Ajše Kulin-Zbogom

Otomansko carstvo odbrojava poslednje dane, a visoki državni zvaničnik Ahmed Rešat pokušava da okupi i sačuva porodicu u okupiranom Istanbulu. Prisiljen da se kreće tankom linijom sudbine, Ahmed je rastrzan između odanosti koju duguje sultanu i potrebe da pomogne vojnim jedinicama iz Anatolije, predvođenim harizmatičnim generalom Mustafom Kemalom, koje junački pružaju otpor stranom neprijatelju.
Dok opsada i okovi zime sve više stežu Istanbul, u kući ministra Rešata sudbina ipak nastavlja da iscrtava svoje neobične puteve – nemoguća ljubav procvetaće uprkos svim problemima i pokazati da čalo i u najnapetijim trenucima istorijskog previranja život ne može da čeka ...
Ajše Kulin pripoveda o jednoj naizgled sasvim običnoj porodici u Istanbulu u prelomnom istorijskom trenutku – kroz njihove uspone i padove, nadu i očaj, ljubav i nesreću, vidimo kako polako nestaje čitava jedna kultura, a smenjuje je novo vreme, koje sobom nosi drugačije vrednosti i nove generacije.

DIRLJIVA PORODIČNA SAGA KOJA KROZ LIČNE TRAGEDIJE I TRIJUMFE PRIKAZUJE KRUPNIJU SLIKU O POSLEDNJIM TRENUCIMA VELIKOG OTOMANSKOG CARSTVA I USPONU REPUBLIKE.

OVA KNJIGA OBJAVLJENA JE UZ PODRŠKU MINISTARSTVA KULTURE I TURIZMA REPUBLIKE TURS PROGRAM TEDA.
REZIDENCIJA U OKUPIRANOM ISTANBULU

Snežne padavine ne izgledaju veličanstveno kad im vreme nije. Sneg, koji je pao na Istanbul krajem duge i tegobne zime, kad se očekivalo da cveće propupi, nije pokrio grad sedefastim omotačem. Hvatao se po blatnjavim ulicama i zbijenim drvenim kućama kao kora zagorelog šećera. U četvrti Bajazit, na vrhu duge ulice koja se spušta ka moru, kočijaš u dvopregu, rumena lica i ruku utrnulih od hladnoće, trgnu dizgine. Kočija se zaustavila posle nekoliko metara. Ahmed Rešat znao je koliko se mokre potkovice klizaju po ledu. Odlučio je da poštedi konje i prepešači ostatak nizbrdice do kuće. Iskrcao se iz kočije i isplatio vozara. Silazio je ka svom domu opreznim i sitnim koracima. Bližio se čas jutarnje molitve. Iscrpeo ga je dugi noćni sastanak. Prekinuli su ga kad su shvatili da su previše umorni i da razmišljaju i da govore. Na tren je zastao pred svojom kapijom na desnoj strani ulice. Pomolio se u sebi da suprugu zatekne usnulu. Nije bio raspoložen da joj objašnjava zašto je sastanak trajao do rane zore.
Baštenska kapija otvorila se čim ju je dodirnuo vrhovima prstiju. „Želim vam dobro jutro!", oglasio se efendija Husni.
„Šta tražiš na kapiji u ovo doba noći? Zar nisam rekao da me niko ne čeka?"
„Ustao sam da se spremim za molitvu. Video sam vas s prozora. Izgledate iscrpljeno."
„Kako i ne bih bio. Ne pamtim kad sam se pošteno naspavao. Nek nam je Alah svima u pomoći!"
„Amin!"
Ahmed Rešat odmerio je slugu ohrabrujućim pogledom. Husni-efendija je zabrinuto posmatrao gospodara. Činilo se da nije svestan da mu stoji na putu.
„Nema loših vesti. Do duboko u noć bavio sam se rutinskim poslovima. Idi, pomol se Alahu. Slobodan si."
Sluga je potrčao ispred gospodara da mu otvori ulazna vrata. Ahmed Rešat namirisao je sredstvo za čišćenje čim je prekoračio preko praga. Namrštio se i sručio na hoklicu. Skinuo je cipele, spustio fes na policu i dodao redengot[1] Husniju. Ušao je u selamlik[2] u čarapama. Bacio se potrbuške na divan ispod prozora. Nadao se da će odspavati nekoliko sati. Pritisnuo je čelo o isprepletane prste jer je patio od razarajuće glavobolje. Trudio se da potisne sve probleme iz protekla dvadeset četiri sata. Doktor Mahir ga je posavetovao da u sličnim situacijama isprazni um i duboko diše. Duboko je udahnuo i polako izdahnuo ... učinio je to još jednom ... i još jednom. Da, prijateljev savet bio je koristan. Protegnuo se i zevnuo. Okrenuo se na leđa gurnuo jastuk pod glavu. Tetkin oštri, duvanom obojeni glas prenuo ga je iz sna na mekom divanu.
„Kakav to čovek skita okolo do rane zore, Rešat-beže, pogotovo s invalidom u kući?"
Uspravio se u sedeći položaj i promrmljao: „Ne radim do kasno u noć zadovoljstva radi, tetka."
„Baš fino. I šta si to radio do rane zore?"
„Najdraža tetka, siguran sam da vrlo dobro znaš šta se događa. Zašto me propituješ?"
„Državni poslovi najbolje se obavljaju za videlo sinko. Alah je odredio noć za san i molitvu. I tvoji dedovi su bili na važnim državnim položajima pa su ipak spavali u svojim posteljama."
„Tetka, zaboravljaš da su imali tu sreću da u njihovo vreme zemlja ne bude pod okupacijom."
„Samo o njoj slušam! O okupaciji! Šta je bilo, bilo je. Niko ne može da se bor protiv prošlosti i smrti. A tvoj nećak je još živ. Znaj da se više brinem za zdravlje svog unuka nego države! I sinoć je kašljao do jutra. Uskoro će i krv propljuvati. Mora da ide u bolnicu. Što pre."
„Zar se nije oporavio? Da ne preteruješ?"
„Otkad si to prestao da mi veruješ, Rešate? Momak kašlje svake noći, a tebe nema da ga čuješ! Danima pokušavam da te pronadem. Ponestaje mu sirupa. I zalihe uglja su na izmaku. Više ne možemo da zagrejemo kuću kako treba."
„Pogledaću da li ima još sirupa u apotekama u Peri. Što se uglja tiče, tetka, i u Dvoru troše poslednje zalihe. Moraćemo da pređemo na drva."
„Ali ni ona se ne mogu nabaviti. Moramo da grejemo Kemalov sprat."
„Naloži baštovanu da poseče drveće u dnu vrta." Ustao je s divana i potapšao tetku po ledima.
„Idem da obidem Kemala", rekao je.
„Tako mu nećeš pomoći. Pošalji ga u bolnicu."
„Znaš da je to nemoguće."
„A zašto, moliću lepo?"
„Zato što bi ga smesta uhapsili. Njegova fotografija već je mesecima na svim javnim mestima. Odmah bi ga prepoznali."
„Da li hoćeš da kažeš da je moj unuk izdajnik? Koji je od vas dvojice išao da se smrzava u onom belom paklu? Koji je od vas dvojice oružjem branio državu? I sad je on izdajnik, a vi ste heroji! Je li tako?"
„Nisam ja nikakav heroj, ali mi ni policija nije za petama."
„Vlada koja je izdala nalog za njegovo hapšenje je pala, zar ne? Da li je sadašnja vlada tako moćna kad ih se plašite?"
„Tetka, vlade se uspinju i padaju, ali sultan čvrsto sedi na svom prestolu."
„Znam samo da je Kemalu neophodna medicinska nega, i to odmah."
„Dovela si ga ovamo bez mog znanja i pristanka. Zažmurio sam na oba oka, zarad mira u kući i da ne bi bolestan završio na ulici. Ne očekuj da ću zbog njega ugroziti opstanak čitave porodice. Ako je oboleo od sušice, u bolnici ne bi imao ništa bolju negu nego ovde. Mehpara se ni za tren ne odvaja od njega. Učiniću sve da mu pronadem lekove. Molim te da jednom zauvek okončamo ovu raspravu. Molim te, tetka!"
„Sram te bilo, Rešate!"
Kad je tetka izletela iz sobe, sručio se na divan. Bespomoćno je zaronio glavu u šake, boreći se s glavoboljom.

Gomila nerešivih problema neprestano je opsedala nesrećnog Ahmeda Rešata. Nećaka, begunca od zakona, nije mogao da smesti u bolnicu. U kuću je smeo da dolazi samo jedan lekar – Mahir, bliski porodični prijatelj. Ako bi se doznalo da je pružio utočište Kemalu, bio bi odmah prognan, bez obzira na godine besprekorne državne službe. Našao se između stare i izlapele tetke i nezadovoljne supruge, koja se užasno bojala da će se i deca zaraziti sušicom. Iako iz različitih razloga, obe žene složile su se da Kemal mora u bolnicu. Mladićevo stanje se, uprkos pažljivoj kućnoj nezi, nije popravljalo. Iz katastrofalne avanture kod Sarikamiša[3] vratio se i fizički i duhovno slomljen. Pritom su ga gonili i zbog političkog delovanja. Nepomirljivi bundžija najpre se svrstao uz Komitet za jedinstvo i napredak (KJP).[4] Okrenuo im je leđa u najnezgodnije vreme, kad su došli na vlast posle revolucije 1908. godine. Tako se otuđio i od pristalica i od protivnika KJP-a. Mladić je bio odan ideji slobode, a raskid s KJP-om dubok. Ljudi su ga, ipak, zbog ranijih veza s tom partijom, poistovećivali s njima. Uznemirujuće glasine stizale su do ušiju Ahmeda Rešata. Nekoliko njegovih kolega pominjalo je Kemala kao „Rešatovog nećaka bundžiju".

Nećak je možda zasluživao prezir, ali ujak nije. Kemal je stvarao nevolje od prvog dana srednje škole. Povezivali su ga s agitatorima velikog broja organizacija, od mladoturaka do masona. Sprijateljio se i sa opozicionim piscima, a nije zazirao ni od toga da i sam povremeno sastavi kritički nastrojene članke. Pritom ih je potpisivao imenom i prezimenom i objavljivao u časopisima koji nisu bili naklonjeni Dvoru.[5]
Kemal se oduševio kad se KJP dokopao vlasti, ali ubrzo su mu postali zakleti neprijatelji. Do te mere se otuđio od vladajuće partije da se prijavio kao dobrovoljac u ratu protiv Rusa u dalekom Sarikamišu. Hteo je da pobegne što dalje od centara moći i da služi otadžbini.
Kemal i hiljade mladih vojnika ništa nisu znali o paklu koji ih tamo čeka. Vojnici su bučno i pompezno ispraćeni sa istanbulske železničke stanice Hajdarpaša. Svetina se
molila i mahala čipkanim maramicama. Sa svih strana orila se muzika, uz mnogo darova i žrtvovanih životinja.
Bučni i euforični ispraćaj brzo su zaboravili tokom beskrajne vožnje vozom do dalekih krajeva Anadolije. Mobilizacija je obavljena po ledenom vremenu, a trupe su na front odlazile u volovskim zapregama. Kad su konačno stigli do logora, zatekli su pakao, samo što nije plamteo grimiznim plamenovima, već je bio leden i beo. Stravična hladnoća nemilosrdno je grizla ruke, noge i lica i otvarala žive rane na izloženim delovima tela.

Malo je njih izvuklo živu glavu iz Sarikamiške tragedije. Kemalovi rođaci su sa zebnjom očekivali vesti o njegovoj smrti. Laknulo im je kad su saznali da je zarobljen. Devet meseci kasnije, pronašli su ga ispred baštenske kapije. Ležao je na kaldrmi, s dušom u nosu. Mesecima su ga negovali u bolnici, pokušavajući da mu izvidaju skrhano telo. Još godinu dana su se predano brinuli o njemu kod kuće. Medutim, sva njihova nega i ljubav nisu mogle da izvidaju ranjeni duh.

Ahmed Rešat je s neodobravanjem pratio nepromišljeno ponašanje svog nećaka. Nastojao je da mu oprosti i zaboravi sve greške, a naročito zbog patnji koje je pretrpeo u Sarikamišu. Alah mu je poštedeo život i dozvolio mu da se vrati kući. Možda će i Dvor biti jednako blagonaklon prema mladiću, koji je, nesumnjivo, gorko žalio zbog pređašnjih lakomislenosti. Kemal je bio veoma obrazovan. Govorio je nekoliko jezika, video je sveta, imao je i dara za pisanje. Valjda će moći da ga zaposli kao prevodioca? Ahmed Rešat je, zahvaljujući velikom ugledu i dobrim vezama u Dvoru, uspeo nećaku da obezbedi mesto u državnoj administraciji. Medutim, sav trud je propao. Državna služba mu jednostavno nije bila suđena!
Ispostavilo se da Kemal, ni posle svih patnji i stradanja, ništa nije naučio. Povezao se s nacionalistima. Dok se njegov ujak zauzimao za njega pred velikim vezirom, tvrdoglavi i nerazumni nećak nemilosrdno je šibao po vladi svojim perom. Objavljivao je oštre kritičke članke u „Vakitu" i „Akšamu" – i to pod punim imenom i prezimenom. Vlasti su konačno izgubile strpljenje i izdale nalog za njegovo hapšenje.

Rešat-beg se odrekao odgovornosti za dela svog nećaka i isterao ga iz kuće.

Razbesneo se kad je saznao da ga je Sarajlihanuma, pošto mu se zdravlje opet naglo pogoršalo, prokrijumčarila nazad u kuću. Živeo je na tavanu, sa slugama. Najviše se naljutio na suprugu, zato što je i ona tajila istinu od njega. Znao je da je tetka naterala sve ukućane da se pridruže zaveri ćutanja – slatkorečivošću, obećanjima i pretnjama. Njegovu ženu sigurno nije zaplašila. Behidža mu se pravdala, lijući pritom gorke suze. Nije znao da li je pristala na ćutanje iz sažaljenja prema mladiću, kao što je uporno
tvrdila, ili zbog izuzetno vrednog dijamantskog broša, koji je tetka pre nekoliko godina dobila od jedne od sultanovih pomajki, Čerkeskinje ako ga pamćenje ne vara. Vrlo dobro je znao da je njegova tetka vešta u potkupljivanju, a supruga slaba na lep nakit. Ipak, ni njemu savest nije dopuštala da rovitog nećaka izbaci na ulicu. Dozvolio mu je da ostane u odajama za sluge, dok se ne oporavi.
Ahmed Rešat se sve više otudivao od porodice. Već nekoliko nedelja nije video kćeri, niti je razgovarao sa suprugom. Vraćao se kući kad svi već spavaju, a kretao na posao pre svanuća. Svakodnevni život njegovih najbližih bio mu je dalek, kao da živi u drugom gradu.

Duboko je uzdahnuo. Nevolje njegovog domaćinstva bile su zanemarljive u poređenju s onim koje su snašle otadžbinu. Ima li kraja dugogodišnjim stradanjima Otomanskog carstva?

***

Grad su okupirala pre dve godine. Visoki komesar, admiral Samerset Artur Gof- Kaltrop, koji je u ime Velike Britanije u Mudrosu potpisao Sporazum o prekidu vatre, obećao je Rauf-begu, otomanskom pregovaraču, da strane trupe neće biti raspoređene u Istanbulu. Nije održao reč. Po potpisivanju sporazuma, Saveznici su počeli da sprovode tajni plan za rasturanje Otomanskog carstva.
Flota od pedeset pet savezničkih brodova usidrila se u Bosforskom moreuzu samo devet dana nakon što su trojica nesrećnih paša, Enver, Talat i Džemal – vode Komiteta za jedinstvo i napredak, koje su svi nazivali „Otac, Sin i Sveti duh" – pobegl u izbeglištvo.
Strane trupe iskrcale su se u Istanbul bez oklevanja.
Podanici Otomanskog carstva grčkog porekla izašli su na ulice s grčkim zastavama i bučno i radosno pozdravili dolazak neprijateljskih ratnih brodova. Crnog meseca februara, napaćeni žitelji Istanbula morali su da istrpe još grđu sramotu. Slušali su radosne pokliče i gromke aplauze manjinskih naroda dok je francuski zapovednik na belom ždrepcu trijumfalno jahao čitavom dužinom Glavne ulice u Peri.[6]
Otomansko carstvo teško je ispaštalo zbog mnoštva pogrešnih odluka. Hrišćanske manjine u Istanbulu spremno su saradivale s okupacionim snagama, kao da su stolećima čekale priliku za osvetu muhamedancima. Muslimani nisu imali nikakve šanse. Svaki sporadični otpor odlučno su slamali. Vode su hapsili i mučili u policijskim stanicama. Istanbulce muslimane su zastrašivali, pljačkali i uznemiravali. Obeshrabrujuće glasine o obesnom ponašanju senegalskih trupa činile su situaciju još gorom. Glasine su dobijale na snazi i veliki grad je ubrzo brujao o maltretiranjima koja muslimani trpe od hrišćana. Najveći odjek imale su priče da ženama na silu skidaju
velove.

Većina tih glasina bila je lažna, ali neke su se zasnivale i na nepodnošljivim istinama. Okupatori su oduzimali muslimanima domove i u njih smeštali trupe. Podli i nadmeni Englezi bez razlike su ponižavali i maltretirali i obične ljude i vladine zvaničnike, poslanike i ministre. Smenili su trojicu paša – Alija Rizu, Saliha Hulusija i Tevfika – s dužnosti velikog vezira samo zato što su uporno zahtevali da se poštuju odredbe iz Sporazuma o prekidu vatre. A obični ljudi trpeli su zulume komšija. Njihova dalja rođaka hanuma Dilruba krenula je pre petnaest dana u posetu Rešat-begu. Dok je sedela u tramvaju, neka madam[7] bocnula ju je po ramenu, podigla iz sedišta i rekla:
„Dovoljno si sedela, hanuma; sad je na nas red." Uplakana žena izletela je iz tramvaja na sledećoj stanici i prepešačila ostatak puta do Bajazita.

Neki su rešili da se odupru okupaciji, uprkos provokacijama i tlačenju. Evropske države su i zvaničnim putem obaveštene o osnivanju Nacionalne vlade u Ankari, rešene da se odlučnije odupre spoljnim pritiscima.
Istanbulska vlada osudila je Mustafu Kemala na smrt. Presudu je potpisao sultan ali niko se nije usuđivao da ode u Ankaru i uhapsi vodu turskog Nacionalnog pokreta, samoproglašenog predsednika novog parlamenta. Štaviše, bila je javna tajna da mu mnogi članovi istanbulskog kabineta žele uspeh.
Otpor je bio dobra i plemenita ideja, mislio je Ahmed Rešat, ali i beznadežan bez oružja i vojnika. Mnogi avanturisti zamišljali su da mogu da oslobode i Istanbul i sve naše nekadašnje zemlje, a nisu imali ništa izuzev poluizgladnelih i slabo odevenih trupa, iscrpljenih osmogodišnjim ratovanjem na bezbrojnim frontovima. Otpor je od samog početka bio osuđen na propast!

Ahmed Rešat nikako nije mogao naći tabakeru po džepovima sakoa pa je odustao. Opsovao je i smesta pocrveneo od stida, iako je bio sam u prostoriji. Izgubio je duševni mir zbog dogadaja na koje nije mogao da utiče. Promenio se. Nikad nije psovao, a odnedavno su psovke nepodnošljivo često silazile s njegovih usana. Kad bi mu udovi otežali po povratku kući, što se poslednjih dana redovno događalo, popio bi jednu čašu rakija[8] pre spavanja. Njegova supruga je u oštrom zadahu anisa nalazila još jedan razlog da ga grdi. Nije bio srećan zbog novih poroka, ali ova ponižavajuća, teška i izazovna vremena zahtevala su čelične nerve. Čak ni oni nisu bili dovoljni, ne otkad je državna riznica prestala da isplaćuje službenike. Otomansko carstvo bilo je u dugovima do guše. Svakog bogovetnog dana svađao se s poveriocima. Svi znaci ukazivali su na dvostruko uvećanje ogromnog prošlogodišnjeg manjka u državnoj kasi. Isplata rathe štete načinjene u Prvom svetskom ratu samo će povećati već nepodnošljive minuse.
Ponovo je ustao. Razgibavao se špartajući po maloj odaji. Ako se popne u spavaću sobu, probudiće ženu. I kćeri sigurno spavaju. Drveni nogostupi na stepenicama grozno su škripali, opominjući osobe lakog sna da neko silazi u kuhinju, hamam ili predsoblje s keramičkim pločicama. To je bio još jedan razlog za nezadovoljstvo njegove supruge. „Sarajlihanuma vazda vreba s načuljenim ušima. Hoće da čuje da l idemo u hamam", besnela je. Ali čime da popravi crvotočne daske i naulji škripave šarke!

Razmišljao je da se na prstima popne na međusprat, ali pomislivši na raspravu s džangrizavom tetkom, ostao je da drema u selamliku. Moraće da se odmori pre nego što se suoči sa ozbiljno bolesnim Kemalom, kog je čuvao od najranijeg detinjstva. Teško mu je padalo što mu mladić kopni pred očima. Poslednjih dana, kad god bi video nećakovo pepeljasto lice, našao bi se u iskušenju da mu oprosti sve greške.
Seo je na divan i zagledao se u baštu ispred kuće. Snežne pahulje lepile su se za sjajno lišće magnolije, pogurene pod prozorom kao tužna nevesta. Jabuka je već procvetala, obmanuta martovskim suncem, a sad je venula na iznenadnom talasu hladnoće. Gorki osmeh zaigrao je na usnama Ahmeda Rešata. „Glupava jabuka nam je toliko slična. Obradovala se prvim zracima sunca, a sad joj sve nade venu!"
Zar se nisu svi radovali slobodi koja će procvetati posle svrgnuća Crvenog sultana, Abdula Hamida II. Ubrzo su svi počeli da se biju u glavu, shvativši da je od dva zl uvek bolje ono koje svi dobro poznaju!
Prazninu nastalu posle propasti KJP-a ispunila je Partija slobode i jedinstva, sklona zloupotrebi religioznih osećanja. Narod se ubrzo umorio i od nje. Ahmed Rešat nije mogao a da ne primeti da Partija slobode i jedinstva, na koju se sultan oslanjao, iz dana u dan gubi ugled, najviše zbog proengleskog opredeljenja.
Mnogi politički osuđenici, izgnani tokom vlade Komiteta za jedinstvo i napredak, vratili su se posle amnestije. Namnožile su se razne osvetnički raspoložene frakcije. Kao da to nije bilo dovoljno, grčki i jermenski patrijarsi počeli su da pružaju otvorenu podršku osvajačima, čiji cilj nije bio samo da zauzmu Istanbul, već su želeli čitavo carstvo. Taj cilj mogao se ostvariti samo u atmosferi potpunog haosa. Zbog toga su se svim sredstvima trudili da podbune Grke i Jermene protiv muslimana. Grci su bil naročito drski i netrpeljivi. Pričalo se da je jedan Grk, vlasnik roštiljdžinice u Karakoju, štapom isterao zamenika gradonačelnika Džemil-pašu, koji je pokušao da pregleda objekat.
Bol mu je sevnula od potiljka ka čelu pri pomisli na taj sramni incident. Vrteo je glavom levo-desno, pokušavajući da odagna glavobolju. Situacija je postajala sve nepodnošljivija, čak i za poslovično trpeljive i tolerantne Turke. Od početka okupacije bili su slika i prilika trpeljivosti. Zatvarali su oči pred ispadima zemljaka i suseda da bi
očuvali pređašnje odnose. Ahmed Rešat zadržao je u službi baštovana Areta, Jermenca, i Katinu, mladu Grkinju, koja je svakih petnaest dana dolazila da pere i pegla. Državni službenici Jevreji, kojima je šefovao u ministarstvu finansija, nastavili su da rade kao i pre. Isto se moglo reći i za hrišćanske ministre i poslanike u parlamentu. Neki Grci i Jermeni zalagali su se za dizanje ustanka, ali se većina ipak besprekorno ponašala. Jevrejska zajednica ostala je odana Otomanskom carstvu. Grčka štampa je otvoreno raspirivala antitursko raspoloženje, ali jevrejska zajednica i štampa poštovala je muslimane, uprkos svesrdnim naporima grčkog Visokog saveta da ih privoli da pristupe nedavno uspostavljenoj Grčko-jermenskoj federaciji.

Ahmed Rešat bio je i učesnik i posmatrač ovog beznadežnog i bezglavog juriša u neizvesnu budućnost. A ruke su mu bile vezane. Muškarci ne plaču, ali on nije mogao da vlada nekontrolisanim trzajima kapaka i suzama.

BEHIDŽA, MEHPARA I SARAJLIHANUMA

Mehpara je tiho silazila niz stepenice s koritom punim veša. Naišla je na Behidžu, koja je pošla u toalet.
Behidža je odenula bledoružičasti pačalik, muslinsku haljinu kakvu nose istanbulske neveste prvog jutra bračnog života, a okovratnik ukrasila roze trakom. Namučila se da zakopča haljinu preko grudi, nabreklih posle dva porođaja.
Pačalik je do pre nekoliko meseci ležao složen u kovčegu, kraj venčanice. Izvadila ga je da se provetri, opere i ispegla. Kao supruzi visokog državnog zvaničnika, nisu joj nedostajala sredstva za pristojnu odeću, ali počela je da ga nosi zato što ju je podsećao na vreme kad ju je suprug obožavao, ljubio i nežno milovao od jutra do večeri. Kad bi se nekako uvukla u njega, činilo joj se da ponovo ima mladalački star. Vratila bi se u srećnija vremena, kad joj je kosa padala ispod pojasa, a suprug nije skidao pogled s nje. Čeznula je za vremenom kad se Rešat-beg rano vraćao kući, a ujutru nevoljno kretao na posao. Htela je da se vrati u doba kad je vikende provodila u njegovom naručju i kad je njegova privrženost izluđivala Sarajlihanumu. U poslednjih pet-šest godina, sve se zapanjujuće brzo menjalo. Muž je uveče više nije opčinjeno slušao dok bi mu svirala na udu[9] i pojala istanbulske pesme, niti je nalazio vreme za kćeri. Vazda se s posla vraćao mrzovoljan. Plahovito je odgovarao tetki, jedinoj osobi koja se usuđivala da ga bilo šta priupita. Često ne bi ni dirnuo ukusna, samo za njega pripremljena jela. Progutao bi činiju supe i otrčao u krevet, gde bi se prevrtao i stenjao do zore.

Behidža je bila ubeđena da je suprug počeo polako da klizi u malodušnost još kad je Kemal otišao u Sarikamiš. Rešat-beg je uvek bio čvrst kao stena. Mobilizacija i rat nisu ga nimalo uzdrmali. Nije ni trepnuo kad je septembra 1914. godine Enver-pašina vlada objavila rat Engleskoj, Francuskoj i Rusiji. Sinovi Otomanskog carstva oduvek su ratovali. Navikli su na oskudicu i smrt, neizbežne pratioce ratova. Još jedan rat ništa nije menjao. Mirno je dočekivao ratne izveštaje i poplavu loših vesti s frontova. Potresao se tek kad je Kemal uzeo učešća u unapred izgubljenoj vojnoj avanturi i kad su ga zarobili Rusi. Život sa suprugom večito kiselog lica i njegovom neutešno plačljivom tetkom postajao je sve nepodnošljiviji.

Kad su konačno stigle vesti o dugo očekivanoj pobedi, da su združene snage Velike Britanije i Francuske potukli do nogu na Galipolju, čitava zemlja je slavila pobedu. Sv su umesili i ispekli poslastice, delili ih sa susedima, a kuće su se od jutra punile čestitarima, kao da je Bajram. Radost nije dugo trajala. Behidžino ushićenje splaslo je kad je Rešat-beg pronašao muvu u supi. „Da bi se osvetili za poraz na Galipolju,
Britanija i Francuska dogovorile su se da u tajnosti poklone Dvanaest ostrva[10] Italiji. Kako su to mogli a da nas ne pitaju?" Mrzovoljni izraz vratio se na njegovo lice.
Prekorila je supruga sledećim rečima: „Ne razumem te. Izgubili smo Bosnu Hercegovinu i skoro ceo Balkan, a ti plačeš zbog nekoliko egejskih ostrva."

Ljudi se brzo naviknu na nevolje, baš kao i na zadovoljstva. Sudbina je htela da rat postane svakodnevica. Narod ga je prihvatio. Prilagodio mu se, baš kao i okupaciji. Usred brojnih nedaća, ljudi su molili Alaha da im dopusti da sačuvaju bar ono malo što im je ostalo, da štete budu nadoknadive, a bolesti izlečive.

Behidža se, kao i većina žena, najviše brinula o bezbednosti i dobrobiti najuže porodice. Proviđenje je htelo da se rodi u imućnoj porodici. Kuću u kojoj su živeli darovao im je njen otac iste godine kad se rodila Leman, najstarija kćer.
Behidžina majka umrla je posle porođaja. Ibrahim-beg, Behidžin otac, poklonio je svu pažnju kćerki jedinici. Mogao je da ruku predivne plavokose kćerke dâ bilo kom agi u Bejpazariju, ali je umesto toga odlučio da je uda za istanbulskog begefendiju, izdanku ugledne čerkeske porodice koja je već nekoliko pokolenja služila Dvoru. Njegov zet hodio je stazom koju su preci dobro utabali. Dobio je kvalitetno obrazovanje u dvorskim školama i nameštenje u državnoj službi. Nikad nije patio od neutažive gladi za mitom, inače vrlo rasprostranjene boljke među otomanskim velikodostojnicima. Svedočio je o tome umerenim načinom života i nesalomivim ličnim integritetom. Ibrahim-beg birao je zeta po karakteru, a Ahmed Rešat je, baš kao i on, imao veliko srce. Bio je i pravi musliman. Čovek koji se ne može kupiti sa uspehom će se suprotstaviti i svim drugim iskušenjima. Paziće Behidžu i nikad neće uzeti drugu suprugu. Ibrahim-begovo poštovanje prema zetovim vrlinama navelo ga je da mladencima ponudi mnogo više od onog što bi podmirilo kćerkine potrebe. Pazio je da ne povredi zetov ponos. Ograničavao se na diskretne poklone kćeri i unukama. Kradom je kćerkinu ostavu stalno punio dobrima iz Bejpazarija.
Duboko je uzdahnula. Ponekad se pitala da li bi bolje prošla kao kraljica Bejpazarija, umesto što je otišla u Istanbul i postala supruga čoveka stalno zauzetog nedokučivim državnim poslovima. Muškarac kog je volela u prvim godinama braka negde je nestao. Ustupio je mesto novom Rešatu, koji se razboleo od tuge zbog nećakovog zlog udesa i okupacije. Činilo joj se da svakog dana postaje sve neraspoloženiji.
Sarajlihanumina odluka da sakrije Kemala na tavan dodatno je sve pogoršala. Rešat-beg joj nikad nije oprostio što ga nije obavestila o Kemalovom tajnom povratku. Ali kakvog je izbora imala? Ni Behidža nijemogla da izbaci bolesnog rođaka na ulicu. Medutim, Kemalovo sve gore zdravstveno stanje nagnalo ju je da gorko zažali zbog te odluke. Bilo je prekasno. O, kakva je budala bila! Ne samo što se
otuđila od supruga već je u kuću primila bolest koje se plašila više od ičega na svetu. Kako će zaštititi dečicu? Naložila je da se sve površine ribaju alkoholom. Pomno je nadgledala čistoću Mehparinih ruku. Starala se da Kemal upotrebljava samo svoje sudove i srebrninu. Preterano osetljiva Sarajlihanuma usprotivila se ovoj poslednjoj meri jer je mislila da će njen unuk biti teško pogođen ako sazna da ga tretiraju kao gubavca. Zbog toga je Behidža, iako gospodarica kuće, povazdan čučala u kuhinji, kako bi uvek bila sigurna da joj deca neće jesti iz zaraženih sudova.
Mnogo se umorila, i to ne samo od života pod okupacijom već i od nesložnog i nespokojnog domaćinstva. Muž je već nekoliko meseci noćio na poslu. Kao da to nije dovoljno, retke večeri kod kuće provodio je u žučnim političkim raspravama s Kemalom. Nikad neće razumeti prokletu mušku solidarnost! Kad je reč o državnim pitanjima, više mu je prijalo društvo nećaka bundžije nego verne supruge. Mnogo je radila na sebi. Učila je francuski i čitala sve novine i časopise koji bi joj dospeli u ruke. Na kraju se osećala spremnom da ponudi svoje mišljenje o otvaranju drugog fronta: zaključila je da bi to bilo ishitreno ako se najpre ne zaleče rane iz Balkanskih ratova. Kad se poverila Sarajlihanumi, starica ju je dočekala na nož i rekla: „Zašto zabadaš nos u rat? To su muška posla!" Ionako nikad nije ni dobila priliku da pokaže novostečeno znanje; Rešat-beg nije tražio društvo svoje žene, već Kemalovo.

Kemal je pak sva ujakova mišljenja i zaključke opovrgavao s neiscrpnom mladalačkom energijom i tvrdoglavošću. Kad je bogom prokleti Enverpaša objavio rat Rusiji, Kema se prihvatio oružja i pohitao na front. Nije se obazirao na ujakove primedbe i Sarajlihanumine prekore. Tipični ludi Čerkez! A neposlušnost je skupo platio. Vratio se bez dva nožna prsta, s uništenim plućima, bolesnim bubrezima i ozbiljno narušenim duševnim zdravljem. Sarajlihanuma se duboko jedila zato što je Behidža u Kemalu videla osobu poremećenog uma. Behidža je pak smatrala da je to odgovarajući opis za nekog ko se trese i urla sve do jutra, ko se smrzava čak i u dobro zagrejanim sobama i vazda stoji nad mangalom, zureći u užareno ugljevlje.
Sarajlihanuma nije dozvoljavala da iko prozbori ijednu lošu reč o njenom unuku. Imala je nezdrav način razmišljanja, svojstven mnogim ženama s dvora. Behidža nije znala da li da njeno čudno ponašanje pripiše odrastanju na dvoru ili čerkeskoj krvi. Na primer, bila je toliko pedantna da je povređivala kožu od prečestog pranja. Niko nije smeo da ulazi u njenu sobu ili pipa njene stvari. Rešat-beg je veoma mnogo cenio tetku, koja ga je podigla od malih nogu. Nakon što je izgubila sina u ratu i kći na porođaju, preselila se s unukom kod Ahmeda. Zakomplikovala je život svim članovima domaćinstva. Uvažavali su je zbog Rešat-bega, ali Behidža nikad nije mogla da natera sebe da tu staricu, koja je sebe smatrala svekrvom u kući, zove majkom ili tetkom. Uspela je samo jednom da joj se obrati s „valide[11]" u jednom trenutku razneženosti,
ali najčešće je tu tešku i svojeglavu ženu zvala kao i svi drugi – Sarajlihanuma.[12] U suštini, trpela ju je zbog supruga. Sreća je htela da su se odskora slagale da je Kemala neophodno što pre prebaciti u bolnicu.

Mehpara je otpratila pogledom Behidžu na stepenicama. Gospodarica doma imala je mutan pogled od silnih neprospavanih noći. Glas joj je drhtao od jeda zato što nije znala da li joj se suprug uopšte vratio kući.
„Kemal je ponovo kašljao do jutra", žalila se. „Izgleda da mu sirup više ne pomaže.
Da li još ima groznicu?"
„Goreo je čitave noći. Stalno sam natapala muslinske krpe hladnom vodom. Oblagala sam mu čelo i ruke i uspela malo da mu spustim temperaturu. Sad čvrsto spava."
„Za Alaha miloga, požuri i iskuvaj njegovu odeću, zajedno s krpama od muslina. Na kraju sve dobro isperi. Postaraj se da tri puta opereš ruke ... Imamo dece u kući. Ne daj bože da im se nešto desi! Ne mogu da ubedim Rešat-bega da ovo ovako više ne može. Ozbiljnim bolesnicima mesto je u bolnici."
„Ne brini, sve iskuvavam", uveravala ju je Mehpara.
***
Kad je hanuma Behidža zatvorila vrata toaleta za sobom, Mehpara je ispustila uzdal olakšanja i potrčala niz stepenice. Gurnula je veš u korito i prosula vrelu vodu i sapun u prahu preko njega. Mrmljala je sebi u bradu: „Ozbiljnim bolesnicima mesto je u bolnici! Kuća je puna ljudi! U takvim uslovima ne možemo voditi računa o bolesniku!" Vratila je korito na vatru i spremila za bolesnika čašu mleka s medom. Pažljivo ju je spustila na srebrni poslužavnik. Spremala se da ga ponese uz stepenice kad je u
kuhinju ušla najstarija žena u kući.
„Moj siroti lav kašlje još od jutarnje molitve. On kašlje, a ja ridam. Zar mu nis stavila obloge?"
„Jesam, majko. Ali mu nisu pomogle. Imao je veliku temperaturu."
„Da li je kašljao krv?"
„Nije."
„Zakuni mi se da je to istina!"
„Kunem se da nije! Kašalj je bio suv."
„Kućni lekar neće biti dovoljan. Mora da ode u bolnicu. Objasnila sam Rešatu, ali on neće da me sluša."
„U bolnici ne mogu da se brinu o njemu kao mi. Nazepšće. Beg ima pravo."
„Ništa taj ne zna! Ljut je na Kemala zbog njegovog slobodoumlja. Zbog toga sve ovo radi. Moramo da ga odvedemo u bolnicu."
„Tamo će raditi isto što i mi. Davaće mu lekove ..."
„Dosta, Mehpara! Šta misliš, zašto sam te odabrala od toliko sestara, braće rođaka? Zato što si bila pristojno i poslušno čeljade. Htela sam nekog ko bi bio dobar primer mojoj unučadi. Da sam tražila sluškinju, našla bih odgovarajuću grčku ili jermensku devojčicu. Bar bi bila pismena ..."
„I ja znam da čitam i pišem."
„Sam zato što si prisustvovala Lemaninim časovima, što me je i te kako koštalo."
„Alah te blagoslovio!", rekla je Mehpara, iako je u sebi negodovala. „Ali nisi to učinila samo iz dobrote, već i da bih mogla glasno da ti čitam članke iz ženskih časopisa, a naročito ono što Kemal objavi."
„Moj trud, na svu sreću, nije ostao nenagrađen. Naučila si da čitaš pre Leman. Ti s pametna devojka, Mehpara, ali imaš predugačak jezik. Jednog dana ćeš se udati otići, a muž će te vratiti nazad čim pustiš tu svoju jezičinu."
„Ne želim da se udam."
„Cut more! Ne odgovaraj starijima! Zadrži svoja mišljenja za sebe i nauči da slušaš Nego, jesi li se jutros pomolila Alahu?"
„Nisam imala vremena. Odneću mleko mladom gospodaru, a zatim ću se pomoliti."
„Vrlo dobro. Vodi računa o molitvama da bi ti Alah uslišio želje."

Vitka Mehpara izmigoljila se iz kuhinje kao zmija, da bi se što pre udaljila od Sarajlihanume. Da je verovala da će Alah pomoći Kemalu da ozdravi u zamenu za jutarnju molitvu, ne bi ni ustajala s molitvene prostirke. Ali slučaj je bio beznadežan. Nisu njega mučila samo pluća. Najviše ga je morio ranjeni um. Godinu dana po povratku iz Sarikamiša nije mogao da zaspi. Kad bi zaspao, budi.) se vrišteći i drhteći. Tresao se od hladnoće i zimi i leti. S vremenom su noćne more minule, a drhtanje prestalo. Počeo je da izlazi iz kuće i obilazio novinske redakcije. Iselio se iz kuće kad mu je Rešat-beg skrenuo pažnju da bi mu, kao neženji, više dolikovao samostalni život. Medutim, prokleta boleština se vratila, i to baš kad je izgledalo da je u potpunosti ozdravio. Primorala ga je da se vrati u porodičnu kuću. „Kakva gnjavaža!", promrmljala je sebi u bradu. Odmah se ugrizla za jezik, postiđena tim nedoličnim rečima. Doktori su rekli da se Kemal opet razboleo zbog slabih pluća, kao i da će oporavak biti dug. Ipak, nije mogla da se oslobodi straha od najgoreg. Negovala ga je neumorno i predano, ne žaleći sebe.

Potrčala je uz stepenice da bi izbegla susret s rođakama. Bolesnik mora da popije mleko dok je još vruće. Ušla je u njegovu sobu. Nozdrve joj ispuni zadah duge grozničave noći, znoja i patnji. Spustila je poslužavnik na sto i prišla bolesničkoj postelji. Kemal je čvrsto spavao. Tanki vrat počivao mu je na belom jastuku, kao žuta
trska. Kosa mu se slepila za lice. Tužne oči, zbog kojih je izgledao deset godina starije, bile su zatvorene. Izgledao je kao mršavi dečak dok je uzdisao i mrmljao u snu. Treperila je iznutra. Nije imala srca da ga probudi. Spustila je mleko na hladni prozorski okvir. Krenula je napolje baš kad se Rešat-beg pojavio na vratima. Stala je u stranu da bi mu oslobodila prolaz.

„Je li bio budan čitave noći?", pitao je gospodar kuće. Zažmurio je kad je primetio da joj spavaćica viri ispod dugog šala kojim se ogrnula.
„Imao je groznicu."
„Da li je imao noćne more?"
„Nije. Noćne more su, hvaljen neka je Alah, prestale. Doktorov sirup mu je pomogao. Dobro se oporavlja ... Ali ..."
„Ali šta?"
„Prošle nedelje primio je posetu u selamliku. To je, kao što znate, hladna odaja. Zapalila sam vatru u najvećem mangalu. Odnela sam ga tamo, ali to nije bilo dovoljno da izvuče vlagu. Sigurno je tad opet nazebao."
„Ko je bio taj posetilac? Zašto me niko nije obavestio o tome?" Pognula je glavu. Gorko je zažalila zbog neopreznih reči. „Ne znam."
„Mehpara, slušaj me dobro – niko ne sme da uđe ovamo dok ja nisam tu."
„Ali niko nije dolazio ovamo. Sastali su se u selamliku ..."
„Ne smeš da puštaš posetioce ni u selamlik. Nikoga!"
„Kućepaziteljka je rekla da je to Kemal-begov drug iz vojske ... Mladi beg se dosađuje sam kod kuće. Baka se složila s posetom."
„Niko ne sme da ulazi u ovu kući, osim Lemaninih učitelja francuskog i istorije. Ne smete da puštate nikoga, pa bio on i sultanov sin lično.
Da li je to jasno?"
„Jeste, beže."
„Idi u svoju sobu i obuci se. Odavno je svanulo."
Polako je izašla. Kolena su joj zaklecala kad je shvatila da ju je beg video u spavaćici. Potrčala je ka svojoj sobi.

Spremajući doručak, kućepaziteljka Gulfidan pravila je uobičajenu buku u kuhinji. Mehpari je sledovala grdnja i za najmanji udarac kašike po čaši za čaj, ali Sarajlihanuma se uzdržavala od kritikovanja kućepaziteljke koju je lično dovela s Kavkaza. I Mehpara je poreklom bila Čerkeskinja, ali rodila se u Istanbulu. Zbog toga uprkos tome što joj je rođaka, nikad u Sarajlihanuminim očima neće biti vrednija od kućepaziteljke. Sarajlihanuma je napunila kuću ženama iz svoje rodne Čerkezije jer nije trpela hrišćansku poslugu, od kojih je ostalo samo dvoje. Aret-efendija brinuo se
tokom leta o bašti triput nedeljno, a zimi jednom-dvaput mesečno. Katina se brinula o peglanju i vezu. Sarajlihanuma se nije ni obraćala hrišćanskoj sluškinji. Pre nego što su je poslali da služi kod Rešat-bega, imala je tad dvanaest godina, Mehpari je rečeno da „ljudi iz Saraja" znaju da budu pomalo čudni, da su svadljivi, cepidlake i da zameraju i za najmanje sitnice. Staričini nepresušni prigovori užasno su nervirali i Behidžu. Mehpara ju je nekoliko puta čula da govori: „Možda mi i ne bi toliko smetalo da mi je zaista svekrva. Ali ona čak nije ni prava majka moga muža!"
Mehpara je ušla u svoju sobu i razmotala molitvenu prostirku. Prebacila je peškir preko ruke i požurila na ritualno pranje u hamam u prizemlju.

Ahmed Rešat seo je u podnožje Kemalovog kreveta. Opipao je nećakov vrat i čelo nadlanicom. Nije imao temperaturu. Čelo i gornja usna blistali su mu od znoja.
Prošlo je trideset godina otkad je Ahmed Rešat prvi put pomilovao njegove ružičaste obraze vrhovima prstiju. Tad je strahovao da će probuditi usnulu bebu. Majka je donela dečaka na ovaj svet i otišla na onaj mnogo pre nego što je isteklo četrdeset dana osame posle porođaja. Takve tragedije često su se događale u otomanskim porodicama. Mnogo žena umiralo je zbog krvarenja ili infekcija. Muškarci su pak ginuli na bojištima pa su se o novorođenčadi brinuli rođaci. Kemalov otac stradao je u Grčko-turskom ratu. Upokojio se a da nikada nije video sina. Rešat je bio veoma mlad kad je prihvatio odgovornost za nećaka na svoja pleća. I on je odrastao kao siroče i nije mu bilo teško da Kemala smatra svojim sinom. Ipak, o dečaku se starala Sarajlihanuma. Podučavati su ga najbolji istanbulski predavači. Dao je sve od sebe da mu pruži što bolje vaspitanje, ali nije imao nikakvog uticaja na njega.
Kemal je otvorio oči kad je osetio dodir na čelu.
„Ujače”, promrmljao je.
„Kako se osećaš? Rečeno mi je da čitave noći oka nisi sklopio."
„Tresla me je groznica. Nejasno se sećam da je Mehpara pokušavala da mi snizi temperaturu hladnim oblogama."
„Da pozovem lekara?"
„Nema potrebe. Dobro mi je, ujače."
Rešat-beg dohvati s prozorske daske čašu mleka s medom. „Pokušaj da popiješ gutljaj-dva; biće ti lakše u grudima."
„Kasnije ću, ujače. Ne brini, Mehpara će me sigurno naterati da sve popijem."
„Sirotica te brižno neguje. Tvoja baka ju je valjano odgajila."
„Kad joj dosadim, pronaći će drugog roba", reče Kemal. Slabašno se zakikotao.
„I ti si meni dosadio, nećače. Vidi u šta si nas uvalio. Zašto nikog nisi slušao?"
„Moji problemi ništavni su u poređenju s nebrojenim mnoštvom palih za
otadžbinu. Još imam noćne more, u kojima prokleti general D'Espere na konju kasa do francuske ambasade, kao neki trijumfalni vojskovođa ispred rimske legije. Jahao je, ni manje ni više, nego belca, da bi nam sipao so na ranu! Želeo je da njegov ulazak u grad podseti na ulazak Mehmeda Osvajača u nekadašnji Konstantinopolj! Kao da je hteo da nam poruči da smo možda uzeli ovaj grad na belom konju, ali da će ga on ..."
„Pst! Pokušaj da misliš na lepše stvari inače će se noćne more vratiti."
„Eh, da me je Alah uzeo u Sarikamišu! Ne bih doživeo da vidim taj strašni dan." Ahmed Rešat se promeškolji pritisnut očajem.
„Budi zahvalan što si živ", ukorio je nećaka.
„Kažu da se u Marašu digla buna protiv Francuza. Da li je to tačno?"
„Jeste. Dobili smo i zvanične izveštaje."
„To je divno, ujače!"
„Alah s tobom, Kemale! Neke paše odbile su da polože oružje i posle potpisivanja primirja. U Meki su odolevali oko dva meseca. I šta su postigli? Ništa! Naprotiv, što se više opiremo, oni nas više gaze."
„Ovoga puta moglo bi da bude drugačije. Anadolija se diže. Istanbul će se pokrenuti ako ustanak bukne u unutrašnjosti."
„Plašim se onog što bi nam Englezi mogli učiniti."
„Zar si i ti počeo da razmišljaš kao sultan? Kakvo razočaranje!"
„Sinko, ne shvataš da sultan nije ništa gori od svojih prethodnika. Jednostavno nije imao sreće. Kobni poraz samo desio se desio za njegove vladavine. Čini sve što može da sačuva presto koji opstaje već šeststo godina."
„A šta će biti s nama? Da li štiti i svoje podanike?"
„Taj presto predstavlja sve nas, sinko. Ako on padne, i mi odosmo s njim.
„Pa, recimo da padne. Šta ćeš onda? Baš bih voleo da znam."
„Ja sam državni službenik, čuvar državne blagajne, koji dela samo po odobrenju pretpostavljenih. Nisam čak ni poslanik. Kome su moja razmišljanja bitna?"
„Meni su bitna."
„Dobro znaš na šta mislim. Godinama ratujemo s Rusijom, na Balkanu, u Tripoliju
... I tako unedogled. Što se Velikog rata tiče, on nas je samo dokusurio. Niko ne želi još jedan rat. Ostali smo bez oružja i municije. Sve su nam oduzeli. U takvim okolnostima podržavam sultana. Verujem, baš kao i on, da ćemo izdejstvovati povlačenje okupatora diplomatskim sredstvima."
„Podržavaš sultana iako priznaješ da greši, ako sam te dobro razumeo?"
„Moja porodica generacijama je služila Dvoru. I Dvor je njoj dobro poslužio. Nemo da misliš da ću izdati padišaha ili da ću mu se usprotiviti. Opomenuću te, kao rod rođeni, kao sina, da se paziš da ga i ti ne izdaš. To bi bilo krajnje nedostojno."
Kemal je ćutao. Bio je previše rovit za pravu raspravu. Nadao se da će mu ujak još
malo praviti društvo i da će mu preneti vesti iz spoljašnjeg sveta. Mesecima je ležao u sobi, okružen ženama. To mu je sve teže padalo.
Rešat-beg ustade. „Idem. Pustiću te da spavaš."
Kemal pruži ruku ka njemu. „Ne idi. Ostani sa mnom. Voleo bih da još malo razgovaramo."
Ujak ponovo sede u podnožje postelje. Pogledi im se nakratko ukrstiše. Glava porodice je u nećakovim očima prepoznala tragove pokojne majke. „Kemale, ko te je prošle nedelje posetio?", upita ga tihim glasom.
„Kada?"
„Neko te je posetio prošle nedelje. Ko je to bio?"
„Dragi ujače, čovek bi pomislio da ti je Abdul Hamid[13], kad je svrgnut s prestola, zaveštao svoje špijune. Kako si, za ime sveta, doznao za to?"
„Imam svojih načina."
„Imaš li uhode u kući?"
„Ne nerviraj me, nećače. Hoću da znam ko te je posetio."
„Stari prijatelj iz vojske."
„Tvoji drugovi su se svi smrzli."
„I njega su zarobili. Vratio se."
„Kako se zove?"
„Džemil Fuat. Dalji Fevzi-pašin rođak."
„Da li je i on član Komiteta za jedinstvo i napredak?"
„Zar oni još postoje? Skoro svi su pošli u Sarikamiš. Tamo su se smrzli, a nekolicina preživelih se pokajala. Oni koji su ostali ovde ne mogu da mrdnu od okupatora i Damada Ferida."
Rešat-beg se pravio da nije čuo nećakov iskren i istinit odgovor. „Šta je hteo?"
„Došao je da me vidi. Zar to nije dovoljno objašnjenje?"
„Nešto grozno se desi kad god te neko obide."
„Ujače, da li misliš da još mogu da učestvujem u opasnim poduhvatima? Dobro ti je poznato da ću iz ove kuće izaći samo s nogama napred."
„Šta to govoriš! Još si mlad! Uz odgovarajuću negu i ako se budeš držao dalje od nevolja, sahranićeš ti mene. Tako će i biti uz Alahovu pomoć. Ne vidim ko bi drugi mogao to da uradi. Rat je pokosio sve muškarce u našoj porodici!"
„Ne brini za smrtno telo, dragi ujače. Tvoje kćeri su takve lepotice da će prosci uskoro da ti se sjate pred kućnim pragom. Nikad se ne zna.
Mogao bi dobiti i sina kog tako dugo čekaš, momčića koji će me svrgnuti s trona."
„Dosta je bilo prenemaganja, Kemale. Obećaj mi da više nikog nećeš pozivati u kuću."
„Svakako neću pozivati nekog ko bi mogao da predstavlja opasnost za tebe."
„Naslušao sam se sličnih obećanja iz tvojih usta. Nisam zaboravio onu noć kad je policija opkolila kuću."
Kemal je hteo da mu odgovori, ali ga je presekao napad kašlja. Kad se smirio, ujak mu je pružio čašu mleka. Posle nekoliko gutljaja, rekao je: „Ujače, čuo sam da je sultanov zet, beg Ismail Haki, stao uz nacionaliste i da pokušava da se zauzme za njihovu stvar u Dvoru. Da li je to istina?"
„Otkud znaš za to kad ne izlaziš iz sobe? Da nisi kradom izlazio iz kuće?"
„Posetilac me je izvestio o tome."
„Imao je nepouzdane izvore. Avanturisti poput tebe i Ismaila Hakija doći će nam glave. Ulice su pune Grka i Jermena u britanskim uniformama. Uhode za engleske okupatore. Engleske oči i uši su svuda. Sve besmislice o francuskim simpatijama i okupljanju nacionalista u Anadoliji upravo su to – besmislice. Gotovo je s tim, Kemale. Gotovi smo. I delovi Anadolije su pod okupacijom. Imali smo sreće što smo sačuval Istanbul i kalifat. Sultan je prihvatio britansku upravu, ali samo privremeno. Bolje i to nego da nas sasvim raskomadaju i unište. Zbog toga, ako ni zbog čega drugog, moramo da sačuvamo dobre odnose s Englezima."
„Zar sultan može ostati u prijateljskim odnosima s Englezima, iako podržava pokret otpora koji se širi po Anadoliji? Ne potcenjuj taj ustanak, ujače. Priča se da su nek ljudi već napustili Istanbul da bi im se pridružili."
„A šta vredi i da se čitav Istanbul utabori u Anadoliji, bez oružja, municije i čizama za vojnike?"
„Ostaje nam vera u Alaha."
„Upravo tako. Državna blagajna je prazna, činovnici ne dobijaju platu. Ovog meseca isplatiti smo pisare i čistače. Da bismo njih isplatiti, morali smo da prodamo džakove s peskom, sekire, lopate, kožu, metalni otpad i sve na šta smo naišli."
Bolesnikova glava klonu na jastuke.
„Moraš da se odmoriš. Rano je. Iscrpeo sam te dugim razgovorom", reče Rešat
„Poješću nešto i poći na posao. Javi mi ako ti ne bude dobro. Reći ću doktoru Mahiru da te večeras obide."

