Antihrista - Ameli Notomb

Blanš upoznaje Hristu na briselskom univerzitetu. Obe imaju 16 godina, i to je jedino što im je zajedničko. Koliko je Blanš usamljena i bez samopouzdanja, toliko je Hrista zavodnica i sigurna u sebe. Njihov susret mogao je prerasti u čvrsto mladalačko prijateljstvo, ali se Blanšin život, u stvari, pretvara u pakao. Ubrzo shvata da ona, čija je drugarica sanjala da postane, jedino želi da je ponizi i iskoristi. Od razočarenja do mržnje, od divljenja do prezira, ona se koleba i tiho pati, dok najzad ne odluči da reaguje i suprotstavi se svojoj mučiteljki...Kao i u knjizi Strah i trepet, ovo je golgota jedne devojke, usamljene i povučene u sebe, kao i njena fascinacija drugom devojkom, u kojoj vidi naizmenično i boga i đavola. Sve su to iskušenja u kojima se devojka-žrtva sudara sa lažima i manipulacijama svoje mučiteljke, Antihriste.

Prvog dana videh je kako se osmehuje. Istog trenutka poželeh da je upoznam.
Dobro sam znala da je neću upoznati. Prosto, nisam bila u stanju da joj pođem u susret. Uvek sam čekala da drugi priđu meni: niko nikada nije dolazio.
Tako je to na fakultetetu: mislimo kako ćemo se otvoriti prema svetu, a ne upoznamo nikoga.
Nedelju dana kasnije njene oči spustile su se na mene.
Pomislila sam kako će brzo skrenuti. Ali ne: zastale su i dobro me odmerile. Nisam se usuđivala da je pogledam u oči: tlo mi je izmicalo pod nogama i teško sam disala.
Kako to nije prestajalo, patnja je postala nepodnošljiva. Smognuvši do tad neviđenu hrabrost, uprla sam svoje oči u njene: ona mi je rukom dala mali znak i nasmešila se.
Posle sam je videla kako razgovara sa nekim mladićima.
Sutradan mi je prišla i rekla: dobar dan.
Otpozdravih joj i ućutah. Mrzela sam sopstvenu nelagodnost.
– Izgledaš mlađe od ostalih, primeti ona.
– To je zato što i jesam. Imam šesnaest godina od pre mesec dana.
– I ja. Napunila sam šesnaest pre tri meseca. Priznaj da u to nikad ne bi poverovala.
– Tačno.
Njena sigurnost davala joj je one dve-tri godine koje su nas odvajale od gomile.
– Kako se zoveš? – upitala me je.
– Blanš. A ti?
– Hrista.
To je ime bilo krajnje neobično. Od silnog oduševljenja ponovo sam ućutala. Primetila je moju iznenađenost i dodala:
– U Nemačkoj to i nije toliko retko.
– Ti si Nemica?
– Ne. Dolazim iz Istočnih kantona.
– Govoriš li nemački?
– Naravno.
Gledala sam je sa divljenjem.
– Doviđenja, Blanš.
Nisam ni stigla da je pozdravim. Već je bila sišla niz stepenice amfiteatra. Grupa studenata bučno ju je dozivala. Blistava, Hrista pođe prema njima.
„Ona je integrisana“, pomislih.
Ta je reč za mene imala ogromno značenje. Ja nikada i nigde nisam bila integrisana. Prema onima koji su to bili, osećala sam neku mešavinu prezira i ljubomore.
Uvek sam bila sama, što bi mi i odgovaralo da se radilo o mom ličnom izboru. Ali to nikada nije bio slučaj. Sanjala sam o tome da sam integrisana, ako ni zbog čeg drugog, a ono kako bih sebi priuštila luksuz da se kasnije dezintegrišem.
Naročito sam sanjala da postanem Hristina prijateljica. Imati prijateljicu mi je izgledalo neverovatno. Pogotovo da budem Hristina prijateljica – ali ne, tome se ne treba ni nadati.
U jednom trenutku zapitala sam se zbog čega mi se to prijateljstvo činilo toliko poželjnim. Nisam imala jasan odgovor: ta devojka je zaista imala nešto, a ja nisam mogla znati tačno šta je bilo u pitanju.
Kako sam napuštala zgradu fakulteta, neki glas doviknu moje ime.
To mi se nikada ranije nije dogodilo i u meni je izazvalo izvesnu paniku. Okrenula sam se i videla Hristu kako me trčeći sustiže. Bilo je to divno.
– Gde ideš? – upita, prateći me.
– Kući.
– Gde stanuješ?
– Na pet minuta peške odavde.
– To je baš ono što bi meni trebalo!
– Zašto? Gde ti stanuješ?
– Rekla sam ti: u Istočnim kantonima.
– Nemoj mi reći da se svako veče tamo vraćaš.
– Da.
– To je baš daleko!
– Da: dva sata vozom u dolasku, dva sata vozom u odlasku. Ne računajući autobus, to je jedino rešenje koje sam pronašla.
– I ti to izdržavaš?
– Videćemo.
Nisam se usuđivala da je dalje bilo šta povodom toga pitam jer sam se bojala da joj ne bude neprijatno. Sigurno nije imala sredstava da plati studentski stan.
Ispred moje zgrade razišle smo se.
– Stanuješ sa roditeljima? – upitala je.
– Da. A ti, je l’ i ti živiš s roditeljima?
– Da, odgovorila je.
– U našim godinama to je normalno, dodala sam ni ne znajući zašto.
Prasnula je u smeh kao da sam rekla neku glupost. Bilo me je sramota.
Nisam znala da li sam bila njena prijateljica. Koji li je to, zasigurno misteriozan kriterijum na osnovu kojeg prepoznajemo da smo nečiji prijatelji? Ja lično, nikad nisam imala prijateljicu.
Na primer, ja sam njoj bila smešna: da li je to bio znak prijateljstva ili prezira? Mene je to bolelo jer mi je do nje već bilo stalo.
U jednom trenutku lucidnosti upitala sam se zašto je tako. Da li je ono malo, ono veoma malo što sam znala o njoj, bilo dovoljno da opravda moju želju da joj se dopadnem? Ili je upravo iz tog bednog razloga, između svih drugih, ona baš mene pogledala?
Utorkom su predavanja počinjala u osam ujutro. Hrista je imala ogromne podočnjake.
– Izgledaš umorno, primetih.
– Ustala sam u četiri ujutro.
– Četiri ujutro! Rekla si mi da putovanje traje dva sata.
– Ne živim baš u samom Malmediju. Moje selo nalazi se na pola sata od željezničke stanice. Moram da ustanem u četiri da bih stigla na voz u pet. A ni u Briselu fakultet nije baš odmah do stanice.
– Ustajati u četiri ujutro zaista nije humano.
– Vidiš li ti neko drugo rešenje? – upita me, nervoznim tonom.
Okrete se na petama.
Bi mi krivo, na smrt. Trebalo bi da joj pomognem.
Te večeri ispričala sam roditeljima o Hristi. Kako bih ostvarila svoj cilj, rekla sam im da je moja prijateljica.
– Imaš prijateljicu? – upita moja majka, trudeći se da ne izgleda previše iznenađena tom vešću.
– Da. Da li bi mogla da spava ovde ponedeljkom uveče? Živi u nekom selu u Istočnim kantonima i utorkom mora da ustaje u četiri kako bi stigla na predavanja u osam.
– Nema problema. Rasklopićemo pomoćni ležaj u tvojoj sobi.
Sutradan, po cenu do tada neviđene hrabrosti, o svemu sam popričala sa Hristom:
– Ako hoćeš, ponedeljkom uveče možeš da spavaš kod mene.
Gledala me je s izrazom ozarenog zaprepašćenja. Bio je to najlepši trenutak u mom životu.
– Stvarno?
Istog trenutka sam pokvarila situaciju dodavši:
– Moji roditelji se slažu.
Prasnula je u smeh. Mora da sam opet rekla neku glupost.
– Doći ćeš?
Prednost je već promenila stranu. Više nisam ja njoj činila uslugu: sada sam ja nju preklinjala.
– Da, doći ću, odgovorila je, kao da to čini da bi mi srce ostalo na mestu.
To me nimalo nije sprečilo da se silno obradujem i da sa ushićenjem čekam ponedeljak.
Kao jedino dete, nedovoljno nadareno za sklapanje prijateljstva, nikada nikoga nisam primala u kuću, a pogotovo ne da prespava, i to u mojoj sobi. Ta me je perspektiva zastrašujuće radovala.
Došao je ponedeljak. Hrista prema meni nije pokazivala nikakvog posebnog obzira. Ali sam ja, sva opijena, primetila da je nosila ruksak: njene stvari.
Tog dana predavanja su se završavala u četiri po podne, čekala sam Hristu u dnu amfiteatra. Neviđeno dugo se opraštala od svojih mnogobrojnih poznanika. A onda mi se, bez ikakve žurbe, pridružila.
Tek pošto više nismo bile u vidnom polju, udostojila se da mi se obrati – s usiljenom ljubaznošću, samo kako bi naglasila to da ona meni čini uslugu.
Kada sam otvorila vrata svog praznog stana, srce mi je toliko lupalo da sam gotovo osećala bol. Hrista uđe i pogleda unaokolo. Ispusti zvižduk:
– Nije loše!

Osetih neki apsurdni ponos.
– Gde su ti roditelji? – upita.
– Na poslu.
– Je li, a čime se bave?
– Nastavnici su u školi. Moj otac predaje latinski i grčki, a majka biologiju.
– Vidim.
Htedoh da je pitam šta to, u stvari, vidi. Ali se nisam usudila.
Stan nije bio luksuzan, ali je bio veoma prijatan.
– Pokaži mi svoju sobu!
Usplahireno je odvedoh do svoje jazbine. Bila je neugledna. Hrista je izgledala razočarano.
– Ovo ni na šta ne liči, reče.
– Sasvim je prijatno, videćeš, prokomentarisala sam pomalo ražalošćeno.
Bacila se na moj krevet, a meni ostavila onaj na sklapanje. Istina, i sama sam nameravala da joj ustupim svoj krevet, ali bilo bi mi mnogo draže da inicijativa nije došla s njene strane. Istog trenutka, naljutih se na sebe zbog ovako niskih misli.
– Jesi li uvek ovde spavala?
– Da. Nikad nisam drugde stanovala.
– Imaš li braće i sestara?
– Ne. A ti?
Ja imam dva brata i dve sestre. Ja sam najmlađa. Pokaži mi svoju odeću.
– Molim?
– Otvori ormar!
Zabezeknuta, tako i uradih. Hrista poskoči na noge i krenu da razgleda.
Nakon što je sve pregledala, reče:
– Imaš samo jednu dobru stvar.
Uzela je moj jedini elegantni komad odeće, jednu kinesku haljinu uz telo. Ja sam preneraženo gledala dok je ona sa sebe bacala majicu, farmerke i cipele.
– Haljina baš ide uz telo, reče, posmatrajući je. Skinuću i gaćice.
Preda mnom je stajala gola k’o od majke rođena. Navukla je haljinu i počela da se ogleda u velikom ogledalu. Dobro joj je stajala. Divila se samoj sebi.
– Pitam se kako tebi stoji.
Dogodilo se upravo ono što sam i slutila. Skinula je haljinu i dobacila mi je:
– Obuci je!
Ja sam stajala zatečena, bez reci.
– Obuci je, kad ti kažem!
Nisam bila u stanju da išta izustim.
Hrista me pogleda sa smehom u očima, kao da je najzad shvatila:
– Je l’ ti to predstavlja neki problem što sam gola?
Odrečno sam odmahnula glavom.
– Pa zašto se onda i ti ne skineš?
Ponovo sam odmahnula glavom.
– Ma, možeš ti to! Moraš!
Zar sam morala?
–’Ajde, šta je, baš si budala! Skidaj se!
– Ne.
To „ne“ za mene je predstavljalo pobedu.
– Pa, ja sam se skinula!
– To ne znači da ja moram da te imitiram.
– „To ne znači da ja moram da te imitiram!”, ponovila je podrugljivim glasom.
Zar sam ja zaista tako govorila?
–’Ajde, Blanš! Među devojkama smo!
Muk.
– Aman, pa ja sam potpuno gola! I nije mi ništa!
– To je tvoj problem!
– Ti si ta koja ima problem! Ti baš nisi neka, ha?
Bacila se na mene smejući se. Ja sam se sva skvrčila na pomoćnom ležaju. Strgla mi je cipele, iznenađujućom spretnošću otkopčala moje farmerke, povukla ih i iskoristila priliku da mi usput skine i gaćice. Na svu sreću, moja majica je bila dugačka i pokrivala me do polovine butina.
Vrištala sam.
Zastala je i začuđeno me pogledala.
– Šta ti je? Jesi li poludela?
Grčevito sam drhtala.
– Da me više nisi dirnula!
– Dobro. Onda se skini.
– Ne mogu.
– Ako ti nećeš, ja ću! – zapretila je.
– Zašto me mučiš?
– Baš si smešna! Nije u pitanju nikakvo mučenje! Ovde smo samo mi, devojke!
– Zašto ti je potrebno da se ja skinem?
Pružila je krajnje neobičan odgovor:
– Da bismo bile jednake.
Kao da sam mogla biti jednaka sa njom! Nažalost, nisam imala šta da kažem.
– Vidiš i sama da treba tako da uradiš! – trijumfovala je.
Poražena, shvatila sam da više nemam kuda. Rukama sam uhvatila rub majice. Uprkos svim naporima, nisam uspevala da je podignem.
– Zaista nisam u stanju.
– Meni se nigde ne žuri, reče, ne spuštajući sa mene svoj podsmešljiv pogled.
Imala sam šesnaest godina. Nisam ništa posedovala, ni materijalnih dobara, ni duhovne širine. Nisam imala ni prijatelja, ni ljubavi niti sam išta proživela. Nisam imala ideja, čak nisam bila sigurna da li sam i dušu imala. Moje telo je bilo sve što sam imala.
Sa šest godina, svlačenje nije ništa. Sa dvadeset šest godina, svlačenje je već stara navika.
Sa šesnaest godina, svlačenje je jedan nepojmljivo nasilan čin.
„Zašto to tražiš od mene, Hrista? Znaš li šta to za mene znači? Da li bi to zahtevala kad bi znala? Zahtevaš li to upravo zato što znaš?
Ne shvatam samo zašto ti se povinujem.“
Šesnaest godina samoće, samoprezira, neizrecivih zebnji, zauvek neispunjenih želja, nepotrebnog bola, nedorečenog besa i neiskorišćene energije, bili su sadržani u tom telu.
Tela imaju tri moguća vida lepote: snagu, privlačnost i ispunjenost. Pojedina čudesna tela uspevaju da ih sve objedine. Nasuprot tome, moje telo nije imalo ni trunke od ova tri čudesa. Nedostatak je bio njegov maternji jezik: ono je izražavalo odsustvo snage, odsustvo privlačnosti i odsustvo ispunjenosti. Ličilo je na vapaj gladi.
Tom telu, nikad ranije izloženom suncu, jedino je lepo pristajalo moje ime: bela je bila ta zakržljala stvar, hladna kao i istoimeno oružje, ali nedovoljno oštro – sa oštricom okrenutom prema unutra.
– Hoćeš li već jednom? – dobaci Hrista, koja se, izležavajući se na mom krevetu, silno zabavljala naslađujući se i najmanjom mrvicom moje patnje.
A onda, samo da bih sve prekratila, brzim pokretom, poput onoga kojim se aktivira ručna bomba, odrah sa sebe majicu i bacih je na pod, poput Versinžetoriksa koji Cezaru pod noge baci svoj štit.
U meni je sve vrištalo od užasa. Ono malo što sam imala, ta bedna tajna mog tela, bilo je izgubljeno. Bila je to doslovno rečeno, žrtva. Najstrašnije je bilo to što sam se žrtvovala ni zbog čega.
Jer Hrista jedva da je klimnula glavom. Odmerila me je od glave do pete, kao da je ceo spektakl nije ni zanimao. Jedan jedini detalj privukao joj je pažnju:
– Pa ti imaš grudi!
Mislila sam da ću umreti. Skrivajući suze besa, od kojih bih bila samo još smešnija, rekoh:
– Naravno. Šta si ti očekivala?
– Smatraj se srećnom. Kad si obučena, ravna si k’o daska.
Oduševljena ovim komentarom, sagoh se da pokupim majicu.
– Ne! Hoću da te vidim u kineskoj haljini.
Pruži mi je. Ja je navukoh.
– Meni stoji bolje nego tebi, zaključila je.
Odjednom mi se ta haljina učini kao dodatna golotinja Užurbano je svukoh.
Hrista naglo ustade i stade kraj mene ispred velikog ogledala.
– Pogledaj! Nismo isto građene! – uzviknula je.
– Nemoj da insistiraš, rekoh joj.

