Ava McCarthy - Kurir

Obijanje sefova, plaćene ubice, krvavi dojamanti - sve to ide u rok službe Hari Martinez, u očaravajućem trileru koji pomera granice i ne ispušta se iz ruku! Ava Makarti poseduje pravo insajdersko znanje o svetu o kojem piše, što njenom delu daje verodostojnost koja je izdvaja od drugih.
Dovitljivi obrti i opasni zapleti posebno će se dopasti obožavaocima Džona Grišama i Endrua Gosa.Kada joj se supruga koja sumnja u muža obrati da obije njegov sef, Henrijeta Hari Martinez, nekadašnji haker, ne može da odoli izazovu.

Sada je njena klijentinja odmaglila s bogatstvom u dijamantima i ostavila Hari kao jedinog svedoka brutalnog ubistva, i sledeću na spisku okrutnog ubice, koji ne voli da ostavlja svedoke.Put tragom istine vodi je od vrhunske ergele trkačkih konja do krijumčarske mreže u južnoafričkom svetu nehumano stečenih dijamanata. No da li će Hari, sama i u stranoj zemlji, u svetu krvoločnih plaćenika i nemilosrdnog izrabljivanja, uspeti da izvede svoju najsmeliju krađu do sada?

1.
Hari je imala pravilo kada je u pitanju obijanje sefova: nikad ne radi za klijenta kojem ne možeš da veruješ. Proučavala je lice žene koja je sedela za stolom pitajući se na osnovu čega da zaključi da li joj vredi verovati.
– Nemamo mnogo vremena – rekla je žena, premećući Harinu vizitkartu. – Vraća se za sat vremena.
Hari je pokušala da joj pročita oči, ali nije mogla da ih vidi iza prevelikih naočara za sunce. – Možda je bolje da ostavimo za drugi put.
Ženine usne su se zategle. Prošla je rukom kroz kosu, razbarušivši svoju kratku vilinsku frizuru.
Ime joj je bilo Bet Oliver, ili se bar tako predstavila. Sat ranije, pozvala je Hari tražeći joj da se sastanu u njenoj kući na obali mora kako bi razgovarale o stručnom zadatku. Zasad još nisu ulazile u detalje, ali Hari je naslućivala da tu ima još nečeg.
Bet je naglo ustala i ushodala se po sobi. Bila je muškobanjaste građe, gotovo ravnih grudi, zbog čega joj je bilo teško odrediti godine. Zaustavila se ispred velikog engleskog prozora s pogledom na Dablinski zaliv.
– Ne mogu više da čekam. – Stisnula je pesnice. – Mora da bude danas.
Hari je bacila pogled na visoku konstrukciju od nerđajućeg čelika koja je zauzimala jedan kraj prostorije. – Sigurni ste da je laptop u trezoru?
Bet je klimnula glavom, gurnuvši ruke duboko u džepove. Bila je ležerno obučena, u patike i farmerke, kao što je Hari volela da se obuče kada neka od njenih nameštaljki zahteva brzo bekstvo.
Uzdahnula je u sebi. Pre šest meseci, njeni unutrašnji senzori bi pokupili sve signale, ali u poslednje vreme nije najbolje rasuđivala. Što možda i ne iznenađuje s obzirom na to kroz šta je sve prošla, ali je valjda dosad već morala da dođe sebi?
Uzela je svoju torbu i ustala. Nije joj bilo u prirodi da ide na sigurno, ali trenutno su joj instinkti bili previše nepouzdani da bi rizikovala.
Najbolje rešenje vam je da pozovete proizvođače trezora – rekla je. – Oni bi verovatno mogli da vam ga otvore.
Bet se okrenula. – Ali oni poznaju mog muža, pozvaće ga da provere da li se on slaže s tim.
Postoji li neki razlog zbog kojeg to ne treba da urade?
Rekla sam vam, on ne sme da sazna za ovo. – Bet je postepeno podizala ton. – Uostalom, vi ste mi potrebni da pregledate laptop. To je ono čime se bavite, zar ne? – Gurnula je preko stola Harinu vizitkartu s logom Blekdžek sekjuritija u uglu. – Skidate informacije s hard-diska?
Hari je slegla ramenima. – Između ostalog.
Upravo zbog toga sam vas i unajmila.
Slušajte, Bet, biću iskrena prema vama. Koliko ja znam vi možete da budete i neka nepoznata osoba s ulice koja je upravo provalila u kuću. – Hari je podigla ruku videvši da je Bet pobesnela. – Čak i da jeste ono što tvrdite, ja nemam zakonsko ovlašćenje da provalim u sef vašeg muža i pregledam, njegov laptop bez njegove dozvole. Jednostavno ne mogu to da uradim.
Betine pesnice su pobelele. – Šta ako mogu da dokažem da sef pripada meni?
Hari se namrštila. – Zar pripada vama?
Ona je prezrivo frknula. – Sve u ovoj prokletoj kući pripada meni. Kola, računi, hipoteke, ja sve to plaćam. Garvin me muze za svaku paru već godinama. – Nastavila je da patrolira po sobi. – On je uvek na ivici nekog velikog posla, ali sve što uradi završi se katastrofom.
Zaustavila se ispred sefa, prekrštenih ruku i povijenih ramena. Hari je prišla i stala pored nje, gledajući svoj odraz na uglačanom metalu dok se približavala: tamnoplavo odelo, zamršene crne kovrdže, tamne mrlje namesto očiju. Pored Betine figure tanke kao čačkalica, njene skromne obline delovale su raskošno.
Hari je tek sada iz blizine pogledala sef. Imao je veličinu i oblik
trokrilnog ormara, sa ojačanim vratima na srednjem krilu. Na ručki je bio ugrađen uređaj za unos podataka, veličine cigle, s malom tastaturom i ekranom. U jednom uglu je treperilo crveno svetlo.
Hari je osetila žmarce po vratu. Stajala je dovoljno blizu da dodirne trezor ako bi ispružila ruku, i toliko ju je izazivao da ga obije da su joj jagodice zabridele. Brzo je preusmerila pažnju na Bet.
Znači, možete da dokažete da ste vi vlasnik ovoga?
Rekla je to pazeći da joj se u glasu ne oseti nada. Morala je još mnogo toga da razjasni pre nego što prihvati Bet za klijenta.
Bet se vratila do stola i izvadila kovertu iz jedne od fioka. – Odavno sam navikla da ljudi ne veruju u ono što im govorim. – Pružila joj je kovertu. – Naročito kada se radi o Garvinu.
Hari je otvorila krilce. Unutra je našla pasoš i izvod iz banke, oba na Betino ime. U pasošu je stajala slika žene s visokim jagodicama i blago iskošenim očima. Pogledala je Bet. To je mogla da bude ona, ali teško joj je bilo da vidi od tih ogromnih naočara za sunce.
Na izvodu iz banke stajala je isplata na ime Bulsejfhausiz limitida i još jedna na ime lokalne prodavnice kompjutera. A za poleđinu je bio priheftan fiskalni račun za laptop marke del i taktura za sef, oba s datumima od pre šest meseci.
Hari je začudilo koliko je ta žena organizovana. Ili je umela mnogo bolje od Hari da vodi lične finansije ili je ovo već neko vreme planirala. Na brzinu je pregledala ostatak izvoda, i primetila pozamašne isplate na ime prodavnica muške odeće, komunalija, supermarketa i benzinskih pumpi. Bilo je očigledno da Bet pokriva dobar deo kućnih izdataka, bez obzira na to da li i njen muž privređuje.
Vratila je papire Bet. – I šta se to toliko važno nalazi na tom laptopu?
Dokaz da on ima svoje pare.
Hari ju je pogledala pravo u oči, i Bet je klimnula glavom.
Već neko vreme ima novac, uverena sam u to – rekla je. – Otprilike šest meseci, možda i duže. Nosi skuplja odela, ugradio novu opremu u auto. A nijedan od tih računa nije meni stigao.
Zar to nije dobro?
Bet je zurila u Hari iza svojih tamnih naočara.
Spremam se da se razvedem. Moram da dokažem da on ima novac, inače će tražiti moj. – Tanušni mišić na vilici joj se stegao. – A od mene je već dobio sve što je mogao.
Hari se setila prevare koju je izvela na Bahamima te godine. Odobrovoljila je bankara pričorn o nevernom mužu i o tome kako mora da sakrije svoju imovinu pre razvoda. Saosećanje i uverljivost. Neophodni sastojci svake prevare. Da li je Betina priča zaista išta drugačija?
Hari je zurila u izduženi odraz ženinog profila na vratima sefa.
Jel’ to ima neke veze s masnicom na oku? – rekla je. Bet ju je pogledala i Hari je pokazala na uglačani čelik.
Naočare sakrivaju mnogo, ali se ipak može videti sa strane.
Bet je pogledala u svoj odraz i potom spustila pogled. Skinula je naočare i počela da se igra drškama izbegavajući Harin pogled.
Izgledala je starije bez naočara, njena koža obeležena tragom vremena odudarala je od mladalačke ftgure. Imala je oko trideset pet godina, samo koju godinu više od Hari, i iste iskošene oči i pravilne crte lica kao žena sa slike iz pasoša. Jedina razlika je bilo levo oko. Koža oko njega je bila tamnoljubičasta, a rožnjača zakrvavljena,
Kako se to desilo? – pitala je Hari.
Bet nije odgovorila. Umesto toga navukla je kragnu košulje oko vrata, ali tek nakon što je Hari primetila modrice. Nekoliko trenutaka nijedna nije progovarala,
Konačno je Hari rekla: – Nameravaš da ga ostaviš bez prebijene pare?
Bet se obgrlila oko grudi. – Ne želim ništa od njega, samo želim da odem. – Pogledala je na sat i protrijala ramena, kao da pokušava da se ugreje. – Slušaj, hoćeš li mi pomoći ili ne? Nije nam ostalo mnogo vremena, a veruj mi, ne bi ti se sviđelo da te zatekne ovde kad se vrati.
Hari ju je proučavala nekoliko trenutaka, procenjujući uverljivost
njene priče. Izvod iz banke, pasoš, masnica na oku. Pogled joj je poleteo ka blistavom sefu, a njegovo treperavo svetlo ju je izazivalo da ga otvori. Odlučila je.
Koliko vremena imamo? – rekla je.
Betino zdravo oko se ozarilo. – Četrdeset minuta, možda manje.
Hari je izvadila iz torbe tipski ugovor i popunila prazna polja. Dok je posmatrala Bet kako potpisuje, u mislima je prelazila spisak pribora koji je ponela sa sobom: baterijska lampa, klešta, plastične kese, šrafciger, boca vode i kesica gumenih bombona. Laptop je zaboravila na zadnjem sedištu kola. Izaći će po njega ako bude bilo potrebno.
Ugurala je potpisan ugovor u torbu i usredsredila se na trezor. Ispod malog ekrana na sigurnosnom komandnom panelu nalazio se uzan otvor nalik onom na bankomatu. Ispod njega se nalazilo udubljenje veličine većeg novčića, s ravnom metalnom pločicom. A na samom dnu, ispod svega toga, bio je ugraviran logo u obliku malog zlatnog katanca.
Bet se premeštala s noge na nogu. – Kao što sam rekla preko telefona, ima biometrijsku identifikaciju. Jeste li ikad dosad uspeli da savladate tako nešto?
Nekoliko puta.
U stvari, Hari je to bila uradila samo dva puta. Hakovanje biometrijske zaštite je nepredvidljiva nauka, koja uglavnom zahteva vrerne. Zurila je u uzani otvor i metalnu pločicu. Na osnovu onoga što je videla, zaključila je da joj trebaju dve stvari, a nijednu nije imala: digitalna kartica za otključavanje i Garvinov prst.
Karticu uvek drži kod sebe – rekla je Bet, kao da joj je pročitala misli, – Čak i noću. Nema načina da dođem do nje.
Hari je klimnula glavom. Znala je iz iskustva da ljudi uvek negde čuvaju duplikat, kad su tako važne stvari u pita nju. Prišla je stolu, proučavajući predmete na njemu: telefon, olovke, blok, nekoliko nepriključenih kablova i fotografija u srebrnom ramu.
Pročeprkala je po torbi i izvadila baterijsku lampu. Onda je čučnula i uperila snop svetla na donju stranu stola. Jednom je osoba
koju je istraživala zalepila kovertu s unutrašnje strane stola, kao tajno skrovište za sve svoje bankovne račune i lozinke. Od tada je uvek zavirivala u svaki kutak.
Istegla je vrat, škiljeći između poprečnih letvica i u svaki ugao.
Ništa.
Pridigla se, sela u kancelarijsku stolicu i privukla se bliže stolu. Većina ljudi čuva beleške kako bi se podsetili, ali ovaj tip nije ostavljao nikakvih tragova. Nikakvih škrabotina, papirića, i štampanih izveštaja. Njen sto je bio mnogo neuredniji.
Otvorila je fioke. Spajalice, rezervne olovke, kutije s municijom za heftalicu. Izvadila je fioke iz stola, prevrćući ih sa svih strana, proveravajući svaku površinu. I dalje ništa.
Bet je patrolirala po sobi, gledajući na sat svakih deset sekundi.
Opusti se – rekla je Hari. – Razdražuješ me.
Ne znaš kakav je on. Poslednji put kad je došao i zatekao u kući nekoga koga nije očekivao, jednostavno ju je isterao napolje. – Bet je odmahnula rukom. – Naravno, bio je bogzna kako učtiv, ali ona je sigurno osetila da nešto nije u redu. A ipak je otišla. – Glas joj se utišao. – Ona je član porodice, trebalo je da zna.
Hari ju je načas pogledala. Bet je snuždeno stajala naslonjena na sef i čačkala nokte.
Šta je trebalo da zna? – rekla je Hari.
Bet je gurnula ruke u džepove. – Da će se okomiti na mene. Čim je otišla, razbio je stolicu i njome mi polomio rebra.
Gospode. – Hari je zurila u nju. – Zašto?
Bez razloga. Nikad mu ne treba razlog.
Hari je žmirnula. Pokušala je da zamisli kako je to kad si vezan za osobu koja ti uliva strah. Bez upozorenja, pred očima joj je iskrslo poznato lice: neko kome je verovala, ko je kasnije pokušao da je ubije. Srce joj je brže zakucalo i odmahnula je glavom odagnavši tu misao.
Lupkala je prstima po stolu pokušavajući ponovo da se usredsredi. Pogled joj je pao na fotografiju u srebrnom ramu, i podigla ju je kako bi je pogledala izbliza. Sa slike joj se osmehivala devojčica u školskoj
uniformi i s Betinim iskošenim očima.
Moja ćerka, Ivi – rekla je Bet. – Ona je u internatu. Tamo je sigurnije.
Hari je klimnula glavom, i okrenula sliku. Staklo je delovalo labavo, a poleđina nije bila potpuno u ravni s okvirom. Odigla je držače i izvrnula fotografiju na sto. Za poleđinu je bila zadenuta plava plastična magnentna kartica, s logom zlatnog katanca u uglu.
Osetila je žmarce na vratu. Bet joj se brzo približila.
Nemoj previše da se uzbuđuješ. – Hari je pošla ka sefu.
Još uvek nam je potreban otisak prsta tvog muža.
Gurnula je karticu u prorez. Crvena lampica je postala žuta, i na ekranu se ukazalo uputstvo za sledeći korak:
Molim vas, skenirajte otisak prsta.
Bet se uzvrpoljila iza nje. – Šta sad?
Da imamo više vremena, mogle bismo da uzmemo Garvinove otiske prstiju s površina u kući. – Hari je naborala nos. – Možda možemo da napravimo neki kalup. Problem je u tome što od deset prstiju od koliko možemo da izaberemo možda ne bismo pogodile pravi. Imamo samo tri pokušaja pre nego što se sef nepovratno zaključa.
Bet je prostenjala. – Ostalo nam je još samo dvadeset minuta.
Hari je gledala u udubljeni otvor. – Kada je tvoj muž poslednji put otvarao sef?
Jutros. Zašto?
Da li je od tada neko dodirnuo senzor za prst?
Nije koliko ja znam.
Hari je uzela baterijsku lampu i uperila je u udubljenje. Snop svetla obasjao je jedva primetnu masnu mrlju na metalnoj pločici. Isključila je baterijsku lampu i na brzinu razmotrila mogućnosti. Senzor je mogla da hakuje na nekoliko načina, ali sada je brzina bila presudna.
Šta ćeš da uradiš? – rekla je Bet.
Hari je slegnula ramenima. – Iskoristiću jedini otisak prsta koji imamo. Onaj koji je ostao na senzoru. – Primetila je da je Bet
bezizrazno gleda i objasnila: – Pokušaću ponovo da ga iskoristim.
Hari se sagnula tako da su joj usta bila u visini metalne pločice. U pitanju je bio kapacitivni senzor koji meri električne promene na površini nastale usled dodira ljudskog prsta. Visoka očitavanja označavaju ispupčenje na otisku prsta, a niska udubljenje. Senzor ih međusobno uklapa kako bi rekonstruisao sliku otiska.
Trik je bio u tome da ga navede da zaključi da je Garvinov prst još uvek tu.
Hari je progutala knedlu i liznula usne. Sada je trebalo da dune na površinu senzora, kako bi se vlaga iz njenog daha sakupila između linija u masnoj mrlji. Uz malo sreće, to će biti dovoljno da senzor izmeri kapacitivnost i zaključi da se radi o prstu.
Tri ili četiri sekunde blago je dahtala na površinu pločice. Ekran je zapištao i ona je podigla pogled da pročita poruku:

Pristup odbijen: detektovan neodgovarajući prst.

Prokletstvo. Verovatno zbog viška vlage. Mora da je predugo duvala. Mogla bi ponovo da pokuša, ali joj je iskustvo govorilo da nema vajde od zamajavanja tehnikom disanja.
Šta sad? – Betin glas se graničio s vriskom.
Hari se potrudila da zvuči samouvereno. – Rezervni plan.
Dohvatila je torbu, ali pre nego što je stigla da je otvori, zazvonio je telefon na stolu. Hari se trgla. Bet se uhvatila rukom za vrata i obe su se zagledale u telefon.
Zar nećeš da se javiš? – rekla je Hari.
Bet je odmahnula glavom. Posle četvrtog zvona uključila se telefonska sekretarica.
Ako si tamo, podigni prokletu slušalicu. – Muškarac je imao promukao glas a reči je izgovarao gutajući slogove. Novozelanđanin? Sačekao je malo pre nego što je nastavio. – Zaboravi. Uskoro stižem, vidimo se za dva minuta.
Poziv se prekinuo. Bet je ustuknula razrogačenih očiju. Njen strah je bio zarazan, i Hari se nesvesno osvrnula preko ramena.
Hoćeš li stići to da uradiš? – Betin glas se pretvorio u šapat.
Za dva minuta? – Hari je progutala knedlu. – Možda. Ili da batališ ovo sad?
Bet je jedva primetno odmahnula glavom. Unutrašnji glas vrištao je Hari da pobegne odatle, ali ga je ona potisnula. Preturajući po torbi, pronašla je providnu plastičnu kesu i bocu vode. Držeći nepomično kesu, do pola ju je napunila vodom, i na vrhu je vezala u čvor. Gnječila ju je kako bi proverila gipkost. Kesa je podrhtavala kao žele u njenim rukama. Stegla je jedan ugao kese pune vode praveći balon veličine klikera. Potom se vratila do sefa.
Osećala je Betin pogled na sebi kao žeravicu. Zadržavši dah, spustila je balon na senzor i odbrojala do tri.
Bip. Bet je opsovala. Hari je brzo pogledala na ekran:

Pristup odbijen: detektovan neodgovarajući prst.

Vreli znoj oblio joj je leđa. Imala je još samo jednu priliku. Zgrabila je baterijsku lampu i osvetlila senzor. Mrlja je još uvek bila tu, jedva vidljiva ali ipak vidljiva.
Još minut – prošaptala je Bet.
Hari je pocepala kesicu gumenih bombona koju je izvadila iz torbe, prosuvši sadržinu po podu. Podigla je jednu narandžastu. Površina joj je bila meka i suva. Zarila je kažiprst u nju pa palcem i srednjim prstom navukla glatki želatin na jagodicu.
Želatin ima istu kapacitivnost kao koža ljudskog prsta. Hakeri to zovu napad gumenih meda, i postojala je mogućnost da zavara senzor.
Hari je prinela prste udubljenju. Odjednom se začula škiipa točkova po šljunku na prilazu ispred kuće, i Bet je ostala bez daha. Hari se sledila, srce joj se popelo u grlo.
Zalupila su se vrata automobila.
Hari je progutala knedlu i drhtavim prstima počela da spušta gumenu bombonu na senzorsko polje. Koraci su napolju strugali po kamenju. Dodirnula je metal želatinom, stvarajući ujednačen
pritisak.
Jedan, dva, tri.
Upalila se zelena lampica. Odjeknule su reze unutar sefa. Delić sekunde kasnije, ulazna vrata su se uz tresak otvorila.

2.
Traženje dijamanta može da osudi čoveka na smrt. Mani je to znao, ali nije imao izbora.
Crna prašina, gušća od dima, kovitlala se u snopu svetla s njegove kacige. Uvek je bilo prašine. Pekla mu je grlo i skorevala mu se na koži. Većinu vremena je jedva mogao da vidi sopstvene ruke.
Namestio je masku preko usta. Loše je prianjala, pošto nije napravljena za široke afričke noseve. Većina muškaraca bi je posle dvadeset minuta spustila ispod brade.
Ne pašu – objasnio je Takata. – Ionako iz Van Viksa kažu da je prašina bezbedna.
Međutim, Mani je znao da to nije tačno.
Stegao je jače bušilicu, držeći je kao mitraljez, s jednom rukom ispred druge. Pijuci su odzvanjali u obližnjem tunelu, a u daljini je zabrujala motorna testera. Mani je uglavio burgiju u pukotinu u steni plavog kimberlita i nalegao na bušilicu, trpeći od pritiska bolove u rani od noža na ramenu. Srce mu je tuklo naspram drške bušilice.
Mani? Jesi li dobro?
Mani je jedva mogao da vidi Takatino lice, ali je osetio starčeve mršave prste na ruci i čuo njegovo teško disanje. Klimnuo je glavom, trudeći se da ne razmišlja o skučenom tunelu i tavanici koja je delovala kao da će se svakog trenutka obrušiti na njega.
Zamislio je slojeve zemlje koji pritiskaju odozgo. Metar do metar i po rastresite crne zemlje pri površini. Ispod toga, sledećih petnaest metara, sloj mekane žute zemlje. Zatim sloj plave zemlje, gde je kimberlit čvrst i gust, do dubine od sto osamdeset metara. I sve to tačno iznad Manijeve lobanje. I sve nabijeno dijamantima.
Mani?
Mršavi prsti su ga stegli za zdravu ruku. Mani je otresao znoj s očiju i upalio pneumatski motor. Vibracije su mu protresale telo. Bušilica je počela da drobi zid tunela, rasprskavajući komadiće
plavosivog kamena. Buka mu je toliko vređala bubne opne da je imao osećaj da će mu uši prokrvariti.
Otpustio je okidač i zaškiljio u minsku bušotinu. Bušenje je izdrobilo još više crne prašine i Mani ju je osećao kako mu se hvata po koži. Vrućina ga je gušila, a sinusi su mu bili ispunjeni smradom hemijskih eksploziva.
Do pre mesec dana, provodio je vreme u klimatizovanim bibliotekama i učionicama. Studirao je na tehničkom fakultetu Univerziteta u Kejptaunu. Studentski dom je bio mali ali čist, i Mani je imao svoju sobu. Ovde u rudniku kompanije Vart Viks delio je smeštaj u zabravljenom kampu s trideset muškaraca. Klozeti su bili prljavi i bez vrata, a jedini tuš je istovremeno služio i kao smetlište.
Roer jou gat! – Mrdaj dupe!
Čuvar je snažno udario Manija u rame. Vreli bol sevnuo mu je kroz ranu na ruci i on se zgrčio. Napola se okrenuo, oprezno izbegavajući stražarev pogled. Zvao se Oker. Stajao je široko razmaknutih nogu, kao da podupire svojih sto dvadeset sedam kilograma. Lice mu je bilo belo kao kreč i presijavalo se od znoja.
Daardie gat is te klein, – Rupa je premala.
Oker je pljesnuo drvenom palicom o dlan. Mani je znao, kao i svi radnici, da je veći kraj, onaj za udaranje, ojačan olovnom navlakom. Stražar je zakoračio ka njemu.
Doen dit oor. – Popravi je.
Da, šefe,
Mani je znao da će ga iznervirati što mu je odgovorio na engleskom. Mani je tečno govorio afrikans, ali retko kad je preko usta prevaljivao te grlene glasove. Okrenuo se natrag prema zidu, tražeći burgijom minsku bušotinu. Ispod lakta je osetio Takatinu ruku kako ga navodi,
Vazduhom se prolomio mučni zvuk udarca batine. Takata je zaječao i srušio se na tlo. Mani se okrenuo i ugledao kako Oker još jednom podiže palicu.
Glupi starče – vikao je Oker na engleskom. – Zar nisi razumeo šta sam rekao? Rekao sam njemu da to uradi!
Zamahnuo je palicom držeći je obema rukama. Istog trenutka, Mani se bacio ispred Takate. Palica je udarila Manija u rame. Jauknuo je i pao na kolena. Starčeve grudi je zatresao vlažni krkljajući kašalj.
Iza Manija, u sporom pretećem ritmu čuo se zvuk pljeskanja drveta o kožu. Okrenuo se da pogleda iza sebe. Oker je nasrnuo nogom i zabio je Maniju pravo u rebra. Oštar bol sevnuo mu je kroz telo. Presamitio se, držeći se za bok. Dragi bože! Zar će umreti ovde u ovoj mišjoj rupi?
Pomislio je na brata i zaškrgutao zubima. Da nije bilo Ezre, on ne bi sada bio ovde. Setio se bratovog lica bez ijednog zuba kako ga gladnih očiju posmatra iz kreveta. Ti dijamanti pripadaju afričkom narodu. A pored njega je sedela Aša, gledajući ga molećivo blagim bademastim očima.
Aša.
Napregnuo je mišiće, podigao se na noge i okrenuo licem Okeru. Stražar je savijao prste oko drvene palice, za tako krupnog čoveka šake su mu bile male. Nikoga više nije bilo u biizini.
Sirena se oglasila u daljini, i Oker se ukočio. Zaškiljio je. Onda je uperio palicu Maniju u grudi, gurnuo ga nazad i pritisnuo uza zid. Reckavi kamen usekao se Maniju u leđa.
Posmatrao sam te. – Oker je tiho govorio. – I znam šta smeraš. Mani je zadržao dah, svaki mišić u telu mu se oduzeo.
Ne znam kako to radiš – Oker je nastavio. – Ali saznaću. – Gurnuo je palicu Maniju pod bradu, i nagnuo se bliže. Dah mu je bio vruć i kiseo. – A kada saznam, ti i starac ste mrtvi.
Mani je zario nokte u stenu iza sebe, stežući mišiće. Oker je spustio pogled na Takatino nepokretno telo. Onda je naglo izmakao palicu i odstupio.
Nosi ga odavde.
Mani je drhtavom rukom protrljao vilicu, potom se sagnuo i podigao Takatu na noge. Starac je bio lak, s krhkih kostiju visila mu je koža tanka kao flispapir. Takati je bilo pedeset tri godine, ali telo mu je bilo starije, prestaro da bi bilo ovde dole. Svi njegovi sinovi i
unuci su radili u rudniku. Kao i njegova ćerka, neko vreme.
Obuhvativši Takatu oko struka, Mani ga je skoro nosio neravnom stazom, ne mareći za plamteći bol u rebrima. Tunel se proširio. Kupasti snopovi svetlosti presecali su pomračinu dok su se kolone rudara prelivale iz tunela u utrobu rudnika.
Nije trebalo to da uradiš – Takata je tiho rekao.
Zar je trebalo da ga pustim da te ubije?
Mani je osetio da je Takata slegnuo ramenima. Vodio je starca prema oknu s liftom.
Tvoja ćerka mi ne bi bila zahvalna da sam te pustio da umreš – rekao je Mani.
Opet je slegnuo ramenima. – Aša, zna ona da neću večno živeti.
Mani nije odgovorio. Zajedno su s naporom koračali pored metalne pokretne trake koja je prevozila rudu do drobilica. Škripala je i kloparala, prenoseći na hiljade tona kroz tunele. Prašina se ovde činila svetlijom ali bila je jednako gusta, podižući se sa suve rude koja je poskakivala na traci. Bušenje bez ispiranja je bilo pravilo u rudniku Van Viks. Vodeni raspršivači za suzbijanje prašine bi pročistili vazduh, ali njihova upotreba je bila zabranjena da ne bi slučajno oštetili kimberlit.
Mani se ugurao u lift zajedno s Takatom i još desetak muškaraca. Dnevna svetlost je curila niz otvor, a svuda oko njega rudari su krkljali vlažnim kašljem.
Prastara korpa lifta škripala je uspinjući se. Malo-pomalo, mrak se razilazio, vazduh je postajao topliji, sve dok konačno nisu izbili na površinu. Mani je škiljio naspram sunčeve svetlosti i kovitlaca prašine. Lift se zaustavio uz zveket i Takata je hramljući izašao, prateći ostale radnike. Mani je išao za njim, još uvek noseći masku na licu.
Vazduhom se razlegalo tutnjanje dizel-motora. Tegljači i kamioni kiperi kretali su se oko površinskog iskopa. Ljudi na zemlji, uglavnom crnci, navodili su tešku mašineriju povicima i ručnim signalima. Niko od njih nije nosio masku.
Mani je bacio pogled na tone rude nagomilane u jamama za
jalovinu nekoliko stotina metara dalje. U tim odbačenim nasipima bilo je dijamanata, ako čovek zna gde da traži.
Posmatram te, kaffir1
Oker je bio toliko blizu da je Mani osetio toplotu njegovog belog tela. Skrenuo je pogled i požurio za ostalim radnicima, ne podižući oči sa zemlje dok se Oker nije udaljio. Onda se opet okrenuo i zagledao u nagomilane zalihe rude kimberlita. Zagrcnuo se od prašine, i zakašljao se kao ostali radnici, bol mu je presecao pluća poput srče. Oči su mu zasuzile, magleći mu vidokrug. Pogled mu je odlutao iza jama s jalovinom ka senovitini planinama Kuruman na severu. Te planine su nazivali Azbestnim brdima.
Dijamanti i prašina.
Zapitao se šta će ga pre ubiti.

3.
Hari je otvorila vrata sefa i požurila unutra, a Bet se provukla za njom. Napolju u hodniku, ulazna vrata su se zalupila.
Hari je pogledom prelazila preko metalnih polica, dok joj je srce lupalo. Zajedno su počele da ih istražuju. Hrpe naslaganih koverti prekrivale su svaku površinu. Ni traga od laptopa.
Šta koji đavo...? – Garvinov promukao glas odjeknuo je hodnikom.
Hari se brzo okrenula, ali i dalje su bile same. Vratila se sefu, istežući vrat kako bi bolje videla police na vrhu. Krv joj je bubnjila u ušima.
Začuo se drugi glas, prigušeniji od Garvinovog. – Ulazi unutra.
Odmah.
Hari se namrgodila. Garvin joj nije izgledao kao čovek koji prihvata naređenja. Onda joj se čelo opustilo. Na najvišoj polici u uglu spazila je tanak crn oblik.
Našla sam ga! – prošaptala je. Istegla se da dohvati laptop i potom ga strpala u svoju torbu. – Hajde, idemo. Ne može protiv nas dve.
Pogledala je u Bet s jednom rukorn na vratima trezora. Bet je bila na kolenima i punila je crnu vreću plavim i belim kovertama. Zašto ne polazi?
Začulo se natezanje oroza. Hari se brzo okrenula. Zvuk je dopro iz hodnika. Kada je Garvin progovorio, glas mu je podrhtavao.
Ne možeš da me upucaš – rekao je.
Hari je razrogačila oči. Iza nje, Bet se ukipila.
Neko će čuti. – Garvin je zvučao kao da je na ivici suza. – Biće svedoka.
Ja nikad ne ostavljam svedoke.
Hari je poklopila usta rukom. Sklonila se natrag u trezor i povukla vrata za sobom, ostavivši ih odškrinuta.
Svetlo! – Bet je pokazala na dugme. na dovratku.
Hari ga je pritisnula zadržavši prst na njemu, i kao lampica u frižideru sijalica se isključila. Provirila je kroz odškrinuta vrata.
Krupan muškarac unatraške je ulazio u sobu, s podignutim rukama. Košulja mu je ispod pazuha bila natopljena znojem.
Imam pare – rekao je Garvin. – Uzmi šta god hoćeš.
Naleteo je na stolicu i zacvileo, obešenih ramena. Sredovečan muškarac s bejzbol kapom ušao je za njim. U rukama je čvrsto držao glomazan pištolj upirući ga u Garvinovo lice.
Hari je progutala knedlu. Prsti su joj bili klizavi od znoja. Pored nje, Bet se sledila.
Muškarac je dao znak pištoljem. – Okreni se prema prozoru. Garvin se poslušno okrenuo udesno, kao dete željno da ugodi.
Hari je videla njegov profil: drhtava usna, naduveno lice. Drugi muškarac je proučavao sobu, pogled mu je klizio ka trezoru. Hari je ustuknula, pribivši se uz police, s prstom i dalje na prekidaču za svetlo. Bet se priljubila uza zid.
Hari je čula natezanje metalne opruge i škljocanje, Pretrnula je, očekujući pucanj. Kako se ništa nije čulo, polako se primakla i provirila kroz otvor.
Garvinu su ruke bile vezane lisicama na leđima, Muškarac mu je zario pištolj u lopaticu.
Klekni.
Garvin se spustio na kolena, ispuštajući kratke zvuke nalik mjaukanju. Muškarac s pištoljem prislonio je produženu cev Garvinu na potiljak.
Neka želja za kraj? Žao mi je, prekasno. – Puf-puf. Prigušeni hici zarili su se Garvinu u lobanju. Trznuo se i srušio na pod.
Hari je ostala bez daha. Prst joj je skliznuo, i svetlo je obasjalo sef. Muškarac s bejzbol kapom se okrenuo i pogledi su im se na tren ukrstili. Orida je podigao pištolj prema njenom licu. Hari je vrisnula i zalupila vrata sefa. Meci su se zarivali u metal, a automatske reze na vratima su zazvečale zatvorivši se. Hari se sklonila od vrata. Čula je Bet kako cvili u mraku.
Ko je on? – Hari je prošaptala, ali Bet nije odgovorila.
Ručka na vratima se protresla, i Hari je zadržala dah. Nakrivila je glavu, pokušavajuči da čuje još nešto. Ništa.
Oči su joj se polako navikavale na mrak. Bet je sedela na podu savijenih kolena, s rukama preko ušiju. Hari se odjednom ukazala Garvinova krupna figura kako se s polomljenom stolicom nadvija nad Bet. Obgrlila se, govoreći sebi da treba da joj je drago što je mrtav.
Zaškiljila je u mrak. Jedini izvor svetlosti bila je mala crvena tačka koja je treperila na vratima, dvojnik lampice na sigurnosnom komandnom panelu sa spoljašnje strane.
Hari se ukočila. Kartica za otključavanje! Da li ju je ostavila u vratima? Nije mogla da se seti. Ali gumenu bombonu je bacila na pod, jel’ tako beše? Čak i ako je nađe, neće moći da pogodi čemu služi.
Osim ako je nije ostavila na senzoru. Prokletstvo, zašto ne može da se seti?
Lampica je postala narandžasta, i Hari se skamenila. Mora da je pronašao karticu za otključavanje i ponovo je ubacio u prorez. Pribila se leđima uza zid pored vrata i podigla torbu spremajući se za napad. To je bilo jedino oružje koje je imala. Upiljila se u narandžastu tačku, čekajući da pozeleni.
Ništa se nije desilo.
Šta radi? – Bet je prošaptala, podižući se na noge.
Hari je zavrtela glavom. Prislonila je uvo na vrata. Čelik je bio hladan kao led na njenom obrazu. Nazrela je jedva čujno šuškanje, kao da neko vuče nešto teško po podu.
Mučnina joj se uskomešala u stomaku. Dragi bože. Staviće Garvinov prst na senzor. Hari je zažmurila, pokušavajući da odagna prizor ubice koji se rve s lešom kako bi pritisnuo mrtvi prst na senzor.
Brojevi. Usredsredi se na brojeve. Deset prstiju, tri pokušaja.
Možda će sreća biti na njihovoj strani i on neće pogoditi pravi prst.
Šuškanje se sve više približavalo.
Koga ona to zavarava? Izgledi za tako nešto su nerealni. Ko još
koristi mali prst na biometrijskom skeneru? Garvin je najverovatnije koristio palac ili kažiprst, što je muškarac s bejzbol kapom verovatno već i sam zaključio.
Četiri prsta, tri pokušaja. Te šanse su prednost davale ubici.
Šuškanje je prestalo. Hari je mahnula Bet da stane s druge strane vrata, i podigla je torbu iznad glave. Zurila je u narandžasto svetlo.
Lisice su škljocnule i zveknule o pod. Kapljice znoja slivale su se Hari niz leđa. Začuo se hropac, poslednji izdisaj. Hari je izbrojala do tri. Onda se začulo tiho pištanje s druge strane vrata.
Prvi promašaj.
Hari je duboko udahnula i stegla prste oko torbe. Bet je na jednoj polici pronašla metalnu kutiju za novac i podigla ju je visoko iznad glave. Razmenila je poglede s Hari i kiimnula glavom, očiju iskolačenih od straha.
Čekale su. Jedan, dva, tri.
Opet pištanje, jedva čujno ali prepoznatljivo. Hari je ispustila dug izdisaj. Ostao mu je još jedan pokušaj. Ako pogreši, biće mu potrebna šifra kako bi resetovao uređaj i ponovo pokušao. A jedina osoba koja je znala šifru mrtva je.
Hari se znoj slio u oči i narandžasto svetlo joj se zamutilo. Čula je Betino brzo i plitko disanje.
Bip-bip-bip. Narandžasta lampica je pocrvenela. Muškarac napolju je zaurlao, i osuo paljbu po bravi. Hari je vrisnula i u skoku se odmakla od vrata. Metal je zaškripao i protivprovalne reze su se spustile, zamandalivši sef usled pokušaja od nasilnog ulaska. Ispaljivao je rafal za rafalom po vratima, sve dok paljba nije konačno prestala.
Hari je pogledala u Bet. Sedela je šćućurena na podu, s rukama preko glave. Je li to postao njen jedini način odbrane, da se sklupča u potčinjeno klupko? Hari je protrljala uši u kojima je još uvek odzvanjalo, ili je to možda bila krv koja joj je tutnjala kroz vene.
Dugo se nijedna od njih dve nije pomerila. Vruć metal pucketao je u sefu. Vazduh je postao sparan, težak od vlage koju su izdisale, i Hari se zabrinula da im ne ponestane kiseonika. Zidovi kao da su se
obrušavali na nju dok je obuzdavala napad panike. Koliko dugo će moći da ostanu ovde bez svežeg vazduha?
Možda je otišao – Bet je konačno prošaptala.
Možda. – Hari je skliznula na pod pokušavajući da smiri disanje.
Ili jednostavno čeka jer zna da ćemo kad-tad morati da izađemo.
Beti se snuždila, zbog čega je Hari pomislila da je bila pregruba što je rekla istinu. Nekoliko trenutaka ju je proučavala: kratka kosa, modrica na oku, prsti koji su čupkali crnu vreću.
Jel’ ti drago što je Garvin mrtav? – Pitala je Hari.
Bet je slegnula ramenima ne podižući pogled. Počela je da uvija kanap na vreći oko prstiju.
Hari je imala još jedno pitanje, mada ni na njega nije očekivala odgovor.
Zašto si ostala s njim?
Ovog puta, Bet je podigla pogled. – Misliš da bi prestao da se ponaša nasilno samo zato što sam otišla? – Zavrtela je glavom, povlačeći kanap na vreći. – Nekada je mnogo opasnije otići nego ostati. Osim ako to ne isplaniraš kako treba.
Pogledala je u Hari, i izvadila kovertu iz vreće.
Znaš li šta je ovo? – Zavukla je prste ispod krilca koverte i izvadila nešto sitno. – Evo, hvataj.
Hari je uhvatila zrno koje je Bet bacila u vazduh. Valjala ga je između prstiju, zatim prinela bliže crvenoj lampici na vratima. Izgledalo je kao komadić zamagljenog kristala, otprilike veličine zrna graška. Čak i na tako slabom svetlu od njega se odbijao metalni odsjaj.
Taj ima više od jednog karata – rekla je Bet. – Otprilike sto dvadeset pet bodova.
Hari je zurila u nju. – Ovo je dijamant?
Sirovi dijamant, nebrušen. Najbolji iz Afrike.
Hari je prevrtala kamen u ruci. Bio je gladak, kao da je premazan slojem ulja, i više je ličio na komadić izbrušenog olova nego na dijamant. Zavrtela je glavom.
Dakle, provalila sam u Garvinov sef da bi ti mogla da mu
ukradeš dijamante?
Bet je pokazala na svoje zakrvavljeno oko. – Nazovi to nadoknadom.
Hari je zurila u krhku ženu ispred sebe: zlostavljana žena ili provalnik, ko bi ga znao? U ovom trenutku, Harin unutrašnji barometar naginjao je čas na jednu, čas na drugu stranu.
Pružila je kamen natrag Bet, ali ona je odmahnula.
Zadrži ga – rekla je. – Zaslužila si ga.
Hari je odmahnula glavom i bacila kamen Bet u krilo. Onda je skočila na noge, koje su joj se iznenada uznemirile od želje da ode odatle. Usredsredila se na vrata sefa, prelazeći rukama po hladnom čeliku. Muškarac s pištoljem mora da je dosad već otišao. Iako nije želeo da ostavi žive svedoke, sigurno ne bi rizikovao zadržavajući se pored tela.
Kako ćemo da izađemo odavde? – rekla je Bet napetim glasom.
Ali Hari se nije brinula zbog toga. Sigurnost je od presudne važnosti kod ovakavih sefova, ali njena svrha je zadržavanje uljeza napolju, a ne zarobljavanje nesrećnih ljudi unutra.
Nije bilo pitanje kako otvoriti vrata, već šta ih čeka s druge strane. Hari je napipavala u mraku sve dok nije pronašla ono što je tražila:
dugačku metalnu polugu. To je bio unutrašnji mehanizam za otvaranje, koji prema bezbednosnim propisima sefovi moraju da imaju za slučaj da neko ostane zatvoren. Oni koji su pravili propise verovatno nisu imali na umu okolnosti u kojima se ona obrela, ali Hari je bila zahvalna na njihovoj smotrenosti.
Prislonila je uvo na vrata. Ništa. Onda je obrisala dlanove o butine i uhvatila polugu. Pogledala je u Bet.
Spremna?
Bet je skočila na noge i klimnula glavom, prebacivši vreću preko ramena.
Hari je obema rukama gurnula polugu dole. Reze su jedna za drugom skliznule nazad kroz metal. Upalila se zelena lampica. Zadržavši dah, Hari je ramenom gurnula vrata. Nisu se pomerila.
Sranje. Da ubica nije mecima oštetio mehanizam?
Naslonila je dlanove na vrata i ispružila ruke. – Hajde, guraj.
Bet joj se pridružila na vratima, i počele su zajedno da guraju.
Tanak zrak svetlosti zasekao je pomračinu sefa.
Nastavi da guraš! – Rekla je Hari.
Nešto je zaglavljeno s druge strane!
Stenjući, gurale su vrata svom težinom tela dok konačno nisu uspele da ih odmaknu napravivši mali prolaz. Betina kao pritka tanka figura nestala je kroz njega.
Bet, čekaj! – Hari se skamenila, očekujući kišu metaka, koja je izostala, i ona je provirila u sobu. Bila je prazna.
Dohvatila je svoju torbu i provukla se kroz otvor, spotakavši se o ono čime su vrata bila zaglavljena. S druge strane ležalo je Garvinovo telo licem nadole.
Kosa mu je bila mokra od krvi i Hari je osetila miris osušenog urina. Uzmakla je privivši torbu uz grudi, a onda istrčala u hodnik.
Bet?
Ulazna vrata su bila širom otvorena. Hari je izjurila napolje da proveri ima li koga na ulici. Ljudi su šetali i uživali u pogledu na more sa zida. Od Bet nije bilo ni traga.
U daljini se začulo zavijanje sirene. Hari se okrenula oko sebe, razmatrajući mogućnosti. Iza nje, otvorena ulazna vrata. Levo, njen crveni mini parkiran uz ivičnjak. Uprkos hladnom vazduhu koji je dopirao s mora, mozak joj se pregrevao.
Krenula je ka svojim kolima, prisećajući se najsvetlijih trenutaka tog prepodneva. Sef u koji je ilegalno provalila. Klijent koji je nestao. Vreća puna ukradenih dijamanata. Da ne pominje leš. Spisak je bio obeshrabrujuć.
Sirena je zavijala sve glasnije pa je brzo potražila ključeve. Da li zaista želi da ostane i sačeka policiju? Poslednji put kad se zatekla blizu mesta istrage, završila je kao osumnjičeni. Što je, koliko je njoj poznato, još uvek bila. To ovom prilikom ne bi doprinelo njenom kredibilitetu.
Drhtavim prstima je otvorila gepek i ubacila torbu. Pomislila je na muškarca s bejzbol kapom koji ne ostavlja svedoke, i osetila kako joj
se grlo steže. Znala je da bi trebalo da razgovara s policijom, ali već drugi put tog dana glas u glavi joj je vrištao: beži.
Zvuk sirene je bio sve oštriji. Još uvek nije kasno. Na kraju krajeva, niko ne zna ko je ona. Ubica ne zna njeno ime, a ni policija ne mora da ga zna.
Hari se prenerazila. Njena vizitkarta. Ostala je unutra na stolu. Okrenula se i potrčala nazad uza stepenice, preskačući po dva stepenika. Sirena je sad bila blizu, u istoj ulici. Utrčala je kroz kuću pravo do radne sobe. Ne gledajući u Garvinovo telo, pretražila je sto. Izvukia je fioke, proverila na podu.
Gume su zaškripale napolju, vrata na kolima su se zalupila.
Hladan znoj oblio je Hari po leđima.
Njena vizitkarta je nestala.

