegova moć je znatno oslabila. Sindona je bio ugrožen kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Italiji, gde su protiv njega pokrenute bezbrojne tužbe. Pritisnuo je Kalvija da spasi njegovu imperiju fondovima Banko Ambrozijano, iako su katolička banka i njene holding kompanije bile pod istragom sudskih vlasti.
Marčinkus i Kalvi su okrenuli leđa Sicilijancu. Prepustili su ga sudbini. Sindona je u očajničkom pokušaju da izbegne zatvor, naredio ubistvo milanskih sudija koji su predsedavale slučajevima povezanim s njegovim prljavim poslovima. To je bila poslednja glupost, još jedan u dugom nizu zločina.
Uhapšen je u Sjedinjenim Državama. Italijanska vlada je zatražila njegovo izručenje.
Sindona je imao malo prijatelja i velike dugove. Platio je za sve dvadeset trećeg marta 1986. godine.“
„Hoćeš li kukute s kafom, Mikele?“, sarkastično upita Marčinkus u pustoj spavaćoj sobi. Poslednji put je pokušao da se osmehne.
Zatvor nije sigurno utočište za velike dužnike. Nije ni čudo što je Mikele Sindona izdahnuo sa ukusom kukute u ustima.
Marčinkus je osećao izvesno sažaljenje prema šefu P2. Ličo Ðeli je imao više mašte nego mozga. Bio je umešniji sa zaverama, nego s novcem. Samo bi ubogom đavolu palo na pamet da sačini spisak imena i zanimanja svojih simpatizera, pomisli Marčinkus.
Spisak masona je 1981. godine izašao na videlo. Stari nadbiskup Čikaga se osmehnuo. Pomislio je na Silvija Berluskonija, na mestu predsednika italijanske vlade. Masoni su se otarasili Ðelija kad se kula od karata obrušila. Italijanske sudije su ga optužile za prikupljanje i otkrivanje državnih tajni, za obmanjivanje suda tokom istrage i za lažno bankrotstvo.
Ðeli je poslednje godine života proveo po sudovima i zatvorima. Stari političar je služio kaznu u kućnom pritvoru, u vili u Arecu, čekajući smrt. Ubogi đavo je sakrio stotine zlatnih poluga po žardinjerama. Sve su otkrivene. Koliko meseci života mu je ostalo?
„Vreme radi protiv svakoga, stari moj Ðeli“, uzdahnu Marčinkus.
Više nije bilo vremena za objašnjavanje i razotkrivanje tajni.
Svemu je došao kraj.