Kemal nije odgovorio. Kroz prozor su dopirali uzvici uličnih prodavaca i mlekadžija. Istanbul se budio iz sna. Njegovi žitelji dočekali su još jedan dan pod okupacijom. Potišteni ljudi bezvoljno su vukli noge usnulim ulicama. Zraci sunca dopirali su kroz kapke i sve snažnije obasjavali šareni tepih.

Rešat-beg je ustao i izašao iz sobe. Koračao je tiho i pažljivo, da ne bi probudio nećaka, koji se, nesklon razgovoru, pravio da spava. Spustio se do svoje sobe na donjem spratu. Znao je da će se susresti s gnevnom suprugom. Bio je i te kako
svestan da već mesec dana dolazi kući u ranu zoru, ne nudeći nikakva objašnjenja, tako da se ona s pravom pita šta čuvar državne blagajne radi po celu noć.

Ahmed Rešat nikako nije mogao da objasni svoje noćne aktivnosti supruzi. Ni on nije bio načisto s njima. Samo je Mahir znao da mu je veliki vezir poverio specijaln zadatak, i to samo zato što je i doktor imao slična tajna zaduženja. Nekoliko istaknutih velikodostojnika, s odličnim znanjem francuskog, dobili su podsticaj da razviju prijateljske odnose s francuskim zvaničnicima. A da bi to postigli, morali su da prisustvuju prijemima i da igraju bridž i šah s novim prijateljima. Zalud je Ahmed Rešat pokušavao da ubedi sebe da se ne bavi špijunažom. Niko od njega nije tražio da pretura po sefovima, sanducima i fiokama u potrazi za dokumentima i šiframa savezničkih snaga. Primećivalo se da su odnosi između Britanaca i Francuza sve napetiji. Otomanske vlasti jednostavno su želele da doznaju razlog.

Kad je prvi ađutant pozvao Rešat-bega na sastanak s velikim vezirom, pašom Alijem Rizom, prikupio je svoju gomilu papira i došao u ugovoreni čas, spreman za razgovor o finansijskom stanju carstva. Paša nije ni pomenuo račune i troškovnike. Prešao je na stvar odmah posle kafe. Za dva dana, dvojica zvaničnika treba da odu na večeru u palatu grofa Ostroroga na bosforskoj obali. Među zvanicama će biti i francuski visoki komesar. Zamolio je Rešat-bega da pažljivo sluša razgovore na prijemu.
***
Ahmed Rešat gajio je dubok prezir prema zakulisnim radnjama bilo koje vrste, pa makar one bile i u službi otadžbine. Bio je otvoren, dobro vaspitan i iskren čovek. Prihvatio se neugodne dužnosti s velikim oklevanjem. Tešilo ga je malo što se i Mahir bavi istim poslom, a još mu je lakše bilo kad je čuo da će se sresti i sa starim prijateljem, grofom Kaprinijem.
„Kaprini-efendijo! Kakvo zadovoljstvo! Toliko je vremena prošlo. Nadam se da ste dobrog zdravlja?"
„Dragi prijatelju! Naprasno sam ozdravio čim sam vas video. Predlažem da sednemo u ugao i porazgovaramo o svemu što se u međuvremenu dogodilo", uskliknuo je grof.
Grof Kaprini radio je za italijanski komesarijat. U Istanbul je došao da zapoveda službom italijanske vojne policije, uglavnom kako bi predupredio sukobe s Turcima. Pratio ga je glas čoveka naklonjenog Turcima. Naime, sudbina je htela da ga služba odvede u žandarmeriju na Kritu baš tokom masakara turskog stanovništva.[14] Pošto je uspeo da zaustavi pogrome muslimana, sultan Abdul Hamid II dodelio mu je medalju i titulu, tako da je postao grof Kaprini-efendija.
Ipak, prijateljstvo između Ahmeda Rešata i grofa Kaprinija započelo je mnogo pre toga. Ahmed Rešat službovao je u Solunu baš kad je grof Kaprini radio na osnivanju otomanske žandarmerijske službe. Dva mladića upoznala su se i sprijateljila. Zajedno su uživali u čarima velike morske ruke. Igrali su šah i jahali. Životni putevi ukrstili su im se još nekoliko puta. Ozlojeđen ponašanjem okupacionih snaga u Istanbulu, Ahmed Rešat je izbegavao starog druga. Sudbina ih je ponovo sastavila pa su našl malo vremena da izmene nekoliko reči pre nego što su ih pozvali za sto.
„Slobodno svrati kod mene ako ti zatrebam, Rešat-begefendi", rekao je grof.
„Neka me Alah sačuva od toga!", pomislio je Ahmed Rešat. Zadovoljio se osmehom i rečima: „Veoma ljubazno od vas, Kaprini-efendijo."
Zvanice su se posle večere podelile u društvanca za bridž i šah. Prve večeri nije čuo nijednu pažnje vrednu reč. Uprkos tome, veliki vezir zahtevao je od njih da neguju sva novostečena poznanstva. Ko zna, možda će neka od njih ipak biti korisna?
***
Provodili su mnogo vremena s Francuzima. Išli su na igranke u Peru, a zatim obilaziti barove. Ubrzo je Ahmed Rešat iz pijanih usta saznao zanimljiv podatak. Samo je posmatrao igrače na pozornici i budno slušao Francuze. Saznao je da Francuzima, iako su deo savezničkih snaga, ne odgovara što su pod britanskom komandom. Zbog toga su zagorčavali život generalu Vilsonu.
Sledećeg jutra napisao je izveštaj o tim noćnim lutanjima. Osećao je napetost u utrobi. Šta će biti ako dokument padne u pogrešne ruke? Biće obznanjeno da je on, Ahmed Rešat, poznati financijski stručnjak, u stvari špijun! Iscepao je izveštaj i otišao u kancelariju paše Alija Rize. Usmeno mu je raportirao o svemu što je prethodne večeri saznao.

Od tog dana su ga često pozivali da igra šah i bridž s Francuzima. I njih su ohrabrival da se druže s otomanskim državnim službenicima da bi napakostili Britancima. Jedino nije mogao da špijunira grofa Kaprinija. On mu je bio prijatelj.
Ponadao se da će sve biti u redu i da će ga uskoro osloboditi te neprijatne dužnosti. A onda je kabinet Alija Rize, na predlog delegacije nacionalista iz Ankare, usvojio Nacionalnu zakletvu.[15] Nije znao da mu sudbina priprema nova iznenađenja.

SABOTAŽA

Doktor Mahir je spustio dlan na bolesnikova gola leđa. Lupkao je i zveckao oko njega. Kemal se trudio da ostane uspravno u krevetu. Trzao se na dodir doktorovih hladnih, tek opranih ruku. Doktor Mahir je položio uvo na mesto gde je do malopre držao ruku. Dugo je osluškivao mladićevo disanje. „Odmah se obuci da ne bi nazebao", rekao je dok se uspravljao.
Mehpara je ušla u bolesničku sobu s krpom zagrejanom iznad mangala u hodniku. Kemal je obukao potkošulju. Dozvolio joj je da mu pomogne da obuče gornji deo pidžame. Nežno ju je odgurnuo kad je htela da ga zakopča. „Sam ću." Pogledao je doktora u oči. Naglašeno tužnim tonom, pitao ga je: „Pa, doktore, da li moja pluća pevaju pesmu sušice?"
„Sa sušicom se ne treba šaliti. Nikom ona ne peva."
„Ona ubija."
„Tako je. Mladiću, glave će ti doći ta tvoja vrela krv, a ne zaraza."
„Hoćeš da kažeš da nemam sušicu?"
„Sutra ću doći pravo iz bolnice i doneti stetoskop. Mislim da nemaš sušicu, već da si samo teško prehlađen. Ali ne mogu biti siguran bez rendgenskog snimka."
„Kako bi bilo da u tajnosti odem u bolnicu ... Recimo noću?"
„Tako bi samo privukao još više pažnje. Bolnice nikad nisu prazne! Neki doktor uvek dežura, s bolničarima i medicinskim sestrama. Najbolje je da još nekoliko nedelja ostaneš u sobi. Napolju je veoma hladno."
„Ne mogu više da sedim u kući."
„Razumem te, ali i da nemaš sušicu, sigurno ćeš je dobiti ako još jednom ovako nazebeš!"
„Da li ću doveka živeti u strahu od nje?"
„Eto, razumeo si me odlično. Toliko si izmrcvario telo da si ostao bez imuniteta.
Tvoja pluća i jetra samo traže razlog da se razbole. Potrudi se da ga ne nađu."
„Da li ću zauvek ovako ležati?"
„Naravno da nećeš. Možeš da koristiš mozak, bez straha da ćeš naškoditi drugim organima. Utopljavaj se i živi mirnim životom. Izbegavaj raki i duvan. Pronađi dobru ženu koja će se brinuti o tebi, pa ćeš živeti dugo, srećno i berićetno."
„A koja će žena prihvatiti ovakvu olupinu?"
„Znam mnogo naočitih devojaka koje bi rado pošle za zgodnog ratnog veterana, bio on invalid ili ne."
„Recimo da nemam sušicu ..."
„Nećemo ništa da govorimo dok ne odeš na rendgen."
„Predlažem da na trenutak zamislimo da sam dobrog zdravlja. Da li bi neka žena
legla pored čoveka koji ne može da spava jer ga opsedaju noćne more kad god sklopi oči?"
„I noćne more će proći. Zar se nisu proredile?"
„Ni najmanje!"
„Piješ li sirup koji sam ti prepisao?" Kemal je klimnuo ka Mehpari.
„Stalno mi sipa taj napitak niz grlo. Nisam je ni pitao šta je to."
Mehpara je jedva dočekala priliku da se oglasi. „Naručili smo sve što ste prepisali. Gospodar stalno obnavlja zalihe. Neka ga Alah svagda blagoslovi! Kunem se da mu dajem lekove ovim rukama. Uzima ih na vreme i bez preskakanja."
„Svaka čast, devojko! Da li bolje spava?"
„Tako je, hvaljen da je Alah! Još ima noćne more, ali ne tako često. Više ne traži da postavim mangal odmah do postelje. Vidite, uspeli smo da ga izbacimo u hodnik. U ovoj sobici je donedavno bilo kao u rerni."
„Sve će proći. Groznica se povukla. Sad je najvažnije da dobro jede, da se odmara bude u toplom."
„Shvatam, gospodine", odvrati Mehpara. Nije mu rekla da ponekad nestaje lekova, da teško dolaze do mesa i da zavise od hrane koju Behidžin otac šalje iz Bejpazarija.
„Siđi, Mehpara, dole i skuvaj nam dve jake kafe", reče Kemal.

„Brzo, reci mi šta se dešava!", obratio se Mahiru čim je devojka zatvorila vrata za sobom.
Doktor je približio stolicu postelji, a onda progovorio blagim šapatom:
„Pokret otpora ne sedi skrštenih ruku, Kemale. Sastali su se preksinoć na seoskom imanju u Tikvešu. Napreduju. Međutim, potreban nam je izvor informacija u Dvoru."
„Ali zar nas sultanova naložnica redovno ne izveštava o svemu što se zbiva?"
„Ona ne zna ništa o sastancima kabineta. Izveštava nas samo o onome što čuje u haremu. Da li je tvoj ujak i dalje nesklon priči?"
„A šta biste hteli da saznate?"
„Uštedeo bi nam silan trud ako bi nas snabdeo mapom i stanjem zaliha i ratnog materijala u skladištima municije."
„Te podatke ima samo ministar vojni."
„Sigurno su poznati i ministru finansija. Vlada uveliko prodaje rashodovana vojna sredstva."
„Ispipaću ujaka najbolje što mogu. Misli da sam previše bolestan da bih se bavio opasnim rabotama. Možda će mi nešto reći."
„Ah, Kemale, kad bi ga samo privoleo da pređe na našu stranu! Bio bi nam od neprocenjive pomoći!"
„Mahire, moj ujak je bezrezervno odan sultanu. Ne bi ga izdao čak i kad bi znao da greši."
„Tvoj ujak ima sve razloge da veruje da je na pravoj strani. Niko ne misli da ćemo uspeti."
„Ali šta nam drugo ostaje? Moramo pokušati, bez obzira na izglede."
„Većina ljudi veruje da bivše vođe KJP-a stoje iza anadolijskog pokreta otpora. A oni su svima dosadili. Ko će poći za njima posle propasti kod Sarikamiša? Vođa otpora, paša Mustafa Kemal, daleko je od njih koliko i od sultana. To je, nažalost, poznato samo manjini."
„Oni nisu nestali, Mahire. Čuo sam da neke bivše pristalice KJP-a zauzimaju važna mesta u Karakolu[16]. Da li je to istina?"
„Istina je. Nemamo drugog izbora do da zaposlimo iskusne ljude. I ne treba im suditi po podršci koju su nekad davali KJP-u. Ne zaboravi da si i ti bio njihov pristalica."
„Za Alaha miloga, ne podsećaj me na te dane."
„Vidiš? Ideje se menjaju s vodama. Naravno da među turskim nacionalistima ima i pripadnika stare garde, ali sada su ..."
„Nacionalisti?"
„To lepo zvuči, zar ne? Nacionalisti."
„Reč izvire direktno iz srca. Zakleo sam se da ću sve žrtvovati za naciju. Spreman sam da učinim šta god hoćeš, čim dovoljno ozdravim."
„Ne čini ništa dok sasvim ne ozdraviš. Voleo bih da mi javljaš o svemu što saznaš od ujaka."
„Da li su još na seoskom imanju?"
„Nisu. Ono je predaleko. Pronašli su mesto u gradu. Brzo su se preselili. Lakoće ga napustiti ako se ukaže potreba, da i ne govorimo da je bliže ..." Doktor je ućutao jer je Mehpara ušla u sobu s poslužavnikom. Izvadio je nekoliko francuskih časopisa iz torbe i spustio ih na sto. „Doveo sam ti ovo da imaš čime da se zabaviš. Voleo bih da prevedeš udarne članke."
„Bolje govoriš francuski od mene."
„Možda, ali ja nemam vremena." Kemal se gorko osmehnuo.
„A ja nemam ništa, osim vremena u izobilju."
Mehpara je spustila katu na sto. Podigla je ćebe koje je palo na tle. Raširila ga je preko bolesnikovih nogu i bez reči napustila odaju. Silazeći niz stepenice, šaputala je:
„Blagosloven nek je doktor zato što je rekao da nema sušicu! Negovala bih ga dok ne ozdravi, čak i da je ima. Molim se, Alahu, da mu podariš moje godine života! Ne uskraćuj mu dug život, Alahu!"
Mehpara se začudila kad je zatekla obučenog i sveže obrijanog Kemala za pisaćim stolom u selamliku. Do pre nedelju dana nije mogao da napusti sobu. Koliko se brzo oporavljao! Lupkala je po drvenoj površini stola.
„Pozvali ste me, beže? Hoćete li malo kafe?"
„Zatvori vrata, molim te."
Poslušala ga je i stala na pređašnje mesto pored stola. „Kad ste poslednji put sedeli ovde, strašno ste nazebli. Zašto ste sišli s tavana? Idem po mangal ..."
„Sedi preko puta mene", reče Kemal i pokaza na kožnu fotelju na drugoj strani stola.
„Ali, mangal ..."
„Zaboravi na njega. Slušaj me ..."
„Ali razbolećete se ..."
„Mehpara! Nije mi hladno! Čuti i slušaj!" Sela je.
„Da, beže."
„Da li si videla ovo pismo? Tebi je upućeno."
„Meni! O, Alahu! Ko ga je poslao?"
„Tvoja porodica."
„Da li se kod kuće nešto desilo? Da li se neko razboleo? Nije valjda tetka?"
„Neko u tvom domu je i bolestan i nije bolestan."
„Kako to misliš? Ne razumem."
„Ovo pismo govori o bolesti. Medutim, niko nije bolestan." Zbunjeno ga je posmatrala razrogačenih očiju.
„Ne boj se. Ja sam ga napisao."
„Ti?"
„Tako je, ja sam ga napisao. U njemu piše da se tvoja tetka razbolela i da želi da te vidi."
„Ali zašto biste napisali tako nešto?"
„Da bi mogla da ga pokažeš Sarajlihanumi i da bi dobila dozvolu da odeš do Bešiktaša."
„O, Alahu!"
„Čega se plašiš? Pa poznaješ taj deo grada. Tamo si odrasla, zar ne?"
„Tako je ... dobro poznajem Bešiktaš."
„Eto. Dobićeš priliku da posetiš tetku."
„Ali, efendum ... Zašto?"
„Zato što ja tako želim. Ovo pismo će ti omogućiti da odeš na izvesnu adresu u Bešiktašu. Daću ti je. Isporučićeš pismo. Na istom mestu dobićeš kovertu za mene To je sve."
„Sarajlihanuma me neće pustiti."
„Nema razloga da ne pokušaš. Dozvoliće ti da odeš kad se upozna sa sadržajem ovog pisma."
„Pitaće me kad je stiglo. Šta da joj kažem?"
„Zar poštar ne dolazi svakodnevno, manje-više u isto vreme? Zar ne dolazi oko deset ujutru?"
„Tako je."
„Eto, uskoro će deset sati. Poslaću te u prodavnicu po duvan. Srešćeš se s poštarom na vratima. Daće ti pismo. Otvorićeš ga i baciti kovertu.
Pročitaćeš pismo i uplakana otrčati kod Sarajlihanume. Ni u kom slučaju ne smeš da odeš Behidži, ona će prepoznati moj rukopis."
„A šta ako mi ne poveruje? Šta ako zatraži da vidi kovertu?"
„Već sam ti rekao: pocepala si je i bacila u kantu za dubre u bašti."
„Ne mogu ja to, beže. Molim vas, oprostite mi, ali ne mogu."
„Hajde, Mehpara. Daću ti bakšiš za trud."
„Ne želim bakšiš. Molim vas da me ne šaljete tamo."
„Ako ti ne odeš, onda ću morati ja u Bešiktaš."
„Pa ne možete! Ne smete na gradske ulice. Do juče ste imali groznicu."
„Opasnost mi ne preti od groznice, već od hapšenja. Ako me uhvate, završiću u zatvoru."
„Pa i tamo ćete umreti! Da li želite da umrete?"
„Naravno da ne želim. Imam previše posla. Ipak, moraću da pođem ako mi ne pomogneš. Razboleću se ili završiti u zatvoru. To bi mi svakako bio kraj."
„Molim vas da ne idete! Preklinjem vas!"
„Onda idi ti."
Zaplakala je. Ljuljala se napred-nazad s rukama preko lica.
Ustao je, kleknuo pored nje, pomilovao uvojak kose na njenom čelu, koji se izmigoljio ispod pamučne marame. Zatim ju je pomazio i po obraza.
„Ne brini. Sve će biti u redu. Kad dobiješ dozvolu od Sarajlihanume, otići ćeš do tetke, a zatim do Akaretlera. Tamo ćeš predati moj koverat i uzeti drugi. Prosto ko pasulj."
„A ako doznaju?"

„Okrivićeš mene. Reci ćeš im da sam te naterao. To je ionako istina, zar ne?"
„Oteraće me ako saznaju."
„Neće saznati."
„A ako saznaju šta sam uradila ... Rešat-begefendi ... Sarajlihanuma ... Aman, ne smem ni da mislim o tome. Stričevi bi me ubili."
„Niko te neće povrediti. Ne bih im dozvolio. Ako te izbace, uzeću te pod svoju
zaštitu."
„Kako?"
Nije mogao a da se ne nasmeje. Još je zavisio od ujakove pomoći. Čak ga n Mehpara nije uzimala za ozbiljno.
„Uzeću te za ženu."
„Ah! To ne dolazi u obzir!"
„Zašto? Zar bi odbila da pođeš za mene?"
„Vaša porodica to nikad ne bi dozvolila."
„Neki poduhvati preduzimaju se i bez dozvole. Predano si me negovala.
Podlegao bih bolesti da te nije bilo. A to nije sve. Ti si jednostavno divna devojka.
Pametna i lepo vaspitana. Šta čovek može više da traži od supruge?
Medutim, ako misliš da sam bolestan i star, to je već nešto sasvim drugo!"
„Šta to govorite? Ne pričajte takve stvari!"
„Dobro razmisli o ovome što sam rekao. Imaš vremena do večeras. Ako prihvatiš, sjajno! Ako ne prihvatiš, onda ću ja u Bešiktaš."
„Zar ne možete da poverite pismo nekom drugom?"
„Ne mogu. Rekao sam ti da ću poći lično." Ustao je, prošetao i ponovo seo.
„Požuri! Pije mi se kafa."
Izašla je iz sobe kao mesečar. Naslonila je glavu na zid stepeništa.
Morala je, zbog vrtoglavice. Spustila je ruku na obraz koji je Kemal pomilovao.
Drugu je položila na grudi, kao da će tako usporiti rad srca.
Stigla je do kuhinje oslanjajući se o zid hodnika.

Sarajlihanuma je ulete u unukovu sobu bez kucanja. Kemal je pisao za radnim stolom ispod prozora. „Nadam se da je sve u redu", rekao je. „Na svu sreću, malopre sam se obukao. Šta je tako hitno?"
Starica se pravila da ne primećuje unukovu nelagodnost.
„Ona devojka se stalno žali na nešto!"
„Koja devojka?"
„Mehpara. Tvrdi da je dobila pismo ... navodno joj se tetka razbolela ... Oči me izdaju pa ne vidim šta piše. Pročitaj mi."
Dobro je znao da je baka nepismena. Blago se osmehnuo gledajući pismo pred sobom.
„Bako, Mehparina tetka se razbolela. Traži da joj dozvolimo da je poseti."
„Da li je bolest ozbiljna? Poslaćemo joj Husni-efendiju."
„Tražila je devojku, a ne Husnija."
„Ali Mehpara ne može da ide tamo sama. Otići će im Husni-efendija i izraziti naše
žaljenje. Obavestiće nas o njenom stanju. Daću mu malo para za lekove, možda su joj neophodne."
„Ti ćeš biti kriva ako joj se – neka nas Alah sačuva od toga – nešto dogodi. Ovde piše da je Dilruba-hanuma juče imala ozbiljnih problema sa srcem. Pusti devojku neka je obide."
„A ko će brinuti o tebi kad ona ode, dečače?"
„Draga bako, pa zar sam ja dete? Pogledaj me. Bolje mi je. Mogu da se krećem bez ičije pomoći. Prestani da me tetošiš."
„Ako misliš da možeš bez nje, onda devojka može da ide. Ipak, jesi li siguran da ovo nije neka zavera? Zašto nema koverte? Možda tu nisu čista posla?"
„Šta to govoriš! Sačuvaj me, Alahu, od takvih optužbi! Sirota devojka. Ko zna otkad nije promolila nos iz kuće, i to samo zbog mene."
„Niko je ne sprečava da ide u kupovinu. Slali smo je i u doktorovu kuću kad si dobio nervni napad. Poslednjih dana je odsutna duhom. Ja sam stara lisica, sinko, nije me lako prevariti. Znam da prepoznam snene oči. Ta devojka je zaljubljena. Sigurna sam u to."
„Ne mogu ništa da kažem o njenim očima, ali video sam kad je otvorila koverat."
„Video si!"
„Tako je. Pošao sam u kuhinju, da popijem vode ..."
„A zašto nisi poslao nju po vodu? Zašto si silazio čak dole, do kuhinje?"
„Aman, dosadilo mi je da sedim u sobi, bako! Hteo sam malo da protegnem noge."
„Tvrdiš da je pismo pravo?"
„Video sam kad je uzela pismo i otvorila koverat. Rasplakala se kad ga je pročitala."
„I nisi je pitao zašto plače?"
„Ne, nisam. Bila je u bašti. Posmatrao sam je kroz kuhinjske prozor. Pusti je neka obide tetku."
„Sama vala neće ići! Poslaću i Husnija s njom."
„Pošto već idu u Bešiktaš, mogu da mi kupe i duvan."
„Zar ti doktor dozvoljava da pušiš?"
„Ne baš. Mogu da zapalim poneku. Sve ste mi zabranili. Gotov sam ako m uskratite i duvan."
„E, moj dečače, sam ćeš sebi doći glave. Ako te i pritiskamo, činimo to zbog tvog zdravlja. Nabaviću ti nešto duvana ako mi obećaš da nećeš piti posle obroka."
„Obećavam", rekao je Kemal kroz stisnute zube. „Zamoli Mehparu da svrati do mene pre polaska? Hoću da joj dam adresu duvandžinice."

Sarajlihanuma izlete iz sobe s pismom u rukama. Na drugom spratu natrča pravo na Behidžu.
„Da li ti treba nešto iz prodavnice, devojko?", upita je Sarajlihanuma. „Šaljem Mehparu u Bešiktaš ... Juče si pomenula da ti je nestalo belog svilenog konca ... Treba li da ti kupi?"
„Zašto ide čak u Bešiktaš? Zar u Bajazitu nema dovoljno dućana?"
„Tetka joj je pala u postelju", reče Sarajlihanuma. Važno je klimnula ka papiru u ruci.
„Mogu li da vidim ..."
„A zašto bi? Upoznala sam se s njegovim sadržajem. Zamolila sam Kemala da mi ga pročita, znaš, oči me izdaju. Poslaću devojku da obide tetku. Brzo će se vratiti. Daj joj spisak za kupovinu. Doneće ti robu."
„Da li Rešat-beg zna za ovo? Ne bih volela da se naljuti."
„Rešat-beg ima pametnije posla nego da vodi računa gde idu sluge, draga moja."
***
„Ta mala nevaljalica pojavljuje se ispod svakog kamena”, mrmljala je starija žena sebi u bradu. „Digla je nos otkad nam njen otac svakog meseca šalje hranu. Videćemo mi već čija je poslednja u ovoj kući." Sišla je u kuhinju, rešena da istera po svome pre nego što se snaja umeša. Zatekla je Mehparu pored suda s ključalom vodom.
„Požuri, devojko! Kad već ideš, bolje da pođeš što pre! Reci Husniefendiji da se spremi! Obuci čaršav[17] i polazi! Očekujem da se vratiš do podnevne molitve. I kup malo duvana za Kemala! Nemoj da zaboraviš!"
Mehpara nije čekala da joj se dvaput kaže. Spustila je kutlaču na sto i potrčala u sobu da se obuče.

Husni i Mehpara promenili su tri tramvaja dok su stigli do Bešiktaša. Ulice su bile pune vojnika u uniformama različitih nacija. Nezadovoljstvo muslimanskog življa odražavalo se na njihovim licima, dok su grčki i jermenski podanici Otomanskog carstva bili veoma razdragani. Na ulicama je bilo malo žena, i hrišćanki i muslimanki. Mehpara je kroz prozor tramvaja gledala hodže s turbanima, nosače povijene pod teškim teretom, prosjake prekrštenih nogu na pločnicima, kočijaše koji su tukli mršave konje i čergarke s bebama u zavežljajima na leđima. Gomile izbeglica budile su istinsku tugu u njenom srcu. Nagledala se musave dece, rasplakanih beba na majčinim grudima, žena od glave do pete u crnom i staraca sedih brada i izboranih lica, oslonjenih na odrpanu dečurliju. Turci i muslimani odlazili su da bi spasli živote, ostavljajući sav imetak. Napuštali su zemlje koje su nekad smatrali svojim. Ponosni ljudi, neskloni kuknjavi nad životnim nedaćama, obitavali su u sklepanim skloništima. Pokušavali su da nanovo izgrade razrušene živote. I njena porodica je napustila rodnu grudu i došla u Istanbul. Zbog toga je iskreno saosećala sa izgnanicima. Priljubila je
lice uz staklo. Teška srca je posmatrala izbegle nesrećnike, najzlosrećnije stanovnike opsednutog grada.

Iskrcali su se iz tramvaja u Bešiktašu. Pešačili su do kuće hanuma Dilrube, Mehparine tetke. Dućani su radili, ali je u njima bilo veoma malo robe. Na uglu, pored pijace Bešiktaš, ugledali su tezgu s jabukama. Baštovan se prošle nedelje vratio praznih ruku kad ga je Sarajlihanuma poslala na pijacu po voće. Mehpara je napunila smeđu papirnatu torbu jabukama. Krenula je uskim sokakom, između drvenih kuća s kitnjastim, i zatvorenim, prozorskim kapcima. Zaustavili su se ispred bezbojne dvospratnice. Pokucala je zvekirom i čekala. Na prozoru drugog sprata pojavila se seda glava neke žene. Nasmejala se i mahnula kad je devojka otkrila lice.
„Husni-efendijo, ovde su", rekla je Mehpara. „Idi ti svojim poslom. Dođi po mene pre poziva na popodnevnu molitvu." Husni je jedva čekao da krene, ali pristojnost mu je nalagala da ne žuri.
„Šta je s kupovinom ..."
„Ja ću se za to pobrinuti. Znam gde su dućani."
„Ne možeš da se šetaš okolo sama. Sačekaću te ovde pa ćemo ići zajedno."
„Po ovoj hladnoći! Ne možeš da me čekaš na ulici po ovakvom vremenu. Otići ću u kupovinu s rođakom. Ona zna gde je najbolji pazar. Zašto ne odeš u kafanu, ili negde drugde."
Izvadila je veliki gvozdeni ključ iz košare s prućem koja se spustila kroz prozor.
Gurnula ga je u bravu.
„U redu. Nabaviću seme za vrt iza kuće. Uskoro će vreme za sadnju", reče Husni.
„Pokucaj kad se vratiš. Odmah ću sići", odvrati Mehpara.

Devojka je s ključem u ruci zakoračila u slabo osvetljen hodnik. Požurila je uz kratko stepenište, srećna što se oslobodila Husnija. Tetka je čekala na vrhu stepeništa. Pokrila je glavu tradicionalnom belom jemenijom.
Poljubila je tetku u ruku, a zatim je ritualno prislonila na čelo. Zagrlile su se i poljubile u oba obraza.
„Da li se nešto desilo, draga moja?", pitala je Dilruba. „Kad sam te videla pred vratima, nisam znala da li da se radujem, ili da brinem. Nadam se da je sve u redu?"
„Sanjala sam te nekoliko noći zaredom. Obuzela me je neodoljiva želja da te posetim", reče Mehpara i pruži joj je papirnu kesu. „Znam koliko voliš jabuke. Našla sam ih na tezgi pored fontane."
„Blagoslovena da si, dete moje", uz osmeh će tetka. „Uđi i sedi pored peći. Obraz su ti ledeni. Hoćeš li malo čaja?"
„Rado."
„Odmah ću ga pristaviti. Začas će biti gotov."
Mehpara se ozarila kad je ugledala kestenje na pećnici.
„Pečeš kestenje za mene? Kao da ti je neko prišapnuo da ću doći!"
„Uvek si ih mnogo volela, jelda? Još malo pa su gotovi", rekla je tetka dok ih je strpljivo okretala mašicama.
„Reci mi, devojko, da li te još progone loši snovi?"
„U poslednje vreme sam uznemirena, što se odražava i na moje snove."
„Da li te muči ona ludača iz Saraja, ili ne možeš da nađeš zajednički jezik s gospodaricom kuće?"
„Niko me ne muči i ne maltretira. Razbolela sam se od brige zbog Kemal-bega.
Nikako da ozdravi."
„Pobogu, devojko, na hiljade mladih smrzlo se kod Sarikamiša. Tvoj bolesnik bio je dovoljno snažan da preživi. Budi zahvalna što se vratio živ i zdrav."
„Možda živ, ali ne i zdrav. Slab je i često se razboleva. Povremeno ga pohode noćne more. Počeo je da se oporavlja tek krajem prošlog leta."
„Pa šta bi ti? Misliš li da je lako otrgnuti se iz kandži smrti?"
„Napustio je dom kad se oporavio. Sigurno se nisu dobro brinuli o njemu jer je ubrzo opet nazebao. Sarajlihanuma ga je primila nazad u kuću. Prošle nedelje imao je jaku groznicu. Behidža-hanuma se prestrašila zato što je pomislila da je oboleo od sušice. Htela je da ga pošalje u bolnicu."
„Ona misli da ćeš imati više vremena za njenu decu kad Kemal-beg napusti kuću."
„Devojke su odrasle, tetka. Ne treba im više dadilja."
„Ali najstarija ima samo četrnaest."
„Leman je već napunila šesnaest. Mlađa ima devet godina."
„Proći će još vremena dok ih ne udaju. To znači da ćeš ti biti prva nevesta koja će izaći iz te kuće. Kad se Kemal-beg, uz Alahovu pomoć, oporavi, počeće pripreme za svadbu ..."
„Ne shvatam."

„A šta tu ima da se shvati? Već neko vreme si u dobu za udaju. Sarajlihanuma je obećala da će se postarati da ti pronađe valjanu priliku. Tvoja udaja ipak još nije ugovorena. Mora da misli na Kemal-bega. Čim se on u potpunosti oporavi ..."
„Sram te bilo, tetka! Ne želim muža!"
„Kakva je to priča? Šta ćeš da radiš ako se ne udaš? Hoćeš da postaneš usedelica?"
„Pa šta."
„Alahu, sačuvaj me! Kad se udaš, na red će doći Muala i Mezijet. Moram da mislim i o svojim kćerima."
„Zašto nisu ovde?", upita je Mehpara.
„Mezijet je u školi. Muala je prenoćila kod tetke. Uskoro će se vratiti. Slušaj me
dete, ne pokušavaj da promeniš temu. Redosled udaja ne može se menjati. Ti si sledeča."
„Čaj je verovatno gotov, tetka. Popiću šolju i otići", reče Mehpara bežeći iz kuhinje. „Moram da kupim neke stvari."
„Došla si da pazariš, a ne da me vidiš", progunđa tetka.
„Kako možeš tako nešto da kažeš! Jutros sam plakala od radosti pri pomisli da ću se vratiti kući. Pošto idem u Bešiktaš, dobila sam podužu listu za kupovinu. Vratiću se čim sve pokupujem."

Progutala je čaj, nestrpljiva da ispuni Kemalov zadatak. Misli su joj bile van kuće dok je tetka pričala. Odnela je praznu šolju u kuhinju. Kad je stigla na vrh stepenica, tetka je pohitala za njom.
„Zašto toliko žuriš?"
„Da bih se što pre vratila."
„Sačekaj da uzmem čaršav pa ću ti si pridružiti." Mehpara se nervozno premestila s noge na nogu.
„Tetka, mogu li nešto da te zamolim ... Mnogo mi nedostaju tvoje gozleme[18] ... Da li bi mogla da ih spremiš dok se ne vratim ... Nadam se da ne tražim previše."
„Zar ih tamo gde živiš ne prave? Imate kuvara, zar ne?"
„Otpušten je. I dobro znaš da ih niko ne pravi kao ti."
„Opet si me obrlatila! Sa sirom?"
„Da, baš te."
Jurnula je niz stepenice čim je tetka krenula u kuhinju. Sneg je prestao. Pohitala je ka pijaci. Otprilike je znala gde su duvandžinice, ali nije mogla da se seti tačnog mesta. Odavno nije skitala bazarom u Bešiktašu. Neki dućani su nestali, a zamenili su ih novi. Ako ovde ne nade svileni konac, u povratku će morati da obide radnje u Bajazitu. Žustro je grabila niz ulicu. Naletela je na okrugli poslužavnik prodavca đevreka. Prstenasto pecivo prosulo se po snegu. Da bi se iskupila, kupila je nekoliko đevreka od zlovoljnog prodavca, koji ih je pokupio s tla i obrisao o nogavice. Oprezno je produžila glavnom ulicom, s kesom mirisnog peciva pod rukom. Skrenula je ka Akaretleru i napamet naučenoj adresi. „Nećeš morati da ideš daleko. Kreni desno. To je na pola puta uzbrdo", objasnio joj je Kemal. „Potraži kuću s tamnozelenim gvozdenim vratima i zelenim kapcima. Poznaćeš je čim je vidiš."

Pela se motreći na vrata i kapke. Nije mogla da shvati zašto Behidža zahteva da se porodica preseli u ovaj kraj, a ni zašto se Sarajlihanuma tako odlučno tome protivi. Starica je tvrdila da to nije muslimanska četvrt, ali je Mehpara znala da u tim žutim kućama žive dvorski uglednici. Sarajlihanuma je zaista retka žena! Rekla bi bilo šta
samo da bi protivrečila snaji. O tome se, u stvari, i radi, mislila je Mehpara. U širokoj ulici nije bilo znaka života. Uski sokaci Bajazita behu zakrčeni uličnim trgovcima, zapregama, magarcima natovarenih lukom i krompirom, prodavcima šerbeta[19], prodavačicama platna i ženske odeće ... Na Akaretleru je primetila samo nekoliko kočija i prolaznika s fesovima. Prošlo je i nekoliko automobila. Ovde su, očigledno, živeli imućni i uticajni ljudi, s dobrim vezama na dvoru. Behidža je verovatno zato i želela da se tu preseli. Nesumnjivo je smatrala da takvo mesto više priliči ženi vršioca dužnosti ministra finansija.

Pružila je korak kad je opazila zelene kapke malo dalje niz ulicu. Zapamtila je ulični broj, ali ga na vratima kuće nije bilo. Na njima nije bilo ničega izuzev sitnog natpisa. Glasno ga je pročitala: „Sportski klub." Dakle, to je neki sportski klub. Nastavila je uzbrdo, ali nije našla drugu kuću sa zelenim vratima i kapcima. Vratila se i pozvonila na velika zelena vrata sportskog kluba.
Vrata su se ubrzo otvorila. „Koga tražite?", pitao je mladić.
„Da li je Džemil-beg tu? Beg Džemil Fuat?"
„Ovde nema nikog s tim imenom."
„Dobila sam ovu adresu ... Rečeno mi je da predam pismo Džemil-begu."
„Ko vas šalje?"
„Kemal-beg. Beg Kemal Halim."
„Onaj Kemal-beg koji se borio kod Sarikamiša?"
„Tako je."
„Poslao vas je Džemil-begu?"
„Tako je."
„Dajte pismo."
„Ali malopre ste mi rekli da on nije ovde."
„O, izvinite, nisam vas razumeo. Učinilo mi se da ste rekli Džemalbeg. Bilo kako bilo, Džemil-beg je trenutno zauzet."
„Kemal-beg mi je naložio da mu lično predam pismo."
„Uđite onda. Ne stojte na vratima. Sačekajte malo. Odmah ću se vratiti."
Ušla je u kuću. Sela je na drvenu klupu u uskom predsoblju obloženom keramičkim pločicama. Bila je sama u odaji. Nekoliko muških glava pojavilo se na stepeništu. Radoznalo su posmatrali ženu skrivenu iza crnog čaršava. Oborila je glavu kad je susrela nečiji pogled. Ubrzo je niz stepenice sišao izmoždeni čovek Kemalovih godina, svetle puti i kovrdžave kose.
„Ja sam Džemil", rekao je. „Doneli ste vesti od Kemala?"
„Poslao vam je pismo."
Izvukla je koverat na koji se u njenoj torbi slepio susam. Postiđeno je otresla
semenke i predala. Džemil nije obraćao pažnju na ostatke susama. Otvorio je koverat i pročitao pismo.
„Očekuje odgovor od vas", rekla mu je Mehpara.
„Da, znam. Kako je Kemal-beg? Nadam se da je dobro?"
„Ne sasvim. Prehladio se ... Dobio je groznicu ... Prilično je bolestan."
„Želim mu da što pre ozdravi. Odmah ću vam doneti pismo za njega. Sačekajte me ovde, molim vas."
„Da li ću morati dugo da vas čekam?"
„Poslaću mu neke časopise ... Brzo ću se vratiti."
Mladić se popeo uz stepenice. Mehpara je strpljivo čekala. Vratio se s ovelikom žutosmeđom kovertom. Pokazao je bradom na njenu torbu i pitao: „Da li će stati u nju?"
„Ako ovo izbacim ... staće." Pogledom je bezuspešno tragala za mestom gde bi spustila đevreke.
„Hoćete li ih uzeti? Inače neću imati dovoljno mesta za kovertu." Džemil je pokazao na veliku korpu za đubre.
„Ali zar to, u ovim oskudnim vremenima, ne bi bio greh?"
Osmehnuo se. „Dajte ih onda meni", rekao je. „Podeliću ih s kolegama kad budemo pili čaj." Predala mu je devreke. „Recite Kemal-begu da ga nismo posetili zato što nismo hteli da ga uznemiravamo. Alah sveti zna da ćemo ga posetiti kad mu bude bolje."
„I kad se vreme prolepša", dodala je Mehpara. Na trenutak su se nemo gledali u oči.
„Idem ..."
„Prenesite mu moje pozdrave ... Recite mu da ga i moji prijatelji sa sprata takođe pozdravljaju."
Otpratio ju je do vrata. Dok je pokušavao da ih otvori s rukama punim đevreka, zaglušujuća eksplozija odbacila ih je nazad u predsoblje.
Pali su nauznak. Zasula ih je kiša kamenja, zemlje i prašine. Prodorni krici, lavež pasa i otegnuti zvuk automobilskih sirena bivao je sve glasniji. Pokušala je da ustane, ali nije mogla. Pritisnulo ju je Džemilovo telo. Bolelo ju je desno rame. Oči i kosa bil su joj puni prašine. Nazirala je nejasne prilike kroz gusti dim. Trčale su i vikale. Šta se desilo? Zemljotres? Sudnji dan? Borila se da očuva svest i da se iskobelja ispod mladića. Ponovo je pokušala da ustane. U ušima joj je zujalo, nalik na žamor hiljade ljudi. Odozgo su padali papiri, pomešani s krhotinama i prašinom. Vukla je čaršav, koji joj se zapetljao oko nogu, pokušavajući da pokrije glavu. Konačno je uspela da ustane. Vrtelo joj se u glavi. Ostala je bez torbe za kupovinu. Džemil je ječao, šćućuren uza zid.
Klekla je pored njega.
„Kako vam je? Da li vas boli glava?"
„Mislim da sam slomio nos", prostenjao je i pokrio lice rukama. Poduhvatila ga je i pokušala da ga podigne. Uhvatio se za nju jednom rukom, a drugom se oslonio o zid. Polako je ustao. Nos mu je krvario. Gomila ljudi ispunila je predsoblje. Silazili su niz stepenice i gurali se da stignu do ulaznih vrata. U vazduhu se osećao neprijatni miris.
„Na spratu je požar. Moramo odmah da izađemo. Možete li da hodate?"
„Dobro mi je."
„Izadite na ulicu. Udaljite se odavde što brže možete", rekao je Džemil.
Usledila je i druga eksplozija, slabija od prve. Podigla je glavu i ugledala plamenove na drugom spratu. Peklo ju je u nozdrvama. Dok je tražila svoju torbu, neko ju je zgrabio za ruku. Uplašeno se okrenula u mestu:
„Šta, za ime sveta, vi radite ovde?"
Napregla je oči da bi ga prepoznala; obrve i kosa bile su mu prekrivene finom belom prašinom. Glas joj je bio poznat.
„Mahir-beže!", povikala je.
„Tako je. Ja sam. Hajdemo do vrata ... Brzo ... Da li si nešto slomila?"
„Nisam."
„Pokrij usta i nos ... Izaći ćemo na ona vrata ... Zatim ćeš mi objasniti kako si se ovde zatekla."
Pridružili su se gomili koja se tiskala prema vratima. Dok su je gurali i udarali, zamalo da izgubi ravnotežu i padne. Posle čitave večnosti, prešli su nekoliko metara i stigli do spasonosnih vrata. Napolju je bilo još gore nego unutra. Stotine policajaca vatrogasaca zakrčilo je široku ulicu. Doktor ju je stiskao za ruku, tako snažno da je utrnula.
„Šta radiš ovde, Mehpara-hanuma?"
„Ja ... ja ... bila sam u prolazu."
„U kući sam te zatekao! Šta si tamo radila?"
„Tražila sam torbu za kupovinu ..."
„Kakvu torbu?"
„Moju. Još je unutra. Molim te, možemo li da se vratimo u kuću? Moram da je nađem. Molim te."
„Da li si nosila mnogo para?"
„Nisam. Samo neke časopise."
„Zamisli da si ih izgubila. Nastavi da hodaš ... Ovuda ... Požuri! Drži me za ruku!"
„Boll me zglob, Mahir-beže."
„Ništa ti neće faliti. Ne progovaraj ako nas policija zaustavi. Sa mnom si. Ti s medicinska sestra. Jasno?"
„Ali ja nisam ..."
„Neguješ Kemal-bega, zar ne? On je moj pacijent, a ti si njegova medicinska sestra."
„Šta se dešava, Mahir-beže? Za ljubav božju, šta se to tamo dogodilo?"
„Neko je bacio bombu u zgradu."
„Bombu? Zašto? Ko?"
„Došla si na opasno mesto. Kemal nije smeo ovamo da te šalje."
„Niko me nije poslao. Bila sam u prolazu."
„Baš lepo. Najbolje je da se držiš te priče."
„Tražila sam duvandžinicu."
„Tako je, a to ćeš reći i svakom ko te bude pitao šta tražiš ovde, Mehpara- hanuma!"
Opazio je dva policajca. Prilazili su im. Pustio je Mehparu i ubrzao korak.
„Hej ... Hej, vi ... Stanite!"
Zaustavili su se. Prišao im je vojni policajac. „Pridružite se onim ljudima", naredio im je. Nekoliko policajaca postrojavalo je sumnjivce nedaleko od zgrade na koju je bačena bomba. „Gde idemo?", pitala je Mehpara.
„U policijsku stanicu."
„O, ne!" Prvi put je izgubila kontrolu nad sobom. Tonula je u tamu. Noge su je izdale. Mahir je pridrža da ne padne.
„Mene slobodno privedite, ali pustite ženu."
„Ne dolazi u obzir. Bila je u zgradi."
„Nije. Bila je napolju."
„A otkud ti znaš gde je bila?", pitao je policajac.
„Bio sam unutra. Sreo sam je kad sam izašao."
„Imaćeš priliku da to objasniš u stanici. Pruži korak i prestani da me gnjaviš."
Doktor je pomogao poluonesvešćenoj devojci da se osloni na zid. Jedva je stajala na nogama. Suze su joj se kotrljale niz obraze.
„Slušajte me, gospodine. Ja sam lekar. Pozvali su me ovamo zbog ozbiljnog srčanog napada. I sami možete da vidite da je ova sirotica jedina žena koju ćete uhapsiti ... Rekla mi je da je prolazila pored zgrade u trenutku eksplozije ... Video sam je kako puzi po zemlji."
„Da li je poznajete?"
„Poznajem je. Živi u Bajazitu. Ona je rođaka čuvara državne blagajne, bega Ahmeda Rešata. Pod njegovom je zaštitom. Siguran sam da nema nikakve veze s ovim događajem. Pustite je ili ćete vi biti odgovorni ako joj pozli."
„Šta je tražila na drugom kraju grada, sasvim sama?"
Mehparino lice poprimilo je pepeljastu boju. Drhtala je od glave do pete.
„Došla sam da posetim rođaku", zajecala je.
„Torba joj je ukradena u gužvi", umešao se Mahir. „Sirotica je tragala za njom.
Imala je crnu, kožnu torbu. Da li ste je videli?"
„Dosta je bilo! Ljudi umiru, a ona traži torbu! Hanuma može da ide, ali ti ćeš sa mnom", reče policajac.
„Kako ćeš se vratiti kući?", pitao je doktor dok se žurno udaljavala. „Treba ti novac za tramvaj?"
Dok ga je policajac gurao u maricu, doviknula mu je: „Moja tetka živi u blizini. Ona će mi pomoći. U svakom slučaju, efendum, hvala vam."
Pronašla je snage da potrči uzbrdo. Strahovala je da će se policajac predomisliti. Skrenula je levo i hitrim korakom nastavila ka tetkinoj kući u središnjem delu Bešiktaša.

