Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Od Istanbula i Marselja, Ankare i Kaira pa sve do Pariza i Berlina, ovo je priča o ljubavi i bekstvu, isprepletana istorijom jednog od najuzburkanijih perioda u Evropi...
Kada se Selva, kći jednog od malobrojnih preostalih otomanskih paša, zaljubila u Rafaela, mladog Jevrejina, njena se porodica protivi braku i odbacuje je. Rešeni da započnu novi život, Selva i Rafael odlaze u Francusku, međutim, sreća im i tamo okreće leđa. Počinje Drugi svetski rat, a mladi ljubavnici biće uvučeni u užase Hitlerove ideologije. Dok se nacistička mreža steže oko njih, oni žive u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i poslati u koncentracioni logor. U isto vreme, Turska očajnički pokušava da izbegne da bude uvučena u rat, pažljivo balansirajući između sila Osovine i Saveznika... Protkana čarobnim mirisima Istanbula i mističnom atmosferom Istoka, ova je priča posvećena svim običnim ljudima, neopevanim herojima koji su zbog ideala rizikovali živote.

Iako je, kada je ujutru odlazio, upozorio Sabihu da će se kasno vratiti kući, Madžita je mučila savest kada je shvatio da je već prošlo osam sati. Izašao je sa sastanka izvinivši se, otišao u svoju kancelariju, i na crnom telefonu s bučnim biranjem okrenuo svoj kućni broj.
Kada se Sabiha javila, rekao je: „I večeras imamo sastanak. Molim te, nemoj me čekati za večeru."
„Ne opet", ljutito je rekla njegova žena. „Već skoro tri nedelje ne možemo da večeramo zajedno. Zaista, dragi, zar tamo nikoga kod kuće ne čekaju žena ili deca?"
„Pobogu, o čemu ti brbljaš? Bugarska vojska nam je pred vratima, a ti pričaš o večeri. Kako je to tipično za žene!" rekao je i spustio slušalicu.
Žena mu je bila baš kao njegova majka. Vođenje kuće, dečji obroci i vreme za spavanje, porodična okupljanja oko trpezarijskog stola – za organizovane domaćice te su stvari osnovni prioritet. Ataturkov pokušaj da ih pretvori u svetske žene bio je uzaludan, pomislio je. Naše žene su očigledno dobre samo u ulozi majke ili domaćice. A čak je počinjao da se dvoumi oko toga. Nije li Sabiha odustala od svojih majčinskih dužnosti i prepustila dadilji odgoj njihove kćerke? Duboko u sebi, on je svakako nalazio da je ponašanje njegove žene čudno. Isprva se ljutio misleći da je njen rezervisani stav možda tihi protest protiv beskrajnih sastanaka koji su trajali i do ranih jutarnjih časova. Kakvo je pravo imala da se ljuti što je toliko radio? Najzad, zar je on bio odgovoran za rat? Zar je njega trebalo kriviti za taj rad do kasno u noć? Šta ako bi se zaista našli u vihoru rata? Ako bi se to desilo, koja bi žena iz njihovog okruženja uspela da baci i najmanji pogled na lice svog muža?
Madžit je ovako razmišljao, ali u svom srcu znao je da razlog takvom Sabihinom
stavu nije bila samo sebičnost. Izgledalo je kao da je bila na ivici nervnog sloma. Već je neko vreme ova mlada žena, koja je volela da ide na izlete i gleda konjske trke kada je lepo vreme, a za kišnih dana da igra karte, izgledala kao da više ne uživa ni u čemu. Često bi, kada bi se vratio kući, našao svoju ženu u krevetu i ona bi ubrzo zaspala. Ako bi je zagrlio kada bi legao u krevet, ona bi ga odbila. Kada bi, retko, uspeli da zajedno odu na spavanje, uvek bi imala izgovor da odmah zaspi. Bilo je očigledno da je imala problem, ali sigurno je izabrala pogrešan trenutak za nervni slom. Kako je, zaboga, mogao naći vremena da brine o njoj kada je bio zatrpan poslom? Čak i kada bi se sastanci završili pre ponoći, Madžit bi ipak morao da se vrati u ministarstvo pre sedam ujutru.
Živeli su u vrlo nestabilnim vremenima. Turska se našla između đavola i dubokog plavog mora. S jedne strane bila je Britanija, koja se brinula samo za sopstvene interese, insistirajući na tome da Turska treba da joj bude saveznik, a s druge strane bio je preteći stav Nemačke. Kao da to nije bilo dovoljno, Rusija je svoju gvozdenu ruku u svilenoj rukavici pružila na Tursku. Njeni interesi u Karsu, Ardahanu, Bosforu Dardanelima visio je nad Turskom kao Demoklov mač. Na koju god se stranu Turska okrenula, ako bi se ispostavilo da je to strana koja gubi, Rusija bi joj skupo naplatila Bosfor i Dardanele. Ova noćna mora besprekidno je trajala već dve godine.
Prvi svetski rat pokazao je predsedniku Inonuu koja je cena priklanjanja pogrešnoj strani, i on je dobro naučio lekciju. Dao bi sve na svetu da sazna koja će strana ovog puta pobediti, ali nijedan prorok ne bi mogao da predvidi ishod. Bilo je na Ministarstvu spoljnih poslova i Vojnobezbednosnoj radnoj grupi da predviđa, i oni su razgovarali o svakom mogućem ishodu, procenjivali ga i evidentirali tokom tih beskonačnih sastanaka, koji su se razvlačiti do duboko u noć.
Madžit je bio ponosan na to što je član Vojnobezbednosne radne grupe. U isto vreme, otkako su Italijani napali Grčku, vatreni obruč sve se više sužavao. Razumljivo, zaposleni u vladi i njihove porodice postajali su uznemireni.
Glavni grad, Ankara, pripremao se za još jedno vrelo leto.
Tokom četrdesetih godina, svako godišnje doba bilo je jasno definisano; zime su bile izuzetno hladne i snežne, leta nepodnošljivo vrela. Već je bilo očigledno da će nastupajući letnji meseci biti pakleno vrući.
Oko nedelju dana ranije, nemački ambasador Fon Papen doveo je premijeru ličnu poruku od Hitlera. Zadržavajući dah, zvaničnici su čekali da se sastanak završi.
Madžit je tačno pretpostavio sadržaj Hitlerove poruke. Površinski, pismo je bilo puno dobrih želja i namera. Nudilo je Turskoj svaku vrstu naoružanje, pomoć u kontroli nad Bosforom i Dardanelima, te obećavalo da nemački vojnici neće kročiti na tursko zemljište. Međutim, ako čitamo između redova, poruka je zapravo bila da je Turskoj krajnje vreme da se odluči i da će, ako ne bude stala na stranu Nemačke,
kada se na kraju rata budu donosile odluke o njenim vodenim putevima, snositi posledice.
Nakon dugog sastanka, Inonu je rekao: „Nemci nam kažu da ne iskušavamo njihovo strpljenje, implicirajući da bi u bilo kojem trenutku mogli da sklope dogovor s Rusijom nama iza leđa." Nastavio je: „Sada kad se bori u Grčkoj a upravo je doživela katastrofu u Libiji, Britanija nije u mogućnosti da nam pritekne u pomoć. Zato ne bismo smeli rizikovati da iznerviramo Nemce. Gospodo, hajde da nađemo način da se osiguramo na obe strane."
Oni su zapravo tražili način da dobiju na vremenu, način koji bi omogućio Turskoj da se izvuče ne odgovorivši nijednoj strani ni da ni ne, način da im se umili a da ih ne isprovocira.
Ujutru posle te duge noći, premijer je pozvao britanskog ambasadora u ministarstvo da bi objasnio opasno i osetljivo predviđanje budućnosti Turske. Ona se uputila ka najrazornijim i najstrašnijim danima koje je doživela u ovom Drugom svetskom ratu. Rat je bio kao šumska vatra koja se širi u svim pravcima i obe strane imale su očekivanja od Turske.
U svojoj kancelariji, Madžit je zapalio cigaretu, povukao dva dima i zgnječio je u kristalnoj pepeljari pre nego što se vratio u salu za sastanke. Ministar spoljnih poslova i generalni sekretar nisu više bili tu.
Njegov pomoćnik je rekao: „Madžit-beže, predsednik je očigledno lično tražio da vidi današnje analize. Pripremio sam vam izveštaje. Predsednik čeka u svojoj kancelariji."
Madžit je požurio nazad u svoju kancelariju, koja se nalazila u delu predviđenom za Ministarstvo spoljnih poslova u predsedničkoj palati. Već su nekoliko meseci radili tu kako bi mogli odmah davati izveštaje predsedniku i od njega dobijati instrukcije. Madžit je iz svoje ladice uzeo fascikle s beleškama koje je nekoliko sati ranije ažurirao, preleteo je pogledom preko njih i brzo ih dovršio.
Inonu je sedeo u fotelji za velikim stolom. Izgledao je naivnije, manje i nervoznije nego obično. Počeo je da prelistava papire koje je njegova lična sekretarica stavila ispred njega uzevši ih od Madžita. Dok je gledao stranice, izgledao je kao da u svojoj glavi sluša glasove lukavih lisica, ali nije ništa rekao. Ljudi koji su sedeli oko stola takođe su ćutali.
Iznenada je upitao: „Da li ste danas slušali radio?"
„Jesmo, gospodine, naše kolege slušaju sve evropske stanice. Malopre sam dao naš izveštaj generalnom sekretaru. Nisu se ni na trenutak odmorili, a ipak nastavljaju da slušaju Bugarsku i pripremaju izveštaje na pola sata."
„Naši agenti u Bugarskoj takođe nas svakodnevno informišu. Međutim, još se ne zna da li će Hitler krenuti na jug ili na sever u napad na Ruse, gospodine", rekao je
jedan mladi funkcioner.
Kada je mladić izašao iz sobe, Madžit je ostao. „Gospodine", rekao je ministar spoljnih poslova, „zahvaljujući vama mogli smo preduzeti sve moguće mere da sprečimo da se vatra proširi na nas. Budite uvereni da sada mirne savesti možete otići u Jalovu. Informisaćemo vas o dešavanjima svakog minuta."
Madžit je čuo kako Inonu mrmlja: „Želeo bih da znam iz kojeg će pravca Nemc doći. O! Kad bih samo znao." Pošto su Nemci postigli dogovor s Bugarskom, to je značilo da su postali susedi Turskoj. Inonu je bio prestrašen što ne zna Hitlerov sledeći potez. Njegovo moderno naoružanje i moćna vojska bili su odmah tu preko granice. Hitler bi mogao hteti da krene na Egipat preko Turske. Ili opet, mogao bi da krene prema Kavkazu. Niko osim njegovih najbližih saradnika nije znao koja je bila sledeća meta, te je Turska morala biti spremna na svaku mogućnost. Najgori scenario bio bi da Nemci sklope dogovor s Rusijom, što bi Tursku osudilo na propast.
Madžit je čekao da se izveštaji pročitaju i zatim se s generalnim sekretarom vratio u salu za sastanke. Još jedan dugačak sastanak sa još izveštaja koje treba pročitati, proceniti i spojiti pre nego što se predaju Inonuu. Satima kasnije, dok se sam vraćao kući, bio je veoma zabrinut. Vlada je plaćala visoku cenu da bi izbegla ovu vatru koja se širila po celom svetu.
U domovima su se sve žene, kao u horu, žalile na visoke cene svega. Ako su čak i u Ankari civilni službenici i njihove porodice bili potreseni, ko zna kako se osećao jadni narod Anadolije? U naporu da zaštite civilne službenike, država je prodavala državne proizvode tekstila, obuće i šećera po značajno sniženim cenama. Osim toga, da bi sprečili crno tržište i gomilanje zaliha, primenjivali su sistem podele namirnica koji je podrazumevao da je svaka lična karta bila prekrivena markicama! Uprkos ovim predostrožnostima, crno tržište je cvetalo. Mnogi beskrupulozni ljudi koji samo traže načina da zarade obogatili su se prodajući robu „ispod tezge". Većina ljudi bila je ljuta ali rezignirana, nisu mogli da pronađu ili da sebi priušte zadovoljenje osnovnih potreba i imali su samo hleb i žitarice za jelo. Predsednik je smatrao da je njegova glavna briga, stvar života ili smrti, bila da spase svoju zemlju ulaska u rat. Ne bi imalo svrhe prići mu sa žalbama naroda. Za čoveka poput njega, koji je lično iskusio pakao rata, sve izvan njegove glavne mete bilo je drugorazrednog značaja.
Madžit je bio iscrpljen. Bilo je skoro izvesno da će Inonu sutradan otići u Jalovu, što bi značilo da, možda, sledeće nedelje neće biti sastanaka do kasno u noć. Mogao bi da dođe kući ranije i tako privremeno izbegne Sabihina prigovaranja.

„Jedan pik."
„Dva karoa."
„Daje.
„Dalje ... Izvini, izvini. Četiri pika."
Mlada žena je podigla pogled s njihovih karata i uputila ga preko stola Sabihi. Ona je pocrvenela, sva tanka i nežna u svom bledoružičastom odelu.
„Vrlo si odsutna danas", reče Humejra. „Šta je s tobom, draga?"
„Ništa, nisam noćas mogla da spavam. Ne mogu da se koncentrišem. Može l Nesrin da igra umesto mene?"
„Nipošto! Hajde da pijemo čaj. To će te srediti."
„Humejra, svejedno danas moram otići pre pet."
„Zašto?"
„Moram u pet da pokupim Hulju sa časa baleta kod Marge."
„Zar to ne radi dadilja?"
„Ona danas ima neka druga posla."
„O, pobogu, šta to dadilja ima drugo da radi?"
„Hoće da kupi neke stvari pre nego što se vrati u Englesku na kraju meseca."
„Nisam znala da ona odlazi, Sabiha! Zašto?"
„Pa, Hulja je porasla, sada je velika i više joj ne treba dadilja da je gnjavi."
„Ali zar nije ona i podučavala Hulju?"
„Naučila je dovoljno i njen otac želi da ona sada stane na svoje noge i bude samostalnija."
Dame su pustile karte i ustale od stola za kartanje. Sabiha je krenula ka sobi u kojoj se služio čaj. Nije htela ni čaj ni kolače sa stola; samo je želela da što pre izađe napolje i udahne svež vazduh. Uzela je šolju čaja i gucnula, nadajući se da će izbeći dalje ispitivanje. Druga žena je sledila Sabihu do stola za čaj, njišući se u ritmu muzike s radija. Iznenada je muzika utihnula i začuo se spikerov nametljiv glas.
„Dame i gospodo, prekidamo ovaj program da bismo vam preneli važne informacije u vezi s jutrošnjim sastankom državnog odbora u prisustvu premijera."
Dame su momentalno promenile pravac ka radiju.
„Pst! Pst! Slušaj!" rekla je Belikis.
I Sabiha je otišla prema radiju sa šoljom i tacnom u rukama. Ruke su joj se tresle dok je slušala strašne vesti. Trupe u Trakiji povukle su se iza linije u Čataldži i očigledno su se ukopavale. Vlada je naredila svim civilima u Istanbulu da naprave skloništa u podrumima. Osim toga, oni koji su imali kuće u Anadoliji ohrabrivani su besplatnim prevozom, za njih i do pedeset kilograma prtljaga, da se tamo presele.
„Dragi bože, kakva žalosna vest. Pobogu, Humejra, isključi taj radio", rekla je Nesrin.
„Ne, molim te, možda će biti vesti o Francuskoj", uzvratila je Sabiha. „Pitam se šta
..."

Nesrin ju je prekinula: „Pa šta ako bude vesti o Francuskoj? Koga briga?" Sabiha ju
je užasnuto pogledala i spustila šolju i tacnu na sto.
„Uzmi malo voćnog kolača, ti to voliš”, ponudila je Humejra.
Sabiha je odbila ponudu rekavši: „Mora da sam se prehladila na trkama prošlog vikenda. Muka mi je, draga, uopšte nemam apetita."
„Jeste li čule da evakuišu Edirn?" nastavila je Belikis. „Drugim rečima, rat nam je na pragu!"
„Moj muž će biti potpuno nepodnošljiv", tupo je rekla Nedžla. „Zapravo jedva da odgovara sa da ili ne ovih dana. Možete li da zamislite kako bi bilo kad bismo ušli u rat?"
Sabiha je osetila da je razgovor njenih prijateljica potpuno davi. Dok su se one bavile svojim čajem i kolačima, izvinila se Humejri i brzo napustila kuću.
Opojan miris jorgovana i visterije ispunio je vazduh u Ankari. Divna visterija padala je preko zidova bašte i virila kao grožđe, kao da naglašava svoj sumorni duh. Njeno bledoružičasto odelo bilo je jedina stvar koja se uklapala u okolinu. Hiljadu i jedna stvar prolazila joj je kroz glavu dok se vraćala kući kod Kavakliderea. Izvinila se starcu na koga je naletela, zatim se spotakla o kamen i umalo pala.
Sabiha je bila veoma nesrećna. Nije mogla da posveti nimalo pažnje svojoj kćerk kao ni mužu. Sve je počinjalo da se raspada. Postepeno se udaljavala od ljudi oko sebe. Njena je kćerka od samog početka bila razočaranje, pošto je očekivala sina; muža je interesovao samo posao; njeni roditelji bili su konstantno bolesni; a s prijateljicama je imala sve manje zajedničkog. Bilo je skoro kao da je bežala od samog života.
Madžit je bio tako zauzet da je izgledalo, barem njoj, da i ne primećuje promenu u svojoj ženi. Samim tim bilo joj je lakše da se drži podalje od njega. Što se tiče njenih prijateljica, u poslednje vreme počela je da se izvinjava i da ne dolazi na njihova različita okupljanja. Zapravo, čak je počela da laže. Tog dana dadilja uopšte nije išla u kupovinu i ona nije išla da pokupi Hulju iz baletske škole madam Marge. Jedino je bila istina da se dadilja zbilja vraćala u Englesku. Madžit je tako hteo. Verovao je da Hulj više nije potrebna dadilja sada kad je kretala u školu i da bi sama Sabiha morala da posveti više pažnje njihovoj kćerki.
Sabiha je bila svesna da već neko vreme ne upravlja svojim životom. Ovaj prokleti rat uništavao joj je život! A čak, taj rat uopšte nije bio u njenoj zemlji. Uprkos tome, ničega nije bilo u prodavnicama, nije se moglo putovati, a rat je bio jedina tema za razgovor. Madžit je već postao „ratni zarobljenik"; bilo je kao da je on sam vojnik! Bili su tako srećan par, toliko im je bilo zabavno zajedno, „jednom davno" – pre nego što je njena sestra otišla, pre ovog rata. Sabihi su nedostajali ti davno prošli dani. S druge strane, kad god bi čitala novine ili slušala radio, morala je da zahvali svojim srećnim zvezdama. Makar je u Ankari život bio siguran. Nisu im kucali na vrata policajci il
vojnici u nezgodan čas. Žigosani magarci! Čije su to bile reči? Sigurno Nedžline, jedino bi ona mogla reči tako surovu opasku. Sabiha se odjednom setila. Bilo je to dve nedelje ranije, tokom partije bridža. Nedžla je bila u jednom od svojih bezosećajnih raspoloženja kada je rekla: „Jadne Jevreje su primoravali da nose žute oznake na odeći kao da su žigosani magarci!"
„Šta to, zaboga, govoriš?" povikala je Sabiha. „Kako uopšte možeš da porediš ljude s magarcima? Nazivaš se ženom diplomate a ja se pitam da li iole čuješ šta govoriš?"
Nedžla je skoro u suzama pitala prijateljice: „Šta joj je? Zašto tako viče na mene?"
„Ovaj rat utiče na sve nas, devojke", rekla je domaćica pokušavajući da izgladi stvar. „Ovih dana i najmanja varnica uzrokuje eksploziju. Hajde da nastavimo igru. Ko je beše na redu?"
Kako se vratila kući, Sabiha je bila posramljena setivši se svog ispada. Definitivno nije bila u svom elementu. Zapravo, bilo je isto svakog dana kada bi čitala senzacionalne vesti u novinama. Nacisti tutnje Evropom ... Izbeglice ... Francuska .. Oh! Sabiha je pružila ruku da dotakne jedan cvet visterije na zidu, ali samo što ga nije ubrala, povukla je ruku. Nije se mogla naterati da otkine cvet. Iznenada je osetila knedlu u grlu. Suze su joj tekle niz lice dok je skretala u ulicu u kojoj je živela. Pokušavala je da dođe do daha dok je padala noć. Tužni dan postaće još jedna tužna noć.
Madžit će se verovatno vratiti kući vrlo kasno. Hulja će za večerom navaliti sa svojim beskonačnim kada, zašto i čemu. Dadilja će sedeti s druge strane stola bez sumnje pričajući o ratu. Ankara, koja je za Sabihu bila tako puna srećnih uspomena, sada je samo predstavljala tugu. Ne, ne samo tugu, već i monotoniju i dosadu. Život je jednostavno bio siv!

Madžit je otvorio ulazna vrata što je tiše mogao; nije hteo da smeta svojoj ženi ako je spavala. Na prstima se ušunjao u spavaću sobu, i po bledoružičastoj svetlosti lampe video da je Sabiha bila budna. Ležala je kose rasute po jastuku i gledala svog muža natečenim crvenim očima.
„Šta nije u redu? Zašto plačeš?" pitao je Madžit.
Sabiha se uspravila na krevetu. „Ja sam zbilja na ivici. Ovo pismo je stiglo večernjom dostavom, poštar ga je ostavio na otiraču. Našla sam ga dok sam iznosila smeće. Evo, pročitaj."
„Od koga je? Od tvoje majke? Da li je tvoj otac opet bolestan?"
„Nije iz Istanbula, Madžite. Pismo je od Selve."
„Stvarno?"
„Madžite, veoma sam uplašena. Moramo nešto da uradimo. Moramo je dovesti ovde. Ne može se nastaviti ovako. Pre ili kasnije, moja majka će čuti šta se dešava u
Francuskoj i kunem ti se da će zbog toga dobiti srčani napad." Madžit je uzeo pismo i pokušao da ga čita pri slaboj svetlosti.
„Selva nikad ne bi pristala da dođe ovde i ostavi Rafa", rekao je. „A ni Rafo ne b hteo da se vrati."
„Ali ovako ne može da se nastavi. Selva mora da ima obzira prema našoj majci. Tražila sam da me telefonska centrala poveže sa Selvom. Bogzna koliko će vremena trebati. Možda ujutru ili sutra u neko doba ..."
„Šta si uradila, Sabiha? Koliko puta sam ti rekao da ne zoveš Selvu od kuće."
„Pa, sigurno nisam mogla u ovo doba noći otići kod nekoga da telefoniram. Moram da pričam sa svojom sestrom, moram je nagovoriti pre nego što bude prekasno."
„Otkazaću poziv", rekao je Madžit, požurivši prema telefonu.
„Kako možeš to da uradiš? Ona mi je sestra. Zar ne razumeš?"
Madžit se vratio u sobu. „Sabiha, ja radim za Ministarstvo spoljnih poslova. Nemc su nam pred granicama, rat nam je pred vratima, a ti hoćeš da telefoniraš Jevrejki u Francuskoj. Tražiš li nevolju?"
„Dosta mi je tvog Ministarstva spoljnih poslova, stvarno mi je dosta. Oduvek umišljam kako me prate tvoji špijuni."
„Ima još vrlo malo vremena do školskog raspusta, a onda ti i Hulja možete otići kod tvojih roditelja u Istanbul. Samo se pitam hoće li tvoj otac biti tako pun razumevanja za tvoju sestru kao što sam ja."
Sabiha je čula kako njen muž korača do kraja hodnika, zove centralu i otkazuje poziv, a zatim odlazi u dnevnu sobu. Ponovo je počela da plače, vrlo tiho.
Madžit je produžio do balkona, zapalio cigaretu i pogledao u daleki ponoćni plavi horizont. Madžitu su prijale sveže ankarske noći, ali večeras mu je prvi put bilo hladno i neugodno. Pokušao je da zagreje šake trljanjem. Nije mu samo zbog temperature bilo hladno. Proživljavali su dane koji su, za one koji su shvatali šta se dešava, bili dovoljno opasni da im se kosa digne na glavi. Niti je čovek na ulici bio svestan, niti je njegova kapriciozna žena, koja je plakala unutra, bila svesna toga koliko su blizu ivice provalije. Oni jednostavno uključe radio, slušaju vesti i zatim se žale na crno tržište i skupoću pre nego što se pokriju ćebetom i utonu u san. Nisu bili svesni ničega. Niko nije mogao da izmeri dimenzije katastrofe s kojom će se Turska suočiti ako je bilo koja strana bude uvukla u rat. Kako je iko mogao da zna po kakvoj ivici noža hodaju Inonu i njegove kolege? Vlada se trudila koliko je mogla da ne uzbuni javnost izazove paniku. Madžit je razmatrao da li je bolje objaviti istinu, tako da se svi mogu suočiti sa činjenicama, ili preuzeti na sebe ulogu oca zaštitnika koji štiti svoju decu od loših vesti.
Ne tako davno, zapravo tek nekoliko minuta ranije, zemlja je bila uvučena u vrtlog rata. Rat – bilo je još gore, septička jama, prljava septička jama! Madžit je ljutito
bacio opušak. Osećao se odnekud iz mraka poput katrana, bez tračka svetlosti. Setio se priča svog oca, ratnog heroja. Pričao je o toj tami i svetlosti cigareta u noći ... jedno svetlo, dva, tri svetla, pet svetala, deset svetala ... tela bez ruku i nogu, obezglavljeni leševi. Jadan gladni narod prekriven vašima. Ranjene mršave životinje. Izgladnela napuštena deca. Žene koje više nisu bile ljudska bića i muškarci koji nisu imali novca, kuća ni nade. Nejasno se sećao oca u tom stanju kako se pojavio na baštenskoj kapiji, sama kost i koža, prekriven vašima, u uniformi pretvorenoj u rite. Posrnuo je prema ivici bazena i pao. Takvo je bilo Madžitovo sećanje, ali nije bio siguran da li je zapravo bio očevidac, ili su mu kasnije pričali o tome. Ono čega se sećao bilo je da baštovan nije prepoznao svog gazdu, mislio je da je prosjak. Trebalo im je vremena da shvate ko je bio taj čovek. Visoki, snažni, druželjubivi Ruhi-beg pretvorio se u leš, u mračni skelet koji vuče jednu nogu, i više nije imao sjaj u očima. Takav je bio rat! Madžit je bio siguran da se pobeda dobija za stolom, a ne na bojnom polju! Radio je tako naporno i mnogo da bi sačuvao ljude ove zemlje od te paklene sudbine, ali kako da to objasni svojoj uplakanoj ženi?
Primetio je da se navikao na hladnoću na balkonu. Srušio se u trščanu stolicu i utonuo u sećanja.
Madžit je mnogo napora uložio u potpisivanje ugovora sa Engleskom i Francuskom 1939. godine. Po tom ugovoru, Francuzi i Britanci bi snabdeli tursku vojsku osnovnim potrebama što je pre moguće. Za uzvrat, Turska bi trebalo da Francuskoj proda hrom koji je proizvela tokom rata. Turski ministar spoljnih poslova lično je otputovao u Francusku s Madžitom da potpiše ugovor. Otišli su u Pariz s velikim očekivanjima, ali konačan rezultat, nažalost, nije bio tako dobar kao što su se nadali. Francuskoj je očajnički bio potreban novac koji bi zaradila prodajući turski hrom, ali uprkos Menemendžiogluovom insistiranju na izvozu hroma tokom celog rata, Francuska je htela da potpiše ugovor samo na dve godine. A Britanija je drastično smanjila količinu oružja, tenkova i protivavionskog naoružanja kojim bi snabdela Tursku.
Turskoj vojsci bilo je potrebno sto jedanaest miliona metaka i šest i po hiljada automatskih pušaka, a Britanci su bili spremni da daju samo dva miliona metaka i dvesta pušaka. Uprkos tim jadnim zalihama, Turska je trebalo da interveniše ako Nemci napadnu Balkan. Kako su, zaboga, mogli da očekuju od Turske da zaustavi Nemce na Balkanu? Može se razumeti da se čovek i golih ruku bori da spase sopstvenu zemlju, ali da se bori za Britance, koji su u Prvom svetskom ratu huškali Arape protiv Turaka kada su ovi bacili oko na Mosul i Kerkuk, bilo je previše očekivati. U isto vreme, Evropljani su, iz sopstvenih sebičnih razloga, podržavali različita srednjoistočna plemena koja su tražila nezavisnost.
Da se Madžit pitao, ne bi ni prstom maknuo ni za koga od njih. Neka se Evropljan međusobno podave. Zar nije bilo dovoljno što su postepeno uvlačili jedni druge u rat?
Madžit nije sumnjao u to da bi Turska, ako bi na kraju bila primorana da uđe u rat, iz nekog nepoznatog razloga, morala da plati račun za promene uzrokovane ambicijama velikih moćnika.
Tokom obeda u vozu dok su se vraćali iz Pariza, Madžit je shvatio da ministar spoljnih poslova brine zbog još jedne stvari. Obratio se delegaciji: „Gospodo, kako ja vidim stvari, Britanci nemaju dovoljno oružja, a Francuzi nemaju uopšte. To što nisu u mogućnosti da ispostave robu nije uzrokovano lošim namerama. To je jednostavno nemoguće. Situacija mi je postala potpuno jasna tokom naših pregovora u Parizu. Postoje razna pitanja u mojoj glavi i sumnjam u njihovu konačnu pobedu. Pitam se da li sedlamo pogrešnog konja potpisujući ove ugovore koji će nas učiniti njihovim saveznicima." Nakon godinu dana beskrajnih diskusija – Ko će pobediti u ratu? Kojoj strani se treba prikloniti? – odlučeno je da je pravi izbor pružiti podršku Francuzima i Britancima. Zatim su u Parizu saznali kako stvari stoje sa oružjem. Postupno su shvatali da su možda odabrali pogrešnog partnera za ples.
Iako se u Ankaru nisu vratili praznih ruku, bili su vrlo razočarani što su ostvarili manje od pola svojih očekivanja.
Na kraju pregovora, uveče poslednjeg dana u Parizu, Madžit je uspeo da ispun obećanje koje je dao Sabihi: da se nade sa Selvom. Rekao je prijateljima da mora da se vidi s rođakom koji živi u Parizu, i oni su bili dovoljno uljudni da ne postavljaju pitanja.
Izabrao je da se nade sa Selvom u kafeu „Flora" jer je bio skriven od pogleda. Selva je stigla ruku punih poklona za majku, sestru i sestričinu. Čvrsto je zagrlila Madžita poljubila ga u oba obraza. Bilo je očigledno koliko je srećna što vidi nekoga od kuće. Detaljno se raspitivala o svakome: Da li je Sabiha još vezivala Hulji kosu velikim satenskim trakama? Da li su na večernja okupljanja petkom pozivali iste stare prijatelje? S kim je Sabiha igrala bridž? Da li je majka zatvorila letnju kuću na kraju sezone ili kad je zahladnelo? Raspitivala se čak i o svom ocu koji je bio tako razočaran u nju.
Madžit je pogledao poklone koje je njegova svastika poređala na stolici. S posramljenim izrazom lica, rekao je: „Zaista ne mogu da ponesem sve ovo, Selva. Imam samo mali kofer."
„Molim te, Madžite, nemoj me lišiti zadovoljstva da pošaljem nekoliko stvari svojoj porodici. Možda neću imati drugu priliku. Mogu da trknem i donesem još jednu malu torbu iz Lafajeta", molila je.
„Ne, zaboga, nemoj! Šta bi moji prijatelji mislili o meni? Ovde smo zvaničnim poslom. Reći će da sam toliko stvari nakupovao za sebe i porodicu da sam morao kupiti još jedan kofer da bih imao gde da ih stavim."
„Uzmi barem parfeme od lavande koje sam uzela za majku i sestru. Ima i nekih
čokolada za Hulju ..."
„Voleo bih da se nisi uvalila u ovu nevolju; mora da si prilično novca potrošila.
Kakva šteta."
Prošavši kroz proces razmenjivanja novosti, iznenada je nastupilo zatišje u razgovoru. Tek tada je Madžit primetio tamne krugove ispod Selvinih očiju i shvatio kako je bila bleda i iscrpljena na večernjem suncu. Još je nosila zeleni kaput koji je Madžit tako dobro poznavao – što je ukazivalo na to da ovde u Parizu nije mogla da sebi priušti novi. Ovo je bila kćerka Fazil Rešat-paše, koja se rodila sa srebrnom kašikom u ustima.
Šta sve ljudi neće uraditi za ljubav! Madžit nije mogao prestati da se pita da li b Sabiha imala hrabrosti da tako postupi da ga njeni roditelji nisu prihvatili. Madžit nije bio siguran da bi sada hteo da sazna odgovor. Sabiha možda ne bi odabrala da istrajava u teškoćama zarad ljubavi. Da li bi se udala za njega da je bio druge religije, da je bio Jermenin, na primer? Ne! Ni za milion godina. Nije ni sumnjao u to da je njenom izboru značajno doprinelo to što je poticao iz stare i poštovane istanbulske porodice, što je bio dobro obrazovan i imao dobru karijeru. Ali zašto bi on bio razočaran? Zar nije i sam napravio sličan izbor? Nije li Sabiha bila lepa, pametna obrazovana devojka, dobro odgojena u časnoj porodici, a uz to i odlično prilagođena? Setio se logičnog i razumnog saveta koji je Sabiha dala svojoj sestri tih dana kada je Selva bila ludo zaljubljena. Savet nije imao mnogo efekta, ali to sada nije važno.
„Ljubav je kao plamen, na kraju sagori", Sabiha je rekla Selvi. „Šta ćete onda? Kada konačno dođeš sebi, ako se pokaješ i poželiš da se razvedeš od Rafa, neće biti isto kao da se razvodiš od nekog drugog. Niko neće hteti da se oženi tobom posle toga. Kunem ti se, završićeš kao stara devojka."
„Zato što će smatrati da me je ostavio muž Jevrejin, to hoćeš da kažeš? Ništa ti ne brini, draga sestro, sigurna sam da će, ako taj plamen sagori, kako ti kažeš, naše prijateljstvo preživeti. Bićemo i ljubavnici i najbolji prijatelji."
„Šta ako se, ne daj bože, Rafu nešto desi? Hoćeš li se vratiti kući kao jevrejska gospoda Alfandari?"
„To sigurno ne bih uradila. Ne bih se vratila u kuću našeg oca koji me je odbacio samo zato što sam se zaljubila u čoveka koji nije musliman. Ko zna, do tada bih možda već imala decu ili čak unuke."
Kada je Sabiha shvatila da ništa neće postići sa Selvom, pokušala je da razgovara sa ocem.
„Vremena su se promenila, oče, razlike te vrste više ne postoje. Molim te, nemoj učiniti nešto zbog čega bi kasnije mogao da zažališ. Preklinjem te, oče, budi razuman. Pogledaj Sami-pašinu snahu; ona je Grkinja, zar ne? Tu je i Vedždi-begova žena, koja je Nemica, šta s njima? Pa šta? Osim toga, i sam si se školovao u Evropi, trebalo bi da
si otvorenog uma."
„Ako se uda za tog čoveka, ona više neće biti moja kćerka. Moraće i da zaboravi da je to ikada bila."
„Ali oče, kako bi ikako mogla da zaboravi da je tvoja kćerka?"
Fazil-paša je gledao kroz prozor u daljinu dok je izgovarao svoje poslednje reči na tu temu: „Misliš, bila."
Ova užasna situacija, koja je napravila zbrku u porodici, bila je drama koja nije trajala samo nekoliko dana, nedelja ili meseci, već bezbroj godina. Fazil-pašin bezuspešni pokušaj samoubistva nije zaustavio Selvu. Ona je jednostavno sačekala dok nije ozdravio i onda otišla kod svog ljubavnika. Zatim je na majku bio red da napravi haos. Ozbiljno bolesna, pala je u krevet i bila joj je potrebna neprestana briga i pažnja. Fazil-paša je odbio da napusti kuću. Porodica je bila tako postiđena da nijednog svog prijatelja nije mogla da pogleda u oči. Ovaj ispad nije doneo porodici ništa dobro, ali makar su mogli da shvate ko su im prijatelji a ko neprijatelji. Čak su ih i prijatelji koje su smatrali bliskima ogovarati iza leđa i krivili pašu što je dao da mu se kćerke obrazuju u hrišćanskim školama, kao što su uostalom činili mnogi od njih.
Sabiha i Selva, kao i većina njihovih porodičnih prijatelja, završile su američku osnovnu školu u Gedik Paši, francusku srednju školu i naposletku američki koledž. Obe sestre su odrasle tečno govoreći engleski i francuski.
Madžit se sećao kako je mnogo godina ranije bio impresioniran kada je prvi put video svoju verenicu kako čita Bodlerove i Bajronove poeme. Čak je i njegova majka, bog da joj dušu prosti, bila zadivljena. „Baš je takva žena idealna za diplomatu", prokomentarisala je.
Selvin glas ga je prenuo iz misli i vratio u realnost. „Hoće li onda Turska ući u rat?"
„Ne, neće."
„Jesi li siguran?"
„Dajemo sve od sebe da sprečimo da se to desi. Sigurno ne možemo da priuštimo sebi još jedan rat, Selva."
„Madžite ... Moram nešto da te pitam."
„Pitaj slobodno."
„Moj otac? Da li ... Da li će mi ikada oprostiti?"
„Iskreno, ne znam, Selva, tvoja sestra i ja smo završili s tom temom. Više ne razgovaramo o tome."
„Zaista?"
„Da. Šta tu još ima da se kaže?"
„Zar stvarno tako misliš, Madžite?"
Madžit je srknuo kafu pre nego što je odgovorio: „Nije važno šta ja mislim. Uradila si što si htela. Jesi li makar srećna? Je li vredno prevrata koji si napravila?"
„Vređa me tvoj stav, moram da kažem. Govoriš kao da nikada nisi upoznao Rafa."
„Ne vidim zašto bi te vređalo što govorim istinu. Jednostavno si odbila da poslušaš bilo koga. Samo si otišla i spalila mostove. Povredila si svog oca, svoju majku i Sabihu. Samo se nadam da je vredelo. Svi se nadamo da od sada nećeš žaliti ni za čim."
„Ja mnogo volim Rafa, Madžite. Ne žalim ni za čim, ali veoma sam nesrećna ...
Suze su joj tekle niz lice. Madžit je uzeo njene drhtave ruke u svoje. „Hajde, Selva ne bi trebalo da budeš nesrećna ako ga toliko voliš. Pomisli samo šta ste sve istrpeli da biste bili zajedno. Ti si zaista izuzetno jaka osoba, oduvek si znala šta želiš i imala hrabrosti da teraš po svom. Zapravo, siguran sam da je i tvoj otac toga svestan. Možda ti još nije oprostio, ali siguran sam da te duboko u sebi i dalje mnogo voli."
„Svi mi tako nedostajete ... mnogo."
„Vreme leči sve. Daj mu još malo vremena."

„Pitam se koliko još vremena", zabrinuto je rekla Selva.
Da li je zaista bilo vremena? Pomislio je. Vreme je danas tako dragoceno. Naročito u poslednjih nekoliko meseci, vreme je bilo dragoceno kao zlato. Zar nije upravo zbog vremena turska delegacija došla u Pariz? Predsednik Inonu je tražio vreme više nego bilo šta drugo.
Vreme! Vreme za razmišljanje, vreme za gubljenje, dobiti na vremenu, vreme da se izbegne rat. Zapravo, Inonu je na pitanja povezana s ratom uporno odgovarao sa:
„Vreme će pokazati."
Madžit je sada morao da isto odgovori svojoj svastiki. „Ne znam, Selva. Vreme će pokazati!"
Madžit je shvatio da čak i u privatnom životu primenjuje diplomatske taktike. Uvek je mislio da se stvari mogu promeniti za tren oka i doneti nepredvidive rezultate. U trenutnim okolnostima, Evropa ne može naći utehe u predviđanjima ili nadi.
Pre nego što se rastao sa Selvom, Madžit joj je čvrsto stegao ruke i pogledao je u oči. „Zaista se sve može promeniti, Selva, i to brzo. Ako se bude desilo bilo šta što b ti moglo ugroziti život, moraš se odmah vratiti kući."
„Ne mogu se vratiti bez Rafa, Madžite."
„Mislim da bi trebalo. On je muškarac, može se pobrinuti za sebe."
„Zakleli smo se da ćemo biti zajedno do kraja života. On ne bi želeo da se vrati.
Znaš kroz šta je sve prošao. Sve te uvrede. Ja ga jednostavno ne bih mogla ostaviti."
„Dobro razmisli, samo jedan život imamo i sami smo za njega odgovorni."
„Madžite, pokušaj da razumeš, ja nisam odgovorna samo za svoj život."
„Upravo tako, čak i na moru, žene i deca prvi napuštaju brod. To je pravilo."
„Ti ne razumeš. Ne govorim o Rafu."
Madžit, koji je bio ustao i spremao se da krene, ponovo je seo. „O ne! Ne misliš valjda?"
„Da."
„Kada?"
„Početkom sledeće godine."
„Zašto mi nisi ranije rekla?"
„Nadala sam se da ćeš primetiti."
Pažljivije je pogledavši, Madžit je zaista mogao da vidi da se povećala oko struka i da su joj grudi bile punije nego što se sećao, ali s druge strane, lice joj je bilo iscrpljeno. Mislio je kako mora da je poludela što je zatrudnela u ratu. Madžit joj je nerado čestitao. „Hoćeš li da kažem Sabihi?" pitao je.
„Ja sam joj već pisala, ali moguće je da još nije dobila moje pismo. Ako se vraćaš sutra, možda ćeš preteći poštu, ali više bih volela da to od mene sazna."
„Naravno."
„Pisala sam i majci."
„Dobro razmisli, Selva. Sada imaš još jedan razlog više da se vratiš u Istanbul."
„Ne mogu da odgajam svoje dete bez njegovog oca. Ne brini, Madžite, Rafo takođe veruje da je opasno ostati ovde. Prati nekoliko mogućih poslova van Pariza, negde na selu. Možda ćemo napustiti Pariz za mesec dana."
Rafo i Selva su na kraju uspeli da napuste Pariz i presele se u Marselj, ali čemu to? Nacisti su čak i tamo bacali svoju senku. Novoformirana vlada Maršala Petena izlazila je na kraj s Hitlerovim taktikama žrtvujući francuske Jevreje kako bi sačuvala južne delove zemlje od napada.
Francuski Jevreji koji su mislili da će možda proći neprimećeno živeći u udaljenim područjima postepeno su shvatali da nisu u pravu. Nemci su prodirali svuda, kao dim. Bilo je nemoguće pobeći od njih.
Rafo je u Marselju bio počeo da radi sa svojim prijateljem hemičarom. Selvina majka je prodala dijamantski prsten na aukciji i uspela da krišom pošalje novac svojoj mlađoj kćerki. Rafo je uložio taj novac u partnerstvo s prijateljem hemičarom. Živel su u delu potkrovlja nasuprot radionice. Selva je davala časove engleskog i klavira trima mladim devojkama iz komšiluka. Uspeli su da sklope nekoliko prijateljstava, ali Selvina najbolja prijateljica i dalje je bila njena sestra. Svakodnevno je pisala Sabihi, opisujući joj detalje iz njihovog života. Njena trudnoća lepo je odmicala. Nije bilo jutarnjih mučnina. Nisu imali finansijskih problema, ali živeli su veoma skromno. Jedin luksuz bio je telefon postavljen da bi sestre mogle održavati kontakt. Pa ipak, bili su svesni mreže koja se oko njih plela. Selva je čak čula užasna svedočenja ljudi koje je policija zaustavila i naredila im da skinu pantalone da bi proverili jesu li obrezani. Srećom, Rafo nije doživeo to poniženje. Svi njihovi prijatelji smatrali su ih Turcima budući da su jedno s drugim uvek razgovarali na turskom. U martu je Selva čak postila tokom Ramazana i potrudila se da svi znaju kako posti. Uprkos svim njihovim
naporima, bojala se da će se istina pre ili kasnije otkriti.

Madžit je znao da je njegova žena najviše brinula o svojoj sestri, ali nije mogao ništa da uradi. Ovih dana, lične drame bile su kap u okeanu u poređenju sa onima s kojima se suočavala zemlja. Ušao je unutra nakon što je završio drugu cigaretu. Drhtao je dok je koračao prema spavaćoj sobi. Stao je ispred i čuo teško disanje svoje žene; Sabiha je uspela da zaspi. Ušunjao se u kupatilo i tamo se svukao da je ne b probudio. Legao je u topli krevet, ali nije mogao da zaspi. Kašljao je i prevrtao se sve dok nije začuo kako zvoni telefon.
„Blagi bože!" pomislio je, „verovatno su zaboravili da otkažu poziv."
Brzo je ustao iz kreveta i, ne zaustavljajući se ni da navuče papuče, otrčao niz hodnik. Dohvatio je telefon i bez daha odgovorio: „Halo."
„Izvinite, gospodine, mora da sam vas probudio, ali ..."
„Halo ... Halo ... Ko je to?"
„To sam ja ... Tarik ... Tarik Aridža."
„O, Tariče." Madžit je duboko udahnuo. „Šta se desilo?"
„Izvinite što vas ovako kasno zovem, nadam se da nisam probudio ostale u porodici."
„Reci mi šta se dešava?"
„Bojim se da imam loše vesti. Na dužnosti sam u kancelariji i, pa, pre pola sata Nemci su počeli napad na Rodos."
Madžit se srušio u stolicu. „Ne mogu da verujem", mrmljao je.
„Bojim se daje tako. Generalni sekretar, ministar i šef osoblja treba da se sastanu za dvadesetak minuta. Predsednik je obavešten."
„Shvatam", rekao je Madžit. „Dolazim. Hvala ti."
Ponovo se odšunjao prema spavaćoj sobi. Sabiha je i dalje čvrsto sanjala. Otišao je u kupatilo i obukao istu odeću koju je ranije skinuo.
Kada je Sabiha čula kako Madžit zatvara vrata, sedela je u krevetu i čekala neko vreme. Uključila je lampu na noćnom stočiću. Suze su joj se slivale niz lice i kvasile njenu ružičastu spavaćicu.
Sklopila je ruke u molitvi. „Dragi bože, zaštiti moju dragu Selvu. Spasi moju sestru tog pakla. Preklinjem te, bože."
Pokrila je lice rukama i ljuljala se u očajanju. „Oprosti mi, sestrice moja", prošaputala je. „Oprosti mi, Selva."