Bila sam na mukama.
– Nemoj skretati pogled, naredila je. Pogledaj nas.
Poređenje je bilo poražavajuće.
– Trebalo bi da razviješ grudi, reče ona jednim učenim tonom.
– Imam tek šesnaest godina, usprotivih se.
– Pa sta? I ja isto! A moje grudi su nešto sasvim drugo, zar ne?
– Svaka svojim tempom.
– Ne pričaj koješta! Naučiću te jednu vežbu. Moja sestra je bila kao ti. Promenila se posle šest meseci ovakvih vežbi, veruj mi. Hajde, radi isto kao ja: jedan, dva, jedan, dva...
– Hrista, pusti me na miru, rekoh i odoh po majicu.
Ona se tada baci na moj odevni predmet i odnese ga na drugi kraj sobe. Počeh da jurim za njom. Cerekala se. Bila sam toliko ponižena i besna da mi nije palo na pamet da u ormaru potražim drugu majicu. Hrista je jurila po sobi, izazivajući me svojim divnim pobedničkim telom.
U tom trenutku moja majka se vratila s posla. Začula je ciku i vrisku koja je dopirala iz moje sobe. Potrčala je, bez kucanja otvorila vrata, a pred njom se ukazaše dve golišave adolescentkinje koje su jurcale na sve strane. Nije primetila da je jedna od njih dve, njena ćerka, bila na ivici suza. Njene oči bile su uprte u nasmejanu neznanku.
Onog trenutka kada je majka kročila u moju žrtvenu pećinu, Hristin demonski smeh postade sušta svežina – jedna iskrena ozarenost, jedra poput njenog tela. Ona prestade da juri i priđe mojoj majci pružajući joj ruku.
– Dobar dan, gospođo. Oprostite, želela sam da vidim kako je vaša ćerka građena.
Tada se nasmeja, vragolasta, prekrasna. Moja majka, zabezeknuta, gledela je u tu nagu adolescentkinju koja joj je pružala ruku bez ikakvog ustručavanja. Nakon jednog trenutka kolebanja, učinilo se kao da je mislila kako je u pitanju samo dete i kako je veoma zabavna.
– Vi ste Hrista? – reče ona i poče da se smeje.
I smejale su se, smejale, kao da je cela scena predstavljala vrhunsku komediju.
Gledala sam kako se moja majka smeje, osećajući da sam izgubila saveznika.
Znala sam da je scena izgledala užasno, a ne komično. Znala sam da Hrista nije dete i da je to bila njena strategija kako bi raznežila moju majku.
Takođe sam videla kako ona, ne misleći pritom ništa zlo, vidi to lepo i jedro telo mlade devojke – i već sam znala da se pita zašto je moje manje lepo.
Majka je otišla. Tek što su se vrata za njom zatvorila, Hristin osmeh iščeznu.
– Učinila sam ti uslugu, reče. Od sada, više nećeš imati problema s golotinjom.
Pomislila sam da bi, u opštem interesu, trebalo da pokušam da verujem u dotičnu verziju tog užasnog trenutka. Ali, već sam znala da mi to neće poći za rukom: dok smo, onako gole, stajale jedna pored druge pred ogledalom, osetila sam kako Hrista likuje – likuje zato što me ponižava, likuje zato što ona dominira, likuje, iznad svega, zato što posmatra kako razgolićena patim, u užasu koji je ona udisala svakom porom svoje kože, i kojim se vivsekcijski naslađivala.
– Tvoja mama je baš lepa, reče ona dok se oblačila.
– Da, odgovorih, iznenađena što je čujem da izgovara nešto prijatno.
– Koliko ima godina?
– Četrdeset i pet.
– Izgleda mnogo mlađa.
– Tačno, primetih ponosno.
– Kako se zove?
– Mišel.
– A tvoj otac?
– Fransoa.
– Kakav je on?
– Videćeš. Biće tu večeras. A tvoji, kakvi su tvoji roditelji?
– Sasvim drugačiji od tvojih.
– Čime se oni bave?
– Baš si indiskretna!
– Ali... i ti si mene isto pitala u vezi s mojim roditeljima!
– Ne. Ti si bila ta koja je osetila potrebu da mi kažeš da su tvoji roditelji profesori.
Umuknuh, zatečena njenom neiskrenošću. Osim toga, ako sam dobro shvatala, ona je bila uverena kako se ja ponosim zanimanjem svojih roditelja. Kakva apsurdna pomisao!
– Ne bi trebalo da se tako odevaš, dodade još. Ne vide ti se obline.
– Dogovori se. Prvo se iščuđavaš nad činjenicom što uopšte imam grudi, onda se zgražaš kako ih nemam dovoljno, a sad mi naređuješ da ih istaknem. Počinjem da se gubim!
– Kako si ti samo uvredljiva!
I sarkastično se nasmeši.
U normalnim okolnostima moji roditelji i ja, obedovali bismo svako na svojoj strani – ko na ćošku kuhinjskog stola, ko pred televizorom, a ko u krevetu, na poslužavniku.
Te večeri, budući da smo imali gošću, moja majka je procenila da bi bilo dobro da napravi pravu večeru i da nas sve okupi oko trpeze. Kada nas je dozvala, uzdahnula sam od olakšanja pri pomisli da više neću biti sama sa svojim dželatom.
– Dobro veče, gospođice, reče moj otac.
– Zovite me Hrista, reče ona, s neviđenom lakoćom i uz blistavi osmeh.
Prišla mu je i, na njegovo i moje iznenađenje, zalepila mu dva poljupca u obraze. Videh da je moj otac bio iznenađen i da mu je bilo milo.
– Hvala vam što ste me večeras primili da prenoćim. Vaš stan je predivan.
– Nemojmo preterivati. Samo smo ga dobro sredili. Da ste samo videli u kakvom smo ga stanju zatekli pre dvadeset godina! Moja žena i ja, mi smo...
Tada se upustio u beskrajnu priču, u toku koje nas nije poštedeo ni jednog detalja u vezi sa svim dosadnim radovima koji su tu bili izvedeni. Hrista je upijala svaku njegovu reč, kao da ju je veoma zanimalo ono što je pričao.
– To je divno, reče ona, uzimajući posudu koju joj je majka pružala.
Moji roditelji su bili oduševljeni.
– Blanš nam je rekla da živite u okolini Malmedija.
– Da, i provodim četiri sata dnevno u vozu, ne računajući prevoz autobusom.
– Zar ne biste mogli da iznajmite neki studentski stan u studentskom gradu?
– To mi je cilj. Naporno radim da bih u tome uspela.
– Vi radite?
– Da. Preko vikenda radim kao konobarica u jednom baru u Malmediju, a ponekad i preko nedelje, onda kad se ne vratim prekasno. Sama plaćam svoje studije.
Moji roditelji su je zadivljeno posmatrali, a već narednog trenutka, s negodovanjem su gledali u njihovu ćerku, koja, sa šesnaest godina, još nije bila u stanju da bude finansijski nezavisna.
– Čime se bave vaši roditelji? – upita moj otac.
Likovala sam pri pomisli da će i njemu, baš kao i meni, odgovoriti: „Baš ste indiskretni!”
Nažalost, nakon dobro proučene kratke stanke, Hrista tragičarskom jednostavnošću reče:
– Dolazim iz veoma skromne sredine.
A zatim obori pogled.
Videh kako dobija još deset bodova na listi popularnosti.
Odmah zatim, zanosom jedne odvažno sramežljive devojke, reče:
– Ako su moji proračuni tačni, do kraja proleća ću moći nešto da iznajmim.
– Ali to će biti tačno u periodu pripreme ispita! Nećete moći da izdržite toliki napor! – reče moja majka.
– Moraću nekako, odgovori ona.
Poželela sam da je ošamarim. Stavila sam to na račun mog lošeg duha i silno sebi na tome zamerila.
Ponesena, Hrista nastavi:
– Znate li šta bi mi činilo zadovoljstvo? Da budemo na „ti“ — naravno, samo ako mi to dozvolite. Tačno tako, vi ste mladi, a ja se glupo osećam što vam se obraćam sa „vi“.
– Ako tako hoćeš, reče moj otac, razvukavši osmeh od uha do uha.
Činila mi se neverovatno bestidnom i besnela sam zato što su moji roditelji bili šarmirani.
U trenutku kada smo pošle prema našoj sobi, ona poljubi moju majku, rekavši:
– Laku noć, Mišel.
A zatim i mog oca:
– Laku noć, Fransoa.
Ja sam žalila što sam joj otkrila njihova imena, kao što izmučena žrtva žali što je izdala svoju ilegalnu mrežu.
– I tvoj je otac veoma dobar, reče ona.
Primetila sam da me ti komplimenti više ne uveseljavaju.
Legla je u moj krevet i rekla:
– Znaš, baš mi je drago što sam ovde.
Spustila je glavu na jastuk i istog trenutka zaspala.
Njene posledenje reči su me dirnule i veoma zbunile. Nisam li, možda, Hristu loše procenila? Da li je moja netrpeljivost prema njoj bila osnovana?
Moja majka nas je obe videla gole i to joj se nije učinilo Šokantnim. Možda je smatrala da imam neki problem u odnosu na svoje telo, možda je pomislia da bi takvo ponašanje u tome pomoglo.
Hrista je izgledala iskompleksirano zbog sredine iz koje je poticala: nije trebalo da se ljutim na nju zbog toga što mi je onako bizarno odgovorila na moje pitanje. Njeno iracionalno držanje bilo je samo izraz njenog osećanja nelagodnosti.
Najzad, to što je uspevala da sama, pritom tako mlada, obezbedi sredstva za studije, bilo je zaista za divljenje. Umesto da budem podlo iritirana, upravo je zbog toga trebalo da je dodatno cenim i uzmem za primer. Prevarila sam se u svakom pogledu. Bilo me je sramota što nisam odmah shvatila da je Hrista jedna fantastična devojka, te da je imati je za prijateljicu predstavljalo nenadanu sreću.
Ove su me misli umirile.

Sutradan ujutro srdačno se zahvalila mojim roditeljima:
– Zahvaljujući vama, mogla sam da odspavam tri i po sata duže nego obično!
Na putu prema fakultetu nije mi rekla ni reči. Pomislila sam da se nije sasvim razbudila.
Onog trenutka kad smo stigle do amfiteatra, prestadoh za nju da postojim. Provela sam dan u uobičajenoj usamljenosti. Iz daleka bi povremeno dopro Histin smeh. Više nisam bila sigurna u to da je zaista prespavala u mojoj sobi.
Te večeri moja majka reče:
– Ta tvoja Hrista je pravo otkriće! Neverovatna je, zabavna, duhovita, puna života...
Moj otac nastavi istim stopama:
– I kakva samo zrelost! Kakva hrabrost! Kakva inteligencija! Kakav smisao za međuljudske odnose!
– Zar ne? – rekoh, pokušavajući da se prisetim šta je Hrista tako dubokoumno izrekla.
– Dugo si čekala da stekneš neku prijateljicu, ali sudeći po kvalitetu ove koju si nam dovela, potpuno te razumem: zaista si bila zahtevna, nastavi ona.
– Povrh toga, lepa je, uzviknu onaj što me je napravio.
– Da ti pravo kažem, baš jeste, dodade njegova supruga. A pritom, ti je još nisi video poptuno golu.
– Pa, nisam. Kakva je?
– Ludo zgodan komad, ako hoćeš moje mišljenje.
Na vrhuncu nelagodnosti, umešah se i ja:
– Mama, molim te...
– Kako si samo tunjava! Tvoja prijateljica mi je sebe pokazala bez ikakvog uvijanja i bilo je to nešto sasvim u redu. Kad bi samo mogla i tebe da izleći od te tvoje bolesne sramežljivosti, bilo bi to savršeno.
– Tako je. I to nije jedini domen u kojem bi mogla da ti posluži za primer.
Uložih neverovatan napor kako bih suzbila sav svoj bes. Samo sam rekla:
– Drago mi je što volite Hristu.
– Obožavamo je! Može doći ovde kad god poželi! Prenesi joj to.
– Računajte na mene.
Kad sam se vratila u svoju sobu, svukla sam se pred velikim ogledalom i osmotrila se: od glave do pete, to me je telo vređalo. Činilo mi se kako ga Hrista čak nije ni dovoljno iskudila.
Još od pubertet mrzela sam svoj fizički izgled. Konstatovala sam da je Hristin pogled samo pogoršao situaciju; sada sam sebe mogla da gledam samo njenim očima i mrzela sam se.
Dojke su ono što adolescentkinje najviše opseda: imaju ih tek od nedavno i od toga ne mogu sebi doći. Mutacija kukova daleko manje čudi. U pitanju je samo promena, a ne i dodatak. Te izrasline koje cvetaju na prsima dugo ostaju potpuno strane mladim devojkama.
Kako bi sve samo još više iskomplikovala, Hrista se jedino osvrnula na taj element mog fizičkog izgleda: to je samo dokazivalo, ako je to uopšte više i trebalo, da upravo u tome leži moj glavni problem. Pokušala sam s jednim eksperimentom: rukama sam potpuno pokrila dojke, i pogledala se – odjednom, izgledala sam prihvatljivo, pa čak i sasvim dobro. Bilo je dovoljno da prestanem da skrivam svoje grudi, pa da istog trena moj izgled postane žalostan i bedan, kao da je taj poraz zahvatao i ono ostalo.
Ono što me je branilo, bio je glas koji sam čula u glavi i koji mi je govorio:
„Pa šta? Još nisi sasvim porasla. Osim toga, ima i prednosti u tome što ih imaš malo. Pre nego što te je Hrista pogledala, bilo ti je svejedno. Zašto pridaješ toliki značaj onome što ta devojka kaže?“
U ogledalu primetih kako moja ramena i ruke zauzimaju stav koji mi je Hrista preporučila, i kako izvode vežbe koje mi je prepisala.
Onaj glas u mojoj glavi zaurla:
„Ne! Nemoj je slušati! Prestani!'1
Pokorno, moje telo nastavilo je sa gimnastikom.
Tu obećah sebi da to više nikad neću ponoviti.
Sutradan sam odlučila da više ne idem Hristi u susret. Mora da je to i osetila, pošto je ona meni prišla; prigrlila me je i pogledala u tišini. Toliko mi je bilo nelagodno, da sam ja prva progovorila:
– Roditelji su mi naložili da ti kažem kako te obožavaju i kako možeš kod nas da dođeš kad god hoćeš.
– I ja takođe obožavam tvoje roditelje. Reci im da mi je veoma drago.
– I doći ćeš?
– Idućeg ponedeljka.
Dozvaše je neki glasni povici. Ona se okrete i pođe prema svom društvu. Sede u krilo nekom mladiću; ostali zarežaše, tražeći svoj deo.
Bila je sreda. Naredni ponedeljak bio je još daleko. Činilo-mi se da više i ne žurim toliko. Zar mi nije bilo bolje bez nje nego sa njom?
Nažalost, to nije bilo sigurno. Biti bez nje, značilo je biti sama samcijata. Od kako je Hriste, moja se usamljenost samo još pogoršala: kada nije primećivala moje postojanje, više nisam patila od usamljenosti, već od napuštenosti. Bila sam odbačena.
Još gore: bila sam kažnjena. Nije li to što nije dolazila da sa mnom popriča samo značilo da sam načinila neku grešku? Sate sam provodila premišljajući o svom ponašanju, u potrazi za onim čime sam zaslužila kaznu čija mi je utemeljenost izmicala, a čiju pravednost nikako nisam uspevala da dovedem u sumnju.
Narednog ponedeljka moji roditelji ushićeno dočekaše Hristu. Poslužiše i šampanjac: ona reče kako ga nikada ranije nije pila.
Veče je bilo krajnje veselo: Hrista je brbljala, ispitivala mog oca ili majku o svemu i svačemu, vrištala od smeha na svaki njihov odgovor, lupkala me po butini kako mi šta ne bi promaklo, što je samo pojačavalo sveopšte veselje, kojem sam ja sve manje uspevala da se priključim.
Činilo mi se da je vrhunac dostignut u trenutku kada je Hrista, primetivši eleganciju moje majke, počela da pevuši pesmu Bitlsa „Michelle, ma belle...“ Taman sam zaustila da kažem da i komedija ima svoje granice, kad primetih kako je majka bila oduševljena. Kako je užasno kad shvatite da su vaši roditelji izgubili svako dostojanstvo.
Dok se ona obraćala njima, ja sam postepeno otkrivala život one koja je trebalo da bude moja prijateljica:
– Da, imam mladića, zove se Detlef i živi u Malmediju. Radi u istom baru kao i ja. Ima osamnaest godina. Volela bih da nauči neki zanat.
Ili pak:
– Svi moji drugari iz srednje škole odmah su otišli u fabriku. Jedino sam ja pošla na studije. Zašto političke nauke? Zato što gajim određeni ideal socijalne pravde. Volela bih da naučim kako da pomognem svojima.
(Tu je osvojila još deset poena na listi popularnosti. Zašto je uvek pričala kao da je u sred izborne kampanje?)
Tog trenutka Hrista se doseti nečeg krajnje surovog. Okrete se prema meni i upita me:
– U stvari, Blanš, nisi mi rekla zašto ti studiraš političke nauke.
Da sam bila dovoljno prisebna, sigurno je da bih odgovorila: „Nikad ti nisam rekla, jer me nisi ni pitala“. Nažalost, bila sam previše zatečena da bih išta rekla: nisam bila navikla na to da mi se ona uopšte obraća.
Iznerviran mojim preneraženim stavom, moj otac dodatno pritisnu:
– ‘Ajde, Blanš, odgovori.
Počeh da zamuckujem:
– Mene zanima da nešto naučim o životu među ljudima...
Govorila sam nepovezano: ipak, bila je to suština mojih misli i smatrala sam da je to bilo sasvim pravilno gledište. Moji roditelji uzdahnuše. Shvatila sam da me je Hrista propitivala samo da bi me pred njima ponizila. Uspelo joj je: u njihovim očima, nisam bila ni do članka „toj divnoj mladoj devojci”.
– Blanš je uvek bila previše mirna, reče moja majka.
– Trebalo bi da nam je ti malo povedeš u život, nastavi moj otac.
Zadrhtah; užas našeg života u četvoro bio je sažet u tom nizu zamenica: „... nam je ti...“ Postala sam treće lice. Kada o nekome govorite u trećem licu, to znači da taj nije tu. Zapravo, i nisam bila tu. Stvari su se odvijale između prisutnih lica, koji su bili „ti“ i „mi“.
– Da, Hrista: pokaži joj malo život, dodade moja majka.
– Pokušaćemo, odgovori devojka.
Ja sam grizla prašinu.
Nekoliko dana kasnije, na fakultetu, Hrista, onako, sva smorena, dođe po mene.
– Obećala sam tvojim roditeljima da ću te predstaviti svojim prijateljima, reče.
– Lepo od tebe, ali nije mi baš do toga.
– ‘Ajde, pođi, imam ja i druga posla.
Povuče me je za ruku. Gurnu me prema nekoj gomili budalčina:
– Ej, momci, ovo je Blanš.

