Made in America - Bil Brajson

U knjizi Made in America, Brajson demistifikuje svoju otadžbinu objašnjavajući kako je to jedan prašnjavi pustinjski zaseok bez šume i zelenike postao Holivud, zašto Divlji zapad nije osvojen, zbog čega Amerikanci govore drugačije od Engleza, kako su Amerikanci počeli da jedu nutricionistički bezvrednu hranu pre nego što je za nju i smišljen naziv, otkriva kako su se proslavili doktor Kelog i njegove kukuruzne pahuljice...

Za Dejvida, Felisiti, Ketrin i Sema


Izjave zahvalnosti

Među mnogim ljudima koji su me zadužili svojom pomoći i ohrabrenjima tokom pripreme ove knjige, naročito bih želeo da zahvalim Mariji Gvaranskeli, Džefu Maligenu, Maksu Ajlenbergu, Kerol Hiton, Denu Frenklinu, Endruu Frenklinu, Džonu Prajsu, Erlu Zvinglu, Karen Velkening, Oliveru Salcmanu, Hobiju i Lois Moriš, Hajdi Dibelt, Džejmsu Mensliju, Semjuelu H. Birmesder-feru, Boniti Luiz Bilman, doktoru Džonu L. Someru, Alanu M. Sigalu, Brusu Korsonu i osoblju Biblioteke univerziteta Drejk u De Mojnu te Biblioteci Nacionalnog geografskog društva u Vašin-gtonu. Iznad svega, i kao i uvek, od srca sam beskrajno zahvalan i divim se svojoj ženi Sintiji.


Uvod

Četrdesetih godina dvadesetog veka, jedan Britanac koji je doputovao na Anholt, ostrvce nekih osamdeset kilometara u moreuzu Kategat između Danske i Švedske, primetio je da ostrvska deca pevaju pesmicu koja je za njih očito zvučala kao besmislica. Evo kako je išla:
Na vr strma brda Džeku Džil se mrda
Pa se onda stumba, zemljica joj tvrda.
Ispostavilo se da su pesmicu na ostrvo doneli britanski vojnici koji su ga okupirali za vreme Napoleonovih ratova, tako da se prenosila s kolena na koleno deci sto trideset godina, iako njima te reči na engleskom nisu ništa značile.
U Londonu je to malo otkriće s interesovanjem dočekao bračni par Piter i Ajona Opi. Opijevi su život posvetili naučnom istraživanju dečjih pesmica. Niko nije uložio veći trud u istraživanje istorije i distribucije tih istrajnih, ali nedovoljno uvažavanih elemenata života u detinjstvu. Opijeve je dugo već zbunjivala neobična sudbina pesmice sa nazivom „Trte mrte“. Nekada jednako popularna kao „En-den-dinu“ i „Ringe ringe raja“, ona je rutinski bila štampana u knjigama sa dečjim pesmicama sve do pred kraj osamnaestog veka, ali onda je tiho i tajanstveno iščezla. Posle 1788. nigde nije zabeležena u štampi. A onda, jedne večeri, kada je dadilja kod Opijevih smestila njihovu decu u postelju, čuli su je kako im recituje pesmicu. Kao što ste već pretpostavili, bila je to „Trte mrte“, upravo u onoj verziji iz 1788. i sa pet stihova koji nikada ranije nisu bili zapisani.
E sad, možete se s razlogom upitati kakve veze sve to ima sa knjigom o istorijatu i razvoju engleskog jezika u Americi. Pomi-njem tu pesmicu iz dva razloga. Najpre, da ukažem na to kako često male, neprimetne stvari umeju da obelodane ono što nismo znali o istoriji i prirodi jezika. Na primer, dečje pesmice su krajnje otporne na promene. Čak i kad nemaju mnogo smisla, kao u slučaju „Džeka i Džil" među decom na izolovanom danskom ostrvu, uglavnom se prenose s kolena na koleno sa smrtno ozbiljnom preciznošću, kao dragoceni napevi. Zbog toga su one obično među najdugovečnijim tvorevinama svakog jezika. „Elem, belem, buf‘1 se zasniva na sistemu brojanja koji prethodi rimskoj okupaciji Britanije, a može poticati čak i iz doba pre Kelta. Ako je tako, onda je ta brojalica jedna od malobrojnih preživelih karika koje nas spajaju sa veoma dalekom prošlošću. Ona ne samo da nam daje fragmentarnu sliku dečje zabave iz vremena kada je građen Stounhendž već nam govori i ponešto o tome kako su njihovi stariji brojali i mislili, te uređivali svoj govor. Ukratko, vredi obraćati pažnju na sitnice.
Drugi razlog je to što pesme, reći, fraze, pesmice - svaka tvorevina jezika - mogu preživeti u dugim periodima, a da to niko naročito ne primeti, baš kao što su Opijevi ustanovili povodom „Trte mrte“. To što neka reč ili fraza nije zabeležena govori nam samo da nije zabeležena, a ne da nije postojala. Stanovnici Engleske u Čoserovo doba redovno su koristili frazu zavučeno u kosu i kožu sa značenjem da je nešto izgubljeno i da se više nikada ne može pronaći. Ali onda ta fraza nestaje iz pisanih izvora četiri stotine godina pre nego što se ponovo ne pojavi, iznenada i neočekivano, 1857. u Americi u obliku ni kosa ni koža. Sasvim sigurno je malo • verovatno da je ta fraza četiri veka provela u jezičkoj komi. Pa ko ju je onda tiho čuvao četiri stotine godina, i zašto se ona tako naglo vratila na velika vrata u šestoj deceniji devetnaestog veka, u zemlji udaljenoj više od tri hiljade kilometara?
Zašto su, kad smo već kod toga, Amerikanci spasli tako dobre stare engleske reći kao skedaddle, chitterlings i chore, ali ne i fortnight ili heath?2 Zašto su zadržali nepravilan britanski izgovor u recima poput colonel i hearth, ali su na sopstveni način krenuli da izgovaraju lieutenant, schedule i clerk73 Ukratko, zašto je američki engleski takav kakav je?
Čini mi se da je to izuzetno vredno i opčinjavajuće pitanje, a opet, relativno donedavno, nikome nije palo na pamet da ga postavi. Sve dok nismo duboko zabrazdili u dvadeseti vek, ozbiljna proučavanja američkog govora bila su prepuštena gotovo u potpunosti amaterima - ljudima kao što je junački Ričard Harvud Tornton, pravnik rodom iz Engleske, koji je posvetio godine svog slobodnog vremena pažljivom čitanju knjiga, časopisa i rukopisa iz najranijeg kolonijalnog razdoblja u potrazi za prvim pojavljivanjem stotina američkih izraza. Godine 1912. on je napisao dvo-tomni Američki glosar. Bilo je to neprocenjivo naučno delo, ali opet nije moglo pronaći niti jednog američkog izdavača koji bi bio spreman da ga objavi. Konačno, na sramotu američke nauke, to delo je objavljeno u Londonu.
Tek dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, kada su jedni za drugim objavljeni jedinstveni Američki jezik H. L.
Menkena, Engleski jezik u Americi Džordža Filipa Krapa, te Rečnik američkog engleskog po istorijskim principima ser Vilijama Krejgija i Džejmsa R. Halberta, Amerika je konačno dobila knjige koje su ozbiljno razmatrale njen jezik. Ali do tada je već nadahnuće koje je dovelo do mnogo stotina američkih izraza zašlo u domen nesa-znatljivog, tako da danas niko ne ume da kaže zašto Amerikanci farbaju grad u crveno, pričaju kao ćurka, brišu i pale, ili vežbaju bezbol fungo-palicom.
Ova knjiga je skroman pokušaj da istraži razloge zbog kojih je američki govor postao takav kakav je. Ovo nije, nadam se, konvencionalna istorija američkog jezika. Dobar deo knjige je besramno diskurzivan. Može vam se oprostiti ako se zapitate kakve veze ima to što je gospođa Stivsant Fiš triput zaredom kolima pregazila svog slugu sa istorijom i razvojem engleskog jezika u Sjedinjenim Državama, ili kako se može doživotna navika Džejmsa Gordona Beneta da cimne stolnjak sa svakog stola kraj kojeg bi prošao u restoranu, dovesti u vezu sa lingvističkim razvojem američkog naroda. Ja tvrdim da moramo razumeti društveni kontekst u kojem su reči bile formirane - da moramo shvatiti kako je zadivljujuća novotarija bio automobil za one koji su se prvi put sa njim sreli, ili koliko je opasno ekstravagantan ili bez ikakvog dodira sa masama mogao biti jedan poslovan čovek na prekretnici veka - kako bismo uopšte počeli da shvatamo bogatstvo i životnost reči od kojih se američki govor sastoji.
O, uvrstio sam te činjenice ovde i iz trećeg razloga: zato što sam pomislio da su interesantne i ponadao se da biste mogli u njima da uživate. Jedna od malih agonija istraživanja za ovakvu knjigu leži i u tome što nailazite na priče koje nemaju mnogo značaja za temu i morate ih ostaviti na miru. Ja ih nazivam pričama Reja Budujka. Naišao sam na Reja Budujka dok sam prelistavao ukoričene časopise Tajm iz 1941. godine, u potrazi za nečim potpuno drugačijim. Desilo se daje jednog dana te godine Budujk odlučio, kao što mu se često dešavalo, da uzleti svojim malim avionom i provoza se u rano nedeljno jutro. U tome nema ničeg posebnog, osim što je Budujk živeo u Honoluluu, a jutro o kojem je reč zadesilo se 7. decembra 1941. Dok je leteo iznad Perl Harbora, Budujk se prenerazio, u najmanju ruku, kadaje video daje nebo na zapadu puno japanskih „ziroa“ koji su se svi obrušili na njega. Japanci su mu izrešetali avion, a Budujk je, izgovorivši navodno nešto kao „Bog te mazo!“, naglo skrenuo i zbrisao odade. Nekim čudom je uspeo da bezbedno spusti avion usred najvećeg vazdušnog napada koji je istorija dotad videla, i preživeo da o tome priča, te je tako postao prvi Amerikanac koji se sukobio s Japancima, koliko god to nevoljno bilo.
Naravno, to nema nikakve veze s američkim jezikom. Ali sve drugo što sledi ima. Stvarno.
1
U originalu: „Eeenie, meenie, minie, mo.“ (Prim. prev.)
2
Skedaddle - pobeći; chitterlings - svinjska crevca; chore - kućni posao; fortnight - period od dve nedelje; heath - vres. (Prim. prev.)
3
Colonel - pukovnik; hearth - ognjište; lieutenant - poručnik; schedule -raspored; clerk - pisar, službenik. (Prim. prev.)

Mejflauer i pre njega

I

Sliku duhovnog osnivanja Amerike sa kojom su odrasle generacije Amerikanaca stvorila je, začudo, jedna pesnikinja ograničenog dara (da to kažemo na najvelikodušniji mogući način) koja je živela dva veka posle rečenog događaja u zemlji udaljenoj gotovo pet hiljada kilometara. Ime joj je bilo Felicija Dorotea Hemans i nije bila Amerikanka, već Velšanka. Štaviše, nikada nije ni bila u Americi i izgleda da o toj zemlji nije imala pojma. Samo se desilo da je jednog dana 1826. godine njen piljar u severnom Velsu zavio ono što je kupila u novine iz Masačusetsa stare dve godine, a njoj je oko zastalo na malom članku o proslavi dana osnivača u Plimutu. Tada je verovatno prvi put i saznala za Mejflauer i Hodočasnike, ali nadahnuta onako kako to može biti samo osrednji pesnik, napisala je pesmu, „Pristajanje Očeva Hodočasnika (u Novoj Engleskoj)“ koja počinje ovako:
Grom-vali visoki udaraste
O hridi kamom okovane,
A šume, naspram oluje tmaste,
Ispolinske su vitlale grane,
I noć je mrklinu polegla gustu
Po brdima i vodi kad je
Uz Nove Engleske obalu pustu
Bačeno sidro izgnane lađe...1
i nastavlja se energično bombasto, u beskrajnim rimama, još osam strofa. I premda je pesma bila puna grešaka - Mejflauer nije bio jedrenjak sa četiri jarbola, niti je bila noć kad su se ukotvili, Plimut nije bio mesto ,,gde im je prvi put kročila noga“ već je zapravo bio njihovo četvrto pristanište - smesta je postala klasik i stvorila osnovnu sliku pristajanja Mejflauera koji većina Amerikanaca i dan-danas ima u glavi.2
Hodočasnici se svakako nisu iskrcali na Plimutskoj steni. Ako se zanemari pomisao na to da je ona mogla stajati dobrano iznad nivoa vode 1620. godine, nema tog smotrenog moreplovca koji bi pokušao da poravna lađu sa grebenom na nemirnom decembarskom moru kada ga je nedaleko odatle mamio zaklonjeni zaton. Štaviše, moramo posumnjati u to da su Hodočasnici uopšte i primetili Plimutsku stenu. U mnogim sačuvanim dokumentima i pismima iz tog doba ne pominje se nikakva stena, i ona će se pojaviti prvi put u pisanim izvorima tek 1715, skoro vek kasnije.1 Tek je u vreme kada je gospođa Hemans napisala svoju nasrtljivu epopeju Plimutska stena postala neizbrisivo povezana sa pristajanjem Hodočasnika uz kopno.
Gde god da im je noga prvi put kročila, možemo pretpostaviti da su 102 Hodočasnika sišla sa svog malog broda zaljuljanog u oluji nesigurnog koraka i sa ogromnim olakšanjem. Upravo su proveli devet i po vlažnih i opasnih nedelja na moru, natrpani jedni uz druge na krckavom plovilu velikom otprilike kao današnji dvospratni autobus. Posada ih je, sa uobičajenim dobrim maniri-ma mornara, nazivala čarapama od povraćke, usled njihove naizgled bezgranične sposobnosti da prve prskaju potonjim, iako su oni zapravo relativno dobro podneli čitavo to iskustvo.2 Samo je jedan putnik umro usput, a dva su pridodana zahvaljujući porođajima (posle čega je jedan od njih do kraja života uživao u veselom imenu Okeanus Hopkins).
Oni su sebe nazivali Svecima. One pripadnike grupe koji nisu bili Sveci, nazivali su Strancima. Izraz Hodočasnici, u vezi sa tim ranim putnicima, uvrežiće se tek za dvesta godina. A nije ih ispravno, strogo govoreći, nazivati ni Puritancima. Oni su bili Separatisti, i to su ime zaslužili time što su napustili Englesku crkvu. Puritanci su bili oni koji su ostali u Anglikanskoj crkvi, ali su želeli da je pročiste. Oni će u Ameriku stići tek deceniju kasnije, ali kada to budu učinili, brzo će zaseniti, a potom i konačno apsorbovati ovu malu prvobitnu koloniju.
Bilo bi teško zamisliti grupu ljudi neprilagođeniju životu u divljini. Spakovali su se kao da su pogrešno shvatili svrhu tog putovanja. Našli su mesta za sunčane časovnike i pribor za gašenje sveca, doboš, trubu i kompletnu istoriju Turske. Neki Vilijam Malins spakovao je 126 pari cipela i 13 pari čizama. A opet, niko od njih nije poveo niti jednu kravu ili konja, niti poneo plug ili pribor za ribolov. Među profesijama zastupljenim u Mejflauerovom manifestu bila su dva krojača, štampar, nekoliko trgovaca, prerađivač svile, vlasnik prodavnice i šeširdžija - sve zanimanja koja čoveku ne padnu prva na pamet kada pomisli na opstanak u neprijateljskom okruženju.5 Njihov vojni zapovednik, Majls Stendiš, bio je toliko niskog stasa da su ga zvali „Kapetan Prcvonjak“' - čovek koji je teško mogao da navede na strahopoštovanje divlje domoroce koje su oni očekivali da sasvim sigurno sretnu. Sa neizvesnim izuzetkom malog kapetana, verovatno niko u grupi nikada nije pokušao da ulovi divlju životinju. Lov je u Evropi sedamnaestog veka bio sport rezervisan za aristokratiju. Čak i oni koji su sebe nazivali farmerima jedva da su išta znali o zemljoradnji, pošto je reč farmer u sedamnaestom veku i nešto kasnije označavala vlasnika zemlje, a ne onoga ko je na njoj radio.
Ukratko, oni su bili opasno nepripremljeni za tegobe koje su ih čekale, a svoju očiglednu nesposobnost iskazali su na najdramatičniji mogući način: umirući u gomilama. Šestoro ih je izdahnulo za prve dve nedelje, osmoro sledećeg meseca, još sedamnaest u februaru, a novih trinaestoro u martu. Do aprila, kada je Mejfla-uer zaplovio natrag za Englesku,3 samo je pedeset četvoro ljudi, od čega skoro polovina deca, preostalo da započne dugačak posao pretvaranja te jadne polazne tačke u samostalnu koloniju.5
Sa ove udaljenosti, teško je zamisliti koliko je sama bila ta mala, zlosrećna grupa pustolova. Njihovi najbliži srodni susedi -u Džejmstaunu u Virdžiniji, te u maloj i sada umalo zaboravljenoj koloniji kod Kjupers (sada Kjupids) Kouva u Njufaundlendu4 -nalazili su se na po osamsto kilometara udaljenosti u suprotnim smerovima. Za leđima im je bio negostoljubivi okean, a pred njima nezamislivo ogroman i nepoznat kontinent „divljih i divljačkih boja“, kako je nelagodno zapisao Vilijam Bredford. Bili su ono liko daleko od udobnosti civilizacije koliko je to bilo moguće (ili svakako onoliko koliko je to bilo moguće onima koji nisu poneli pribor za ribolov).
Dva meseca su pokušavali da ostvare kontakt sa domorocima, ali kad god bi nekog od njih opazili, Indijanci bi pobegli. A onda se jednog februarskog dana mladi ratnik prijateljskog držanja približio grupi Hodočasnika na obali. Ime mu je bilo Samoset, i bio je i sam stranac u toj oblasti, ali imao je prijatelja po imenu Tiskvan-tum iz obližnjeg plemena Vampanoag, sa kojim ih je upoznao. Samoset i Tiskvantum su se čvrsto sprijateljili sa Hodočasnicima. Pokazali su im kako da sade kukuruz i love barske ptice, a pomogli su im i da uspostave prijateljske odnose sa tamošnjim sačemom, ili poglavicom. Ubrzo, kao što to svako dete zna, Hodočasnici su počeli da napreduju, a Indijanci i doseljenici su sedeli za srdačnom gozbom Zahvalnosti. Život je bio sjajan.
Pitanje koje se prirodno postavlja glasi: kako im je to uspelo? Algonkvinski, jezik istočnih plemena, izuzetno je složen i aglo-merativan (tačnije je reći da je to porodica jezika), pun strašnih suglasničkih grupa koje su gotovo neizgovorljive onima koje nema ko da poduči, što možemo videti iz prvog bukvara algonkvinskog govora koji je dvadesetak godina kasnije pripremio Rodžer Vili-jams u Konektikatu (uzgred, taj naučni poduhvat zaslužuje da bude mnogo poznatiji). Oprobajte se sa sledećim, pa će vam možda biti malo jasnije kakav je to izazov bio:
Nquitpausuckowashawmen. - Ima nas stotinu.
Chenock wonck cuppee-ye&umen? - Kad se vraćaš?
Tashuckqunne cummauchenaumis?- Koliko si već dugo bolestan? Ntanneteimmin. - Idem ja.
To svakako nije bio jezik koji ste mogli da naučite preko vikenda, a Hodočasnici teško da su bili nadareni lingvisti. Njima čak ni Tiskvantumovo ime nije prijalo; nazivali su ga Skvanto. Odgovor, začudo zabašuren u većini istorijskih knjiga, glasi da Hodočasnici nisu morali da nauče algonkvinski zbog srećne i zgodne okolnosti da su Samoset i Skvanto znali engleski. Samoset gaje tek natucao, ali Skvanto je govorio engleski sasvim sigurno (i španski priđe).
To što je zalutala grupa engleskih doseljenika mogla da pređe 1620. godine ogroman okean i pronađe dva Indijanca sposobna da ih pozdrave na njihovom maternjem jeziku deluje gotovo kao čudo. Svakako su imali mnogo sreće - Hodočasnici bi najverovat-nije propali ili bili pobijeni bez njih - ali nije to toliko neverovatno koliko se isprva čini. Stvar je u tome što 1620. Novi svet uopšte i nije bio toliko nov.

II

Niko ne zna ko su bili prvi evropski posetioci Novog sveta. Ta zasluga obično se pripisuje Vikinzima, koji su u Novi svet došli oko 1000. godine naše ere, ali postoje osnove za pretpostavke da su drugi tu možda stigli i ranije. Jedan drevni tekst na latinskom, Navigatio Sancti Brendani Abbatis (Putovanje opata Svetog Bren-dana), sa ubedljivim pojedinostima priča o sedmogodišnjem putovanju do Novog sveta koje je preduzeo taj irski svetac sa grupom sledbenika oko četiri veka pre Vikinga - i to po savetu jednog drugog Irca koji je tvrdio da je tamo bio još tri godine pre toga.
Čak ni Vikinzi nisu sebe smatrali prvima. Njihove sage beleže da ih je, kada su prvi put došli do Novog sveta, s obale oterala grupa divljih belaca. Potom su čuli priče od domorodaca o naselju belaca koji su „na sebi imali belu odeću i... nosili ispred sebe motke sa prikačenim prnjama“7 - upravo onako kako bi irska verska povorka izgledala neupućenima. (Zanimljivo je da će Kolumbovi ljudi pet vekova kasnije čuti sličnu priču na Karibima.) Bili posredi Irci ili Vikinzi - ili Italijani, Velšani, Bretonci ili bilo koja druga manja grupa kojoj se pripisuje to dostignuće - prelazak preko Atlantskog okeana u srednjem veku i nije bio tako smeo poduhvat kako se na prvi pogled čini, sve i kad se ima u vidu da se obavljao malim, otvorenim brodovima. Po severnom Atlantskom okeanu zgodno su raštrkana ostrva koja mogu poslužiti kao usputne stanice -Šetlandska ostrva, Farska ostrva, Island, Grenland i Bafin. Bilo je moguće otploviti od Skandinavije do Kanade, a da se u cugu ne pređe više od 450 kilometara otvorenog mora. Znamo van svake sumnje da je Grenland - te tako, tehnički, i Severna Amerika -982. godine otkrio izvesni Erik Crveni, otac Lifa Eriksona, te da su on i njegovi sledbenici počeli tamo da se naseljavaju 986. Svakome ko je ikad leteo preko zamrznutih pustoši Grenlanda može se oprostiti pitanje o tome šta su oni uopšte videli u tom mestu. Ali južni obodi Grenlanda zapravo leže južnije od Osla i tamo je oblast travnate nizije veća od čitave Britanije.8 To je Vikinzima svakako odgovaralo. Gotovo petsto godina oni su tamo imali naprednu koloniju, koja se na svom vrhuncu mogla pohvaliti sa šesnaest crkava, dva manastira, oko 300 farmi i 4000 stanovnika. Ali Grenlandu je nedostajalo drva za izgradnju novih brodova i popravku starih - što je donekle od životne važnosti za ljude koji stalno plove morem. Za Island, najbližu kopnenu masu na istoku, znalo se da je bez šuma. Najprirodnije je bilo zaputiti se na zapad i videti čega tamo ima. Negde oko 1000. godine, kako navode sage, Lif Erikson je učinio baš to. Njegova ekspedicija otkrila je novu kopnenu masu, verovatno ostrvo Bafin, daleko na severu Kanade, gotovo dve hiljade kilometara od današnjih Sjedinjenih Država, i mnoga druga mesta, a naročito oblast koju su nazvali Vinlend.
Vinlend je jedan od najnesnosnijih istorijskih pozera. Niko ne zna gde se nalazio. Pažljivim čitanjem saga i proračunima trajanja vikinških plovidbi, razni naučnici su smeštali Vinlend kojekuda - na Njufaundlend ili Novu Škotsku, u Masačusets, pa čak i dole južno, u Virdžiniju. Norveški naučnik po imenu Helge Ingštat tvrdio je 1964. da je pronašao Vinlend na mestu po imenu L’Anse au Meadow na Njufaundlendu. Drugi tvrde da predmeti koje je Ingštat našao uopšte nisu vikinškog porekla, već obični otpaci francuskih kolonista.9 Niko to ne zna. Ime nije ni od kakve pomoći. Kako kažu sage, Vikinzi su ga nazivali Vinlend zbog vinove loze koju su tamo pronašli kako buja u izobilju. Nevolja je u tome što ni na hiljadu petsto kilometara od mesta gde su se nalazili ne postoji predeo u kojem bi uopšte moglo da uspeva grožđe. Jedno moguće objašnjenje glasi da je Vinlend bio pogrešan prevod. Vinber, vikinška reč za grožđe, mogla se koristiti za opis mnogih drugih vrsta voća - brusnica, ogrozda i crvenih ribizli, između ostalog - koje su se mogle naći na tim severnim geografskim širinama. Moguće je takođe daje Vinlend bio deo lukave propagande s ciljem da podstakne naseljavanje. Najzad, to su bili ljudi koji su smislili ime Grenland.5
Vikinzi su pokušali najmanje triput da sagrade stalno stanište u Vinlendu, poslednji put 1013. godine, pre nego što su konačno odustali. A možda i nisu. Ono što se van svake sumnje zna jeste da su nešto posle 1408. Vikinzi naglo iščezli sa Grenlanda. Ne zna se gde su otišli niti šta je sa njima bilo.10 Primamljiva pretpostavka jeste da su ustanovili kako je Severna Amerika mnogo prijatnija za život.
Svakako da postoji izobilje neobjašnjivih tragova. Pomislite samo na lakros,6 igru odavno popularnu među Indijancima širom Severne Amerike. Zanimljivo je da su pravila lakrosa neverovat-no slična pravilima igre koju su igrali Vikinzi, uključujući i jedan element - korišćenje uparenih članova ekipe kojima drugi igrači ne smeju pomagati, niti ih smeju ometati - toliko neuobičajen, po rečima jednog antropologa, „daje verovatnoća nezavisnog porekla beskonačno mala“. Onda su tu bili Haneragmijuti, pleme Inuita koji su živeli visoko iznad Arktičkog kruga na ostrvu Viktorija u severnoj Kanadi, mestu toliko udaljenom da su njegovi stanovnici saznali za ostatak sveta tek početkom dvadesetog veka. Opet, nekoliko pripadnika plemena ne samo što je uznemirujuće ličilo na Evropljane već je ustanovljeno da nesumnjivo imaju evropske gene." Niko nikada nije na iole zadovoljavajući način objasnio kako je do toga moglo doći. Ili, pomislite samo na slučaj Olofa i Edvarda Omana, oca i sina, koji su 1888. vadili panjeve na svojoj farmi blizu Kensingtona, u Minesoti, i naišli na veliku kamenu ploču prekrivenu runskim zapisima koji izgleda opisuju kako se grupa od trideset Vikinga vratila na to mesto posle izviđanja samo da bi zatekla desetoricu koju su za sobom ostavili „crvene od krvi i mrtve“. Utvrđeno je da zapis potiče iz 1363. godine. Nevolja je u tome kako objasniti da je grupa umornih istraživača, suočena sa izgledima ponovnog napada neprijateljski raspoloženih domorodaca, našla vremena da ukleše komplikovani zapis u steni duboko u američkoj divljini, hiljadama kilometara od mesta gde je iko to mogao da pročita. Opet, ako i jeste podvala, izvršena je neuobičajeno vešto i uverljivo.
Uzgred, sve ovo ukazuje da su vesti o postojanju zemlje iza Okeanskog mora, kako je Atlantik tada bio poznat, filtrirane natrag do Evropljana mnogo pre Kolumbovog epskog putovanja. Vikinzi nisu delali u izolaciji. Naseljavali su se širom Evrope i za njihove poduhvate su svi vrlo dobro znali. Čak su ostavili i mapu - čuvenu mapu Vinlenda - za koju se zna da je kružila Evropom u četrnaestom veku. Ne znamo sa sigurnošću da je Kolumbo bio svestan postojanja te mape, ali znamo da je kurs koji je odredio izgleda bio usmeren pravo na mitsko ostrvo Antilu, koje se na mapi nalazilo.
Kolumbo nikada nije pronašao Antilu, niti bilo šta drugo za čim je tragao. Njegovo epohalno putovanje 1492. bilo je gotovo poslednje - zapravo, gotovo jedino - što je u njegovom životu ispalo kako treba. Osam godina kasnije, njega će po kratkom postupku smeniti sa položaja admirala Okeanskog mora, vratiti u Španiju u lancima i dozvoliti mu da potone u tako duboku anonimnost da ni dan-danas ne znamo sa sigurnošću gde je sahranjen. Za takav pad posle manje od decenije bila je potrebna neuobičajena količina nesposobnosti i arogancije. Kolumbo je imao i jednoga i drugoga.
Najveći deo tih osam godina proveo je muvajući se po ostrv-lju u Karibima i duž obala Južne Amerike, nemajući zapravo pojma gde se nalazi niti šta radi. Stalno je mislio kako je Cipangu, ili Japan, negde u blizini i nikada nije ukopčao da je Kuba ostrvo. Sve do svoje smrti, uporno je tvrdio da je ona deo azijskog kontinenta (premda postoje izvesne indicije da je u to možda i sam sumnjao pošto je naterao svoje ljude da se zakunu kako to jeste Azija, da im ne bi poodsecao jezike). Njegova geografska nepreciznost najtrajnije je sačuvana u imenu koje je nadenuo domorocima: Indios, što je do nas, naravno, došlo kao Indijanci. Koštao je špansku krunu čitavo bogatstvo, a zauzvrat joj je dao tek malo više od prekršenih obećanja. A sve vreme se ponašao toliko drsko - zahtevajući da bude postavljen za naslednog admirala Okeanskog mora, kao i potkralja i guvernera zemalja koje je osvojio, te da mu se podari jedna desetina bogatstva koje iz tih poduhvata proistekne - da je zapravo sam sebi zakuvao čorbu.
U tome nije bio usamljen. Mnogi drugi istraživači Novog sveta bili su, na ovaj ili onaj način, loše sreće. Huana Dijaza de Solisa i Đovanija da Verazana pojeli su domoroci. Balbou su, pošto je otkrio Tihi okean, pogubili zbog lažnih optužbi, a izdao ga je kolega Francisko Pizaro, koga su opet ubili njegovi suparnici. Ernan-do de Soto je četiri godine bez ikakve svrhe marširao sa svojom vojskom po čitavim južnim Sjedinjenim Državama sve dok nije zakačio groznicu i umro. Mnogi pustolovi, zavedeni pričama o basnoslovnim gradovima - Kviviri, Biminiju, Gradu careva i Eldoradu („pozlaćenom“) - išli su u potragu za bogatstvom, večitom mladošću ili prečicom do Orijenta, da bi većinom propali u jadu i bedi. Njihova jalova istraživanja i dalje žive, ponekad i neočekivano, u nazivima na pejzažima. Kalifornija podseća na kraljicu Kalifiju, neopisivo bogatu, ali nažalost nepostojeću. Amazon je ime dobio po plemenu žena sa jednom dojkom. Brazil i Antili podse-ćaju na basnoslovna, ali isto tako i izmišljena ostrva.
Dalje na severu, Engleska je prolazila malo bolje. Ser Hamfri Gilbert je propao u oluji kod Azorskih ostrva 1583. godine posle bezuspešnog pokušaja da osnuje koloniju na Njufaundlendu. Njegov polubrat, ser Volter Rali, pokušao je da uspostavi naselje u Virdžiniji i u tom pokušaju ostao bez bogatstva, te konačno i bez glave. Henri Hadson je poterao svoju posadu malčice predaleko dok je tragao za prolazom u smeru sever-zapad, pa se obreo, kao Blaj, na moru u čamčiću, posle čega ga niko više nikada nije video. Simpatično nesposobni Martin Frobišer istraživao je arktičku oblast Kanade, pronašao - kako je pomislio - zlato i preneo kući 1500 tona opasno pretovarivši brod samo da bi ga tamo obavestili kako je posredi bezvredni pirit gvozda. Neobeshrabren, Frobišer se vratio u Kanadu, pronašao drugi izvor zlata, odvukao 1300 tona natrag, da bi ga kraljevski procenjivač, nesumnjivo sa izvesnim umorom u glasu, izvestio kako je posredi ono isto. Posle toga, nije se više ništa čulo o Martinu Frobišeru.
Zanimljivo je razmišljati o tome šta bi ti smeli pustolovi mislili da su znali kako ćemo ih danas olako pominjati. Da li bi Đovani da Verazano mislio kako je to što će ga pojesti ljudožderi razumna cena za čast da se po njemu zove most između Bruklina i Steten Ajlenda na kojem se naplaćuje mostarina? Ne verujem da bi. De Soto je stekao prolaznu slavu u imenu jednog automobila, Frobišer u dalekom ledenom zalivu, Rali u gradu u Severnoj Karolini, marki cigareta i vrsti bicikla, Hadson u nekoliko vodenih tokova i lancu robnih kuća. S druge strane, Kolumbo je, sa univerzitetom, dve državne prestonice, zemljom u Južnoj Americi, provincijom u Kanadi i srednjim školama kojima se gotovo broj ne zna, između ostalog, dosta dobro prošao. Ali u smislu lingvističke besmrtnosti, niko nije izvukao veću kilometražu iz manje aktivnosti od tajanstvenog italijanskog privrednika po imenu Amerigo Vespuči.
Činilo se da je Vespuči, Firentinac koji se preselio u Sevilju, gde je druge snabdevao brodovima (jedna od mušterija bio mu je i zemljak Kristifor Kolumbo), predodređen za zaborav. To što su dva kontinenta nazvana po njemu zahtevalo je neverovatno mnogo slučajnosti i grešaka. Vespuči je u nekoliko navrata putovao u Novi svet (autoriteti tvrde daje tamo odlazio tri ili četiri puta), ali uvek kao putnik ili niži oficir. On nipošto nije bio iskusan moreplovac. Ipak, 1504-5. po Firenci su počela da kruže pisma nepoznatog autora, sakupljena pod nazivom Nuovo Mutido (Novi svet), u kojima je pisalo da Vespuči ne samo što je bio kapetan na tim putovanjima već je i otkrio Novi svet.
Ta greška bi verovatno na tome i ostala, da jedan nastavnik u maloj školi u istočnoj Francuskoj po imenu Martin Valdsemiler, nije radio na revidiranom izdanju Ptolemeja, i da nije odlučio da ga osveži novom mapom sveta. U svom istraživanju naišao je na firentinska pisma i, impresioniran lažnom pričom o Vespučijevim poduhvatima, nazvao kontinent u njegovu čast. (Nije to išlo baš tako pravolinijski: najpre je preveo Amerigo na latinsko Americus, a onda to prebacio u ženski rod, America, zahvaljujući tome što su Azija i Evropa bile ženskog roda. Takođe je razmišljao o imenu Amerige.) Ali bez obzira na to, tek su četrdeset godina kasnije ljudi počeli da nazivaju Novi svet Amerikom, a i tada su mislili samo na Južnu Ameriku.
Vespuči je možda ipak po nečemu, koliko god to bilo beznačajno, zaslužio da bude slavan. Smatra se da je on bio brat Simonete Vespuči, koja je pozirala za Veneru na slavnoj Botičelijevoj slici.12

III

Pošto ni Kolumbo ni Vespuči nikada nogom nisu kročili na kopnenu masu na kojoj su nastale Sjedinjene Države, prikladnije bi bilo daje ona dobila ime po Đovaniju Kabotu, italijanskom moreplovcu koji je u istoriji poznatiji po svom poengleženom imenu Džon Kabot. Dok je plovio iz Bristola 1495, Kabot je „otkrio“ Njufaund-lend, a možda i Novu Škotsku te brojna manja ostrva, i pri tom postao prvi znani Evropljanin koji je posetio Severnu Ameriku, premda je verovatnije samo sledio ribarske flotile koje su već lovile po Grend Benksu. Sigurno je to da su 1475, zbog rata u Evropi, britanski ribolovci izgubili pristup tradicionalnim vodama za ribarenje blizu Islanda. Ipak, britanski prihodi od bakalara nisu opali, i 1490. (dve godine pre nego što će Kolumbo isploviti), kada je Island ponudio britanskim ribolovcima da se vrate, oni su to odbili. Pretpostavlja se da su pronašli vode bogate bakalarom kraj Njufaundlenda i nisu želeli da iko drugi zna za njih.13
Da li je Kabot nadahnuo ribolovce, ili oni njega, tek početkom šesnaestog veka, Atlantski okean bio je pun engleskih lađa. Nekoliko njih vrebalo je španske brodove sa blagom, usporene i ranjive zbog težine zlata i srebra koje su nosile natrag u Stari svet. Na tome se moglo izuzetno dobro zaraditi.7 Ser Frensis Drejk se sa jednog jedinog putovanja vratio u Englesku sa plenom vrednim šezdeset miliona dolara u današnjem novcu.14 Na istom tom putovanju, Drejk je nakratko pristao uz obalu današnje Virdžinije, prisvojio je za krunu i nazvao Novi Albion,15
Da bi tom prisvajanju dala odgovarajući značaj, i da bi obezbe-dila bazu za snabdevanje svojih gusara, kraljica Elizabeta I zaključila je kako bi tamo dobro bilo osnovati koloniju. Poverila je taj zadatak ser Volteru Raliju. Ishod je bila zlehuda „izgubljena kolonija“ Roanoki, čijih se 114 pripadnika 1587. godine iskrcalo odmah južno od Albermarl Saunda u današnjoj Severnoj Karolini. Iz te prvobitne kolonije niklo je sedam imena koja još postoje na kartama: Roanoki (značajan kao prva indijanska reč koju su pozajmili indijanski naseljenici), Kejp Fir, Kejp Hateras, reke Čouvan i Neusi, Česepik i Virdžinija.16 (Pre toga, Virdžiniju su nazivali Windgan-con, što znači ,,ala ste se vi veselo obukli“ - što su tamošnji stanovnici očigledno odgovorili kada ih je prva izvidnica upitala kako se to mesto zove.) Ali avaj, to je otprilike bilo sve što je kolonija uspela da uradi. Zbog rata sa Španijom, nijedan engleski brod nije mogao da se vrati tamo tri godine. Kada se konačno pojavio brod sa spasiocima, kolonija je bila pusta. Godinama zatim, posetioci bi povremeno primetili plavokoso indijansko dete, a na kraju je ustanovljeno i da je susedno pleme Kroatona uvrstilo nekoliko reći elizabetanskog engleskog u sopstveni jezik, ali nikakav čvršći dokaz o sudbini kolonije nikada nije pronađen.
Usledili su drugi doseljenici, među njima i danas zaboravljena kolonija Popam, osnovana 1610. u današnjem Mejnu, ali napuštena dve godine kasnije, te prilično dugotrajnija, ali ipak jednako neizvesne sudbine, kolonija Džejmstaun, osnovana u Virdžiniji 1607. godine.
Međutim, ono što je u najvećoj meri privlačilo Engleze u Novi svet bilo je ribarenje, naročito u gotovo nezamislivo bogatim vodama kraj severoistočne obale Severne Amerike. Najmanje sto dvadeset godina pre nego što je Mejflauer zaplovio, evropske ribarske flotile mogle su se sve češće videti duž istočne obale. Flotile su često pristajale uz obalu da osuše ribu, obnove zalihe hrane i vode, ili povremeno sačekaju da prođe oštra zima. Na obalama se okupljalo i po hiljadu ribara istovremeno. Upravo je od takvih grupa Samoset naučio svojih nekoliko engleskih reči.
Kao rezultat toga, u Novoj Engleskoj i istočnoj Kanadi 1620. teško da je postojao zaliv bez nekakve relikvije koja je svedočila o njihovom prolasku. Sami Hodočasnici ubrzo su naišli na stari lonac od livenog gvožđa, očevidno evropskog porekla, a kada su opljačkali neke indijanske grobove (što je bilo krajnje nepromišljeno, pa je gotovo vapilo za njihovim masakrom), otkrili su telo plavokosog muškarca, „moguće Francuza koji je umro u zatočeništvu“.17
Nova Engleska je možda i bila novi svet za Hodočasnike, ali teško da je bila terra incognita. Dobar deo zemlje oko njih već je bio kartografisan. Osamnaest godina ranije, Bartolomju Gosnold i grupa opisana kao „24 džentlmena i osam mornara“ kampo-vali su nekoliko meseci na obližnjem ostrvu Katihank, i ostavili za sobom mnoga imena, među kojima će dva opstati: Kejp Kod i romantično tajanstveni Martin vinograd (tajanstveni zato što ne znamo ko je ta Marta bila).
Sedam godina pre toga, Džon Smit, koji je bio u prolazu sa ekspedicijom kitolovaca, ponovo je izradio mapu te oblasti, marljivo uvaživši imena koja su koristili sami Indijanci. Dodao je samo jedno ime koje je sam smislio: Nova Engleska. (Prethodno je ta oblast na većini mapa nosila naziv Norumbega. Nikome nije baš jasno zašto.) Ali u činu krajnjeg ulizivanja, Smit je po svom povratku u Englesku pokazao svoju mapu Čarlsu Stjuartu, šesnaestogodišnjem prestolonasledniku, zajedno sa porukom u kojoj „skromno umoljava“ Njegovo veličanstvo „da zameni njihova varvarska imena engleskim, kako bi potomstvo moglo reći da im je princ Čarls kumovao". Mladi princ se oduševljeno bacio na taj zadatak. Izbrisao je većinu indijanskih imena koja je Smit tako pažljivo transkribovao i zamenio ih kapricioznom mešavinom koja je odavala počast njemu i njegovoj porodici, ili mu se jednostavno dopadala. Među njegovim tvorevinama bili su Kejp Elizabet, Kejp En, reka Čarls i Plimut. Zahvaljujući tome, kada su se Hodočasnici iskrcali u Plimutu, jedan od malobrojnih zadataka koje nisu morali da obavljaju bilo je smišljanje imena za mesta koja su ih okruživala. Njima su imena već bila nadenuta.
Ponekad su se rani istraživači vraćali u Evropu sa Indijancima. Takva je bila i sudbina junačnog Skvanta, čija životna priča liči na kakav pikarski roman. Njega je uzeo moreplovac po imenu Džordž Vejmut 1605. godine i odveo - protiv njegove volje ili ne, nije poznato - u Englesku. Tamo je on proveo devet godina obavljajući razne poslove pre nego što se vratio u Novi svet kao prevodilac za Džona Smita na njegovom putovanju 1613. godine. Da bi ga nagradio za pomoć, Smit je Skvantu poklonio slobodu. Ali samo što se Skvanto vratio u svoje pleme, njega i još dvanaest njegovih saplemenika oteo je jedan drugi Englez, odveo ih u Malagu i prodao kao roblje. Skvanto je radio kao kućni sluga u Španiji pre nego što je uspeo da pobegne u Englesku, gde je neko vreme radio za jednog trgovca u gradu Londonu, pre nego što se konačno 1619. vratio u Novi svet sa još jednom ekspedicijom koja je istraživala obalu Nove Engleske.18 Sve zajedno, bio je odsutan gotovo petnaest godina, i vratio se samo da bi ustanovio kako je njegovo pleme pokosila pošast - gotovo sigurno velike boginje koje su sa sobom doneli posetioci mornari.
Stoga je Skvanto imao izvesnih razloga za nezadovoljstvo. Ne samo što su Evropljani nehotice istrebili njegovo pleme već su ga dvaput odveli i prodali u roblje. Na svu sreću po Hodočasnike, Skvanto je bio sklon praštanju. Pošto je najveći deo svojih zrelih godina proveo među Englezima, moguće je da se među njima osećao prijatnije nego među svojima. U svakom slučaju, skrasio se s njima i sledeće godine, sve dok nije umro od iznenadne groznice, bio njihov odani učitelj, prevodilac, ambasador i prijatelj. Zahvaljujući njemu, budućnost engleskog jezika u Novom svetu bila je osigurana.
Pitanje kakav je taj engleski bio i u šta će se izmetnuti, u središtu je onoga što sledi.
1
Prepev: Dubravka Srećković-Divković.
2
Drugi glavni doprinos gospođe Hemans potomstvu bila je pesma „Kazabjanka" koja se sada pamti prevashodno zbog prvog stiha: „Dečak je stajao na zapaljenoj palubi.“
3
Izgleda da Mejflauer, baš kao ni Plimutska stena, nije imao bogzna kakvu sentimentalnu vrednost za koloniste. Vilijam Bredford u svojoj istoriji kolonije sa naslovom O Plimutskoj plantaži niti jednom nije pomenuo brod po imenu. Samo tri godine po tom epohalnom prelasku okeana, Mejflauer je bez pardona razmontiran i prodat kao olupina. Sudeći po nekoliko izvora, završio je kao štala koja još stoji u selu Džordans, u Bakingamširu, tridesetak kilometara od Londona. Sasvim slučajno, gotovo u njegovoj sen-ci nalazi se grob Vilijama Pena, osnivača Pensilvanije.
4
Osnovana 1610, ta mala kolonija napuštena je 1830. godine iako su je na ostrvu ubrzo zamenila druga britanska naselja. Usled svoje izolovanos-ti, Njufaundlenđani su stvorili naročito živopisno narećje stapajući nove izraze i stare engleske reći raznih dijalekata koje sada više nigde ne postoje: diddies za košmar, nunny-bag za posebnu vrstu ranca, cocksiddle za kolut preko glave, rushing the waddock za ragbi utakmicu. Oni i dalje koriste mnoge čudne izgovore. Na primer, chitterlings se izgovara kao chistlings. Jedina reč koju je Njufaundlend podario svetu jeste pingvin. Niko pojma nema Šta ju je nadahnulo.
5
Odn. Greenland - Zelena zemlja. (Prim, prev.)
6
Vrsta hokeja na travi. (Prim, prev.)
7
Špance nisu vrebali samo mornari iz suparničkih država, već i sopstveni pobunjeni moreplovci. Ovi potonji će kasnije dobiti naziv bukaniri zbog toga što su se, posle bekstva od svojih španskih gospodara, hranili mesom divljih svinja koje su dimili na drvenom ramu po imenu bukan, sve dok ne bi zarobili kakvu lađu zaustavljenu zbog nedostatka vetra i prisvojili je za sebe.


Nastanak Amerikanaca

Mi, dolepotpijani, odani podanici našeg Jtrašnog Juverena, Go/podara Kralja Džejmja, po volji Go/podnjoj, od Velike Britajne, Francu/ke i Irjke, Kralja, branitelja vere itd., pošto Jmo Je upujtili u Jlavu Božju i za širenje hrišćanske vere, te u čajt našeg Kralja i oteče/tva, na putovanje da o/nujemo prvu Koloniju u Jevernijem delovima Virdžinije, ovim dono/imo Jvečano i zajednički... Jporazum da se združimo u građan/ko političko telo za naše bolje pojtojanje, očuvanje i produžetak već pomenutih...
Tako počinje Mejflauerski sporazum, napisan 1620, ubrzo pošto su Hodočasnici sa Mejflauera stupili na obalu. Ovaj pasus se, ne moram to ni da naglašavam, donekle razlikuje od savremenog engleskog. Više ne koristimo J umesto s; nekoliko reči - Britajne, severnijem, otečestva - očigledno odstupa od savremene prakse, ali uopšte uzevši vrlo malo i nedovoljno da nas zbuni, dok se samo jednu generaciju pre toga moglo naći mnogo većih nepravilnosti. Danas ne bismo pominjali „strašnog suverena“, a i ako bismo to uradili, ne bismo mislili na nekoga pred kim čovek treba da oseća strahopoštovanje. Ali osim tih nekoliko anahronizama, pasus je na jasnom, prepoznatljivom i sasvim pristupačnom engleskom.*
Međutim, kad bi nas neko nekako prebacio u plimutsku koloniju 1620. i dozvolio nam da prisluškujemo razgovor onih koji su napisali i potpisali Mejflauerski sporazum, svakako bi nas zaprepastilo to koliko bi njihov govorni jezik najvećim delom za nas bio drugačiji - a često i sasvim nerazumljiv. Premda bi se svakako mogao prepoznati kao engleski, bio bi to engleski kakav nikada ranije nismo čuli. Među razlikama koje bismo odmah primetili bile bi sledeće:
• Kn-, koje se uvek izgovaralo na srednjoengleskom, u doba Hodočasnika bilo je u prelaznoj fazi i obično se izgovaralo kao tn. Dok su roditelji Hodočasnika reč knee izgovarali kao ,,k-ni“, Hodočasnici bi je verovatno pre izgovarali kao ,,t-ni“.
• Interno gh u recima poput night i light bilo je nemo otprilike jednu generaciju, ali na kraju ili pri kraju reći - u laugh, nought, enough, plough - i dalje se ponekad izgovaralo, ponekad izostavljalo, a ponekad mu je pridavan glas/.
• Nije postojao glas ekvivalentan sa ah u savremenim rečima/af/ier i calm. Father bi se rimovalo sa današnjim gather, a calm sa ram.
• Was se izgovaralo ne kao „voz“ već kao „vas“ i ostalo je tako, makar u nekim krugovima, dovoljno dugo da ga Bajron rimuje sa pass. Nasuprot tome, kiss se često rimovalo sa is (u izgovoru: „iz“).
• War se rimovalo sa car ili care. Savremeni izgovor je stekao tek početkom devetnaestog veka.
• Home se obično pisalo „\vhome“ i izgovaralo, makar kod nekih govornika, isto kao što se pisalo, sa jasnim glasom wh.
• Različiti glasovi o i u koristili su se, da budemo blagi, zbrkano i neredovno. Mnogi ljudi su rimovali cut i put, plough i screw,
* Autor se osvrće i na pisanje određenog člana ,,the“ koje je u verziji Mej-flauerskog sporazuma biloye, pošto je pisarima i štamparima tako bilo jednostavnije; ye se nije čitalo kao ,,ji“. (Prim. prev.)
\ book i moon, blood i load. Drajden, čak ni u drugoj polovini sedamnaestog veka, nije pravio razliku između flood, mood i good, mada niko pojma nema kako je mislio da to treba da se izgovara. Promene lutajućeg glasa oo očigledne su u višestrukim savremenim izgovorima (na primer,flood, wood, mood) i u određenom broju reči čiji izgovor nije ni sada fiksiran, naročito roof, soot i hoof.
• Oi se izgovaralo kao dugo i, tako da je coind zvučalo kao kind, a voice kao vice. Savremeni glas oi se ponekad čuo, ali smatrao se odlikom vulgarnosti sve negde do vremena Američke revolucije.
• Reči u kojima je danas kratko e često su se izgovarale, a ponekad i pisale sa kratkim i. Šekspir je stalno pisao „bin“ umesto been, a Bendžamin Frenldin je čak i krajem osamnaestog veka branio izgovor kratkog i za get, steady, chest, kettle i drugi slog reči instead - premda je tada već vodio izgubljenu bitku.
• Govor je uopšte bio širi, sa naglašavanjem i jačim izgovorom glasa r. Reč kao never izgovarala bi se pre kao „nev-arrr“.3 Interni samoglasnici i suglasnici češće su se suzbijali, tako daje nimbly bilo ,,nimly“,/uu/t i salt se pretvaralo u „faut“ i „saut“, somewhat u „summat“. Druge kombinacije slova izgovarale su se mnogo drugačije nego savremene forme. U svojoj Posebnoj pripomoći za englesku ortografiju i pravopis (1643), popularnoj knjizi tog vremena, Ričard Hodžis je pobrojao sledeće parove reči kao „toliko slične zvukom... da se ponekad ne mogu raspoznati“: ream i realm, shoot i suit, room i Rome, were i wear, poles i Pauls, flea i jlay, eat i ate, copies i coppice, person i parson, Easter i Hester, Pierce i parse, least i lest. Pisanje - i nepravilno pisanje - imena u najranijim spisima gradova kao što su Plimut i Dedam ukazuju nam donekle na to koliko je bio fluidniji izgovor u doba ranog kolonijalizma. U njima se čovek po imenu Parson ponekad pominje kao Passon, a ponekad kao Passen; Baršam kao Barsum ili Bassum-, Garfilđ kao Garfil; Parkherst kao Parkis-, Holms kao Holums; Pikering kao Pikram-, Sent Džon kao Senchion; Simur kao Seamer, i mnogi drugi.4
• Bilo je veoma mnogo razlika u idiomima, naročito sa upotrebom određenog i neodređenog člana. Kao što su primetili Bog i Kejbl, Šekspir je obično izbacivao članove tamo gde bismo ih mi smatrali neophodnim - „creeping like snail“, „with as big heart as thou“ i tako dalje - ah ih je istovremeno stavljao tamo gde mi ne bismo, te je tamo gde mi kažemo „at length“ i „at last“ on pisao „at the length“ i „at the last“. Predlog of se takođe koristio sa mnogo više slobode. Šekspir ga je stavljao na mnoga mesta gde bismo mi tražili neki drugi: „it was well done of (by) you“, „1 brought him up of (from) a puppy“, „1 have no mind of (for) feasting“, „That did but show thee of (as) a fool“ i tako dalje.5 Jedan ostatak te prakse preživeo je u američkom engleskom kada merimo vreme. Dok Amerikanci obično kažu da je „ten of three" ili „twenty of four“, Britanci samo kažu „ten to" ili „twenty to“.
• Kombinacije er i ear su se često, ako ne i uvek, izgovarale kao „ar“, tako da je convert bio „convart“, heard je bilo „hard“ (mada isto tako i „heerd“), a serve je bilo „sarve“. Merchant se izgovaralo i često pisalo kao „marchant". Britanci su danas sačuvali tu praksu u nekoliko reći - kao na primer u clerk i derby - ali u Americi je taj običaj odavno napušten s nekoliko ustoličenih izuzetaka kao što su heart, hearth i sergeant, ili je pisanje izme-njeno, kao kada su sherds postale shards ili Hertford, u Konek-tikatu, Hartford.
• Uopšte uzevši, reci sa kombinacijom ea - tea, meat, deal i tako dalje - izgovarale su se sa dugim a (i naravno, mnoge od njih se i dalje tako izgovaraju: great, break, steak, na primer), pa su, recimo, meal i mail bili homonimi. Savremeni izgovor ee upravo se pojavio, tako daje Šekspir mogao, kako mu se ćefne, da rimuje please bilo sa grace, bilo sa knees. Među konzervativnijim korisnicima stari stil je opstao i dobrim delom osamnaestog veka, kao u dobro poznatim stihovima pesnika Vilijama Kaupera:
Ja sam monarh svega što vidim Od središta pa sve do mora Koliko se taj engleski razlikovao od savremenog engleskog, gotovo jednako se razlikovao i od engleskog kojim se govorilo samo generaciju ili dve ranije, sredinom šesnaestog veka. U mno-gočemu, jezik Hodočasnika je bio daleko napredniji, mnogo manje vidljivo ukorenjen u konvencijama i modulacijama srednjoengle-skog, nego jezik njihovih dedova, pa čak i roditelja.
Stara praksa stvaranja množine dodavanjem -n brzo je popuštala pred novom konvencijom dodavanja -s tako da su do 1620. ljudi većinom govorili knees umesto kneen, houses umesto housen, fleas umesto flean. Ta tranzicija u doba Hodočasnika nipošto nije bila završena - možemo naći eyen umesto eyes i shoon umesto shoes kod Šekspira - i čak je preostala u nekoliko reći, posebno u children, brethren i oxen, ali proces je bio dobrano započeo.
Sličan preobražaj dešavao se sa završnim -th u glagolima poput maketh, leadeth i runneth, kojima se takođe sve više na kraju doda-valo -s kao danas. Šekspir je gotovo isključivo koristio -s na kraju, osim u recima hath i doth.1 Samo su najkonzervativnija dela, kao što je Biblija kralja Džejmsa iz 1611. u kojoj uopšte nema oblika sa -s na kraju, ostala verna starom obrascu. Zanimljivo, izgleda da su se početkom sedamnaestog veka reči izgovarale kao da im je na kraju -s iako su se pisale sa završnim -th. Drugim recima, ljudi su pisali „hath“, ali su govorili „has“, videli „doth“ ali mislili „does“, čitali „goeth“ kao „goes“. Ta praksa je dobro ilustrovana u Hodžisovoj Posebnoj pripomoći, koja navodi kao homofone i tako naizgled različite reči poput weights i waiteth, cox i cocketh, rights i righteth, rose i roweth.
Istovremeno, završeci na -ed počeli su da se gube. Pre Elizabeti-nog doba, završetak na -ed imao je svoju punu fonetsku vrednost, i tu praksu smo sačuvali u nekoliko reći kao što su beloved i blessed. Ali u vreme Hodočasnika, savremeni običaj da se završetak izostavi (izuzev t i d) bio je sve zastupljeniji. Gotovo dvesta godina, skraćeni izgovor se u pisanju naznačavao apostrofom - drownd, frownd, weavd i tako dalje. Tek će krajem osamnaestog veka izgovor sa izostavljenim završetkom postati toliko sveopšte prisutan da ta razlika u pisanju postane nepotrebna.
Srednje t u Christmas, soften i hasten, te drugim takvim recima počelo je da iščezava (premda su ga mnogi ljudi vratili u upotrebu kroz often). U modu je upravo ulazio i glas sh u recima ocean, passion i sugar. Ranije su se takve reči izgovarale kao sibilanti, kao što mnogi Britanci i dalje kažu Mtiš-ju“ i ,,iš-ju“ za tissue i issue.
Rani kolonisti su među prvima koristili novu reč good-bye (zbogom) kao sažetak izraza God be with you (Bog s tobom) koji se u to vreme još često pisao kao „Godbwye“, i među prvima su primenjivali demokratskije oblike ye i you (ti) umesto thee, thy i thou, mada su mnogi nesigurno lutali među tim oblicima, kao što je to činio i sam Šekspir, ponekad čak i u susednim rečenicama, kao u Henriju IV: „/ love thee infinitely. But hark you, Kate."2
Oni su takođe među prvima koristili gane novo slovo j. Ranije je toj svrsi služilo i, tako da je Čoser, na primer, pisao ientyl i ioye umesto gentle i joy. Isprva, j se koristilo jednostavno kao varijanta i, baš kao što je f bilo varijanta s. Postepeno je j preuzelo savremeni glas juh, a tu je ulogu ranije igralo# (otud i povremeno sloboda u engleskom da birate između ta dva slova, kao u recima jibe i gibe).
Što se jezika tiče, Hodočasnici teško da su mogli da izaberu uzbudljiviji trenutak da dođu. Možda niti jedan drugi istorijski period nije bio lingvistički raznovrsniji i dinamičniji, usklađeni-ji sa verbalnom invencijom, od vremena kada su oni rođeni. Na kraju krajeva, bilo je to doba Šekspira, Marloua, Lajlija, Spensera, Dona, Bena Džonsona, Frensisa Bejkona, ser Voltera Ralija, Elizabete I. Kako je to rekla Meri Helen Doan: „Da su prvi doseljenici napustili Englesku ranije ili kasnije, da su stekli svoj način govora i stavove, lingvističke i one druge, u neko drugo doba, naš jezik -kao i naš narod - bili bi sasvim drugačiji.“
Samo za stotinak godina pre prispeća Hodočasnika u Novi svet, Engleska je dobila 10.000 dodatnih reci, od kojih je oko polovina bila dovoljno korisna da se zadrži i dan-danas. Sam Šekspir je stvorio njih oko 2000 - reclusive, gloomy, barefaced, radiance, dwindle, countless, gust, leapfrog, frugal, summit, da pomenemo samo nekolicinu - ali u toj nečuvenoj bujici on nipošto nije bio usamljen.
Puko uzorkovanje reči koje su ušle u engleski otprilike u vre-me Hodočasnika ukazuje nam (uzgred, to je još jedna Šekspirova izmišljotina)3 na leksičku vitalnost tog doba: alternative (1590); incapable (1591); noose (1600); nomination (1601); fairy, surrogate i sophisticated (1603); option (1604); creak, u smislu zvuka, i susceptible (1605); coarse, u smislu da je nešto grubo (nasuprot prirodnom), i castigate (1607); obscenity (1608); tact (1609); commitment, slope, recrimination igothic (1611); coalition (1612); freeze u metaforičkom smislu (1613); nonsense (1614); cult, boulder i crazy, u smislu ludila (1617); customer (1621); inexperienced (1626).
Ako su Hodočasnici i bili svesni lingvističkog previranja u kojem su se rodili, ničim to nisu pokazivali. Ni u jednom sačuvanom kolonijalnom spisu iz sedamnaestog veka nijednom se ne pominje Šekspir, pa čak ni Milton koga su Puritanci obožavali. A u nekim značajnim stvarima njihov jezik je neobično drugačiji od Šekspirovog. Na primer, oni nisu koristili konstrukciju „methinks“. Niti su pokazivali ikakve sklonosti da se upuštaju u novu modu pretvaranja imenica u glagole, u praksu koja je tom dobu podarila tako dugotrajne i korisne inovacije kao što su to gossip (1590), to fuel (1592), to attest (1596), to inch (1599), to preside (1611), to surround (1616), to hurt (1662) i još desetine i desetine drugih, među kojima mnoge (to happy, to property, to malice) nisu potrajale.
lako nipošto nisu bili lingvistički inovatori, osobite okolnosti u kojima su se našli nagnale su prve koloniste da počnu da čačkaju po svom rečniku maltene još od prvog dana. Već 1622. koristili su reč pond, koja je u Engleskoj označavala mali veštački basen, za velika i sasvim prirodna jezera, kao što je Volden Pond. Reč creek je u Engleskoj značila morski rukavac; u Americi se koristila za potok. Iz razloga koji nisu nikada bili, koliko ja to mogu da kažem, valjano istraženi, doseljenici su brzo odbacili mnoge naizgled korisne engleske topografske reči - hurst, mere, mead, heath, moor, marsh i (osim u Novoj Engleskoj) brook, pa su počeli da izmišljaju nove, poput swamp (prvi put zabeleženo u Opštoj istoriji Virdžinije Džona Smita iz 1626)7, ravine, hollow, range (za otvoreni prostor i zemljište) te bluff. One su često pozajmljivane iz drugih jezika. Bluff (litica), reč koja se odlikuje time da su je Britanci prvu napali kao zaveden i očigledno nepotreban ame-rikanizam, verovatno je pozajmljena od holandke blaf, što znači ravna ploča. Swamp (močvara) izgleda potiče od nemačke zwamp, a ravine (jaruga), prvi put zabeležena 1781. u dnevnicima Džordža Vašingtona, premda je gotovo sigurno korišćena mnogo ranije, francuskog je porekla.
Začudo, ako se ima u vidu ekstremna američka klima, reči povezane s vremenskim prilikama sporije su se javljale. Snowstorm (snežna oluja), prvi meteorološki amerikanizam, nije zabeležen pre 1771, a čini se da niko nije primetio tornado pre 1804. Između ta dva pojavio se cold snap (kratkotrajni nalet hladnoće) 1776, i time je otprilike iscrpljen doprinos Amerike svetu meteorološke terminologije u njenih prvih dvesta godina. Blizzard (mećava), reč bez koje bi svaki opis severnoameričke zime bio nepotpun, počeo je da označava jaku snežnu oluju tek 1870, kada ju je urednik jednih novina u Estervilu, u Ajovi, upotrebio za izuzetno jak prolećni sneg. Ta reč nepoznatog porekla smišljena je u Americi pedesetak godina pre toga, ali je prvobitno označavala udarac ili niz udaraca pesnicama, ili brzu paljbu iz pištolja.
Međutim, gde god su mogli, prvi kolonisti su se tvrdoglavo držali reci Starog sveta. Čuvali su reči marljivo kao arhivari. Na desetine, možda i stotine engleskih termina koji će zapostavljeni kasnije nestati u domovini, žive i dalje u Americi zahvaljujući u suštini konzervativnoj prirodi ranih kolonista. Možda je najpoznatiji primer izraza fali za autumn (jesen). Bila je to relativno nova reč u vreme Hodočasnika - njeno prvo korišćenje u Engleskoj zabeleženo je 1545. - ali ostala je u svakodnevnoj upotrebi u Engleskoj čak do druge polovine devetnaestog veka. Nepoznato je zbog čega je tada iščezla. Spisak reči koje su sačuvane u Americi skoro je beskrajan. Među njima su: cabin u smislu skromnog staništa; bug za sve vrste insekata, hog za svinju, deck kao špil karata i jack za puba u špilu, raise za zadnjicu, junk za đubre, mad u smislu ljut pre nego poremećen, bushel kao jedinica za meru, closet za plakar, adze, attic, jeer i hatchet, stocks kao hartije od vrednosti, cross-purposes, livestock, gap i (prevashodno u Novoj Engleskoj) notch za prolaz između brda, gully za jarugu, rooster za pevca, slick kao varijanta sleek, zero za nulu, back and forth (umesto backwards and forwards), plumb u smislu potpunog ili celog, noon4 umesto midday, molasses za melasu, cesspool, home-spun, din, trash, talented, chore, mayhem, maybe, copious i tako dalje. A to je tek puki uzorak.
Prvi kolonisti su sa sobom doneli i mnoge regionalne izraze koji su bili malo poznati izvan njihovih privatnih kutaka Britanije, koji su napredovali na američkom tlu i često su se odatle raširili po svetu u kojem se govori engleski: drool, teeter, hub, swamp, squirt (kao reč kojom se opisuje neka osoba), spool (za konac), to wilt, cater-cornered, skedaddle (reč iz severnobritanskog narečja koja znači prosuti nešto bučno, kao recimo džak uglja), gumption, chump (reč iz Eseksa koja znači panj i sada je sačuvana u izrazu „offyour chump"),8 scalawag, dander (kao u izrazu to get ones dander up), chitterlings, chipper, chisel u smislu varanja, i skulduggery. Ovo potonje nema nikakve veze sa lobanjama (skull) zbog čega se i piše sa jednim l. Potiče od škotske reči sculdudrie, što označava snošaj. Za chitterlings, ili chitlins, što označava svinjska crevca, nije se znalo izvan Hempšira sve dok se te reči nisu proslavile u Novom svetu.9 To što je ovaj izraz u nekim delovima Amerike evoluirao u kettlings ukazuje da su makar neki ljudi ch- na početku izgovarali kao tvrdo k, poput reči chaos ili chorus.
I naravno, oni su sa sobom doneli mnoge reči koje nisu opstale ni u Americi ni u Britaniji, zbog čega su obe zemlje leksički osiromašile: flight za smet, fribble za frivolnu osobu, bossloper za pustinjaka, spong za parcelu zemlje, bantling za bebu, sooterskin za dragu osobu, gurnet za zaštitni peščani bedem i nikada prežaljeni slobberchops za nekoga ko se sav umusavi kada jede.
Gde god da su se okrenuli u svojoj novopronađenoj zemlji, rani doseljenici suočavali su se sa predmetima koje nikada pre toga nisu videli, od komarca (koji se isprva pisao kao mosketoe ili musketto) preko urme, pa do otrovnog bršljana, ili „zatrovanog korova“ kako su ga nazivali. Isprva, nesumnjivo pod utiskom bogatstva nepoznatih živih bića u njihovom novom Rajskom vrtu, nisu umeli da razlikuju tikve od bundeve, niti stabla oraha od hikorija. Davali su biljkama i životinjama pogrešna imena. Lovor, bukva, orah, kukuta, crvendać (zapravo drozd), kos, jež, ševa, lasta i crna liska reči su koje u Americi označavaju vrste različite od onih koje označavaju u Engleskoj.10 Američki kunić je zapravo zec. (To što prvi doseljenici nisu umeli da ih razlikuju svedoči donekle o tome koliko su bili nesposobni za život u divljini.) Često su birali najjednostavnije rešenje i novim stvorenjima davali imena koja su oponašala - bobwhite (mala američka prepelica), whippoorwill (američki leganj), katydid (zeleni skakavac) - a kada se ispostavilo da je to nepraktično, vratili su se korisnom, te na kraju osobeno američkom, sredstvu formiranja novih kovanica od dve starije reči.
Kolonijalni američki engleski bezmalo kipi od takvih konstrukcija: jointworm (larva), glowworm (svitac), eggplant (plavi patlidžan), canvasback (severnoamerička divlja patka), copperhead (zmija otrovnica), rattlesnake (zvečarka), bluegrass (vrsta trave), backtrack (vraćanje istim putem), bobcat (riđi ris), catfish (som), bluejay (sojka kreštalica), bullfrog (žaba bukačica), sapsucker (vrsta malog detlića), timberland (šumovita zemlja), underbrush (žbunje), cookbook (kuvar, knjiga s receptima), frostbite (pro-mrzlina), hillside (padina, isprva ponekad i u obliku sidehill), uz kasnije pridodate reči kao što su tightwad (cicija), sidewalk (pločnik), cheapskate (opet cicija), sharecropper (napoličar), skyscraper (neboder), rubberneck (njuškalo), drugstore (apoteka, drogerija), barbershop (berbernica), hangover (mamurluk), rubdown (masaža), blowout (eksplozija) i druge gotovo bez broja. Novi nazivi su imali tu vrlinu da budu neposredni i smesta razumljivi - što su korisne osobine u zemlji čije se stanovništvo sastojalo od sve većeg broja ljudi koji nisu govorili jezikom domorodaca - vrlinu koja je njihovim britanskim parnjacima često nedostajala. Frostbite je nedvosmisleno deskriptivnije od chillblains, sidewalk od pavement, eggplant od aubergine, doghouse (štenara) od kennel, bedspread (posteljina) od counterpane, šta god Englezi govorili.
Jedno biće koje je igralo veliku ulogu u životu prvih kolonista bio je golub-putnik. Njegovo ime potiče iz ranijeg značenja reči putnik u smislu nekoga ko prolazi usput, a golubovi-putnici činili su upravo to u nezamislivo velikom broju. Jedan od prvih posma-trača procenio je da je jato u preletu bilo široko nešto manje od dva, a dugačko oko 450 kilometara. Oni su bukvalno pomračivali nebo. U vreme kada je prispeo Mejflauer, u Severnoj Americi je živelo možda devet milijardi golubova-putnika, što je bilo više nego dvostruko u odnosu na broj svih ptica koje se danas mogu naći na kontinentu. Pošto ih je bilo toliko, bili su apsurdno laka lovina. Jedan izveštaj iz 1770. navodi kako je jedan lovac oborio njih 125 jednim jedinim pucnjem iz kremenjače. Neki ljudi su ih jeli, ali većinom su ih koristili kao hranu za svinje. Milioni i milio-ni su pobijeni iz čiste zabave. Do 1800. godine broj im se otprilike prepolovio, a do 1900. gotovo su sasvim iščezli. Prvog septembra 1914, poslednji je umro u zoološkom vrtu u Sinsinatiju.
Međutim, prve koloniste nisu gnjavila neka druga stvorenja koja će jednog dana postati prava pošast u Novom svetu. Jedno od njih bio je običan kućni pacov. On će do Evrope stići tek u slede-ćem veku (emigriraće tamo naglo i u ogromnom broju iz Sibira, iz razloga koji nikada nisu objašnjeni), a njegovo pojavljivanje je u Americi prvi put zabeleženo 1775, u Bostonu. (On je bio toliko prilagodljiv da su, u doba zlatne groznice 1849. godine, prvi doseljenici u Kaliforniji zatekli kućnog pacova koji ih je tamo čekao. Do šezdesetih godina dvadesetog veka, procenjivalo se da u Americi živi sto miliona kućnih pacova.) Mnoge druge sada uobičajene životinje, među njima i kućni miš i običan golub, tek je trebalo da pođu na svoje prvo prekookeansko putovanje.
Za izvesne vrste znamo donekle precizno kada su stigle, a najpoznatiji od njih je onaj razdražujući čvorak koga je u Ameriku doneo izvesni Eugen Šifelin, bogati nemački emigrant koji je gajio neobičnu i u slučaju čvorka žalosnu zamisao kako američkom pejzažu treba da predstavi sve ptice koje se pominju u Šekspirovim delima. Većina vrsta koje je doneo nije uspela da se razvije, ali četrdeset parova čvoraka koje je pustio u njujorškom Central parku 1890. godine, uz pojačanje od još dvadeset parova sledećeg prole-ća, napredovalo je toliko da je to za manje od jednog veka postala najbrojnija ptičja vrsta u Americi, i jedna od najvećih tamošnjih štetočina. Običnog kućnog vrapca (koji zapravo uopšte nije vrabac, već afrička ptica tkalac) na sličan načinje 1851. ili 1852. godine u Novi svet doneo predsednik Bruklinskog prirodnjačkog društva, dok je šarana doneo sekretar Instituta Smitson sedamdesetih godina devetnaestog veka.11 Pravo je čudo da iz tako dobronamernih, ali često pogrešnih postupaka nisu proistekle veće ekološke katastrofe, i za to čudo svi treba da budemo zahvalni.
Delimično zbog nedostatka svakodnevnog kontakta sa Britancima, delimično zbog uslova osobenih za život u Americi, te delimično možda i iz kaprica, američki engleski ubrzo je počeo da luta novim smerovima. Već 1862, Amerikanci su novčanice nazivali bills umesto notes. Do 1751, reč bureau je izgubila svoje englesko značenje pisaćeg stola i postala je komoda sa fiokama. Barn je u Britaniji bilo, i uglavnom je i dalje skladište za žito (ambar), ali u Americi je reč poprimila širi smisao građevine opštije namene na poljoprivrednom gazdinstvu. Godine 1780. avenue je bila reč za svaku široku ulicu u Americi; u Britaniji je podrazumevala i drvored - štaviše, i dalje to podrazumeva te se u mnogim britanskim varošima mogu naći saobraćajnice s nazivom Avenijska ulica, što Amerikancima zvuči komično suvišno. Druge reči kojima su Amerikanci postepeno proširili značenje obuhvataju i apartment (stan), pie (pita), store (radnja), closet (plakar), pavement (pločnik) i block (blok). Block je u Americi krajem osamnaestog veka opisivao grupu zgrada sličnog izgleda - ono što Britanci nazivaju terrace - a potom je značio grupu susednih parcela da bi konačno, 1823, počeo da se koristi u savremenom smislu kao urbani pravo-ugaonik omeđen ulicama.12
Ali najzgodniji, premda ne uvek i najjednostavniji način da se popune praznine u američkom leksikonu bio je da se pitaju tamošnji Indijanci koje oni reči koriste. U vreme prvih kolonista, u Novom svetu je živelo pedesetak miliona Indijanaca (mada se po drugim procenama taj broj kreće od čak stotinu do samo osam miliona). Većina ih je živela u Meksiku i Andima. U čitavoj Severnoj Americi nije bilo više od možda dva miliona stanovnika. Severnoamerički Indijanci dele se obično u šest geografskih, pre nego lingvističkih ili kulturoloških porodica: na ravničare (među njima su Crna Stopala, Čejeni i Poniji), one iz istočnih šuma (algonkvinska porodica i irokeška konfederacija), sa jugozapada (Apači, Navaho, Pueblo), sa severozapadne obale (Haida, Modok, Cimšijan), s visoravni (Pajute, Nez Perse) i na severnjake (Kučini, Naskapiji). U okviru tih grupa bilo je velikih razlika. Među ravničarskim Indijancima, Omahe i Poniji bili su naseljeni zemljoradnici, dok su Čejeni i Komanči bili nomadski lovci. Takođe su se prilično muvali unaokolo: na primer, Crna Stopala i Čejeni počeli su na istočnoj obali, kao pripadnici algonkvinske porodice, pre nego što su se otisnuli na zapad, u ravnice.
I pored relativne malobrojnosti stanovnika u severnoj Americi, ili možda upravo zbog nje, na kontinentu se govorilo izuzetno mnogo različitih jezika, sveukupno čak petsto. Ako se to sagleda na drugi način, severnoamerički Indijanci činili su samo pet procenata stanovništva Novog sveta, ali je među njima bila zastupljena možda čitava četvrtina njegovih jezika. Mnoge od tih jezika - puja-lupski, tupi, asinbojn, hidaca, bela kula - govorile su samo šačice ljudi. Čak i među povezanim plemenima mogao je stajati znatan lingvistički jaz. Kao što je to rekao istoričar Čarlton Lerd: „Poznati jezik domorodaca u Kaliforniji sam pokazuje veću lingvističku raznovrsnost nego svi poznati jezici na evropskom kontinentu.“13
Gotovo svi indijanski termini koje su prvi kolonisti neposredno preuzeli u engleski potekli su iz dve istočne porodice: irokeške konfederacije, u koju su spadala plemena Mohok, Čiroki, Oneida, Seneka, Delayer i Huron, te iz još veće algonkvinske grupe koja je obuhvatala plemena Algonkvin, Arapaho, Kri, Delaver, Ilino-is, Kikapu, Naraganset, Odžibva, Penobskot, Pekvot, Sak i Lisice, među mnogim drugim. Ali i tu je vladala ogromna raznovrsnost, pa je za Delaver Indijance reka bila Suskvehana, dok je za njihove komšije Hurone ona bila Kannastoge (ili Konestoga).
Rani kolonisti počeli su da pozajmljuju nazive od Indijanaca gotovo od samog trenutka prvog kontakta. Moose (los) i papoose (dete) reći su preuzete u engleski još 1603. Raccoon (rakun) je prvi put zabeležen 1608, caribou (severni američki jelen) i opossum (oposum) 1610, moccasin (mokasina) i tomahawk (indijanska sekira) 1612, hickory (drvo hikori) 1618, powwow (veće) 1624, wigwam (indijanski šator) 1628.14 Sveukupno, Indijanci su prvim kolonistima podarili oko 150 termina. Još 150 je usledilo kasnije, posle filtriranja kroz posredne izvore. Na primer, toboggan je reč koja je u engleski ušla zahvaljujući Francuzima iz Kanade. Hammock (visaljka), maize (kukuruz) i barbecue (roštilj) došli su na kontinent preko Španaca, sa Kariba.
Indijanske reći su se povremeno relativno jednostavno mogle prilagoditi. Algonkvinsko seganku se bez mnogo poteškoća pretvorilo u skunk (tvor). Wuchak se u engleskom skrasio gotovo neumitno kao woodchuck (američki mrmot) - i uprkos poznatoj brzalici, nema tog mrmota koji bi čukao po drvetu.5 Wampumpeag je postao wampum.6 Korišćenje reći neck (obično: vrat) u severnim kolonijama bilo je pod očiglednim uticajem algonkvinskog naiack, što je značilo tačka ili ugao, i odatle potiče izraz that neck of the woods (taj kraj šume). Otud se i izuzetna zastupljenost reči cape za rt u Novoj Engleskoj barem delimično zasniva na postojanju algonkvinske reči kepan, koja znači „zatvoreni prolaz“.15
Međutim, većina indijanskih termina nije bila toliko podložna jednostavnoj transliteraciji. Mnogi su morali da se žustro i uporno oblikuju poput jogunastog jastuka, pre nego što su ljudi koji su govorili engleski mogli da ih komotno koriste. Prvi pokušaj Džo-na Smita da transkribuje algonkvinsku reč za plemenskog poglavicu ispao je kao cawcawwassoughes. Pošto je shvatio da to nije ni najmanje zgodno, on je reč modifikovao u i dalje neprikladno coucorouse. Tekjesledeća generacija ovaj izraz pojednostavila još više u oblik koji danas poznajemo: caucus.16 Racoon je bio jednako izazovan. Smit je pokušao sa raugroughcum i rahaugcum na istom mestu, a kasnije to preinačio u rarowcun, da bi potonji hroničari pokušali sa mnogim drugim oblicima - aracoune i rockoon, između ostalog - pre nego što su konačno našli fonetsko utočište u reči rackoone.'7 Misickquatash je evoluiralo u sacatash te konačno u succotash. Askutasquash je postalo isquontersquash, i najzad squash. Pawcohiccora je postala pohickory, a zatim hickory.
I nazivi plemena zahtevali su modifikaciju. Cherokee (Čiroki) su zapravo bili Tsalaki. Algonquin je poteklo iz Algoumequins. lrinakhoiw se izmetnulo u Iroquois (Irokezi). Choctaw se pisalo različito, kao Chaqueta, Shacktau i Choktah, pre nego što je poprimilo savremeni oblik. Čak je i naizgled jednostavno ime Mohawk imalo zabeležene 142 verzije pisanja.7
Tu i tamo, kolonisti bi se predali. Neko vreme su nazivali jestivi kaktus njegovim indijanskim imenom, metaquesunauk, ali su na kraju odustali od te borbe i nazvali ga bodljikavom kruškom.'7 Uspeh je zavisio mahom od fonetske pristupačnosti najbližeg plemena sa kojim su bili u dodiru. Oni koji su naišli na Indijance Odžibva ustanovili su da je njihovo narečje toliko nerazumljivo da nisu mogli da se slože čak ni oko imena plemena. Neki su govorili Odžibva, drugi Čipeva. Kako god mu glasilo ime, to pleme je koristilo grupe suglasnika toliko zbunjujuće guste - mtik,pskikye, kchimkwa, da pomenemo samo tri19 - kao da su hteli da ubede koloniste da njihov jezik ostave na miru.
Često, kao što se moglo i očekivati, kolonisti bi pogrešno razu-meli indijanske termine i pogrešno ih primenili. Za domoroce, pawcohiccora nije bio naziv drveta, već jelo koje se pravilo od njegovih plodova. Pakan ili paccan je bila algonkvinska reč za svaki orah s tvrdom ljuskom. Kolonisti su to prekrstili upecan (pošto su se najpre poigravali varijantama poput pekaun i pecauri), pa su ga sa nekarakterističnom preciznošću rezervisali za plod drveta koji nauka poznaje kao Carya illinoensis.
Uprkos poteškoćama, prvi kolonisti su bili trajno opčinjeni indijanskim jezicima, delimično nesumnjivo zbog toga što su ovi bili egzotični, ali isto tako i zato što su posedovali neodoljivu lepotu. Kao što je napisao Vilijam Pen: „Ne znam ni za jedan jezik kojim se govori u Evropi, sa recima slađim ili velelepnijim u naglasku ili akcentu, od njihovih.“201 bio je u pravu. Dovoljno je da navedete šačicu indijanskih toponima - Misisipi, Suskvehana, Rapahanok - pa da vidite kako su Indijanci pronalazili poeziju u američkom pejzažu koja je prečesto izmicala onima koji su ih u njemu zamenili.
I mada su se prvi američki kolonisti ophodili s poštovanjem prema indijanskim jezicima, nisu uvek pokazivali toliki obzir prema samim Indijancima. Od samog početka loše su postupali prema domorocima, premda su to ponekad činili i nesvesno. Kao što smo već videli, jedna od prvih stvari koje su Hodočasnici sa Mejflaue-ra uradili bila je da opljačkaju indijanske grobove. (Čoveku dođe da se zapita kako bi se Hodočasnici osećali da su zatekli Indijance kako Čačkaju po rakama na engleskom crkvenom groblju.) Zbunjeni i strašljivi, rani kolonisti često su napadali prijateljska plemena, zamenivši ih greškom za neprijateljska. Čak i kada su znali da su plemena prijateljski nastrojena, ponekad su uzimali taoce u izopačenom uverenju da će tako zavrediti više poštovanja.
Kada se činilo da okolnosti to nalažu, nisu oklevali da postupaju krajnje brutalno, na šta nas podseća poruka vojnika guverneru kolonije u zalivu Masačusets u vreme Rata kralja Filipa: „Naređeno je da pomenutu Indijanku rastrgnu psi, te je tako i učinjeno.“21 Štaviše, pripovesti o prvim američkim susretima s Indijancima govore nam jednako mnogo o kolonijalnom nasilju koliko i o ortografiji sedamnaestog veka. Ovde, na primer, Vilijam Bredford opisuje iznenadni napad na selo Pekota u svojoj 7storiji Plimutske plantaže. Žrtve su, treba napomenuti, mahom bile žene i deca. „Oni koji su umakli vatri posečeni su mačem; neki raskomadani, drugi preklani rapirom, tako da su brzo smaknuti... Strašno je bilo videti ih kako se tamo peku u vatri... i grozan je bio smrad i zadah, ali pobeda je tim slađa bila.“22 Godine 1675. u Virdžiniji, Džon Vašington, predak Džordžov, učestvovao je u ne toliko neobičnom incidentu kada su Indijanci pozvani da rese spor slanjem svojih vođa na većanje. Oni su poslali pet poglavica na pregovore, i kada su evropski doseljenici videli da se stvari ne odvijaju povoljno po njih, poglavice su otete i pobijene. Čak su i prema najodanijim Indijancima postupali kao da su potpuno bez-vredni. Kada se Džon Smit susreo s neprijateljski raspoloženim divljacima u Virdžiniji 1608, prvo što je uradio bilo je da se sakrije iza svog vodiča domoroca.
U takvim okolnostima nije nikakvo čudo da su Indijanci počeli da gledaju s izvesnim podozrenjem na nove takmace koji su žele-li njihovu zemlju, i da postupaju sa sve manje dobre volje. To je naročito pogodilo koloniste u Virdžiniji - ili „sadioce“, kako su ih nazivali s mnogo nade - koji su jednako bili nesposobni da se brinu o sebi kao i Hodočasnici sa Mejflauera deceniju kasnije. U zimu 1609-10, pretrpeli su ono Što je kasnije postalo poznato kao „doba gladi“, i u tom kratkom razdoblju broj kolonista u Virdžiniji spao je sa pet stotina na šezdesetak. Kada je sledećeg proleća stigao ser Tomas Gejts da preuzme funkciju novog guvernera, zatekao je „kapije otvorene, vratnice spale sa šarki, crkvu urušenu i praznu, puste kuće (ostale tako neočekivano bez vlasnika koje je odnela smrt) porušene i spaljene, jer preživeli nisu mogli, kako su naumili, da kroče u šumu i skupe druga drva za potpalu; i tačno je, Indijanac je ubijao jednako brzo i bez gladi i pošasti iznutra.“23
Iz Engleske su stalno slali sveže koloniste, ali između opasnosti od Indijanaca spolja i gladi i pošasti iznutra, oni su propadali gotovo jednako brzo koliko su mogli biti zamenjeni. Između decembra 1606. i februara 1625, u Virdžiniju je stiglo 7.289 doseljenika, a pokopano je njiih 6.040. Većina je jedva stigla da se skrasi. Od 3.500 doseljenika koji su stigli za tri godine između 1619. i 1621, njih 3.000 je pomrlo pre nego što se taj period okončao. Otići u Virdžiniju skoro da je značilo izvršiti samoubistvo.
Onima koji su preživeli, život je bio niz užasa i neprijatnosti, od gladi i nostalgije, pa do strašne mogućnosti da vas snađe tomahavk u postelji. Kao što je kolonista Ričard Fretorn napisao donekle teatralno, što mu se može i oprostiti: „Mislio sam da u glavu ne može stati ovoliko vode koliko su moje oči isplakale.“ Umro je posle godinu dana.24
Makar je bio pošteđen gadnog kraja koji je čekao mnoge koji su ga nadživeli. Na Veliki petak 1622, u periodu prijateljstva između kolonista i američkih domorodaca, indijanski poglavica Opehan-kanog je poslao delegacije svojih plemena u tek oformljena naselja Kekohtan, Henrikus (takođe poznato kao Henriko ili Henriko-polis) i Čarls Siti u Virdžiniji, kao i na farme u njihovoj okolini. Bilo je to predstavljeno kao poseta dobre volje - neki Indijanci su čak „zaseli da doručkuju“, kako je jedan užasnuti kolonista kasnije napisao - ali na dati signal Indijanci su dograbili šta god im je palo šaka i pobili sve muškarce, žene i decu koje su mogli da uhvate, ukupno njih 350, što je bila otprilike trećina ukupnog stanovništva Virdžinije.25
Dvadeset dve godine kasnije, 1644, isti poglavica je uradio istu stvar i ubio otprilike isti broj ljudi. Ali u to vreme je 350 mrtvih bilo manje od dvadesetine engleskog stanovništva Virdžinije, pa je Opehankanogov upad pre bio brutalna smetnja nego katastrofa. Nešto se u međuvremenu očevidno promenilo. A to nešto može se sažeti u jednu jedinu reč: duvan. Za Indijance iz Virdžinije ta prijatna biljka nije bila duvan, već uppowoc. Tobacco (duvan) je bila španska reč, preuzeta iz arapskog tabaq, što se odnosilo na svaku biljku koja dovodi do euforije. Duvan se prvi put pominje na engleskom 1565, posle posete Džona Hokinsa kratkovečnoj francuskoj ispostavi na Floridi. Pomalo zbunjeno, i ne vladajući sasvim ekspozicijskom rečenicom, on je izvestio kako su Francuzi „neku biljku osušili, pa iz trske i zemljane šolje na kraju, s vatrom - sisali su kroz trsku dim njezin“.26 Uprkos očiglednoj Hokinsovoj sumnjičavosti prema zadovoljstvu koje bi tako nešto moglo doneti, on je malo duvana poneo sa sobom u Englesku, gde su se na njega vrlo brzo primili gotovo svi. Isprva se govorilo kako se to „pije“, pre nego što je ikome palo na pamet kako bi pušenje moglo biti prikladniji termin. Tome su pripisivane čudesne moći. Verovalo se daje duvan istovremeno i moćni afrodizijak i čudesno svestran lek, koji „čisti suvišni šlajm i druge gadne fluide, te otvara pore i prolaze u telu“.27 Ubrzo, moda je prerasla u pomamu i ljudima duvana jednostavno nikad nije bilo dosta.
Kolonisti u Džejmstaunu počeli su da ga sade u drugoj deceniji sedamnaestog veka i na sopstvenu radost ustanovili su da duvan raste gotovo jednako lako kao i otrovni bršljan. Najednom se u Virdžiniji moglo steći bogatstvo. Ljudi su počeli da se jate u koloniji u broju sa kojim Indijanci nisu mogli da se nose. Budućnost Virdžinije bila je osigurana, i to gotovo isključivo zahvaljujući biljci koja izaziva zavisnost.
U međuvremenu, usled progona Puritanaca u Britaniji, Nova Engleska više nije bila toliko pusta. U godinama između 1629. i 1640, osamdeset hiljada Puritanaca je pobeglo iz Starog sveta u Novi. Sličan broj se naselio u Karibima, na mestima kao što su Barbados i Sent Kits. Neki su obrazovali novu, sada gotovo sasvim zaboravljenu koloniju na ostrvu Old Providens kraj nikaragvanske Obale komaraca. Zapadnoindijska ostrva su dugo bila najnaseljeniji deo Novog sveta. Do 1700. godine na Barbadosu je bilo gotovo za trećinu više stanovnika koji su govorili engleski nego u Virdžiniji, a više nego dvostruko u odnosu na Njujork. Bez obzira na to, dovoljno Britanaca naselilo se u Masačusetsu da mu van svake sumnje obezbede budućnost. Početkom osamnaestog veka, tamo je bilo 80.000 stanovnika. Ali i tamo je bogatstvo imalo svoju mračnu stranu. Već 1643, samo dvadeset dve godine pošto su Očevi Hodočasnici kročili nogom na američko tlo sa željom da svet učine boljim, bogobojažljivijim mestom, preduzetnici u Novoj Engleskoj upustili su se svim silama u preduzeće zahvaljujući kojem će se veoma obogatiti: u trgovinu robljem.
Odliv emigranata je u sedamnaestom veku bio toliki da se oko 1700. godine britanska vlada zabrinula zbog egzodusa snažnih, pre-duzimljivih ljudi i gotovo prestala s daljim slanjem, ako se izuzmu redovni brodovi puni osuđenika (među njima je bila i izmišljena Mol Flenders).8 Ne računajući osuđenike, veoma je malo pravih Engleza ili Engleskinja emigriralo u Ameriku posle 1700. godine. Svejedno, u prvoj polovini veka stanovništvo se u kolonijama uče-tvorostručilo. Taj naizgledni paradoks postignut je privlačenjem ljudi iz drugih kolonija u Novom svetu - na primer, Karolinu je 1669. osnovalo samo stotinak ljudi iz Engleske: ostali su bili zemljoradnici sa Barbadosa28 - i prilivom stranaca: Nemaca, Francuza, a naročito škotsko-irskog življa iz Alstera, odakle je možda čak 250.000 ljudi pristiglo u prvim decenijama osamnaestog veka.29 Sve je to znatno doprinelo dugom, sporom udaljavanju Amerike od standardnog engleskog jezika kakav se govorio u Londonu.
Ovde-onde medu tim ljudima koji su došli s koca i konopca, bilo je i sve više crnih Afrikanaca. Crnci su počeli da pristižu u Virdžiniju već 1619. godine - te su tako prisutni tamo i pre najstarijih novoengleskih porodica - ali njihova upotrebna vrednost u ulozi radnika na poljima i kućne posluge postala je sasvim očigledna tek krajem veka. Iako su u Ameriku preseljeni protiv svoje volje, isprva su ih smatrali slugama, sa istim pravima po eventualno stečnoj slobodi kao i bele sluge pod ugovorom. Ironija je u tome da su svi ti rani fizički radnici, i belci i crnci podjednako, bili nazivani robovima, a taj izraz je privremeno izgubio svoje značenje trajne nevoljne poslušnosti. Uzgred, sluge su imale ugovor sa svojim gospodarima koji se savijao po nepravilnoj liniji i cepao na dva dela, tako da su i gospodar i sluga zadržavali po jednu polovinu.30
Postepeno, iz te početne mase počela je da se rađa zemlja -labave strukture, sa spoljnim vladarem i stanovništvom koje se sastojalo od neverovatne mešavine izbeglica, idealista, robova i osuđenika, ali svejedno zemlja. U četvrtoj deceniji osamnaestog veka Britanci su osetili dovoljno snažno samopouzdanje u pogledu svog položaja u Novom svetu, pa su počeli da traže izgovor da se time malo razmeću. Dobili su ga 1739. od Španaca koji su ovaplotili svoju dugotrajnu i sasvim razumljivu ogorčenost zbog britanskih gusara tako što su odsekli uvo britanskom šverceru po imenu Edvard Dženkins. Nije bilo važno to što je Dženkins bio najobičniji kriminalac. Britanci su odgovorili tako što su započeli sukob s verovatno najzanimljivijim nazivom u vasceloj istoriji, Rat zbog Dženkinsovog uveta.
U stvari, rat je bio veoma dosadan, ali iz njega se ispililo nekoliko interesantnih lingvističkih rešenja. Jedno je došlo sa uvođenjem dnevne porcije ruma i vode za mornare po uputstvima zapovednika flote, Edvarda Vernona. Vernonov nadimak bio je Stari Grog - izgleda da niko ne zna zašto - pa je to piće, kao što ste nesumnjivo već pogodili, ubrzo prozvano grog. (A oni koji su ga suviše pili, samim tim su postajali grogi.) Vernon je po svemu sudeći bio veoma nadahnjujuć čovek i njegovi su ga ljudi obožavali. Jedan od njegovih kolonijalnih oficira, Lorens Vašington, Džordžov polubrat, toliko je bio oduševljen admiralom da je u njegovu čast svoju plantažu u Virdžiniji nazvao Maunt Vernon.
Međutim - i ovde dolazimo do smisla svega ovog - milozvučni, premda uglavnom zaboravljeni Rat zbog Dženkinsovog uveta obeležio je rečitu semantičku tranziciju. Tada su prvi put Britanci svoje kolonijalne rođake počeli da nazivaju Amerikancima, umesto provincijalcima ili kolonistima. Reč Amerikanac zabeležena je već 1578, ali se ranije koristila samo za indijanske domoroce. Niko to još nije shvatio, ali rođen je novi narod.
1
Ne zna se taćno zbog čega se završetak na -s toliko probio. Stigao je sa severa Engleske, iz oblasti koja se tada, kao i sada, u narečjima dosta razlikovala od naseljenijeg juga, i nijedno od tih narećja nikada nije imalo nikakv uticaj na govor Londona ili njegove okoline. Još je nepoznato zbog čega su stanovnici južne Engleske najednom pokazali posebnu naklonost prema tom obliku krajem šesnaestog veka.
2
Treba napomenuti kako se to ye etimološki razlikuje od onog ye koje se koristilo kao alternativa za određeni član the. Kao zamenica, ye se koristilo za jedno lice, a you za više lica. Postepeno se ta korisna razlika izgubila i you je postao nepromenljiv oblik. Ali mi smo zadržali čudnu praksu da ga vezujemo za pluralni glagol, pa se tako jednoj jedinoj osobi obraćamo sa „you are“ premda logika nalaže da kažemo „you is“. U stvari, do oko 1760. oblici „you is" i „you was“ bili su potpuno neprihvatljivi.
3
„Ukazuje“ - u originalu: gives some hint. (Prim, prev.)
4
Noon je donekle neobičan slučaj. Potiče od staroengleske reči nones, koja znači deveti sat dnevnog svetla, ili 3 po podne, kada su se obično izgovarale molitve. To je promenjeno na 12 sati u srednjem veku kada su se molitve prebacile u podne. Ali u Britaniji je neko vreme taj izraz označavao i podne i ponoć, što objašnjava stare tekstove u kojima se pominje „the noon of midnight" i slično.
5
Brzalica u originalu glasi: How much wood would a woodchuck chuck if a woodchuck could chuck wood, odnosno, bukvalno: Koliko bi drveta mrmot iščukao da mrmot uopšte može u drvo da čuka? (Prim, prev.)
6
Nanizane školjke koje su Indijanci koristili kao novac. (Prim, prev.)
7
Engleski kolonisti su makar pokušali da nekako ukazu poštovanje indijanskim imenima. Francuzi i Španci kao da nisu ni primećivali imena koja su koristila plemena. Francuzi su prenebregli ime Chopunnish, koje je koristilo jedno pleme na pacifičkom severozapadu, i nazvali ga umesto toga Ne Perse, „probušeni nos“, zbog njihove navike da u nozdrvama nose morske školjke. Na sličan način su učinili medveđu uslugu i Sivašima, čije je ime zapravo samo modifikovani oblik francuskog sauvage, tj. divljak, kao i sa Groš Ventre (na francuskom: „veliki stomak“). U međuvremenu, Španci su prenebregli zgodno, veselo ime Ha-no-o-shatch („deca sunca“) i to jugozapadno pleme nazvali Pueblosima, „ljudima“.
8
Nisu svi uspeli da stignu. Krajem sedamnaestog veka, izvesni Tomas Benson je potpisao ugovor da preveze osuđenike u južne kolonije Amerike, ali je brzo shvatio da ih je daleko jednostavnije i isplativije istovariti na Landi-ju, severno od obale Devona. Kada su ga konačno uhvatili, tvrdio je da je ispunio svoj ugovor zato što ih je prevezao „preko mora“. Sudije nisu bile ubeđene u to, pa su ga kaznile sa 7.872 funte. Sudbina ostavljenih osuđenika nije poznata.