Selva je sušila svoju dugu plavu kosu na suncu, češljala je češljem od slonovače i istovremeno je tresla, raspršujući bezbroj malenih kapi vode koje su izgledale kao kristalne loptice. Sabiha ju je ljubomorno gledala i zakreštala: „Nemoj ovde da sušiš kosu, uflekaćeš mi haljinu."
„Mora da se šališ! Ko je čuo da voda ostavlja fleke?"
„Uveravam te da voda ostavlja fleke na svili."
Selva je otišla od prozora i sela na krevet prekrstivši noge, nastavljajući da suši kosu.
„Mogla bi da me povedeš sa sobom, znaš!"
„Ali ne želim."
„Zašto?"
„Zato što si previše mlada, eto zašto. Možda sledeće godine."
„Ali ja sam viša od tebe."
Sabiha je ljutito pogledala sestru. Htela je da odgovori, ali neko vreme grizla je usnu.
Znajući kako je Selva bila ponosna na svoju dugu kosu, Sabiha nije mogla da odoli da joj ne kaže: „Znaš šta, mislim da je vreme da skratiš kosu. Još malo pa ćeš njome brisati pod."
„Otac me ne bi pustio da je skratim."
„Lažeš. Samo nećeš da se šišaš i to je sve!"
„Možda tako ..."
„To je tako staromodno, Selva; skoro da ti je do članaka! Teško je da se opere i teško se suši. Dve pletenice uvezane u punđu. Zar ti nije dosta toga, pobogu?"
„Nije."
„To je u redu što se mene tiče, ali ako hoćeš da ideš na čajanke sa mnom, moraćeš da napraviš nešto drugo od svoje kose. Ne mogu da šetam s tobom ako izgledaš kao kraljica Viktorija. Nadam se da to shvataš."
„Shvatam, Sabiha."
Sabihu nije iznenadio sestrin odgovor. Selva je bila od onih ljudi koji nikada ne protivreče nikome, ali nekako uvek uspevaju da bude po njihovom. Bilo je nemoguće svađati se s njom, te je Sabiha promenila temu. Probajući ogrlice ispred ogledala, pitala je sestru: „Koju da stavim?"
„Tu!" predložila je Selva.
„Ne, mislim da je ova bolja. Ovako je dobro. Hoćeš mi pomoći s kopčom, molim te?"
Podigla je kosu i klekla ispred sestre da bi joj zakopčala ogrlicu. Selva se divila sestrinom izboru. „Bila si u pravu, savršena je. Bićeš najlepša na zabavi."
Sabiha se pogledala u ogledalu; tri niza bisera odlično su upotpunjavala njenu svetlozelenu svilenu haljinu. Vrlo elegantno, pomislila je. Dotakla je svoju kosu i sklonila je iza ušiju. Sigurno je izgledala dobro i nasmešila se svom odrazu u ogledalu. Upravo je tada njena majka otvorila vrata spavaće sobe: „Tvoji prijatelji su stigli, draga. Požuri i, za boga miloga, nemoj da kasniš kući. Moraš da se vratiš kući pre oca, inače će biti nevolje!"
Sabiha je poslala sestri poljubac i otišla za majkom iz sobe. Za nekoliko trenutaka užurbano se vratila, zagrlila Selvu i rekla: „Obećavam da ću te povesti sa sobom sledeći put", i ponovo odjurila napolje.
Selva je slušala njihove korake kako odmiču niz hodnik i zatim ustala iz kreveta. Uplela je kosu, i dok je hodala prema ogledalu, počela je da namešta igle na njihova uobičajena mesta. „Nikada ti neću oprostiti, lorde, ne, ne, nikada. Nikada ti neću oprostiti, lorde Sejmure; verovala sam ti svim svojim srcem. Sada možeš da odeš", rekla je pokazujući na vrata.
Čuvši svoju kćerku, majka se vratila u spavaću sobu i pitala: „Šta to, zaboga, radiš, dete moje?"
„O, majko! Nisam čula kada si ušla", nasmejala se. „Uvežbavam kraj predstave koju spremamo za kraj polugodišta, igram Elizabetu I ..."
„Ko igra kralja?"
„Nema kralja, majko. Kada je Henri VIII umro, odjednom su krenule svađe i bitke U komadu je reč o rivalstvu dve žene koje se bore za tron Engleske. Muala igra Mariju Stjuart a Rafo igra lorda Sejmura. Naravno, tu su i druge uloge, sveštenici lordovi i tako dalje. Molim te, mama, mogu li sledeće nedelje da pozovem trupu na čaj? Molim te, nemoj reći ne."
„Možeš pozvati samo devojke."
„Zaista, majko, kako ćemo vežbati samo mi devojke? Ko će igrati muške uloge?
„O bože! Šta ću ponovo s tvojim ocem? Znaš šta on misli o tim stvarima. Znaš kroz šta sam prošla da ga ubedim da vas pusti na zabave."
„Kako to misliš vas? Mene nikad ne puštate na zabave."
„Ali dušo, ti još nemaš ni osamnaest."
„Ne ljuti se, majko, ali neću želeti da idem na zabave kada budem imala osamnaest godina. Ja samo kažem da hoću da bih zadirkivala sestru."
„A zašto, zaboga, nećeš želeti da ideš?"
„Zar misliš da ne znam zašto devojke hoće da idu na zabave? Odlaze jer hoće da nađu muževe!"
„A otkud ti to?"
„Čujem kako Sabiha priča o tome s prijateljicama. Izgleda da sve jure za istom stvari, sve imaju samo jedno na pameti – da nađu dobrog muža."
„A šta je loše u tome, ako smem da pitam? Naravno, fini i dobro obrazovani mladići pozvani su na te zabave. Svi pričaju po nekoliko jezika i besprekorno se ponašaju. Osim toga, te zabave se uvek održavaju u kućama gde stariji mogu da paze šta se dešava."
„Znam, i baš me to nervira. Majke organizuju te zabave tako da mogu da izaberu pogodnog muža za svoje kćerke."
„Pa, šta tu nije u redu? Šta nije u redu ako majka hoće da njena kćerka ima skladan brak?"
„Pa, ja sigurno to ne želim!"
„Što se mene tiče, to je u redu, tvoj otac i ja nećemo morati da pomognemo. Možeš se osloniti na staromodne metode kao što sam ja. Videćemo kako ćeš reagovati kada nam provodadžija zakuca na vrata!"
„Bože sačuvaj, uopšte nisam na to mislila!"
„Naravno, ne bih mogla ni da zamislim da bi bila zadovoljna time."
„Nikad, samo preko mene mrtve!"
„Nisam ni mislila ... Dakle, o čemu u stvari govoriš?"
„Zapravo ne znam, jednostavno mi je čudno da se pristojni mladi ljudi i slatke mlade devojke sakupljaju da bi pokušali da ... Oh ... Odustajem ... Ne umem da objasnim."
„Možda možeš da objasniš kako ćeš pronaći odgovarajućeg mladića koji će ti postati muž? Da se slučajno muževi u današnje vreme ne traže na pijaci?"
„Jedino znam da ću sama sebi naći muža. Mrzela bih da budem s nekim ko je izabran na takmičenju u organizaciji revnosnih majki."
„To je baš sjajno, upravo si progovorila baš kao dete, što i jesi. Šta neko tvojih
godina može da zna o biranju muža? Dosta je bilo. Bolje da nastaviš sa uvežbavanjem."
Samo što je majka izašla iz sobe, Selva je viknula za njom: „Majko, sačekaj! Šta je s probom koju sam planirala ovde sledeće nedelje? Hoćeš li mi dozvoliti da pozovem makar jednog, mislim samo momka koji igra glavnu ulogu?"
„Ko je, dakle, ta zvezda?"
„Rafo. Rafael Alfandari."
„Alfandari? Da li je to sin onog poznatog lekara?"
„Unuk."
„Pa, šta da kažem? Pretpostavljam da možeš. Mislim da tvoj otac poznaje tu porodicu. Možda ne bi imao ništa protiv."
Hanuma Leman je izašla iz sobe i Selva je nastavila da uči tekst pred ogledalom. Kasnije te večeri, dok je Selva učila, majka je sva uzrujana dojurila u njenu sobu:
„Selva, pola šest je, a tvoja sestra se još nije vratila."
„Ne može već biti toliko sati, još nisam čula da sat odzvanja."
Samo što je to rekla, kukavica se jednom oglasila iz sata u hodniku, kao što je činila na svako pola sata.
„Eto", rekla je hanuma Leman.
„Ne paniči, majko, doći će svakog časa."
„Samo se nadam da će stići pre oca."
Selva je otišla do prozora i pogledala napolje: „Evo je, upravo dolazi."
Majka i kćerka su se zagrlile u prozoru i gledale Sabihu kako trči prema kući, dok su ogrtač i haljina lepršali oko nje.
„Stani, nemoj da trčiš, pašćeš", povikala je majka, kao da ju je Sabiha mogla čuti. Kalfa, sluga, već je bio otvorio vrata pre nego što je Selva strčala niz stepenice.
Sabiha je zračila, oči su joj svetlucale a lice blistalo.
Hanuma Leman je vikala preko ograde na stepeništu: „Kako je bilo? Jesi li se zabavila? Da li je bilo zanimljivih ljudi?
„Majka hoće da pita da li je bilo poželjnih mladića?"
Selvina primedba je naljutila hanumu Leman. „Dosta je bilo, Selva, rekla si svoje i to je sad već dosadno."
Selva je shvatila da je prešla granicu. „Izvini, majko."
Sabiha je dala ogrtač kalfi i pojurila pravo gore u svoju sobu. Bacila se na krevet, sklopila ruke ispod brade i zvezdanih očiju zagledala se u daljinu.
Majka ju je pratila u sobu. „Pobogu, upropastićeš tu lepu haljinu. Ne bi trebalo da ležiš u toj ljupkoj svilenoj haljini. Hajde, ne drži nas u neizvesnosti, ko je bio, kako je bilo?
„Oh majko, bilo je predivno. Bio je mladić koji se zove Madžit. Po svemu sudeći, on
je nećak hanume Nedžmije. Školovao se u Parizu i sada radi u našem Ministarstvu spoljnih poslova. On je sjajan, mislim, vrlo zgodan."
I?

„Pa, teško je reći. Plesao je sa Nedžlom, ali najviše vremena pričao je sa mnom.
Izgleda da je vrlo zainteresovan za mene."
Selva ju je prekinula: „Jesam li ti rekla da ćeš biti najlepša tamo?"
„I druge devojke su bile lepe, ali on je najviše vremena proveo sa mnom."
„Šta je s drugima, ko je još bio tamo?"
„Da razmislim, bio je Nedžlin brat Burhan, na primer."
„Šta je s njim? Šta on radi?"
„Ko?"
„Taj Burhan."
„O! Zaista ne znam. Jeste mi rekao, ali ne mogu da se setim."
„Shvatam, izgleda da ti se dopada taj Madžit-beg. Bolje da saznam više o njemu pre nego što to krene dalje."
„Nemaš šta da saznaš. Rekla sam ti, majko."
„Bolje da skineš tu haljinu pre nego što je potpuno uništiš. Otac bi trebalo ubrzo da stigne", rekla je hanuma Leman izlazeći iz sobe.
Selva je gledala kako se Sabiha svlači ispred ogledala. Nije mogla da se ne div svojoj sestri dok je skidala odeću i posmatrala se u ogledalu.
„Jesi li se stvarno zaljubila, Sabiha?"
„Mislim da nisam. Može li se zaljubiti za jedan dan? Ali on je zaista vrlo privlačan!"
„Pitala sam majku da sledeće nedelje pozovem neke prijatelje iz škole. Zašto ne bismo pozvale i njega?"
„Sa svim tim devojkama, mora da se šališ. Smrtno bi se dosađivao." Nije htela da Madžit upozna Selvu. Najzad, ako ne lepša, bila je viša od nje.
„Ja ću pozvati i Rafa."
„Misliš na onog momka Jevrejina?"
„Da, na momka Jevrejina", rekla je Selva imitirajući sestru.
„Nemoj biti arogantna. Jesam li slagala? On je Jevrejin, zar ne?"
„Jeste, ali on je drukčiji od ostalih. Mnogo je inteligentniji, lepo je vaspitan i sigurno je vrlo zreo ..."
„Ne moraš da nastaviš. Štedi dah. Kakav god da je, to je nemoguća situacija."
„Nemoguća? Zar se može biti prijatelj samo s brakom na umu? Na to ciljaš?"
„Život je prekratak, Selva. Koliko nam je puta otac govorio kako je vreme dragoceno? Vreme ne treba traćiti."
„Ako je život prekratak, zar to nije još jedan razlog da izvučemo najviše od onoga što imamo. Da živimo onako kako želimo?"
„Da li to znači da je Rafo ono što želiš?" Selva nije odgovorila.
„Rafo ..." nastavila je Sabiha. „On sigurno jeste fin, to ne poričem. S druge strane ako ćete ostati samo prijatelji, zašto da ne?"
„Ako je fin, zašto se neko ne bi udao za njega?"
„Ne budi luda, znaš da je to nemoguće."
„Zašto? Zar nismo stvorili Tursku republiku da se otarasimo takvih smešnih predrasuda?"
„Stani s tim, Selva. Jesmo li ti ili ja stvorile Republiku? Prestani sa svim timmi smo ovo i m i smo ono! Osim toga, oni koji je jesu stvorili nisu imali na umu brakove turskih devojaka s nemuslimanima, to je izvesno. Osim toga, to je tipična Selvina rasprava. Ne znam zašto si uporna s tim šašavim idejama. Ponovo si detinjasta i ništa više."
Selva je odlučila da ne nastavi svađu i Sabihine misli otišle su na drugu stranu. Ako je sestra zauzeta tim Rafom, to bi sprečilo svako eventualno rivalstvo pred Madžitom. Zašto muškarci uvek toliko obraćaju pažnju na devojke kao što je Selva? One se ne doteruju; one se čak i ne oblače lepo, čak ni ne flertuju. Što se Selve tiče jedino što je sve to nadoknađivalo bili su njena duga kosa i labudovski vrat. Bila je učtiva i iskrena, a te osobine privlačile su neke momke. Tiha voda breg roni, pomislila je. Sabiha je osetila ubod ljubomore.
Prvo seme ljubomore u njeno srce posejala je baba s očeve strane, kojoj je visina uvek bila užasno važna. Sabiha se još sećala kako je baba merila skoro svakodnevno njihovu visinu na vratima spavaće sobe, i kakvu je frku napravila kada je Selva, dve godine mlađa od Sabihe, dostigla njenu visinu. Verovala je da su ona i Sabiha, sa očima zelenim poput opala, sačinjene od iste materije, i žudela je da njena unuka bude visoka i vitka. Kada bi joj olovkom zabeležila visinu, prekorela bi Sabihu: „Ne piješ dovoljno mleka. Pogledaj Selvu – sve je viša i viša. Ostaćeš patuljak ako ne paziš." Sabiha je čak čula kad ju je baba tužila hanumi Leman kako je pokušala da sapunom i vodom opere oznake sa vrata spavaće sobe. Prečula je kako je njena majka rekla: „Molim te, nemoj to da radiš. Pritiskaš jadnu Sabihu bez potrebe."
„Ja to namerno radim da bih je navela da jede više mlečnih proizvoda."
„Draga majko, to nije tako jednostavno. Geni su geni. Selva je na mog pradedu, a Sabiha nije. Jednostavno je tako i tu se vrlo malo može uraditi.
„Oh bože! Dragi bože! Kako možeš to da kažeš? Hoćeš li da ti kćerka ostane patuljak?"
„Ona uopšte nije patuljak, ona je sasvim normalne visine za svoj uzrast; u stvari, ova druga je kao pritka."
„Biti visok je divno. Pristaje i muškarcima i ženama, i ja to jednostavno obožavam."
„Ne bih rekla da to pristaje ženama. Žene treba da su male. Naposletku, zar se ne kaže da dobre stvari dolaze u malim pakovanjima?"
Sabiha je bila previše mlada da bi cenila mudrost poslovice. Vratila se u svoju sobu. Ona je bila očeva prelepa kćerka, kao što je Selva bila njegova pametna kćerka. Koliko god da se Fazil Rešat-paša trudio da sakrije koliko je slab na mlađu kćerku, nije uspevao. Njegovo divljenje bilo je očigledno svakome ko bi video nežan pogled u njegovim očima. Njega nisu impresionirale Sabihine prelepe zelene oči uokvirene veoma dugim trepavicama, kakve je imala i njena majka. Sabiha je dobro znala da je oca mnogo više impresionirala pamet nego lepota. Navikla je na to, ali sada još i ovo s visinom. Malo pakovanje, zaista! Bila je šta je bila, malo pakovanje. Iako je imala lepše lice, to se nije računalo. I dalje je bila patuljak u poređenju sa sestrom, niža za čitavu šaku, malo pakovanje. Sabiha je zaronila lice u jastuk i zaplakala.
Selva je sedela i nevino se divila sestri, ne znajući za Sabihina osećanja krivice što je planirala kako da izbegne potencijalno rivalstvo.
„Rafo je zaista fin", rekla je Sabiha, „a uz to je i vrlo zgodan. Pretpostavljam da ništa neće škoditi ako malo flertujete."
„Stvarno misliš tako?"
„Da, zašto da ne? Zašto ga ne pozoveš na zabavu za kraj polugodišta?"
„Mora da se šališ, oni me nikada ne bi pustili."
„Mogla bih ja poći s tobom."
Selva se bacila sestri u naručje i skoro je udavila poljupcima. „Nisam znala koliko si razmišljala o Rafu. Zašto mi ranije nisi nešto rekla o tome?"
„Pa, rekla sam ti sada, eto."
Selva je pogledala sestru svojim krupnim smeđim očima. Otkud ova iznenadna promena osećanja? Razmišljala je.
I Sabiha je razmišljala. Kako bi Madžit reagovao na to što bi se njena sestra zabavljala s Jevrejinom? Da li bi mu smetalo? Nekako je mislila da ne bi. Naposletku mladić koji se školovao u Francuskoj morao bi imati modernija shvatanja. Zašto bi njemu smetalo ako bi njena sestra flertovala s momkom druge religije? Bolje da flertuje s njim nego ni sa kim. Daje tako, možda bi Madžit bio zainteresovan za nju, zbog njene visine i srnećih očiju, i odvažnih misli.
„Hajde onda da ih obojicu pozovemo na čaj. Ti se možeš brinuti o Rafu kao o svom gostu, a ja ću paziti na Madžita."
Selva je zapljeskala radujući se toj mogućnosti.
Nedelju dana kasnije, uživali su u čajanki. Selvini prijatelji su vežbali komad a zatim zavrteli gramofon i igrali fokstrot uz njihove ploče na 78 obrtaja.
Sutradan, hanuma Leman nije mogla da ne pita svoju stariju kćerku o Rafu. „Jesi l videla kako je Selva gledala tog mladog Jevrejina? Skoro da ga je gutala pogledom kad
god bi progovorio."
„On je pristojan mladić. Što se mene tiče, on je mnogo bolji nego oni turski dendij tako puni sebe."
„Alfandarijevi su stara porodica. Potiču iz linije dvorskih lekara. Naravno, oni imaju zanat, ali u isto vreme, naša Selva je ... pa, znaš kakva je, nepredvidiva i tvrdoglava. Stalno tera po svom."
„Tako je, majko, ali onda se Rafael ne bi usudio da se upusti u nešto ozbiljnije sa Selvom. Molim te, ne brini. Osim toga, ne zaboravi da sam ja tu, i ako primetim nešto nepovoljno, odmah ću ti reći."
Sabihino obećanje malo je umirilo hanumu Leman. Nakon te prve čajanke, ista grupa je nekoliko puta zajedno išla na koncerte i izlete, i svaki put bi hanuma Leman slala kalfu s njima kao čuvara.
Sabiha i Madžit su se uskoro verili, ali hanuma Leman, poštujući tradiciju, insistirala je da Selva bude s njima kad god bi izlazili zajedno. Sabiha je ovo okrenula u svoju korist. Njih troje bi zajedno izašli iz kuće i otišli na dogovoreno mesto gde bi ih čekao Rafo. Odatle bi dva para otišla svaki svojim putem sve dok ne bi trebalo da se vrate kući. Dok je Sabiha shvatila koliko je to pogrešno, već je bilo kasno.
Osamnaest meseci kasnije, Sabiha i Madžit su se venčali. Nakon divnog venčanja preselili su se u Ankaru da bi Madžit mogao da preuzme nameštenje u Ministarstvu spoljnih poslova.
Selva je upisala fakultet na odseku za književnost, dok je Rafo odlučio da sledi put svoje porodice i studira hemiju. Rafo bi često pokupio Selvu s predavanja, ili je čak, kad bi imao vremena, prisustvovao predavanjima samo da bi bio blizu nje. Neki studenti su se bunili zbog toga i ponekad zapodevali kavgu s njim jer se usuđivao da se udvara muslimanki. Jedan od njih se ljutio na Selvu: „Zar u čitavom Istanbulu ne možeš da pronađeš nikoga svoje religije?" Drugi student sa istoka je rekao: „Da smo kod kuće, ubio bih te zbog toga!"
„Da nisi kojim slučajem ponosan na te primitivne ideje?" pitala je Selva. „Pitam se kako se ubijanje ljudi slaže s tvojim islamom?" Situacija je postajala sve ozbiljnija i oboje su stalno bili zlostavljani i maltretirani, sve dok konačno, nakon dve godine studiranja, Rafo nije morao da napusti univerzitet. Selva je bila izbezumljena; Rafo je zbog nje morao da ode. Počela je da izbegava predavanja, i do kraja godine sasvim je napustila fakultet. Bilo joj je veoma teško da sve to objasni svom ocu.
Glasine o ljubavi između sina Alfandarijevih i mlađe kćerke Fazil Rešat-paše postepeno su se proširile i na porodični krug. Kada su stigle do ušiju hanume Leman, preduzela je mere da ih zadrži dalje od svog muža. Rafu je bilo zabranjeno da im dolazi u kuču a Selvi nije bilo dozvoljeno da izlazi sama. Selva je provodila vreme svirajući klavir, čitajući knjige i dopisujući se sa sestrom u Ankari. Jedini ljudi koje je
viđala bili su ili bliski porodični prijatelji ili rođaci.

Fazil Rešat-paša nije bio zadovoljan ženinim strogim stavom prema Selvi. Mislio je da hanuma Leman posvećuje Selvi previše pažnje i kontroliše je sada kad Sabiha živ daleko od kuće. Predložio je da Selva boravi kod Sabihe pod izgovorom da joj treba pomoći s novorođenom bebom. Hanumi Leman se taj predlog dopao i nadala se da b njena mlađa kćerka tamo mogla upoznati odgovarajućeg mladića.
Pošto je od majke dobila mnogo pisama na tu temu, Sabiha je uredila da upozna Selvu sa što više njihovih prijatelja. Organizovala je kućne zabave i vodila Selvu sa sobom gde god su bili pozvani. Preko Madžita, upoznala je Selvu sa svakim podesnim neženjom u Ministarstvu spoljnih poslova. Mnogi od tih mladića bacili su oko na Selvu, ali nijedan se nije ozbiljno zainteresovao za nju. Napustila je sve njih u Ankari vratila se kući.
Sada je hanuma Leman insistirala na tome da Selva provede neko vreme kod ujaka na Kipru. Sirota žena nadala se da će, ako njena kćerka bude daleko, plamen u njoj sagoreti, i tako stati na kraj tračevima. Svi ti grozničavi napori nisu ništa učinili. Ljubavni plamen u Selvi preživljavao je zahvaljujući prepisci s Rafom gde god da je bila.
Bilo je neizbežno da Fazil Rešat-paša sazna kako stvari stoje, i kada se to desilo, bio je strašno besan. Paša se suočio sa svojom kćerkom. „Da li je istina to što čujem? Molim te, reci mi da su to lažne optužbe koje šire zli jezici. Reci mi da je to zlonamerni trač", rekao joj je.
"Volela bih da mogu, oče, ali ja volim Rafaela Alfandarija svim svojim srcem, i ako mi dozvoliš, udaću se za njega."
„Nikada! Samo preko mene mrtvog! Da li zaista očekuješ od mene da dozvolim tako nešto? Tako nešto bi uništilo sve naše porodične vrednosti i ismejalo sve nas. Da li mi ovako vraćaš što sam se tako brinuo o tebi i slao te u strane škole?"
„Mislila sam da je trebalo da mi obrazovanje proširi vidike, da si želeo da budem ravnopravna, oče."
„Dobro sam školovao tebe i tvoju sestru nadajući se da ćete mi jednog dana podariti unučad, a ne da ćete se pobunite protiv mene."
„Poslednje mi je na umu da se bunim protiv tebe, oče; jedino što tražim to je da sama sebi izaberem životnog partnera. Na kraju krajeva, ne tražim od tebe da kao zeta prihvatiš nemoralnu, bezvrednu osobu. Jedino što mu možeš zameriti jeste to što nije musliman. Zar nas nisi učio u bezbroj prilika da ljudi treba da budu slobodni da veruju kako žele i da je svaka vera svetinja?"
Težina situacije donela je bes koji se ne bi mogao povezati s gospodinom kakav je bio Fazil Rešat-paša. Uspeo je da se kontroliše dok mu je kćerka bila tu, ali čim ju je otpustio, počeo je da razbija svaku kristalnu vazu i ogledalo u sobi.
Pozvali su Sabihu da hitno dođe iz Ankare da pomogne u smirivanju oca i da ubed Selvu da odustane od svoje opsesije. I ona i hanuma Leman provele su dane naizmenično pokušavajući da urazume Selvu.
Hanuma Leman je bila van sebe. Noću nije mogla da spava i provodila je sate šetajući iz sobe u sobu i čupajući kosu. „Kako smo, pobogu, došli do ovoga? Zašto sam, do đavola, dopustila toj zmiji da mi gmiže po kući? Zašto nisam predvidela da će se to desiti?"
Videvši očaj svoje majke, Sabiha se osećala strašno krivom, ali nije imala hrabrosti da kaže majci istinu. Da je samo bila sposobna da kaže: Nisi ti kriva, majko, ja sam, iskoristila sam Rafa da sklonim Selvu sebi sa puta. Samo tih nekoliko reči malo bi joj smirili savest. U to vreme čak je želela da je katolkinja. Da jeste, to bi jednostavno bila stvar ispovedanja i prihvatanja bilo koje kazne koju bi izrekao sveštenik. Barem bi mogla da se otarasi ovog tereta. Shvativši da je Selva izgubljen slučaj, Sabiha je svoju pažnju posvetila ocu. On je smatrao da je Sabiha napravila dobar izbor, idealnog muža, ali ona nije mogla da uživa u tome znajući kako se za to pobrinula.
Fazil Rešat-paša osećao se potpuno iznevereno. Podigao je svoje kćerke da budu deo modernog sveta kao što je očekivala nova Republika, na potpuno isti način kao što bi uradio da je imao sinove. Dobile su dobro obrazovanje, govorile su nekoliko jezika i bile podobne da igraju aktivnu ulogu u društvu. Ali sada je počinjao da se dvoumi. Šta je on zapravo postigao s tolikim ambicijama za njih? Zar se nije starija kćerka udala pre nego što je napunila devetnaest godina, baš kao u starim danima? A mlađa, ta mudra, pametna, tiha devojka, sjajna ličnost, zar ga ona nije izdala na najokrutniji način? Da je iole spavao, mislio bi da je sve samo užasna noćna mora. Bilo je još gore to što je ona sve savete koje joj je ikada dao iskoristila protiv njega.
Fazil Rešat-paša je shvatao da je pogrešio. Jedina časna stvar koju bi oficir i gospodin mogao da uradi bila je da plati sopstvenim životom. Bio je siguran da bi Selva, videvši ga mrtvog, shvatila kako je ludo postupila. Mogla bi da se predomisli samo ako bi videla da je on mogao da nađe mir samo u grobu.
Selva je napisala ocu poruku u kojoj je rekla da, pošto porodica ne odobrava, ona se neće udati za Rafa, ali ga neće ostaviti.
Fazil Rešat-paša je nastavio sa svojim pokušajem samoubistva, ah u tome ga je sprečio kalfa koji mu je oteo pištolj, pri čemu se upucao u rame.
Ova emocionalna ucena iznervirala je Selvu više nego što ju je uplašila. „Postalo je nemoguće živeti u ovom gradu", rekla je svojoj sestri. „Živećemo u Francuskoj. I njegova porodica je protiv našeg braka. Nemamo druge mogućnosti u takvim okolnostima."
Hanuma Leman je progutala svoj ponos i poslala Rafu poruku moleći ga da ponovo razmotri taj potez. Možda bi se mogao preobratiti u islam pošto je jedini stvarni
problem bila njegova vera. Ako bi to uradio, možda bi mogli da ubede Fazil Rešat-pašu da ga primi u porodicu.
Selva nije dala Rafu priliku da odgovori na ovaj apsurdni predlog pre nego što je rekla sestri: „Pre bih ga ostavila nego tražila od njega da promeni veru zbog mene. Kakvi ste vi to ljudi? Možete li da zamislite da vam je čizma na pogrešnoj nozi? Kako biste se osećali da je on od mene tražio da promenim veru da bih ugodila njegovoj porodici?"
Zatim su zamolili Madžita da se umeša. Možda će mlada pobunjenica poslušati svog zeta jer ga je veoma volela.
„Madžite, sigurna sam da poznaješ jevrejski način života. Oni veruju da deca treba da slede religiju svoje majke. Možeš li da zamisliš šta za njih znači snaha druge religije? Oh, Madžite, zašto postoji sva ta zbrka s religijama. Nešto što treba da nam donosi radost pretvorilo je naše živote u noćnu moru."
„Čuj, Selva, možemo pričati o religiji dok se krave ne vrate kući, ako želiš, ali hajde da pre svega pokušamo da rešimo ovaj problem. Pre svega, zašto si tako tvrdoglava u vezi s predlogom da se Rafo preobrati u islam?"
„To je stvar principa, Madžite. Zaljubili smo se jedno u drugo znajući tačno odakle dolazimo. Svako ima pravo na sopstvena uverenja. Da je on mene pitao da promenim veru, ja bih bila i povređena i ljuta. Ne! Nikada! Rafo neće promeniti religiju! Molim te, prenesi ocu moje izvinjenje."
„Izvini se sama. Pokušaj još jednom. Razgovaraj sa svojim ocem."
„On odbija da me vidi."
Hanuma Leman je bila očajna, u klopci između tvrdoglavog muža i podjednako tvrdoglave kćerke. Slomila se i zajecala: „Pusti je da se uda za Jevrejina! Neka nas bog sačuva srama koji bismo morali da nosimo što nam kćerka živi kao nečija ljubavnica."
Selva i Rafo su se venčali tog septembra u Istanbulu, u Matičnoj kancelariji u Bejogluu, u prisustvu dva svedoka i nekoliko prijatelja. Nakon ceremonije, mala grupa je ručala u hotelu Pera Palas, gde je mladi par proveo noć pre polaska za Pariz jutarnjim vozom. Niko od Rafove porodice nije bio na stanici, ali hanuma Leman Sabiha bile su na peronu da se pozdrave. Hanuma Leman je odlučila da ignoriše Rafa ali mahala je Selvi dok je voz kretao s perona. Selva je uzvratila mahanje. Njen spoljašnji mir prikrivao je unutrašnju uznemirenost. Tri žene nastavile su da mašu sve dok voz nije nestao s vidika.
Na putu kući, Sabiha je iznenada osetila oštar bol, kao ubod nožem. Sestra na koju je sve te godine bila ljubomorna nestala je u crnom dimu voza. Nema više rivaliteta, nema više deljenja roditeljske naklonosti i nema više deljenja divljenja njenog muža. Sada je sve to samo njeno pošto će Selva biti hiljadama milja daleko. Čudno, umesto da oseti olakšanje, Sabiha se osećala neutešno tužno.
Otprilike mesec dana kasnije, Sabihu su ponovo pozvali u Istanbul. Hanuma Leman je imala akutni napad astme i nekontrolisano visok pritisak. Zapravo, oba roditelja su se neprekidno razboljevala – jedan za drugim – otkako je Selva otišla. Izgledalo je da im šavovi pucaju. Ako to nije bio pritisak, bio je bol u grudima, ako nije bio bol u grudima, bio je reumatizam, jedno za drugim. Svaki put kada bi se pojavio problem, Sabiha bi dolazila iz Ankare noćnim vozom i ostajala dok se ne bi oporavili.
Kada bi se vratila u Ankaru, skinula bi kapu medicinske sestre i stavila kapu žene diplomate sa svim dužnostima koje je nosila. Koktel zabave, večere i prijemi za koje je nekada uživala da se sprema, sada su postali neprijatna dužnost, ali ona je nastavljala da nerado odlazi na njih iako više nije uživala da bude u gužvi. Bila je stalno očajna i grizla ju je savest što je bila krivac; da, ona je bila đavo koji je svojoj porodici nametnuo sve boli i muke za sopstvene ciljeve. Više puta je pokušavala da priča o tome s Madžitom, ali on bi samo rekao da ona nije kriva, da se njena tvrdoglava sestra ne bi nikada predomislila šta god da su joj rekli. Bilo je vrlo očigledno da mu je ta tema dosadila. Šta se desilo, desilo se; kakva je korist od otvaranja starih rana?



Sabiha je stekla nekoliko prijatelja u Ankari, naročito među majkama dece istog uzrasta kao njena kćerka. Tu su bile i žene muževljevih kolega, koje su većinom takođe odrasle u Istanbulu. Te dame bi se često okupljale da igraju bezik1 ili bridž. Naime, Sabiha je imala sopstvenu grupu za bridž. Međutim, otkako se Selva udala preselila u Pariz, ona je radije ostajala kod kuće i čitala knjigu svirala klavir. Bila je skoro preplašena da će, ako bude nastavila da izlazi, neizbežna trač partija skrenuti na Selvu, a ona nije htela da se suoči s njihovim pitanjima.
Hanuma Leman, uprkos raznim bolestima, bolje se nosila s tračarama. Kad god bi se ta tema pomenula u njenom prisustvu, ona bi jednostavno rekla: „Naša kćerka je nastavila sa svojim životom iako mi očigledno nismo odobravali. Možda smo sada razdvojeni, ali svakako je uključujemo u naše molitve. Nema šta više da se kaže o tome." Sabiha bi na ovo reagovala razmišljajući: To je u redu za tebe, majko. Ti nemaš razloga da te grize savest.
Sabihin najbolji i najodaniji prijatelj u Ankari bio je jedan od Madžitovih službenika Tarik Aridža.
Tarik je rođen u Malatji u istočnoj Anadoliji. Tamo je završio osnovnu školu, nakon čega je usledila srednja škola i zatim licej u Sivasu, što mu je sve dalo dobre osnove za Istanbulsku školu političkih nauka, gde su mu odlični rezultati omogućili da se priključi ministarstvu. Bio je to vrlo bistar mladić koji je rado učio i stoga je brzo napredovao. Jedini problem bilo je njegovo nepoznavanje stranih jezika, ali on je odlučio da to sredi. Vikendom je uzimao časove francuskog i vrlo naporno učio. Pošto je čuo od Madžita da Sabiha vrlo dobro govori francuski, pitao ju je da li bi mu pomogla i ona je rado prihvatila. Ako ne bi imao nikakvih obaveza uveče, došao bi u
posetu, seo i pričao sa Sabihom na francuskom sve do večere. Selva je sestri slala francuske magazine, a ona bi ih zatim predala Tariku i pomagala mu da reši ukrštenice na francuskom. Sabiha je zavolela ovog pametnog, mirnog, časnog čoveka; nije imao ni trun predrasude ili zlobe u sebi. Na neki način, Sabiha je osetila da su Tarik i Selva vrlo sličnog karaktera. Jednog dana sakupila je dovoljno hrabrosti da ispriča Tariku o Selvinom skandalu. Kakvo je olakšanje bilo to što je mogla da nekome ispriča, kakav joj je teret spao s glave. Možda je njena depresija bila uzrokovana pokušajima da sakrije istinu; nije želela da iko u Ankari sazna za njihovu situaciju. Da samo njen muž nije prestao da priča o tome.
Madžit se tako ponašao da bi sprečio uzrujavanje svoje žene. Nije shvatao da je njoj zapravo potrebno da podigne hranu i pusti sve da isteče; bilo joj je potrebno da plače, gazi i šutira da bi oslobodila svu tu suzdržavanu tenziju. Sada kad je imala tako dobrog, pouzdanog slušaoca kao što je Tarik, osetila je olakšanje. Čitao je između redova tako da je tačno razumeo problem i nije morao da postavlja bolna pitanja; jednostavno je slušao. Tarik nikada nije pričao s Madžitom o tome. To je bilo samo između njega i Sabihe.

Madžit je sišao u salu za sastanke u prizemlju u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je našao kolege kako sede za stolom i ćaskaju. Uskoro im se pridružio i ministar spoljnih poslova i sastanak je zvanično počeo.
Već neko vreme su Britanci zahtevali da Turska objavi rat Italiji i da napravi borbenu liniju s Jugoslavijom i Grčkom. Predsednik Inonu je namerno odlagao stvar da bi izbegao da se umeša u taj konflikt. Sada je Britanija poslala vladi još jedan službeni dopis. Tražili su da javno objavi da će, ako Nemci napadnu Bugarsku, to smatrati napadom na Tursku. Osim toga, Britanija je tražila da Turska pošalje trupe na neka grčka ostrva da ih Nemci ne bi napali.
Kada su pročitali taj dopis, ljudi oko stola počeli su da iznose svoja mišljenja. „Naš predsednik se ne slaže ni sa čim od svega ovoga", rekao je ministar spoljnih poslova,
„a ja se potpuno slažem s njim. Takvi potezi, čak i s dobrim namerama, mogu biti pogrešno protumačeni."
„Ali gospodine, ne bismo poslali trupe da napadnu ostrva, već bismo im poslali zaštitu od Nemaca", rekao je jedan izaslanik.
„Znam da predsednik ne želi da ima i najmanji sukob s Grcima", prekinuo ga je ministar. „Možemo imati najbolje namere, ali Grci to mogu pogrešno razumeti. Ne bismo smeli da dozvolimo i najmanju mogućnost sukoba s našim susedima u ova usijana vremena. Kada je Hitler napao Balkan, Turska i Grčka su uspostavile najprijateljskiji odnos u našoj istoriji. Taj odnos se ne sme ugroziti ni u kakvim okolnostima."
„Još jednu stvar bismo morali da razmotrimo", rekao je Madžit. „Ako pošaljemo trupe u Grčku, Hitler će nas odmah napasti. Kako bismo se onda branili? Saveznic
nam još nisu poslali oružje koje su obećali."
„A ja sumnjam da će ikada poslati", rekao je ministar spoljnih poslova.
Britanija je potpisala ugovor sa Grčkom u kojem se obavezuje da će je braniti ako bude napadnuta, pa ipak, kada su Italijani napali, Britanci su poslali samo dve avijatičarske jedinice.
„Potpisali smo ugovor s njima u Parizu, ali, kako je Madžit-beg upravo istakao, do sada nam nije stiglo ništa od toga", rekao je premijer. „Nisu bili u mogućnosti da isporuče ništa od obećanog oružja."
„Nisu, uprkos činjenici da ste napomenuti koliko je važno da turska vojska bude dobro opremljena kako bi odbila napad na Balkan, gospodine", rekao je Madžit okrenuvši se ministru spoljnih poslova.
„To što ne poštuju ugovor nije zato što neće, već zato što ne mogu", rekao je ministar spoljnih poslova. „Možda je ovo skriveni blagoslov. Pošto nisu isporučili robu, ni mi ne moramo da poštujemo svoje obaveze iz ugovora." Nije smatrao da treba da sakrije radost koju je zbog toga osećao, kao ni, čini se, ostatak okupljenog veća.
„Kako se ono kaže? U svakom zlu ima nešto dobro." Inonu je sada imao savršen izgovor koji mu je trebao da ne uđe u rat. Izgledalo je kao da je sreća na njihovoj strani. Ako Italijani napadnu i zauzmu Grčku, tada će biti pred turskim vratima, a pošto Turska nema dovoljno oružja da se brani, kakvo im dobro može doneti udruživanje s Britanijom?
Nakon višesatne diskusije, ministar je mogao da skicira odgovor Britancima. Madžit je uzeo tu skicu i otvorio ministru vrata.
„Doneću vam to čim budem procenio da je spremno", rekao je s poštovanjem.
„Biću u svojoj kancelariji”, rekao je ministar generalnom sekretaru, „moramo se setiti da ima i drugih važnih problema koje moramo rešavati, uključujući nameštenje u Parizu. Znaš da im tamo očajnički treba još osoblja. Ne smemo ih sada izneveriti."
Madžit je stigao kući u ranim jutarnjim satima. Svukao se u dnevnoj sobi i legao na kauč da ne bi smetao Sabihi. Bio je umoran, ali noćne more uporno su napadale njegov um. Kao da su se ti dugi sastanci vraćali i progonili ga. Sanjao je kako su Nemci napali Ankaru i kako vuku njegovu ženu i dete ka vozu za radni logor. Očajno je trčao prema vozu pokušavajući da i sam uđe u njega da bi bio s njima.
Kada je Madžit video Tarika ujutru u kancelariji, obojica su još bili zaista umorni.
„Imaš li neki plan za vikend?" pitao je Madžit.
„Imam čas francuskog u nedelju od devet do dvanaest, kao što znaš, i ništa posle toga."
„Onda se ništa više ne dogovaraj. Pitaću Halita da nam se pridruži, ako je slobodan, pa možemo zajedno da ru
amo u restoranu Čiƒlik na otvorenom, ako bude lepo vreme, a zatim kod kuće da igramo bridž. Kako ti to zvuči?"
„Zvuči mi odlično", rekao je Tarik. „Kako je hanuma Sabiha?"
„Dobro je, dobro. Pa, nije ni dobro ni loše, zapravo. Nikad nisam mogao da razumem šta to pokreće žene. Kako god, dosta o tome, ne zaboravi nedelju. Siguran sam da će Sabihu radovati što ćeš nam se pridružiti."
Madžit je krenuo na još jedan od onih dugih sastanaka. Pokupio je fascikle iz kancelarije, stavio ih ispod ruke i odjurio napolje, kad je telefon zazvonio. Tarik se javio: „Halo ... Da, gospodine ... da ... da ... Naravno da mogu ... Odmah stižem gospodine." Ustao je, zakopčao sako i rekao sekretarici da generalni sekretar hoće da ga vidi, dodajući: „Ako me neko bude zvao, reci ... do đavola, nema veze, brzo ću se vratiti."
„Nadam se da nije ništa ozbiljno", rekla je dok je Tarik izlazio. Zašto bi šef tražio da vidi Tarika a ne Madžit-bega? Pitala se.
Tarik se vratio u kancelariju nakon pola sata, i dalje ispoljavajući isti iznenađeni izraz kao kad je odlazio. Kada se Madžit vratio pola sata kasnije, našao je Tarika kako prazni svoj sto i sve ređa na radnu površinu.
„Kada završiš sređivanje, možemo nešto da prezalogajimo", rekao je Madžit.
„Treba da razgovaramo o nekim važnim događanjima."
Tarik je užurbano vratio fascikle u fioku. „I ja tebi imam nešto da kažem", rekao je.
„Stvarno?"
„Pre svega, hteo bih da ti zahvalim za dobre procene koje si napisao za moj dosije."
„O čemu je reč?"
„Danas sam saznao za to."
„Izveštaji bi morali da budu strogo poverljivi."
„Da, naravno. Saznao sam samo suštinu, ali znam da si napisao neke veoma dobre stvari."
„Ko ti je to rekao?"
„Generalni sekretar."
„Neverovatno!"
„Madžit-beže, pričaću ti za ručkom. Ali hteo bih odmah da ti kažem da ćeš morati da pronađeš nekoga da me zameni na bridžu u nedelju pošto neću moći da vam se pridružim."
„O čemu ti to, zaboga, govoriš, Tariče?"
„Neću biti u Ankari u nedelju."
„Nadam se da nije ništa ozbiljno. Inšalah2, da se nije desila smrtna bolest u porodici."
„Ne, ne, bogu hvala."
„Sabiha će biti vrlo razočarana."
Dvojica kolega su nastavila razgovor dok su silazili niz stepenice.
„Kada hanuma Sabiha sazna gde ću biti, biće vrlo srećna zbog mene."
Madžit je iznenada stao i pogledao pravo u Tarikovo lice. „Da mi slučajno ne govoriš da se ženiš?"
„Govorim o nameštenju preko mora, Madžit-beže. Upravo su me nominovali za drugog sekretara u Parizu."
„A to!"
„Znali ste, dakle?"
„Znao sam da se priča o tome. Nije bilo sumnje da ćeš dobro raditi taj posao, ali jezik je bio problem. Ministar spoljnih poslova me je pitao kako napreduješ u francuskom. Rekao sam mu za tvoje časove vikendom i konverzacijske vežbe sa Sabihom."
„Da, rekao mi je i to, rekao mi je da je ovde bilo sve dobro i da mogu usavršiti francuski kada odem tamo."
„Slažem se. Ti si jedan od najvrednijih mladića ovog ministarstva, prijatelju moj.
Vrlo sam srećan zbog tebe, ali to je opasno, okupirano područje."
„Da, naravno, zato su radije odabrali samca."
Madžit je stavio ruku na Tarikovo rame. „Čestitam", rekao je. „Siguran sam da ćeš biti vrlo uspešan. Sabihi će biti i drago i žao. Znaš koliko ceni tvoje prijateljstvo. Kada krećeš?"
„Po svemu sudeći, moram odmah da krenem. Nameravao sam da posetim porodicu u Malatju za vreme praznika, ali to se neće desiti. Pitam se kada ću ih ponovo videti. Nema potrebe da kažem kako moram doći da se pozdravim s hanumom Sabihom. Možda će imati nekoliko stvari koje bi želela da odnesem njenoj sestri."
Madžit je pokušao da sakrije svoje iznenađenje kada je shvatio da mu je Sabiha rekla tajnu koju je čuvala od svih u Ankari. „Hajde, vodim te u moj omiljeni restoran, Karpič. Ja častim tvoj oproštajni ručak."
„Hvala ti", rekao je Tarik. Izraz iznenađenja na njegovom licu počinjao je da se pretvara u nestrpljivost s nagoveštajem ponosa.

Sabiha je zaista imala izmešana osećanja o Tarikovom nameštenju. S jedne strane, izgubiće svog bliskog prijatelja od poverenja, a s druge strane, nadala se da će to što će Tarik boraviti u Parizu koristiti Selvi. Ako bi bilo potrebno, makar bi Selva i njeno dete mogli potražiti utočište u ambasadi. Tarik bi takođe mogao da pomogne Rafu, ako bi bilo potrebno. Kada su, opraštajući se, razgovarali o tome, Madžit je brzo naglasio da se Tarik seli u Pariz a da je Selvina porodica u Marselju.
„Ne brini zbog toga", rekao je Tarik. „Siguran sam da ću biti u mogućnosti da
komuniciram s njima. Pozvaću ih telefonom čim budem stigao u Pariz."

Kada je Sabiha otišla u kuhinju da donese čaj, Madžit se obratio Tariku rečima upozorenje: „Čuvaj se, Tariče, ovo je vrlo osetljiva tema. Molim te, nemoj se uvaliti u nevolju. Ti si turski diplomata i tvoje dužnosti ti moraju biti na prvom mestu. Ne smeš uništiti sopstvenu poziciju zbog Selve i Rafa."
Sabiha je plakala kada je Tarik odlazio. Glas joj je drhtao: „Nedostajaćeš mi, Tariče.
Gubim veoma dragog prijatelja", rekla je.
„Uopšte me ne gubiš. Inšalah, srešćemo se ponovo kada se moje nameštenje završi. To što uopšte znam da govorim francuski treba tebi da zahvalim, hanuma Sabiha."
Nežno je poljubio Sabihinu ruku baš kao što bi Madžit i Numanbeg radili u sličnim situacijama, zaustavljajući se pre nego što je čelom dotakao njenu ruku, kako se radilo u njegovom kraju. Kako bi iko mogao da zna da je ovo bio prvi put da je poljubio dami ruku ne dodirnuvši je čelom? Ono što je zapravo želeo da uradi nije bilo da Sabihi poljubi ruku, već da je čvrsto stisne svojim rukama. Želeo je da obgrli njenu vitku figuru i da diše u mirisima njene duge plave kose. Žena iz njegovih snova, kojom bi se jednog dana oženio, mora da liči na Sabihu. Ono što nikada ranije nije hteo da prizna iznenada ga je potopilo dok je hodao dugim hodnikom ka izlazu napolje. Nikada neće zaboraviti Sabihinu lepu pojavu ni njene tužne zelene oči, gde god da ode. Shvatio je da će ona uvek zauzimati posebno mesto u njegovom srcu.