Laknulo mi je, niko me nije ni primetio. Eto: bila sam predstavljena.
Hrista je obavila svoju dužnost. Okrete mi leđa i poče da priča sa drugima. Ja sam stajala, sama, usred njenog društva; moja se nelagodnost gotovo mogla opipati.
Udaljih se, oblivena ledenim znojem. Bila sam svesna gluposti koja se upravo odigrala: taj incident je bio toliko sićušan, da ga je odmah trebalo zaboraviti. Ipak, nikako nisam uspevala da se rasteretim tog košmarnog utiska.
Profesor uđe u amfiteatar. Studenti pođoše na svoja mesta. Prolazeći kraj mene, Hrista se naže, tek da bi mi na uho prošaptala:
– Baš si neka! Polomih se oko tebe, a ti samo šmugneš bez reči.
Sede dva reda iza mene, ostavljajući me potpuno zatečenu, slomljenu.
Izgubila sam san.
Ubeđivala sam sebe da je Hrista u pravu: tako je bilo manje bolno. Da, trebalo je da pokušam da sa nekim razgovaram. A, šta bih i rekla? Nisam imala ništa da kažem. I kome? Te ljude nisam ni želela da upoznam.
„Vidiš: ne znaš ništa o njima, a već si odlučila da ne želiš da ih upoznaš. Kako si samo prezriva i uobražena! A Hrista, ona je širokogruda: ona je ta koja drugima ide u susret, kao što je pošla prema tebi, prema tvojim roditeljima. Ona ima šta drugima da da. A ti, ti nemaš ništa ni za koga, pa čak ni za sebe. Ti si ništavilo. Hrista je možda pomalo nagla, ali ona, ona barem postoji. Sve je bolje nego biti ti“.
Oprečne reči škripale su mi u glavi: „Stani! Kako se samo usuđuje da kaže kako se polomila oko tebe? Predstavljanje je valjda dvosmerno: nije ti rekla ničije ime. Ona uopšte ne mari za tebe“.
Unutrašnji odgovor odzvanjao je: „Baš si naduvena! Pa nju niko nikome nije ni predstavio. Ona je došla sama, iz svoje daleke unutrašnjosti, ima isto godina koliko i ti, i nije joj potrebna nikakva pomoć. Istina je u tome što se ti ponašaš kao budala“.
Protest suprotne strane: „Pa šta? Jel’ neko čuo da se možda žalim? Ja sam srećna što sam sama. Draža mi je moja samoća nego njen promiskuitet. Valjda imam pravo na to“.
Vrištanje od smeha: „Lažljivice! Znaš i sama da lažeš! Uvek si sanjala da budeš integrisana, pogotovo što ti se to nikad nije dogodilo. Hrista je tvoja životna prilika! A ti je upravo propuštaš, jadnice, jedna obična...“.
Tada uslediše najgore moguće uvrede na moj račun.
Bio je to uobičajen sadržaj mojih nesanica. Toliko sam mrzela sebe, da gore nije moglo biti.
U ponedeljak uveče, dok smo bile u mojoj sobi, upitala sam Hristu.
– Pričaj mi o Detlefu.
Plašila sam se da ne uzvrati nešto nalik: „To se tebe ne tiče!“. To je samo ona mogla.
Ali ne; zagledala se u plafon i udaljenim glasom rekla:
– Detlef... On puši. I to sa stilom. On je baš faca. Visok, plav. Ima nešto od Dejvida Bouvija. Ima i prošlost: mnogo je propatio. Kada negde uđe, ljudi zaćute i samo u njega gledaju. Malo govori, malo se smeje. Tip koji ne pokazuje svoja osećanja.
Taj portret namrgođenog lepotana učinio mi se krajnje grotesknim, osim jednog detalja koji mi je privukao pažnju:
– Stvarno liči na Dejvida Bouvija?
– Naročito onda kada vodi ljubav.
– Jesi li nekad videla kako Dejvid Bouvi vodi ljubav?
– Ne budi toliko glupa, Blanš, uzdahnu ona iznervirano.
Meni se činilo da je moje pitanje bilo sasvim logično.
Tada mi je dobacila, nesumnjivo samo da bi se osvetila:
– Ti, naravno, mora da si još nevina.
– Kako znaš?
Glupo pitanje. Ona se glasno nasmeja. Izgubila sam još jednu sjajnu priliku da ućutim.
– Da li te on voli?
– Da. Previše.
– Zašto previše?
– Ti nemaš pojma šta to znači kad imaš frajera koji u tebe gleda kao u boginju.
Njeno „ti nemaš pojma šta to znači“ bilo je vrhunski prezrivo. Nastavak rečenice učinio mi se krajnje grotesknim: jadna Hrista, morala je da podnosi tu zlu kob da je Dejvid Bouvi guta očima! Kakva pozerka!
– Onda mu kaži da te manje voli, nadovezah se hvatajući je za reč.
– Šta, ne misliš valjda da sam taj savet od tebe čekala? Ali, on prosto ne može da se uzdrži.
Napravih se kao da mi je sinula sjajna ideja.
– Mogla bi da mu pokažeš sadržinu tvoje maramice. Onda bi možda bio manje zaljubljen.
– Jadnice moja, ti stvarno imaš problem, zaprepašćeno mi reče.
Ugasila je svetlo, dajući time do znanja da je sada htela da spava.
Spopade me ona moja potajna mentalna rasprava: „Možeš je smatrati smešnom koliko god hoćeš, ali to ništa ne menja: i ti bi volela da si na njenom mestu. Ona je voljena i ima iskustva, a ti si i dalje obična glupača, kojoj ne preti nikakva opasnost da joj se nešto tako dogodi“.
I ne samo to: ovde je u pitanju bila ljubav među ljubavnicima. Sa šesnaest godina, nije bilo sasvim nezamislivo da ih nisam mogla znati. Nažalost, toliko nisam ni tražila: da sam samo mogla doživeti makar ikakav oblik ljubavi! Moji roditelji obasipali su me ljubavlju, čiju sam krhkost upravo otkrivala: nije li bilo dovoljno to da bane jedna šarmantna mlada devojka, kako bi me, u njihovim srcima, svela u red zanemarljive količine?
Noć sam provela pretresajući po glavi: da li me je neko ikada voleo? Da li se na mom putu našlo ijedno dete ili odrasla osoba koja bi me učinila neverovatnim izabranikom svoje ljubavi? Uprkos mojoj želji, ja nikada nisam doživela ona grandiozna prijateljstva desetogodišnjih devojčica; u srednjoj školi ja nikada nisam privukla strasnu pažnju nekog profesora. Ja nikada nisam videla da se u oku nekog drugog, za mnom razbuktava onaj plamen, jedina uteha života.
Onda bih i mogla Hristi da se rugam. Možda je bila i uobražena i tašta i glupa, ali ona je barem bila voljena. Podsećala me je na onaj psalm: „Blagosloveni neka su oni što bude ljubav".
Da, neka su blagosloveni, jer su i pored svih mana koje su imali, baš oni bili ona živa pokretačka snaga ove zemlje – zemlje na kojoj ja ničemu nisam služila, ja, koju niko nije primećivao.
Zašto li je bilo baš tako? Bilo bi to pravedno, da ja sama nisam volela. Ipak, bilo je upravo suprotno; ja sam uvek bila raspoložena da volim. Još od najranijeg detinjstva, više nisam brojala sve one devojčice kojima sam poklonila svoje srce, a koje ga nisu htele; kao adolescentkinja, poptuno sam bila poludela za jednim dečkom koji nikada nije ni zapazio da postojim. Pritom, ovde je u pitanju bilo preterivanje u ljubavi; čak i one jednostavne nežnosti bile su mi jednako tvdroglavo uskraćene.
Hrista je bila u pravu: mora da sam imala neki problem. Ali koji? Nisam bila baš toliko ružna. Osim toga, viđala sam i ružne devojke koje su bile voljene.
Setila sam se jedne epizode iz mlađih dana koja je možda krila rešenje koje mi je nedostajalo. Nije trebalo tražiti mnogo daleko: to se dogodilo prethodne godine. Bilo mi je petnaest godina i patila sam što u životu nisam imala prijatelja. Na poslednjoj godini, u mom razredu, bile su tri nerazdvojne devojčice: Valeri, Šantal i Patricija. Nisu bile posebne ni po čemu, osim što su uvek bile zajedno i što je izgledalo da su zbog toga bile veoma srećne.
Ja sam sanjala da budem deo te grupe. Počela sam neprestano da ih pratim: mesecima, gde god da bi pomenuti trio primetili, videli bi i mene među njima. Istina, primećivala sam da mi ne odgovaraju kada bih im postavila neko pitanje; pa ipak, bila sam strpljiva i zadovoljna onim što sam imala, što je meni već izgledalo mnogo: pravo da budem tu.
Šest meseci kasnije, nakon jedne eksplozije smeha, Šantal je izgovorila ovu užasnu rečenicu:
– Nas tri smo zaista prava ekipa!
I sve tri ih ponovo obuze smeh.
Međutim, i ja sam bila tu, među njima, kao što sam to neprekidno i bila. Srce mi probode nož. Tada sam shvatila odvratnu istinu: ja nisam postojala. Nikada nisam postojala.
Više me nisu viđali uz taj trio. Devojčice nisu ni primetile moje odsustvo, baš kao što nisu primećivale ni moje prisustvo. Bila sam nevidljiva. U tome je i ležao moj problem.
Nedostatak vidljivosti ili nedostatak postojanja? To mu dođe na isto: nisam bila tu.
To sećanje me je mučilo. S gađenjem primetih da se ništa nije promenilo.
Zapravo, jeste: bila je tu Hrista. Hrista, koja me je videla. Ne, bilo bi to previše dobro da bi bilo istinito. Hrista me nije videla: ona je videla moj problem. I, njime se koristila.
Videla je devojku koja je strahovito patila jer nije postojala. Shvatila je da taj bol, star šesnaest godina, može da iskoristi.
Već je prisvojila moje roditelje i njihov stan. Zasigurno nije imala nameru da se tu i zaustavi, kad joj je već tako dobro krenulo.
Narednog ponedeljka, Hrista nije došla na predavanja. Tako sam se, dakle, sama vratila kući.
Kako je odmah primetila da Hriste nema, majka me salete sa bezbroj pitanja:
– Je l’ bolesna?
– Nemam pojma.
– Kako to, nemaš pojma?
– Tako. Nije me obavestila.
– A ti joj nisi telefonirala?
– Nemam njen broj.
– Nikad je nisi pitala za broj?
– Ne voli kad je pitam nešto u vezi s njenima.
– To nije razlog da je ne pitaš za broj telefona!
Već sam ja bila kriva.
– Mogla bi i ona da pozove, rekoh. Ona ima naš broj.
– To mora da je preskupo za njene roditelje.
Mojoj majci nikada nije nedostajalo argumenata kako bi opravdala onu koja je trebalo da bude moja prijateljica.
– Ne znaš čak ni njenu adresu? Ni kako se zove mesto u kojem živi? Ti baš ne znaš da se snađeš!
Kako majka nikako nije htela da popusti, odlučila je da probam preko telefonskih informacija.
– Izvesna porodica Bildung, u oblasti oko Malmedija... Nemate ništa? Dobro. Hvala vam.
Tada se kući vratio i moj otac. Njegova supruga ispričala mu je sve o svojoj potrazi i mom nedovoljnom prisustva duha.
– Vidi ti nje!
Veče je bilo grozno.
– Nisi se valjda posvađala sa njom? – namrgođeno me upita majka.
– Ne.

– Sad, kad najzad imaš prijateljicu! I to jednu izuzetnu prijateljicu! – nastavi ona, optužujućim tonom.
– Mama, rekla sam ti da se nisam posvađala.
Usput sam shvatila i to da mi roditelji nikada ne bi oprostili eventualni razlaz sa njom.
Moj otac nije mogao da proguta ni zalogaja od divne večere spremljene za Hristu.
– Možda joj se desila neka nezgoda, najzad je izustio. Ili ju je možda neko oteo?
– Ne misliš valjda? – zgroženo će moja majka.
Potpuno očajna, povukoh se u svoju sobu. Oni to nisu ni primetili.
Sutradan videh kako Hrista čavrlja sa svojom družinom. Okomih se na nju:
– Gde si bila?
– O čemu to pričaš?
– O sinoć. Bio je ponedeljak, čekali smo te.
– Ah, da. Detlef i ja smo izašli i ostali do kasno. Ujutro nisam uspela da ustanem.
– Što me nisi obavestila?
– Oh, čemu tolika frka? – uzdahnula je.
– Moji roditelji su brinuli.
– Baš su slatki. Budi dobra i izvini im se u moje ime. Onda okrete leđa, kako bi mi jasno pokazala da više ne želi da gubi vreme u mom društvu.
Uveče sam, što sam bolje mogla, celu situaciju objasnila onima koji su me napravili. Prema Hristi su imali bezgranično razumevanje i sve to im je bilo savršeno normalno. Požurili su da upitaju hoće li doći narednog ponedeljka.
– Valjda hoće, odgovorih.
Bili su toliko zadovoljni.
– Vidiš, moja majka reče mom ocu: živa je i zdrava.
Naime, sledećeg ponedeljka došla je kući sa mnom. Moji roditelji poželeše joj još topliju dobrodošlicu.
„Uspelo joj je“, pomislih.
Nisam ni slutila koliko je to bilo tačno. U to sam se uverila tokom večere, kada je moj otac uzeo reč:
– Hrista, Mišel i ja smo razmislili. Predlažemo ti da dođeš da sa nama živiš i preko nedelje. Delila bi sobu sa Blanš. Vikendom bi išla svojoj kući, u Malmedi.
– Fransoa, nemoj ti upravljati Hristinim životom umesto nje! – prekide ga moja majka.
– U pravu si, zaneo sam se. Hrista, možeš slobodno da odbiješ. Ali, bili bismo toliko srećni, svo troje.
Slušala sam ga, mrtva u duši.
Izveštačeno umetnički, mlada devojka pognu pogled.
– Ne mogu to da prihvatim..., zamuca.
Ja zadržah dah.
– Zašto? zabrinuto je upita moj otac.
Pretvarala se kako se silno usteže, pre nego što je odgovorila:
– Ja... ja ne bih mogla da vam plaćam kiriju...
– O tome nije bilo ni govora, pobuni se moja majka.
– Ipak, ne mogu. To je previše velikodušno s vaše strane...
To je upravo bilo i moje mišljenje.
– Mora da se šališ! – reče moj otac. Bilo bi to velikodušno s tvoje strane! Toliko smo srećni kada si ti tu! Blanš je prosto preobražena! Ti si joj prava sestra!
Zamalo da se nasmejem na tu preispoljnu glupost.
Hrista me sramežljivo pogleda.
– Blanš, tebi mora da je potrebna intima, u tvojoj sobi. To je normalno.
Zaustila sam da odgovorim, kada se moja majka isprečila:
– Trebalo je samo da vidiš kako je Blanš bila očajna prošle nedelje, kada nisi bila došla. Znaš, ona nikad nije imala dara da sebi pronađe drugarice. Zato, ako pristaneš, uveravam te da bi za nju to bilo nenadano.
– Hajde, Hrista, to bi nas sve učinilo toliko srećnim, insistirao je moj otac.
– U tom slučaju, ne mogu da odbijem, složila se.
Kako bi pristala, sačekala je da se svi njoj zahvale.
Moja majka poljubi Hristu, koja je žmirkala od zadovoljstva. Moj otac je blisato.
Ja sam bila siroče.
To mi je kasnije potvrdio i sam onaj koji me je napravio, dok sam u kuhinji slagala sudove. Znajući da Hrista ne može da nas čuje, upitla sam ga:
– Zašto mene nisi pitao šta mislim?
Pomislila sam da će mi pružiti ovaj sasvim legitimni odgovor: „Kod svoje sam kuće i pozivam onoga koga ja hoću“.
Međutim, on mi je odgovorio sledeće:
– To nije samo tvoja drugarica. I naša je.
U trenutku kada sam htela da ga ispravim i kažem da je ona zapravo samo njihova prijateljica, Hrista uđe poskakujući, do delirijuma naglašavajući ono malo detinjstva na koje je još imala pravo.
– Mnogo sam srećna! – povikala je.
Onda se bacila mom ocu u naručje, a zatim ga poljubila u oba obraza.
– Fransoa, Blanš, sad ste vi moja porodica!
Moja majka nam se ubrzo pridružila, da ne bi propustila ni delić tog dirljivog prizora. S izrazom devojke sa idilične razglednice, smejala se od sreće, skakutala i grlila moje roditelje, raznežene tom devičanskom svežinom. Čitava ta scena izgledala mi je krajnje komično i bila sam zaprepasćena sopstvenom izolovanošću. Ume šah se, pomalo hladno:
– A Detlef?
– Viđaću ga preko vikenda.
– I to će ti biti dovoljno?
– Naravno.
– A on – hoće li njemu to odgovarati?
– Ne misliš valjda da treba da ga pitam za dozvolu?
– Bravo, Hrista! – ushićeno će moja majka.
– Baš si staromodna! – reče mi otac.
Ništa nisu shvatili. Ja nisam govorila o slobodi niti o dozvoli. Moja ideja o ludoj ljubavi bila je takva da, ukoliko bi se to meni jednog dana dogodilo, ne bih mogla da zamislim nikakav vid odvajanja. Između voljene osobe i sebe, šta drugo tolerisati, do oštrice mača? Dobro sam se čuvala od iznošenja onih gledišta za koje sam predosećala da bi me izložili bujicama podsmeha.
Samo sam s krajnjom ozbiljnošću posmatrala kako novi Hristini roditelji proslavljaju tu katastrofu.