„Otvori vrata, pune su mi ruke!", povikala je Sarajlihanuma na vrhu stepeništa. Kratkog daha, nosila je poslužavnik s toplim pogačicama i šolju lipovog čaja. Kemal je prekinuo posao i otvorio vrata.
„Bako, nije trebalo. Popela si se uz tolike stepenice."
„Mehpara nije ovde. Nisam imala izbora."
„Tu je i kućepaziteljka i onda devojka što dolazi da čisti. Da li je Leman kod kuće?"
„Moramo da porazgovaramo, sinko."
„Šta nije u redu? Da li sam opet nešto zgrešio?"
„Ne vidim kakvu bi nepodopštinu mogao da prirediš na tavanu, zar ne? Hoću da popričamo o tvom zdravlju. Hvaljen Alah što je groznica prošla i što manje kašlješ! Uskoro ćeš moći na ulicu."
„Iskreno se nadam."
„To me najviše i brine. Još nisi naučio da gledaš svoja posla. Sigurno ćeš se opet uvaliti u nevolju."
„Opet ista priča!"
„Govorim istinu! Dobro te poznajem. Ja sam te odgajila! Boriš se protiv nečega otkad znaš za sebe. Ne umeš da se skrasiš. Reci mi zašto silne sate provodiš za tim stolom!"
„Prevodim knjigu s francuskog."
„Knjigu koja uči kako se svrgavaju kraljevi i sultani?"
„Nikako, bako! Prevodim poeziju."
„Koga ti to pokušavaš da prevariš!" Prasnuo je u smeh.
„Hladi ti se čaj." Pružila mu je šolju. „Popij. Stavila sam meda." Kemal je otpio nekoliko gutljaja lipovog čaja.
„Bako, zašto me neguješ ako ne želiš da ozdravim i da onda upadam u nevolje?"
„Zato što ću te, čim ojačaš, poslati stricu u Bejpazari."
„A to si odlučila nakon što si procenila da je to u mom najboljem interesu?"
„Tako je. Ne možeš ostati ovde, sinko. Ujak kaže da su izdali nalog za tvoje hapšenje. Nikakva opasnost ti nije pretila dok si bio vezan za krevet. Policija se nikad ne bi usudila da pretrese Rešat-begov dom. Medutim, čim izadeš iz kuće, sultanove uhode će te uvrebati i pratiti dovde. Retko kad se slažem s Behidžom, ali sad je potpuno u pravu."
„Otići ću gde god mi je volja."
„Otići ćeš u Bejpazari ..."
„Neću. Ostaću u Istanbulu."
„Gde u Istanbulu?"
„Kod prijatelja."
„Ne može tako, sinko. Neophodna ti je nega. Nećeš moći bez nje još nekoliko godina. A na seoskom imanju u Bejpazariju bićeš lepo zbrinut. Možda ćeš tamo naći neku lepu devojku, iz dobre porodice."
„Hoćeš i da me oženiš, sve o istom trošku. To bi ti baš odgovaralo."
„Pa mlad si. Pa valjda ćeš se i ti nekad oženiti. Eto, kad ozdraviš i odeš, udaću Mehparu. Sve će biti onako kako Alah zapoveda."
„Ima li prosaca?", zanimao se Kemal. Gledao je tetku pravo u oči.
„Naravno da ih ima. Ona je prekrasna devojka. Obećala je da nas neće napuštati dok ne ozdraviš. Dala sam reč njenoj tetki da ću se pobrinuti da joj nađem valjanu priliku čim ti odeš iz kuće."
„Provodadžišeš? Imaš li korpu punu obećavajućih muževa?"
Suvo se nasmejala. „Nisam neka provodadžika, niti skupljam mladoženje u korpu, ali zato uživam veliki ugled i dobre odnose sa susedima."
„Kad želiš da krenem, Sarajlihanuma? Sutra? Sledeće nedelje?" Baku je zvao
„Sarajlihanuma" samo kad je bio ljut.
„Jesam Ii te uznemirila, dragi dečače?"
„Samo želim da znam koliko ću još ostati pod ovim krovom."
„Ovo je i tvoj dom. Možeš da ostaneš zauvek, ako želiš ... To ti je veoma dobro poznato. Medutim, za tebe bi bilo najbolje da odeš čim se oporaviš. Za nekoliko nedelja, ili meseci. Sve zavisi od tvog zdravlja. Medutim, kad rešiš da kreneš, otići ćeš u Bejpazari. Nadam se da ti je to jasno."
„Onda se nikad neću oporaviti."
„Onda nećeš ni moći da skitaš po sokacima."
„Dobro. Sedeću ovde i pisati. Mehpara će se brinuti o meni."
„Neće se ona doveka brinuti o tebi. Napunila je dvadesetu. Neudata devojka u
dvadesetoj brzo stekne glas usedelice. Preuzela sam odgovornost za nju. Dužna sam da povedem računa o njenoj budućnosti." Ublažila je ton kad je promenila temu.
„Pojedi malo pogačica. Stavila sam spanać, baš kao što voliš. Behidžin otac je poslao još jaja i povrća iz sela. Iskoristila sam poslednje zalihe. Jedi. Ko zna kad ćeš biti u prilici da prezalogajiš nešto takvo. Možda nikad."
Uzeo je ponuđeno pecivo iz bakine ruke. Halapljivo ga je zagrizao, otkrivši da mu se iznenada vratio apetit.
„Poziv za poslepodnevnu molitvu došao je i prošao. Zašto ih još nema?", glasno je razmišljala.
„Brzo će se vratiti", tešio ju je unuk.
„Otići ću u svoju sobu da se pomolim. Hoćeš li pojesti pogačice, sinko?"
„Hoću. Baš su ukusne. Da li ih je Mehpara napravila?"
„Previše je zauzeta tobom da bi bilo šta mesila. Gulfidan ih je spremila."
Spustila je poslužavnik s preostalim pogačicama na pisaći sto. Stavila je praznu šolju na njega i izašla iz sobe.
Kemal je, kad je ostao sam, dao oduška nagomilanoj zabrinutosti. „Gde bi mogla biti? Odavno je trebalo da se vrati", mrmljao je. Podigao se na prste i iskrivio vrat da bi bacio pogled na ulicu. Sneg je ponovo padao.
***
Sarajlihanuma se trudila da izbegne Behidžin optužujući pogled tako što nije dizala glavu s čipke na kojoj je radila. Uspevala je u tome sve dok se Mehpara nije vratila kući, kasno uveče, pocepane odeće i užasnuta pogleda, u pratnji unezverenog Husni- efendije.
Tramvaji su satima kasnili jer je većina ulica bila zatvorena. Avenija od Bešiktaša do Tophana bila je pod budnim okom brojnih policajaca. Zbog toga je malo ko u Istanbulu tog dana stigao kući na vreme. Ni Rešat-bega nije bilo.
Članovi njegovog domaćinstva nisu čuli za eksploziju bombe u Akaretleru, pa zato nisu imali uverljivo objašnjenje za Mehparino kašnjenje. Možda se Mehparina tetka teško razbolela pa je devojka odlučila da prenoći kod nje? Ili se umorila od svakodnevnog dirinčenja i napustila njihov dom zauvek? Međutim, i efendi Husni je nestao. Da li su se tramvaji sudarili? Behidža i Sarajlihanuma satima su zabrinuto nagađale.

Najnovija bitka u dugom i pritajenom ratu između gospodarice kuće i gospode iz Saraja završila se kad je pao mrak, i to velikom pobedom jedne zaraćene strane.
Sarajlihanuma se ranije povukla u svoju sobu, preskočivši i večeru, samo da ne bi gledala likovanje svoje suparnice. Tamo je, kad se devojka konačno vratila, ispitala
Mehparu. Bojno polje je u potpunosti pripalo pobedniku.
Behidža je rešila da dobro iskoristi retku pobedu. Sela je kraj prozora, odlučna da sačeka supruga i ispriča mu svoju verziju strašnih dogadaja, pre nego što čuje Sarajlihanuminu. Odlučila se za klasičnu vojnu strategiju. Ubiće dve muve istim udarcem. Ne samo da će okončati Sarajlihanuminu dominaciju u domaćinstvu već će ukazati i na strašne posledice izazvane Kemalovim boravkom u kući. Njen muž možda ne vidi da mladić boluje od bolesti mnogo strašnije od sušice, ali mu ne može oprostiti što je devojku, koja je pod njihovom zaštitom, iskoristio kao kurira u opasnom antidržavnom činu. Bila je sasvim sigurna u to!

Rešat-beg vratio se kući u uobičajeno gluvo doba noći i pronašao suprugu budnu, kako sedi kraj prozora u salonu na drugom spratu.
„Zašto nisi u krevetu?", pitao je. „Da li se nešto dogodilo?"
„Čekam te da porazgovaram s tobom o nečemu veoma važnom."
„Mora da je nešto veoma važno s obzirom na to koliko je sati."
„Znam da ujutru nećeš biti ovde. Uvek odlaziš veoma rano. Ovo je retka prilika da te vidim."
Seo je na divan, pored nje. Pomilovao je po kosi.
„Poznato mi je da sam zapostavio porodicu zbog državne službe. Ipak, tvoj bes bi se odmah preobrazio u sažaljenje da su ti poznate sve okolnosti, draga moja." Zagledao se u ženine oči. „I ja imam novosti za tebe ..."
„Zamolila bih te da me saslušaš. Ono što imam da kažem je mnogo važnije."
„Slušam te. Ko je danas bio nevaljao, Leman ili Suad?"
„Za Alaha miloga, Rešat-beže! Zar misliš da bih sedela ovde u ovo doba samo da bih ti prepričavala dečje nestašluke? Bojim se da je razlog mnogo ozbiljniji. Mehpara je jutros navodno dobila pismo. Tražila je da ode u posetu tetki. Zamolila je Sarajlihanumu za dozvolu, a ona je dopustila ..."
„Pa?"
„Ja sam bila protiv toga jer sam mislila da ne bi trebalo da napušta kuću bez tvog pristanka. Sarajlihanuma se nije obazirala na moje protivljenje i pustila devojka da ide kod tetke u pratnji Husni-efendije. Nisu se vratili do popodnevne molitve. Onda se i smrklo, a njih još nije bilo. Nasmrt smo se zabrinuli. Ispostavilo se da se Mehpara šetala Akaretlerom, gde je eksplodirala bomba ... Ne znam da li je bila u toj zgradi ... U svakom slučaju, vratila se kući tek nakon poziva na večernju molitvu, i to u očajnom stanju. Videla sam da se došaptava s Kemalom. Posumnjala sam da je tamo išla da dostavi poruku za njegov račun. Poricala je, ali ja i dalje sumnjam. Mislila sam da ćeš hteti da znaš šta se dešava u tvom domu kad nisi tu."
Odlučno se uspravila, a njen suprug se sve više mrštio. Prebacila je šal preko
ramena i požurila ka vratima, ubeđena da je postigla ono što je htela. Dok se haljina vukla za njom, prešla je preko praga i zakoračila u hodnik. Tad se Rešat-beg oglasio:
„Pošalji mi Mehparu. I Kemala. Čekaću ih u selamliku." Gospodar kuće nije hteo da razgovara s nećakom u salonu na drugom spratu, okružen znatiželjnim ženskim ušima.
Behidža se polako popela uz stepenice. Pokucala je na vrata preko puta Kemalove sobe.
„Mehpara, obavesti Kemal-bega da ga ujak čeka u selamliku. Želi da razgovara s tobom, a zatim s njim", rekla je.
Devojka je žurno ustala iz postelje. Obukla se i otrčala do selamlika. Zapalila je vatru u mangalu. Drhteći je odgovarala na gospodareva pitanja. Zatim se popela na tavan. Ušla je u Kemalovu sobu i zatekla ga odevenog, u pantalonama i džemperu.
„Čuo sam", rekao je, „odmah ću sići."
„Sačekaj još malo, da se soba zagreje."
„Nije važno."
Požurila je za njim s nekoliko ćebadi.
Iz Sarajlihanumine sobe nije dopirao nikakav zvuk. U kući je vladala zagrobna tišina koju je narušavala samo škripa dasaka na stepeništu.

Ahmed Rešat sedeo je pravih leđa na jednom od divana poređanih uza zidove selamlika. Kemal je seo preko puta njega. Bronzani mangal nije mogao da zagreje prostoriju. Mladić je zbog toga pristao da mu Mehpara prebaci ćebad preko ramena i kolena. Na svetlosti sijalice na tavanici, bio je još bleđi no obično.
„Mehpara je godinama kod nas. Danas je prvi put posetila nekadašnji dom. Njena porodica je, takođe prvi put, pokušala nešto da joj saopšti, i to ne preko mene, tvoje ujne ili moje tetke, nego direktno njoj, devojci koja je, na mnogo načina, još dete. I to važnu vest da se njena tetka se razbolela! Da li očekuješ da poverujem u to!", zagrmeo je Rešat-beg.
Kemal nije ni pokušao da odgovori.
„Kao da šteta koju si sebi naneo nije dovoljna! Morao si da ugroziš i porodicu! Kako si se usudio da pošalješ Mehparu u tu kuću, u sedište tajne organizacije? Da li si to učinio iz nepromišljenosti? Nemarnosti? Gluposti? Šta si to uradio? Govori, čoveče!"
„Nemam šta da kažem u svoju odbranu, ujače. Znam da nema svrhe braniti se."
„Priznaješ krivicu!"
„Nije u tome stvar, ujače ... molim te ..."
„Tišina! Kako si mogao, Kemale? Zamalo da pogine! Mogla je da ostane invalid! Imaš li savesti, čoveče? Mogli su da je uhapse! Mogla je da dovede policiju do tebe! To bi bio kraj za sve nas! Kakav si ti to čovek? Pomisliš li ti ponekad na ikoga drugog
osim na sebe?"
Ahmed Rešat je ustao. Nervozno je šetao po odaji i drhtao od srdžbe i jeda. Nije znao šta da radi. Sedeo je preko puta ratnog invalida, koji se znojio ispod ćebadi. S drhtavim rukama i voštanim tenom, izgledao je zaista jadno. Ali taj jadnik je neprestano ugrožavao bezbednost cele porodice ... Da li je Kemal lud, ili je možda glup? Bacio je opušak u vrelo ugljevlje u mangalu. Stao je ispred Kemala i mahnuo kažiprstom nećaku ispred nosa.
„Izgubio si razum, Kemale! Nije mi jasno kako to ranije nisam video. Kako mogu da se ljutim na tebe, dečače, kad je jasno da ti nisu sve daske na broju? Izgleda da i tvoj opstanak zavisi od prihvatanja te neprijatne istine. Nameravam da te predam doktorima. Psihijatrima. Problem očigledno nije u tvojim plućima, već u glavi. Doktor će uraditi ono što je neophodno da bi prestao da škodiš sebi i ostatku porodice. Ja više nisam u stanju da ti pomognem."
„Ujače ... saslušaj me ... molim te ..."
„Slušao sam te! Slušao sam te svaki put kad bi se uvalio u nevolje. I svaki put sam ti opraštao. Govorio sam sebi da si valjda naučio lekciju, da ćeš se promeniti. A jesam li imao pravo!"
„Ujače ..."
„Poslao si nevinu osobu pravo u Karakol a da uopšte nisi razmislio o posledicama! Devojka je bila ili preplašena ili opčinjena tvojom zavodljivom moći ubeđivanja, i to toliko da je pokazala spremnost da sve žrtvuje za tebe. Samo je prolazila! Tražila je duvandžinicu! Ne pokušavaj da nađeš utehu u činjenici da nije povredena, ubijena ili uhapšena posle eksplozije. Od danas je u mojim očima i ona samo drska lažljivica!"
„Ujače, kazni me ako želiš. Izbaci me iz kuće. Istina je da sam se prihvatio opasne rabote. Pogodio si da sam se povezao s Karakolom. Učinio sam to zato što čvrsto verujem da naši napori u odbrani otadžbine nisu ni izdaleka zadovoljavajući. Ne nameravam da sedim skrštenih ruku dok komadaju našu zemlju. Ako želiš da me izbaciš, samo izvoli. Ali za Alahovu ljubav, nemoj da kažnjavaš nevinu devojku, nedužnu prolaznicu koja se slučajno zatekla ispred Karakola kad je bomba eksplodirala. Molim te. Tražila je duvandžinicu efendije Kerima jer sam je ja tako zamolio. Objasnio sam joj gde je. To je njen jedini zločin."
„Zašto je sama šetala ulicom?"
„Nije bila sama. S njom je bio i Husni-efendija."

„Udaljila ga je čim je došla kod tetke. Izašla je na ulicu bez pratnje. Nije povela čak ni tetku."
„Za Alaha miloga, ujače, zar je to tako važno? Žene u ovom gradu počele su i da rado. Organizacija pod pokroviteljstvom sultanije Nacije ohrabruje ih u tome. To znači da čak i tvoji konzervativni prijatelji na Dvoru više ne podržavaju utamničenje
žena u kući. Gradska uprava Istanbula počela je da zapošljava udovice poginulih vojnika, da bi im omogućila da zarade za život. Da li smo mi, pripadnici slobodoumne porodice, koja se generacijama obrazuje u dvorskim školama, zbilja toliko protiv takve prakse? Mehpara se sama šetala ulicom, pa šta?"
Samo jedan pogled na ujakovo lice bio mu je dovoljan da uzalud pokušava da skrene raspravu na sigurniji teren. Kucnuo je čas za pošten i otvoren pristup. Glas mu je zadrhtao od emocija kad je opet progovorio: „Preklinjem te, ujače, ne dopusti da Mehpara strada u ratu između bake i ujne. Veruj mi kad ti kažem da ništa nije učinila. Očekujem vesti sledeće nedelje. Otići ću čim stignu. To će biti kraj tvojih muka."

Vrata su se još ljuljala na šarkama kad je Rešat izleteo u hodnik i zalupio ih. Slušao je odjek ujakovih koraka na stepeništu. Nekoliko trenutaka kasnije čuo je kako su se vrata na spavaćoj sobi na spratu takođe s treskom zalupila. Ustao je. Isključio je svetlo i krenuo ka vratima. Posrtao je od zebnje i griže savesti. Jedva je stajao na nogama, da i ne govorimo o penjanju uz tri stepeništa.

Držao se za ogradu i pravio česte pauze. Tako je nekako stigao do svoje sobe. Zapanjio se kad je video utvarnu priliku, osvetljenu bledom svetlošću lampe kraj kreveta. Ustala je iz stolice i krenula ka njemu.
„Mehpara! Otkud ti ovde? Zašto nisi u krevetu?"
„Molim te da me saslušaš. Ništa nisam rekla begefendiji. Uradila sam sve što si m naložio. Ni Mahir-begu ni tvom ujaku nisam rekla da si me ti onamo poslao. Ispričala sam im da sam samo prolazila pored zgrade kad je u njoj eksplodirala bomba. To ću i dalje tvrditi, pa kud puklo da puklo. Hoću to da znaš. Zato sam ovde."
„O, Mehpara!", otelo se Kemalu.
„Ako te Mahir-beg pritisne, nemoj mu ništa reči ... Sumnja da si me ti poslao ... ali ja sam to odlučno poricala. Rekla sam da sam samo bila u prolazu."
Govorila je brzo, prigušenim glasom. Grudi su joj se dizale i spuštale. Uhvatio ju je za ruke i poveo ka ivici postelje. Seli su jedno do drugog.
„Ne brini. Nikom neću ništa reći."
„Ali begefendija Ahmed Rešat misli da ..."
„Može samo da nagada. Niko ne može ništa da dokaže. Ne može da te optuži. Ne brini, neće te oterati iz kuće ako nije potpuno siguran. Dobro ga poznajem. On je pre svega pravedan. Ne boj se."
„Ne bojim se ja za sebe. Plašim se da će tebe poslati negde daleko."
„Da li si prisluškivala naš razgovor?" Nije odgovorila.
„Ne brini. Ni ja ni ti nećemo nigde. Ovo nije prva oluja koja je protutnjala kroz ovu
kuću."
„Ako se tebi nešto desi ... zbog mene ... Otišla sam tamo u pogrešno vreme ...
Trebalo je da odem ranije, a ja sam torokala s tetkom. Oprosti mi."
„Ja treba da tražim oproštaj od tebe. Kad bi samo znala koliko sam se uplašio kad te nije bilo. Bio sam u agoniji sve dok se nisi pojavila na vrhu stepenica s Husni- efendijom. Napravio sam strašnu grešku, Mehpara. Nisam smeo tamo da te šaljem. Ujak ima pravo što se ljuti zbog toga."
„Gde si me poslao?"
„U dobrotvornu organizaciju."
„Zašto bi neko bacio bombu na dobrotvornu organizaciju?" Ćutao je.
„Imao si dovoljno poverenja u mene da me tamo pošalješ, a sad nećeš da mi kažeš kakvo je to mesto."
Porumeneo je. „Tamo se bave politikom."
„Znači, bomba nije slučajno tamo bačena ... hteli su ... u karakol ... skamenila sam se ..."
Kemal se trgnu na pomen reči „karakol".[20]
„Karakol? O čemu to govoriš? Šta si čula o njima?"
„Kad je bomba eksplodirala, svi su istrčali napolje. Svuda je bilo vojne policije. Htel su da privedu Mahir-bega i mene, ali on ih je sprečio. Neka ga Alah blagoslovi!"
„Zaista? Zašto mi to ranije nisi rekla?"
„Pa rekla sam ti da sam ga videla!"
„Ali ne i da su ga uhapsili."
„Nisam htela da se Sarajlihanuma još više naljuti. Zbog toga sam prećutala taj deo priče."
„Alahu milosrdni, kakva sam ja budala!"
„Pa kako si mogao da znaš da će baš tad baciti bombu?"
„Trebalo je da znam. Šta bi bilo da si poginula! Ili da si teško povređena!"
„Eksplodirala je na spratu. Zasule su nas krhotine s tavanice, to je sve."
„Alah vas je sačuvao."
„Sigurna sam u to. Pa, vreme je da odem. Hoćeš li nešto? Šta kažeš na šolju lipovog čaja pre spavanja?"
Položio je obe ruke na njena ramena da bi je sprečio da ustane. „Ti si pravi anđeo, Mehpara. Moj anđeo! Brižnom negom povratila si mi zdravlje. Bez tebe bi me boles savladala."
Stavila mu je vitke prste na usne da bi ga ućutkala.
„Neka nas Alah sačuva! Molim te, ne govori više o smrti."
Ljubio joj je prste. Nije mogla da ustane s kreveta. Srce joj je tuklo ispod bluze, kao
krila usplahirene ptice. Poljubio ju je u vitki, beli vrat, privučen mirisom lavande iz njenih nedara. Spustio je usne na njeno rame.
„Molim te ... nemoj", stenjala je. Smesta se povukao.
„Imaš pravo. Nije trebalo to da uradim. Bolestan sam. Možda imam i sušicu. Nisam smeo da te poljubim."
„Ne, nemaš sušicu. Moj život pripada tebi čak i da je imaš", kriknula je i obesila mu se o vrat. Crvena kosa rasula joj se ispod marame, suzama mu je vlažila obraz. Nežno ju je odgurnu od sebe. Zagledao se u njeno lice. Video je to lepo, mlado lice kad god bi jutrom otvorio oči. Toliko meseci bilo je jedini obraz neba. Koliko se samo puta u najcrnjim noćnim satima suočavao sa smrću, samo da bi ponovo otkrio volju za životom kad bi se ujutru zagledao u te kestenjaste oči. Mehpara! Nežan miris sapuna u njenoj kosi ... Duboko ga je udahnuo. Najedanput mu je postalo jasno koliko je vremena prošlo otkad je poslednji put bio istinski srećan. Gornja dugmad njene bluze behu već otkopčana. Duga kosa se rasula. Sedela je pored njega, blago nagnuta vrata, krhka i razoružana, kao cvet spreman za branje. Spustio je vrele prste na njene grudi. Privukla ga je sebi, na ustreptalo srce.

Ahmed Rešat uđe u spavaću sobu. Supruga ga je čekala u postelji. Kosa joj je blistala na mesečini s visokih prozora. Učinilo mu se da čvrsto spava. Navukao je zavese. Polako se razodenuo. Nije čestito ni legao, a ona se okrenula ka njemu:
„Zadremala sam", sneno je prošaptala.
„Nemoj da se budiš. Imam nešto da ti kažem, ali to može da sačeka do jutra." Nalaktila se i pogledala muža.
„Šta se desilo? Nadam se da nisi izbacio Kemala iz kuće. U ovo doba noći ne bih n mačku isterala. Sačekaj do jutra, tad bi ..."
Prekinuo je suprugu: „Nisam hteo da razgovaramo o Kemalu."
„O čemu onda? Da nije nešto u ministarstvu? Pomenuo si da ne dobijaš platu. Da l će početi da nam plene stvari?"
„Neće. Nije se dogodilo ništa loše", nasmejao se, „a vreme će pokazati da li su vesti dobre ili loše."
„Reci više o čemu se radi. Gorim od znatiželje."
„Vrlo dobro! Draga moja hanumaefendi Behidža, od danas si supruga ministra finansija."
„Auuu!", vrisnula je. Uspravila se u sedeći položaj. „Ponudili su ti položaj? Prihvatio si ga?"
„Salih-paša je postao veliki vezir. Danas je formirao novi kabinet. Napomenuo mi je da zna da sam već neko vreme vršilac dužnosti ministra finansija i predložio mi je da
ozvaniči to stanje. Odmah sam prihvatio njegov predlog."
Sklopila je ruke oko njegovog vrata i pitala: „Ali zašto si toliko dugo čekao da mi saopštiš te divne vesti. Zašto mi nisi rekao da si postao ministar odmah po dolasku kući?"
„Nameravao sam, ali bila si toliko zaokupljena kućnim problemima da sam odlučio da te prvo strpljivo saslušam."
„Sećam se da si pomenuo da imaš nešto da mi kažeš. Kako sam mogla da znam da si imao toliko važnu vest? Govorio si tako mirno. Pa zar se tako saopštavaju radosne vesti? Mogu da kažem samo da se nadam da će novi položaj doneti sreću i napredak i našoj zemlji i porodici. Da li je Sarajlihanuma čula za postavljenje?"
„A kako da čuje? Nisam je video. Reći ću svima sutra ujutru."
„Šta je s Kemalom?"
„Kemal i ja smo, nažalost, razgovarali o manje prijatnim temama."
„Da li sam ja jedina koja zna za postavljenje?"
„Jedina u porodici."
Tiho je likovala zbog Sarajlihanumine odluke da dozvoli Mehpari da poseti tetku. Da nije ranije otišla u krevet, sigurno bi ona prva čula za unapređenje. Ovoga puta, Behidža je prva saznala, baš kao što i treba da bude!
„Obavestićemo ukućane sutra ujutru", raspoloženo je nastavila. „Dragi, hoćemo l poslati telegram u Bejpazari?"
Spustila je glavu na jastuk, razmišljajući o svom ocu. Setila se šta je rekao gomil imućnih prosaca: „Mojoj kćeri ne treba novac i imanje. Njoj udaja mora da osigura budućnost." Svi su se iznenadili kad je odlučio da kćerkinu ruku dâ mladom Istanbulcu, državnom službeniku u usponu, rođaku njihovih suseda. I koliko je imao pravo! Behidža će se, zahvaljujući očevoj dalekovidosti, sutra probuditi kao hanumaefendi ministarka! Bila je veoma uzbuđena. Nije joj se spavalo. Primakla se mužu i stidljivo zaiskala njegove usne. Prvi put posle mnogo godina, osetila je da joj odgovara. Izgleda da je jedva čekao da se otrese napetosti nakupljene tokom dugog i uzbudljivog dana. Pritisnuo je usne na njene. Popeo se na njeno vrelo telo. Nije ni bio svestan koliko mu je nedostajala.

MART 1920.

Rešat-beg je sledećeg jutra podelio s ukućanima dobre vesti o unapređenju. Sarajlihanuma je s priličnom ravnodušnošću primila novost o Ahmedovom unapređenju. Reklo bi se da ništa drugo nije ni očekivala.
„Rešat-beže, dečače, to mesto je ionako bilo tvoje po svemu izuzev po imenu. Sasvim je prirodno da su ti konačno dodelili i zvanje koje ga prati", staloženo je obznanila. „Alah je hteo da moja porodica nastavi da služi državi. Čestitam! Dođi dragi moj, da te poljubim u čelo!"
Kćeri su skočile na njega s radosnim kricima, kad je ustao iz stolice. Poljubile su ga u ruku i zagrlile. Tetka ga je poljubila u čelo. On je nju poljubio u desnu ruku i nakratko je prineo čelu, kako su običaji nalagali.
„Ne zanemaruj molitve, majko", rekao je u jednom od retkih emocionalnih obraćanja tetki. „Sad su nam potrebnije više no ikad pre."
„Samo da znaš, sabajle sam ustala da bih se pomolila i pročitala suru iz Kurana za tebe", prkosno će Behidža.
„Majčin blagoslov jači je od svih ostalih", odvratila je Sarajlihanuma, „zato što je materinstvo Alah blagoslovio."
„Ali i ja sam majka", negodovala je gospodarica kuće. Tetka je nije ni čula.

Mehpara, kućepaziteljka Gulfidan, Husni-efendija i ostala služinčad poredali su se da čestitaju gospodaru kuće kad su čuli novosti. Kemal je čitav dan proveo u sobi pa nije znao za ujakovo unapredenje sve dok mu Mehpara nije rekla.
***
Kad se čestitanje završilo, tetka se obratila Ahmedu Rešatu:
„Da li da kažem Kemalu? Ponosiće se tobom."
„Sumnjam u to", odvratio je.
„Kako možeš da kažeš tako nešto! Voli te kao oca."
„Hoću više od ljubavi, tetka; neophodna mi je njegova poslušnost."
„Razgovaraću s njim. Objasniću mu da mora da bude oprezniji pošto je postao ministrov nećak."
„Zalud ćeš trošiti reči."
„Ni slučajno! On nije dete. Misliš da ne zna da će odsad sve oči biti uprte u naš dom? Ah, kolike mi probleme pravi! Nek Alah zaštiti moju porodicu od urokljivih očiju! Danas ću spaliti malo tamjana."
„Preteruješ, tetka. Ništa se nije promenilo. Danas ću raditi iste stvari, za istim stolom. Promenio se samo naziv."
„Neka te sreća prati! Vrati se živ i zdrav, moj lave!", reče Sarajlihanuma. Ćušnula je Behidžu u stranu i blago potapšala Ahmeda po ledima.

Izašavši iz kuće, Ahmed Rešat podiže okovratnik kaputa. Sunce je otopilo sveg. Preobrazilo je ulicu u blatnjave more. Uskoro će doći toplije vreme. Nije našao nijednu kočiju. Moraće peške na posao. Hodao je po kaldrmi pazeći da ne umrlja krajeve nogavica.

Behidža je začuđeno pogledala u Mehparu kad je devojka, sklanjajući sudove posle doručka, prevrnula čaše i prosula čaj. Kretala se kao mesečarka. Bila je bela kao krpa, sa zakrvavljenim očima. Sirotica još pati zbog grdnje, pomislila je. Možda smo bil prestrogi prema njoj? Devojka je, na kraju krajeva, samo sledila tuđa uputstva. Jadnica je ceo život rob ćudljive Sarajlihanume! Kemal ju je poslao u zgradu u kojoj je eksplodirala bomba! A Sarajlihanuma je to dozvolila. A kakav je zločin ona počinila? Samo je radila ono što su joj drugi naredili. Uvek se pristojno ponašala. Godinama se s ljubavlju brinula za Leman i Suad. Predano je bdela nad Kemalovom bolesničkom posteljom. Najedanput joj je bilo veoma žao što je supruga obavestila o Mehparinom posrnuću.
„Mehpara", tiho je prozborila. Nije bilo odgovora.
„Da li si gluva, devojko?"
„A ...", prenula se iz misli. „Da, šta je bilo, Behidža-abla?"
„Šta ti je, jagnje moje? Šta te je spopalo?"
Mehpara je pocrvenela, maltene je poprimila grimiznu nijansu, i pognula glavu.
„Da li je Rešat-beg sinoć bio grub prema tebi?"
„Zaslužila sam to, efendum. Nije trebalo da idem bez njegovog znanja."
„Šta je bilo, bilo je. Kad se sledeći put nađeš u nevolji, nemoj da ideš Sarajlihanumi, već dođi meni. Posrće pod teretom godina. Pogrešnim odlukama može da uništi mir u kući."
„Kako vi kažete, efendum."
„Mehpara", nežno nastavi Behidža, „Leman ima neke stvari za peglanje. Zehra danas neće dolaziti pa sam se pitala da li bi mogla ..."
„Naravno da bih mogla, Behidža-abla. Više nisam toliko neophodna Kemal-begu. Hiljadu puta hvala Alahu što je sad sposoban da se sam brine o sebi. Ionako mu je stalna pažnja dodijala."
„Zašto mu daješ lekove ako je ozdravio? Da li još kašlje?"
„Manje kašlje, ali pije sirup za jačanje, tako mu je doktor prepisao. Znaš da mi je rečeno da mu dajem lek za smirivanje živaca i miran san ..."
„Vodi računa da jede iz odvojenih sudova i odvojenim priborom, devojko", prekinu
je Behidža. „Bolje sprečiti nego lečiti."
„Razumem", reče Mehpara. Kad se okrenula da ponese veliki, okrugli poslužavnik, pun praznih čaša za čaj i sudova, sudarila se s Sarajlihanumom, koja se pojavila niotkuda. Saplela se i pala na kolena. Sve suđe s poslužavnika završilo je na podu. Suad je poklopila usta šakom. Tresla se od smeha.
„Sramota je smejati se kad neko padne", prekorila je Behidža najmlađu kći.
„Umesto što se smeješ, pomozi joj da počisti."
„Nemoj. Iseći će ruke. Ima mnogo srče", reče Mehpara.
„Ionako ne mogu", reče Suad, „jer već kasnim u školu, majko. Nisi ni kosu uplela."
„Dobro, de. Požuri u moju sobu i donesi češalj", reče Behidža.
„Šta te je spopalo od jutros?”, pitala je Sarajlihanuma devojku, koja je skupljala komadiće stakla i grnčarije s poda. „Malopre si zamalo pala niz stepenice."
Mehpara je pokupila sve krhotine. Stavila ih je na poslužavnik i žurno napustila sobu.
„Sigurno se potresla zbog onog što je juče doživela", reče Behidža.
„Nema potrebe za preterivanjem", odvrati Sarajlihanuma. „To je bio samo nesrećni spiet okolnosti."
„Rešat-beg ima drugačije mišljenje."
„Samo traži na šta će da iskali gnev", nastavila je starija žena. „Beskrajna zima ide mu na živce, kao i svima nama."
„Rešat-begovo raspoloženje nikad nije zavisilo od vremenskih prilika", odvrati Behidža. „Uznemiren je stanjem u zemlji, a neprijatni kućni događaji situaciju čine još gorom. To sad nije tako važno. Izdržali smo i stigli do kraja."
„Stigli do kraja čega?", pitala je Sarajlihanuma. „Propadanja zemlje neprijatnih kućnih dogadaja?"
Behidža oćuta.
„Mi žene ne možemo da shvatimo državne poslove. Ako govoriš o domaćinstvu, uskoro ćemo poslati Kemala u Bejpazari pa ćeš moći da odahneš."
„Kako možeš da kažeš tako nešto, Sarajlihanuma? Kako bi Kemalov odlazak mogao da mi prija? On mi je kao brat."
„Braća se brižno i predano neguju kad se razbole."
„Zar se nisam starala o njemu kad se vratio iz Sarikamiša? Očekivala sam malo više razumevanja od tebe. S dve devojčice u kući i zaraznom bolešću ..."
Sarajlihanuma je prekinu.
„Te dve devojčice odavno su postale devojke."
„Za mene će zauvek biti devojčice", zajeca Behidža. Izletela je iz kuhinje sa suzama u očima. Starica se svojski potrudila da joj zagorča dobre vesti o muževijevom unapređenju. To tako liči na nju, gnevno je pomislila. Najčudnije je bila što ni ona nije
bila sigurna da li je te vesti raduju. Da, ponosila se muževljevim unapređenjem, ali otkud onda ta neobjašnjiva strepnja? Sela je na divan u salonu i izvadila riziu iz srebrne tabakere. Pažljivo je nadrobila duvan i oviažila ivicu rizle vrhom jezika. Nagnula se nad mangal, zapalila cigaretu na usijanom ugljevlju i napunila pluća aromatičnim dimom. Samo što je izdahnula umirujući pramen dima kad uzbuđena kućepaziteljka ulete u sobu. Zar nikad neću moći da se opustim, pomislila je, a onda je oprezno pitala:
„Šta se dešava?"
„Zija-pašina supruga, Munira-hanumaefendi, poslala je poruku da će nas danas posetiti da bi nam čestitala na gospodarovom nameštenju."
„Kada?"
„Danas po podne."
„Poručite im da su dobrodošle", reče Behidža. Osećala se polaskanom zabrinutom. Drugi dim nije bio ni izbliza prijatan kao prvi. Sarajlihanuma se stvorila kraj nje čim je kućepaziteljka izašla.
„Posete se neće završiti Zija-pašinim haremom.[21] Biće ih još mnogo. Kuća će uskoro biti puna čestitara. Moramo da zamesimo mnogo pite i pripremimo krčage šerbeta. Nemoj samo da sediš i pušiš; nije lako biti hanuma ministarka. Vreme je da se baciš na posao. Poslaću po Zehru. Neko mora da izriba kuću od podruma do tavana."
„A od čega ćemo pripremiti posluženje? Ostava nam je prazna."
„Sposobna žena i ni od čega napravi mnogo. Snaći ćemo se", kiselo će Sarajlihanuma. Behidža je htela da njena bude poslednja: „Majko, smem li da vas podsetim da se ne smete raspitivati za Zija-pašu. Duge godine u izgnanstvu narušile su mu duševno zdravlje. Nikad se nije oporavio. Priča se da mu se stanje čak pogoršalo i da razmišljaju da ga pošalju rođacima u Bursu. Tamo će se brinuti o njemu." Ugasila je cigaretu u pepeljari. Polako je ustala. Nadomak vrata, dobacila je starici: „Pošto si se ti prihvatila kućnih poslova, meni nije ostalo ništa drugo osim da se obučem i sredim. To ću i učiniti."

Mehpara se pažljivo pela uz stepenište da ne bi prosula vrelu kafu po poslužavniku. Pokucala je na Kemalova vrata. Kliznula je u sobu kad je čula „uđi". Spustila je poslužavnik na noćni stočić pored kreveta. Porumenela je i prošaptala: „Skuvala sam kafu za Sarajlihanumu. Pomislila sam da bi i tebi prijala."
„Nije mi do kafe”, reče Kemal. Strastveno je privuče sebi u postelju i obgrli oko struka. Ućutkao je njeno negodovanje dugim poljupcem.
Nekako se oslobodila. „Prestani ... šta će biti ako neko naide ... to bi me uništilo ... osramotilo ... nemoj ... molim te."
Čvrsto ju je stiskao levom rukom, dok joj je desnom otkopčavao dugmad na bluzi.
Zario je lice u njene grudi.
„Kako uspevaš da tako divno mirišeš, Mehpara?"
„Prestani, molim te."
„Čućemo korake ako neko naide."
„Devojčice ne nose štikle. Leman i Suad nećemo čuti."
„One ne smeju da ulaze u moju sobu."
Spustio je usne na njene grudi. Odgurnula ga je s prigušenim jecajem.
Nije se dao. Usne su mu polako putovale od njenih grudi do brade, i nazad. Ponovo ju je poljubio.
„Zar me ne želiš?"
Nije odgovorila. Nastavio je: „Zar me ne voliš?"
„Godinama te volim. Beznadežno! Volim te više od sopstvenog života."
„Zašto me onda guraš od sebe?" Otkopčao je još jedno dugme. Nosom je milovao oslobođenu dojku.
„Imaj milosti", reče Mehpara. Drhtala je.
„Pustiću te ako mi obećaš da ćeš provesti još jednu noć sa mnom."
Unutrašnji glas joj je šaputao da ne želi da ga napusti i da bi mogla zauvek da uživa s bradavicom među njegovim usnama. Nepoznato osećanje zagospodarilo je njenim telom.
„Dobro ... Dajem reč."
Ne mogu da spavam ako nisi pored mene, niti mogu da živim ako te ne vidim i ne dodirnem, mislila je. Oklevajući, ustala je kad je sklonio ruku s nje. Popravila je odeću, vratila grudi pod bluzu i zakopčala dugmad. Podigla je maramu s poda.
„Kafa ti se hladi", tiho ga je podsetila.
„U tom slučaju, donesi mi vrelu."
„Stvarno?"
Nasmejao se. „Usuđujem se da primetim kako želiš da me grliš i ljubiš koliko i ja tebe."
„Došla sam da bih ti saopštila važnu vest. Spopao si me pa sam zaboravila na nju."
„O kakvoj vesti govoriš?"
„Biće bolje da je čuješ iz Sarajlihanuminih usta. Naljutiće se, ako sazna da sam ti ja rekla."
„Reci mi, a ja ću se pretvarati da ništa ne znam."
„Begefendija je postao ministar."
„Ujak?"
„Da.
„Au!", uskliknuo je.
„Zar nisi zadovoljan."
„Nisam. Postao je ministar finansija?!"
„Jeste."
„Neka mu je Alah u pomoći!", reče Kemal. Ubrzo se izgubio u mislima. Mehpara se tiho iskrala iz sobe. Izgleda da se zaljubila u veoma neobičnog čoveka.

Behidža je primila Munira-hanumu i njenu kći Azru u retko korišćenom salon, s pogledom na zadnje dvorište. Soba je bila slabo osvetljena uprkos razmaknutim zavesama i širom otvorenim kapcima. Svetlosti nije bilo dovoljno zato što je gledala prema severu, a i zbog drveća u vrtu. U prostoriji je, zahvaljujući polumraku, vladala dostojanstvena i gospodstvena atmosfera. Za razliku od selamlika i salona okrenutog ka ulici, u njoj nije bilo divana i mekih dušeka, već je bila opremljena pozlaćenim sofama s kitnjastim presvlakama i odgovarajućim foteljama. Staklena vitrina između dva prozora bila je puna najfinijeg otomanskog porcelana, staklarije iz Bejkoza i činija od kristala obogaćenog olovom. Na zidovima su visila tri drevna porculanska tanjira i dva ulja s Givanijanovim[22] potpisom. Soba je uredena u zapadnjačkom stilu, kakav se najčešće mogao videti u domovima imućnijih hrišćanskih ili jevrejskih porodica. Behidži je bilo drago što Azra sa zanimanjem posmatra slike. Mlada žena je klimnula ka platnu koje joj se dopalo. Progovorila je smelim i veselim tonom, osvežavajućim kao žubor vode u planinskom potočiću.
„I ja veoma cenim Givanijanove noćne pejzaže. Vidim da imate istančani ukus Efendum, da li se bavite slikanjem?"

Sarajlihanuma se žučno protivila izlaganju poganih slikarija. Behidža je odlučila da joj prvom prilikom detaljno opiše oduševljenje gošća. „Ne, nažalost ne. Ali moja starija kći Leman je velika ljubiteljka umetnosti. Veoma vešto slika i veze."
U sebi se zahvalila Rešat-begu zato što je pre nekoliko godina kupio te slike. Pocrvenela je kad se setila svoje opaske: „Alaha mi milostivog, za te si pare mogao da kupiš nekoliko tepiha, a ne da ih baciš na ove dve žvrljotine!"

Dok su čekale Sarajlihanumu s posluženjem, razgovarale su o teškoćama s kojima se suočavaju supruge ljudi na visokim položajima. Kao žena bivšeg ministra, Munira- hanumaefendi smatrala se obaveznom da upozori domačicu na iskušenja i uzbudenja koja je čekaju u narednim danima, na predstojeća duga muževljeva odsustva i na odgovornost za odgajanje dece, koja će u potpunosti pasti na njena pleća.
„U poslednje vreme baš tako i živim", napomenula je domaćica. „S decom sam sledila supruga od Damaska, preko Rodosa, do Soluna. Ako ništa drugo, bar ne stanujemo u iznajmljenom prostoru, već u našem domu. Živimo pored prijatelja i rođaka. Nemam pravo da se žalim."
Kad se Sarajlihanuma pojavila, razgovor je skrenuo na druge teme. Starica je rekla da je od suseda čula da muslimanke često trpe zulum od okupacionih snaga i da je zato odlučila da kupuje u obližnjim radnjama, a ne na pijaci. Iznuđena odluka za posledicu imala je oskudan izbor svežih proizvoda i slabiji kvalitet pripremljenog posluženja. To važi i za pitu koju je iznela pred gošće. Duboko se izvinjavala jer nema spanaća i sira.
„Hanumaefendi", tešila ju je Munira, „ni na pijacama se više ništa ne može naći. Nestašica hrane vlada u čitavom gradu. Putevi su zatvoreni. Namirnice iz Anadolije gotovo uopšte više ne dolaze."
„Imala sam pravo kad sam terala Rešat-bega da nagomila zalihe, ali on me nije slušao", uzdahnula je starica. „Otišla bih na Egipatski bazar[23] da do mojih ušiju nisu stigle vesti o neverničkim zulumima. Daleko je, ali bih tamo sigurno našla sve neophodne stvari."
Munira je zaustila da joj kaže kako je i Egipatski bazar jednako siromašan robom, ali tad se u razgovor umešala njena kći. „Nisu to nikakvi stranci, već Grci i Jermeni u okupatorskim uniformama! Zbog njih sam rešila da što češće izlazim na ulicu. Samo čekam da se usude da mi stanu na put! Verujte mi kad vam kažem da će platiti za svoju drskost!"
„Mlada damo". odvratila joj je Sarajlihanuma, „a šta bi ti, kao žena, mogla da uradiš? Nećeš ih valjda svojeručno izlemati!"
„Neću, ne svojeručno. Ali dići ću toliku buku da će svi iz susedstva požuriti da prebiju nasilnike na mrtvo ime."
„Ne bi trebalo to da radiš, draga moja. Samo tražiš šejtana. Najbolje je da ih izbegavaš."
„Ne slažem se", usprotivila se Azra. „Skrivanje i okretanje glave na drugu stranu ništa nam nije pomoglo. Iako je okupiran, ovo je naš grad."
„Da se slažete s vašom kćerkom?", zanimalo je Sarajlihanumu. Gledala je gošću pravo u oči.
„Azra je članica ženskog društva koje je veoma osetljivo na nasilničko ponašanje osvajača. Sastanče i drže govore da bi osvestile turske žene. Uticale su i na moju kći", objasnila je Munira.
„Kakvo je to društvo?", pitala je Behidža.
„Udruženje za zaštitu ženskih prava.[24] Jeste li i vi članica nekog udruženja, Behidža-hanumaefendi?"
Sarajlihanuma se umešala pre no što je snaja stigla da odgovori.
„Nije. Behidža-hanuma odgaja dve kćeri. Takođe je odgovorna i za upravljanje kućom. Nema vremena za sastančenja."
„Većina članica je udata i ima decu. Kućne obaveze ne stoje na putu članstvu u
udruženju", reče Azra.
Behidža je ljutito odmerila svekrvu, a onda se obratila Azri:
„Moja svekrva istinu zbori, ali moja deca više nisu mala i idu u školu. A ona je, Alah je blagoslovio, mnogo veštija od mene u kućnim poslovima. Ne dopušta mi ni ruke da pokvasim. Bila bih vam veoma zahvalna ako bi me pozvale na neki od sledećih sastanaka udruženja."
„Behidža-hanuma, devojko draga! Nisi ni pitala svog supruga, sada ministra, za dozvolu! Volela bih da čujem šta će ti on reći!", negodovala je Sarajlihanuma.
„Ubeđena sam da će biti veoma zadovoljan. Moj suprug podržava vredne preduzimljive žene", reče Behidža. „Zar to nije i dokazao kad je unajmio privatnog učitelja za Leman i kad je poslao Suad u školu u tako ranom uzrastu? Zar nisi čula da stalno govori da je neophodno držati korak s vremenom."
Mehpara je pažljivo slušala razgovor dok je služila čaj. Behidža, po svoj prilici, pred gostima nije uzmicala pred Sarajlihanumom. Gošće su pazile na svoje ponašanje, al su izrazima lica neupadljivo davale do znanja da staricu ne uzimaju za ozbiljno. Medutim, lukava Čerkeskinja nije se predavala bez borbe.
„Neke od naših organizacija bave se i dobrotvornim radom. Ako Behidža želi da odlučno kroči na društvenu scenu, dobrotvorni rad bi bio mnogo priličniji, na primer, nešto u Crvenom polumesecu[25]."
„Draga hanumaefendi, današnje žene su drugačije od nas. Obrazovane su, govore strane jezike, čitaju evropsku literaturu", uz osmeh će Munira. „Sigurna sam da se slažete da tim inteligentnim mladim bićima moramo dozvoliti da samostalno donose odluke?"
„Pa valjda smo i mi obrazovane i sposobne!", planu Sarajlihanuma i skoči sa stolice.
„Naravno da jesmo", složila se gošća. „Naučile smo da sviramo ud, učile smo Kuran napamet, ali ni mi ni naše majke nismo sposobne da odgovorimo zahtevima savremenog života. Donedavno smo samo sedele između četiri zida i tek sad polako usvajamo drugačiji način života."
„Postoji nešto što se zove iskustvo", reče Sarajlihanuma, „a jednako je važno kao i znanje iz knjiga. Mladež ga, na veliku žalost, ne poseduje ... Mehpara, devojko draga, naspi gošćama još malo čaja, molim te ... Mogu li da vam ponudim još jedno parče pite, draga moja ... Poslužite se kolačima."
Azra je vratila poslužavnik Mehpari. Devojka je iznela prazne čaše za čaj Razmišljala je o razgovoru u salonu. Kad se vratila, Azra i Behidža sedele su jedna pored druge i tiho razgovarale. Spustila je čašu čaja na sto pored Azre. Čula je: ,Više se ne borimo samo za naša prava, već i za otadžbinu. Nesiba-hanuma i Saima-hanuma govoriće sledeće nedelje o tome. Da li biste želeli da dođete da ih čujete?" Behidža se na to zapanjeno trgla.
Mehpara je poslužila goste šećerom i vratila činiju na sto. Stajala je pored vrata prekrštenih ruku. Povukla se u unutrašnji svet, misleći na voljenog, a onda je neko prenu iz sanjarenja izgovorivši njegovo ime. Naćulila je uši.
„Kemal-beg, Alah ga blagoslovio, napisao je neke divne članke na tu temu", napomenula je Azra. „U poslednje vreme je, na našu veliku žalost, prestao da piše."
„Moj nećak se dugo oporavljao posle povratka iz Sarikamiša", objasnila je Behidža.
„Nadam se da je potpuno ozdravio."
„Nažalost, ne znamo jer nije u Istanbulu. Otišao je kod strica da se odmori."
Azra je s nevericom pogledala sagovornicu, koja se naglo zacrvenela i oborila glavu.
„Ako razmenjujete pisma s Kemal-begom, poručite mu da jedva čekamo njegove nove nadahnute članke. Molim vas da mu prenesete naše pozdrave i želje da se što brže oporavi", reče uz osmeh Azra.