Kada je Tarik otišao, Sabiha se uputila pravo u svoju sobu, gde je zatvorenih očiju ukočeno ležala na krevetu. Madžit je ušao u sobu. „Želeo bih nešto da ti predložim", rekao je.
„Šta ćemo sa četvorkom za sutrašnji bridž?"
„Ne, draga, već sam razmišljao. Previše vremena provodiš sama ..." Sabiha je otvorila oči i pogledala muža. On je nastavio: „Po svemu sudeći, bićemo izuzetno zauzeti na poslu tokom sledećih nekoliko dana. Uopšte neću imati slobodnog vremena koje bih proveo s tobom. Izgleda da ćemo se svakog dana suočiti s novom krizom, mislio sam ..."
„Šta si mislio?"
„Zašto ne bismo pozvali tvoje roditelje da dođu ovde? Pošto se Istanbul evakuiše, mogli bi da provedu neko vreme kod nas. To bi bila promena za njih, a ti ne bi brinula o njima."
Sabiha se uspravila u krevetu. „To je odlična ideja!"
„Da, i ja tako mislim", rekao je Madžit i nastavio sa izvesnim prekorom u glasu:
„Pošto više nemaš s kim da deliš svoju tajnu."
„Molim? Šta hoćeš da kažeš tom opaskom?"
„Pa, vrlo mi je interesantno to što ni sa kim ovde ne pričaš o Selvi, a Tarik ipak izgleda da potpuno poznaje situaciju."
„Madžite, on me je slušao."
„Da li si pokušala da pričaš s još nekim ko bi te slušao, Sabiha?"
„Kome bih ja mogla da se obratim?"
„Otkud znam? Birsenu, Nedžli ili Humejri, koje viđaš barem jednom nedeljno. Za nemaš prijatelja? Pored toga, zašto si toliko opsednuta pričanjem o Selvi? Da ti pravo kažem, ne shvatam zašto nastavljaš da time mučiš samu sebe."
„Nikada i nećeš razumeti", prekorno je odgovorila Sabiha, ali bila je i malo ponosna.
Naposletku, zar se to nije osetio nagoveštaj ljubomore u Madžitovoj primedbi?
Pismo koje je napisao svojoj majci Tarik je stavio zajedno s nekoliko novčanica u kovertu i pažljivo je zatvorio. Bio je vrlo potišten zato što neće moći da poseti svoju porodicu za vreme praznika, i pomisao na to da ne zna kada će ih ponovo videti zaista ga je rastužila. Najviše ga je mučila činjenica što njegov otac nije poživeo dovoljno dugo da sazna za njegovo unapređenje. Veoma bi voleo da poseti njegov grob, pomoli se i zahvali mu. „Dragi oče, tvoje žrtve za mene nisu bile uzaludne. Počivaj u miru, siguran u to da ću živeti časno kao što bi ti želeo." Srećom, njegovi cimeri iz Ankare vratili su mu depozit koji je bio platio za sobu, i taj novac mogao je da pošalje svojoj majci. Nadao se da će moći da uštedi nešto novca u Parizu kako bi nastavio da joj pomaže.
Ne samo što nije mogao da poseti porodicu, nego nije imao vremena ni da se ošiša pre polaska! Čim su mu rekli za nameštenje, uspeo je da trkne iz kancelarije da kupi kofer i rezerviše kartu za noćni voz za Istanbul. Prijatelji su mu savetovali da kupovinu obavi u Istanbulu. Madžit mu je rekao imena nekoliko prodavnica i insistirao je da kupi sebi makar dobar kaput.
Tarik je pažljivo spakovao u kofer svoje sivo odelo i tri bele košulje. Između košulja stavio je pismo i mali poklon koji mu je dala Sabiha. Nadao se da nije stavila novac u pismo, ali nije imao srca da ga otvori i proveri. Prijatelji koji su odlazili u inostranstvo upozorili su ga da su Nemci redovno temeljno pretraživali prtljag.
Spremio je sve za putovanje sledeće večeri noćnim vozom za Istanbul. Okačio je svoje novo, tek ispeglano tamnoplavo odelo u orman; pasoš, novčanik i voznu kartu stavio je na komodu pored ručnog sata koji je sačuvao kao uspomenu na svog oca. Uzeo je fotografiju sa ogledala i gledao je na trenutak. To je bila fotografija njegovih
prijatelja napravljena na trkama. Tu je bilo oko šest lica koja su bila vrlo mala, a ipak se Sabiha, sa svojom dugom plavom kosom, jasno izdvajali. Stavio je fotografiju u novčanik.
Bio je pred avanturom o kakvoj nije čak ni sanjao u liceju u Sivasu. Na tu pomisao duž kičme su mu prošli hladni žmarci. Isključio je jaku svetlost iznad glave i uključio lampu pored kreveta, te je legao u krevet držeći svoju knjigu iz francuskog.
„Moi, je m'appelle Tarik Aridža", rekao je sam sebi. „Zovem se Tarik Aridža. Je viens d'Ankara. Je suis le Consul General de Turquie ... Ja sam iz Ankare. Ja sam generaln konzul Turske ... O bože, sigurno nisam!"
Ne, to zasigurno nije tačno. Biće tek drugi sekretar. Imao je da pređe dug put pre nego što postane konzul ili čak pomoćnik konzula!
„Gospodin konzul", mrmljao je, čvrsto zatvorivši oči, „ili možda gospodin ambasador? Da, gospodin ambasador, njegova ekselencija Tarik-beg."
Pokušao je da zamisli sebe u fraku i cilindru, s belim šalom oko vrata i štapom sa srebrnom drškom u rukama, ali pred očima mu je iskrsavala jedino vizija plavokose žene.
Bila je nagnuta preko stola prekrivenog knjigama i svojim dugim prstima sklanjala je plavu kosu koja joj je padala preko lica. To je bila samo iluzija, ali njene oči bile su tako zelene. Možda je njena kćerka nazvana Hulja (što znači 'iluzija') po majčinim sanjalačkim očima. Još u svom snu, pogledao je scenu. Ista vitka žena približila mu se i progovorila na francuskom, postavila mu pitanje a zatim se zagledala pravo u njegove oči iščekujući odgovor. Tarikovi dlanovi počeli su da se znoje. Šta bi ova prelepa žena mislila o njemu kad bi odgovorio svojim smešnim akcentom? Kakva vizija ... kakva lepota ... Pokušao je da pročisti grlo pre nego što je progovorio.
Oui, je boudrais beaucoup ... hm ... avour ... hm ... „Da, veoma bih voleo ... da imam ..."
„Molim te, Tariče, nemoj biti nervozan", rekla je vizija. „Budi smiren, misli na ono što želiš prvo da kažeš."
„Akcenat mi je užasan, stid me je."
„Nikad nisam čula tako nešto, niko ne treba da brine o svom akcentu. Svako ko govori strani jezik sigurno ima akcenat. Francuski nije naš maternji jezik. Madžit takođe ima akcenat, kao i ja."
„Ne, ne ti, ti nemaš."
„Naš akcenat je dosta dobar možda zato što smo imale dadilju Francuskinju kada smo bile male, ali neka te umiri činjenica da nijedan stranac ne može da govori strani jezik bez akcenta. Molim te, Tariče, ne srami se. Sada ponovi šta si rekao, a ja ću te ispraviti ako pogrešiš."
Tarik je mogao da oseti agoniju u svom snu. Bio je ludo srećan, a ipak su mu se
znojili dlanovi i srce lupalo kao ptica krilima. Bio je uzbuđen ne samo zbog toga što se plašio da ne pogreši već i zato, a to je bilo još važnije, što se plašio da se ne zaljubi.
Ustao je iz kreveta i koracima premeravao sobu. Ne, to nije bila ljubav, možda je to bila vrsta divljenja, mislio je. Da li je to frustracija zbog želje koja je neostvariva? Za jednog Anadolijca iz istočne Turske, Sabiha je bila idealna žena: plava, lepa, dobro obrazovana i sa svim socijalnim veštinama. Govorila je nekoliko jezika i umela da se druži sa svim vrstama ljudi raznih načina života. Nikada ranije nije upoznao takvu ženu. Iznad svega, ona je žena njegovog šefa, žena njegovog prijatelja. Nije li upravo Madžit napisao taj sjajni izveštaj o njemu, osoba koja je toliko pomogla njegovom napredovanju? Tarik je znao da je Sabiha sve što je želeo da bude žena s kojom će se jednom venčati. To je to! To nije ljubav, već divljenje!
Vrativši se u krevet, Tarik je želeo da spava bez snova, ali ovoga puta uzbuđenje zbog sutrašnjeg dana nije mu dalo da zaspi. Pošto se vraćao u Istanbul prvi put posle studentskih dana, radovao se što će se vratiti u grad kupola i platana. Mislio je na dane kada je čak i šetnja ulicom Pera u Bejoglu smatrana avanturom! A sada se u taj čarobni grad vraćao kao diplomata. Pred njim je bio užurban dan. Madžit mu je preporučio da kupuje u Karlmanovom prolazu, a zatim da obeduje u ruskom restoranu Rejans, gde je trebalo da jede kijevsku piletinu i zalije je žutom votkom uz zvuke orkestra balalajki. Još jedno od Madžitovih „moraš" bila je poseta baru Bašta u Tepebašiju ili hotelu Park na čašicu pre spavanja. Tarik nije bio osoba koja pije sama, ali mislio je da ta dva dana koja će provesti u Istanbulu treba da iskoristi najbolje što može. Osećao je da to može biti primer finog života koji ga očekuje. Nije baš mario za društvo mlakonja i dendija koji su posećivali istanbulske barove i restorane, ali oni su makar govorili njegovim jezikom.
A onda šta?
Šta će postati od njega jednom kad se ukrca na taj voz i pomeša s drugim putnicima? Oni verovatno neće govoriti turski. Njegovo odredište bila je okupirana zemlja. Evropa je bila u grču rata. Šta ako se rat proširi i na Tursku? Šta ako više ne bude mogao da se vrati u svoju zemlju? Imao je dovoljno novca za nekoliko nedelja i pomalo je govorio francuski. Šta ako ostane zaglavljen u tom metežu? Šta će onda? Vratilo mu se nekoliko francuskih reči koje je malopre izgovorio. Sa strahom u glasu rekao je sebi: Je suis le deuxiéme secrétaire ä l'ambassade de Turquie.3 Dok je to ponavljao u svojoj glavi, još jedna rečenica došla mu je na um: „Molim te, bože, pomozi mi!"
Bilo je skoro pet ujutru kada je uspeo da zaspi.

Te godine, proleće je stiglo u Istanbul ruku podruku s tugom. Tarik nije mogao da ne primeti tamne kolutove ispod svačijih očiju koje je donela strepnja. Teret straha od
rata nosio je svako bez izuzetka; mladi i stari, muškarci i žene, bogati i siromašni – niko nije bio pošteđen. Vlada je preko radija i štampe uputila sve da grade bunkere i skloništa. Ako su betonski zidovi stanova bili viši od tri sprata, od njihovih prizemlja morali su da naprave skloništa, a prozore skloništa morali su da prekriju vrećama peska. Zbog toga je grad izgledao kao jedno ogromno gradilište. Uprkos svemu tome, Bejoglu je i dalje bio jednako bučan, šaren i veseo kakvog ga je Tarik pamtio.
Kada je napustio stanicu Hajdar-paša na azijskoj strani Istanbula, Tarik je mogao da oseti slani morski vazduh. Ukrcao se na trajekt za pristanište Karakoj na evropskoj strani. Iako mu je bilo hladno, namerno je seo na otvorenu palubu da bi mogao da posmatra bele, penušave morske talase. Kada je stigao u Karakoj, uzeo je taksi, seo pored vozača i dao mu parče papira sa adresom hotela.
Taksista je vozio Juksek-kaldrmom do Pere4 i zaustavio se ispred hotela Londra. Ispred hotela bile su naređane vreće s peskom baš kao i ispred drugih zgrada koje su videli tokom kratke vožnje.
„Pogledajte sve ovo", rekao je taksista, pokazujući vreće. „Sigurno nervira ljude.
Nismo u ratu, a pogledajte ovaj nered. Jedva da se može voziti kroz ulice."
„Uvek je bolje biti na oprezu", odgovorio je Tarik. „Ne daj bože da iznenada krene vazdušni napad. Gde bi se ljudi sklonili?"
„To je sudbina, gospodine", rekao je taksista. „Ko zna kada je njegov broj na redu?"
Na taksistine reči, Tarik je osetio žmarce niz kičmu. Kakav tipičan turski fatalizam. Mislio je da je prepuštanje sudbini karakteristično za ljude sa Istoka, a ipak evo ovog istanbulskog taksiste koji tako razmišlja. Izašao je iz taksija, i čak i pre nego što je platio, zastao je zagledavši se u prizor koji se širio pred njim. Obrisi oblih kupola na džamijama, platani na brdima i minareti upereni u nebo – zaista pogled koji ostavlja bez daha. Crveni pupoljci Judinog drveća na brdu počinjali su da cvetaju. Istanbul je izgledao kao akvarel; svetle nijanse ružičaste, plave i zelene pomešane s potezima tamnog indijskog mastila. Kroz tri dana napustiće ovaj izvanredna grad da bi otišao u ratnu zonu.
Platio je taksi i uzeo svoj prtljag. Nije mogao da ne imitira taksistu mrmljajući sebi:
„To je sudbina, gospodine. Ko zna kada je njegov broj na redu?" Dok se peo uz stepenice hotela, sreo se licem u lice s vratarom obučenim poput dvorskog stražara. Spustio je svoj kofer dok je vratar, sav važan, zvao poslužitelja.
Baš kad je poslužitelj stavljao kofer na kolica, začuo se užasan prasak i Tarik se priljubio uz pod. Odjednom je grunuo pakao. Sa svih strana čula se lomljava prozora zapomaganje ljudi. Tarik je podigao glavu i video poslužitelja kako leži pored njega.
„Jesi li dobro?" pitao je.
Momak je okrenuo glavu i zbunjeno ga pogledao. Slina na njegovoj gornjoj usn
izgledala je kao mastan brk.
„Gde smo, do đavola? Jesmo li mrtvi ili živi?" Bio je potpuno zbunjen.
„Nismo mrtvi, dečače, ležimo na ulazu u hotel."
„Ne verujem, gospodine!"
„Bomba je pala blizu", objasnio je Tarik dok se mučio da ustane. Gadno je povredio kolena i bilo mu je teško da se uspravi. Celo područje bilo je zavijeno u oblak dima i prašine. Drugi oko njih koji su bili zahvaćeni eksplozijom izlazili su ispod stepenica ili kroz vrata i istezali se. Kratak period tišine, koji je prekinulo samo zavijanje psa u agoniji, završio se bukom 'sudnjeg dana'; deca su počela da plaču, muškarci i žene zvali su u pomoć, policajci i čuvari duvali su u pištaljke, automobilske sirene su svirale. Tarik je konačno stajao uspravno, imao je stakla u kosi a odeća mu je bila prljava. Poslužitelj je i dalje ležao licem ka podu.
Tarik je pokušao da ga podigne. „Hajde, momče, bolje da pokušaš da ustaneš." Mladić je seo, ali još je bio vidno potresen. Kada je Tarik shvatio da ne može da ga podigne, klekao je ispred njega i ošamario ga. Dečko je počeo da plače.
Sada su se ljudi u panici gurali kroz predvorje hotela. Tarik je pogledom potražio svoj kofer i video prevrnute kolica s druge strane ulice. Probio se kroz uspaničenu gomilu prema koferu. Ljudi su trčali u svim pravcima pokušavajući da saznaju šta se desilo, sirene su zavijale odasvud.
Kada se Tarik vratio s kolicima i koferom, poslužitelj je bio na nogama, ali zverao je okolo u šoku.
„Jesi li sada dobro? Vidi, vratio sam ti kolica. Hajdemo sada, nazad na posao."
„Je l' to bila bomba, gospodine?"
„Da, bojim se da jeste."
„Gde?"
„Zaista ne znam, ali uskoro ćemo saznati. Mora da je bilo veoma blizu."
„Da li je neko poginuo?"
„Ne znam ni to."
Tarik je poveo momka u predvorje. Obojica su se trudila da ne zgaze na komade slomljenog stakla. Tamo su našli potpuni haos, ali ne i recepcionera. Nekoliko gostiju zavijalo je svoje rane blistavo čistim belim maramicama. Tarik je pogledao oko sebe. Šta sad treba da radi? Tek tada je primetio da su mu pantalone poderane na kolenima. „Prokletstvo!" promrmljao je. Njegovo novo odelo bilo je uništeno, i bio je besan.
Odlučio je da se popne na sprat i nađe slobodnu sobu. Išao je niz hodnik, od vrata do vrata. Prve tri sobe bile su zaključane, četvrta je bila otvorena, ali po njoj bile su razbacane nečije stvari a kreveti nisu bili namešteni. Pokušao je još jednu sobu sa suprotne strane; srećom, ona je bila prazna, kreveti su bili namešteni a police prazne.
Očigledno u noj niko nije boravio. Tarik je zatvorio vrata i stavio kofer na krevet, otvorio ga i izvadio svoje staro sivo odelo. Otišao je u kupatilo, izvadio sve stakliće iz kose i osvežio se. Ubrzo se u svom starom odelu vratio u predvorje hotela. Recepcioner je bio tu i uznemireno pričao s gostima ispred pulta.
„Niste bili tu kada sam stigao, pa sam morao da sam sebi nađem sobu. Evo ključa", rekao je Tarik, predajući ključ koji je pronašao u vratima prazne sobe. „Ja sam Tarik Aridža iz Ankare. Trebalo bi da mi je Ministarstvo spoljnih poslova rezervisalo sobu."
Recepcioner je izgledao zbunjeno. Kratko je zurio u Tarika i bez reči uzeo ključ. Bilo je očigledno da je još u šoku.
„Da li ste uspeli da saznate šta se desilo?" pitao je Tarik.
„Po svemu sudeći, bomba je eksplodirala u hotelu Pera Palas nedaleko odavde.
Šestoro ljudi je mrtvo i ima mnogo ranjenih", odgovorio je recepcioner.
„Mrtvo ...?"
„Čujem da je u posetu Istanbulu došao britanski ambasador u Sofiji. Kažu da je došao da vidi Inonua. Pitam se da li je to povezano. Možda su u stvari pokušali njega da ubiju."
„Mislite gospodina Randala?"
„Ah, vi ga poznajete, zar ne?" začuđeno je pitao recepcioner.
„Ne, ne poznajem ga, nego znam za njega. Da li je mrtav?"
Čovek je kucnuo u drvo govoreći: „Poginuli su oni za recepcijskim pultom, ali po svemu sudeći, ambasador je ušao u kafe bar nekoliko minuta ranije i sada je živ i zdrav."
Tarik je izašao iz hotela i krenuo niz ulicu prema hotelu Pera Palas. Policajci su pokušavali da rasteraju gomilu ispred hotela, dok su medicinske sestre i lekari iznosili ranjene do ambulantnih kola koja su čekala i vozila preko iščupanih kamenih ploča i iskrivljenih tramvajskih šina na putevima. Gurajući se kroz gomilu, približio se grupi mladih ljudi za koje je pretpostavio da su novinari jer su užurbano fotografisali.
Pitao je jednog od njih kako se odigralo.
„Izgleda da je bomba bila postavljena u koferu u predvorju hotela."
Kome je ta bomba bila namenjena? Tarik se pitao. Mislio je da je to verovatno bio britanski ambasador i njegov turski parnjak, Hjusen.
Tarik nije mogao da ne sažaljeva jadne ljude koji su bili za recepcijskim pultom u to vreme, da ne pominjemo nedužne prolaznike koji su išli za svojim svakodnevnim poslovima. Vratile su mu se taksistine reči: „Ko zna kada je njegov broj na redu?"

Selva je sipala sebi šolju vruće kafe. Udisala je njen miris i razmišljala kako je interesantno što se ljudska priroda prilagođava svim situacijama. Kada su se ona i Rafo doselili u Francusku, isprva je mrzela ovu gorku kafu koja je služena u tim ogromnim šoljama. Srećom, Sabiha je uspela da joj pošalje mnoštvo pakovanja čaja i šest divnih turskih čaša za čaj preko Madžita, koji je tih dana dolazio u Francusku dosta često. Pričinjavalo joj je veliku radost da uz doručak s Rafom pije taj turski čaj.
Selva se navikla na ovu gorku kafu nakon što je rodila sina. Pila ju je da bi ostala budna do poslednjeg noćnog dojenja. Ono što je započela da bi se održavala budnom pretvorilo se u zavisnost. Rafo nije mogao da shvati kako ona može da pije „taj otrov". Zapravo, bilo je dosta stvari na koje Rafo nije mogao da se navikne tu u Francuskoj.
„Za boga miloga, ne kritikuj stvari pred drugim ljudima", rekla je kada je prvi put izrazio manjak oduševljenja. „Misliće da si seljak. Probirač kome se ne sviđa najbolja kuhinja na svetu."
„Baš me briga šta oni misle. Najbolja kuhinja na svetu je turska. Šta mene briga ako su oni neznalice?" bio je uporan Rafo. „Nikada neću razumeti otkud uopšte francuskoj hrani ta sjajna reputacija. Ti teški sosevi koji ti rasture probavu, a od same pomisli na puževe mi se povraća. A što se tiče tog lira koji smrdi poput znojavih nogu
..."
Selva je pokušala da ga zaustavi, ali on nije odustajao.
„Ima li boljeg ukusa od svežeg povrća spremljenog na maslinovom ulju, na primer? Možeš li mi objasniti kako opravdavaju uništavanje ukusa predivne ribe daveći je u svim tim sosevima?"
„Zašto smo, zaboga, uopšte i došli ovde kad ti se ta hrana toliko ne sviđa?"
„Zato što su im vina apsolutno fantastična."
„To je možda istina, ali mi ih ne možemo priuštiti, zar ne?" podsetila ga je Selva.
„Moći ćemo, draga, moći ćemo. Veruj mi. Budi malo strpljiva. Pogledaj kako smo ovog meseca dobro upravljali novcem. Ako nastavimo tako još nekoliko meseci, moći ćemo da priuštimo sebi sva najbolja vina u zemlji."
Da Rafo nije uspeo da ispuni to obećanje, Selva se ne bi mnogo uznemirila, ali kako to biva, taman kad je Rafo postigao svoj cilj, sve je krenulo naopačke. Selva je sedela za trpezarijskim stolom i pomagala susedovoj kćerki Ivoni da uradi domaći iz engleskog, kada su iznenada spolja začuli larmu. Obe su odjurile do prozora. Ivona, koja je imala samo devet godina, bila je tako uzbuđena što vidi sve te policajce na motociklima da je počela da tapše. Sedeći ukočenih leda na motociklima, izgledali su kao statue. Selva se odmah osetila kao da joj neka očajna ptica treperi u srcu. Spustila je šake na svoj veliki stomak i molila se: „Molim te, bože, zaštiti naše dete."
Čim je Ivona otišla, Selva je odjurila preko puta u apoteku gde je Rafo radio. Kada je videla njegovo bledo lice, pomislila je da će pobaciti. Ali nije – i nakon mesec dana, dve nedelje ranije nego što je trebalo, rodila je sina. Nazvali su ga Fazil, po njenom ocu. Ne da nije brinula što će se otac buniti jer je jevrejski sin nazvan po njemu, već je te brige sklonila iz svesti zato što ga je još volela i veoma joj je nedostajao iako je i dalje bila ljuta na njega.
Odlučili su da će bebu, ako bude dečak, po jevrejskoj tradiciji nakon sedam navršenih dana obrezati. Međutim, zbog pretećeg prisustva nacista u to vreme, promenili su odluku. Na dan kada je doveo tu odluku, Rafo nije mogao da spava cele noći.
Selva je srknula kafu i počela da pregleda račune u svojoj svesci. Bili su u haosu. Kada su Nemci okupirali sever Francuske i Pariz, njih dvoje su već bili prešli u Marselj. Nadali su se da će tamo biti bezbedni, ali zatim su stvari krenule nepredviđenim tokom.
General Peten, koji je preuzeo vladu u Višiju i proglasio se predsednikom, odlučio je da sarađuje s Nemcima i pokušava da spase ostatak zemlje od okupacije. Povinuo se svakom njihovom zahtevu i trudio se da ne staje Nemcima na žulj. Policija u Višiju je čak počela da hapsi Jevreje. De Gol, koji je odbijao svaku saradnju, pobegao je u Britaniju da tamo oformi svoju vladu Slobodne Francuske. Nažalost, ni tajni pokret otpora ni De Gol u Britaniji nisu mogli mnogo šta da urade kako bi pomogli Jevrejima.
Selva je izgubila dva učenika kada su njihovi roditelji Jevreji odlučili da napuste grad. Paradoksalno, ispostavilo se da je to sreća u nesreći, jer su drugi roditelji koji su planirali da pobegnu u Ameriku hteli da Selva podučava njihovu decu. Tako je odmah imala tri nova učenika i morala je da odbija druge, jer nije imala dovoljno vremena da
radi i s njima. Selva je bila vrlo srećna što ima više učenika, ali Rafo ju je upozorio da pazi.
„Pobogu, Selva, budi oprezna. Fašisti su svuda po gradu. Moraju primetiti tu decu kako dolaze i odlaze."
„Šta ima loše u držanju časova engleskog, Rafo? Zar je zabranjeno podučavati?"
„Nije, ali je zabranjeno biti Jevrej."
Selva je svakog dana bila sve više frustrirana. Nije mogla da oprosti ocu što je potcenjivao ljude druge veroispovesti. On je za uzvrat imao svoje razloge što nije oprostio svojoj kćerki. Njegov glavni razlog verovatno je bio to što se kćerka pobunila protiv njegovih želja. Ustala je protiv glave porodice. Selva nikada nije htela da veruje da se njen otac suprotstavio njenom braku samo zbog religijskih razloga. Nije mogla da veruje da je čovek koga je toliko poštovala i volela mogao biti verski fanatik. Čemu sva ta zbrka oko religije? Naravno, mislila je, religija treba da se izražava kroz spektar ceremonija bez razmišljanja o rasi i boji, ceremonija izvedenih u džamijama, crkvama i sinagogama. Ona znači pripadanje bilo kojoj od tih zajednica u kojima se slavi Bog, odlaženje na mesta gde ljudi dosežu Boga i pronalaze mir u svojim dušama. Selva se sećala radosti Ramazana kod kuće; uzbudljivo pripremanje večernjih odmora pre nego što prestane post; posebno vođenje računa o tome da se ne propuste molitve tokom tog perioda; spokoj među starijim članovima domaćinstva s njihovim belim maramama pre molitve; aura misterije koja okružuje mujezinov poziv. Sve je to bilo uzbudljivo u to vreme. Da, religija je podrazumevala mnoge divne stvari, ali ona bi svakako morala biti deo života a ne bi se smela koristiti da razdvaja ljude. Zar ljudi različitih veroispovesti ne mogu voleti jedni druge? Oh, najdraži oče, je li vredelo žrtvovati sopstvenu kćerku zarad religije? Je li vredelo otpisati sopstvenog zeta samo zato što se moli u sinagogi?
Selva je dobro pamtila detaljne rasprave koje je vodila sa ocem o ovoj temi. Tih dana Fazil Rešat-paša nije imao pojma o tome šta će uslediti. I on je uživao u filozofskim diskusijama sa svojom kćerkom, tom pametnom devojkom koja je rado čitala svaku knjigu koju bi joj preporučio jednu za drugom i kasnije s njim satima detaljno diskutovala. Paša je često isticao da, što su se ljudi više interesovali za nauku, znanje i kulturu, to su manje značaja pridavali religiji. Često je govorio svojoj kćerki da većina verskih fanatika nastaje na siromašnim neobrazovanim osnovama. Za vreme dok se Selva ludo zaljubljivala u Rafa, namerno je iscrpno raspravila ta pitanja. Poštovanje drugih religija? Naravno! To je jedan od uslova da se bude savremen.
Šta je s razumevanjem drugih religija?
Zašto je, na kraju krajeva, Fazil Rešat-paša davao Selvi na čitanje knjige o religijama Dalekog istoka? Nije li zato što je želeo da njegova kćerka razume da nismo svi isti? Postoje i oni koji ne misle isto kako mi, oni koji imaju drugačije religije. Bilo je na njoj
da izvede sopstvene zaključke.
Nadala se da će iskoristiti gledišta svog oca da se brani u vezi s Rafom. Podsećala ga je na svaku njegovu reč. Ali nažalost, kada je na kraju saznao za njihovu ljubav, podigao je zid između njih i jednostavno rekao: „Samo preko mene mrtvog. Ne možeš se udati za njega. Neću ti dati svoju dozvolu."
Isprva je Selva uporno pitala zašto. Iako je njen otac bio osoba otvorenog uma, protivio se braku koji je bio protiv njegovih običaja i tradicija. Uskoro je sa užasom saznala da je on obezbedio kćerkama dobro obrazovanje iz sopstvenih razloga. Nije to uradio kako bi im proširio vidike za njih same, već da bi njemu podizale unuke kao dobre muslimane.
Nažalost, na kraju je morala da postavi nagodbu. „U redu, neka bude po tvom. Al sigurno se neću udati ni za koga drugog. Ni za ijednog od Madžitovih prijatelja u ministarstvu, ni za sina nekog paše, ni za bilo koga drugog. Ili ću se udati za Rafaela, ili neću ni za koga."
Rafo se izgleda mirio sa sudbinom. Više je on brinuo o problemima s kojima bi se mogli susresti nego Selva. Kako bi reagovali njegovi prijatelji i porodica? Kako bi izdržavao tu devojku koja je navikla samo na najbolje? To su bile odgovornosti koje bi on morao da nosi.
Za vreme boravka kod svoje sestre u Ankari, Selva je pisala Rafu. To nisu bila ljubavna, već prijateljska pisma. Dok je bila tamo, Selva je iskoristila priliku da posmatra ljude oko sebe. Oni u njihovom krugu bili su uglavnom ljudi poput njene sestre, koji su sklopili dobre brakove. Ono što je naučila iz tog iskustva jeste da ljudi koji odaberu partnere iz sličnog okruženja imaju veće šanse da im veza potraje i kada prva strast izbledi. Naročito nakon što se rode deca.
Kada se vratila u Istanbul, Selva je shvatila da joj nijedan od mladića s kojima se upoznala nije interesantan. Nijedan od mladih diplomata koje je upoznala preko svog zeta nije pobudio emocije u njoj. Nije bila tvrdoglava, već jednostavno nije imala ništa zajedničko s tim mladićima. Po njenom mišljenju, oni su bili zainteresovani samo za sebe i, sledeći uputstva svojih majki, tražili su odgovarajuće bogate mlade udavače kojima bi se oženili. Nije mogla da razgovara ni sa jednim od njih, a mogućnost neke dublje diskusije nije dolazila u obzir. Niko od njih nije mogao da izazove njen osmeh, a još manje da sa njom švrlja ulicama besciljno i srećno. Jedino su hteli da je vode na ples u Ankarsku palatu nakon prijema na koje su išli. Nakon što joj stave ruku oko struka, plesali su valcer u svojim škripavim lakovanim cipelama. Neki su pokušali daje poljube, jedva dodirujući njene usne svojim, ali ona ništa nije osećala. Bili su joj dosadni. Nakon povratka u Sabihinu kuću, ležala bi na krevetu u sobi svoje mlade sestričine. Gledala bi senke koje su na plafon bacala ulična svetla.
Imala je samo jedan život: zar su očekivali da će ga protraćiti? Zašto? Zbog očeve
tvrdoglavosti. Otac se ponašao čudno, potpuno protiv svoje prirode, i čineći to, zatrovao joj je život. Ne bi mogla da se uda, da bude srećna, niti bi poznavala ljubav svog deteta. Ukratko, ne bi mogla da živi svoj život. Zašto? Samo zato što je Fazi Rešat-paša tako rekao! Zbog toga šta bi rekli rođaci, prijatelji i susedi! Da li je važnije šta ljudi misle od njene sreće? Nije! U tim mislima je odlučila da piše Rafu i pita ga da li je i dalje želi.
Rafo ju je svakako želeo, ali istovremeno želeo je da joj razori život. Bojao se da neće moći da joj obezbedi život na kakav je navikla. Pošto bi se i njegova porodica odrekla njega, morali bi da žive od onoga što bi on uspevao da zaradi. Da li je Selva spremna na to? Tražio je od nje da sačeka i pažljivo razmisli o svojoj odluci. Nije želeo da kasnije zažali.
Selva je o svemu tome razmišljala dok je boravila kod ujaka na Kipru. Htela je da rizikuje. Htela je da se suoči s problemima koji su je očekivali, da živi u stranoj državi daleko od porodice. Čak i da se snalazi s malo novca. Razmislila je o svemu i imala odgovor na svako pitanje. Nikada nije razgovarala o tome s Rafom, jer je bila sigurna da zna njegov odgovor. Znala je da je Rafo želi koliko i ona njega.
Nakon te teške godine provedene na Kipru, Selva je odlučila i obavestila je Rafa o svojoj odluci. Međutim, veoma ju je iznenadilo to što je Sabiha, koja je bila njen prijatelj od poverenja i stabilan oslonac, promenila mišljenje. Zar nije ona na početku ohrabrivala njenu vezu s Rafom? Sada je provodila sate do ranog jutra pokušavajuć da je ubedi da promeni mišljenje. Bilo je kao da nikada nije pomagala Selvi u njenim tajnim sastancima s Rafom.
„Kako sam mogla znati da ćeš biti dovoljno luda da tu vezu dovde doguraš?" uporno je govorila Sabiha. „Kako sam mogla znati da ćeš se zaljubiti, a kamoli da ćeš hteti da se udaš za tog čoveka? Nikada! Nisam nikada ni pomislila na to!"
A šta s njenim ocem, ocem koga je volela i poštovala više od svih drugih u njenom životu? On je čak i pokušao da se ubije nadajući se da bi se onda predomislila. U stvari, što se Selve ticalo, to je bila tačka s koje se nije moglo nazad.
„Hajde da pobegnemo odavde što pre možemo, Rafo", rekla je. „Hajdemo negde gde su vrednosti drugačije, gde nisu ovako ekstremne. Hajde da pobegnemo od emocionalnih ucena naših porodica."
Konačno su otišli. Ali sada su muke koje su pretrpeli u Istanbulu bile ništa u poređenju s poniženjem i patnjom koje su Nemci priređivali Jevrejima. Nemci, s njihovim čeličnim očima i čvrstim izrazima lica, provlačili su Jevreje u Francuskoj kroz pakao. Selva ih je mrzela i pitala se kako se Rafo oseća duboko u sebi.
Baš dok je proveravala dodatke u svojoj knjizi računa, Selva je čula poštareve korake. Doneo je nekoliko računa i pismo od Sabihe!
Zatvorila je knjigu računa, sipala sebi novu šolju kafe, sela u naslonjaču ispred
prozora, ispružila noge na klupicu i otvorila pismo kidajući kovertu. Najbolji minuti ovog dana samo što nisu počeli. Imaće oko sat vremena da proguta svaku reč iz pisma i da sanjari o staroj zemlji pre nego što se mali Fazil probudi.
Sestra je pisala o nekome ko se zove Tarik. Sećala se tog imena kao kroz maglu. Da, tačno, Sabiha ga je već jednom bila pomenula. Tarik je sada dobio nameštenje u Francuskoj i trebalo je da stigne vrlo brzo. Po svemu sudeći, poslala je nešto novca po njemu. I naložila je Selvi da ga zove ako bude upala u bilo kakvu nevolju.
Zaboga, Sabiha, zar treba da zovem tog Tarika svaki put kada naletim na najmanji problem? Selva se pitala. Šta ako budemo morali da bežimo? O čemu ona to? Pobeći, bežati, kuda? Zar nismo već pobegli? Nismo li pobegli od sveg besa koji su na nas usmeravala ogovaranja naših prijatelja, naših suseda, pa čak i neprijatni pogledi našeg mesara? Nismo li morali da pobegnemo od besa koji je nastao kao rezultat toga što se muslimanska devojka viđala s jevrejskim momkom i što je mladi Jevrejin izabrao muslimanku za nevestu? Gde, zaboga, treba da bežimo ovog puta? Zar nikada nećemo naći mir? Kao da su oni što nam nisu dozvolili da završimo fakultet obukli nacističke uniforme i došli ovde za nama.
Kako god bilo ... Hulji je veoma dobro išla škola. Majka, otac i Sabiha su prisustvovali završnoj svečanosti na kraju polugodišta. Madžit je opet bio prezauzet u ministarstvu da bi došao. Izgledalo je da je promena vazduha stvarno poboljšala očevo zdravlje. Mnogo je opušteniji u Ankari. Opušteniji! Naravno, u Ankari ga niko ne poznaje. Niko ne upire prstom u njega kao u „čoveka čija je kćerka pobegla s Jevrejinom". I majka je takođe imala koristi od suvog ankarskog vazduha – pre svega, nije više bilo napada astme. To što je otac opušten takođe joj pomaže. Sirota žena nosi sa sobom fotografiju malog Fazila gde god da krene. Pa, barem se moj otac nije protivio što sam nazvala svog sina po njemu. Ko zna? Možda jednog dana ...
Iznenada se začula glasna buka napolju na ulici. Sabiha je skočila i otišla do prozora da vidi šta se dešava. Utom je srušila na pod svoju šolju za kafu s treskom koja je probudila i rasplakala malog Fazila. Dvojica su jurila jednog čoveka, rušeći sve što im se našlo na putu. Žena je vrištala iz sve snage. Selva je obrisala prosutu kafu s poda pisma, pa otišla da umiri Fazila. „Ne plači mi, bebo", rekla je. „Znam da tvoj otac ne voli da izlazimo napolje, ali oboma nam treba svežeg vazduha."
Selva je retko izlazila iz stana. Rafo se trudio da je zaštiti od svih užasnih stvari koje su se dešavale na ulicama. Neprekidno je smišljao sve moguće izgovore da ona ostane unutra. Čak je i dolazio kući na ručak da njegova žena ne bi odlazila k njemu. Bio je odlučan u tome da ona mora biti zaštićena tokom adaptacije na novi život u Francuskoj i na odgajanje njihovog novorođenog deteta. Ulice Marselja donosile su sve više uznemirenosti i tuge.
Nije im bilo lako da se odvoje od mirnog i ugodnog života kakav su imali sa svojim
porodicama u Istanbulu. Ali oboje su izabrali da promene svoje živote da bi bil zajedno, i oboje su se trudili da se prilagode. Međutim, ipak je bilo skoro kao da menjaju svoj identitet.
Selva više nije bila razmažena devojčica Fazila Rešat-paše koja je zimi živela u velikoj kući a leti u vili na moru. Više nije bila bogata devojka koja je nosila moderne haljine i kojoj su se svi divili. Sada je bila samo žena Jevrejina, farmaceutskog šegrta. Rafo nije uspeo da dobije francusko državljanstvo i stoga nije mogao da legalno registruje svoje partnerstvo u apoteci. Sakupio je sve papire, ali pod višijevskim režimom, koji je sarađivao sa okupatorom, njegov poslovni partner je predložio da za sada treba odložiti ideju o državljanstvu. Drugim rečima, njegovo postojanje se moralo odložiti na neko vreme!