U utorak je INTRIGANTKINJA morala da se vrati u svoju unutrašnjost po stvari.
U noći između utorka i srede, sa izvesnom tragikom sam uživala u osami svoje sobe. Zaista, ono malo što mislimo da posedujemo, zapravo ne posedujemo, odnosno tako nesigurno posedujemo, da je svaka eksproprijacija fatalna. Riznica s blagom napuštene mlade devojke, onaj prostor za maštanje što ga pruža svoja soba – i to će mi biti oduzeto.
Nisam spavala. Prožimala sam se onim što će mi biti otrgnuto. Moje svetilište, još od rođenja, hram mog detinjstva, rezonantna kutija mojih adolescentskih urlika.
Hrista mi je rekla da moja soba ne liči ni na šta. Bilo je to tačno: upravo je na taj način ova prostorija i ličila na mene. Na njenim zidovima nije bilo ni portreta pevača, niti postera kakvih halapljivih i prozračnih stvorenja: bili su goli kao i unutrašnjost moga bića. Pa opet, nije bilo ništa spektakularno ogoljeno, barem ne tako da bi moglo ukazivati na to da sam bila napredna za svoj uzrast: jer to nisam bila. Tu i tamo, gomilale su se knjige: one su predstavljale moj identitet.
Čitava ta nevažnost, koja mi je bila toliko dragocena, upravo će biti okupirana u ime nekog prijateljstva koje nije ni postojalo, a koje ću, međutim, morati da glumim, kako ne bih izgubila i poslednje tragove roditeljske ljubavi.
Prekorevala sam sebe uzduž i popreko: „Kako je tvoj svet mali, kako su tvoje drame sićušne, pomisli samo na one koji nemaju svoju sobu, a osim toga, Hrista će te naučiti životu, a tu nema luksuza”.
Te dobronamerne reči me nisu ni najmanje ubedile.
U sredu popodne okupatorka se iskrcala s jednom ogromnom torbom, u kojoj nisam naslućivala ništa iole vredno – a to je bio tek početak: iz torbe izađoše beskrajne količine odeće, jedan geto-blaster s njenim Compact diskovima, čiji su me naslovi istraumirali, te nekoliko, pretpostavljam, njoj dragih predmeta, i, vrhunac užasa, posteri.
– Najzad ćeš imati jednu mladalačku sobu! – uzviknu Hrista.
A onda je po zidovima rasprostrla lica osoba čijeg sam notorijeteta do tada bila pošteđena, a koji ću nadalje morati da podnosim. Obećala sam sebi da ću zaboraviti njihova imena.
Pustila je da ceo prostor odzvanja odvratnim jednoličnim zapevanjem, stihovima iz kojih su previrale dobre namere, a njena nastranost išla je dotle da je pevala istovremeno sa diskom.
Silovito je počela.
Hrista nije podnosila da neki album sasluša do kraja: stalno je morala da ga menja. Bilo je u tom postupku i izvesne torture: naime, kada bi prekinula neki disk, po mogućstvu usred neke pesme, ponovo bi se vratila nada u to da je možda spoznala siromaštvo tih decibela; nažalost, kada bismo začuli njen novi muzički „izbor“, odmah bismo zažalili za onim prethodnim, ne bez samoprekora i primoravajući se na uživanje u ovom trenutnom, pri samoj pomisli na onaj koji će neumitno uslediti.
– Je l’ ti se sviđa? – upitala me je nakon nekoliko polučasovnih seansi mučenja.
To mi se pitanje učinilo nesuvislim. Od kada se to agresori brinu o mišljenju svojih žrtava?
Da li sam mogla do te mere da lažem? Da.
– Mnogo. Naročito nemački rok, zgroženo sam začula sebe kako odgovaram.
Nemački rok bio je zasigurno najstrašnija stvar koju mi je Hrista nametnula. Zar sam bila toliki mazohista da kažem kako mi se dopada nešto što je odgovaralo vrhuncu mog gnušanja? Kad bolje razmislim, ne. Kao prvo, kad već slušam kojekakve grozote, onda makar treba užas isterati do kraja: dodirnuti dno manje je zastrašujuće nego održavati se na površini ogavnog. Osim toga, koliko god da je bio odvratan, nemački rok je imao jednu neospornu prednost nad frankofonskim bardima: nisam razumela ni reči.
– U pravu si, stvarno je super! Detlef i ja obožavamo, ponese se ona.
Do daske je odvrnula neku pesmu prefinjenog naslova: So schrecklich. „Bolje se nije ni moglo reči“, pomislih. Šta li se to dogodilo sa nemačkom kulturom, koja je par excellence bila kultura genijalnih kompozitora, da bi danas tevtonsko muzičko stvaralaštvo bilo najružnije na svetu? Što se, pak, ljubavnog života Detlefa i Hriste tiče, koji su uljuljkivali ovi štrokavi i tupavi hvalospevi, on je zasigurno morao biti veoma daleko od bajke o kraljeviću i labudu.
Neko sramežljivo zakuca na vrata. Bio je to moj otac.
– Dobro veče, Fransoa! – povika Hrista, razvukavši osmeh od uha do uha. Jesi li dobro?
To što im se obraćala sa „ti“ i što ih zvala po imenu, uvek mi je bilo krajnje bizarno.
– Da, vrlo dobro. Oprostite, da muzika nije malo preglasna? – promuca on.
– Tačno, reče ona smanjujući jačinu. To je bilo Blanši za zadovoljsvto: to njena omiljena muzika.
– Aha, reče on, gledajući me zgranuto.
A zatim ode.
Dakle, ne samo da sam morala da podnosim tu kaznu za uši, već je trebalo ubediti i moje okruženje da ja sam bila glavni krivac za to nasilje.
Na fakultetu me je aktivnije uvela u svoju družinu. To je postalo neophodno.
– Sada živim sa Blanš. Ima šesnaest godina, kao i ja.
– Hrista, zar ti imaš šesnaest godina? – upita jedan od studenata.
– Pa da.
– Ne izgledaš tako.
– A Blanš, ona tako izgleda, zar ne?
– Da, reče tip, nezainteresovano. Hrista, kako si samo uspela da se sa šesnaest godina upišeš na fakultet?
– Znaš, tamo odakle ja dolazim, život je težak. Osetila sam potrebu da ranije odrastem i odem, oslobodim se, poletim sopstvenim krilima, razumeš?
Jedna od stvari koje su me kod nje nervirale bio je i taj način na koji je govorila o sasvim očiglednim stvarima, značajno završavajući svoje rečenice sa „razumeš?“, da sagovorniku ne bi slučajno promakla suptilnost njenog diskursa.
– Vidim, prokomentarisao je drugar.
– Ti si prava pravcata ženska, izjavio je neki visoki čupavac.
– Blanš je već nešto drugo, nastavi Hrista. Njeni otac i majka su profesori, pa je i sama studiozna – šta bi drugo. Osim toga, pre mene, nikad nije imala neku drugaricu. Bilo joj je toliko dosadno da je bila najbolja u razredu.
Dečaci iz njene družine prezrivo se nasmešiše.
Odlučila sam da je bolje da ne pokazujem da sam bila uvređena. Šta je ona zamišljala da zna o mom životu? Pritom, s kojim me je pravom tako izlagala podsmehu svojih pajtaša. Kakvu li je ona to samo potrebu osećala?
Već sam shvatila da Hrista najveći deo svog vremena posvećuje samopromociji, kao i da joj je, za postizanja tog cilja, bila potrebna i odskočna daska: ja.
Ja sam, zapravo, bila prava zlatna žica: zahvaljujući meni, imala je stan i hranu, bez ikakvih dodatnih troškova i obaveza, osim da me javno ponižava, što je takođe išlo u prilog njenim interesima.
Na taj način isticala je svoju sliku zaslužne i hrabre devojke, veoma napredne za svoje godine, osvešćene, itd., sve to na račun jedne obične glupave i nespretne tikve, ponikle u „povlašćenoj“ sredini – ne znam samo kojim je to trikom uspevala da proturi zamisao da je imati roditelje prosvetne radnike bilo pokazatelj izvanrednog materijalnog blagostanja.
Veče nakon te dirljive scene sa njenim prijateljima, rekla mi je:
– Zahvaljujući meni, sada si integrisana.
Verovatno je očekivala da joj i zahvalim. Ostala sam nema.
Pre nego što sam upoznala Hristu, jedno od zadovoljstava mog adolescentskog života bilo je čitanje: legla bih na krevet sa nekom knjigom i, postajala bih tekst. Ako je tekst bio kvalitetan, pretvarao me je u sebe. Ako je bio osrednji, provodila sam ništa manje čudesne sate uživajući u svemu onome što mi se u njemu nije dopadalo ili smejući se propuštenim prilikama.
Čitanje nije neko supstitutivno zadovoljstvo. Posmatran spolja, moj život je bio nalik kosturu; posmatran iznutra, budio je osećanje koje bi izazvali oni stanovi čiji bi jedini nameštaj činila jedna znalački i sa ukusom popunjena biblioteka: divljenje i ljubomoru, za onoga kome višak ne smeta, a koji je prepun onog neophodnog.
Niko me nije poznavao iznutra: niko nije znao da ja nisam bila za žaljenje, niko osim mene – i to mi je bilo sasvim dovoljno. Koristila sam svoju nevidljivost i čitala po čitave dane, a da to niko to nije ni primećivao.
Jedino su moji roditelji primećivali ovakvo ponašanje. Tada sam bivala predmet njihovog sarkazma: moja biologičarka od majke, ljutila se što sam zapustila svoje telo; moj ju je otac podržavao, uz pomoć silnih, što latinskih, što grčkih izreka, mens sana in corpore sano, itd., govoreći mi o Sparti, nesumnjivo zamišljajući da negde postoje neke fiskulturne sale gde bih mogla da treniram bacanje diska. Čak bi mu bilo milije da je za potomka imao jednog Alkibijada, nego ovu devojčicu zaljubljenu u književnost, ovu usamljenu sanjalicu.
Nisam ni pokušavala da se odbranim. Šta bi vredelo da pokušam da im objasnim da sam nevidljiva? Smatrali su me uobraženom, punom prezira prema sitnim radostima mog uzrasta: najviše bih volela da sam pronašla uputstvo za upotrebu svoje adolescencije, ali bilo je to nemoguće bez nečijeg pogleda. Moji roditelji me nisu gledali, pošto su već proglasili da sam bila „previše poslušna, nedovoljno živahna, itd“. Istinski pogled je pogled bez predubeđenja. Da se neki istinski pogled spustio na mene, video bi jednu atomsku bateriju, jedan do pucanja zategnuti luk, kojem samo trebaju strela i meta i koji vapi od želje za ta dva blaga.
Međutim, sve dok mi je takva milost bila uskraćivana, ništa mi nije teško padalo da među knjigama procvetam: čekala svoj trenutak, a svoje latice tkala Stendalom ili Radigeom, koji mi se nisu baš činili kao najgori na ovoj zemlji. Nisam živela na sniženju.
Od kako je Hriste, čitanje je ličilo na coitus interruptus: ako bi me iznenadila u čitanju, počela bi da me grdi („uvek u tim tvojim knjižurdama!“), a onda bi počela da mi priča o bezbroj potpuno beskorisnih stvari, koje bi svaki put, bez razlike, ponavljala po četiri puta – pošto sam se neviđeno dosađivala dok je ona tako mlela, jedini ventil koji mi je preostajao bio je da brojim njena ponavljanja i da se iščuđavam tom četvrtinskom ciklusu.
– A onda mi je Mari-Roz rekla... a onda sam ja rekla Mari-Roz... Prosto da ne poveruješ, šta mi je rekla, ona Mari-Roz... Naravno, jasno ti je da sam ja njoj, odnosno Mari-Roz, tada rekla...
Ponekad sam, iz čiste pristojnosti, nekako uspevala sebe da primoram i fingiram neku reakciju, kao recimo:
– Ko je Mari-Roz?
Teško meni tada. Hrista je očajavala.
– Već sam ti hiljadu puta pričala!
Zapravo, mora da je mojoj rekurentnoj dosadi već četiri hiljade puta spomenula dotičnu osobu, koju sam ja četiri hiljadu puta potpuno zaboravljala.
Ukratko, bolje je bilo da ućutim i gledam je kako priča, poentirajući njeno izlaganje sa „mmmm“ ili povremenim klimanjem glave. Pa ipak, pitala sam se zašto se ona tako ponaša: nije bila glupa, a nije joj moglo ni biti zabavno da mi pripoveda svu tu ceđ od sudova od koje se sastojala njena priča. Na posletku sam zaključila da je Hrista patila od patološke ljubomore: kada bi me videla srećnu sa nekom knjigom, morala je uništiti tu sreću, kad već nije mogla da je prisvoji. Uspela je da prigrabi moje roditelje i stan, sad su joj trebale još i moje radosti. Ipak, bila sam spremna da ih podelim.
– Pusti me da pročitam knjigu, pa ću ti je dati.
Nije mogla da sačeka, uzela bi mi knjigu iz ruku, otvorila je na bilo kom mestu, pročitala sredinu ili kraj (nisam se usuđivala da joj pokažem sav prezir koji je u meni izazivalo takvo ponašanje), nekako sumnjičavo namrgođena bi se udubila u čitanje – ja bih onda potražila neku drugu knjigu, i tek što bi me tekst stegao u naručje, opet bih začula naklapanje o Mari-Roz ili o Žan-Mišelu. Bilo je to nepodnošljivo.
– Ne sviđa ti se taj roman? – upitala bih je.
– Mislim da sam ga već čitala.
– Kako to, misliš? Kad progutaš parče nečega, znaš da si ga pojela, zar ne?
– Ma, parče si ti.
Cerekala se, zadivljena svojom dosetkom. Moje zaprepašćenje shvatala je kao svojevrsnu pobedu. Mislila je da mi je „vratila milo za drago“. Ja sam, u stvari, bila preneražena uviđajući koliko je samo bila glupa.
Pošto je htela i jare i pare, pred mojim roditeljima se hvalisala koliko je načitana. Silno ushićeni, padali su u sve njene zamke:
– Uspevaš da pronađeš vremena za čitanje, čak i pored studija i posla konobarice!
– To nije slučaj sa Blanš, koja, osim što čita, ne radi ništa pod milim bogom.
– Hrista, učini nam uslugu: otrgni je od tih njenih knjiga, nauči je da živi!
– Ako treba vama da učinim, obećavam da ću pokušati.
Bila je majstor da stvari uvek postavi tako, kao da mi imamo više nego dobre razloge da joj budemo zahvalni! Čime li je to mojim roditeljima prosvrdlala mozak, da postanu toliko glupi? Gledala sam ih s nevericom: jesu li znali da me se sve više odriču? Zašto li su prezirali svoje dete? Je li njihova ljubav prema meni bila toliko neznatna?
Pa ipak, ja im nikada nisam pravila probleme. Za šesnaest godina niko se na mene nije požalio, niti sam im ja nikada prebacila to što su mi podarili život, koji mi, ipak, još nije pokazao vredi li u njega uopšte zavirivati.
Odjednom se prisetih parabole o zabludelom sinu: već su u Hristovim ustima, roditelji više voleli dete koje se loše ponašalo. Samim tim, i u Hristinim ustima. Možda su Hrist i Hrista propovedali za svoju crkvu: zabludelo dete, bili su oni. A ja, ja sam bila ono jadno poslušno dete, dete koje nije bilo dovoljno spretno da svojim nemirima, begovima, bezobrazlukom i uvredama da do znanja da istinski zaslužuje ljubav svoje majke i svoga oca.
Intrigantkinja je održala reč. Odvela me je na neku od bezbroj studentskih zabava koje su se, u organizaciji ovog ili onog fakulteta, održavale gotovo svake noći u nekom odvratnom prostoru, za koji nisam shvatala da li je bio namenski za to osmišljen ili je služio za skladištenje polovnih automobilskih guma.
Bio je novembar, i ja sam cvokotala u farmerkama. Unutra je bila užasavajuća buka, a sa razglasa su puštali sve same kazne za uši. Čovek je mogao da bira ili da se uguši u dimu cigareta ili da ostane blizu zjapećih vrata i zaradi zapaljenje pluća. Stravično osvetljenje činilo je ljude još ružnijim.
– Ovde ništa ne valja, reče Hrista.
– Slažem se s tobom. Odlazimo?
– Ne.
– Upravo si rekla da ništa ne valja.
– Obećala sam tvojima da ću da te izvedem.
Htedoh da se pobunim, kad ona ugleda neke svoje prijatelje. Oni joj pođoše u susret u svom već uobičajenom bahato srdačnom maniru. Tada zajedno počeše da piju i plešu.
Osećala sam se kao u klanici, ali, kako su mi noge bile potpuno smrznute, nekako sam se prisilila da i sama zaplešem. Hrista je bila zaboravila na mene. Tako mi je bilo bolje.
Mnogi studenti oko mene bili su pijani. Poželeh i ja da budem pijana, ali bila sam isuviše sama da bih pila. Trudila sam se da se nekako mrdam u mestu. Prođoše tako silni ubitačni sati, u apsurdnoj borbi bez ikakvog cilja.
Odjednom, šibanje bičem, zameniše šibanjem vlažnom krpom za patos: sentišima. Mladići se stuštiše na devojke. Neki tip koji je izgledao sasvim normalno povede me, a potom me i zagrli. Upitah ga kako se zove:
– Reno. A ti?
– Blanš. .

Toliko upoznavanja mu je naizgled bilo dovoljno jer sam već sledećeg trenutka osetila neka usta na svojim. Ovakvo ponašanje izgledalo mi je krajnje čudnovato, ali budući da me nikad ranije niko nije poljubio, odlučih da sve to izanaliziram.
Bilo je bizarno. Bio je tu neki jezik koji se kao čudovište iz Loh Nesa uvijao uz moje nepce. Mladićeve ruke istraživale su moja leđa. Bilo mi je neobično što sam se osećala kao da mi je neko došao u posetu.
Taj turizam se nekako otegao, a meni se sve više dopadao.
Neka ruka me zgrabi za rame i trgnu iz zagrljaja. Bila je to Hrista.
– Kasno je, idemo odavde, reče.
Reno me pozdravi naklonom glave, koji mu uzvratih.
Izlazeći iz sale, primetih kako se, tu i tamo na betonskom podu, neki od mladića i devojaka veoma značajno miluju. Pojma nemam, jer da Hrista nije došla po mene, možda bi se to i meni dogodilo.
Nesumnjivo da se nešto dogodilo. Osećala sam svojevrsnu egzaltaciju. Bila sam ono smešno i ushićeno stvorenje: šesnaestogodišnja devojka koja je dobila svoj prvi poljubac. Takve grandiozne gluposti zaista su bile vredne toga.,
Ništa nisam govorila. Hrista, koja ništa od svega toga nije propustila, gledala me je iz prikrajka, verovatno misleći kako je moje uzbuđenje predstavljalo vrhunac grotesknog. Sigurno je bila u pravu, ali sam se nadala da neće progovoriti: svako biće ima pravo na svoju malu glupavu radost, ja sam svoju upravo proživljavala, a kako su takve radosti krhke, dovoljna je samo jedna reč da ih potpuno uništi.
Nažalost, Hrista nije mogla da odćuti onoliko koliko je meni bilo potrebno. Dobacila je:
– Ove studentske zabave su kao Armija spasa! Čak i oni odbačeni nešto ućare!
I poče grohotom da se smeje.
Ja sam je gledala, potpuno zatečena. Uprla je svoje oči u moje i tada videh kako uživa u mom poniženju. Zatim nastavi još više da se smeje.
Tada mi sevnu kroz glavu: „Ona se ne zove Hrista! Zove se Antihrista!“
Te noći, dok je Antihrista spavala u onome što je nekad bio moj krevet, pokušala sam da napravim malo reda u silnom metežu koji se u meni komešao. Bila sam u mentalnoj zbrci: „Nije joj dovoljno što mi je otela i ono malo što sam imala, sad hoće baš sve da mi upropasti! Vrlo dobro zna gde me najviše boli i koristi to, prosto uživa kada čini zlo, a mene je izabrala za žrtvu. Ja njoj činim samo dobro, a ona meni čini samo zlo. Cela ova priča će se jako loše završtiti. Antihrista, čuješ li me, ti si zlo, pokosiću te kao aždaju!“ Trenutak kasnije, začula bih sebe:
„Smanji doživljaj, baš si uvredljiva! Malo se našalila s tobom, nije to ništa strašno, ako bi se makar malo razumela u prijateljstvo, znala bi da je takvo ponašanje sasvim normalno, osim toga, ne zaboravi da te je ona odvela na tu zabavu, bez nje nikada ne bi stisla petlju i sama otišla, a i srećna si zbog onoga što se tamo zbilo, jeste da je napast, ali te uči da živiš, i htela ti to ili ne, upravo to ti je i bilo potrebno”.
Ubrzo bi usledila replika:
„Ma da ti igraš neprijateljevu igru, uvek joj nađeš neko opravdanje, koliko dugo treba da grizeš prašinu pre nego što reaguješ? Ako nemaš poštovanja prema sebi samoj, nemoj se čuditi što te ni ona ne poštuje!”
Bilo je to jedno beskrajno pregovaranje.
„Pa šta, hoćeš onda da zahtevaš izvinjenje? Eto, ispašćeš baš fina! Bila bi manje glupa kada ne bi pokazivala da si povređena. Budi iznad toga! Nemoj se uljuljkivati u svom kompleksu od progonjenosti!
– Kukavice! Kojim sve rečima nećeš prikriti svoj kukavičluk?
– Nisi realna. Hrista nije đavo. Ima svojih dobrih i svojih loših strana. Upala je u tvoj svet i nećeš je se tako lako otarasiti. Ima jedna stvar koju ne možeš poreći, a to je da je ona život: ima dara za življenje, a ti ga nemaš. Uvek treba ići u smeru života, ne treba mu se opirati. Patiš upravo zato što ga odbijaš. Spusti gard. Kada ga budeš istinski prihvatila, više nećeš patiti“.
Kako nisam uspevala da se iskobeljam iz ove unutrašnje prepirke, naterala sam sebe da mislim na nešto drugo. Pomislila sam na poljubac neznanca: nije li bilo neverovatno to što me je neko poljubio? Taj mladić, znači, nije primetio da sam nenormalna! To je značilo da je bilo moguće ne primetiti: velika novost.
Pokušala sam da se prisetim Renoovog lica. Nisam se mogla setiti ni najmanje njegove crte. Nema ništa manje romantično od takvog flerta za pet para, ali svejedno: više nisam ni tražila.
Sutradan je Hrista obavestila moje roditelje:
– A juče je, na zabavi, Blanš dobila svoju prvu žvaku!
Gledali su me s nevericom. Ja sam ćutala, besna.
– Je l’ to istina, Hrista? – upita moja majka.
– Pošto sam videla!
– A, kakav je bio taj mladić? – upita moj otac.
– Bio je normalan, rekoh uzdržano.
– Ma, prvi koji je naišao, prokomentarisala je Hrista.
– Pa to je savršeno, reče moja majka, kao da joj se taj pedigre činio odličnim.
– Da, to je dobro za Blanš, potvrdi moj otac.
Svo troje počeše da se smeju. Kako su samo bili srećni!
Na mah, u glavi nazreh članak iz Crne hronike: „Jedna šesnaestogodišnja devojka masakrirala svoje roditelje i svoju najbolju drugaricu. I dalje odbija da objasni svoj gest“.
– Nego, Blanš, je l’ ti se dopalo? – upita moja majka.
– To se tebe ne tiče, odgovorih.
– Gospođica ima svoje male tajne, bio je Hristin komentar.
Trio uzdrma novi grohot smeha.
– U svakom slučaju, možeš Hristi da zahvališ: zahvaljujući njoj ti se to i događa, reče onaj što me je napravio.
U antrfileu onog članka u mojoj glavi pisalo je: „Šesnaestogodišnja devojka iskasapila svoju najbolju drugaricu, poslužila je kao gulaš svojim roditeljima, koji su, zatim, umrli od trovanja”.
Sama s Antihristom, iznenadih sebe kako joj suvo govorim:
– Bićeš zamoljena da mojim matorcima ne pričaš ono što se njih ne tiče.
– Opa, gospođice...
– Baš tako! A, ako ti to ne odgovara, možeš slobodno da odeš đrugde...
– Smiri se, Blanš! U redu, neću više ništa reći.
Začuđena, zaćuta.
Ja sam to doživela kao ubedljivu pobedu. Zašto joj se tako ranije nisam obratila? Verovatno zato što sam se plašila da ne izletim iz takta. Međutim, upravo sam sebi dokazala da mogu da je zadržim na pristojnoj razdaljini, a da se ne razbesnim. Prisećala sam se tog podviga, u nadi da ću ga ponoviti.
Ta herojska epizoda ulivala mi je snagu sledećih nekoliko dana. Na predavanjima ili kod kuće, nezvanu gošću sam savršeno ignorisala. Kada bih je krišom posmatrala, sebi bih postavljala sledeće pitanje: „Je li Hrista lepa ili ružna?”
Pa ipak, to je bilo toliko vraško pitanje, da mi je odgovor izmicao. Obično ne mora dugo da se razmišlja pre nego što se odredi da li je neko lep ili ružan: to se jednostavno zna, bez potrebe da se jasno formuliše, a ključ misterije neke ličnosti ne zavisi samo od toga. Pojava je samo još jedna zagonetka, i to ne ona najteža.
Hristin slučaj bio je poseban. Iako je imala božanstveno telo, bilo je nemoguće odrediti se prema njenom licu. Na početku se toliko blistavo nametala da je odagnavala svaku sumnju: zasigurno je bila najlepša na svetu, jer su njene oči sijale na hiljadu načina, jer je njen osmeh zasenjivao, jer je iz nje isijavala neka čudesna svetlost, jer je celo čovečanstvo u nju bilo zaljubljeno. Kada neko biće dosegne taj stepen privlačnosti, niko ne može ni da zamisli da nije lepo.
Osim mene sada. Jedino sam ja imala pravo na tajnu koju mi je Hrista, ni ne znajući to, svakodnevno otkrivala: lice Antihriste – lice one koja je daleko od toga da je tražila da se dopadne, mene gledala kao manje od ničega. Onda kada sam joj ja činila jedino društvo, primećivala sam da je neprepoznatljiva: njen prazan pogled više nije skrivao podlost njenih ispranih očiju, njen šuplji izraz lica naglašavao je njene stisnute usne, njena ugasla fizionomija omogućavala je da se uoči koliko su njene crte teške, koliko je njen vrat nezgrapan, koliko je prefinjenosti nedostajalo obliku njenog lica, koliko je njeno usko čelo označavalo granice njene lepote i njenog duha.
Sa mnom se, zapravo, ponašala kao kakva starija supruga koja se više ne libi da u prisustvu svog muža šetka sa viklerima, u ogavnom kućnom ogrtaču i namrštenim izrazom lica, dok za druge čuva svoje zanosne loknice, svoje laskave haljine i svoje poze mačkice. A ja sam s ogorčenjem zamišljala kako taj dugogodišnji muž, bar još može da se teši sećanjem na vreme kada je to divno stvorenje pokušavalo da ga zavede; ja sam, sa svoje strane, dobila dva efemerna osmeha i tačka – zašto se uopšte truditi oko budale kakva sam bila ja?
Kad bi neko ušao, preobražaj nije trajao ni sekunde – to je bilo spektakularno. Istog trenutka, njene bi oči zasjale, ćoškovi njenih usana izdigli bi se, ozarene crte postale bi lakše, njuška Antihriste trenutno bi iščezla, a pojavila bi se savršena, sveža, raspoloživa i idilična mlada devojka, arhetip tek procvale device, živahne i krhke istovremeno, taj ideal koji je civilizacija izmislila kako bi se utešila od ljudske rugobe.
Postavka jednačine bila je sledeća: koliko je Hrista bila lepa, toliko je Antihrista bila odvratna. Ovaj potonji pridev nije bio nimalo preteran: odvratna je bila ta maska prezira koja je bila meni namenjena, odvratno je bilo njeno značenje – ti nisi niko i ništa, ti me ne zaslužuješ, smatraj sebe srećnom što mi služiš kao društvena afirmacija i kao kućni otirač.
Mora da je u duši imala prekidač koji joj je omogućavao da se sa Hriste prebaci na Antihristu. Prekidač nije imao mogući međupoložaj, a ja sam se pitala da li je postojao zajednički imenitelj za onaj koji je bio on i onaj koji je bio off.
Vikendi su predstavljali moje oslobađenje. Živela sam u iščekivanju svog nedeljnog Grala: petkom uveče, kada bi se intrigantkinja vraćala u Malmedi.
Legla bih na krevet koji je ponovo postajao moj. Ponovo sam otkrivala najveći luksuz na ovoj planeti: sobu samo za sebe. Mesto koje pruža kraljevski mir. Floberu je bila potrebna vrištaonca; meni je bila potrebna sanjaonica – prostorija u kojoj nije bilo nikoga i ničega, nikakve prepreke beskrajnom lutanju duha, u kojoj je prozor predstavljao jedini dekor – kada neka soba ima prozor, to znači da se ima svoj deo neba. Zašto želeti išta drugo?
Svoj krevet – onaj koji je Hrista prigrabila – postavila sam tako da može da se vidi nebo. Satima bih ležala, nagnutog nosa, kontemplirajući svoje parčence plavetnila i oblaka. Ona koja je, došavši kao uljez, zaposela moju postelju, nikada nije gledala prema prozoru: ukrala mi je moje najdragocenije blago, a da ga ni za šta nije iskoristila.
Bilo bi nezahvalno ako bih porekla da me je Hrista zaista podučila vrednosti svega onoga što mi je uskraćivala: željenu samoću, tišinu, pravo da po čitavo popodne čitam ne slušajući o Mari-Roz ili Žan-Mišelu, opijenost u osluškivanju odsustva svake buke, a naročito nemačkog roka.
U tom smislu, drage volje priznajem svoj dug. Ali, zar Hrista nije mogla otići, sada kada je moje obrazovanje okončano. Obećala sam da neću zaboraviti lekciju.
Od petka uveče do nedelje uveče, svoju bih sobu napuštala samo radi neophodnih pohoda do kupatila ili kuhinje. U ovoj potonjoj bih se kratko zadržavala, noseći sa sobom hranu koju sam lako mogla pojesti u krevetu. One izdajnike od mojih roditelja, viđala sam što je moguće manje.
Čula sam ih kako brinu: „Ova malena uopšte ne živi kada joj prijateljica nije tu!“
U stvari, ja sam živela samo onda kada ona nije bila tu. Bilo je dovoljno da samo osetim njeno prisustvo, čak i onda kad nije bila kraj mene – bilo je dovoljno da je nanjušim u krugu od sto metara, bilo da je vidljiva ili ne, svejedno: saznanje da je tu, na moje telo je samo dolivalo beton, do gušenja. Mogla sam do mile volje da pokušavam da sebe urazumim, i kažem: „U kupatilu je, sigurno će dugo: slobodna si, to je kao da nije tu“, ali je Hristin uticaj bio snažniji od te logike.
– Koji je tvoj najomiljeniji izraz na francuskom jeziku? – upitala me je jednog dana.
Hristina pitanja bila su lažna pitanja. Postavljala mi ih je jedino sa ciljem da ja nju nešto pitam za uzvrat: propitivanje je bilo jedno od prevashodnih sredstava njene neprestane samopromocije.
Svesna da neće saslušati moj odgovor, ipak joj poslušno rekoh:
– Domet luka. A tvoj?
– Pravičnost, odgovori ona, odvajajući slogove, kao neko ko je upravo nešto otkrio. Vidiš, naš izbor to jasno pokazuje: kod tebe je to izraz radi same lepote izraza, a kod mene, koja potiče iz skromnije sredine, u pitanju je pojam koji ima vrednost angažovanosti.
– Naravno, prokomentarisala sam, pomišljajući da ako smešno može da ubije, onda bi ona koja je ovde bila uljez, već odavno nestala.
U nečemu sam se barem slagala s njom: naš izbor je, zaista, govorio za sebe. Njen izbor je, prosto, vrcao od plemenitih osećanja: nije pokazivao nikakvu ljubav prema jeziku, već samo jednu suludu potrebu da se dokaže.
Dovoljno dobro sam poznavala Hristu da bih znala da pojma nije imala šta „domet luka” zaista znači: ali, ona bi pre umrla, nego što bi mi zatražila objašnjenje. To nije moglo biti jednostavnije: bio je to krajnji domet strele odapete iz luka, isto kao što doskok označava domet nečijeg skoka, ili kao što korak označava domet nečijeg stupanja po tlu. Nijedan drugi izraz nije imao toliku moć da izazove moju maštu: u sebi je sadržavao luk zapet do pucanja, strelu, a naročito onaj uzvišeni trenutak odapinjanja, šištanje crte kroz vazduh, težnju ka beskraju, ali već i sam viteški poraz jer, uprkos želji luka, njegov domet biće konačan, vitalni impuls zaustavljen u punom letu. Domet luka predstavljao je elan par excellence, od rođenja do smrti, čistu energiju, koja sagoreva u jednom trenutku.
Odmah sam izmislila i izraz „hristomet“: Hristin domet. Hristomet je označavao prostor koji je Hristino prisustvo upevalo da zatruje. Hristomet je obuhvatao nekoliko dometa luka. Postojao je i pojam širi od hristometa: antihristomet, odnosno onaj pakleni krug u kojem sam ja živela pet dana nedeljno, a čiji je prečnik eksponencijalno rastao, budući da je Antihrista na očevid napredovala, zauzimajući moju sobu, moj krevet, moje roditelje, moju dušu.
Nedeljom uveče, počinjalo bi tlačenje: moji otac i majka srdačno bi dočekivali „onu koja nam je toliko nedostajala”, a ja bih bila eksproprisana.
Kada bi došlo vreme za povečerje, postojala su dva rešenja; ili bi me Hrista dosadno posmatrala i, u očajanju govorila: „Šta je, pa ne moram baš sve da ti pričam” – a da ja od nje ništa nisam ni tražila; ili bi mi, što je bilo gore, sve ispričala – a da ja od nje ni to nisam tražila.
U ovom drugom slučaju imala bih pravo na beskonačne priče o baru u Malmediju u kojem je radila, o najsitnijim detaljima njenih razgovora sa Žan-Mišelom, Ginterom i drugim gostima bara, do kojih mi je bilo stalo kao do lanjskog snega.
Postajala je zanimljiva samo onda kada bi mi pričala o temi za koja me je potajno pasionirala: o Detlefu. Isprela sam čitavu mitologiju oko tog mladića, koga sam zamišljala nalik Dejvidu Bouviju sa osamnaest godina. Kako samo mora da je lep! Detlef bi trebalo da bude idealan muškarac: jedino sam u njega mogla biti zaljubljena.
Pitala sam Hristu da mi pokaže neku njegovu fotografiju.
– Nemam ni jednu. Fotke su bez veze, odgovorila mi je.
Te su mi se reči učinile neobičnim, naročito dolazeći od devojke koja je zidove moje sobe oblepila posterima sa likovima svojih idola. Nesumnjivo da je Detlefa želela da sačuva za sebe.
Na rečima je bila manje isključiva, ali mi se činilo da o njemu loše govori: izgledalo je da nije razumevala da je po sredi bila sveta tema. Pričala je u koliko su sati ustali i šta su doručkovali; ona Detlefa nije zasluživala.
Sada me je Hrista često vodila na studentske zabave. One su se uvek odigravale na isti način i svaki put čudo bi se ponovilo: neki sasvim normalni i svakodnevni tip poželeo bi da bude sa mnom.
To nikada nije prevazilazilo stadijum poljupca. Kada bi došao trenutak da stvari izmaknu kontroli, Hrista bi mi rekla da je došlo vreme za polazak, a ja se nikad nisam bunila. Moram priznati da mi je njeno tiransko ponašanje donekle odgovaralo: iskreno, nisam bila u stanju da odredim da li jesam ili nisam želela da idem dalje. Bilo je to podjednako zbunjujuće i za moju glavu i za moje telo.
Ipak, kada je cmakanje bilo u pitanju, uvek sam bila za. Ta me je aktivnost fascinirala. Ushićivao me je taj kontakt, koji je omogućavao da se, bez međusobnog razgovora, onaj drugi ipak upozna na veoma neobičan način.
Svi oni su loše ljubili, ali ne na podjednako loš način. Lično, nisam ni znala da su loše ljubili; smatrala sam normalnim da iz poljupca izađem natopljenog nosa kao posle kiše, ili ustima suvim od silnog ispijanja. U zemlji ljubakanja, urođeničko ponašanje me nikada nije šokiralo.
U mentalnoj beležnici ispisivala čitave litanije imena: Reno – Alen – Mark – Pjer – Tijeri – Didije – Migel... Bio je iscrpni spisak mladića koji nisu zapazili da sam patila od bezbroj apsolutnih hendikepa. Sigurna sam da me se ni jedan od njih ni najmanje nije sećao. A kad bi samo znali šta su za mene predstavljali! Svojim banalnim i beznačajnim ponašanjem, svaki od njih učinio je da, makar u trajanju jednog poljupca, pomislim da sam ja ona moguća.
To ne znači da su oni bili galantni, ljubazni, pažljivi, pa čak ni lepo vaspitani. Jednom od njih – kojem? ni sama ne znam, toliko su bili međusobno zamenjivi, nisam mogla da odolim da ne postavim pitanje koje me je proganjalo:
– A zašto ti mene ljubiš?
Odgovorio mi je sležući ramenima:
– Zato što nisi ništa ružnija od neke druge.

