Ava McCarthy - Sakrij me

Šta sve može da se dogodi kad se privatni detektiv s hakerskom prošlošću zatekne u čarobnom San Sebastijanu, baskijskom gradiću omiljenom među kockarima?

Henrijeta Hari Martinez, privatni detektiv i stručnjak za kompjutersku bezbednost rešila je da zaboravi traumatično iskustvo s krvavim afričkim dijamantima; otisnula se u San Sebastijan, rodni grad svog oca. No Hari nije došla u Španiju u potragu za svojim korenima. Odazvala se neobičnm pozivu da obavi naoko zanimljiv i nimalo zahtevan „poslić”. Glamurozna vlasnica gradskog kazina Riva Mils unajmila ju je da razotkrije grupu prevaranata koji svake večeri za stolom sa zelenom čojom ubiru kajmak na račun kuće. Ništa lakše za iskusnu Hari, pod uslovom da se drži isključivo poverenog joj posla. No Hari ne bi bila ono što jeste da nije prekoračila ovlašćenja i malo pronjuškala za svoj groš. Ovoga puta zamerila se zaista nemilosrdnim momcima...

U igri bez pravila, pobednik nosi sve.

Prolog

Hari je poletela s litice glavom nadole.
Nekoliko trenutaka je lebdela. Hici su zazviždali kroz vazduh iza nje. Ispod, ogromni talasi prave zaglušujuću buku i gladni čekaju da je progutaju. Onda je litica odletela uvis, a okean ju je zapljusnuo po licu.
Nemoj da vrištiš, nemoj da vrištiš!
Voda joj je uletela u sinuse i uši. Čvrsto je stisla usne i zagrcnula se poslednjim ostatkom vazduha u plućima. Zatim ju je struja usisala u duboki, crni tornado.
U glavi joj tutnji, a u ušima bubnja od vode koja je vuče na dno.
Ne diši, ne diši!
Struja ju je zgrabila i zavrtela. Prevrnula ju je naglavačke i vukla za ruke i noge, dok nije osetila da će joj se pluća rasprsnuti.
Naterala se da otvori oči. Beli trag u obliku strele prošao joj je pored lica. Nečujni, beli mlazni trag.
Metak?
Bože! Franko će je ubiti.
Dijafragma joj se diže dok ona pokušava da udahne vazduh. Obuzela ju je panika, zamlatarala je i zabatrgala rukama i nogama. Onda ju je okean uvukao u drugi snažni vrtlog.
Guši se. Mora da otvori usta, mora da diše!
Ne diši!
Zamutilo joj se u glavi, koluta očima.
Hanterovo lice joj iskrsava pred očima. Možda će ugledati njegov leš.
Da nije i on tu negde? Da li je Franko i njega ubio?
Nema više kiseonika. Samo isparenja kao gorivo za mozak.
Podvodna struja ju je zgrabila i povukla u vrtlog. Prevrće se. Odlazi. Majčino lice. Majci uvek lakne kada Hari ode. Šta će pomisliti kada
Hari bude mrtva?
Sada više ne moraš da pričaš sa mnom, mama.
Hari klizi. Pluta u slobodnom padu. Laka je. Bezmalo euforična.
Refleksni nagon za disanjem polako postaje nepodnošljiv.
Ne može više da izdrži. Otvorila je usta. Udahnula. Hladna morska voda ušla joj je u pluća.

1.


Jedanaest dana ranije

Varati kazino je opasna igra. Ako je ulog dovoljno velik, može biti smrtonosna.
Hari stoji s ostalim igračima i posmatra točak ruleta. Špijuniranje prevaranata na otvorenom je riskantno, ali ona mora da vidi izbliza. Mora da sazna kako Franko Čavez operiše.
– Coloque sus apuestas. – Stavite uloge.
Kuglica od slonovače se zavrtela. Gojazni čovek ispred Hari zvecka žetonima kao da su kastanjete. Zaobišla je njegovu masivnu figuru kako bi imala bolji pogled. Mnoštvo ruku posegnulo je ka stolu. Hari posmatra lica igrača i razmišlja kako bi bilo dobro da zna šta da traži.
Ispravila je ramena i čula krckanje. Već je satima u Gran kazinu de San Sebastijan i šeta se po prostorijama za velike igrače. Bole je noge. Trenutno nije sigurna šta joj više smeta: stalni osećaj da traći novac poslodavca ili sve veća teskoba, kao da Čavez zna da ga posmatra.
Hari se namrštila i odmakla od stola. To što niko ne zna kako taj prokleti Čavez izgleda svakako nije olakšavajuća okolnost.
Otišla je u salon za poker, odvojen graničnicima od ostatka kazina. Tu je tiše. Nema zveketanja ruleta, nema žamora. Samo onaj uzbudljivi zvuk deljenja karata po čoji. Hodala je između stolova.
Posmatraj im ruke – govorio je otac. – Tu počinje varanje.
Hari je počela od krupijea. Uz dovoljno vežbe, krupije koji vara može da složi špil, odabere karte, napravi se da ih je promešao, podeli ih, te pogleda na vrh špila; i sve toliko hitro da je bezmalo nemoguće primetiti. Hari ovo zna jer i sama to ume.
Uspešno lažno mešanje karata je poput majmuna koji udara po mašini za pisanje – govorio je otac. – Mnogo akcije, a na kraju ništa.
Hari je posmatrala ruke krupijea tražeći neki znak, ali nije primetila ništa neobično.
Stala je i posmatrala pokeraše za jednim od stolova s najviše igrača. Četiri muškarca i plavokosa, niko ne progovara ni reč. Čuje se samo

zveckanje žetona. Hari je promatrala pokrete pokeraša, proučavala gestikulaciju i tražila šablone, onako kako ju je otac učio. Nije joj trebalo mnogo vremena. Zaustavila je pogled na usamljenom žetonu za nijansu previše uredno položenom na kartama jednog pokeraša.
Pogledala je u čoveka. Ima oko šezdeset pet godina, mršav je i namrgođen. Pogledala je u njegove zatvorene karte na stolu, okrenute licem nadole i naslagane jedna na drugu. I na crveni žeton na donjem uglu.
Prošli su je žmarci na potiljku. Mnogi pokeraši štite zatvorene karte žetonima, ali za prevaranta je pravilan raspored žetona veoma bitan. On otkriva vrednost njegovih karata saučesniku za stolom.
Timsko varanje. Delotvorno, a teško ga je dokazati.
Tip verovatno koristi najjednostavnije znake: gornji levi ugao za par kečeva, sredina gornje ivice za kraljeve, gornji desni ugao za dame i tako dalje. Saučesnik mu je verovatno plavokosa što sedi dva mesta levo od njega. Zajedno mogu da podižu uloge u slučaju da jedan od njih ima dobru ruku i da tako izvuku veće uloge od drugih igrača.
Hari zuri u namrgođenog čoveka koji izgleda kao pogrebnik, dok joj se želudac steže. Grupe prevaranata mogu vam izbiti mnogo novca iz džepa, ali ovo nije Čavez.
Okrenula se od stola. Na šta je mislila, dođavola? Vlasnike kazina ne zanimaju oni što varaju u pokeru. A i zašto bi? Kradu novac od drugih igrača, a ne od kazina. Njen poslodavac nije mislio na tu vrstu prevare i to joj je jasno.
Hari se uputila nazad ka glavnom delu kazina. Nije htela sebi da prizna da je salon za poker bio samo vrsta utočišta. Rekla je sebi da Čavez ne može da zna da ona špijunira i vratila se do stola za rulet, odakle je otišla pre nekoliko minuta. Debeljko je još uvek tamo i zvecka žetonima.
No pongan más apuestas, por favor. – Nema više uloga.
Kuglica se zavrtela u točku ruleta. Igrači oko stola su se ućutali, mada je dosta njih podleglo potrebi da nešto petlja rukama. Debeljko je čapkao krastu na bradi. Žena pored njega je toliko uvrtela pramen kose da mora da ju je bolelo.
Začulo se tik-tak i kuglica se zaustavila na broju.
Treinta y cinco, negro, impar.
Krupije je postavio marker na pobednički broj trideset pet i svi za stolom su izdahnuli. Vrpolje se i ponovo mrmljaju između sebe. Žena koja

je vrtela pramen kose napućila je usne. Debeljko je slegao ramenima, protrljao oči i opet krenuo da muzicira žetonima.
Bogami, vidi ti ovo, a?
Hari je naglo podigla glavu. Dežmekasti čovek je prišao stolu i prstom pokazao prema šemi.
Trideset pet! Da! – Pesnicom je zamlatarao kroz vazduh. – Petsto evra na trideset pet! Čini se da sam ovog puta dobio!
Izgleda kao hrčak s punim ustima, zažarenih obraza. Još malo je boksovao uprazno i pritom prosuo piće. Ljudi su odobravali, uglavnom na španskom, ali se čini da ih on ne razume. Čak se i ona što uvrće kosu nasmešila i pomilovala ga po rukavu. Vrovatno se nadala da će malo njegove sreće preći na nju. Harin otac bi rekao da je protrljala svetu relikviju.
Pogledala je u pravcu krupijea. Pozvao je supervizora i ovaj ga je nešto prekorevao. Srećni dobitnik se zadovoljno nasmejao i podigao čašu.
Čini se da sam ovog puta baš imao sreće!
Supervizor se usiljeno nasmešio, a zatim klimnuo glavom i otišao.
Krupije se okrenuo da isplati dobitnika: sedamnaest i po hiljada evra.
Hari posmatra dobitnika kako slaže žetone. Verovatno je u srednjim pedesetim. Kosa mu je proseda, gusta kao u jazavca. Nosi skupo odelo, a po naglasku bi rekla da je iz neke južne američke države.
Zuri u njegove žetone. Isplata je velika, no nije to ništa čudno. Kockar bi obično sve izgubio za samo nekoliko dana. Posmatra Amerikanca kako stavlja nov ulog od petsto evra, ovoga puta na broj trideset. Pet-šest drugih igrača je učinilo isto, među njima i žena što vrti kosu, koja se smeši izveštačeno. Kuglica se zavrtela i stala na broj petnaest.
Svi za stolom su zastenjali. Amerikanac se široko osmehnuo novim prijateljima.
Hej, nekad dobiješ, nekad izgubiš.
Hari je primetila da ga niko ne gleda u oči. On je slegnuo ramenima, pokupio žetone i gurnuo veliku napojnicu ka krupijeu. Zatim se zaputio ka ostalim stolovima za rulet.
Hari je pošla za njim na drugu stranu prostorije veličine amfiteatra i posmatrala ga kako za jednim stolom gubi još petsto evra. Odmahnula je glavom. Tim tempom kazino će povratiti novac za sat vremena. Uzdahnula je, masirajući potiljak. Baš je glupo što je pomislila da je to Čavez. Ovaj je

samo neki turista kome se večeras posrećilo.
Najednom su je zasvrbela leđa, kao da je dobila osip; to joj ćelije epitela javljaju da je neko posmatra. Brzo je pogledala oko sebe, po celoj prostoriji. Gužva je, kockari su se svesrdno potrudili da izgledaju raskošno, u skladu s okruženjem. Večernje haljine sa šljokicama vuku se po mermernim podovima, odela deluju otmeno naspram crvenog nameštaja. Niko ne obraća pažnju na Hari.
Pogledala je gore, iznad kristalnih lustera, ka privatnom međuspratu.
Njen klijent, Riva Mils, posmatra je s balkona.
Hari se unervozila. Samo joj još treba da je neko proverava. Ponovo je pogledala ka stolu, besna jer još ništa nije uradila. Možda će sutra da dâ otkaz. Riva misli da joj trebaju njene usluge, ali Hari nije baš ubeđena u to.
Juče su imale sastanak. Dok su razgovarale, Riva je hodala tamo-amo po međuspratu.
Imam prevaranta u kazinima, gospođice Martinez – žena je kazala. – Hoću da ga otkrijem.
Hari je hodala s njom i posmatrala je. U četrdesetim je, možda desetak godina starija od Hari. Liči na lisicu, sitna i špicasta, plave kose prošarane sedim.
Zove se Čavez – nastavila je Riva. Ispod njih se čulo zveketanje žetona po stolovima. – Franko Čavez.
Dakle, vi znate ko je on?
Žena ju je pogledala hladno. – Rekla sam da znam kako se zove. To ne znači da znam ko je.
Riva je krenula napred i Hari je pošla za njom bez reči. Htela je da joj se izbeči iza leđa kao dete, ali se suzdržala. Malo se raspitala pre sastanka i mora priznati da žena ima prilično zastrašujuću sudbinu. Majka ju je odgajila u kamp-kućici u Ohaju. Na četrnaesti rođendan je napustila školu i auto-stopom otišla u Viskonsin. Tamo je slagala za godine i dobila posao kao zečica, zatim je ponovo slagala i dobila posao kao krupije u kazinu u Nevadi. Prvi kazino kupila je kada je imala dvadeset jednu godinu. Za dvadeset godina izgradila je moćnu imperiju kazina i proširila je po celoj Americi i delovima Evrope.
Hari je posmatrala Rivino odlučno držanje. U kockarskom poslu verovatno ne možete uspeti ako ste popustljivi i brižni.
Riva se zaustavila u kraćem delu međusprata i nalaktila se na ogradu.

Taj prevarant Franko Čavez operiše po kazinima u celoj Evropi i moji su sledeći na redu. – Pogledala je dole. – Možda je već ovde.
Hari je stala pored nje. Izbliza je videla da se Rivina koža opustila i izobličila liniju brade, koja je nekada verovatno bila u obliku srca. Pokušala je da zamisli maloletnu zečicu, ali nije uspela.
Pročistila je grlo. – Mogu li da znam odakle vam te informacije?
Od mog šefa obezbeđenja, Viktora Toleda. On ima doušnike na terenu. Jedan od njih mu je dojavio. Čavez verovatno koristi kompjuter. Nekakav program.
To je rekao vaš doušnik?
Nije, ali tako operišu svi današnji prevaranti. Zato mi trebate vi. – Pogledala je Hari ledenosivim očima. – Time se bavite, zar ne? Istragama u kompjuterskoj tehnologiji?
U najširem smislu to je tačno, na neki način.
Kao što sam rekla preko telefona, imate veoma dobre preporuke – Riva ju je odmeravala. – Znate računarsku tehnologiju i polu-Špankinja ste, te pretpostavljam i da govorite jezik.
Zapravo, četvrt-Špankinja.
Harin otac rođen je tu u San Sebastijanu. On je krivac za garave oči i tamne kovrdže. Ostalo je uglavnom povukla na Irce. Riva je nastavila kao da Hari ništa nije rekla.
Ako sam dobro obaveštena, ni kazino vam nije stran.
Još nešto za šta bi mogla da okrivi oca. Učila je od oca kockara još od šeste godine, te je o kazinu znala gotovo sve. Slegla je ramenima u znak odobravanja. Od lošeg predosećaja ju je stezalo u stomaku.
A vaš tim za nadzor? – rekla je. – Kamere sigurno mogu da snime Čaveza?
Riva je coknula jezikom i okrenula se lupkajući potpeticama po podu. Da cipele mogu da se srde, njene bi bile van sebe od besa. Hari je požurila da je stigne.
Riva se okrenula preko ramena. – Kamere mogu samo da snime zahvat. Neko na licu mesta mora da otkrije nešto sumnjivo pre nego što saznamo na kojem snimku da tražimo. Ovi glupani što nadgledaju ne mogu sami da otkriju mnogo.
Mislila sam da to rade stručnjaci.
Riva je frknula prezrivo: – Možda je tako bilo nekada. U Vegasu su

angažovali bivše prevarante kao špijune. Ti stari špijuni su bili pravi znalci. Danas su to sve početnici, tek izašli iz škole, gde su završili kurseve od mesec i po dana. Ne bi mogli da primete neki spretni zahvat ni kada bi im prevarant sedeo u krilu.
Zar nemaju prilično sofisticiranu opremu?
Imaju. U tome se i krije deo problema. Mašine za mešanje karata, kutije za deljenje karata sa čitačem, kamere koje se same aktiviraju. Tehnologija ih je otupila. Nisu mi potrebni prokleti roboti, želim preventivni nadzor. – Riva se okrenula i pogledala u Hari. – Šta je bilo? Da se niste uplašili?
Hari se zaustavila. – Koga?
Prevaranata. Trebalo bi da se plašite. Mogu biti opasni. Hari je trepnula, a Riva je odmahnula rukom.
Ne, ne mislim na sitne prevarante, oni su obično bezopasni. Pričam o organizovanim timovima. Profesionalcima koji varaju u dosluhu. Dok vi mislite da ih posmatrate, oni često posmatraju vas. – Verovatno je videla zebnju na Harinom licu, te je nastavila: – Samo ne napuštajte kazino. Ništa vam se ne može dogoditi pred kamerama.
Hari se stresla. Riva je pogledala na sat i namrštila se.
Dobro, prihvatate li prokleti posao ili ne?
Hari je oklevala. Dobro pitanje. Razmislila je, a zatim odlučila.
Da, prihvatam prokleti posao.
Zatim su ušle u Rivinu kancelariju da se dogovore za uslove i Hari je novom klijentu počela da naplaćuje po satu već sledećeg dana.
No más apuestas. – Nema više uloga.
Hari je opet pogledala ka stolu. Amerikanac je otišao, a na njegovom mestu sedi plavokosi čovek ležerno se smešeći. Gledala ga je kako flertuje sa riđokosom pored sebe, a zatim primetila da se gojazni kockar vratio. Stoji pored nje i opet muzicira žetonima. Hari je pogledala ka balkonu. Rive nema.
Hari je teško uzdahnula. Nije trebalo da prihvati posao, ali je imala svoje razloge, u koje sada ne bi ulazila. Pogledala je u igrače. Ona lično nije ubeđena da bi Čavez koristio neku elektronsku spravu. Naravno, neki ih koriste: laserske čitače što procenjuju gde će se kuglica zaustaviti; radio- predajnike koji kontrolišu obrtaje. Ipak, to ne znači da uređaji funkcionišu. Šta to, dođavola, Riva od nje očekuje? Da nađe elektronske uređaje? Da

detektuje radio-talase? Sa svim mobilnim telefonima u prostoriji, to baš i nema nekog smisla.
Trienta y cuatro, rojo, par.
Krupije je stavio marker na broj trideset četiri. Debeljko je protrljao oči i nastavio da zvekeće žetonima.
Hari je napregnula mozak.
Debeljko je protrljao oči.
Kao da je to već videla, ali ne može da se seti.
Hej! Vidi ti to!
Hari netremice posmatra. Amerikanac se vratio.
Srećna petstotka na broju trideset četiri. – Nasmejao se i podigao čašu ka ostalim igračima, zveckajući kockicama leda. – Baš mi ide!
Hari je stajala otvorenih usta nekoliko sekundi, a onda je ponovo pogledala u gojaznog čoveka. Pre prethodnog dobitka takođe je protrljao oči, pa šta? Možda ima alergiju. Proučavala je bledo lice iz profila, kada su se njegove ruke iznenada umirile. Jedva primetno je okrenuo glavu k njoj. Da je pas, načuljio bi uši.
Zna da ga posmatra.
Osetila je drhtaj između lopatica. Pogledala je ka krupijeu. Pozvao je supervizora za taj deo sale. Nešto su pričali, ali ne dugo. Hari je posmatrala Amerikanca kako skuplja dobitak. Zaradio je trideset pet hiljada evra za manje od pola sata.
Krajičkom oka je primetila pokret. Debeljko je zagladio rukom kosu, kao da ju je neki iznenadni vetar razbarušio. Zatim je stavio žetone u džep i odgegao se od stola. Gotovo istovremeno, Amerikanac je krenuo prema blagajni da unovči žetone. Svako bi pomislio da među njima nema nikakve veze. Međutim, budući da ih posmatra, Hari zna da je to koordinisana akcija.
Dosluh.
Puls joj se ubrzao. Amerikanac je stao u dugačak red na blagajni. Tu će se zadržati bar neko vreme. Međutim, debeljko grabi prema izlazu.
Hari se probijala kroz gužvu i pratila ga do predvorja. Sakrila se iza velikog stuba i posmatrala ga kako se nespretno provlači kroz grupice ljudi što piju koktele i žuri ka izlazu.
Ugrizla se za usnu i razmišljala šta da uradi. Onda je izašla iza stuba i pošla za njim mračnim ulicama San Sebastijana.

2.

Pođite sa mnom, señor.
Marti se ukočio. Na ramenu je osetio ruku tešku kao tuč. Progutao je pljuvačku. Nasmejao se na silu. Onda je pogledao gore, ka radniku obezbeđenja u civilu.
Samo sekund, druže – pokazao je rukom prema stolu za rulet. – Imam ulog ovde.
Prsti mu stežu ligamente u ramenom delu. – Upravo ste izgubili, señor.
Niz leđa mu se sliva znoj. Kuglica se još uvek vrti. Pokušao je da slegne ramenima, ali ruka mu je ograničila kretnje.
Hej, pa dobro – rekao je. – Ionako mi točak večeras nije naklonjen.
Namignuo je riđokosoj pored sebe i ustao, još uvek izvijajući vrat kako bi video agentovo lice. Tip je sigurno visok barem dva metra. Marti je video sopstveni glupavi kez i plavu kosu u agentovim neprozirnim naočarima za sunce. Koji to magarac nosi takve naočare u zatvorenom prostoru? Možda bi trebalo da mu kaže. Ti si magarac, znaš? Agent ga je zgrabio za nadlakticu i Marti nije rekao ništa.
Stisak mu je prekinuo dotok krvi. Gurao je Martija kroz grupu japanskih turista, a onda ga je odvukao do drugog kraja kazina. Kuglice su zvečale igrajući školice po točkovima ruleta. Agent ga je gurnuo kroz neobeležena vrata u prazan hodnik. Kada je zaključao vrata za njima, Marti se naježio. Nije mu prvi put da ga odvedu u sporedne prostorije, ali nikada u Rivinom kazinu.
Setio se kako je izgledala nalakćena na ogradu balkona. Priznaje da se žacnuo kada ju je ugledao. Dobro izgleda. Još uvek ima one visoke jagodice, još uvek je lepo građena. Prvi put ju je video posle skoro dvadeset godina.
Agent mu je prstima snažno stezao biceps, dok ga je gurao ka vratima na kraju hodnika. Marti je pročitao natpis:
V. Toledo, Director de Seguridad.
Želudac mu se zgrčio. Bože, ne opet taj krelac.
Agent je otvorio vrata i gurnuo ga ka sredini sobe. Marti je čkiljio u jako fluorescentno svetlo. Soba je svetlija od stomatološke ordinacije, s ustajalim vazduhom i zvučno izolovanim zidovima.

Sedite.
Grč u Martijevom želucu je malo popustio. Ćelavac za stolom nije Viktor Toledo.
Marti je gurnuo ruke u džepove i ostao da stoji. Ništa ne govoriti. To je pravilo za preživljavanje u ovakvim okolnostima. S druge strane, nevin čovek bi možda već nešto rekao do sada. Pročistio je grlo.
Čekajte, šta se dešava ovde, dođavola?
Ćelavac ga strelja pogledom. Izgleda ogromno i tupavo, kao da je ogrubeo od nekog udarca u lice. Marti je isturio bradu.
Ja sam mušterija koja plaća. Ovaj vaš siledžija…
Agent ga je udario čizmom u kolena. Osetio je pucketanje, noge su mu otkazale i on se sručio u stolicu iza sebe. Nekoliko sekundi je sedeo dahćući, ispruženih nogu. Zatim se ispravio u stolici ne pogledavši u agenta i popravio sako i kravatu. Ćelavac je pogledao u fasciklu na stolu.
Ime?
Rozeli. A ko ste vi, dođavola?
Godine?
Neću da razgovaram dok ne vidim vaše isprave. Kako da znam da niste neki razbojnici?
Ćelavi je naglo podigao glavu. Martija je peckao znoj ispod pazuha. Tip je zatim gurnuo legitimaciju kazina preko stola. Alberto Delgado, Seguridad de Gran Casino.
Marti mu je gurnuo legitimaciju nazad. – To ne piše na vratima.
Odgovorićete na pitanja, señor Rozeli. – Govorio je s teškim španskim naglaskom i naglašeno kotrljao r u Martijevom imenu. – Koliko imate godina?
Trideset osam. Kakve to veze ima?
Adresa?
Hotel Plaza.
To nije u potpunosti tačno. Iznajmio je sobu u pretrpanoj kući na drugoj obali reke. Kuću mu je preporučio šanker iz hotela Plaza, čija je sestra iznajmljuje. Dala mu je staru memljivu sobu, a kupatilo deli s još šest stanara. Jeftina je, ali on već kasni s plaćanjem kirije.
Ispraznite džepove.
Molim?
Stavite sve na sto. Smesta.

Marti je osetio kako se agent iza njega pomerio. Shvatio je poruku i krenuo da pretura po džepovima i baca stvari na sto: izlizani novčanik sa četrdeset evra u gotovini; falsifikovana vozačka dozvola; šest crvenih žetona vrednosti od po pet evra; i žvaka s omotom uvaljanim u dlačice iz džepa.
Delgado je iskrivio usta prezrivo. – To je sve što imate? Nemate kreditne kartice, turističke čekove? – Nagnuo se k njemu. – Vredne žetone?
Marti se promeškoljio u stolici. To je sve što ima, nije bogzna šta, ali ako bude štedljiv, potrajaće do kraja nedelje. Mada mu štedljivost nije jača strana. Slegnuo je ramenima.
To ne nosim sa sobom. Sve ostalo je u Plazi.
Agent u civilu je frknuo prezrivo. Marti je povukao otrcane manžetne, iznenađen sigurnošću sopstvenih prstiju. Iznenada, nečije ruke su mu gurnule glavu i lice mu je tresnulo o sto.
Marti je čuo tresak i osetio bol u nosu. Pokušao je da vrisne, ali jezik kao da mu je zadebljao. Ruke su ga čvrsto držale, pritiskajući mu usta i oči o sto. Onda su ga povukle unazad i u njegovom vidnom polju se pojavilo Delgadovo lice.
Možda da potražite još malo – rekao je Delgado.
Marti se nakašljao i osetio kako mu nešto toplo curi iz nosa. Drhtavom rukom posegnuo je u džep i izvadio crni žeton, ukraden malo ranije, vredan petsto evra.
Delgado je zgrabio žeton i klimnuo glavom agentu. – Luis je video kako ste ga ukrali iz kutije za žetone jednog igrača. – Nasmejao se podrugljivo i stavio žeton u džep. – Ne brinite, pobrinuću se da bude vraćen vlasniku.
Luis se zakikotao i pustio ga. Martijeva koža je lepljiva. Pipnuo je nos i ustuknuo. Kakvo sranje! Sve ovo zbog tričavih petsto evra. Na sekund je zatvorio oči. Tričavi ili ne, njima bi platio dug za zakupninu i od ostatka živeo još nekoliko nedelja.
Otvorio je oči i nadlanicom pritisnuo krvavu usnu. Delgado je uzeo crvene žetone i nehajno zveckao. Onda ih je stavio u džep. Martijeva ruka se zaustavila na pola puta do usta. Posmatrao je Delgada kako uzima gotovinu iz njegovog novčanika pa stavlja i nju u džep.
Hej! – Marti je krenuo da ustane. – To je moje!
Delgado je izvio obrve. – Vi ste lopov. To smo upravo dokazali.
Oduzimam ono što je ukradeno.

Bacio je izanđali novčanik na sto. Marti je stisnuo pesnice.
Ne možete dokazati da sam ukrao. To je samo vaša reč protiv moje.
Stvarno? Možda smo vas snimili kamerom.
Glupost.
Marti i Delgado su se streljali pogledima. Ovo im je verovatno unosan posao sa strane, pljačkanje sitnih prevaranata. Ipak, blef se ponekad isplati. U Gran kazinu postoji na stotine kamera, pa ipak, nije svaki ugao pokriven. Radnici koji nadziru ponekad moraju da spaze sumnjivu radnju da bi znali šta da prate kamerom.
Zapravo, u tako punom kazinu, Martiju je možda i uspelo da ostane neprimećen.
Delgado je ponovo prezrivo iskrivio usne. – Stvarno mislite da možete da prevarite kamere?
Hej, samo kažem da je vaš drugar Luis možda pogrešio.
Hoćete da vidite sebe u akciji? – Delgado se nasmejao ironično i zatim pucnuo prstima ka Luisu. – Qué mesa?
Mesa cinco. – Sto broj pet.
Delgado je zgrabio telefon i odsečnim glasom izdao naređenje sagovorniku. Martijev španski nije bogzna šta, ali on se nada da će se sada prvi put potruditi da pogledaju snimak.
Delgado je završio razgovor. Zatim je uperio daljinski upravljač prema TV ekranu na zidu i na njemu se pojavio kazino. Naslonio se na naslon i zavrteo stolicu.
A sada da vidimo kako operiše ljigavac.
Marti se uhvatio za okovratnik i netremice posmatrao ekran. Bez tona, prostor za rulet izgleda statično i dosadno; samo gomila elegantnih mutavaca što bacaju žetone po čoji. Eno i njega, vrzma se pored stola broj pet.
Plava kosa mu je raščupana, koža preplanula od sunca. Marti je posmatrao sebe kako flertuje sa zgodnom riđokosom, ponovo osetivši uzbuđenje zbog njenog blagonaklonog odgovora na njegove otrcane fraze.
Onda je video metu: dežmekast, velikih usta kao u žabe krastače. Luis je pokazao prstom ka ekranu.
Esta es. – Eno ga.
Gledali su kako onaj žaboliki gura riđokosu u stranu i stavlja joj žeton u dekolte da je ućutka. U Martiju bes kulja čak i sada dok to gleda ponovo.

Zna šta se zatim dogodilo, iako se to na ekranu ne može videti. Otvorio je usta i hteo da se umeša, ali nije rekao ništa kada je video njen molećivi pogled. Shvatio je poruku. Oni su nekakav par. Da se umešao, devojka bi možda kasnije bila u nevolji. Obuzdao je bes i osvetio se onako kako je jedino znao.
Marti se zagledao u svoj lik na ekranu. Za koji trenutak, približiće se žabolikom i sačekati da se ovaj nagne ka šemi na stolu i ostavi kutiju sa žetonima nezaštićenu. Prosto kao pasulj za spretnog kradljivca žetona. Na ekranu se pojavila grupa japanskih turista i krenula ka stolu. Marti je video Luisa kako stoji kao panj na drugoj strani i posmatra.
Prisetio se nečega. Gledao je u turiste i setio se kako su mu zakrčili put kada je hteo da ode od stola. Netremice je posmatrao kako se kreću preko kazina u grupi. Uskoro će ga u potpunosti zakloniti. Pri takvom zaklonu, kamera neće uhvatiti njegov mađioničarski potez.
Naslonio se i odahnuo. Onda mu je srce zakucalo brže jer se setio još nečega.
To je Frankov sto.
Prokletstvo.
Želudac mu se stegao. Za trideset sekundi otkriće Frankov potez. Marti je promatrao kockare i video Debeljka na svom mestu. Eno i Kauboja kako stavlja ulog od petsto evra.
Marti je prešao šakom preko usta. Već nedeljama prati to đubre Franka i ima nadimke za sve članove njegove grupe. Ponovo je primetio lepu tamnokosu kako stoji sa strane. Video je da je opazila Debeljkovo trljanje očiju i njegov brzi znak za povlačenje, ali čini se da ona ne učestvuje u operaciji. Možda nadgleda? Ipak, ko bi bio toliko glup da se zameri Franku?
Krišom je pogledao Delgada. Taj majmun ga ima u šaci, ali ne zbog onoga što on misli. Ako pusti da snimak ide dalje, Marti će se verovatno izvući. Međutim, otkriće Franka.
Posmatrao je točak ruleta i ubrzano disao. Gde se kocka, tamo se i vara. A gde se vara, ima mnogo novca. Martiju ne ide dobro već deset godina, a već neko vreme mu je jasno da je njegov jedini izlaz da skuplja mrvice s Frankovog stola.
Podigao je ruke. – Dobro, zaboravite, u pravu ste. Delgado je začkiljio. Marti je oblizao usne i nastavio.

Ukrao sam glupi žeton. Možete zaustaviti prokleti snimak.
Delgado se zacrveneo. Polako je ustao i obišao oko stola, ne odvajajući pogled od Martija.
Mislite da možete da pravite budale od nas? Da traćite naše vreme? – Pucnuo je prstima ka Luisu. – Možda bi trebalo da vam pokažemo kako prolaze lopovi u ovom kazinu.
Luis je zgrabio Martija za ruke i savio mu ih iza leđa. Mišići u Martijevim ramenima su pucali od bola. Delgado je hodao prema njemu i zavrtao rukave. Marti se unervozio.
Tamo na ekranu, onaj gad Franko izvodi svoj potez, a Marti će nastradati jer ga pokriva. Znoj mu se sliva niz lice.
Ali dobro.
Naposletku, nekada davno bili su prijatelji.

3.

Hari se lakta kroz gomilu, prateći gojaznog čoveka kaldrmisanim ulicama Starog grada.
Iz barova prepunih turista čuje se zveket čaša, a u vazduhu se oseća slankasti miris kobasica. Hari ne ispušta iz vidokruga priliku ispred sebe. Verovatno ima pedeset kilograma viška, ali to ga ne usporava.
Požurila je i pokušala da utvrdi gde se nalazi. Orijentacija joj nikada nije bila jača strana, a nije tu dovoljno dugo da bi zapamtila lokalna obeležja. Posmatra građevine u srednjovekovnom stilu. Natpisa ima mnogo, ali većina je na baskijskom, s nečitljivim slovima X i K.
Ispred nje, gojazni čovek se kreće poput šlepera, ostavljajući iza sebe prazninu među prolaznicima. Naglo je skrenuo udesno i Hari je pošla za njim u još jednu fenjerima osvetljenu uličicu.
Setila se kako je zagladio kosu u kazinu. Ako se ne vara, to je bio neki znak, signal za saučesnike da prekinu operaciju i napuste kazino. Sada se verovatno zaputio ka nekom skloništu za vanredne situacije ili ide kući.
Samo ne napuštajte kazino. Ništa vam se ne može dogoditi pred kamerama.
Brzo je pogledala preko ramena. Tek da registruje adresu. Tako će barem imati nešto za Rivu pre nego što da otkaz.
Hari je ustuknula. Mučna joj je pomisao da se povuče s posla, ali ona Rivi zapravo i ne treba. Hari je stručnjak za kompjutersku bezbednost, za istraživanje upada u forenzičke i bezbedonosne sisteme u krivičnim i građanskim parnicama. To je barem zvanična verzija. Zapravo, od devete godine je haker i u tome je njen talenat. Međutim, ma kakve da su njene kvalifikacije, svakako nije sposobna da raskrinka lanac kockarskih prevaranata.
Uzdahnula je nabadajući po kaldrmi. Lavirint uličica podsetio ju je na Templ bar u Dablinu, takozvanu boemsku četvrt, mada je ova kaldrma zgodnija za hodanje. Kad je pomislila na rodni Dablin, setila se još jedne neprijatnosti. Otkako se vratila iz Kejptauna pre nekoliko meseci, nije uspevala da se uklopi u rodni grad. Sve joj je tu: roditelji, sestra, prijatelji, posao. I Hanter, naravno. Istražitelj koji je nedavno uzburkao njena osećanja i pokrenuo nešto što nije mogla potpuno da rastumači. Bez obzira na sve,

činilo joj se da je na pogrešnom mestu. Kao da je deo slagalice spakovan u pogrešnu kutiju.
U jednom od retkih telefonskih razgovora s majkom shvatila je i zašto.
Ti si skitnica, baš kao tvoj otac – majka je rekla. – Tri puta si se selila za godinu dana. Različita mesta boravka, različite zemlje, različiti poslovi. Tako radiš i s muškarcima? Skačeš iz jednog kreveta u drugi?
Obrazi su joj se zažarili kad se setila toga. Bože, zar majke ne bi trebalo da su na našoj strani? Njen neprijateljski stav ju je barem naterao da sagleda stvarnost. Harin osećaj otuđenosti nije nimalo neuobičajen. Ništa ne može da vas natera da se osećate odbačenim u sopstvenoj porodici kao bezosećajna majka.
Iza sebe je čula kako se staklo razbilo o kaldrmu. Hari se probijala kroz gomilu turista, još uvek držeći na oku debeljka. Bole je noge i verovatno gubi vreme. Možda je on samo običan kockar i nema nikakve veze s Frankom Čavezom.
Čkiljila je u uličicu. Debeljko je pogledao preko ramena. Zatim je pognuo glavu, ubrzao i povećao razdaljinu između njih. Hari se namrštila. Da li ju je video?
Usporila je, lutajući pogledom po zamršenom lavirintu ulica. Iznad nje nižu se balkoni od kovanog gvožđa, a na kraju svake uličice vidi se toranj gotske crkve. Žmarci je podilaze. Daleko je od poznate zone i to je zabrinjava.
Osećaj u stomaku joj govori da se vrati. Ima li svrhe pratiti tipa koji zna da ga uhodite? Usporila je i posustala pred tom zamisli. Najednom, debeljko je stao i okrenuo se.
Hari se naglo zaustavila. Ruke su joj se naježile. On pilji pravo u nju. Pogledao je preko njenog ramena i razrogačio oči. Zatim se okrenuo i požurio niz ulicu.
Hari se okrenula oko sebe. Šta je to video? Gledala je po uskoj sporednoj ulici i tražila nešto što se ne uklapa. Zagledala je turiste i lokalne ulične prodavce, ali nije videla ništa neobično.
Da li ga još neko prati?
Osvrnula se. Samo što nije nestao i ona je potrčala za njim, iako nije znala šta dalje. Pratila ga je do kraja ulice i obrela se na prostranom trgu. Trg sa svih strana okružuju kamene zgrade s balkonima poređanim kao sedišta u amfiteatru. U prizemlju, oko trga se prostire kolonada s mračnim,

zasvođenim prolazima.
Hari se opustila. Najzad mesto koje zna: Stara gradska korida, Trg Ustava.
Usporila je i hodala gledajući unaokolo. Tu je manja gužva i odjekuje kao u praznoj crkvi. Iznad prozora sa zatvorenim kapcima još uvek se vide brojevi iz vremena kada su se balkoni naplaćivali kao sedišta.
Hari je ugledala debeljka kako žuri da se skloni u prolaz ispod svodova. Oklevala je. Prolazi su mračni, bez obzira na svetiljke postavljene duž kolonada. Bolje da se drži otvorenog prostora. Osim toga, mora da se pojavi pre ili kasnije, ako hoće nazad na ulicu.
Pošla je preko trga, paralelno sa zasvođenim prolazom, i pratila njegovu krupnu priliku kako hoda po svetlu i senci naizmenično. Glasovi odzvanjaju na akustičnom trgu i Hari je, na trenutak, začula urlanje publike željne krvi u koridi. Kroz glavu joj je prošla slika: životinja drhti, ranjena i iskasapljena; ne preostaje joj ništa drugo nego da stoji tu i iskrvari. Stresla se i odagnala tu sliku. Otac ju je kao dete odveo na koridu. Tada je prvi put videla nasilnu smrt.
Trepnula je i pogledala ka prolazima čekajući da se tip pojavi. Stala je, pogleda prikovanog za svodove.
Nema ga.
Majku mu. Da se nije vratio? Okretala se oko sebe i tražila po trgu.
Ništa.
Dođavola.
Hari se zagledala u mračni zasvođeni prolaz. Ježi se od pomisli da uđe tamo. Čvrsto je stisla pesnice, prešla preko trga i zakoračila tamo kuda je debeljko prošao. Sada je trg gotovo prazan. Dok hoda, koraci odzvanjaju kao u kapeli, a jeza joj prolazi niz kičmu. Onda je iza sebe čula nešto poput krkljanja i okrenula se.
Debeljko sedi naslonjen na stub. Zuri u nju razrogačenih očiju, kao da će je svakog trenutka optužiti za nešto. Onda je spazila krvavi rez na vratu i vrisnula.

4.

Daleko ste od kuće, gospođice Martinez.
Hari je posmatrala istražitelja naslonjenog na radni sto ispred nje. Listao je njen pasoš i raširio nozdrve, kao da je među stranicama pronašao nekog mrtvog insekta.
Kažem vam – rekla je. – Tu sam zbog posla.
Pomerila se u stolici. Uostalom, Riva jeste jedan od razloga za njen boravak tu. Istražitelj je prekorno posmatra. Liči na orla, s blago kukastim nosem i primaknutim očima.
Zove se Vasko. Inspektor Ercaince, baskijske lokalne policije, već je četvrti s kojim razgovara o sinoćnjim događajima.
Pogledao je u priheftani izveštaj, verovatno njenu potpisanu izjavu. Zadrhtala je od umora. Policija ju je ispitivala do tri ujutru i opet su počeli ubrzo nakon doručka. Već je predveče, a ono malo sna bilo je isprekidano slikama krvavih, iskasapljenih bikova.
Već ste dolazili u San Sebastijan.
Hari se namrštila. To zvuči kao optužba. Osim toga, kako zna?
Davno – rekla je. – Otac me je dovodio kao dete. On je rođen ovde.
Imate li rodbinu u gradu?
Otresla je nepostojeću trunčicu sa suknje. – Nisam sigurna.
Tih putovanja iz detinjstva sećala se kao kroz maglu. Starija sestra, Amaranta, takođe je dolazila s njom, međutim, iz nekog njoj nepoznatog razloga, majka nikada nije htela da pođe s njima. Hari se igrala kaišem od torbe. Porodične veze sa San Sebastijanom bile su još jedan razlog da prihvati posao, ali do sada nije našla vremena za prijatne porodične skupove.
Osetila je čudnu prazninu u stomaku. Otuđenje u Dablinu ostavilo je u njoj prazan prostor. Uhvatila je sebe kako preispituje prošlost kao da će joj to pomoći da ga popuni: nomadsko detinjstvo u Dablinu, kada su njihove finansije oscilirale u zavisnosti od očevog kockanja; selidba iz kuće u kuću u skladu sa zaradom; prestižne kuće, jeftine sobe, česte promene škola. Shvatila je da ima veoma malo dragocenih uspomena na dom, onih što ih ljudi nazivaju nostalgijom i što njihova srca vezuju za neko mesto.
Steglo joj se grlo te je progutala pljuvačku. Posao u San Sebastijanu se

pojavio u pravom trenutku. Nikada nije u potpunosti istražila špansku stranu svoje ličnosti i sada je verovatno krajnje vreme da to učini.
Vasko joj je bacio pasoš u krilo i vratio se iza stola. Posmatrala je njegovu visoku, elegantnu priliku; skupo odelo i zalizanu kosu. Prvi pripadnik lokalne policije s kojim je razgovarala bio je uniformisani policajac, sav neuredan usled prekomernog posla. Ovaj više liči na političara nego na policajca.
Dok je sedao za sto, zadigao je krajeve sakoa kao pijanista pre nastupa.
Ispričajte mi još jednom zašto ste ga pratili.
Engleski mu je odličan, gotovo kao da je pohađao Iton. Ostali policajci su jedva dočekali da pređu na španski dok su razgovarali s Hari, ali ne i Vasko. Pripisala je to njegovoj gordosti, ali, istini za volju, njegov tečan engleski ostavlja utisak. Hari je uzdahnula.
Već sam objasnila da sam ga videla…
Znam šta ste videli. Molim vas, odgovorite mi na pitanje. Zašto ste pratili baš njega? Zašto niste pratili čoveka za koga kažete da je pokupio dobitak?
Hari se setila Amerikanca s busenom guste prosede kose kako čeka u redu na blagajni. – Dobio je veliku sumu novca. Pod pretpostavkom da kazino posluje po zakonu, najpre je morao da ispuni formulare i pokaže lična dokumenta pa tek onda da unovči toliku količinu žetona.
Pa?
Hari je slegla ramenima. – Mislila sam da ga kazino već ima na oku. Onaj drugi je bio nepoznata u jednačini. – Za trenutak ju je napustila živahnost, vratila se na Staru koridu: širom otvorene oči koje pilje u nju; prerezano grlo. Progutala je pljuvačku. – Jeste li ga identifikovali?
Vasko je netremice gledao u nju poput orla i ćutao. Onda je rekao: – Kako znate Rivu Mils?
Rekla sam vam da radim za nju.
I to je sve?
Hari se namrštila. – Šta još?
Dakle, zvala vas je iznebuha. Poslovna žena iz Amerike koja živi u San Sebastijanu odlučila je da angažuje stručnjaka za kompjutersku tehnologiju iz Dablina. – Nagnuo se k njoj. – I to ste sasvim slučajno baš vi.
Nije me zvala iznebuha. Preporučila me je zajednička prijateljica.
Koja prijateljica?