4.
Bet Oliver je poginula pre četiri meseca.
Hari se okrenula od prozora i zgranuto pogledala policajca u civilu koji je stajao pored vrata. – Šta?
Tako je. – Zatvorio je vrata iza sebe i naslonio se na njih, prekrstivši ruke na grudima. – Tako da sada, pored svih ostalih rupa u vašoj priči, tvrdite da vas je unajmila gospođa koja je mrtva.
Hari se zaškiljila u njega, kao da će izoštravanjem vida promeniti ono što je rekao. Bio je vitak i mišićav, s kratkom riđom kosom podšišanom kao u školarca. Zvao se Hanter, i već dva sata ju je ispitivao u Betinoj kuhinji.
Pomislila je na Bet: izubijano lice, pasoš, izvod iz banke. Zavrtela je glavom, ali osećala se kao da tone.
Bila je ovde, razgovarala sam s njom.
Hanter je slegnuo ramenima. – Ne znam s kim ste razgovarali, ali to nije bila Bet Oliver. Ona je poginula u saobraćajnoj nesreći prošlog jula.
Hari je progunđala i sručila se na kuhinjsku stolicu. Od početka je znala da nešto nije kako treba. Zašto nije jednostavno otišla dođavola?
Zavrtela je glavom. Znala je zašto. Taj prokleti sef. Čak i kao dete je bila takva, hakovala je kompjutere samo da bi dokazala da može. Sa jedanaest je već mogla da obije skoro bilo šta, što joj je uglavnom donosilo samo neprilike. Možda joj je sada, u dvadeset devetoj godini, vreme da počne da razmišija zrelo, o stvarima kao što su posledice.
Podigla je pogled ka Hanteru ali joj je bilo teško da ga pogleda u oči. – Izgleda da sam pogrešno procenila kiijenta.
Ako taj klijent uopšte postoji.
Slušajte...
Žena iz susedne kuće vas je videla kad ste istrčali spremajući se da zbrišete.
Hari ga je besno pogledala. – Rekla sam vam, nisam se spremala da zbrišem. Tražila sam Bet.
A zašto ste se vratili u kuću?
Oklevala je. Nije baš mogla da mu kaže da se vratila po vizitkartu, kako bi zametnula svoj trag. – Ne znam. Da bih ostala pored tela, pozvala policiju. Ne sećam se tačno.
Ali niste nas vi pozvali, već komšinica iz susedne kuće. – Hanter se odgurnuo od vrata i polako je koračao prema njoj, s palčevima zakačenim o džepove svetlih pamučnih pantalona. – Zamislite to. Stojite ovde pored mrtvog tela i ne zovete policiju.
Hari je susrela njegov pogled pazeći da ne trepne. – Mora da sam čula sirene. Zašto bih vas zvala ako ste tu ispred?
Posmatrao ju je netremice neko vreme i ona se potrudila da mu uzvrati na isti način. Ako se izuzmu sitne bore koje su mu se širile oko umornih smeđih očiju, koža mu je bila glatka. Pretpostavila je da ima malo više od trideset godina.
Pričajte mi još o tom muškarcu s pištoljem – rekao je konačno.
Rekla sam vam sve čega se sećam. Nosio je bejzbol kapu, svetloplavu jaknu i farmerke, mislim.
Visina?
Metar sedamdeset sedam ili metar osamdeset centimetara, možda.
Lice? Godine?
Hari je slegnula ramenima. – Preplanuo, s izraženim borama.
Plećat. Malo više od pedeset, rekla bih.
Još nešto?
Videla sam ga samo na trenutak kroz odškrinuta vrata. Pitajte ženu iz susedne kuće. Ako je videla mene, možda je videla i njega.
Već smo je pitali. Nije videla nikog. Ni muškarca s bejzbol kapom. Ni Betinu dvojnicu. – Prišao je bliže. – Samo vas, kako ubacujete torbu u kola.
To je bio laptop, rekla sam vam. Evo. – Ustala je, potražila po torbi i pružila mu ključeve od kola. – Crveni mini parkiran ispred. Uzmite laptop, ne želim ga.
Ni Bet ga verovatno nije želela. Nju su interesovali samo dijamanti. Hanter je uzeo ključeve i bacio ih uniformisanom policajcu, koji ih je uhvatio i izašao iz prostorije. Onda se Hanter opet okrenuo Hari,
približivši se još više. Mirisao je na kafu i biljni dezodorans.
Hari Martinez. – Upiljio joj se u lice. – Ima li razloga da mi to ime bude poznato?
Stomak joj se prevrnuo. Odmahnula je glavom i pokušala da odglumi nehajnost slegnuvši ramenima. Šta je, uostalom, trebalo da kaže? Da je njen otac Salvador Martinez, bankar na visokom položaju koji je završio u zatvoru zbog insajderskog poslovanja? Da nju već šest meseci nadziru oni iz odseka za prevare, jer su ubeđeni da mu je pomogla da sakrije deo novca?
Hanter ju je netremice gledao. – Hari je skraćeno ime od? Harijet?
Henrijeta. – Njen otac je bio počeo da je zove Hari. Tačnije, Hari Provalnik, ali nije bio trenutak da s nekim podeli taj detalj.
Hanter je pogledao vizitkartu koju mu je dala. – Blekdžek sekjuriti.
Vi ste vlasnik ove firme?
Hari je klimnula glavom. – Osnovala sam je pre nekoliko meseci.
Čime se bavite?
Slegnula je ramenima. – Raznim poslovima. Obavljamo penetracijske testove radi provere bezbednosti sistema, istrage kompjuterskih upada, kompjutersko veštačenje u sudskim sporovima.
Hanter je sporo klimao glavom. – Da li često obijate ljudima sefove?
Hari je osetila kako joj obrazi gore. – Ne bez dozvole vlasnika. Čekajte, pa ne mislite valjda stvarno da sam ja ubila Garvina Olivera?
Hanter je pridigao glavu, kao terijer kad obrađuje signale. Onda je zavrteo šakom, pokazujući joj da dovodi u pitanje uverijivost njene priče. Pre nego što je mogla da nastavi da ga pritiska, uniformisani policajac je ušao u prostoriju i vratio joj ključeve. Hanter ga je upitno pogledao i policajac je klimnuo glavom. Hari je gledala čas u jednog čas u drugog, pitajući se kakve su okrivljujuće dokaze mogli da
nađu u njenim kolima.
Hanteru je zazvonio telefon. Pogledao je identifikaciju poziva i stisnuo usne. Videla je da se dvoumi da li da odgovori, a onda se odsečno javio. Dok je stisnutih usana slušao glas s druge strane, Hari je pomislila na svoju nestalu vizitkartu.
Svim silama je želela da veruje da ju je Bet uzela, ali znala je da je to malo verovatno. Pre će biti da ju je primetio muškarac s bejzbol kapom i stavio je u džep. Na tu pomisao, sirena za uzbunu poče da zavija Hari u glavi. Ubica joj je već video lice; sada zna i gde da je nađe.
Šta je uradila?
Hari je vratila pogled na Hantera. Ljutito ju je gledao, čela ispresecanog dubokim brazdama. Srce joj se ubrzalo. Još neko vreme je slušao glas preko telefona. Onda je prekinuo vezu, gledajući je pravo u oči.
To je bio inspektor Lin – rekao je. – Zvuči vam poznato?
Hari je stegla ključeve. U trenutku je opet bila na Bahamima, s koferom punim gotovine, dok ju je u Dablinu čekao policajac budnih sivih očiju. Progutala je knedlu.
Moguće – uspela je da izgovori. – Zar on nije iz odeljenja za prevare?
Tražio sam preko telefona da vas provere. Izgleda da Lin ima isključiva prava na ime Martinez. Obaveštavaju ga svaki put kad iskrsne. – Pogled mu je istraživao njen. – Podsetio me je na slučaj vođen protiv vašeg oca.
I? Moj otac je osuđen na šest godina zatvora. Slučaj je zatvoren.
Izgleda da nije. – Hanter je zavrteo glavom. – Sal Martinez. Trebalo je da povežem. Zaradio je milione preko insajderskog dogovaranja, zar ne?
Koje je u skladu s izrečenom kaznom predao sudu. Isplatio je više od četrdeset miliona evra.
Ali prema onome što kaže Lin, bilo je još novca, koji je nestao. Hari je isturila bradu. – Kakve veze sve to ima sa mnom?
Lin je uporan čovek. – Zastao je. – Tražio mi je da vam prenesem
poruku.
Da?
Savetuje vam da ne planirate još jedno putovanje na Bahame.
Hari je pred očima iskrsao drugi prizor: more boje žada, vreli pesak i šuštanje karata pri deljenju. Odmahnula je glavom.
Jel’ vi to mene optužujete za nešto? – upitala je.
Kao što sam rekao, Lin je uporan. – Hanter ju je prostrelio pogledom. – On ne odustaje.
Hari je uzdahnula. Odjednom ju je čitavo telo zabolelo, kao da joj je podsećanje na prošlost iscedilo svu energiju.
Slušajte, ako nisam uhapšena, htela bih da pođem. Hanter je slegnuo ramenima. – Možete da idete. Zasad.
Prošla je pored njega i prišla vratima, a onda je zastala i osvrnula se.
Muškarac s pištoljem. – Ugrizla se za usnu. – Video me je.
Da, rekli ste.
Može da me nađe. Kazao je...
... da nikad ne ostavlja svedoke. I to ste rekli.
Hari je zurila u njega. – Zar nećete ništa da preduzmete u vezi s tim? Da mi ponudite nekakvu zaštitu?
Hanter je slegnuo ramenima. – Javićemo patrolnim kolima da s vremena na vreme prođu pored vaše kuće.
Kako će to da mi pomogne? Pa ubica sigurno neće s puškom stajati na ulici i čekati, zar ne?
Ne znam, to vi meni recite. – Hanter je zaškiljio. – Vi ste jedini koji ste ga videli.
Okrenuo se od nje, pustivši je da ode. Srce joj se steglo. Razmišljala je o muškarcu s bejzbol kapom i o tome kako su im se pogledi ukrstili trenutak pre nego što je povukao obarač. Razmišljala je o svojoj vizitkarti ostavljenoj na stolu, gde je lako mogao da je vidi. Vrtelo joj se u glavi. Prošla je posrćući hodnikom i izašla na ulicu. Vazduh je bio svež i slan, i udahnula je punim plućima. Onda je polako krenula ka kolima.
Instinktivno je pogledala preko ramena, obuhvativši pogledom niz
prozora na pročeljima džordžijanskih kuća u nizu. Toliko mesta gde bi neko s pištoljem mogao da se sakrije. Uzdrhtala je.
Kad bi samo uspela da nađe ženu koju je i dalje zvala Bet, policija bi joj možda poverovala. Ali kako? Nekako je bila povezana s Garvinom Oliverom, ali šta je Hari znala o njemu? Prema onome što je Bet rekla, on je grebator koji zlostavlja žene, ali se sada teško mogla pouzdati u njenu verziju događaja.
Zažalila je što je predala laptop policiji, Mogao je da joj otkrije informacije o Garvinu Oliveru koje bi joj pomogle da uđe Bet u trag. S druge strane, možda bi ipak trebalo da prepusti stvar policiji. Trenutno joj ne veruju ni reči, ali s vremenom bi sigurno došli do istine.
Kiša je počela da joj kaplje po licu. Otključala je kola i sklonila se unutra, i istog trenutka nabrala je nos osetivši nepoznat miris. Uniformisani policajac mora da je pušač; iza sebe je ostavio izdajnički miris čađi. Otvorila je dva prozora kako bi napravila promaju, a onda je na brzinu pogledom procenila zatečeno stanje.
Na sve strane su se videli znaci pretresa, obavljenog na brzinu. Kompjuterske knjige naslagane na suvozačevom sedištu bile se ispremeštane a njene beležnice su završile na podu. Otvorila je kasetu. Mape i šrafcigeri takođe si bili pomereni. Pomisao da joj je neko preturao po stvarima izazivala je u njoj neprijatan osećaj narušene privatnosti. Zatim je proverila zadnje sedište i namrgodila se. Nje bilo njenog laptopa.
Žmarci su je prostrujali niz kičmu. Iskočila je iz kola, otvorila gepek i ostala zabezeknuta. Kapljice kiše su otežale, galebovi su, kričeći, u jatima naletali s mora jedreći. Hari je podigla torbu, koja je i dalje ležala tamo gde ju je ostavila. U njoj, baterijska lampa, klešta i ostali alat bili su netaknuti.
A pored njih se nalazio i laptop Garvina Olivera.

5.
Kalan je prošao kroz automatsku rampu s obrtnim polugama, prislonivši torbu uz rame. Jedino što je nosio unutra bio je pištolj brauning iz kog je tog dana jednom već pucao. Pogledao je na sat. Planirao je da ga ponovo upotrebi za dvadeset minuta.
Osmotrio je okolinu. Ispred njega se nalazio ovalni besprekorni travnjak, oivičen niskom živom ogradom. Oglasi za kladioničarsku kuću Henesi i Pedipauer prekrivali su unutrašnju stranu ograde. Padok galopera je bio prazan.
Podigao je bejzbol kapu i nadlanicom obrisao znoj sa čela. Stigao je u poslednji prokleti čas. Prethodni posao je zasrao i zamalo zakasnio na sledeći zadatak. Zamislio je onog zajapurenog muškarca kako kleči na podu i piša u gaće čekajući da ga on upuca. Trebalo je brzo da završi. Uđe, izađe. Bez komplikacija, bez svedoka. Prstom je napipao vizitkartu u džepu. Sada je na spisak morao da doda i onu devojku koja je izgledala kao Španjolka.
Ljudi su se tiskali ispred njega, kružeći između tribina, kladioničara i bara Medigans. Hipodrom Lepardstaun uvek je privlačilo mnogo publike.
Lepardstaun. Baile on Lobhair. Grad gubavaca.
Iznenadni bol sevnuo je Kalanu kroz lobanju, a s njim i slika: spržena crvena zemlja, zujanje insekata, smrad trulog mesa. Selo u Sijera Leoneu, tela iskasapljena radi ritualnog kanibalizma URF-a2. Ali nikad u svojim krvožednim terevenkama pobunjenici nisu jeli gubavce.
Kalan je žmirnuo, potiskujući sećanje. Progutao je knedlu i prišao bliže padoku. Kladioci će se uskoro sjatiti unutra, da ispitaju konje pred sledeću trku. To mu je sasvim odgovaralo. Trebala mu je gužva radi zaklona.
Otvorio je program i proverio spisak trkača u trci u jedan. Bilo ih je ukupno sedam, a broj četiri je bio podvučen: Onest Bil. Tekst iskucan sitnim slovima potvrdio mu je ono što je želeo da sazna:
džokej, R. Devlin; trener, D. Kruger; vlasnik, T. Džordan.
Uzbuđeni prenos trke odjekivao je s razglasa, obeležavajući kraj trke u dvanaest i četrdeset. Kladioci su zauzimali mesta oko padoka galopera. Kalan je podigao torbu na ramenu. Bila je laka. U džunglama Angole i Sijera Leonea, svi u njegovoj jedinici nosili su po kalašnjikov, deset okvira, rezervni redenik, ručni minobacač M- 79 i zalihu zapaljivih granata s belim fosforom. Ovde je drugačije. Ovde si mogao da nosiš samo ono što možeš da sakriješ.
Začuo je tupkanje kopita i zveket kopči iza sebe. Okrenuo se i video nemirnog vranca koga su uvodili u padok. Dlaka mu je bila sjajna, mišići na grudima nabrekli. Kalan je pogledao svoj program trka. Broj jedan, Rotvajler Lad.
Dobar sprinter, taj mali. – Sredovečni čovek s lulom u ustima stao je pored njega uz ogradu. – Dobre jake grudi.
Kalan je progunđao, prateći pogledom ostale konje koji su ulazili u padok. Brojevi tri, šest i pet su bili tamni dorati. Proskakutali su pored njega, šireći vonj slame i balege. Gde je, dođavola, broj četiri?
Preko razglasa se začuo glas spikera koji je oglašavao kraj prethodne trke. – Pobednik odlučen.
To je bio znak kladioničarima da počnu da isplaćuju dobitke. Čovek s lulom je pocepao svoj tiket i frknuo. Onda se okrenuo prema Kalanu, i sladak miris duvana pomešao se s mirisima konjušnice.
I, na koga tipujete u ovoj trci?
Kalan je stegao vilicu. Nije imao vremena za profesionalne doušnike pored staze, ali bi grubošću privukao previše pažnje. Njegova kamuflaža u urbanom okruženju treba da mu obezbedi anonimnost: farmerke i sportska jakna, kapa preko vrlo kratke kose, komotna odeća da sakrije mišićavost, koja se nimalo nije uklapala sa sredovečnim licem. Posle trke u jedan niko ne sme da se seća da ga je video.
Usiljeno se osmehnuo. – Na Onesta Bila.
Ah, Bili-Boj. Izvrstan konj. Među najhrabrijirna.
Rotvajler Lad razmetljivo je prošao, zabacujući glavu i trkćući,
Džokeji su polako ulazili u padok, i Kalan je potražio u programu trka boje Onesta Bilove: crno-bele kvadrate. Nijedan džokej nije nosio te boje.
Eno tvog malog.
Kalan se okrenuo. Svetli dorat uskakutao je u padok. Dlaka mu je bila oznojena, a zadnje noge obmotane crvenom trakom. Na aši je stajao broj četiri.
Kalanovi vratni mišiči su se zategli. Gledao je iza konja tražeći džokeja koji je ušao za njim. Bio je viši od većine džokeja, žilave građe kao i svi oni, a na dresu je imao šaru nalik šahovnici. Rob Devlin. Kalan ga je proučio kako bi bio siguran da će ga kasnije prepoznati.
Devlin se kretao ka sredini padoka, vrteći glavom prema zajapurenom čoveku koji ga je tamo čekao.
Jel’ to trener? – rekao je Kalan.
Čovek s lulom je pogledao na tu stranu, potom odmahiiuo glavom.
To je vlasnik, Tom Džordan. Zovu ga Ti Džej.
Kalan je posmatrao zajapurenog čoveka. Stajao je oči u oči s džokejom, pokušavajući da ga pokoleba zureći u njega, ali je Devlin bio taj koji je sve vreme pričao. Oglasilo se zvono i njih dvojica su se razišla. Džokeji su se razišli kako bi svako uzjahao svoje grlo, a iz druge grupe se izdvojio visoki smrknuti muškarac, koji je pomogao Devlinu da se popne na konja.
To je trener – kazao je čovek s lulom. – Den Kruger. Jedan od najboljih.
Kalan se upiljio u njega. Dakle to je Kruger. Pomerio se uz ivicu padoka kako bi bolje video. Trener je izgledao kao da je u kasnim tridesetim, sa upadljivim tamnim obrvama i preplanulog lica. Potapšao je konja po vratu i otpozdravio džokeju. Devlin je pokupio uzde i krenuo iz padoka.
Kalan je zurio za džokejevim leđima, koja su se njihala. Zasad mu je bio van domašaja. Ali tu su bila druga dvojica. Usredsredio se na Džordana i Krugera, sledeći ih dok su napuštali padok. Umešali su se među publiku koja se sada vraćala na tribine, i Kalan se prepustio
njihovoj struji.
Otvorio je samo delimično rajsferšlus na torbi; zavukao je ruku i obuhvatio dršku pištolja. To što je zadržao oružje u torbi omogućilo mu je da približi cev tik uz leđa žrtve. Dva prigušena pucnja i žrtva će se srušiti. Ljudi će pomisliti da se onesvestio, Kalan će nestati, a izbačene čaure će ostati u torbi. Sve pod konac.
Pratio je dvojicu muškaraca kroz gomilu. Kruger je nestao u jednom od barova, a Džordan je hteo da krene za njim kad mu je pritrčao dečkić od osam ili devet godina I uhvatio ga za ruku. Džordan se okrenuo i nasmejao, puštajući dečaka da ga odvuče na drugu stranu.
Kalan je stegao pištolj u ruci. Pratio je par bočnom stranom tribina dok su žurili ka ograđenom prostoru koji su zauzimali kladioničari.
Pogledao je na sat. Bilo je već skoro jedan. Pružio je korak, smanjujući razdaljinu između njih. Dečak je otrčao do najbližeg kladioničara i Džordan je ostao sam, kao antilopa odvojena od krda. Kalan je oklevao, proveravajući da li ima dovoljno dobar zaklon.
Ovde se gužva proredila jer su igrači već odlazili od kladioničara i smeštali se na tribine. Zadržao je odstojanje. Previše je izložen.
Razglas je zakrčao. – Čeka se komanda startera.
Dečak se ponovo pojavio. Džordan ga je uzeo za ruku i zajedno su se peli uz tribinu.
I krenuli su.
Kalan je koračao za Džordanom, kružeći, zaobilazeći, provlačeći se kroz gužvu, koristeći svaki zaklon koji je mogao da nađe u zoni trke. Spiker je jednolično navodio pozicije konja u trci.
Udaljavajući se od tribina, Forest Mun vodi ispred Holija Džoa i Dača Karidža. Prati ih Rotvajler Lad, Onest Bil je na začelju.
Džordan i dečak su se zaustavili na pola puta uz tribinu, Kalan se već nalazio četiri stepenika više, i netremice je zurio u Džordanov potiljak.
U krivinu ulaze Forest Mun i Holi Džo. Zatim Rotvajler Lad, koji je izbio na treće mesto.
Kalan je zakoračio između redova stajući iza Džordana. Iznenada,
čovek se sagnuo pa čučnuo. Kalan se ukočio, a onda opustio kad je video da se dečak penje Džordanu na ramena. Dok se Džordan nije uspravio, Kalan se spustio stepenik niže. Još dva stepenika i biće tik iza njega.
Spiker je blago povisio ton. – Ušavši na ravan deo staze Hol i Džo izbija na čelo, Forest Mun pada na drugo mesto, preti mu Rotvajler Lad praćen Onestom Bilom i Dačom Karidžom.
Zamor se pronosio gomilom. – Hajde, Oneste Bile.
Džordan je dečaku dao dvogled. Ljudi su izvijali vratove kako bi bolje videli i Kalan se spustio još jedan stepenik.
U poslednjoj krivini, Holi Džo vodi ispred Rotvajlera pada, prati ga Forest Mun, Onest Bil ga sustiže sa spoljne strane, ali Devlin mu je ostavio još mnogo posla.
Publika je brujala, komešajući se. – Hajde Bili-Boj!
Kalan se pomerio još malo napred. Odjednom, dečak se okrenuo i pogledao pravo u njega kroz dvogled. Kalanu se digla kosa na glavi. Setio se drugog desetogodišnieg dečaka. Ućebana crna kosa, mahnit pogled. Dete vojnik s dvogledom oko vrata i podignutom mačetom. Kalana je podišla jeza.
Pubiika je zagrmela, a spikerov ton je skočio za oktavu.
Rotvajler Lad ulazi na ravan deo staze i izbija na čelo, sledi Holi Džo, Onest Bil ubrzava sa spoljne strane!
Kalanu se zamutilo pred očima. Osetio je miris neopranog tela deteta vojnika. Setio se kako se dečaku košulja otvorila, otkrivajući crvene ožiljke na grudima, na kojima su mu žiletom bili urezani inicijali URF. Kalan nije oklevao. Ispalio je dva metka iz snajpera pravo u dečakovo čelo.
I ušli su u poslednja dva furlonga! – Spiker je mahnito vikao, huk publike je preplavio tribine. – Rotvajler Lad vodi, ali približava mu se Onest Bil, silovito napadajući sa spoljne strane!
Kalan se sećao kako je stajao iznad dečakovog tela. Zurio je u krvave inicijale gde su pobunjenici utrljavali kokain kako bi kod dečaka pobudili svirepost, Pored njega je stajao red uplakane dece. Dečak vojnik se spremao da im odseče ruke.
Rotvajler Lad u vođstvu ispred Onesta Bila, nikad nisam video ovako nešto, Devlin mu je dao potpunu slobodu, tražeći mu da pruži sve od sebe!
Dečak na Džordanovim ramenima se okrenuo na drugu stranu. Kalanu se steglo u grudima, gušila su ga sećanja. Duboko je udahnuo, i sišao na poslednji stepenik. Nalazio se tačno iza Džordana, dovoljno blizu da oseti miris cigara s njegove odeće.
Komentator je sada već urlao iz sveg giasa. – Poslednji furlong, na čelu su Rotvajler Lad i Onest Bil, idu rame uz rame, Onest Bil zapinje iz petnih žila.
Kalan je zategao platno torbe oko cevi pištolja.
Biće to foto-finiš, kakva trka između ovo dvoje!
Buka je dostigla zaglušujući vrhunac. To je bio krešendo koji je čekao, savršena kamuflaža. Pritisnuo je cev pištolja uz Džordanova leđa.
Komentator je govorio bez daha: – Očajnička borba u finišu, dok se približavaju liniji, Rotvajler Lad pokušava da pruži otpor!
Tribine su grmele. Kalan je stisnuo obarač dva puta. Komentatorov glas je bio neobuzdan.
I pobednik je Onest Bil! Kakav konj!
Kalan je uzmakao i počeo postrance da se probija kroz uzbuđenu publiku. Krajičkom oka je video kako dečak pada na zemlju, za ocem koji se srušio pod njim.
Kalan je hodao ka izlazu. Pobednik odlučen, nego šta.

6.
Najvažnija stvar pri krađi poverljivih podataka jeste ne biti uhvaćen. Hari je pogledala u retrovizor i zapitala se kako to da izvede ovog puta.
Preplavio ju je talas vrućine. Šta joj pada na pamet, dođavola? Trebalo je da vrati Garvinov laptop Hanteru čim je shvatila da je došlo do greške. Što je duže kod nje, to gore po nju. Već se osećala kao da prevozi nešto radioaktivno u gepeku.
Hari je prebacila u treću brzinu, dok je savladavala krivine priobalnog puta. Talasi su udarali o zid s leve strane, raspršujući kapliice vode kroz vazduh kao konfete.
Naišla je na račvanje na putu i usporila, vagajući mogućnosti. Može da skrene desno, okrene nazad prema kući Garvina Olivera i preda laptop vlastima. Ili da skrene levo, i stigne kući za petnaest minuta. Hari je grizla donju usnu.
Na kraju krajeva, policija je sama zeznula stvar, ne ona. Nije ona kriva što je policajac uzeo prvi laptop koji je video.
Pogledala je levo i desno. Naravno, nikad joj ne bi palo na pamet da ne preda dokaze. Stegla je volan i skrenula levo. Vratiće laptop čim bude mogla, ali tek pošto ona bude zavirila unutra.
Hari je pratila vijugavi put na jug, potpuno napetog tela, svaki čas pogledajući u retrovizor. Činilo joj se da je niko ne prati, ali nije mogla da bude sigurna. S njene leve strane obala se uvijala u luk, a na plavosivoj površini vode ogledali su se kišni oblaci. Ruke su je bolele od stezanja volana, ali nije mogla da ih opusti.
Prošla je kroz selo Kilini i skrenula levo na zemljani put sakriven iza niza objekata u izgradnji. Zaustavila se ispred jedine kuće na parceli: male kamene kolibe s dvostruko zastakljenim prozorima i istim belim vratima od PVC-a. Zagledala se u nju i osetila kako je obuzima malodušnost.
Pre šest meseci iznajmljivala je stan blizu centra grada, gde je uživala u Dablinovom brzom ritmu i osećala se kao kod kuće. Ali u
poslednje vreme osetila je potrebu da ima nešto svoje. Iznajmila je kolibu kao eksperiment. Život blizu mora trebalo je da bude umirujuć. Ali umesto toga, sivilo plaže i izolovanost njenog novog doma ulivali su joj nemir.
Hari je uzdahnula i izašla iz kola. Možda nisu samo profesionalni instinkti počeli da je izdaju.
Izvadila je torbu iz gepeka i teška koraka ušla u kuću, prošavši uskim hodnikom do skučene kuhinje na kraju. Spustila je torbu na sto, i zatim širom otvorila male prozore sa zadnje strane kuće. Oštar slan vazduh osvežio je sobu, ali nije zastala da uživa u pogledu. Trenutno su joj druge stvari bile na umu.
Zagledala se u torbu. Bet su interesovali samo dijamanti, ali mora da je i laptop bio na neki način važan kad ga je Garvin zaključao u sef. Obrisala je dlanove o butine. Nije se mnogo nadala da će je to odvesti do Bet, ali vredelo je pokušati.
Hari je izvadila laptop iz torbe. Nešto malo se iskotrljalo napolje s njim, i palo na pod. Zavirila je ispod stola kad joj se čitavo telo ukočilo. Skoro nevidljiv naspram kamenih pločica, ležao je glatki oblutak veličine graška. Hari se sagnula da ga dohvati, uhvatila ga između dva prsta i prinela licu, Betin neobrađeni dijamant. Bio je hladan, kao da ga je izvadila iz frižidera. Nekoliko trenutaka posmatrala je kako se cakli prelamajući svetlost. A onda je stegla pesnicu oko njega.
Bet mora da ga je namerno krišom ubacila u njenu torbu. da li joj je ostavljala poklon ili podmetala dokaze? Hari je bila spremna da veruje u najgore, ali oba slučaja bilo bi teško objasniti policiji. Zavrtela je glavom i ubacila kamenčić u džep od jakne. Smisliće kasnije šta će s njim, ali sada ju je čekao laptop koji je trebalo dobro ispitati.
Posegnula je rukom da podigne poklopac, a onda zastala. Bilo kakvo njeno njuškanje po laptopu kasnije bi verovatno moglo da bude otkriveno. Ili još gore, njene aktivnosti bi mogle da prebrišu dragocene podatke s hard-diska. Pored toga što nije htela da je uhvate, poslednje što je želela bilo je da ugrozi istragu ubistva.
Namrštila se. Zatim je otišla do gostinske sobe, u kojoj je držala opremu za rad na terenu, i iznela gomilu pribora i alata: digitalni foto-aparat, šrafciger, očišćen hard-disk, rezervni laptop i hrpu kablova i prekidača. Dodavši tome još i sijaset papira, smestila je sve na kuhinjski sto i bacila se na posao.
Najpre je uzela foto-aparat i nekoliko puta slikala laptop, dokumentujući proizvođača, model i serijski broj, dok je usput beležila sve što radi. Potom je odšrafila kućište laptopa i otkrila hard-disk, koji je zatim izvadila iz ležišta. Fotografisala je rastavijeni hardver, označila svaku komponentu i još jednom sve fotografisala. To je bio dosadan posao, ali morala je da zabeleži sve što radi, Ako iko posumnja da je hard-disk uklanjan, bar će moći da dokaže postupak. Tresla se. Sopstveni integritet bi joj bilo malo teže da dokaže.
Mašivši se kablova, prikačila je hard-disk na skup konektora povezujući ih s praznim diskom, koji je s druge strane bio priključen na rezervni laptop. Sve to je uključila, kratko otkucala nešto na tastaturi i potom se udaljila. Trebaće joj nekoliko sati, ali uskoro će imati duplikat hard-diska Garvina Olivera.
Čudna joj je bila pomisao da policija negde radi isto to s njenim laptopom. Pravljenje forenzičkog duplikata prvi je korak u analiziranju hard-diska prilikom pribavljanja dokaza. Imala je već priličnog iskustva sa slučajevima kompjuterske forenzike u prethodnoj firmi u kojoj je radila, Lubra sekjuriti. Naravno, to je bilo pre nego što je bila prinuđena da se spasava od pokvarenog brokera koji je pokušao da je ubije zbog očevog novca.
Hari se stresla. Prešla je pogledom po sobi, razgledajući kose tavanice i otkrivene hrastove grede. Mislila je da je ovamo došla iz potrebe za sporijim ritmom života. Ali sad je slutila da je pre svega želela negde da da leči rane.
Odmahnula je glavom. Pobogu, dosta je bilo preispitivanja. Ustala je u želji da hoda tamo-amo, ali koliba jednostavno nije bila pravljena za to. Umesto toga, sručila se u stolicu i počela da razmišlja o Bet. Ili kako se već zaista zvala.
Zapisala je sve što je znala o njoj, što se nije pokazalo kao mnogo: njen fizički opis; njeno detaljno poznavanje sadržine Garvinovog sefa. Setila se koliko je ličila na sliku prave Bet iz pasoša i njene priče o Garvinovim batinama. Ona je član porodice, trebalo je da zna.
Hari se namrštila. Da nisu ona i Bet sestre?
Setila se komšinice prekoputa koja ju je videla kada se spremala da pobegne. Komšije obično imaju mnogo toga da ispričaju, pod uslovom da im se postave prava pitanja. Da li bi žena iz susedne kuće znala išta o Betinoj porodici?
Hari je kuckala noktom po zubima. Ne dolazi u obzir da se lično obrati komšinici. Teško da bi se ova upustila u ćaskanje s nekim koga je upravo videla kako beži s mesta zločina. S druge strane, šta joj preostaje? Nije joj znala ni ime ni broj telefona. Imala je samo adresu.
Vrat joj se naježio. Uzela je ključeve od kola i krenula ka vratima. Ponekad je dovoljna samo adresa.

7.
Što se Hari više približavala kući Garvina Olivera, to je teže disala. Odškrinula je prozor i duboko udahnula morski vazduh. Ispred nje žuta policijska traka pucketala je na vetru, a uz ogradu je stražario policajac. Kola su milila jer su vozači usporavali kako bi zurili u mesto uviđaja. Hari ih je pratila krećući se mic po mic.
Stomak joj se skvrčio, kao da se sprema da primi udarac. Pred očima joj je iskrsao prizor: Garvin na kolenima, glave pognute kao u molitvi; cev pištolja prislonjena na njegovu lobanju.
Nikad ne ostavljam svedoke.
Znoj joj je oblio leđa. Pomisao da neko tamo želi da je ubije izazivala joj je kratak spoj u mozgu.
Policajac na straži mahao je kolima da prođu, saginjući se da proveri putnike koji su prolazili. Muškarac svetle kose, vitak i sportski građen, izašao je iz kuće i pridružio mu se. Hari je ostala bez daha. Hanter. Sranje. Da li bi izgledalo mnogo loše da je uhvate kako se vraća na mesto zločina da pari oči poput nekog voajera? Cimnula je volan u stranu i skrenula na sporedni put, a srce samo što joj nije iskočilo iz grudi.
Kako glupo od nje što je uopšte pomislila da prođe pored kuće. Šta joj bi? Skrenula je s priobalnog druma i krenula zaobilaznim putem. Pet minuta kasnije, zaustavila se ispred biblioteke najbliže Garvinovoj kući.
Na vratima je udahnula miris starih knjiga u plastičnom povezu. Mnogima su biblioteke dosadna mesta, ali za Hari one su skrovita mesta prepuna besplatnih informacija. A informacije su artiljerija u napadu putem društvenog inženjeringa. Što je zapravo lepši izraz za prevaru.
Osmehnula se bibliotekaru iza pulta. – Dobar dan. Da li imate štampanu verziju biračkog spiska?
Bibliotekar je uzvratio osmehom. Bio je visok i pogrbljen, i odavao je utisak nežnog diva, kako je to često slučaj s krupnim muškarcima.
Možete proveriti na internetu, znate, da li ste na spisku.
Pokazao je preko svog ramena. – Kompjuteri su tamo iza.
Da, znam, ali radije bih pogledala štampanu verziju ako je imate. Pokušala je već ranije s onlajn sistemom. Za poštene građane koji su samo želeli da provere da li su na glasačkom spisku, to je sigurno olakšavalo stvari. Ali za njuškala kao što je Hari internet je blokirao prilaz na samom startu jer je zahtevao ime i adresu. Naravno, nikakva nasumična pretraga nije bila dozvoljena. U štampanoj
verziji, s druge strane, sve je bilo na izvolte.
Bibliotekar je klimnuo glavom i lagano izašao iza pulta. To je bila druga sjajna stvar kod biblioteka. Niko vas nikad ne pita zašto.
Hari je sledila svog gorostasnog pomagača dok se provlačio između redova polica. Iza nje se čulo pištanje skenera, i udaranje datumara. Konačno, bibliotekar se zaustavio ispred ormarića za kartoteku i pokazao na naslaganu gomilu na vrhu.
Mislim da je to većina papira za ovu oblast – rekao je.
Ako nemamo onaj koji vam treba, možemo proveriti u drugim bibliotekama.
Hari mu se zahvalila i posmatrala ga kako se polako udaljava. Onda je prenela nekako to brdo papira do susednog stola i izvukla stolicu. Listala je stranice. Bile su zaheftane u tabake, razvrstane prema okruzima i putevima koji ih spajaju. Prstom je pratila. stupce podataka. Kuće su bile popisane po uličnim brojevima, pored kojih su bila upisana imena stanara. Osmehnula se, skoro joj je pošla voda na usta. Toliko sočnih informacija. Potom je izvadila olovku i papir iz torbe i bacila se na posao.
Nije joj trebalo dugo da pronađe ulicu Garvina Olivera. Pregledala je brojeve kuća. Našla ju je, poslednja na listi: Sipoint avenija 91. Stanari: Oliver, Bet; Oliver Garvin. Spisak mora da je napravljen pre njene smrti, Ne pominje se ćerka, što je logično. Ako je školskog uzrasta, još uvek nema pravo da glasa.
Hari se vratila na broj 90. Samo jedan stanar: Kantvel, Margo. S obzirom na to da je kuća Oliverovih bila poslednja u nizu, nije bilo suseda s druge strane. Nakon što je vratila papire na mesto, na vrh
ormarića za kartoteku, Hari se vratila do pulta, gde je pozajmila telefonski imenik i potražila ime Kentvel. Nije bilo navedeno pod adresom Sipoint avenija 90. Prokletstvo. Izuzeta iz imenika na sopstveni zahtev. Zašto ljudi to rade? Zar zaista misle da će tako sačuvati broj svog telefona od radoznalaca?
Nekoliko trenutaka grickala je vrh olovke. Onda je zamenila imenik za žute strane i potražila video-klubove u toj oblasti. Postojala su dva, ali Maksvižn je bio bliže Garvinovoj kući, odmah iza ugla. Hari je zapisala njihov broj telefona, kao i broj Maksvižnovog video-kluba u drugom kraju grada, u Malahajdu.
Potom se prebacila na listu cvećarskih radnji i prelazila prstom niz stranicu dok nije našla jednu blizu Sipointa. Zapisala je ime i telefon, i taman kad je krenula nazad ka kolima, spazila je niz kompjutera iza pulta.
Bet Oliver je poginula pre četiri meseca.
Hari je gledala u monitore. Ako ima sestru, ona se sigurno pominje u čitulji Bet Oliver?
Dva minuta kasnije, i nakon kratkog razgovora s bibliotekarom, Hari se ulogovala u arhiv nacionalne štampe. Sledećih sat vremena, pretraživala je čitulje. Proširila je pretragu na više od šest meseci ranije, za svaki slučaj. Ali ime Bet Oliver se nije pojavilo.
Hari se namrštila. Onda je zaboravila na to i krenula je natrag do kola. Kad je sela na mesto vozača, telefonirala je u Maksvižnov video-klub u Malahajdu.
Halo, video-klub Maksvižn. – Glas je zvučao muški, ali jedva.
Tinejdžer koji se dosađuje, rekla bi po tonu.
Dobar dan. – Hari se široko osmehnula. Što je osmeh veći, to se bolje čuje u glasu. – Bila sam kod vas pre neko veče i samo sam htela da kažem koliko mi je pomogla devojka koja je radila za pultom. Zaista, veoma se potrudila i preporučila mi je odličan film.
Usledila je pauza, tinejdžer očigledno nije bio siguran kako da odgovori. U priručniku za obuku verovatno ne piše ništa o zadovoljnim mušterijama.
Dobro – rekao je na kraju. – Pa, drago mi je da smo vam
pomogli.
Hari je nastavila da se osmehuje. – Htela sam samo da pitam za njeno ime kako bih mogla da joj zahvalim, možda da napišem pohvalno pismo šefu?
Ah, dobro, naravno. Ali ovde rade dve devojke. Kako izgleda?
Hari je brzo smislila nešto uobičajeno. – Ah, tamnija kosa, čini mi se. Srednje visine. Mršava.
Mršava? – Zvučao je iznenađeno, i Hari je požurila da se ispravi,
Pa, skladno popunjena. – Nasmejala se. – Svako ispod devedeset kilograma za mene je mršav.
To bi mogla biti Lara. – Zvučao je nesigurno. – Da li je bila, onako, bleda, obučena skroz u crno u nešto kao šator?
Hari je zamislila gojaznu gotik tinejdžerku. Jadna Lara.
Da, rekla bih da je to ona. Možeš li mi reći kako se zove šef vašeg video-kluba, da mu napišem koju reč?
Naravno, zove se Greg Čejni, možete poslati pismo ovde u video-klub. – Pročistio je grlo. – A ja sam Stiv.
Hvala, Stive, mnogo si mi pomogao, Moraću da pomenem i tebe.
Prekinula je vezu, zapisala imena u blokče, i sama sebi čestitala s dva podignuta palca. Uvek joj ulepša dan kad uspe da ubedi ljude da odaju informacije.
Zatim je pozvala Maksvižnov video-klub blizu kuće Garvina Olivera.
Video-klub Maksvižn, Džili na telefonu. – Opet je začula glas tinejdžera, ovog puta malo vedrijeg tona.
Zdravo, Džili, ovde Lara iz Maksvitna u Malahajdu. Čuj, jel’ imate danas nekih problema s kompjuterima? Naš glupi sistem ne radi već dva sata.
Stvarno? Ne, naš radi bez problema. Jesi li pokušala da ga isključiš i ponovo uključiš?
Hari je frknula. – Predložila sam da to uradimo, ali ko sluša mene? Stiv misli da je neki kompjuterski genije, kaže da će on to da reši. Znaš kakvi su momci.
Džili se zakikotala. – Pričaj mi o tome.
U svakom slučaju, kod mene je ovde jedna od vaših mušterija, koja želi da iznajmi Mona Lizu, ali nema člansku karticu kod sebe. Da li bi ti mogla da proveriš njene podatke umesto mene? Greg Čejni, šef našeg video-kluba, rekao je da nije problem da pitam.
Naravno, nikakav problem. Greg nas stalno zove. Kako joj je ime?
Margo Kantvel, Sipoint avenija 90.
Trenutak.
Hari je držala fige da gospođa Kantvel nije filmofob.
Džili se vratila na vezu. – Da, imamo je. Da li ti treba njen broj naloga?
Hari je odahnula. – Da, molim te.
Zapisala je broj koji joj je Džili izdiktirala. Nije joj bio potreban, ali informacije su poput valute: previše dragocene da bi bile odbačene. Zažmurila je i nastavila i dalje ležernim tonom.
Da li pored stoji broj telefona?
– Aha, 28-34-477.
Hari je širom otvorila oči. Pogodak. Zapisala je broj. Dobila je to što je tražila, ali je nastavila da igra ulogu do kraja.
Odlično – rekla je. – Nije ostala dužna da vrati neki film, nadam se?
Ne.
Nema nekih nenaplaćenih kazni?
Ne, sve je u redu.
Odlično. Popuniću njen nalog ovde na papiru, pa ću uneti sve u sistem kad proradi. Sigurna sam da će nam maher Stiv podići sistem za tili čas.
Još jednom su se zakikotale, nakon čega joj je Hari zahvalila i spustila slušalicu. Zurila je u broj telefona koji je upravo nabavila. Neki ljudi zarađuju za život tako što uspevaju da se dokopaju informacija koje ne bi trebalo da imaju. U poslu su poznati kao mešetari informacijama. Ključ je u tome da se u svakom pokušaju izvuče samo delić informacije. Onda se delivi u svakoj sledećoj fazi prevare trampe za nešto veće. Hari je tek trebalo da se trampi za
najvredniju informaciju. Okrenula je broj Margo Kantvel.
Da?
Žena je odgovorila oholim tonom, i Hari je zamislila njen izraz lica koji je govorio ’šta sad hoće’. Širom se osmehnula u dušalicu.
Dobar dan, ovde Katalina iz cvećare Kiz u Blekroku. Da li je to Margo Kantvel?
Da. – Hari ne bi čudilo da joj je uz to dodala i: Šta se to tebe tiče?
– Odlično – rekla je Hari. – Malopre sam bila kod vas da vam isporučim buket cveća, ali nije bilo nikog. Hoćete li biti tamo za pola sata da ponovo dođem?
Kod kuće sam čitav dan, nikog nisam čula. Od koga je?
Bojim se da nema posetnice.
Ne želim ga. Nikad ne veruj onom ko ti šalje cveće, ja to uvek kažem.
Ali zaista je lepo. – Bilo je apsurdno od nje što brani svoje izmišljeno cveće, ali ko još reaguje tako grubo na neočekivani buket cveća?
Margo je frknula. – Ako mene pitate, cveće služi ljudima samo za to da se sakriju iza njega. Neka ruže kažu sve samo da oni ne moraju da se obavežu rečima. Tako čak ne moraju ni da lažu.
Hari je iznenađeno žmirnula. Šta god da je svet učinio nažao Margo, ona to nije uspevala da prevaziđe. Mada se, i pored sve njene mrzovolje, činilo da želi da ostane na vezi. Hari je skrenula razgovor na temu Oliverovih.
Nisam htela da ostavim buket kod komšija pored vas – rekla je. – Ne pored onoliko policije. Šta se desilo tamo?
Neće da mi kažu. Čula sam neku gungulu, a onda je ta mlada žena sa kovrdžavom crnom kosom istrčala iz kuće. To mi je bilo čudno, pa sam pozvala policiju.
Hari je prešla rukom preko umršenih kovrdža. – Zar to nije dom Oliverovih? Sigurna sam da sam dostavljala cveće tamo.
Margo je šmrknula. – Verovatno jeste. To baš liči na njega.
Sirota gospođa Oliver. Mi smo pravili aranžmane za njenu sahranu. Poginula je u saobraćajnoj nesreći, jel tako beše?
Tako kažu. I tada se mnogo policajaca vrzmalo ovuda.
Nisam upoznala njenog muža. – Hari je držala fige. – Ali sam jednom upoznala njenu sestru. Ona je izabrala cveće za sahranu. Ona i Bet veoma liče, zar ne?
Margo je zastala. – Bet nije imala sestru. Bila je jedinica. Hari se namrštila. – Jeste li sigurni?
O, da! – Žena je odjednom zvučala zamišljeno, i Hari je bilo teško da protumači njen ton. Nikad ne sluti na dobro kad žrtva počne da razmišlja.
I još nešto – Margo je nastavila istim tonom. – Nije bilo nikakve sahrane. Bar ne ovde. Ona je sahranjena u Južnoj Africi.
Južnoj Africi?
U Kejptaunu. Oni su odatle, – Margo je zaćutala. – Kako ste rekli da se zovete?
Prokletstvo. – Katalina, iz cvećare Kiz. Izvinite, mora da sam nešto pomešala, mi radimo mnogo sahrana. Čujte, drago mi je da smo popričaie. Poslaću nekoga kasnije tokom dana da vam isporuči buket.
Hari je prekinula vezu i zavalila se na naslon sedišta. To je biio glupo. Previše se izletela, previše se udaljila od delića informacija koje je imala. Nagađanje se ne isplati uvek.
Premotala je u glavi razgovor s Margo. Trenutno, njeni napori su delovali kao komplikovana igra koja joj nije donela bogzna šta. Dakle Oliverovi su iz Kejptauna. Prisetila se žene koja se predstavila kao Bet. Hari je njen izgovor zvučao kao uobičajeni govor predgrađa južnog Dablina. Nije bilo one južnoafričke odsečnosti, ni strane intonacije. Nije mogla da tvrdi, ali uz informacije koje je dobila od Margo, to je čini se isključivalo mogućnost da je žena Betina sestra.
Hari je lupkala prstima po volanu. Sad joj je preostao samo Garvinov hard-disk.