Poglavlje 65


Sara je često mislila da više nikad neće živeti normalnim životom. Prevarila se.
Stajala je na Trgu svetog Petra. Dan je bio kao svaki drugi. Prisustvovala je nedeljnoj misi koju je držao papa Benedikt XVI. Društvo su joj pravili Raul i Elizabeta, njeni roditelji. Tri meseca su prošla otkad se otarasila J. C. i njegovih agenata. Njen otac se sasvim oporavio od rana nanesenih u Njujorku. Toliko toga je preturila preko glave da bi se izborila za mirno nedeljno jutro.
Nije mogla da ne misli na lanac događaja koji je doveo do toga. Još joj sve nije bilo jasno. Zašto je Valdemar Firenci tragao za tim dokumentima? Da li ih je dugo lovio, ili ga je ponovno otvaranje istrage navelo da počne svoju? Otkriće njegovog leša u Tibru je samo potvrdilo njene najgore strahove, ostavivši mnoga pitanja bez odgovora.
Stekla je mnogo jasniju sliku o drugim delovima priče. U noći kad je siroti Jovan Pavle I ubijen, saučesnici su sakrili dokumenta koje je pontif držao u rukama. Kasnije su ih poverili čoveku kog je poznavala kao J. C. Uspeo je da ih doturi u Vatikansku tajnu arhivu, posle konklave na kojoj je izabran Jovan Pavle II.
Monsinjor Firenci je pronašao papine papire o novim postavljenjima i treću tajnu. Poverio ih je prijatelju, ocu Marijusu Ferisu, nakon što se uverio u njihov značaj.
Naređenja su bila veoma jasna. Sačuvaj papire i čekaj. Feris je prijatelju poslao ključ ormarića u kom ih je sakrio. Situacija se iskomplikovala. Firenci je osetio da ga neko prati. Naručio je dva dvostruka portreta, s fotografijom Benedikta XVI, iza koje se krio crtež Marijusa Ferisa, koji se pojavljivao samo ako bi se fotografija izložila crnom svetlu. Poslao ih je najpoverljivijim ljudima, Felipeu Aragonu u Madrid i Pablu Rinkonu u Buenos Ajres.
Običan čovek bi pomislio da je to slika pape i nepoznatog starca, ali su oba sveštenika znala Marijusa Ferisa. Firenci je smatrao da više ništa ne mora da im kaže. Mogli su kontaktirati s njegovim prijateljem u Njujorku, snabdevenim instrukcijama da im otkrije mesto na kom čuva dokumente. Tajna je bila poznata samo trojici ljudi. Firenci je smislio dobar plan.
Kad su ljudi iz P2 počeli da jure papire, izgubili su dosta vremena u prikupljanju tragova. Firenci je pogrešio, kad se poverio bliskom prijatelju biskupu Frančesku Kosegi. Rekao mu je da je našao papire. Nije znao da je Kosega pripadnik masonske lože.
Nastavio je istragu u tajnim arhivima i otkrio istinu o Kosegi. Jedne noći je otkrio spisak i video ime svog prijatelja na prvoj strani, u drugom stupcu. Zaprepastio se što mu prijatelj nikad nije rekao da je član P2.
Povukao je niz poteza da bi zaštitio dokumente. Postali su izuzetno važni, nakon otvaranja istrage povodom smrti Jovana Pavla I.
Stavio je ključ u koverat, zajedno sa spiskom. Poslao ga je Sari. Nadao se da će njen otac razumeti o čemu je reč. Nije znao da se ona nalazi na odmoru u Portugalu i da će koverat otvoriti s velikim zakašnjenjem. Firenci je bio mrtav kad je to učinila. Za dlaku je izbegla istu sudbinu u Londonu.
Sara nije mogla da shvati Firencijevu težnju da sakrije papire. U osnovi je činio isto što i J. C. Krio je dokaze, umesto da ih uništi. Sve je ostalo isto, promenila se samo lokacija i identitet čuvara.
Marijus Feris joj je objasnio šta se dogodilo tog sudbonosnog dana u Njujorku. Tačnije one noći kad su svi bili na korak od smrti.
„Tvoj kum isprva nije nameravao da iskoristi papire. Hteo je da ih pohrani na sigurno mesto. Nameravao je da ih zaštiti ili da ih da osobi od poverenja.“
„Samo to?“
„Da. Hteo je da ih skloni. Kasnije bi učinio ono što bude smatrao neophodnim. Ne zaboravi da je Firenci bio crkveni velikodostojnik i da je znao šta je najvažnije. Težio je istini, naravno, ali je hteo da zaštiti ugled Vatikana. Mislio je da će njegova svetost pronaći najbolje rešenje, da će Vatikan reagovati na uobičajeni način.“
„A to je...“
„Nikakva reakcija. Tišina je politika Vatikana. Shvatio je kakve dokumente je pronašao. Saznanje da su u središtu crkve nepošteni ljudi nateralo je brata Firencija da nešto preduzme. Moram da priznam da sam tu reakciju smatrao dovoljnom. Učinila si pravu stvar, Saro. Zahvalan sam ti zbog toga.“
Tri meseca kasnije činilo se da je sve prošlo kako valja. Samo je još jedna stvar zabrinjavala Saru. Nije bilo vesti od Rafaela, ili Džeka Pejna ili ko zna koga. Nije znala kako da ga pronađe, iako je silno želela da ga vidi. U jednom trenutku je htela da se obrati ocu za pomoć, ali se predomislila.
Nedeljna misa se okončala. Porodica Monteiro se šetala bazilikom svetog Petra, okružena gomilom turista i vernika. Obilazili su Rim posle ručka u restoranu.
Majka i kći su se divile veličanstvenoj kupoli. Raul je opazio prijatelja u gomili. Prišao mu je da bi ga pozdravio.
„Devojke, želeo bih da upoznate mog dragog prijatelja“, reče Raul, kad im je prišao.
Sara nije podigla glavu. Čitala je turistički informator o bazilici.
„Dopustiti mi da vam predstavim oca Rafaela Santinija.“
Sara je zaboravila na šarenu knjižicu čim je čula ime očevog prijatelja, Rafael.
Podigla je glavu i ugledala čoveka u crnoj halji.
„Drago mi je što vas vidim“, tiho je prozborio.
Sara nije mogla da veruje sopstvenim očima. Rafael je sveštenik!
„Otac Rafael upravlja parohijom severno od Rima, zar ne?“, objasni Raul.
„Tako je. Nije daleko odavde.“
Pokušala sam da zavedem sveštenika! Sara nije mogla da izbaci tu ideju iz glave.
Kako je moguće da čovek poput njega bude sveštenik, posvećen Hristu? Shvatila je zašto ju je odbio u hotelskoj sobi u Njujorku. Opredelio se za svoj poziv. Bio je božji čovek. Štitio je interese crkve. Ništa drugo ga nije zanimalo.