Zove se Roslin Blumberg. – Hari ga je posmatrala kako zapisuje ime.
Trgovac dijamantima iz Njujorka. Moj otac je poznaje godinama, a ispostavilo se da je Riva njena mušterija.
Hari se iznenadila kada je čula da ju je Ros preporučila. Razišle su se neprijateljski pre nekoliko meseci u Kejptaunu. Usled nekih komplikovanih okolnosti, u tom trenutku nerazmrsivih, Ros je pomislila da je Hari kradljivica. Hari inače ne obraća pažnju na to šta drugi misle, ali za nju je Ros neko vreme bila zamena za majku. Kako god bilo, boli je to što su je odbacile dve majke, jedna za drugom.
Vasko je bacio na sto fotografiju veličine dvadeset s dvadeset pet centimetara. – Pogledajte dobro. Bio je vaš zemljak.
Hari se sledila. Lice gojaznog čoveka na fotografiji je okruglo kao mesec. Svetle oči, naduven i bled kao testo. Vrat se ne vidi, ali čovek je verovatno bio mrtav kada su ga slikali. Želudac joj se zgrčio.
Vasko je olovkom dotakao fotografiju. – Zvao se Stiven Makardl. Da li vam to nešto znači?
Ne.
Pronašli smo svašta o njemu. Trideset četiri godine, rođen u Belfastu. Počeo je obavljajući poslove za grupe koje su se odvojile od Ire, kasnije je radio za kolumbijske pobunjenike, PLO, čak i za naše baskijske separatiste.
Hari se namrštila, setivši se nezgrapne prilike kako se gega ispred nje sporednim ulicama. – Bio je terorista?
Bio je haker, gospođice Martinez. – Vasko je strelja pogledom. – Baš kao i vi.
Hari je izvila obrve. Htela je da odgovori nešto, kada su se vrata otvorila. Nizak, punačak čovek ušao je u sobu vukući noge i stavio fasciklu na sto. Zurio je u Hari. Srednjih je godina, neobrijan i mlitave kože. Glava mu je prevelika naspram tela, mada se to možda čini zbog mnoštva tamnih kovrdža nalik na runo. Seo je pored zida, ne skidajući pogled s nje. Vasko je nastavio kao da se ništa nije desilo.
Makardl je radio za svakoga ko dobro plati.
Hari je oklevala. Nervozna je zbog upornog pogleda pridošlice.
Pročistila je grlo.
Šta je to radio?
Pomagao im da finansiraju operacije.
Hakovanjem?

Vasko je slegao ramenima. – Teroristi se finansiraju na različite načine. Droga, krijumčarenje, otmice, prostitucija. Sada su na listu dodali i sajber kriminal.
Uzeo je fasciklu i prevrtao po njoj. Činilo se da ima još fotografija.
Izvukao je jednu i proučavao je, rekavši:
Makardl je imao impresivnu hakersku biogrfiju. Upad u kompaniju za kreditne kartice, pljačkanje mašina za gotovinu, reketi za sajber zaštitu. – Poput predatora se zagledao u nju preko fotografije sa sjajnim finišom. – Mada, vi znate više o tome nego ja.
Hari je začkiljila. – Slušajte, ne sviđa mi se kako… Vasko je tresnuo fotografiju na sto. – Ko je ovaj čovek?
Hari je žmirnula. Prepoznala je rumeno lice Amerikanca iz kazina.
Taj je pokupio dobitak. Ne znam kako se zove.
A ovo?
Bacio je na sto još jednu fotografiju, portret žene. Tridesetak godina, lepa brineta, mada je slojevi šminke prekrivaju poput vela. Hari je odmahnula glavom.
Nikad je nisam videla.
A njega?
Još jedna fotografija: čovek u kasnim četrdesetim, kratke svetle kose, obrva pobelelih od sunca. Lice kao da je umrljano pegama.
Hari je opet odmahnula glavom. – Ne. To je Franko Čavez?
Vasko je skrenuo pogled. Njegov kudravi kolega pored zida promeškoljio se u stolici. Vasko je najzad rekao:
Nismo identifikovali Franka Čaveza.
Aha. – Hari je gledala jednog pa drugog, pokušavajući da dokuči zašto su zabrinuti. – Ovi ostali su članovi prevarantskog tima koji operiše po kazinima?
Mislimo da jesu.
Šta će im haker? Da li zaista koriste kompjutere prilikom varanja?
Možda. – Vasko je nakrivio glavu kao da je odmerava. – Ili im haker treba za nešto drugo.
Hari je začkiljila. Na šta aludira? Nagnuo se i pogledao je pravo u oči.
Znamo dosta o vama, gospođice Martinez. Isturila je bradu. – Šta na primer?
Stupili smo u kontakt s vašom policijom u Dablinu. Mnogo su nam

pomogli. – Vasko se zagledao u nju poput ptice grabljivice, a Hari se oduprla želji da se uzvrpolji. – Počeli ste vrlo mladi. Ako sam dobro razumeo, provalili ste u sistem berze kada ste imali samo trinaest godina.
Hari je razrogačila oči. Kako zna za to, dovraga? Nisu je tužili. To je bio dečji nestašluk, ništa više. Vasko i dalje priča.
Zatim, nedavno, onaj problem s nestankom nekoliko miliona evra na Bahamima. Posle toga, dijamanti u Kejptaunu. Takođe nestali.
Harin mozak radi sto na sat. Više puta je bila opasno blizu krađe, ali imala je svoje razloge, i to dobre. Problem je što to ne može da dokaže. Doduše, ne mogu ni oni. Stisla je pesnice.
Nikada nisam bila uhapšena.
Ali vaš otac jeste. Ležao je u zatvoru šest godina zbog insajderskog trgovanja, zar ne?
Hari je gledala otvorenih usta. Šta on to radi? Pokušava da je optuži za nešto? Za šta?
Geldi!
Hari je pogledala u nepoznatog čoveka pored zida. Naglo je ustao. Lice mu je bezizrazno, dok na baskijskom sipa bujicu reči koje zvuče kao naredba. Vasko ga je prekinuo, rukom mu pokazavši da ućuti. Onda se ponovo okrenuo ka Hari.
Jeste li razgovaralil s Rivom Mils otkako je Makardl ubijen? Hari ga je netremice posmatrala. – Ne, nisam imala priliku.
Onda nemojte.
Molim?
Obišao je sto i krenuo k njoj. Srce joj je preskočilo. Iza njega, kolega je vrteo glavom.
Imate neobičnu kombinaciju znanja, gospođice Martinez. – Vaskov pogled je nemilosrdan. – Razmislite malo. Profesionalni haker koji se dobro snalazi u kazinu. Polu-Irkinja, polu-Špankinja. Bije vas glas da ste blefer i lažljivica, da ne spominjem nadmudrivanje policije. Čak vam je i otac zatvorska ptičica. Ovo je zaista retka prilika.
Hari ga je pogledala nepoverljivo i polako odmahnula glavom. Ne zato da bi porekla optužbe, jer one su uglavnom tačne, već da se odbrani od onog što će uslediti.
Imam predlog za vas. – Vasko se nadvio nad nju kao neka elegantna grabljivica. – Hoću da vam dodelim tajni zadatak, gospođice Martinez.

Hoću da zauzmete Makardlovo mesto.

5.

To je ludost. – Hari je zurila u Vaska. – Ne znam ništa o tajnim operacijama.
Čak i dok to izgovara, pita se da li je to istina. Iskreno, uvek ju je pomalo privlačila pomisao da bude neko drugi. Naposletku, celo detinjstvo je provela živeći dvostruki život.
Vaskov telefon je zazvonio. Podigao je ruku kao da reguliše saobraćaj i otišao s druge strane stola da se javi. Hari se uvalila u stolicu i čekala letimično pogledavši u pravcu njegovog kolege, koji ponovo sedi pored zida. Gleda je mrko s druge strane kancelarije, sastavljenih obrva nalik na dve četke. Sklonila je pogled. Vasko ga ignoriše, ali ima nešto kod njega što Hari ne može da zanemari.
Čačkala je nokat i razmišljala o dvostrukom životu. Setila se kako je izgledala kao dete: razbarušene kose i stisnutih pesnica, kao da se sprema za neki iznenadni okršaj. Drugima se predstavljala kao Hari Pepeljuga, koju majka posle škole drži samu u sobi kako ne bi morala da priča s njom. Ostatak vremena, Hari je bila Pirata. Provodila je besane noći i sedela za kompjuterom u mraku, lutajući po elektronskom podzemlju. Satima je preko sporih modema razmenjivala ideje i skidala hakerske programe. Kao Pirata, bila je svemoćna i uživala poštovanje svojih briljantnih drugova. Kao Hari bila je daleko više sputana.
Vasko je završio razgovor, pogledao na sat i tako joj dao do znanja da ima mnogo posla. Nagnuo se nalaktivši se na sto.
Ovo je veoma važan slučaj, gospođice Martinez. Nadgledamo tu grupu već mesecima. Hoću da znam šta smeraju, a vi nam možete pomoći.
Obratili ste se pogrešnoj osobi.
Ovo je globalna istraga. – Ispravio je ramena. Da je ptica, nakostrešio bi perje na grudima. – Radi se o međudržavnoj saradnji, istrazi na veoma visokom nivou. Uključena je Amerika, Hong Kong, veći deo Evrope, čak i vaše vlasti u Irskoj.
Hari je čkiljila u njega. – Zbog grupe kockarskih prevaranata? Odmahnuo je rukom. – Varanje u kazinima je samo sporedna aktivnost.
Oni se bave nečim drugim, mnogo ozbiljnijim. A ja želim da saznam šta je to.

Ja nemam potrebnu obuku za takav posao. To neće uspeti.
Vasko ne obraća pažnju na nju. Prebira po fotografijama na stolu. – Znamo da su povezani s drugim kriminalnim organizacijama. Tako smo ih i otkrili. – Našao je Makardlovu fotografiju i dodirnuo je manikiranim kažiprstom. – Hoću da znam zašto su angažovali hakera.
Hari je pogledala u beživotne oči na fotografiji. Osetila je drhtaj, čudnu mešavinu straha i radoznalosti. Ipak, ugušila je oba osećanja. To nema nikakve veze s njom.
Vasko još uvek priča.
To će biti kratka i precizna infiltracija. Ništa dugotrajno niti razvučeno. Namestićemo tako da vas uzmu kao zamenu za Makardla. Pričaćete s njima, saznati ko im je meta, šta žele da radite i zašto. Onda možete nestati. Brza akcija. Naravno, dobro ćemo vam platiti.
Hari je podigla glavu. – Žao mi je, ali ja se time ne bavim.
Vasko je ćutao. – Možda bi trebalo da razmislite. Zaboravljate da se nalazite u nezgodnom položaju.
Molim?
Pratili ste Makardla sve dok nije ubijen. Na snimcima u kazinu vidi se da ste pošli za njim kad je izašao iz zgrade. Kako kažete, pratili ste ga ulicama sve do trga, gde je neko čekao u zasedi i ubio ga.
U Harinom mozgu je nastao kratak spoj. Neuronska veza je negde zakazala i ona nekoliko trenutaka nije mogla da razume reči koje je čula. Čkiljila je u Vaska vrteći glavom.
Vi znate zašto sam ga pratila. Ne mislite valjda da sam umešana u njegovo ubistvo?
Ne, ne mislim. Ipak, moram da sprovedem temeljnu istragu. Moji ljudi će morati da istraže vašu prošlost, provere vašu porodicu, vašeg oca, uključe irske vlasti. To je dugačka i komplikovana procedura. Kako čujem, vaši odnosi s irskom policijom već su prilično delikatni. – Izvio je obrvu. – Mogu fino da vam zagorčam život, gospođice Martinez.
Hari je stisla zube. – Ako mislite da…
S druge strane – nastavio je – ako budete sarađivali sa mnom, to vam može dosta pomoći da popravite reputaciju.
Hari je gledala otvorenih usta, još uvek ne shvatajući šta joj priča.
Vasko pilji u nju ne trepćući, čini se da nema kapke na očima. – Ovaj slučaj mi je veoma bitan. Nameravam da ga rešim ovako ili onako. Od vas

zavisi kako ćete se iz ovoga izvući.
Podigao je manžetnu i pogledao u ručni sat, još jednom teatralno proveravajući koliko je sati.
Imam sastanak. – Ustao je i pokazao prema kolegi pored zida. – Ovo je istražitelj Zubiri iz naše jedinice za tajne zadatke. Popričajte s njim i kažite mi šta ste odlučili.
Zgrabio je akten-tašnu sa stola i strojevim korakom izašao iz sobe. Hari gleda za njim, dok bes kulja u njoj. Samo joj još treba da bude umešana u ubistvo. Međutim, Vasko je ima u šaci. Škrguće zubima. Može da bude ili osumnjičena ili mamac na tajnom zadatku: i to joj je neki izbor?
Naslonila se i teško uzdahnula. Tišina posle Vaska je preteća poput zatišja pred povratak rušilačkog talasa. Sumnjičavo je pogledala ka istražitelju pored zida. Sedeo je u zgužvanom odelu, pognutih ramena. Čini se da trenutno nije raspoložen da nastavi tamo gde je njegov šef stao.
Hari je razgledala Vaskovu kancelariju, ovlaš primetivši uredne police i raspremljen sto. Setila se Hanterove dablinske kancelarije: prljave šolje, pretrpane kadice, uvijeni samolepljivi papirići za poruke vire iz fascikli kao jezici. Zamislila je njegovo lice, izduženo i umorno, prosedu kosu kratko ošišanu kao u školarca. Čeka da naiđe talas nostalgije.
Ali nema ga.
Možete ići.
Hari je izvila obrve. Zubiri je polako krenuo ka stolu, neuredne kovrdže mu štrče na glavi kao federi. Skupio je fotografije.
Ovo nije posao za vas – rekao je tiho. Njegov španski naglasak ima prekookeansku primesu koja verovatno potiče od gledanja američkih televizijskih programa.
Hari je pogledala prema vratima. I Zubiri je pogledao i slegao ramenima.
Zašto biste se petljali u ovo? Samo da bi on dobio pohvale od šefa? – Otpuhnuo je.
Hari je čačkala nokat, ali se nije pomerila. Posmatrala ga je kako stavlja fotografije u fasciklu. Makardlovo naduveno lice nestalo je s ostalim fotografijama. Nagla se i dalje sedeći u stolici.
Ko su ti ljudi? Zašto su vam toliko bitni?
Zubiri je odmahnuo rundavom glavom. – To se vas ne tiče.
Inspektor Vasko je pričao o zločinačkim organizacijama. O kakvim se

to zločinima radi?
O svakakvim. Najgorim. Droga, trgovina ljudima, ucene, oružane pljačke, prevare. – Tresnuo je fasciklu o sto. – Ovi ljudi se pojavljuju u mnoštvu nepovezanih slučajeva.
Operišu iz San Sebastijana?
Zubiri je slegao ramenima. – Španija je uvek bila privlačna zločincima.
Zbog trgovine drogom?
Zbog svačega. Španija je ulaz u Evropu, naročito za Marokance i Kolumbijce. Latinoamerikancima je zgodno što imaju isti jezik i kulturu. Čak i italijanski klanovi smatraju Španiju za drugu kuću.
Mislila sam da se sve vođe kriminalaca kriju na jugu. Na Kosta del solu. Ne ovde na severu.
Zubirijeve crne oči gledaju pravo u nju i Hari se meškolji u stolici. Odugovlači i svesna je toga. Rastrzana je između instinkta za preživljavanje, koji joj govori da se povuče i nižeg poriva – radoznalosti. Najzad joj je odgovorio.
Severozapad ima dugu istoriju trgovine s Kolumbijcima. Međutim, na galicijskoj obali je povećan oprez. Sada su se kriminalci prebacili na luke u Euskadi. U Baskiji, mojoj zemlji.
Hari je žmirnula. Unervozila se od njegovog prodornog pogleda.
Pokazala je ka fascikli na stolu.
I kako se tu uklapaju prevaranti?
Ko zna? Dileri, kuriri, posrednici, plaćene ubice.
Plaćene ubice. Bože! Pred očima joj se pojavilo Makardlovo bledo lice i krv što šiklja iz prerezanog grla. Osetila je mučninu.
Šta mislite, ko ga je ubio?
Zubiri nije morao da pita na koga misli. – Ne znamo. Ali zašto bi vas bilo briga? – Nagnuo se i oslonio prstima o sto. Nadlanice su mu tamne i dlakave. – Makardl vam nije značio ništa. Bio je samo debeli irski haker koji je radio za kriminalce.
Hari je ustuknula. U grudima je osetila tračak krivice. Zna da je otpisala Makardla. Nije o njemu razmišljala kao o osobi. Ako ćemo pravo, nije joj se dopao, a nisu nikada ni razgovarali. Nazvala ga je „debeljko“ i zatim ga našla mrtvog.
Podigla je pogled ka Zubiriju. – Šta još znate o njemu? Slegao je ramenima i ispravio se. – Znamo dosta.

Jel’ bio dobar u svom poslu?
Još jednom je slegao ramenima. – Kažu da jeste. Počeo je da hakuje kao dete. Provalio je u školske mreže, petljao po telefonskim sistemima i slično.
Hari je pogledala u pod kao da želi da sakrije sopstvenu sumnjivu prošlost koju bi Zubiri mogao da vidi u njenom pogledu. On je nastavio:
Možda bi se tu i završilo da nije bilo njegove sestre. Dugovala je novac, pošto je bila heroinski zavisnik. Makardl se dogovorio s njenim dilerima u Belfastu da otplati njen dug radeći za njih.
Kao haker?
Zubiri je klimnuo glavom. – Uzalud se upleo u to. Nekoliko nedelja kasnije pronašao je sestrino telo u nekom starom stovarištu. Predozirala se. Igla joj je još bila u veni.
Bože. – Hari je zažmurila na tren pokušavajući da odagna tu sliku. – Nastavio je da radi za njih?
Kada jednom uđete u to, teško ćete izaći. Dovoljno je opasno što ih poznajete i znate čime se bave. Drže vas u šaci. Pokušajte da odete i završićete u jarku.
Koliko dugo je radio za njih? Zubiri je ućutao. – Osamnaest godina.
Kada je izračunala, Hari je razrogačila oči. Makardl je imao trideset četiri godine. Što znači da je prodao dušu kada mu je bilo samo šesnaest. Vrtela je glavom i setila se sebe u tim godinama: krila se iza nadimka Pirata, vežbala hakovanje. Baš kao i Makardl.
Pirata: španska reč za gusara. Samo radoznali istraživač elektronskih okeana koji pomera granice tehnologije. Ipak, nije sve bilo baš bezazleno. Upadala je u bezbedonosne sisteme, ulazila tamo gde drugi nisu hteli. U duši joj je gorela vatra istinskog gusarstva i trudila se da ne zloupotrebi svoju moć. Jedan pogrešan korak, i njena sudbina bi možda bila drugačija.
Zamalo i da bude.
Kada joj je bilo trinaeast, podlegla je iskušenju i provalila u dablinsku berzu. U naletu adrenalina, protivzakonito je izmenila finansijske podatke. Vlasti su je otkrile, ali ju je spasao mentor od koga je naučila o etici hakovanja. Od tada se pridržava etičkog kodeksa.
Dobro, manje-više.
Hari je pogledala u fasciklu s fotografijama. Da su okolnosti bile drugačije, da li bi i ona završila kao Makardl? Kao plaćeni haker koji je

radio za pogrešnog klijenta?
Zubiri je pratio njen pogled, a onda je uzeo fasciklu i stavio je pod ruku.
Trebalo bi da idete. Vratite se kući. Zaboravite sve ovo.
Pa da se Vasko ustremi na mene?
Zubiri je sklonio pogled. Hari se nije pomerila.
Da se vrati kući. Ko je tamo čeka? Hanter? Majka? Nevolje s policijom? Zamislila je Vaska kako pretura po njenoj prošlosti, možda čak ispituje njenog oca. Ukočila se. Pomislila je na Makardla; na svoje španske korene; na mnoštvo zamršenih okolnosti zbog kojih je odjednom poželela da privremeno nestane i postane neko drugi.
Osumnjičena ili mamac?
Zubiri se ponovo oslonio prstima o sto, spustio veliku glavu i sada je posmatra ispod obrva.
Idite kući. Izdavati se za nekog drugog nije tako lako kao što vam se čini.
Hari ga je pogledala iznenađeno. On se još više nagnuo k njoj. Senka s njegove leve strane izgleda tako grubo kao da će sastrugati boju sa zida. Nastavio je tiho, s onim čudnim naglaskom:
Ne mogu svi da rade na tajnom zadatku. Neophodna je disciplina, kontrola. – Pesnicama se oslanja o sto. – Ne smete zaboraviti na svoju ulogu, nijedan dan, nijedan tren. Morate biti jedan od njih, smejati se njihovim šalama, raditi ono što oni rade. Ne smete pokazivati strah. – Na neobrijanom licu su mu se pojavile graške znoja. – Oni nisu kao vi i ja.
Vasko je rekao da će to biti brza akcija. Samo ću ući i izaći.
Vasko nema pojma. Nikada nije bio na tajnom zadatku. Nešto krene po zlu. Planovi se izjalove. Morate reagovati brzo.
Pošto Hari nije odgovorila, on je odmahnuo glavom i nastavio.
Bićete sami. Zaista sami. Kao nikada do sada. – Sitni mišić na kapku mu pulsira. – Na kraju dana ne možete otići kući da pričate s porodicom i prijateljima. Odsečeni ste. Izolovani. Nemate nikoga s kim možete razgovarati o tome šta vam se događa, osim svog agenta za kontakt.
Hari ga je pogledala smireno. – Hoćete li vi biti moj kontakt?
Odgovorio je na njen pogled. – Hoću. Ali ne mogu da budem vaš anđeo čuvar.
Nekoliko sekundi je piljila u njega. Njegovo neodobravanje je malo boli, mada joj nije jasno zašto. Onda je zamislila Makardlovo bledo, mrtvo

lice i polako ustala.
U pravu ste – rekla je. – Ovo se mene ne tiče.

6.

Marti je dodirnuo tri špila karata u džepu, a onda podigao okovratnik da se zaštiti od vetra. Jedno je sasvim sigurno – nema ničeg kontinentalnog na severu Španije u martu.
Hodao je nogu pred nogu pored stanova i radnji s namaknutim kapcima, ka šetalištu pored reke. U vazduhu se oseća onaj čudan, slankast miris morske trave. Žmirkao je preko vode ka Bulevaru Alameda, širokoj ulici koja se prostire tik uz stari deo grada. Prstima se igrao kartama u džepu. Vreme je da napabirči nešto novca, inače će završiti spavajući u nekom ulazu.
Gazdarica ga je sinoć sačekala u zasedi. Srdita Baskijka kose ofarbane kanom napala ga je zbog neplaćene kirije. Pokušao je da flertuje s njom, da bude slatkorečiv, ali batine koje je dobio u kazinu samo su ga uvalile u još veće nevolje. Krvavog lica, izgledao je kao ulični kavgadžija. Na kraju mu je dala jedan dan da donese novac.
Marti je u unutrašnjem džepu napipao debeli novčanik. Pre nego što je izašao iz sobe, u novčanik je natrpao novinski papir i nekoliko lažnih novčanica. Novčanice su jeftine i toliko loše urađene da na dobrom svetlu ne bi nikoga prevarile. Međutim, Marti ne namerava da ih pokazuje naokolo.
Skrenuo je levo, preko mosta Zuriola, tamo gde se reka uliva u zaliv. Plima je visoka. Siloviti talasi u rukavcu prave zaglušujuću buku odbijajući se o zidove nasipa. Marti se skupio u pokušaju da se zaštiti od jakog vetra. U svakom delu tog prokletog grada čuju se talasi.
Polako hoda bulevarom. Bole ga rebra. Ono sinoć je bilo nepromišljeno, sam je kriv za tu glupu grešku. Prekršio je zlatno pravilo: nikad ne dozvoli da te odvuku u pomoćne prostorije. Trebalo je da se batrga, viče, beži, bilo šta. Marti je uzdahnuo i zavrteo glavom. Zapravo, nije hteo da ispadne bednik pred riđokosom. Prevrnuo je očima i opipao sasušenu posekotinu na nosu. Skupo je platio sopstvenu sujetu.
Na pola bulevara skrenuo je desno i ušao u splet uličica u starom gradu. Tu je senovito. Uske načičkane ulice ne dozvoljavaju večernjoj svetlosti da se probije. Zaglédao je po barovima, tražeći lak plen.
Riva ga je prva naučila da se ljudi dele na dve grupe.

Prevareni i prevaranti – kazala je i netremice ga posmatrala plavosivim očima. – Tako ti je u životu. Jedan je lukaviji od drugog, to je jedina razlika između njih.
Imala je samo četrnaest godina, samo tri godine više nego on, mada je ponekad izgledala starije. Ugrizao se za usnu, pomalo nervozan što joj protivreči.
Zar nije jedan i nepošteniji od drugog? – upitao je.
Riva je frknula prezrivo. – Nema poštenja u ovoj jednačini. Ne misliš li da bi prevareni ugrabio priliku da vodi glavnu reč kada bi se iznenada opametio? Ja se kladim da bi. Obrnuo bi ćurak dok si trepnuo. – Mahnula je glavom da skloni tanku plavu kosu s lica. – Jednostavan izbor, Marti. Prevareni ili prevarant. Vođa ili podanik. – Onda se iznenada okrenula i stisla koščate pesnice. – Znam šta bih ja odabrala.
Iz barova se čuje zveket pribora za jelo. Slatkasti miris luka golica Martijeve nozdrve. Posmatra goste kako jedu pinčo, baskijsku brzu hranu. Skrenuo je pogled. To će kasnije, kada bude mogao da plati.
U sledećem baru Marti je ugledao žrtvu: visok, mršav; krokodilčić na majici, ispeglana ivica na farmerkama. Viče nešto bledoj devojci koja upija svaku reč. Marti je prišao otvorenim vratima.
Britanski engleski mu je besprekoran. Na šanku pored sebe pretenciozno drži popunjene ukrštene reči iz Tajmsa. Mućka vino u čaši i povremeno gurne nos, njuškajući ga. Marti se nasmešio.
Gotovo svako može biti meta – jednom je rekla Riva.
Svako? – Tek mu je bilo jedanaest godina i još se nije navikao na to da je Riva uvek u pravu. – Zar nema mnogo pametnih ljudi koje ne možeš prevariti?
Ljudi svakako misle da su pametni. – Usko srcoliko lice se razvuklo u osmeh. – A takvi su najpogodnije žrtve.
Negde iza njega začula su se crkvena zvona i Marti je doneo odluku. Raščupao je kosu, olabavio kravatu pa brzim korakom ušao u bar teturajući se. U ušima mu odzvanja žamor gostiju koji pričaju španski. Ljudi negoduju dok se gura prema šanku. A onda se sudario s Englezom.
Hej, izvini, druže. – Marti je rekao pijano i uneo mu se u lice. – Nisam te video.
Englez se ukrutio. Marti je krenuo da pozove šankera, ali je umesto toga oborio Englezovu čašu.

Joj, pazi ovo.
Preko ukrštenih reči širi se fleka od riohe. Čovek se unervozio, a Marti je namignuo mišolikoj devojci pored njega.
Dobro je da mu se nije prosulo po odeći. Te lažne marke se ne peru baš lako, a?
Žena je razrogačila oči. Marti je sačekao trenutak. Onda se grohotom nasmejao hrapavim glasom i udario Engleza u nadlakticu.
Šalim se, drugar, hajde! – Marti se potapšao po grudima. – Daj da ti kupim piće.
Englez je zažmurio za trenutak. – Ne, hvala, upravo odlazimo.
Ma hajde. – Marti je raširio ruke. – Hej, znam da sam malo popio, ali proslavljam. Pogledaj… – Osvrnuo se preko ramena, zatim izvukao debeli novčanik iz džepa i bacio ga na šank. Svežanj novčanica od pedeset evra virio je iz novčanika. – Vidiš ovo? Dobio sam u kazinu. Počistio sam ih u pokeru! Znaš šta još? – Tražio je u džepu špil karata. – Ukrao sam im jedan špil za uspomenu!
Marti se još jednom nasmejao promuklo i ćušnuo Engleza po ramenu. U isto vreme je stao ispred njega da mu prepreči put i izvadio karte iz paketa.
Hej, druže, hajde da odigramo jednu ruku pokera u to piće, zabave radi. – Marti je trapavo mešao karte, ispustivši nekoliko na pod. Zatim se ispravio i nespretno podelio po pet karata. – Danas ne mogu da izgubim.
Englez se odmakao i brzo pokazao prijateljici da ispije piće. – Drugi
put.
Marti je prislonio čoveku na grudi karte koje mu je upravo podelio. –
Šta je? Plašiš se da ne izgubiš pred devojkom?
Tip je začkiljio i pogledao nadole ka grudima. Na tren je delovalo kao da je nešto video, a zatim je oklevao. Marti zna šta mu je privuklo pažnju. Karte su neuredno poređane, tako da čovek može da vidi one koje su mu podeljene.
Teško je ne primetiti četiri kralja.
Polako, Englez je uzeo karte od Martija i stavio ih na šank licem nadole. Pokrio ih je rukom. Marti se okrenuo na drugu stranu, kao da traži piće, i naizgled slučajno otkrio svoje karte. Marti zna šta je Englez video: tri žandara i dve slabe karte. Marti se okrenuo nazad, a tip je krišom pogledao u pod.
Još si kukavica? – Marti je uzeo novčanik i iz svežnja izdvojio jednu

novu novčanicu. – Ili to možda nije dovoljno zanimljivo? – Nacerio se bledunjavoj ženi pored njih. – Šta kažeš? Jel’ pedeset evrića previše za ovog tvog dugara?
Marti je tresnuo novčanicu od pedeset evra na šank i pokrio je rukom. Englez je razvukao usne u tanku liniju i Marti je gotovo mogao da vidi kako se mehanizam pokreće. Činjenica je da njegova četiri kralja u svakoj varijanti pobeđuju Martijeva tri žandara. Čak i kada bi Marti zamenio dve slabe karte i izvukao još jednog žandara, ne bi mogao da bude jači od četiri kralja.
Vilica mu se blago trznula. Možda mu je nešto sumnjivo, ali u ovom trenutku verovatno misli da je Marti loše podelio karte.
Čovek je posegnuo za novčanikom. – Samo jedna ruka.
Prezir s kojim je do tada posmatrao Martija nestao je i sada ga odmerava prepredeno. Stavio je novčanicu od pedeset evra pored Martijeve, a ovaj ju je odmah iskoristio da prekrije svoju. Još jedno od Rivinih pravila: sakrij lažni novac. Da neko ne bi postao suviše radoznao.
Marti gleda u svoje karte i smejulji se. – Koliko karata hoćeš, druže?
Ostajem na ovome.
Marti se namrštio. – Nećeš nijednu kartu? – ponovo je pogledao u svoje karte. – Dobro. Onda, ja uzimam dve.
Odložio je dve karte na šank i uzeo dve iz špila. Sakrio je svojih pet karata dlanovima i složio ih u gotovo zatvorenu lepezu. Još jednom se grohotom nasmejao.
Opa! Šta sam ti rekao? Danas prosto ne mogu da izgubim. – Preturao je po novčaniku naslonjen na šank. – Koštaće te još sto evra, ako hoćeš da vidiš ove moje bebice.
Tresnuo je još dve novčanice od pedeset evra preko one dve i ponovo pokrio falsifikate dlanom. Englez je pogledao u karte i zaškrgutao zubima. Onda je izvadio dve pedesetice i bacio ih na šank.
Odgovaram na tvoju stotku. – Osmeh je prešao preko Englezovog lica.
Ali nemaš bolje karte od mene.
Raširio je karte na šanku. Četiri velika kralja, debela i moćna. Baš onako kako ih je Marti podelio. Englez je posegnuo za novcem, ali Marti ga je pljesnuo po ruci.
Čekaj, ne tako brzo. – Raširio je lepezu od karata i stavio je na šank. – Koliko ja znam, kenta u boji uvek je jača od četiri kralja.

Englez je otvorio usta, a žena pored njega je kratko udahnula. Nekoliko sekundi su piljili u Martijevu ruku: sedam, osam, devet, deset i žandar, sve uredno poređano. I sve herc.
Marti im je dao još nekoliko sekundi da pogledaju, zatim je zgrabio gotovinu, okrenuo se i pošao ka izlazu laktajući se.
Srce mu snažno lupa. Istrčao je napolje i skrenuo levo, pa desno, krećući se u cikcak po lavirintu ulica. Od naleta adrenalina bol u grudima je otupeo, a vrhovi prstiju su mu utrnuli.
Trčao je dok se nije našao dovoljno daleko, a zatim usporio i hodao kako bi se ohladio. Pogledao je preko ramena dahćući. Bože, prestar je za ovo.
Ušao je u ulaz da prebroji plen, odvojiviši lažne novčanice. Englez će ubrzo shvatiti šta se dogodilo. Shvatiće da Marti nije razmenio dve slabe karte, već da je spustio dva žandara. Za trenutak će se možda upitati ko bi normalan to uradio. Ali samo za trenutak. Odgovor je, naravno, prevarant koji je namestio špil karata.
Marti je strpao prave novčanice u džep, a lažne vratio u novčanik. Zapravo, tip je naseo zato što je mislio da je slučajno video karte. Bio je voljan da iskoristi dosadnog pijanca kada je shvatio da je u prednosti. Tu se Marti slaže s V. K. Fildsom: ne možeš prevariti poštenog čoveka.
Marti je napravio nekoliko krugova glavom ne bi li opustio vrat. Čuo je kako mu krcka kičma. Žignulo ga je u rebrima. Bože. Baš su ga dobro premlatili, a sve zbog onog gada Franka. Pitanje je da li će mu se to isplatiti.
Naslonio se na zid i čekao da bolni grč prođe. Bilo kako bilo, namerava da iskoristi Franka kako bi došao do novca. Radiće s njim ili protiv njega, svejedno mu je. Uzdahnuo je. U stvari, nije baš.
Dodirnuo je rukom ostala dva špila u džepu i pogledao u goste s druge strane ulice.
Još jedan bar, još jedna žrtva.
Noge su mu teške. Ostao je tu i zažmurio. Pred očima mu se pojavila Frankova grupa i za trenutak se setio starih dobrih vremena kada je i on bio deo svega toga. Puls mu se ubrzao. Setio se ushićenja zbog uspešne prevare; uzbuđenja u vazduhu, onih prilika kada su ih zamalo uhvatili, drugarstva na putovanjima.
Pita se kakva li je grupa s kojom Franko sada radi i da li su dobri kao

on i Riva. Nasmešio se i zavrteo glavom, ne otvarajući oči. Franko, on i Riva: zajedno su žarili i palili. Niko im nije mogao ništa.
Marti je otvorio oči, prilagodio se okruženju i pustio da mu ramena padnu. Sada je opet na početku: kradljivac žetona i prevarant.
Odgurnuo se od zida i krenuo ka baru vukući noge. Tamnooka devojka na ulazu ga posmatra. Sitna i lepa, kao mnoge Špankinje, podsetila ga je na devojku koja je posmatrala grupu u kazinu.
Marti je oklevao. Muči ga nešto u vezi s tom devojkom. Videla je Debeljka kako trlja oči, ali je stajala po strani, nije se uklopila kao član grupe. Čak nije ni izgledala kao kockar. Druge žene su bile elegantno obučene, a ona je nosila sako i pantalone.
Da li radi za kazino?
Marti se naježio i prebirao po onih nekoliko bednih pedesetica u džepu.
Možda bi Franko voleo da zna za nju. Možda bi neko trebalo da mu kaže.

7.

Jesi li ti normalna?! – upitao je Hanter.
Hari je rasrdio njegov ton. Premestila je telefon na drugo uvo i namakla torbu još više na rame.
Jel’ ti mene slušaš? – Prešla je ulicu i skrenulo levo na šetalište pored plaže. – Rekla sam im da ne prihvatam posao.
Dobro, a zašto onda još pričaš s njima?
Hoće da mi daju još informacija. Bez obaveza. Slušaj, radoznala sam, priznajem. Ali to ne znači da ću pristati.
Stvarno?
Da li bi stvarno bilo toliko loše da prihvatim? To bi bila brza akcija.
Saznam zašto im treba haker i odem.
Hari je svesna da mu protivreči; instinktivno batrganje zato što on misli da ima pravo glasa.
Ko je šef tamo? – rekao je.
Uglavnom pričam s istražiteljem Zubirijem, ali njegov šef je tip po imenu Vasko.
Taj krelac! Šta on zna o tajnim operacijama?! Hari je žmirnula. – Vasko? Poznaješ ga?
Zvao je pre nekoliko dana i raspitivao se. Meni je zvučao kao nadobudni kancelarijski policajac.
Hari se setila Vaskove lukave arogancije. Mora da se složi s Hanterom. Pogledala je na sat i ubrzala korak, stružući cipelama po prljavštini i pesku na pločniku. Levo od nje, raskošne fasade zgrada i hotela pružaju se duž obale u obliku morske školjke. S druge strane, talasi se valjaju i pene na pesku.
Slušaj, platiće mi. – Hari je držala kragnu jakne da joj ne bi letela na vetru. – Konsultantski posao za policiju. Uvek mi govoriš da moram više da radim za pravu stranu.
Čula je kako uzdiše i zamislila ga kako masira umorne smeđe oči. Ugrizla se za donju usnu i zažalila što mu je protivrečila. Bilo bi dobro da barem jednom razgovaraju, a da se ne glože.
Upoznali su se pre nekoliko meseci kada je jedan od Harinih klijenata pokušao da joj namesti ubistvo. Hanter je bio istražitelj zadužen za istragu

tog slučaja i od samog početka ju je gledao kao lažljivicu, mada je na kraju uspela da se opravda. Dobro, manje-više.
Činilo se da je kasnije promenio mišljenje o njoj. Garantovao je za nju u tehničkom odeljenju dablinske policije, posle čega su je dva puta angažovali kao konsultanta za forenzičko računarstvo. Radila je s Hanterom na jednom slučaju, pa ipak, bez obzira na dobre preporuke koje je od njega dobila, izgleda da je prema njoj zadržao malo od one prvobitne podozrivosti. Ručali su zajedno nekoliko puta, čak su išli na večeru kada su radili dokasno. Ipak, do sada se još ništa nije dogodilo i Hari mora da prizna da je ona verovatno krivac za to. Opet, i on ima svoje nerešene probleme.
Dobro, ko su te varalice kazina? – Hanter je rekao nervozno, s primesom one razdražljivosti usled nedostatka sna.
Hari je slegla ramenima. – Znam samo dva imena. Franko Čavez, on je verovatno vođa grupe. Haker je bio iz Belfasta, povezan s paravojnim formacijama. Zvao se Stiven Makardl.
Proveriću ih, da vidim šta imamo o njima.
Hari je zaćutala i usporila hod. – Nema potrebe. Stvarno, mogu sama. Mučna tišina ispunila je etar između njih. Zatvorila je oči na tren.
Dođavola.
Razlika između uplitanja i podrške veoma je delikatna i ona će prva priznati da često ne može da je prepozna. U svoju odbranu može da kaže kako je na teži način naučila da se može osloniti samo na sebe. Prirodna nuspojava kada se uzme u obzir da vam je otac odsutan, a majka celog života nezainteresovana. S druge strane, malo šta može da vas razočara. Ipak, primetila je da ljudi teško prihvataju njenu samostalnost. Još nije dokučila da li je to njihov problem ili njen.
Pročistila je grlo. – Vidi…
Shvatam. Ne treba ti ništa. Samo mi javi kako ide.
Prekinuo je vezu. Hari je gledala u telefon i za trenutak razmišljala o tome da ga pozove. Onda je uzdahnula i stavila telefon u džep. Razgovor se već survao i razbio u paramparčad. Nije joj do spasavanja krhotina u ovom trenutku.
Zategla je jaknu preko grudi. Vazduh je vlažan i slan, morska voda olovnosiva. Ogromni talasi zapljuskuju pustu plažu. Čula je da u Baskiji padne ista količina kiše kao i na zapadu Irske. Sledeći put će poslušati savet

meštana i poneti kišobran.
Osetila je vibraciju telefona u džepu. Izvukla je aparat i pogledala ko zove: sestra Amaranta. Samoj sebi se narugala što se ponadala da je Hanter, a onda razmislila da li da se javi. Amaranta je stručnjak za nametanje osećaja krivice mlađoj sestri, a Hari trenutno nije raspoložena za to. Opsovala je i prislonila telefon na uvo.
Amaranta?
Najzad. Baš sam htela da prekinem vezu.
Hari je prevrnula očima ne odgovorivši. Zamislila je sestru: pepeljastoplave kose, elegantna, baš kao majka. Hari je nasledila tamnu put od Martinezovih, dok je Amaranta dobila egzotično špansko ime. Kada se Hari rodila, majci se već smučilo sve što je špansko, te ju je krstila Henrijeta, po svojoj majci. Otac ju je spasao i skratio ime u Hari.
Amaranta je uzdahnula i brzo prešla na stvar. – Znaš da je mama poludela što si u San Sebastijanu?
Hari je začkiljila. – Zašto bi nju bilo briga gde sam ja? I kako uopšte zna? Nismo razgovarale više od mesec dana.
Baš tako. Ne misliš da bi trebalo da joj se javiš?
Ne.
Hari nije reagovala. Zna da zvuči okrutno, ali nema nameru da dozvoli sestri da je uvuče u raspravu. Njen odnos s majkom je kao rana koja ne zarasta. Razgovori se obično završavaju loše. Posle toga, Hari se često ne javlja nedeljama, da bi se strasti stišale. Naposletku, vraća se i skida krastu, da bi je ponovo zabolelo. Majka nikada nije pokušavala da se pomire. Hari veruje da njena povremena odsustvovanja majci donose olakšanje.
Nemoj da si dete – najzad je rekla Amaranta.
Nisam. I ti i ja znamo da me ne voli, zašto bismo se pretvarale?
Znaš da nije baš tako.
Samo zato što je s tobom drugačija, ne znači da to nije istina.
Ti si bila tatina mezimica i ja se nisam bunila.
Pa, možda je trebalo.
Hari se ugrizla za usnu i za trenutak su obe zaćutale. Talasi grme u tišini.
Ovoga puta ni Amaranta nije prekinula ćutanje.
Porodica je uvek bila podeljena u dva tima: Amaranta i majka protiv Hari i oca. Ona i Amaranta su to prihvatile još davno i zato su bile u nekoj

vrsti primirja. Naravno, svađale su se, ali nikada zbog rivalstva. Zapravo, odgovaralo im je kako je porodica podeljena. Hari je prestala da žudi za majčinom ljubavlju. Otac je postao njeno utočište i dokaz da majka možda nije u pravu; da je Hari ipak moguće voleti. Verovatno se i Amaranta tako osetila.
Hari je šutnula kamenčić na šetalištu. U to vreme odnosi među njima, kako se činilo, bili su uravnoteženi, međutim, sada kada je odrasla, nestabilnost se pojavila kao posledica.
Amaranta je uzdahnula i progovorila mekše no ranije. – Sada je malo prekasno za sve to, zar ne?
Možda. Možda i nije.
Slušaj, zašto je samo ne pozoveš?
U glavi joj je brujalo. – Ne razumem zašto je ljuta? Pa šta ako sam u San Sebastijanu?
Kaži ti meni. Samo posao, zar ne?
Hari je zažmurila na sekund. – Manje-više.
Još malo su pričale, ali razgovor nije vodio nikuda, tako da su završile i pozdravile se. Hari je sklonila telefon i pokušala da zaboravi na razgovor. Nikada joj nije baš prijatno da razmišlja o majci.
Nastavila je šetalištem još stotinak metara i skrenula levo u Ulicu Svete Kristine. Stomak joj se zgrčio. Stala je ispred sivog, trostranog bloka u kome se nalazi policijska stanica. Ispravila se, zagladila kosu i zatim odlučnim korakom ušla i potražila istražitelja Zubirija.
Policajac ju je sproveo uskim hodnikom. Hodala je za njim dok ju je bolelo rame na kome je nosila torbu s laptopom i opremom za računarsku forenziku. Svi su izgledi da joj ništa od toga neće trebati, ali ako mora da bude haker, onda bar može da izgleda prikladno.
Policajac ju je uveo u sobu i zatvorio vrata. Hari je na brzinu pogledala oko sebe.
Sama je u prostoriji. Svetlo je prigušeno, zastori spušteni. Jedina svetlost dolazi iz projektora i laptopa na stolu za sastanke. Projektor zuji. Po iskošenom snopu svetlosti lete čestice prašine. Hari se približila i zagledala u projekciju fotografije na zidu. Riva Mils.
Hari je zurila u oštre crte lica i stisnute usne. Plava kosa je tanka i svilenkasta. To je jedino na njoj što izgleda meko.
Zakasnili ste.

Hari se okrenula i videla Zubirija kako je posmatra s vrata. Neuredna kosa mu pada preko obrva i delimično prekriva oči. Pogledala je na sat.
Zapravo nisam.
Teškim korakom je prešao preko sobe spustivši veliku glavu poput razjarenog bika. Seo je ispred laptopa i pokazao Hari da sedne s jedne strane, verovatno da bi gledala slajdove na zidu.
Primakla je stolicu i pokazala glavom ka Rivinoj fotografiji na zidu. – Počinjemo od nje?
Počinjemo tamo gde ja kažem. Kažite mi šta znate o njoj.
Hari je spustila torbu pored nogu da bi dobila na vremenu ne obraćajući pažnju na njegov uvredljiv ton. Izbrojala je do tri i onda se ispravila.
Znam samo ono što sam otkrila u javnim izvorima informacija. Iz Ohaja je. Pobegla od kuće sa četrnaest godina, kupila prvi kazino u dvadeset prvoj. – Hari se okrenula prema neobičnom licu na zidu. – Pretpostavljam da joj se mnogo toga dogodilo u međuvremenu.
Zubiri je negodovao. – Šta još?
Poseduje jedanaest kazina, od kojih su tri ovde u Španiji. Živi u San Sebastijanu poslednjih deset godina, mada nisam sasvim sigurna kako je povezana s gradom.
Pogledala je Zubirija znatiželjno, ali on nije rekao ništa. Umesto toga, otkucao je nešto na tastaturi. Rivina fotografija je nestala i pojavila se sledeća: Riva kako se rukuje s nekim čovekom na podijumu. Čovek se široko smeši i nosi ceremonijalni lanac oko vrata, ali Riva je namrgođena.
Ovde je veoma poštuju – rekao je Zubiri. Američki naglasak bio je još primetniji, kao da je noćas vežbao gledajući CNN. – Član je upravnog odbora dva doma za decu. Daje donacije za lokalne projekte. Organizuje sakupljanje sredstava za lokalne škole i bolnice. Pravi filantrop.
Hari je primetila njegov ton i pogledala ga krajičkom oka. – Hoćete reći da je to fasada?
Kažem da ima mnogo toga što ljudi ne znaju o Rivi Mils.
Na primer?
Zubiri je prešao na sledeći slajd. Policijska fotografija: profil i anfas mlade devojke. Skitnice, zapravo. Ima trinaest-četrnaest godina, koščatih ramena i špicastog srcolikog lica.
Hari je trepnula. – Hapšena je?
Kao maloletnica. U Americi. Pronevera, falsifikovanje čekova, krađa.