8.
Dijamanti nastaju od zvezdane prašine, jesi li znao to, Mani?
Mani je progunđao, ruka mu je pulsirala od bola dok je pomagao Takati da se digne na noge. Sunce ga je pržilo po licu dok je u koloni prolazio koridorom oivičenim bodljikavom žicom.
Aša mi je to objasnila. – Takata je zvučao iznenađeno što njegova ćerka zna takve stvari. – Dijamanti su stariji od sunca.
Mani je odmahnuo glavom na starčevu poetičnost. Iza njega je poslednji hidraulični bager prestao da radi. Okno je sada izgledalo kao groblje mašina prekrivenih prašinom, napuštenih za taj dan.
Manijevo lice se iskrivilo od bola kada mu je oštri grumen u grudima prodro dublje u stomak. Takata je progovorio skoro šapatom.
Dijamanti dolaze iz svemira.
Mani je s mukom slegnuo rarnenima, nazubljen grumen goreo mu je u grudima poput vatrene kugle. – To je samo teorija.
On sam je to objasnio Aši dan pre nego što je otišao. Sedeo je s njom na zemlji ispred kolibe, posmatrajući je kako plete metle od pruća koje je sakupila. Kao i uvek, odisala je spokojnim zadovoljstvom. Poželeo je da je zgrabi za ramena i prodrma je. Umesto toga, uzeo je štap i nacrtao krug u prašini.
Jel znaš odakle dolaze dijamanti? – rekao je. Ona se osmehnula. – Iz zemlje.
Grupa dece se uz vrisku sjurila ispred njih, prašnjavih lica. Aša se nasmejala i mahnula im da idu. Mani je ubo štapom u centar kruga.
Nastaju od zrna ugljenika koja se nalaze duboko u unutrašnjosti zemlje – rekao je. – U zemljinom omotaču. Više od sto kilometara ispod površine.
Izbegavao je njen pogled. Pravio se važan, i bio je svestan toga. Obrazovani student se vratio u svoje rodno selo. Ali nije mogao da se suzdrži. Spuštenog pogleda, povukao je liniju od centra kruga do ivice.
Vulkani su prenosili dijamante do površine, probijajući lavom zemljinu koru. – Pokazao je štapom, kao profesor, na liniju koju je nacrtao. – Ti vulkanski cevovodi kad očvrsnu postaju kimberlit.
Pogledao je kratko u Ašino lice. Posmatrala ga je spokojnim bademastim očima.
Znam – rekla je.
Stegnuo je štap. Kako je to mogla da zna? Kako je mogla da zna bilo šta, kad živi u ovom sirotinjskom naselju sačinjenom od metalnih baraka, s kralovima3 za koze, kokošinjcima i zarđalim ratkapnama sakupljenim s auto-otpada? Pogleđao ju je ljutito. Toliko toga bi mogao da joj ispriča, toliko toga što ne bi mogla da sazna u ovoj zabiti. Zabio je štap u centar svog kruga.
Da, ali odakle su došla zrna ugljenika? – rekao je. – Kako su oni dospeli u zemljin omotač?
Blago je slegnula ramenima. – Tu su nastali.
Odmahnuo je glavom smešeći se. Nije znala. – Tako smo nekad mislili, Da su nastali od biljaka ili životinja. Delić planktona, možda, ili insekt, kog su vukle naokolo kontinentalne ploče. – Krišom ju je pogledao. – Ali sada mi naučnici znamo da nije tako.
Pogled joj je počivao na snopu pruća koji je držala u ruci. Ništa nije rekla na njegovu tvrdnju da je naučnik. Okrenuo se od nje, dok su mu obrazi goreli na suncu.
Nastavi – rekla je Aša.
Odmahnuo je glavom i bacio štap u stranu. – Previše pričam. Ona je pokupila štap i pružila mu ga. – Ali želim da znam.
Pogled joj je bio odlučan, a osmeh je nestao. Pročistio je grlo, uzeo štap i potom nacrtao još jedan krug u prašini.
Pronašli su meteor na Antarktiku. Kada su pokušali da ga iseku, list testere se polomio. – Ispunio je svoj krug tačkicama. – Zato što je bio prošaran dijamantima.
Aša je čupkala pruće. Mani je ovlaš nacrtao zvezdu petokraku iznad krugova.
Onda su astronomi otkrili dijamante u Supernovi – rekao je.
Supernova? – Zbunila ju je engleska reč. Oborio je pogled na
stopala. Odjednom mu se njegova potreba da je impresionira učinila bezobzirnom.
To je eksplozija umiruće zvezde – rekao je nežno. – Posmatrali su je kroz moćan teleskop i videli dijamante. Sada kažu da su meteoriti i zvezdana prašina utisnuli zrna ugljenika u zemlju.
Ruke su joj se umirile a pogled izgubio u daljini, Mani je šutnuo svoj prosti crtež, pretvorivši ga u prašinu.
To je samo teorija – rekao je.
Aša je ćutala. Pogledao je u pravcu u kom je gledala, ka čistini u naselju gde se deca uvek igraju, čak za vreme peščanih oluja. Iza toga, metalne kolibe su izgledale kao rezervoari za vodu s krovovima. Van Viks im ih je obezbedio. Zimi su bile hladne kao led; a leti je u njima bilo kao u rerni. Porodice su se uglavnom okupljale napolju, nezaštićene od prašine kimberlita koju je vetar donosio iz Van Viksovih rudnika.
Pogled mu je odlutao ka livadama iza sirotinjskog naselja, gde je njegova majka umrla godinu dana ranije. Ezra mu je dojavio da su je presreli kongoanski pobunjenici u prolazu, obnevideli od kokaina, i prerezali joj grlo.
Progutao je knedlu i vratio pogled na Ašu. Obgrlila je ruke oko sebe i gladila jednu stranu. Mani je znao da je tu imala ožiljke, kao i na leđima, od operacije kad su joj izvadili deo pluća.
Sve ovo zbog zvezdane prašine – prošaptala je vrteći glavom.
Mani je oborio pogled. Potom joj se nagnuo bliže, stežući štap u pesnici.
Trebalo je da pođeš sa mnom kad sam te zvao. U Kejptaun. – Sada je i on šaputao. – Još uvek možeš. Neću otići u rudnik, možemo danas da odemo. Ezra se sam uvalio u nevolju, može sam i da se izvuče.
Aša je iznenada izvukla ruku i uhvatila ga za ručni zglob. Upiljila se u njega.
Moraš pomoći svom bratu, moraš. – Osećao je njen vreli dah na licu. – Ako mu ne pomogneš, ubiće nas.
Uniformisani stražar zabio je dršku automata svom silinom Maniju u rame. On se zgrčio, pruživši korak. Kupao se u znoju dok mu je grumen u jednjaku cepao utrobu. Taj bol je sada postao neuporedivo jači od onog u ruci. Znao je da mu nema olakšanja dok se dijamant ne spusti duboko u stomak.
Kolona je zavijala kroz koridor od bodljikave žice. Mani je prešao pogledom po horizontu, zadržavši ga na osmatračnici s naoružanim čuvarima, i duploj električnoj ogradi koja je okruživala prostor. Ograde su bile prilično razmaknute jedna od druge kako bi se onemogućilo da neko prebaci dijamant preko svojim saučesnicima. Neki muškarci su koristili kutapulte kako bi ispalili dragi kamen van ograde. Njihovi saučesnici su često bili žrtve svirepih napada vučjaka koji su patrolirali sa spoljašnje strane.
Takata ga je čušnuo laktom u rebra, klimnuvši giavom u pravcu muškarca ispred njih. To je bio Alfredo, s kojime je Mani delio krevet na sprat. Bio je Manijev vršnjak, imao je dvadeset četiri godine, ali i već petoro dece da prehrani. Okrenuo se prema njima, zgurenih ramena i lica izobličenog od bola.
Maniju se stegao želudac. Odmah je znao da Alfredo prenosi dijamante.
Brzo je pogledao ka stražarirna. Najbliži je bio samo nekoliko metara dalje. Mani je šapnuo na portugalskom. Kao i on, Alfredo je bio Angolac.
Cuidado! – Pazi!
Alfredo je otvorio oči i pokušao da klimne glavom. Uhvatio se za stomak, načinio još nekoliko koraka. Maniju je srce brzo lupalo. Još pedeset metara i naći će se u rendgenskom odeljenju.
Šta to Alfredo radi? Svi su morali da prođu kroz rendgen na kraju svake smene. Posebno crnci. Pogledao je u oznojeno lice svog prijatelja, i odjeđnom je shvatio. Alfredo se kockao nagađajući da rendgen neće biti uključen.
Mani je progutao knedlu, probadanje dijamanta ga je zabolelo kao udarac pesnice. Alfredo je budala.
Prema propisima, rendgensko snimanje u rudniku bilo je
ograničeno na tri nedeljno po zaposlenom; ostatak vremena mašina je trebalo da ispaljuje ćorke. Ali šta je Van Viksa briga za propise? Predoziranje radijacijom je bilo kao azbestoza ili silikoza: samo još jedna bolest crnaca.
Mani je saznao od Ezre da ćoraka nema. Mašine svakog dana ispaljuju rendgenske zrake najjačeg intenziteta.
Pogledao je preko ramena. Obrisi čoveka građenog poput tenka ušli su u vidokrug: Oker.
Mani je brzo okrenuo glavu, tuklo mu je u grudima. Osetio je Okerov pogled na potiljku. Kao i većina stražara i Oker je bio plaćenik. Najgora vrsta vojnika. Siledžije, kriminalci, ražalovani vojnici pristigii iz inostranih armija. Ali čak su se i drugi plaćenici plašili Okera.
Odjednom, Alfredo je jauknuo, stežući stomak. Onda se presamitio i sručio se na zemlju. Oružje je zaškljocalo, čuvari su potrčali. Za nekoliko sekundi, tri automata su bila uperena u Alfredovu glavu. Mani se sledio.
Oker je prišao teška koraka. – Odvedite ga pravo na rendgen.
Danas može da ide preko reda.
Čuvari su podigli Alfreda za ruke, ne obazirući sa na njegove vriske. Mani je u trenutku pošao ka njemu, ali Takatini koštunjavi prsti su ga stegli za ruku kao mengele. Zaustavio se, ali ne pre nego što ga je Oker primetio.
Vidi, vidi, malog kafira. – Pijesnuo je palicom po dlanu. – To ti je drug?
Maniju su se creva vezala oko dragog kamena u stomaku. Zaškrgutao je zubima, nastojeći da sakrije bol na licu, Oker je zabio palicu Maniju u grudi i pucnuo prstima ka čuvarima.
I ovog – rekao je. – Snimite obojicu odmah.
Pojavila su se još dva čuvara i odvukla Manija na početak reda. Gurnuli su ga kroz ulaz u rendgensko odeljenje i zaleteli ga kroz dvokrilna vrata u čekaonicu. Stražari su odvukii Vlfreda u malu salu iza. Mani se zateturao za njim.
Čekajte! Pustite mene da idem prvi!
Udarac pesnice u slepoočnicu srušio ga je na pod. Tri divljačka udarca nogom zarila su mu se u krsta. Sklupčao se štiteći stomak, ali viši čuvar ga je podigao na noge i bacio ga na zid. Mani je skliznuo na pod dahćući. Čuvar je podigao oružje i nanišanio.
Budi miran, fakultetlijo.
Mani se zaškiljio u njegovo lice. Bilo je krupno i četvrtasto, poput betonske ploče. Zvao se Zonvije, belgijski plaćenik. Pričalo se da vežba gađanje iz snajpera pucajući s osmatračnice u leđa rudarima u prolazu. Iza njega, drugi čuvar bio je ubledeo.
Mani se naslonio na zid, u glavi mu je bubnjalo. Alfredo je sada već bio zaključan u prostoriji s rendgenom. Mani je pogledao signalnu lampu iznad vrata. Trepćuće crveno svetio je značilo da je rendgen uključen. I dalje je bilo zeleno.
Pomisiio je na crne mrlje koje će se videti u Alfredovom stomaku.
Zažmurio je. Ništa nije mogao da učini.
Začuo se signal upozorenja. Crveno svetlo se upalilo. Mani je počeo da broji. Biio je potrebno svega dvadeset pet sekundi da se osoba skenira od glave do pete. I još petnaest sekundi da se provere rezultati.
Osam, devet, deset.
Van Viks ništa nije prepuštao slučaju. Svakodnevna snimanja rendgenom na kraju svake smene. Dodatna rendgenska snimanja i pretresi onih kojima je istekao ugovor i zauvek napuštaju rudnik. Ponekad bi ih prisiljavali da progutaju laksativ dan pre odlaska kako bi im pročistili creva za slučaj da su progutali dijamant.
Sedamnaest, osamnaest, devetnaest.
Ništa nije smelo da napusti rudnik. Bilo koje vozilo koje uđe nikad ne bi izašlo, kako niko ne bi mogao u njemu da prenese dijamante kroz kapiju. A kad bi neki radnik preminuo, njegova porođica nikad ne bi dobila njegovo telo. Umesto toga, sahranili bi ga na zemljištu koje pripada rudniku, kako niko ne bi mogao da prokrijumčari dijamante unutar leša.
Mani je otvorio oči. Dvadeset pet sekundi. Upalilo se zeleno svetlo. Siušao je. Čuo je samo sopstveno isprekidano disanje. Nije imao
srca da broji dalje.
Onda je čuo viku. Nešto u susednoj prostoriji je palo na pod. Vrata su se zalupila. Mani se ukrutio i brzo pogledao kroz prozor. Posrćući, Alfredo se pojavio u vidokrugu, zguren od bolova. Zaleteo se ka električnoj ogradi. Pucanj je zaparao vazduh. Alfreda su izdala kolena, i sručio se na zemlju. Krv mu je lila niz butinu. Grebao je noktima po prašini, pokušavajući da se odvuče dalje.
Oker mu je prišao s leđa, mlatarajući puškom. Mani je progutao knedlu.
Oker se nasmejao. – Vidi ga, ide ka ogradi.
Alfredo je prestao da puzi i ostao da leži u prašini drhteći, Oker se nadvio nad njim.
Šta si mislio, da prokopaš tunel ispod?
Opet se grohotom nasmejao, tražeći oko sebe publiku. Potom se okrenuo ka Alfredu, nehajno nanišanio i upucao ga u lice.
Mani se oduzeo. Odmahivao je glavom, nije mogao da diše. Oker se i dalje smejao. Mani je hteo da skrene pogled ali nije mogao. Oker je otvorio nož i rasekao Alfredovu košulju, razgolitivši mu stomak gotovo prilepljen za kičmu. Potom je naslonio sečivo na zagasitu kožu.
Hajde da ga otvorimo, da vidimo šta imamo tu.
Mani se trgao i pribio uza zid. Udovi su mu se grčili i podrhtavali od šoka. Čvrsto je zatvorio oči, trudeći da ne čuje zvuke cepanja kože. Dijamant koji je i sam imao u stomaku nagrizao mu je utrobu.
Nešto mu je škljocnulo pored uveta. Otvorio je oči i zurio u otvor puščane cevi. Zonvije se osmehnuo. Iza njega, mlađi ćuvar je izgledao kao da mu je pozlilo.
Ti si sledeći, fakultetlijo.

9.
Tražio te je neko.
Hari se okrenula, pribivši se leđima uza sef. Na vratima je stajala sitna mlada žena sa šoljicom kafe u ruci. Hari je zakolutala očima, ljuta na sebe što se štreca bez razloga.
Uplašila si me – rekla je.
Imodžen Brejdi je kročila u prostoriju. – Zvao je tri puta, neće da kaže ime.
Imodžen je proučavala Harino lice. Harina prijateljica i poslovna partnerka povremeno je igrala i ulogu njene samozvane starateljice.
Zvučao je iznervirano – rekla je.
Hari se ubrzao puls. Bejzbol kapa, preplanulo lice, cev pištolja. Zar je več počeo da je traži? Vratila se kancelarijskom sefu kako bi sakrila paniku.
Verovatno iz agencije za honorarne poslove. – Provukla je svoju karticu za otključavanje kroz bravu i drhtavim prstima ukucala pristupnu šifru. – Učini mi uslugu, sledeći put kad pozove, reci mu da sam otputovala na neko vreme.
Imodžen joj je prišla i stala pored nje, glava joj je jedva dopirala do Harinih ramena. – Jel’ to laptop novog klijenta?
Hari se ugrizla za usnu. Kada je odlazila, rekla je Imodžen da ide kod klijenta u Monkstaun, zbog čega se sad kajala. Njen sledeći potez je nesumnjivo bio s one strane zakona, i što Imodžen manje zna o tome, to bolje. Gurnula je Garvinov laptop na dno sefa i zatvorila vrata.
Čisto rutinska stvar.
Imodžen joj je preprečila put. Oči su joj izgledale ogromno na sitnom licu, no ipak je uspela da izgleda strogo.
Očajno izgledaš. – Imodžen je pogledala u sef, pa u nju. – Šta se dešava?
Samo sam umorna. – Hari se trudila da zadrži neobavezan ton. – Ne spavam dobro u poslednje vreme.
Bar je to bila istina. Poslednjih nekoliko meseci opsedale su je noćne more koje su joj kao sekirom presecale san. Iznova su joj se vraćali prizori izdaje i smrti. Potisnula je drhtaj.
Ako mene pitaš, to je zbog te tvoje kuće. – Imodžen se podbočila.
Zarobljena usred te nedođije, koga to ne bi deprimiralo. Zašto ne uzmeš stan u gradu, negde blizu kancelarije?
Hari je lutala pogledom po malom prostoru bez pregradnih zidova u kojem je poslovala firma Blekdžek. Zidovi su bili kombinacija ogoljene cigle i cevi, a visoku kupolastu tavanicu prekrivali su zamršeni starinski cevovodi preostali iz prvobitnog skladišta Ginisove pivare.
Kancelarija se nalazila u Didžital habu, grupi tehničkih kompanija koje su se smestile u staroj četvrti Libertis u užem centru Dablina. Hari je odabrala to mesto kao dom za svoju novu firmu nekoliko meseci ranije i finansirala ga je novcem koji joj je ostao posle njenih podviga na Bahamima. Lokaciju je odlikovala rustičnost koja joj se posebno dopadala: najsavremenija tehnologija ušuškana između jeftinih radnji Ulice Tomas i kula dimnjaka Ginisove fabrike, iz kojih se širio miris kvasca i bovrila4.
Hari je uzdrhtala. Kancelarija Blekdžeka ju je inače ispuujavala
ponosom, ali danas ne. Danas je to bilo mesto gde je muškarac s pištoljem mogao da je nađe.
Evo... – Imodžen je tutnula svoju netaknutu kafu Hari u ruke. – Izgledaš kao da ti je ovo potrebnije nego meni.
Pre nego što je Hari stigla da odgovori, zazvonio je telefon i Imodžen je brzo otišla da se javi. Hari je iskoristila priliku da šmugne do svog stola, gde je na kancelarijski računar priključila kopiju Garvinovog hard-diska. Privukla je stolicu i nadvila se nad tastaturom.
Da je imala izbora, ovo bi bilo poslednje mesto gde bi se zadržavala. Ali morala je da završi njuškanje po Garvinovom hard- disku, a ovde je krila svoje provalničke alate.
Zurila je u ekran pitajući se odakle da počne.
Može se saznati mnogo o nekome samo na osnovu čeprkanja po
njegovom kompjuteru: koje internet stranice pregleda, koje fajlove otvara, koje fotografije učitava. Zapravo, može se iskopati mnogo više informacija nego što je ona imala vremena da izanalizira, i baš u tome je bio problem.
Hari je dobovala prstima po stolu. Obično bi imala neki plan, neku polaznu tačku. Kad bi je klijent unajmio kao kompjuterskog veštaka, njena zaduženja su bila jasna: pronaći dokaze da je zaposleni skidao pornografske sadržaje tokom radnog vremena; dokazati da je novozaposleni prodavac doturao informacije konkurentskoj firmi. Ali šta je trebalo da traži na Garvinovom laptopu? Neki trag koji bi je odveo do „Bet”? Ili do muškarca s bejzbol kapom? Ođjednom joj je ta ideja delovala neuverljivo.
Proverila je gde je Imodžen. Još uvek je razgovarala telefonom. Uglavila je slušalicu između brade i ramena i igrala se prstenjem na rukama. Hari se vratila svom ekranu i pokrenula program s alatima za veštačenje.
Dlačice na vratu su joj se nakostrešile. Ovim će preći granicu. Garvinov hard-disk je dokaz u istrazi ubistva, i nije imala pravo da zadire u njegove podatke. Kako god da se pogleda, to što će sad uraditi najverovatnije je zločin.
Prsti su joj lebdeli iznad tastature. Razmišljala je o nevoljama koje već ima: o inspektoru Linu, koji je još uvek proganja zbog njene prošlosti; o Hanteru, koji je već gleda kao krivca za krađu, a možda čak i za ubistvo; o ubici koji joj je za petama, i o Hanterovoj ravnodušnosti pred pretnjom na njen život. Skupila je prste u pesnicu. Da li prethodno treba da se okiti ordenjem za dobra dela da bi zaslužila policijsku zaštitu?
Dođavola s tim. Možda je vreme da zaštiti sebe. Počela je da kucka po tastaturi skačući s jednog Garvinovog fajla na drugi.
Prvo je počela s izviđanjem terena, zavirujući u instalirane programe, pregledajući operativne registre i proveravajući poslednje otvorene fajlove. Imala je utisak kao da pretura po nečijoj kući dok on nije tu, i morala je da pazi na držanje kako ne bi izgledala kao da nešto muti. Probijala se kroz šumu podataka, dok
postepeno nije stekla sliku o tome kako je Garvin koristio svoj laptop.
Radilo se o standardnim stvarima. Uglavnom je koristio radne tabele, programe za obradu teksta i internet. Svakodnevni alati redovnog korisnika. I pomoću njih je sačinio hiljade fajlova.
Hari se zavalila u stolicu s rukama u džepovima. Analiziranje fajlova je stvar intuicije koliko i nauke, ali trenutno je intuicija nije služila. Prsti su joj dodirnuli kamenčić koji je našla u torbi. Još uvek je bio hladan. Držala ga je nekoliko trenutaka, a onda ga je pustila i opet se nagnula nad tastaturu. Nekad je vredelo pokušati s onim što je najočiglednije.
U prozor za pretragu ukucala je reč ’dijamanti’.
Hiljade naziva fajlova ispunilo je ekran i Hari je glasno nzdahnula. Suzila je pretragu, filtrirajući rezultate prema označenom datumu, tražeći fajlove kojima je Garvin pristupio u poslednjih nedelju dana pre smrti. Lista se smanjila na sedamnaest. To je već bilo bolje.
Hari je otvorila prvi fajl i na brzinu ga pregledala. To je bila faktura kompanije po imenu Safari dajmond korporejšn za „dvanaest neobrađenih jednoipokaratnih belih”. Faktura je bila naslovljena na Garvin Oliver trejding limited i iznosila je devedeset hiljada dolara.
Hari je prešla na sledeći fajl. Još jedna faktura, ovu je izdao Garvin Oliver trejding limited holandskoj kompaniji pod imenom Stalpresižn katers. Garvin je potraživao od njih trideset hiljada dolara za isporuku osam neobrađenih žutih, težine od nula zapeta sedamdeset pet do jednog karata.
Hari je pogledala ka Imodžen. Završavala je telefonski razgovor i ustajala od stola. Hari je na brzinu pregledala sledećih nekoliko fajlova. Još faktura i porudžbina, i nekoliko radnih tabela koje su izgledale kao bilansi uspeha. Garvin se očigledno bavio trgovinom dijamantima, i razrogačila je oči kad je videla njegov konačni saldo.
„Bet’ je bila u pravu. Garvin je i te kako zarađivao.
Hoćeš još jednu kafu?
Hari se trgla i brzo zatvorila fajlove. Imodžen je stajala iza nje, zevajući i istežući se kao mačka.
Hvala. – Hari je brzo smišljala dodatnu uslugu kojom bi zamajala svoju drugaricu, – Preskočila sam ručak, pa bi možda mogla i jedna krofna?
Dobra ideja. Potrebne su ti kalorije.
Hari je sačekala da Imodžen izađe iz prostorije pa odmah počela da prebira po ostalim fajlovima. Još faktura, porudžbina i prepiske s dobavljačima. Garvin je bio prilično zauzet u nedelji pre smrti.
Konačno je otvorila poslednji fajl, radnu tabelu pod naslovom
„Invenatar kupljene i prodate robe oktobar 2009,". Ranije tog jutra neko ga je već otvarao.
Iznenada su ekran ispunili nizovi podataka. Hari je žmirnula pokušavajući da razluči o čemu se radi, Izgledalo je kao spisak dijamanata koje je Garvin kupio i prodao. Uneo je količinu i boju dijamanata, kao i njihovu težinu u karatima, ubeleživši dobavljače i kupce pored svakog unosa. Najveći dijamanti težili su do četiri karata, a nekoliko ih je čak imalo imena: Apolo, Afrička zvezda, Egipatska zora.
Neki od unosa su među podacima sadržali digitalne fotografije. Hari ih je zumirala, Slike glatkih kamenčića nalik kristalima ispunile su ekran. Neki su bili magličastobeli, kao onaj u njenom džepu; drugi više zagasitožuti ili smeđi. Na jednoj slici je bila gomilica od šest mutnobelih dijamanata, poređanih pored šibice zbog proporcije. Za svaki kamen je bilo navedeno da ima nula zapeta dvadeset pet karata, a nisu bili veći od glave palidrvca.
Evo izvoli.
Imodžen je spustila na sto šolju i krofnu s kremom. Hari se okrenula prema njoj, zaklonivši joj pogled na ekran.
Zvali su iz KemKala – rekla je Imodžen. – Odlučili su da ga sudski gone.
Hari je izvila obrve. Imodžen je radila veštačenje za KemKal labs. Generalni direktor je sumnjičio svog šefa računovodstva za proneveru i unajmio je Blekdžek da provere njegov laptop radi dokaza.
Da li žele da ti svedočiš? – rekla je.
Savetuju se o tome sa svojim advokatima. – Imodžen je vrtela prsten na ruci. – Ostaviću mesta u rasporedu, za svaki slučaj.
Hari je otpila gutljaj kafe, moleći boga da se skrinsejver iza nje što pre upali. Klimnula je glavom ka Imodženinim nemirnim prstima. – Kako se osećaš zbog prstena?
Imodžen je napravila grimasu, i raširila prste leve ruke.
Izaziva mi nervozu.
Primetila sam.
Prethodne nedelje Imodžen je objavila veridbu s arhitektom s kojim se zabavljala šest meseci. Od samog početka, tvrdila je da je to samo eksperiment kako bi videla kakavje osećaj udati se. Hari je bila skeptična. S njene tačke gledišta, najveći izazov u braku verovatno je obavezivanje na duge staze. Činilo joj se pogrešnim posmatrati ga kao novu haljinu koju možeš da vratiš ako ti ne odgovara.
Mada ni Hari nije bilo do obavezivanja na duge staze. Nije mogla ni da zamisli da se i sama usudi na takav korak, koji bi je zarobio u svetu stalnih okršaja dve volje dva neraskidivo povezana bića. Sama ta pomisao ostavljala ju je bez vazduha.
Imodžen je mrdala prste, procenjujući vrednost svog prstena. – Verovatno ću ga danas vratiti.
Hari je pogledala u svetlucavi dijamant, sada vrlo svesna njegove vrednosti. U pitanju je bio mali dragi kamen soliter, veličine zrna bibera. Na osnovu ono malo stečenog znanja, procenila je da teži manje od pola karata.
A šta će biti sa Sejnom?
Preboleće. – Imodžen se nasmešila i nakrivila glavu, a dugi konjski rep joj je poput opruge poskočio s temena. – I on deluje rastrzano. U razgovorima se stalno čuje reč ,,nepromišljeno”.
Onda je mahnula rukom, stavljajući tačku na tu temu. – Poslaću ti izveštaj o KemKalu.
Jel’ bilo nekih iznenađenja?
Ne baš. – Imodžen se vraćala do svog stola. – Pokušao je da zametne trag nekim sakrivenim fajlovima, ali nije mi trebalo dugo da ih nanjušim.
Hari je zurila za njom nekoliko trenutaka, a onda je vratila pogled na ekran. Sakriveni fajlovi. Skoro je osetila kako joj mozak ubacuje u brzinu.
Do sada je Garvinove fajlove prihvatala zdravo za gotovo, uzimajući u obzir samo one vidljive na prvi pogled. A zašto i ne bi? Na kraju krajeva, ubijen je u toku provalne pljačke, zar ne? Zatekao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Baš kao i ona.
Ali šta ako tu ima nešto više od toga? Osetila je jezu po rukama.
Šta ako je ubijen zato što je nešto krio?

10.
Postoji mnogo načina da fajl nestane. Pitanje je koji je način Garvin upotrebio?
Hari je primakla stolicu bliže stolu, osetila je peckanje u prstima. Mnoštvo komercijalnih alatki na tržištu služe za zaštitu tajni, kamufliraju ih tako da se potpuno stope sa okolinom i postanu nevidljive. Ne mogu se pogledati, izbrisati niti modifikovati. Što se operativnog sistema tiče, ti fajlovi jednostavno ne postoje.
Hari je ponovo posegnula za svojim kompletom forenzičkih alata. Operativni sistem je možda lako prevariti, ali ne i njene stručne programe. Tasteri su joj klepetali pod prstima dok je podešavala pretragu. Njen primerak Garvinovog hard-diska nije bio samo kopija prepoznatljivih fajlova. To je bila verna replika, preslikana do poslednjeg detalja, uključujući izbrisane podatke, neiskorišćenu memoriju i sakrivene informacije. Neće nju nasamariti grupica skrivenih ko bajagi nevidljivih fajlova.
Pokrenula je potragu za prerušenim fajlovima, a onda se zavalila u stolicu i čekala.
Pogled joj je lutao po sobi, dok se nije zaustavio na kancelarijskom sefu. Bio je manji od Garvinovog, veličine ormarića za kartoteku, i koristila ga je za čuvanje dokaza iz Blekdžekinih istraga.
Sigurnost i tajnost.
Hari je zavrtela glavom. Tehnologija bi trebalo da čuva naše tajne, no da li to zaista radi? Pomislila je na Garvinov sef, zaštićen njegovim otiskom prsta.
Nešto što znaš, nešto što imaš, nešto što jesi.
Kroz glavu joj je prošla bezbednosna mantra. Nešto što znaš: šifra.
Nešto što imaš: kartica za otključavanje. Nešto što jesi: otisak prsta.
Hari se stresla, zamislivši Garvinovog ubicu kako prebira po mrtvačevim prstima. Biometrijska zaštita je korisna, ali nema toga što bi toliko žarko želela da sakrije da bi rizikovala deo svog tela.
Kompjuter se oglasio, i brzo je vratila pogled na ekran. Potraga se
završila bez rezultata.
Hari se namrštila. Nema tajnih fajlova. To najverovatnije znači da Garvin nije imao šta da krije, ali tu misao je brzo potisnula. Trenutno su skriveni fajlovi sve što ima.
Hari?
Imodžen je držala slušalicu dalje od sebe rukom pokrivši mikrofon.
Opet on zove, jesi li sigurna da nećeš da se javiš?
Hari se naježila. Odmahnula je glavom, primetivši da se Imodžen namrštila kad se okrenula da se izvini u njeno ime. Verovatno je u pitanju običan poziv, ali trenutno joj se nije činilo pametnim da bilo kome odaje svoj položaj. Trudeći se da se ne obazire na ubrzani rad srca, Hari se ponovo usredsredila na ekran.
Grickala je nokat. Možda je Garvin koristio manje sofisticiran metod od komercijalnih proizvoda za zaštitu. Na pamet joj je pao njen prvi slučaj u Blekdžeku. Klijent joj je bila ljutita, sredovečna žena koja je želela da dokaže da je muž vara. Nije trajalo dugo. Njegov laptop im je doneo fotografiju njega i njegove devetnaestogodišnje sekretarice, koja nije ostavljala mesta sumnji. Kako bi je sakrio, jednostavno ju je preimenovao iz suzi.jpg u su.123. Bez oznake tipa datoteke .jpg, program za prikazivanje slika ne može da je prepozna. A otvaranje preko bilo kog drugog programa samo bi izbacilo nerazumljive besmislice na ekran. U oba slučaja, Suzi je ostajala skrivena.
Izmišljanje oznaka tipa datoteka je lako i brzo, i ljudi ga stalno koriste. Hari je posle kratkog preturanja po kompletu alata pokrenula program za proveru tipova datototeka. Za manje od minut, dva naziva fajla su zasvetlela na ekranu:
VV-Lager.got VV-Tovar.got
Hari se ukočila. Dva fajla nepostojećeg tipa. Izgleda da se Garvin malo bavio opsenarskim trikovima. Zurila je u izmišlieni tip fajla. ’Got’, skraćeno od Garvin Oliver trejding?
Njeni alati su obično mogli da prepoznaju pravi tip fajla, ali ovog puta su se činili neveštim. Proverila je lokaciju fajlova. Bili su
sačuvani među desetinama fajlova s radnim tabelama, uključujući inventar robe koji je ranije otvorila. Najverovatnije je iskopala još dve radne tabele, ali joj je bilo teško da zamisli neki bezazleni razlog zbog kojeg ih je kamuflirao.
Otvorila je prvi fajl, VV-Lager. Ekran je odjednom bio zasut mnoštvom raznolikih simbola: ruska i grčka slova, heševi i nerazumljiv tekst, sve zbijeno. Poznata papazjanija nečitljivih podataka.
Otvorila je drugi fajl. Još hijeroglifa.
Hari se zagledala u ekran. Da nije stavila pogrešnu oznaku tipa fajla?
Odmahnula je glavom. Ovog puta su joj i instinkti govorili isto, a to joj je ostavljalo samo jedno objašnjenje: fajlovi su šifrovani.
Zmarci su joj prošli niz kičmu. Osećala se kao da otvara jednu od onih ruskih lutaka umetnutih jednu u drugu. Podatke je najpre šifrovao, zatim ih sakrio u tajne fajlove pa zaključao u sef. Šta je, dođavola, Garvin toliko žarko želeo du sakrije?
Namrštila se gledajući nečitko smeće na ekranu. Da bi ga dešifrovala, potreban joj je ključ za šifru, a on bi mogao da bude bilo gde. Možda čak i nije na hard-disku. Počela je da stiče utisak da je Garvin bio tehnički potkovaniji nego što je mislila.
Lupkala je prstima po stolu, piljeći u nazive fajlova na ekranu. Šta to, dođavola, skrivaju?
Proverila je vremenske oznake na oba fajla. Šifrovani su pre osam dana, nepovratno preobraženi u zagonetke koje niko ne može da pročita. Kada se fajl pretvori u šifrovan tekst, njegova verzija u obliku osnovnog teksta biva izbrisana.
Ili ipak ne?
Hari se privukla bliže stolu i otpočela potragu za izbrisanim fajlovima. Koliki su izgledi da se Garvinov osnovni tekst još uvek krije negde u pukotinama hard-diska?
Na ekranu se pojavila lista pronađenih fajlova. Pregledala ih je jedan po jedan, tražeći poklapanje.
Ništa.
Klonula je u stolici. Nije našla ni osnovni tekst, ni izbrisane podatke, ni ključeve za šifru. Garvinovi fajlovi su bili zaključani sa svih strana, i njeni izgledi da ih provali nisu delovali obećavajuće.
Telefon joj je zapištao s dna torbe. Iskopala ga je i pogledala indentifikaciju poziva. Skriven broj. Hari je liznula usne, ali su joj usta bila potpuno suva. Muškarac s bejzbol kapom je imao broj telefona s njene vizitkarte, ali ne mora da znači da je to on. Pritisnula je dugme i ugasila ton, a potom zakopala telefon duboko u torbu.
Ponovo se nadvila nad tastaturu. Sigurno može još nešto da pokuša. Razmišljala je nekoliko minuta, a onda se ispravila. Izgledi su bili minimalni, ali vredelo je pokušati. Prsti su joj se razleteli po tastaturi dok je podešavala poslednju pretragu. Ovog puta meta su joj bili privremeni fajlovi.
Hard-diskovi inače vrve od takvih fajlova. Prave ih savesni programi kao rezervu, tako što čuvaju privremene kopije fajlova dok se radi na originalima. Dobro dođu ako program padne pre nego što su podaci sačuvani.
Garvin je morao da radi na svojim fajlovim u osnovnom tekstu pre nego što bi ih šifrovao. I Hari je tražila upravo te rezervne kopije fajlova u osnovnom tekstu.
Dobovala je prstima po stolu, pogleda uprtog u ekran. Privremeni fajlovi obično se izbrišu čim se zatvori originalni fajl, ali ne uvek. Uz malo sreće, oni koji njoj trebaju još uvek leže pritajeni na Garvinovom hard-diskvi.
A ako ih nema, to će biti sve od trikova koje je znala.
Kompjuter se oglasio. Puls joj se ubrzao. Zurila je u imena fajlova prikazana na ekranu:
VV-Lager.got VV-Tovar.got
Hari?
Hari je zaigralo u stomaku. Brzo je potražila miša. A šta ako su to samo rezervne kopije šifrovanih fajlova?
Imodžen se pojavila pored nje. – Ovog puta bi zaista trebalo da se
javiš na poziv.
Hari se ugrizla za usnu. – Onda je stala mišem na prvi fajl.
Zadržala je dah.
Dupli klik. Fajl se otvorio.
Kristalno jasan osnovni tekst ispunio je ekran.
Hari, policija te traži.

11.
Kakvu to igru igrate, dođavola?
Hari se trgla od Hanterovog tona. Pridržala je telefon ramenom i nastavila da radi na tastaturi. – Ja ne igram igre, detektive.
Mogao bih da vas privedem zbog ovoga. – Procedio je kroza zube kao da su mu vilice slepljene. – Namerno ometate istragu.
Rekla sam vam istinu. – Pregledala je prvi od dva Garvinova skrivena fajla, VV-Lager.got. Izgledao je kao još jedan popis dragulja.
Hanter je frknuo. – Po onome što sam čuo, vi i istina ne idete ruku podruku.
Hari je počela da diše kroz nos trudeći se da ne obraća pažnju na njega. Prebirala je po podacima: brojevi, kupci, boje, težine. Namrštila se i vratila malo unazad. Da li je to moguće?
Namerno ste uklonili dokaze s mesta zločina.
Hari je odjednom skrenula pogled s ekrana. Nije uvek bila cvećka, ali neće mu dozvoliti da joj to prikači.
Ako mislite na laptop Garvina Olivera, pogrešio je vaš policajac, ne ja.
Vi ste zadržali dokaz.
Dala sam vam ključeve od kola.
Hanter je nakratko zaćutao. Potom je rekao: – Hoću taj laptop.
Dođite i uzmite ga kad god hoćete.
Hoću sad. Ispred vrata smo.
Prokletstvo. – U redu, dolazim da vam otvorim.
Zalupila je slušalicu, a pogled joj je opet završio na brojevima na ekranu. Onda je zatvorila fajl i zaklopila laptop. To će morati malo da sačeka.
Imodžen je još uvek stajala iza nje. – Jel’ sve u redu?
Hari je ustala. – Ne baš. Objasniću ti za koji minut, ali sada me čeka pobesneli policajac s kojim moram da razgovaram. – Pogledala je svoju prijateljicu pravo u oči. – Obećaj mi da se sledećih nekoliko
minuta nećeš mešati. Šta god da čuješ da govorim?
Imodženine oči su se zacaklile na tren, a onda se namrštila. – U šta si se to uvalila, Hari?
Jel’ obećavaš?
Imodžen je stisla usne. – Dobro. Ali bolje bi ti bilo da imaš valjano objašnjenje.
Hari ju je potapšala po ramenu kao da kaže: Dobra devojka, potom se zaputila ka recepciji, gde je Hanter čekao iza sigurnosnih staklenih vrata. Ramena su mu bila povijena, ruke zavučene duboko u džepove jakne.
Udahnula je duboko, razmišljajući s kakvim izrazom lica da pređe tih deset metara koliko joj treba do vrata. Na kraju se odlučila za pogled pravedničkog gneva, na koji joj je Hanter odmah uzvratio istom merom.
Prošla je kroz praznu recepciju i pritisnula dugme za otvaranje vrata na zidu. Hanter je ušao i prošao pored nje, a za njim se prostorijom proneo miris kvasca. Okrenuo se prema njoj, kratka kosa mu se nakostrešila od vetra.
Bio bih vam zahvalan da se sledeći put javite na mobilni telefon.
Hari ga je pogledala. Dakle, za jedan poziv zna od koga je, a nije imala razloga da misli da je drugi poziv bio od ubice, doduše tog dana se malo šta dešavalo s razlogom.
Pogledao je mimo nje ka vratima. – Sećate se inspektora Lina, zar ne?
Hari se brzo okrenula. Vitak, crnokos muškarac stajao je na vratma. Četrdesetak godina, fino sivo odelo, prodoran pogled. Ušao je. Setila se kako se uvek nečujno kretao. Kao mačka.
Lin je nekrivio glavu, ne skidajući pogled s njenog lica. – Gospođice Martinez.
Hari mu je uzvratila kruto klimnuvši glavom. Onda se okrenula i povela ih natrag kroz recepciju. Osećala je njihove poglede na potiljku od čega su je podišli žmarci. Odupirući se porivu da ubrza korak poput begunca, govorila je sebi da ostane mirna: Lepo polako, ne žuri, samo im daj laptop i otići će. Imala je osećaj da će joj dijamant
iskočiti iz džepa.
Njen poslednji okršaj s Linom desio se u bolničkom hodniku četiri meseca ranije. Otac joj je ležao na samrti u susednoj sobi, odbrojavajući poslednje dane prikačen na mašine koje su ga održavale u životu. Telo mu je do tada već bilo mršavo kao dečje, i disao je uz pomoć cevi koje su mu uduvavale vazduh u pluća. Lin joj je postavljao ista pitanja kao i uvek: Šta se desilo s novcem od Salovih insajderskih dogovora? Da li si mu pomogla da ga sakrije? Zašto si išla u banku na Bahamima? Gde je novac sada?
Još napornije od njegovih pitanja bilo je njegovo ćutanje kada je čekao da ona progovori. Ali ona nikad nije progovorila. Nikad mu nije rekla da je taj novac kod nje, to jest deo novca. Ukrala ga je kako bi se zaštitila, ali ga je kasnije zadržala za svog oca. Želela je da on ima nešto kad se probudi. Ali onda su joj doktori rekli da joj otac umire.
Hari je ispravila ramena, otresajući sećanje. Prislonila je svoju propusnicu na čitač kartica na zidu i umarširala u kancelariju Blekdžeka. Možda će žustar korak odati utisak da vlada situacijom.
Pokazala je na sef. – Unutra je.
Imodžen se okrenula u stolici, razrogačenih očiju, ali držeći jezik za zubima. Hari je pažljivije osmotrila Hantera kad je zakoračio prema sefu. Iz blizine je videla da mu je vreme za brijanje, dlačice na licu svetlucale su mu poput gvozdenih opiljaka. Navukao je par rukavica od lateksa do ručnih zglobova, ne skidajući oka s nje.
Ovaj laptop je već nekoliko sati kod vas, zašto ništa niste rekli? Hari je slegnula ramenima, izbegavajući Imodženin pogled. –
Nisam ga primetila do malopre. Tek sam stigla.
Kako da znamo da niko nije neovlašćeno rukovao njim?
Stavila sam ga na sigurno, u sef, čim sam shvatila da ste pogrešili. – Gledala ga je pravo u oči. – Ovo je laboratorija za kompjutersku forenziku. Očuvanje dokaza je ovde prioritet.
Hanter je izvio obrvu, gledajući po prostoriji. – Meni izgleda kao obična kancelarija.
Hari je počela da broji na prste. – Ovde ne može da se uđe bez
propusnice, a tu je i sigurnosna karnera uperena u sef, koji, usput, ne može da se otvori bez šifre i identifikacione kartice. Nema šanse da je iko mogao neovlašćeno da ga koristi.
Lin je tiho progovorio s vrata. – Niko sem vas.
Hari i on su se neko vreme netremice gledali. Osetila je Imodženin zabezeknut pogled na sebi, a čak ni Hanter nije imao ništa da kaže. Okrenula se sefu, prevukla karticu i ukucala šifru. Kada su vrata kliknula i otvorila se, pokazala je na laptop, mahnuvši Hanteru da ga sam uzme.
Lin je pročistio grio. – Vidi da ovog puta uzmeš onaj koji treba, Hanteru.
Hanter se ukočio, usne su mu bile stisnute u liniju. Onda je izvadio laptop obema rukama.
A šta je s mojim laptopom? – rekla je Hari. – Još uvek je kod vas.
Hanter je na tren pogledao u stranu prema Linu. – Moraćemo da ga zadržimo još neko vreme. Dobićete ga kad završimo.
Začulo se prigušeno zvono telefona i Lin je izašao iz prostorije da odgovori na poziv. Hari je zatvorila sef i pogledala u Hantera. Razmišljala je o trvenju između dva policajca, i pitala se da li bi vredelo to iskoristiti. Isturila je bradu pokazujući ka vratima.
Zar nije malo neuobičajeno da odeljenje za prevare učestvuje u istrazi ubistva?
Hanter je slegnuo ramenima. – Ne mora da znači. Odeljenje za prevare, carina, nema ko ne radi na ovom slučaju.
Zaista? Lin mi baš i ne deluje kao timski igrač.
Hanter je frknuo, ali nije odgovorio. Bio je zauzet popunjavanjem obrasca dokaznog postupka. Htela je da vidi da li može da ga isprovocira.
Da li vam je on šef?
U trenutku, olovka kojom je pisao zamrzla se. – Ne.
U svakom slučaju, ponaša se kao da jeste.
Hanter ju je prostrelio pogledom. – Ovo je moja istraga. Ja sam ovde nadležan, nemojte to da smetnete s uma.
Znoj mu se presijavao na gornjoj usni između dlačica, i to je
shvatila kao znak da prestane s provokacijama. Naslonila se na sto, prekrstila ruke i sačekala da završi s popunjavanjem obrasca. Kada je konačno podigao pogled, bilo je teško pročitati ga.
Već neko vreme smo pratili Garvina Olivera. – Ugurao je laptop u srebrnu antistatičku torbu. – Njegovo poslovanje s dijamantima nije potpuno legalno, ali vi to verovatno već znate.
Hari je pomislila na Garvinove skrivene fajlove, a onda brzo potisnula misli da joj se slučajno ne bi očitale na licu.
Hanter joj se upiljio u oči. – Nezakonita trgovina dijamantima je jedno, no da li zaista želite da budete upleteni u ubistvo?
Ilegalni dijamanti. Najbolji iz Afrike, rekla je Bet. Hari su se osušila usta.
Čujte, uzalud traćite vreme na mene – rekla je. – Nisam umešana u sve to.
Hanter nije skretao pogled. Njegove oči boje lešnika izgledale su zamućeno i umorno. Onda je klimnuo glavom i uzdahnuo, i prvi put, naizgled, popustio samokontrolu. Podigao je ruke.
U redu. Moguće je da ste se samo zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dešava se. – Kradomice je pogledao ka vratima, potom rekao tiše: – Ali ako nije tako, upozoravam vas, ubrzo ćemo saznati.
Gledao ju je pravo u oči, na njegovom licu se očitavala čudna mešavina pretnje i saosećanja. Potom se Lin nečujno vratio u prostoriju i pucnuo prstima.
Idemo.
Hanter se ukočio i Hari se mogla zakleti da je videla kako steže pesnice. Zatim je podigao laptop i krenuo ka vratima. Hari nije znala s kakvom unutrašnjom politikom se Hanter suočava, ali činilo se da mu Lin trlja na nos svoj viši čin.
Posmatrala ih je kako odlaze, a pogled joj je završio na srebrnoj torbi za dokaze koju je Hanter nosio pod rukom. Odjednom je osetila kako joj ponestaje vazduha. Pomisao da je policija došla u posed Garvinovih podataka izazvala joj je neobjašnjivo treperenje u grlu, i osetila je neopisivu želju da uzme laptop nazad.
Hari?
Imodžen je zurila u nju. Hari je protresla glavu kako bi joj se razbistrilo. Šta joj bi? Na Garvinovom laptopu nema ničega što bi njoj moglo da naškodi. Okrenula se i požurila natrag do svog stola, s Imodžen za petama.
Šta se dešava, Hari?
Objasniću ti za minut.
Nešto u Garvinovom sakrivenom fajlu s popisom robe joj je zapalo za oko i želela je to da proveri. Najpre je otvorla prvobitni inventar koji je Garvin ostavio vidljivim: „Inventar robe oktobar 2009.”. Poznati skup slika smenjivao se na ekranu zamagljeni obluci težine nula zapeta dvadeset pet karata, svaki veličine glave šibice; metalik čestice, nula zapeta nula tri kurata, ne veće od kristala šećera. Najveći na listi bio je žuti četvorokaratni oktaedar veličine zrna suvog grožđa. Prema evidenciji, Garvin ga je prodao za deset hiljada evra.
Potom se vratila na skriveni fajl, VV-Lager.got. Mnogi dijamanti su imali imena, baš kao i prethodni: Žuta izmaglica, Helios, Ružičasto srce. Sve ukupno, bilo je skoro trista dijamanata, sa datumima koji su sezali unazad više od godinu dana.
Prešla je na slike. Na većini su bili prikazani i svakodnevni predmeti kako bi se pokazale proporcije dijamanata, i zaprepastila se kad je videla koliki su. Svetlucavi metalik kamen veličine tvrdih bombona: sto karata. Drugi, čija je boja podsećala na razređeni čaj od kamilice bio je veći od džambo klikera: sto sedamdeset pet karata. Ali većina ih je bila veličine kokošjeg jajeta i težila preko dvesta karata. Poslednji na spisku bio je i najveći, srebrnasti kristal od dvesta sedamdeset karata. Prodat je pre više od godinu dana nekome po imenu Fišer za skoro pet miliona evra.
Hari je duboko izdahnula. Da li je o tome reč? Da li je Garvin krijumčario velike dijamante i pokušavao da sakrije dokaze o tome? Još jednom je pogledala fajl. Ko god da je taj Fišer, kupio je samo jedan kamen, preostali dijamanti su prodavani isključivo kupcu po imenu Grej.
Harin mozak je vrveo od pitanja i umalo je zaboravila na VV- Tovar.got, drugi skriveni fajl. Kliknula je na njega i otvorila ga, zadubljena u misli. Kako se Bet uklapa u sve ovo? Još jedan niz imena prikazao se na ekranu. Na vrhu je stajao nerazumljivi dvanaestocifreni broj: 881677273934. Hari ga je prepisala u blok, i počela da iščitava kolonu imena: Ekscelzior, Artemida, Don Lajt.
Hari se namrštila. Don Lajt. Zvučalo joj je poznato. Izbledela sećanja lebdela su u vazduhu poput duhova. Jutarnji mraz, jarke boje. Zavrtela je glavom. Ne može da se seti.
Potražila je ime na ekranu i odjednom se oduzela. Prestala je da diše, prsti su joj se zamrzli; jedino što joj se na čitavom telu mrdalo bilo je ubrzano pulsiranje vratne žile. Progutala je knedlu zureći u ekran.
Pod stavkom za Don Lajt bilo je ubeleženo ime HARI MARTINEZ.