„Demokratska pomama“: Amerika u doba Revolucije

I

U osvit te epohalne 1776. godine - godine kada će biti objavljeni Bogatstvo nacija Adama Smita i prvi tom Opadanja i propasti Rimskog carstva Edvarda Gibona - rat Amerike protiv njenih britanskih gospodara već je bio, u izvesnom smislu, star nekoliko godina. Prezreni Zakon o taksenim markama donesen je jedanaest godina pre toga. Prošlo je gotovo tri godine od Bostonske čajanke (koja se zapravo neće tako nazivati još pola veka) i šest od zloglasnog, premda sasvim netačno prikazanog Bostonskog masakra. Prošlo je devet meseci otkad je neka nepoznata duša stala na Konkord Grin i ispalila, kako je to Emerson upečatljivo rekao, „hitac koji je čuo čitav svet“, i ne mnogo manje od krvave, neobično pogrešno nazvane Bitke kod brda Bunker, koja se uopšte nije dogodila na brdu Bunker (ili Bunkerovom brdu, kako su ga tada obično nazivali). Iako je bitka trebalo da se desi na brdu Bunker (u osamnaestom veku te stvari su se dogovarale prilično formalno), iz nepoznatih razloga kolonijalne trupe pod pukovnikom Vilijamom Preskotom utvrdile su se na pogrešnom bregu, susednom Brido-vom brdu, tako da se tamo vodila prva žestoka bitka u američkom ratu za nezavisnost. Da bi se sve još više zakomplikovalo, Bridovo brdo se kasnije često nazivalo brdom Bunker. U svakom slučaju, okreni-obrni, januara 1776. Britanija i znatan deo njenih američkih kolonija bili su u ratu.
Možemo s razlogom pitati zašto. Godine 1776. Amerikanci su već bili „najslobodniji narod na svetu“, kako je to primetio Semjuel Eliot Morison.1 Većina Amerikanaca uživala je ekonomsku mobilnost, pravo da glasa za lokalne poslanike, slobodu štampe i koristi od onoga što je jedan Englez iz tog doba rečito nazvao „krajnje odvratnom jednakošću“. Bolje su jeli, udobnije stanovali i sve u svemu bili verovatno obrazovaniji od svojih britanskih rođaka. (Na primer, u Masačusetsu je stopa pismenosti bila najmanje dvostruko viša nego u Britaniji.)2 Kada dođe do revolucije, njen cilj neće biti da obezbedi slobodu za Ameriku, već da je sačuva.
Kolonistima su nedostajala mesta u skupštini. Oni su se opirali - danas nam se čini, sasvim razložno - tome da plaćaju poreze matičnoj zemlji kad im je već uskraćen glas u Donjem domu. Za Britance je takva zamisao bila preterano ambiciozna, ako ne i sasvim nečuvena, pošto ni najveći broj njih samih nije uživao u tako luksuznoj franšizi. Otprilike je samo jedan Britanac od dvadeset imao pravo glasa, a čak ni neki veliki i bogati gradovi poput Liverpula i Mančestera nisu imali pravo da direktno biraju svog poslanika za skupštinu. Zašto bi onda obični kolonisti, polu-Bri-tanci, dobili veće izborne privilegije od onih koji su odgojeni na britanskom tlu?
Treba napomenuti i to da porezi razrezani kolonistima ni po čemu nisu bih visoki ili nerazumni. Glavna svrha nameta koji se sakupljao preko taksenih maraka i drugih mera za punjenje budžeta bila je finansiranje zaštite kolonija. Nije bilo ni najmanje nerazumno očekivati od kolonista da daju doprinos za pokrivanje troškova sopstvene odbrane. Šezdesetih godina osamnaestog veka procenjeno je da je prosečan Amerikanac plaćao godišnje porez od oko šest penija. Prosečan Britanac je plaćao dvadeset pet šilinga - pedeset puta više. U svakom slučaju, Amerikanci su svoje poreze retko plaćali. Omrznute Taunsendove carine prikupile su u prvoj godini primene samo 295 funti, a njihovo uvođenje koštalo je 170.000 funti. Jednako gnusne dažbine po Zakonu o taksenim markama nikada nisu ni prikupljane.
Svejedno, kao što svaki učenik zna, sedamdesetih godina osamnaestog veka Amerikom je odzvanjao povik: „Oporezivanje bez zastupanja u skupštini jeste tiranija.“ U stvari, nije. Džejms Otis, kome se obično pripisuje ta fraza, izgleda nikada nije rekao ništa nalik tome - ili ako i jeste, niko to tada nije ni primetio. Te slavne reči su mu pripisane tek 1820, gotovo četrdeset godina posle njegove smrti.3
Američka Revolucija bila je zapravo doba koje se davilo u mitovima. Mnogi izrazi koji se s ponosom povezuju sa borbom za nezavisnost nisu zapravo nikada bili izgovoreni. Patrik Henri gotovo sigurno nije prkosno povikao: „Ako je ovo izdaja, okoristite se onda od nje što više možete“, niti je rekao ijednu od onih besmrtnih rečenica koje su mu sa toliko sigurnosti pripisivane u Poslaničkom domu Virdžinije maja 1765. Pisar na tom skupu nije beležio Henrijev govor, a niko od prisutnih ničim u svojoj prepisci nije nagovestio da su tog dana Henrijeve primedbe bile naročito potpaljujuće. Po recima jednog od preživelih očevidaca - francuskog hidrologa koji se slučajno tu zatekao, i čiji je zapis slučajno pronađen u Nacionalnom hidrološkom institutu Francuske 1921. godine - Henri jeste izneo neke neodmerene primedbe, ali se -daleko od toga da prkosi - smesta izvinio Poslaničkom domu ako ga je „vrelina strasti možda navela (sic!) da izrekne nešto više od onoga što je smerao da kaže“, pa je stidljivo iskazao besmrtnu odanost kralju - što baš i ne liči na izazov isturene donje vilice naslikan u bezbrojnim školskim čitankama.4
Ne smemo se sasvim iznenaditi time da je Henri malčice nervozno reterirao. On je bio mlađi član poslaničkog doma; mesto je zauzeo samo devet dana pre toga. Izgleda da je njegov smeo i rečit izazov monarhiji izmislio od početka do kraja četrdeset jednu godinu kasnije, i sedamnaest godina posle Henrijeve smrti, cepidlaka od biografa po imenu Vilijam Virt, koji Henrija nikada nije ni upoznao niti video. Tomas Džeferson, koji jeste bio prisutan, ničim nije komentarisao tačnost ili netačnost Virtovog opisa događaja koji su se zbili tog dana, ali jeste izneo mišljenje kako je Virtovo delo „loša knjiga, napisana neukusno, tako da daje nesavršenu predstavu o Patriku Henriju“. A kad smo već kod toga, nema nikakvih dokaza ni da je Henri ikada izustio drugu slavnu primedbu koja mu se pripisuje: „Ne znam kako će ostali; ali što se mene tiče, ili sloboda, ili smrt.“ Štaviše, ne postoje dokazi ni da je Henri ikada rekao bilo šta značajno, niti da je u njegovoj glavi bilo prostora za makar jednu originalnu pomisao. On je bio ged-ža, nenačitan, loše obrazovan i svi su ga znali kao džabalebaroša. Govorio je na komično provincijalan način, često i suprotno gramatici. Istina, imao je izvesne govorničke sposobnosti, ali činilo se da je za to zaslužniji dar hipnotičke rezonantnosti nego vladanje mislima i jezikom. Njegov govornički stil bio je verbalni trik koji je, po recima jednog savremenika, „prkosio svakom opisu“. Džeferson se jednom zbunjeno prisetio: „Kada je govorio protiv mog mišljenja i učinio to efektno toliko da sam i sam bio oduševljen i dirnut, upitao sam se pošto je zaćutao: Šta je ono kog đavola rekao? i nisam mogao da nađem odgovor na to.“
Istorija je krivo prikazala čak i one događaje koji su se nesumnjivo dogodili samo da bi koloniste prikazala u povoljnijem svetlu. Klasičan primer za to je Bostonski masakr, ili „Krvavi masakr počinjen u King stritu, u Bostonu“, kako se to naziva u čuvenoj graviri Pola Revira. Na Revirovom prikazu britanski Crveni mundiri, ili račja leđa, kako su ih posprdno zvali, pažljivo nišane usred dana u malu, zaprepašćenu grupu kolonista, kao da bezbrižno hoće da pogube podnevne kupce. A nije baš tako bilo. Pet kolonista jeste izgubilo život u tom incidentu, ali on se zbio u noći, usred velike zbrke i posle velike provokacije u kojoj je dvadeset britanskih vojnika bilo izloženo stalnoj poruzi, gurkanju, gađanju kamenjem i drugim projektilima, kada ih je maltretirala pijana, gadna i daleko brojnija gomila. Po tadašnjim merilima, britanske trupe su imale sva moguća opravdanja da odgovore vatrom. U svakom slučaju, Džon Adams nije ni najmanje oklevao da brani vojnike pred sudom (i obezbedi oslobađanje za sve osim dvojice; osuđenom paru su žigosali palčeve, što je uistinu bila blaga kaza na jednom suđenju zbog ubistva). Njegov uspaljeniji rođak, Sem Adams, bio je taj koji je uz pomoć gravire Pola Revira incident pretvorio u efikasnu propagandu i popularisao izraz Bostonski masakr.
Gotovo jedan vek potom, Pol Revir je bio poznat u Americi, ukoliko uopšte i jeste bio poznat, ne po svom ponoćnom jahanju, već kao tvorac te gravire. Tek kada je Henri Vodsvort Longfelou napisao svoju romantičarsku i strahovito netačnu1 pesmu „Pol Revir jaše“ (iz Priča iz drumske krčme) 1863. godine, Revir je postao poznat još po nečemu pored svoje veštine gravera i kujundžije.
Možda je najjedinstveniji primer istorijske manipulacije onaj sa Betsi Ros i stvaranjem prve američke zastave. Tradicionalna priča - zabeležena krajnje ozbiljno u udžbenicima ovog autora pedesetih godina dvadesetog veka - veli da je Džordž Vašington ušao u radnju za tapaciranje nameštaja gospođe Ros u Filadelfi-ji 1776. godine, pokazao joj grubu skicu zastave i zamolio je da izradi nešto pogodno za novu državu. Ta priča se prvi put čula tek devedeset šest godina posle navodnog događaja, kada ju je jedan od njenih unuka izložio pred članovima istorijskog društva u Pensilvaniji. Nikada ničim nije dokazana. Međutim, ako malo razmislimo, shvatićemo da je 1776. godine Džordž Vašington imao preča posla nego da traga za švaljom koja će sašiti državnu zastavu. U svakom slučaju, u vreme te priče, Amerika je i dalje koristila zastavu Velike unije, barjak sa naizmeničnim crvenim i belim prugama nalik na današnju američku zastavu, ali sa zastavom Velike Britanije, Junion Džekom, tamo gde su sada zvezde. Tek je u junu 1777. Kongres zamenio britansku zastavu zvezda-ma. Ali čak i tada, emotivne veze sa Britanijom bile su takve da su mnogi proizvođači zastava zvezde redali u obliku Junion Džeka.
Stvar je u tome da su početkom januara 1776. - i pored Bostonske čajanke, bitaka kod Konkorda i brda Bunker, revolta zbog Taunsendovih zakona i svih drugih ispoljavanja narodnog nezadovoljstva - Amerikanci bili ne samo nevoljni da se odvoje od Britanije već većina njih o tome nije čak ni sanjala. Sve dok Revolucija nije već dobrano poodmakla, Vašington i njegovi oficiri i dalje su svake večeri tradicionalno nazdravljali matičnoj zemlji (ako ne i samom monarhu), a Kontinentalni kongres je iskazivao usrdnu - mogli bismo reći, gotovo ropsku - odanost, insistirajući čak i u vreme dizanja na oružje na tome da „ne namerava da razvrgne uniju koja već tako dugo i na obostrano zadovoljstvo postoji“, te iznoseći spremnost „da veselo iskrvari u odbrani Suverena za pravednu stvar“. Oni se nisu posvađali, kako su sami sebe uveravali, sa Britanijom, već sa Džordžom III. (Vredi pomenuti kako je u Deklaraciji nezavisnosti optužen samo „sadašnji kralj Velike Britanije".) Kao što je to rekao istoričar Bernard Bejlin: „Nije prete-rivanje ako se kaže daje samo budala ili fanatik početkom januara 1776. mogao da se zalaže za američku nezavisnost.“
Na svu sreću, postojao je čovek koji je bio pomalo i jedno i drugo. Rođen je kao Tomas Pejn (Paiti), premda mu se po prispeću u Ameriku ćefnulo da promeni način pisanja svog imena u Paine, i teško je zamisliti neuglednijeg čoveka u ulozi koja će promeniti tok istorije. Oronula pijanica, prostak, s pečatima na licu i odsustvom navike da koristi sapun i vodu - „toliko nemaran Što se sopstvenog stanja tiče da je najgrozomorniji prljavac na zemljinom šaru“ po rečima jednog njegovog savremenika - propao je u svakom poslu kojeg se ikada latio, a prihvatao se mnogih, od pravljenja steznika pa do prikupljanja poreza pre nego što je konačno, u svojoj trideset osmoj godini napustio rodne obale i svoju drugu ženu, te došao u Ameriku.
Međutim, Pejn je umeo da piše izuzetno elegantno i snažno, i u vreme ogromne emotivne zbrke u Americi, javila mu se neobično jasna i goruća slika američke sudbine. U januaru 1776, manje od dve godine pošto je on prispeo u kolonije, anonimno je objavio tanak pamflet koji je nazvao (po predlogu njegovog prijatelja i mentora Bendžamina Raša) Zdrav razum. Reći daje to bila prava senzacija jedva da ukazuje na stvarni učinak pamfleta. Prodao se u tiražu kakav Novi svet pre toga nikada nije video: 100.000 pri-meraka prodato je za prva dva meseca, 400.000 primeraka ukupno - i to u zemlji sa samo tri miliona stanovnika. Bio je to najveći bestseler koji je Amerika ikada videla, a Pejn od toga nije zaradio ni cvonjka. Autorsko pravo je preneo na Kontinentalni kongres, te tako ne samo što je podstaknuo Ameriku na revoluciju već je i materijalno potpomogao njeno finansiranje.
Zdrav razum je bio toliko borben traktat da je oduzimao dah. Pisci obično nisu za kralja navodili daje „pijandura, glupan, bandoglav, bezvredan i zveri sličan“ te da je „kraljevska životinja Engleske" niti su ga optuživali da spava sa „krvlju na duši“.8 Iznad svega, Pejn se snažno i nedvosmisleno zalagao za nezavisnost. „Sve što je pravo ili razumno ukazuje na rastavu. Krv pobijenih, uplakani glas prirode kliče: Vreme je da se raziđemo.“ On je bio jedan od prvih pisaca koji su upotrebili reč republika u pozitivnom smislu i pomogao je da revolucija dobije današnje značenje, pored opisivanja kretanja nebeskih tela. A sve je to učinio jezikom razumljivim za svakoga ko je bio pismen.
Džeferson je sam priznao da svoj prozni stil u Deklaraciji nezavisnosti duguje Pejnu, čije su „lakoća i prepoznatljivost stila“ za njega bile bez premca. Drugi nisu bili baš toliko ubeđeni u to. Bendžamin Frenklin je smatrao da Pejnovom pisanju nedostaje dostojanstva. Džon Adams, koji se nikada nije ustezao od zajedljivih komentara, nazvao je Zdrav razum „slabom, ignorantskom, zlobnom, kratkovidom i mamurnom zbrkom“, a Pejna je upore-dio s običnim kriminalcem. Ali knjiga je postigla željeni učinak.
Pejnova vrednost nije bila u stvaranju ideja, već u njihovom prenošenju. On je bio umešan tvorac slogana. U Zdravom razumu i navali potonjih dela, on je svet zasuo zvonkim frazama koje su još u upotrebi: „doba razuma“; „prava čoveka“; „najbolja je vlada koja ponajmanje vlada“; „ova vremena stavljaju ljudsku dušu na iskušenja“; „letnji vojnik i rodoljub kad šija sunce“. Manje poetično, ali ništa manje upečatljivo, on je prvi pomenuo „Sjedinjene Američke Države“. Pre njega su i najsmeliji rodoljubi govorili o „Sjedinjenim kolonijama“. Pod Pejnovim uticajem, Amerikance je uhvatilo ono što je jedan britanski posmatrač nelagodno nazvao „demokratskom pomamom“.9
Lako je zaboraviti da oni koji su započeli Revoluciju nisu sebe smatrali Amerikancima na današnji način. Oni su bili Britanci i time su se dičili. Za njih je Amerikanac pre bio opisan nego emo. tivan izraz. Prvenstvena im je bila veza s njihovom kolonijom. Kada je Džeferson napisao jednom prijatelju kako čezne da se vrati u sopstvenu zemlju, mislio je na Virdžiniju.10 Godine 1765, Kristofer Gadsden iz Južne Karoline vajkao se: „Na Kontinentu ne bi trebalo da bude ljudi iz Nove Engleske, iz Njujorka itd., već svi da budemo Amerikanci.“11
Njihovi kontakti sa drugim kolonijama često su bili začuđujuće ograničeni. Recimo, Džon Adams nikada nije otišao iz svoje rodne kolonije. Godine 1776, Filadelfija je bila drugi najveći grad u svetu u kojem se govorio engleski, ali na Drugom kontinentalnom kongresu više je bilo delegata iz Londona nego iz Pensilvanije. I pored prepreke od tri i više hiljada kilometara okeana, London je i dalje zapravo bio centar američke kulture i politike. Kao što je zapazio Gari Vils: „Sve do samog predvečerja Revolucije, otpor imperijalnoj politici bolje se smišljao u Londonu nego u kolonijama... London (je bio) mesto gde se politika stvarala i odakle su se kolonijalni protesti usmeravali, gde su kolonijalni agenti bili smešteni i gde je prebivala zajednica Amerikanaca sa celog kontinenta.“12
U Filadelfiji su oni stvorili duh uzbuđenja pomešanog s velikom obazrivoŠću. Iako su poticali iz sličnih sredina - devet od dvanaest delegata iz Virdžinije bilo je u krvnoj ili bračnoj vezi15 - nisu imali poverenja jedni u druge, i to s razlogom. Oni su se bavili veleizdajom i svako ko bi izdao njih mnogo bi toga mogao da stekne. Korak koji su smerali da preduzmu bio je radikalan i nepovratan, a posledice zastrašujuće. Veleizdaja se kažnjavala vešanjem, preseca-njem užeta dok u osuđeniku još ima života, paranjem utrobe i pri-moravanjem da osuđenik gleda kako mu organe bacaju u plamen, da bi mu zatim odsekli glavu i raščerečili ga.14 Udovice bi ostale bez imanja, a deca bi živela u večnoj sramoti. Bendžamin Frenklin se tek upola našalio kada je ostalim delegatima izrekao dosetku - i sada konačno izgleda da imamo primedbu koja je zaista tako izgovorena - „Svi moramo visiti skupa, inače ćemo sasvim sigurno visiti zasebno“. (Da, Frenklin je, zahvaljujući bliskim vezama s Engleskom i prvobitnoj podršci Zakonu o taksenim markama, u očima mnogih kolega bio najsumnjiviji od svih.)
Dakle, kako su zvučali ti novi Amerikanci? Jesu li već 1776. imali osoben američki naglasak? Da li je Džeferson govorio južnjački razvučeno, a Adams sa stegnutim nazalnim tonovima žitelja Nove Engleske, ili su zvučali kao Englezi kojima su sebe i dalje manje--više smatrali? Podaci o tome su izluđujuće dvosmisleni. U Americi su 1776. svakako bile očigledne razlike među oblastima, i to je već poduže trajalo. Već 1720, posetioci Nove Engleske govorili su 0 „novoengleskom unjkanju“, koje je primetno ličilo na „norfočko cviljenje“ iz Engleske. Veoma nalik tome, posetioci Juga ponekad su pominjali da tamošnji govor podseća na narečje Saseksa. Neki su primećivali krajnje specifične razlike. Jedan posmatrač je 1780. tvrdio kako domaće stanovništvo u gradovima Isthemptonu i Sauthemptonu na Long Ajlendu mogu za tili čas da se prepoznaju po neobičnosti njihovog govora. Veoma slično tvrdilo se ponekad 1 za bliske zajednice u Virdžiniji.
Dokazi ukazuju na to đa bi 1776. južnjake čudila novoengle-ska navika izgovora „kee-yow“ i ,,nee-yow“ za cow (krava) i now (sada), izgovor „marcy“ za mercy (milost), „crap“ za crop (letina) i „drap“ za drop (ispustiti). (Ova poslednja varijacija, uzgred, dovela je do našeg sparivanja reci strap i strop.) Severnjacima bi bila neobična navika južnjaka da kažu „help" za help (pomoć), da rimuju wound u smislu povrede sa swooned - Novoenglezi su tu reč rimovali sa crowned - te da koriste yall u smislu množine za you (ta praksa je osobena karakteristika južnjačkog govora još od sedamnaestog veka).
U svojoj veoma hvaljenoj knjizi Albionovo seme, Dejvid Heket Fišer obazrivo tvrdi kako su regionalna narečja - zapravo diskretne regionalne kulture - odavno već postojala u Americi u doba Revolucije. On napominje da su američki kolonisti došli u četiri različita talasa: Puritanci iz istočne Engleske u Novu Englesku 1629-40, mešavina elitnih rojalista i slugu pod ugovorom u Virdžiniju 1642-75, grupe iz severnog Midlendsa i Velsa u dolinu Delaver počevši od 1675, te masa ljudi iz škotske krajine i Severne Irske u region Apalači 1718-75. „Do 1775. godine te četiri kulture bile su sasvim vaspostavljene u Britanskoj Americi. Govorili su različitim narečjima engleskog, zidali kuće na različite načine i drugačije obavljali veliki broj svakodnevnih poslova.“15
Pošto su se diseljenici u Americi u četiri glavna talasa okupili u enklavama koje su bile odraz njihovog geografskog porekla, uspeli su da sačuvaju različite regionalne identitete. Zbog toga, na primer, konji u Novoj Engleskoj (kao i u Istočnoj Angliji) nji-šte (neigh), dok u središnjim američkim državama (kao i u Mid-lendsu u Engleskoj) ržu (whinny).16 Nakon što je primetio da su mnoge reći veoma rano uspostavile vezu s govorom Virdžinije - afeared, howdy, catercorner, innards, traipse, woebegone, bide i tarry kada se malo duže zadržite, tote za nošenje, disremember za zaboravljanje, pekid kad prebledite ili kada se osećate loše -Fišer je ustanovio: „Gotovo sve osobenosti gramatike, sintakse, rečnika i izgovora koje su zapažene kao tipične za Virdži-niju, zabeležene su u (južnoengleskim) okruzima Saseks, Sari, Hempšir, Dorset, Viltšir, Somerset, Oksford, Gloster, Vorvik ili Vuster.“17 One zaista možda i jesu tamo zabeležene - bilo bi iznenađujuće da nisu - ali zapravo barem neke od reći koje on koristi kako bi dokazao svoju tezu (na primer, poorly kad vam je loše i right good za nešto hvalevredno ili prijatno) prvenstveno su bili izrazi sa severa.
Koliko god bila čista, Fišerova argumentacija donosi dva problema. Prvo, sa izuzetkom poslednjeg talasa doseljenika iz škotske krajine i Alstera, geografsko poreklo kolonijalnih doseljenika nije bilo nipošto tako uniformno kao što to Fišer navodi. Možda je puritanski pokret i imao uporište u Istočnoj Angliji - što svakako objašnjava brojčanu premoć istočnoanglijskih toponima u Masačusetsu i Konektikatu - ali on je imao sledbenike u svakom kutku Engleske. Samo u manifestu Mejjlauera navedeni su putnici iz Jorkšira, Devona, Linkolnšira, Vestmorlenda i mnogih drugih okruga koji se lingvistički razlikuju od Istočne Anglije. Isto tako, sluga po ugovoru mogao je biti poreklom iz Lankašira, Velsa ili Kornvola, jednako kao i iz Londona. Preci Džordža Vašingtona emigrirali su u Ameriku iz Nortambrije i naselili se u Virdžini-ji. Preci Bendžamina Frenklina došli su iz varoši udaljene samo dvadesetak kilometara, ali su se naselili u Bostonu. Tokom čitavog kolonijalnog perioda, emigranti su dolazili sa svih strana i naseljavali se na sve strane. A kad bi se jednom naselili u Novom svetu, u znatnom broju su se selili dalje. Na primer, Frenklin se preselio iz Bostona u Filadelfiju, Aleksander Hamilton sa Zapadnoindij-skih ostrva u Njujork.
Drugi problem u Fišerovoj tezi predstavlja to da je ne podržavaju mnogi zapisi iz tog doba. U pismima i dnevnicima tokom čitavog osamnaestog i dobrim delom devetnaestog veka iznova i iznova se iskazuje iznenađenje zbog jednoobraznosti američkog govora. Godine 1770, izvesni Vilijam Edis je našao razloga da se začudi zato što je „jezik neposrednih potomaka tako promiskuitetnog porekla savršeno jednoobrazan i neuprljan; a nije pozajmio ni bilo kakvo provincijalno ili nacionalno narečje, kako od svojih britanskih tako i od stranih predaka“.18 Drugi posmatrač je prosto izjavio: „U čitavoj Severnoj Americi narečja uopšte ne postoje."19 Džon Pikering, predsednik Američke akademije nauke i umetnosti i izvesno vodeći autoritet na polju američkog govora svog doba, smatrao je da Ameriku ne odlikuje raznovrsnost njenog govora, već njegova konzistentnost. Čovek može naći „veće razlike u narečju između dva okruga u Britaniji nego između dve države u Americi“, tvrdio je on i pripisivao to „čestim selidbama ljudi iz jednog dela zemlje u drugi". Naveo je kao poseban primer svoj rodni Nju Džerzi: „Ljudi iz svih drugih država stalno se doseljavaju i odlaze iz ove države, tako da tu nema nekih velikih osobenosti u ponašanju.“20
To ne znači da nisu postojale osobene regionalne varijante govora u Americi u doba Revolucije, već samo da one izgleda nisu bile tako fiksirane, očigledne i podložne uopštavanju kao što bismo ponekad mogli biti navedeni da pomislimo.
Još manje je sigurno u kom je stepenu američki govor do 1776. postao primetno drugačiji od britanskog. Fleksner tvrdi da su u najmanju ruku već od 1720. Amerikanci bili svesni toga da se njihov jezik „ozbiljno razlikuje" od onog u Engleskoj.23 Godine 1756, Semjuel Džonson bez oklevanja pominje „američko narečje“, a tadašnji popularni pozorišni komad Nadmudreni političar nalagao je glumcima da britanski govor izvode kao „feminizirane usklike",22 ukazujući na to da su razlike u kadenci i rezonanci, ako ne u izgovoru, već bile očigledne. S druge strane, Krap primećuje da su posetioci Bostona u doba Revolucije obično govorili kako se naglasak tamošnjeg stanovništva gotovo ni po čemu ne razlikuje od naglaska Engleza iz Engleske.23
Sasvim je sigurno to da su Britanci i Amerikanci tada zvučali podjednako drugačije nego Britanci i Amerikanci danas, u mno-gočemu. I jedni i drugi su gutali glas w u reći backward, Edward i somewhat, ali su ga očuvali u sword. Oni ne bi izgovarali c u verdict ili predict, niti 1 u vault, fault i soldier. Reći poput author ili anthem izgovarali bi sa tvrdim t, kao u orator, ili ponekad čak i kao d. Fathoms, na primer, često se izgovaralo kao „fadams“. Banquet se izgovaralo kao „banket“. Balcony se rimovalo sa baloney (Baj-ron će se ubrzo rimovati sa Giorgione). Barrage se izgovaralo kao „ber-idž“ i izgleda da je u takvom izgovoru ostalo sve do vremena I svetskog rata. Reći koje mi danas izgovaramo s internim glasom -ew tada su često bile bez njega, pa bi mute i volume bili ,,mut“ i „volum“. Samoglasnici koji se sada naglašavaju tada su se preskakali, pa su mnogi govorili „partikli“ (ili „putikli“) za particularly, „aktili“ za actually, „poplar“ iz popular i tako dalje.
Korisnici iz osamnaestog veka imali su veći izbor skraćenja nego danas: poput cant, dont, isnt i tako dalje, bio je tu i hant (ponekad i haint) za „have not“ i ant za „are not“ i „am not“. Izraz ant, prvi put 1723. zabeležen u štampi u Americi, premda vero-vatno stariji, razvijao se u dva pravca. Kada se rimovao sa „taunt“, poprimio je u pisanju oblik arent (pri čemu je r bilo nemo, kao što i sada jeste u britanskom engleskom). Kada se rimovao sa „taint“, u pisanju je imao oblik aint. Nijedan od ovih oblika nije bio sam po sebi superiorniji od drugog, ali kritičari su postepeno omrznuli aint. U devetnaestom veku, to se već naširoko, premda nerazumno, smatralo vulgarnim, i ničim ne pokazuje da će se sa tog mesta ikada pomeriti napred.24
Pisanje savremenika, naročito onih osrednjeg obrazovanja, daje dobre indicije za izgovor. Pol Revir je pisao ,,git“ (za get), „imeaditly“ i „prittie“, a za ćebad je govorio da su „woren out“. Na drugim mestima nalazimo „libity“ umesto liberty, „patchis“ za purchase, ,,ort“ za ought,22 „weamin“ za women, „through“ za throw, „nater“ za nature,26 „keer" za care, „jest“ za just, „ole“ za old, „pizen“ za poison, „darter“ (ili čak „đafter“) za daughter. „Chaw“ za chew, „varmint“ za vermin, „stomp“ za stamp, „heist“ za hoist, „rile“ za roil, „hoss“ za horse i „tetchy“ za touchy često se, ako ne i neizostavno, čulo medu obrazovanim govornicima s obe strane Atlantika. Sve ovo ukazuje da ukoliko bismo želeli da pronađemo savremeni model za britanski i američki izgovor s kraja osamnaestog veka, verovatno bismo govorili kao Strašni Sima iz crtaća.*
I dan-danas se u Engleskoj misli kako je američki engleski zapravo iskvaren britanski govor, da stanovnici Novog sveta pokazuju neku vrstu bespomoćne, hronične „čežnje za otmenošću“ (po recima Frensis Trolop) kad god otvore usta ili pokušaju da se oglase. U stvari, u nekoliko značajnih stvari upravo je britanski govor taj koji se iskvario - ili, da to kažemo na manje reakcionaran način, koji je tiho evoluirao. Tendencija da se fertile, mobile i druge takve reči izgovaraju kao „fertle“ i „moble“, da se recima hover, grovel i Coventry podari glas u umesto okruglog o kao u hot, da se schedule izgovara sa početnim sk- a ne sa sh-, sve to odražava obrasce britanskog govora do kraja osamnaestog veka.23 Čak i ono što Amerikanci najbliže povezuju sa savremenim britanskim govorom, praksa da se kaže „bahth“, „cahnt“ i „banahna“ za bath, cant i banana, izgleda da nije bila poznata među obrazovanim britanskim govornicima u vreme američke Revolucije. Vodiči za izgovor sve do 1809. ničim ne ukazuju na postojanje takvog izgovora u britanskom govoru, premda postoje neki dokazi za to da su ga koristili londonski kokniji (što bi bio jedan od retkih primera u savremenoj lingvistici da je način izgovora iz nižih klasa prelazio u više). Ne samo što su oni koji su tada govorili engleski, Britanci i Amerikanci podjednako, izgovarali bath i path sa ravnim a, s već je to važilo i za reći kao što su jaunt, hardly, palm i father. Dva slučajna ostatka tog starog obrasca izgovora jesu opšteamerički izgovor reći aunt (tj. „ant“) i sassy, što je samo način na koji su ljudi nekada izgovarali saucy.

II

U leto 1776, kada je delegatima okupljenim u Filadelfiji palo na pamet da im je potreban dokument u kojem će zapisati osnove svog nezadovoljstva Britanijom, taj zadatak poveren je Tomasu Džefersonu. Nama se čini da je to bio očigledan izbor. Ali nije.
Godine 1776. Tomas Džeferson je bio prilično nepoznat, čak i u rodnoj Virdžiniji. Star samo trideset tri godine, bio je drugi najmlađi delegat i jedan od najneiskusnijih. Zapravo, Drugi kontinentalni kongres bio je njegov prvi susret sa širim svetom poslova izvan njegove rodne kolonije. On nije bio izabran da prisustvuje Prvom kontinentalnom kongresu, a nije trebalo da ga izaberu ni za drugi. On je samo bio kasna zamena za Pejtona Rendolfa, koga su pozvali kući u Virdžiniju. Džefersonov ugled počivao je gotovo isključivo na Sažetom pregledu prava Britanske Amerike napisanom dve godine pre toga. Prilično agresivnim i mladalački bezobraznim esejom kojim je savetovao Britance kako da se ponašaju na svojim glavnim prekomorskim posedima, privukao je izvesnu pažnju na sebe kao pisac. Među kolegama delegatima iz Virdžinije on je važio za diletanta (ta reč tada još nije imala nikakav pogrdan prizvuk; preuzeta iz italijanskog dilettare, jednostavno je opisivala čoveka koji je pronalazio sebi sva moguća ljudska zadovoljstva) i divili su mu se zbog načitanosti u doba kada je to zaista nešto značilo. (Govorio je sedam jezika.)
Međutim, on nipošto nije imao ono što bismo mogli nazvati nacionalnim ugledom. A ničim nije ni pokazivao da tako nešto želi. Nije bio nimalo voljan da putuje u Filadelfiju, otezao je usput kako bi po radnjama tragao za knjigama i pazario konja, a kada se jednom tamo našao, nije rekao gotovo ništa. „Za sve vreme koliko sam sedeo s njim, nisam čuo da je izustio sveukupno tri rečenice“, čudio se kasnije Džon Adams. Štaviše, vratio se u Virdžiniju u decembru 1775, usred debate, i nije se vraćao skoro pet mese-ci. Da je samo mogao, rado bi zauvek napustio Kongres i pisanje Deklaracije nezavisnosti prepustio nekom drugom kako bi učestvovao u pisanju novog ustava Virdžinije, što mu je mnogo više ležalo na srcu.27
Svejedno, pošto je iskazivao „naročitu sreću u izražavanju“, po recima Džona Adamsa, on je bio jedan od petorice odabranih da napišu Deklaraciju nezavisnosti - Džon Adams, Bendžamin Fren-klin, Rodžer Šerman i Robert R. Livingston bili su ostali - i Peto-člana komisija je potom izabrala njega da pripremi radnu verziju. Kako je Džeferson gledao na to, svrha nije bila „da se iznađu novi principi ili novi argumenti, na koje niko ranije nije pomislio, niti da se samo kaže ono što nikada ranije nije bilo rečeno; već da se pred čovečanstvo iznese zdravorazumski pogled na temu, recima tako jasnim i čvrstim, da nalažu pristanak“.28
Ali, naravno, Deklaracija nezavisnosti je mnogo više od toga. Kao što je napisao Gari Vils, ona je „možda jedini dokument praktične politike koji služi istovremeno i kao politička teorija, a ujedno i kao velika književnost“.29 Pogledajte samo uvodnu rečenicu:
Kada tokom ljudskih zbivanja postane neophodno da jedan narod razvrgne političke veze koje su ga spajale sa drugim, i da zauzme, među silama sveta, zaseban i jednak položaj na koji mu pravo daju zakoni prirode i prirodni Bog, pristojno uvažavanje mišljenja čovečanstva nalaže tom narodu da objavi razloge koji su ga na to razdvajanje naterali.
U jednoj jedinoj rečenici, jasnim, jednostavnim jezikom koji svako može da razume, Džeferson ne samo da je sažeo filozofiju onoga što će uslediti već je pokrenuo i kadencu koja postepeno postaje hipnotička. Možete čitati preambulu Deklaracije nezavisnosti samo zbog njenih ritmova. Kao što primećuje Stiven E. Lukas, u samo 202 reći ona je uhvatila ono za šta su „Džonu Loku trebale hiljade reći u njegovoj Drugoj raspravi o vladanju. Po svojoj sposobnosti da sabije složene zamisli u kratku, jasnu izjavu, preambula je paradigma proznog stila osamnaestog veka“.30
Ono manje poznato jeste da nisu sve reći Džefersonove. Nedavno objavljen nacrt Virdžinijske deklaracije o pravima pokazao je da je taj dokument, da to najblaže moguće kažemo, bio liberalna inspiracija. Pogledajte možda najslavniju rečenicu u Deklaraciji:
Smatramo da su te istine očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im je njihov Tvorac podario određena neotuđiva prava, te da su među njima pravo na život, slobodu i težnju za srećom.
Uporedite to sa Mejsonovom Virdžinijskom deklaracijom:
Svi ljudi su rođeni podjednako slobodni i nezavisni i imaju određena urođena prirodna prava kojih... ne mogu, nikakvim sporazumom, lišiti svoje potomke; među njima su uživanje u životu i slobodi, sa sredstvima pribavljanja i pose-dovanja imovine, i težnja za postizanjem sreće i sigurnosti.
Može se tvrditi kako je „težnja za srećom“ jezgrovito poboljšanje u odnosu na „težnju za postizanjem sreće i sigurnosti“, ali čak ni ta ubedljiva fraza nije originalno bila Džefersonova. „Težnju za srećom“ skovao je Džon Lok skoro čitav vek pre toga i ona se od tada često pojavljivala u političkim spisima.
A ni reći u toj slavnoj, nadahnjujućoj rečenici nisu bile one koje je Džeferson napisao. Njegova prvobitna verzija pokazuje znatno manje elegancije i mnogo više blagoglagoljivosti:
Smatramo da su sleđeće istine svete i neporecive; da su svi ljudi stvoreni jednaki i nezavisni, da iz tog jednakog stvaranja proističu njihova urođena i neotuđiva prava, medu kojima su očuvanje života, sloboda i težnja za srećom.31
Rečenica je poprimila svoju konačnu rezonancu tek pošto je prošla kroz ruke Petočlane komisije, a zatim podvrgnuta aktivnoj debati u samom Kongresu. Kongres nije oklevao da izmeni Džefersonove mukotrpno smišljane reći. Sveukupno, naložio je četrdeset izmena originalnog teksta. Izbrisao je 630 reći, otprili-l ke četvrtinu ukupnog broja, i dodao 146. Kao i mnogi drugi pisci podvrgnuti uredničkom postupku, utučeni Džeferson je smatrao daje konačan tekst slabiji od njegovog originala i, baš kao i mnogi drugi pisci, nije bio u pravu. Štaviše, retko koji pisac je bolje prošao od njega. Kongres je bio dovoljno mudar da ne dira one odeljke koji se nisu mogli popraviti - naročito uvodni pasus - i izbrisao je najveći deo onoga što je bilo nevažno ili beskorisno.
Iako je to sada jedan od najslavnijih pasusa engleske političke proze, preambula je privukla manje pažnje tada nego kasnije. U to vreme je popis zamerki upućenih kralju, koje zauzimaju oko 60 procenata čitavog teksta Deklaracije, bio daleko smeliji i privlačniji.
Dvadeset sedam optužbi protiv kralja bilo je mahom - ponekad i sasvim nemarno - preuveličano. Na primer, optužba broj četiri i prebacivala mu je da tera kolonijalne skupštine da se okupljaju u lokalima koji su „neuobičajeni, neudobni i daleki... samo da bi ih izmorio i tako naterao da se saglase s njegovim merama“. Zapravo, samo u tri od trinaest kolonija skupštine su morale da se sele, a u dve od njih to se dogodilo samo jednom. Samo je Masačusets to trpeo duže vreme i tamo je skupština preseljena samo sedam kilometara do Kembridža - što teško da je bilo toliko gnusno i neizdrživo.
Ili, pogledajte optužbu broj deset: „Podigao je mnoštvo novih ureda i poslao amo rojeve službenika da maltretiraju naš narod i hrane se njegovom supstancom.“ U stvari, ti rojevi su brojali pedesetak službenika, a njihova aktivnost, poput pokušaja da se zaustavi šverc (zahvaljujući kojem je, uzgred, Džon Henkok postao jedan od najbogatijih ljudi u Novoj Engleskoj), uglavnom je bila legitimna po svim merilima.32
U Britaniji su mnogi Deklaraciju primili kao bezočnu koješta-riju. Časopis za gospodu narugao se tvrdnji da su svi ljudi stvoreni jednaki. „U čemu su to stvoreni jednaki?“, pitao je on. „Da li u veličini, snazi, razumevanju, figuri, moralu ili građanskim dostignućima, ili u životnom položaju? Svaki orač zna da nije stvoren jednak niti u jednoj od tih kategorija. Svi ljudi, istina je, stvoreni su jednako, ali kakve to veze ima? To svakako nije razlog da se Amerikanci pretvore u pobunjenike.“33 Iako se čini da je pisac tog pasusa popio za ručkom možda koju čašu madere previše, ima nečega u njegovoj argumentaciji. Niko u Americi nije zaista verovao da su svi ljudi stvoreni jednaki. Semjuel Džonson se dotakao neosporne dvoličnosti američkog stava kada je upitao: „Kako to da najglasnije povike za slobodom čujemo od onih koji trguju crncima?“34
U Džefersonovom nacrtu deklaracije postoji nekoliko reći napisanih i upotrebljenih na način koji nam se danas čini - i štaviše, koji se barem nekolicini njegovih savremenika činio - nepravilnim. Ponajpre, Džeferson je uvek pisao its za prisvojni oblik it, što je praksa koja danas izgleda krajnje nepismeno. Zapravo, u tome ima neke logike. Kao prisvojni oblik, tvrdilo se, its je zah-tevao apostrof upravo na isti način na koji su to zahtevale reči childrens ili mens. Drugi su, međutim, tvrdili da je u određenim uobičajenim rečima kao što su ours i yours bilo uobičajeno da se apostrof izbaci, te da its spada u tu grupu. Oko 1815, neapostro-fičari su gotovo posvud bili na svom, ali 1776. to je bila sitnica koju Džeferson očevidno nije hteo da uvaži.35
Džeferson je takođe voleo neuobičajene oblike pisanja nekih reči, posebno indépendant (što je takođe više voleo i Tomas Pejn), paiment i unacknoleged, što je sve kasnije izmenjeno u objavljenom obliku tako da odgovara konvencionalnijem pisanju. Očigledno neodlučan, vrludao je između dva oblika indikativa prezenta trećeg lica jednine glagola to have, koristeći povremeno književno hath, a povremeno modernije has. Još dve pravopisne nesigurnosti tog doba bile su prisutne u Džefersonovom tekstu -da li da se piše -or ili -our u recima kao honour i da li da se koristi -ise ili -ize u rečima kao naturalize. Džeterson je bio nedosledan u oba slučaja.
Ponekad se previše pažnje pridaje nepravilnostima u pisanju među piscima na engleskom u osamnaestom veku. Pošto je pri-metio kako Bogatstvo nacija Adama Smita varira u pisanju između public i publick, complete i compleat te independent i indépendant, Dejvid Simpson navodi u Politici američkog engleskog: „Osim Semjuela Džonsona, čini se da 1776. godine niko, s obe strane okeana, nije naročito mario za standardnu praksu pisanja reči.“36
Ta izjava je gotovo sigurno preterana. Iako jeTomas Džeterson tu i tamo bio nesiguran u pisanju - između ostalog, uporno je svoja pisma slao na adresu „Doctr. Franklyn“ iako je svakako morao shvatiti da dobri doktor svoje ime piše drugačije37 - tvrdnja da je on ili ma koji drugi uspešan pisac njegovog doba bio nemaran u pogledu toga kako piše reči, bila bi nepravedna. Kao prvo, takva tvrdnja u sebi sadrži i nagoveštaj uobraženosti po kojoj je moderan engleski danas nekako jednoobrazan u pisanju, što je daleko od istine. Godine 1972, naučnik po imenu Li Č. Dejton preuzeo je na sebe veliki zadatak da upoređi pisanje svake reči u četiri vodeća američka rečnika i ustanovio kako ima ni manje ni više nego 1.770 uobičajenih reči modernog engleskog za koje ne postoji opšte slaganje u pogledu poželjnog načina pisanja. Na primer, Random House Dictionary daje innuendos kao poželjnu množinu reči innuendo, American Heritage se zalaže za innuendoes, Websters New World više voli innuendoes ali priznaje i innuendos, dok Websters Seventh daje podjednaku vrednost oboma. Rečnici su podjednako - možemo slobodno reći, beznadežno - pođelje-ni oko toga da li da se piše discussible ili discussable, eyeopener, eye opener ili eye-opener, dumfound ili dumbfound, gladiolus (za množinu), gladioli ili gladioluses, gobbledegook ili goobledygook, licenceable ili licensable, uz još mnogo stotina drugih. (Izgleda da je šampion u ortografskoj nesigurnosti reč panatela, koja tako-đe može da prođe i kao panatella, panetela ili panetella.) Glavna razlika između nepravilnog pisanja danas i u Džefersonovo doba jeste u tome što je broj u Džefersonovo doba bio znatno veći - što se i da očekivati u vremenu kada su rečnici tek ulazili u upotrebu. I baš kao što mi retko priinećujemo da li neki pisac koristi big-hearted ili bighearted, omelette ili omelet, OK ili okay, pretpostavljam da bi Džeferson i Pejn smatrali sitničarenjem naše zapažanje da su oni ponekad pisali honour, a ponekad honor.
To ne znači da se pisanje ili bilo koje drugo pitanje upotrebe jezika u tom periodu smatralo nevažnim. Zapravo, sasvim je suprotno. Među mnogim učesnicima Drugog kontinentalnog kongresa bili su ljudi - Džeferson, Adams, Džon Džej, Bendža-min Frenklin, Džon Viderspun (prvi rektor univerziteta Prinston i prvi autoritet za američki engleski) - koji su neprestano iskazivali strasno interesovanje za jezik i njegovu doslednu, pažljivu prime-nu. Naširoko i nadugačko su raspravljali o tome da li u Deklaraciji treba da stoji independent ili independant, inalienable ili unalienable, da li glavne imenice treba pisati velikim slovom kako je to Frenklin želeo ili malim po Džefersonu (što je među mlađima vrlo brzo ušlo u modu).4 Sve što je bilo povezano s jezikom pobuđivalo je njihovo veliko interesovanje - mogli bismo čak reći krajnje disproporcionalno. Samo mesec dana po završetku Deklaracije nezavisnosti, u vreme kada se od delegata moglo očekivati da se zanimaju prečim stvarima - na primer kako da pobede u ratu i izbegnu vešanje - Kongres je krajnje neverovatno našao vremena da raspravlja o tome koji bi moto najbolje odgovarao novoj državi. (Njihov izbor, E Pluribus Unum, „Jedan iz mnoštva“, preuzet je, od svih mogućih mesta, iz recepta za salatu u jednoj od Vergili-jevih ranih pesama.) Četiri godine kasnije, dok je rat još besneo, Džon Adams je terao Kongres da osnuje Američku akademiju po ugledu na Académie Française sa izričitom svrhom da uspostavi nacionalne standarde za primenu jezika. Ako bismo rekli kako ti ljudi „nisu mnogo marili“ za pitanja primene jezika i pisanja, to bi značilo da smo ih sasvim pogrešno procenili.
Očigledna nesigurnost vladala je u vezi sa tim kako nazvati novu državu. Deklaracija je u jednoj rečenici pominjala „sjedinjene Američke Države“ i „ove Sjedinjene Kolonije“. Prvom usvojenom obliku Deklaracije dat je naziv „Deklaracija poslanika Sjedinjenih Američkih Država, na zasedanju Opšteg kongresa“, iako je to poboljšano u konačnoj objavljenoj verziji u robusnije i samopouzdanje „Jednoglasna deklaracija trinaest Sjedinjenih Američkih Država“. (U stvari, uopšte nije bila jednoglasna. Najmanje četvrtina delegata bila je protiv nje, ali glasale su delegacije, a ne pojedinci, i svaka delegacija je većinom bila za.) Tada je zemlja prvi put zvanično nazvana Sjedinjenim Američkim Državama, premda je zapravo sve do 1778. formalni naziv bio Sjedinjene Severnoameričke Države.” Čak i posle Deklaracije, „sjedinjene“ se često pisalo malim slovom, kao da se želelo naglasiti daje ta reč samo opisna, i zemlja je tokom rata različito pominjana kao „kolonije", „sjedinjene Kolonije“, „Sjedinjene Američke Kolonije“ ili „Sjedinjene Severnoameričke Kolonije“. (Potonje dve su forme pod kojima su oficiri primani u vojsku.)
To što se potpisivanje Deklaracije nezavisnosti slavi 4. jula jedna je od neobičnijih grešaka u američkoj istoriji. Amerika nije proglasila nezavisnost 4. jula 1776. godine. To se dogodilo dva dana ranije, kada je predlog bio prihvaćen. Procedura 4. jula bila je puka formalnost usvajanja forme reči koja će se upotrebiti za objavu tog raskida. Većina ljudi nije nimalo sumnjala da će 2. jul biti datum koji će odzvanjati epohama. „Drugi dan jula 1776. biće najpoznatiji datum u istoriji Amerike“, napisao je Džon Adams svojoj ženi Ebigejl 3. jula. Deklaraciju su 4. jula potpisali samo predsedavajući Džon Henkok i sekretar Čarls Tomson.5 Ostali je nisu potpisali 4. jula jer je najpre morala da bude prepisana na pergament. Zvanično potpisivanje počelo je tek 2. avgusta i dovršeno je tek 1781, kada je Tomas Mekin iz Delavera, poslednji od pedeset šest potpisnika, konačno stavio svoj potpis na nju. Strah od odmazde je bio toliki da imena potpisnika nisu objavljena sve do januara 1777, šest meseci posle usvajanja Deklaracije.
Jednako je pogrešna pomisao daje usvajanje Deklaracije nezavisnosti 4. jula zvonjavom Zvona slobode objavljeno Filadelfiji koja je zadržavala dah. Ponajpre, Deklaracija je u Filadelfiji pročitana tek 8. jula, a nema nikakvog zapisa o tome da su zvonila zvona. Štaviše, iako je Zvono slobode bilo tamo, niko ga tako nije nazivao sve do 1847, kada je čitava nadahnjujuća epizoda bila ispričana u knjizi s naslovom Vašington i njegovi generali, koju je napisao izvesni Džon Lipard, čiji se raniji književni trud svodio gotovo isključivo na pisanje blago pornografskih romana.41 Taj je sve to izmislio.
Džon Danlap, štampar iz Filadelfije, žurno je odštampao izgleda nepoznat broj primeraka. (Sve donedavno, mislilo se kako je sačuvano samo dvadeset četiri - dva u privatnim rukama, a ostatak u institucijama. Ali 1992, jedan kupac na buvljoj pijaci u Filadelfiji pronašao je presavijeni primerak u poleđini rama za sliku, ostavljen tamo očigledno kako bi popunio prazan prostor. Vrednost mu je procenjena na 3 miliona dolara.) Danlapova verzija je imala datum 4. jul i to je, očevidno, ubedilo naciju da taj dan proglasi za praznik. U svakom slučaju, veliki događaj je sledeće godine proslavljen četvrtog, i tako je ostalo zanavek. Praznik je proslavljen „sa Pompom i Paradom, sa Predstavama, Igrama, Sportovima, Topovima, Zvonima, Lomačama i Svetlima s Kraja na Kraj kontinenta“,
po recima Džona Adamsa. Prva godišnjica je dovela i do uvođenja jedne nove reci u jezik: vatromet. Sam vatromet nije bio nov, ali ranije su ga nazivali: rakete.
Amerika još nije bila država, već pre labava konfederacija trinaest nezavisnih suvereniteta - ono što će kasnije u osnivačkom aktu Konfederacije biti nazvano „čvrstim savezom prijateljstva“. Prava državnost će morati da sačeka da prođe još dvanaest opasnih, nestabilnih godina dok se ne usvoji Ustav. Međutim, pre nego što se okrenemo tom nelagodnom razdoblju, zastanimo načas da razmotrimo sudbinu sirotog Toma Pejna, čoveka koji je pokrenuo ceo proces revolucije.
I pored ogromnog uspeha Zdravog razuma, ta publikacija njemu nije donela nikakav zvaničan položaj. Krajem 1776, on je bio običan vojnik pešadinac. Posle rata, Pejn je otputovao u Francusku, gde je odigrao sličnu ulogu katalizatora u tamošnjoj revoluciji pamfletom Prava čoveka pre nego što se zakačio s nepouzdanim Robespjerom, koji ga je bacio u aps zato što se usudio da predloži milosrdno progonstvo za kralja Luja XVI (zbog toga što je Luj podržavao američke pobunjenike). Necenjen u Francuskoj i izop-šten u sopstvenoj zemlji, on se vratio u Ameriku i, tako propao, gotovo odmah potonuo u anonimnost.
Neposredno pre nego što će Pejn umreti, jedan njegov stari prijatelj pronašao gaje u nekoj krčmi u Nju Rošelu, u državi Njujork, bez svesti, odevenog u dronjke, kako oko sebe širi „najstrašniji mogući smrad“. Prijatelj gaje odvukao u kadu sa vrelom sapunicom i triput ga izribao od glave do pete pre nego što je uspeo da potisne smrad. Nokti mu godinama nisu bili sečeni. Ubrzo zatim, taj velikan, koji je nekada obedovao s ljudima poput Vašingtona, Džeja i Džefersona, stožerna figura dve velike revolucije savreme-nog doba, umro je slomljen i zaboravljen. Vilijam Kobert, esejista, ukrao je njegove kosti i vratio ih u Englesku, ali je isto tako umro pre nego što je uspeo da mu pronađe prikladno mesto na kojem će počivati. I tako su zemni ostaci jednog od velikih polemičara sopstvenog i svakog drugog doba bez pardona odvezeni kolima trgovca prnjama i zauvek nestali.




1
Među netačnostima je i to đa Revir nije okačio fenjere u staroj Sever-noj crkvi, pošto je ona to ime dobila tek kasnije; u doba Revolucije bila je to Hristova crkva; on je jahao dvaput, a ne jednom; i nikada nije stigao do Konkorda, kako to Longfelou kaže, već je zapravo usput bio uhapšen. Kao istoričar, Longfelou je potpuno omanuo, ali je zato kao tvorac zaraznih krilatica spadao u prvu ligu. Među onima koje i dan-danas žive jesu: „Tragovi u pesku vremena“, „Ovo je prašuma“, „Svakom životu sleduje malo kiše“, „Lađe koje noću plove“ i „Odapeo sam strelu u vazduh/na zemlju je pala, a ja ne znam gde“.
2
Yosemite Sam, lik iz serije crtanih filmova The Looney Tunes koji govori na takav način. (Prim, prev.)
3
Naravno, to je samo tendencija. Mnogi Amerikanci rimujugroveisa novel, a svi izgovaraju mercantile, infantile i servile u suprotnosti sa uobičajenim obrascem.
4
Među recima koje je on pisao malim slovom bile su priroda, tvorac, pa čak i Bog. Većini je veliko slovo kasnije dao štampar.38
5
Iako se Džon Henkok odmah proslavio svojim razmetljivo velikim potpisom na Deklaraciji, izraz „Turi tu Džona Henkoka“ za potpisivanje izgleda da nikome nije pao na pamet sve do 1903. godine.40

Stvaranje države

Počelo je svađom između lovaca na ostrige.
Godine 1632. Čarls I nije postavio granicu između Virdžinije i Merilenda posred reke Potomak, kako je obično bila praksa, već je umesto toga svom pajtašu lordu Baltimoru poklonio celu reku sve do obale Virdžinije, na užas i ozlojeđenost virdžinijskih ribara koji su tako ostali prikraćeni za pravo da prikupljaju ukusne i unosne rečne mekušce. S vremenom, svađa se proširila na Pensilvaniju i Delaver, dovela do povremenih čarki koje su postale poznate pod zajedničkim i možda preuveličanim imenom Rat za ostrige, da bi na kraju kao posledicu imala sazivanje skupa sa zadatkom da pokuša da sredi tu stvar, kao i druga pitanja u vezi sa trgovinom i odnosima među državama.
Tako su u maju 1787. poslanici iz ćele Amerike počeli da se okupljaju u starom Državnom domu u Filadelfiji na onome što će kasnije biti poznato kao Ustavna konvencija. Iako je Amerika svoju nezavisnost proglasila jedanaest godina pre toga, ona još nipošto nije bila prava država, već pre nelagodan savez država povezanih dokumentom koji je dobio formalni naziv Akt o osnivanju konfederacije i stalne unije. Proglašen 1781, taj akt je uspostavio neku vrstu centralne vlade, ali tako da bude potčinjena državama članicama, s neprijatnim nedostatkom bilo kakve vlasti. Posledica toga bila je, kako je to rekao istoričar Čarls L. Mi Mlađi, da 1787. godine vlada Sjedinjenih Država „nije mogla da se uzda u razrezivanje poreza, nije mogla da obezbedi da njeni zakoni budu poštovani, nije mogla da plaća svoja dugovanja, niti da bude sigurna da će poštovati obaveze iz međunarodnih sporazuma koje je potpisivala. U stvari, nije bilo jasno da li se ona uopšte i mogla nazivati vladom.“1
Od završetka rata sa Britanijom, četiri godine pre toga, države članice su se sve više međusobno prepirale. Konektikat je smelo zatražio gotovo trećinu teritorije Pensilvanije pošto se mnogo njegovih stanovnika tamo naselilo. Pensilvanija se svađala sa Virdžinijom oko zajedničke granice i toliko je strepela da Njujork ne uvede carine njenim proizvođačima da je pošto-poto htela da ima sopstveni pristup Velikim jezerima. (Ako ste se ikada pitali zbog čega granica Pensilvanije tako naglo skreće nagore na svom severozapadnom kraju kako bi dobila čudnu pupčanu vrpcu do jezera Iri, to je razlog.) Njujork se svađao oko zemlje s malim Rod Ajlendom, a Vermont je neprestano pretio da će napustiti Uniju. Svakako, nešto se moralo uraditi. Očigledno rešenje bio je novi dogovor koji bi prevazišao Akt o konfederaciji i stvorio snažniju centralnu vladu: jednom rečju, ustav. Bez njega, Amerika nije mogla da se nada da će ikada postati prava država. Kako to kaže Pejdž Smit: „Revolucija nije stvorila novu državu, već mogućnost njenog postojanja. Ustav je ono što se, u praktičnom smislu, smatra sinonimom naše državnosti.“2
Međutim, bilo je tu problema. Za početak, delegati nisu imali nikakva ovlašćenja da donesu ustav. Njihov mandat bio je da izmene Akt o konfederaciji, a ne da ga zamene drugim. (Zbog toga je taj skup tek kasnije dobio naziv Ustavna konvencija.)3 Zatim, bila je tu posredi i veličina američkog kontinenta i raznovrsnost njegovih delova koja kao da je gasila nadu za bilo kakvu smislenu unifikaciju. S obalom dugačkom nešto manje od 3.000 kilometara i ogromnom kopnenom divljinom, Amerika je već bila jedna od najvećih zemalja sveta - deset puta veća od svake ranije poznate federacije - a različitosti u njenom stanovništvu, bogatstvu i političkim stavovima između država predstavljale su naizgled nesavladive prepreke za pronalaženje zajedničkog cilja. Da je uspostavljeno proporcionalno predstavljanje, Virdžinija i Pensilvanija bi zajedno držale u rukama jednu trećinu političke moći u državi, dok bi Delaver imao pravo na puki jedanaesti deo. Stoga su se male države plašile velikih. Robovlasničke države su se plašile država u kojima ropstva nije bilo. Istočne države sa stalnim granicama plašile su se onih na zapadu, kojima je na kućnom pragu bio neistraženi kontinent, podozrevajući da bi jednog dana ti zapadni skorojevići mogli da ih premaše brojem stanovnika, pa će njihova sudbina biti u rukama prostaka iz krajine u jelenskoj koži sa resicama - a tako nešto bilo je nezamislivo. Sve države, velike i male, imale su gordu, osobenu istoriju koja je često sezala čak i dva veka u prošlost, i nisu bile voljne da se odreknu makar i najmanjeg dela autonomije u korist centralne vlasti koja se još nije dokazala. Izazov Ustavne konvencije nije ležao u tome da se državama poveri vlast, već da se ona od njih oduzme, ali na način koji bi one mogle da svare.
Neke države su odbile to čak i da razmatraju. Rod Ajlend, koji je proglasio nezavisnost od Britanije dva meseca pre ostatka Amerike, sada je odbio da pošalje delegate u Filadelfiju (i prilično mrzovoljno nastavio da odbija da pristupi Uniji sve do 1790). Vermont je slično tome izbegao konvenciju i od samog početka jasno stavio do znanja da neće poštovati odluke donesene na njoj. Drugi, kao Merilend, jedva su mogli da nađu ljude voljne da prisustvuju. Prva petorica odabrana za poslanike odbila su da pođu, i na otvaranju konvencije zakonodavno telo je još pokušavalo da pronađe voljne delegate. Nju Hempšir je bio spreman da pošalje dva delegata, ah je odbio da im snosi troškove i posledica toga bila je da nije imao poslanike na konvenciji u prvih nekoliko suštinski važnih nedelja. Mnogi delegati su prisustvovali tek povremeno, a šest ih nikada nije ni došlo. Sveukupno, samo je trideset od šezdeset jednog izabranog delegata prisustvovalo od početka do kraja.4
Na svu sreću, među onima koji jesu prisustvovali bili su neki od najsmirenijih, najpromišljenijih i najbriljantnijih umova koje je ijedna mlada država ikada iznedrila: Bendžamin Frenklin, Alek-sander Hamilton, Džejms Medison, Rodžer Šerman, Governer Moriš, Džon Dikinson, Edmund Rendolf, i naravno, kraljevski, stameni Džordž Vašington čije je blagotvorno prisustvo u ulozi predsednika konvencije dalo postupku autoritet i ugled koji se inače nije mogao očekivati. Od vodećih političkih figura tog vremena, tamo nisu bili samo Tomas Džeferson i Džon Adams, obojica u inostranstvu državnim poslom.
U mnogočemu, najzanimljiviji delegat bio je Bendžamin Frenklin. Osamdeset jednu godinu star, bio je pri kraju svog dugog života - i u očima mnogih kolega delegata, odavno je već završio s onim njegovim korisnim delom. Ali kakav je to samo život bio. Jedno od sedamnaestoro dece bostonskog proizvođača sapuna i sveca, otišao je od kuće kao dečak posle jedva dve godine školovanja i otvorio štampariju u Filadelfiji. Marljivim i neprekidnim radom zaslužio je mesto jednog od najuglednijih mislilaca i najbogatijih preduzetnika u kolonijama. Njegovi eksperimenti sa elektricitetom, nepošteno svedeni u popularnom shvatanju na izum gromobrana i na to što umalo sam sebe nije ubio kada je bio toliko blesav da pušta zmaja dok je grmelo i sevalo, bili su među najuzbudljivijim naučnim dostignućima osamnaestog veka i stvorili su od njega jednog od najslavnijih naučnika tog vremena (mada ga za života nikada nisu nazivali naučnikom, pošto je ta reč skovana tek 1840; u osamnaestom veku, naučnici su bili prirodnjački filozofi). Termini koje je izmislio tokom svojih eksperimenata -baterija, armatura, pozitivan, negativan i kondenzator, između ostalih5 - pokazuju da on nije bio tek tamo neki blago radoznali čova koji je samo hteo da vidi šta će se desiti ako podigne zmaja u olujne oblake.
Frenklinov život bio je ispunjen neumornim radom. Izumeo je bezbroj korisnih predmeta (kojima ćemo se baviti u jednom kasnijem poglavlju), pomogao je da se osnuju prvo američko dobrovoljačko vatrogasno društvo, prva osiguravajuća kompanija („Ruka u ruci“), jedna od prvih filadelfijskih biblioteka, te ugledno, premda donekle preterano grandiozno nazvano Američko filozofsko društvo za širenje korisnih saznanja u Filadelfiji. Stvorio je večitog književnog junaka po imenu Ričard u Almanahu siro-tog Ričarda, ispunio svet maksimama i dosetkama, beskrajno se dopisivao sa vodećim misliocima Evrope i Amerike, pisao eseje o svemu, od toga kako odabrati ljubavnicu (odlučite se za stariju ženu) do toga kako izbegavati nadutost trbuha od gasova (pijte parfem), a 1737. je sačinio prvi spisak izraza iz američkog slenga za pijanstvo. (Naveo ih je 228.) Predstavljao je Ameriku u prekomorskim zemljama inteligentno i vesto i, naravno, bio je jedan od tvoraca kako Deklaracije nezavisnosti tako i Ustava. Trgovao je nepokretnostima i vodio štamparski posao sa ispostavama čak na Jamajci i Antigvi. Postao je najkrupniji trgovac papirom u kolonijama i zahvaljujući njemu Almanah sirotog Ričarda postao je neizostavan deo gotovo svakog američkog domaćinstva, i dvadeset pet godina bio je druga najprodavanija knjiga u zemlji (prva je bila Biblija). Bio je toliko oštrouman trgovac daje mogao da se povuče iz aktivnog posla 1748. sa samo četrdeset dve godine i posveti se gospodskim delatnostima kao što su politika, nauka i spisateljstvo.
A usred svega toga, nekako je uspevao da nađe vremena - i to mnogo vremena - da se bavi svojom najvećom, mada ne i najce-njenijom strašću: naime, da rodžeruje gotovo svaku ženu koja bi ispred njega prošla. Taj čudan izraz, verovatno ćete se iznenaditi kada to saznate, izgleda da je amerikanizam. Prvi put se pomi-nje u Virdžiniji u osamnaestom veku, mada pojma nemamo koji je to hiperaktivni Rodžer nadahnuo taj termin, niti zašto je ovaj potom nestao iz upotrebe u Novom svetu. Mogli smo da ga mirne duše nazovemo i po Bendžaminu, toliko je bucmasti Frenklin bio posvećen toj razonodi. Čim je odrastao, Frenklin je počeo da pokazuje neumoljivu sklonost prema upuštanju u „budalaste intrige sa nedostojnim ženama“, kako je sam to snebivljivo rekao.7 Iz jednog takvog susreta ispilio se njegov nepriznati sin Vilijam rođen 1730. ili 1731, koga je u Frenklinovoj kući podizala njegova trpeljiva nevenčana žena Debora. Tokom njegovog dugog života, Frenklinov dinamični libido bio je pravo čudo za savremenike. Slikar Čarls Vilson Pil, koji je velikana posetio u Londonu, zatekao ga je s nekom devojkom na kolenu8 - ili je makar bio toliko diskretan da kaže kako je posredi bilo koleno - a i drugi su obično dolazili na sastanke da bi ga zatekli in jlagrante sa sobaricom ili kakvim drugim podatnim bićem.
U godinama koje je proveo u Engleskoj, postao je blizak prijatelj ser Frensisa Dešvuda, koji je predsedavao zloglasnoj jazbini s nazivom Red Sv. Frensisa, ali je bila popularnija pod imenom Klub paklene vatre, u svojoj seoskoj kuću u Zapadnom Vajkombu, u Bakingamširu. Članovi su učestvovali u crnim misama i drugim neobuzdanim svetogrdnim ceremonijama koje su neizostavno kulminirale pijanim orgijama sa zgodnim ženama odevenim kao kaluđerice. U svojim mirnijim trenucima, Dešvud je bio glavni upravnik engleske poštanske službe i zajedno sa Frenklinom napisao je revidiranu verziju Opsteg molitvenika. Nema sigurnih dokaza da je Frenklin učestvovao u tom razvratu, ali ako nije, to je onda bilo u strahovitom neskladu s njegovim karakterom. Sa sigurnošću se zna da je bio čest, da ne kažemo revnostan, poseti-lac Dešvudove kuće i čovek zaista mora biti krajnje dobroname-ran kako bi pretpostavio da je Frenklin tamo iznova dolazio samo radi razgovora o poštanskim propisima i semantičkim nijansama Opšteg molitvenika.
Moramo se prisetiti da je osamnaesti vek bio uistinu priprosto i slobodoumno doba. Bio je to period koji je kipeo prostaklucima - nokšir za doktora, govnar za nekonformistu, ćoravac za sle-pog čoveka, prdežolovac za pešadinca (zato što je išao pozadi), da pomenemo samo četiri. Reči i metafore zbog kojih biste crveneli u kasnije doba koristile su se bez oklevanja ili stida. Na Ustavnoj konvenciji, Elbridž Geri će izneti čuvenu primedbu (koje začudo nema u današnjim srednjoškolskim udžbenicima) uporedivši stalnu vojsku sa penisom u erekciji - „izvrsno sredstvo za postizanje mira u kući, ali opasno iskušenje za avanturu u gostima“9 - i niko to nije smatrao neprimerenim ili nedoličnim, makar ne u muškom društvu. I sam Frenklin je u svojim almanasima imao maksime koje su, za moderne uši, bile toliko grube da su gubile svaku duhovitost: „1 najveći monarh na najgordijem prestolu mora da sedne na sopstvenu guzicu“; „Onaj ko od nade živi, umire prdeći“; „Rod bez prijateljstva, prijateljstvo bez moći, moć bez volje... sve to ne vredi koliko jedan prdež.“
Vredi pomenuti daje malo tih aforizama, bili oni grubi ili ne, Frenklin sam smislio. Iako se nekolicina ne može naći u ranijim izvorima - na primer, „Prazan džak ne može stajati uspravno“ i „Iskustvo je dobra škola, ali jedino se budale samo na njemu uče“ - većinu je bez oklevanja ili obzira maznuo iz drugih sličnih tadašnjih publikacija, poput Leksikona Tetraglotona Džejmsa Hauela, Gnomologije i drugih spisa Tomasa Fulera, Neobičnih poslovica Džordža Herberta i, naročito, Bikerstafovih dokumenata Džona-tana Svifta. Upravo je od Svifta Frenklin preuzeo zabavnu zamisao da u godišnjim predviđanjima u almanahu predskaže smrt svog glavnog konkurenta.10 „Zbog čega bih svojim Čitaocima davao sopstvene loše rečenice, kad dobrih rečenica drugih Ljudi ima u tolikom izobilju?“, našalio se on.11 (A nije oklevao ni da izmišlja vesti za svoje novine kada su stvarne vesti bile malobrojne ili nedovoljno zanimljive.)
Ali mora se reći i da je često poboljšavao tuđe maksime. Izreku „Bog ti vrati zdravlje, a doktor zasluži lovorike“ on je preradio u jezgrovitije: „Bog leci, a doktor naplaćuje.“12 Međutim, on ih je češće začinjavao pominjanjem prdenja, proliva, seksualnog snošaja ili kakvih drugih nepodopština. Njegova primedba o tome da prijateljstvo bez moći „ne vredi koliko jedan prdež“ potekla je od Tomasa Fulera u mnogo pristojnijem: „Dobar prijatelj mi je najbliži rod.“ Izreku Džejmsa Hauela „Utvrđenje koje stupi u pregovore napola je već osvojeno“ preinačio je u „Ni tvrđava ni ženska nevinost ne odolevaju dugo kad jednom stupe u pregovore“.13
Nijedna rasprava o Frenklinu i jeziku ne bi bila kompletna bez pominjanja njegovog Predloga za reformu abecede iz 1768. Iako se ponekad u Frenklinovom čačkanju po engleskom pisanju iznalazi mnogo toga, i premda je on povremeno davao izjave kojima je podržavao reformu („ako se sa izmenama nikada ne pokuša i stvari nastave da se pogoršavaju, na kraju će zapasti zaista u bedno stanje“), nije jasno da li je to smatrao ozbiljnim pokušajem reforme pravopisa ili samo zabavnim načinom pisanja blago flertujućih pisama jednoj lepoj, mladoj dopisnici.
Svakako da ne postoje ubedljivi dokazi daje naročito marljivo radio na tome. Abeceda koju je smislio bila je nezgrapna i nelogična. Sadržala je šest dodatnih slova, tako da ničim nije doprinosila jednostavnosti. Štaviše, bila je proizvoljna, hirovita, beznadežno zbunjujuća za neupućene i rutinski je za ishod imala reči koje su se pisale mnogo duže i složenije od onih koje je trebalo da zamene. Po Frenklinovoj reformi, na primer, „changes“ bi postalo „tseendsez“, a „Chinese“ - „Tsuiniiz“. Njegovo prvo pismo novom abecedom, od 20. jula 1768, puno je reči napisanih tako da ukazuju na to da je Frenklin ili imao poseban način izgovora ili je - najverovatnije - nemarno primenjivao sopstveni vodič za izgovor. Po njegovom pismu, has bi se izgovaralo kao „haze“, people bi bilo „pee-peeT\ a Richmond bi bio „Reechmund“,li .
Toliko smo navikli da Frenklina smatramo mudracem i mentorom da se možemo donekle preneraziti kada shvatimo da ga u njegovo doba nisu naročito uvažavali. Na primer, Džon Adams ga je prezirao.15 Posle Frenklinove smrti 1790, njegov gubitak se osećao tako malo da se prvo izdanje njegovih sabranih dela pojavilo tek dvadeset osam godina kasnije. Njegova Autobiografija je pobudila još manje interesovanja i pojavila se u američkom izdanju tek 1868. - sedamdeset osam godina posle njegove smrti i mnogo posle njenog objavljivanja na drugim mestima.16 U vre-me Ustavne konvencije Frenklina su u najboljem slučaju smatrali beznačajnim, a u najgorem - matorom budalom. Njegovi retki predloži na konvenciji - da predsednik Sjedinjenih Država ne prima platu, da svaka sednica počinje molitvom - uvek su bili glatko odbijeni. (Njegov predlog za molitvu propao je ne zato što delegati nisu bili pobožni, kako su mu to strpljivo objasnili, već zato što nisu imali sredstava da plate kapelana.)
Frenklin je bio samo vidljivi, šištavi podsetnik na to da je američka stvar umnogome sada bila prepuštena novoj generaciji. Sa glavnim izuzetkom pedesetpetogodišnjeg generala Vašingtona (koji ionako nije učestvovao u debatama), delegati su bili neobično mlađani. Petorica su bili u svojim dvadesetim, a većina ostalih u tridesetim ili četrdesetim godinama. Džejmsu Medisonu je bilo trideset pet, Aleksandaru Hamiltonu trideset dve, Čarls Pinkni dečjeg lica, iz Južne Karoline, imao je samo dvadeset devet godina, ali da bi pojačao utisak krajnje mladosti koji je odavao, bučno je insistirao na tome da mu je tek dvadeset i četiri.17 Najčudniji i najneugledniji od svih bio je onaj možda najvažniji: Džejms Medison. Ništa u vezi s tim mladim Virdžinijcem nije ukazivalo na velikog čoveka. Bio je gotovo smešno nizak - koliko „pola sapuna“ po recima jednog savremenika - piskutavog glasa, bled, sramežljiv i neurotično opsednut sopstvenim zdravljem. Ali bio je veoma inteligentan i neumorno se muvao između protivničkih frakcija kako bi cedio i mamio kompromise od često tvrdokornih delegata. Niko drugi nije učinio više od njega tog dugog, toplog leta da Ustav postane stvarnost.
Za nepuna četiri meseca, tih tridesetak ljudi stvorilo je okvir za vladavinu koji nanije potrajao sve do danas i nikada ranije ništa slično nije bilo viđeno. Od 25. maja do 17. septembra radili su na sednicama pet sati dnevno, šest dana nedeljno, a često i dugo mimo toga. Bio je to, kako Pejdž Smit navodi s tek malenom naznakom hiperbole, „najupečatljiviji primer dugotrajnog intelektualnog diskursa u istoriji“.18 Svakako nećemo preterati ako kažemo kako nikada pre niti kasnije nijedan skup Amerikanaca nije prikazao impresivnije talente ni više spremnosti. Medison je čitao istorijske spise Polibija, Demostenove govore, Plutarhove Živote, trinaest tomova Code de l’Humanite Fortunata Bartelemija de Feličea na francuskom, i još mnogo, mnogo toga. Aleksandar Hamilton se samo u jednom govoru pozivao na amfiktionska veća stare Grčke i Delijsku konfederaciju. Bili su to ljudi koji su znali znanje.
A bili su i dovoljno veliki da zanemare ono u čemu se razlikuju. Za samo jedno neprijatno leto oni su stvorili temelje američke vladavine: zakonodavnu, pređsedničku i sudsku vlast, sistem provera i ravnoteže, čitav složen okvir demokratije - ostavštinu koja je tim privlačnija ako pomislite kako su gotovo svi do jednog bili protiv demokratije u savremenom smislu te reci.
Neko vreme su ozbiljno razmatrali mogućnost stvaranja monarhije, premda bi monarha biralo zakonodavno telo. Ta mogućnost je izgledala toliko ostvarljiva da se kolonijama prone-la glasina - bez ikakve osnove - daje taj položaj ponuđen vojvodi od jorka, drugom sinu Džordža III. U stvari, brzo je procenje-no kako zamisao o monarhu nije kompatibilna sa republikom. Aleksandar Hamilton je kao alternativu predložio predsednika i senat sa doživotnim mandatom, izabrane među imućnim ljudima, s apsolutnom vlašću nad državama.19 Edmundu Randolfu se više dopadalo da predsedničku funkciju dele tri čoveka, kako bi taj izvršni organ imao veću kolektivnu mudrost i manje prilika za despotizam, regionalizam i korupciju.20 (Mogućnost korupcije ih je veoma brinula.) Gotovo svi su zamišljali Ameriku kojom vlada neka vrsta neformalne aristokratije bogatih džentlmena - u stvari, ljudi najviše nalik njima. Njihova razmišljanja bila su toliko daleko od otvorene demokratije pa kada je Džejms Vilson iz Pensilvanije predložio da se funkcioneri biraju na opštenarodnim izborima, delegati su bili „potpuno zblanuti“. Na kraju su prebacili pitanje izbora predsednika na države, stvorivši izborno telo i prepustivši svakoj državi da odluči hoće li njene delegate birati narod ili zakonodavno telo.
U duhu kompromisa, objavili su da će Dom poslanika birati narod, dok će Senat birati države, i takvo uređenje ostaće na snazi do 1912, kada će i senatori konačno izaći na opštenarodne izbore. Što se tiče potpredsednika, odlučili su - ne naročito mudro, kad sad malo bolje razmislimo - da taj posao pripadne onome ko na predsedničkim izborima završi kao drugi. To se činilo poštenim, ali nije uzelo u obzir izrazitu mogućnost da potpredsednik predstavlja frakciju koja je protivnik predsednika. Godine 1804. ta praksa je napuštena i usvojen je običaj da se bira ekipa od dvojice ljudi.
Kada su se dogovorili oko većine osnovnih pitanja, delegati su osnovali Komisiju za pojedinosti, da njihove predloge stavi na papir. Jedan od članova komisije, Džon Ratlidž, divio se Irokezi-ma i preporučio je da se komisija upozna sa sporazumom iz 1520. kojim je stvorena irokeška konfederacija. On počinje ovako: „Mi, narod, da bismo stvorili uniju.. ,“21 Naravno, u suštini, upravo to su bile reci koje su odabrali:
Mi, narod Sjedinjenih Država, kako bismo stvorili više savršenu Uniju, zaveli Pravdu, obezbedili domaći Mir, uspostavili zajedničku odbranu, promovisali opšte Blagostanje i osigurali Blagoslove Slobode sebi i svojim Potomcima, utvrđujemo i donosimo ovaj Ustav Sjedinjenih Američkih Država.
Posle te jednostavne izjave o nameri, sledi sedam članova, od kojih šest opisuje - ponekad ovlaš, ponekad u sitna crevca - mehanizam vlasti, sa sedmim koji objavljuje da će dokument stupiti na snagu kada ga ratifikuje devet država. (Taj broj nije odabran tek tako; delegati su sumnjali da će ga ratifikovati više od devet država.)
Sa samo dvadeset pet stranica, Ustav je pravi uzor jezgrovi-tosti. (Nasuprot njemu, ustav države Oklahome dugačak je 158 stranica.)22 Po nekim pitanjima bio je izričit i jasan - u pogledu neophodne starosti i državljanstva za senatore, poslanike i predsednika, a naročito u vezi sa njegovim smenjivanjem. Ustavotvorni su izgleda bili gotovo paranoično oprezni kada su davali uputstva za opoziv onih za koje bi se ustanovilo da nisu lojalni ili da su korumpirani. Međutim, povodom drugih pitanja Ustav je bio neobično neodređen. Na primer, nije pominjao kabinet. Nalagao je uspostavljanje Vrhovnog suda, nezavisnog od drugih ogranaka vlasti, ali onda je olako izjavljivao kako ostatak sudstva treba da se sastoji od „onih nižih sudova koje Kongres s vremena na vreme bude osnivao i uređivao“. Ponekad je ta neodređenost bila posledica previda, a ponekad i nemogućnosti da se dođe do detaljnijeg kompromisa. Tamo gde jeste bio detaljan, gotovo uvek je ostavljao prostora za kasnije promene. Posle naloga da se Kongres okuplja najmanje jednom godišnje, počevši od prvog pone-deljka u decembru, promišljeno je dodao: „osim ako se zakonom ne uredi da to bude nekog drugog dana“. Ishod je to da je Ustav bio izuzetno prilagodljiv skup osnovnih pravila.
U smislu kompozicije, ističe se iznenađujuće mali broj neobično napisanih reći i neobične sintakse. Tri reči su napisane britanskim stilom, behaviour (ponašanje), labour (rad) i defence (odbrana), ali ne i tranquillity (mir), reč koja se još 1787. u Americi pisala sa jednim /. Samo se jednom pojavljuje nedosledno pisanje - empe-achments (opoziv) u jednom paragrafu i impeachment u sledećem - a samo su još dve reči napisane na arhaičan način: chuse (birati) i encreased (uvećano). Uvodna rečenica sadrži dvostruki superlativ („više savršenu“) što danas ne bi preživelo u lekturi, premda je u svoje vreme bilo sasvim uobičajeno. Povremeno pojavljivanje neskladne kombinacije člana i imenice („an uniform“), profinjenije korišćenje konjuktiva („before it become a law“, „if he approve he shall sign it“), povremena kapitalizacija imenica koje bi se danas pisale malim slovom („našim Potomcima“) i tretman „Sjedinjenih Država“ kao množine (tako će i ostati sve do vremena Građanskog rata),23 manje-više iscrpljuju spisak tih raziika.
Ustav se više ističe onim što se u njemu ne nalazi. Reči nacija i nacionalno nigde se ne pojavljuju u dokumentu, i to ne slučajno, niti zbog previda. Delegati su obazrivo menjali te reči gde god bi se pojavile. Plašili su se da nacionalno previše podseća na sistem u kojem je vlast opasno centralizovana. Umesto toga, koristili su neutralniju i manje emotivnu reč federalno, izvedenu iz latinskog fides, „vera“, koja je u osamnaestom veku još u sebi nosila smisao odnosa zasnovanog na poverenju.24
Drugi deo Ustava s kojim smo najbolje upoznati, deset amandmana poznatih kao Povelja slobode, nastao je kasnije. Amandmani su usvojeni tek 1791. (a u slučaju Masačusetsa tek 150 godina kasnije, kada je ustanovljeno daje kod njihove ratifikacije slučajno došlo do previda). Te garancije osnovnih sloboda bile su radikalne i nove u odnosu na sve što im je prethodilo - čak ni danas Britanija nema povelju slobode, ali opet, ona nema ni pisani ustav - međutim, vredi imati na umu da su ustavotvorci pod tim amandmanima podrazumevali nešto sasvim drugačije. Razmotrimo tekst Prvog amandmana: „Kongres neće doneti nikakav zakon u vezi s uspostavljanjem veroispovesti, niti braniti njeno slobodno izražavanje; niti smanjivati slobodu govora, ili štampe, niti pravo ljudi mirno da se okupljaju...“ Obratite pažnju na prvih pet reči: „Kongres neće doneti nikakav zakon... “ Osnivači se nisu trudili da oslobode Ameriku takvih ograničenja, već su samo hteli da obezbede da pitanja cenzure i ličnih sloboda budu prepuštena državama članicama.251 uz rizik da dobijem uzbudljivo pismo od Nacionalnog udruženja ljubitelja oružja, mnogo hvaljeno pravo ljudi da drže i nose oružje nikada nije trebalo da bude carte blanche, polubožanski nalog da se investira u privatni arsenal radi sporta i lične zaštite, pošto je ćela rečenica sasvim jasna: „Dobro organizovana milicija neophodna je za bezbednost slobodne Države, tako da pravo ljudi da drže i nose Oružje neće biti narušeno.“ Ustavotvorci su imali na umu samo neophodnost da se za kratko vreme podigne odbrambena sila. Ako su se i zalagali za zamisao o držanju pušaka zbog pucanja na životinje i uljeze u domaćinstvo, to nikada nisu rekli.
Neverovatno, ali u vreme njegovog proglašenja, niko nije na Ustav gledao kao na veliki dokument. Većina delegata otišla je iz Filadelfije sa osećajem da su stvorili sporazum toliko opterećen kompromisima da je gotovo bezvredan - „slabo i beskorisno tkanje“, kako ga je opisao potišteni Aleksandar Hamilton. Semjuel Adams, Džon Henkok i Patrik Henri bili su protiv Ustava. Petnaest delegata na konvenciji odbilo je da ga potpiše, među njima i Džordž Mejson, Elbridž Džeri, pa čak i dvojica od petorice koji su ga napisali, Edmund Rendolf i Oliver Elsvort. (Rendolf je ubrzo pokazao još neverovatniju meru dvoličnosti kada je ubrzo prihvatio položaj prvog javnog tužioca, te tako postao čovek naj-neposrednije zadužen za poštovanje dokumenta kojeg se nedavno odrekao.) Čak su se i njegovi najsrčaniji pobornici nadali samo da će Ustav nekako moći da krhku saveznu državu održi na okupu nekoliko godina, dok se ne smisli nešto bolje.26
Bez obzira na to, dokument je bio propisno ratifikovan. Vašin-gton je izabran za prvog predsednika, a 4. mart 1789. odabran je kao dan početka nove vlasti. Nažalost, samo se osam senatora i trinaest poslanika potrudilo da se pojave prvog dana. Proći će još dvadeset šest dana pre nego što Predstavnički dom ne bude prikupio kvorum, i još duže pre nego što Senat ne bude našao dovoljno voljnih učesnika da počne s produktivnim radom.27
Jedno od najvažnijih pitanja bilo je kako nazvati novi vrhovni izvršni organ. Ustav je pominjao „predsednika Sjedinjenih Država“, ali pompa i skupi sjaj. Vašingtonove inauguracije i veličanstveno držanje novog funkcionera bili su takvi da su podsticali Kongres da razmotri titulu sa grandioznijim prizvukom. Među predlozima su bili: Njegovo Visočanstvo, Njegova Svemoć, Njegov Magistrat, Njegov Vrhovnik i Njegovo Veličanstvo predsednik Sjedinjenih Država i Zaštitnik njihovih sloboda. Ovo potonje umalo i nije usvojeno pre nego što su kongresmeni došli sebi i vratili se prvobitnom tekstu Ustava, zadovoljivši se poštovanjem ispunjenim, ali republikanskim predsednikom Sjedinjenih Država. Čak i uz to, Martu su često pominjali kao „Ledi Vašington“.
Potpredsednička funkcija kao da nije izazivala takve poteškoće, iako su se neki među šaljivijim članovima Kongresa sprdali kako bi njen prvi nosilac, bucmasti Džon Adams, trebalo da nosi titulu „Njegova Debelost“.
Vašington je čvrsto verovao u dostojanstvo svog položaja. Od posetilaca se očekivalo da stoje u njegovom prisustvu i čak su i njegovi najbliži saradnici imali utisak da se on drži krajnje oholo i kraljevski (stoje navodilo na pitanje nije li to Amerika Džordža III zamenila Džordžom I). Da budemo pošteni prema Vašingtonu, on je od samog početka morao da dovede do toga da predsednik bude uvažavan s krajnjim poštovanjem. Na samom početku njegovog mandata, ljudi su bukvalno dolazili s ulice da mu požele sreću ili upitaju ga kako stvari idu. (Na kraju se odlučio za sistem u kojem je dvaput nedeljno ostavljao vreme „otvorenih vrata“ kada je svaki „dostojanstveno odeven čovek“ mogao da mu dođe u posetu.) Bio je veoma svestan da uspostavlja obrasce funkcionerskog ponašanja koji će ga nadživeti. „Teško da postoji ijedan deo mog ponašanja koji se kasnije ne bi mogao upotrebiti kao presedan", napisao je on malčice turobno. Posle sati i sati koje je proveo sedeći na jalovim debatama u Senatu, pobegao je mrmljajući da bi radije da ga „đavo nosi“ nego da se ikada ponovo podvrgne tako neproduktivnim tegobama, i od tada nijedan američki predsednik nije učestvovao u zakonodavnim debatama, što je bilo upadljivo odstupanje od britanske prakse, premda Ustav to ničim nije zabranjivao.28
Jedan od neobjašnjivijih mitova iz tog perioda jeste to da je Kongres (ili sama Ustavna konvencija) razmatrao mogućnost da proglasi nemački zvaničnim državnim jezikom. Tu priču su toliko puta ponovili toliko brojni ugledni pisci da je bezmalo stekla status narodnog predanja.1 Zato dozvolite da jasno ovo kažem: ona je potpuno neosnovana. Godine 1789, devedeset procenata od četiri miliona stanovnika Amerike bilo je engleskog porekla. Zamisao da bi se oni iz inata okrenuli stranom jeziku potpuno je smešna. Jedina poznata prilika kada se o nemačkom uopšte razgovaralo bila je 1795, kada je Predstavnički dom nakratko razmatrao mogućnost da nekoliko zakona objavi i na nemačkom, pored engleskog, zarad novih doseljenika, i taj predlog nije prošao.29 Štaviše, još 1778, Kontinentalni kongres je proklamovao kako će se poruke stranim emisarima izdavati „na jeziku Sjedinjenih Država".
Međutim, Kongres na samom početku jeste ozbiljno razmatrao mogućnost da se promeni ime zemlje. Od samog početka, ljudi su smatrali da ime Sjedinjene Američke Države nije zadovoljavajuće. Ponajpre, nije omogućavalo zgodan prisvojno-pridevski oblik. Građanin bi morao biti sjedinjenodržavni ili nešto jednako nezgrapno, ili američki, čime se državljanima Sjedinjenih Država davao naziv jednako prikladan za žitelje četrdesetak drugih država na dva kontinenta. Razmišljalo se o nekoliko drugih mogućnosti - Sjedinjene Kolumbijske Države, Apalačija, Aleganija i Fridoni-ja ili Fredonija (čiji bi se državljani zvali Fređani) - ali ništa od svega toga nije imalo dovoljno veliku podršku da zameni preo-vlađujući naziv.31
Sjedinjene Kolumbijske Države su bile donekle neočekivan izbor, pošto je u većini proteklih 250 godina Kristifor Kolumbo gotovo bio zaboravljen u Americi. Njegove veze sa Špancima činile su ga sumnjivim u očima Britanaca, kojima bi više prijalo da je slava otkrića Severne Amerike pripala Džonu Kabotu. Tek posle Revolucionarnog rata, kada su Amerikanci počeli da tragaju za junacima nepovezanim sa britanskom monarhijom, vaskrslo je ime Kolumbo, uglavnom u elegantnijem, latinizovanom obliku Kolumbija, i uspomeni na njega pridavan je, ne sasvim bez zasluga, duh čvrstine karaktera i stamene nezavisnosti.
Kolumbovo preinačenje u polubožanstvo započelo je s nekoliko pominjanja u epskim poemama, ali ubrzo su zajednice i institucije počele da se nadmeću u smišljanju novih imena u njegovu čast. Godine 1784, Kraljev koledž u Njujorku postao je koledž Kolumbija, a dve godine kasnije Južna Karolina je odabrala da joj se prestonica zove Kolumbija. Godine 1791, jedan američki kapetan na lađi po imenu Kolumbija prisvojio je ogroman predeo na severozapadu za mladu zemlju i nazvao ga Kolumbija. (Tu su kasnije nastale države Vašington, Oregon i Ajdaho, premda prvobitni naziv i dalje živi severno od granice u Britanskoj Kolumbiji.) Novine, klubovi i instituti (među njima i Kolumbijski institut za podršku nauci i umetnosti, danas poznatiji kao Institut Smitson)2 dobijali su ime po velikom istraživaču. Pesma „Zdravo, Kolum-bijo“ potiče iz 1798.33
Posle tog ohrabrujućeg početka, Kolumbov život se vinuo u mitske visine zahvaljujući ambicioznoj, premda izuzetno netač-noj Istoriji života i putovanja Kristifora Kolumba iz pera Vašing-tona Irvinga, koja se pojavila 1828, postala i ostala fenomenalan bestseler u Americi, Evropi i Latinskoj Americi tokom čitavog devetnaestog veka.
Irving je kasnije napisao i biografiju Džordža Vašingtona koja je bila jednako uspešna, za šta ništa manje nije bila zaslužna Irvin-gova maštovitost. Ali Mejson Loki Vims - ili Pastor Vims, kako ga istorija poznaje - jeste onaj kome se moramo okrenuti ako tragamo za najčuvanijim zabludama o Ocu zemlje. Njegov strahovito uspešan Život Džordža Vašingtona: sa zanimljivim anegdotama, jednako časnim po njega i primernim za njegove mlade zemljake, prvi put štampan kao knjiga 1806, pokazao je da Vims ne samo što je bio retko nadaren za maštanje već je bio i nepopravljivi lažov.
Čak i za to vreme, stil kojim je knjiga napisana krajnje je sladunjav. Pogledajmo samo dobro poznatu priču o tome kako je Vašington posekao stablo trešnje. Uključujemo se u akciju kada je Džordža otac zamolio da mu objasni, ako ikako može, otkud to da je jedno tako rodno drvo dospelo u vodoravan položaj, i da li bi sekira u njegovoj ruci mogla da ima nekakve veze s tim.
„Ja ne umem da lažem, tajo; znaš da ne umem da lažem. Ja sam ga posekao svojom sekirom.“
„Pohrli mi u zagrljaj, najdraži moj“, uskliknuo je njegov otac ushićeno, „pohrli mi u zagrljaj; drago mi je, Džordže, što si ubio moje drvo; jer platio si mi za to nečim hiljadu puta vrednijim. Takav herojski čin, sine moj, vredi koliko i hiljadu stabala...“
Naravno, Vims je ćelu stvar izmislio. Gotovo sve u knjizi izuzev imena glavnog junaka i mesta gde je živeo izmišljeno je ili raskošno nakićeno. Čak se i na naslovnoj strani nalazila bezočna laž. Vims je sebe reklamirao kao „Rektora parohije Maunt-Ver-non“. Nikada nije bilo takve parohije, niti će je ikad biti. Svejedno, to delo je videlo nekih dvadeset izdanja i bilo je najprodavanija knjiga svog doba.
Zapravo, Vašington je imao više ljudskih mana nego što su Vims i mnogi kasniji hroničari želeli da verujemo. Bio je mrzovoljan, povučen i tašt (podsticao je druge oficire u Revolucionarnom ratu da mu se obraćaju sa „Vaša Ekselencijo“), gnušao se s tuđeg dodira i gajio je nezgodnu sklonost da plače kao dete pred svima - na primer, kada za vreme Revolucije stvari nisu išle kako treba ili kada se opraštao od svojih oficira na kraju rata. On nije bio nadaren vojni komandant. Daleko od toga da je bio junak iz Francuskog i indijanskog rata, kako su to navodili Vims i drugi, već je zapravo potpomogao u njegovom izbijanju. Godine 1754, dok je bio neiskusni potpukovnik u Virdžinijskom puku, poveo je nepotreban i suštinski nerazuman napad na grupu Francuza koji su bivakovali u dolini Ohaja, pobivši njih deset. Taj i drugi slični incidenti toliko su ražestili Francuze da su zaratili sa Britancima-Da stvar bude još gora, zlosrećni Vašington je ubrzo bio nateran n bekstvo u boju, pa je naivno potpisao dokument u kojem se izvi-nio za „ubistvo" Francuza, čime je razbesneo svoje gospodare.35
Ali on je ipak nesumnjivo posedovao kvalitete velikana. Bio je hrabar, odlučan i apsolutno nepotkupljiv. Niko nije posvetio više vremena niti se podvrgnuo većim rizicima ili poteškoćama da bi osigurao nezavisnost i demokratiju u Americi. Osam godina je uporno vodio rat u kojem ni od Kontinentalnog kongresa ni od naroda nije imao ni približno odgovarajuću podršku kakvu je njegova srčanost zaslužila. Tokom jednog dugačkog marša preko Nju Džerzija, posmatrao je užasnuto kako se njegova vojska sa 30.000 ljudi smanjuje na jedva 3.400. Pored takvih problema, često bi ustanovio kako je okružen izdajnicima. Najpoznatiji primer je Benedikt Arnold, ali bilo je i drugih, kao što su general-major Čarls Li, koji je služio kao jedan od ađutanata u Vašingtonovom štabu, i istovremeno Britancima slao savete kako da poraze Amerikance.36 Nije ni čudo što je Vašington povremeno plakao.
On je iskreno i plemenito želeo ono najbolje za svoju zemlju. Njegov trijumf nad Britancima dočekan je s takvom histerijom daje mogao prigrabiti svaku počast koju bi poželeo - kraljevsku titulu, veliku doživotnu penziju, ličnu palatu Blenhajm na reci Potomak. Ali on je tražio samo da mu dozvole da se vrati mirnom životu u Maunt Vernonu. Kada je izabran za predsednika, tražio je od Kongresa da mu ne isplaćuje platu, već da samo pokriva njegove troškove - što je još časniji stav kada pomislite na to da je hronično bio u besparici. „Moje imanje u proteklih jedanaest godina nije moglo da sastavi kraj s krajem“, napisao je u očajanju svom rođaku nedugo pošto je postao predsednik, i kada je putovao iz Maunt Vernona u Njujork da položi zakletvu, morao je da pozajmi sto funti da bi pokrio troškove.37 (Finansijske poteškoće su bile uobičajene za sve virdžinijske zemljoradnike. Džeferson je bio toliko hronično bez novca da je 1815. prodao svoju obožavanu privatnu biblioteku Kongresu za preko potrebnih 23.950 dolara, iako je to postignuće poništio time što je gotovo odmah počeo da pribavlja drugu, jednako izvrsnu. U vreme kada je umro, dugovao je više od 100.000 dolara, i najveći broj predmeta sa Montičela morao je da se proda na aukciji.)3
Kongres je odbio da usliši Vašingtonov zahtev i insistirao je da on prihvati platu od 25.000 dolara godišnje. Takođe mu je ukazao čast time što mu je dozvolio da odabere mesto za stalnu državnu prestonicu - ne toliko iz ćovekoljublja, koliko zbog toga što sam nije mogao da donese odluku o lokaciji. Razmatralo se i raspravljalo o najmanje četrdeset mesta, od Džermantauna u Pensilvaniji do Kingstona u Njujorku, pre nego što je Vašington bio ovlašćen da odabere. On je odabrao kvadrat stranice dugačke šesnaestak kilometara duž krajnjeg plovnog dela reke Potomak. (Godine 1846. Virdžinija je uzela natrag deo sa svoje strane reke, čime se objašnjava zbog čega savremeni Vašington ima granice prave kao lenjir sa tri strane, ali joj je četvrta sva krivudava.) Godine 1791. budući grad nazvan je Vašington-., prostor od 6.100 jutara zemlje na kojem je smešten nazivao se Teritorija Kolumbija (što je naravno kasnije promenjeno u Distrikt Kolumbija), te je tako na jednom mestu sagrađeno svetilište za dva mitska imena tog doba.
Dve godine kasnije, Vašington je položio kamen temeljac za Kapitol, a 1800. godine grad Vašington je počeo s radom. Amerika je krenula svojim putem.
1
Evo, na primer, Kingslija Ejmisa: „Kongres Sjedinjenih Američkih Država je na samom početku raspravljao o tome kojim če se jezikom govoriti u novoj državi. Engleski je bio simbol poraženog kolonijalnog tlačitelja, i jedina vrlina mu je bila to što su ga svi koristili. Kao što mnogi među nama znaju, on je uspeo da pobeđi, i to na jedvite jade, nadvladavši nemački. Neki su - mada ne mnogobrojni - takođe predlagali starogrčki, kao jezik prve đemokratije, i jezik Crvenih Indijanaca, možda plemena Masačusets ili Kri, pošto je on bio američki.“ (Sabrana Ejmisova dela, str. 17)
2
Preimenovan je u čast tajanstvenog Engleza koji se zvao Džejms Smitson. Nepriznati sin Vojvode od Northamberlenda, Smitson nikada nije bio u Americi niti je imao američkih prijatelja ili veza, ali pristao je da ostavi svoje znatno bogatstvo od 100.000 funti vladi Sjedinjenih Država, ako ona po njemu nazove neku naučnu instituciju.32
3
Montičelo je imanje u centralnoj Virdžiniji, jugoistočno od Šarlotsvila. Osmislio ga je Tomas Džeferson, osnovano je 1770. i pedeset šest godina bilo je njegov dom. Posle Džefersonove smrti, bilo je u vlasništvu drugih porodica sve do 1923. godine; danas je nacionalno svetilište. (Prim. prev.)