Rafo je bio srednji sin porodice Alfandari, koja je bila visoko cenjena ne samo u njihovoj zajednici već i u široj istanbulskoj zajednici lekara. Četiri generacije Alfandarija radile su kao lekari u palati. Najveća želja Rafove majke bila je da i on sled porodičnu tradiciju i da postane farmaceut. To što je zbog Selve odustao od studija uništilo je njen san. Ne samo što Rafael Alfandari više nije bio Turčin jevrejskog porekla već nije bio ni Francuz jevrejskog porekla. Štaviše, njegova odluka da ne obreže svog sina bacila je sumnju i na njegovo jevrejstvo. Rafo je ostao bez identiteta, domovine i religije.
Da, nesumnjivo je voleo Selvu, ali nikada nije mislio da će spaliti sve mostove. Pitao se kako su se, zaboga, našli u toj poziciji iako to nisu želeli ni on ni Selva.
Rafo je još bio dečak kada je upoznao Selvu. Još je bio učenik u školskoj uniformi. Najviša devojčica koja je došla u njegov razred veoma se razlikovala od svih drugih devojaka i privukla je njegovu pažnju. Postali su prijatelji.
Jednog dana bio je pozvan na čaj u kuću gde je živela ta devojka. O kako je samo ponosna i uzbuđena bila njegova majka. Sama mu je uštirkala košulju i ispeglala pantalone. Njen sin sigurno neće otići na čaj praznih ruku. Da li da ponese bombonjeru ili cveće, cveće bombonjeru? Bombardovala ga je pitanjima kada je došao kući. Da li je kuća i unutra raskošna koliko i spolja? Jesu li paša i njegova žena bili kod kuće? Da li ih je upoznao? Koliko je bilo gostiju? Čime su se služili uz čaj? Da li su slatkiši bili iz Lebona ili domaći? Da li su pili čaj ili bezalkoholna pića? Ko je zapravo služio čaj?
Kasnije je Rafo bio ponovo pozvan u veliku kuću, a zatim i na druga mesta. Počeo je da prati Selvu kao senka. Selva, devojka s plavim pletenicama skupljenim u punđu na vrhu glave, Selva, mirna devojka s krupnim smeđim očima, koja je uvek izgledala pomalo zbunjeno, ali čije bi celo lice zablistalo kada bi se smejala, ta devojka ne samo što je imala mnogo toga da kaže već je umela i da pažljivo sluša.
Selvin odnos sa sestrom promenio se tog leta kada se Sabiha verila. Odlazile bi iz letnje vile na Princezinim ostrvima u Mramornom moru i prebacile se trajektom na evropsku stranu Istanbula. Tamo bi Sabiha i Selva otišle u kafe u ulici Pera da se nađu s Madžitom. Rafo bi im se pridružio nešto kasnije. Zatim bi Rafo i Selva ostavil verenike i smelo kročili u bočne ulice. Jednom prilikom su čak uskočili u tramvaj, prešli preko mosta Karakoj iznad zaliva Zlatni rog i otišli u Ejup da posete Sultanovu džamiju u Ejupu. Kada su stigli tamo, lutali su po groblju čitajući interesantne stihove na nadgrobnim pločama. Drugi put su šetali duž Zlatnog roga čak do pristaništa Feshane. Zaista su uživali u istraživanju Grčke četvrti u Feneru. Rafo je takođe odveo Selvu u Tatavlu, gde su bile sve grčke taverne. Selva se osećala kao da je otkrila očaravajući novi svet. Sa iznenađenjem je otkrivala sve različitosti boja i kultura koje su postojale van njenog uskog sveta. Poželela je da saznaje još više.
Jednog septembarskog popodneva, nakon što su ostavili Sabihu i Madžita u kafeu Markiz, Rafo je konačno odveo Selvu svojoj kući. Njegovi roditelji su bili u letnjoj kuć u zalivu Tarabja na Bosforu. Nameštaj u salonu bio je prekriven plahtama da se zaštiti od prašine; tepisi su bili pažljivo smotani i poređani uza zidove; kristalni svećnjaci bili su umotani u novine. Bilo je prilično mračno. Selva je sela pored Rafa na ivicu prekrivenog kauča. On je nežno okrenuo njeno lice prema sebi i poljubio je.
„Da li želiš da vodiš ljubav sa mnom?" pitala je Selva na veliko Rafovo iznenađenje.
„Rafo, pitala sam te nešto."
„Ne, ne znam na šta misliš. Da. Ne. Mislim, kakvo je to pitanje?"
„Ja bih rekla da je to pitanje vrlo jasno. Da ili ne?"
„Znaš da želim, ali naravno da ne bih smeo ... Hoću da kažem, nisam to imao na umu kad sam te poljubio."
„Nisam te pitala kakve su ti namere. Pitala sam te da li želiš."
„Selva, draga, znaš da ne bih uradio ništa što bi te povredilo."
„To nije odgovor na moje pitanje."
Rafo ju je pogledao trudeći se svim silama da shvati šta je mislila. Selva je čekala odgovor širom otvorenih očiju.
„Da, želim da vodim ljubav s tobom, veoma mnogo."
„Zašto?"
„Zato što te volim, naravno."
„Da li me zaista voliš?"
„Zar ne znaš?
„Nisi mi nikad rekao."
„Možda zato što se nisam usuđivao."
„Zašto?"
„Nisam hteo da te naljutim."
„Zašto bih se, zaboga, ljutila što me voliš?"
„Pa, mislio sam da bi mogla da pomisliš kako sam drzak."
„Dobro, sad je to rečeno i, kao što vidiš, nisam ljuta." Rafo je sagao glavu i ponovo je poljubio.
„Samo pomisli, Rafo, da, iako me voliš, možeš završiti u braku s nekom drugom i s njom voditi ljubav. Isto važi i za mene, naravno."
„Nemoguće je promeniti sudbinu, Selva."
„Da li je?"
Dok je Rafo spuštao glavu da poljubi Salvu po treći put, ona je iznenada shvatila da je konce njihove sudbine stavljao u njene ruke. Proveli su ostatak dana u toj tamnoj sobi dok nije došlo vreme da se ponovo nađu sa Sabihom. Nije uspeo da prikup hrabrost da ponovo poljubi Salvu. Ona ga nije ni ohrabrivala niti obeshrabrivala. Rafo sa svoje strane nije mogao da odluči da li bi njegovi potezi mogli da imaju negativan uticaj. Njegove misli i osećanja bili su zbrkani. Osećao je želju da joj rasplete kike i pusti tu dugu plavu kosu da joj pada niz vitko telo. Zamišljao je da je njeno telo glatko kao svila i belo kako sneg. Na kraju je morao da se zadovolji nastavljanjem njihovog razgovora, razgovora koji je vodila Selva.
Kada je sat otkucao šest sati i tako im poručio da je vreme da krenu, ona je ustala i njišući se izašla iz sobe a da nisu razmenili još jedan poljubac. Držeći se za ruke, hodali su niz mermerne stepenice njegove kuće i uskim ulicama Pere. Išli su metroom od Tunela5 do Karakoja, gde su se našli sa Sabihom na doku pre nego što su brodom krenuli nazad na Princezina ostrva.
„I, šta ste danas radili?" pitala je Sabiha.
Samo što je Rafo hteo da odgovori, Selva ga je preduhitrila.
„Išli smo kod Rafa kući", odgovorila je.
„Šta? Da li je tamo bilo nekog?" iznenađeno je pitala.
„Ne.
„Pa šta ste tamo radili?"
„Šta se može raditi kad se sedi u kući? Pričali smo."
„Bože blagi, vas dvoje ne prestajete da pričate. Mogli ste da odete u bioskop."
„Nikad nam ne ponestane tema", rekla je Selva pre nego što se okrenula ka Rafu pozdravila ga poljupcem u obraz. Rafo se naelektrisao. Osetio je kao da mu je električni šok prošao pravo od obraza do srca. Bilo je to nešto sasvim drukčije od onoga što je osetio kada je poljubio Selvine usne. Bilo je kao da one brine o njemu, kao da je javno objavila njihovu vezu. Rafo je osetio neobjašnjivu toplinu prema njoj dok je odlazio ka autobuskoj stanici za Tarabju. Osetio se veoma ponosno. Bože dragi, ona me voli, mislio je. „Majko, majko, Selva me voli!"
Rafova majka, Rakela, nije više bila oduševljena kao onda kada joj je Rafo prvi put
rekao da su ga pozvali u dom Fazil Rešat-paše. Tada je bila vrlo ponosna na to što se jedan od njenih sinova sprijateljio sa kćerkom jedne od najviđenijih turskih porodica. Njena svekrva je bila manje uzbuđena. „Šta ima tako posebno u tome? Ne zaborav da je tvoj muž iz porodice Alfandari!"
Rakela ne bi nikada saznala šta se dešava da joj jedna od prijateljica nije rekla za glasine u vezi s njenim sinom. Već je dotad vodila beskrajne rasprave s Rafaelom. Verovala je daje on najinteligentniji od njenih sinova. Njegova odluka da napusti fakultet bila je veliki šok. Rafael nije bio kao njegova braća. Uvek je terao po svom. On je kritikovao svoju porodicu što u kući govore španski jevrejski, ladino6, a ne turski. Nije video nikakvog smisla u tome što govore jezik zemlje koja ih je mučila i proterala pre toliko godina. Rakela je pretpostavljala da odluka njenog sina da napusti fakultet ima veze s tim. Možda ga je previše povredio neki incident na fakultetu, koji se onda pretvorio u stvar ponosa i časti. Zapravo, primetila je da njen sin ima periode depresije još otkad mu je umro otac. Da li se oseća krivim što nije mogao da pomogne svom ocu? Niko u porodici nije bio svestan koliko je srce Salvadora Alfandarija bilo u lošem stanju sve do noći kada je doživeo fatalni infarkt. Rakela je gnjavila svog sina pitanjima. Zašto je studirao farmaciju ako mu je bila toliko teška? Zašto bar nije izabrao drugi predmet? Zašto ne bi napravio pauzu i nastavio studije sledeće godine?
Kada je Rakelina prijateljica Roza bila u poseti jedne večeri, ono što je imala da ispriča bilo je tipično za tadašnje tračeve. Priča, naravno, nije bila ni blizu istini. Roza je rekla Rakeli da je Fazil Rešat-paša ispisao Rafaela sa univerziteta jer se drznuo da uznemirava njegovu kćerku.
To je Rakeli bilo prvi put u životu da je proklela Turke. Sutradan je potražila pomoć od svih starijih u porodici koje je Rafael voleo i poštovao. Tražila je od njih da se umešaju i da ga posavetuju.
Krivila je sebe što nije predvidela tu katastrofu. Njen dragi sin je napustio studije zbog tog groznog plavokosog maskiranog đavola! Sve te nade i snovi koje je gajila za svog sina. Trebalo je da lansira liniju parfema na bazi lavande; razgovarala je o tom projektu s nećakom iz Francuske. On se čak spremao da prodaje njihove proizvode. Ko zna? Možda će jednog dana imati sopstvenu parfimeriju. Čak su i naziv razmatrala
– među predloženim imenima bili su „Les Nuits du Bosphore" ili „Essence d'Orient"7 za liniju ženskih proizvode i „Raff" za muške proizvode.
Kada je svog sina konačno suočila s pitanjem o Selvi, dobila je još jedan udarac. Rafo je otišao tako daleko da je razmatrao mogućnost da se njome oženi. Rakelin užas zbog Rafovog akademskog neuspeha bio je ništa u poređenju sa idejom da se oženi muslimankom.
Te godine, Pasha nije ništa značila Rakeli. Nije se trudila da snese iz potkrovlja
svoje dragocene pinjate i opere ih. Nije se mogla naterati ni da pripremi posebno svečano jelo „pescado con huevo y limone"8. Nije čak ni nadgledala kako prave beskvasni hleb.
Ni ostali u porodici nisu se osećali mnogo bolje. Svako od njih je pokušao da odvrati Rafa od njegovog nauma. Ili su ga oštro kritikovali, ili su pokušavali da ga savetuju, neki su pribegavali čak i emocionalnoj uceni. Rafo je počeo da misli kako je srećan što mu je otac umro dve godine ranije. Stresao se na pomisao kako bi on reagovao. Jedina osoba koja je imala potpuno drugačiji pristup bio je njegov ujak Džek. „U svakom zlu ima nešto dobro", rekao je svojoj starijoj sestri Rakeli. „Samo pomisli kakve bi prednosti donelo to što bi tvoj sin postao zet Fazil Rešat-paše. Umesto što hoćeš da tvoj sin napusti tu devojku, bolje bi bilo da se moliš da ga prihvate u takvu porodicu."
Paša nije prihvatio Rafa. Selva se nije predomislila.
Rafo nije mogao da iskaže svoje strahove za njihovu budućnost. Da li je ludost to što su naumili da urade? Isprva je mislio da će se plamen u njemu ohladiti, ili da će Selva dati da je ubede da se predomisli. Selva nije imala takvu nameru; nije odustajala od njega. Niti je on imao petlju da to zaustavi. Bio je ponosan što ga voli devojka kojoj se toliko divio. Tu je bilo i uzbuđenje kušanja zabranjenog voća. Mnogi prijatelji su ga gledali sa zavišću kao da je junak neke bajke. Nažalost, njegovi rođaci, a posebno njegova majka, nisu delili takav stav.
Rakela nije odustajala. „Čovek bi pomislio da si Aladin koji se zaljubio u sultanovu kćerku", rekla bi i zaridala. „Zar ne vidiš da oni neće da nas udostoje ni razgovora? Slušamo samo o tome kako su paša i njegova žena ljuti i razočarani. A ja, a moja porodica, pobogu!? Čovek bi pomislio da smo mi zaljubljeni u tu mršavicu! Nikog nije briga kako se mi osećamo. Koliko smo povređeni i posramljeni! Zar ti više uopšte nemaš dostojanstva?"
Rafael stvarno jeste imao dostojanstva, i upravo zbog toga nije mogao da ostavi Selvu.
Selva je i dalje verovala da će obe porodice na kraju doći sebi i prihvatiti situaciju, naročito nakon što budu imali dece. Rafael je, s druge strane, vrlo dobro znao da mu njegova porodica nikada neće oprostiti ako njihovo dete bude podizano kao musliman. Isto tako, ako dete bude odrastalo kao Jevrej, Selvina porodica njoj neće nikada oprostiti.
„Vreme leči sve", rekla je Selva. „Moraćemo da im nedostajemo kada budemo živeli u inostranstvu. Sigurno će smekšati kada budu videli koliko je naša veza stabilna. Pusti da vreme uradi svoje."
Rafo je u svojoj glavi video sve moguće scenarije. Video je da će sigurno imati finansijskih problema isto kao i da će im biti teško da se prilagode stranoj zemlji. Znao
je i da će s vremena na vreme biti usamljeni. Ali nikada nije zamišljao sav pakao koji će proživljavati u tim danima. To je bilo daleko čak i od njegovih najgorih snova.
Bio je tu, u Marselju, bez važećeg pasoša, navodno na praksi iako je platio da bude partner. Bio je zaista jadan: u strahu da odvede sina na obrezivanje i u takvoj poziciji da je svakog časa mogao biti odvojen od svoje žene i deteta i poslat u radni logor. Kockao se sa smrću iako nije počinio nikakav zločin. Šalju ga na vešala bez suđenja. Da, predviđao je probleme, ali ne ovolikih razmera.
Ovakve su misli prolazile Rafu kroz glavu dok se molio među kartonskim kutijama u skladištu apoteke. Čekao je da se napolju smiri gužva. Nije mogao da ne proklinje sopstvenu sudbinu.
Nije znao koliko je dugo tako čudno sedeo u mraku čekajući na signal da je prošla opasnost, ali kada je pokušao da ustane, shvatio je da je ušinuo leda.
„Otišli su”, rekao je Benoa. „Sada možeš da izađeš, mislim da se neće vratiti. Zašto se ne obratiš turskom konzulatu? Da sam na tvom mestu, davno bih otišao k njima."
Svetlost koja je doprla kroz vrata zaslepela je Rafa, te je protrljao oči i začkiljio.
„Stvarno si opsednut tom idejom", rekao je.
„Kunem ti se da sam čuo iz različitih izvora da oni s turskim pasošima mogu da se spasu."
„Ne veruj svemu što čuješ", rekao je Rafo trljajući leđa.
„Kunem ti se, to je istina. Zašto misliš da su redovi ispred konzulata svakog dana sve duži?"
„U tim redovima su ljudi koji su otišli iz Turske posle Prvog svetskog rata. Zapravo, imamo prijatelje među njima. Moja situacija nije takva."
„Rafo, većina njih je dobila francusko državljanstvo. Odustali su od turskog državljanstva pre više godina. Sada čekaju u redu dan za danom da ponovo dobiju turski pasoš."
„Gde si sve to saznao, Benoa? Tvoje francusko državljanstvo stoji iza tebe. Niko ne zna da ti je majka bila Jevrejka, pa šta ti sve to znači?"
„Raspitivao sam se zbog tebe. Jedan od službenika u konzulatu stanuje kod moje tetke. Juče kada sam otišao kod nje u posetu, on je baš došao da plati stanarinu. To je veoma fin čovek. Govori francuski. Popili smo zajedno kafu."
„Pa?"
„Pomenuo sam tebe ... O, pobogu, nemoj odmah da dižeš nos. Nisam mu rekao tvoje ime. Jednostavno sam rekao da imam prijatelja iz Istanbula. Ima boravišnu dozvolu, ali još nije tražio državljanstvo. 'Neka dođe', rekao je. 'Čak i ako mu je istekao turski pasoš, možemo ga odmah produžiti, to je sve."
„Ne verujem u to!"
„Kunem ti se, tako je rekao."
„Šališ se."
„Rafo, govorim ti istinu. Ako iole sumnjaš, zašto te ne bi prijavila žena?"
„Rekao sam Selvi da ode nazad u Istanbul, ali neće da me sluša. Ona nikada neće pogaziti svoju reč, tako da nam turski pasoš neće rešiti problem."
„Naravno da hoće, Rafo, kad ti kažem."
„Kako?"
„Ne znam tačno. Možda Turci imaju neku vrstu dogovora s Nemcima. Možda su im saveznici. Otkud ja to, do đavola, mogu znati? Ja sam farmaceut, a ne diplomata."
„Gluposti", uzvrati Rafo. „Turci ne bi nikad prešli na nemačku stranu."
„Zašto da ne? Zar nisu u Prvom svetskom ratu?"
Rafo je hteo da kaže: Naravno da jesu, ah kakva je to bila greška, ali ćutao je. Protegao se da ublaži bol u leđima i pokušao da promeni temu. „Hajdemo odavde. Zatvoren sam u ovom malom prostoru već satima."
„Tek dvadeset tri minuta", odgovorio je Benoa.
„Dvadeset i tri minuta, a kao da je prošlo dvadeset tri sata."
Sišli su niz stepenice od skladišta do apoteke. Rafo je i dalje trljao leđa. Jedan starac je ušao u radnju.
„Dobro došli", rekao je Rafo. Čovek nije rekao ni reč.
„Kako mogu da vam pomognem, melje?"
„Stvarno ne znam. Zapravo nisam ništa hteo. Uzeću aspirin, molim vas, da, samo aspirin."
„Mesje, vi drhtite. Jeste li dobro? Da li biste seli?"
Benoa je doneo čoveku stolicu koja je stajala iza pulta. „Sedite ovde, opustite se", rekao je.
Starac je seo. Spustio je laktove na kolena i smestio glavu u šake. Vidno je drhtao.
„Epilepsija?" šapatom je pitao Rafo.
„Ne, on plače", odgovorio je Benoa. Dvojica prijatelja su se pogledala.
„Želite li čašu vode?"
„Možda sedativ?"
Starac je odmahnuo glavom i nastavio da plače neko vreme pre nego što se uspravio. „Vratite mi moje dostojanstvo, gospodo", rekao je. „Ne želim ništa drugo. Ni vodu ni lek."
„Ovo su teška vremena za sve nas", rekao je Benoa. „Nikome od nas život nije lak."
„Znate onog onemoćalog starca Petena, zaverenika, izdajnika. Nekada davno ja sam se njemu divio. Mislio sam da je heroj. Čak sam imao i njegovu uramljenu
fotografiju na svom stolu. Voleo bih da sam tada znao ono što sada znam."
„Maršal Peten veruje da štiti Francuze. Da nije sarađivao, okupatorske sile bi došle i do nas ovde", meko je rekao Benoa. „Zar bi tako bilo bolje?"
„Dragi mladiću, dvolični Peten nije sposoban da ih spreči da dođu na jug. Nemoj se zavaravati. Oni će biti ovde vrlo brzo. Kada taj dan osvane, bićemo osuđeni na propast. Videćeš. Kada taj dan dođe, izgubićemo sve. Kada je ta vlada iz Višija preuzela vlast, svejedno smo izgubili sve, uključujući naše dostojanstvo."
Benoa se sa strepnjom osvrnuo oko sebe. „Iznureni ste, mesje. Molim vas, nemojte tako da pričate. Neko bi mogao da vas čuje."
„Malopre su zaustavili čoveka koji je hodao dva koraka ispred mene. Tražili su mu dokumenta. Očigledno, nije ih imao uza sebe. Počeli su da ga maltretiraju, a on se opirao. Zatim su ga odvukli u njihov džip. Možete li da pretpostavite šta su zatim uradili? Da li znate kako proveravaju da li ste Jevrejin? Srećom, ja sam sav kost i koža, pa sam mogao da se sakrijem iza velikog drveta. Trčao sam i trčao niz ulicu od drveta do drveta da pobegnem od njih. Nisam ovoliko trčao najmanje petnaest godina. Krio sam se u svakoj ulici kroz koju sam prošao. Upišao sam se. Pogledajte. Ni ja nisam imao dokumenta kod sebe. Morao sam da pobegnem, inače bih morao da pokažem svoj penis tim nitkovima koji se nazivaju policajcima. Pobegao sam. Zašto ja da bežim, sinko? Ja nisam lopov, nisam ubica, nisam kriv ni za šta. Imam osamdeset dve godine, sinko. Nemam više snage. Ne mogu više da bežim."
Rafo se pravio da ne primećuje mokru fleku na prednjem delu čovekovih pantalona.
„Daj mi neke pilule za spavanje!"
„Njih ne mogu da vam prodam bez recepta", rekao je Benoa. „Bolje da nabavite jedan od svog lekara."
„Nemam ja lekara. Otišao je. Oni koji su bili pametni i mladi otišli su. Samo je đubre ostalo iza njih. Mi ne bismo uspeli. Zašto ne budeš dobar momak i daš mi neke pilule za spavanje?"
Rafo je uzeo dve pilule iz kutije i dao ih čoveku. „Ovo će vam biti dovoljno za večeras, treba dobro da se naspavate", rekao je, odbijajući da naplati.
Starac je ustao, stavio dve pilule u džep i oteturao se napolje. Odmah se vratio izgledajući veoma zbunjeno. „Gospodo, gde sam ja sada? Izgleda da ne prepoznajem četvrt. Siguran sam da sam posetio prijatelja u bolnici na tom trgu, ali ne mogu da se snađem. Ima li ovde u blizini neka autobuska stanica?"
Benoa je izašao napolje sa starcem. „Pokazaću vam put."
Kada se vratio, Rafo se durio. „Bolje bi nam bilo da nismo pružili sklonište tom prokletom potkazivaču", rekao je.
„Pobogu, Rafo, učini mi uslugu i prestani tako da pričaš. Čak i zidovi imaju uši u
današnje vreme. Mogao bi da nas obojicu uvališ u nevolje ako tako nastaviš, pogotovo ispred stranaca. Taj jadni starac nije imao šta da izgubi. Zar nisi video? Ne bi bio tako iskren da je samo petnaest godina mlađi."
„Da li je govorio istinu, Benoa? Je li moguće da je policija spala tako nisko?"
„Iskreno ne znam. Ne bih rekao. Verovatno je malo preterao."
„Mislim da bih, na kraju krajeva, mogao otići do turskog konzulata. Ako ću tamo dangubiti i trpeti da me guraju, to mogu isto i kod kuće."
„Daj, Rafo, nećeš tamo dangubiti. Mnogi nemački Jevreji su pobegli u Tursku Tamo je otišao moj rođak s majčine strane, Leon Arnt, i veoma blizak porodični prijatelj, Auerbah. Obojica su uspela da pobegnu i sada predaju hemiju na Istanbulskom univerzitetu. Uradi tako, Rafo. Ustaj i idi pre nego što bude prekasno. Zaboravi na svoj ponos, duguješ to svojoj ženi i detetu."
„Nije to samo stvar ponosa. Da je tako, ne bih morao da prevalim toliki put čak dovde. Znaš li šta me muči? Za početak, moj sin – hoće li biti Jevrejin ili musliman? Šta god da odaberemo, nekoga će smrtno uvrediti. Naše porodice i prijatelji neće hteti da čuju za nas. Nije tako loše biti usamljen u zemlji gde ne poznaješ nikoga. Možeš li da zamisliš kako je kada te ignorišu svi u mestu u kojem imaš mnogo prijatelja i rođaka? Moj tast neće da čuje za svoju kćerku. A moji, možeš li da zamisliš da više ne postavljaju moje mesto za Pashu? Zašto misliš da smo prevalili ovoliki put čak dovde?"
„Da, shvatam", rekao je Benoa. „Mora da je teško, vrlo teško, ali kao što sam rekao malopre, nikome nije lako ovih dana. Kao da svi živimo u jednoj ili drugoj vrsti pakla."
Rafo nije odgovorio. Stajao je u dovratku i gledao pogrbljenog starca kako posrće niz ulicu, i dalje vidno drhteći.

Dok se vraćao kući iz ministarstva, Madžit je bio srećan što ima stvari o kojima može da porazgovara sa svojim tastom uz rakiju.
Kako je starac već neko vreme živeo s njim pod istim krovom, Madžitu je Fazil Rešat-paša počeo da se dopada. Isprva je bio prilično nervozan zbog ovog starog otomanskog gospodina. Iako se i dalje oblačio u starom stilu, veoma se dobro prilagodio novoj Republici. Bilo namerno ili ne, paša se postepeno opustio s Madžitom i počeo da otkriva slabosti koje je krio svojim impresivnim statusom. Uprkos svim svojim naprednim idejama, paša nije mogao da se pomiri sa propašću carstva i sa činjenicom da je sultan bio primoran da pobegne. Što se njega tiče, oslobodilački rat je trebalo voditi pod sultanovom zastavom. Ako je promena bila neophodna, možda je trebalo promeniti sultana, ali ne i režim. Ljudi koji su živeli na otomanskoj zemlji nisu bili kultivisani kao Evropljani i stoga nisu umeli da sami upravljaju sobom. Njima je mogao vladati jedino voda kao što je „sultan" ili „padišah"9 koji je imao i religijsku vlast. Kad god bi pričao, starac namerno nije pominjao Republiku, već je radije koristio reči kao što su „Otomansko carstvo", „otomanska zemlja" ili „otomanska uprava". Kao i većina otomanskih paša, Fazil Rešat je bio dobro obrazovan čovek koji je mrzeo fanatike. Verovao je da su reakcionari uništavali njegovu zemlju. Ipak je bio protiv vladavine onih koji nisu imali i religijske vlasti. Posebno je bio protiv „vladavine naroda". Madžit je takva shvatanja smatrao besmislenim, ali uvek je tiho slušao, s poštovanjem, i uzdržavao se od bilo kakvih komentara. Nikako nije mogao da razume kako je kulturna osoba, koja se tako dobro prilagodila modernom načinu života, mogla da toliko insistira na važnosti sultana.
Iako je Fazil Rešat-paša bio pristalica sultana, on je bio čovek koji je tačno razumeo
većinu stvari i u potpunosti uživao u životu. Svake večeri čekao bi Madžita sedeći pored malog stola sa izborom mezeta koje bi sam pripremao. Zajedno bi sedeli na svojim stolicama u malom hodniku između kuhinje i trpezarije. Ćaskali bi o dešavanjima tog dana srčući ledenu rakiju i grickajući beli sir i pečene leblebije. Madžit je bio siguran da je paša izabrao ovaj mali hodnik tako da im se žene ne bi mogle pridružiti. Bilo je očigledno da je, nakon čitavog dana provedenog sa ženom, kćerkom i unukom tokom kojeg je slušao „ženske priče", jadnom čoveku uveče bila potrebna promena.
Fazil Rešat-paša je uvek pažljivo slušao Madžita i često bi ubacivao neke neočekivano zajedljive komentare. Bio je, na primer, siguran da bi uplitanje s Nemcima imalo katastrofalne rezultate. Po njegovom mišljenju, upravo su Nemci bil ti koji su nekako uvek uspevali da zakuvaju nevolju u svetu. Iako nikada nije pomenuo Selvu i Rafa, bio je užasno besan zbog užasa koji su Nemci priređivali Jevrejima. Bio je siguran da će im istorija jednog dana suditi i da će morati da plate za sve svoje nepravde.
Madžit nije mogao da shvati kako taj mudar čovek nikada nije smogao snage da oprosti svojoj mlađoj kćerki.
Paša je pripremao njihovu rakiju na mermernom kuhinjskom pultu. Uzeli su čaše a zatim i prvi gutljaj.
„Danas se odigrao veoma važan događaj, gospodine", rekao je Madžit. „Britansk ambasador je dostavio pismo od njihove vlade za predsednika Inonua."
„Zaista! I šta hoće?"
„Hoće od nas dve stvari. Prva je da oni odlučno hoće da mi potpišemo ugovor s Rusima ..."
„Nipošto!"
„Pa, zapravo smo tu mogućnost već neko vreme odlagali. No, druga stvar je ... zapravo, to je ono čemu smo se nadali iako izgleda kao negativan odgovor. Zato što, u sadašnjim okolnostima, toliko smo izolovani i geografski i strateški, ispostavlja se da Britanci neće biti u mogućnosti da nam priteknu u pomoć ako bismo bili napadnuti
..."
„Gle, gle, gle, čuj ti njih. Očekuju od nas da im dotrčimo u pomoć, a oni neće to isto da urade za nas. Zaista, zar ne roni breg tiha voda? Oni su sigurno savladal veštinu zabadanja noža u leđa."
„Mi smo, zapravo, veoma zadovoljni ovim odgovorom, gospodine. Oni kažu da će, pošto nisu u mogućnosti da nam pomognu, sigurno smatrati razumnim ako budemo kontaktirali s Nemcima i potrudili se da makar eliminišemo opasnost da će nas oni napasti."
„Ma šta kažeš! Drugim rečima, naš predsednik, taj gluvi stari lisac, rešio je
problem samo svojim strpljenjem."
Madžit se jedva suzdržao da ne prasne u smeh.
„Inonu možda ne čuje najbolje, gospodine, ali sigurno dobro razmišlja", odgovorio je. „Sad kad je Hitler napao Rusiju, naš predsednik se konačno malo opustio. Znate l da je, kada su mu telefonirali i probudili ga u ranim jutarnjim satima da mu kažu kako je Hitler napao Rusiju, prasnuo u smeh i neko vreme nije mogao da se zaustavi? Možete li da verujete koliko je Inonuov plan briljantan? Da smo stali na stranu Britanaca, sada bismo se našli licem u lice s gospodinom Hitlerom. Kako stvari stoje, nismo stali ni na britansku ni na nemačku stranu i izbegli smo da se ikome zamerimo. A sada, povrh svega toga, Britanci nas ohrabruju da uspostavimo dobre odnose s Nemcima."
„A kako su Britanci došli do te briljantne odluke?"
„To je jedini način da sprečimo Nemce da napadnu Tursku. Naravno, ima još jedna stvar ..."
„Šta to?"
„Dužni smo da pismeno obavestimo Britance o svim detaljima naših pregovora, a zatim ni na koji način nismo dužni da postupimo u skladu s tim detaljima."
„Znaš, sinko", rekao je paša drhtavim glasom, „ja jednostavno ne mogu da svarim činjenicu da nam prokleti stranci diktiraju šta treba da radimo. Možeš li da zamisliš na koji se nivo spustilo veliko Otomansko carstvo?"
„Ali gospodine, zar nije bilo isto i pre Republike? Kako smo, zaboga, mogli da sakupimo snage kad smo od Osmanlija nasledili ogroman dug u zlatu? Zar je trebalo da očekujemo milostinju od Britanaca?"
„Ja ne branim Osmanlije, sine moj. Svestan sam svake naše greške, i to još boli."
„To nisu vage greške, gospodine; to su greške koje su se vekovima nagomilavale.
Molim te, bože, dopusti da za našu decu prokrčimo put ka jačoj i bogatijoj zemlji."
„Da, izvesno je da smo neke stvari upropastili. Inšalah, vi ćete uspeti", tužno je rekao Fazil Rešat-paša.
„Ja razumem kako se osećate, gospodine, ali verujte mi, Inonu daje sve od sebe da zaštiti čast naše zemlje. Znam jer ja radim na prepisci s Hitlerom. Nemci su nam poslali prijateljsko pismo još u februaru u kojem obećavaju da njihove sile neće doći ni blizu turskih granica. Ali ogradili su se dodatkom u kojem je stajalo: 'Sve dok nas turska vlada ne primora da promenimo svoj stav'."
„I ...?"
„U odgovoru, Inonu je zahvalio Hitleru na odgovarajući način, a zatim dodao ograničenje koristeći, manje-više, Hitlerovu formulaciju."
„Šta je rekao?"
„Rekao je: 'Sve dok nemačka vlada ne prisili tursku vladu da preduzme neophodne
mere da promeni svoj stav'. Drugim rečima, oko za oko. Ranije se Hitler uvek obraćao vrlo oštro vojno slabijim zemljama. Možda ga je Inonuov ponosan i skoro nadmen stav pomalo zbunio."
Ovaj razgovor bi se nesumnjivo nastavio da nije došla Sabiha s pismom i nekim fotografijama u ruci.
„Pogledaj, Madžite, danas nam je napokon stiglo pismo koje je poslato pre sto godina. Selva je poslala nekoliko fotografija malog Fazila", rekla je bacivši pogled na oca. „Mališan mora da je porastao otkako je poslala ovo pismo. Deca se u tom periodu tako brzo menjaju. Pogledaj, dragi ... Zar nije sladak? Oči i nos su mu baš kao Selvini."
Madžit je nemarno pogledao fotografije, izbegavajući pogled svog tasta, i zatim ih vratio u kovertu.
„Da, baš lepo."
„Zar ne misliš da liči na Selvu, naročito oko usana ...?"
„Sabiha, bio sam usred veoma važnog razgovora s tvojim ocem."
„Uvek si takav, o čemu god da pričaš, to je važno", ljutito je rekla. Sabiha je ostavila kovertu s fotografijama na njihovom malom stolu, gde je otac mogao da je vidi, i otišla. Fazil Rešat-paša nije ni pogledao kovertu. Sipao je sebi još malo rakije iz malog staklenog bokala.
„Da vam donesem još malo leda", rekao je Madžit odlazeći u kuhinju.
Takozvana kutija za led bio je mali drveni ormarić postavljen cinkom. Kupovali bi velike kocke leda u restoranu, izlomili ih i stavljati u ormarić. U kutiji za led stajale su neke dugačke smeđe boce Tekelovog10 piva. Bokal s vodom bio je zaglavljen među bocama. Hanuma Leman je dala da kutiju za led iz letnje vile nosač dopremi na azijsku stranu Istanbula i zatim vozom u Ankaru do Sabihe.
Kada je služavka videla Madžita kako pokušava da odlomi malo leda, pokušala je da ga zaustavi.
„Molim vas, gospodine, dajte da ja to uradim. Moram i da ga operem nakon što ga polomim."
Madžit se vratio tamo gde je sedeo njegov tast. Starac je gledao fotografije jednu po jednu i ređao ih nazad u kovertu drhtavim rukama. Madžit se na prstima vratio u kuhinju da mu ne bi smetao.

Selva je čitala novine kada je videla odvratan naslov.
U skladu s najnovijim dekretom koji je izdala vlada iz Višija, svi Jevreji su morali da prijave sebe i svu svoju imovinu kod odgovarajućih vlasti. Oni koji to ne budu uradili biće kažnjeni Bila je objavljena i lista onih koji su bili poslati u logore, jer nisu postupili po naređenju, ili su zakasnili zato što nisu znali. Selva je drhtala dok je čitala listu. Srećom, Rafovo ime nije stajalo ni na jednom dokumentu apoteke. Svejedno je administracija iz Višija, sa svojim špijunima i lovačkim psima, bila čak mnogo uspešnija u hvatanju Jevreja nego sami nacisti. Šta ako budu otkrili da je Benoa imao majku Jevrejku? Sada nije htela čak ni da pomisli na to.
Mnogi Turci, naročito iz Istanbula, emigrirali su u Francusku posle Prvog svetskog rata, doselivši se uglavnom u Pariz, Lion i Marselj. Kasnije su se deca tih porodica venčavala s Francuzima i izrodila sopstvene porodice. Benoina majka je bila takav slučaj. Preselila se u Francusku sa svojom porodicom iz Istanbula. Kada je imala dvadeset jednu godinu, udala se za Francuza koji nije bio jevrejske veroispovesti.
Benoa i njegova majka su odlazili u Istanbul svake godine za vreme letnjeg odmora. Na tim odmorima, provodili bi neko vreme sa Alfandarijevima u njihovoj kući u Tarabji. Ko zna koliko su puta tamo plivali u tamnim plavim vodama Bosfora? Koliko su puta igrali žmurke u lugovima na brdima, ili išli na pecanje na obali Bosfora?
Pre nego što su Nemci okupirali Pariz, kada je Rafo očajno tražio bezbedno uporište za svoju porodicu negde van Pariza, Benoa je predložio da dođu u Marselj. Ponudio je da mu Rafo bude partner u apoteci kada bude sredio svoju finansijsku situaciju.
Bilo je i nekoliko prijatelja Selvine porodice koji su tada otišli u Francusku. Selva je
čitala liste u novinama strahujući u svom srcu da će naići na neko od njihovih imena. Doenjas, Alhadef, Eskenazi ... Neka imena su zvučala poznato. Eskenazi – nije li to bilo prezime bakine prijateljice s kojom je igrala poker, hanume Ester? Njena sada pokojna baka bila je tako nesrećna kada su oni bili odlučili da se presele u Pariz. Selva će pitati Rafa kada bude došao na ručak. On će sigurno znati ko je ko. Ali šta onda? Samo će se uznemiriti ako poznaje nekoga od njih.
Mali Fazil je sedeo na svojoj noši dok je ona čitala novine. Beba je počela da vrišti istog momenta kada je zazvonio telefon. Mora da ima neku vrstu ugrađenog mehanizma, pomislila je. To se desi svaki put kada zazvoni telefon. Požurila je do telefona i javila se. „Un moment, s'il vous plait"11, rekla je i požurila nazad ka Fazilu. Do tada je on prevrnuo nošu. Trebalo joj je neko vreme da isprazni nošu, očisti i obriše njegovu guzu. „Bože dragi", rekla je sebi, „zaboravila sam na telefon!" Podigla je slušalicu zabrinuta da je osoba koja je zvala već prekinula vezu.
„Halo! Halo!"
Odgovorio joj je muški glas: „Ja sam Tarik Aridža, hanuma Selva. Vaša sestra mi je dala vaš broj. Ja sam drugi sekretar u turskom konzulatu u Parizu."
„O, Tarik-beže, naravno, znam ko ste vi. Sabiha vas je vrlo često pominjala u svojim pismima."
„To je baš lepo od nje. Žao mi je što sam, po svemu sudeći, pozvao u nezgodnom trenutku. Mogu vas pozvati kasnije, kada vam bude više odgovaralo, ako želite."
„Ne, ne, Tarik-beže, sada je u redu. Molim vas, ne prekidajte. Samo sam menjala Fazilu ... mislim, mom sinu ... Samo sam morala da ga stavim u krevet ... Sada se veselo igra. Oh! Tarik-beže, užasno mi nedostaje kuća ... naročito sada kako razgovaram s vama ... Nedostaje mi da govorim svoj jezik ... Savršeno je u redu da pričamo sada."
„Obećao sam vašoj sestri da ću vas pozvati čim budem stigao u Pariz. Nažalost, bio sam izuzetno zauzet otkako sam stigao i nisam vas mogao ranije pozvati. Ovde je sve prilično grozničavo. No, donosim vam mnogo pozdrava i ljubavi. Imam i nekoliko stvari za vas. Pokušaću da vam ih pošaljem čim budem mogao."
„Ne morate da žurite. Možda ih možete poslati kada neko bude dolazio ovde.
Molim vas, nemojte ih poslati poštom; nisam sigurna da bih ih dobila."
„Da, u pravu ste. Znam da šaljemo kurira u naš konzulat u Marselju sledeće nedelje. Tada ću vam poslati vaše stvari."
„Jeste li dobro putovali, Tarik-beže? Jeste li uspeli da prođete a da vas Nemci ne maltretiraju?" pitala je Selva pokušavajući da produži razgovor. Nije želela da se završi. Osim nekoliko puta kada je pričala sa svojom majkom ili sestrom, i naravno s Rafom, nije imala prilike da govori turski. Nije priznavala nikome, pa čak ni sebi, da joj je nedostajalo da koristi svoj maternji jezik. U tom momentu, pokušavala je da
zadovolji svoju žudnju razgovorom sa ovim čovekom koga jedva da je poznavala. Slušati ga bilo je kao da diše istanbulski vazduh!
„Moj put je bio vrlo naporan. Nisam imao direktan voz iz Istanbula na dan kada sam želeo da krenem. Morao sam da putujem autobusom do Edirna, zaista vrlo rasklimatanim starim autobusom. Zatim užasnim vozom od Edirna do Varne. Odatle jednako užasnim parobrodom za Konstancu, gde sam se ukrcao na još jedan voz. U vagonima je bilo ledeno i nije bilo ničeg za jelo. Nemci su često zaustavljali voz radi kontrola, ali moram reći da su prema meni bili pristojni. Stalno sam menjao vozove. Bila je to prava avantura, ali sada sam ovde."
„Dobro došli", rekla je Selva od srca. „Zapravo sam iščekivala vaš poziv. Moja sestra vas je uvek pominjala u svojim pismima. Zbog načina na koji je pisala o vama, osećam kao da imam bliskog prijatelja u Francuskoj iako smo u drugim gradovima."
„Hvala vam, hanuma Selva. Da li je tamo sve u redu? Molim vas, nemojte oklevati da me zovete ako vam nešto zatreba."
„Za sada se nekako snalazimo."
„Nadam se da i vi i vaš suprug imate svoje turske pasoše."
„Imamo, ali prijavili smo se za francusko državljanstvo, pa Rafo nije produžio svoj pasoš."
„Velika greška! Morate smesta otići u naš konzulat u Marselju i srediti sve svoje papire. Zahtevam da to uradite. Zapravo, zahtevam da to uradite odmah, danas!"
„Stvarno? Reći ću Rafu čim bude došao. Bilo nas je malo stid ... Mislim ... Svejedno, reći ću mu čim dođe kući."
„Hanuma Selva ..."
„Molim vas, zovite me Selva."
„Molim vas, dopustite da se naviknem, hanuma Selva. Danas ću pozvati naš konzulat u Marselju i reći im vaša imena. Nemate čega da se stidite. Morate direktno tražiti Nazima Kendera; on je naš konzul tamo. Ja ću ga odmah obavestiti."
Selva je bila vrlo tiha. Nije znala šta da kaže ovom čoveku koga je jedva poznavala, a koji se ipak tako brinuo za njih.
„Hanuma Selva, za ime boga, uradite kao što sam vam rekao bez odlaganja. Ako su vaši turski dokumenti uredni, ne mogu vas ni pipnuti."
„Hvala vam, Tarik-beže", potreseno je rekla. „Hvala vam što brinete. Osećam se kao da vas je moja sestra nagovorila na ovo, ali ..."
„Uveravam vas da je ovo ozbiljno. To nema nikakve veze s hanumom Sabihom. Čujte, hanuma Selva, ne znam da li bih smeo ovo da vam kažem, ali imam informaciju iz pouzdanog izvora da će nemačka vojska krenuti na jug vrlo brzo. Okupacija će se širiti. Ako nemate sređena dokumenta, možete zažaliti. Nemojte reći da vas nisam upozorio." Bio je vrlo ozbiljan, njegov glas se potpuno promenio. Nije više produžavao
razgovor. Poželeo joj je lep dan i spustio slušalicu.
Selva je otišla pravo do komode u spavaćoj sobi i pronašla njihove pasoše. Pošto su otišli iz Istanbula dan nakon što su se venčali, nije imala vremena da promeni prezime. Pasoš joj je i dalje glasio na devojačko prezime, Behidže Selva Kirimli. Koristila je taj pasoš kada je s roditeljima putovala u Italiju, godinu dana pre nego što je s Rafom napustila Tursku. Taj odmor je organizovala hanuma Leman u pokušaju da sredi odnos između oca i kćerke. Izabrala je Italiju jer je znala koliko se Fazil Rešat- paša divio toj zemlji. Zamišljala je da će predivni pogledi, izvrsna hrana i predivna vina zalečiti rascep. Hanuma Leman se nadala da će vrelo italijansko sunce istopiti led, moglo bi se reći. Nažalost, to je bilo previše optimistično. Njene nade se nisu ostvarile: njih dvoje su ostali udaljeni i razgovarali su jedno s drugim samo kad je bilo neophodno. Vratili su se kući nakon nedelju dana, i dalje ogorčeni jedno na drugo. Italijanska prefinjena i ornamentalna arhitektura, ledeni fraskati12 i razne vrste jela od paste mogli su zadovoljiti njihove oči i čulo ukusa, ali nisu učinili ništa da vrate toplinu u njihova srca.
Selva se igrala pasošima. Mali Fazil je zaspao u svom krevetu. Odlučila je da će ga ostaviti sa ocem kada se bude probudio i sama otići u konzulat. Reći će Rafu da će poneti i njegov pasoš. Ako bude uspela da produži njegov pasoš, onda će mu reći zašto. Osoblje u konzulatu moglo bi da odluči da mu ne produži pasoš, pomislila je. Na kraju krajeva, Rafo je počinio neoprostiv zločin. Sabiha je to nazvala 'svetogrđem. Oženio se muslimankom. Veoma čudno, Turci koji bi se oženili Grkinjama, Jermenkama ili Jevrejkama nisu bili tretirani kao Rafo. Turci su mogli da se ožene kime god su hteli, ali nije važilo isto i za Turkinje. Osećanja nepravde ispunila su Selvino srce dok je stavljala pasoše u torbu. Upravo je tada telefon ponovo zazvonio.
„Halo!"
„Hanuma Selva, opet ja, Tarik Aridža iz Pariza", rekao je glas koji je sada dobro prepoznavala. „Zakazao sam vam posetu konzulatu. Očekuju vas danas u pola četiri."
„Niste morali da se mučite, Tarik-beže. Svakako sam odlučila da idem."
„Dugačak je red pred vratima. Nisam hteo da prolazite kroz sve to, pa sam im dao vaše ime. Tako možete odmah da odete kod konzula lično."
Selva je zbunjeno spustila slušalicu. Da li je ovaj čovek bio lud šta već? Zašto je preuzeo na sebe brigu o tome da joj zakaže sastanak?
Red ispred konzulata zaista je iznenadio Selvu. S desne strane kapije, bila je gomila sredovečnih muškaraca i žena. Međusobno su razgovarali i gurali jedni druge dok su čekali. Selva je uradila kako joj je Tarik naložio. Otišla je pravo na kapiju i pozvonila. Čovek koji joj je otvorio vrata izgrdio ju je na francuskom.
„Trebalo je da uzmete svoj redni broj od tog čoveka", rekao je upirući prstom. Tek tada je Selva primetila službenika koji je stajao s druge strane kapije.
„Došla sam da vidim konzula. Imam zakazano."
„Kako se zovete?"
„Selva Kirimli."
„Sačekajte ovde."
Kavas13 – vratar konzulata – vratio se ubrzo nakon što je nestao iza kapije. Ovoga puta bio je mnogo ljubazniji.
„Molim vas, pođite sa mnom, madam", rekao je i poveo Selvu uz stepenište stare zgrade. Zaustavili su se ispred stola u hodniku za kojim je sedela sekretarica.
„Molim vas, sedite", rekla je stara sekretarica s jermenskim akcentom. „Konzul je trenutno zauzet. Uvešću vas čim bude slobodan."
Selva se spustila na ivicu jedine stolice koja se nalazila ispred stola i čekala. Dvadeset minuta kasnije, sekretarica je objavila da je konzul slobodan. Selva je ustala, ispravila suknju, namestila svoje rese i polako otišla niz dug hodnik do konzulove kancelarije. Sačekala je nekoliko trenutaka pre nego što je zakucala na vrata.
„Uđite, molim vas", pozvao je glas iz kancelarije.
Otvorila je vrata i ušla. Mladi čovek koji je sedeo za stolom skočio je na noge. Obišao je sto da bi se rukovao sa Selvom. Ona se veoma iznenadila videvši tog visokog, zgodnog muškarca koji je stajao ispred nje. Očekivala je da će konzul biti gojazan i ćelav.
„Zdravo, zašto ne sednete ..."
Selva je sela u fotelju koju je pokazao.
„Ja sam Nazim Kender. Vaš zet, Madžit-beg, kolega je kojem se mnogo divim. Tarik-beg, naš prijatelj u Parizu, rekao mi je da ste vi sestra hanume Sabihe. Rekao mi je to kada me je pozvao da vam zakaže ovaj sastanak. Zašto nas niste sami kontaktirali? Voleo bih da ste mi rekli da ste Madžit-begova svastika. Da sam to znao, i sam bih vas odavno pozvao. Pokušavamo da okupimo sve Turke ovde barem jednom mesečno. Inšalah, dobro ste. Mogu li nešto da učinim za vas?"
Selva se pitala da li je ovaj čovek, koji je sedeo s druge strane stola, znao za Rafa – da li je znao da je njen muž Jevrejin.
„Voleo bih da vas ponudim nečim, ali siguran sam da ćete razumeti kako su u sadašnjim uslovima zalihe veoma male. Čak smo potrošili i svu tursku kafu koju smo dobili tokom protekle nedelje.
„Hvala vam, ne želim ništa da pijem." Selva je vrlo zabrinuta sedela na ivici fotelje.
„Tarik-beg mi je rekao da treba ažurirati neka dokumenta. Koliko sam shvatio, treba vam produžiti pasoše."
„Da, u pravu ste. Veoma je ljubazno od Tarik-bega što se potrudio da zakaže ovaj sastanak. Ja sam mislila da to zaista nije neophodno, ali shvatila sam zašto jeste kada
sam videla koliki je red ispred."
„Redovi ... da, to je zbog zahteva turskih državljana koji žive u inostranstvu da se prijave u turskim konzulatima. Ako to ne urade, moraju biti spremni da će izgubiti državljanstvo. Nažalost, izgleda da mnogi od naših državljana Jevreja nisu obratil pažnju na ovaj zahtev. Zašto bi kada su već dobili francusko državljanstvo? Zapravo, neki od njih nisu uradili apsolutno ništa, samo zbog ne-znanja. Sada su bez državljanstva i države. Sve što imaju samo su pohabani otomanski pasoši napisani arapskim slovima. Sada, zbog stava vlade iz Višija, jure da ih ažuriraju. Šta bi drugo jadni ljudi mogli da učine? Lokalne vlasti izgleda da ne uzimaju u obzir nikakve detalje, čak ni godine. Jednostavno ih pokupe, i mlade i stare, i pošalju ih u logore. Ako mogu da nam pokažu bilo šta što dokazuje da su nekada bili turski državljani, mi učinimo sve što možemo da im pomognemo. Budući da se Nemci nadaju da bismo mogli stati na njihovu stranu u ratu, izgleda da za sada neće da nam se previše zameraju. Bilo kako bilo, dosta o tome, vaši pasoši su, naravno, iz Republike, i pretpostavljam da ne treba praviti nove već ih samo treba produžiti. Je li tako?"
„Pa jeste. Pisani su latiničnim slovima, ali ... mislim ..."
„Možemo ih odmah produžiti."
„Pasoš mog muža je istekao. Hoćete li moći i njega da produžite?"
„Naravno."
„Mislim da moram da vam kažem da je moj suprug Rafael Alfandari."
„Ali on je turski državljanin, zar ne?"
„Jeste, turski."
„Pa zašto bi onda bio problem produžiti njegov pasoš?"
Selva se neugodno uzvrpoljila u stolici. Iz njenog ponašanja bilo je očigledno da se osećala veoma neprijatno.
„Nadam se da ću imati tu čast da ga upoznam", rekao je lepi čovek preko puta nje.
„Sećate se da sam vam rekao kako ovde s vremena na vreme organizujemo okupljanja turske zajednice. Iskreno se nadam da ćete prihvatiti naš poziv i pridružite nam se na sledećem okupljanju."
Selvino lice se razvedrilo. Srećom, ljudi koje će ovde upoznati neće biti tako oholi i opasni kao oni koje je smatrala prijateljima u Istanbulu.
„Oh! Mnogo vam hvala. Voleli bismo, naravno."
„Mogu li dobiti vaše pasoše, molim vas?" Selva je izvadila pasoše iz torbe.
„Bojim se da nam prezimena nisu ista. Da li biste mogli to da ispravite ako vam budem ostavila naš venčani list?" pitala je.
Selva je prekinula tišinu koja je usledila.
„Otišli smo iz Istanbula dan nakon što smo se venčali i nismo imali vremena da
promenimo moje prezime na pasošu."
Selva je stavila pasoše na sto zajedno s venčanim listom.
Lepi konzul je pogledao stranice dokumenta i izgledao je kao da pažljivo bira reči pre nego što se konačno obratio Selvi.
„Hanuma Selva", rekao je, „naravno da možemo učiniti potrebne promene, ali kad već tako dugo to niste uradili, mogu li da predložim da još to ne radite."
„Zašto?" rekla je Selva, skoro ljutito.
„Zato što je teško znati šta će Nemci sledeće uraditi. Ne preporučujem vam da svoje prezime Kirimli promenite u Alfandari ... još uvek. Ostavite to kako jeste. M jesmo spremni da pomognemo našim jevrejskim državljanima, uveravam vas, ali kao što sam rekao malopre, postoje izvesne situacije kada naše moći ne dosežu dovoljno daleko i mi ne uspemo. Osim toga, vi imate i malog sina, zar ne?"
„Otkud vi to znate?"
„Rekao mi je Tarik-beg. Čvrsto verujem da dugujete svom sinu da ništa ne promenite dok se ne završi rat. Svakako ću dodati ime vašeg sina na vaš pasoš. Kako se on zove?"
„Drugim rečima, vi očekujete da spasem naše kože, a da svog supruga bacim đavolu. Je l' to očekujete?"
„Preterujete, hanuma Selva. Spreman sam da uradim šta god da kažete. Samo sam predlagao oprez. Možda biste želeli da popričate o tome sa svojim suprugom pre nego što donesete odluku." Bacio je pogled na imena na pasošu pre nego što je dodao: „Siguran sam da će se gospodin Alfandari složiti s mojim savetom."
„Hvala vam, ali nas troje smo potpuno neodvojivi. Molim vas da napravite odgovarajuće promene. Sve troje treba da imamo prezime Alfandari u svojim pasošima!"
„U redu, kako želite. Najiskrenije vam čestitam na hrabrosti. Vaš suprug je veoma srećan čovek."
Lepi konzul je ustao i ispratio Selvu do vrata.
„Možete doći po svoje ažurirane pasoše za dva dana. Nema potrebe da naglašavam, ako ima još nešto što u međuvremenu mogu da učinim za vas, ne oklevajte da me potražite."
„Hvala vam. Mnogo vam hvala."
„Molim vas, prenesite moje pozdrave Madžit-begu i vašoj veoma ljupkoj sestri – u kontaktu ste s njima, zar ne?"
„Trudimo se da se dopisujemo, ali to, nažalost, nije tako lako. Potrebno je mnogo vremena da pisma stignu, ali šta možemo?" Selva je pružila ruku, još jednom iskreno zahvalila konzulu i izašla iz prostorije. Požurila je niz hodnik. Kada se bude vratila kući, reći će mužu da je turski konzul u Marselju najlepši muškarac koga je ikada videla u
svom životu.