12.
Mani je obliven znojem, posrćuči ušao u prostoriju s rendgenom. Još uvek je čuo Okera kako viče napolju likujući nad Alfredovim iskasapljenim trupom. Prizor mu se urezao u mozak, i stisnuo je pesnice da mu se ruke ne bi tresle.
Stani tamo!
Čuvar po imenu Zonvije gurnuo je Manija uza zid. Nagnječio mu je obraz drškom pištolja, iskrenuvši mu glavu u stranu, kad je mlađi čuvar uperio baterijsku lampu u Manijevo uvo. Zatim su obojica okrenuli Manijevu glavu na drugu stranu kako bi proverili drugo uvo. Zonvije je špatulom razjapio Maniju usta i gurao mu je niz grlo dok ovaj nije počeo da se guši. Onda je grubo podigao Maniju kapke i istiskao mu nozdrve dok ga je drugi čuvar držao prikovanog za zid.
Pretres je bio nepotreban. Rendgen skenira celo telo, i otkrio bi kamen gde god da ga je sakrio. Ali Zonvije i neki drugi čuvari su ipak znali da priušte sebi zadovoljstvo sporadičnim proverama na licu mesta. Uživali su da ih ponižavaju.
Kada su završili, povukli su ga od zida i gurnuli na pod. Potapšali su ga, okrenuli se i otišli. Mani je ostao na kolenima i rukama. Iako je ukrutio laktove, ruke su mu i dalje drhtale. Vrata su se zalupila iza njega, isisavši svaki zvuk iz prostorije.
Podigao je glavu. Ispred njega, rendgenska komora s otvorenim vratima čekala ga je kao džinovska kapsula od pleksiglasa. Desno od njega nalazila se pokretna traka koja je skenirala prtljag na izlazu, a levo je stajao još jedan čuvar u belom mantilu, koji ga je posmatrao iz zaštićene kabine. Zvao se Voker i poslednje dve godine radio je u rendgenskom odeljenju. Kucnuo je po ojačanom staklu.
Ustani!
Mani se s mukom podigao na noge, dok mu je dijamant rezao utrobu. Voker je kucao po tastaturi ispred sebe.
Ime?
Mani... – Glas ga je izdao. Onda je pročistio grlo i isturio bradu. – Mani Eduardo Tavares Vilja dos Santos.
Kad je čuo puno portugalsko ime i prezime, Voker ga je pogledao škiljeći. Mani je i dalje držao isturenu bradu. Veći deo života trudio se da bude dostojan tog imena. Njegovi roditelji, Angolci, pola veka su proživeli pod portugalskom vlašću, a ostatak u krvavom građanskom ratu. Njegovo prezime je bilo primer portugalskog kombinovanja prezimena roditelja. Ali njegova baka po majci bila je Kongoanka, snažna, žustra žena koja je živela u podnožju Plavih planina blizu reke Kongo. Tražila je da se njenom prvom unuku da kongoansko ime, i tako je dobio ime Mani, što znači ,,s planine”. Još uvek je mogao da čuje očev podrugljiv glas: Čovek s planine, on treba da je ratnik s puškom, ne miš s knjigom.
Mani je ispravio ramena, nastojeći da zanemari plamteći bol u stomaku.
Voker je izašao ispred svoje kabine, njegove oči crvene po rubovima upiljile su se u Manijevo lice. Mani je proškrgutao zubima, i zavrnuo levi rukav iznad zavoja na mišici. Polako je odmotao prljavi povez i otkrio ranu od noža, Udahnuo je kroz zube kada je video na šta liči. Crveno, živo meso virilo je kroz razjapljeni-rez na koži. Nabrane ivice bile su previše razmaknute da bi mogle da se spoje, ali zasad nije bilo znakova infekcije. Rana se nije zagnojila, i nije se osećao neprijatan zadah. Znao je tačno na šta da obrati pažnju jer se upravo to desilo Ezri.
Duboko je udahnuo. Onda je pritisnuo izranavljeno meso. Bol mu je buknuo niz ruku i osetio je kako se ljulja. Bolovi se protiv nesvestice, gnječio je ranu dok nije istisnuo dva srebrnobela dijamanta, svaki veličine krupnog zrna graška. Izvadio ih je drhtavim prstima i ubacio ih uz zveket u metalnu posudu koju je Voker držao.
Mani je zažmurio, vrelo probadanje u ruci počelo je da jenjava. Čuo je šuštanje vode iz česme i odzvanjanje kamenčića u metalu. Kada je otvorio oči, Voker je ponovo bio u kabini. Mani je požurio da vrati zavoje na mesto, povijajući ranu.
Voker je pritisnuo prekidač na komandnoj tabli. – Uđi u komoru.
Mani se odvukao do rendgenske kapsule i stao na sredinu kružne platforme. Vrata su se naglo zalupila. Motor je zujao kad je krak rendgena u obliku slova C obuhvatio dno kabine i počeo polako da se penje uza zid. Mani je osetio kako mu se udovi opuštaju, dok ga je ruka samo tupo žigala. Zažmurio je. Hvala bogu što mu je sutra poslednji dan u rudniku.
Vratio se samo zato što ga je Ezra molio, rekavši mu da je bolestan. Isprva je odbio. Morao je da polaže ispite i ispuni uslove svoje stipendije. Nije imao vremena da se vraća u rodno selo, gde deca kašlju u snu, i gde Aša sada živi kao Ezrina žena. Umesto toga je poslao novac. Ali Ezra ga je preklinjao, govoreći mu da bi mogao umreti. Trovanje krvi preko rane od noža, rekao je. Tek kasnije je objasnio da je ranu nožem sam sebi naneo.
Mani je tada odlučio da ode da ga vidi, strepeći od sveopšte bede u sirotinjskom naselju iz kojeg je uspeo da pobegne. Pripadao je porodici kopača dijamanata. Njegov deda je puzao po angolskim peščanim dinama, kopajući rukama dijamante, koje je čuvao u limenoj konzervi što mu je visila oko vrata. Vlasnici rudnika bi mu nagurali krpe u usta da ne bi mogao da ih proguta. Manijev otac je ispirao šljunak pored rečnih korita, obuzet kockarskim ubeđenjem da će mu sledeći kamen promeniti život. Kada je Maniju bilo deset godina, otac ih je preselio u Severni Kejp u Južnoj Africi, gde je vađenje rude iz rečnih korita zamenio za podzemne jame. Ubijen je u svađi oko dijamanta veličine semenke suncokreta.
Moraš da me zameniš u rudniku – rekao je Ezra kada je Mani došao kući. – Dok se ne oporavim.
Mani je skrenuo pogled. Koliba je bila mračna, ispunjena uljanim mirisom Primusovog rešoa. Odmahnuo je glavom.
Poslaću ti još para, naći ću još jedan posao u Kejptaunu. – Već je radio dva posla između časova i slao većinu novca kući, ali sve je bilo bolje od tamnice rudnika.
Ezra je uzdahnuo. – Novac neće biti dovoljan.
Mani se zaškiljio u bratovljevo lice. Ezrine oči su bile grozničave,
glas slab. U kakve se nevolje sad uvalio? Mani je kleknuo pored kreveta, zemljani pod je bio topao od dnevne vreline.
Ne razumem – rekao je.
Rudnik Van Viks. – Ezra je liznuo sasušene usne. – Moraš da znaš nešto o njemu.
Tada mu je u zadimljenoj, zagušljivoj kolibi Ezra objasnio.
Bio je na pauzi za odlazak u klozet kada je pronašao prvi dijamant. Odlutao je do jama s jalovinom iza klozeta, odlažući povratak u smenu, kada je dijamant zasijao ispod šljunka.
Ezra je govorio zamućenog pogleda. – Bio je veći od jajeta kopca.
Vratio ga je nazad i sakrio dublje ispod gomile kamenja dok ne odluči šta da uradi s njim. Jedno je bilo sigurno: tamo gde je našao jedan dijamant, sigurno ih ima još. Ali posle nekoliko tajnih obilazaka jame, nije našao više nijedan.
Onda je kasno jedne večeri razmišljao o jalovom stenju. Većina toga bile su krhotine, odstranjene u drobilici i pogonu za separaciju. Ali na nekim mestima bile su naslagane velike stene, kakve je Van Viks godinama odlagao. Geolozi su ih testirali, ali su ih proglasili neekonomičnim za eksploataciju. Tako da su izlazile nezdrobljene iz separatora i završavale u jamama za jalovinu zajedno s ostatkom lomljenika.
Ali šta ako su Van Viksovi stručnjaci pogrešili?
Sledeći put kad je Ezra išao do jame sa jalovinom, poneo je sa sobom malj.
Mani je zurio u svog brata u kolibi ispunjenoj dimom, dok se spolja čulo pucketanje vatre založene za kuvanje. – Razbijao si stene?
Ljudi iz Van Viksa su pogrešili. – Ezrine oči su sijale.
Iz jedne stene sam izvadio tri dijamanta, svaki preko sto pedeset karata.
Zatim je objasnio kako je iznosio dijamante napolje. Jedan njihov rođak je nabavljao kokain mnogim plačenicima koji su čuvali rudnik, i prema njegovim rečima, rukovalac rendgena bio je među najvećim zavisnicima. Ispostavilo se da je Voker više nego voljan da primi mito u vidu dijamanata u zamenu za Ezrin slobodan prolaz
kroz rendgen.
Ezra je prve dijamante izneo iz rudnika pre više od godinu dana i prodao ih na lokalnoj crnoj berzi.
Jedan dan u životu bio sam bogat. – Ezra je zažmurio i osmehnuo se, oko ispalog zuba desni su mu bile sablasno sive.
Mani je progunđao. Isti otac, ni Ezra nikad nije mogao dugo da čuva novac. Veći deo je obično odlazio na piće i kocku. – Šta se desilo?
Ezra je jedva otvorio oči, osmeh je nestao. – Dijamante te veličine teško je skrivati.
Izbegavajući Manijev pogled, ispričao je kako se probudio u mraku, posle nekoliko dana proslavljanja. Njegovi pijani prijatelji su nestali, kao i sav novac koji je imao. Međutim, nije bio sasvim sam. Nad njim je klečao muškarac u crnom, čije je belo lice bilo namazano blatom. Oštrica njegovog noža usecala mu se u grkijan.
Još tri muškarca su izronila iz senke i oni su držali Ezru dok je prvi muškarac vitlao nožem. Prvo je prešao sečivom duž Ezrine brade, a onda ga je zasekao po ramenu, te počeo da ga secka sve niže ka sve mekšim delovima tela, dok im Ezra konačno nije dao ono što su želeli. Od tada je morao da radi kao njihov kurir, da krijumčari velike dijamante iz rudnika i prodaje ih isključivo njima. Već skoro godinu dana je izvršavao njihova naređenja.
Mani je pogledao oko sebe po prljavoj baraci. – Ali gde je onda sav novac?
Ezra je s mukom progutao knedlu. – Jedva da me plaća.
Pogled mu je skliznuo ka obešenoj vreći koja je služila umesto vrata. S druge strane Aša je ložila vatru. – Ako ne uradirn ono što mi kaže, ubiće nas.
Tada mu je Ezra ispričao šta mu je muškarac s nožem rekao pre nego što je otišao i ostavio ga da leži na zemlji cvileći. Idi kući i vidi šta sam uradio, za slučaj da poželiš da se predomislis.
I tako je Mani saznao istinu o tome kako je njegova majka umrla.
Rendgen aparat je zazvečao zaustavivši se. Vrata kabine su se otvorila i Mani je izašao. Voker je i dalje stajao za komandnim
pultom. Mani nije znao kako je čuvar iznosio dijamante, ali beli radnici nisu bili podvrgavani tolikim pretresima kao crnci,
Mani je duboko izdahnuo. Telo mu je bilo ugrejano i mlitavo. Danas mu je bio poslednji put. Poslednji put da je otvorio usta kako bi progutao dijamant toliko veliki da mu je cepao utrobu. Poslednji put je gurao kamenje u otvorenu ranu terajući suze na oči. I poslednji put će popiti gadnu mešavinu vode i pokvarenog mleka koja će mu pročistiti creva.
Konačno ističe njegov kratkoročni ugovor s Van Viksom. Sutra kad bude napuštao rudnik, Voker će propustiti kroz kontrolu i njega i krijumčarenu robu u njegovom prtljagu. I nikada se više neće vratiti.
Voker je podigao glavu. – Možeš da ideš.
Mani je klimnuo glavom i krenuo polako ka izlazu. – Sutra će biti još.
Voker je slegnuo ramenima. – Ja neću biti tu.
Mani se skamenio. Zurio je u čuvara. – Ali odlazim iz rudnika.
Moraš me propustiti kroz rendgen, moj prtljag...
Moraćeš drugačije da se snađeš. – Voker se vratio svom komandnom pultu. – Moje vreme ovde je isteklo, odlazim večeras. Postalo je previše rizično, Oker se raspituje. Moja zamena počinje da radi sutra ujutro.
Maniju se zalelujalo u glavi. Preplavila ga je vrelina kad je pomislio na Ezru u njegovoj smrdljivoj baraci, na Ašu, koju voli od svoje desete godine, na majku, koja se borila da ga zadrži u školi, na Alfreda, na Takatu. A iznad svega, mislio je na ubice koje čekaju sledeću isporuku dijamanata.
Šta će oni uraditi ako ne uspe da im ih isporuči?

13.
Prokletstvo!
Hari je zatvorila laptop i počela da masira uglove očiju. Zuljale su je od zurenja u ekran.
Na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. To je bilo objašnjenje za njenu povezanost s Garvinovom smrću. Čak je i Hanter priznao da je to moguće. Ali s njenim imenom uklesanim u jeđan od fajlova, ko bi joj sad poverovao?
Upakovala je laptop zajedno s primercima Garvinovih radnih tabela koje je ištampala. Primetila je da pravi veliku buku pri pakovanju, samo da bi razbila tišinu. Sada je bila sama u kancelariji. Zimski mrak je nadošao poput plime iako je bilo jedva pola šest. Nameravala je da krene s Imodžen, možda da je odveze do kuće. Hari je bila pristalica teorije o bezbednosti u grupi. Ali Imodženin verenik je došao nenajavljen i odveo ju je pre nego što su se ona i Hari išta dogovorile.
Sada se Hari zatekla sama u mraku, što nikako nije planirala.
Ugasila je svetla, podesila alarm i požurila kroz praznu recepciju kao vetrom nošena. Prazne zgrade su same po sebi sablasne, i Hari su već podilazili žmarci. Okačila je torbu s laptopom o rame. Ispitaće svoje nalaze malo kasnije, ali prvo ide da se vidi s nekim.
Pritisnula je dugme za otvaranje vrata i brzim korakom izašla na ulicu. Zgrada je izlazila na Sugar haus lejn, uzani kaldrmisani prolaz između zgrada koji je pratio zidove pivare Ginis. Zagledala se u senke ispred sebe. Uličica je vijugala dublje u mrak. račvajući se dalje u dve sporedne skrivene iza pivare. Desni krak je prolazio pored ulaza u skladište otvoreno za turiste. Levi je krivudao do Merouboun lejna, gde je bila parkirala kola.
Hari je oklevala, dok joj je sladni miris hmelja ispunjavao nozdrve. Onda je povukla torbu visoko na rame i zakoračila na neravnu kaldrmu. Zidovi starinskih zgrada su je opkolili s obe strane. S tim zazidanim prozorima i zarđalim rešetkama izgledali su kao
napušteni zatvori. Hari se zgurila i pustila korak.
Razmišljala je o svom imenu u Garvinovim fajlovima. Da li je to slučajnost, ili joj je Bet namerno smestila? Dodirnula je prstom hladni dijamant, koji joj je još uvek bio u džepu. Trenutno je bila sklona da poveruje u najgore.
Nešto je šušnulo u pomračini. Brzo je okrenula glavu, ali je videla samo crne zidove od cigle. Naježila se i ubrzala.
Don Lajt. To ime joj se vrzmalo po glavi. Setila se već zašto joj je zvučalo toliko poznato, ali je morala da proveri da li je u pravu, a samo jedna osoba je mogla u tome da joj pomogne. Pogledala je na sat. Ako požuri, možda će ga uhvatiti pre nego što ode.
Iza nje se začulo struganje koraka po kaldrmi. Okrenula se i upiljila u mračnu uličicu. Jedna samotna ulična svetiljka treperila je i zujala. Srce joj se uzlupalo. Ustuknula je nekoliko koraka. Razmišljala je o svojim kolima parkiranim u sporednoj uličici na kraju puta. Stići će do njih za dvadeset sekundi ako potrči.
Prilika se pomerila među senkama. Hari je pretrnula, udovi su joj se ukočili. Onda se iznenada trgla, okrenula i dala u trk. Malo ispred je zabrujao motor, a iza nje se čuo bat koraka. Oteo joj se tihi krik. Pojurila je niz uličicu, pljeskajući cipelama po kaldrmi. Čitavo telo joj je bilo napeto pred opasnost.
Tad se saplela, poletela napred i pala na mestu gde se put račvao. Istog trena, farovi su blesnuli ulicom: turistički autobus za večernji obilazak grada približavao joj se iz desnog kraka. Nešto je prasnulo u mraku iza nje i prozviždalo joj pored uva. Udahnula je. Podigla se na noge, zgrabila torbu i bacila se na drugu stranu ulice. Truba je zadrečala, kočnice su zaškripale. Tresnula je o beton. Sklupčala se i zakotrljala, bol joj je sevnuo kroz ruku.
Iza sebe je čula razbijanje stakla, vrisku ljudi. Hari je brzo pogledala nazad na uličicu. Autobus se isprečio preko kaldrme, farova smrskanih o zid. Zaprečio je prolaz, zaklanjajuči joj pogled, tako da nije mogla da vidi ko stoji s druge strane. Ustala je, delimično svesna prebledelih turista koji su u šoku zurili iz autobusa.
Hodala je posrčuči vijugavom sporednom ulicom. Blok stanova uzdizao se s leve strane, sumoran i mračan. Malo napred bio je Merouboun lejn, a njena kola su se videla u daljini. Bila su udaljena manje od sto metara, no da li je imala dovoljno vremena? Toliko je bila zadihana da ju je grlo bolelo. Instinkt joj je govorio da nastavi da trči, ali joj je mozak govorio da se sakrije. Gde da se sakrije? U kola? Koraci su odzvanjali stazom iza nje. Mišići su joj se napregli. Imala je nekoliko sekundi da odluči.
Hari je skrenula levo i prebacila se preko niskog zida koji je okruživao stambeni blok. Narandžasti žar na drugom spratu odavao je pušača na balkonu. Pretrčala je nekoliko metara do zgrade i bacila se preko rešetkaste ograde na nečiji trem. S ulice je dopirao zvuk koraka u trku. Hari se šćućurila u mraku, izmičući se polako iz vidokruga, sakrivajući se iza ogromne satelitske antene veličine traktorske gume.
Koraci su se zaustavili. Ledena jeza pritisnula joj je stomak, i Hari se sklupčala nazad uza zid. Naprezala se da čuje zvuke s ulice.
Ništa.
Slatkasta aroma nagorelog duvana spuštala se s balkona iznad. Hari je zaškiljila kroz razmak između antene i zida, ali je videla samo senke.
Podrugljivi smeh odjeknuo je u blizini, i odnekud se začulo razbijanje stakla. Hari je brzo pogledala iza sebe. Stan je bio u mraku, prozor osiguran gvozdenim šipkama. Tragovi gareži prekrivali se ispucale zidove trema, i sudeći po porukama grafita izgleda da je neko pokušao da istera stanare podmetnutim požarom. Hari se stresla i osetila kako ruke počinju da joj drhte.
Snop svetla prosekao je tamu. Ukočila se. Svetlost je dopirala do Merouboun lejna, pomerajući se levo-desno kao zrak reflektora. Sagnula se što je niže mogla, i provirila napolje. Muškarac je stajao okrenut leđima. Nosio je bejzbol kapu i držao je baterijsku lampu uperenu u vetrobransko staklo njenih kola.
Hari je pretrnula. Disanje joj je postalo isprekidano. Ponovo se začulo razbijanje stakla. Stisnula je petlju i još jednom pogledala.
Muškarac s bejzbol kapom proturio je ruku kroz razbijeni prozor njenih kola. Otključao je vrata, otvorio ih i pretražio unutrašnjost kola pomoću baterijske lampe. Zatim je otvorio prtljažnik i proverio ga. Pokreti su mu bili hitri i svedeni na minimum, nimalo ga nije ometao pištolj kojim je sve vreme nišanio pravo ispred sebe.
Hari je stavila ruku preko usta kako ne bi vrisnula. Stomak joj se prevrnuo kada je pomislila kako se zamalo sakrila u svoja kola. Ali kako je, dođavola, znao koja su njena? Zažmurila je. Kod Garvina. Verovatno je čekao Garvina ispred kuće i video nju kad je došla, Gepek se zalupio i Hari se trgla. I dalje je žmurila. Koraci su škripali po srči, ali je ubrzo nakon toga nastupila tišina. Privila se bliže uza zid i obgrlila kolena. Kao Bet, kad se šćućurila u sefu.
Neko vreme je tako sedela, dok joj se naposletku nije obratio ženski glas odozgo.
Otišao je, dušo. Pobegao je.
Bio je to promukli glas pušača i, apsurdno, u tom trenutku Hari je pomislila na majku. Imala je isti hrapavi grleni glas. Suze su počele da joj naviru. Otvorila je oči i izvirila iza ogromne satelitske antene. U Merouboun lejnu nije bilo nikoga.
Hari je ustala. Bilo joj je hladno i osećala se izlomljeno, kao da je provela noć kampujući. Gledala je levo-desno dok je preskakala ogradu i nesigurno koračala nazad prema ulici. Pogledala je preko ramena ka narandžastom žaru koji je goreo u mraku.
Hvala.
Ali žena nije odgovorila. Hari se zapitala šta je sve videla sa svog balkona kad je zvučala tako ravnodušno.
Potrčala je do kola, piljeći u senke oko sebe. Krckajući po staklu, torbom je od srče očistila mesto vozača. Sela je unutra, dala gas i pojurila sporednim ulicama, vijugajući cikcak, dok nije izašla na glavni put.
Blistava svetla ulice Tomas činila su joj se kao spas, ali joj je znoj i dalje curio niz leđa. Da li je zaista neko upravo pokušao da je ubije? U glavi joj je vladao haos.
Bacila je brzo pogled na retrovizor, donekle očekujući da u kolima
iza sebe vidi siluetu bejzbol kape. Skrenula je levo i prešla u drugu traku. Trube su zaurlale na njenu nepažljivu vožnju, pa je počela ujednačeno da diše kako bi se smirila.
Kretala se prema centru, dok joj je hladan vetar zviždao kroz razbijeni prozor na kolima. A kako bi bilo da ispriča Hanteru šta se dogodilo? Mogao bi da pogleda njena kola, da razgovara s vozačem autobusa. Sad bi joj sigurno poverovao. Onda se setila svog imena u Garvinovim fajlovima, i osetila kao da je udarila glavom o zid. Don Lajt. To će se voditi kao dokaz protiv nje, šta god ona rekla.
Osim ako ne bi prvo uspela da sazna šta njeno ime traži tamo.
Hari je pogledala na sat. Da nije zakasnila? Dala je žmigavac i skrenula desno, uputivši se prema raskošno osvetljenim ulicama za kupovinu koje su sekle uzduž i popreko kraj grada južno od reke. Kretala se kolima pored restorana i barova, dok nije došla do začelja hotela Vestburi. Ostavila je kola u zoni naplate parkinga ne zaključavši ih. Pored razbijenog prozora nije bilo poente.
Žurila je prema ulazu hotela, hladni večernji vazduh prijao je njenom preznojenom telu. Izgladila je suknju i popravila frizuru. U hotelima s pet zvezdica imaju običaj da gledaju popreko na ljude koji izgledaju kao begunci.
Gurnula je vrata i ušla u raskošni foaje sa crvenim plišanim foteljama i kristalnim lusterima. Čulo se prebiranje po dirkama koncertnog klavira negde sleva. Popela se na drugi sprat, gde su zidovi bili obloženi hrastovim panelima i debeli tepisi prigušivali svaki zvuk.
Na kraju hodnika nalazila su se vrata od slonovače. Ispred njih je stajao poslužavnik s ostacima lakog obroka. Hari se puls ubrzao. Da nije več otišao?
Podigla je ruku i pokucala na vrata.
Don Lajt. Progutala je knedlu, bacivši pogled preko ramena. Šta ako je pogrešila?
Vrata su se širom otvorila, i našla se licem u lice s jedinim čovekom koji je mogao da joj pomogne. Dala je sve od sebe da se osmehne.
Zdravo, tata.

14.
Cariño, ven acá.5
Otac se ozario kad ju je ugledao, i zamahnuo rukom iza sebe u širokom luku kao matador. Hari je kročila u prostoriju, i osetila kako joj cipele tonu u tepih mekan kao pena. Njen otac je već više od mesec dana boravio u hotelu Vesthuri. Obično, to mesto je predstavljalo užitak za sva njena čula, ali trenutno se jedva borila samo da ostane na nogama.
Pogledala je u oca. Snežnobela brada bila mu je sveže potkresana, bolničko bledilo odavno je nestalo i zamenio ga je njegov prirodni maslinasti ten.
Ranije te godine pustili su ga iz zatvora, ali na dan kada je izlazio, sačekao ga je jedan od njegovih poslovnih ortaka. Džip koji je pobegao s mesta nesreće pokosio ga je, ostavivši ga s potresom mozga i nagnječenjem organa. Mesecima ga je u životu održavao bolnički respirator.
Lekari su u nekoliko navrata pokušali da ga skinu s aparata, ali njegova pluća nisu mogla da izdrže i morali su ponovo da ga priključe. Kada su pokušaji skidanja s respiratora naposletku doveli do prestanka rada srca, lekari su hteli da odustanu. Salovo telo se predalo, rekli su. Mehanička respiracija samo je produžavala agoniju. Obzirno su predložili da ne pokušavaju da ga povrate ako mu srce ponovo stane.
Ali Harina majka je odbila da potpiše dokument o odustajanju od reanimacije. Umesto toga tražila je da nastave s pokušajima skidanja s aparata i na kraju se pokazalo da je bila u pravu. Bilo je potrebno još mesec dana, ali Salova pluća su konačno preuzela teret samostalnog disanja.
Stižeš u pravi čas. – Njen otac je navlačio tamnoplavi blejzer s velikom mesinganom dugmadi. S bradom pomorca i dostojanstvenim držanjem izgledao je kao komandant podmornice.
Dođi da mi pomogneš da brojim karte.
Hari se smestila u stolicu s pozlaćenim ivicama. Bilo bi lepo kad bi mogla da mu se ispovedi i potraži savet, ali čak bi i njen otac priznao da je ona jedina odrasla osoba u toj prostoriji. Posmatrala ga je kako trlja dlanove, dok su mu oči iskrile bezbrižnim osmehom pripitog mornara.
Spremna? – rekao je.
Tata, prvo moram nešto da te pitam.
Čula je vrata koja su se otvorila iza nje. Okrenula se i ugledala majku kako izlazi iz susedne sobe, nameštajući srebrnastoplavu kosu. Zastala je kada je ugledala Hari.
Oh! – Njenoj majci kao da je bilo teško da je pogleda u oči. – Nisam očekivala da te sretnem ovde.
Harije izvila obrve. Reč ’takođe’ prošla joj je kroz glavu, ali se ugrizla za jezik. Njena majka je stavila tačku na svoj klimavi brak onog trenutka kad joj je muž otišao na robiju. I od tada se, izuzimajući njenu rešenost da ga povrati iz mrtvih, uvek držala podalje od njega.
Hari je pogledala u oca. – Došla sam da porazgovaram s tatom.
Njena majka je na tren zaćutala. – Ah, razumem. – Potom se okrenula i izvadila kaput iz ormara, pri čemu su vešalice zazvečale.
Hari je zažmurila, Prokletstvo. Nije nameravala da je otera, ali nikad joj nije bilo lako da se poverava majci. A u ovom slučaju bilo je i dodatnih komplikacija. Hari ne samo da je bila osumnjičena zbog obijanja sefa ; problem je bio i njen nesrećni odnos s policijom, koji ne bi mogla da objasni a da ne pomene svoje izlete na Bahame. A to je, prema njenom viđenju, bilo izmedu nje i njenog oca.
Njena majka je pridržala manžetne svoje zlatne svilene biuze dok je navlačila vuneni kaput krem boje. Kao i uvek, odisala je elegancijom Grejs Keli, i s neodobravanjem je posmatrala Hari.
Užasno izgledaš – rekla je. – Šta ti se desilo?
Hari je spustila pogled na svoje tamnoplavo odelo. Bilo je izgužvano i prljavo od valjanja po prašini. Setila se kako je u mislima prizivala majku dok je čučala na spaljenoj terasi. Davno zaboravljena instinktivna potreba za zaštitom. Šta bi njena majka
uradila kada bi joj sada pokazala koliko joj je potrebna?
Hari je otresla prašinu sa sakoa. – Ništa, spotakla sam se napolju.
Dobro sam, Mirijam.
Obraćala se majci s Mirijam otkako je napunila osamnaest godina. Njena želja da preraste odnos majke i ćerke slučajno se podudarila sa sticanjem prava glasa. Njena majka se nikad nije bunila.
Primetila je da je otac krišom pogledao na sat.
Ispratićemo te, Mirijam. – Teatralno je otvorio vrata.
Zaustaviću ti taksi.
Njena majka je šmrknula i prva izašla iz sobe. Prema njenim krutim leđima Hari je mogla da zaključi da joj ni reč nije poverovala. Hari je uzdahnula. Ona i Mirijam su iskusile kratak period solidarnosti kad joj je otac zamalo preminuo, ali to nije potrajalo. Stvari su se brzo vratile na staro, odnos je zahladneo, a obe su bile previše uzdržane da bi znale kako to da spreče. Hari je bila svesna da postoje razlozi za to, što joj ipak nimalo nije olakšavalo.
Ispred hotela, otac je zaustavio taksi i ispratio majku do kola. Hari je stajala ispred natkrivenog ulaza u hotel, leđima okrenuta vratima, dok su njeni roditelji razmenjivali uljudne oproštaje. Ulična svetla su bleštala kroz mrak, a vazduhom se razlegao žamor ljudi koji su ispijali piće pod vedrim nebom. Noćni život dablinskih bogataša bio je odmah iza ugla, ali umesto da je zvuci živahne gomile umire, Hari se stegao želudac.
Njen otac je ponovo pogledao na sat. Onda je zalupio vrata i lupnuvši po krovu dao taksisti znak da krene. Hari je polako izašla ispod nadstrešnice i on se okrenuo prema njoj s uzbuđenim izrazom školarca koji je pobegao sa časa.
Hajde, prolazi nam vreme – rekao je.

15.
Hari je učila kockarski zanat od oca još otkad joj je bilo šest godina.
Dok ju je čuvao, vodio ju je sa sobom na kartanje, gde su ostajali do tri ujutru. A kod kuće je bila njegov sparing partner, delila mu karte ruku za rukom kako bi vežbao brojanje karata. Kada nije igrao karte, kladio se na konje. Njeno najranije sećanje je trenutak kada joj je dao da pričuva njegov dvogled dok je on uplaćivao novac ljudima koji su stajali na drvenim sanducima.
Na brzinu je pogledala preko ramena dok je ubrzano koračala ulicom održavajući korak s njim. Muzika je treštala kroz otvorena vrata pabova. Čaša se razbila na pločniku pored nje, čemu su ljudi nazdravili i aplaudirali. Pijanci se još uvek nisu dovoljno razgalamili da bi predstavljali problem, ali ona je za svaki slučaj izbegavala da ih pogleda.
Potrčala je poprečnom ulicom, sustigavši oca u trenutku kad je otvarao dvokriina staklena vrata.
Dobro veče, gospodine Martinez.
Izbacivač je nosio cilindar i frak. Harin otac ga je pozdravio.
Hola, Juan6
Hari i izbacivač su razmenili osmehe. Pravo ime mu je bilo Bob, ali ono se iz nekog razloga nikad nije pominjalo u njihovoj međusobnoj komunikaciji.
Sledila je oca do hodnika, gde su dva radnika obezbeđenja sedela za stolom dok je treći čuvao stražu ispred vrata. Otac ju je propustio da prođe. Pokazala je člansku kartu kazina, a onda se okrenula prema malom biometrijskom čitaču postavljenom na stolu.
Mrtvi prsti, voštana koža.
Hari je progutala knedlu i zatreptala potiskujući sećanje. Ovlaš je palcem pritisnula površinu za skeniranje. Unutrašnja vrata su škljocnula i ona i njen otac polako su krenuli uza stepenice ka kockarnici.
Vazduhom je odzvanjalo zveckanje žetona koje su igrači bacali i
slagali u gomile. Prostorija je bila veća od terena za ragbi, a igrači su se tiskali u tri reda oko stolova kao ragbisti pognuti u skram formaciju.
Hari se probijala kroz gužvu. Čelične kuglice vrtele su se na točkovima ruleta i uz klepet upadale u žlebove. Razgovori su bili prigušeni, svedeni na tiho čavrljanje.
Istezala je vrat proveravajući situaciju na stolovima za blekdžek. Otac joj neće posvetiti punu pažnju dok ne sedne za sto, a ona je znala kakve stolove voli. Visoki ulozi, bez velike gužve, stolica na trećoj poziciji bila bi poželjna. I, ako je moguće, više od jednog slobodnog mesta kako bi mogao da igra više partija istovremeno.
Našla je šta je tražila u dnu prostorije. Minimalni ulog od petsto evra, bez publike. Bila je slobodna samo jedna stolica, i to na prvoj poziciji, ali delilac je mešao karte, što je značilo da počinju s novom cipelom.7 Kada je blekdžeku pitanju, to je plus.
Hari je pozvala oca, i on je brzo zauzeo slobodno mesto, široko se osmehnuvši plavuši koja je sedela pored njega.
Hola, chica.8
Mlada žena se usiljeno osmehnula, i Hari je zakolutala očima. Njen otac je bio sklon da prenaglašava svoje španske korene, pogotovo u prisustvu žena. U stvari, bio je polu-Španac. Njegov otac je bio biznismen iz San Sebastijana koji se oženio devojkom iz Irske i na kraju se preselio kod tašte i tasta u Dablin, Harin otac je živeo u Španiji samo nekoliko godina, mada je, kao i Hari, tečno govorio španski.
Delilac je brzim pokretima izmešao dva špila karata i Hari se približila kako bi bolje videla. Posmatrala ga je kako meša špilove, nestrpljiva da počne da deli. Što pre igra počne, pre će moći da razgovara s ocem.
Četrdeset pet hiljada, molim.
Zamor se proneo preko stola i Hari je zinula kad je ugledala svežanj novčanica u očevirn rukama. To nije bio prvi put da se zapitala odakle mu tolika gotovina.
Novac koji je donela s Bahama polako se osipao. Nešto od toga je
prokockala u kazinima u Nasau, što je bio njen način odavanja počasti ocu na samrti. Ono što je ostalo predstavila je kao dobitak s pokera i razdelila ga kad je došla kući. Nešto je dala majci, nešto sestri Amaranti. Deo je ostavila sa strane za oca, za svaki slučaj. Deo je otišao udovici Džonatana Spensera, mladog investicionog bankara koga su ubili ljudi pohlepniji od njega. A ostatak je uložila u Blekdžek sekjuriti. Ali njen otac nije hteo da primi ni pare od nje.
Delilac je gurnuo dve gomile naslaganih plavih i ljubičastih žetona preko čoje. Harin otac je podigao plavi žeton s vrha i položio ga na mesto za uloge ispred sebe. Minimalni ulog, petsto evra.
Hari ga je pogledala. Pogledom je pratio karte koje je delilac izvlačio iz cipele. Hari je znala da on upravo broji karte. Osetila je kako se i njeni instinkti bude, i u mislima joj se očitavao rezultat, prirodno poput disanja: minus jedan, nula, plus jedan, plus dva.
Karte su klizile iz cipele na čoju. Minus jedan za jaku kartu; plus jedan za slabu kartu; nula za karte između. U blekdžeku, desetke i kečevi posebno su korisni igraču, tako da je dobro znati koliko ih je otprilike ostalo u špilu.
Hari se nalaktila na sto. Verovatno bi trebalo da da vremena ocu da uđe u ritam, ali morala je da sazna nešto o Donu Lajtu.
Tata, moram nešto da te pitam.
Kucnuo je po čoji ispred sebe pokazujući da želi još jednu kartu. Zatim je presekao vazduh dlanom okrenutim nadole, zaustavljajući se na osamnaest. Delilac je imao devet.
Hari je pogledala na druge igrače. Većina je bila bleda, kao igrači koji se kockaju novcem koji ne smeju da izgube. Bili s usredsređeni na igru, no ona se ipak trudila da bude tiha.
Radi se o Donu Lajtu – rekla je.
Njen otac je izvio obrve. – Ah, znači već znaš? Zastala je. – Šta tačno znam?
Da sam kupio Don Lajt.
Hari je žmirnula. Jednom stranom mozga registrovala je da je rezultat sada plus jedan, dok je drugom pokušavala da razume o čemu priča. Uspomene su se smenjivale kao senke. Sjajno kestenje,
zaglušujuć huk publike. Mislila je da već zna odgovor, ali je odlučila da ipak pita.
Don Lajt... to nije dijamant, zar ne?
Otac joj se široko osmehnuo. – Bogami, pravi je dragulj. Najbolje trkačko grlo koje sam ikada kupio.
Hari je zažmurila i klimnula glavom. Glavom joj je projurilo još uspomena. Topot kopita, miris sena; očevkonj, Don Lajt, topoće kopitama po dvorištu. Naglo je otvorila oči.
Ali to je bilo pre mnogo godina. Kupio si Dona Lajta kada sam ja imala sedam ili osam godina.
Pogledao ju je razneženo. – Sećaš se toga? Mislio sam da se nećeš setiti. Lepo smo se zabavljali s njim, zar ne? Zapravo, on se zvao Doning Lajt, ali u pravu si, iz iste su loze. – Široko se osmehnuo. – Don Lajt je njegov praunuk.
Delilac je prevrnuo dobijenu kartu: desetka na devetku, koju je već imao. Oko stola su se čuli uzdasi. Harin otac je slegnuo ramenima na izgubljen ulog, zatim je gurnuo još jedan plavi žeton na označeno mesto.
Hari se namrštila. Zašto bi Garvin u svojim fajlovima zabeležio ime očevog trkačkog konja? I, što je još važnije, šta će njeno ime pored njegovog? Posmatrala je oca, pogled mu je prelazio preko čoje dok su se delile karte. Minus tri, minus pet, minus sedam.
Izvodiš ga na trke pod mojim imenom, zar ne? – rekla je.
Pogledao ju je snebivljivo. – Jel’ ti to majka rekla? Nadam se da ti ne smeta.
Ali zašto?
Delom zbog sreće. – A onda je rekao tiše: – Ali i zato što moje ime prati loš glas, a ne bih hteo da privlačim pažnju, bar neko vreme.
Hari je klimnula glavom i posmatrala ga kako gubi još jednu ruku, a onda je odlučila da ga pusti da izvesno vreme igra i da ga ne prekida. Verovatno nije ni bilo potrebe za tu obzirnost. Oduvek je mogao da prati rezultat dok istovremeno razgovora s nekim. I ona je to mogla. Umela je da prati situaciju ne uključujući druga čula. Ali u
poslednje vreme primećivala je omaške u očevoj memoriji kojih nije bilo pre kobnog udara džipa.
Pročeprkala je po torbi i izvadila odštampane Garvinove skrivene fajlove. Pogledala ih je bila malo bolje pre nego što je izašla iz kancelarije, i uprkos prvim utiscima, bilo je jasno da se dva fajla razlikuju. Prelistavala je papire držeći karte na oku.
Počela je sa spiskom velikih neobrađenih dijamanata, VVLager. Protezala se na nekoliko stranica krcata informacijama o težini, cenama i transakcijama s Grejom i Fišerom.
Drugi fajl, VV-Tovar, stao je na jednu stranicu. Na vrhu se nalazio čudan dvanaestocifreni broj: 881677273934. Ispod njega su bile dve kolone s imenima, među kojima je bilo i njeno, a pored svakog je stajalo mesto i datum. Isprva je mislila da je to još jedan spisak dijamanata, ali sada je znala o čemu se zapravo radi. Sada je znala da je to spisak konja.
Grickala je nokat, zureći u reči pored svog imena: Kenilvort, osmi novembar 2009./p>
Danas je drugi novembar. Želudac joj se stegao kad je pomislila šta bi to moglo da znači.
Pogledala je u oca. Koliko je dobijao toliko je i gubio, gomila žetona naslaganih ispred njega bila je iste visine kao kad je počeo. Delilac je koristio cipelu od šest špilova, koja je bila već dopola ispražnjena. Zbir je bio plus dva.
Da li ti nešto znači ime Kenilvort!. – rekla je Hari.
Njen otac je slegnuo ramenima. – Znam da je to hipodrom u Južnoj Africi.
Hari je razmišljala o novoj informaciji pitajući se kako bi mogla da joj pomogne. Gledala je kako otac udvostručuje ulog podižući ga na hiljadu evra. Hari ga je upitala za neka druga imena sa spiska.
Jesi li ikada čuo za Ekscelziora? Ili za Artemisa?
Njen otac je kucnuo po čoji i dobio desetku. Dvadeset i jedan.
Artemis, e to je izdržljiv konj. Pobedio je za sedam dužina na Lajom hendikepu prošlog meseca. Stavio sam bio pet hiljada na njega s kvotom dva najedan. – Prikupljao je osvojene žetone dok je delilac
bio tropa. – Koliko znam, siroti Ekscelzior je mrtav.
A Onest Bil?
Eh, tog konja bih voleo da imam. Najhrabriji momak kojeg ćeš videti. – Namrštio se. – Štalski drugar Dona Lajta, zapravo. Njegovog gazdu su upucali danas na trkama.
Hari je žmirnula. – Molim?
Bilo je na vestima. To je strašno. – Polako je izgurao još jedan plavi žeton za sledeću ruku. – Stajao je na tribinama i neko ga je upucao u leđa, Njegov jadni sinčić mu je u tom trenutku sedeo na ramenima.
Hari je pretrnula. U trenutku kao da je ponovo čula korake koji su je jurili niz uličicu. Pogled joj se zamaglio kad je pogledala na spisak da vidi šta je ubeleženo pored imena Onest Bil.
Jel’ njegovo ime Tom Džordan? – upitala je.
Otac je klimnuo glavom, ne skidajući pogled s karata. Hari su podišli žmarci. Rekla je sebi da ne mora da znači da postoji ikakva povezanost. Smrt tog čoveka može da bude posledica nasumične pucnjave.
Siroti Ti Džej. – Njen otac je dobio par osmica i razdvojio ih u dve ruke. – Ko zna u kakve sumnjive poslove se upleo. Ima svega u svetu trka, ali niko ne zaslužuje takav kraj.
Delilac mu je dao još dve karte. – Ali umeo je da prepozna dobrog trenera. Den Kruger je jedan od najboljih.
Mahnuo je, zaustavivši se na sedamnaest i osamnaest. Onda ju je pogledao u oči,
Otkud iznenadno interesovanje za konje, Hari? Spustila je pogled na papire koje je držala u ruci. – Ra-
dim na jednom slučaju.
Razumem.
Delilac je opet premašio dvadeset jedan, dok je Harin otac slagao osvojene plave žetone jedan na drugi. Okrenula je stranicu. Kad joj je već ukazao pažnju, htela je da ga ispita i u vezi s nekim drugim delovima slagalice.
Šta znaš o trgovini dijamantima?
Ah, vraćamo se na dijamante. – Pogledao ju je na tren.
Pa, nisam stručnjak, ali poznajem nekoliko ljudi iz posla.
Hari nije sumnjala u to. Otac je bio uspešan bankar i zahvaljujući svojoj mreži kontakata. Uz to je i trgovao službenim informacijama. Nastavila je da nabraja imena.
Da li ti nešto znači ime Garvin Oliver? On trguje dijamantima. Ili njegova žena, Bet Oliver?
Ne zvuči mi poznato.
Prelazila je prstom niz popis, tražeći imena kupaca velikih dijamanata.
A Fišer? Ili Grej?
Njen otac je odmahnuo glavom, a zatim pažljivo izgurao naslagane ljubičaste žetone na mesto za uloge.
Pet hiljada.
Hari je brzo pogledala na sto. Šta on to radi? Prema njenoj računici zbir je minus pet. Što znači da je već podeljeno više jakih karata nego slabih, i da je ostalo malo toliko traženih desetki i kečeva. Treba da se kladi u što manje, a ne da povećava ulog.
Pokušala je da uhvati njegov pogled, ali on je bio zauzet brojanjem žetona. Plavuša je ustala od stola i Harin otac je zauzeo i njeno mesto. Izgurao je još pet hiljada evra. Sada je igrao dve ruke.
Hari je osetila kako joj napetost raste. Da se nije zabrojala? Ulozi te veličine imaju smisla pri rezultatu od plus dvanaest i više, kada je ostatak špila pun jakih karata. Kada je cipela već ovoliko ispražnjena, zbir od minus pet nimalo ne ide naruku njenom ocu.
Da li se namerno pravi nevešt, čisto kako bi se zakamuflirao pred nadzornim timom gore na spratu?
Delilac je izvukao karte iz cipele. Hari je razrogačila oči kad je njen otac izvukao par kečeva u jednoj ruci i blekdžek u drugoj. Razdvojio je kečeve, a onda na svaki dobio po desetku. Uzdasi su se proneli preko stola kada je delilac okrenuo skrivenu kartu i dobio sedamnaest. Tada je isplatio njenom ocu sumu od preko sedamnaest hiljada evra.
Hari je trepnula. Špil je bio pun kečeva i štihova. Da li ju je to
veština brojanja karata napustila zajedno s moći rasuđivanja?
Dosad je više igrača napustilo sto, i njen otac je prigrabio još tri igračka mesta. Ređao je žetone od pet hiljada evra pored svake od pet ruku, koliko je igrao, a Hari je zažmurila. Prema njenoj računici, zbir je bio minus sedam. Jednostavno nije bilo nikakvog smisla.
Čula je zvuk deljenja karata. Otvorila je oči i videla kako otac udvostručuje ulog u tri ruke, dok je preostale dve razdvojio. Na dve razdvojene karte izvukao je još jedan par pa ih je opet razdvojio.
Dragi bože – rekao je neko iza.
Kada je konačno pokazao da ne želi više karata, njen otac je igrao devet ruku. Najmanja je bila sedamnaest, najveća devetnaest, s ukupnim ulogom od šezdeset hiljada evra.
Hari je prekrila rukom usta. Delilac je okrenuo svoju prvu kartu i dobio šesnaest. Najgora moguća ruka. Pravila kuće diktiraju da mora da vuče.
Hari je lupalo srce. Ako je njen negativni zbir tačan, delilac će verovatno izvući slabu kartu. Četvorka ili petica bi počistile njenog oca. Ali on je igrao kao da očekuje da delilac dobije jaku kartu i bude tropa.
Delilac je izvukao kartu iz cipele. Okrenuo ju je, i začuo se uzdah publike. Izvukao je peticu. Dvadeset jedan.
Hari je bila ošamućena. U trenutku, njen otac se sledio i prebledeo. Zurila je u njega. Da li je zaista pogrešio u brojanju? Ili je možda ona ispala iz forme. Možda je dilerova petica bila čista sreća, kakva naleti s vremena na vreme bez obzira na to šta kažu brojevi.
Njen otac je naslagao ono malo žetona što mu je ostalo, dok mu je ruka jedva primetno podrhtavala. Pogledao ju je sa širokim osmehom i preterano sjajnih očiju.
Kada izgubiš, najvažnije je da to što pre prevaziđeš. – Izgurao je jedan jedini plavi čip na čoju.
Hari je zavrtela glavom, zadivljena njegovom sposobnošću da se odmah oporavi od gubitka. Ali s druge strane, za njega je sledeća ruka uvek mogla sve da promeni.
Potapšao ju je po ramenu. – Dođi nekad do ergele da vidiš Dona
Lajta kako trenira. Ipak trči pod tvojim imenom.
Njeno ime.
Stajalo je kao u kamen uklesano u Garvinovim fajlovima, gde će ga policija svakog trena otkriti. Zurila je u papire u ruci.
Dijamanti i konji.
Nije bila sigurna kako su povezani, ali možda ne bi bilo loše da počne od Dona Lajta.

