Kozmetika neprijatelja - Ameli Notomb

„I ne hoteći, počinio sam savršeni zločin: niko me nije video kako dolazim, osim žrtve. Dokaz je to što sam i dalje na slobodi.“Sve je započelo u čekaonici nekog aerodroma. On je znao da će to biti on. Savršena žrtva. Unapred označeni krivac. Bilo mu je dovoljno da govori. I da čeka da se zamka zatvori.Sve se završilo u čekaonici nekog aerodroma. Svakako, slučaj ne postoji.

Iako uredan, čovek zagladi kosu dlanom. Trebalo je da izgleda uljudno da bi se sreo sa svojom žrtvom po svim pravilima.
Živci Žeroma Angista su već bili napeti kada glas stjuardese objavi da će avion, usled tehničkih problema, kasniti neodređeno vreme.
„Još samo to mi je trebalo”, pomisli on.
Mrzeo je aerodrome, a izgledi da ostane dugo u ovoj čekaonici bacali su ga u očajanje. Izvadi neku knjigu iz tašne i ljutito se udubi u nju.
– Dobar dan, gospodine – reče mu neko veoma učtivim tonom.
On jedva podiže glavu i odgovori na pozdrav iz čiste pristojnosti.
Čovek sede pored njega.
– Baš su dosadna ova kašnjenja aviona, zar ne?
– Da – progunđao je.
– Kada bi se bar znalo koliko sati ćemo morati da čekamo, mogao bi čovek nešto da preduzme.
– Žerom Angist potvrdi klimanjem glave.
– Je li dobra ta vaša knjiga? – zapita nepoznati.
„Pa dobro, pomisli Žerom, da li treba još i neki gnjavator ovde da mi dosađuje?”
– Hm, hm – odgovorio je, kao da hoće da kaže: „Ostavite me na miru.“
– Vi imate sreće. A ja nisam sposoban da čitam na javnome mestu.
„Pa zato hoće da gnjavi one koji su za to sposobni", uzdahnu u sebi Angist.
– Mrzim aerodrome – nastavi čovek. („I ja, i to sve više“, pomisli Žerom.) – Bezazleni ljudi veruju da se tu mogu sresti putnici. Kakva romantična zabluda! Znate li koja vrsta ljudi se može videti ovde?
– Dosadni? – procedi Žerom, pretvarajući se da i dalje čita.
– Ne – reče onaj drugi koji to nije primenio na sebe. – To su poslovni ljudi na službenim putovanjima. Službeno putovanje je toliko negacija putovanja, da ne bi trebalo ni da nosi to ime. Ta delatnost bi trebalo da se zove „premeštanje trgovca“. Zar ne nalazite da bi tako bilo tačnije?
– Ja sam na služnome putovanju – naglasi Angist, misleći da će se nepoznati izviniti zbog svoje nesmotrenosti.
– Nema potrebe da naglašavate, gospodine, to se vidi.
„Čak je i bezobrazan!”, prasnuo je Žerom u sebi.
Pa kako je učtivost bila pogažena, zaključi da može i on da je zaobiđe.
– Gospodine, pošto izgeda da ovo niste razumeli, ja nemam nameru da razgovaram sa vama.
– Zašto? – upita nepoznati živahno.
– Ja čitam.
– Ne, gospodine.
– Molim?
– Vi ne čitate. Možda vi verujete kako čitate. Ali to nije čitanje.
– Dobro, čujte, nemam nikakve želje da slušam duboka razmišljanja o čitanju. Nervirate me. Čak i da ne čitam, neću da razgovaram sa vama.
– Odmah se vidi kada neko čita. Onaj ko čita – ko stvarno čita – nije ovde. Vi ste bili ovde, gospodine.
– Da znate samo koliko žalim zbog toga! Naročito otkada ste vi stigli.
– Da, život je pun sitnih neugodnosti koje ga čine nerazumnim. Mnogo više od metafizičkih problema, upravo one najsitnije neugodnosti ukazuju na besmisao postojanja.
– Gospodine, svoju petparačku filozofiju možete...
– Ne budite nepristojni, molim vas.
– A vi to možete, svakako, gospodine!
– Teksel. Tekstor Teksel.
– Šta to pričate?
– Priznajte da je lakše razgovarati sa nekim kada mu znamo ime.
Ali kad vam kažem da neću da razgovaram sa vama!
– Čemu ta agresivnost, gospodine Žerome Angiste?
Otkuda znate moje ime?
Napisano je na nalepnici vaše putne torbe. Tu je i vaša adresa.
Angist uzdahnu.
– Dobro. Šta hoćete?
– Ništa. Da pričam.
– Užasavam se ljudi koji hoće da pričaju.
– Žao mi je. Teško da ćete me u tome sprečiti: to nije zabranjeno.
Uznemiravani čovek ustade i ode da sedne pedeset metara dalje. Uzaludan trud: gnjavator dođe za njim i sede pored njega. Žerom opet ustade i nađe jedno prazno mesto uglavljeno između dve osobe, verujući da će se tako zaštititi. Ali to kao da nije smetalo njegovome pratiocu koji stade ispred njega i krenu opet u napad.
– Imate problema u službi?
– Hoćete da razgovarate sa mnom pred ljudima?
– Šta tu smeta?
Angist ustade opet da bi se vratio na staro mesto: ako već mora trpeti da ga vređa neki gnjavator, neka to bar bude bez posmatrača.
– Imate problema na poslu? – ponovi Teksel.
– Nema potrebe da mi postavljate pitanja. Neću vam odgovarati.
– Zašto?

– Ne mogu vas sprečiti da govorite, pošto to nije zabranjeno. A vi ne možete mene naterati da odgovaram, jer to nije obavezno.
– Vi ste mi ipak odgovorili.
– Da bih mogao posle da se uzdržavam.
– Onda ću vam ja pričati o sebi.
– Bio sam siguran u to.
– Kao što sam vam već rekao, prezivam se Teksel. Tekstor Teksel.
– Mnogo mi je žao.
– Kažete tako zato što je moje ime čudno?
– Kažem to jer mi je krivo što sam se sa vama sreo, gospodine.
– Ipak, moje ime nije tako čudno. Teksel je prezime kao i svako drugo, a govori o mojem holandskome poreklu. Teksel dobro zvuči. Šta vi mislite?
– Ništa.
– Očigledno, Tekstor je nešto teže. Ipak, to ime ima otmeno poreklo. Znate li da je to bilo jedno od mnogobrojnih Geteovih imena?
– Jadnik!
– Ne, nije tako loše zvati se Tekstor.
– Ali žalosno je imati nešto zajedničko sa vama, makar to bilo samo ime.
– Neki misle da je Tekstor ružno ime, ali ako se malo razmisli, ono se ne razlikuje mnogo od reči „tekst“, kojoj se ništa ne može zameriti. A po vašem koje je poreklo imena Tekstor?
– Kazna? Kažnjavanje?
– Da li sebi nešto zamerate? – upita ga čovek uz lukav osmeh.
– Stvarno ne. Mana pravde: uvek stradaju nevini.
– Kakogod, svoju sugestiju ste izmislili. Tekstor potiče od reči „tekst“.
– Kad bi ste samo znali koliko mi je svejedno.
– Reč „tekst“ potiče od latinskog glagola texere, koji znači „tkati“. Dakle, tekst je prvenstveno tkanje reči. Zanimljivo, zar ne?
– U stvari, vaše ime znači „tkač“?
– Pre bih rekao da se radi o drugom značenju, uzvišenijem, o „piscu“: o osobi koja tka tekst. Šteta što nisam pisac, sa takvim imenom.
– U pravu ste. Ispisivali biste papir umesto što davite neznance svojim bla-bla...
– Iz čega proizilazi da je moje ime lepo. U stvari, problem predstavlja povezivanje mog prezimena s imenom: priznajem da Teksel Tekstor zvuči loše.
– Vama dobro pristaje.
– Tekstor Tekstel – nastavi čovek naglašavajući težinu izgovaranja „ks“ i „t“ jednog pored drugog. Pitam se šta je bilo mojim roditeljima kad su mi nadenuli to ime.
– Trebalo ih je pitati.
– Roditelji su mi umrli kad mi je bilo četiri godine, ostavivši mi u nasledstvo taj tajanstveni identitet, poput poruke koju treba da odgonetnem.
– Odgonetajte je bez mene!
– Tekstor Teksel... Vremenom, kada se naviknete na te složene glasove, više vam se ne čine neskladnim. Na kraju krajeva, to neobično ime poseduje izvesnu fonetsku lepotu: Tekstor Teksel, Tekstor Teksel, Tekstor...
– Koliko dugo ćete još grgljati?
– U svakom slučaju, kao što je napisao lingvista Gustav Đuljemo: „Stvari prijatne uhu sviđaju se duhu.”
– Kako da se čovek reši osobe kao što ste vi? Da vas zatvori u toalet?
To vam ništa ne bi vredelo, dragi gospodine. U aerodromskoj zgradi toaleti nisu zvučno izolovani. Otpratio bih vas do tog mesta i nastavio vam govpriti kroz vrata.
– Zašto to radite?
– Zato što želim. Uvek radim ono što mi je volja.
– Ja želim da vam razbijem njušku.
– Nemate sreće: to nije dopušteno. Ja volim da pravim pakosti koje su dopuštene. One su tim zabavnije jer žrtva nema pravo da se brani.
– Nemate nekih viših ciljeva u životu?
– Nemam.
– Ja imam.
– Nije tačno.
–Šta vi znate o tome?
– Vi ste poslovan čovek. Vaše ambicije se izražavaju novcem. To je ništavno.
– Bar nikoga ne gnjavim.
– Škodite svakako nekome.
– Čak i ako bi bilo tako, ko ste vi da mi to prebacujete?
– Ja sam Teksel. Tekstor Teksel.
– To znamo.
– Ja sam Holanđanin.

– Aerodromski Holanđanin. Svako ima nekoga svojeg letećega Holanđanina.
– Letećeg Holanđanina? On je početnik. Romantična budala koja se jedino obrušavala na žene.
– Dok se vi, međutim, obrušavate na muškarce?
– Ja se obrušavam na one koji me nadahnjuju. Vi ste pravo nadahnuće, gospodine Angiste. Ne ličite na poslovnoga čoveka. Mada vi to nećete, u vama ima nečega što se nudi i to mi je baš dirljivo.
– U zabludi ste: ja se uopšte ne nudim.
– Vi želite da verujete u to. Međutim, svet u kojem živite nije uspeo da ubije u vama mladića koji stoji pred vratima otvorenim prema svetu i uistinu je žestoko radoznao. Gorite od želje da saznate moju tajnu.
– Ljudi vaše vrste uvek su uvereni da su drugima zanimljivi.
– Najgore je to što su u pravu.
– Dobro, zabavite me malo. Tako brže prolazi vreme.
Žerom zatvori knjigu i skrsti ruke. Poče da gleda u gnjavatora kao što se gleda u voditelja priredbe.
– Zovem se Teksel. Tekstor Teksel.
– Je li to neki refren, šta li?
– Ja sam Holanđanin.
– Zar mislite da sam zaboravio?
– Ako me budete stalno prekidali, nećemo daleko stići.
– Nisam siguran da želim da stignem daleko sa vama.
– Kada biste samo znali! Mene uvek upoznaju. Dovoljno je da vam ispričam nekoliko događaja iz svojeg života, pa da vas uverim. Na primer, kada sam bio mali, ubio sam nekoga.
– Molim?
– Bilo mi je osam godina. U razredu je bio dečak koji se zvao Frank. Bio je ljupko dete, dobro, lepo, nasmejano. Nije bio prvi u razredu, ali je postizao odličan školski uspeh, naročito u gimnastici, što je uvek bilo ključ omiljenosti među decom. Svi su ga obožavali.
– Osim vas, naravno.
– Ja nisam mogao da ga podnesem. Treba naglasiti da sam bio slabunjav, poslednji u gimnastici i nisam imao drugova.
– Gle! – osmehnu se Angist. – Već tada neomiljen!
– Nije da se nisam trudio. Očajnički sam pokušavao da se svidim, da budem simpatičan i duhovit; ni u čemu nisam uspevao.
– Tu se ništa nije promenilo.
– Moja mržnja prema Franku je zbog toga rasla. U to vreme još sam verovao u boga. Jedne nedelje uveče, počeo sam da se molim u postelji. Bila je to đavolja molitva: molio sam boga da ubije dečaka kojega sam mrzeo. Sate sam proveo preklinjući ga iz sve snage da to učini.
– Naslućujem šta je dalje bilo.
– Sutradan ujutru, u školi, učiteljica uđe u učionicu skrušenoga izgleda. Sa suzama u očima saopštila nam je da je Frank te noći umro od nekog neobjašnjivoga srčanog udara.
– I naravno, vi ste poverovali da ste vi krivi.
– Ja jesam bio kriv. Kako bi taj potpuno zdrav dečak mogao doživeti srčani udar bez mojega učešća?
– Kada bi to bilo tako lako, na Zemlji ne bi bilo još mnogo živih ljudi.
– Deca u razredu počeše da plaču. Bili smo u pravu izgovarajući uobičajeno opšte mesto: „Uvek odlaze oni najbolji", i tako dalje. A ja sam mislio: „Očigledno! Ne bih se ja inače toliko trudio da nije trebalo da se otarasim najboljeg među nama!“
– I tako vi verujete da ste u neposrednoj vezi sa bogom? Vi baš ni u šta ne sumnjate.
– Prvo što sam osetio bilo je likovanje. Konačno će taj Frank prestati da mi zagorčava žuvot. Malo-pomalo, shvatio sam da me smrt toga deteta nije učinila omiljenijim. U stvari, ona nije ništa promenila u mojem statusu neomiljenog ružnoga pačeta. Verovao sam da će biti dovoljno osloboditi mesto da bih se nametnuo. Kakva greška! Frank je zaboravljen, ali ja nisam zauzeo njegovo mesto.
– Nije ni čudno. Ne može se reći da ste mnogo obdareni da vas neko sledi.
– Počeo sam postepeno da osećam grižu savesti. Čudno je i pomisliti, ali da sam postao omiljen, ja ne bih zažalio zbog svoga zločina. Ali bio sam ubeđen da sam ubio Franka ni za šta, pa sam to sebi prebacivao.
– I otada, vi tražite neke osobe na aerodromima da biste ih kinjili svojim kajanjem.
– Čekajte, nije to baš tako jednostavno. Bilo me je stid, ali ne baš toliko da bih patio.
– Bez sumnje ste i protiv svoje volje imali zdravog razuma da znate kako uopšte niste bili uzrok njegove smrti?
– Varate se. Nisam nikada posumnjao u svoju potpunu krivicu za to ubistvo. Ali moja savest nije bila spremna za takvu situaciju. Znate, odrasli uče decu da kažu dobar dan gospođi i da ne stavljaju prst u nos, ali ih ne uče da ne ubijaju svoje male drugove iz razreda. Ja bih osetio više griže savesti da sam bio ukrao bombone sa police.
– Ako ste veru izgubili, kako možete još verovati da ste uzrok smrti toga Franka?
– Ništa nije tako moćno kao duh koji pokreće vera. Nije ni važno da li bog postoji ili ne. Moja molitva je u svojem ubeđenju bila dovoljno jaka da uništi jedan život. To je moć koju sam izgubio kada sam prestao da verujem.
– U tome slučaju i dalje ste srećni što više ne verujete.
– Da. To je učinilo da moje sledeće ubistvo bude mnogo teže.
– Ah! Zar ih je bilo još?
– Važan je samo prvi ubijeni. To je jedan od problema krivice u slučaju ubistva: ona se ne sabira. Ne smatra se težim delom ubiti sto osoba nego ubiti samo jednu. Samim tim, kada čovek ubije jednu, ne zna zašto bi se uzdržavao da ih ne ubije stotinu.
– To je istina. Zašto se ograničavati u tim malim zadovoljstvima života?
– Vidim da me ne shvatate ozbiljno. Rugate mi se.
– Kada pogledam šta nazivate ubistvom, nemam utisak da imam posla sa velikim zločincem.
– U pravu ste, ja nisam veliki zločinac. Ja sam sitan zločinac, bez širine pogleda.
– Baš volim te napade oštroumnosti.
– Zamislite samo: ubio sam samo dve osobe.
– Baš skroman broj. Treba imati više ambicije, gospodine.
– Slažem se sa vama. Rođen sam za više ciljeve. Demon krivice me je sprečio da postanem ogromno biće kakav sam želeo da postanem.
– Demon krivice? Mislio sam da ste osetili malo kajanje ni za šta.
– Za ubitvo Franka, da. Osećanje krivice me je spopalo kasnije.
– Prilikom drugoga ubistva? Koji način ste tada primenili? Bacili ste čini?
– Grešite što mi se podsmevate. Ne, postao sam krivac u isto vreme kada sam izgubio veru. Ali ja ne znam čak ni da li imam posla sa vernikom.
– Ne. Niko nikada u mojoj porodici nije bio vernik.
– Čudno je što neki ljudi govore o veri kao o hemofiliji. Moji roditelji nisu ni u šta verovali; meni to nije smetalo da verujem.
– I na krtaju ste postali isto što i vaši roditelji: više ne verujete.
– Da, ali to je zbog jednoga nesrećnog događaja, jednog mentalnog poremećaja koji je mogao i da se ne dogodi, a koji je odredio ceo moj život.
– Govorite kao neko ko je udaren po glavi.
– Tako nekako. Imao sam dvanaest i po godina. Živeo sam kod babe i dede. U kući su bile tri mačke. Ja sam morao da im pripremam hranu. Trebalo je otvoriti konzerve ribe, izmrviti sadržaj i pomešati ga sa kuvanim pirinčem. Taj posao je izazivao u meni veliko gađenje, miris i izgled te konzervisane ribe su me izazivali na povraćanje. Osim toga, nije bilo dovoljno da viljuškom usitnim riblje meso: trebalo je da bude dobro umešano sa pirinčem, inače mačke ne bi htele da jedu. Morao sam znači da tu mešavinu izgnječim rukama. Uzalud sam zatvarao oči: uvek sam bio na ivici da se onesvestim kada zaronim prste u jako ukuvani pirinač i one komadiće ribe i kada gnječim tu stvar čija lepljivost mi je bila odvratna iznad svega.
– Dovde mogu da shvatim.