U svetlu praskozorja:

Kako se kalio nacionalni identitet

Bombardovanja su početkom devetnaestog veka bila spektakl koji je morao biti uzbudljiv za sve koji nisu bili na njegovom debljem kraju. Veština se sastojala u tome da se fitilji iseku taman toliko da detoniraju bombu u trenutku udara ili odmah zatim. U praksi, bombe su eksplodirale na sve strane. Otud izraz „bombe se rasprskavaju u vazduhu“ u američkoj državnoj himni. Kao što većina ljudi zna, reči himne bile su nadahnute bombarđovanjem tvrđave Mek Henri u baltimorskoj luci za vreme rata 1812. Frensis Skot Ki, mladi pravnik, odaslan da pregovara o puštanju jednog američkog zarobljenika, završio je kao zatočenik na britanskoj ratnoj lađi.
Tokom noći, Ki je posmatrao kako britanska flota ukotvljena oko luke zasipa tvrđavu pod opsadom salvama eksploziva. Kada je svanula zora, Ki je video da se američka zastava još vije, iscepa-na ali prkosna, pa je bio toliko tronut da napiše pesmu u jednom dahu. Pošteno govoreći, ta pesma je bila grozna, ali nosila je u sebi emotivnu snagu koja je sa ove istorijske daljine zaboravljena. Objavljena pod naslovom „Odbrana tvrđave Mek Henri“ i usklađena s krajnje pogrebnom melodijom engleske pesme „Anakre-onu na nebesima“ (njen ritam je odonda znatno ubrzan), postala je prava senzacija. Ubrzo su gotovo svi zaboravili njen prvobitni naslov i nazivali su je „Zastava posuta zvezdama“, kako je i dandanas svi zovu.
Zastava koju je Ki video kako se vije iznad tvrđave Mek Henri imala je petnaest zvezda i petnaest pruga. U početnim godinama nezavisnosti, običaj je bio da se doda po jedna zvezda i po jedna pruga kad god se neka država pridruži Uniji. Godine 1818. nad Kongresom se vijorila zastava sa čak osamnaest pruga i postalo je očigledno da se sa tom praksom ubrzo neće moći dalje. Kongres je odlučio da je dosta i zvanično doneo uredbu da od tada pa nadalje zastave treba da imaju trinaest pruga (po jednu za svaku prvobitnu koloniju) i onoliko zvezda koliko bude država.
U ratu 1812. pojavila se još jedna američka ikona: Ujka Sem. Izgleda daje on prvi put viđen 1813. u Troju, u državi Njujork, ali pored toga, zna se vrlo malo o njemu.1 Prethodno je Amerika bila personifikovana likom nepoznatog porekla po imenu Brat Džo-natan, koji se obično pojavljivao kao apozicija engleskom Džonu Bulu. Ponekad se navodi da trag nastanka Ujka Sema vodi do Semjuela Vilsona, vojnog inspektora u Troju, ali verovatnije je da su ime nadahnuli samo inicijali US. Čovek s cilindrom i prugastim pantalonama koga povezujemo s tim imenom došao je mnogo kasnije. On je popularisan u šezdesetim godinama devetnaestog veka u karikaturama Tomasa Nasta, a kasnije su njegovu sliku ojačali slavni regrutni posteri sa porukom HOĆU TEBE slikara Džejmsa Montgomerija Flega, na kojima je Ujka Sem izgubio svoj dobrodušni sjaj i poprimio strog, gotovo demonski izgled koji se ponajčešće zadržao i do danas.
Tako je krajem druge decenije devetnaestog veka Amerika imala državnu himnu (mada će kao takva zvanično biti priznata tek 1931), manje-više određenu zastavu i nacionalni simbol u obličju Ujka Sema. Ukratko, počela je da akumulira rudimente nacionalnog identiteta.
Ali u drugim stvarima Amerika je ostala zbirka neusklađenih delova koji su svi išli svojim putem. To se najviše primećivalo u nedostatku uniformnog računanja vremena. Čak do 1883, u Americi nisu postojala fiksirana vremena. Kada je u Njujorku bila ponoć, u Vašingtonu je bilo 23.47, a u Filadelfiji 23.55. Godine 1869, kada je Lilend Stenford pobio zlatni klin koji je označio završetak prve američke transkontinentalne železnice (u stvari, nije uspeo da ga pobije; taj posao je morao da dovrši neko vičniji fizičkom radu), ta vest je istog trena telegrafom odaslana širom države, gde su je ljudi čekali zadržavajući dah. U Promontoriju, u Juti, taj veliki događaj zbio se u 12.45, ali je u obližnjem Virdži-nija Sitiju procenjeno da se desio u 12.30. U San Francisku je bilo 11.46 ili 11.44, u zavisnosti od toga kom ste autoritetu verovali, a u Pitsburgu je informacija primljena istovremeno na šest mesta i zapisana sa šest različitih zvaničnih vremena.
U doba kada je većina informacija stizala na leđima konja, teško da je koji minut tamo ili ovamo bio od velike važnosti. Ali kako je svet sve više tehnološki napredovao, problem varijabilnog merenja vremena počeo je da dobija na značaju. Naročitu glavobolju to je priređivalo železnici i onima koji su njome putovali. U pokušaju da dođe do nekakve mere ujednačenosti, većina žele-zničkih kompanija sinhronizovala je časovnike duž sopstvenih pruga, ali to često nije imalo nikakve veze s vremenom koje se koristilo lokalno ili u konkurentskim železnicama. Na stanicama je često bilo mnoštvo časovnika - na jednom se videlo stanično vreme, na drugom lokalno vreme, a na ostalima vremena svake od linija koje su prolazile kroz tu stanicu. Putnici kojima lokalna odstupanja nisu bila poznata često su stizali da uhvate voz samo da bi ustanovili da je on nedavno otišao. Presedanja u mestima kao što je bio Čikago, gde se ukrštalo petnaest linija, zahtevalo je pažljivo proučavanje debelih knjiga algoritama koji su prikazivali sve moguće permutacije.
Očevidno, nešto se moralo učiniti. Prvi koji se založio za jednoobrazno vreme u čitavoj zemlji bio je, začudo, lik po imenu Čarls r F. Daud, poglavar Ženske bogoslovije Templ Grouv u Saratoga Springsu, u državi Njujork. Godine 1869, kada je Lilend Stenford uradio ono sa zlatnim klinom, Daud je počeo da agituje da se usvoje četiri vremenske zone prilično nalik onome što je danas u upotrebi. Ta zamisao je naišla na iznenađujuće žučno protivljenje. Mnogi su smatrali daje nekako bezbožno čačkati po nečem toliko elementarnom kao što je vreme, prenebregnuvši pomisao na to da časovnici nisu božanski koncept. Neke zajednice su smatrale drskim očekivanje da podese svoje časovnike zarad komercijalne koristi železnica ili telegrafskih kompanija. Gotovo svi su čitavu zamisao smatrali čudnom i zbunjujućom, naročito oni koji su živeli na granicama budućih vremenskih zona ili blizu njih. Ljudi u mestima kao što je Nort Plati, u državi Nebraska, nikako nisu mogli da shvate zašto bi njihove komšije malo dalje niz drumu, u Ogalali, trebalo svakog dana da ustaju sat kasnije od njih. Primed-be su dolazile čak i od veoma uglednih grupa. Britansko društvo za napredak nauke odbacilo je tu zamisao kao „preterano utopijsku“.2
Konačno, novembra 1883, posle sastanka pod nazivom Nacionalna železnička vremenska konvencija, dogovoreno je da se uvedu vremenske zone i da se časovnici sinhronizuju. Datum 18. novembar, nazvan „danom sa dva podneva“, određen je za početak primenjivanja novog sistema. Dve nedelje, ljudi su posvuda strepe-li i larmali kao da će zemlju da pogodi ogroman meteor. Zemljoradnici su se brinuli da će njihove kokoške prestati da ležu jaja ili da će im krave ostati bez mleka. Radnici u Čikagu, podozrevajući da će biti prisiljeni da velikog dana rade dodatnih devet minuta, zapretili su štrajkom. U zoru zakazanog dana ćela nacija je bila u groznici neizvesnosti. Neposredo pre podneva ljudi su počeli da se okupljaju ispred gradskih skupština i sudnica kako bi posmatrali promenu vremena na časovnicima.
Iako promena vremena nije bila zakonski naložena - izvedena je isključivo na zahtev železnica - uvedena je gotovo svuda, i gotovo svuda se pokazalo da je taj događaj bio razočaravajući anti-klimaks. Milioni su posmatrali kako se kazaljke na časovnicima njihovih sudnica kratko pomeraju napred ili nazad za nekoliko zareza, a onda su napućili usne i vratili se svom poslu kad im je svanulo daje to otprilike krajnje uzbuđenje koje su mogli da očekuju. Ovde-onde su se pojavile lokalne poteškoće. U Vašingtonu, spor između javnog tužioca SAD i Pomorske opservatorije doveo je do toga da nekoliko godina državni časovnici u gradu pokazuju drugačije vreme od svih ostalih.3 Međutim, u najvećem delu, Amerika je prešla na jednoobrazno računanje vremena gotovo ne trepnuvši i život je usled toga postao lakši.
Larma oko uvođenja vremenskih zona nije bila ništa u poređe-nju sa zalaganjem, pola veka kasnije, za letnje vreme, ili vreme uštede dnevnogsvetla, kako je ubrzo bilo prozvano. Božanska sila koja je stajala iza te zamisli bio je privrednik po imenu Vilijam Vilet, koji je to želeo prevashodno kako bi imao više dnevnog svetla da s večeri igra golf. Ponovo je povika bila ogromna. Njujork tajms je to nazvao „činom bezumlja“, a drugi su ozbiljno predlagali da na isti način promene toplomere kako bi leta izgledala svežije, a zime toplije. Kao što je to rekao jedan istoričar, „zbog zamisli da se časovnici pomeraju tako da se usklade s nekim ljudskim hirom, ušteda dnevne svetlosti činila se brojnim njenim protivnicima istovremeno neprirodnom i gotovo čudovišnom“.4 Iako je Amerika nakratko uvela uštedu dnevnog svetla kao način uštede energenata tokom I svetskog rata, ta zamisao je nailazila na toliko protivljenje u nekim delovima društva daje Amerika tek 1966. dobila univerzalno letnje vreme.
I novac je bio element američkog života koji je standardizovan tek relativno kasno. Sve do izdavanja prvih „zelembaća“ tokom Građanskog rata, savezna vlada u Vašingtonu nije proizvodila papirni novac, već samo kovani. Papirni novac je bio prepušten bankama. Koliko još u prvoj polovini devetnaestog veka banke su - a ta reč se ovde koristi u širem smislu kako bi opisala neke od tih institucija - bile te sreće da mogu da štampaju sopstveni novac. Tipovi novčanica bili su veoma brojni. U Zejnsvilu, u Ohaju, da uzmemo jedan primer, čak je trideset banaka liferovalo novac pod tako živopisnim nazivima kao Slana Virdžinijska banka ili Banka Sovi-nog potoka. Novčanice su često bile toliko sumnjive vrednosti da su se nazivale salatom.12 Novac nekih banaka bio je na većoj ceni nego novac drugih. Građanska banka iz Nju Orleansa izdavala je novčanicu od deset dolara koja je bila naročito tražena. Pošto je francuska reči za deset, dix, bila ispisana na poleđini, prozvane su Diksi. Ta reč se kao opisna za čitav Jug uvrežila tek kada je 1859. godine Danijel Dekatur Emet, severnjak, komponovao strahovito uspešnu pesmu „Diksilend“ (za koju svi pogrešno misle da se nazivala „Diksi").
Pošto je unaokolo bilo toliko raznih vrsta novca, činilo se da je situacija beznadežno zbrkana, ali to je zapravo bilo ogromno poboljšanje u odnosu na raniju situaciju. Tokom čitavog dugog kolonijalnog perioda, Britanci su dopuštali da vrlo malo britanskog metalnog novca cirkuliše kolonijama. Iako su firme poslovale u funtama, šilinzima i penijima, morale su se oslanjati na banknote koje su im bile pri ruci. Zbunjujuća mešavina novčića kućne izrade i strane valute - portugalskih johana (koje su svi nazivali džo), španskih dublona i pistola, francuskih sua i pikajena, italijanskih i flamanskih dukatuna, američkih fugija (koji su ime dobili po latinskomfugio, „letim“, zapisanim sjedne strane) i drugih novčića gotovo bez broja - kružila je kolonijama i poslovni ljudi morali su da znaju kako je Is.4d. po vrednosti jednako šestini hiljaditog delà pezosa (prvobitni „španski dolar“), da španski ili meksički real vredi dvanaest i po centi, da se portugalski johan menja za 8,8 dolara, da je 2s.3d. ekvivalentno polovini holandskog dolara. Na istočnoj obali, real se obično nazivao šilingom, ali su ga drugde nepristojnije nazivali bit. Prvi put pronađen u engleskom jeziku 1688. godine, bit je možda bio prevod španskog pieza, „komada“
(koji se preobrazio u pezos), ili su možda prvi novčići bukvalno bili komadići odlomljeni od većih srebrnih novčića. Pošto je bit vredeo dvanaest i po centi, četvrt dolara je prirodno dobilo ime dva bita, pola dolara četiri bita, naročito zapadno od Misisipija. Deset centi je bio skraćeni bit; produženi bit je bio petnaest centi. Čak i pošto je Amerika počela da kuje sopstveni novac, strani novčići ostali su integralni deo američke trgovine u tolikoj meri da su povučeni iz prometa tek 1857. godine.
Da bi se povećala zbrka, vrednosti su varirale od mesta do mesta. U Pensilvaniji i Virdžiniji, pola reala je imalo alternativno ime fipeni bit ili fip, zato što je po vrednosti bilo jednako engleskom novčiću od pet penija. Ali u Njujorku je to vredelo šest penija, a u Novoj Engleskoj četiri i po. Ponekad je pravo čudo što se posao uopšte odvijao - a još je veće čudo ako pomislite na to da u Americi nije postojala niti jedna jedina banka sve do okončanja Revolucije. Filadelfija je prvu dobila 1781. godine; Boston i Njujork su je sledili tri godine kasnije.7
Možda ne iznenađuje to da su se mnogi ljudi ratosiljali novca i oslanjali se na trampu, ili seosko plaćanje, kako se to često nazivalo. Roba korišćena za trampu bila je poznata kao truck (od starofran-cuskog troquer, što je značilo prodavati ili trgovati), i to značenje je sačuvano u izrazu to have no truck with i truck farm, tako da nijedan od njih nema nikakve veze sa velikim vozilima s točkovima.3 (U značenju vozilo, truck potiče od latinske reči trochus, „točak“.)
Decimalni monetarni sistem zasnovan na dolarima i centima bio je izmišljotina guvernera Morisa koji je bio pomoćnik načelnika za finansije, u konsultaciji sa Tomasom Džefersonom, i usvojen je 1784. godine uprkos protestima bankara i poslovnih ljudi, koji su većinom želeli da sačuvaju engleske termine poput funti i šilinga. Nazivi davani prvim novčićima stizali su etimološki s koca i konopca. Uzlaznim redosledom, to su bili: mill, cent, dime, dollar i eagle. Dolar potiče još od Joakimstalera, novčića koji je prvi put napravljen u češkom gradu Joakimstalu 1519, a onda se raširio Evropom kao daler, thaler i taler. U američkom kontekstu, dollar je prvi put zabeležen 1683. Dime, ili disme, kako je pisano na prvim novčićima, jeste iskvarena francuska reč dixième, i trebalo je da se izgovara kao „dim“, premda izgleda da tako gotovo niko nije radio. Ta reč nije strogo rečeno amerikanizam. Dime se povremeno koristio i u Britaniji još od 1377, mada je tamo odavno ispao iz upotrebe, nesumnjivo zbog nedecimalne valute kojoj nije bio koristan izraz sa značenjem jedne desetine. Cent, naravno, potiče od latinskog centum, „stotinu“, i bio je veoma čudan izbor pošto se dolar prvobitno sastojao od dvesta centi.s Običaj pomi-njanja jednog jedinog centa kao penija jeste lingvistički ostatak iz doba britanske kontrole. Nijedan američki novčić nikada se nije zaista zvao peni. (Izgleda da taj termin potiče od latinskog pa mums, „komad tkanine", iz vremena kada se tkanina ponekad koristila kao sredstvo razmene.)
Primetno je da na spisku ranoameričkih novčića ne postoji nickel. Postojao je novčić vredan pet centi, ali naziv mu je bio half dime ili jitney, od francuskog jeton, što je označavalo sitan novac ili žeton. Kada su početkom dvadesetog veka američki gradovi počeli da se pune autobusima koji su naplaćivali kartu od pet centi, jitney je ispao iz upotrebe kao novčić i umesto toga postao naziv za vozila. Nickel je postao sinonim za novčić od pet centi tek 1875; pre toga nickel je označavao novčić od jednog ili tri centa. Fraza „ne primam drveni nicker potiče iz 1915. godine - i ne, nikada u prometu nije bilo takvih drvenih novčića. On bi se odmah prepoznao kao falsifikat i, u svakom slučaju, njegova proizvodnja koštala bi više nego što bi vredeo.
Jedna od trajnijih protivrečnosti u svetu numizmatike jeste poreklo znaka za dolar. Znak $ u američkom kontekstu upotreb-ljen je prvi put 1784, na memorandumu Tomasa Džefersona koji je predložio dolar kao osnovnu jedinicu valute, a neki su iz toga izvukli zaključak kako je on i znak smislio na licu mesta, ili kao monogram zasnovan na njegovim inicijalima (malo verovatno;
nije bio toliko uobražen) ili kao škrabotinu (jednako malo vero-vatno; nije bio toliko nesistematičan). Uvreženije je mišljenje daje znak potekao od preklopljenih slova U i S, pa se U kasnije dezin-tegrisalo u dve nepovezane paralelne crte. Problem u toj teoriji jeste to što se $ kao simbol za pezos koristio mnogo pre njegove primene na američke dolare. (Širom Latinske Amerike to je i dalje uobičajeni znak za pezos.) Najverovatnije objašnjenje glasi da je to modifikovani oblik Herkulovih stubova, obavijenih svitkom, koji se nalazi na starim španskim srebrnjacima.
Mnogi termini u slengu i slični izrazi povezani s novcem potiču iz devetnaestog veka. Amerikanci su opisivali novac kao pasulj (kao u „nemam ni zrno pasulja“) od 1810. i kao testo najmanje od 1851. kad je to prvi put zabeleženo u Jejlskom tomahavku. Sića se koristi od 1819, ne vredi ni centa od početka dvadesetih godina devetnaestog veka, a ne vredi ni pišljivog centa od 1839. Gornja korica (upper crust) datira od 1832, lake pare (easy money) od 1836, s-novčanica (c-note, skraćeno od setičeri novčanice) za banknotu od 100 dolara od 1839, sasvim švorc \'7bflat broke) i dibidus švorc (dead broke) od četrdesetih godina devetnaestog veka. Amerikanci dolar pominju kao ,,bak“ (buck) od 1856. (reč potiče od reči za jelensku kožu - buckskin, koja se u početku koristila kao sredstvo razmene). Izrazi čvrsto kao dolar, možeš da se kladiš u poslednji dolar, upala mu sekira u med, sitan posao (penny ante) i spondulicks ili spondulix4 (termin krajnje tajanstvenog porekla) potiču iz pedesetih godina devetnaestog veka. Novčanica od 10 dolara je sawbuck od početka šezdesetih. Tako je nazvana zato što se na prvobitnim novčanicama nalazio rimski broj X, koji je podsećao na nogare za sečenje drveta (saw-horse ili saw-buck). Mazuma, od sleng-izraza za novac na jidišu potiče iz 1880, a simo-leon, još jedna reč neizvesnog porekla sa značenjem jednog dolara, potiče iz 1881.
Ali u Americi u devetnaestom veku nisu nastajali samo izrazi za novac. Poplava, prava bujica reci i izraza svih vrsta potekla je iz nje u tom periodu. Slede samo neki primeri: to make the fur fly (da leti krzno)5 (1804); quick on the trigger (brz na obaraču) i to whitewash (krečiti) (1808); having an ax to grind (imati sebičan motiv) (1811); keep a stiff upper lip (da, to jeste amerikanizam, 1815);6 no two ways about it (nema drugog izbora) (1818); fly off the handle (izgubiti živce) (1825); to have a knockdown and dragout fight (izuzetno nasilna tuča) (1827); to sit on the fence i to go the whole hog (ne priklanjali se niti jednoj strani i ići do kraja) (1828); firecracker, hornswoggle, non-committal i to be in cahoots with (petarda, prevariti, neodređeno i zaveriti se s nekim) (1829); ornery i talk turkey (zloban i govoriti iskreno) (1830); horse sense i nip and tuck (često u originalu rip and tuck, niko ne zna zašto, 1832);7 conniption fit, barking up the wrong tree i to keep ones eyes peeled (biti veoma uzrujan, uputiti na pogrešnu adresu i otvoriti četvore oči) (1833); close shave i rip-roaring (malo je falilo i bučno) (1834); hell-bent (nesmotreno rešen da nešto uradi) (1835); stool pigeon (cinkaroš) (1836); to have a chip on ones shoulder i to raise Cain (biti svadljiv i nadići dreku) (1840); to scoot (zbrisati negđe) (1841); to pull the wool over ones eyes (prevariti nekoga) i to get hitched, u smislu venčanja (1842); hold your horses (kud si navro) (1844); beeline (najkraći put) (1845); to stub ones toe (slučajno naleteti na nešto) (1846); to be a goner (zakovrnuti) (1847); to back down, to dicker i highfalutin (uzmaci, cenjkati se i pretenciozan) (1848); to face the music (prihvatiti kaznu) (1850); to paddle ones own canoe i to keep ones shirt on (sam se snalaziti i biti strpljiv) (1854); one-horse town (palanka) (1855); to knock the spots off i stag party (biti mnogo bolji od nekoga i muška žurka) (1856); neither hide nor hair (ni traga ni glasa) (1857); deadbeat (neplatiša) (1863); to knuckle down (prionuti na posao) (1864);
togo haywire (pokvariti se) (1865); to get in on the ground floor (uključiti se u nešto od samog početka) (1872); to eat crow (biti skrušen) (1877); underdog (gubitnik) (1887); cagey u smislu: lukav (1893); te panhandler i to be out on a limb (prosjak i sam i bez podrške drugih) (1897).
Pored njih, bilo ih je još mnogo, ali su potom ispali iz upotrebe: ground and lofty (nekada veoma uobičajen sinonim za fine and dandy - sasvim dobro), happify, to missionate, to consociate (to jest, sastati se na skupu), dunderment (zbunjenost), pucker-stoppled (biti posramljen), from Dan to Beersheba. Ovo potonje, što aludira na najsevernije i najjužnije ispostave u Svetoj zemlji, bilo je u svakodnevnoj upotrebi najmanje dvesta godina kao sinonim za širokog raspona, od A do Š, ali je u devetnaestom veku izašlo iz upotrebe i više se nije mnogo viđalo.
Ponekad je značenje neologizama iz devetnaestog veka očigledno, kao u slučaju to have a close shave. Izraz to go haywire očigledno aludira na posekotine koje taj materijal (žica kojom se vezuje seno) može da izazove kada se razveže jako stegnuta bala, a to talk turkey možda duguje ponešto nekada popularnoj priči o Indijancu i krajišniku koji su često odlazili zajedno u lov. Po toj priči, kad god su delili plen, krajišnik bi rekao: „Ti možeš uzeti lešinara, a ja ću ćurku, ili ako tako više voliš, ja ću uzeti ćurku, a ti lešinara.“ Posle nekoliko takvih epizoda, Indijanac prekine krajišnika recima: „Ali kad će meni zapasti ćurka?“ ili tako nešto. Naravno, ta je priča apokrifna, ali se naširoko pričala kao vic, te je stoga možda odgovorna za popularnost fraze.
Međutim, češće ostanemo sa recima i frazama koje kao da su nikle niotkuda i ne znače ništa naročito - even steven,fit as a fiddle, easy as lead pipe cinch, to take a powder, to peter out, to paint the town red, to talk through ones hat, to josh, to root hog or die. Objašnjenja se često daju ali se još češće zasnivaju na neubedljivo tankim dokazima. Oksfordski rečnik engleskog jezika ukazuje na to da bi rečjosh (šaliti se) mogla biti povezana sa humoristom Džo-šom Bilingsom, ali taj termin je bio u redovnoj upotrebi najmanje još od 1845, dok za Džoša Bilingsa nije znao niko izvan njegovog komšiluka sve do 1860. To face the music, prvi put zabeleženo u publikaciji pod nazivom Vusterski špijun, može aludirati na vojnika koga uz doboše ispraćaju iz službe ili možda ima nekakve veze s pozorištem, i sa glumcem koji ima tremu kada treba da se suoči s publikom preko prostora za orkestar. Niko to ne zna. Mlake psovke doggone i doggone it potiču s početka devetnaestog veka, premda niko nema pojma šta su značile. Misterija je još veća kada shvatite da prvi zabeleženi citat glasi ,,dog on t“ što podseća na ranije „a pox on f i druge slične formacije.
Phoney (lažno) povezivano je sa brojnim mogućnostima, od galske reći za prsten (fauney ili fawney, s objašnjenjem da je ulični prodavač poznat kao fawney dropper pokazivao lakovernom kupcu prsten stvarnog kvaliteta, a onda mu uvaljivao jeftini fauney), pa do bezobzirnog biznismena po imenu Forni. Ballyhoo, blizzard, hunky dory, shanty, conniption fit (isprva pisano kao caniption ili kniption), bogus, bamboozle i mnogi drugi trajni amerikanizmi potiču iz neznanih, ili makar krajnje neizvesnih izvora. To root hog or die, prvi put pronađeno u Pripovesti o životu Dejvida Kroketa 1834. godine, podjednako je zbunjujuće. Taj izraz, koji znači braniti se do smrti, očigledno se odnosi na to kako krmače riju korenje, ali na šta je gospodin Kroket (ili onaj koji je to umesto njega pisao) zaista mislio pod tim sasvim je neizvesno. Izgleda da ni njegovi savremenici nisu to bolje znali. Oni su na različite načine pisali taj izraz kao „root, hog, or die“ (kao da je to prekor upućen krmači) ili „root, hog or die“ (kao spisak tri opcije). Očito da nisu pojma imali šta traže od jadne krmače, ali taj izraz je popunio prazninu u američkom leksikonu i to je bilo najvažnije. Kao što bi Gertruda Stajn mogla da kaže, izraz ne mora ništa da znači dok god nešto znači.
Dugo je najameričkiji od svih amerikanizama, OK, nepobitno spadao u tu kategoriju. Objašnjenja njegove etimologije bila su jednako nadahnuta kao i raznolika. Među teorijama su i slede-će; da je to skraćenica za only kissing, da je polupismeni Endru Džekson napisao to na papirima kao skraćenicu za oil korrect (on zapravo nije bio tolika neznalica), da to potiče od krekera Orrin Kendall, da je skraćenica od grčkog olla kalia („sve dobro“), da je to od cenjene marke haićanskog ruma po imenu Aux Cayes, da je rana telegrafska skraćenica za open key, da potiče iz potvrdne rečce Čota Indijanaca okeh, da je izvor indijanski poglavica Old Keokuk ili nadimak Martina van Burena, Old Kinderhook (on je bio iz mesta Kinderhuk u državi Njujork).
Učeni papiri napisani su u odbranu različitih tvrdnji. Stvar je razmatrana na konferencijama. Godine 1941, kada je Alen Voker Rid, profesor sa Univerziteta Kolumbija, počeo da razmatra to pitanje, OK je u svetu već bio najrazumljiviji ameri-kanizam, a potraga za njegovim poreklom bila je etimološki ekvivalent potrage za DNK. Riđu je trebalo dvadesetak godina istraživanja da bi to poreklo i pronašao, ali zahvaljujući njegovom trudu, sada znamo da se OK prvi put pojavilo u štampi u Boston morning postu 23. marta 1839, kao Šaljiva skraćenica za „011 Korrect“. U to vreme takve izmišljotine su bile u modi -KU za „Know Use“ (znati način upotrebe), RTBS za „Remains to Be Seen“ (tek ostaje da se vidi), KG za „Know Go“ (znati kada krenuti), WOOOFC za „With One of Our First Citizens“ (s jednim od naših prvih građana). Godine 1840, Martin van Burén se kandidovao za predsednika, demokratski OK Klub formiran je da promoviše njegov izbor, i OKje pohrlilo u opštu upotrebu, gde je otad ostalo zanavek.10
Pored stvaranja na stotine novih reči u devetnaestom veku, Amerikanci su davali i novo značenje starim. Reč fix i one koje su iz nje izvedene nakupile su toliko raznih vrsta upotrebe da je Rečniku američkog engleskog potrebno gotovo sedam stubaca teksta i oko 5000 reči da razmotri samo njihove specifično američke primene.
Amerikanci su dodavali pređloge uobičajenim glagolima kako bi im dali novo ili pojačano značenje: to pass out (onesvestiti se), to check in (prijaviti se), to show off (razmetati se), to beat up (prebiti), to collide (sudariti se), to flare up (planuti), to start off (započeti), to stave ojf (odbiti), to cave in (srušiti se), to fork over (isplatiti), to hold on (pridržati se), to hold out (izdržati), to stay put (ostati na mestu), to brush off (očetkati), to get away with (izvući se). Skraćivali su dugačke reči - pretvarajući penitentiary (kaznionica) u pen, fanatic (fanatik) u fan, reformation (reformacija) u reform - i pojednostavljivali konstrukcije, i bili skloniji izrazu to graduate (diplomirati) nego to be graduated (biti diplomac). Stvarali su imenice od glagola - na primer dump (istovariti đubre; đubrište) i beat (udarati, tući; udarac, takt). Iznad svega, imenice su pretvarali u glagole. Sa tom praksom se započelo još krajem sedamnaestog veka (to scalp, skalpirati, prvi put je primećeno 1693, i jedan je od najranijih primera za to) i nastavilo se u osamnaestom, ali je grozničavi vrhunac doseglo u devetnaestom veku. Spisak američkih glagolskih oblika skoro je beskrajan: to interview (intervjuisati), to bankroll (zgrnuti novac), to highlight (istaći), to package (spakova-ti), to panic (paničiti), to audition (učestvovati u audiciji), to curb (obuzdati), to bellyache (imati trbobolju), to demean (poniziti), to progress (napredovati), to corner (saterati u ćošak), to endorse (odobriti), to engineer (planirati), to predicate (zasnovati), to resurrect (vaskrsnuti), to notice (primetiti), to advocate (zastupati), to splurge (razmetati se), to boost (potpomoći), to coast (kotrljati se), to oppose (suprotstavljati se), to demoralize (demoralisati), to placate (stišati), to donate (pokloniti), to peeve (negodovati, formirano unatraške od peevish), to locate (locirati), to evoke (evocirati), to rattle (zvečati), to deed (preneti vlasništvo putem tapije), to boom (gruvati), to park (parkirati), to sidestep (opkoračiti), to hustle (gurati), to bank (uložiti u banku), to lynch (linčovati), to ready (pripremiti), to service (uslužiti), to enthuse (oduševiti) - svi oni, i još mnogi pored njih, jesu amerikanizmi bez kojih bi jezik bio mnogo siromašniji.11
Ukratko, devetnaesti vek je za Amerikance bio Elizabetan-sko doba i Britanci ih zbog toga nisu podnosili. Među mnogim neologizmima koji su izazvali njihovu žučnu reakciju bili su backwoodsman (stanovnik šumskog predela daleko od civilizacije), balance za ostatak, spell u smislu vremena ili vremenskih prilika, round-up (sakupiti), once in a while (s vremena na vreme), no great shakes (ništa naročito), to make ones mind up (odlučiti se), theres no two ways about it (tu nema izbora), influential (uti-cajan), census (popis stanovništva), presidential (predsednički), standpoint (stanovište), outhouse (poljski klozet), cross purposes (suprotstavljene namere), rambunctious (bučno), scrumptious (divno), loan za pozajmicu (što zapravo uopšte nije amerikani-zam), portage (nošenje), immigration (useljenje), fork u smislu račvanja druma, milage (rastojanje u miljama), gubernatorial (guvernerski), reliable (pouzdano) i gotovo svaki novi glagol.
Prvi zabeleženi napad na američku upotrebu jezika izveden je 1735. kada je engleski posetilac nedavno osnovanog grada Savane po imenu Frensis Mur rekao kako njegovi stanovnici obližnje brdo iznad reke „na svom varvarskom jeziku nazivaju bluff',8 te je tako, po recima H. L. Menkena, „odredio ton koji je engleska kritika zadržala sve do danas“.'2
Semjuel Džonson, koji je retko propuštao priliku da uvredi kolonijalne rođake (oni su, po njegovoj često citiranoj frazi, bili „rasa osuđenika, i trebalo bi da budu zahvalni za sve što im dopuštamo izuzev vešanja“), nagrdio je jednu američku geografsku knjigu zbog zabludele drskosti da koristi takve reči kao što su creek (potok), gap (procep), branch (rukavac) i spur (ogranak planine) iako za to nije postojao britanski blagoslov. Jedan drugi kritičar napao je Noju Vebstera zato što je u svoj rečnik uvrstio i američko lengthy (dugačko). „Šta li nas samo čeka?“, očajavao je on. „Ako se dozvoli da ta reč ostane, u sledećem izdanju biće ozvaničena i reč strength)’.“13 Izvesni kapetan Bazil Hol, profesionalni putnik, pisac i, kako se ispostavilo, budala, izrekao je mišljenje mnogih kada je primetio da je sklonost Amerike prema neologizmima nepotrebna pošto „već postoji sasvim dovoljno reći“.14
Do devetnaestog veka, američki kontinent je bio pun britanskih posmatrača koji su izveštavali sa snishodljivom radošću o američkim ekscentričnim i nepravilnim govornim navikama. Kapetan Fredrik Marijat, najpoznatiji po romanima Mr Midshipman Easy (1.836) i Masterman Ready (1841), ispričao je kako mu se jedan Amerikanac hvalio ulaganjem koje mu je donelo ne samo trodu-plu (trebled) već i četvoroduplu (fourbled) i petoduplu (fivebled) zaradu. Upravo je Marijat izvestio o često prepričavanoj - i zgodno neproverljivoj - pripovesti o porodici koja je nogare na svom klaviru oblagala suknjicama kako ne bi došlo do nepriličnih seksualnih želja među njihovim povodljivijim posetiocima.
Nedostatak stila u engleskom koji se govorio u Sjedinjenim Državama - navika da se svaka žena naziva gospođom (lady), svaki muškarac gospodinom (gentleman) - izazivao je naročite prekore. Britanski pisac Čarls Dženson zabeležio je kako je pogrešio kada se obratio mladoj sobarici kao sluškinji. „Da znate, čoveče, da ja nisam nikakva sluškinja", narogušila se ona. „Kod nas su sluškinje samo crnkinje." Ona je, kako ga je ozbiljno izvestila, bila svom poslodavcu kućna pomoćnica.15 Iako je lako rugati se, takve semantičke razlike snažno su doprinele manjem raslojavanju u američkom društvu. Štaviše, označavale su suštinsku otvorenost američkog karaktera. Kao što to kaže Henri Stil Komager: „Amerikanac je bio dobrodušan, velikodušan, gostoprimljiv i druželjubiv, i čitavu je istoriju jezika okrenuo tumbe kako bi terminu stranac dao prizvuk dobrodošlice.“16
Činilo se da Amerikanci ubrzo nisu mogli da zinu, a da ne rizikuju sprdnju na svoj račun među tvrdim koricama. Drvlje i kamenje svaljivalo se na prezira vrednu američku naviku da se reći skraćuju ili pojednostavljuju - nakorišćenje rečipants umesto trousers (pantalone), thanks umesto thankyou (hvala),gents umesto genilemen (gospoda). „Sve i da sam nag i da umirem od gladi, odbio bih da me besplatno obuku u prodavnici s nazivom Gents Furnishing Store", frktao je jedan naročito prefinjen komentator društvenih prilika.17 Pants, skraćenica od pantaloons, jeste ameri-kanizam koji je prvi put zabeležen 1840. i posle samo godinu dana napadnut kao bespotrebna leksička afektacija. Uzgred, mada ne i nezanimljivo, reč panties (gaćice) ušla je u američki engleski 1845. godine i dugo je označavala muški donji veš. Nije se koristila za ženski odevni predmet sve do 1908.
Izgleda da Britanci nisu bili svesni da zbog svoje poruge izgledaju kao tupave cepidlake. Dikens je u svojim Zabeleskama iz Amerike ustvrdio kako je bio krajnje zbunjen kada ga je kelner upitao želi li da mu hrana bude poslužena right away (odmah). Kako to Dilard naglašava, sve i da takav putnik nikada nije čuo taj izraz, morao je biti zaista krajnje glup pa da ne ukopča njegovo značenje.18
Uvek je vladalo predubeđenje kako Amerikanci treba da govore kao Britanci. Godine 1827, Frensis Trolop, majka romanopisca Entonija Trolopa, došla je u Ameriku u prilično poodmakloj dobi od četrdeset sedam godina kako bi osnovala robnu kuću u Sinsi-natiju. Preduzeće je propalo i ona je ostala bez ičega, uključujući i stvari iz domaćinstva, ali to iskustvo joj je dalo izobilje materijala za strahovito uspešne Domaće manire Amerikanaca, objavljene 1832. godine. Među ostalim kritikama američkog ponašanja, ona se iznova iznenađivala time koliko je retko tokom svog boravka u toj zemlju čula „pravilno izgovorenu“ rečenicu. Izgleda da joj nikada nije palo na pamet kako Amerikanci savršeno imaju pravo, a ponekad možda i sasvim čvrste razloge, da reči izgovaraju na svoj način.
Sve bi to bilo donekle podnošljivije da komentatori nisu bili tako često skloni bezbrižnom uopštavanju i nemarnom izvešta-vanju. Emerson je zabeležio sa i te kako primetnim ogorčenjem kako većina Amerikanaca uopšte ne govori onako kako je Dikens to sugerisao. „On je revnosno birao i beležio svaku čudnu lokalnu frazu s kojom bi se susreo, a kada je trebalo da ispriča priču, spajao ih je sve zajedno, tako da je ishod bila krajnje neprecizna karikatura.“19 I sve vreme dok su uveličavali američke manjkavosti, britanski komentatori su nehotice preuzimali američke navike. Ironično je to što je upravo Dikens koristio mnoge amerikanizme, posebno reči talented, lengthy, reliable i influential, koje je upijao dok je putovao i nenamerno ih primenjivao u Zabeleškama iz Amerike, što im je konačno donelo izvestan ugled i u njegovoj domovini.20
Što se Amerikanaca tiče, njihov mazohizam je bio širok kao Misisipi. Kada su Zabeleške iz Amerike objavljene, bile su toliko senzacionalne da su ljudi čekali u nepreglednim redovima kako bi došli do svog primerka. U Filadelfiji se ta knjiga prodala za trideset pet minuta. Domaći maniri Amerikanaca gospođe Trolop bili su još uspešniji i imali su četiri izdanja za godinu dana, toliko obuzevši pažnju Amerikanaca da je njihova britanska gošća bila zapanjena kada je ustanovila da su u novinama i kafanskim razgovorima njena zajedljiva zapažanja o američkim društvenim navikama gotovo sasvim potisnula u drugi plan vesti o epidemiji kolere koja je tada besnela.
Napadi nisu dolazili samo spolja, već i iznutra. Godine 1781, istaknuti profesor sa Prinstona, Džon Viderspun, Škot rodom, ali jedan od potpisnika Deklaracije nezavisnosti - uistinu žestok zagovornik američke nezavisnosti od Britanije u svemu osim u jeziku - napisao je niz članaka za Pensilvanijski žurnal i Nedeljne oglase u kojima je napao labave lingvističke navike koje su prevladale u njegovoj novoj zemlji, čak i među obrazovanim govornicima: kori-šćenje reći notify umesto inform (obavestiti), mad umesto angry (besan), clever umesto good (dobro) i druge takve „nepriličnosti i vulgarizme na koje bi se teško srozao bilo ko iste klase ili ranga i pismenosti u Velikoj Britaniji“.21 Dok je sve to pisao, prvi je upo-trebio reč amerikanizam u lingvističkom smislu, ali nipošto nije bio poslednji koji će je koristiti pejorativno.
Mora se reći da su se mnogi Amerikanci ponašali kao velike ulizice. Kada je škotski filozof Dejvid Hjum kritikovao Frenklina u prepisci zbog primene reči colonize (kolonizovati) i drugih takvih novotarija iz Novog sveta, Frenklin se skrušeno izvinio i obećao da će odmah prestati s tim. Džon Rasel Bartlet je sakupio Rečnik ame-rikanizama, ali daleko od toga daje time hteo da proslavi inventivnu prirodu američkog govora; ta knjiga je odbacivala amerikanizme kao „perverzije“. Džejms Fenimor Kuper je u Američkom demokrati izneo sledeće mišljenje: „Uobičajene manjkavosti američkog jezika sastoje se od težnje prema efektu, potrebe za pojednostavljenjima i visokoparne zloupotrebe termina.“22 U međuvremenu, Henri Džejms se požalio na „bespomoćno balavljenje nepovezanih samoglasničkih zvukova“ kojim se odlikovao američki govor.
Mnogi su iskreno verovali da će Amerika preseći veze sa svojom lingvističkom i kulturološkom bazom podataka (kakva god bila) tako što će obrazovati skoro zasebno narečje. Lingvistička izolacija nije bila razuman niti poželjan cilj za malu, mladu državu ukoliko je ona stremila tome da bude zastupljenija u svetu trgovine, prava i nauke. Knickerbocker Magazine je uvideo „najveću opasnost“ u sklonosti Amerike prema jezičkoj inovaciji i podsticao je svoje čitaoce da se drže britanskih pravila.
Nekolicina je naglašavala da je američkom kontinentu potreban ekspanzivniji rečnik, poput anonimnog pisca eseja u Severnoa-meričkoj reviji, koji je molećivo primetio: „Kako će pitomo zvučati jezik onoga ko opiše Nijagaru recima prikladnim za slapove kod Londonskog mosta, ili pokuša da dočara veličanstvenost Misisipija nazivima smišljenim za Temzu.“23 Ili kao što je to Džeferson rekao nešto pojednostavljenije: „Nove okolnosti u kojima se nalazimo zahtevaju i nove reči, nove fraze, te pridavanje značenja starih reći novim predmetima.“
Drugi su britansku jezičku hegemoniju smatrali arogantnom i imperijalnom. „Naša čast nalaže da imamo sopstveni sistem, u jeziku kao i u vladavini“, tvrdio je Noje Vebster 1789. Pošto je ponovio njegov sentiment, Rupert Hjuz je upitao: „Zašto bi trebalo da dozvolimo opstanak neobične zamisli da je naš jezik tek pozajmljen od Engleske, kao bakarni čajnikkoji moramo izribati i vratiti bez ulubljenja?“24
Dmgi su opet pokušali sa odbranom - tačnom, premda donekle slabom - kako mnoge proskribovane reči uopšte nisu amerikanizira. Napominjali su kako je i Čoser koristio gab (blebetanje); Džonson je u svoj rečnik uvrstio influential; reč afeared (zastrašujući) postojala je u engleskom još od saksonskih vremena. Son of a gun, bite the dust, beat it, 1 guess i mnoštvo drugih gnusnih „amerikanizama“ postojali su u Engleskoj, kako je objašnjavano, mnogo pre nego što su američke kolonije uopšte nastale. Kao što je suvo primetio pesnik Džejms Rasel Louel, Amerikanci „nažalost nisu mogli doneti sa sobom engleski bolji od Šekspirovog“.25 Revnosno piskaralo po imenu Alfred Elvin sakupio je Glosar navodnih amerikanizama u kojem je ustvrdio strastveno, ali pogrešno: „Jednostavna je istina kako su, gotovo bez izuzetka, sve te reči ili fraze zbog čije nam se upotrebe rugaju, iz starog dobrog engleskog; mnoge od njih su anglosaksonskog porekla, i gotovo sve se dan-danas mogu čuti u Engleskoj.“
To je mnogima zazvučalo prilično jadno. Louel je kiselo primetio: „Sad svakako možemo mirno da spavamo, i naši engleski rođaci će nam oprostiti pošto smo se oslobodili-svih sumnji da smo u ovom pogledu bili originalni.“26
Louel je imao poseban razlog da štiti američko narečje. Njegova slava počivala je gotovo u potpunosti na stvaranju izmišljenog novoengleskog seljaka Hozeje Bigloa, čiji je komičan i čudan govor bio osnova njegovih veoma popularnih Bigloovih zapisa. Nažalost, Louelova efikasnost u odbrani američkog govora donekle je bila umanjena sve većom netrpeljivošću koju je osećao prema sopstve-noj tvorevini. Pošto su čitaoci uporno ignorisali njegove ozbiljnije poetske kompozicije (i to s razlogom; bile su bez razlike osrednjeg kvaliteta), otišao je toliko daleko da u predgovoru za pesme o Biglou iznese uvijenu uvredu na račun čitaoca: „Margaritas, munde porcine, calcasti; en, siliquas accipe“, što se prevodi kao: „O, svinjski svete, izgazio si bisere; stoga evo ti praznih školjki.“27
Bez obzira na to, on je za sobom ostavio neprocenjivu gomilu materijala gde je zabeležio navike iz novoengleskog govora u prvoj polovini devetnaestog veka. Ali to je, moramo upamtiti, bio govor jednog neobrazovanog stanovnika Nove Engleske. Neko prefi-njenijeg porekla, recimo Džon Kvinsi Adams, zvučao bi sasvim drugačije. Jedan od paradoksa tog doba bio je i to da je Americi, Što je politički bila jedinstvenija, pretila sve veća opasnost da se jezički razjedini. Klasne razlike i regionalne razlike podjednako su se osećale i pominjale. Oni malobrojni koji su živeli u krajini nisu bili samo odsečeni od promena u modi već i od promena u jeziku.
Tako, na primer, kada su Britanci i istočni Amerikanci počeli da menjaju diftong u recima ko što su boil i join iz bile i jine, ili da ubacuju zvučno r u neke reči dok su ga iz drugih izbacivali, stanovnici krajine bili su neskloniji prihvatanju novih trendova. Oni su mnogo duže nastavili (a u nekim slučajevima nastavljaju i danas) da kažu bar umesto bear (medved), consarn umesto concern (briga), varmint umesto vermin (gamad), virtoo umesto virtue (vrlina), fortin umesto fortune (bogatstvo), enjine umesto engine (lokomotiva), cattel ili kittle umesto kettle (čajnik), cuss umesto curse (psovka), thrash umesto thresh (otpaci), tetchy umesto touchy (osetljivo), wrastle umesto wrestle (rvati se), chaw umesto chew (žvakati), gal umesto girl (devojka), riled umesto roiled (zamućen), critter umesto creature (biće) i tako dalje. Što se dalje išlo na zapad, to su izraženije bile varijacije, tako da je sredinom veka engleski putnik Ričard Frensis Barton, kada je došao u Solt Lejk Siti, tamošnji jezik jedva prepoznao kao engleski.28
Kako je novi soj krajišnika poput Endrua Džeksona, Dejvija Kroketa i Abrahama Linkolna donosio svoje regionalne navike u Vašington, njihov način izražavanja i sirov izgovor sve su više smetali senzibilitetu njihovih istočnih kolega i naglašavali jezičku raznovrsnost u prostranoj državi. Ponešto od starog stila i izgovora iz krajiškog života preneto je u govoru koji se pripisuje Dejviju Kroketu (premda ga je za njega napisao nepoznati pisac). „Pozvani smo da pokažemo svoju odlučnost kao gromovi što tuku u deblo bora, da istrebimo, smirimo i nagrdimo protivnika ko crnčugu u šupljem trupcu... Da mu gnusnu lešinu ispunimo gromom i munjama kao kobasicu i iščačkamo ga odande usijanim žaračem... Da ga raspolutimo živim zemljotresom i unesemo mu stra u kosti indijanskim krikom...“ Premda reci nisu Kroketove, nema razloga da pretpostavimo kako način na koji su pisane nije bio veran njegovom izgovoru.29
Taj seoski način govora važio je u velikoj meri i za Linkolna, mada nije bio toliko silovit. Koliko god bio prefinjen njegov prozni stil, Linkolnov govorni engleski uvek je u sebi nosio prizvuk zabačenih mesta daleko od civilizacije. Neizostavno je pozdravljao ljude sa howdy, a u razgovoru je stalno koristio narodne kolokvi-jalizme poput out yonder (tamo daleko) i stay a spel (ostani malo), što je sigurno nagonilo makar neke od preiinjenijih političara u Vašingtonu da se naroguše.30 Premda ne možemo biti sigurni u svakom slučaju, on je sasvim verovatno izgovarao veći broj reči na starinski krajišnički način. Svakako znamo da je uživao u sočnim pričama i oduševljeno je pokazivao svojim saradnicima pismo koje je primio od jednog nezadovoljnog građanina 1860. godine. Tamo je stajalo: „Đavo da nosi tvoju prokletu dušu i da se teraš u pakao proklet da si đavo te odneo kao i tvoju familiju dabogda ti duša gorela u paklu kao i tvoji prokleti prijatelji da ih đavo nosi.“31 Ne moramo posebno ni da napominjemo da je to pismo stiglo iz krajine.*
Trvenje između neposrednog, živopisnog, nezavisnog govora sa zapada i rezervisanije i knjiške dikcije istoka bio je stalan lajt-motiv američkog govora tokom devetnaestog veka. A nigde se to nije upadljivije pokazalo nego prilikom komemoracije na groblju za vojnike iz Građanskog rata u malom pensilvanijskom gradu Getisburgu, 19. novembra 1863.
'Izraz „krajina“ (/ronf/er) koristio se u vremenaseljavanjaSevernoameričkog kontinenta za zone koje su delile naseljene oblasti od divljih, neistraženih teritorija na zapadu. (Prim, prev.)
Glavni govornik tog dana nije bio Linkoln, već orator Edvard Everet - naravno, istočnjak. Everet je tupio dva sata. Kao što je tada bio običaj, njegov govor je bio pun književnih aluzija, cicero-novske pompeznosti i nejasnih istorijskih referenci koje su jedva imale ikakve veze s tom prilikom. Sintaksa je bila visokoparna i pretrpana falangama sporednih rečenica, uvijenih konstrukcija i umetnutih ekskurzija. U gotovo svakoj rečenici bilo je sijaset kit-njastog praznoslovlja između subjekta i predikata. Jedna jedina rečenica ukazuje na zgusnutost tog govora:
Lord Bejkon, u „istinskom ispoljavanju suverenog stepena časti“, prvo mesto dodeljuje onima iz Condirotores Imperio-urum, osnivačima Država i Komonvelta“, i uistinu, izgradnja od međusobno neusaglašenih elemenata naše prirode, strasti, interesa i mišljenja pojedinca, porodičnih, klanov-skih i plemenskih suparništava, uticaja klime i geografskog položaja, slučajeva mira i rata gomilanih od davnina - izgradnja od tih često zaraćenih elemenata kako bi se dobila kompaktna, napredna i moćna Država, ukoliko to treba postići iz jednog pokušaja ili u jednoj generaciji, zah-teva veštinu veću od one kojom raspolažu smrtnici.
A to je bila samo jedna od 1500 podjednako praznoslovnih rečenica. U dva po podne, dva duga, hladna sata posle početka, Everet je zaključio svoj govor i dobio gromoglasan aplauz - moti-visan, kako je očekivano pretpostaviti, pre radošću zbog spoznaje daje gotovo nego eventualnom porukom skrivenom u njegovom sadržaju - a onda prepustio podijum predsedniku Linkolnu. Publika od petnaestak hiljada ljudi stajala je četiri sata i bila je umorna, gladna i promrzla. Linkoln je nespretno ustao, „kao kada se izvlači teleskop“, kako je to opisao jedan savremenik, podesio naočari, podigao papir pravo ispred lica i visokim, drhtavim glasom održao svoj govor. „Nije skidao pogled s rukopisa“, po recima jednog očevica, i izrekao je te slavne reči:
Pre osamdeset sedam godina, naši oci su na ovaj kontinent doneli novu državu, začevši slobodu i posvetivši se zamisli kako su svi ljudi stvoreni jednaki.
Sada vodimo veliki građanski rat i stavljamo na ispit može li država, jedna takva, tako začeta i toliko posvećena država dugo opstati. Susreli smo se na velikom bojištu iz tog rata. Došli smo da posvetimo deo tog bojišta kao poslednje počivalište onih koji su dali život za to da bi država mogla da živi. Sasvim je prikladno i dolično da to uradimo.
Ali, u širem smislu, ne možemo podariti - ne možemo posvetiti - ne možemo osveštati - ovo tlo. Hrabri ljudi, živi i mrtvi, koji su se borili ovde osveštali su ga na način koji nadaleko prevazilazi naše jadne mogućnosti da tome išta dodamo ili oduzmemo. Svet neće obratiti veliku pažnju niti zadugo pamtiti to što ovde kažemo, ali nikada neće zaboraviti ono što su oni ovde uradili. Na nama, živima, jeste pre da ostanemo posvećeni nedovršenom poslu u kojem su oni što su se ovde tukli tako plemenito poodmakli.
Pre je na nama da ovde budemo posvećeni velikom zadatku koji nam je preostao, te da od ovih časnih mrtvih preuzmemo još veću odanost cilju za koji su oni dali tu poslednju i punu meru posvećenosti; da ne dozvolimo da njihova smrt bude uzaludna; da ova država, naočigled Boga, iznova izrodi slobodu; i da vladavina naroda, od strane naroda i u korist naroda, ne nestane sa lica zemlje.
Iako Linkoln nije trebalo da iznese bilo šta osim zaključnih napomena, ovo je bilo zaprepašćujuće kratko. Getisburški govor se sastojao samo od 268 reći, među kojima su dve trećine imale samo jedan slog, u deset mahom kratkih, direktnih i kristalno jasnih, znamenitih rečenica.9 Bilo je potrebno tek nešto preko dva minuta da ga izgovori - tako kratko, po recima nekoliko savremenika, da je zvanični fotograf još podešavao kameru kada je predsednik seo.
Daleko od toga daje poveo slušaoca na diskurzivno putovanje kroz divote carskog Rima ili slavu stare Grčke, govor u sebi nije sadržao niti jednu ličnu imenicu. Kao što je zapazio Vils, u njemu se ne pominju ni Getisburg ni ropstvo, pa čak ni Unija.32 Linkoln je mislio da je omanuo. „Omanuo sam; omanuo: i to je sve što se o tome može reći“, napomenuo je potišteno Everetu. Mnogi su se saglasili s njim. Čikago tajms je napisao. „Obraz svakom Amerikancu mora brideti od sramote dok čita glupave, bezbojne i mlake reči čoveka koga inteligentnim strancima moramo predstavljati kao predsednika Sjedinjenih Država.“ Čak i one novine koje su podržavale Linkolna jedva da su i primetile njegov govor. Tek mnogo kasnije on je uvažen kao možda jedan od najvećih američkih govora.
Getisburški govor je takođe obeležio malu, ali rečitu leksičku tranziciju. Pre Građanskog rata, ljudi su obično govorili o Uniji, sa implicitnim naglaskom na dobrovoljnosti američke konfederacije. U svom prvom govoru, prilikom inauguracije, Linkoln je upotrebio Uniju dvadeset puta, a državu niti jednom. U vreme Getisburškog govora, taj položaj je bio preokrenut. U govoru se pet puta pominje država, a niti jednom unija.
Uzimamo zdravo za gotovo neposrednost i čitljivost Linkol-nove proze, ali trebalo bi da se setimo kako je to bilo doba smešno naduvene dikcije, ne samo među političarima, oratorima i književnim estetama već čak i u novinama. Kao što je Cmijel zapisao, nijedan novinar iz devetnaestog veka sa iole samopoštovanja ne bi napisao daje izgorela kuća, već bi umesto toga obavezno rekao da je „veliki požar progutao građevinu“. A ne bi se zadovoljio ni sentimentom tako neizražajnim poput „gomila je došla da vidi“, već bi umesto toga napisao „okupilo se nepregledno mnoštvo da posvedoči“.33
U doba kada nije bilo tog govornika koji bi upotrebio dve reči ako je umesto toga mogao da upotrebi osam, niti bi sanjao da istu reč upotrebi dvaput u istoj nedelji, Linkoln je uživao u jednostavnosti i ponavljanju. Vilijam Suard, njegov državni sekretar, napisao je prvi Linkolnov govor za inauguraciju. Bilo je to remek-delo tog doba. Linkoln gaje sažeo i učinio večnim. Tamo gde je Suard napisao: „Mi nismo, mi ne smemo biti, tuđini niti neprijatelji, već zemljaci i braća“, Linkoln je to izmenio u: „Mi nismo neprijatelji, već prijatelji. Ne smemo biti neprijatelji.“34 Takva jezgrovitost i repeticija nije bila puki novitet, već je bila veoma smela.
Za njegove govore bio je uvekosoben jasan ritam - ono što Geri Vils naziva „preliminarnim kovitlacem koji će ustupiti mesto lapidarnim jednosloženicama“, kao u „Svet neće obratiti veliku pažnju niti zadugo pamtiti to što ovde kažemo“ i „Plemenito ćemo spasti, ili jadno izgubiti, poslednju najveću nadu na svetu“.35 U njegovim recima uvek je postajala neposrednost koja je bila u upečatljivom kontrastu sa uzivišenim okolišanjima istoka, te ga je tako obe-ležavala kao čoveka iz krajine. „Bez zlobe prema bilo kome; sa milosrđem prema svima; čvrsti kad smo u pravu... stremimo... da učinimo sve što može doneti i proslaviti pravedan i trajan mir, među nama, i sa svim drugim državama“ iz Linkolnovog drugog inauguralnog govora reći su koje možda na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog sa „gromovima što tuku u deblo bora“ Dejvija Kroketa, ali zapravo poseduju baš istu tu neposrednost i jednostavnost svrhe, premda su možda izgovorene s malo više promišljenosti i elegancije.
Američki engleski je konačno pronašao glas koji će ići uz američku zastavu, himnu i državni simbol u liku Ujka Sema. Istovremeno, pronašao je nešto što još više zadovoljava i sa još više sigurnosti garantuje napredak Amerike u svetu. Pronašao je bogatstvo - bogatstvo o kakvom druge države nisu mogle ni da sanjaju. A tu priču moramo potražiti u sledećem poglavlju.
Gospa Železnica i njena parna svita,
Sajam crne metalurgije u Sinsinatiju, 1852.
1
Izraz u originalu za koji nemamo odgovarajući na srpskom jeste shinplas-
2
ters; smisao je isti kao kada kažemo da „para ima ko salate“. (Prim. prev.)
3
Engl.: truck - kamion. (Prim, prev.)
4
novac, lova, kinta. (Prim, prev.)
5
tj. kod nas - perje. (Prim. prev.)
6
praviti se mrtav-hlađan. (Prim. prev.)
7
horsesense - zdrav razum; nip and tuck - gotovo podjednako. (Prim. prev.)
8
Litica, strma obala, ali isto tako i blef, kao i grubo, neposredno ponašanje. (Prim. prev.)
9
Odnosi se na originalni engleski tekst Getisburškog govora. (Prim. prev.)

Evo para: Doba izuma

Ujutro 2. jula 1881, predsednik Džejms Garfild je, u društvu svog državnog sekretara Džejmsa G. Blejna, prolazio kroz glavnu žele-zničku stanicu u gradu Vašingtonu kako bi sa porodicom proveo praznik Četvrti jul na obali Nju Džerzija. Njegova žena se tek nedavno oporavila od gotovo smrtonosnog napada malarije i on je, prirodno, jedva čekao da bude sa njom. U to vreme predsednika nije štitila tajna služba. U takvim prilikama, predsednik je sasvim bukvalno bio javna ličnost. Svako je mogao da mu priđe, i jedan čovek je to i uradio - pritajeno poremećeni advokat po imenu Carls Gvito, koji je prišao predsedniku i mirno dvaput pucao u njega iz revolvera kalibra 44, a onda odstupio u stranu i sačekao da ga uhapse. I pored upadljivog nedostatka kvalifikacija, Gvito je dugo gnjavio predsednika da ga postavi za glavnog konzula u Parizu.
Ćela nacija je bez daha čekala vesti o predsednikovom oporavku. Novine širom zemlje postavljale su česte, da ne kažemo izuzetno otvorene, biltene ispred svojih redakcija. „Predsednik je bio donekle uznemiren i nekoliko puta je povraćao u prvom delu noći. Hranljivi klistir mu je uspešno ubrizgan kako bi ga održao u životu“, glasio je tipičan takav bilten na fasadi redakcije Njujork heralda\'7d .
Dok je predsednik gubio svest i ponovo dolazio sebi, najveći umovi u zemlji okupili su se kraj njegove postelje u nadi da bi neko mogao da ponudi i nešto korisnije od rektalnog hranljivog rastvora. Aleksandar Grejem Bel, na vrhuncu slave, izmislio je priručni detektor za metal koji je nazvao „indukcionim kantarom“ i koji se sastojao od njegovog nedavnog izuma telefona kao pomoćnog sredstva za osluškivanje. Svrha mu je bila da pronađe metak uglavljen u predsednikovom telu, ali na Belovo znatno ogorčenje, činilo se da je on pokazivao metke gotovo posvuda u predsednikovom telu. Tek mnogo kasnije došlo se do spoznaje daje uređaj očitavao krevetske opruge.
Leto 1881. godine bilo je jedno od najsparnijih u prestonici. Da bi se malo olakšale patnje pogođenom predseđniku, korpus pomorskih inženjera specijalizovanih za ventilaciju rudarskih okana dozvan je u Belu kuću s nalogom da napravi uređaj za hlađenje. Oni su postavili veliku gvozdenu kutiju punu leda, soli i vode, i niz filtera od baršunaste tkanine koji su bili nakvašeni istopljenim ledom. Ventilator je spolja uvlačio topao vazduh koji se hladio dok je prolazio kroz vlažnu tkaninu i pročišćavao se kroz filtere od uglja, da bi zatim ulazio u predsednikovu spavaću sobu. Uređaj nije bio naročito uspešan - za pedeset osam dana potrošio je četvrt miliona tona leda - ali donekle je funkcionisao. Hladio je predsednikovu sobu na manje-više podnošljivih 27°C i važi u istoriji kao prvi svetski klima-uređaj.2
Avaj, ništa nije moglo oživeti predsednika kome je bilo sve gore, i uveče 19. septembra, dva i po meseca pošto je pogođen, on je tiho preminuo.
Ubistvo predsednika Garfilda značajno je zbog dve stvari. Prvo, jednom za svagda je pokazao svu glupavost „sistema plena“, nazvanog po slavnoj rečenici njujorškog političara Vilijama E. Marsija izgovorenoj šezdeset godina pre toga: „Plen ide pobedniku.“3 Po tom sistemu, novoizabrani predsednik je bio zadužen da imenuje stotine zvaničnika, od šefova u seoskim poštama i čuvara svetioni-ka do ambasadora. Bio je to zgodan način da se nagradi politička lojalnost, ali je za novog predsednika predstavljao krajnje tegoban i dugotrajan postupak, te je - kako je to Čarls Gvito nedvosmisleno pokazao - izazivao nezadovoljstvo među razočaranim pretendentima. Dve godine kasnije, Kongres je tu praksu ukinuo. Ali ubistvo predsednika - ili preciznije, reakcija na ubistvo - bilo je značajno u drugom smislu. Istaklo je osobeno američko uverenje da se gotovo svaki problem, pa bilo to pronalaženje metka zarivenog u meko tkivo ili hlađenje spavaće sobe vrhovnog izvršnog funkcionera na samrti, može resiti smotrenom primenom umešnosti.
Umešnost (know-how), termin koji potiče iz 1857. godine, jeste kvintesencijalna američka reč i donekle i lajtmotiv za devetnaesti vek. Zahvaljujući njoj, i nekim drugim ne baš beznačajnim činiocima kao što su izobilje prirodnog bogatstva i stalan izvor jeftine useljeničke radne snage, Amerika je 1881. već bila na dobrom putu da dovrši izuzetan preobražaj iz agrarnog društva na periferiji svetskih događaja u ekonomskog kolosa. U rasponu od trideset godina pre i posle Garfildove smrti, Amerika je imala period privrednog rasta kakav nikada ranije nije viđen u istoriji. U gotovo svim oblastima privredne delatnosti, Amerika se digla kao džin, proizvodeći količine sirovina i gotovih proizvoda koje su daleko nadmašivale proizvodnju drugih zemalja - ponekad i svih drugih zemalja zajedno. Između 1850. i 1900. američka proizvodnja uglja porasla je sa 14 miliona tona na preko 100 miliona, proizvodnja čelika sa jedva milion tona na preko 25 miliona, proizvodnja papira se uvećala devetostruko, ulja iz pamukovog semena četr-naestostruko, bakarne žice gotovo dvadesetostruko. Godine 1850. dvadeset tri miliona Amerikanaca raspolagalo je ukupnim bogatstvom od 7,1 milijarde dolara. Pedeset godina kasnije, stanovništvo se utrostručilo na 76 miliona, ali se bogatstvo uvećalo trinaest puta na 94,3 milijarde dolara.4 Godine 1894. Amerika je svrgnula Britaniju sa mesta vodećeg svetskog proizvođača. Do 1914. ona je postala vodeći svetski proizvođač uglja, prirodnog gasa, nafte, bakra, gvozdene rude i srebra, a u njenim fabrikama pravilo se više robe nego u fabrikama Britanije, Nemačke i Francuske zajedno. Za trideset godina posle Garfildove smrti, četvrtina vascelog svetskog bogatstva bila je u američkim rukama.
Za prosečnog Amerikanca progres nije bio, po recima Hen-rija Stila Komagera, „filozofska zamisao, već svakodnevno iskustvo... Ništa u čitavoj istoriji nikada nije uspelo kao Amerika, i svaki Amerikanac je to znao.“5 Ni u jednoj drugoj zemlji običan svet nije mogao da uživa u tako opojnim mogućnostima sticanja bogatstva. Opsednutost novcem - tačnije, zarađivanjem novca - odavno je bila primetna u narodnom govoru. Još u osamnaestom veku, Bendžamin Frenklin je podsećao svoje čitaoce na reči „vreme je novac“, a strani posetioci pominjali su osoben američki izraz to net a cool thousand (ćapiti hiljadarku), kao i običaj da se čovek opisuje kao neko ko „vredi toliko i toliko dolara". Mnogo pre nego što je Henri Klej smislio taj izraz 1832, Amerika je bila zemlja „samoniklih ljudi“.7 Otprilike u isto vreme, ljudi su počeli da nazivaju one koji su oblikovali američku privredu „biznismenima“. Ta reč je postojala u engleskom barem još od 1670, ali se ranije odnosila samo na one koji su se bavili javnim poslovima.8 U smislu osobe koja se bavi ozbiljnim poslom stvaranja bogatstva, to je amerikanizam koji potiče iz 1830. Kako je vek prolazio, tako su ljudi mogli biti well-fixed (imućni) (1822), well-to-do (dobrostojeći) (1825), in the dimes (lovatori) (1843), in clover (nafatirani) (1847), heeled (puni para, 1867; well-heeled je došlo tek u dvadesetom veku), high roller (kockari u visoke uloge) (1881) ili money bag (džak para, 1896, što će preći u množinu money-bags početkom dvadesetog veka). Još od pedesetih godina devetnaestog veka, mogli su se nadati da će se obogatiti (strike it rich) a u osamdesetim su mogli da sanjaju o tome kako žive kao Rajli (living the life of Riley, iz pesme popularne u to doba „Je li to gospodin Rajli?“ u kojoj glavni junak razmišlja šta da radi sa svojim bogatstvom).9
Ta Amerika u naletu nije se dopadala svima. Godine 1844, Filip Hon, gradonačelnik Njujorka i zapaženi kritičar društvenih prilika, napisao je „O, gde su oni stari dobri dani“, i tada prvi put upotrebio tu frazu.10 Ali većina ljudi je, tada kao i sada, najviše želela da se dočepa „svemogućeg dolara", što je bio izraz koji je skovao Vašington Irving 1836. godine u članku objavljenom u časopisu Knickerbocker Magazine."
Mnogima je to i uspelo. Još sredinom dvadesetih godina devetnaestog veka, Amerikanci su sa divljenjem govorili o milionerima, što je bio termin pozajmljen od Britanaca koji su ga opet uzeli od Francuza, da bi sredinom istog veka tu reč dopunili agresivnijom verzijom koju su sami smislili: multimilioneri.'2 Jedan Amerikanac sa dovoljno sreće da se uključi od samog početka u kakav poduhvat (get in on the ground floor - 1872) sa značajnim izumom ili pravovremenom investicijom mogao se osnovano nadati da će i sam postati milioner. Godine 1840. u zemlji nije bilo više od dvadeset milionera. Do 1915. bilo ih je četrdeset hiljada.'3
Nova klasa tajkuna (od japanske reči taikun, „vojni zapoved-nik“, prvi put primenjene na vodeće privrednike sedamdesetih godina devetnaestog veka) koncentrisala je novac i moć u meri koja se danas gotovo ne može ni zamisliti. Godine 1891. Džon D. Rokfeler i „Standard ojl“ kontrolisali su 70 procenata svetskog tržišta nafte. Dž. P. Morganova „Kuća Morgan“ i njene zavisne kompanije 1912. godine vredele su više „od procenjene vrednosti svih nekretnina u 22 države i teritorije zapadno od Misisipija“.14 S velikim bogatstvom stigao je i luksuz ekscentričnosti. Džejms Hil iz „Velike severne železnice“ navodno je otpustio jednog službenika zato što se preživao Spitls.1 Posluga u londonskoj rezidenciji Dž. P. Morgana svake večeri je pripremala obrok, raz-meštala postelju i redala na njoj odeću za spavanje za svog gazdu iako se van svake sumnje znalo da je on udaljen odatle gotovo pet hiljada kilometara, u Njujorku. Industrijalac Džon M. Lon-gjir, uznemiren otvaranjem železničke pruge koja je prolazila kraj njegove rezidencije u Mičigenu, naložio je da se ćelo imanje spakuje - kuća sa šezdeset soba, živice, drveće, grmlje, vodoskoci, bukvalno sve - i da se ponovo podigne u Bruklinu, u državi Masačusets.15 Džejms Gordon Benet, novinski magnat, voleo je da najavljuje svoj dolazak u restoran cimanjem stolnjaka sa svih stolova kraj kojih je prolazio. Onda bi šefu sale dao svežanj novčanica kako bi nadoknadio svojim žrtvama izgubljene obroke i poprskanu odeću. Iako je odavno već zaboravljen u svojoj rodnoj zemlji, Benet i njegovi podvizi - koji su neizostavno obuhvatali prethodno pijančenje i potonju raskošnu naknadu - nekada su bili slavni u ćelom svetu; štaviše, njegovo ime još živi u Engleskoj kroz usklik „Gordon Benet!“ kojim se obično oglasi neko koga je upravo polio nespretni kelner, ili je na neki drugi način bio izložen kakvom razdražujućem poniženju.
Zadovoljstva kojima su se bogataši predavali bila su još nepod-nošljivija u kontrastu sa bednim uslovima u kojima su živeli oni čiji je rad održavao to bogatstvo. Šezdesetih godina devetnaestog veka, radnici u fabrikama - koje su se još često nazivale manufakturama - rutinski su radili šesnaest sati dnevno, šest dana u nedelji, za nadnicu manju od dvadeset centi. Često im se plaćalo bonovima koje su mogli da potroše samo u fabričkoj radnji. Radna mesta su često bila loše osvetljena, loše zagrejana i puna opasnih mašina i supstanci. Jedan lekar u industrijskom gradu Lorensu, u državi Masačusets, zapazio je na samom početku dvadesetog veka da 36 procenata fabričkih radnika ne doživi svoj dvadeset peti rođendan.16
Kako je Amerika napredovala, manje privlačne reci ulazile su u jezik, kao što je slum (sirotinjski kvart - reč neizvesnog porekla, ali se verovatno zasnivala na britanskoj dijalekatskoj varijanti reci slime - glib) i sweatshop (radionica sa bedno plaćenim radnicima - obično skraćivana u sweater, a prvi put je zabeležena 1867), te tenderloin za poročne četvrti u gradovima. Ovaj potonji termin povezuje se s jednim njujorškim policajcem koji je izjavio kada su mu dodelili oblast oko Četrdeset druge ulice kako će mu tamošnja korupcija omogućiti da sa mlevenog mesa pređe na meke šnicle.
Očigledna šala na račun glavnog anatomskog aduta svake prostitutke nesumnjivo je pomogla da taj termin uđe u široku upotrebu.17 I starije reći su ponekad poprimale novo, zlokobnije značenje. Reč tenement je prvobitno opisivala svaku stambenu zgradu. U Americi, gde su samo siromašni živeli u stambenim zgradama, ona je četrdesetih godina devetnaestog veka poprimila značenje pretrpane, smrdljive zgrade u kojoj stanuju pripadnici najnižih staleža.
Međutim, napolju, na suncu prosperiteta, bilo je to doba zasle-pljujućeg sjaja. Kratak spisak samo nekih američkih izuma iz tog perioda može ukazati na dinamiku koja je obuzela zemlju; putnički lift, pokretne stepenice, telefon, fonograf, vazdušna kočnica, regi-star-kasa, električno svetio, penkalo, linotip, boks-kamera, pneumatska guma, računska mašina, obrtna vrata, zihernadla i pisaća mašina. Sve je to izmišljeno u Americi, uglavnom u mahnitoj poslednjoj četvrtini devetnaestog veka, i sve je smišljeno kako bi se ljudi oslobodili svakodnevnih neprijatnosti. Dok su druge zemlje povezivale svoje bogatstvo s revolucionarnim industrijskim procesima - Besemerovim čelikom, Žakardovim razbojima, parnim presama - Amerikanci su izbacivali bujicu naprava zahvaljujući kojima je život bio lakši. Oni su ozbiljno shvatili čuvenu mudrost Ralfa Volda Emersona: „Napravite bolju mišolovku i svet će utabati stazu do vaših vrata.“ Ili bi to uradili da je Emerson ikada nešto slično izjavio. U stvari, ono što je Emerson rekao nije se odnosilo na mišolovke i bilo je daleko razvučenije: „Ako čovek može da proda dobar kukuruz, drvo, daske ili svinje, ili ako može da pravi stolice ili noževe, raspeća ili crkvene orgulje bolje od svih drugih, videćete da do njegove kuće vodi utabana staza, pa makar ona bila i usred šume.“18 (Uzgred, on nije rekao ni: „Doslednost je bauk sitnih duša.“ Rekao je: „Budalasta doslednost je bauk sitnih duša“ - što je nešto sasvim drugačije.)19 Ali svejedno su taj sentiment shvatili ozbiljno.
Amerika je imala dugu tradiciju produktivnog čačkanja po stvarima. Džeferson je izumeo plug, koji mu je obezbedio prix dhonneur francuske poljoprivredne akademije (iako taj plug zapravo i nije naročito dobro radio), i napunio je Montičelo, svoju klasičnu palatu u Virdžiniji, sopstvenim izumima projektova-nim tako da sprečavaju sitne svakodnevne razdražujuće događaje. Kao što svi znaju, Frenklin je bio manijakalni pronalazač. Podario je svetu bifokalna stakla, gromobran, produžene hvatače za stvari na visokim policama, moguće i stolicu za ljuljanje, a svakako Frenklinov šporet (premda je ovaj u svojih prvih četrdeset godina postojanja bio poznatiji kao pensilvanijski kamin) - i uvek, uvek s praktičnom namenom. „Čemu filozofija koja se ne može na nešto primeniti?“, pitao je on. Poput Džefersona, ni on nikada nije na svemu tome ništa zaradio.
Upravo je na Džefersonovo insistiranje 1790. godine osnovan Patentni zavod Sjedinjenih Država. Isprva, patentni odbor se sastojao od javnog tužioca, državnog sekretara i sekretara rata, koji su dobili posao da kritički razmatraju pronalaske kao malu dodatnu aktivnost kojom bi se bavili između važnijih zadataka. Izgleda da baš i nisu bili zatrpani poslom. U prvoj godini izdata su samo tri patenta. (Da se zna, prvi američki patent pripao je Semjuelu Hop-kinsu za novi način pravljenja potaše.) Međutim, već 1802. patenti su pristizali toliko brzo da se morao organizovati pravi patentni odbor. Najednom je zemlja bila puna priučenih pronalazača. U drugim državama pronalasci su stizali iz laboratorija. U Americi su nastajali u kuhinjama i šupama za alat. Činilo se da su se svi uključili u to. Čak je i Abraham Linkoln našao vremena da pribavi patent. (Broj 6469: Uređaj za prevođenje lađa preko plićaka.)30
Za to doba bio je tipičan Čarls Gudjir, čovek koji je svetu podario vulkanizovanu gumu. Gudjir je bio oličenje većine odlika klasičnog američkog pronalazača - potpune vere u proizvod, godina žrtvovanja, slepe odanosti zamisli - ali sa jednom znatnom razlikom. Nije imao pojma šta zapravo radi. Gudjir, koga je jedan biograf opisao kao „pitomog luđaka“, postao je 1834. godine opčinjen gumom. Bio je to materijal koji je obećavao čudesa - gibak, vodo-otporan, jak i trajan - ali posedovao je i mnogo neotklonivih nedostataka. Ponajpre, imao je nisku tačku topljenja. Čizme od gume bile su dobre zimi, ali na prvu najavu toplog vremena rastvorile bi se u lepljivu masu i ubrzo počele da smrde.
Gudjir je odlučio da mu životni cilj bude da resi te probleme. Reći kako je postao opsednut samo nagoveštava stepen njegove posvećenosti. U sledećih devet godina, prodao je ili založio sve što je posedovao, potrošio novac prijatelja i porodice, povremeno pribegavao i prošnji, i uopšte, uprkos svoj ljubavi koju je prema njima osećao, izložio svoju strpljivu ženu i brojnu decu neizrecivim teškoćama. Porodičnu kuhinju je pretvorio u laboratoriju i, samo sa najosnovnijim poznavanjem hernije, često kuću ispunjavao škodljivim gasovima, tako da se najmanje dvaput umalo nije ugušio. Ništa što je pokušao nije vredelo. Da bi pokazao svestranost materijala, počeo je da nosi odelo u potpunosti napravljeno od gume, ali to je samo naglasilo njenu akutnu smrdljivost i sve slabiji dodir njenog vlasnika sa stvarnošću. Začudo, svi su ga podržavali. Njegova žena radila je sve što je od nje tražio, a rođaci su mu rado davali svoj imetak. Jedan njegov zet lišio se sume od 46.000 dolara i nije ni pisnuo kada se ispostavilo da su rezultat te pozajmice kace bućkuriša. Sa neumoljivom odlučnošću, Gudjir je izbacivao proizvod za proizvodom - gumene džakove za poštu, pojaseve za spašavanje, čizme, kišne kabanice - koji su se pokazali kao katastrofalno neefikasni. Čak i uz obilatu podršku prijatelja i rodbine, Gudjir je nekoliko puta zaglavio u dužnički zatvor. Godine 1840, kada je umro njegov dvogodišnji sin, porodica nije imala para ni za sanduk.
Konačno 1843, sasvim slučajno, došao je do ključnog otkrića. Prosuo je malo sirove gume i sumpora povrh šporeta i tako otkrio tajnu proizvodnje gume koja je bila vodootporna, savitljiva, otporna na ekstremnu toplotu i hladnoću, idealna za izolaciju, nije se lomila ako bi se ispustila ili udarila i, iznad svega, bila je gotovo bez ikakvog mirisa. Gudjir je žurno obezbedio patent i osnovao „Naugatučku kompaniju za gumu“. Konačno su on i njegova porodica bili predodređeni za slavu i bogatstvo koje im je tako očigledno bilo zagarantovano zahvaljujući godinama žrtvovanja.
Nije im bilo suđeno. Gudjirov proces se tako lako kopirao da su ga drugi proizvođači jednostavno ukrali. Čak je i ime pod kojim je taj proces postao poznat, vulkanizacija, skovao jedan engleski pirat. Gudjir je imao more problema u zaštiti svojih patenata. Francuzi su mu dali patent, ali su ga potom povukli zbog tehničke greške, i kada je on otputovao u Francusku da zbog toga protestu-je, ponovo se obreo u dužničkom zatvoru. Više novca je zaradio na svojoj autobiografiji - knjizi sa ne baš privlačnim naslovom Gumi-elastika - nego na svom pronalasku. Kada je umro 1860. godine, porodicu je ostavio opterećenu dugovima.21 Kompanija koja ponosno nosi njegovo ime, „Gudjir kompanija za gume i pneumatike“, nema nikakve veze s njim niti s njegovim potomcima. Naziv Gudjir su joj dala dva brata iz Ekrona, u državi Ohajo, Frenk i Čarls Sajberling, koji su mu se jednostavno divili.22
Mnogi od najplodnijih i najvažnijih pronalazača tog doba sada su gotovo sasvim zaboravljeni. Jedan od takvih bio je Volter Hant, koji je uzeo sijaset patenata za nalivpera, proces proizvodnje papirnih kragni, mašinu za proizvodnju eksera i zakivaka, te prototip puške „vinčester“ s punjenjem sa zadnje strane cevi. Njegov možda najdugovečniji izum bila je zihernadla, koju je smislio 1849. godine posle nekoliko sati igranja komadom žice. Pošto nikada nije imao naročitog smisla za posao, smesta je prodao prava na tu spravicu za 400 dolara. Malo ranije, ali prilično nalik njemu, bio je tu Ilaj Vitni. Dok je još bio mladić, smislio je novi postupak za proizvodnju eksera, pribadača i muških štapova za šetnju, a kasnije će odigrati ključnu ulogu u razvoju zamisli o međusobno zamenljivim delovima u masovnoj proizvodnji, pristupa koji je naknadno postao poznat kao sistem jednoobraznosti, ili Vitni. Ali ono po čemu se uglavnom pamti jeste mašina za čišćenje pamuka, i to s pravom. Bio je to jedan od velikih izuma tog doba. Ako ste se ikada upitali kako je opojno piće došlo u vezu sa uređajem za češljanje pamuka, odgovor je da zapravo nije.2 Gin je samo skraćenica od reći engine (mašina).
Vitni je natrapao na taj pronalazak kada je posetio jednu plantažu pamuka u Džordžiji. Kao stanovnik Nove Engleske koji ne poznaje tu oblast, Vitni se veoma zainteresovao za to kako plantaža funkcioniše, i odmah mu je zapalo za oko da je postupak ručnog uklanjanja semena iz pamuka veoma spor i da zahteva mnogo radne snage. Sklepao je skalameriju koja se sastojala od dva bubnja zarotirana u suprotnim smerovima, sa zupcima koji su efikasno razdvajali pamuk od semena. Bilo je to genijalno jednostavno, ali je preobrazilo ekonomiju plantaža na Jugu. Štaviše, možda nijedan drugi jednostavni pronalazak u istoriji osim točka nije imao senzacionalniju i neposredniju nagradu u pogledu povećane efikasnosti. Jedna mašina je mogla da obavlja posao hiljadu robova. Za deset godina izvoz pamuka sa Juga povećao se sa 95 tona na 20.000 tona. Robovlasništvo u velikim delovima Juga najednom ne samo što je bilo moralno neodbranjivo već i ekonomski nepotrebno. Ali ovde je značajno to što Vitni nije mislio na revolucionarni uređaj koji će izmeniti istoriju ili njemu doneti bogatstvo - bar ne isprva - već samo na jednostavnu mašinu koja će njegovom prijatelju život olakšati i učiniti ga efikasnijim.
Kada je Vitniju sinulo da je njegova mašina revolucionarna i da bi na njoj mogao da zaradi, žurno je obezbedio patent. I kao što se to često dešavalo sa pronalazačima iz devetnaestog veka, varali su ga na svakom koraku i najveći deo života proveo je u skupim sudskim sporovima koji su mu doneli malo šta osim advokatskih računa. Makar je imao to zadovoljstvo da postane slavan zbog svog dostignuća, čime mnogi ne bi mogli da se pohvale.
Pomislite samo na sudbinu sirotog Elije Haua, mladog stanovnika Bostona koji je 1846. proizveo prvu upotrebljivu šivaću mašinu. Nevolja je bila u tome što je niko nije hteo. Potišten zbog neuspeha, Hau je pretrpeo nervni slom i pobegao u Englesku, u nadi da će tamo njegov genijalni pronalazak možda naići na bolji prijem. Nije bilo tako. Posle dve godine obijanja pragova, bio je toliko siromašan da je morao da radi kako bi sebi platio prevoz na jednom trgovačkom brodu. Kada je bez prebijene pare stigao u Boston, ustanovio je daje u njegovom odsustvu izvesni Isak Singer ukrao njegov patent, osnovao prvu fabriku šivaćih mašina i zgrnuo silne pare. Hau je tužio Singera sudu, gde je postalo očigledno da Singer nema nikakvog osnova za odbranu, ali on je zarađivao toliko novca na Hauovom izumu da je mogao da plati najoštroumnije advokate. Posle duge bitke, Singer je bio primoran da Hauu plati pristojne tantijeme za svaku proizvedenu šivaću mašinu. (Pošto se tako i sam obogatio, Hau se odmah prijavio u vojsku Unije kao pešadinac; bilo je to doba ekscentrika jednako kao i pronalazača.) Svejedno, u narodnoj svesti se za šivaću mašinu vezuje Singerovo, a ne Hauovo ime.23
Jednako nesrećan bio je i Dž. Mari Spengler koji je izumeo usisivač - ili električni usisivač za čišćenje, kako ga je on nazivao - početkom dvadesetog veka u Nju Berlinu, u državi Ohajo. Pošto nije mogao da postigne njime nikakav uspeh, potražio je savet od V. H. Huvera, lokalnog proizvođača kožne galanterije koji nije ništa znao o električnim uređajima, ali je prepoznao poslovnu mogućnost kada mu je pala u krilo. Ubrzo zatim, Huverovih fabrika je bilo širom sveta. H u veru su pripale zasluge za veliki izum s kojim nije imao nikakve veze. Britanci su njegovo ime pretvorili u glagol, a Dž. Mari Spengler je bio zaboravljen.
Ali možda najveća istorijska nepravda zapala je profesoru Džoze-fu Henriju sa Prinstona koji je 1831. godine izumeo telegraf. Samu tu reč je trideset sedam godina pre toga skovao Francuz po imenu Klod Šap, za sistem semafora koji se koristio u vreme Francuske revolucije, a 1802. se koristila kao opis svih vrsta poruka na velike udaljenosti. Henri ne samo što je imao zamisao o prenosu poruka u obliku šifro-vanih električnih impulsa preko žica već je iznašao i osnove neophodne da takav sistem bude izvodljiv, ali se iz nekog razloga nikada nije potrudio da usavrši ili, još važnije, patentira proces.
To je preostalo nadarenom i uticajnom, ali uglavnom ne naročito privlačnom čoveku iz Čarlstauna u državi Masačusets, po imenu Semjuel Finli Bris Morze. Morze - Finli za porodicu i prijatelje - bio bi zapažen sve i da nikada nije usavršio telegraf. Potomak vodećeg novoengleskog klana (njegov deda je bio rektor na Prin-stonu), bio je uspešan slikar, član britanske Kraljevske akademije, profesor lepih umetnosti na Njujorškom univerzitetu, revnostan diletantski poklonik kreativnih nauka sa željom da se bavi politikom izuzetno reakcionarnih shvatanja (dvaput se kandidovao za gradonačelnika Njujorka koristeći virulentnu antikatoličku kartu i smatrao je, između ostalog, kako robovlasništvo ne samo što je dobro već je i božanski nadahnuto). Međutim, njegova najveća strast bila je zamisao da poruke šalje preko žice, tolika da je napustio karijeru i proveo pet godina u očajničkom siromaštvu usavršavajući telegraf i lobirajući u Kongresu za njegovo finansiranje. Konačno, 1842. godine, Kongres je - dokazavši kako je u retkim prilikama više nego polovično pametan - odobrio 30.000 dolara za Morzeove eksperimente i 30.000 dolara koji će se utrošiti na jednako uzbudljivu novu nauku o hipnozi.
Pomoću svog dela novca, Morze je razapeo žicu između Vašing-tona i Baltimora, i 11. maja 1844. poslao prvu telegrafsku poruku (naziv telegram biće upotrebljen tek dvanaest godina kasnije). Svaki đak zna da je prva poruka glasila: „Šta je Bog napisao?“ U stvari, nije. Prva poruka je bila: „Sve je ispalo dobro.“ Te slavnije i zvučnije reći, koje nije odabrao Morze već kćerka komesara za patente, došle su na kasnijoj javnoj demonstraciji. Morzeov jedini pravi izum bila je jednostavna šifra koja nosi njegovo ime.3 Ostatak je za njega najvećim delom bio nepojmljiv. Da bi napravio funkcionalan telegraf, Morze ne samo što je poprilično drpio iz originalnih Henrijevih radova već je, u trenucima kad bi se zaglavio, tražio pomoć od eminentnih naučnika. Godinama je Henri podsticao njegov trud i pomagao mu. Ipak kasnije, kada je Morze postao neizmerno slavan i bogat, odbio je da prizna da i najmanje duguje svom mentoru.
Tokom čitave svoje karijere, Morze je bio srećan korisnik zasluga ljudi koji su bili velikodušniji i nadareniji od njega. U Parizu je ubedio Luja Dagera da mu pokaže kako funkcioniše njegov izum novog fotografskog postupka. Onda je to odneo kući u Ameriku i znatno uvećao svoje bogatstvo praveći slike i prodajući ih (pri čemu je postao prvi koji je fotografisao živu osobu). Na istom putovanju, čak je i ukrao magnet koji je bio od ključnog značaja za telegrafiju na velike udaljenosti, izum Luja Bregea, pa gaje poneo kući da ga natenane prouči.
Gotovo je nemoguće sa ove daljine zamisliti u kolikoj je meri telegraf zapanjio i očarao svet. To da vest sa zabačenih mesta može momentalno da se prenese na lokacije udaljene stotinama kilometara bilo je Amerikancima jednako čudesno kao kada bi neko danas objavio da postoji način da se ljudska bića teleportu-ju s jednog kontinenta na drugi. Bilo je to previše čudesno da bi se recima opisalo. Samo četiri godine posle prve Morzeove javne prezentacije, u Americi je bilo osam hiljada kilometara telegrafske žice, a Morzea su svi smatrali najvećim čovekom tog doba.25
Morze je svrgnut iz panteona izumom korisnijim, trajnijim i daleko genijalnijim od telegrafa. Mislim tu na telefon, koji je 1876. godine izumeo Aleksandar Grejam Bel (i to strogo uzevši nije američki pronalazak pošto je Bel, poreklom iz Edinburga u Škotskoj, postao državljanin Sjedinjenih Država tek šest godina kasnije). Bel nije skovao termin telefon. Ta reč je postojala još od tridesetih godina devetnaestog veka i primenjivala se za raznorazne sprave čiji je cilj bio da proizvode zvuk, od muzičkih instrumenata do izuzetno jake sirene za maglu. Bel je opisao svoj uređaj na prijavi za patent kao novu vrstu „telegrafije“ i ubrzo zatim počeo da ga pominje kao „električni govorni telefon“. Drugi su ga na samom početku obično pominjali kao „govorni telegraf*.
Bel se zainteresovao za mogućnost govora na daljinu dok je radio sa gluvima (ta nesreća je zadesila i njegovu ženu i njegovu majku). Bilo mu je tek dvadeset osam godina, a njegovom pomoćniku Tomasu A. Votsonu tek dvadeset jedna, kada su došli do otkrića 10. marta 1876. Uprkos dugom i bliskom druženju, u njihovom odnosu je postojala formalnost koja je unekoliko bila dirljiva. Vredi napomenuti da Belov prvi telefonski poziv nije glasio: „Tome, dođi ovamo, trebaš mi“, već: „Gospodine Votsone, dođite ovamo, trebate mi."
Zajapureni od uzbuđenja, Bel i Votson su demonstrirali svoj novi uređaj Vestern Junionu, ali funkcioneri kompanije - zašto to izgleda tako neizbežno? - nisu uvideli njegov potencijal. „Gospodine Bel", napisali su mu, „posle pažljivog razmatranja vašeg izuma, iako je reč o veoma zanimljivoj novotariji, došli smo do zaključka kako za njega ne postoje mogućnosti komercijalne upotrebe", dodavši kako ne vide nikakvu budućnost za jednu „električnu igračku“.26 Na sreću po Bela, drugi nisu bili tako kratkovi-di. Samo četiri godine posle pronalaska, u Americi je bilo 60.000 telefona. U sledećih dvadeset godina taj broj će porasti na preko šest miliona, a „Belova telefonska kompanija", preimenovana u „Američki telefon i telegraf“, postaće najveća korporacija u Americi, s kapitalom vrednim 1.000 dolara po jednoj akciji. Belov patent (broj 174.465) postao je najvredniji patent u istoriji.27 Brzina kojom se telefon probio u američki život može se videti iz činjenice da je početkom osamdesetih godina devetnaestog veka rečenica „Pozvaću te" podrazumevala korišćenje telefona - ili skraćeno: fona, kako je tada već svima bio poznat.
Bel je prodao svoj kapital u telefoniji 1881. i posvetio se drugim naučnim pregnućima. Izumeo je krilca za avione i dao znatan doprinos pronalasku fonografa, komore za kesonsku bolest, foto-električne ćelije i desalinizacije vode.28 Dok je predsednik Garfild ležao na samrti od rana u kojima su bili kuršumi, Bel je bio logičan kandidat za onoga ko će pokušati da ga spase.
Telefon ne samo stoje doneo trenutnu komunikaciju milioni-ma već je obogatio američki engleski onako kako to telegraf nikada nije učinio. Mnoštvo novih reci ušlo je u jezik ili je dobilo nova značenja. Operater je bilo u redovnoj upotrebi krajem sedamdesetih godina devetnaestog veka, kao i „Alo, centrala“, fraza koja se univerzalno koristila pre uvođenja telefona s brojčanikom. „Broj, molim?“ potiče iz 1895, kao i telefonska govornica. Žute stranice i informacije prvi put su se pojavile 1906, telefonski direktorij um 1907. (prvi, sa navedenih pedeset pretplatnika, pojavio se u Nju Hejvenu, u Konektikatu), a telefonski imenik 1915.29 Te godine je uvedena i usluga „od obale do obale“. Bilo je potrebno gotovo pola sata da se sve poveže, a minimalna cena bila je 20,70 dolara.
Isprva ljudi nisu bili sigurni šta da kažu kad im zazvoni telefon. Edison je mislio kako bi sagovornici trebalo da se javljaju sa veselim „Ahoj!“ i to je bila reč koju je obično koristio prvi telefonski operater, izvesni Džordž Koj iz Nju Hejvena. (Isprva su zapošljavani samo muškarci kao operateri. Kao što to često biva s novim tehnologijama, ženama se nije dopuštalo da se približe sve dok utisak noviteta ne prođe.) Drugi su govorili: „Da!“ ili „Šta je?“, a mnogi su samo podizali slušalicu i osluškivali u iščekivanju. Problem je bio toliki da su u časopisima objavljivani dugački članci kojima se objašnjavala etikecija pri korišćenju telefona.
Danas je Amerika zemlja koja najviše na svetu zavisi od telefona. Devedeset tri procenta američkih kuća poseduje telefon, a gotovo sedamdeset procenata ima dva telefona, što je nivo rasprostranjenosti kojem se nijedna druga zemlja osim Kanade nije ni približila, i svako domaćinstvo šalje ili prima u prošeku 3.516 poziva godišnje,30 što je broj neverovatan za gotovo sve druge ljude na planeti.
Krajem devetnaestog veka bila je tolika navala pronalazaka da je Čarls Duel 1899. dao ostavku na mesto šefa Patentnog zavoda Sjedinjenih Država izjavivši kako je „sve što se izumeti dalo već izumljeno“.31 Kako su prijave za patente bile sve brojnije i sve tajan-stvenije, morala se revidirati definicija onoga što sadrži pronalazak koji se može patentirati. Na samom početku proizvod ili uređaj ne samo što je morao biti nov već se moralo i demonstrirati da je koristan. Od 1880. do 1952. zakon je preinačen tako daje zahtevao da pronalazak sadrži stvarno otkriće, a ne puku modifikaciju. Godine 1952. smatralo se da je ta definicija previše dvosmislena i usvojen je novi standard. Od tada, izum samo mora biti „neočigleđan“.32
S jezičkog stanovišta, zanimljivo je primetiti kako su izumi ret-ko bili patentirani pod nazivima po kojima ih danas poznajemo. Kao što smo videli, Bel je svoj najslavniji pronalazak opisao kao „telegrafiju“. Hajram Maksim nije upotrebio reč „mašinska puška" - sasvim ispravno, pošto su sve puške mašine - već preciznije: „automatska puška“. Edison je svoju sijalicu nazvao „električnom lampom“. Džozef Gliden je iskazao izvesnu genijalnost kada je izumeo bodljikavu žicu, materijal koji je preobrazio Zapad, ali u nazivu koji joj je nadenuo nije bilo ama baš ničeg genijalnog; u prijavi patenta on je to opisao kao „žičane ograde“. Registar-kasa je započela život kao „poštena kasirka“ - nazvana tako zato što je svako zahvatanje u kasu objavljivano glasnim zvonom, pa je kasir-kama bilo teže da se bave mutnim radnjama između transakcija. (Iz sličnog razloga su prvi vlasnici ustanovili da su prilikom naplate iznosa kao što su četrdeset devet ili devedeset devet centi kasirke verovatno morale da otvaraju fioku kako bi izvadile cent kusura, otklanjajući tako mogućnost neželjene nezabeležene transakcije. Tek je kasnije trgovcima sinulo kako cena od 1,99 dolara nosi u sebi čudnu osobinu da izgleda upadljivo jeftinije od 2 dolara.) Eskalator je započeo život kao „Rinov kosi lift“ po svom pronalazaču Džesiju Rinu, a prvi je ugradio 1896. na Starom gvozdenom doku na Koni Ajlendu. Eskalator je bila trgovačka oznaka koju je koristila kompanija „Otisovi liftovi“ kada je 1900. ušla na tržište sa sopstvenom verzijom, ali godinama zatim ljudi su ga nazivali pokretnim stepenicama. (Uzgred, savremena reč eskalirati potiče od eskalatora.)33
U takvom društvu, pisaća mašina koju je 1868. godine patentirao Kristofer Latam Šols iz Milvokija kao Type-Writer, bila je neuobičajena po tome što je sačuvala prvobitno ime, iako su rani modeli nazivani svakojako, od pterotipa do mehaničkog kirogra-fa, a i sam Šols je pomišljao da to nazove mašinom za pisanje ili mašinom za štampanje. Prvi Šolsovi modeli imali su neke primetne nedostatke. Štampali su samo velika slova, a tasteri su se zaglavlji-vali. Isprva, slova su bila poredana abecednim redom i to se danas može uvideti na savremenim tastaturama u sekvencama F-G-H, J-K-L i O-P, ali činjenica je da više nema slova po abecednom redu, da najpopularnija slova ne samo što su proterana na periferiju već su uglavnom prepuštena levoj ruci dok su desnoj prepuštena sekundarna slova, znaci interpunkcije i retko korišćeni simboli, tako da to živo podseća na meru u kojoj je Šols odstupio od zdravog razuma i poretka samo da bi naterao prokletinju da radi. Postoji izvesna pikantna ironija u pomisli da kad god neuspešno pokušate da kucnete slovo a malićem leve ruke, odajete počast inženjerskoj nesposobnosti pronalazača iz devetnaestog veka.
Da bi testirao mašine, mehaničar u Šolsovoj fabrici u Milvokiju navodno je kucao rečenicu: „Sad je čas da svi dobri ljudi dođu i pridruže se veselju“ - niko ne zna zašto - tako da je izgleda zbog toga taj sentiment bodrenja postao neodvojiv od testiranja tastature ili razgibavanja prstiju.34 Uzgred, Mark Tven je bio prvi čovek koji je napisao knjigu na pisaćoj mašini, ili tipomašini, kako ju je uporno nazivao. U jednoj autobiografskoj napomeni tvrdio je da su to bile Pustolovine Toma Sojera, ali pamćenje ga je prevarilo. Bio je to zapravo Život na Misisipiju.iS
S osvitom dvadesetog veka, u jezik je ušlo još izraza koji su označavali bogatstvo: to be on easy street (živeti lagodnim životom) (1901), high jlier (čovek velikih sposobnosti i ambicija) (1904), sitting pretty (u povoljnoj finansijskoj situaciji) (1910). A pronalazači su nastavili da svojim procesima daju imena koja je svet ignorisao. Kada je dvadesetogodišnji nedavni diplomac sa Kornela po imenu Vilis Kerijer razvio prvi savremeni klima-uređaj 1902, nije ga nazvao tako, već mu je dao ime „Aparat za preradu vazdu-ha“. Prvi električni šporet zvao se „bežični kuvar“. Prva hemijska olovka patentirana je kao „pisaljka za visoke nadmorske visine koja ne curi“. Radio i televizija, kako ćemo drugde već videti, imali su brojna imena pre nego što su se skrasili sa sadašnjim, naizgled neizbežnim oblicima. Čester Karlson je 1942. izumeo kserogra-fiju ali ju je nazvao „elektrofotografijom“. A tranzistor, koji su izumela tri istraživača u AT&T Bel Laboratorijama 1950. godine, bio je opisan na prijavi patenta kao „element kola sa tri elektrode sa primenom poluprovodljivih materijala“.36
Iako je Amerika bila nenadmašna u smišljanju novih kućnih aparata, njena stalna sklonost prema praktičnom - ili pragmatizam, termin koji je 1863. skovao Vilijam Džejms - značila je da joj nisu uvek od ruke išli komplikovaniji sistemi. Mnoga velika tehnološka otkrića iz devetnaestog veka nisu se zbila u Americi već u Evropi. Automobil je izmišljen u Nemačkoj, a radio u Italiji, baš kao što će radar, računar i mlazni motor kasnije biti izmišljeni u Britaniji. Ali ono u čemu je Amerika bila nenadmašna bila je njena sposobnost da eksploatiše nove tehnologije, a niko u tome nije bio bolji od Tomasa Alve Edisona.
Edison je bio arhetipski američki pragmatičar. Latinski, filozofiju i druge takve ezoterične stvari on je otpisivao kao „gluposti“.37 Želeo je korisne izume koji će korisniku život učiniti prijatnijim, a njemu doneti neopisivo bogatstvo. Sa 1.093 patenta koji glase na njegovo ime (iako su mnoge pronalaske koje je on patentirao izumeli njegovi službenici), Edison ima gotovo dvostruko više patenata od svog najbližeg takmaca Edvina Lenda (pronalazača Polaroid kamere), i niko nije dao svetu širi raspon proizvoda koji su postali stožer modernog života.
Edisonov karakter, da budemo velikodušni pa tako kažemo, nije bio bez mana. Spletkario je protiv konkurenata, pripisivao sebi zasluge za izume koji mu nisu pripadali, terao pomoćnike do tačke nervnog sloma (bili su poznati kao Odred nesanica),38 a kada bi sve drugo omanulo, bez oklevanja je pristupao podmićivanju i tutkao zakonodavcima iz Nju Džerzija po 1.000 dolara da donose zakone koji su odgovarali njegovim interesima.39 Ako već nije bezočno lagao, svakako je često bio štedljiv sa istinom. Popularna priča, koju se nije potrudio ni da demantuje, glasila je da je za Širinu filmske trake odabrano 35 mm zato stoje on, kada ga je jedan od potčinje-nih upitao koliko traka treba da bude široka, savio kažiprst i palac i rekao: „O, otprilike ovoliko.“ U stvari, kao što to napominje Daglas Kolins, daleko je verovatnije da je on, umesto da smisli sopstveni film, koristio Kodakov film koji ne samo što je bio širok 70 mm već je bio i dugačak petnaest metara. Kada se preseče po sredini on zgodno daje 30 metara filmske trake širine 35 mm - začudo, upravo su to bile dimenzije Edisonovih prvih rolni.40
Kada je novi i, kako se kasnije pokazalo, superiorni električni sistem naizmenične struje Džordža Vestinghausa počeo da ugrožava sistem jednosmerne struje u koji je Edison uložio mnogo truda i novca, Edison je izdao knjižicu od osamdeset tri strane s naslovom Upozorenje! Od Edisonove kompanije za električnu sve-tlost punu zabrinjavajućih (i moguće izmišljenih) priča o nedužnim ljudima koji su poginuli u dodiru sa Vestinghausovim opasno nepouzdanim kablovima za naizmeničnu struju.4 Da bi pokazao koliko je u pravu, platio je komšijskoj deci po dvadeset pet centi za svakog uhvaćenog psa lutalicu, a onda izveo komplikovane demonstracije za štampu na kojima su životinje bile polivane vodom kako bi se pojačala njihova provodljivost, vezane za lim i sporo ubijane sve većim dozama naizmenične struje.41
Ali njegov najsmeliji - i svakako najneukusniji - istup u odnosima sa javnošću bio je kada je organizovao prvo električno pogubljenje na svetu koristeći naizmeničnu struju svog suparnika u nadi da će jednom za svagda dokazati koliko je ona sama po sebi opasna. Žrtva odabrana za taj ogled bio je izvesni Vilijam Kemler, zatvorenik u državnom zatvoru Oburn u Njujorku, koji je sebe u tu zlosrećnu situaciju doveo tako što je nasmrt premlatio svoju devojku. Eksperiment je bio neuspešan. Vezan za električnu stolicu, sa šakama u kofama punim slane vode, Kemler je pedeset sekundi bio podvrgnut naponu od 1.600 volti naizmenične struje. Mnogo je soptao, izgubio je svest, i čak je počeo malo da tinja, ali je upadljivo odbijao da umre. Izdahnuo je tek iz drugog cuga, kada je puštena jača struja. Bila je to gadna, odvratna smrt i potpuno je minirala Edisonove namere. Ubrzo je alternativna struja postala standard.
Jezički je zanimljiv mali, zaboravljeni spor oko toga kako nazvati lišavanje života pomoću udara jake električne struje. Edison, koji je ođuvek bio entuzijasta za nove nomenklature, predlagao je elektroni or t, dinamort i ampermort, pre nego što se sa rečitim oduševljenjem zakačio za vestinghausovanje, ali ništa se od svega toga nije primilo. Mnoge novine su najpre objavile kako će Kemler biti elektrifikovan, ali su ubrzo to izmenile u reč electrocuted i ubrzo je electrocution5 bila reč poznata svima, pogotovo onima koji su čekali smaknuće.
Edison je svakako bio briljantan pronalazač, s retkim darom da izvuče genijalne stvari iz svojih službenika, ali ono u čemu je zaista bio izvrstan bilo je organizovanje sistema. Izum sijalice6 bio je čudesan, ali nije bio naročito praktičan ako nije imalo u šta da se ona utakne. Edison i njegovi neumorni radnici morali su da projektuju i izgrade ceo sistem od nule, od elektrana pa do jeftinih i pouzdanih kablova, te postolja za lampe i prekidača. U tome je nadmašio i Vestinghausa i sve ostale konkurente.
Prva eksperimentalna elektrana sagrađena je u polusrušenim zgradama u Ulici Perl na donjem Menhetnu, i Edison je 4. septembra 1882. okrenuo prekidač koji je obasjao, premda slabunjavo, 800 treperavih sijalica na čitavom južnom Menhetnu. Nevero-vatnom brzinom, električno osvetljenje postalo je čudo tog vremena.42 Za samo nekoliko meseci, Edison je postavio ni manje ni više nego 334 male elektrane širom sveta. Lukavo ih je postavljao tamo gde su sa sigurnošću morale imati maksimalan efekat: na Njujorškoj berzi, u hotelu „Palmer Haus“ u Čikagu, u milanskoj operi Skala, trpezariji Donjeg doma u Londonu. Sve je to Edisona i Ameriku učinilo neizmerno bogatim. Do 1920. procenjivalo se da industrije začete njegovim izumima i poslovnim poduhvatima - od električnog osvetljenja do filmova - vrede ukupno 21,6 milijardi dolara. Niko drugi nije toliko doprineo da Amerika postane ekonomska sila.43
Druga Edisonova velika inovacija bila je osnivanje laboratorije sa isključivim ciljem da dolazi do tehnoloških otkrića s komercijalnim potencijalom. Ubrzo su mnoge vodeće korporacije, naročito AT&T, Dženeral elektrik i Dipon postupile jednako. Praktična nauka, koja je drugde bila u zabranu akademika, u Americi je postala posao za kapitaliste.
Kako je odmicao devetnaesti vek i kako su male kompanije rasle u moćne korporacije, nova sorta magnata zahtevala je sve veli-čanstvenije i upadljivije poslovne zgrade. Na svu sreću, njihova potreba za poslovnim prostorom poklopila se s razvojem radikalne vrste zgrade: nebodera. Pre osamdesetih godina devetnaestog veka, zgrade sa više od osam ili devet spratova bile su neizvodljive. Takva građevina od cigala zahtevala je mnogo potpore što je isključivalo otvore za prozore i vrata na nižim spratovima. Međutim, izvestan broj malih inovacija i jedna velika najednom su nebodere prebacili u domen izvodljivog. Ta velika inovacija bilo je spoljno oziđivanje, oplata od materijala koji nisu nosili težinu, okačena o čelični skelet, zahvaljujući kojoj je bilo mnogo lakše zidati visoke građevine.
Reč neboder (skyscraper) postojala je u engleskom od 1794. godine, ali primenjivala se na raznorazne stvari: na šešir cilindar, visoku loptu u ranom bezbolu, najviše jedro na trgovačkoj lađi. Za zgradu je prvi put upotrebljena 1888. (premda je neboderska zgrada upotrebljena četiri godine pre toga), i to ne u Njujorku, što bi se dalo očekivati, već u Čikagu. U poslednjoj četvrtini devetnaestog veka, Čikago je bio grad prvi u svetu po velikim građevinama, iz jednog veoma dobrog razloga: izgoreo je 1871. Prvi neboder bio je zgrada osiguravajuće kompanije Houm u Čikagu, sagrađen 1883-5, a za njim su ubrzo sledile zgrada Lajter (1889), zgrada Rilajans (1894) i zgrada Karson, Piri i Skot (1899). Ubrzo su neboderi preobrazili izgled gradova (reč cityscape je amerika-nizam iz 1850) širom države i tako izmenili način na koji su ljudi poimali gradove i dali novo značenje reči skyline, koja je prvobitno bila sinonim za horizont, ali je savremeno značenje silueta gradskih zgrada na horizontu poprimila 1896. godine.
Ako je Čikago bio rodno mesto nebodera, Njujork je ubrzo postao njegov duhovni dom. Prvi neboder u tom gradu, Svetska njujorška zgrada od dvadeset dva sprata, otvoren je 1890. i ubrzo su na Menhetnu blistale visoke kule - Pulicerova zgrada iz 1892 (sto metara), zgrada Fletajron (1903; 86 metara), toranj Tajms (1904; 109 metara), Singerova zgrada (1908; 180 metara); toranj Metropoliten lajf (1909; 210 metara) te konačno Vulvortova zgrada, sagrađena 1913, koja se vinula do visine od 238 metara.44
Sa 58 spratova i prostorom za 14.000 radnika, Vulvortova zgrada je izgledala nenadmašno - i sedamnaest godina je ostala najviša građevina na svetu. Tek je 1930. na tom mestu Vulvertovu zgradu zamenila Krajslerova, koja je sa 77 spratova i visinom od 315 metara bila skoro upola viša. Planirano je da Krajslerova zgrada bude visoka samo 278 metara, ali u isto vreme suparnička građevinska firma počela je da radi na zgradi u Volstritu broj 40, isplaniranoj tako da bude za dva sprata viša. Kako ne bi bio poražen, arhitekta Krajslerove zgrade Vilijam van Alen brzo je i u potaji projektovao 37 metara visok vrh tornja u stilu art dekoa, koji i dan-danas krasi tu građevinu. Vrh tornja je montiran u zgradi i trijumfalno podignut upravo u vreme kada se dovršavala zgrada u Volstritu broj 40.45 Nesporna dominantnost Krajslerove zgrade bila je bolno kratkog veka. I pre njenog završetka započet je rad na još ambicioznijem projektu u Petoj aveniji, na mestu prvog hotela „Voldorf-Astorija“. Tamo je počela da niče zgrada Empajer stejt. Kada je dovršena sledeće godine, sezala je do visine od 275 metara sa 102 sprata, što je bio rekord koji će ostati sačuvan četrdeset tri godine, sve do izgradnje sto deset spratova i 436 metara visokog, neverovatno ružnog Sirsovog tornja u Čikagu 1974. godine.
Čelična konstrukcija i spoljna oplata omogućile su zidanje visokih građevina, ali nisu ih obavezno činile i upotrebljivim. Za to su bile neophodne bezbrojne sekundarne inovacije, među njima i obrtna vrata bez kojih bi promaja bila gotovo van svake kontrole što bi povećalo rizike od požara i onemogućilo efikasno grejanje i hlađenje, te iznad svega, brz i siguran putnički lift.
Lift nije, kako se to obično pretpostavlja, a ponekad čak i tvrdi, bio pronalazak Ilajše Grejvsa Otisa. Dizalice i liftovi već su godinama bili prisutni kada se Otis naglo proslavio krajem pedesetih godina devetnaestog veka. Otis nikada nije tvrdio da je izmislio lift. Njegov doprinos sastojao se samo u tome da je iznašao jednostavno, pouzdano sredstvo - mehanizam sa oprugama i sigurnosnim zupčanicima - koje je omogućilo bezbedan vertikalni putnički saobraćaj. Rođeni zabavljač, Otis je putovao svetom i demonstrirao bezbednost svojih liftova. Stao bi na natovareni lift koji bi ga podigao desetak metara iznad tla, a onda bi zatražio od pomoćnika da preseče uže. Publika bi zabrektala, ali umesto da se sruši na pod, lift bi samo propao nekoliko centimetara i ostao tamo. Prodao je na stotine tih uređaja. (Ipak, prvi liftovi nipošto nisu bili sasvim bezbedni. Godine 1911, Njujork tribjun je izvestio daje u prethodne dve godine najmanje 2.600 ljudi bilo povređeno ili je poginulo u nesrećama povezanim sa liftovima.)
Neboderi su možda preobrazili izgled američkog grada, ali učinili su za njega u jezičkom smislu iznenađujuće malo. Po nekoliko izvora, zgrada Fletajron u Njujorku bila je odgovorna za izraz twenty-three skiddoo, sa idejom da je nesvakidašnja uglasta geometrija zgrade stvarala neobičnu promaju koja je podizala suknje prolaznicama na Dvadeset trećoj ulici, u tolikoj meri da su muškarci počeli tamo da se zadržavaju u nadi da će načas šmeknuti žensku nogu u čarapama. A policajci su reagovali tako što su ih terali dalje režanjem: „Hey, you - twenty-three skiddoo.1“ Nažalost, nema ni trunke dokaza za tu priču. Izraz skiddoo, sa značenjem „briši“ ili „tutanj", izmislio je plodni karikaturista T. A. „Ted“ Dorgan početkom dvadesetog veka, ali kako je i zašto broj dvadeset tri postao neraskidivo povezan s njim, niko živi pojma nema.
1
Engl.: spittle - ispljuvak. (Prim, prev.)
2
Engl.: cotton gin - mašina za češljanje pamuka. (Prim. prev.)
3
Uzgred, mit je da SOS znači save our ship (spasite naš brod) ili save our souls (spasite naše duše). Ta reč ne znači ništa. Odabrana je kao signal za poziv u pomoć na međunarodnoj konferenciji 1906. godine ne zbog toga što je imala bilo kakvo značenje, već zato što je njenih devet otkucaja (tri tačke, tri crtice, tri tačke) bilo jednostavno preneti.24
4
Iako je u narodu uvreženo mišljenje daje Vestinghaus prevashodno povezan sa elektricitetom, on je početnu slavu stekao pronalaskom vazdušnih kočnica za vozove. Pre tog korisnog izuma, vozovi su mogli da se zaustave na samo dva načina: tako što su kočničari ručno okretali točak na svakom vagonu, što je bio mukotrpan proces, ili tako što bi naleteli na nešto čvrsto, poput drugog voza.
5
Kovanica od reci electricity (elektricitet) i execution (smaknuće). (Prim, prev.)
6
Začudo, iako svi taj predmet pominju kao light bulb (sijalicu), malo je rečnika u kojima je ima. Rećnik American Heritage (prvo izdanje) sadrži lighthouse (svetionik), light-headed (lakomislen) i mnoge druge slične reci, ali ne i light bulb. Ako želite da saznate koji je to predmet, morate pogledati odrednice incadescent light, electric light ili electric lamp. Rečnik Funk & Wagnalls Revised Standard Dictionary posvećuje 6.500 reći odrednici light i njenim izvedenicama, ali opet ne pominje light bulb. Rečnik Websters Second New International jednako ne pominje sijalicu. U trećem izdanju je ima - premda kaže samo sledeće: „light bulb n: incadescent lamp“. Da biste našli sve pojedinosti, opet morate pogledati pod incadescent lamp. Iz mog iskustva, s većinom rečnika je isto. Ne umem to da objasnim.