16.
PRIVATAN POSED – NE ULAZI

Hari je zurila u znak na kapiji od kovanog gvožđa. Većina bi poslušala, okrenula se i otišla, ali za Hari je to bio poziv da uđe i pronjuška.
Lupkala je prstima po volanu i gledala u mrak. Iza kapije, njeni farovi su osvetljavali dugačak, pust put. Proturila je glavu kroz razbijeni prozor, dah joj se ledio na hladnom vazduhu. Bilo je pola sedam ujutru, i jedini zvuk bilo je kreštanje zlovoljnih vrana.
Od pet je već bila na nogama jer nije mogla da zaspi. Nakon očevog pira s blekdžekom, otpratila ga je do hotela Vestburi, gde je i sebi uzela sobu. Tad se osećala mnogo bezbednije nego u svojoj izolovanoj kolibi, no san joj ipak nije dolazio na oči. Na kraju je rano ustala, i naoružana uputstvima koje joj je otac dao, odvezla se van grada i potom još sat vremena putovala kroz prirodu. Nije imala vremena da odveze kola da joj poprave prozor, i obrazi su joj ubrzo obamrli od promaje hladnog jutarnjeg vazduha u kolima. Postepeno, auto-puteve su zamenila brda i doline, dok se na kraju teren nije potpuno izravnao kada je stigla do nenaseljenih ravnica Kildera.
Izašla je iz kola, stežući oko sebe jaknu od vunene tkanine. Udahnula je zemljani miris vlažne trave i blata a onda pogledala iza sebe. Usamljena traka puta vijugala je u daljinu. S obe strane puta prostirala se gola ravnica. Bez drveća, bez zgrada, živica ili ograda. Nijednog obeležja koje bi omeđilo dva jednolična travnjaka. Hari je uzdrhtala. Kako neko može da živi s toliko praznog prostora?
Zgurivši se na hladnoći, prišla je kapiji i isprobala bravu, koja je kliknula i otvorila se. Oklevala je podižući pogled uza zidove. Koliko je mogla da vidi, nije bilo nikakvih kamera.
Gurnula je vrata, vratila se u kola i prošla kroz kapiju. Vozila se putem, tražeći znake života. Otac ju je češće vodio u kladionice nego
u ergele, ali jedna stvar koju je znala o trening centrima jeste da tamo dan počinje veoma rano.
Put je zavijao udesno, a njeni farovi su osvetili veliku trošnu seosku kuću. Naoko uveli bršljan jedva se držao za zidove, a ispucali prozorski okviri su se ljuštili. Hari se parkirala na okretnici blizu vrata i ugasila motor. Iz kuće se začuo lavež pasa i zasad je odlučila da ostavi farove upaljene.
Svetlo se upalilo na ulaznom tremu i vrata su se širom otvorila.
Ko je tamo? – Visoki muškarac u čizmama i nepromočivoj jakni Izašao je napolje. Prineo je ruku očima kako bi ih zaklonio od bleska farova.
Hari je otvorila vrata kola. Istog trenutka, dva vučjaka su izašla iz kuće, tiho režeći iz grla. Počeli su da joj se prikradaju i ona je brzo zatvorila vrata. Njoj su se dopadali isključivo psi koji su joj dopirali do kolena; smatrala je da oni viši mogu ozbiljno da je povrede, pa se uvek držala podalje od njih.
Tražim trkačku štalu Kruger – rekla je.
Čovek je pucnuo prstima i psi su se povulki u kuću. Prišao je kolima.
A vi ste?
Hari Martinez.
Osetila je njegov pogled iako su mu oči bile zaklonjene u senci gustih tamnih obrva. Zapazila je njegovu visoku vitku figuru i osetila je blagi vonj staje na njegovoj odeći.
Nakrivio je glavu. – Don Lajt?
-Tako je. Jeste li vi Den Kruger?
Sagnuo se kako bi je video, spustivši ruku na krov auta. Gest je delovao neočekivano preteći i Hari je nehotice ustuknula. Pogledao je mimo nje niz put kojim je došla.
Ovo je privatni ulaz. Trebalo je da uđete kroz prilaz u ergelu. – Poslednju reč je izgovorio s tipičnim južnoafričkim prizvukom; Hari je primetila skraćene vokale i meko razvučeno ’r’. Iz blizine je videla da ima bokserski, pomalo iskrivljen nos, kao da je bio polomljen.
Izvinjavam se – rekla je. – Mislila sam da je to ovo.
Namrštio se. – Mnogo smo zauzeti, trebalo je da se najavite. – Onda se uspravio i pucnuo prstima, dajući joj znak da izađe iz kola.
Kad ste već ovde, možete i da se prošetate sa mnom.
Hari je pogledala u pravcu dva vučjaka, koja su dahtala pored vrata. Primetio je to.
Ne brinite zbog njih. Neće vas pipnuti dok sam ja tu.
Isključila je svetla i polako izašla iz kola. Psi su načuljili uši, ali se nisu pomerili. Kruger se okrenuo i zatvorio ih u hodniku, a zatim se zaputio uz bočni zid kuće. Hari je požurila za njim. Vazduh je bio težak od vonja konjske balege i slame, i trudila se da ne udiše preduboko. Mrak se sad već proredio i spazila je obrise kolica s jednim točkom i vile taman na vreme da poštedi cevanice.
Malo ispred, konj je zanjištao, visoko i dugačko poput škripe gume. Kopita su odzvanjala po betonu, a glasovi su se dovikivali kroz buku. Kruger je nestao iza visoke drvene kapije, i posle kratkog dvoumljenja Hari je ušla za njim. Kročila je u veliko, dobro osvetljeno dvorište, i odjednom stala kao ukopana.
Zatekla se oči u oči s gorostasnim konjem crnim kao ugalj. Vazduh koji je silovito izdisao maglio mu se oko nozdrva, a na grudima su mu treperili nabrekli mišići. Hari se pribila nazad uza zid. Konj je udarao kopitarna o tlo dok se mladi konjušar mučio da mu zategne kolane na sedlu.
Polako, momče. – Konjušar je delovao kao da mu je šesnaestak godina. Bledo lice bilo mu je usukano, a žgoljavo telo nije moglo da se izbori s mišićavom gromadom o kojoj se starao.
Hari je pogledala Krugera. Odmakao je dalje niz dvorište i zadubio se u razgovor s niskim sedokosim muškarcem i zgodnom ženom u farmerkama. Hari je počela da odmiče bočno uza zid. Crni konj je zagazio prema njoj, zabacujući glavu. Sledila se, zaprečio joj je put svojim masivnim telom. Krv joj je brže prostrujala kroz vene. Možda će početi da primenjuje svoje pravilo o visini do kolena i na druge vrste, a ne samo na pse.
Konjušar je pokušao ramenom da odgura životinju u stranu. – Dosta, Rotvajlere, prestani.
Konj se iskezio, pokazujući zube krupne kao kod dinosaurusa. Istegao je vrat prema Hari, i na licu je osetila njegov topli dah. Konjušar je cimao uzde, ali se konj izvijao na drugu stranu, pomahnitalo, sluđeno zureći u nju iskolačenih očiju.
A onda se bez upozorenja propeo. Vinuo se iznad Hari poput crnog zmaja, mlatarajući prednjim nogama desetak centimetara od njenog nosa. Vrisnula je i brzo prekrila lice rukama, priljubivši se uza zid. Čula je topot kopita, i očekivala je da je svakog trenutka zdrobe.
Začuo se glasan povik i prasak. Hari je provirila između prstiju. Prebledeli konjušar je izgledao prestrašeno. Bičevao je konja po grudima, a drugi konjušar je dotrčao da pomogne. Životinja je tako zacvilila da se Hari naježila po čitavom telu, ali nije mogla da se pomeri.
Drži mu glavu! – Bio je to Kruger. – Spusti ga, Edi, nateraj ga da pogne glavu!
Dva konjušara su zategla levu uzdu i naterala konja da pomeri glavu u stranu. Životinja se spustila na prednje noge trupnuvši o zemlju. A onda je počela da se rita zadnjim nogama, uzmičeći ka sredini dvorišta. Otimala se i frktala, dok joj se dlaka presijavala od znoja, ali dva konjušara uspela su nekako da je zadrže.
Polako, Hari je sklonila ruke s lica. Udovi su joj drhtali a pazusi joj se ovlažili. Uspravila se čekajući da joj se srce smiri, zadovoljna što je imala priliku da povrati dostojanstvo dok su svi bili zauzeti oko konja. To jest, svi sem žene koja je stajala s Krugerom. Hari je primetila da je gleda i začuđeno je trepnula. Ženin pogled je bio prikovan za nju kao pribadače.
Hari je oborila pogled i brzo stala da tobože stresa prašinu sa sebe kako bi sakrila nelagodu. Potom se drhtavim korakom uputila prema Krugeru. Ali pre nego što ga je stigla, on je prišao svom konju,
Jeste li dobro, gospođice?
Obratio joj se sedokosi čovek izboranog lica. Bio je Harine visine, a mladalačko telo odudaralo mu je od lica ogrubelog od vetra.
Klimnula je glavom, iz nekog razloga osećajući krivicu.
Mislim da jesam.
Posmatrala je Krugera kako nehajno prilazi unezverenoj životinji. Konj je budno pratio njegov prilazak, i dalje se ritajući i zabacujući glavu. Kruger je hodao nemarno, maltene vukući noge.
Hari je i dalje osećala pogled visoke žene. Ovog puta joj je uzvratila pogledom, i primetila njene oči boje mahovine i guste obrve iznad njih.
Očigledno niste naviknuti na konje – rekla je žena izvivši lepo oblikovanu obrvu.
Hari je osetila peckanje u obrazima. Izgleda da se ljudi ovde nadmeću u tome ko će se manje uzbuditi kad neka životinja pokaže svoju divlju stranu. Isturila je bradu.
U svom poslu se retko susrećem s njima – rekla je.
Sedokosi čovek je odmahnuo glavom. – Nisi ti kriva. To je Rotvajler Lad. Preka zver i kad je najbolje volje, ali je posebno naduren otkako ga je Bili Boj juče pobedio.
Hari je izvila obrve. – On se duri?
O, da. Svi oni imaju izlive besa. Rotvajler ne podnosi da bude zatvoren u mraku, Stedi Pegi ujeda ako joj priđete s pogrešne strane. Nekad su gori od dece. – Zaškiljio je ka Krugeru. – Ali ipak nema opravdanja za njegovo huligansko ponašanje.
Hari je pogledala u istom pravcu, ne znajući da li on misli na trenera ili konja. Štalski momci su oslobodili Rotvajlera, a Kruger je stao ispred njega. Trener je stajao ćutke, opuštenih ramena, visoko podignute glave. Konj je frktao i kopao zemlju prednjim kopitom, ali Kruger je ostao nepomičan, kao da njuši vazduh.
Sedokosi muškarac joj je pružio ruku. – Vini Arnold, glavni konjušar. Vi ste Salova ćerka, reče mi gazda. – Namignuo joj je. – Mada nije ni morao da mi kaže; vidi se po tim tamnim španskim očima.
Hari se osmehnula i rukovala se s njim. Visoka žena je frknula, okrenula im leđa i dobacila preko ramena:
Idem da vidim povređenu nogu u boksu dva.
Hari ju je posmatrala dok se udaljavala dugim korakom, a onda skrenula pogled na Krugera, čija je neverovatna staloženost počela da joj unosi nemir.
Možda je trebalo prvo da se najavim.
Ne obaziri se na njega, proći će ga – Vini je rekao tiše. – Da budem iskren, svi srno danas malo uzdrmani. Juče je ubijen jedan od suvlasnika konjušnice.
Da, čula sam za to. Sigurno vam nije lako.
Strašno. Ko bi uradio tako nešto? Bio je s nama skoro tri godine. Ti Džej se razumeo i u posao i u konje. – Klimnuo je glavom prema Krugeru. – Gazdi će nedostajati.
Hari je pogledala u istom pravcu. Trener i njegov konj i dalje su stajali na sredini dvorišta. Krugerovo držanje je bilo autoritativno, ali u isto vreme i blago, a ta kombinacija je umirujuće uticala na Rotvajlera Lada. Konj je prestao da se batrga i koluta očima, mada je glavu i dalje držao visoko, spreman da pobegne na prvi pogrešan potez. Kakve li su to poruke razmenjivali njih dvojica?
Vini je pogledao na sat. – Prva grupa je otišla pre deset minuta, ostao je još samo Rotvajler.
Hari je prvi put obratila pažnju na ostatak dvorišta. S tri strane je bilo oivičeno štalskim boksovima sa šiljatim krovovima, koji su ličili na nizove malih gradskih kuća u nizu. Konji su proturli glave poput radoznalih komšija, dok su štalski momci radili oko njih.
Skoro je završio – rekao je Vini. – Nikad mu ne treba dugo.
Hari je opet pogledala u Krugera. Još uvek je nepomično stajao na sredini dvorišta. Konj mu se sada malo-pomalo približavao, spuštene glave i poslušnog držanja. Meko je izdahnuo kroz nozdrve, i Kruger je konačno ispružio ruku i pomazio ga po vratu.
Vrati ga, Edi, nećemo ga izvoditi danas. – Kruger je predao uzde i pogledao na sat. – Ako Rob ikad odluči da se pojavi, može da jaše nekog drugog konja.
Hari je videla uznemirenost na licu mladog Edija i pretpostavila da on nije oduševljen mogućnošću da ostane sam s Rotvajlerom. Nije mogla da ga krivi zbog toga, ali Kruger kao da ništa nije primetio.
Trener se vraćao preko dvorišta, izdajući usput naređenja.
Vini, stavi Rotvajlera na spisak, da ga Kesi pogleda kasnije.
Prednja desna noga kao da mu je natečena.
Da, gazda. Trenutno pregleda nogu u boksu dva.
Konji iz boksova tri i osamnaest nisu pojeli svoje porcije, a Stedi Pegi je nateklo oko, tako da je morao i njih da pogleda.
Razumem.
Vini je brzo otišao svojim poslom, a Kruger je stao pred Hari kao da je red na nju da primi naređenja, a onda kao da se setio ko je ona. Pročistio je grlo i odvratio pogled na dvorište.
Proučavala je njegov tamni profil. Bilo je nečeg skoro majmunskog u njegovim gustim istaknutim obrvama i spljoštenom nosu. Možda mu je izgled primata pomagao da se zbliži sa svojim konjima. Onda se setila njegovog neverovatnog uticaja na Rotvajlera Lada i zaključila da je to bio nizak udarac.
To je biio očaravajuće – rekla je, nastojeći da izgladi situaciju. – Način na koji ste ga smirili.
Kruger je coknuo jezikom, a zatim viknuo ka drugom kraju dvorišta, trgnuvši Hari. – Edi, moraš da budeš čvrst s njim, pobogu, ne dozvoli mu da nasrće na tebe!
Edi je vukao Rotvajlera za uzde, razrogačenih očiju na mršavom licu, dok je konj nasrtao na njega.
Kruger je opsovao sebi u bradu, a zatim se ponovo okrenuo Hari. Gledao ju je netremice, ili je bar tako izgledalo ispod tih gustih obrva.
Konji čitaju naš govor tela bolje nego što mislimo – rekao je. – Ako im daš pogrešne signale, bićeš u nevolji.
Hari se narogušila. Da li je on to okrivljuje za Rotvajlerov ispad?
Usiljeno mu se osmhnula.
Čula sam da je samo imao loš dan na trkama.
Kruger ju je posmatrao nekoliko trenutaka. Onda je zažmurio i protrljao hrbat nosa. Kada ju je opet pogledao, njegove obrve više nisu bacale senku i prvi put mu je videla oči. Bile su tamne, smeđe, umorne.
Čujte, izvinjavam se. I zbog konja i zbog toga kako sam... – Zavrteo je glavom i uzdahnuo. – Da budem iskren, nije samo Rotvajler imao loš dan na trkama.
Hari je spustila pogled. – Da, znam. Čula sam za Ti Džeja.
Policija je dolazila da se raspituje. Konjušari, svi, šta da vam kažem... Svi smo van sebe od šoka. – Zavrteo je glavom kao da želi da razbistri misli. – To je van pameti. Ko bi hteo da ubije Ti Džeja?
Hari se ugrizla za usnu. – Zar nije bilo svedoka?
Bila je prevelika gužva i prevelika buka. Niko ništa nije čuo ni video. – Stegao je vilicu. – Upucan iz neposredne blizine, rekoše iz policije. Kao pogubljenje.
Hari se stegao želudac. Pogubljenje.
Garvin na kolenima, s pištoljem prislonjenim na glavu.
Prošla ju je jeza. Zavukla je pesnice duboko u džepove od vune. Glupo je od nje što se ponadala da dva ubistva nisu povezana. Ipak Ti Džejevo ime stoji na Garvinovom spisku, zar ne? Odmah pored njenog. On je sada mrtav, kao i Garvin.
Da li to znači da je ona sledeća?

17.
Kad ste se parkirali ispred kuće, pomislio sam da ste novinarka.
Hari je iznenađeno pogledala u Krugera. To je bio prvi put da je prozborio u poslednjih deset minuta. Zgurila se od hladnoće i vratila pogled na krdo konja koje je kaskalo preko ravnice prema njima. Vetar joj je terao suze na oči i počela je da se kaje što je prihvatila njegov poziv da posmatra konje kako treniraju.
Zbog čega ste zaključili da nisam? – rekla je.
Pogledom joj je proučavao lice, prateći konture njenih obrva, nosa i usana, dok nije osetila kako joj obrazi gore. Bar joj je sad u licu bilo toplije.
Vratio je pogled na krdo konja koje je vijugalo poljem.
Nije teško prepoznati da ste Salova ćerka.
Klimnula je glavom i ponovo pogledala ogoljenu zaravan, udišući zreo miris vlažne zemlje i lišća. Kurag se prostire na hiljade neograđenih hektara zemlje, i Hari je stao mozak pri pomisli na tako užasnu izolovanost.
Konji su se lagano sve više približavali i čulo se zveckanje uzda i šljapkanje kopita po blatu. Mrak se razišao i za sobom ostavio zrnastu svetlost, pod kojom je sve izgledalo kao crno-beli film.
I koji od njih je Don Lajt? – rekla je. Kruger se namrštio. – Nije još stigao.
Jel’ ostao u dvorištu?
U ergelu stiže tek sledeće nedelje. – Kruger je pošao u susret svojim konjima, pogledavši je nestrpljivo preko ramena. – Mislio sam da znate.
Sad je bio red na Hari da se namršti. U glavi je premotavala razgovor s ocem, a onda se setila hipodroma s Garvinovog spiska. Da li je Don Lajt tamo? Požurila je za Krugerom.
Je li u Kenilvortu.
Naravno da je u Kenilvortu. Tamo je već dva meseca.
Hari je žmirnula. Imala je osećaj da joj nešto promiče, da joj klizi iz
ruku kao komad sapuna. Kruger se okrenuo od nje i obratio se svojoj družini.
Jašite ih kasom do kraja staze, pa ih vratite u laganom galopu tri furlonga, i onda u polubrzini poslednja četiri furlonga. – Istezao je vrat kako bi video između dvadeset i više konja. – Džimi? Ostani na začelju s Bili Bojem, imao je tešku trku juče.
Džokeji su odgovarali kiimanjem glave i rečima ,,da, šefe”, kao dobro uvežbani kadeti.
Motor je zabrujao negde iza Hari. Okrenula se i videla kako se mercedes zaustavlja na travi pored Krugerovog blatnjavog džipa. Vini, glavni konjušar, izašao je iz kola s mesta suvozača, vrteći glavom prema Krugeru i kolutajući očima. Plavokosi muškarac u crvenoj dukserici izašao je s mesta vozača.
Jesam li zakasnio? – Bio je nizak i tanak kao grana, sa širokim osmehom na licu, koji je Hari govorio da ga boli dupe što kasni.
Suvonjava figura iskliznula je sa zadnjeg sedišta. Bio je to Edi, konjušar. Njegovo ispijeno lice kao da je dobilo malo boje, dok je pogledom gutao linije sportskog automobila.
Kruger je besno pogledao plavokosog muškarca. – Rotvajler je povredio nogu, nije izašao.
Čuo sam.
Muškarac je zurio u Hari. Zavrnuo je rukave i otkrio mišićave podlaktice. Onda je zakoračio prema njoj i ispružio ruku.
Rob Devlin.
Hari se predstavila i rukovala se s njim, iako joj je, doduše, prišao toliko blizu da nije imala mesta da pruži ruku. Dah mu je mirisao na fermentisano voće, sladak od isparenja sinoćnjeg alkohola. Stajao je oči u oči s njom, stežući joj prste za nijansu jače nego što je trebalo.
Čujem da vam je Rotvajler pružio priliku da iskusite njegovu plahovitu narav – rekao je.
Imao je bele pravilne zube, bistre sive oči, ali na koži su mu se videli tragovi vremena. Izgledao je kao kršan muškarac koji voli prirodu, pocrveneo na vetru, ali za nekoliko godina koža će mu propasti kao nekome ko je proveo život na moru.
Verovatno sam ja kriva za to. – Hari je polako izvukla ruku iz njegovog stiska, osetivši mišiće njegovih žilavih šaka. – Mislim da sam ga prepala.
U sebi, Hari je bila ubeđena da je konj jednostavno lud, no ipak, ovi ljudi su ljubitelji životinja.
Kruger je pucnuo prstima. – Džimi, pusti Roba na Bilija Boja. – Prostrelio je Roba pogledom. – Drži ga na začelju. Kiša je padala celu noć, ne želim da rizikujem da povredi kolena na klizavom terenu.
Rob je prošao pored njega kao da ga nije čuo, uputivši se ka začelju krda. Kao da su osetili da je vreme za pokret, konji su mrvili zemlju kopitama i mlatarali repovima. Na Krugerov znak, počeli su da se odvajaju trčeći u parovima, noseći na leđima džokeje zgurene poput majmuna. Rob Devlin je zauzeo poziciju na začelju.
Hari je stajala pored Krugera i Vinija, i posmatrala konje u galopu. Edi je stajao iza njih, a pridružio mu se i nesrećni konjušar koji je upravo izgubio konja.
Vini je coknuo zubima. – Bolje bi bilo da pustimo nekog radnog džokeja da ga vodi.
Kruger je prineo dvogled očima. – Videćemo.
Hari je proučavala trenerovo visoko krupno telo, dok je on posmatrao svoje konje na olovnosivom dnevnom svetlu.
Izgledao je kao da bi trebalo da lovi krupnu divljač u savani, a ne da se smrzava na blatnjavim poljima Kildera. Slušala ga je kako se raspravlja s Vinijem o konjskim tetivama i zadnjim levim nogama, i morala je da prizna da i ovde deluje kao da je na svom terenu.
Kopita su tutnjala u daljini. Kruger se premeštao s noge na nogu podešavajući dvogled.
Evo prvog para.
Vini je pogledao kroz dvogled, dok se Hari upiljila preko polja. Dva konja su grabila prema njima, prelazeći teren ujednačenim tempom.
Kruger je progunđao. – Artemis se neskladno kreće, pogledaj ga. Hari ga je načas pogledala. Artemis. Još jedno ime s Garvinovog
spiska.
Dva konja su protutnjala pored njih, frkćući u ritmu kopita. Kruger ih je posmatrao sledećih nekoliko stotina metara, a onda je spustio dvogled. Hari je grickala usne pa se odlučila da upita za nekoliko imena.
Otac mi je mnogo pričao o vašim konjima. – Proučavala je Krugerov ozbiljan profil dok je pokušavala da se seti imena s Garvinovog spiska. – O Onestu Bilu i Ekscelzioru, na primer. Jesu li još uvek u vašoj štali?
Je li to ona umislila ili se njemu zategla vilica?
Rob upravo jaše Onestu Bila – rekao je, i brzo vratio dvogled na oči. – Ekscelzior je mrtav.
Kruger se malo odmakao, usredsredivši se na sledeći par koji je trčao prema njima. Hari je susrela Vinijev pogled i snuždila se. On je na to odgovorio blagonaklonim izrazom lica, kao da pokušava da nadoknadi osorno ponašanje svog šefa.
Polako mu je prišla i tiho prozborila: – Jel’ pao?
Vini je klimnuo glavom. – Na prvoj trci posle Kejptauna. Nema ničeg goreg od povratka kući s praznim boksom. Mučno putovanje.
Hari je osetila kako su joj se nakostrešile dlake na rukama. Kejptaun. Eto opet te južnoafričke teme koja se stalno ponavlja. Sve ukazuje na to da postoji veza između Garvinovih mutnih poslova i konja iz Krugerove ergele. Setila se imena fajla s listom konja: VV- Tovar. Ako su dijamanti tovar, da li to znači da ih konji transportuju?
Posmatrala je Krugerova kruta leđa. Njegov govor tela urlao je ,,ne uznemiravaj’’ i bila je sigurna da su ti signali upućeni njoj. Prišla mu je s boka, baš u trenutku kad je sledeći par konja projurio ispred njih.
Da li često vodite svoje konje na trke u Južnoj Africi? – rekla je.
Kruger je coknuo i kratko je pogledao zadržavši dvogled pred očima. – Zašto bih to radio?
Oh, ne znam. – Nije se obazirala na njegove ljutito stisnute usne.
Tamo se održava mnogo velikih trka, zar ne?
To je predalek put za konje. – Odjednom je skinuo dvogled s očiju i opsovao. – Vini, šta se to desilo tamo? Nisam video. Kako je Merlin prošao?
Vini je podigao palac, ne skidajući dvogled s očiju. – On je vođa, nema šta.
Kruger je mrzovoljno frknuo, razdražen što ga je prekinula. Hari ga je ignorisala. To je dobra strana susreta s nepristojnim ljudima: svojim ponašanjem dopuštaju vam da budete jednako nepristojni prema njima.
Znači, nikad ne vodite konje na trke u Južnoj Africi? – bila je uporna.
Pogledao ju je srdito. – Naravno da ne. Čemu? Imamo obilje dobrih trka u Irskoj i Velikoj Britaniji.
Hari se namrštila. Delići informacija koje je imala nisu se baš uklapali.
Gazda, evo dolazi Bili Boj.
Kruger je brzo podigao dvogled na oči. – Šta to radi, dođavola?
Hari je pogledala u istom pravcu. Sledeća dva konja su išla prema njima, ali za razliku od ostalih koji su trčali ukorak jedan s drugim, ova dva nisu delovala usklađeno. Bili su na osam dužina razdaljine jedan od drugog.
Previše ga zadržava. – Kruger je zvučao napeto. – Šta to izigrava?
Hari se zaškiljila u konja koji je zaostajao. Zbog Robove crvene dukserice odudarao je kao zvezda Danica od dnevnog sivila.
Ipak će to da uradi, gazda.
Ubiću ga, jebem li mu sunce.
Hari je pogledala Krugera. Vilica mu je očvrsnula a koža kao da mu je potamnela. Osetila je da se Edi pomera iza nje, približavajući se kako bi bolje video. Vratila je pogled na Roba. Pognuo se niže iznad vrata Onesta Bila, i počeo da ga izjahuje.
Gospode! – Kruger je naglo spustio dvogled, i brzo ga opet nabio na oči. Vini mu je prišao.
Onest Bil je jurnuo poput rakete. Dugim koracima kao da je lebdeo
iznad tla, sustižući konja ispred sebe.
Kruger je mlatarao rukama. – Devline! Zakoči ga!
Konj ispred Onesta Bila mora da je osetio da ovaj hoće da ga prestigne, jer je iznenada pružio korak. Onest Bil je jurišao za njim. Dva konja su trčala galopskom stazom, grmeći kopitama, razbacujući blato oko sebe. Onest Bilu su uši bile priljubljene uz glavu, vrat izvijen. Metar po metar, skraćivao je razdaljinu sebe i drugog konja.
Upropastiće ga, dođavola!
Hari je osećala otkucaje srca u grlu. Konji su se izjednačili. A onda, u poslednjem naletu ubrzanja, Onest Bil se probio napred.
Polako, Kruger je spustio dvogled, i dalje uprtog pogleda. Hari se ugrizla za usnu, a čak je i Vini izgledao zabrinuto. Konji su usporili i tada se Onest Bil okrenuo i zakaskao nazad ka njima.
Kruger je stajao nepomično visoko uzdignute glave. Bila je to ista poza koju je imao s Rotvajlerom Ladom, ali ovoga puta bez blagosti u stavu.
Rob se zaustavio pored njih i skliznuo s konja na zemlju. Pogledao je u Hari s osmehom, a Kruger se sagnuo i prešao rukama po nogama Onesta Bila. Kada je progovorio, glas mu je bio tih.
Namerno si to uradio. Inscenirao si zaostatak kako bi ga isprovocirao.
Rob je slegnuo ramenima i prebacio ruku Onestu Bilu oko vrata. Naslonio se na snažno konjsko rame i prekrstio gležnjeve. Izgledao je kao dečak sa svojim voljenim ponijem.
On je sprinter, Dene, on to voli. – Rob je potapšao konja po vratu. – Pogledaj ga, za ime boga.
Hari je morala da prizna da konj izgleda prilično veselo. Gurkao je Krugera po ramenu, načuljenih ušiju i radoznalih crnih očiju.
Edi je stao konju uz bok i počeo da mu gladi slabine. Dečak je bio zajapuren, a oštre jagodične kosti su mu štrčale poput sečiva. Pogled pun neskrivenog divljenja bio mu je prikovan za Roba.
Kruger se uspravio i besno pogledao u džokeja. – Ako si mu sjebao kolena, pobrinuću se da više nikad ne jašeš ni za koga.
Onda je pogledao u Onesta Bila, i malo opustio ramena. Obuhvatio je šakom baršunastu bradu konja, i pomazio mu visoko čelo, šapućući mu kao otac bolesnom detetu.
Hari je posmatrala dva muškarca, njihova uzajamna netrpeljivost kao da je potirala ljubav koju su delili prema hrabrom konju između njih.
Uzdahnula je. Kako se, dođavola, Garvin Oliver uklapa u ovaj neobični svet?

18.
Kruger je upalio motor džipa.
Imamo doručak za sve u kući. Hoćete li da nam se pridružite? – Proučavao je njeno lice. – Izgledate kao da bi vam dobro došlo da se malo okrepite.
Hari je izvila obrve. Nikad nije videla da neko tako lako prelazi iz nepristojnosti na ljubazne pozive. Odmahnula je glavom i vezala pojas.
Hvala, nema potrebe.
Sada joj je trebalo da se osami i smisli sledeći korak. Utonula je u sedište i zažmurila. Možda samo gubi vreme. Na kraju krajeva, šta je saznala? Svakako nije ništa bliže tome da nađe Bet i dokaže svoju nevinost Hanteru. Osetila je da joj se ramena opuštaju. Možda bi trebalo da se povuče i prepusti stvar policiji.
Džip je odskočio kao gumena lopta kad su naleteli na džombu na putu. Hari je širom otvorila oči, a potres joj je iznenada izazvao navalu adrenalina, kao da ju je neko polio hladnom vodom. Uspravila se pokušavajući da otrese pospanost. Kruger je u pravu. Treba joj okrepljenje.
U stvari, možda bi mi prijali kafa i tost – rekla je.
Kruger je slegnuo ramenima, i nastavili su da se truckaju džipom preko polja dok nisu izašli na uzani put. Neko vreme su se vozili u tišini. Malo napred, eskadrila vrana se obrušila na ravnicu, da bi se zatim vinula nebu pod oblake. Osim njih, ničega nije bilo na Kuragu.
Kočnice su zaparale tišinu. Hari se okrenula u sedištu izvijajući vrat unazad. Iza njih, mercedes je izašao iz krivine, a onda zagrmeo pravo prema njima. Kruger je iznervirano škljocnuo zubima i nastavio da vozi istom brzinom.
Hari je zarila nokte u sedište. Gume su zaškripale kad je mercedes naglo usporio, na desetak centimetara od branika džipa. Hari je kroz vetrobransko staklo videla osmeh na licu Roba Devlina. Edi je
sedeo pored njega, sijajući od sreće. Rob je izazivački turirao motor, potom skrenuo u drugu traku i projurio pored njih.
Hari je krišom pogledala u Krugera. S tim spljoštenim nosom i obešenim usnama izgledao je kao profesionalni bokser, a izrazom lica odvraćao ju je od želje za bilo kakvim ćaskanjem.
Izgleda da Rob ima bar jednog obožavaoca – kazala je.
Kruger ju je cinično pogledao. – Mislite na Edija? Ja, Rob je njegov heroj, nema šta. Trčkara za njim kao kučence. Edi već godinama radi kao šegrt u ergeli i jedino što želi jeste da postane trofejni džokej, baš kao Rob.
I hoće li uspeti?
Kruger je odmahnuo glavom. – Nema ruke za to. Nema ni osećaj za brzinu. U najboljem slučaju, biće osrednji džokej. – Slegnuo je ramenima. – Pretpostavljam da ću jednom morati to da mu kažem.
Hari je osetila žal u Edijevo ime. Život nekad jednostavno ne ispuni očekivanja.
Nastavili su da se voze u tišini dok nisu stigli do dvorišta i Kruger je parkirao kola iza kuće. Robov mercedes već je bio tu.
Hari je izašla iz džipa i ušla za Krugerom u kuhinjsku perionicu natrpanu kaputima i čizmama. U vazduhu se osećao memljiv vonj osušene kišnice. Kruger je nožnim prstima upro u pete i izvukao noge iz gumenih čizama. Hari je pogledala u svoje patike. Bile su obložene masom takve smeđe boje da se iskreno ponadala da je to blato. Videla je da Kruger obuva cipele i zapitala se kakav je protokol kuće. Da li i od nje očekuje da hoda po kući u čarapama?
Kruger je pogledao na njene noge. Izgledao je kao da će svakog trenutka da ih podigne i pogleda kao da su konjska kopita.
Jel vam ne smeta da se izujete? – rekao je.
Hari mu se nevoljno osmehnula i zbacila patike s nogu. Zatim je u čarapama pošla za njim iz kuhinjske perionice u prostrani hodnik. Tepih je bio iskrzan a zidovi prekriveni portretima konja. Slani miris slanine širio se vazduhom i Hari je odjednom shvatila da umire od gladi.
Odjednom je stala kao ukopana. Pred nju su izašle dve vučje
prilike. Kruger je pucnuo prstima i psi su krenuli za njim, isturivši jezik, oborivši glave ispod ramena. Hari je progutala knedlu. Zašto bi iko želeo da ima par pasa koji izgledaju kao čuvari pakla?
Kruger joj je pokazao na sobu desno. – Slobodno sedite.
Prepustićemo kuhinju ostalima.
Polako ga je mimoišla, pazeći da ne pravi nagle pokrete koje bi psi shvatili kao signal za napad. Posmatrala je Krugera kako odlazi hodnikom sa svoja dva pratioca u senci.
Opake životinje, zar ne?
Hari se okrenula. Rob Devlin je sedeo za velikim starinskim stolom, s podignutim nogama. – Slatki mali đavolčići, tako ih ja zovem.
Još uvekje imao čizme na nogama i Hari je primetila da je sto umrljan blatom. Pravila kuće očigledno se ne odnose na njega. Zgrčila je prste na nogama, obuzeta nelagodom što ima samo čarape na nogama.
Razgledala je po sobi. Kao i sto, sav nameštaj je bio zastareo i kabast, s previše tamnog drveta i izbledelim presvlakama. Rob je spustio noge na pod.
Šta kažete na Bilija Boja?
Hari je slegnula ramenima. – Ne razumem se mnogo u konje, ali rekla bih da je poseban.
Poseban, nego šta. Den će ga ponuditi kao rasplodnog pastuva za sezonu ili dve, ali sada je na vrhuncu snage.
Hari se naslonila na drugi manji sto pored zida. – Tom Džordan je bio njegov vlasnik, zar ne?
Iznenađeno je izvio obrve. – Poznavali ste Ti Džeja?
Nisam, ali mislim da ga je moj otac poznavao. – Zastala je. – Čula sam šta se juče desilo na trkalištu.
Rob je oborio pogled. – Još uvek ne mogu da verujem. Zašto bi neko ubio Ti Džeja? I to dok je nosio sina na ramenima. Bože.
Dobro ste ga poznavali?
Sasvim dovoljno. On i Den su godinama bili poslovni partneri.
Bio je partner u ergeli?
Klimnuo je glavom. – Den je stručnjak za konje, ali Ti Džej zna s parama. To jest znao je.
Kako to izgleda?
Rob je slegnuo ramenima. – Den bira jednogoce, a Ti Džej ih plaća. U poslednje vreme, Den je počeo da ulaže sopstveni novac, kupujući konje za kasniju preprodaju vlasnicima. Dresira ih i potom trenira, uglavnom za galopske trke na ravnom. Onda ih izvodi na trke dok ne napune otprilike tri godine, a potom ih prodaje kao pastuve za rasplod i deli profit s Ti Džejom. Fin posao. Dosad.
Hari se setila svog oca i Dona Lajta. – Ali on trenira i konje drugih vlasnika, zar ne?
Naravno, kupuje konje i trenira ih za bilo koga s dovoljno love, a on uzima deo kolača. Ali najbolji jednogoci su uvek išli Ti Džeju.
Kao Bili Boj.
Tako je. – Ustao je i zaobišao sto ka njoj. – Fantastičan pedigre, jedan od potomaka Forta Vuda. Den je imao sreće što ga je dobio.
Fort Vud?
Pastuv šampion iz devedeset osme. Te godine su njegovi potomci osvojili najviše nagrada.
Stao je tačno ispred nje, toliko blizu da je narušavao njen lični prostor. Da nije bilo stola, pomerila bi se unazad. Nelagodno se promeškoljila uza sto.
Znači, Den je dobro izabrao – rekla je.
Den uvek dobro izabere. – Bio je tek nekoliko centimetara viši od nje, što je verovatno značilo da je previsok za džokeja. Iako je bio mršav, bilo je nečeg izrazito muževnog u njemu.
Da li je izabrao Rotvajlera? – Hari je pitala.
Rob se nacerio. – Aha, i taj mangup je rođeni pobednik, nema sumnje. Južnoafrička linija nijednom dosad nije izneverila Dena.
Hari je zurila u njega. – Južnoafrička?
Bili Boj je uzgojen u Kimberliju, isto kao Fort Vud. Rotvajler je iz uzgajivačnice u Port Elizabetu.
Čekajte. Hoćete da kažete da Den nekad kupuje konje u Južnoj Africi?
On sve konje kupuje u Južnoj Africi. Svi to znaju. To mu je kao zaštitni znak.
Čak i Dona Lajta?
Rob je klimnuo glavom. – Den ga je kupio u Kejptaunu pre nekoliko meseci. Još uvek je u Kenilvortu, stiže sledeće nedelje,
Zašto se toliko dugo zadržava u Kenilvortu?
Tamo se nalazi karantinska stanica. Moramo da budemo sigurni da se oslobodio mušica i komaraca; te male napasti prenose bolesti.
Hari je grickala donju usnu. Znači Don Lajt nije u Kenilvortu na trkama; čeka potvrdu da je zdrav pre nego što ga utovare u avion za povratak kući. Polako je skliznula u stranu uz ivicu stola, van Robove orbite, pitajući se kako je sve to povezano.
Dugonoga žena ušetala je u prostoriju i zaustavila se čim je spazila Hari. To je bila zgodna dama s oholo izvijenim obrvama. Obratila se Robu.
Gde je Den?
Džokej joj se lenjo nasmešio. – Otišao po doručak za svoju novu prijateljicu.
Žena ga je prostrelila pogledom, od kojeg se Hari naježlla, i potom gordo izašla iz sobe. Rob se tiho nasmejao sebi u bradu.
Ko je to? – pitala je Hari.
Kesi? Ona je štalski veterinar. – Rob joj je namignuo.
Posebno pazi ženke u Krugerovoj blizini. Većinu uspe da rastera.
Oni su par?
Rob je napravio grimasu. – Ona misli da jesu. Ako mene pitaš, Kruger je samo u prolazu. On ne mari mnogo ni za šta osim za svoje konje.
Hari je zapamtila da se ubuduće drži što dalje od nje. Prišla je prozoru na drugoj strani prostorije koji gleda na glavno dvorište. Napolju je voda pljuštala po zemlji dok su konjušari kupali konje polivajući ih crevom. Rob je stao pored nje. Kada je progovorio, glas mu je bio tih.
Sada kada je Ti Džej mrtav, možda će stvari morati da se promene.
Hari ga je pogledala. Lice mu je izgledalo upalo na oštroj direktnoj dnevnoj svetlosti, ali vilica mu je bila napeta.
Samo jedno znam – nastavio je. – Kuda god da Bili Boj ode, ja idem s njim. On i ja imamo blistavu budučnost zajedno.
Bili Boj nikuda ne ide.
Hari se okrenula. Kruger je stajao iza njih noseći poslužavnik. Besno je pogledao Roba, tresnuo poslužavnik na spojene stolove, i smestio se za veći sto. Hari se osećala kao učenica koju su uhvatili kako pljuje direktora. Instinkt joj je govorio da ne mrda da ne bi navukla njegov bes. Na kraju je glad pobedila i uzela je tost s poslužavnika.
Kruger je prelistavao neke papire, i Hari je prvi put primetila dva laptopa u sobi, na svakom stolu po jedan. Ne razmišljajući, pogledom je pratila njihove kablove, pretraživala police. Analiziranje okruženja u potrazi za tehničkim slabostima sad joj je već dolazilo samo od sebe, ali s tim bi obično počinjala istog trena kada bi kročila u prostoriju. Izgleda da joj instinkti opet otkazuju.
Našla je ono šta je tražila na polici blizu prozora. Mala kutija, ne mnogo veća od džepne knjige. Red zelenih svetala treperio je duž jedne strane, dok je iz suprotnog ćoška virila signalna antena. Oprema za bežični internet. Ponovo je pogledala u Krugera. Elektronika je štrčala u sobi, koja je izgledala kao da pripada nekoj bakici, i sve je u njoj vapilo za renoviranjem.
Pijuckala je kafu, i primetila kako Rob merka poslužavnik. Iznenada se okrenuo, gurnuo pesnice u džepove, i ushodao se po sobi. Njegova tanka figura je delovala napeto, kao u nekom previranju, i Hari je pogledala u tanjir pun prepečenog hleba. Ko zna koliko se iscrpljuje izgladnjivanjem da bi održao nisku kilažu?
Kruger ga je pogledao. -Idalje planiraš da jašeš u Kejptaunu u nedelju?
Aha. Međunarodni džokejski šampionat. Gledaš u novog šampiona.
Kruger je ignorisao njegovo hvalisanje. – Upisaću te uz Artemisa za Lepardstaun kad se vratiš. Ako budemo imali sreće, zemlja će se
osušiti dotad.
Nadajmo se. Vuče se kao puž na mekoj podlozi.
Sledećih nekoliko minuta nisu se obazirali na Hari i razgovarali su o vremenu i isušivanju tla. Ona se isključila i odlutala do portreta konja na zidu. Plemenite životinje posmatrale su je sa slika bistrim, inteligentnim očima. Zagledala se u njih. Kakva je veza između Krugerovih konja i Garvinovih poslova s dijamantima? Da li ih zaista koristi kao kurire? Zaustavila se ispred veličanstvenog konja boje kestena, čela visokog i mudrog kao u sveca. Da li je Kruger na bilo koji način umešan u to što se dešava? Da li je klion samo žrtva, kao ona?
Pogledala ga je preko ramena. Primetio je to i prekinuo razgovor, pogledavši u sliku na zidu.
To je Onest Ril kad je tek došao u ergelu – rekao je. – Vaš otac je želeo da ga kupi, ali Ti Džej nije hteo da popusti.
Pritisnuo je nekoliko tipki na laptopu. – Uzgred, možete da kažete Salu da sam mu pronašao drugo ždrebe. U Kejptaunu je na aukciji jednogodac iz Forta Vuda. Idem tamo za nekoliko dana da ga proverim.
Moj otac kupuje još jednog konja? – Hari je pomislila na gubitak koji je pretrpeo prethodne večeri i pitala se kako to može da priušti.
A šta je s Donom Lajtom?
Ne brinite za njega, u sigurnim je rukama. Naš konjovodac je već odleteo tamo da ga dovede. Izgleda da se plaši letenja, ali Eva će se pobrinuti za njega.
Hari se namrštila. – Eva?
Na pomen tog imena upalila joj se lampica, ali je brzo potom pregorela.
Eva Darsi. Ona je najbolji konjovodac u ovom poslu kad je reč o avionskom transportu konja. – Klimnuo je glavom ka fotografiji na zidu. – To je ona s Bilijem Bojem.
Hari je vratila pogled na fotografiju. Mlada žena je stajala pored Onesta Bila, držeći jednu ruku na njegovom vratu, a u drugoj uzde. Bila je mršava, dečačke figure, a lice joj je bilo u senci džokejske
kacige koju je nosila. Hari se približila da bolje vidi. Želudac joj se prevrnuo od iznenađenja kad ju je prepoznala.
Žena joj se smešila Betinim iskošenim očima.