– Taj posao sam obavljao već godinama, a onda se dogodilo nešto nezamislivo. Imao sam znači dvanaest i po godina i raširenim očima sam pogledao smesu za mačke koju sam gnječio. Gadilo mi se, ali uspeo sam da ne povraćam. I tada, ne znajući zašto, prineo sam ustima šaku mešavine i počeo da je jedem.
– Pih!
– Pa i ne! Upravo ne! Učinilo mi se da nikada nisam jeo ništa tako dobro. Ja koji sam bio mršavo dete strahovito teško na hrani, ja kojega je trebalo terati da jede, oblizivao sam se jedući taj bućkuriš za životinje. Prestravljen onim što sam činio, navalio sam da jedem, da jedem, po punu šaku one riblje kaše. Tri mačke su me gledale zgranuto kako trpam njihovu hranu u svoj stomak. Ja sam bio još prestravljeniji nego one: otkrio sam da nema nikakve razlike između njih i mene. Dobro sam osećao da to nisam ja želeo da jedem. Nego neka viša i vrhovna sila koja me je na to primoravala. Nisam ostavio u posudi ni mrvicu one hrane. Mačke su morale da se odreknu večere toga dana. One su bile jedini svedoci mojega pada.
– Baš vam je smešna ta priča.
– Ova priča je grozna, a ja sam zbog nje izgubio veru.
– Baš čudno. Ja koji nisam pobožan, ne vidim po čemu je voleti hranu za mačke dovoljan razlog da se posumnja u postojanje boga.
– Ne, gospodine, nisam ja voleo hranu za mačke! Bio je to neki neprijatelj u meni samome koji me je naterao da je jedam! A taj neprijatelj koji je dotle ćutao, pokazao se hiljadu puta moćnijim od boga, toliko da je učinio da izgubim veru ne u njegovo postojanje, nego u njegovu moć.
– Znači, vi i dalje verujete da bog postoji?
– Da, pošto ne prestajem da ga vređam.
– A zašto ga vređate?
– Da bih ga naterao da odgovori. Ali ne ide. On je i dalje nepomičan, bez dostojanstva pred mojim uvredama. Čak su i ljudi manje mlitavi od njega. Bog je prava hulja. Vidite? Opet sam ga uvredio, a on i dalje ćuti.
– A šta biste vi da on učini? Da vas udari gromom?
– Vi ga mešate sa Zevsom, gospodine.
– Dobro. Hteli biste da vam pošalje kišu skakavaca ili da se voda Crvenoga mora zatvori iznad vas?
– Pa dobro, rugajte mi se. Znajte da je vrlo teško otkriti ništavnost boga, i za uzvrat, svemoć unutrašnjega neprijatelja. Čovek je verovao da živi sa dobronamernim tiraninom iznad glave, a onda shvati da živi sa zlonamemim tiraninom koji boravi u njegovome trbuhu.
– Ma h’ajte, nije tako strašno pojesti hranu za mačke.
– Jeste li to već učinili?
– Ne.
– Šta onda znate o tome? Grozno je sladiti se mačijom hranom. Najpre zato što je vrlo neukusna. Zatim zato što čovek posle omrzne sebe. Pogleda se u ogledalu i pomisli: „Ovaj balavac je smazao mačiju porciju”. Zna da je pod vlašću neke mračne i odvratne sile koja u dnu njegovoga trbuha urla od smeha.
– Đavo?
– Zovite to tako ako hoćete.
– Mene baš briga. Ne verujem u boga, pa prema tome ne verujem ni u đavola.
– Ja verujem u neprijatelja. Dokazi o postojanju boga su slabi i neodređeni, dokazi o njegovoj moći su još oskudniji. Dokazi o postojanju unutrašnjega neprijatelja i dokazi o njegovoj moći su strahoviti. Ja verujem u neprijatelja zato što ga svakoga dana i svake noći srećem na svojem putu. Neprijatelj je onaj što iznutra uništava ono što vredi truda. To je onaj što vam pokazuje neprekidnu staračku nemoć u svemu što je stvarno. To je onaj što vam iznosi na videlo vašu niskost i niskost vaših prijatelja. To je onaj koji će vam jednog divnoga dana naći izvrstan razlog što ste mučeni. To je onaj koji će učiniti da se gadite sebe samoga. To je onaj koji će vam, kada spazite nebesko lice neke neznanke, otkriti da tolika lepota sadrži smrt.
– Je li to takođe onaj što vas, dok čitate u aerodromskoj čekaonici, ometa svojim ubitačnim razgovorom?
– Da. Za vas, on je taj. Možda on i ne postoji izvan vas. Vi ga vidite kako sedi pored vas, ali on je možda u vama, u vašoj glavi i u vašoj utrobi, i sprečava vas da čitate.
– Ne, gospodine. Ja nemam unutrašnjega neprijatelja. Imam jednoga, u ovome trenutku stvarnog neprijatelja – vas koji ste izvan mene.
– Mislite tako ako vam se sviđa. A ja znam da je on u meni i da me čini krivcem.
– Krivcem za šta?
– Što nisam mogao da ga sprečim da me uzme pod svoju vlast.
– I onda ste došli da mene gnjavite samo zato što ste pre trideset godina pojeli hranu za mačke? Prava ste zaraza, gospodine. Postoje lekari za ljude kao što ste vi, gospodine.
– Nisam ja došao da biste me vi lečili. Došao sam da učinim vas bolesnim.
– To vas zabavlja?
– Oduševljava me.
– I baš mene da snađe ta kazna!
– Ne preostaje vam ništa drugo, dragi moj.
– Drago mi je da bar to priznajete.
– Pa ipak, uveren sam da nećete zažaliti. U životu ima spasonosnih nesreća.
– Stvarno žačuđuje što gnjavatori uvek traže opravdanje za svoje postupke. To Lu Ksun naziva govorom komarca: već je dovoljno bolno što te komarac ubode, ali ti on još i dodijava svojim zujanjem uz uho – i možete biti sigurni da vam govori nešto poput: „Bodem te za tvoje dobro.” Kad bi to barem obavio u tišini.
– Analogija sa komarcem je primerena. Ostaviću vas kao ojedinu.
– Znači ipak ćete me ostaviti: to mi uliva nadu. A da li smem da vas pitam kada nameravate da odete?
– Kada ispunim svoju misiju s vama.
– Znači, osim svega, vi imate i neku misiju u vezi sa mnom? Trebalo bi doneti zakon protiv Mesija. Gospodine, meni uopšte ne treba vaša pridika.
– Zapravo i ne. Jedino treba da se od mene razbolite.
– A otkada zdravom čoveku treba bolest?
– Prvo, vi niste zdravi. Vrlo dobro znate da neke stvari kod vas nisu kako treba. Zato se morate razboleti. Paskal je napisao jedan ogled sa uzvišenim naslovom: Molitva bogu za uživanje bolesti. Pošto naprosto postoji uživanje bolesti. Ja sam tu da bih vam to podario.
– Suviše ste ljubazni. Zadržite svoj dar, ja sam nezahvalan.
– Videćete, vi nemate nikakvih izgleda da se od svojih zala izlečite bez mene, zbog onoga aksioma: bez bolesti nema izlečenja.
– Pa od čega vi to hoćete da se izlečim?
– Zašto lažete sebe samoga? Vi ste veoma bolesni, Žerome Angiste.
– Šta vi znate o tome?
– Znam mnogo što šta.
– Radite za tajne službe?
– Moja služba je veoma tajna za tajne službe.
– Pa ko ste vi onda?
– Ime mi je Teksel. Tekstor Teksel.
– Oh, ne, samo ne ispočetka!
– Ja sam Holanđanin.