Imena

I

Ubrzo pošto je Železnica Milvoki počela da postavlja šine u državi Vašington sedamdesetih godina devetnaestog veka, potpredsed-niku kompanije zapao je zadatak da odredi imena za trideset dve nove zajednice koje je trebalo podići duž pruge. Očito bez trunke poetičnosti u duši, on je izgleda odabrao imena tumarajući po kući i birajući predmete na kojima bi mu pogled zastao. Dao je gradovima imena po svemu i svačemu, od pesnika (Vitije) i pozo-rišnih komada \'7bOtelo) do hrane uobičajene u svakom domaćinstvu \'7bRalston i Purina). Jedan grad je nazvao Lakonija po, kako je mislio, Lakoniji u Švajcarskoj, smeštenoj visoko u Alpima, ali kada je potom pogledao mapu Švajcarske, nije uspeo tamo da pronađe ni to mesto ni to ime.1 Zapravo, Lakonija je bila oblast klasične Grčke, kao i grad u Nju Hempširu. Nema veze. Odakle god stigla, Lakonija je makar zvučala pristojno, i svakako je bila bolja od imena nastalih po namirnicama.
Ovim želimo reći kako nijedan narod u savremenoj istoriji nije bio suočen s većom prazninom koju je trebalo ispuniti imenima od naroda koji je naseljavao Ameriku, niti je ijedan narod to radio na toliko različitih načina. Po recima Džordža R. Stjuarta, najvećeg američkog toponimiste (to jest onog koji izučava imena mesta), do 1970. godine u Americi je bilo verovatno 3,5 miliona imenovanih mesta, uz otprilike dodatni milion imenovanih mesta koja više nisu postojala (među njima i Purina i Lakonija, u državi Vašington). Čini se da gotovo ne postoji ništa što u ovo ili ono vreme nije nadahnulo imena mesta u Americi. Pored hrane za doručak i Šekspirovih komada, Amerikanci su gradove nazivali po radio-emisijama (Istina ili posledice u Nju Meksiku), kauboj-skim zvezdama (Džin Otri u Oklahomi), zaboravljenim junacima (Hemtrek u Mičigenu, po majoru Džonu Hemtreku), a zbog nekih imena vam je bilo drago što iz tih gradova niste rodom (padaju na pamet Žablji Cug u Arkanzasu1 i Idiotgrad u Oregonu2), dok je makar jedan grad dobio ime po osobi suviše skromnoj da se predstavi (Modesto u Kaliforniji)3 uz hiljade i hiljade drugih sa prozaičnijim ili dosadnijim etimologijama (ne zaboravimo Dosadu, u državi Merilend)4.
Prvi naseljenici, kao što smo već napomenuli, bili su pošteđeni zadatka da odmah daju imena zemlji pošto je najveći deo istočne obale već imao nazive. Ali kako su se širila i obrazovala nova naselja, morali su smisliti nekakav sistem za obeležavanje nepoznatih geografskih orijentira i novih zajednica. Najzgodniji način bio je da se prenesu imena iz Engleske. Otud u starijim državama izobilje imena koja imaju parnjake preko mora: Boston, Dedam, Brejntri, Grinič, Ipsvič, Sadberi, Kembridž i mnoga druga. Jednako jednostavan način bilo je ukazivanje počasti članovima kraljevske porodice, kao što je slučaj sa Čarlstaunom, Džejmstaunom, Meri-lendom i Karolinom. Mnoga od tih imena, vredi primetiti, izgovarala su se u sedamnaestom veku sasvim drugačije. Čarlstaun u Masačusetsu bio je „Čarlton“. Džejmstaun je bio „Džimston“ ili čak „Džimson“ - i taj izgovor je sačuvan u izrazu džimson-trava za otrovnu biljku koja je tamo rasla u zabrinjavajućim količinama.2 Grinvič se izgovarao kao „grinič“, ali s vremenom je počeo da se izgovara onako kako se i pisao. Tek se oko 1925, po Krapovim recima, vratio prvobitnom izgovoru.3
Ali naseljenici su primenjivali i treći, manje očigledan metod imenovanja. Pozajmljivali su imena od Indijanaca. Kao što znamo, urođenički jezici sa istočne obale bili su strahovito složeni, naročito kada su posredi bila imena, ali kolonisti su opet iskazali izuzetnu spremnost ne samo da koriste indijanska imena već i da ih dosta verno beleže. I dan-danas po istočnim državama imamo upadljivo teška indijanska imena: Anasguntikuk, Matavamkeag, Nesovadnehunk, Nolidevantikuku, Nukakongamok i Pongovej-hejmok u Mejnu; Jugiogeni i Kišekokvilas u Pensilvaniji; Kva-kumkvasit i Kočičevik u Masačusetsu; Vapakvaset u Konektikatu; Nisekvog u Njujorku.
Nekada ih je bilo mnogo više. Do 1916, u Nju Hempširu je bila rečica po imenu Kvokvinapasakesamanagnog, ali onda su turobne birokrate iz Odbora za geografske nazive u Vašingtonu to proizvoljno promenile u Biver Krik.5 Na sličan način, divna reka Konamabskvununkant prekrštena je u jezgrovito i neupečatljivo Dak.6 Žitelji Vebstera u Masačusetsu (naročito oni koji prodaju razglednice) i dalje se ponose lokalnim jezerom koje se, po onome napisanom na tabli, zove „Čargogagomančaugogagogčaubuna-gungvamaug“, što navodno na jeziku Nipmuka znači: „Ti pecaj s te strane, ja ću s one, a niko nema da peca u sredini“. To mnoštvo slogova je toliko hipnotički zastrašujuće daje firmopisac na znaku dodao još jedan: ono gog pri sredini ne bi trebalo da bude tamo. U svakom slučaju, to ime više nije zvanično.
Često, kao što se i dalo očekivati, indijanska imena su prolazila kroz brojne mutacije pre nego što su poprimila današnji oblik. Konektikat je zabeležen na različite načine, kao Kvonektakut, Kvo-notikut, Kunihtikut, Konektikot i mnoge druge, pre nego što je dos-peo do stalnog rasporeda slova. Kujahoga je često bila Kejdžahoga. Džon Smit je zabeležio Suskvehanu kao Saskvesahanok, a Potomak kao Patovomek.s Kentaki, od irokeškog kenta-ke, pojavljivao se pod raznim maskama - Kejntak, Kaintak, Kentuk i Kentuke - a obično se izgovarao sa samo dva sloga sve do devetnaestog veka. Zabeleženo je više od 132 varijante imena Vinipesoki, što možda i ne treba toliko da iznenađuje. Za Minesotu se koristilo koješta, od Menesotor, preko Menisote, pa do Minej Sotor. Oregon se pojavljivao kao Ourikon, Ouragon, Ourgan i Ourigan. Čak je i Kanzas imao 140 varijanti pisanja. Milvoki, prvi put zabeležen 1679. kao Meleoki, lunjao je na sve strane po abecedi kao Meleki, Milioki, Milvarik, Milvaki, Muilvaki i još mnogo toga pre nego što se nije skrasio u stalnom obliku tek 1844. godine. Verovatno najživahnija raznovrsnost u pisanju pripada Čikagu, koji se u ranim danima beležio kao Šuekajgo, Pšeščago, Šikago, Cako, Džago, Šekago, Šaka-ko, Ščačango i gotovo svaka druga iole slična kombinacija koja bi vam mogla pasti na pamet.
Indijanska imena su se često razvijala u oblike koji su krili njihovo domorodačko poreklo. Kepanedik je postao Kejp Nedik. Norvauk se preobrazio u Norvok. Zgodan Vejkejk Krik u Nju Džerziju izrastao je iz naziva Vakaka, dok je Rokavejs u Long Ajlendu ponikao iz Rakavakes. Moskitu-auke je postao, gotovo neizbežno, Moskito Hok. Oksopaugsgog se pretvorio u veselo Oksiboksi. Ostrvo Ničija zemlja7 u Masačusetsu nije bilo poprište nekog zaboravljenog incidenta, već potiče od imena indijanskog poglavice Tekvenomena. Spisak nema kraja. Tiklnejked, Smeko-ver, Pohamunšajn, Pu Ran, Žili Boj i bezbroj drugih rezonantnih toponima rezultat su zbrke ili komične prilagodljivosti prvih kolonijalnih naseljenika.
Neindijanska imena ponekad su prolazila kroz neku vrstu narodne evolucije. Barlington u Delaveru prvobitno se zvao Bridlington, po gradu u Jorkširu.7 Njuarkje skraćeno od NewArk of the Covenant.8 Tinek je narodna adaptacija holandskog prezimena Tenejk. Njuport Njuz nije imao nikakve veze s novinama; prvobitno se zvao Nju Port Njus po porodici Njus koja se tamo naselila.8
Iako su se indijanska imena povremeno gubila usput - kao kada se Kapavak pretvorio u Martin Vinograd, ili kada je Matapan preinačen u Dorčester - imena američkih domorodaca najčešće su se pokazala izuzetno trajnim. Treba samo da bacite pogled na mapu Sjedinjenih Država i vidite koliko je izuzetno bogato nasleđe indijanskih imena. U svojoj klasičnoj studiji Imena zemlje, Džordž R. Stjuart napominje da „26 zemalja (danas 27; Aljaska je pridodata posle vremena kada je pisao), 18 velikih gradova i većina prostranijih jezera i dužih reka“ duguju svoje nazive Indijancima.9 Taj sentiment je sasvim opravdan, ali pojedinosti zahtevaju izvesne kvalifikacije. Na primer, mnoga „indijanska“ imena nikada nisu bila prevaljena preko usana niti jednog Indijanca - lndijana je naj-očigledniji primer za to. Oklahoma je reč koju je skovao Kongres. U njoj je bilo elemenata jezika Čoktoa, ali ne na način na koji su ih sami Čokto Indijanci koristili. Vajomingje preuzet iz sentimentalne pesme s početka devetnaestog veka s naslovom „Gertruda od Vajominga“, koja je čuvala uspomenu na jedan pokolj. Pesma je bila toliko popularna da je to ime davano zajednicama širom zemlje pre nego što je 1868. primenjeno na zapadnu teritoriju s kojom nije imalo nikakve jezičke veze. Ime Ajdaho, još apsurdni-je, nije značilo ama baš ništa. Jednostavno je kongresmenima iz devetnaestog veka zvučalo kao dobra indijanska reč.
Cesto ni indijanska imena za gradove nisu nastajala iz bilo kakve istorijske veze, već zbog impulsa romantizma koji je zapljusnuo zemlju u devetnaestom veku. Mnogobrojne Hijavate ne duguju svoje postojanje tom poglavici Mohikanaca, već Longfe-louovoj pesmi. Veliki poglavica Seminola po imenu Osceola nije se nikada ni približio Ajovi, ali tamo postoji grad koji je po njemu dobio ime. Čak i kada je indijanski toponim imao kakvo istorijsko opravdanje, obično je primenjen relativno kasno. Na primer, Aga-vam u Masačusetsu zauzeo je svoje mesto na mapi dvesta godina pošto je to uspelo susednom gradu Ipsviču.
Kako se Amerika selila na zapad, tako je potreba za imenima ubrzano rasla. Jedno vreme vladala je moda davanja klasičnih imena novim zajednicama - otud izobilje, pogotovo među državama nastalim prvim migracijama na zapad, klasičnih imena: Sinsinati, Troja, Utika, Atina, Korint, Memfs, Sparta, Ciceron, Kartagina, Kairo, Hanibal, pa čak i Romeo i Julija. Stanovnici jedne varoši u državi Njujork očevidno su se toliko umorili od različitih načina pisanja imena tog mesta - Sineken, Sinegar, Seniki - da su iskoristili priliku da svom gradiću daju i konzistentnost i klasičnu vero-dostojnost prekrstivši ga u Seneku.
Drugi pristup, sve zastupljeniji kako su Amerikanci hrlili još dalje na zapad, bio je da se mesta i orijentiri nazivaju po ljudima, obično po osnivačima, ali često i po onima koji su zbog svojih osobina izazivali divljenje. Naročito na Srednjem zapadu, svaka država je puna zajednica koje nose ime nekog zaboravljenog pionira ili junaka iz devetnaestog veka. U Ajovi možete naći Vebster Siti, Mejson Siti, Ejms, Odibon, Čarls Siti, Grinel (kojem je ime nadenuo isti onaj čovek koji je prihvatio savet Horasa Grilija -„idi na zapad, mladiću“) i možda još dve stotine sličnih. Upadljiva (premda i retko zapažana) osobenost američkih toponima jeste i brojnost većih gradova koji odaju počast ljudima za koje teško da je iko ikada čuo. Ne postoje veliki gradovi koji se zovu Frenklin ili Džeferson, ali zato postoji Dalas. On je ime dobio po Džordžu Mifinu Dalasu, koji se uzdigao do položaja koji mu je garantovao zaborav, kao potpresednik u vreme vladavine Džejmsa K. Polka, posle čega je nestao iz vidokruga istorije kao kamen bačen u duboku vodu. Klivlend je ime dobio po zaboravljenom advokatu iz Konektikata, Mozesu Klivlendu, vlasniku zemlje na kojoj se grad nalazi i čoveku koga je mrzelo da makar jednom poseti zajednicu nazvanu po njemu. Denver čuva uspomenu na guvernera Teritorije Kanzas. Nije posredi to da su ti ljudi smatrani toliko zaslužnim da se po njima nazovu veliki gradovi, već su te zajednice kasnije dostigle svoju veličinu.
Sve je zavisilo od pravog trenutka. Najbliži susret Luisa Kasa sa besmrtnošću bio je kada gaje Zahari Tejlor 1848. godine pobedio na predsedničkim izborima, ali srezovi u devet država svejedno su dobili ime po njemu. Tejlor je morao da se zadovolji sa samo sedam sreskih imena - premda je to možda i za sedam previše ako se ima u vidu njegov istorijski doprinos. Henri Klej, senator iz Kentakija i dvaput bezuspešan predsednički kandidat, prošao je bolje od njih dvojice zajedno. Njemu počast odaju sreski nazivi u čak osamnaest država. Možete tragati po zapadu za značajnijim uspomenama na Luisa i Klarka i ostaćete gotovo praznih šaka, ali Zebulon Pajk je i te kako počastvovan planinskim vrhom na koji se on nikada nije popeo niti mu se čak približio (samo ga je video izdaleka). Čak je i po Vorenu G. Hardingu, predsedniku čiji je najveći doprinos američkoj istoriji bio da umre u kancelariji, nazvan jedan srez u Nju Meksiku. Čini se da je samo Džordž Vašington donekle pravedno nagrađen jer su po njemu nazvani savezna država, prestonica federacije, 31 srez i najmanje 120 zajednica.10 Nekada ih je bilo i više. Sinsinati je, na primer, nastao kao Fort Vašington.
Amerikanci bi često došli do nekog mesta i ustanovili da ono već ima ime. Taj proces je započet imenima koja su Holanđani ostavili za sobom kada su odustali od svog naselja zvanog Nieuw Amsterdam. Britanci su to žurno promenili u Njujork - u čast vojvode od Jorka, a ne istorijskog engleskog grada - ali kod drugih je bila potrebna izvesna jezička hirurgija. Haarlem je skraćen za jedan samoglasnik, Vlissingen je preinačen u Flašing, a Breukelyn je postao Bruklin (i u jednom trenutku se učinilo da će nastaviti da se razvija u Bruklenđ).“ Deutel Bogtje postao Turtle Bay (Zaliv kornjača), Vlachte Bosch je postao Fletbuš, Trynevly - Tenafli, Bomties Hoek - Bombaj Huk, a Antonies Neus je postao Ento-nijev nos. Kao i Englezi i Francuzi, i Holanđani su često uzimali indijanska imena i pisali ih na način prikladniji za njihov jezik. Otud je Hopoakan, selo preko puta Menhetna, postalo Hoboken.
Dalje na zapadu, Francuzi su za sobom ostavili na stotine imena. Samo u leto 1673, istraživači Market i Žolijet nadenuli su jedanaest važnih imena koja i dan-danas žive u nazivima reka ili gradova (a često i jednog i drugog): Čikago, De Mojn, Viskonsin, Peorija, Misuri, Osaž, Omaha, Kanzas, Ajova, Vobaš i Arkanzas, premda ih nisu baš tako pisali. Za Marketa i Žolijeta, reka je bila Mesconsing. Iz nepoznatih razloga, to je postepeno izmenjeno u Ouisconsing pre nego što se konačno skrasilo u engleskom kao Viskonsin. Slično tome, Vobaš je evoluirao iz Ouabasche, a Peorija iz Peiuarea. Ajova je započela život kao prilično zastrašujuća Ouaouiatonon. Francuzi su to brzo skratili u i dalje teško Ouaouia pre nego što su naseljenici koji su govorili engleski posao dovršili umesto njih.
Za Marketom i Žolijetom došli su francuski traperi, trgovci i istraživači. Vek i po, dobar deo Amerike zapadno od planina Apa-lači bio je pod francuskom kontrolom i to se ogleda u nazivima pejzaža: Mičigen, Ilinois, Luizijana, Detroit, Baton Ruž, Sent Luis, Čikago i bezbroj drugih. Za mnoga od tih imena ne zna se tačno šta znače. Izgleda da Čikago potiče od indijanske reči sa značenjem „mesto koje smrdi na luk“, a Baton Ruž je očevidno tako nazvan zato što je 1700. godine grupa istraživača naišla na crveni kolac -baton rouge - kojim je bila obeležena granica između dva indijanska lovišta, pa je tamo podignuta trgovačka postaja, ali Kerdalen (Coeur dAlene), grad u Ajdahu, potpuno je nejasan. Prevodi se kao „Srce šila“ i niko ne zna šta su osnivači time hteli da kažu.12
Ništa manji trag nisu ostavili ni Španci. Iako obično povezujemo Špance sa jugozapadom, španski dominion u Americi protezao se u jednom periodu preko najvećeg dela kontinenta, od Floride pa čak do Aljaske. Memfis je nekada bio poznat kao San Fernando, a Viksburg kao Nogales.13 Ali, zauzeti svojim posedima u Centralnoj i Južnoj Americi, Španci nikada nisu uradili bogzna šta sa zemljama na severa. Do 1821, kada se Španija povukla iz severne Amerike, njen posed severno od granice sastojao se samo od nekoliko raštrkanih garnizona i tri grada dostojnih tog imena -Santa Fea, San Antonija i Sent Avgustina, premda oni ni zajedno nisu mogli da sakupe 10.000 stanovnika. (Nasuprot tome, Meksiko Siti je imao stanovništvo brojnije od 150.000.) Čak i tako, ne moramo to tri da napominjemo, Španci su ostavili stotine imena u američkom pejzažu, uključujući i najstariji neameroindijanski toponim u Sjedinjenim Državama - Floridu, ili „mesto cveća“, kojoj je ime dao Huan Pons de Leon kada je 2. aprila 1513. postao prvi poznati Evropljanin koji je kročio na ono što će jednog dana postati tlo Sjedinjenih Država. Misije i druga mala naselja ubrzo su počeli da niču, među njima i Tortugas (drugi najstariji evropski toponim u Severnoj Americi), Sent Avgustin i Apaleen. Ovaj potonji je oduvek bio puki zaseok, ali to ime se nekako proširilo i na nejasno definisan planinski kraj. Na kraju je označio i same planine - otud i naziv Apalači.
Ako su Španci bili skromni u naseljavanju svojih zajednica u Severnoj Americi, često su preterivali kada su im davali imena. Za njih Santa Fe nije bio samo Santa Fe, već Villa Real de la Santa Fe de San Francisco (Kraljevski grad svete vere u Svetog Franju), dok je kalifornijska zajednica koju poznajemo kao Los Andeles nosila obeshrabrujuće ambiciozno ime El Pueblo de Nuestra Señora la Reina de los Angeles del Río Porciúncula (Grad naše Gospe Kraljice Anđela kod Malog Rukavca), tako da je imala gotovo jednak broj slogova kao i stanovnika.
Često, kao u slučaju Los Anđelesa i Santa Fea, imena koja su za sobom ostavili Francuzi i Španci morala su se skraćivati, drugačije pisati ili inače modifikovati kako bi se lakše izgovarala na engleskom. Otud je L’Eau Froid (hladna voda), jezero u Arkan-zasu, preinačeno u Lou Frajt, Mont Beau u Severnoj Karolini je evoluirao u Monbo, Les Mont Verts je postao Lemon Fer. Slično tome, planine Siskiju mogu biti adaptacija francuskog six cailloux, „šest kamenova“. Vejko u Teksasu započeo je kao španski Hueco, dok je Ki Vest bilo iskvareno Cayo Hueso. Bob Ruli, u Mičigenu, nastao je kao Bois Bru/e.HNaseljenici koji su govorili engleski češće su zadržavali način pisanja, ali su prilagođavali izgovor. De Mojn, Detroit, Sent Luis i Ilinois očigledni su primeri francuskih reči s nefrancuskim izgovorom, ali postoji još bezbroj manje poznatih, kao Bois D’Arc u Misuriju, što se izgovara kao „bodark“, te De Blieux, Fortier i Breazale u Luizijani, koji se izgovaraju ,,dabl-ju“, „foši“ i „brazil“.15
Čudan izgovor nipošto ne spada u isključivu nadležnost zajednica sa stranim pedigreom. Osnivači gradova su često birali egzotična imena i nisu znali kako da ih izgovaraju, ili bi zaključili da oni to umeju bolje. Otud se ime Pompeii u Mičigenu izgovara kao ,,pom-pej-ej“, Russiaville i Peru u Indijani kao „rušavil“ i „piru“, Versailles u Kentakiju kao ,,vur-sejls“, Pierre u Južnoj Dakoti kao „pir“, Bonne Terre u Misuriju kao „boni tar“, Beatrice u Nebraski kao „bi-ef-ris“, Dante i Fries u Virdžiniji kao „dant“ i „friz“.
Ako je Amerika uopšte imala zlatno doba smišljanja toponima, onda je to svakako sredina devetnaestog veka kada su zbog brzog sleda oregonske groznice, kalifornijske zlatne groznice i otvaranja transkontinentalne železnice, stotine novih zajednica nikle mal-tene preko noći. Često, kao što smo videli na početku poglavlja, imenovanje gradova bilo je prepušteno železnici, koja ne samo što je proizvoljno davala imena novim zajednicama već je ponekad koristila priliku i da preimenuje postojeće. Martasvil u Džordži-ji dobio je 1845. godine novo ime - Atlanta - na silu i potpuno protiv želja njegovih žitelja zahvaljujući jednom zvaničniku sa \
železnice. Povremeno, kao što to Menken napominje, prvi putnici na novoj liniji imali su tu čast da daju ime gradovima kroz koje su prolazili.16 Poštanski zvaničnici takođe su imali odrešene ruke. Jedan zvaničnik, kako prenosi Stjuart, navodno je nadenuo imena poštama po ćelom zapadu „zapravo po svoj deci i bebama iz svog neposrednog komšiluka“.17
Kada je imenovanje prepušteno nezvaničnim izvorima, kao za gradove koji su nicali oko rudarskih kampova u Kaliforniji, rezultati su bili obično živopisniji. Kalifornijaje nakratko obilovala tako privlačnim geografskim nazivima kao što su Jaruga ubica, Brdo ptičje kake, Glupakova iskopina, Delirijum tremens, Viski iskopina, Možeš da se kladiš, Kod pilićara, Diži se i briši, Mrtva maz-ga, Jednooki, Grad paklenog podneva, Potok povraćke i usranih pantalona.18 Ta praksa nipošto nije bila ograničena na Kaliforni-ju. Čitav zapad bio je ubrzo prošaran živopisnom nomenklaturom - Tumbston (nadgrobni kamen) u Arizoni, Bogaljev potok u Koloradu; planina Viski Doka u Vašingtonu, vrh Mrtvo kopile u Vajomingu; i drugima bez broja. Često su živopisnija među tim imenima tiho zamenjena iz razloga kojima nije potrebno naročito objašnjenje, kao u slučaju Dve sise u Kaliforniji ili planine Kenjara u Arizoni. Nekada je, nesumnjivo usled samotnog zapadnjačkog života, na zapadu bilo više planina Bradavica, brda Sisa i sličnih mesta nego što se moglo pobrojati. Danas se moramo zadovoljiti planinama Teton, čije su sisarske implikacije očigledne samo onima koji znaju francuski.
Međutim, živopisna imena nisu samo fenomen zapada. Srez Lunenberg u Virdžiniji svojevremeno se mogao pohvaliti Jebačkim potokom i Pizdinim rukavcem,19 u Severnoj Karolini je postojala varoš Smrzoguz, a Kentaki se još gordo razmeće Šećernom sisom. Štaviše, otkačeni nazivi ne poznaju geografske granice, kako pokazuje ovaj kratki uzorak:
Ko bi se tome nadao, Alabama Fuj, Aljaska Masno ćoše, Žablji cug i Ćuročeš, Arkanzas Ziziks springs, Kalifornija Dva jajca, Florida Ćelavi fratar i Broj devet, Merilend Dudulajce, Masačusets Pospano oko, Minesota Vrela kafa i Dobra klopa, Misisipi Što da ne, Nebraska Razvali ih, Pišpiš, Liži tiganj i Blatna čarapa, Ohajo Krive noge, Oklahoma Istok preko zapada, Južna Karolina Viči, Ratoborne stenice, Pećina kod bupca i Zu-Zu, Tenesi Liži tiganj, Bube tabadžije, Rukavac čokolade, Ding dong, Ludakgrad, Drži ih i beži i Pucaj, Teksas Liži viljušku i Neka fala, Virdžinija Trtelale i Usrana jaruga, Vašington Vrhunsko dupe, Zapadna Virdžinija Sramota, Viskonsin Iza upadljivog imena često stoji prozaično objašnjenje. „Laku noć“ u Teksasu nema nikakve veze sa kakvom večeri vrednom pamćenja niti pozdravom pre odlaska na spavanje. Naprosto pod-seća na gospodina Gudnajta.9 Isto važi za Hambl (skromnost) i Outmil (ovsena kaša, po izvesnom gospodinu Otmilu) u Teksasu, te za Ridl (zagonetku) u Ajdahu. Šagrin (razočaranje) Fols u Oha-ju nema, kako bi se to po imenu dalo zaključiti, nikakve veze sa nekim starim neuspehom u istraživanju, već je naprosto pogrešno napisano prezime Fransoe Segina, jednog od prvih francuskih trgovaca koji su se naselili kraj reke po kojoj je grad dobio ime.20
I grad i reka su se izgovarali Šagin sve dok devetnaesti vek nije dobrano poodmakao.
U istočnim državama, živopisna imena često imaju korene u nazivu kakve krčme ili gostionice. Takav je, donekle razočarava-juće, i slučaj sa Pruskim kraljem, Plavom loptom, Pticom-u-ruci, Izlazećim suncem, Biskupovom glavom, i mnogim drugim neobično nazvanim gradovima koji se nalaze mahom u Pensilvaniji i Virdžiniji ili između njih.
U dvadesetom veku je vladala neobična i milostivo sporadična moda davanja imena gradovima u nadi da će ih takvi nazivi dovesti na geografsku kartu. Obično su podsticaj za to davala naučna otkrića, pa su gradovi sebi davali (ili češće menjali) imena poput Rendgen, Radio, Benzin, Elektron i Radijum. Pčelopiš u Kanzasu, koji je godinama morao da trpi šegačenje u vezi sa urinarnim navikama insekata koji prave med, odlučio je da svoje ime promeni u nešto manje smešno - pa se odlučio za Ševrolet.
Gradovi češće menjaju svoje nazive nego što biste očekivali. Malobrojne su zajednice koje makar jednom nisu promenile ime. Skrenton u Pensilvaniji imao je ni manje ni više nego osam naziva, od kojih je verovatno najupečatljiviji bio onaj prvi: Tvorov jad. Ponekad se imena menjaju iz obzirnosti - kao kada je Vrištograd postao Kancelar, ili kada je Kukasti krst u Arizoni preimenovan u Briljant - ali vrlo često je posredi samo želja nekog građevinskog investitora da mesto zvuči poželjnije. Otud je Vilmor Siti u Kaliforniji postao Long Bič (dugačka plaža), Rosko je postao San Veli (sunčana dolina), a Žirard je preimenovan u Vudlend Hils (šumovita brda). Navodno, samom promenom imena vrednost nekretnina mogla je smesta da poraste čak i za 15 procenata.21 Milozvučnost obično ima prednost nad etimološkim pitanjima, kao kad je reč o Glendejlu u Kaliforniji, imenu koje kombinuje škotsko-galsko glen sa severnoengleskim dale u imenu koje znači „dolina-dolina“. Gotovo svaki grad u Americi može se pohvaliti podelama na oblasti koje ime duguju samo utisku svojih graditelja o tome šta zvuči privlačno: Visovi Velington, Brda Kentenberi,
Naselje Vidikovac i slično. Negde, pretpostavljam, možda postoje i Visovi Lakonija.
Krajem devetnaestog veka, Amerika je nakupila toliko imena za gradove, jezera, planine i druge topografske entitete daje zavladala prava zbrka. U mnogim državama je bilo čak i po pet gradova sa istim imenom, što je neprekidno izazivalo glavobolju poštanskoj službi. Na stotine drugih mesta nosile su po dva ili više imena, poput planine blizu San Dijega koja se ponekad nazivala Oblačni vrh, a ponekad Kujamaka. Isto tako, bilo je na stotine mesta sa varijantama u načinu pisanja - kao Alleghany u Virdžiniji; Allegany u Njujorku; i Allegheny u Pensilvaniji.
Godine 1890, da bi razrešio tu zbrku, predsednik Bendžamin Harison osnovao je Odbor za geografske nazive koji je brojao deset članova. Odbor je hronično patio od manjka novca - prvu plaćenu sekretaricu dobio je tek 1929. godine - i nije imao bogzna kakav autoritet. Mogao je da naređuje državnim službama da koriste njegov način pisanja, ali niko drugi to nije morao, pa mnogi ljudi to isprva nisu ni radili. Međutim, postepeno, većina zajednica popustila je pred odlukama odbora sviđalo im se to ili ne, prilično nalik načinu na koji je većina ljudi tiho pristala na insistiranje poštanske službe da se imena država obeležavaju skraćenicama od po dva slova.
Na samom početku, odbor je ustanovio trinaest osnovnih principa. Prvi od njih bio je razuman zaključak da je, u većini slučajeva, najbolje slediti lokalne običaje. Nažalost, to se kosilo sa ostalih dvanaest, jer su svi oni pozivali na ovo ili ono odstupanje od istorijske prakse. Jedna odluka glasila je da se iz naziva mesta moraju izbaciti nepotrebni akcenti, pa je Coeur dAlene ostao bez svog dostojanstvenog cirkumfleksa (mada ne i bez apostrofa), a San Hose je lišen crtice koja je ukazivala na njegovu špansku prošlost.22 Istovremeno, svi gradovi čije se ime završavalo na -burgh dobili su nalog da to izmene u -burg, dok je onima čiji se naziv završavao na-borough rečeno da ga promene u -boro. Devijantno pisanje poput reči Centre moralo se amerikanizovati. City i Town, proglasio je odbor, moralo se izbaciti iz imena mesta, a oni nazivi sa više reci morali su se spojiti u jednu, tako da su svi New Castles i La Fayettes postali Newcastles i Lafayettes. Mnogo stotina imena promenjeno je ili skraćeno tako da su mesta sa tako zastrašujućim nazivima poput planine Popokatepetl u Oregonu ili Nunatlugaa-gamijutbingoj na Aljasci (sa dvadeset tri slova danas najduže ime u američkom pejzažu) sada prava retkost.
Sve bi to bilo donekle podnošljivo da se primenjivalo s nekim stepenom doslednosti, za šta je odbor izgleda bio potpuno nesposoban. On se nije mogao dogovoriti čak ni oko sopstvenog imena. Pošto je započeo kao Odbor za geografske nazive, postao je Geografski odbor, da bi danas ponovo bio Odbor za geografske nazive.
Usled njegovih odluka, pisanje američkih toponima izgubilo je mnogo od svoje osobenosti i šarma, kao i dobar deo jasnoće (neki dođoš bi pre pogodio kako da izgovori Wilks-Barre nego Wilks--Barre), a da nije steklo naročitu jednoobraznost. Odluke odbora delovale su hirovito. On je uklonio apostrof iz imena Pikes Peak, ali gaje ostavio u nazivu Marthas Vineyard. Naredio je stotinama zajednica da spoje reči u svojim nazivima - tako su, na primer, sva El Dorada postala Eldorada - ali je ubrzo shvatio da niko neće prihvatiti pisanje Newyork, Losangeles ili Elpaso. Izbacio je na stotine indijanskih imena, ali je zato zadržao stotine drugih. Gotovo jedini nepobitno hvalevredan postupak odbora bio je pokušaj da se ublaže rasistička imena - Chinamans Springs je promenjen u Chinese Springs, Nigger Creek u Negro Creek i tako dalje - ali čak je i tu prionuo na posao tek u šezdesetim godinama dvadesetog veka, mnogo vremena pošto su ta imena postala neprijatna.23
Međutim, što se tiče završetaka na -burg i -boro, odbor je bio neumoran i danas morate dugo i marljivo tragati pre nego što pronađete izuzetke od ta dva završetka. Glavni i očegledan jeste Pittsburgh koji se, začudo, često pisao kao Pitsburg pre nego što je došao odbor i naljutio ceo grad. (Uzgred, Pitsburg je dobio ime po britanskom državniku Vilijamu Pitu, zahvaljujući škotskom doseljeniku koji je gotovo sigurno smerao da se ime grada izgovara kao „pitsburra“.) Godine 1891, u jednoj od svojih prvih odluka, odbor je naredio da se grad zove Pitsburg. Poštanska služba je uredno sledila ta uputstva, ali gotovo svi ostali su se usprotivili, a vodeće gradske institucije - Pitsburški univerzitet, Pitsburška berza, novine Pitsburški list - odbili su da se povinuju. Posle dvadeset godina prepirke, odbor je konačno preinačio svoju odluku i 19. jula 1911. grad je i zvanično postao Pittsburgh.2*
Kao što su stotine gradova menjale nazive, to su činile i države. Mejn je nekada bio Nju Somerset. Nju Džerzi je kratko nosio naziv Albanija, a kasnije i alternativno ime Nju Sizarija. Vermont su svi nazivali Nju Konektikat sve dok njegovi žitelji nisu smislili neprirodno i krajnje besmisleno ime Vermont. Ako su, kao što se čini očiglednim, smerali da ga nazovu po Zelenim planinama, trebalo je da mu daju ime Les Monts Verts. Ovako, ako uopšte i treba nešto da znači, ime Vermonta može da se tumači kao „planina crva“.25
Ali opet, priličan broj državnih imena bio je, kad malo bolje razmislite, bar donekle besmislen. Misisipi je bilo neobično ime za državu u kojoj se ne nalaze ni izvor ni ušće reke po kojoj je dobila naziv, i poseduje čak samo jednu njenu obalu. U Misuriju ima više reke Misisipi nego reke Misuri, a opet ga nazivamo Misurijem. Rod Ajlend ne samo što nije ostrvo već se ne zove ni po nekome ili nečemu čije je ime bilo Rod. Nevada je naziv planinskog lanca koji se gotovo u potpunosti nalazi u Kalifomiji. Vajoming je dobio ime po zaboravljenoj pesmi, Kalifornija po mitskoj kraljici. Mejn nema nikakav poseban razlog da se tako zove. Montana i Ajdaho nisu dobili ime baš ni po čemu.
Objašnjenja za ta imena su različita. Rod Ajlend se prvobitno odnosio samo na ostrvo u zalivu Naraganset, gde se sada nalazi Njuport. Jedan od prvih holandskih istraživača nazvao gaje Roodt Eylandt (ili Crveno ostrvo, po boji zemlje na njemu) i to ime se kasnije razvilo u oblik prikladniji za engleski senzibilitet pošto je Rodžer Vilijams tamo osnovao plantažu Providens 1636. godine.
Puno i zvanično ime države jeste Rod Ajlend i plantaže Providens. Mejn potiče iz arhaičnog značenja reči main u smislu veliki ili prvenstveni. Atlantik je ponekad nazivan Glavnim morem - otud i izraz „ploviti po španskom glavnom“. Taj smisao još postoji u reči mainland (kopno) - i manje eksplicitno, u nazivu dvadeset treće države. Misuri nije dobio ime neposredno po reci, već po Teritoriji Misuri čiji je najvažniji deo bio, a Misisipi se pojavio manje-više zato što to ime niko pre toga nije prisvojio. Umalo da ga ne nazovu Vašington.
Mnoge države takođe umalo nisu dobile drugo ime. Zapadnoj Virdžiniji je malo nedostajalo da se zove Kanava. Država Vašington zamalo nije postala Kolumbija. Ajdaho je mogao da bude Esmeralda, Oro Plata, Sijera Plata ili Hambolt. Nevada je mogla biti Bujon ili Vošo, pod kojim je nazivom ta oblast inače bila poznata pre nego što je Kongres odlučio da je nazove Nevadom po planinama koje se tek uzgred pojavljuju u njenoj geografiji. Od samog početka, pitanje koja imena nadenuti novim državama izazivalo je uzavrele debate i stavljalo na iskušenje umove ljudi čiji se dar mogao bolje upotrebiti u važnijim stvarima. Godine 1784, u jednom od svojih malobrojnih zaista zabludelih pokušaja, Tomas Džeferson je napravio spisak moderno neoklasičnih ali neizbežno praznih naziva koje je predložio za teritorije na zapadu. Među njima su bili: Polipotamija, Asenisipija, Pelisipija, Čerzonez, Makro-potamija i Metropotamija.16
Džefersonu nije uspelo da prođe sa svojim otmenim imenima, ali imao je nešto više uspeha sa drugim predlogom, a to je da se zapadne države podele maltene kao šahovska tabla. Svaka država zapadno od Misisipija ima najmanje dve prave (ili gotovo prave) granice izuzev Oregona, Minesote i Teksasa, premda su samo dve, Kolorado i Vajoming, pravougaone. Što se tiče unutrašnjeg uređenja, u zapadnim državama je uveden gotovo brutalan red koji je vrlo malo ustupao pred topografskim pojavama poput reka ili planina. Zemlja je bila podeljena u parcele površine 2,6 kvadratnih kilometara ili 640 jutara. Šest parcela je išlo u gradski atar. Parcele su se delile u šesnaest kvadrata od po 40 jutara, zahvaljujući čemu postoje poznati zemljoradnički izrazi poput „severnih četrdeset". Problem s takvom postavkom bio je u tome što planeta u obliku sfere ne daje četvrtaste ćoškove. Što se više približavate polovima, linije geografske dužine se više približavaju jedna drugoj - zbog čega je, ako pogledate na geografskoj karti, Vajoming primetno uži na vrhu nego na dnu. Da bi se zaobišao taj problem, linije geografske dužine podešavale su se na svaka 38,62 kilometra. To objašnjava zbog čega drumovi u pravcu sever-jug u državama kao što su Nebraska i Kanzas tako često tajanstveno skreću na mestima gde presecaju državne autoputeve.
Debate oko imena država često su se vukle danima i uvek su uzburkavale strasti. Među imenima predloženim za Kolorado bili su Kolona (veoma čudna feminizacija španske reči za Kolumba, Colon), Džeferson, Frenklin, Džekson, Lafajet, Jampa, San Huan, Lula, Arapaho, Tahoza i Ajdaho. Ajdaho je među nekim kongre-smenima uživao čudnu i gotovo mističnu popularnost. Iako to ime nije značilo ama baš ništa, predlagano je iznova i iznova trideset jednu godinu sve dok 1890. godine konačno nije usvojeno za četrdeset treću državu. Kada je skinuto s dnevnog reda, druga imena su zauzela njegovo mesto na listi čekanja. Među onima koja su se razmatrala za Arizonu bili su Gadsonija - po Džejmsu Gadsdenu, slavnom po Gadsdenovoj kupovini10 - i Pimerija. Predloži za Nju Meksiko obuhvatali su Hamilton, Linkoln, Montezumu i Akomu (po tamošnjem indijanskom plemenu).
još su neverovatniji, na svoj način, nadimci država. Ako se ima u vidu koliko se ti nadimci često upotrebljavaju, čudi to što je njihovo poreklo danas često tajanstveno. Niko nije siguran zbog čega se žitelj Ajove naziva „Oko sokolovo“, zašto su stanovnici Severne Karoline „Katranaste štikle“, zbog čega su Kanzašani „Džejhoke-ri“ (ptica po imenu jayhawk ne postoji) niti zašto su stanovnici Indijane „Huzijeri“. Znamo da se Delaver nazivao Državom plave kokoši najmanje od 1840. godine, ali ne znamo zašto. Iznošena su različita, ponekad genijalna objašnjenja - na primer, neko je izvor reči huzijer našao u reči koja postoji u dijalektu Kamberlenda, hoo-ser - ali dokazi su u svim slučajevima u najbolju ruku neubedljivi, a često i sasvim izmišljeni.27
Većina država je odbacila nadimak u prošlosti. Arkanzas su nazivali Državom tople vode i Državom čačkalica, Džordžija je bila Država lešinara, Država kikirikija i Država krekera. (Reč „kreker“ ovde nema nikakve veze s hrskavim pečenim keksom. Ona potiče iz prakse da se kukuruz lomi - „krekuje“ - kako bi se pripremio obrok.) Misuri je nekada bio naširoko poznat kao Država povrać-ke, Ilinois kao Država sisavaca, a Montana kao Država nabijenog nožnog palca - i opet niko izgleda ne zna zbog čega. Znamo, međutim, otkud današnji slogan Misurija, Država-pokaži-mi. Taj izraz su kao uvredu skovali dođoši i trebalo je da ukaže na to da su Misurijci toliko glupi da im se sve mora pokazivati. Ali žitelji te države shvatili su to kao kompliment, ubedivši sebe da taj izraz podrazumeva njihovu izvesnu lukavu opreznost.
Kao što ste i mogli očekivati, državna zakonodavstva su s vremena na vreme iznalazila laskavije nadimke, makar i uz rizik da zazvuče donekle preambiciozno. Nju Džerzi se neko vreme nazivao Američkom Švajcarskom, dok se Arkanzas zalagao za Državu čudesa. Izgleda da je Nju Meksiko patio od najtežeg napada narcisoidnosti, pa se u različitim periodima nazivao Zemljom čežnje srca moga, Zemljom mogućnosti, Zemljom tvoraca zadovoljstava i Začaranom zemljom.
Čast nadimaka koji bi vas poslednji naterali da se spakujete i odete branili su mnogi takmičari. Među trajnim najistaknutijim pripadnicima ove kategorije nalaze se Država mladih gorana (Indijana), Država žita (Kanzas), Država mećave (Južna Dakota),
Država svinjetine i kukuruzne kaše (Tenesi), Država joda (Južna Karolina), Država komaraca (Nju Džerzi) i prikladna, premda krajnje očigledna Zemlja Dakota (Severna Dakota).

II


I tako, nešto kraće, idemo na lična imena. Jedna od upečatljivijih osobenosti života u ranom kolonijalnom periodu bila je nemarnost sa kojom su ljudi pisali svoja imena. Kao što se dobro zna, Šekspir svoje ime nikada nije napisao dvaput isto u svih šest sačuvanih potpisa, i čak se dvaput različito potpisao na istom dokumentu. Njegovi savremenici su mu još slobodnije pisali ime, pa su nam ostavili osamdeset tri različite verzije. Začudo, jedini način pisanja koji sam Šekspir izgleda nije koristio bio je Shakespeare. Ser Volter Rali je slično tome menjao način na koji je pisao prezime kao što bi neko menjao košulju, pa se ponekad potpisivao kao Rawleyghe, ponekad Rawley, ponekad Ralegh11 Njegovi prijatelji i saradnici bili su još neodređeniji i pominjali su ga prezimenima Ralo, Ralle, Raulie, Rawlegh, Rawlighe, Rawlye i u još šezdeset pet jednako hirovitih varijanti. Opet, način pisanja koji on izgleda nikada nije koristio jeste upravo onaj koji mu se obično danas pripisuje: Raleigh,28
Preci Abrahama Linkolna zabeleženi su u ranim crkvenim i zemljišnim spisima u oblicima kao što su Lyncoln, Linccolne i Linkhorn, Džefersonovi kao Giffersonne i Jeffreson, a preci Endrua Džeksona kao Jaxon, Jackeson, Jakeson i Jakson. Džon Vintrop, prvi guverner Masačusetsa (ili Masathusetsa, kako je pisalo na prvim kolonijalnim kovanicama, jer su nazivi mesta jednako bili podložni pravopisnoj promenljivosti), ponekad je sebe potpisivao kao Wynthropp, kako je zapravo i izgovarao svoje ime,29 a zapisi iz prvih kolonijalnih gradova toliko su puni različitih načina pisanja istog imena - Mayo/Mayhew, Smith/Smythe, Moore/Mur i tako dalje - da to ukazuje da su malobrojni u to užurbano doba videli neku naročitu korist ili svrhu u doslednosti pisanja, pa čak i izgovora.
Kao što su prvi kolonisti primenjivali različite načine pisanja, često su sa sobom donosili i neočekivan izgovor. To naročito važi za Virdžiniju gde su vodeće porodice mnogo volele da svoja prezimena izgovaraju na neverovatan način, tako da je Sclater postalo „Sloter“, Munford - „Mamfud“, Randolph - „Rendal“, Wyatt - „Vejt“, Deverax - „Devereks“, Callowhill - „Kerol“, Higginson - „Hikerson“, Norsworthy - „Nazari“, a Taliaferro donekle manje očigledno „Toliver“. Još neverovatnija bila je porodica Krenšo, koja je svoje prezime navodno izgovarala „Grendžer", kao i ogranak klana Enroti koji je izgovor izmenio u „Derbi“, očito da bi se izdvajao od onih članova porodice koji su koristili „Enrafti“. Taj izopačeni izgovor gotovo nikad nije nastajao u Novom svetu, već je stizao iz Engleske i izgleda da se čuvao kao prilično ekscentrično nasleđe. Za razliku od Britanije, gde se zbunjujući izgovor takođe čuvao s mnogo privrženosti, u Americi je u većini slučajeva izgovor postepeno usklađen sa pisanjem, kao kada su preci Džona Vilksa Buta, Linkolnovog atentatora, prestali da svoje prezime rimuju sa south, pa su ga umesto toga rimovali sa truth.
Ta praksa je bila manje uobičajena na severu, ali ne i nepoznata. Frenklin Pirs iz Nju Hempšira, četrnaesti predsednik, izgovarao je čitavog života svoje prezime kao „Purs“, ali čak je i tako skromna fonetska neortodoksnost bila retka. Novoenglezi su čuvali kreativnost za lična imena i veoma su voleli da svojoj deci daju imena koja su označavala vrline. Među putnicima sa Mejflauera mogu se naći Lav (Love - ljubav) i Resi (Wrastle - od glagola rvati se) Bruster, Rizolvd (Resolved - odlučan) Vajt, Hjumiliti (Humility - poniznost) Kuper, Dizajer (Desire - želja) Minter i Rimember (Remember - sećati se) Alerton. Takva imena, koliko znamo, pojavljuju se samo među decom sa Mejflauera, što navodi na pomisao da je 1620. godine ta praksa tek bila u povoju. Ne možemo biti sasvim sigurni pošto su podaci nepotpuni. Vilijam Bredford je sačinio potpuni spisak putnika sa Mejflauera u kojem je zabeležio imena svih muškaraca i većine dece i slugu, ali tek nekoliko žena, kao da su se one tu slučajno zatekle. Stoga, na primer, znamo imena dvojice slugu Kristofera Martina, ali pojma nemamo kako mu se zvala žena. Kao što su se žene odricale prezimena prilikom stupanja u brak, izgleda da nisu više koristile ni svoje lično ime osim među rođacima, tako da ih je ostatak sveta - ili makar Vilijam Bredford - poznavao jednostavno kao „gospu Martin“ ili „gospu Džons“.
Isprva su opisna imena bila ograničena samo na jednu vrlinu: veru, nadu, ljubav, milosrđe, porast, kontinent i slično, ali već posle jedne generacije, puritanski roditelji davali su deci imena koja su bukvalno odzvanjala pravičnošću: Beži-Blude, Jad-i-Beda-Preljub-nička, Izgrabuljan-iz-Pepela, Mala-Nada, Bogu-Hvala, Ne-Boj-Se, Gospod-Je-Blizu. Imena su počela da zvuče kao napevi navijačica, tako da među prvim Hodočasnicima možemo naći Bori-Se--Dobro-Za-Stvar-Vere Vilsona, Budi-Ljubazan Kola, Grehoubi-cu Pembla i upečatljivo milozvučnog Bezbedno-Uzvišenog Sne-ta. Povremeno je želja za vernim poštovanjem Biblije za rezultat imala imena obeshrabrujuće zvučnosti: Maheršalalhazbaz, Zafe-natpanea, Zerubabel i Mene Mene Tekel Ufarsin. A ponekad su roditelji jednostavno zatvarali oči i naslepo zabadali prst u Bibliju, uzdajući se da će ih Proviđenje uputiti na prikladnu reč, što objašnjava povremeno pojavljivanje takvih relativnih besmislica kao što su Možda Barns i Uprkos Grizvold.30
Iako po prirodi stvari takva neobična imena privlače našu pažnju, ona zapravo i nisu bila toliko brojna. Pažljivo popisivanje pokazalo je da je najviše 4 procenta dece Puritanaca dobijalo nekonvencionalna imena. Zapravo, većini beba davana su krajnje nemaštovita imena. Samo tri imena - Sara, Elizabet i Meri - pokrivala su više od polovine svih devojčica koje su u sedamnaestom veku krštene u koloniji u zalivu Masačusets.31 Kada su roditelji primenjivali smelija imena, to obično nije bilo u čast Biblije, već u čast nekog pretka - kao što je slučaj sa slavnim sveštenikom i piscem Kotonom Maderom, koji nije dobio ime po tom korisnom vlaknu,* već po svojoj majci Mariji Koton (koja je, sasvim slučajno, bila kćerka očuha svog muža, Inkriza Madera, pa tako Kotonu nije bila samo majka, već istovremeno i tetka).32
Početkom osamnaestog veka, upadljiva lična imena gotovo su sasvim nestala iz upotrebe. U isto vreme, javila se tendencija podsticaja izvesne jednoobraznosti u prezimenima. S britanskim prezimenima često je dolazila, štaviše, i dan-danas dolazi, raznovrsnost u prihvatljivim načinima pisanja: Lea/Leigh/Lee, More! Mohr/Moore, Coke/Cook, Cooper/Cowper, Smith/Smythe (a ja čak imam poznanika po imenu Shmith). U Americi su se u prvo vreme imena obično standardizovala oko jednog uprošćenog načina pisanja, tako da je Browne uglavnom postalo Brown, Hull je postalo Hall, Newsholme je prešlo u Newsom i tako dalje.33
Još od samog početka, doseljenici iz zemalja u kojima se nije govorio engleski slično tome su prilagođavali svoja imena kako bi lakše ušli u američko društvo. Otac Pola Revira, francuski huge-not i izbeglica, stigao je u Ameriku kao Apolo Rivoar.34 Džejms Boudejn, revolucionarni vođa iz Masačusetsa i osnivač Boudej-novog koledža, bio je sin Pjera Bodena. Džordž Raster, slavan po svojoj pogibiji, potekao je iz stare loze Kestera. Rokfeleri su počeli kao Rogenfelderi, Vestinghausi kao Vistinghauzeni. Bili Sandej, igrač bezbola i evanđelista, potekao je iz porodice Sontag. Prezime Kodi koje je nosio Bafalo Bil preinačeno je iz prezimena Koti. Preci predsednika Huvera bili su Huberi.35 Otac Vendela Vilkija zvao se Vilke.
Često je taj prelazbio krajnje pravolinijski. Langestraet je lako preinačeno u Longstrit, baš kao što je Vanemaher prirodno prešlo u Vonamejker, Šumaher u Šumejker, Jung u Jang, Šmit i Muler u Smit i Miler, Blumental u Blumingdejl, Fjeld u Fild, Ems u Ejms,
Engl.: cotton - pamuk. (Prim, prev.)
Koh u Kuk, Nihuis u Njuhaus, Fersčing u Šeršing, Janson, Jonson i Johanson u Džonson, Olesen i Olson u Olsen. Povremeno je bilo potrebno malo više domišljatosti, kao kada je Bon Ker pretvoreno u Bunker, a Vitenahts u Vajtneks. Kada narodna etimologija nije bila dovoljna, obično je najjednostavnije rešenje bio neposredan prevod, te je otud francusko Fojvert evoluiralo u Grinlif kod Džona Grinlifa Vitijera. Ishod je to da američka prezimena često imaju anglosaksonsku homogenost koja protivreči njihovom poreklu. Na primer, Miler i Džonson su daleko češća prezimena u Americi nego u Britaniji, gotovo isključivo zato što su ih prihvatili Nemci i Skandinavci sličnih, ali drugačijih prezimena.
Kako je Amerika zalazila u drugu polovinu devetnaestog veka, doseljenici su bili sve dalji od lako prilagodljivog germanskog srca Evrope i pristizali su sa njenih južnih i istočnih oboda. Na američke obale su počeli da pristižu ljudi sa imenima koja su se mnogo teže mogla prilagoditi engleskom senzibilitetu i fonetici. Poljska imena kao što su Kžijanovski, Žubžinski, Mikolajezik i Gžvkarčužčin36 očigledno su bila lingvistički daleko izazovnija od Jansena ili Olesena. Čak su i najkraća istočnoevropska imena - posebno u svojim češkim verzijama kao što su Krč, Hrt, Hnjat i Srh - često prkosila lakoj asimilaciji. Problem je stvaralo i to što su neke grupe poput Mađara najpre stavljale prezime, dok drugi, posebno Jermeni, nisu prezime obično ni koristili. Ponekad se strano ime moglo prevesti na engleski ekvivalent, pa su mnogi Poljaci po imenu Kovalčik i Česi po imenu Kovar uzeli prezime Smit.12 Ponekad se koristilo zgodnije srednje ime, kao kada je Jozef Konrad Koržienovski postao pisac Džozef Konrad. Dugačka imena su se obično skraćivala, pa su grčka imena kao Papadimitrakopulos gotovo neizbežno postajala Papas, dok su Poljaci koji su se preživali Mikolajezik postajali Mikosi (da bi se često dalje pretvarala u manje vidljiv etnički oblik kao što je Majkls).
Ponekad je staro ime sasvim napuštano da bi se zamenilo blistavim novim imenom sa dobrim američkim prizvukom, kao kada je italijanski bokser Andrea Kjarilione postao američki bokser Džim Flin. Neretko su neki članovi porodice prilagođavali prezime, dok su drugi ostajali odani svom kulturnom nasleđu. Otud su romanopisac Teodor Drajzer i kompozitor Pol Dreser („Na obalama reke Vobaš“) bili braća.37
Za jevrejske doseljenike pitanje američkog identiteta imalo je još jednu dodatnu dimenziju. Za one koji su želeli da funkcionišu u jednom većem svetu - na primer, u šou-biznisu - očigledno jevrejsko ime moglo je predstavljati hendikep, te je Izrael Balin postao Irving Berlin, Mendel Berlinger se pretvorio u Miltona Berla, a Nejtan Birnbaum se popeo na scenu kao Džordž Bems. To za Jevreje nipošto nije bio nov problem. Menken navodi jednu priču iz dnevnika Semjuela Pepija o nekom doktoru Leviju koji je molio sud da mu dozvoli da preinači svoje prezime u Saliven, a onda je mesec dana kasnije zatražio dozvolu da to ponovo pro-meni u Kilpatrik. „Na zahtev da iznese razlog, saopštio je sudu da su ga pacijenti stalno pitali: A kako ste se zvali pre? Ako mu dozvolite promenu, on će im onda govoriti: Saliven.“38 Jevreji često nisu bili naročito vezani za svoje prezime. Oni iz Austrije i delova Nemačke bili su primorani da prihvate nemačka prezimena pre samo šezdeset ili sedamdeset godina. Ta nametnuta prezimena često su ionako bila neprivlačna, kao kad je posredi Geldvaser („zlatna vodica“), pristojan eufemizam za mokraću, Vancenkni-ker („istrebljivač vaši“) i Eselkopf („magareća glava“), tako da im je bilo drago da ih se ratosiljaju.
I izgovor se prilagođavao kako bi se uskladio s američkim obrascima, naročito među Italijanima sa imenima kao Kapone i Stalone, gde je završni samoglasnik, uvek izgovaran u Italiji, često u Americi postajao bezvučan. To se dešavalo i engleskim imenima, pa su u Americi Cecil, Purcell, Maurice i Barnett postali „sisil“, ,,pur-sel“, ,,mo-ris“ i „bar-nei“.
Uprkos brojnim pritiscima da se prilagode i neospornim pogodnostima koje su išle sa usvajanjem jednostavnog američkog imena, milioni su se lojalno držali naziva koje su im podarile sudbina i geografija. Jedan pogled na indeks istorije američkog fuđba-la, koji je slučajno preda mnom, dovodi do tako beskompromisno neameričkih imena kao što su Dik Mođelevski, Ed Abatičio, Knut Rokni, Borislav „Bronko“ Nagurski, Fred Benirške, Hari Štildre-der, Zik Bratkovski, V. V. Hefelfinger, Džim Kijk, Den Paskvarijelo i Aleks Vojčehovic, a praktično ma koji drugi spisak Amerikanaca (izuzev predsednika i filmskih zvezda) pokazaće podjednaku etničku raznovrsnost. Štaviše, sve je jača tendencija da se vaskrsavaju stara prezimena, kao kad su posredi glumac Emilio Estevez, sin glumca Martina Šina (rođenog kao Ramon Estevez), i pisac Dejvi Valečinski, sin Irvinga Valasa.
Najzad, preostaje još i grupa doseljenika koja se obično izostavlja iz rasprava ove vrste: američki crnci. Uvreženo je mišljenje da su crnci, kojima je u ropstvu dugo osporavano dostojanstvo prezimena, obično po oslobađanju uzimali imena svojih bivših vlasnika. Međutim, dokazi - da ne pominjemo i zdrav razum -navode na pomisao kako crnci nisu gajili bogzna kakvu privrženost prema imenima svojih gospodara. Najzastupljenija imena među južnjačkim robovlasnicima - Pinkni, Rendolf i Ratlidž, na primer - pojavljuju se tek sporadično na svim spiskovima crnačkih imena. Izgleda daje većina oslobođenih robova ili uzimala bezazleno američko ime - Džonson, Džons, Smit, Robinson i slično - ili su sebe nazivali po kakvom junaku. Otud relativno velik broj Afroamerikanaca sa imenom Vašington, Džeferson, Braun (po abolicionisti Džonu Braunu) i Hauard (po generalu O. O. Hau-ardu, šefu Kancelarije za oslobođenike iz perioda pred Građanski rat) - ali začudo i neobjašnjivo, ne i Linkoln.
1
Legenda veli da su nekad davno rekom Arkanzas plovili parobrodi, kada je vodostaj to dozvoljavao. Kada nije, kapetani i posada bi se ukotvili da sačekaju tamo gde danas prevodnica Žablji Cug premošćava reku blizu Konveja. Dok su čekali, osvežavali su se u lokalnoj birtiji. Užasnuti živalj iz okoline navodno je govorio: „Cugaju tamo sve dok se ne naduju ko žabe.” Otud ime Žablji Cug. (Prim. prev.)
2
Danas napuštena varoš u srezu Tilamuk u Oregonu, blizu ušća Idiotskog potoka u reku Vilson. Potok je dobio ime po zajednici koja je zabeležena u zvaničnom spisku Odbora za geografske naziva Sjedinjenih Država. Pošto je to mesto bilo toliko zabačeno, govorilo se da bi samo idiot mogao tamo da živi, pa je dobilo popularno ime Idiotgrad. (Prim. prev.)
3
Engl.: modest - skroman. (Prim. prev.)
4
»1«« rj.Q jest frorjng (Prim. prev.)
5
Engl.: beaver - dabar. (Prim, prev.)
6
Engl.: duck - patka. (Prim, prev.)
7
No Mans Land. (Prim, prev.)
8
Engl.: Ark of the Covenant- Jahveov kovčeg iz Starog zaveta. (Prim, prev.)
9
Engl.: Good night - laku noć. (Prim. prev.)
10
Oblast poznata kao Venta de La MesiJla, ili „Prodaja La Mesilije", u Mek-siju), region od 76.800 km2 koji danas čine južna Arizona i jugozapadni Nju Meksiko koji su Sjedinjene Države kupile po sporazumu koji je potpisao predsednik Frenklin Pirs 24. juna 1853, da bi ga Senat ratifikovao 25. aprila 1854. Džejms Gadsden je bio tadašnji američki ambasador u Meksiku. (Prim. prev.)
11
Uzgred, gotovo sve varijante pisanja ukazuju na to da je savremeni američki izgovor njegovog imena „roli“ verniji originalu nego savremeni britanski izgovor „rali“.
12
Engl.: smith - kovač. (Prim, prev.)

„Proklamovana sudbina“: Pripitomljavanje Zapada

Godine 1803, Tomas Džeferson je obavio jednu od istorijski boljih kupovina. Za otprilike tri centa po jutru zemlje, kupio je od Francuza teritoriju na kojoj će nastati dvanaest država - Arkanzas, Ajova, Kanzas, Luizijana, Minesota, Misuri, Montana, Nebraska, Oklahoma, Vajoming i dve Dakote - jednim potezom više nego udvostručivši veličinu Sjedinjenih Država. Taj događaj je bio poznat kao Kupovina Luizijane.
Bilo je prirodno angažovati nekoga da istraži novu teritoriju i izradi geografsku kartu. Zapravo, Džeferson je to već uradio. Mesecima pre nego što se uopšte pomislilo na Kupovinu Luizijane kao na stvarnu mogućnost, ovlastio je Merivedera Luisa da nelegalno povede grupu istraživača preko zapadnih teritorija. U vreme kada je do Luisa stigao glas daje najveći deo zemlje na zapadu sada u američkim rukama, on je već bio na pola puta do Sent Luisa.
Luis je odrastao blizu Montičela kao Džefersonov štićenik, „gotovo sin“, po recima jednog biografa,1 i bio je donekle neobičan izbor za vođu ekspedicije. Iako je imao vojnog iskustva, nije naročito poznavao putovanje divljinom i prethodne dve godine živeo je prilično udobno kao Džefersonov privatni sekretar u Beloj kući. Imao je minimalno obrazovanje. Nije izučavao botaniku niti kartografiju, te nije znao da govori niti jedan indijanski jezik. Još zloslutnije bilo je to što je bio sklon uznemirujućim promenama raspoloženja koje su se eufemistički nazivale „hipohondrijskim oboljenjem". Drugog vođu ekspedicije potražio je u svom prijatelju Vilijamu Klarku. Iako je poticao iz ugledne porodice (brat mu je bio general iz Revolucionarnog rata, Džordž Rodžers Klark), Klark je bio još neobrazovaniji od Luisa i odavao je trajni utisak krajišnika, ali bio je smiren, domišljat i hrabar. Oni su, gotovo čudesno, sačinjavali savršen par predvodnika.
Četrnaestog maja 1804. pošli su uz Misuri na čelu grupe skupljene s koca i konopca, koja se sastojala od trideset dva vojnika, deset civila, jednog roba (bio je to sluga poručnika Klarka, Jork), mladog indijanskog vodiča i tumača, devojke po imenu Sakageva i njene tek rođene bebe, još dva tumača i Luisovog psa Skenona. Oni će biti odsutni gotovo dve i po godine i prevaliće oko trinaest hiljada kilometara kroz nepoznatu i često neprijateljsku teritoriju, a opet će samo jedan član grupe umreti, i to od perforacije slepog creva.
Oni nipošto nisu bili prvi belci koji su se zaputili u ogromnu unutrašnjost Severne Amerike. Još 1860, oko osam stotina francuskih trapera lovilo je na zapadu,2 a do 1804. i francuski i engleski trgovci često su se mogli videti širom prostranog razvoda reke Misuri. Godine 1792-3, Britanac po imenu Aleksandar Maken-zi putovao je preko Kanadskih Stenovitih planina do Britanske Kolumbije i tako postao prvi čovek evropskog porekla koji je preko kopna došao do Tihog okeana. Mnogi su još došli do zapadne obale morem, kako su to Luis i Klark ustanovili kada su Indijanci sa pacifičkog severozapada pozdravili njihov dolazak srdačnim poklikom „kurbin sine" u očiglednom uverenju kako je to engleski izraz prijateljstva.3 Isto tako su naišli na Indijanku na čijoj je nozi grubo bilo istetovirano ime „Džonatan Boumen“.4 Godine 1801, istraživač Makenzi je objavio uticajnu knjigu Putovanja iz Montre-ala... preko Kontinenta Severne Amerike, do Ledenog i Tihog okeana, u kojoj je predložio da Britanci preduhitre Sjedinjene Države na zapadnim teritorijama dok još imaju izgleda za to. Upravo ta zabrinjavajuća mogućnost nagnala je Džefersona da pošalje ekspediciju Luisa i Klarka.
Iako Luis i Klark nisu bili prvi koji su se zaputili na zapadne teritorije, prvi su koji su tome pristupili na naučni način. Neumorno i marljivo označavali su, ucrtavali u kartu i ispitivali sve što je prolazilo ispred njih, beležeći otkrića u svojim slavnim dnevnicima, koji su i dan-danas čudesno štivo. Naročito je nemoguće čitati Klarkove zabeleške, a da se brzo ne oseti privrženost prema njegovom grubom pisanju i pogrešnoj gramatici koja se povremeno, po recima Džordža R. Stjuarta, „bliži nadahnuću“. Od samog prvog zapisa po polasku - „Nastavili smo pod lahorom lakim uz Misuri“5 - njegova neposrednost u opisima i ekscentričnost kompozicije doprinose da čitav taj opasan poduhvat oživi pred našim očima:
U nedelju 25-og jutro lepo, reka se digla prekonoć za četrnaest cola, ljudi su našli cvetno drveće sa košnicama i uzeli velike količine meda, uli sati 24 putnika naišlo je iz Sent Luisa i zaiskalo namirnice... Guterg (tako je on pisao Gudrič) se vratio s jajima i (nečitko), Vilard je doveo u 10 red. Hindžisa, Džordž Šenon je ulovio 3 velika soma -komarči su večeras j ako gadni.
Pod njegovom nesigurnom rukom, reč circumference (obim) postala je secumpherance, rheumatism (reumatizam) postao je rhumetism, a Missouri svašta nešto - Missouris, Missouries, Misso-urie - često sa dve verzije u istom redu. On je Sakagevu, junačku Indijanku koja je vodila grupu kroz divljinu, mudro izbegavao i pominjao je kao „skvo“. Iako je i sam grešio u pisanju, Luis je u dnevnike uneo sigurniji stil. Zajedno su skovali gotovo hiljadu termina za životinje, biljke i delove pejzaža koji pre toga nigde nisu bili zabeleženi. Otkrili su 178 biljaka i 122 životinje, među njima i medveda grizlija i repatu lisicu, kao i nekoliko vrsta štuke, soma i veverica. Nijedan drugi istraživač ili prirodnjak u američkoj ¿storiji nije nadenuo ime većem broju bića i predmeta.
Među recima koje ranije nisu bile zabeležene na engleskom bile su velike ravnice, prerijski pas (mada se Klarku više sviđalo podzemni pacov) i cache za tajnu rupu u zemlji (preuzeto očigledno od francuskih trapera, s tim da je Klark to gotovo neizbežno napisao kao „carsh“). Neke njihove reči nisu ušle u stalnu upotrebu. Njihove vučiće je iz upotrebe na kraju istisnuo meksičko-španski kojot (po reči na jeziku Nahuatla, coyotl). Oni su isto tako nadenuli ime svakom delu pejzaža koji već nije imao poznati naziv, iako ga je dobar deo i imao. Na primer, Yellowstone (žuti kamen) samo je Luisov bukvalni prevod izraza francuskih trapera Roche Jaune. Opet, relativno je malo njihovih geografskih imena preživelo. Oni su nadenuli plemenito ime Reka čovekoljublja pritoci Misurija, ali ono se nije zadržalo. Kasniji prolaznici su je preinačili u Smrdljivu vodu. Reka Luis kasnije je postala reka Šošon. Reka filozofije postala je Vrbin potok.
Iako su mogli da se oslone na tri tumača, Luis i Klark su često nailazili na izuzetne jezičke poteškoće s američkim urođenicima. Najednom sastanku, u nekoj vrsti prevodilačkih gluvih telefona, jedan slušalac je prevodio s Luisovog engleskog na francuski, drugi s francuskog na jezik Minitarija, sledeći u nizu s jezika Mini-tarija na jezik Šošona, te konačno sa šošonskog na jezik plemena Ne Perse. Sami Indijanci su takve poteškoće otklanjali univerzalnim jezikom znakova od stotinak gestova, koji su mogli objasniti, premda krajnje direktno, mnoge potrebe. Grupa je imala i ludu sreću, naročito za vreme potencijalno napetog susreta sa Indijancima kada je Sakageva shvatila da je jedan od ratnika s kojima su se suočili njen brat.
Posle te ekspedicije, Džeferson je imenovao Luisa za guvernera teritorije Luizijana. Oktobra 1809, tri godine po završetku ekspedicije, tek u svojoj trideset četvrtoj godini života, veliki istraživač je umro pod krajnje čudnim okolnostima u zabačenoj seoskoj birtiji koja se zvala „Brusačeva krčma“ kraj druma Načes u Tene-siju. Očevidno usred napada svog „hipohondrijskog oboljenja“, on je počeo da se vlada čudno i paranoično - u tolikoj meri da se vlasnik gostionice iselio iz kuće u pomoćnu zgradu. Satima se moglo čuti kako Luis priča i viče sam na sebe. Onda su se negde u gluvo doba noći začuli pucnjevi, da bi zatim sve utihnulo. Ujutro je Luis pronađen sa strašnim povredama - ostao je bez pola loba-nje i po čitavom telu je imao i druge samonanesene rane - ali je i dalje bio u svesnom stanju. Preklinjao je vlasnika da mu prekrati muke, ali ovaj je to odbio. Luis je umro kasnije tog dana. Njegov prijatelj i kolega Vilijam Klark prošao je mnogo bolje. Postao je guverner teritorije Misisipi i upravljao je njom izuzetno dobro, mada nikada nije naučio pravopis.
Dobrim delom veka, naučna i jezička dostignuća Luisa i Klarka prolazila su gotovo nezapaženo. Tek 1893. godine, kada je istraživač i prirodnjak po imenu Eliot Kue ponovo otkrio njihove gotovo zaboravljene rukopise koji su budali u jednom ormaru Američkog filozofskog društva u Filadelfiji, te napravio izdanje njihovih dnevnika s komentarima, oni su konačno stekli priznanje kao prirodnjaci, kartografi i etnolozi.7
Džeferson je mislio da će Amerikancima biti potrebno hiljadu godina da nasele ogromne praznine zapada,8 ali on nije računao na velike talase doseljenika u devetnaestom veku niti na „neobičan nemir karaktera“ koji je toliko opčinjavao Tokvila.9 Od samog početka, Amerikanci su se retko zadržavali dugo najednom mestu. Džejmstaun je postao grad duhova manje od jednog veka po osnivanju. Malobrojne su države čije se prestonice nisu preselile najmanje jednom, a obično i češće. Samo između Revolucije i Rata 1812, u periodu od nekih trideset pet godina, osam od prvobitnih trinaest kolonija preselilo je sedište svoje vlade. Dalje na zapadu, prestonice su se menjale još učestalije. Indijanaje svoju preselila iz Vensana u Koridon, te konačno u Indijanapolis. Ilinois je prešao sa Kaskaskije preko Vandalije u Springfild.10 Krajina -frontier, reč koja je označavala (i još označava) državnu granicu na britanskom engleskom, poprimila je u Americi novo značenje neprekidno pokretne razdelnice između divljine i civilizacije.
Gradovi su osnivani s velikim nadama i, ukoliko se stvari nisu povoljno odvijale, napuštani bez oklevanja. Godine 1831, Abraham Linkoln se preselio u Nju Sejlem, u državi Ilinois. Šest godina kasnije, ispostavilo se da je promet robe na obližnjoj reci Sangamon nezadovoljavajući, pa su i on i svi ostali napustili tu zajednicu i raštrkali se po oblastima koje su više obećavale. Po čitavom zapadu, gradovi su nicali i gasili se. Na svaki Čikago i Milvoki koji su napredovali, hiljade drugih su tiho zamirali. Samo u Ajovi bilo je 2.205 zajednica koje su se u svom prvom veku pretvorile u gradove duhova.11
Pre devetnaestog veka, grad je bio termin obično namenjen većim zajednicama, ali potom je u Americi počeo da se koristi maltene za svaku grupicu kuća, koliko god skromna bila. I dandanas, Amerika je prošarana „gradovima“ za koje je ta reč očito preambiciozna - mestima poput Ripabliken Sitija u Nebraski (stanovnika 231), Barns Sitija u Ajovi (stanovnika 266), Rok Sitija u Ilinoisu (stanovnika 286). Ali skloni smo da zaboravimo da su se u Americi prašnjavi zaseoci mogli pretvoriti u gradove, i to gotovo preko noći.
Pravi primer grada koji se tako naglo razvio jeste mala zajednica na obalama jezera Mičigen, po imenu Fort Dirborn. Godine 1832. tamo je bilo manje od stotinu stanovnika. Šezdeset godina kasnije, preimenovan u Čikago, taj grad se mogao pohvaliti sa milion stanovnika i bio je sedište najveće berze žita na svetu.12 Nema te zajednice u istoriji koja je toliko brzo tako porasla. Kao što je napomenuo Danijel Borstin: „Čovečanstvu je trebalo najmanje milion godina da proizvede svoju prvu urbanu zajednicu od milion ljudi. Žiteljima Čikaga to je pošlo za rukom u periodu kraćem od jednog veka.“13 Ono što je omogućilo da se za tako kratko vreme tu smesti toliko ljudi bila je čikaška izmišljotina koja je nosila čudan naziv izgradnja s balonskim ramom. Taj revolucionarni metod u građevinarstvu, koji je podrazumevao prikucavanje lake, ali izdržljive drvne građe u ramove koji su se potom postavljali na željeno mesto, smislio je 1833. u Čikagu Avgustin Tejlor, i bio je toliko genijalno nepopravljiv da se i danas univerzalno koristi u izgradnji američkih kuća. Balonski ram (baloon frame) nije bio Tejlorov termin. Njega su skovali sumnjičavi stolari kako bi se narugali tom metodu zbog izuzetne lakoće i pretpostavljene krhkosti.14 Kada je Tejlor primenio taj metod na izgradnju prve katoličke crkve u Čikagu, gotovo svi su mislili kako će prvi jači vetar odneti zgradu kao šator. Naravno da se to nije dogodilo, i ubrzo su taj metod svi počeli da kopiraju.
Za Amerikance je „Zapad“ bio stalno promenljiv koncept. U vre-me prvog saveznog popisa stanovništva 1790, 95 procenata četiri miliona stanovnika Amerike bilo je stalno nastanjeno duž istočne obale, a „Zapad“ je predstavljao gotovo sve ostalo. Do dvadesetih godina devetnaestog veka, on se protezao nedaleko iza planina Apalači. Vodeće novine u Kentakiju tog vremena zvale su se Argus Zapadne Amerike. Čak i sredinom veka jedan hroničar poput Čarlsa Dikensa mogao je da se zaputi najdalje do Sent Luisa, koji je i dalje bio skoro hiljadu petsto kilometara daleko od Stenovitih planina, te da sasvim uverljivo tvrdi kako je posetio Zapad.
Selidba na Zapad kakav danas poznajemo počela je iz sve snage sredinom četrdesetih godina devetnaestog veka kada je eksplodirao izraz Oregonskagroznica. Uz podsticaj vlade da nasele severozapadnu teritoriju na koju su pravo polagali i Britanci, na hiljade naseljenika zaputilo se u novi život do kraja Oregon-skog puta, prateći staze i bogaze koje su dvadeset pet godina pre toga utabali traperi. Frazu koja je u sebi sažela novi, samopouzdanjem ispunjen stav Amerike prema razvoju zapada, skovao je 1845. godine urednik Demokratske revije Džon O’Saliven, kada je napisao kako je „naša proklamovana sudbina da se raširimo kontinentom koji nam je Proviđenje udelilo za slobodan razvoj naših miliona što se svake godine sve više umnožavaju“.15 Naseljavanje Zapada nije više bila samo prilika koju je trebalo iskoristiti, već i neka vrsta misije.
Oregonski put je termin koji donekle navodi na pogrešan zaključak. Ponajpre, to nije bio put u smislu dobro definisane putanje. Bio je to gotovo u potpunosti imaginarni koridor, veoma promenljive širine, koji se pružao preko travnatih ravnica. Štaviše, posle nekoliko prvih godina, samo su malobrojni među onima koji su tuda putovali išli za Oregon. Pošto bi prešli Stenovite planine, odmah bi skrenuli prema Kaliforniji i njenim nalazištima zlata.
Jedan od velikih mitova o migraciji na zapad, koji su podržale hiljade drugih mitova, bio je da su se naseljenici klatili po prerijama u konjskim kolima „konestoga“. Ta izdržljiva vozila bila su, po recima istoričara Džordža R. Stjuarta, „beskorisno teška za dugačku trasu do Oregona ili Kalifornije“.16 U njima se jeste prevozilo nešto tereta na zapad, ali nikada porodice. Umesto toga, naseljenici koji su se zaputili na zapad koristili su lakša, manja i mnogo pokretljivija kola, svuda poznata kao prerijske škune. Njih nisu vukli konji, već mazge ili volovi, koji su mogli da izdrže teškoće prelaska prerije daleko bolje od svakog konja. Poslednji mit koji je začeo Holivud bio je i taj da su se kola okupljala ukrug kad god bi ih napali Indijanci. Nisu, iz jednostavnog razloga što bi takav postupak bilo toliko teško organizovati da bi grupa verovatno bila pobijena pre nego što bi stigla da dovrši makar i četvrtinu posla.
Kola su bila prekrivena platnom, kao u filmovima, mada se reč platno retko koristila; taj materijal je u devetnaestom veku bio poznat kao twill. Iako se koristio i izraz kolski voz (prvi put zabeležen 1849), on nije bio naročito prikladan. Najvećim delom putovanja, kola su se širila u front širok i do petnaest kilometara kako bi izbegla prašinu drugih i brazde preostale od predašnjih putnika - što je bila još jedna prepreka za formiranje krugova.
Mnogi među prvim naseljenicima nisu imali pojma u šta se upuštaju, i često nisu za to bili krivi. Sve dok dobrano nije pood-makla treća decenija devetnaestog veka, neznanje o Zapadu bilo je toliko veliko da su karte često bile pune izmišljenih reka - kao što su Multnomah, Los Mongos, Buenaventura - a na njima je bilo i veliko kopneno more s nazivom Timpanongos. Uzgred, oni koji su išli na zapad nisu smatrali da su i dalje u Americi. Sve otprilike do Građanskog rata, Amerika se redovno shvatala kao skup istočnih država, tako da se u izjavama tog vremena obično nalaze i ovakve tvrdnje: „Neki ljudi ovde (u Oregonu) pričaju da će se vratiti u Ameriku“ ili „Vratićemo se u Ameriku, udešeni kao za vrbicu“ (iz Njujork tribjum 1857, odnosno Roki Mauntin njuza, 1860).
Krajevi koje su pronašli bili su toliko upadljivo drugačiji da su zahtevali nove reči. Iako se izraz velike ravnice (greatplains) koristio još od 1806, travnate ravnice zapadno od Misurija obično su nazivane golijom (barrens) ili, ponekad, velikom močvarom (the great dismal) sve dok nije prevladala reč prerija francuskog porekla. Prairie, od stare francuske reči za dolinu, bila je u upotrebi u Americi još od kolonijalnog doba, i prvobitno je označavala deo otvorene divljine okružen šumom. I reč pustinja (desert) modifi-kovana je tako da bude prilagođena neobičnom pejzažu Zapada. Prvobitno je označavala svako nenaseljeno mesto (u značenju očuvanom u reči napušteno - deserted). Otud izraz Velika američka pustinja, zabeležen prvi put 1834, nije opisivao samo bezvodne zemlje prekrivene žbunjem na jugozapadu, već i bogate travnate zemlje na severu. Mnogi krajevi koje danas smatramo pustim i negostoljubivim nisu u to doba bili nimalo goli kao danas. Kada su stigli zapadni doseljenici, dobar deo jugozapada bio je prekriven ustalasanom travom. Oni su je jednostavno popasli.17 Čak i tako, nije manjkalo mesta koja su se pokazala neizdrživo opasnim. Jedna grupa koja je 1849. pokušala da stigne prečicom do Kalifor-nije otkrila je, na sopstvenu žalost, ubistveno prostranstvo koje je nazvala Dolinom smrti.
Iako je tradicionalna zapadnjačka kočija trajno prisutna u filmovima i TV emisijama, ona je u aktivnoj službi bila jedva nešto duže od decenije. Prva linija otvorena je 1858. kada je poštanska kompanija Overlend počela da obavlja putovanja dvaput nedelj-no od Sent Luisa do San Franciska. Njihove kočije „konkord“ (po mestu Konkord u Nju Hempširu, gde su proizvedene) trebalo je prevashodno da prevoze poštu i teret, ali su prevozile i do devet putnika po ceni od po 200 dolara za putovanje na zapad i 150 dolara za putovanje na istok, (Put na istok bio je jeftiniji pošto se putovalo uglavnom u jednom smeru.) Ukoliko je sve išlo kako treba, putovanje je trajalo nešto duže od tri nedelje. Godine 1866, poštanska kompanija Overlend prodata je Velsu, Fargu i kompaniji, ali je tri godine kasnije ostala bez posla kada je otvorena prva transkontinentalna železnica.
Još kraćeg veka bio je Poni ekspres. Uspostavljen 3. aprila 1860, trebalo je da prenosi poštu što je moguće brže od Sent Džozefa u Misuriju do Sakramenta u Kaliforniji. Jahači su putovali štafetno, i svaki je prevaljivao između osamdeset i sto dvadeset kilometara dnevno (mada su neki povremeno prelazili čak i po petsto kilometara bez odmora), prenoseći poštanski džak ili mochila, kako se on obično nazivao. Na prosečnom putovanju, sedamdeset pet jahača prevalilo bi nešto više od tri hiljade kilometara između Misurija i Kalifornije za deset i po dana. Bilo je to čudesno dostignuće, ali i ekonomska ludost. Organizovanje i izdržavanje jahača, konja i postaja bilo je izuzetno skupo. Ulagači u Poni ekspres finansirali su tu službu sa 700.000 dolara i, uprkos ceni od neverovatnih 5 dolara po pismu, nisu uspeli da povrate ni delić uloženog kapitala. Krajem 1861, jedva devetnaest meseci posle početka, Poni ekspres je izašao iz posla kao žrtva upravo postavljenog telegrafa i sopstvenih neizbežnih troškova.
Za one koji nisu želeli da se suoče sa opasnostima i neprijatnostima kopnenog putovanja, alternativa je bila da pođu morem. Mogli su odabrati da krenu brodom za Panamu kroz Meksički zaliv, preko osamdeset kilometara širokog Panamskog zemljouza (ili Darienovog zemljouza, kako su ga tada svi nazivali) na konjima, da bi se onda ponovo ukrcali na brod za pacifičku obalu. Ali veze su bile nepouzdane i neretko su putnici ostajali nedeljama bespomoćni, prepušteni na milost i nemilost vrućini i žutoj groznici. Druga mogućnost bila je da krenu brodom oko Rta Horn, što je bilo putovanje od dvadeset četiri hiljade kilometara koje je retko trajalo kraće od šest meseci, a ponekad bi potrajalo i dvostruko duže u uslovima koji su retko bili bolji od bednih. Sve u svemu, odlazak u Kaliforniju bio je opasan i neprijatan posao.
Ali to nije sprečilo nikoga - makar ne 1849, kada je tamo pronađeno zlato. U prve četiri godine zlatne groznice, stanovništvo Kalifornije povećalo se sa 20.000 na nešto ispod 225.000. Za iste te četiri godine, 220 miliona dolara u zlatu izvađeno je iz tla ili isprano iz tamošnjih svetlucavih potoka. Zlatna groznica ne samo što je donela bogatstvo malobrojnim srećnicima već je oživela i jezik. Mnogi izrazi koji su tada nastali probili su se u opštu upotrebu, među njima i pay dirt, pan out, stake a claim i strike it rich,1* i svi oni su ubrzo počeli da se koriste u smislu koji je bio veoma daleko od grebuckanja po zemlji u potrazi za zlatnim grumenjem.
Jedan od mnogobrojnih uzgrednih učinaka zlatne groznice u pedesetim godinama devetnaestog veka bio je i izum otpornih pantalona i kombinezona na tregere u San Francisku. Naravno, njihov izumitelj bio je Levi Štraus, koji je otputovao na zapad s tovarom platna (ili twill-a) u nameri da pravi šatore, ali je naišao na daleko veću potražnju za pantalonama koje će izdržati haba-nje tokom života u rudarskim kampovima. Nije ih nazvao džins. Pedesetih godina devetnaestog veka ta reč nije označavala odevni predmet već vrstu tkanine. To je iskvareni oblik reči Genoa (Đeno-va), ¿talijanskog grada gde je materijal prvi put satkan. Tek su u dvadesetom veku pantalone od denima (koji je i sam iskvareni oblik izraza serge de Nimes, po francuskom gradu) postale opšte-poznate kao džins, a ljudi su ih tek četrdesetih godina dvadesetog veka prozvali leviskama.
Saobraćaj prema Kaliforniji nije se u potpunosti odvijao sa istoka na zapad. Hiljade ljudi došle su iz Kine. Na početku zlatne groznice u Kaliforniji je živelo samo 325 Kineza; dve godine kasnije njihov broj je skočio na 25.000. U sledeće tri decenije on se povećao dvanaest puta, na preko 300.000, što je bio bezmalo deseti deo ukupnog stanovništva. Zbog političkih previranja u Kini, gotovo svi oni došli su iz samo šest malih okruga u provinciji Guangdong.
Kinezi, koje su svi na Zapadu iz krajnje tajanstvenih razloga nazivali nadimkom „Džoni“, bili su izloženi izuzetno lošem tretmanu. Pošto su bili spremni da vredno rade za male nadnice i pošto se zbog izgleda nisu mogli lako asimilovati, često su bili bezrazložno napadani, a povremeno su bili čak i žrtve pokolja. Godine 1885, u Rok Springsu u Vajomingu, rulja je preplavila zajednicu od pet stotina Kineza samo zbog toga što joj nisu bili simpatični, i ostavila za sobom dvadeset osam mrtvih. Prema Kinezima su vladale takve predrasude da im u nekim zapadnjačkim sudovima čak nije bilo dozvoljeno ni da se pozovu na samood-branu. Otud je nastao rečit zapadnjački izraz: „Ima šanse koliko i Kinez.“
Mnogi izrazi koje krajnje blisko povezujemo sa Zapadom uop-šte tamo nisu nastali. Ebigejl Adams je koristila reč desperadosi kako bi opisala učesnike u Šejsovoj buni1 pre nego što se reč zakačila za zapadnjačke bandite.20 Iako je chuck wagon (od reči u slengu za hranu, koji je uzgred opstao u izrazu upchuck - povraćati) ušao u široku upotrebu na Zapadu - jedan od najpopularnijih modela izradila je kompanija Studebejker iz Detroita - taj izraz se koristio širom Kentakija mnogo pre nego što je ikome pao na pamet Oregonski put. Son of a gun2 i bite the dust3 bili su anglicizmi koje su u Ameriku doneli prvi kolonisti. Posse (potera) postoji u engleskom još od srednjeg veka. Najveći broj visokoparnih reči koje se tako prirodno uklapaju u žustar način života na Zapadu - formacije poput absquatulate (otići u žurbi; umreti) i rambunctious (bučan, nasilnički) - nastale su mnogo ranije u Novoj Engleskoj.21 Isto tako, šešir Stetson, često nazivan i Džon B., bio je istočnjački izum. Njegov tvorac Džon Baterson Stetson bio je iz Filađelfije i nikada nije imao nameru da se njegov šešir povezuje isključivo s momcima na konjima.
Čak je i kauboj bio stari termin. Prvi put je upotrebljen u Revolucionarnom ratu kao nipodaštavajući epitet za lojaliste. U savre-menom smislu potiče iz 1867, kada je preduzimač po imenu Džozef Mekoj (još jedan često navođeni kandidat za izvor izraza the real McCoy - pravi Mekoj, u značenju „prava stvar“) zaposlio kauboje da sprovedu dugoroga goveda putem zvanim Čizolm od Teksasa do njegove stanice za snabdevanje u Ebilejnu, u Kanzasu. Postigao je strahovit uspeh i početkom sedamdesetih godina devetnaestog veka isporučivao je iz tog prašnjavog grada i do 500.000 grla stoke godišnje. (Izraz cow town - kravlji grad - ušao je u upotrebu tek 1885.)
Da bi se krda stoke međusobno razlikovala, rančeri su počeli da koriste žig, što je dovelo do novog komplikovanog žargona. Slovo nakrivljeno u stranu nazivano je „lenjim“. Linija ispod slova bila je „šipka“. Slovo napisano krivudavim umesto pravim linijama zvalo se „tekuće“. A otud i nazivi mnogih rančeva: „Lenjo X sa šipkom“, „Tekuće W“ i tako dalje.22 Postojalo je bukvalno na hiljade žigova - 5.000 u Vajomingu i bezmalo 12.000 u Montani početkom devedesetih godina devetnaestog veka - a izdavači su dobro zarađivali objavljujući godišnjake sa žigovima. Nežigosana goveda nazivala su se mavericks. Taj naziv potiče od teksaškog rančera Semjuela A. Maverika koji je odbijao da žigoše svoju stoku - da li zbog toga što je bio ekscentričan ili lenj, ili se jednostavno nadao da će moći da prisvoji svu nežigosanu stoku, predmet je duge rasprave među istoričarima Zapada.23
Holivud nam je nametnuo utisak da su na Zapadu živeli gotovo isključivo kauboji. Zapravo, farmeri su bili brojniji od njih u odnosu otprilike hiljadu prema jedan. Čak i na samom vrhuncu, radilo je manje od 10.000 kauboja, među kojima su najmanje četvrtinu činili crnci i Meksikanci (dok ostatak nije bio na mnogo višoj društvenoj lestvici devetnaestog veka).24
Kauboj iz popularne mašte bio je mahom izmišljotina dva krajnje neverovatna istočnjaka. Prvi je bio slikar Fredrik Remington, čije su hiperrealističke slike pune akcije bile zapravo mahom studijske tvorevine zasnovane na živoj mašti. On nikada nije video niti jednog kauboja u akciji. Ponajpre, bio je strahovito debeo -previše debeo da se popne na konja, a kamoli da ga zajaše usred bitke s Indijancima. Još važnije, u doba kada je on prvi put otputovao na Zapad, doba kauboja bilo je na izmaku.
Ništa manje daleko od života oko logorske vatre bio je njegov bliski prijatelj Oven Vister, koji je mitologizovao kauboje na papiru jednako kao što ih je Remington mitologizovao na platnu. Kauboji su počeli da se pojavljuju kao junaci u petparačkim romanima još početkom osamdesetih godina devetnaestog veka (izgleda da je taj žanr izumeo izvesni Prentis Ingrejem), ali tek kada je 1902. Vister objavio Čoveka iz Virdžinije, kauboj je postao uistinu nacionalni simbol. Vister je bio pravi kicoš (dude - reč nepoznatog porekla koja se u zapadnjačkom kontekstu pojavljuje tek od 1883. godine, premda se već ranije koristila na Istoku). Izdanak bogate filadelfijske porodice i unuk proslavljene glumice Fani Kembl, bio je jedan od najboljih studenata na Harvardu, blizak prijatelj sa Tedijem Ruzveltom, i krajnje nežnog zdravlja. Za razliku od Remingtona, on je zaista putovao na zapad, mada teško daje omirisao prašinu stočnog puta. Na zapad su ga poslali roditelji kako bi se oporavio od nervnog sloma, a društvo su mu pravile dve usedelice.
Iako je Vister uveo mnoge konvencije kaubojske proze - kori-šćenje bezimenog junaka, uvođenje klimaksa u vidu oružanog obračuna između junaka i zlikovca, besmrtnu rečenicu: „Kad mi to kažeš, osmehni se!“ - njegovo glavno dostignuće bilo je to što je kauboja učinio figurom dostojnom fikcionalizacije. Započeo je taj postupak svojim sada zaboravljenim romanom sa naslovom Lin Meklin, ali gaje u potpunosti ostvario Čovekom iz Virdžinije. Priča o istočnjaku (bez imena, naravno) koji odlazi na zapad, udarila je u žicu miliona Amerikanaca, ali naročito onih obrazovanijih, kojima je i bila namenjena. Knjiga se prodala u 50.000 primeraka za samo četiri meseca i u tri miliona primeraka ukupno, videla je petnaest izdanja u prah sedam godina, po njoj je urađena brod-vejska predstava koja se davala deset godina, a zatim i film koji je nadahnuo talas sličnih.
Mitologizacija Zapada konsolidovana je strahovito popularnim romanima pisaca kao što su Č. Dž. Mulford, tvorac apsurdno nekaubojskog Skočka Kasidija, te Zejna Greja, njujorškog zubara koji nije znao gotovo ništa o Zapadu, ali je odbio da dopusti da to bude prepreka dobroj priči.25 Prvi filmski vestern, Velika pljačka voza, snimljen je 1903. Do dvadesetih godina dvadesetog veka vesterni su predstavljali gotovo trećinu svih holivudskih celove-černjih filmova. Ali pravi vrhunac oni su doživeli pedesetih godina dvadesetog veka na televiziji. U njihovom zenitu, 1959. godine, američki televizijski gledalac mogao je da bira između dvadeset osam vestern serija koje su se davale na TV mrežama - u prošeku po četiri svake večeri.26
Krajnje je čudno da su ti ljudi sa Zapada, čiji se život sastojao uglavnom od teranja krava preko samotnih ravnica i čija je zamisao o krajnjem uzbuđenju podrazumevala kupku, brijanje i noćni provod u mestu poput Ebilejna, mogli toliko da obuzmu narodnu maštu. Kao što je rekao istoričar Vilijam V. Sevidž: „Posao sa govedima i kaubojski život teško da su bili ono od čega se stvaraju legende... Kauboj je simbol mnogih stvari - hrabrosti, časti, viteštva, individualizma - od kojih malobrojne imaju osnova u činjenicama.“27
Kauboji svakako nisu provodili mnogo vremena pucajući jedni na druge. Tokom onih deset godina kada je Dodž Siti bio najveći, najrazuzdaniji kravlji grad na svetu, samo su trideset četvorica sahranjena na zloglasnom groblju zvanom „Brdo čizama“,
i gotovo svi su umrli od prirodnih uzroka. Incidenti poput pucnjave kod OK korala ili ubistva Divljeg Bila Hikoka postali su slavni zato što su bili toliko neuobičajeni. Oni koji jesu bili upucani, retko su ponovo ustajali. Gotovo da nema vestern filma u kojem makar jedan lik ne primi metak u butinu ili rame, ali se na to samo muški namršti i nastavi da puca. Kao što je rekao jedan posmatrač: „Čovek bi pomislio da je ljudsko rame sazdano od nekog samozaceljujućeg materijala, poput gume za auto koja se ne može probušiti.“23 U stvari, meci iz devetnaestog veka bili su toliko spori, relativno govoreći, i toliko meki da gotovo nikada nisu prolazili pravo kroz telo žrtve. Umesto toga, odbijali su se unaokolo kao u fliperu i izlazili iz tela kroz rupu nalik na onu koju probije pesnica kroz papir. Čak i ako bi metak čudesno promašio vitalne organe žrtve, ona bi gotovo neizostavno pretrpela krajnje dubok i onesposobljavajući šok i nasmrt iskrvarila za samo nekoliko minuta.
Uopšte uzev, poverenja i dobre volje bilo je podjednako na Zapadu punom bezakonja koliko i drugde. Kao što je napomenuo Borstin, nije nikakva slučajnost što je termin pardner („ortak“) -koji je prvobitno nosio smisao mnogo dublji i ispunjeniji pove-renjem od običnog prijateljstva - ušao u jezik pedesetih godina dvadesetog veka na zlatnim nalazištima u Kaliforniji.29 Pravda je često bila hitna i brza - lopovi i prevaranti na rečnim parobrodima obično su iskrcavani na najbližem peščanom sprudu, da se odatle vrate u civilizaciju, ako mogu - ali je pravde makar bilo. Kopneni prestupnici često su imali posla sa kengurskim sudovima - priručnim skupovima koji su se retko baktali propisnim postupkom. Poreklo tog vrlo čudnog i zanimljivog termina pronađeno je u Teksasu, mestu u kojem nema australijskih torbara, i prvi put je zabeležen 1849. godine. Izgleda da nema nikakve veze s Australijom - taj izraz tamo nije bio poznat sve dok nije uvezen iz Amerike - i možda potiče od zamisli da zločinac skakuće kao kengur do vešala, ali to je puka pretpostavka.
Među ostalim terminima koji su izgleda nastali na Zapadu nalaze se bogus („lažan“), rip-roaring („bučan“), joint u smislu mesta za okupljanje, piker za nepouzdanog čoveka (ponekad kažu kako je to referenca na žitelje okruga Pajk u Misuriju, ali pre će biti da potiče od reci turnpike - „put s naplatom drumarine“), to be caught between a rock and a hard place („između čekića i nakovnja“), six-shooter za revolver marke „kolt“, gunplay („pucnjava“), holdup („oružana pljačka“) i crook („prevarant“), plus mnoštvo drugih koji nisu opstali u dvadesetom veku, kao što su dying with throat trouble („umreti od gušobolje“) i the big jump („veliki skok“) za vešanje. Bogus je krajnje tajanstvena reč, a crook tek nešto manje od nje. Ova potonja možda ima nekakve veze s tim što pastirski štap (crook) nije prav već savijen (bent - u devetnaestom veku to je bio uobičajen pridev za zločinca, i još jeste u Britaniji), ali za to nema pisanih dokaza.
Mnogi od izraza koje najtešnje asociramo s kaubojima i životom posred rumene kadulje pojavili su se na Zapadu tek mnogo kasnije. Dogy, reč za tele bez majke, ovekovečeno u stihovima poznate pesme, otkrivena je tek 1903.311 Hoosegow, zatvor, reč je koja je ušla u jezik tek 1920. Bandite (bandits) su retko tako nazivali; uobičajenij termin bio je banditti. Bounty hunter („lovac na ucenjene"),gunslinger („revolveraš“) i to have an itchy trigger finger („svrbi me prst na obaraču“) odreda su izmišljotine holi-vudskih scenarista.31
Leksičke tvorevine kauboja, rudara i drugih zapadnih Amerikanaca krajnje su sporadične ako se uporede sa ostavštinom špan-skih termina sa Zapada. Njih je u jednom periodu bilo mnogo više od stotinu. Među najpoznatijim preživelima jesu lasso („laso“ -1819), sombrero (meksikanski šešir - 1823),patio („otvoreno dvorište“ - 1827), corral („koral" - 1829), lariat (od la reata, „uže“, 1831), canyon („kanjon“ - 1834), plaza („trg“ - 1836), burro („magarence“), stampede („stampedo“) i rodeo (1844), bonanza („bogat rudnik“ - 1844), bronco („divlji konj“) i pronto („odmah“ - 1850), alfalfa („lucerka“ - 1855), cinch (od cincha, „kolan“ -1859), pinto („šarac“ - 1860) i vigilante („osvetnik“ - 1865).32
Te reci su često morale da se na silu dovedu u prikladan oblik. Wrangler („onaj koji sedla konja“) potiče od caballerangero. Vamos je postalo vamoose, a potom mosey („šetati se“). Vaquero, bukvalno „kravar“, prošao je kroz brojne varijacije - buckha-ra, bakkarer, backayro, buccahro - pre nego što se u engleskom konačno skrasio kao buckarooo. Šešir od deset galona nije dobio naziv po kapacitetu skladištenja tečnosti (da bi to tako bilo, morao bi da bude velik kao kada) već po pletenici kojom je bio ukrašen; španska reč za pletenicu je galón.
Ponekad je engleskom pisanju španskih reci bilo potrebno izve-sno vreme da se ustali. Tek krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, bronco se pojavio u slavnoj reklami za kola marke „džordan“ na sledeći način; „Negde zapadno od Laramija živi devojka koja kroti bronchose i ume da baca uže, devojka koja zna o čemu govorim.“ Na isti način, Dž. M. Anderson, prva kaubojska filmska zve-zda, povremeno je predstavljan svojim obožavaocima kao Broncho Billy, a dokazi ukazuju na to da se reč izgovarala jednako kao što se pisala. U međuvremenu, rancher, od meksikansko-španskog rancho, ili „kantina“, često se prvobitno izgovarao kao „ranker“.
Prvi doseljenici na jugozapad koji su govorili engleski takođe su se prvi put susreli sa špansko-meksikanskom kuhinjom: sa takosi-ma, enčiladama, tortiljama i slično. Za naćose se tvrdi kako su ime dobili po izvesnom Ignasiju koji ih je izuzetno dobro pripremao, ali ta priča, ako je i tačna, nije potvrđena. Nesumnjivo apokrifna je stara priča da su Meksikanci počeli da nazivaju Amerikancegn'ngo-sima zbog popularnog marša u vreme Meksičkog rata koji je u sebi imao reči „Green grow the rushes“. U stvari, gringo uopšte nije izraz iz Novog sveta. On se široko upotrebljavao u Španiji u osamnaestom veku. To je iskvareno Griego, ih „grčki“, termin za nerazumljivo strano brbljanje, slično tome kako mi danas kažemo za „španska sela“.33
Mnogi drugi izrazi koji su ponekad začinjeni španskim izrazima čije unošenje u engleski pripisujemo kaubojima i rančerima zapravo su ušli u engleski mnogo ranije, među njima i reci adobe („ćerpič“) i mesa („visoravan“) još 1759, calaboose (od calabozo, „tamnica“) 1792, i mustang (od mesteño ili mestengo, što je označavalo odlutale životinje) 1808. Jedna od znatno složenijih ranih adaptacija bila je i reč maroon. U smislu biti nasukan, ostavljen na cedilu, ona je život započela kao španski cimarrón (doslovno, „onaj koji živi na planinskim vrhovima“) i prvobitno je označavala odbeglog roba na Zapadnoindijskim osinima. Onda se preneo na potomstvo takvog roba. Konačno je dobio savremeno značenje pretrpljenog napuštanja. Ali Španci su tu reč primenjivali i na jedno pleme Indijanaca Muskogina (na one koje mi poznajemo kao Seminóle). U međuvremenu, Francuzi su prihvatili tu reč, izme-nili je u marron (kako oni kažu za kesten), a Englezi su je otud naturalizovali u maroon. Ironija je u tome da su Seminóle, kada su konačno proterane sa Floride, preseljene u Oklahomu blizu reke Simaron. Mnogo manje zahtevna bila je reč el lagarto, „gušter“, koja je na engleskom naturalizovana kao alligator.
Dalje na severu, traperi koji su govorili francuski dali su doseljenicima mnogo korisnih reci, posebno gopher („glodar“), rendezvous („sastanak“),peak za planinski vrh (od francuskogpic), badlands (prevedeno doslovno sa francuskog rnauvaises tenes) i park u smislu planinske doline. Ovo poslednje nije opstalo u opštem smislu, ali i dalje živi u nazivima nekih mesta, kao što je Estes Park u Koloradu. Kao i kad je reč o španskom, mnoge francuske reči ušle su u engleski mnogo pre migracije na zapad, među njima i chute („slap“ - 1804), butte („strmo brdo“) i picayne („sitan“ - 1805), coulee („duboka jaruga“ - 1807), depoi („skladište“ - 1832) i sashay („šepuriti se“ - 1836). I one su često prolazile kroz uvijene preobražaje. Lagniappe („poklončić“), reč koja se obično pripisuje Francuzima iz Nju Orleansa, zapravo je ponikla među keču-anskim Indijancima u Peruu kao yapa. Španci su je prilagodili u ñapa. Onda su je Francuzi uzeli iz španskog, a mi od Francuza.
Ako doseljenici na Zapad koji su govorili engleski već nisu mnogo pucali jedni na druge, jesu mnogo pucali na bizone i na Indijance. Ovi su, opet, bili u posebnoj vezi. Između 1830. i 1895, sedamdeset miliona bizona koji su lunjali velikim ravnicama svedeno je na samo osamsto grla, od kojih je većina bila u zoološkim vrtovima ili na turnejama sa cirkusima. Istrebljenje bizona nije bilo tek nemarno preterivanje u ubijanju, kako nas često navode da pomislimo, već rezultat „svesne politike koju su smislili žele-znice, vojska i rančeri kao sredstvo tlačenja Indijanaca i njihovog zadržavanja u rezervatima“.34 Otprilike u istom periodu, broj Indijanaca je pao sa dva miliona na devedeset hiljada kada su rat, bolest i siromaštvo izazvano gubitkom zemalja i izvora izdržavanja brutalno došli po svoje.
Reći da se prema Indijancima često postupalo grozno jedva da može da ukaže na opseg poniženja kojem su bili izloženi. Iznova i iznova, čupali su im korene i selili ih sve dok ih nisu natrpali na najgoroj, najjalovijoj zemlji. Iako su se ratovi Amerike sa Indijancima završili 1886. kada se predao veliki poglavica Apača Džero-nimo, tada se nije prestalo s njihovim maltretiranjem. Između 1887. i 1934. oduzeto im je daljih 86 miliona jutara zemlje. Sve u svemu, kako beleži Hauard Zin, Sjedinjene Države su sačinile 400 sporazuma s Indijancima i prekršile svaki od njih. Čak su i pravo na državljanstvo dobili tek 1924.35
Danas niko ne zna koliko ima Indijanaca. Znamo samo koliko ljudi misli da su Indijanci, što naravno nije jedno te isto. Oko dva miliona Amerikanaca tvrdilo je u popisu iz 1990. da su Indijanci, ali to je bio porast od gotovo 40 procenata u odnosu na popis iz 1980. - što svakako nije u skladu s porastom stanovništva.36
U Americi je danas preostalo oko 300 plemena, ali veliki deo jezičke raznovrsnosti koja je nekada postojala zauvek je nestao. Po recima doktora Dvejna Kinga iz Nacionalnog muzeja američkih Indijanaca, „danas se govori manje od 200 (urođeničkih američkih) jezika, a 80 do 100 među njima verovatno će iščeznuti za samo jednu generaciju“.37 U one koji su najopasnije blizu ruba izumiranja spadaju mandanski (samo je šest poznatih govornika preostalo 1991) i jezik Osaga (kojim govore samo njih pet). Lakota, jezik koji je korišćen u filmu Igra s vukovima, izgleda da je mrtav. Nije se mogao naći niti jedan urođenički govornik koji bi savetovao filmsku ekipu. Za samo oko pola veka, Amerika je osvojila Zapad, ali je za to platila strašnu cenu u kulturama sop-stvenih urođenika.
1
Oružana pobuna koju je 1786. i 1787. u Masačusetsu predvodio Danijel Šejs, izazvana neizdrživim nametima i porezima koji su razrezani sitnim poljoprivrednicima. (Prim, prev.)
2
Izraz nastao iz britanskog pomorskog slenga, za dečake rođene tokom plovidbe, kada je ženama bilo dopuštano da prate muževe na putovanju; jedan admiral je tvrdio daje bukvalno tamo i rođen, ispod brodskog topa; u američkom slengu značenje je slično, ali se odnosi na vojnobirokratski tretman mladih regruta nejasnog porodičnog porekla. (Prim, prev.)
3
Doslovno: zagristi prašinu; u slengu: umreti. (Prim, prev.)