19.
Mani, jesi li budan?
Takatin glas je zakrčao kroz mrak. Mani se pogurio dublje pod ćebe i daljc žmureći. Uprkos hladnijem noćnom vazduhu, preznojavao se.
Sutra mu ističe ugovor. Zauvek će napustiti rudnik i spasti se prašine koja ga je davila i tunela koji su ga gušili. Ali bez dijamanata sve će biti uzalud. Stegao je prste oko kamena koji je držao u pesnici.
Mani?
Šakali su zavijali oko logora. Mani je zadrhtao, oblio ga je hladan znoj. Trebao mu je još samo jedan dan. Samo još jedan dan da Voker propusti njegov prtljag kroz rendgen. Bez Vokera, kako da iznese dijamante?
Takatin ležaj je zaškripao. – Ne smeš da razmišljaš o Alfredu. Ništa nisi mogao da uradiš.
Manijev mozak su preplavile Okerove slike: njegovo masivno telo nadvijeno nad Alfredovim lešom, njegovo sečivo spremno da zaseče meso. Mučnina mu se uskovitlala u želucu. Otvorio je oči. Takata se nagnuo preko ležaja prema njemu.
Sutra, kad dođeš kući, reci Aši da je njen stari dobro.
Nasmejao se, a pluća su mu zakrkljala. – Reci joj da sam se ugojio.
Napad kašlja cepao je starčeva pluća. Žgoljava ramena tresla su mu se pri svakoj konvulziji, a telo mršavo kao kostur delovalo je kao da će pući. Tiho, Mani mu je pružio flašu vode koju je krio ispod kreveta. Posmatrao je Takatu kako ispija gutljaje isprekidano dahćući. Obojica su znali da se starac nikada neće oporaviti. Pluća su mu otkazala, izrešetana oštrim česticama kremena i azbestnim vlaknima tanjim od dlake.
Mani je slušao krkljanje starčevih pluća. Kada je Manijev otac umro, Takata je pomagao dajući im hranu i novac, iako je i sam
imao vrlo malo. – Ništa mi ne duguješ – rekao bi. – Mi smo komšije, to je sve.
Takati je sada ostalo još dve nedelje do isteka ugovora. Mani se nadao da će starac poživeti dovoljno dugo da se vrati kući svojoj ćerki. Ako umre u rudniku, nikad neće dozvoliti da iznesu njegovo telo.
Takata je polako legao natrag u žičani okvir svog ležaja.
Jel’ sve spremno za sutra?
Nemoj da brineš o tome. – Maniju je grlo bilo suvo. – Nastavi da spavaš.
Kad se ovo završi, vraćaš se u Kejptaun?
Da.
Od Takate se kroz mrak začulo ,,pih, pih”. – Fatima, moja rođaka, živi u Kejptaunu. Tamo su svuda droge i bolest. Svi sinovi su joj umrli.
Znam, rekao si mi. Ali ja ne živim u nekoj udžerici na Fletsu.
Takata se nagnuo ka njemu u mraku. – Siguran si da je sve spremno?
Da. Sad spavaj.
Mani je čvrsto zatvorio oči. Neumorno zujanje insekata odzvanjalo mu je u ušima i odjednom je osetio da mu nedostaje vazduha. Šta će se desiti kad ne bude uspeo da iznese dijamante? Dileri koji čekaju sledeću isporuku već su mu ubili majku. Ko će biti sledeći? Zamislio je Ašine bademaste oči i osetio vrtoglavicu.
Stisnuo je pesnice i osetio hladni kamen na dlanu. Bubašvabe su gmizale svuda oko njega u mraku. Posle nekog vremena, Takatino sporo krkljavo disanje reklo mu je da je starac zaspao.
Mani je polako skinuo ćebe sa sebe, sada već natopljen znojem. Pogledao je po sobi. Ostali muškarci su bili samo zgurene figure, koje su kašljale i stenjale u mraku. Ustao je, ubacio kamen u džep i pažljivo krenuo između ležajeva, ka klozetu u dnu sobe, prateći kroz mrak vonj ljudskog izmeta.
Insekti su mu trčkarali ispred nogu. Hladan vazduh i prašina vitlali su kroz polomljene prozore u visini tavanice, van domašaja. Osim
onog jednog iznad klozeta.
Mani je podigao pogled ka prozoru. Nalazio se na otprilike tri metra od poda. Stao je na prljavu keramičku šolju a zatim skočio i uhvatio se za ivicu prozora, mlatarajući nogama u potrazi za osloncem. Podigao se na sims, zatim se polako provukao kroz otvoreni prozor i dočekao se na zemlju na sve četiri.
Pogledao je unaokolo. Ispred njega, dvostruka električna ograda stajala je na putu šipražju koje je bujalo. Drveće bagrema ocrtavalo se kao crne senke na horizontu. Iza njih, na severu, prostirala su se brda Kuruman, gde je plava azbestna prašina trovala crvenu zemlju. Mani je uzdrhtao. Tamo ga je čekao kurir koji je radio za krijumčare dijamanata.
Sove su zloslutno hučale iz gnezda u rudničkim oknima. Mani je preslušavao noćne zvuke, osluškujući stražare. Znao je da iza njega reflektori pretražuju logor kao dva velika oka. Čučnuo je uza zid, na mestu nevidljivom s osrnatračnice. Onda je podigao nogavicu i odvezao varjaču i veliki nož koji su mu bili privezani za list noge. Jedno je bilo za kopanje; drugo zaštita od zmija.
Izvukao je dijamant iz džepa, okrenuvši ga u ruci. Pokvareno mleko je učinilo svoje. Izazvalo je stomačne grčeve koji su mu pročistili creva. Očistio je kamen najbolje što je mogao koristeći proključalu vodu sa zarđalog rešoa u spavaonici.
Mesečina je obasjala srebrnasti sivi kamen. Bio je najveći koji je našao, možda od preko dvesta karata. Jedva je mogao da zatvori pesnicu oko njega. Spustio je kamen pored sebe, uhvatio varjaču obema rukama i počeo da vadi prašnjavu zemlju.
Prvi dijamant je pronašao kad mu je bilo deset godina, ubrzo pošto se njegova porodica preselila iz Angole. Igrao se s Ašom kada je otkrio kamen blizu gustiša divovske bambusove trske. Ta zemlja je bila u vlasništvu korporacije Van Viks. Kamen je dao ocu i ubrzo nakon toga područje je bilo ograđeno bodljikavom žicom i zatrpano tonama otpada. Tu nikad nisu vršena rudarska iskopavanja.
Otad je video kako Van Viks zatvara mnoge oblasti bogate dijamantima. Zatvorili su plodne rudnike, smanjili proizvodnju. Čak
su pretvorili vredno zemljište bogato kimberlitom u nacionalne parkove. Pokloni južnoafričkom narodu, rekli su. Ali Mani je znao da nije reč o tome. Nije slučajnost što je u nacionalnim parkovima iskopavanje ruda zabranjeno.
Varjača je udarila o metal. Mani je isterao još prašine, a zatim iskopao limenu konzervu koju je zakopao nekoliko noči ranije. Polako je skinuo poklopac. Unutra su bila preostala tri dijamanta koja je pronašao. Jedan je bio mali, veličine bobice. Ali druga dva su bila veća od jajeta.
Slepi miševi su zakričali iznad njega, preletevši u jatu s drveta na drvo. Mani se ukipio, osluškujući zvuk koji ih je možda prepao. Ništa. Ubacio je novi kamen u konzervu i nežno zazveckao.
Vidi, vidi malog kafira.
Mani je brzo podigao glavu. Oker je stajao pored zida, s automatom uperenim Maniju u čelo.
Znao sam da ću te uhvatiti pre ili kasnije. – Oker se osmehnuo, omlitavelo lice tonulo mu je u debeli podvaljak.
Maniju se prevrnuo stomak, ali nije mogao da se pomeri. Okerov pogled skliznuo je na konzervu s dijamantima.
To daj meni.
Polako, dok su mu kolena klecala, Mani se uspravio. Zamutilo mu se pred očima dok je zurio u crnu šupljinu cevi Okerove puške. Pružio mu je limenu konzervu.
Oker ju je zgrabio i kamenje je zazvečalo. Pogledao je unutra i iskolačio oči.
Gde si ovo našao? – šapnuo je.
Mani je jedva progutao knedlu koliko mu je grlo bilo suvo. – U rudniku.
Oker mu se uneo u lice i gurnuo mu pušku u grudi. – Ne laži. U ovom rudniku nema tolikog kamenja. Govori odakle ti.
S jalovih stena, kunem se. – Mani je liznuo usne. – Mašine ih odbacuju.
Oker je zaškiljio. Mani se naježio zgađen samim sobom pri pomisli da je upravo izdao svoju porodicu. Ali bez Vokera je ionako sve već
bilo gotovo.
Oker je uzmakao i spustio konzervu na zemlju. Potom je naslonio pušku na rame i naciljao.
Ja, e pa sad je to moje kamenje, mali kafiru.
Mani je zadržao dah. Oker je pogledao oko sebe. Onda je odjednom spustio nišan. Prebacio je pušku preko ramena i dohvatio palicu koja mu je visila s kaiša. Pakosno je gledao u Manija dok je udarao ojačanim, zadebljanim vrhom palice o dlan. A onda je, bez upozorenja, zamahnuo u stranu i odalamio Manija po stomaku.
Mani je pokušavao da udahne kad mu je Oker izbio vazduh iz pluća. Kolena su mu popustila i stropoštao se na zemlju. Čučnuo je uza zid, boreći se da đođe do daha. Okerovo telo se nadvilo nad njim. Manija je trgao odblesak mesečine s metala i spazio je nož u Okerovoj ruci. Tad je shvatio. Pucanj iz puške bi privukao druge stražare, koji bi tražili svoj deo dijamanata. Oker je hteo da to ipak bude muklo ubistvo.
Mani je počeo da napipava po prašini oko sebe. Oker je podigao ruku spreman da zada udarac. Manijevi prsti su dodirnuli nešto hladno i dugačko. Njegov nož za zmije.
Kaži zbogom, mali kafiru.
Mani je zgrabio nož obema rukama i zamahnuo uvis, zarivajući metal duboko u Okerove grudi. Stražar je besno zurio u njega s visine, razrogačenih očiju, s nožem u ruci koja se zaledila u vazduhu. Kapi krvi su mu se skotrljale niz bradu. Mani je osetio da mu nešto toplo curi niz prste. Izvukao je nož. I tada se, polako, Oker stropoštao na zemlju.
Mani je uzmakao puzeći. Nešto je srušio iza sebe, pa se okrenuo. Limena konzerva ležala je oborena, a dijamanti su se prosuli po zemlji. Cekao je da začuje povike, pucnje, trčanje.
Ali ništa se nije čulo. Samo zrikavci u mraku.
Mani je podigao jedan dijamant i zagledao se u Okerovo ogromno telo. Pomislio je kako crna tela moraju da budu sahranjena na zemljištu rudnika, kako neko u njima ne bi prokrijumčario
dijamante. Stegao je prste oko drške noža. Možda nije dozvoljeno iznositi crna tela iz rudnuka.
Ali bela jeste.

20.
Eva Darsi. Mala Ivi Oliver.
Kako je moguće da je to jedna ista osoba?
Hari je koračala hodnikom dok ju je Kruger pratio u stopu, kao izbacivač koji je sprovodi napolje. Razbijala je glavu razmišljajući. Zamislila je Betin pasoš i Evinu fotografiju s Garvinovog stola. Školske uniforme su oduvek iste; i slika ni po čemu nije morala da bude skorijeg datuma. Čak i tako, teško je zamisliti da bi po godinama mogla da prođe kao sopstvena majka.
Hari je ušla u kuhinjsku perionicu. Hladan vazduh iz dvorišta zapljusnuo joj je lice vonjem đubriva. Uvukla je noge u blatnjave patike i pokušala da zamisli da li bi nju mogli da pomešaju s njenom majkom. U glavi je iskombinovala Mirijaminu uzdržanu eleganciju sa svojom tamnom razbarušenom kosom, ali su te dve slike bile neuklopive. Neke stvari se jednostavno ne mogu siliti.
Ispratiću vas do kola.
Krugerovo dugonogo telo nadvijalo se nad njom potiskujući je iz perionice u dvorište. Pogledala je u njegove obrve kao u gorile i setila se Evine masnice na oku. Ako joj je Garvin otac, šta je s njenom tvrdnjom da je žrtva porodičnog nasilja? S druge strane, ako je Garvin nije udario, ko je to uradio?
Hari je koračala dvorištem razmišljajući kako da postavi pitanje o Evi. Kapljice kiše peckale su je po obrazima kao trnci, dok se pozno jutarnje nebo spremalo za provalu oblaka.
Dene?
Hari je pogledala oko sebe. Kesi, veterinarka, hodala je ka njoj i zatvarala rajsferšlus jakne jer joj je bilo hladno. Pognula je glavu braneći se od kiše, uzvikujući dok im je prilazila.
Umotala sam Rotvajleru nogu i otok je spao. Možeš da nastaviš da treniraš.
Kesi se zaustavila ispred Krugera, s blagim osmehom na usnama. Na svetlosti dana kosa joj je imala zagasitu crvenkastosmeđu
nijansu, poput dlake irskog setera. Ona i Kruger su stajali oči u oči, oboje gorostasni, Pored njih, Hari se osećala zakržljalo.
A kako je Stedi Pegi? – upitao je Kruger.
Konjuktivitis. – Kesi je pogledala u Harinom pravcu. – Dala sam Viniju mast za to.
Usledila je tišina i veterinarka je naizmenično gledala čas u Hari čas u Krugera, kao da čeka da je on predstavi. Kad su se prvi put srele nije se toliko opterećivala manirima i Hari je pretpostavila da se ponaša ljubazno samo zbog Krugera. Savladala je poriv da se okrene i ode, no umesto toga, pružila joj je ruku.
Hari Martinez.
Žena je učinila isto, pa su se rukovale. – Kesi Bergin. Vi ste jedan od Denovih vlasnika?
Moj otac je vlasnik Dona Lajta. – Hari je iskoristila trenutak. – Eva Oliver je otišla u Kejptaun da dovede konja.
Ime je ostalo da lebdi u vazduhu između njih i Hari je motrila na znake prepoznavanja. Kesi je zaškiljila, a Kruger se namršteno okrenuo prema Hari.
Preziva se Darsi, a ne Oliver – rekao je.
Ah. – Hari je odglumila zbunjenost. – Ali zar se nije svojevremeno zvala Eva Oliver?
Koliko ja znam, nije. – Kruger se upiljio u nju. – Nisam znao da je poznajete.
Hari je slegnula ramenima. – Možda je i ne poznajem. Samo izgleda kao neko koga sam poznavala.
Gledala je jedno pa drugo, ali njih dvoje su izgledali kao da nemaju ništa da dodaju. U pogledu potvrde Evinog identiteta nije mnogo postigla, niti je znala kako da nastavi s ispitivanjem. Napravila se da gleda na sat, zatim se okrenula Krugeru.
Hvala vam na onom jutros. Sledeći put ću se najaviti.
Okrenula se na drugu stranu, osetivši da je Kesi odmerava od glave do pete, kako to žene obično čine kada se međusobno proučavaju. Hari se na brzinu preslišala kako izgleda: otrcane farmerke, ulepljena kosa, lice naduveno od nespavanja. Zaista, žena
nije imala razloga za brigu.
Hari je prošla oko kuće do pročelja i ušla u kola. Sjurila se niz put kojim je prišla kapiji i ušla u dvorište, nestrpljiva da se što pre udalji od Krugerove ergele. Kapi kiše su je udarale kroz razbijen prozor. Šibala je putem koji je presecao ravnicu kao pista napuštenog aerodroma. Jedini znaci života bili su jedna prikolica za konje i čovek na biciklu.
Stegla je volan. Da li je konačno pronašla ženu koja joj se lažno predstavila kao Bet? Prisetila se slike Onesta Bila i žene dečačkog izgleda koja je stajala pored njega. To su bile iste oči, bez ikakve sumnje.
Pogledala je u retrovizor. Krugerova kapija je nestala u daljini, prepuštena brisanom prostoru ravnice i naletima vetra. Vozila se još kilometar i po pustim putem, a onda se zaustavila uz travnatu ivicu druma. Bilo je vreme da zove Hantera.
Iskopala je iz torbe telefon i Hanterovu vizitkartu, ali onda je počela da se predomišlja. Bilo bi divno da sad kao mađioničar izvadi Evu iz šešira, ali kako to da uradi a da ne razotkrije svoju vezu s ergelom. Cilj je da se oslobodi optužbi, a ne da izazove još veću sumnju.
S druge strane, neko pokušava da je ubije.
Okrenula je Hanterov broj, ali je dobila samo govornu poštu. Ostavila mu je poruku da je pozove, kad joj se pogled spustio na laptop na suvozačevom sedištu, Kapi kiše su dobovale po krovu auta. U međuvremenu je rominjanje preraslo u pljusak i vetrobransko staklo je bilo potpuno zamućeno vodom. Uključila je brisače i zagledala se u beživotnu ravnicu. Izolovanost joj je unosila nemir.
Izvivši se, preturala je po zadnjem sedištu dok nije našla plastičnu kesu i zakrpila razbijen prozor koliko god je mogla. Zatim je odgurnula sedište unazad i smestila laptop u krilo.
Razmišljala je o drugim igračima iz Garvinovih transakcija. Grej i Fišer, recimo. Ko su oni? Možda se njihova imena pojavljuju još negde u Garvinovim fajlovima. I šta predstavlja taj čudni
dvanaestocifreni broj zabeležen na spisku konja? Sada kada je znala šta traži, mogla je da suzi pretragu Garvinovog pretrpanog hard- diska.
Dok je čekala da se laptop uključi, pao joj je na pamet laptop s Krugerovog stola. Danas ljudi žive kroz svoje kompjutere; njegov bi joj sigurno nešto otkrio. Odmahnula je glavom i potisnula tu misao. Već je bila do guše u problemima.
Vratila je pažnju na ekran i učitala duplikat Garvinovog hard- diska. Zatim je prekucala dvanaestocifreni broj sa štampane kopije i pokrenula pretragu. Lupkala je prstima po nozi i slušala kapi kiše koje su prskale kao kokice po prilepljenoj kesi tik pored njenog uva. 881677273934. Može da bude bilo šta. Broj bankovnog računa, možda? Ili neka lozinka? Laptop je zapištao. Osim skrivenog fajla, koji je već pronašla, potraga za dvanaest cifara nije dala rezultata.
Hari se namrštila, a zatim ukucala potragu za imenom ’Grej’, ali nakon opsežnog pretresa Garvinovog hard-diska nije otkrila ništa novo. Na kraju je pokrenula potragu za imenom ’Fišer’, koja je ovog puta urodila plodom.
Ekran je izbacio spisak od sedam fajlova koji su sadržali tekst Fišer dajmond haus. Hari je kliknula na svaki i otvorila svih sedam. To su bile fakture, sačuvane na vidnom mestu zajedno s Garvinovim legalnim podacima. Izgleda da je redovno snabdevao Fišera malim sirovim dijamantima; svim pošteno kupljenim i isplaćenim. Preletala je informacije dok nije našla adresu: Fišer dajmond haus, Avenija Koen Stejtler Foršor, Kejptaun.
Hari je osetila treperenje u donjem trbuhu. Kejptaun, Izgleda da se svi putevi sastaju tamo. Don Lajt, Eva, Kruger, Rob. I sada jedan od kupaca Garvinovih tajnih predimenzioniranih dijamanata.
Hari je zabeležila broj telefona koji je stajao uz adresu u slučaju da joj kasnije zatreba. Potom je stavila priključak za bežični internet i potražila na guglu ’Fišer dajmond haus’. Odmah ga je pronašla. Ispostavilo se da se radi o uglednom proizvođaču nakita, s bleštavom veb-stranicom sa slajdovima dijamanata i komplikovanih dizajna po porudžbini. Hari je razgledala iskričave slike,
razmišljajuči o sirovom, nebrušenom kamenčiću bezbedno pohranjenom u njenoj tašni. Kako se skromno zrno šljunka preobrazi u najsjajniju svetlost poput ove?
Protegla je leđa i osetila kako joj kičma krcka. Telo joj je bilo teško od umora kao da nosi bisage pune peska, a ramena su je još uvek bolela od kaskaderske akrobacije od prethodne noći kad se bacila na zemlju i skotrljala u stranu. Polako je spakovala laptop i odložila ga, odupirući se želji da zažmuri i zadrema. Ne bi bilo pametno da zaspi na otvorenom kad joj je ubica za petama.
Telefon je zazvonio kroz tišinu. Brzo je proverila identifikaciju poziva: sriven broj. Oklevala je, ali onda se javila.
Halo? – Zvučala je isprepadano, čak i sebi samoj.
Možete da uzmete natrag svoj kompjuter.
Hari se opustila na sedištu. – Hanter je zvučao mrzovoljno, ali opet, tako je zvučao skoro svako s kim je tog dana razgovarala. Nastavio je.
Ako želite, možete da ga podignete u policijskoj upravi u Feniks parku, momci iz računarskog odeljenja su završili s njim.
Hvala. – Hari je oklevala. – Jeste li dobili moju poruku?
Da.
Pokušala je da proceni njegov ton, pitajući se da li je saznao da se njeno ime pojavljuje u Garvinovim fajlovima. Ali njegova jetka jednosložna reč nije mnogo odavala.
Znam ko je ona. – Usta su joj bila suva. – Žena iz Garvinove kuće. To je njegova ćerka, Eva,
Nastala je pauza. – Kako znate?
Hari se promeškoljila na sedištu. Još nije smislila kako da objasni svoje iznenadno otkriće; moraće jednostavno da blefira.
Mora da je ona – rekla je. – Dobro, možda se godine baš i ne poklapaju, ali ako pretpostavimo da je fotografija na stolu malo starija, sad bi mogla da ima, koliko, dvadeset devet ili trideset godina?
Ima dvadeset pet. I to mu je pastorka. Hari je žmirnula. – Znate za nju?
Pokušavamo da je nađemo da bismo je obavestili o Garvinovoj smrti. Pronašli smo njene poslodavce, sada razgovaramo s njima.
To mora da je bila ona. Previše liči na Bet, ne postoji drugo objašnjenje.
Hari je preračunala godine. Eva je izgledala starije od dvadeset pet, što je verovatno posledica profesije koja zahteva da mnogo boravi napolju po svim vremenskim prilikama. Da je Bet živa, verovatno bi imala četrdesetak godina, a u vreme kada se slikala za pasoš tridesetak. Kolika god da je razlika u godinama, bila je dovoljna da zavara Hari. Ugrizla se za usnu. Doduše, nije baš pažijivo pogledala pasoš. Tada je već bila prevladala želja da obije onaj prokleti sef.
Proveravamo je – rekao je Hanter. – Ko zna, možda će potvrditi vašu priču o tom misterioznom ubici.
Hari se prevrnuo stomak. U trenutku se opet našla u bugar haus lejnu, i čula korake koji je jure u mraku.
Sinoć je pokušao da me ubije – rekla je. Hanter je zastao. –Šta?
Muškarac s pištoljem. Čekao me je ispred kancelarije.
Hari mu je ispričala kako je muškarac s bejzbol kapom pucao u nju u onoj uličici. Masirala je uglove očiju dok je pričala. Zar se to zaista desilo sinoć? Pod dejstvom umora vreme se rasteglo kao lastiš, Imala je osećaj da je već nedeljama zarobljena u tom bezizlaznom košmaru.
Na kraju je Hanter rekao: – Je li bilo svedoka?
Vozač autobusa je sigurno nešto video. Znam da su neki turisti iz autobusa videli mene, ali ne znam da li su videli i njega.
To i nije neki trag.
Hari je odjednom podigla glavu. – Pucao je na mene, pobogu. Da li treba da vam donesem prokleti metak?
Usledila ja kratka tišina. Potom je Hanter rekao – Proverićemo.
Možda ima nekih dokaza na ulici.
Gospode. Šta treba da se desi da bi joj poverovao? Tad se setila žene na balkonu.
Postoji svedok, jedna žena. Ona ga je videla baš kad mi je razbio prozor na kolima, videla je i pištolj.
Koja žena?
Ne znam joj ime. Živi u soliteru iza pivare.
Ah! Gardenija flets. Sve sami pošteni građani. Ne sumnjam da će jedva dočekati priliku da učestvuje u policijskoj istrazi.
Hari se prisetila oronulog bloka stanova s izgorelim balkonima, mirisom hašiša i antipolicijskim parolama na zidoviina. Skljokala se natrag na sedište.
Poslaću ljude da istraže – rekao je Hanter. – U međuvremenu, pokušajte da ne izlazite noću.
Hari je izvila obrve. – To je sve? Neko pokuša da me upuca a sve što vi imate da mi kažete jeste da ne izlazim sama noću?
Slušajte, možda vam verujem, možda ne. – Hanter je odjednom zvučao iznureno, baš onako kako se ona osećala. – Možda je taj tip zaista upucao Garvina. Ili je možda Eva povukla obarač, a vi ste joj pomogli. Ne postoji način da saznamo da li je muškarac s pištoljem postojao.
Ne mogu da verujem da mi to govorite.
Raspitivaćemo se od vrata do vrata kod stanara u Gardeniji, za svaki slučaj, ali na vašem mestu ne bih mnogo očekivao. Po laptop možete da dođete kad god hoćete.
Hanter je prekinuo vezu. Hari se vrtelo u glavi i gušio ju je osećaj nemoći pred činjenicom da joj ne veruju. Kada je Hanter došao u njenu kancelariju, pomislila je da je osetila promenu u njegovom stavu. Mislila je da je počeo da joj veruje. Još jedna greška u proceni. Otvorila je vrata kola i isteturala se napolje. Kiša je prestala da pada i ona je udisala svež vazduh koji je odisao slatkim mirisom
jabuke, dok joj se nije razbistrilo u glavi.
Pogrešila je što je mislila da će to što je pronašla Evu biti dovoljno da je oslobodi optužbe. U policiji je baš i ne bije dobar glas, a posredni dokazi protiv nje se gomilaju. Upiranje prstom u Evu neće biti dovoljno da ubedi Hantera da govori istinu.
A kad pronađu njeno ime u Garvinovim fajlovima, stvari će se
samo pogoršati.
Hari se naslonila na kola. Još jedna prikolica za konje protandrkala je pored nje, kotrljajući se ka ergeli. Gledala je za njom ponovo razmišljajući o Krugerovom laptopu i njegovim tajnama.
Zasvrbele su je jagodice prstiju. Pogledala je na sat. Za nekoliko sati će pasti mrak. Savršena kamuflaža.
Nema ničeg lošeg u tome da malo zaviri, zar ne?

21.
Kalan je brzo skrenuo pogled na bočni retrovizor, napetih mišića. Zurio je u odraz devojke koja je stajala pored puta dok je nije zaklonila njegova prikolica za konje.
To je ona, bio je siguran. Šta, đođavola, radi tako blizu Krugerove ergele?
Nagazio je kočnicu. Jednom ju je već promašio, kad su ga zaslepeli farovi onog jebenog autobusa. Što se ne bi odmah pobrinuo za nju i završio posao?
Pogledao je po putu. Nije bilo ni kola ni pešaka, samo pustoš s ružnim vranama. Cimnuo je snažno volan udesno kako bi okrenuo lendrover, kad je nešto zabrujalo iza njega. Pogledao je u retrovizor. Traktor je izlazio sa sporednog puta, njegovo rotaciono svetlo na krovu izgledalo je kao treperavi narandžast i fes. Potom je skrenuo i zabrektao ka devojci.
Sranje. Kalan je udario po volanu. Zatim je dao gas i odjurio. Nema svrhe da uvlači još svedoka. Osim devojke, nije ostavio nikakvih tragova iza sebe, i planirao je da tako i ostane. Čak je i uličica iza pivare bila čista, svoju čauru i metak bezbedno je uklonio pošto je turistički autobus otišao.
Jurio je drumom, ubrzavajući. Ispred njega, biciklista je krivudao ivicom puta i Kalan je zaokrenuo kako bi ga izbegao. Zatrubio je znojavim dlanovima. Razgibao je ramena pokušavajući da se opusti. Samo polako, ostani miran. Zasad je on samo meštanin koji prevozi svog konja. Devojka može i da sačeka.
Vozio je još kilometar i po sumornim putem dok nije stigao do Krugerove ergele. Usporio je na ulazu i primetio parkiran džip i drečavi mercedes pored kuće. Onda je polako produžio ka radnoj galopskoj stazi, gde je po rečima barmena iz Njubridža Kruger trenirao svoje konje. Prva gupa izlazi u osam, druga u dvanaest. Ovde ljudi rado razgovaraju sa sportskim novinarima iz sveta konjskih trka i nije mu bilo teško da ih uveri da je on jedan od njih.
Stigao je do proširenja za parkiranje i zaustavio se. Zatim je pritisnuo dugme za otvaranje šiberdaha, uzeo dvogled i popeo se na sedište. Kad se uspravio kroz otvor, osetio je nalet hladnog vazduha na licu. Presamitio se preko krova, upiljio se kroz dvogled tražeći dvorište.
Spazio ga je, bilo je odvojeno od radne galopske staze niskim zidom. Kalan je izoštrio sočiva. Dvogled je bio voinički precizan, i kao da ga je preneo usred dvorišta. Uzbuđeni konji tiskali su se, noseći na leđima mršave džokeje. U sredini, među njima, stajao je visok muškarac strogog lica: Den Kruger. Uz njega je stajao još jedan muškarac, nizak i kvrgav poput starog gnoma.
Piskavo zujanje proletelo je pored Kalana poput roja insekata. Brzo se okrenuo, uznemirenog srca, s rukom na nožu pričvršćenom za kaiš. Pred očima mu se zamutilo. Poljane oko njega treperile su kao ravnice spržene suncem. Insekti, vrelina, geriki. Afrička čudovišta, koja seju bolest i smrt. Oštar bol sevao mu je kroz lobanju. Potom mu se vid razbistrio i ugledao je biciklistu kako se udaljava, uz zujanje točkova.
Kalan je obrisao usta i primetio da mu se ruka trese. Skupio ju je u pesnicu. Živci su mu bili osetljivi, pripravni. Ali upravo zato je bio tako dobar vojnik, zar ne? Paranoja ga je održala u životu.
Pogled mu je poleteo ka prikolici za konje. Zamislio je ono što se nalazi unutra i dobovanje pneumatske bušilice u grudima mu je utihnulo. Obrisao je čelo i pokušao da potisne odjeke glasa komandanta njegove Delta jedinice:
Sagoreo si, nemam više koristi od tebe.
Kalan je navukao kapu do očiju. Znao je šta su govorili o njemu, laži koje su pričali. Pre sto pedeset godina zvali su to vojničkim srcem. Potom je to bila ratna kontuzija, zatim borbeni premor. Veterani iz Koreje su imali ’operativnu iscrpljenost’, Sada su smislili novi pomodni naziv. Posttraumatski stresni poremećaj. PTSP.
Kalan je pljunuo u živicu. Sve je to čisto sranje. Nekoliko noćnih mora, malo glavobolje. Ko ne bi imao noćne more posle onoga što je on video? Ali njegov komandant mu nije ostavio izbora, i razrešio
ga je dužnosti u jedinici na neodređeno vreme. A zarad čega? Terapije i službe u civilu?
Kalan je stisnuo zube. Pokušao je već jednom da živi kao civil, ali kao i sve ostalo u mladosti, to iskustvo ga je skoro ugušilo. Kako ljudi podnose učmalost? On se oslobodio tako što je sa devetnaest godina napustio rodni Dablin i pristupio Britanskom padobranskom puku. Otac mu se rugao, predviđajući mu još jedan neuspeh. Matori krelac je mrtav već trideset godina, ali Kalan je stigao da mu dokaže da je pogrešio.
Kao padobranac, Kalan se pokazao u najboljem svetlu, odgovarao mu je svet u kome je sve od životne važnosti i nabijeno adrenalinom. S lakoćom je obavio misije u Belfastu i na Folklandskim ostrvima, napadajući neprijatelja jakim i brzim udarcima, duboko unutar njegove teritorije. Napredovao je kroz činove i komandovao sopstvenom jedinicom u elitnim Specijalnim snagama, sve do otpuštanja uz lišavanje privilegija u trideset petoj godini.
Kalana je još uvek pekla ta nepravda. Te jebene kukavice su pobegle, dezertirali su iz svoje jedinice. Da, pucao je u sopstvene vojnike, ali moraš biti brutalan da bi bio komandant. Incident je zataškan i izbegao je krivičnu prijavu, ali bio je primoran da napusti puk. Neko vreme je lutao, bio je beskućnik bez izgleda za zaposlenje, bes je gasio alkoholom. Onda je stupio u privatnu vojnu kompaniju pod imenoin Delta internešenalservisiz.
Plaćenici postoje otkad postoje i ratovi. Za neke, plaćenik je vojna kurva. Za Kalana, to je bio način da se ponovo oseti živim. S Deltom se borio u prašumama Angole, Demokratskoj Republici Kongo i Sijera Leoneu. Pretrpeo je surove borbe prsa u prsa, i iz toga izašao preporođen.
A onda, dvadeset godina kasnije, njegov komandant iz Delte ga je otpustio.
Nestabilan, nepouzdan.
Kalan je opet podigao dvogled na oči. Bio je obučen da pobeđuje strah, da ubija bez milosti. Borba je bila sve što zna. Dođavola s
Deltom. Poslednjih osam meseci bio je usamljen vojnik, nezavisan operativac s veštinama koje je nudio u najam svakome ko je to mogao da priušti.
Podesio je nišansku liniju dok nije ponovo imao dobar pogled na Krugerovo dvorište. Ovog puta klijent je plaćao više nego uobičajeno i Kalan je bio rešen da izvrši zadatak.
Konji su bili u pokretu, dah im se maglio i Lebdeo oko njih poput niske izmaglice. Kalan je pratio džokeja na čelu. Zbog crvene dukserice, bilo ga je najlakše uočiti. Jahač je na brzinu pogledao preko ramena i Kalan je uspeo da mu vidi lice. Rob Devlin.
Dvogledom je prelazio po dvorištu tražeći Krugera. Pronašao ga je kako stoji pored džipa, s visokom amazonkom pored sebe. Žena je držala ruku na Krugerovom ramenu i Kalan je izoštrio sočiva dvogleda na njeno lice. Izvijene obrve, izražajne crte lica. Njemu se nisu dopadale riđokose, ali delovalo je da joj Kruger rado posvećuje vreme. Posmatrao ih je kako završavaju razgovor, nakon čega je Kruger uskočio u džip i odvezao se. Žena je nekoliko trenutaka gledala za njim a zatim se uputila nazad ka štalama.
Kalan je spustio dvogled. Zagledao se preko ravnice dok su ga naleti vetra šamarali po ušima. Informacije koje je dobio od kurira u Kurumanu su nepotpune. Znao je za Garvina Olivera i Krugerovu ergelu, ali nije znao koliko njih je upleteno. A sad se pojavila i Martinezova. Isprva je delovala kao slučajni svedok, ali ako je povezana s ergelom, onda njeno prisustvo nije čista slučajnost.
Još jedan dobar razlog da je ukloni.
Kalan je pogledao u prikolicu za konje. Onda se spustio nazad u kola i izašao napolje. Proverio je na brzinu da nema nikoga, otvorio vrata na užem kraju prikolice i popeo se unutra.
Prikolica je mirisala na slamu i silažu, ali bila je prostranija nego što se spolja činilo. Unutra su bila dva odeljka, jedan do drugog, odvojena tapaciranom pregradom. Kalan se sagnuo ispod vodoravne šipke u dnu prikolice prilazeći gomili nabacane ćebadi na podu. Cučnuo je i počeo da ih sklanja u stranu. Ispod je bio zakatančeni čelični sanduk. Otključao ga je ključem prikačenim za
kaiš i polako podigao poklopac.
Metal je u senci izgledao sivo i bez sjaja, ali u Kalanovim očima se presijavao poput srebra. Jedno po jedno vadio je oružje, gladeći njegove izdužene linije.
Prva je bila jurišna puška M-16 A2, omiljeno oružje većine plaćenika. Stegao je dršku desnom rukom a levom je obuhvatio dršku ispod puščane cevi. Oružje je bilo lagano, njegova svrha bilo je lako rukovanje, a ne teška paljba. Naslonio je kundak na rame, nakrivio glavu i poravnao nišansku liniju niz puščanu cev. Onda je naglo izbacio pušku iz pozicije za pucanje i spustio je na pod.
Sledeći u sanduku bio je minobacač M-203. Kalanu su počele da se nadimaju grudi kad ga je ugledao. U kombinaciji sa M-16 to je bila ozbiljna vatrena moć. Potom je na redu bila njegova rasklopljena bereta M-82 Al, ogromna snajperska puška za obaranje meta s velike razdaljine. Oružje je zveckalo dok ga je odlagao sa strane. Mašinke, municija, rasprskavajuće granate. Na kraju je izvadio svoj stari dobri pištolj brauning. Odmerio ga je u ruci. Na daljini manjoj od pedeset metara zaustavlja čoveka u mestu.
Raširio je oružje po podu. Znao je da većinu nikad neće upotrebiti, osim brauninga, koji je opalio već nekoliko puta.
U ovom poslu se traže pritajena precizna ubistva, ne masovni napadi na otvorenom. Ali nabaviti oružje nikad nije bilo teško, pogotovo u Irskoj. A nagomilavanje arsenala mu je pružalo izvesnu utehu. Osećao se kao da je ponovo u svojoj jedinici.
Pogledao je u sanduk. Na dnu je ležao njegov komandoski bodež. Uzeo ga je i stao da ga premeće po rukama. Bilo je nečeg jezivog u njegovim kožnim koricama i dugom šiljatom sečivu. Osmišljen da probode vrat i grudi, a isti takav nosio je opasan ispod majice. U borbi prsa u prsa nije bilo boljeg noža za ubijanje.
Kalan ga je izvukao iz kožnih korica. Dnevna svetlost se odbila o metal i Kalan se odjednom preznojio. Srce mu se mahnito uzlupalo, a čitavo telo mu se treslo. Bio je mokar i stomak mu se prevrtao. Zidovi prikolice su nestali i ostavili ga bespomoćnog na mračnoj vlažnoj vrućini. Sćućurio se uza sanduk. Potom je obgrlio kolena i
zaljuljao se, tiho ječeći. Usijani bol buknuo mu je lobanjom. Sećanje mu je sevnulo kroz moždane vijuge kao kroz oblak. Blesak sunca, neki drugi nož. Urlici od kojih se diže kosa na glavi, šikljanje. krvi. Ti si sledeći. Kalanu se steglo u grudima. Davio se, gušio. Osećao se kao mrtav čovek.
Zatim, polako, bol u glavi je otupeo i znoj je ispario s kože, rashladivši ga. Sručio se na bok, drhteći.
Sagoreo si, nemam više koristi od tebe.
Kalan je stegnuo prste oko komandoskog bodeža. Onda se podigao na noge i isteturao napolje. Vetar ga je šibao po licu, sušeći mu suze, za koje se i ne seća da ih je prolio.
Nestabilan, nepouzdan.
Ispravio je ramena, isturio bradu. On je vojnik, pripadnik elitnih snaga specijalnih jedinica. Još jače je stegao nož. Večeras će izvršiti upad u ergelu i ukloniće svakoga ko mu stane na put.
Neće njemu niko govoriti da je gotov.