Da li je služila kaznu?
Zubiri je odmahnuo glavom. – Pustili su je zbog porodičnih okolnosti. Kažu da ju je majka zlostavljala. Da je bila mentalno nestabilna. Tu je bio i mlađi brat, problematično dete o kome se uglavnom Riva brinula.
Hari je zurila u fotografiju, u visoke jagodice i fine crte lica. Teško joj je da poveže tu neuhranjenu devojčicu s poslovnom ženom na čelu kockarske imperije. Pogledala je ponovo u Zubirija.
Dobro, moj klijent ima tajne. To svakako nije nešto što već nismo videli. Ali kakve to veze ima s prevarantima što operišu po kazinima?
Zubiri se naslonio u stolici i nije odmah odgovorio, kao da nije želeo da joj otkrije informaciju. Najzad je rekao:
Možda je umešana.
U šta? U pljačkanje sopstvenih kazina?
Zubiri je rukama prešao preko izgužvane košulje. – Ko joj je rekao za prevarante?
Šef obezbeđenja, Viktor Toledo. On je čuo od doušnika.
Kog doušnika?
Hari je slegla ramenima. – Ne znam. Da li je to bitno?
Šta je s prevarom koju je grupa odradila u kazinu? Da li znate kako su to izveli?
Ne znam. Ali sad znamo koga da posmatramo, možemo da uzmemo snimke. Možda ćemo nešto pronaći.
Zubiri je odmahnuo glavom. – Ako uzmemo snimke, Riva će znati ko su. Ne želim da prevaranti prestanu da operišu. Ne još. Ako želimo da vas regrutuju.
Hari se promeškoljila u stolici i osetila nervozu u stomaku. Sada su došli do onog zbog čega su se sastali.
Još nisam pristala. – Sklopila je ruke u krilu. – Pod uslovom da pristanem, kako ste tačno zamislili da me regrutuju?
Isto onako kao što su regrutovali Makardla. Na preporuku irskih paravojnih grupa.
Harino srce je preskočilo. – Šalite se.
Zubiri ju je posmatrao netremice. – Tako je Makardl pronalazio većinu klijenata. Od usta do usta, preporučivali su ga stari klijenti. Znamo da je Čavezova grupa povezana s teroristima. Zato ih, između ostalog, nadgledamo.

Znoje joj se dlanovi. – Dakle, Čavez je razglasio da mu treba haker i njegove veze u Belfastu su ga spojile s Makardlom?
Baš tako.
Hari se stresla, ruke su joj se naježile. Teroristi i paravojne grupe. Te reči je asociraju na podzemni svet mržnje i fanatizma, generacijski bes koji nema nikakve veze s njom. Progutala je pljuvačku.
I vi mislite da će Čavez sada pustiti glas da traži zamenu?
Da.
A kako ćete znati?
Zubiri je uzdahnuo i protrljao oči. Najednom je izgledao umorno. – Irci i Baski su bliskiji nego što vi mislite. Vaše paravojne grupe i separatisti naše Ete su drugari već skoro četrdeset godina. Razmenjuju eksploziv za obuku. Oružje za solidarnost. Naša policija ima tajne agente u vašoj zemlji već decenijama. – Nagnuo se, a svaka bora na licu mu se duboko urezala. – Ne možemo biti sigurni da će se Čavez ponovo obratiti Belfastu. Ali ako to učini, naši agenti će znati.
I šta će uraditi?
Sačekaće njegov zahtev. Prebaciće ga nama i obavestiće Čaveza da zamena stiže.
Harina usta su suva. Zubiri je gleda pravo u oči i klima glavom.
I onda nastupate vi.

8.

Da li bih bila ozvučena?
Hari se iznenadila što je to izgovorila tako smireno. Zubiri je odmahnuo glavom.
To je gubljenje vremena.
Nije vam potreban dokaz?
Potrebna nam je samo informacija. Ako budete nosili neku glupu spravu za snimanje, samo ćete morati da menjate baterije.
Hari se zagledala u njega kroz veštački sumrak u sobi. Lice mu je izbrazdano pod svetlošću projektora.
Mislila sam da današnji udređaji koriste visoku tehnologiju – rekla je. Zubiri je prezrivo frknuo. – Budžet Ercaince nije dovoljan za opremu visoke tehnologije. To čuvaju za Državnu tajnu službu. Čak i kada bismo
mogli da je priuštimo, ne bi nam dozvolili da je koristimo.
Zašto?
Zato što mi moramo na sudu da objasnimo čime se služimo. Da pokažemo kako smo došli do dokaza. Ako upotrebimo savremene uređaje, moramo da otkrijemo šta smo koristili, a tako bismo kompromitovali Tajnu službu. Oni više vole da svoje trikove zadrže za sebe.
Shvatam. – Usta su joj suva. – Dakle, bez ozvučenja?
Zubiri se nagnuo u stolici i počeo da nabraja na prste. – Slušajte, članovi ove grupe su profesionalci. Oni će vas pretresti, oduzeće vam telefon, laptop, nakit, sve što bi moglo da izgleda kao mikrofon, predajnik ili GPS. – Namrgođeno ju je gledao pravo u oči. – Ako otkriju da ste ozvučeni, mrtvi ste.
Hari je progutala pljuvačku, a kapljica znoja joj je polako krenula niz leđa. Zubiri je proučavao njeno lice, kao da traži znak slabosti. Podigla je glavu.
Dobro, dakle, nema mikrofona ni predajnika. Kako ćete znati gde sam?
Imaćete podršku.
Gde?
Zavrteo je glavom. – Osnovno pravilo na tajnom zadatku: nikada ne znate gde će podrška biti. – Zavalio se u stolicu i spojio ruke iza glave. –

Razmislite malo. Imate sastanak s osobom koju pratimo i znate da imamo snajperistu na krovu? Ne biste mogli da se suzdržite, pogledali biste gore da proverite da li je na mestu. – Ponovo je odmahnuo glavom. – Nikada nećete znati gde smo. To je za vaše dobro.
Hari je obuzdala drhtaj. Luda je ako pristane da je uvuku u tu operaciju. Zubiri je posmatra izazivački. Vidi se da ni on ne očekuje od nje da prihvati posao.
Promeškoljila se u stolici. Snop svetlosti projektora podrhtava. Zubirijev laptop se prebacio na stendbaj, a Rivina fotografija je nestala sa zida. U prostoriji se smračilo. Zubiri se klati na zadnjim nogama stolice, a Hari posmatra veliko, izborano lice i razmišlja o njegovom šefu Vasku.
Zapretio je da će je uplesti u slučaj ubistva i ocrniti njeno već ukaljano ime. Čvrsto je stisla zube. Prošle godine je baš zabrljala kod irske policije. Istini za volju, već se umorila od uloge negativca. Naporno je radila poslednjih nekoliko meseci kako bi povratila dobar glas i veruje da joj ugled postepeno raste, barem kod ljudi iz tehničkog odeljenja. Zaista ne bi volela da sve to sada padne u vodu.
Naježila se. To je brza akcija. Samo treba da se pretvara da je haker. To neće biti teško, zar ne?
Netremice gleda Zubirija u oči. – Hajde da kažemo, primera radi, da ću prihvatiti posao. Pretpostavljam da će mi trebati ime?
Oklevao je nekoliko sekundi, kao da se prilagođava neočekivanom sledu događaja. Onda je spustio stolicu na pod.
Pripremili bismo neka dokumenta za vas. Lažno ime, kreditnu karticu, vozačku dozvolu. – Pogledao ju je ispod spojenih obrva. – Osim ako ih već nemate?
Hari je osetila kako crveni i zapitala se koliko je obavešten o njenom povremenom lažnom predstavljanju. Ako zna za njen upad u berzu, onda verovatno zna i za Piratu. Međutim, verovatno ne zna za Katalinu.
Kada je Hari imala pet godina, Katalina Dijego je isprva bila izmišljena prijateljica i krivac za većinu Harinih nestašluka; tako plavokosu i lepu, majka ju je volela. Kako je Hari odrastala, napustila je Katalinu zarad Pirate, ali ju je kasnije oživela kada je krenula s hakerskim prevarama. Kada je Hari bilo četrnaest godina, Katalina je već imala svoj nalog za elektronsku poštu, vozačku dozvolu, čak i kreditnu karticu. Još uvek je koristi po potrebi.

Slegla je ramenima. – Možemo iskoristiti ime Katalina Dijego. To ime koristim u profesionalne svrhe.
Stvarno?
Hari nije uzmicala pred njegovim upornim pogledom. – Povremeno ga koristim kada radim odobrene provere bezbednosti. Ona ima isprave i dokumenta koja se mogu proveriti. Osim toga, na to ime sam navikla. Ako me neko pozove, odazvaću se.
Zubiri ju je gledao u oči, a zatim klimnuo glavom. – Dobro. Namestićemo nekoliko telefona, nekoliko ljudi će podržati vašu priču u Belfastu. – Mora da je primetio njen izraz lica pošto je objasnio: – To su samo brojevi telefona i kontakti koji će potvrditi da Katalina postoji, ako neko bude pitao. Možemo iskoristiti i Makardla. Možete reći da ste ga poznavali, u istom ste poslu.
Zašto?
Zato što je mrtav. Eto zašto. Mrtvac ne može da porekne da vas poznaje.
Hari je trepnula. Zubiri je nastavio.
Rekli ste da imate rodbinu u San Sebastijanu.
Rekla sam da je možda imam.
Moraćete da se klonite mesta gde biste mogli da ih sretnete. Da vas ne prepoznaju.
Hari je odmahnula glavom. – Niko me ne zna. Ovde sam bila poslednji put kao dete.
Zubiri je zadovoljno klimnuo glavom. – Držite se istine koliko god je moguće. Što manje laži, manje ćete imati da upamtite.
A šta ako mi jednostavno ne poveruju?
Prvi put Zubiri je spustio pogled. – Poverovaće.
Ali šta ako ne poveruju?
Odgurnuo je tastaturu i aktivirao laptop. Zatim ju je pogledao u oči. – Ma šta se desilo, nikada, ali nikada nemojte otkriti pravi identitet.
Hari se iznenada zavrtelo, kao kada sanjate da padate i naglo se probudite. Srce joj divlje lupa. Naslonila se na naslon stolice i pokušala sporim pokretima da sakrije drhtanje. Zubiri se okrenuo ka tastaturi i ukucavao lozinku da probudi svoj uspavani laptop.
Hari je pogledala u njegove prste. Instinktivno je pokušala da vidi njegovu lozinku i morala je da se suzdrži da ne izvije vrat. Ipak, nije mogla

da razazna šta kuca. Nadvio se nad tastaturu krijući ruke, kao da pokušava da je spreči da prepisuje na ispitu. Može samo da zaključi da je lozinka dugačka, a po tome kako mu se ruke kreću, vidi da sadrži brojeve i simbole, kao i slova.
U sebi mu je odala priznanje. Neki haker bi se dobro namučio kad bi se nameračio da je se dokopa.
Na zidu se pojavila svetlost. Ponovo je videla Rivinu policijsku fotografiju i primetila u dnu da su stigli do četvrtog slajda od njih četrnaest. Krišom je bacila pogled na sat. Zubiri joj se ne čini kao neko ko je vičan držanju prezentacija. Koliko ima tih policijskih fotografija?
Pritisnuo je taster i Rivinu fotografiju zamenio je Makardlov posmrtni snimak.
Uspeli smo da identifikujemo četiri člana Čavezove grupe. Makardla već znate. – Zubiri je prešao na sledeću fotografiju. – I ovog tipa, mada ne znate njegovo ime. Propali glumac po imenu Klejton Džejms. Poznat i kao Džejms Klej ili Džimi Klejton.
Hari je posmatrala znojavo, rumeno lice i prosedu gustu kosu.
Amerikanac koji je pokupio dobitak u kazinu.
Provukli smo njegovo ime kroz naše baze podataka, FBI takođe. – Zubiri je pokazao sledeći snimak na kome se vidi Klejton kako pije u baru.
Zavisnik o kocki, žena i deca su ga ostavili, napustio filmsku karijeru pre trideset godina i bacio se na falsifikovanje, krađe, pronevere i ozbiljne prevare.
Hari je primetila veseli osmeh, ali oči baš i nisu učestvovale u šali. Zubiri je prešao na sledeći snimak. Vasko joj ga je već pokazao: tridesetogodišnja brineta našminkana kao za scenu.
Virdžinija Von, poznata kao Džini. – Na sledećem slajdu brineta stoji na ulazu u Gran kazino. – Putuje s irskim pasošom i nema policijski dosije. Mislimo da je bliska sa Čavezom, ali nismo sigurni.
Hari je posmatrala ženino lepo lice. Uprkos šminki kabaretske igračice, egzotične crte lica izgledaju otmeno.
Zubiri je nastavio. Još jedna fotografija. I tu joj je Vasko već pokazao: čovek u kasnim četrdesetim, rićkastoplava kosa ošišana po vojnički; prave, izbeljene obrve.
Gideon Rej. – Zubiri je prešao na snimak na kome čovek prelazi preko suncem okupanog trga. Visok i vitak; pegavo lice prošarano borama

osmehuje se deci koja šutiraju loptu u zasvođenom prolazu. Hari je sa zakašnjenjem shvatila da posmatra Trg Ustava. Pogledala je u Zubirija.
I on je prevarant?
Zubiri joj je dobacio prodoran pogled. – O Gideonu Reju znamo samo da ubija ljude.
Hari je zastao dah. Polako je vratila pogled prema nasmejanom čoveku na fotografiji. – Koje ljude?
Dilere droge, teroriste, ponekog trgovca oružjem.
Zašto?
Ne znamo.
Hari je oklevala. – On je ubio Makardla?
Rade za istu stranu, tako da ne verujemo. – Zubiri se odgurnuo na stolici i protegao punačke noge. – U grupi će možda biti još nekog. Ako bude tako, vi ćete ih upoznati kada se ubacite. Kao i Čaveza.
Hari je najednom osetila da joj je mozak preopterećen, realnost ju je pogodila kao lavina. Ako bude prihvatila ovaj posao, moraće da se druži s tim ljudima. Priča s njima, operiše s njima, radi šta oni rade. Moraće da se uklopi i da ih ubedi da tu pripada. Puls joj se ubrzao. Podigla je pogled ka nasmejanom licu Gideona Reja; setila se lica Džini Von ispod maske glamurozne zavodnice i Klejtonove lažne srdačnosti. U neku ruku bi volela da zna šta se krije ispod sve te kamuflaže, ali ipak ne namerava da istražuje. Zubiri ju je pogledao strogo. – Ne zaboravite, to što ste na tajnom zadatku, ne znači da treba da budete nešto što niste. Ako ne pijete, nemojte piti. Ako ne uzimate drogu, nemojte početi sada. I nikada nemojte reći da ste
bili u zatvoru, ako niste.
Hari je klimnula. Vrti joj se u glavi. Zubiri je nastavio.
Ti ljudi su kriminalci celoga života i vi ćete biti deo njihovog sveta. Ali zapamtite: ne smete počiniti zločin dok ste na tajnom zadatku. Pravila su stroga. Ako se to dogodi, odeljenje vas neće podržati. Ni u kom slučaju.
Hari posmatra prodorne, duboko usađene oči, neobuzdane kovrdže, izgužvanu košulju. Ne može a da njegov boemski izgled ne uporedi s Vaskovom prepredenom delotvornošću. Nakrivila je glavu.
Da li ste se vi držali tog pravila kada ste bili na tajnim zadacima?
Trepnuo je jednom, ali nije sklonio pogled. Najzad je rekao: – Napad je najbolja odbrana. Uvek na pitanje odgovorite pitanjem. Ako treba da lažete, pogledajte u tavanicu.

Hari se namrštila, a Zubiri se prvi put nasmejao.
To sam naučio od jednog policajca u Severnoj Irskoj. Ako vas nešto pitaju, obično zamišljate odgovor u glavi i gledate nagore. Kada lažete, nemate sliku u glavi i gledate nadole. To su koristili pri ispitivanju terorista.
Bili ste na tajnom zadatku u Severnoj Irskoj?
Bio sam na tajnom zadatku na mnogim mestima.
Unutar Ete?
Osmeh je nestao. – Godinama. Neki moji nadređeni su se zabrinuli da nisam stvarno pripadnik Ete koji radi na tajnom zadatku kao policajac.
Vasko je jedan od njih?
Zubiri je otpuhnuo na svoj uobičajen način. – Vasko je običan naduvenko. Nema pojma o radu na tajnim operacijama. Čak ni euskaru ne govori kako treba. Celoga života jurim zločince, a i hapsim ih. Neki su čak nosili istu uniformu kao ja.
Hari posmatra veliko, rošavo lice. Zubiri gleda u nju i odmerava je. To joj se često dešava u poslednje vreme.
Odjednom, kao da je nešto odlučio. Brzo je zatvorio laptop i ustao, vadeći telefon iz džepa.
Moram da obavim razgovor.
Hari se ispravila u stolici. – Šta? Nema više slajdova? – Po njenoj računici, ostalo ih je još tri.
Nisu za vas. – Pogledao ju je izazivački. – Tako mi bar kažu pretpostavljeni.
Zadržao je pogled na njoj za tren duže nego što je potrebno, a onda se okrenuo i pošao ka vratima. Posmatrala je punačku priliku kako se gega i nestaje u hodniku. Ostavio je odškrinuta vrata za sobom. Hari je pogledala u laptop.
Još tri slajda.
Nisu za vas.
Jeza joj je prošla niz vrat.
Polako je posegnula preko stola i otvorila laptop.

9.

Provaljivanje u kompjuter slično je obijanju brave: potrebno je samo vreme. Hari je pogledala ka odškrinutim vratima. Trenutno vreme ne radi za nju.
Obišla je sto kako bi imala bolji pogled. Laptop je zaključan, zaštićen lozinkom. Naježila se kada je čula Zubirijev glas negde u hodniku. Brblja na baskijskom i izdaje naređenja nekome s druge strane žice. Pogledala je u projektor i isključila ga. Nema potrebe da svoje njuškanje uveća i projektuje na zid.
Zujanje projektora je zamrlo. Soba je ostala gotovo u mraku, a tišina je postala teža. Prsti joj lebde iznad tastature.
Provala u policijski laptop je krivično delo kako god okrenete. Kompjuterska zloupotreba, oštećenje imovine, krađa podataka. S druge strane, policija želi da je upotrebi kao mamac. To joj svakako daje pravo na uvid u sve, zar ne? Hari je odmahnula glavom i odustala od te teme. Racionalizovanje sopstvene etike je luksuz koji će morati da ostavi za kasnije. Sada joj trebaju informacije.
Primakla je stolicu i pomislila na Zubirijevu lozinku. Može da je razbije na nekoliko načina, ali trenutno je najvažnija brzina. U glavi je prebirala po raspoloživim opcijama.
Da zna nešto više o njemu, verovatno bi pokušala da pogodi. Većina ljudi odabere reči koje se lako pamte, bez obzira na česta upozorenja. Ime psa, možda ženino ime. Možda i još nekoliko brojeva pride, kao da će to biti dovoljno da zbuni loše momke. Hari se namrštila. Za Zubirija bi se teško reklo da voli pse, a i žene.
Kuckala je prstima po stolu. Jednostavan napad uzastopnim pokušajima često daje najbolje rezultate. Upotrebi polugu i vrata na kraju moraju popustiti. Njen izbor alata obično je napad rečima, program koji ređa hiljade reči ne bi li jedna od njih otključala bravu. Problem je u tome što je Zubirijeva lozinka dugačka i komplikovana. Dok program ne pronađe pravu kombinaciju reči i brojeva, može proći i nekoliko sati. Osim toga, ako je nešto kod njega primetila, onda je to jak nacionalni ponos. Može da se kladi da je njegova lozinka na baskijskom. Iako se njen program služi većinom stranih rečnika, drevni jezik njegovih predaka nije među njima.

Hari se promeškoljila u stolici. Zubirijev glas besni u hodniku, suglasnici su mu sve oštriji. Rekla bi da stoji metar od vrata. Srce joj je preskočilo nekoliko puta. Ostala joj je samo jedna mogućnost, koja i nije baš najbolje rešenje. Ostaviće tragove koji će nepogrešivo voditi pravo do nje. Još jednom je brzo pogledala ka vratima, a onda podigla torbu s laptopom i stavila je na sto.
Otvorila je prednji džep, našla USB i gurnula ga u otvor s bočne strane Zubirijevog laptopa. Onda je uključila laptop i resetovala ga.
Laptop je zazujao. Hari netremice gleda u ekran dok proverava početne poruke sistema. Spolja dopire mehaničko klopotanje kopir-aparata nadjačavajući Zubirijev glas. Hari ne skida pogled s laptopa. Onda je pritisla neki taster i prekinula njegovu rutinu, preusmerivši ga na naredbe programa s njenog USB-a. Laptop zuji. „Njuška” USB. Zatim guta program kao pas poslasticu i bezbrižno predaje Hari kontrolu nad sadržajem.
Prsti joj lete po tastaturi. Prekinula je dizanje sistema, priključila se na hard-drajv i pretraživala sve dok nije naišla na spisak korisnika koji imaju pristup mašini. Dva: Zubiri i administrator, korisnik što održava kompjuter. Oba s lozinkama. Obe šifrovane. Sada nema vremena da dešifruje nijednu.
Međutim, nema potrebe za tim. Zašto bi se mučila s dešifrovanjem sajber teksta kada može da obriše lozinku? Uklonite bravu i vrata su vam otvorena.
U nekoliko hitrih poteza Hari je izbrisala administratorovu lozinku, dok je Zubirijevu ostavila. Onda je izvadila USB i opet restartovala kompjuter.
Žmarci je podilaze od uzbuđenja. Ne ostaviti trag. To je najvažnije pravilo za nazakonito njuškanje, ali sada nema drugog izbora. Sledeći put kada se administrator bude ulogovao, znaće da je neko provalio u sistem. Vrlo brzo trag će ih dovesti do Hari.
Na tren je zatvorila oči, a onda se opet usredsredila na ekran. Ovoga puta pustila je da kompjuter podigne sistem na uobičajeni način, dok se najzad nije pojavio prozor za logovanje. Korisničko ime: administrator. Lozinka: nije potrebna. Laptop je oživeo i ona je ušla.
Odmah je kompjuteru dala komandu da traži prezentacije. Onda se zavalila u stolicu i čekala, naprežući se da čuje Zubirija uprkos tandrkanju kopir-aparata. Možda je i završio razgovor i sada se vraća u sobu. Oznojila se ispod pazuha. Možda gubi vreme. Šta zapravo misli da će pronaći?
Pretraga je izbacila samo jedan fajl. Otvorila ga je i piljila u naslov na

prvom slajdu: TKO MREŽA.
TKO. Šta je to, dovraga? Datum na slajdu je peti mart, a ime glavni inspektor Eli Vasko. Hari je u pravu. Zubiri je pozajmio slajdove od šefa. Primetila je engleske reči i zapitala se kome je prezentacija namenjena.
Prešla je na sledeći slajd, prvu fotografiju Rive Mils, zatim je prešla preko ostalih sada već poznatih lica: Riva kao devojčica; Stiven Makardl; Klejton Džejms; Džini Von; nasmejani Gideon Rej. Najzad je došla do poslednja tri slajda koja nije videla.
Na prvom je spisak naslovljen „Kriminalni sektori”. Hari je razrogačila oči čitajući: trgovina drogom, oružana pljačka, prostitucija, iznuđivanje, korupcija, trgovina ljudima, krijumčarenje, utaja poreza, falsifikovanje umetničkih dela, sajber kriminal, falsifikovanje, trgovina oružjem, prevare na berzi.
Harin mozak radi sto na sat. Požurila je na sledeći slajd. Dva spiska, prvi naslovljen „Transnacionalne kriminalne organizacije”.
Hari je trepnula. TKO.
Preletela je preko prve kolone preznojavajući se: kolumbijski karteli, kineske trijade, japanske jakuze, ruska mafija, italijanska mafija. Zamutilo joj se pred očima. Lista se nastavlja. Jamajkanski banditi, bugarska mafija, albanska mafija, meksička federacija, nigerijske organizacije.
Bože. Pogledala je drugu kolonu:
„Terorističke organizacije”. Još jedan dugačak spisak. Japanska Crvena armija, peruanska Blistava staza, kolumbijski FARK, grupe odvojene od Ire, Islamski džihad.
Hari je osetila hladnoću u stomaku. Kao prozivka za ubistvo i nasilje. Kopir-aparat je zaćutao. Naglo je podigla glavu. Ne čuje Zubirija.
Pogledala je ka vratima, ali ne vidi ga. Plima adrenalina krenula je kroz vene. Preletela je pogledom poslednji slajd. Kada je pročitala jedinu rečenicu na slajdu, zastao joj je dah. Onda je isključila laptop, sklopila ga i u dva koraka se vratila u svoju stolicu.
Puls joj bubnji u ušima. Iza sebe je osetila Zubirija kako ulazi u kancelariju. Obrisala je dlanove o pantalone. Slika poslednjeg slajda još joj lebdi pred očima, urezana u mrežnjaču.
Prihod od kriminalnih radnji u poslednjih šest meseci: 900 miliona dolara.

10.

Nisi prihvatila posao, jel’ tako?
Naravno da nisam. – Harino prvobitno zadovoljstvo zbog Hanterovog poziva jenjava polako ali sigurno. – Zašto bih prihvatila?
Baš tako. Jedan mrtav haker je dovoljan. Nema smisla nuditi im još jednog, zar ne?
Hari je sela na krevet i spustila noge na pod. Obuzdala je nerazumnu potrebu da ga pecne i kaže mu da će možda promeniti mišljenje. Zamišlja ga za radnim stolom kako pridržava slušalicu ramenom, a prosedu kosu je upravo razbarušio prstima. Odložila je mapu koju je proučavala kada ju je pozvao, a zatim zatvorila oči i malo smekšala. Hanter je samo zabrinut za njenu bezbednost. Naposletku, ako ćemo iskreno, njeno nezadovoljstvo nema nikakve veze s njim.
Prošlo je dva dana otkako je razgovarala sa Zubirijem. Izašla je iz kancelarije, zahvalila mu na vremenu i odlučno odbila predlog. Zatim je otišla misleći da će joj laknuti, a umesto toga je osetila neobičnu prazninu.
Pogledom je prešla preko sumorne hotelske sobe, dekorisane u mrtvim nijansama sive i svetlosmeđe. Bez cilja je, bez svrhe u životu. Uskoro će raskinuti nagodbu s Rivom i posle toga neće imati ništa. Ni klijenta, ni posao. Ni razloga da ostane u San Sebastijanu. Prstima je prešla preko mape na krevetu, prateći rutu koju je obeležila debelim, crvenim markerom. Barem ne profesionalnog razloga.
Hari?
Izvini, u pravu si. Preopasno je, bila bih luda da prihvatim. Ipak, imam utisak da sam uvučena u sve to.
Zato što si pronašla Makardlov leš?
Hari je slegla ramenima. – Samo bih volela da znam šta mu se dogodilo.
To je sve.
Tvoj drugar Zubiri ne zna?
Ako zna, nije mi rekao.
Setila se Zubirijevih slajdova: trgovina drogom, oružana pljačka, Kolumbijci, teroristi. Prihod od devetsto miliona dolara. Proporcije su neverovatne, ali u ovoj dosadnoj hotelskoj sobi, sve to se čini nestvarnim. Pala je u iskušenje da ispriča Hanteru sve što je čula od Zubirija, ali je

obećala je da će razgovor ostati među njima. Mada joj se u ovom trenutku čini da mu ne duguje ništa.
Hanter je pročistio grlo. – Slušaj, znam da si mi rekla da ništa ne preduzimam, ali pusti to sad. Nisam te poslušao i ipak sam pronjuškao. Sačekaj sekund.
Čula je brzo okretanje stranica i zamislila ga namrštenog, verovatno olabavljene kravate i otkopčanog okovratnika, poput čoveka koji ne podnosi nikakve stege.
Našao sam – rekao je. – Dakle, Stiven Makardl. Znaš njegovu prošlost, haker iz Belfasta, povezan s paravojnim grupama. Jesi li znala da je hteo da izađe iz toga?
Nakon osamnaest godina?
Priča se da je bio prestravljen. Paranoičan. Znao je previše o organizacijama za koje je radio. Možda je neko u Belfastu isto tako mislio.
Hari se setila Zubirijevh reči: Pokušajte da odete i završićete u jarku.
Hoćeš da kažeš da su ga ubili pripadnici paravojske? Koje?
Možeš da biraš. Čini se da je radio za sve njih redom.
Gde si to čuo?
Malo sam pročačkao. Pritisnuo gde je trebalo, prekoračio ovlašćenja.
Mislila sam da moraš da pripaziš šta radiš.
Pazim. Ali ti mi se nekako uvek preprečiš.
Hari se ugrizla za usnu. Hanterova karijera se zamalo završila kada je prošle godine imao ljubavnu aferu s osumnjičenom u slučaju prevare. Od tada se svojski trudio da se drži pravila, no to mu ne leži, kao ni Hari. Sukobili su se na slučaju koji je Hari odveo u Kejptaun, ali on joj je verovao uprkos lažima. A to se nije svidelo njegovim pretpostavljenima.
Nikada ne priča o tom slučaju prevare niti o ženi s kojom je spavao i Hari se često pita kakva je. Jednom je neko rekao da je Hanter slab na lažljivice. Kada mu je to rekla, pogledao ju je značajno i zamišljeno.
S druge strane čuje se listanje stranica. Verovatno pretura po gomili fascikli, ispod zavrnutih rukava vide se blago osunčane podlaktice. Više puta mu je rekla da nije trebalo da postane policajac. Možda stručnjak za miniranje ili ratni dopisnik. Nešto što podrazumeva zaštitne šlemove, hrabrost i zdravu dozu besa. Uglavnom se složio s njom.
Nasmešila se u telefon. – Hvala ti što si pronjuškao, Hanteru. Stvarno to mislim. Ali nemoj zbog mene da rizikuješ posao.

Hanter negoduje i ne sluša je. Ime mu je Džek, ali iz nekog razloga, Hari ga nikad tako ne zove. Samo to bi trebalo dovoljno da govori o njihovoj suzdržanoj vezi. Ako se to može i nazvati vezom. Ponekad se pita da li elektricitet između njih potiče samo s njene strane.
Nisam imao sreće sa Čavezom – rekao je najzad. – O njemu ništa nisam našao. Ali sam pronašao nešto o tvom klijentu, o Rivi Mils. Izgleda da ima maloletnički dosije.
Čula sam.
Hanter je coknuo. – Baš umeš da izabereš prevarante za klijente, jel’ znaš, Hari?
Hej, nemoj ti mnogo da popuješ. Ni tvoje rasuđivanje nije mnogo bolje od mog, zaboravio si?
Nije reagovao na to. – Život kod kuće joj nije bio bajka. Majka se dosta selila naokolo i završila u mestu koje zovu Dno, nekom getu pored reke Ohajo. Riva je često spavala na ulici, kad god je majka besnela. Bila je privedena nekoliko puta zbog sitnica. – Zaustavio se da bi svario ono što čita. – Bože. Čini se da je majka bila potpuno luda kučka. Uhapšena zbog napada na Rivu tučkom za meso. Gospode.
Hari je razrogačila oči. Može li majka stvarno toliko da mrzi ćerku?
Kad je Mirjam u pitanju, to ipak nije mržnja. Više je ravnodušnost.
Najednom se setila kako je kao dete sedela pored majke i posmatrala sestru u Mirjaminom krilu. Nekim čudom, Hari nikada ne bi došla na red za maženje. Ali Amaranta je bila drugačija. Voljena i brižna. Žalila se kako Hari ne zna da se igra lutkama, a Hari zapravo nije znala kako. Kako je mogla da bude majka lutki kada nije imala uzor da ga oponaša?
Sluša Hantera kako je izveštava i pita se zašto se uvek udaljava od njega. O ljubavi je učila od majke i odrasla je nesigurna u to kako bi ljubav trebalo da izgleda. U detinjstvu joj se činilo da je posredi nešto ljutito i hladno. Nešto bolno. Sudeći po trabunjanju psihologa, bira muškarce koji je ne poštuju, kao ni njena majka. Hari je prevrnula očima. Nije za sve kriva njena prokleta majka.
Ponovo čuje Hanterov glas. – Dotle sam stigao u vezi s Rivom. Mada ti ovo sada i ne treba, zar ne?
Hari je čupkala izvučeni konac iz jorgana. – Verovatno ne. Ali imam još nekoliko imena. Kada budeš imao vremena, možda bi bilo zanimljivo da pronađeš nešto o njima.

Zašto? Rekla si da nećeš prihvatiti posao.
Neću. U pravu si, jedan mrtav haker je sasvim dovoljan. Što opet ne znači da nisam radoznala.
Hanter ćuti. U tišini se može naslutiti da joj ne veruje. Hari je brže- bolje izdeklamovala imena Čavezove grupe.
Čini se da Zubiri ne zna mnogo o njima. Ne bih smela više ništa da ti kažem, ali ako bi mogao nešto da saznaš, zanimalo bi me.
Tišina se otegla. Kao napeta gumica koja samo što nije pukla. Hanter je najzad rekao:
Koliko dugo ćeš ostati tamo?
Hari je obmotala konac od jorgana oko palca i prekinula cirkulaciju toliko da joj je vrh prsta pobeleo.
Samo još nekoliko dana. – Pogledala je u mapu na krevetu pored sebe, prateći rutu iscrtanu crvenim markerom. – Moram samo još nešto da obavim pre nego što odem.

11.

Stvarno ne razumem šta radiš tamo. To je baš nastrano.
Hari je prevrnula očima i oduprla se želji da se iskezi u slušalicu. Iako to ne liči na nju, majka ju je pozvala i do sada je već tri puta upotrebila reč
„nastrano”.
Mislim, San Sebastijan, Hari. Zašto tamo, zaboga?
Već sam ti objasnila. – Hari je obišla krivinu na stazi, mišići u listovima su joj napeti zbog velikog uspona. – Imam klijenta ovde.
U očevom rodnom gradu?
Jel’ ti smeta?
Ne budi smešna.
Hari je čula nervozno kliktanje upaljača dok je majka palila cigaretu. Zamislila je napućene usne skupljene oko cigarete kao da su vezane uzicom i mlitave obraze što naglašavaju impresivnu strukturu kostiju. Majka je jedna od retkih koji još uvek puše u stilu starih holivudskih zvezda.
Hari je izvadila mapu iz džepa na farmerkama. Hoda uzbrdo već pola sata i, po njenoj proceni, trebalo bi da je blizu. Pogledala je preko ramena. Iza nje staza vijuga u nizu serpentina, a saobraćaj se jedva čuje. Nastavila je uzbrdo. Jutarnje sunce prži je po golim rukama.
Majka je otpuhnula dim nervozno i jako. – Kakva slučajnost, zar ne? Što si baš tamo, pored svih mesta?
Možda.
Kakav je to odgovor? Je li to slučajno ili nije?
Hari je ustuknula i pomislila da izbegne odgovor, ali čemu to? Poput metka iz automatske puške, majka će ispaliti još mnoštvo takvih pitanja.
Između ostalog, ovde sam zbog posla – rekla je.
– O?!
Hari je zatvorila oči na tren. Želja da prekine razgovor je neodoljiva.
Čvrsto je stisla telefon.
Stvarno nije ništa bitno, Mirjam.
Majku zove imenom od osamnaestog rođendana. Ona se nikada nije bunila zbog toga. Zapravo, činilo se da joj je laknulo, kao da joj se nikada nije ni sviđalo da je zovu mama. Bar ne Hari.
Ako nije ništa bitno – rekla je Mirjam – čemu tajnovitost?

Nije tajna. Slušaj, samo sam htela da iskoristim priliku da malo pročačkam, to je sve.
Mirjam je snažno povukla dim. Hari kao da čuje pucketanje razbuktalog žara cigarete.
O Martinezovima se nikada nije mnogo pričalo tokom Harinog odrastanja. Majka bi uvek uspevala da skrene temu i uvek je negodovala kada bi Hari i otac u kući govorili španski. Što se i nije dešavalo često. Neko vreme Hari je bila kivna na oca zbog njegovih dugih odsustvovanja i boravka u zatvoru. Doskoro je bila više usredsređena na to da se udalji od njega nego na njegovo porodično stablo. No više nije tako.
Mirjam je otpuhnula dim.
Ako pod čačkanjem misliš na potragu za porodicom tvog oca, onda mislim da si malo zakasnila. – Ostatak dima je izbacila uz prezriv osmeh. – Svi su umrli, koliko ja znam.
Nisu svi. – Hari je zapela, penjući se spuštene glave. – Šta je s Olivom?
Majka je zaćutala. Hari je prošla još jednu krivinu i onda se zaustavila. Ispred nje, senka krsta prosula se po stazi kao mastilo. Podigla je pogled i videla crkvu od žutog kamena s gotskim zvonicima koji se dižu visoko ka suncu. Fasada je poput slagalice od cigala nepravilnog oblika. Pored crkve je svod s natpisom „Groblje de Polo”.
Ta žena nije iz porodice – Mirjam je rekla najzad.
Ima dete s tatinim bratom, zar ne?
I to je sve. Nikada se nije udala za Kristosa, nikakvu vezu nije održavala s nama pošto su on i Tobijas poginuli.
Hari je prešla preko malog dvorišta, pokušavajući da se seti Olivinog lica. Poslednji put ju je videla kada je imala četiri-pet godina i sećala se kao kroz maglu: crna kosa, svetla put; prevelika, tužna usta na jednostavnom licu. Tada joj je izgledala ružno.
Hari je prošla ispod svoda i ušla u groblje. Betonska staza vodi u daljinu, s obe strane su turobne, monolitne grobnice. Ptice kao da su glasnije s ove strane svoda ili je to možda zato što su svi ostali zvuci utihnuli.
Hari, još si tu?
Ovde sam.
Ne želiš valjda da pričaš s tom ženom?

Zašto da ne?
Ona nema nikakve veze s nama. Verovatno je zato i otišla. Nije se uklopila i znala je to.
Hari je bilo nelagodno u Olivino ime. Još neko ko se ne uklapa u majčin svet.
Odagnala je tu misao i krenula betonskom stazom posmatrajući ukrašene grobnice s obe strane. Neke su veće nego baštenske kuće, poput malih crkava sa sopstvenim zvonicima i vitražima. Hari je primetila komplikovane grbove na vratima i izvila obrve. Ovako se bogati sahranjuju. Ponovo je čula Mirjamin grleni glas. – U svakom slučaju, ko zna gde je
Oliva? Mogla je da ode bilo kuda.
Još je ovde u San Sebastijanu.
Kako znaš?
Tata mi je rekao.
A kako bi on to znao, zaboga, posle toliko vremena? Održavanje veza nije Salvadorova jača strana.
Hari se setila očevog hroničnog skitanja i mora priznati da je majka u pravu.
Hodala je dalje stazom. Groblje se nalazi na ogromnom parčetu zemlje koje se prostire skoro kilometar u daljinu. Svuda je prošarano raznim bojama: nijansama crvene i žute; ljubičaste i ružičaste. Po moru cveća vidi se da je nedavno održana neka crkvena ceremonija i vazduh je zasićen slatkim mirisom.
Ti valjda znaš kako su poginuli? – Od duvanskog dima Mirjamin glas zvuči promuklo. Tokom godina, od silnog katrana je postao dublji i zvuči bezmalo kao muški glas. – Mislim Kristos i Tobijas?
Tata je uvek govorio u saobraćajnoj nesreći.
Pa, može se reći i tako. Sal nikada nije voleo suočavanje s neprijatnom istinom. – Napravila je pauzu kako bi povukla dim i rekla: – Poginuli su pre dvadesetak godina u terorističkom napadu Ete, kada je eksplodirala bomba postavljena u automobilu.
Hari se ukopala. – Bože, nisam to znala. Jadna Oliva.
Mirjam je ljuta, kao da joj je krivo što je nenamerno izazvala sažaljenje prema starom neprijatelju. Hari je zamislila ozlojeđenu majku, koja verovatno izgleda još ljuće zbog pepeljastoplave kose skupljene u punđu, zbog čega su joj obrve stalno izvijene te izgleda nadmeno.

Šezdesetogodišnja Mirjam izgleda barem deset godina mlađe, mada se Hari često pita šta bi se dogodilo kada bi pustila kosu. Da li bi joj se lice zarozalo poput probušene vreće brašna? Ne seća se da je ikada videla majku bez njene nemilosrdne punđe na vrhu glave. Možda je to samo još jedan od načina da drži kontrolu.
Hari hoda širokom stazom i udiše opojan miris cveća. Raskošne grobnice sada su zamenili tradicionalni nadgrobni spomenici, mada i dalje ogromni i impozantni. Većina natpisa uklesana je na španskom, mada su neki i na euskariju, tom nerazumljivom jeziku Baska. Čini se da jezik određuje ovaj jedinstveni narod. Prastar, komplikovan i nekada zabranjen, jezik je suština njihovog bića, kao i strasna želja za nezavisnošću. Opšte je poznato da su Baski žestoko ponosni na svoj identitet. Hari im zavidi na tome.
Hajde, Hari, zaboga, o čemu se radi?
Hari nije žurila da odgovori, tako je jedino mogla da stekne prednost. Prolazila je pored nadgrobnih spomenika i čitala imena: Porodica Alvarez; Porodica Hernando. Najzad je rekla:
– Svi moraju da znaju odakle potiču, zar ne?
Porodica Konstancio; Porodica Korales.
Mirjam je prezrivo frknula. – Dakle, o tome se radi? O pronalaženju korena? Veruj mi, o tome možeš otkriti više nego što želiš. – Brzo je uvukla dim cigarete. – A jednom kad nešto otkriješ, ne možeš ga se otarasiti.
Hari je skrenula s glavne staze na uski puteljak. Tu su grobnice manje. Na mnogima se nalaze fotografije na crnim keramičkim pločicama. Hari se zaustavila pored jedne, portreta sedokose gospođe stidljivog osmeha. Pročitala je natpis:
Tu hija no te olvida. Ćerka te nikada neće zaboraviti.
Hari je trepnula, grlo joj se steglo. Progutala je pljuvačku i krenula dalje.
Samo želim da osetim mesto gde je tata odrastao. Gde je živeo, kakva mu je rodbina. – Uspela je da se nasmeši. – Ko zna, možda ću se i skrasiti ovde.
Majka je zacičala od smeha. – O bože, nemoj da si naivna, Hari. Ti nigde ne možeš da se skrasiš, zar ne?
Harini obrazi su se zažarili. Mirjam je nastavila.
Priznaj da ti jednostavno nisi od onih koji će se negde uklopiti. Nisi sposobna za to. Čak i kod kuće uvek si se izdvajala. – Majka je zastala, a

onda je nastavila pomalo podrugljivo: – Ti zapravo nigde ne pripadaš, zar ne?
U Harinim grudima se nešto pokrenulo, nešto teško i bolno. Najednom je opet sedmogodišnja devojčica. Satima leži ispred majčine sobe, lica priljubljenog uz otvor ispod vrata, i pita se kada će majka opet izaći i pričati s njom.
Hari je čvrsto stisla usne. Bože, mislila je da je takve gluposti više ne pogađaju. Pružila je korak, još uvek gledajući u nadgrobne spomenike, i potrudila se da zvuči bezbrižno.
Pa dobro, nije ni važno. – Porodica Kortez; Porodica Barilas. – Koliko vidim, ovaj posao neće uspeti.
Aha. Ako ne uspe, otići ćeš iz San Sebastijana?
Možda.
Mirjam je zaćutala i zatim na brzinu privela razgovor kraju, kao da je najednom izgubila interesovanje. Hari je uzdahnula i vratila telefon u džep. Ispala je glupa što je s njom podelila nešto lično. Ta žena zna da se ustremi na neku slabost kao soko na poljskog miša, a i ne liči na Hari da spusti gard. Prokleto groblje ju je verovatno raznežilo.
Nastavila je da traži među spomenicima. Porodica Soliz; Porodica Verano. Zatim se zaustavila i osetila kako joj ruke i noge podilaze žmarci.
Porodica Martinez.
Zadržala je dah i približila se, osetivši laki drhtaj u rukama. Pogledala je najnovije natpise, da proveri:
Kristos Martinez, 1. mart 1947. – 3. april 1987.
Tobijas Martinez, 8.maj 1971. – 3. april 1987.
Hari zuri u datume. Njen brat od strica Tobijas umro je mesec dana pre šesnaestog rođendana. Ona u to vreme još nije imala ni sedam. Zavrtela je glavom držeći ruku na ustima i pogledala starije generacije koje tu počivaju; svi davno umrli, a nikog od njih nije poznavala. Od te pomisli steglo joj se u grudima.
Očevo poznavanje sopstvenih predaka je sramotno oskudno. Živeo je u San Sebastijanu samo do desete godine, kada je njegova majka Klara, kršna i vesela Dablinka, čvrsto rešila da se vrate kući kako bi sinovima obezbedila irsko obrazovanje.
Tako je barem rekla – kazao je Harin otac kada su pričali pre nekoliko nedelja. – Ako mene pitaš, mislim da je samo htela da pobegne od svoje

baskijske svekrve. – Namignuo joj je, smešeći se. – Moja baba je bila stroga žena. Zvala se Aginaga. Kristos i ja smo je zvali Zmajonaga. Pokušala je da nas spreči da odemo iz San Sebastijana, ali je majka na kraju uspela da istera svoje.
Hari je pronašla njihova imena na nadgrobnom spomeniku: Klara Martinez i njen muž Ramiro. Oboje umrli pre nego što se ona rodila. Daleko ispod njih našla je Aginagu, umrla u devedeset četvrtoj. Hari je trepnula. Ako je dobro pročitala datume i imena, starica je nadživela sve petoro dece. Hari je osetila sažaljenje prema strogoj prababi. Čemu dug život ako sahranite sopstvenu decu?
Jedini predak kojeg se otac još seća jeste njegova prababa, Iruna. – Zmajonagina svekrva. Imao sam šest godina kada je umrla i samo se sećam velikog olakšanja. Bila je zastrašujuća. Plašila je se čak i Zmajonaga.
Zaboravio je mnogo toga o stričevima i tetkama, osim da su svi pomrli, kao i nekoliko rođaka za koje je znao.
Nikada o tebi ne mislim kao o Basku – rekla je Hari posmatrajući očevu tamnu put i pravilne crte lica. – Čak ni jezik ne govoriš.
Ali prvi Martinez u sansebastijanskoj lozi nije bio Bask. – Otac je prešao rukom preko uredno podšišane, snežnobele brade, koja ističe njegovu tamnu put. – Bio je ribar iz Kadiza. Sitan prevarant, barem tako kažu. Pobegao je na sever, u Baskiju, posle neke zbrke s novcem i oženio se ćerkom lovca na kitove. – Otac ju je posmatrao tamnim, sjajnim očima. – Potičeš od dugačke loze ribara, lovaca na kitove i brodograditelja, Hari.
I prevaranata, pomislila je, osmehujući se vragolastom licu toliko nalik njenom. Ceo život sluša kako liči na oca. Iste tamne oči i obrve, isti prav nos. Isto olako shvatanje pravila. To je jedan od razloga što je majka ne voli.
Ostali razlozi su zamršeniji. Istini za volju, Hari nije čak sigurna ni koji su. Prošle godine je saznala da je Mirjam imala ljubavnu vezu pre nego što se ona rodila. Upoznala je majčinog ljubavnika i čula celu priču. Mirjam je bila spremna da napusti finansijski propalog muža kada je ostala u drugom stanju s Hari. Sal je Harin otac, tu nema sumnje, a Mirjamin ljubavnik je brže-bolje porekao sva obećanja. Izgubila je šansu za bolji život, a ko je za to kriv ako ne Hari?
Hari je zatvorila oči, u grudima je osetila neobičan bol. Da li je to pravo objašnjenje? Da li je to stvarno odgovor na ono goruće pitanje iz

detinjstva: zašto je majka ne voli?
Otvorila je oči, ljutita. Dođavola s tim sranjem. Nije više dete. To više nije važno, zaboga. Odmahnula je glavom i usredsredila se na nadgrobni kamen ispred sebe.
Pri vrhu je ugledala još jedno poznato ime: Iruna Martinez. Ugravirana slova su istanjena zubom vremena. Pogledala je datume i izvila obrve. Čini se da kod Martinezovih žene dožive devedesetu, dok muškarci retko prelaze srednje doba. Hari je razmišljala o jakim ženama u očevoj lozi. Kako on kaže, žene su vladale lukama i radile na imanjima, dok su muškarci išli na šestomesečne plovidbe; nekada su žene bile naslednici svojine i titula, pošto je sav teret padao na njihova pleća. Zurila je u nadgrobni spomenik i osetila u grudima mešavinu strahopoštovanja i zahvalnosti prema lozi jakih žena koja vodi pravo do nje.
Spustila je pogled ka usamljenoj vazi s ljiljanima na grobnici. Latice su sveže, miris jak i opojan. Ponovo je pogledala u Tobijasovo ime. On je njen jedini brat od strica i nije među živima. Možda je majka u pravu. Možda je prekasno da se uklopi u očevu porodicu.
Čučnula je i dotakla ljiljane, prstima prelazeći preko čvrstih latica.
Onda je osetila ruku na ramenu, a ženski glas je rekao:
Hari?