Lonac za topljenje: Doseljavanje u Ameriku

I

Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, američka trgovina pamukom sa Britanijom toliko je porasla da je istovremeno i do hiljadu brodova, što je bio znatan deo atlantske flote, prevozilo pamuk u Liverpul. Nevolja je bila u tome što su se vraćali uglavnom prazni. U potrazi za zgodnim teretom za povratno putovanje, brodovlasnici su se odlučili za jedan neuobičajen: ljude.
Nije bilo važno to što njihovi brodovi nikada nisu ni bili name-njeni prevozu putnika, niti to što je prelazak okeana mogao potrajati i do tri meseca sa ljudskim teretom natrpanim u smrdljivim spremištima, pravim uzgajalištem bolesti poput trahoma i malignog tifusa, koji se u devetnaestom veku toliko blisko povezivao s prelaskom Atlantika daje dobio naziv brodska groznica. Ljudi su bili voljni da istrpe gotovo svaku vrstu muka kako bi došli do Amerike, ako je cena bila odgovarajuća, a pošto su se putnici pakovali unutra tako da nisu imali gotovo ništa od civilizovanog komfora, cene ne samo što su mogle biti niske već su bile gotovo neodoljive. Sredinom veka, karta u jednom smeru u prostoru međupalube (blizu brodskog mehanizma za kormilarenje te stoga vrlo bučnom)
mogla se dobiti za samo 12 dolara od Liverpula do Njujorka, i za manje od 10 dolara iz Dablina. Gotovo svi osim onih najbednijih siromaha mogli su to da prikupe.1
Milioni su tako i uradili. Od 150.000 tokom dvadesetih godina devetnaestog veka, broj doseljenika u Ameriku rastao je neprekidno, sa svakom narednom decenijom: na 600.000 tokom tridesetih, 1,7 miliona četrdesetih, 2,3 miliona pedesetih godina devetnaestog veka. Sve se to, naravno, dešavalo u mnogo rede naseljenoj Americi. Tri miliona useljenika koji su došli u Sjedinjene Države u deceniji između 1845. i 1855. stigli su u zemlju gde je bilo samo dvadeset miliona stanovnika. Za samo dvadeset godina, od 1830. do 1850, proporcija useljenika stranog porekla u Americi popela se sa jedan prema sto na jedan prema deset.
Nikada ranije nije došlo do tako globalnog egzodusa - i to ne samo u Ameriku već i u Australiju, Argentinu, Novi Zeland, gde god se ukazala nekakva mogućnost, mada je Americi pripao lavovski deo. Između 1815. i 1915. ona je primila 35 miliona ljudi, što odgovara današnjem stanovništvu Norveške, Švedske, Austrije, Irske, Danske i Švajcarske. Sedam miliona ih je došlo iz Nemač-ke, po oko 5 miliona iz Italije i Irske (1,5 miliona više nego što ih danas živi u Irskoj), 3,3 miliona iz Rusije, 2,5 miliona iz Skandinavije, i na stotine hiljada sa svih drugih strana sveta - iz Grčke, Portugala, Turske, Holandije, Meksika, sa Kariba, iz Kine, Japana. Čak je i Kanada dala četvrt miliona useljenika između 1815. i 1860, i gotovo još milion dvadesetih godina dvadesetog veka.2 Za manje zemlje kao što su Švedska, Norveška i Irska, te za regi-one unutar zemalja, poput Sicilije i Mecođorna u italiji, te brojke su predstavljale znatno crpljenje ljudskih resursa. To je naročito važilo za Irsku. Godine 1807. to je bila najgušće naseljena zemlja u Evropi; krajem šezdesetih godina devetnaestog veka, bila je jedna od najnenaseljenijih.3
Kada su se jednom našli s druge strane okeana, doseljenici su se prirodno okupljali u enklave. Gotovo svi doseljenici iz Norveške između 1815. i 1860. naselili su se u samo četiri države,
Viskonsinu, Minesoti, Ajovi i Ilinoisu. Na gotovo isti način, dve trećine Holanđana mogle su se naći u Mičigenu, Njujorku, Viskonsinu i Ajovi. Ponekad su čak imali aktivne podsticaje da se okupljaju. U prvoj polovini devetnaestog veka, nekoliko nemačkih zajednica obrazovano je sa izričitom namerom da se doseljenici koncentrišu u određenoj oblasti koju bi zapravo mogli preuzeti. Jedan Nemac je govorio u ime mnogih kada je sanjao o tome kako će Pensilvanija postati „potpuno nemačka država gde će se divan nemački jezik koristiti u zakonodavnim dvoranama i sudovima pravde“. Ne samo u Pensilvaniji već i u Teksasu, Misuriju i Viskonsinu bile su prisutne iskrene nade u kolonizaciju čitavih tih država ili makar njihovog znatnog dela.4
I u fabričkim gradovima, useljeničke grupe često su se kon-centrisale u izuzetno visokom broju. Godine 1910, Hjugo Holou u Ilinoisu, grad sa čeličanama, bio je dom 15.000 Bugara. Istovremeno, od 14.300 ljudi zaposlenih u čeličanama Karnegi, gotovo 12.000 je bilo iz Istočne Evrope.5
Oni koji nisu bili skloni radu u teškoj industriji niti su bili dovoljno umešni da se late poljoprivrede, obično su se gomilali u gradovima - čak i ako su poreklom, što je gotovo uvek bio slučaj, bili sa sela. Irci, Poljaci i Italijani su se tako lako uklopili u urbani život da obično zaboravljamo na to da je većina bila zemljoradničkog porekla i da pre odlaska od kuće verovatno nikada nije videla petospratnicu niti gužvu od hiljadu ljudi. Često su pristizali u tolikom mnoštvu da su remetili postojeću demografiju. Samo u jednoj godini, 1851, u Ameriku je došlo četvrt miliona Iraca, i gotovo svi su se naselili u Njujorku ili Bostonu. Do 1855, trećina stanovnika Njujorka bila je irskog porekla. Kako je doseljavanje iz Severne Evrope popustilo u trećem kvartalu veka, to su iskoristili istočnoevropski Jevreji. Procenjuje se da je između 1880. i 1900. godine trećina jevrejskog stanovništva Evrope došla u Ameriku, i opet se gotovo isključivo skrasila u Njujorku.7
Na prekretnici veka, Njujork je postao svakako najkosmopolit-skiji grad koji je svet ikada video. Osamdeset procenata njegovih pet miliona stanovnika bilo je ili rođeno u inostranstvu, ili su to bila deca doseljenika.8 Tamo je bilo više Italijana nego u Firenci, Đenovi i Veneciji zajedno, više Iraca nego bilo gde osim u Dabli-nu, više Rusa nego u Kijevu. Kao što je Herman Melvil rekao: „Nismo mi nacija, već svet.“ Godine 1908, britanski cionista po imenu Izrael Zangvil napisao je komad o doseljeničkom iskustvu po kojem je taj fenomen dobio sopstvenu reč. On je taj komad nazvao Lonac za topljenje.
Popularna slika, rekonstruisana u bezbroj filmova i knjiga, od Kuma pa do Kejna i Ejbela, prikazuje doseljenika koji dolazi razro-gačenih očiju i zbunjen na ostrvo Elis, gde ga teraju u gomili u mračnu dvoranu, podvrgavaju ga zastrašujućem nizu medicinskih testova i razgovora, nadrndani i rastrojeni službenik za doseljenike daje mu tajanstveno novo ime, da bi on konačno stupio na sunce i shvatio daje uspeo da dođe u Novi svet. Osim možda ovog poslednjeg, nije baš tako bilo.
Ponajpre, sve do 1897. godine doseljenici nisu prolazili preko ostrva Elis, već kroz Kasi Garden, zgradu bivše opere na Bateriju. Čak i pošto su prostorije za doseljenike prebačene na ostrvo Elis, tamo su odvodili samo putnike iz međupalube. Putnici prve i druge klase podvrgavani su proceduri na svojim brodovima. A ni ostrvo Elis (koje je, uzgred, dobilo ime po njegovom vlasniku iz osamnaestog veka, Semjuelu Elisu) nije bilo tmurna, turobna institucija kakvu zamišljamo. Bio je to divan, bogato ukrašen kompleks sa prvoklasnim zdravstvenim ustanovama, baštom na krovu sa nadahnjujućim pogledom na donji Menheten i Kip Slobode, te dobrom hranom za one malobrojne koji bi bili zadržani. Tamošnja Dvorana za registrovanje, s mesinganim lusterima i zasvođenom tavanicom, imala je 29.000 pločica, a sve su ih postavili italijanski majstori, i bila je verovatno „najveća prostorija u Njujorku“, sudeći po jednom izveštaju.9 Iako su službenici za doseljenike nesumnjivo bili opterećeni poslom - obrađivali su i do 5.000 pristiglih dnevno i nešto preko milion, četiri puta više od pretpostavljenog kapaciteta ostrva Elis, u jednoj jedinoj godini kad je doseljavanje bilo na vrhuncu, 1907.10 - obavljali su svoj posao efikasno, brzo i s nemalom samilošću. (Mnogi su i sami bili doseljenici.)
Iako je spisak onih kojima se mogao zabraniti pristup bio zastrašujuć - obuhvatao je prostitutke, luđake, poligamiste, anarhiste, one sa „gnusnim ili zaraznim bolestima“, one za koje se moglo pretpostaviti da će pasti državi na teret, uz još devedesetak drugih kategorija nepoželjnih - samo je oko 2 procenta podnosilaca zahteva naišlo na odbijanje prijema, a oni koji nisu svojevoljno prihvatili novodobijeno ime bili su toliko malobrojni da je ta zamisao bila gotovo mitska. Daleko od toga da je to bio hladan i neosetljiv prihvat u Novi svet; bila je to zaslepljujuća izložba američkog bogatstva, efikasnosti i poštovanja prema običnom čoveku - zbog čega su mnogi uistinu pomislili kako su došli u raj na zemlji.
Pošto su jednom stupili na Menheten, novi doseljenici smesta su pronalazili dalja ovaploćenja američkog čuda. Na pristanu bi im obično prilazili zemljaci koji su govorili njihovim jezikom, ali su se ponašali prijaznije, opuštenije i bili daleko gizdavije obučeni od bilo koga kod kuće. Neverovatno velikodušno, ti momentalni prijatelji nudili su pomoć tek pristiglim doseljenicima u pronalaženju posla ili smeštaja, pa su se čak nudili i da ponesu kofer u kojem su ovi doneli ono malo svojih dragocenosti - čovek je morao da bude veoma oprezan u Njujorku, kako su ozbiljno upozoravali doseljenike. Onda bi se u nekom trenutku doseljenik okrenuo i ustanovio kako je novi prijatelj nestao sa svim njegovim stvarima, i kako je on upravo naučio svoju prvu važnu lekciju o životu u novoj zemlji. Malo je bilo tek pristiglih doseljenika koji nisu ovako ili onako opelješeni odmah po dolasku.
Većina od miliona doseljenika niže klase naselila se na deset kvadratnih kilometara Donje istočne strane, često u uslovima užasne bede, sa čak i do dvadeset pet ljudi u jednoj jedinoj sobi bez prozora. Još početkom šezdesetih godina devetnaestog veka tri četvrtine stanovništva Njujorka - više od 1,2 miliona ljudi - bilo je natrpano u samo 37.000 stambenih zgrada. Krajem veka, gustina stanovništva na Donjoj istočnoj strani bila je veća nego u ćume-zima Bombaja.11 U pokušaju da se ti uslovi poprave, godine 1869. usvojen je zakon po kojem je svaka spavaća soba morala da ima prozor. Rezultat je bio svetlarnik. Premda je ta zamisao sama po sebi bila plemenita, ispostavilo se da su svetlarnici prirodno mesto za bacanje đubreta i pomija iz domaćinstva, te su tako postali izvori još veće prljavštine i zaraze.
Kriminal, prostitucija, prosjačenje, boleštine i gotovo svaki drugi pokazatelj socijalne bede postojali su u meri koja je danas prosto nezamisliva. (Međutim, ubistva su bila izuzetak od tog pravila; danas je stopa deset puta viša.) Jedna studija doseljavanja Iraca u Boston sredinom veka ustanovila je da su u prošeku preživljavali samo četrnaest godina u Americi. Godine 1888, stopa smrtnosti beba u italijanskom kvartu iznosila je 325 na svakih 1.000. To će reći, trećina svih beba nije doživela svoj prvi rođendan.12
Bande sa imenima kao što su Gadne duvandžije, Mrtvi zecovi ili Baje iz Boverija lunjale su ulicama, krale i pljačkale (mugging, „pljačkanje“, jeste amerikanizam koji potiče iz 1863; ponekad se takođe nazivao iyoking) gotovo bez ikakvog rizika da budu kažnjene. Iako je u Njujorku postojala policija od 1845, u drugoj polovini devetnaestog veka ona je bila potpuno korumpirana i neefikasna. Tipičan primer za to bio je glavni inspektor Aleksandar „Pendrek“ Vilijams, koji je optužen čak 358 puta, ali nikada nije otpušten, pa čak ni disciplinski kažnjen. Toliko je bio nadaren za korupciju da je do penzije stekao jahtu, kuću u Konektikatu i 300.000 dolara na štednom računu.13
Ako se ima u vidu takva slika, ne čudi što su mnogi doseljenici podvili rep i vratili se u Evropu. U jednom trenutku, na svakih 100 Italijana koji bi svake godine došli u Njujork, 73 bi otišlo. Možda se čak jedna trećina svih doseljenika na kraju vratila na svoju rodnu grudu.14
Bez obzira na to, trend je ukazivao na neumoljivi rast. Obrazac je podrazumevao da se jedna grupa doseljenika skrasi u enklavi, i raštrka posle otprilike jedne generacije, tako da nova koncentracija doseljenika zauzme njeno mesto. Otud, kada su Irci napustili svoje tradicionalno uporište u oblasti Pet tačaka, njihovo mesto odmah su zauzeli Italijani. Stare nemačke krajeve preuzeli su Rusi i poljski Jevreji. Ali bilo je i finijih gradacija, naročito među Italijanima. Oni poreklom iz Đenove obično su se okupljali u Ulici Bakster, dok je u Ulici Elizabet bila smeštena velika zajednica Sicilijanaca. Kalabrijci su se okupljali u kraju poznatom pod imenom Malberi Bend. Alpski Italijani - oni iz oblasti kao što su Ticino u Švajcar-skoj i Tirol blizu Austrije - gotovo neizostavno su se mogli naći u Šezdeset devetoj ulici.
Doseljeničke grupe su imale sopstvena pozorišta, novine, biblioteke, škole, klubove, prodavnice, krčme i bogomolje. Samo Nem-ci su 1850. mogli da biraju između 133 novine na nemačkom, a neke od njih, kao New York Staats-Zeitungi Cincinnati Volksblatt, bile su gotovo jednako velike i uticajne kao i njihovi parnjaci na engleskom.15 Njujorčani koji su govorili jidiš mogli su 1935. da biraju između desetak dnevnih novina, među kojima su jedne, Jewish Daily Forward, imale tiraž od 125.000 primeraka. Čak su i Norvežani imali četrdeset novina na sopstvenom jeziku širom zemlje. Bilo je moguće - štaviše, u nekim slučajevima i normalno - živeti u Sjedinjenim Državama i nikada ne progovoriti reč engleskog.
Na primer, holandski se i dalje govorio širom ruralnog Njujorka dobrano u devetnaestom veku, dvestotinak godina pošto se Holan-dija povukla s kontinenta. Proslavljena feministkinja i govornica Sodžurner Trut, na primer, odgajana je u jednom holandskom domaćinstvu u Olbeniju i govorila je samo holandski sve dok se nije zadevojčila.16 Po recima Rejvena I. Mekdejvida Mlađeg, „oni malobrojni koji su govorili holandski opstali su u zabačenijim delovima doline Hadsona čak do 1941. godine“.17
Iako su Holanđani politički bili kratkotrajno prisutni u Americi, njihova jezička ostavština je ogromna. Od najranijih dana kontakta, Amerikanci su bez zazora prihvatali holandske termine -blunderbuss (bukvalno „gromovna puška“) još 1654, scow (,,bar-ža“) 1660, sleigh („sanke“) 1703. Sredinom osamnaestog veka, holandske reci su preplavile američki engleski: stoop („pognu-tost“), span („raspon“), coleslaw („kupus-salata“), boss („gazda"), pit u smislu semena voćke, bedpan („nosa“), bedspread („krevet-ski pokrivač“, ranije poznata kao counterpane), cookie („keks“), nitwit („glupan“ - od kolokvijalnog holandskog „Ik niet weef što znači „ne znam“), krajnje američko pitanje how come? („otkud?“
- bukvalni prevod holandskog hoekom), poppycock („koještarija“
- odpappekak, „meka balega"), dunderhead („tupan“), a verovat-no i caboodle u izrazu kit and caboodle („sve što je na raspolaganju“ - boedel je na holandskom rcč za predmete za domaćinstvo, premda Dilard, to vredi pomenuti, pomnije kako to podseća na kreolsko kabudu iz Zapadne Afrike).18
Dva naročito trajna amerikanizma proizašla iz holandskog jesu Santa Claus („Deda Mraz“ - od Sinter Klaas, oblika imena Sveti Nikola), prvi put zabeležen u američkom engleskom 1773. godine, i Yankee (verovatno ili od Janke, deminutivnog parnjaka engleskom Džoniju, ili od Jan Kaas, „Seronja Džon“, što je prvobitno trebalo da zvuči kao blaga uvreda). Holandske reći su često dobijale sasvim novo značenje. Snoepen, što znači ubaciti slatkiš u usta kad niko ne gleda, preobrazilo se u englesko snoop, što znači špijunirati ili njuškati.19 Docke, „lutka“, postalo je doxy, što je izraz za ženu lakog morala. Hokester, bezopasni trgovac, postao je huckster, neko kome nije baš za verovati. Doop je za Holanđane bio vrsta sosa. U Americi, preobraženo u dope, započelo je sa tim smislom 1807, ali je postepeno poprimalo mnoga druga značenja, od osobe ograničenih mentalnih sposobnosti (1851), preko vrste maziva (sedamdesete godine devetnaestog veka), vrste opijuma (1889), svake vrste narkotika (devedesete godine devetnaestog veka), preparata za doping konja (1900), pa do informacija iznutra (1910). Usput je taj izraz iznedrio još nekoliko složenica, posebno one koje označavaju narkomane - dope fiend (1896) i dope addict (1933).
Drugi holandski izrazi ulazili su u engleski preko nautičkih kontakata, odražavajući doba kada je Holandija vladala morima, među kojima su hoist („dizalica"), bumpkin (prvobitno je to bila isturena gredica, a zbog čega se potom koristilo za ljude sa sela nije baš jasno), bulwark („bastion"), caboose (prvobitno „brodska kuhinja“), freebooter („gusar"), hold („spremište"), boom („poluga") i sloop („slup").
Kao što to pokazuju Holanđani, jezički uticaj jedne grupe nema mnogo veze sa brojem ljudi koji su tim jezikom govorili. Irci su nadirali u milionima, ali su doneli samo pregršt reci, posebno smithereens („paramparčad"), lallapalooza („nešto izuzetno"), speakeasy („birtija"), hooligan (od galskog uallachđn, hvalisa-vac) i slew („mnoštvo" - od galskog sluagh), uz još jednu ili dve semantičke nijanse, opušteniji pristup razlici između shall i will, te naviku da se određeni član stavlja uz reci koje su ranije sasvim lepo mogle bez njega.
Skandinavci su dali još manje. Sa izuzetkom malobrojnih reči za hranu kao što su gravlaks (skandinavsko jelo od lososa) i smorgasbord (poznat još kao „švedski sto"), te nekoliko regionalnih izraza kao lutfisk (riblje jelo) i leefse (palačinka) za koje se mahom ne zna van gornjeg Srednjeg zapada i knjiga Garisona Kelora, njihovo jezičko prisustvo u Americi nije ostavilo traga.
Italijanski je bio nešto produktivniji, mada opet kad jeposredi hrana - špageti, pasta, makaroni, ravioli, pica i slično. Malobrojni italijanski izrazi koji se ne odnose na hranu, a pronašli su dom u engleskom, poput reči ćao i paparaco, došli su mnogo kasnije, i to ne preko doseljenika. '
Nasuprot tome, nemački je procvetao na američkom tlu. Nem-ci su bili prisutni u Americi još od najranijih kolonijalnih vremena - do 1683. oni su formirali sopstvenu zajednicu, Džermantaun, blizu Filađelfije - ali najveći broj njihovih doseljenika došao je u dva relativno kratka, uzastopna naleta. Prvi, od nekih 90.000,
dogodio se uglavnom u pet godina, od 1749. do 1754, i u vreme Američke revolucije bio je mahom dovršen.21 Od 1830. da 1850. usledio je drugi, veći priliv usredsređen uglavnom na urbane oblasti kao što su Sent Luis, Sinsinati, Čikago, Milvoki, Klivlend, Bafalo i Njujork, a u nekolicini njih nemački kulturni uticaj ne samo što je bio velik već i dominantan. Kao što je jedan uvodničar Hjuston posta zapazio početkom I svetskog rata, „izgleda da je Nemačka ostala bez svih svojih stranih poseda, izuzev Milvokija, Sent Luisa i Sinsinatija“.22
Samo nekoliko nemačkih reči naturalizovanih u engleski potiče iz ranijeg perioda doseljavanja, naročito sauerkraut („kiseo kupus“
- 1776), pretzel („pereca" - 1824) i dumb u smislu „glup" (1825). Većina amerikanizovanih nemačkih termina pojavila se za vreme ili ubrzo posle drugog talasa: to loaf i loafer („besposličiti, besposličar“ - 1835), ouch, bub i pumpernickel („jao“, „momak" i „crni hleb" - 1839), fresh (u smislu biti drzak - 1848), kindergarten („dečji vrtić" - 1852), nix („pazi!" - 1855), shyster („nadriadvokat“
- verovatno od Scheisse, „sranje" - 1856), check (u smislu računa u restoranu - 1868) i moguće hoodlum („bitanga“, od reči iz bavarskog dijalekta hodalump - 1872). Mnogo sporije su se asimi-lovale reči delicatessen („suhomesnati proizvodi" - 1889), kaput („uništen" - 1895),fink („doušnik“, od Shmierfink, što označava prezrenja vrednog čoveka, bukvalno „masna ptica" - 1892), kaffeeklatsch i hockshop („kafenisanje" i „zalagaonica" - 1903) te scram („čisti se!" - 1920). Od ljudi koji su govorili nemački došao je i američki običaj da se kažegesundheit („nazdravlje!“) kad neko kine, i da se na kraj mnogih reči stavlja fest - na primer, u recima songfest, foodfest, slugfest i talkfest.
Mnogi nemački izrazi prošli su kroz manje modifikacije u pisanju kako bi se uskladili s engleskom praksom, pa je autsch postalo ouch,frech je postalo fresh (u smislu bezobraznog), krank („bolestan") je postalo kranky, zweibackje postalo zwieback („dvopek“), Schmierkasse je postalo smearcase („sirni namaz"), a Lebewurst)e postalo liverwurst („džigernjača").
Jednako produktivan, premda nešto manje raširen u društvu, bio je jidiš (od jüdisch deutsch, „jevrejskog nemačkog“), koji su u Ameriku počevši od 1880. doneli istočnoevropski Jevreji. Iako zasnovan na nemačkom, jidiš se piše zdesna ulevo kao hebrejski, i koristi hebrejska slova. Nastao je početkom dvanaestog veka u jevrejskim getima u srednjoj Evropi. Kako su se Jevreji širili Evropom, tako su nosili i jidiš sa sobom i oživljavali ga usput pozajmicama iz aramejskog, hebrejskog, raznih slovenskih i romanskih jezika, te konačno iz engleskog. Krajem devetnaestog veka bio je to maternji jezik oko jedanaest miliona ljudi, od kojih je četvrtina završila u Sjedinjenim Državama.
Kao i kada je reč o Nemcima, Jevreji su stigli u Ameriku u dobro definisanim, ali kulturološki daleko izdvojenijim talasima - najpre je došao mali broj sefardskih Jevreja iz Španije i Portugala (sefardski znači španski na hebrejskom) u sedamnaestom i osamnaestom veku; potom, od dvadesetih do osamdesetih godina devetnaestog veka mnogo veća grupa Aškenazi Jevreja (koji su ime dobili po biblijskom liku Aškenazu) sa drugih mesta u zapadnoj Evropi, naročito iz Nemačke; i konačno, otprilike između 1880. i 1924. nastupio je plimni talas Jevreja iz istočne Evrope, naročito iz Poljske i Rusije.
Pripadnici prve dve grupe bili su uglavnom obrazovani i imućni, pa su se relativno glatko uklopili u američki način života. Mnoga velika imena američke privrede i filantropije - Gugenhajm, Kun, Leb, Seligman, Šif, Luison, Morgentau, Spejer - vuku poreklo iz prvog i pogotovo drugog talasa. Oni iz poslednje dijaspore bili su, nasuprot tome, gotovo uvek jadni i bedni. Najmanje jedna četvrtina nije umeia da čita ili piše. Bogati Jevreji su se pridošlica donekle stideli. Govorili su o njima kao o „varvarima“ i „Azijati-ma“, a govor jidiša smatrali su oznakom siromaštva i neznanja.23
Međutim, upravo ti siromašni Evropljani preobraziće poimanje Amerike o samoj sebi više nego ma koja druga grupa. Oni će stvoriti Holivud, oživeti industriju zabave i dati mnoge američke slavne kreativne talente, od braće Marks pa do kompozitora Džordža Geršvina i Irvinga Berlina. Potonja dvojica će započeti u njujorškom muzičkom kraju poznatom pod imenom Tin Pen Eli („sokak limenog tiganja“, po kakofoniji buke koja je otud dopirala), Geršvin sa pesmom „Svoni“, a Berlin sa hitom iz 1908. „Udri u ćemane i zasviraj regtajm“, melodijom koja po recima pisca Marvi-na Gelfinda „govori mnogo toga o procesu zvanom asimilacija“.24
Među recima iz jidiša koje su našle put u većoj ili manjoj meri do svakodnevnog engleskog bile su kibbitz („kibicovati“), schmaltz (bukvalno: „pileće salo"), schlemiel („šeprtlja“), schlock („jeftin proizvod"), keister („zadnjica"), nosh („meze"), phooey („fuj"), mashugash („lud"), selimo („zaostala osoba“), schnozzle („nos"), to schlep („tegliti"), chutzpah („hrabrost", „petlja"), schikse („hri-šćanka"), bagel („đevrek"), pastrami („dimljena plećka") i glitch (od glitschen, „okliznuti se"), uz još mnogo izraza bez kojih bi američki engleski bio mnogo siromašniji: I should live so long („da mi je da to đoživim"), I should worry („briga me"), get lost („gubi se"), lm coming already („samo što nisam"), 1 need it like I need a hole in the head („to mi treba koliko i rupa u glavi") i mnoge druge.1
Mnogi izrazi iz jidiša prenose stepen nijanse koji ih čini gotovo neprevodivim, izuzev možda kroz humor, koji nikada nije daleko kada se raspravlja o jidišu. Chutzpah, na primer, obično se u reč-nicima definiše kao vrsta smelosti, ali njegova suptilnost najbolje se može predočiti kroz stari vic o dečaku koji je ubio roditelje, a onda zatražio od suda da bude milostiv prema njemu pošto je odnedavno postao siroče.
Razmere doseljavanja bile su tolike da je 1930. više od 35 procenata belih Amerikanaca bilo rođeno u inostranstvu ili je imalo makar jednog takvog roditelja.25 Pošto su često bili ograničeni na boravak u etničkim enklavama privredom, predrasudama i pogodnostima, pravo je čudo da se Amerika nije razbila u mnoštvo jezičkih džepova. Ali nije, i to iz nekoliko razloga. Najpre, kao što smo već videli, ljudi su se selili kad god bi to dozvolile asimilacija i ekonomske okolnosti. Kraj poput onog oko Ulice Hester u Nju-jorku mogao je da govori jidišem nekoliko generacija, ali njegovi stanovnici su predstavljali stalno promenljivu masu. U najvećem broju slučajeva, strani doseljenici jedva su čekali da nauče engleski i da se otisnu u beli svet. Štaviše, mnogi su, naročito deca doseljenika, odbijali da govore jezikom predaka ili da na drugi način priznaju svoje etničko poreklo. Godine 1927, časopis Tajni ukazao je na to da se stariji Jevreji žale kako mlađe generacije ne razumeju jidiš.26 Otprilike u isto vreme, H. L. Menken je napomenuo: ,,U gradovima poput Klivlenda i Čikaga malobrojni su pripadnici druge generacije Amerikanaca poljskog, mađarskog ili hrvatskog porekla koji se makar prave da znaju da govore maternjim jezikom svojih roditelja.“27
Deca ne samo što su odbijala da uče jezik roditelja već su „korila roditelje kada su oni njime govorili pred nepoznatima".28 Kao što je rekao istoričar Maldvin Alen Džons: „Kulturološki otuđeni od roditelja zahvaljujući američkom obrazovanju, s najvećom željom da postanu i budu prihvaćeni kao Amerikanci, mnogi doseljenici druge generacije svesno su se trudili da se otarase svog nasleđa. Prihvatanje američke odeće, govora i interesovanja, često praćeno odbacivanjem egzotičnog prezimena, sve je to bilo deo procesa kojim su preci bili odbacivani zarad poboljšanja statusa.“29 „Od svakog doseljenika koji dođe ovamo treba zahtevati da nauči engleski za pet godina, ili da napusti zemlju“, režao je Teodor Ruzvelt 1918. U stvari, gotovo svi su to i radili. Od 13,4 miliona stanovnika Sjedinjenih Država 1930. koji su bili rođeni u inostran-stvu, svi osim nekih 870.000 umeli su, po proceni službenika pri popisu stanovništva, da se služe engleskim, a većina onih koji nisu tek su nedavno bili pristigli, boravili su tu privremeno (posebno je bilo mnogo Italijana koji su dolazili svake godine zbog sezonskih poslova, kad nisu imali šta da rade na imanju kod kuće), ili su smatrali da su prestari da uče. Iako su stanovnici gradova kojima engleski nije bio maternji uglavnom mogli da opstanu bez engleskog, većina je odlučila drugačije. Svakako, bilo je tu uznemirujućih razlika. Samo 3 procenta nemačkih doseljenika nije govorilo engleski 1930, dok je gotovo 13 procenata Poljaka i 16 procenata Italijana (što je raslo na gotovo 25 procenata kad su posredi Itali-janke) obitavalo u jezičkoj izolaciji, premda će posle samo jedne generacije te proporcije postati zanemarljive.30
Povremeno su preduzimane i akcije zaštite. Godine 1890, kada je uveden zakon koji je zahtevao da se u parohijskim školama u Milvokiju koristi isključivo engleski, nemačka zajednica bila je toliko razjarena da je oterala republikansku upravu iz grada i dovela demokrate. Čak i u vreme početka I svetskog rata, u Baltimoru su postojale četiri osnovne škole u kojima su predavanja bila isključivo na nemačkom. Međutim, oni koji su pokušavali da zaštite svoje jezičko nasleđe već su vodili izgubljenu bitku.
Sve je to razumljivo u urbanim oblastima gde je bilo neophodno i poželjno izlaziti s vremena na vreme iz sopstvenog kraja i gde je mešanje različitih doseljeničkih grupa bilo neizbežno. Ali to ne objašnjava situaciju sa izolovanijim zajednicama. Na prekretnici veka širom Srednjeg zapada postojale su stotine gradova ili grupa gradova nastanjenih gotovo isključivo specifičnim jezičkim grupacijama. Na primer, u Ajovi je bio Elk Horn (koji su osnovali Danci), Pela (Holanđani) i Amana kolonije (Nemci), između mnogih drugih. Na svakom tom mestu lokalno stanovništvo je bilo i homogeno i dovoljno udaljeno da izbegne opšti pritisak amerikanizacije. Čak i ako su naučili engleski kako bi slušali radio i razgovarali sa dođošima, mogli bismo razložno da očekujemo da su čuvali maternji jezik za privatnu upotrebu. U stvari, gotovo bez izuzetka, oni to nisu radili. Do tridesetih godina dvadesetog veka, u takvim gradovima ne samo što je engleski bio glavni govorni jezik već i jedini. Čak i oni nemački doseljenici koji su došli u Ameriku s naumom da osnuju Kleindeutschland, iliti Malu Nemačku, u Teksasu ili Viskonsinu, na kraju su se predali. Danas je retkost pronaći nekoga u tim gradovima ko zna više od nekoliko reći na jeziku svojih predaka. Očevidno, čak se i tu želja da se bude deo šire kulture pokazala neodoljivom na duži rok.
Samo je jedna grupa uspela da se u znatnijem broju odupre iskušenjima engleskog. Mislim tu na neobičan dijalekt koji je opštepoznat, premda pogrešno, kao pensilvanijski holandski. Taj naziv je istorijska slučajnost. Od početka osamnaestog veka pa sve gotovo do kraja devetnaestog, holandski se u američkom engleskom odnosio ne samo na jezik Holandije i njene okoline već i na štošta drugo što je bilo zbunjujuće strano, naročito na nemački jezik - nesumnjivo brkanjem nemačkog izraza Deutsch i reči Dutch (holandsko).
Nemci su došli u Pensilvaniju na poziv Vilijama Pena, koji je smatrao da se njihovi asketski verski principi uklapaju s njegovim kvekerskim uverenjima. Priliv Nemaca, koji se na kraju sastojao od 100.000 ljudi, ili trećine stanovništva Pensilvanije, činile su različite labavo povezane sekte, posebno Menoniti, Švenkenfelderi, Dunkardi, Moravci i Amiši, ali Amiši su naročito bili oni koji su govorili palatinskim dijalektom Visoke Nemačke koji se konačno razvio u jezik danas poznat ponajviše kao pensilvanijski holandski. Oni koji njime govore nazivaju ga Muddersrschprooch. Za naučnike i jezičke čistunce to je pensilvanijski nemački.
Vek i po, naučnici uglavnom nisu obraćali pažnju na pensilvanijski nemački. Tek 1924, kada je Markus Bahman Lambert objavio Rečnik neengleskih reči pensilvanijsko-nemačkog narečja, sa nešto manje od 17.000 odrednica, ovaj jezik je konačno postao predmet ozbiljnijeg izučavanja. Čak i danas on je relativno zapostavljena tema akademskog interesovanja, što je šteta, jer malo narečja pruža poučniji primer onoga što se desi s jezicima kada postoje u izolaciji. Kao što je rekao lingvista i istoričar Č. Ričard Bim: ,,U doba kada su na raspolaganju milijarde dolara za putovanje na Mesec i uništenje stranih zemalja, veoma je teško obezbediti makar nekoliko stotina dolara kojim bi se pomoglo finansiranje rečnika jezika najstarijeg i najvećeg nemačkog jezičkog ostrva na Severnoameričkom kontinentu.“31
Pošto je to oduvek prvenstveno bilo kolokvijalno, govorno narečje, veoma drugačije u formi i sadržini od standardnog nemačkog, pensilvanijski nemački posebno je problematičan u pravopisu. Jednostavno rečeno, gotovo svaka tvrdnja može se napisati na mnogo različitih načina. Evo, na primer, tri verzije istog teksta:
Die Hundstage kumme ali )ahr un bleibe sechs...
De hoons-daurga cooma allayohr un bliva sex...
Die Hundsdaage kumme alle Yaahr un blwewe sex...31
U dugim godinama izolacije, pensilvanijski nemački sve više se udaljavao od standardnog nemačkog. Mnoge reči nose nesumnjivi pečat engleskog uticaja, druge čuvaju arhaične ili dijalekatske nemačke oblike, dok ima i onih skovanih na licu mesta. Udaljavanje od standardnog nemačkog vidi se iz sledećeg:
PENSILVANIJSKI NEMAČKI
STANDARDNI NEMAČKI
ENGLESKI
aageglesser
Brillen
naočari
bauersleit
Bauern
zemljoradnici
bauerei
Bauernhöfe
farme
elfder
elf
jedanaest
feierblatz
Kamin; Feuerplatz
kamin
eensich ebbes
etwas; irgend etwas
bilo šta
Febber
Februar
februar
dabbich
ungeschickt
nespretan
aide daage
Alter
starost
Schtaagenfensich
zick zack *
cikcak
Grischtdaag
Weihnachten
Božić
Nei Yarick
New York
Njujork
Upadljiva osobenost pensilvanijskog nemaćkog jeste njegovo bogatstvo specifičnih termina. Pojmovi i situacije koji se u drugim jezicima moraju opisivati dugim rečenicama, na pensilvanij-skom nemačkom često se mogu izraziti jednom jedinom rečju. Na primer:
fedderchei - nesklonost pisanju pisama aagehaar - trepavica koja urasta i nadražuje beonjaču dachdrops - voda koja kaplje sa krova aarschgnoddle - gromuljice izmeta na maljama u blizini čmara; tarzančići. (I ne, nemam pojma šta će im jedna takva reč.)
Na svom vrhuncu u devetnaestom veku, pensilvanijski nemač-ki govorio se u zajednicama koje su dosezale čak do Kanade, gornjeg Srednjeg zapada i dubokog Juga. Danas, po Bimovim recima, to je „puki ostatak jedinstvene nemačkoameričke narodne kulture, toliko je brz bio proces akulturacije“.33 Procenjuje se da njime danas govori čak 16.000 ljudi - Markvart je 1980. rekao da i do četvrtine stanovništva okruga Lehaj, Liban i Berks u Pensilvaniji i dalje govori pensilvanijski nemački34 - ali taj broj se neumoljivo smanjuje.

II

Ako se za neki stav može reći da karakteriše gledište Amerike u pogledu doseljavanja u proteklih dvesta godina, onda je to uvere-nje kako je doseljavanje bilo nesumnjivo mudra i dalekovida stvar u slučaju vašeg dede, ali bi sada zaista s tom praksom trebalo da se prekine. Dve stotine godina, generacije Amerikanaca ubeđivale su sebe da je zemlja suočena s neposrednim društvenim raspadom i konačnom propašću pred grabljivim rukama stranih hordi koje naviru kroz njene luke.
Još na početku devetnaestog veka, Tomas Džeferson je na pozive na restriktivnost u doseljavanju odgovarao pitanjem, donekle molećivim: „Zar da odbijemo nesrećnim beguncima od pogibelji ono gostoprimstvo koje su domoroci iz divljine ukazali našim očevima kada su stigli u ovu zemlju?“ - premda je i on strahovao da će doseljenici, tako nesputani i slobodni, pretvoriti Sjedinjene Države u „heterogenu, nekoherentnu, rastrojenu masu“.35
Od najranijih dana, doseljenici su izazivali zabrinutost i dobi-jali razne epitete. Rani nadimci za strance uglavnom su bili tek blago posprdni - na primer, Nemce su nazivali kupusarima (krauts, zbog toga što su toliko voleli kiseo kupus) - ili čak prikriveno prijateljski. To je naročito važilo za Irce, čije su sklonosti prema piću i kavgi, te ispoljeni nedostatak viših mentalnih sposobnosti, nadahnuli mnoštvo dobrodušnih podrugljivih izraza, tako da je policijska stanica bila irski klub, zidarska kolica irski bagi, cigle irske konfete, a irska lepotica je bila žena sa dve šljive ispod oka.
Međutim, kako je vreme prolazilo, nadimci su bivali sve ružniji i zajedljiviji, i obično su se grupisali oko oštrih jednosloženica ili dvosloženica koje su se više pljuvale nego izgovarale: chink, kike, dago, polack, spic, hebe. Mnogi od njih postojali su u engleskom mnogo pre nego što su se odomaćili u Americi. Polack (za Poljaka) bio je aktuelan izraz u Elizabetinoj Engleskoj i može se naći u Hamletu. Chink (za Kineza) skovan je izgleda u Australiji. Sheery, izraz neizvesnog porekla, nastao je u londonskom 1st Endu, gde je prvi put zabeležen 1824. Kike (za Jevrejina), međutim, jeste ameri-kanizam koji je prvi put zapisan 1917. Smatra se daje potekao od završetaka na -ki u imenima poput Levinski. Bohunk, verovatno mešavina reći Bohemian (češki) i Hungarian (mađarski), takođe je američkog porekla i potiče s početka dvadesetog veka. Spic, za Latinoamerikance, po Menkenu je izveden iz „no spik inglis“. Wop (za Italijana), od guappo, napolitanskog izraza za kicoša ili gizdavca, došao je iz Italije, ali je svoj nepristojni, opštiji prizvuk dobio u Novom svetu. (Zamisao da je wop skraćenica za „without passport“ - bez pasoša - jednostavno nije tačna.)
Geografska preciznost nikada nije bila značajna odlika pogrdnih izraza. Guinea (takođe za ljude italijanskog porekla) nastala je, precizno, kao termin kojim je opisivan Afrikanac krajem osamnaestog veka, a onda se osamdesetih godina devetnaestog nakačio Italijanima. Dago je započeo kao skraćenica za Diego i koristio se za Špance pre nego što je povezan sa Italijanima, Grcima, Meksikancima i svima drugima sumnjivo stranim i crnomanjastim u osamdesetim godinama devetnaestog veka, baš kao i greaser (koji potiče još iz 1836), te skoriji izrazgreaseball. Mnogi drugi su milostivo pootpadali usput, posebno skibby za Japanca (moguće, premda donekle tajanstveno, od reči sukebei, „razvrat“), pa čak i još opskurniji gu-gu za Filipinca, oba nekada veoma učestala na zapadnoj obali.
Sve do poslednjih godina devetnaestog veka Amerika je čuvala većinu svojih zvaničnih rasističkih naziva za crnce i Indijance, ali 1882. je pridodala i novu kategoriju, kada je Kinezima izričito bio zabranjen ulaz u Sjedinjene Države, dok su onima koji su već bili u zemlji osporeni prava i zaštite koje je pružalo državljanstvo. Godine 1907. to se proširilo i na Japance. U prvim decenijama dvadesetog veka, istočnjaci su morali da pohađaju zasebne škole i branilo im se da poseduju nekretnine, što je stanodavcima omogućavalo da ih znatno zlostavljaju.36 Sredinom pedesetih godina dvadesetog veka, imigracione kvote za azijske zemlje bile su, u najmanju ruku, škrte: 185 za Japan, 105 za Kinu, po 100 za Koreju i Filipine.
Ali početkom devedesetih godina devetnaestog veka, kada se poplava doseljenika iz siromašnijih krajeva Evrope pretvorila u bujicu, rasizam je postao sveprisutniji, obesniji i manje fokusiran. Antidoseljenička bratstva poput Američkog udruženja za zaštitu i Saveza za ograničenje doseljavanja nicala su i sticala brojne sledbe-nike, a knjige kao što je bila Propast velike rase Medisona Granta (u kojoj se „naučno“ obrazlagalo mišljenje kako neograničeno doseljavanje vodi razvodnjavanju i degeneraciji nacionalnog karaktera) bile su bestseleri. Vilijam Dž. H. Trejnor iz Američkog udruženja za zaštitu izneo je raspoloženje Amerike kada se usprotivio da se pravo glasa da „svakom nepismenom Dagu, Poljaku, Hunu ili Slovenu“ i svim ostalim „kriminalcima i propalicama iz Evrope“ koje je voda donela na američke obale.37 Takva osećanja bila su privlačna ne samo za mase već su se širila i među ljudima znatnog ugleda. Među pristalicama Saveza za ograničenje doseljavanja bili su rektori Harvarda, Stenforda, Džordžija Teka, Čikaškog univerziteta i Vortonovog finansijskog fakulteta.38
Čak je i Vudro Vilson, za koga mnogi tvrde daje bio prosvećeni predsednik koliko je to u dvadesetom veku bilo moguće, umeo da napiše u svojoj Istoriji američkog naroda 1902. da su za nedavno doseljavanje bila karakteristična „mnoštva ljudi najnižeg staleža sa juga Italije, i još gorih iz Mađarske i Poljske“ koji svi zajedno nisu imali ni veštine ni energiju, „niti ma kakvu inicijativu brze pameti“. Kinezi su, dodao je on malčice hrabrije, „poželjniji kao radnici, ako već ne i kao državljani“.39
Kada je nekoliko italijanskih doseljenika linčovano u Nju Orle-ansu zato što su se družili sa crncima, predsednik Teodor Ruzvelt ih je prikladno ožalio u javnosti, ali je u pismu upućenom sestri napomenuo kako misli da je to bila „baš dobra stvar“ i dodao podrugljive komentare o tome koliko su mu dosadne „razne dago-diplomate“ koje su kod njega protestovale zbog linčovanja.40 Čak ni Margaret Sanger, uvažena aktivistkinja za kontrolu začeća, nije bila motivisana željom da se ženama poveri veća kontrola nad sop-stvenom sudbinom, već prosto težnjom da se smanji broj niskih staleža pomoću nove nauke, eugenike. „Više dece od podobnih, manje od nepodobnih - to je glavna svrha kontrole začeća“, napisala je ona.41 Nikada ranije niti kasnije netolerancija i predrasude nisu bile vidljivije, više u modi ili univerzalnije na svim nivoima američkog društva.
Godine 1907, da bi se oslobodio sve veće brige da će Amerika biti počišćena u zaborav zahvaljujući plimi ološa, Kongres je uspostavio telo po imenu Dilingemova komisija. U izveštaju koji se sastojao od četrdeset dva toma zaključeno je kako doseljenje pre 1880. nije bilo nimalo loše - doseljenici, prvenstveno iz severne Evrope, bili su (podrazumevalo se) vredni, pristojni, pouzdani i mahom protestanti, te su se zbog toga dobro asimilovali - dok je doseljavanja posle 1880. obeležio ulazak u Ameriku neobrazovanih, nesofisticiranih, uglavnom lenjih i svakako neprotestantskih masa iz južne i istočne Evrope. U izveštaju se tvrdilo kako su Nem-ci i Skandinavci kupovali imanja i postajali produktivni pripadnici američkog društva, dok je drugi talas samo upijao milostinju i opstajao na nadnicama od fabričkog rada.
Kao dokaz za to, komisija je istakla da je 77 procenata uhapšenih osumnjičenih ljudi u Njujorku bilo rođeno u inostranstvu, kao i da 86 procenata od njih uživa neku vrstu pomoći.42 A siromašni ne samo da su bili uglavnom već gotovo sasvim doseljeničkog porekla. Kada su istraživači iz komisije ispitali uslove stanovanja u Njujorku, nisu mogli da pronađu niti jedan slučaj da je belac rođen u Americi živeo u stambenoj zgradi. Komisija je zaključila kako su doseljenici iz južne i istočne Evrope povećali opštu nezaposlenost i doprineli smanjenju nadnica.
U stvari, svi dokazi su ukazivali na suprotno. Upravo zato što je Amerika imala za osnovu niske nadnice i prilagodljive fizičke radnike, uspela je da postane vodeća industrijska zemlja.43 Duže od pola veka, američka privreda je slobodno eksploatisala radnike rođene u inostranstvu i plaćala ih užasno malo, otpuštala ih u masama ako su agitovali za bolju platu ili uslove rada i menjala ih novim količinama pokornih doseljenika kad je to bilo neophodno, a sada ih je optuživala za to što su siromašni i otuđeni. Nije primetila da su oni koji su se okrenuli kriminalu ili tražili državnu pomoć samo mah deo ukupnog broja doseljenika, i da većinu zapravo čine lojalni, produktivni građani koji poštuju zakon.
Potpaljena kiseonikom iracionalnosti, Amerika je ušla u period teške netolerancije, ne samo prema doseljenicima već i prema bilo kojoj vrsti ponašanja usmerenog protiv establišmenta. Zakon o neprijateljskoj agitaciji iz 1918. proglasio je nelegalnim, između mnogo drugih stvari, čak i kritičke primedbe zbog troškova vlade ili primedbe na rad Udruženja mladih hrišćana.44 Standardi građanske slobode pali su toliko nisko da policija ne samo što je rutinski hapsila ljude osumnjičene za neprijateljsku agitaciju već čak i one koji su ih posećivali u zatvoru.
Godine 1917, u pokušaju da se iskorene nepodobni doseljenici, uvedena je neka vrsta testa pismenosti. Ambiciozni doseljenik morao je dokazati da ume da pročita najmanje trideset reči - mada, začudo, te reči nisu morale biti na engleskom. Niko nikada nije umeo da objasni zbog čega bijedan Hrvat koji ume da pročita trideset reči na hrvatskom bio bolje pripremljen za život u Americi od zemljaka Hrvata koji to ne zna.
Istovremeno, u lukama prispeća doseljenicima su postavljana mnogo podrobnija i sugestivnija pitanja. Kada je 1921. stigao u Ameriku, G. K. Česterton se zapanjio zbog iscrpnog ispitivanja kojem je morao da se podvrgne. „Stajao sam na drugoj strani reke Jordan“, napomenuo je kasnije, ,,u zemlji kojom je vladao drski arapski poglavar, gde je policija toliko ličila na razbojnike da se čovek morao zapitati kako li tek razbojnici izgledaju. Ali oni me nisu pitali jesam li došao da se podvrgnem moći njihovog vladara; i nije ih ni najmanje zanimalo šta mislim o etičkoj osnovi građanske vlasti.“45 Konačno je 1924. godine uveden sistem kvota i američka politika otvorenih vrata postala je deo istorije.
Međutim, do tada su doseljenici posvuda dokazivali koliko su predrasude o njima bile pogrešne. Naročito su istočnoevropski Jevreji pokazali sklonost prema obrazovanju i sopstvenom usavršavanju koja je trebalo da posluži kao uzor. Do 1927, dve trećine njujorških advokata bili su Jevreji,46 a još ih je na hiljade gradilo izuzetne karijere akademika, muzičara, dramskih pisaca, novinara, lekara, kompozitora, zabavljača i pregalaca u gotovo svakoj drugoj oblasti ljudske delatnosti. Suočeni sa decenijama pritužbi da nisu dovoljno vredni, Jevreji su sada shvatili da ih optužuju kako su preterano marljivi.
Započela je tiha akcija ograničavanja upisa Jevreja na pravne fakultete (odjek toga može se čuti danas u zabrinutosti zbog azijske dominacije u visokoškolskim institucijama) i u jezik je ušao novi izraz, antisemitizam u pet, koji je podrazumevao da ljudi rade sa Jevrejima preko dana, ako već moraju, ali ne treba ni na pamet da im padne da se s njima druže uveče. Još najmanje tri decenije Jevreji će biti izopštavani iz velikog dela američkih glavnih društvenih tokova. Tek su šezdesetih godina dvadesetog veka smeli da se ponadaju da će ih primiti u nejevrejske kantri-klubove, bratstva i sestrinstva na koledžima i druge bastione nejevrejskog načina života.
Ali predrasude kojima su Jevreji bili izloženi nisu bile ništa u poređenju sa onima koje su bile rezervisane za najprimetniju i naj-nevoljniju od svih manjina: za crne Amerikance. Možda iznenađuje spoznaja da su crnci bili jedna od najmalobrojnih doseljeničkih grupa u Sjedinjenim Državama, od koje su brojniji bili Šveđani, Sicilijanci, Poljaci i gotovo svaki drugi nacionalni ili etnički blok. Između 1505, kada je prvi tovar crnih robova stigao na Karibe, i 1888. kada je ropstvo konačno stavljeno van zakona u poslednjem njegovom uporištu u Novom svetu, Brazilu, procenjeno je da je oko dvanaest miliona crnih Afrikanaca prevezeno preko Atlantika. Međutim, velika većina otišla je u Brazil i na Karibe. Samo 5 procenata - tek oko pola miliona ljudi - uvezeno je u buduće Sjedinjene Države.47
Iz očiglednih ekonomskih razloga, crnci su podsticani da se slobodno razmnožavaju. Već 1775. godine oni su činili 40 procenata stanovništva Virdžinije, 30 procenata u Severnoj Karolini, Merilendu i Džordžiji, te preko 60 procenata u Južnoj Karolini.48
Mada je fizička surovost kojoj su bili izloženi možda donekle preuveličana u današnjem poimanju ropstva - većina je makar imala dovoljno hrane i odeće po tadašnjim standardima; na kraju krajeva, u interesu robovlasnika bilo je da vodi računa o svojoj imovini - psihološka poniženja kojima su podvrgavani bila su neizmerna. Američko robovlasništvo nije bilo toliko odvratno samo zbog nametanja nevoljnog služenja već zbog uskraćivanja čak i najosnovnijeg ljudskog dostojanstva. Fišer izveštava kako je jedan posetilac Virdžinije bio „zaprepašćen kada je video kako dame kupuju gole muškarce robove posle pažljivog ispitivanja njihovih genitalija“.49 Robinje su se rutinski smatrale seksualnim igračkama vlasnika i nadzornika. Gotovo da nije bilo plantaže bez ponekog mulata (to je prvobitno bio španski izraz koji je označavao malu mazgu) i posetioci sa teritorija koje nisu pripadale Jugu često su bili zapanjeni susretom sa robom svetle kože koji je prilično ličio na njihovog domaćina. (Sali Hemings, robinja koja je možda bila dugogodišnja ljubavnica Tomasa Džefersona, zapravo je bila polusestra njegove pokojne žene.)
Robove su obično na silu odvajali od njihovih partnera - oko jedne četvrtine je završilo tako rastavljeno - a majkama su oduzimali decu. U tipičnom oglasu iz tog vremena pisalo je: „CRNCI NA PRODAJU. Crnkinja stara 24 godine, i dva deteta, jedno od osam i drugo od tri godine. Navedeni crnci prodaju se zasebno ili zajedno, po želji kupca.“50 Oni su svakodnevno na hiljadu načina podsećani na to da nemaju status ljudskih bića. Kao što vele reči jedne pesme robova:
Pečemo leba,
Koricu nam dadu,
Postavljamo ručak,
Otpatke nam dadu...
Isipamo šerpu,
Da pijemo nam dadu I kažu - za crnčugu dosta.51
Gotovo svuda oni su držani u dubokom neznanju. Smatralo se da je bilo kakvo njihovo obrazovanje poziv na neposlušnost. Kao što kaže izmišljeni lik Džoela Čendlera Harisa, Čiča Remus: „Turiš li bukvar crnčugi u šake, neće da imaš ko da ti ore. More, ako uzmem motku, ima za minut crnčugi da uteram u glavu veću pamet nego sve škole odavdi pa do Midžegena.“32 Posledica toga bilo je njihovo strahovito ograničeno poimanje sveta izvan međa plantaže. Frederik Daglas je u svojoj autobiografiji napisao kako sve dok nije obezbedio sebi slobodu, nikada nije ni čuo za Njujork i Masaćusets.53
Čak i kad bi sebi obezbedili slobodu, teško da su mogli da uživaju u plodovima demokratije. Godine 1820. Amerika je imala 233.000 oslobođenih crnaca, ali oni nisu bili slobodni u bilo kom značajnijem smislu. Beli radnici su odbijali da rade zajedno sa crncima i da ih primaju za šegrte, tako da su njihovi izgledi da nađu dobar posao, a kamoli da u njemu napreduju, bili izuzetno mali. U Ajovi, Ilinoisu i Indijani nisu dopuštali čak ni slobodnim crncima da se tamo naseljavaju. A tamo gde bi im i dozvolili da se nasele, crnci su bili izloženi neprestanim poniženjima koja su morali da trpe u tišini. Svako belo dete znalo je da srne da gađa crnog čove-ka grudvom bez straha od kazne. Čak i u slučaju najtežih prestupa, crncima su često uskraćivana građanska prava, suđenje pred porotom, pa čak i sloboda da svedoče u sopstvenu korist. Gotovo nigde im nije bilo dozvoljeno da svedoče protiv belaca.
Iako su se na Severu gotovo svi gnušali ropstva, samo je šačica idealističkih ekscentrika u aboliciji videla uvod u jednakost. Čak je i Linkoln, u svojini raspravama sa Stivenom Daglasom, jasno izneo svoj stav: „Ja nisam, niti sam ikad bio, za to da se između bele i crne rase na bilo kakav način vaspostavi društvena i politička jednakost... Nisam, niti sam ikad bio za to da crnci postanu glasači ili porotnici, niti da se kvalifikuju za državnu službu ili da se venčavaju sa belcima.“34
Većina je volela da crnce smatra bezbrižnim, detinjastim bićima koja od života traže samo da nešto dobro pojedu i priliku da zapevaju i zaigraju. Izgleda da im nikada nije palo na pamet da se prosečan oslobođeni crnac tome jedino i mogao nadati. Ta popularna slika prikazana je u pesmi „Vrani Džim“ koju je sredinom tridesetih godina devetnaestog veka proslavio Tomas D. Rajs:
Počujte me sad, cure i dečaci,
Ljudi me zovu Vrani Džim.
Sad ću da vam pevam malo,
Iz Kentakija sam i dičim se tim.
Neverovatno kako se ta slika zadržala sve do savremenog doba. Dobrano u četrdesetim godinama dvadesetog veka, časopis Tajm je i dalje crnce obično pominjao kao „crnje“ i veselio se kratkim vestima u kojima su crnci padali u bunare ili doživljavali kakav drugi zabavan neuspeh. Holivudske uloge za crnce bile su ograničene uglavnom na stidljive i zbunjene likove koji su vukli noge i kolutali očima, u tumačenju glumaca poput Ste-pina Fečita i Bakvita Tomasa. Pedesetih se stereotip proširio i na televizijske likove kao što su Ejmos i Endi, te odani Ročester iz Šoua Džeka Benija, dok je u svetu trgovine gotovo jedino crno lice koje se moglo videti bilo nasmejani lik Tetke Džemajme, debele i nezadrživo srećne crnkinje čije je vrhunsko zadovoljstvo u životu očevidno bilo da pravi palačinke za belu raju. Drugde, crnci jednostavno nisu ni postojali. Čak je i emisija Šou Endija Grifita, sa mestom radnje na Jugu, naizgled postojala u nadrealnom svetu naseljenom samo belcima.
U malobrojnim prilikama kada su crnci tretirani ozbiljnije, bilo je to gotovo uvek sa stepenom snishodljivog neznanja od kojeg prosto zastaje dah. Godine 1949, pisac novinske naučne rubrike koja je objavljivana širom zemlje mogao je mrtav ozbiljan da izvesti svoje mlade čitaoce kako je američki crnac urođeno nesposoban da izgovori slovo ,,r“ zato što ima „predebele usne“. Gotovo nikakva naučna pažnja nije posvećivana crnim Amerikancima. One malobrojne knjige koje su se njima bavile, kao što su Crnac u Africi i Americi (1902) i Crnac u američkom životu (1926), uzimale su zdravo za gotovo da su crnci nesposobni, osim u određenim izuzetnim slučajevima, za više moždane aktivnosti. Često se tvrdilo kako je njihov osobeni govor posledica kako zaostalih mentalnih sposobnosti tako i njihove psihologije, kao u ovom pasusu iz Crnca u američkom životu gde se razglaba o narečju „gula“:
Aljkave i nemarne u govoru, te Gule su se dočepale seljačkog engleskog kojim su govorili neki od ranih doseljenika... uzeli da lome svoje nespretne jezike oko njega što su bolje umeli i to je, obogaćeno određenim ekspresivnim afričkim recima, kroz njihove pljosnate noseve i debele usne dopiralo napolje kao... govor.55
A to je, molim vas da ne zaboravite, bio naučni rad. Čak ni najugledniji naučnici koji su se bavili jezikom nisu mogli da crncima pripišu ni najskromniju sposobnost za jezičke inovacije. U Engleskom jeziku u Americi, Džordž Filip Krap je ustvrdio: „Broj američkih reči koje su u jezik uneli crnci beznačajan je... Nekoliko reči kao što su juba (vrsta plesa), banjo, hoodoo, voodoo, pickaninny, iscrpljuju spisak reči neengleskog porekla.“56 Za dijalekt „gula“ - koji se sada posvuda smatra najbogatijim, najizražajni-jim i etnički najčistijim od svih afroameričkih narečja u Americi - Krap je tvrdio kako je takav da sadrži „vrlo malo toga, možda i nimalo, izvedeno iz izvora van engleskog jezika“.
Za gotovo svaki izraz iz crnačkog jezika tvrdilo se da ima korene u engleskom. Jazz („džez“), insistirao je Krap, jeste reč iz dijalekta stare Engleske. Jedan drugi naučnik otišao je toliko daleko da kaže kako je reč moke, nekada uobičajena za crnca, potekla iz islandskog mockvi, „mrak“.57 To što je čak i osmogodišnje dete moglo uvideti izvesnu neuverljivost u zamisli da bi jedan crni Amerikanac preuzeo i upotrebio izraz nastao na hladnom ostrvu udaljenom tri hiljade kilometara, nije bilo važno. Važno je bilo to da se zasluga pripiše nekom drugom, a ne samim crncima.
Tek kada su četrdesetih godina dvadesetog veka crni akademik po imenu Lorenco Dau Tarner i Šveđanin Gunar Mirdal počeli da proučavaju crnački govor, on je podvrgnut ozbiljnom naučnom istraživanju. Tarner i Mirdal su brzo ustanovili da se određene osobenosti sintakse u „guli“, dijalektu kojim je još govorilo oko 250.000 ljudi na Morskim ostrvima kraj obale Južne Karoline, jasno mogu pronaći u jezicima Zapadne Afrike, a pojavljuju se i u drugim lokalnim narečjima u Novom svetu, toliko međusobno udaljenim poput Brazila i Haitija, što sasvim jasno isključuje poreklo iz britanskih dijalekata. Tarnerovi Afrikanizmi u nareč-ju „gula“ (1949) ukazali su na to da čak 6.000 gula-reči pokazuje znake poklapanja sa zapadnoafričkim izrazima.
Tamer i Mirdal su pokazali, između mnogo drugih stvari, da je reč hipikat etničkih Volofa, koja označava čoveka prilagođenog svom okruženju, s bukvalnim značenjem „oči su mu otvorene“, naju-verljiviji izvor za reći hepcat i hip, te njihove mnoge varijante.59 Druge reci gotovo sigurno krajnje afričkog porekla jesu chigger („buva“), gumbo („čorba sa gumbo-mahunama“), banjo („bendžo“ - u prvo vreme izgovarano i kao bendiou ili bendži), jitter („vrpoljiti se“), cola („kola“), yam („jam“), zombie („zombi“), juke („birtija“), goober („kikiriki“), tote („nositi“), okra („okra“) i boogie-woogie („bugi-vugi“), mada su mnoge od njih, kao što su banjo, chigger i gumbo stigle u Ameriku preko Kariba, često profiltrirane kroz jezike koji bi se zadesili između.
Čini se da čak i reči Tedija Ruzvelta „govori tiho i nosi veliki štap“ imaju korene u jednoj zapadnoafričkoj poslovici. Slično tome, „Jenki Dudi Dendi“ pokazuje upadljivu sličnost s jednom pesmom robova sa Surinama, koja ide ovako:
Mama Nani, idi sad u grad pa kupi konjića.
Zatakni pero za prsten,
Da ti dođe Masra Rani.60
Drugi izrazi kojima su pripisani afrički koreni obuhvataju bogus („lažno“), banana („banana“), gorilla („gorila“), funky (muzički izraz koji se obično ne prevodi - prim, prev.), phoney („prevara“) i jazz („džez“), premda su u svakom od tih slučajeva dokazi zasnovani na pretpostavkama. Džez je jedan od najosporavanijih izraza u američkoj etimologiji. Među predloženim mogućnostima jeste i to da on potiče od reči Čaz, nadimka jednog od prvih regtajm bubnjara po imenu Čarls Vašington, ili od chasse, vrste plesnog koraka. Drugi su ga povezivali s raznim afričkim ili kreolskim izvorima. Kako god bilo, njegova piva upotreba, među crncima i belcima s Juga, bila je namenjena za opis snošaja. Tek je posle I svetskog rata ta reč ušla u širu upotrebu opisujući vrstu muzike. Veliki broj afroameričkih izraza nosi u sebi zaboravljenu seksualnu asocijaciju. Izgleda da je bugi-vugi prvobitno označavao sifilis. Juke, od zapadnoafričkog dzugu, „opako“, prvobitno je u engleskom imalo to značenje. Potom je počelo da se koristi za burdelj i konačno, tridesetih godina dvadesetog veka, za jeftinu birtiju u kojoj svira živahna muzika - a juke joint. Jukebox („džuboks“) potiče iz 1937. Blues („bluz“), izraz koji je popularisao, ako već ne i izmislio jedan od njegovih najvećih eskponenata, kornetista V. S. Hendi (njegov „Memfis bluz“ komponovan je 1910; „Sent Luis bluz“ je usledio 1914), takođe je prvobitno imao „snažno seksualno značenje“, kako to kaže Menken, premda dalje ne objašnjava.61 Isto važi i za rocknroll („rokenrol“).
Upadljiva i dugotrajna osobina crnačkog govora bila je sklonost da se izrazi za hranu koriste kao eufemizmi za seks. Otud su anđeoska torta, krempita i druga jela imala krajnje seksualnu konotaciju, naročito u pesmama. Kada shvatite da se mazanje hleba obično koristilo kao opis snošaja, reči stare dobre pesme poprimaju sasvim novo značenje:
Okrete se jedan drugome i reče:
„Moja mala voli da maže, da maže, moja mala mnogo voli da maže leba.“
Isto važi i za rolat s marmeladom, kao u stihovima:
Rolat s marmeladom nije teško naći,
Ima jedna pekara u kojoj je smeđi kao moj.
Imam sladak, lepi rolat s marmeladom,
I ako ga probaš, nema šta da brineš.
Među mnogo stotina neologizama koje su u Americi stvorili crnci pronalazimo i to blow ones top („naljutiti se“), gimme five za rukovanje i high five za pljeskanje dlanovima u znak čestitanja, hon-ky (neznanog značenja), ragtime (takođe opskurno, ali moguće da potiče iz isprekidane sinkopacije; prvi put je zabeleženo 1896), right on („baš tako“), uptight („nervozan“),jive („brbljanje“), bad mouth („opanjkavati nekoga“), bad u smislu „dobro", get down u smislu „predati se zadovoljstvu“ i cool u smislu „biti vredan divljenja“.
Konačno, treba pomenuti i opisne izraze za crnce. Negro je na španskom i portugalskom „crn“, a prvi put je u engleskom zabeleženo 1555. Nigger se pojavilo 1587. i isprva nije bilo pejorativan izraz već jednostavno varijanta izgovora reči Negro. Sambo, nigerijska reč koja znači „drugi sin“, takođe prvobitno nije bila pejorativna. Crnce su obično zvali crncima (ili, učtivije, obojenima) sve do osamdesetih godina devetnaestog veka kada je negro postao poželjniji termin. Veliko slovo mu nije pripalo sve do tridesetih godina dvadesetog veka. Čiča Toma, naravno, potiče iz popularnog romana Harijet Bičer Stouv Čiča Tomina koliba, mada je počeo da se upotrebljava u opštem smislu za servilne crnce tek 1922. godine.




1
Međutim, treba napomenuti kako bliskost nemačkog, holandskog i jidiša često onemogućava da se neki izraz sa sigurnošću pripiše ovom ili onom jeziku. Spook i dumb mogu biti i holandskog i nemačkog porekla, a nosh, schlemiel i phooey, između ostalih, mogli su ući u američki engleski kako iz nemačkih izvora tako i iz jidiša. Najčešće je uticaj stizao sa dve strane istovremeno.

Kad nam je dobro išlo: Putovanje po Americi

I

Osmog januara 1816, general Endru Džekson poveo je američku vojsku u juriš da otera Britance u Boju za Nju Orleans. Bila je to odlučujuća pobeda - ili bi to bila da je postojalo ono što bi njom bilo odlučeno. Ni jedna ni druga strana nisu znale daje rat iz 1812. zaključen pomirenjem uz porto i konjak dve nedelje pre toga, potpisivanjem Gentskog sporazuma. Više od dve hiljade ljudi poginulo je vodeći bitku u ratu koji je bio završen.1
Navodim to ovde kako bih ukazao da su u ranoameričkom periodu komunikacije predstavljale trajni problem. Ako su vetrovi bili nepovoljni, prelazak preko Atlantika mogao je trajati mesecima. U decembru 1606, kada su se Džon Smit i njegova grupa otisnuli da osnuju Džejmstaun, vetar im je bio toliko „nenaklonjen“, kako je on to prilično blago rekao, da im je trebalo šest nedelja samo da ostave Englesku van vidokruga. Dobar prelazak, kakav su imali Hodočasnici sa Mejflauera, trajao je osam ili devet nedelja, ali oni koji su trajali i šest ili sedam meseci nipošto nisu bili nepoznati.2
U takvim okolnostima, hrana se kvarila, a voda postajala slankasta. Ako je kapetan ili brodovlasnik bio bezobziran, hrana je od samog početka bila ukvarena. Dnevnici iz tog doba puni su žučnih primedbi. „Pored vrućine i vlage, čak je i keks bio toliko crvljiv da sam, tako mi Bog pomogao, gledao kako mnogi čekaju da padne noć da bi jeli kašu od njega i da ne bi videli u njoj crve“, napisao je jedan užasnuti moreplovac.3 Održavanje lične higijene bilo je nemoguće. Vaški je bilo ,,u tolikom broju da se nisu mogle sastrugati s tela“.4 Okolnosti su povremeno bile toliko teške da su mornari odbijali da zaplove, pa bi u znak prkosa spustili (strike) jedra što objašnjava zbog čega se danas za radnike koji odbijaju da rade kaže kako štrajkuju.s
Moreplovce su uslovi stavljali na velika iskušenja, ali za putnike nenaviknute na pogibelji mora takvo iskustvo često se pokazalo kao nepodnošljivo. Jedan brod koji je plovio iz Lejdena za Virdži-niju u zimu 1618, otisnuo se sa 180 duša. U vreme kada je došao do Novog sveta, na njemu je preostalo samo njih pedeset. Putnici Morskog cveta, koji je 1741. isplovio iz Belfasta, toliko su bili gladni da su jeli svoje mrtve. Tokom čitavog ranokolonijalnog perioda, nevolja sa naseljavanjem Novog sveta nije bila toliko u tome da se pronađu ljudi voljni da pođu, već da se oni održe u životu dok tamo ne stignu, kao i posle toga.
Atlantik je bio podjednako razdražujuća prepreka za širenje vesti. Pismo poslato u novembru iz Bostona retko bi stiglo u London pre sledećeg proleća. Godine 1745, Odbor za trgovinu u Londonu pisao je guverneru Severne Karoline i upitao ga, pomalo zlovoljno, zbog čega od njega nikakvih vesti nema već tri godine.7 Čak su i izuzetno značajne novosti često umele da kasne. Niko u Americi nije saznao za donošenje Zakona o taksenim markama kao ni za njegovo naknadno povlačenje pre nego što su prošla dva meseca od oba ta događaja. Bastilja je osvojena jula 1789, ali malo pre toga ustoličeni predsednik Vašington za to je saznao tek sledeće jeseni.
U samoj Americi stvari su bile još gore. Pisma često nikada nisu stizala na odredište, a kad bi se to i desilo, nije bilo neuobičajeno da prođe i godinu dana pre dobijanja odgovora. Pisma su rutinski započinjala sumiranjem sudbine ranije prepiske, kao u ovoj poruci Tomasa Džefersona, koji je pisao 1776. u Filadelfiji Vilijamu Rendolfu iz Virdžinije: „Dragi gospodine, vaše pismo iz avgusta sam primio, ono od 24. novembra mi je upravo stiglo; a ono iz oktobra, mislim da je zalutalo.“8
Postojao je dobar razlog za te poteškoće: još mnogo godina posle Revolucije u Americi gotovo da nije bilo drumova koji bi se tako mogli nazvati. Putevi koji su postojali bili su tek indijanske staze, retko šire od pola metra, i na njima ste bili u očiglednoj opasnosti da u svako doba naiđete na grupu Indijanaca, što nije baš nešto vredno priželjkivanja usred divljine, čak ni u doba mira. Jedna takva staza bila je i Trasa Načez - ovde se trasa koristila u smislu nečega što opisuje liniju - koja je prekrivala osamsto kilometara rizičnih teritorija između Nešvila i Načeza. Nju su prvenstveno koristili splavari koji su dovozili tovar po Misisipiju na grubim splavovima, prodavali robu, rastavljali splavove da bi ih prodali kao drvnu građu, i pešačili natrag. Čak i na izgrađenijem Istoku, postojeći putevi obično su nestajali kod rečnih obala ili su se granali u pravu zbrku puteljaka. Drumski znaci, mape i druga sredstva za pripomoć zbunjenom putniku bili su gotovo nepoznati. (Prva knjiga sa drumskim mapama biće objavljena tek 1789.) Kada je Džeferson putovao iz Virdžinije u Filadelfiju na Drugi kontinentalni kongres, morao je dvaput da angažuje vodiče da mu pokažu put u pojedinim etapama - a to se zbivalo na jednoj od prometnijih američkih saobraćajnica.9 Sve do kasnog devetnaestog veka, prevoz tone robe preko Atlantika koštao je koliko i prevoz te iste tone pedeset kilometara kopnom.10
Pošto nije bilo drumova vrednih pomena, ljudi su od jednog do drugog mesta u Americi putovali brodovima obalske plovidbe ili, najčešće, uopšte to nisu ni radili. Semjuel Adams je stupio na tlo Masačusetsa - zaista nije jahao konja - tek kada je zašao u svoje pedesete, i u tome nije bilo ničeg naročito neobičnog.11 Godine 1750, ceo Masačusets mogao je da se pohvali sa samo šest putničkih kočija.12 U Virdžiniji, po jednom zapisu iz tog vremena, jedino prevozno sredstvo sa četiri točka koje je većina ljudi ikada videla bila su kola s arnjevinra, a mnogi nikada nisu videli čak ni njih.13
U takvim okolnostima možda i ne iznenađuje to što je američki engleski izuzetno bogat izrazima za neprosvećene seljake. Yokel, reč neizvesnog porekla (moguće je da potiče od nemačkog Jokel, deminutiva imena Jakov), ušla je u engleski 1812. godine. Hick, skraćeno od imena Ričard, još je stariji i potiče iz Engleske četrnaestog veka, a u Americi se široko koristio od najranijih dana. Među sličnim recima su i hayseed, bumpkin, rube (od imena Ruben), country jake i jay (što nam je na kraju dalo i reč jaywalker - to jest, neupućenu osobu koja ne ume da pređe gradsku ulicu). Hillbilly, možda iznenađujuće, izgleda nije ušao u jezik pre 1904, a raširio se tek tridesetih godina dvadesetog veka. Godine 1905. za takve neobaveštene seljake govorilo se da dolaze from the sticks. Izraz je izveden iz termina u slengu koji su drvoseče koristile za šumu. Još skorijeg porekla je boondocks. To je filipinska reč za planinu i ušla je u engleski tek 1944. godine.
Sve do završnih godina osamnaestog veka, jedini pravi putevi u Americi bili su sto kilometara dugi Filadelfijski i lankasterski drum (termin za put na kojem se plaća drumarina, turnpike, jeste britanski i potiče iz 1678, a nastao je zbog načina na koji je bio zaprečen bodljikavom motkom - pike - koja se podizala i omogućavala prolaz po plaćanju drumarine), Bostonski poštanski put između Bostona i Njujorka, Put kroz divljinu koji je na teritoriji Kentakija probio Danijel Bun, te Veliki put koji je povezivao Fila-delfiju sa ušćem reke Konestoga. Prekrivena kola napravljena za prevoz Velikim putem isprva su nazivana teretnim kolima. Kasnije su dobili ime „konestoge“, po pensilvanijskom gradu gde su pravljena. Slučajno, taj grad je postao poznat i po osobenoj cigari u obliku torpeda. Naravno, ona je dobila ime „cigara konestoga“, ali je ono ubrzo skraćeno u „stogi“ (ili „stodži“), pa je sasvim prikladno postala i omiljena među kočijašima koji su po Velikom putu vozili konestoge.14 Neobična osobina konestoga kola bila je to što su građena s kočnicama i „daskama za lenčarenje“ - nekom vrstom daske koja se mogla isturiti duž kola - s leve strane. Ako je i postojao neki naročit razlog da budu smeštene tamo, odavno je zaboravljen. Pošto su kočijaši morali da sede s leve strane, obično su terali kola udesno kako bi bili bliže sredini puta i zbog toga su, izgleda, Amerikanci napustili britanski običaj vožnje levom stranom.
Premda se mnogi ljudi iznenade kada to čuju, drumovi u Americi zapravo su fenomen dvadesetog veka. Umesto da ima mnoštvo puteva, Amerika je obično imala malo puteva kojima je zato nađenula mnogo imena. Veliki Nacionalni put, prvi dugački drum u Americi, bio je isto tako poznat kao i Kamberlendski, Veliki zapadni, Ujka Semov, Ohajov i Ilinoisov put. Započet 1811. u Kamberlendu u državi Merilend, pružao se 210 kilometara do Vilinga u Zapadnoj Virdžiniji, da bi se konačno protezao preko Pensilvanije, Ohaja, Indijane i čak na zapad do Vandalije u Ilino-isu, dokle je stigao sredinom veka, da bi se tu prekinuo pošto su njegovu funkciju preuzeli parobrodi i železnica. Dobar deo tog druma pretvoriće se u Autoput broj 40, ali tek posle sedamdeset godina. Privremeno, u Americi su drumska putovanja na velike udaljenosti zamrla.
Postojeći putevi ne samo što su bili malobrojni i međusobno udaljeni već isto tako i opasni, neudobni i spori. Rane kočije (ta reč - coach - potiče iz imena mađarskog grada Kocs, gde su takva kola prvi put napravljena; kako se prikačila čoveku koji trenira fudbalere i slične sportiste velika je tajna) bile su krajnje neudobne, uglavnom zato što naizgled očigledan izum - elipsasta opruga -nikome nije pao napamet pre 1804. godine, a ušao je u uobičajenu primenu na kolima mnogo kasnije. I najbolji putevi, koji su nazivani somotskim zato što su nastali krčenjem stabala koja su ostala da leže jedna kraj drugih pa su podsećala na prugasti somot, bili su veoma krivudavi, ali su predstavljali pravu retkost. Većinom su to bile najobičnije krčevine kroz divljinu. To možda i ne zvuči tako loše, ali imajte na umu da tehnologija tog doba nije omogućavala lako vađenje panjeva. Caki na velikom Nacionalnom putu, ponosu američkog drumskog sistema, građevinarima je dozvoljeno da ostavljaju panjeve do visine od trideset dva centimetra - do nešto ispod visine kolena. Probajte da zamislite kako se dan za danom truckate po kamenju, oborenim granama i panjevima u kočiji bez opruga, pa će vam možda biti jasnije koliko je bilo naporno putovati na duge staze u Americi devetnaestog veka.
Ponešto od arome tog poduhvata odražava se u iskrenom nazivu najuspešnije kompanije čije su kočije vozile po Nacionalnom putu: Linije Trbotres. (Bilo je to doba živopisnih imena. Glavni suparnik Trbotresa bila je Linija Junska buba, koja je tako nazvana zato što su njeni suparnici predviđali kako će ona poživeti taman koliko i prosečna junska buba. Pogrešili su.) Kočije ne samo da su nemilosrdno tresle svoje putnike već su se redovno i prevrtale. Godine 1829, po recima Pola Džonsona, „čovek koji je putovao iz Njujorka u Sinsinati i nazad izvestio je da se kočija prevrnula devet puta“.15
Zato možda i ne čudi što su ljudi pohrlili železnici (i u manjoj meri parobrodima i kanalskim baržama) činije ova ponudila alternativni oblik putovanja. Bez obzira na to, prvi vozovi bili su spori, neudobni i opasni. Vagoni su bili povezani najobičnijim lancima, pa su neprestano udarali jedni u druge i cimali zlosrećne putnike. Oni koji su gledali napred mogli su da biraju da sede kraj zatvorenog prozora - što po vrućini i nije bilo naročito privlačno - ili da trpe nalete vrelog pepela šaljivog imena „kapi za oči“, koji je stalna struja vazduha nosila od lokomotive (ta reč skovana je 1657. kako bi opisala sve vrste kretanja, ali je prvi put primenjena na železničke mašine 1815). Požari, iskliznuća i kvarovi bili su uvek mogući, a sve do pred kraj devetnaestog veka čak je i hrana bila opasna. Do 1868. godine, kada su u jezik ušli nova reč i fenomen -vagon-restoran - putnici su smeli da siđu na stanici i za dvadeset minuta ubace nešto u kljun. Gazde tih zabačenih postaja bogu iza leđa nudili su od hrane ono što im je moglo pasti šaka - ili češće, ono što su mogli da utrape. U Sidneju u državi Nebraska, putnici su redovno jeli navodno pileći paprikaš; zapravo, njegov osnovni sastojak bio je prerijski svizac.16 Neki su govorili kako imaju sreće što su dobili i to.
Uprkos neprijatnostima, železnica je postala strahovito popularna i mnogim hiljadama ljudi pružila je prvu priliku da odu od kuće. Godine 1835, po jednoj proceni, pedeset puta više ljudi putovalo je železnicom nego svim drugim prevoznim sredstvima zajedno, samo pet godina pre toga. Gotovo ni iz čega, 1830. godine, američka železnica porasla je na 50.000 kilometara 1860. - to jest, više nego sve ostale svetske železnice zajedno17 - i na zaprepašću-jućih 300.000 kilometara 1890. godine. Putovanje vozom toliko je dominiralo Amerikom daje za četiri generacije reč road („drum") značio railroad („železnica“).18 Ono što Amerikanci danas nazivaju drumovima bilo je opštepoznato pod nazivom trails („staze"), kao u slučaju naziva puteva za Oregon i Santa Fe.
S prispećem voza došlo je do momentalnog sumraka kočije, što nimalo ne čudi. Vozovi ne samo što su bili brži i sve udobniji već i jeftiniji. Od jedne do druge obale putovanje je trajalo do deset dana prosečnom brzinom od oko 30 kilometara na sat (da bi se ubrzalo na vrtoglavih 55 kilometara na sat na bržim deonicama). Karta u jednom smeru od Omahe do Sakramenta koštala je 100 dolara za prvu klasu (plus 4 dolara po noći za ležaj u jednom od novih Pulmanovih vagona za spavanje), 75 dolara za drugu klasu i 40 dolara za treću.
Pulmanovi vagoni, prvobitno Pulmanovi hotelski vagoni, dobili su ime po Džordžu M. Pulmanu koji ih je stvorio 1865, a kola za spavanje 1868. godine. Da bi smestio svojih 12.000 radnika, Pul-man je podigao oglednu zajednicu, Pulman u Ilinoisu (danas deo Čikaga), gde su radnici stanovali u kućama kompanije i kupovali u njenim prodavnicama, te je tako bilo obezbeđeno da najveći deo onoga što zarade bude vraćeno kompaniji. To što su nosači u Pulmanu uvek bili crni nije bio rezultat prosvećene prakse u zapošljavanju, već nusproizvod grozomorno niske nadnice. Običaj da se nosači nazivaju imenom „Džordž", kako god se inače zvali, očito je potekao od Pulmanovog imena.19
Među železničkim izrazima koji su svima postali poznati nalaze se caboose, iron horse, cow catcher, jerkwater town, to featherbed, to ball the jack, to ride the rails i to ride the gravy train. Gravy train je bila dobra vožnja, ili zato što se isplatila ili zato što nije bila mnogo naporna. Začudo, taj izraz zabeležen je tek 1945. To featherbed, u smislu zapošljavanja više radnika nego što je neophodno, takođe je skorijeg porekla. Ne može se naći pre 1943. Caboose je mnogo starije. Od holandskog kabuis, ta reč se koristila kako bi označila različite delove broda, posebno kuhinju, mnogo pre nego što je primenjena na železnicu, za zadnji vagon teretnog voza. Jerkwater town je bio upravo to - mesto, obično u pustoši, gde je voz crpeo vodu iz rezervoara kraj pruge cimanjem konopca. To ball the jack, putovati brzo, nesmotreno čak, ima potpuno neizvesno poreklo. Moguće je da ima neke veze sa izrazom high ball, za signal da se vožnja nastavi.
Još dva termina labavo se povezuju sa železničkim putovanjem - bum i hobo (oba znače: skitnica; prim. prev.). Hobo je prvi put primećen 1891. u jednim novinama u Elensburgu u državi Vašin-gton, ali niko nikada nije izneo pouzdano objašnjenje njegove etimologije. Među teorijama su i sledeće: da je to skraćenica za izraz homeward bound (ići kući) ili da ima nekakve veze s posebnom vrstom pozdrava ,,Ho! Bo!“ koji zvuči malčice prefinjeno za skitnice,* ali to je zapravo bio uobičajen poklik železničkih radnika u devetnaestom veku i svakako je mogao biti poznat onima koji su se švercovali po vozovima. Bum, u smislu skitnice, izgleda daje skraćenica od nemačkog Bummler, badavađžije i nikogovića.
Iako urbane gužve obično povezujemo s automobilima i nedostacima našeg doba, gradovi su bili zakrčeni konjskim zapregama mnogo pre nego što su se pojavila kola. Godine 1864, grad Njujork je izgradio tri kilometra dugačke podzemne tunele kroz Central park kako bi pokušao da pospeši saobraćaj, i dao im naziv sub-ways (podzemni putevi). Britanci još koriste tu reč u smislu pešačkog Beau - dečko, momak. (Prim, prev.)
podzemnog prolaza (ili, mogao bi dodati kakav cinik, javnog sme-Štaja za skitnice), ali u Americi je to značenje potrajalo samo dvadeset devet godina pre nego što gaje 1893. prigrabila nova gradska podzemna železnica.20 Automobil možda ima svoje nedostatke, ali makar obično ne privlači muve niti ostavlja za sobom stvari u koje je bolje da ne ugazite. Konjski izmet bio je stalan problem u gradovima dobrim delom dvadesetog veka, problem kakav danas teško možemo i da zamislimo. Godine 1900. neki marljivi službenik u Ročesteru u Njujorku izračunao je da balega koju proizvede gradskih 15.000 konja za godinu dana može prekriti kvadrat površine jednog jutra do dubine od pedeset metara. Često držani u nečistim uslovima i terani na težak rad po svim vremenskim uslovima, konji ne samo da su privlačili muve već su i padali poput njih. Na prekretnici veka, na ulicama Njujorka uginulo bi 15.000 konja, a na ulicama Čikaga njih 12.000.21 Ponekad su tako ostavljani danima. Među tolikim muvama, balegom i leševima koji su se pušili bili ste sasvim sigurni da se nalazite u gradu.
Otud izum žičare i tramvaja nije bio samo blagodat, već pravo čudo. Žičaru je usavršio doseljenik iz Škotske po imenu Endru Smit Halidi, koji je donekle bio zainteresovan za njen uspeh: imao je kompaniju koja je proizvodila kablove. Žičare su se kretale hvatanjem za podzemne kablove koji su bili u neprestanom pokretu. Kada bi vozač poželeo da se zaustavi, povukao bi polugu koja bi otpustila hvataljke. Ako se iz nekog razloga hvataljke ne bi otpustile - a to se izgleda veoma često dešavalo - rezultat bi bila odbegla žičara, koja bi neumorno hrlila dalje i kosila pred sobom sve što je bilo dovoljno sporo ili nesmotreno da joj se ne ukloni s puta, sve dok se električnoj centrali ne bi javilo da isključi čitav sistem.22 Kao što možete zamisliti, nije bila sasvim idealna. Svejedno, žičare su nakratko bile veoma popularne, premda je danas San Franci-sko jedini američki grad gde one još postoje, a čak je i tamo sistem puka senka onoga što je nekad bio. Godine 1900. grad je imao 180 kilometara kabla i 600 žičara; 1980. tamo je preostalo nešto više od 16 kilometara kabla i samo 40 kabina.
Ono Što je učinilo žičaru zastarelom bio je tramvaj ili trawley, kako su ga svojevremeno pisali, na samom početku. Ime je dobio zato što je mehanizam koji je kola spajao sa žicom u vazduhu bio „troler“, koji je opet u potpunosti poticao od reči troll na britanskom narečju, koja je označavala kretanje. Tramvajske sisteme je bilo lakše instalirati i jeftinije održavati od svih drugih koji su im konkurisali, pa je posledica bila njihov procvat. Obično se prene-bregava da je u Sjedinjenim Državama nekada postojao najbolji sistem javnog prevoza na svetu. Na prekretnici veka, Berlin je imao najširu tramvajsku mrežu u Evropi; ali u Americi je postojalo više od 25.000 kilometara tramvajskih šina. Najveći sistem u zemlji, možda ćete se iznenaditi kada to čujete, postojao je u Los Anđelesu.
Tramvaji su promenili način života ljudi. Otvorili su život u predgrađima. Stanovništvo Bronksase sa 90.000 popelo na 200.000 u godinama koje su usledile neposredno po uvođenju tramvaja.24 Do 1902, samo u Njujorku tramvaji su prevozili gotovo milijardu putnika godišnje. Gradovi su postali veći, užurbaniji, konfuzniji i posledica toga devedesetih godina devetnaestog veka bila su dva nova izraza koja su ušla u jezik: rush hour (špic gužve) i traffic jam (zakrčenje saobraćaja).
Ali tramvaji su nudili i mogućnosti za zadovoljstva. Ljudi su prvi put mogli da istražuju delove svojih gradova za koje su ranije samo čuli. Prepoznavši te mogućnosti, tramvajske kompanije su počele da grade zabavne parkove na kraju linija kao sredstvo da povećaju prihode - mesta poput Vilou Grouv Parka, dvadeset kilometara od centra Filađelfije, koje je sada, neizbežno, pretvoreno u tržni centar.
Uprkos popularnosti, tramvaji su retko bili profitabilni. Godine 1921,300 najkrupnijih tramvajskih sistema u Americi zajedno je zarađivalo 2,5 miliona dolara - otprilike po 8.000 dolara svaki -na investicijama od 1,5 milijardi. Sa usponom vlasništva nad privatnim kolima i drugih oblika transporta kao što su autobusi - ili „tramvaji bez šina“, kako su ih isprva ponekad nazivali - sudbina im je bila zapečaćena. Između 1922. i 1932. godine tramvajska kilometraža u Americi se gotovo prepolovila. U istoj toj deceniji, kompanija pod nazivom Nacionalne gradske linije - kartel koji su sačinjavali Dženeral motors i grupa naftnih i firmi za proizvodnju gume - počela je da kupuje tramvajske linije i pretvara ih u autobuske. Do 1950. ona je zatvorila tramvajske sisteme u više od stotinu gradova, uključujući i Los Anđeles, Filadelfiju, Baltimor i Sent Luis. Njeni postupci bili su nesumnjivo nezakoniti i kompanija je na kraju dospela na sud gde je osuđena za zločinačku zaveru. Kazna: 5.000 dolara, manje nego što je koštao jedan nov autobus.