„Hoćete li da večerate s nama?“, ponudio mu je Raul.
„Voleo bih, ali ne mogu. Doveo sam decu iz parohije u posetu Vatikanu. Drugi put.“
„Nadam se“, odvrati Sarin otac.
„Dokumenti su spaseni“, rekao joj je Rafael. „Sada su na sigurnom. Tamo gde im je mesto, sa znanjem njegove svetosti.“
Sara nije čula za postojanje Svete alijanse, organizacije koja objedinjuje sve tajne službe Vatikana. Postoje brojne legende, priče i izmišljotine o ovoj instituciji. Ne mogu se potvrditi niti opovrgnuti. Neki ljudi misle da je Sveta alijansa skup beskrupuloznih sveštenika špijuna, spremnih da u svako doba žrtvuju živote za Rim i pontifa.
Tajna služba Vatikana nema zvaničnu adresu. Imena njenih agenata se ne nalaze ni na jednom platnom spisku, niti igde drugde. CIA, Mosad, CNI i MI6 i pored toga veruju ne samo u postojanje Svete alijanse, već je i smatraju jednom od najmoćnijih i najdelotvornijih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi na svetu.
Agenti Vatikana su pažljivo birani među najsposobnijima i najverovatnije obučavani u institucijama van crkve.
Rafael Santini je rano obučen sa određenim ciljem. Dobio je zadatak da se ubaci u P2 i CIA, i da se aktivira kad to bude neophodno. Dve decenije je bio „spavač“.
Posmatrao je institucije i organizacije koje je valjalo držati na oku iznutra, dok nije primio naređenje od svete stolice. Učinio je ono za šta je obučen. Na svetu nema nekoliko stotina, već nekoliko hiljada sveštenika koji čitaju mise, podučavaju u školama i teše bolesne, čekajući naređenja za akciju, prema jasnim uputstvima Vatikana.
„Ponekad se pitam koliko smo izgubili smrću tog pape“, zamišljeno je komentarisala Sara, šetajući se rubovima Vatikana, nakon što se oprostila s Rafaelom Santinijem.
„Misliš na Jovana Pavla I?“, pitao je njen otac.
„Tako je. Mislim da, nakon svega što sam saznala, niko nije zaslužio da zauzme njegovo mesto.“
Otac je nežno obgrlio.
„Znam kako ti je. Moraš da shvatiš da život ide dalje. Albino Lućani će jednog dana dobiti zasluženo priznanje.“
„Nadam se.“
„Saro, ne brini“, prekinuo je otac. „Bog se nikad ne odmara.“ Želela je da to bude istina. Časni ljudi će ovog puta dobro čuvati tajnu, na mestu gde je ubistvo počinjeno, kao po nekom božanskom, pomalo obešenjačkom kapricu. Dobro je zavladalo u nekadašnjem carstvu zla.
„Čini mi se da je Firencijev plan bio pun nedostataka.“
„Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći“, negodovao je otac. „Bilo bi mnogo bolje da nisi bila na odmoru, ili da je pokušao da dopre do mene na drugi način.“
„Ipak, već su imali Marijusa Ferisa.“
„To što su imali Marijusa Ferisa ne znači da bi ga prisilili da im oda mesto na kom se kriju dokumenti. A mi smo to znali.“
„Misliš da bi pre umro nego da progovori?“
„Dopusti da ti odgovorim pitanjem. Šta misliš, da li bi Rafael odao tajnu?“
„Naravno da ne bi. Ipak ne vidim nikakvu vezu između njih. Nemaju ničeg zajedničkog.“
„O da, imaju. Tvoj kum ne bi poslao papire Ferisu da mu u potpunosti nije verovao.“
Rafael. Stresla bi se od samog pomena njegovog imena. Naročito sad, kad je znala mnogo više. Njen spasilac, sposoban da učini ono što je učinio u Londonu je italijanski sveštenik! Da li je više đavo nego bog?
„Ipak, još nisam do kraja ubeđena“, navaljivala je. Stalno se vraćala Firencijevom planu, spremna da zaboravi izbavitelja. „Zašto je načinio dvostruke portret? To mi nikad nije bilo jasno.“
„Da bi dva sveštenika prepoznala Marijusa Ferisa. Znali su da smo njemu mogu verovati. Nažalost, otac Pablo nije bio dovoljno oprezan i nije sakrio fotografiju na sigurno mesto.“
„Otkud si znao da je to dvostruki portret?“
Otac se nasmejao.
„Pismo je, za nekog ko je upoznat sa situacijom, veoma precizno. Portret treba osvetliti mekom svetlošću.“
„Veoma inteligentno. Zašto J. C. nije preuzeo rizik? Mogao se uspeti do poslednjih stepenica.“
„Zbog straha.“
„Straha?“
„Da, zbog straha. Takvi ljudi su navikli da delaju samo kad su sigurni u pobedu. Sama pomisao na poraz ih parališe. Strah ih nagoni da prebivaju u tami i strpljivo čekaju izgledniju priliku.“
„Hoćeš da kažeš da neko i dalje može pokušati da povrati dokumente?“
„Ne verujem. J. C. neće živeti zauvek. Trenutno stanje mu savršeno odgovara.“
„Da li će pokušati da učini nešto protiv nas?“
„Sumnjam u to. Pokretanje ove teme može samo da mu naškodi. Možemo biti mirni.“
Sarini roditelji su, nešto pre šest uveče, odlučili da se vrate u hotel, da bi se odmorili pre večere. Uživali su u opuštenoj šetnji Rimom. Šteta što Sara nije mogla da izbaci susret s Rafaelom iz glave. Ako ništa drugo, saznala je da nikad nije krio svoje pravo ime od nje.
Lutala je ulicama i sokacima Rima sve do pola osam. Vraćala se zaobilaznim putem u Grand hotel Palatino, na Vija Kavuru, nedaleko od Koloseuma. Planirala je da se počasti dobrim kupanjem i večerom. Bila je veoma umorna posle dugog, rano započetog dana. Neprestano je razmišljala o Rafaelu.
Ušla je u predvorje hotela, zadubljena u misli. Nije primetila tamnu priliku koja je satima pratila.
„Gospođice Saro Monteiro“, pozvao je recepcioner. Bila je toliko izgubljena u mislima, da ga nije čula. Morao je da podigne glas.
„Da?“, konačno se odazvala.
„Imate poruku“, reče recepcioner. Predao joj je mali koverat.
„Ko vam je dao?“
„Izvinite, Ne znam ko ga je doneo. Nisam bio ovde kad je stigla.“
„Dobro. Nema problema. Hvala.“
Otvorila je nezalepljeni koverat nadomak lifta. Izvukla je mali crni predmet, nalik dugmetu. Ušla je u lift, ispunjena radoznalošću i pronašla poruku. Pročitala je na putu do sedmog sprata. Nekoliko sekundi kasnije je podigla glavu, zaprepašćena i nervozna.
Pomislila je. Ne, ne ponovo. Nije moguće.
Poruka je bila veoma kratka.