12.

Hari je ustala. Pored nje stoji sitna, tamnokosa žena u teškom crnom kaputu zakopčanom do grla. Po bledoj, mlitavoj koži reklo bi se da je u šezdesetim.
Hari se setila slike iz detinjstva: ženino natmureno, ružno lice. Zatim se nasmešila i pružila ruku.
Vi mora da ste Oliva.
Žena je prišla, ne obraćajući pažnju na ispruženu ruku, i zagledala se Hari u lice.
Ti si Mirjamina ćerka – rekla je tiho, s jedva primetnim irskim naglaskom.
Hari je spustila ruku. Ako se brinula da će susret biti potresan, nije trebalo. Osmeh joj je malo splasnuo.
Hvala što ste pristali da se vidimo.
Zamalo da ne pristanem.
Hari se prisetila Olivinog neprijatnog tona preko telefona. Tada je to pripisala šoku zbog iznenadnog poziva, ali sada nije sasvim sigurna u to. Možda je neumoljiva neljubaznost Olivino uobičajeno stanje.
Žena i dalje zuri u njeno lice.
Ličiš na mog sina. Na mog Tobijasa. – Pogledala ju je beživotno i hladno. – Tako bi mogao da izgleda da je poživeo.
Hari je pogledala u nadgrobnu ploču; u sive datume isklesane u kamenu što označavaju početak i kraj kratkog života njenog brata od strica. Oliva je predložila da se sastanu kod porodične grobnice. Bolesno, pomislila je Hari. Ili možda bolećivo.
Međutim, nema ničeg sentimentalnog u vezi s Olivom.
Žena je nakrivila glavu. Tamna kosa joj je slepljena, kratka frizura joj ne pristaje. – Vidi, vidi. Mirjamina mala Henrijeta. Sal mi kaže da te zovu Hari.
Čujete se s njim?
Povremeno. Tokom godina mi je pomagao finansijski tu i tamo. – Oliva je prezrivo pogledala ka grobnici. – Više nego bilo ko od njih ikada.
Hari je prebacila težinu na drugu nogu. Razgovor se i dalje kreće ka neprijateljskim vodama, poput nestabilnog rečnog nasipa koji joj izmiče pod nogama. Hari je tražila temu koja bi je izvukla na suvo.

Oliva joj se približila za korak. – Zašto si me zvala? Šta želiš?
Hari je trepnula. – Ne želim ništa. U San Sebastijanu sam poslom, pa sam mislila da iskoristim priliku da vas upoznam. Da se povežem s nekim iz porodice Martinez.
Ja nisam član porodice Martinez. Nikada nisam bila, niti želela da budem.
Hari zuri u ženu: bledo lice, suviše tamna kosa; usta prevelika u odnosu na lice. Nešto zlurado krije se u pogledu i Hari je već uhvatila sebe kako smišlja način da skrati susret.
Oliva je prekrstila ruke. – Da li Mirjam zna?
Da sam ovde? Naravno.
Žena je odmahnula glavom. – Da si planirala da se vidiš sa mnom. Ne verujem da se složila s tim.
Hari je oklevala. Na Olivinom licu za trenutak se pojavio lukavi izraz.
Tako sam i mislila. – Tobože je zagledala nokte. – Pa, reci mi, da li je još uvek lepa?
Hari je zamislila majčino lice: gordo, bezmalo slovenskih crta. – Jeste.
Olivina široka usta su se prezrivo iskrivila. Pokazala je glavom prema nadgrobnom spomeniku. – Sve su bile lepe. Čak i prokleta Aginaga. Martinezovi su samo takve i birali. – Prezrivi osmeh se raširio. – Osim Kristosa. Sve ih je prezreo i izabrao mene.
Hari je sklonila pogled, ne znajući kako da odgovori na to. Žena uporno navodi razgovor na neprijatne teme. Oliva je nastavila brzo.
Mirjam i Sal su rastavljeni, zar ne? – Gledala je Hari pravo u oči. – Da li je našla drugog?
Hari je zamalo ustuknula. Ne zbog onoga što je rekla, već zbog halapljivog odsjaja u Olivinim očima. Hari je odmahnula glavom.
Ne znam. Slušajte, ako nemate ništa protiv…
Šta je bilo? Ne sviđa ti se što guram nos u Mirjamina posla?
Oliva je gleda grozničavo. Prilika da čuje vesti o starom neprijatelju možda je predobra da bi je propustila. Hari se odmakla jedan korak.
Žao mi je, ali možda je ovo bila greška. Čini se da ne…
A zašto si joj ti toliko odana? Naposletku, nikada te nije ni volela.
Hari se ukočila. Prvi put to čuje iz tuđih usta. Zuri u Olivu, koja je iskoristila prednost.
Nemoj mi reći da je sada drugačija. To se nikada neće promeniti.

Hari je povratila moć govora. – Ne slažemo se, to je sve. Uobičajeno između majke i ćerke.
Uobičajeno? Misliš? – Oliva se nasmejala, lica izobličenog od pakosti. – Ja znam svašta o tvojoj majci. Nije tako savršena, bez obzira na to šta su o njoj mislili prokleti Martinezovi.
Slušajte…
Samo sam ja znala istinu. Šta misliš, zašto Mirjam ne želi da pričaš sa mnom?
Hari je obuzela slutnja. – Ne razumem.
Videla sam kako se ponaša prema tebi od samog početka. To nije bilo prirodno. Drugi nisu uvek primećivali. – Olivine oči gore od zlobe. – Ali oni nisu znali to što sam ja znala.
Hari je osetila kako joj hladan teret pritiska grudi. Vrtela je glavom boreći se s potrebom da pita Olivu šta hoće da kaže. Bolje da zažmuri i zapuši uši prstima. Ova žena sigurno nema ništa dobro da joj kaže.
Oliva je netremice posmatra.
Posmatrala sam vas. Ti bi sela pored Mirjam, stavila ruku oko njenog struka i čekala da te pomazi. I nikada ne bi dočekala. Koja majka ne grli sopstveno dete?
Hari se ukrutila, kao da se priprema za bolan udarac. Ali zašto, zaboga?
Zna kakva je majka. To više nije ni važno.
Oliva je nastavila. – Nikada nije mnogo pričala s tobom. Zaključavala bi se u svoju sobu i satima čitala, a tebi nije dozvoljavala da uđeš. Amaranti ponekad, ali ne i tebi. Uglavnom si bila mali izopštenik koji zaviruje unutra.
Hari je čvrsto zatvorila oči. – Molim vas. Ne moram to da slušam.
O, ne kažem da je uvek bila loša. Pazila je na tebe u praktičnom smislu. Ako bi pala i povredila se, ona bi te podigla. Međutim, spustila bi te opet veoma brzo.
Hari je stisla zube. – To je sve bilo veoma davno…
Odmah je bilo jasno da nešto nije kako treba. Kada si se rodila, nije htela da te dodirne. Tražila je od medicinske sestre da te odnese. Babica nas je upozorila da obratimo pažnju na postporođajnu depresiju.
Hari je malo olabavila vilicu. – To je bilo zbog toga? Zato je bila tako daleka?
Oliva se prezrivo nasmejala i odmahnula glavom. – Bio bi to dobar

izgovor, zar ne? Ali Mirjam nije bila depresivna, veruj mi. Sve je počelo pre nego što si se rodila.
Hari se setila čoveka s kojim je majka bila u vezi pre mnogo godina.
Odmahnula je glavom.
Vidite, ja znam za to. Htela je da ostavi oca zbog nekog drugog, ali sam se ja pojavila i pokvarila joj planove. Otada krivi mene. Ništa neobično.
Vidi, vidi. – Oliva se nasmejala prepredeno. – Hvala, dušo, uvek sam slutila da je postojao neko drugi, mada nisam bila sigurna. Ali ne, ovo nema nikakve veze s njim. Mirjam je već bila u poodmakloj trudnoći s tobom i rado se vratila Salu. Ponovo je imao novca, vidiš, a to je jedino što je nju zanimalo.
Hari se namrštila. Mirjam i Sal, srećan par? To se ne uklapa u prikladno opravdanje koje je smislila kako bi objasnila majčino ponašanje.
Henrijeta – rekla je Oliva, kao da izgovara to ime da bi čula kako zvuči. – Kakvo grozno ime za dete. Mirjamin izbor, naravno.
Nadenula mi je majčino ime.
Valjda je pokušala je da joj ugodi. Jesi li je upoznala?
Videla sam je jednom ili dvaput. – Hari se seća imenjakinje kao kroz maglu: visoka, elegantna udovica; puna samopouzdanja i stroga. Kao prerušena Amaranta.
Hladna kučka – rekla je Oliva. – Srela sam je na Salovom i Mirjaminom venčanju. Aginaga je naklapala o tome koliko je Mirjam lepa, misleći da će matoroj veštici biti drago. Znaš li šta je Mirjamina majka uradila? Krenula je da pretura po torbi i izvukla svoju fotografiju iz mladosti. „Vidite?”, rekla je. „Ja sam bila mnogo lepša nego Mirjam.” – Oliva je vrtela glavom. – To je bio jedan jedini put da sam osetila sažaljenje prema tvojoj majci.
Hari je izvila obrve. Dakle, Mirjam je takođe mučila muku s majkom. Bože, da li se loš odnos s majkom prenosi s kolena na koleno? Kao neka otrovna štafeta?
Olivin pogled je prikovan za Harino lice. – To me podseća na Snežanu i zlu maćehu, koja je pokušala da je ubije. Ogledalce, ogledalce. Sećaš se?
To je samo bajka.
Ali u prvobitnoj verziji nije bilo zle maćehe, jesi li znala? – Oliva se primakla. – Devojčina majka je pokušala da je ubije. Naravno, to su morali

da izmene. Ljudi nisu mogli da prihvate činjenicu da majka može biti toliko okrutna.
Hari se uzvrpoljila. Oliva je stala pored nje i za trenutak se okrenula ka grobnici. Kada je ponovo pogledala u nju, Hari se zapanjila koliko se tuge i očaja vidi na njenom licu. Oliva ju je uhvatila za nadlakticu.
Moj sin je bio moj život. Moj život. – Steže Harinu ruku, a neizreciv bol joj se vidi u očima. – Ali izgubila sam ga. Volela sam ga, ali su mi ga uzeli. Pa, kaži mi, da li je pošteno to što Mirjam još ima tebe a nikada te nije volela?
Reči su se zabole u Hari, otvarajući stare rane. Okrenula je glavu, odmahnula i savladala tup bol u grlu. Kako da odgovori na takvo pitanje?
Oliva traži njen pogled i pomno posmatra Harino lice. Kao da želi da zapamti svaki detalj, halapljivo gutajući crte što toliko podsećaju na njenog sina. Zarila je prste u Harinu ruku i prodrmala je.
Vidiš li? – Olivin glas je zamro, a velike ružne usne podrhtavaju. – Tvoja majka je pokušala da te ubije, a ipak te ima. Reci mi šta je tu pošteno? Reci!
Kao da je zadobila udarac u glavu. Hari za trenutak nije mogla da progovori. Onda je prošaptala: – Šta ste rekli?
Oliva je trepnula i okrenula glavu. Čini se da okleva, kao da je shvatila da je preterala. Pogledala je u grobnicu, pa u Hari. Onda je isturila bradu, gledajući je nemilosrdno i preko.
Pokušala je da prekine trudnoću.
Hari je zinula. Osetila je mučninu u želucu. Polako je odmahnula glavom i odmakla se. Oliva je pustila njenu ruku i nastavila.
Pokušala je u nekoliko klinika, ali je zakasnila. Nisu hteli da joj prekinu trudnoću. Slučajno sam saznala.
Hari se obujmila rukama, najednom osetivši hladnoću. – Ne verujem vam. Zašto bi to radila ako se vratila ocu?
Oliva je slegla ramenima. Sav zanos je nestao s lica, ostala je beživotna i prazna.
Bila je ćaknuta. Oštećena. Loša majka i znala je to.
Ne s Amarantom.
Samo donekle. Dovoljno su slične pa je to ublažilo. S Amarantom je mogla bolje da se pretvara. Ali s tobom nije htela ni da pokuša.
Hari se prevrnuo želudac, stavila je ruku na usta. Najednom je osetila

vrtoglavicu. Kao da se ne uklapa u okruženje. Tokom godina smislila je toliko mogućih objašnjenja: suviše liči na oca, na muža kojeg Mirjam prezire; upropastila je Mirjaminu šansu za nov život s ljubavnikom.
Međutim, sada izgleda da je razlog majčine netrpeljivosti prema njoj samo to što je živa.
Zažmurila je na tren i osetila kako se tetura.
Nisam očekivala… Izvinite, ali ne mogu sada da pričam o tome.
Trebalo bi da pođem. Žao mi je.
Čini se da joj tlo izmiče pod nogama. Prošla je pored Olive i krenula nesigurnim korakom pored beskrajnih redova nadgrobnih spomenika, što dalje od grobnice, što dalje od predaka.
Borila se za vazduh. Bože, da li je majka stvarno htela da abortira? Šta će sad? Da pokuša da opravda svoje postojanje Mirjam?
Vidi, mama, vidi kako sam uspela u životu? Zar ti nije sada drago što me se nisi otarasila?
Harin mozak je blokirao. Utrnuo. Suviše je paralisan da bi analizirala majku ili čak samu sebe. Potrčala je nesigurno, očajnički grabeći ka izlazu. Potreba da zaboravi šta je čula došla je poput snažnog naleta talasa.
Hari je trčala pored grobnica i ukrašenih svodova; raskošnih spomenika posvećenih smrti i porodici. Odjednom joj se gade. Porodica joj se gadi.
Protrčala je kroz kapiju groblja i zatim usporila kada je izašla na put. Nije se okrenula. Ne može da pogleda ispred sebe. Ne zna šta da radi. Vrti joj se u glavi. Stala je nasred puta, pokrivši lice rukama. Oseća neodoljivu potrebu da se odbrani od svega. Da se sakrije.
Nekoliko trenutaka je stajala nepokretno, zatim je polako sklonila ruke s lica. Izvadila je telefon i zurila u njega nekoliko sekundi. Zatim je ukucala Zubirijev broj. Kada se javio, rekla je odlučno:
Kažite Vasku da prihvatam posao.

13.

Marti je prešao ulicu i krenuo ka reci, nazad prema mostu Zuriola. Slani morski povetarac snažno mu je pročistio sinuse i prijatno ga osvežio posle mirisa hrane u Starom gradu. Kada je izašao iz tih mračnih uskih uličica, osećao se kao prokleta krtica.
Čačkao je nokat na malom prstu desne ruke, skidajući ostatke lepka. Poslednje dve noći proveo je za stolovima za blekdžek, koristeći neka zgodna pomagala kako bi povećao izglede za dobitak. U poslu to zovu
„oči”; inače poznato kao skriveno ogledalo. U ovom slučaju, to je delić srebrnog božićnog ukrasa zalepljen za nokat malog prsta.
Starac po imenu Tvinkls naučio je Rivu tom triku. Ceo život se bavio
„očima” i proveo pedeset pet godina usavršavajući metode skrivanja sitnih tajnih ogledala. Polirana rajsnedla skrivena na kraju cigare; sjajan prsten na maliću; sjajna folija od slatkiša. Čak je i šolja crne kafe, pravilno postavljena, imala odbijajuću površinu koju je Tvinkls mogao da iskoristi. Ipak, na kraju su ga izdale stare, iznemogle ruke. Riva, koja je tada bila krupije početnik, opazila je drhturavi odsjaj svetlosti kako igra po tavanici kazina. Međutim, nije ga prijavila, a zauzvrat, on joj je objasnio trik. Kao i uvek, ona ga je prenela Martiju.
Sedi levo od krupijea i posmatraj „oko”. – Tankim prstima je držala njegove dok mu je lepila komadić ogledala na nokat. Još uvek se seća kako su ga iznenadile njene tople ruke. – Kada krupije bude podelio svoju zatvorenu kartu, staviće je ispod otvorene. Ugao karte bi trebalo da se vidi u „oku”.
Morski povetarac štipa Martija za lice dok se gega obalom reke. „Oči” su najbolje prolazile kod još „zelenih” krupijea, međutim, tih poslednjih nekoliko dana naletao je na oštrooke profesionalce. Obilazio je manje kockarnice izbegavajući Rivin kazino. Bilo je opasno i pojaviti se tamo, ali nije mogao da odoli želji da špijunira Frankovu grupu i, ako ćemo iskreno, da vidi Rivu.
Krenuo je preko mosta. Rečna obala je pusta u ove sitne sate. Ogromni, crni talasi udaraju o nasip. Nikada nije video tako divlju reku. Kao neki grbavi kit što se batrga u kavezu. Ispred vidi kockastu dvoranu Kursal i njen odblesak u vodi. Geometrijska fasada odskače od onih raskošno ukrašenih,

kamenih s druge strane reke.
Marti je zevnuo. Umor ga je savladao, otežao je, što se ne može reći za njegov prokleti novčanik. Gurnuo je ruke duboko u prazne džepove.
Možda nije trebalo da štiti Franka. Možda bi trebalo sada da naplati to što zna, a ne da čeka veći dobitak. Osetio je mučninu od te pomisli. Šutnuo je kamenčić koji se uz zveket otkotrljao niz most. Pa šta i da otkuca Franka, dođavola? Od stare lojalnosti nije ostalo ništa, i to ne Martijevom krivicom. On nije lagao.
Rozeli!
Marti je naglo podigao glavu. Tri čoveka stoje na kraju mosta okrenuti prema njemu. Ne vidi im lica, samo obrise. Ipak, Marti je prepoznao mršavog čoveka u sredini. Stariji, prosed, varljivo krhke građe; štap drži pored sebe na gotovs, kao neku treću nogu.
Viktor Toledo, Rivin šef obezbeđenja.
Marti je prešao jezikom preko suvih usana. S obe Toledove strane stoje dva nabildovana muškarca čija odela izgledaju za broj manja. Marti je pogledao unazad odakle je došao. Još dvojica gorila, jedan pored drugog, zatvaraju prolaz s druge strane mosta.
Rozeli!
Starčev glas je strog i promukao. Marti stoji u mestu i oseća nelagodu jer čuje otkucaje svog srca. Onda je zaključio kako bi verovatno bilo najbolje da se odazove. Kakvi su mu izgledi s tim gorilama?
Krenuo je duž mosta polako, s rukama još uvek nabijenim u džepove. Ispod njega grme rečni talasi, dok plima nadolazi iz zaliva. Marti se zaustavio nekoliko metara ispred starca. Sudeći po sasušenoj, zgužvanoj koži, pregurao je sedamdesetu, mada se još uvek drži pravo kao strela.
Izbegavate me – rekao je Toledo.
Marti je slegao ramenima. – Ne baš. Zapravo, bio sam u vašoj kancelariji prošle nedelje. Zahvaljujući vašem radniku, nekom Delgadu.
Čuo sam. Nadam se da su vas lepo dočekali.
Baš i nisu.
Toledo je klimnuo glavom. Na staračkom licu gotovo bez usana vidi se nezadovoljstvo, kao da mu je život naneo tešku nepravdu. Dobro došao u klub, pomislio je Marti.
Toledovi kvrgavi prsti stežu vrh štapa. – Rekli ste da ćete mi dati više informacija.

Hej, rekao sam i da će potrajati.
Prošlo je dve nedelje.
Marti je prebacio težinu na drugu nogu, ne želeći da se podseća poslednjeg susreta s Toledom. Bio je pijan, potražio je starca i ponudio mu informacije na prodaju. Stomak mu se zgrčio kada se setio toga. U zamenu za tričavih sto evra, rekao mu je kako Franko namerava da opaljčka Rivine kazine.
Taj čovek, Čavez – rekao je Toledo. – Ili kako mu je već pravo ime.
Hoću da ga nađem.
Marti ga je pogledao. Matori lisac je oštrouman, tu nema sumnje. Naravno da Čavez nije Frankovo pravo ime. Kao što ni Rozeli nije njegovo. Marti je izvadio ruke iz džepova i raširio ih s dlanovima nagore.
Kao što sam rekao, naći ću ga. Samo mi treba malo vremena.
Toledo se oslonio na štap obema šakama. Prsti su mu krivi kao kandže.
Kažite mi kako izgleda.
Marti se setio Franka visokog, s velikim nosem i dugačkom tamnom kosom vezanom u rep. – Ne znam. Nisam ga nikada video.
Kako ćete ga onda naći?
Imam informacije.
Od koga?
Od koga? Bože, ovaj govori engleski bolje nego on. Marti se mlako nasmešio. – Ako vam odam izvor, ispašću iz nagodbe.
Jedan gorila je krenuo napred i Marti se unervozio. Međutim, Toledo ga je zaustavio rukom. Starac netremice posmatra Martija, još uvek ispružene ruke. Kapci su mu omlitaveli toliko da mu sigurno smetaju da vidi kako treba. Ipak, Marti je prvi spustio pogled.
Toledo je vratio ruku nazad na štap. – Poznajete li Rivu Mils? Jel’ znate s kim imate posla?
Marti i dalje gleda dole.
Poznajete li Rivu Mils?
Setio se dana kada ju je prvi put video. Bilo mu je jedanaest godina i vrzmao se po Međunarodnoj školi za krupijee u Vegasu. Majka je tamo radila posle noćne smene u kazinu i on bi ponekad svratio da je vidi. Radila je kao krupije još pre nego što se on rodio, a nije delila samo karte, već i drogu, alkohol i nasilne muškarce. Naposletku je podelila i smrt. Umrla je od side pre nego što je Marti napunio dvanaest godina.

Toga jutra pomagala je instruktoru s desetinama učenika, a Marti se smestio i posmatrao. Svuda po prostoriji bili su stolovi za ajnc, barbut i rulet; na zelenoj čoji šareni žetoni bili su razbacani kao latice. Učenici su se skupljali u grupe oko stolova i smenjivali se u deljenju. Martija je uspavala vrućina i zveckanje žetona. Razmišljao je o tome da ode, da se bućne u bazen nekog hotela duž Stripa. Onda je Riva ušla kroz prozor u dnu prostorije.
Činilo se da ju je samo on primetio. Sela je u stolicu pored najbližeg stola za ajnc i mirno posmatrala igru. Bila je mršava kao prut i kretala se odlučno. Međutim, Marti je video po njenom nemirnom pogledu da ne zna šta da radi. Prišao je njenom stolu. Jedan student je pipnuo krupijea po ramenu dajući mu do znanja da je vreme da zamene mesto. Krupije je pljesnuo rukama, okrenuo dlanove nagore i onda predao mesto. Marti je video Rivu kako se mršti i primakao se bliže.
Moraš da pokažeš dlanove kamerama – prošaptao je. – Da vide da nisi uzela neki žeton.
Riva ga je pogledala krajičkom oka, a zatim se okrenula prema kartama kao da ništa nije rekao. Ipak, podelila je konzervu koka-kole s njim kasnije na pauzi, dok su stajali napolju.
Posle toga dolazila bi u školu svaki dan. Učila je brže od drugih i ubrzo postala stručnjak za deljenje karata i žetona. Sve pauze provodila bi s Martijem i činilo se da je niko drugi ne zanima. Nešto mu je govorilo da je ambicioznija od ostalih, da je u sve to mnogo više uložila nego oni.
Jednog jutra, dok se koka-kola grejala na suncu, Riva mu je ispričala kako je šest meseci ranije otišla od kuće i povela sa sobom mlađeg brata Endija. Pokazala je ka dečaku Martijevih godina. Sedeo je na obližnjem zidu, mlatarao nogama i gađao prolaznike kamenčićima. Dečak ih je pogledao i mahnuo. Izgledao je kao fin dečko, mada je Marti video da nešto s njim nije kako treba. Kasnije, kada ga je upoznao, često se pitao da li je zapravo Endi normalan, a ostatak sveta skrenuo s koloseka.
Riva je mućkala ostatak koka-kole u konzervi i ispričala kako je radila kao zečica u Viskonsinu, gde je suviše često morala da se brani od pijanih mušterija. Napustila je posao i auto-stopom došla u Vegas s namerom da postane krupije, ali nije imala novca za školu. Tako je samo krišom ušla. Bilo joj je tek četrnaest, ali niko je još nije pitao za godine.
Talasi udaraju o zidove nasipa, a Marti drhti na vetru. Poznajete li Rivu

Mils? Pogledao je Toleda u lice i odmahnuo glavom.
Ne, ne znam je.
Toledo je koraknuo k njemu. Pratioci su se pomerili zajedno s njim, kao šahovske figure koje štite kralja.
A Čavez? Da li je on poznaje? Da li zato operiše po njenim kazinima?
Koliko ja znam, ne. Ali mogu da saznam.
Martiju se na licu ne vidi ništa. Dobar je glumac. Čak je i Franko to rekao. Toledo nikada ne bi rekao da Franko poznaje Rivu od njene osamnaeste.
Ona i Marti su putovali zajedno tri godine, otkako mu je majka umrla. Zajedno su izvodili prevare i brinuli se o Endiju. Dečku je bilo petnaest, kao i Martiju, a još nije mogao sam da veže pertle. Riva je plaćala stan radeći kao krupije po kazinima gde je uhvatila Franka kako vara. Tada je imao oko trideset godina; elegantno obučen; pun para; varao je na pokeru zajedno s još jednim igračem, ne tako veštim kao on. Neki pegavi momak za koga je Marti kasnije saznao da se zove Gideon. Međutim, kao što nije prijavila Tvinklsa, tako nije ni Franka. Umesto toga, tražila je deo dobitka i od tada su radili zajedno.
Kapljice vode iz reke bockaju Martija po koži. Toledo ga netremice posmatra svojim poluskrivenim, krokodilskim očima.
Vi obećavate da ćete saznati dosta toga, Rozeli. Pitam se koliko toga već znate.
Marti se potrudio da ne reaguje. Toledo je nastavio.
Kada ste došli kod mene, isprva sam pomislio da lažete. Da taj Čavez zapravo ne postoji. Međutim, malo sam se raspitao otkad smo pričali prošli put. – Toledovi kvrgavi prsti stežu vrh štapa. – Naša kazina su na meti poslednjih nekoliko nedelja. Gubici su povećani. Mnogo. – Na nadlanicama mu štrče vene nalik na plave kablove. – Nema sumnje da neko vara. Ako je to vaš prijatelj Čavez, onda nas košta dosta novca.
O, da, to je on.
Starac je klimnuo glavom i uzdahnuo. – Možda govorite istinu. – Zurio je u nemirnu vodu, ruku opuštenih na štapu. Onda je prostrelio Martija pogledom. – Ipak, mislim da znate više nego što kažete.
Toledo je dao znak prstom, a ona dvojica pored njega zgrabiše Martija za nadlaktice. Marti je stegao mišiće.
Hej!

Zajedno su ga dogurali do ograde i zatim podigli. Kao da ga je dohvatila dizalica. Talasi huče dole. Starac je zakreštao.
Jel’ znate da plivate, Rozeli?
Martiju se želudac prevrnuo. Dvojica muškaraca su ga tresnula o ogradu pa ga podigla još više, zgrabila za gležnjeve i prebacila preko ograde. Marti je vrisnuo. Za trenutak je bio lak. Ipak, gležnjevi su mu okovani, poleteo je nadole kao klatno i tresnuo licem o most. Bol je sevnuo kroz nos i lobanju. Mozak mu se tumba dok visi iznad vode, paralisan. Dole ima sigurno deset metara dubine.
Bilo je lako naći vas, Rozeli! Prijateljski razgovor s barmenom iz
Plaze je bio sasvim dovoljan. Mogu vas pronaći kad god budem hteo.
Marti je zastenjao. Crna reka se kovitla ispod njega. Krv mu se sliva u glavu, oseća da će mu se oči rasprsnuti. Udara o betonski nosač, nemoćan poput vezanog pileta.
Niko ne vara u mojim kazinima, Rozeli! Ako nešto znate, sada je vreme da mi to kažete.
Martiju ruke vise, već utrnule, a srce se napreže da pumpa nagore.
Ogroman talas diže se ka njemu.
Nisam strpljiv čovek, Rozeli!
Ledena voda zapljusnula je Martija po licu. Ušla mu je u usta i nozdrve, pokvasivši glavu i ramena. Progutao je, zagrcnuo se i čekao da prođe. Zatim je udahnuo i povikao.
Dižite me! Pronaćiću ga!
Glas mu je slab, kao da su ga progutali talasi. Grebe po betonu, teško dišući. Sigurno ima nešto za šta može da se uhvati, nešto da se podigne. Međutim, površina je ravna i hladna.
Stisak oko gležnjeva je popustio, a Martijevo srce se prevrnulo u grudima.
Ne! Čekajte!
Pokušao je da se izvije i podigne u sedeći položaj, ali težina gornjeg dela tela ga je povukla nazad. Bol je sevnuo kroz noge. Osetio je kako mu se oči pune krvlju. Onda je video ogroman vodeni zid kako ide prema njemu.
Toledo! Dižite me!
Masivni talas je došao do njega. Marti je udahnuo i zatvorio oči. Bujica ga je tresnula po licu i cimnula mu glavu unazad. Voda ga je progutala i

zaglušila. Uhvatila ga je i nosila tamo-amo. Krv mu se slila u mozak, pluća samo što nisu pukla. Kada će prestati?
Pluća se bore za kiseonik. Mora da diše, mora da otvori usta. Bože, davi se.
Onda je odjednom prestalo. Talas se povukao. Marti je udahnuo halapljivo i napunio pluća vazduhom, dok mu se grudi šire, a udarci talasa odzvanjaju u ušima.
Toledo! Čujete me? – Glas mu je promukao, grlo ga peče. – Mogu da ga pronađem! Znam kako radi!
Sve će mu reći: gde se Franko krije s grupom; zahvate koje je izveo; prevare koje sprema. Zašto da ne, jebiga?
Oblizao je usne, osetio so. Suve su, bez obzira na svu tu vodu. Frankovo lice mu se pojavilo ispred očiju: široke jagodice, opasan osmeh. Zatim još jedna slika: Franko igra bejzbol s njim i Endijem i pušta da dečko pobedi. Martiju se lice iskrivilo od bola. Povikao je iz petnih žila:
Čujete me, Toledo?! Sprema se za veliki posao, uzeće još više novca.
Dignite me pa ću saznati gde!
Napreže uši da bi čuo uprkos grmljavini talasa. Ispred, reka ponovo nadire prema njemu. Zavrtelo mu se u glavi. Stisak oko gležnjeva najednom je postao jači. Ruke su ga zgrabile za listove i povukle nagore. Beton mu je odrao kožu. Metal mu se zabio u potkolenice, butine, zatim stomak, dok ga ruke najzad nisu povukle nazad preko ograde i bacile na zemlju.
Marti leži sklupčan i drhti. Lice mu je u ravni s Toledovim kolenima, dok ga starac čeka da progovori. Marti ne može da ga pogleda u oči.
Kajanje ga je zaparalo poput razbijenog stakla, čežnja za prošlošću ga je savladala. Za onim vremenom kada su on, Riva i Franko bili nedodirljivi. Nepobediv trio. Međutim, to se više nikada neće vratiti, on to vrlo dobro zna.
Otkada je Endi poginuo, više ništa nije isto.

14.

Izdavati se za nekog drugog nije tako lako kao što vam se čini.

Zubirijeve reči odzvanjale su u Harinoj glavi dok je provlačila iznajmljeni fijat kroz mračnu, usku uličicu u potrazi za gostionicom Kanala. Obliva je hladan znoj.
Poslednjih nekoliko dana osećala je grozničavu teskobu. Hodala je tamo-amo po hotelskoj sobi i pitala se šta je to zaboga uradila. Ponadala se da se ništa neće dogoditi; da Zubiri neće dobiti vest od doušnika iz Belfasta; da Čavezu, ili kako se god zvao, neće trebati zamena za Makardla. Pitala se da li bi trebalo samo da ode kući.
Onda bi joj se vraćale Olivine reči, mozak bi joj utrnuo i mučio se u pokušaju da obradi ono što je rekla. Gotovo je mogla da ga čuje kako se napreže. Tada ju je pozvao Zubiri i rekao da je kucnuo čas.
Hari čvrsto steže volan. Već sat vremena se vozi. Po Zubirijevim uputstvima, odvezla se van San Sebastijana, na zapad. Najpre je išla duž obale, zatim je ušla u zaleđe i kilometrima vozila preko brda i dolina. Hari zna da bi je po danu bujni, zeleni pašnjaci podsetili na Konemaru. Međutim, u tami, pod svetlošću farova, brda su poprimila avetinjsku, ispranu nijansu sive. Vozila je gore-dole po sablasnim seoskim predelima, dok najzad nije došla do usamljenog zaseoka na obali reke Debe.
Ušla je fijatom u još jednu sporednu ulicu. S obe strane su oronule zgrade. Kao da se oslanjaju jedna na drugu da se ne bi srušile. Grafiti ruže prljave fasade, farba se ljušti s popucalih kapaka. Napred je ugledala svetleći natpis:
Gostionica Kanala.
Nešto hladno joj je prošlo niz kičmu. Zaustavila se na livadi koja izgleda služi kao stajalište. Onda je ugasila farove i odmah zažalila. Progutala ju je tama, poput crne lavine. Čula je kako joj srce snažno udara.
Dođavola, zašto je Čavez izabrao za sastanak to mesto gde je i bog rekao „laku noć”?
U tišini se čuje pucketanje šasije automobila. Izašla je, držeći torbu za laptop u jednoj ruci. Sitna kiša joj je prekrila kožu poput gaze. Pogledala je

preko ramena. Mesečina je prošarala vlažnu kladrmu, osvetljavajući stazu koja kao da je zove da se vrati tamo odakle je došla.
Možete otići kad god želite – rekao je Zubiri kada su se videli na poslednjem dogovoru. Streljao ju je pogledom ispod čupavih obrva. – Trebaće nam lozinka.
Šta?
Ugovorena tajna reč. Ako je upotrebite preko telefona, znaću da moram da vas izvučem.
Hari je trepnula. – Kakva reč?
Bilo šta. BMV, spajalica. Nešto što lako možete da ubacite u razgovor kada vas drugi slušaju.
Ali rekli ste da će mi uzeti telefon?
Nađite načina da upotrebite njihov telefon. Zapamtite ovaj broj.
Iscepao je list papira iz bloka na radnom stolu i zatim preturao tražeći olovku. Harini dlanovi su se oznojili. Lozinka. Bože. Mozak joj je utrnuo dok je pokušavala da ne razmišlja o okolnostima u kojima treba upotrebiti lozinku. Poželela je da pobegne. Hodala je tamo-amo po sobi.
Zar to nije dobar razlog da me ozvučite? Da biste mogli sve vreme da čujete šta pričam?
Ne ide to tako. Morali bismo stalno da budemo u dometu da bismo imali prijem. A to neće uvek biti moguće. – Zubiri je bacio gomilu papira na pod. – Kažem vam, uhvate li vas ozvučenu, gotovi ste.
Cimnuo je fioku toliko snažno da je tresnula na pod. Dreknuo je na baskijskom i šutnuo je. Hari je pomislila kako je Zubiri napet kao i ona.
Posmatrala je njegovo tamno, namršteno lice. Da li ju je namerno pustio da vidi one slajdove? Vasko ih je verovatno cenzurisao i naredio mu da ne govori sve, da je ne bi uplašio. Ipak, možda Zubiri misli da ona ima pravo da zna, ali bi se kompromitovao da joj je rekao. Možda se zainatio i pronašao sopstveni način da izbegne pravila, taktiku koju verovatno obilato koristi u ovom poslu. Istini za volju, to radi i ona.
Negde je vetar tresnuo kapak o zid. Hari se skupila da se zaštiti od depresivnog rominjanja i krenula prema gostionici Kanala. Neki pas lutalica je prati, čuje kandže kako zveckaju po kaldrmi. Osim što čuje neprekidno cvrčanje cvrčaka, ima utisak da je u nekom turobnom irskom gradu.
Hodala je prema gostionici i usput zagledala grafite po zidovima: Gora

ETA, Gora Euskadi. Slova su avetinjski razlivena, kao u nekoj parodiji filma strave i užasa. Ramena su joj zadrhtala. Pokušala je da se sabere. Katalina Dijego, tako se sada zove; ime koje je sebi smislila u detinjstvu da se zaštiti, izdajući se za nekog drugog. Mislila je da je to mnogo lakše nego biti Hari. Obuzdala je još jedan drhtaj. Pretvaranje da je neko drugi sada nema onaj uobičajeni smirujući efekat.
Hari je stigla do gostionice i oklevala. Na otrcanoj fasadi ističe se mural u prirodnoj veličini: vojnik u radnoj uniformi i crnoj beretki s maramom preko pola lica. Automatska puška uperena je pravo u nju.
Setila se nekih drugih murala: u vestima je viđala grafite u Belfastu, na skladištima s detonatorima i narandžastim semteksom; zidovi prepuni militanata sa skijaškim maskama što vitlaju mašinkama, zaleđeni u sopstvenom vremenskom procepu ubijanja i krvavih odmazdi.
Sličnost je sablasna.
Videla je slogan nažvrljan iznad vrata. Bietan jarrai. Ne zna šta to znači, ali naslućuje suštinsku sličnost s parolom Ire: Tiocfaidh ár lá. Naše vreme dolazi.
Prstima steže kaiš torbe. Njen pas drugar je još uvek posmatra nakrivljene glave. Onda se najednom okrenuo i nestao u noći.
Bićete sami. Više nego ikada.
Osetila je žmarce na potiljku. Udahnula je duboko. Zatim je isturila bradu i gurnula teška, drvena vrata.

15.

Hari je ušla u gostionicu. Topao vazduh ju je zapahnuo, a duvanski dim zagolicao joj grlo. Drvene stolice su škripale kako su se ljudi okretali i piljili u nju.
Prešla je pogledom preko gostionice. Gosti su uglavnom kvrgavi starci koji igraju karte, mada nekoliko mlađih ljudi stoji za šankom i pije. Svi je posmatraju s neskrivenom radoznalošću. Želudac joj se stegao. Da li je neko od njih Čavez?
Hari se zaputila prema šanku. Reklo bi se da je gostionica nekada bila nečija kuća, glavni deo nije veći od prosečne dnevne sobe, mali separei su ušuškani s jedne strane. Cela prostorija obložena je daskama od neobrađenog drveta; od izdubljenih zidova i prljave tavanice do prašnjavog poda prepunog rupa. Iznad šanka vise fotografije u nizu: portreti namrštenih ljudi. Baskijska zastava zakačena je za čvornovatu gredu iznad njih.
Katalina Dijego?
Hari se okrenula. Vitka brineta je posmatra kroz krugove dima od cigarete. Nosi uske pantalone i nešto nalik na mušku košulju stegnutu u struku kaišem. Debeli sloj šminke joj umrtvljuje kožu, ali crte lica su upadljive i neobične. Džini Von, žena na Zubirijevim slajdovima.
Hari je stegla torbu i uspela da klimne glavom. Žena stoji nepomično. Jednu ruku drži oko struka i njom pridržava lakat druge, da bi joj cigareta bila blizu usana. Začkiljila je i dugo uvlačila dim.
Možda je to zbog duge i naporne vožnje, ali Hari odjednom nije raspoložena za igre. Da li je žena došla da pričaju ili će samo stajati i piljiti u nju? Možda postoji neki protokol za ovakvu vrstu susreta, ali trenutno joj se mrzovoljan pristup čini jednako dobrim kao i svaki drugi.
Treba mi piće. – Hari je krenula ka šanku. – Vožnja je bila užasna. Na polovini putokaza španska imena su precrtana, a ko zna da čita baskijski?
Čekaj!
Hari je stala i nervozno je pogledala kao da kaže „šta sad?”. Džini ju je posmatrala za trenutak škiljeći, a zatim je bacila cigaretu na pod.
Pođi sa mnom.
Krenula je ne sačekavši odgovor. Hari je oklevala, a zatim pošla za njom besno, pretvarajući se samo donekle. Kolena joj pomalo klecaju.