Žerom Angist stavi obe šake na uši. Sada je čuo samo zvuk iz unutrašnjosti svoje glave: ličio je na neodređeno i udaljeno brujanje koje se čuje na stanicama metroa kada ne prolazi nijedan voz. Nije bilo neprijatno. Za to vreme usne gnjavatora su se i dalje micale: „Ovaj je poremetio“, pomisli žrtva. „Govori čak i kada zna da ga ne mogu čuti. To je logoreja, bolest govorenja. Zašto li se ovako smeška, kao da je pobednik? Ja sam pobednik, pošto ga više ne čujem. Trebalo bi da se ja osmehujem. Međutim, ja se ne osmehujem, a on se osmehuje i dalje. Zašto?“
Prolazili su minuti. Angist brzo shvati zašto se Teksel osmehuje: ruke su počele da ga bole, najpre neosetno, zatim nepodnošljivo. Žerom nije nikada zapušavao uši tako dugo da bi osetio bol. A mučitelj je sigurno primećivao progresivno pojavljivanje onoga grča kod svojih žrtava. „Ja nisam prvi kojem se on ulaguje satima. Nisam prvi koji zaptiva uši rukama pred njegovim radosnim očima. On se smeška, jer je navikao: zna da neću dugo izdržati, đubre jedno! Na svetu zaista ima izopačenih tipova!“
Nekoliko minuta kasnije imao je utisak kao da mu se pleća raspadaju: osećao se veoma loše. Ogorčen, spustio je ruke sa grimasom olakšanja.
– E pa, eto – reče jednostavno Holanđanin.
– Da li vaše žrtve uvek tako čine, a?
– Čak i da ste prvi, ja bih to već znao. Jeste li čuli za raspinjanje na krstu? Šta mislite, zašto pati i umire raspeti? Zbog nedužnih eksera u rukama i nogama? Zbog podignutih ruku! Za razliku od nekih sisara kao što je lenjivac, čovek nije stvoren da dugo opstane u tome položaju: ako mu se ruke zadrže dosta dugo podignute uvis, on umire. Dobro, malo sam preterao: može da umre usled gušenja ako je suviše dugo obešen za ruke. Znači da vi ne biste umrli. Vidite: ne možete mi umaći. Ništa nije ostavljeno slučaju. Zašto mislite da mi je važan vaš sluh? Ne samo zato što je to uobičajeno; nego naročito zato što je to čulo koje se najmanje može braniti. Da bi se zaštitilo, oko ima kapak. Protiv mirisa dovoljno je stegnuti prstima nos, što nije bolno, čak ni na duže vreme. Protiv ukusa može se ne jesti i uzdržavati se od hrane, što nije nikada zabranjeno. Protiv dodira postoji zakon: možete pozvati policiju ako vas neko dodiruje protiv vaše volje. Ljudsko biće ima samo jednu slabu tačku: uvo.
– To nije tačno. Postoje čepovi za uši.
– Da, postoje čepovi za uši: to je najlepši čovekov pronalazak. Ali vi ih nemate u putnoj torbi, zar ne?
– Na aerodromu postoji apoteka. Odoh da ih kupim.
– Eh, prijatelju moj jadni, zamislite da sam, pre nego što sam vam se obratio, pokupovao svu zalihu čepova za uši ovde. Kažem vam da ništa nije ostavljeno slučaju! Hoćete li da znate šta sam vam pričao dok ste držali šake na ušima?
– Ne.
– Nije važno, ja ću vam ipak reći. Rekao sam vam da je ljudsko biće tvrđava, a da su čula njena vrata. Sluh je čuvan najmanje od svih ulaza i otuda vaš poraz.
– Onda, poraz bez pobede na suprotnoj strani. Da budem iskren, ne vidim šta vi time dobijate.
– Dobijam. Nemojte toliko žuriti. Imamo vremena. Ova zakašnjenja aviona su beskrajna. Bez mene vi biste se i dalje pravili kao da čitate svoju knjigu. Imam za vas mnogo toga.
– Lažno ubistvo vašeg maloga školskog druga, mačiju kašu... Mislite li da takva lupetanja mogu bilo koga zanimati?
– Da bi se ispričala priča, bolje je krenuti ispočetka, je l’ da? Znači, sa dvanaest i po godina, zbog gutanja hrane za mačke, izgubio sam veru i stekao neprijatelja: sebe samoga ili, da kažem tačnije, onoga nepoznatog protivnika koji počiva u svima nama, skriven u našoj utrobi. Moj svet se time izmenio. Dotle sam bio bledunjavo i mršavo siroče koje mirno živi sa babom i dedom. Onda sam postao nemiran, nespokojan, počeo sam da jedem kao omađijan.
– Stalno hranu za mačke?
– Ne samo to. Nego i babinu i dedinu hranu. Čim bih video hranu koja mi se gadi, bacao bih se na nju i proždirao je.
– A u Holandiji ima razloga za gađenje na hranu.
– Upravo tako. Zato sam mnogo i jeo.
– Pa ipak, niste debeli.
– U meni sve sagori u obliku strepnje. Nisam se promenio od dečačkih dana: i dalje u sebi vučem onaj teret krivice koju sam tada otkrio.
– Otkuda to osećanje krivice?
– Mislite li da je ljudima bolesnim od krivice potreban neki ozbiljan motiv? Moj unutrašnji neprijatelj je rođen blagodareći kaši za mačke, a mogao je da pronađe i neki drugi izgovor. Kada je čoveku suđeno da postane krivac, nije neophodno da ima nešto da sebi prebacuje. Osećanje krivice će sebi prokrčiti put na bilo koji način. Tako je predodređeno. Jansenizam: još jedna holandska izmišljotina.
– Da. Kao buter od kikirikija i druge gadosti.
– Ja volim buter od kikirikija.
– To me ne čudi.
– A naročito volim jansenizam. Mora mi se sviđati tako netačna doktrina. Konačno jedna teorija sposobna za iskrenu svirepost, kao ljubav.
– Kada samo pomislim da se nalazim na erodromu i da me gnjavi neki jansenista.
– Ko zna? Možda je i to predodređeno. Nije moguće da ste do sada živeli sa jedinim ciljem da mene sretnete.
– Kunem vam se da nisam.
– Ko ste vi da to uređujete?
– U životu su mi se događale na drugi način značajne stvari.
– Na primer?
– Nemam želje da vam pričam o tome.
– Grešite. Naučiću vas jednom velikome načelu, Žerome Angiste. Postoji samo jedan pravi način da me ućutkate, a to je da vi govorite. Ne zaboravite. To bi moglo da vas spase.
– Ama, od čega da me spase?
– Videćete. Pričajte mi o svojoj ženi, gospodine.
– Kako znate da sam oženjen? Ne nosim burmu.
– Upravo ste mi kazali da ste oženjeni. Pričajte mi onda o svojoj ženi.
– Ni govora.
– Zašto?
– Ne želim uopšte da vam o njoj pričam.
– Iz toga zaključujem da je ne volite.
– Volim je!
– Ne. Ljudi koji vole uvek mogu neiscrpno da pričaju o predmetu svoje ljubavi.
– Šta vi znate o tome? Siguran sam da ne volite nikoga.
– Volim.
– Hajde onda, pričajte neiscrpno o predmetu svoje ljubavi.
– Volim jednu uzvišenu ženu.
– U tome slučaju, šta tražite ovde? Neoprostivo je što niste pored nje. Gubite tu vreme gnjaveći nepoznate ljude kada možete da budete sa njom?
– Ona mene ne voli.
– I gubite vreme gnjaveći nepoznate ljude kada biste mogli da osvajate nju?
– Već sam pokušavao.
– Budite uporni!
– Ne vredi.
– Izduvali ste se!
– Veoma dobro znam da to ne bi ničemu služilo.
– I usuđujete se da kažete kako je volite?
– Mrtva je.
– Ah!
Žeromovo lice se izmenilo. Učutao je.
– Kada sam je upoznao bila je živa. Naglašavam to, jer ima ljudi koji su u stanju da vole samo već umrle žene. To je znatno ugodnije – voleti ženu koju nismo nikada videli za života, ali ja sam nju voleo zato što je bila živa. Bila je življa od ostalih. Ona je i danas življa nego druge.
Ćutanje.

– Ne pravite taj utučeni izraz lica, Žerome Angiste.
– U pravu ste. Vaša žena je mrtva: nije to tako strašno.
– Nisam nikada rekao da je to bila moja žena.
– Razlog više da to ne shvatite tragično.
– Verujete da u tome ima i nešto smešno?
– Ko će to znati: rekli ste mi da ne pravim utučen izraz.
– Nemojte sve shvatati doslovno, molim vas.
– Nemam šta više da kažem.
– Tim gore po vas. Tu ženu sam sreo pre dvadeset godina. Imao sam dvadeset godina, kao i ona. Tada me je prvi put privukla jedna devojka. Pre toga, sav sam bio obuzet sopstvenim kompleksom krivice. Živeo sam u autarkiji, kao zgrčen oko sopstvenoga pupka, pateći, razmišljajući o sebi, jedući grozne stvari, ispitujući posledice koje su one ostavljale na mojoj anatomiji; spoljni svet me je sve manje privlačio. Baba i deda su bili umrli ostavivši mi nešto para, nedovoljno da budem bogat, dovoljno da se loše hranim tokom godina. Sve više sam se udaljavao od ljudskoga bića. Čitave dane sam posvećivao čitanju Paskala i trženju nejedivih namirnica.
– A one tri mačke?
– Uginule su bez naslednika. Nekoliko meseci sam proveo prazneći riblje konzerve koje su baba i deda bili nagomilali za njih. Kada su ormani ispražnjeni, kada je Holandija prestala da me opterećuje, krenuo sam dalje. Nastanio sam se u Parizu, nedaleko od stanice Por-Roajal.
– Da li je francuska hrana bila dovoljno loša za vas?
– Da. U Parizu se loše jede. Pronašao sam od čega da pravim svoje poslastice. Tu sam takođe sreo najlepšu devojku na svetu.
– Sve to postaje otužno. Pustite me da pogađam: bilo je to u Luksemburškome parku.
– Ne. Na groblju.
– Perlašez. Klasično.
– Ne! Na groblju Monmartr. Nalazim da ima značaja što sam je otkrio među leševima.
– Ne poznajem to groblje.
– To je najlepše groblje u Parizu. A znatno je mirnije nego Perlašez. Jedan grob mi je bio posebno dirljiv. Ne znam više čija je to grobnica. U samome nadgrobnom kamenu je statua devojke lica pogruženoga ka zemlji. Njeno lice će zauvek ostati nepoznato. Vidi se samo polunago telo, veoma čedno, krhka leđa, malo stopalo, nežan potiljak. Statuu je prekrilo bakarno zelenilo, kao kakav dodatak smrti.
– Zlokobno.
– Ne. Divno. Tim pre što je tu, kada sam je video prvi put, bila jedna živa devojka koja je posmatrala statuu i koja je imala potpuno isto telo. Gledajući s leđa, čovek bi se zakleo da je to ista osoba: kao da je neka devojka znala da joj predstoji brza smrt pa je došla da posmatra sopstvenu statuu na svojem budućem grobu. Ja sam joj se uostalom obratio, upitavši da li je to ona pozirala za statuu. Odmah joj se nisam svideo.
– Potpuno je razumem.
– Zašto?
– Ni meni se odmah niste svideli. A osim toga, to pitanje nije bilo nimalo ukusno.
– Zašto? Devojka pokrivena bakarnim zelenilom bila je prelepa.
– Da, ali na grobu.
– Pa šta sa tim? Smrt uopšte nije nešto sramotno. U svakom slučaju, živa devojka je ocenila da sam neumestan i nije me udostojila odgovora. U međuvremenu ugledao sam njeno lice. Od toga se nisam nikada oporavio. Nema ničega neshvatljivijeg na svetu od lica, ili bolje rečeno od nekih lica: neki spoj crta toga lica i pogleda, koji odjedanput postaje jedina stvarnost, najvažnija zagonetka vasione, spoj koji čovek gleda sa žeđi i glađu, kao daje na njemu upisana neka uzvišena poruka. Beskorisno bi bilo da vam ga podrobno opisujem: ako vam kažem da je imala kestenjastu kosu i plave oči, kao što je zaista bilo, znali biste nešto više. Ima li išta dosadnije u romanima od onih obaveznih opisa junakinja gde nas ne poštede nijedne boje, kao tla to nešto menja? U stvari, da li je ona bila plava sa kestenjastim očima, potpuno je svejedno. Opisivati lepotu takvoga lica isto tako je uzaludno i glupo kao pokušavati da pomoću reči ispričate neizrecivost neke sonate ili kantate. Ali možda je iz njenoga lica i govorila neka kantata ili sonata. Nevolja onih koji se sretnu sa takvom tajnovitošću u tome je što njih ne može ništa više zanimati.
– Konačno vas razumem.
– Ovde se završava naš dosluh, jer vi sigurno ne shvatate šta čovek oseća kada je već odbačen licem svojega života. A vi imate ono što se naziva ugodnim licem. Vi ne znate šta to znači kada je čovek žedan, a nema prava da pije, kada mu je voda pred očima, lepa, spasonosna, na domak vaših usana. Voda nedostupna vama koji ste upravo prošli kroz pustinju, iz neumesnoga razloga što joj niste po ukusu. Kao da voda ima pravo da vas ne napoji! Kakva bestidnost! Zar nije na vama da budete žedni nje, a ne ona vas?
– Ali to je argument siledžije.
– Nemate pojma kako ste to dobro rekli.
– Šta?
– Na početku našega razgovora stavio sam vam na znanje da radim uvek ono što želim. Tako je bilo već pre dvadeset godina.
– Usred groblja?
– Da li vas čudi mesto ili čin?
– Sve.
– Prvi put u životu poželeo sam nekoga. Nisam hteo da propustim priliku. Bio bih više voleo da to nije bilo silovanje.
– Silovanje u predašnjem svršenom vremenu pogodbenog načina, to je još gore.
– U pravu ste. Veoma sam zadovoljan što sam je silovao.
– Tražio sam da promenite način, a ne smisao.
– Ne može se promeniti način ako se ne promeni smisao. A osim toga, jeste tako: nije mi žao ni zbog čega.
– Izjeda vas griža savesti zato što ste pojeli mačiju hranu, ali silovanje ne izaziva kod vas nikakvo kajanje?
– Ne. Zato što je, za razliku od mačije kaše, silovanje bilo dobro. Groblje na Monmartru je prepuno nadgrobnih spomenika koji liče na veoma umanjene gotske katedrale, sa vratima, brodom, transeptom i apsidom. Četiri mršavija čoveka tu mogu komotno da stoje. U ovome slučaju bili smo dvoje, ja nisam bio debeo, a ona tanka kao stabljika. Silom sam je odveo u jedan od tih mauzoleja držeći joj ruku na ustima.
– I tamo ste je silovali?
– Ne. Tu sam je doveo da bih je sakrio. Bilo je oko pet sati popodne i bilo je dovoljno da sačekam čas zatvaranja groblja. Uvek sam se pitao šta bi se dogodilo ako bih propustio čas zatvaranja i da li bih morao da ostanem zatvoren na groblju čitavu noć. Sada to znam. Čuvao sam, znači, svoju buduću žrtvu pritisnutu uza se više od jednoga sata. Ona se branila, ali nije bila mnogo mišićava. Obožavao sam što osećam njen strah.
– Da li stvarno moram to da slušam?
– Nema načina da se izbavite, dragi moj. Kao ni ona. Slušali smo kako prolaze čuvari groblja koji su požurivali okasnele posetioce. Uskoro je ostao samo bruj disanja mrtvih. Tada sam skinuo ruku sa devojčinih usta. Rekao sam joj da može da viče, da to neče ništa vredeti: niko je neće čuti. Pošto je bila pametna devojka, nije se drala.
– Tako je. Pametna devojka je ona koja glatko dopušta da bude silovana.
– A, ne. Pokušavala je da pobegne. Kako je samo brzo trčala! Jurio sam za njom između grobova. Obožavao sam to. Konačno sam skočio na nju i pritisnuo je uz zemlju. Osećao sam njen besni strah i to mi se sviđalo. Bio je oktobar, noći su već bile hladne. Uzeo sam je na opalome lišću. Bio sam nevin, ona nije. Vazduh je bio oštar, moja žrtva se branila, mesto je bilo divno, moja žrtva je bila prekrasna. Osećao sam obožavanje. Kakva uspomena.
– Zašto moram da slušam sve to?
– U zoru, opet sam je sakrio u jednu od onih minijaturnih katedrala. Čekao sam da čuvari otvore groblje, da se u alejama pojave ljudi. Tada sam rekao devojci da ćemo izići zajedno i da ću joj razbiti njušku ako samo pisne da nekoga zove u pomoć.
– Baš ste pažljivi.
– Izišli smo iz groblja držeći se za ruke. Ona je išla kao da je mrtva.
– Nekrofile prljavi.
– Ne. Ostavio sam je živu.