TO NIJE DUGME, TO JE SLUŠALICA.
STAVITE JE U UVO.

Oklevala je, iako je znala da ne može izmaći sudbini. Stavila je mali predmet u uvo i čekala. Možda je u pitanju praktična šala. Jedno je sigurno, nisu je priredili njeni roditelji.
„Dobro veče, gospođice Monteiro“, odjeknu glas u njenom desnom uvu.
„Ko je to?“ Zvučala je odlučno, ali i zabrinuto.
„Zdravo, draga moja. Siguran sam da me nisi tako brzo zaboravila.“ U tom glasu je bilo mnogo sarkazma. „Strašno bih se uvredio.“
„Šta hoćeš?“ Sara je bila još odlučnija. Pokušavala je da prikrije strah, koji je obuzeo kad je prepoznala sagovornika.
„Želim da vratim ono što mi po pravu pripada.“ To je bio starac, ubica Jovana Pavla I.
„Nemam ja ništa s tim“, hladno odvrati Sara. „Idi u Vatikan.“
Grleni smeh je bio jedini odgovor. Grozni zvuk joj je parao uši. Oklevajući je koračala ka vratima sobe.
„Sad znaš šta nameravam. Želim da budeš moj glasnik Odgovorna si što su papiri tamo dospeli. Mislim da je pošteno da mi ih vratiš.“
Došao je red na Saru da se nasmeje.
„Stvarno?“
„Nego kako.“
Imala je čudan osećaj da starac nešto krije. Otključala je vrata svoje sobe.
„Reci šta hoćeš. Imam posla.“
„Vidiš li paket na krevetu?“
Užasnula se kad ga je videla.
„Da“, rekla je prigušenim glasom.
„Otvori ga.“
Poslušala ga je. Pronašla je svežanj papira.
„Šta je ovo?“
„Pažljivo pročitaj dokumente. Porazgovaraćemo kasnije.“
„Misliš da će ovo biti dovoljno da ubedi Vatikan da ti preda željene papire?“
„Nesumnjivo. Svi imamo slabe tačke. Čekaj uputstva.“
Zvučnik je utihnuo. Izvadila ga je i bacila na krevet. Sela je na ivicu, s gomilom papira u rukama. Pročitala je naslov, ime ispisano velikim slovima.
MEHMED ALI AGDŽA