Džini ju je povela u ženski toalet. Mali i osvetljen, iznenađujuće čist. Sudeći po pólu gostiju, Hari je pretpostavila da se ne koristi često. Džini je pokazala na pult ispod ogledala.
Stavi torbe ovde.
Hari je poslušala, primetivši irski naglasak, kao kada ste dugo u inostranstvu, pa razvijete istančan osećaj za prepoznavanje sunarodnika. Džini je izručila sadržaj Harine torbe na pult.
Hej!
Nije obratila pažnju na nju dok je prebirala po stvarima: ključevi, metalni novac, novčanik, telefon. Prešla je na torbu s laptopom i zastala. Prstima je dotakla srebrni logo utisnut na prednjem džepu. Sumnjičavo je pogledala u Hari, a zatim petljala oko kopči, izvadila laptop i ispraznila sve bočne pregratke. Za tren oka, pult se pretvorio u zmijsko gnezdo od zamršenih kablova i hardvera.
Skini se.
Hari je zinula. – Šta?
Skini se. Sve.
Džini se naslonila na zid i uzela iz džepa na košulji paklu cigareta i upaljač. Upalila je polako, nekoliko puta palcem kresnuvši upaljač pre nego što je prinela cigaretu plamenu. Nije ispuštala Hari s vidika.
Hari je prekrstila ruke. – Slušaj, zašto dođavola…?
Ako želiš da radiš za nas, skini se. Ako ne, idi. – Džini je slegla ramenima i otpuhnula dim prema tavanici. – Kako hoćeš.
Nekoliko sekundi su se gledale. Ženino otezanje u govoru odgovara njenom tromom držanju i ukazuje na privilegovanu Dablinku: skupe škole, poniji za rođendane, možda porše kada je napunila osamnaest. Hari je primetila da joj se oči cakle i pretpostavila da se opušteno držanje može delimično pripisati alkoholu.
Džini je pokazala cigaretom prema Hari i izvila obrve upitno. Hari se unervozila. Zatim je izula patike i otkopčala farmerke.
Skinula je farmerke i uredno ih složila na umivaonik, zatim je skinula majicu preko glave. Stajala je u čarapama i donjem vešu stežući pesnice da joj ruke ne bi zadrhtale. Bože, Zubiri je bio u prvu. Šta bi se sada dogodilo da je ozvučena?
Džini je posmatra netremice. – Rekla sam sve.
Hari je zažmurila na tren i onda skinula čarape i donji veš. Stoji bosa na

hladnim pločicama, cela se naježila. Oseća kako joj Džinin pogled luta po telu i kako se zaustavlja na ožiljku od prostrelne rane na desnoj ruci.
Harini obrazi su se zažarili. Pogledala je u svoj odraz u ogledalu: bledožućkasta koža, neobuzdane kovrdže preteške za njenu laku građu. Drži se zabrinjavajuće pokorno. Ispravila je leđa i stisnute pesnice stavila sa strane, oduprevši se potrebi da rukama pokrije nagost. Zašto je svlačenje čini tako prokleto ranjivom?
Džini je ispružila ruku i pucnula prstima. – Minđuše. Sat.
Hari je poslušala i dala joj. Džini je i to bacila na pult i odmakla se od zida. Prišla je Hari, prošla suviše blizu nje, zatim se sagla i uzela torbu iza vrata jedine kabine pa je spustila pored Harinih nogu.
Možeš ovo da obučeš.
Hari je pogledala unutra: bela pamučna letnja haljina, tamnoplavi džemper, donji veš, japanke. Sve izgleda za dva broja veće. Zanemarila je prsluče, obukla je široke gaćice, zatim je navukla haljinu preko glave, dva puta obmotavši traku oko struka. Džemper joj doseže gotovo do kolena. Zavrnula je rukave i nazula japanke. Ako podigne nožne prste, možda joj neće spasti.
Hari je pogledala u svoje stvari na pultu.
A šta s mojim stvarima?
Neko će ih čuvati.
I pregledati, pretpostavila je Hari. Od te pomisli se uzvrpoljila, mada zna da ne mogu ništa naći. S laptopa je obrisano sve osim hakerskog alata. Nov telefon joj je dao Zubiri. Ubacio je nekoliko pažljivo odabranih brojeva, kontakte u Belfastu koji će podržati njenu priču, ako neko bude pitao. Ključevi su od iznajmljenog fijata parkiranog napolju, koji im ne može otkriti njen identitet, ni pravi ni lažni. Zubiri joj je rekao da ne nosi sa sobom nikakav dokument.
U stvarnom svetu kriminalci putuju s malo stvari – rekao je. – Imaju gotovinu, cigarete i ključeve. Ako imate ličnu kartu, izgledaćete kao neko ko mora da opravda neku laž.
Hari se obujmila rukama i stresla od hladnoće iako je bila u prevelikom džemperu. Džini se ponovo naslonila na zid i čini se da nikud ne žuri. Povukla je dugačak dim i otpuhnula prema tavanici, zatim je lenjo otresla pepeo na pod. Hari je počela da se živcira zbog namerno dugačkih pušačkih rituala.

Džini je posegnula za praznom torbom za laptop. – Šta je ovo?
Moja torba za laptop.
Mislim na logo.
A!
Posmatrala je Džini kako prelazi rukom preko izbledelog amblema. Na koži je srebrnim slovima ugravirano Defkon, a u slovu O je mrtvačka lobanja s ukrštenim kostima.
Držite se istine koliko god je moguće.
Defkon – rekla je Hari. – To je hakerski kongres koji se održava svake godine u Las Vegasu. Osvojila sam torbu kao nagradu na takmičenju kada sam imala trinaest godina.
Džini je ćutala. – Stivi je imao kožnu jaknu s istim amblemom na leđima.
Stivi? Stiven Makardl. Harin puls se malo ubrzao. Džini je rekla tiho, još uvek gladeći logo:
Voleo je tu glupavu jaknu. I on je rekao da ju je osvojio u Vegasu.
Davno, rekao je. Mislila sam da ju je dobio na pokeru.
Hari je zamislila punačkog Makardla; zamislila ga je mlađeg, rumenog od ponosa, kako se penje na podijum uz bodrenje hakera. Još jedna slika joj se javila: Makardl leži na Staroj koridi, razrogačenih očiju i prerezanog vrata.
Hari je stegla ruke preko grudi i odagnala to sećanje. Najzad je rekla:
Ta jakna je prilično veliko priznanje.
Džini je posmatra sa zanimanjem i prvi put se čini da je zaboravila na cigaretu.
Kako bi mogao da je osvoji? Na kakvom takmičenju?
Hari je slegla ramenima. – Moglo je biti svašta. Takmičenje „Uhvati zastavu” i ulazak u neki živi sistem. Ili neka vrsta društvenog izazova.
Džini ju je upitno pogledala. Hari je nastavila.
To je kada hakeri varaju ljude da im daju poverljive informacije. Potrebno je malo glume i talenta za laganje. Kao što rade prevaranti, zapravo.
Džini je pogledala u torbu. – Tako si ti osvojila svoju?
Hari je klimnula glavom. – Morala sam da pozovem nekog nepoznatog čoveka telefonom i da od njega izvučem broj računa u banci i PIN.
Samo tako? Nasumični poziv?

Hari je još jednom slegla ramenima. – Bilo je lako.
Džini je zurila u nju nekoliko sekundi. Zatim je spustila pogled, čačkajući amblem noktom.
Da li si poznavala Stivija?
U glasu se oseća nesigurnost, njena ležernost se raspršila. Hari se upitala šta je uzrok toj osećajnosti i pokušavala da zamisli nju i Makardla zajedno. Princeza i žabac. Delovi slagalice se nisu uklopili.
Srela sam ga jednom ili dvaput – rekla je Hari držeći se scenarija koji je razradila sa Zubirijem. – Radili smo zajedno jednom, provalili smo u neke državne baze podataka. Dobro su nam platili da im vratimo podatke.
Džini se namrštila. – Rekao mi je da najradije radi sam.
Hakeri obično rade sami. To je pitanje sujete. Ipak, ponekad priznamo da nam treba pomoć.
Džini i dalje gladi amblem Defkona. Pepeo cigarete sada već preti da padne. – Bio je pametan, zar ne?
Hari se podsetila Makardlovih uspeha koje joj je Zubiri detaljno opisao: internet iznuđivanje, sajber terorizam, armije zombija, sajber otmice s ucenom.
Da, bio je dovoljno pametan – rekla je.
Džini je brzo podigla ruku. – Ali ti misliš da si pametnija, zar ne?
Hari je trepnula. Nije nameravala da tako ispadne, ali ne bi joj bilo prvi put da prikriva strah arogancijom. Bolje da izgledate nadobudno nego uplašeno.
Nemarno je slegnula ramenom. – Verovatno.
Zadrži to za sebe. – Džini je bacila cigaretu u umivaonik, gde se ugasila i pretvorila u mokri trag od pepela. – Mene ne moraš da zadiviš. – Okrenula se i pošla prema vratima. – Idemo. Franko te čeka napolju.

16.

Hari je krenula za Džini iz nužnika nazad u glavni deo gostonice. Noge su joj klecnule, kao da mora da kroči na zategnuto uže.
Pogledala je u pravcu ostarelih kartaša koji su je zainteresovano posmatrali. Šljapkanje njenih japanki čini se pomalo nepristojnim, kao da je neka nevaspitana izletnica upala u lokalnu gostionicu u odeći za plažu.
Pogledala je ka grupi muškaraca za šankom i upitala se da li su Zubirijevi agenti među njima. Ne veruje. Izgleda da je gostionica mesto okupljanja meštana, Baska čije se porodice verovatno poznaju već generacijama. Čak ni Zubiri tu ne bi mogao da ubaci stranca.
Ovuda.
Džini je krenula ka izlazu. Hari se namrštila, nesigurno gledajući oko sebe.
Ali mislila sam da…
Džini ne obraća pažnju na nju. Izašla je napolje, a Hari za njom. Neka jeza joj je prošla niz kičmu.
Noćni vazduh osvežava posle zagušljive, zadimljene gostionice. U uskoj ulici vide se farovi tamnog, zlokobnog volvoa s upaljenim motorom parkiranog pored ivičnjaka. Džini je otvorila zadnja vrata.
Upadaj.
Hari se sagnula da bi pogledala u vozača. Kožna jakna, visok. Ne može da mu vidi lice. Pogledala je preko ramena na tu lokalnu jazbinu gde sasvim sigurno nema nijednog saveznika. Pa ipak, i to joj izgleda bezbednije nego da uđe u nepoznati automobil.
Mislila sam da je Franko u baru.
Džini je lenjo podigla rame. – Upadaj ili odlazi, meni je svejedno.
Hari prebira mogućnosti, dok joj srce bije u grlu. Onda je odlučila i ušla na zadnje sedište. Unutra smrdi na cigarete i staru kožu. Pogledala je u vozačev potiljak, u podšišanu, svetlu kosu na vratu. Džini je zatvorila vrata i sela na suvozačevo sedište. Kada se vozač okrenuo ka njoj, Hari ga je prepoznala.
Bore oko usta, izbeljene obrve.
O Gideonu Reju znamo samo da ubija.
Jeza joj je prošla kroz celo telo.

Džini je još jednom slegnula ramenima ravnodušno. – Nisam ništa našla. Čovek po imenu Gideon je klimnuo glavom. Onda je nagazio gas i automobil je poleteo. Hari se zalepila za naslon sedišta. Gideon juri uskim ulicama, bledi insekti roje se u snopu svetlosti farova, kao sneg koji pada
po vetrobranu.
Kuda idu, dođavola?
Gideon je vrludao tamnim krivinama, čak je i Džini morala da se pridrži za tablu.
Bože, Gideone, smanji doživljaj!
Gideon se nasmejao i ubrzao. Leteli su putem još nekoliko minuta, zatim je naglo okrenuo volan nalevo, zaneo se i skrenuo na neasfaltiranu stazu. Malo su se truckali po neravnom putu, dok Gideon nije opet cimnuo volan i naglo skrenuo pod uglom od sto osamdeset stepeni. Hari se okrenuo želudac. Automobil se polako kotrljao unazad po stazi, a zatim je Gideon ugasio motor i farove, te se zavalio u sedište i posmatrao put.
Zavladala je neprijatna tišina. Najzad, Hari je progovorila.
Šta se dešava, zaboga?
Niko nije odgovorio. Čula je još jedan automobil u daljini i zagledala se u put. Svetlost farova probijala se kroz tamu i polako približavala iz pravca odakle su došli. Automobil je protutnjao pored njih, sa stop- svetlima poput dve crvene zvezde padalice u noći.
Hari gleda za njim. Da li je to bila Zubirijeva podrška? Da li je neko imao uputstvo da čeka ispred gostionice, spreman da je prati ako izađe? Naježila se. Možda je sve vreme imala anđela čuvara. To bi bilo utešno, da ga upravo nije izgubila.
Gideon je upalio motor i krenuo ka putu, tamo odakle su došli. Za pet minuta bili su ponovo ispred gostionice Kanala. Hari se iskobeljala iz automobila i krenula unutra za Džini. Srce joj još uvek snažno udara od vožnje.
U baru se čuju tihi glasovi. Primetila je kako Gideon pogledom traži nešto u dnu gostionice. Zajedno su prošli pored kartaša i ušli kroz vrata malog separea pored šanka. Separe nije veći od dva kvadratna metra, s tri strane ograđen neprovidnim staklom, koje ga skriva od pogleda gostiju. Klaustrofobične dimenzije podsetile su Hari na ispovedaonicu. Međutim, čovek koji sedi za stolom nimalo ne liči na sveštenika.
Sedi.

Krpuno koščato lice i ponosan profil s velikim nosem kao na nekom totemu. Reklo bi se da je u ranim pedesetim. Tamna kosa mu je skupljena u debeli konjski rep koji mu doseže do pola leđa. Neko bi rekao da će zbog repa izgledati ženstveno, međutim, zbog visokih, istaknutih jagodica, izgleda kao ratnik plemena Komanči.
Hari i dalje stoji trudeći se da joj glas zvuči ozlojeđeno. – Šta je, dovraga, bilo ono malopre?
Posmatra je crnim očima postavljenim suviše blizu na vrhu nosa. – Hemijsko čišćenje.
Šta?
Tehnika zaštite od praćenja.
Misliš da te prate?
Ne, ali možda prate tebe. – Govori američkim naglaskom, bez traga španskog. – Rekao sam da sedneš.
Hari je poslušala. Prodornost tih primaknutih očiju nimalo joj se ne dopada. Tip verovatno neće tolerisati preteranu drskost. Džini se spustila naspram nje i sipala vino iz boce na stolu.
Bio je jedan automobil – rekla je Džini.
Hari se unervozila. Pogledala je u njega, ali s lica mu se ne može pročitati ništa. Džini je otpila veliki gutljaj vina, a zatim nastavila:
Ali lako smo ga se otarasili, zato mislim da nije profesionalac. Čini se da je na mestu, Franko.
Ja ću da odlučim ko je na mestu.
Hari je progutala pljuvačku, dok joj je duvanski dim nadraživao nos i grlo. Franko je začkiljio. Kao i Gideon, nosi crnu kožnu jaknu, komotnu i meku, preko crnog džempera bez kragne.
Katalina Dijego. – Izgovorio je ime kao da ga odmerava i proverava da nije neka greška. – Ne izgledaš mi kao Katalina.
Hari se ukočila. On je dugo netremice posmatra.
Zvaću te Dijegova.
Olakšanje ju je preplavilo kao prijatan, topao tuš, ali se naprezala da to ne pokaže. Franko je još uvek pažljivo posmatra.
Špankinja? – rekao je. – Ili samo tamnoputa Irkinja?
I jedno i drugo.
Mešanac, dakle.
Misliš kao ti?

Lice mu je potamnelo, primaknute oči samo što se nisu dotakle. Džini se ukočila, čaša vina joj je ostala na pola puta do usta. Hari je osetila kako se Gideon promeškoljio iza nje. Od sada će morati da pazi šta priča.
Franko je onda zabacio glavu i nasmejao se. – U pravu je. Dijegova je u pravu.
Džini je laknulo, te je iskapila čašu. Franko je nastavio, obraćajući se Hari.
Moj matori je bio kopile, mešavina Španca i Irokeza. Namučio je i sebe i mene. – Podigao je prst. – Ali matora je bila čista Baskijka. Rodom je iz ovog kraja.
Široko je raširio ruke pozivajući je da pogleda unaokolo. Ona je prihvatila igru, ne želeći da mu kvari raspoloženje. Džini je pažljivo nasula još jednu čašu vina, a Gideon se smirio pored vrata. Možda ni oni ne žele da kvare raspoloženje.
Franko nastavlja:
Nekada davno u selu su živeli lovci na kitove, zatim je selo spavalo trista godina i probudilo se kao Etino uporište. – Pokazao je kroz otvoren zid separea prema šanku i fotografijama koje je Hari primetila ranije. – Etini zatvorenici. Sve meštani koji služe zatvorsku kaznu zbog političkih zločina.
Hari je proučavala stoička lica na fotografijama. Primetila je teglu s novcem na šanku. Prilog za njihove porodice? Tegla je pri dnu obmotana baskijskom zastavom. Nacionalne boje, crvena, bela i zelena, predstavljaju boje Baskije: crveno ukrašene kuće, beli zidovi, tamnozelena brda.
Ponovo je pogledala u fotografije. Smotra oslobodilaca ili ubilački nastrojenih terorista, u zavisnosti od stava. Stresla se od hladnoće i upitala da li je neki od njih digao u vazduh njenog petnaestogodišnjeg brata od strica.
Gledala je u Franka netremice. – Dakle, ti si terorista?
To su ti rekli u Belfastu?
Ništa mi nisu rekli u Belfastu. – Još jedna stavka koji je usaglasila sa Zubirijem. – Oni nikad ništa ne govore.
Franko je klimnuo glavom. Hari se setila Zubirijevih slajdova: trgovina drogom, trgovina oružjem, kolumbijski karteli.
Šta si onda? – rekla je. – Terorista? Diler?
Njegov osmeh deluje opasno. – Ko kaže da sam bilo šta od toga?

Hari proučava gotovo ružno lice. Ne sviđa joj se fanatični sjaj u očima. Zamislila ga je u vojnoj uniformi, s beretkom u stilu Če Gevare, ali je odagnala tu sliku.
Brza akcija. Saznajte ko im je meta. Onda možete nestati.
Nagnula se i obratila mu se u svom najboljem poslovnom stilu.
Slušaj, kako god bilo, zabole me za to. Došla sam da obavim posao, pa hajde onda da pređemo na stvar. Rečeno mi je da ti treba haker. Šta treba da radim?
Osmeh je nestao s Frankovog lica, kao kad ugasite sveću. Posegao je iza sebe, izvadio nož i tresnuo ga o sto. Hari se trgla kao da ju je pogodio metak. Franko je stavio dlan preko drške. Sečivo je dugačko barem dvadeset pet centimetara, široko i glatko, kao mesarska alatka.
Srce samo što joj nije izletelo iz grudi. Džini je okrenula glavu na drugu stranu i otpila još vina. Franko strelja Hari pogledom.
Ja odlučujem o tome kada će ti se reći šta ćeš da radiš. Razumeš? Ti ne odlučuješ ni o čemu.
Harino srce još uvek divlje tuče. Franko se nagnuo preko stola prema njoj.
Tako se ne radi. To bi trebalo da znaš. Šta je s tobom? Da sam diler droge, misliš da bih dao svežanj novčanica dobavljaču s kojim nikada ranije nisam sarađivao? Da bih kupio kilogram koke od tipa kojeg sam tek upoznao? – Udario je dlanom o sto. – Ne. Krenuo bih polako. Napravio probu. Kupio bih možda desetak grama, ili još bolje, uzeo bih gram besplatno. Onda bih proverio robu, video da li je čista. Moraš da gradiš vezu, malo-pomalo. Tako se stiče poverenje.
Znoj joj curi niz leđa. Jebiga. Kako je mogla da zna da će on okolišati?
Možda je u tome caka. Možda bi Katalina Dijego znala.
Franko je uzeo nož i vrteo ga u rukama, posmatrajući kako se svetlost odbija o sečivo.
Uspostavljanje poverenja je veoma pipav posao. Kao zavođenje žene.
Odmerio je Hari od glave do pete. – Sve se računa. Sitni utisci, mala testiranja, prećutna razumevanja. Tako će biti s tobom i sa mnom.
Hari je progutala pljuvačku. Mora da se iskupi nekako, ali nešto joj govori da bi bilo pogrešno da sada odustane. Ustala je.
Hoćeš da proveriš moju robu? Imaš moje preporuke, pogledaj ih. Moja stručnost govori za sebe. A samo da znaš, tvoja prijateljica mi je

oduzela laptop, tako da neću moći da hakujem, probno ili ne, dok ga ne dobijem nazad.
Uzvratila mu je pogled. Hvala bogu, te ne može da vidi koliko se oznojila. Ustao je polako i stegnuo nož u ruci.
Koristićeš Makardlov laptop. Tako znam da je oprema čista.
Džini je naglo podigla glavu i gledala u njih naizmenično. Hari je pogledala u sečivo. Setila se Makardlovog vrata. Franko je uhvatio nož s obe ruke.
Ali prvo, mali test. – Onaj zlokoban osmeh se vratio. – A za to ti neće trebati kompjuter.
Podigao je ruke i zabo nož u sto. Hari je odskočila. Džini takođe. Franko je pustio nož i ostavio ga da stoji uspravno; vrh je ušao u drvo oko centimetar. Grohotom se nasmejao, a indijansko ratničko lice se smračilo i zarumenelo. Zatim se nagnuo, oslonivši se prstima o sto.
Hoću da probodeš nekog.

17.

Hari zuri u nož. U manijački izraz na Frankovom licu. Sečivo stoji između njih kao smrtonosan kolac zabijen u zemlju.
Zamutilo joj se u glavi. – O čemu pričaš?
Čula si me. Hoću da probodeš nekog nožem. Nekoga u gostionici.
Ja sam haker, zaboga, nisam plaćeni ubica.
Ako hoćeš da radiš za mene, bićeš šta god ti kažem. – Frankovo široko lice se namrgodilo. – I sada ti kažem da probodeš nekoga u gostionici.
O, bože, jel’ ovaj lud?!
Hari je očajnički pogledala ka šanku. Barmen je nestao, a svi gosti su odavno okrenuli leđa i drže se na diskretnoj udaljenosti. Mozak joj grozničavo radi dok pokušava da sagleda realnost.
Slušaj, nisam ti ja za to. Ako hoćeš nekog da ubiješ, neka to obavi tvoj drugar Gideon.
Ovde nije u pitanju Gideonova lojalnost. Već tvoja. – Franko zuri u nju primaknutim očima. – Nazovi to testom odanosti.
Jebiga. Da li on to pokušava da je razotkrije, računajući na to da policajac na tajnom zadatku ne bi uradio nešto protivzakonito? To su gluposti, naravno; oni verovatno stalno krše pravila. Ipak, većina bi povukla granicu kada je u pitanju ubistvo.
Hari je pogledala ka vratima. Gideon stoji tamo s podrugljivim osmehom na licu. Franko još uvek stoji oslonjen na sto. Pored njega, Džini polako pije vino; lice joj je posivelo ispod šminke.
Hari je isturila bradu. – A šta ako odbijem?
Onda ideš na još jednu vožnju s Gideonom. Samo, ovog puta se možda nećeš vratiti.
Srce joj je poskočilo. Džini ju je načas pogledala, a zatim okrenula glavu. Mikrotalasna rerna je odzvonila negde u šanku, ali od barmena još uvek ni traga.
To je ludost. Kako mogu da probodem nekog u prostoriji punoj ljudi?
Neko će me videti.
Franko je odmahnuo glavom. – Mi ćemo se pobrinuti za to. Kad ti ja kažem. Neće biti problema.

Hari je pogledom preletela po gostionici. Svi gosti se ponašaju kao da su nevidljivi. Verovatno bi tako i ostalo, ma šta se desilo.
Šta je s Makardlom? – rekla je. Džini je naglo podigla glavu kada je čula njegovo ime. Hari je pročitala strah u njenim očima. – Jesi li i njegovu odanost proveravao?
Nije bilo potrebe. Njegove preporuke bile su mnogo bolje od tvojih, Dijegova.
Hari se premestila s noge na nogu. Džini je spustila pogled i igrala se čašom, a Hari se opet upitala kakav li je bio njen odnos sa Stivenom Makardlom. Franko se ispravio i pokazao na nož.
Uzmi nož.
U grudima joj se steglo od panike. Setila se staraca koji tamo igraju karte i onih mlađih što stoje pored šanka, građenih poput dobro uhranjenih radnika na imanju.
Koga bi konkretno trebalo da probodem?
Nije važno.
Molim?
Izaberi bilo kojeg od onih tupana tamo. Misliš da me zabole kojeg ćeš?
Hari ga gleda otvorenih usta. Da li je on lud? Realnost kao da se raspala u paramparčad, a parčići se razleteli svuda unaokolo. Uhvatila se za naslon stolice, kao da će joj to pomoći da se sabere.
Hajde, Dijegova, učini to.
Ovo je ludilo.
Jel’ ti to mene nazivaš ludim?
Hari je odmahnula glavom. Mozak joj je preopterećen, prigušeni žamor u baru preglasan.
Ti ljudi nisu kao vi i ja.
Zubirijeve reči probijaju se kroz zastoj u mozgu. Gleda Franka pravo u oči, utroba joj se prevrće od njihovog fanatičnog sjaja. Crvena armija, FARK, Islamski džihad.
Uzmi nož, Dijegova – glas mu je tih, naređivački. – Čuješ me? Uzmi ga ili se ovde sve završava.
Pokušala je da ne ustukne. Taj tip zna šta je snaga. To je njegov jezik.
Pokazati i najmanju slabost bila bi greška.
Učini to, Dijegova.

Polako, Hari je posegnula ka nožu. Uhvatila ga je obema rukama i izvukla iz stola. Usta su joj suva kao da je u peščanoj oluji. Da li je iko ikada odbio Franka?
Čvrsto je stegnula dršku noža. Onda je podigla sečivo i zarila ga u Frankovu nadlakticu.
Za trenutak, svi su skamenjeni. Onda je Džini kratko udahnula, a Hari je pustila nož. Prsti joj još vribriraju od mesta gde je nož udario u nešto čvrsto. Mišić? Kost? Stomak joj se zgrčio. Franko je posmatra divljim očima, otvorenih usta, dok mu sečivo noža viri iz ruke. Zastenjao je, ustuknuo. Ukočena, Hari zuri u krv koja se sliva kroz jaknu.
Gideon ju je zgrabio za ručne zglobove i zavrnuo joj ruke iza leđa povlačeći ih naviše, dok joj ramena nisu sevnula od bola. Onda ju je gurnuo napred i tresnuo o sto. Boca s vinom je poletela i razbila se o pod. Gideon joj je svojom težinom pritisnuo grudi i izbio sav vazduh. Vrisnula je jedva čujno.
Jesi li ti normalna? – Franko jedva kontroliše glas. – Jesi li normalna, jebote?
Krv tutnji kroz Harinu vratnu žilu. Čvrsto je zažmurila zbog bola u rukama. Ko zna zašto, Hanterovo lice joj iskrsava pred očima.
Izvila se gledajući nagore u Franka. Krupno lice kao da se uvećalo od neverice i navirućeg gneva.
Probola sam nekog, Franko. – Pritisnuto o sto, Harino srce toliko snažno udara da jedva diše. – Mislim da sam položila tvoj glupi test.
Franko je začkiljio. Lajanje je verovatno neće sada spasti, ali zapravo nije znala kako drugačije da se ponaša.
Vodi je odavde – rekao je.
Gideon ju je povukao i gurnuo prema vratima separea. Čula je kako je Džini skočila na noge, verovatno da bi se pobrinula za Frankovu ruku. Hari se bori protiv Gideonovog stiska, okupana u znoju, dok je on jednom rukom drži za zglobove, a drugom poseže ka vratima. Setila se lozinke koju je ugovorila sa Zubirijem. Majka. Glupo. Zar je mislila da će je majčino ime jednom ipak spasti? Kao talisman koji je čuva?
Gideon je naglo otvorio vrata i Hari se spremila da vrišti. Onda je čula Džininin glas kako se razvlači preko male prostorije.
Čini mi se da je pošteno položila tvoj test, Franko. Možda ne onako kako si ti očekivao, ali bez obzira… Osim toga, mislila sam da ti je

potrebna?
Gideon je stao, njegovi prsti stežu Harine zglobove poput klešta. Iz šanka se začuo zvuk kase koja se otvara. Hari je zaustavila dah.
Odjednom, Gideon je pustio Harine ruke, kao pas koji sluša komandu.
Okrenula se i protrljala zglobove.
Franko još uvek stoji, nož je sada na stolu, a Džini mu pregleda ranu.
Posmatra Hari besno i sumnjičavo. Onda polako klima glavom.
Dobro, Dijegova. – I dalje klima glavom. U glasu mu još kipti gnev, ali u pogledu se pojavljuje iznenadno, nesumnjivo zanimanje. – Dobro.

18.

Martiju je bilo šesnaest godina kada je od Franka naučio veštinu krupnih prevara. Do tada su sitne prevare bile njihova specijalnost, njegova i Rivina: brzi zahvati, brza bekstva. A da, možda i mali plen. Međutim, kada su upoznali Franka, on je počeo da ih priprema za sledeći nivo.
Onoga dana kada je Marti položio ispit, boravio je u jednom motelu u Vegasu, s Rivom i njenim bratom Endijem.
Otvori prozor, Marti, budi dobar dečko. – Riva je posegnula preko stola za još jednom bočicom acetona za nokte. – Od ovoga me boli glava.
Plava kosa padala joj je preko ramena kao svilena marama. Marti je primetio da pušta kosu, možda hoće da izgleda ženstvenije. S devetnaest je još uvek bila mršava kao dečak, mada se malo zaoblila. Voleo bi da ona dugu kosu pušta zbog njega, ali je dovoljno pametan da zna da nije tako.
Riva je sipala aceton za nokte u plitak tiganj na stolu. Reska isparenja ispunila su Martijeve nozdrve. Zajedno su već upotrebili pet bočica te smrdljive tečnosti.
Prozor, Marti.
Endi im se nasmejao. – Ja ću.
Skočio je na noge, kao što je Marti znao da će učiniti, ako bude dovoljno odugovlačio. Posmatra Endija kako ide ka prozoru. Sitniji je od Martija, mada je stariji tri meseca. Dečakova kosa je svetla kao Rivina. I njegove crte lica su špicaste, kao u neke male, neuhranjene lisice. Međutim, oči su mu drugačije. Manje, previše razmaknute, s debelim kapcima što padaju kao poluzatvoreni zastori.
Nema naziva za to od čega Endi boluje. Ako ima, Marti ga ne zna. Ljudi ga uglavnom nazivaju „retardom”, barem onda kada nema Martija da ih izudara. Kako god se to zvalo, Riva je rekla da je majka kriva. Žena je alkoholičarka i drugu trudnoću iznela je neprestano se opijajući votkom. Devet meseci dečakov mozak je sve vreme plivao u alkoholu.
Endi stenje pored prozora, pokušavajući da ga otvori na silu. Marti je uzdahnuo i ustao da mu pomogne. Bez obzira na to koliko puta mu se kaže, dečko nikada ne može da zapamti. Njegovo lišce će se uskoro ukočiti i on će zaplakati, sav zbunjen.
Marti ga je sklonio u stranu i otvorio prozor. U sobu je ušao topao

vazduh; suva, zagušljiva vrelina pustinje Mohave. Vazduh nije ublažio reski miris hemikalije. Marti je ponovo seo i otvorio koverat s gomile na stolu. Nasmejao se kada je izvukao još jedan ček.
Franko to ne bi odobrio, ali Marti i Riva peru čekove već godinama. Riva je volela da stalno ima dodatni priliv novca i njime je plaćala zakupninu i Endijeve lekove. Marti je jednostavno voleo lakoću s kojom se tako brzo zaradi novac.
Pregledao je ček u ruci. Dvesta dolara, ispisan na ime primaoca Vegas ketering s potpisom kontrolora neke velike inženjerske kompanije.
To je šesti ček iz današnjeg plena koji su pokupili obigravajući biznis- parkove i vrebajući poštu nekih većih korporacija. Kraj meseca je uvek dobro vreme za lov na čekove kojima se plaćaju računi.
Marti je uzeo parče lepljive trake, prelepio njime potpis i stavio drugi komad lepljive trake na pozadinu čeka, na isto mesto. Onda je bućnuo ček u tiganj s acetonom za nokte i potopio ga vrhom olovke.
Slatkasto isparenje mu je zaparalo nos i on se odmakao da ne udiše smrad. Za dvadeset minuta, aceton će oprati ček. Hemijska olovka; slova kucana na mašini; dot matriks štampa. Sve što nije osnovna štampa nestaće. Samo naziv banke i broj čeka će ostati netaknuti, kao i potpis zaštićen lepljivom trakom.
Marti je posmatrao tamne tragove mastila kako vijugaju u rastvoru. Uskoro će imati potpisan blanko ček, koji će popuniti na trista-četiristo dolara i unovčiti ga u lokalnoj banci. Više novca bi privuklo pažnju. To je saznao na teži način, još kada mu je Riva prvi put pokazala ovaj trik. Uprkos njenom upozorenju, pokušao je da unovči ček na dve hiljade dolara. Međutim, šalterski radnik ga je prozreo i zamalo da ga uhvate. Posle toga Riva mu nije verovala mesecima.
Bacio je pogled na njen oštar profil. Posmatrala je Endija kako stavlja stari koverat u vodu i kako mu se obrve spajaju u naporu da shvati zašto mastilo nije nestalo. Nešto toplo i udobno preplavilo mu je grudi, poput udobnog pokrivača. Kao u stara dobra vremena; samo njih troje. Kao pre nego što se pojavio Franko.
Franko sada provodi sve vreme s njima. Čak je i njegov pegavi drugar nestao, kao da mu se nije dopalo što se Franko toliko vezao za Rivu. Ni Marti baš nije srećan zbog toga, ali ponekad moraš da se povučeš pred boljim muškarcem, zar ne?

Začuo se ključ u bravi i Franko je ušao u sobu kao na znak. Riva se uzvrpoljila, kao da su je uključili u struju. Endi je skočio i bacio se na Franka kao razdragani pas. Franko se nasmejao i razbarušio mu kosu. Onda je bacio naočare za sunce na sto i Martiju „bacio kosku”. Marti se nacerio, ustao i pokušao da oponaša Frankovo šepurenje. Soba je odjednom postala naelektrisana.
Franko je uzeo Rivinu ruku i poljubio je u dlan. Zatvorila je oči i obuzdala drhtaj. Marti je okrenuo glavu.
Spremna? – pitao je tiho.
Naravno.
Riva je ustala i Marti je tek tada primetio da nosi jednostavnu suknju umesto uobičajenih izbledelih farmerki. Primetio je Frankovu odeću, diveći se sivom odelu od tanke tkanine, elegantnoj košulji i kravati. Niko ne zna da nosi moderno odelo kao Franko. Tamnu kosu je skupio pozadi, diskretno skrivajući konjski rep.
Kuda ćete?
Presvuci se, mali. – Franko je prešao na drugi kraj sobe do prljavog ormara i sagnuo se da bi otvorio sef. – Moraš da se uključiš.
U šta da se uključim? – Marti je posmatrao mali sef, srce mu je brže zakucalo u panici.
U isplatu, u šta drugo? Učestvovao si u pripremi, igraćeš i u završnoj igri.
Franko je uzeo veliki, debeli koverat iz sefa. Marti je piljio, usta su mu se osušila. U glavi su mu se ređale skorašnje prevare koje su izveli, ali zna šta je Franku sada na umu.
Misliš na Prognostičara? – obigravao je oko Franka, dok se stariji muškarac vraćao prema stolu. – Ali s njim smo završili, zar ne? Uzeli smo mu novac, više puta.
Tri puta.
Da, tačno. – Marti se nasmejao, nadajući se da zvuči nehajno. – Tako da smo završili s njim. Zašto bismo rizikovali još jednom?
Franko ga je dugo posmatrao. Marti se uzvrpoljio. Te primaknute oči uvek ga gledaju tako prokleto prodorno. Franko je pocepao koverat.
To ti ne valja, mali. Ti vidiš samo sitnu prevaru. Moraš da gledaš širu sliku, da razmišljaš dugoročno. Da, tri puta smo ga prevarili, ali to je bio samo uvod. – Bacio je sadržaj koverte na sto: pet debelih svežnjeva

novčanica od pedeset dolara. – Sada idemo da ga dokrajčimo.
Franko je seo i počeo da prebrojava novčanice u svežnjevima. Marti je potonuo u stolici i pokušao da se opusti, da ne bi izgledao zabrinuto.
Franko je došao do kraja poslednjeg svežnja i namrštio se. – Nešto nedostaje.
Riva je ošinula Martija pogledom oštrim kao britva. Onda je uzela jedan svežanj.
Evo, ja ću da prebrojim.
Marti sedi nepomično. Jebiga. Jebiga. Jebiga. Nameravao je da vrati novac pre nego što Franko otkrije. Kako je mogao da zna da će tako brzo doći po nov ulog?
Kažem ti da nedostaje. – Franko je udario rukom o sto i Martiju se zgrčio stomak. Pogledom je preleteo po sobi, kao da bi negde mogao da pronađe rešenje. Zaustavio se na Endiju.
Tu bi trebalo da bude petnaest hiljada. – Franko je uzeo jedan svežanj i bacio ga nazad na sto. – Nedostaje nam petsto dolara.
Riva ne obraća pažnju na njega. Isključila se i broji novac. Endi je posmatra otvorenih usta, zapanjen brzinom kojom prelazi preko novčanica. Marti pilji u njega, u oči s teškim kapcima. Dlanovi mu se znoje.
A da kaže da je Endi uzeo novac? Niko ne bi krivio dečka; on je kao dete. Svi ga vole; nepoznati ljudi ga sažaljevaju. „Jadan dečko”, govorili bi i vrteli glavom. Ali vidi kako je srećan. Dođavola, on je najsrećnija osoba koju Marti poznaje. Trebalo bi Martija da sažaljevaju. Endi nikad ne mora da vara na ulici; ne mora da poraste i preuzme odgovornost, niti da plaća za svoje greške, kao što se Martiju sve češće dešava u poslednje vreme.
Riva je završila s brojanjem. – U pravu si, nedostaje nam petsto dolara.
U sobi je zavladala tišina. Franko i Riva pogledali su Martija sumnjičavo. Izgledao je tobože ogorčeno a onda pogledao u Endija. Dečak ga posmatra kao kučence. On je jedini u sobi koji mu veruje, zaboga. Martiju je pripala muka. Bože gospode, kako je mogao to da pomisli?
Podigao je ruke. – Dobro. Pobogu, ne morate da pravite toliku dramu. Dobro, pozajmio sam novac. Evo. – Ustao je, posegnuo u zadnji džep od pantalona i bacio zgužvani zamotuljak novčanica na sto. – Uzmi. Ionako sam hteo da vratim sutra ujutru.
Riva je zakolutala očima. – Bože, Marti.
Franko je naglo ustao i oborio stolicu na pod. – Šta je s tobom?! Šta je s

tobom, jebote?! Hoćeš da upropastiš sve? Znaš koliko dugo spremam ovo? Mesec i po dana, eto toliko.
Ali već smo mu uzeli novac, zašto jednostavno ne zapalimo?
Ti uvek misliš samo na brzu zaradu, jel’ tako? Hoćeš da protraćiš život na sitne prevare? Pranje čekova, opklade u barovima, ulične prevare? To želiš? – Franko mu se uneo u lice. – Kada ćeš da shvatiš, jebote?
Dobro, dobro. Istrčao sam pred rudu.
Naravno da si istrčao pred rudu. Zar ne razumeš? – Franko je tresnuo rukom o sto da bi naglasio. – Velika prevara zahteva strpljenje. Planiranje. Moraš da uvučeš žrtvu malo-pomalo. Moraš da planiraš velike stvari, ali da počneš od malih. Izgradiš poverenje. Budeš ubedljiv. A onda se ustremiš na plen i dokrajčiš ga. – Netremice je gledao u Martija, zatim je odmahnuo glavom i teško uzdahnuo. Ljutnja na njegovom licu postepeno iščezava, poput mastila na Martijevim čekovima. – Ne možeš stalno da nas podrivaš, mali.
Martijevi obrazi gore. Izbegava Frankov pogled. Može da se nosi s prekom naravi i nepredvidljivim promenama raspoloženja. Ipak, razočaranje u Frankovim očima teško podnosi.
U pravu si, izvini – rekao je Marti. – Prognostičar je dobar posao, trebalo je da sačekam.
Ne pričam samo o Prognostičaru, Marti. Govorim o većim poslovima. Mnogo većim. Riva i ja radimo. Pokrenuli smo nešto. Sada imamo kontakte u Vegasu. Napravili smo neke ustupke koji će nas odvesti lestvicu više. Sada se postavlja pitanje da li možemo i tebe da uključimo.
Marti je pogledao u Rivu, ona mu je uzvratila tajanstvenim pogledom. Kontakti u Vegasu. Zna šta to znači; čuo ih je već da pričaju o tome. Italijanska mafija još uvek drži delove grada, ali Marti ju je već opomenuo u vezi s njima. Jednom kada se spetljaš s tim ljudima, nema nazad. On to najbolje zna, jebiga. Kada je Martiju bilo devet godina, otac je radio za njih nekoliko puta. Onda je matori hteo da prestane. Marti je našao njegov leš na đubrištu.
Međutim, Riva je bila tvrdoglava. Rekla je da za sebe i Endija želi nešto više od prevara. Hej, on to razume. Ali mafija, zaboga! Mafija mu je uzela oca.
Posmatra Franka kako slaže svežnjeve novčanica nazad u koverat i oseća čvor u grudima. Zašto je, dovraga, uzeo novac? Mogao je da sačeka,

čak i da traži. Kakva svinjarija. Kako sada može da očekuje da ga Franko poštuje, da razgovara s njim kao sa sebi ravnim?
Franko ga je pogledao i kao da mu je pročitao šta misli. – Ne mogu prema tebi da se odnosim kao prema odraslom čoveku sve dok se ponašaš kao dete, mali.
Zatim je otišao i otvorio vrata Rivi. Ona je izašla iz sobe žustrim korakom, ne pogledavši Martija. Zastala je samo da bi dala uputstva Endiju.
Uobičajena pravila, Endi. Stavi lanac, ne otvaraj vrata i ne govori nikome kuda smo otišli.
Endi je klimnuo glavom i skočio na noge. Marti stoji pored njega i oseća se napuštenim. Riva je nestala u hodniku, a onda se Franko okrenuo i uperio prst u Martija.
Imaš dva minuta da se presvučeš i da nas stigneš kod ulaza. – Stavio je naočare za sunce. – Posmatraj i uči, mali. Posmatraj i uči.
* * *

Taksijem su se odvezli do Istočne avenije. Marti sedi na zadnjem sedištu i sluša kako se Riva i Franko prepiru oko plena.
Moramo da tražimo više od trideset pet. – Rivina drska brada je odlučna. – Treba nam novac, Franko, dobro to znaš, kao i ja. Neću da propustim ovu priliku.
Ako tražiš previše, samo ćeš preplašiti jadnika. U pitanju je ravnoteža. – Franko ju je uzeo za ruku. – Slušaj, ostaćemo u igri u onom drugom poslu, oni tipovi će se uključiti. Imamo vremena. Veruj mi, nećemo izgubiti ništa.
Ti misliš da smo mi jedini s kojima pregovaraju? – Povukla je ruku i ledeno ga posmatra smeđesivim očima. – Ozbiljno ti kažem, Franko. Neću propustiti ovu priliku.
Franko je bespomoćno podigao ruke u vazduh. Čovek je talentovan da pridobije odanost ljudi u svom okruženju, ali koliko je Martiju poznato, Riva je jedina koja sme da mu se suprotstavi.
Marti je okrenuo glavu ka prozoru, ne želeći da se meša. Što se njega tiče, ceo taj posao s mafijom može da ide dođavola.
Sunce se kuva na nebu, vrelo i žuto, kao da zemlja prži sebi jedno veliko jaje za doručak. Marti posmatra luksuzne hotele; vodopade,

džakuzije, bujnu vegetaciju; oazu napravljenu da bi gosti zaboravili da je grad podignut na pesku. Ipak, pustinja je uvek blizu, s kojotima i zvečarkama i onom suvom vrelinom koja može čoveka da ubije za jedan dan.
Riva se uvek žalila na vrućinu i Franko bi joj pričao o Španiji, odakle potiče njegova majka. Ne iz sprženih ravnica na jugu, za koje kaže da su pustinja kao i Mohave, već iz severne Španije, prepune zelenih brda i šuma, gde kiša pada često. Po njegovoj priči, to je oaza.
Taksi je najzad stao ispred Poslovnih kancelarija, luksuznog bloka nebodera gde Franko već dva meseca iznajmljuje kancelariju. Marti je ušao za njim, Riva na kraju. S brojnim fontanama i jukama, prostor više liči na hotel nego na radno mesto. Marti je ustuknuo kada je čuo cenu zakupa. Međutim, Frankov odgovor je bio predvidiv: – Bez ambijenta nema ni zarade. Kada ćeš to shvatiti, mali?
Franko hoda kroz predvorje ispred njih, koraci odzvanjaju na mermernom podu. Crne kose i prodornog profila, izgleda kao indijanski ratnik koji se sprema da osvoji korporativni svet. Marti pokušava da ga oponaša, prseći se kao da je to neki plemenski kodeks zahvaljujući kojem će zadobiti naklonost poglavice.
Kancelarije su na četvrtom spratu, na vratima je mesingana pločica na kojoj piše „Morhampton berzansko posredovanje”. Franko je otključao vrata prijemne prostorije, a Marti je ušao za njim. Druga vrata vode u unutrašnju kancelariju, bogato dekorisanu u pozlati i tamnom drvetu.
Riva je sela za prijemni sto, a Franko je stao pored prozora da bi posmatrao ulaz u blok nebodera. Marti je povukao kragnu košulje, nenaviknut da ga nešto steže oko vrata. Srce mu divlje lupa. Ovako se verovatno osećaju glumci pred nastup.
Žrtva se zove Džed Sanders. Upecali su ga pre mesec i po dana, kada se Franko sprijateljio s grupom tipova koji se kockaju na veliko u MGM Grand hotelu. Džed je gojazan sredovečan biznismen, verovatno prezadužen na pokeru, ali ne želi to da prizna da se ne bi obrukao. Uz piće i ekstravagantne mačo gubitke, Franko je naizgled usput spomenuo da je berzanski posrednik te da ima firmu za investiranje. Pri kraju večeri, odvojio je Džeda na stranu.
Džede, druže, ti si dobar momak i učiniću ti jednu uslugu. Poslušaj savet onoga ko se razume: kupi akcije Pari banke, poskupeće. – Podigao je

ruke da se ogradi od Džedove sumnjičavosti. – Nemoj da mi daješ novac, ne želim ga. Samo sam mislio da ti dam savet. Obrati pažnju na Pari banku, proveri da li sam u pravu.
U sledećih nekoliko dana, cena akcija Pari banke je porasla, baš kao što je Franko rekao. Kada je ponovo sreo Džeda kasnije te nedelje, on je prvi spomenuo akcije.
Hej, onaj tvoj savet je na mene ostavio priličan utisak. Trebalo je da te poslušam. – Nasmejao se izveštačeno. – Imaš li još takvih saveta?
Franko je slegao ramenima, tvrdeći pazar. Naposletku je rekao: – U poverenju, čuo sam da će Digikorpove akcije pasti. Prodaj, ako ih imaš. Ali ne pričaj okolo, važi?
Začudo, akcije Digikorpa sutradan su pale, tačno kako je Franko prognozirao. Džed zapravo nije imao te akcije, ali je svakako bio zadivljen Frankovim poznavanjem berze.
Franko je tipu dao ukupno četiri nepogrešiva saveta. Njegova prognoza je bila gotovo natprirodno tačna. Ipak, nijedanput Džedu nije tražio novac. Umesto toga, Džed se obratio njemu.
Pazi, ne znam u kakvu to kristalnu kuglu gledaš, ali kako bi bilo da se i ja uključim u posao? Dođavola, četiri dobra saveta od površnog poznanika, pitam se šta li još propuštam, ako me razumeš?
Tako su se dogovorili da Franko odradi neke kratkoročne uloge za Džeda. Krenuli su od male sume od pet hiljada dolara koju je Franko uzeo i kasnije vratio sa zaradom od dvadeset posto. Nazvao je to „predviđanjem kretanja berze”, dok je profit zapravo poticao iz Frankove ušteđevine. Ponovili su transakciju još nekoliko puta, pri čemu su Džedov profit i smelost rasli sa svakom novom akcijom. Martija je bolelo dok je posmatrao kako im novac promiče kroz prste. Kada su uzeli Džedovih petnaest hiljada, bio je siguran da će to biti poslednji put.
Franko je pucnuo prstima i odmakao se od prozora. – Svi na mesta. Evo
ga.
Martiju se zgrčio želudac. Požurio je za Frankom u drugu prostoriju i
zatvorio vrata, čekajući Rivin znak. Franko je seo za sto i povukao manžetne, što je jedini pokazatelj da je nervozan. Dva minuta kasnije telefon na stolu je zazvrčao i Riva je uvela Džeda Sandersa u kancelariju.
Čovek izgleda kao mali Buda, okrugla glava mu je glatka poput bilijarske kugle. Nasmejao se Martiju, a on mu je pokazao da sedne. Ljudi

se uvek nasmeju Martiju. Kažu da ima simpatično lice.
Marti se pretvarao da prebira po fasciklama, dok su Džed i Franko razmenili nekoliko fraza. Najzad, Franko je prešao na stvar.
Pretpostavljam da želiš novac u kešu, kao i obično?
Džed je krišom bacio pogled ka akten-tašni pored nogu. Pogled mu stalno luta, nikada se ne smiruje dovoljno dugo da bi pogledao nekoga u oči. Slegnuo je ramenima.
Jednostavnije je za sve, zar ne?
Franko je otvorio fioku i izvadio svežnjeve novčanica koje je ranije brojao, dodavši još jedan koverat preko. – Tvojih petnaest hiljada, plus dobar profit od tri hiljade dolara.
Marti je listao papire u lažnoj fascikli i pokušao da sakrije reakciju kada je toliki novac otišao preko stola u pogrešnom smeru. Džed se nasmejao i posegnuo za svežnjevima.
Nije mi jasno kako to radiš, stvarno. Da ne znam, pomislio bih da imaš insajderske dojave. – Na tren je pogledao Franka u oči i onda opet sklonio pogled, smejući se svojoj šali. – Hej, šta mene briga kako dolaziš do informacija, dokle god zarađujem novac, jel’ tako?
Franko se nasmejao i napravio dugu pauzu, kao i uvek navodeći Džeda da napravi prvi korak. Tip je oblizao usne.
Spomenuo si preko telefona da imaš još nešto? Nešto veće?
Franko je slegao ramenima. – Možda je previše novca za tebe, ali mislio sam da prvo tebi dam šansu.
Mogao bih da probam. Šta je u pitanju?
Imam ponudu da kupim na veliko akcije Medilaba po najnižoj ceni. Stvar je u tome što znam da će te akcije skočiti. Zarada može biti pedeset- šezdeset procenata.
I koja je cena?
Franko okleva. Marti je podigao pogled s papira i čeka da tipu odrapi trideset pet hiljada dolara. Franko je pogledao ka vratima, gde Riva verovatno stoji i prisluškuje. Povukao je manžetne. Marti se namrštio, piskarajući nešto po fascikli. Šta čeka, dođavola?
Sedamdeset pet hiljada dolara.
Marti je razrogačio oči. Šta on to radi, jebote?
Džed je ošamućen. Kao da ga je neko tresnuo maljem po glavi.
Oho! Moraću da razmislim o tome.