– Baš ste dobri.
– Kada smo se našli van groblja, u Ulici Rašel, pitao sam je kako se zove. Pljunula mi je u lice. Rekao sam joj da je suviše volim da bih je zvao ispljuvkom.
– Tako ste romantični.
– Uzeo sam joj tašnu, ali tu nije bilo nikakvoga ličnog dokumenta. Rekao sam da je prekršaj šetati se bez dokumenata. Predložila je da je odvedem u policiju zbog prekršaja.
– Nije joj nedostajalo smisla za humor.
– Video sam na šta želi da me navede.
– Zaista? Kakva bistrina!
– Učinilo mi se da sam osetio malo bezobzirnosti u vašoj primedbi.
– Mislite? Ne bih to sebi dopustio.
– Pitao sam je kuda mogu da je odvedem. Odgovorila je nikuda. Čudna devojka, je l’ da?
– Da. Čudno je to da žrtva odbije da se slaže sa silovateljem.
– Ona je ipak mogla videti da je volim!
– I to ste joj dokazali na tako nežan način.
– Čim joj se ukazala prilika, pobegla je trčeći. Ovoga puta nisam mogao da je stignem. Nestala je u gradu. Više je nisam pronašao.
– Kakva šteta. Tako lepa priča koja je tako dobro počela.
– Bio sam lud od ljubavi i sreće.
– Kakav ste to razlog imali za toliku sreću?
– Najzad mi se dogodilo nešto veliko.
– Nešto veliko? Bedno silovanje, da.
– Ne tražim od vas mišljenje.
– A šta u stvari tražite?
– Da me slušate.
– Za to postoje psiholozi.
– Zašto bih išao kod psihologa kada postoje aerodromi puni besposlenih ljudi tako raspoloženih da me slušaju?
– Bolje je i to slušati nego biti gluv.
– Počeo sam da tražim svuda tu devojku. U početku sam provodio dosta vremena na groblju Monmartr nadajući se da će ona opet doći. Nije došla.
– Tako čudna žrtva koja nimalo ne hita na mesto gde je toliko stradala.
– Verovatno joj je to ostalo u lošoj uspomeni.
– Govorite li vi to ozbiljno?
– Da.
– Toliko ste bolesni da ste mogli pretpostaviti kako je ona to mogla da voli?
– Silovanje je laskavo. To dokazuje da je neko u stanju da zbog vas učini nešto protivno zakonu.
– Zakon. Vama su usta puna te reči. Verujete li da je ta nesrećnica mislila na zakon, dok ste vi... Zaslužujete da vi budete silovani da biste razumeli.
– Mnogo bih to voleo. Nažalost, izgleda da to niko nije poželeo.
– To me ne čudi.
– Jesam li toliko ružan?
– Ne baš toliko. Nije problem u tome.
– U čemu je onda problem?
– Jeste li videli kako prilazite ljudima? Niste sposobni za to nikako osim silom. Silovali ste prvu devojku koju ste poželeli. A kada zaželite da razgovarate sa nekim, na primer sa mnom, vi se namećete. Mene takođe silujete, naravno na manje odvratan način, ali ipak. Zar niste nikada pomišljali da stupite u vezu sa nekim ko je sa tim saglasan?
– Ne.
– Aaa!
– Šta bi mi koristila nečija saglasnost?
– Mnogo što šta.
– Molim vas, budite određeni.
– Pokušajte, videćete.
– Suviše je kasno. Meni je četrdeset godina, ni u prijateljstvu ni u ljubavi nisam se nikada nikome sviđao. Nisam pobuđivao čak ni drugarska osećanja ili bilo kakvu ičiju naklonost.
– Potrudite se malo. Budite privlačniji.
– Zašto da se trudim? Zadovoljan sam i ovako. Meni se to silovanje svidelo; a sviđa mi se i da vas primoravam da me slušate. Da bi se čovek trudio, treba da bude nezadovoljan svojom sudbinom.
– A vama je svejedno šta o tome misle vaše žrtve?
– Svejedno mi je.
– Toga sam se i bojao: vi ste nesposobni da zamislite sebe na mestu drugoga. To je svojstveno ljudima koji nisu bili voljeni u ranom detinjstvu.
– Eto vidite: zašto bih išao kod psihologa ako imam vas pri ruci?
– To je u osnovi.
– Zaista, verujem da me roditelji nisu voleli. Umrli su kada sam imao četiri godine i ja ih ne pamtim. Ali oni su se ubili, a meni se čini da se čovek ne ubija ako voli svoje dete. Njih su našli jedno pored drugoga obešene o gredu u salonu.
– Zašto su se ubili?
– Nema nikakvog objašnjenja. Nisu ostavili nikakvu poruku. Moji baba i deda nisu to nikada shvatili.
– Verovatno bi trebalo da vas sažaljevam, ali ja za to ipak nemam nikakve želje.
– U pravu ste. Nema potrebe da me sažaljevate.
– Silovatelji kod mene pobuđuju samo gađenje.
– Ja sam silovao samo jedanput: da li je to dovoljno da me smatrate silovateljem?
– A šta vi mislite? Da treba sačekati da se ispuni neka kvota žrtava pa da se zasluži ta reč? To je kao i sa ubicom: dovoljno je ubiti jedanput.
– Zanimljivo je koje reči upotrebljavate. Sekundu pre onoga čina bio sam ljudsko biće; sekundu posle njega ja sam silovatelj.
– Užasno je što vas to tako zabavlja.
– Ja sam bar bio primerno veran silovatelj. Nisam nikada više silovao, Čak ni dodirnuo drugu ženu. To je bio jedini seksualni odnos u mojem životu.
– Žrtvi je to mnogo pomoglo.
– To je sve što imate da kažete?

– Nimalo me ne čudi što tako izopačen čovek nema polnoga života.
– Zar vam to uzdržvanje ne izgleda romantično?
– Vi ste najneromantičnija osoba koja se može zamisliti.
– Ja ne mislim tako. Nije ni važno. Da se vratim svojoj priči. Najzad sam prestao da odlazim na groblje Monmartr pošto sam shvatio da je to poslednje mesto na koje bi ona devojka odlazila. Za mene je tada započelo vreme dugoga lutanja po Parizu u traganju za onom kojom sam bio sve više obuzet. Smišljeno sam krstario gradom, arondisman po arondisman, kvart po kvart, ulicu po ulicu, metro stanicu po stanicu.
– Tražeći iglu u plastu sena.
– Prolazile su godine. Životario sam još od svojega nasledstva. Osim za stanovanje i hranu, nisam trošio ni na šta. Nisam osećao potrebu ni za kakvom razonodom; kada nisam spavao, nisam radio ništa drugo osim što sam lutao po Parizu.
– Policija vas nije brinula?
– Ne. Mislim da se žrtva nije žalila.
– Kakva greška!
– I kakav paradoks: zločinca niko nije tražio, žrtvu jeste.
– A zašto ste je tražili?
– Iz ljubavi.
– Kada pomislim šta neko naziva ljubavlju, povraća mi se.
– Pazite: ako se upustite u takvo istraživanje, doteraćete do doktorata o ljubavi.
– Ne, za ime boga.
– Dobro je za sada. Pre deset godina, a to znači deset godina posle silovanja, lutao sam dvadesetim arondismanom jedući topli sendvič, najbolji na svetu – i šta vidim na Bulevaru Menilmontan? Ona! Nema sumnje, ona je. Poznao bih je među četiri milijarde žena. Seksualno nasilje ne dopušta da se zaboravi. Za deset godina postala je još lepša, istančanija, uzbudljivija. Pojurio sam za njom. Treba li reći kakva je nesreća za čoveka da jede toplu kobasicu svu u senfu upravo u času kada, posle deset godina hodanja po pustinji, pronalazi voljenu ženu? Pratio sam je gutajući zalogaje.
– Trebalo je da bacite sendvič.
– Baš ste ludi. Vidi se da ne znate kakvi su sendviči na Bulevaru Menilmontan; to se ne baca. Da sam ga bacio, ne bih to mogao oprostiti gospodarici mojih misli i moja ljubav ne bi više bila tako čista. Nesvesno bih joj prebacivao gubitak svoje kobasice.
– Pređimo preko tih razmišljanja vrtoglave dubine.
– Ja sam jedini čovek koji toliko iskreno govori o takvim stvarima.
– Bravo. I dalje.
– Eto, vidite, moja priča vas privlači! Znao sam da ćete zagristi pre ili kasnije. Pogađate li šta će učiniti moja voljena?
– Kupiće i ona topli sendvič?
– Ma ne! Prodavač kobasica se nalazi tačno naspram ulaza u Perlašez, kuda je ona dolazila. Trebalo je da se setim toga: pošto sam joj ogadio groblje Monmartr, ona je morala da se opredeli za neku drugu nekropolu. Silovanje joj nije oduzelo sklonost prema grobljima. Ono na Monparnasu je suviše ružno, te je izabrala groblje Perlašez koje bi bilo divno da nije toliko zakrčeno živima.
– Zbog čega su silovanja izuzetno teška.
– E, da. I kuda čovek da ide ako ne može da zadovolji nagon ni na grobljima?
– Sve se polako izmiče, gospodine moj.
– Onda sam je pratio između grobova. To mi je budilo uspomene. Krenula je alejom koja je vodila uzbrdo. Divio sam se njenom opreznome hodu. Kada sam završio topli sendvič, prišao sam joj. Srce mi je lupalo da iskoči. Rekao sam joj: „Dobar dan! Da li me poznajete?“ Učtivo se izvinila i odgovorila odrečno.
– Kako je moguće da vas nije poznala? Jeste li se toliko promenili za deset godina?
– Ne znam. Nisam sebe nikada mnogo gledao. Ali njeno držanje, znate, i nije bilo mnogo neverovatno. Kakvo sećanje se može poneti na silovatelja? Ne mora to biti pamćenje njegovoga lica. Ja sam je gledao sa toliko ljubavi, da sam verovatno izgledao veoma ljubazan. Osmehnula mi se. Taj osmeh! Grudi mi je razarao. Upitala me je gde smo se sreli. Pravio sam se da bi se ona mogla setiti pogađajući. Rekla je: „Često izlazim sa mužem. Nisam u stanju da zapamtim lica ljudi sa kojima se srećem.“
– Znači, bila se udala.
– Razgovarali smo. Ona je veoma ljupko savlađivala stidljivost. Najčudnije je bilo to što još nisam znao ni kako se zove. Ipak nisam hteo da je to pitam, jer trebalo je da ona navodno dokuči ko sam ja. Konačno mi je rekla: „Neću više da pogađam.“
– Teksel. Tekstor Teksel.
– Tako sam i mislio.
– Ponovo se izvinila i rekla: „To ime mi ništa ne kaže.“ Dodao sam da sam Holanđanin. Slušala me je sa ljupkom učtivošću.
– Imala je i ona pravo da sve sazna, zar ne? Jedenje mačije hrane, smrt maloga druga iz razreda, jansenizam? Nećete nesrećnicu ničega poštedeti.
– Ne. Zato što se dogodilo čudo. Izgledalo je kao da se setila: „Da, gospodin Teksel. Bilo je to u Amsterdamu, u jednome restoranu. Bila sam sa mužem na njegovome poslovnom ručku.“ – Meni se malo smučilo na pomisao da njen muž ide na poslovne ručkove, ali nisam mogao propustiti tu neočekivanu priliku da u njoj pobudim poverenje.
– Mislim da je neverovatno da je mogla zaboraviti onoga ko ju je napao.
– Čekajte. Pitala me je kako je moja žena, izvesna Lijev koja joj je bila simpatična za vreme toga čuvenog ručka pre tri ili četiri godine. Priteran u ugao, odgovorio sam da je dobro i da sada živi sa mnom u Parizu.
– Vaša priča je pravi vodvilj.
– Onda je ona pozvala moju ženu i mene na čaj prekosutra popodne. Možete zamisliti? Da vas vaša žrtva pozove na čaj. To je bilo toliko neumesno, da sam prihvatio. Dobra strana u svemu bilo je to što mi je dala adresu, ali ne i svoje ime pošto sam se ja pravio da ga znam.
– I otišli ste?
– Da. Posle neprospavane noći. Bio sam neizrecivo srećan što sam je našao, tako da nisam stigao ni da se zabrinem. Osim toga, nadao sam se da će na vratima njenoga stana biti ime, kao što je često slučaj, i da ću tako saznati kako se zove. Nažalost, kada sam prekosutra došao, nisam našao nikakvo ime pored zvona. Otvorila mi je. Njeno lice se najpre razvedrilo, a zatim uozbiljilo. „Niste došli sa Lijevom!“ Počeo sam da joj pričam kako je moja žena bolesna. Smestila me je u salon i otišla da pripremi čaj. Pomislio sam kako nema kućnu pomoćnicu i da mi odgovara što se nalazim sa njom nasamo u njenome stanu.
– Nameravali ste da je ponovo silujete?
– Ne treba ponavljati ono što je već urađeno savršeno. Čovek se može samo razočarati. To znači, ako bi mi ona sama predložila...
– U tome slučaju to ne bi bilo silovanje.
– To je sasvim logično. Vidite, moje vrlo kratko iskustvo mi govori da ako postoji saglasnost drugoga, seks može biti pomalo dosadna igra.
– Govorite kao da držite predavanje.
– Zamislite sebe na mome mestu. Imao sam ženu samo jedanput i to je bilo silovanje. Od seksa poznato mi je samo silovanje. Oduzmite seksu nasilnost i šta ostaje?
– Ljubav, zadovoljstvo, požuda...
– Da, sve te bledunjave stvari. Ja sam se uvek hranio samo projom, a vi mi nudite kolače od pirinča.
– O, ja vama ništa ne nudim.
– Ni ona mi, uostalom, nije ništa ponudila.
– To rešava stvar.
– Tako je. Bilo je smešno popiti čaj sa svojom učtivom i ljupkom žrtvom, u njenome lepom salonu. „Još malo čaja gospodine Teksel?“ – „Zovite me Tekstor.“ Nažalost, njoj nije ni na pamet palo da mi za uzvrat otkrije svoje ime. „Sviđa li vam se Pariz?“
Razgovarali smo veoma uljudno. Ja sam uživao u njenome licu.
– Neverovatno je da vas nije poznala.
– Čekajte. U jednome trenutku kazala je nešto smešno i ja sam se smejao. Smejao sam se punim grlom. I tada sam video kako joj se lice promenilo. Pogled joj se ukočio i zaustavio se na mojim rukama, kao da je i njih poznala. Možda imam neki osobiti smeh.
– Treba takođe pretpostaviti da ste se smejali dok ste je silovali, što bi bio vrhunac.
– Vrhnac sreće, da. Ona je rekla ledenim glasom: „To ste vi.“ Ja sam rekao: „Da, to sam ja. Sada mi je lakše kada vidim da me niste zaboravili.“ Najpre me je dugo gledala sa mržnjom i užasom. Posle beskonačnoga ćutanja, progovorila je: „Da, to ste stvarno vi.“ Ja sam rekao: „Između jednog i drugoga groblja, sa razmakom od deset godina. Nisam nikada prestao da mislim na vas. Tih deset godina života posvetio sam da nađem vas.“ Ona je rekla: „Tih deset godina života posvetila sam da vas zauvek izbrišem iz sećanja“. Ja sam rekao: „Nije išlo.“ Ona je rekla: „Uspela sam da zaboravim vaše lice, ali vaš odvratni smeh mi je povratio sećanje. Nisam nikada nikome govorila o vama niti o onome što se dogodilo, da bih vas dublje sahranila. Udala sam se i trudim se da živim uobičajeno normalno da bih se sačuvala od ludila u koje ste me utopili. Zašto ste morali da se ponovo pojavite u mojem životu baš u času kada sam bila upravo ozdravila?”
– Da, zaista, zašto?
– Rekao sam: „Zbog ljubavi.” Njoj se zgadilo.
– Potpuno je razumem.
– Rekao sam: „Ja vas volim. Nisam dotakao, čak ni poželeo nijednu dugu ženu osim vas. Vodio sam ljubav samo jedanput u životu i to je bilo sa vama.“ Ona je kazala da se to ne zove voditi ljubav. Ja sam rekao: „Nisam nikada prestajao da vam u sebi govorim. Mogu li najzad dobiti odgovor?” Rekla je ne. Naredila mi je da odem. Razume se da je nisam poslušao. Rekao sam: „Ne bojte se, ne dolazi u obzir da vas opet silujem.” Ona je rekla: „Zaista, ne dolazi u obzir da me silujete. Sada nismo na groblju, nego u mojoj kući. Imam noževe kojima ću se svakako poslužiti.” Ja sam rekao: „Upravo tako, zato sam i došao.”
– Molim?
– Reagovala je kao vi. Rekao sam: „Želeo sam da vas vidim iz dva razloga. Najpre, da bih najzad saznao kako se zovete. Zatim, da biste se osvetili.” Ona je rekla: „Nećete dobiti ni jedno ni drugo. Izlazite.” Rekao sam da neću izići dok ne dobijem ono što mi duguje. Ona je rekla da mi se ništa ne duguje. Ja sam rekao: „Znači da nemate ni želje za osvetom?” Ona je rekla: „Želim vam sve najgore na svetu, ali ja se neću u to mešati. Hoću da nestanete iz mojega života zauvek.“ Ja sam rekao: „Pa zar vam ne bi prijalo da me ubijete? Tako bih nestao iz vašega života!" Ona je rekla: „To mi ne bi nimalo prijalo, a imajući u vidu neprijatnosti koje bih posle imala sa pravosuđem, to bi vas još više utisnulo u moj život“.
– Zašto nije pozvala policiju?