Šta ti umišljaš da si! – pomisli Mehpara. Naduvana ženska glavo! Šta tražiš ovde? Bil je spremna da se, u ime ljubavi, bori sa sušicom, kašljem, inficiranim bubrezima i grozničavim noćnim morama; i s bombama je izašla na kraj; ne bi poklekla ni pred policijskim ispitivanjem da je do njega došlo; ali nije znala kako da se nosi s devojkom preko puta, u otmenoj stolici, živa duha, s puštenom loknom na visokom čelu. Kipela je od ljubomore. Spustila je ruke i tiho izašla. Krupna suza skliznula joj je niz bradu. Obrisala ju je nadlanicom i krenula uz stepenice. Da li će joj Kemal-beg odgovoriti na pitanja ako se usudi da ih postavi? Da li će joj ispričati odakle poznaje sveznalicu u zapadnjačkom salonu? Ta otmena, besprekorno obučena i načitana žena čvrstih stavova pritom je i kći bivšeg ministra. Mehpara je, u poređenju s njom, niko i ništa. Naučila je da čita sedeći na Lemaninim časovima, ali rukopis joj je bio grozan, a poznavanje tekućih zbivanja površno. Bila je patetično stvorenje koje nije poznavalo svet izvan Ahmedove kuće i njene neposredne okoline. Kako je mogla i da pomisli da će se Kemal ozbiljno zainteresovati za nju? Uživaće u njoj dok je vezan za sobicu na tavanu. A posle? Da li će se, kad ojača i ode, uopšte sećati Mehpare? Neće mu više dozvoliti da je ljubi i vodi ljubav s njom. A, nema više!

Baš kao što je Sarajlihanuma predvidela, nakon posete Munira-hanume čestitari su prosto opseli dom. Mehpara i druga služinčad sledećih deset dana nisu imali vremena ni da se počešu po glavi. Staramajka je krišom od Rešat-bega prodala tri zlatne narukvice. Najveći deo novca otišao je na posluženje za goste, naručeno u najfinijim pekarama i poslastičarnicama na Peri, pa na bezbrojne kutije čokolade i – što je bio još jedan potez mimo znanja glave porodice – začine sa crne berze. Susede, prijatelje i rođake služili su svežom pitom iseckanom na sitne parčiće. Sve stolice u kući prebacili su u selamlik, srednji salon i sobu za prijem, koja je služila i kao
blagovaonica. Važne goste i strance primali su u zapadnjačkom salonu. Čestitare su dočekivali u selamliku, a najbliže prijatelje u sobi za prijem, s pogledom na ulicu. Predveče bi počistili za gostima, oprali sudove i spremili prostorije za sutrašnje posetioce. Dani su se brzo pretvarati u noći. Svi ukućani dočekivali su je potpuno iscrpljeni. Behidža je pozvala u pomoć i Katinu, da sašije nove haljine, suknje i bluze. Otac joj je u tu svrhu poslao novac. Od ostatka materijala sašile su haljine sa širokim, naboranim okovratnikom, za Leman i Suad. Devojke su se fotografisale s ocem kod najboljeg fotografa na Bajazitu. Svi su se redovno molili Alahu.

Položaj ministarske supruge iziskivao je mnogo napora i troškova, ali nudio je i neke ugodnosti. Behidža je, na Sarajlihanumin zahtev, pozvala oca u posetu. Starica je računala da će se Ibrahim-beg zadržati malo duže i da će doći natovaren hranom. Nadala se da će, kad krene u Bejpazari, povesti i Kemala sa sobom. Ibrahim-beg joj je pokvario sve planove. Odbio je poziv, pravdajući se poslovnim obavezama. Ponosio se zetovim uspehom, ali smatrao je neuljudnim i neukusnim da osvane na njegovom pragu odmah po unapređenju. U međuvremenu je armija posetilaca potpuno iscrpla resurse slavljeničkog doma. Sarajlihanuma je bivala sve očajnija. Kako da odbrani ugled domaćinstva ako gosti nastave da pristižu? Čime da ih posluži kad su zalihe brašna i ostalih potrepština odavno na izmaku? Možda su u ratu, ali susedi ne smeju da znaju da ministrovo domaćinstvo živi na tankoj čorbi i suvome hlebu.
Posle sukoba s ujakom, Kemal je retko izlazio iz sobe. Nekoliko puta se spustio u predsoblje s namerom da mu čestita, ali nijednom nije zatekao prezaposlenog Ahmeda. Zadovoljio se time da mu pošalje čestitku. Tako je predupredio i potencijalno neugodan susret. Opterećivala ga je griža savesti. Provodio je dane za pisaćim stolom: prevodio je i čitao. Mehpara mu je donosila hranu i lekove. Nekoliko puta dnevno pitala bi ga da li mu još nešto treba.
Sarajlihanuma je zabrinuto posmatrala devojku. Imala je utisak da preterano radi.
Sirotica je iz dana u dan bivala sve bleđa. Dobila je tamne podočnjake.
Imala je pravo: Mehpara je bila na ivici snage. Kad kasno uveče završi s ribanjem, čišćenjem i sređivanjem kuće za sutrašnju navalu posetilaca, popela bi se u sobu na tavanu, polumrtva od umora. Ostavila bi vrata odškrinuta, da kasnije ne bi njima škripala. Sačekala bi da svi zaspe, a onda bi se iskrala u Kemalovu sobu i kliznula u njegovo naručje. Topila se u njegovim vrelim zagrljajima. Divlje je vodio ljubav s njom, kao da želi da nadoknadi sve godine prisilnog uzdržavanja, zbog vojske, zarobljeništva i bolesti. Po čitavu noć bi joj grickao usne, grudi i ramena. Kupao se u njenom mirisu i dopuštao bezmerno razgoropađenoj žudnji da se u potpunosti iskaže. Ni ona nije mogla da se zasiti ljubavi. Voljno mu je darivala telo, jedva gušeći krike uživanja. Kad nije imala njegovu ruku na ustima, grizla je jastuk. Njeni krici su ga još
više uzbuđivali dok se migoljila pod njim i pribijala o njega. U spokojnim časovima pre svanuća, odlebdela bi do svoje postelje. Ležala bi tako, budna, zadovoljna. Kad bi sunce izašlo, odlazila bi u hamam da se sredi i vraćala se u sobu na vreme za jutarnju molitvu. Pripremila bi doručak i otišla do Kemala, ovoga puta s poslužavnikom. On bi u to doba obično čvrsto spavao.
Klekla bi pored njegovog uzglavlja. Blago bi ga pomilovala po obrazu. Čekala bi da se probudi, prolazeći prstima kroz njegovu kosu. Po čitav dan je tragala za izgovorima da ga poseti: odneću mu ručak ... vratiću se čim mu odnesem šolju kafe ... učinilo mi se da sam ga čula kako me zove ... vreme je da popije lek ...

„Sirotice, izmoždena si do srži. Stalno trčiš od Kemala do gostiju. Vodi malo više računa o sebi, inače ćeš se i ti razboleti", često ju je upozoravala Sarajlihanuma. Ozbiljno se brinula za devojku jer je venula pred njenim očima.

BEKSTVO

Jednog jutra Sarajlihanuma i Behidža sedele su na niskim divanima bez naslona, kra prozora s pogledom na ulicu. Rano su ustale, spremile se za goste i opušteno pile kafu. Znale su da će tog dana biti malo ili nimalo posetilaca. Otegnuto zavijanje sirena remetilo je noćni mir. Nisu znale, niti su htele da znaju, gde su sve okupacione snage izvršile racije prethodne noći. Činilo se da neprestano troše vreme i sredstva jureći pokret otpora – odnosno bundžije, kako ih je Sarajlihanuma zvala. Navikle su se na čestu pucnjavu koja je dopirala negde izdaleka. Rešat-beg je odavno otišao na posao. Leman je sedela za klavirom i vežbala za današnji čas. Suad je sedela pored majke i žvrljala po papiru. Nije bila u školi. Prepodnevni časovi otkazani su zbog priredbe devojčica iz starijih razreda.
„Ne smetaj sestri dok vežba klavir. Reći ću ocu ako joj budeš smetala. Naljutiće se kad čuje", govorila joj je majka.
„Ne smetam joj. Samo gledam."
„Smeta joj kad je gledaš, zato nemoj."
„Plaši se da ću naučiti da sviram brže od nje."
„Ali ti nisi ni htela da učiš."
„Jesam!"
„Nisi! Više voliš violinu. Moram da priznam da si napravila mudar izbor. Uskoro ćete moći da zasvirate pred ocem. Gde god da kreneš, ti ćeš moći da poneseš i violinu, a tvoja sestra može da svira samo kod kuće."
Behidža se malčice postidela svojih reči. Suad nije mogla da uči klavir zato što Leman nikom nije dozvoljavala da dira njen instrument. Naročito bi se nervirala kad bi to radila njena mlađa sestra. Klavir su kupili kad je Leman napunila deset godina. Nagovorili su Suad da se prihvati violine zato što nisu mogli da priušte još jedan klavir. Zato bi Suad jurnula na klavir čim bi starija sestra izašla iz kuće, pokušavajući da odsvira melodiju koju je čula od sestre.
„Naučićeš da sviraš i ud, naravno", reče baka. „Svaka devojka u kući mora da zna da svira ud. Naučila sam Mehparu. Divno svira."
„Nauči i mene, nano."
„Naučiću te na letnjem raspustu, draga moja. I znaš šta? Tvoj deda je najavio da će
doći u junu. A on mnogo voli da sluša ud."
„Uh, kako bih volela da je i moj otac s nama", uzdahnula je Behidža. „Mesecima nije video unuke. Leman je bila devojčica kad nas je poslednji put posetio. Sad će zateći devojku. Zimus je mnogo porasla."
„Nije važno, posetiće nas kad odemo na ostrvo."
„Očekivala sam da će doći čim čuje za Rešat-begovo naimenovanje. Uskoro ćemo
svi na ostrvo, a moglo bi se desiti da ..."
Ućutala je usred rečenice pošto je usplahirena kućepaziteljka utrčala u odaju.
„Šta je bilo?", progunđala je gospodarica doma.
Sarajlihanuma se smesta oglasila: „Imaj milosti, Gulfidan, nemoj mi reći da je neko ovako rano zakucao na vrata."
„Aret-efendija je ovde. Želi da govori s vama, efendum."
„Baš neobično! Otkud on danas?", reče Behidža. „I to još ovako rano? Reci mu da sačeka. Sići ćemo kad popijemo kafu."
„U gradu se dešava nešto strašno, hanume. Tražio je da vas smesta obavestim o njegovom dolasku."
Behidža i Sarajlihanuma istovremeno su pohitale ka vratima. Suad je potrčala za njima. Mlađa je pustila stariju ispred i strpljivo čekala da staramajka siđe stepenicama, iako je htela da što pre sazna šta se dešava. Suad je uradila ono što njena mati nije mogla: provukla se pored Sarajlihanume na stepenicama i prva stigla do vrata, na kojima su čekali uzbuđeni Aret i Husni.
„Šta se dešava, Aret-efendijo?", pitala je Sarajlihanuma.
„Oprostite mi zbog uznemiravanja, moje hanume, ali ulice su danas veoma opasne. Mislio sam da bi trebalo da znate. Savetujem vas da ostanete u kući. Pošao sam od kuće u šest jutros, a vidite i same kad sam stigao do vas. Grad je pun vojne policije i vojske."
„Zašto? Šta se dešava?", pitala je Behidža.
„Da li su ulice ponovo zatvorene?", pitala je Sarajlihanuma. „Baš sam se pitala zašto Lemanin učitelj klavira kasni."
„Neće ni doći. Danas niko ne može da izađe iz kuće."
„Da li to znači da ne mogu da idem u školu?", pitala je Suad.
„Čuo sam da hapse svakog koga zateknu na ulici", reče Aret.
„Šta će biti sa mnom? Šta će biti sa školom?"
„Ućuti, devojko", ukori je majka, „da bismo mogli da čujemo šta se dešava!"
„Da li ponovo hapse pristalice KJP-a?", pitala je Sarajlihanuma.
„Ne znam, efendum. Tek, svuda ih ima."
„Koga to?"
„Stranih vojnika. Engleza. Zatvorili su sve veće ulice. Došao sam ovamo sporednim I Glavna je zatvorena."
„Izaći ću na ulicu da osmotrim", javio se Husni.
„Samo napred, ali nam donesite neke vesti. Sad smo se silno zabrinute", rekla je staramajka. Behidža je podigla suknje i krenula uz stepenice, a sluge su krenule prema vratima. Suad ih je ponovo pretekla.
„Budi pažljiva", reče Behidža, „saplešćeš me. Toliko si drugačija od starije sestre.
Zašto me Alah nije blagoslovio sinom kad se već ponašaš kao dečak!"
„Volela bih da sam dečak. Pela bih se po drveću u dvorištu umesto što po ceo dan vezem sa sestrom."
„Kao da se i ovako ne penješ!"
Nije znala kako da ukroti mladu kćer. Leman je bila ozbiljna i dostojanstvena, a Suad svojeglava, nemirna i puna energije, kao dečak. Izabrala je ime Suad[26] zato što je mislila da nosi dečaka. Ponekad je krivila sebe, baš kao i Sarajlihanuma, što je to ime ipak dala devojčici. Jastučnice i stolnjaci koje je Leman izvezla u Suadinim godinama bili su toliko lepi da je izbegavala da ih upotrebljava, a mlađa kći još nije uspela da ovlada ni osnovama kukičenja. Ipak, blistala je u školi, gde je bez napora učila s dve godine starijim devojčicama, a po veštini pisanja nije zaostajala za starijom sestrom. Medutim, Behidža se nije radovala njihovoj blistavoj inteligenciji. Nije mogla da vidi nijednu korist koju bi devojke od nje mogle imati.

Sedela je s mladom kćerkom kraj prozora s pogledom na ulicu. Do pre petnaest dana, mogla je da vidi ulicu, ali je badem olistao i potpuno zakrilio vidik. Sarajlihanuma se pojavila na dovratku. Delovala je zabrinuto.
„Idi, pridruži se sestri, Suad. Veze u svojoj sobi."
„Htela bih da ostanem s tobom, nano."
„Moram da popričam nešto s tvojom majkom. Požuri!"
„Mogu li da slušam?"
„Ne, ne možeš." Staramajka je otvorila vrata i viknula: „Mehpara, dođi ovamo po Suad. Zabavi je malo ... Mehpara! Gde si?"
Devojčica je izletela iz sobe kad je čula Mehparine korake na stepenicama. Nadala se da će se igrati zajedno. Sarajlihanuma se uverila da su vrata dobro zatvorena, a onda je sela do snaje.
„Poslušaj me. Ako je ono što Aret govori istina ... ako hapse ... doći će i ovamo."
„Ali zašto! Ovde niko nije iz KJP-a. Svi smo odane sluge sultanove."
„To je možda istina, draga moja, ali opreznost nikad nije naodmet. Šta nam je činiti?"
„Šta bismo mogle da preduzmemo, Sarajlihanuma?"
„Mogle bismo da prebacimo Kemala preko baštenskog zida, u susednu kuću."
„Misliš kod Eba-hanume, babice?"
„Da."
„Da li bi se složila?"
„Zašto ne bi ako je zamolimo za pomoć! Pomogla je da se rode sva naša deca."
„Ali zar to ne bi bilo ravno priznanju svim komšijama da krijemo kriminalca?"
„Da razmotrimo onda i druge mogućnosti. Da li je bolje predati Kemala policiji, il
trpeti ogovaranje suseda?"
Behidži se steglo srce. U očima suseda, osramotili su se kad je policija upala u kuću nakon Kemalovog razlaza s KJP-om. Alahu na nebesima, da li će se ikada rešiti problematičnog nećaka? Zar nema pravo na miran život s mužem i kćerima? Zar je ovo moralo da se desi baš kad je počela da uživa u statusu hanumaefendi ministarke.
„Ne mogu da ti odgovorim na to pitanje. Predlažem da se prvo obratimo Rešat- begu."
„To je dobra ideja, ali gde da ga nađemo? I kada će se vratiti kući? Putevi su zatvoreni?"
„Vratiće se kasno, kao i uvek", uzdahnu Behidža.
„Tvoj suprug nije ulični piljar. Ljudi na visokim položajima mogu da se vrate kući kad god im se prohte. Nauči da živiš s tim."
„Nisam se žalila", reče Behidža, nestrpljiva da okonča raspravu. Poslednje što je želela jeste dugo i žustro predavanje o vrlinama i ugledu uvaženih predaka. Sarajlihanuma je ustala s rukama na kukovima.
„Ovo je ministrov dom. Niko ne može da uđe u njega nenajavljen ili nepozvan.
Može, ali samo preko mene mrtve!"
„Okupatorima i njihovoj policiji nije važno čija je ovo kuća", reče Behidža.
„Draga devojko, tvoj suprug predstavlja Otomansko carstvo. On nije tamo neki efendija Rešat. Ako se osvajači usude da mu upadnu u kuću, napraviće ozbiljan incident."
Behidži su svekrvine reči zvučale uverljivo. Medutim, do Rešat-begovog povratka kući, imaće više prilika da shvati koliko je Sarajlihanuma pogrešila.
Kućepaziteljka ih je obavestila da se Husni-efendija vratio, pa su sišle u prizemlje.
„Čuo sam da su na silu ušli u parlament", reče uzbuđeni sluga. „Hapse sve koji imaju i najmanje veze s pokretom otpora. Pretresaju kuću po kuću."
Behidža je prebledela. Da li je i njen muž u opasnosti? Rešat-beg je pametan čovek i znaće kako da sačuva glavu u ovim strašnim vremenima, bodrila se. Ali šta će s beguncem na tavanu? Ko zna šta će se desiti sa ukućanima ako ulete i nađu Kemala.
Kad je Sarajlihanuma pošla uz stepenice, Behidža je pretpostavila da ide kod Kemala. Krenula je za njom. Ušle su u bolesnikovu sobu na poslednjem spratu bez daha. Mehpara je mešala šolju lipovog čaja, a Kemal pisao za radnim stolom.
„Sinko, situacija je ozbiljna. Moraš odmah da odeš iz kuće”, rekla je Sarajlihanuma.
„Ali gde da ide?", pitala je Mehpara. „Nazepšće i umreti od hladnoće na ulici."
„Ne mešaj se, devojko!", planula je starica.
Kemal je ustao. Popeo se na stoličicu i pogledao kroz prozor. „A gde da idem?"
„Mislila sam da je najbolje da se skloniš kod naše susetke babice. Niko neće pretresti kuću starice koja živi s kćerima."
„Da li će pristati da me sakrije. Zašto bi ugrožavala sebe i svoju porodicu?"
„Nešto mi je palo na pamet", reče Behidža. „Azra-hanuma živi u blizini. Do nje se stiže sokačetom. I ona je puna ideja, baš kao i ti, Kernale. Kad bi znala za naš problem
..."

„To zvuči kao dobar plan", reče Kemal. „Azra je hrabra žena, svikla na borbu. Već je mnogo uradila za Udruženje za zaštitu ženskih prava. Rado će mi pomoći."
„Nemoj! Ostani ovde!", užasnuto će Mehpara. „Sakrićemo te. Mogao bi da se sakriješ u ostavi. Tamo te nikad neće naći."
„Ne budi smešna", reče Sarajlihanuma. „Pretražiće svaki kutak u kući. Mi smo na crnoj listi."
„Zar neće pretresti i dom Azra-hanume? I ona će sigurno biti na crnoj listi ako je gurala nos u sve te stvari", glasno je razmišljala Mehpara. „Devojko, da li te je neko pitao za mišljenje? Moraš da znaš gde ti je mesto! I šta uopšte radiš ovde? Idi dole kod dece!", reče Behidža. Mehpara je u svakodnevnim prilikama bila rezervisana i puna poštovanja, ali sad se izgubila usled straha i uzbuđenja. Pocrvenela je i pognula glavu, ali nije odstupila.
„Imaju tajno skrovište u vrtu. Nekada davno, u detinjstvu smo puzali tim prolazom do kuće. Niko nije mogao da nas otkrije. Ako im vojna policija zakuca na vrata, poslužiću se tim prolazom da se vratim ovamo. Neće moći da pretresaju sve kuće istovremeno", reče Kemal.
„Još se sećaš tajnih prolaza?", pitala je Sarajlihanuma.
„Kakao da ih se ne sećam! Dok je Azra živela u susedstvu, svakog dana smo se zajedno igrali s Alijem Rizom, neka mu Alah oprosti!"
„Ma gde da ideš, ne kreći bez čaršava", reče Mehpara. „To je dobra ideja! A sad, požurite!", reče Behidža. „Mehpara, ti si najviša. Potrči i donesi tvoj čaršav."
Devojka nije ni mrdnula.
„Tebi govorim! Šta je s tobom danas?"
„Idem s Kemal-begom."
„Ma nemoj? A zašto, moliću lepo?"
„Svi će misliti da smo dve žene koje su krenule na pijacu. Držaćemo se podruku.
Ako nas neko nešto pita, ja ću govoriti da se on ne bi glasom odao."
„Zar ti nisam rekla koliko je pametna", ponosno će Sarajlihanuma. Nije joj se svidelo kako je Behidža vikala na devojku. „Čerkezi su takvi, pametni! Rešena stvar! Idi po čaršav! Požuri, devojko!"
Mehpara se izgubila u trenu.
„Ljubazno vas molim da izađete, moram da se presvučem", reče Kemal.

Spustile su se na donji sprat i sele pored velikog prozora. Drhtale su od zebnje.
Behidža je čeznula za duvanom, ali znala je da nije pristojno pušiti pred svekrvom. Sarajlihanuma je prekinula turobnu tišinu: „Savij nam po duvan, draga moja. U teškim vremenima, neka pravila pristojnosti možemo i da zanemarimo ... Hajde, de, ne budi stidljiva. Moramo da prekratimo vreme."
Stara lisica mi je ponovo pročitala misli, pomisli Behidža. Izvukla je tabakeru iz džepa i počela da mota cigarete.
„Moram da te nešto zamolim, draga devojko."
Znala je da joj se starica ovako srdačno obraća samo kad je od nje nešto htela. Strpljivo je čekala da nastavi i gledala je pravo u oči „Da li bi htela da ih otpratiš do Zija-pašinog doma? Objasniću ti zašto. Bolje je da im Kemal ne osvane nenajavljen na pragu. Mi smo stari prijatelji, ali u njihovoj kući nema muškaraca. Bilo bi nepristojno da uđe bez najave i upozorenja."
„Ali Mehpara će ići s njim!"
„Da, ali koje ona? A svi znaju ko si ti. Ti si ministrova supruga. Tvoja reč ima težinu.
Tebe ne mogu tek tako da vrate s kućnog praga!"
„Ali danas su mi deca kod kuće ..."
„Hoćeš da kažeš da nikad nisu sedele kod kuće bez tebe?"
Behidža više nije imala šta da kaže. „Idem da se obučem", rekla je skrušeno krenula ka stepenicama.
„Požuri, pobogu!", povikala je Sarajlihanuma za njom.

Nedugo potom, tri žene, od glave do pete prekrivene crnom tkaninom, izašle su na ulicu i žurnim korakom krenule ka moru. Jedna je bila prilično visoka. Izbegavale su glavne saobraćajnice. Prošle su pored poljane, išle zavojitim i tesnim sokacima, dok na kraju nisu izbile u isto susedstvo, pred Zija-pašinu kuću. Dostojanstveno i raskošno zdanje bilo je okruženo vrtom mnogo većim od njihovog. Pozvonile su ispred visoke, zelene gvozdene kapije. Čekale su. „Molim vas da obavestite Munirahanumaefend da je supruga ministra finansija Rešat-bega došla da joj uzvrati posetu", predstavila se Behidža slugi na vratima i blago porumenela. I sama je dobro znala da se u takvu posetu ne ide bez najave, pogotovo ne ovako rano. A opet, nije bila u mogućnosti da bilo šta objašnjava.
Sluga je uveo gošće u vrt i zatvorio kapiju. Poveo ih je prema kući. Polako su se pele stepenicama do ulaznih vrata. Kemal je, kad su se našli u kući, nesvesno zakoračio ka selamliku. Ukočio se pred preneraženim pogledom sluge i krenuo za ujnom i Mehparom, ka sobi za prijem. Skinuo je čaršav čim je sluga izašao napolje, rešen da Azri i Muniri ne dozvoli da ga vide tako udešenog.
Napeto iščekivanje trajalo je, kako im se činilo, čitavu večnost. Žene iz Zija-pašine rezidencije očigledno nisu bile pripravne za goste. Sigurno su se tek oblačile i
sređivale kosu. Najpre se pojavila Azra-hanuma, bez majke. Kemalovo prisustvo ju je i obradovalo i iznenadilo. Rukovali su se i seli. Domaćica se trudila da prikrije nelagodu zato što joj devojka, koja joj je prošle nedelje služila čaj, sad sedi u gostima. Objasnila im je da je gospodarica kuće Munira-hanumaefendi otišla na nekoliko dana kod starije sestre u Erenkoj. Ponudila ih je kafom i zamolila kućepaziteljku da je skuva. Kemal se upustio u obrazlaganje razloga iznenadne posete:
„Pa, evo u čemu je stvar ... Ne znamo šta se dogada, ali izgleda da su ponovo počeli da hapse. Svi putevi su zatvoreni. Rečeno nam je da pretresaju sve domove u Bajazitu. I, kao što znaš, ja sam ... ja sam ..."
„Znam", prekinu ga Azra, „ne moraš da objašnjavaš."
„Da li tajni prolaz još postoji?", pitao je.
„Da, samo što sad, umesto na poljanu, izlazi na sokak Aksogut. Znaš, ona neuređeni plac, gde smo se nekad igrali, postao je ulica."
„Azra-hanuma, da li bi ti smetalo da ovde dočekam dolazak policije? Otići ću kroz prolaz čim zakucaju na vrata."
„Kako bi moglo da mi smeta, Kemale", reče Azra. Onda se obratila Behidži:
„Behidža-hanumaefendi, vaš rođak i ja se u javnosti, inače, pristojno ophodimo. Zovem ga begom, a on mene hanumom, ali kad smo u krugu prijatelja ne polažemo mnogo na isprazne učtivosti. Godinama smo se prisno družili. Bio je nerazdvojn prijatelj mog pokojnog brata.
Kao dečaci, bili su tvrdoglavi i skloni nestašlucima. Ni kao mladići nisu bili drugačiji. Nisu oklevali da krenu na front da bi se borili u unapred izgubljenom ratu. Svemoguć je, u svojoj beskrajnoj mudrosti, uzeo Alija Rizu sebi i poštedeo Kemala. To je sudbina! Alah ga je poštedeo, a na nama je da ga zaštitimo."
„Neka te Alah blagoslovi!" Umešao se Kemal:
„Azra, ako ipak ima nešto ..."
„Nema. Reći ću Haki-efendiji da stražari ispred kapije i da pozvoni ako neko naide.
Nećemo otvarati vrata dok ne napustiš kuću."
„Ali šta ćemo ako dođu na zadnja vrata? Ili ako postave nekog tamo?"
„Letos nam je lopov ušao u kuću na zadnju kapiju. Ukrao je očev orden iz vitrine.
Majka se toliko potresla da je naredila da sruše i zazidaju kapiju."
„Kriminal raste s gradom", reče Behidža. „U prošlonedeljnom metežu, posle eksplozije bombe, neko je Mehpari ukrao torbu."
„Žao mi je što to čujem. Grad je pun izbeglica i ne može biti bezbedan kao pre njihovog dolaska. Među došljacima ima svakakvih, i lopova, i prevaranata", reče Azra.
„Ipak, kao što kažu, svako zlo ima i svoje dobro. Zadnje dvorište zbog njih više nema kapiju."
Kafu su poslužili u porcelanskim šoljicama s filigranskim držačima. Pijuckali su u dostojanstvenoj tišini.
„Nisam očekivao da ću u ovim godinama opet igrati žmurke", našalio se Kemal.
„Da li si očekivao da ćeš doživeti da vidiš okupirani Istanbul."
„Ah! Ne utrljavaj mi so na ranu”, odvrati Kemal. Bio je veoma ozbiljan, uprkos veselom tonu.
„Ponekad mi šejtan šapuće da uzmem dedin pištolj i pobijem nekoliko osvajača", iskreno će Azra. Behidža je zinula od čuda. Kakva je to devojka ova Azra?!
„Ne boj se, Azra. Narod će uskoro početi upravo to da čini", reče Kemal. „Ova situacija je neizdrživa."
„Kako možeš da tako nešto da kažeš, Kemale, kad nema vojnika koji bi se suprotstavili okupatorima? Zar nisu svi morali da vrate oružje na prilazima Istanbulu?", pitala je Behidža.
„Jesu, ali nisu svi to učinili", reče Kemal. „Nekoliko zapovednika odbilo je da preda oružje. Ostaci rasformiranih jedinica potucaju se po ulicama. Stvara se tajna organizacija."
„Ali od kakve će koristi ti ljudi biti bez oružja i municije?", negodovala je Behidža.
„To je lakši deo posla, ujna. Novac kupuje oružje."
„Blagosloven da si, Kemale! Oružje se sad ne može kupiti čak ni novcem. Skladišta su dobro čuvana. Da li misliš da će nam Englezi i Francuzi prodati oružje da ga upotrebimo protiv njih? Naivno zboriš!"
„Malo je ljudi koji mogu odoleti novcu, ujna", reče Kemal. „Svako ima svoju cenu. Osim toga, strane trupe su daleko od kuće. Ne može se reći da brane rodnu gradu! Znaju da ćemo ih kad-tad isterati, na ovaj onaj način. Za ostvarenja tog cilja biće nam potrebno strpljenje, ali i odlučnost."
Azra je s divljenjem slušala Kemalove reči, nesvesna da u potaji, s mnogo manje divljenja, proučava Mehparu.
„Kemale, spremna sam da pomognem u oslobađanju otadžbine. Samo reci na koji način."
„Kako bi, neka nas Alah sačuva, mogla biti od pomoći?", pitala je Behidža zbunjeno.
„Mogla bih da budem posrednik. Prevodilac. Prenosila bih poruke, bih skupljala novac."
„To su, sve do jedne, veoma opasne rabote za žene."
„Razumem vaše oklevanje da se umešate, Behidža-hanumaefendi. Imate dve mlade kćeri. Vaš suprug zauzima visok položaj u vlasti. Ja pak nemam ni muža ni decu. Otkad mi je muž poginuo, sloboda otadžbine postala je moja jedina briga."
„Shvatam", reče Behidža. „Tvoja odlučnost zavređuje priznanje." Nekoliko trenutaka vladala je napeta tišina.
„Ujna, nema potrebe da Mehpara i ti ovde ostanete. Vratite se kući i pošaljite Husni-efendiju da javi ako nam pretresu dom. Vratiću se sokakom Aksogut kad opasnost prođe."
„Ne!"
Azra, Behidža i Kemal zagledali su se u Mehparu, koja se tad prvi put oglasila.
„Molim vas, nemojte, beže. Ne ostajte sami ovde. Behidža-abla neka se vrati kući ali ja ću ostati s vama."
„Šta to govoriš, devojko", reče Behidža.
„Kemal-beg će ponovo izaći na ulicu s čaršavom, zar ne. I šta će biti ako ga zaustave i on mora nešto da kaže? Šta će biti ako neko zatraži da mu objasni šta žena traži sama na ulici? Kako će odgovoriti? A neće morati ako ja budem s njim."
„To mi nije palo na pamet", priznale Azra. „Devojka razmišlja o svakoj sitnici."
„Izuzetno je pametna", reče Kemal.
„A kako ću ja sama da se vratim?", pitala je Behidža.
„Ne brinite, poslaćemo nekog s vama. To je nekoliko stotina metara!", reče Azra s blagim prezirom.
„Onda zahtevam da mi se pratnja obezbedi odmah, da bih se što pre vratila kući.
Devojčice me čekaju. Sarajlihanuma je verovatno van sebe od brige."
Kad je domaćica izašla, Behidža je promrmljala ispod glasa: „Azra-hanuma ponaša se kao muškarac. Zaista je odvažna."
„Uvek je bila takva. Bacila bi lutke i kretala da se s nama pentra po drveću."
„Sačuvaj nas, Alahu, da se naša Suad ne ugleda na nju. Izrasla je u samoživu alu prilično nalik Azri."
„Otkud ta antipatija prema Azri, ujna?", pitao je Kemal. „Ona je snažna žena Pametna je koliko i odlučna. Svaka druga udovica bi se na njenom mestu povukla iz sveta ili preudala. Ona nije učinila ni jedno ni drugo. Čita, piše i prevodi. Da li sve žene moraju da sede kući i vezu?"
„Ti poslovi dolikuju ženi."
„Oprosti mi, draga ujna, ali verujem da ti je poznata izreka: ko leže sa psima, budi se s buvama. Izgleda mi da si usvojila Sarajlihanumin pogled na svet."
„Čekaj da se oženiš pa ćemo videti da li će ti biti draža supruga sa perom, ili sa iglom. Govoriš kao neženja. Svi oženjeni više cene pristojne i krotke žene."
Ućutala je kad se Azra vratila u sobu za prijem. Ko je ne zna, mislio bi da Behidža provodi dane razvijajući kore, mrštila se Mehpara. Gospodarica kuće retko kad se mogla sresti u kuhinji. Uglavnom je svirala ud i klavir, primala goste i vezla.

„Do kuće će vas otpratiti Haki-efendija, Behidža-hanumaefendi", reče Azra. „Čeka vas u vrtu."
Behidža je čvrsto zagrlila Kemala, a onda je navukla čaršav. Nadam se da će sve biti kako treba", rekla je. Zatim se obratila Mehpari: „Poveravam ga tebi. Ti si mnogo opreznija i razumnija od njega. Zato pazi šta radiš, draga moja."
„Molim vas da ne zaključavate kapiju s unutrašnje strane. Možda ćemo morati da uđemo u žurbi", odvratila je Mehpara.
„Ne mogu da ostavim otključanu kapiju! Pa svako bi mogao da uđe! Vezaću rezu kanapom, tako da ćete moći da otključate ako pružite ruku."
Behidža i Azra izašle su napolje.
„Mehpara, kako da ti se odužim za sve što si učinila za mene", reče Kemal. „Samo ostani živ i zdrav, ništa mi drugo ne treba."

Otprativši gošću do vrata, Azra se vratila. „Hoćeš li da odeš u kuhinju, Mehpara?" ljubazno je upita. „Kućepaziteljka Nazik mesi testo, možda bi htela da joj se pridružiš."
„Ne znam da mesim testo, efendum", reče Mehpara. Ostala je u stolici.
„Vrlo dobro." Zatečena i pokolebana devojčinim odgovorom, Azra se obratila Kemalu: „U tom slučaju, pođi sa mnom u biblioteku, Kemale. Stigle su knjige koje sam naručila prošlog meseca. Volela bih da ti pokažem jednu. Htela bih da znam da li je vredna prevođenja."
Ustao je i krenuo za domaćicom. Mehpara je ostala sama. Ukrstila je prste u krilu Sedela je prava kao strela i bezizražajna lica. A u sebi je plakala. Suze su joj tekle iznutra, ka srcu.

„Žene u tvom domu zaista su izuzetne", napomenula je Azra Kemalu dok su se pel stepenicama. „Ujna ti je toliko napeta, pokidala bi se da kinem na nju, a Mehpara je nešto sasvim drugo. Čelična devojka. Rekla bih da je opčinjena mladim begom!"
„Preteruješ! Brinula se o meni dok sam ležao u postelji. Bila je krajnje posvećena Ugada mi kao detetu. Pokušava da me zaštiti od svakog zla. Sledi me kao sen i pazi da ne zaboravim da uzmem lek ili da se utoplim."
„Bolesnici se često zaljubljuju u svoje negovateljice, a i negovateljice u svoje bolesnike."
„Kako bi ona mogla da se zaljubi u mene? Pa ja sam bogalj, Azra!"
„Nisi ti izgubio baš sve sposobnosti, zar ne? Hvala Alahu što ti je ostavio bridak um Valjda vidiš da je sirotica do ušiju zaljubljena u tebe."
„A šta ja tu mogu, čak i da jeste?"
„Ne raspiruj joj nadu. Daj joj priliku da se uda za nekog ko više odgovara njenom položaju. Ne dopusti joj da se upropasti zbog tebe."
„Uvek si bila drska i iskrena, Azra. Sećam se kako si pokušavala da urazumiš Alija
Rizu. Zvali smo te dosadnjakovićkom."
„Izgleda da ti se moje reči ne dopadaju."
„Okomila si se na Mehparu zato što ti se usprotivila, odbivši da ode u kuhinju. O tome se ovde radi, zar ne? Objasniću ti nešto; ona nije sluškinja u našem domaćinstvu, već Sarajlihanumina dalja rođaka. U svakoj porodici ima nekog ko je, iz ko zna kojih razloga, u lošem položaju. Mehpara je rođaka moga ujaka. Vredno radi u kući, ali po sopstvenom izboru. Sarajlihanuma bi joj inače odavno ugovorila brak s nekim uglednim državnim službenikom."
„Da li si se ikad zapitao zašto bira da služi, umesto da se uda za uglednog efendiju?"
„Nisam."
„Svi muškarci su isti! Izbegavate da vidite ono što ne želite. Pa, otkriću ti zapanjujuće očiglednu istinu: ta devojka želi tebe. Ti si njen efendija."
„Jako ljubazno od tebe. Ali čak ni osirotela rođaka ne bi htela muškarca bez nekoliko nožnih prstiju, krhkog zdravlja i koji je, da stvar bude još gora, begunac od zakona."
„Činiš sve što možeš da bi dobio laskanje i sažaljenje, ali neću zagristi tvoj mamac. Reci mi, Kemale, šta znaš o onoj bombi? Meni je veoma zanimljiva slučajnost da se Mehpara u najnezgodnije vreme zatekla u tom kraju."
„Njena tetka živi u Bešiktašu. Otišla joj je u posetu."
„Zaista!"
„Šta hoćeš da znaš?"
„Htela bih da znam do koje mere si povezan s tim. Došao si ovamo da išteš zaštitu, što znači da mi veruješ. Razmena obaveštenja mogla bi da bude na obostranu korist."
„Dobro. Da li si čula za organizaciju Karakol?"
„Njome upravlja stari kadar KJP-a, zar ne?"
„U početku, da. U međuvremenu je postala sastavni deo ustanka u Anadoliji Englezi su se, po svoj prilici, domogli imena nekih istaknutih članova. Nemaju čvrstih dokaza, ali sumnjaju. Bacili su bombu na sumnjive, da bi ih zastrašili. To nije imalo velikog uticaja na organizaciju, izuzev što je štab preseljen."
„Kakve su tvoje dužnosti?"
„Bolest me sprečava da im budem od neke veće koristi. Pišem članke i prevodim tajna dokumenta."
„Ja nisam bolesna. Mogla bih ti pomoći ..."
„Nikad te ne bih iskoristio na taj način, ali daću ti ime i adresu poverljive osobe.
Pokušaj da se povežeš s njima."
Uzela je papir i pero s pisaćeg stola. Umočila ga je u mastilo i čekala. Saopštio joj je ime i adresu. Dodao je: „Pozovi se na mene. Proceniće da li im možeš biti od koristi.
Kad naučiš ime i adresu napamet, iscepaj taj papir i spali ga ..." Zastao je usred rečenice. Ćutke je osluškivao. „Slušaj, Azra ... Zvono?"
Požurili su ka stepenicama. Presavila je i gurnula papir u nedra. Kad su izleteli u predsoblje, Mehpara je hitro navukla čaršav. Pružila je drugi Kemalu. Zgrabio ga je i rekao: „Brzo, devojko!"
Azra je vodila trojku. Sišli su u prizemlje i izašli u vrt, na vrata pored ostave.
Pognuto su se šunjali duž baštenskog zida.
„Prolaz beše ovde negde", rekao je Kemal. Sve troje tragali su za pukotinom u zidu. Azra ga je pronašla. Očistili su je od korova i trnja. Pred njima se ukaza niski otvor. Kemal je gvirnuo u tamu i rekao: „Odmah se vrati u kuću, Azra."
„Ne brini za mene. Ti si u opasnosti. Vrati se ako naiđeš na ozbiljnu prepreku."
„Alah te blagoslovio!"
Kemal je postrance ušao u uski otvor.
„Hajde, Mehpara. Na tebe je red. Pokriću ulaz kad uđeš", rekla je Azra. Mehpara je ušla u mračni prolaz. Posegnula je za Kemalovom rukom.
Povukao ju je dublje u tamu. Hodali su neko vreme, pognuti u struku, kidajući debele naslage paučine. Nekoliko slepih miševa proletelo im je kraj glava. „Još malo pa smo stigli do kraja tunela", rekao je Kemal.

Azra je žurno prikrila ulaz u tunel i potrčala ka kući. Ušla je na zadnja vrata u prizemlju, pohitala uz stepenice i stigla do prozora na vreme da vidi kako njen sluga nešto objašnjava Grku koji je stajao pored uniformisanog stranca.
„O čemu se ovde radi? Šta se dešava? Šta hoće?"
„Hanumaefendi, pretražuju kuće ..."
„I šta je sledeće! Zar se ne stide što pretražuju dom jednog paše?"
„Paša, baša, nama je svejedno. Danas pretresamo sve kuće", objasnio je Grk prevodilac.
„Obući ću se i sići. Ja ću razgovarati s njima."
„Nema potrebe za pričom. Rekao sam ti šta žele."
„Vaš turski je zapanjujuće dobar. Brine me kakav vam je engleski! Recite im da ću odmah sići. Ne želim da zavisim od vaših prevodilačkih usluga."
Nije mogla da se ne nasmeje kad je podsetila Grka gde mu je mesto. Povukla se s prozora. Nekoliko puta je duboko udahnula i očešljala kosu. Lagano se spustila stepenicama, uz koje se malopre trkom popela. Koračala je ispravljenih leđa i podignute glave. Tako je izašla u vrt.

Kemal i Mehpara čekali su dugo u mračnom, skučenom prostoru. Izašli su i oprezno osmotrili okolinu. Azra im je rekla da tunel izlazi na sokak Aksogut. Svi kapci na
prozorima ka tihom sokaku behu zatvoreni. Ćutke su krenuli niz pustu uličicu, kao stvorenu za zasedu. Čuli su graju nadomak raskrsnice s većom ulicom. Odatle su dopirali pucnji, povici, vapaji, sirene, zvižduci, prasak razbijenog stakla ... Izmenjali su zabrinute poglede.
„Ne mrdaj odavde. Otići ću da vidim šta se dogada", reče Mehpara. „Nemoj! Pusti da ja pogledam."
„Ako te uhvate, baciće te u zatvor. Meni neće ništa. U najgorem slučaju, pritvoriće me, ispitati i osloboditi. Pusti me."
Morao je da se složi.
„Vrati se u prolaz ako osetiš i najmanju opasnost. Potražiću te tamo", reče Mehpara.

Kemal je čučao u podnožju zida, odakle je posmatrao kako Mehpara žuri ka raskrsnici. Čekao je čučeći i pognute glave. Upro je pogled u zemlju, zgađen sobom. Dosadilo mu je da se skriva kao lopov. Pritiskala ga je i telesna slabost. Nije bio sposoban za borbu, a svima je bio na teretu. Posle svih napora da oslobodi zemlju, zaglavio je u okupiranom Istanbulu. Odavno je digao ruke od sna o punoj nezavisnosti i slobodi. Bio je spreman da se pomiri i sa sultanovim despotizmom, samo neka neprijateljski vojnici odu iz njegove zemlje. Ako ne odu, onda bolje da je izgubio glavu još u Sarikamišu. Tako je bar govorio sebi. U to je želeo da veruje uprkos slabašnim protestima, negde duboko u srcu ... drhtavoj zebnji, tihom neslaganju. Daleki glas mu je poručivao: „Nemoj da umreš, ne još." Među tamnim senima uma šetala se žena koja miriše na limunov cvet. Pitao se da li ga baš ona vezuje za život svilenim nitima, krhkim i tanušnim kao paučina koju je licem kidao u tunelu. Vitko telo, koža meka i tamnoputa, jedre grudi, pune usne, nežne ruke – svaka ćelija njenog bića ga je budila, oživljavala, gurala ka uništenju. Njen miris, limun u cvatu, opstajao je dugo nakon što ode. Pratio ga je i u snu. Setio se kako je Mahir pomenuo da sušica povećava mušk seksualni apetit. To je bio jedan od razloga zbog kojih je verovao da boluje od nje. Kako inače objasniti žudnju koju je osećao prema toj devojci, tako neiskusnoj i čistoj? Da, sigurno je sušica. Isprva se uzdržavao, da ne bi i nju zarazio. A onda se predao Popeo se bestidno i bezosećajno kad je odlučio da je uzme. Uskoro će umreti. Zašto bi se ustezao da uživa u ono malo preostalih zadovoljstava! Sedeo je izgubljen u mislima, sve dok nije postao svestan hladnog vlažnog zida za leđima. Nagnuo se napred. Preturao je po džepovima, tražio tabakeru, ali nije mogao da je nade. Mehpara i Sarajlihanuma krile su od njega duvan otkad mu je doktor propisao da smanji pušenje. Uspravio se baš kad se vojnik pojavio na kraju sokaka. Okrenuo se u mestu i zaputio u suprotnom pravcu; zatim je potrčao. Čuo je topot čizama i povike:
„Stoj!" Čučnuo je ispred tajnog prolaza i uvukao se u njega. Nagomilao je nekoliko
kamenčina na otvor. Povukao se u tamu i čučnuo na tle. Čuo je razgovor na ulici. Neko je govorio grčkim naglaskom: „Nije mogla da nestane. Sigurno je ušla u crvenu kuću. Ili u onu pored nje."
„Ma pobegla je kroz neku baštu", rekao je drugi.
„Zatvorite ulicu. Pretražite sve kuće."
Kemal se protegnuo u skrovištu. Ako pronađu pukotinu i zavire unutra, neće ga odmah videti. Moraće neko vreme da presedi na hladnoj zemlji. Počeće da drhti. Groznica će se vratiti. Ako stvarno ima sušicu, umreće, a ako je nema, onda će je dobiti. I takva smrt je bolja od pada u neprijateljske ruke. U stvari, oba ishoda donose neizbežnu smrt. Ako bude imao sreće da se vrati kući, uzeće dedin pištolj iz druge fioke velikog ormana i umreti kao muškarac – od taneta, nakon što poslednji put podeli postelju s Mehparom.
Skinuo je čaršav. Smotao ga je u loptu i podmetnuo između grudi i vlažnog tla. Pacov mu je promakao pored glave. Imao je sreće što ga i mravi još nisu spopali. Bar ga nisu prekrile bube i krpelji. Zatvorio je oči da ne bi gledao izdužene, pacolike seni. Pokušao je da misli na druge stvari, ali nije mogao. Ležanje na stomaku van kreveta nagoveštava samo teške nevolje. Setio se boravka u rovovima. Pokatkad bi izvirio, da bi ispalio koji hitac na neprijatelja. Izvirivali su i drugi, dok ih ne pogode. Tamo je bar mogao da podigne glavu, uprkos neprijateljskoj vatri. A ako bi se sad ispravio, udario bi o kamenu tavanicu. Gušio se. Prolaz mu se u detinjstvu činio ogromnim, a sad se u njemu osećao kao u mrtvačkom kovčegu. Srce mu je snažno tuklo. Očajnički je želeo da ispuzi iz tog zatvora i vrati se kući. Izgubio je svaki pojam o vremenu. Nije čuo ništa izuzev tapkanja pacovskih nožica. Osećao je kako ga hladni zidovi pritiskaju. San je bio jedini put za bekstvo. San! Večiti san! Biće leptir nošen vetrom iznad sedam nebesa[27] ... Pahulja što titra i lebdi ... Biti pahulja ... Biti beo i beskrajan ... Biti beskraj!