Epilog


Kada sam prvi put predložio autoru da napiše ovu knjigu, najvažniji zahtev je bio da mora da izmeša činjenice i maštu. Zašto? Odgovor je jednostavan. Znam, iz sopstvenog iskustva, da se pravi život odvija baš na taj način. Veliki broj „autentičnih“ istorijskih istina obične su izmišljotine. Okolnosti pod kojima je umro Jovan Pavle I su dobar, ali ne i jedini primer za to.
Moram da priznam da me je rezultat spisateljevog truda prijatno iznenadio. Činjenice i mašta su se dobro izmešale. Ne pišem ovo da bih ometao čitaoce u pokušaju da sami razlikuju činjenice od mašte, samo bih želeo da razmisle o tome da sve što se kaže uz iskren osmeh ili dubok pogled, ne mora uvek biti istina.
Pisac je na ovim stranama stvorio lik koji me odgovarajuće predstavlja. Odao mi je počast svojim radom. Zahvalan sam mu na veštini s kojom je razvio radnju, upotrebljavajući me za svoje svrhe. I ja sam od toga imao koristi.
U poslednje tri godine se javio veliki broj teorija zavere povodom smrti Jovana Pavla I. Prijalo mi je stajanje u zavetrini i slušanje gomile stručnih komentara iz usta ljudi koji se predstavljaju kao jedini vlasnici istine.
Ne treba kriviti institucije, već ljude koji ih predstavljaju i rade za njih.
Bio sam pripadnik lože P2. Kao ljudsko biće, nisam, niti se pretvaram da jesam, imun na greh ili greške.
Ne zavaravajte se. Samo Bog može da mi sudi.

J.C

Likovi


KARMINE MINO PEKORELI. Rođen je u Sezano del Molizeu, u provinciji Izernija, četrnaestog septembra, 1928. Osnivao je nedeljnik Oservatorio politiko, specijalizovan za političke i finansijske skandale. Domogao se moći, zahvaljujući zavidnom poznavanju italijanskog političkog života i snažnoj viziji.
Pridružio se loži P2 Liča Ðelija. Posle ubistva Alda Mora štampa ekskluzivna dokumenta, uključujući i tri pisma bivšeg predsednika vlade, upućena njegovoj porodici.
Članci iz njegovog nedeljnika ozlojedili su veliki broj ljudi: političare, poslanike, ministre i samog Liča Ðelija. Pekoreli nije prezao od sastavljanja spiska članova P2 i njegovog slanja u Vatikan. Nameravao je da ga odštampa u svom časopisu.
Ubijen je dvadesetog marta 1979. godine, uz Ðelijevo znanje i pristanak. Za njegovu smrt odgovoran je istaknuti italijanski političar.


ALDO MORO. Italijanski državnik. Rođen je dvadeset trećeg septembra 1916. godine u Mađileu, u provinciji Leće. Pet puta je obavljao dužnost predsednika italijanske vlade. Bio je jedan od dvojice najuticajnijih vođa demohrišćanske partije.
Šesnaestog marta 1978. godine su ga, u centru Rima, otele Crvene brigade. Držale su ga uzatočeništvu do smrti, devetog maja iste godine. Vlada se nije obazirala na Morove pismene zahteve za pomoć, upućene partiji i porodici. Zauzela je čvrst stav i odbila da pregovara s teroristima.
Moro se čak obratio i svom prijatelju papi Pavlu VI. Ni taj apel nije naišao ni na kakav odziv. Zvanična verzija kaže da su pripadnici Crvenih brigada ustrelili Alda Mora i da su ga gurnuli u gepek automobila, nakon što im je postalo jasno da vlada Ðulija Andreotija nije raspoložena za pregovore.
Valja imati na umu da je zvanična verzija samo jedna od postojećih.