Tarik je udarao tipke na svojoj pisaćoj mašini remington snagom koncertnog pijaniste. Govor njegovog tela odražavao je reči koje je pisao. Podigao bi jednu ruku, klimnuo glavom, zatim udario tipku, podigao drugu ruku, opet klimnuo, i tako redom, zastajući s vremena na vreme da bi našao neko slovo. Tarik bi naciljao odabrano slovo pre nego što bi ga udario prstom, kao da puca iz pištolja, rat-a-tat-tat.
'Mi, kao turska ambasada, počastvovani smo da vas informišemo o stavovima naše vlade o klauzuli 2333 koju je vaša vlada odobrila 2.6.1941. U skladu s tom klauzulom, jevrejski narod je u obavezi da prijavi sebe i svu svoju imovinu. Ova klauzula uključuje i Jevreje koji imaju tursko državljanstvo. Turska ne pravi razliku među svojim državljanima na osnovu rase, boje ili veroispovesti i stoga joj smeta ova odluka francuske vlade. Turska vlada je jedina odgovorna da zaštiti prava svih svojih državljana.'
Naspram Tarika, sedeo je treći sekretar, Muhlis, koji se našalio: „Čemu sve to nasilje i strast?"
„Moram da koristim vrstu jezika kakav ti ljudi razumeju."
„Oni razumeju samo huljenje."
„Kakva šteta što psovke nisu dozvoljene u diplomatiji."
„Mislim da izražavaš svoja osećanja na toj jadnoj mašini."
„Šta očekuješ? Moram nekako da ih izbacim iz svog sistema. Kad bi samo znao kroz šta sam prošao prethodne nedelje ..."
„Da, čuo sam, nisam li upravo čuo!? Da nisam bio otišao da odnesem torbu s poštom, pridružio bih ti se. Čuo sam da si spasao Rihu Mitranija, Jakopa Barbuta i El Farhi iz ruku Gestapa. Video sam zahvalnice koje su ti jutros poslali, pa sam zapamtio
imena."
„Bilo je stvarno tragično. Trebalo je da čuješ glas Mitranijeve kćerke preko telefona ... Srce mi se kidalo dok sam je slušao kako jeca, viče i vrišti. Odveli su joj majku."
„Gde?"
„Odveli su je iz Liona u Pariz. Hteli su da je deportuju u Drans1i4. Nekada ih pošalju vozom za Berlin."
„Da, a posle toga niko ne zna šta se dešava."
„Tako je. Nikad nisam ni pomislio da se civilizovani ljudi mogu tako ponašati. Čemu ta mržnja? Zašto?"
„Voleo bih da znam. Ako budem sreo Hitlera jednog dana, voleo bih da ga pitam", rekao je Muhlis.
„Nikad se ne zna. Možda ga je u mladosti prevarila neka jevrejska lepotica, na primer. Zar se ne kaže da iza svega uvek stoji ženska ruka. Cherchez la femme!15"
Muhlis Edin je bio nov u konzulatu. Pošto je broj zahteva za izdavanje pasoša neverovatno porastao nakon što je Tarik došao u Pariz, dobio je asistenta. Za razliku od Tarika, koji je uvek bio ozbiljan i vredno radio, Muhlis nije uzimao život za ozbiljno. Bio je neozbiljan i svemu se smejao. Tarik još nije bio baš odlučio da li mu se taj mladić sviđa ili ne. Morao je, međutim, da prizna da je u tim žalosnim danima Muhlis uspevao da ga nasmeje i da bar malo razvedri atmosferu. Tarik nije bio siguran koliko može da mu veruje.
„Dragi moj Muhlis-beže, bolje da se okaneš tih šala. Jednog dana se možeš naći u sličnoj situaciji i šta ćeš tada?"
„E to, baš sam hteo da te pitam. Šta si tačno uradio nakon što si primio taj poziv?"
„Smesta sam pozvao nemačku ambasadu u Parizu. Insistirao sam da je reč o turskom državljaninu. Oni su za uzvrat tražili njena dokumenta. Uvek je izuzetno važno imati uredna sva važna dokumenta. Devojka je po svom mužu poslala majčin izvod iz matične knjige rođenih. Mladi čovek je putovao celu noć da mi ga donese. Bio je potpuno iscrpljen kada je stigao ovde. Taman smo hteli da uskočimo u moj sitroen i odemo u policiju, kada je ponovo zazvonio telefon. Po svemu sudeći, na istoj stanici bila su još dvojica. U svakom slučaju, hvala bogu što nas Nemci za sada, izgleda, poštuju. Znaš da sada od nas kupuju hrom. Uglavnom, stigli smo tamo. Ne znam da li se sećaš da sam spasao još dvoje iz druge policijske stanice prošle nedelje. Izgleda da postajem dobar u tome. Trebalo je da vidiš radost, sve te zagrljaje i suze, kada smo se kasnije nagurali u auto. Sirota žena nije mogla da prestane da plače. Sve vreme je pokušavala da me zagrli i zahvali mi dok sam vozio. Koliko god puta da sam je upozorio da mi ne smeta, uporno je pokušavala da me obaspe vlažnim poljupcima. Izgleda da jednostavno nije shvatala. Lako smo mogli da izazovemo sudar. Ni ostali
nisu bili mnogo drugačiji. Jakop je bio toliko šokiran da je jedva mogao da priča, ali drugi je nastavljao da se moli na svim jezicima koje je znao. Konačno, u suzama, stigli smo ovde. Pokušavam da kažem da, ako imaš neophodne papire kojima možeš da dokažeš da su oni Turci, ne treba da se povučeš nijedan korak. Nakon što im uputiš formalan zahtev, ne smeš da odustaneš. Moraš lično da ispratiš stvari i insistiraš. Ako je neophodno, moraš da kontaktiraš i tursku ambasadu u Višiju da bi oni vršili dalji pritisak. Ako ni to ne uspe, moraš da tražiš pomoć naše ambasade u Berlinu."
„Shvatam", rekao je Muhlis. „Šta se onda desilo?"
„Onda smo uzeli sva njihova stara dokumenta i zamenili ih sigurnim turskim pasošima. Bili su tako zahvalni. Zahvatili su nam hiljadu puta i zatim otišli iz kancelarije."
„Jesi li ih pitao zašto su, do đavola, napustili Tursku da bi došli ovde?"
„Ne! Pobogu, kako bi mogao da postaviš takvo pitanje u takvoj situaciji? Zar i sami ponekad ne poželimo da smo Evropljani? Zar ne zavidimo Evropljanima na njihovom nivou civilizacije, njihovom znanju i uređenosti? Ti jadni ljudi mora da su se tako osećali. Ustali su i otišli. Kakva greška!"
Baš kad je Muhlis hteo da odgovori, prekinula ih je sekretarica.
„Konzul čeka na to pismo, gospodine. Pita je li već gotovo", rekla je mala brineta.
„Doneću ga za deset minuta", rekao je Tarik i odmah nastavio da udara tipke. Rat- a-tat-tat ...

Selva je razmišljala o dobrim vestima koje je nosila Rafu. Pre nego što se vratila u njihov stan, svratila je u apoteku po Fazila. Rafo je bio stavio svog sina u stolicu za bebe iza kase. Dao mu je parče papira i šarene bojice da se zabavlja. Čim je video Selvu, podigao je dečaka i predao ga majci.
„Gde si bila?" rekao je ljutitim glasom.
„Izvini, tek sad sam stigla. Zašto? Da li se nešto desilo?"
„Odveli su Rozu i njeno dete. Benoa je otrčao u policijsku stanicu. Čekao sam te da bih mogao da mu se pridružim."
Selva je čvrsto zagrlila svog sina.
Rafo je nastavio: „Zaboga, ne postavljaj blesava pitanja. Izgleda da su ih opkolili baš kada su se danas peli u autobus. Sprovodili su proveru identiteta. Čuli smo tu vest oko dvadeset minuta nakon što si otišla."
Rafo je već oblačio svoju jaknu dok je pričao.
„Hajde, Selva, bolje da odeš kući. Moram da zaključam vrata."
„Rafo, sačekaj. Najpre moram da pričam s tobom."
„O čemu imamo da pričamo? Ne mogu da ostavim Benoa samog. Bio je veoma tužan, skoro očajan."
„Shvatam, ali možda ja mogu da mu pomognem."
„Ko? Ti?"
„Da."
„Šta zamišljaš, ko si ti? To što si Rešat-pašina kćerka neće ti mnogo pomoći u Marselju."
„Da li si svestan šta govoriš, Rafo?"
„Izvini, Selva, zaista sam sada na ivici. Zakasniću zbog tebe. Morao sam da ostavim Benoa samog zbog tebe. Da nisi ostavila Fazila sa mnom, mogao sam da odem s njim."
„Rafo, moraš sa mnom kući. Moraš mi reći tačno gde su ih pokupili i u koliko sati.
Trebaju mi njihova tačna imena i adrese i ..."
„A šta ćeš uraditi s tim podacima, ako smem da pitam? Hoćeš li otići u policijsku stanicu i reći: Slušajte ovamo. Ja sam gospođa Alfandari. Zažalićete zbog svojih zlodela."
Naposletku, Selva je morala da povisi ton.
„Ućuti, Rafo! Ćuti i saslušaj me!"
Rafo, koji nije navikao da njegova žena priča s njim takvim tonom, bio je zapanjen.
„Rafo, hajde da pozovemo konzula s kojim sam se danas videla. Siguran sam da će on biti u mogućnosti da pomogne."
„Sada si smešna." Uhvatio je Selvu za ruku i izveo je iz apoteke. Zatvorio je vrata spustio roletne i zaključao.
„Hajde, draga, idi kući. Možda ću zakasniti na večeru, ali vratiću se čim budem mogao."
„Zar nećeš čak ni da me pitaš šta sam danas radila?"
„Pričaćemo kada se budem vratio", rekao je Rafo.
Selva je prešla ulicu sa svojim sinom u naručju i otišla kući.
„Hajde, maleni, molim te, nemoj biti naporan, igraj se tu", rekla je stavljajući Fazila u krevetac. „Sada moram da telefoniram, a onda ću ti spremiti nešto za jelo. Važi? Je li to u redu?"
Dete ju je najpre pogledalo kao da će se opirati, ali videvši odlučan pogled na majčinom licu, uzelo je svoj mali crveni kamion i počelo da se igra.
Selva je pretražila sveske pored telefona i pronašla cedulju na kojoj je napisala konzulov broj telefona. Duboko je uzdahnula i okrenula broj.
„Dobar dan, da li je to turski konzulat? Molim vas, htela bih da pričam s Nazimom Kenderom, konzulom. Vrlo je hitno. Da, zaista veoma hitno. Ja sam Selva Kirimli dolazila sam danas posle podne da ga vidim. Da li biste mu rekli da ... Da, sačekaću. Hvala vam."
Selva je stavila prst na usne pokazujući svom sinu da treba da bude tih.
„Halo ... Da, da, ja sam, Selva Kirimli, gospodine Kenderu. Žao mi je što va uznemiravam, ali po svemu sudeći, dok sam danas bila kod vas, odveli su jednu ženu koja mi je vrlo bliska zajedno s njenim sinom. Zapravo, ona je rođaka partneru mog supruga. Da, s majčine strane. Oni su porodica iz Istanbula ..."
Selva je počela da jeca, glas joj se gušio u suzama: „Ne znam tačno gde. Javiću vam ako uspem da saznam. Njeno ime je Roza, Roza Hatem. Njeno dete se zove Jako.
Njihova adresa, njihova adresa je ... Bože dragi, kako beše? ... Ulica Boazje broj 48 .. Sigurna sam da je tako, da, tako je. Koliko znam, suprug joj je u bolnici. Pre tri dana su mu operisali žučnu kesu. Pretpostavljam da ne zna ništa o ovome. Molim vas, pomozite! Preklinjem vas, gospodine Kenderu. Hvala vam. Ne znam kako da vam zahvalim."
Selva je spustila slušalicu, otišla u kuhinju i pažljivo zatvorila vrata da je Fazil ne bi čuo kako plače.

Riha je užurbano pripremala pastelike u kuhinji, kada je zazvonio telefon. Rihina porodica je isprva emigrirala iz Toleda u Istanbul, pa ipak ni dvadeset sedam godina života u Parizu nije promenilo njihove prehrambene navike ni običaje povezane s hranom. Bližila se Pasha i Riha je već bila nastavila listu jela koja će spremiti za svoju malu porodicu, a uz hranu će spremiti i beskvasni hleb. Kakva šteta, međutim, što je u Parizu ostavila svoj naročiti kineski porcelan koji je čuvala za takve svečane prilike. Kada malo bolje razmisli, ima mnogo važnijih stvari od tanjira koje je morala da ostavi. Ipak, da je imala te tanjire, sada bi bila zaposlena perući ih za seder večeru16.
Njena prva reakcija bila je ignorisanje telefona. Ionako je poziv verovatno bio za njenu kćerku, a ona nije bila kod kuće. Međutim, pošto je telefon uporno zvonio, požurila je u dnevnu sobu, brišući ruke o kecelju.
„Halo", rekla je.
Neko vreme slušala je glas s druge strane žice, polako je postajala bleda i konačno je došla do najbliže stolice na koju je sela. Počela je da se ljulja napred-nazad, udarajući pesnicom svoja kolena. Spustivši slušalicu, pojurila je u kuhinju i uzela oštar nož. Otvorila je ulazna vrata i pokušala da skine mezuzu17 koja je bila prikucana u gornjem desnom uglu dovratka.
Riha Mitrani se preselila iz Pariza u Lion. Ona i njen muž napustili su Istanbul preselili se u Pariz posle Prvog svetskog rata. Prvobitno su njeni preci emigrirali iz Španije u Istanbul još 1492. Taj potez je bio direktna posledica kraljevske deklaracije koju su potpisali španski kralj don Ferdinand i njegova kraljica donja Izabela u martu te godine. Tom deklaracijom naređivali su da Jevreji, koje su smatrali jereticima, moraju do jula da napuste zemlju i nikada se ne vrate. Oni koji nisu poslušali to
naređenje, te su ostali ili se vratili, bili su ubijani bez obzira na to kojih su godina ili pola. Uza sve to, morali su da unište sva svoja dobra i da za sobom ostave novac koji su zaradili zajedno sa svim zlatom, srebrom i nakitom.
Istovremeno je Bajazit II, osmi sultan Otomanskog carstva, izdao poziv za 250.000 Jevreja proteranih iz Španije da se dosele u njegovu zemlju. Ostavivši sve za sobom ukrcavali su se na oronule brodove i kretali na užasno putovanje u jedinu zemlju koja im je ponudila utočište. Nekih pet stotina godina kasnije, Moris Karako, jedan od potomaka tih izbeglica, pisao je o tom iskustvu: „Osmanlije su nas srdačno pozdravili i dali nam smeštaj. Bili smo slobodni da zadržimo svoju religiju i da govorimo svoj jezik. Čak smo bili zaštićeni i od onih koji su hteli da nas ponovo proteraju u strane zemlje. Vraćeni su nam naša čast i dostojanstvo."
Bajazit II je u to vreme izjavio: „Rečeno je da je Ferdinand mudar kralj. Ipak, istin je da je, otarasivši se Jevreja, osiromašio svoju zemlju a moju obogatio."
Izbeglice su se smestile u svojoj novoj zemlji i postale uspešne i srećne u tom procesu. Ali ni njihova nova zemlja nije bila bez problema. Njeni stanovnici su vekovima trpeli nemaštinu i nevolje. Pri kraju XIX veka, petstogodišnje carstvo je počelo da se raspada deo po deo.
Kako su Jevreji trgovinom sticali značajna bogatstva, počeli su da se sele i na druga područja i u druge zemlje. Mnogi su se preselili u čarobnu Francusku, a naročito u njenu najsjajniju zvezdu, Pariz, koji je u to vreme bio centar civilizacije, umetnosti i zabave.
Nesim Mitrani, Rihin muž, osnovao je finansijsku kompaniju u Parizu. Do rođenja njihovog prvog deteta Morisa, ne samo što su bili postali dobrostojeća porodica već su dobili i stalne francuske pasoše. Riha nije imala srca da odbaci pohabane stare pasoše pisane arapskim pismom, pa ih je stavila u kutiju za šešir u kojoj je čuvala stare porodične fotografije. Riha je bila odana svojoj religiji jednako kao i običajima koje joj je prenela njena baka, ladino jeziku i suvenirima koji su je podsećali na prošlost. Imala je instinkt karakterističan za ljude koji su stalno u pokretu – da čuva sve što je imalo značaja za prošlost. „Naša kuća nije dom", rekao bi njen muž, „nego buvlja pijaca!" Kao rezultat bankarskih poslova, njihovo bogatstvo je raslo tokom godina, a Riha je nastavila da skuplja svoje sitnice. Kada se rodila njihova kćerka, već su bili prebogati. Letnji odmor bi provodili na jugu Francuske, a zimi bi poslali decu da skijaju na Alpima. Živeli su u jednoj od najelegantnijih četvrti u Parizu, kupovali su u ulici Fobur Sen Onore, a ručali u najskupljim restoranima. Sada je Rifka umesto sitnica počela da sakuplja antikvitete i retka umetnička dela na aukcijama. Međutim, taj ugodan život došao je do neočekivanog kraja 1940. Kao da ih je udario grom. Prenošenje Mitranijeve lične kompanije francuskom preduzetniku katoliku trajalo je svega tri dana.
Nesim Mitrani je mislio da je gubitak kompanije i bogatstva bila najveća katastrofa koju ć e morati da izdrži, ali nije bio u pravu. Jednog dana, dok je organizovao preseljenje porodice na jug Francuske, daleko od okupacije, Gestapo je uhapsio njega i njegovog sina i deportovao ih u Dransi. Nisu se više nikada javili.
Riha je uspela da pobegne u Lion sa svojom kćerkom Konstancom. Nadala se da će tamo moći da započnu nov život. Iako je izgledalo da je francuska vlada uz Hitlera, one su, na kraju krajeva, imale francuske pasoše. Dani vina i ruža možda jesu bili gotovi, i bilo im je teško da se nose s gubitkom svojih najbližih, ali život je morao da se nastavi.
Konstanca se upisala na Lionski univerzitet. Tamo je upoznala mladog Francuza i udala se za njega. Iako je njen muž bio jevrejskog porekla, nije bio poput njene porodice. On je bio već sedma generacija u Francuskoj, i nije se doselio u Francusku iz neke druge zemlje. Iz ljubavi prema Konstanci, pristao je da živi sa svojom taštom uprkos tome što su im se ukusi za hranu i muziku razlikovali. Mladi par nije imao mnogo novca, te su oboje morali da rade. Kada bi umorni došli uveče kući, na stolu ih je uvek čekala činija tople supe i nešto za jelo, što bi pripremila Riha. Kao posledica onoga što se desilo njenom mužu i sinu, Riha je potpuno izgubila interesovanje za život. Takođe je imala problema sa srcem. Izašla bi u kupovinu rano ujutru, a zatim kuvala za mlade kada se vrate kući. U slobodno vreme, odlazila je u sinagogu i molila se za svoje drage, a zatim se vraćala kući. Radost su joj pričinjavale samo retke prilike kada bi joj se javili stari prijatelji i rođaci. Mnogi od njenih prijatelja iz Pariza raštrkali su se po celom svetu. Oni koji su imali sredstva pobegli su u Ameriku, neki su se vratili u Tursku, a ostali su uradili kako su morali i preselili se u razne gradove na jugu Francuske. Istina je da Riha nije imala prijatelja u Lionu, ali monotonija njenog života dala joj je izvestan mir.
Nije mogla da skine mezuzu nožem pa je u fiokama potražila šrafciger. Kada je Konstanca došla kući u vreme ručka, Rifka se još borila s tim na ulaznim vratima.
„Pobogu, majko! Šta to, zaboga, radiš?"
„Oh! Konstanca. Ne znam kako da ti kažem ... Loše vesti, draga moja. Danas mi je telefonirala Rakela iz Marselja."
„Koja Rakela?"
„Koliko ima Rakela, Konstanca? Rozina majka."
„Zašto je zvala?"
„Draga moja Konstanca, hoćemo li ikada naći mir na ovoj zemlji?"
„Šta se desilo? Reci mi, majko."
„Prokleti saradnici ... Policija je odvela Rozu i njeno dete u policijsku stanicu."
„Bože moj!"
Pošto je jecala, Rihi je trebalo mnogo vremena da ispriča Konstanci šta se tačno
desilo.
„Dakle, drugim rečima, turski konzul je uspeo da ih spase, zar ne?"
„Tako je. Rakela je mislila da treba dame obavesti da i mi budemo oprezni."
„Zar nemaš turski pasoš, majko? Kako sve čuvaš, kladim se da ga još imaš. Zašto ne proveriš?"
„Zar se ne sećaš kako smo otišli iz Pariza, draga moja? Nisam mogla da ponesem ni pošten par cipela, a kamoli tu kutiju u kojoj sam čuvala taj pohabani stari pasoš."
Konstanca je primetila da se njena majka i dalje muči sa šrafcigerom. „Prestani, majko, povredićeš se. To može da uradi Marsel kada se večeras vrati kući."
„Pretpostavljam da to mogu prikucati na vrh vrata moje spavaće sobe", rekla je Rifka brišući nos.
„Možeš ga staviti gde god želiš", odgovorila je Konstanca sležući ramenima, „dok god se držiš podalje od sinagoge. Preklinjem te, majko, ovo je ozbiljno. Daj mi broj telefona tetke Rakele da je mogu pozvati. Kladim se da su prestravljeni."
„A ipak su bez sumnje imali sreće", rekla je Riha. „Ušli su jednog dana, a izašl drugog."
Nažalost, Riha nije bila tako srećna te je i sama uskoro bila uhvaćena u mrežu. Iako je obećala Konstanci da neće odlaziti u sinagogu, jednog dana nije mogla da odoli odlasku na molitvu. Kako je zakoračila u sinagogu, Gestapo ju je opkolio zajedno s drugim Jevrejima koji su bili tamo. Očajno se borila i snažno protestovala, insistirajući na tome da je Turkinja. Niko je nije slušao. Ugurali su je u policijski auto i odvezli u policijsku stanicu, a odatle u autobus do železničke stanice i zatim u Pariz. Voz je bio potpuno napunjen. Kada su stigli u parisku policijsku stanicu, postrojili su nju i mnoge druge uza zid pre nego što će ih poslati u Dransi. Nemački oficir ju je prozvao po imenu: „Rifka Mitrani, iskorači napred."
Riha je pomislila da će je streljati. Makar je mogla da se pridruži svom mužu i sinu
... Zakoračila je napred i sledila čoveka koji joj je rekao da ide do kraja hodnika.
Tamo je bio jedan mladić koji je sedeo u malenoj sobi i pričao s policajcima. Tražio je da Riha potpiše neka dokumenta pre nego što ju je odveo u svoj sitroen. Tamo su na zadnjem sedištu već sedela dva čoveka.
„Gde me to vodite, mesje?" pitala je.
„Gde vi želite da idete, madam?"
„Kod moje kćerke."
„Ionako vas tamo vodim."
„U Lion?"
„Ne, madam. U turski konzulat, gde vas čeka vaš zet."

Kada je Riha saznala da je zapravo spasena, zagrlila je i poljubila čoveka koji je vozio
auto. Bilo ju je malo stid što to radi, ne zato što je gnjavila mladića svojim poljupcima, već zato što je osećala toliku sreću što je spasena smrti. Zbog toga se osećala dosta posramljeno pred svojim sinom i mužem. Stresla se pri pomisli na to da se suočila sa smrću tako hrabro. Interesantno je to, pomislila je, što se čovek ne plaši smrti iz daljine, ali kada ti zuri pravo u lice, postaje nemilosrdni neprijatelj koga očajnički želiš da izbegneš.
Kada su se vratili u Lion, Rihu je čekalo još jedno iznenađenje. Njena kćerka i zet su objavili da za nekoliko nedelja nameravaju da pređu preko planina u Španiju. Sačekaće zalazak sunca i zatim preći preko puteljaka skriveni tamom. Već su se pripremali da svoj plan sprovedu u delo.
„Čujte, deco, ne mogu se verati preko Pirineja u mojim godinama. Sigurno bih doživela infarkt i umrla na tom putu”, rekla im je.
„Ali majko, umrećeš i ako ostaneš ovde. Nacisti nas neće ostaviti na miru. Barem daj sebi šansu", njena kćerka je bila uporna.
„Konstanca, obećavam ti da neću zakoračiti preko ovog praga. Molim te, odustani od tog plana."
„Majko, u redu je da ti kažeš da nećeš da ideš, ali šta je s nama?"
„Šta je s vama? Sigurno niste u takvoj opasnosti kao ja, zar ne?"
„A kako to?!"
„Ali zašto? Niko ne bi znao da ste Jevreji. Čak nemate ni jevrejski akcenat."
„Majko, vreme je da saznaš ... Marsel već neko vreme radi za Otpor. Neki od onih koji su radili u njegovom odredu već su uhapšeni. Nemoguće je da ovde budemo bezbedni. Moramo da napustimo Francusku što pre možemo."
Rifka je prestrašeno slušala.
Marsel je hteo da pređe u Španiju što je pre moguće, ali njegova tašta odbila je da se vrati u zemlju koja je njenim sunarodnicima uzrokovala neopisiv bol i odjurila ih.
„Sve se to desilo pre više vekova. Koja je svrha insistirati na tome?" usprotivio se Marsel.
„Vi možete da idete. Ja ću ostati ovde. Na kraju krajeva, koja je razlika u tome da li ću završiti u rukama Nemaca ili Španaca? Kao da to nije dovoljno, očekujete da se verem po planinama kao koza. U mojim godinama i s mojim srcem ... Zašto? Da završim ponižena? Nikad!"
„Majko, smešna si. Zar se tako ponaša zbog nečega što se desilo u XV veku? Zar ne shvataš da ugrožavaš i nas? Već sam ti rekla da su uhapsili dva čoveka iz Marselovog odreda u Otporu. Ako su uspeli da ih nateraju da progovore, to će za nas biti kraj. Zar ne shvataš? Za boga miloga, budi razumna i prestani da budeš tako tvrdoglava. Moramo da pobegnemo, i to što pre."
„Onda bolje da krenete."
Konstanca je čvrsto verovala da će se njena majka predomisliti i strpljivo je čekala da kaže „da". Ona i Marsel su bili stalno u pokretu. Boravili su kod prijatelja nekoliko noći, a zatim prelazili kod drugih, stalno menjajući boravište. Ali Riha je imala plan. Pisala je turskom konzulu koji ju je spasao od Gestapa. Pitala je da li bi konzulat mogao da izda pasoše i njenoj kćerki i zetu. Objašnjavala se s njima u pismu. Ako je neophodno, htela je da se odrekne svog u zamenu za njihova dva. Bilo šta, samo da turski konzulat raširi svoja zaštitnička krila nad njenom decom.

Hanuma Leman je odvezala satensku traku sa prašnjave ružičaste kutije koju je držala. Izvadila je nekoliko fotografija iz kutije i raširila ih na krevet. Ceo njen život bio je raširen pred njom, uhvaćen na sivim fotografijama zalepljenim na debele smeđe karte. Uzela je nasumično jednu fotografiju. Na njoj je bila ona sa svojom talasastom kosom koja joj je padala preko ramena do grudi, a koju joj je s lica sklanjala velika mašna. Bila je naslonjena na očeva ramena i držala je buket cveća u ruci. Njeno detinjstvo gledalo ju je nevinim, širom otvorenim očima. Otac je ponosno sedeo na rezbarenoj naslonjači. Na drugoj fotografiji, napravljenoj u čuvenom studiju Michailides, kosa joj je bila podignuta u punđu s trakama nevestinskog srebra koje su visile s vrha njene glave do poda. Izgledala je tako nežno u svojoj haljini od čipke; struk joj je bio tako tanak daje izgledala kao daje dašakvetra može oduvati. Na sledećoj fotografiji nosila je istu odeću, ali pored nje stajao je njen muž. Imao je fine uvijene brkove i fes koji mu je dolazio do sredine čela. Izgledao je tako visoko, zgodno i plećato u svojoj uniformi ađutanta.
Hanuma Leman je duboko uzdahnula, spustila slike i ponovo pretražila kutiju. Sledeće fotografije koje je izvadila bile su napravljene u foto studiju Sabah. To su bile fotografije njene dece, za nju najlepših devojčica na svetu. Svake godine bez izuzetka fotografisali su ih na rođendane. Iako su fotografije bile crno-bele, odmah su se mogle videti iskre u Sabihinim očima i sjaj njene plave kose. Bila je kao proleće, sveža i prelepa. Do nje je stajala Selva sa svojim krupnim očima i pletenicama. Iako bi se s nekih fotografija moglo zaključiti da je ona mlađa, na većini je izgledalo kao da ona svoju sestru gleda odozgore.
Šta je beše Sabiha rekla tog dana u studiju? Hanuma Leman se nasmešila setivši se:
„Majko, htela bih da sedim dok se fotografišemo. Selva može da stane pored mene."
„To nije moguće, dušo. Ako bi ti sedela a ona stajala, ne bismo mogli da vas stavimo u isti ram. Mogla bi ona da sedne, a ti da stojiš pored nje", rekao je Enver- beg, vlasnik studija, ne znajući koliko će to uznemiriti Sabihu. Ona je odmah počela da se duri. Otkud joj, zaboga, taj kompleks visine? Bilo je smešno što je devojčica tako lepa kao ona toliko brinula zbog svoje visine. Hanuma Leman je nastavila da traži po fotografijama sve dok nije našla ono što je tražila: poslednju Selvinu fotografiju pre nego što je otišla. Nosila je jednostavan komplet bež boje i kosu upletenu u pletenice, kao i obično. Vitka i elegantna, Selva je sedela za stolom u matičnoj kancelariji na dan svog venčanja, potpisivala se u knjigu venčanih s burmom na prstu. Bez ikakvog drugog nakita, bez malog dijamantskog prstena, bez broša na reveru, bez niske bisera oko vrata, a trebalo je da bude mlada! Hanuma Leman je osetila kako joj se suze slivaju niz obraze. Oh, draga moja Selva, zašto, zašto si to uradila!? Moje tvrdoglavo dete! Šta bih dala da sam te videla u dugom velu s trakama nevestinskog srebra, kao savršenu mladu! Kako bih volela da sam ti dala jedan od porodičnih komada nakita da nosiš na venčanju! Poljubila je kćerkinu fotografiju sa čežnjom i pritisnula je sebi na srce. Bila je sigurna da su tog dana napravljene još tri ili četiri fotografije. Potražila je u kutiji i našla ih. Na jednoj, koju mora da je napravio Madžit, dve sestre su stajale jedna uz drugu, s tim odvratnim Rafom iza njih. Ne bi se moglo znati da je to Rafo jer je hanuma Leman izgrebali njegovo lice čiodom. Na drugoj koju je očigledno napravio Rafo, Madžit je stajao između Selve i Sabihe. Na poslednjoj fotografiji bila je cela grupa s venčanja. Nju mora da je napravio neko od osoblja kod matičara. Kako je teško bilo hanumi Leman da sakrije te fotografije od svog muža. Nije ih stavila u porodični album i posebno se brinula da ih krije na dnu svoje kutije. Kao da bi Fazil Rešat-paša mario da ih pogleda. Kako god, nije htela da rizikuje da on naleti na njih. Mogao bi da ih pokida; to su, na kraju krajeva, bile poslednje fotografije njene drage kćerke, njene visoke vitke kćerke u kompletu bež boje. Čak i ako fotografije izblede, njena voljena kćerka uvek će biti tako živih boja u njenim sećanjima i u njenom srcu.

Kada je čula kako se vrata otvaraju, brzo je sakrila ispod jastuka fotografije koje je držala.
„Nije valjda da opet gledaš te fotografije, bako?" pitala je njena unuka dok je ulazila u sobu.
„Gledam, dušo. Gledam."
„Zar ti se ne smuči da ih stalno gledaš?"
„Ne, nikako. One su sav moj život. One su moja prošlost ..."
„Ti to kažeš, bako, ali ne gledaš ih ti sve. Znam ja koje fotografije gledaš."
„Stvarno, a koje su to?"
„Fotografije moje tetke. Da li ti mnogo nedostaje?"
„Mnogo. Da, mnogo mi nedostaje."
„Zašto nam ona ne dođe u posetu preko leta? Čak i ako radi, mogla bi doći na odmor preko leta, zar ne? Baš bih volela da vidim malog Fazila. Kad bi ga samo mogla doneti kod nas."
„Rat je svuda oko nas, dušo moja. Rat je tamo gde živi tvoja tetka. On jednostavno ne mogu da dođu. Ali sigurna sam da će doći – inšalah, kada se rat završi."
„Da li joj je onda deka oprostio?"
„Kakvo je to pitanje?"
„Ma daj, bako, naravno da znam. Po svemu sudeći, deka je bio vrlo ljut što se ona udala za tog čoveka."
„Ko ti je to rekao? Majka?"
„Ne. Hadžer."
Hanuma Leman se namrštila. Kako posluga može biti bez takta, pomislila je. Ne samo što na sve imaju odgovor već sve slušaju. To su bila vremena kada su bili tako posvećeni, kada su bili skoro članovi porodice. Zaista, to su bili dani.
„Kako je to neumesno od nje! Ima stvari o kojima se ne govori s decom."
„O, bako, nemoj tako da govoriš. Nisam ja dete. Sledećeg meseca punim devet."
„Ne preteruj, dete, napunićeš osam. Toliko žuriš da odrasteš, zar ne? Sačekaj dok stvarno ne odrasteš, a onda će biti obrnuto", odgovorila je hanuma Leman, dajući fotografije svojoj unuki. „Vreme prosto proleti", uzdahnula je. „Već je skoro pet godina prošlo otkako je tvoja teta Selva otišla! Sećaš li je se, Hulja?"
„Sećam se, bako. Čitala mi je bajke uveče i često me je vodila u park Kizilaj. Sećam se kako sam pila mineralnu vodu iz ogromnih čaša. Bako, hoćeš li da mi pokažeš fotografiju na kojoj teta drži buket krasuljka?"
Hanuma Leman je pogledala fotografiju Selve u beloj haljini pripijenoj uz njenu figuru sa slojevima i slojevima svilenih traka u obliku Tatica koje su joj visile oko bokova, fotografiju na kojoj je držala buket krasuljka. Krasuljci su bili Selvino omiljeno cveće. Oni su baš kao Selva, pomislila je hanuma Leman. Možda pomalo divlji, ali sigurno stabilni na zemlji. Setila se kako je polen iz krasuljaka uflekao predivnu haljinu. Na kraju je našla fotografiju i pogledala je, trudeći se da zadrži bujicu suza. Selva je izgledala veoma tužno na fotografiji. Imala je neku vrstu melanholije u pogledu ... „Naravno!" pomislila je hanuma Leman. „Fotografisana je u američkom koledžu na dan kada je diplomirala. Mora da je razmišljala kako joj neće biti lako da nastavi da viđa tog jadnog momka Rafaela!"
„Evo je. Zar nije tvoja teta prelepa?"
Hulja je uzela fotografiju i gledala je neko vreme. Zagledala se u Selvino tužno lice koje je izgledalo kao da je uklesano u kamenu. Zatim je pogledala druge fotografije razbacane po krevetu i videla sliku svoje majke kao tinejdžerke. Njeno ovalno lice uokvirivala je talasasta kosa, dok joj je brada zamišljeno počivala na ruci.
„Izgleda da je moja majka lepša, ali znaš, bako, volela bih da sam tetina kćerka."
„Kako to misliš? Zašto to?"
„Mislim da me je tetka volela više nego majka."
Hanuma Leman se na to zaledila. Na trenutak je ostala bez reči.
„Stvarno, Hulja! Otkud ti to? Da li je moguće da te majka ne voli? Ti si njena jedin kćerka, pobogu."
„Iskreno, bako, mislim da sam joj dosadila. Izgleda da više uopšte ne želi da provodi vreme sa mnom."
„Zar misliš da neko treba da te zabavlja sve vreme? Ti znaš da, zbog posla tvog oca, ona mora svuda da ide s njim. Mora da ide na razne večere i koktele, bilo da joj se ide ili ne, a ne može se zapustiti kada odlazi na te zabave. Tu su i frizer i krojačica
... Samo sačekaj da porasteš ... Inšalah, ako se budeš udala za diplomatu kao što je tvoj otac, shvatićeš o čemu govorim."
„Ja se nikada neću udati za diplomatu, to je sigurno."
„Zašto, dušo? Nemoj mi reći da nisi ponosna na svog oca."
„Jesam ... ali ... ipak je to ... Pa, radije bih se udala za nekog ko će moći da provodi vreme sa mnom."
Na taj Huljin odgovor, hanumi Leman je skočio krvni pritisak. Te reči – te poznate reči – taj stav. Molila se da se takva sudbina ne ponovi.
„Važni ljudi imaju važne poslove, oni nemaju mnogo slobodnog vremena za svoje žene. Samo zaludan čovek ima vremena da sedi kod kuće sa svojom porodicom.
„Ali deka je uvek s nama."
„Tvoj deda je u penziji. On sigurno nije provodio mnogo vremena sa mnom kada smo bili mladi. Jedva da sam mu videla lice."
„Šta to znači 'penzija', bako?"
„Stari ljudi idu u penziju kada ostare. To znači da više ne odlaze na posao. Oni ostaju kod kuće, kao deka."
„Hoće li moj otac provoditi vreme s nama kada bude otišao u pem ... pen ... kako se to već kaže?"
„Treba da prođe mnogo vremena dok se to ne desi, ali tada će svakako biti uvek kod kuće."
„Mislim da je bolje ako ne bude. Kad god je kod kuće, izbije neka svađa."
„Ja nikad nisam čula da se tvoji roditelji svađaju", rekla je hanuma Leman oštrim glasom.
„To je istina, nisu se svađali otkako ste vi ovde. Oh! Bako, zašto ne ostanete zauvek kod nas? Želela bih da nikad ne odete. Kada niste tu, moja majka je uvek bolesna. Stalno se duri i plače."
Oh! Stvarno.. Deca umeju da otkriju istinu18, pomislila je hanuma Leman. Hulja je svojoj baki rekla činjenice koje nije znala. Pokušala je da izvuče više informacija ne odajući utisak da njih dve tračare.
„Da li je mama onda često bolesna?" pitala je mekim glasom. „Sabiha ima hroničn bronhitis; moguće je da joj se zimi pogorša."
„Ne, mislim da nije tako. Uopšte ne kašlje. Provodi mnogo vremena u krevetu nikad me ne pušta u njenu spavaću sobu. A pored toga, uopšte ne ide tako često kod frizera ili koga god."
„Pa ja u to ne mogu da poverujem! Ona uopšte nije bila bolesna otkako smo mi ovde."
„Ja ti to i kažem, bako. Molim te, nemojte nikad da odete. Ako odete, moja mama će se ubiti u svojoj sobi i ja ću ponovo biti sama."
Hanuma Leman je vratila fotografije u kutiju, vezala svilenu vrpcu i gurnula je na dno druge fioke u šifonjeru, ispod veša. Očigledno su se ovde dešavale stvari o kojima ona nije ništa znala. Jedno je bilo sigurno: njena kćerka je bila nesrećna. Možda to čak ni sama nije shvatala. Da nije Madžit u vezi s drugom ženom?
„Hajdemo u susednu sobu, ljubimice moja, hajde da vidimo šta mama radi. Možda će, ako je budemo pitali, hteti da nam odsvira Šopenov Nokturno na klaviru."

Madžit je uzeo šifrovanu poruku od administrativnog radnika, stavio svoje naočari i pročitao je. To je bio odgovor višijevske vlade na dopis turske vlade. U poruci je višijevska vlada insistirala na tome da, što se njih tiče, Jevreji su Jevreji bez obzira na to koje državljanstvo imaju:
'Naša vlada ima čast da informiše tursku ambasadu da su osobe o kojima je reč gosti u Francuskoj, i kao takvi direktno podležu zakonima ove zemlje. Sledeći ovo pravilo, akcije koje sprovodimo prema jevrejskoj rasi uključuju Jevreje i francuskog i svakog drugog državljanstva.'
„Proklete hulje! Zlikovci! Godinama smo ih smatrali apostolima civilizacije nezavisnosti. Čak smo im i zavideli i strašno se mučili pokušavajući da se ugledamo na njih. Samo pomisli da je ovo hrabra francuska nacija koja je stvorila najbolju umetnost, najbolju poeziju, najbolje vino na svetu! Hrabra! Baš hrabra! Nisu bil sposobni da izdrže više od četrdeset šest dana pod nemačkim pritiskom. Odmah su se predali. Sada očekuju da drugi umru za njih da bi spasli svoju kožu. I kao da to nije dovoljno, gledaju nas s visine. Toliko su arogantni da je to neverovatno! Ne zvao se ja Madžit ako im ne natrljam na nos činjenicu da smo se borili, uprkos lošim šansama, i
pobedili u svom ratu za nezavisnost sa samo improvizovanom vojskom. Prokleti saradnici!"
Madžit je bučno odgurnuo svoju stolicu i ustao od stola. Poneo je šifrovanu poruku sa sobom i izašao iz sobe. Dok je koračao niz hodnik ka generalnom sekretaru, sve vreme je u svojoj glavi ponavljao odgovor koji treba da daju na tu poruku. Verovao je da moraju protestovati protiv diskriminatorskih zakona višijevskog režima. Sigurno da nije bilo drugog načina na koji bi časna zemlja mogla odgovoriti. Da bi bili uspešniji u svojim protestima protiv slanja Jevreja u radne logore, možda bi bilo potrebno da postignu saglasnost s drugim zemljama. Koliko bi to otežalo stvari, kad je već imao toliko toga da uradi. Prvo što je morao da uradi bilo je da pripremi odgovor. Verovao je da bi turski Jevreji, pošto ć e biti primorani da odu u radne logore, morali da podnesu zahtev turskim vlastima za svoja dokumenta i da se opiru koliko god budu mogli.
„Madžit-beže! Madžit-beže!" Madžit se okrenuo i video Nihata kako trči hodnikom prema njemu. „Imate li trenutak, molim vas, moram da vam kažem ..."
„Da, da, već znam šta imaš da mi kažeš. Tursko-nemački pregovori samo što nisu počeli. Ministar je tražio da prisustvujem pripremnom sastanku. Biću tamo, al moram najpre da se vidim s generalnim sekretarom. Treba mi oko dvadeset minuta da porazgovaram o našem odgovoru na ovu poruku. Ubrzo ću vam se pridružiti." Madžit je nastavio da hoda niz hodnik.
„Madžit-beže, molim vas, sačekajte ... samo trenutak ..." Madžit se nevoljno zaustavio i okrenuo.
„Madžit-beže, neko vas je zvao, gospodine. Izgleda da je vaš tast doživeo infarkt."

Madžit je ušao u tastovu sobu u isto vreme kad i lekar. Fazil Rešat-paša je ležao na leđima na podu pored kreveta. Lice mu je bilo belo kao kreč. Sabiha mu je svojom maramicom brisala graške znoja sa čela. Hanuma Leman, koja je sedela na podu pored svog muža, izgledala je očajno zabrinuto. Dr Fahri je tražio od starca da diše iz boce koju je izvadio iz svoje torbe. Otkopčao mu je košulju i, meređi mu puls, zamolio Madžita da pozove hitnu pomoć. Tražio je i malo kolonjske vode. Sabiha je odmah otišla da donese. Hanuma Leman je, drhtavim rukama, pokušavala da stav jastuk ispod glave svog muža, ali dr Fahri joj je rekao da to ne radi i ona se povukla.
„Treba nam nešto da vas smirimo. Imate li nešto kao nevrol, na primer?" pitao je lekar.
„Ne, ne, ne, nemojte mi ništa davati", usprotivila se hanuma Leman. „Hoću da odem pre njega", dodala je i zaplakala. „Zbog mene je imao taj napad. Ako umre, ja sam kriva."
„Vi ste u šoku", rekao je Madžit i uhvatio je za ramena. „Šta to, zaboga, govorite?
Dođite, hajde da vas podignem na noge i izvedem odavde." Madžit ju je uhvatio ispod ruku i pokušao da je podigne s poda.
„Dobro sam ja, ne treba mi pomoć. Ne sažaljevaj me, Madžite, njega treba sažaljevati", rekla je pokazujući na svog muža. „Ja sam ovo uzrokovala. Zar ne vidiš? Ja sam zaboravila one fotografije ispod jastuka."
„Hajde, majko, smirite se. Kakve fotografije?"
Tek tada, kada je postavio pitanje, primetio je da njegov tast pritiskao neke fotografije na svoje grudi. Kada je pažljivo pokušao da silom otvori Rešat-pašine prste, fotografije su pale na pod. Madžit se sagnuo, uzeo fotografije i tada shvatio da su to fotografije Selve i Rafa koje je on napravio na venčanju.
Madžit je bio zbunjen. „Odakle se ovo stvorilo?" pitao je.
„Volela bih da ih nisam iznela. Kako sam mogla da znam? Za sve sam ja kriva, kažem ti, za sve sam ja kriva!"
Dr Fahri je bio potpuno zbunjen.
„Pre nekoliko godina, moja svastika se udala bez očevog blagoslova. Ovo su fotografije s venčanja napravljene u matičnoj kancelariji", objasnio je Madžit.
„Hanuma Leman, budite spokojni, infarkti se ne mogu izazvati takvim stvarima. Mnogo drugih činilaca je umešano. Nemojte tako kriviti sebe", rekao je dr Fahri, uzaludno pokušavajući da je smiri. Hanuma Leman je nastavila da jeca. Sabiha se vratila s kolonjskom vodom koju je lekar natapkao hanumi Leman na čelo i ruke. Masirao joj je ruke kada se začulo zvono sa ulaznih vrata.
„Zamislite, od svih dana, Hadžer je baš danas uzela slobodan dan", rekla je Sabiha odlazeći da otvori vrata.
„Madžite, sine moj, to mora daje Hulja, ne puštaj je ovde", rekla je hanuma Leman između jecaja.
Bučni koraci i glasovi začuli su se iz hodnika ispred sobe.
Čula se Sabiha kako govori: „Ne idi tamo, lepotice moja ... Stani, zaboga!"
Hulja je odgurnula svoju majku i upala u sobu. Bacila se na dedu koji je ležao na podu i počela da ga grli: „Deko, dragi deko ... Molim te, nemoj da odeš. Šta ću ja bez tebe? Ne bih mogla da podnesem da ostanem bez tebe. Molim te, ne ostavljaj me samu."