Franko je zavrteo glavom. – Nema vremena za to, u tome je stvar. Moramo da zaključimo posao danas ili ćemo ga izgubiti. Ako te akcije sutra poskupe, ponuda će sigurno biti povučena.
Marti je prepoznao klasičnu taktiku s rokom za transakciju, no da li je to dovoljno? Džed se promeškoljio u stolici.
Možemo li da podelimo trošak s još nekim?
Franko ga je snuždeno pogledao. – Dou kemkal je trebalo da kupi, ali su odustali u poslednjem trenutku. Zato je sve ovako na brzinu. Slušaj, to je dobra kupovina. Možda ćeš i udvostručiti novac.
Džed je progutao pljuvačku i prešao rukom preko sjajne ćele. Franko je još jednom povukao manžetne.
Još ti nisam dao loš savet, Džede, zar ne?
Znam, znam. – Čovek se naslonio u stolici i zavrteo glavom. Sumnja mu izbija iz pora poput znoja. – Možda bih mogao da dam pola uloga, ali, čoveče, sedamdeset pet hiljada. To je mnogo novca.
Marti je ustuknuo. Prokletstvo. Frankov prvobitni plafon od trideset pet hiljada bi bio taman. A sudeći po Frankovom izrazu lica, nije mu drago što je sada dobio i potvrdu za to.
Marti pretura po papirima u fascikli. Kako stvari stoje, dogovor s mafijom se neće sklopiti uskoro. Trebalo bi da mu lakne. Međutim, jedino o čemu može da razmišlja jeste Riva. Oklevao je i onda pročistio grlo.
Gospodine Morhempton?
Franko se namrštio zbog upada. Marti mu je dodao list papira s vrha svoje lažne fascikle.
Ovaj faks je stigao malopre, gospodine. Ja… Trebalo je da vam kažem ranije.
Franko se razbesneo. – O čemu pričaš?
O Dou kemkalu, gospodine. Žele da se vrate u posao.
Frankovo čelo se opustilo te mu je i lice smekšalo, dok je pogledom pitao: „Šta hoćeš, jebote?” Polako je klimnuo glavom, a zatim se okrenuo ka Džedu. – To je dobro, možemo da podelimo ulog i smanjimo tvoj deo.
Džed se zainteresovao. Marti je zamislio Rivu priljubljenu uz vrata, njenu zgrčenu, mršavu priliku, spremnu za napad. Ona nikada neće odustati; on to zna bolje nego bilo ko. Ipak, možda još postoji način da Marti postane heroj.
Zakoračio je napred i pokazao prstom ka papiru u Frankovoj ruci. –

Izvinite, gospodine. Kao što možete videti u faksu, Dou kemkal ne želi da deli ulog. Izričiti su. Hoće da uzmu celu sumu. Bojim se da neće biti moguće uključiti gospodina Sandersa.
Franko ga je prostrelio pogledom i Marti je pročitao razumevanje u njegovim očima. I još nešto. Možda poštovanje? Marti je zadovoljan zbog sopstvene domišljatosti. U poslu se to naziva „crvenim mastilom” i uspeva kod neodlučnih žrtava. Zapretiš mu da će biti izbačen iz nagodbe i njegova motivacija raste. Zaboga, niko ne voli da bude izostavljen kad se sprema žurka.
Džed je zavitlao prstom po vazduhu. – Hej, ko su oni da mene izbacuju iz ovoga? Imali su svoju priliku. Šta ako se predomislim? Šta ako hoću da uzmem sve?
Franko okleva, kao da razmatra moralnu stranu okolnosti. Ipak, Marti zna da je posao završen. Pet minuta kasnije, Džed je vratio svežnjeve gotovine preko stola i ispisuje ček na ostatak sume.
Marti se okrenuo da bi sakrio osmeh. Oseća se kao pajac iz kutije koji samo što nije izleteo. Najzad, Franko je otpratio Džeda iz kancelarije, onda je podigao ruku i prišao prozoru. Svi ćute. Martiju krv šiba kroz vene, a Rivine sive oči se sjaje poput vlažnog granita. Onda se Franko okrenuo od prozora i nacerio.
Otišao je.
Marti je uskliknuo i zamahnuo pesnicom kroz vazduh. Franko ga je potapšao po ramenu.
Majstorski potez, mali. Uvek sam govorio da si odličan glumac.
Marti oseća kako crveni. Riva ga je čvrsto zagrlila i šapnula mu na uvo
„hvala”. Njen dah je vruć. Nalet adrenalina prošao je kroz njega kao plamen. Kao da vidi vrelinu kako mu prolazi kroz telo. Uživa u tom naletu, u tom opojnom savezništvu. Nedodirljivi su. Nepobedivi. Odan, vatren trio.
Franko je u pravu. Razmišljaj dugoročno. Krupna prevara je recept za uspeh.
* * *

Prošlo je nekoliko sati dok se ushićenje nije smirilo. Čak i uveče, u Martijevim venama pršti elektricitet. Ipak, opojno uzbuđenje jenjava i on razmišlja o detaljima prevare zvane Prognostičar. Nešto mu i dalje nije

jasno.
Pogledao je u Franka. Sede na terasi jednog od najboljih hotela na Stripu. Vreo vazduh je suv i pun prašine, ali niko od njih nije hteo da uđe u hotel. U baru je suviše bučno. Tu napolju barem mogu da se izdvoje od graje. Da uživaju posle uspešne prevare.
Marti pijucka pivo. Prvo pivo koje mu je Franko ikada kupio. Riva je gore s Endijem, tako da su zasad sami; dvojica muškaraca piju badvajzer.
U vezi s prevarom – počeo je Marti najzad – nešto mi i dalje nije jasno.
Franko ga je pogledao upitno i Marti je nastavio.
Kada si prvi put dao Džedu one nepogrešive savete. Znaš, da ga namamiš? Kako si znao kako će se cene akcija kretati?
Franko se nasmejao. – Nisi još shvatio, mali? Nisam znao. Kako sam mogao da znam? Zaboga, da znam, ja bih sam kupovao akcije.
To mi je palo na pamet.
Misliš da je Džed bio jedina žrtva koju sam imao u igri? Krenuo sam od šezdeset mogućih žrtava, Marti. Šezdeset.
Zašto, dođavola?
Oni su bili genski fond, mali. Samo najjači su ostali. Marti se namrštio. – Ne razumem.
Slušaj, nisam taj prvi savet dao samo Džedu. Dao sam ga svakom od njih šezdesetorice. Ali sam polovini rekao da će akcije ići nagore, a dugoj polovini da će ići nadole. Svakako su morale ići gore ili dole, zar ne?
Marti je slegnuo ramenima. – Valjda.
I tako akcije se kreću, a ja imam trideset tipova koji misle da sam imao sreće. Onda opet igram s tom tridesetoricom. Izaberem neku akciju, kažem polovini da će pasti, drugoj polovini da će rasti. Akcija se kreće i šta imam sada? Petnaest ljudi koji misle da sam stvarno pametan baja.
Kada je shvatio, Marti je otvorio usta iznenađeno. Franko je nastavio.
I tako dalje, igra za igrom. Prirodna selekcija smanjuje genski fond. Na kraju, imam tri opčinjena čoveka koja su veoma zadivljena mojim poznavanjem berze. Verovatno će bar jedan od njih hteti da ulažem novac za njega.
I to je bio Džed.
Franko se nacerio i nazdravio čašom piva. – Ukačio si, mali.
Marti vrti glavom, diveći se koliko je sve to jednostavno. Neko vreme

su sedeli u prijatnoj tišini. Zujanje noćnih insekata nadjačava žamor u baru. Onda se Marti okrenuo ka Franku, dok mu se u glavi malo vrti od piva.
Sjajna prevara, najbolja za koju sam dosad čuo. Hoćemo li to da izvedemo opet uskoro?
Franko je okrenuo glavu i nije rekao ništa. Stegnuo je vilicu i Marti se zapitao šta li je to rekao da pokvari raspoloženje. Jebiga. Trebalo je da začepi. Čini se da ga priča o budućnosti uvek unervozi.
Franko je spustio pivo i pogledao Martija u oči. – Bio si dobar danas, mali. Napredovao si.
Hvala.
Sada hoću da mi nešto obećaš.
Naravno. – Marti je trepnuo. Frankovo lice se smrklo.
Ako se desi nešto loše, hoću da se brineš o Rivi i Endiju.
Marti zuri u njega. Frankovo lice izgleda napeto, kao da ga nešto boli.
Marti je odmahnuo glavom.
Neće se desiti ništa loše. O čemu pričaš?
Obećavaš, mali?
Ma hajde! Ništa se neće dogoditi. – Podigao je ruke ugledavši Frankov izraz lica. – Dobro de, naravno da ću se brinuti o njoj. Mada, znaš Rivu, ona više voli da se sama brine o sebi.
Franko ga je dugo posmatrao. Zatim je klimnuo glavom i zavalio se u stolicu. Marti se uzvrpoljio. Prodornost tog čoveka uvek ga unervozi. I kako to sad on zna šta ih čeka sutra?
Marti je posegnuo za pivom i pokušao da povrati raspoloženje.
Dođavola s Frankom. Uvek brine zbog nečega.
Osim toga, šta bi sada uopšte moglo da pođe naopako?

19.

Volvo tutnji preko potpuno crnih brda. Hari se grčevito drži za sigurnosni pojas kao planinar za planinarski konopac. Pogledala je ka Gideonu u vozačevom sedištu. Čvrsto drži volan potpuno ispruženih ruku. Izbliza se vidi da mu je koža ispucala i oštećena od sunca, a zbog spojenih pega deluje kao da je blago preplanuo.
Pa, Dijegova – rekao je Franko sa zadnjeg sedišta. – Iz kog dela Španije si dobila taj svoj pedigre mešanca?
Hari se okrenula i zapiljila u njega. Njegova razgovorljivost čini se nestvarnom, kao da je ošamućen od gubitka krvi iz rane. Pokušala je da bude ležerna kao on.
Preci su mi baskijski lovci na kitove, tako su mi bar rekli.
Vidi, vidi, još jedan član plemena. – Ustuknuo je kad je Džini krenula da mu previja ranu.
Skinuo je jaknu i džemper. Gole grudi prekrivene su mu tamnim dlakama. Krupan je, na neki starinski način, onako kako su muškarci izgledali pre depilacija i pumpanja gvožđem.
Govoriš baskijski? – rekao je iznad Džinine pognute glave.
Ne.
Ni ja. Najstariji evropski živi jezik, govorila je moja matora. Baski misle da su prvi Evropljani. Verovatno se lože na to što su došli ovamo pre svih ostalih.
Hari se promeškoljila u sedištu. Razgovor deluje uvrnuto, budući da je upravo ubola čoveka u ruku. Posmatrala je kako Džini seče gazu koju su dobili od šankera. Dao im je gazu bez reči, a Hari se zapitala šta li se još tamo dešava kada je ubod nožem uobičajena stvar.
Franko je pogledao kroz prozor. – Baski su možda stari koliko i ova njihova neobična brda, ali nisu toliko jedinstveni koliko misle. Zapravo, imaju dosta toga zajedničkog s Ircima, jesi li znala to, Dijegova?
Hari je odmahnula glavom i još jednom pogledala ka Gideonu, pokušavajući da na njegovom licu pročita da li je takvo ćaskanje na mestu. Izgleda da mu je vilica tvrda kao kamen. Okrenula se ka Franku, koji i dalje priča.
Po nekim genetskim istraživanjima, Baski bi trebalo da imaju neku

posebnu DNK. Ispalo je da i Irci imaju takvu. Možda i nisi toliki mešanac kao što si mislila, Dijegova.
Zaćutao je i uvukao vazduh kroz zube od bola, odgurnuvši Džini. Ona je slegla ramenima i okrenula se ka prozoru nezainteresovano. Ipak, Hari se čini da je napeta i spremna za povlačenje pri sledećoj promeni raspoloženja.
Franko je navukao džemper preko glave, a Hari je iskoristila priliku da se okrene i nastavi da gleda u put ispred sebe. Franko je nastavio:
Kažu da Baski svaki dan sebi postave tri pitanja: odakle potičemo, ko smo i kuda ćemo na večeru. – Franko je frknuo prezrivo. – Sva ta nacionalistička naklapanja o identitetu. Kakva je svrha, dovraga?
Hari se setila da je i sama bez korena i doma, a zatim skrenula misli od razloga koji se kriju iza toga. Slegla je ramenima i osmelila se da kaže: – Možda je osećaj identiteta bitan samo onda kada identitet ne postoji.
Gideon ju je sumnjičavo pogledao dok je Franko oklevao.
To je veoma duboka misao, Dijegova. Jebeno duboka. A sada umukni i pusti Gideona da se usredsredi na vožnju.
Hari je uzdahnula tiho i pomislila kako mora da zapamti da razgovor s Frankom nije timski rad.
Sledećih pola sata sedela je pogleda prikovanog za put i posmatrala kako se svetlost farova probija kroz tamu. Ne zna kuda idu i tek kada je ugledala plažu u obliku polumeseca, shvatila je da su se vratili u San Sebastijan.
Zurila je kroz prozor pokušavajući da se orijentiše i primetila da je njen zbrkani unutrašnji kompas najzad uspeo da zapamti poneko obeležje: plaža La Konča, zakrivljena poput ogrlice u moru; dva okrugla brda formiraju kopče s obe strane; gradska kuća je na promenadi, s tornjevima i ukrašenim kolonadama. Iza nje je Stari grad. Tamo gde je ubijen Stiven Makardl.
Hari je trepnula i spustila prozor. Osetila je nalet hladnog, slanog vazduha i čula šum talasa. Taj napad na čula odagnao je Makardlov lik.
Gideon je cimnuo volan nadesno i naglo skrenuo ka unutrašnjosti. Hari se uhvatila za sedište. Čovek vozi kao da je na reliju i svaki ma i najmanji manevar je dramatičan. Pojurio je sporednom ulicom, a Hari se štrecnula kada je prepoznala Ulicu Svete Kristine, gde je sedište lokalne policije.
Želudac joj se zgrčio. Prošli su pored poznatog trostranog bloka zgrada. Da li je Zubiri tamo i viče u telefon, besan što su je agenti izgubili? Želi da

viče, da mu da do znanja da je tu. Znoj joj curi niz leđa, čvrsto je stisla usne. Gideon je prošao pored zgrade. Bole je mišići od napora da ostane mirna. Nepomično je sedela gledajući napred, dok su se vozili preko grada. Petnaest minuta kasnije parkirali su se ispred bloka zgrada blizu ušća.
Na Gideonov znak, Hari je izašla iz automobila. Pogledala je u skromnu četvorospratnicu. Da li se Makardl tamo zaputio onog dana kada ga je pratila kroz Stari grad? Sa zebnjom je pomislila na njega. Stara korida nije daleko. Makardl je bio nadomak cilja.
Franko se popeo do stana na trećem spratu. Hari je ušla za njim, s Gideonom za petama. Dnevni boravak je slabo osvetljen i miriše na prženje. Smeđa farba umrtvila je zidove, a nameštaj presvučen tvidom izgleda kao da pecka. Hari je izvila obrve. Čisto je i prostrano, pa ipak, budući da se bavi poslom koji mu donosi devetsto miliona, očekivala je nešto bolje.
Okrenula se kada su se vrata za njom zalupila. Gideon stoji tamo, skrštenih ruku. Crvenkastozlatna kratka kosa sjaji se na prigušenom svetlu. Hari je osmotrila sobu i primetila tamne zidove i prozore zaštićene zatvorenim kapcima. Gideon joj je prišao i obratio joj se prvi put.
Od sada radiš šta ti mi kažemo – rekao je tiho, ali u glasu se jasno čula pretnja. – Ne ideš nikud bez nas. Ne izlaziš, ne telefoniraš, ne komuniciraš ni sa kim. Neko od nas biće s tobom u svakom trenutku.
Usta su joj se osušila. Htela je da klimne glavom i da se povuče, ali joj je palo na pamet da Dijegova možda ne bi pognula glavu na tako nešto. Okrenula se prema Franku.
Šta priča ovaj? Da li sam ja ovde zatvorenik? – Mrzovolja joj ide od ruke. Širom je otvorila taj ventil za napetost da bi prikrila strah od koga joj se diže kosa na glavi. – Ne treba mi bezvezna dadilja. Moram da pričam s ljudima, imam posla koja se vas ne tiču, dođavola.
Gideon je koraknuo k njoj, pegavo lice mu je potamnelo. Franko je izvio obrvu i pogledao je pronicljivo.
Ako hoćeš da radiš za mene, slušaćeš Gideona. Najpre da steknemo poverenje, pa ćemo kasnije videti. – Okrenuo se ka Džini. – Pokaži joj sobu, upoznajte se. Počinjemo za deset minuta.
Džini se namrštila kao da joj je to sve dosadno. Onda je pošla hodnikom, ne pogledavši da li Hari ide za njom. Hari ju je pratila, srećna što može da izbegne usijanu atmosferu koja vlada u sobi, i obrela se u

maloj, sumornoj spavaćoj sobi s dva kanabeta pored zida. Džini se spustila na jedan i preturala po fioci dok nije našla paklu cigareta.
Bićemo cimerke. – Nakrivila je glavu da upali cigaretu, a tamna kosa pala joj je preko ramena. Muška košulja joj se smakla s vrata i otkrila krhku ključnu kost. Otpuhnula je dim ka tavanici. – Ne brini, uglavnom ne spavam ovde.
Hari je htela da pita gde spava, kad joj je sinulo. Džini i Franko. Pre bi mogla da zamisli njih dvoje nego Džini i Makardla. Ipak, njena pokornost Franku kao da se ne uklapa u tu sliku.
Duvanski dim zagolicao je Hari nozdrve i ona je prišla prozoru i otvorila kapke. Ulična svetlost ušla je u sobu, senke su se izdužile. U daljini je videla most Zuriola s okruglim svetiljkama nalik na svetionike koji se nižu s obe strane. Grad joj deluje ohrabrujuće posle jezovite izolovanosti brdovitog kraja. Okrenula se ka Džini.
Da li bi me stvarno pustio da probodem nekog tamo u baru?
Džini je okrenula ruku i pogledala u vrh cigarete. Tako našminkana, na svetlu izgleda kao avet.
Možda bi, a možda i ne. Malo je nepredvidljiv, ako nisi primetila.
Da, razumela sam. Bože, ne znam kako trpiš takve svinjarije.
Hari se bacila na kanabe gradeći lik Dijegove na licu mesta. Do sada, njena druga ličnost pokazala se kao ratoborna i razdražljiva, što je bilo oslobađajuće. Podigla je noge na krevet i naslonila se na jastuke.
Šta je s Gideonom? Franko mu cimne lanac i on skače?
Tako nešto. – Džini je načas pogledala ka vratima. – Samo ga se pazi.
Hvala na savetu. – Hari je oklevala. – I hvala što si se umešala tamo u baru. Moglo je da bude čupavo.
Nisam to učinila zbog tebe. – Džini se ispružila na krevetu, njeno sitno telo izgubilo se u ogromnoj košulji. – Sve mi je to bilo glupo i zamorno, da budem iskrena. Franku si potrebna i on to zna. Potrebna si mu da zameniš Stivija.
Najednom je trepnula i okrenula glavu, dugo uvlačeći dim. Hari je pitala neobavezno.
Zašto je Franko angažovao Stivija? Šta je moj posao?
Pitaj Franka.
Pitala sam.
Džini je lenjo slegnula ramenom ne odgovorivši. Nozdrve su joj se

blago zarumenele oko rubova, a Hari je odlučila da promeni taktiku.
I šta je to bilo između tebe i Stivija?
Nije ništa bilo. Bilo mi ga je žao, to je sve.
Zašto?
Džini ju je nestrpljivo pogledala. – Šta misliš, zašto?
Nešto ju je žignulo u stomaku. Zaboravila je da bi trebalo da ga poznaje.
Ipak, Džini je nastavila, ne obraćajući pažnju na njen ispad.
Bio je čudak, zar ne? Stidljiv, bubuljičav, gojazan. Kao neki nezgrapan tinejdžer. Franko ga je stalno maltretirao zbog toga. – Otresla je pepeo na pod kao da tera muvu. – Ali Stivi je bio dobar prema meni.
Malo je ćutala i pušila, a onda se nasmešila zajedljivo.
Volim da pijem. – Pogled joj je bio pun prezira, ruga se samoj sebi. – Mnogo, ako baš hoćeš da znaš. Dosadno mi je kad sam trezna. Ne znam kako to ljudi podnose. Svaki dan im je isti. Bože.
Uvukla je dim, zabačene glave, i uživala u njemu kao što se neko naslađuje morskim vazduhom. Zatim ga je nerado izbacila. – Međutim, ponekad preterujem, pijem previše. Stivi me je uvek pazio, pobrinuo bi se za mene. Nije mu smetalo. Kazao mi je da se nekada tako brinuo o sestri. – Džini je skupila ramena kao da joj je hladno i obavila ruke oko grudi. – Pitam se kako se snalazi bez njega.
Hari se prisetila slike koju joj je nametnuo Zubiri: Makardlova sestra leži mrtva, igla joj je još uvek zabodena u venu.
Sestra mu je umrla – rekla je Hari. – Davno.
Džini je trepnula. Šminka joj izgleda bajato, otpada s lica poput krečnjačke prašine. Stresla se i protrljala nadlaktice. Odnekud iz hodnika Franko je povikao:
Dijegova, dolazi ovamo!
Hari se unervozila, zatim je spustila noge na pod. – Ko je ubio Stivija?
Šta je to radio za Franka pa je stradao?
Džini je vrtela glavom i zurila uprazno. Da se nije isključila? Alkohol je najzad učinio svoje? Hari je ustala i došla u njen vidokrug.
Hej, trebalo bi da zauzmem njegovo mesto. Zar nije vreme da mi neko kaže šta se ovde dešava?
Franko je opet zagrmeo, ali Hari se nije pomakla. Mahala je Džini kao brodolomnik što šalje signale avionu. Ratoborna Dijegova. Međutim, Harino srce divlje tuče. Trebaju joj odgovori, a što pre ih se dokopa, pre će

moći da ode.
Džini se najzad promeškoljila i pokazala glavom ka vratima. – Pitaj njega. Jedino on zna.

20.

Hari je krenula niz hodnik za Frankovim glasom i obuzdavala se da ne potrči. Dijegova sigurno ne bi dotrčala samo zato što je ovaj tako rekao.
Vrata od dnevne sobe su odškrinuta, snop svetlosti pada u mali hodnik. Hari je obrisala dlanove o butine. Onda se nečija ruka pojavila i zgrabila je za ručni zglob.
Hej!
Jake ruke povukle su je unatrag u zamračenu sobu. Spotakla se i otvorila usta da vrisne. Iznad nje se pojavila visoka prilika i pritisla je uza zid, a zatim joj se Gideon uneo u lice.
Ne dopadaš mi se, Dijegova. – Dah mu je vruć, zapahnuo ju je vonj svežeg, muškog znoja. – Ne dopadaš mi se nimalo. Možda si obmanula Franka onim trikom u baru, ali mene nisi.
Hari je okrenula glavu. Prsti su mu poput gvozdenih lisica koje joj stežu zglobove. Kada joj je prišao još bliže, uhvatila ju je panika.
Franku sam potreban da ga čuvam – rekao je tiho, gotovo prošaptao. – To mi je posao, uvek bio. Čuvam mu leđa, vidim ono što on ne primećuje. A nešto kod tebe nije kako treba.
Hari je osetila njegov dah na vratu i stresla se. Prsti je stežu sve više.
Onda je dozvala Dijegovu i naterala se da ga pogleda u oči.
To boli, klipane! Tvoja odanost Franku je stvarno dirljiva, no da li misliš da mu treba haker sa slomljenim zglobovima?
Piljio je u nju još trenutak, a onda se odgurnuo i oslobodio joj ruke. Trljala je zglobove, pokušavajući da proceni da li je bezbedno pomeriti se. Oči su mu tamne senke. Viši je od Franka, ali nije tako razvijen. Crte lica koje Hari može da vidi lepše su, finije, ali teže ih je pročitati.
Koraknuo je k njoj iz tame, pogleda prodornog i sumnjičavog.
Posmatram te. Tebe i onu pijanduru tamo. – Pokazao je bradom u pravcu Džinine sobe. – Ne vredi ti da se sližeš s njom, neće ti biti saveznik. Žene u Frankovom životu nikad ne opstanu toliko dugo.
Hari je frknula prezrivo. – Šta će mi saveznici? Sve što meni treba jeste da obavim posao i da se čistim odavde. Možda ćeš se iznenaditi, Gideone, ali ni ja nisam luda za tobom. Što se mene tiče, što pre se budemo rastali, to bolje.

Okrenula se i izletela iz sobe. Srce joj tuče kao ludo. Gideonov prigušeni smeh prati je niz hodnik. Donekle je očekivala da pođe za njom. Požurila je u dnevnu sobu za Frankovim glasom, te do još jedne sobe u koju se ulazi iz dnevne. Ukopala se na pragu.
Ceo vidokrug zauzima sto za rulet u punoj veličini. Dugačak barem dva i po metra, sto odskače od monotone sobe šarenilom; jarkozelena čoja; crveni i crni brojevi; gomilice žetona veselih boja. Zurila je u točak i setila se Stivija Makardla kako trlja oči.
Dijegova, gde si dosad, jebote? – Franko je bacio nekoliko žetona i oni su zazvečali na stolu. Pokazao je na čoveka iza sebe. – Ovo je Klejton. Klej, ovo je Dijegova. Vas dvoje ćete raditi zajedno.
Hari se naježila kada ga je pogledala u oči: Klejton Džejms, Amerikanac s busenom sede kose koji je pokupio dobitak na Rivinim ruletima. Osetila je mučninu. Da li postoji mogućnost da je prepozna?
Klejton je začkiljio. Dežmekast i nabijen, punih obraza poput hrčka koji se snabdeo za zimu. Piljio je u nju dugo i prodorno. Zatim se okrenuo da uzme piće s kolica pored zida, dobacivši komentar preko ramena.
Jebiga, nadam se da bolje igra rulet nego debeli Stivi.
Hari je pogledala u Franka. U uglovima usana vidi se napetost, na ivici je strpljenja. Pokazala je palcem ka Klejtonu.
O čemu on priča? Nisam ovde da bih se kockala. Mislila sam da ti treba haker.
Kao što sam već rekao, ako hoćeš da radiš za mene, radićeš šta ja kažem. Zamenićeš Makardla za ruletom.
Ma, daj. Prvo mi tražiš da probodem nekoga, sad hoćeš da igram rulet? Šta se ovde događa, dođavola?
Frankove oštre jagodice su potamnele. – Šta je s tobom?! Zar nisam bio jasan u gostionici? Ja ću odlučiti kada ću ti reći šta se događa, razumeš?
Hari ga posmatra sumnjičavo. Pocrveneo je, lice mu je splet izbočina i ravnina. Jedino on može da joj kaže zašto je angažovao hakera. Džini i Gideon nisu raspoloženi za priču, a sudeći po njegovom izgledu, nije ni Klejton. Pod uslovom da iko od njih zna. Stivi je verovatno jedini znao zašto je angažovan, a on joj ne može reći ništa.
Hari je trepnula. Ili će možda moći.
Slegla je ramenima. – Dobro, neka bude po tvom. Reci mi kada budeš spreman. Samo te upozoravam, ako moram da koristim Stivijev laptop,

trebaće mi vremena da se upoznam s mašinom.
Zašto, dovraga?
Izvila je obrvu u nadi da će izgledati nadmeno.
Mi nismo vodoinstalateri, znaš. Hakovanje je umetnost, a svi umetnici ne koriste isti alat. Moram da vidim šta ima, da isprobam njegove trikove. – Ponovo je slegla ramenima. – Mogu to da uradim sada ili da gubimo vreme kasnije. Kako god hoćeš.
Franko ju je posmatrao nekoliko sekundi. – Najpre da vidimo kakva si u ruletu.
Hari je uzdahnula. – Šta je to? Opet neki test?
Varamo u kazinima. Tako zarađujemo za troškove.
Hari je prekrstila ruke gledajući ga s nepoverenjem. Klejton ne obraća pažnju na njih. Stoji pored prozora zabavljen svojim pićem. Franko je obišao oko stola i zavrteo točak. Svetlost se odbija o uglačanu površinu, polja su se pretvorila u psihodelični vrtlog crvene i crne.
Šta znaš o ruletu? – pitao je.
Hari je slegla ramenima. – Znam pravila.
Franko je bacio kuglicu, koja je uz čangrljanje upala u točak.
Šta bi rekla ako ti kažem da svaki put kada se kuglica zaustavi na brojevima između dvadeset pet i trideset šest, mi sigurno dobijamo sedamnaest i po hiljada?
Sedamnaest i po hiljada. Suma koju je Klejton svaki put dobio kod Rive ulažući petsto evra. Kuglica se vrti u točku. Hari je odmahnula glavom.
Rekla bih da to nije moguće. Osim ako točak nije namešten ili ako se ne kladite na svih dvanaest brojeva svaki put.
Klejton je, pored prozora, prezrivo frknuo. – To bi bilo mnogo glupo.
Svaki spin bi nas koštao šest hiljada, jebote.
Franku se nije dopalo što ga je prekinuo. Usredsredio se na Hari poput učitelja koji čeka da njegov najbolji učenik shvati šta priča.
Nema nameštaljke.
Kuglica zvecka u točku. Hari se zagledala u nju. Da li je Riva u pravu?
Da li koriste kompjutere da bi predvideli gde će kuglica stati?
Pogledala ga je sumnjičavo. – Imate neku kompjuterizovanu spravu?
Franko je zastao, razočaran. Onda je izvadio telefon iz džepa i stavio ga na sto. – Uspeva svaki put. Ugrađeni laserski skener meri brzinu kretanja kuglice i predviđa gde će se zaustaviti. Pogađanje sektora. Tehnika postoji

već dugo.
Hari je čkiljila u njegovo lice. Nešto je blesnulo u tamnom, prodornom pogledu. Polako je zavrtela glavom.
Kako sereš.
Franko je zurio u nju, zatim je zabacio glavu i nasmejao se. – Bravo, Dijegova, provalila si. Ne koristimo ta sranja od spravica. Mi operišemo na starinski način.
Vratio je telefon nazad u džep. Štrecnulo ju je u grudima kada je videla kako telefon nestaje i setila se da je potpuno odsečena od Zubirija. Kuglica je upala u polje, a Franko je ponovo okrenuo točak.
Jesi li čula za zakasneli ulog?
Hari je klimnula glavom. – Naravno. Kladiš se kada već znaš rezultat. Kao kada se kladiš na konja koji pobeđuje posle objave da nema više opklada.
Baš tako. Isto je i u ruletu. Čim vidiš koji broj će dobiti, staviš veliki ulog na njega. Najstariji trik, zato ga i koristimo. Gomila ovih današnjih uobraženih novajlija nemaju pojma. Većina su napumpani hvalisavci.
I ne uhvate vas?
Do sada nijednom.
Klejton se okrenuo od prozora, znojav i svadljiv. – Uvek postoji prvi
put.
Franko nije obratio pažnju na njega, samo po grču u vilici videlo se da
je čuo šta je rekao. – U kazinima ne vole da premotavaju snimke. Moraju da prekinu klađenje, tako da tu odmah gube novac. A to je i loša reklama. Zaustavi igru svaki put kada kockar dobije i ljudi će misliti da ne voliš da isplaćuješ dobitke.
Hari se namrštila, još uvek ne shvatajući mehanizam zakasnelog uloga na dobitnu kombinaciju. Setila se onog što je videla: Stivi trlja oči, Klejton galami zbog dobitka, supervizor nerado odobrava isplatu. Vrtela je glavom.
Još uvek ne razumem. Kako možete to da izvedete krupijeu ispred nosa?
Franko se nasmejao sebi u bradu. – Proračun vremena. Pojedinosti. Nekoliko umetničkih pokreta. Preciznost u deliću sekunde i kreativna iluzija. – Načas su je zajedljivo pogledao. – Prevaranti u kazinu su umetnici takođe.
Hari je nakrivila glavu. – Dobro. Razumela sam. Ali zašto ja? Zašto ne

Džini?
Ona je već u igri, kao i Gideon i Klejton. Hari je trepnula. – Koliko ljudi je potrebno?
Četvoro. – Franko ih je nabrojao na prste. – Dva igrača, to ste ti i Džini. Majstor, to je Gideon, on izvodi potez. Hitre ruke, brže od mađioničarevih. Zatim, tu je dobitnik koji uzima dobitak. To je Klejton. Najbolji glumac među nama.
Klejton je iskapio čašu. Čini se da nije dirnut komplimentom. Hari je izvila obrve i pogledala u Franka.
A ti?
On je odmahnuo glavom. – Ja ne učestvujem. Trenutno ne smeju da me vide.
Klejton je opet frknuo s prezirom i oteturao se do kolica s pićem. Ko ne sme da ga vidi, pita se Hari. Obezbeđenje u kazinu? Riva? Franko je nastavio.
Osim kockanja, ti si zadužena da daš znak grupi. Džini to ne može, treba nam oštro oko, a Gideon mora da se usredsredi na potez.
Hari se naslonila na sto za rulet. Zebnja je obuzima. Propustila je gomilicu žetona kroz prste uz zveket.
Ne znam. Još uvek mi nije jasno kako to ide.
Shvatićeš. Vežbaćemo celu noć dok ne shvatiš. Onda sutra izvodimo potez u Gran kazinu.
Harine ruke su se sledile na čoji. Rivin kazino. Prokletstvo. Šta ako je vidi? Šta ako joj priđe i otkrije njen pravi identitet?
Klejton se naglo okrenuo i tresnuo čašu na kolica. – Zaboga, Franko, već sam ti rekao, taj kazino smo izmuzli. Ako izvedemo prevaru opet, obezbeđenje će nas spaziti čim se budem pojavio da uzmem dobitak.
Franko je stegnuo pesnice. – Nemoj da mi protivrečiš, Klejtone.
Hej, ti ne učestvuješ u zahvatu. Ja sam taj koji se smeši svim kamerama tamo. Debeli Stivi je sigurno nešto primetio. Dao nam je znak da bežimo, sećaš se?
Hari se složila s Klejtonom. – Slušaj, možda je Klejton u pravu. Ako ste već radili tamo, zar ne bi trebalo da pokušamo negde drugde?
Franko je tresnuo pesnicom po čoji, žetoni su zazvečali. – Radićemo u
Gran kazinu!
Hari je ustuknula, zatim je zamaskirala reakciju tako što se namrštila. –

Zaboga, zašto je Gran kazino toliko poseban?
Franko nije odgovorio. Klejton je prišao bliže, na obrazima su mu se pojavili crveni pečati nalik na fleke od voćnog soka.
Diže mu se na to da se osveti vlasnici. Otmena neka gospođa, ali on valjda ima svoje razloge.
Franko se nasmejao ozlojeđeno. – Da, baš je otmena. Taj njen lanac kazina pokrenula je pomoću mafijaškog novca. Eto koliko je otmena.
Hari se setila Rivine elegancije i hladnog, poslovnog držanja. Mafijaški novac se ne uklapa u tu sliku. Sa zanimanjem je posmatrala Frankov zlobni izraz lica.
Zato hoćeš da opljačkaš njen kazino?
Crne oči su je prostrelile. – Previše pitaš, Dijegova.
Klejton je odmahnuo rukom. – Sve ovo je ludost. Ti si lud, jebote. Franko se munjevito okrenuo i posegnuo za Klejtonovim vratom.
Ti, govnaru jedan!
Stavio je podlakticu ispod Klejtonove brade i prikleštio ga uza zid.
Onda ga je pritisnuo dok Klejton nije iskolačio oči.
Da me više nikada nisi nazvao ludim. – Franko dahće, glas mu je promukao. – Trebalo je da te ostavim tamo gde sam te i našao. Da ostaneš samo gubitnik koji je prokockao ceo svoj život.
Zabacio je glavu i udario Klejtona čelom u nos. Hari je pozlilo od tog zvuka. Klejtonova glava tresnula je o zid, krv je već krenula da mu se sliva iz nozdrva. Hari je krenula unazad, izvan dometa Frankovog gneva. Ponovo je vikao.
Ja sam ovde gazda, bedniče!
Franko je udario Klejtona u stomak i izbacio mu vazduh iz pluća. Klejton je kratko udahnuo, izbacivši jezik. Franko je odmakao pesnicu i udario ga ponovo. Ruka mu radi poput pomahnitalog klipa.
Hari se drži uza zid. Bože, ubiće ga. Zaustila je da vrisne, kada je Gideon ušao u sobu i protutnjao pored nje.
Franko?
Stavio je ruku na Frankovo rame neobično nežno, s obzirom na sav taj kipteći gnev. Franko se otrgnuo i izgledao kao da će krenuti na Gideona.
Nije vredan toga. – Gideon je smiren, a njegova ruka na Frankovom ramenu čvrsta. – Pogledaj ga, zaboga.
Klejton je pao na pod. Leži sklupčan kao probušena vreća pasulja i tiho

ječi sebi u bradu. Franko je klimnuo glavom i povratio samokontrolu.
Samo mi ga skloni s očiju.
Gideon je podigao Klejtona na noge i odvukao ga iz sobe. Franko pilji u Hari kao da je zaboravio da je tu. Još uvek teško diše, primaknute oči izgledaju unezvereno. Nekoliko neobuzdanih sedih dlaka ispalo mu je iz konjskog repa, te izgleda kao da je poremetio pameću.
Ova grupa se raspada, jebote. – Lice mu se kupa u znoju. – Jedino Gideon nešto vredi. Mi se dugo poznajemo, Gideon i ja. Od detinjstva. On razume šta je odanost. Prijateljstvo za ceo život.
Stavio je pesnicu na grudi i naglasio svaku reč. Onda je prišao i prošaptao.
Nego, znaš šta? Da Gideon napravi ijedan pogrešan korak, ubio bih ga. Bez oklevanja.
Hari je osetila nešto ledeno i grudima.
Zapamti to, Dijegova. Ako neko pređe granicu sa mnom, bilo ko, mrtav je.

21.