BELA SMRT

San je u Sarikamišu donosio smrt. Kemal se setio vojnika ispruženih na stomaku.  Ležali su jedan pored drugog i neprestano brbljali da bi ostali budni – da bi ostali živi. Smrt pod belim snežnim pokrovom bila je stvarna i bliska, tiha i podmukla. Ko bi joj brzo podlegao u blagoslovenom snu, javila bi mu se u obličju bele mačke.  Dolazila je po njihove duše graciozno i milosrdno. Ko bi joj se suprotstavljao, javljala bi mu se s nevestinskim velom, kao ruka koja priziva, s tamnim očima koje  trepću ispod čipkanog zara, sa sevom belih butina ispod zadignute suknje i otkrivenim grudima. Siroti mladići trčali su joj u zagrljaj, u desetinama, u hiljadama.
Ostati budan značilo je prkositi, odlučno se odupirati. Ali malo njih je uspelo da se odupre.
I kako je čudno što je baš Kemal, koji se odupro i moćnom zovu bele neveste, tako jadno kapitulirao pred Mehparom. Suprotstavio se beloj smrti, ali je lako poklekao pred telesnom žudnjom.
Da li je, onda, žudnja snažnija sila?
Prkošenje smrti je vezivanje za život, čuvanje života, koji nam je Alah privremeno darovao, od Azraila.[28] Sastoji se od sledećeg udisaja, od još jednog kruga krvi po venama, od još jednog trena, od još jedne sekunde, od još jednog otkucaja srca u svetu kojim gospodari nepojmljiva hladnoća.
Prkošenje smrti predstavlja nešto krajnje neobično. Jedne noći pokušao je to da objasni Mehpari. Jedne noći pune nemirnih, mračnih časova i noćnih mora. Nekako je zaspao, ali ubrzo se probudio.
„Hladno mi je, pokrij me. Pokrij me. Smrzavam se."
Nabacila je ćebad i prekrivače preko njega. „Da li vas bole rane prsti? Dopustite da vam istrljam stopala. Ako vas boli, doneću vam kapi koje mi je Mahir dao."
„Ne bole me rane, Mehpara, već srce. Ne bi razumela. Ne možeš da znaš  kako je to. To prevazilazi um."
„Pričajte mi o tome. Dopustite mi da osetim isto što i vi. Podelite uspomene sa mnom. Nek postanu moje, a ne vaše. Dajte da ja drhtim od zime, a ne vi."
„Ne postoje reči koje bi objasnile ono što mi se dešava u srcu. Ne mogu opisati odvratnost i jed koji me nagrizaju. Drhtim od bola za koji nisam znao, još otkad su se moji saborci smrzli, još otkad smo ih prepustili gladnim vukovima i jermenskim bašibozlucima. Ne bih toliko tugovao da smo se posmrzavali otadžbine radi. A znaš li zašto smo se pentrali po tim ledenim planinčugama? Za ljubav Nemaca! Otomansko carstvo otvorilo je Istočni front da bi odvuklo ruske trupe. Onaj ludak Enver[29] je, bez trunke oklevanja, poslao 90.000 mladića u planinska bespuća. Neki od njih došli su pravo iz Arabijske pustinje, u tankim pamučnim uniformama.  A mi iz Istanbula
marširali smo danima po snegu u kožnim čizmama. Oštri vetrovi napravili su nam od šinjela ledene ljušture; nismo mogli ni ruke da pomerimo. Ličili su na ledene mrtvačke kovčege. Isprva nas je hladnoća ujedala za prste. Zatim nas je peckala. Na kraju su nam prsti utrnuli. Vojnici su padali mrtvi bez ispaljenog metka. Enver nas je  sve pobio."
„Beže ... beže ... Molim vas, nemojte. Sudbina im je bila da umru. To im je Alah ispisao na čelima. Zaboravite te dane i noći. Izbacite ih iz glave!"
„Sveg je padao po nama kao roj belih leptira. Utvrđivao nam se na  glavama prodirao ispod šinjela. Onda je zagudeo vetar. Nikad neću zaboraviti noć  kad su nam se šinjeli okamenili od mraza. Čak i kad ih izbacim iz glave, sećanja me pohode u snovima. Ako ih i odande istisnem, ostaju negde duboko u umu. Pustila su korenje i u mom srcu. Vrela hladnoća razdire mi meso zardalom oštricom. Prodire  mi u dušu,  ako je uopšte još i imam, ako je neka sen duše ostala u ovom kožnom omotaču. Ta  sen duše drhti i trese se kao prut. Od te noći, ni leti se ne odvajam od peći, moram makar cigaretu da imam u ruci. Kad me je porodica u Palandokenu sakrila u šupi, grejao sam se nad vatrom i u proleće. Nisam ložio samo da bih se grejao; mislio sam da će crveni žar uglja oterati smrt. Ložio sam i čitavog leta. Uspomene na  jetku  belinu nikad neće izbledeti. Nikad ih se neću osloboditi."
„Pokušajte da zaboravite tu noć. Vratili ste se kući. Toplo vam je. U vašoj ste sobi. Sklopite oči i spavajte. Sedeću pored vas do jutra. Ložiću vatru da vam ne bude hladno. Pokušajte da spavate."
„Slušaj me, Mehpara. Ne mogu više da podnesem, ne mogu sam ..."
„Slušam vas. Imate moje uvo, srce, um. Slušam vas. Recite."
„Sneg je sve jače padao, gonjen snažnim vetrom. Punio nam je usta, noseve i oči. Grlili smo se da bismo se zagrejali. Privijali smo se jedni uz druge. Marširali smo kroz noć kao jedno telo. Bili smo gladni, bolesni, vašljivi, satrti tifusom. Nastavljali smo dalje. Padali smo na kolena. Ustajali smo. Polako smo odmicali kroz sneg.  Zapovednik je mislio da je najbolje da se vratimo nazad, ali paša u Istanbulu nije hteo da ga sluša. Stiglo je naređenje da nastavimo. Nema pregrupisavanja, nema odmora. Naređeno nam je da obiđemo Ruse i da ih napadnemo s leđa. Hodali smo u  pocepanim  čizmama, u obojcima. Nismo osećali stopala. Neid su poludeli od hladnoće. Drugi su bežali u šume. Kad prikupimo snagu, vraćali smo ih da ih ne bi pobili kao izdajnike i da ih vuci ne bi pojeli. Plakali smo. Suze su nam se smrzavale na licu. Neki su padali na kolena dok smo se peli uz planinske padine. Bili su preslabi da bi nastavili.  Hteli su samo malo da odmore, da povrate dah i snagu, ali istog trena bi zaspali. Dizali smo ih na noge. Šamarali smo ih po smrznutim licima smrznutim rukama. Vukli smo ih po snegu. A ponekad smo bili preslabi da išta učinimo. Samo bismo nastavili i ostavili ih  za sobom. Beli pokrivač bi gotovo odmah prekrio one koji su snevali klečeći u snegu.
Smrt nas je mamila. Pričaju kako Azrail dolazi u mnogim oblicima kad preuzima dušu. Te decembarske noći, na planini Alahove slave, smrt se pojavila kao nevesta u belom. Zla, bleda, nevesta nas je pohlepno grabila, a moj bataijon prosto je hrlio u njen zagrljaj. Malo ko joj je izmakao. Samo čauš[30] Musa iz  Dimjata,  Ismail, hadžija Haso ja! Ne znam zašto i nas nije uzela. Haso više nikad nije mogao da se  osovi  na smrznuta stopala. Odsekli su mu obe noge do kolena. Čauš  Musa je  izgubio  razum. Ne znam šta je bilo sa Ismailom. Te noći izgubio sam dva nožna prsta, oštetio  bubrege, upropastio pluća i razvio neobičnu sklonost ka vrelim pećima. To  je sve. Rekli su mi da sam imao sreće. Da sam se jeGino izvukao. Pretpostavljam da su u pravu. JeGino sam se izvukao, ali odonda neprestano  proživljavam  tu grozomornu noć. I sad drhtim. Bubrezi me bole, a noći su mi ispunjene užasom. Hodam bez dva nožna prsta, dišem i strpljivo čekam sudnji dan. I tad ću uhvatiti Enver-pašu za gušu i tražiti da mi položi račun za 90.000 vojnika koji  su se smrzli u sarikamiškim  planinama. Neću dugo čekati taj dan. Brzo će on osvanuti, veoma brzo. I kad moja duša, kao beli leptir, poleti da se pridruži saborcima ..."
„Ne govorite takve stvari. Molim vas, nemojte tako da govorite. Ne govorite o smrti. Pokušajte da spavate. Odspavajte bar malo."
I spavao je nekoliko sati. Uspavala ga je tihom  uspavankom.  Glava mu je počivala na njenom krilu.  Snevao je dok ga je milovala po kosi.  Imao je noćnu moru. Tresao se i urlao, sve dok jutro konačno nije svanulo. Zlatni zraci sunca probili su se kroz pukotinu u zavesama. Parče tepiha je zablistalo. Stiglo je jutro. Stiglo je sunce. Doživeo je još jedan dan. Prošla je još jedna noć, a on je još živ!

Otvorio je oči. Oduševio se kad je video sunčev zrak u pukotini među kamenjem na ulazu u tunel. Tle ispod njega nije bilo ni izbliza meko i udobno kao sneg. Nešto ga je bolo u stomak, odmah ispod srca. Leđa su ga bolela. Video je svetlost, a gde ima nje, ima i nade. Ohrabrio se i sklopio oči. Predao se dubokom snu.

„Gospodine ... gospodine ... Kemal-beže! Probudi se ... Probudi se ... Alahu, zašto ne otvara oči? Hej! Kemal-beže, Kemal-beže!  Neko ga je šamarao po obrazima.  Otvorio je oči.
„Hvala Alahu! Na smrt si me uplašio!"
„Mehpara!"
„Ja sam, ja sam. Znam da si me dugo čekao. Pokušaj da sedneš. Nazebao si. Mora da si sav utrnuo. Dopusti mi da te uspravim u sedeći položaj."
Pokušao je da pokrene udove. Ukočio se od glave do pete. Čitavo telo ga je bolelo.
Svetlost mu je vređala oči, čak i u polutami tunela.
„Sigurno sam se onesvestio. Imao sam strašne snove. Noćne more ... o Sarikamišu
..."
„Sarikamiš se davno zbio. To su prošli dani. Daleko iza nas. Hajde, sedi malo." Podigao se na kolena i naslonio na zid.
„Koliko sam ovde? Šta se napolju dešava?"
„Napolju je smak sveta. Vojnici su svuda. Krv teče u potocima. Pretražuju sve domove u oblasti. Upali su i u Crveni polumesec. Traže nacionaliste. Tragaju i za pristalicama KJP-a. Stigla sam do babičine kuće. Tamo sam čekala. Koliko je samo ljudi povređeno! Čak su i babicu odveli."
„Ko ju je odveo? Nevernici?"
„Ne. Naši su je odveli. Da zbrinjavala ranjenike."
„Koliko je sati?"
„Prošla je popodnevna molitva. Dugo si ovde. Došla sam ovamo kad sam procenila da se sve smirilo."
„Jesu li pretresli i našu kuću?"
„Kad sam poslednji put pogledala, videla sam vojnike na vrhu naše ulice.  Vratimo  se u Zija-pašin dom. Tamo neće ponovo ići. Čekaćemo do mraka. Tada  ćemo  se vratiti kući."
„Ako više nije opasno, ti idi kući. Husni-efendija posle može da dođe po mene."
„Nigde ja ne idem bez tebe. Od mene se očekuje da brinem o tebi. Ili idemo, il ostajemo zajedno."
„Zaboga, Mehpara! Da li ti ličim na dete?"
„Nisam to htela da kažem. Idemo zajedno. Hajde, pokušaj da ustaneš."
Izmasirao je utrnule noge. Čučnuo je. Krenuo je za Mehparom pognut u struku nazad ka Zija-pašinom vrtu. Ulaz je bio skriven kamenjem i korovom. Kad su konačno izašli iz tunela, podigao je ruke iznad glave. Stajao je tako neko vreme. Prodrmao je noge, jednu, pa drugu. Kako je lepo kad se udovi protegnu, kad se visoko podigne glava, kad ima koliko god hoćete prostora! Stresao se zamislivši da je mogao završiti zatvoren u tesnoj ćeliji. Tu i tada, odlučio je da je smrt mnogo bolja od tamnice.
„Čekaj me iza onog drveta. Idem da izvidim kako je u kući. Vratiću se po tebe ako vazduh bude čist", reče Mehpara.
Navikao je da prima naređenja od nje pa je ćutke seo iza džinovskog drveta.
Otrčala je u kuću.

Ukočio se kad mu se senovita prilika prišunjala iz mraka. Nije znao da li da beži ili da ostane na dogovorenom mestu.
„Kemal-beže, da li ste tu? Ne mogu da vas vidim u mraku", čuo je glas sluge Haki- efendije. Ustao je i pošao prema njemu.
„Sledite me, gospodine."
„Nadam se da vas vojnici nisu maltretirali", reče Kemal.
„Azra-hanuma ih je grubo dočekala. Pretražili su kuću navrat-nanos i brže-bolje otišli."
„Svaka joj čast."
„Ne brinite se, gospodine, neće se vraćati."

Azra i Mehpara čekale su ga na kućnim vratima.
„Žao mi je, Kemale", reče Azra. „Mehpara mi je rekla šta se desilo. Verujem da ti nije bilo lako, zatvorenom u toj rupi čitavo popodne. Ipak, i to je bolje od hapšenja. Sigurno si se smrzao do kostiju. Spremila sam ti supu. Hoćemo li  odmah  u trpezariju?"
„Da li se tvoja majka vratila?", pitao je Kemal.
„Nije. Ne očekujem je pre petka. Planirala sam da se sutra trajektom prebacim na Kadikoj, trebalo je tamo da se vidimo, ali trajekti više ne plove."
„Koliko ja znam, ni tramvaji ni trajekti danima ne idu po redu vožnje."
„Dobro si obavešten za invalida koji ne izlazi iz kuće."

„Možda sam vezan za kuću, ali članovi moje porodice obaveštavaju me o svemu." Ušli su u trpezariju s postavljenim stolom. Trpezarije su odnedavno ušle u modu.
Zamenile su tradicionalni prostor za jelo. Ugledne porodice, sklone francuskom stilu, više nisu jele s poda iz velikih okruglih poslužavnika. Polako su se navikavale da sede za stolom. Azra je posadila Kemala na čelo, sela desno od njega i pokazala Mehpari na stolicu levo. Mehpara se trudila da prikrije nelagodnost. Sela je na ponuđeno mesto, naprežući mozak da se seti svega što je u Behidžinim ženskim časopisima pročitala o ponašanju za stolom. „Sedite pravo tokom čitavog obroka. Ne spuštajte laktove na sto. Ne oblizujte usne. Ne govorite s punim ustima", pročitala je u „Gazeti za žene" Ispravila je leđa. Sedela je pravo kao pritka. Polako je sklonila laktove sa stola.

Tokom najvećeg dela obeda, Kemal i Azra pričali su o tajnoj organizaciji. Kad je Azra htela nešto da sakrije od Mehpare, govorila je francuski. Mehparu je to izluđivalo. Pr kraju obroka više nije mogla to da istrpi. „Kod kuće se sigurno brinu za nas. Trebalo bi da krenemo čim završimo s jelom", napomenula je Kemalu.
„Ako želite, poslaću Haki-efendiju ispred vas, da proveri ulice", ponudila je Azra.
„Da li je to neophodno?"
„Oprez nikad nije suvišan", nastavila je Azra. „Haki-efendija vratiće se taman kad popijemo i kafu. Hoćeš li da ideš s njim, Mehpara? Izgledaš mi nemirno."
„Neću. Poći ću s Kemal-begom. Meni su ga poverili na staranje."
„Toliko dugo me neguje da misli da mi je majka", nasmejao se Kemal.
„Premlada je i prelepa da bi bila ičija majka", reče Azra. Mehpara je pocrvenela kao
paprika. Dala bi sve na svetu da pobegne što dalje od te ohole žene. Progutala je vrelu kafu. Pa neka joj i izgori grlo! Nestrpljivo je čekala da Kemal i Azra završe razgovor.
Haki-efendija ubrzo se vratio da im kaže da su ulice bezbedne.

„Ipak se čuvajte", posavetovala ih je Azra.
„Ne vidim kako ćemo moći da ti se odužimo", rekao je Kemal dok su se pozdravljali.
„Možda ćeš jednog dana ti mene skrivati", odvratila je. „Tako ćeš mi se odužiti."
Mehpara je, dok su išli ka baštenskoj kapiji, zaključila da je plavooka žena opasna i da će druženje s njom škoditi Kemalovom zdravlju.

ŠESNAESTOMARTOVSKA KATASTROFA

Senovite prilike dve visoke žene ocrtavale su se na moru boje indiga, na dnu ulice koja se spuštala od Rešat-begove rezidencije. Tiho su se penjale. Da ih je iko video, delovale bi mu nervozno i tajnovito. Ulica je bila prazna. Gradska četvrt, koja je čitavog dana odjekivala od pucnjave, vrisaka i psovki, utonula je u sablasnu tišinu. Žene su zastale ispred velike kuće i osvrnule se levo-desno. Mehpara je gurnula prst u otvor na kapiji. Vešto je napipala i povukla uzicu vezanu za rezu. Brava je škljocnula. Gurnuli su gvozdenu kapiju, ušli u baštu i brzo zatvorili kapiju za sobom. Kemal je vratio gvozdenu rezu na mesto. Naslonio se na kapiju i ispustio uzdah olakšanja. Skliznuo je na tle, ledima oslonjen o vratnice. Bio je previše iscrpljen da bi stajao.
„Nemoj da sediš na zemlji, prehladićeš se!", prekorila ga je Mehpara. „Mislim da smo se danas oboje prehladili. Satima smo čekali u vlažnoj rupi", reče Kemal.
„Hajde, nemoj da odustaješ nadomak kućnog praga."
Prihvatio je njenu ruku i ustao. Hodali su ka kući, naslonjeni jedno na drugo. Trgao se kad je video drhtavo žuto svetlo kroz zavese selamlika.
„Zašto svetlo u selamliku gori u ovo doba? Pssst, Mehpara. Sačekajmo ovde. Bolje da budemo oprezni. Ko zna šta se dešava u kući."
Navalili su veliki kamen ispod prozora. Kemal se popeo na njega. Podigao se na prste i bacio pogled u kuću. Čuo je neobičan zvuk. Prigušeno urlanje? Promukl vrisak?
Dobri Alahu! Ahmed Rešat udarao je pesnicom u zid, povremeno ga i šutirajući Levom rukom stiskao je usta, ali Kemal je mogao da čuje ujakove prigušene krike i kroz zatvoreni prozor. Isprva je pretpostavio da je još neko u sobi. Fes mu je još stajao na glavi, iako pod čudnim uglom. Čudno! Ujak bi ga uvek skinuo još dok je prelazio prag. Prvo bi se rešio fesa, a za njim i čizama. Nikad nije odstupao od te rutine. A sad je treskao po zidu kao mahnit iako je bio potpuno sam u sobi!

Kemal je potrčao do ulaznih vrata, a Mehpara ga je pratila u stopu. Hteo je da pozvoni, ali vrata je odmah širom otvorila zabrinuta kućepaziteljka. „Gde ste dosad? Nasmrt smo se zabrinuli! Mislili smo da vam se nešto dogodilo!", gunđala je. Mehpara je potrčala uz stepenice. Kućepaziteljka se obratila Kemalu, koji je pokušavao da skine čizme. „Desilo se nešto strašno, beže. Lupa po zidovima duže od sata."
„Gde su hanume? Baka, ujna?"
„Na spratu su. Plaše se da mu priđu. Pustite me na miru ili ćete zažaliti! – zaurlao je čim je prešao preko praga. Gore su s devojčicama. Plaču. Najviše se potresla Leman-hanuma. Gospodar je toliko uznemiren da Behidža-hanuma strahuje za
njegovo srce. Da li da zovemo lekara?"
„Nećemo ga zvati dok ne saznam šta se dešava." Zaboravio je na sve dotadašnje nesuglasice s ujakom i uleteo u sobu bez kucanja.
„Ujače", rekao je, „šta ovo znači? Šta ti se desilo? Šta se desilo?"
„Šta se desilo? Reći ću ti šta se desilo! Strahota! Englezi su danas upali u parlament! Možeš li da zamisliš, Kemale ... Englezi su, bez ikakvog objašnjenja upozorenja, dozvolili jednom od svojih, onom što ga zovu obaveštajni oficir Benet, da napadne parlament i uhapsi Rauf-bega i Kara Vasif-bega! Stavili su lisice na ruke visokim državnim zvaničnicima nasred parlamenta. Ponizili su ih na mnogo načina, nagurali u kamion i odvezli. Kao da upad na parlament nije bio dovoljan, odveli su Dževat-pašu i doktora Esad-pašu iz njihovih domova, u pidžamama. Vezali su im ruke iza leđa, kao običnim lopovima. Na odvratan način su se poneli prema Esad-paši ... Teško mi je da prevalim te reči preko usta. Pretukli su ga!
„Šta!"
„Rano ujutru napali su policijske stanice i pobili sve stražare koji su pružili otpor. Pozornik u policijskoj stanici Šehzadebaši ubijen je u snu. U štabu kavkaske divizije su svi pobijeni. Sad znamo gde se juče u zoru pucalo. Naši vojnici povukli su se u kasarne. Tako smo izbegli krvoproliće širih razmera. Englezi su im oduzeli celokupno naoružanje. Jedan bojni brod usidrio se nedaleko od mosta u Galati, a drugi ispred Dvora. Englezi su opkolili ambasadu i sve svoje ustanove mitraijeskim gnezdima. Kao da to nije dovoljno, svuda su istakli obaveštenja da je grad sad pod njihovom vlašću i da će svaki otpor biti strogo kažnjen."

Rešat-beg zaroni lice u izubijane šake. Nervozno je špartao po prostoriji. I on je, po svoj prilici, zaboravio na skorašnje nesuglasice s rođakom. Dok je Kemal ležao u tunelu, grad je pao. To je značilo da su pucnji bili stvarni, a ne deo njegovog nemirnog sna, trik namučenog uma ili odraz potisnutih sećanja. Kleo je sudbinu što je čučao u tami kao pacov u slivniku dok su osvajači divljali po gradu. Ne sme da se prepusti samosažaljenju. Ujak je bio užasno potresen.
„Ujače ... Ujače, sedi, molim te. Pokušaj da se smiriš. Ne boj se. Povratićemo to oružje."
„Voleo bih da je to tako jednostavno ... Prislonili su bajonet na grudi ministru rata. Tražili su mu da sprovodi njihova naređenja. Spustili su puške tek kad im je objasnio da u trenutnim uslovima neće moći da izdaje nikakva naređenja. Ministar je otišao do Visoke porte[31]. Usput su ga Grci i Jermeni vređali i kinjili. Smesta je sastavio oštru diplomatsku notu, kakva i priliči časnom čoveku i državnom velikodostojniku. Ali kakva korist od nje? Istanbul je porobljeni grad, sinko. Naša prestonica pala je na najniže grane otkad postoji! Sultan sad mora Engleze da pita za dozvolu i za podnevnu
molitvu petkom. Ko će sad čuvati sultanovu povorku do džamije kad su nam oduzeli pravo na nošenje oružja?"
„Bolje je da uopšte ne ide u džamiju ako to nije moguće bez dozvole Engleza."
„Ali sultan želi da ide. Kaže da je to njegova dužnost" Ahmed Rešat podiže sklopljene šake ka nebesima: „Alahu, šta smo učinili da ovo zaslužimo?"
„Razumem tvoj bol, ali tu se sad ništa ne može."
Kemal je otvorio vrata i zamolio kućepaziteljku da donese čašu vode. Zamalo da padne preko praga jer je prisluškivala na vratima. Nije odmakla ni dva koraka kad se vrata i drugi put otvoriše. „Donesi i raki i dve čaše, kućepaziteljko Gulfidan."
Ahmed Rešat se sručio na divan. Trljao je bolne šake.
„Malopre si rekao da se tu više ništa ne može učiniti, Kemale. Eto, to me i izluđuje. Dobro su ti poznate glasine koje kruže gradom: Grci i Jermeni hoće da pokolju sve muslimane i vrate ikone u Aja Sofiju[32], hrišćanski popovi već su preuzeli muslimanska sirotišta, i još mnogo toga. Te priče su besramno laži i prostačka preterivanja, ali lako mogu da posluže kao zamajac pobune. Istanbulci dosad nisu pribegli nasilju. A zašto? Zato što je vlada dosad delovala blagonaklono i umirujuće!"
„Zar se osvajači ne bi zamislili nad onim što čine da je narod dao oduška svom gnevu i da su izbili ozbiljniji neredi."
„To bi bila greška. Onda bi okupatori pribegli najstrožim represivnim merama. Toliko smo toga istrpeli, Kemale! Gutamo poniženje za poniženjem. Okrećemo glavu. Po svaku cenu izbegavamo sukobe da ne bi došlo do krvoprolića. A oni oduzimaju domove i ustanove muslimanima. Samo nas optužuju za nedela. Veruj mi kad ti kažem da je otomanska policija jedino što sprečava narod da krene na nevernike. Ona je jedina sila sposobna da održava zakon i red. Očekivali smo da osvajači pokažu bar malo razboritosti."
„Ujače! Govorimo o Englezima!"
Ahmed Rešat tresnuo je pesnicom o sto. Staklena pepeljara pala je na pod i razbila se.
„Vidiš li je, Kemale. E takvo je i moje srce – smrskano je!"
„Ujače, posle zlih, uvek dođu bolja vremena. Otišli su toliko daleko da si se čak i ti pobunio. Ti, koji neprestano ističeš da moramo da se pokoravamo Englezima!"
Ahmed Rešat je čvrsto zažmurio, kao da će tako odagnati nepoželjne misli. Uzalud se trudio. Slike napada na parlament i osećaj bespomoćnosti nisu ga napuštali.
„Šta je sultan rekao?", pitao je Kemal.
„Oni koji su ga izvestili o strašnim dogadajima nisu mogli ni reč da izvuku od njega."
„Šta je rekao?"
„Sedeo je zatvorenih očiju, nepokretan i odsutan. Kad ih je otvorio, zagledao se u daljinu. Uvek to radi kad je potresen ..."
„Ujače! Najdraži ujače! Hoćeš da kažeš da u ovakvom trenutku, kad osvajači hapse i vređaju državnike čiji je jedini zločin ljubav prema otadžbini, sultan ne čini ništa i samo zatvara oči pred užasima! Da li sam te dobro čuo?"
„A šta od njega očekuješ? Ako im se suprotstavi, možda bi i njega maltretirali i ponižavali. Zar sultan sme to sebi da dozvoli?"
„Ako je vladar nespreman da dela, trebalo bi da podrži one koji su spremni da poginu za svoju domovinu."
„Misliš li da ih ne podržava, sinko moj? Ko postavlja velike vezire koji se prave da ne primećuju neposlušne paše koji odbijaju da vrate oružje? Nemoj da ga kritikuješ jer ne znaš celu istinu."
„Budi siguran, ujače, da bih, kad bi se sultan potrudio da smisli plan za spas zemlje, bio među prvima koji bi stao uz njega i da bih ga pratio do smrti."
„Ne znaš neke stvari jer si bio vezan za postelju. Šta misliš, zašto su osvajači naterali pašu Alija Rizu da dâ ostavku? Razgnevili su se zbog Amasijskog protokola, koji je naš ministar mornarice potpisao s poslaničkom delegacijom revolucionara."[33]
Kemal je zapanjeno posmatrao ujaka.
„A znaš li šta piše u Memorandumu o razumevanju između otomanske vlast i turskih revolucionara? On je osnov za zajedničku borbu za očuvanje nezavisnosti i jedinstva države. Taj dokument suprotstavlja se svim ustupcima nemuslimanima koji žele da ugroze suverenitet Otomanskog carstva", nastavio je Ahmed Rešat.
„To je tačno, ali sultan ..." Ahmed Rešat prekinu rođaka.
„Da li zaista veruješ da sultan nije znao da je otomanska vlada priznala granice određene Nacionalnom zakletvom? Da li si tolika budala, nećače?"
„Pa zašto onda otomanska vlada ne radi zajedno s poslaničkom delegacijom ovde u Istanbulu? Trebalo bi da objedine snage i zauvek okončaju ovu sramotu."
„Posle ovog žalosnog dogadaja, njegovo veličanstvo izdalo je carski dekret kojim uspostavlja stalnu komunikaciju s Anadolijom. Složili bi se i ranije da paša Mustafa Kemal nije zahtevao da se i Otomanski parlament preseli iz Istanbula u Ankaru."
„Ali to je razuman predlog. Ankara nije okupirana."
„Kemale, prestani da govoriš kao dete! Istanbul je sedište kalifata i vekovno sedište carstva. Preseljenje vlade na neko drugo mesto značilo bi da smo odustali od Istanbula!"
„Da li je to jedini razlog zbog kojeg nema sporazuma s revolucionarima?"
„Zar on nije dovoljan?"
„Nije, ujače."
„Prestani! Sultan je zaštitnik vernih i on mora da ostane u sedištu kalifata. Sačuva me, Alahu, ako zaštita vere padne u tuđe ruke. Mora da vodi računa i o riznici
Otomanske dinastije. Strahuje da bi Englezi mogli da je zaplene. Ovo ti govorim u najdubljem poverenju."
„Ali, ujače, obavešten sam da je sultan potpisao tajni ugovor s Englezima, u kojem je prihvatio njihov mandat. Obavezao se na upotrebu duhovne i svetovne vlasti u korist Engleza. Sultan će možda očuvati riznicu, ali je žrtvovao našu budućnost."
„Vladar je time samo kupovao vreme, Kemale. Nacionalni pokret nastaviće borbu dokle god je on na prestolu."
„Nadam se da je to istina."
„Istina je. Sultan se najodlučnije protivi i raspuštanju vlade." Rešat-bega je prekinulo kucanje na vratima. „Uđi", rekao je. Pojavila se Behidža s poslužavnikom, kristalnom bocom i čašicama za raki.
„Zašto nas ti služiš, hanuma? Zar u kući nema nikog drugog sposobnog da nosi poslužavnik?"
„Brinula sam se za tebe, Rešat-beže. Kako si? Svi smo se zabrinuli. Da li si se smirio?"
„Jesam, dobro sam."
„Brinuli smo se i za Kemal-bega. Zašto si se toliko zadržao? Šta se desilo? Mehpara je na spratu. Sve nam je ispričala, ali Sarajlihanuma želi tebe da vidi. Hoćeš li jo dozvoliti da dode?"
„Reci joj da može dođe", odvrati Rešat-beg.
Spustila je poslužavnik na kraj stola i izašla. Očekivala je da zatekne supruga nećaka u svađi. Umesto toga, sedeli su jedan preko puta drugog i prijateljski razgovarali. Pretpostavljala je da je Rešat-beg, posle svih dogadaja tog strašnog dana, odlučio da izbegava neprijatnosti u kući. „Na donjem spratu vlada spokoj", prenela je dobre vesti Sarajlihanumi.
„O! Sjajno! Onda ih neću uznemiravati. Ako su se ujak i nećak pomirili, najbolje je da ih ostavimo na miru. Idem na spavanje, devojko. Ovo je bio iscrpljujući dan", reče Sarajlihanuma izlazeći iz sobe.
„Posetiću devojčice", odvratila je Behidža. „Leman se mnogo potresla zbog oca.
Moraću da je utešim."

Kemal im je sipao raki iz kristalne boce. Dopunio je dve čaše vodom iz bokala i dodao ujaku piće boje mleka. Ahmed Rešat iskapio je svoju čašu iz jednog gutljaja. Pružio je Kemalu da je opet napuni.
„Dragi ujače", progovorio je mladić dok je opet punio obe čaše, „nazdravimo objedinjavanju vlada u Istanbulu i Ankari i oslobođenju naše zemlje od osvajača."
„Za napredak i zdravlje države!"
Hteli su da se kucnu kad se niz pucnjeva prolomi noćnom tišinom. Osluškivali su
napeto i pažljivo. Ahmed Rešat pritrčao je prozoru i otvorio ga. Čuo je slabe krike i povike.
„Šta se dešava?"
„I dalje hapse."
Ahmed Rešat provirio je napolje. Husni-efendija izašao je iz šupe u zadnjem dvorištu. Trčao je ka kući.
„Husni-efendijo, šta znače ovi hici?"
„Ne znam, gospodine."
„Obuci se pa da izvidimo."
Ahmed Rešat spusti prozor i izađe iz odaje. Behidža i Sarajlihanuma sjuriše se niz stepenice.
„Ponovo se događa nešto strašno ... Aaa, gde si pošao? To ne dolazi u obzir! Ne idi, za Alaha miloga. Neko tane će te pogoditi u glavu. Rešat-beže, molim te, ostani u kući!"
Ahmed Rešat se izvukao iz ženinog zagrljaja. Obuo je čizme i vratio se u selamlik po fes, koji je završio na podu. Stavio ga je na glavu i izašao.
„Sarajlihanuma, reci mu da ne ide! Dogodiće mu se nešto! Tebe će poslušati!", kriknula je usplahirena Behidža.
„Najbolje je da se ne mešamo u muške stvari", reče Sarajlihanuma.
„Ostavljam ti porodicu na brigu. Staraj se o njima", rekao je Ahmed Rešat Kemalu Pridružio se Husni-efendiji, koji ga je čekao kod kapije. Brzo su se izgubili iz vida.

Kemal je popio svoj raki u selamliku. Popeo se na drugi sprat, s namerom da smiri uplakanu baku i ujnu. Ispričao im je sve što mu se tog dana desilo. Ubedio ih je da ne čekaju Ahmeda. Krenuo je u svoju sobu, a one su se povukle na spavanje. Hteo je da sačeka ujaka, ali oči su mu se same zatvarale. Jedva je stajao na nogama. Iznenadio se kad je u svojoj sobi zatekao Mehparu. Stajala je ispod visokog prozora u tankoj spavaćici.
„Da li je sve u redu? Mislio sam da si odavno otišla na spavanje."
„Nisam. Čekala sam te. Mislila sam da ćeš nešto hteti."
„Vrlo ljubazno od tebe, ali ništa mi sad nije potrebno. Umorna si koliko i ja. Idi na spavanje."
Nije ni mrdnula. Gledala ga je pravo u oči. Tamne bradavice ocrtavale su joj se pod spavaćicom. Šta se dogodilo s devojkom koja je bila previše stidljiva da podigne pogled sa zemlje, izuzev kad su vodili ljubav u postelji?
„Šta je?", pitao je.
Nije smela da pomene Azru. Otvorila je usta, ali nije mogla da progovori
„Prehladićeš se tako ...", reče Kemal pokazujući na njenu spavaćicu. „Idi u krevet.
Oboje smo iscrpljeni."
Kad je shvatila da je ne želi, povratila je moć govora.
„Da je Azra-hanuma ovde, da li bi i njoj rekao da ode?" Zaprepastio se.
„Šta te je to spopalo?"
„Čuo si me!", rekla je prkosnog pogleda.
„Azra-hanuma nikada ne bi nepozvana ušla u moju sobu."
„Možda. Ali takođe se nikada ne bi ni žrtvovala za tebe."
„A zašto bi se pa žrtvovala? Šta sam joj ja?" Usne su joj zadrhtale.
„Ona ti je prijateljica iz detinjstva. Stalo ti je do nje. S njom možeš da razgovaraš o svemu ... o svemu "
„Mehpara! Nisi valjda ljubomorna na Azru?" Zaplakala je.
Nije znao da li da se smeje ili da plače. Azra je imala pravo: devojka jeste ludo zaljubljena u njega. Spoznaja da ga neko toliko voli ispunila mu je srce silnim ponosom. Uhvatio ju je za ruku, odvukao od prozora i pribio uza zid. Stisnuo se uz nju, skinuo pantalone i zadigao joj spavaćicu. Nije se opirala kad ju je poljubio niti kad je ušao u nju. Obmotala je nogu oko njegovog struka da bi joj bio bliži. Da je nije lično razdevičio, pomislio bi da ima posla sa iskusnom prostitutkom, sa umetnicom u vođenju ljubavi. Ali odrasla je u njegovoj kući i dobro je znao koliko je čista i nevina bila. Zbog toga se još više čudio njenoj smelosti i strasti.
Ubrzo je svršio. Pokušao je da se odmakne od nje, ali ona ga je stiskala i rukama i nogama. Uz napor se odvojio i gurnuo ruku između njenih nogu.
„Hoćeš ovo, a? Evo ti nezasita kujo, evo ti!"
Uvijala se pod njegovom rukom. Vlati vlažne kose zalepile su joj se za čelo. Desna dojka joj je ispala iz spavaćice. Nagnuo se i obuhvatio joj bradavicu usnama. Trenutak kasnije, ponovo se našao u njoj.
Začuvši nečije korake na stepenicama, naglo se povukao. „Brzo, Mehpara, navuci šal, sredi kosu", prošaptao je.
„Kemale!", vikala je Behidža s odmorišta na drugom spratu.
Malo je odškrinuo vrata: „Šta je bilo, ujna", umorno je prozborio. „Da li se ujak vratio?
„Jeste. Čeka te u prizemlju."
Podigao je pantalone i zakopčao dugmad. Na brzinu je oprao ruke u lavoru na natkasni i popravio frizuru.
„Idem dole. Sredi se i vrati se u svoju sobu", rekao je Mehpari. Naslonjena na zid bila je na ivici suza, duboko ponižena. Nežno ju je poljubio u čelo.
„Nema potrebe za ljubomorom, Mehpara. Niko se ne može meriti s tobom."
Požurio je niz stepenice na vrhovima prstiju, da ne bi probudio rođake. U mračnom predsoblju, ujak je s lampom ličio na izmučenu avet koja lebdi u vazduhu.
„Ujače!"
„Napolju se još vodi bitka, Kemale. Pokret otpora nije gubio vreme. Uprkos silnim engleskim racijama, pokušali su da dignu u vazduh francuske kasarne u Ejupu”, rekao je. „I sutrašnji dan biće veoma naporan."
Kemal u oskudnoj svetlosti lampe nije mogao da proceni da li je ujakovo izduženo lice zadovoljno ili zabrinuto zbog najnovijeg razvoja dogadaja.

APRIL 1920.

„Munira-hanumaefendi ostala je zarobljena u Kadikoju", obznanila je Behidža. „Kad sam juče ujutru konačno dobila priliku da se zahvalim Azrahanumi na pomoći i gostoprimstvu, rekla mi je da trajekti uopšte ne plove. Za prelazak s evropske na azijsku obalu neophodna je posebna dozvola."
„Ne verujem!", planula je Sarajlihanuma.
„Istina je. Azra je, pošto njena majka ne može da se vrati, ostala sama u onolikoj kućerini, sa samo jednim slugom i baštovanom. Bilo mi je tako žao sirotice."
„U toj kući je uvek bilo bar nekoliko sluškinja."
„Govoriš o prošlim vremenima, majko. Kad smo ih poslednji put posetili, samo je kućepaziteljka Nazik bila tamo. Ovi najnoviji događaji toliko su uznemirili sluškinjinu porodicu da su zatražili da se odmah vrati kod njih na selo, barem dok sve ovo ne prođe."
„Zašto nas onda ne bi počastvovala malo dužom posetom? Zaista ne bi smela da ostaje sama u toj kućerini."
„To je i meni palo na pamet, ali oklevala sam da je pozovem. Zar ne bi bilo neprijatno da vidi kako se siromašno hranimo?"
„Ne budi smešna, Behidža! Postoji li domaćinstvo u Istanbulu koje nije pogoden okupacijom? Čak i najsjajnije rezidencije skupljaju ostatke."
„A gde će spavati?"
„Suad može da pređe kod Leman. Gošća bi nekoliko dana, do povratka njene majke, mogla da spava u Suadinoj sobi."

***
„Ne idem iz svoje sobe! Ništa me neće isterati! Neću da spavam sa sestrom!”, vrištala je Suad.
„Ne želim je u mojoj sobi, majko! Lepo vam kažem da neću da je primim!", režala je Leman.
„Leman, praviću se da te nisam čula! Što se tebe tiče, Suad, ućuti ilićeš dobiti svoje! Morate da slušate starije!"
„Ne mogu da delim sobu sa Suad! Neuredna je i svaki čas me vuče za kosu!"
„Aman, sad ste velike! Prestanite da se ujedate! Sram vas bilo!"
„Neću u sestrinu sobu i bog! Zašto gošća ne spava u muzičkoj sobi?"
„Ne može! Sviraće moj klavir!"
„Ućutite ili ću sve što ste rekle preneti vašem ocu čim dode kući. Razmislite što će vas onda zadesiti", upozorila ih je majka.
„Nisi baš uspela kao majka", umeša se Sarajlihanuma. „Devojke su izrasle
neposlušne. Sad ih nikakvo kažnjavanje neće promeniti. Mi smo u njihovim godinama gledale u zemlju u prisustvu starijih. Nismo smele ni da pomislimo da pustimo jezik, a kamoli da se jogunimo ovoliko."
Suad je ukrstila oči i pogledala u pod.
„Jeste li ovako radile, nano?"
Leman i Behidža nisu mogle a da se ne nasmeju.
„Samo se vi smejte, ali zapamtite da ćete završiti kao usedelice ako nastavite s tim glupostima. Nikome ne trebaju devojke koje ne poštuje starije."
„Ja i ne nameravam da se udam, nano", reče Suad.
„Ma nemoj? A šta ćeš da radiš?"
„Biću pesnikinja."
„A šta ti je to?"
„To su žene koje pišu poeziju. I ja ću biti jedna od njih."
„To su budalaštine! Odmah u svoje sobe! Gubite mi se s očiju!", reče Sarajlihanuma.
„Pošaljite mi vašu Mehpara-ablu", povikala je Behidža za devojkama. „Ona će pripremiti gostinsku sobu, a ja ću napisati pismo da ga Husni-efendija odnese. Azra- hanuma doći će odmah. Ako premestimo klavir u sobu za prijem, oslobodićemo mesto za krevet u muzičkoj sobi. Zašto mi to odmah nije palo na pamet?"
Zato što si guska, pomislila je Sarajlihanuma, a onda se vratila omiljenoj temi: snajinim roditeljskim veštinama. „Eto šta se dešava kad pošalješ dete u školu, umesto da ga podučavaš kod kuće. Pazi šta sam ti rekla, to dete će na kraju stvarno završiti kao neudata pesnikinja, a možda i kao nešto još gore." Starica je Behidž često prigovarala da su joj kćeri razmažene. Smatrala je opasnom rabotom to što Suad pohađa školu, gde je izlažu ko zna kakvim opasnim savremenim idejama. Za to je krivila svoju majku. Ona je iskvarila i Kemala i Rešata. Koja bi dobra čerkeska porodica prešla preko mišljenja njegovog veličanstva i poslala kćer u školu. Behidža ih je trovala. Čak je i Mehpara naglo prebledela kad je čula da treba da priprem muzičku sobu za Azra-hanuma. Sirotica, jedva stoji na nogama od umora! Morala je da se uhvati za dovratak.

Behidža je tražila papir i olovku po sobi. Bila je dobro raspoložena Biće lepo s gošćom u kući. Dojadili su joj jednolični razgovori sa svekrvom i njeni danonoćni prekori. Azra će biti dašak svežeg vazduha. Ko zna, njeno prisustvo moglo bi da prija i Kemalu.

Ahmed Rešat je tog jutra sišao u sobu za prijem u kućnoj halji. Ugledavši ga, ćerke su spustile vez i oduševljeno uskliknule: „Tata je danas kod kuće s nama!" Žene su sedele na divanima i pile kafu sa Azrom. Sarajlihanuma je pokušavala da nauči mladu
unuku umetnosti goblena, dok je Leman veštim prstima izrađivala čipku.
„Zar danas ne ideš u ministarstvo?", pitala je Behidža.
„Ne idem."
„A zašto? Da li ti je dobro?"
Ahmed Rešat želeo je da kaže da se ne oseća dobro, da teško diše, da ga mori teskoba u grudima i da ga boli duša. „Salih-pašin kabinet podneo je ostavku", rekao je pribrano. „Od danas sam nezaposlen."
„Kako možeš da kažeš tako nešto, Rešat-beže! Neka vetar odnese te grozne reči s tvojih usta!"
„Ne potresaj se, hanuma. Nastavićemo da radimo do sastavljanja novog kabineta.
Ni ja ne želim da vam se motam oko nogu i da vam smetam po kući."
„Ah, Rešat-beže, savršeno dobro znaš da te obožavamo. Kad sam te jutros videla u postelji, mislila sam da si iscrpljen. Nisam imala srca da te budim, iako sam strahovala da ćeš se kasnije ljutiti na mene."
„Spavala si kad sam se vratio kući. Ni ja nisam imao srca tebe da probudim, draga moja."
„Pa, eto, ovde si. Doneću ti kafu", reče Behidža.
„Može. Danas ću sedeti s damama i slušati ogovaranja."
„Nikoga nismo ogovarale!", reče Behidža.
„Žene su ovih dana zaokupljene mnogo važnijim stvarima od vođenja ispraznih razgovora", reče Azra. Pokazala je na časopis u svom krilu.
„Čime?"
„Mi, žene, moramo da uradimo sve što je u našoj moći da bismo pomogle otadžbini. Da li se slažete sa mnom, beže?"
„U potpunosti se slažem s vama, Azra-hanuma."
„Pokazivala sam Behidži članke koje su napisale neke od najcenjenijih ženskih spisateljica. Naročito preporučujem onaj o Nakija-hanumi."
„I šta piše o njoj?"
Azra je pronašla članak i okrenula časopis prema Rešat-begu. Glasno je čitao probrane delove.
„Hm, hm ... Nakija-hanuma, otelotvorenje ženske vrline ... hm ... Ako je ugledna, prosvećena i neudata žena poput nje stavila srce i um u službu nacionalne stvari, može se očekivati da će njeni napori dostići, ili čak prevazići, one koje čine naši hrabri muškarci ... hm."
„Ko je ta Nakija-hanuma, draga moja?", zanimalo je Sarajlihanumu. „Ona je upravnica škole Fevzije u Uskudaru, efendum`, objasnila je Azra. „Otkad se to žene bave muškim poslovima? Trebalo bi da se usredsredi na svoje učenice!", brecnu se Sarajlihanuma.
„Nije se samo upravnica pridružila otporu. I sultanija, kći sultana Abdula Hamida kao i sultanija Fehima, kći sultana Murata, ne vide nikakvo zlo u pregalaštvu žena u ime otadžbine, efendum", reče Azra. Okrenula se prema Rešat-begu i dodala: „I zar nije tačno, efendum, da su tokom Svetskog rata naši voljeni Englezi dozvolili svojim ženama da rade za vojsku, i to ne samo u pozadini već i na prvim linijama fronta? Zar nisu radile u prodavnicama, fabrikama i kancelarijama da bi zamenile odsutne muževe i sprečile krah ekonomije?"
„Jesu, radile su, i to su dobro radile, ali otkad me to ubrajate u obožavaoce Engleza, Azra-hanuma?"
„Zar sultan nije proengleski nastrojen?"
„Sultan možda jeste proengleski nastrojen, a Partija slobode i jedinstva mogla bi se nazvati proengleskom, ali ja nisam pristalica nijedne partije, a ni Engleza. Odan sam isključivo sultanu, zato što je njegovo veličanstvo naslednik kuće Osmana, mnogovekovnih suverenih vladara ovih zemalja."
„Nisam ni tvrdila ništa drugo, efendum. Moja jedina želja je da naše žene budu obaveštene o onome što se dogada, kao i da im se dozvoli da zauzmu svoje mesto pored muškaraca i da zajedno krenu protiv neprijatelja."
„Istinitije reči nisi mogla izreći, Azra-hanuma. Hteo bih da znate da je i sultanija pristalica obrazovanja i da se zalaže da žene dobiju istaknutije uloge u našoj zemlji."
Leman se dosađivala. Zatražila je dozvolu da svira klavir. Smesta je počela da se prepire sa Suad, koja je potrčala za njom.
„Sedi dole i vezi. Nemoj da trčiš za mnom i dosađuješ."
„Izgleda da nisi u stanju da se ljubazno ponašaš prema sestri, Leman", umeša se Behidža. Pokušavala je da progovori strožim tonom. „Da li bi bilo toliko strašno ako bi samo sela pored tebe? Mogla bi da ti okreće stranice dok sviraš?"
„Nikako! Ruke su joj uvek prljave! Juče je dirala klavir nakon što je jela kifle. Znam jer je isprljala dirke masnim prstima." Behidža je prešla na mladu kći.
„Suad! Zar ti nisam rekla da ne diraš sestrin klavir! Ako čujem da si ga još jednom dirala, zaključaću violinu u orman pa nećeš moći ni nju da sviraš!"
„Zašto ne zaključaš i klavir u orman, tako ni njega ne bih mogla da diram?"
Azra nije uspela da priguši osmeh. Behidža se okrenula suprugu i odmerila ga molećivim pogledom. Bilo je jasno da je očekivala odgovarajuću podršku protiv kćerkine drskosti. Ahmed Rešat se godinama uspešno rvao sa sve praznijim trezorima Otomanskog carstva, ali našao se u čudu kako da odgovori na oštar jezik drske devojčice. Mehpara je ušla u sobu u ulozi spasioca, sa šoljom kafe na srebrnom poslužavniku. „Mehpara, devojko moja, hoćeš li biti tako ljubazna da se popneš gore i obavestiš Kemal-bega da se važni stavovi o sudbini države i nacije razmenjuju u salonu, i da bismo svi voleli da nas počasti svojim prosvetiteljskim mislima", reče
Rešat-beg.
„Ja ću otići po Kemala", ciknu Suad. Progurala se pored Leman, koja je dostojanstveno, kao pobednik, lagano koračala ka vratima.

Mehpara je spustila poslužavnik ispred Rešat-bega i izašla. Sarajlihanuma je bila zadovoljna poboljšanim odnosima između ujaka i nećaka, ali se i ljutila na Ahmeda Rešata što se podsmeva Kernalu pred Azrahanumom. Ona nije prezala da oštri jezik na bližnjima, ali pred gostima je o porodici pevala samo hvalospeve.
„Obavezni smo da poštujemo tuđe stavove, uključujući i one koje pripadaju mladima, Rešat-beže", počela je. „Ali jedno znam sigurno i ne oklevam da to saopštim – politika je za muškarce! Ženama tu jednostavno nije mesto. Žestoko se protivim takvoj praksi!"
Azra je pažljivo slušala, sa izrazom strpljive učiteljice. Zatim je počela da objašnjava zašto bi žene trebalo da uzmu učešće u svim oblastima života, uključujući i politiku. Behidža je zapanjeno slušala, Sarajlihanuma je tvrdoglavo zurila kroz prozor, a Rešat- beg se u svemu slagao s gošćinim stavovima. Otomanske žene predugo su bile bez prava glasa i karaktera, kao da su se prerano povukle u grob. Škole za devojčice su se, na svu sreću, otvarale svuda. Devojke su odskora dobile mogućnost i visokog obrazovanja na Ženskom univerzitetu.[34]
„Da li razmišljate da vaše kćeri pošaljete u ovu školu?", pitala je Azra.
„Ja bih rado, ali o budućnosti devojčica najpre moram da se posavetujem s Behidžom", odgovorio je. Posmatrao je suprugu, tražeći podršku. Behidža, vatrena pristalica udaje devojaka u što ranijem životnom dobu, zbunjeno se smeškala pogleda uprtog u tepih.
Sa sprata su dopirale note neke sonate.
„Leman je baš darovita!", primetila je Azra. S odobravanjem je klimala ka tavanici
„Prošle noći mi je odsvirala pravi mali koncert."
„Ima dobar sluh", reče Behidža. „Suad se odlučila za violinu. Ne verujem daće ikad dostići Lemanin pivo, uprkos prvobitnom oduševljenju muzikom. Sad samo hoće da svira klavir."
„Tek je počela da se bavi muzikom", reče Sarajlihanuma. „Daj joj malo vremena!
Za nekoliko meseci, sve će doći na svoje."
Behidža je zbunjeno podigla obrve. Nije verovala da će doživeti da čuje kako Sarajlihanuma srčano brani mladu unuku, koju je večito prekorevala. Starica je još jednom potvrdila svoj ugled vrlo nepredvidive osobe.