LIČO ÐELI. Veliki majstor masonske lože P2. Rođen je u Pistoji, dvadeset prvog aprila, 1919. godine. Bio je umešan u gotovo sve velike italijanske skandale u proteklih trideset pet godina. Borio se na strani Franka u španskom građanskom ratu, kao pripadnik Musolinijevog kontigenta.
Tokom Drugog svetskog rata je radio kao doušnik Gestapoa. Slao je izveštaje lično Hermanu Geringu. Posle rata se pridružio CIA. U saradnji s NATO-om učestvuje u tajnoj operaciji Gladio, osnivanju neke vrste odreda za brze intervencije, u Italiji i drugim evropskim zemljama, među kojima je bio i Portugal. Tajne snage su formirane zarad iskorenjivanje komunističke pretnje. Odgovoran je za bezbrojna teroristička dela. Ubistvo Jovana Pavla I je samo jedno od njih. Dobro je poznato da je učestvovao u ubistvima Alda Mora, Karmena Mina Pekorelija, Roberta Kalvija, predsednika portugalske vlade Franciska Sa Karneira i drugih.
Nezakonita saradnja s nadbiskupom Polom Marčinkusom, Robertom Kalvijem i Mikeleom Sindonom mu je omogućila proneveru sume od 1,4 milijarde dolara. Sredstva su pripadala Istituto per le Opere di Religione (IRP). Živi u kućnom pritvoru u toskanskoj vili.


POL MARČINKUS. Američki nadbiskup. Rođen je u predgrađima Čikaga, petnaestog januara, 1922. godine. Od 1971. do 1990. godine je obavljao dužnost direktora Istituto per le Opere di Religione, poznatijem po imenu Vatikanska banka.
Direktno je umešan u bezbrojne finansijske skandale s Ličom Ðelijem iz P2, Robertom Kalvijem iz Banko Ambrozijano (čiji je najveći akcionar Vatikanska banka), i Mikeleom Sindonom, italijanskim bankarom i mafijašem, kog je Pavle VI imenovao za papskog finansijskog savetnika. Zajedno su prali prljavi novac i skrivali zaradu banke pod Marčinkusovom upravom, prikazujući da je novac uložen u dobrotvorne svrhe.
Njegovo ime se pominje u velikom broju malo poznatih priča, npr. u vezi sa nestankom Emanuele Orlandi, petnaestogodišnje devojčice koju je Mehmed Ali Agdža pokušao da otme radi otkupa.
Marčinkus je uživao poverenje pape Pavla VI. Jovan Pavle II, nije imao druge do da ga zadrži na istom položaju, što mu je omogućilo da postane treći najmoćniji čovek Vatikana.
Dobro je poznato šta je Jovan Pavle I nameravao da učini s Marčinkusom. Bio je jedan od glavnih osumnjičenih za smrt Albina Lućanija.
Marčinkus je 1990, godine napustio mesto direktora Vatikanske banke. Vratio se u Čikago. Kasnije se povukao u parohiju u Arizoni. Pronađen je mrtav u svom domu, dvadesetog februara 2006. godine.


ROBERTO KALVI. Milanski bankar rođen trinaestog aprila 1920. Štampa ga je, zbog veza s Vatikanom i nadbiskupom Polom Marčinkusom nazvala „božji bankar“.
Vršio je dužnost predsednika Banko Ambrozijano. Ðeli i Marčinkus su manipulisali njime. Izveli su proneveru nezabeleženih razmera. Protivio se uklanjanju Jovana Pavla I. Nije se ovajdio od njegove smrti. Pobegao je za London, s lažnim pasošem. Nekoliko dana kasnije, sedamnaestog juna 1982. je pronađen obešen ispod mosta Blekfrir. Britanska policija je njegovu pogibiju okarakterisala kao samoubistvo, uprkos brojnih tragova koji su govorili u prilog ubistvu. U džepovima pantalona pronašli su mnogo kamenja i petnaest hiljada dolara. Njegov slučaj je nedavno ponovo pokrenut u Italiji i Ujedinjenom Kraljevstvu. Male su šanse da će pravi krivac ikad biti pronađen.


ŽAN MARI VILO. Francuski kardinal, rođen jedanaestog oktobra 1905. godine. Imenovan je za državnog sekretara Vatikana, za vladavine Pavla VI, 1969. godine. Obavljao je tu dužnost do smrti pape i početkom kratkog pontifikata Jovana Pavla I.
Trebalo je da bude smenjen dvadeset devetog septembra 1978. godine. Papina smrt mu je omogućila da ostane na mestu državnog sekretara tokom prve godine vladavine Jovana Pavla II, sve do smrti devetog marta 1979. godine.
Bio je član masonske lože P2, pod vođstvom Liča Ðelija. Neki istražitelji ga krive za smrt Albina Lućanija.