II

Koliko god bilo primamljivo kriviti jednu monolitnu korporaciju za propast javnog prevoza u Americi, pravi krivac bio je automobil, ili bolje reći, stalna zavisnost nacije od njega. Nijedan drugi izum u istoriji nije brže stekao naklonost čovečanstva niti radikalnije preobrazio način na koji svet izgleda, ponaša se i funkcioniše. Pogledajte bilo koji urbani prizor i primetićete koliko našim svetom u potpunosti dominira potreba za kolima. Izgradnja, popravka, prodaja i servisiranje kola sada predstavljaju petinu ili šestinu ukupne privredne aktivnosti u državi. A opet, pre samo oko jednog veka, to čudo našeg doba nije imalo ni ime. Motorizovana vozila su prisutna mnogo duže nego što biste pomislili - još 1770. Francuz po imenu Nikolas Kunjo imao je parnu skalameriju po imenu „Fardi-je“ koja se tromo valjala ulicama Pariza brzinom od 3 kilometra na sat (znatno manje od brzine hoda) - ali većina autoriteta saglasna je daje prva operativna kola 1884. godine napravio nemački inženjer Gotlib Dajmler. Dao im je ime „mercedes“, po svojoj kćerki. Nesvestan Dajmlerove tvorevine, jedan drugi Nemac, Karl Bene, izmislio je gotovo istovremeno drugi i veoma sličan automobil. Ali u to vreme je koncept automobila zapravo već bio patentiran u Americi. Oštroumni patentni advokat po imenu Džordž B. Sel-den bio je toliko vidovit 1879. godine da uzme patent za mahom izmišljeno vozilo koje je nazvao „drumskom lokomotivom“. Seiden nije bio prvi zato što je bio nadaren pronalazač ili nadahnut mehaničar - štaviše, on nikada nije napravio funkcionalno vozilo - već zato što je bio oportunista koji je lukavo pfedvideo bezgranične mogućnosti koje su ležale u kontroli nad patentom za tu tehnologiju u procvatu. Pošto 1789. godine nije bilo novca u „drumskim lokomotivama“, on je uspeo raznim pravničkim marifetlucima da odloži izdavanje patenta za šesnaest godina sve dok tržište konačno nije bilo spremno za njega, i tako je došao u situaciju da sledećih sedamnaest godina uživa u plodovima tehnologije kojoj apsolutno ničim nije doprineo. (Nije bogzna koliko doprineo ni časti patentnih advokata. Zakon je promenjen ubrzo pošto je njegov patent istekao.)
Amerikanci tek pukim slučajem nazivaju taj centralni činilac svog života automobilom. Nekoliko imena oprobano je i odbačeno pre nego što se automobil izvukao na vrh jezičke gomile. Među imenima za prva kola bila su samomotor, lokomotivna kola, autobat, autofer, sijamot, autovik, samohodna kočija, lokomotor, kočija bez konja, motorni bagi, smrdljiva kočija (to je verovatno smislio neko ko im nije bio naročito sklon) i jednostavno, direktno: mašina, ime za koje se dugo činilo da će postati generički pojam za samohodno vozilo. Automobil, francuska reč skovana od grčkih i latinskih elemenata, bila je najpre korišćena kao pridev, ne samo da bi opisala kola („automobilna kočija“) već i druga samohodna sredstva („automobilni torpedo“). Do 1899. godine ta reč je izrasla u imenicu i ubrzano je zauzimala mesto opšteg pojma za kola - mada ne bez otpora. Njujork tajms je frktao kako je reč automobil, „pošto je upola grčkog i upola latinskog porekla, toliko blizu nepristojnosti daje s oklevanjem štampamo“.25 Pre isteka godine, reč je već skraćena u auto. Reč kola se prvi put primenila na automobil 1896, a do 1910. je manje-više pristigla automobil po popularnosti.
Iako je rani tehnološki razvoj pripadao gotovo isključivo Nem-cima, Francuzi su postali prvi veliki proizvođači kola i stoga su nam dali mnoge reci povezane sa vožnjom - šasija, garaža, šofer, karburator, kupe, limuzina i, naravno, sam automobil. Šofer je bio izraz za brodskog ložača i kao takav se na vozače kola prime-njivao u blago sarkastičnom smislu. Limuzina je prvobitno bila teški pastirski ogrtač iz oblasti Francuske po imenu Limuzin. Prvi šoferi, primorani da sede na otvorenom, koristili su taj ogrtač i reč se postepeno prenela sa vozača na vozilo. Godine 1902. već je bila deo engleskog jezika.26
Prva kola koja je videla većina Amerikanaca bila su ona koja je projektovao Karl Bene i izložio ih 1893. godine na Svetskom sajmu u Čikagu. Pre nego što se godina završila, dva brata iz Springfilda, u Masačusetsu, Čarls i Dž. Frenk Durija napravili su prva američka kola na benzin, i zemlja je strelovito krenula napred.
Nijedna tehnologija u istoriji nije se razvila tako brzo, tako zapanjujuće kao automobilska. A nigde se nije tako brzo vinula kao u Americi. Godine 1898. u čitavim Sjedinjenim Državama nije bilo više od trideset funkcionalnih kola. Za malo više od decenije, ne samo što je u Americi bilo 700 kola već i 700 fabrika kola. U samo prva četiri meseca 1899. - u samo prva četiri meseca - američki investitori obezbedili su ni manje ni više nego 388 miliona dolara početnog kapitala za nove automobilske kompanije.27
Oni su pripadali svim društvenim slojevima. Džon F. i Horas E. Dodž imali su mašinsku radionicu u Detroitu. Dejvid D. Bjuik pravio je cevi. Studebejker je bio najveći svetski proizvođač konjskih kola. Poup, Vinton i Rembler počeli su kao proizvođači bicikala. Izuzetno veliki broj prvih proizvođača bio je sa Srednjeg zapada, a naročito iz Mičigena - Rensom Olds, tvorac oldsmobila, iz Len-singa; Dejvid D. Bjuik i Henri Ford iz Detroita; Vilijam Č. Djurant, osnivač Dženeral motorsa, iz Flinta - što sve objašnjava zbog čega je Detroit postao Grad automobila. Poput slavnih imena iz prvog perioda - Pakarda, Mekfarlanda i Korda - postojalo je mnoštvo kompanija, sada gotovo sasvim zaboravljenih - Patfajnder, Mar-mon, Hejns, Premijer, Mekfarland, Riker (koji je krajem osamdesetih godina devetnaestog veka držao svetski rekord u brzini sa četrdeset kilometara na sat1), Maksvel, Brisko, Leksington. Mnogi rani automobili dobili su ime po istraživačima, odražavajući osećaj pustolovnosti kojim su bili prožeti: De Soto, Hadson, La Sal i Kadi-lak (dobio ime po francuskom aristokrati Antoanu de la Monteu Kadilaku, koji bi gotovo sigurno bio odavno zaboravljen samo da nije bio te sreće da osnuje Detroit). Ali kupci su mogli da biraju u pravoj galaksiji imena, koja su danas nažalost zaboravljena: Crna vrana, Bubomobil, Narodna kola, Kraljevska pošta, Usamljena zvezda, Premijer, Bejbi grand, Hapmobil, Lokomobil.
Nije lako zamisliti posle ovoliko vremena koliko je uspeh kola bio neverovatan. Godine 1900. kola su bila skupa, nepouzdana i zastrašujuća. „Ne možete naterati ljude da sede iznad eksplozije“, zapazio je jedan posmatrač mudro. Kontrola nad nekoliko stotina kilograma temperamentnog metala bila je zastrašujući izazov koji je za mnoge bio pretežak. U svom prvom pokušaju vožnje, gospođa Stivsan Fiš, bogatašica iz Bostona, uključila je motor i odmah pregazila slugu koji je bio u blizini za slučaj da joj zatreba pomoć. Dok je ošamućeni čovek pokušavao da ustane, gospođa Fiš je ubacila kola u rikverc i ponovo prešla preko njega. Uspaničena, promenila je brzine i pokosila ga i treći put. Posle toga je gospođa Fiš uvređeno pobegla u kuću i nikada više nije ni prišla kolima. Pretpostavljam da isto važi i za slugu.
Infrastruktura neophodna za podršku automobilskom društvu - benzinske pumpe, drumska signalizacija, mape puteva, polise osiguranja, vozačke dozvole, parkirališta - uopšte nije postojala u prvim godinama dvadesetog veka. Kola ne samo što nisu bila neophodna već pošto niste njima imali gotovo nigde da se odve-zete, bila su skoro besmislena. Čak ni 1905. godine u Americi nije postojao niti jedan jedini kilometar popločanog seoskog druma. Oni drumovi koji su postojali bili su neobeleženi zemljani putevi, koji bi se u vlažnim mesecima pretvorili u močvare, dok su ostalim mesecima uglavnom bili beznadežno izbrazdani. U mnogim delovima zemlje čak bi i zemljani put bio dobrodošao. Vožnja kroz Nebrasku ili Kanzas često je podrazumevala prelazak preko netaknute prerije.
One koji su išli na duga putovanja smatrali su junacima ili luđacima, a često i jedno i drugo. Godine 1903, iste godine kada je osnovana Fordova automobilska kompanija, doktor Horacio Nelson Džekson iz Vermonta, u društvu mehaničara po imenu Koroke i psa po imenu Bad (koji je, poput svojih saputnika, tokom čitavog putovanja imao na glavi zaštitne naočari), prvi put su kolima prešli s jedne na drugu stranu kontinenta u Vintonu sa dva cilindra i bez krova. Trebalo im je za to šezdeset pet dana, ali ih je učinilo herojima. U najvećem broju slučajeva, kola iz tog perioda jednostavno nisu bila dorasla izazovu. Oni koji su pokušali da se provezu kroz Stenovite planine ustanovili su da je jedini način da se uz njih penju unatraške; inače bi im gorivo iscurilo iz motora. Ne samo što gotovo da nije bilo pristojnih drumova već ni izgleda da oni budu izgrađeni. Savezna vlada je dugo odbijala da obezbedi sredstva za putare i tvrdila kako je to stvar svake države ponaosob, dok su države isto tako iskazivale najdublju nesklonost da finan-siraju nešto što je moglo biti prolazna moda. Godine 1912, njih dvadeset nije potrošilo ni centa na izgradnju drumova.
Ali odsustvo drumova nikoga nije sprečilo. Broj od osam hiljada motornih vozila u Americi 1900. godine skočio je na gotovo pola miliona 1910, te na 2 miliona 1915. Počela je da niče infrastruktura. Registarske tablice prvi put su se pojavile 1901. Četiri godine kasnije, Silvanus F. Bauzer izmislio je funkcionalnu benzinsku pumpu i, donekle vidovito, nazvao je Punjačkom stanicom (premda će taj izraz za benzinske pumpe postati uobičajen tek u dvadesetim godinama dvadesetog veka). Iste godine, Automobilska benzinska kompanija iz Sent Luisa osnovala je prvi lanac benzinskih pumpi - ljudi su već tada rečgasoline (benzin) skratili u gas - i svuda su pevali pesmu Gasa Edvardsa „Moj veseli oldsmobil“:
Pobegni sada sa mnom, Lusil, Čeka nas moj veseli oldsmobil, Letećemo mi po drumu života, Vožnja će nam biti prava divota.
Nikao je uzbudljiv nov rečnik. Nije svako još mogao sebi da priušti autobubbling (taj masni, premda kratkoveki izraz potiče iz 1900. i označava vožnju iz čistog zadovoljstva), ali ljudi su ubrzo ispaljivali izraze kao road-hog (prvobitno korišćen za bicikliste 1893), self-starter (samopokretač - 1894), station wagon (karavan - 1904), sparkplugs (svećice - 1908), /oy ride (vožnja iz zadovoljstva - 1909), motorcade (povorka automobila - 1913), car crashes i blowouts (sudari i gumi-defekti - 1915), to step on the gas (dodati gas - 1916), to jaywalk (prelaziti nepropisno ulicu - 1917), ;Wo-py (krš u smislu starih kola - 1924), hitchike (stopirati - 1925) i rattletrap (krntija - 1929).29 Još 1910. ljudi su se parkirali kako bi se ljubakali ili mazili (reči koje potiču iz istog perioda). Kako je vreme prolazilo, pojavljivali su se nešto zlokobniji jezički aspekti vožnje automobila. Speeding ticket (kazna za brzu vožnju) ušao je u jezik 1930, double-parking (parkiranje hodom unazad) 1931. i parking meter (parking-sat) 1935. (Prvi su postavljeni u Oklahoma Sitiju.)
Neke reči su u jezik ušle toliko brzo da niko izgleda nije pri-metio odakle su se stvorile. Jalopy - u prvo vreme takođe pisana kao jolopy, jaloopy i na mnogo drugih sličnih načina - potpuno je neobjašnjiva. Prosto se pojavila. To dobrim delom važi i za Tin Lizzie (1915) i flivver (1920). Flivver je reč koja se ponekad u opštem smislu koristila za neuspeh pre nego što se nakačila Modelu T Henrija Forda. Meri Helen Doan beleži kako se izraz human flivver pojavljuje u romanu Raglsovi iz Red Gepa 1917. godine,30 ali time se zapravo samo zamagljuje pitanje nastanka te reči i njenog prišivanja kolima koja su bila sve samo ne neuspešna. Naziv Tin Lizzie (Limena Lizi), tvrdi Fleksner, nastao je zato što je Lizi bilo uobičajeno ime za sobarice, a i one su - kao i Model T - bile crne, i udešavale su se kako bi najbolje izgledale u nedelju.*1 Ako je zaista tako, ipak nije potvrđeno. Alternativna teorija glasi da to može nekako biti povezano sa rečju lizard (gušter) koja je označavala vrstu sanki. Niko to ne zna.
Sa dva miliona kola 1915. broj se popeo na deset miliona samo pet godina kasnije. Do 1920. samo je Mičigen imao više kola od Britanije i Irske. U Kanzasu je bilo više kola nego u Francuskoj. Pre završetka polovine decenije, Amerika je proizvodila 85 procenata svetskih automobila, a automobilska industrija, koja nije ni postojala pre četvrt veka, pretvorila se u najveći biznis u zemlji.
Najveće zasluge za to mogu se pripisati jednom čoveku, Hen-riju Fordu, i vozilu donekle čudnog imena, Modelu T. Ford je uvek koristio inicijale za svoja prva kola, ali krajnje nasumično. Iz razloga koji izgleda nisu zabeleženi, on je omalovažavao čitave nizove slova abecede. Njegovih prvih osam modela bili su A, B, C, F, K, N, R i S pre nego što je konačno, 1. oktobra 1908, proizveo svoj prvi univerzalni automobil, Model T. (Kada je posle devetnaest godina prekinuo proizvodnju Modela T, nije ga zamenio Modelom U, već novim Modelom A.)
Godine 1912, samo četiri godine otkako su se poj avili, tri četvrtine kola na američkim putevima činili su Modeli T.32 Fordu se često pripisuje uvođenje koncepta pokretne „montažne trake“ 1913. Iako je izraz možda njegov, zamisao nije. Već decenijama su mnoge druge industrije, od konzerviranja povrća do veleprodaje mesa, primenjivale metode montažne linije, ali su ih nazivale „stalnim procesom proizvodnje“ ili „tekućom proizvodnjom“. Ford je jednostavno prilagodio tu zamisao mnogo većem proizvodnom procesu.33 Pomoću revolucionarnih metoda i toga što je kola zadržao na osnovnom modelu - njegova često citirana izreka glasila je: „Možete ga dobiti u kojoj god boji hoćete, pod uslovom daje crna“ - Ford je skratio vreme proizvodnje Modela T sa četrnaest radnih sati 1910. na samo dva radna sata 1913,34 i sa tim je naravno cena pala. Prvi Model T koštao je 850 dolara, sledeće godine je posku-peo na 950 dolara, ali posle toga, sa Fordovim novim i čudesno efikasnim proizvodnim linijama i privrednim rastom, cena je bila u stalnom padu. Godine 1916, novi Model T je koštao samo 345 dolara. Čak i tako, bilo je to mnogo više novca nego što je većina ljudi mogla da pribavi. Pojavio se novi sistem finansiranja, a sa njim i gomila zlokobnih novih izraza: plan otplate, terminsko plaćanje, trećina u polog, avans i onaj stalni poziv u propast, kupi sad, plati kasnije.
Mesec dana pre nego što je proizveden prvi Model T, rođeno je drugo veliko ime industrije: Dženeral motors. Kompaniju, koja je život započela kao Kolska kompanija Flint roud, osnovao je Vilijam Krejpo „Bili“ Djurant, nestalni lik koga je jedan prijatelj opisao kao „dete u emocijama, temperamentu i mentalnoj ravnoteži“. Djurant pojma nije imao o inženjeringu i nije bio nadaren inovator. Štaviše, nije bio čak ni naročito sposoban biznismen. Jednostavno je bio veliki sakupljač. Kupovao je kompanije ne birajući, i to ne samo proizvođače kola već i preduzeća koja su sa automobilskim poslom jedva bila u vezi, a ponekad ni toliko - firme kao što su Samsonova traktorska kompanija (koja je proizvodila traktore sa upravljanjem pomoću uzdi usled sumnjive pretpostavke da će zemljoradnicima tako više ličiti na konje) i preduzeće za hladnjake s jednim zaposlenim koje će kasnije postati kompanija Frižider. Mnoge njegove automobilske akvizicije proslavile su se - Bjuik, Oldsmobil, Kadilak, Ševrolet - ali mnoge druge, kao što su Karterkar, Šeridan, Skrips-But i Ouklend, bile su u najbolju ruku vrlo sumnjive. Njegova strategija bila je, kako je on to govorio, da „dođe do svake vrste kola na vidiku“ u nadi da će nadmašiti promašaje. Nije uvek bilo tako. Izgubio je kontrolu nad Dženeral motorsom 1910, povratio je 1916. i ponovo izgubio 1920. Godine 1936, posle novih loših investicija, bankrotirao je sa dugovanjima od bezmalo milion i imovinom koja je vredela samo 250 dolara.3s
Mnogi njegovi najbolji ljudi nisu mogli da trpe njegovo despot-sko ponašanje, pa su uhlebljenje našli na drugim mestima. Volter Krajsler je otišao kako bi osnovao Korporaciju Krajsler. Henri i Vilfred Lilend nadigli su se i stvorili Linkoln (koji se kasnije vratio pod okrilje Dži-Ema). Čarls Neš je napravio Neš-Remblera. Drugi su bili otpuštani, često zbog sitnih grehova. Godine 1911, Djurant je zaposlio švajcarskog mehaničara i trkačkog vozača po imenu Luj Ševrolet. Na nesreću po obojicu, Djurant nije mogao da podnese pušenje. Kada je Ševrolet, ubrzo po pristupanju kompaniji, dotu-marao u Djurantovu kancelariju sa cigaretom koja mu je visila sa usana, Djurant je istog časa odlučio kako mu se od švajcarskog mehaničara dopada samo njegovo ime. Otpustio je Ševroleta, koji je potom nestao iz vidokruga kao da se pod njim zemlja otvorila, ali je zadržao njegovo melodično prezime i od njega napravio jedno od velikih imena u istoriji automobila. (Djurant je takođe odgovoran za simbol Ševroleta koji je pronašao kao šaru na tapetama u jednoj hotelskoj sobi u Parizu. Pažljivo je odlepio traku, poneo je kući i dao svom odeljenju za dizajn da uradi logo.)
Kako su prolazile prve godine dvadesetog veka, dve stvari su postale jasne: da su Americi očajnički potrebni bolji putevi, te da oni neće biti finansirani državnim parama. U taj naizgledni ćorsokak stupio je Karl Grejam Fišer, jedan od najupečatljivijih pregalaca sopstvenog ili ma kog drugog doba. Bivši biciklistički i automobilski trkač (jedno vreme je držao svetski rekord u brzini na tri kilometra), osnivač trke Indijanapolis 500 Spidvej, veoma uspešan privrednik i oduvek neustrašiv - jednom se provezao biciklom po žici razapetoj visoko između dve najviše zgrade u Indija-napolisu kako bi objavio jedan poslovni poduhvat - Fišer je bio, kao što možete pretpostaviti, donekle privlačne pojave. Njegovo bogatstvo poticalo je iz firme koja je proizvodila farove ,,Prest-0--Lajts“ za automobile - prva kola nisu imala dovoljno energije za napajanje farova, pa su oni morali da se napajaju i kupuju zasebno - ali proslavio se time što je izgradio prvi američki autoput od jedne do druge obale.
Godine 1912. Fišerje predložio da se potroši 10 miliona dolara na izgradnju pošljunčanog druma sa dve trake od Njujorka do San Franciska i da te pare prikupi donacijama. Hiljade ljudi su slale novac - predsednik Vudro Vilson je kao pravi rodoljub dao 5 dolara, mada je Henri Ford odbio da pošalje makar i cent - i 1915. sakupljeno je dovoljno da se započne. Ubrzo su postala očigledna dva problema. Prvi je bio - kako nazvati taj drum. Dobro ime je bilo važno kao podsticaj podršci. Fišerovom predlogu, „Kameni drum od obale do obale“, premda adekvatan, prilično je nedostajalo energičnosti. Fišer se poigravao varijantama kao što su „Džefer-sonov drum“, „Drum od okeana do okeana“ ili „Američki drum“ pre nego što se konačno zadovoljio „Linkolnovim drumom“, koji je zvučao patriotski, premda je od sebe odbijao mnoge južnjake. Drugi problem bilo je to što i pored svih donacija para nije bilo ni prineti količini neophodnoj da se izgradi 5.450 kilometara druma. Fišeru je palo na pamet da gradi ono što je potom nazivano „semenim kilometrima“. Pronašao bi parče zemljane džade otprilike na pola puta između dva grada i popločao ga. Možda zamisao o izgradnji kilometra dobrog puta usred divljine zvuči neobično, ali Fišer je računao da će ljudi, kada jednom okuse slast glatkog druma, poželeti da sve izbetoniraju. Ubrzo su gradovi duž trase prilježno prikupljali sredstva kako bi se spojili s tim semenim kilometrom koji ih je stavljao na tolika iskušenja. Pojavio se novi slogan: „Vidite prvi Ameriku.“
Godine 1923. Linkolnov drum - prvi transkontinentalni drum na svetu - bio je i zvanično otvoren. Sledećih četrdeset godina on je brujao životom dok su svakodnevne kavalkade kola i kamiona donosile trgovinu i opojni dašak šireg, živahnijeg sveta malim varošima (mahom je izbegavao velike gradove) koje su se nalazile duž te prijatno krivudave trase. Gotovo preko noći on je postao, kako su se razglednice gordo hvalisale, Glavna ulica Amerike.
Konačno je savezna vlada odlučila da obezbedi novac za međudržavne autoputeve, premda je i dalje smatrala kako to nije prioritetno, toliko da je zadatak poverila državnom sekretaru za poljoprivredu kao nešto čime bi se on zabavljao u svoje slobodno vreme. Uz pomoć saveznih para sagrađeni su drugi veliki putevi: Džefersonov drum od Detroita do Nju Orleansa, Điksi od Bej Sitija u Mičigenu do Floride, Vilijam Pen kroz Pensilvaniju. Diksi je bio još jedan primer Fišerovog nadahnuća, mada je tu motivacija imala više veze sa sitnosopstveničkim interesom nego s rodoljubljem. Krajem druge decenije dvadesetog veka, Fišer je postao opsednut idejom da Majami Bič - ili Linkoln, kako je u to vreme hteo da ga nazove - može postati sjajno letovalište.
Zbog te zamisli su gotovo svi pomislili da je skrenuo. Florida je bila, koliko je narod znao, sparna močvara puna insekata, daleko od ostatka sveta. Ali Fišer je zamišljao veliki utopijski grad povezan sa spoljnim svetom njegovim Diksi autoputem. Troškovi i logistika izgradnje letovališta u dalekoj močvari ispali su zastrašujući, ali Fišer nije posustajao pa je 1926. gotovo dovršio svoju oglednu zajednicu, sve sa hotelima, kockarnicom, terenima za golf, marinom za jahte i raskošnim rimskim plivačkim paviljonom (u kojem se nalazila, donekle neprikladno, i jedna holandska vetre-njača). Onda je uragan sve to porušio. Samo što je pretrpeo taj udarac, došlo je do kraha berze 1929. godine i tržište letnjikovaca sasvim je presušilo. Naravno, Majami Bič je postigao uspeh, ali ne za Karla Grejema Fišera. On je svoj vek okončao u skromnoj kući, u sporednoj uličici grada koji je podigao ni iz čega.36
Otprilike u isto vreme kada je neumorni Fišer kušao sudbinu u južnoj Floridi, državni sekretar za poljoprivredu u Vašingtonu zaključio je kako je došlo vreme da se na američkim putevima uvede nekakav red. Uveo je jednoobrazne drumske znakove - osmo-ugaoni crveni znak za zaustavljanje, krst za ukrštanje sa prugom i tako dalje - kao i sistem obeležavanja međudržavnih puteva brojevima, koji je i danas u upotrebi. Drumovi u pravcu sever-jug dobijali su neparne, a oni na pravcu istok-zapad parne brojeve (sa glavnim transkontinentalnim putevima koji su se završavali u deseticama). Imena su bezobzirno napuštena. Jednim potezom pera, drumovi su izgubili dobar deo svoje romantike. Linkolnov drum, dovršen samo dve godine pre toga, postao je put US 30. Veliki autoput Diksi postao je nezanimljivi put 25. Vilijam Pen je postao put 22. Verovatno najčuveniji od svih njih, put 66, nikada nije pretrpeo to poniženje da mu se ime oduzme, iz jednostavnog razloga što ga nije ni imao. Njegova izgradnja započela je tek 1926, u doba posle davanja imena. Na poniženje će morati da čeka sve do 1985, kada će mu savezna vlada oduzeti sve oznake na kojima je pisalo „Put 66“ duž čitavih 3.500 kilometara od Avenije Miči-gen u Čikagu pa do Okeanske avenije u Santa Moniki. Taj nekada veliki autoput preko noći se pretvorio u niz sporednih drumova i servisnih puteva.
1
To nije bilo ništa u poređenju sa brzinama koje su postizala kola na parni pogon. Veliki Stenli je 1906. postigao brzinu od 203 kilometra na sat. Nažalost, parna kola su istovremeno bila nepouzdana i sklona eksplozijama.28

III

Kao što se i moglo očekivati, ubrzo su i ljudi van automobilske industrije ustanovili kako se novac može zaraditi na rastućoj sklonosti Amerike da se otisne na put. Sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka, u jezik je ušao novi izraz: drive-in.
U stvari, ta vrsta iskustva nije pripadala isključivo dobu automobila. Na prekretnici veka, među drogerijama je zavladala kratka pomama za postavljanjem točionica bezalkoholnog pića kraj ivičnjaka, za karuce. Ali bila je potrebna dalekometna pokretljivost motora sa unutrašnjim sagorevanjem da taj koncept zaista postavi na noge. Svi se slažu da je prvi moderan drajv-in restoran bio Svinjska stanica, mesto koje je služilo roštilj i koje je smislio izvesni Rojs Hejli. Započelo je sa radom u septembru 1921. duž autoputa između Dalasa i Fort Vorta i postiglo toliki uspeh da je Svinjskih stanica ubrzo bilo po svim južnim državama i u Kaliforniji. Godine 1924. počeo je da radi konkurentski lanac pod imenom A i V, po inicijalima osnivača, gospodina Alena i gospodina Vajta. Njegov glavni doprinos američkoj kulturi bio je izum „devojaka s poslužavnicima“ koje su donosile hranu do kola gostiju, kako bi ih poštedele emocionalnog šoka zbog nasilnog odvajanja, makar i privremenog, od njihovih surogat-materica.37
Duž autoputeva načičkali su se restorani, krčme, masne kašike (izraz prvi put zapisan 1925) i druga svetilišta jeftine i brze usluge. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, jedno istraživanje na autoputu između Njujorka i Nju Hejvena otkrilo je da tamo postoji u prošeku po jedna benzinska pumpa na svakih 250, a restoran ili gostionica na svakih 540 metara.38 Svaki glavni autoput imao je čuvene restorane poput Svinjskog bedra u Linkolnu, u državi Ili-nois, ili drajv-ina Prijatna kobasica u obližnjem Springfildu (tamo su se gordo hvalisali kako su izmislili kobasicu u projinom brašnu 1949, mada su to nazivali „hrskavcima“), a oba su bila na Putu 66. Neki drugi lokali bili su toliko uspešni da su izrasli u nacionalne lance, poput Servisnog kafea u Korbinu, u državi Kentaki, na autoputu Diksi, koji je 1929. osnovao Harland Senders1 i koji se razvio u Kentucky Fried Chicken, ili Dairy Queen, osnovan 1945. u Molinu, u državi Ilinois.
Mada je mesta za ishranu na autoputevima bilo u izobilju, ona su bila donekle zabrinjavajuće nepredvidiva. Godine 1929, mladi vlasnik drogerije u Masačusetsu, Hauard Džonson, zaključio je da američki vozači žude za sigurnom, pouzdanom i jednoobraznom ishranom. Palo mu je na pamet da to organizuje kao franšizu i tako stvori lanac na brži, manje rizičan način. Do 1940. godine, restorani Hauarda Džonsona nalazili su se duž istočne obale, a dve trećine su bile u vlasništvu korisnika franšize, ili agenata, kako ih je Džonson nazivao. Većina njegovih restorana bila je izgrađena u prijatnom neokolonijalnom stilu, s kapcima na prozorima, kupolom na krovu sa vetrokazom i kosim prozorima na spratu čija je jedina funkcija bila da daju građevini izgled udobne kuće.
Samo su puna parkirališta i svetlonarandžasti krov - projektovan, naravno, tako da privuče pažnju vozača u prolazu - ukazivali da to nije dom nekog imućnog građanina. Glavno Džonsonovo otkriće sastojalo se u tome da je standardizovao restoransko poslovanje. Njegov priručnik za rad - koji je nazivao „Biblijom“ - diktirao je sve, od broja komada pomfrita u porciji do visine za nalivanje kafe u šoljicu (do jednog centimetra od vrha), a tu opsednutost pojedinostima od njega će sa još većim uspehom kopirati Rej Krok iz Mekdonaldsa, kao što ćemo videti u 20. poglavlju.
Kao što im je često bila potrebna hrana, vozačima je trebalo i mesto gde bi s vremena na vreme prespavali. Krajem druge i početkom treće decenije dvadesetog veka, kampovi brvnara ili turistička naselja - samostalne drvene kolibe, obično poredane u polukrug, sa često bezazlenim nepismenim imenima kao U Like Um Cabins, Kozy Kourt i Para Diče39 - počela su da niču u pejzažu sve dok ih 1925. nije bilo oko dve hiljade, i smeštaj je u njima obično koštao 2 ili 3 dolara za noć, što je bila cena s kojom hotel u centru nije mogao da se nosi. Počele su da se pojavljuju varijacije izraza „kamp brvnara“ i „turističko naselje“ - turistički kamp, auto-naselje, a postojao je i najmanje jedan autel - ali prvo mesto koje je sebe nazvalo motelom bio je Mo-tel Majlston, na Putu 101 u San Luis Obispu, u Kaliforniji, koji je vrata otvorio 12. decembra 1925. (Još radi, mada pod imenom Motel In.) Sam izraz se prvi put pojavio nekoliko meseci ranije, u časopisu Hotelski mesečnik, u istom članku gde je prvi put osvanuo i motor hotel:'0 Do četrdesetih godina dvadesetog veka motel je gotovo svuda uglavnom istisnuo starija naselja i kampove.
Na samom početku postalo je očigledno da nije svakoj mušteriji do dobrog odmora. Oduvek budan Dž. Edgar Huver iz FBI-ja ozbiljno je objavio kako su američki moteli „švalerski kampovi“ i „legla zločina“.41 To je bilo možda malo preterano, ali ako i nisu bili legla, u njima je zločina svakako bilo. Prilično skrivena studija dolazaka i odlazaka u dalaskim motelima tokom jednog vikenda 1935, koju su obavili studenti sociologije sa Južnjačkog metodi-stičkog univerziteta, pokazala je daje od dve hiljade mušterija koje su koristile trideset osam lokala u gradu, većina bila registrovana pod lažnim imenom, a za najmanje tri četvrtine se mislilo kako su upražnjavali nezakonit seks. (Čovek mora da se zapita čime li se onda bavila ona preostala četvrtina, i kako su istraživači ustanovili da posredi nije bio seks?) Strahovito veliki novac zarađivao se u „leglima“ za „poslove gospodina i gospođu Džons“, kako je taj zanat postao poznat. Zabeleženo je da je jedan lokal istu sobu izdao ni manje ni više nego šesnaest puta za dvadeset četiri sata, ili po jednom na svakih devedeset minuta (u Dalasu očevidno ne gube vreme).
Godine 1948. u Americi je bilo 26.000 motela. Nažalost, dobra većina je bila lošeg kvaliteta. Kemons Vilson, bogati privrednik iz Tenesija, bio je razočaran standardima motela na koje je nailazio za vreme porodičnog odmora, pa je rešio da nešto uradi u vezi s tim. Godine 1952. on je otvorio svetao, čist, ugledan lokal u Let-njoj aveniji u Memfisu, s cenom od 4 dolara za jednokrevetnu i 6 dolara za dvokrevetnu sobu. Pažljivo je izbegao otrcane konotacije reči motel, i nazvao gaje Holidej In. Ubrzo su Holidej In-ovi nicali brzinom od po jedan na svaka dva i po dana. Godine 1954. u priču se uključio i Hauard Džonson i ubrzo su na tržištu počeli da se Iaktaju i veliki hotelski lanci poput Hiltona i Šeratona.
Ali bilo je to i zlatno doba za privatne lokale - „mamine i tatine motele“, kako su bili poznati u toj vrsti posla. U šestoj deceniji dvadesetog veka naišao je talas kvalitetnih motela u privatnom vlasništvu, često u obliku slova L i obično sagrađenih u dotera-nom stilu po imenu moderna. Oni su sve češće nudili bazene za plivanje, klimatizaciju, mašine za led, velike krevete sa umiruju-ćim Vibromatik masažerima, i druge luksuzne stvari zbog kojih su bili znatno lepši od samih kuća većine njihovih gostiju. Često su dobijali imena koja su bila u najmanju ruku jednako umirujuća kao i masažeri: Snena dolina, Motel dobrog počinka, Gostionica iz zemlje snova, Motel uspomena.
Godine 1925, otprilike u isto vreme kada su turistička naselja prerastala u motele, pojavila se druga časna ustanova kraj američkih puteva: znak za „Burma-šejv“. Nastao početkom dvadesetih, Bur-ma-šejv je bio revolucionarni proizvod - prvi krem za brijanje koji nije zahtevao četku i koji je zaista delovao - ali pre nego što su njegovi upadljivi znaci počeli da niču duž drumova, s njim se nije ništa dešavalo. Ni to ime mu nije pomoglo. Malo je bilo onih koji su mogli da poistovete zemlju u Indokini sa glatkim, dobrim brijanjem. (Ime Burma-šejv krema je dobila zato što se nadovezivala na tečnu mast, Burma-vitu, u kojoj jeste bilo sastojaka iz Burme, ili makar sa Malajskog poluostrva.)
Onda je 1925. jedan trgovački putnik primetio da se benzinske pumpe sve više i više oglašavaju vozačima nizom drečavih znakova: BENZIN PRED VAMA! CIGARETE! KLOPA! SVRATITE OVAMO! Izgleda da je to bilo delotvorno, pa je on izložio ideju o tome vlasniku kompanije. Za probu, Burma-šejv je postavio znake duž dva autoputa u Minesoti, blizu svog sedišta. Prvi znaci nisu imali nikakav džingl. Zapravo, teško da su mogli biti neupamtljiviji. Najednom je pisalo: ZBOGOM ČETKI ZA BRI-JANJEÎ/TRISTA GRAMA ZA POLA DOLARA/VEOMA FINO ZA KOŽU/IMA JE U DROGERIJAMA/OBRADUJTE LICE/RAT JE ZAVRŠEN/BURMA-ŠEJV, što ne samo daje sadržalo malčice previše reči već je i po sentimentima bilo donekle čudno, pošto je rat zapravo bio završen još pre više od pola decenije. Ali početkom tridesetih, kompanija je konačno počela da nalazi svoj métier, i da nudi vozačima u prolazu ludu zabavu poput: ČETKE ZA BRIJANJE/UBRZO ČETE IH VIDETI/NAISTOKU/U NEKOM/ MUZEJU/BURMA-ŠEJV (1930); SVIRAO JE/SAKS/I MIRISAO LEPO/ALI BRCI SU GA SVRBELI/PA MU JE ONA DOZVOLI -LA/DA PREĐE NA BURMA-ŠEJV (1933); IMAO JE PRSTEN/
IMAO JE STAN/ALI OPIPALA MU JE BRADU/I TO JE/BILO TO/BURMA-ŠEJV (1934); KAD SEČETE BRKE/NE MORATE OSTAVITI STRNJIKU/BURMA-ŠEJV (1934).
Kao što je to Frenk Rousam Mlađi naveo u svojoj zabavnoj isto-riji reklama za Burma-šejv, Stihovi pored puta, humor je u godinama velike ekonomske krize „bio toliko redak da gotovo nije ni postojao“.42 Burma-šejv je postao izuzetak. Njegovi znaci su malte-ne garantovali da će zaokupiti pažnju vozača u prolazu u prošeku na osamnaest sekundi - mnogo duže od svih drugih vrsta reklama kraj puta. Oni ne samo da su efikasno popularisali proizvod već su promovisali i bezbednost na drumu i druge aktuelne stvari poput Ratnih obveznica, što je kompaniju donekle predstavljalo kao izvor dobrote i čovekoljublja, poput ovoga: NE ULEĆITE U KRIVINU/SA STO NA SAT/NE BISMO DA OSTANEMO/BEZ KUPCA; VOZITE SPORO/PORED ŠKOLA/PUSTITE KLINCE/ DA PORASTU.2
Pošto nije mogla da neprekidno smišlja nove oglase, kompanija je počela da raspisuje nacionalne konkurse i plaćala je po 100 dolara za svaku dobru dosetku. Na svom vrhuncu, dobijala je preko 50.000 dosetki godišnje. Neke su bile krajnje smele za svoje vre-me: ZAMENA MOŽE/BITI ŠKODLJIVIJA/OD GRADLIJA/NA FARMI. Druge su bile otvoreno morbidne: NJENA JE KOČIJA JURILA/STO DVADESET NA SAT/ODVUKLI SU ONO/ŠTO JE OSTALO ZA BEN HUROM. Ili KRESNUO JE ŠIBICU DA VIDI/ KOLIKO BENZINA U TANK STATI MOŽE/ZATO GA SADA SVI ZOVU/FRENK KOJI JE OSTAO BEZ KOŽE.
Mesta su birana s velikom pažnjom. Morala su biti ravna, prava i nezakrčena drugim znacima. Reklame su bile savršene za Srednji zapad, mada su se zapravo pojavljivale u svim državama izuzev četiri: Arizone, Nevade, Nju Meksika i Masačusetsa. Broj znakova i bogatstvo kompanije doživeli su vrhunac 1955. godine. Sa sto ili više na sat, znake je bilo sve teže čitati čak i kada su bili raspoređeni na veće udaljenosti. Izgledali su staromodno. Do 1960. godine iznajmljivanje i održavanje znakova koštalo je 200.000 dolara godišnje, a osim toga, autoputevi sa dve trake sve su više izlazili iz mode. Godine 1963, uklonjene su poslednje reklame za Burma--šejv. Amerika više nije bila država autoputeva sa dve trake. Zlatno doba je bilo završeno.

IV

Godine 1919, američka vojska je poslala konvoj kamiona preko ćele zemlje, od Kemp Mida u Merilendu do San Franciska, samo da bi ustanovila je li to moguće. I bilo je moguće, ali jedva. Putovanje je potrajalo dva meseca, prosečnom brzinom manjom od dvanaest kilometara na sat. Mladi oficir zadužen za konvoj bio je Dvajt D. Ajzenhauer. Trideset pet godina kasnije, kao predsednik Sjedinjenih Država, on je obrazovao komisiju da prouči američke transportne potrebe. Kao što je primetio Kenet T. Džekson: „Komisija nije razmatrala nikakvu alternativu velikom sistemu autoputeva i predložila je da se nacionalna politika znatno pre-usmeri tako da bude korisna automobilima i kamionima.“43 To nije trebalo da predstavlja nikakvo veliko iznenađenje; predse-davajući komisije bio je u upravnom odboru Dženeral motorsa. Godine 1956, u odgovoru na zahteve komisije, Ajzehnauer je potpisao ključni Zakon o međudržavnom autoputu kojim je započela izgradnja 70.000 kilometara superautostrade ali i doba kada će Amerika 75 procenata svojih fondova za transport trošiti na autoputeve, a nešto manje od velikodušnog jednog procenta na masovni tranzit u gradovima.
Drumovi za velike brzine već su neko vreme postojali i pre 1956. Prvi autoput (ako se tako može nazvati) bio je Parkvej duž reke Bronks dugačak dvadeset pet kilometara i otvoren dvadesetih godina dvadesetog veka, sa brzinskim ograničenjem na tada vratolomnih 55 kilometara na sat. Naziv „parkvej“ bio je značajan. Ti drumovi su bili projektovani za vožnju srednje klase, iz zadovoljstva. Komercijalnim vozilima bilo je zabranjeno (i u svakom slučaju, mostovi su bili namerno niski kako autobusi i kamioni tamo ne bi mogli da se ušunjaju). Bili su raskošno pejzažno uređeni i obdareni gracioznim krivinama i drvoredima po sredini, kako bi im se pojačala estetika. Bilbordi, benzinske pumpe i drugi otpaci kraj puta bili su bezobzirno odstranjeni. To nisu bili toliko autoputevi, koliko pošumljene doline po kojima ste mogli da prošetate svoja kola.
Veliki graditelj takvih puteva bio je Robert Mozes, njujorški komesar za parkove, koji - ironično - nikada nije naučio da vozi. On je rukovodio izgradnjom puteva kao što su Medoubruk Parkvej do Long Ajlenda, Henri Hadson Parkvej i Takonik Parkvej kroz dolinu reke Takonik. Izgrađen između 1940. i 1950, Takonik je verovatno bio najlepši američki autoput koji je ikada izgrađen, ali već je predstavljao anahronizam. Do 1950. Amerikanci su prestali da vožnju smatraju zabavom. Bilo je to nešto što ste morali da uradite kako biste stigli do mesta za zabavu. Za taj novi stil vožnje bilo je potrebno nešto novo: superautoput.
Jedan od trajnih mitova o američkom putovanju glasi da su državni superautoputevi izgrađeni po ugledu na nemačke Autobahnen. U stvari, bilo je obrnuto. Doktor Fric Tot, Hitlerov načelnik za puteve, došao je tridesetih godina u Sjedinjene Države, proučio gane nove američke „parkvej“ puteve i vratio se u Nemačku s mnogo entuzijazma i tašnom punom beleški. Za većinu ljudi su prvi kontakt sa superautoputevima predstavljali modeli strahovito popularne izložbe Futurama Normana Bel Gedisa, na njujorškom Svetskom sajmu održanom 1939. Pripremljena da bi pokazala kako će svet izgledati - ili kako bi Dženeral motors voleo da svet izgleda - dvadeset pet godina kasnije, 1964, izložba se sastojala od velike makete varoši, gradova i seoskih predela koji su bili povezani glatkim autoputevima s mnoštvom traka po kojima su malena kola klizila neumorno, brzo i lako. Bila je izuzetno vidovita.
(Futurama je imala i jezički efekat. Ubrzo su kraj američkih drumova nicale Kuporame, Riborame, poneka Košerama, i najmanje jedna Striptizrama.)
Za samo godinu dana, Bel Gedisova vizija pretočena je u stvarnost otvaranjem Pensilvanijskog autoputa koji se pružao 250 kilometara od zapadnog kraja Harisburga pa do istočnog kraja Pitsburga. Projektovan tako da prvenstveno obezbedi posao za nezaposlene tokom velike ekonomske krize, otvoren je 1. oktobra 1940. Prvih šest meseci na njemu nije bilo ograničenja brzine. Vozači su ceo put mogli da prevale za dva i po sata - za upola manje vremena nego što bi im trebalo starim Linkolnovim drumom - a drumarina je bila dolar i po. Stvari koje će ubrzo postati poznate širom Amerike - petlje u obliku deteline, dugačke ulazne i izlazne trake, servisne oblasti - zapanjile su i oduševile 2,4 miliona vozača koji su prve godine iskusili to čudo svog doba.
Dva meseca po otvaranju Pensilvanijskog autoputa i tri hiljade kilometara dalje, američka vožnja prošla je kroz još jednu ključnu fazu kada je otvoren prvi pravi autoput u - to ne mora maltene ni da se napominje - Los Anđelesu, kada je gradonačelnik presekao vrpcu i kada se povorka kola punih velikodostojnika (troja su se sudarila u silnom uzbuđenju) zakotrljala Arojo Seko Parkvejom koji je bio dugačak trinaest kilometara. Uprkos polupastoralnom imenu, Arojo Seko Parkvej uopšte nije bio „parkvej“ već sređena i brutalno svrhovita arterija sa osam traka, projektovana tako da se po njoj ogroman broj vozila kreće velikom brzinom. Zadovoljstvu tu nije bilo mesta. Doba druma zvanog freeway (besplatni autoput) - što je termin koji je skovao advokat po imenu E. M. Baset, kako bi se ta nova vrsta ozbiljnog druma razlikovala od sporog, staromodnog „parkveja“ - upravo je započelo. Da bi se tome odalo dužno priznanje, Arojo Seko je ubrzo dobio naziv Pasadena Frivej. Ironija je u tome što mu je svrha bila da namami kupce u centar grada, a ne da pomaže stanovništvu da beži u predgrađa.
Obično se smatra da je Los Anđeles toliko raširen usled njegovog posleratnog opsežnog sistema „frivej“ drumova. U stvari, upravo zato što je grad već bio toliko raštrkan, taj sistem je bio praktičan način da se povezu njegovi udaljeni delovi. A grad se raširio zato što je imao najbolji sistem javnog prevoza u Americi, ako ne i u svetu, sa preko hiljadu petsto kilometara železničkih i tramvajskih linija.
U stvari, „frivej“ autoputevi su se sporo razvijali na zapadnoj obali, makar u početku. Još 1947. u čitavoj Kaliforniji bilo ih je samo u dužini od trideset kilometara. Onda se pojavio državni senator Rendolf Kolijer, iz zabačenog grada Ireke, onoliko daleko od Los Anđelesa koliko je to u Kaliforniji uopšte moguće. Četrdeset godina on je dominirao kalifornijskim programom izgradnje autoputeva, ali je navodno sprečavao finansiranje železničkih sistema (koje je nazivao „zečjim transportom"). Sredinom pedesetih godina dvadesetog veka Kalifornijci nisu imali drugog izbora do da koriste besplatne autoputeve. Danas je trećina sveukupnog zemljišta u Los Anđelesu prepuštena automobilu, a Saobraćajni komitet okruga Los Anđeles ima veći budžet (4,5 milijardi dolara 1991) nego grad koji opslužuje.44
Ubrzo je svaki grad morao da ima sopstveni besplatni autoput, makar to podrazumevalo prosecanje starih četvrti, kao što je bio slučaj sa bostonskom destruktivnom Centralnom arterijom, ili zalaženje na lepa mesta poput Fermont parka, u slučaju Ekspresnog puta Šujkil (popularno poznatog kao Sure-Kill - siguran ubica) u Filadelfiji. Jedno vreme je postojao plan čak i da se besplatni autoput provuče kroz Francuski kvart u Nju Orleansu.
I kao što su besplatni autoputevi preuređivali gradove, tako su oni međudržavni zadali udarac starim drumovima sa dve trake koji su se između njih pružali. Da nije bilo zamajavanja u II svet-skom ratu, Amerika bi gotovo sigurno mnogo ranije imala mrežu superautoputeva. Ta zamisao je zapravo pala na pamet Frenklinu Dilejnu Ruzveltu, koji je u izgradnji nacionalnog sistema autoputeva za velike brzine video idealan projekt javnih radova. Do pedesetih, Ajzenhauer je u tome sagledavao dodatno sredstvo za pojačavanje američke odbrambene sposobnosti. Visina mostova i tunela nije bila projektovana za kamione, već za prevoz interkontinentalnih balističkih projektila. Za četvrt veka, počevši od 1956, Amerika je potrošila 118 milijardi dolara na međudržavne auto-puteve. Bilo je to, kao što je Fil Paton rekao, „poslednji program Nju Dila i prvi program svemirskog doba“.45
Za manje od dve decenije, moderni američki međudržavni autoputevi iscrpli su život iz hiljada varoši. Više nije bilo neophodno - a ubrzo čak ni moguće - uživati u tradicionalnim ponudama Amerike sa dve trake: u motelima sa tako slatko besmislenim imenima kao „Auto-kamp za laku-noć“ i „Gostionica kap rose", restoranima kraj druma sa treperavim neonskim reklamama i tajanstvenom sklonošću prema veknici od mesa i pire-krompiru, benzinskim stanicama sa dve pumpe sagrađenim u prijatnom stilu seoske kolibe. Danas je stari Linkolnov drum, ili put 30, u Nebra-ski toliko malo korišćen da trava džiklja kroz pukotine u njemu. Na državnoj granici sa Vajomingom on potpuno nestaje, naglo i bez cifranja sahranjen ispod belog betona Međudržavnog puta 80. Kao i put 66, Diksi i drugi nekada veliki putevi, i on je postao samo bleda uspomena, što je zaista žalostan gubitak.
1
Tek je četrdesetih godina dvadesetog veka Senders počeo da glumi da nije običan momak sa farme u Indijani kakvim ga je sudbina načinila. Ali pošto ga je guverner Kentakija izvrsnog imena - Rubi Lafun - proglasio počasnim pukovnikom, on je prigrlio tu ulogu iz sve snage. Pustio je jareću bradicu i od tad pa nadalje preuzeo manire i izgled južnjačkog džentlmena.
2
Igra reči - shaver, engl., onaj koji se brije, kolokvijalno znači i: klinac. (Prim. prev.)

Šta se to krčka?:

Hrana u Americi

I

Prvim Hodočasnicima su se mogućnosti koje je Novi svet pružao čulu ukusa otkrivale veoma sporo. Iako je u šumama Nove Engleske bilo hrane u izobilju - divljih pataka i ćurki, jarebica i srna, divljih šljiva i trešanja, pečurki i raznoraznih bobica i oraha - i mada je u vodi bilo ribe na izvolte, Hodočasnici su bili mračno neskloni da jedu bilo šta što nije poteklo iz njihove sve manje zalihe usoljene svinjetine (koju su nazivali „slani konj“), usoljene ribe i usoljene govedine, keksa (pečenog da bude toliko tvrd da manje-više ostane neprobojan za buđ, žižak i ljudske zube), sasušenog graška i pasulja, „gotovo spremniji“, po recima jednog istoričara, „da gladuju usred izobilja nego da eksperimentišu sa stranim, ali blagorodnim plodovima zemlje“.1 Ili, kako je to neko drugi rekao: „Prvi doseljenici došli su u zemlju izobilja. Umalo nisu u njoj pomrli od gladi.“2
Jastoga je bilo toliko daje ,,i najnesposobniji momak na Plantaži mogao da ih hvata i jede do mile volje“, ali to gotovo niko nije radio. Džon Vintrop se vajkao u pismu koje je poslao kući kako ne može sebi da priušti omiljenu ovčetinu, već mora da se hrani tako bednim stvarima poput ostriga, pačetine, lososa i školjki-kapica. Druge školjke i dagnje uopšte nisu jeli, već su njima hranili svinje. Na svoju žalost, kolonisti su ustanovili da engleska pšenica nije podesna za zemlju i klimu u Novoj Engleskoj. Prinose je iznova i iznova uništavala bolest po imenu ,,gar“. Gotovo čitava dva veka pšenica će u kolonijama ostati luksuz. Propali su im čak i prvi prinosi graška, ne toliko usled izazova novoengleske klime, koliko zbog njihovog poljoprivrednog iskustva. Pošto su im se zalihe hrane smanjivale, a dar za bavljenje lovom i sakupljanje bio neznatan, izgledi za tu grupicu nespretnih, neiskusnih i beznadežno nepri-premljenih doseljenika bili su zaista vrlo mračni.
Na svu sreću, tu su bili Indijanci da ih spasu. Indijanci su u Novom svetu već jeli bolje od bilo kog Evropljanina. Američki urođenici su uživali u oko dve hiljade vrsta različite hrane, što je bio broj koji je čak i za najimućnijeg žitelja Starog sveta bio nezamislivo velik. Među delikatesima kojih je bilo samo u Novom svetu nalazili su se beli i indijski krompir (batata), kikiriki, bundeva i njena rođaka tikva, šljiva urma, avokado, ananas, čokolada i vanila, kasava (izvor tapioke), ljute papričice, suncokret i paradajz - mada se, naravno, nije za sve njih znalo u svim krajevima. Čak i one biljke koje su već postojale u Evropi često su u Novom svetu bile daleko kvalitetnije. Američka boranija bila je daleko jedrija i bogatija i ubrzo je zamenila vlaknastu, žilavu sortu koja se prethodno odgajala u Evropi. Slično tome, kada su jednom Evropejci ugledali i okusili krupne, raskošne jagode koje su rasle divlje u Virdžiniji, rado su zaboravili na kao dugmad sitne i gnjecave jagode kakve su ranije jedino poznavali. Ishrana Indijanaca je bila i zdravija. U vreme kada su čak i imućni Evropljani redovno bili žrtve skorbuta i bespomoćno gledali kako im zubi ispadaju iz sunđerastih desni, Indijanci su nagonski znali da je zdravom telu potrebna dobro uravnotežena ishrana.
Međutim, iznad svega, njihova poljoprivreda bila je toliko sofisticirana da evropska nije mogla da joj konkuriše. Oni su naučili da sade pasulj između kukuruza, što ne samo da je davalo veće prinose sa iste površine zemlje već je nadoknađivalo azot koji je kukuruz crpeo. Posledica toga bila je da su Indijanci u Novom svetu, dok su se Evropljani čak i u dobrim godinama borili da nešto napabirče sa zemlje, uživali u stalnom izobilju. To što je jedno jedino pleme u Novoj Engleskoj imalo dovoljno viškova da pomaže stotini bespomoćnih, neiskusnih posetilaca dobrim delom godine, sasvim je rečit dokaz.
Najvažniji dar Indijanaca kolonistima - pored toga što ih nisu pobili - bio je kukuruz. Kukuruz je najpre rastao kao divlja trava, verovatno u dolini Tehuakan, u srednjem Meksiku. Preobražaj kržljave divlje trave u jedru i hranljivu biljku koju danas poznajemo verovatno je najveće od svih pretkolonijalnih dostignuća. Kukuruz može da raste gotovo svugde, i 1620. već je bio široko rasprostranjen u čitavom Novom svetu. Za prve koloniste „kukuruz“ (corn) bila je reč za sve obične vrste žita, i u Britaniji je i dalje tako. Stoga su oni prihvatili španski naziv maize (po reči mahiz iz jezika taino, sa Zapadnoindijskih ostrva). Pošto je to bila gotovo jedina prisutna vrsta žita, reč „kukuruz“ je počela da se koristi samo za nju. Kukuruz je već toliko dugo bio pripitomljen - nekih sedam hiljada godina - da njegovo trajno postojanje sada potpuno zavisi od ljudi. Ako se prepuste sama sebi, jezgra u svakom klipu - njegovo seme - ostanu zarobljena u ljusci. Čak i u kolonijalno doba taje biljka bila mnogo zahtevnija od onih na koje su kolonisti navikli. Onako nesposobni, prvi kolonisti su pokušali daje seju naširoko, kako su radili sa drugim vrstama žita, i bili su zbunjeni kada nije htela da raste. Urođenici su morali da im pokažu kako kukuruz raste samo kada se zrno poseje u humku i dobije malu pripomoć u obliku ribljeg đubriva.
Početkom sedamnaestog veka, mnoge vrste hrane iz Novog sveta već su bile poznate u Evropi, mada ne nužno i među engleskim kolonistima. Prvi Hodočasnici su možda čuli za dve vrste hrane iz Novog sveta, ali ih svakako nisu nikada okusili: paradajz i beli krompir. A nisu imali ni priliku za to na svojoj novoj zemlji, pošto su te biljke bile nepoznate na istočnoj obali. Međutim, Indijanci sa istočne obale imali su batatu i gotovo dva veka, kad god bi Amerikanci pomenuli krompir, mislili bi na nju.
Beli krompir je u Englesku stigao preko Španije u šesnaestom veku, ali je pretrpeo težak udarac kada je kraljičin kuvar, sa onom osobenom kulinarskom neobdarenošću kojom se Englezi diče odvajkada, bacio gomolje i skuvao lišće. Duže od veka, beli krompir je uzgajan isključivo kao ukrasna biljka sve dok Evropejci konačno nisu počeli da cene i njegove višestruke mogućnosti za ishranu. Ircima je naročito prirastao srcu, ne toliko zbog njegove prijazne svestranosti, već zbog toga što je to bila jedna od retkih biljaka koje su uspevale na irskom tlu. Drugde na Britanskim ostr-vima on je ostao uglavnom nepoznat. Prvi put je pomenut u zapisu u američkim kolonijama 1719, u Bostonu, premda tek kada je gospodin i zemljoradnik u Virdžiniji po imenu Tomas Džeferson pokušao da kultiviše beli krompir - koji je nazivao irskim krom-pirom - ovaj je počeo da privlači pažnju u Americi kao moguća hrana. Izgleda daje Džeferson isto tako bio i prvi Amerikanac koji je služio pomfrit - što je bilo prilično smelo pošto je opšteprihva-ćeno gledište glasilo da su gomolji otrovni i da je jedini način da se izbegne duga i bolna smrt njihovo nemilosrdno kuvanje. Izgleda da je čitava evropska proizvodnja krompira u to vreme poticala od samo dve biljke koje su doneli Španci; taj nedostatak genetičke raznovrsnosti vrlo verovatno je doveo do katastrofalne propasti prinosa krompira u Irskoj u devetnaestom veku, što se očigledno odrazilo na doseljavanje u Ameriku. Uzgred, reč za krompir spud potiče od vrste ašova kojim je krompir iskopavan. Mada sama reč vuče poreklo još iz srednjeg veka, sa krompirom je počela da se povezuje tek četrdesetih godina devetnaestog veka.
Istorijat paradajza („tomato“, od reči tomatl koja je, kao i mnoge druge reči za hranu, bila termin Nahuatl Indijanaca iz srednjeg Meksika) u Novom svetu upadljivo liči na istorijat krompira. Njega su u Evropu iz Južne Amerike doneli Španci, svi su mislili da je otrovan, dva veka je korišćen kao dekorativni kuriozitet, a konačno ga je iz mraka na svetio dana izvukao neumorni Tomas Džeferson, koji ga je 1781. prvi put pomenuo u jednom zapisu u Severnoj Americi. Nazvao gaje rečju tomata. Dobrano u devetnaestom veku još su ga smatrali opasno otrovnim na rodnom tlu, premda je određeni stepen opreza razumljiv pošto, na kraju krajeva, paradajz pripada porodici velebilja.
Međutim, kolonisti su se dobro upoznali sa hranom koje je duž istočne obale Novog sveta bilo u izobilju: sa ćurkom. Nije nerazumno pitanje kako je jedna ptica koja potiče iz Amerike dobila ime po zemlji udaljenoj šest i po hiljada kilometara.1 Odgovor glasi da se u vreme kad su se prvi put pojavile u Engleskoj, osamdesetak godina pre nego što je Mejflauer zaplovio, smatralo da ćurke potiču iz Turske. U stvari, došle su iz Španije, a tamo ih je 1591. godine donela ekspedicija Ernana Kortesa. Mnoge druge evropske nacije napravile su sličnu grešku kada su toj ptici davale ime. Francuzi su mislili da je iz Indije, pa su je nazvali kokoškom „d’Inde“, odakle potiče i savremena francuska reč dindon. Nemci, Holanđani i Šveđani su bili još neprecizniji u pretpostavkama, pa su sledili trag ptice do indijskog grada Kalkute i zato je nazvali Kalekuttis-ch Hun, kalkoen i kalkon. Do dvadesetih godina sedamnaestog veka, ćurka je već bila toliko poznata u Evropi, i toliko se mislilo da je poreklom sa Bliskog istoka, da su se Hodočasnici zapanjili kada su je zatekli u tolikom broju u svojoj novootkrivenoj zemlji. Sličan jezički nesporazum zbio se sa jednom drugom američkom namirnicom, jerusalimskom artičokom, koja uopšte i nije artičoka - štaviše, i ne liči na artičoku - već je zapravo koren suncokreta Helianthus tuberosus. Jerusalim je samo iskvarena italijanska reč za suncokret, girasole.
Zahvaljujući strpljivim lekcijama koje su im davali Indijanci, kolonisti su se postepeno upoznali s domaćim proizvodima poput bundeve i tikve, i čak počeli rado da ih jedu. I bundevu i tikvu su konfuzno nazivali „pompion“. Pita bundevara je postala pravi hit kada su je Hodočasnici probali na svojoj drugoj gozbi za Dan zahvalnosti, 1623, ali uobičajeno pisanje reci za bundevu, pumpkin, ustalilo se mnogo kasnije. Tek 1796, prvi američki kuvar - tanka knjiga sa zastrašujuće glomaznim naslovom, Američka kuhinja, ili veštinapripremanja izvrsne hrane od ribe, živine i povrća, i najbolji načini da se spreme paštete, peciva, pite, torte, pudinzi, kremovi i zimnica, te sve vrste kolača za sve staleže, od Amelije Simons: američke sirotice - naziva to jelo „bundevarom". Bundevara se takođe nazivala i puding od bundeve sve do sredine sedamnaestog veka, jer je reč puding tada podrazumevala pitu s korom na vrhu.
Indijanci koloniste nisu upoznali samo sa novom hranom, već i sa zanimljivijim načinima njenog pripremanja. Sukotaš (jelo od kukuruza i pasulja), riblja čorba, kukuruzna kaša, proja, sos od brusnica, čak i bostonsko tavče i brunsvički gulaš bili su listom indijanska jela. U Virdžiniji su Indijanci, a ne beli doseljenici, izmislili smitfildsku šunku.3 Čak i sa stalnim savetima i intervencijama Indijanaca, Puritanci su se držali ishrane koja je u najvećem delu bila vrlo blaga. Meso i povrće se nemilosrdno kuvalo, lišeno začina, i serviralo se mlako. Grašak, kada se jednom primio, jeo se gotovo za svaki obrok, a često se služio i hladan. Glavni obrok se uzimao sredinom dana i nazivao se dinner. Supper (večera) je reč koja se vezuje za soup (supa) i često se sastojala samo od toga - malo supe i možda parčeta hleba - a uzimala se uveče, neposredno pre odlaska na spavanje. Ručak još nije bio poznat kao koncept, baš kao ni zamisao o „sneku“ (užini). Za prve koloniste „snek“ je bio ujed psa.
Reč Johnnycake (proja) navodno je skraćenica za izraz journey cake (kolač za putovanje), sa idejom da je to bila hrana koja se pakovala za put, ali pošto je to vrsta kukuruznog hleba, koji inače nije hrana za put, to objašnjenje nije ubedljivo. Druga sugestija glasi da je to iskvareno od Shawnee cake. Kao što je primetio Kjar-di, u Novoj Engleskoj su to nazivali jonakin ilijonikin mnogo pre nego johnnycake, što navodi na pomisao da jejohnnycake narodna etimologija zasnovana na ranijem, zaboravljenom indijanskom izrazu.4 Još dve vrste hrane za put poznate prvim Amerikancima bile su pemikan i sušena govedina. Uprkos imenu, ništa nije moralo da se cima (Jerk) kako bi se pripremila sušena govedina (jerked beef). Reč potiče od izraza charqui, španske adaptacije reći peruanskih Indijanaca. Iako je varijanta koja glasi jerky etimološki bliža španskom originalu, ona je zapravo u jezik ušla mnogo kasnije. Izraz jerked beef bio je ustaljen u kolonijama početkom osamnaestog veka. Jerky se ne pominje pre 1850. Pemikan, direk-tnije, potiče od reci pimikđn Indijanaca Kri.
Naravno, Hodočasnici su doneli sa sobom mnoga jela iz Starog sveta, među njima i „flameri“, slatki retki puding od brašna ili kukuruznog štirka, dovoljno bljutav da se i danas jede u Engleskoj (gde ga nazivaju „blamanž“), „danderfank“ (vrsta tvrdog keksa kojem se sirupom podari donekle živahniji ukus), „frumenti“ (mlećna kaša), „houkejk“ (druga vrsta kaše) i onaj tajanstveni sastojak dečje pesmice o Maloj gospođici Mafit, zgrušani ostatak mleka sa surutkom. Od toga se pravio „silabub“, još jedan slatkiš.
Puding nije označavao samo desert (koji je, opet, nedavno došao iz francuskog i izgovarao se kao ,,du-zar£“), već i širi raspon jela, od crnog ili krvavog pudinga do pudinga na brzaka (žitne kaše koja je ime dobila po tome što se brzo pripremala). Brusnice (cranberries) isprva su se nazivale imenom craneberries, cramberries ili bounceberries pošto su se bacale kako bi odskočile i tako dokazale da su sveže. Fool (budala) kao u nazivu gooseberry fool, označavalo je zgrušani krem. Duff, recimo sa šljivama, samo je bio odraz varijantnog izgovora reči dough (testo). Krofne (doughnuts), koje su Puritanci otkrili kod Holanđana u godinama provedenim u Holandiji, nisu imale rupu sa kojom ih danas povezujemo, već su bile loptice - „orasi“ kako se tada govorilo - od prženog testa. Oni su jeli i doughboys, što se često izgovaralo kao „dobojs“, knedle od pšeničnog ili projinog brašna. .
Kako je vreme prolazilo, ishrana prosečnog Amerikanca postajala je izdašnija, ako ne i mnogo privlačnija. U okruženju u kojem su žene život posvećivale beskrajnim, iscrpljujućim poslovima u koje je spadalo sve, od tkanja do pravljenja sapuna i sveca, od soljenja i kiseljenja svega što se moglo sačuvati, ne iznenađuje to da je dobro kuvanje bilo retkost i da su ljudi, po recima Tomasa Džefersona, bili „zlo hranjeni“. Svejedno, krajem osamnaestog veka, gotovo svi su imali obilne porcije, a posetioci iz Starog sveta obično su komentarisali veličinu obroka i u najskromnijem domaćinstvu. Za bogatije porodice, jela su bila raznovrsnija i, po ranijim merilima, egzotična. Kuvar koji se čuva u Maunt Vernonu i koji je napisala majka Džordža Vašingtona, govori nam mnogo kako o raznovrsnosti hrane tako i o njenom ponekad neobičnom pisanju i izgovoru.
U vreme Revolucije, glavni obrok se uzimao između dva i četiri po podne, a jeo se redosledom koji nam se danas čini pomalo čudnim. Tipičan obrok mogao je da se sastoji od usoljene govedine sa krompirom i graškom, posle čega bi usledila pržena ili pečena jaja, riba i salata, sa raznim slatkišima, pudinzima, sirom i pecivima na kraju, a sve se to spiralo količinama alkohola posle kojih većina nas danas ne bi mogla da ustane od stola.3 Meso je konzumirano u količinama pred kojim su evropski posmatrači mogli samo da zijaju u zaprepašćenju. Početkom devetnaestog veka, prosečan Amerikanac je jeo gotovo sto kilograma mesa godišnje, što je dvadesetak kilograma više nego što će ljudi konzumirati vek kasnije, ali sveže meso je i dalje bilo mahom nepoznato zbog poteškoća da se održi u svežem stanju. Čak su i stanovnici gradova često držali kokoške u dvorištu, a pokoja krmača je tumarala ulicama i tragala za hranom. Sve dok devetnaesti vek nije dobro odmakao, posetioci Njujorka napominjali su koliko su po saobraćaj opasne svinje koje lunjaju Brodvejom. Čak i na severu, gde su temperature bile ume-renije, meso se kvarilo u letnjim danima, a mleko bi prokislo posle samo jedan sat. Ukvarena hrana je bila svakodnevna opasnost jednako za bogate kao i za siromašne. Jedan gost na prijemu koji je priredio Vašington zapazio je sa velikim oduševljenjem kako je general diskretno odgurnuo svoj tanjir sa desertom kada je ustanovio da krem ne valja, dok je manje izbirljiva Marta nastavila da ga trpa u usta sa uživanjem. Sladoled je bio sigurnija opcija. Prvi put je pomenut u Americi četrdesetih godina osamnaestog veka kada je jedan gost na banketu koji je priredio guverner Merilenda pri-beležio daje probao taj novitet koji je ,,s velikim užitkom pojeo“.
Tomas Džeferson nam je, zahvaljujući svom pažljivom - neko bi rekao i opsesivnom - beleženju podataka (osam godina, dok je pomagao u upravljanju novom državom, nalazio je vremena da zapisuje datume prvog i poslednjeg pojavljivanja trideset sedam vrsta povrća na tezgama vašingtonske pijace), ostavio najpotpuniju hroniku zemljoradničkog života u kolonijalno doba, ali isto tako i najmanje tipičnu. Kao što smo već videli kod paradajza i krompira, Džeferson je neumorno eksperimentisao sa hranom i uzgajao je brojne biljke za koje većina Amerikanaca nije ni čula, među njima i tako egzotične poput plavog patlidžana, trnošljive, savojskog kupusa, šećerne repe, karfiola, žućanice, brokolija, celera i vrste tikve po imenu kimling. Na njegovo beskrajno očajanje, izmicalo mu je samo grožđe zrna dovoljno krupnog za proizvodnju ukusnog vina.
Drugi plantažeri nisu bili toliko pustolovni, ali su to nadoknađivali kvantitetom. Goste su u finijim kućama obično nudili sa osam ili deset vrsta mesa ili ribe, galaksijom povrća i pet-šest raznih poslastica, a sve su to pratili obilatim količinama vina, crnog i svetlog piva, ruma ili madere. Džeferson je u svojoj prvoj godini u Beloj kući potrošio 2.800 dolara - više novca nego što je većina ljudi ikada videla u životu - samo na vino.
Zemljoradnici su uvek jeli domaću hranu. Godine 1787, prosperitetni i marljivi seljak u Novoj Engleskoj potrošio bi najviše 10 dolara na kupovinu od drugih. Tu je moglo ući malo čaja ili kafe, dosta soli i možda malo melase, ali u svakom drugom pogledu on i njegovo domaćinstvo bili su sasvim dovoljni sami sebi.
Sredinom devetnaestog veka mnogi Amerikanci su jeli dovoljno dobro da stranim kritičarima daju nov razlog za zgražavanje. Dopisnik londonskog Tajmsa zapisao je zapanjeno od čega se sastoji „tipičan“ američki doručak - „crni čaj i tost, kajgana, sveza riba, divlji golubovi, svinjske nogice, dva crvendaća na tostu, ostrige“ - a to je, nagoveštavao je on, bio tek jedan od lakših obroka.7 Ako se takav doručak uopšte jeo, a malo podozrivosti ovde može naći svoje mesto, onda ga nije jeo baš svako. Stanovnici gradova su se većinom slabo hranili, delimično zato što im bedne nadnice nisu dopuštale bolje, ali isto tako i zato što su oni malobrojni medicinski saveti koji bi do njih doprli, govorili kako je sveza hrana uglavnom opasna. Sve do sredine devetnaestog veka, narodno verovanje bilo je da svako ko je toliko nemaran da pojede jabuku ili krušku, ili ma koji biljni proizvod, bezmalo ište brzu smrt od tifusa, dizenterije ili kolere.8 Za vreme epidemije kolere, gradska veća su rutinski zabranjivala prodaju voća i salate, ali čak i u vreme relativno bezbednih perioda, većina ljudi smatrala je nesmotrenim davanje bilo koje biljne hrane (sa izuzetkom dobro kuvanog krompira) osetljivijim pripadnicima zajednice, naročito deci, kojoj je, naravno, trebalo više vitamina. Posledica toga bile su bolesti povezane s neuhranje-nosti, koje su harale čak i po imućnijim porodicama.
I mleko se uglavnom smatralo opasnim, mada sa izvesnim opravdanjem, pošto se brzo kvarilo i prerađivalo se i isporučivalo na način koji se malo - zapravo, uopšte nije - rukovodio savre-menim standardima higijene. Gotovo u svakoj porodici kolala je priča o rođaku koji je umro od „mlečne bolesti“ ili „drhtavice“ pošto je popio ukvareno mleko.
Kako je odmicao devetnaesti vek, vrsta ishrane podelila je ljude u dva tabora - jednom su pripadali malobrojni koji su jeli dobro, a drugom mnogobrojni koji nisu - i ubrzo je došlo i do antagonizma među klasama. Patricijski Njujorčanin Martin van Buren bio je 1840. smenjen sa funkcije predsednika uglavnom zato što je jedan od njegovih vigovskih protivnika održao čuveni govor u kojem je napao Van Burena zbog toga što se u Beloj kući služila tako delikatna i nedolična hrana poput jagoda, karfiola i celera. (Van Buren je potom odneo neku vrstu moralne pobede kada je na inauguraciji koja je usledila nabusiti Vilijam Henri Harison odbio da obuče kaput, zapatio upalu pluća i izdahnuo uznemirujuće brzo; njegov predsednički mandat trajao je samo trideset dana, od kojih je većinu proveo bez svesti.)
Postepeno su se čak i siromašniji Amerikanci upoznali sa širim asortimanom voća i povrća, mada jezički dokazi pokazuju da oni nisu uvek bili sigurni šta o tome da misle. Samo što se krompira tiče, Rečnik američkog engleskog po istorijskim načelima beleži očaravajuća jela iz devetnaestog veka kao što su krem od krompira, krompir-čorba, krompir-proja, krompir-puding, pa čak i krompir--kafa. Možemo pretpostaviti da je većina tih jela konzumirana ili u duhu eksperimentisanja ili očajanja, i mnoga od njih nisu dugo opstala u domaćoj kuhinji.
Samo je pregršt novih jela ušla u američki jezik devetnaestog veka, među njima pretzel (pereca - 1824), pumpernickel (crni hleb - 1839), liverwurst (leberka - 1869), tutti-frutti (1876) i spaghetti (špagete - 1880). Ono što se promenilo bio je način na koji su Amerikanci jeli. Naročito to što su počeli da jedu van kuće. Pre dvadesetih godina devetnaestog veka, obedovanje van kuće bilo je rezervisano gotovo isključivo za putnike. Iako je bilo moguće jesti u hotelima i krčmama, nisu postojala mesta posvećena javnom konzumiranju hrane radi samog užitka, niti je postojala reč da takva mesta opiše. Onda je iz Francuske u američki engleski 1827. ušla nova reč kao i nov koncept: restoran.
Te godine su dva brata rodom iz Švajcarske, Đovani i Pjetro Del Moniko, otvorila prodavnicu kafe i peciva u oblasti Bateri u gradu Njujorku. Preduzeće je bilo dovoljno uspešno da 1831. pozovu svog nećaka Lorenca da im se pridruži. Iako je imao samo devetnaest godina i nije imao nikakvog iskustva u snabdevanju drugih hranom, Lorenco je bio rođen u porodici koja se razumela u kulinarstvo. On nije kuvao ništa, ali je kupovao hranu i gledao da pre zore stigne na glavne gradske pijace kako bi kupio najbolje i najsvežije namirnice, što je danas uobičajena praksa, ali je u to vreme bilo nečuveno. Prodavnicu peciva Del Monika pretvorio je u prvoklasan američki restoran (zapravo, niz restorana: „Delmo-nikos“ se često selio i ponekad radio čak i pod četiri krova odjednom), unevši dimenziju elegancije u američku ishranu koja je do tada nedostajala. Pod novim imenom bez crtice, „Delmonikos“, restoran je Amerikancima predstavio mnoga jela, od artičoka i majoneza (koji je dobio ime po luci Mahôn na Minorci)9 do teleće glave u škembetu, a neka je i izmislio, posebno jastoga „njuburg“ koji je započeo život kao jastog à la Venburg. Tako je nazvan po cenjenoj mušteriji Benu Venburgu, sve dok se ovaj nije osramotio nekom nedoličnom (ali zanimljivo, neobjašnjenom) svađom u restoranu, pa je jelo naglo preimenovano. Sličan preobražaj dogodio se i sa drugom tvorevinom „Delmonikosa“, piletom à la Kin, nazvanom po izvesnom Foksholu Kinu, koje je s vremenom (iz razloga koji izgleda nisu zabeleženi) postalo pile à la kralj.
Nadahnuti uspehom „Delmonikosa“, restorani su počeli da niču na sve strane. Do sedamdesetih godina devetnaestog veka samo je u gradu Njujorku bilo više od pet hiljada restorana, a mnogi od njih, kao „La Maison Dorée“, „Louis Sherrys“ i „Lüchows“, bili su po standardu uporedivi sa najfinijim restoranima Evrope. Sa novim restoranima dolazila su i nova jela, poput Voldorf salate i jaja Benedikt, a ijedno i drugo bilo je tvorevina „ Voldorf-Asto rije“ devedesetih godina devetnaestog veka. Ovo potonje je kao lek za mamurluk smislio izvesni Semjuel Benedikt, mada mi nikada neće biti jasno kako neko ko pati od mamurluka može da se suoči sa poširanim jajima koja plivaju u sosu holandez i da pomisli kako će se od toga oporaviti.10
Za mnoge doseljenike, naročito za Italijane, restoranski posao postao je primamljiv način da sebi nađu uporište u Novom svetu. Tratorije - porodični restorani - počele su da se viđaju na uličnim ćoškovima u svakom velikom gradu, a neke od njih izrasle su u velike i slavne lokale poput „Mame Leone“ i „Sardija“ u Njujorku te „Kolizima" u Čikagu. Međutim, većinom su ostajali mali, kao ,,Đ. Lombardi“ u Ulici Spring u Njujorku, koji bi sada bio sasvim zaboravljen da jedan od njegovih prvih vlasnika nije bio toliko neobično vidovit da 1905. Amerikancima predstavi jelo prema kojem će ovi razviti postojanu zavisnost: piću.11
Mnoga „klasična“ ¡talijanska jela zapravo su tvorevine Novog sveta. Pileći teracini - pile u krem sosu na špagetima - dobili su ime po ¡talijanskom sopranu Lujzi Teracini, ali izmišljeno je u Njujorku. Cezarova salata potiče iz Tihuane. Nju je smislio jedan restorandžija po imenu Cezar Kardini koji je, kako priča veli, smandrljao tu salatu od ostataka kada ga je kasno jedne noći skolila grupa gladnih gostiju. Fetućine primavera nastale su u kuhinji njujorškog restorana Le Cirque. Teleća parmiđana, školjke Posilipo, fetućine Alfredo, čak i špageti sa ćuftama, sve su to bili proizvodi nastali s ciljem da zadovolje američka nepca. „Do pedesetih godina dvadesetog veka“, kako je to rekao jedan pisac, „italijansko-američka hrana je posetiocima iz Italije bila gotovo neprepoznatljiva. Jedan privrednik iz Torina mogao je da uzme jelovnik u ¡talijanskom restoranu u Čikagu i da ne prepozna niti jedno jelo“.12
Slična je situacija bila sa mnogim drugim „stranim“ vrstama hrane. Ruski preliv je Rusima nepoznat, kao i američka varijanta francuskog preliva Francuzima. Sos „viši“ nije izmišljen u Francuskoj, već 1910. u Njujorku, a sir „liderkranc“ nije došao iz Nemač-ke, pa čak ni iz Austrije ili Švajcarske, već iz Monroa u državi Njujork, 1892. godine. (Ime, koje znači „venac od pesama“, čuva uspomenu na lokalno društvo za horsko pevanje.) „Čili kon karne“ je bio nepoznat u Španiji sve dok tamo nije uvezen iz Novog sveta. Šnicla „solsberi“ nema nikakve veze sa gradom i katedralom u Engleskoj (ime je dobila po jednom Amerikancu, doktoru Dž. H. Solsberiju) kao što ni švajcarska šnicla nema ni najmanji delić alpskog porekla. „Čop-sui“ (po reči na kantonskom kineskom koja označava raznovrsnost) nije prvi put ugledao svetlost dana u Kini, već krajem devetnaestog veka u San Francisku, mada se sama ta reč u štampi pojavila tek 1903. Kolačić sudbine je izmišljen u Los Anđelesu u drugoj deceniji dvadesetog veka. Još skoriji je „čau mejn“, koji se prvi put pojavio 1927, mada kreolizam chow može da se nađe u štampi još od 1956, a nešto nedvosmisleniji chowc-howje prvi put zabeležen 1857.13
Kako se Amerika sve više urbanizovala, tako su ljudi sve češće glavni obrok uzimali uveće. Da bi ispunio prazninu između doručka i večere, pojavio se nov i suštinski američki fenomen: ručak. Reći za ručak, lunch i luncheon (što se često i piše kao lunchon, lunchion ili lunching), prisutne su u engleskom još od kraja šesnaestog veka. Prvobitno su označavale komade hrane - „ručak sira“ - i možda potiču od španskog lonja, što znači: režanj šunke. Ta reč je dugo smatrana žalosnim vulgarizmom, prikladnim samo u prostorijama za poslugu. Međutim, u Americi je „ručak“ stekao ugled, i kada je srebroljubivim restorandžijama sinulo da milioni kancelarijskih radnika treba da pojedu nešto brzo, jednostavno i jeftino, nikla je gomila novih lokala kako bi zadovoljila tu potražnju. Ukratko, Amerikanci su dobili restorane brze hrane (1872), kioske za ručak (1873), restorane sa samoposluživanjem (1885), kafeterije (1890), automate (1902) i ekspres-restorane (1905).
Taj proces je započeo 1872. u Providensu, u Rod Ajlendu, gde je izvesni Volter Skot napunio kola sendvičima, kuvanim jajima i sličnom robom, pa ih je parkirao ispred redakcije Providens žurnala. Pošto su se svi restorani u gradu zatvarali u osam uveče, nije imao konkurenciju i posao mu je procvetao. Ubrzo su kola počela da se pojavljuju na sve strane. U vreme kada se Skot penzionisao, četrdeset pet godina kasnije, imao je samo u Providensu pedeset konkurenata. Ime koje im je nadenuto bilo je kola s ručkom, što je bilo čudno: pošto se nisu pojavljivala pre sumraka, ručak je bio jedino što nisu služila. Kada su se stanovnici požalili na to da se ispred njihovih kuća prodaje hrana, svi gradovi su doneli propise kojima su takva kola bila zabranjena. Tada je vlasnicima kola palo na pamet da ih premeste na prazne placeve, skinu im točko-ve i nazovu ih restoranima, pošto se ograničenje na restorane nije odnosilo. U trećoj deceniji dvadesetog veka nekoliko kompanija je masovno proizvodilo blistave, ciljne restorane koji su posvuda bili poznati pod nazivom diners. S poslovnog gledišta, ti restorani su bili primamljivi. Bili su jeftini za kupovinu i održavanje. Mogli su se postaviti za nekoliko sati na ma kom ravnom tlu, i ako ne bi bilo prometa, mogli su se natovariti na kamion i prevesti drugde. Jedan takav restoran na dobrom mestu mogao je da donese zaradu i od 12.000 dolara godišnje - stoje bilo mnogo para u dvadesetim godinama dvadesetog veka. Jedan od istrajnijih mitova o američkoj ishrani govori o tome da su restorani brze hrane pravljeni u starim železničkim vagonima za ručavanje. To gotovo nigde nije bilo slučaj. Samo su pravljeni da tako izgledaju.
Prvo mesto za koje se zna daje nazvano kafeterijom - mada je vlasnik to nazvao kafetirijom - otvoreno je u Čikagu početkom devedesetih godina devetnaestog veka. Reč je potekla iz kubanskog španskog i još 1925. izgovarala se u španskom stilu, s naglaskom na pretposlednjem slogu. Kafeterije su postale toliko popularne da su iznedrile veliku, premda milostivo kratkovečnu modu smišlja-nja reci sličnog oblika: washeteria (vešeraj),groceteria (piljarnica), caketeria (poslastičarnica), drugeteria (drogerija), beauteria (salon lepóte), chocolatería (prodavnica čokolade), bobeteria (mesto gde se kosa skraćivala ravnomerno oko glave), shaveteria (berbernica), smoketeria (pušionica), hardware-ateria (gvoidara), garmenteria (prodavnica odeće), fumitureteria (salon nameštaja) - pa čak i casketeria za pogrebni zavod i donekle suvišno restaurenteria.
Automatska kafeterija u kojoj se hrana uzimala iza prozorči-ća posle ubacivanja potrebnog sitniša u prorez - nije bila američki izum, već švedski. U stvari, one su u Švedskoj bile prisutne već pola veka pre nego što su dva preduzetnika po imenu Horn i Hardart 1902. godine otvorili jednu takvu u Filadelfiji i osnovali malo, unosno carstvo.
Izraz luncheonette (ponekad modifikovano u lunchette)2 ušao je u američki engleski oko 1920. i sa svoje strane pomogao da se popularizuje moda za reči sa završetkom na -ette: kitchenette (kuhinjica), dinette (trpezarijica), usherette (razvodnica u pozo-rištu ili bioskopu), roomette (kupe), bachelorette (neudata žena), drum majorette (mažoretkinja), pa čak i parkette za kontrolorku parkinga i realtyette za ženu koja se bavi prodajom nekretnina.14
Kelnerice i hash slingers (kuvari hrane u jeftinim restoranima - amerikanizam iz 1868) koji su radili u tim lokalima razvili su ogroman, tajanstven i krajnje obešenjački žargon za hranu koju su služili mušterijama. U trećoj deceniji dvadesetog veka, ako ste hteli da radite iza tezge sa koje se služio ručak morali ste da znate da je „Nojin sinak“ zapravo režanj šunke, pošto se jedan od Noji-nih sinova zvao Ham),3 te da porudžbina „sprži jedan“ ili „daj jedan mastan“ podrazumeva hamburger. „Reskir“ ih „čišćenje kuhinje" označavalo je porudžbinu ragua, „Adam i Eva na spla-vu“ su bila dva poširana jajeta na tostu, „mačje oči“ - puding od tapioke, „semenke za ptice“ - žitne pahuljice, „zviždukavo zrnevlje“ - prebranac, a „prepečeno testo sa kravom odozgore“ donekle komplikovan način da se nazove porudžbina tosta s buterom. Za hranu koja je predugo čekala govorilo se da joj je „izrasla brada“. Mnogi od tih skraćenih naziva otad su ušli u svakodnevni govor, recimo ,,SSP“ za sendvič sa slaninom, salatom i paradajzom, ,,pre-vrnuto“ i „na oko“ za jaja, i „ne treba“ kao u „ne treba majonez“.
Obedovanje van kuće - obično brzo, jeftino i masno - prešlo je u naviku urbanim radnicima i postalo velik posao za one koji su ga obezbeđivali. Između 1910. i 1925. godine, broj restorana u Americi porastao je za 40 procenata. Jedan gladni stanovnik Nju-jorka mogao je 1925. da bira među 17.000 restorana, dvostruko više nego u prethodnoj deceniji.15 Čak su se i drogerije uključile u priču. Početkom dvadesetih, prosečna drogerija, po jednoj pro-ceni, 60 procenata svog obrta ostvarivala je za pultom gde su se spravljali mlečni napici.16 One su se zapravo pretvorile u restorane koji su uzgred prodavali i farmaceutske preparate.
Kako je isticao devetnaesti vek i kako je američka ishrana postajala sve raznovrsnija, to je neizbežno zazvonilo za uzbunu kod onih koji su čulna zadovoljstva smatrali obavezno degenerativ-nim. Okupile su se moćne vojske muškaraca i žena koji su vero-vali sa religioznim žarom da će unošenje pogrešne hrane dovesti do sloma morala nacije. Jedan čovek je čak otišao toliko daleko da osnuje Udruženje za suzbijanje jela, koje je izgleda stvari teralo onoliko daleko koliko je to bilo moguće. Drugi su bili tek malči-ce popustljiviji prema potrebi za ishranom. Tipičan za takve bio je velečasni Silvester Grejem, koji je izjednačavao ludilo s konzumiranjem kečapa i senfa, i smatrao da unošenje mesa dovodi do hormonalne razmetljivosti koja muškarce navodi da zloupotrebljavaju popustljive žene. Mnogi su mu verovali - toliko ih je zapravo bilo da sredinom veka narod ne samo što je sledio njegove nemaštovite recepte već su mnoge hiljade ljudi živele u Greje-movim pansionima, gde se strogo poštovala njegova dijeta. Tu je bio i Horas Flečer, koji je svetu podario zamisao da svaki zalogaj hrane mora da se sažvaće trideset dva puta. Iako nije bio ugledan kao nutricionista - bavio se uvozom - to ga nije sprečavalo da širi svoje teorije u fenomenalno uspešnoj knjizi Abeceda nutricioniz-ma, objavljenoj 1903. godine.
Ali zenit dugog i opsesivnog baktanja Amerike s moralno ispravnom hranom nastupio je sa adventističkim doktorom crkve Sedmog dana po imenu Džon Harvi Kelog, koji je 1876. godine preuzeo rukovođenje propalim Zapadnim institutom za reformu ishrane u Betl Kriku, u državi Mičigen, preimenovanim u Medicinski i hirurški sanatorium (premda su ga svi ubrzo prozvali imenom Sanatorijum u Betl Kriku ili prosto Kelog), i uveo režim lečenja koji je bio jednako bizaran koliko i popularan. Moguće je da je između te dve stvari postojala nekakva veza.
Pacijenti koji su bili neuhranjeni morali su da leže sa džakom peska na stomaku i na silu unose čak i dvadeset šest obroka dnevno. Nije im bio dopušten nikakav fizički napor. Čak im je i zube prao pomoćnik kako ne bi nepotrebno utrošili koju kaloriju.17
Oni sa povišenim krvnim pritiskom morali su da jedu grožđe i ništa drugo - i do osam kilograma dnevno. Drugi sa manje jasnim oboljenjima bili su mesecima vezani za invalidska kolica i hranjeni eksperimentalnom hranom poput glutenske oblande i „bugarskog mlečnog preparata poznatog kao jogurt“. Sam Kelog je imao pomalo jedinstvene navike. Obično je diktirao duge traktate o zlu koje se krije iza jedenja mesa i masturbiranja (jedno je očigledno vodilo drugom) dok je sedeo na klozetskoj šolji ili vozio bicikl unaokolo po travnjaku. Uprkos tim osobenostima - ili sasvim moguće baš zbog njih - Kelogov „Hram zdravlja“, kako je voleo da ga naziva, procvetao je i izrastao u ogroman kompleks zgrada sa tako otmenim dodacima kao što su liftovi, sobna posluga i staklenik za palme, sa sopstvenim orkestrom. Među njegovim odanim i veoma imućnim gostima bili su Tedi Ruzvelt i Džon D. Rokfeler.
Najveći deo života Kelog je proveo u tihoj opsednutosti da izmisli žitne pahuljice za doručak. Jedne noći mu je proces za to došao u snu. Pohitao je u spavaćici u kuhinju, gde je prokuvao malo pšenice, umesio trake i ispekao ih u rerni. To ne samo što je bilo ukusno već i dovoljno neuobičajeno da nesumnjivo bude dobro za zdravlje. Pacijenti doktora Keloga jednostavno toga nisu mogli da se najedu. Jedan od tih pacijenata bio je i mladić po imenu Č. V. Post, koji je proveo u sanatorijumu devet meseci sedeći bezvoljno i bespotrebno u invalidskim kolicima pre nego što je najednom prigrlio hrišćanski scijentizam i pobegao. Jedna od stvari koje je Post poneo sa sobom bilo je i duboko poštovanje prema komercijalnim mogućnostima žitnih pahuljica doktora Keloga. Pošto od Keloga nije mogao da pribavi dozvolu, odlučio je da napravi sopstvene, i za neverovatno kratko vreme postao jedan od najbogatijih ljudi u Americi. Među Postovim izumima bili su Grožđe i orasi (čudno ime, pošto u tome nije bilo ni grožđa ni oraha) i Postovi tostići, ili Elijina mana, kako se to zvalo do 1908. godine.
Kada je stanovnicima Betl Krika sinulo da je žitne pahuljice veoma lako praviti, odmah su se pojavili imitatori. Ubrzo se činilo da se time bave svi u gradu. Na prekretnici veka, najmanje četrdeset kompanija u Betl Kriku pravilo je žitne pahuljice za doručak sa imenima poput: Neodoljivi orasi, Alo-Bilo, Malt-Ho, Flejk--Ho, Kukuruzni lek, Trijabita, Trijažvak, Ovasina, Rajska hrana i Narandže i meso (u kojem, kao ni u Grožđu i orasima, nije bilo ničega od nagoveštenih sastojaka).18 Bez izuzetka, ti proizvodi su se prodavali kao zdrava hrana.4 U svakom pakovanju Grožđa i oraha nalazio se ilustrovani letak, Put u zemlju zdravlja, koji je objašnjavao kako dnevna doza priloženih granula prženog žita i ječma pomaže istrošenim moždanim i nervnim ćelijama, i stvara snažnu, crvenu krv. U kratkom, ali delirijumski uzbudljivom periodu, bogatstvo je samo čekalo da ga neko pokupi. Metodistič-ki propovednik po imenu D. D. Martin skuvao je nekakvu zdravu lepljivu smesu na šporetu, nazvao je Per-Fo i odmah recept za nju prodao za 100.000 dolara. Začudo, gotovo jedini čovek u Betl Kriku koji nije uspeo da kapitalizuje Kelogov izum bio je upravo sam Kelog. Tek 1907. godine, kada je konačno izneo svoje žitne pahuljice na tržište, počeo je da stiče zasluge i bogatstvo kakvo je njegov izum i zaslužio.
Zaokupljenost osobinama koje doprinose boljem zdravlju postala je glavna tema o bilo kojoj vrsti hrane da je reč. Moksi, poznat po bezalkoholnim pićima, osnovan je 1885. godine kao „Kompanija za proizvodnju hrane za živce Moksi iz Bostona“, a Doktor Peper, osnovan iste godine, nije to ime dobio zato što se lako pamtilo, već zato što je zvučalo strogo zdravo. Neko vreme, činilo se da nijedan prehrambeni proizvod nije mogao da se nada prodaji ako se žustro ne ponese sa širokim rasponom ljudskih mana. Kvekerska zob je navodno umirivala nervozu i sprečavala zatvor. Flajšmenov kvasac ne samo da je bio blagotvoran po iskidane živce i razvezivao creva već se takođe spremno hvatao u koštac i sa slabim varenjem, poremećajima na koži, kvarenjem zuba, gojaznošću i nejasnim poremećajem zlokobnog imena „spušteni želudac“. Flajšmen je to uporno tvrdio - i povremeno dodavao nove blagodeti - sve dok mu Savezna trgovačka komisija nije 1938. naložila da prekine s tim s obzirom na to da nije postojala ni trunka dokaza koja bi podržala ijednu od njegovih tvrdnji.19
U takvim uslovima nije ni čudo što su se Amerikanci sa izve-snim oduševljenjem okrenuli lošoj hrani. Termin za nutricioni-stički lošu hranu - junkfood - ušao je u američki rečniktek 1973. godine, ali koncept je postojao mnogo ranije, a započeo je jednim od velikih otkrića u istoriji hrane: razvojem oblika jestive, čvrste čokolade.
lako je ona bila hrana iz Novog sveta (Maje i Asteci su je toliko cenili da su zrna kakaoa koristili kao novac), čokoladi je trebalo dugo da postane centralni deo američke ishrane. Tek nešto pre Revolucije, ona je postala poznata i u kolonijalnoj Americi, i to samo kao piće. Isprva je čokolada bila toliko egzotična da se pisala i izgovarala na mnogo načina - chockolatta, chuchaletto, chocholate, chockolatto - pre nego što se krajem osamnaestog veka skrasila u nešto nalik na originalnu reč Nahuatl Indijanaca, xocolatl. Čokolada potiče sa drveta kakaoa, koje se nekako u engleskom transkribovalo u cocoa (a izgovaralo se isprva sa tri sloga: co-co-a).20 Čokoladna tabla je izmišljena u Engleskoj četrdesetih godina devetnaestog veka, a mlečna čokolada u Švajcarskoj, tridesetak godina kasnije, ali ni jedna ni druga nisu postale popularne u Americi sve dok Milton Stejvli Herši nije 1903. svetu podario Herši tablu za pet centi. (Cena će joj ostati pet centi sledećih šezdeset sedam godina, ali samo zahvaljujući opipljivom smanjenju dimenzija table. Samo za četvrt veka posle II svetskog rata, tabla je smanjena desetak puta, sve dok negde 1970, kada je počela opasno da liči na bombonu za pred spavanje, tabla nije ponovo dobila pristojnu veličinu, uz odgovarajuće povećanje cene.)
Kako to često biva s američkim preduzetnicima, od Miltona Heršija niko nije očekivao uspeh. Njegovo školsko obrazovanje okončalo se u četvrtom razredu i on je decenije proveo kao sitan, neuspešan poslastičar pre nego što je iznenada i neočekivano došao u svojim srednjim godinama do bogatstva pomoću karamela, nove senzacije koja je zapljusnula zemlju krajem devetnaestog veka.
Godine 1900. on je prodao svoju firmu za proizvodnju kara-mela za milion dolara - i to u vreme kada je 10 dolara bila dobra nedeljna plata - i pažnju usmerio na prilično nov postupak proizvodnje mlečne čokolade. To novo preduzeće postiglo je tako velik i momentalan uspeh da je on za tri godine mogao da se upusti u izgradnju sopstvenog modela zajednice, sve sa ulicama poput Avenije čokolade i Avenije kakaoa, blizu njegovog rodnog mesta Deri Čerča u srednjoj Pensilvaniji. Među nazivima koje je Herši smerao da nađene novom gradu bili su Julikit, Grad čokokakao i Kvalitet se vidi, ali na kraju se odlučio za Heršikoko. Iz razloga koje istorija nije zabeležila, poštanske vlasti su odbile da prihvate to ime, pa se morao zadovoljiti prozaičnijim, ali nesumnjivo prikladnim imenom Herši. Pored najveće fabrike čokolade na svetu, grad Herši se razmetao nekolicinom parkova, plovnim jezerom, muzejom, zoološkim vrtom, profesionalnom hokejaškom ekipom i uobičajenim konglomeratom banaka, radnji i kancelarija, a vlasnik svega bio je gospodin Herši. Herši je gradom upravljao kao svojim privatnim feudom. Cunjao je ulicama u potrazi za zabušan-tima među komunalnim radnicima, koje je smesta otpuštao, i lično je nadzirao (sa priličnom pažnjom) cenzuru filmova u lokalnom bioskopu. Ali isto tako se bavio i mnogim dobrotvornim aktivnostima, posebno izgradnjom jednog od najvećih svetskih sirotišta za dečake (i samo za dečake: devojčice su morale da sebi potraže mesto drugde), kojem je zaveštao najveći deo svog bogatstva, oko 66 miliona dolara (danas to vredi 1,7 milijardi).
Prva prava slatka tabla - to jest ona koja sadrži dodatne sastojke, pored čokolade - bila je tabla „Veverica“ sa kikirikijem, koja se pojavila 1905. Ali zlatno doba slatkih tabli bile su dvadesete godine dvadesetog veka. U toj užurbanoj deceniji debitovalo je nekoliko klasika - table „O, Henri!“ i „Bejbi Rut“ 1920, „Mleč-ni put“ i „Trapavko“ 1923, „Gospodin Gudbar“ 1925, „Snikers“
1930. „Bejbi Rut“, koja se prvobitno zvala „Kendi Kejk“, nije, kako se često pretpostavlja, nazvana po igraču bezbola - godine 1920. Bejb Rut se upravo pridružio Njujorškim Jenkijima i slava gaje tek čekala - već po kćerki predsednika Grovera Klivlenda. Ta slatka beba zaista je osvojila srce Amerike i zaslužila topli nadimak Bejbi Rut, ali još dvadeset godina ranije, pa je odabir njenog nadimka za slatku tablu 1920. bio pomalo čudan. Opet, verovatno nije bio ništa čudniji od „O, Henri!“, po jednom momku čija su šaljiva dobacivanja devojke u fabrici slatkiša Džordža Vilijamsona stalno navodile na usklik: „0, Henri!“
Među mnogo stotina drugih slatkih tabli puštenih s lanca na dragovoljnu naciju u toj deceniji bili su „Veliki i mili“, „Debele Eme“, „Vekna s mlekom i orasima“ i interesantan „Sendvič sa povrćem“. Napravljen od povrća prelivenog čokoladom, prodavao se sa ozbiljnim uveravanjem da „neće izazvati zatvor“. Kao što se i moglo predvideti, zatvor nije mnogo brinuo decu u Americi, pa je „Sendvič sa povrćem“ ubrzo nestao sa scene. Jednako nevero-vatna, pomislio bi čovek, bila je i slatka tabla „Pileća večera“, koja je to ime dobila zato što je navodno izazivala osećanje blagoutro-bija kakvo se obično javlja posle večere od dobrog, reš pečenog pileta. Iako su malobrojni bili oni dovoljno maštoviti da uporede čokoladni rolat s kikirikijem i uravnoteženi obrok, „Pileća večera“ se dobro prodavala i opstala je sve do sredine šezdesetih. Začudo, nijedan od tih proizvoda nije bio poznat kao slatka tabla. Taj izraz je u štampi zabeležen tek 1943. godine.
Treća decenija dvadesetog veka donela je i rađanje mnogih omiljenih brzih obroka, uključujući i tako trajne glavne sastojke američke ishrane poput table „Dobro raspoloženje“ 1920, „Eskimske pite“ godinu dana kasnije, sladoleda na štapiću 1924, „Mlečnih bombica“ 1926. i žvakaće gume „Dabl Babi“ 1928. Ovo potonje izmislio je Frenk H. Flir, čija je ranija žvakaća guma, Bliber-Blaber, bila donekle neuspešna - obično se rastvarala u ustima, ali se uporno lepila za sve drugo, uključujući i lice deteta, kad bi balon od nje pukao - ali i koji se obogatio svojim ranijim izumom, „Čikletsom“.
Međutim, sve je to bledo u poređenju s prehrambenim džinom koji se podigao iz senke dvadesetih i zauzeo svoje mesto u čelu stola. Naravno, tu mislim na hamburger.
Niko ne zna gde je pripremljen prvi hamburger. Pretpostavka je oduvek bila da je on u Ameriku došao iz Hamburga, u Nemačkoj, na isti način na koji je kobasica frankfurter došla iz Frankfurta, a bolonjska mortadela iz Bolonje. Međutim, tu se prenebregava dosadna činjenica da u Hamburgu nikada nije postojala tradicija serviranja takvog jela. Ako se ima u vidu njegova centralna uloga u američkoj ishrani, dokazi o prvom pojavljivanju hamburgera i razlozima za njegovo ime uznemirujuće su nesigurni, iako ne manjka pretendenata na to. Među upornijim, mada ne i najvero-vatnijim takmacima bili su grad Simur u Viskonsinu i Hamburg, u državi Njujork, tako što oba tvrde daje hamburger tamo nastao 1885. Simur izum pripisuje izvesnom Čarlsu Nagrinu i nedvosmisleno se reklamira kao „Dom hamburgera“, mada njegovi navijači obično utihnu kada ih neko zamoli da objasne kakve je razloge Nagrin imao da imenom sačuva uspomenu na daleki grad u Nemačkoj. Uverljivije, na prvi pogled, izgleda tvrdnja Hamburga u državi Njujork, čiji zastupnici smatraju daje to bila nadahnuta tvorevina braće Frenka i Čarlsa Menčisa, koji su je 1885. godine predstavili na Sajmu okruga Iri.
Na nesreću po obe tvrdnje, etimološki dokazi ukazuju na to da je naziv, ako ne i samo jelo, nastao nešto ranije. Ima dokaza koji navode na pomisao da se jelo najpre pojavilo kao „hamburška šnicla“ na jelovniku „Delmonikosa“ još 1836. ili 1837. godine. Prvo nesporno pojavljivanje pronađeno je u Bostonskom žurnalu od 16. februara 1884, gde je usput napisano: „Uzmemo pile i skuvamo ga. Kad se ohladi, isečemo ga kao kad se meso seče za hambur-šku šniclu.“ I kao što često biva sa prvim citatima, iz konteksta je jasno da je jelo bilo već dobro poznato. Nažalost, isto tako se može pretpostaviti daje posredi jelo drugačije od onog koje poznajemo danas, od govedine koja je bila sečena, a ne mlevena, i koja se jela hladna. Sigurno je samo daje hamburška šnicla 1889. godine bila opštepoznata kao šnicla hamburger (prvo pominjanje bilo je u jednim novinama u Vala Vali, u državi Vašington, sa sugestijom da se u to vreme jelo već pripremalo u čitavoj zemlji). Taj izraz je 1901, opet, skraćen u hamburger, kada je već označavao pljeskavicu od mlevene junetine isprženu na roštilju.
Ali to još nije bio sendvič. Bila je to pre grudva mlevene junetine servirana gola, da se jede viljuškom i nožem. Kome je prvi put palo na pamet da je posluži u zemički nepoznato je i suštinski nedokazivo, premda tu opet postoji mnogo pretendenata. Jedan takav je i „Luisov ručak“ iz Nju Hejvena, u Konektikatu, gde tvrde da su upravo oni izmislili pravu stvar 1900. godine, mada neki čistunci otpisuju Luisov restoran zahvaljujući tome što su tamo služili svoje pljeskavice (štaviše, i sada to rade) na tost-hlebu umesto u zemičkama. „Kejlinov restoran“ u Luisvilu, u međuvremenu, tvrdi da je 1934. smislio prvi čizburger i nade-nuo mu ime, i nimalo ne sumnjam da postoje mnoga druga mesta širom zemlje gde iznose slične iskrene tvrdnje. U svakom slučaju, možemo sa sigurnošću reći kako je oko 1910. ono što danas poznajemo i uvažavamo kao hamburger bilo u širokoj upotrebi i da je univerzalno bio poznat pod tim imenom. U prvo vreme, kuvari brze hrane su na hamburger često gledali kao na zgodan način da se otarase starog ili sumnjivog mesa, dok su ga konzumenti, zahvaljujući tome, smatrali jelom kojem treba pristupiti s oprezom. Tek 1921. godine, sa usponom dva preduzetnika u Vičiti, u državi Kanzas, hamburger je načinib prve žustre korake prema sticanju ugleda. Ti ljudi bili su bivši službenik osiguravajuće kompanije po imenu E. V. „Bili“ Ingram i kuvar brze hrane Volter A. Anderson, a njihova briljantna zamisao bila je da ponude svetu pristojne hamburgere od svežeg mesa. Mada, tu nije bilo mnogo svežeg mesa. Njihovi hamburgeri pečeni na pari koštali su pet centi i nisu bili mnogo veći od tog novčića. Ingram i Anderson su uspevali da iscede osamnaest hamburgera iz pola kilograma mlevene junetine, što je bilo znatno manje od jedne unce po komadu. Bez obzira na to, ljudi su ubrzo opsedali njihov mali štand od betona s kamenom na pročelju, otprilike, i malči-ce pretenciozno, u obliku zamka. Oni su ga nazvali „Beli zamak“ zato Što je belo, kako su objasnili, bilo simbol čistoće i urednosti, a zamak je nagoveštavao stalnost i stabilnost.
Anderson i Ingram su pogodili sa tri noviteta kojima su zapečatili svoj uspeh i postavili osnovne standarde služenja brze hrane od tad pa ubuduće. Nudili su ograničen jelovnik, koji je promovisao brzu uslugu i omogućavao im da se usredsrede na ono u čemu su bili dobri; lokal im je bio savršeno čist, što je podizalo uverenje u njihov higijenski integritet; i primenili su upadljiv, osoben dizajn zgrade, koja se smesta mogla prepoznati i sa udaljenosti od nekoliko ulica. Ubrzo je po čitavoj zemlji bilo Belih zamkova, koje je sledila gomila imitatora - Bele kule, Beli dijamanti, Kraljevski zamkovi i Bele perjanice - od kojih su neki opstali sve do danas. Doba brze hrane je nastupilo, premda je niko tako neće nazivati još trideset godina. Izraz brza hrana prvi put se pojavio 1954. Hrana za poneti stigla je još kasnije; zabeležena je prvi put tek 1962.21
Pre nego što se privremeno rastanemo od užitaka namirnica koje se konzumiraju iz ruke, treba pomenuti još dva jezička noviteta s početka dvadesetog veka. Prvi je hot dog.5 To jelo, koje je H. L. Menken upečatljivo definisao kao „čauru punu smeća iz klanice“, sastavni je deo američke kuhinje još od početka devetnaestog veka, ali obično se nazivalo frankfurter ili Wienerwurst (bukvalno, „bečka kobasica“, što se još 1867. iskvarilo u weenie). Savremeno ime pojavilo se tek kada je popularni karikaturista po imenu T. A. „Ted“ Dorgan početkom dvadesetog veka nacrtao jazavičara u izduženoj zemički, i hot dog je postao naširoko poznat. To je doprinelo i stvaranju uzrečice Hot dog! kao usklika zadovoljstva ili odobravanja, koja je takođe zahvatila ćelu zemlju.
Dorgan je bio odgovoran za gomilu uzrečica, među kojima su: cats pyjamas (bog bogova, ono pravo), yes man (takojević),
skiddoo (briši!), you said it (ti si tako rekao), drugstore cowboy (lokalni zavodnik) i we have no bananas (nemamo banane), što je pokupio od jednog Italijana, prodavca voća, i upotrebio u jednoj svojoj karikaturi. To je postala opštenarodna uzrečica (da se čovek stvarno zapita kako je iko mogao da pronađe odgovarajući kontekst za njeno korišćenje) i ubrzo je dospela u pesmu, ovlaš plagiranu melodiju „Sanjao sam da živim u mermernim dvori-ma", postavši nacionalna senzacija.22 Pada u oči to koliko je mnogo reći dospelo u američki engleski iz stripova. Heeebie-jeebies, hot mama, hotsy-totsy, bodacious i horsefeathers su reči koje je ili skovao ili popularizovao V. B. „Bili“ Debek u svojim stripovima o likovima Barniju Guglu i Snafiju Smitu. Huligan je reč popu-larizovana u stripu „Srećni huligan“. Utrkivanje sa Džonsijevi-ma6 je bio izraz nadahnut stripom I. Bačelera koji je počeo da se objavljuje 1911. godine. „Popaj“ je popularizovao izraze goon - siledžija i jeep - džip.)
Otprilike u vreme kada je „hot dog" sticao svoje mesto u jeziku, drugo omiljeno brzo jelo izbilo je u prvi plan: sladoled u kornetu. Njegov izum se obično pripisuje Svetskom sajmu u Sent Luisu održanom 1904. godine. Po jednoj priči (a postoje mnoge među kojima se može birati), prodavač vafla i prodavač sladoleda bili su jedan kraj drugog u velikoj hali i ustanovili su da kombinovanjem svojih proizvoda mogu ne samo da stvore privlačnu i prenosivu poslasticu već i da eliminišu muke, trošak i higijensku nesigurnost obaveze davanja tanjira i kašika. Na nesreću po tu priču, kornet sa sladoledom je već postojao 1904. godine. Patent za njega deceniju pre toga uzeo je Italoamerikanac po imenu Italo Markioni. Sladoled u kornetu je možda postao popularan na sajmu - premda ni to samo po sebi nije nimalo sigurno - ali tamo nije bio izmišljen.
U svakom slučaju, izraz nije ušao u opštu upotrebu sve do 1909. godine.
1
Engl.: turkey - ćurka, odn. engl.: Turkey - Turska. (Prim, prev.)
2
Na „srpski“ se prevodi obično kao - snek-bar, ili u nadahnutijim slučajevima - ,,snejk-bar“, kako je dugo stajalo na izlogu jedne takve institucije na beogradskoj Autobuskoj stanici. (Prim, prev.)
3
Engl.: ham - šunka. (Prim, prev.)
4
I u poređenju s kasnijim žitnim pahuljicama, tako je i bilo. U Kelogovom šećernom cmoku, uvedenom 1953, bilo je 56 procenata šećera.
5
Viršla; bukvalno: vrući pas. (Prim, prev.)
6
Engl.: keeping up with the Joneses. Ovaj izraz je u širokoj upotrebi svuda gde se govori engleski, a označava takmičenje sa komšijama ili savremenici-ma u pribavljanju materijalnih dobara ili odgovarajućeg društvenog statusa. (Prim, prev.)