– Ja joj ne bih to dopustio. U svakome slučaju, nije ni izgledalo da to želi: imala je vremena deset godina da obavesti policiju, a nije iskoristila tu mogućnost.
– Zašto?
– Nije htela nikome da priča o tome silovanju nadajući se da će joj ono otići iz pamćenja.
– Bila je prinuđena da shvati svoju grešku, pošto ju je silovatelj pronašao.
– Ali ja nisam hteo tu jeftinu pravdu. Želeo sam pravdu iz prve ruke, onu koju bi izvršila ona lično ubivši me.
– Hteli ste da vas ona ubije?
– Da. To mi je bilo potrebno.
– Vi ste potpuno ludi.
– Ja ne mislim tako. Za mene, lud je čovek čije ponašanje je neobjašnjivo. A ja mogu da vam objasnim sve svoje postupke.
– U tome ste stvarno jedini.
– Meni je to dovoljno.
– Ako vam je toliko bilo potrebno da umrete kako biste okajali greh, zašto se niste sami ubili?
– Kakva je to romantična koještarija? Pre svega, meni nije bilo potrebno da umrem, nego da budem ubijen.
– To vam je isto.
– Sledeći put kada budete želeli da vodite ljubav, trebalo bi da vam neko kaže: „Onanišite. To vam je isto.“ Osim toga, otkuda vam pomisao da sam želeo da okajavam? To bi značilo pretpostavku da sam žalio zbog silovanja koje je u mojem životu bilo jedini čin dostojan toga imena.
– Ako niste osećali nikakvu grižu savesti, zašto ste želeli da vas ona ubije?
– Želeo sam da i ona dobije svoj deo. Želeo sam ono što želi svako ko je zaljubljen: da mu se uzvrati.
– U tome slučaju, logičnije bi bilo da ste poželeli da vas ona siluje.
– Svakako. Ali ne može se želeti nemoguće. Nisam se mogao tome nadati. A da me ona ubije – bilo bi to pravo rešenje.
– Kao da za seks i ubistvo postoji neko zajedničko merilo. To je smešno.
– A ipak tako tvrde veoma priznati naučnici.
– Najgore je to što ste vi uobraženi do bezumlja.
– Bilo kako bilo, mi pričamo u prazno, pošto ona nije htela da me ubije. Nije vredelo što sam bio uporan: nalazio sam stotinu razloga da bih je ubedio. Sve je odbacila. Najzad sam je upitao da li joj možda verska ubeđenja ne dopuštaju da se sveti. Rekla je da nema nikakvih ubeđenja te vrste. Ja sam rekao: „Najzad, ako čovek nije religiozan, slobodan je da radi šta hoće“. Ona je rekla: „Ono što ja hoću nije da vas ubijem. Želela bih da doživotno budete u zatvoru, bez mogućnosti da nekome naškodite, a da vas vaši drugari iz ćelije zlostavljaju.” Ja sam rekao: „Zašto to ne učinite vi sami? Zašto svoje želje prenosite na drugoga?“ Ona je rekla: „Ja po prirodi nisam silovatelj.” Ja sam rekao: „Razočaran sam.“ Ona je rekla: „Zadovoljna sam što sam vas razočarala.”
– Vrti mi se u glavi od tih vaših „ja sam rekao... ona je rekla... ja sam rekao...“
– U Postanju, kada bog razgovara sa Adamom, pošto je pojeo zabranjeno voće, ta ništarija tako opisuje ponašanje svoje žene: „Ja sam rekao... ona je rekla...“ Jadna Eva.
– Ovoga puta se slažemo.
– Slažemo se mi mnogo više nego što možete i da zamislite. Ja sam rekao: „U tome slučaju, šta predlažete?“ Ona je rekla: „Nestanite zauvek.“ Ja sam rekao: „Ne možemo se tek tako rastati!“ Ona je rekla: „Možemo i moramo." Ja sam rekao: „Ni govora. Suviše vas volim da bi tako bilo. Meni je potrebno da se nešto dogodi.“ Ona je rekla: „Baš me briga šta je vama potrebno.” Ja sam rekao: „Nije trebalo to da kažete. To nije lepo.“ Ona se nasmejala.
– Imala je i zbog čega.
– Ja sam rekao: „Razočaravate me.“ Ona je rekla: „Baš ste duhoviti. Ne samo što me silujete, nego bi trebalo uza sve to da ispunjavam i vaša očekivanja?” Ja sam rekao: „A da vam pomognem da me ubijete? Videćete, stvarno ću sarađivati sa vama.“ Ona je rekla: „Ništa ja neću videti. Vi ćete otići i to odmah.“ Ja sam rekao: „Na početku, pominjali ste noževe. Gde su.“ Nije odgovorila. Otišao sam u kuhinju i našao jedan veliki nož.
– Zašto nije pokušala da pobegne.
– Držao sam je čvrsto jednom rukom. Drugom sam stavio nož u njenu šaku. Oštricu sam prislonio na svoj trbuh i rekao: „Hajde.“ Ona je rekla: „Ni govora. Bili biste suviše zadovoljni.“ Ja sam rekao: „Nemojte to učiniti zbog mene, učinite zbog sebe.“ Ona je rekla: „Opet vam kažem da nemam za to nikakve želje.“ Ja sam rekao: „Onda učinite to bez želje, da mene zadovoljite.“ Ona se nasmejala: „Pre ću da crknem, nego vas da zadovoljim!” Ja sam rekao: „Pazite, mogao bih da vas uhvatim za reč.“ Ona je rekla: „Ja se vas ne plašim, manijače!“ Ja sam rekao: „Ovaj nož treba upotrebiti, jeste li svesni toga? Mora krv da se prolije. Shvatate li?“ Ona je rekla: „Nikada ništa ne mora.“ Ja sam rekao: „Mora!“, i oduzeo sam joj oružje. Shvatila je, ali suviše kasno. Pokušala je da se otme. Uzalud. Nije bila snažna. Uronio sam nož u njen trbuh. Nije ni viknula. Rekao sam: „Ja vas volim. Samo sam hteo da saznam vaše ime.“ Pala je mrmljajući kroz grčevit osmeh: „Imate vrlo neobičan način da pitate ljude kako se zovu.“ Bila je veoma civilizovana samrtnica. Ja sam rekao: „Hajde, kažite ime!“ Ona je rekla: „Radije ću da umrem.“ Bile su to njene poslednje reči. U besu sam rešetao njen trbuh ubodima noža. Uzalud, ona je pobedila: bila je mrtva i ja nisam više mogao da je pozovem imenom.
Nastalo je ćutanje. Žerom Angist je izgledao kao da je snažno udaren po glavi. Tekstor Teksel nastavi:
– Otišao sam i poneo nož. I ne hoteći, izveo sam savršeno ubistvo: niko me nije video kada sam došao, osim žrtve. Nisam ostavio dovoljno tragova da bi me pronašli. Dokaz je to što sam još na slobodi. Sutradan sam u novinama najzad našao odgovor na svoje pitanje. U stanu koji je meni tada već bio poznat, otkriven je leš izvesne Izabele. Izabela! Bio sam oduševljen.
Ponovo je nastalo ćutanje.
– Poznavao sam tu devojku bolje nego iko. Silovao sam je, što već nije tako loše; ubio sam je, što je uvek najbolji način da nekoga najprisnije upoznamo. Ali mi je nedostajao krunski delić slagalice: njeno ime. Ta praznina mi je bila nepodnošljiva. Čitavih deset godina bio sam kao čitalac obuzet nekim remek-delom, nekom ključnom knjigom koja bi dala smisao njegovome životu, ali čiji naslov on ne zna.
Ćutanje.
–I tada sam otkrio naslov obožavanoga dela: njeno ime. I to kakvo ime! Priznajem da sam svih tih godina strahovao od pomisli da bi gospodarica mojih misli mogla da se zove Sandra, Monika, Rejmonda ili Sindi. Uh, kakvo olakšanje, ona je nosila tako divno, milozvučno, ljupko i vedro ime, kao voda sa kladenca. Ime je veoma značajno, govorio je nesrećni Lik Ditrih. Ima već šta da se silno voli ako se voljenoj zna samo ime. A ja sam upoznao njeno ime, njenu polnost i njenu smrt.
– I vi to nazivate poznavati nekoga? – reče Angist glasom prepunim strašne mržnje.
– Ja to čak nazivam voleti nekoga. Izabela je bila voljena i znana bolje nego iko.
– To niste bili vi.
– Nego ko, ako nisam ja?
– Zar vam ne pada na pamet, ludače, da poznavati nekoga znači živeti sa njim, razgovarati, spavati sa njim, a ne uništavati ga?
– O, la, la, služimo se krupnim i ozbiljnim opštim mestima. Vaša sledeća rečenica biće: „Voleti, znači gledati zajedno u istome smeru.“
– Ućutite!
– Šta vam je, Žerome Angiste? Kakvo vam je to lice!
– Znate vi dobro.
– Ne jogunite se. Smatrajte se srećnim. Nisam vam podrobno opisivao ubistvo. Bože mili, kako su osetljivi ovi ljudi što nisu nikoga ubili!
– Da li ste znali da je 24. marta 1989. godine bio Veliki petak?
– A ja sam mislio da niste religiozni?
– Jesam. Vi niste. Pretpostavljam da niste slučajno izabrali svoj datum.
– Kunem vam se da jesam. Postoje slučajne podudarnosti.
– Bio sam siguran da je lupež što je to učinio bio obuzet mistikom. Ne znam šta me zadržava da vas ne udavim.
– Zašto toliko primate ka srcu smrt neke nepoznate pokojnice od pre deset godina?
– Dosta je sa tom predstavom. Otkada me pratite?
– Kakva narcisoidnost! Otkuda ja vas pratim!
– U početku ste pokušali da mi poturite kako se okomljutete na važne osobe zato što uživate da ih kinjite.
– To je istina.
– A, je l’? Da li se uvek radi o osobama čiju ženu ste ubili?
– Kako? Vi ste bili Izabelin muž?
– Kao da to niste znali!
– A ja tu pričam nešto o slučajnoj podudarnosti!
– Dosta! Pre deset godina ubili ste onu zbog koje sam živeo. I onda nalazite način kako da me još više uništavate, ne samo pričajući mi kako je teklo ubistvo, nego i otkrivajući mi ono silovanje od pre dvadeset godina o kojem nisam ništa znao.
– Kako su ljudi sebični! Da ste malo bolje posmatrali Izabelu, znali biste šta krije od vas.
– Primećivao sam da u njoj postoji kao nešto porušeno. Nije htela da priča o tome.
– A vama je to potpuno odgovaralo.
– Nisu mi potrebne vaše pridike o moralu.
– A, uprvo u tome se varate. Ja bar imam hrabrosti.
– Ah, da! Silovanje, ubistvo, to su zaista činovi velike hrabrosti, naročito ako se izvršavaju na osobi krhke mlade žene.
– A vi, eto, znate da sam ubio i silovao Izabelu – pa ništa ne preduzimate.
– Šta mislite da treba da učinim?
– Pre koji minut pominjali ste da me zadavite.
– Vi biste to hteli?

– Da.
– Neću vam pružiti to zadovoljstvo. Pozvaću policiju.
– Kukavico! Jadna Izabela! Niste je zasluživali.
– Ona je još manje zasluživala da bude silovana i ubijena.
– Ja bar idem do kraja u svemu što činim. A vi ste sposobni jedino da zovete policiju. Osveta putem tužbe!
– Postupam po Izabelinom izboru.
– Podlače! Izabela je imala pravo da me ne kazni, jer je bila žrtva. Vi nemate tu slobodu. Čovek može da oprosti samo ako je lično povređen.
– Ne radi se nikako o opraštanju vama. Reč je o tome da čovek ne uzima pravdu u svoje ruke.
– Kakve lepe i uljudne reči iza kojih se skriva kukavičluk! Već ste uništili moj život. Nemam nameru da ga završim na robiji zbog vaše greške.
– Kako je sve to dobro sračunato! Nema nikakvoga rizika. Ne zapadati u opasnost. Izabela, bili ste udati za čoveka koji vas je baš strasno voleo!
– Ja sam protiv smrtne kazne.
– Jadna ništarijo! Pričaš mu o ljubavi, a on odgovara kao da učestvuje u nekakvoj društvenoj raspravi.
– Da bi čovek bio protiv smrtne kazne, potrebno je više hrabrosti nego što mislite.
– Ko vam govori o smrtnoj kazni, glupače? Mogu da zamislim da ste protiv silovanja; ali to ne znači da biste, ako naletite na kovčežić pun dolara, bili toliko glupavi da ga ne uzmete. Koristite priliku, crvu bedni!
– To poređenje je sasvim neprikladno. Ako bih vas ubio, to mi ne bi vratilo ženu.
– Ali to bi zadovoljilo onu potmulu i duboku želju u vašoj utrobi, donelo bi vam olakšanje!
– Ne.
– Šta teče vašim venama? Šećerna vodica?
– Nemam šta ja vama da dokazujem, gospodine. Idem da potražim policiju.
– I pretpostavljate da ću ja i dalje biti ovde kada se vratite?
– Imao sam vremena da vas posmatram. Daću vaš veoma tačan opis.
– Recimo da me uhapse. Po vašem mišljenju, šta će se dogoditi? Protiv mene imate samo moju priču. Osim vas, niko je nije čuo. A ja nemam nameru da je ponovim pred policijom. Ukratko, nemate ništa.
– Otisci od pre deset godina.
– Znate veoma dobro da ih nisam ostavio.
– Moralo je ostati nešto od vas – dlaka, trepavica, kao trag na mestu zločina.
– Testovi pomoću DNK se nisu radili pre deset godina. Ne budite tvrdoglavi, dragi moj. Neću da me uhapsi policija, a i nema nikakvih izgleda da mi se to dogodi.
– Ja vas ne razumem. Čini se kao da osećate potrebu da budete kažnjeni: zašto to ne bi bila zvanična i zakonita kazna?
– Ja ne verujem u tu pravdu.
– Nažalost, druga ne postoji.
– Razume se da postoji druga. Odvedite me u toalet i tu sredite račune sa mnom.
– Zašto u toalet?
– Čini mi se da niste želeli da vas uhvati policija. Zato me treba ubiti podalje od tuđih očiju.
– Ako bi se našao vaš leš u toaletu, našlo bi se hiljadu svedoka koji su nas pre toga videli kako razgovaramo. Prilazili ste mi baš izuzetno pažljivo.
– Sa zadovoljstvom primećujem da počinjete da razmatrate ostvarljivost poduhvata.
– Da bih vam bolje pokazao ništavnost vaših planova.
– Zaboravljate pojedinost koja bi vam olakšala posao: neću vam se uopšte odupirati.
– Postoji ipak jedan element u ovoj stvari koji ne shvatam: zašto želite da vas ubijem? Šta biste time dobili?
– Sami ste to kazali pre nekoliko minuta: osećam potrebu za kaznom.
– Ja to ne razumem.
– Nema tu šta da se razume.
– Nije to tako prosto. Planeta vrvi zločincima koji, naprotiv, beže od kazne. Taj stav mi se čini logičnijim.
– To znači da ne osećaju krivicu.
– Malopre ste govorili kako ne osećate nikakvu grižu savesti zato što ste silovali moju ženu.
– Tačno. Zato što mi se to svidelo. Sa druge strane, mrzim što sam je ubio. I zbog toga osećam nepodnošljivu krivicu.
– Znači, da ste uživali dok ste je ubijali, ne biste imali grižu savesti?
– Kod mene je to tako.
– To je samo vaš problem, dragi moj. Trebalo je da ranije razmišljate o tome.
– Otkuda sam mogao ranije znati da neću osećati zadovoljstvo ubijajući je? Da bi čovek znao da li voli tu i tu stvar, mora da je isproba.
– Govorite kao da se radi o nekome jelu.
– Svako ima svoj moral. Ja procenjujem postupke merilom uživanja koje oni donose. Sladostrasni zanos je vrhunski životni cilj i ne traži nikakvo opravdanje. Ali zločin bez zadovoljstva je neoprostivo zlo, štetno do odvratosti. To je neprihvatljivo.
– A vodite li računa šta o tome misli žrtva?
– Maks Štirner. Jedinka i njeno vlasništvo, zvuči li vam poznato?
– Ne.
– Ne čudi me. On je teoretičar sebičnosti. Drugi postoji samo radi mojega zadovoljstva.
– Divno. Treba zatvoriti ljude koji tako misle.
– „Istinski moral nimalo ne brine o moralu.“ To je rekao Paskal. Živeo jansenizam!
– Kod vas je najgore to što pronalazite intelektualne izgovore za svoje žalosne i sadističke postupke.
– Ako sam toliko odvratan, ubijte me.
– Neću to da učinim.
– Šta vi znate o tome? Niste nikada pokušali. Možda ćete posle obožavati da to činite.
– Vaš moral nikada neće biti i moj. Vi ste sumanuti.
– Vi baš imate običaj da ocenjujete ludima one koje ne razumete! Kakva mentalna tromost!
– Nekom suludome tipu je potrebno da ga ja ubijem zbog njegovoga problema krivice. A malopre ste govorili da je lud čovek biće čije ponašanje je neobjašnjivo. Pa onda je neobjašnjiva i vaša potreba da budete kažnjeni: ona je sasvim nespojiva sa vašim moralom čiste i tvrde samoživosti.
– To nije baš sigurno. Mene nije nikada niko ubio. Možda je to vrlo prijatno. Ne treba suditi o osećanjima koje nismo spoznali.
– Zamislite da je to neprijatno: bilo bi to nepopravljivo!