Razgovor se upravio ka stanju nacije, kad se Kemal pridružio društvu u salonu. Veliki broj bivših članova kabineta otišao je u Anadoliju. Prišli su Vojsci nacionalne
nezavisnosti. Opšte mišljenje bilo je da će paša Damad Ferid voditi sledeću otomansko vladu. Njegovo divljenje prema Englezima moglo se meriti samo s prezirom koji je osećao prema nacionalistima.
„Ferid-paša će ponovo postati veliki vezir? Kakva šteta!", reče Behidža kad je shvatila značenje muževljevih reči. „Kemalove simpatije za nacionaliste navele su te da u poslednje vreme ma njih gledaš blagonaklono, što nije dobro. To samo znači da su tvoji ministarski dani odbrojani."
„Ti dani su svakako odbrojani, iako sam obećao njegovom veličanstvu da ću obavljati ministarsku dužnost do postavljenja novog ministra. Kabineti se sastavljaju i padaju, ali točkovi države moraju da se okreću."
Posle neopozive potvrde gubitka ministarskog položaja, Behidža zaplaka.
Azra je vešto promenila temu. „Planirala sam da sledećeg dana posetim priredbu na kojoj će hanuma Šukufa Nihal čitati svoju poeziju. Volela bih da, uz vaš pristanak, povedem i Behidža-hanumu sa sobom."
„To ne dolazi u obzir!", povika Sarajlihanuma. „Ona ne želi da ima posla s vašim udruženjima i društvima. Šta se to pre neki dan desilo? Stotine žena izašle su na ulice! Držale su govore na Trgu sultana Ahmeda ... Kakva sramota!"
„Sarajlihanumaefendi”, reče Azra, „samo ćemo posetiti Makbulahanumin dom. Biće to prijatno druženje, sa slušanjem poezije. Štaviše, njen dom je veoma blizu vašeg."
Rešat-beg progovorio je odlučnim tonom, nezadovoljan Sarajlihanuminim javnim omalovažavanjem supruge i vređanjem gošće.
„Ako želi, Behidža-hanuma može da ti pravi društvo", rekao je. „Jedino što ovih dana ulice nisu u potpunosti bezbedne. Zahtevam samo da obavezno povedete i Husni-efendiju."
„Molim vas, efendum, mogu li i ja s njima?"
Sve glave iznenađeno se okrenuše ka Mehpari. Skupljala je prazne šolje od kafe, pogleda uprtog u pod. „Ja ću ih pratiti. Praviću društvo Behidža-hanumi ... Molim vas efendum ... Volela bih da i ja čujem njenu poeziju."
Pod Rešat-begovim oštrim pogledom, Sarajlihanuma je ćutala kao zalivena.
„Vrlo dobro. Ipak, molim vas da se ne zadržavate dugo, Azra-hanuma. Žene u ovom domaćinstvu obično dolaze kući najkasnije do poslepodnevne molitve. Verujem da ni sutra neće biti drugačije."
„Neće biti, efendum`, uveravala ga je Azra.
Behidža se našla razapetom između radosti i zebnje. Pitala se šta će raditi na sastanku na kojem dame razgovaraju o politici, ali joj je i prijalo što ju je suprug tako odlučno podržao pred Sarajlihanumom.
Nadomak kapije Makbula-hanuminog doma, Behidža je pitala Azru koliko će sastanak trajati.
„Ako recital potraje sat, a razgovor uz posluženje još jedan, bićemo ovde najmanje dva sata", naglas je računala Azra.
„Husni-efendijo, idi kući pa dođi po nas za dva sata", reče Behidža.

Tri žene prišle su kapiji. Azra i Behidža išle su napred, a Mehpara dva koraka iza njih.
Makbula-hanumin salon sastojao se od niza povezanih prostorija, sa stolicama poredanim kao za islamsku pogrebnu službu. Ali bio je pun. Četrdeset dama tiho je žamorilo i razmenjivalo papire. Azra je imala mnogo poznanica. Pozdravljala ih je, ljubila i pitala za zdravlje. Našle su tri slobodne stolice i sele. Sluge su kružile prostorijom s limunadom i šerbetom.
Behidža je primetila da je većina žena skinula mašlah[35] i da im pramenovi vire iz marame i padaju po čelu i slepoočnicama. Već je videla te nove frizure u časopisima. Zarekla se da će, čim se vrati kući, i svoju kosu srediti isto tako.
Na vratima ih je pozdravila devojka riđih uvojaka. Pretpostavila je da je to gospodarica kuće. Ista žena stala je na čistinu između stolica i glasno obznanila:
„Dobro došle! Danas imamo nove gošće. Među nama je i supruga novog ministra finansija Rešat-begefendije, Behidža-hanumaefendi, i njena rođaka Mehpara-hanuma. Predlažem da im uputimo srdačan pozdrav pre nego što počnemo."
Talas živahnog žagora preplavio je odaju. Behidža je naglo pocrvenela do ušiju. Nije znala šta da radi ili na koju stranu da pogleda. Azra je sigurno rekla Makbula-hanumi ko su. Postupila je tako netaktično! Behidža se ograničila na kratki naklon. Krajičkom oka posmatrala je Mehparu. Devojka je zurila u zid ispred sebe. Um joj je bio ko zna gde, lice bezizražajno, a leđa ponosno ispravljena. Činilo se da nije svesna neželjene i preterane pažnje.
Neke dame su im prišle da bi se predstavile. Behidža je izbegavale poglede tih žena, iako su je sve do jedne obasipale komplimentima. Trudila se da im odgovori na najbolji način. Bila je svesna da je kao supruga ministra finansija, čak i onog koji je u opozivu, morala da igra izvesnu društvenu ulogu. Nije znala mnogo o svetu zato što je retko napuštala krug najbliže porodice, rođaka i prijatelja. Nije imala poglede, stavove i osećanja koje bi mogla nazvati svojim. Postala je bolno svesna posledica predaje domaćinstva Sarajlihanumi na upravljanje. Isparilo joj je iz glave i ono malo što je naučila iz novinskih članaka. Obilno se znojila. Trudila se da suzbije paniku, ali svejedno se osećala uplašeno i ugroženo. „Naš prethodni sastanak svojim prisustvom počastvovala je sultanija Fehima. Čak se udostojila da nam odsvira i jednu klavirsku sonatu, koju je lično komponovala u čast novog ustava. Vaše prisustvo je velika privilegija i izvor nadahnuća za sve nas", zborila je domaćica skupa. „Najiskrenije se
nadamo da ćete nas počastvovati vašim prisustvom i na svim budućim sastancima. Želite li nešto da poručite prisutnim damama?"
Behidža je pomislila da će istog trena umreti od stida.
„Veliko vam hvala, efendum. Plašim se da danas nisam spremna za javno obraćanje. Oprostite mi", procedila je.
„Donesi mi nešto za piće, molim te", obratila se Mehpari čim se Makbula udaljila
„Grlo mi je suvo. Vidim da nude limunadu ... Zadovoljila bih se i vodom." Mehpara je ustala i pogledom potražila poslužitelja.
„Behidža-hanuma, dozvolite mi da vam skrenem pažnju na damu koja se uputila ka nama; to je pesnikinja hanumaefendi Šukufa Nihal. Uskoro će nam recitovati. Hoćete li da vas predstavim?", pitala je Azra.
„Kasnije, Azra-hanuma. Nešto mi se vrti u glavi."
Azra nije navaljivala zato što je jedna od žena već stala na sredinu salona. Počela je da udara kašikom po poslužavniku.
„Pst! Molim vas, tišina, poštovane! Tražim srdačan aplauz za današnju gošću, koju svi izuzetno volimo i cenimo. Šahenda-hanumaefendi! Dobro došla, efendum!"
Niska i zdepasta žena stala je pored domaćice. Mehpara je donela čašu limunade Behidži i sela pored nje. Pila je pohlepno. Bilo joj je veoma loše. Vratila je čašu Mehpari.
„Uzmi je. Skloni je dalje od mene. Grozno miriše", tiho je promrmljala. „Ali miriše na nanu."
„Stomak mi se nešto uznemirio. Popij je ti ako želiš."

Šahenda je počela besedu, a Behidža se trudila da je čuje, ali nije mogla od zujanja u ušima. Kao da su joj se stotine razbesnelih muva rojile po glavi. Reči poput
„otadžbina", „zemlja", „sloboda" i „nezavisnost" probijale su se kroz zujanje, ali nije mogla da čuje i razume rečenice. Pokušavala je da zadrži pozu zainteresovanog slušaoca. Posmatrala je govornicu, koja bi povremeno pogledala pravo u nju, suprugu ministra, u potrazi za odobravanjem i podrškom. Vatreni ton dozivao je neprijatne slike: napadačke horde, stisnute pesnice, kamenje i štapove u rukama razularene gomile; ružne povike na stranim jezicima, nerazumljive, a tako slične psovkama; prebijanja, poniženja i strah za goli život! Oblio ju je hladan znoj. Više nije pokušavala da izgleda pristojno. Želela je samo jedno – da Šahenda više završi svoj beskrajn govor. Na jedvite jade je zadržavala limunadu u stomaku. Mehpara je na Behidžinom čelu primetila graške znoja, ali pripisala ih je zagušljivom vazduhu u prostoriji.
Konačno se razlegao gromoglasni aplauz, samo je Behidža slabašno tapšala. Žene su se okupile oko govornice da joj čestitaju. Htela je da im se pridruži, ali toliko joj se mantalo po glavi da se plašila da ustane. Azra se nagnula preko Mehpare i pitala je:
„Kako vam se dopao govor Šahenda-hanume?" Behidža je lakonski odgovorila: „Bio je čudesan."
„Biće joj veoma drago da to čuje sa vaših usana. Mogle bismo da joj priđemo pre no što Šukufa-hanuma obznani početak rasprave."
„Hajdemo."
„Uhvati me za ruku, molim te", prošaptala je Mehpari u uvo. „Ne osećam se najbolje." Devojka se iznenadila. Uhvatila ju je za ruku i tako krenule ka Šahenda- hanumi. U salonu je bilo tesno i zagušljivo. Svi su govorili u isto vreme. Njihovi glasov odzvanjali su po Behidžinim ušima. Posle nekoliko koraka, sa užasom je shvatila da ne može da kontroliše noge i ruke. Kolena su joj popustila. Mehpara je zagrli oko struka da ne bi pala.
„Behidža-abla ... Behidža-abla, šta nije u redu? O, Behidža-abla ... Alahu na nebesima, ne čuje me ... Onesvestila se ..."
„Izgubila je svest. Alahu milosrdni, onesvestila se!"
„Šta se dešava?"
„Odstupite ... Sklonite se s puta ... Pustite ih da prođu ..."
„Ko se onesvestio? A, to je draga Behidža! Brzo! Brzo! Zovite pomoć!"
Šahenda je preuzela komandu: oštro je naredila ženama da odstupe i klekla pored onesvešćene žene. Mehpara je držala Behidžinu glavu na kolenima. Drhtavim prstima joj je otkopčavala bluzu.
„Donesi mi limunovu esenciju. Imate li je u kući? Molim vas da je što pre donesete", naredila je Šahenda-hanuma. „I otvorite prozore. Pustite svež vazduh u odaju." Obratila se Mehpari: „Došli ste ovamo s njom, zar ne? Pretpostavljam da ste rođake?"
„Tako je, efendum."
„Da li često gubi svest?"
„Ne. Nikad nisam videla ništa slično."
„Da li je trudna?"
„Nije ... pa ... nije koliko ja znam."
„A šta mislite, zašto se onesvestila? Da li se prehladila? Da li je bolesna? Da li ima problema s varenjem?"
„Ne, nije bolesna", uveravala ju je Mehpara.
„Možda se uzbudila zbog vašeg nastupa", nagađala je Azra. „Ne budite ironični!" planula je Šahenda-hanuma. Nasula je malo kolonjske vode u dlan. Poprskala je čelo i slepoočnice onesvešćenoj Behidži i prešla namirisanom rukom ispod njenog nosa. Svilenom maramicom otrla joj je znoj sa slepoočnica i gornje usne, a onda je blago ošamarila po obrazima. Povratila se. Osmotrila je okolinu zbunjenim pogledom. Zatvorila je oči kad je, tik ispred sebe, videla pesnikinju. Bila je sigurna da sanja.
„Ne brinite, draga moja. Dobro vam je. Pozlilo vam je, to je sve."
Htela je da umre od stida kad se setila gde je i šta se desilo. Pala je kao kamen, u tuđoj kući, okružena nepoznatim ženama. Kakva bruka! Teškom mukom je zadržavala suze. Mehpara joj je pomogla da sedne.
„Odvešćemo je do jedne od spavaćih soba. Tamo ću je pregledati", reče Šahenda- hanuma. Kad se pesnikinja udaljila, Behidža je upitala Azru: „Da li je ona doktor?" Odmah je shvatila da je pitanje nerazborito: kako žena može da bude doktor? Ali Šahenda-hanuma delovala je samouvereno ... ponašala se kao iskusan lekar.
„Šahenda-hanuma je iskusna babica", rekla je Azra.
Behidža se uspaničila. Ostala je bez i ono malo boje u obrazima.
„Behidža-hanuma, ne morate da se podvrgavate pregledu ako ne želite. Objasniću to Šahenda-hanumi", rekla je Azra.
„Nadam se da to neće biti protumačeno kao nedostojno ponašanje."
„Neće, ni u kom slučaju."
Polako je ustala. Vrtoglavica se pojačala. Teturala se ka Makbula-hanuminim spavaćim sobama uz Azrinu i Mehparinu pomoć. Šahenda je već bila u sobi. Brisala je sveže oprane ruke lanenom krpom. Sa osmehom je prišla Behidži.
„Ne bojte se, hanuma", rekla je, „samo ću vam proveriti puls. Da li ste nešto jeli?"
„Jesam." Stisnula je Behidžin vitki zglob. Pažljivo je osluškivala puls.
„Isplazite jezik." Behidža je poslušno otvorila usta, kao bespomoćna devojčica.
„Sve je u redu", obznanila je Šahenda-hanuma, „što znači samo jedno: žena vaših godina može da se onesvesti samo iz jednog razloga ..."
„A koji je to razlog?"
„Pa očigledan je!"
Behidža je naglo porumenela.
„Ako imam pravo, želela bih da vam ja pomognem da donesete dete na svet."
„Zaista, ne verujem da sam u drugom stanju, ali zahvaljujem vam na brizi", reče Behidža. Obratila se Makbuli: „Bojim se da sam vam napravila silne nevolje i pokvarila skup. Vreme je da Mehpara i ja krenemo kući. Azra-hanuma može da se vrati kasnije, po završetku rasprave."
Duboko se zahvalila damama na vratima, koje su se zabrinule zbog njenog zdravlja. Odbila je ponuđenu kočiju uz izgovor da će joj svež vazduh prijati. Polako je otpešačila do kuće, oslanjajući se sve vreme na Mehparu.

Šta ju je uopšte navelo da pođe sa Azrom? Otkad ona mari za slobodu, pravdu jednakost? Još nije ovladala ni sopstvenim domom! Da li od nje zavisi spas otadžbine? Zašto bi se družila s gomilom umišljenih žena kad uživa neograničenu slobodu da mirno sedi kući, s udom i vezom? Da sve bude još gore, obrukala se izgubivši svest.
Kod kuće joj se nešto slično nikad ne bi desilo. „Alaha ti, nemoj nikom da kažeš šta mi se danas dogodilo, pogotovo ne Sarajlihanumi", zamolila je Mehparu.
„Neću, Behidža-abla. Onesvestila si se. Zar ne misliš da bi trebalo da posetiš doktora da bi znala zašto ti se to dogodilo?"
„Obeznanila sam se zbog teskobe i zagušljivosti."

„Niko se ne onesvešćuje zbog toga."
„Limunada mi nije prijala."
„Limunada je bila odlična. Nikom drugom nije pozlilo od nje."
„Imam osetljiv stomak."
„Slušaj, čuvaću tvoju tajnu, ali samo pod jednim uslovom."
„Pod kojim?"
„Ćutaću ako te pregleda pravi doktor. Pozvaćemo Mahir-bega. Reći ćemo mu šta se desilo i pitati ga za mišljenje. Može da te pregleda u Kemal-begovoj sobi."
Behidža je zamišljeno koračala. Nije u Mehparinom predlogu videla ništa loše, al nije želela da se poverava Kemalu. Devojka joj je, po svoj prilici, čitala misli. „Veruj mi da Kemal-beg to nikome ne bi rekao. Zna bolje nego iko da Sarajlihanuma ume da bude nezgodna."
„U redu", složila se Behidža oklevajući. „Možeš li mi reći šta je Šahenda-hanuma govorila? Strašno mi je zujalo u ušima. Propustila sam čitav govor."
„Bila je to divna beseda. Na kraju su sve okupljene dame poželele da dograbe pištolj i jurnu na neprijatelja. Obraćala se svima, podjednako i muškarcima i ženama. Pozivala nas je da se pridružimo pokretu otpora u Anadoliji."
„Dakle, očekuje od nas da jurnemo u Anadoliju, sa sve decom?"
„Ne moramo nigde da jurimo. Možemo da skupljamo novac. Slaćemo ćebad džempere, cipele i hranu za front. Spremaćemo zavoje i lekove. Eto, to je rekla."
„Šta god da uradiš, nemoj ni da zucneš o ovome Rešat-begu. Uskratiće gostoprimstvo Azri ako sazna gde nas je odvela."
„Mislim da Rešat-beg i te kako voli svoju otadžbinu i da zna gde nas je vodila", reče Mehpara. „Ne brini, neće se ljutiti na nas."
„Kako si ti čudna devojka. Da li te je Kemal tome naučio."
„Niko me ničemu nije naučio, efendum. Svi se rađamo s ljubavlju: prema otadžbini, deci, roditeljima ... muškarcu. Kad kucne čas, duboko usađena ljubav iznikne i procveta. To je moje mišljenje."
„A otkad razmišljaš o svemu tome?"
„Otkad sam probdela mnoge besane noći kraj Kemal-begove bolesničke postelje, sama, samo sa svojim mislima."
„Blagoslovena da si, devojko! Ali manje razmišljaj, a više spavaj. Svakog dana si sve bleda. Razbolećeš se ako tako nastaviš. Na kraju ćeš se negde onesvestiti, kao i ja."
„Ne brini za mene", uz osmeh će Mehpara. „Ništa mi se neće dogoditi. Čerkezi su navikli na muke. Pogledaj Kemal-bega. Vratio se živ i zdrav iz Sarikamiša, gde su se desetine hiljada posmrzavale. Tada sam uistinu shvatila da Alah čuva Čerkeze."
„Čuti, dobro se sećam u kakvom se stanju vratio. Moraš da budeš Čerkeskinja da bi ga tad nazvala živim i zdravim", reče Behidža.

Paša Damad Ferid, novi veliki vezir, bez oklevanja se dao na posao i počeo da bira novu vladu. Zadržao je starog ministra finansija. Položaj je iziskivao veliku stručnost i iskustvo, a Ahmed Rešat je mnogo godina verno služio državu, nikada se ne vezujući za partije. Rešat-beg je prihvatio da ostane ministar i u vladi velikog vezira, kog nimalo nije cenio, nakon što je saznao da će njegov stari prijatelj, Ahmed Rešit, obavljati dužnost ministra unutrašnjih poslova.
Doktor Mahir ih je posetio jednog jutra da bi čestitao starom prijatelju na povratku u ministarsku fotelju. Po navici je otišao u Kemalovu sobu. Došao je i po pismenom pozivu Behidža-hanume. Žene su se, ubrzo po njegovom dolasku, ušunjale u Kemalovu sobu. Behidža mu je, s neskrivenom nelagodnošću i oborene glave, saopštila da se nedavno onesvestila. Stvar nije ozbiljna, ali ne bi bilo naodmet da se posavetuje s doktorom. Zamolila je Kemala da na trenutak ode u Mehparinu sobu.
„Odmah ću se udaljiti. Otići ću na donji sprat", složio se mladić.
„Ne, ne, nemoj dole. Ne želimo da privučemo Sarajlihanuminu pažnju. Nema potrebe da se zalud brine. Idi u Mehparinu sobu."

Prešla je na stvar čim je Kemal izašao. Zamolila je doktora da rezultate pregleda drž u najvećoj tajnosti, kao što je i pomenula u pismu. Niko u kući ne sme o njima ništa da sazna.

Doktor Mahir je po završetku pregleda zatražio da opere ruke. Kad je otišao, Behidža je sela na Kemalov krevet. Pokrila je velom kosu i Mehpari, koja je stajala pokraj kreveta, rekla: „Reci Kemal-begu da može da se vrati u svoju sobu."
Doktor se vratio. Rekao je: „Savršeno ste zdravi, efendum. Babica je imala pravo – najverovatnije ste u drugom stanju. Biću apsolutno siguran kad pregledam uzorak mokraće. Po izvršenoj analizi, obavestiću vas o rezultatima."
„Ali kako je to moguće? Alahu milostivi!"
„A zašto ne bi bilo moguće? Možda ćete ovog puta biti blagosloveni sinom."
„Želela bih sina; ne zbog mene, već zbog Rešat-bega."
„Koliko ga ja poznajem, biće srećan i s još jednom kćerkom."
„Poznato vam je da je Suad poslao u školu, kao da je dečak. Da ima sina, možda bi pustio devojčice da budu devojčice."
„Zar je obrazovanje toliko štetno za devojčice?"
„Školovanje i vaspitanje devojčica je nešto sasvim drugo. Suad jedva da ume da veze. Uopšte ne zna da svira ud. Ne provodi dovoljno vremena kod kuće da bi išta korisno naučila. Najveći deo vremena je u školi."
„Šta je s Leman?", sa osmehom će doktor Mahir.
„Sarajlihanuma je uspela da je zaštiti od Rešat-begovog uticaja. Dobro znate da staramajka u njoj prepoznaje sebe, svoje oči, stas i prenaglašenu urednost. Neumorno uči Leman čerkeskoj kuhinji, ali devojka je mnogo lenja. Samo je klavir zanima."
„U takvom je uzrastu", uveravao ju je Mahir. „Lenjost će je brzo proći. Više nije devojčica, a još nije postala ni prava devojka. Nije ni čudo što je malo izgubljena."
Kad su se Mehpara i Kemal vratili u sobu, Mahir je spakovao doktorsku torbu.
„Pa, doktore, da li ste otkrili zbog čega je moja ujna izgubila svest?", pitao je Kemal.
„Uzrok njenih nevolja u ovom trenutku verovatno sedi za pisaćim stolom u Ministarstvu finansija", zacerekao se doktor.
„Nije moguće!"
„Narod koji stalno ratuje mora stalno i da popunjava redove!"
„Prestanite da me ismevate", negodovala je Behidža. „Mogla sam da se onesvestim i zbog uzbuđenja. Izbegavam gomile bilo kakve vrste posle onih užasa u Solunu. Izbezumljuju me. Molim vas, nikom ni reč o ovome!"
„Ne brinite. Ovo je poverljivo. Tiče se samo doktora i pacijenta. Odmah ću vam javiti rezultate, a ostalo je na vama. Saopštite ih kome god hoćete."
„A šta ako nisam trudna?"
„Onda je sve u redu, osim ako se ponovo onesvestite. Ako se to desi, moraćete u bolnicu. Tamo ćemo obaviti neke testove. Pronadite bocu. Neophodno je da mi date uzorak urina pre nego što krenem."
Behidža se zahvalila doktoru i izašla iz sobe. Mehpara je potrčala za njom. „Imam bocu kolonjske vode sa zatvaračem. Da je ispraznim i operem?"
„Zar tako nećeš protraćiti skupoceni miris?"
„Ionako je pri kraju."
„Hvala ti. Donesi je u moju sobu što pre."

Behidža se povukla u spavaću sobu. Zaključala je vrata, skinula bluzu i osmotrila grud pred ogledalom. Bradavice su joj blago potamnele. Tog jutra nije imala apetit, a čulo mirisa joj se izoštrilo. Možda je zaista trudna, a opet, možda se samo onesvestila zbog zamornog sastanka ženskog društva. Nikad više neće kročiti nogom na slično mesto. Mehpara je došla s opranom bocom. Behidža je otrčala u toalet.
Kad su žene otišle, Mahir je skupio poslednje prevode s Kemalovog stola. Izvadio je nove časopise iz torbe i predao ih prijatelju.
„Prevođenje nije dovoljno, Mahire. Osećam se zdravo i čilo. Vreme je da preuzmem veću ulogu."
„Neću da kažem da se nisi oporavio, ali telo ti je i dalje slabo. Ne smeš da rizikuješ."
„Sedenje između četiri zida izjeda mi dušu. Bojim se da ću izgubiti razum."
„Znam da ti nije lako, prijatelju. Odavno bih te poslao na ujakovo imanje da za tobom nije izdat nalog za hapšenje. Svuda ima uhoda. Nikad nije bilo ovako teško prepoznati tajne agente."
„Mogu da promenim izgled. Pustiću bradu, obojiti kosu, nosiću naočare.
Sarajlihanuma povremeno koristi kanu ..."
„Znaš, to nije loša ideja. Ako ofarbaš kosu u riđe, misliće da si Jevrejin. To će te poštedeti gneva okupacionih snaga. Maltretiraju muslimane, a sa manjinama su med i mleko."
Mahir se ućutao kad je čuo kucanje na vratima. Mehpara je donela uzorak mokraće.
„Behidža-hanuma zamolila me je da vam dam ovo", rekla je, pružajući bocu Mahiru, koji je proverio da li je čvrsto zatvorena i stavio je u torbu.
„Mogu li nešto da vas pitam, Kemal-beže", oglasila se Mehpara.
„Samo izvoli."
„Šta se Behidža-hanumi desilo u Solunu? Na šta je mislila kad je pomenula užase u Solunu? Šta se tamo dogodilo?"
Muškarci su izmenjali poglede.
„To je ružna uspomena", rekao je Kemal.
„Hoćete li da mi ispričate šta se dogodilo?"
„Zašto si tako radoznala?"
„Mislim da bih joj mogla biti od veće pomoći ako bih znala šta je muči. Ako nije trudna, a nesvestice se nastave, mirišljava so i kolonjska voda neće biti dovoljne. Pre neki dan, na sastanku ženskog društva, silno se uznemirila zbog gužve."
„Dobro si to zapazila. Moja ujna se odonda užasava gužve i buke. Balkanski rat[36] zatekao je ujaka na službi u Solunu. Posle poraza, Osmanlije jedva da su imale vremena da napuste grad. Procenio je da je najbolje da suprugu i tada male kćeri pošalje prvim brodom za Istanbul. Grci, donedavni podanici Otomanskog carstva, počeli su da vređaju i maltretiraju Turke. Život u Solunu postao je za njih veoma opasan."
„Zar vi niste bili s njima, gospodine?"
„Nisam, bio sam ovde, u školskom internatu."
„Da li im se nešto dogodilo na putu?"
„Behidža i deca ukrcale su se u kočiju ruskog poslanstva, koja ih je čekala pred kućnim vratima. Odvezla ih je u luku. Naoružani Rus sedeo je pored kočijaša da bi ih zaštitio od svetine. Lokalni Grci kamenovali su kočije u kojima su Turci pokušavali da se evakuišu. Psovali su ih, vređali, napadali i krali sve čega bi se dočepali. Nakon opasne vožnje do luke, ukrcali su se na brod. Ipak, stražar ih nije mogao odbraniti od psovki i pretnji. Gurali su ih i vukli za odore. Moja ujna je u to doba bila trudna. Izgubila je bebu na putu za Istanbul. Odonda se užasava vike i buke, ulične gomile i većih skupova ma kakve vrste. Dugo joj je trebalo da se oporavi. Nije joj bilo lako. Mlada žena s dvoje dece, bez supruga ..."
„Zašto se Rešat-begefendi nije vratio s porodicom?"
„Morao je da upravlja prebacivanjem mnogovekovne arhive. Vratio se tek posle nekoliko meseci."
„Vratio se u Istanbul s mojim ocem", reče doktor Mahir. „Danas ćete naučiti nešto novo, Mehpara. Naše porodično prijateljstvo počelo je upravo tih dana u Solunu. Bil smo susedi, a pritom su moj otac i Rešat-beg bili kolege. Radili su zajedno u ispostavi Ministarstva finansija u Solunskom sandžaku. Zajedno su se vratili u Istanbul. Rizično putešestvije ih je zbližilo. Postali su kao braća."
„Alah da mu dušu prosti!", prekinu ga Kemal. „Mahir-begov otac bio je ujka Rešatov pretpostavljeni. Došla si da živiš s nama nedugo nakon ujna Behidžinog povratka u Istanbul. Bilo joj je mnogo teško nakon pobačaja. U takvom stanju nije mogla da se brine o deci. Baka nas je obavestila da će mlada Čerkeskinja doći da živi s nama i da će nam pomagati oko Leman i Suad. Znala si kako da izađeš na kraj s tim nestašcima, iako si i sama bila dete, veoma lepo i pametno dete."
Porumenela je. „Teško bi se moglo reći da sam bila dete."
„Kako to misliš? Nisi imala više od dvanaest-trinaest godina."
Mehpara se iznenada uznemirila. „Beže! Zaboravila sam da vam kažem! Sarajlihanuma će se naljutiti na mene! Vaša baka će se pitati zašto niste sišli; htela je da počasti Mahir-bega u selamliku."
„Siđi dole, Mehpara, uskoro ćemo ti se i mi pridružiti", reče joj Kemal. Kad je izašla, nastavili su pređašnji razgovor.
„Kako bi bilo da se odenem kao derviš?"

„Na putu do seoskog imanja možeš da odeneš čaršav. Kad tamo stigneš, sve će biti u redu."
„Ali šta ću da radim kad izađem na ulicu?"
„Danju nećeš imati šta da tražiš na ulici. Radićeš u kući. Pripremamo naređenja o demobilizaciji i isprave za oficire koji beže u Anadoliju. Pomagaćeš im u tom poslu."
„Noću ću pomagati u prenosu oružja, zar ne?"
„Jedno odeljenje se već bavi krijumčarenjem oružja. Momci su uigrani i sjajni. Ne verujem da ćeš njima biti potreban. Radićeš nešto drugo."
„Šta?"
„Francuzi su doveli nove jedinice iz Alžira. Smestili su ih u kasarnu u Rami. Petkom odlaze na molitvu u Sultan Ejupovu džamiju. Sveštenici se trude da ih ubede da je dizanje oružja na muslimane izdaja vere.
Prevodićeš propovedi alžirskim vojnicima." Kemal nije krio razočaranje.
„Ne boj se. Imaćeš i mnogo opasnije dužnosti."
„Kakve?"
„Reći ću ti kad kucne čas."
„Hoću da idem u Anadoliju."
„To mi je poznato, brate. Medutim, ako svi tamo odemo, ko će se brinuti o logistici i transportu u Istanbulu? Sve oružje za Anadoliju prolazi kroz Istanbul. Većina demobilisanih vojnika okuplja se Istanbulu i odatle ih upućuju u unutrašnjost. Pripremamo im dokumenta, skupljamo novac, kupujemo oružje od Francuza Italijana ... To su trenutno najvažnije operacije. Važnije čak i od same oružane borbe. Poslaćemo te u Anadoliju kad kucne čas, kada budeš zdraviji i jači."
„Imaš pravo."
„Postavljenje Rešat-bega za ministra finansija u kabinetu Damada Ferida sjajna je vest. Možda ćeš moći da se dokopaš neprocenjivo vrednih obaveštenja."
„Otkud ti ideja da bih špijunirao ujaka?"
„Ne ujaka. Bilo bi nam izuzetno korisno ako bi nas obaveštavao o svemu što doznaš o nalozima za hapšenje i pritvaranje."
„Ne želim da ujak upadne u nevolje zbog mene. Učiniću šta god hoćeš, ali kad me prebaciš na selo. Kad jednom odem odavde, više neću moći da se vratim. Nemam pravo da više ugrožavam ukućane."
„Razumem, ali bi nam obaveštenja od tvog ujaka bila od neprocenjive vrednosti ...
Pitam se samo da li bi mogao da ostaneš ovde još malo, još samo neko vreme."
„Ovde se nasmrt dosađujem. Kad bih bio negde drugde ... Ne, Mahire, to je nemoguće!"
„Ne krivim te, ali mislim da je vreme da zaboravimo na odanost porodici. Preti nam opasnost da ostanemo bez otadžbine."
„Moj ujak će to razumeti. Silno se potresao posle napada na parlament i masakra u policijskoj stanici Šehzadebaši."
„S vremenom će promeniti mišljenje. Pitanje je samo koliko vremena imamo? To je glavni problem!"
Azra je podigla trpezarijsku stolicu. Postavila ju je pored stoličice na kojoj je sedela Leman i svirala klavir.
„Znam kompoziciju koju možemo da sviramo zajedno. Hoćeš li da ti pokažem?"
„Da li se svira s obe ruke?"
„Da."
„Dobro, ali ne bi bilo dobro da nas vidi Suad."
„Zašto?"
„Želeće da i ona nauči."
„Da li je to tako strašno? Kad ja odem, možete vas dve da je svirate zajedno."
„Ne želim to, Azra-abla. Moja mlađa sestra isprlja ruke u bašti i onda pipa dirke. I stalno tako! Nervira me!"
„Izgleda da si se metnula na Sarajlihanumu. Preteruješ u urednosti."
„Takva sam. Ne volim kad neko dira moje stvari."
„Čistoća i urednost su vrline, ali samo kad su s merom. Divno sviraš, Leman. Da li bi volela da budeš pijanistkinja?"
„Kako to misliš?"
„Da li bi volela da sviraš u velikim koncertnim dvoranama, da to bude tvoje zanimanje."
„Devojke posle udaje ne smeju da rade takve stvari, Azra-abla."
„Ali rade ako to žele. Da li već misliš na brak?"
„Neću se skoro udati, ali za nekoliko godina, svakako. Nana kaže da se dobra prilika ne propušta. A najbolje prilike dobijaju mlade devojke."
„Zar tako kaže?"
„Naravno. Pogledaj sebe. Ti više ne možeš da se udaš."
„Da li si to čula od bake?", kroz smeh će Azra.
Devojka je odmahnula glavom i progovorila: „Zašto se nisi udala, Azra-abla?"
„Ja jesam udata, draga moja. Moj muž je poginuo u ratu."
„Možeš li sad ponovo da se udaš?"
„Mogla bih, ali odlučila sam da ostanem verna uspomeni na supruga."
„Ali, Azra-abla, da li ćeš nastaviti da ideš kroz život bez supruga i dece?"
„Pronalaženje pristojnog muža nije laka rabota. Sarajlihanuma ima pravo. Muškarc mojih godina su svi oženjeni i imaju decu."
„Nisu svi. Naš brat Kemal je neženja."
„O! A od kog si to čula?"
„O tome se vazdan zbori."
„Ha! Razumem. Dakle, tvoja nana bi volela da se udam za tvog brata."
„Ne, ne nana, nego majka. Misli da odgovarate jedno drugom."
„Avaj, odrasli smo kao brat i sestra. Brak između nas ne dolazi u obzir."
„Kakva šteta! A mnogo si mi draga. Ne bih volela da nam u kuću dode neka nepoznata žena."
„Budi spokojna. Tvoj brat ne misli skoro da se ženi."
„Ali majka želi da ga što pre oženi. Kaže da u protivnom neće razviti osećaj odgovornosti."
„Zar tako kaže?"
„Tako. Mama kaže da će se smiriti kad dobije porodicu."
„A mene je odabrala da ga zauzdam, zar ne?"
„Majka kaže da samo iskusna žena može da se nosi s Kemalom. Ali nana želi da mu pronađe mladu ženu. Čula sam je."
„Kemal će, uz Alahovu pomoć, sam naći nevestu kad za to dode vreme. Hoćemo l da sviramo kompoziciju o kojoj sam ti pričala?"
Kad su počele da sviraju, naišao je Kemal.
„Azra, voleo bih da porazgovaram s tobom."
„Leman i ja sad sviramo klavir. Pričaćemo kasnije."
„Molim te. Važno je."
Leman se značajno zagledala u Azru i rekla: „Hajde, porazgovaraj s mojim bratom Kasnije ćemo svirati." Gošća je ustala sa srcem u petama.
Nije znala da li se devojka poigrava s njom po majčinom nagovoru. Da li je upala u zamku? Bez oklevanja je prihvatila poziv da dode u njihovu kuću jer je mislila da su dobronamerni. Krenula je u salon za Kemalom.
„Šta je to što ne može da čeka?"
„Ono što ću ti reći mora ostati među nama."
„Da li hoćeš da kažeš da volim da tračarim?"
„Šta te je spopalo? O kakvom tračarenju govoriš?"
„Ne znam! Hajde, na sunce s tom velikom tajnom!"
„Ti si prijateljica sultanije Fehime, zar ne?" Nije očekivala da će pomenuti princezu.
„Jesam. I šta s tim?"
„Da li bi mogla nešto da doznaš od nje?"
„Šta te zanima?" Razgoreo je njenu znatiželju.
„Čula si za udruženje T. S ..." Nije dugo razmišljala.
„Za koje udruženje? O, aha, da."
„E, za njih. Finansiraju religiozne škole i institucije neprijateljski raspoložene prema nacionalistima."
„To sam i ja čula. U mom udruženju stalno govore o njima."
„Razmisli: ta organizacija otvorila je više od dvadeset pet religioznih škola u
Anadoliji. Navodno dobijaju novac od sultana. I plivaju u parama. A kako ih on finansira?"
„Kako?"
„Pa nikako! Novac stiže od okupatora. Englezi daju pare sultanu da ih podeli proengleskim zagovornicima šerijatskog prava, od kojih je najvažniji šeik Said.[37] Ako bi sultanija Fehima mogla navesti sultana da to prizna ..."
„Ali zar to nije očigledna istina, Kemale?"
„Možda, ali potvrda iz usta osobe vladarske krvi je nešto drugo. U protivnom, bili bismo primorani da oblatimo sultana."
Zašto bi to bilo tako strašno, pomisli Azra. Kemal je delovao zabrinuto.
„Sad shvatam! Plašiš se svog ujaka, zar ne?"
„Ne, ne plašim se. Jednostavno bih želeo da budem siguran da sultan zna šta radi. Ako ikada dođemo u situaciju da odgovaramo za svoja dela, hoću da visoko podignem glavu, kao čovek koji nikoga nije nepravedno blatio."
„Da li je vredno truditi se toliko zbog sultana voljnog da uzima novac od država koje su okupirale njegovu zemlju?"
„Jeste. Ako bih ujaku mogao da dokažem šta sultan radi, pridružio bi nam se."
„I tada bismo svi bili spaseni?"

„Ne, ali imali bismo pregršt razloga za radost ako bismo pridobiti osobu koja gazduje državnom blagajnom."
„Ali kako je moguće da tvoj ujak, koji je u vladi, ne vidi ono što svakom na ulici bode oči?"
„Ljudi su slepi na mane onih koje vole i kojima su se zakleli na vernost. Da li sultanija Fehima može da izmami sultanovo priznanje?"
„Vratiću se kući i poslati pismo sultaniji Fehimi po Haki-efendija. Zamoliću je da me pozove u posetu."
„Molim te, požuri. Ako uspemo, dobavićemo moćno orude za regrutovanje novih članova pokreta otpora."
„Ne brini, ionako sam planirala da odem odavde. Majka kaže da je azijska obala sigurnija. Pozvala me je da joj se pridružim kod njene tetke u Erenkoju. Posetiću sultaniju pre polaska. Ne želim više da zloupotrebljavam vaše srdačno gostoprimstvo."
„To ne dolazi u obzir! Dobro znaš da si u našoj kući uvek dobrodošla."
„Da, toliko sam i sama shvatila. Htela bih da podelim izvesna saznanja s tobom.
Mogu li?"
„Naravno."
„Tvoja ujna provodadžiše. Mislim da je dobro da to znaš."
Isprva je nije razumeo. A onda se grohotom nasmejao kad je shvatio.
„Otkud ti to?"
„Da li si nekad čuo da deca ne umeju da lažu."
„Suad ti je to rekla?"
„Nije ona, već Leman. Čula je majku kako govori da bismo se ti i ja odlično slagali."
„Znaš, možda ima pravo. Vredelo bi razmisliti o tome", odvratio je kroz smeh.
„Usuđuješ se da razmišljaš o tome!"
„Da li sam te toliko nedostojan, Azra?"
„Nemoj da se šališ s takvim stvarima. Ti si mi kao brat."
„Čak i da nisam, zaslužuješ mnogo boljeg supruga od mene. Za tebe je neko zdrav i mudar, s pozamašnim nasledstvom i obećavajućom karijerom."
„Da li poznaješ nekog ko ispunjava sve te uslove?"
„O, i te kako."
„I ko je ta savršena prilika?"
„Doktor Mahir, naravno."
„Za Alaha miloga", povika Azra, „mislila sam da sam među prijateljima! Izgleda da sam zalutala u gnezdo ljutih provodadžija. Naše prijateljstvo doživeće težak udarac ako još jednom čujem ime tog doktora.
Lako bi se moglo desiti da prekinem sve veze s tobom."
„Zašto se toliko ljutiš?"
„Daj mi reč da više nikad nećeš izgovoriti njegovo ime!"
„Dajem reč! Ali voleo bih da mi obećaš da nećeš zaboraviti da posesultaniju Fehimu."
„Obećavam."
„Azra – izvini što ću tako brzo prekršiti obećanje – ali zašto si tako reagovala na Mahira? Da li ti je učinio neko zlo?"
„Naravno da nije!"
„Hoćeš li mi onda objasniti poreklo tako žestoke netrpeljivosti?"
„Posredi je nešto veoma lično."
„Jasno mi je da je lično. Dakle, prišao ti je. Odbila si ga. Kraj priče. Neću ga više pominjati."
„Ne budi smešan!"
„Pa znam da ste do pre mesec dana bili bliski prijatelji. Kad god bi svratio da me obide, stizao je iz tvoje kuće. Verujem da ti je njegovo prisustvo dodijalo."
Pognula je glavu. Iznenada ga je pogledala pravo u oči: „Ne, upravo je obrnuto.
Mahir-beg meni nije uzvratio naklonost."
„O, budalasti Mahire! Izvini zbog mešanja u tvoja posla. Nikad više neću pomenuti njegovo ime u tvom prisustvu."
„Ne bih imala ništa protiv ... iako udaju za doktora nisam shvatila kao pitanje časti.
Samo sam pogrešno protumačila prirodu našeg prijateljstva."
„Ne razumem ... kako je mogao da odoli tvom šarmu. To nema smisla."
„Ceni on mene, ali ljubav je nešto drugo."
„Oh, Azra, misliš da mi to nije poznato", uzdahnuo je. „Srce ne zna za gospodara Kad bismo samo mogli da mu zapovedamo."
„Eh, kad bismo mogli da zapovedamo i našim željama naporedo sa srcima. Izgleda mi da su muškarci mnogo podložniji diktatima tela nego srca."
„Mogu li da te pitam kako si došla do tog zaključka?"
Spremala se da odgovori. Zaćutala je jer je Leman ušla u sobu s vrelom kafom na srebrnom poslužavniku. Mehpara ih je pratila u stopu.
„Oprostite zbog uznemiravanja", reče Mehpara. Klimnula je ka Leman. „Devojčic je zapela da vas posluži jutarnjem kafom."
„To nije tačno!", negodovala je Leman. „Mehpara-abla navalila je da vam ja donesem kafu."
„To je pravi potez", osmehnula se Azra. „Ne pamtim kad sam poslednji put popila šolju dobre, jake kafe. Pitam se da li bi htela da mi čitaš iz šolje kad je popijem. Behidža kaže da odlično gataš."
„Gledanje u šolju samo je bezazlena razbibriga", reče Mehpara. „Ispredam priče Sarajlihanuma me je tome naučila."
„Pa, videćemo kakvo ćeš nadahnuće pronaći u mojoj šolji. Ko zna, možda ćeš otkriti put koji vodi do Dvora", reče Azra. Zaverenički je namignula Kemalu.
Mehpara to nije previdela.
Leman povika: „O, Azra-abla, da li zaista ideš u Saraj? Hoćeš li povesti i moju majku?"
„Ovog puta je neću voditi. Bojim se da ti skupovi ostavljaju previše snažan utisak na nju", nasmejala se.
„Ne bi bilo zgoreg da znaš da se tog dana onesvestila iz drugih razloga", reče Kemal.
Mehpara podiže šolju kafe s poslužavnika u Lemaninim rukama. Spustila je na kraj stola, pred Azru. Ruka joj je zadrhtala kad je prinosila šolju Kemalu. Najveći deo prosula mu je u krilo.
„Oh! Tako mi je žao! Doneću ti krpu! Kafa je vrela! Nadam se da se nisi opekao!"
Kad je primetio da mu se po prednjem delu pantalona širi tamna mrlja, skočio je i istrčao iz sobe. Mehpara je potrčala za njim. U hodniku joj je šapnuo: „Gadno sam se opekao, to mi je sa svakim danom sve jasnije."

Leman je pokucala kad je čula da otac i Kemal razgovaraju u sobi s velikim prozorom na srednjem spratu. Sarajlihanuma ju je od malih nogu učila da ne ulazi u sobu bez
dozvole. Čekala je da čuje „uđi". Bilo joj je neugodno. Znala je da su otac i brat iza vrata, ali joj nisu odgovarali. Strpljenje ju je izdalo. Odškrinula je vrata i provirila unutra. Sedeli su na divanima, na suprotnim krajevima prostorije. Bili su tako zadubljeni u razgovor da je nisu ni čuli. Pritrčala je ocu:
„Oče, Suad i ja već dugo vežbamo. Pratiće me na violini. Priredićemo ti koncert posle večere", povikala je.
„Neću biti tu posle večere, slatka devojčice."
„Ali, oče, rekao si ... Ljutio si se što ne pomažem Suadi da vežba. Zbog toga već danima ..."
„Večeras idem u posetu begu Ahmedu Rešitu. Moramo da pripremimo važna dokumenta. Slušaću vas drugi put."
„Ali, oče, danima se spremamo ..."
„Leman-hanuma! Sviraćete mi neki drugi dan. Molim te, zatvori vrata za sobom!"
Leman je bila na pragu devojaštva, ali iz sobe je izašla pognute glave i napućenih usana, kao i svaka duboko uvređena devojčica.
„Povredio si je, ujače."
„Žene u ovom domaćinstvu, od sedam do sedamdeset sedam godina starosti, uopšte ne vide u kakvim se problemima nalazi zemlja", progunđao je Ahmed Rešat.
„Zar je ovo vreme za koncerte?"
„Veoma je mlada, ujače."
„Imaš pravo. Bojim se da sam, u poslednje vreme, prilično napet."
„Šta ne valja?"
„Gajili smo velike nade kad smo osnovali Snage reda.[38] Odlučeno je da ih raspustimo. I Džemal-paša će večeras posetiti Rešit-bega, da bi zajedno pristupili tom poslu."
„Nije mi jasno zbog čega ste uopšte osnivali novu vojsku kad već postoji Nacionalna vojska?"[39]
„Bila je neophodna."
„Ne vidim zbog čega."
„Lako je biti puki posmatrač! Okupatori su predali memorandum našoj vladi, bolje reći diplomatsko upozorenje. Naložili su nam da uništimo Nacionalnu vojsku. Sećaš l se toga?"
„Naravno! Požurili ste da udovoljite njihovim zahtevima."
„Da smo odbili memorandum, oni bi najverovatnije raspustili vladu. Prihvatili smo ga isključivo iz tog razloga."
„Svaka čast! Na taj način ste pristali da ugušite takozvanu pobunu, koja je u stvari patriotski pokret iskreno posvećen očuvanje otadžbine."
„Zar nisi razumeo zašto smo pristali na tako nešto. Okupatori su znali da sultan više
nema nikakve vojne snage. Očekivali su da priznamo da nismo u stanju da ispunimo taj zahtev i da im tako zvanično prepustimo da to oni učine umesto nas."
„Voleo bih da ste baš to učinili. U tom slučaju ne bi bili prokleti dokje sveta i veka zato što ste izdali naređenje o uništenju Nacionalne vojske."
„Aman, Kemale! Zar ne vidiš da je to bila zamka! Da smo odbili memorandum raspustili bi našu vladu. Da smo priznali nemoć da se tučemo s ustanicima, taj zadatak predali bi Grčkoj vojsci, čijih 100.000 vojnika je već čekalo u Izmiru. Državn poslovi iziskuju smisao za uočavanje i razlikovanje nijansi, momče. Državnik, pre nego što načini jedan korak, mora da smisli i deset sledećih. Odluka o osnivanju nove vojske, za navodno gušenje ustanka, bila je jedini način da se izbegne majstorski smišljena zamka. Tako smo kupili vreme Nacionalnoj vojsci da ojača. A smerali smo da, kad kucne čas, novu Vojsku kalifata, koja je trenutno u Anadoliji, upotrebimo protiv Grka."
Zapanjeno je posmatrao ujaka. Da li je moguće da Ahmed Rešat nije slepo odan sultanu i da je, naposletku, i on iskreni patriota? Ako je to istina, kako to ranije nije uviđao? A žive pod istim krovom!
„Ali zašto sad raspuštate novu vojsku?", pitao je.
„Zato što smo se prevarili u računu. Nadmudriti su nas. Očekivali smo da će na čelu vlade i Ministarstvu vojnom uvek biti naši istomišljenici. Damad Ferid reagovao je ishitreno i nepromišljeno, kao soko kad vidi plen, i ubedio sultana da mu poveri oba položaja."
„Ferid je retko uspešni oportunista."
„U braku je s vladarevom sestrom. Retko kad napušta Dvor. S vremenom je postao jedan od retkih sultanovih ljudi od poverenja."
„Tako je uspeo da izdejstvuje smrtne kazne za nacionaliste."
„To nije sve. Vojska kalifata više nije ono što smo zamislili, Kemale. Sad je stvarno koriste za obračun s nacionalistima."
„Ali, ujače, sigurno si znao da je Damad Ferid zakleti neprijatelj nacionalista? On je nesposoban da razlikuje KJP od nacionalista, a ne vidi dalje od sopstvenog nosa."
„Da, ali nije samo to, izbila je nova kriza. Jedinice Vojske kalifata krenule su u Anadoliju preko Izmita. Međutim, tamo su ih napali Čerkezi. Ispostavilo se da i on žele da osnuju samostalnu državu. Kao što vidiš, niko više ne veruje u Otomansko carstvo."
„Da, čuo sam za dogadaje u Izmitu."
„Imaš dobre izvore podataka."
„Izgleda."
„Pretpostavljam da znaš i za predstojeće putovanje Damad Ferida u Pariz, gde će Otomanskom carstvu biti zadat poslednji udarac."[40] Kemal je ćutao.
„Nameravamo da tokom Feridovog odsustva uništimo monstruma od vojske kojeg smo sami stvorili. Radim na tome s begom Ahmedom Rešitom i Džemal-pašom."
„Šta će biti s njihovim oružjem? Bilo bi divno kad bi nekako stiglo do nacionalista."
„Prvo moramo da smislimo kako da je mirno raspustimo. Lako ćemo se posle pozabaviti njenim arsenalom."
„Baviš se zaista neugodnim poslom, ujače. Kad te vidim ovakvog, duboko sam zahvalan što sam zatočen između četiri zida i što nisam na tvom mestu."
„Mnogo puta sam razmišljao o ostavci. Ipak, služim državi otkad znam za sebe. I ona je mene dobro služila. Ne mogu da pobegnem kao pacov samo zato što je broda počeo da tone. Izdržaću sve udarce sudbine."
„Nek ti je dobri Alah u pomoći!"
„Ne bih rekao da je dosad bio. Kao da podela vlasti u dve struje nije bila dovoljna, već su u Ankari osnovali i drugu vladu. Kinezi imaju poslovicu: psu s dva gospodara sudeno je da crkve od gladi. Nek nas Alah sačuva takvog kraja!"
Ahmed Rešat uzdahnu. Ustao je i rekao: „Najbolje je da krenem. Ne želim da me Rešit-beg čeka. Pretpostavljam da je kočija već stigla."
Zahvalnost i samilost preplavile su Kemala. Odupirao se nagonu da zagrli napaćenog ujaka, ali znao je da ne voli javne izraze naklonosti. Ahmed Rešat mu se opet obratio pre nego što je izašao na vrata.
„Hteo sam nešto da ti kažem, Kemale ... Leman i njen klavir ... Povredio sam je. Hoćeš li ti da slušaš njihov večerašnji koncert? Misliš li da ćeš moći da podneseš Suad na violini?"
„Ko bi mogao da te zameni? One pred tobom žele da se pokažu. Možda ćeš moć da ih slušaš sutra uveče?"
„Ne raspiruj im nade. Bojim se da u narednim danima neću često vidati kuću."
„A kad si pa bio s nama?", promrmljala je Behidža s praga. „Naručio si kočiju, al Husni-efendija nije mogao da je pronađe. Nisi me slušao kad sam ti govorila da bi trebalo da imamo našu. Sad ćeš pešačiti do Rešit-bega."
„Pešačiću. Tako mi i treba kad ne slušam ženu. Hvala Alahu na lepom prolećnom vremenu."