Madžit je otišao u bolnicu čvrsto držeći svoju malu kćerku za ruku i pokušavajući da smisli kako da započne temu koja mu je bila na umu.
„Sad, draga moja, deka je mnogo bolje, ali moraš zapamtiti da ne smeš da ga umaraš", upozorio ju je.
„Obećavam da neću, tata."
„Još je veoma osetljiv, tako da ne smeš da skačeš na njega i gnjaviš ga poljupcima.
Moramo biti pažljivi."
„Da, shvatam."
„Znao sam da ćeš razumeti, ti si moja sjajna zvezdica. Mama će ostaviti baku s dekom, pa sam mislio da bih mogao povesti vas dve u Karpič na ručak. Kako ti se to čini?"
„Ne bih, hvala ti, tata."
„Zašto ne?"
„Radije bih ostala s dekom u bolnici. Osim toga, mora da si veoma zauzet na poslu."
„Naravno da jesam, ali zamolio sam mog pomoćnika da me danas zameni. Pomislio sam da je vreme da nas troje budemo malo zajedno."
„Pa, možeš da ručaš s mamom, a ja ću ostati s dekom ... s dekom i bakom."
„Dakle, ne želiš da ručaš s nama?"
„Znaš da nisam videla deku toliko dana. Nedostaje mi."
„Hulja, tog dana – kada je tvoj deda imao infarkt – da li se sećaš šta si rekla?"
„Šta sam rekla?"
„Kada si plakala i grlila ga, rekla si da ćeš se osećati usamljeno ako te on napusti ..."
„Mislila sam da je mrtav. Kada mi je mama otvorila vrata, plakala je i rekla mi da je on vrlo bolestan. Pokušala je da me spreči da uđem u njegovu sobu. Mislila sam da je mrtav."
„Dobro, ali nisam to sad hteo da te pitam. Hteo sam da kažem da, i da je tvoj deda umro, pogrešno je misliti da bi bila sama. Svakako smo tu mama i ja, zar ne?" Hulja nije odgovorila, ali Madžit je osetio napetost u kćerkinoj ruci. „Voleo bih da znam zašto se tako osećaš."
„Ja mnogo volim baku i deku. Oni brinu o meni. I oni mene mnogo vole. Ne želim da umru."
„Neka ih Alah blagoslovi. Inšalah, neka imaju duge živote pred sobom. Ali mama i ja te takođe mnogo volimo. Volimo te zaista mnogo.
Hulja je nastavila da ćuti. Madžit je bio uporan.
„Zar ti to ne znaš, Hulja? Zar ne znaš da te obožavamo? Ti si naša jedina devojčica."
„Znam, tata."
„Zar nisi videla kako je to što si tog dana rekla povredilo tvoju majku? Ne samo što je bila izvan sebe zbog bolesti svog oca već ju je i tvoje ponašanje povredilo."
„Ne verujem da bih je ja mogla povrediti. Ne bi ona brinula zbog mene."
„Šta sad to znači?"
„Pa ... mislila sam ... Hoću da kažem da ona ima previše svojih briga. Ne bi brinula još i zbog mene."
„O čemu onda brine?"
„Brine zbog moje tete koja nije tu, brine zato što ne može da vidi malog Fazila – i takve stvari. Stvarno ne znam tačno, ali znam da ne brine o meni."
„Kako to znaš?"
„Mogu da slušam kad priča."
„S kim na primer?"
„Pa ... na primer s bakom, s raznim prijateljicama, čak i s Hadžer ponekad. Ne prestaje da priča o teta Selvi."
„Zar je to neobično? Naravno da joj nedostaje sestra. To ne znači da joj nije stalo do tebe."
„Ali ona uopšte nema vremena za mene. Baš kao i ti, tata, ni ti nemaš vremena za mene. Uvek si zauzet poslom. Ona uvek brine o nečemu. Isto je i sada kad su baka deka tu. Deka je dobro, zar ne? Vratiće se brzo kući, je l' da?"
Ovoga puta, na Madžita je bio red da zaćuti. Nije znao kada će se njegov tast vratiti kući, ali znao je da će, ako Hitler okupira južnu Francusku, to biti razarajuće za njegovu porodicu. Nemci su sprovodili napade po celoj Evropi, a okupacija Atine i Krita značila je da su na turskom pragu. Kao da to nije bilo dovoljno, sada je još i vlada iz Višija sakupljala turske Jevreje i slala ih u logore. Bio je veoma svestan koliko je to značajno za njegovu porodicu. Od infarkta Rešat-paše, kao da je lančana reakcija izazvana ovim prokletim ratom napadala i srce njegove male kćerke.
„Nisam bio svestan toga koliko smo te zapostavljali", nežno je rekao. Dete nije odgovorilo. Jednostavno je nastavila da hoda pored svog oca.
Madžit je odlučio da neće insistirati na tome da ruča sa svojom kćerkom. Na kraju krajeva, možda bi bilo bolje da ruča nasamo sa Sabihom. To bi mu pružilo mogućnost, kakvu nije imao već dosta vremena, da porazgovara sa svojom ženom u drukčijem ambijentu, daleko od svoje tašte.
Zapravo, otkako se Hulja rodila, nije bilo mnogo prilika za razgovor nasamo. Ako su bili u salonu, uvek je postojala mogućnost da ih prisluškuje služavka ili Huljina dadilja. Bilo je isto tako i nakon što su otpustili dadilju kada je Hulja pošla u školu. Madžit je na trenutak bio zbunjen kada je shvatio da, otkako su se venčali, nije bilo potrebe za razgovorom nasamo. Do vremena kada su Fazil Rešat-paša i hanuma Leman došli da borave kod njih, već su izgubili naviku da koriste salon osim kada su ulazili u kuću. Sabiha bi se povukla u svoju sobu da čita, dok bi on ili sedeo uz radio odlazio u svoju radnu sobu i proučavao dokumenta koja je navikao da donosi kući s posla. Bilo je skoro kao da su zaboravili kako da pričaju jedno s drugim. Madžit se pitao kako će se snaći kasnije na ručku u Karpiču.
Miris sredstva za dezinfekciju ispunio je vazduh dok su se otac i kćerka peli uz dva stepeništa u bolnici. Našli su Sabihu i njenu majku kako sede u hodniku ispred Rešat-
pašine sobe. Jutarnje sunce, koje je sijalo kroz prozor iza Sabihe, napravilo je oreol oko njene plave kose. Hulja je izvukla svoju ruku iz očeve, otrčala do bake i zagrlila je. Sabiha je strpljivo čekala da se ona okrene, ali to se nije desilo. Nije je zagrlila; samo se požalila što mora da čeka ispred sobe.
„Medicinske sestre stavljaju tvom dedi obloge, pa ćeš morati malo da sačekaš", rekla je Sabiha kćerki. Sabiha je bila bleda zbog besanih noći. Madžit ju je poljubio u oba obraza.
„Kako je prošlo noćas?"
„Dobro", rekla je Sabiha.
„Pa, večeras ćeš moći dobro da se naspavaš."
„Ne mogu da prestanem da brinem kada nisam pored njega. Noćas ni oka nisam sklopila", rekla je hanuma Leman.
„Tako sam i mislio. Već ste bili ustali pre nego što smo se Hulja i ja probudili."
„Zar ona danas ne treba da ide u školu?" rekla je Sabiha, gledajući na svoj ručni sat.
„Nije još ni pauza za ručak. Nemoj mi reći da je izostala iz škole."
„Nisam je danas poslao u školu. Oboje smo uzeli slobodan dan. Ona će svom dek praviti društvo, a ti ćeš, draga moja, ići sa mnom na fini ručak u Karpič."
„Mora da se šališ", rekla je Sabiha. „Zar očekuješ da uživam u ručku dok se mo otac ovde bori za život?"
„Hajde da najpre sačekamo da vidimo kako se oseća. Osim toga, tvoja majka je uz njega, a nas dvoje treba da razgovaramo o nekim stvarima."
„O kakvim stvarima?"
Madžit ju je uhvatio za ruku i pokušao daje odvuče od radoznalih očiju svoje tašte prema kraju hodnika.
„Treba da pričamo o Hulji, Sabiha. Čini mi se da je u depresiji."
„Madžite, tek joj je sedam godina!"
„Osam ..."
„Svejedno, nije u godinama kada se pati od depresije."
„Možda je tako, ali to se dete ne može smatrati srećnim."
„Nije jedina, Madžite."
„Sabiha, ne možemo srediti stvari ako ne razgovaramo. Zar ne razumeš?"
„Dakle, misliš da možemo sve da sredimo za ručkom u Karpiču, je li tako?" Samo što je Madžit zaustio da odgovori, Hulja je dotrčala do njih.
„Sada je u redu, deka je spreman. Čeka vas." Zatim je otrčala nazad u sobu svog dede. Madžit i Sabiha su je sledili, hodajući rame uz rame.
Fazil Rešat-paša je ležao na leđima u krevetu, naslonjen na hrpu jastuka. Bio je neobrijan i izgledao je iscrpljeno. Nasmešio se svom zetu.
„Izgledate vrlo dobro”, rekao je Madžit trudeći se da prikrije svoja prava osećanja.
Starac je odmahnuo rukom, kao da kaže: ne trudi se da lažeš.
„Dobro je, hvala bogu. Izgleda da smo prošli najgore, ostalo je na njemu", rekla je hanuma Leman. „Mora da prestane da puši i čak da ostavi rakiju koju ste uveče pili zajedno."
„Možeš li to da veruješ?" drhtavo je pitao starac.
Baš kad je hteo da odgovori, Madžit se zaustavio. Primetio je na noćnom stočiću jednu od fotografija koje su, po rečima hanume Leman, uzrokovale infarkt. Bila je uspravljena uz bokal s vodom. To nije bila jedna od fotografija koje je napravio Madžit, već ona fotografija Selve kako se potpisuje u knjigu venčanih koju je napravio fotograf u matičnoj kancelariji. Madžit je progutao knedlu i začuđeno pogledao svoju ženu. Sabiha je skrenula pogled, zatim i Madžit, praveći se da nisu videli fotografiju.
„Pa, ako nam lekari ne dozvoljavaju da pijemo rakiju, onda ćemo jednostavno morati da se zadovoljimo pivom, zar ne?" rekao je šaleći se.
„Madžite, kada bi trebalo da dođem kući?" pitao je starac. „Ove žene mi ne govore istinu. Zapravo, mislio sam da bismo odavde mogli otići pravo u Istanbul. Ne bih voleo da vam više budem na teretu."
Hulja je uzela dedinu ruku i poljubila je.
„Neću da čujem za to", iskreno je rekao Madžit. „Naša kuća je i vaša kuća. Vaš boravak kod nas sigurno nije teret, to je zadovoljstvo."
„Sigurna sam da otac ne misli tako zaista, samo je skroman", rekla je Sabiha. „U svakom slučaju, dr Fahri je dao stroga uputstva da mora da se odmara najmanje mesec dana."
„Možete svi otići zajedno u Istanbul kada se škola ..." Madžit nije uspeo da završ rečenicu. Bolnički portir u beloj uniformi pogledao je sve i zatim se obratio Madžitu.
„Vi mora da ste Madžit-beg."
„Tako je."
„Imamo telefonski poziv za vas u kancelariji."
„Pitam se šta se desilo", rekao je Madžit dok je užurbano sledio portira iz sobe i niz stepenice.
Čim je Madžit izašao iz sobe, Sabiha se okrenula ka Hulji.
„Da li si barem danas tražila dozvolu za slobodan dan?"
„Tata je pozvao razrednog starešinu."
„Šta je rekao?"
„Rekao je da deka hoće da me vidi ovog jutra i pitao za dozvolu."
„Ti, naravno, znaš da nije u redu ovako izostajati sa časova, zar ne, Hulja? Mogla si da posetiš dedu posle škole. Možda bi mogla da odeš makar na poslepodnevne časove."
Hulja je odmah počela da se duri i slegnula je ramenima.
„Pitam se šta se dešava", zapitala je hanuma Leman.
„Verovatno ministarstvo. Čovek bi pomislio da on sam upravlja Turskom. Nemamo ni trenutak mira, ni danju ni noću. Volela bih da znam šta bi radili kad bi jednog dana dobio premeštaj u inostranstvu. Verovatno bi ga vratili nazad u trenucima krize, ne sumnjam u to ..." Madžit se pojavio na vratima izgledajući veoma zabrinuto.
„Šta je bilo?" pitao je Fazil Rešat-paša svojim slabim glasom.
„Moram da se vratim u ministarstvo, izgleda da ima nekih novih događaja."
„Šta nije u redu? Šta se desilo?"
„Saznaću sve detalje kada se vratim. Ispričaću vam večeras kada vam budem došao u posetu", obećao je svom tastu i zatim klimnuo ženi da izađe s njim.
„Mislila sam da idemo u Karpič da sredimo naše probleme", rekla je podsmevajući se.
„Sabiha, nisam hteo ovo da kažem pred tvojim ocem. Nisam hteo da ga uznemirim, ali situacija je veoma ozbiljna. Hitler je jutros okupirao ostatak Francuske."

Selva je već neko vreme osmatrala put napolju, skrivena iza mrežastih zavesa. Zatim je pozvala svog muža.
„Hajde, Rafo, čisto je. Sada možeš otrčati preko puta. Ne gubi vreme!"
Rafo je spustio poljubac na ženin potiljak i otišao do vrata. „Previše brineš, Selva Danas se ništa neće desiti. Samo čekaj i videćeš", rekao je tešeći je pre nego što je zatvorio vrata za sobom. Selva je osluškivala sve dok zvuk njegovih koraka niz stepenice nije utihnuo.
Rafo je napustio četvrt, otišao do ivičnjaka i sačekao da policajac koji je stajao na raskrsnici niz put zaustavi saobraćaj. Selva je ispustila uzdah olakšanja nakon što je videla Rafa kako užurbano prelazi ulicu, ulazi u apoteku i zatvara vrata. Sklonila je zavese u stranu, otvorila prozor i udahnula hladan vlažni vazduh. Ovog jutra neće izvesti Fazila u park; crni oblaci bili su siguran predznak kiše.
Kad bi samo ti crni oblaci ostali na nebu ... Ali otkako se okupacija proširila na jug, bilo je kao da su napadali njen dom i celo njeno biće. Prestala je da daje časove svojim učenicima iako je podučavanje bilo kao zrak sunca u njenom monotonom, usamljenom životu. Niko nije od nje očekivao da prestane s podučavanjem, ali od početka napada 11. novembra, preuzela je novu ulogu: da zaštiti svog muža koliko god je mogla, muža koga je ubedila da pobegne u Francusku i, čineći to nenamerno, bacila ga u lavlju jazbinu.
Rafo je, kao i drugi Jevreji, pažljivo proveravao pre nego što bi izašao napolje. Rizikovanje izlaska dok su esesovci patrolirali tražilo je nevolju. Hvala bogu, Rafovo radno mesto bilo je odmah preko puta. Misija koju je Selva sebi odredila počinjala je nakon što bi njen muž ušao u apoteku. Osim vremena koje je provodila brinući se o
Fazilu, ostatak dana bi provodila sedeći na visokoj stolici ispred prozora i gledajući na ulicu. Onog momenta kada bi začula buku Gestapovih motocikala, ili videla naciste kako patroliraju ulicama, pozvala bi apoteku da kaže Rafu da se skloni i sakrije u skladište.
„I ja mogu da čujem buku, draga", Rafo joj je uporno govorio. „Uveravam te da odmah preduzimam mere, ali ako budeš nastavila ovako, poludećeš."
„Ali šta ako se jednog dana oni ušunjaju a da ti ne primetiš?"
„Moramo dozvoliti da naši život teku svojim prirodnim tokom. Na kraju krajeva, postoji nešto kao kismet19. Ja možda nisam musliman kao ti, ali svakako verujem u sudbinu više od tebe."
„A ako te budu odveli, Rafo ..."
„Neće. Zahvaljujući tebi, konačno imamo naše turske pasoše."
„Da su ti pasoši dovoljni da nas zaštite, ne bi nas Tarik-beg zvao svakog dana iz Pariza da proveri da li smo dobro."
„Pobogu, dušo, prestani da brineš. Seti se kako je konzul uspeo da izvuče Rozu iz njihovih ruku."
„Ali zar se ne sećaš šta je rekao? 'To je kao ruski rulet', rekao je. 'Imao sam sreće, uspeo sam ovoga puta, ali možda neću više imati toliko sreće'"
„Ako je uspeo da spase jednog od nas, verovatno će uspeti da nas spase sve." Iz nekog nepoznatog razloga, Selva nije mogla da razmišlja kao Rafo.
Svake noći vraćao joj se ružan san kako je zajedno sa svojom porodicom ugurana u vagone prepune ljudi koji vrište, i kako ih odvode. Skočila bi iz kreveta i počela da šeta po stanu. Selva je sada zažalila što je svog sina prijavila kao Alfandarija. Tarik je takođe bio ljut na nju što je ugrozila život njihovog sina, ali Selva nije mogla da proguta svoj ponos i prizna da je otada promenila mišljenje. Bože, bilo joj je žao što je ličila na svog oca po tom nepotrebnom ponosu. Prokleti ponos! Naravno da nije odobravala taj svoj karakter, ali jednostavno nije mogla ništa protiv toga. Bilo je kao da je u njoj postojao neko ko joj je govorio šta da radi.
Selva je odlučila da svoje stražarske dužnosti odvede još jedan korak napred. Prozor na uglu njihovog stana bio je na odličnom mestu, jer se s njega moglo videti kada se esesovci približavaju. Mogla je da ih vidi na glavnom putu pre nego što skrenu u njihovu ulicu. Telefonirala je majkama svojih bivših učenika i, nakon što bi im se predstavila, ponudila im je da ih obavesti o svakoj opasnosti koja se bliži. Susedima je smetala ta radoznala Turkinja koju su jedva poznavali. Rafo ju je takođe korio zbog njenog nametljivog ponašanja. Iznenađeno je ustuknula, jer je izgledalo da niko ne razume njenu ljubaznost.
Selva je hranila Fazila pireom od jabuka kada se začulo kucanje na vratima. Imalo je još jedan sat do Rafove pauze za ručak, a pošto nije imala učenika, pitala se ko bi to
mogao da bude. Pre nego što je otvorila vrata, pitala je ko je to. Odgovorio joj je ženski glas: „Madam Alfandari, ja živim u ovom kraju. Zovem se Afnaim, Kamila Afnaim."
Selva je odmah otvorila vrata i ugledala uredno obučenu ženu od nekih četrdeset pet godina.
„Da li ste hteli da razgovarate sa mnom, madam Afnaim?"
„Da, madam."
„Da niste i vi slučajno iz Istanbula?"
„Ne.
„Možda iz nekog drugog dela Turske?"
„Moja porodica je iz Libana. Nikada nismo bili u Turskoj."
„O, u tom slučaju, verovatno ste došli da se raspitate o časovima. Žao mi je, ali više ne držim časove."
„Samo sam došla da porazgovaram s vama."
Selva je bila iznenađena. Žena koja je tu stajala nije čak bila ni njena generacija.
„O čemu, ako smem da pitam?"
„Nije baš zgodno da pričamo na ulazu ..."
„Izvinite, molim vas. Izvolite unutra."
Selva je uzela ženin kaput i odvela je iz hodnika u dnevnu sobu. Fazil je sedeo u svojoj stolici za bebe i pokušavao da jede pire, prosipajući ga svuda okolo.
„Kako slatko dete", rekla je žena.
„Molim vas, zašto ne sednete?" rekla je Selva.
„Madam Alfandari, vi mene ne poznajete, ali ja znam dosta o vama. Znam na primer da vaš suprug radi u apoteci preko puta, da ste držali privatne časove kod kuće i da ste pre dve nedelje ljubazno pozvali Leinu majku ponudivši da ih informišete o tome šta se dešava napolju. Kao što rekoh, i ja živim u ovom kraju."
„U ovoj ulici?"
„Ne, dve ulice odavde."
Selva je videla kako žena gleda u visoku stolicu pored prozora. „Da, to je moja osmatračnica", rekla je klimnuvši u tom pravcu. „Mogu da vidim sve što se dešava od raskrsnice do naše ulice i dalje. Sve mi je kao na dlanu kada tamo sedim. Htela sam da pomognem nekim porodicama iz ove ulice, ali, nažalost, niko od njih nije hteo da čuje za to."
„Ne bi trebalo da im zamerite; svi smo tako preplašeni u poslednje vreme."
„Da, zaista, nisam im zamerila. Ja, jednostavno, svakako moram da pazim zbog svog muža."
Žena nije odgovorila i Selva je nastavila: „Da li to ima neke veze sa onim o čemu ste hteli da pričate sa mnom?"
„Ne, madam. Istina je da sam htela da vas zamolim za uslugu, ali ne tu."
„Kako vam onda mogu pomoći?"
„Vi ste Turkinja, zar ne?"
„Da.
„Po svemu sudeći, turski konzulat mnogo pomaže Jevrejina."
„Obnavljaju državljanstva onima koji su turskog porekla."
„Zar ne bi mogli da to učine i za one koji nisu turskog porekla?"
„Oprostite mi, kako bi to bilo moguće? Zaista ne mislim tako."
„Zapravo pričam o sebi i svom mužu. Zato što imam dvoje divne male dece ..." Ženin glas je drhtao. „Toliko se bojim za njih. Ja sam insistirala da dođemo ovde, znate. Ubedila sam muža da zatvori posao kod kuće i dovukla sam svoju porodicu ovamo." Žena je prestala da govori i neko vreme je rukama držala glavu. Selva je potreseno čekala. „Kada mi je Leina majka rekla za vaš telefonski poziv, shvatila sam da mora da ste osoba koja hoće da pomogne. Lea vas ionako obožava."
„Lea je veoma talentovano dete, sigurna sam da će na kraju postati veoma uspešna pijanistkinja."
„U slučaju da ne završi u radnom logoru." Selva je tužno spustila glavu.
„Ako slučajno poznajete nekoga u konzulatu, madam. Možda ako, hoću da kažem
..." rekla je žena oklevajući.
„Zapravo poznajem konzula."
„Da li biste možda mogli da razgovarate s njim o mojoj deci?"
„Iskreno, ne verujem da bi razgovor s njim mogao doneti išta dobro."
„Možda bismo mogle da odemo zajedno. Vi biste me predstavili i ja bih sama pričala s njim."
„Da li biste hteli kafe?" pitala je Selva ne znajući šta da kaže. Žena je izgledala iznenađeno.
„Izvinite. U mojoj zemlji je uobičajeno da se gost ponudi čajem kafom."
„U pravu ste, imamo isti običaj. Hvala vam, želela bih kafu, crnu, molim vas. Mogu li vas ponuditi cigaretom?"
„Hvala vam, ne pušim. Prestala sam kada sam bila trudna i nisam ponovo počela."
Fazil je ispustio kašiku i Selva je požurila da je podigne. Uzela ga je iz stolice odnela ga u kuhinju dok je spremala kafu.
„Bolje da pripazim na ulicu dok vi pravite kafu", rekla je žena sedajući na stolicu.
„Moram vam reći da odavde baš imate dobar pregled raskrsnice", dodala je.
Malo kasnije, Selva se vratila s dve šolje kafe na poslužavniku i Fazilom koji joj se držao za suknju.
„Zašto ste, zaboga, ostavili tu svoju prelepu zemlju da biste došli ovde?" pitala je
žena. „Nije da sam sama videla Istanbul, naravno, ali oni koji jesu ne prestaju da pričaju o tome."
„Ni Rafaelova ni moja porodica nisu odobrile naš brak. Ja sam muslimanka, znate." Selva je videla kako žena iznenađeno podiže obrve. „Radije nego da živimo u istom gradu gde i naši roditelji koji nam nisu dali blagoslov, mislili smo da bi bilo bolje da živimo u drugoj zemlji."
„Dakle, vi ste muslimanka. Ne bih nikada ni pomislila."
Selva je stavila šolju s kafom na mali sto istovremeno rekavši: „A zašto? Zar se muslimanka i Jevrej ne mogu voleti?"
„Izvinite, nisam to mislila ..."
„Zašto ne sednete ovde? Ja bih sada sela na svoju stolicu", predložila je Selva.
„Ne mogu da verujem da ovako čuvate stražu po ceo dan", rekla je žena odlazeći prema kauču.
„Ne baš po ceo dan", rekla je Selva, „ali kada završim kućne poslove, sednem ovde i slušam radio, pletem ili čitam novine. U isto vreme uspevam da pratim šta se tamo dešava."
„Ali čujte, madam", rekla je žena, zastavši, „ako ste Turkinja muslimanka, onda to znači da vaša reč ima veći značaj u konzulatu ..."
„Verujte mi, što se tiče našeg konzulata, ako ste turski državljanin, nije važno koje ste religije”, rekla je Selva s ponosom u glasu. Iz ljubaznosti, žena nije htela da pita zašto; u tom slučaju, ona i njena porodica imaju problem. Selva je srknula kafu i bacila pogled na ulicu.
„Ne mogu vam ništa obećati, ali voljna sam da odem u konzulat i u vaše ime pitam ima li nekih mogućnosti", rekla je Selva.
„Oh madam, madam Alfandari, ne znam kako da vam zahvalim."
„Molim vas, nemojte mi zahvaljivati, jer se, iskreno, uopšte ne nadam." Žena je izvadila fotografiju iz torbe i dala je Selvi.
„Molim vas, zadržite ovu fotografiju. Možda biste mogli da je pokažete konzulu.
Možda bi mu smekšalo srce ako bi samo video pametna lica moje dece."
„Sigurna sam, madam, da fotografija neće napraviti nikakvu razliku. Ako je konzul u mogućnosti da pomogne, pomoći će, ali morate se složiti da on ne može zloupotrebiti svoju poziciju ni na koji način ..."
„Možda ako biste rekli da su vam moja deca bliski prijatelji, čak pitali da li postoji cena za tako nešto ... Sigurna sam da mora postojati neka cena."
Selvino lice se smračilo. Istresla je svoj bes na Fazilu, koji je prenosio sve svoje igračke iz spavaće sobe u dnevnu.
„Da si to odmah vratio gde mu je mesto!" viknula je na svog sina. Ustala je i uzela polupraznu šolju s malog stola pored žene. „Pa, drago mi je što smo se upoznale.
Sada imam posla."
Bilo je očigledno da žena nije očekivala takvu reakciju.
„Žao mi je ako sam vas uvredila, madam", rekla je žena drhteći.
„Nisam uvređena."
„Mogu li vas možda ponovo potražiti, recimo za nedelju dana?"
„Ne, molim vas, nemojte ponovo dolaziti."
„Mogu li vas pozvati telefonom?"
„Ne, nemojte."
„Vidim da sam vas uvredila, ali verujte da mi to nije bila namera. Toliko sam očajna, molim vas, oprostite mi."
„Uopšte nisam uvređena."
„Ipak, bolje da vam ostavim svoj broj telefona za slučaj da se predomislite."
Izvadila je olovku iz svoje torbe i napisala broj na poleđini dečje fotografije. Selva je stajala pored nje i čekala. Žena je konačno ustala i krenula ka vratima. Fazil je pratio svoju majku i stajao kraj vrata. Žena ga je pomazila po glavi.
„I vi ste majka", rekla je skoro u suzama, „verujem u vas samo zbog toga ... samo zato što ste majka."
Selva je zatvorila vrata za njom, uzela Fazila i, vraćajući se nazad u dnevnu sobu, promrmljala kroz zube: „Kakva drska žena!" Spustila je Fazila da bi uzela svoju nepopijenu kafu i bacila pogled kroz prozor. Na raskrsnici je bio metež. Kada je otvorila prozor, začula je pucnjeve. Gestapovci na motorima okupljali su se na uglu. Videla je ljude kako trče tamo-amo na raskrsnici. Selva se naslonila na prozor i pozvala: „Madam ... madam ... madam Afnaim."
Žena samo što je izašla iz zgrade. Kada je čula Selvu kako je doziva, pogledala je gore.
„Vratite se", pozvala je Selva, „odmah se vratite gore." Požurila je do telefona čak i ne zatvorivši prozor. Pozvala je Rafa.
„Rafo? Rafo, jesi li to ti? Odmah se sakrij. Za boga miloga, odmah se sakrij. Da se nisi usudio da izađeš iz skladišta dok te ne pozovem ponovo."
Spustila je slušalicu i otišla da otvori vrata ženi koju je odjurila iz stana samo dva minuta ranije.
„To je neverovatno, stvorili su se niotkuda. Maltretiraju ljude na raskrsnici. Bolje da sačekate dok se ne raščisti."
Žena se tresla ispred vrata. „Neka vas bog blagoslovi, prijateljice moja", rekla je prilazeći prozoru i ne skinuvši kaput. „Previše Jevreja živi u ovom kraju. Zato nemamo ni trenutak mira. Nažalost, i oni koji nisu Jevreji moraju da se nose sa ovakvim stvarima sve vreme."
Selva i Kamila su se gurale da stanu u mali prostor do prozora na uglu. Fazil je
počeo da plače jer je želeo da se popne mami u krilo. Ona ga je prekorila.
„Prestani! Sada nije vreme za plakanje. Odmah prestani, čuješ li me?"
Kada je Fazil čuo od spolja prodirući zvuk sirena, uplašio se i prestao da plače.
Selva je klekla pored svog sina. „Hajde, dušo, zašto ne odeš u spavaću sobu da se igraš sa svojim crvenim kamionom", rekla je pokušavajući da ga nagovori.
„Madam Alfandari, pogledajte šta rade! Bože moj! Ne, ne, to je stvarno previše!"
Selva je ustala i pokušala da pogleda napolje preko ženinog ramena. Dva nemačka vojnika čvrsto su držala mladića koji je vrištao iz sveg glasa, dok mu je treći Nemac snažno svukao pantalone. Poslednjom eksplozijom energije mladić se borio da ih spreči da mu skinu i donji veš, ali bez uspeha. Selva je automatski čvrsto zatvorila oči. Kada ih je otvorila, već su odvlačili mladića i gurali ga u vojno vozilo koje je tamo stajalo.
„Pogledaj tamo, s leve strane, postrojili su sve muškarce. Jesi li videla? Ponovo će to uraditi!"
Selva je zamenila mesta sa ženom i malo se nagla kroz prozor. Bila je u pravu. Silom su svlačili muškarce i proveravali ih. Videla je dečkića kako trči niz ulicu, usput se krije u ulaze i nastavlja da trči dalje.
„Imate li možda dvogled?" pitala je žena.
„Šta će vam to, zaboga?"
„Odavde ne mogu da razaznam postrojene ljude. Možda bih mogla pomoću dvogleda. Volela bih da znam ako tamo među njima ima mojih prijatelja."
„Nemam dvogled", rekla je Selva. „Madam Afnaim – vaše prezime je Afnaim, za ne? Molim vas, sklonite se od prozora. Šta biste imali od toga i ako biste znali neke od njih?" Zatvorila je prozor i navukla zavesu. Žena je nastavila da gleda na ulicu kroz mrežastu zavesu.
„Pogledajte! Pogledajte, odvode još jednog; silom ga odvlače. Bože moj! Pantalone mu, jadniku, vise oko članaka!"
Selva je nežno stavila ruku na ženina ramena. „Dođite, madam, nemojte da gledate te brutalnosti. Dajte mi svoj kaput i sedite ovde."
„Molim vas, zovite me Kamila."
„Kamila, da vam podgrejem kafu koju malopre niste popili."
„Madam Alfandari ..."
„Molim vas, zovite me Selva."

„Selva, zar ne mislite da bi trebalo da uradimo ono o čemu ste već razmišljali? Iako su odbili vašu ponudu, mislim da bi trebalo da pozovemo ljude iz vaše ulice i da ih upozorimo. Zatim ću ja pozvati ljude iz moje ulice i upozoriti ih da ne izlaze iz kuće."
„Odlična ideja! Vi počnite da zovete svoje prijatelje dok ja potražim moje telefonske brojeve."
Dok je Selva u spavaćoj sobi tražila svoju svesku s brojevima, Kamila je već pozvala prvi broj.
„Menahime, ovde Kamila. Gestapovci su na raskrsnici i silom proveravaju cirkumizaciju kod muškaraca. Pozovi školu i reci im da ni slučajno ne smeju pustiti dečake kući. Upozori i Razonove i reci im da upozore svoje susede, svi treba da zovu jedni druge. Ja ću pozvati Markusovu porodicu ..."

Dr Sahir Erhan je pokušavao da se seti gde je upoznao lepog muškarca koji je insistirao na sastanku za vreme ručka. Kada nije mogao da se seti, ponovo je pogledao vizitkartu u svojoj ruci.

MADŽIT DEVRES
Ministarstvo spoljnih poslova Političko odeljenje
Direktor

„Žao mi je", rekao je, „vaše lice mi je tako poznato, ali ne mogu da se setim gde smo se upoznali. Ankara nije veliki grad. Mora da su nam se putevi negde ukrstili."
„Zapravo, imate odlično pamćenje. Igrali smo bridž kod dr Dželala pre dve godine otprilike ..."
„Zaista!"
„Ali nismo sedeli za istim stolom."
„U tom slučaju, moje sećanje je daleko od odličnog. To je grozno. Ne znam kako sam mogao da zaboravim."
„Ni ja se vas verovatno ne bih setio da me dr Dželal nije podsetio na taj letnj vikend kada smo igrali bridž. Da vam pravo kažem, nisam mogao da vas se setim iz njegovog opisa, ali prepoznao sam vas čim sam ušao."
„Dakle, i vi igrate bridž. Pretpostavljam da igrate dobro čim ste zaradili mesto u kući dr Dželala."
„Siguran sam da bih i bolje igrao da imam prilike da igram više. Nažalost, veoma smo zauzeti na poslu u poslednje vreme. Vezan sam za svoj radni sto."
Konačno je dr Sahir odlučio da prekine s ljubaznostima i prione na posao.
„Dakle, kako mogu da vam pomognem?" pitao je predajući Madžitu dokument koji
je uzeo iz svoje fioke. „Pre svega, cenio bih ako biste mi popunili ovo. Očigledno, potrebni su mi neki podaci."
Madžit je odbio dokument. „Radije ne bih, doktore. Vidite, nisam ovde zbog sebe."
„O!"
„Nisam hteo da kažem vašoj sekretarici. Moja žena ima zakazano kod vas za sutra, pa sam odlučio da dođem na uvodni razgovor s vama pre toga."
Dr Sahir je bio začuđen. Da nije ovo možda ljubomorni muž? „Da li ste vi osoba koja ne veruje u psihološki tretman?"
„Nikako! Potpuno suprotno, zapravo. Ne možete da zamislite kroz šta sam prošao da bih ubedio svoju ženu da dođe kod psihijatra. Dr Dželal je i naš porodični lekar i prijatelj, on vas je preporučio, a ja sam ubedio Sabihu da dođe kod vas."
„Shvatam, a o čemu ste hteli da pričate sa mnom?"
„Sabiha, moja žena, doći će kod vas sutra posle podne u tri sata. Verujem da već neko vreme prolazi kroz krizu. Noću ne može da spava, sigurno je nesrećna, stalno je na ivici i sve se više i više povlači u sebe. Nema ničega u našim životima što bi uzrokovalo da se ona tako oseća. Istina je da, zbog sadašnjih okolnosti na poslu, nisam u mogućnosti da joj posvetim mnogo vremena. Kao posledica toga, izgleda da smo se malo udaljili. Ali ipak ne toliko da bi to uzrokovalo krizu."
„Vi ste svakako svesni toga da postoji mnogo nezamislivih detalja koji mogu da utiču na nečiji život."
„Siguran sam da će vam moja žena ispričati sve o njenoj sestri u Francuskoj i o nedavnom infarktu njenog oca."
„Shvatam!"
„To je sve istina, ali nisam zbog toga ovde."
„Slušam vas."
„Zapravo sam došao jer sam veoma zabrinut zbog svoje male kćerke. Naša draga Hulja, ona ima samo osam godina, ali bojim se da je moja žena ne ... recimo samo da ona ne izgleda kao da je baš zainteresovana za svoju kćerku. Dete je veoma bistro i očigledno je toga svesno. Verujem da reaguje na činjenicu da njenoj majci baš nije stalo do nje. Potrebna joj je nežnost. Inšalah, moja žena će prevazići taj problem, ali ja brinem zbog posledica koje bi to moglo imati po moju kćerku. Kako ćemo da razjasnimo štetu koja je pričinjena detetu?"
„Ako ne zamerate, mislim da bih najpre morao da vidim svog pacijenta."
„Naravno, doktore, ja to razumem, ali siguran sam da Sabiha neće da priča s vama o problemu s našom kćerkom. Zato sam uzeo na sebe da vam to objasnim. Možda ćete moći da dospete do dna njene nezainteresovanosti, možda možete da rešite misteriju. Izgleda da moja kćerka očajno traži naklonost svoje babe i svog dede zato što to uopšte ne dobija od majke. Po mom mišljenju, to uopšte nije zdravo."
„Da li ste pomislili da bi stanje vaše žene moglo takođe biti rezultat nezainteresovanosti?"
„Izvinjavam se. Ne razumem pitanje."
„Nedostatak ljubavi šteti i starijim ljudima koliko i mladima."
„Naravno."
„Rekli ste mi da vaša žena prolazi kroz krizu a ipak se više brinete za svoju kćerku nego za nju. Rekli ste mi da je dete bistro i zbog toga svesno majčinog zanemarivanja i shvata da je majka možda ne voli dovoljno."
„Istina je."
„Zar onda nije moguće, pošto je vaša žena takođe bistra i inteligentna, da je i ona svesna izvesnih stvari koje doprinose tome što je nesrećna?"
„Uveravam vas da sam potpuno veran svojoj ženi i da je visoko cenim."
„Ljubav i poštovanje su dve potpuno različite stvari. Iz ovoga što ste mi rekli, moguće je da vi svojoj ženi uskraćujete ljubav i nežnost iako je visoko cenite."
„Zaista!" odgovorio je Madžit osećajući se zbunjeno. Izvadio je svoj sat iz džepa pogledao koliko je časova. Njegova pauza za ručak se završavala. „Istina je da možda zapostavljam svoju ženu jer sam u poslednje vreme pretrpan poslom, ali zbog toga smo pozvali njene roditelje da borave kod nas."
„Voleo bih da je moguće da unajmimo zamenike da brinu o našim voljenima, ali kakva šteta što očevi i majke ne mogu da zamene muževe i žene, i obrnuto. A vi ste očajni što je vaša kćerka naklonjenija svojoj babi i svom dedi nego majci. U Evropi se koristi jedna nova terapija. Namenjena je članovima porodice koji se ne slažu najbolje i zove se jednostavno porodična terapija. Još se ne koristi naveliko, ali siguran sam da će njena vrednost uskoro biti cenjena. Terapeut okuplja celu porodicu u isto vreme, sluša njihove probleme i pokušava da pronađe rešenje. Da li biste bili zainteresovani za takvu metodu?"
„Iskreno, radije se ne bih umešao u to, a ionako nisam za to da moja kćerka odlazi psihijatru u njenim godinama. Moja žena je zakazala kod vas zbog njenih problema sa stresom. Ja sam samo hteo da vam prikažem kako stvari stoje s mojom kćerkom."
„Na vama je da odlučite. U svakom slučaju, više bih voleo da ne gledate na psihijatre kao na neku vrstu babaroge. Mi smo tu da pomažemo ljudima svih uzrasta."
„Uveravam vas da vas ne gledam kao babaroge, naravno da ne, ali što se tiče te 'zajedničke terapije' ili kako se već zove ... Nisam ja za to."
„U tom slučaju, veoma sam zahvalan što ste izdvojili vreme da me informišete o tim detaljima. Nadajmo se da ću, nakon što budem pričao s vašom ženom, moći da smislim oblik terapije koji bi pomogao svima vama. Poznavanje stava vaše žene prema kćerki biće od pomoći, definitivno ste mi dali znak u tom pravcu”, rekao je dr
Sahir dok je ustajao da isprati Madžita do vrata. „Pitaću Dželala da organizuje jednu partiju bridža za nas neko veče kada budete slobodni", dodao je dok su se rukovali.
„Da, na svaki način neka organizuje partiju bridža pa da ti stvarno pokažem, pametnjakoviću!"

Tarik Aridža je živeo u jeGinom hotelu otkako je kročio u Pariz. Dok je sedeo u taksiju sa svoja dva kofera na putu ka novom stanu, bio je vrlo srećan. Selidba u iznajmljeni stan značila je da više ne mora da živi u sobi poput ćelije u kojoj je bio samo krevet, noćni sto i orman. Njegov novi dom imao je dve spavaće sobe, malu dnevnu sobu, kuhinju dovoljno veliku da u nju stane mali sto za doručak, i veliko kupatilo sa ogromnom kadom i bideom. Štaviše, bio je potpuno namešten i nalazio se blizu ogromne metro stanice i autobuskih stajališta. Ukratko, bio je skoro savršen. Što se Tarika ticalo, njegov jedini problem je bio finansijski: zbog visoke stanarine moraće s nekim da deli stan. Taj neko bi bio Muhlis, njegov kolega u konzulatu. Kada je Tarik pričao Muhlisu o stanu koji je video i pomenuo da mu je preskup, Muhlis, koji je i sam tražio odgovarajući stan, odmah je ponudio da stanuju zajedno. Pošto su u stanu bile dve spavaće sobe, Tarik je pomislio da je to dobra ideja. Sada kad je trebalo da potpišu ugovor, on odjednom više nije bio siguran u to. Da li će moći da stanuje s nekim s kim je radio svaki dan? Hoće li moći da se izdrži s nekim ko nije prestajao da priča i stalno se šalio?
Međutim, odluka je već bila doneta, tako da su nastavili dalje, potpisali ugovor i platili depozit.
Na dan kada je trebalo da se sele, Muhlis je morao da odnese neka dokumenta turskoj ambasadi u Višiju, pa je Tarik morao sam da prenese svoje stvari. Nakon što je sve stavio u odgovarajuće police, izašao je napolje da prošeta, seo u kafić, naručio čašu pernoa i uživao u cigareti. Planirao je da proslavi ovaj dan iz nekoliko razloga, ali važnije od selidbe u novi stan bilo je to što mu je telefonirala Sabiha!
Bilo je prošlo već skoro dve godine otkako je poslednji put čuo Sabihin glas. Bio je
tako iznenađen i uzbuđen da je Muhlis, koji je sedeo za njihovim stolom, gestovima pitao šta se dešava.
Sabiha je molila Tarika da njenu sestru s porodicom zaštiti od Nemaca koji su krenuli na jug. Tarik se pitao ko ih može zaštititi od Hitlera. Zar je mislila da je Tarik bog? Tarik je objasnio da i Selva i njen muž imaju besprekorna dokumenta i da se stoga mogu vratiti u Tursku ako žele. Sabiha je rekla Tariku i za očev srčani udar. Ako se nešto desi Selvi i njenom sinu, starčevo srce neće biti dovoljno jako da to izdrži. Sve što je Sabiha ispričala Tarik je primao kao da je slušao novosti svoje porodice. Trebalo mu je dosta vremena da uteši Sabihu i uveri je da se Selvi ništa neće desiti. Obećao je da će obavestiti Selvu o redu vožnje vozova iz Pariza za Istanbul. Svakako će insistirati na tome da oni moraju da napuste Marselj i svakako će štititi nju i njenu porodicu.
Rekao je sve to preko telefona, ali kako će to postići, to je bila druga stvar. Jedino što je bio u mogućnosti da uradi jeste da kontaktira s Nazimom Kenderom u Marselju i zamoli ga da pripazi na Selvu. Kad malo bolje razmisli, zar neće Nazim Kender smatrati čudnim to što mu Tarik traži da zaštiti udatu ženu? Ne, on to sigurno ne bi mogao.
Čim je spustio slušalicu, zbog svoje ljubavi prema Sabihi, osetio se obaveznim da makar proveri vozove za Istanbul. Putovanja vozom kroz okupirane zemlje bila su veoma opasna. Zbog sukoba na putevima polasci su bili u haosu. Nije bilo moguće tačno znati kada će voz krenuti iz Pariza, niti kada će stići. Sigurno nije mogao da tera Selvu da krene na takav put, ali dok je ispitivao, naleteo je na još jedan tračak nade. Otkrio je da su turske diplomate bile u procesu razrađivanja plana kako da sakupe, u Parizu, sve te Jevreje koje su spasli radnih logora i pošalju ih vozom u Istanbul a zatim preko mora u Palestinu. Upravo je turski ambasador u Višiju rekao Tariku za taj plan. Neće biti lako postići taj zadatak. U skladu s planom, turska vlada bi iznajmila vagon i zakačila ga za jedan voz koji bi išao ka Edirnu. Pošto je Turska bila neutralne zemlja, isprobaće svoja prava da uzme kočiju pod svoju zaštitu. Mnogo napora je uloženo da se taj plan sprovede u delo. To je značilo da će makar on moći nešto da uradi za Sabihu. Bio je zadovoljan zbog toga.
Tarik je još zbog nečega bio zadovoljan.
Sabiha mu je rekla preko telefona da je počela da odlazi kod jednog psihijatra. Po svemu sudeći, on je diplomirao u Austriji i bio je veoma neobičan lekar. Nije bio jedan od onih psihijatara koji bi se otarasiti pacijenta prepisavši mu pilule za spavanje i sedative; naprotiv, provodio je vreme pričajući s pacijentima i tako dosežući koren njihovih problema. Sabiha ga je viđala dva puta nedeljno i bila je veoma zadovoljna njime. Nije sudio, nije nabacivao krivicu, čak je nije ni savetovao; jednostavno ju je slušao.
Sabiha je konačno našla nekoga s kim je mogla da priča i priča i priča o svojim unutrašnjim strahovima i sumnjama. Budući malo ljubomoran, Tarik je pitao kakav je čovek bio taj stručnjak – da li je star, da li je lep? Ne, nije star. Da, lep je. „Zaista!" odgovorio je Tarik. Sabihin glas je za njegove uši bio kao muzika. Podsetila ga je da je taj psihijatar, na kraju krajeva, lekar, i da nikada ne bi mogao imati ulogu lojalnog prijatelja. Sabihi je zaista nedostajalo Tarikovo nežno prijateljstvo.
Do večeri, Muhlis je stigao u novi stan noseći brdo stvari koje je kupio, što je odmah odneo u kuhinju i sklopio na različite police.
„Šta je, zaboga, sve to? Šta si to, pobogu, nakupovao?" pitao je Tarik.
„Ovo su stvari zbog kojih vredi živeti – razni sirevi, vina i hleb."
„Mislio sam da bismo mogli napolje na večeru."
„Ovo nije večera, dragi moj prijatelju, ovo su stvari iz prodavnice delikatesa."
„Gde si našao ovaj sir? Pitao sam prodavca preko puta kada sam dolazio kući, ali nije bilo brija20. Rekao mi je da ga nije lako naći u poslednje vreme ... Bože dragi! Pogledaj sva ta vina. Ko će popiti sve to, pobogu?"
„Ja mogu da nađem bilo šta", rekao je Muhlis, „a što se vina tiče, to je za nas naše goste, naravno."
„Kakve goste?"
„Samo sačekaj i videćeš. Ferit i njegova žena će uskoro biti ovde. Ferit je moj prijatelj iz Galatasaraja, moje škole u Istanbulu. Završavao je poslediplomske studije ovde kada je pukao rat i nije mogao da se vrati kući, pa sada predaje na fakultetu. Siguran sam da će ti se dopasti. On nije bezobrazan kao ja. Ozbiljan je poput tebe i dozvoli da kažem, takođe je vrlo talentovan. Bio je prvak na trkama u školi i veoma dobar glumac u školskim predstavama. Nikada neću zaboraviti noć kada je upao u ekstazu i igrao kazahstanski ples! Svi smo zanemeli."
Tarik je bio iznerviran. Nadao se da će posle večere slušati radio čitati knjigu to njegovo prvo veče kod kuće. Radovao se što će moći rano da legne i što će čak imati prilike da razmisli o jutrošnjem telefonskom pozivu. Pokušao bi da se priseti razgovora reč po reč i možda uspeo da pročita nešto između redova. Pokušao bi da mirne glave analizira Sabihin uznemiren ali srećan ton glasa.
„Voleo bih da si me prvo pitao", rekao je Tarik.
„Možeš ostati u svojoj sobi ako ne želiš da nam se pridružiš. Mislio sam da bi bila dobra ideja da proslavimo naš prvi dan u novom domu."
„Bilo bi me stid da ostanem u svojoj sobi, ali voleo bih da me ubuduće pitaš pre nego što ponovo pozoveš goste."
„Neko bi pomislio da smo još u školi! Čuj, Tariče, znaš da se prema tebi uvek ophodim s poštovanjem kao prema nadređenom na poslu, ali moraš da shvatiš da, ako ćemo deliti ovaj stan, moramo imati jednaka prava, inače to neće uspeti. Obojica
bi trebalo da smo u mogućnosti da dođemo i odemo kad hoćemo. Moramo biti slobodni da pozovemo koga hoćemo da dođe kod nas, možda žensko društvo ili goste s kojima želimo da se zabavljamo kod kuće. Da li je to tebi u redu? Na kraju krajeva, nismo više deca, zar ne?"
„Ako nemaš ništa protiv, voleo bih da razmislim o ovome. Ako se ne složim, verujem da bi moglo biti bolje da se rastavimo pre nego što uništimo naše prijateljstvo", rekao je Tarik odlazeći u svoju sobu. Seo je na fotelju pored prozora. Nije uključio svetlo, sedeo je i razmišljao pod svetlom ulične svetiljke. Da li je čudan? Pitao se. Muhlisove reči su ga iznenadile. Šta je ono rekao? Rekao je da treba da budu slobodni da dovedu koga žele – uključujući žensko društvo. I sam je bio mladić, ali nikada mu nije palo na pamet da bi možda želeo da dovede ženu, naročito ako neko spava u susednoj sobi. Ovo je zbilja razlika između nekog koje odrastao u Anadoliji i nekog iz Istanbula. I sama pomisao na to bila je dovoljna da pocrveni neko ko je išao u licej u Sivasu, ali bilo je sasvim normalno za nekog ko je išao u galatasarajski licej u Istanbulu. Možda je bilo vreme da Tarik odraste. Možda je bilo vreme da shvati da se život ne sastoji samo od odlazaka na posao i da ljubav nije satkana od zaljubljenosti u snove o ženi koja nikada neće biti njegova. Možda je to što je upoznao Muhlisa bilo božje delo. Da li je Muhlis medijator koji će ga izvući iz njegove ljušture, upoznati ga s novim prijateljima i novim mestima? Da li je on neko ko bi mogao da proširi njegove horizonte predstavljajući mu pariski noćni život i barove u kojima bi mogao da uživa u društvu žena?
Izašao je iz svoje sobe i otišao u kuhinju gde je Muhlis ređao razne sireve na tanjir. Tarik je stavio svoju ruku na Muhlisovo rame i progovorio svojim uobičajenim mirnim glasom.
„U pravu si, prijatelju. Nismo u školi, već u našem stanu, našem domu, moraš biti slobodan da dođeš i odeš kad želiš, i naravno da moraš biti slobodan da pozoveš svoje prijatelje kad god želiš. Moj jedini zahtev je da me obavestiš kada pozivaš ljude tako da mogu da isplaniram šta ću da radim ako ne želim da vam se pridružim. Mogu da odem u bioskop ili gde god."
Na kraju večeri, Tariku je bilo drago što je odlučio da im se pridruži. Ferit i njegova žena su zaista bili veoma prijatni. Doneli su bocu vina i zanimljiv razgovor je lako tekao. Sasvim suprotno od Tarikovih očekivanja, ispostavilo se da je Ferit razuman i svestran čovek, i da uopšte nije bio dendi kakvog je Tarik očekivao. Bio je upravo onakav kako ga je Muhlis opisao. Njegova žena Evelin bila je veoma fina Francuskinja koja je upoznala Ferita na fakultetu; poznavali su se oko šest godina, a konačno su se venčali šest meseci ranije. Evelin je pomalo pričala turski, ali s naporom. Međutim, kako je veče teklo, nakon nekoliko flaša vina više nije bilo jezičkih barijera. Svima je bilo prijatno zajedno i pričali su o svemu pod suncem. Neizbežno, razgovor je skrenuo
na rat koji je progutao Evropu i na užasne uslove u kojima su živeli. Ferit je delio njihovo mišljenje o okrutnom i nehumanom stavu Nemaca prema Jevrejima. I sam je u svom stanu krio nekoliko Jevreja, svojih prijatelja s fakulteta. Pošto su se bojali da sami odu u konzulat, on je otišao i popunio formulare umesto njih.
Tarik im je ispričao kako je i sam spasao neke Jevreje iz Gestapovih ruku. Muhlis je opisao kako je jedna starica koju je Tarik spasao uporno pokušavala da ga poljubi celim putem do konzulata u autu. Svi su prasnuli u smeh.
Evelin je takođe imala šta da ispriča. Po njenoj priči, čula je užasne izveštaje od verenika svoje prijateljice o dešavanjima u radnim logorima. Kako je on to saznao? Izgleda da su mu, pošto je bio pristalica Nemaca, dozvolili da kamionetom dovoz namirnice u logor. Za vreme tih dostava pričao je sa onima koji su radili u logoru i saznao da se tamo dešavaju takve surovosti od kojih se diže kosa na glavi. Naravno, to je bio kraj njegovih pronemačkih stavova.
Evelin, Ferit, Muhlis i Tarik ostali su budni i razgovarali sve do ranih jutarnjih sati iako su njihovi glasovi na kraju bili pomalo nerazgovetni kao posledica popijenog vina. Užasne priče koje su razmenili dovele su do toga da oni zaključe kako tim jadnim ljudima treba podrška, i svi su obećali da će uraditi sve što mogu da im pomognu.
„Ti ionako radiš sve što možeš", rekao je Ferit, „ali na neki naš mali način, i mi radimo naš deo!"
„Zaista, na šta misliš? Neko udruženje, organizacija, šta?"
„Ne, nije baš tako", rekao je Ferit, ustajući iza Tarika, i uključio radio. Vrteo je dugme dok nije našao stanicu s muzikom. Tako je razgovor došao do kraja. Do vremena kada je Muhlis još jednom otišao do radija i pronašao muziku za igru, njihovo raspoloženje se malo promenilo.
Kada su gosti otišli, Tarik i Muhlis su sredili nered i povukli se svako u svoju sobu.
Tarik je legao na leđa s rukama ispod glave; bio je dosta pijan, ali zadovoljan.
Ovaj cimer koji je imao verbalnu dijareju sigurno je uspeo da doda malo boje u njegov život.