– Čak i ako je neprijatno, trajaće samo časak. A posle...
– Da, a posle?
– Posle je isto: još nikada nisam bio mrtav. Možda je to divno.
– A ako nije?
– Dragi moj, jednoga dana to će mi se svakako dogoditi. Vidite: to je zamišljeno isto tako dobro kao Paskalov izazov. U tome ja mogu samo da dobijem, nikako da izgubim.
– A život?
– To mi je poznato. Precenjen je.
– Kako objašnjavate što toliko ljudi drži do njega?
– To su ljudi koji na ovome svetu imaju svoje prijatelje i svoje ljubavi. Ja ih nemam.
– A zašto hoćete da vam ja, koji vas prezirem do krajnosti, učinim tu uslugu?
– Da biste zasitili želju za osvetom.
– Loša vam je ta računica. Da ste došli dva dana posle ubistva, ja bih vas bez sumnje zgromio. A dolazeći deset godina kasnije, trebalo je računati da se moja mržnja ohladila.
– Da sam došao dva dana posle učinjenoga, bila bi moguća policijska istraga. Odgoda od deset godina mi se svidela tim više što je odgovarala vremenu proteklom od silovanja do ubistva. Ja sam zločinac koji ima smisla za godišnjice. Mogu li vam skrenuti pažnju na današnji datum?
– Danas je... 24. mart!
– Niste se toga setili?
– Sećam se toga svakoga dana, gospodine, ne samo svakoga 24. marta.
– Mogao sam da biram između 4. oktobra, datuma silovanja, i 24. marta, datuma ubistva. Pomislio sam da između vas i mene svakako neće biti silovanja.
– Baš mi je zbog toga lakše.
– Bilo je više izgleda za umorstvo. Svakako, najviše bih voleo da se uklope sva tri datuma: bila bi to prava stvar! Sa razmakom od deset godina, svakoga 4. oktobra ili svakoga 24. marta! Nažalost, život nije toliko savršen koliko bismo želeli.
– Jadni sumanuti čoveče.
– Rekoste da se vaša mržnja ohladila za deset godina. Ali ne brinite: možete računati na moju pomoć da je podgrejete.
– Nema potrebe. Neću da vas ubijem.
– Još ćemo videti.
– Već je sve viđeno.
– Kakav mlitav izgovor!
– Kao da vam to ide na živce, a?
– Nećete ipak takvoga zločinca ostaviti nekažnjenog!
– Ko mi tvrdi da ste to vi? Dovoljno ste bolesni da izmislite celu priču.
– Sumnjate u mene?
– Sasvim. Nemate nikakvoga dokaza za to što tvrdite.
– Pa to je vrhunac! Mogu vam opisati Izabelu do najmanjih sitnica.
– To ništa ne dokazuje.
– Mogu vam navesti vrlo prisne podatke o njoj.
– To će dokazati da ste je prisno poznavali, ali ne i da ste je silovali i ubili.
– Mogu dokazati da sam je ubio. Znam veoma tačno u kojem položaju ste našli telo i gde su bili ubodi noža.
– Mogli ste da saznate te pojedinosti iz usta ubice.
– E pa, izludeću od vas!
– Već ste.
– Zašto bih optuživao sebe za zločin koji nisam počinio?
– Ko bi to znao sa tako uvrnutim čovekom! Možda radi zadovoljstva da vas ja ubijem.
– Ne treba zaboraviti da je moje osećanje krivice stvorilo u meni potrebu da me vi ubijete.
– Da je to istina, ne biste se time toliko hvalisali. Griža savesti je dodatna greška.
– Pa vi navodite Spinozu!
– Niste jedino vi obrazovani, gospodine.
– Ja ne volim Spinozu!
– To je normalno. Ja ga mnogo volim.
– Naređujem vam da me ubijete!
– Ne voleti Spinozu nije nikakav dovoljan razlog da vas ubijem.
– Silovao sam i ubio vašu ženu!
– Govorite li to svakome zlosrećniku kojega počnete da uznemiravate na nekom aerodromu?
– Vi ste prvi, jedini kojem sam nametnuo tu sudbinu.
– To je prevelika čast. Nažalost, nimalo vam ne verujem: vaš mehanizam je suviše razrađen da bi ovo bilo prvi put. Miriše na dobro utvrđen način dosađivanja.
– Zar ne vidite da ste vi izabrani? Takav jansenista kao što sam ja ne bi pristao da ga ubije neko kome nije silovao i ubio ženu.
– Koga mislite da ubedite tako izvitoperenim dokazom?
– Kakva ste vi kukavica! Pokušavate da sebe ubedite kako ja nisam ubica, da ne biste morali da me ubijete!
– Žao mi je. Dokle god ne budete imali istinski materijalni dokaz za svoj čin, neću imati nikakvoga razloga da vam verujem.
– Vidim kuda ciljate! Nadate se da postoji materijalni dokaz koji će vam poslužiti kao argument da me prijavite policiji. A bez toga dokaza, vi nemate ništa protiv mene. Žao mi je, jadniče, nema nikakvoga dokaznog predmeta. Kod policije bila bi to vaša izjava protiv moje. Pravdu ćete izvršiti svojim rukama, ili neće ni biti izvršena – utuvite to sebi u glavu jedanput zauvek.
– Nije nimalo pravedno svetiti se ludaku koji tvrdi da je ubica. Isto tako ste tvrdili da ste ubili školskoga druga kada ste se zadovoljili samo da se molite bogu protiv njega; vidim ja koja vrsta ubice ste vi.
– A za oružje kojim je počinjen zločin, mislite li i dalje da mi ga je ubica tutnuo? Zašto uporno mislite da su stvari toliko iskrivljene, kada je istina sasvim jednostavna?
– Ja sam na aerodromu, saznajem da moj avion kasni. Neki tip seda pored mene i počinje da mi se ulaguje. Posle dosadnih ispovedanja, otkriva mi jednom rečenicom da je silovao moju ženu pre dvadeset godina i da ju je ubio pre deset godina. I vi smatrate prirodnim da ja to progutam?
– Upravo tako. Samo što je vaša priča veoma netačna.
– Aaa?
– Kada ste saznali da ćete službeno putovati u Barselonu ovoga 24. marta?
– To se vas ne tiče.
– Nećete da kažete? Onda ću ja reći. Pre dva meseca, vašega šefa su pozvali telefonom iz Barselone i ispričali mu o mnogim zanimljivim tržištima i o nekoj generalnoj skupštini 24. marta. Vi sumnjate u verodostojnost toga Katalonca koji je Katalonac koliko i vi ili ja, a koji je zvao od svoje kuće u Parizu.
– Kako se zove moj šef?
– Žan-Paskal Menije. I dalje mi ne verujete?
– Ovo samo dokazuje da ste vi dosadni gnjavator. To sam već znao.
– Efikasan gnjavator, zar ne?
– Bolje recimo dobro obavešten gnjavator.

– Efikasan, ponavljam: ne zaboravite kašnjenje aviona.
– Šta? I to ste vi uradili?
– Glupane, tek sada ste to shvatili?
– Kako ste to postigli?
– Kao i sa vašim šefom: telefonom. Iz jedne telefonske kabine na aerodromu pozvao sam i rekao da je u avionu podmetnuta bomba. Čudo jedno koliko nevolja čovek može da nanese običnim telefonskim pozivom!
– Znate li da zbog ovoga mogu da vas prijavim policiji?
– Znam. Pod pretpostavkom i da ih ubedite u to, dobio bih samo vrlo visoku novčanu kaznu.
– Ogromnu novčanu kaznu, gospodine.
– I vama bi to bilo dovoljno da se osvetite za silovanje i ubistvo svoje žene, a ja da se izvučem pomoću love?
– Sve ste predvideli, đubre jedno.
– Drago mi je što vam se vraća pravo raspoloženje.
– Čekajte. Čemu vam služi ovo zakašnjenje aviona?
– Zašto najzad malo ne razmislite? Vidite valjda da je ovaj razgovor mogao da se obavi samo u nekoj aerodromskoj čekaonici. Bilo je potrebno neko mesto gde ću moći da vas priteram do zida. Trebalo je da krenete avionom, niste mogli dopustiti sebi da odete odavde!
– Sada znam da je ovo podvala, pa mogu da odem.
– Sada možete znati da je ovo podvala. Ali ne možete pustiti da zbriše onaj ko vam je upropastio život.
– A zašto ste utrošili toliko vremena da biste mi to kazali? Zašto ste se upuštali u tolike priče o kaši za mačke, umesto da dođete i da na samome početku izjavite: „Ja sam ubica vaše žene“?
– To se ne radi tako. Ja sam izraziti formalista. Radim sve po pravilima stroge i jansenističke kozmetike.
– Kakve veze sa svim ovim imaju proizvodi za ulepšavanje?
– Kozmetika je, neznalico, univerzalna nauka, vrhunska pouka koja uređuje svet. Nisam ja kriv što su estetičari uzeli za svoje svrhe tu divnu reč. Bilo bi antikozmetički da stanem pred vas i da vam otkrijem otprve da ste vi izabrani. Trebalo vam je omogućiti da doživite istinsko bunilo.
– Bolje recite kako je trebalo da me do kraja ugnjavite.
– To nije pogrešno. Da bi se izabranik uverio da ima zadatak, treba mu to uvući u nerve. Upravo nerve drugoga treba podbuniti da bi zaista uzvratio, i to besom, a ne mozgom. Vi meni uostalom i dalje izgledate suviše „moždani”. A ja se obraćam vašoj koži, shvatate li?
– Ništa vam ne vredi: nisam toliko pogodan za manipulisanje koliko ste se vi nadali.
– Vi i dalje mislite da želim da manipulišem vama kada vam pokazujem šta bi bio vaš prirodni put, vaša kozmetička sudbina. Ja sam, eto, krivac. Nemaju svi zločinci osećanje kivice, ali oni koji ga imaju, misle samo na to. Krivac ide prema svojoj kazni kao što voda žuri prema moru, kao što uvređeni hita ka osveti. Ako se ne osvetite, Žerome Angiste, ostaćete nedovršen čovek, nećete umeti da ponesete svoj izbor, nećete poći u susret svojoj sudbini.
– Slušajući vas, čovek bi pomislio da ste se tako ponašali samo sa ciljem da jednoga dana budete kažnjeni.
– Ima i toga.
– To je glupavo.
– Imamo zločince kakve zaslužujemo.
– A ne biste li vi mogli da budete jedna od onih zveri bez savesti koje ubiju a da ne osete želju da dođu i da satima objašnjavaju i opravdavaju se?
– Zar biste više voleli da je vašu ženu silovao i ubio neki takav buldožer?
– Ja bih više voleo da ona nije ni silovana ni ubijena. Ali pošto je to već učinjeno, više bih voleo pravu životinju nego pokvarenjaka kao što ste vi.
– Ponavljam vam, dragi Angiste, imamo zločince kakve zaslužujemo.
– Znači da je moja žena to zaslužila! Odvratno je to što kažete!
– Ne kažem to za vašu ženu nego za vas!
– To je još odvratnije! Zašto onda to nije učinjeno meni, nego njoj?
– Taj bezlični način izražavanja me mnogo zabavlja.
– Zabavlja vas? Pa to je vrhunac! Uostalom, zašto se smeškate kao kreten? Mislite li da u tome ima nešto smešno?
– Dobro, smirite se.
– Smatrate da je moguće biti miran? Ne mogu više da vas podnosim!
– Onda me ubijte. Odvedite me u toalet, tresnite mi glavu o zid i ne govorimo više o tome.
– Neću vam priuštiti to zadovoljstvo. Idem da pozovem policiju, gospodine. Siguran sam da će se naći način da vas priteraju uza zid. Analize DNK se nisu radile pre deset godina, ali sada se rade. Siguran sam da ste ostavili neku dlaku ili trepavicu na mestu zločina. To će biti dovoljno.
– Dobra zamisao. Hajde, pozovite policiju. Verujete li da ću biti ovde kada se vratite?
– Ići ćete sa mnom.
– Zamišljate li vi da želim da idem sa vama?
– Ja vam to naređujem.
– Baš zabavno. Čime to možete da me naterate?
Sudbina je udesila da u tome trenutku dva policajca prolaze ovuda. Žerom stade da viče: „Policija! Policija!" Dvojica ljudi ga čuše i dotrčaše, kao i veći broj dokonih putnika na aerodromu.
– Gospodo, uhapsite ovoga čoveka – reče Angist pokazujući Teksela koji je sedeo pored njega.
– Kojega čoveka? – upita jedan od policajaca.
– Njega! – ponovi Žerom pokazujući prstom Tekstora koji se smeškao.
Čuvari reda se zgledaše u čudu, zatim počeše da posmatraju Angista verovatno misleći: „Kakav li je ovo ludak?“
– Vaša dokumenta, gospodine – reče jedan od njih.
– šta? – ljutnu se Žerom. – Vi od mene tražite dokumenta? Treba od njega da tražite!
– Dokumenta! – ponovi čovek autoritativno.
Ponižen, Angist dade svoj pasoš. Policajci su ga pažljivo pregledali, a zatim mu ga vratiše govoreći:
– Neka bude ovoga puta. Ali ne zbijajte više šalu sa nama.
– A njega nećete kontrolisati? – bio je uporan Žerom.
– Imate sreće što ne morate da prođete test na alkohol pre ulaska u avion.
I policajci odoše, ostavivši Angista zapanjenog i besnoga. Svi su ga gledali kao da je lud. Holanđanin poče da se smeje.
– Pa eto, jesi li razumeo? – upita Teksel.
– Sa kojim pravom mi govorite ti? Nismo zajedno čuvali svinje.
Tekstor je vrištao od smeha. Ljudi su se tiskali oko njih da vide i čuju. Angist prasnu. Ustade i poče da viče na gledaoce:
– Hoćete li prestati? Razbiću njušku svakome ko nas bude posmatrao.
Izgleda da je bio ubedljiv, jer se šetači udaljiše. Oni što su sedeli blizu, pomeriše se. Niko više nije smeo da im se približi.
– Bravo, Žerome! Kakav autoritet! Ja koji sam čuvao svinje sa tobom, nikada te nisam video u ovakvome stanju.
– Zabranjujem vam da mi govorite ti!
– Ma hajde, molim te, posle svega što nam se zajedno događalo, možeš i ti meni da govoriš ti.
– Ne dolazi u obzir.
– Poznajem ja tebe već odavno.