Kemal je ostao sam u salonu. Protegao se na divanu i stavio ruke pod glavu. Bio je mrtav umoran. Iscrpljivalo ga je čekanje na vesti koje nikako da stignu. Umorio se od života, od svega izuzev prevođenja i vodenja ljubavi s Mehparom. Povetarac je kroz poluotvorene prozore donosio miris mora. Obuzet žudnjom, strasno je punio pluća i posmatrao tamne tonove večernjeg neba. Beli pupoljci magnolije ispred prozora okončali su svoj kratki životni vek. Sjajno zeleno lišće gospodarilo je vidikom. Proleće će ove godine ličiti na prethodna. Proći će kroz Istanbul sramežljivo i nečujno. Srca će
ostati netaknuta, a krv neuzburkana. Prolećna radost moraće da sačeka sledeću godinu.

***
Dragi brate Kemale,
Pišem u žurbi, u radnoj sobi SF.
Posetila sam SF čim sam dobila vest da me očekuje. Primila me je s poslovičnom ljubaznošću. Razgovor je tekao uobičajenim tokom. Pomenula sam temu od naročitog značaja. Za dva dana, na čajanki u čast rođenja njenog rođaka, biće u prisustvu osobe o kojoj smo govorili. Obećala mi je da će naći načina da pomene temu i da će mi poslati detaljni izveštaj o odgovoru. Još se ne zna kad će trajekti proraditi. Majka je, kao što znaš, veoma zabrinuta zbog mene. SF je predložila da otputujem do Uskudara u njenom brodiću. Zbog toga moram da pođem brzo i bez pozdrava. Poslala sam ti pisma zahvalnosti za hanumaefendi Sarajlihanumu i hanumaefendi Behidžu. Poslaću ti po Haki-efendiji sva obaveštenja koja stignu do mene. Od sveg srca zahvaljujem tvojoj porodici na srdačnom i nesebičnom gostoprimstvu. Poljubi Leman i Suad umesto mene.
Tvoja sestra Azra Zija

Stavio je pismo u džep. Moraće da čeka najmanje jednu nedelju na drugo pismo od Azre. Ako ono potvrdi njegove sumnje, pokušaće da ubedi ujaka. Nije hteo da se iskrade iz porodične kuće, kao lopov, niti da spali mostove između njega i ujaka, koji mu je toliko toga oprostio. Znao je da neće moći da se vrati ako ode bez pozdrava. Kad bi mogao da privuče ujaka na svoju stranu ... kad bi samo mogao ... Kad bi ga ubedio da je od samog početka bio u pravu, onda bi mogao valjano da se oprosti od njega. Mnogo ih je voleo. Njihove molitve će ga pratiti. Kružio je po sobi kao ranjen lav. Glava mu je bila puna misli o baki, devojčicama, ujni i ujaku. I Mehpari! Kad samo pomisli da je nikad više neće videti, zagrliti, poljubiti njenu glatku kožu ... Knedla mu je zaigrala u grlu. Čuo je korake na stepenicama. Teški koraci pripadali su muškarcu, a ne ženi – nisu Mehparini. Ujak je otišao još ranom zorom. Ko bi to mogao biti? Husni efendija nije imao naviku da skita po kući! Zgrabio je mesingani svećnjak i stao iza vrata. Neko je dvaput pokucao.
„Ko je?"
„Mahir."
Otvorio je vrata sa uzdahom olakšanja.
„Šta je bilo, Mahire? Neke nevolje?"
„Sarajlihanuma mi je rekla da se odmah popnem na sprat. To sam i učinio."
„Iznenadio si me. Nisam te očekivao. Samo se žene penju na ovaj sprat."
„Hteo sam da što pre upoznam tvoju ujnu s rezultatima laboratorijskih analiza. Sarajlihanuma me je dočekala na vratima. Rekao sam joj da sam došao da te obiđem. Poslala me je pravo kod tebe."
„Kakvi su rezultati."
„Dopusti mi da prvo obavestim nju."
Kemal je izašao i pokucao na vrata preko puta. Kad niko nije otvorio, pozvao je Mehparu na donjem spratu.
„Pravi ajran[41] za tebe i Mahir-bega. Brzo će ga doneti", doviknula mu je Sarajlihanuma.
„Mahire, dobio sam pismo od Azre", reče Kemal. „Sultanija Fehima srešće se sa sultanom danas. Pokušaće nešto da sazna. Mislim da će mu postaviti otvoreno pitanje. Zašto i ne bi kad sultan Vahdetin nikad nije krio proengleska osećanja?"
„Znaš li da šeik Said, u ova tegobna i oskudna vremena, vodi rastrošan život na visokoj nozi?"
„Da li ga Englezi plaćaju?"
„Ubeđen sam da je tako. Ipak, ne pripadaju sve proengleske organizacije Saidu. Na primer, Partija slobode i jedinstva[42] ne gleda blagonaklono na šeikovu pohlepu. Monopolizovao je fondove. Englezi ne žele da ljute svoje pristalice, a ubeđen sam da sultanu daju deo novca koji dele i drugima."
„Pomolimo se da je to istina!"
Kad je Mehpara stigla s ajranom, Kemal je zamoli da dovede ujnu. Strčala je do Behidžine sobe i uskoro se vratila s njom.
„Mehpara, hajdemo u tvoju sobu da bi ujna nasamo popričala s doktorom", zamolio ju je Kemal.
Behidža je sela na rub postelje i prekrstila ruke u krilu. Mahir joj je saopštio novosti: „Čestitam, efendum, pronašli smo uzrok napada nesvestice. Trudni ste!"
„Aaaa! Zbilja!"
„Zar niste zadovoljni? Nadajte se sinu! Uz Alahovu pomoć ćete ga i dobiti!" Tupo je zurila ispred sebe.
„Leman je mlada žena. Gotovo da je stasala za udaju. Biće me sramota da jo saopštim novost."
„Ali vi ste još mladi."
„U ratu smo. Skolile su nas sve same nevolje. Nije vreme za rađanje, čak ni za dečaka."
„Naravno da nije, ali neka vam Alah podari zdravo i pravo dete!"
„Amin!"
„Ako mi date neki datum, izračunaću vreme porođaja."
„Ne brinite doktore, pozvaću babicu."
„Kako god želite."
„Sad bih se povukla, ako dozvoljavate ..."
„Behidža-hanumaefendi ..."
„Da ...
„Šta da kažem ako me pitaju? Šta da kažem Kemalu, Sarajlihanumi i ostalima?"
„Dajte mi nekoliko dana. Htela bih da ja lično saopštim vesti Rešatbegu. Zatim ću reći i drugima."
„U tom slučaju, ja ne znam ništa jer rezultati još nisu gotovi."
„Hvala vam, doktore", reče Behidža na izlasku.
Doktor je zamišljeno posmatrao vrata. Ni vesti o muževljevom unapredenju u ministra ni vesti o trudnoću nisu mogle da razvesele ženu u okupiranoj prestonici. Čak je i drveće u bašti delovalo tužno. Oblikovalo je setni ljubičasti veo, a on je popao i po mladom i po starom, po svima bez izuzetka.
Još malo je posedeo u sobi iako je bio u žurbi. Kad se Kemal nije pojavio, krenuo je ka stepenicama. Čuo je zvuk klavira: Leman je svirala.
Podigla je glavu čuvši njegove korake. Osmehnula se. Svetloriđa kosa rasula joj se po ramenima. Nije pokrila glavu. Svetlo s prozora padalo joj je preko lica. Zapazio je crvenkastu nijansu kose i mrlje boje meda u njenim krupnim, zelenim očima. Kad li je ova devojka odrasla? Kad li se toliko prolepšala?
„Kako ste, Leman ... hanuma?", pitao je. S teškoćom je izgovorio reč „hanuma". Učinila mu se nespojivom s devojčicom koju je nekad, u Solunu, ljuljao na krilu, ali mlada žena za klavirom više nije bila dete. A ona je i te kako bila svesna toga.
„Dobro sam, doktore. Kako ste vi? Da li ste došli da pregledate mog brata Kemala?"
„Jesam, ali mu nisam više potreban. Vaš brat je ozdravio, mlada damo."
„To je divno! A Mehpara-abla ostane s nama bez obzira na to?"
„Mehpara vam je veoma draga, zar ne?"
„Jeste. Lepo se slažemo."
„Nastavite samo, Leman ... hanuma. Divno svirate."
„Azra-abla me je prošle nedelje naučila ovu kompoziciju. Poznajete hanuma Azru, zar ne?"
„Da, poznajem je."
„I ona lepo svira."
„Dugo je nisam čuo."
„Šteta", reče Leman. „Mnogo je bolja od mene."
„Ona samo vežba mnogo duže od vas. Ko zna šta ćete vi postići kad budete u njenim godinama. Još ste veoma mladi. Moglo bi se reći da ste još dete."
„Bolje vam je da nana ne čuje da me zovete detetom. Pokušava da me uda."
„To je besmisleno! Vaš otac to neće dopustiti! Koliko imate godina?"
„Petnaest, ali za nekoliko meseci imaću šesnaest."
„Porasli ste, Leman. Preko noći ste izrasli u divnu, mladu ženu. Moram da požurim, ali jednog od ovih dana doći ću samo da bih uživao u vašoj muzici."
„Ako me unapred obavestite, spremiću vam duet sa Azra-ablom."
***

Mahir je sišao u predsoblje, uzeo kalpak[43] s police, obuo cipele i pronašao kaput na čiviluku. Nabacio ga je preko ramena i izašao. Odupro se nagonu da podigne glavu ka prozoru na međuspratu. Da je to učinio, video bi da ga Leman posmatra skrivena iza poluprovidnih zavesa.

Mehpara je podigla sako koji je Kemal zaboravio kad je požurio u svoju sobu nakon kratkog, ali veoma strastvenog susreta. Istresla ga je i raširila po krevetu. Tankim prstima milovala je i peglala okovratnik i rukave. Od Azrinog dolaska, nije posećivao njenu sobu, niti ju je zvao u svoju. Nedostajao joj je. Svake noći koju je Azra provela u kući, kad bi svi otišli na spavanje, pažljivo je osluškivala zvuke iz njegove sobe. Nije se ustezala da ostavlja vrata odškrinuta da ne bi prečula bat koraka. Kemal nije napuštao svoju sobu, niti ga je Azra posećivala, u to je bila sigurna. Zanemarivao ju je tokom Azrinog boravka. Dok je jutros kod nje čekao da doktor Mahir pregleda Behidžu, ograničio se na poljupce. Drhteći, Mehpara ga je pitala da li mu je nedostajala.
„Naravno da si mi nedostajala, ali Mahir i ujna su u mojoj sobi i svakog trenutka bi mogli da upadnu."
„Misliš li da bi upali u moju sobu? O, Alahu!", kriknula je potiskujući suze. Bio je to isti Kemal koji je tolike noći proveo s njom. Verovatno mu je dosadila. Više ne gori plamenom ljubavi. Podala mu se, on se zadovoljio pa će produžiti dalje, u potrazi za svežijim i ljupkijim predmetom osvajanja.
Zgrabila je sako koji je tako pažljivo ispravljala. Bacila ga je na zid. Nije mogla više da se savladava. Gazila ga je. Plakala je. Podigla ga je s poda, pritisla na grudi i zarila lice u meku tkaninu.
Nije znala gde će je ljubav prema Kemalu odvesti, ali bila je spremna da ga sledi do kraja sveta. Ako njen ljubljeni ostane u ovoj kući, zadržaće se u njoj dok ne ispusti dušu. Ako se oženi – na primer Azrom – slediće ga u novoj kući kao sluškinja. Biće više nego spremna da postane druga žena, ako je to uslov da bude njegova
negovateljica, konkubina, ljubavnica i rob.
Ustala je s poda i raširila sako po postelji. Nešto je zašuštalo u desnom džepu dok ga je peglala. Pronašla je presavijeno pismo. Otvorila ga je i, posle kraćeg oklevanja, sklopila. Zadržala je vazduh kad ga je po drugi put otvorila i osmotrila rukopis. Prišla je prozoru da bi imala više svetlosti. Ugledala je Azrino ime na dnu strane. Kolena su joj klecnula, a srce preskočilo. Svako ko bi se zatekao u sobi pomislio bi da ima problema sa srcem. Počela je da čita.
Savila je pismo i sela na postelju. Odnos između Kemala i Azre nije bio romantičan kao što je strahovala. Baš lepo. Imali su nešto u čemu ona nikad neće moći da učestvuje. Zajedno su pleli mračne mreže koje su im mogle doći glave. To je bilo loše, veoma loše.
Presavivši ga pažljivo, vratila je pismo u džep sakoa.
Azra je, hvala Alahu, otišla kući. Bilo je očigledno da će nastaviti da se dopisuju i da će ta prelepa plavuša plavih očiju nastaviti da ga vodi u susret opasnosti. Šta da radi? Da li je mudro da obavesti Sarajlihanumu? Ili je bolje da se obrati Rešat-begu? I da l će neko od njih moći da urazumi Kemala! Možda bi bilo najbolje da pokuca na Azrina vrata i popriča s njom. Objasniće joj da je Kemal donedavno bio smrtno bolestan i da se tek odskora oporavio od strašne groznice. Zatražiće da ga ostavi na miru. Postoji na stotine sposobnih mladića spremnih da se izlože opasnosti. Azra može da iskoristi bilo kog od njih u pogibeljnim igrarijama. Ako ga ponovo uhapse ili ako se opet, ne dao Alah, razboli, tu mu je kraj. Da, to bi bio najbolji potez. Posetiće je i porazgovarati s njom. Možda će dobiti i batine kad Kemal čuje šta je učinila, bez obzira na to što muškarci u ovoj kući nikad nisu pribegavali nasilju. Ali istrpeće! Nikad je više neće pogledati kad dozna šta je učinila. Ali neka! Biće joj dovoljno što je živ. Ne treba joj ništa dokle god zna da njen ljubljeni negde na svetu diše. Ali zar Azra nije napisala da će negde otići? Opet je izvukla pismo i još jednom proučila sadržaj. Juče je otišla na azijsku obalu. Da li će moći da ubedi Behidžu da joj dozvoli da je poseti u Erenkoju? Ako i ne uspe kod nje, možda će uspeti s Leman: Azra je dobra pijanistkinja i Leman ju je zavolela. Sprijateljile su se. A kad Leman nešto hoće, niko i ništa ne može da je zaustavi. Bogoradiće i umiljavaće se dok ne dobije ono što želi. Da, nagovoriće Leman, a ona će opsedati roditelje dok im na kraju ne dozvole da podu za Erenkoj.
***
Behidža se posle večere povukla u svoju sobu i po poslednji put obukla pačalik. Znala je da više nikad neće moći da obuče tesnu, bledoružičastu haljinu. Češljala je kosu četkom s drškom od slonovače. Blago se štipala i šamarala po obrazima da bi dobila boju. Rešat-beg je kasnio, kao i obično. Zapalila je uljanu lampu, protegla se na postelji i zasvirala ud.
Kad se Ahmed Rešat te večeri vratio kući, pronašao je suprugu usnulu na postelji, a ud joj je kliznuo iz ruku i pao na pod.
„Nazepšćeš, hanuma. Zašto se nisi pokrila?", pitao je. Kad je otvorila oči, nastavio je: „Haljina ti je tako tesna."
„Nosim pačalik, beže."
„Trebalo bi da nosiš nešto toplije po ovom vremenu."
„Htela sam da ti u njemu saopštim novost." Trgao se.
„Kakve novosti?"
„Nosila sam ovu odeću i u drugim prilikama. Nadam se da će mi doneti sreću ..." Gledala je pravo ispred sebe. Usne su joj drhtale. Seo je kraj nje. „Da li se nešto desilo? Kakve novosti? Šta je bilo, draga moja?"
Duboko je udahnula pogleda uperenog u pod. „Rešat-beže, trudna sam. Možda ćemo ovog puta dobiti dečaka."
Dugo je ćutao. Napokon je šapnula:
„Vest te nije obradovala?"
„Nadam se najboljem. Nije baš najsrećnije vreme za deru, ali Alah će nam pomoć da izdržimo."
„Naravno da hoće! Ti si ministar, zar ne?"
„U ratu smo. Pod okupacijom. Ovo su teški dani, a dolaze još teži.
Mogu samo da se nadam i molim Alaha za srećan porođaj i da ovoga puta, po volj njegovoj, dobijemo dečaka."
Pogrešila je kad je očekivala neobuzdano oduševljenje kao prilikom ranijih objava trudnoće. Ustao je, skinuo se i pitao:
„Da li tetka zna? Kome si još rekla?"
Nije rekla mužu za napad nesvestice, niti za doktorovu posetu. Lagala je:
„Niko ne zna."
„Onda ćemo sutra obavestiti i ostale ukućane. Pazi na zdravlje i ishranu, hanuma.
Imala si teške trudnoće."
„Dobro mi je", negodovala je.
„Mahir će doći sutra da te pregleda."
„Nema potrebe. Zvala sam babicu."
„Behidža-hanuma, vremena se menjaju. Sad imamo porodičnog lekara. Nema razloga da ne koristimo njegove usluge. Babica će, naravno, prisustvovati porođaju, ali mora da te pregleda i doktor Mahir."
„Prošle nedelje sam, na sastanku ženskog društva, srela Šahenda-hanumu. Ona je iz porodice Redžep-bega ... To je veoma prosvećena dama."
Rešat-beg je, s kiselim izrazom lica, progovorio: „Čuo sam za nju, ali bi bilo bolje da
se obratiš našoj babici iz susedstva."
Rano ujutru će obavestiti doktora Mahira, pre nego što se Behidža preda u ruke Šahenda-hanume, jednoj od žena koje zabadaju nos u muška posla i mauču s predikaonica. Zamoliće ga da što pre dođe i pregleda njegovu ženu. Njena poslednja trudnoća završila se pobačajem. Bila je nežnog i krhkog zdravlja. Zahtevala je brižnu negu. Moraće da pronađe način da nagna staru tetku da pokaže naročitu pažnju prema snaji i da je ne uznemirava. Znao je da tetka, iako u osnovi žena dobrog srca, čvrsto veruje da je dobra svekrva dužna da ima kritički stav prema snaji.
„Javiću Mahir-begu da te poseti", rekao je milujući je po kosi.
Uznemirila se. Nije smela da mu kaže da je već dolazio bez njegovog znanja, a ni da mu to taji. Pocrvenela je. Pokušala je da prikrije crvenilo i zbunjenost promrmljavši:
„Rešat-beže, sramota me je da Lemani kažem da će dobiti sestru ili brata. To je užasno!"
„A zašto?"
„Ona je pred udajom."
„Nijedna devojka u mojoj kući, bez obzira na Sarajlihanumu, neće se udati pre dvadesete."
„Ali ko će uzeti ženu od dvadeset godina? Svi traže ljupke i mlade devojke. Da li si ti čekao da napunim dvadesetu?"
„Čekao bih te da tvoj otac nije hteo da te pusti da se udaš za mene pre dvadesete. Pokušaćemo da ih što duže zadržimo pored sebe. U stvari, mogle bi da žive ovde s muževima. Šta kažeš na to?"
„Nisam znala da ih toliko voliš."
„Posao me je dugo udaljavao od njih. Voleo bih da budu ovde, pred mojim očima, kad se penzionišem. Mislim da je važno da budu dovoljno odrasle da mudro izaberu supruga. Poslali su te ovamo još kao devojčicu. Reci mi, da li si ikada zažalila što si došla?"
„Nikada. Ponovo bih te izabrala, i s ovom pameću."
„Ne bacaj tu ružičastu haljinu samo zato što je stara", rekao je kad se nagnuo i zario nos u njenu kosu rasutu po ramenima. „Ne samo da će nam doneti sreću ako budemo imali još dece, već ti i divno pristaje."

Mehpara je pokucala na vrata i ušla u sobu ne čekajući Kemalovo dopuštenje. Pakovao je knjige u kofer na krevetu. Prešla je pogledom preko sobe. Knjige su joj privukle pažnju.
„Beže?"
„Šta je bilo, Mehpara?"
„Zvao si me?"
„Ne, nisam."
„Pomoći ću ti da se spakuješ."
„Mogu i sam."
„Hoćeš da odem?"
„Da, hoću da odeš."
Prišla mu je i otela knjigu koju je hteo da stavi u kofer.
„Zašto pakuješ ove knjige?"
„Sklanjam ih."
„Ali ovo su knjige koje uvek čitaš."
„Pa pročitao sam ih."
„Dobro, onda ću ih sutra staviti na najvišu policu ormana. Ne moraš da ih stavljaš u kofer."
„Ne mešaj se, Mehpara!", planuo je kad nije uspeo da joj otme knjigu.
„Šta se dešava? Ideš li negde? Sav veš ti je opran i ispeglan ... Zašto?"
„Volim čistu odeću!"
„Nikad nisi mnogo mario za čistoću."
„Gledaj, kasno je ... Ma ostavi me na miru! Idi na spavanje, u svoju sobu!" Nije odstupala.
Zavladala je neprijatna tišina. Spustila je knjigu na krevet i polako otkopčala bluzu.
„Prestani! Zakopčaj se! Nisam raspoložen." Rasrdio se zato što se pravila da ga ne čuje.
„Rekao sam ti da ideš u svoju sobu!"
Prišla mu je. „Danima si tako dalek. Izbegavaš da me pogledaš u lice. Više ne mariš za mene. Postoji li neka druga ..."
„Ne postoji!"
„Zašto se onda udaljavaš od mene?"
„Ove stvari ne rade se na silu. Rastrojen sam. Očekujem vesti koje nikako da stignu. Tužan sam i nije mi ni do čega."
„Pa poveri mi se. Reci mi kakve vesti očekuješ."
„Tiču se samo mene."
„Meni možeš sve da kažeš."
Otkopčala je svu dugmad. Skinula je bluzu i jelek. Posmatrao je reljef plavih veva na mlečnobelim prsima. Učinilo mu se da su punije nego pre. Gusta smeđa kosa pala joj je preko lica. Skinula je haljinu, a on pantalone. Bacio je kofer na pod i stisnuo je za raširene butine obema rukama. Prodro je u nju i zaboravio sve. Dizao se i spuštao, sve brže i snažnije. „Reci mi", prozborila je odmakavši se od njega.
„Šta?", prostenjao je.
„Šta očekuješ."
Zanemario je njene reči. Pokušavao je da se vrati u nju, ali ona se izmicala.
„Budi mirna, za Alaha miloga!"
„Biću ako mi odgovoriš."
Progutao je psovku u poslednjem trenutku. Pokušavao je da je zajaše. Svaki put bi se izmakla.
„Izudaraću te!"
„Samo napred."
„Mehpara, molim te!"
„Reci mi. Koga ili šta očekuješ?"
„Dosta je bilo! Zar nisi svojevoljno došla ovamo? Zar nisi želela da vodiš ljubav?"
„Jesam. Toliko si mi nedostajao da nisam mogla da spavam. Ležem bez sna žudeći za tobom. Došla sam ovamo po tvoje dodire i poljupce."
Njene reči su ga dodatno uzbudile. Ponovo ju je bacio pod sebe. Namestio se da klizne u nju, ali ona je skočila s postelje i stala pored vrata. „Idem ako mi ne kažeš."
„Tako naga?"
„Naga! Zaključaću vrata. Nikad me više nećeš dodirnuti."
Bespomoćno ju je posmatrao. Nabrekli ud mu je poigravao. Povredila mu je ponos.
„Dođi ovamo", rekao je. Kliznula je ka krevetu mačjim hodom. Opkoračila ga je.
„Reci mi."
Dok se ljuljao pod njom, rekao je. „Očekujem poziv da krenem ... ah ... da se pridružim borbi za ... oh ... oslobođenje ... aaaah!"
Bližila se vrhuncu. Sve više njenih suza završavalo je na njegovom licu. „Napuštaš me. Odlaziš i ..." Ućutkao ju je poljupcem.
„Najdraža, borba je važna. Veća je i značajnija i od naše ljubavi. Zar ti to nije jasno?", nežno je šaptao.
„Ništa nije važnije od naše ljubavi!"
„To je, s tvoje tačke gledišta, verovatno tačno, ali meni su neke stvari preče od ljubavi. Naposletku, ja sam muškarac."
„Moj muškarac!", zajecala je i zarila lice u šake. Ljubila mu je usne, nos, bradu. Ponovo su vodili ljubav, ovaj put nežnije. Uživali su u dodirima i tiho šaputali. Malo kasnije, izvukla se ispod njega polako i pažljivo. Zaspao je s glavom na njenim grudima. Pokupila je razbacane knjige, vratila ih na uobičajena mesta na policama, a kofer gurnula pod krevet. Umotala se u ćebe koje je završilo na podu, pokupila odeću i izašla. Sredila mu je sobu kao da će ga to sprečiti da je napusti.

Doktor Mahir je sedeo u selamliku kao na iglama, preko puta Ahmeda Rešata u najboljem odeću koje je imao. Ministar finansija upravo se vratio iz džamije, u kojoj je s vladarem i dvorskom svitom išao na molitvu. Sultan je putovao u kočiji, a pratila
ga je povorka iz Dvora – dvorski zvaničnici poređani u skladu s hijerarhijskim položajem. U dvorištu džamije, odabrane za tu molitvu, čekali su veliki vezir, ministri, senatori, civilni i vojni državni službenici, muškarci koji su ženidbom ušli u kraljevsku porodicu, ambasadori i brojni gosti i uglednici. Tradicionalna molitva petkom bila je prilika da narod vidi svog sultana i kalifa. Otkako su okupatori zabranili prisustvo počasnoj straži, ceremonija je mnogo izgubila od svog nekadašnjeg sjaja.
***

Ahmedu Rešatu nije bilo milo kad je video koliko je malo ljudi izašlo da pozdravi sultana. To je značilo da su čak i građani muslimanske prestonice, odvajkada odani sultanu, počeli da gube poverenje u njegovo vođstvo. Tog dana shvatio je da je i on sam jedna od istaknutih ličnosti u prezrenoj vladi. Ta spoznaja ga je silno pogodila.
Mahira su pak mučili drugi problemi. Pre nekoliko dana Behidža ga je naterala da prikrije činjenicu da ju je pregledao. Kao da to nije bilo dovoljno, znao je za Kemalov tajni plan da napusti ujakov dom i pridružio se pokretu otpora. Stideo se što mora da bude neiskren pred starim prijateljem.
Rešat-beg još nije bio spreman da se pridruži pokretu otpora. Još je verovao da će sultan, pre ili kasnije, shvatiti da je nerazumno postupio kad je poklonio poverenje Englezima. Verovao je da će se to jednog dana dogoditi, baš kao što odani sin do poslednjeg trenutka veruje u preobražaj posrnulog oca. Nije imao druge do da strpljivo čeka, ne pribegavajući izdaji, ne okrećući mu leđa i ne čineći ništa protiv njega, sve dok sam ne uvidi da greši. Mahir se nadao da taj dan neće doći prekasno za njegovog prijatelja. Gucnuo je limunadu i spustio čašu na sedefni stočić.
„Veoma je dobra. Svaka čast onom ko ju je pravio", rekao je gost. Domaćin je uzvratio: „Napravila ju je moja starija kći." Mahir je zalud čekao da razgovor pređe na Leman. Pitao se šta bi Ahmed Rešat rekao kad bi znao da njegov najbliži prijatelj vrlo često razmišlja o njegovoj petnaestogodišnjoj kćeri.
„Limunovi su iz bašte iza kuće. Posadili smo to drveće kao da smo predvideli oskudicu hrane koja će nas zadesiti. Čitave zime jedemo voće iz bašte. Nešto ostane i za susede. Dobro ti je poznato da se u Istanbulu u poslednje vreme ništa ne može kupiti", reče Ahmed Rešat, neosetljiv na prijateljev duševni nespokoj.
„Znam o čemu govoriš."
„Nek Alah blagoslovi i mog tasta, koji nam često šalje hranu! Međutim, putevi su sve nesigurniji. Ponekad su neprohodni."
„Tako sam i ja čuo. Čak i ljudi poput mene teško putuju. Stalno pokazujemo papire na stražarskim mestima. Niko ne zna šta ga čeka na putu do odredišta."
„Želim ti sreću na putovanju. Mnogima ćeš nedostajati u Istanbulu, Mahir-beže.
Potrebniji si nam no ikad, pošto je Behidža-hanuma zatrudnela."
„Voleo bih da mogu da ostanem, ali jedini način da se spreči izbijanje novih zaraza jeste da se radi u oblastima pod karantinom. Tvoja žena je savršeno zdrava. Očekujem lak porođaj."
„Znaš, Mahire, da nismo planirali još jedno dete u ovakvim vremenima. Ipak sam se silno obradovao kad sam čuo vesti, kao da dolazak tog deteta na svet nagoveštava neka lepša i bolja vremena."
„Takva je Alahova volja. Bojim da ćemo do tih boljih vremena dobrano da pričekamo. Okupatori više nemaju ni trunku trpeljivosti prema podanicima Otomanskog carstva islamske vere. Ne znaš, pošto nisi voj – nik, ali smislili su nov način ugnjetavanja. Zahtevaju od otomanskih oficira svih činova da salutiraju svakom vojniku savezničkih snaga."
„Mislim da te nisam najbolje razumeo, Mahir-beže. Nećeš valjda da mi kažeš da se od visokog oficira otomanske vojske traži da pozdravlja svakog savezničkog vojnika, čak i običnog pešadinca?"
„To sam hteo da kažem. Zamisli samo situaciju u kojoj paša mora da salutira običnom vojniku, bez obzira na to da li je Englez, Francuz, Italijan ili čak Grk."
„Kad je ta praksa uvedena?"
„Pre mesec dana. Uskoro će obavestiti našu vladu pismenim putem i zatražiti saradnju u sprovođenju te odluke. To je neizdrživ pritisak na turske oficire. Počeli su da nose civilnu odeću da bi izbegli sramotu."
Domaćina je iznenada zaboleo stomak. Hteo je da povrati. Stavio je desnu ruku na usta, a levu na stomak.
„Šta nije u redu? Posiveo si u licu."
„Spopala me iznenadna mučnina, sasvim iznenada."
„Mogu li da ti pogledam jezik?"
„Dobro sam, Mahir-beže, sasvim dobro. Bar koliko bilo ko od nas može da bude.
Ne brini, proći će."
Ćutke su sedeli, kao da su preslabi ili malodušni za priču. Doktor je prekinuo tišinu.
„Veruj mi kad ti kažem da mi je žao što idem u ovom trenutku, pogotovo zbog Behidža-hanume. Ostaviću ti ime i broj doktora, mog prijatelja, za svaki slučaj. Aki Muhtar je moj veliki prijatelj i vrlo sposoban lekar."
„Hvala ti."
„Leman-hanuma je brzo porasla, zar ne? Sad je dostojanstvena mlada dama.
Siguran sam da će biti od velike pomoći majci."
„Bila bi da se prema njima ne ophodi kao prema deci. Ne dozvoljava im ni prstom da mrdnu. Mislim da greši, ali odgajanje dece je ženski posao. Ne želim da se mešam. Koliko ćeš odsustvovati?"
„Oboleli od kolere su u Tuzli.[44] Oni s tifusom i veneričnim bolestima su u karantinu na brojnim mestima. Najnoviji talas izbeglica doneo je i epidemiju azijskog gripa. Nameravam da prvo obiđem Tuzlu, ali ne znam gde ću kasnije ići. Siguran sam da se neću vraćati dok zaraze ne budu pod kontrolom."
„Grad s ovoliko izbeglica i došljaka mora da se suoči s epidemijom", reče domaćin.
„Brojke su zapanjujuće! Tokom Balkanskih ratova, više od 56.000 ljudi došlo je samo u Istanbul, da ne pominjemo 90.000 Rusa i gotovo 100.000 izbeglica s Krima."
„Tada smo uspeli da sprečimo širenje tifusa koji su doneli s Krima."

Čuli su graju pored kuće. Ahmed Rešat prišao je prozoru da vidi šta se dešava. Husni efendija raspravljao se žustro s nekim pored baštenske kapije. Nepoznati im je bio okrenut ledima. Žustro je gestikulirao. Ahmed Rešat ga je prepoznao kad se okrenuo ka prozoru.
„To je Haki-efendija, Zija-pašin čovek. Pitam se šta želi? Možda Azrahanumi nešto treba?"
„Zaista neobično!" Mahir je stao pored domaćina ispred prozora. Ahmed Rešat je krenuo iz selamlika. Zamalo da se sudari s Hakiefendijom kad je otvorio vrata. Siroti sluga je drhtao.
„Gospodaru, stigli su osvajači! Stigli su pred našu kuću! Osvajači!"
„Osvajači? Šta to govoriš, čoveče?"
„Hvala Alahu što dame nisu ovde. One su na azijskoj obali. Požurite, gospodine.
Učinite nešto. Za Alaha miloga ..."
„Haki-efendija! O čemu govoriš?"
„Otimaju nam kuću. Vas će poslušati, gospodine. Ne dopustite im da to urade.
Molim vas, pođite sa mnom! Brzo!"
„Sačekajte me da se obučem. Odmah se vraćam", reče Ahmed Rešat. Naleteo je na Kemala dok je trčao uz stepenice.
„Mahir-beg je došao a ništa mi nisi rekao. Ujače? Šta nije u redu, ujače?"
Ahmed Rešat ga je gurnuo u stranu i nastavio da trči uz stepenice. Kemal je požurio za njim, a onda je spazio Mahira na ulazu u selamlik, u društvu potresenog Haki-efendije.
„Šta se desilo?"
„Plene Zija-pašinu kuću."
„Ne mogu da verujem! Kada se to desilo?"
Haki-efendija je zbrkano prepričavao dogadaje kad se Ahmed Rešat sjurio niz stepenice. Otišao je sa Azrinim slugom.
Mahir i Kemal stajali su zbunjeno u predsoblju. Doktor se okrenuo kad je čuo šuštanje lišća. Ugledao je Leman. Posmatrala ih je razrogačenim očima s baštenske
kapije. Nosila je korpu punu rascvetalih grančica.
„O, Leman ... hanuma", reče Mahir. „Otkud vi ovde? Nismo vas videli." Osmeh je osvanuo na doktorovom zabrinutom licu.
„Bila sam u vrtu. Brala sam procvetale grančice. Staviću ih u vazu i naslikati. Šta se dešava? Kemale, zašto izgledaš tako uznemireno? Gde je otac otrčao? Petak je. Ministarstva su zatvorena, zar ne?"
„Iskrsao je neodložan posao. Zašto ne odeš na sprat", reče Kemal. „Čika Mahir i ja moramo da popričamo u selamliku."
Mahir se spremao da krene za Kemalom u selamlik. Nije mu prijalo što ga je prijatelj nazvao „čikom" pred Leman. Nije mogao da odoli da okrene glavu, da bi je samo još jednom pogledao. Bila je krhka i graciozna, kao jednodnevni leptir. To setno lice i krupne zelene oči ... Sa zaprepašćenjem je shvatio da treperi iznutra.
„Dođite na sprat kad završite razgovor. Odsviraću vam nešto na klaviru", reče Leman.
„Da li uživate u muzici?"
„Veoma, a najviše volim Šopena. Eto, nisam mogla da pronađem notne sveske do kojih mi je najviše stalo."
„Napišite mi šta želite. Sutra idem u Peru, nije mi teško da posetim muzičku radnju zbog vas, Leman-hanuma."
„Tako ste ljubazni, efendi." Osmehom je osvetlila hodnik, bar se doktoru tako činilo.
„Dosta priče o muzici”, reče Kemal, „imamo važnija posla." Gotovo da je ugurao doktora u selamlik. Vrata su se za njim zatvorila.

Azra se vratila na evropsku obalu da bi nadgledala predaju kuće okupacionim snagama. U poslednjih nekoliko nedelja primetno je smršala. Tamni podočnjaci svedočili su o neprospavanim noćima, zbog briga izazvanih najnovijim dogadajima. Koračala je podignute glave. Nije htela da pokaže koliko joj je teško.
„Zavidim ti, draga Azra", napomenula je Behidža, „na dostojanstvenom držanju. Ja bih na tvom mestu davno pala u postelju."
„Ne bi, draga moja. Nesreća nam otkriva da imamo snage da trpimo, za koju nismo ni sanjali da možemo imati. Očekivala sam da će se majka razboleti i pasti u postelju kad su prognali oca i kad sam izgubila starijeg brata, ali nije. Istrajala je zbog mene. Sad je moj red da budem jaka zbog nje. Osim toga, ne želim da dušmani vide koliko patim."
„Imam dobre vesti za tebe. Nisam naročito snažna osoba, ali nisam ni toliko slaba da bih poklekla pred vatrenim govorom na ženskom skupu. Strašno sam se postidela što sam se onesvestila u Makbula-hanuminom domu. Ispostavilo se da sam trudna.
Izvini ako si se i zbog mene brinula."
„O, Behidža-hanuma, kakva divna vest usred ove sveopšte nesreće! Čestitam vam! Tako sam srećna zbog vaše trudnoće!"
„Hoćete li da vam pravim društvo kad pođete po nameštaj iz kuće?"
„Nikako! Razmislila bih o vašoj ljubaznoj ponudi da mi niste saopštili te divne vesti. Pošto sad znam da ste u drugom stanju ... savetujem vam da nikuda ne mrdate. Strašno biste se potresli kad biste videli moju kuću preplavljenu neprijateljskim vojnicima. Uverena sam da će tamo biti i onaj drski grčki prevodilac. Ne bi bilo dobro da se izlažete takvom iskustvu. Ostanite kod kuće."
„Onda povedite Mehparu. Može da pakuje predmete koje iznesete iz kuće, ili da odvaja one koje ćete odmah poneti. Naći će vam se u svakom poslu."
„Biće mi dobrodošla i velika pomoć."
„Reći ću joj da se spremi."

***
Behidža je pronašla Mehparu u sobici pored kuhinje; peglala je Kemalov donji veš.
„Da li bi htela da odeš sa Azra-hanumom do njene kuće? Mora da sastavi spisak nameštaja i ličnih stvari pre nego što preda kuću okupatorima. Htela sam da idem s njom, ali bojim se jutarnjih mučnina. Ne bih da joj budem na smetnji."
„Dopusti mi da završim s peglanjem", odvrati Mehpara, „i pomoći ću joj na svak način."
„Blagoslovena da si, devojko!"
Procenila je da nema potrebe da nosi Kemalov veš u njegovu sobu. Poslagala ga je u svoj šifonjer, zgrabila ogrtač i požurila.

Ahmed Rešat držao je u krilu najnovije Azrino pismo, naslovljeno na Kemala. Natakao je naočari za čitanje na nos. Pažljivo ga je pročitao, od početka do kraja. Ništa od onog što je sultanija Fehima rekla Azri nije mu bilo nepoznato, izuzev jednog detalja.

Šeik Said gaji naročito bliske odnose s Anglofilskim društvom[45], koje u svojim redovima ima mnogo uticajnih Jermena. Deo izdašnih suma koje prima od njih troši na svoj rastrošni životni stil, a ostatak ulaže u sastavljanje proengleskog kabineta. Najpreči posao ovog kabineta biće uništenje Nacionalnog pokreta Ferid-paša priprema protivnapad na nacionaliste. Sve
češći su njegovi susreti s kurdskim plemenskim vođama, jer je šeik Said, koji i sam kurdski poglavica ...

Ahmed Rešat je još jednom pročitao pismo. Jedna rečenica ga je posebno privlačila. Glasno ju je pročitao, kao da traži potvrdu svojih misli:
„Naš sultan je u potpunosti upoznat s ovim dešavanjima."

„Nema moći i sile osim s Alahom”, promrmljao je, skinuo naočari i pogledao nećaka.
„Da li ti je sad jasno, ujače! Eto šta radi tvoj sultan! Da je Mahir mogao da skup hrabrost, odavno bi te upozorio na ovo. Obeshrabrio se zato što nije dobio odgovarajuću priliku."
„Dobro su mi poznate razmere tvoje ludosti, zato nisam iznenađen što te zatičem usred ovog zamešateljstva. Što se Mahira tiče, on ima karijeru! Nisam ni sanjao da je član tajne organizacije."
„Svi zdravomisleći ljudi su na našoj strani, ujače. Nije reč samo o patriotama. Čak Francuzi podržavaju ustanak koji pušta korenje u Anadoliji."
„Ako nas Francuzi i podržavaju, ne čine to zbog naših lepih očiju. Prebijaju stare račune s Englezima", nije se dao Ahmed Rešat. „Grci traže teritorije koje su preuzel Italijani. Engleska podrška Grcima pogurala je Francuze, a naročito Italijane, k Turcima. To sam čuo i od Kaprini-efendije."
„Ali to ništa ne menja, zar ne? Sultan je na pogrešnom putu; ujače, to ti je valjda jasno?"

Ahmed Rešat nije mogao da odgovori, ali sve mu je bilo jasno kao dan. Jednostavno, neke reči nije mogao da prevali preko usana. Sultan, kome se zavetovao na vernost, izabrao je, upavši u more, da prigrli zmiju u obliku Engleza, nacije s najnemilosrdnijim planovima što se tiče budućnosti Otomanskog carstva. Sultanov izbor da se uhvati za zmiju bio je neshvatljiv. Rešat-beg je već nekoliko meseci znao da Englezi planiraju da na tlu otetom od Otomanskog carstva osnuju nezavisnu kurdsku državu, kojom bi upravljala njihova marioneta – šeik Said. Bio je istinski uznemiren zato što sultan Partija slobode i jedinstva ne vide šta im se dešava ispred nosa. To raspoloženje ga je upravo prošlo. Said i Kurdi su pomoću novca, propagande i ko zna čega još uspeli da obezbede podršku velikog broja otomanskih intelektualaca. Zaveli su i sultana. Njegova vera u vladara sa svakim danom bivala je sve slabija. Sultan je na izazove sudbine sve češće reagovao zatvaranjem očiju i sve neprobojnijom tišinom.
U više navrata, razgovarao je o tome s ministrom unutrašnjih poslova Ahmedom Rešitom. Nisu bili srećni zbog sultanove slepe proengleske orijentacije. Isprva su to pravdali time da on prvenstvo daje veri, a ne državi. U danima posle okupacije, postalo im je bolno jasno da su se i u tome prevarili: bivši hrišćanski podanici dobili su podršku velikih država. Bugari, Srbi i pravoslavni Jermeni okrenuli su se Rusima, a katolički Jermeni Francuskoj. Što se Amerikanaca tiče, oni su godinama skital Anadolijom tragajući za preobraćenicima među otomanskim hrišćanima. Religija je bila kao beton za temelje država, a otomanska vlada nije uspevala da je upregne u
svoja kola i iskoristi za svoje državne ciljeve. Eto, čak i bratska arapska muslimanska plemena bez oklevanja su zarila nož u Ieđa istovernicima i instituciji kalifata.

Ahmed Rešat je ustao, ne mareći za pepeo koji je padao s cigarete na tepih. Umorno je koračao po prostoriji.
Kakva bruka! Oficiri moćnog carstva, koje postoji duže od pola milenijuma, prisiljeni su da pozdravljaju grčke redove. Sultan podržava organizacije koje se zalažu za uvođenje šerijatskog prava. Ne, stvari su otišle predaleko! Stigli smo do prelomne tačke! Neka se slomi ono što se mora slomiti!
„Sinko", oklevajući se obratio Kemalu, „naš narod je podeljen na dva dela. Neki veruju da se moramo dići na oružje protiv osvajača, a drugi veruju u mirne diplomatske mere otpora, kojima će ublažiti odredbe Sporazuma o prekidu vatre. I te kako sam svestan da nemamo finansijskih sredstava za još jedan rat. Zbog toga sam uporno pristajao uz one druge. Događaji iz prethodnih meseci ubedili su me da je u našem interesu da ipak pružimo podršku onima koji žele da se bore."
„Pošto si napokon uvideo istinu, pomozi nam." Prišao je nećaku i šapnuo mu:
„Riznica je prazna. Ako želite novac za oružje, nema ga."
„Ne tražimo finansijsku pomoć. Treba nam podrška i blagoslov vlasti. To tražimo od tebe."
„Izaći ću vam u susret na svaki mogući način, kad god mi se obratite."
„Najdraži ujače! Hvala ti! Znam da ćeš jednog dana ... Jednog dana ..." Kemal je bio previše ophrvan osećanjima da bi završio rečenicu. Vlažnih očiju, poljubio je ujaka u ruku i prislonio je na čelo.
„Ujače, vazda si mi bio otac kog nikad nisam upoznao. Vodio si računa o mladom buntovniku, iako si i sam bio mladić. Odgajio si me. Oprostio si mi brojne greške. Napustio bih ovaj svet kao teško razočarana osoba da sam morao da napustim ovu kuću i poginem bez tvog blagoslova. Sad mi je mnogo lakše. Mnogo si me obradovao."
„Kuda ideš, dečače?", pitao je Ahmed Rešat. I njegove oči su se ispunile suzama.
„Čekam da mi jave. Otići ću čim me pozovu."
„Izgleda da mi je sudeno da živim pitajući se gde si i kako si. Ujna
će svakodnevno plakati za tobom. Naš dom će ponovo skoliti patnje i brige."
„Ne zaboravi da sam se vratio iz Sarikamiša, valjda ću se vratiti iz Bakirkoja."
„Ali zar ne ideš u Anadoliju?"
„Kasnije. Kad kucne čas. Sa zalihama ..."
„Nek te sreća prati na tvom putu! I ne pričaj nikome ništa dok ne pođeš."
„Možda ću otići tek za nekoliko nedelja."
„Ako ništa drugo, imaćemo još nekoliko nedelja mira. Žene u kući će se silno uzbuniti. Nisam siguran da imam snage da to izdržim."
Ućutali su se kad je Leman ušla s notnim sveskama.
„Oče, pogledaj šta mi je doktor poslao."
„Stvarno? Ali Mahir-beg je otišao, zar ne?"
„Doneo ih je sluga. Iznenadiću ga ako uspem da naučim da sviram kompozicije koje mi je poslao."
„Pa kreni na posao."
„Da li vam je rekao kad će se vratiti?"
„Kad završi posao."
„A kad će to biti?"
„Otkud ja znam, Leman. Bolnice su pune pacijenata koji boluju od kojekakvih boleština, od tifusa do konjuktivitisa. Ko zna kad ćemo ga videti."
„Neka ga Alah čuva!"
„Alah čuva lekare", reče Kemal, „baš kao i decu."
„Nisam siguran da Alah više ikoga čuva", reče Ahmed Rešat. Kemal se zagledao u ujaka podignutih obrva. Zar je posle gubitka vere u sultana postao i cinik?

Grč je stisnuo Mehparina leđa od neprestanog saginjanja. Prsti su joj utrnuli od vezivanja paketa. Spakovale su sve stvari iz salona, radne sobe i svih spavaćih soba ogromnog zdanja. Divila se prekrasnim predmetima, ali se u sebi zahvaljivala što njena kuća nije tako raskošna. Stranci se nisu zanimali za manje upadljive domove, s manjim vrtovima. I porodica Ahmeda Rešata, iako je bio ministar finansija, mogla bi se jednog zimskog jutra naći na ulici. Englezi su oduzeli kuću porodičnog prijatelja Šakir-paše na Taksimu. Morali su da se odsele u letnjikovac na Bujukadi[46] usred zime. Da se to dogodilo Ahmedu Rešatu, ne bi imali izbora osim da i oni odu na ostrvo
... I da se smrznu. Na jedvite jade su grejali i kuću u gradu. Hladni severni vetrovi, koj šibaju preko borova na ostrvskim brdima, ubili bi Kemala, dok bi Sarajlihanuma i devojčice, u najboljem slučaju, dobile tuberkulozu. Tiho se pomolila u znak zahvalnosti, kao što ju je Sarajlihanuma naučila. Zatim je kucnula u drvo i cimnula desnu ušnu školjku.

„Iscrpljene smo. Predlažem da popijemo čaj", reče Azra, dok se borila da veže krajeve čaršava obmotanog oko velikog tepiha.
„Dopustite da vam pomognem", ponudila se Mehpara koja je hitro završavala svoj deo posla. Sedele su na sofi pokrivenoj pamučnim platnom.
„Možeš li da nam doneseš čaj, kućepaziteljko Nazik? Peć na alkohol i čajnik još su na svom mestu", reče Azra.
Prvi put su ostale nasamo kad je kućepaziteljka izašla. Mehpara je bila rešena da iskoristi tu priliku.
„Azra-hanuma", progovorila je, gledajući mladu ženu pravo u plave oči, „mogu li otvoreno da porazgovaram s vama?"
„O čemu?"
„Imam nešto da vam kažem o Kemal-begu."
„A! Tako znači", klimnula je Azra. Pripremila se da joj oštro odgovori kad je bude pitala o prirodi njenog odnosa s Kemalom.
„Pretpostavljam da znate šta ću vas pitati."
„A šta bi to moglo biti?"
„Mislim da ne shvatate koliko je Kemal bolestan, fizički i ..."
„I te kako shvatam."
„Ne znate sve, efendum. Već dve godine je vezan za postelju. Pluća su mu slaba, baš kao i bubrezi."
„Zašto mi to govorite?"
„Zato što se, ako se ponovo razboli, verovatno neće oporaviti. Umreće. Doktor Mahir je tako rekao. I drugi doktori dele njegovo mišljenje."
„Onda nastavite da se brinete o njemu. Primetila sam koliko ste brižni."
„Azra-hanuma, molim vas, nemojte da ga uvlačite u opasne poduhvate."
„O čemu govorite? O kakvim opasnim poduhvatima?"
„Znate vi na šta mislim. Vi ste pametna žena. Znam da radite za dobrobit otadžbine i zahvalna sam vam zbog toga. Medutim, ako Kemal-beg napusti našu kuću, prehladi se, iscrpi ... razboleće se i ... i ... ne mogu to ni da izustim. Dovoljno je služio svojoj zemlji. Ratovao je i patio je. Molim vas, ne uvlačite ga opet u to. Preklinjem vas Azra-hanuma."
„Umorni ste. Ne znate šta govorite."
„Samo recite i uradiću sve što hoćete da on učini. Zdrava sam; jaka sam."
„Ne želim da iko išta radi. Dosta je bilo! Molim vas, prestanite da govorite besmislice!"