LUSIJA DE ŽEZUS SANTOS. Rođena dvadeset drugog marta 1907. godine u Aljustreli, Portugal.
Ona je jedna od dece iz Fatime, kojima se prikazala devica Marija. Obznanila je tri tajne koje je blažena devica Marija otkrila svetu. Crkva ih je skrila od javnosti, kojoj je ponudila lažne istine.
Srela se s Albinom Lućanijem jedanaestog jula 1977. godine, u samostanu svete Tereze u Koimbri. Razgovarali su više od dva sata. Tom prilikom je pala u trans i rekla budućem papi šta mu se sprema.
Umrla je trinaestog februara 2005. godine.


MARIO MORETI. Osnivač Drugih crvenih brigada. Kidnapovao je Alda Mora. Samo je on kontaktirao s Morom tokom čitavog perioda zatočeništva. On je i ubio državnika.
Slučaj nije nikad do kraja rasvetljen. Poznato je da je P2 bila i te kako umešana u otmicu, kao i organizacija s drugog kontinenta. Osuđen je na šest doživotnih robija. Godine 1994. je oslobođen, na opšte iznenađenje.


J. C. Rođen... u... Bio je pokretač i izvođač bezbrojnih mračnih dela. Pridružio se P2...
Povukao se iz sveta politike i finansija. I dalje ima velikog uticaja na svet kriminala. Živi u...
Ubio je Jovana Pavla I, u noći dvadeset devetog septembra, 1978. godine.
Ostali likovi navedeni u knjizi pripadaju svetu mašte.


Zabeleška 1. Pretpostavke će u sledećem izdanju biti zamenjene čvrstim činjenicama.

Zabeleška 2. P2 i dalje postoji, tajnovitija no ikad.