Žerom pogleda na svoj sat.
– Nema još ni dva sata.
– Ja tebe poznajem oduvek.
Angist se pažljivo zagleda u Holanđaninovo lice.
– Tekstor Teksel, je li to pozajmljeno ime? Jeste li išli u školu sa mnom?
– Sećaš li se da si imao jednoga drugara što je ličio na mene?
– Ne, ali to je bilo tako davno. Možda ste se vi mnogo promenili.
– A šta misliš, zašto me policija nije uhapsila?
– Ne znam. Možda ste neka veoma važna ličnost.
– A zašto su te ljudi posmatrali kao budalu?
– Zbog ponašanja policajaca.
– Konačno, ti nisi ništa razumeo.
– A šta je to trebalo da razumem?
– Da na sedištu pored tebe nije bilo nikoga.
– Ako vi mislite da ste nevidljivi čovek, kako objašnjavate što vas ja vidim?
– Ti jedini i možeš da me vidiš. Čak ni ja sebe ne vidim.
– Ja i dalje ne razumem po čemu vam vaše petparačke mađije daju za prvo da mi govorite ti. Ja vam to ne dopuštam, gospodine.
– Osim ako čovek nema više prava da sam sebi kaže ti.
– Šta kažete?
– Dobro si čuo. Ja sam ti.
Žerom pogleda Holanđanina kao izbezumljen.
– Ja sam ti – nastavi Tekstor. – Ja sam onaj deo tebe koji ti ne poznaješ, ali koji tebe odlično zna. Ja sam onaj deo tebe za koji ti ne želiš da znaš.
– Pogrešio sam što sam zvao policiju. Trebalo bi pozvati azil za umobolne.
– Umobolan si, istina je. Od samoga početka našeg razgovora pružao sam ti ogromne grane spasa. Kada sam ti govorio o unutrašnjem neprijatelju, naznačavao sam ti da ja možda i nemam života van tebe, da sam ja izmišljen u tvome mozgu. Na šta si mi ti sa ohološću odgovorio da nemaš unutrašnjega neprijatelja. Jadni moj Žerome, ti imaš najvećeg unutrašnjeg neprijatelja na svetu: mene.
– Vi niste ja, gospodine. Vi se zovete Tekstor Teksel, Holanđanin ste i vi ste najveći gnjavator prvoga reda.
– I po čemu me sve te lepe osobine sprečavaju da budem ti?
– Identitet, nacionalnost, lična životna priča, telesne i mentalne osobine, po svemu tome vi ste neko drugi, a ne ja.
– Dragi moj, ti i nisi baš težak ako sebe određuješ tako ubogim sastojcima. To je svojstveno ljudskome mozgu: usredsređuješ se na pojedinosti, da ne bi morao da dotakneš suštinsko.
– Najzad, vaše priče o kaši za mačke, vaše misteri-poklonstvo, sve je to daleko od mene čitave svetlosne godine.
– Očigledno. Bilo ti je potrebno da me izmisliš veoma različitog od sebe, da bi sebe ubedio da nisi ti – nikako nisi ti! – ubio svoju ženu.
– Ućutite!
– Žao mi je. Neću više da ćutim. Ćutim već suviše dugo. Dodaću da je, od pre deset godina, ovo ćutanje postalo još nepodnošljivije.
– Ja neću više da vas slušam.
– A ipak mi upravo ti nalažeš da govorim. Te nepropustljive pregrade koje si izgradio u svojoj glavi, ne mogu više opstati: popuštaju. Možeš se smatrati srećnim što si imao pravo na ovih deset godina neodgovornosti. Jutros si ustao i pripremao se za put u Barselonu. Tvoje oči su pročitale u kalendaru: 24. mart 1999. godine. Tvoj mozak nije pokrenuo zvono za uzbunu da te opomene da je to desetogodišnjica tvojega zločina. Meni, međutim, nisi mogao to da sakriješ.
– Ja nisam silovao svoju ženu!
– Tačno. Samo si mnogo želeo da je siluješ, prvi put kada si je video, na groblju Monmartr, pre dvadeset godina. Sanjao si o tome noću. Na početku ovoga razgovora rekao sam ti da sam uvek radio ono što sam želeo. Ja sam onaj deo tebe koji ništa sebi ne uskraćuje. Ja sam ti poklonio taj san. Nijedan zakon ne zabranjuje maštarije. Izvesno vreme kasnije ponovo si video Izabelu na nekoj večernjoj zabavi i tada si prvi put sa njom razgovarao.
– Otkuda to znate?
– Otuda što sam ja ti, Žerome. Činilo ti se smešnim da uljudno razgovaraš sa onom koju si silovao u snu. Svideo si joj se. Sviđaš se ti ženama kada ti pođe za rukom da me sakriješ.
– Pa vi ste poremećeni. Ubili ste moju ženu i pokušavate da uverite sebe kako sam ja ubica, ne biste li sebe proglasili nevinim.
– Pa onda, zašto sam proveo sate dokazujući svoju krivicu?
– Vi ste poremećeni. Ne treba tražiti logiku u ponašanju jednoga ludaka.
– Nemoj govoriti suviše loše o meni. Ne zaboravi da sam ja ti.
– Ako ste ja, zašto sam izmaštao da od vas napravim Holanđanina?
– Bilo je bolje da budem stranac da bih se razlikovao od tebe. To sam već kazao.
– Ali zašto Holanđanin, a ne Patagonac ili Bantu crnac?
– Svakome njegov stranac. Tvoj mozak ne bi bio sposoban da budeš Patagonac ili Bantu.
– A čemu vaši jansenistički delirijumi meni koji nisam ni za trunku religiozan?
– To jednostavno dokazuje da postoji jedan potisnuti deo tebe koji ne bi bio nezadovoljan ako bi bio mistik.
– O, ne još i to vašarsko psihoanalitičko bla-bla.
– Gle kako se ljutiš kada se čovek usudi da pomene kako nešto potiskuješ u sebi.
– Glagol potisnuti je reč starinarnica dvadesetoga veka.
– I otuda jedan od vidova ubice XX veka: ti.

– Zamislite na dve sekunde da je vaše istraživanje tačno: taj zločinac bi bio beznačajan, patetičan, groteskan.
– To sam ti upravo rekao pre nekoliko minuta: svakome zločinac kakvoga zaslužuje. Mnogo mi je žao, jadni Žerome, u tebi nije bilo mesta za Džeka Trboseka ili Landrija. U tebi je bilo mesta samo za mene.
– U meni nema mesta za vas!
– Znam da je to teško progutati, a?
– Ako bih vam poverovao, bio bih doktor Džekil koji upravo razgovara sa mister Hajdom.
– Ne hvališi se. Ti nisi tako dobar kao doktor Džekil, pa prema tome sadržiš u sebi čudovište mnogo manje dostojno divljenja nego ona krvožedna životinja Hajd. Nisi neki veliki besomučni naučnik, nego si mali poslovni čovek kakvih toliko ima: jedini tvoj kvalitet bila je tvoja žena. Već deset godina udovištvo je tvoja jedina vrlina.
– Zašto ste ubili Izabelu?
– Čudno je to. Malopre nisi hteo ni da poveruješ da sam ubica. A otkako sam tebi utrapio vrući krompir ubice, sasvim glatko mi veruješ, čak me pitaš zašto sam ubio tvoju ženu. Sada bi bio spreman na bilo šta, samo da te neko uveri u tvoju nevinost.
– Odgovorite: zašto ste ubili Izabelu?
– Ne odgovaram na loše postavljena pitanja. Trebalo je da pitaš: „Zašto sam ubio svoju ženu?“
– Takvo pitanje ne postoji.
– Ti i dalje ne veruješ da sam ja ti?
– Nikada to neću verovati.
– Čudna je ta religija svojega ja. „Ja sam ja, samo ja, ništa drugo osim ja. Ja sam ja, znači ja nisam stolica na koju sedam, ja nisam drvo koje gledam. Ja se razlikujem od ostaloga sveta, ograničen sam na granice svojega tela i svojega duha. Ja sam ja, znači da ja nisam onaj gospodin što prolazi, naročito ako onaj gospodin smatra da je ubica moje žene.“ Jedinstven kredo.
– Da, doslovno jedinstveni kredo.
– Pitam se čemu služi misao ljudima kao što si ti. Mora da te uzbuđuje misaono izobilje koje ide kuda hoće, koje može da uđe pod kožu svakome. Međutim, ta misao potiče od tvoga maloga ja. To je uznemirujuće, to preti tvojim moždanim pregradama. Srećom, većina ljudi je našla lek: oni ne misle. Zašto bi mislili? Ostavljaju da misle oni za koje smatraju da im je to posao: filozofima, pesnicima. Ovo je tim praktičnije što se ne mora voditi računa o njihovim zaključcima. Tako jedan sjajan filozof od pre tri veka može zaista da kaže da se ja mrzi, a jedan divan pesnik iz prošloga veka može da izjavi kako je ja neko drugi. Sve je to lepo, dobro služi za razgovore u salonima, a da najmanje na svetu dodiruje našu okrepljujuću sigurnost – ja sam ja, ti si ti, i svako ostaje sa sobom.
– Dokaz da ja nisam vi, jeste to što vi imate dug jezik.
– Eto šta se događa kada neko suviše dugo zatvara usta svojem unutrašnjem neprijatelju: kada taj jedanput prozbori, više ne zatvara usta.
– Dokaz da ja nisam vi jeste i to što vas malopre nisam čuo kada sam bio zapušio uši.
– Na isti način si učinio i nešto mnogo bolje: nisi me čuo čitave desetine godina čak i ne zapušavajući uši.
– Dokaz da ja nisam vi je i to što ja nemam pojma o jansenizmu niti o sličnim stvarima. Vi ste mnogo obrazovaniji od mene.
– Ne, ja sam samo deo tebe koji ništa ne zaboravlja. U tome je jedina razlika. Kada bi ljudi imali pamćenje, čuli bi jedan drugoga kako govore o stvarima za koje su mislili da su im sasvim nepoznate.
– Dokaz da ja nisam vi je i u tome što ja mrzim buter od kikirikija.
Tekstor se nasmeja.
– E pa, slušaj, dragi moj, to je veoma spasonosan dokaz!
– To znači da je tačan: ja se toga užasavam. Šta kažete na to? Zbunjeni ste, a?
– Reći ću ti nešto: deo tebe koji veruje da mrzi buter od kikirikija je onaj isti kojem pođe voda na usta pred toplim sendvičima u Bulevaru Menilmontan, a da nikada nije smeo da ih kupi.
– Šta vam sada to znači?
– Kada je neko gospodin koji ide na poslovne ručkove gde se služi riba iverak sa finim povrćem i druge drangulije, onda se pravi kako ne zna da u sebi ima prostaka koji sanja da smaže one strašne stvari o kojima govori najcrnje, kao što je kikiriki-buter ili topli sendvič sa Bulevara Menilmontan. Ti si često išao sa ženom na groblje Perlašez. Ona je toliko volela da gleda ono lepo drveće što se hrani mrtvima i grobove voljenih devojaka. A tebe je više uzbuđivao miris kobasica što se prže preko puta. Ali razume se, ti bi pre propao u zemlju nego što bi to sebi priznao. A ja sam onaj deo tebe koji se ne lišava ničega što istinski želi.
– Kakav zanos!
– Grešiš što poričeš. Ovoga puta sakrivaš nešto što je simpatično.
– Ja ne sakrivam ništa, gospodine.
– Jesi li voleo Izabelu?
– I dalje je volim do ludila.
– I ostavio bi nekome drugome ko nije ti tu prednost da ju je ubio?
– To nije prednost.
– Jeste. Onaj ko ju je ubio može biti samo onaj ko ju je najviše voleo!
– Ne! To je onaj koji ju je loše voleo!
– Loše, ali više.
– Niko je nije voleo više nego ja.
– Ja ti upravo to i kažem.
– Pustite da pogađam. Vi ste sadistički manijak što ima podatke o svakome udovcu čija žena je ubijena. Vaša strast je da pratite nesrećnoga čoveka da biste ga ubedili u njegovu krivicu, kao da ne pati već dovoljno.
– Ama, Žerome, pa to bi bio amaterizam. Da bi se dobro zlostavljalo, treba se ograničiti samo na jednu žrtvu, na jednog izabranika.
– Prihvatate bar da vi niste ja.
– To nisam nikada rekao. Ja sam deo tebe koji te uništava. Sve što raste, povećava svoju sposobnost za samouništenje. Ja sam ta sposobnost.
– Zamarate me.
– Zapuši uši.
Angist učini tako.
– Jesi li primetio? Ovoga puta nije upalilo, ne ide.
Žerom zapuši uši još jače.
– Nemoj biti tvrdoglav. Uzgred, ako budeš ovako zapušavao uši, nećeš dugo izdržati. Već sam ti to rekao: zašto držiš podignute ruke? Neko bi pomislio da ti se preti revolverom. Treba zapušiti uši spuštenih ruku, držeći laktove uz grudi: u tome položaju čovek može da ostane dugo. Ah, da si znao malopre! Pitam se takođe kako je moguće da to ne znaš, ali to više i nije važno.
Angist spusti ruke, zgrožen.
– Eto, vidiš da si ti ja. Ovaj glas koji čuješ, govori u tvojoj glavi. Sasvim ti je nemoguće da izbegneš razgovor sa mnom.
– Živeo sam desetine godine a da vas nisam čuo. Naći ću neki način da vas ućutkam.
– Nećeš ga naći. To je nepovratno. Šta si radio u petak 24. marta 1989. godine oko devetnaest sati? Da, znam, policija ti je već postavljala to pitanje.
– Ona je imala pravo na to.
– Sa tobom, ja imam sva prava.