Znam ih više od jedne koja bi dripcu opalila šamarčinu. Međutim, za mene je to predstavljalo fantastičan kompliment: „ništa ružnija od neke druge“ bilo je bolje nego što sam se usuđivala da poželim i u najluđim snovima.
– Tvoj ljubavni život je zaista među najgorim na svetu, reče mi Hrista nakon jedne zabave.
– Da, odgovorih poslušno.
Mislila sam suprotno: iz dubine mojih suludih kompleksa, ono što mi se događalo izgledalo mi je neverovatno. Ni Pepeljugino srce, kada je u ponoć napuštala bal, nije toliko treperilo: ja sam bila jedna presrećna bundeva.
Koliko god da sam krila svoju radost, Hrista bi je osetila i trudila se da je uništi.
– U stvari, ti si jedna laka devojka: nikad te nisam videla da si nekog tipa odbila, rekla mi je.
– Za ono što sa njima radim! – primetih.
– Zar ti tako malo može biti dovoljno?
Mogla sam joj samo odgovoriti da je, za mene, to već bilo fantastično. Zato rekoh:
– Na kraju krajeva, možda je tako baš zato što nisam neka laka devojka.
– Jesi, jesi. Ti jesi laka devojka. Ti sebi ne možeš da dozvoliš da izigravaš nedostižnu devojku.
– Je l’?
– U tom slučaju, ne bi imala nikog.
Prosto nisam mogla da verujem šta je sve imala potrebu da mi baci u lice.
– Jednog dana ćeš morati da pređeš crtu. Šesnaest godina, a još uvek nevina – kakva sramota!
Najblaže rečeno, Hristino ponašanje prema meni bilo je protivrečno. Ona je uvek bila ta koja me je mladićima čupala iz zagrljaja, taman onda kada su stvari počinjale da bivaju ozbiljne, dok, s druge strane, nije propuštala nijednu priliku da stigmatizuje moju skandaloznu nevinost. Bila sam nemoćna da se branim, jer nisam uspevala jasno da razlučim šta sam zaista želela. Da li bih, bez Hriste, na to pristala, da ili ne? Bauljala sam po mraku.
Želje mi ipak nisu pomanjkavale: osećala sam da su neke velike do neba. Ali, šta sam to želela? Pojma nisam imala. Pokušavala sam da, sa tim mladićima, zamislim pokrete čisto fizičke ljubavi: jesam li baš to želela? Kako da znam? Bila sam slepa u zemlji boja. Možda su ti nepoznati pokreti u meni samo izazivali radoznalost.
– Ti ne možeš sebe da porediš sa mnom, dodadoh. Ti imaš Detlefa.
– Uči se na mom primeru i nađi sebi nekog ozbiljnog tipa, umesto da s kim bilo lepršaš unaokolo.
Nekog ozbiljnog tipa: stvarno je imala bisera. Što ne i kraljević na belom konju, kad smo već kod toga? Osim toga, šta je to imala protiv bilo koga? Meni se taj bilo ko dopadao. Najzad, i sama sam bila bilo ko.
Mora da je osetila moje prigušeno gunđanje, jer je odmah nastavila:
– Blanš, čuješ li šta ti govorim?
– Da. Hvala ti na savetu, Hrista.
Moje zahvaljivanje nije joj se učinilo deplasiranim. Jedini stav koji sam pred njom mogla zauzeti bio je potpuna pokornost. Na svu sreću, u sebi nisam ćutala. A Hristini sarkazmi nimalo nisu umanjivali moju opijenost osećanjem koje me je obuzimalo jer me je poljubio prvi koji je naišao: moja bedna zadovoljstva bila su neosvojiva trvrđava.
Barem moje vragolije više nije prepričavala mojim roditeljima: bila je to moja jedina pobeda.
Ponekad sam sebi prebacivala to što Hristu nisam volela: to što sam na fakultetu postojala, bilo je samo zavaljujući njoj. Većina studenata i dalje je ignorisala moje ime, nazivajući me „Hristina drugarica" ili „Hristina pajtašica". I to je bilo bolje od ničega. Kako sam davala znake identiteta, ponekad bi se neko i udostojio da mi se obrati:
– Da nisi videla Hristu? – pitali bi me.
Bila sam Antihristin satelit.
Počela sam da sanjam o preljubi: na predavanjima bih tražila neku devojku, podjednako odbačenu kao što sam bila i ja.
Izvesna Sabina kao da je odgovarala opisu. U njoj sam prepoznavala sebe: zračila je tolikom teskobom, da je uvek bila sama jer niko nije želeo da podeli njenu nelagodu. U druge je gledala s molećivim izrazom izgladnelog mačeta; niko je nije primećivao. Odmah sebe prekoreh što joj se nikad do tad nisam obratila.
U stvari, krivci su bila bića poput Sabine i mene: umesto da sebi sličnima pođu u susret i međusobno se uteše, oni su voleli iznad svojih mogućnosti – njima su bili potrebni pojedici miljama daleki od njihovih kompleksa, bile su im potrebne Hriste, bile su im potrebne zanosne i blistave ličnosti. A onda bi se čudili što njihova prijateljstva ne uspevaju, kao da mogu zajedno, panter i miš, ajkula i sardina.
Odlučila sam, dakle, da volim u skladu sa mojim skromnim volumenom. Tako, miš pođe da porazgovara sa sardinom:
– Zdravo,. Sabina. Imaš li beleške sa poslednjih predavanja? Nedostaju mi neke sitnice.
Izraz preplašene ribice, razrogačene oči. Pomislila sam da me nije dobro čula, pa sam ponovila svoje pitanje. Unezvereno je vrtela glavom, pokazujući odrečno. Ja sam insistirala:
– Pa, bila si tu. Videla sam te.
Sabina je izgledala na ivici suza. Videla sam je? Bilo je to više nego što je mogla da podnese.
Shvatila sam da je moje upuštanje u materiju bilo nespretno. Promenih stav:
– Al’ je dosadan onaj Vilmots, ha?
Naravno, ni reč od toga nisam ozbiljno mislila: bio je to jedan od najboljih profesora. Ali, sve je bilo samo radi simpatisanja.
Sabina je bolno zatvorila oči, a rukom poklopila svoje srce: imala je akutni napad tahikardije. Na kraju sam pomislila da nije možda čisto sažaljenje pravi razlog što joj se niko i ne obraća.
Glupavo sam pokušala da joj pripognem:
– Je l’ ti nije dobro? Je l’ imaš neki problem?
Sardina, čije su škrge prestravljeno treperile, jedva je smognula snage da zakmeči:
– Šta hoćeš od mene? Pusti me na miru.
Kmečeći glas dvanaestogodišnjeg derišta. Njene preneražene oči upozorile su me da, ukoliko nastavim s agresijom, neće prezati da posegne za konačnim sredstvima – da će pomutiti svoju vodicu, da će nakostrešiti svoje leđno perajce, te da će njena odmazda biti nesagledivih razmera.
Udaljih se, zbunjena. Sve u svemu, to što ima veoma malo zabeleženih slučajeva prijateljstva među malim životinjama, nije bilo sasvim bez razloga. Pogrešila sam što sam u Sabini videla svog dvojnika: istina, i ona je preklinjala, ali nije preklinjala da neko dođe, već je preklinjala da niko ne dođe. Za nju je i najmanji kontakt predstavljao torturu.
„... čudne li ideje, da neko takav studira političke nauke. Bolje bi joj bilo da odmah ode u manastir”, pomislih. Tog časa videh kako me Hrista posmatra, smejući se. Nije joj promaklo ništa od moje preljube u pokušaju. Njene oči govorile su mi da ni ne pomišljam da mogu bez nje.
U decembru su bili parcijalni ispiti. Novo naređenje glasilo je: „Dosta smejanja. Na posao!“ Ipak, meni se činilo da se ja nisam smejala.
Hrista je sebi dozvoljavala svaku vrstu pretenzije. Išle smo na predavanja iz opšte filozofije, koja su njoj služila kao svojevrsni salon: zauzimala je silno zamišljene poze, da bi pokazala kako se njoj Kant obraća mnogo direktnije nego nama.
– Filozofija je moja otadžbina, znala je da izjavi bez ikakvog ustezanja.
Ja sam je shvatala doslovno. Najzad, bila je germanofonskog porekla: bio je to zasigurno najbolji način da se ide ukorak s Šopenhauerom i Hegelom. Nesumnjivo da je Ničea čitala u originalu – do duše, nikad je nisam videla da to i čini, ali to ništa nije značilo. Kada bi upotrebila neki nemački izraz da bi ukazala na neki egzistencijalistički pojam, ja bih sva zadrhtala: tako je zvučalo daleko dubokoumnije.
Ono što je bilo čudesno za vreme ispitnog roka, bilo je to što Hrista više nije nametala muziku u sobi: gradivo smo ponavljale u tišini. Svaka je zauzimala svoju polovinu radnog stola. Posmatrala sam je kako naspram mene sedi i uči. Njen izgled krajnje konscentrisanosti u meni je izazivao divljenje; u poređenju s njom, ja sam se osećala rasejanom.
Dođe tako i pismeni iz filozofije. Ispit je trajao četiri sata, po isteku kojih Hrista povika:
– Bilo je divno.
Ostali ispiti bili su usmeni. Hristini rezultati bili su daleko bolji od mojih. U tome nije bilo ničeg začuđujućeg: bila je briljatnija od mene i lepo se izražavala.
Na usmenim ispitima profesori su davali ocenu onda kada je student izlazio iz njihovog kabineta. Za rezultate pismenog iz filozofije trebalo je sačekati još nedelju dana. čim su bili objavljeni, Hrista me je poslala po njih. Rekla mi je, takođe, da prepišem i ocene ostalih studenata, što je bilo krajnje mukotrpno, budući da nas je bilo osamdeset: nisam se usudila da protestujem.
Usput sam besnela: „Ta potreba da bude sigurna da je najbolja! Baš bedno!“
Kada sam stigla pred oglasnu tablu, potražila sam prvo svoj rezultat. Hast: 18 od 20. Razrogačila sam oči: bilo je to više nego što sam se ponadala. Zatim sam potražila i Hristino ime. Bildung: 14 od 20. Počeh da se cerekam. Samo da joj vidim lice. Izvršila sam svoju misiju i prepisala spisak svih osamdesetoro. Tako sam otkrila da je 18 od 20 bila najviša ocena i da sam ja bila jedina koja ju je dobila.
Bilo je to isuviše lepo da bi bilo istinito. Mora da je došlo do neke greške. Odjurila sam u sekretarijat: rekoše mi da je profesor Vilems u svom kabinetu. Pohitah tamo.
Profesor filozofije namrgođeno me je primio.
– Sigurno hoćete da se bunite u vezi rezultata, progunđao je čim me je primetio.
– Upravo tako.
– Vi ste gospođica... kako?
– Hast.
Vilems pogleda u svoje spiskove.
– Pa, vi ste baš naduveni. Zar vam 18 od 20 nije dovoljno?
– Naprotiv. Mislim da ste napravili grešku, u moju korist.
– I zbog toga ste došli da me uznemiravate? Vi ste prava budala.
– U stvari... pomislila sam da ste možda pobrkali dva rezultata. Da niste slučajno moju ocenu zamenili sa ocenom gospođice Bildung?
– Vidim. Imam posla s vatrenim borcem za pravdu, reče on, uzdišući.
Mašio se za jedan ogroman svežanj svezaka, tražeći one na ime Hast i Bildung.
– Ne, nije po sredi nikakva greška. Dajem 14 od 20 onda kada mi neko prepriča napamet naučeno predavanje, a 18 od 20 dajem onda kada mi neko iznese originalno mišljenje. A sada se gubite odavde, da ne bih stvarno zamenio ocene.
Odmaglila sam likujući.
Moja radost bila je kratkog daha. Kako da to saopštim Hristi? Strogo posmatrano, ta vest nije imala nikakvog značaja: obe smo položile, a to bilo ono najvažnije. Međutim, slutila sam da se Hristi to nikako neće dopasti. Radilo se o filozofiji, a to je bila „njena otadžbina”.
Kada me je primetila, upitala me je, ne sluteći ništa:
– Pa?
Nisam se usudila da joj odgovorim i samo sam joj pružila papir na koji sam bila prepisala spisak sa osamdeset ispitnih rezultata. Istrgla mi ga je iz ruku. Pročitala ga je, a lice joj se potpuno izmenilo. Ono što sam osetila bilo je krajnje čudno: bilo me je sramota. Ja, koja sam se nadala da ću uživati u njenom razočarenju, tada sam osetila istinski bol. Zaustila sam da je utešim, ali je ona odmah objasnila:
– Ovo samo pokazuje da su ti sistemi bodovanja potpuno bezvredni. Svi dobro znaju da sam ja najbolja iz filozofije, a da si ti ona kojoj nedostaje dubina.
To je stvarao bilo preterano. Kako je samo mogla?
Pade mi na pamet jedna perverzna zamisao, koju istog trenutka krenuh da sprovedem u delo. Ponizno sam predložila:
– Mora da je došlo doneke greške. Ko zna, možda je Vilems pobrkao naše rezultate.
– Misliš?
– Kažu da se događa...
– Idi do Vilemsa i pitaj ga.
– Ne. Bolje bi bilo da ti odeš. Razumeš, bilo bi apsurdno da ja protestujem na sopstvenu štetu. Znajući Vilemsa, to bi moglo da ga iznervira.
– Mm.
Nije se usudila da mi kaže da će otići do njega. Pravila se da je iznad tih sitnica.
Ja sam se smejala sebi u brk, pri pomisli na poniženje koje će doživeti.
Dva sata kasnije, cepteći od besa, prišla mi je i rekla:
– Baš si me dobro zeznula!
– O čemu govoriš?
– Vilems mi je ispričao da si već bila u njegovom kabinetu!
– Ma nemoj? Zar si išla kod njega? – naivno upitah.
– Zašto si me tako bezobrazno prešla?
– Kakve to veze ima? Svi dobro znaju da si ti najbolja iz filozofije, a da meni nedostaje dubina. Sistemi bodovanja stvarno ništa ne vrede. Ne razumem zašto se brineš.
– Jadnice!