II

Sad idemo na piće. Jedna od starih zabluda u vezi sa Puritancima u Americi jeste ona da su se oni odricali alkohola. U stvari, voleli su oni dobro piće, pa čak i ono ne baš toliko dobro. Jedno od popularnijih alkoholnih pića u ranoj Americi, naročito na venčanjima i drugim velikim društvenim skupovima, bio je sack posset, buć-kuriš koji se pravio kombinovanjem svih dostupnih opojnih pića, obično piva i vina, sa gustim, usirenim mlekom, čime se možda i objašnjava to što ga više niko ne pije. Uzgred, ono sack (džak) u imenu nema nikakve veze sa vrećom od tkanine. To je iskvareno od latinskog siccus, što znači suvo.
Ako kolonijalni Amerikanci i nisu bili pustolovne ždere, rado su pili gde god bi se našli. Međunarodno poreklo terminologije pića dokazuju, između mnogo ostalih, julep, od arapskog julab-, sangria (često nazivana san garee u Americi osamnaestog veka), od španske reči za krv, toddy od indijskog tare ili tari, vrsta soka palminog drveta; i beer (pivo), od germanskog beor (te konačno od latinskog bibere, „piti“).
Prvi kolonisti su veoma rado mešali čudne sastojke - jaja s mlekom i pivom, na primer - i koristili raznorazna imena da opišu rezultat: mum, perry, switchel, methegin, egg pop, balderdash (odakle potiče naša reč za besmislicu), cherry bounce, bezbroj flip-ova., te cock ale. Ovaj poslednji - nimalo primamljiva mešavina pileće supe i piva - ponekad se navodi i kao izvor reči cocktail (koktel). Premda je koktel nesumnjivo amerikanizam - prvi put se pojavio 1806. u jednim novinama u Hadsonu, u državi Njujork - njegova sličnost sa izrazom cock aleje verovatno slučajna. To piće nikada nije bilo popularno - čak ni u to pustolovno doba nije bilo mnogo onih koji bi smatrali pileću supu dobrim dodatkom u činiji za punč - i ne zna se ni za kakvu vezu između tih reći. Otkud onda izraz koktel? Kako kaže Fleksner, taj izraz se „gotovo izvesno“ razvio iz francuskog coquettier (stalak za kuvano jaje), po jednom apotekaru iz Nju Orleansa koji je sipao pića u stalke za kuvana jaja. Drugi, nešto bukvalniji posmatrači ukazuju na to da postoji tu neka veza sa petlovim repom, mada niko pojma nema zbog čega bi petlov rep ikoga navodio na pomisao o jakom piću. Ambicioznija i gotovo sigurno izmišljena teorija glasi da je koktel izmišljen za kćerku kralja Meksika, Oksolotla VIII. Njeno ime bilo je Ksokitl, što su Španci preveli kao Koktel.23 Ta reč takođe izuzetno, mada naizgled slučajno, podseća na reč u jeziku Krio Indijanaca iz Sije-ra Leonea, kaktel, što znači škorpija, stvorenje zloglasno po repu kojim ume i te kako da ubode. Jednu mogućnost izgleda nije razmatrao niti jedan od autoriteta, bar koliko ja znam, a to je da se reč koktel možda odnosi na sposobnost jakog pića da muškarcu digne doku (cock). Primenjena na konje, reč je taj smisao poprimila u Engleskoj gotovo istovremeno kada se prvi put u Americi pojavila u kontekstu pića. U svakom slučaju, najveći deo svoje mladosti koktel je proveo bez iole sofisticirane prefinjenosti koja mu se danas pripisuje. U trećoj deceniji devetnaestog veka, doručak u Kentakiju se definisao kao „tri koktela i žvakanje duvana“.24
Iako je u najvećem delu osamnaestog veka glavno žestoko piće u Americi bio rum, skraćeno od rumbullion, reči čije je poreklo potpuno skriveno, krajem tog veka pojavilo se novo piće koje ga je brzo zamenilo - burbon. Burbon je bio nusproizvod Viski-bune iz 1791. godine kada je savezna vlada uvela strahovito omrznuti porez na domaći ražani viski. U pokušaju da izbegne oporezivanje, oko dve hiljade vlasnika destilerija pobeglo je u Kentaki - koji još nije bio država te tako, nadali su se oni, porez za njega još nije važio - da tamo postave svoje pecare. Kada su prinosi raži propali, oni su se okrenuli kukuruzu i na svoje zadovoljstvo ustanovili da se od njega proizvodi neobično prijatno piće. Nazvali su ga po okrugu u kojem su se svi nastanili, mada to nije bio burbon kakav danas poznajemo. Tek kasnije, posle dvadesetih godina devetnaestog veka, destilerije su počele da ga čuvaju u hrastovim bačvama, što je postupak koji savremenom burbonu daje svojstvenu prijatnu boju i ukus. Iako u Kentakiju i dalje postoji okrug Burbon, nijedna vrsta burbona u toj državi ne proizvodi se tamo (bar ne legalno). Reći da je bio popularan tek malčice ukazuje na njegov uticaj. Do tridesetih godina devetnaestog veka, svaki odrasli Amerikanac je u prošeku pio po 23 litra burbona godišnje - što je dvadeset četiri puta više nego danas.
Saloon (salun), u smislu mesta za piće, nije zabeležen sve do 1848, mada začudo, saloon-keeper (salundžija) potiče još iz osamnaestog veka.23 Od francuskog salon, prvobitno je označavao svaku veliku salu ili drugo mesto za javno okupljanje. Bootleg (krijumčareno piće), prvi put upotrebljeno 1855, potiče s američkog Zapada. Kao što kaže Dilard, preduzimljivi traperi prodavali su nelegalno alkohol Indijancima tako što su ga točili u pljosnatu flašu koju su mogli da zavuku u čizmu.26 Nemam osnova da to osporavam, ali čini mi se očiglednim daje količina pića koje se moglo na taj način švercovati jedva bila vredna truda. Svakako su morala postojati prostranija mesta za skrivanje nezakonitog alkohola u svakim kolima. Pretpostavljam da je taj izraz ipak metaforičan.
Rotgut (brlja), često skraćivano u rot, potiče iz 1819. One koji bi tu briju previše pili spopadala bi treskavica (jitters) i drhtavica (shakes). Jedno vreme se za žestoko piće govorilo jitter sauce (treskovača), a onaj ko bi ga previše pio bio je jitterbug, u smislu koji je Kab Kelovej vaskrsnuo 1934. godine kao naziv vrste plesne muzike. Hronični pijanci bili su suočeni sa mogućnošću da završe na mestu koje se nazivalo skid road, što je termin koji potiče iz zapadnjačkih logora za drvoseče, gde su klade puštali da klize niz stazu s takvim imenom. Na kraju se izraz primenjivao za ćumeze koji su nicali u blizini, a istočnjaci koji su ga pogrešno čuli, preimenovali su ga u skid row.27
Kao reakcija na porast pijanstva u Americi osnovan je početkom devetnaestog veka žustar pokret koji se zalagao za trezvenost, a s njim i nova reč: teetotal (trezvenjak). Niko ne zna odakle ta reč potiče ali, kao i uvek, ne manjka teorija o tome. Najuverljivija je ona daje to naprosto bio šaljiv način da se naglasi reč „totalno“ u izrazu „totalno uzdržavanje“. Izgleda da je prvi put upotrebljena na jednom njujorškom sastanku trezvenjaka 1827. i već u tridesetim godinama devetnaestog veka bila je uobičajena kako u Britaniji tako i u Americi.
Reč Booze (šljoka) nije zabeležena u Americi pre 1890, u Veb-sterovom rečniku, što iznenađuje, pošto je ta reč postojala u senka-ma ugleda još od Čoserovog doba. Možemo pretpostaviti da se u Americi koristila i mnogo pre 1890, ali jednostavno nije dospela u štampu. Nazivi pića manhattan, highball, hangover, daiquiri i gin rickey takođe se prvi put pominju devedesetih godina devetnaestog veka. Daiquiri potiče iz Dajkvirija na Kubi, gde se pravio jak rum. Gin rickey očigledno čuva uspomenu na izvesnog pukovnika Rikija, ali posle toga priča postaje nejasna. Jednako mutna je i derivacija Toma Kolinsa. Po Menkenovim recima, to ime je dato piću po „istaknutom šankeru“, mada nas on zatim izluđuje tako što ne pruža nikakve dalje podatke o identitetu navedenog gospodina.
Terminologija za piće je utihnula na neko vreme, ali 16. januara 1920. tri zlokobna izraza najednom su se usekla u američku svest: Osamnaesti amandman, Volstedov zakon i Prohibicija. Prvi je bio ustavni amandman koji je čitavu stvar omogućio, drugi zakon koji je doneo uslove za kažnjavanje, a treći opšti pojam za ceo posao. Ako se ima u vidu njihov uticaj na američke navike, Prohibicija se neverovatno lako pretočila u zakon. Kao što to napominje Fre-drik Luis Alen: „Zemlja je to prihvatila ne samo dragovoljno već i gotovo rasejano."28 Mnogi, uključujući i veliki broj onih iz samog pokreta trezvenjaka, imali su utisak da će Prohibicija pogoditi samo žestoka pića, a da će ona blaža kao pivo biti bezbedna. Kako su se samo prevarili.
Novi zakon je uništio restorane, naročito one otmenije. Uskraćeni za zaradu od šanka, mnogi nisu imali drugi izbor do da stave ključ u bravu ili iskuse sudbinu krišom nudeći krijumčareni alkohol. Godine 1921, „Delmonikos“ je pretrpeo strašno poniženje bučne racije pošto je jedan agent u civilu prisutan na popodnevnoj čajanki dobio u čaju nešto mnogo jače. Restoran se na kraju predao 21. maja 1923, malo pre svog stotog rođendana. Ista sudbina zadesila je brojne druge slavne lokale širom zemlje.
Proizvođači vina su na svoj užas bili svedeni na pravljenje neškodljivog koncentrata grožđa, koji, naravno, niko nije hteo. Oni su povratili pribranost, i bogatstvo, kada su ustanovili da nema ničeg nezakonitog ako zalepe upadljivu etiketu na svaku bocu i smelo izjave: „UPOZORENJE: FERMENTISAĆEI PRETVORITI SE U VINO“, uz uputstva korak po korak kako bi nepažljivi potrošač mogao slučajno da to zdravo piće pretvori u nešto toliko jako da mu kolena zaklecaju. Pričesno vino, izuzeto iz odredbi osamnaestog amandmana, takođe je iskazalo neobičan skok u prodaji, tako da su neki cinici ukazivali da ono ne završi uvek - pa čak ni najčešće - u pobožnim stomacima. U godinama od 1925. do 1939. potrošnja vina se u Americi zapravo utrostručila, a kalifornijski vinogradi su se proširili sa manje od 100.000 jutara pre Prohibicije na gotovo 700.000 jutara posle nje.29
Retko je koji zakon bilo gde doveo do veće hipokrizije ili bio prezreniji. Ljudi ne samo što su nastavili da piju već su to radili u još većem broju nego ikada. Pre Prohibicije, u Njujorku je bilo 15.000 legalnih saluna; krajem prohibicije tamo je bilo više od 30.000 nelegalnih. Detroit je imao čak 20.000 birtija (speakeasy), kako su lokali za piće začudo postali poznati. Boston je bio nešto . pristojniji sa 4.000 nezakonitih krčmi, ali taj broj je bio četiri puta veći od broja legalnih saluna u čitavom Masačusetsu pre Prohibicije. Gotovo niko taj zakon nije shvatao ozbiljno. Godine 1930, jedan novinar je svedočio pred Pravosudnom komisijom da je prisustvovao živahnom prijemu u jednoj detroitskoj drumskoj mehani gde je video guvernera Mičigena, šefa detroitske policije i četiri okružne sudije kako neobuzdano piju i uživaju u zabavi koju im je priredila trupa mladih dama plešući hootchy-kootchy (još jedna nova reč tog doba, zasnovana na ranijem coochee-coochee) bez luksuza odeće na sebi. Nisu imale na sebi čak ni G-strings (tračice) pošto će striptizetama taj minimalistički odevni predmet postati poznat tek 1936. Iako se često pominje da je taj izraz nastao kao šaljiva aluzija na tananost G-žice na violini, on je zapravo mnogo plemenitijeg porekla. U devetnaestom veku je označavao kožni učkur kojim su Indijanci vezivali pregače i izgovarao se kao gee-string (što je verovatno bio narodni prevod komplikovanijeg i sada zaboravljenog indijanskog termina).
Sve ovo zapravo treba da posluži da vidimo kako je Prohibicija - ili tačnije, Voldstedov zakon - bila zakon bez zuba. Kongres je izdvojio samo 5 miliona dolara da se zakon sprovede i uposlio samo 1.520 agenata da štite američke granice od švercera - ili jednog čoveka na svakih dvadeset kilometara granice.30 Mali, ali zanimljivo trajni mit kaže da je predsednik Herbert Huver čvrsto branio Prohibiciju kao „plemenit eksperiment“. U stvari, on ju je nazvao „velikim društvenim i ekonomskim eksperimentom, plemenitih motiva i dalekosežnog cilja“, što nije baš sasvim isto i zapravo ni najmanje ne zvuči kao podrška. On nije hvalio samu Prohibiciju, već samo motive onih koji su je nametnuli zemlji. U stvari, u vreme izborne kampanje 1928, kada je Huver to izjavio, Prohibicija je već bila očigledno propala.
Možda je Prohibicija bila nezgodna za pijance, ali je obogatila rečnik. Bootlegger (švercer pića), speakeasy (birtija), hipflask (pljo-ska) i mnogi drugi izrazi povezani sa nezakonitim ponašanjem ušli su u svakodnevni govor. Isto važi i za izraz the real McCoy (prava stvar). Mada se često pretpostavlja da potiče iz mnogo ranijeg perioda, to je uzrečica iz vremena Prohibicije. Niko ne zna ko je ili šta bio dotični Mekoj - objašnjenja variraju od toga da se tako zvao sada zaboravljeni, ali verovatno daroviti švercer, do nekakve veze sa opijatima iz Makaoa - ali ne postoje dokumentovani dokazi koji bi podržali bilo koju tvrdnju.
Ona mračnija strana Prohibicije dala je i novo značenje reči-ma kao što su gangster (prvobitno, u devetnaestom veku ona je označavala članstvo u političkim gangovima, ne kriminalnim), moli (staroengleski izraz za devojku, koji je neočekivanu upotrebu dobio označavajući gangsterovu cicu) i racket (reket), još jedna engleska reč za mutne radnje koja potiče iz 1812, ali je tamo nestala da bi vaskrsla 1927. u Americi. Sve veći značaj kola za kriminalce, kao i za sve ostale, odražava se u izrazima getaway car (kola za bekstvo) i to be taken for a ride (biti provozan).
Pivarima nije bilo ni blizu tako lako kao vinarima. U očajanju, oni su počeli da proizvode nešto što su nazvali, puni nade, nearbeer (skoro-pa-pivo) i bezalkoholna pića s nazivima poput Zdravo, Čero-kola i Litijumski limun (koji će se na kraju pretvoriti u 7-Up, nazvan tako zato što se točio u boce od sedam unci).
Bezalkoholna pića su već imala staru tradiciju u Americi, pošto se prvo pojavilo kao aromatizQvana soda-voda u Filadelfiji 1825. ili 1838. godine, u zavisnosti od toga kom izvoru verujete. Tokom devetnaestog veka su boza, saparina, đumbirovo pivo, smrčino pivo i druga bezalkoholna pića bila sve popularnija. Međutim, tek je 1886. godine Amerika dobila svoje kvintesencijalno bezalkoholno piće kada je Džon Stint Pemberton, farmaceut i medicinski izumitelj iz Atlante čiji raniji, manje nadahnuti izumi obuhvata-ju sirup protiv kašlja „Cvetna kugla“ i „Francusku vinsku koku“, smućkao piće od plodova kole, lišća koke, kofeina i drugih sličnih sumnjivih sastojaka u gvozdenoj kadi koja mu je stajala u zadnjem dvorištu, promešao to drvenim veslom iz starog čamca i nadenuo bućkurišu ime koka-kola.
Njegov knjigovođa, Frenk Robinson, koji je bio vičan kaligra-fiji, iscrtao je kitnjasti zakošeni logo koji firma Koka-Kola koristi i dan-danas. Pemberton nije u svom izumu video osvežavajuće piće za gašenje žeđi koje je svet zavoleo, već efikasan preparat protiv mamurluka i drugih oboljenja gornjeg delà tela.31 (Takođe je diskretno bilo nagoveštavano da je to moćni afrodizijak.) Avaj, Pemberton nije uvideo stvarni potencijal koka-kole. Godine 1887. prodao je dve trećine akcija u kompaniji za iznenađujuće preciznu ali svakako kratkovidu sumu od 283,29 dolara. Tek je jedan drugi farmaceut iz Atlante, Ejša G. Kendler, kapitalizovao prave mogućnosti koka-kole kao osvežavajućeg pića na kojem se moglo zaraditi. Neposredno pre prekretnice veka, on je otkupio njenu formulu od novih vlasnika za 2.000 dolara i veštim marketingom svoje ulaganje pretvorio u bogatstvo. Godine 1919, kada je kompanija ponovo prodata, sada konzorcijumu privrednika iz Atlante, Kendlerova investicija od 2.000 dolara porasla je u vrednosti na 25 miliona.
Takav uspeh je, naravno, podstaknuo imitacije i američki potrošači su ubrzo mogli da probaju konkurentske marke kao što su bile ko-kola, kouk-ola, koka, kouk, klu-ko-kola, afri-kola, okla-kola, karbo-kola, sola-kola, pepsi-kola, pa čak i celer-kola. Mnogi su kopirali ne samo slavno ime i zakošeni logo koka-kole već i njenu prepoznatljivu bocu. Koka ih je sve tužila sudu. Do 1926. zatražila je zakonsku zaštitu najmanje sedam hiljada puta kako bi sačuvala svoj trgovački znak, uključujući i jedan spor koji je završio pred Vrhovnim sudom. I ne samo što je uništila gotovo sve svoje izazivače već je 1930. osvojila ekskluzivno pravo na svoje alternativno ime „kouk“ (Coke), stvorivši tako jedini svetski uspešan proizvod sa dva imena.32
Jedini konkurent koga očigledno nije uspela da uništi bila je pepsi-kola, koju je 1898. izmislio Kejleb D. Bredam i nazvao je tako zato što je njome nameravao da se bori protiv dispepsije. Iako je dvaput bankrotirala u prvim godinama, Pepsi-ko je sada zapravo veća kompanija od Koka-Kole zahvaljujući svojim diversifikacijama - ona poseduje, između ostalih, „Pića hat“ i „Tako bel“, zbog čega tamo ne treba da se zamarate i tražite koka-kolu - i tome što je bila toliko razborita da ne menja svoju formulu kao što je uradila Koka-Kola, s katastrofalnim rezultatima, 1985. godine, kad je uvela „novi kouk“. (Marketinške katastrofe su u Koka-Koli neka vrsta tradicije. Jednom je lansirala cigare s ukusom koka-kole, a rezultati su bili slični onima koje je postigao novi kouk.)
Uprkos povremenim nevoljama, koka-kola je odavno već simbol američke kulture onako kako to pepsi-koli nikada nije uspelo. Još od 1950., ona je nadahnula nastanak reči za američko kulturno osvajanje planete: Koka-kolonizacija. Danas se koka-kola prodaje u 195 zemalja (što znači da ima više sledbenika od Ujedinjenih nacija, gdesu članice 184 zemlje) i tvrdi se dajeclrugi univerzalno najrazumljiviji izraz na engleskom, koji nadmašuje samo OK - izraz zgodan da nas vrati u devetnaesti vek, na početak sledećeg poglavlja.

Demokratizacija luksuza: Kupovina u Americi

Godine 1846. irski doseljenik u Njujorku po imenu Aleksandar Stjuart otvorio je na Brodveju radnju s nazivom „Mermerna palata bakaluka“ i tako svetu podario novi fenomen: robnu kuću. Nikada pre toga jedno preduzeće nije pokušalo da pod isti krov smesti tako širok asortiman proizvoda. Posao je cvetao i uskoro je radnja zauzela čitav blok na Brodveju i imala dve hiljade zaposlenih. Ali čak ni to nije bilo dovoljno. Godine 1862, Stjuart se preselio u obližnju osmospratnicu i preimenovao je u „Palatu od livenog gvožđa A. T. Stjuarta“. Bila je to, i ostaće takva mnogo godina, najveća maloprodajna radnja na svetu.
Za njom je usledilo mnoštvo sličnih trgovina - „Fild, Lajter i kompanija“ (kasnije „Maršal Fild“) u Čikagu, „Džordan Marš“ u Bostonu, „Džon Vonamejkers“ u Filadelfiji, „Hadsons“ u Detroi-tu, ,,R. H. Mejsis“, ,,E. V. Hohvouts“ i „Lord i Tejlor“ u Njujorku.
Ne znamo kada su ljudi počeli da ih nazivaju robnim kućama. Taj izraz se ne može naći u štampi pre 1893. (u Harperovotn magazinu), ali kao što često biva, po kontekstu se vidi da je bio često korišćen i sasvim razumljiv: „One (bruklinske radnje) mogu da se sasvim dostojno uporede sa najboljim i najvećim robnim kućama u Njujorku.“1
Sigurno je to da je robna kuća preobrazila iskustvo kupovine za milione gradskih Amerikanaca. Palata je retko bila preterana reč za te nove prodavnice. One ne samo što su nudile asortiman robe bez presedana već isto tako i nivo udobnosti, luksuza i uzbuđenja kakvi potrošačima ranije nisu bili poznati. To su omogućile tri stvari: razvoj arhitekture od livenog gvožđa, koja je zgradama dopuštala da imaju više otvorenih enterijera, pojava bezbednog lifta, koji je radnjama omogućavao da rastu uvis, i iznad svega, sve veće bogatstvo Amerikanaca.
U poređenju s ranijim maloprodajnim radnjama, ti novi bazari bili su prozračni i prostrani, te čudesno samostalni. Gotovo od samog početka u njima su bili restorani, čajdžinice, toaleti i druge prateće usluge, što je otklanjalo potrebu da se odlazi drugde zbog bilo čega. Još početkom pedesetih godina devetnaestog veka, Stju-artova trgovina zabavljala je kupce modnim revijama i recitalima na orguljama. Tamo ste mogli, kao što su milioni napominjali u čudu, provesti čitav dan. Ali ono po čemu su se robne kuće odlikovale bila je činjenica da su one bile prva velika trgovačka preduzeća dostupna svima. Po recima Emila Zole, one su „demokratizovale luksuz“.2 Jedna sekretarica ili službenica mogla je ceo život da proživi u gradu i da nijednom ne uđe u elegantan hotel ili restoran, da nikada ne vidi unutrašnjost koncertne dvorane ili opere, ili da se zaputi kod kakve aktuelne modistkinje. Ali takva osoba mogla je da iskusi nešto od istog opojnog daška elegancije i mogućnosti u robnoj kući, i da se na ravnoj nozi meša sa onima koji su u poslu bili poznati kao „bogata klijentela“, s onima dovoljno bogatim da tamo dođu sopstvenim prevoznim sredstvom.
Robne kuće su nudile milionima prvi pogled na savremena čudesa poput putničkog lifta (prvi stalan bezbedan lift na svetu bio je instaliran 1857. u Hohvoutovoj robnoj kući u Njujorku), električnog osvetljenja, javnih telefona i pokretnih stepenica (ovo potonje bilo je toliko novo i vrtoglavo da su neke robne kuće na njihovom vrhu postavljale bolničarke da pomognu onima koje bi od tog iskustva uhvatila nesvestica). Na prekretnici veka, robne kuće su nudile gotovo neograničene usluge. U njima su bile pošte, ogranci biblioteka, odeljenja za izgubljeno-nađeno, ffizeraji, vrtovi na krovovima, ambulante za prvu pomoć, kancelarije za obave-štenja, „sobe tišine za kupce umornih živaca“, pa čak i sopstvene radio-stanice s programom namenjenim prodavnici. Tamo se pri-šivala nedostajuća dugmad, previjale su se posekotine, zabavljala izgubljena deca, odgovaralo se na sva pitanja - i sve to besplatno. Neke robne kuće su organizovale predavanja, koncerte i pozorišne predstave. Većina je obezbeđivala predstavljanje novih proizvoda. Kupovina je postala socijalno iskustvo.
Do 1900. godine, Maršal Fild je opsluživao čak 250.000 kupaca dnevno i postao je jedan od najvećih čikaških poslodavaca sa osobljem koje je brojalo 8.000. Vonamejkers je u Filadelfiji primao porudžbine dvadeset četiri sata dnevno. Njegova „Kristalna čaj-džinica“ mogla je da usluži 10.000 mušterija odjednom. Amerika je obema rukama prigrlila preterano trošenje, izraz koji je 1899. smislio sociolog Tornsten Veblen u Teoriji o klasi dokoličara, i koji je otad bio veoma potreban.
Jedan čovek je odgovorniji od svih ostalih za savremeni izgled robnih kuća. To je Hari G. Selfridž, rodom iz Viskonsina, koji se 1879. zaposlio kao radnik u skladištu kod Maršala Filda i ubrzo počeo da napreduje u hijerarhiji. Jedna od prvih stvari koje je uradio bila je da skine robu sa visokih polica i stavi je na tezge i stolove gde su kupci mogli daje gledaju, dodiruju i, kako su kritičari zapazili, daje maznu (mada to nipošto nije bila nova aktivnost; krađe u radnjama bile su deo engleskog rečnika još od 1680). Među Sel-fridžovim drugim inovacijama bili su i podrum sa jeftinom robom, godišnje rasprodaje, poklon-čestitke, praksa podsećanja kupaca na to koliko je još dana za kupovinu ostalo do Božića, običaj da izlozi u prizemlju ostanu osvetljeni preko noći kako bi podsticali večernje šetače da ih razgledaju i planiraju sutrašnju kupovinu, i danas univerzalna praksa smeštanja odeljenja sa parfemima i kozmetikom u prizemlje kraj glavnog ulaza gde su mogli da zaslade atmosferu i deluju kao magnet na prolaznike.
Pošto se penzionisao kod Maršala Filda, Selfridž se preselio u Britaniju i u svojoj pedesetoj godini osnovao u Londonu robnu kuću koja nosi njegovo ime. Iako su mnogi britanski posmatrači bili sigurni da takvo primitivno komercijalno preduzeće nikada u Londonu neće uspeti, ono ne samo da je procvetalo već je pretvorilo Oksford strit u glavnu londonsku trgovačku saobraćajni-cu. Selfridž je bio opsesivno posvećen svojoj prodavnici. Brinuo se o svemu, od toga da li su naoštrene olovke prodavača, do toga u kakvom su im stanju zubi. Ponešto od njegove posvećenosti poslu vidi se iz odmora na koji je otišao 1914. godine. Pošao je iz Londona vozom u subotu ujutro, i sutradan u podne bio je na klizalištu jednog švajcarskog hotela. Žustro je klizao četiri sata, spakovao klizaljke i pletenu kapu, uhvatio voz natrag za London i obreo se za svojim stolom u ponedeljak u osam ujutro. Tako je za njega izgledao godišnji odmor.
Ali kada mu je 1918. umrla žena, nešto se slomilo u njemu. Počeo je da posećuje noćne klubove, smuvao se sa dve mađarsko--američke zvezde vodvilja po imenu Sestre Doli i zapostavio posao. Kupovao je trkaće konje, kockao se i spektakularno gubio u Monte Karlu, zakupljivao avione da sestricama donose pakovanja sladoleda i pileća prsa za njihovo kučence, kupio je zamak na južnoj obali Engleske kod Hajklifa u Hempširu, i planirao da sagradi u blizini zgradu sa 250 soba vrednu 15 miliona dolara.
Za deset godina potrošio je osam miliona dolara. Nažalost, nisu svi pripadali njemu. Pošto nije mogao da isplati dugovanja sopstvenoj robnoj kući - čitavu deceniju on i sestrice uzimali su odatle šta god im se htelo ne mareći za plaćanje - upravni odbor Selfridža ga je osramoćenog penzionisao i dodelio mu godišnju penziju od 25.000 dolara (što je kasnije svedeno na dvanaest hiljada, a potom na osam), od koje je trebalo da plaća dugove koji su iznosili dva miliona. Ostao je bez svojih kuća i rols-rojsa, zakupio je stančić u Patniju i putovao je autobusom. Osmog maja 1947. umro je gotovo bez novca i gotovo zaboravljen, a koliko smo samo puta već čuli takvu priču?
Mnogo uspešniji u tome da ne dira novac bio je Frenk V. Vulvort. Dok je Selfridž stvorio podrum s jeftinom robom kao uzgrednu ponudu - i koristan način da se zaradi na robi koja se inače nije mogla prodati - Vulvort je imao zamisao da sagradi radnju koja će u suštini biti isključivo takav jedan podrum. Otvorio je prvu Vulvortovu prodavnicu 1879. u Utiki, u državi Njujork. Sve je koštalo pet ili deset centi - što je tada bilo tek nešto manje neverovatno nego danas. Radnja je istog časa postigla uspeh i do 1900. godine Vulvort je imao pedeset devet pro-davnica s godišnjom prodajom od preko pet miliona dolara. Do 1913. postao je toliko bogat da je mogao da finansira izgradnju Vulvortove zgrade u Njujorku vredne 13,5 miliona dolara, i to gotovinom.3 Do tada su ljudi već svuda kupovali na tezgama sa jeftinom robom (izraz koji je prvi put upotrebljen 1888) i u radnjama za pet i deset, ili pet i banku (1905).
Zapravo, ne baš svuda. Početkom dvadesetog veka, Amerika je još bila mahom poljoprivredna zemlja. Porodice na farmama i stanovnici malih gradova žudeli su za potrošnjom i posedova-njem stvari kao i svi drugi, ali godinama nije postojao način da se do njih dopre. Onda je 1872. organizacija s formalnim nazivom „Zaštitnici poljoprivrede“ ali poznatija kao Grendž (stara engleska reč, etimološki u vezi sa rečju grain - žito, sa značenjem poljoprivrednog imanja) počela da nudi svojim članovima usluge poštanskih porudžbina. I to je bio ogroman pogodak, pa je u devedesetim godinama devetnaestog veka njen katalog sadržao gotovo 24.000 artikala, donoseći novi svet izbora i mogućnosti hiljadama seoskih potrošača. Grendž se na kraju pretvorio u preduzeće „Montgomeri Vord“, ali u međuvremenu ga je preuzela jedna od najuspešnijih firmi koje je Amerika ikada videla: „Sirs, Robak i kompanija“.
Osnovano 1886, to preduzeće dobilo je ime po dva prvobitna ortaka, Ričardu Sirsu i Alvahu Robaku, premda je ovaj potonji 1893. prodao svoj udeo. Sirsov uspon je bio gotovo fenomenalan. Do 1900. godine premašio je Grendž u veličini, a 1906. bio je toliko mamutski uspešan da mu je trebalo 2.000 radnika da obrađuju po 900 džakova porudžbina koje su svakodnevno stizale. Obim posla bio je toliki da su železnice, telegrafske kompanije i pošta otvorile filijale u sedištu firme u Čikagu.4 Sirsov uspeh je utoliko izuzetni-ji ako se ima u vidu da na samom početku nije baš bio poznat po obzirnosti. U jednom oglasu je nudio šivaću mašinu za izuzetnu cenu od jednog dolara. Mušterije koje su se javile dobile su iglu i konac.5 Godine 1899. objavio je oglase nudeći, samo u sledećih šezdeset dana, luksuznu tapaciranu sofu i dve odgovarajuće fotelje za samo devedeset pet centi. Hiljade njih su poslale porudžbine - i dobile po tri komada nameštaja kuće za lutke.
Uprkos tim trikovima, ljudi su se strahovito vezali za Sirsa. Naročito u seoskim oblastima, oslanjali su se na Sirsa za sve, od cipela do Šivaćih mašina. Početkom dvadesetog veka, mogla su se od kompanije kupiti kola (marke, naravno, sirs) ili čak i kuća s kompletnim nameštajem. Prijem kataloga Sirsa koji je izlazio na svakih pola godine bio je jedan od krupnijih događaja. Ljudi iz jednog grada u Severnoj Dakoti bili su toliko oduševljeni kompanijom da su svoju zajednicu preimenovali u Široko, od Sirs, Robak i kompanija, a bili bi i izričitiji u tome da im je pošta Sjedinjenih Država to dozvolila.
Za oko četvrt veka od 1885. godine, došlo je do stvaranja još jednog časnog sastojka američke maloprodaje: brenda. Iako nekoliko trajnih brendova potiče još iz ranijeg perioda - Kapi za kašalj braće Smit iz 1866, Soda bikarbona „Ruka i čekić“ iz 1867, Sapun „Slonovača"iz 1878 - završne godine devetnaestog veka i početne godine dvadesetog bile su vreme kada je nastala prava mećava slavnih proizvoda: koka-kola (1886), Sirup „Brvnara" (1887), mešavi-na za palačinke „Tetka Džemajma" (1889), „Seckano žito“ (1892), „Kifle Tutsi' i „Kreker džek" (1896), želatin „Džel-o" (1897), pepsi--kola (1898), Smokve „Njutn" (1900), „Životinjski krekeri" (1902), „Poštanski tostići" (1904), „Plantažerski kikiriki" (1906), voće „Sankist" (1907) i „Spasioci života" (1911).
To je velikim delom omogućio razvoj bezbednog pakova -nja kao što je patentirano (i često pogrešno pisano) In-er-Seal pakovanje „Nacionalne kompanije za keks“, koje ne samo što je obezbeđivalo svežinu već je proizvođačima dopuštalo da se od prodaje u rinfuzi iz kutija i buradi okrenu malim, pojedinačnim pakovanjima. Često je samo pakovanje stajalo između uspeha i neuspeha. Klarens Krejn, otac pesnika Harta Krejna, izmislio je 1911. „Spasioce života“ i pravio ih je na mašini za pilule svog prijatelja farmaceuta, ali oni su propali zato što bi bombonice brzo užegle u papirnim omotima i upile ukus lepka kojim su omoti lepljeni. Tek pošto je jedan njujorški privrednik kupio kompaniju i počeo da umotava bombonice u staniol, „Spasioci života“ su se vinuli u visine - i to kako! Za nešto više od decenije, njegova početna investicija od 1.500 dolara u kompaniju stekla je vred-nost od 3,3 miliona.
Pošto su hrana i drugi proizvodi za domaćinstvo u novim individualnim pakovanjima bili pogodniji za transport, bilo je samo pitanje vremena kada će se neko setiti novog načina njihove prodaje. Godine 1916, Klarens Saunders izMemfisa, u Tenesiju, smislio je novotariju koju je patentirao pod nazivom samoposluga.
Prvi poznati lanac piljarnica u Americi bila je „Velika atlantska i pacifička kompanija za čaj“, osnovana 1859. godine. Kao što ime nagoveštava, počela je kao uvoznik čaja, ali je namirnice skladištila već od 1865. Sa izbijanjem I svetskog rata, ,,A i P", kako je tada bila poznata, imala je 2.000 prodavnica širom Amerike. Međutim, bile su to prodavnice starinskog tipa, u kojima su prodavci donosili tražene artikle sa visokih polica.
Klarens Saunders je sve to promenio svojom radnjom u Mem-fisu. Nazvao ju je „Pigli-vigli“. Kad su ga upitali zašto joj je nade-nuo tako neobično ime, on je odgovorio: „Baš zato - jer izaziva u ljudima radoznalost!“ Kupci su ulazili kroz obrtni krst, uzimali korpu, birali robu i na kraju dolazili do stola za „proveru i plaćanje“, gde su izabrani artikli bili „proveravani“ i pakovani. Jedan izveštač Njujork tajmsa, očito preneražen tim revolucionarnim konceptom, opisao je kako mušterija „tumara po prolazima koji sa obe strane imaju police. Mušterija uzima svoju robu i plaća na izlazu.“ Motivacija koja je bila pokretač takvih prodavnica nije se sastojala toliko u obezbeđenju pogodnosti za kupce, koliko u rešavanju problema nestašice prodavača usled I svetskog rata. Međutim, ubrzo je postalo očevidno da kupci vole da im se pruži prilika da opipaju hleb i uzmu u ruku konzerve sa supom, pa je zamisao postigla veliki uspeh.
Saunders je izgubio kontrolu nad Pigli-viglijem kada se zaigrao na berzi 1923. godine i preostale godine posvetio je još ambicioznijoj, ali u suštini ćaknutoj zamisli o Prodavnicama Kiduzl (Kee-doozle - što je značilo: key does all, to jest „sve je na ključ“), nekoj vrsti automatizovane radnje u kojoj kupci robu biraju tako što ubacuju ključ u proreze iza uzorka proizvoda. Iza scene, apsurdna gomila bučnih mašina i klepetavih pokretnih traka sortirala bi proizvode i prevozila ih, pakovala i spremala za otpremu, do tezge za naplatu. Taj sistem nikada nije zaživeo i više niko nije čuo za Klarensa Saundersa.7
U jednoj važnoj stvari, Saundersove prodavnice nisu uznapredovale od staromodnih piljarnica. Bile su male, često površine samo 140 kvadratnih metara, sa tek po tri ili četiri prolaza. Zasluge za stvaranje prvog pravog supermarketa obično se pripisuju Majklu Kulenu, koji je 1930. godine otvorio „skladište namirnica“ ili „tržnicu hrane“ - koristio je slobodno oba imena - u Jamaj-ki, u državi Njujork. Nije to bila prva velika prodavnica hrane u Americi. Još 1923. godine, u San Francisku se nalazila piljarnica po imenu „Kristalna palata“ s parkingom za 4.350 kola1 i 6.300
kvadratnih metara maloprodajnog prostora. Međutim, Kulen je ponudio nekoliko stvari koje će postati standard u poslu - večernje otvaranje, samoposluživanje, bučno reklamiranje i gotovo neodoljiv poriv da se u ime ubaci pogrešno napisana reč. Nazvao je prodavnicu Kralj Kulen. Prva kompanija koja je upotrebila reč supermarket u nazivu izgleda da je bila korporacija „Albers supermarketi“ iz Sinsinatija, koja je to ime registrovala 1933. Iste decenije došlo je do razvoja predmeta koji će se uhvatiti u koštac sa sve većom ponudom robe: kolica za kupovinu. Iako je jedna piljarnica u Hjustonu godinama nudila svojim kupcima korišće-nje dečjih kolica sa nakačenom korpom kako bi se lakše rukovalo kupljenim namirnicama, kupovina većih količina robe postala je moguća tek 1936, kada je vlasnik jedne radnje u Oklahoma Sitiju po imenu Silvan Goldman izmislio savremena kolica za kupovinu, koja je nazvao nosačem korpe. (Isprva su kupci veoma oklevali da koriste tu novu skalameriju. Tek kada je Goldman zaposlio pet--šest ljudi da po ceo dan guraju kolica unaokolo i tobože kupuju, ostali su počeli da ih oponašaju.)
U smislu brojeva, supermarketi su se relativno sporo primali. Čak 1955. godine, 95 procenata američkih 360.000 prodavnica namirnica činile su porodične piljarnice srednje veličine na ćoš-kovima, poznate pod nazivom superettes. Iako su supermarketi pokrivali samo 5 procenata maloprodajnih mesta za namirnice, već su obuhvatali polovinu ukupne prodaje hrane u Americi.9 U većini zajednica, dani su bili odbrojani ne samo za porodične piljarnice (premda ih je nekoliko neočekivano opstalo, kao što je A-l Supereta kod Vaikiki Biča u Honoluluu), već i za pekare, mesare, delikatesne radnje i razne druge vrste prodavnica.
Supermarketi ne samo što su promenili način na koji je Amerika kupovala već i način na koji je Amerika jela. Pošto je bilo sve više zaposlenih žene, gotova hrana je preuzela još važniju ulogu. Zamrznuta hrana je pravljena u maloj kompaniji po imenu „Ptičje oko“ koja je svoje neobično neprivlačno ime dobila po Klarensu Berdsaju,2 prirodnjaku iz Glostera u Masačusetsu, koji je slučajno otkrio potencijal brzog zamrzavanja hrane kada je otišao na pecanje na ledu. Prva zamrznuta hrana pod markom „Ptičje oko“ pojavila se na tržištu 1930. godine, premda se nije zvala tako. Prodavala se kao ledena hrana, zato što se mislilo da bi zamrznuta ukazivala na promrzline i druge neprijatnosti. Ubrzo je postalo očigledno da je ljude još više zbunjivao pridev ledena - nisu bili sigurni da lije to značilo daje delimično zamrznuta, ili možda čak prekrivena nekakvom glazurom - pa je hrana postala zamrznuta. Prvi asortiman ledene/zamrznute hrane „Ptičjeg oka“ sastojao se od osamnaest vrsta mesa, tri vrste morske hrane, dve vrste povrća i tri vrste voća. Najednom su američke domaćice usred januara mogle, kako je reklama razmedjivo objavljivala, da kupe „junski grašak jednako veličanstveno zelen kao onaj koji će kupiti i sle-dećeg leta“.10
Zamrznuta gotova hrana usledila je neposredno po izbijanju II svetskog rata. Prebranac je bio prvi, prilično neočekivano, u ponudi, mada ste ubrzo mogli da nabavite i egzotičnija jela kao što su bili kraljevsko pile i jastog Njuburg. Prve zamrznute večere proizvedene su 1945. godine, da bi ih koristila vojska, a godinu dana kasnije taj koncept je ponuđen širokoj publici pod pustolovnim imenom Strato-obroci. Još jedan rani konkurent pripremao je Frigidne večere pre nego što su Č. A. Svonson i sinovi počistili sve pred sobom svojim TV večerama, lansiranim 1954. godine.11
Fenomen koji je doveo do procvata supermarketa - razvoj predgrađa - bio je odgovoran za dalji razvoj bez kojeg bi savremeni život miliona ljudi bio nepodnošljiv: za tržni centar.
Već dugo su postojale neke vrste tržnih centara. Prvi su započeli kao arkade (od ¡talijanske reči arcata, „luk“) u Evropi, od Bur-lingtonske arkade u Londonu 1819, koju su ubrzo sledile Galerije „Sen Iber“ u Briselu i katedrali nalik Galerija „Vitorio Emanuele 11“ u Milanu, koja je Marku Tvenu bila toliko očaravajuća daje izjavio kako bi sa zadovoljstvom ostao u njoj do kraja života. To je i dalje verovatno najlepši centar za kupovinu u svetu. Moda se ubrzo prenela i preko Atlantika. U tridesetim godinama devetnaestog veka, počevši od Vejboset arkade u Providensu, u Rod Ajlendu, većina velikih američkih gradova mogla se pohvaliti jednom ili dvema arkadama.
Arkade su u američkoj maloprodaji bile krajnje slučajna pojava. Za većinu Amerikanaca, kupovina je podrazumevala robne kuće i manje radnje u prizemlju poslovnih zgrada u gradskom centru. One su često prolazile kroz izvesnu jezičku modu. Kao što smo već videli, kafeterija je iznedrila mnoštvo sličnih oblika. U dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka, -teria je ustupila mesto završetku -oriutn: suitatorium (prodavnica odela), shavatorium (berbernica), corsetorium (prodavnica midera), hairatorium (fri-zeraj), shoetorium (prodavnica cipela), pantatorium (prodavnica pantalona), pa čak i hot-dogatorium. Posle toga je usledila kratka moda sa završetkom na -ratna (Šoporama itd.) i -ette, pre nego što je ljubav prema čudnim završecima isterala svoje tokom pedesetih.
Kako se Amerika širila u predgrađa, za njom je prirodno išao i biznis. Ubrzo je u svakoj stambenoj oblasti postojao niz radnjica - berbernica, piljara na ćošku, možda drogerija - kraj popularnih tramvajskih stanica kao neka vrsta prototipa tržnog centra. Te rane grupe radnji u predgrađu bile su poznate pod nazivima shopping strips, string streets ili taxpayer blocks (zato što im je namena često bila samo da privremeno donesu dovoljno prihoda da se isplate porezi na zemljište, dok tu ne bude moglo da se izgradi nešto veće).
Toliko je bilo tih traka, trouglova, kvadrata i drugih skupina maloprodajnih objekata da se maltene ne može odgovoriti na pitanje ko je sagradio prvi pravi tržni centar u Americi. Još 1907. godine, privrednik iz Baltimora po imenu Edvard H. Bauton podigao je šestospratnicu koja je bila malo uvučena od ulice, s prostorom za parkiranje ispred ulaza, koju je nazvao „Centar za kupovinu Roland Park". Nacionalni registar istorijskih mesta poznaje „Market skver“ podignut 1916. godine u Lejk Forestu, u državi Ilinois, kao prvi planirani tržni centar.12 Drugi tu čast ukazuju „Kantri klubu Plaža“ u Kanzas Sitiju, koji je 1922. godine podigao Dž. Č. Nikols kao deo ogromnog stambenog naselja. Tu se prvi put nalazilo nekoliko oblasti isključivo namenjenih pešacima, premda je tlocrt inače bio strogo konvencionalan s radnjama okrenutim prema ulici. „Selo kupovine Hajlend Park“ u Dalasu, podignuto 1931. godine, prvo je u potpunosti odvojilo kupce od vozača tako što je okrenulo leđa ulici. Sa izuzetkom „Centra za kupovinu Roland Park", većina ranih kompleksa nije nosila naziv centri za kupovinu niti tržni centri, već nešto mnogo prijatnije, obično ugrađujući u imena reči kao što su skver ili selo, kao u „Selu kupovine Hajlend Park“, „Skveru u predgrađu“ (koji je podignut 1928. u Ardmoru, u Pensilvaniji) i „Selu Hempton“ (podignutom 1941. u Sent Luisu).
Međutim, tržni centar je ipak bio suštinski fenomen pedesetih godina dvadesetog veka. Pred kraj II svetskog rata u Americi je bilo samo osam centara za kupovinu, a 1949. jedva desetak. Onda se 1950. pojavio „Centar Nortgejt“ u Sijetlu, koga je iduće godine sledio „Svet kupaca“ u Fremingamu, u Masačusetsu, a onda je krenula bujica. Centri za kupovinu počeli su da niču na sve strane. Stopa njihovog razvoja bila je takva da je 1956. časopis Poslovna nedelja imao na naslovnoj strani članak „Previše centara za kupovinu“, zapazivši zabrinuto da je za samo dva meseca 1956. godine više tržnih centara otvoreno u Americi nego u prethodnih osam godina.15 U generičkom smislu za centar za kupovinu, reč mali (tržni centar) zabeležena je tek 1967. godine. Ta reč ima neobičnu istoriju. Potiče iz igre popularne u Evropi u šesnaestom i sedamnaestom veku. Pod imenom palla a maglio („lopta do malja“) u Italiji ipallemaille u Francuskoj, u Engleskoj se pretvorila upall-mall (ali se izgovaralo kao „pel-mel“). Igra se sastojala u čukanju drvene lopte po stazi od lišća i probacivanju kroz obruč - kao neka vrsta ranog hibrida golfa i kriketa. Sredinom osamnaestog veka izašla je iz mode, ali njeno ime i dalje živi u dve londonske ulice: Pali Mali i paralelnoj aveniji po imenu Mali (što bi po analogiji trebalo da se izgovara „mel“, ali nije tako). Mali je posebno dovođen u vezu s aristokratskom šetnjom. Do 1784. godine reč mali je pronašla sebi mesto u američkom leksikonu kao pomodno ime za svako zeleno parče zgodno za šetkanje, posebno za travnati proplanak usred grada Vašingtona.
Covek odgovoran za izgled i ambijent savremenog tržnog centra nije Amerikanac, već Bečlija po imenu Viktor Gruen, koji je umakao od austrijskog anšlusa 1938. godine i stigao u Ameriku sa samo 8 dolara u džepu. Za dvanaest godina on je postao jedan od vodećih urbanista u zemlji. Ironično je to što Gruenova namera nije bila da stvori novi i efikasniji način kupovine, već da u Americi ponovo stvori ponešto od neužurbane atmosfere društva kafića iz evropskih gradskih centara. Tržni centri - ili tržni gradovi, kako je više voleo da ih naziva, trebalo je da budu mesta za okupljanje komšiluka, žiža zajednice gde ljudi mogu da se prošetaju i sretnu prijatelje, dangube uz kafu ili sladoled, i kupuju tek uzgred. Gruen je bio ubeđen da stvara sistem koji će usporiti širenje predgrađa i ukrotiti automobile. Kako je samo pogrešio.
„Moramo sa osetljivošću posmatrati živopisne, stimulativne i komercijalno užurbane urbane prizore na trgovima srednjoevropskih gradova kako bismo razumeli doprinos životu zajednice koji mogu dati otvoreni prostori u našim novim tržnim gradovima“, napisao je on 1960. godine u svojoj knjizi Tržni grad, SAD.U On je „sistematizovao“ tržni centar i razvio zamisao o glavnoj prodav-nici u svakom krilu kako bi podsticao ljude da šetaju od jednog do drugog. Zamisao mu je bila da se kupci izvuku iz kola i da više hodaju. Insistirao je na tome da mesta javnog okupljanja budu strateške tačke - otvorene oblasti sa klupama, fontanama i možda pokojom skulpturom kako bi se podstakla društvena interakcija i osećaj zajedništva.
Godine 1956, iste one godine kada je britanski romanopisac Oldos Haksli smislio preko potreban izraz spending spree (neobuzdano trošenje novca),15 Gruenova utopijska vizija dobila je opipljiv oblik izgradnjom Centra Sautdejl u Edini, predgrađu Mineapolisa. Koštao je 20 miliona dolara i bio najveći centar za kupovinu u svetu, kao i komercijalno čudo svog doba. Izveštači iz gotovo svih velikih novina i časopisa u Americi dolazili su da se dive njegovom pokrivenom prostoru za kupovinu od 40.500 kvadratnih metara, sa 72 prodavnice i 182.000 kvadratnih metara parkinga za 5.200 automobila. On je postao uzor po kojem su gotovo svi ostali tržni centri u Americi bili klonirani. Gruen je posle Sautdejla pripremio druge slične tržne centre - Nortlend i Istlend blizu Detroita, Sautlend blizu Mineapolisa, Veli Fer u San Hozeu, Bej Fer Centar u San Leandru, u Kaliforniji, i Saut Bej u Redondo Biču, u Kaliforniji.
Projektovanje tržnog centra preraslo je u nauku. Na svojim konferencijama, projektanti tržnih centara razglabali su o novim konceptima poput Rajlijevog zakona maloprodajne gravitacije (u suštini, mešavina radnji neophodna da ljude tera da se kreću dalje) i optimalnih pozicionih izohrona (što zapravo znači da je najbolje mesto za tržni centar blizu petlje autoputeva). Više niko nije razmišljao o podsticanju ljudi da se zadržavaju i druže. Klupe su pravljene bez naslona kako se ljudi ne bi zadržavali na njima, a stolovi u oblastima za ishranu taman su bili toliko skučeni da posle desetak minuta izazovu osećaj neprijatnosti. Vizija Viktora Gruena o ljudima koji sede uz kapućino, čitaju novine na stalci-ma koje im daje obzirna uprava, ili igraju šah uz šapat vodoskoka nikada se nije ostvarila.
Tržni centri nisu samo preobrazili gradove, već su ih maltene i stvorili. Krajem četrdesetih, Paramus u Nju Džerziju je bio mala zajednica na izdisaju, bez srednje škole, bez pravog centra i gotovo bez ikakve industrije ili kancelarija. Onda su sagrađena dva tržna centra na Putu 4 - „Mejsis Garden Stejt Plaža“ i „Elajd Stors Bergen Mol“. Za samo jednu deceniju, stanovništvo Paramusa se više nego učetvorostručilo na 25.000, a maloprodaja je u njemu skočila sa 5 miliona na 125 miliona dolara. Slično se dogodilo i u Šomburgu, u Ilinoisu. Tamo je 1956. živelo 130 ljudi. Onda su se dogodile dve stvari: O’Her je postao glavni aerodrom za Čikago, i otvoren je tržni centar „Vudflld“ sa preko 186.000 kvadratnih metara maloprodajnog prostora. Do 1978. godine, broj stanovnika Šomburga porastao je na 50.000 i on je bio na putu da krajem veka postane drugi najveći grad u Ilinoisu posle Čikaga.16
Kako su tržni centri cvetali, tako su centri gradova počeli da odumiru. Između 1948. i 1954. godine, na vrhuncu američkog posleratnog privrednog buma, maloprodaja u centrima trinaest najvećih gradova Amerike izgubila je u prošeku četvrtinu obima poslovanja.17 Jedan po jedan, centri su postajali sve beživotniji, a prodavnice i kancelarije bežale su u predgrađa. Hadsonova robna kuća u Detroitu zatvorena je 1981. pošto joj je godišnja prodaja pala sa 153 miliona dolara 1953. na samo 45 miliona dolara u njenoj poslednjoj godini - i završila je, ironično, kao žrtva automobila, proizvoda koji je Detroitu doneo bogatstvo.18 Sirs je 1983. zatvorio svoju glavnu robnu kuću u Stejt stritu u Čikagu. Širom Amerike, tamo gde su preživele robne kuće u centrima radilo se o ponosu ili poreskim olakšicama, a retko je posredi bila komercijalna logika.
Početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, u Americi je bilo 20.000 velikih tržnih centara, koji su zajedno akumulirali 60 procenata sveukupne maloprodaje. Zapošljavali su 8 procenata radne snage, devet miliona ljudi, i stvarali obrt od 586 miliona dolara - 13 procenata nacionalnog bruto društvenog proizvoda.19 Do 1992. godine, broj tržnih centara se ponovo gotovo udvostručio, i novi centri su se otvarali brzinom jedan na svakih sedam sati. Trista sedamdeset dva kvadratna kilometra američkog pejzaža pretvoreno je u centre za kupovinu, a dve trećine ih je sagrađeno u prethodnih dvadeset godina.20 Tržni centri nisu rasli samo u broju, već su se razvijali u nove tipove. Jedan od njih bio je poznat kao veliki regionalni centar - što će reći, tržni centar sa najmanje trideset sedam hiljada kvadratnih metara prodajnog prostora, ili više nego većina gradskih centara. Takvih je 1990. bilo gotovo 2.000. Postao je poznat još jedan tip, donekle zlokobno, pod nazivom centri moći, bez okolnih zgrada, obično u obliku slova U oko središnjeg parkinga s najmanje jednom kategorijski ubistvenom radnjom - kao što su Toys R Us ili Circuit City gde se prodaje određena vrsta proizvoda u tolikoj količini i po toliko niskim cenama da odbija svaku obližnju konkurenciju.
Kupovina u tržnim centrima postala je najveća američka aktivnost u dokolici. „Amerika“ u Mineapolisu, najveći tržni centar u zemlji sa 390.000 kvadratnih metara prostora za potrošače (iako i dalje znatno manji od najvećeg svetskog, tržnog centra „Vest Edmonton“ u Kanadi koji ima 483.000 kvadrata) trebalo je da privuče više ljudi od Velikog kanjona već u prvoj godini svog poslovanja.21 Početkom devedesetih, Amerikanci su trošili pro-sečno dvanaest sati mesečno u tržnim centrima, više nego što su posvećivali bilo kojoj drugoj aktivnosti osim spavanja, ishrane, rada i gledanja televizije.22
A šta je bilo sa Viktorom Gruenom, čovekom koji je sve to započeo? Užasnut onim što je pustio s lanca, pobegao je natrag u Beč gde je umro 1980, duboko razočaran.
1
Ili tako bar tvrde mnoge knjige o istoriji maloprodaje, mada taj broj izgleda strašno velik. Većina savremenih tržnih centara ne može da primi toliko automobila.
2
Birdseye - doslovno: ptičje oko. (Prim, prev.)

Domaće stvari

Ako se Britancima Amerikanci nisu dopadali zbog načina na koji su koristili engleski, još manje su im se dopadali zbog njihovih navika. Knjiga za knjigom tokom čitavog devetnaestog veka -Godišnji boravak u Sjedinjenim Američkim Državama Vilijama Kobita, Društvo u Americi Harijet Martino, Dikensove Zabeleške iz Amerike, Domaći maniri Amerikanaca Frensis Trolop, Ljudi i maniri u Americi Tomasa Hamiltona - pokazuje da su Britanci iskazivali čudnu i neprijateljski nastrojenu preokupaciju američkim životom i navikama.
„Što se putnika tiče“, napisao je Tomas Hamilton u tipičnom stilu, „istina mi nalaže da kažem kako ništa odvratnije u ljudskom liku nikada video nisam. Njihov moral i njihovi maniri jednako su bili gnušanja vredni.“1 Vilijam Kobit je ponudio mišljenje da su „domoroci po prirodi zgubidani, i da teže životu od prevare.“ Frensis Trolop se gnušala maltene svega:
Potpuni nedostatak uobičajenih ljubaznosti za trpezom, halapljiva brzina kojom su grabili i proždirali hranu, čudne neotesane fraze i izgovori; gnusno pljuvanje, od čijeg je zagađenja bilo apsolutno nemoguće zaštititi naše haljine;
zastrašujući način na koji se hrane noževima, tako da im naizgled čitavo sečivo uđe u usta; i još strašniji način na koji potom čiste zube perorezom, ubrzo nas je primorao da se osećamo kao da nismo okruženi generalima, pukovnicima i majorima starog sveta; i da je večera sve samo ne prilika za užitak.“2
Amerikanci su, smatrala je ona, trpeli od „univerzalnog nedostatka lepih manira i elegantnog držanja".
Žurnost i neotesanost američkih navika za jelom bila je stalna tema. Izabela Lusi Berd zapisala je 1856: „Ne mogu da ne pome-nem brzinu kojom Amerikanci završavaju svoje obroke. Moj prvi komšija često je ustajao sa svoje stolice posle obilne i raznovrsne večere dok sam ja tek davala da mi uklone tanjir za supu.“
Robert Luis Stivenson, obično naklonjen posmatrač, bio je zaprepašćen u Nort Plati, u državi Nebraska, kada je jedan od ljudi za obedom zatražio da mu drugi doda vrč s mlekom samo da bi bio besno odbijen uz lekciju o tome kako je tu kelner da dodaje stvari. „Samo sam zamolio da mi dodate mleko“, odgovorio je prvi krotko. Na to je drugi uzviknuo: „Da ga dodam? Kvragu! Nisam ja za to plaćen; kelner je plaćen za to. Treba da se pristojno vladate za stolom i, tako mi Boga, ja ću vam pokazati kako!“ Na Stivensonovo znatno olakšanje, pretnja nije ostvarena i obrok je završen u tišini.3
Rasprostranjena američka navika žvakanja duvana i izbacivanja viška soka pljuvanjem otprilike prema mesinganim pljuvaonica-ma takođe je izazivala mnoge komentare. Oba doma Kongresa, zapisao je Dikens u Zabeleškama iz Amerike, „imaju lepe tepihe; ali stanje u koje su ti tepisi dovedeni sveopštim nemarom prema pljuvaonici kojom je svaki častan član snabdeven, i dodatne šare nastale štrcanjem i pljuvanjem po njima sa svih strana ne daju se opisati.“ (U stvari, on ih je tu upravo i opisao.)
Svakako, bilo je u tome nečega. Amerikancima je često pomalo nedostajalo finoće. Luj Filip, budući kralj Francuske, izvestio je užasnuto tokom putovanja po Sjedinjenim Državama 1797. godine da mu je domaćin rekao, kad je on od njega tražio nosu, da toga nema, ali mu je ponudio da slobodno upotrebi prozor.4 Čak i kada su se trudili da se ponašaju kako priliči višim slojevima plemstva, Amerikanci često su ispoljavali izvesne zablude u pogledu društvenih konvencija. Jedan podoficir vojske po imenu Natanijel Trejsi, zadužen da zabavlja delegaciju francuskih oficira koja je došla u posetu i ovlaš obavešten o neobičnim francuskim navikama u pogledu ishrane, poslao je svoje ljude u obližnju močvaru da donesu džak žaba, koje su zatim skuvane ćele i poslužene tako što su plutale u čorbi.
Tek nedavno su se Amerikanci upoznali s priborom koji je u Evropi postojao već duže vreme: sa viljuškom. Pre toga, u Novom svetu se jelo noževima (koji su na kraju obično imali dva šiljka za probadanje mesa) i kašikama. Pošto su bili naviknuti da desnom rukom seku hranu i podižu je do usta, razvili su naviku - neobičnu za ostatak sveta - da između dva pokreta prebacuju viljušku iz leve ruke u desnu.5 Ali još sredinom četrdesetih godina devetnaestog veka, Amerikanci su se i dalje mučili s konceptom koji je Umetnost dobrog vladanja, najprodavaniji bonton tog vremena, prećutno odobravao kada je upozoravao: „Ako je moguće, nož nikada ne treba stavljati u usta.“
Kad smo već kod toga, priručnici Evropljana za lepo ponašanje - poput jedne francuske knjige koja je svoje čitaoce savetova-la: „Kad vam se prsti veoma umaste, obrišite ih o najbliži komad hleba“ - navode na pitanje o merilima koja su se poštovala u njihovim salonima za obedovanje.
Sigurno je to da je u Americi sve do četrdesetih godina devetnaestog veka nivo higijene i društvene prefinjenosti uglavnom bio u zaostatku. Dobrano u devetnaestom veku, većina Amerikanaca živela je životom koji je, po recima jednog istoričara, bio „gotovo srednjovekovni“.7 Amerikanci su po savremenim standardima uglavnom bili užasno siromašni. Jednim istraživanjem među zemljoradnicima u Delaveru 1800. godine ustanovljeno je da samo njih 16 procenata poseduje štalu, a samo polovina ima makar jednog konja. Zemljoradnik koji nije mogao sebi da priušti konja teško da je mnogo polagao na higijensku finoću. Iako se nekoliko reći povezanih sa čistoćom prvi put pojavilo u Americi otprilike u isto vreme kad i u Engleskoj - kupatilo 1760, kupaonica 1791. - iz konteksta je bilo sasvim jasno daje to bio luksuz u kojem su uživali samo oni veoma bogati.
Čak je i u srednjoj klasi kupanje bilo pravi novitet sve dok devetnaesti vek nije prilično odmakao. Na prekretnici veka, izve-sna Elizabet Drinker zabeležila je u svom dnevniku da se upravo prvi put okupala posle dvadeset osam godina, a ton s kojim je tu činjenicu navela ukazuje na to da u pauzi između dva kupanja koja je potrajala četvrt veka i duže nije bilo ničeg naročitog.8 Tek dvadesetih godina devetnaestog veka kade (bath-tubs) su počele da se komercijalno proizvode, mada će ih u prvih pola veka postojanja nazivati kupaonicama (bathing tubs). Izraz kada zabeležen je tek 1870. godine, kada se pojavio u jednoj priči Marka Tvena.
Otprilike u vreme kada su se kade prvi put pojavile na tržištu, klozet je započeo svoju dugu, sporu selidbu u kuću. Isprva se obično postavljao u sobici zasebno od kupatila, i obično se nazivao vodenim nužnikom (water closet), u britanskom stilu, premda je postojala moda - nažalost kratkotrajna, ako mene pitate - da se klozet naziva kvinsi, pošto je Džon Kvinsi Adams instalirao prvi u Beloj kući. Kupatilo (bathroom) prvi put je zabeleženo 1836, mada se toaletni papir, zanimljivo, ne može naći pre 1880. Izraz washroom se prvi put pojavio 1880. i dalje je eufemizovan u restroom oko 1900. godine.
Ako je Amerika sporo krenula u susret udobnostima civilizacije, četrdesetih godina devetnaestog veka bila je u tome ispred Evrope i ostatka sveta - ironično, baš otprilike u vreme kada je britanska kritika američkog života bila najglasnija. Robne kuće i restorani doneli su meru demokratskog luksuza i pogodnosti za srednje klase u kojima njihovi evropski parnjaci neće uživati još najmanje pola veka. Američki vozovi bili su luksuzniji, brži i opremljeni klozetima u vreme kad su se Evropljani nadali ili jakoj petlji ili kratkom putovanju, a i američke ulice bile su noću bolje osvetljene. Iznad svega, Amerika je počela da se ističe kvalitetom svojih hotela.
U značenju mesta gde ćete provesti noć, ta reč je, krajnje iznenađujuće, amerikanizam. Na francuskom, hôtel je označavao veliku građevinu (kao u izrazu hôtel de ville, „gradska kuća“), ali već u osamnaestom veku, Amerikanci su tako označavali smeštajne zgrade.9 Prvi veliki američki hotel bio je „Siti hotel“ u Baltimoru, sagrađen 1826. Tri godine kasnije, otvorenje u Bostonu „Tremont Haus“. Ubrzo su se širom zemlje otvarali hoteli nalik na palate - „Astor Haus“ u Njujorku, „Barnet Haus“ u Sinsinatiju, „Sent Čarls“ u Nju Orleansu, „Maksvel Haus“ u Nešvilu.
Te građevine su utrle put razvitku raznoraznih vrsta udobnosti - centralnog grejanja, kreveta sa oprugama, liftova (njujorški hotel „Peta avenija“ bio je prvi koji je dobio lift, 1859. godine) i, krajem veka, električnog osvetljenja i telefona. I baš kao što su liftovi omogućili postojanje robnih kuća, tako su preobrazili i hotele. Ranije su sobe na gornjim spratovima morale da se izdaju sa popustom pošto je bilo malo gostiju koji su želeli da cimaju kofere uz i niz nekoliko stepeništa. Najednom, zahvaljujući liftovima, sobe na gornjim spratovima mogle su se izdavati kao najbolje. Kao što je ubedljivo gugutala reklamna literatura kompanije za liftove „Otis“, gosti su sada mogli da „uživaju u čistoći i svežini atmosfere, širem vidiku i nedostatku buke, prašine i isparenja svake vrste“.10 Čak je i najkritičnije raspoložen strani posmatrač imao silne muke da pronađe zamerke u američkim hotelima. Entoni Trolop, sin roman -sijerke Frensis, bio je toliko impresioniran da je čitavo poglavlje jednog od svojih bedekera posvetio tom najčudesnijem od svih izuma Novog sveta.11
I kuće su postale primetno opremljenije zgodnim stvarima kao što su peći i veštačko osvetljenje u odnosu na one u Evropi, mada je oštra američka klima udobnost činila varljivim ciljem čak i među bogatijim klasama. U januaru 1866, privrednik Džordž Templton Strong vajkao se kako čak ni sa vatrom u obe peći i svim kaminima ne može da temperaturu u svojoj kući podigne iznad 3°C.12 Pa ipak, i to je relativno, i strani posmatrači nastavili su da stavljaju primedbe na nepodnošljivu toplotu i zagušljivost američkih domaćinstava. Britanski generalni konzul u Masačusetsu zapazio je sa tihim čuđenjem da u finijim američkim kućama „ogromna peć u podrumu šalje uvis, po danu i po noći, struje vrelog vazduha, kroz otvore i cevi, u svaku prostoriju kuće“ u tolikoj meri da „slučajni posetilac dolazi u opasnost da se uguši“.13
Leta su ponekad bila jednako nepodnošljiva. Ne samo da nije postojao praktičan način da se čovek ratosilj a vreline već je nedostatak odgovarajućih sanitarnih službi u varošima, kao i izobilje konja i drugih životinja, značilo da su se komarči i drugi insekti množili u broju u kojem je to danas nezamislivo. Ako ništa drugo, hrana se sada mogla čuvati. Do četrdesetih godina devetnaestog veka, mnoge kuće srednje klase uživale su u dobrobiti ledene kutije (amerikanizam prvi put zabeležen 1839), a industrija proizvodnje leda bila je ogromna. Sredinom veka, samo je Boston otpremao 150.000 tona leda godišnje, a deo je išao čak i do Indije i Kine.
Stalna preokupacija bila je poboljšanje osvetljenja. Do kraja osamnaestog veka, osvetljenje je bilo ograničeno na lojanice i kitovo ulje, ali i jedno i drugo je bilo neefikasno - bilo je potrebno stotinu sveca da se stvori onoliko svetla koliko emituje jedna jedina savremena sijalica - i nedostižno za većinu domaćinstava. Sve do početka devetnaestog veka, prosečan američki dom obitavao je u gotovo mrklom mraku kad bi pala noć. Za srednje klase, osvetljenje se dramatično poboljšalo 1783. sa izumom Argando-ve lampe (nazvane po njenom švajcarskom tvorcu), koja je bila jača i manje je treperila. Sledeći korak napred bio je kerozin koji je 1858. izumeo jedan Kanađanin, Abraham Gesner, i petrolej godinu dana kasnije.14
Ali veliki preobražaj nastupio je sa gasom. Prvobitno, gas se koristio za ulično osvetljenje - Baltimor je imao gasne svetiljke još 1816, pre Pariza i Berlina - ali prljavština, mirisi i nestabilnost gasa značili su da se na njega niko nije mogao pouzdano osloniti u domaćinstvu sve do vremena posle Građanskog rata. Kada su jednom otklonjeni ti problemi, gas je osvojio zemlju. Do 1895. godine, procenjeno je da je prosečan dom srednje klase dvadeset puta bolje osvetljen nego što je bio sredinom veka.15 Čak i očišćen i stabilizovan, gas je i dalje bio prljav i opasan. Emitovao je neprijatna, potencijalno smrtonosna isparenja koja su zahtevala posebne otvore za čišćenje vazduha. Čak i u najprovetrenijim kućama, ugljena kiselina i dim koji su curkali iz gasnih lampi teško su oštećivali knjige, zavese, tapete i meki nameštaj, kao i oči, pluća i odeću stanovnika.
Ono što je zaista nedostajalo bila je električna struja, i to ne samo za osvetljenje već i za mnoge druge aparate za domaćinstvo za koje su Amerikanci imali dovoljno para, samo da je još i postojao način da se oni prilagode praktičnoj upotrebi. Pre električne struje, sprave za uštedu rada bile su donekle smešne, naročito primitivna verzija usisivača koja se sastojala od dva meha koje je korisnik nazuvao kao cipele. Dok se korisnik muvao po sobi, pritisak na mehove stvarao je neku vrstu usisavanja, te su se tako mogle usisavati prašina i mrve. Kao što možete i misliti, to nije bilo naročito efikasno. Jednostavniji, tiši i mnogo manje zamoran bio je čistač tepiha, izum iz šezdesetih godina devetnaestog veka. Ponuda predelektričnog doba obuhvatala je i gasnu peglu i složenu skalameriju pod imenom „Vodena veštica“, koja je radila na vodu pod pritiskom, i čiji su se tvorci hvalili da ne samo što njome mogu da se usisavaju tepisi već se može koristiti i za sušenje kose i masažu bolnih mišića.16
Godine 1882, električna struja u domaćinstvu postala je moguća kada je Tomas Edison počeo da naplaćuje snabdevanje elektricitetom. Sredinom decenije 200 najbogatijih domaćinstava u Njujorku uživalo je u osvetljenju 5.000 sijalica - ili električnih lampi, kako ih je nazivala Edisonova kompanija. Samo su najbogatiji mogli da priušte sebi takvo zadovoljstvo. Jedna sijalica koštala je dolar - pola dnevne nadnice prosečnog radnika - a njeno funkci-onisanje stajalo je i do dvadeset centi na sat.17 Ali kućni elektricitet nije se baš svima mnogo dopadao. Pošto je potrošila hiljade dolara i istrpela štemovanje zidova, podova i plafona kako bi instalirala električnu struju, žena Kornelijusa Vanderbilta naredila je da se svi kablovi počupaju kada je struja optužena (sasvim moguće pogrešno) za jedan mali požar.18
Napolju je, međutim, bilo sasvim drugačije. Gotovo preko noći, Amerika je postala najosvetljenija zemlja na svetu. Do devedesetih godina devetnaestog veka, Brodvej je već opisivan kao „Veliki beli put“ zbog zaslepljujućih svetiljki (gotovo sve su reklamirale proizvode). Ljudi su dolazili odasvud samo da bi videli svetla, u koja je spadao i prvi svetski osvetljeni znak za Menhetn Bič i njegove hotele. Visok petnaest i širok dvadeset četiri metra, znak se palio liniju po liniju, a onda u ritmu bleskao pre nego što bi ciklus ponovo započeo. To je izgledalo kao čudo savremene tehnologije. U stvari, njime je ručno upravljao čovek iz šupe na krovu.
Godine 1910. Brodvej je dobio znak koji jeste bio čudo električnog inženjeringa. Uzdižući se do visine sedmospratnice iznad krova hotela „Normandija“, sa 20.000 obojenih sijalica u sebi, nudio je do najsitnijih detalja iluziju trke kočija u trajanju od trideset sekundi, sve sa pucanjem bičeva i oblacima prašine. Ljudi su njime bili toliko opčinjeni da su policijski odredi morali da u tom kraju održavaju pešake i saobraćaj u pokretu kako čitav Menhetn ne bi stao.19 Gotovo jednako privlačna bila su svetla Luna-parka na Koni Ajlendu. Dvesta hiljada sijalica pravilo je ukrasne šare i konture kula i minareta u zabavnom parku, pretvarajući ga bukvalno u noćnu zemlju čuda.20 Čak i danas to na slikama izgleda čudesno.
Do 1896. godine elektricitet je postao toliko prihvaćen deo života da su ga ljudi prisno pominjali kao sok (juice). Ali troškovi su ih ipak zadržavali na odstojanju. Godine 1910. samo je jedna kuća od deset imala elektricitet. Međutim, do 1930. već je 70 procenata američkih domaćinstava, oko 20 miliona kuća, imalo električnu struju - više od ostatka sveta zajedno. Proporcija bi bila još veća samo da elektrifikacija seoskih krajeva nije trajala toliko dugo. Čak 1946. godine, jedva je polovina američkih farmi imala struju. (Ali opet, samo je deseti deo njih imao u kući klozet na povlačenje vode.)
Kada je električna struja postala dostupnija, na tržištu su počeli da se pojavljuju električni proizvodi. Singer je 1889. predstavio prvu električnu šivaću mašinu. Električni ventilator se pojavio 1891, električna pegla 1893, električni usisivač 1901, električni štednjak - ponekad nazivan i šporet bez vatre - 1902, električna mašina za pranje veša 1909, električni toster 1910. i električna mašina za pranje sudova 1918. godine. Do 1917, američko domaćinstvo je moglo da bira između pedeset vrsta električnih kućnih aparata - i to je od srca činilo. Te godine su Amerikanci potrošili 175 miliona dolara na njih.21 Za nešto više od decenije, ta brojka će porasti na ni manje ni više nego 2,4 milijarde dolara godišnje.22
Novo tržište električnih aparata za domaćinstvo brzo se menja-lo i često pružalo malim kompanijama šansu da napreduju. Pošto je Dženeral elektrik odbio zamisao o automatskoj mašini za pranje veša, mala firma s nazivom „Bendiks“, koja nije imala nikakvog iskustva u proizvodnji aparata za domaćinstvo, preuzela je tu ideju i za deset godina postala jedan od najvećih proizvođača bele tehnike. Gotovo isto se dogodilo sa malim ogrankom Dženeral motorsa po imenu „Frižider“, koji je uočio prostor za kućne hladnjake i toliko uspešno to iskoristio da je taj naziv postao gotovo generički.23 Zamisao o hladnjaku možda je i bila nova, ali ne i naziv. Postojala je u engleskom još od 1611. i korišćen je kao sinonim za ledenu kutiju od 1824.24
Hladnjaci su, začudo, bili među poslednjim kućnim aparatima koje je tržište prihvatilo. „Frižider“ je započeo proizvodnju 1918, ali prvi modeli su bili nezgrapni, i skupi. Najjeftiniji je koštao 900 dolara - koliko i dobra kola. Do 1921, u Americi je proizvedeno samo 5.000 komada. Onda su stvari krenule. Do 1931, milion hladnjaka je pravljeno svake godine, a do 1937, u jeku velike ekonomske krize, taj broj se približio količini od tri miliona.25
Ali nijedan proizvod nije bio tako uspešan kao radio. Radio, u obliku radio-prijemnika, ušao je u jezik 1903. Još ranije postojali su specijalizovani oblici kao radiofon (1881) i radioinduktor (1898). Čak i 1921, Njujork tajms je uzbudljivi novi medij nazivao „bežičnom telefonijom“. Drugi su ga nazivali „bučnim telefonom“ ili jednostavno - „bežičnim“. Kada je vodeći golf klub Diksmur, instalirao zvučnike radija na terenu kako bi njegovi članovi mogli da slušaju crkvenu službu (stvarno) dok su igrali svoju partiju nedeljom ujutro, o tom sistemu je govorio jednostavno kao o „telefonu“. Radio u značenju sredstva za komunikaciju i zabavu široke publike ušao je u jezik tek 1922, i bilo je potrebno još desetak godina da ljudi odluče da li će ga izgovarati kao radio ili rejdio.
Sve do 1920, svi radio-prijemnici u Americi bili su kućne izrade. Kristalni komplet se sastojao samo od malo žice, kutije od ovse-ne kaše, slušalice i komada kristala. Prvi komercijalni radio-apa-rati bili su glomazni, skupi i izluđujuće nezgodni za podešavanje stanica. Veliki proboj za radio došao je sa boks-mečom između Dempsija i Karpentera 2. jula 1921. - što je pomalo čudno jer se taj meč zapravo nije prenosio preko radija, iako je trebalo.
Teško je danas zamisliti koliko je boks meč teške kategorije mogao biti veliki događaj u trećoj deceniji dvadesetog veka, ali borba Dempsija i Karpentera bila je strahovito velika - toliko da je Njujork tajms posvetio gotovo čitavih prvih trinaest strana izve-štaju o njoj (iako je pronašao nešto prostora na naslovnoj strani da objavi formalni završetak I svetskog rata). Dan pre meča, pod glavnim naslovom na prvoj strani „Radiofonski izveštaji o meču na Tajms skveru“, pisalo je da će operater kraj ringa u Nju Džer-ziju govoriti u „bežični telefonski predajnik“ i da će njegove reći momentalno biti prenošene u dvorane u nekoliko gradova i pred okupljene ispred zgrade Njujork tajmsa na Tajms skveru. Premda je u naslovu upotrebljena reč radio, u članku nije. Na dan meča, deset hiljada ljudi zakrčilo je Tajms skver, ali zbog tehničkih poteškoća, nije upotrebljen radio-predajnik. Umesto toga, iskorišćena je traka berzanskog telegrafa. I pored toga, većina ljudi u gužvi mislila je da prisustvuje prenosu uživo iz Nju Džerzija zahvaljujući čudu radija.26 Sama pomisao na trenutnu verbalnu komunikaciju sa velike udaljenosti bila je toliko uzbudljiva da su ubrzo ljudi na sve strane zahtevali da nabave radio. (Uzgred, Dempsi je nokautirao Karpentera u četvrtoj rundi.)
Za samo tri godine, počevši od 1922, prodato je preko četiri miliona radio-aparata, sa prosečnom cenom od 55 dolara. Godine 1922, samo je jedan dom na svakih 500 imao radio. Do 1926, taj odnos bio je 1 na 20, a krajem decenije zasićenje je bilo gotovo potpuno. Prodaja radija je porasla sa 60 miliona dolara 1922. na gotovo 850 miliona dolara 1929.27 Zaluđenici za radio čitali su specijalizovane časopise i obrazovali klubove gde su mogli da raz-menjuju savete i pričaju o terminima poput regenerativnih kola, natrijumskih cevi, Grajmsovih refleksnih kola, petljastih antena i neutrodina. Kompanije koje su proizvodile radio-aparate postale su monolitne korporacije gotovo preko noći. Za samo jednu vrtoglavu godinu, akcije Radio-korporacije Amerike skočile su sa 85,25 na 549. Od 1928. godine ljudi su mogli čak da slušaju emisije u svojim automobilima, pošto je mala kompanija po imenu Motorola izumela radio za kola.28
Prvi emiteri bili su radio-amateri koji su koristili Morzeovu šifru, ali u drugoj deceniji dvadesetog veka svuda su već nicale eksperimentalne stanice. KDKA iz Istočnog Pitsburga u Pen-silvaniji, koju je Vestinghaus otvorio 1920, odlikuje se time što je bila prva prava radio-stanica u Americi, iako se zasluga za to povremeno pripisuje stanici bez pozivnih znakova na Koledžu za inženjering i bežičnu radiofoniju u San Hozeu, koja je 1909. počela da emituje redovne vesti i muziku za prijemnike postavljene u predvorjima lokalnih hotela. Ta stanica se na kraju preselila u San Francisko i postala KCBS. Prve radio-stanice bile su upadljivo amaterske. KDKA je emitovala muzičke izvedbe mladih (i ne naročito nadarenih) sinova glavnog inženjera. Još jedna među prvim Vestinghausovim stanicama, WJZ iz Njuarka, emitovala je program iz zavesom ograđenog prostora ženskog toaleta u jednoj Vestinghausovoj fabrici, navodno zato što je to bilo najtiše mesto u zgradi. Tvrdnja da je većina tih prvih stanica trošila malo struje bila bi krajnje neprikladna. Mnogi predajnici trošili su manje elektriciteta od jedne jedine sijalice.29
Međutim, sredinom decenije, radio je poprimio profesionalniji ton i čak je proizveo i svoje prve zvezde, poput Harolda V. Arlina iz KDKA. Iz razloga koji danas izgledaju nedokučivi, Arlin i većina drugih emitera uveli su običaj da za večernje emisije oblače smoking iako ih - očigledno - niko nije mogao videti.30
Godine 1926, RCA, Dženeral elektrik i Vestinghaus sastali su se i obrazovali Nacionalnu radio-kompaniju - NBC. (Ona se zapravo sastojala od dve stanice, od kojih je jedna bila poznata kao Crvena, a druga kao Plava.) Godinu dana kasnije, rođen je Radio-sistem Kolumbija - CBS. Isprva je bilo pokušaja da se u radio-emisije uvedu više vrednosti. Dvadesetih i početkom tridesetih godina dvadesetog veka, vlada je izdala 202 dozvole za obrazovne stanice, ali do 1936. je 164 od njih - oko 80 procenata - zatvoreno, ili prešlo na komercijalni program. „Shodno tome“, po nespretnim recima jednog istoričara radija, ,,u prve dve decenije primene, koje su bile kritične za njegovo profilisanje, spektar radija imao je krajnje ograničenu mogućnost da demonstrira svoje sposobnosti za poboljšanje ljudskih resursa.“31
Ako već sposobnosti radija za poboljšanje ljudskih resursa nisu iskorišćene u odgovarajućoj meri, to nije ništa u poređenju s televizijom, kada se ona jednom razmahala. Većinom mislimo da je televizija relativno nov pronalazak, ali ona je u smislu praktične primene gotovo jednako stara koliko i radio. Samo joj je duže trebalo da se odomaći. Još osamdesetih godina devetnaestog veka, u teoriji se znalo staje potrebno da bi se dobila funkcionalna televizija, mada je neophodne lampe i elektronske cevi tek trebalo izu-meti.32 Reč televizija potiče iz 1907, ali na samom početku ona je prolazila pod raznoraznim imenima - električno oko, ikonoskop, električni teleskop, televizor ili radio-vizija.
Za razliku od starijih tehnologija, televizija je bila rezultat rada brojnih izumitelja na različitim mestima - Herberta Ajvsa, Čarlsa Dženkinsa i Fajla T. Farnsvorta u Americi, Džona Lodžija Berda u Britaniji, Borisa Rosinga u Rusiji. Prvu funkcionalnu televiziju - to jest onu koja je emitovala nešto bolje od kontura i senki - demonstrirao je 1925. godine Čarls Dženkins u Vašin-gtonu. Škot Berd je predstavio sličan model, ali sa zvukom, četiri meseca kasnije.
Televizija nije privukla veliku pažnju javnosti sve dok „Bel telefon“ nije aprila 1927. demonstrirao svoj novi sistem u Njujorku. Na ekranu dimenzija samo pet puta sedam i po centimetara - nešto manjem od pakla cigareta - emisija se sastojala od kratkog govora podrške iz Vašingtona koji je održao sekretar za trgovinu Herbert Huver, posle čega je usledilo malo zabave iz studija AT&T-a u Vipeniju, u Nju Džerziju - vodviljski komičar koji je najpre ispričao nekoliko viceva o Ircima, a onda namazao lice imalinom i ispričao nekoliko viceva o „crnjama“. Nažalost, njegovi vicevi nisu snimljeni. (Zanimljivo je to što su od samog nastanka tog medija ljudi nagonski shvatili da je on kao stvoren za trivijalizaciju; kada je Berd demonstrirao prvi prenos u boji u Londonu 1928. godine - da, 1928. - njegovi gledaoci su bili počašćeni prizorom čoveka koji im se neprestano plazio.)
Njujork tajms je posvetio dobar deo prve strane i čitavu dvadesetu stranu tom velikom događaju, pod naslovom:
DALEKI GOVORNICI SU SE VIDELI A TAKOĐEI ČULI OVDE U TESTU TELEVIZIJE
KAO OŽIVLJENA FOTOGRAFIJA
HUVEROVO LICE JASNO PRIKAZANO DOK JE GOVORIO U VAŠINGTONU
Izveštač se čudio tome što se „svaki slog čuo, pokreti govorni-kovih usana i promene u njegovom izrazu bleskale su na ekranu...
savršeno verno“. Svejedno, on je smatrao da je budućnost televizije sumnjiva. Njena budućnost, „ako je i bude, svakako će uglavnom biti na polju javne zabave - rolne sa supervestima zablesnuće publiku u trenutku događanja, zajedno sa dramskim i muzičkim nastupima snimljenim na etarskim talasima u zvuku i slici istog trenutka kada su se zbili u studiju“.33
Godine 1928, Berd je odaslao prvu emisiju preko Atlantika iz jednog studija blizu Londona u studio u Hartsdejlu, u državi Njujork, i sledeće godine, pod nezgrapnim nazivom W2XCW, u Šenektadiju u državi Njujork osnovana je prva američka „televizijska stanica u redovnom radu“, iako se njen program sastojao samo od tri polusatne emisije nedeljno - to su obično bili snimci neidentifikovane glave koja je govorila, smejala se ili pušila - i naravno, nije bilo gotovo nikoga ko bi to gledao. Ali krajem 1929, u Americi je bilo dvadeset šest stanica, mada je samo onima koje su podržavale velike korporacije, kao W2XBS u Njujorku (koja se razvila u WNBC), bilo suđeno da prežive četvrtu deceniju dvadesetog veka. Nije postojao veliki podsticaj za promovisanje te industrije u Americi, usled nedostatka tržišta tokom velike ekonomske krize i vladinog odbijanja da dozvoli reklame sve do 1941. godine.
Mnogi ljudi su prvi put ugledali televiziju 1939. na Svetskom sajmu u Njujorku. Njujork tajms, sa svojim već standardnim nedostatkom vidovitosti, predskazao je da to nikada neće biti ozbiljan konkurent radiju zato što „ljudi moraju da sede i drže poglede prikovane za ekran; prosečna američka porodica za to _ « U
nema vremena .
Godine 1939. su takođe prvi televizori počeli da se prodaju potrošačima, ali i dalje nije bilo bogzna šta da se na njima gleda (za razliku od Britanije gde je BBC slavio svoj deseti rođendan). U ratnim godinama, Amerika je imala samo devet televizijskih stanica u pet gradova - Njujorku, Čikagu, Filadelfiji, Los Anđe-lesu i Šenektadiju - i samo 7.000 televizora na kojima se mogao gledati bedan program koji je bio na raspolaganju. Na primer, u jesen 1944, sredom i subotom uveče u Americi televizije uopšte nije bilo. Četvrtkom je emitovao samo CBS, sa vestima od petnaest minuta posle čega su sledili sat lokalnog programa, tamo gde ga je bilo, i polusatna emisija s nazivom Gospođa ide u kupovinu. Nedeljom je američki gledalac mogao da vidi Uzbuđenja i jezu Laboratorije Dimon, posle čega je sledila Televizijska radionica Irvina Šejna, ili ništa.35
Krajem rata, američka televizija je konačno puštena s lanca. Do 1947, broj televizora u američkim domovima vinuo se do 170.000. Iste godine je debitovala TV emisija Lutkarsko televizijsko pozo-rište. Godinu dana kasnije preimenovana je u Zdravo da ste1 i televizija je imala svoj prvi hit.
Godine 1949, radio je još stvarao profite od preko 50 miliona dolara, dok je televizija stvarala gubitke od 25 miliona.36 Ali početkom pedesetih, televizija je postala neka vrsta nacionalne manije. Još 1951, oglašivači su se okoristili tom pomamom. Sportska oprema Mekgregor zakupila je čitavu stranicu u Lajfu za reklamu svoje nove sportske opreme za muškarce u trendu, pod nazivom „Video odeća“, u koju je spadala i takva televizijski prikladna roba poput jakne „Visa-Versa“ sa dva lica, sako i odgovarajuće pantalone, sve to izričito dizajnirano kako bi se nosilo na sebi ispred TV-a. Ubrzo su ljudi posvuda kupovali poslužavnike na sklapanje kako bi mogli da jedu svoje ,,TV večere“ prilepljeni za aparat. Amerika je bila na dobrom putu da postane nacija „krompira na kauču“,2 premda će taj izraz ući u upotrebu tek mnogo godina kasnije. (Prvi put se pojavio 30. decembra 1980. na krajnje neočekivanom mestu, u forumu časopisa Američki bankar, ali po kontekstu se vidi da je već bio u redovnoj upotrebi, makar u Kaliforniji.)37
Do 1952. broj televizora porastao je čak na 18 miliona, 105 puta više nego pre samo pet godina. Ključan datum za televiziju bio je ponedeljak 19. januar 1953, kada je Lusil Bol rodila „Malog Rikija" na nacionalnoj televiziji (srećnim spletom okolnosti, rodila je istog dana stvarnog Desija Arnaza Mlađeg). Nacija je bila toliko opčinjena da nije ni primetila da je tog popodneva za predsednika proglašen Dvajt D. Ajzenhauer.38
Prve TV mreže imali su NBC, CBS, ABC (koji je nastao iz Plave radio-mreže NBC-ja) i danas uglavnom zaboravljene Laboratorije Dimon, vodeća kompanija za elektroniku iz tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. Ona se kao TV mreža borila godinama -1955. je imala u etru samo dve emisije - i konačno je sasvim iščezla 1957, mada je sama kompanija, preimenovana u Metromediju, opstala u lancu televizijskih i radio stanica.
Mnogi rani televizijski programi jednostavno su preuzeti sa radija. Usamljeni rendžer, Narednik Preston iz Jukona, Kralj neba, Upoznaj se s novinarima, Kraljica na jedan dan, Neka muzika prestane i U dimu baruta započeli su život kao radio-emisije, iako je prelaz na vizuelni medij često nalagao promenu glumačke postave. Zdepasti i debeljuškasti Vilijam Konrad, koji je glumio maršala Meta Dilona na radiju, dobio je na TV-u zamenu u vitkijoj figuri Džejmsa Arnesa. Upadljivija promena zbila se sa adaptacijom popularnog Pitanja za 64 dolara sa radija, ali sa isplativošću podignutom za hiljadu puta, što je odražavalo iznenadno i zaprepašćujuće bogatstvo televizije. Emisija ne samo što je postala hit već i pravi fenomen. Kada je kapetan marinaca po imenu Ričard S. Makačen osvojio nagradu od 64.000 dolara, ta vest je dospela na naslovnu stranu Njujork tajmsa. To je neumitno izazvalo poplavu imitatorskih kvizova - Doto, Dvadeset jedan, Lova do krova, Koja je to pesma (jedan od prvih takmičara, major marinaca Džon Glen, osvojio je 15.000 dolara tako što je tačno naveo nazive dvadeset pet pesama) i drska kopija Izazov za 64.000 dolara. Gotovo svi su se oslanjali na formulu po kojoj je na kraju emisije pobeđnički takmičar morao da odloži svoju odluku na izluđujućih sedam dana o tome hoće li uzeti ono što je zaradio ili nastaviti dalje i rizikovati da sve izgubi, kako bi se radoznalci upecali da kviz ponovo gledaju.
Poteškoća je bila u tome što su takmičari bili razdražujuće skloni tome da pogrešno odgovore pred kraj emisije, te tako spreče mogućnost uzbudljivijeg povratničkog nastupa sledeće nedelje. Da bi tu nevolju prevazišli, producenti nekoliko emisija istovremeno su došli do jednostavnog rešenja. Varali su. Svake nedelje su davali odabranim takmičarima - među njima je bio i jedan cenjeni sve-štenik iz Nju Džerzija - tačne odgovore, tako da je rezultate bilo mnogo lakše predvideti. Nažalost, nisu predvideli to da će se neki takmičari, posle postignutog uspeha, narogušiti kada producenti budu odlučili da njihovoj vladavini treba da dođe kraj. Takmičar po imenu Herbert Stempel otkucao je producente kviza Dvadeset jedan kada su mu rekli da treba da „padne“ i ubrzo su takmičari iz još nekoliko kvizova snebivljivo priznali da su i sami dobija-li odgovore. I to je manje-više bio kraj takvih emisija. Svejedno, izraz „pitanje za 64.000 dolara“ pokazao se neobično izdržljivim.
Možda ne slučajno, ali uspešne pedesete godine donele su razvoj još jednog velikog električnog otkrića: kućnog klima-uređaja. Klimatizacija je bila prisutna već dugo. Godine 1902. razvio ju je dvadesetogodišnji svršeni student Univerziteta Kornel po imenu Vilis Kerijer. Kao što smo već videli, Kerijer ga nije nazvao erkon-dišnom, već aparatom za hlađenje vazduha. Erkondišn je reč koju je četiri godine kasnije smislio inženjer za tekstil iz Severne Karo-line po imenu Stjuart Krejmer, koji je izumeo uređaj ne da bi hladio fabrike tekstila već da bi u njima povećao vlažnost vazduha.39
U dvadesetim godinama dvadesetog veka, klimatizacija je bila u širokoj upotrebi na specifičnim mestima - recimo, u bolnicama i bioskopima - ali znatni troškovi i potreba za glomaznim cevima sprečavali su njenu upotrebu u većini kuća i poslovnih zgrada. Čak i krajem četrdesetih, kućni klima-uređaj - koji je Kerijer nazivao „atmosferskim ormarom“ - bio je velik kao pijanino i upravo onoliko bučan i skup za korišćenje koliko biste to i očekivali od kućnog uređaja veličine klavira. Razvoj malih modela za prozore 1951. godine doveo je do uzleta te industrije. Godine 1952. prodaja kućnih uređaja porasla je gotovo od nule do 250 miliona dolara, i više nikada nije opala. Danas Amerikanci troše 25 milijardi dolara godišnje, što je više od bruto društvenog proizvoda nekih zemalja, samo na električnu struju neophodnu za rad njihovih klima-uređaja.
Tri godine pošto je debitovao prozorski klima-uređaj, u svetu se pojavio još jedan izdržljivi kućni aparat: mikrotalasna rerna. Prvo ime joj je bilo Radarendž. Bila je velika i glomazna - teška preko 300 kilograma - zahtevala je mnogo komplikovanih aparata za hlađenje i nije naročito dobro pripremala hranu. Godine 1955. prvu koja je bila namenjena širokoj potrošnji prodao je Tapan, promenivši joj ime u mikrotalasna rerna, ali i proizvod i reč postali su poznati većini Amerikanaca tek krajem šezdesetih godina dvadesetog veka kada su dalja poboljšanja i uznapredovale minijaturizacije komponenti - da ne pominjemo i sve veću upo-slenost Amerikanki - konačno doveli do njene realistične primene u domaćinstvu.40
Bilo je toliko spravica i uređaja da se šezdesetih već mogao svaki dnevni posao u domaćinstvu obavljati skoro bez ikakvog napora -od otvaranja konzervi, preko pranja zuba i ceđenja pomorandže, do tranžiranja ćurke. Umesto da postanu svestraniji i inovativni-ji, kućni aparati su samo postajali sve složeniji. Na mikserima je bilo sijaset dugmadi. Jedan model ih je imao čak šesnaest, pa je korisnik mogao da aktivira gotovo beskonačan izbor permutacija, premda je on i dalje, po recima jednog iskrenog prodavca, mogao „uglavnom samo da ulupa šlag“. Označavanje dugmadi bilo je kako marketinški tako i jezički izazov. Jedan proizvođač, čije su reči navedene u istoriji domaćinstva Suzan Straser, Nikad gotovo, prisećao se kako je njih „osmoro probdelo dve noći zaredom u pokušaju pronalaska reči sa pet slova od kojih bi svaka sledeća zvučala malo uzvišenije od prethodne“.41
Perverzno je bilo to što izobilje uređaja za uštedu ljudskog rada nije donelo i povećanje dokolice. Prosečna „nezaposlena majka“,
kako se takve žene inače neprecizno nazivaju, danas provodi jednako mnogo vremena u kućnim poslovima kao i pre pedeset godina - oko pedeset dva sata nedeljno.4- Iako na raspolaganju ima bezbroj uređaja, povećana produktivnost koju su joj oni doneli maltene je poništena veličinom savremenih kuća, različitijim stilovima života (njena baba nije svoju decu svuda vozila porodičnim karavanom i namirnice su joj verovatno dostavljane na adresu) i pooštrenim standardima čistoće domaćinstva.
Dokolica u iole znatnom smislu zapravo je sasvim savremen koncept. Razgledanje znamenitosti (sightseeing) ušlo je u jezik tek 1847, a odmor (vacation) tek 1878, i čak i tada je to bila razonoda za malobrojne bogataše. Za milione ljudi odmor je bilo zadovoljstvo koje su iskusili jednom u životu, na medenom mesecu ili venčanom putovanju, kako se to često nazivalo sve negde do 1900. godine. Medeni mesec (honeymoon) postojao je u engleskom od 1546, ali prvobitno je označavao samo prvi mesec braka. Nije se povezivao sa putovanjem od kuće sve do sredine devetnaestog veka. Vikend (weekend) je još skoriji koncept. Ta reč je izmišljena 1879. u Engleskoj, ali postala je deo rečnika prosečnog Amerikanca tek tridesetih godina dvadesetog veka. Dobrim delom dvadesetog veka, ljudi su većinom radili šezdeset sati i šest dana nedeljno, pa njima izrazi poput „od ponedeljka do petka“ i „vikend“ nisu značili ništa naročito. Petodnevna, četrdesetosatna nedelja često se pripisuje Henriju Fordu, ali je zapravo uvedena 1923. u industriji čelika. Ford je sledio tu praksu 1926. Najveći deo ostatka zemlje nije je primenio sve do velike ekonomske krize, kada je kraća radna nedelja postala zgodan način da se firme nose sa opadanjem potražnje.43 Iako je radno vreme od devet do pet početkom četrdesetih postalo standardno za većinu Amerikanaca, izraz nine-to-fiver3 zabeležen je tek 1959.
Danas, po nekim studijama, Amerikanci rade više - ili makar duže - nego ikada otkad je uvedena standardna četrdesetosatna radna nedelja. Po recima Džulijet B. Šor u Prezaposlenom Amerikancu, količina slobodnog vremena pala je od 1973. godine za gotovo 40 procenata44, pošto su ljudi bili primorani da rade prekovremeno, da uzimaju drugi posao ili jednostavno pokazuju posvećenost radnom mestu kako ne bi postali žrtve restrukturiranja, prevremene penzije, prinudnih odmora, otpuštanja s otpremninom, preraspodele radne snage ili ma kog od drugih četrdeset eufemizama za otpuštanje s posla o kojima je glavni urednik lista Novosti o zapošljavanju službenika izvestio 1991.45 (Od svih njih je možda najjezivije nejasan izraz Korporacije za digitalnu opremu, metodologije prinude.)
U čitavoj privredi, kako se procenjuje, prosečan Amerikanac danas radi 163 sata više godišnje nego pre dve decenije. Muškarci rade 98 sati više, a žene čak 305 dodatnih sati.46 Naročito su opterećene zaposlene majke koje, u prošeku, rade osamdeset sati nedeljno kada se uključe i čišćenje, kuvanje i nega deteta. Ne iznenađuje to što su gotovo svi skoriji neologizmi povezani s radom i radnim mestom negativni: radoholik (workoholic - 1968), sindrom tri sata (three oclock syndrome, tj. sklonost da se čoveku prispava po podne - 1980), preopterećenost informacijama (information overload - 1985), sindrom bolesne zgrade (sick building syndrome, osećaj opšteg oboljenja izazvanog loše projektovanim radnim okruženjem, prvi put zapisan 1983. u Industrijskoj nedelji), cajtnot (time squeeze - 1990), i tako dalje.
Po rečima Šorove, prosečan odrasli Amerikanac uživa samo u šesnaest i po slobodnih sati nedeljno posle završetka rada i kućnih obaveza - mada se mora reći kako ta tvrdnja izgleda sumnjivo ako pomislite da druge studije pokazuju kako prosečan Amerikanac isto tako posvećuje više od dvadeset osam sati nedeljno gledanju televizije, provodi tri sata u tržnim centrima i valjda uspeva da nađe makar nekoliko sati za seks, ishranu i druženje.
Sigurno je da Amerikanci rade više sati i više dana nego njihovi parnjaci u gotovo bilo kojoj drugoj zemlji razvijenog sveta. Prvenstveno kao rezultat kraćih odmora i malobrojnijih državnih praznika, prosečan fabrički radnik u Americi nakupi oko osam nedelja godišnje na radnom mestu više nego fabrički radnik u Francuskoj ili Nemačkoj.47
Zahvaljujući toliko vrednom radu, Amerika kao društvo proizvodi dvaput više roba i usluga po glavi stanovnika nego što je proizvodila 1948. Svi u zemlji bi mogli, makar u principu, da rade po četiri sata dnevno ili šest meseci godišnje, i da i dalje imaju životni standard ekvivalentan onome koji su imali naši roditelji. Gotovo jedina među razvijenim državama, Amerika nije primenila ništa od svega što je stekla produktivnošću na dodatnu dokolicu. Umesto toga, bacila se na kupovinu proizvoda široke potrošnje.48
.rtlMAKEYOUA
HUMAN
GORILLA
Kl HMK-W 5 DAYS—KO EXERCISES
^^BSSSStSS^S^SS.:S£
- W« Do AB ttto Work
3 "no4r'u‘
SEND NOW FO* AMAZING FREE BOOK
, Prodtet co» croohoo. boo «co-« awM’ contact «no I DOMOM BotWMlt (ran ««-bo o OUUA SWAMP
JOB DISMI
t$ AMERICA'S FASTEST-G80WHK MOUSTRY!
CALIFORNIA OUIJA SOCIETY,Downey, Calif.
QuMMMd to Ml* vow won or thon • rsi ho« and MO MAMO WORK, no oaorewo. Ou«
Wort moo0*g *P Wo nolphftorhoodl
<3«nt» Bond mo my (too book. Own wwo of om' NAME
TEACH YOUR POOCH TO TALK HEP!
» boot MEM hom
Earn Up To $2 Extra Every Month ^p__
9 nb tot pro«!» hom YOGS
WEIMLEY $„ ■nrr Tf^tni -ntl *> TXHiSI » w
«OUT m BOMTCHHO CO., INC. lot». Ital
/a \ Come on! Earn Big SSS Helping Me
n^,_CATCH RENEGADE
-fjrriNDiANs f>.
i \ *0,i ° * OOVIRNMlNI '
INIllW |\'7blltt||\\l IWIIII II IE.i|iiil I il» . vl t.
OOG-TOK METHOO INC. -A Box 38. Athen Go 'M*
MEN-HAVE YOU EVER THOUGHT ABOUT
COLLECTING USED ZINC?
MMm on itft tytoc W mot tuitynR cm «aka AjooHri rte« art too -MR CoOect aKoJoMrtK «aforc ta» my A »rot» Mort « for Porefe»
AIRLINE MAIL SORTERS
CAT STEAK/
INIIAMAfOUS WIMMIK
i podoct ropJJto at !«tt hW—Mfc MO wtooor oj |oto t«o opoort loco ol l«o Ampvr tr«S tiMiniorl No wiroo. mo oroiAmg. mo ooMottop.
ÄHBAMIi mSJuSa¿¡ETFm&afiKSftirjS COMPIETI PUNS AAOHOW-TOWfN TIPS FRffl
[ CALLING * ~ ~
motoN
I ALBANIA AOVKNTURC M WAJTTHO! ■ NAP TO ALBANTOUN. TIRANA. ALBANIA
BE R LUIT1BER COUD TER!
M you can count to Ihra, you'rp Mm mu Oooon » booni-p lumbto-tnduat/v nooda no» in) «An ooy M «MOO to fcMftf 0«BBONL“~
«MMotUrtHBys.
LAST WEEK TO SEND ME YOUR DOLLAR!
O#or won and*. *o oct mm* o«vJ avoid lamort*. Wnd to Mr. A. Murtto, 33 tboMiotd Um, N.V.C
Pokazaćemo vam za samo 1$ - kako da VELIKE zamisli smestite u malo pakovanje!
1
Howdy Doody - dečja TV emisija, najčešće sa temama povezanim sa Divljim zapadom. (Prim, prev.)
2
Engl.: couch potato - osoba koja non-stop sedi pred televizorom. (Prim, prev.)
3
Onaj koji radi od devet do pet, obično kancelarijski službenik (Prim. prev.)