Sabiha je sedela na fotelji sa stopalima podignutim na klupicu za noge u dr Sahirovoj sobi za terapiju, pokušavajući da se opusti.
„Sačekaćemo dok ne budete spremni, kao i obično", rekao je njen doktor. „Molim vas, nemojte pričati dok ne budete spremni. Samo lezite i opustite se, dozvolite da vas vaše misli obuzmu. Danas mogu čak i da vam pustim neku muziku, ako želite. Znam da volite klasičnu muziku. Imam ovde Bramsov Koncert za klavir. Da li biste želeli da ga slušate?"
„Oh da, molim vas."
Dr Sahir je uzeo veliku crnu ploču, pažljivo obrisao prašinu s nje i stavio je na gramofon. Nakon uvodne buke grebanja igle po ploči i prvih nekoliko nota muzike, Sabiha je zatvorila oči i slušala končerto koji je tako dobro znala. To joj je sigurno pomoglo da se opusti, jer je bila skoro zaspala. Mogla je da čuje doktorov glas, ali nije bila sigurna gde je on. Nije bio tačno ispred nje, dakle: da li je sedeo iza nje, ili se šetao po sobi? Malo je pričao pa zatim malo slušao, s vremena na vreme postavljajući pitanja.
„Da li se sećate dana kada se rodila vaša sestra?"
„Jedva, kao kroz san ... Imala sam oko dve ili dve i po godine. Ne mogu reći da se toga jasno sećam."
„Da li ste imale zajedničku sobu?"
„Ne, Selva je spavala u maminoj sobi oko godinu dana."
„Mora da ste vi zbog toga bili ljuti."
„Da, naravno. Stalno mi je uzimala stvari koje su ranije pripadale meni.
„To je vrlo uobičajen oblik ljubomore kroz koji prolazi većina dece kada im se rodi
brat ili sestra."
„Ne verujem. Sa mnom je bilo malo drugačije. Sećam se da je bilo situacija kada sam htela da je ubijem."
„Ma hajdete!"
„Pa, možda ne baš da je ubijem, ali definitivno sam ponekad želela da je mrtva. Kada je imala boginje, na primer, sklonili su me zato što nisu hteli da se i ja zarazim."
„Gde su vas sklonili?"
„Kod moje babe s tatine strane, zato što kada su boginje postale ozbiljnije, moja druga baba je danima boravila kod nas naročito zbog toga da bi se starala o mojoj sestri. Sećam se da su mi govorili da se molim za Selvu pre spavanja. Jesam se molila ali ne da ozdravi. Molila sam se da umre."
„Osećali ste se napušteno?"
„Naravno! Imala sam samo šest godina, htela sam da budem sa svojom porodicom čak i po cenu da dobijem boginje."
„Šta se zatim dogodilo?"
„Zatim? ... Zatim? ... Onda se Selvino stanje pogoršalo – to jest, kada sam se molila da umre. Kada je moja baba saznala za to, povela je dedu i zajedno s njim odjurila. Proveli su tamo celu noć. Ja sam se strašno uplašila i plakala sam cele noći. Tada sam počela neprestano da se molim da moja sestra ozdravi."
„I jeste."
„Da, hvala bogu, ozdravila je, ali moram da priznam da sam osećala kajanje i bol dugo posle toga. Uvek sam se osećala krivom pred njom zbog toga."
„Da li je bilo još takvih događaja?"
„Ne baš takvih. Ali kako smo odrastale, mora da je bilo detinjastih osećanja, pretpostavljam."
„Pričajte mi o tome."
„Ponekad bih se strašno naljutila na svoju sestru i želela joj užasne stvari."
„Kao na primer?"
„Oh, ne znam ... Jednom kada su joj ponudili da igra glavnu ulogu u školskoj predstavi, na primer, osećala sam da je trebalo da tu ulogu dobijem ja. Na kraju krajeva, bila sam starija od nje. Osećala sam da je to bilo moje pravo."
„Zašto su tu ulogu dali njoj?"
„Zato što je bila kao pritka. To je bila muška uloga."
„I?"
„Želela sam da se razboli i da izostane s prve predstave. Tog dana je padao sneg, sve je bilo prekriveno belim. Možete li da verujete? Ona padne i slomi ruku!"
„Zaista! Neverovatno! I šta ste tada uradili?"
„Bilo mi je užasno žao, savest me je strašno mučila. Naravno, nisam mogla nikome
da kažem. Htela sam da olakšam svoju savest pa sam je služila kao rob dok se nije oporavila."
„Da li ste joj otkrili svoja osećanja?"
„Htela sam, zapravo, veoma mnogo, ali nisam mogla, ona mi ionako ne bi verovala.
Ona je vrlo naivna i uvek misli dobro. Misli da je mnogo volim."
„Pa i volite je, zar ne?"
„Da, volim je. Veoma. Ali mora da sam ceo svoj život bila ljubomorna na nju."
„Čujte, hanuma Sabiha, verujte mi, sva prvorođena deca imaju slična osećanja kada mlađe dete dobije više pažnje nego oni. Strašno su ljubomorna što moraju da dele roditeljsku ljubav. Postepeno, kako odrastaju, to osećanje nestaje."
„Možda je tako, ali ja osećam da su tragovi još tu. Ne mogu tačno da uprem prstom u njih, to je kao griža savesti. Osećam da sam možda na neki način uticala na sestrin život svojim besmislenim napadima ljubomore."
„Niko od nas nije dovoljno moćan da potpuno utiče na tuđe živote."
„Čak ni ekstremno ljubomorna prvorođena deca?"
„Apsolutno ne! Da li mislite da su sva prvorođena deca ljubomorna?"
„Zar niste to upravo rekli?"
„To je moje viđenje. Želim da čujem vaše."
„Slažem se s vama, verujem da su sva prvorođena deca kazna božja!"
„Zašto?"
„Zato što su lukava i spremna da spletkare. Pokušavaju da manipulišu životima onih koji su rođeni posle njih zato što žele sve igračke, svu odeću, svu ljubav samo za sebe."
„Prvorođena deca? Mislite i na dečake i na devojčice?"
„Pa, ne znam za dečake, možda su oni drukčiji."
„Da li je to razlog što ne volite prvorođene devojčice? Šta mislite o tome?"
„Čujete li tu muziku, doktore? Možete li da čujete silinu uzbuđenja? Ta ... taa-ta- tata-taa-ta ... Kakav prekrasan končerto! Oduvek sam želela da dobro sviram klavir. Imate li kojim slučajem neki od Betovenovih končerta?" pitala je Sabiha, pokrećući ruke poput dirigenta.
„Obećavam vam da ću pustiti Betovena tokom naše sledeće seanse. Kako se sada osećate? Zar se ne osećate opuštenije?"
„Sigurno, mogu vam reći da je ovo prvi put da sam priznala svoja osećanja prema Selvi. Ne bih to mogla da uradim ni sa kim drugim. Ipak, vi ste drukčiji. Vi razumete zar ne? Vi ste meni kao otac ispovednik, doktore. Kad me smestite u ovu stolicu, počnem sve da ispovedam, opustim se."
„Baš mi je drago što to čujem."
„Bila je još jedna osoba kojoj sam mogla da se poverim, moj prijatelj. On je jedina
druga osoba s kojom sam mogla da pričam o izvesnim stvarima, ali naravno, ne ovako kao što pričam s vama."
„Šta je bilo s njim?"
„Dobio je premeštaj u Pariz i otišao tamo."
„Da li vam je bilo žao?"
„Veoma! On je bio moj jedini prijatelj u ovom gradu."
„Pa ste se, kada je otišao, okrenuli pilulama za spavanje kao da će uskoro izaći iz mode."
„Tako je! Ali verujem da mi više ne treba šaka pilula da bih mogla da zaspim.
Barem tako osećam."
„Inšalah."
„Za to imam vama da zahvalim, doktore. Svaki put kada se vidimo, osećam da ste sve bliži malignom tumoru u mojoj glavi. Pretpostavljam da ćete na kraju pronaći to mesto, probosti ga, i gnoj će isteći, a ja ću se oporaviti."
„Ne, hanuma Sabiha, neću ja ništa uraditi, vi ćete uraditi sav posao. Možda se, uz vašu pomoć, zaista jesam približio tumoru, kako ste ga nazvali, ali bojim se da još nisam locirao tačno mesto. Nastavićete da dolazite kod mene, i kada ga budem našao, odlučićemo zajedno šta ga je uzrokovalo, a zatim će na vama biti da ga probušite. Ali još nismo stigli dotle."
„Kako god vi kažete", rekla je Sabiha. „Dakle, sledeće nedelje slušamo Betovena, obećavate?"
„Obećavam."
Sabiha je polako ustala i zevnula. Osećala se nesigurno kao da se upravo vratila s putovanja brodom.
Da li je dr Sahir držao njenu ruku malčice predugo dok su se opraštali na vratima, il je ona to umislila?
Kada je izašla iz zgrade, osetila je hladan vetar kao šamar po licu. Nije htela da uzme taksi, pa je umesto toga hodala do kuće. Doktor Sahir. Doktor ... Sahir ... Kakav izvanredan čovek! Čitao je njenu dušu kao otvorenu knjigu. Čitao ... njenu dušu ... njenu dušu ... Išla je kući kao da je mesečarila.
Te večeri dok je sedela za porodičnim stolom, Sabiha je još sanjarila. Fazil Rešat- paša je izašao iz bolnice desetak dana pre toga i konačno im se pridružio na večeri.
„Šta je s tobom, draga moja kćerko?" pitao ju je. „Izgledaš zabrinuto."
„Mnogo sam umorna, oče. Čitav sam dan hodala."
„Nije trebalo da hodaš po ovom vremenu, dušo, prehladićeš se", rekla je hanuma Leman.
„Godi mi šetnja, majko, osećam se bolje kad hodam."
„Zapravo, mislim da ti treba odmor, Sabiha", poletno je rekao Madžit. „Nažalost, za
sada ne mogu ništa da obećam, ali prijavio sam se za odmor od sledećeg nacionalnog praznika 23. aprila. Pada između dva vikenda, pa ako moje kolege mogu da se snađu bez mene, možda bismo mogli da otputujemo na nekoliko dana, samo nas dvoje. Šta misliš o tome?"
„Ima još dosta do aprila."
„Znam, ali hteo sam da ih na vreme obavestim"
„Gde predlažeš da idemo? Rat je u celoj Evropi", rekla je Sabiha.
„Nisam mislio na Evropu."
„Onda gde?"
„Mislio sam da bi moglo biti lepo da odemo na ujninu farmu u Gebze. Tamo je predivno u proleće. Mogli bismo da dugo šetamo zajedno, pretpostavljajući, naravno, da se ništa drastično ne desi u ministarstvu."
„Ne verujem da mogu. Kao što znaš, imam seanse sa svojim doktorom."
„Ima još đavolski mnogo vremena do aprila. Siguran sam da će se tvoje seanse do tada završiti."
„Mogu li i ja s vama, tata?"
„Eto”, rekla je Sabiha, „možeš povesti Hulju sa sobom. Vas dvoje možete zajedno na odmor, a ja ću ovde nastaviti sa svojim seansama."
„Bože dragi! Koliko seansi", rekla je hanuma Leman.
Sabiha je svoju majku presekla pogledom. „Uveravam te da mi one čine dobro, već se osećam bolje."
Madžit je začuđeno pogledao svoju ženu. Setio se beskrajnih napora koje je uložio da bi je nagovorio da ode kod psihijatra koga je preporučio dr Dželal. „Da li mi ti to govoriš da nećeš da ideš na odmor? Zar se nisi upravo ti žalila kako se osećaš zarobljeno u Ankari bez mogućnosti da provodimo vreme zajedno?"
„Madžite, zašto uvek moraš da sve pretvoriš u svađu?" pitala je Sabiha.
„Ne mogu da verujem da si to rekla! Zar hoćeš da kažeš kako ja započinjem svađe? Bože, molim te, daj mi strpljenja."
„Tata, tata, molim te, hajde da mi idemo. Ako mama neće, možemo ići nas dvoje zajedno, zar ne? Dvadeset trećeg aprila je Dečji praznik – to je ionako moj praznik!"
„Moraš da misliš na školu, anđele moj. Imaš samo jedan slobodan dan, ne možeš da odsustvuješ duže od toga. Ovo sam isplanirao za tvoju majku, mislio sam da će joj goditi promena vazduha."
„Ali tata, ove godine, zbog rata, letnji raspust počinje 14. aprila – zar si zaboravio?"
„Oh bože! U pravu si, potpuno sam zaboravio. Bio sam toliko okupiran razmišljanjem o tome gde će Nemci sledeće udariti i šta će Rusi od nas tražiti da sam potpuno zaboravio. Izvini, anđele moj. U tom slučaju, možemo svi zajedno na odmor. Inšalah, tvoj deda će se do tada oporaviti, pa će i baka moći s nama. Možemo otići svi
kao porodica. Ići ćemo vozom", rekao je Madžit, gledajući svoju ženu u oči i tražeć odobravanje.
„Dosta, predugo si pričao o tome, Madžite", odgovorila je Sabiha. „U svakom slučaju, ima mnogo vremena; možemo ponovo da razmislimo o tome kada se taj datum približi."
Kada su se Sabihini roditelji povukli u svoju sobu, hanuma Leman je počela da kritikuje Madžita. „Kunem ti se, uopšte ne razumem tog čoveka. Ranije se žalio što Sabiha ne ide kod doktora, a sada kad naša sirota kćerka kaže da se oporavlja, on insistira da prestane s terapijom i da ode na odmor u Gebze. Baš Gebze od svih mogućih mesta! Kakav odmor čovek može imati u Gebzeu među kravama i kokoškama? Pa stvarno!"

Selva je raspravljala preko telefona neko vreme pre nego što je odlučila da je taj razgovor bolje obaviti licem u lice. Povešće Fazila sa sobom i lično otići u konzulat. Zamišljala je da će, ako tamo bude uobičajena gužva, kao žena s detetom imati prednost. U svakom slučaju, Rafo nije više želeo da mu ostavlja Fazila, jer je morao da se krije u skladištu. Selva je razmišljala da zakaže sastanak sa sekretaricom Jermenkom, ali odlučila je da to ne uradi, jer ako bi je odbili, ne bi tamo mogla više uopšte da ode. Odlučivši tako, potražila je u svom ormanu nešto odgovarajuće što bi mogla da obuče. Znala je da je lepo obučena žena ključna stvar koja otvara mnoga vrata, ali nije imala ništa što bi stvorilo takav utisak.
Na kraju je odlučila da ponovo obuče zeleni kaput i svoj svileni šal marke Hermes, zajedno s tašnom od krokodilske kože koju je Sabiha insistirala da joj dâ a koju je izvukla sa dna ormana. Dobro je umotala Fazila i izašla iz stana držeći ga u rukama. Pre nego što je otišla do autobuske stanice, zapitala se da li bi trebalo da kaže Rafu gde ide, ali znala je da bi probao da je odgovori time da je se uopšte ne tiču deca neke osobe koju je jedva poznavala. Podsetio bi je da se u ova vremena svako morao brinuti za sebe; bilo bi pogrešno da traži uslugu za druge kada bi mogla na kraju biti primorana da traži uslugu za sebe. On bi sigurno zahtevao da ne iscrpljuje njihove šanse u konzulatu. Razmislivši o tome, odlučila je da ne kaže Rafu i odlučno otišla na autobusku stanicu.
Autobuska stanica, na kojoj je obično bila gužva, bila je skoro prazna. Stanovnici Marselja bili su počeli da ostaju kod kuće osim ako je bilo potpuno neophodno da izađu.
Pronašla je sedište blizu prednjeg ulaza autobusa, stavila Fazila do prozora i cela
pored njega. Čim je autobus krenuo, kondukter je došao do nje.
„Jednu do avenije De prado, molim vas", rekla je Selva.
„Dve karte."
„Ne, samo jednu."
„Zauzeli ste dva mesta, madam."
„Ali autobus je skoro prazan, zar ne vidite?"
„Svejedno, zauzeli ste dva mesta."
Selva je uzela Fazila i stavila ga sebi u krilo. „Evo, sada zauzimam samo jedno mesto."
„Ali već ste dovde došli sedeći na dva sedišta."
„Vi se šalite?"
„Zar vam izgledam kao da se šalim? Vi šverceri ste svi isti."
„Kako to mislite?"
„Dajte, platite mi samo jednu kartu i da završimo s tim."
„Ponašate se tako samo zato što sam ušla u autobus u pretežno jevrejskoj oblasti. Znajte da, pre svega, nisam ni Jevrejka ni Francuskinja; to mora da je očigledno po mom akcentu. Kao drugo, imam nemačko poreklo, i ne samo to, već sam takođe ... kako da vam kažem ... Imam prijatelje na položajima, vrlo bliske prijatelje u Gestapu. Verujte mi, naplatiću vam za ovo. Kako se zovete?"
„Nisam dužan da vam kažem svoje ime."
„Nije važno, zapamtila sam broj na vašem reveru a uzeću i broj linije kada siđem sa autobusa." Kondukter je počeo da se udaljava, ali Selva je nastavila: „Stanite, još nisam platila svoju kartu."
„Neću da vam naplatim kartu i možemo da idemo kući."
„Ako mi ne naplatite kartu, bojim se da ću morati da vas prijavim administraciji."
Kondukter je prezrivo pogledao Selvu i izdao kartu, koju je ona uzela i stavila u svoj džep. Kada je stigla na odredište, prošla je pored konduktera.
„Zaista mislim da zaslužujete sve to kroz šta prolazite u ovoj okupaciji, mesje.
Izgleda da vas bog kažnjava što ste takva arogantna gomila", rekla je.
Selva je bila zaista na ivici kada je sišla sa autobusa. Noge su joj se tresle pa je sela na klupu na stanici da se smiri. Razmišljala je kako je baš dobro što Fazil još ne može da priča pa ne može da ispriča svom ocu šta se desilo.
Noseći Fazila, Selva se zaista umorila dok nije stigla do konzulata. Pošto je tamo bila uobičajena gužva koja se tiskala ispred drvene zgrade, odlučila je da to izbegne, pa je otišla pravo pred kapiju i pozvonila. Kavas, portir, odmah je otvorio vrata, prepoznao Selvu i nasmešio se njenom sinu.
„Htela bih da vidim gospodina Kendera", rekla je.
„Pretpostavljam da imate zakazano."
„Zar bih došla da nemam?"
„Molim vas, idite gore do njegove sekretarice."
„Da, znam put, hvala vam", rekla je Selva spuštajući Fazila. Majka i sin su išli uz stepenice s rukom u ruci. Sekretarica je bila iznenađena što ponovo vidi Selvu.
„U čemu je problem, madam? Sve je u redu s vašim dokumentima, zar ne?"
„Da, naši dokumenti su savršeno u redu. Došla sam da vidim gospodina Kendera zbog jedne privatne stvari. Pitam se može li da izdvoji nekoliko minuta?"
Sekretarica je otvorila dnevnik ispred sebe i proverila. „Možda bih mogla da vas ubacim na deset minuta između dva sastanka, ali bojim se da morate biti kratki."
„Da, naravno, biću vrlo kratka. Obećavam."
„To mora da je vaš sin. Zar nije sladak?"
„Jeste."
„A kako se vi zovete, mladiću?"
„Fafa ... Fafa ... Fa", mrmljao je Fazil.
„Fazil. Dali smo mu ime po mom ocu."
Selva se smestila na stolicu pored sekretaričinog stola, kao što je radila u prethodnim posetama, s Fazilom u krilu. Nije imala pojma koliko je dugo čekala, jer je još u mislima prorađivala šta će reći, kada je iznenada videla Nazima Kendera kako stoji, onako visok, odmah ispred nje. Selva je skočila na noge. Konzul je izgledao vrlo zbunjeno.
„Pa ne verujem, hanuma Selva! Nisam znao da imate zakazano."
„Zapravo i nemam ... Nadala sam se da ćete možda moći da me primite ako izdvojite malo vremena."
„Vidim da ste ovde sa svojim malim sinom! Ima li nekih problema?"
„Ima.
Nazim Kender je pitao sekretaricu u koje vreme mu je zakazan sledeći sastanak pa se okrenuo ka Selvi.
„Srećom, italijanski konzul uvek kasni. Molim vas, uđite, hanuma Selva, ali nadam se da razumete da, kada moj sledeći gost stigne ..."
„Odmah ću otići", prekinula ga je Selva. Okrećući se svom sinu, rekla je: „Molim te, sačekaj ovde mamu, maleni." Ignorisala je sinovljevo gunđanje i pošla za Nazim- begom, koji joj je pridržao vrata svoje kancelarije. On je otišao do svog stola i seo, a Selva je ostala da stoji.
„Shvatam da imamo veoma malo vremena, pa ću odmah preći na stvar: želim da pomognem deci svoje susetke. Oni imaju trinaest i petnaest godina. Nisu Turci – roditelji su im iz Libana – ali verujem da imaju prava da žive isto kao i moj sin. Da l ste možda u mogućnosti da i njima nabavite dokumenta?"
„Hanuma Selva! Shvatate li da je to što tražite od mene da uradim ilegalno?"
„Shvatam, ali ne tražim vam da uradite ništa nehumano. Šta je uopšte ostalo legalno u ovom svetu? Čak je i naše pravo na život ostavljeno Gestapovoj milosti."
Selva je otvorila svoju torbu, izvadila fotografiju koju joj je dala Kamila Afnaim i stavila je na njegov sto.
„Ovo su deca koju vas molim da spasete. Došla sam ovde s rizikom da ćete me izbaciti zato što čvrsto verujem da treba da žive. Hvala vam što mi niste pokazali vrata."
Začulo se kucanje na vratima i sekretarica je provirili unutra. „Vaš posetilac je ovde, gospodine", rekla je.
Selva je pored fotografije stavila i dve lične karte sa imenima Sami Naim i Per Naim.
„Pozvaću vašu sekretaricu u ponedeljak i vratiću se da uzmem lične karte ako ne možete pomoći. Obećavam vam da vam više neću smetati, gospodine Kender."
„Hanuma Selva, vi shvatate, zar ne, da ako bi tokom njihovog puta bilo ko saznao da ta deca nisu Turci, ne bi samo oni snosili posledice. Ja bih takođe bio u ozbiljnoj nevolji, zaista."
„Niko neće saznati, sigurna sam. Od danas ću početi da ih učim turski. Moći će da nauče dovoljno da mogu pričati međusobno, obećavam vam."
„Ja vam ne mogu ništa obećati."
Selva je izašla iz sobe. Fazil je sedeo na podu i igrao se komadima papira koje je izvadio iz korpe za smeće. Klekla je pored njega, vratila sve smeće u korpu i zahvatila sekretarici. Držeći se za ruke, ona i njen sin su s velikim ponosom sišli niz stepenište.
Dok su napuštali konzulat, jedva se usudila da pogleda sirote ljude koji su beznadežno, beskrajno čekali napolju.
„Bože dragi", pomislila je, „gde, zaboga, mogu da odem da bih spasla svog sina ovakvog iskustva? Pitam se ima li u nekom uglu ovog ogromnog cveta neki ugao u kojem ljudi žive ne mučeći jedni druge?"

Tarik je bio veoma zadovoljan sobom kada je probao svoju novu kravatu. Nije čak ni bio svestan toga da zvižduće dok se nije ugledao u ogledalu, s napućenim usnama koje su zviždale „Lili Marien". Postideo se i prestao. Pitao se zbog čega je tako srećan.
Žena je bila Mađarica, plava sa zelenim očima, baš njegov tip. Nije baš dobro govorila francuski i imala je akcenat, što se dopalo Tariku, jer iako se njegov francuski poboljšavao, bio je daleko od toga da tečno govori, a voleo je da ima prednost. Tarika je najviše uznemiravala mogućnost da neće naći dovoljno tema za razgovor s Margo tokom vremena koje večeras budu proveli zajedno.
Sve do ovog dana, jedina žena van njegove bliske porodica s kojom je imao prilike da bude nasamo ili da razgovara ma koliko vremena bila je Sabiha. Nije bilo teško razgovarati sa Sabihom, možda samo zbog toga što je uglavnom ona pričala, dok je on samo slušao i odgovarao s vremena na vreme. Otkako je pozvao Margo na večeru, pitao se je li zato bio opsednut Sabihom. Zato što mu nikada nije bilo problem da s njom bude nasamo ili da razgovara.
Muhlis ga je upoznao s Margo. Ona je bila prijateljica njegove devojke i zajedno su radile u farmaceutskoj kompanija. Nekoliko puta su odlazili učetvoro u bioskop i pozorište, i jednom na večeru.
Oko nedelju dana ranije, Muhlis ga je pitao da li mu se Margo dopada i on je potvrdio.
„U tom slučaju, zašto je ne pozoveš da izađe s tobom na večeru?” pitao je Muhlis.
„Da li bi prihvatila?"
„Nećeš saznati ako je ne budeš pitao, zar ne?"
Tako ju je pitao i ona je pristala. Muhlis je odabrao restoran i rezervisao sto umesto njega. Tarik isprva nije bio tako siguran, ali postepeno mu se ta ideja dopala.
„Kako, zaboga, pričaš celo veče s nekim koga jedva poznaješ?" pitao je Muhlisa.
„Ma daj, kako to misliš da je jedva poznaješ? Zar nismo svi izlazili zajedno već nekoliko puta?"
„To je bilo drugačije, nismo bili sami."
„Pričaj joj o svojoj domovini. Pitaj za njenu porodicu. Reci joj kako je lepa. Nemoj je zgaziti ako budete plesali i poljubi je kad je ispratiš do kuće."
„Šta!?"
„Poljubi je, dragi prijatelju, poljubi je. Žene vole da ih ljubiš."
„Misliš u usta?"
„Verujem da ne može škoditi ako si oprezan. Prvo pokušaj da je poljubiš u obraz, a zatim možeš da nastaviš dalje. Hoću sve da mi ispričaš kad budeš došao kući."
„Nikad!"
„Bože dragi! Zar nisi džentlmen? Voleo bih da imam sestru da te upoznam s njom.
Nikad ne bih morao da brinem ako bi izašla s nekim poput tebe, zar ne?"
Tada ih je prekinuta sekretarica koja je ušla u sobu s porukom i dala je Tariku, koju je on predao Muhlisu, iznenada promenivši temu.
„Zaboravimo sve to, nazad na posao. Ovo je šifrovana poruka od naše ambasade ...
Hoćeš li je dešifrovati, molim te?"
Muhlis je izašao iz sobe i vratio se za nekoliko minuta s dešifrovanom porukom.
„Tarik-beže, evo nekih instrukcija koje ć e ti se dopasti: 'Po izveštaju od 15. decembra 1942, turski Jevreji čija su dokumenta uredna ne mogu biti zadržani u logorima prisilnog rada. Ako se takva situacija desi, mi ćemo im svakako pružiti svoju zaštitu. Treba podsetiti policijske vlasti na ovu naredbu i detaljan izveštaj o bilo kojem takvom slučaju mora se držati pod administracijom stručnih vlasti: Ova uputstva su od našeg ambasadora."
Tarik je s olakšanjem uzdahnuo. „Iako nisam mislio da je moguće, ipak sam sumnjao u to da bi nam mogli reći da se ne mešamo", rekao je. „Sada mogu da se opustim."
„Pa, pretpostavljam da imaš šta da proslaviš večeras", rekao je Muhlis namignuvši Tariku.
Tarik se pretvarao da nije primetio, jer nije verovao u bliske odnose u kancelariji.

Čim su seli za jedan od stolova prekrivenih belim stolnjacima u Braseri Lip21, Tarik je naručio bocu vina šatonef-du-pap22, koje je Muhlis čvrsto preporučio.
„Tvoj prijatelj kaže da voliš crno vino", rekao je Margo. „Istinu govoreći, i ja veoma volim crno", dodao je. Nije znao da će na kraju večeri proklinjati Muhlisa što je
predložio tako skupo vino.
Tarik nije morao da brine. Margo je bila pričljiva devojka. Oboma je nedostajala kuća, pa su njihove zemlje bile glavna tema razgovora. Pokušali su da povuku paralele između Mađara i Turaka. Jednog momenta, Margo je rekla: „Turska je jedina zemlja u Evropi koja pokušava da spase Jevreje. Da li to potiče od vaše ljubavi prema humanosti, ili je to neka ljubavna veza s njima?"
„Naše ponude pomoći potiču još iz XV veka, pa pretpostavljam da se može nazvati tradicionalnom. Kada je španski kralj Ferdinand 1492. godine proterao Jevreje iz Španije i oteo im sve što su imali, otomanski sultan im je ponudio sklonište u svojoj zemlji, dajući im slobodu religije, jezika i trgovine. Čak im je dao čitave distrikte."
„Zaista! Zašto?"
„Verovatno je bio sultan koji je gledao u budućnost. Zahvaljujući tom potezu, Jevreji su najlojalniji otomanski građani. Nisu pokušavali da svom domaćinu zabiju nož u leda, kao druge manjine."
„Nisam znala da vaša veza s Jevrejima traje tako dugo."
„Od davnih, davnih dana. Zapravo, pre nekoliko godina, nešto sam istraživao i naišao sam na ferman, ukaz iz starog carstva, koji je izdao osvajač Konstantinopolja, Fatih. Po tom ukazu, odmah posle osvajanja 1453. godine, pozvao je sve Jevreje koji su živeli na granicama carstva da se presele u ono što se danas zove Istanbul."
„Pitam se zašto je bilo tako. Može biti zbog toga što su oni inteligentna rasa i dobri u trgovini?"
„Veoma bi moglo biti tako, Margo. Ne sećam se ko je rekao da su Jevreji kao seme rasuto vetrom koje hrani zemljište na koje padne. Možda je Fatih imao slično mišljenje. I postoji još jedna stvar koju evropski hrišćani izgleda ne shvataju. Nama nikada nisu smetali ljudi drugih rasa i veroispovesti koji žive među nama. Nikad nas to nije uznemiravalo, za razliku od Nemaca koji tvrde da su čisti Arijevci. Anatolija je vekovima bila mozaik različitih rasa i religija. Naša Urfa, koju su u stara vremena zvati Edesa, bila je grad u kojem su cvetali hrišćanstvo i islam!"
„Zašto si rekao 'cvetali', u prošlom vremenu?"
„Pa, otkako je proglašena Republika, svi smo više postali nacionalisti. Usled toga, taj mozaik se srušio u korist turskih muslimana. Poput vas, i mi smo morali da ispred svih stavimo svoju rasu i religiju."
„Pretpostavljam da patriotizam nije loša stvar."
„Naravno da nije, ali kada je preteran, završi se ovakvim problemima kakve danas imamo. Hvala bogu da je naša toleranciji prema drugim religijama ostala s nama i kada smo postali nacionalisti."
„Znate li, mesje Tarik, da sam ranije imala dodira s Turskom?"
„Zaista. Ozbiljno?"
„Da, preduzeće za koje sam radila kod kuće izvozilo je farmaceutske proizvode u Tursku, naročito sulfamid."
Iako ova tema nije bila Tarikovo područje, sećao se kroz maglu da se Turska, kada su Britanci pristali da izvoze mnoge stvari, uključujući farmaceutske proizvode, okrenula Mađarskoj za nabavku, posebno za etabrin koji su koristili protiv malarije.
„Vidite", rekao je, „očigledno su naše zemlje sarađivale davno pre nas."
Do sada su Tarikove brige o ovoj večeri otišle u nepovrat. Kada su im stigla glavna jela, Margo nije mogla da ne gleda s visine u Tarikov tanjir. Njen biGek je bio skoro sirov, dok je njegov bio dobro pečen.
„Zar ne volite sirovo meso?" pitala je Margo.
„Nisam lav", odgovorio je Tarik.
To ih je navelo da neko vreme pričaju o različitim prehrambenim navikama u njihovim zemljama pre nego što je Tarik priznao da mu je bilo veoma teško da se navikne da jede puževe. Njegova omiljena hrana u Francuskoj bilo je povrće spremljeno s belim lukom, ali i dalje je žudeo za dolmama23 na maslinovom ulju kakve su spremali kod kuće. Margo se žalila da još nije pronašla u Parizu restoran u kojem se sprema dobar gulaš, njeno omiljeno mađarsko jelo.
Pri kraju večeri, Margo se nagnula napred preko stola.
„Koje metode koristite da spasavate Jevreje? Jeste li uspeli da prokrijumčarite neke od njih van Francuske?" pitala je.
Prošlo je neko vreme kako su popili sve vino i Tarik nije naručio još jednu bocu jer se bojao da neće imati dovoljno novca da plati. Kada je Margo postavila svoje pitanje, prilično se uznemirio. Bilo je baš dobro što nije naručio drugu bocu. Ko je ova žena što je sedela za stolom naspram njega? Da li je mogla biti špijun koji je izvlačio informacije iz njega?
„Šta ti to govoriš?", strogo je rekao Tarik. „Zbog čega si me, pobogu, Margo, to pitala? Mi samo izdajemo pasoše onima koji mogu dokazati da su turski državljani, ništa više! Bilo da ostaju, odlaze dobijaju vize za neku drugu zemlju posle toga, to se nas ne tiče."
„Ali otkud su onda neki od njih završili bez pasoša?"
To je to, razmišljao je Tarik sam sa sobom. Izvlači iz mene informacije na tu temu otkako smo došli ovde. Ova žena je ili iz policije ili je špijun!
„Ima turskih Jevreja koji su došli i nastanili se ovde u Francuskoj. Izgleda da se on nisu starali o tome da ažuriraju svoje turske pasoše. Kad se prijave, mi im samo produžimo rok važnosti. Ništa više!"
„A zašto misliš da to nisu uradili ranije?"
„Možda nisu hteli da putuju u inostranstvo. Zar to nije moguće? Uzmi na primer moju porodicu; oni nisu nikada putovali van zemlje pa im nisu trebali pasoši."
„Koliko je vremena potrebno da se napravi pasoš?"
Tarikovo raspoloženje se potpuno promenilo. Mahnuo je kelneru da mu donese račun i ne pitavši svoju gošću da li bi htela kafu.
„Svaki slučaj je drugačiji. Moramo da istražujemo kod kuće, pa zavisi od toga koliko dugo čekamo na odgovor."
Platio je račun, pa su otišli iz restorana i uzeli taksi. Tarik je rekao vozaču adresu gde je stanovala Margo. Jedva da su progovorili na putu do tamo i njega je obuzelo neraspoloženje. Kada se taksi zaustavio na zadatoj adresi, Tarik je izašao i ispratio Margo do vrata.
„Da li biste želeli da svratite na kafu?" pitala je Margo.
„Prilično je kasno, hvala vam, drugi put", odgovorio je Tarik dok su se rukovali pre nego što se vratio u taksi. Nakon što je devojka otišla, platio je vozaču i počeo da hoda kroz hladnu noć. Pokušao je da se Beti svake teme koju su dotakli tokom večeri. Prokleti Muhlis, pomislio je, on me je spetljao sa ovom ženom!

Tarik se probudio malo kasnije, i kada je otišao u kuhinju, Muhlis je već doručkovao.
„Gle, gle, gle, kako je vaše gospodstvo ovog jutra? Izgledaš kao da si sinoć radio do kasno. Nisam nikad video da ustaneš ovako kasno. Rekao bih da si poslušao moj savet."
„Koji savet?"
„Da poljubiš devojku pre nego što se pozdravite."
„Da sam sinoć bio raspoložen za tuču, udario bih te pravo u nos."
„Bože moj, što smo osetljivi. Jesi li već počeo da se osećaš zaštitnički prema toj Mađarici?"
„Šta tačno hoćeš time da kažeš?"
„Samo sam pitao jesi li poljubio devojku i ti si se odmah uvredio."
„Reci mi jednu stvar: Koliko dobro ti poznaješ tu Mađaricu s kojom si me spetljao?"
„Nikada nisam couche24 s njom, kunem ti se. Nisam je nikada ni poljubio, Tariče."
„Ne pokušavaj da se šališ sa mnom!"
„Iskreno, ne poznajem je baš dobro. Ona je Žanina prijateljica, rade zajedno Jednog dana, kada je trebalo da se vidim sa Žanom u tom kafeu u Monparnasu, njih dve su došle zajedno i ja sam te pozvao da nam se pridružiš. Sećaš se? Drugim rečima, znam je koliko i ti. Eto, sada, hoćeš li mi reći šta se desilo?"
„Nisu mi se dopala pitanja koja mi je uporno postavljala."
„O čemu?"
„Pitanja kao da li krijumčarimo Jevreje van zemlje? Kako izdajemo pasoše? Kako odlučujemo ko može dobiti pasoš? Gomila pitanja, moram reći da mi je bilo izuzetno
neprijatno, nisu mi se uopšte dopala."
„Pa, u tom slučaju nije trebalo da odgovaraš na njih."
„Nije u tome stvar. Razmišljam da nije ona neki špijun."
„Molim!?"
„Ili policijski agent."
„Otkud ti to?"
„Ako razmisliš o tome, spasli smo toliko ljudi od policije i logora. Da li bi te iznenadilo da nas proveravaju, možda čak i prate?"
„Ali nismo samo mi umešani u to, zar ne? Tu je i Hikmet, zatim Selahatin na Rodosu i Nazim u Marselju ..."
„Pa šta? I oni su verovatno pod nadzorom."
„Drugim rečima, sinoć si večerao s Matom Hari25, je li tako?"
„Nisam siguran, ali ako je tako, tebe smatram odgovornim za to što si me umešao."
„Ma daj!"
„I to nije sve. Znaš li koliko sam morao da platim za to vino koje si mi tako čvrsto preporučio? Ne očekuj da platim čak ni flašu piva u ovom stanu pre kraja meseca."
„Svaka dobra stvar na ovom svetu ima visoku cenu."
„Za one koji je mogu priuštiti."
„Vidi ko mi kaže. Već od sledećeg meseca bićeš unapređen u vicekonzula, zar to nije dovoljno? A što se devojke tiče, prepusti to meni. Pokušaću da izmamim neke informacije od Žane kada je vidim."
„Nipošto! Ne smeš ništa reći. Samo ćeš pogoršati stvari. Ako su moje sumnje tačne, šta je urađeno – urađeno je. S druge strane, ako grešim, izgledaćemo kao budale."
Dok je Tarik uzimao svoju šolju kafe od Muhlisa, pogledao ga je pravo u oči.
„Muhlise, ovo je ozbiljno. Govorim ti kao tvoj pretpostavljeni, shvataš li me? N reči!"
„Da, majn komandant26" , odgovorio je Muhlis. „Ali kaži mi iskreno: jesi li ili nis poljubio devojku?"

Semjuel i Perla su pokušavali da čitaju naglas iz svojih svezaka.
„Sima je stigla. Danas je vema hladno. Svi osećamo hladnoću."
„Ne, ne, deco, ne treba tako. Slušajte me pažljivo. Zima je stigla: zima, ne sima. Danas je veoma hladno. V-e-o-ma hladno. Svi osećamo hladnoću ... Ć, a ne č Hajdemo sada još jednom."
Dečak s kestenjastim očima borio se svim svojim snagama. „Sima je stigla."
„Ne sima, zima ... Z kao zebra, hoću da čujem z."
„Sima ... si ... zima ...
„Bravo, tako je. Vidiš kako možeš kada se potrudiš. Sve što treba da naučite jeste oko pedeset rečenica, a ja obećavam da ću vas toliko naučiti. Dobro. Perla, sada je na tebe red. Izvini. Ne, Perla. Kako smo ono rekli?"
„Peri"
„Vrlo dobro, odlično. A kako beše tvoje ime, Semjuele?"
„Semi."
Selva je pogledala beleške u svojoj ruci i nastavila da podučava decu.
„Sada hoću da napišete ove turske reči zajedno s njihovim značenjima, i očekujem da ćete ih naučiti napamet. Ekmek – hleb; peynir - sir; çay - čaj; kakve – kafa; gece - noć; abla – starija sestra; abi - stariji brat; tuvalet – toalet; mu{ak – kuhinja; oda – soba. Dobro, to je za sada dovoljno."
Sve troje su sedeli oko Selvinog stola. Prošlo je petnaest dana otkako je ostavila dečje lične karte kod Nazima Kendera. Lekcije su počele odmah sutradan po njenom odlasku u konzulat. Nije još telefonirala u konzulat, ali bila je odlučna da deca treba da zahvale gospodinu Kenderu na turskom ako dobiju pasoše.
„Već bi ti telefonirali da su odlučili da izdaju pasoše", rekao je Rafo.
„Zvali bi me i da uzmem lične karte da su odlučili da neće."
„Oh, Selva! Draga moja Selva, ne razumem zašto guraš svoj nos u tuđa posla. sami smo imigranti i može nam zatrebati svaka vrsta pomoći."
„Mi imamo dokumenta, Rafo."
„Ali ne možemo da odemo."
„Zbog toga što, da bismo otišli, morali bismo da prođemo kroz pakao!"
„Ma hajde, draga, priznaj. Pošto smo ljutito otišli iz Istanbula, ne možemo da se pomirimo s tim da se vratimo podvijenog repa, pa izmišljamo izgovore", rekao je Rafo smejući se. „Da nema Fazila, ni ja ne bih razmišljao da se vratim, ali kako stvari stoje, jednostavno ćemo morati da progutamo svoj ponos zbog našeg sina. To, naravno, u slučaju da se ta stvar s vozom ostvari ..."
„Rafo", rekla je Selva, „moram nešto da ti priznam."
„Koga si još pokušala da spaseš?"
„Nikoga. Dajem časove turskog. Da se usput ne bi uvalili u nevolju, to jest, ako uopšte budu otišli."
„Ako si ponovo počela da držiš časove, bolje da si se držala engleskog."
„Ne shvataš. Ponudila sam da im besplatno držim časove."
„Prosto ne znam šta da kažem, Selva. Stvarno si neverovatna. Koja je korist od podučavanja turskog?"
„Za slučaj da na kraju uspeju da se ukrcaju na taj voz i ..."
„Selva! Nemoj mi reći da si im pričala o vozu."
„Rafo, ne mogu da verujem da to ti govoriš. Toliko si se promenio otkako smo došli ovde. U redu je da spasavaš svoju kožu, ali šta je s drugima? Zar njih treba ostaviti da umru?"
„Slušaj, Selva, ti tako pričaš zato što se nisi nikada suočila sa smrću. Kada ti je život ugrožen, moraš da misliš pre svega na sebe, inače nećeš preživeti."
„O! Izvini, Rafo, možda postoji nešto što ja ne znam? Koliko si se puta onda suočio sa smrću?"
„Nisam nijednom, ali strah od smrti je u mojim genima. Smrt je izgleda lovila moju rasu hiljadama godina."
„Upravo tako. Baš zato se ja borim da spasem tvoj narod, Rafo."
„Ne treba uopšte da se osećaš odgovorno zbog toga, draga. Ne lovi tvoja zemlja njihove živote i imovinu."
„Ja to ne radim zato što se osećam krivo, već isključivo iz humanitarnih razloga.
Molim te, nemoj me sprečavati."
Dečaci kojima je Selva promenila imena u Semi i Peri završili su svoj čas i Selva se pripremala za sledeću grupu. Nju je činilo jedanaest muškaraca i žena s kojima ju je
upoznala Kamila, unučad turskih Jevreja koja više nisu imala veza s Turskom. Otkako ju je Tarik pozvao iz Pariza i nagovestio mogućnost da će taj voz za nekoliko meseci možda krenuti iz Edirna, Selva je preuzela na sebe da turskom podučava ljude koji su imali turska dokumenta i koji su mogli da putuju tim vozom a nisu znali turski – dakle, da ih nauči turskom jeziku dovoljno da budu uverljivi. Iako su svi tražili da ih podučava turskom, Selvi je bilo veoma neprijatno da podučava odrasle ljude turskom alfabetu i da ih tera da ponavljaju rečenice koje se uče u osnovnoj školi.
„Oče, kupi mi knjigu! Baci mi loptu! Tut – Hvataj! Koş – Trči! Git – Idi! Gel – Dođi!
Söyle - Reci! Al – Uzmi! Ver – Daj! Kaça? - Koliko? Nerede? - Gde? Nasil? – Kako?"
Kamila nije sedela sa učenicima; sedela je tiho u uglu dok je Selva obavljala svoj zadatak. Pošto je potrošila svu svoju energiju da pomogne svojoj deci, više nije imala snage da traži bilo šta za sebe.
„Ako deca uspeju samo da stignu do Istanbula, onda će na kraju moći da odu u Palestinu", rekla je. „Ako moj muž i ja sačuvamo našu decu, onda ćemo jednostavno prestati da se borimo, prosto ćemo prihvatiti svoju sudbinu. Dosta smo videli i uradili, prošli i dobro i zlo. Moraćemo da se zadovoljimo time."
„Ne usuđujem se da pozovem konzulat, Kamila", rekla joj je Selva. „Znam koliko te to muči, ali moraš biti strpljiva. Osećam da bi me do sada već zvali da je odgovor negativan."
„Uradi šta god misliš da je ispravno", odgovorila je Kamila. Njih dve su postale veoma bliske nakon tog prvog susreta kada su posmatrale šta je Gestapo radio na raskrsnici. Kada su policajci otišli, njih dve su se zagrlile u suzama. Selva je tada pozvala apoteku svog muža. „Otišli su, Benoa. Rafo sada može da izađe iz skladišta dođe kući", rekla je.
Kamila je shvatila da, iako ne učestvuje u časovima, neizbežno kupi po koju reč tu i tamo. Naučila je, na primer, da çay znači čaj na turskom, jer svaki put kada bi učenici došli, Selva bi ih na turskom pitala da li žele čaj. Naučila je razliku između izgovora slova ç kao u çay i mnogih reči sa slovom koje se izgovara 'š'. Zapravo, danas je otišla korak dalje i sve ih iznenadila rekavši: „Da, molim vas, čaj" na turskom, zbog čega je zaradila turu aplauza od razreda.
Selva je završila čas malo ranije, jer je mali Fazil imao blago povišenu temperaturu pa je morala da se brine o njemu. Učenici su odlazili u grupama po dvoje i troje u intervalima od deset minuta, kako ne bi privukli pažnju na sebe. Kamila je krenula poslednja nakon što je cmoknula Selvu u obraz.
„Strpi se još malo", rekla je Selva dok je Kamila odlazila.
Nakon što je zatvorila vrata, Selva je otišla u spavaću sobu da pogleda Fazila i videla da je brzo zaspao. Otišla je do prozora da mahne Kamili. Dok je čekala da žena siđe niz stepenice i izađe iz zgrade, iznenada je primetila kombi koji se zaustavio ispred
apoteke. Iz kombija su izašli neki ljudi koji su oko ruku nosili trake sa znakom SS. Otrčala je do telefona i okrenula broj apoteke. Čim je Benoa čuo njen glas, rekao je
„Pogrešan broj" i zalupio slušalicu. Selva je jurnula nazad do prozora i videla kako ljudi odvlače Rafa iz apoteke. Otvorila je prozor i počela da viče iz sveg glasa.
„Hej, vi! Mesje! Vojnici! Ostavite ga na miru! On je Turčin. Turčin. Ostavite ga na miru, rekoh. Njegova dokumenta su ovde. Zašto ih ne pogledate? Rafooo ..."
Glas joj je nosio vetar. Otrčala je u spavaću sobu, uzela njihova dokumenta iz fioke u ormariću pored kreveta i požurila ka vratima. Kada je sišla do trećeg sprata, srela je Kamilu, koja je ostala bez daha penjući se uz stepenice. Uzela je Selvu za ruke.
„Ne idi, Selva. Nemoj. Misli na svoje dete!" molila je.
Selva je gurnula ženu u stranu i jurnula niz stepenice, preskačući po dve i po tri odjednom.
Kada je stigla do ulaznih vrata, pogledala je nazad i videla Kamilu kako se tetura za njom.
„Molim te, vrati se kod Fazila. Ne ostavljaj ga samog, tako ti boga."
Jednim brzim potezom, Selva je uspela da otključa i otvori ulazna vrata, koja je Kamila bila iznutra zaključala samo nekoliko trenutaka pre toga. Jurnula je napolje i izletela na ulicu uopšte ne obraćajući pažnju na saobraćaj. Neki automobili su zaškripali kočnicama dok se nisu zaustaviti i vozači su na nju sipali uvrede kroz otvorene prozore.
Kombi samo što nije otišao kada je stigla do apoteke. Otrčala je do vozačevog prozora i zakucala na staklo; on je nije udostojio ni pogleda. Kada to nije uspelo, počela je da udara svom svojom snagom na zatvorena vrata kombija i da vrišti iz sveg glasa.
„Rafooo, čuješ li me? Izlazi odatle! Reci im da si turski državljanin. Rafooo!"
Kombi je iznenada krenuo škripeći gumama i Selva je pala. Neko je pokušao da joj pomogne da ustane, držeći je ispod miški.
„Molim vas, nemojte se mučiti, snaći ću se i sama”, rekla je na francuskom dok je ustajala. Bila je od glave do pete prekrivena blatom. Benoa ju je čvrsto zagrlio, sa svojim licem belim kao čaršav.
„Dođi u apoteku, Selva. Pogledaj u kakvom si stanju, nemoj stajati napolju na hladnoći."
Benoa je stavio znak „zatvoreno" čim su ušli.
„Pogledaj, izgrebali si nogu kada si pala. Daj da ti to očistim i stavim jod."
„Ne, ne, Benoa. Moraš me smesta odvesti konzulu."
„Sva si blatnjave, Selva. Makar operi ruke."
„Nemam vremena za gubljenje."
„Nema svrhe da žuriš. Ionako neće nikoga nigde slati do sutra.
„Moramo da saznamo gde su ga odveli, Benoa. Hajde, požuri, gde ti je auto?"
„Pozadi", odgovorio je Benoa zvučeći zbunjeno.
„Onda idi i dovezi ih."
Benoa je isključio svetla i izašli su napolje zajedno.
„Pokreni se, Benoa", molila je Selva.
„Sačekaj malo, hoćeš li? Pusti me da prvo zaključam."
Kako je Benoa zašao u ulicu da doveze auto, Selva se naslonila na prozor apoteke, pokrila lice rukama i zajecala. Kada je čula kako se auto približava, nadlanicom je obrisala suze. Pogledala je u prozor svog stana i videla iza zavese Kamilinu siluetu, koja je izgledala kao tužno priviđenje.
Nije bilo nikog ispred konzulata kada je Selva izašla iza auta i otrčala do stepeništa ispred kapije. Jednom rukom je pritiskala zvono, a drugom je istovremeno lupala u kapiju. Odjednom je čula kako neko unutra polako korača vukući noge. Očigledno, kavas je pogledao kroz špijunku i prepoznao Selvu. Otvorio je vrata i pitao: „Šta je bilo? Šta se desilo?"
„Moram da vidim konzula, gospodina Kendera ..."
„Kancelarija je sada zatvorena."
„Svejedno ga moram videti."
„Otišao je pre pola sata."
„U tom slučaju, moram videti nekog drugog. Generalnog konzula ..."
„Ovde nema nikoga, svi su otišli svojim kućama."
„Dajte mi onda kućnu adresu gospodina Kendera."
„Bojim se da to ne mogu učiniti."
„Tako vam boga, preklinjem vas. Očajnički moram da ga vidim."
„Molim vas, nemojte mi otežavati. Nije mi dozvoljeno. U čemu je problem? Šta se desilo?"
„Odveli su mog muža", rekla je Selva. Njen glas je zvučao tako očajno da, iako ju je video samo tri puta, kavasu je bilo veoma žao nje.
„Ko ga je odveo? Kuda?"
„Gestapo."
„Gestapo? To mora da je greška."
„Molim vas, pomozite mi da nađem gospodina Kendera, kumim vas imenom vaših najdražih."
„Molim vas, nemojte!" rekao je kavas.
„Preklinjem vas."
„Pa, koliko znam, gospodin Kender je imao da se vidi s nekim u kafeu hotela Grand de Luvr. Trebalo bi da je tamo ako nije promenio plan."
Selva je zgrabila čoveka za ruku i pokušala da je poljubi.
„Molim vas, nemojte, zaista nemojte", rekao je čovek odvlačeći svoju ruku od Selvinih usana. Selva je odjurila nazad do auta i ulazeći rekla Benoi: „Kreći, idemo u Grand hotel de Luvr et de la Pe, molim te, požuri."
U kafeu u predvorju hotela, Nazim Kender je pio čaj sa italijanskim atašeom za trgovinu i njegovom ženom. Pošto je sedeo leđima okrenut vratima, nije video ženu koja je uletela kao vetar i uputila se pravo ka njemu. Dok je primetio skoro uplašen pogled svojih gostiju, našao se licem u lice sa Selvom. Iako je napolju bilo hladno i vlažno, Selva nije nosila kaput a njena karirana suknja i džemper s rol kragnom bili su natopljeni kišom. Klekla je ispred Nazima Kendera i čvrsto ga uhvatila za ruku.
„Odveli su mi muža", rekla je promuklim glasom. „Gestapovci su ga silom odvukli iz apoteke. Stavili su ga u kombi i odveli. Molim vas, nađite ga. Preklinjem vas da spasete Rafaela. Evo, donela sam sve papire sa sobom ... Sve imam ovde, njegov pasoš, njegov izvod iz matične knjige rođenih, njegovu boravišnu dozvolu ..."
Konzul je ustao. „Hanuma Selva, molim vas, ustanite." Selva je ostala da kleči Bavila je svoje ruke oko njegovih nogu.
„Molim vas, spasite mog muža pre nego što ga odvedu."
„Šta se dešava?" pitao je italijanski ataše. Njegova supruga je izgledala zgađeno pred ovom razbarušenom ženom koja je zgrabila konzula za kolena.
„Molim vas, ustanite, hanuma Selva."
Selva je pokušala da ustane, ali nije mogla. Snaga je istekla iz nje, kolena su joj se iskrivila i ona se srušila u gomilu. U tom trenutku, Benoa, koji je parkirao auto, stigao je i zabrinuo se videvši Selvu na podu.
„Šta ste joj uradili?" pitao je konzula.
„Onesvestila se", odgovorio je Nazim Kender.
Ljudi s drugih stolova počeli su da se okupljaju oko njih.
„Ja ću joj pomoći. Molim vas, vi idite i vidite šta možete da učinite", zamolio je Benoa. „Naravno, ako išta možete da učinite."
„A ko ste vi?"
„Ja sam part ... prijatelj Rafaela Alfandarija. On radi u mojoj apoteci."
„A kada se to desilo?"
„Pre kratkog vremena. Odjurili smo u konzulat, a zatim pravo ovde do vas odmah nakon ..."
„Znate li gde su ga odveli?"
„Nisam siguran, ali mislim da sam čuo kako među sobom pričaju o stanici."
„Šta?! Hoćete da kažete da ga vode iz Marselja?"
„Pa, mislim da ima i drugih. Čuo sam jednog od onih koji su odvlačili Rafaela kako mu govori da se ne otima i preti mu da će zažaliti ako se zbog njega odloži stvar."
Nazim Kender se sagao i pokupio dokumenta koja je Selva bila ispustila na pod.
„Ostavljam hanumu Selvu u vašim veštim rukama, mesje", rekao je i, izvinivši se Italijanima, odjurio napolje.
„Molim vas, nemojte nas skučavati", rekao je Benoa onima koji su stajali oko njih.
„Madam se onesvestila; oporaviće se za minut."
„Kako je to neprijatno, šta se dešava?" pitala je Italijanka.
„Molim vas, odvedite tu osobu odavde", naredio je glavni konobar u crnom sakou. Jedna starija dama iz gomile predložila je da pozovu doktora. „Nadam se da nije trudna", promrmljala je.
Benoa je poneo Selvu kroz zbunjene posmatrače i izneo je na ulicu. Hladan vazduh je pomogao da se Selva osvesti.
„Šta se desilo?" pitala je.
„Onesvestila si se. Vodim te kući."
„Ali šta je bilo s konzulom ... Rafo?"
„Ne brini. Konzul je uzeo dokumenta i odmah otišao, siguran sam da će uraditi sve što je potrebno. Ništa više ne možeš da uradiš. Sve što ti preostaje to je da odeš kuć i čekaš."
Selva je tražila da je Benoa spusti. Kolena su joj drhtala i vrtelo joj se u glavi.
Uhvatila je svog prijatelja za ruku.
„Benoa, mislim da ću povratiti", rekla je.
„Molim te, pokušaj da izdržiš dok ne stignemo do tvoje kuće."
Selva je nestabilno hodala prema autu pridržavajući se za ruku svog prijatelja.