Otišla je, zalupivši vrata sobe.
Začula sam glas mog oca:
– Da nešto nije u redu?
U šta se taj sada mešao?
– Nije ništa, odgovori Hrista. Blanš se okolo hvališe jer je dobila najbolju ocenu iz filozofije.
– Oh, kako je to nisko! – reče moja majka.
Bolje je čuti nešto tako, nego biti gluv.
Završili su se i parcijalni ispiti. Sutradan je Hrista otišla da sa svojima provede Božić. Nije ostavila ni adresu ni broj telefona.
– Samo da nam se vrati! – uzdahnuo je moj otac.
– Vratiće se. Ostavila je pola svojih stvari, rekoh.
– Ona je iznad toga, prokomentarisala je moja majka. Nije kao ti. Ona je bila bolja od tebe u svim drugim predmetima, ne izvlačeći iz toga nikakvu slavu. A ti, ti se hvališ zbog filozofije!
To je bio vrhunac! Nisam ni pokušala da im objasnim suptilnu poentu cele priče. Ostala sam pri svome: šta god da kažem, moji roditelji dali bi za pravo Hristi svetici.


Znala sam da će se Antihrista vratiti. Ne toliko zbog svojih stvari, koliko zbog nas. Još nas nije sasvim opljačkala. Nisam znala šta je na našim kosturima još ostalo da se uzme, ali ona, ona je to znala.
Dve nedelje bez nje: Uživancija! Divila sam se dugom miru koji mi se pružao pod nogama.
Moji roditelji kmečali su kao klinci.
– Praznici su baš bez veze. Primorani smo da se radujemo. Još samo kad pomislimo da treba da posetimo i tetka Ursulu!
Ja sam im pridikovala:
– ’Ajde, tetka Ursula je baš zabavna, uvek priča neke užase!
– Eh ti... reklo bi se da ti uopšte nisi mlada. Mladi mrze Božić!
– Upravo tu i grešite. Hrista obožava Božić, a pošto je i sama praktično Nemica, kao takva, ona se prosto klanja svom Weihnachten-u. Podsećam vas, pritom, da imajući u vidu njeno ime, ovo je upravo njen praznik.
– Tačno! A mi nećemo moći čak ni da joj ga čestitamo. Otišla je toliko ljuta! Blanš, ako ikada opet budeš imala bolje rezultate od nje, pokušaj bar da se ne raduješ previše. Ona dolazi iz skromne sredine i ima silnih društvenih kompleksa...
Mentalno začepih uši na ove već znane gluposti.
Tetka Ursula nam je bila jedina rodbina. Živela je u jednom staračkom domu. Njen raspored časova sastojao se od maltretiranja osoblja i komentarisanja dnevne politike. Moji roditelji su sebi nametnuli obavezu da je posećuju jednom godišnje.
– Svo troje izgledate k’o da su vas iz groba izvadili! – uzviknu tetka Ursula, primajući nas.
– To je zato što nam Hrista nedostaje, rekoh, zajedljivo vrebajući tetkine reakcije tim povodom.
– Ko je Hrista?
Moj otac, sa suzama u očima, ispriča sve o toj predivnoj mladoj devojci koja je sada živela sa nama.
– Je l’ to tvoja ljubavnica?
Majka se brecnula: Hrista ima šesnaest godina, kao Blanš, i smatraju je svojom ćerkom.
– Je l’ vam barem plaća neku kiriju?
Moj otac objasni tetka Ursuli kako je ona jedna sirota devojka, te da kod nas stanuje besplatno.
– Mala baš ima sreće, ha! Naišla je na prave budale!
– Aman, tetka Ursula, pa ta mala dolazi iz daleka, iz Istočnih kantona...
– Šta? Još je pritom i Nemica? Kako vam to nije odvratno?
Besni protesti. Tetka Ursula, ta vrsta razmatranja više nije na dnevnom redu! Stvari su se promenile od tvoje mladosti! Osim toga, Istočni kantoni su belgijski.
Ja sam likovala.
Kada smo matoru najzad ostavili, moji roditelji su bili u stanju raspadanja.
– Ništa od ovog susreta nećemo reći Hristi, je l’ tako?
Ne, naravno. Baš šteta!
Iste večeri bilo je Badnje veče. Pošto nismo bili vernici, nismo ništa ni proslavili. Sa zadovoljstvom smo pili kuvano vino. Moj otac je dugo njuškao po svojoj čaši, pre nego što je rekao:
– I ona, takođe, sada sigurno pije vino.
– U pravu si, primeti moja majka. To je veoma nemački.
Ja primetih da više nije bilo potrebno dodatno precizirati ko je bila „ona“.
Majka i otac u rukama držaše svoje čaše, milujući ih. Zatvorenih očiju, mirisali su ih. Znala sam da kroz miris cimeta, karanfilića, muskatnog oraščića i komadiće kore od limuna, osećaju Hristin miris – a to što su sklopili oči, bilo je samo kako bi stvorili ekran na kojem su mogli videti mladu devojku kako, okružena svojima, kraj klavira pevuši Weihnachten lidere, dok kroz prozor gleda kako promiču snežne pahuljice njene udaljene provincije.
To što su ovi prizori bili krajnje uobičajeni bilo je sasvim nevažno. Pitala sam se: na koji način je Hrista uspela da u tolikoj meri osvoji duše mojih roditelja, a usput, i mene same.
Jer, koliko god da sam je mrzela, ona me je proganjala. Svugde u sebi sudarala sam se sa njenim prisustvom. Bila sam još gora od onih koji su me i napravili: oni su se barem prepustili da ih osvoji ona koju su voleli.
Kada bih samo mogla da je volim! Tada bih se bar tešila mišlju da sam zapala u ovu nepriliku zbog nekog uzvišenog osećanja. Sav moj prezir čak i nije bio mnogo daleko od toga: želela sam da volim Hristu i ponekad bih se osetila kao na ivici te provalije blaženosti ili prokletstva, na čijem dnu bih pronašla način kako da je volim. Nešto što nisam mogla tačno identifikovati, zadržavalo me je da u nju ne propadnem: kritički duh? Lucidnost? Ili je to samo bila praznina mog srca? Ili ljubomora?
Ne bih želela da budem Hrista, ali bih želela da budem voljena kao što je to ona bila. Bez ikakvog dvoumljenja dala bih ostatak svog života samo da vidim da u nečijem oku, pa makar i u oku poslednjeg među poslednjima, za mene zaiskri ta snaga ili slabost, to potpuno prepuštanje, ta kapitulacija, ta srećna rezignacija u apsurdnom obožavanju.
Tako je, i u njenom odsustvu, Badnje veče bilo veče Antihriste.
Vratila nam se početkom januara. Radost mojih roditelja bila je žalosna za videti.
– Danas je dan za kolač za Praznik Kraljeva mudraca! – najavi ona, pružajući paket kupljen u obljižnjoj poslastičarnici.
Hristin kaput bi skinut, njen lep izlged bi pozdravljen komplimentima, njeni obrazi behu izljubljeni, zbog dve nedelje njenog odsustva bi izraženo žaljenje, a njen kolač bi svečano postavljen na sto, pored kruna od zlatastog kartona.
– Baš lepa ideja! – uzviknu moja majka. Nama nikad ne pada na pamet da biramo kralja.
Devojka preseče mali kolač na četiri dela. Svako sumnjičavo poče da jede svoj komad.
– Ja nisam dobila zrno, reče Hrista gutajući svoj poslednji zalogaj.
– Ni ja, primeti moj otac.
– Onda, to mora da je Blanš, izjavi moja majka koja ga takođe nije izvukla.
Sve oči behu uprte u mene, dok sam žvakala svoj poslednji komadić.
– Ne, ni ja ga nisam izvukla, izgovorih artikulišući, osećajući se već krivom.
– Ma daj, to si mogla biti samo ti! – ljutito će moj otac.
– Da nisam možda kupila kolač bez zrna? – iznenađeno će Hrista.
– Naravno da nisi! – nervozno će moja majka. Blanš jede prebrzo, mora da je progutala i zrno, a da to nije ni primetila.
– Ako prebrzo jedem, kako onda objašnjavaš to što sam poslednja dovršila svoje parče?
– To ništa ne znači, ti imaš mikroskopska usta! Mislim, stvarno si mogla malo da paziš? Hrista je bila toliko pažljiva, a ti si morala sve da pokvariš!
– Ne mogu da verujem. Ako je neko progutao zrno, zašto proglašavaš da sam to baš ja? To si mogla biti i ti, ili tata, ili Hrista, zar ne?
– Hrista je isuviše nežna da bi progutala zrno, a da to ne primeti! – zaurla mama.
– A ja, neotesana kakva sam, ja po ceo dan gutam olovne vojnike! To što sam takva, to mi možda dolazi od roditelja. Dakle, zrno ste vrlo dobro mogli da progute tata ili ti!
–’Ajde, Blanš, prestani već jednom s tom glupavom svađom! – umeša se Hrista pomirujućim glasom.
– Kao da sam ja sve započela!
– Hrista je u pravu, reče moj otac. Dosta, Blanš, cela ova priča potpuno je nevažna.
– U svakom slučaju, naša kraljica je Hrista! – izjavi moja majka.
Tada uze jednu od kruna i spusti je mladoj devojci na glavu.
– Da niste malo preterali! – umešah se. Ako niko ne sumnja da sam ja ta koja je greškom progutala zrno, onda sam ja ta kojoj pripada titula.
–’Ajde, evo, dajem ti svoju krunu, pošto je toliko želiš, reče Hrista, s očima uprtim u nebesa – i, namrgođeno uzdišući, sa reči pređe na delo.
Moja majka je uhvati za članak, a zatim joj vrati krunu na glavu.
– Nema ni govora, Hrista! Ti si previše dobra! Kraljica si ti!
– Ali Blanš je u pravu, to je nepravda! – reče Hrista, praveći se da me brani.
– Kako si samo plemenita, zadivljeno će moj otac. Nemoj da te Blanš uplete u svoju igru, ona je zaista groteskna.
– Mogu li da vas podsetim da je celu priču pokrenula mama? – upitah.
– Dosta Blanš, videli smo te! – preseče iznervirano moja majka.
U tom trenutku, pred očima mi se ukaza sledeći naslov u rubrici Pregaženi psi: „U bizarnoj aferi oko kraljevske česnice, šesnaestogodišnja devojka kuhinjskim nožem masakrirala svoje roditelje i svoju najbolju drugaricu”.
Žrtveničkim tonom one koja je želela da opusti atmosferu, Hrista tada reče:
– Pošto sam ja kraljica, potreban mi je kralj. Biram Fransoaa!

Zatim položi onu drugu krunu na glavu mog oca, koji će ushićeno:
– Oh, hvala ti, Hrista!
– Kakvog li iznenađenja! Priznajem, izbor je bio toliko širok! – progunđala sam.
– Baš si namćor! – reče devojka.
– Ne obraćaj pažnju na nju, reče moja majka. Vidiš da je pozelenela od ljubomore.
– Čudno, primetih. Kada o Hristi govoriš u njenom prisustvu, tada kažeš Hrista. Kada u mom prisustvu govoriš o meni, tada kažeš ona.
– Znaš, ti mora da imaš neki problem, ispalio mi je tada otac, vrteći glavom.
– Jeste li vi sigurni da sam ja ta koja ima problem? – upitah.
– Da, odgovori moja majka.
Devojka tada ustade, sva histerična, priđe i poljubi me:
– Mi te volimo, Blanš, reče ona nasmejano.
Moji roditelji zapljeskaše pred ovim dirljivim prizorom. Meni samo bi žao što glupost ne ubija.
Pošto je primirje zvanično bilo sklopljeno, improvizovana zabava nastavljena je bez teškoća. Nikada ime Epifanije nije bilo gore protumačeno. Moji roditelji i ja, izigravali smo procesiju trojice kretena, došlih da izaberu onu koja je zamišljala da je njihova spasiteljka. Bila sam zgranuta konstatacijom do koje mere vrednosti mogu zameniti mesta. Kako je ulogu Hrista igrala Antihrista, ja sam sigurno bila Baltazar, onaj crni Mudrac, jer se zovem Blanš.
U hrišćanskoj tradiciji to što je jedan od mudraca crnac, to samo pokazuje dokle seže milost Mesijina. Moj slučaj je bio identičan: Antihrista je sebi dozvolila da je obožava Blanš, jedno stvorenje iz druge zone. Trebalo je da plačem od sreće pred tom uzvišenom blagošću: meni je bilo samo do plakanja od smeha.
Trebalo je samo videti Gaspara i Melhiora kako prinose svoje darove: zlato svoje glupave nežnosti, miru svoje srdačnosti i tamjan divljenja onoj koja je vila odgovorna za ovu prevaru.
Prema svetom Jovanu, dolazak Antihrista biće preludijum za kraj sveta.
Nesumnjivo: Apokalipsa je bila blizu.
Godina se nastavila podjednako loše kako je i počela. Antihrista je samo širila svoje carstvo. Ništa joj nije odolevalo: na fakultetu, u kući, bića i stvari, u njoj su videli svoju kraljicu.
Mom sunovratu nije bilo kraja. Hrista je, u mojoj sobi, zauzela gotovo ceo ormar: moje stvari bile su potisnute u fioke za čarape, koje su bile moje poslednje uporište.
Međutim, ni to nije bilo dovoljno za teritorijalno proširenje moje mučiteljke: krevet na sklapanje, onaj na kojem sam još uvek imala pravo da spavam, stalno je prekrivala gomila zgužvane antihristovske odeće.
Moje roditelje obuzela je groznica primanja gostiju. U prepotopskim imenicima pronađoše prijatelje za koje osetiše naglu potrebu da pozovu na večeru. Svi razlozi bili su dobri da bi Hristu predstavili gomili. Tri dana nedeljno, stan koji sam pamtila kao čudesno tih, bivao je natrpan bučnim ljudima koji su se uvaljivali i, kojima su oni koji su me napravili, veličali nebrojene Antihristine vrline.
Kezeći svojim najskromnijim osmehom, ona je izigravala mladu domaćicu, svakoga pitajući šta želi da popije, pronoseći meze na poslužavniku. Ljudi nisu videli nikog drugog osim ovog pređivnog stvorenja.
Tu i tamo, među zablesavljenima našao bi se i neki koji bi me spazio, te rasejano upitao ko je ona druga devojka.
– Pa, vidiš da je to Blanš! – zvanice bi raspoloženo odgovorale.
Gosti nisu imali pojma o tome ko sam ja, a nije ih baš ni zanimalo. Možda su čak pre šesnaest godina i dobili neko obaveštenje o rođenju, koje su zatim, brže-bolje, bacili u kantu za smeće.
Promovišući Hristu, činilo se kao da moji roditelji promovišu sebe. Uzdizali su sebe time što su pružali krov nad glavom ovom mlađanom, zanosnom i neodoljivom biću: „To što je prihvatila da živi sa nama, to samo znači da nismo bilo ko“. To što su držali salon, bilo je samo zato što su imali koga da pokažu.
Ja nisam osećala gorčinu. Ja sam znala da nisam bila tip deteta kojim se neko može podičiti. Takvo stanje stvari ne bi mi ni smetalo, da Hrista, oči u oči sa mnom, nije trijumfovala s tolikom arogancijom. Prosto nisam verovala da jednoj tako visprenoj devojci, suptilnost može toliko nedostajati:
– Jesi li primetila? Prijatelji tvojih roditelja me obožavaju.
Ili pak:
– Gosti misle kako sam ja ćerka tvojih roditelja. A, tebe ni ne primećuju.
Nisam reagovala na te provokacije.
Mislim da je vrhunac bio dostignut onda kada mi je izjavila:
– Zašto tvoji roditelji toliko pričaju za stolom? Jedva da uspevam išta da izustim, kad im već služim za to da sebe učine zanimljivim!
Na trenutak zaprepašćena, reagovala sam:
– To je nepodnošljivo! Trebalo bi da im se požališ na to.
– Ne budi glupa, Blanš. Znaš dobro da ja to ne mogu iz pristojnosti. Kad bi tvoji matorci bili iole šlifovani, shvatili bi to i sami, zar ne misliš tako?
Ne odgovorih ništa.
Kako se samo usudila da mi kaže nešto tako? Zar se nije plašila da bih mogla da je tužim mom ocu ili majci? Naravno da nije: znala je da mi ne bi poverovali.
Hrista je, dakle, prezirala svoje dobročinitelje. Trebalo je u to već ranije da posumnjam, ali pre ove izjave ništa nisam mogla videti. To je otkriće sasvim oslobodilo moju mržnju.
Do tog trenutka nisam je sebi mogla iskreno priznati. Prema njoj sam zadržavala izvesnu dozu sramote. Govorila sam sebi da Hristu svi obožavaju, osim mene: to što nisam uspevala da je volim, bila je, dakle, samo moja greška. Razlog tome bila je moja ljubomora i moj nedostatak iskustva: da sam bila bolje naviknuta na međuljudske odnose, možda bih se manje zgražala čudnim manirima te devojke. Samo je trebalo da se naučim toleranciji.
Sada se više nisam dvoumila: Antihrista je bila obično đubre.
Uprkos svim njihovim manama, ja sam svoje roditelje volela. Bili su to dobri ljudi. Dokazali su to voleći Hristu: grešili su što su je voleli, a njihovu ljubav prema njoj kaljalo je hiljade ljudskih slabosti. Ali su je istinski voleli. Svako ko voli, spašen je.
Nije bilo ničeg što bi Hristu moglo spasti. Na kraju krajeva, koga je ona uopšte volela? Sebe sam odmah mogla izbrisati sa spiska potencijalnih kandidata. Mislila sam da voli one koji su me napravili, ali sada sam znala s čim da računam. A što se famoznog Detlefa tiče, imajući u vidu nehajnost s kojom je mogla i bez njega, nisam mogla reći da je baš bila ludo zaljubljena. Bilo je tu i bezbroj njenih poznanika sa fakulteta, odnosno tipova koje je nazivala svojim prijateljima: ni za njih nisam bila mnogo sigurna, budući da su svi služili jedino kultu njene ličnosti.
Kod nje sam prepoznavala jedan jedini predmet ljubavi: nju samu. Sebe je volela retkom iskrenošću. Nisam mogla doći k sebi od izjava koje je znala sebi samoj da uputi, i to usred krajnje glupavih razgovora. Tako me je, jedne večeri, a da prethodno nije bilo ni najmanjeg pomena botanike, upitala:
– Voliš li hortenzije?
Pomalo iznenađena, prisetih se tih baštenskih kapa za tuširanje i odgovorih:
– Da.
Na šta će ona triumfalno:
– Znala sam! Ljudi bez trunke finoće obožavaju hortenzije! Vidiš, ja ih se grozim. Ja jedino mogu da podnesem nešto što je fino, jer sam ja krajnje nežna. To i jeste problem: ja sam alergična na ono što nije fino. Kada je cveće u pitanju, jedino podnosim orhideje i kamenike – oh, gde li samo odlutali, ti sigurno nikad nisi čula za kamenike...
– Jesam, jesam. Znam ih.
– A? Baš me čudi. To je cvet koji mi najviše sliči. Kada bi neki slikar morao da me predstavi, silno bi patio pokušavajući da dočara tu finoću koja mi je tako svojstvena. Kamenika je zaista moj najomiljeniji cvet.
Ima li ikakve sumnje, draga moja Hrista, pošto si ti sama sebi najomiljenija?
Takve izreke se ne mogu izmisliti. Bilo je to ono što se doslovno naziva: obasipati se cvećem. Nisu li cvet i narcis, onaj što gradi reč koja označava samoljublje?
Tokom tog monologa prerušenog u dijalog, borila sam se s neizdrživom potrebom da se smejem. Hrista je, pak, bila veoma daleko od smeha: u njenom izlaganju nije bilo mesta ironiji ili kakvom skrivenom značenju. Govorila je o onome što joj je srcu najviše priraslo: o ljubavi, strasti, divljenju, žaru – o čitavom tom uzvišenom beskraju, koji joj je inspirisala Gospođica Hrista Bildung.
U prvi mah ova priča mi se učinila smešnom. Kada se sve zbilo, ja sam još uvek bila uverena da je dotična devojka volela i druge ljude. Narcizam nisam osuđivala, ukoliko bi osoba koja je sebe obožavala bila u stanju i druge da voli.
Tada sam otkrila da je ljubav, za Antihristu, bila jedan isključivo refleksivni fenomen: strelica koja polazi od sebe i vodi prema sebi. Najmanji domet strele na svetu. Da li je uopšte bilo moguće živeti na tako kratkom odstojanju?
To je bio njen problem. Kako otvoriti oči mojim roditeljima, postao je moj problem. Radilo se o njihovoj časti: ako je sebi dozvoljavala da o njima loše govori u mom prisustvu, šta li je onda govorila kada ja nisam bila tu? Nisam mogla podneti da moji otac i majka toliku nežnost i požrtvovanje pokazuju prema nekome ko ih prezire.
U februaru je bilo nedelju dana raspusta. Hrista je otišla kući kako bi „iskoristila sneg“ – izraz koji joj je, učinilo mi se, tako dobro pristajao: čak je i sneg trebalo „iskoristiti".
Bila je to prilika da se nešto preduzme.