– Ako znate da me je policija to već pitala, onda znate i odgovor.
– Da, bio si na poslu. Policija je zaista morala imati mnogo poverenja u tebe, pošto je prihvatila tako slab alibi. Jadni skrhani muž, uništen, ne može da poveruje.
– Možete mi pripisati što god hoćete, ali ne i da sam ubio Izabelu.
– Čudo jedno koliko nemaš ponosa. Predlažu ti se dve uloge: uloga nevine žrtve i uloga ubice, a ti biraš da nemaš ništa sa svim tim.
– Ništa ja ne biram. Samo sledim stvarnost.
– Stvarnost? Kakva šala! Usuđuješ li se da mi tvrdiš, gledajući me u oči, kako se sećaš da si proveo to poslepodne u kancelariji?
– Da, sećam se toga!
– Tvoj slučaj je još ozbiljniji nego što sam mislio.
– A vi, šta bi trebalo da ja mislim o vama? Menjate priče kao košulje! Šta predstavlja onaj dugi razgovor koji ste navodno imali sa Izabelom?
– Imao si ti i drugih zamišljenih razgovora sa njom. Kada čovek voli, on u sebi razgovara sa voljenim bićem.
– Pa ta prošlost o kojoj ste mi pričali, oni umrli roditelji, mentalno ubijanje vašeg maloga školskog druga, hrana za mačke, šta vam znači sve to?
– Ti bi bio spreman da izmisliš bilo šta ne bi li sebe uverio kako sam ja neko drugi.
– To je suviše lako. Uz takav dokaz možete imati odgovor na sve neverovatnosti.
– Normalno. Ja sam tvoj đavolji deo. A đavo ima odgovor na sve.
– Nije on zbog toga ubedljiv. Sa tim u vezi, put u Barselonu, to ste opet vi?
– Ne, ne. Kao ni zakašnjenje aviona. Nisam telefonirao ni tvome šefu ni aerodromu.
– Čemu one laži malopre?
– Da bih te slomio. Da si me onoga časa ubio, mogao sam te poštedeti tih mučnih otkrića.
– Zašto aerodrom?
– Zakašnjenje aviona. Prinudno čekanje na neodređeno vreme: najzad trenutak kada si mi stvarno bio dostupan. Ljudi kao što si ti postaju ranjivi samo u nepredvidljivim okolnostima i u praznome. To, plus veza sa današnjim datumom, ta deseta godišnjica koja je dotakla tvoje nesvesno ovoga jutra: bio si sazreo da otvoriš oči. Sada je virus u tvome mentalnom računaru. Suviše je kasno. Zbog toga me čuješ čak i kada zapušiš uši.
– Pričajte mi onda šta se dogodilo!
– Kako odjedanput žuriš!
– Ako sam ja ubio Izabelu, voleo bih bar da znam zašto.
– Zato što si je voleo. Svako ubija ono što voli.
– I šta onda: vratio sam se kući i isprobadao trbuh svoje žene, tek tako, bez razloga?
– Bez drugog razloga osim ljubavi koja sve vodi u propast.
– To sve lepo zvuči, ali za mene nema nikakvoga smisla.
– Ali ima za mene koji sam u tebi. Ne treba kriti lice: čak i najzaljubljeniji muškarac – i to naročito najzaljubljeniji muškarac – jednog ili drugoga dana poželi, bar u jednom jedinome trenutku, da ubije svoju ženu. A taj trenutak sam ja. Većina ljudi uspeva da zabašuri tu stranu svojega podzemnog bića, tako da poveruje da i ne postoji. Sa tobom je nešto još posebnije: nisi nikada sreo ubicu koji je u tebi. Kao što nisi sreo ni onoga što potajno jede topli sendvič, ili onoga što sanjari o silovanjima, noću, na grobljima. Danas, usled mentalnoga sloma, srećeš se sa njim oči u oči. Tvoj prvi stav je da ne veruješ u to.
– Nemate nikakvoga materijalnog dokaza o tome što pričate. Zašto bih vam verovao na reč?
– Materijalni dokazi su toliko obična i glupa stvar, da bi morali da oštete ubeđenja umesto da ih učvrste. Sa druge strane, šta kažeš o ovome? U petak 24. marta 1989. godine, oko devetnest časova, stigao si kući iznenada. Izabela nije bila inače iznenađena time, ali joj se činilo da si nekako čudan. I to sa razlogom: tada je prvi put srela Tekstora Teksela. Bio si to ti, a opet nisi bio ti. Ti se sviđaš ženama; ja ne. Ti se nisi svideo Izabeli onoga dana, a ni sama nije znala zašto. Nisi govorio, samo si je gledao očima izopačenoga ludaka koje su moje. Zagrlio si je: ona se oslobodila tvoga zagrljaja sa izgledom gađenja. Opet si pokušao. Udaljila se da bi ti stavila do znanja da te odbija. Sela je na sofu i nije te više gledala. Ti nisi mogao da podneseš što ona neće da ima posla sa Tekstorom Tekselom. Otišao si u kuhinju i uzeo najveći nož. Prišao si joj, ona nije ništa očekivala. Udario si je nožem nekoliko puta. Niste progovorili ni reči.
Ćutanje.
– Ja se ne sećam – reče Žerom tvrdoglavo.
– Lepo bogami! Ali ja se sećam.
– Malopre ste mi pričali jednu sasvim drugačiju verziju. Kada će biti treća, četvrta?
– Pričao sam ti verziju Tekstora Teksela, koja nije suprotna od verzije Žeroma Angista. Tebe je žena prezirala onoga dana, jer je u tebi naslutila čudovište koje se naslađuje snovima o silovanju. Tvoja verzija je nema, moja podvlači ono ćutanje mentalnoga dijaloga koji je Tekstor Teksel vodio sa Izabelom. Ja sam u svojoj verziji pominjao Adama i Evu. To je prava stvar: i u Postanju postoje dve verzije njihove priče. Pripovedač je tek završio priču o padu, a već je priča ponovo, na drugi način. Treba verovati da on u tome uživa.
– Ja ne.
– Tim gore po tebe. Posle umorstva, poneo si nož i vratio se u kancelariju. Tamo si opet mirno postao Žerom Angist. Sve je došlo na svoje mesto. Bio si srećan.
– Tada sam poslednji put u životu bio srećan.
– Oko dvadeset sati vratio si se kući kao čovek zadovoljan što nailazi nedeljni odmor.
– Otvorio sam vrata i otkrio prizor.
– Prizor koji si već video: bio si njegov tvorac.
– Zaurlao sam od užasa i očaja. Stigli su susedi. Pozvali su policiju. Kada su me saslušavali, bio sam ošamućen, otupeo. Nikada nisu našli krivca.
– Lepo sam ti rekao da si počinio savršeni zločin!
– Da, najogavniji zločin koji postoji.
– Ne laskaj sebi. Ti si smešan. Onaj „beli okovratnik“ kojega su upravo obavestili da je ubio svoju ženu i koji zamišlja da je grozan čovek: to je ludilo veličine. Ti si samo amater, ne zaboravi to.
– Ja vas, bilo da ste ja ili ne, ja vas mrzim!
– Zar još nešto sumnjaš? Uzmi mobilni telefon, pozovi sekretaricu.
– I šta da joj kažem?
– Poslušaj me.
– Hoću da znam!
– Ako nastaviš tako, ja ću je pozvati.
Angist izvadi mobilni i ukuca jedan broj.
– Katarina? Ovde je Žerom. Ne ometam vas?

– Reci joj da ode i pogleda ispod svežnja papira u poslednjoj fioci tvojega stola dole levo.
– Možete li da mi učinite jednu uslugu? Pogledajte ispod gomile papira, u poslednjoj levoj fioci dole mojega stola. Hvala. Čekam, ostajem na liniji.
– Šta misliš, šta će naći tamo draga Katarina?
– Nemam pojma. Nisam više otvarao tu fioku od... Alo, da, Katarina? Aha. Hvala. Izgubio sam ga pre izvesnoga vremena. Izvinite što sam vas uznemirio. Do viđenja.
Angist prekide vezu. Bio je bled kao krpa.
– E, da – osmehnu se Tekstor.
– Nož. On stoji na dnu te fioke već deset godina. Bravo, bio si besprekoran. Nikakvog uzbuđenja u glasu. Katarina je u tome videla samo predanost poslu.
– To ne dokazuje ništa. Vi ste stavili taj nož na ono mesto!
– Da, ja sam!
– Aaa! Priznajete!
– Priznavao sam to odavno.
– Iskoristili ste neku priliku kada Katarina nije bila tu i podmetnuli u moj sto...
– Prestani. Ja sam ti. Nemam potrebe da se skrivam da bih ušao u tvoju kancelariju.
Angist se uhvati rukama za glavu.
– Ako ste vi ja, zašto se ja ne sećam ničega od toga što pričate?
– Nije ni potrebno da se ti sećaš. Ja se sećam tvojega zločina umesto tebe.
– Jesam li učinio još neki?
– Zar ti ovo nije dovoljno?
– Voleo bih da mi više ništa ne krijete.
– Ne brini. U životu si voleo samo Izabelu. Znači da si ubio samo nju. Pronašao si je na groblju, onda si je vratio na mesto vašega susreta.
– Ne mogu da vam verujem. Ne možete ni zamisliti koliko sam voleo Izabelu.
– Znam. Ja sam je voleo istom ljubavlju. Ako ne možeš da mi poveruješ, nemoj zaboraviti, dragi Žerome, da postoji vrhunski i nepogrešiv način da se proveri ovo što govorim.
– Je li?
– Ne razumeš?
– Ne.
– A to je ipak nešto što tražim od tebe već izvesno vreme.
– Da vas ubijem?
– Da. Ako budeš i dalje živ pošto mene ubiješ, znaćeš da si nevin za ubistvo svoje žene.
– Ali kriv što sam ubio vas.
– To ti se zove rizikovati.
– Da rizikujem svoj život, u ovome slučaju.
– To je pleonazam. Rizik, to je sami život. Čovek i može da rizikuje samo svoj život. A ako ga ne rizikuje, on i ne živi.
– Ako ovoga puta rizikujem, ja umirem!
– Još više umireš ako ne rizikuješ.
– Izgleda da niste razumeli. Ako vas ubijem, a vi niste ja, provešću ostatak života u zatvoru!
– Ako me ne ubiješ, provešćeš ostatak života u zatvoru koji je hiljadu puta grozniji: u svome mozgu gde ćeš se neprekidno pitati, mučeći sebe, da li si stvarno ubica svoje žene.
– Bar ću biti slobodan.
Tekstor se grohotom nasmeja.
– Slobodan? Ti, slobodan? Ti sebe smatraš slobodnim? Svoj slomljeni život, svoj posao, to li ti zoveš biti slobodan? A nisi još ništa video: veruješ li da ćeš biti slobodan dok budeš provodio čitave noći potiskujući zločinca u sebi? Od čega ćeš onda biti slobodan?
– Ovo je košmar – reče Angist tresući glavom.
– Da, to je košmar, ali postoji izlaz. A postoji samo jedan. Srećom, on je siguran.
– Bilo ko da ste, doveli ste me u pakleni položaj da takvoga nema na svetu.
– Sam sebe si u njega doveo, dragi moj.
– Prestanite da mi govorite sa tom nepodnošljivom familijamošću!
– Gospodin Žerom Angist je suviše otmen da bih mu se obraćao na ti?

– Zagorčali ste mi život. Zar vam nije dosta?
– Baš je čudna ta potreba ljudi da okrivljuju druge kako su im upropastili život. A oni to čine sami, bez ičije pomoći!
– Ućutite!
– Ne voliš da ti se kaže istina, a? A u osnovi znaš da sam u pravu. Ti znaš da si ubio svoju ženu. Ti to osećaš.
– Ne osećam ja ništa!
– Da u tebi nema ni senke sumnje, ne bi bio u tome stanju.
Teksel se nasmeja.
– Vama je to smešno?
– Trebalo bi da vidiš sebe. Žalosno izgledaš u svojoj patnji.
Angist prasnu mržnjom. Gejzir razbesnele energije mu se pope sa dna trbuha sve do nokata i zuba. On ustade i zgrabi svojega neprijatelja za revere kaputa.
– Hoćete li se još smejati?
– Uživam!
– Nije vas strah od smrti?
– A tebe, Žerome?
– Mene više nije strah ni od čega!
– I vreme ti je.
Angist gurnu Teksela na najbliži zid. Nije obraćao pažnju na posmatrače koliko na „suvu šljivu.” Nije osećao ništa više osim mržnje.
– I dalje se smejete?
– Ti meni i dalje govoriš vi?
– Crkni!
– Najzad! – ushićeno će Tekstor.
Angist dočepa glavu svojega neprijatelja i tresnu njome nekoliko puta o zid. Svaki put kada bi udario tom lobanjom o pregradu, vikao je, „Slobodan! Slobodan! Slobodan!"
Ponovio je to više puta. Bio je ushićen.
Kada se Tekselova crna kutija raspukla, Žerom oseti duboko olakšanje.
On opusti telo i ode.
Dvadeset četvrtog marta 1999. godine, putnici koji mi čekali poletanje aviona za Barselonu, prisustvovali su nečuvenome prizoru. Kako je avion neobjašnjivo kasnio već treći sat, jedan putnik ustade sa sedišta i poče da udara glavom o zid čekaonice. Radio je to toliko žestoko, da niko nije smeo da se umeša. Činio je to sve dok nije izdahnuo.
Svedoci ovoga neobjašnjivog samoubistva su isticali ovu pojedinost: Kada god bi čovek tresnuo glavom o zid, propratio bi svoj pokret urlikom. A ono lio je vikao bilo je:
Slobodan! Slobodan! Slobodan!