Kada je Nazim Kender izašao iz taksija ispred konzulata, iznenadio se videvši gomilu ljudi kako se tiska ispred kapija zgrade. To je bilo čudno, jer je radno vreme bilo prošlo, i u to vreme obično nikoga nije bilo tamo. Požurio je prema kapiji. Kavas Halim je mahao rukama pokušavajući da nešto objasni gomili koja je vrištala. Kada je video konzula, dojurio je do njega i rekao: „Po svemu sudeći, ukrcali su ih u voz i odvezli ih odavde ..."
Oko petnaestoro ili dvadesetoro ljudi dojurilo je do Nazima Kendera grabeći ga za ruke i noge.
„Prestanite! Šta se dogodilo?" rekao je zbunjeni konzul. Zbog jedne žene koja je kukala nije mogao da čuje one koji su pokušavali da mu objasne stvar.
„Napravite mesta!" viknuo je kavas. „Traćite konzulovo vreme." Buka je odmah prestala.
„Odveli su ih. Rekli su im da su turski državljani, ali nisu hteli da slušaju ..." objasnio je jedan starac u suzama.
„Gde su ih odveli?" pitao je konzul.
„Na stanicu Sen Šarl."
„Molim vas, pustite me da prođem. Moram da uzmem potrebna dokumenta iz svoje kancelarije", rekao je Nazim Kender, trčeći u zgradu. Ubrzo se vratio noseći dokumenta u rukama. „Da li neko ovde ima auto?" pitao je.
„Da, ja imam", odgovorio je jedan mladić.
„Odmah ga dovezi!"
„Tamo je, odmah pored kapije, sledite me, molim vas."
Mladić je otrčao napred i otvorio konzulu vrata svog sitroena. Zatim je otrčao
okolo na stranu vozača i ušao, spreman da krene. Gomila ljudi je okružila auto, neki su udarali u prozore, dok su drugi pokušavali da otvore vrata. Kavas Halim se progurao kroz gomilu do auta.
„Povedite i mene", rekao je.
„Ulazi onda!"
Kavas je s mukom uspeo da se baci na zadnje sedište.
„Nema vremena za gubljenje", rekao je konzul. „Vozi pravo na stanicu Sen Šarl." Maleni auto je pojurio kao strela kroz sakupljenu gomilu.
Na vagonu iz kojeg su se čuli zvuci vrištanja, kukanja i jecanja stajala je poruka:
OVAJ VAGON MOŽE PODNETI 20 GLAVA STOKE I 500 KG STOČNE HRANNaEz.im Kender je ignorirao
nemačke oficire koji su šetali okolo i otrčao je pravo prema tom vagonu. Tamo je bilo nagurano oko osamdeset muškaraca i žena. Oni su gurali jedni druge pokušavajući da dođu do drvenih rešetki, pokazivali svoja dokumenta vrišteći u pomoć. Konzul je pokušavao da kroz buku razazna šta su govorili. Čak je čuo i nekoga ko ga je očigledno prepoznao i dozivao ga na turskom.
„Većina nas ima turske pasoše, ali ne možemo to da objasnimo gestapovcima."
Shvativši da nema vremena za gubljenje, Nazim Kender je otišao pravo u glavnu zgradu stanice, dok ga je kavas pratio u stopu.
„Hoću odmah da vidim vašeg nadređenog!" rekao je oficiru na vratima. Nemački oficir je došao i stao licem u lice s njim. „Jeste li u žurbi?" pitao je.
„Da, veoma žurim. Verujem da je došlo do greške. Izgleda da su pokupili neke turske državljane i ukrcali ih u vagon. Voz samo što nije krenuo. Morate ih odmah pustiti iz vagona."
„Nije bilo nikakve greške."
„Slušajte, u ovom dokumentu imam spisak imena svojih građana. Hajde da ih pročitamo jedno po jedno ..."
„Nemojte se truditi."
„Prevoženje Turaka ovim vozom skupo će vas koštati, to vam obećavam."
Nemački oficir je oteo dokumente iz ruku Nazima Kendera i bacio pogled na listu koju je konzul pripremio.
„Zar su ovo Turci!? Alhadef Jak, Alhadef Izi, Alfandari Rafael, Anato Josef, Frank Lili, Kalvo Luna, Menaše Isak, Sorijano Moris ... Ako ovo nisu Jevreji, ne znam ko je" rekao je mašući papirima u konzulovo lice. Sada je na Nazima Kendera bio red da otme nazad svoje dokumente.
„Da, oni su Turci. Većina njih možda sledi jevrejsku religiju, ah među njima mora biti muslimana i hrišćana. Po zakonu moje države, oni su Turci bez obzira na njihovu religiju. Oni su turski državljani."
Oficir u uniformi je upravo hteo da odgovori, ali odustao je kada je čuo piskav
zvižduk voza. Slegnuo je ramenima, okrenuo leda i ušao unutra. Voz je počeo da se miče napred.
Nazim Kender je bespomoćno gledao u pravcu oficira. Na trenutak je razmišljao da krene za njim, ali voz je išao sve brže. Počeo je da trči duž voza da bi stigao vagon koji je odlazio. Gurnuo je vojnika koji je pokušao da ga zaustavi i uskočio u vagon. Halim je trčao odmah iza njega, ali skoro je ostao bez daha kada je zgrabio konzulovu pruženu ruku, stao na stepenicu i podigao se gore. Za delić sekunde zamalo je pao, ali ljudi iz voza podigli su ga za ramena i pomogli mu da uđe.
Vojnik koga je Nazim Kender gurnuo trčao je, mahao rukama i vikao, pokušavajući da privuče pažnju oficira koji je koračao prema glavnoj zgradi. Oficir je stao, okrenuo se i frustrirano pogledao voz u pokretu. Nije mogao ništa da uradi jer je voz već išao punom parom. Kretao se sve brže i brže, tresući sve više ljude skučene u njemu kako je ubrzavao.

Nazim Kender i kavas Halim su se pogledali u neverici. U šta su se to uvalili? Zašto su ovo uradili? Šta će biti ishod njihovih postupaka?
Nije bilo odgovora. Nazim Kender je skočio u voz ne razmišljajući o ishodu. Možda je njegova hrabrost poticala iz osećanja revolta i ljutnje i činjenice da je još posedovao plahovitost mladosti. Sada, dok se voz sve brže udaljavao od stanice Sen Šarl, počeo je da shvata ozbiljnost situacije i pomalo se plašio posledica. Ali sada je imao samo jednu mogućnost: da završi šta je započeo! Kao svaka časna osoba, borio bi se do kraja. Na kraju krajeva, zar nije on marseljski konzul velike Turske republike? Ovi jadni ljudi u vozu očekivali su da će on biti njihov spasilac. Nipošto nije smeo da pokaže da se plaši. Nije bilo povratka. Ostaće s njima do kraja.
„Znate li gde nas voze?" pitao je kavas.
„Već neko vreme nameravali ste da odete u Pariz, zar ne? Pa, eto vam, tamo idemo – i samo pomislite, putujete sasvim besplatno!"
Kavas Halim je hteo da se nasmeje, ali nije mogao. To što je putovao u vozu za prevoz životinja, stešnjen među ljudima koji su padali jedni preko drugih, nije bilo za smeh. Čovek pored njega bio je veoma star i očigledno se u strahu pomokrio. Zadah urina širio se po vagonu. Ljudi koji su vrištali i vikali pre nego što je voz krenuo sada nisu ispuštali nijedan zvuk. Osim drhtavog zvuka točkova voza i vetra koji je zviždao kroz pukotine vagona, sve je bilo tiho. Bilo je kao da su svi progutali svoje jezike.
Ovo mora da je zvuk straha, pomislio je konzul.
Čudnu tišinu prekinuo je hrapav glas žene koja je sigurno bila strastveni pušač.
Njene iritirane oči emitovale su strah. „Gde nas vode?" pitala je.
„Mislim da nas vode u Pariz, madam", odgovorio je Nazim Kendar, dok je ona pokušavala da se izvuče iz zamke u kojoj se našla. Na kraju je uspela da ustane držeći
se za šaku mladića koji je pružio ruku da joj pomogne.
„Ja sam turski konzul”, rekao je. „Da li bi oni koji imaju tursko državljanstvo podigli ruke, molim vas?"
Oko pedeset ruku iznenada se podiglo.
„U redu! Daću sve od sebe da pomognem turskim državljanima, ali bojim se da za ostale ne mogu ništa da uradim. Zaista mi je žao."
Devojka je ispustila vrisak i onesvestila se. Ponovo su se začuli neki zvuci jecanja.
„Mesje le konzul27, molim vas, recite da smo i mi Turci", povikao je jedan čovek.
„Mi ćemo preuzeti tursko državljanstvo i biti vaši robovi do same smrti."
„Nema robova u Turskoj, mesje, samo građana. Vi svakako možete podneti zahtev za državljanstvo kada vas budu pustili, ali bojim se da nemam moći da vas proglasim turskim državljanima sada i ovde."
„Molim vas, nemojte nas osuditi na smrt."
„Spasite i nas!"
„Vidite, da vam pojasnim, nisam rekao da mogu da spasem čak ni turske državljane. Rekao sam samo da ću dati sve od sebe. Zato sam ovde s vama u ovom vagonu", rekao je Nazim Kender. „Koliko vas ima svoja dokumenta kod sebe?"
Kavas Halim je izbrojao podignute ruke. Većina njih nije imala nikakve dokumente sa sobom zato što su ih iznenada uhvatili.
„Lakše je za one među vama koji imaju neku vrstu identifikacije, ali za druge ..." Odjednom je neko vrisnuo s dna vagona: „Umire ... Bože moj, moj muž umire!"
„Ima li ovde lekara? Molim vas, ima li lekara?"
Jedan mladić je pokušao da se progura u pravcu glasa, preko ljudi koji su sedeli. Jedan starac od nekih sedamdesetak godina ležao je na podu, glave naslonjene na ženine grudi, a nogu ispruženih preko ljudi koji su sedeli pored njega. Lice mu je bilo bledo i obilno se znojio.
„Molim vas, pustite me da prođem ... dozvolite da prođem ..."
„Jeste li vi lekar?"
„Ja sam farmaceut ... pustite me ..."
Mladić je starcu olabavio okovratnik i počeo da mu opipava puls.
„Dajte nam malo prostora. Da li biste mogli malo da se pomerite unazad, treba mu vazduha. Molim vas, molim vas, pokušajte da nam napravite malo mesta ..."
„Zašto ga ne odnesemo na kraj vagona gde ima više vazduha?"
„Ne. Ne, ne pomerajte ga, možda upravo doživljava srčani udar. Da li neko ima nekakav le ...?"
„Nazad, pomerite se nazad!" neko je viknuo.
„Kakva sreća! Zar nije srećan što umire ovde a ne u rukama Nemaca?" rekao je neko drugi.
„Pomerite se nazad samo malo, tako."
Oni oko pacijenta dali su sve od sebe da se pomere, nadajući se da će mu napraviti više mesta, ali nisu napravili neku razliku. Na kraju krajeva, tu je bilo oko osamdeset ljudi, uglavnom muškaraca, zbijenih u prostor namenjen za dvadeset grla stoke. Rafael Alfandari je beznadežno pogledao oko sebe. Jedino što je mogao da uradi bilo je da pokuša da umiri pacijenta. Svojom maramicom, obrisao mu je znoj sa čela i gornje usne i pokušao da se seti šta je njegov otac radio u takvim situacijama. Setio se kako je njegov otac govorio: „Moral! Podigni moral! To je veoma važno za pacijenta. Osoba treba da oseti da njeno srce ima moć da se bori protiv smrti."
„Ovo je napad panike, a ne srčani napad", uverljivo je rekao. „Molim vas, pokušajte da ostanete smireni. Opustite se. Duboko dišite. Hajdete, nemate bolove u grudima, zar ne? Vidite, siguran sam da se već bolje osećate. Vidim vam po boji lica. Opustite se."
Čovek je uspeo da se probije preskačući preko onih oko sebe. U ruci je držao pilulu. „Uvek nosim jednu od ovih sa sobom jer imam problem sa srcem ... Možete je uzeti."
„Šta ako vama bude potrebna?"
„Ionako ćemo umreti", odgovorio je čovek. „Ja nisam turski državljanin, već francuski."

Dok je padala noć, vagon je uranjao u mrak. Pošto su putnici izgubili svaki pojam o vremenu, nisu znali koliko već dugo putuju. Jedino što se sada moglo čuti bili su zvuci molitve. Pošto su se ljudi neprestano molili, bilo naglas bilo u sebi, ambijent prokletstva raširio se po celom vagonu. Konzul i kavas su se neprekidno došaptavali, pokušavajući da smisle kako i gde će se njihovo mračno putovanje završiti. Nazim Kender je sav sitniš iz svog džepa dao kavasu.
„Evo, uzmi ovo, i ako voz bude stao na nekoj od usputnih stanica, bolje ćeš pronaći telefon i pozvati naš konzulat u Parizu dok se ja budem svađao sa šefom stanice. Objasni u kakvoj smo situaciji i zamoli ga da hitno nastave da rade na tome. Odmah moraju da kontaktiraju s Berlinom i Višijem."
„Šta ako ne budemo stali, gospodine?"
„Onda ćeš isto to uraditi u Parizu."
„Ali na telefone konzulata niko ne odgovara pre devet ujutru."
„Znaš li broj Hikmeta Ozdohana?"
„Bojim se da ne znam. Znam broj konzulata, ali kao što rekoh, oni neće odgovoriti u ovo doba noći."
„Ja sam znao njegov broj. Kako ono beše, kako beše? Na vrh mi je jezika. Kako god, možda ću se setiti. Reći ću ti čim se to desi. Ti moraš zapamtiti taj broj. Treba da ga
pozoveš čim budeš mogao, siguran sam da bi on morao biti u mogućnosti da nešto uradi. Moja svađa sa šefom stanice mora trajati najmanje pola sata."
„Ne brinite, pozvaću konzula – to jest, naravno, ako se setite broja."
»Da li iko u Marselju zna da smo mi u ovom vozu?"
„Ne bih rekao. Svi iz konzulata su bili otišli.
„Ja sam pio čaj sa italijanskim atašeom. On je shvatio da se nešto užasno dogodilo, možda je on mogao da se raspita."
„Znate, gospodine, nešto mi govori da će ta Turkinja – znate koja, jednom prilikom je došla sa svojim detetom da vas vidi – ta visoka mlada dama, ona je prva danas došla, kladim se da će ispratiti ovo."
„Jesi li joj ti rekao gde sam ja?"
„Pa, gospodine, ja ..."
Iznenada su osetili užasan potres. Oni koji su stajali pali su, a oni koji su sedeli na podu kotrljali su se jedni preko drugih. Voz se uz škripu zaustavio. Svi su pokušali da se približe drvenim šipkama vagona, kako bi videli šta se napolju desilo.
„Odbij!" viknuo je oficir na francuskom, ali s nemačkim akcentom.
Uskočio je unutra jednim skokom i stao uspravno kao bronzana statua među ljudima koji su pali. Konzul je, takođe, stajao uspravno ispred njega. Bio je nekoliko inča viši od nemačkog oficira. Zapravo, bila je retkost da je Turčin tako visok. Nemački oficir ga je odmerio od glave do pete. Verovatno je došao na peron očekujući da sretne niskog, punačkog diplomatu srednjih godina. Mora da su stajali na stanici jer je bilo dovoljno svetla koje je osvetljavalo vagon straha tako da je Nazim Kender mogao da vidi iznenađenje u oficirovim očima.
„Jeste li vi turski konzul?"
„Da, ja sam."
Još nekoliko nemačkih vojnika popelo se u vagon, gurajući ljude u njemu i gazeći preko njih.
„Mesje le konzul, izgleda da je jedan šef stanice u Marselju napravio ozbiljnu grešku. Očigledno, bilo je naređeno da voz krene sa stanice pre nego što vi siđete. Uveravam vas da će oni koji su odgovorni za ovu grešku biti surovo kažnjeni. Molim vas, pođite sa mnom, gospodine, čeka vas auto. Odvešćemo vas nazad u Marselj."
„Hvala vam što brinete, ali osećam da mora da je napravljena greška. Šef stanice u Marselju nije zaslužio nikakvu kaznu. Svojevoljno sam se popeo u ovaj voz."
„Svejedno, nije smeo da dozvoli da voz ode s vama. Molim vas, ovuda, gospodine", rekao je nemački oficir pokazujući konzulu put kuda da siđe.
„Moram naglasiti daje ovaj vagon pun turskih državljana. Hoću da znam gde vodite naše građane. Štaviše, ukrcali ste ih u vagon za stoku protiv njihove volje. Zahtevam objašnjenje."
„Oni su Jevreji i putuju u Pariz."
„Čak i ako su Jevreji, oni su turski državljani. Imaju potpuno ispravna dokumenta."
„Ponavljam, gospodine, hoćete li, molim vas, sići dole?"
„Da siđem iz ovog vagona za stoku? Molim vas, shvatite da ja predstavljam državu koja ne toleriše takvo zlostavljanje ljudskih bića zbog njihove veroispovesti. Hoću takođe da naglasim da ćemo moj službenik i ja ili sići iz ovog voza zajedno s tim ljudima ili ćemo nastaviti svoj put u Pariz."
„Mesje le konzul, mnogo mi otežavate stvari. Vagon u koji ste ušli teretni je vagon. Vas dvojica morate izaći odatle. Za one s turskim dokumentima pobrinućemo se u Parizu."
„Ne ostavljate mi drugu mogućnost. Izgleda da nam je predodređeno da nastavimo ovo putovanje za Pariz svi zajedno u vozu za stoku."
„Kako to mislite?"
„Mislim da odbijam da napustim ovaj stočni vagon bez mojih građana."
„A ja moram da ponovim da morate izaći odavde i vratiti se u Marselj u autu koji smo vam obezbedili."
„Bojim se da ću i ja morati da ponovim: ili ćemo svi sići zajedno, ili ćemo svi nastaviti putovanje."
„U tom slučaju, sami ste izabrali. Radije ćete nastaviti putovanje s Jevrejima u ovim uslovima."
„Tako je. Oni su naši državljani. Ili svi silazimo zajedno, ili svi nastavljamo zajedno."
Nemački oficir je pokušao da prisili Nazima Kendera zgrabivši ga za ruke, ali konzul ga je zaustavio čvrsto stavivši obe svoje ruke na njegove grudi.
„Ne bih vam ovo uopšte savetovao, mladiću. Nemojte napraviti tako nepopravljivu grešku. Ja sam diplomata koji predstavlja neutralnu zemlju. Povrh svega, imam i diplomatski imunitet. Budite uvereni u to da vas podizanje ruke na mene može dovesti do diplomatskog skandala."
„Vi ste već napravili skandal", rekao je nemački oficir, a lice mu je buknulo u besu.
„Sprečavanje skandala je u vašim rukama", odgovorio je Nazim Kender. „Jedan od putnika u ovom odvratnom vagonu veoma je star i doživeo je infarkt jer nije mogao da podnese stres. Jeste li spremni da snosite posledice ako on ne preživi do Pariza?"
Nemac je iskočio iz vagona mrmljajući nešto na svom maternjem jeziku. Drugi vojnici su ga pratili. Bilo je očigledno da, pošto nisu govorili francuski, nisu razumeli ni reč šta se dešava.
Neko vreme niko nije ispustio ni najmanji zvuk. Konačno je stidljiv glas pitao: „Gde se nalazimo?"
„Možemo biti negde blizu Nima", odgovorio je kavas Halim. Niko nije imao hrabrosti da se nagne iz vagona i pogleda. Nazim Kender se nagnuo i pogledao. Osim
petnaest postrojenih nemačkih policajaca s puškama, peron je izgledao napušteno. Nije mogao da vidi gde su, jer je stanični sat zaklonio ime stanice, ali na osnovu vremena koje je pokazivao sat, pokušao je da izračuna gde bi mogli biti.
„Da, može biti da smo negde između Arla i Nima”, rekao je pogledavši kavasa da potvrdi njegovu pretpostavku.
„Voz je i dalje mirno stajao. Niko nije dolazio niti odlazio. Svi su prestrašeno čekali. Svaki minut izgledao je kao sat. Sve oči bile su uprte u konzula, koji je stajao uspravno, spreman da zastupa njihove slučajeve.
Iznenada se začuo glas žene koja je stajala u jednom uglu vagona: „Hajde ... Hajde
..." ponavljala je, ohrabrujući decu da urade nešto što su oklevala da urade.
Konačno: „Mesje le konzul", povikala je žena. Nazim Kender je okrenuo glavu i pogledao je. „Ova deca hoće nešto da vam kažu."
„Da", rekao je konzul, „a šta to?"
„Ja Turkinja ... Ja hoće vode ... Stomak gladan ... Mene hladno ... Kako vi ste?" Devojčica, koja se već tresla, grunula je u plač. Očigledno je izrekla sve rečenice na turskom koje je bila naučila napamet.
„Da li si ti Turkinja, mlada damo?" pitao je konzul na turskom. Devojčica je potvrdno klimnula glavom.
„Kako se zoveš?"
„Pe ... Peri."
Konzul se okrenuo dečaku. „A kako se ti zoveš?" pitao je.
„Ja se zovem See-mi – izvinite – Semi."
Odmah mu je sinulo. Već je video ovo dvoje dece na fotografiji, kako stoje zajedno u bašti.
Pozvao je kavasa.
„Pogledajte koga imamo ovde, Halim-beže. Naši Peri i Semi su ovde."
Kavas je zbunjeno pogledao. Pokušavao je da shvati na šta je konzul mislio, kada su se začuli koraci na peronu. Halim se istegao da pogleda kroz pukotine u vagonu. Oficir s kojim je konzul malopre razgovarao sada se vraćao sa istim vojnicima. Nazim Kender je čekao s rukama na dečjim ramenima.
Oficir nije uskočio u voz tako brzo kao prošli put. Sada se dizao gore držeći se za gvozdene kvake na vratima vagona.
„Dakle, vi kažete da nećete sići sa ovog voza. Je li tako, mesje le konzul?"
„Potpuno ste u pravu. Neću."
Nemački oficir je duboko uzdahnuo i nakon kratkog ćutanja rekao: „Silazite dole, hajde, krenite dole."
„Molim?"
„Ako vi nećete da siđete sami, bolje da svi izađete."
„Zaista?"
„Da, to je naređenje."
„Pustite prvo njih. Sve njih.
„Jesu li svi Turci?"
„Neki od njih nemaju dokumenta sa sobom, ali siguran sam da kada budemo stigli u Pariz ..."
„REKAO SAM DA IZLAZI T"E!povikao je Nemac. Bilo je jasno da ga je ljutilo to što je morao da izvrši naređenje koje mu je dato.
„Moj službenik i ja ćemo izaći poslednji", rekao je konzul prekrštajući ruke na grudima. Kavas je stajao pored njega u stavu mirno kao da je njegov ađutant.
Ljudi su počeli da iskaču iz vagona. Pažljivo su spustili čoveka koji je imao infarkt. Dvoje dece stajalo je pored konzula, ne želeći da se odvoje od njega. Žena koja je tražila da deca podu napred izgledala je veoma srećno što su mogli da dokažu da su Turci, ali nije želela da ih pogleda u oči iz straha od onoga što bi se sledeće moglo dogoditi.
„Jesu li ovo vaša deca, madam?" pitao je Nazim Kender.
„Ne, ja sam im tetka. Kupovali smo na pijaci kada su nas pokupili."
„Hajde onda, Peri i Semi, sada je na vas red", rekao je konzul.
Kavas je uhvatio devojčicu ispod ruku i spustio je na peron. Dečak je sam skočio.
Konzul je izašao poslednji, kao kapetan koji napušta brod, s kavasom pored sebe.
Nemački oficir se približio. „Auto vas čeka ispred stanice", rekao je.
„Hvala vam. Radije ću se vratiti taksijem, ali zaista bih cenio ako bi ta kola povezla starca koji je imao infarkt. To jest, ako vam ne smeta."
Žena se umešala pre nego što je nemački oficir uspeo da odgovori.
„Ne, ne. Mnogo vam hvala. Sigurna sam da ćemo se snaći i sami. Hvala vam u svakom slučaju."
Nemački oficir ih je pogledao kao da je hteo da kaže: Vi ste ludi. Salutirao je konzulu, okrenuo mu leđa i odmarširao praćen drugim vojnicima.
Kada su Nemci otišli, eksplodirao je žagor uzbuđenja. Svih osamdesetoro ljud okupilo se oko Nazima Kendera, želeći da ga poljube u ruke ili obraze i pokušavajući da ga zagrle. Oni koji nisu mogli da se približe pružali su svoje ruke samo da mu dodirnu ramena leđa, kao da je neki sveti predmet.
„Pobogu, ne podižite me na ramena", povikao je konzul. Ali nije bilo šanse da kontroliše talase ljubavi koji su tekli oko njega. Nema reči koje bi opisale zahvalnost koju su ti ljudi osećali.
„Savetujem svima vama koji nemate tursko državljanstvo da odete i pronađete neko sigurno mesto za sebe. Vratite se čim budete mogli", rekao je, a zatim dodao kao naknadnu misao: „Gde se tačno nalazimo, do đavola?"
„U Arlu", rekao je kavas.
„Verujem da bi trebalo za pola sata otprilike da ima voz za Marselj", neko je rekao,
„ako ga nisu otkazali."
Konzul i kavas su zajedno izašli iz stanice. Odmah ispred bio je parkiran mercedes
kojeg su nacisti dodelili konzulu.
„Pitam se da li ima taksija u blizini – zašto ne proverite, Halime?" pitao je Nazim Kender. Seo je na klupu ispred ulaza u stanicu, dok se kavas udaljavao.
U dubini svog uma pitao se da li je ovo iskustvo bilo samo noćna mora, ili se zaista desilo. Ubrzo zatim iznenadio ga je Halimov glas.
„Očigledno, imaju kola na drva, gospodine. Hoćemo li ih unajmiti?"
„Da, odmah ih unajmite."
Nazim Kender je ustao, polako prošao pored mercedesa i s ponosom prešao ulicu.

Ferit je posmatrao kako njegova žena prelazi ulicu i odlazi u daljinu. Kada mu je Evelin nestala s vidika, navukao je zavese, proverio bravu na ulaznim vratima i otišao u spavaću sobu. Brzo je bacio prekrivač, jorgan i jastuke na pod. Neko vreme, opipavao je strane madraca i našao ono što je tražio. To je bio rascep dovoljno veliki da kroz njega prođe šaka. Ferit je stavio šaku u taj rascep i zatim celu ruku pružio unutra. Izveštaji su bili tu, negde u sredini. Čvrsto ih je uhvatio i izvukao napolje, a zatim pažljivo namestio krevet. Rastresao je jastuke i vratio ih na njihovo mesto. Zatim je seo za kuhinjski sto i napisao svojoj ženi poruku:

„Draga, idem da se vidim s prijateljem s fakulteta, koji živi s druge strane reke. Ne brini ako ostanem do kasno."

Stavio je izveštaje ispod prsluka, izašao iz stana i krenuo prema metrou. Ferit je već neko vreme bio član Otpora, tajne organizacije čije su aktivnosti postajale sve važnije, što je bilo direktan rezultat simpatija koje je višijevska vlada gajila prema Hitleru. On nije bio Francuz, ali voleo je ovu zemlju kao pravi Francuz. Što je jo važnije, mrzeo je Hitlera.
Pošto nije bio Francuz, njegovi saradnici iz komiteta nisu s njim delili delikatne planove koji su se ticali nacionalističkih pitanja. Međutim, pretvarali su se da ne znaju da je radio u grupama koje su organizovale krijumčarenje Jevreja i komunista van Francuske.
Svoju vezu s tom organizacijom, Ferit nije nikada pomenuo svojoj ženi. Ona je mislila da je njen muž volontirao da bi postao asistent svom dragom profesoru s liceja, istom profesoru koji mu je pomogao da napiše tezu. Na ovaj način mogao je da
objasni svoje nestanke ujutru, nekada po podne, nekada uveče, i najčešće tokom noći. Pošto je profesor takođe bio član iste organizacije, nije bilo šanse da Evelin sazna.
Ferit je uspeo da bude posrednik između svojih brojnih prijatelja Jevreja organizacije, izdajući pasoše neutralnih zemalja. U poslednje vreme najtraženiji su bili turski pasoši, jer su Turci najjače štitili svoje državljane od Gestapa. Ferit je bio u mogućnosti da kontaktira s konzulatom preko svog prijatelja Muhlisa. Ubrzo nakon što je upoznao Tarika i diskretno ga testirao, pozvao ga je na kafu i otvoreno razgovarao s njim o tome. Pitao ga je da li turski konzulat može da izda pasoše onima koji nisu turski državljani. Odgovor je bio vrlo jasan.
„Voleo bih da imam moć da vam odgovorim drukčije, Ferite", rekao je Tarik.
„Svaka osoba koju možemo spasti od smrti i jada za nas je izvor zadovoljstva. Zapravo, i sami znate da se izlažemo opasnosti svaki put kada posetimo neki od tih logora ili policijskih stanica. Nakon svega što smo rekli i uradili, mi smo časna i pravedna zemlja, i kao takvi, ne možemo se upustiti ni u šta ilegalno."
„Moram li potpuno prestati da se nadam?"
„Da, prijatelju moj."
Ferit je duboko udahnuo dim iz svoje cigarete i duvao kolutove u vazduh.
„Dobro, u tom slučaju vas neću više uznemiravati tom temom", rekao je.
„Obećavam da ću uraditi sve što mogu da vam pomognem u drugim stvarima. Moram priznati da zaista poštujem ono što radite i, iskreno, bio bih na vašoj strani da ne radim za vladu."
„Shvatam."
„Hteo bih da vam postavim pitanje, ako vam ne smeta. Kako ste se umešali u to?"
„Umešan je svako ko ima srca, Tariče. Istina je da se Francuzi ne bore na bojnom polju, ali uveravam vas da imaju odličnu tajnu organizaciju. Što se mene tiče, ja sam ušao u organizaciju preko bliskog prijatelja s fakulteta. Vodio me je na neke sastanke i na kraju sam se i sam pridružio Otporu."
„Zar vas onda ne iznenađuje to što se Francuzi nisu hrabro borili?"
„Čujte, Tariče, siguran sam da ćete se složiti da je Pariz jedan od najlepših gradova na svetu. Po mom mišljenju, nisu hteli da rizikuju da on bude bombardovan."
„Pa, pretpostavljam da se na to može gledati i na taj način."
Neko vreme su pijuckali kafu ne pričajući jedan s drugim. Sedeli su u jednom od studentskih kafea u Latinskoj četvrti.
„Mogu li da vam odam tajnu, prijatelju moj?" rekao je Tarik. „Britanci i Amerikanc ne mogu da podnesu De Gola. Ne mogu uopšte da svare tog čoveka. Da se tu našao neko drugi da vodi nacionalno oslobođenje, mogli ste da dobijete više podrške."
„Britanci ne mogu da podnesu ništa što bi moglo ugroziti njihove interese", rekao
je Ferit, „i De Gol nije vrata osobe koja bi se osvrtala na njihove interese. On je tvrdoglav, svadljiv čovek koji svaki napad na sebe prima kao napad na Francusku."
„U svakom slučaju, striktno Entre nous28, verujem da, ako bi se promenio vaš čovek na vrhu, verovatno biste dobili više podrške od Britanaca i čak Amerikanaca."
„Tražili smo drugog lidera, ali nažalost bez uspeha. Svi aktivisti Otpora stoje iza tog čoveka", rekao je Ferit. „Samo sačekajte i videćete. Kladim se da će na kraju čak i on kojima se De Gol nužno ne dopada skočiti sebi u usta i podržati ga."
„Zbog čega ste tako sigurni u to?"
„Na kraju će saveznici morati da napadnu Francusku da bi dobili ovaj rat. Kada taj dan osvane, moraće da priznaju i De Gola i Nacionalnooslobodilački komitet, jer bez podrške tajnih organizacija neće moći da uspešno izvedu napad."
„Što pre taj dan dođe to bolje", rekao je Tarik. Odmah posle toga tražili su račun.
„Nadam se da ni Muhlis ni Evelin neće saznati za naš današnji sastanak. Mogu da računam na vas, zar ne?" pitao je Ferit.
„Naravno da možete."
„Hvala vam."
„Ferite, nadam se da nećete zameriti što ovo kažem, ali zar ne mislite da je pogrešno što ovo tajite od svoje žene?
„Da, mislim da jeste, Tariče, ali ne želim da brine ovih dana. Znate, ona je trudna."
„Aaah", rekao je Tarik, „nisam znao, čestitam."
„Hvala. I sami smo nedavno saznali. Nismo još nikome rekli. A više bih voleo da n vi ne znate."
„Shvatam, ali budite oprezni, hoćete li?" odgovorio je Tarik, potapšavši svog prijatelja po leđima. „Vaše odgovornosti u životu tek počinju. Molim vas, nemojte se umešati ni u šta opasno, prijatelju moj."

Tog dana dok je putovao metroom, Ferit je razmišljao o ovom razgovoru s Tarikom. Poželeo je da je uspeo da ga ubedi da sarađuje s njim. Čim su se upoznali, osetio je da može imati poverenja u Tarika. Bio je pošten, vredan, hrabar čovek koji nije bio neoprezan. Imao je sve vrline čoveka koji bi mogao biti član takve organizacije. Kakva šteta što je, kao što se i moglo očekivati od čoveka njegovog kova, odabrao da poštuje zakone svoje zemlje. Tarik je, međutim, ostavio Feritu vrata malo odškrinuta rekavši: „Obećavam da ću uraditi sve što mogu da vam pomognem u drugim stvarima."
Ferit je postao sumnjičav kada je u prozoru metroa video odraz mršavog čoveka kako ga posmatra. Pokušao je da posmatra tog čoveka krijući se iza novina. Kada je čovek počeo da se vrpolji, Ferit se zapitao da li ga je on uznemirio. Treba li da siđem
na idućoj stanici? pomislio je. Kako je Ferit ustao kada se voz zaustavio na sledećoj stanici, primetio je da je čovek sišao, pa je ponovo seo. Anksiozno se ponašao bez ikakvog razloga. „Brige", rekao je sam sebi. „Nije Gestapo, brige su te koje će me na kraju ubiti."
Zbog tih briga, osećao je da bi, na kraju krajeva, mogao probati ta vrata koja je Tarik ostavio odškrinuta. Ako se njemu bilo šta desi, jedina osoba koja bi možda mogla prebaciti Evelin do njegove porodice u Istanbulu bio je Tarik. To ne bi mogao ni Muhlis, koji mu je bio prijatelj proteklih četrdeset godina, niti iko drugi. Obećao je sebi da će, ako danas bude uspešno završio svoj zadatak, otići da vidi Tarika sutradan odmah ujutru. Ali šta će mu reći? Kako će tražiti nešto od čoveka koga nije video više od pet puta? Šta bi mu uopšte mogao reći? „Vama poveravam svoju ženu." Naravno da ne, Tarik bi verovatno pomislio da je lud. Ali ipak, možda ne bi. Zar mu nije dovoljno verovao da mu ispriča o svojim vezama sa Otporom nakon samo nekoliko susreta? Tarik nije ni mrdnuo trepavicom. Nije bio iznenađen; nije negodovao, niti je pokušao da ga savetuje. Da, Tarik je bio njegov čovek, njemu je mogao da poveri svoju ženu. Inšalah, proći će danas bez ikakvih problema, a zatim odmah ujutru ...
Nakon što je sišao sa voza i krenuo prema izlazu, Ferit je primetio kako se pravi dugačak red. Žene su odmah prolazile, ali muškarci su morali da pokažu dokumenta. One koji nisu imali dokumenta ili im je na dokumentima pisalo da su Jevreji, nemački vojnici su ukrcavali pravo u kamion koji je čekao na izlazu iz stanice metroa.
„Samo mi je to trebalo", rekao je sam sebi nervozno pretražujući džepove. Hvala bogu što je imao dokumenta sa sobom. Uzdahnuo je sa olakšanjem, ali svejedno je brinuo što će morati da čeka u redu umesto da samo prođe. Hvala bogu, red se brzo pomerao. Prokletnici su obavljali svoj posao brzo i efikasno. Kada je došao na red, pokazao je vojniku s SS trakom na ruci i svoj izvod iz matične knjige rođenih i svoj učiteljski sertifikat. Nasilnik je pogledao papire i rekao: „Prolazi." Ferit je zgrabio svoja dokumenta i gurnuo ih u unutrašnji džep. Požurio je napred nekoliko kilometara pre nego što je ušao u groznu prodavnicu s prljavim prozorima i polupraznim policama koja se nalazila u jednoj zabačenoj ulici. Tamo je za kasom sedeo čovek koji je izgledao kao da se strašno dosađuje.
„Dajte mi jedan Pari soar29, molim vas", rekao je Ferit.
„Hoćete li i dodatak?"
„Zašto da ne, ako je besplatan." Ferit je stavio nešto novca na pult.
„Zar nemate Bitno?"
„Nemam, imate li vi?"
„Kroz ta vrata pa niz stepenice levo", rekao je prodavac i ne podigavši pogled.
Nastavio je da pregleda svoje račune.
Ferit je prošao kroz vrata u dnu radnje, pa niz stepenice i otvorio je vrata ispred sebe. Sada je bio u garaži. Petoro ili šestoro ljudi sedelo je okupljeno oko malog stola iza auta.
„Gde si do sad, Turčine?" pitao je jedan od njih.
„Izvinite, tek sad sam uspeo ..."
„Sedi, ima nešto što bi te se moglo ticati. Danas smo dobili neke informacije."
Ferit je uzeo jedan obližnji stolac i ugurao se između onih koji su već sedeli za stolom.
„Kakve informacije?"
„Turci se očigledno spremaju da prebace svoje Jevreje u Tursku. Jesi li čuo za to?"
„Ne."
„Mon Dieu!30 O čemu ti, zaboga, pričaš sa svojim prijateljima iz konzulata?"
„Pa, sigurno nisam rekao: Očigledno je naša organizacija dobila neke informacije o prebacivanju Jevreja preko granice, je li tako?"
„Onda ćeš sada da ih pitaš."
„Dobro, hoću. Pretpostavimo da je tako, i šta onda?"
„Ubacićemo u taj voz i one koji nisu turskog porekla."
„Oni to neće prihvatiti."
„Svesni smo toga."
„Paaa?"
„Ipak ćemo to uraditi."
„Kako?"
„Pronaći ćemo načina."
„Pretpostavimo da uspete, o koliko ljudi razmišljate?"
„Za sada ih ima dvadeset osam, ali može ih biti još."
„Šta? Jeste li ludi?"
„Kaži nam, Turčine, da li misliš da bismo sve ovo radili da nismo ludi?"
„Nisi uspeo da nam pomogneš s pasošima, pa bi i ti mogao da produžiš sa ovim", rekao je čovek s kukastim nosem koji je sedeo na čelu stola.
„Najpre moraš da nam doneseš tačne detalje. Saznaj da li je taj posao s vozom istina. Ako jeste, kada će se desiti?"
„Daću sve od sebe", rekao je Ferit.
„Sada, hajde da pređemo na jednu ili dve stvari s plana", rekao je isti čovek u čelu stola. „Postoji grupa koju moramo prevesti preko švajcarske granice ove nedelje ..."
Gola sijalica koja je visila s plafona uključila se i isključila. Svi za stolom su ustali. Dvojica su počela da čiste kola. Treći je ušao u auto sa šrafcigerom u ruci. Ferit je sa još dvojicom otrčao prema vratima kroz koja je ušao. Svetlo se opet uključilo.
„U redu, gospodo, opasnost je prošla. Nazad za sto", rekao je čovek s kukastim
nosem dok se vraćao nazad u čelo stola.
Sutra, pomislio je Ferit, sutra moram da razgovaram s Tarikom bez greške.