Pokaži mi znakove.
Hari je zastala na pola puta izlazeći iz automobila i okrenula se ka Gideonu. – Daj, pa vežbali smo sto puta.
Hajde.
Uzdahnula je i zatvorila vrata. Vežbali su celu noć i veći deo dana i sada joj je glava puna pokreta sa žetonima i ugovorenih znakova.
Gideon se okrenuo k njoj, jednu ruku prebacivši preko volana. Žućkaste pege na licu su naglašene zbog crnog smokinga koji je obukao.
Šta se dešava kada kuglica padne na broj između dvadeset pet i trideset šest? – rekao je.
Protrljam oči.
Zašto?
Da bi Klejton znao da dođe do stola i uzme dobitak.
Na šta paziš sve vreme dok igramo?
Da krupije ne posumnja. Da supervizor ne provali prevaru. Na svaki korak obezbeđenja.
I ako primetiš nešto?
Dam znak za povlačenje.
Pokaži mi.
Hari je poslušno zagladila rukom kosu, onako kao što je to uradio Stivi Makardl onda kada ju je primetio kako ga posmatra u kazinu.
Šta onda? – rekao je Gideon.
Onda svi smesta napuštamo brod.
Sa čvrsto stisnutim usnama Gideon izgleda kao da mu se nije dopao njen šaljiv odgovor, ali nije je briga. Jedino tobožnjom drskošću može da prikrije strah koji je obuzima. Prevrnula je očima.
Dobro, dobro. Na znak za povlačenje ostavljamo sve, napuštamo kazino i nalazimo se u stanu. Daj, Gideone, znam sve.
Polako je klimnuo glavom, odsutan uprkos tom direktnom ispitivanju. Ceo dan je zabrinut. Bdeo je nad Frankom pre nego što su izašli iz stana, kao da ga nerado ostavlja samog. Hari vidi i zašto. Istina, Frankova epizoda razjarenosti je prošla i danas je prijatan, mada pomalo nepredvidljiv. Međutim, Hari je primetila uznemiravajući obrazac ponašanja: izlivi besa

praćeni intervalima neizvesne staloženosti. Kao da ga nasilje smiruje.
Posmatrala je Gideonovu zaokupljenost i setila se Frankove izjave da bi ubio drugara iz detinjstva ako bi morao. Šta li se krije iza Gideonove odanosti. Zar ne vidi koliko je pogrešna?
Najzad se trgao i okrenuo ka vratima. – Idemo.
Izašli su iz automobila. Noćni vazduh je hladan, jak vetar duva preko zaliva ka kopnu. Parkirali su se u sporednoj ulici kod Bulevara Alameda. Hari posmatra prometni bulevar ispred sebe. Nešto ju je preseklo u grudima. Zatočenik je u Frankovom stanu već skoro dvadeset četiri sata. To bi joj mogla biti jedina prilika da pobegne.
Gideon joj se pridružio na pločniku i stavio joj ruku na leđa kao da je poseduje, a zatim ju je poveo preko bulevara. Osetila je nešto tvrdo ispod revera njegovog sakoa, podsetnik da beg ne bi bio dobra zamisao. Videla ga je kako puni pištolj pre nego što su pošli.
Probijaju se kroz prepune ulice Starog grada. Hari oseća kvrgavu kaldrmu kroz tanke đonove cipela. Džini joj je pozajmila cipele s visokom petom i crnu haljinu bez leđa s izrezom napred i pozadi predubokim za Harin ukus. Oseća Gideonov laki dodir na koži, ali to nije zbog kavaljerstva, niti želje da je dodirne. To je samo njegov način da je drži na oku.
Došli su do Gran kazina i Gideon ju je sproveo kroz ulaz do salona za velike igrače. Sa svih strana dopire zveckanje žetona, pomešano s prigušenim žamorom. Hari se provlači kroz grupice imućnih kockara. Kada je pogledala ka međuspratu, stomak joj se zgrčio.
Rive nema.
Gideonova ruka pritiska joj donji deo leđa i vodi je ka dnu prostorije. Džini i Klejton su već tamo, ali ne pozdravljaju se, niko ne sme posumnjati da su u dosluhu.
Hari je sela za sto za rulet naspram Džini, Gideon je seo na kraj stola, najdalje od krupijea. Tamo gde će izvesti potez.
Još jednom je pogledala ka međuspratu. Želudac joj se stegao od pomisli da bi Riva mogla da otkrije njen pravi identitet pred Gideonom. Zubiri je rekao da je Riva čak možda i umešana. Hari ne zna šta to zapravo znači, ali instinkt joj grozničavo govori da mora da ostane neprimećena.
Uzela je gomilicu jeftinih, tamnoplavih žetona. Začudo, ruke joj ne drhte. Džini se već snabdela žutim žetonima male vrednosti, a Gideon negde

u džepu ima kombinaciju tamnoplavih i crnih. Boje žetona su važne. Od njih zavisi zahvat, one će krupijeom upravljati kao marionetom.
Klejton je odnekud došetao do stola i stavio crni žeton na broj trideset dva. Široko se osmehnuo ostalim igračima. Njegova uloga druželjubivog američkog turiste malo trpi zbog otekline oko nosa prekrivene flasterom.
Krupije je video ulog i pogledao pravo u Klejtona. Zove se Dario, tako kaže bedž na prsluku. U ranim dvadesetim je i izgleda kao novajlija, a to je jedan od razloga što su seli za njegov sto.
Dario je dao znak supervizoru koji je prišao stolu. Krupijei moraju da prijave sve velike uloge šefu, koji će onda nadgledati spin i odobriti dobitak, ako ga bude. Supervizor je posmatrao Klejtona kao da hoće da ga zapamti u slučaju da kasnije treba da ga identifikuje u policiji. Zatim je klimnuo Dariju da počne.
Kuglica se zavrtela. Hari se igra žetonima. Igrači se guraju oko nje u dva reda i stavljaju uloge, trkajući se s točkom. Kuglica se zaustavila u polju.
– Quinze, negro, impar.
Dario je stavio plastični marker na dobitni broj petnaest.
Klejton je slegnuo ramenima i nekud otišao. Izgubio je, ali to nije važno. Važno je da su ga Dario i supervizor zapamtili da stavlja crne žetone pre spina.
Harin puls se ubrzao. Igra počinje. Stavila je po tri plava žetona na svako polje od dvadeset pet do trideset šest. Naspram nje, Džini je stavila nekoliko žutih žetona na treće tuce koje obuhvata te iste brojeve, samo s mnogo manjim dobitkom. Međutim, dobitak nije bitan. Bitna je boja Džininih žetona.
Hari ju je pogledala preko stola. Bela haljina bez bretela otkriva mršava ramena i ključnu kost koja štrči poput vešalice. Kosu je skupila u punđu navrh glave, naglašeno je našminkana, kao za nastup. Hari ne može da joj vidi oči. Da li se već cakle od alkohola?
Kuglica se zaustavila uz zveket. Crveno šesnaest. Hari i Džini su izgubile.
Dario je pokupio uloge, a Hari je odmah stavila na čoju istu kombinaciju tamnoplavih žetona. Dok radi prstima, pogledom prelazi po prostoriji, tobože pazeći na obezbeđenje, a zapravo razmišlja o tome da li je Zubiri postavio tim u kazinu.

Kuglica se vrti u točku. Ruke se pružaju preko stola i bacaju žetone po čoji. Dario bi trebalo da prati svaki ulog, međutim, pri ovakvoj gužvi na stolu, to nije moguće.
Hari i Džini i dalje gube i stavljaju žetone na sto. Hari je pogledala prema Gideonu i osetila neizdrživu želju da pobegne. A da samo priđe obezbeđenju? Da pozove upomoć? Srela je Gideonov ledeni pogled. Želudac joj se prevrnuo od pomisli na pištolj ispod sakoa.
Poređala je još jedan istovetni šablon uloga. Iznova i iznova razrađuje mogućnosti za beg. Pored svih tih kamera i obezbeđenja, ipak je Frankov zatočenik.
Nešto ju je preseklo kada je pomislila na Franka. Kada će joj reći zašto je angažovao hakera? Ako sada pobegne, neće nikad saznati. Vratiće se Zubiriju praznih ruku. Promeškoljila se u stolici. To joj se ne dopada. Tako je prokleto blizu. Setila se Stivijevog laptopa, sigurna je da se tamo kriju tajne. Tvrdoglavost je tera da ostane i pronjuška po njemu. Ipak, instinkt joj kaže da beži ako dobije priliku.
Kuglica se zaustavila u polju na točku.
– Veintiséis, negro, par.
Dario je stavio marker na broj dvadeset šest, tačno preko Harinih tamnoplavih žetona.
Koža joj je lepljiva. Ona i Džini su dobile. Hari je protljala kapke pitajući se da li Klejton može da opazi znak među svim tim ljudima. Ipak, ima dosta vremena. Krupije mora najpre da pokupi uloge koji su izgubili pa da isplati dobitke.
Dario je grabuljao po šemi i ubacivao žetone u mašinu za sortiranje. Kada je čoja ostala čista, krenuo je da isplaćuje nekoliko igrača na sredini stola.
Uskoro će doći do Džinine gomilice žutih žetona. Da bi je isplatio, moraće da uzme dve gomilice žutih žetona iz kutije sa žetonima pored sebe. Žuti žetoni nalaze se poslednji u kutiji. Što znači da će, za delić sekunde, Dario delimično okrenuti leđa stolu.
Krupijei su obučeni da nikada u potpunosti ne okreću leđa, međutim, skoro svi to čine. Nijedan krupije se ne okreće na isti način, ali Franko kaže da majstor poput Gideona može da izvede potez kod većine.
Hari ne diše. Znaju da će Dariov okret biti brz. Gideon neće imati mnogo vremena i ona još uvek ne veruje da će uspeti da ostane neprimećen.

Videla je potez desetak puta u stanu. Vešt je, nema govora. Ali u prostoriji prepunoj igrača i kamera?
Dario je pogledao ka Džininoj gomilici žutih žetona. Okrenuo se ka kutiji. U istom trenutku Gideonove ruke krenule su ka plastičnom markeru. Desnom rukom je pomerio tri Harina plava žetona ulevo, marker je ostao preko njih. Na njihovo mesto spustio je četiri žetona koja je skrivao u šaci. Onda je stavio marker preko njih, a levom rukom pokupio Harine žetone sa stola. Potez je elegantan, okretan; jedan jedini virtuozan zahvat. Sve je trajalo manje od sekunde. Dok se Dario okrenuo ka Džini, Gideon je već nestao u gužvi.
Hari posmatra ubačenu gomilicu žetona: tri tamnoplava poput njenih, ali s jednim crnim na dnu. Dariju će izgledati kao da je Hari stavila svoja tri plava žetona preko nečijeg uloga.
– Oho! Zaboga, vidi ti ovo! – Klejton se pojavio na drugoj strani stola.
Petsto evra na dvadeset šest! Dobio sam džekpot!
Dario je naglo podigao glavu i načas pogledao u pravcu markera. Prebledeo je kada je video crni žeton. Po očajnom izrazu lica vidi se da misli da je zbog tamnoplavih žetona jednostavno prevideo crni. Nešto je promrmljao sebi u bradu i zatim pozvao supervizora.
Klejton je već izazvao komešanje kod igrača. Vikao je kao kauboj koji tera stoku, dok su ljudi pokušavali da ga potapšu po ramenu. Namerno je stao na drugu stranu stola, što dalje od zahvata. Niko ne može da ga optuži da je odatle stavio zakasneli ulog. Osim toga, jednom je već stavio crni žeton na sto pre spina, što je pokazalo njegovu igračku taktiku i dobitak učinilo uverljivijim.
Supervizor je dugo i prodorno gledao u Klejtona, zatim je klimnuo glavom i odobrio isplatu. Dario je gurnuo dve gomile žetona preko čoje. Sedamnaest i po hiljada evra.
Harini prsti bride. Poređala je još jednu kombinaciju uloga. Džini takođe. Ako bi sada otišle, privukle bi pažnju i ukazale na to da su u dosluhu. Klejton je kod Darija razmenio dobitak za regularne žetone, a Hari je pogledala gore ka međuspratu. Ruke su joj se sledile na čoji.
Riva zuri pravo u nju.
Harino srce je poskočilo. Žena izgleda van sebe od besa. Na tren su im se pogledi sreli. Onda se Riva naglo okrenula i odmarširala iz Harinog vidokruga.

Prokletstvo. Da li dolazi ovamo da se suoči s njom? Da li zove obezbeđenje? Hari je preletela pogledom po prostoriji. Gideon je van Darijevog vidnog polja i vrzma se oko stola.
Oduzela se od straha. Ne sme da dozvoli da se suoči s Rivom, ne pred ostalima. Mora da nestane odavde, ali Frankova prokleta grupa je drži prikovanu.
Nešto joj je kvrcnulo u glavi. Polako je spustila žetone na čoju, osetivši zebnju pri pomisli da je poslednji koji je uradio to što se ona sprema završio mrtav. Ali trenutno nema izbora.
Ispravila se, a zatim prešla rukom preko kose i tako dala nepogrešivi znak za povlačenje.

22.

Svi su odmah reagovali; sinhronizovana akcija.
Džini je krenula prva. Ustala je i pošla ka vratima. Zatim se Klejton odvojio i krenuo ka blagajni da unovči ulog. Hari je pogledala preko ramena. Gideon je zaostao i već je krenuo ka izlazu. Međutim, svakog trena će se okrenuti da proveri da li Hari ide za njim.
Hari je skočila na noge kao da ima ugrađene opruge. Krenula je na suprotnu stranu od izlaza, probijala se kroz gužvu i povećavala razdaljinu između sebe i Gideona. Dahćući, grozničavo je prelazila pogledom oko sebe. Mora da postoji još neki izlaz.
Zdesna je ugledala neobeležena vrata, zamaskirana na zidu obloženom lamperijom. Gurnula je svom snagom i okrenula kvaku, zatim je upala u prazan hodnik. Brzo je zatvorila vrata i pogledala levo, pa desno. Neobeležen hodnik. Goli zidovi. Kroz njih se čuje prigušeni zveket žetona. Noge joj klecaju. Kuda sad?
Krenula je nalevo i potrčala hodnikom, zaustavivši se naglo pored vrata s natpisom V. Toledo. Odnekud joj je sinulo. Viktor Toledo. Tip iz obezbeđenja koji je dobio dojavu u vezi s Frankom. Hari je cimnula kvaku, udarila o vrata. Zaključano, nema nikoga.
Zastenjala je. Potrčala je do kraja hodnika i izašla na stepenište. Hladno je, zbog zidova obloženih belim pločicama čini se da je još hladnije. Zagledala se u stepenice koje idu u cikcak. Vode samo nagore.
Pela se stepenicama, prelazeći po dve odjednom. Zvuk potpetica odzvanja o pločice na zidu. Gurnula je vrata na sledećem odmorištu i našla se na međuspratu.
Hari se naglo povukla unatrag i zadržala dah. Prešla je pogledom duž pasarele koja gleda na kazino. Prigušeno osvetljenje, na zidovima su slike, kao u nekakvom dvorcu. Rive nema.
Na vrhovima prstiju Hari je prišla balkonu i pogledala dole, tražeći među glavama Gideonovu kratku, svetlu kosu. Ugledala ga je pored izlaza kako se izvija tražeći pogledom po gužvi, s telefonom na uvetu. Lice mu je napeto. Zatim je prošao kroz izlaz i nestao s vidika. Hari je izdahnula i krenula unatrag. Kolena samo što je nisu izdala.
Možete se smatrati otpuštenom, gospođice Martinez.

Okrenula se. Riva je posmatra s vrata kancelarije. Usne su joj stisnute, kao da obuzdava srdžbu, te joj špicasto lice izgleda kao da ga je neko uštinuo.
Dođite u moju kancelariju. Smesta.
Harini obrazi su se zažarili. Riva se vratila u kancelariju, a Hari je pošla za njom na još klecavim nogama. Žena stoji za stolom. Nosi plavosivi komplet jednostavnog kroja koji se slaže s njenom hladnoćom. Odmerava Harinu duboko izrezanu haljinu. Hari se oseća kao dete koje su uhvatili u odeći za odrasle.
Isturila je bradu. – Možda bi trebalo da objasnim.
Sumnjam da možete. Niste me pozvali duže od nedelju dana, niste odgovarali na moje pozive. – Riva je pritisla taster na laptopu i negde u uglu je oživeo štampač. – Angažovala sam vas da otkrijete ko vara u mojim kazinima, a ne da igrate rulet.
Hari se ugrizla za usnu. Najpre je poželela da se brani, da popravi profesionalni ugled. Ipak, suzdržala se. Ako je Zubiri u pravu i ako je Riva umešana, koliko bi Hari smela da joj kaže?
Leđa su joj znojava. Mozak kao da joj se raspolutio, uhvaćen u vrtlog između istine i laži; između realnosti i iluzije. Između Hari i Dijegove.
Samo što sada nije Hari. Nije čak ni Dijegova. Sada je Hari prerušena u Dijegovu, koja mora da se vrati u Harin lik. Kao babuška s nekoliko njih unutar sebe. Vrti joj se u glavi od svih tih slojeva.
Riva je zgrabila papir iz štampača i nažvrljala potpis u dnu strane. Usne su joj stisnute. Nežnoplava kosa sjaji se na svetlu, ali kratak paž je suviše zaobljen za srcoliko lice. Gurnula je papir preko stola prema Hari. S mesta gde stoji Hari može da pročita zacrnjen naslov: „Obaveštenje o raskidu ugovora”.
Riva je udarila olovkom po papiru. – Angažovala sam vas da obavite posao i očekivala sam da me obaveštavate. Da mi se barem javite na telefon.
Hari munjevito razmišlja. Zasad mora da igra tu igru. Možda bi čak mogla da iskopa neki podatak o Franku. Okrenula je glavu ka prozoru koji gleda na kazino.
Morala sam da se uklopim dole. Da izgledam kao igrač. Šta mislite, dokle sam mogla da stignem špijunirajući varalice u sakou i pantalonama? – Pozajmila je malo nadmenosti od Dijegove. – Ne želim da budem

nepristojna, ali kada radim ovakve poslove, ne primam pozive.
Rivin pogled je leden. Hari se trudi da ne trepne. Pita se koliko li je poruka Riva ostavila na njenom telefonu. Telefon je u hotelu, zajedno s ostalim njenim ličnim stvarima; s identitetom koji je skinula, da bi postala Dijegova. Štrecnulo je u grudima kada se zapitala ko je još mogao da je zove. Hanter? Majka? Pogled joj se zaustavio na telefonu na Rivinom stolu. Mora da pozove Zubirija što pre.
Riva je piljila u nju za trenutak, zatim je bacila olovku. – Nemojte mi prodavati tu priču. Niste otkrili ništa. Zašto jednostavno ne priznate?
Pronašla sam vaše varalice. To se ne računa?
Riva se namrštila. U pogledu joj se vidi neverica, mada joj se tračak sumnje nazire u pogledu. Pogledala je kroz prozor.
Hoćete li da mi kažete da su sada ovde?
Hari razmišlja o opcijama koje su joj na raspolaganju. Ako kaže da je Frankova grupa bila u kazinu, Riva će proveriti snimke kako bi ih identifikovala. Što opet znači da će videti da je i Hari učestvovala u zahvatu. Videće Dijegovu. A to će biti teško objasniti. Ko zna na čijoj je Riva strani?
Hari je odmahnula glavom. – Čekam ih da se pojave.
I kako varaju na ruletu?
Rivine hladne, sive oči gledaju je izazivački. Hari grozničavo razmišlja. Da li da joj kaže za zakasneli ulog? Verovatno će i za to proveriti snimke. Harin mozak je utrnuo. Mora da odvrati Rivu od gledanja snimaka.
Nešto se probilo kroz zastoj u mozgu, nešto što je Franko rekao. Hari je pročistila grlo.
Pogađanje sektora.
Riva je zastala, zatim je odmahnula glavom. – To nije pouzdano. Koju opremu koriste?
Telefone, satove. Sve u šta se može ugraditi laserski skener i što nije zabranjeno u kazinu.
Ali pogađanje sektora postoji već godinama. To jednostavno nije precizno.
Čini se da je tehnologija napredovala. Mogu da snime brzinu kuglice, urade proračun smanjenja orbite i predvide mesto gde će se zaustaviti. – Hari sada već uveliko improvizuje, nadajući se da zvuči uverljivo. – Povećava izglede za dobitak za osamdeset procenata. To vam sigurno pravi

štetu.
Riva je prekrstila ruke. Prstima dobuje po rukavu. Proučava Harino lice.
Kako ste to saznali?
Imala sam sreće. Primetila sam neke znakove među ljudima koji se naizgled ne poznaju. Dosluh među neznancima.
U ovakvoj gužvi? To je veoma teško. Čak i za iskusnog agenta.
Hari je slegla ramenima. – Otac me je učio da obraćam pažnju na to još otkad sam imala šest godina. Kad to primetiš u pokeru, odmah napuštaš igru. Riva je posmatra s novim zanimanjem, kao da preispituje njene veštine.
Onda je pogledala u obaveštenje o otkazu na stolu. Hari vidi kako se bori s mišlju da je možda pogrešila. Ipak je na kraju pobedila njena nezgodna tvrdoglavost.
Vaš otac ima dobar instinkt. Ali moj šef obezbeđenja će sada preuzeti istragu. – Riva je sela za sto i pokazala Hari da sedne. – Ako možete da ih identifikujete na snimcima, mi ćemo ih goniti zakonskim puetm.
Harino srce je preskočilo. Ti prokleti snimci. Spustila se u stolicu i sumnjičavo pogledala u Rivu.
Pa, mogu da pokušam. Ali mislim da u poslednje vreme nisu dolazili ovde. Većinu toga sam saznala u baru, ne bih sada ulazila u detalje.
Stisla je usne i čekala, nadajući se da to zvuči kao da je koristila nemoralne metode. Predoseća da joj neko poput Rive to neće uzeti za zlo.
Riva je odobrila taj mali greh lakim pokretom glave i podigla slušalicu.
Imamo kamere i u baru. Možda smo ih snimili. Koliko ljudi?
Četvoro. Tri muškarca i žena. – Harin mozak se napreže. – Ali glavni igrač, Čavez, neće biti na vašim snimcima. S njim se sastaju napolju i, koliko vidim, on se nikada ne pojavljuje u kazinima.
Riva je ukucala broj, usredsređena na razgovor koji sledi. Hari se nagnula. Ili će joj reći da ima neke informacije o Franku ili je vreme da se kupi odatle.
Pred očima vidi Frankovo lice: primaknute oči, visoke jagodice; bes na pomen Rivinog imena. Osveta, tako je rekao Klejton. Hari se nalaktila na sto.
Možda ga poznajete. Visok tip, razvijen. Dugačak, crn konjski rep.
Izgleda kao ratoborni Indijanac.
Riva se umirila. Sedi zagledana u telefon. Kao da je najednom nekud

odlutala. Hari je čula muški glas kako se javlja s druge strane. Riva ćuti.
Hari je nastavila da opisuje. – Kako sam čula, on je neka mešavina Španca i Irokeza.
Riva je naglo podigla glavu i zagledala se u Hari. Oči su joj olovnosive, vilica joj se malo opustila. Tiho je rekla u telefon:
Izvini, Viktore. Pogrešila sam.
Polako je vratila slušalicu na mesto i zatim sklopila ruke ispred sebe na stolu. Pokreti su joj kratki i precizni, držanje pravo. Gleda u Hari.
Šta još znate o tom Čavezu?
Glas joj je promukao, kao da je dugo ćutala pre nego što je progovorila.
Hari je pažljivo posmatra.
Prevrtljiv – rekla je. – Čak i opasan. Čini se da vas baš ne voli.
Čkilji u Rivu, pokušavajući da nasluti njene misli. Jasno je da se Riva i Franko dobro poznaju. A pošto Franko tvrdi da zna kako je finansirala svoju imperiju, poznanstvo verovatno datira još odavno. Ipak, šta se krije iza tih naelektrisanih emocija?
Odlučila je da ide dalje. – Da li ga poznajete?
Riva se zagledala u prostor iza nje. Najzad je rekla:
Mislila sam da je mrtav.
Udahnula je duboko, ustala i prišla prozoru. Kretala se polako, kao neko ko se oporavlja od bolesti. Zatim je prstom razmakla kapke na venecijanerima i pogledala dole na kazino. Najzad je rekla:
Volela sam one stare pasarele. – Raširila je kapke još više. – Uvek su bile tako mračne, s tim crnim, neprovidnim staklima. Nekada sam se tuda šetala satima i dvogledom posmatrala igrače. Posmatrala svoju imperiju. – Preko usana joj je preleteo smešak. – Ponekad još uvek tumaram ovuda kasno noću.
Zagledala se u kazino. Izgleda kao da je odlutala, kao da je jedna uspomena dozvala druge i sada je nadolazeća prošlost vuče sa sobom poput plime. Hari se nije pomerila, nije htela da kvari trenutak.
Čavez. – Riva je odmahnula glavom. – To mu nije pravo ime. Ili, barem, nije ime pod kojim sam ga ja znala. Ali to valjda nije ni važno.
Iznenada je pustila venecijanere koji su zazvečali i vratili se u prvobitan položaj. Stisla je pesnice, kao da se teško kontroliše. Onda se okrenula i domarširala do stolice, povrativši malo od ranije žustrine. Zagledala se u Hari.

Kako znate toliko o Franku? O njegovim operacijama?
Sprijateljila sam se s devojkom. Kaže mi ponešto, izleti joj.
Kakva je? – Riva gleda u ruke. – Da li je bliska s Frankom?
Mršava i privlačna, tamnokosa. Džini Nešto. I verovatno spava s njim, ako me to pitate.
Možda su Franko i Riva nekada bili ljubavnici, ali Hari ne namerava da je poštedi. Stara ljubomora joj je trenutno poslednja briga.
Riva je isturila bradu. – I nikada nije kročio u moj kazino?
Samo diriguje spolja, koliko ja vidim. – Hari je oklevala. – Ako mene pitate, mislim da je varanje kazina samo sporedan posao.
Šta hoćete da kažete?
Nešto se tu ne slaže. Tehnika im je gotovo nepogrešiva, ali ne idu na velike dobitke. Mogu da vas udare još jače. Više dobitaka, veći ulozi. Kao da se poigravaju vama. Kao da čekaju nešto.
Čekaju šta?
Ne znam. Nadala sam se da ćete vi moći meni da kažete.
Hari posmatra Rivino lice, ali s njega se ne da pročitati ništa. Žena se nagnula preko stola i gleda Hari pravo u oči.
Kako da ih pronađem?
Glas joj se promenio. Hari je odmahnula glavom.
Ne znam. Ali verovatno mogu da saznam. Mogu da iskoristim Džini da im se približim, možda ću stupiti u kontakt s Frankom. Međutim, moram da znam o čemu se ovde radi.
Riva je posmatra dugo i prodorno. Dobovala je prstima po stolu, a onda je zgrabila obaveštenje o raskidu i pocepala papir na dva dela.
Učinite to. Približite se tim ljudima. Hoću da znam ko je umešan i šta smeraju. Ali najvažnije, hoću da znam kako da ih nađem.
Hari se zavrtelo u glavi. Ako je dobro shvatila, Riva ju je upravo angažovala da radi na tajnom zadatku u Frankovoj grupi. Lažni identiteti počinju da se ređaju unedogled. Kao odrazi u ogledalima što stoje jedno naspram drugog. A još uvek nema pojma šta se dešava.
Odmahnula je glavom. – Rekla bih da su ti ljudi opasni. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne smeta mi malo opasnosti tu i tamo. Ali prethodno moram da znam u šta se upuštam.
Riva je slegla ramenima. – Varaju u mojim kazinima. Šta vam još treba?
Molim vas, obe znamo da tu ima još nečega. Šta Franko ima protiv

vas? Zašto vas goni?
Riva je raširila ruke. – Stvarno ne znam.
Ali kako ste povezani s njim? Zašto toliko želite da ga pronađete?
Riva je ćutala neko vreme, a onda ju je sasekla pogledom. – To vam već mogu reći. Vidite, Franko je ubio mog brata.

23.

Hari nabada potpeticama niza stepenice, zvuk se odbija o tvrde, bele pločice. Naježila se. Mora da zove Zubirija.
Polako je otvorila vrata hodnika u prizemlju. Nadala se da će iskoristiti Rivin telefon, ali žena je prekinula sastanak tako što je prihvatila neki poziv i smesta odmahnula rukom prema Hari, dajući joj do znanja da su završile razgovor. Hari je iskoristila priliku da šmugne dok je još mogla.
Oklevala je na vratima. Hodnik u prizemlju je slabo osvetljen, kroza zid se čuje prigušeno okretanje točkova za rulet. Puls joj se ubrzao pri pomisli da se osmeli i izađe u otvoreni prostor kazina. To što je pobegla Frankovoj grupi znači da je verovatno pobegla i Zubirijevim agentima. Pod uslovom da su uopšte bili tamo.
Hari je ušla u hodnik premotavajući u glavi razgovor s Rivom. Pokušala je da izvuče od nje još nešto o smrti brata, ali žena se nije upecala.
Franko ga je ubio – rekla je. – To je sve što treba da znate.
Vrata što vode ka stepenicama zatvorila su se i Hari je krenula hodnikom. Nešto se promenilo. Na podu ispred sebe vidi snop svetlosti u obliku trougla. Vrata kancelarije Viktora Toleda su otvorena.
Polako je krenula i zavirila u kancelariju. Izgleda da u kancelariji nema nikoga. Jako fluorescentno svetlo osvetljava snežnobeli nameštaj – beli sto, bele zidove, beli pod.
Beli telefon.
Puls joj je podivljao. Sprava blešti poput svetionika. Pogledala je na hodnik, zatim ušla u kancelariju, podigla slušalicu i počela da okreće broj. Prsti su se zaustavili na trećoj cifri. Mozak je otkazao. Ne može da se seti Zubirijevog broja.
Prokletstvo! Kako, dovraga, ide? Stisla je pesnice.
Misli!
Urezala ga je u pamćenje. Danima je mogla da ga izrecituje kad god je htela, jedan broj ređao se za drugim poput pevljive pesmice. Pokušava da dozove ritam, ali joj izmiče. U glavi joj je zbrka. Pamćenje je otkazalo.
Dođavola!
Hari je udahnula duboko. Možda će kiseonik pokrenuti mozak. Onda se setila nečeg i drugi broj joj se pojavio pred očima. Bez razmišljanja je

okrenula broj drhtavim prstima. Onda je čekala da se neko javi.
Hanter.
Glas mu zvuči napeto, kao da mu je fitilj kratak. Zastala joj je knedla u grlu. Hari je to pripisala olakšanju zbog toga što čuje poznati glas.
Ja sam – rekla je.
Hari, bože! Gde si, dođavola?! Pokušavam da te dobijem već dva dana.
Progutala je knedlu, nije mogla odmah da progovori. Hanter nije primetio. Po njegovom tonu je zaključila da ima dosta toga da joj kaže.
Potražio sam ona imena što si mi tražila. Premda to nije baš pametno, moram da dodam.
Čula je tapkanje po tastaturi i zamislila ga kako ozlojeđeno čkilji u ekran zato što je prikovan za radni sto. Kako bi volela da ga vidi.
Džini Von – rekao je. – Iz jedne od najbogatijih dablinskih porodica. Jedriličari, uzgajivači konja, operski znalci, kolekcionari umetničkih dela.
Nema policijski dosije? – Hari želi da Hanter nastavi da priča. Sad joj je i sam njegov glas uteha.
Ne. Ali Klejton Džejms ima. Najnoviji su pronevera i pokušaj ucene.
Čitao je spisak hapšenja dvadeset godina unazad. Hari upija tu uverljivost u njegovom glasu. Onda je naterala sebe da ga prekine.
Hanteru…
Kada se vraćaš?
Zatvorila je oči za tren, držeći slušalicu obema rukama, kao da će ga to na neki način približiti. – Uskoro.
Ja… – Hanter je oklevao, zatim pokušao ponovo. – Momci iz tehničkog odeljenja, trebaš im. Neće da rade ni sa kim drugim. Čini se da si veoma tražena tamo.
Stvarno? – Hari je uspela da izgovori. Htela je da ga zadrži na vezi, te je rekla: – Kako si došao do tih podataka o Klejtonu?
Veruj mi, bolje da ne znaš. Recimo da to ne bih radio ni zbog koga drugog.
Napravio je značajnu pauzu, a zatim pročistio grlo, kao da se zbunio onim što je upravo izgovorio. Možda ni on ne razume tu vezu ništa bolje nego ona.
Hari je pogledala ka vratima. – Da li je tvoj izvor našao nešto o Gideonu Reju? On je Frankov drugar. Ponaša se kao da mu je anđeo čuvar.

Ne mogu da budem vaš anđeo čuvar.
Slučajno podsećanje na Zubirijeve reči izazvalo je spoj u njenoj glavi. Negde se neka siva ćelija promeškoljila i rekla: Aha! A onda je izbacila Zubirijev broj telefona. Ceo i nedirnut. Hari je zatvorila oči i ćutke zahvalila. Onda je obišla oko stola slušajući kliktanje Hanterove tastature. Zna da mora da prekine razgovor.
Izvini, Hanteru, nešto mi je iskrslo. Moram da prekinem.
Čekaj, imam još. Ovo moraš da čuješ. Nemam ništa o Gideonu Reju, ali sam iskopao još nešto o Rivi Mils.
Hari se umirila. – Stvarno?
Jel’ znaš da je povezana s organizovanim kriminalom?
Čula sam da je imala podršku mafije kada je počinjala s kazinima.
To je bilo osamdesetih. Ovo je nešto skorije. Nema nikakvih dokaza, ali FBI sumnja da je umešana u reketiranje i kriminalne radnje protiv države.
Hari se setila Zubirijevih slajdova: trgovina drogom, oružane pljačke, iznuđivanje, korupcija.
Hanter je nastavio. – Možda njeni poslovi nisu bitni. Ti goniš Čaveza, zar ne? Možda ne postoji veza između njega i Rive Mils.
Veza postoji. Rekla mi je da je on ubio njenog brata. Hanter je zaćutao. – Čekaj sekund.
Hari je još jednom nervozno pogledala ka vratima i premestila se s noge na nogu. Hanter se javio.
Brat, Endi Mils. Ubijen u Las Vegasu 1989. Prostrelna rana na glavi.
Osamnaest godina.
Zaćutao je, verovatno čitajući dalje. Hari se sledila, pokušavajući da zamisli Franka kako puca u glavu osamnaestogodišnjaku. Jel’ stvarno toliko lud?
Hanter se vratio. – To je sve što imam o njegovoj smrti. Izgleda da je imao oštećenje mozga od rođenja. Pretpostavljaju da je fetalni alkoholni sindrom. Drugim rečima, majka je bila pijanica. Sudeći po onome što ovde piše, Riva ga je manje-više sama odgajila.
Bože. Majke. Ko zna kakvu sve štetu mogu da naprave? Hari je dozvolila sebi da pomisli na Mirjam, kao da dira u svežu ranu da bi videla koliko još uvek boli. Zarila je nokte u dlan. Da s jednog bola skrene pažnju drugim.

Nema više ništa o bratu – Hanter je završio. – Videću šta još mogu da iskopam, pošto je to veza s Čavezom.
Zapravo, postoji još jedna veza. Organizovani kriminal. Verovatno nije samo Riva umešana.
Najzad ga je obavestila o onome što je saznala iz Zubirijevih slajdova: transnacionalne kriminalne organizacije; globalni terorizam; prihod od kriminala od devetsto miliona dolara za šest meseci.
Kada je završila, Hanter je dugo ćutao.
Kolumbijski karteli? – rekao je naposletku. – Trijade i Islamski džihad? Jebote, Hari. Šta, dovraga, rade ti baskijski policajci? To je ogromno. To su globalne organizacije, opasne, jebote. Kako smeju da regrutuju amatera poput tebe? Samo se drži dalje od Vaska, zaboga, i nemoj slučajno da se predomisliš. Ne smeš da uđeš tamo.
Hari gleda u pod i ćuti. Tišina je sve napetija, poput struje između njih.
Kada je Hanter ponovo progovorio, jedva ga je čula.
Već si ušla, zar ne? Zatvorila je oči. – Jesam.
O, bože, Hari.
Dlanovi su joj se oznojili. Čeka da počne da viče, ali on zvuči suviše uplašeno da bi se rasrdio. Rukom je pritisla usne i shvatila da je bila isključena; da se zavaravala kako je sve to samo potera za varalicama u kazinu. Zna da to nije tačno; slajdovi su bili dovoljno jasni. Međutim, ona ih je zanemarila, pokušavajući da se sakrije među slojevima.
A u kom je sloju sada? Ponekad se čini da uvek igra neku ulogu. Ako ne pripazi, prava Hari može uskoro nestati. Možda će se jednog dana pogledati u ogledalu i u njemu videti beskraj.
Odmahnula je glavom. Od straha čuje žamor u glavi.
Steže slušalicu kao da se drži za Hantera. Hantera, koji nikada ne igra uloge, nikada ne koristi mađioničarske trikove. Hanter je stvaran.
Gde si sada? – Zvuči kao da mu se grlo steglo.
U Rivinom kazinu.
Jesi li dobro?
Dobro sam.
Upoznala si Čaveza? Jel’ ti poverovao?
Mislim da jeste. Ali me proverava. – Setila se nelagodnog primirja između sebe i Franka. Koliko je krhko. – Mislim da voli da ga se ljudi

plaše.
Hanter je zastenjao. – Hari, moraš da izađeš. Molim te.
Znam. Hoću. – Vežbala je Zubirijev broj recitujući ga neprestano u glavi. – Evo, sad ću.
Hanter je teško uzdahnuo. Zatim je skoro naredio. – Samo spusti slušalicu i idi. Zovi me kad budeš izašla. Ako me ne budeš zvala, kunem ti se da ću doći tamo da te nađem. Ozbiljno ti kažem.
Hari je progutala pljuvačku. Vratila joj se knedla u grlu. Prošaptala je obećanje da će ga zvati, zatim je polako prekinula vezu, nerado se odvojivši od njegovog glasa. Obrisala je dlanove o haljinu i ponovo posegnula za telefonom da pozove Zubirija.
Onda se zaustavila. Krajičkom oka videla je pokret i podigla pogled. Gideon stoji na vratima.

24.

Šta to radiš, jebote?
Gideon ju je prostrelio pogledom. Niz kičmu joj je prošao drhtaj.
Koliko dugo već stoji tu?
Isturila je bradu i tresnula slušalicu nazad na mesto. – Dobro, kud si ti
nestao, dođavola? Mene uhvati obezbeđenje, a vi pobegnete. Kako to?
Krenula je ka vratima, ali Gideon se nije pomerio. Posegnuo je za njom i zgrabio je za ručni zglob.
Koga si htela da pozoveš?
Prsti su mu se zarili u njenu ruku. Pokušala je da se otrgne, ali kao da je drži čeljustima. Zaškrgutala je zubima.
Mogla sam da pozovem tebe ili Franka, da ste imali poverenja da mi date neki broj i telefon.
Gideon joj se uneo u lice, ona čkilji u njegovu išaranu kožu, koja je između pega bela kao alabaster. Stegnuo ju je za zglob i ona je ustuknula.
Ako baš hoćeš da znaš – rekla je – htela sam da pozovem svoj broj. Pretpostavljam da je kod nekog od vas, pa sam mislila da će se neko javiti. Kako bih inače mogla da vas nađem, jebote?
Gideon je zaškiljio, a na licu mu se urezao izraz sumnje. – Šta se desilo tamo? Zašto si dala znak za povlačenje?
Niste je videli?
Koga?
Ženu na balkonu. Piljila je pravo u mene, odmah posle zahvata. Lice mu se načas izobličilo. – Plavokosa žena? Sivi komplet?
Dakle, i on je video Rivu. Hari je klimnula glavom.
Kažem ti, gledala me je pravo u oči. Znala je. Rekao si mi da pazim ako neko posumnja, jel’ tako?
Ali onda si nestala. To nije bio deo plana.
Tvoj plan je bio sranje. Obezbeđenje me je uhvatilo odmah pošto sam ustala od stola i dovuklo me u njenu kancelariju. Ispostavilo se da je to vlasnica, Riva Mils.
Hari je odmeravala Gideonovo lice. Nije se promenilo. Pomno ju je posmatrao, kao lav gazelu, čekajući pograšan korak.
Šta si joj rekla? – pitao je.

Ma, daj. Samo sam se pravila luda. Pustila me je i rekla da se ne vraćam više. – Hari je istegla vrat da bi pogledala u hodnik. – Slušaj, možemo li da brišemo odavde, molim te? Samo treba da pogleda glupave snimke i provaliće nas.
Gideon ju je stegao za zglob toliko jako da je pomislila da će joj polomiti kosti. Kratak jauk joj se oteo s usana. Zagledao se u nju za trenutak, a onda joj je odgurnuo ruku i pomakao se u stranu da prođe.
Hari je krenula niz hodnik, trljajući zglob. Oseća Gideonov pogled na leđima kao žeravicu. Zna da nije u potpunosti progutao njenu priču, ali barem se čini da nije čuo njen razgovor s Hanterom.
Našla je vrata koja vode u kazino i ušla, s Gideonom za petama. Nakratko je pogledala na međusprat dok se probijala kroz gužvu, ali gore nije bilo nikoga. Da li je Riva u kancelariji i posmatra kroz venecijanere?
Hari je požurila kroz izlaz i obrela se u mračnoj ulici. Zgrčila se od hladnoće i zagledala u prometnu uličicu. Nepoznata muzika tutnji iz nekog bara. Ljudi govore španski svuda oko nje, ali čak i to se čini nepoznatim. Baskijski naglasak joj zvuči jednolično. Pogledala je u nazive ulica: baskijsko ime na jednom zidu, špansko na drugom. U grudima joj se steglo, izgubljena je. Kao da je skrenula s puta. Odsečena od saveznika.
Kako će, dođavola, sada kontaktirati sa Zubirijem?
Gideon je spustio čvrstu ruku na njena leđa. Dozvolila mu je da je izvede iz Starog grada i odvede do prometnog bulevara. Pet minuta kasnije bili su u automobilu, na putu ka reci.
Hari je krišom pogledala Gideona. Kosa mu je nakostrešena, kao bakarne niti koje mu se pomoću magneta drže na glavi. Pošto se čini da ga vožnja malo smiruje, odlučila je da neko vreme ne koristi svađalački ton Dijegove. Uzdahnula je i naslonila glavu na naslon.
I gde su ostali?
Odvezili su se Klejtonovim kolima.
Kako to da nismo putovali zajedno? Suviše rizično?
Gideon je odmahnuo glavom. – Ne podnosim smrad duvana koji ta žena ostavlja u mom volvou.
Hari je izvila obrve. Ne bi pomislila da ubica može biti pedantan.
Ti baš ne voliš Džini, zar ne?
Šta tu ima da se voli? Ona samo pije i puši.
Hari se namrštila, kao da razmišlja o tome. – Moram da priznam da mi

nije lako da zamislim nju i Franka.
Gideon je prezrivo frknuo. – Franko je kao ja. Žilav, s ulice. Ali ona. – Iskrivio je usne. – Cilindri i dijademe, to je njeno društvo.
I kako su se našli?
Gideon je slegao ramenima. – Radila je neku prevaru s antikvitetima u Nevadi. Skulpture, lepa umetnost, tome slično. Franko ju je provalio, proverio. Smatrao je da bi mogao da je iskoristi.
Za šta?
Videla si.
Ma daj, Gideone, nisam glupa. Ovde se dešava nešto mnogo veće od zakasnelih uloga na ruletu. Šta on zapravo namerava?
Gideon se namrštio i nije rekao ništa. Naglo je okrenuo volan i skrenuo prebrzo. Hari se uhvatila za sedište i primetila da je stegao vilicu. Izgleda da mu je krivo zbog nečega, kao da ga je ta tema zabolela. Onda joj je najednom sinulo da Gideon možda ne zna. Možda Franko svom starom prijatelju ne govori sve. A to boli.
Pokušala je da pročačka po rani. – A ti? Zbog čega si ti ovde? Da bi Franko i tebe mogao da koristi?
Franko i ja smo partneri, uvek smo bili.
Osim za zamenu žetona, za šta mu još trebaš? Za ubijanje?
Gideon ju je podrugljivo pogledao. – Pa šta i da je tako? Još nikoga nisam ubio bez rezloga.
Hari je osetila kako joj se želudac steže i odlučila da prekine tu temu. Neko vreme su se vozili u tišini duž puste rečne obale. Voda udara o zidove nasipa, praveći talase dovoljno velike za surfovanje. Opazila je nešto prepoznatljivo: most Zuriola i bleštavu staklenu dvorana u pozadini. Nisu daleko od stana.
Nekoliko minuta kasnije parkirali su se ispred zgrade. Hari je pogledala u redove tamnih prozorskih kapaka i zamislila stan uređen u smeđim tonovima, tamo gde je zatočenik već ceo dan. Setila se Hantera i obećanja da će izaći odatle. Grlo je boli.
Pošla je za Gideonom do stana na trećem spratu. Džini se odmara na kanabetu. Pozdravila ih je lenjo izvivši obrvu. Haljinu je zamenila helankama i širokom majicom sa širokim okovratnikom, koji joj otkriva ramena. Čak i tako obučena izgleda elegantno i nije teško zamisliti je u svetu lepe umetnosti.

Džinin pogled je s njih prešao na vrata. Hari se okrenula i videla Franka kako ulazi u sobu. Orlovsko lice izgleda mračno i opasno. Ustremio se na Gideona.
Šta se desilo tamo, jebote?
Gideon je podigao ruke da ga smiri i ispričao. S obzirom na nepoverenje prema Hari, njegovo viđenje događaja bilo je iznenađujuće objektivno. Verovatno bi svaki nagoveštaj da mu je pobegla doveo u pitanje njegov rad.
Gideon je završio i Hari je zadržala dah. Franko se okrenuo k njoj i pogledao je natmureno i odsutno. Osetila je kako se Džini skupila na kanabetu poput puža koji se uvukao u kućicu. Hari se setila Rivinog brata. Prostrelna rana na glavi. Osamnaest godina. Zarila je nokte u dlanove. Na koju stranu će Frankovo raspoloženje sada prevagnuti?
I? kako je izgledala?
Hari je trepnula. Nekoliko trenutaka joj je trebalo da shvati da je pita za Rivu. Zvučao je kao da okleva, kao da se priprema za odgovor. Tako se čovek raspituje za staru ljubav ili najljućeg neprijatelja. Mada, što se Hari tiče, razlika je često zanemarljiva.
Kakvo je to pitanje? – rekla je. – Bila je van sebe od besa, kakva bi bila? Sumnjala je da varam u njenom kazinu. Pitam se kako vas, dovraga, nisu ranije provalili.
Franko joj se zagonetno osmehnuo. – Možda hoću da nas uhvate. Na kraju.
Hari se namrštila i primetila zbunjenost na Gideonovom licu. Franko je zakoračio prema njoj, dok je elektromagnetno polje agresije lebdelo oko njega.
Mogla si da nestaneš – rekao je. – Da pobegneš.
Zašto, jebote? Još uvek nisam obavila posao, zar ne?
Posmatrao ju je prodorno nekoliko trenutaka, a zatim pokazao glavom prema kuhinji. Hari je otpratila njegov pogled. Na pultu se lepo vidi torba za laptop.
Stivijev. – Franko se nasmejao i ispružio dlanove velikodušno. – Sada je tvoj.
Džini je naglo podigla glavu. Hari je osetila žmarce, svesna da je upravo uznapredovala. Zvanično je primljena u njihove redove. Pogled joj je prikovan za crnu torbu na pultu, u glavi joj se roje razne varijante onoga

što bi tu mogla pronaći.
Gideon se unervozio. – Hej, Franko. Jesi li siguran? Još uvek nije isključeno da laže.
Ali Franko ga ne sluša. Klimnuo je glavom ka Hari.
Možeš da ga pregledaš kasnije. Nastaviš tamo gde je on stao. A sada, presvuci se. Ideš sa mnom. – Pucnuo je pristima. – Nema više testiranja. Vreme je da ti pokažem nešto.

25.