Azra je skočila i počela da šparta po prostoriji.
„Dovoljno sam uznemirena što danas moram da predam dom dušmanima, a sad i ovo. Kućepaziteljka će vam doneti čaj. Mnogo ste mi pomogli. Slobodni ste da odete kući kad ga popijete. Hvala vam."
Mehpara je stiže na vratima i uhvati za ruku.
„Ne ljutite se na mene. Samo pokušavam da ga zaštitim. I, Azra-hanuma, spremna sam da vam pomognem kad god vam zatrebam. Prenosiću poruke. Dostavljaću pisma
... Čak i oružje. Iskoristite mene; ne plašim se."
Azra nije znala kako da odgovori očajnoj devojci koja ju je stiskala za ruku. Zastala je. Osvrnula se po salonu koji je nekad bio sjajno osvetljen i dobro provetren. Nije mogla da prepozna avetinjsku prostoriju s praznim policama i pokrivenim nameštajem. Ovde su slavili obrezivanje pokojnog brata i njenu veridbu s Nedždetom. Za nekoliko dana odjekivaće od topota čizama engleskih oficira. Sobe u prizemlju i predvorje postaće učionice za hrišćansku decu. U tome je bar nalazila neku utehu ... Nevina dečica trčaće po kući, baš kao i ona, u neka prošla i srećnija vremena, s bratom ... Kako život zna da bude okrutan! Devojka je drži za ruku. Moli je da pomogne njenom voljenom. Tuge i patnje je napretek, u bezbrojnim oblicima. Obuzelo ju je duboko sažaljenje.
„Mehpara, razumem tvoju zabrinutost, ali ne mogu ništa da učinim. Ako je Kemal- beg odlučio, otići će i činiće ono što bude hteo. Ne mogu ga sprečiti. A ako misliš da sam ja uhoda, nisam. Izgubila sam brata i supruga, a moj otac provodi starost u Burs u krajnje nezavidnom položaju. Nemam za šta da se uhvatim, izuzev za otadžbinu. Daću sve od sebe za njeno oslobođenje."
„Oprostite. Ni za trenutak nisam pomislila da ste uhoda."
„Hoću još nešto da vam kažem ..."
„Izvolite."
„Kemal-beg će možda otići od kuće da bi se borio u ratu za oslobođenje. Možda će i poginuti u boju ..."
„Alah neka ga čuva!"
„Neka ga čuva! Ali i hiljade drugih poput Kemal-bega napustili su svoje porodice voljene i pohrlili u borbu za spas otadžbine. U rat nisu otišli samo muškarci, već i žene."
„Ali šta one mogu?"
„Mogu mnogo. Od pripremanja hrane na linijama fronta, preko zbrinjavanja ranjenike i pripremanja medicinskog materijala, do stražarenja pod oružjem, kad je neophodno. Ne zaboravite da vojnicima treba hrana, san i odeća."
„Imate pravo."
„Ovaj trenutak zahteva da mislimo samo na svoju zemlju, a ne na ljubljene i voljene. Pokušaj da shvatiš Kemala."
„Oprostite mi"; reče Mehpara. Priznala je poraz. „Nisam tako razmišljala. Ako Kemal ide i ako tamo ima mesta za žene, mogu li da vam se pridružim?"
„Možeš da nam se pridružiš i ako Kemal ostane ovde. Znaš da čitaš i pišeš, zar ne?"
„Da. I znam da negujem bolesne."
„Dobro, imaću to na umu."
„Da li ćete vi otići u Anadoliju?"
„Moj posao u Istanbulu je završen. Otići ću kad bude vreme."
„Vi ste prava heroina. Volela bih da budem kao vi."
„Nisam ja ništa naročito. Volim svoju zemlju, to je sve."
„I ja je volim, ali dok vas nisam srela, nisam ni shvatala da joj žene mogu biti od koristi."
„Žene više neće sedeti kod kuće. Rat je odneo previše muževa, očeva i sinova. Ženama nije ostalo ništa drugo do da rade. Neće biti povratka na staro. Otomanske žene moraće da rade rame uz rame s muškarcima, baš kao i njihove evropske sestre. Razgovaramo na vratima. Molim vas, uđite unutra."
„Bolje da pođem da bih se vratila pre mraka. Doći ću opet da vam pomognem ako vam budem potrebna."
„Molim vas, ostanite i popijte čaj sa mnom. Razgovaraćemo malo duže. Tako ćemo se bolje upoznati."
Mehpara se vratila u salon oborene glave. Sela je na pokriveni kauč. Uskoro su pile čaj iz šoljica u obliku lala.
„Obično služim čaj s kolačima, ali ..."
„Mi ga odavno služimo bez kolača", poverila joj se Mehpara. „Prošlo je deset dana otkako smo potrošili poslednje ostatke brašna. Već mesec dana nam ništa nije stiglo iz Bejpazarija."
„Još imamo malo brašna. Narediću da vam ga odnesu."
„Nikada tako nešto ne bih prihvatila!"
„O čemu to govorite. Nameravala sam da sve zalihe poklonim kućepaziteljki i Haki efendija. Slobodno se poslužite brašnom. Pre bih hranu bacila u more nego da je ostavim dušmanima."

Mehpara je ustala kad su popile čaj. Prebacila je ogrtač preko ramena i pošla ka vratima.
„Hvala vam. Uz vašu pomoć, uspele smo danas sve da spremimo", reče Azra.
„Hoćete li da dođem i sutra?"
„Sutra već napuštamo kuću."
„Hoćete li ostati kod nas?"
„Vraćam se na azijsku obalu, kod majke."
„Neka vam Alah podari bezbedno putovanje!", reče Mehpara. Azra je zagrli poljubi u oba obraza.
„Prenesite moje poštovanje porodici. I poželite srećan put i sve najbolje Kemalu!"
„Mogu li da mu kažem da smo razgovarali o mom pridruživanju pokretu otpora?"
„Naravno da možete", reče Azra. „Potrebna nam je pomoć, čak i od dece, da i ne govorimo o pametnoj i sposobnoj devojci poput vas. Dođite i pridružite nam se kad god budete hteli."
„Potražite me ako vam opet zatrebam. Učiniću sve što mogu. Behidžahanuma je toliko želela da vam i ona pomogne, ali zbog njenog stanja ..."
„Da, znam."
„Doviđenja, Azra-hanuma. Čuvajte se."
„I vi. Videćemo se, Mehpara."

Mehpara je hitala ka svom domu nekoliko koraka ispred Azrinog sluge. Razmišljala je o upravo završenom razgovoru. Ako ode za Anadoliju s Kemalom, biće u prilici da ga zaštiti. Kuvaće mu, utopljavaće ga i davati mu lekove. Tačno je da je borba za otadžbinu divna stvar, ali u jednom se nije slagala s Azrom. Ljubav ima prvenstvo nad državom. Kemal je na prvom mestu, zemlja na drugom, a tek onda idu život, ponos, čast, porodica, svet, raj, šta god ... Kemal je prvi i najpreči. Uvek Kemal!
Slediće ga i do samih kapija pakla.

Sarajlihanuma, Behidža s kćerima i kućepaziteljka Gulfidan su se, početkom juna, preselile u kuću na ostrvu. Povele su i Zehru sa sobom. Godišnja ritualna seoba počela bi kad se prve kore lubenice pojave na obali. Spakovali bi se, gurnuli kofere u navlake protiv prašine, potrpali tanjire u kalajisane kutije i krenuli na ostrvo gde će provesti ostatak leta. Vratiće se u kuću u Bajazitu s prvom septembarskom svežinom.

***
Život na ostrvu nudio je pregršt Bitnih zadovoljstava. Prostrli bi tepihe ispod borova poredali na njih jastuke. S drveća su visile ljuljaške i za decu i za odrasle. Nepresušne reke rođaka tekle su ostrvskim utočištem, a oni bi ostajali jednu ili više večeri. Ibrahim-beg nije bio ljubitelj gradskog života, ali je redovno posećivao kćer i unuke na ostrvu da bi uživao u okrepljujućem miomirisnom vazduhu letovališta. I susedi su često navraćati na doručak, popodnevni čaj, nekoliko partija karata kasni noćni razgovor uz piće. Posete bi svakom i uzvratili. Na ostrvu su rađali dudovi, kajsije i breskve, grožđe u vinogradima i povrće iz bašti. Bračni par, koji im je čuvao i održavao kuću, imao je mnogo posla posle zatišja u zimskim mesecima. Unajmili bi i kuvara da bi lakše podneli najezdu letnjih gostiju. Naime, iz letnje kujne iza kuće neprestano su se dizali pramenovi dima. Vodu su hladili u debelim glinenim krčazima, a lubenice i dinje u baštenskom bunaru. Ahmed Rešat imao je i ledaru u letnjikovcu. Led su sitnili, obmotavali usoljenim platnom i stavljali na donje police hrastovih ormana obloženih metalom, punih boca rakija, limunade i šerbeta. Domaćini su sa zadovoljstvom služili goste ledeno hladnim Bokovima i rakijom, kao i raznovrsnim ukusnim jelima.
Deca su večerala ranije u bašti iza kuće, dok su odrasli jeli kasnije, u prednjem vrtu. Pili su raki i pevali do kasno u noć uz saz i ud. Život na ostrvu oduvek je bio ispunjen zabavom i druženjem. Mnogo se razlikovao od onog u Bajazitu, u kući opasanoj visokim zidom. Vinograd, povrtnjak, borovik, popločano dvorište i golemi vrt zauzimali su pola hektara. Bio je to raj za prijatelje, rođake i dečicu.

Svemu tome je pre nekoliko godina došao kraj. Rat je i tu učinio svoje. Porodica nije dopuštala Kemalu da putuje trajektom do ostrva. Provešće još jedno leto u kući u gradu, s Mehparom i Husni-efendijom, a Rešat-beg je bio previše zauzet da bi se pridružio porodici, izuzev vikendom. To je odgovaralo Kemalu, ali je rastužilo sve ostale. Mladić se radovao što će poslednje nedelje u kući provesti sa ujakom. Moći će da se zbliže kroz razgovor. Nadao se da če mu se pružiti prilika da ga privuče na svoju stranu.

JUL-AVGUST 1920.

Leto 1920. godine bilo je neobično toplo. Mehpara nije otvarala kapke na prozorima. Uredila je prostor ispod lipovog drveta u bašti iza kuće, da bi muškarci imali gde da sede u hladovini. Rešat-beg je, na svu žalost, retko imao prilike da u njemu uživa, čak ni uveče. Veliki vezir i ministar unutrašnjih poslova otišli su u inostranstvo da bi učestvovali u sastavljanju mirovnog sporazuma. U njihovom odsustvu, Ahmed Rešat obavljao je i dužnost ministra unutrašnjih poslova. Odlazio bi na počinak kasno uveče i žario na posao rano ujutru, bez doručka. Kemal se gorko razočarao što se tiče dugih, muških razgovora s ujakom, o kojima je toliko maštao.

Jedne zagušljive julske večeri, Ahmed Rešat je neobično rano stigao kući. Nije otišao u svoju sobu, već je oprao ruke i lice u lavoru u predsoblju. Zamolio je Husni-efendiju da posluži raki i meze u bašti. Kemalu je odmah bilo jasno da nešto nije kako treba.
Prišao je ležaljci u kojoj je sedeo Ahmed Rešat.
„Da li se nešto dogodilo, ujače?"
„Zašto pitaš?"
„Nikad ne piješ raki bez razloga. Pogotovo ne u ovo doba dana."
„Danas je Državni savet prihvatio odredbe mirovnog sporazuma koji su sročili saveznici. Silom su nam ih sasuli niz grlo. Shvataš li šta se dogodilo? Shvataš li zašto želim da se napijem dok ne padnem pod sto, da se obeznanim."
„Shvatam."
„Grci su juče umarširali u Tekirdag. Čuli smo da je jermenski bataijon pre dva dana ušao u Adanu. Englezi su pre tri dana okupirali Izmit. Grci su pre četiri dana osvojil Bursu. Bandirma, Kirmasti i Balikesir pali su jedan za drugim.[47] Hoćeš li da nastavim?"
„Nemoj. Molim te, nemoj."
„Čovek bi pomislio da je naša zemlja lubenica od koje svakog bogovetnog dana neki alavi nevernik odseče po slasnu krišku. Dode mi da udaram glavom u zid. Današnj događaj me je izbezumio više od bilo kog drugog. Danas mi je postalo nedvosmisleno jasno da se od nas očekuje da bez otpora prihvatimo svaku sudbinu. Mirovni sporazum biće potpisan za manje od nedelju dana. A to će biti kraj ... Gotovi smo!" Trljao je dlanove. „Gotovi smo. Veliko Otomansko carstvo biće i zvanično sahranjeno. Alah je hteo da moja generacija plati za sve grehe, ma kakvi oni bili, tako što će potpisati smrtnu presudu carstvu. Plaćamo užasnu, užasnu cenu. Husni-efendija, donesi taj raki! Šta čekaš!"
„Ujače, imam li pravo ako pretpostavim da si već popio piće-dva na putu do kuće?"
„Pa šta i da jesam? Kakve sam koristi imao od trezvenosti? Hoću ako sutra budem
trezan, sprečiti pad još nekog od naših gradova? Hajde, poteci, donesi mi raki. Sedi i pij sa mnom, hoćeš li?"

Kemal je kružio oko ležaljke, nemoćan da uteši ujaka. Husni je uskoro došao s velikim poslužavnikom, na kojem je Mehpara poređala tanjiriće s kriškama lubenice i paradajza.
„Paradajz je iz naše bašte, beže", reče Husni-efendija.
„Brani ga po cenu života, Husni-efendijo, zato što nam, već koliko sutra, neće ostati ništa osim paradajza iz naše bašte", reče Ahmed Rešat. „Alah nek nam je u pomoći!"
„Alah nam neće pomoći, efendijo! Digao je ruke od nas. Već neko vreme pomaže isključivo hrišćanima."
„Onda neka nam se nebo smiluje, beže!"
„Imaju novac; imaju moć; imaju i nauku na njihovoj strani. Šta nam se to desilo? Reci mi, efendijo, šta nam se desilo? Ne, nije važno, recimo da ni ti ne znaš", zaplitao je Ahmed Rešat. Usmerio je pažnju na Kemala. „Ali šta ćemo s tobom, ponosnim uglednim čovekom; učenjakom, na čijem obrazovanju se nije štedelo, koji tvrdi da o svemu zna više od bilo kog drugog. Reci mi ti zašto je Alah, u svojoj beskrajnoj mudrosti, procenio da zaslužujemo ovu neizrecivu sramotu! Zašto ovo čini nama, a ne njima? A?" Pružio je čašu. „Napuni! I daj čašu vode! Izvadio si je iz bunara, jelda? Izvadi je ako nisi! Daj da uživamo u vodi iz našeg bunara dok još možemo! Samo da znaš, i njemu su dani odbrojani! I bašti! I baštu će nam uskoro oduzeti ... Uskoro, vrlo uskoro!"

Kemal i Husni izmenjaše poglede. To nije bio Ahmed Rešat kog su poznavali i voleli. Sluga nikad nije video gospodara takvog, čak ni one zlosrećne noći 16. marta. Cimnuo je Kemala za ruku i odvukao ga korak-dva u stranu. „Da li smo zbilja gotovi mladi gospodaru? Da li je moguće da su begefendijine reči istinite?", prozborio je drhtavim usnama.
Kemal se, u nedostatku reči, poslužio poslovicom: „Strpljivo, Husni-efendijo. Ne znamo šta će doneti jutro. Samo Alah zna šta nam donosi sutrašnji dan." Zatim je kao i ujak, iskapio čašu rakija. Grlo mu je gorelo. Prijatna toplina širila mu se stomakom. Seo je na travu pored ležaljke. Ujak je odavno popio raki, ali nije ni dirnuo hranu. Ispustio je praznu čašu na tle. Mirno je sedeo, zatvorenih očiju.
„Ujače ... Zar nema nade?"
„Kemale, kao što znaš, Tevkif-paša odbio je da potpiše Sporazum iz Sevra u Parizu. Osetio je nesuglasice između savezničkih sila. Nadao se da će ih iskoristiti. Iščitavao je i češljao Sporazum da bi dobio na vremenu. Neočekivani napad na Trakiju pokvario
nam je planove."
„Znam sve o tome, ujače."
„Sinko, toliko toga ti nije poznato. Danas se okupio Državni savet. Pročitali smo svaki red prispelog izveštaja. Proučili smo svaku reč. Gore je nego što smo mislili: svaki od postavljenih uslova, moralnih i materijalnih, grđi je od prethodnog. Ne samo da zahtevaju velike odštete zbog objave rata i gubitaka ljudskih života, več su im pridodali i zahteve za naknadu štete nanete imovini i robi. No, materijalnu odštetu nekako bismo i podneli, ali što se drugih uslova tiče ..."
Zakašljao se. Kemal je strpljivo čekao da napad kašlja prođe. Napunio je čaše.
„Na primer, saveznici su odlučili da nam zauvek oduzmu vlast nad podanicima. Odsad ćemo vladati samo Turcima. Pošto smo manjina u Trakiji i Izmiru ...[48] Pomisli samo, Kemale ..."
Popio je još rakija. Ponovo se zakašljao. Kemal je pokušavao da mu pomogne da dođe do daha tapšući ga po leđima.
„Ujače, izgleda da si poslednji gutljaj prebrzo progutao."
„U znak samilosti, ostavili su nam Istanbul kao glavni grad. A što se Bosfora tiče .. ti magareći sinovi ... Reči mi zastaju u gr ..." Ućutao se. Zacrveneo se u licu. Više nije govorio, niti je kašljao. Prestao je da diše.
„Ujače? Ujače!", povika Kemal jer se ujakova skerletna put preobražavala u ružičastu, s primesama zelene. Ovlažio je salvetu u bokalu i otro graške znoja s ujakovih slepoočnica.
„Još postoji tračak nade. Nismo gotovi."
„Gotovi smo, dečače!"
„Ne, nismo. Vlada u Ankari obznanila je da nikad neće prihvatiti Sporazum iz Sevra."
„O, Kemale, dečače! Tokom današnje rasprave, stigao je telegram od bega Rešita Mumtaza. Poručio nam je da smesta potpišemo sporazum ili će nam Saveznici oduzeti i Istanbul."
Došao je red i na Kemala da se zagrcne.
Ahmed Rešat progovorio je toliko tihim glasom da Kemal isprva nije znao da li ga je dobro razumeo:
„Iako nas je to ubilo, potpisali smo prokleti Sporazum iz Sevra."

Kroz otvoreni prozor na drugom spratu dopirala je tiha pesma. Mehpara je svirala ud i pevušila:

Ne žalim se glasno, al' život oplakujem kleti,
prokleta sam i drhtim od sudbine što nam preti.

SUKOB

Behidžin muž nijednom nije došao na ostrvo u junu i julu. Nije htela da čeka septembar da bi ga videla. Ostavila je decu Sarajlihanumi i krenula kući, ali samo je saznala da se vratila prerano i u zlo doba. Rešat-beg nije bio čovek zle naravi. Sad je svako veče, po povratku kući, sedeo ispod drveta iza kuće i pio raki. Nije pričao ni sa kim, čak ni s Kemalom. Naprezala se da sazna uzrok ovakvog ponašanja: Da li se zaljubio? Čitave zime igrao je karte po francuskim salonima prepunim belosvetskih dama. Da li ga je obrlatila neka predivna strankinja? Ne, to je nemoguće. Rešat-beg je previše dobro vaspitan da bi se upustio u tako nedoličnu avanturu ... Ali muškarci su muškarci. Zatrudnela je. Stomak joj se udvostručio, grudi povećale, a obrazi naduli ... Ko zna? Zaplakala je od muke. Sarajlihanuma, iako teška žena, bila je jedina kojoj se mogla poveriti, a ona je bila na ostrvu. Istina je da je Mehpara bila pored nje, ali s njom nije bila toliko bliska. Očajna, odlučila je da se obrati Kernalu.

„Sigurno postoji razlog zašto je Rešat-beg toliko tužan i povučen. Ne mogu da se otmem utisku da ga muče ljubavni jadi", počela je i odmah prešla na stvar. „Uvek sam se ponašala kao tvoja starija sestra. Valjda bi me obavestio da se nešto tako desilo. Što pre saznam, to bolje!"
„Ujna! Kako možeš i da pomisliš na to?", užasavao se Kemal. „Nadam se – moliću se – da ujak nikad neće saznati da si posumnjala u njega! Strašno bi se razgnevio i uvredio."
„Dobro, ali šta se onda dešava s njim? Nije se nasmejao otkad sam se vratila sa ostrva. Zašto mi ne poveri šta ga muči? Zar ja nisam njegova supruga."
„Dobro me slušaj, draga ujna. Šta bi bilo kad bi ti ujak rekao: Bio sam primoran da potpišem Sporazum iz Sevra. I potpisao sam ga iako sam dobro znao da ću time aminovati raspad moje zemlje i nestanak svega do čega mi je stalo, da če me to koštati ministarskog položaja i zauvek ukaljati moj ugled. Ipak sam ga potpisao na sultanov zahtev, da ga ne bi potpisao sultan i da bi vrata ostala otvorena. Zbog toga ne mogu ni sa kim da razgovaram. Molim te da shvatiš da želim da tugujem u samoći. Šta bi učinila kad bi ti to rekao?"
Zurila je u Kemala. „Zašto bi samog sebe ostavio bez posla. Pa ne može da snos nikakvu odgovornost ako je postupio po sultanovom zahtevu. Sultan najbolje zna. Zašto je tako potresen ako se povinovao vladarovoj volji?"
Kemal procedi kroz stisnute zube: „Zaboravi onda ovo što sam ti rekao. Dovoljno je da znaš da ujak nije u vezi s drugom ženom. Možeš da budeš mirna što se toga tiče. U njegovom životu nema više ničega izuzev dužnosti i tuge."
Mehpara se pojavila u bašti s korpom veša u rukama. Ugledala je Kemala kako puši cigaretu pod drvetom. Žurno je spustila korpu i pohitala ka njemu.
„Odmah da si prestao!", povikala je svojim najstrožim glasom. „Zar si zaboravio šta ti je doktor rekao? Ne više od tri cigarete na dan, i to isključivo posle obroka! Ugas to, odmah!"
„Pusti me da ovu popušim na miru pa neću zapaliti nijednu pre večere." Pružila je ruku ka cigareti.
„Daj to ovamo! Ionako si je skoro popušio. Daj mi je ili ću te tužiti Sarajlihanumi!" Bacio je cigaretu na zemlju i zgnječio je nogom.
Izvukla je vlažnu maramicu iz korpe i obrisala mu vrhove prstiju od duvanskih mrlja. Mrmljala je: „Ruke ti smrde na duvan. Taj zli korov je neuništiv!"
„Zbog čega su cigarete toliko loše?"
„Loše su za tvoja pluća."
„Šta je bilo, bilo je."
„Imao bi velike koristi ako se ratosiljaš tog poroka. Mislila sam da jedva čekaš da jurneš u borbu za spas otadžbine? Za tako nešto moraš biti zdrav i jak. Moraš da vodiš računa o sebi."
„Kad ne budeš kraj mene, neće biti nikog da me neguje i dovodi u red. Brzo ću okopneti", šalio se.
„Ne, nećeš. Brinuću se o tebi."
„Mislio sam, kad Odem od kuće."
„I tada ću se brinuti o tebi. Idem s tobom."
„Tamo gde idem nema mesta za žene."
„O, ima, i te kako ima! Mnoge žene su več otišle u Anadoliju, zajedno s očevima, muževima i braćom. I ja idem."
Zinuo je od čuda. Mehpara nikad neće prestati da ga iznenađuje.
„Ko ti je to rekao?"
„Čula sam to na sastanku na koji sam otišla s Behidža-hanumom. I kasnije, u razgovoru sa Azra-hanumom. Bila sam na još jednom skupu s njom."
„Na kakvom skupu?"
„Ženskog društva. Tamo je bilo žena svih godišta."
„Da li Sarajlihanuma zna za to? Nikad se ne bi složila s tim."
„Složila se kad sam joj rekla da idem kod Azra-hanume. Zar si zaboravio da nam je bila gošća? Tada smo otišle na sastanak."
„Azra! Ko bi rekao!"
„Nije me nagovorila. Ja sam tražila da idem."
„I sad hoćeš da ideš u Anadoliju? Misliš da će te pustiti?"
„Pa kad ti ideš. Volela bih da ne ideš, ali ti me nećeš poslušati. Nećeš poslušati ni
mene, niti bilo kog drugog. Znam da ćeš otići, kao što si otišao za Sarikamiš, iznenada i bez ičije dozvole. Zidovi ove kuće zdrobiće me kad odeš. Želim da dišem. Zato sam rešila da idem i ja s tobom i služim svojoj zemlji. Možda ćeš me onda više ceniti."
Ustao je i čvrsto je stegao u zagrljaj, ne mareći za scenu koju je mogao videti svako ko se zatekne na prozoru. Vlažna maramica pala je na tle. Položila mu je glavu na grudi.
„Oduvek sam te izuzetno cenio”, rekao je. „Molim te da se ne izlažeš opasnosti zbog mene. Molim te!"
„Ali ja bih zaista volela da idem. Hoću da budem od koristi. Devojčice su porasle. U kući ima dovoljno sluga. Pusti me da pođem. Postaću medicinska sestra, kao i druge žene. Možda će me poslati gde i tebe. Tako bih mogla da nastavim da se brinem o tebi."
„Uskoro odlazim. Biću najpre negde u Istanbulu, pre odlaska na front. Na istoku je hladno. Svi znaju za krhko stanje mojih pluća. Sigurno će me rasporediti u oblasti s blažom klimom."
„Ne bi trebalo nigde da te raspoređuju."
„Kako možeš da kažeš tako nešto kad im je potreban svaki sposoban čovek! Ja sam veteran, iskusni vojnik. Moje mesto je na bojnom polju. I ti si spremna da pođeš. Zatraži da te pošalju na Zapadni front. Pronaći ću te pa makar morao celu zemlju da prevrnem."
Toliko se obradovala da je na trenutak pomislila da će joj srce stati. Nešto se dešavalo, nešto što je prevazilazilo najneobuzdanije snove. Postao je više od ljubavnika – postao je osoba od poverenja i saradnik. Toliko je zavidela Azri. Toliko je patila gledajući kako razgovara s njom, zagledan u njene krupne plave oči. Plakala je iz noći u noć zbog saznanja da neke stvari neće nikad moći da podeli s voljenom osobom. Stvari su se u međuvremenu promenile. Kemal je počeo da je ceni i kao osobu, a ne samo kao ženu. Više nije bila devojka zadužena za sitne kućne poslove, već žena koja će spasavati otadžbinu, baš kao i Azra.

Sarajlihanuma je povukla dugi dim iz cigarete i otresla pepeo u tacnu pred sobom. Posmatrala je Behidžu. „Šta ovo znači, devojko moja?" Snaja se vrpoljila u stolici. Znala je da je svekrva vrlo nezgodan islednik.
„Kunem se da znam koliko i ti! Eto, uči. Želi da postane medicinska sestra."
„Kakve su to gluposti o medicinskoj sestri? Pa zar nije medicinska sestra već godinama? Negovala je Kemala otkad se razboleo."
„Tako je."
„A nije želela da postane medicinska sestra dok je to zaista bila, zar ne? Šta je pravi razlog tom iznenadnom zanimanju?"
„Zbog čega si tako ljuta na mene? Da li je od mene dobila tu ideju? Zašto je lepo ne pitaš, Sarajlihanuma?"
„Pa pitala sam je! Samo me je ćutke pogledala. Nije mi odgovorila. Mislila sam da je tebi nešto rekla."
„Čvrsto je rešila da postane medicinska sestra, eto, to mi je rekla. Možda ju je Azra zavela na stranputicu."
„Ne sumnjam u to, ali zašto je Rešat dozvolio tu glupost! Rekla sam joj da se vala neće ni maći iz kuće, a drznica mi je odvratila da ima dozvolu glave porodice! I na to se sve svodi, zar ne? Prihvatili smo je, pružili smo joj obrazovanje, odgajili smo je i učinili sve što smo mogli za nju, da bi se posle svega toga pobunila protiv nas."
„Kažu da svako zlo ima svoje dobro. Njena obuka će nam dobro doći kad se budem porađala. Da i ne pominjem da svi starimo! Zar ne bi bilo dobro da imamo medicinsku sestru u kući, da nam se nade u starosti?"
„U ovoj kući postoji samo jedna starica, a to sam ja! Šta time hoćeš da kažeš?"
„Ne umišljaj da vreme samo na tebe utiče. Svi starimo!"
„Možda, ali to u ovom trenutku nije tvoj problem. Krv mi proključa kad vidim kako Mehpara svakog bogovetnog dana kaska okolo za Azrom. Mi ćemo biti odgovorni ako joj se nešto desi."
„Šta bi moglo da joj se desi? Samo povremeno skokne do obližnje kancelarije Crvenog polumeseca. Suad se onomad posekla, a Mehpara ju je previla, i to isto kao doktor Mahir. Ma i bolje od doktora!
„Meni je u glavi samo izraz previše pametna za svoje dobro. Mehpara je oduvek bila oštroumna, a to nikad ne izađe na dobro. Kakva šteta! Nek Alah čuva naše devojke od toga!"
„Sarajlihanuma, ali šta to govoriš! Pa zašto bi Alah nekog čuvao od pameti?"
„Samo me ti kritikuj! Devojka mora da zna gde joj je mesto! Ne sme da ide okolo zabada nos u sve i svašta."
„U tome se slažemo, ali Mehpara jednostavno hoće da bude medicinska sestra.
Šta je u tome loše?"
„Dakle, ti tako misliš! Pre neki dan se došaptavala s Kemalom. Zapamti šta sam ti rekla! Kad završi naukovanje, neće se ta zaustaviti na medicinskoj sestri!"
„Da li to hoćeš da kažeš da si ih prisluškivala?"
„Naravno!"
„Gde?"
„Bili su pod drvetom. Tiho sam im se prikrala i stala ispod lipe. Nisu me videli."
„Sarajlihanuma! Kako možeš? To je prosto nedolično!"
„Baš me briga! Saznala sam ono što je trebalo."
„I šta je to?"
„Naš budalasti Kemal se, kao što znaš, sprema da ponovo spasava zemlju. Al izgleda da će je ovoga puta spasavati zajedno s Mehparom. Mehpara uči za medicinsku sestru da bi mogla da zbrinjava ranjenike na frontu! A to nije sve! Toliko o tvojim predviđanjima da će ti pomagati pri porođaju. Devojka ima druge namere."
„O, Azra, Azra!", zavapila je Behidža. „Sve je to njeno maslo! Kad nije mogla mene da obrlati, ustremila se na devojku."
„Otkad je na ženama da spasavaju zemlju?", negodovala je Sarajlihanuma.
„Odvajkada muškarci brane državu, a žene služe muškarcima. Muškarac koji ima mir u svom domu može da spasi i svoju zemlju i čitav svet. Slažeš li se?"
Behidža se pak zanimala za praktičniju stranu problema. „Da li si sigurna da si ih dobro čula? Da li Mehpara zaista namerava da ode na bojno polje?"
„Baš tako sam čula, jasno i glasno. Obavestiču Rešata pa da vidimo šta će on reći na to." Povukla je poslednji dim i bacila opušak. Namrštila se kad je Behidža, odnedavno osetljiva na dim, otvorila prozor. Supruga Ahmeda Rešata oduvek je bila krhko čeljade. Sve su takve: ili su preterano fine kao Behidža, ili su svojeglave i neposlušne kao Mehpara. Nije uspela da dovede pravu ženu u ovu kući. Besnela je zbog toga. Neko vreme maštala je o zajednici Kemala i Azre, ali ubrzo je uvidela nerazumnost takve zamisli. Kao da je Stvoritelj – Alah neka nas sačuva! – rešio da napravi muškarca, ali mu se, u trenutku rasejanosti, omakla Azra. Dabogda takva žena nikad više ne stupi nogom u ovo domaćinstvo! Azra nije dolazila u obzir, naravno, ali bilo je i krajnje vreme da se s Kemalom nešto učini. Ne bi se upuštao u opasne avanture da ima ženu. Lično bi se dala u potragu i očas posla našla odgovarajuću nevestu za unuka, samo da ulice ne vrve od neprijateljske vojske. Ne bi morala da ide daleko, ali ruke su joj bile vezane zbog nevernika. Neprestano je slušala nova svedočenja o njihovom groznom ponašanju. Ne, ne bi bila bezbedna na ulici, čak ni u poodmaklom životnom dobu. Samo šašave žene, poput Azre, ovih dana bazaju sokacima.
„Drskost je zarazna, draga moja. Pazi da Leman ne padne pod Mehparin uticaj", reče Sarajlihanuma, „osim ako nećeš da i ona iznenada krene na obuku za medicinske sestre. Možda još ima vremena da je sprečiš."
„Ništa nije neverovatnije od toga. Leman beži od bolesti. Zbog straha od mikroba izbegava da se penje na sprat gde leži njen voljeni brat Kemal. Sigurno si primetila da mu više ne sedi u krilu. Ne sme ni da mu se približi."
„To je zato što je odrasla. Prestara je da mu sedi u krilu. Uskoro će staviti veo."
„Šta to pričaš! Ne pada mi na pamet da tako rano prekrivam kći čaršavom."
„Nego šta ćeš? Da nećeš možda da je pustiš da skita okolo obučena kao one nafrakane strane radodajke?"
„Još je dete!"
„Dete! U Bejpazariju devojke njenih godina već imaju decu! Zar ti je prošle nedelje promaklo kako je Mahir-beg gleda?"
„Sad stvarno govoriš gluposti! Pa on bi mogao otac da joj bude!"
„Ma kakva je to glupost o njemu kao o ocu? Misliš li da nisam savršeno svesna Mahirovih godina? Nekad smo bili susedi u Solunu. Najbolje je kad je muškarac dese do petnaest godina stariji od žene. Žene se brzo troše. Nisam imala više od petnaest kad sam se udala za mog dragog pokojnog muža, a on se tad već primicao četrdesetoj."
„Vreme se menja, a s njim i običaji. Ne želim da se moje devojke udaju za starce. Što se Mahir-bega tiče, on je bliski porodični prijatelj. Ako je pogledao Leman, učinio je to kao otac koji se divi brzom procvatu voljene kćeri."
Ova žena je puna čiste zlobe, pomisli Behidža dok je ustajala s divana i prilazila vratima. Okrenula se na pragu.
„Ne bi bilo pametno da grdiš Mehparu. Pohađa obuku za medicinske sestre s Rešat-begovim blagoslovom. Bolničarke su potrebne zemlji koja je u ratu. Da nisam trudna, i ja bih otišla na obuku, ali nije mi sudeno."
Odjurila je uz stepenice, ka spavaćoj sobi, ne čekajući svekrvin odgovor. Mahir je odmeravao Leman! Taj ljubazni gospodin zagledao se u devojčicu! Ne, to nije moguće! Sarajlihanuma je ponekad zaista nepodnošljiva. Protegla se na postelji posegla za bocom kolonjske vode s mirisom lavande. Obilno se posula njome po grudima i slepoočnicama. Spopao ju je napad slabosti. Kad je prošao, položila je ruku na stomak. Tražila je znake života, ali ništa se nije kretalo. Beba u stomaku bila je neobično mirna. Biće to pametan i poslušan sin, na oca. Zvaće se Raif, po dedi.
Raif Rešat! Biće divna osoba. Porašće u otelotvorenje oba imena. Biće Raif – samilosni, i Rešat – onaj koji sledi stazu pravednosti.

Azra je sedela pored Mehpare u zadnjim redovima učionice. S divljenjem su slušal Šahenda-hanumu. Pokazivala je dugim štapom ustrojstvo otomanskog Crvenog polumeseca na mapi ispred školske table. Objašnjavala je različite načine zbrinjavanja ranjenih i bolesnih u Anadoliji. Dok su sinovi otadžbine tukli neprijatelja s planina brda, njihove majke, sestre i dragane morale su da im pomažu. I ne samo to – žene ove velike zemlje moraju da stanu na čelo borbe i osvetle put muškarcima. Trebalo bi da nose oružje u rovove, lože vatru pod kazanima i pomažu u zbrinjavanju ranjenika. Ženska udruženja, pod vođstvom Crvenog polumeseca i Udruženja za odbranu ženskih prava, otvaraće podružnice u unutrašnjosti da bi sestrama na selu prenele stečena znanja, veštine i iskustva.
Šahenda-hanuma je na kraju predavanja zapitala pažljive slušateljke da li su spremne da krenu za Anadoliju. U sali su bile trideset tri žene. Azra i Mehpara bile su
među sedamnaest koje su podigle ruke.
„Časne sestre, najkrvavije bitke trenutno se vode u južnim provincijama. U Marašu i Antepu vape za medicinskim sestrama."
„Spremna sam da krenem bilo kud", obznanila je Azra kad je po drugi put podigla ruku.
„Neka dignu ruke sve koje govore francuski!" Azrina ruka se po treći put našla u vazduhu.
„Azra-hanumaefendi, pošto govorite francuski, poslaću vas za Antep, zajedno s Nemdžijom i Nejir."
„Kakve koristi ću tamo imati od francuskog, efendum?"
„Čitava oblast je pod kontrolom francuskih trupa. Pošto su svi muškarci koji govore francuski na bojištu, nedostaju nam prevodioci u gradu. Vaše znanje jezika dobro će nam doći. Da li da upišem i ime vaše prijateljice?"
„Ne, nemojte!", povika Mehpara.
„Njen verenik otići će na Zapadni front. Bićemo vam zahvalni ako biste mogli da udesite da Mehpara-hanuma ode u Izmir."
„Moje dame, nalazimo se u ratu. Molim vas da se izdignete iznad želje da budete s vašim draganima i zaručnicima. Dužnost je iznad svega!"
Azra je ustala. „Efendum, Mehpara-hanuma želi da bude sa svojim draganom samo da bi se brinula o njemu ako to bude neophodno. Znate, Kemal-beg je bio ozbiljno ranjen u bici kod Sarikamiša. Medicinska nega mu je i danas potrebna."
Duboko potresena Mehpara spremala se da pita Šahenda-hanumu šta čovek lošeg zdravlja uopšte traži na bojnom polju.
„U redu. Staviću je na spisak za Zapadni front", rekla je Šahenda-hanuma, „a sad predajem reč Nakija-hanumi. Ona je, ako je neko ne poznaje, upravnica liceja Fevzije. Molim vas da je pažljivo saslušate, hanume."
Kad su Azra i Mehpara krenule ka izlazu, prišla im je Šahenda. „Azra-hanuma verovatno ćete uskoro krenuti. Pre polaska u Anadoliju, bićete u tekiji na azijskoj obali.
„Znam na koju dervišku školu mislite, efendum."
„Onda znate i da ćete biti u sigurnim rukama."
„Razume se."
„Možda ćete morati da provedete izvesno vreme u njoj. Naši konvoji kreću tek kad se steknu pogodni uslovi. Moramo da sačekamo da stražar raspoložen za saradnju bude na dužnosti. Ukrcaćete se u kola sa zalihama za Anadoliju. Prirodno, putovaćete u društvu supruga."
„Ali, hanumaefendi, moj suprug je odavno umro ..."
„Dobićete muškog pratioca koji će se predstavljati kao vaš suprug. Mnogo je
muškaraca koji željno čekaju priliku da odu u Anadoliju. Bili bi sumnjivi kad bi putovali sami. I vi i druge žene putovaćete kao porodice. Hodža će vam izraditi papire u tekiji."
„Kada ću poći?"
„Bićete tamo do vikenda."
„Šta će biti sa mnom?", pitala je Mehpara.
„Dopišite ime i adresu na spisak. Obavestiću vas čim neophodne pripreme budu obavljene. Vi ste medicinska sestra, mlada damo?"
„Jesam, ali ne stidim se nijednog posla. Znam i da čitam i pišem."
„I želite da idete baš u Izmir?"
„Na Zapadni front."
„Zapadni front je veliki. Moram da saznam kakvu pomoć od nas očekuju."
„Da li da dođem sledeće nedelje?"
„Javićemo vam kada da dođete."
„Ne morate toliko da se trudite, efendum. Dolaziću ovamo. Tako ću brže saznati."
„Nadam se da ne nameravate da odete bez odobrenja vaše porodice? Bilo bi nedolično ako biste nam se pridružili bez njihovog blagoslova.
Molim vas da na sledeći sastanak Crvenog polumeseca donesete pismeni pristanak vašeg roditelja ili staratelja."

Azra i Mehpara pozdravile su se sa Šahendom i otišle. Šetale su podruku Divanjoluom ka Bajazitu. Zbližile su se od onog dana kad su pakovale Azrine stvari, a Rešat-beg dozvolio je Mehpari da ide na obuku za medicinske sestre, koju je i Azra pohađala. Dva puta nedeljno pešačile su na predavanja. Azri se dopadala Mehparina bistrina naivnost i iskrenost. Mehpara je obožavala Azru, iako je ponekad patila od napada ljubomore. U njoj je videla uzor i stariju sestru.
Mehpara je tog dana bila duboko zamišljena. „Pitaću Kemal-bega da mi napiše pismo. Šahenda-hanuma misli da želim da pobegnem od kuće."
„Pa zar to nije istina?"
„Jeste, ali s Kemal-begom. Zar ne beži i on?"
„Ne beži, Mehpara. Muškarci odlazi od kuće, a žene beže. Mislim da je neophodno da ga ubediš da je najbolje da odete zajedno."
„Već smo razgovarali o tome. Idem da bih mogla biti od koristi zemlji. Bio je veoma zadovoljan kad je to čuo."
„Valjda ne preduzimaš sve ovo samo da bi izgledala bolje u njegovim očima?"
„Činim to da bih bila s njim i da bih izgledala bolje u njegovim očima. Ipak, Azra hanuma, veruj mi da sam srećna što ću biti od koristi otadžbini. Moja ljubav prema Kemalu ipak je jača od svega, naravno."
„U smrt bi trebalo da ideš samo zbog svojih životnih ideala."
„Pa ja i ne želim da živim bez njega."
„Aman, devojko! Volela bih da i ja nekog toliko zavolim."
„Zar nisi volela supruga?"
„Mnogo sam ga volela, ali ne s takvom očajničkom strašću kao ti Kemala."
„Nadam se da ćeš jednog dana spoznati ljubav poput moje."
„Sumnjam da će taj dan ikad osvanuti. Imam trideset dve godine. Prestara sam za takve stvari."
„Ljubav ne zna za godine", negodovala je njena sagovornica.
„A otkud ti to znaš?"
„Osećam da je tako."
Azra je iz sveg srca želela da veruje u prijateljičin osećaj. Ostaće u Rešat-begovom domu još nekoliko dana. Zatim će preći na drugu obalu.
Mehpara je zastala kad su stigle do početka njihove ulice. „Osećam još nešto, Azra-hanuma", rekla je.
„Šta?"
„Osećam da ćeš se i ti zaljubiti. Ludo, baš kao i ja."
„Ma nemoj mi reći! A kada?"
„Uskoro."
„Još jedan predosećaj."
„Zaista tako osećam."
„Ti si luda!", brecnu se Azra.

Kemal se peo uz stepenice ka svojoj sobi. Iznenadio se kad je video baku na stepeništu. Obukla je svetloplavu noćnu haljinu i dugu, belu čipkastu maramu, kakvu je obično nosila na molitvama. Zbog izdužene seni, koja je plesala po zidu na drhtavom plamenu sveća, ličila je na utvaru.
„O, zašto si, sultanijo moja, udostojila ovaj sprat prisustvom svojim? Šta dovodi te ovamo?"
„Ulazi u svoju sobu! Razgovaraćemo tamo."
„U redu, u redu. Idem. Zašto si tako srdita, bako? Da li sam učinio nešto što te je uznemirilo?"
Prošao je kroz vrata koja mu je otvorila Sarajlihanuma. Spustio je svećnjak na sto. Već nekoliko dana nisu imali struje, a vladala je i nestašica petroleja, tako da su im sveće bile jedini izvor svetlosti. Ipak, čak i na slaboj svetlosti dve sveće, Kemal je jasno video napetost na staričinom licu. Zatvorila je vrata. Sela je na postelju pokazala na mesto do sebe. „Sedi."
Poslušao je.
„Sad nie dobro slušaj, sinko!"
„Samo zapovedajte, sultanijo moja!"
„Ne šegači se! Nisam raspoložena za šalu!" Postajao je sve zabrinutiji.
„Govori! Šta si uradio devojci?"
„Kojoj devojci?"
„Koliko devojaka imamo u kući?"
„Prilično. Da vidimo: Leman i Suad, Mehpara i Katina, koja dolazi i odlazi ... i Azra je čest posetilac ..."
„S ovim se nije šaliti, dečače! Hoću istinu, i to odmah! Šta si uradio Mehpari?"
„Ništa joj nisam uradio."
„Lažeš!"
„Zašto bih te lagao, bako?
„Proširila se u struku. Grudi su joj porasle."
„Baš imaš oštar vid, bako. Ja nisam primetio."
„A šta bi mogao biti razlog tim promenama, Kemal-beže?"
„Ugojila se?"
„Ne, dečače, nije! Uopšte se nije ugojila! Štaviše, danima ništa ne stavlja u usta!"
„Onda tebe oči varaju. Kako se to proširila, a nije se ugojila?"
„Mene moje oči nikad nisu prevarile! Teško je mene prevariti u tim rabotama!"
„Dobro, bako, reci više šta imaš, molim te."
„Mehpara je trudna, dečače!"
„Oh!", uskliknuo je sa iskrenim zaprepašćenjem. Pocrveneo je i drhtavim glasom upitao:
„Da li si to zaključila samo zato što se ugojila?"
„Ne, to nije jedini razlog. Primetila sam još nešto."
„Moram da te pitam šta si primetila, pošto su optužbe veoma ozbiljne."
„Ujutru joj pripadne muka kad oseti miris hrane iz kuhinje. Onda otrči da povraća.
Ima i drugih znakova, koji se tebe, momče, nimalo ne tiču."
***
Pognuo je glavu kao prekoreno dete. Bio je gnevan i začuđen što nije razmišljao o posledicama druženja s Mehparom.
„Ali vratimo se suštini problema, dečače. Devojka je odrasla u našoj kući, pod našim nadzorom. Priznaj odmah ako si odgovoran za ono što se dogodilo. Nije u njenoj naravi da se poda nekom van kuće, ali već neko vreme pravi društvo Azri kad god ona izađe. Navodno, išla je s njom u Crveni polumesec. Opet, ja ne mogu da zamislim da bi ona uradila nešto nedolično van kuće. Ne bi se usudila. Kad odbacim
sve druge mogućnosti, ostaješ samo ti."
Ćutke je sedeo, pogleda uprtog u vrhove papuča.
„Kemale, pogledaj me u oči!" Oklevajući, podigao je pogled.
„Da si spreman da položiš ruku na Kuran i da mi kažeš da nisi odgovoran za njenu trudnoću?"
Ćutao je.
„Idem u sobu po Kuran. Tek tad ću ti poverovati! Ako me ubediš da nisi odgovoran, učiniću sve što mogu da je navedem da progovori, da saznamo ono što se mora saznati. A kad saznam, Mehpara i taj besramnik propištaće majčino mleko!"
„Ostavi devojku na miru, bako", progunđao je. „Ako je zatrudnela, učinila je to sa mnom. Ne diraj je, molim te! Ona je nevina! Zaveo sam je i iskoristio ... Za sve sam ja kriv!"
„O, dečače, zar se ne stidiš sebe? Zar si morao da zadovoljiš svoju pohotu na devojci pod tvojom zaštitom?"
Zaprepašćeno je ustuknuo. Vrlo dobro je znala da godinama nije video nijednu devojku. Imao je premalo prilika da zamisli sliku žene, a kamoli da s nekom zadovoljava pohotu.
„Izvini, bako. Nisam gasio pohotu. Podlegao sam osećanjima. Sve se dogodilo jedne noći, dok sam imao nervni napad. Žao mi je."
„Sutra ću razgovarati s devojkom. Ako je trudna ..."
„Zar malopre nisi bila sigurna u to?"
„I još sam, ali najbolje je da mi to i lično potvrdi. A kad i ona potvrdi, smesta ćeš obavestiti ujaka da želiš da je uzmeš za ženu. Venčaćete se još koliko sledeće nedelje, ovde, u kući. Ahmed ne sme da sazna da je već trudna."
„Zašto?"
„Obrukao bi se zauvek u njegovim očima. Nikad ti ne bi oprostio, a ni njoj!"
Skočio je s kreveta. Gnevno je koračao po sobi. „Zašto bi to bilo tako važno?
Ionako me ne ceni mnogo zbog mojih političkih stavova."
„Ovde nije reč o politici, već o časti i čistoti porodičnog imena. Ništa i nikad te neće iskupiti ako dozna da je trudna."
„U pravu si."
„Moli se Alahu da nisam! Ako se ispostavi da ipak nije trudna, poslaću je nazad njenoj tetki s nekim prigodnim objašnjenjem."
„Zašto bi je slala tetki ako nije trudna?"
„Da bih vas rastavila! A šta si ti mislio! Zar da nećaka ministra finansija, pored toliko pašinskih kćeri za udaju, obrlati obična sluškinja?"
„Ali zar Mehpara nije naša rođaka, unuka Rešat-begovog ujaka s majčine strane?"
„Svakako da jeste, ona je unuka i mog ujaka!"
„A zar mi nismo direktni potomci poglavica Kamčerika? I zar to nije najponosnije najuglednije pleme na zemljinom šaru?"
„Hvaljen neka je Alah! Istinitije reči nikad nisu izgovorene."
„Ko bi onda bio poželjniji za udaju od devojke tako plemenita roda?"
„Da je nisam lično odgajila i obrazovala ..."
„Dakle, odrasla je pod tvojim plemenitim nadzorom. Podučavala si je ovde, u našoj kući."
„Dozvoliću ti da ti bude žena samo ako si otac njenog deteta. Ako nije trudna, prekinućete vezu. Odmah ću joj ugovoriti drugi brak."
„Uf!"
„Nemoj da mi ufćeš, Kemal-beže! Sam si zapržio čorbu, sad kusaj!
Moli se da nemam pravo i da devojka ne nosi dete u utrobi. Ako je to tačno, niko ne sme da sazna istinu. Da nikome nisi pisnuo o tome. Prepusti sve meni."
„Uzeću je za ženu bez obzira na to da li je trudna."
„Nema potrebe za brakom ako nije. Pronaći ću joj pristojnu priliku."
„Ne trudi se. Ja ću se oženiti njome."
„Vidi ga samo! Kriv a drzak! Babica će je sutra obići. Posle njene posete odlučićemo šta ćemo dalje."