22.
Hari se vratila kolima u Dablin, tokom popodneva je spakovala nešto čiste odeće i odvezla kola da namesti staklo na prozoru. Potom se zaputila kroz grad ka severozapadu dok nije došla do ulaza u Feniks park. Što pre uzme svoj laptop, to bolje.
Polako se vozila alejama oivičenim drvećem. Park se prostirao na skoro osamsto hektara i u njemu su bili smešteni sedište uprave državne policije, kao i predsednička palata, dablinski zoološki vrt i krdo jelena lopatara. Danas je videla samo ljude kako šetaju pse po kiši.
Sledeći znake, obrela se ispred dugačke zgrade opasane zidom. Ličila je na kasarnu; zgrada je bila od sivog viktorijanskog kamena sa središnjim klausterom za smotre. Rampa joj je blokirala ulaz kroz kapiju, pa je parkirala uz ivičnjak i krenula peške ka ulazu.
Ušla je u zgradu i recepcionaru iznela razlog svoje posete. Dok je on obavljao svoj deo posla preko telefona, ona je pogledala oko sebe. Unutrašnjost zgrade je izgledala jednako hladno kao spoljašnjost.
Brzo ste došli.
Hari se okrenula. Hanter je stajao pored pulta, palčeva zadenutih za džepove. Izgledao je kao revolveraš spreman da potegne. Potom se okrenuo na drugu stranu, pokazujući joj da krene za njim.
Prokletstvo, nije očekivala da će naleteti na njega. Vraćanje njenog laptopa je posao za službenike. Zašto se on bavi time?
Požurila je za njim niz dugačak hodnik, pitajući se da nije pronašao njeno ime u Garvinovim fajlovima. Naći će ga kad-tad, ali vreme je bilo presudno. Bilo bi bolje po nju kad bi pre toga stigao da iskopa još kojeg svedoka.
Hanter je otvorio vrata kancelarije sleva i stao sa strane kako bi je propustio. Ona je prošla pored njega, svesna da je prati pogledom. Pokazao joj je rukom da sedne pored stola, a zatim brzo prošao s druge strane kao da jedva čeka da postavi fizičku barijeru između
njih. Gurnuo je prema njoj kesu za dokaze s patent-zatvaračem. Njen laptop. Potom joj je pružio priznanicu i olovku.
Samo se potpišite na dnu.
Dosad je uspevao da izbegne njen pogled, ali kada je pognula glavu da potpiše formular, osetila je kako je proučava pogledom. Vrelina joj je navrla u obraze. Hanter je pročistio grlo.
Razgovarali smo s vozačem autobusa. Hari je naglo podigla glavu. – I?
Setio vas se. Ali nije video nikog drugog.
A turisti?
Pokušavamo da stupimo u kontakt sa svima, ali zasad nema nikog ko je opazio muškarca u uličici. – Hari se sručila nazad u stolicu. Za njom i Hanter, a onda ga je gledala kako masira uglove očiju. Kravata mu je bila iskrivljena a kratka kosa nakostrešena na temenu. Konačno je podigao glavu i pogledao je u oči.
Takođe nismo našli nikakve tragove pucnja iz pištolja.
Hari je bacila olovku. – Pobogu. Čovek je bio tamo. Nije duh, mora da je ostavio nekakav trag za sobom.
Još uvek tragamo.
A šta je sa ženom iz Gardenija fietsa?
Hanter je podrugijivo izvio obrvu i odmahnuo glavom.
Još uvek imam policajca koji ide od vrata do vrata, ali neću moći da ga zadržim tamo još dugo. – Uzdahnuo je i prešao rukom preko lica. Još se nije obrijao, i na kratkoj bradi nazirali su se isti odsjaji sedih kao u njegovoj kosi. – Zar ne možete da se setite još nečega što bi nam pomoglo?
Hari je zažmurila na tren, vraćajući se u mislima u kaldrmisani prolaz. Senke u mraku. Škripa koraka. Odmahnula je glavom.
Ispričala sam vam sve što sam videla.
Hanter je dobovao prstima po stolu, proučavajući joj lice.
Pronašli smo pastorku.
Hari se uspravila u stolici. – Evu?
Na putu je za Kejptaun.
Što ne znači da juče ujutru nije mogla da bude u Garvinovoj
kući, zar ne?
Hanter je zastao. – Moguće je.
Više nego moguće, bila je tamo. – Hari se nagnula napred, sklopivši ruke na stolu ispred sebe. – Ona me je unajmila da otvorim sef.
Vi to ne znate.
Mora da je bila ona. Govorim vam istinu. – Hari ga je pogledala pravo u oči. – I štaviše, mislim da to znate.
Hanter je zaćutao. – Dakle, trebalo bi da sledim svoje instinkte, jel’ tako?
Da.
Ne. – Oči su mu se suzile. – Da vam nešto kažem. Poslednji put kad sam poslušao instinkte, umalo sam izgubio posao.
Hari je trepnula. Hanter je nastavio.
Poverovao sam svedoku u slučaju prevare. Bio sam blag prema njoj jer su mi instinkti kazivali da govori istinu. Ispostavilo se da sam pogrešio. – Nagnuo se bliže, usplamtelih očiju. – Znate šta to znači za vas? Da sam ja vaša najgora noćna mora.
Hari se naslonila. – Ne razumem.
Ne? Moj posao je pod znakom pitanja, i to već neko vreme. Ne treba mi još jedna disciplinska istraga u dosijeu.
Vilični mišići su mu nabrekli. – Tako da više nema izgleda da gledam kroz prste. Držim se dokaza šta god mi instinkti govorili. A trenutno svi dokazi govore da ste vi umešani.
Zurio je u nju, hladnog pogleda. Hari je pokušala da mu vrati istom merom, ali ovog puta nije imala otresit odgovor kojim bi mu uzvratila. Ustala je, pokupila laptop sa stola i krenula ka vratima.
Samo joj je to trebalo: još jedan policajac koji gleda svoj interes.

23.
To mi zvuči riskantno.
Hari je zakolutala očima na Imodženin ton preko spikerfona. – Šta je tu riskantno? Neću čak ni prići kući. Sedeću u svojim kolima, pola kilometra niz put.
Hari je spustila duga svetla zbog kamiona koji joj je išao u susret. Put ispred nje je bio crnji od naftne mrlje, i skoro podjednako klizav. Prošla je kroz baru i polila vodom prozor sa suvozačeve strane.
Verovatno ništa neću ni naći. – Uključila je brisače na najbrže. – Ali hoću da budem sigurna.
Zašto ne pustiš policiju da se bavi time? Nemoguće je da ozbiljno misle da si ti umešana.
Hari je napravila grimasu setivši se sastanka s Hanterom. Ispričala je Imodžen sve, od toga kako je bila svedok Garvinovog ubistva do toga da je pristupila njegovim fajlovima i pronašla Evu. Ono što joj nije ispričala i što verovatno nikad neće jeste čitava priča o njenim podvizima na Bahamima: kako je smotala čitavo bogatstvo pred nosem odeljenja za ispitivanje prevara, i da kao rezultat toga jedan detektiv samo čeka da je optuži i za najmanju sitnicu.
Hari je uzdahnula. – Čuj, hoću samo da zavirim u Krugerove fajlove i odmah brišem odande.
Imodžen je zastala. – Pretpostavljam da bi trebalo da mi bude drago što si ponovo spremna da rizikuješ.
Hari se namrštila. – Kako to misliš?
Šta znam. Samo mi deluje kao da... Pa. Kao da si se neko vreme krila.
Hari je trepnula. Druga kola su prošišala po kišnom putu pored nje. Da li se zaista krila? Setila se kako je odbegla iz svog stana u gradu. Bežala je od noćnih mora, nadajući se novom početku, ali je nekako završila u izolovanoj kamenoj kolibi. Dok su je noćne more pratile u stopu kao uhode.
Hari, jesi li tu?
Hari je pročistila grlo. – Ne brini za mene, biće sve u redu. Uostalom, ti si usred emotivnih problema, ne zaboravi. Šta se dešava s tobom i Šejnom?
Imodžen je progunđala. Ako je primetila promenu teme, nije to pomenula. – Raskinula sam veridbu.
Stvarno? I kako se osećaš zbog toga?
Dobro mi je, i meni i njemu. U stvari, mislim da mu je prilično laknulo. Ali sam ja donekle besna što sam protraćila pare za prsten.
Zar si ga ti kupila?
Podelili smo trošak. S obzirom na to da je sve bio samo eksperiment, mislila sam da je to pošteno.
Hari je izvila obrve. Takav poslovni pristup je bio za svaku pohvalu, ali se nikako nije uklapao u Harino poimanje braka. Možda zvuči staromodno, ali gde je tu romantika?
Uglavnom, otišla sam do juvelira – Imodžen je govorila. – Da vidim da li mogu nekako da povratim novac, znaš. Ponudio mi je manje od trećine cene koju smo mi platili za njega. Da li možeš da veruješ? Mislim, skoro da nije ni nošen.
Možda bi trebalo da ga zadržiš. Za sledeći eksperiment.
Znaš šta se sada prodaje? Prstenje za desnu ruku.
Šta?
Aha. Za neudate žene. Dijamanti koje kupuješ sama sebi na poklon. Da afirmišeš svoju nezavisnost i slično. Pokušao je da mi proda jedan takav. – Imodžen je parodirala duboki glas iz filmskih najava. – Vaša leva ruka kaže ’da’, desna ’mogu’.
Oh bože, mani me gluposti.
Baš tako.
Kako, dođavola, prsten može da bude za desnu ruku?
Pa, navodno se koža između prstiju razlikuje na levoj i desnoj. Hari je pogledala u svoje ruke, raširivši ih na volanu. – Pobogu.
Da.
Neko vreme su ćutale. Potom je Imodžen rekla: – Pozovi me kad završiš, važi? Čisto da znam da ti se nije ništa desilo.
Njena drugarica je ponekad umela nepotrebno da drami, baš kao
kada majka čeka tinejdžera da se vrati kući. Hari se promeškoljila u sedištu. Doduše, kad malo bolje razmisli, njena majka to nikad nije radila. Osmehnula se u slušalicu.
Pozvaću te sutra, jel’ može tako?
Imodžen je još malo džangrizala, ali je onda završila razgovor. Hari je prekinula vezu i upiljila se kroz vetrobransko staklo. Farovi su bacali svetlo na put, pedeset metara u daljinu. Izvan toga, sve je bilo crno.
Vozila se nazad do Kuraga nakon sastanka s Hanterom, mučeći se da izbaci policajca iz glave. Glupo od nje što je pomislila da joj je poverovao. Razmišljala je o njegovom ranijem prestupu, i o ženi kojoj je tako nesmotreno poverovao. Rekao je da je u pitanju bio slučaj prevare. Da nije radio s Linom na tom slučaju? Ako je tako, onda ne čudi što ga Lin onako kinji. Hanterovi instinkti su očigledno jednako nepouzdani kao njeni.
Hari je polako skidala nogu s gasa. Prema njenoj proceni, skoro je stigla. Polako se provezla pored Krugerovog dvorišta, primetivši svetlo na prozorima i odsjaj mesečine na kolima. Mercedes Roba Devlina je još uvek bio tu.
Nastavila je da se vozi još pola kilometra, na sigurnu udaljenost od dvorišta sve dok svetla nisu nestala iz vidokruga. Potom se zaustavila na proširenju na putu ispod isprepletenog granja nekog drveta i isključila motor. Motor je izdisao kroz tišinu. Put je s obe strane bio prazan.
Hari je osetila hladno golicanje niz kičmu. Nije bilo razloga da misli da neko zna da je ona tu, ali je za svaki slučaj aktivirala centralnu bravu. Potom je otresla strepnje i okrenula se nazad da pretraži zadnje sedište, koje se nije videlo ispod razne tehničke opreme: kablova, punjača, konektora, šrafcigera. Prebirala je po gomili, istegnuta između prednjih sedišta, dok konačno nije našla šta je tražila: svoju kružnu antenu.
Naslonila se na sedište kako bi je pregledala. Izgledala je kao minijaturna radio-antena, i nije bila veća od hemijske olovke. Stajala je na magnetnom postolju i uprkos truckanju na zadnjem sedištu
delovala je očuvano.
Hari je otvorila prozor i zalepila postolje na krov auta. Zatirn je prikačila kabl uređaja na laptop i počela da radi na tastaturi.
Mala, četvrtasta antena iz Krugerove kancelarije pokazala je Hari da je uspostavila bežičnu mrežu. To su bile dobre vesti. Bežične mreže su dobre zato što prenose podatke bez kablova, bez povezivanja na hardverske izvode. A za hakera to znači da nema potrebe za fizičkim pristupom kompjuteru. Vazdušni talasi vrve od podataka, i sa odgovarajućom antenom moguće je prisluškivati na više od kilometar i po razdaljine.
Hari je pokrenula alatku za skeniranje, i čekala da nanjuši lokalne mreže. Ne iznenađuje što je pronašla samo jednu u dometu. Po naseljenosti te oblasti Hari je zaključila da može da pripada jedino Krugeru.
Paketi podataka su tekli preko njenog ekrana kako ih je skener skidao iz etra. Pogledala je na sat. Prisluškivanje je jedno, a tumačenje podataka nešto sasvim drugo. Svi Krugerovi paketi bili su šifrovani, a razbijanje šifre zahteva vreme.
Promeškoljila se na sedištu kako bi se bolje smestila. Možda bi mogla da iskoristi nekoliko prečica. Motor je zabrujao negde napred i naglo se ispravila, zaškiljivši kroz vetrobransko staklo. Zvuk kola u daljini je nadolazio i povlačio se poput plime i oseke, ali ispred nje se videla samo crna praznina.
Vratila se ekranu. Ključ upotrebljen pri šifrovanju Krugerovih podataka bilo je kriptografsko izobličavanje dve suštinske stvari: imena mreže i tajne višedelne lozinke koja mu dopušta da se na nju prikači. Čim Hari bude imala te dve informacije, moći će da dešifruje njegove signale i ušunja se u njegove fajlove.
Hari je pretraživala kontrolne pakete, tražeći identifikaciju mreže u osnovnom tekstu. Obično je nije bilo teško naći. Bežične mreže se ponašaju kao ekstrovertne osobe na žurkama: svaki čas se pozdravljaju s nekim, govoreći: „Zdravo, ja sam Netgir, da li neko želi da se poveže?” Ali Krugerova mreža je bila drugačija. Delovala je u prikrivenom režimu rada, a identifikacija mreže je bila
cenzurisana.
Hari se namrštila gledajući u ekran. Najbolji način da dođe do potrebne informacije jeste da uhvati nekog dok se konektuje. Prema njenom skeneru, jedan uređaj je već bio povezan i mogla je da se kladi da je to Krugerov laptop. Ako bude čekala dovoljno dugo, možda će naići još neko.
Mada, s druge strane, zašto da čeka?
Kuckajući po tastaturi ubacila je u Krugerov laptop komandu da se diskonektuje. Poslušno, laptop se skinuo s mreže, obmanut lažnom komandom. I istog trenutka se vratio, tražeći dozvolu da se ponovo poveže. Hari mu je prosledila pakete podataka, a zatim na ekranu ugledala ime mreže u osnovnom tekstu, LINKSYS.
Hari je brzo skinula ostatak bežičnog prenosa, loveći komplikovani četvorostruki ’hendšejk’ između mreže i Krugerovog laptopa. To je komplikovan ples prepoznavanja, u kome svaki poziva onog drugog da potvrdi svoj identitet tako što će šifrovati nasumičnu grupu podataka, čime će dokazati da oboje koriste isti šifarnik.
Ali stvari nekada mogu da budu preterano komplikovane. Hendšejkje odao previše tragova, i Hari je sada skoro bila na cilju. Nedostajala joj je samo lozinka.
Svetla su blesnula negde levo od nje. Hari se zaškiljila u polje. Dva svetlosna snopa su poskakivala gore-dole, kao farovi džipa koji se kreće po džombastom terenu. Onda su odjednom nestali.
Hari se naježila. Da li je to neko odande posmatra? Pogledom je pretraživala mrak, sa svim čulima u pripravnosti. Ništa se nije pomicalo.
Pokušala je da potisne nervozu. Verovatno je to lokalni zemljoposednik koji patrolira svojim imanjem. Oklevala je, a onda se vratila laptopu.
Uposlivši prste, ustremila se na lozinku opsežnim napadom pomoću rečnika. Program je počeo da lista rečnik reč po reč loveći lozinku koja u kombinaciji s identifikacijom mreže čini pravi ključ. Hendšejk je već obelodanio uzorke teksta pre i posle šifrovanja. Ako nađe po kom ključu su šifrovani, ući će.
Bez moćnog kompjutera koji može da preradi sve moguće kombinacije, bilo bi joj potrebno nekoliko nedelja. Ali mogla je da se kladi da je Krugerova lozinka jedna iako pamtljiva reč. Koliko god da upozoravaš ljude na opasnost slabih lozinki, retko kad su voljni da pamte bilo šta komplikovano.
Motor je zatutnjao negde bočno od nje i Hari je poskočila na sedištu. Traktor ili džip je turirao preko polja, dve svetle lopte sijale su u mraku. Nešto ju je preseklo u stomaku. Bio to zemljoposednik ili ne, vreme je za pokret.
Gurnula je laptop na suvozačevo sedište, dala gas i izjurila kolima na put. Požurila je što dalje od proširenja i od Krugerovog dvorišta, dok joj je u ušima zujalo od strujanja krvi preplavljene adrenalinom. Zalepila je pogled za retrovizor. Ko god da je, izgleda da je ne prati. Videla je kako se crveni sjaj zadnjih svetala smanjuje na veličinu vrha igle dok su kola nestajala preko polja.
Hari je duboko udahnula, puls joj je ludački tukao. Pobogu, zar će zauvek biti ovako strašljiva? Pratila je ivicu puta tražeći još jedno proširenje. Što pre završi i ode odatle, to bolje.
Pogledala je laptop i namrštila se. Napad rečnikom je i dalje trajao, ali signal bežične veze je nestao. Da li je van dometa? Pogledala je u retrovizor, koliko god da joj se nije vraćalo, znala je da nema izbora. Okrenula je kola i pošla nazad istim putem kojim je došla, čekajući da signal oživi. Pogledala je u ekran. Ništa. Prošla je pored
proširenja koje je samo trenutak ranije napustila. I dalje ništa.
Hari je zaškiijila. To ne može biti. Kao da uopšte nema antenu. Sranje.
Zgazila je na kočnicu, zaustavljajući se uz škripu guma. Onda je pritisnula dugme za spuštanje prozora i prepipala krov. Prokletstvo. Nema antene. Mora da se uhvatila u nisko granje drveta kada je krenula. Podigla je kabl koji je visio kroz prozor. Magnetno postolje je bilo razbijeno, a konektor smrskan. Hari je prostenjala. I kad bi našla antenu, ne bi mogla ponovo da je prikači.
Upiljila se u mrak. Ako se malo primakne dvorištu, mogla bi da primi signal bez pomoći antene. Polako je ubacila u brzinu i krenula
niz put, dok su joj ruke podrhtavale od lupanja u grudima. Već je stigla do kapije a još uvek nije naišla, na signal.
Polako je zaustavila kola, zureći u prazne štale. Grlo joj je bilo suvo. Drhtavim rukama uzela je laptop i polako otvorila vrata.
Nije imala izbora. Morala je da se ušunja u dvorište.

24.
Hari se pritajila pored ulaza u dvorište i zadrhtala. Zavirivanje u nečiju mrežu preko vazdušnih talasa bilo je jedno, njuškanje po nečijem imanju po mraku nešto sasvim drugo.
Sitne kapi kiše hvatale su se po njoj poput mokre paučine, a negde je kapak prozora lupao na vetru. Pogledala je nazad ka svom bezbednom, toplom autu i zapitala se šta to, dođavola, radi. Onda se prikrala bliže kapiji, privijajući laptop uz grudi.
Ispred nje se nalazila Krugerova kuća, a jedino vidljivo svetlo bio je žućkasti prozor u prizemlju. Džip i mercedes su bili parkirani jedan pored drugog, a prednji branik Robovih kola bio je tako nabijen uza zid kuće kao da je jedva stigao da zakoči na vreme. S desne strane je bilo glavno dvorište, a iza njega široka građevina nalik ambaru, za koju je Hari pretpostavila da su u njoj smeštene štale.
Zavirila je u laptop. I dalje nema bežičnog signala. Spustila je poklopac kako bi sakrila svetlo ekrana, i pažljivo osmotrila dvorište. Bilo bi najbolje da zauzme položaj u liniji s Krugerovom kancelarijom kako bi imala što veće izglede da uhvati signal s njegove antene.
Čelo joj se naboralo dok se prisećala rasporeda soba u kući. Navigacione zagonetke joj nikad nisu bile jača strana, ali se setila da je prozor kancelarije gledao na dvorište. Zurila je u otvoreno dvorište između zgrada, Bila bi previše izložena ako bi se tamo smestila. Zgrada sa štalama verovatno joj je bila najbolja prilika.
Hari je klisnula kroz ogradu i nastavila da se kreće uz ivicu zida, krijući se u senkama. Onda je otrčala do džipa, i sakrila se iza njega. Nije videla nijednu sigurnosnu kameru, ali to ne znači da ih nema. U ovoj fazi će morati da rizikuje.
U daljini, kopita su lupkala o ciglu i dugi njisak prolelujao je kroz mrak. Hari se prošunjala između kola a zatim i duž kuće sagnuvši se ispod jarko osvetljenog prozora. Onda je zastala. Naravno da je
trebalo da se odšunja dalje odatle, ali mislila je da ne može da škodi da baci pogled. Malo-pomalo uzdigla je glavu iznad simsa.
Kruger je stajao naslonjen na ogromni okvir kamina, oči su mu bile zaklonjene ispod tamnih obrva. Kesi Bergin je stajala pored njega, grejući ruke iznad vatre. Oboje su bili visoki i privlačni, i jedno pored drugog delovali su kao skladan spoj. To bi bila jedna vrlo topla scena da nisu bili usred rasprave.
Hari se ispravila. Kesi je bila usred rasprave; Kruger nije želeo da je sluša. Veterinarka se nagnula ka njemu, lice joj bilo napregnuto dok je govorila. On je izbegavao njen pogled. Čak i kroz pantomimu, Hari je bilo jasno da Kasi uzalud pokušava. Tada se Kruger okrenuo na drugu stranu, van Harinog vidokruga, a Kesi je izgledala kao da je odustala. Ramena su joj se opustila, a lice joj se blago naboralo. Hari je izvila obrve. Pomislila je na Krugerovu preku narav, njegove nervozne ćutnje, i zapitala se zbog čega je Kesi uopšte stalo,
Sagnula se i polako prošla ispod prozora. Doduše, šta kog đavola ona zna o vezama? Za poslednjeg muškarca sa kojim je pomislila da započne vezu ispostavilo se da je pokušavao da je ubije. Po bilo čijim merilima, tako nešto nedvosmisleno ukazuje na zapanjujuće lošu sposobnost rasuđivanja.
Iznenada je iza sebe začula duboko režanje. Hari se sledila. Krugerovi vučjaci. Progutala je knedlu. Noge su joj se odsekle. Nije mogla da se pomeri, nije čak mogla ni da okrene glavu. Pseće grlo je vibriralo od režanja. Povila je ramena, očekujući napad. Onda je čula nekakvo grebanje, nešto je kuckalo o staklo. Hari je brzo pogledala u prozor iza sebe i odahnula. Zasad, psi su još uvek unutra s Krugerom.
Struja joj je prošla udovima. Jurnula je preko dvorišta, prema štalama koje su izgledale kao ambar. Načuljila je uši očekujuči mahnit lavež, korake ili povike. Utrčala je u ambar i sakrila se iza zida, stežući laptop. Osluškivala je. Osim njenih zadihanih pluća, ništa se nije čulo.
Hari je zažmurila i skliznula na tlo. Gospode. Što pre ode odavde,
to bolje. Disala je duboko i nozdrve joj je ispunio memljivi miris balege. Onda je otvorila oči i pogledala oko sebe.
Štala je bila veća od avionskog hangara. Desetine boksova protezalo se s obe strane širokog betonskog prolaza. Mesečina je kroz svetlarnike prodirala do poda u redovima bledih snopova, koji su podsećali na pešački prelaz u vazduhu. Neki konji su još uvek bili budni i proturili su glave iz boksova. Najbliži ju je radoznalo pogledao i zanjištao.
Hari je na brzinu provirila napolje. Gledala je bočno na Krugerovu kuću, i prema njenoj proceni, jedan od prozora morao je biti od njegove kancelarije. Polako je otvorila laptop. Napad rečnikom je i dalje trajao. A na dnu ekrana je žmirkala ikonica za bežičnu vezu. Signal se vratio.
Hari se naslonila na zid drhteći. Odeća joj je bila vlažna a udovi utrnuli, ali je odlučila da sačeka. Čim bude imala lozinku, dešifrovaće Krugerove podatke, pronjuškaće po njegovim fajlovima i uhvatiće maglu.
Napolju je metal zaškripao po betonu, kao da je neko naleteo na kolica s jednim točkom. Hari je skočila na noge. Čuli su se koraci u mraku. Gledala je levo-desno. Nije imala kud. Požurila je prema boksovima, zavirujući iznad poluvrata. Mišićava konjska tela nazirala su se među senkama. Tražila je dalje dok nije našla prazan boks, otvorila je rezu i zaključala se unutra. Čučnula je uza zid, dok ju je oblivao znoj.
Neko je tiho zazviždao u mraku. Koraci su joj se približavali a onda se zaustavili.
Gde je moj Bili Boj?
Hari je razrogačila oči. Bio je to Rob Devlin. Reza je zazvečala i vrata boksa su zaškripala. Cipele su šuštale kroz nabacanu slamu. Hari se ukočila. Bio je u susednom boksu.
Moj stari druže.
Hari se pognula još niže, udišući miris piljevine s poda. Odmah pored nje, Bili Boj je zarzao.
Dobro smo se zabavljali ti i ja, zar ne, druže?
Rob je zaplitao jezikom i Hari se zapitala koliko je popio.
Šampionski džokej, šampionsko grlo. – Ruka je pljesnula po konju. – Proputovali smo svet, zar ne, Bili Boj? Trofeji. Intervjui za televiziju. Nije loše za mršavog dečaka iz Lejtauna.
Bili Boj je frknuo i Rob se nežno nasmejao.
Da, znam, nedovoljno mršavog. Ni danas nisam jeo. – Sutra moram da izgubim još dva i po kilograma.
Bili Bojeve potkovice su klepetale po betonu. Kada je Rob opet progovorio, glas mu je bio tiši.
Ali alkohol može, zar ne? Bolji je od hrane, u svakom slučaju.
Pomaže nam da prebrodimo sve, jel’ tako, dečko?
Rob je neko vreme ćutao i Hari se ugrizla za usnu. Zamislila je džokejevo žgoljavo telo, setila se njegove drske odvažnosti i zapitala se koliko dugo će moći da se u potaji oslanja na alkohol i da dalje bude šampion.
Rob je još malo šaputao svom konju, tepajući nežno reči ,,ko je dobar dečko”, za koje je mislila da ih koriste samo ljubitelji pasa. Onda mu se glas odjednom promenio.
Nemoj da misliš da ću moći još dugo ovako, Bili Boj.
Reči su mu bile prigušene, kao da je zagnjurio lice u vrat konja. – Da se smanjujem, iz dana u dan.
Rob je drhteći duboko i isprekidano uzdahnuo i Hari se zapanjila kad je shvatila da on plače.
Toliko sam prokleto umoran – šapnuo je.
Hari je oborila pogled na tlo. Pogrešno je što je tu i što ovo sluša. To je intimna ispovest između čoveka i konja. Posle nekoliko minuta, Rob je pročistio grlo i zvučalo je kao da se pribrao. Prijateljski je potapšao Bilija Boja.
Dosta s tim, jel’ tako, dečko? Bićemo mi dobro. Možemo mi to.
Još malo je gladio konja i potom izašao iz štale. Kada je otišao, Hari je izdahnula. Pokušala je da pomiri Robov klonuli duh s neustrašivim jahačem kome je brzina sve. Nije uspela.
Zavrtela je glavom i pogledala u laptop. Napad rečnikom se konačno završio i na ekranu je svetlela poruka:
„Lozinka nađena: Bili Boj.”
Hari je zakolutala očima. Šta je s ovim muškarcima i njihovim konjima?
Odjednom joj je plan da upadne u Krugerovu mrežu delovao preterano dramatično. Šta je mislila da će naći? Fajne fajlove koji dokazuju da se bavi krijumčarenjem dijamanata? Trenutno joj se to činilo malo verovatnim. Ali kad je već dovde stigla, ništa je ne košta da završi posao.
Proverila je ikonicu za bežičnu mrežu. Signal je oslabio, ometala ga je struktura štale. Polako je otvorila vrata boksa, pogledala levo- desno i iskrala se prema ulazu. Zauzela je položaj u liniji s Krugerovom kancelarijoin i bacila se na posao kucajući po tastaturi.
Sad kad ima lozinku, može da dešifruje Krugerove prenose i neometano ih čita. I ne samo to, može da pristupi mreži i prepravlja njegove podatke.
U nekoliko hitrih poteza na tastaturi, nakačila se na mrežu. Lako kao da je ušla u autobus. Potom je pripremila svoje prvo oružje i ispalila ga u Krugerov laptop. U pitanju je bio registrator rada na tastaturi, tajni špijunski program koji će se uvući u Krugerov hard- disk i beležiti svaki njegov udarac po tastaturi. A zatim će te informacije slati Hari na imejl. Uskoro će moći da prati svaku reč koju otkuca.
Koraci su zakrckali negde iza nje i ona se sledila. Udahnula je duboko i okrenula se. Prekasno. Oštar bol joj je zahvatio lobanju. Pred očima je videla samo tlo koje joj je tresnulo u lice.

25.
Hari je otvorila oči. Glava joj je pulsirala i želudac joj se stezao od bola. Zavrtelo joj se pred očima i brzo je opet zažmurila.
Slama ju je bockala po obrazima. Sinusi su joj bili ispunjeni oštrim konjskim mirisom, a pored nje, u slami, nešto je šušnulo. Zaškiljila je poluotvorenih očiju. Ležala je lica okrenutog ka podu, u mrklom mraku.
Stisnula je zube i polako se pridigla na sve četiri. Prostorija se nakrivila i na trenutak je mislila da će se ispovraćati. Podigla se na noge naslanjajući se na zid radi ravnoteže. Držala se za njega kupajući se u znoju.
Crna figura trupkala je ka njoj, i na licu je osetila vreo dah. Znoj se presijavao u mraku, ocrtavajući obrise mišićavog konjskog tela nadvijenog nad njom.
Oči su mu se caklile u mraku.
Hari se još više pribila uza zid. – Miran, dečko.
Konj je frknuo i naglo se odmakao, pa počeo da kruži po staji. Bilo je vrlo malo prostora, i sa svakim krugom njegova moćna bedra protutnjala bi joj na samo nekoliko centimetara od lica,
Znoj joj je curio niz leđa. Ko ju je, dođavola, ubacio ovamo? Da li se Rob vratio i udario je s leđa? Možda je to bio Kruger sa svojim prgavim psima. Zavrtela je glavom, kako bi joj se razbistrilo u mozgu.
Konj se naglo zaustavio ispred nje i počeo da udara kopitima o tlo. Vazduh je bio ispunjen njegovim zemljanim mirisom. Bio je preznojen i nakostrešena dlaka mu se slepila od vlage. Hari je oborila pogled, izbegavajući da ga pogleda pravo u oči za slučaj da to predstavlja znak agresije. Tako je bar kod pasa, zar ne? Nije znala da li isto važi i za konje, ali to je bio jedini trik koji je znala kad su životinje u pitanju.
Životinja je besno raširila nozdrve prema njoj, potom se okrenula na drugu stranu i nastavila mahnito da kruži po staji.
Hari je pogledom pretraživala svoju malu zatvorsku ćeliju. Oči su joj se sad već navikle na mrak i mogla je da razazna vrata s druge strane prostorije. Bila su čvrsto zatvorena, verovatno rezom sa spoljne strane. Pregledala je zidove i tavanicu. Za razliku od ostalih boksova koji su pri vrhu bili otvoreni prema krovnim gredama, ovaj je bio sa svih strana zatvoren. Vrata su bila jedini način da se izađe.
Hari je zadržala dah i krenula korak po korak prema vratima. Trudila se da joj pokreti budu gipki kako ne bi prepala konja. Zasad se činilo da je zaokupljen pomamnim kruženjem po staji. Napravila je još nekoliko koraka, razmišljajući o Garvinovim dijamantima i o njhovoj povezanosti s Krugerom.
Njena pretpostavka je bila da kartel ilegalnih trgovaca dijamantima koristi ergelu za svoje prljave poslove. Garvin je izgleda bio njihov glavni čovek, koji je uvozio krijumčarene dijamante i organizovao njihovu distribuciju. Redovne isporuke čistokrvnih grla koje su stizale u ergelu iz Južne Afrike verovatno su služile kao paravan za iznošenje dijamanata iz zemlje.
Pomislila je na Ti Džeja: vlasnika konja i poslovnog partnera Dena Krugera. Upucali su ga na isti način kao i Garvina. Hari je to bio dovoljan dokaz da je i on umešan, iako joj nije bila sasvim jasna njegova uloga. Onda se setila razgovora s Robom.
Den je stručnjak za konje, ali Ti Džej zna s parama...
Možda je Ti Džej finansirao poslovanje kartela, i uzimao deo profita. Ali nije bilo jasno zašto su ga ubili, a još manje Garvina.
A što se tiče Eve, Hari bi rekla da je ona usamljeni operativac. Za početak, ukrala je Garvinove dijamante. Teško da je to postupak pouzdanog saučesnika, a još manje pastorke. Ali moguće je da greši. Eva je sada u Kejptaunu, gde priprema sledeće grlo za transport do kuće. A s njim verovatno i još jednu pošiljku dijamanata.
Sada je pitanje ko je još iz ergele umešan.
Konj je načuljio uši, osetivši njeno kretanje. Hari se ukočila. Veliko stvorenje je zaokrenulo i pošlo pravo prema njoj vitlajući zadnjim nogama poput džinovske zmije. Zabacio je glavu i stražnjicom naleteo na zid.
Šta to, dođavola, toliko plaši ovu životinju?
Sve je u redu, miran, dečko. – Pokušala je da oponaša Robovo tepanje, ali s obzirom na okolnosti, to nije bilo lako.
Iznenada, konj je zanjištao. Propeo se na zadnje noge, izvivši se iznad nje kao crni vrh tornja. Prednjim nogama je šibao kroz vazduh. Kopita su fijuknula blizu Harinog lica i ona je ostala bez daha. Tresnuo je nogama na tlo i zakolutao očima, gledajući je gotovo izbezumljeno, iskolačenih beonjača. Hari je premrla. U većini slučajeva ne bi mogla da razlikuje konje jednog od drugog, ali ovo čudovište nije mogla da ne prepozna. To je Rotvajler.
Mrzi da bude zatvoren u mraku.
Hari se setila šta joj je Vini rekao i odjednom je počela ubrzano da diše. Mora da pobegne odatle. Skrenula je pogled udesno. Vrata su bila na samo metar od nje.
Rotvajleru su uši bile priljubljene uz glavu, i dalje je kolutao očima. Hari se stegao stomak. Palo joj je na pamet da doziva u pomoć, ali joj se pravljenje bilo kakve buke trenutno činilo kao veoma glup potez. Oblizala je usne i ponovo mu se obratila,
Ne sviđa ti se što sam ovde, jel’ tako? – Nije joj se dopalo što joj glas podrhtava. – To je u redu, ne sviđa se ni meni. Zato ću samo...
Konj se iskezio i jezivo zanjištao. Hari je povila ramena, šćućurivši se uza zid. Životinja je pokazivala zube. Nozdrve su joj izgledale ogromne, kao dve rupe u mraku. Hari se borila da ostane mirna. Onda joj se okrenuo leđima, napregao mišiće i ritnuo se. Noge su mu izletele kao rakete i potkačile je po ramenu. Hari je vrisnula uhvativši se za levu ruku. Konj se zaneo dalje od nje i počeo da se bacaka udarajući u zidove, dok mu se golemi grudni koš silovito nadimao.
Hari se prilepila uza zid bez daha. Pokušala je da se ispravi, ali je bol u ramenu bio nepodnošljiv. Posmatrala je krupno stvorenje kako mlatara po staji. Penio je u uglovima usta, dok su mu ramena bila prošarana kapljicama krvi. Hari je prošlo kroz glavu da je sigurno uplašen isto koliko i ona, ali to saznanje joj nije pomoglo.
Polako je prešla i poslednji metar razdaljine do vrata, nastojeći da
ne privuče pažnju konja. Potom se okrenula i nepovređenom rukom u mraku počela da prepipava drvo tražeći šarke, pukotine, bilo šta pomoću čega bi mogla da otvori vrata. Ali nije bilo ničeg. Vrata su bila glatka i čvrsto zabravljena spolja.
Rotvajler je piskavo zanjištao i Hari se brzo okrenula. Bio joj je okrenut leđima, vrata istegnutog ka tavanici. Načuljila je uši očekujući zvuke spolja. Pored sve ove buke, neko mora da dođe?
Ali čula je samo mučne krike konja.
Upiljila se u senke tražeći u staji neko oružje, ili oruđe kojim bi mogla da razvali vrata. Ramena su joj splasnula. Ništa osim piljevine i slame.
Rotvajler je počeo da joj se približava natraške, napetih mišića. Zurila je u moćna bedra dok joj je mozak radio punom parom. Možda je konj jedino oružje koje ima.
Pripremivši se, ukopala se u mestu ispred vrata i prikovala pogled za Rotvajlerovu zadnju ložu. Procena pravog trenutka je bila presudna. Ako prekasno reaguje, konj će je verovatno ubiti.
Netremice je zurila u njegove zadnje noge, čekajući znak. Pomerio se još malo unazad. Onda se izvio. Pognuo glavu. Mišići su mu se napeii.
Sada!
Hari je skočila ulevo i bacila se na slamu. Istog trena, Rotvajler je zamahnuo zadnjim nogama, ubojito se ritnuvši ka mestu gde se ona maločas nalazila. Tresnuo je kopitama u vrata odvalivši jednu dasku. Tada se zanjihao na drugu stranu i počeo da udara ramenima o zidove, ošamućen i dezorijentisan.
Vreli bol sevnuo je Hari kroz rame. Zgrčila se i pogledala ka vratima. Rascep je bio dobar ali nedovoljan. Grlo joj je bilo suvo. Rotvajler se teturao po staji, i dalje okrenut bedrima prema njoj. Pridigavši se nekako na noge, odšepala je nazad do vrata. Onda je stala ispred njih poput toreadora i čekala konja.
Nije mu dugo trebalo. Iznenada je počeo mahnito da se rita na sredini staje, sa svakim smrtonosnim udarcem noge prilazeći sve bliže. Uprla je pogled u kopita koja su sekla vazduh. Kada je bila
dovoljno blizu da vidi klinove na potkovicama, skočila je.
Nije bila dovoljno brza. Kopito ju je ošinulo po povređenoj ruci i taj bol joj je sevnuo kroz samu kost. Vrisnula je i stropoštala se na slamu. Ležala je, nesposobna da se pomeri. Ako konj odluči da je izgazi namrtvo, neće imati snage da mu se odupre.
Drvo se raspuklo, iver se raspršio vazduhom. Hari je provirila prema konju. Ritao se i njištao pored vrata, udarajući ih kopitama. Odvalio se još jedan komad. Poslednjim udarcem konj je razvalio središnu dasku, a zatim besno potrčao ukrug po staji.
Hari je pokušala da se podigne u sedeći položaj. Ruka ju je žignula i morala je da stisne zube. Držeći se za rame, nekako se osovila na noge. Dovukla se do vrata i proturila nepovređenu ruku kroz raspuklo drvo. Dohvatila je reze s druge strane i izvukla ih.
Pala je na vrata širom ih otvarajući, i brzo se zanela u stranu sklanjajući se s puta Rotvajleru. Protutnjao je pored nje i uza zveket kopita istrčao iz štale. Hari se naslonila na otvorena vrata boreći se za dah. Potom se isteturala napolje, držeći se i dalje za rame, pa izašla za konjem u dvorište.
Krugerova kuća je bila u potpunom mraku i nije bilo žive duše. Džip i mercedes više nisu bili tu. Srce joj je sišlo u pete kada je postala svesna pustoši oko sebe. Nije ni čudo što niko nije došao; niko nije bio tu da čuje šta se dešava.
Krenula je, pola trčeći, pola džogirajući prema svojim kolima. Ušla je, zaključala vrata i spustila čelo na volan. Kada su joj poslednje kapi adrenalina iščilele iz uzdrhtalog tela, prestala je da se odupire i zaplakala.

26.
Vrata su se uz tresak otvorila i Mani se trgnuo, ukočivši se ispod svog ćebeta. Delić sekunde vladala je tišina. A onda je puščana salva poput pneumatskih bušilica zaburgijala kroz mrak.
Prostoriju su preplavili krici. Mani se priljubio uz ležaj. Meci su rešetali plafon i bušili podne daske. Komadići maltera padali su mu po glavi.
Opstaan!
Stražari su navalili u prostoriju vičući i pucajući u vazduh. Buka je bila zaglušujuća.
Uit met julle! Val in! – Napolje! Postrojte se! Maniju je srce tuklo. Pronašli su Okera.
Mani, šta se dešava? – Takatin glas je drhtao. Stražar se bacio na starca i izvukao ga na pod.
Opstaan! – Ustaj!
Stražar je ispalio šaržer u pod raznoseći drvo. Mani se sagnuo izbegavajući iverje. Kada se stražar ustremio na muškarce iza njega, Mani je skočio s ležaja i nadvio se nad Takatu. Nije bio pogođen. Nežno je obuhvatio starca oko mršavih ramena i podigao ga na noge.
Šta se dešava? – Takata je žgoljavim prstima uhvatio Manija za košulju.
Mani nije odgovorio. Svuda oko njega, unezvereni muškarci trčali su prema vratima. Vodio je Takatu za njima, saginjući se pod mitraljeskom paljbom. Starac se spotakao i srušio na pod. S leđa su se ispružile mršave ruke i pomogle mu da ga podigne. Glas je šapnuo Maniju u uvo.
Šta se dešava? Jel’ znaš?
Okrenuo se i ugledao suvonjavog rudara koji je držao Takatu ispod ruke. Mani nije znao njegovo ime, ali je čuo da je učitelj iz Konga. Napustio je dom kada je rat tamo sve uništio.
Mani je skrenuo pogled. – Ništa ne znam.
Progurao se napolje, vodeći Takatu, ostavivši učitelja iza sebe. Vazduh je pred zoru bio hladan, nebo još uvek mračno. Postrojio se s ostalim muškarcima uza zid, držeći Takatu uza se. Ispred njih su stajala šestorica stražara, koji su ih gledali kroz vizire pušaka držeći ih na nišanu. Maniju su se creva vezala u čvor. Streljački vod.
Preostali muškarci su izašli iz spavaonice tiskajući se ispred njega. Mani se povukao nazad uza zid. Čovek pored njega se prekrstio drhtavom rukom. Onda je najviši među stražarima iskoračio napred. Zonvije, belgijski plaćenik i Okerov zamenik.
Ðubrad ubilačka! – Pljunuo je na zemlju. – Mislite da možete da prođete nekažnjeno?
Lice mu je bilo crveno i presijavalo se od znoja. Stegao je prste oko usta puščanih cevi.
Svinje!
Negde levo od Manija zatreperila je baterijska lampa. Glasovi su gunđali i nešto je strugalo po prašini. Maniju su zaklecala kolena. Pokušavali su da odvuku Okerovo telo. Pogledao je u Takatu, koji je razrogačenih očiju u upalim dupljama zurio u svetlo. Starac je znao da je na tom mestu krio dijamante.
Žonvije je špartao duž stroja muškaraca, niz lice mu je klizio mastan znoj.
Neko je ubio komandanta Okera. – Prešao je jezikom preko usana. – To znači da sam sada ja glavnokomandujući.
Žamor se proneo među rudarima. Mani je osetio Takatinu ruku na ramenu, ali je držao pogled uperen pravo preda se.
Želim da znam ko je to uradio. – Žonvije je repetirao pušku. – I vi ćete mi to reći.
Mani se ukrutio. Osetio je kako mu gori list za koji su mu bili privezani nož i varjača. Možda je trebalo da ih ostavi pored tela, ali je želeo da ukloni svaki znak kopanja koji bi mogao da ih navede da traže dijamante. Ako pronađu sad nož kod njega, upucaće ga na mestu.
Žonvije je mahao puškom napred-nazad, piljeći u muškarce u stroju. – Vi ste jedna gomila lenjih bitangi!
Mani je počeo stopalom da gura povez niz nogu i olabavio ga je tako da mu je spao na gležanj. Znoj mu je curio niz leđa. Zonvije je zakoračio bliže, nišaneći u muškarce u prvom redu. Bio je zadihan, kao da je prethodno trčao.
Mislite da možete da nam se prikradate, jednom po jednom, i tek tako nam prerežete grlo u mraku?
Iz blizine, Mani je video da se Zonvijeu tresu ruke. Stražar je hodao levo-desno, nišaneći puškom u muškarce u stroju. Mani je protresao nogu i varjača i nož su skliznuli na zemlju. Osetio je Takatin pogled na sebi. Tada se starac promeškoljio, naslanjajući se na njega, drljajući nogama po prašini. Mani je spustio pogled. Takata je prevukao nož iza sebe.
Recite mi ko je to uradio!
Zonvije je iznenada oborio pušku i ispalio rafal u zemlju. Muškarci iz prvog reda su odskočili unazad vrisnuvši. Buka vatrenog oružjaje naposletku prestala. Žonvije je teško disao, uniforma mu je bila natopljena znojem, Potom je uhvatio jednog rudara za košulju i izdvojio ga od ostalih. Čovek se zateturao unazad, čitavo dugonogo telo mu se treslo. Mani je progutao knedlu. To je bio učitelj.
Zonvije je uperio pušku u njega. – Ko ga je ubio?
Mani je prestao da diše. Učitelj je odmahivao glavom podigavši ruke u vazduh. Upale oči bile su mu paralisane pogledom na Zonvijeovu pušku, i glavom je odmahivao još dugo nakon što je odgovorio na pitanje.
Žonvije je pucnuo prstima najbližem stražaru, ubledelom mladom vojniku koji je odveo Manija u rendgensko odeljenje.
Ubij ga – rekao je Žonvije, ne pogledavši ga.
Maniju je krv zujala u ušima. Hteo je da se pomeri, ali nije mogao.
Učitelj je i dalje odmahivao glavom.
Mladi stražar je otvorio i zatvorio usta. – Šefe?
Pobogu. Nije teško. Gledaj.
Žonvije je čvrsto uhvatio pušku i opalio. Meci su prsnuli učitelju u grudi, protresajući mu čitavo telo. Dva puta se trznuo i potom sručio na zemlju,
Maniju se vrtelo u glavi. Čovek pored njega počeo je da ječi a vazduh je ispunio rezak smrad urina. Mani je zurio u krv koja je lila iz učiteljevih grudi, i zaljuljao se. Šta je to uradio? Trebalo je da istupi, da pokuša da ih zaustavi. On je taj koji je trebalo da leži mrtav u prašini. Ali ko bi onda spasao Ašu?
Stisnuo je pesnice. Plemenita hrabrost ili nagon za samoodržanjem? Mrzeo je sebe što nije siguran koji ga je od ta dva razloga naterao da ćuti. Tada je osetio Takatinu ruku na ramenu.
Misli na moju Ašu – starac je šapnuo. – Ništa drugo nije važno.
Žonvije je šutnuo prazne čaure koje su mu pale pored nogu. Iza njega zora se izlivala po nebu na istoku. Odjednom, Žonvije se zaleteo i izvukao još dva muškarca iz prednjeg reda. Podbadao ih je puškom potiskujući ih unazad sve dok nisu stali pored učiteljevog tela.
Ovog puta ćete vas dvojica umreti. Sledeći put trojica.
Žonvijeu su vene pulsirale na slepoočnicama kao modre zmije. – Nastavićemo tako sve dok ne dobijem odgovor na svoje pitanje.
Pucnuo je prstima mladom bledom čuvaru, koji je prvo oklevao, a zatim podigao pušku drhtavim rukama. Mani je pošao da iskorači, s nejasnom predstavom o tome šta će da uradi, ali Takata ga je zgrabio za ruku.
Ne, Mani! – Snaga starčevog stiska ga je zapanjila. – Učinićeš to za mene. Odsad mi duguješ.
Mladi stražar je obrisao čelo rukavom. Mani je pogledao u Takatu. Starac ga je gledao usplamtelim očima. Stražar je nategao oroz puške i nanišanio. Mani je pogledao u dva prestrašena muškarca koja su stajala pored učiteljevog tela.
Stanite.
Mani je brzo vratio pogled na starca. Nešto ledeno steglo ga je u želucu. Takata se gurao između postrojenih muškaraca. Ali Zonvije nije obraćao pažnju na njega i klimao je glavom mladom stražaru.
Hajde.
Stanite. – Takatin glas je bio snažan, ramena ispravljena. Mora da ga je to koštalo poslednjeg atoma snage. – Ja sam ga ubio. Ja sam
ubio komandanta.
Zonvije je podrugljivo pogledao u starca, a onda je zabacio glavu i nasmejao se. – Ti? Ti si već jednom nogom u grobu, koga bi ti mogao da ubiješ?
Takata je bacio nešto što je bupnulo ispred Žonvijeovih nogu. Mani je zurio. To je bio njegov veliki nož. Okerova krv je i dalje bila skorena oko drške.
Zonvije je razrogačio oči. Zurio je u nož, a onda je podigao pogled na Takatu. Iskočile su mu vene na čelu. Tad je uperio pušku u starčeve grudi i osuo paljbu po njemu. Takatino telo je poletelo nazad kroz vazduh i srušilo se na zemlju uz mučan zvuk lomljenja kostiju. Zonvije se okrenuo prema onoj dvojici muškaraca i izrešetao ih mecima nišaneći im u glavu.
Mani se skamenio. Svuda oko njega ljudi su vrištali tiskajući se uza zid. Mani je ukočeno gledao u Takatino slomljeno telo.
Odsad mi duguješ.
Sirena je počela da zavija dvorištem, pozivajući rudare u ranu jutarnju smenu.
Okupite ih, i vodite ih u rudnik! – Zonvije se nakašljao i pljunuo.
Sada znate ko je glavni ovde.
Stražari su potrčali između ljudi, postrojavajući ih kundacima pušaka. Manija je oblio znoj. Odupirao se želji da otrči do Takate. Mora da izađe odatle. Mora da sledi Okerov leš i odnese dijamante do Kurumana, gde ga čeka kurir po imenu Čandra. Progurao se kroz gužvu, i stao licem u lice s Zonvijeom.
Vraćaj se u stroj!
Žonvije je iskolačio oči, dok mu je lice poprimilo tamnocrvenu boju. Iza njega mladi stražar je prebledeo i izgledao je kao da mu je muka. Mani je progutao knedlu.
Ali moj ugovor danas ističe. Danas idem kući. Žonvije se osmehnuo, otkrivši zube žute od nikotina.
Tvoj ugovor je upravo produžen.