RAZGOVOR S LUISOM MIGELOM ROŠOM,



PISCEM „TREĆE TAJNE“


P: Da li loža P2 zaista postoji? Ako je to tačno, šta o njoj pouzdano znamo, a šta ste vi izmislili kao pisac, da biste priču učinili zanimljivijom?
O: P2 je postojala i još postoji. Svi podaci u romanu pre i tokom 1978. godine su tačni, uključujući imena pripadnika i vođa lože. Izmislio sam sve što se desilo sa Sarom Monteiro i Rafaelom, kao i ideju da je J. C. i dan-danas deo P2.
P: Nekoliko nebeletrističkih dela razmatra da li je papa Jovan Pavle I ubijen. Mislite li da postavljaju dobra pitanja? Da li ste se napajali teorijama zavere da biste stvorili dobar triler ili istinski verujete u postojanje zavere za ubistvo pape 1978. godine?
O: Jovan Pavle I je ubijen dvadeset devetog septembra 1978. godine, u jedan ujutru. On nije umro u jedanaest ili jedanaest i trideset, dvadeset osmog septembra uveče, kao što stoji u zvaničnom saopštenju. Potpuno sam siguran u to.
Postoji veoma dobar članak (u Španiji je objavljen uz roman) iz pera španskog novinara, dopisnika iz Rima, koji opisuje sve što se te noći dogodilo. Taj novinar je zaslužan za pojavu sumnji. Uspeo je da razgovara sa sestrom Vinćencom. Rekla je da je pronašla telo Jovana Pavla I, iako zvanična vatikanska verzija govori da ga je našao otac Džon Megi, papin sekretar. Ta verzija se održala tokom osamdesetih godina. Vatikan je ipak priznao da otac Megi nije pronašao telo.
Papske vlasti su naterale sva umešana lica da daju zavet ćutanja. Otkud to znam? Čuo sam to od njegovog ubice. Dokazao je svoju tvrdnju.
Lik J. C. u knjizi je zasnovan na stvarnoj osobi, ubici Jovana Pavla I. Predstavio mi se kao italijanski crkvenjak, što sigurno nije bio. Rekao mi je da bi trebalo da napišem knjigu o čitavoj stvari, zato što živimo u lažnoj stvarnosti. Mi ništa ne znamo, čak ni ono što mislimo da znamo. Treća tajna je ta knjiga.
P: Bili ste dete u vreme smrti Jovana Pavla I. Pretpostavljam da se ne sećate tadašnjih medijskih izveštaja. Da li vas je nešto vezano za život i smrt Jovana Pavla I, inspirisalo da napišete ovaj roman?
O: Znao sam za Jovana Pavla II i nešto o istoriji Vatikana. Istini za volju, ne mnogo. Sve do aprila 2005. nisam znao ništa o Jovanu Pavlu I. Tek tada mi je poznanik, Italijan, ispričao šta se dogodilo. Od njega sam saznao ko je Albino Lućani, šta je učinio da bi ga neko ubio, zašto, kada i kako. Kasnije sam video dokumente koji su potvrđivali poznanikovu priču (među tim dokumentima su bili papiri koje je Jovan Pavle I imao kod sebe kobne večeri, a koji nisu dočekali jutro). Sestra Vinćenca ih je videla, kao i papin bliski saradnik don Dijego Lorenci. Nikad nisu pronađeni. U međuvremenu sam saznao znatno više o Albinu Lućaniju i vatikanskoj istoriji. Mogu da kažem da mi je drago što sam stupio u kontakt s tim svetom.
P: Mistična sestra Lusija de Žezus jedna je od najupečatljivijih likova u romanu. Ona je jedna od troje dece koja tvrde da su se srela s devicom Marijom u Fatimi. Ona je Portugalka, baš kao i vi. Da li je pisanje o uvaženoj ličnosti iz vaše kulture predstavljalo izvestan rizik? Mislite li da su tajne iz Fatime na neki način povezane sa današnjim događajima i katastrofama, kao što se tvrdi u romanu?
O: Reč je o znatiželji. Postoji izvesna dvosmislenost u vezi sa događajima u Fatimi. Verujemo u njih, ali znamo da je sestra Lusija pod potpunom kontrolom crkve. To znači da su neke stvari istinite, a neke nisu. Uzmimo tajne za primer. Neki ljudi veruju da ih je crkva izmislila da bi lakše kontrolisala pastvu. Jovan Pavle II je dvehiljadite godine otkrio treću tajnu. Razočarala je najveći broj ljudi.
Većina ne zna da su tajne napisane 1941. godine. Zasigurno znam da je sestra Lusija medijum i da je devicu Mariju viđala češće nego što se misli. Nije joj se javljala samo od trinaestog maja do oktobra 1917. godine. Devica Marija joj se redovno javljala tokom čitavog života. Kakve tajne joj je odala? Samo sestra Lusija, crkva i nekolicina ljudi van nje to znaju. Možda ću napisati knjigu o tome.
P: CIA i italijanska mafija igraju veliku ulogu u intrigama oko vaših protagonista, Rafaela i Sare. Da li te organizacije i danas presudno utiču na vatikansku politiku kao što su, kako piše u vašem romanu, uticale 1978. godine?
O: Ne. Danas je situacija sasvim drugačija. Neophodan je jedinstven splet okolnosti da bi nereligijsko telo kontrolisalo svetu stolicu. Takav sticaj okolnosti je postojao između 1971. i 1981. godine. I tada se ticao finansijskog, a ne religioznog dela organizacije. Danas to nije moguće. Valja znati da u Vatikanu danas postoje verske organizacije moćnije nego što je bila P2.
P: Kako je javnost reagovala na objavljivanje ovog romana? Da li su ljudi prihvatili štivo kao istinu kao što su neki učinili s Da Vinčijevim kodom Dena Brauna ili ga uglavnom smatraju tvorevinom mašte?
O: Dobijam mejlove sa svih strana sveta. Još nisam naišao na lošu kritiku. Čitaocima se priča i likovi dopadaju. Pitaju da li će se po njoj snimati film. Misle da će biti veoma dobar. Hoće da saznaju više o slučaju, što naročito važi za Italijane.
Najveći deo prihvata sve što je izneseno u romanu kao činjenicu, čak i avanture Sare i Rafaela. To je pomalo čudno.
Prošle godine sam od novinara na radu u Vatikanu dobio neobični zahtev za dve kopije knjige na portugalskom. Izgleda da su knjige namenjene važnoj ličnosti koja se svakodnevno viđa s papom. Ta osoba je nezvanično poverila novinaru da su svi navodi iz knjige tačni. To je prijatna vest. Ne mogu da kažem ime te osobe, iako mi se čini da znam ko je u pitanju - verovatno kardinal ili biskup. Nema mnogo Portugalaca u Vatikanu. Godi mi pomisao da drže do mog dela. Smatram da je to glavni razlog zbog kog crkva nije na njega reagovala, ili je reagovala tišinom.




O piscu:


Luis Migel Roša je rođen u Oportu, Portugal. Godinama je radio u Londonu, kao televizijski pisac i producent. Živi u Portugalu. Piše za televiziju i film.