Dan pošto je Hrista otišla, svojim roditeljima rekoh da odlazim da sa nekim društvom učim i da se neću do večeri vraćati kući. Rano ujutro, na železničkoj stanici, kupih kartu za Malmedi.
Istina, nisam imala Hristinu adresu. Ali, želela sam da pronađem bar u kojem je radila sa Detlefom. U mestu od deset hiljada duša nije moglo biti tridesetšest lokala takvog tipa. Sa sobom poneh jedan foto-aparat „na bacanje”.
Kako je voz zamicao u Istočne kantone, osećala sam kako u meni raste uzbuđenje. Ovo putovanje bilo je za mene jedna metafiziča ekspedicija. Nikada u životu nisam preuzela takvu inicijativu: otići sama u nepoznato mesto. Ushićeno sam gleadala u svoju kartu u jednom smeru, konstatujući da na slovu E od Malmedija nije bilo akcenta – suprotno načinu na koji smo moji roditelji i ja izgovarali. Hrista je uvek izgovarala Malm’di, a ne Malmedi: pogrešno smo, dakle, u tome prepoznali nemački izgovor.
Pravopis je davao Hristi za pravo. Ne upuštajući se u kakvu jevtinu psihoanalizu, teško bi bilo ne razaznati „mal me dit (zlo mi zbori, prim. prev) u dotičnom toponimu.
Tačno je bilo da mi ceo ovaj pohod ničeg dobrog nije obećavao. Istina je i to da ništa manje nije bio neophodan. Situacija je postala nepodnošljiva, morala sam saznati više o Antihristi.
Sneg, kojeg u Briselu nije bilo, dočekao me je u Malm’diju. Bilo je gotovo nečeg uzbudljivog u napuštanju stanice i upuštanju u nasumično tumaranje.
Od metafizičke, moja ekspedicija postade patafizička. (Škola Patafizike -francuski posleratni literarni krug, prim. prev.) Zašla bih u sve točionice pića, nalaktila bih se na šank i svečanim glasom bih upitala:
– Da li Detlef radi ovde?
Svaki put začuđeno bi me pogledali i odgovorili da to ime nikada ranije nisu čuli.
U početku me je to hrabrilo: ako je to ime toliko retko, moja potraga će biti tim lakša. Nakon dva sata smucanja po birtijama, postadoh zabrinuta: možda Detlef nije ni postojao.
A šta ako ga je Hrista izmislila?
Prisetila sam se epizode u kojoj je moja majka zvala informacije kako bi dobila broj telefona porodice Bildung: službenica joj je bila odgovorila da tog imena nema na spisku za tu oblast. Zaključili smo da mora da su toliko siromašni da nemaju čak ni telefonski priključak.
A šta ako je Hrista izmislila svoju porodicu?
Ne, to je bilo nemoguće. Za upis na fakultet trebalo je pokazati ličnu kartu. A prezivala se Bildung, zasigurno. Osim ukoliko nije falsifikovala svoje isprave.
U malom germanskom gradiću, sneg se pretvarao u crnu kaljugu. Više se nisam sećala ni zašto sam tamo pošla, ni šta sam tamo tražila. Bilo mi je zima i osećala sam se svetlosnim godinama daleko od kuće.
Ulicu po ulicu, zalazila sam u barove i slične ustanove. A, bilo ih je. U ovom mestu, čije ime nije govorilo ništa dobro, ljudima mora da je bilo potrebno nešto da bi mogli da izbistre misli.
Obreh se tako pred nekom rupom koja je bila zatvorena. „Otvara se u sedamnaest časova“, pisalo je na vratima. Nije mi odgovaralo da dugo čekam. Mesto nije ličilo ni na šta, a verovatnoća da to bude ono pravo bila je krajnje niska. Ipak, htela sam da budem načisto.
Pozvonih. Ništa. Pošto sam insistirala, videh kako se giba neki debeli plavušan, koji je izgledao kao mladi krmak.
– Oprostite, rekoh, da li bih mogla da popričam sa Detlefom?
– To sam ja.
Samo što nisam pala na glavu.
– Jeste li sigurni da ste vi Detlef?
– Jašta.
– Da li je Hrista tu?
– Ne, kod kuće je.
Znači, to je stvarno bio on? Da umreš od smeha. Morala sam da se potrudim da se ništa ne primeti.
– Da li biste mogli da mi date njenu adresu? Ja sam joj prijateljica i želela bih da je posetim.
Ne sluteći ništa, mlađani prasac ode po komad hartije. Dok je beležio Hristine koordinate, izvadih onaj moj aparat na bacanje i napravih nekoliko snimaka te legendarne ličnosti. Zaista ga je vredelo videti, tog Dejvida Bouvija Istočnih kantona. Ako je on ličio na pevača sa očima različite boje, onda sam ja ličila na Uspavanu lepoticu.
– Slikate moj portret? – upita on začuđeno.
– Spremam iznenađenje za Hristu.
Ispruži mi papirić uz dobronamerni osmeh. To mora da je bio dobar čovek. Napustih ga, misleći da on Hristu zaista voli. A ona, ako je toliko lagala u vezi sa njenim dragim, mora da ju je od njega bilo sramota: a to znači da ga nije volela. Da je malo bolje izgledao, mogao bi Hristi da posluži za njenu društvenu promociju. Pošto je bio ružan i debeo, procenila je da bi bilo bolje utajiti ga i o njemu pričati kojekakve bajke. Bilo je to zaista bedno.
S izvesnim metafizičkim zadovoljstvom primetih da se Hristina ulica nalazila u Malm’diju: bilo mi je potrebno da ona stanuje u ovom mestu povezanim sa zlom.
To što je lagala kako živi u selu za mene nije predstavljalo iznenađenje: to joj nije bila prva laž i osećala je potrebu da zametne tragove.
Pitala sam se: šta je to toliko skrivala. Zašto tolika tajnovitost u vezi s njenim prebivalištem? Kako sam se približavala njenom kvartu, moja radoznalost je sve više rasla.
Kada sam ugledala kuću, nisam mogla verovati sopstvenim očima. Da na poštanskom sandučetu nije pisalo Bildung, pomislila bih da je po sredi neka greška: u pitanju je bio dom veoma uglednih ljudi, jedna velika i lepa građevina iz XIX veka, tipa komforne kuća u kakvoj bismo lako mogli zamisliti buržuje iz Bernanosovih romana.
To što tih ljudi nije bilo u telefonskom imeniku, samo je značilo da se nalaze na crvenoj listi. Lako je bilo pretpostaviti da nisu želeli da ih bilo ko uznemirava.
Pritisnuh zvonce. Otvori mi jedna gospođa u ogrtaču koji je štitio od prašine.
– Jeste li vi Hristina majka?
– Ne, ja sam dnevna sluškinja, odgovori ona, gotovo iznenađena mojom zabunom.
– Da li je tu doktor Bildung? – usudih se.
– On nije doktor, on upravlja Bildung fabrikama. A ko ste vi u stvari?
– Jedna Hristina prijateljica.
– Hoćete li da razgovarate sa gospođicom Hristom?
– Ne, ne. Pripremam joj jedno iznenađenje.
Da nisam izgledala kao dete, mislim da bi gospođa odmah zvala policiju.
Sačekala sam da se služavka vrati unutra kako bih kradom načinila par snimaka kuće.
Vratih se, zatim, do jednog od barova u koji sam svratila i zamolih da telefoniram. Pogledala sam u „Žute stranice“ koje su se nalazile kraj aparata: „Bildung fabrike: fosfati, hemijski proizvodi, poljoprivredno-prehrambena industrija". Sve u svemu, zagađivači pošteđeni nemaštine. Prepisah pomenute informacije i još nekoliko industrijskih podataka.
Zašto li je službenica telefonskih informacija mojoj majci rekla da u toj oblasti nema nikakve porodice Bildung? Možda zato što u regionima u kojima su ekonomski slavna pojedina prezimena to prestaju biti i prerastaju u robnu marku, nešto kao Mišelin u Klermon-Feranu.
Ništa me više nije zadržavalo u tom gradu zla. Sedoh na voz natrag za Brisel, osećajući da svoj dan nisam protraćila. Sneg je brisao pejsaž.
Fotografije su bile razvijene dva dana kasnije.
U trenutku kada sam roditeljima pošla da saopštim istinu, bi me sramota. Moja uloga u celoj ovoj aferi bila je za svaki prezir; to što sam je igrala, nije bilo zato što je Hrista lagala – jer nisu sve laži kažnjive – već zato što njenoj želji da nas uništi nisam videla granice.
One koji su me napravili, okupih tu gde je nekada bila moja soba i ispričah im sve. Pokazah im i fotografije raskošne kuće Bildungovih.
– Sad si i privatni detektiv? – prezrivo upita moj otac.
Znala sam da će na mene pokazati prstom.
– Ne bih ni išla okolo da njuškam, da nije ružno govorila o vama dvoma.
Moja majka je izgledala preneraženo.
– U pitanju je neki homonim, reče ona. To mora da je neka druga Hrista Bildung.
– Čiji je dragan neki drugi Detlef? Kakve li podudarnosti, odgovorih.
– Možda ima neki dobar razlog da laže, nastavi moj otac.
– Koji? – upitah, gotovo zadivljena tolikom potrebom da se Hrista opravda.
– Mi ćemo je to pitati.
– Da bi i dalje lagala? – upitah.
– Neće više lagati.
– A zašto bi prestala da laže? – institirala sam.
– Zato što će biti suočena sa istinom.
– I vi mislite da će je to sprečiti da laže? Ja mislim da će tako samo još više lagati.
– Možda pati od nekog društvenog kompleksa, nastavio je moj otac. To se događa i bogatima, ne možeš birati mesto gde ćeš se roditi. Ako to krije, onda mora da joj to stvara probleme. Njena laž i nije toliko ozbiljna.
– Ali, Detlef se tu ne uklapa, odbrusila sam. Jedina stvar koja Hristu čini simpatičnom jeste on: jedan dobri debeljko koji sigurno ne potiče iz buržujske sredine. Da nam ga je predstavila onakvim kakav on jeste, prihvatila bih tvoju priču o društvenom kompleksu. Ali ne, morala je da nam izmisli priču o srčanom, lepom i tajanstvenom kraljeviću. Vidiš da Hrista uopšte ni ne pokušava da o sebi pruži sliku skromne i odmerene osobe.
Tada pružih fotografiju belgijskog Dejvida Bouvija. Moj otac je pogleda s osmehom u krajičku usne. Reakcija moje majke bila je neobična; videvši Detlefa, od gađenja uzviknu i izuzetno uvređenim glasom reče:
– Zašto li nam je samo to uradila?

Tada uvideh da je Hrista izgubila saveznicu. Tako je, sudeći prema mojoj majci, bilo mnogo gore imati drago praseće lice, nego pokušati da nas sve razneži nekim tobože proleterskim poreklom.
– Njena naklapanja o tom dečku su možda besmislena, ali to su samo igrarije, nastavi moj otac. Kada je ostatak priče u pitanju, možda nas i nije toliko lagala: sigurno sama finansira svoje studije kako ništa ne bi ostala dužna svom gazdi od oca. Dokaz za to i jeste što njen momak nije iz takve sredine.
– Ali to je ne sprečava da i dalje živi s roditeljima, usprotivila sam se.
– Ima samo šesnaest godina. Sigurno je vezana za svoju majku, braću i sestre.
– Umesto što izmišljamo kojekakve bajke, zašto ne bismo telefonirali njenom ocu? – predložih.
Moja majka primeti oklevanje svoga muža.
– Ako ti ne budeš nazvao, ja ću.
Kada mu se odazvao G. Bildung, moj otac uključi zvučnik.
– Vi ste gospodin Hast, Blanšin otac, reče jedan ledeni glas. Vidim.
Nismo znali šta je to dotični gospodin tačno video. U svakom slučaju, izgledalo da je bio upućen u naše postojanje, što je mene pomalo začudilo, naročito imajući u vidu dezinformaciju kojom se njegova ćerka upražnjavala.
– Oprostite što vas uznemiravam na poslu, promrmlja moj jadni otac, krajnje uplašen.
Razmeniše nekoliko banalnosti, a zatim gazda Bildung fabrika izjavi:
– Slušajte, dragi gospodine, veoma sam srecan što Hrista stanuje kod vas, u vašoj porodici. U današnje vreme, to je daleko sigurnije nego znati da je negde prepuštena samoj sebi. Međutim, imam utisak da malo zloupotrebljavate celu situaciju. Stanarina koju tražite premašuje svaku granicu. Svako bi, osim mene, odbio da toliko plaća za jedan krevet na sklapanje u devojačkoj sobici. Radim to samo zato što je moja ćerka toliko insistirala. Ona prosto obožava Blanš, razumete. Znam, vi ste prosvetni radnik, a ja sam direktor preduzeća. To, ipak, nije razlog da preterujete; a, pošto mi se već pruža prilika, želim da vam saopštim da neću prihvatiti povišicu koju ste zatražili nakon Božića. Doviđenja, gospodine.
I zalupi mu slušalicu.
Moj otac je prebledeo. Moja majka poče da se cereka. Ja sam se dvoumila između ta dva.
– Zamislite samo koliki je novac zaradila zahvaljujući nama? – upitah.
– Možda joj je taj novac potreban iz nekog, nama nepoznatog, razloga, reče onaj što me je napravio.
– Ti je uporno braniš? – brecnuh se.
– Nemamo sve delove mozaika, tvrdoglavo će on. Nije nemoguće da Hrista taj novac daje nekoj dobrotvornoj organizaciji.
– Zar ti je svejedno da te smatraju jednim Tenardijeom?
– Samo i dalje odbijam da joj olako sudim. Sada znamo da je ta mala imala izbor. Mogla je da živi gde joj je volja. Ipak, insistirala je da stanuje kod nas. Znači, mi smo joj bili zaista potrebni, iako nismo imali ništa posebno da joj ponudimo. Zar to ne predstavlja izvestan poziv u pomoć?
Nisam bila sigurna da je to bilo u pitanju. Ipak, pitanje koje je moj otac postavio nije bilo bez osnnova: zašto je odabrala naše malo porodično gnezdo? Lak novac za nju sigurno nije bio jedini povod.
Ne mogu reći da stav mojih roditelja nije bio za poštovanje. Spektakularno su bili ismejani, a ako su i bili razočarani, nisu delovali ogorčeno. Nikada ih nisam videla da se zgražaju kada je u pitanju novac. Moja majka se osećala obmanutom zbog Deltlefove ružnoće: bilo je to pomalo bizarno, ali nije bilo nisko. Što se mog oca tiče, on je bio toliko široke duše, da je čak pokušao da razume Hristine motive.
Jedino što mi je u popustljivosti mog oca smetalo, jeste to što, u istim okolnostima, ona meni nikada ne bi bila pružena. Moji roditelji su se ponašali kao da oni i ja imamo sve obaveze, a drugi sva prava, pa čak i sve izgovore. Ako je Hrista zgrešila, onda mora da je tu ima neka misterija, neko objašnjenje, neke olakšavajuće okolnosti itd. Da sam ja nešto skrivila, samo bi me dobro izgrdili.
Ta konstatacija me je pomalo nervirala.
Jedino što nam je preostalo, bilo je da čekamo povratak zabludelog deteta.
O Hristi više nismo pričali. Njeno ime postalo je tabu tema. Postojala je neka vrsta prećutnog dogovora da je ne spominjemo kada nije prisutna tako da može da se brani.
Pitala sam se da li je Hrista bila u toku svega što se događalo. Ukoliko su Detlef i ona kućna pomoćnica imali poštovanja prema iznenađenjima, mogli su i da joj ne ispričaju ništa u vezi s mojom posetom. A nakon onog odvratnog telefonskog razgovora, možda je i G. Bildung želeo da svoju ćerku poštedi cele priče.
Moj otac je bio u pravu: preostalo je nekoliko nerasvetljenih elemenata. Najvažniji od njih bio je da saznamo koja je bila naša uloga u svemu tome.
A i ja sam sebi postavljala pitanja u vezi sa zagonetkom Detlef: zašto je jedna uobražena i ambiciozna devojka poput Hriste odabrala tog momka? Imala je širok izbor mogućih pretendenata, a bila je zadovoljna jednim običnim debeljkom. Istina, to ju jeste činilo simpatičnom, a upravo simpatična nekako nije bio pridev koji je Hristi najbolje odgovarao. Gubila sam se u nagađanjima.
Zabludelo dete iskrcalo se u nedelju uveče. Na prvi pogled, shvatih da ništa nije znala. Osetila sam se krajnje neprijatno kada nas je obasula svojim uobičajenim izlivima srdačnosti.
Moji roditelji nisu čekali ni trena. Počeli su odmah.
– Hrista, telefonirali smo tvom ocu. Zašto si nas lagala? – upitao je tata.
Devojka se ukipi. Muk.
– Čemu sve te izmišljotine? – ljubazno je insistirao.
– Je l’ vi to želite novac? – prezrivo je dobacila.
– Mi samo želimo istinu.
– Čini mi se da je već znate. Šta još hoćete?
– Hoćemo da znamo zašto si nas lagala, ponovi on.
– Zbog novca, reče ona agresivno.
– Ne: taj novac lako možeš dobiti na drugi način. Onda, zašto?
Hrista se tada opredelila za strategiju Markize od O, što je, u njenom slučaju, bilo žalosno. Zauze uvređenu pozu:
– A imala sam toliko poverenja u vas! A vi, vi ste okolo podlo njuškali...
– Nemoj menjati uloge.
– Kada nekoga volite, onda mu verujete do kraja! – zavapila je.
– Mi samo to i tražimo. Upravo zato i želimo da saznamo zašto si nas lagala.
– Vi ništa ne shvatate! – ponese se ona. Verovati nekome do kraja, to upravo znači ne tražiti od njega nikakva objašnjenja.
– Drago nam je što si čitala Klajsta. Međutim, ljudima kao nama, koji nisu toliko suptilni poput tebe, potrebna su dopunska objašnjenja.
Prosto nisam mogla da dođem sebi od očeve hladnokrvnosti: nikada ga ranije nisam videla da tako govori.
– To nije pravedno! Vas je troje, a ja sam sama! – još dodade jadna mučenica.
– To je ono što ti meni činiš svakog dana od kad si tu, umešah se i ja.
– Zar i ti! – dobaci mi, poput Cezara Brutu na martovske ide. Ti, koju sam smatrala svojom prijateljicom! Ti, što mi duguješ sve!
Ono što me je frapiralo, bilo je to što je delovala sasvim iskreno. Bila je ubeđena u istinost svojih reči. Moglo se mnogo toga odgovoriti na tolike silne gluposti; ipak, više mi se dopalo da je pustim da se još više zaglibi, tako što sam ućutala – prvo, zato što je to jedna veoma efikasna metoda, a onda, i zato što je njeno potonuće predstavljalo spektakl u kojem se uživa u tišini.
– Ako ne možeš da objasniš zašto si lagala, blago reče moj otac, onda si možda mitoman. To je veoma česta bolest, patologija laži. Lagati radi laganja...
– Koješta! – prodra se ona.
Bila sam zaprepašćena koliko joj je loše išlo. Zar nije znala da je imala laku borbu? Uplitala se u agresivnost, što je bila najgluplja strategija. Moj otac je prema njoj osećao toliku vezanost, da bi slepo poverovao, samo da je navela i najneverovatniji mogući izgovor. Umesto toga, nemilice je žrtvovala svoju flotu.
Od početka prepirke moja majka nije progovorila ni reč. Poznavala sam je dovoljno da bih znala šta se zbivalo u njenoj glavi: preko Hriste u drugom planu, ona je gledala u mešinu od Detlefa. Prema tome, zaprepašćeno je zurila u devojku.
U svom poslednjem trzaju besa, Hrista nam je sasula u lice:
– Tako vam i treba, vi ste budale i ne zaslužujete me! Ko me voli, nek’ me prati!
I ode u moju sobu, gde je niko ne isprati.
Iz nje je izašla pola sata kasnije, sa svojim prtljagom. Mi ne bejasmo ni mrdnuli.
– Izgubili ste me ! – uzviknula je.
Za sobom je zalupila vrata stana.