27.
Hari je privukla sebi visoko naslaganu gomilu karata. Šest špilova, trista dvanaest karata.
Uzimajući s vrha špila, podelila je karte u šest odvojenih gomila, koje je rasporedila u obliku potkovice na stolu ispred sebe. Njen otac je sedeo prekoputa, pomno prateći karte.
Ranije tog jutra pozvao je njenu hotelsku sobu. Želeo je da je upozna s nekim, rekao je, s nekim ko raspolaže informacijama. Ali je odbio da kaže išta više od toga, tako da su dosad samo vežbali praćenje karata tokom mešanja.
Uzela je dve manje gomile karata. Rame joj je krckalo prilikom svakog pokreta i trudila se da ne pokaže bol. Prethodne noći provela je nekoliko sati u hitnoj pomoći, gde se ispostavilo da su joj Rotvajlerovi udarci iščašili rame. Bez mnogo drame i bez upozorenja, lekari su joj jednim grubim potezom namestili rame. Hari se stresla setivši se toga. To je jedna od onih situacija u kojima je lek gori od bolesti. Ponudili su Hari povez, ali ona je odhila, jer nije želela da joj ruka bude onesposobljena. Zadovoljila se analgeticima i uveravanjem da će nelagoda popustiti za nekoliko nedelja.
Držeći u svakoj ruci po jedan, savila je dva štosa karata i potom ih izmešala jednim potezom. Još jednom je ponovila isto, pa potom zamenila gornju i donju polovinu gomile i postavila je na sredinu stola. Onda je uzela sledeća dva štosa. Njen otac nije skidao pogled s karata.
Otkad zna za sebe, njen otac je praktikovao praćenje karata prilikom mešanja, a nju je naučio kako to da radi kad joj bilo deset godina. Cilj je da se vredna grupa karata prati dok prolazi kroz deliočeve ruke pri mešanju. Kao jedna od strategija brojanja karata, spadala je u naprednije i malom broju ljudi je polazila za rukom.
Hari je promešala poslednja dva štosa i spustila ih na vrh gomile koju je slagala ispred sebe. Potom je prevrnula karte na stranu i
ponudila ih ocu da preseče.
Negde u gomili nalazio se skup kečeva. Hari ih je sve spojila pre nego što je počela da meša, i markerom im zacrnila ivice s jedne strane. Posle mešanja, taj štos je bio izmešan s ostalim kartama, ali ne toliko da bi se zaturilo bogato nalazište koje je i dalje vrebalo negde u svežnju.
Njen otac je podigao belu plastičnu kartu za sečenje iznad špilova. Čelo mu se presijavalo od znoja i Hari se, ne prvi put, zapitala da nije ispao iz forme. Da bi mogao s kolikom-tolikom sigurnošću da predvidi kada će kečevi biti u igri, morao bi da odredi gde su a da ne omane više od dve do tri karte. U poslednjih pola sata, to mu nijednom nije uspelo.
Posmatrala ga je kako netremice zuri i pretvarala se da ne primećuje da mu se ruke tresu. Onda je kartom za sečenje presekao po sredini gomile.
Hari je oborila pogled. Okrenula je štos prema njemu kako bi mogao da vidi zacrnjeni segment na koji je ciljao. Promašio je za pola špila.
Prokletstvo! – Protrljao je oči i bradu. Zatim je privukao stolicu bliže stolu i upiljio se u karte.
Hajde ponovo.
Hari je iznenada bol sevnuo kroz glavu i na sekundu je zažmurila.
Otac ju je dodirnuo po ruci.
Jesi li dobro, dušo?
Otvorila je oči i kratko klimnula glavom. – Dobro sam. Samo me boli glava.
Lekari su joj održali predavanje o potresu mozga, i na kraju su joj prepisali još analgetika i savetovali odmaranje. Ali posle svega što se desilo, san joj nikako nije dolazio na oči.
Ostavi to. – Otac joj se zagledao lice. – Bela si kao kreč, možemo ovo da ostavimo za drugi put.
Dobro sam, stvarno. Hajde, tata. Gledaj u karte.
Uputila mu je osmeh ohrabrenja i ponovo razdelila gomilu na šest štosova, koje je rasporedila u obliku potkovice. Dok su joj ruke bile
zauzete mešanjem, mozak se isključio i prebacio na sinoćna dešavanja.
Imala je sreće, bila je svesna toga. Da nije onda povratila svest, lako je mogla da pogine. Klaustrofobija bi sve više izluđivala Rotvajlera i on bi je na kraju smrvio svojim ubojitim kopitama. Što se, u stvari, zamalo i desilo. Setila se kako je konj njištao i hladan čvor svezao joj se u stomaku. Ko god da ju je zaključao u tu staju, znao je šta radi.
A sada je imao i njen laptop.
Prsti su joj se stegli oko karata. Laptop nije bio u Rotvajlerovom boksu, osim ako ga nije previdela u mraku. Kako god bilo, neko drugi ga sad ima, i uz malo stručnog znanja moći će da pronađe podatke koje je presnimila s Garvinovog hard diska. Da ne pominje špijunski program koji je ubacila u Krugerov kompjuter.
Stresla se pomislivši na muškarca s bejzbol kapom. Ubio je Garvina i verovatno Ti Džeja, a i dalje nije imala predstavu zašto. Da je nije on zaključao u staji? Delovalo je malo verovatno. Samo neko ko ima pristup štali znao bi za Rotvajlerovu fobiju. Što znači da joj je sada još neko za petama.
Mozak joj je digao uzbunu, upozoravajući na preopterećenje. Brzo je odagnala tu misao.
Usredsredila se na karte.
Progutala je knedlu i pružila promešane špilove ocu. Umetnuo je kartu za sečenje, i ona je okrenula karte kako bi mu pokazala zacrnjene ivice. Ovog puta je bio bliže, ali ne mnogo.
Prokletstvo! – Lupio je šakom o sto, zatim ustao i počeo da hoda po sobi.
Nisi toliko promašio – rekla je Hari. – I svaki put si sve bliže.
Nije odgovorio. Kod praćenja karata u mešanju najvažnija je preciznost, oboje su to znali.
Posmatrala ga je kako korača po luksuznom apartmanu. Kada su ga skinuli s respiratora, fizioterapeutima su bile potrebne nedelje da ga podignu na noge. Fizički se skoro potpuno oporavio, ali s vremena na vreme bi iz njega isplivao stranac. Promene
raspoloženja, umor, nedostatak koncentracije. Uobičajene posledice povrede mozga, kako rekoše lekari.
Otac se zaustavio ispred stiiskog divana i spustio se na njega kao da se radi o staroj rasklimatanoj ležaljci za plažu. Hari je skrenula pogled. Možda samo stari.
Podigla je špil karata. – Rekao si da hoćeš da me upoznaš s nekim. Pogledao je na sat. – Eto nje svakog trenutaka.
Nje? Hari se nadala da otac ne namerava da je upozna sa svojorn novom prijateljicom. Ne da je imala nešto protiv toga da se njen otac viđa sa ženama; jednostavno nije volela da bude uvučena u proces selekcije.
Osmehnuo joj se umornim i pomalo smetenim osmehom.
Zamolio sam te da dođeš ranije da mi pomogneš da vežbam brojanje. Ne smeta ti, nadam se?
Hari mu je uzvratila osmehom i odmahnula glavom. Onda je složila karte u plastičnu krupijeovu „cipelu” i počela da deli za blekdžek. Ganc nove karte šuštale su dok ih je vadila iz kutije. Bilo je nečeg prijatnog u svežini potpuno novog špila.
Poslednji put se bavila praćenjem karata na Bahamima. Brojala je karte u partiji blekdžeka sa šest špilova, i tokom dva sata zbir je samo rastao. Plus deset, plus dvanaest, plus šesnaest. Iz runde u rundu izlazile su samo slabe karte. Čekala je da priželjkivane jake karte konačno provale iz cipele, ali ponovo su se bile zaređale ružne slabe karte. Kad su konačno došli do plastične karte na kraju štosa, zbir je iznosio plus devetnaest i većina jakih karata još uvek nije dospela do stola,
Posmatrala je kako delilac vadi poslednji nepodeljeni štos iz cipele. Hipnotisano je zurila u svežanj karata. U njemu mora da su bili skoro svi štihovi i kečevi u partiji. Zalepila je pogled za dragoceni štos štihova kada ga je delilac stavio na talon i počeo svoj ustaljeni postupak mešanja. Pratila je njegove poteze pri mešanju, gledajući kroz špilove svojim laserskim pogledom. Kada joj je delilac ponudio kartu da preseče, ubacila ju je tačno uz skup štihova. Delilac je prebacio odeljak koji je presekla napred, i njen bogati paket karata je
sada stajao na vrhu. Onda je počeo da deli.
Sledećih dvadeset minuta, iz cipele su se izlivale boje, štihovi i kečevi u svakoj ruci. Na kraju, Hari je otišla od stola s dobitkom od preko dvesta hiljada dolara.
Za vikend letim u Kejptaun.
Hari je zabezeknuto pogledala oca. – Šta?
–S Denom Krugerom. Pronašao mi je još jednogjednogoca, divnog pedigrea. Idem s njim na aukciju konja.
Hari se želudac vezao u čvor. Iz nekog neobjašnjivog razloga, nije želela da otac ide u Kejptaun. Bar ne s Krugerom.
Ali ti ne znaš ništa o kupovini čistokrvnih grla. Što to ne bi prepustio Krugeru?
Otac joj je delovao povređeno. – Pa umem dobro da proceniin. – Tada mu je preko usana prešao vragolast osmeh.
Uostalom, aukcija se održava u Grand Vest kazinu. – Nasmejao se i protrljao ruke. – Trkačka grla i blekdžek. Da li ima nečeg boljeg?
Hari je uzdahnula. Biće joj teže da ga odgovori od tog puta nego što je mislila. Prošla je preko sobe i zavalila se u fotelju naspram njega. Tkanina je bila mekša od somota, i morala je da se bori da joj oči ostanu otvorene. Imala je osećaj da joj nije iščašeno samo rame, već čitavo telo.
Uspravila se pribivši se uz naslon fotelje. – Šta tačno znaš o Denu Krugeru?
Otac je slegnuo ramenima. – Znam da je jedan od najboljih trenera u zemlji.
Osim toga.
Šta ima da se zna o čoveku koji je čitav život posvetio konjima? Odrastao je s njima. Koliko znam, njegov otac je bio trener u Južnoj Africi, skromnog uspeha. Den je počeo kao džokej, ali je onda, naravno, previše izrastao.
Hari se ugrizla za usnu. – Upoznala sam ga juče. Nakon što si mi ispričao za Dona Lajta. Palo mi je na pamet da ga potražim.
Je li? I kako ti se čini?
Napravila je grimasu. – Ako mene pitaš, komunicira bolje s
konjima nego s ljudima.
Otac se nasmejao. – Da, to je Den. Kažu da je to zbog gluvoće. Hari se namrštila. – Meni nije delovao gluv.
Ah, ne sada. Ali prvih pet-šest godina života, kažu, ništa nije čuo. Živeo je u sopstvenom svetu, bez prijatelja, školovao se kod kuće. Sve vreme je provodio s konjima u očevoj ergeli. Kažu da je tu naučio da komunicira s njima.
Hari je izvila obrve, pokušavajući da zamisli Krugera kao malog dečaka, izolovanog u svetu tišine. Bilo joj je jasno kako je samoća od njega napravila tako nepoverljivog čoveka.
Kucanje na vratima ju je trglo. Otac je ustao i otišao do otvori.
Roz, draga, uđi, uđi.
U prostoriju je kročila žena kratke kose crne kao mahagoni. Imalaje pedesetak godina i figuru razvijeniju u gornjem delu, te je delovala prilično upečatljivo. Krem vuneno odelo sa zlatnim dugmićima i crnim obrubom kao da je sišlo s piste visoke mode u Parizu. Harin otac se posvetio ulozi domaćina.
Hari, želim da te upoznam s Roz Blumberg.
Hari su zapale za oko njene jake crte lica i tamne senke oko smeđih očiju. Neko daleko sećanje se pokrenulo u Harinoj glavi i brzo iščezlo. Hari je trepnula zaključivši da joj se samo učinilo. Tada se osmehnula i rukovala se sa ženom, pitajući se šta je njen otac naumio.
Otac joj se ozareno osmehnuo, kao da joj je pročitao misli.
Roz je trgovac dijamantima.

28.
Dakle, vi kupujete i prodajete dijamante?
Tako je – rekla je Roz.
Hari je pijuckala kafu koju im je njen otac pripremio zagledajući ženin lik. Mali glas u glavi joj je i dalje govorio da je odnekud poznaje.
Roz je sedela zavaljena na divanu, njen snažni tamni profil i šanel odelo nekako su se uklapali sa stilskim nameštajem u sobi. Izgledala je kao matrijarh poslovne dinastije koja pozira za glamurozni časopis.
Bavim se dijamantima već trideset pet godina – rekla je. Harin otac je potapšao Roz po ramenu prolazeći iza sofe.
I skoro jednako dugo vodi sopstvenu firmu.
Zahvaljujući tebi. – Roz se iskreno zagledala u Hari. – Imala sam dvadeset pet godina i bila sam diplomirani gemolog s velikim idejama i bez para. Tvoj otac je bio jedini koji je verovao u mene.
Njen blagi američki izgovor je godio ušima i po mekoći je odudarao od njene moćne pojave, Hari je primetila da Roz ne nosi nakit, i taj svedeni glamur je odisao poslovnošću.
Harin otac je seo na naslon za ruke na divanu. – Našla bi ti drugog investitora na kraju.
Spadala sam u investicije visokog rizika, i ti to znaš. – Roz je pogledala u Hari. – Ubedio je svoju banku da me finansiraju. Uprkos njihovom velikom protivljenju, moram da dodam.
Ali nikad se nisu pokajali zbog toga, zar ne? – S osmehom je pogledao u Hari. – Rozina firma je jedna od vodećih u trgovini sirovim dijamantima. Ima otkupne biroe svuda po svetu. U Rusiji, Australiji, Južnoj Africi, nema gde nema. Prodajne poslovnice u Tel Avivu, Njujorku, po celoj Evropi.
Hari je izvila obrve. Njen otac je zvučao kao brošura neke kompanije. Roz se osmehnula.
Tvoj otac mi kaže da su ti potrebne informacije – rekla je. – Ne
znam kako mogu da pomognem, ali uvek sam spremna da učinim uslugu Salu.
To je veoma ljubazno od vas. – Hari je bila svesna nesigurnosti u sopstvenom glasu i nadala se da nije zvučala nepristojno. Ali istini za volju, ni ona sama nije znala kako bi Roz mogla da joj pomogne.
Otac je pročistio grlo. – Objasnio sam Roz da si ti kompjuterski forenzičar. – Pogledao je upitno u Hari, kao da je hteo da proveri da li se pravilno izrazio. – I da radiš na slučaju u koji su upleteni trgovci dijamantima.
Hari se promeškoljila na stolici. – Tata...
Podigao je prst. – Roz poznaje sve ljude iz tog posla, Hari, Ona imena za koja si me pitala, ako se bave trgovinom dijamantima, ona će znati da ti kaže ko su. – Ustao je i otišao do drugog dela sobe. – A sada ćete me izviniti, ostavljam vas devojke da porazgovarate. Ja moram da obavim nekoliko poziva.
Pošto je obavio svoj posrednički deo posla, povukao se u spavaću sobu, pevušeći. Hari je spustila šoljicu na mermerni sto ispred sebe, zaboravivši u trenutku na svoje bolno rame. Bol joj je sevnuo kroz ligamente, opominjući je, pa se pažljivo naslonila natrag na stolicu. Pogledala je u Roz izvinjavajući se.
Čujte, cenim vašu ponudu, ali zaista ne verujem da će vam ta imena išta značiti.
Roz se osmehnula. – Dajte da proverimo.
Rekla je to blago, ali iza njenog osmeha se naslutila naredba, što Hari nije promaklo. Polako je sticala predstavu o tome zašto je Roz tako uspešna poslovna žena.
Zaškiljila se u ženino tamno lice. – Jesmo li se mi već negde upoznale?
Roz je skrenula pogled. Pažljivo je spustila svoju šoljicu na sto i potom poravnala suknju. Stidljivo je pogledala Hari.
Tvoj otac je mislio da se nećeš setiti. – Nakrivila je glavu, posmatrajući Hari. – Bila si mala, imala si samo šest ili sedam godina.
Kao kroz maglu, Hari se setila lika. Sveže nasmejano, veselo lice.
Roz iz mladih dana. Namrštila se boreći se da joj sećanje ne pobegne. Roz se promeškoljila.
Tvoji roditelji su neko vreme bili razdvojeni, S vremena na vreme, ti i Amaranta ste provodile vikende s ocem. – Izgladila je još jedan nevidljivi nabor na suknji. – A on bi pozvao i mene da vam se pridružim.
Hari je klimnula glavom. Dok su bili u braku, njeni roditelji su više vremena proveli odvojeno nego zajedno. Zurila je u Roz. Delić sećanja probijao se, mutan kao stara fotografija. Plaža, možda, ili neki park negde. Roz se smeje, Hari skakuće pored nje. Amaranta, ozbiljnog lica, zaostaje iza njih, rešena da ne uživa. A Hari se odjednom setila sopstvenog osećaja krivice kad ju je majka kasnije pitala da li se lepo provela s ocem.
Pogledala je ka vratima spavaće sobe. – Što znači da je vaša veza bila nešto više od posla.
Roz se ustezala. Onda je progovorila nežnim glasom: – Da.
Razumem. A sada?
Moj život i život tvog oca uvek će se preplitati. Žao mi je, sigurno ti nije lako to da čuješ. Ali on i Mirijam...
Nema potrebe da objašnjavate. Moji roditelji već dugo nisu zajedno. I ne gajim nikakvu lojalnost zbog koje biste morali da se ustručavate.
Ali dok je to izgovarala, u Hari se probudilo neočekivano saosećanje s majkom. Nije znala zašto. Njenoj majci bi svakako bilo svejedno.
Odmahnula je rukom, – Čujte, hajde da preskočimo to. Nije bitno.
Usiljeno se osmehnula. – Moj otac misli da možete da mi pomognete, pa bi možda trebalo da vidimo za ta imena.
Roz je sklopila ruke, jednako nestrpljiva da pređu na bezbedniji teren. – Naravno.
Hari je pročistila grlo nastoječi da se usredsredi. – Da počnemo s ovim. Da li vam znači nešto ime Garvin Oliver?
Da, zapravo, znači. Je li on osoba koju istražujete?
Nažalost, to ne mogu da otkrivam.
Izvinjavam se, naravno da ne možete. – Roz je delovala ozbiljno.
Čula sam da su ga upucali.
Hari je izvila obrve i Roz je nastavila.
Vest se brzo pronela među svima nama iz branše, svi su zaista šokirani.
Bio je poznato ime u vašim krugovima?
Roz je slegnula ramenima. – Koliko-toliko. Bio je trgovac dijamantima, preprodavao je male neobrađene dijamante, uglavnom iz Južne Afrike. Moram da priznam, uvek sam se trudila da izbegnem da sarađujem s njim.
Da? Zašto to?
Bio je siledžija. I nije mi se dopadala njegova poslovna reputacija.
Roz je stisnula usne. – Čula sam glasine da je vaše odeljenje za ispitivanje prevara vršilo istragu protiv njega zbog prodaje falsifikovane robe preko interneta.
Hari je pomislila na detektiva inspektora Lina. To objašnjava njegovo interesovanje za ovaj slučaj. – Da li je Garvin Oliver prodavao ilegalne dijamante?
Pa, recimo samo da nije pravio pitanje oko toga odakle potiču dijamanti.
Šta to tačno znači?
Roz je uzdahnula. – Slušajte, ovo je industrija u kojoj se mnogo toga odvija pod velom tajne i na ivici zakona. Lagala bih ako bih rekla da nije tako. Iskopavanje dijamanata ima jezivu istoriju. Nasilje, kršenje ljudskih prava... – Progutala je knedlu i spustila pogled na ruke. – Ne možete da zamislite.
Hari je posmatrala ženine stisnute prste. Roz je isturila bradu.
Većina nas želi da se to promeni. Ugledni juveliri vode računa o tome da dijamanti koje kupuju imaju sertifikat koji garantuje da su stečeni na human način. Ne uzimamo dijamante iz ratom zahvaćenih područja, niti iz rudnika u kojima vladaju nehumani uslovi. – Naglo je ustala i ushodala se po prostoriji. – Naravno da niko ne želi da finansira teroriste ili podržava robovsku radnu snagu. Ali Garvinu Oliveru je bilo svejedno.
Hari je obrađivala informacije. Što je više slušala o Garvinu Oliveru, sve teže joj je bilo da ga sažaljeva.
Jeste li ikad čuli da je preprodavao krijumčarene dijamante? – rekla je Hari.
Rozje slegnula ramenima. – Ne direktno. Ali teško je razlikovati krijumčarene dijamante od legalnih. Krijumčareni sirovi dijamanti redovno dospevaju na tržište. Iznose ih iz rudnika, iz sobe za sortiranje, iz proizvodnog pogona. Neko uvek krade dijamante.
Hari je pred očima iskrsla slika Eve kako čuči u sefu s torbom punom dijamanata.
A Garvinova pastorka Eva? – rekla je. – Jeste li je ikad upoznali?
Ili njegovu suprugu Bet?
Ćerku nisam. Ali sam jednom videla njegovu suprugu. Lepa krhka žena. Podsećala me je na šumsku vilu. – Roz je stala ispred prozora. – Mislim da je izvršila samoubistvo.
Hari ju je iznenađeno pogledala. – Nisam to znala. Čula sam da je poginula u saobraćajnoj nesreći.
Sletela je kolima s pristaništa. Kažu da u nesreći nisu učestvovala druga kola. – Roz je zavrtela glavom zagledana kroz prozor. Izgledala je zadivljujuće iz tog ugla, maslinasta koža i široke nozdrve davali su joj egzotičan izgled. – Upoznala sam je na svečanoj večeri u Njujorku. Garvin se izvikao na nju pred svima zato što mu nije spakovala dobru košulju, besan kao ris. Bilo je prilično šokantno.
Hari je neko vreme ćutala, pokušavajući da zamisli kako se Bet osećala kad je mislila da joj je samoubistvo jedina opcija. To joj nije pošlo za rukom i na kraju je rekla:
Imam još nekoliko imena za vas. Da li ste čuli za preprodavca po imenu Grej?
Roz se okrenula i vratila do sofe. – Ne, ne bih rekla.
A za Fišera?
Rozine oči su se raširile. – Džejkoba Fišera? Iz Fišer dajmond hausa?
Da, za njega.
Džejkob je vrhunski brusilac dijamanata, peta generacija, jedan
od najcenjenijih u poslu. – Uspravila se. – Poznajem ga više od dvadeset pet godina.
A Fišer dajmond haus?
Kompanija svetskog glasa kad je brušenje dijamanata u pitanju. Bave se ovim poslom mnogo duže nego ja. – Rozin ton je navodio na zaključak da je takva dugovečnost sama po sebi dovoljna da Fišer bude van svake sumnje. – Džejkob kupuje isključivo dijamante najvišeg kalibra. Zapošijava dvadesetak obučenih brusača, ali i dalje insistira da sam obrađuje veće dijamante.
Hari je preturala po glavi sve to, ne uviđajući kako išta od toga može da joj pomogne. Nije joj ostalo više nijedno ime za koje bi mogla da je pita. Tad se setila fotografija iz Garvinovih skrivenih fajlova.
A imena dijamanata? – rekla je. – Da li biste njih prepoznali?
Roz ju je radoznalo pogledala. – Da, ako su u pitanju dijamanti prve klase.
Hari je počela da vadi iz sećanja imena koje je Garvin ubeležio pored nekih većih dijamanta. – Jedan se zvao Žuta izmaglica. Da li vam zvuči poznato?
Roz je odmahnula glavom.
A Helios? – kazala je Hari. – Ili Ružičasto srce?
– Žao mi je, nisam nikad čula za njih.
Hari se zavalila nazad u stolicu. – Pa, možda još nisu izašli na tržište.
Ili se radi o lažnim imenima koja služe da im se podigne vrednost.
Hari se namrštila. – Kako to?
Svaki trgovac dragog kamenja zna koliko vredi dobro ime. Ako kamen prati neka romantična priča, to prilično napumpava cenu.
Pa ih ljudi izmišljaju?
Roz je slegnula ramenima. – Dešava se. Ali time retko zavaraju stručnjake. – Rozi je zaškiljila. – Ako pričamo o Garvinovirn dijamantima, onda me tako nešto nimalo ne bi začudilo.
Hari je klimnula glavom i počela da gricka donju usnu. Čula je oca
kako telefonira u drugoj sobi. Roz je pokazala ka njemu.
Brinem se za njega. Izgleda tako umorno. Hari je oborila pogled. – Dobro mu je.
Nije bila raspoložena da priča o njegovom umoru i problemima s pamćenjem, nije želela da prizna da više nije isti čovek kao pre nesreće. Ali ako je Roz toliko bliska s njim kao što kaže, verovatno to i sama zna.
Roz je razgledala raskošni apartman. – Oduvek je patio za životom na visokoj nozi.
Hari je preletela pogledom preko baršunastih tepiha i zidova s hrastovom drvenarijom. Istina je, zapravo, da njen otac nigde nije živeo. Jednog dana bi odseo u hotelu s pet zvezdica, drugog bi imao jeftin smeštaj s doručkom. Sreća na kartama je odlučivala između te dve mogućnosti.
Voli slobodu koju ima u hotelima – rekla je Hari, što nije bilo daleko od istine. – Toliko vremena je proveo u bolnici da je počeo da se oseća kao deo institucije.
Roz je gledala u poslužavnik sobne dostave na stolu. – Zar ovo nije samo druga vrsta institucionalizacije?
Hari je skrenula pogled u stranu. Verovatno je u pravu. Kako je živeo, njen otac je retko kad morao nešto sam da uradi.
Roz se nagnula napred. – Moram ti reći da znam šta je on. Znam zbog čega je otišao u zatvor, šta je uradio, Ali to nije bitno. Sal će mi uvek biti važan. – Pročistila je grlo i naslonila se nazad u stolici. – Samo sam želela da znaš to.
Hari je uzdahnula. Bilo je mnogo ljudi koji su to osećali prema njenom ocu. Odanost, divljenje, trpeljivost. Ljubav, čak. Ostali su samo želeli da ga vide iza rešetaka. Uključujući, verovatno, i njenu majku. Hari je bilo potrebno neko vreme, ali na kraju je prihvatila činjenicu da to što kao otac nije uvek prisutan ne znači da nije dobar otac.
Promatrala je Roz. Njena elegancija ju je donekle podsećala na Mirijam, ali tu je svakoj sličnosti bio kraj. Roz je zračila uzavrelom energijom koja nikad ne bi uspela da se probije kroz Mirijamin
oklop.
Istog trenutka Hari je osetila krivicu što ih poredi i zavukla je ruke u džepove. Prsti su joj okrznuli mali dijamant koji je sad nosila svuda sa sobom. Proučavala je Rozino lice.
Šta biste mogli da mi kažete o sirovom dijamantu samo na osnovu izgleda? – rekla je.
Roz se osmhnula. – Mnogo toga. Težinu, boju, čistoću, mogući način brušenja.
Da ii možete da zaključite odakle je?
Naravno. Stručnjak može da kaže iz koje je zemlje, regiona, nekad čak i iz kog rudnika.
Hari je zurila u nju koji trenutak, a onda je odlučila. Izvadila je kamen iz džepa. Caklio se zagasitim sjajem, kao kristal starinskog lustera. Pružila ga je Roz na dlanu.
Šta možete da mi kažete o ovome?

29.
Dobro formiran oktaedar, dobra boja. Čistobeli, jedan zapeta dvadeset pet karata, rekla bih.
Hari je posmatrala Roz dok je kroz juvelirsku lupu proučavala dijamant koji je držala pincetom.
Roz se namrštila. – Preseca ga mala inkluzija.
Inkluzija?
Pukotina. Plašim se da može da ugrozi ceo kamen. Mogao bi da pukne prilikom brušenja, teško je reći sa sigurnošću.
Roz je spustila uvelićavajuće staklo i vratila dijamant Hari.
Ali verovatno bi se iz njega mogao izvući dobar okrugli brilijant, od možda pola karata.
Hari je kotrljala kamen između prstiju. Iako je već dugo bio u rukama, i dalje je bio hladan.
Koliko vredi? – pitala je.
Roz je slegnula ramenima. – Oko dve hiijade dolara. Ne mnogo više od toga.
Hari je pokazala na lupu. – Mogu li ja da pogledam?
Roz joj je pružila malu lupu. Hari ju je stavila na oko i prinela kamen, kada se trgla od iznenađenja. Vidno polje joj se ispunilo tečnim kristalom i uronila je u svet srebrnastih dolina i glečera. Zurila je opčinjeno. Razliveni krajolik više je svetlucao nego što se sijao, kao nabori svile. Hari je spustila lupu trepnuvši.
Kad se iseče, doći će do izražaja njegova prava vatra i blistavilo – rekla je Roz.
Sviđa mi se ovakav. – Hari je vratila lupu. – Da li možete da zaključite odakle je?
Severni Kejp, Južna Afrika. Moguće da je iz De Bers Finsovog
rudnika, ali pre bih rekla da je iz Van Viksovog.
Hari se upalila lampica u glavi. VV-Lager. VV-Tovar. Da li se VV odnosi na Van Viks?
Van Viks je rudarska kompanija? – pitala je.
–Jedna od najmoćnijih, posle De Bersa. Poseduju rudnike po čitavom svetu. U Kanadi, Australiji, Angoli, kao i u Južnoj Africi. – Roz je podigla svoju šoljicu kafe. – Ja sam sajtholder Van Viksa, redovno kupujem od njih u Kejptaunu.
Mora da je primetila Harinu zbunjenost, jer je požurila da objasni.
Bazira se na sistemu koji je osmislio De Bers sa svojim ’sajtovima’ u Londonu. U Van Viksu izberu oko sto i nešto omiljenih prodavaca dijamanata koje jednom mesečno pozivaju u svoje sedište da preuzmu po kutiju sirovih dijamanata. – Izvila je ironično obrvu gledajući u Hari preko ivice šoljice. – Za svoju kutiju moraš da platiš pre nego što je otvoriš, a ako imaš pritužbe na njenu sadržinu, nikad te više ne pozovu.
Hari je napravila grimasu. – Da to nije malo osiono? Zar ne možete jednostavno da kupite dijamante kod nekog drugog?
Roz je odmahnula glavom progutavši gutljaj kafe. – Sajt je jedini kanal kojim snabdevaju tržište. Ako bi pokušala da kupiš negde drugde, u svojoj sajt kutiji bi zatekla samo otpad, izgubila bi bogatstvo i bila bi isključena iz glavne linije snabdevanja.
Hari je trepnula. – Njoj je to zvučalo kao zastrašivanje i nije mogla da zamisli da Roz pristaje na tako nešto.
To se baš ne bi moglo nazvati slobodnim tržištem, zar ne? – rekla je.
Roz je prezrivo frknula. – U dijamantskoj industriji nikad nije bilo ničeg slobodnog, veruj mi. Sve je stvar kontrolisanja ponude i potražnje.
Mislite na nameštanje cena?
Nego šta. Velike rudarske kompanije su imale toliko dijamanta da su mogle da upravljaju tržištem. – Roz je dosula sebi kafu iz srebrnog lončeta na stolu. – Decenijama su gomilali zalihe sirovih dijamanata, grabeći rudnike po čitavom svetu, nakupljajući sirovo kamenje dok nisu imali više od bilo koga drugog. Sve samo kako bi mogli da naprave kartel.
Hari je pogledala kamen u ruci. – Jel’ Van Viks u kartelu?
Svakako. Ako proizvođač dragulja odbije da im se pridruži,
veliki momci se pobrinu da zažali zbog toga.
Kako?
Tako što preplavljuju tržište dijamantima baš kao njegovim, dok im ne obore cenu. Veće kompanije mogu to da pregrme, ali niko drugi sem njih ne može.
Hari je izvila obrve. – Drugim rečima, koriste se siledžijskim metodama.
Roz je ispila gutljaj kafe i slegla ramenima. – Neki nisu hteli da učestvuju u svemu tome, ali Van Viks se nikad nije bunio. Kartel im je doneo ogroman profit. Ako cena dijamanata padne, oni samo zaustave proizvodnju i preseku dotok. Kada cena opet skoči, ponovo odvrnu slavinu.
Po vašoj priči čovek bi pomislio da dijamanti postoje u neograničenim količinama.
Roz je oklevala. – Pa, recimo to ovako, ako bi na tržište bili pušteni svi dijamanti iz zaliha kartela, cena bi im postala smešna. Ali oni su previše pametni da bi tako nešto dopustili. Čuvaju zalihe dijamanata u sefu i puštaju ih samo kap po kap.
Hari se namrštila. – Kolike su te zalihe?
U vrednosti od nekoliko milijardi dolara. I to samo Ven Viksove zalihe. Većina velikih kompanija ima sopstvene zalihe, kao i Rusi i glavni australijanski rudnici.
Hari je zažmirila. – Gospode. Misiila sam da su dijamanti prava retkost. Mislila sam da je u tome suština.
Roz ju je čudno pogledala i nije odgovorila. Hari je zavrtela glavom. Sve joj je to delovalo kao velika prevara. Kako je moguće da se dijamanti glorifikuju kao nešto skupoceno kad čak nisu ni retki?
Promeškoljila se s nelagodom. – Prema vašim rečima, cela ta industrija kao da je jedna velika nameštaljka.
Rozje uzdahnula. – Bojim se da je to i bila, sve dok je postojao kartel. Čak je i reklamiranje u neku ruku ličilo na ispiranja mozgova. Većina ljudi to ne zna, ali do tridesetih godina dvadesetog veka skoro niko nije kupovao dijamantsko vereničko prstenje, već ono s opalom ili rubinom.
Kartel je to promenio, pretpostavljam?
Roz je klimnula glavom. – Zamesili su priču o vezi između dijamanata i romantične ljubavi. Lansirali su agresivnu reklamnu kampanju, čak su izdejstvovali da Holivud u svoje filmove ubaci posebne scene s dijamantima. Šta ti je skriveno reklamiranje. U svakom slučaju, prekrojili su tradiciju i svi znamo kako otad teku stvari.
Hari je zakolutala očima. – Dijamanti su večni.
Upravo tako. Čak i taj mali slogan ima skrivenu poruku: Kad ga kupite, nemojte ga nikad prodavati. Na taj način više nema trgovine dijamantima iz druge ruke, shvataš, što otvara kartelu veće tržište za nove dijamante.
Hari je klimnula glavom, setivši se koliko se Imodžen muči da proda svoj „polovni” prsten. Onda se zavalila nazad u stolicu. Pametno smišljeno, nema šta. Dijamanti i ljubav. Jedno je proizvod koji ljudima nije potreban, a drugo pokretačka životna sila bez koje ne mogu. Ako uspe da isfabrikuje vezu između te dve stvari, pragmatični biznismen ne može da omane.
Hari je privila ruke uz nedra, držeći dijamant u pesnici, Imala je čudan osećaj da je izmanipulisana, kao da ju je celog života neko pravio budalom. Besno je pogledala u Roz. Cela ta industrija je bila naizgled izgrađena na laži, a ova žena je jedan od glavnih igrača. Rozina iskrenost je razoružavajuća, ali Hari nije mogla da se ne pita šta stoji iza toga.
Stegla je dijamant u ruci. – Dobro ste ocrnili profesiju kojom se i sami bavite.
Roz je isturila bradu. – Naprotiv, ja verujem da je industrija jaka i da može da preživi bez svih tih varki. Već godinama vodim kampanju za uvođenje transparentnosti i regulative u industriju dijamanata.
Hari je pogledala u Rozine prste i vrat bez nakita. – Primetila sam da vi ne nosite dijamante.
Nosim ih privatno, ne u poslovnim prilikama. – Roz je oborila pogled. – Bar to govorim svojim klijentima.
Potom je uzdahnula i ustala. Počela je besciljno da šeta po sobi, dokono podižući predmete i spuštajući ih natrag na mesto. Zaustavila se ispred prozora, i tada se okrenula prema Hari.
Ako želiš da znaš istinu, dijamante ne nosim već više od sedamnaest godina.
Hari se namrštila. – Smem li da pitam zašto?
Roz se ustezala. – Jednom prilikom obratila mi se ta novinarka i ispričala mi stvari o dijamantskoj industriji u koje nisam želela da poverujem. Na kraju sam pristala da odem s njom u Afriku i sama se uverim.
Nastavila je da korača po sobi. Kada je opet progovorila, glas joj je bio tih. – Mislila sam da su to sve laži i preuveličavanja. Ali nije bilo tako.
Hari se promeškoljila u stolici, pitajući se šta će sledeće čuti. Roz je nastavila.
Obišle smo neke rudnike u Severnom Kejpu, Uslovi su bili varvarski. Rudari su živeli kao životinje, zatvoreni u kampovima ništa boljim od koncentracionih logora. – Roz je kršila prste. – Videla sam tela muškaraca mučenih do smrti elektrošokovima. Rekli su nam da su bili ukrali hranu.
Duboko je izdahnula i nastavila: – One koji su preživeli mučenje dotukla bi prašina. Kimberlitna stena sadrži mnogo serpentina. – Kratko je pogleđala u Hari. – Ili azbesta, kako ga ti i ja znamo. To je užasna, spora smrt. Vlasnici rudnika su lako mogli da suzbiju prašinu, ali nisu.
Hari je progutala knedlu. Pokušala je da smisli neki odgovor zauzvrat, ali nije uspela. Roz se vratila nazad do sofe i sela.
Onda me je novinarka odvela u Sijera Leone. – Roz je stezala prste. Grlo joj je bilo suvo, oči uprte u ruke. – Tada su već pobunjenici URF-a preuzeli kontrolu nad dijamantskim poljima. Bili su prepoznatljivi po tome što su odsecali udove ljudima. – Pogledala je u Hari. Njene okrugle tamne oči bile su prožete bolom. – Kad u Sijera Leoneu hoćeš da daš pare prosjacima, moraš da im ih staviš pravo u džep. Većina ih nema ruke.
Hari se odsekla. Instinktivno, mozak joj se isključio, odbijajući da zamisli prizore koje je Roz opisivala.
Roz ju je pogledala i klimnula glavom. – A evo gde mi stupamo na scenu. Međunarodna dijamantska industrija otkupljivala je dijamante u vrednosti od sto miliona dolara od URF-a svake godine. Mi smo finansirali taj rat. – Ponovo je oborila pogled na ruke. – Posle toga mi je bilo teško da vidim lepotu u dijamantima.
Hari je osetila kako joj se krv sjurila iz lica. U glavi joj je zazujalo, delom od užasa a delom zbog osećaja kolektivne krivice, pred kojom se osećala potpuno bespomoćno. Gledajući u Roz osetila je želju da je osudi, ne dovodeći u pitanje razloge za svoju reakciju.
Ali ste ipak ostali u tom poslu. – Hari je čula optuživanje u svom glasu i nije bila ponosna zbog toga.
Naravno da nisam ostala u prokletom poslu, za koga me ti smatraš?
Ali...
Nisam više želela da imam ništa s tim. Nisam želela da finansiram ratove, niti da podstrekavam takva zverstva. Otišla sam s namerom da se nikad više ne vratim.
Hari je oklevala. –I zbog čega ste se predomislili?
Roz se nalaktila na kolena i počela da masira slepoočnice. – Shvatila sam da bežanje neće ništa promeniti. Ljude će i dalje mučiti i ubijati, isto kao i ranije. S druge strane, bila sam poznato ime u industriji, imala sam uticaja. Mogla sam više da postignem ako se vratim. – Ispravila je ramena. – Od tada smo ustanovili sistem izdavanja sertifikata za dijamante po kojima se garantuje da su stečeni na human način. Nije sto posto siguran, ali je dobar za početak. Uslovi su se poboljšali u nekim rudnicima, ali ne u svima. – Uzdahnula je. – Afrika je prelepo, brutalno mesto koje je vrlo teško promeniti.
Hari je grickala usnu, I iz nekog razloga nije mogla da pogleda Roz u oči. Prevrtala je dijamant po rukama.
A šta se dešava s kartelom? – uspela je naposletku da izgovori. – Da li još uvek postoji?
Roz je slegnula ramenima. – Monopol se navodno gasi. Udeo kartela na tržištu se smanjio, i tobož su se rasteretili velikog dela zaliha. Ali ako mene pitaš, velike rudarske kompanije uvek nađu način da manipulišu sistemom. – Pokazala je prstom na dijamant u Harinoj ruci. – A tu spada i Van Viks. Njihov udeo na tržištu malih neobrađenih dijamanata je opao, ali čula sam glasine da pokušavaju da uspostave drugi monopol, ovog puta nad velikim dijamantima.
Veliki dijamanti. Hari je odmah pomislila na Garvina.
Rekli ste da je Garvin Oliver trgovao malim neobrađenim dijamantima – kazala je. – Koliko malim?
Do dva karata, ništa preko toga.
Šta biste rekli da vam kažem da je trgovao Van Viksovim
dijamantima od dvesta karata i više?
Roz je odmahnula glavom. – To je nemoguće. – Dijamanti te veličine se retko kada nađu u prometu, a Van Viksovi rudnici ih ne proizvode već godinama.
Videla sam ih. To jest, na fotografijama. Roz je zurila u nju. – Koliko njih?
Izgleda da je Garvin uvezao nekoliko stotina prošle godine.
Nekoliko stotina? To je nemoguće. Da je to bilo redovno snabdevanje, tržište bi bilo preplavljeno. Sigurna si da su to Van Viksovi dijamanti?
Hari je pomislila na ime fajla, VV-Lager, i klimnula glavom.
Roz ju je gledala zgranuto. – Stara pravila ponude i potražnje i dalje važe, naročito za velike dijamante. Ne mogu da verujem da bi Van Viks to dopustio.
Možda oni i ne znaju.
Roz je odjednom izgledala uplašeno. – Onda se Garvin upuštao u nešto krajnje opasno. – Linije brige ocrtale su joj se između obrva. – A možda i ti.
Hari je osetila ledeni stisak u grudima. Roz je u pravu. Ubice, dijamantski karteli, mučenje i smrt. Zavrtelo joj se u glavi pred čudovišnošću svega toga, i odjednom nije bila sigurna da će moći sama da se izbori.
Kotrljala je u ruci dijamant, u čijoj unutrašnjosti se skrivao svet treperave svetlosti. Ugrizla se za usnu. Možda je vreme da potraži pomoć. Možda je došao trenutak da se ponovo obrati Hanteru.