Marti se još više skupio u haustoru, pogleda prikovanog za ulaz u zgradu s druge strane ulice.
Drhti u mraku. Tu je tek pet minuta, a već mu je hladnoća ušla u kosti. Pogledao je na sat. Franko u to vreme obično kreće u akciju. Marti samo hoće neki znak da je čovek u istom stanu.
Naslonio se na zid, vlaga mu prodire kroz jaknu. Ulice su tihe, čuje se samo divlji huk reke u blizini. Marti se stresao. Na tren se ponovo našao na mostu: ledeni talasi mu zapljuskuju usta i nos, voda mu ulazi u grlo. Obrisao je znoj sa čela. Od proklete reke se prehladio.
U ulazu prekoputa se upalilo svetlo. Marti se ispravio i prislonio leđa uz vrata. Franko i tamnokosa devojka nalik na Špankinju izašli su iz zgrade i ušli u obližnji automobil. Marti gleda kako odlaze i neko vreme pogledom prati stop-svetla. Posmatra kako se polako kreću uz reku i zatim skreću ka promenadi duž grebena u zalivu.
Da li to Franko vodi devojku u skladište?
Marti se namrštio, izvukao se iz haustora i nesigurnim korakom krenuo od reke ka dobro osvetljenim gradskim ulicama. Franko joj verovatno veruje, ali Marti nije baš ubeđen. Planirao je da iznese svoje sumnje Franku, a onda je video Debeljkovo lice na televiziji. Jadniku je neko prerezao vrat. Marti je progutao pljuvačku, grlo ga boli. Gazdarica mu je prevela reportažu. U vestima nisu spomenuli nikakvu vezu s Rivinim kazinom, ali to ga je naplašilo i instinkt mu je naložio da se primiri neko vreme.
Osvrnuo se prema putu kojim se automobil odvezao i zamislio prizor koji će devojka zateći kada tamo stignu. Marti je već video skladište. Franko je svaka dva-tri dana pravio istu maršrutu i Marti bi ponekad čekao u zasedi pored pristaništa i posmatrao.
Uvek je znao da je tu ulog mnogo veći nego varanje u ruletu. Franko tako samo navlači Rivu, isto kao što je Marti navukao Engleza na početku prevare s pokerom. Priprema terena, mamac za žrtvu.
Marti je još više zategao jaknu preko grudi. Setio se skladišta i ljudi s kojima se Franko tamo uhvatio: nasilnici s ličnim obezbeđenjem; okoreli momci koji zahtevaju poštovanje i ubijaju kada ga ne dobiju.

Nešto je šušnulo u senci iza njega i Marti je naglo pogledao preko ramena. Ulica je prazna. Pružio je korak. Otkad mu je Toledo pripretio na mostu, ima utisak da ga neko uhodi.
Marti se vratio do starogradskih ulica, tražeći toplotu nekog bara koji još radi. Ne planira da se vraća u iznajmljenu sobu. Toledo bi tamo suviše lako mogao da ga pronađe.
Znoj mu se sliva niz leđa. Toledo mu je dao tri dana da mu isporuči Franka. Možda bi samo trebalo da mu kaže gde se tip krije. Kad je izdaja u pitanju, ništa lakše od toga. Marti je ustuknuo, glava mu pulsira. Ili da ne kaže ništa? Da zaštiti Franka. Da ga pusti da odigra igru po planu i da umesto toga proda Rivu.
Bože, koga od njih dvoje da ocinkari?
Tiho je zaječao. Zašto bi ga bilo briga za oboje posle svega što su uradili, dovraga? Uspomene su počele da naviru. Odagnao ih je, ne želeći da razmišlja o davnašnjoj lojalnosti. Umesto toga, usredsredio se na njemu bližu stranu problema: brza lova ili šira slika. Sitna ili krupna prevara.
Pažnju mu je privukao odjek glasova, te je pošao za njima do obližnjeg bara na Trgu Ustava. Gosti žamore ispod senovitog zasvođenenog prolaza, glasovi odzvanjaju usled prirodne akustike trga. Marti je zašao u prolaz, pogledao levo i desno, a zatim ušao u ušuškani bar.
Toplota i svetlost obavili su ga poput ćebeta. Došao je do šanka. Ponovo ga je oblio znoj zbog groznice. U glavi mu se vrtelo te se pridržao za pult. Bože! Ta jebena reka. Treba mu piće. Ima dovoljno novca da pregura noć, ali posle toga će biti go kao pištolj. Zatvorio je oči. Možda će sutra imati snage da nabavi malo gotovine.
Podilaze ga žmarci, jedva je otvorio oči. Neko ga posmatra. Siguran je u to; kao da su ga potapšali po ramenu. Pogledao je udesno. Privlačna riđokosa sedi za šankom i posmatra ga preko ruba čaše. Trebalo mu je nekoliko trenutaka, ali prepoznao ju je. To je ona riđokosa s kojom je flertovao prošle nedelje u Rivinom kazinu.
Nasmejala mu se stidljivo i podigla čašu u znak pozdrava. – Sećaš se mene?
Hej, naravno da se sećam. – Marti je pogledao okolo, tražeći čoveka s kojim je bila, onog žabolikog što mu je Marti ukrao žeton. Nema ga. Marti se smestio pored nje i nasmešio.
Pa, kakve si sreće ovih dana?

Eh, znaš. – Pogledala je u piće. – Nekad dobiješ, nekad izgubiš. Ali dobro sam.
Nasmešila mu se još jednom, mada ovoga puta nekako neubedljivo. Starija je nego što je mislio, možda u kasnim tridesetim, kao on. Već joj se vidi oko očiju. Međutim, kosa joj je mlada: griva lokni tople bakarnocrvene boje. Dobro, boja verovatno dolazi iz tube, ali Martiju nije važno. Divi joj se zbog truda.
Iskapila je čašu, a onda pokazala glavom ka vratima. – Uvukao si se ovde kao neki prestupnik. Kriješ se od nekog?
Ima blagi naglasak južnjačke lepotice, od kojeg mu struja prolazi niz kičmu. Odmahnuo je glavom i primakao joj se.
Samo od nekih ljudi s kojima trenutno ne želim da razgovaram. – Zastao je i pogledao unaokolo po baru. – Gde ti je… ovaj… muž?
Riđokosa se nasmejala. – On mi nije „ovaj, muž”. – Pogledala je u ruke.
Ali plaća račune.
Martijev pogled se zadržao na onome što se da videti od njenih oblina. Prvi put je primetio zelenkaste modrice po rukama. Vragolasto ga je pogledala ispod trepavica.
Zapravo, otputovao je na nekoliko dana.
Neka toplina je prošla Martijevim venama, delujući kao iznenadni anestetik za hladnoću u bolnim kostima. Pre nego što je stigao da odgovori, barmen se pojavio s računom za riđokosu i Marti je iskoristio priliku da se pogleda u ogledalu iza šanka. Izgleda užasno. Posiveo je, oko očiju ima kolutove tamnije od plavog patlidžana. Ako ništa drugo, kosa mu je gusta, još uvek uglavnom plava. Ljudi mu uvek govore da ima dopadljivo lice.
Barmen brblja nešto na španskom. Kada se Marti okrenuo, video ga je kako drži račun u ruci i mršti se na njih dvoje. Riđokosa je čvrsto stezala novčanik, jarkoružičastih obraza. Marti je pogledao u njen račun. Nije mnogo, samo nekoliko pića, ali novčanice koje drži u ruci nisu dovoljne da pokriju trošak.
Riđokosa ga je pogledala ponizno. – Veoma mi je žao što moram da pitam, da li bi mogao…?
Hej, biće mi zadovoljstvo. – Marti je preturao po džepovima i našao novčanik. Uspeo je da pokrije njen nedostatak i da im kupi još po jedno piće.
Hvala – kazala je riđokosa slabašnim glasom. – To mi znači. Baš si

me uhvatio bez pare.
Čini se da ti ipak nije išlo na ruletu.
Pogledala ga je zahvalno, a Marti je odložio skoro prazan novčanik. Nije naivna. Ako neko zna kako se vara, onda je to on. Možda je čekala celo veče da se pojavi neka naivčina. Posmatrao je užarene obraze, vatrenu kosu. Pa šta i ako kupi nekoliko pića u zamenu za njeno društvo? Trenutno mu to izgleda kao veoma povoljna ponuda.
Barmen je stavio pića na šank i riđokosa je s osmehom kucnula čašu o Martijevu.
Za kavaljera. – Otpila je gutljaj vina i pogledala ga radoznalo. – Onda, ti ljudi što ih izbegavaš. Hoćeš li se zauvek skrivati od njih?
Možda hoću. Moram prvo da donesem jednu odluku. – Marti je pogledao u čašu s viskijem. – Valjda nisam još spreman za to.
Onda odluči da ne odlučiš. Meni to uvek uspeva.
Marti se nasmejao i pijuckao piće. Viski mu žari utrobu. Potiljak mu je mokar od znoja i blago mu se muti pred očima. Riđokosa je stavila hladnu ruku na njegovu nadlakticu.
Jesi li dobro? Ne izgledaš baš najbolje.
Marti je trepnuo i nasmejao se nemarno. – Nisam mnogo spavao prošle noći. Nekoliko viskija i biću kao nov.
Nategao je iz čaše. Možda će alkohol da sagori toksine iz te proklete reke. Celu noć se preznojavao i sanjao grozničave snove o Endiju. Pojavila mu se slika pred očima: opšta panika, ljudi vrište; Endijevo mršavo telo sklupčano na zemlji, s tamnom rupom na glavi. Marti je sabio ostatak pića.
Riđokosa ga je stegla za nadlakticu i tako ga vratila u sadašnjost.
Imam bolju ideju. – Glas joj je tih i zavodnički. – Zašto ne pođeš sa mnom? Možda nemam novca, ali još uvek imam sobu u hotelu, plaćenu za još nekoliko dana.
Toplota mu prožima celo telo. Pogledao ju je u oči i pročitao velikodušnost i glad u pogledu. Traži utehu. Neki privremen ventil, isto kao i on. Šta tu ima loše, dovraga?
Sišla je sa stolice. Odmerio je njene obline i krenuo za njom iz bara. Pomislio je na Toleda i na to da bi mu njena hotelska soba mogla ponuditi utočište. Još malo će se skrivati.
Odlučiće da neće da odluči.
Njegov život je uvek bio dugačak spisak pogrešnih odluka. Možda će

uspeti da ne doda još jednu. Bar ne odmah.

26.

Kuda ćemo?
Franko nije odgovorio. Udaljavaju se od reke. Hari je krišom pogledala k njemu. Pri uličnom svetlu na licu mu se ocrtavaju visoke jagodice, te sada još više podseća na indijanskog poglavicu. Hari se ugrizla za usnu. Trenutno je smiren, skoro bezopasan. Poslednje što želi jeste da ga razdraži mnoštvom pitanja.
Skrenuli su levo prema aveniji koju Hari sada već prepoznaje kao Bulevar Alameda. Obujmila se rukama i osetila kako joj srce tuče u grudima. Instinkt joj govori da će sada videti nešto važno, ali misli joj lete ka Makardlu. Znao je previše. Podilaze je žmarci. Kada joj Franko izloži svoje planove, hoće li ikada moći da je pusti?
Polako su se zaustavili ispred semafora i Franko je pokazao glavom ka prozoru. – Nisi baš mnogo videla od grada otkad si došla, zar ne?
Hari je zurila u njega. To je rekao sažaljivo, kao da je, zaboga, bila samo previše zaposlena da bi razgledala grad. Odmahnula je glavom, diveći se njegovoj sposobnosti da s lakoćom začini realnost nečim smešnim.
Ne, nisam.
Imaš li rodbinu ovde?
Hari se setila grobnice na groblju De Polo. – Ne.
Ne izgledaš kao Baskijka, znaš?
Rekli su mi da u lozi postoji neki ribar iz Kadiza. On je kriv.
Franko je klimnuo glavom, kao da je time stvar razjašnjena. Svetlo na semaforu se promenilo i on je ubacio u brzinu. – Moja stara je bila oličenje žene iz srednjeg veka. – Izdužena brada, krupno lice. – Odmahnuo je glavom. – Opasna žena. Jedini put kad ju je otac pobedio u prepirci bilo je onda kada mi je nadenuo ime Franko, po svom ocu.
Hari se promeškoljila u sedištu, ne znajući šta da misli o njegovom ljubaznom ćaskanju. Približiti se njemu izgleda opasno, kao da igrate
„Koliko je sati, gospodine vuče?”. Približavate se sve bliže, dok se vuk najzad ne okrene i zgrabi vas.
Franko je iznenada skrenuo levo pa vozio ulicama tamo-amo, dok se Harina unutrašnja mapa grada nije potpuno zbrkala. Pogledao ju je krajičkom oka.

Često si radila s Makardlom?
Ne baš. – Gledala je kroz prozor. Sve te ulice prepune kafea počinju da liče jedna na drugu. – Provalili smo u nekoliko korporativnih baza podataka, tražili otkup, ali to je sve. Ja uglavnom više volim da radim sama, kao i Makardl.
Da, i ja. – Franko je klimnuo sam sebi, kao da se premišlja. – Ipak, ponekad ti je potrebna pomoć, sviđalo ti se to ili ne.
Možda. – Hari se okrenula i posmatrala njegov natmureni, grubi profil. – Ali da se ja pitam, ipak ne bih rekla sve saradnicima.
Pogledao ju je prepredeno. – Pametna devojka. Nikome ne govori ništa što ne mora da zna. Naročito nekome ko je ispod tebe u lancu ishrane, jel’ tako? Da mu ne bi palo svašta na pamet.
Misliš na Gideona?
Hej, volim ga kao brata, nemoj pogrešno da me shvatiš. Ali jednostavno, nešto mu ne govorim. – Gleda je prodornim crnim očima. – A ni ti mu nećeš reći ništa što večeras budeš videla.
Podigla je dlanove kao da se brani od te pomisli. – Veruj mi, što manje pričam s Gideonom, to bolje. On i ja se baš ne mirišemo.
Nemoj da ga kritikuješ, dobar je momak. Takvog treba imati u nevolji.
Franko je promenio brzinu. – Ali ne mora da ima uvid u celu priču. Niko ne mora.
Zvonjava Frankovog telefona spasla ju je od odgovora. Iskopao ga je iz košulje i gledao u identifikaciju poziva pre nego što je odgovorio kratko. Namrgodio se dok je slušao glas s druge strane. Zatim je rekao:
Imam posla, Gabino. Plaćam ti da sam rešavaš takva sranja.
Slušao je dalje i okrenuo glavu. Odgovarao je kruto i kratko, verovatno umnogome skraćujući zbog Hari.
Najzad je opsovao i prekinuo vezu, a zatim pogledao u Hari ljutito.
Vodim te nazad Gideonu. Nešto mi je iskrslo.
Pozvao je memorisan broj i čekao da se neko javi. Kada niko nije odgovorio na poziv, tresnuo je pesnicom o volan.
Prokletstvo! Gde je on, jebote?
Okrenuo je automobil za sto osamdeset stepeni i krenuo nazad odakle su došli.
Slušaj, nema potrebe da me Gideon čuva. Samo me odvezi do stana, mogu da čekam sama – rekla je Hari nestrpljivo.

Možda ćeš moći, možda i nećeš. Ali Gideon je u pravu. – Pogledao ju je pravo u oči. – Još uvek je moguće da lažeš.
Ali…
Ideš sa mnom.
Vozili su se u tišini nekoliko minuta. Franko je često gledao u retrovizor. Najzad su se vratili do reke, staklena dvorana je blistala preko vode. Vozio je duž nasipa, udaljavajući se od gradskih svetala, i krivudao prema pustom rtu, tamo gde se reka spaja s morem.
Put pored grebena je mokar i klizav od morske vode. Moćni talasi snažno udaraju o stene i prelivaju se preko ograde na promenadi. Franko je promenio brzinu i pripremio se da obiđe oko poluostrva. Onda se vodena lavina obrušila na automobil i zanela ga. Hari se ukočila. Franko je ispravio automobil i prošao kroz vodu.
Hari je posmatrala divlji okean. Ogromni talasi su se valjali blizu obale, čekajući na red da se oprobaju na stenama. Stresla se. Nikada nije mnogo volela okean, bez obzira na sve pomorce od kojih potiče.
Franko se dovezao do, kako se činilo, kraja puta. Stao je i ugasio motor.
Hajdemo.
Srce joj divlje tuče. Izašla je iz automobila. Kapljice vode je bockaju po obrazima, a buka talasa je zaglušujuća. Krenula je za Frankom prema kopnu. Vetar joj prodire kroz pozajmljeni džemper i farmerke. Koračali su mokrim stazama, preprečivši preko rta, dok se huka talasa nije postepeno stišala. Hari je razaznala lepršanje cirada na vetru. Došli su u malu ribarsku luku.
Franko se okrenuo k njoj i zaustavio je u mestu. Pesnice su mu stisnute a oči mu se sjaje preteći.
Ovde ćeš videti nešto. Nešto što je opasno znati, zbog čega bi mogla da me držiš u šaci. – Zakoračio je k njoj. – Nikome nećeš reći, ni Gideonu ni Džini, nikome. Razumeš, Dijegova?
Hari je isturila bradu. – Da li je ovo još jedan test?
Možeš to tako nazvati. Ako ovaj test ne prođeš, mrtva si.
Zgrčio joj se želudac. Okrenuo se, te su nastavili da hodaju kroz mračno pristanište. Jarboli i vezovi tandrču na vetru. U vazduhu se oseća jak vonj ustajale ribe. Bez nekog valjanog razloga, Hari je zamislila svoje pretke kako love kitove. Pomislila je kako oni sada možda bde nad njom.
U tami se začulo brundanje. Zvuk vibrira duž pristaništa. Onda se iz

senke pojavilo nešto ogromno i kockasto. Hari je razrogačila oči. Težak oklopni kamion. Farovi su ugašeni, vozačka kabina mračna. Gotovo liči na avet dok se naizgled sam od sebe kotrlja duž pristaništa.
Kamion se kreće prema grupi neosvetljenih skladišta, dok mu gume šljiskaju po vlažnom terenu. Zaustavio se uz zvuk hidrauličnih kočnica. Onda je vozač sišao iz kamiona i Franko je krenuo k njemu, pokazaviši Hari da sačeka. Zgrčila se da se zaštiti od vetra i pokušala da pogodi šta je u kamionu.
Dvojica muškaraca tiho su razgovarala. Zatim je Franko krenuo prema najbližem skladištu i rukom pozvao Hari da dođe. Kaskala je za njim preko pristaništa, a onda naglo stala kada se iz senke ispred nje pojavio čovek s automatskom puškom. Stao je na vrata skladišta i zauzeo borbeni stav. Na Frankov znak, čovek je spustio pušku i okrenuo se da pritisne polugu iza sebe.
Vrata skladišta su zatutnjala i skliznula u stranu, obasjavši pristanište svetlošću iznutra. Hari se približila i čula ritmičko šuškanje, poput hiljada lepršavih krila. Namrštila se i pokušala da odgonetne šta bi to moglo biti. Zatim je ušla za Frankom.
Prvo su joj za oko zapale mašine. Stotine njih. Kao faks-mašine uredno poređane po klupama. Zuje kao mehanički skakavci, brzo izbacujući gomile papira, dok timovi radnika ubacuju nove svežnjeve s druge strane.
Samo to nije papir. Hari je pogledala malo bolje. To je novac. Hiljade novčanica izlaze iz mašina toliko brzo da joj se muti pred očima. Frrrrrr! Kao da mešaju karte.
Osmotrila je unaokolo po skladištu. Svežnjevi gotovine su svuda. Gomile su visoko naslagane po podu i poređane po industrijskim policama. Viljuškari pište po skladištu i premeštaju blokove vakuumiranih novčanica kao da su bale sena.
Hari se okrenula prema Franku, koji posmatra radnike kako istovaruju kamion. Pilji u stvari koje su već dovukli: kutije, koferi, sportske torbe, kese za đubre. Drugi tim radnika odnosi stvari i stavlja ih na klupe. Hari otvorenih usta zuri u sadržaj: gomile svežnjeva prljavih, izgužvanih novčanica.
Šta se dešava? – Pogledala je u pravcu mašina koje još uvek izbacuju novčanice. – Ovo je neka operacija falsifikovanja novca?
Franko je prezrivo odvratio: – Nema ovde lažnog novca, Dijegova. Ovo

je prava stvar. Ili barem, bolje da jeste. – Klimnuo je glavom prema grupi ljudi koji su prelazili preko novčanica svetlećim spravama u obliku olovke.
Nasumična provera ultraljubičastim zracima. Samo nam treba da nas uhvate zbog neke škrtice što okolo deli lažnjake.
Hari čkilji u tanke, zgužvane svežnjeve iz kamiona. Svežnjevi sadrže novčanice male vrednosti, uglavnom deset evra, a pričvršćeni su novčanicom obmotanom po sredini.
Dilerski zamotuljci – rekao je Franko, spazivši njen pogled. Sada kada je to pregurao i pustio je unutra, ponovo je bio gotovo razgovorljiv. – Ulični novac, direktno od narkomana. Verovatno umrljan visokim sadržajem droge.
Hari se namrštila. – Rekao si da nisi diler.
Hej, nisam. Zašto bih prljao ruke tim govnima? – Izgleda da je uvređen. Onda je raširio ruke s dlanovima nagore i slegao ramenima prenaglašeno. – Naravno, neki od mojih klijenata su dileri. Ali ja imam ugovore s mnogim organizacijama: krijumčari, utajivači, korumpirani državnici. Šta oni svi imaju zajedničko? Kamare gotovine koje žele da sakriju.
Pred Harinim očima ređaju se Zubirijevi slajdovi. Najednom je onih devetsto miliona uspela da stavi u kontekst. Franko se okrenuo i pošao između klupa ka vratima na drugoj strani skladišta. Hari je pogledala u gomile mašina za brojanje novca, u prepune police s naslaganim paketima novčanica koje se prostiru od poda do plafona. Požurila je za Frankom.
Ovo nije tvoj novac?
Ne, zaboga. Ja sam broker. Moderator. – Franko je ponovio sebi tu reč kao da mu se sviđa kako zvuči. Došao je do vrata i Hari ga je sustigla.
Dakle, ti skrivaš tuđ novac?
Okrenuo se k njoj s rukom na kvaki. – Moji klijenti su s mukom zaradili ovu gotovinu. Nije dovoljno samo sakriti je. Oni hoće da je troše. – Na licu mu je zaigrao smešak. – Međutim, ne možeš trošiti prljav novac dok se ne opere, zar ne?
Zuji joj u ušima. Svuda oko nje šapuću lepršave novčanice, dok prolaze kroz mašine za brojanje. U glavi joj bruji.
Dakle, ti pereš novac? Jel’ tako?
Franko joj se široko osmehnuo. Zatim je raširio ruke i naklonio se.
Dobro došla u moju kuću za brojanje novca, Dijegova.

27.

Čekaj me ovde. Imam nešto da obavim.
Franko je otvorio vrata i upalio svetlo, te uveo Hari unutra. Neonska svetla zatreptala su s tavanice. Franko je izašao i zatvorio vrata za sobom. Hari je pogledala oko sebe.
Soba je opremljena kao kancelarija, mada je enterijer oskudno uređen, isti betonski zidovi i pod kao napolju, u skladišnom delu. Opšti utisak je asketski i hladan.
Ni traga od telefona.
Pogledala je ka zatvorenim vratima, zatim otrčala do radnog stola, otvorila fioke, preletela po papirima. Iz dokumentacije nije saznala mnogo: fakture, računi, carinski papiri; papirologija za kargo pošiljke.
Ponovo je pogledala ka vratima. Čuje Franka kako se glasno raspravlja napolju. Prešla je na drugi kraj sobe, do reda kartoteka, i pokušala da otvori fioke, jednu po jednu. Sve su zaključane.
Pogledala je u zid iza stola. U veliku mapu sveta izbockanu mnoštvom crvenih rajsnedli. Približila se da pogleda bolje.
Moja poslovna imperija.
Okrenula se i videla Franka kako je posmatra s vrata. Prešao je preko sobe i seo za sto.
Ponestaje mi rajsnedli – rekao je. – Sedi.
Hari je poslušala, i dalje posmatrajući mapu na zidu. Franko se naslonio i podigao noge na sto.
Znaš li koliko se prljavog novca opere u svetu godišnje? Tri biliona dolara, možda i četiri. To je ogromno more novca, Dijegova.
Posmatra je kao da očekuje da joj vilica padne. Prihvatila je igru.
Opa, tri biliona. Ne znam ni koliko tu ima nula. – Zamislila je okeane zelenih novčanica. Zapravo, nije teško izgledati zadivljeno.
Napolju su zatandrkala vrata skladišta. Mora da su završili s istovarom kamiona. Hari je pokazala palcem preko ramena.
Otkuda dolaze sve one sportske torbe i kese za đubre?
Pripadaju mom klijentu. Donosi ih na određena mesta koja sam uspostavio duž obale. Lažne prodavnice, restorani i slično. Moji kamioni skupljaju novac i donose ga ovamo.

Hari je trepnula. Franko kao da uživa gledajući kako to to sve deluje na nju. Napolju se čuju viljuškari kako pište i lupaju. Okrenula je glavu ka zvuku, međutim, nešto na zidu naspram nje joj je odvuklo pažnju.
Tamnosmeđa mrlja na cigli prostire se od visine glave do poda. Raspršila se preko zida kao da se nešto razbillo o njega. U centru mrlje je nekoliko rupica.
Hari je piljila u mrlju nekoliko trenutaka, a zatim se okrenula ka Franku. Pogledao ju je bezizrazno. Krvava mrlja očigledno ne iziskuje objašnjenje i, s obzirom na okolnosti, Hari ne namerava da se raspituje. Vratila se na bezbedniju temu.
Kuda novac tvojih klijenata ide odavde?
Aha. – Franko se nasmejao kao da je na to pitanje čekao ceo dan. – Vraćamo ga u sistem. Postaje legalan. Nešto najgore što čovek može imati jeste gomila gotovine čije poreklo ne može da objasni.
Ali tamo je sigurno naslagano bezmalo milion evra. Kako sakriješ toliki novac?
Malo umetnosti i malo hokus-pokusa. Lažne finansije. Sve je u iluziji, Dijegova.
Hari se namrštila. Čula ga je već kako izgovara te reči. – Misliš kao zamena žetona?
Pogledao ju je prodorno. – Da. Kao zamena žetona. Najbolje mesto za skrivanje novca je u gomili drugog novca, zar ne? Kao kasno stavljanje žetona. Proturi ga negde krišom i niko ne može dokazati da tu ne pripada.
Još uvek mi nije jasno. Kako može tolika količina novca da izgleda legalno?
Franko je spustio noge na pod i ispravio se u stolici. – Pazi, prvo stavimo novac u banke. Tako prestaje da bude ulični novac i postaje broj na ekranu.
Zar banke ne bi ispitale tako velik ulog?
Dobro pitanje, Dijegova. – Napravio je pištolj od kažiprsta i palca i uperio ga u nju. – Za svaki ulog veći od deset hiljada banka traži papire. Mi onda razbijemo ulog.
Razbiješ milion evra na uloge od deset hiljada?
Razmisli. Dvadeset pet tipova, zovemo ih „štrumpfovi”, uloži devet hiljada devetsto evra u deset banaka dnevno. Zaboga, tako mogu da uložim milion u toku jednog prepodneva.

Hari je klimnula glavom, složivši se s njegovom računicom. – Dobro, šta onda?
Onda promešamo novac, premeštamo ga tamo-amo. Prebacujemo u druge banke, druge zemlje, druge valute. Ubacujemo i vadimo iz fiktivnih kompanija i raznih investicija. Obveznice, akcije, nekretnine, šta god. Sve promešamo i napravimo toliko papirologije da praćenje kretanja novca jednostavno postane nemoguće.
Franko se naslonio i sa smeškom proučavao mapu. – Taj novac tamo, na primer. Večeras ga kuriri nose štrumpfovima po celoj pokrajini, a sutra će biti u bankama. Posle toga, prebaciću ga na račun na Gibraltaru, zatim u London preko Banke za savezne rezerve u Njujorku. U Londonu ću ga oročiti i upotrebiti kao dodatna sredstva za zajam od banke na Bahamima…
Hari je ukrstila očima. Franko i dalje priča:
… onda ću poslati potvrdu o zajmu nazad na Gibraltar, odatle u kompaniju u Čileu, zatim iz Čilea klijentu u Kolumbiju.
Hari je odmahnula glavom. – Izvini, ne mogu da te pratim.
U tome je caka, Dijegova. Suština je u tome da ne možeš da ispratiš. – Franko se nasmejao ležerno. – Za jednog klijenta sam oformio trideset različitih kompanija i otvorio osamdeset računa u bankama širom sveta. Fiktivne kompanije, jedna unutar druge. Stvoriti zabunu i pometnju. Deluje zamršeno, ali sve se može obaviti za nekoliko dana.
Hari je zapela nekoliko rečenica ranije, pokušavajući da pohvata detalje. – Mislila sam da su banke danas strože kada je to u pitanju. Da pooštravaju propise kako bi sprečile pranje novca.
Većina jeste. Kajmanska ostrva svakako više nisu oaza kao nekada. Ali kome trebaju banke? Postoji mnogo drugih načina da se novac premešta i pere istovremeno. – Pokazao je glavom ka vratima. – Ovaj ulični novac pripada jednom Kolumbijcu. Namenjen je za isplatu uzgajivača i druge lične troškove u zemlji. Njemu je taj novac potreban u Kolumbiji, u čistim, legitimnim pezosima. To mogu da izvedem bez ikakvog bankarskog traga.
Hari je primetila prezriv osmeh na licu. Tip se pravi važan, pa šta? Može da mu povlađuje celu noć ako će ga to držati u dobrom raspoloženju.
Dobro – rekla je. – Kaži mi kako?
Lako. Kupiću nekoliko hiljada frižidera za ove njegove evre, zatim ću ih prodati uvozniku bele tehnike u Kolumbiji. Uvoznik plaća legalnim pezosima koji ležu na kolumbijski račun mog klijenta. Moj klijent dobije

svoje oprane pezose, a uvoznik uštedi na kursu. – Franko se široko nasmejao i raširio ruke. – Odjednom sam postao trgovac valutom. Imam još mnogo takvih trikova.
Sudeći po njegovom samozadovoljnom nastupu, Hari ne sumnja da je tako. Pogledala je po kancelariji.
Sve to radiš odavde?
Osmeh mu se izgubio s lica, a vilica jedva primetno zadrhtala. Hari je osetila kako promena raspoloženja nadolazi poput iznenednog talasa vreline i požurila da se iskupi.
Hej, nije da kritikujem, ali zvuči kao obimno preduzeće.
Franko zuri u nju. Zastao joj je dah. Razgovor s njim je kao da pokušavate da pomazite zvečarku. Najzad je trepnuo i malo vreline je iščezlo.
Radim na mnogo strana – rekao je. – Ne postoji centrala, gde bi nešto moglo da pođe naopako, u tome je ključ uspeha. Razbijanje rizika. Različita skladišta, različiti kamioni, različita mesta za skupljanje novca. Menjam vozače, kurire, štrumpfove, advokate. – Nagnuo se i prostrelio je crnim očima. – Suština je u tome, Dijegova, da je ovo velika operacija. Trebalo mi je pet godina da je uspostavim. Mogu da se setim samo još jedne koja može da joj parira.
Pocrveneo je i poružneo. Podsetnik da se negde unutra brzi ciklus promene raspoloženja još uvek vrti ukrug.
Hari je čula tiho škljocanje brave. Franko je pogledao iza nje, ka vratima. Okrenula se preko ramena. Visok, pogrbljen čovek ušao je u sobu vukući noge. Franko se namrštio i zlovoljno mu se obratio na španskom.
Šta hoćeš, Gabino?
Čovek po imenu Gabino je pogledao u pod. – Nedostaje nam jedan kurir.
Kako, jebote?!
Gabino se premestio s noge na nogu i pogledao ka sablasnoj mrlji na zidu. – Čiko…
Nije završio rečenicu. Franko je pogledao u krvavu fleku kao da je prvi put vidi. Zatim je pucnuo prstima i pokazao k njemu.
Ti odradi, Gabino. Duplu smenu, nazad u Bilbao. Smislićemo sutra drugu zamenu za Čika. – Pokazao je palcem ka zidu. – I očisti to.
Gabino je za trenutak promenio izraz lica, a onda je klimnuo glavom i

izašao iz sobe. Hari se okrenula nazad ka Franku. Sada mora da ga pita.
Šta se desilo sa Čikom?
Njuškao je okolo, previše znao. Onda smo ga uhvatili na delu, krao je.
Franko je slegnuo ramenima. – Da ga ja nisam ubio, neko od mojih klijenata bi to učinio pre ili kasnije.
Hari je obuzdala drhtaj. Znanje je opasno kad je ovaj tip u pitanju. Već zna previše, ali mora da pita još nešto.
A Makardl? Šta se s njim dogodilo? Znaš li ko ga je ubio?
O, da. Znam. – Franko je stisnuo usne. – To se može pripisati Rivi Mils.
Hari je začkiljila u njega upitno pre nego što je mogla da nađe reči. – Šta? Ali to je besmislica. Zašto bi ga ubila? Da li je uopšte znala ko je on?
Franko ćuti. Oči su mu izgubile sjaj, kao da se zamislio. Najzad je rekao: – Kasnije ćemo o tome. Makardl je sam kriv, verovatno je bio neoprezan. – Frankove bezizrazne crne oči je posmatraju izazivački. – Nadam se da si ti pametnija.
Zaboga, i ja se nadam. Međutim, nećemo nikada saznati, ako mi ne kažeš šta je to što želiš da hakujem, dođavola.
Pogledao je na sat. – Mislio sam da to uradim večeras, ali već je kasno.
Ostaćemo ovde neko vreme. – Ustao je. – Pokazaću ti sutra.

28.

Kada se Hari vratila u stan, bilo je skoro četiri ujutru i mračno kao u lagumu.
Zastala je u predsoblju da bi joj se oči privikle na mrak, dok je Franko iza nje zaključavao vrata. Oseća se miris pice. Kutije od naručene pice stoje naslagane na pultu u kuhinji. Hari se setila gomila naslaganih novčanica u skladištu. Teško je povezati te hrpe novca sa skromnim životom koji Franko vodi.
Hari je začkiljila u kutije, a zatim ponovo pogledala ka pultu.
Makardlovog laptopa nema.
Okrenula se ka Franku. – Laptop…
Ujutru. – Stavio je ključeve u džep i krenuo predsobljem ka svojoj sobi.
Hari je gledala za njim. Dok su se vozili kući, uglavnom je ćutao. Razgovorljivost je nestala kao da ju je neko isključio. Pogledala je prema dnevnoj sobi, pipajući po mraku da nađe prekidač, i pokušala da razazna oblike i senke. Trenutno je laptop njen jedini spas; dragocena veza sa spoljašnjim svetom. Sa Zubirijem.
Ugledala je krupan obris na kanabetu i ruka na zidu joj se ukočila. Gideon leži pokriven ćebetom do struka. Podišli su je žmarci. Leži nepomično i Hari zna da je posmatra u mraku.
Nerado je spustila ruku i otišla niz predsoblje. Potragu za laptopom u četiri ujutru možda ne bi bilo lako objasniti. Čak ni Dijegovoj to ne bi pošlo za rukom.
Ušla je u sobu koju deli s Džini i zatekla je kako sedi na rubu kreveta s paklom cigareta u ruci. Pored nje zuji laptop uključen u struju. Hari se zagledala u kompjuter.
To je Makardlov laptop?
Džini je slegla ramenima. – Mislila sam da bi volela da ga pogledaš kad se vratiš.
Džini je izvadila cigaretu i nervozno je pripalila. Još uvek ima na sebi istu preveliku majicu, ali je prebacila veliku kožnu jaknu preko ramena da se ugreje. Više nema punđu, tamna kosa joj je puštena i blago izlomljena zbog skorašnje sputanosti.

Hari je sela na krevet naspram nje i stavila laptop u krilo, terajući rukom zagušljiv duvanski dim. Podesila je ekran. Računar čeka Makardlove podatke za logovanje.
Pretpostavljam da ne znaš njegovu lozinku?
Džini se nasmejala. – Mora da se šališ. Stivi je bio paranoičan kad je to u pitanju.
Osmeh joj je nestao s lica. Podigla je okovratnik jakne do usana i držala ga tu kao da se pokrila ćebetom. Skinula je debeo sloj šminke i koža joj izgleda nežno i isprano. Hari je primetila tamne kolutove oko velikih, umornih očiju. Da li je čekala celu noć samo da bi gledala Hari kako radi na laptopu?
Zašto je bio toliko paranoičan? – pitala je Hari.
Kod Stivija je sve bilo zagonetka. Voleo je špijunažu. Tajne šifre, nevidljivo mastilo. – Džini se uhvatila oko struka ispod jakne i klatila polako napred-nazad. – Kada je uhvatio Klejtona kako njuška oko njegovog laptopa, postao je još gori. Posle toga nije verovao ni sopstvenoj senci.
Klejton? Zašto bi njega zanimao laptop?
Džini je slegla ramenima. – Klejton to radi. Pokušava da iskopa informacije pa da ih kasnije zluoptrebi. Jednom je to pokušao sa mnom, ali ja od Franka ne krijem ništa.
Naslonila se na zid i podvila noge, i dalje držeći okovratnik kožne jakne na usnama. Bez šminke izgleda mlađe, istrošena kabaretska igračica je nestala. Sada izgleda kao sveže umivena studentkinja lepih crta lica.
Lozinka – rekla je Džini. – Jel’ to problem?
Zavisi.
Hari je proučavala njeno lice i pitala se zašto je toliko radoznala. Onda je uzela torbu za laptop s poda i preturala po njoj. Njena torba je prepuna opreme: CD-ovi, odvijači, antene, memorije, kablovi. Međutim, osim papira, koverata i olovki, Makardl je imao samo pet neobeleženih USB memorija.
Rasporedila ih je po krevetu. – Ovo je sve što je imao od opreme?
Koliko ja znam.
Hari se namrštila, ubacila jedan USB u laptop i restartovala kompjuter. Makardl je možda nosio malo toga sa sobom, ali svaki haker koji drži do sebe nosi alat za otkrivanje lozinki.
Pratila je dizanje sistema, prekinula ga i preusmerila laptop da uzme

naredbe s USB-a, onako kao što je uradila sa Zubirijevim laptopom. Ali USB ne reaguje. Hari ga je izvukla i stavila sledeći. Ništa.
Prokletstvo.
Izređala je ostale USB-ove i poslednji je upalio. Izdao je naređenja. Mašina je načuljila uši. Onda se izvrnula poput kučenceta i pustila da je Hari pomazi po stomaku.
Uzdahnula je duboko. Džini se nagnula i izvila vrat da bi bolje videla, a sladunjav miris kože pomešao se sa smradom nikotina.
Šta radiš?
Brišem njegovu lozinku.
Hari je petljala oko Makardlovih ulaznih podataka kao oko Zubirijevih i restartovala mašinu. Glatko se ulogovala i ušla u Makardlove fajlove.
Džini se osmehnula. – Oho! Tako lako.
Hari je kucala po tastaturi, tražeći spoljne veze. Ništa. Nema ni bežičnog interneta, ni otvorenih kanala. Laptop je odsečen kao i ona.
Hari je zatvorila oči na tren, svesna da je Džini posmatra. Zatim je vratila USB-ove i pregledala sadržaj. Dva su prazna, dok su ostali nakrcani arsenalom poznatih oružja: skeneri, njuškala, provaljivači, pratioci, botnet mreže, trojanci, najnoviji virusi. Hakerski projektili, postrojeni i spremni za napad.
Međutim, nijedan od njih je ne može povezati sa Zubirijem.
Hari se suzdržala da ne opsuje. Noge su joj se unervozile od želje za akcijom. Bacila je laptop na krevet i šetala se tamo-amo po sobi, zagledajući zidove i iza kreveta. Nema štekera za telefonsku liniju, nema kablova.
Ako tražiš konekciju za internet – rekla je Džini – Stivi je koristio onu stvarčicu, USB modem.
Hari se okrenula prema njoj. – Gde je?
Franko ga je uzeo. – Džini je ubacila noge pod pokrivač i naslonila se na zid, jakna joj je još uvek na ramenima. – Rekao je da ti još neko vreme neće biti potreban.
Sranje!
U grudima joj se steglo od panike. Videla je Džini kako se mršti i pokušala da se ispravi praveći se da je ljuta.
Kako Franko očekuje da radim ako ne mogu da skinem alat s interneta?

Stivi bi uspeo.
Aha. Pa, Stivi je verovatno imao telefon. Slušaj, zašto mi ne pozajmiš svoj telefon? Pomoću njegovog modema mogu da se nakačim na internet. – Ili još bolje, samo da pozove Zubirija.
Džini je posegnula za pepeljarom i ugasila cigaretu kao da ubija bubu. – Žao mi je. Nemam telefon. I da imam, Franko je dao izričitu naredbu. Odsečena si dok god on ne kaže drugačije.
Hari je zastenjala i sela nazad na krevet. Umor je vuče za ruke i noge poput morske trave, ali mozak joj grozničavo radi. Vratila je laptop na krilo. Možda će joj Makardlovi fajlovi ipak nešto otkriti.
Uronila je u hard-drajv i tražila svuda: podaci, sistemski fajlovi, aktivnosti, instalirani programi. Setila se svog laptopa s moćnim forenzičkim programima za istraživanje i analizu hard-drajva. Bez njih, to može da potraje.
Pogledala je ka Džini, koja ju je pažljivo posmatrala. – Gideon je rekao da si se nekada bavila krađom antikviteta. Umetničkih dela ili nešto slično.
Džini je izvila obrvu. – Kladim se da je to rekao s prezirom.
Ne voli te baš, jel’ tako?
Ako nisi primetila, dolazimo iz različitih sredina i to ga veoma ljuti. Ništa ne izaziva ogorčenost kod ljudi kao bogatstvo. – Džini se nasmešila lenjo. – Kad god mogu, ja mu mahnem time ispred nosa.
Potičeš iz bogate porodice?
Aristokratske.
Razumeš se u umetnost?
Odrasla sam s tim. Majka se smatrala poznavaocem. – Džini se nagla i preko ćebeta obuhvatila rukama potkolenice, naslonivši obraz na kolena. – Znam kako se treba ponašati u velikim aukcijskim kućama. Bilo je lako varati ih.
Kako?
Glumila bih bogatu klijentkinju da steknem njihovo poverenje. Onda bih uspela da ih ubedim da mi daju slike i porodične dragocenosti pre no što moji čekovi prođu. A oni nisu prolazili, naravno.
Ali zašto bi se bavila prevarom? Zašto nisi bila zadovoljna porodičnim bogatstvom, ako ga je bilo toliko?
Džini je podigla glavu i namrštila se. – Gde je tu zabava, dođavola? Hari se snuždila kao da saoseća s njom. Onda se usredsredila na ekran i

pregledala još neke fajlove: putna dokumenta; muzički fajlovi; desetine fotografija, uključujući i neke Džinine. Ona se promeškoljila na krevetu.
Šta tačno radiš?
Samo proveravam šta Stivi ima od alata, u slučaju da moram da ih upotrebim za Franka. – Hari je pogledala ka njoj. – Zašto si se spetljala s njim, zapravo? Tip je lud.
Šta te briga?
Samo pitam onako. Znaš. Ženski razgovor.
Džini se snuždila i spustila u krevet. – Isprva nije bio tako loš. Strastven, opasan. Dozlaboga privlačan. Međutim, mušičavost postaje sve gora.
Meni se čini da bi morao da pije lekove.
Džini je ravnodušno slegla ramenima. – Čak i Gideon kaže da nije uvek bio ovakav. Gideonu mogu da odam priznanje za trezvenost. Može da obuzda Franka.
Hari se setila krvavog zida u skladištu. Čak ni Gideon ne može uvek da kontroliše Frankov gnev. Odagnala je tu sliku i okrenula se ekranu, grickajući usnu. Nešto s tim fajlovima nije kako treba.
Džini joj je prekinula tok misli. – Franko je maltretirao Stivija. Kao i Klejton. Gideon ga je barem ostavljao na miru. Ali on jedino meni nedostaje. – Ponovo je prinela kožnu kragnu usnama. – Ponekad nosim njegovu odeću. Onda imam utisak da je još uvek ovde. Glupavo, zar ne?
Hari ju je pogledala u oči. Zato nosi muške košulje. Odmahnula je glavom i rekla: – Zapravo, nije.
Džini kao da se zamislila. Onda joj se pogled usredsredio na Hari.
Pazi se Franka – rekla je. – Još uvek te proverava.
Pogledala ju je iskosa. – Možda bi on trebalo da pripazi. Prošli put kada me je proveravao, dobio je nož u ruku, sećaš se?
Džini ju je posmatrala nekoliko sekundi. – Znaš, u početku mi se nisi dopala. Mislila sam da si nadobudna. Zapravo, još uvek to mislim. – Pustila je da joj jakna spadne s ramena na pod i okrenula se prema zidu. – Ali nisi tako loša.
Pa, hvala ti. Dobro je znati.
Hari je spustila pogled na odbačenu jaknu. Koža je ispucala i naborana kao lice neke starice. Na leđima je poznati amblem Defkon s izbledelim slovom O u kome se nalazi crna mrtvačka lobanja s kostima. Nagrada koju

priželjkuje svaki mladi haker. Uprkos tome što je stara, jakna izgleda meko. Hari je zamislila Makardla kako je tokom godina održava šamponom za kožu i sprejevima.
Pogledala je Džini kako se namešta u krevetu i setila se Rivinog interesovanja za nju. Hari jednostavno mora da ih uporedi: Džini, krhka i troma, zavisna od Makardla; Riva, nepokolebljiva, odlučna. Hari je pogledala u listu fajlova na ekranu. Da li je Riva zaista ubila Makardla? Da li je Zubiri na to mislio kada je rekao da je možda umešana?
Hari je još jednom prošla kroz njegove aktivnosti i upitala se šta je to uradio pa je stradao. Uzdahnula je i zatvorila fajl. Šta god to bilo, dokaza nema. Zapravo, sve ukazuje na to da je retko koristio laptop. Mašina je očišćena. Nema internet istorije, oskudni pregledi aktivnosti, nema privremenih fajlova. Ničega što bi ukazivalo na to da pripada profesionalnom hakeru. Nema strategija napada, tragova izviđanja, rezultata pokušaja upada.
U svakom praktičnom smislu, hard-drajv je čist. A sama ta činjenica ukazuje na to da nešto krije.
Pitanje je gde.