Otac je nametnuo status quo.
– Hrista nam ništa nije objasnila, reče. Dok postoji sumnja, uzdržimo se od svake osude. Budući da su nam njeni motivi nejasni, nećemo govoriti ništa loše o toj devojci.
Od tada, među nama više nije bilo reci o njoj.
Hrista je nastavila da ide na fakultet, gde sam je ja savršeno ignorisala.
Jednog dana, pošto je dobro proverila da nas niko ne vidi, prišla je da popriča sa mnom.
– Detlef i dadilja su mi sve ispričali. Ti si bila ta koja je čeprkala.
Gledala sam je ledeno, ne govoreći ništa.
– Silovala si me! – nastavila je. Silovala si moju intimu, razmeš?
Uvek to „razumeš?“.
Ona koja me je silom razgolitila, koja se podsmevala mojoj golotinji, ona je mene optuživala za silovanje?
Ćutala sam, smeškajući se.
– Šta čekaš da svima istračariš? – dođade još. Sigurna sam da bi uživala da me blatiš pred mojim prijatljima ili mojom porodicom!
– To su tvoji maniri, Hrista, ne moji.
Taj odgovor je trebalo da je ospokoji: imala je i te kako dobrih razloga da se plaši da ne ispričam istinu njenom ocu i njenom društvu. Međutim, ni saznanje da u tome nimalo ne bih uživala, nije je ni najmanje utešilo: bila je svesna moje apsolutne superiornosti i grizla je prašinu.
– Možeš slobodno da izigravaš princezu, odgovorila je. To se ne uklapa u tvoj način življenja i tvoju bednu ulogu privatnog detektiva. Ne treba mnogo pogađati koliko si samo želela da mi naudiš da bi to postigla!
– Hrista, zašto bih se uopšte i mučila da ti naudim, kad imaš toliko dara da sama sebi naudiš? – nezainteresovano sam primetila.
– Pretpostavljam da se iza mojih leđa ti i tvoji roditelji silno naslađujete raznim pričama o meni. Barem se nečim zanimate.
– Koliko god da ti se može učini nezamislivim, mi o tebi uopšte ne pričamo.
Okrenuh joj leđa i odoh, uživajući u svojoj snazi.
Nekoliko dana kasnije moj otac je dobio pismo od G. Bildunga:
Vaš pokušaj ucene nad mojom ćerkom krajnje je odvratan. Hrista je bila potpuno u pravu kada je napustila vašu kuću. Smatrajte sebe srećnim što vas nisam prijavio policiji.

– Na svaki način pokušava da od nas izmami reakciju, reče moj otac, pošto nam je pročitao pismo. Šteta, nikada neću saznati za kakvu sam to ucenu kriv.
– Zar nećeš da pozoveš tog čoveka i kažeš mu istinu? – pobunila se moja majka.
– Ne. To je upravo reakcija koju Hrista očekuje.
– Zašto? Time bi sve izgubila.
– Izgleda da ona to i hoće. Ali, ja to neću.
– I svejedno ti je što o tebi stvara takvu sliku? – insistirala je.
– Da, pošto znam da nemam šta sebi da prebacim.
Na fakultetu mi se činilo da me je Hristino društvo gledalo s najvećim prezirom. Pripisala sam to posledicama svoje paranoje.
Međutim, jednog jutra, njen najbolji drugar došao je i pljuno me u lice. Tada sam znala da moj delirijum o progonjenosti nije bio nikakva iluzija. Bila sam u velikom iskušenju da potrčim i sustignem ga, da bih ga pitala čime sam zaslužila njegovu pljuvačku posred lica.
Tada spazih kako me Hrista pakosno posmatra. Znala sam da se nada nekoj mojoj reakciji. Zato sam se pravila kao da je nisam videla.
Uvrede su se nastavile. Moja majka je dobila pismo od gđe Bildung, u čijoj se prozi, između ostalih, mogao naći i sledeći biser:
Moja ćerka Hrista saopštila mi je kako ste tražili da je vidite nagu. Smatram žalosnim što vam je i dalje poverena dužnost prosvetnog radnika.

A ja, ja sam imala čast da primim pismo uvreda od Detlefa, kojim mi je saopštavao da ću umreti devica, jer, ko bi ikada poželeo takvu gaduru? Pristiglo od jednog takvog prelepog efeba, nije bilo baš sasvim neslano.
Gotovo da smo uživali ostajući mramorno postojani na ovako grube provokacije. Smejuljeći se, ali bez komentara, međusobno smo razmenjivali prepisku prispelu iz Istočnih kantona.
Da o tome nismo govorili, ja o tome ne bih ni razmišljala. Smatrala sam da sam o slučaju Hrista bolje informisana od mog oca i, ne libeći se, zaključila: „Ja, ja znam ono što niko drugi ne zna: ona se zove Antihrista. Ako je nas izabrala za metu, to je zato što, u ovom svetu mediokriteta, mi predstavljamo ono što najmanje liči na zlo. Došla je da nas usisa svojom silom, ali u tome nije uspela: kako će moći da svari taj poraz? I dalje će radije uništavati samu sebe, sa jedinim ciljem da i nas povuče u svoj brodolom. Otuda i apsolutna nužnost naše potpune inercije”.
Ne-intervencija zahteva mnogo više energije nego njena suprotnost. Nisam imala pojma šta je Hrista drugim studentima o meni govorila, ali mora da je bilo veoma ozbiljno, sudeći po zgađenim pogledima kojima su me dočekivali.
Izazivala sam toliku indignaciju, da je čak i Sabina našla da me opomene:
– Kad samo pomislim da si htela i mene! Kakav užas!
I Sabina pobeže, praćakajući svojim perajima. Dok sam gledala kako odmiče, pitala sam se kakvo tačno može biti njeno poimanje glagola hteti.
Hristina prepredenost počivala je na misteriji njenih optužbi. Većim delom vremena ni mojim roditeljima, ni meni nije bila poznata priroda zlodela za koja su nas teretili: činilo nam se, stoga, da su tim samo gnusnija.
Oni koji su na fakultetu pronosili glasine o našim nepočinstvima, nisu ni dovodili u sumnju našu nevinost, niti našu neupućenost, tako da su, ne hoteći to, zajedno učestvovali u jednoj retko perverznoj komediji: radilo se o tome da u nama izazovu pravednu sramotu zbog našeg ponašanja, čiju ozbiljnost mi i dalje nismo uspevali da sagledamo – krađa? silovanje? ubistvo? nekrofilija? – sa jedinim ciljem da se, na kraju, pokrenemo i zatražimo da nam se polože računi.
Dobro smo se držali. Bilo je teško, naročito meni, jer je fakultet predstavljao moj jedini društveni život. Bila sam zaprepašćena svojom lošom srećom: sa šesnaest godina života, imala sam samo jednu drugaricu, za koju se ispostavilo da je svojevrstan metafizički eksperiment. Osećala sam da mojim mukama još nije došao kraj.
Dokle se samo Hrista neće spustiti? Od tog pitanja nisam mogla da spavam.
Ipak, kao i moj otac, bila sam ubeđena da ništa ne treba činiti. Osim neke iznenadne akcije, ništa me nije moglo odatle izvući – a naročito ne odbrana rečima. Govoriti bilo bi isto što i pružati oslonac napadu. Ćutanje me je činilo neuhvatljivom, poput komadića sapuna: sve veće klevete po meni bi samo klizile.
Nažalost, inercija Antihristu nije obeshrabrivala. Njenoj upornosti nije bilo kraja. Ja sam nekako morala pokrenuti tu iznenadnu akciju. Ništa mi nije padalo na pamet.
Da sam barem shvatala svoju protivnicu! Međutim, njene namere sam samo uviđala, ne uspevajući da ih i odgonetnem. I dalje nisam znala zašto nas je toliko lagala: toliko je plenila, da joj nisu bile potrebne nikakve izmišljotine da nas sve obrlati. Pa ipak, ona je nastavljala sve više da laže.
Zar je toliko sumnjala u sebe? Možda je mislila da se nikom neće dopasti onakvom kakva je, već samo po cenu neverovatnih laži: to ju je moglo činiti i dopadljivom, da nije bila ubeđena da mora biti i toliko zlobna. Poštovanje istine nije bila od mojih važnijih opsesija, tako da bi mi se njena mitomanija i dopala, samo da je bila bezopasna: na primer, priča kako Detlef izgleda božanstveno, predstavljala je zaista jednu krajnje dirljivu izmišljotinu. Da se nije njome poslužila u jedinoj nameri da mene zgazi, ne bih joj ništa zamerila. Hristin problem ogledao se u tome što ona ništa nije mogla pojmiti izvan okvira odnosa snaga.
Mene su te priče o dominirajućim i dominiranima neopisivo nervirale. Možda upravo zato nikada ranije i nisam imala prijatelja ili prijateljicu: u školi, a i drugde, previše sam često videla to plemenito ime prijateljstva prišiveno na kakvo opskurno prećutno prihvaćeno robovanje, na razne mehanizme sistematskog ponižavanja, na permanentne Državne udare, na najodvratnije oblike potčinjenosti, pa čak i na pravo izigravanje žrtvenog jarca.
O prijateljstvu sam imala jednu idealizovanu predstavu: ako to nisu bili Orest i Pilad, Ahil i Patroklo, Montenj i La Boesi, zato što je to on, zato što sam to ja, onda mi takvo prijateljstvo nije trebalo. Ako bi davalo prostora i najmanjoj podlosti, i najmanjem rivalstvu, i najmanjoj senki sumnje, i senki najmanje senke, takvo prijateljstvo bih nogom odgurnula u stranu.
Kako sam samo mogla da pomislim da je sa Hristom to moglo biti „zato što je to ona, zato što sam to ja“.? Koje li je čudesno ustrojstvo moje duše toj devojci omogućilo da u meni prepozna svoju osvojenu teritoriju? Bilo me je sramota lakoće sa kojom me je prevarila.
Pa ipak, na neki neobičan način sam se time i ponosila. To što sam bila prevarena, to je bilo samo zato što sam, makar i na trenutak, volela. „Ja sam od onih koji vole, a ne od onih koji mrze“, kaže Sofoklova Antigona. Nikada ništa nije bilo lepše rečeno.
Hristina klevetnička kampanja prerasla je u svojevrstan pokušaj ostrahizma. Ponekad bih se i smejala pomišljajući na sve te sumnjive moralne nazore koji su bili pripisivani porodici Hast.
Otkrila sam da sam mnogo važnija nego što sam to zamišljala. Ja, što sam sebe samu smatrala zanemarljivom količinom na fakultetu političkih nauka, postala sam fokus svih pogleda.
– Beži, gaduro jedna, doviknuo mi je jednog dana neki tip na predavanju.
Gadura jedna nije poslušala. Studenti su morali da podnesu moje odvratno prisustvo. Događalo mi se da sve to prihvatim i duhovito, pa bih tada nekoga pogledala zakrvavljenih očiju ljudožderke, što je uvek ostavljalo utisak.
Nažalost, od cele te igranke najčešće sam bila utučena.
Sreća u nesreći: kod kuće sam povratila svoju sobu i svoje pravo na čitanje. Nikada nisam toliko čitala kao u tom periodu: knjige sam prosto gutala, ne samo kako bih nadoknadila propušteno, već i kako bih se suočila sa imanentnom krizom. Oni koji smatraju da čitanje predstavlja bekstvo, na suprotnoj su strani od istine: čitati znači biti suočen s najvećom mogućom koncentracijom stvarnog – što je, začudo, u manjoj meri zastrašujuće, nego baviti se sopstvenim večitim razvodnjavanjima.
Ono što sam proživljala bilo je samo blagi čajić od životnih nevolja, a to je bilo upravo ono najgore: nemogućnost da se sa zlom uhvati u koštac. Greška je misliti da čitamo nasumice: upravo tada sam počela da čitam Bernanosa, tačno onog pisca koji mi je bio potreban.
U Prevari sam naišla na ovu rečenicu: „Mediokritet, to je ravnodušnost prema dobru i zlu“. Širom otvorih oči.
Trčala sam da bih stigla na predavanja: kasnila sam. Sva zadihana, upadoh u amfiteatar: profesor je bio odsutan, što je Hrista iskoristila da zauzme njegovo mesto i priča o ne znam ni ja čemu.
Popela sam se do svog reda, u samom vrhu amfiteatra. Tek u trenutku kada sam htela da sednem, primetih tišinu koja je usledila nakon mog upada: onog časa kada sam ja ušla, Hrista je zaćutala.
Svi studenti okenuše se prema meni i tada shvatih o kojoj im je to krucijalnoj temi Antihrista pričala. Znala sam da ne mogu ostati ravnodušna na tako groteskno zlo.
Nije mi bilo potrebno nimalo razmišljanja. Ustadoh, i spustih se niz stepenice, uz koje sam se malopre bila popela. Nošena sigurnošću od koje mi se smejalo, lagano sam koračala prema Hristi.
Ona se osmehivala, ubeđena da je triumfovala nad mojim strpljenjem: najzad ću uraditi ono čemu se ona nadala, uvrediti je, napasti je, pa čak i ošamariti, bila je na pragu da doživi svoj trenutak slave, čekala me je.
Dlanovima sam uzela njeno lice i svoje usne zalepila na njene. Iskoristila sam nedostatke svih Renoa, Alena, Marka, Pijera, Tijerija, Didijea, Migela, itd., i jezikom jedne natopljene i iznenadne nauke, improvizovala ono najapsurdnije, najnepotrebnije, najzbunjujućije i najlepše, što je ljudsko biće ikada izmislilo: filmski poljubac.
Nisam naišla ni na kakav otpor. Istina, imala sam prednost apsolutnog efekta iznenađenja: ipak postoji i dodatak na ono neočekivano. U tom lomljenju ruku ustima na usta, ja sam igrala nežno.
Pošto sam joj podrobno objasnila moj način razmišljanja, odgurnula sam je i okrenula se zatečenom i nasmejanom amfiteatru. Tada, pobedonosno, gromkim glasom upitah prisutne prekobrojne degenerike:
– Ima li još kandidata?
Domet moje strele bio je ogroman. A kao vrhunski kopljanik, još je samo trebalo da se dohvatim osamdeset kopalja i redom ih sve proburazim. Ali u mojoj bezobalnoj dobroti, dovoljno mi je bilo da ih samo oholo odmerim, pogledom sasečem nekoliko glava vrednih svakog prezira i napustim salu, ostavljajući za sobom nesrećnu žrtvu koja je grizla prašinu.
Bio je dan pred Uskršnji raspust.
Hrista se vratila među svoje. Meni se dopadalo da je zamišljam prikovanu za neki krst, tamo u Malm’diju: mala sezonska fantazija. Ni moji roditelji, ni ja, nismo više dobijali ona nastrana pisama.
Dve nedelje kasnije, predavanja su ponovo počela. Hrista više nikada nije bila viđena na fakultetu. Niko me za nju ništa nije ni pitao. Bilo je to kao da nikada nije ni postojala.
Ja sam i dalje imala šesnaest godina i dalje sam bila nevina, ali se zato moj status drastično promenio. Najzad su poštovali onu koja je sebi stvorila takvu reputaciju na polju žvalavljenja.
Vreme je prolazilo. Pala sam na ispitima u junskom ispitnom roku: misli su mi bile drugde. Moji roditelji su otišli na put, ne propuštajući da me podsete na to da bi svakako bilo u mom interesu da ne padnem na ispitima i u septembru.
Ostala sam sama u stanu. To mi se toliko dugo nije dogodilo i zato sam bila veoma srećna: da nije bilo dosadnog gradiva za ponavljanje, bio bi to raspust iz snova.

To leto je bilo neobično. Briselska vrućina bila je komično ružna, a ja sam definitivno zatvorila žaluzine: smestila sam se u tamu i tišinu. Pretvorila sam se u cikoriju.
Ubrzo sam u mraku videla kao usred dana. Lampu nikad nisam palila; bilo mi je sasvim dovoljno i ono malo svetla što je dopiralo kroz venecijaner.
Jedini ritam koji je obeležavao moje dane bio je rast i opadanje onog tankog zračka sunčeve svetlosti. Nos nisam pomaljala napolje: postavila sam sebi apsurdni izazov da naredna dva meseca povučenosti izdržim na zalihama zatečenim u kredencu. Nedostatak svežih proizvoda dodatno je pogoršao moje loše stanje.
Ono što sam učila nije me ni najmanje zanimalo. Odlučila sam da ispite položim iz čistog inata, a da onda promenim smer. Zamišlajala raznorazne moguće sudbine: grobarka, radiestetičarka, prodavačica kopalja, cvećarka, kamenorezačica, profesorka streličarstva, prodavačica magle, popravljačica kišobrana, sobarica, serijska tešiteljka, trafikantkinja oproštaja.
Telefon nikad nije zvonio. Osim roditelja, ko bi me inače zvao? A oni su se spuštali niz neke mirne reke, fotografisali Škotlanđane u kiltovima, s vrha Piramida kontemplirali četrdeset vekova istorije, sa Papuancima večerali poslednju preostalu ljudoždersku porodicu – ne znam više na koju su se već egzotiku ložili.
Trinaestog avgusta napunila sam sedamnaest godina. Telefon i dalje nije zvonio. Nije tu bilo ničeg iznenađujućeg: letnji rođendani se nikad ne slave.
Budući da ni ovaj novi uzrast nije bilo ozbiljan, pre podne sam protraćila u nekoj vrsti duhovnog no man’s land-a, u kojem sam simulirala učenje političke ekonomije – nemajući, zapravo, pojma o provaliji u koju je ponirala moja svest.
Odjednom, usred poslepodneva, osetih naglu potrebu da vidim neko telo. Međutim, samo mi je jedno bilo na raspolaganju.
Sva sablasna, ustadoh i otvorih vrata ormara na kojima se nalazilo veliko ogledalo. U ogledalu spazih bledunjavu cikoriju obučenu u široku belu košulju.
Kako i dalje nije bilo nikakvog tela, svukoh se i ponovo pogledah.
Razočarenje: čudo se nije dogodilo. Golotinja koju sam videla u odrazu nije imala ništa što bi moglo pobuditi ljubav. Filozofski se pomirih s tim: navikla sam bila da sebe ne volim. Osim toga, „ono“ je još uvek moglo da mi se desi. Imala sam vremena.
A onda sam u ogledalu videla zastrašujuću pojavu.
Videh mrtvu kako obuzima onu živu.
Videh svoje ruke kako se uzdižu do horizontale, kao pred raspeće, potom svoje laktove kako se savijaju pod oštrim uglom i svoje šake kako se spajaju, dlan o dlan, moleći protiv svoje volje.
Videh svoje prste kako se prepliću, videh moja ramena kako se istežu poput luka, videh grudni koš kako se od napora izvija i, najzad, videh da mi to telo više ne pripada i kako, izgubivši svaki osećaj stida, izvodi gimnastiku koju je prepisala Antihrista.
Tako bi ispunjena njena volja, a ne moja.