Biju ko neće:

Oglašavanje u Americi

I

Godine 1885. mladić po imenu Džordž Istman je osnovao Istma-novu kompaniju za suvu ploču i film u Ročesteru, u državi Nju-jork.1 Bio je to veoma smeo postupak. Sa samo trideset jednom godinom, Istman je bio niži činovnik u jednoj banci, sa dostatnom ali skromnom platom od 15 dolara nedeljno. Nije imao nikakvih poslovnih iskustava, ali je pasionirano bio posvećen fotografiji i sve više obuzet uverenjem da će svako ko uspe da izmisli jednostavan, tehnički nezahtevan foto-aparat za razliku od kabastih, velikih, strahovito složenih skalamerija koje su se tada mogle naći na tržištu, zgrnuti bogatstvo.
Istman je neumorno radio tri godine kako bi usavršio svoj izum, izdržavajući se u međuvremenu proizvodnjom suvih ploča za komercijalne fotografe, i u junu 1888. proizveo je foto-aparat uistinu zaprepašćujuće jednostavnosti: bila je to obična crna kutija dugačka 16,5 i široka 8,25 centimetara, sa dugmetom sa strane i ključem za pomeranje filma. Istman je svoj uređaj nazvao „detektivskom kamerom“. Detektivi su bili mnogo u modi - Šerlok Holms je rođen prethodne godine - i taj naziv se odnosio na sve toliko malo i jednostavno da se moglo koristiti neprimetno, kao što bi to radio kakav detektiv.2
Taj foto-aparat nije imao tražilo niti mogućnost izoštravanja. Fotograf ili fotografista (potrajalo je neko vreme pre nego što se prva reč uvrežila) jednostavno je držao aparat pred sobom, pritiskao dugme sa strane i nadao se najboljem. Na svaku rolnu je moglo da stane po sto slika. Kad bi se čitava rolna utrošila, nestrpljivi vlasnik bi čitav aparat slao u Ročester na razvijanje. Na kraju bi dobio aparat natrag, sa novim filmom unutra i - pod pretpostavkom da je sve prošlo kako valja - sa 100 kružnih sličica preč-nika 6,25 centimetara.
Često ne bi sve prošlo kako valja. Film koji je Istman isprva koristio bio je od papira, koji se lako cepao i morao se pažljivo razdvajati od emulzije pre razvijanja slika. Tek pošto je šezde-setpetogodišnji episkopski sveštenik Hanibal Gudvin iz Njuarka u Nju Džerziju izmislio celuloidnu rolnu filma - bilo je to zaista doba izumitelja amatera - amaterska fotografija je postala pouzdana stvar. Velečasni Gudvin nije svoj izum nazvao filmom, već „fotografskom opnom“ i, kao po običaju, proveo je godine u skupim pravničkim bitkama sa Istmanom, a da nikada nije obezbedio priznanje ili finansijsku nadoknadu koju je zaslužio - premda je na kraju, godinama posle Gudvinove smrti, Istmanu naloženo da plati 5 miliona dolara kompaniji koja je nasledila patent.
Godine 1888, Istman je promenio naziv foto-aparata u „Kodak“ - što je bio čudan izbor pošto nije značilo ništa, a 1888. godine niko nije proizvode nazivao besmislenim imenima, naročito ako su bili uspešni. Pošto se za britanske prijave patenata u to vreme zahtevalo da se u potpunosti objasne trgovačko ime i marka, znamo kako je Istman došao do tog nadahnutog imena. Kao što je oštro sumirao u svojoj prijavi za patent: „Prvo. Kratko je. Drugo. Ne može se pogrešno izgovoriti. Treće. Ne podseća ni na šta drugo u umetnosti i ne može se povezati ni sa čim drugim u umetnosti osim sa Kodakom.“3 Četiri godine kasnije, čitavo preduzeće je preimenovano u kompaniju Istman Kodak.
I pored znatnih troškova - foto-aparat Kodak se prodavao po 25 dolara, a svaka rolna filma koštala je 10 dolara, što je obuhva-talo i razvijanje - do 1895. godine prodato je više od sto hiljada Kodaka i Istman je postao ozbiljno bogat. (Doživotni neženja, živeo je s majkom u palati sa 37 soba i 12 kupatila.) Ubrzo su ljudi na sve strane snimali fotke (snapshots - prvobitno britanski izraz iz streljaštva, za hitac opaljen na brzinu). Fotografski smisao je tom izrazu dao engleski astronom, ser Džon Heršel, koji je tako-đe svetu podario termine pozitiv i negativ u fotografskom smislu.4
Od samog početka, Istman je razvio tri ključne strategije koje su od tad pa nadalje bile odlika gotovo svakog uspešnog proizvođača robe široke potrošnje. Najpre, obratio se masovnom tržištu, rezonujući kako je bolje zaraditi pomalo novca od mnogo ljudi nego mnogo novca od nekolicine. Takođe je pokazao neumornu, opsesivnu posvećenost poboljšanju i pojeftinjenju svog proizvoda. U devedesetim godinama devetnaestog veka, takav pristup se uglavnom smatrao bezumnim. Ako ste već imali uspešan proizvod, muzli ste ga sve dok je iole vredeo. Ako bi konkurenti naišli sa nečim boljim, kupili biste ih ili pokušali da ih uništite dugim parnicama oko patenata ili drugim siledžijskim taktikama. Svakako niste stvarali nove proizvode koji bi vaš postojeći asortiman učinili zastarelim. Istman je to radio. Krajem devedesetih godina devetnaestog veka, Kodak je uveo seriju sve jeftinijih i sve boljih foto-aparata - model ,,U centar mete“ iz 1896, koji je koštao samo 12 dolara, i slavni, tanki džepni Kodak na sklapanje iz 1898. - pre nego što je 1900. konačno proizveo model koji je bio ravan eureki: „Brauni“ male kutije, po ceni od samo jednog dolara i sa filmom od po 15 centi za rolnu (mada je u rolni bilo samo šest slika).
Ono po čemu se Istman iznad svega izdvajao bila je zaprepašću-juća raskoš njegovih reklama. Samo 1899, on je potrošio 750.000 dolara, iznos dotad nečuven, na reklamiranje. Štaviše, bilo je to dobro reklamiranje: oštro, prijemčivo, ubedljivo pouzdano. „Pritisnite dugme - sve ostalo je na nama" glasio je prvi slogan kompanije, čime su nedostaci predstavljeni kao vrline. Nije bilo važno to što film niste mogli sami da stavljate unutra ili vadite. Kodak je to radio umesto vas. Godine 1905. usledio je drugi klasičan slogan: „Ako nije Istman, onda nije ni Kodak“.5
Uspeh Kodaka nije promakao pažnji drugih privrednika. U Detroitu, Henri Ford je imao zamisao da unese masovni marketing u automobilsku industriju, stvaranjem u Modela T koji je mogao da kupi gotovo svako. Međutim, nije uspeo da sledi drugi Istmanov recept i muzao je Model T mnogo duže nego što je trebalo, i tu grešku su Fordovi naslednici decenijama ispravljali. Drugi su, međutim, uvideli vrline u zamisli o stalnom usavršavanju i poboljšanjima. AT&T i Vestinghaus su, među ostalima, osnovali istraživačke laboratorije sa idejom da stvore niz novih proizvoda, čak i uz rizik da zamene stare. Iznad svega, svi su počeli sa oglašavanjem.
Oglašavanje je na prekretnici dvadesetog veka već bilo dobro poznat fenomen. Američke novine počele su da objavljuju reklame još početkom osamnaestog veka, a časopisi su ih ubrzo sledili. (Bendžamin Frenklin se istakao time što je 1741. štampao prvi oglas u časopisu, zatraživši informacije o tome gde se nalazi jedan odbegli rob.) Do 1850, zemlja je dobila svoju prvu reklamnu agenciju, Američku novinsku agenciju za oglašavanje, premda je njena uloga bila da kupuje prostor za reklame, a ne da smišlja kreativne kampanje. Prva reklamna agencija u savremenom smislu zvala se ,,N. V. Ejer i sinovi“, iz Filadelfije, i osnovana je 1869. godine. Oglašavanje je u početku značilo prenošenje ili širenje vesti. Otud su novine iz devetnaestog veka koje su se zvale Oglašivač zapravo donosile mnoštvo novosti, a ne mnoštvo reklama. Početkom devetnaestog veka, taj izraz je rastegnut tako da obuhvati i zamisao o širenju vesti o tome da li je određena roba ili usluga na raspolaganju. Novinsko obaveštenje koje je glasilo: „Džoš. Parker, šeširdžija“, zapravo je objavljivalo svima zainteresovanima da kod Džoš. Parkera mogu da nabave šešir. U smislu ubeđivanja potrošača da nabave proizvode koje inače ne bi ni pomislili da kupe - proizvode za koje nisu ni znali da im nedostaju - oglašavanje je fenomen modernog vremena.
Do devedesetih godina devetnaestog veka, oglašavanje se pojavljivalo svuda - u novinama i časopisima, na bilbordima (amerikanizam koji potiče iz 1850), na bočnim zidovima zgrada, tramvajima u prolazu, papirnim kesama, čak i na kutijama šibica, koje su izmišljene 1892. i izuzetno mnogo se koristile kao medij za oglašavanje posle samo tri godine.
Veoma rano, oglašivači su ustanovili koliko je važan dobar slogan. „99,44 procenta čistoće“ sapuna marke „Slonovača“ potiče iz 1879. „Šlic“ je sebe nazivao „pivom po kojem se Milvoki proslavio“ od 1895, a Hajncovih „57 vrsta“ usledilo je godinu dana kasnije. „Kad pada, onda pljušti“ Mortona Šolta potiče iz 1911, „Recite to cvećem“ Američkog saveza cvećara prvi put je upotrebljeno 1912, a „Dobra do poslednje kapi“ za kafu „Maksvel Haus“, koja je ime dobila po istoimenom hotelu u Nešvilu, gde je prvi put poslužena, s nama je od 1907. godine. (Priča se da je taj slogan smislio Tedi Ruzvelt, koji je objavio daje kafa „dobra do poslednje kapi“, što je jednog šereta nagnalo da upita: ,,A zašto poslednja kap ne valja?“)
Ponekad je na sloganima trebalo malo raditi. Koka-Kola je svoje piće opisivala kao „piće koje pauzu čini osvežavajućom“ pre nego što je shvatila 1929. godine da je „pauza koja osvežava“ mnogo sažetija i upamtljivija. Od slogana je sasvim mogao da zavisi uspeh proizvoda. Posle oglašavanja svog sapuna kao efikasnog sredstva za „upadljive pore na nosu“, Vudberijev sapun za lice smislio je slogan: „Koža koju volite da dodirnete“ i osvojio srca miliona.7 Ono najbolje u vezi sa sloganima bilo je to da nisu morali da budu tačni da bi bili efektni. Hajnc zapravo nikada nije imao „57 vrsta“ ničega. Ta uzrečica se javila jednostavno zato što se H. Dž. Hajncu, osnivaču kompanije, dopalo kako taj broj zvuči. Neopterećen pitanjem tačnosti, lepio je taj slogan na svaki proizvod koji je pravio, a takvih je 1896. bilo već mnogo više od pedeset sedam. Neko vreme je kompanija pokušavala da svoje proizvode izlaže u pedeset sedam nasumičnih grupa, ali je 1969. konačno potpuno odustala od tog lukavstva i napustila slogan.
U prvim godinama dvadesetog veka, oglašivači su otkrili još jednu stalnu osobinu marketinga - poklone (giveway), kako se to zvalo gotovo od samog početka. Potrošači su se ubrzo upoznali sa neodoljivo primamljivom zamisli da, ukoliko kupe određeni proizvod, mogu očekivati nagradu - priliku da osvoje nagrade, da dobiju besplatnu knjigu (koja je gotovo uvek tobože bila posvećena opštem poboljšanju dobrobiti pojedinca, ali je zapravo neizostavno bila slabo prikrivena reklama za proizvođačev asortiman), besplatan uzorak ili popust u obliku sjajnog novčića od deset centi. Za taj žanr reklama tipična je bila knjiga s prekretnice veka sa naslovom Kuvar životnih pitanja, koji je promovisan kao put do živahnijih obroka, ali se zapravo pokazalo da svi recepti na njegovih 112 strana podrazumevaju korišćenje Seckanog žita. Mnogi od njih su zvučali donekle očajnički, posebno „Sendvič sa džemom od jabuka i keksom od Seckanog žita“ i „Krem spanać na tostu od Seckanog žita". Sve se tu zapravo odnosilo na ubacivanje malo seckanog žita u običnu svakodnevnu hranu, i davanje bombastičnog imena. Svejedno, kompanija je željnim kupcima distribuirala ni manje ni više nego četiri miliona primeraka Kuva-ra životnih pitanja.
Ali brzi proboj oglašavanja u dvadesetom veku došao je sa prepoznavanjem i eksploatacijom Ahilove pete američkog potrošača: zebnje. Jedan od prvih koji je ovladao tom formom bio je King Žilet pronalazač prvog sigurnosnog brijača i jedan od najneumor-nijih oglašivača s početka dvadesetog veka. U većini ranih reklama video se Žilet lično, koji je sa svojim brčićima poput četkice za zube i dobro nauljenom kosom više ličio na karikaturu pariškog kelnera nego na vodećeg privrednika. Pošto bi započeo s nekoliko veselih reći o lakoći i pogodnosti bezbednosnog brijača - „Kompaktan? Prilično!“ - zagnjurio bi čitaoca u samo srce stvari: „Kad koristite moj brijač, niste izloženi opasnostima s kojima se često susreću muškarci koji dopuštaju da im lice dođe u dodir sa četkom, sapunom i berberskim priborom korišćenim na drugima.“
To je bio sasvim nov pristup prodaji robe. Žiletovi oglasi mal-tene su vam govorili kako ne samo što postoji proizvod koji niste ni pretpostavljali da vam treba već i da ćete, ako ga ne budete koristili, sasvim moguće navući na sebe gomilu facijalnih bolesti za koje niste ni znali da postoje. Pokazalo se da je ta kombinacija neodoljiva. Iako je Žiletov brijač koštao u maloprodaji znatnih 5 dolara - polovinu nedeljne plate prosečnog radnika - prodavao se u milionima komada i King Žilet se veoma obogatio. (Mada, avaj, samo nakratko. Kao i mnogi drugi ljudi njegovog vremena, postao je opsednut idejom o mogućnosti usavršavanja čovečan-stva i utrošio je mnogo energije na pisanje nejasnih filozofskih delà s naslovima kao što je Ljudski nanos, zbog čega je na kraju izgubio kontrolu nad svojom kompanijom i nad najvećim delom bogatstva.)8
U dvadesetim godinama dvadesetog veka oglašivači su toliko usavršili tu veštinu da je potrošač teško mogao da uzme u ruke časopis, a da ga ne zapljusnu uznemirujuća pitanja: „Pravite li ove greške na engleskom?“, „Da li bi vam kosa prošla podrobnu proveru?“, „Kad vam gosti odu, da li vam je žao što ste ih zvali?“ (pošto vam, u tom slučaju, nedostaje društveni sjaj), „Je li priroda propustila da vam zarumeni obraze?“, „Hoće li ovog Božića u vašem domu postojati Viktrola?“1 Dvadesete su zaista bile Doba zebnje. Na jednoj reklami se video nekadašnji šampion u golfu, „sada samo setni posmatrač“, čija je karijera propala zato što je zapostavio svoje zube. „Toalet-papir Skot“ pokrenuo je kampanju na kojoj se video napušteni privrednik koji sedi na klupi u parku ispod natpisa ispisanog masnim slovima: „Ozbiljan poslovni nedostatak - nevolje koje potiču od grubog toalet-papira“. Ispod slike, tekst je objašnjavao: „65% svih muškaraca i žena preko četrdesete pati od neke vrste rektalnog problema, procena je istaknutog specijaliste koji radi za jednu od najvećih njujorških bolnica. A jedan od razloga koji tome doprinose, tvrdi on, jeste inferiorni toalet-papir.“ Gotovo da nije postojalo ništa što nije moglo izazvati nelagodnost. Jedna reklama je čak pitala: „Umete li bezbedno da kupite radio?“ Uznemirena creva bila su najčešća meta. Proizvođači „Sal hepatike“ upozoravali su: „Žurimo na sastanke, hitamo na prijeme. U pokretu smo po ceo dan. Premalo vežbamo i previše jedemo. Posledica toga je da remetimo svoje telesne funkcije time što predugo zadržavamo hranu u sebi. A kada do toga dođe, tu su otrovi - započinje samotrovanje.“9
Pored strepnje od samotrovanja, američki potrošač je bio suočen i sa sigurnim napadom tek otkrivenih ili ponovo pronađenih bolesti - pioreje, halitoze (koju je popularisao „Listerin“ početkom 1921), gljivica na stopalima (izraz athletes foot smislili su proizvođači „Apsorbina ml.“ 1928), mrtvih kutikula, krastavih nožnih prstiju, nedostatka gvozda u krvi, avitaminoze (reč vitamini smišljena je 1912, ali ušla je u opšti američki rečnik tek u dvadesetim godinama dvadesetog veka kada su oglašivači shvatili da ona zvuči zabrinjavajuće naučno), spuštenog želuca, duvanskog zadaha, peruti i psorijaze, iako će Amerikanci morati da sačekaju do sledeće decenije na naučna objašnjenja najtežeg od svih poremećaja ličnog zdravlja - telesnog zadaha, izraza koji su 1933. smislili proizvođači sapuna „Lajfboj“, sa toliko zastrašujućim društvenim konsekvencama daje ubrzo bio pretvoren u skraćenicu (BO - body odour) i izgovaran šapatom.
Tehničari američkih laboratorija u belim mantilima ne samo što su prepoznali te nove boljke već su - naizgled čudesno - istovremeno pronašli i lekove protiv njih. Među proizvodima koji su izmišljeni ili su dosegli slavu u toj užurbanoj, neurotičnoj deceniji, bili su Kuteks (za te bolesne kutikule), Viks, Vapo rab, Geri-tol, Serutan („Prirodno napisano naopako", kako je nasnimljeni glas uvek govorio sa donekle zbunjujućim ohrabrenjem, kao da izgovaranje imena proizvoda unazad donosi nekakav medicinski boljitak)2, Nokscema (što se čitalo sa značenjem „odstranjivanja ekscema“), Preparat H, očne kapi Murin i Dr Šolova pomoć za stopala.3 To je zaista bilo vreme čuda - kada ste čak i pušački kašalj mogli izlečiti pušenjem, pod uslovom da pušite cigarete Old Gold, jer kako se slogan gordo, premda donekle netačno hvalisao, u njima „Kašlja nema ni trunčice“. (Još je 1953. L&M oglašavao svoje cigarete kao „baš ono što je doktor naložio!“.)
Do 1927. godine, oglašavanje je u Sjedinjenim Državama preraslo u industriju vrednu milijardu i po dolara godišnje, a ljude koji su se oglašavanjem bavili gledali su sa takvim strahopoštovanjem da od njih nisu samo tražili da osmisle kampanje, već i da proizvodima daju imena. Na primer, reklamni agent po imenu Henri N. Mekini dao je ime patikama „keds“, sirupu „karo“, buteru „zlato iz doline“ i keksu Uneeda („treba ti“).10
Imena proizvoda su se obično grupisala oko određenih glasova. Žitne pahuljice često su se završavale na -ies ( Wheeties, Rice Krispies, Frosties); praškovi i deterdženti za pranje najčešće su bili ozbiljno jednosložni (Lux, Fab, Tide). Često je moguće prepoznati period iz kog proizvod potiče po završetku njegovog naziva. Tako su se proizvodi s kraja dvadesetih i početka tridesetih godina dvadesetog veka često završavali na -ex (Pyrex, Cutex, Kleenex, Windex) dok oni koji se završavaju na -master (Mixmaster, Toastmaster) uglavnom odaju kao vreme nastanka kraj tridesetih i početak četrdesetih.11 Razvoj voska za pod marke Glo-Coat 1932. najavio je i početak čudne i dugotrajne zaljubljenosti američke industrije u nepravilno pisanje, trend koji se nastavio sa sokom ReaLemon 1935, šlagom Reddi-Whip 1947. i mnogo stotina drugih potom, od Tastee-Freez drajv-in restorana do prodavnica Toys R Us, zajedno sa još bezbroj drugih kao što su Kwik, E-Z ili U (kao u While-U-Wait) usred naziva. Krajem četrdesetih nakratko su u modu ušli završeci na -matic, pa su proizvođači kola imali Seat-O-Matic i Cruise-O-Matic, a čak su i krojeni čaršavi na ćoškovima imali Ezy-Matic. Neke kompanije počele su da se povezuju sa određenim tipom naziva. Na primer, Dipon je naročito voleo reči koje su se završavale na -on. Ta praksa je počela s najlonom - to je bila reč koja je potpuno izmišljena i nema nikakve veze sa hemijskim svojstvima - da bi usledili rajon, dakron, orlon i teflon, između mnogo drugih, premda je odnedavno ta kompanija napustila takvu praksu i prešla u ono što bi se moglo nazvati fazom Zvezdanih staza, sa takvim intergalaktičkim smesama poput tajveka, kevlara, sontare, kordure, normeksa ili zemorejna.
Takva imena za njihove vlasnike nisu imala tek prolazan značaj. Ako nam je američka privreda priredila prilično zebnje, možemo se donekle utešiti mišlju daje i ona sama pretrpela poprilično zebnje dok je štitila imena tih proizvoda.
Izvestan surovi paradoks preovlađuje u pitanju očuvanja bren-dova. Svaka firma prirodno želi da stvori proizvod koji će dominirati tržištem, ali ako taj proizvod toliko dominira tržištem da brend u očima javnosti postane neodvojiv od samog proizvoda - kada ljudi počnu da traže „termos“ umesto „vakuumske boce marke termos“ - onda naziv postaje generički, a vlasnik se suočava sa gubitkom zaštite njegovog žiga. Zbog toga na reklamama i etiketama tako često stoje pomalo paranoične rečenice poput: „Tabasko je registrovani žig za brend sosa od paprika koji proizvodi kompanija Mekilheni“, i zato firme kao što je Koka-Kola hoće da iskoče iz kože kada naiđu na odlomak poput ovoga (iz Svojeglavog autobusa Džona Stajnbeka):
„Imate koka-kolu?“, upitao je drugi lik.
„Ne“, rekao je vlasnik. „Nekoliko flaša pepsi-kole. Meseci-ma već nemam koku... Ista stvar. Nema tu neke razlike.“12
Postoji razumljiva zbrka u vezi s razlikama između patenta i žiga i između žiga i trgovačkih naziva. Patent sedamnaest godina štiti naziv proizvoda i način njegove proizvodnje. Otud od 1895. do 1912. niko osim kompanije „Seckano žito" nije smeo da proizvodi seckano žito. Pošto patent zahteva od proizvođača da odaju tajne svojih proizvoda i tako suparnicima daju priliku da ih kopiraju, kompanije su ponekad donosile odluku da ne zatraže takvu zaštitu. Na primer, koka-kola nikada nije patentirana.13 Žig je zapravo naziv proizvoda, njegov brend. Trgovački naziv je ime proizvođača. Tako je Ford trgovački naziv, a „eskort“ žig. Žigovi se ne odnose samo na imena, već i na logotipe, crteže i druge slične simbole i prikaze. Na primer, lav MGM-a je žig. Za razliku od patenata, žigovi u Americi uživaju zaštitu neograničenog trajanja.
Dugo je važilo mišljenje da ta stalnost vlasniku daje nepravičnu prednost. Usled toga, Amerika je donela svoj prvi zakon o žigu tek 1870, gotovo čitav vek posle Britanije, i čak i tada je američki zakon bio proglašen neustavnim pred Vrhovnim sudom. Trajna zaštita žiga počela je za američke kompanije tek 1881. Danas u Americi postoji nešto više od milion žigova, i taj broj svake godine raste za oko 30.000.
Dobar žig vredi gotovo neprocenjivo. Žigovi koji izgledaju nevidljivo obično pretrpe neuspeh i nestanu. Pepsodent, oksidol, sal hepatika i burma-šejv nekada su bili i te kako prepoznatljivi svakom potrošaču. Međutim, u najvećem broju slučajeva, kada jednom proizvod dostigne dominantan položaj na tržištu, izuzetno gaje teško s tog položaja ukloniti. U 19 od 22 kategorije proizvoda, kompanija koja je bila vlasnik vodećeg brenda 1925. godine poseduje ga i danas - „Nabisko“ za keks, „Kelogs“ za žitne pahuljice, „Kodak“ za film, „Šervin Vilijams“ za farbu, „Del Monte“ za konzervisano voće, „Riglis“ za žvake, „Singer“ za šivaće mašine, „Slonovača“ za sapun, „Kembels“ za supe, „Žilet“ za brijače. Dobro prihvaćen brend ima neku vrstu moći samoodržanja. Kao što stoji u jednom članku u Ekonomistu iz 1991: ,,U kategoriji miksera za hranu, potrošači su navodili Dženeral elektrik na drugom mestu dvadeset godina pošto je ta firma prestala da ih proizvodi.“14
Dobro prihvaćen brend je toliko vredan da samo oko 5 procenata od šesnaestak hiljada novih proizvoda koji se svake godine pojave u Americi ima potpuno nove brendove. Drugi su varijante postojećih proizvoda - „tajd sa varikinom“, „laki voćni sokovi tropikana tvister“ i tako dalje. Za neke vrste proizvoda očigledno postoji izvesna prezasićenost. Na poslednjem popisu brendira-nih žitnih pahuljica u Americi bilo ih je 220 vrsta. Godine 1993, po jednom međunarodnom poslovnom istraživanju, najvredniji svetski brend bio je marlboro, čija je vrednost procenjena na 40 milijardi dolara, nešto ispred koka-kole. Među ostalih deset vrhunskih brendova bili su intel, kelogs, badvajzer, pepsi, žilet i pampers. Neskafe i bakardi su bile jedine strane kompanije koje su ušle u prvih deset, čime je naglašena američka dominacija među brendovima.15
Ogroman trud se ulaže u odabir brenda. Firma Dženeral fuds razmatrala je 2.800 naziva pre nego što se odlučila za Dreamwhip.l<> (A da bismo to doveli u nekakvu proporciju, pokušajte da smislite samo deset imena za veštački šlag.) Ford je razmišljao o više od 20.000 mogućih naziva automobila pre nego što se konačno odlučio za „edsel“ - što samo dokazuje da se takva briga ne isplati uvek - a Standard ojl je imao sličan broj opcija pre nego što je izabrao Exxon. Međutim, ponekad su najuspešnija imena rezultat trenutnog hira. Beti Kroker je pala na pamet jednom službeniku kompanije Vošbern Krozbi (koju je kasnije preuzeo Dženeral mils), koji je odabrao Beti zato što mu se to ime činilo sjajnim i iskrenim, a Kroker u čast omiljenog kolege koji je nedavno umro. Isprva je ime korišćeno samo da bi se potpisivali odgovori na zah-teve mušterija za savetima ili informacijama, ali već u pedesetim godinama dvadesetog veka, nasmešeno i sigurno lice Beti Kroker pojavljivalo se na više od pedeset vrsta prehrambenih proizvoda, a njeni odani sledbenici mogli su da kupuju knjige s njenim receptima, i čak da odlaze u njenu „kuhinju“ u sedištu Dženeral fudsa.
Još veći trud se ulaže u to da se ustanovi zbog čega ljudi kupuju određene brendove. Oglašivači i istraživači tržišta razmenjuju izraze kao što su tehnika skupne analize, obrasci ličnih poriva, gausovska distribucija, fraktali i bave se drugim sličnim tajnama struke u pokušaju da pronađu svaki mogući ćef ispod praga svesti u američkim navikama pri kupovini. Na primer, oni znaju da će 40 procenata svih ljudi koji se presele na novu adresu promeniti i svoj brend paste za zube, da prosečan kupac u supermarketu prilikom svake posete donese po četrnaest neplaniranih odluka, da 62 procenta svih kupaca bira skuplji majonez iako zna da je jeftiniji brend jednako dobar, ali i da će samo 24 procenta pokazati istu mahom iracionalnu vernost prema zamrznutom povrću. Da bi se sačuvao brend, potrebna je izvesna sitničava pažnja posvećena jezičkim i pravopisnim pojedinostima. Za početak, obično se očekuje da se ime ne tretira kao zamenica, već kao prisvojni pridev - to jest, da posle imena sledi opis onoga čemu proizvod služi: Kleenex maramice za lice, Q-tips štapići za uši, Jell-0 poslastica od želatina, Sanka kafa bez kofeina. Neke vrste proizvoda - posebno kola - izuzete su iz toga, što objašnjava zbog čega Dženeral motors ne mora da oglašava Kadilak samohodne automobile ili tako nešto. U svim slučajevima, ime možda izričito ne objašnjava namenu proizvoda, mada nagoveštava čemu on služi. Otud je Coppertone (bakarni ton) prihvatljiv; Coppertan (bakarni ten) to ne bi bio.
Situacija je prilično bizarna. Pošto urade sve što mogu da imena njihovih proizvoda postanu poznata u svakom domaćinstvu, proizvođači potom u svojim reklamama moraju iz sve snage da se prave kao da nije tako. Pre nego što je razjašnjen zakon o žigovima, oglašivači su bezmalo podsticali javnost da njihove proizvode sagledava kao generičke. Kodak je pozivao potrošače da „kođa-kuju gde god krenu“, pretvorivši brend u opasno dvosmislen glagol. Danas to nipošto ne bi uradili. Američka kompanija Termos proizvodi otišla je toliko daleko da se hvalisala kako je „termos reč prisutna u svakom domaćinstvu“, na znatnu sopstvenu štetu.
Korporacija Donald F. Dankati, prvobitni proizvođač Jo-Joa, izgubila je zaštitu svog žiga delimično i zato što je bila neverovatno nemarna u stavljanju velikih slova u sopstvenoj promotivnoj literaturi. „Ukoliko ne znate šta je jo-jo.glasila je jedna od njenih reklama, nagovestivši tako da ni sama to ne zna. Korporacija Dan-kan je isto tako počinila elementarnu grešku izjavivši: „Ako nije Dankan, onda nije Jo-Jo", što na prvi pogled izgleda kao razumna tvrdnja, ali su sudovi zapravo smatrali da je čitalac time podsti-can da smatra proizvod generičkim.17 Kodak je odavno prestao da govori: „Ako nije Istman, onda nije Kodak.“
Zbog zbrke i povremenog nedostatka istančanosti vlasnika, na desetine proizvoda izgubilo je zaštitu žiga, među njima aspirin, linoleum,jo-jo, termos, celofan, magnezijumsko mleko, mimeograf, lanolin, celuloid, suvi led, pokretne stepenice, seckano žito, kerozin i rajsferšlus. Svi su nekada gordo nosili velika prva slova i vredeli čitavo bogatstvo.

II

Prvog jula 1941. godine, njujorškaTV stanica WNBT-TV prekinula je prikazivanje emisije, bez komentara, slikom časovnika marke „bulova“ koji je otkucavao svoje. Šezdeset sekundi časovnik je tajanstveno kuckao, a onda je slika izbledela i emisija se nastavila. Nije to bilo bogzna šta, ali predstavljalo je prvu televizijsku reklamu.
I reč i zamisao već su dugo postojale. Prva reklama (commercial) - ta reč je korišćena od samog početka - emitovana je iz radio-stanice WAF u Njujorku 28. avgusta 1922. Trajala je deset ih petnaest minuta, u zavisnosti od izvora kojem se priklanjate. Komercijalni radio nije odmah postigao uspeh. Za prva dva mese-ca, WEAF je prodao reklamnog vremena u programu samo u vred-nosti od 550 dolara. Ali sredinom dvadesetih, sponzori ne samo što su hrlili da zakupe vreme emitovanja već su emisije nazivali po svojim proizvodima - Sat laki štrajka, Cigani A&P-a, Luksovo radio-pozorište i tako dalje.18 Radio-mreže su se ponašale toliko ulizički da su početkom tridesetih mnoge dozvoljavale sponzorima da preuzmu potpunu umetničku i produkcijsku kontrolu nad programima. Mnoge među najpopularnijim emisijama zapravo su pisale reklamne agencije, a agencije su retko propuštale priliku da u scenarija ugrade blagonaklono pominjanje sponozorovih proizvoda.
Sa usponom televizije tokom pedesetih, praksa iz doba radija lako je prevedena u novi medij. Oglašivači su ubacivali svoja imena u naslove programa - Zvezdani teatar Teksako, Ziletova sportska kavalkada, Česterfildovo vreme isključenog tona, Sat Ju-Es Stila, Kraftovo televizijsko pozorište, Ševi šou, Sat Alkoe, Fordov zvezdani jubilej, „Bukov žir“ i šou Dika Klarka, te neodoljivi hibrid Luks-Šlicov teatar, koji je naizgled nagoveštavao prijatnu simbiozu sapunskih pahuljica i piva. Reklamna dominacija među naslovima emisija dosegla je neku vrstu histeričnog vrhunca programom s naslovom Vaš distributer Kajzer-Frejzer predstavlja Kajzer-Frej-zerove pustolovine i misterije.'9 Sponzori više nisu pisali programe, ali jesu čvrsto kontrolisali njihov sadržaj, što se najbolje vidi po emisiji Teatar 90 iz 1959, posvećenoj Nirnberškom procesu, kada je sponzor, Američko udruženje za gas, uspeo da odstrani iz scenarija svako pominjanje gasnih peći i ubijanja Jevreja gasom.
Dok su komercijalni proizvodi s kraja četrdesetih imali imena koja su zvučala naučno, oni iz pedesetih sve su se više oslanjali na tajne sastojke. Zubna pasta „glim“ sadržala je tajanstveni alhe-mijski sastojak pod nazivom GL-70. Potrošačima nikada nije ni izdaleka natuknuto šta je GL-70, ali to po reklami ne samo što je odstranjivalo bakterije koje izazivaju zadah već je uništavalo i njihove enzime!4
I oglašavanje je pretrpelo neku vrstu spore invazije nepismenosti, na užas mnogih. Kada je Vinston počeo da oglašava svoje cigarete sa sloganom „Vinston ima ukus koji treba da ima dobra cigareta“, kolumnisti čiji su se članci objavljivali širom države, poput Sidnija Dž. Harisa, pisali su ogorčene eseje o tome u šta se svet izmetnuo - svaki obrazovan čovek znao je da bi trebalo da piše „kakav treba da ima dobra cigareta“ - ali kocka je bila bačena. Godine 1958. Ford je oglašavao kako u „tanderberd sanlajneru“ možete da „putujete laganica“, a proizvođač češljeva ,,ejs“ podsti-cao je kupce da se „lepi češljaju“ - što je bio trend koji se nastavlja i dan-danas sa „unihopkama koje vam pristaju baš udobne“ i drugim gramatički nakaznim rešenjima previše brojnim i obe-shrabrujućim da bismo se na njima zadržavali.
Možemo se smeškati na reklamne trikove iz dvadesetih - kada su ljude plašili „spuštenim želucem" i „krastavim prstima na nogama“ - ali takve kreativne manipulacije zapravo još traju, premda na malo prefinjenijem nivou. Časopis Njujork tajms izvestio je 1990. kako je jednoj autorki reklama naloženo da smisli impresivne izraze za kremu za ruke. Ona je izmislila neodoljivi izraz koji zvuči zdravo, kiseonički ovlaživači, i napisala prateći tekst pominjući „majušne mehurove kiseonika koji oslobađaju vlagu u vašoj koži“. Pošto je to uradila, reklama je prosleđena odeljenju kompanije za istraživanje i razvoj sa uputstvom da smisli proizvod koji odgovara tekstu.2“
Ako padnemo na takvu reklamnu manipulaciju, možemo za to samo sebe da krivimo. Kada je KFC uveo „ekstra hrskavu“ piletinu pored svoje „originalne“ piletine i prodavao je po istoj ceni, prodaja nije išla nikako. Ali kada je reklamna agencija ubedila kompaniju da promoviše „ekstra hrskavu“ kao vrhunski brend i da poveća cenu, prodaja se vinula nebu pod oblake. Slična verbalna hipnoza primenjena je i u korist industrije krzna. Obojeno krzno ondatre bilo je savršeno dobro za one koji vole da se oblače u mrtve životinje, ali imenuje očigledno nedostajalo stila. Rešenje je bilo da se naziv promeni u „foku Hadson“. Nema veze što u tom materijalu nije bilo niti jednog vlakna fokinog krzna. Zvučalo je dobro, i prodaja je neverovatno porasla.
Istina je retko bila naročito vidljiva odlika američkog oglašavanja. Početkom sedamdesetih, Ševrolet je objavio seriju reklama za „ševel“, hvaleći se kako ta kola imaju „109 prednosti zbog kojih neće prerano ostariti“. Kad se malo bolje pogleda, ispostavi se da je tih 109 dičnih odlika obuhvatalo i takve predmete kao što su retrovizori, svetla za rikverc, balansirani točkovi i mnoge druge slične stvari koje su se u svakim kolima uzimale zdravo za gotovo. Nema veze; prodaja je bila neverovatna. Otprilike u isto vre-me, Ford je, kako ne bi bio nadmašen, uveo „merkuri monarh“ u „ograničenoj seriji“ sa cenom nižom za 250 dolara od kataloške. A to je postigao tako što je iz standardnog „monarha“ povadio opremu koja je upravo toliko vredela.
A jesu li sve te podlosti dovele do oštrijih pravila o onome što se smatra dozvoljenim u oglašavanju? Teško. Godine 1986, kako Vilijam Luc iznosi u Besmislicama, osiguravajuća kompanija Džon Henkok lansirala je reklamnu kampanju u kojoj su „pravi ljudi u pravim situacijama“ izuzetno iskreno razgovarali o svojim finan-sijskim poteškoćama. Kada je jedan novinar zatražio da razgovara sa tim pravim ljudima, portparol kompanije je priznao da su to bili glumci, te da ,,u tom smislu nisu pravi ljudi“.22 Za vreme predsedničkih izbora i kampanje 1982, Nacionalni republikanski komitet puštao je televizijsku reklamu koja je hvalila predsed-nika Regana zbog toga što je omogućio povećanje plate na ime troškova života za savezne službenike „uprkos onim dežurnim kočničarima koji su pokušavali da ga spreče u onome zbog čega smo ga i izabrali“. Kada je napomenuto da je ta povećanja zapravo nalagao zakon donesen 1975. i da je Regan u svakom slučaju triput pokušao da spreči njihovu realizaciju, jedan republikanski zvaničnik je odgovorio: „A otkad to jedna reklama treba da bude istinita?“23 Baš tako.
U jezičkom smislu, možda najzanimljiviji izazov sa kojim su oglašivači danas suočeni jeste to što prodaju proizvode u društvu koje obuhvata sve više različitih kultura. Poseban problem je špan-ski, ne samo zato što se govori u toliko raštrkanim oblastima već i zato što se govori u toliko različitih oblika. Žuti šećer je u Njujorku azúcar negra, u Majamiju azúcarprieta, u najvećem delu Teksasa azúcar morena, a gotovo na svim drugim mestima azúcar pardo1* -a to je tek jedna reč. Ista zbunjujuća višestrukost može se primeniti na mnoge druge. Usled toga, neprijatnosti su gotovo neizbežne.
Na običnom španskom bichos znači insekti, ali u Portoriku znači testisi, tako da kada je jedan proizvođač pesticida obećao smrt bichos-ima., portorikanski potrošači bili su u najmanju ruku zbunjeni, ako već ne i zabrinuti. Slično se dogodilo kada je jedan proizvođač hleba svoj proizvod nazvao un bollo de pan i ustanovio da stanovnici Majamija koji govore španski i poreklom su sa Kube tako nazivaju ženske genitalije. A kada je firma „Piletina perdu“ prevela na španski svoj slogan: „Za pripremanje meke piletine potreban je grub muškarac“, zvučalo je to nešto manje muževno: „Da bi pile bilo senzualno, treba vam seksualno uzbuđen muškarac“.
Nema veze. Prodaja se vinula nebu pod oblake.
1
Najslavniji od svih oglasa iz dvadesetih nije postavljao pitanje, ali je igrao na zebnju čitaoca: „Smejali su se kad sam seo, ah kada sam zasvirao...“. Smislila ga je Američka muzička akademija 1925. godine.
2
Engl.: Natures - prirodno. (Prim, prev.)
3
I da, zaista je postojao doktor Šol. Ime mu je bilo Vilijam Šol, bio je pravi lekar, iskreno posvećen dobrobiti stopala, i u njegovom rodnom gradu Laportu, u Indijani, ljudi su još veoma ponosni na njega.
4
Radi istraživanja, pisao sam Prokteru i Gemblu, proizvođaču „glima", i pitao šta je to GL-70, ali njihovo odeljenje za odnose sa javnošću očigledno je smatralo da sam krajnje ekscentričan zbog toga što se pitam šta sam to trpao u usta čitavog detinjstva, pa je odbilo da mi odgovori.

Filmovi

Godine 1877, u jednom od onih primera kada jedna stvar izaziva sledeću, železnički tajkun Lilend Stanford i njegov poslovni partner odmarali su se sa pićem na verandi Stanfordove ergele u Kaliforniji, kada se razgovor okrenuo pitanju da li konj u galopu ikada ima u istom trenutku sva četiri kopita odignuta od zemlje. Stanford je bio toliko siguran u to - a moguće je i da nije; istorija baš nije mnogo jasna kad je o tome reč - da se opkladio s prijateljem u 25.000 dolara. Poteškoća je bila u tome što koliko god da pažljivo gledate noge konja u galopu, ne možete razaznati (pogotovo, pretpostavljamo, ako ste popili koju na verandi) da li konj u ma kom trenutku potpuno lebdi u vazduhu. Odlučan da pronađe odgovor, Stanford je pozvao svog glavnog inženjera, Džona D. Ajzaksa, koji je opet zatražio usluge fotografa Edvarda Majbridža.
Majbridž, koji se trudio da ga smatraju čudakom (pravo ime mu je bilo prizemnije, Edvard Mageridž), bio je uspešan fotograf pejzaža, mada je 1877. njegova slava počivala uglavnom na tome što je uspeo da bude oslobođen pošto je ubio ženinog ljubavnika u jednom od senzacionalnijih slučajeva tog doba. Ajzaks i Majbridž su postavili dvadeset četiri foto-aparata duž trkališta i pomoću nagaznih žica napravili niz fotografija konja u brzom galopu. To je imalo dvostruki učinak. Dokazalo je van svake sumnje da konj odiže sva četiri kopita od zemlje, i to prilično dugo, i označilo je početak fotografije pokretnih slika.1
Neka vrsta pokretnih slika postojala je još od kraja osamnaestog veka. To su obično bile isečene siluete, slike na diskovima, cilindrima ili sličnoj jednostavnoj napravi, koje su se mogle osvetliti otpozadi i zavrteti tako da pokretnu sliku bacaju na zid ili platno. Uprkos primitivnosti, ti rani uređaji imali su raznolika naučno impresivna imena: fenakitoskop, animatoskop, taumatrop, fan-taskop, stroboskop. Nadahnut njihovom jezičkom inventivnošću, Majbridž je konstruisao sopstveni projektor i nazvao ga zooprak-siskop. Ubrzo su slični uređaji preplavili tržište: mutaskop, kine-matoskop, kinematograf, teatrograf.
Svi oni imali su izvesne nedostatke, prvenstveno u tome što su se oslanjali na nizanje sekvenci nepomičnih fotografija, proces koji je zahtevao ili mnogo foto-aparata ili pažljivu orkestraciju kretanja subjekata. Zapravo, ono što je nedostajalo bio je pokretni film. Tomas Edison je sebe video kao čoveka koji će ga obezbediti. Dao je to u zadatak mladom Škotu koji je radio za njega, po imenu V. K. L. Dikson. Dikson (koji će kasnije osnovati Biograf, jedan od prvih holivudskih studija) proučavao je mašine konkurenata, razmotrio problem i brzo smislio čitav sistem pokretnih slika, prvi u svetu (koji ga možda čini pravim ocem filma). Kamera je dobila ime kinetograf, uređaj za projekciju kinetoskop, a tako proizvedeni filmovi - kinetofoni. (Pominjem ih pojedinačno zato što se ponekad brkaju u knjigama istorije filma.) Ništa što je Dikson smislio nije bilo naročito novo. On je zapravo sastavio, premda na genijalan način, već postojeće tehnologije.
Edison nije predvideo gledanje kinetofona kao zajedničko, javno iskustvo, već pre kao sistem kućne zabave - sa prvenstvenom svrhom da obezbedi dodatnu, uzgrednu upotrebu njegovog nedavno izmišljenog fonografa. Neki od prvih filmova čak su imali i zvuk. (Ono što je usporilo razvoj zvučnog filma nije bio problem sinhronizacije već pojačanja zvuka.) Podozrevao je da će čitava stvar biti samo prolazna moda, i imao je toliko malo poverenja u to da nije hteo da potroši 150 dolara na međunarodni patent, što ga je na kraju strahovito koštalo.2
Prva javna demonstracija Diksonovog novog sistema održana je 14. aprila 1894, na Brodveju u Njujorku. Uprkos ceni ulaznice od dvadeset pet centi, ljudi su čekali u redu koji je zavijao oko ćoška kako bi ugrabili priliku da pogledaju tu čudesnu novu panoramu.3 (Izum možda i jeste bio nov, ali reč nije; panorama je prvi put upotrebljena 1861. za gledaoce kinetoskopa.) Projektovana kroz petlje filma dugačke petnaest metara, svaka kinetofonska predstava trajala je najduže minut, a ponekad čak i samo šesnaest sekundi, sa očiglednim posledičnim ograničenjima narativnih mogućnosti. To što je kamera koja je snimala pokretne slike bila teška 300 kilograma i velika kao savremeni frižider dodatno je obeshrabrivalo ambicioznije scenarije. Kao rezultat toga, prvi kinetofonski filmovi sastojali su se od jednostavne zabave: brzih vodviljskih plesova, padova na tur, razigranih medveda i - što je bilo pravi hit iznenađenja - kratkog ali živahnog filma s nazivom Kijavica Freda Ota (Fred Ot je bio Edisonov službenik) koji se ističe time što je bio prvi film zaštićen autorskim pravom.
Nedostatak kinetoskopa bio je u tome što ga je mogla gledati samo jedna osoba. Nevoljan ili nesposoban da uvidi njegov potencijal, Edison nije uspeo da iskoristi svoj povoljan početni položaj i ubrzo je zaostao u lovu na sistem projekcije koji će omogućiti da pokretne slike postanu zajedničko iskustvo više ljudi. Suparnički sistemi počeli su da niču svuda, naročito u Evropi gde nije bilo problema s autorskim pravom zahvaljujući Edisonovom bednom propustu da obezbedi patent. U jednoj od zanimljivijih situacija, pronalazač po imenu Luj Eme Ogustan le Prans nakratko je uzbudio Pariz 1890. godine tako što je demonstrirao potpuno razvijen sistem u kojem je pokretni film projektovan na platno, izazivajući oduševljenje i zapanjenost pozvane publike. Ubrzo posle tog hvaljenog nastupa, Le Prans je otišao od kuće nekim poslom i niko ga nikad više nije video. Jedan drugi pronalazač iz Pariza, neki Žan Leroj, potom je demonstrirao suparnički sistem, ponovo sa velikim uspehom, i jednako je tajanstveno nestao.4
Tek je 1895. neko uspeo da resi problem projektovanja filma. Tada su se u brzom sledu pojavila tri funkcionalna sistema, i svi su bili nezavisno razvijani. Jedan je bio kinematograf, koji su izumeli braća Ogist i Luj Limijer. Iz njega su se razvile francuska i britanska reč za filmove, kao i izrazi poput kinematografije, kinematografa i, mnogo kasnije, Kinerame. Ta reč se povremeno pojavljivala u Americi u prvim danima, mada se obično pisala kinema. U međuvremenu, u Nemačkoj su braća Maks i Emil Skladanovski razvili svoj Bioskop, anglicizovan u Americi u Bioscope. A u Engleskoj je Robert Pol izumeo Teatrograf ili Animatograf, koji je bio tehnički usavršen kao i druga dva, ali nije uspeo da uhvati korena i ubrzo je ispao iz takmičenja.
Edisonu je konačno sinulo da se u filmskoj igri mogu zaraditi pare. Nesposoban da izmisli sopstveni sistem za projekcije, uradio je nešto najsličnije tome. Kupio je jedan i izjavio da ga je izmislio. Taj sistem je zapravo bio izum Tomasa Armata. Jedino što je Edison izmislio bilo je ime: Vitaskop. Armat je zasnovao svoj sistem na Edisonovom kinetofonu, ali gaje znatno poboljšao. Jedno poboljšanje bio je i dodatak male rolne koji je filmu davao još jednu petlju. Sa imenom petlja Latam, po njenim američkim pronalazačima, braći Otveju i Gregu Latamu, nije izgledala bogzna kako, ali je preobrazila istoriju filma. Pre petlje Latam, filmovi duži od minuta bili su nemogući zato što je film tako često pucao. Petlja Latam je smanjivala naprezanje filma i tako omogućavala pravljenje filmova dužih od trideset metara. Prvi put su bili mogući pravi filmovi, sa zapletom.
Prvo javno prikazivanje tog novog čuda bilo je 23. aprila 1896, kao dodatne atrakcije između živih nastupa u Kosterovom i Bija-lovom varijeteu na ćošku Trideset četvrte ulice i Brodveja (mesto koje sada zauzima robna kuća Mejsis).5 Pošto nije imao dovoljno svojih filmova za prikazivanje, Edison je nelegalno prekopirao neke od ranih radova braće Limijer. Izraz pokretne slike (motion pictures) smišljen je 1891, ali isprva se nije mnogo koristio. Najraniji filmovi su se zvali portreti života ili mehanički reproduko-vana teatarska zabava, mada su ih krajem 1896. ljudi već nazivali pokretnim slikama, a početkom dvadesetog veka to je gotovo svuda skraćeno u movies (mada su čak i u dvadesetim godinama dvadesetog veka neki ljudi o njima povremeno govorili kao opokretnim komadima - movie plays). Ljudi koji su snimali filmove zvali su se kameristi. Reč kamerman nikome nije pala na pamet sve do 1905. godine.
Prvi pravi film - to jest film sa pričom - bio je Velika pljačka voza Edvina S. Portera, koji je započeo karijeru u Edisonovom studiju u Patersonu, Nju Džerzi, kao pomoćnik i kamerista, pre nego što se uzdigao do položaja glavnog producenta. Velika pljačka voza je trajala jedanaest minuta, sadržala je četrnaest scena, i nije bila revolucionarna samo po svojoj sofisticiranoj montaži i ritmu, već i po sadržaju. Bio je to ujedno i prvi pravi film i prvi vestern - mada će ta reč ući u opštu upotrebu tek oko 1928; pre toga bili su to kaubojski filmovi ili opere s pištoljima - i prvi film koji je istražio uzbudljive mogućnosti nasilnog zločina.7 Bila je to prava senzacija. Uzbuđenje koje je film stvarao i utisak čudesne novotarije danas je teško zamisliti. Kada je jedan od likova opalio iz pištolja prema kameri, mnogi su u publici jeknuli i trgli se. (To možda ne izgleda toliko smešno ako zastanete i razmislite o sopstvenoj reakciji kada ste prvi put gledali neki trodimenzionalni film.) Nekoliko ih se čak i onesvestilo. Postala je to jedna od onih stvari koje su jednostavno svi morali da vide. Gotovo preko noći, filmovi su iz mode prešli u pomamu. Do 1905, ljudi su sa svih strana hrlili u teatre u radnjama (zvali su se tako zato što su obično bili smešteni u praznim prodavnicama) ili nickelodeons, gde su posetioci đobijali pola sata eskapizma za pet centi. Reč nickelodeon se upotrebljavala za arkade s panoramama od 1888, mada prvi ciljno sagrađeni bioskop u Pitsburgu nije sebe nazivao tako, već je koristio ime Nicolet. Za dve nedelje od njegovog otvaranja, ljudi su hitali u bioskop od osam ujutro do ponoći da gledaju senzacionalnu Veliku pljačku voza Edvina S. Portera, a vlasnici su imali čistu zaradu od po 1.000 dolara nedeljno.
Već 1906. bilo je širom Amerike hiljadu takvih bioskopa, a 1907. pet hiljada. Film je bio napravljen tako da se projektuje brzinom od šesnaest kadrova u sekundi, ali operateri bioskopa brzo su otkrili da ukoliko malo ubrzaju stvari, mogu da prikažu više projekcija. Za milione je odlazak u bioskop postao prava zavisnost. Godine 1908, u gradu Njujorku su filmski teatri - ta reč je smišljena godinu dana ranije; 1914. će joj se pridružiti i filmske kuće - imali i po 200.000 posetilaca svakog dana, uključujući i nedelju kada su po zakonu morali da budu zatvoreni. Mnogi ljudi koji nisu gledali filmove smatrali su tu pojavu zabrinjavajućom, ako ne i neukusnom. Bilo je to delom zbog blago rizične prirode nekih predstava - dve nedelje pošto je Edison otvorio prvi kine-tofonski salon 1894. godine, neki preduzimljivi oportunista nudio je panoramu pod nazivom Dolorija u plesu strasti, koja po današnjim merilima nije naročito izazovna, ali je svakako predstavljala znatan napredak u odnosu na Kijavicu Freda Ota - ali delom i zbog toga što su filmovi privlačili previše doseljenika niže klase (kojima su jezički problemi često onemogućavali druge, verbal-nije oblike zabave), a sve što je moglo biti zabavno doseljenicima niže klase je gotovo po samoj definiciji bilo sumnjivo. Ali bilo je to i zbog nečeg neodređenijeg - nejasnog osećaja da je odlazak u bioskop nekako nemoralan i da podstiče dokoličarenje - i vlasti su često organizovale iznenadna, ničim izazvana zatvaranja prvih filmskih kuća, kao 1908. kada je gradonačelnik Njujorka Džordž B. Meklelan proizvoljno naredio da se zatvori svih 550 takvih gradskih lokala samo zato što mu se nisu dopadali.8
Reč filmovi čak je počela da poprima donekle neprijatan prizvuk. Godine 1912, studio Esenej pozvao je ljubitelje da smisle neko bolje ime. Pobedio je predlog/oioigra. Nikada se nije ustalio kao reč za filmove, ali jeste postao naslov strahovito uspešnog časopisa.9 (Neobičan prezir Holivuda prema reci filmovi ogleda se i u namerno preopširnom nazivu njegove najhvaljenije institucije; Akademija umetnosti i nauka pokretnih slika.)
Kako su filmovi postajali sve savršeniji, tako su razvijali i žargon koji je opisivao nove tehnike produkcije - close-up (krupni plan - 1913), to pan (švenkovati - 1915), fade-in ifade-out (odtam-njenje i zatamnjenje - 1918), dissolve (pretapanje - 1920), trailer (foršpan - početak dvadesetih) i captions (1907), subtitles ili titles (titlovi - 1913) za okvire sa dijalogom ili objašnjenjima koji su se ubacivali u film u određenim intervalima kako bi se objasnila dešavanja. Neki su korišćeni toliko često da su prešli u jezik kao uzrečice, posebno „uto će zora“ i ,,u međuvremenu, na rancu“.10 Foršpani su naziv trailers dobili po tome što su u prvo vreme sledili posle glavnog filma.1 Mnoge druge filmske reći preuzete su sa pozorišne scene. Slepstik je bio termin iz vodvilja. On je opisivao dva štapa (sticks) i nekoje udarao (slap) jednim o drugi kako bi naglasio pad na tur na bini. Izraz ham actor, prvi put zabeležen 1875, aludira na praksu slabijih glumaca koji su morali da koriste salo sa šunke umesto krema za lice kako bi skidali šminku. Ubrzo je drugorazredni glumac bio poznat kao hamfatter, a 1902. bio je već samo ham. Izraz za scenske radnike, grips, takođe je prvobitno bio pozorišni termin. Njih su tako zvali zato što su morali da ščepaju (grip) kulise i rekvizite da bi ih sklonili.
Do 1925, filmovi u Americi nisu bili samo najpopularniji vid zabave već i njena peta po veličini industrija, a ljudi sa svih strana su sanjali o tome da uspeju u Holivudu. Kako je prašnjavi, pogrešno nazvani zaselak u južnoj Kaliforniji koji nikada nije imao mnogo veze sa pravljenjem filmova postao nedeljivo poistovećen u svesti ljudi sa domom industrije zabave, priča zahteva malo više pripovedanja.1
Da počnemo od imena. U Holivudu nikada nije bilo ni zelenike ni drva u količinama vrednim pomena.2 Sa prvobitnim nazivom Dolina Kahuenga, bila je to mahom zemlja koja je pripadala rancu izvesnog gospodina Harvija Hendersona Vilkoksa i njegove žene. Romantičnije ime je nastalo pošto se gospođa Vilkoks, u povratku sa istoka, upustila u razgovor s nekim nepoznatim čovekom u vozu i toliko joj se dopao naziv letnjikovca njenog novog poznanika, Holivud, da je odlučila da rancu da novo ime. To je bilo 1887, i da su stvari išle normalnim tokom, to bi otprilike bilo sve. Holivud bi bio anonimna polujalova nekretnina koja čeka da je Los Anđeles proguta.
Ali između 1908. i 1913. dogodilo se nešto drugo. Mnoge male nezavisne filmske kompanije počele su da se sele u južnu Kali-forniju, među njima i Seliš, Filmska kompanija Nestor, Biograf i Kistoun studio Maka Seneta (iz kojeg će, naravno, stizati Kisto-unovi filmovi o policajcima). Delom su ih privlačile vremenske prilike, koje su omogućavale snimanje filmova preko ćele godine bez mnogo skupe rasvete. (Većina prvih „studija“, ako ta reč nije malčice prejaka za njih, mahom je bila na otvorenom, a čak su se i scene u enterijerima snimale na binama koje su imale leđa, ali ne i krov.) Ali mnogo važniji razlog bio je taj što su pokušavali da umaknu od pretnji, što pravnih što fizičkih, od Kompanije za filmske patente (MPPC), konzorcijuma od osam studija koji je vodio (neizbežno) Tomas A. Edison. MPPC je već više godina pokušavao da izdejstvuje monopolsku kontrolu nad filmskim poslom i razvijao je sve agresivnije taktike kako bi podstakao konkurente da pristupe konzorcijumu i plaćaju zamašne naknade za licencu. Za njih su istraživačke pregovore obavljale bande baraba s palicama za bezbol. Otud primamljivost lokacije na drugoj obali, udaljene preko tri hiljade kilometara.
Samo jedan studio je zaista osnovan u Holivudu, Filmska kompanija Nestor, 1911. godine. Tamošnji stanovnici su bili toliko uznemireni iznenadnim pojavljivanjem sklepanih filmskih ateljea i moralno sumnjivim izgledom glumaca da su izdejstvovali dekret kojim je zabranjeno podizanje novih studija. Oni koji su počeli sledećih godina da niču unaokolo bih su svi u drugim mestima -u Kulver Sitiju, Edendejlu, Boji Hajtsu, Berbanku, Santa Moniki, zaista, svugde osim u Holivudu. Čak i 1913, kada je Sesil B. de Mil snimio Beka i Indijanku u jednom studiju na ćošku Bulevara Sanset i Ulice Vajn, Holivud je još bio obično seoce.11 Bulevar Holivud još nije dobio to ime - štaviše, bio je to običan zemljani put. Svejedno, do 1915. Holivud je postao toliko generički pojam za filmski posao da su se okolne zajednice utrkivale u tome da pošto-poto budu povezane s njegovom magijom. Ajvanho i Prospekt park udružili su se i uzeli ime Istočni Holivud, a Lankeršejm je postao Severni Holivud.12 Lorelvud, kako im ne bi ostao dužan, preobrazio se u Studio Siti.
Beverli Hils, drugo ime iz južne Kalifornije koje većina nas automatski povezuje sa filmovima, i još više sa filmskim zvezdama (termin smišljen 1919), na sličan način je dobio ime iz hira. Krstio gaje 1907. jedan građevinski preduzimač koji je svoje novo naselje površine nekih trinaest kvadratnih kilometara (gde je u to vreme ipak stajala samo jedna kuća) nazvao Beverli Hils po svom rodnom gradu Beverliju, u Masačusetsu. On je postao naročito moderan među zvezdama kada su se Meri Pikford i Daglas Ferbenks venčali 1920. i preselili u palatu na Beverli Hilsu koju su nazvali Pikfer.
Godine 1917, MPPC je proglašen nelegalnim kartelom i naređeno mu je da se raspusti. Holivud je (i od sada pa nadalje koristiću taj izraz generički) bezmalo bio vlasnik vascele filmske industrije. Zanimljiva je činjenica da su tu najameričkiju pojavu od svih u potpunosti stvorili neamerikanci. Pored Maka Seneta i Meri Pikford (koji su ionako oboje bili Kanađani), prvim studijima upravljala je grupica ljudi koji su život počeli u upadljivo sličnim sredinama: sve su to bili Jevreji iz istočne Evrope, siromašni i neobrazovani, koji su napustili Evropu u istoj deceniji (osamdesetih godina devetnaestog veka) i u Novom svetu sebi našli uglavnom loše plaćene poslove pre nego što su naglo - i čini se, nagonski -napustili karijeru u prvoj deceniji dvadesetog veka obuzeti mogućnostima koje su se otvorile sa bioskopskim poslom.
Krajnje je neobično, ali pomislite samo: Luis B. Majer iz Metro--Goldvin-Majera bio je trgovac starim gvožđem iz Litvanije. Adolf Kjukor iz Studija slavnih glumaca, rodom iz Mađarske, bio je domar, a kasnije krznar. Semjuel Goldvin iz Filmske kompanije Goldvin bio je prodavač rukavica iz Varšave. Karl Lemle, osnivač studija Univerzal, bio je Nemac koji je imao prođavnicu odeće u Onkošu, u državi Viskonsin. Vilijam Foks (pravo ime mu je bilo Vilhelm Frid) bio je Mađar koji je radio u industriji odeće pre nego što je osnovao Foks pikčers. Džozef M. Šenk, tvorac firme Tventiet senčeri prodakšn bio je vašarski zabavljač i farmaceut rodom iz Rusije. Braća Vorner - Albert, Hari, Džek i Sem - bili su iz Poljske i obavljali su razne, uglavnom fizičke poslove. Niko od njih nije imao nikakve veze sa industrijom zabave. A opet, u prvim godinama veka, kao da reaguju na neki usađeni signal, svi su se preselili u grad Njujork i počeli da se bave bioskopskim poslom - neki kao vlasnici salona za pet centi, drugi kao filmski stvaraoci. U drugoj deceniji veka, kao da im se upalila još jedna lampica u glavi, pa su masovno pokupili pinkle i prešli u Holivud. Postoji izvesna razumljiva zbrka u vezi sa Semjuelom Goldvi-nom i Metro-Goldvin-Majerom. Iako srednji inicijal u MGM-u označava njegovo ime, Goldvin nikada nije pripadao toj kompaniji. Prodao je svoje akcije Metro studiju i Luisu B. Majeru 1924. godine i zapanjio se kada je video da su preuzeli i njegovo ime - premda je to bilo samo ono što je Goldvin i sam uradio. Filmska kompanija Goldvin nije dobila ime po njemu, već će pre biti obrnuto. Njegovo pravo ime bilo je Šmuel Gelbfiš, premda je u prvih trideset godina koje je proveo u Americi on sebe nazivao -možda malčice nepromišljeno - Semjuel Goldfiš („zlatna ribica“). Goldvin je bila kombinacija imena dva osnivača studija: Semju-ela Goldfiša i Edgara Selvina. On je tek 1918, umoran od toga da drugi na njegov račun neumorno teraju šegu o akvarijumima, za prezime uzeo naziv svoje korporacije. Posle preuzimanja od strane MGM-a, morao je da na sudu izbori dozvolu da nastavi s pravljenjem filmova pod imenom Goldvin.
Blago je reći da Goldvin nikada nije sasvim ovladao nijansama engleskog jezika. Iako su mnogi izrazi koji mu se pripisuju apokrifni - na primer, nikada nije rekao pretencioznom režiseru koji je želeo da snimi film s porukom: „Ako hoćeš da šalješ poruku, pozovi Vestern Junion“ - on jeste kazao: „Bio sam na rubu pomora", „Gospodo, ima da me nemate“ i „Ujeo si za ruku gusku koja je snela zlatno jaje“. Upozoren da je brodvejska predstava za koju je pribavio prava „veoma zajedljiv komad“, odbrusio je: „Šta me briga koliko će glumci da jedu.“ A jedan njegov blizak prijatelj kleo se da su jednom šetali plažom, pa je on rekao: „Pogledaj galebove“, da bi Goldvin stao i kazao mrtav ozbiljan: „Otkud tu golubovi?“ I bio je naročito nadaren za pogrešno izgovaranje imena. Mervin Leroj je za njega uvek bio „Mojfi“ Leroj, Preston Sterdžis - „Preston Sterdžon“, a Ernsta Fegtea je - nervirajući ga time beskrajno, nazivao „Fegotijem“.133
Ne samo šefovi studija već i režiseri, kompozitori, umetnički direktori, muzičari i glumci najčešće su bili stranci zaposleni u tom suštinski američkom mediju. Na primer, u filmu Pustolovine Robina Huda iz 1938. zvezde su bile Australijanac Erol Flin i Englez Bazil Retboun, režirao ga je Mađar, Majki Kertis, muziku je napisao Čeh Erih Volfgang Korngold, a scenografiju je projek-tovao Poljak Anton Grot. Pomislite na poreklo samo nekolicine onih od kojih je Holivud živeo u svom začetku: Džon Ford (rođen kao Šon O’Firna) bio je Irac, Greta Garbo Šveđanka, Čarli Čaplin, Alfred Hičkok, Keri Grant i Sten Lorel Englezi, Vilijam Vajler Alzašanin, Bili Vajlder Mađar, a Erih fon Štronhajm Austrijanac, dok je Ernst Lubič bio Nemac. Nikada nijedna industrija nije bila tako međunarodnog sastava, i sa tako američkim proizvodom.
Kako su godine prolazile, studiji su se beskrajno formirali i reformisali. Mjučual, Rilajans i Kistoun su se udružili u Filmsku korporaciju Triangl, koja je ubrzo propala - i pored toga što su u njoj radila tri vodeća američka režisera, D. V. Grifit, Mak Senet i Tomas H. Ins. RCA i lanac bioskopa Kit Orfeum udružili su se i napravili RKO. Tventijet senčeri pikčers Džozefa Šenka i Filmska korporacija Foks Vilijama Foksa spojili su se u Tventiet senčeri foks. Mnogi su usput pootpadali: Star, Biograf, Dženeral film, pa čak i Edisonova kompanija. Ali sam Holivud je bio sve jači i punio je svet izrazito američkom mešavinom glamura, pustolovine i potpune moralne sigurnosti.
Ako zvezde već nisu promenile imena, studiji su često to radili za njih kako bi ih lakše uklopili u homogenizovani raj Holivuda. Imena su menjana zbog koječega - zato što su bila previše dosadna, previše egzotična, nedovoljno egzotična, preduga, prekratka, previše etnička, previše jevrejska. Uopšte govoreći, mora se napomenuti da su šefovi studija znali šta rade. Na kraju krajeva, ko bi Džona Vejna mogao da zamisli kao Mariona Morisona, ili Džudi Garland kao Frensis Gam, ili Meri Pikford kao običnu Gledis Smit? Spengler Arlington Brug je ime koje pristaje jednom srednjoškolskom nastavniku opštetehničkog; promenite ga u Robert Tejlor i već imate pola zvezde. Arci Lič bi mogao da prođe prozivku kao klinac koji raznosi namirnice, ali ako želite svetskog čoveka, onda to mora biti Keri Grant. Doris Kapelhof je stokilašica koja proždire čokoladu dok vam čuva mlađeg brata; Doris Dej se već zabavlja sa kvoterbekom. Čak su i malom Mortimeru Mausu promenili ime u Miki samo četiri godine pošto je stvoren 1923.
U najranijim danima filma zvezde nisu morale da menjaju ime zato što im nije bilo ni dozvoljeno da ga imaju, bar ne kad su posredi njihovi obožavaoci. Sve do druge decenije veka, glumcima i glumicama se ime uopšte nigde nije pojavljivalo. Meri Pikford je godinama bila poznata samo kao „mala Meri“, a Florens Lorens kao „ona Biografova cica“. Tada su producenti shvatili da publiku privlače određena lica, pa čak i stilovi pravljenja filmova, pa su počeli da navode imena ne samo glumaca već i režisera, a ponekad čak i kamermana. Smatra se da je prva glumica čije je ime pro-menjeno zbog toga da bi imala jaču auru (seksepil će ući u opštu upotrebu tek u četrdesetim godinama dvadesetog veka) bila izve-sna Teodosija Gudman iz Sinsinatija. U potrazi za ličnošću koja bi bolje pristajala njenom mračnoegzotičnom izgledu, Kompanija Vilijama Foksa se 1914. poigravala recima arapski i smrt (bog sveti zna zašto baš njima) da bi smislila ime Teda Bara. Ubrzo su svi studiji prionuli na to. Među zvezdama koje su postale besmrtne sa tuđim imenom, možemo pobrojati sledeće. (Prava imena su im sa desne strane.)
Rudolf Valentino
Rodolfo Dantonguola
Dzoan Kraford
Lusil Lesuer
A1 Dionson
Ejša Jolson
Bert Lar
Isidor Larhajm
Pol Muni
Muni Vajsenffojnd
Gilbert Roland
Luis Antonio Damoso de Alonzo
Loren Bekol
Beti Džin Perski
Toni Kertis
Bernard Svare
Dzek Beni
Beni Kubelski
Barbara Stenvik
Rubi Stivens
Veronika Lejk
Konstans Oldman
Suzan Hejvord
Edit Marener
Fredrik Mari
Fredrik Bikel
Don Amiii
Dominik Amiči
Red Batons
Aron Svat
EdVin
Izaija Edvin Leopold
Melvin Daglas
Melvin Heselberg
Kirk Daglas
Isur Danilovič Demski
Li Di. Kob
Leo Džejkobi
Dzun Hejver
Džun Stovnur
Rita Hejvort
Margarita Karmen Kansimo
Dzindzer Rodzers
Virdžinija Mekmat
Miki Runi
Džo Jul, Mlađi
Diejn Vajman
Sara Džejn Foulks
Dzon Garfild
Džulijus Garfinkl
Diun Alison
Ela Gejsman
Deni Kej
Dejvid Danijel Kaminski
Sterling Hejden
Sterling V. Relija
Rok Hadson
Roj Serer
Sid Saris
Tula Elis Finkli
Troj Donahju
Merl Džonson
Ana Marija Italijano Džozef Lević Dino Kročeti Endru Artur Keim Virdžinija Džons V. C. Dankenfild Veb Parmeli Holenbek Doroti Kaumejer Hedvig Kisler Volter Matašanskejeski Vilijam Prat En Benkroft Džeri Luis Din Martin Teb Hanter Virdžinija Mej V. C. Filds Klifton Veb Doroti Lamur Hedi Lamar Vol ter Matau Boris Karlof
I ne, ne znam zbog čega su mislili da je Boris Karlof bolje nego Bili Prat.
Godine 1926, dva nova izraza ušla su u jezik: Movietone iz studija Foks i Vitaphone iz Braće Vorner, i zvučni film je krenuo u svoj pohod. I jedan i drugi sistem koristio je muziku i zvučne efekte, ali ne i govor. Talkies (govorni filmovi - koji su se često nazivali i speakies na samom početku) moraće da sačekaju sledeću godinu i prikazivanje Pevača džeza, premda je i tu govora bilo tek delimično. Prvi film u kojem se govor čuo od početka do kraja bilo je gangstersko ostvarenje s naslovom Svetla Njujorka iz 1928, premda je kvalitet reprodukcije zvuka bio takav da su za vreme filma išli i titlovi. Sa zvukom, filmovi ne samo što su postali popularniji već i beskrajno komplikovaniji za proizvodnju.
Kako se industrija razvijala dvadesetih i tridesetih godina, nove reči su nastajale kako bi opisale vrste filmova koje je Holivud pravio - cliffhangers (filmovi sa neizvesnim, uzbudljivim krajem), weepies, sobbies, tearjerkers (srceparajući filmovi), spine-chillers (filmovi jeze), vesterni, serijali - i kako bi označile vrste uloga koje su bile u ponudi. Lik koji mnogo plače zvao se tear bucket (kofa suza). Glumica u melodrami je bila finger-wringer (krši prste). Zlikovac je bio baddie (zloća). Mnogi filmski izrazi, pogotovo složenice kao cinemaestro i cinemactress, te nepravilno napisan reči poput laff ipix, nastajale su ili bile popularisane u bibliji filmskog posla, novinama Verajeti. Mnoge su bile kratkog veka. Oats opera (ovsena opera) za vestern, clicko za uspeh, bookritic, eight ball za neuspeh i mnoge slične nestale su ubrzo po pojavljivanju. Mnoge druge su napredovale u belom svetu, posebno whodunit (film sa potragom za počiniteljem zločina), tie-in (povezanost), socko (impresivno), rave (za prikaz), flopperoo (neuspešan film), palooka (reč nepoznatog porekla za neuspeh), belly laugh (grohotan smeh), newscaster (spiker), to scram (čistiti se) i pushover (laka pobeda).
Iza scene, razvoj sve savršenije opreme doneo je pravu navalu novih izraza: scrims, flags, gobos, skypans, inky dinks, century-stands, flying rigs, match boxes, lupes i druge tajanstvene aparate. Gobo je vrsta crnog zastora (niko ne zna zbog čega se tako zove), skypan je veliki reflektor, inky dink mali, a match box još manji. Scrim je vrsta difuzora svetla. Takva usavršena oprema donela je sa sobom i čudne i zanimljive poslove: focus pullers, juicers, Foley artists, gaffers, best boys, supervising drapes, inbetweeners, wranglers, postpunch supen’isors, swing-gangs i tako dalje. Gaffer (iskvareno od godfather - kum, prvobitno sarkastičan izraz za starca) označava glavnog električara. Best boy je glavni pomoćnik glavnog električara. Juicers su oni koji pomeraju okolo električnu opremu. Foley artist je zadužen za zvučne efekte; on je taj koji ubacuje karakteristične zvuke udaraca i metaka u rikošetu. Ime je dobio po Džeku Foliju, jednom od velikih snimatelja zvuka. Supervising drape je osoba zadužena za promenu zavesa, tepiha i drugih sličnih nepokretnih predmeta, lnbetweenerje pomoćnik animatora - onaj koji crta kadrove između kadrova sa glavnom akcijom. Swing-gangs su oni koji preko noći podižu i rastavljaju scenografiju. Wranglers se bave životinjama, tačnije svim živim bićima. Na odjavnoj špici najmanje jednog filma naveden je wrangler za bubašvabe. Kao što ste već zaključili, naziv je često impresivniji od samog posla i možda ni za šta to više ne važi nego kad je posredi post punch supervisor koji je u suštini odgovoran za fotokopiranje.
S toliko egzotičnih profesija nije ni čudo što se danas čini da odjavnim špicama kraja nema. Dosad najduža odjavna špica, za film Ko je smestio Zeki Rodžeruf, traje zapravo samo šest i po minuta. Ipak, uspeli su tamo da pozdrave 763 kreativna umetni-ka, tehničara i druge koji su na filmu radili - i to bez pominjanja Ketlin Tarner koja je podarila glas Džesiki i odlučila da je ne stave na špicu.
Ogromna količina truda i emocija posvećuje se redosledu kojim će biti pomenute filmske zvezde - hoće li im ime ići iznad naslova, hoće li biti veće od naslova i u kom procentu, i tako dalje. Kada su Pol Njumen i Stiv Mekvin igrali u Paklenom tornju, problem izazvan pitanjem koja će od tih superzvezdi imati tu čast da bude na vrhu spiska glumaca doveo je do dugačkih pregovora između agenata i producenata. Na kraju je odlučeno da Njumenovo ime bude s leve strane, na početnom mestu, ali da bude postavljeno malčice niže od Mekvinovog, što je bila praksa koja je poštovana i razrađivana krajnje mukotrpno na filmskim plakatima i promotivnim materijalima od tada pa nadalje. Godine 1956, Oto Preminger je užasnuo holivudsku zajednicu kada je najavio Čoveka sa zlatnom rukom kao „Film Ota Premingera". Niko nikada ranije nije pokazao toliku drskost, i malo je onih koji se toga potom nisu latili. Ponekad režiser bude toliko ozlojeđen zbog načina na koji se sa filmom postupa u postprodukciji da zahteva da mu se ime ne pominje. Esnaf režisera dogovorio se da takvi razbaštinje-ni filmovi budu pripisani slavnom i potpuno izmišljenom Alenu Smitiju, koji je stoga odgovoran za klasike kao što su Groznica duhova, Studentska tela, Povratak Morgana Stjuarta, Grad u strahu, jedan video-spot Vitni Hjuston i još desetak drugih uradaka.14 Ali gotovo sigurno, najzanimljivija je bila špica filma Ukroćena goropad iz 1929. sa Daglasom Ferbenksom i Meri Pikford, na kojoj je stajala i upečatljiva rečenica: „Od Vilijama Šekspira, sa dodatnim dijalozima Sema Tejlora.“15 Verovatno najžučnija rečenica na špici pojavila se u filmu Otmica Pelhama 123 iz 1974, koji se bavio otmicom voza njujorškog metroa, i završavao se sledećom tvrdnjom: „Snimljeno ama baš bez ikakve pomoći njujorških vlasti zaduženih za javni prevoz.“
Holivudski leksikon svakako ne bi mogao biti potpun, a da se makar uzgred ne pomenu Oskari i način na koji su ti mali zlatni kipovi dobili ime. Malobrojni su termini u svakoj kreativnoj delatnosti koji su izazvali tako različita etimološka objašnjenja. Možda je najuverljivija priča daje toj figuri ime nadenula Margaret Herik, bibliotekarka u Akademiji umetnosti i nauke pokretnih slika, koja je rekla kada je videla prototip: „0, to me podseća na mog ujaka Oskara“ (čije je prezime, koliko da se zna, bilo Pirs).16 Ali mora se reći da postoje mnoge slične verzije među kojima se može birati. Sigurno je samo da je figura golog muškarca koji drži dugački mač i stoji na konzervi za filmsku rolnu nastala kao škrabotina Sedrika Gibonsa, umetničkog direktora MGM-a, i da je prvi Oskar dodeljen 1929.
Godine 1949, posle gotovo pola veka stalnog, naizgled nezaustavljivog uspeha, holivudski funkcioneri šokirali su se kada su shvatili da je broj posetilaca bioskopa pao sa 90 na 70 miliona za samo godinu dana. Stvari će za njih biti još strašnije kada započnu pedesete, i kada se Amerikanci budu odrekli bioskopa radi svetlucave udobnosti sopstvenih televizora. U očajanju, studiji su se trudili da iskoriste svaku moguću prednost koja im je stajala na raspolaganju. leđna je bila boja. Filmovi u boji bili su mogući još od 1917, kada je doktor Herbert Kalmus izmislio proces pod imenom Tehnikolor. Prvi film u tehnikoloru bio je Danak moru, koji je MGM snimio 1922. Ali proces je bio skup i stoga se malo koristio. Godine 1947, samo je oko deset procenata filmova bilo u boji. Do 1954. već ih je bilo mnogo više od polovine. Holivudski studiji su takođe reagovali zabranjujući svojim zvezdama da se pojavljuju na novom mediju i uskraćujući televizijskim mrežama pristup u njihove filmoteke, sve dok im postepeno nije sinulo da stari filmovi prave novac kada se prikazuju na televiziji, a da ga ne prave dok čame zaključani u trezorima.
Ali bila je potrebna neka nova tehnika, neki izvanredan razvoj situacije s kojim televizija ne bi mogla da se takmiči. U septembru 1952, svet se - ili to makar važi za publiku u Brodvej teatru u Njujorku - upoznao sa zapanjujućim novim postupkom koji je nazvan Sinerama. Primena zakrivljenog platna, stereofonskog zvuka i tri projektora, gledaocima je pružala vrtoglav osećaj da se nalaze na toboganu na Koni Ajlendu, ili da opasno hitaju kroz Veliki kanjon. Ljudima se to dopalo. Ali Sinerama je imala izvesne tvrdoglave nedostatke, posebno razdražujuće nestalne linije tamo gde su se spajale tri projektovane slike, i nedostatak bioskopa u kojima bi se prikazivala. Pretvaranje bioskopa u Sineramu koštalo je 75.000 dolara, više nego što je većina mogla da podnese. Problem je bio i u tome što sam proces nije omogućavao narativne nastupe i malobrojni filmovi koji su uopšte snimljeni za Sineramu, kao Ovo je Sinerama, Praznik Sinerame i Sineramina pustolovina na južnim morima, sastojali su se uglavnom od niza uzbuđenja. Godine 1962, u poslednjem očajničkom pokušaju da se sačuva taj postupak (naravno da su vlasnici dvorana koji su uložili veliki novac u masivna platna i sisteme za projekciju želeli da ih upotrebe) snimljena su dva narativna filma, Kako je osvojen Divlji zapad i Čudesni svet braće Grim, ali problem zbog toga što ste morali da okrećete glavu kako biste propratili razgovor između likova koje razdvaja dvadeset metara platna bio je za publiku nepremostiv.
Iste godine kada je rođena Sinerama, svetu su podareni i filmovi u tri dimenzije. Prvi takav film zvao se Bvana Đavo, očito jedan od najgorih filmova koji su ikada snimljeni. Postupak je podra-zumevao blago preklapanje slika koje su se stapale u trodimenzionalnu celinu kada bi gledalac stavio na oči posebne Polaroid naočari. Prvobitno nazvan Prirodna vizija, trodimenzionalni film je bio strahovito, premda kratkotrajno popularan - šezdeset devet filmova Prirodne vizije snimljeno je samo 1953. godine - i milioni ljudi su navalili na naslove poput Bića iz crne lagune i Juriša na reci Feder, zbog sumnjivog zadovoljstva u tome da ih neko napada čakijama i, u jednoj naročito upečatljivoj sceni, da im lik naizgled pljune u lice. Taj postupak je isprva toliko obećavao da su mnogi vrlo ugledni filmovi, posebno Hičkokov Pozovi M radi ubistva, snimljeni u tri dimenzije, premda je moda bila toliko kratkotrajna da je većina, uključujući i Pozovi M, distribuirana u normalnom, dvodimenzionalnom obliku.
Ubrzo je bilo gotovo nemoguće otići na film koji nije donosio neki novi tehnički postupak impresivnog naziva. Jedni za drugim stizali su Vitarama, Superskop, Naturama, pa čak i AromaRama i Mirisna vizija, kod kojih su, kao što ste i pretpostavili, u pravilnim intervalima u dvoranu upumpavani odgovarajući mirisi. Problem je bio u tome što su se mirisi obično zadržavali i mešali na zbunjujući način, pa publika koja je sedela najbliže mestima odakle se miris širio nije bila naročito zahvalna zbog toga što bi ih periodično zapahnula vlažna mešavina raznoraznih aroma.
Godinu dana pošto je Sinerama debitovala, Tventiet senčeri foks je doneo donekle usavršeniji, i svakako manje obmanjujući postupak po imenu sinemaskop, koji je zahtevao samo jednu kameru sa specijalnim anamorfnim sočivom. Prvi film u sinemaskopu bio je Ogrtač. Platna za sinemaskop bila su otprilike dvostruko šira od običnog filmskog platna i malo su bila zakrivljena kako bi se dobila izvesna iluzija dubine.17 Do 1955, samo dve godine posle uvođenja, više od 20.000 bioskopa širom sveta instaliralo je sistem sinemaskopa.18 Holivud je mogao da nastavi borbu.


1
Engl.: to trail - vući se za nečim. (Prim, prev.)
2
Engl.: Holly - zelenika; wood - drvo. (Prim, prev.)
3
Engl.: faggot - peder. (Prim, prev.)

U potrazi za zadovoljstvom: Sportovi i igre

Uvreženo gledište o životu u puritanskoj Novoj Engleskoj jeste da on nije bio naročito zabavan. „Ljudi tužnog lica koji se uvek kreću trezvenog držanja kroz dosadan i rutinski posao bez olakšanja koje bi im pružile igre“ tradicionalno je mišljenje koje je 1929. izrazio istoričar Džon Alen Kraut.1
U stvari, nije bilo baš tako. Iako su se teško mogli opisati kao slobodoumni, Puritanci se nisu protivili zadovoljstvima. Pušili su i pili, i uživali u igrama i takmičenjima koliko i svi drugi, pogotovo onima koje su podrazumevale fizički izazov poput trčanja i rvanja, ili su usavršavale neophodne veštine, poput streljaštva. Inkriz Mater je rekreaciju nazivao „velikom obavezom“, i na koledžu Harvard studenti ne samo što su dobijali odobrenje već i aktivne podsticaje da učestvuju u „zakonitim“ igrama.2 S tim da je „zakonito" tu glavna reč. Puritanci nisu voleli aktivnosti za koje se smatralo da podstiču dokoličarenje ili bezverje - a takve su, mora se reći, prepoznavali na svakom koraku. Među zabavama koje su zabranjivali u ovom ili onom periodu bile su alkarenje, kuglanje, loptanje, pa čak i šaflbord. Igre kockama i kartama nisu dolazile u obzir. Komadi, zabave, „igranje i skakutanje“ te ostale „lukave nauke“ bile su im jednako odvratne. Motke oko kojih se igralo su posecali i odricali su se čak i Božića. Pušenje je bilo prihvatljivo samo u određenim i dobro definisanim granicama. Konektikat je imao statut koji je stanovnicima branio da uzimaju „duvan javno na ulici, te na njivi ili u šumi“.3 Nedeljom, nikakva rekreacija nije bila dozvoljena. Bio je zabranjen čak i odlazak u šetnju. Čak je i mirno sedenje moglo da vas uvali u nevolju. Jedan zlosrećni par odvukli su pred sudije samo zato što su ih zatekli kako „sede zajedno Gospodnjeg dana, pod drvetom jabuke“.4
Začudo, ništa od svega toga nije proizlazilo iz Kalvinove doktrine. I za samog Kalvina se znalo da je uživao u živahnoj partiji kuglanja nedeljom po podne. Ništa u njihovom predameričkom iskustvu nije ukazivalo na to da bi Hodočasnici tako agresivno suzbijali zabavu.
Da bismo shvatili zbog čega se to dogodilo u Novoj Engleskoj, moramo ponovo razmotriti dve opšteprihvaćene zamisli o Puritancima. Prva je uverenje da su oni došli u Ameriku kako bi uspostavili slobodu veroispovesti. Zapravo, sloboda veroispovesti im nije ni padala na pamet. Pošto su godinama trpeli progon u svojoj zemlji, od Amerike su samo želeli mogućnost da uspostave sopstveni, jednako netrpeljiv sistem. Druga zabluda jeste uverenje da je kolonizacija Nove Engleske bila sprovedena prvenstveno iz pobožnih pobuda. U stvari, tokom čitavog ranog perioda, Puritanci su bili uglavnom - štaviše, krajnje neprijatno - u manjini. Veliku većinu prvih hodočasnika u Ameriku nije privukao verski žar, već nada u bolji život. Između 1630. i 1640. godine, od 16.000 doseljenika u Masačusetsu tek je svaki četvrti bio Puritanac.5 Čak je i na Mejflaueru Stranaca bilo više od Svetaca, i to u odnosu 61 prema 41. Obe ove stvari snažno su delovale na puritansku psihu. Od samog početka, oni su postali ljubomorno posesivni u odnosu na svoj moralni autoritet u Novom svetu, a posledica toga bilo je iskazivanje krajnje neurotične preokupacije aktivnostima koje bi se mogle protumačiti kao izazov njihovoj premoći.
Ali pored toga, postojala je i praktična strana u njihovom gnušanju prema dokoličarenju. Izgradnja zajednice u divljini bila je strahovito ozbiljan poduhvat koji nije dopuštao mnogo lenčarenja. A opet, mnogi među nepuritanskim naseljenicima pokazivali su upornu sklonost prema odlaganju alatki i igranju u svakoj zgodnoj prilici. Otud, kada je na Božić 1621. (gotovo tačno godinu dana posle iskrcavanja) guverner Vilijam Bredford pronašao grupu bez-božnih Stranaca „na ulici u igri, i to neskriveno, neki su se hitali motkom, a neki loptali“, i rasrđen im oduzeo pribor, ne samo što je bio uvređen njihovom proslavom praznika koji njegova sekta nije priznavala već i obesnim i opasnim traćenjem vremena i energije koja se mogla usmeriti u obezbeđenje njihovog opstanka.
Takve brige nipošto nisu bile jedinstvene za Novu Englesku. I u Virdžiniji su dođoši često bili užasnuti time koliko se stanovnici malo brinu za sopstveno blagostanje i bezbednost. Tomas Dejl, koji je stigao sa namirnicama 1611, zatekao je stanovnike na ivici propasti kako se kuglaju. Ubrzo zatim, skupština Virdži-nije izglasala je restriktivne zakone veoma slične onima u Novoj Engleskoj, stavivši van zakona kocku, opijanje, propuštanje da se poštuje Sabat, pa čak i „preterano“ oblačenje. Ništa od svega toga nije bilo motivisano željom da im se pomogne da stupaju uskom stazom do neba, već pre potrebom da se u ranjivu zajednicu uvedu red i disciplina.
U situacijama kada je valjalo slaviti, Puritanci bi se s oduševljenjem razuzdali. Prva gozba za Dan zahvalnosti trajala je tri ćela dana i obuhvatala je, pored izobilnog jela i pića, i takve zabave poput stonbola, igre slične kriketu i takmičenja u trčanju, skakanju, obaranju ruku, streljaštvu i bacanju kamena s ramena.
Niko ne zna kada je tačno proslavljen prvi Dan zahvalnosti, osim da je to bilo negde između početka oktobra i prve nedelje novembra 1621. godine. A to se nije ni smatralo začetkom godišnje tradicije. Izgleda da sledeće godine Dan zahvalnosti nije slavljen, a kolonija Plimut počeće da ga redovno slavi tek negde krajem veka. Što se tiče ostatka Nove Engleske, Dan zahvalnosti postao je tradicionalan tek u osamdesetim godinama osamnaestog veka. U
čitavoj državi, Dan zahvalnosti je postao stalan praznik tek 1863. godine, kada je predseđnik Linkoln doneo dekret o tome. On je kao datum odabrao 6. avgust. Sledeće godine je on pomeren, proizvoljno, na poslednji četvrtak u novembru, gde je ostao zanavek, osim u godinama velike ekonomske krize kada je pomeren sedam dana unapred kako bi prodavnice imale još nedelju dana potencijalnih božičnih kupovina.
I Božić je u Americi imao nesiguran početak, u dobroj meri i zato što su ga Puritanci prezirali, smatrajući ga (i to ne sasvim netačno) paganskim festivalom. Godine 1659. otišli su toliko daleko da ga čak i sasvim zabrane, i on je ostao široko suzbijan u Novoj Engleskoj čak i početkom devetnaestog veka.7 Delom i zbog tog prekida tradicije, Božić je, onako kako se sada slavi, mešanac nastao akumulacijom prakse iz mnogih zemalja.
Davanje poklona, koje nema suštinske veze sa Božićem, pozajmljeno je od Holandije. Od srednjeg veka, Holanđani su imali običaj da daruju decu 6. decembra, na dan Svetog Nikole. Sveti Nikola je bio tajanstvena ličnost iz Male Azije u čija je mnogobrojna dobročinstva spadalo i to što je poklonio vrećice zlata trima mladim ženama koje bi inače bile suočene sa životom provedenim u prostituciji. S vremenom su se te tri vrećice pretvorile u tri zlatne kugle i postale, zahvaljujući nekakvom komplikovanom logičkom skoku, tri kugle koje se povezuju sa zalaganjem predmeta radi zajma. Krajem osamnaestog veka, Sveti Nikola i pokloni koji su išli uz njega pozajmljeni su od Holanđana, ali su pridodati najbližem anglikanskom prazniku, 25. decembru. Istovremeno, sada potpuno svetovna figura Deda Mraza (Santa Claus), dovedena je u bizarnu vezu sa Christkindlein, Hristom-detetom, te je tako poprimila i alternativni naziv Kris Kringle.
Božična jelka i običaj slanja čestitki stigli su iz Nemačke - to se često pripisuje nemačkom suprugu kraljice Viktorije, princu Albertu, i postepeno je postalo deo božične tradicije u devetnaestom veku.
Božična jelka se u Americi prvi put pominje 1846. godine. Pesme \'7bcarols - etimološki povezane sa rečju choral - horski), imela, zelenika i badnjak (yule log) potiču iz Britanije, uglavnom preživeli iz prehrišćanske prošlosti. (Yule je reč iz germanskog jezika pre Sakso-naca i očigledno čuva uspomenu na zaboravljeni paganski festival.)
Američki stav prema Božiću i načinu njegovog proslavlja-nja dugo je bio ambivalentan. S jedne strane, robna kuća Mejsis je ostajala otvorena do ponoći na Badnje veće još 1867. kako bi odgovorila na navalu na kupovinu poklona. Ali s druge strane, praksa kićenja jelki toliko se kasno razvila da čak ni 1880. jedan proizvođač ukrasa nije mogao da ubedi F. V. Vulvorta da uzme njegovu robu u vrednosti većoj od 25 dolara. (Međutim, pre nego što se ta decenija okončala, Vulvort je povećao porudžbinu na 800.000 dolara.)8
Možda ćete se iznenaditi činjenicom da u Americi ne postoje zvanični državni praznici. Jedno od prava rezervisanih za savezne države bio je prerogativ da proglašavaju praznike. Predsednik može, uz saglasnost Kongresa, proglasiti „legalne javne praznike“, ali to se odnosi samo na okrug Kolumbiju i službenike savezne države. Drugde to nema formalnu snagu.
Ako su svetkovine retko imale zvaničan blagoslov u Americi, obično su pronalazile privatnog oduška. I premda su oni koji su vladali prvim kolonijama pokušavali gotovo svuda da suzbiju nacionalni poriv za upuštanje u raskalašnosti, nisu često u tome uspevali. Borbe petlova, borbe pasa, vabljenje medveda1, preterano pijančenje i kockanje bili su dostupni onima koji su želeli da ih pronađu, i to ne samo u retkim danima proslava. I konjske trke su bile veoma popularne, naročito u Virdžiniji, mada odgovarajuća mesta s ravnom površinom i određenim stepenom privatnosti nije uvek bilo lako naći. Pored Džejmstauna je postojalo naročito pogodno parče druma dugačko oko četvrt milje (oko četiri stotine metara). Ono je postalo toliko popularna lokacija za nedozvoljene trke da je izazvalo gajenje nove sorte konja, četvrt-konja, kome je nedostajala izdržljivost, ali je mogao da juri strahovito brzo na kratkim udaljenostima.9 Konjske trke će kasnije američkom rečniku podariti izobilje termina, među kojima su i frontrunner (predvodnik), inside track (unutrašnja staza), to win by a nose (pobediti za gubicu), sure thing (sigurica), also-ran (konj neuspešan u trci) i bookie (kladioničar), iako će morati da prođe izvesno vreme pre nego što neki od njih ne naiđu na opšte prihvatanje. Na primer, izraz „kladioničar“ ne može se naći u štampi pre 1885.10
U regionu Apalači, rvanje - ili hrvanje - naročito brutalne vrste postalo je popularno veoma rano i očigledno je ostalo i brutalno i popularno sve do dvadesetog veka. Mnogi od onih koji su naselili tu oblast došli su iz severne Engleske, doma kamberlendskog i vestmorlendskog rvanja, takmičenja za koje se misli da potiče od vikinških vremena i popularno je i dan-danas na seoskim vašarima i drugim sličnim okupljanjima širom Jezerske oblasti u Engleskoj, te pomalo i izvan nje. Tu se dva muškarca prihvate u stojećem stavu i uz povremene nalete napora praćenog stenjanjem, pomešane sa dužim periodima strateškog mirovanja (kada se posmatraču može oprostiti pomisao da su oni privremeno zadremali), pokušavaju da jedan drugog bace na tlo. Bila je to, a u Engleskoj je i dalje, džentlmenska zabava. Međutim, u surovijem i primitivnijem okruženju Kentakija i Virdžinije, kamberlendsko i vestmorlendsko rvanje razvilo se u nešto agresivnije. Takmičari su puštali da im izrastu nokti i oštrih su zube u šiljke kako bi naneli što teže povrede. Sve je bilo dozvoljeno - čupanje kose, kopanje očiju, ujedanje, udaranje po grkljanu - sve dok se činilo golim rukama.
Fišer prepričava pripovest o borbi između dvojice - i ako ste osetljivi, možete odmah preći na sledeći pasus - u kojoj je pobed-nik stekao prednost odmah na početku tako što je protivniku palčevima iskopao oči iz glave. „Povređeni je glasno urlikao, ali nije se tužio i začudo je odbijao da se preda, kako veli jedan očevidac. Tek kada mu je protivnik pride odgrizao nos i otkinuo uši s glave, ovaj je konačno zaključio da mu je bolje da sačuva razboritost i ono malo lica što mu je ostalo.11
Naravno, velike sume novca prelazile su iz ruke u ruku za vre-me svakog takvog spektakla. Bez obzira na puritansku etiku, Amerikanci su od prvih dana pokazivali neodoljiv poriv da se klade. Rani vidovi kocke dali su nam mnoge izraze koji su potom prešli u opštu upotrebu. Tinhorn, u značenju jeftin ili nečastan, potiče od metalnog cilindra tog imena u kojem su se mućkale kockice u igrama kao što su chuck-a-luck (ili chutter-luck) i hazard. Pass the buck potiče od običaja dodavanja noža od jelenskog roga kako bi se znalo na koga je došao red da deli ili da se učipi, te tako etimološki nema veze sa izrazom buck koji u slengu označava dolar. Američko kockanje dovelo je do širenja reči bet (kladiti se) u opštiju jezičku upotrebu u izrazima poput „kladim se da je tako“, „možeš da se kladiš u život“ i tako dalje, koje strani posmatrači obično izdvajaju kao osobenu karakteristiku američkog govora s početka devetnaestog veka. Mark Tven je ispričao priču o jednom zapadnjaku koji je morao da saopšti udovici Džoa Tula da joj je muž umro. „Da li ovde živi Džo Tul?“, pita zapadnjak, a kada mu žena odgovori potvrdno, on joj uzvrati recima: „Kladim se da više ne živi!“12
Među omiljenim igrama kartama otprilike do vremena Američke revolucije bili su whist (vist, reč nepoznatog porekla, ali moguće u vezi sa whisk - zbrisati), brag (koji se tako zove zbog neophodne razmetljivosti kod igrača) i muggins (otud izraz za lakovernu osobu ili žrtvu sudbine). Ali krajem veka sve te igre su ustuknule pred igrom faro koja se prvi put pominje 1713. u Britaniji. Sa nazivom od iskvarene reči faraon (na jednoj karti u špilu za faro bio je nacrtan faraon; on se kasnije razvio u kralja herca), faro je bio strahovito komplikovana igra u smislu opreme, bodovanja, ulaganja novca i rečnika. Svaka podeljena karta imala je ime nejasnog značenja. Prva je bila soda karta, druga karta gubitnica, i tako dalje do poslednje karte koja se zvala hok; otud izraz „od sode do hoka“ kao i „stići do hoka“.13 Bodovi su se bele-žili pomoću sprave nalik na računaljku čiji je naziv bio case, pa se tvrdi da otud potiče izraz an open and shut case (jednostavna situacija bez komplikacija). U faru su takođe nastali izrazi to break even (biti na nuli) i to play both ends against the middle (dok se dvojica svađaju, treći se koristi), kao i praksa da se za žetone kaže chips (čipovi - prethodno su se nazivali checks). Otud mnogi izrazi u kojima se pojavljuje reč chips - to cash in ones chips (pretvoriti žetone u gotovinu na kraju igre), to be in the chips (iznenada dobiti mnogo novca), a blue-chip investment (ulaganje u posebnu vrstu vrednosnih papira) - svoje poreklo duguju toj sada zaboravljenoj igri.14
Faro je postepeno zamenjen pokerom. Oko porekla tog imena vodi se spor. Najuverljivija pretpostavka jeste da ono potiče iz slične nemačke igre po imenu Pochspiel, u kojoj su igrači koji bi propuštali dalje uloge objavljivali „Poche“ što se izgovaralo kao „polka“.15 Drugi su tvrdili da tu može postojati neka nejasna veza sa izrazima poke ili puck (engleska dijalektalna reč koja znači udariti, te otud i naziv za crni disk koji se koristi u hokeju na ledu) ili norveško-danskimpokker, „đavo“, odakle potiče i Puck (Pak), lik iz engleskih narodnih predanja. U svakom slučaju, poker je ame-rikanizam zabeležen prvi put 1848. godine. Na samom početku, ta igra se takođe nazivala poko ili poka.
Medu mnogim izrazima koji su iz pokera ušli u opštu upotrebu u engleskom jesu deal (deljenje, dil) u smislu transakcije, jackpot (džekpot), penny-ante (sitan ulog), to stand pat (držati se čvrsto svog stava ili mišljenja) i just for openers (koliko za početak). Poreklo reci jackpot je nejasno. Jack se možda odnosi na kartu tog imena (žandar), a moguće je da je to jednostavno samo još jedan primer neobjašnjivo velike popularnosti reći jack kao sastavnog dela složenica: jackhammer (bušilica za beton), jackknife (veliki preklopni noz),jackboot (vojnička čizma koja seže iznad kolena), jackass (magarac), jack-in-the-box (čupavac iz kutije),jack-o-lan-tern (lampa od bundeve koja se pravi za Noć veltica), jack-of-all--trades (čovek vičan svakom poslu), jackrabbit (veliki zec), jackstraw (drvce za posebnu vrstu igre), jackdaw (vrsta ptice slična vrani), jackanapes (uobraženko), lumberjack (drvoseča) i carjack (otmica kola). Niti u jednoj od tih reči, koliko se zna, jack nema nikakvo posebno značenje. Ljudima se očigledno samo dopadalo kako to zvuči.
Kako veli Dilard, izrazi ace, deuce i trey za jedan, dva i tri tako-đe su američki, zahvaljujući uticaju francuskih kockara u Nju Orleansu. Moguće je da ima pravo za trey, ali prva dva izraza su u srednjem veku bila u opštoj upotrebi u Britaniji i potiču možda još iz normanskih vremena. Ace potiče definitivno od latinskog ds, što je bila osnovna novčana jedinica, a deuce od latinskog duós, ili „dva“. Međutim, francuski kockari iz Nju Orleansa dali su nam jedan drugi časni kockarski izraz: to shoot craps. U Nju Orleansu je igra koju su Englezi nazivali hazard postala poznata kao crabs, što je s vremenom mutiralo u craps. Tu nema nikakve etimološke veze sa izrazom u slengu za fekalije. Francuzi su takođe definitivno odgovorni i za keno (od quine, „komplet od pet“), rani oblik binga koji je nekada bio veoma popularan, premda osim svog imena nije ostavio nikakvo jezičko nasleđe.
Produktivniji u smislu jezičkog uticaja bio je bridž uveden u Ameriku mnogo kasnije, pristigao iz Rusije i sa Srednjeg istoka početkom devedesetih godina devetnaestog veka. Ta reč nema nikakve veze sa građevinama koje premošćavaju reke. Potiče od ruskog birich, kako se zvao gradski telal. Među izrazima koji su sa stola za bridž osvojili svet jesu bid (ponuditi), to follow suit (odgovoriti kartama iste boje), in spades (na najbolji ili najekstremniji način), long suit (boja u kojoj igrač ima najviše karata) i renege (ne ispratiti boju u kartama kada tako nalažu pravila, u širem smislu: ne držati reč).16
Otprilike u isto vreme kada je bridž sticao popularnost u Americi, rođena je domaća sprava za igru: slot-mašina. Slot-mašine različitih vrsta pravile su se u Americi još od devedesetih godina devetnaestog veka, ali došle su na svoje tek 1910, kada je predu-zimljiva firma pod nazivom Milsova kompanija za novitete uvela mašinu za prodaju žvakaće gume, koja je izbacivala žvake u skladu sa ukusima prikazanim na točkovima koji su se nasumice okretali. Arome su bile trešnja, pomorandža i šljiva - i ti simboli se i dandanas koriste na slot-mašinama. Na svakom točku je takođe bila i slika na kojoj je pisalo „Voćna žvaka 1910“, i kada bi se poredale tri takve, došlo bi do veoma izdašne isplate, baš kao i danas. Jednako kao što i danas limun u bilo kom redu znači da nema ništa od para - i otud izraz lemon u smislu da je nešto razočaravaj uče ili nedovoljno. Proizvođačima nije promakla mogućnost da se slot-mašine koriste za nešto vrednije od komadića žvakaće gume i ubrzo, prerađene tako da izbacuju novac, one su počele da se pojavljuju gde god je kockanje bilo legalno, mada niko nije ni pomislio da ih nazove jednorukim banditima (one-armed bandits) sve do pedesetih godina dvadesetog veka.17
Delimično reagujući na popularnost kocke, pobožna mlada Novoengleskinja po imenu En Ebot izmislila je 1843. godine zdravu alternativu: društvenu igru na tabli. Naravno, društvene igre na tabli kao što su šah i dame postojale su već vekovima u gotovo svim kulturama, ali nikada pre toga niko nije izmislio zabavu u kojoj su se igrači takmičili sledeći put kroz repliku stvarnog sveta. Ebotova igru nije smatrala pukom zabavom, već i pomoćnim sredstvom za čestit život. Pod nazivom Kuća sreće, ta igra je od igrača zahtevala da prelaze polja na tabli u potrazi za Večitim spasenjem, izbegavajući usput takve zamke kao što su Krivokletstvo, Pljačka, Neskromnost, Nezahvalnost i Pijanstvo. Zamisao da se figura za igranje pomera putem punim opasnosti bila je 1843. godine strahovito nova i ne samo što je Ebotovoj donela zgodnu svoticu već je nadahnula i pravo jato imitatora.
Jedan je bio mladić po imenu Milton Bredli, koji je 1860. proizveo svoj prvi hit, Igru života. Takođe moralno okrepljujuća, i ona je očito bila nadahnuta, ako ne i neposredno sačinjena po uzoru na sredstvo Ebotove za uzvišenu razbibrigu. Međutim, Bredlijev originalniji potez nastupio je kad je on smislio način da spakuje osam različitih igara, među njima i dame, šah, bekgemon i domine u malu, prenosivu kutiju, koja je postala pravi hit među vojnicima u vreme Građanskog rata.
Mnogo inovativniji je bio Džordž Svinton Parker, osnivač drugog velikog imena američke industrije igara, firme Braća Parker. Rođen u uglednoj, ali osiromašenoj porodici iz Sejlema, u Masa-čusetsu, Parker je obožavao društvene igre na tabli, ali je tragao za nagradom neposredno mnogo opipljivijom od budućeg spasenja. Godine 1883, sa samo šesnaest godina, izmislio je igru Bankarstvo u kojoj su igrači imali cilj da špekulacijama dođu do bogatstva. Rođen je novi etos igranja koji je zaokupio maštu Amerikanaca. Kako je to rekao pisac Piter Endrus: „Umesto da najpobožniji igrač požnje najveću sreću na onom svetu, najpametniji igrač je dobijao najviše para na ovom.“18
Sa svoja dva brata, Parker je od porodične firme napravio najveću kompaniju za proizvodnju igara na svetu. Sam Parker je izmislio više od stotinu igara - ili, tačnije, više od stotinu varijacija suštinski jedne te iste igre. One su se gotovo uvek vrtele oko nekog svetskog događaja ili tehnološkog proboja koji je nedavno zaokupio narodnu maštu. Među njegovim popularnijim tvorevinama bili su Klondajk, Pajkov vrh ili propast, Igra sa motornim kočijama, Rat na Kubi, Opsada Havane i Filipinski rat (smrt i uništenje pokazali su se među igračima gotovo jednako neodoljivim kao i gomilanje tobožnjeg novca).
Ali igru koja je obezbedila kompaniji bogatstvo nije izmislio Parker, niti bilo ko drugi povezan sa firmom. Nju je u prvim godinama ekonomske krize stvorio izvesni Čarls Darou, nezaposleni prodavač iz Džermantauna u Pensilvaniji, koji je nacrtao skicu prototipa na komadu mušeme koja mu je stajala na stolu. Tu igru je nazvao Monopol. Godine 1933, Darou je igru odneo Braći Parker u nadi da će je kompanija proizvoditi naveliko. Službenici Braće Parker su sa dužnom pažnjom probali da je igraju, ali nisu bili naročito impresionirani. Zaključili su da u igri postoje „52 fundamentalne greške“. Najpre, nije postojao cilj na tabli, niti vidljiv krajnji zadatak. Pomisao da se po tabli ide u krug i u krug izgledala im je malčice apsurdna. Onda su tu bile i te zbunjujuće hipoteke i promenljive cene zakupa. Sve u svemu, pravila su bila previše komplikovana i igranje je trajalo predugo. Očevidno, tako nešto se nikada ne bi prodavalo, pa su ga učtivo odbili.
Nepokoleban time, Darou je sam napravio nekoliko komada i odneo ih u Vonamejkerovu robnu kuću u Filadelfiji, gde je igra postala prava mala senzacija. Kada su u Braći Parker to saznali, odlučili su da probaju igru kao eksperiment. U prah godinu dana, „Monopol“ se prodao u milion kompleta, što je bila brojka nepoznata u svetu igara, i od tada pa nadalje to je ostala najproda-vanija igra na tabli u Americi. Pošto je njegova vera u igru dobila dostojnu potvrdu, Darou se povukao na jedno seosko imanje, gde je gajio orhideje i brojao parice.
„Monopol“ je bio velika pomama (craze) početkom tridesetih godina dvadesetog veka, ali takve pomame su bile deo američkog života još od dvadesetih godina devetnaestog veka kada je ta reč neočekivano poprimila smisao iznenadne, sveopšte manije. (Prethodno je reč craze označavala nešto napuklo ili slomljeno.) Zanimljivost u vezi sa pomamama jeste to što su one obično bile izmišljene drugde, ali su u Americi prihvaćene sa tolikim entuzijazmom i poletom da se činilo da su odatle i potekle. To je bio slučaj i sa jednom od velikih pomama devetnaestog veka, sa vožnjom koturaljki, razonodom koja je bila izmišljena u Holandiji i donesena u Ameriku 1863. godine.
Dok su se Evropljani nesigurno klatili po kaldrmisanim ulicama, Amerikanci su gradili ogromne palate za vožnju koturaljki poput Kasina u Čikagu i Olimpijskog kluba u San Francisku.
Tamo je moglo da stane i hiljadu vozača odjednom na uglačanim podovima od jasena i javora. Takva mesta su često imala i sop-stvene orkestre i publika je uz njihove melodije mogla da izvodi najnovije korake izmišljene u Americi, poput filadelfijskog trista, ričmondskog rola, plota i haje na točkovima.
Veoma slično je bilo i sa biciklom. Pre nego stoje 1869. Englez po imenu Dž. I. Stasen smislio naziv bicikl, vozila na dva točka imala su raznolika imena: velosipedi, kicoški konji, dresine i kosko-tresi. Ime koskotres je bilo naročito prikladno. Prvi bicikli vozili su se po drvenim točkovima, imali su drvene siceve i, naravno, išli su po mnogo neravnijim površinama. Rani modeli su se kretali tako što se vozač obema nogama odgurivao od tla, ili je koristio komplikovani mehanizam sa pedalama. Većina ih je bila bez kočnica. Ukratko, oni nisu bili ni bezbedni ni udobni. Ali su zato bili strahovito popularni.
Ubrzo su se ljudi posvuda pomamili za točkarenjem (wheeling), kako se to tada nazivalo. Vožnja bicikla ubrzo je razvila sopstvenu složenu terminologiju. One energičnije pristalice su pržile (scorching) ilipičile (freewheeling - što su oni jezički nemarni ponekad skraćivali u /reeling). Pržači koji su pokazivali krajnje sebičnu nebrigu prema drugima bili su poznati kao bezobzirni vozači (road hogs). Toliko su umeli da prepadnu ili iznenade druge korisnike puta - jedan popularni model zvao se Iznenađenje - da su na nekim mestima donošeni zakoni koji od biciklista ne samo što su zahtevali da uspore i sjašu dok prilaze konju već i da ga odvedu na bezbedno pre nego što nastave dalje.19
Još 1882. godine, ljudi su bicikle iz milošte nazivali bikes. Taj sporije bio toliko popularan daje 1885. godine jedna kompanija koja je proizvodila karte za igranje u Sinsinatiju došla na zamisao da ućari na pomami, te je tako nastala marka karata Bicikl. Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka, činilo se daje biciklizam postao onoliko popularan koliko je za jedan sport to bilo moguće, ali 1888. je Škot Džon Danlop izmislio pneumatsku gumu, a drugi izumi kao što su lakši ram, ručne kočnice, brzine i bezbednosni lanci doprineli su da biciklizam postane još popularniji nego ranije.
Dobar deo popularnosti biciklizma potiče otud što je to bilo jedno od malobrojnih ushićujućih zadovoljstava dopuštenih ženama, premda su neki autoriteti smatrali da je ono možda preterano ushićujuće. Medicinski i kirurški žurnal Džordžije, na primer, smatrao je biciklizam neprikladnim za žene zbog toga što su pokreti nogu i pritisak karlice na sicu mogli da izazovu „osećanja dotad nepoznata mladoj djevi“.20 Časopis Točkaš branio je biciklizam kao zdravu razonodu za žene, ali je za svoje čitateljke dodao i ovo zlokobno upozorenje: „1 ne pomišljajte da sednete za sto dok ne promenite donje rublje.“
Do 1895. godine, deset miliona bicikala zakrčilo je drumove Amerike, a proizvođači su pravili veliki asortiman vozila sa tako veselim, kupi-me imenima kao što su Druželjubivi, Kvadrant, Rudžov kvadricik trojka i Koventri kabriolet četiri u ruci. Činilo se da će pomama trajati i trajati, ali posle manje od decenije većina ljudi je zanavek popakovala svoje bicikle, zaljubivši se do ušiju u najveću od svih američkih strasti, u automobil.
Prve dve decenije dvadesetog veka bile su period relativnog mira u svetu pomama, ali tokom dvadesetih Amerika je nadoknadila izgubljeno vreme. Među fenomenima koji su obuzeli zemlju u toj živahnoj deceniji bili su plesni maratoni, takmičenja u sedenju na jarbolima za zastave (šampion je bio neki Alvin „Olupina“ Keli koji je ostao opasno nasađen na jarbol u Baltimoru dvadeset tri dana i sedam sati), takmičenja u lepoti, trke kolima s jedne obale na drugu, trke peške s jedne obale na drugu poznate kao derbiji kurjih očiju, i minijaturni golf.
Minijaturni golf - isprva nazivan patuljasti golf - nastao je 1927. godine kada je preduzimač po imenu Garner Karter podigao hotel za letovanje s nazivom Vilinska zemlja na planini Vidikovac u Tenesiju i dodao minijaturne terene s mehaničkim preprekama. Namenio je to deci kao razonodu, ali se zapanjio kada su ubrzo odrasli oterali poletarce sa terena. Pošto je shvatio da u tome mora biti nečega, Karter je osnovao kompaniju s nazivom Golf za Tomu Palčića i počeo fabrički da proizvodi terene. Za samo tri godine, širom Amerike je postavljeno 25.000 terena Tome Palčića.21
U tom periodu su još tri vida kućne zabave ušla u američki rečnik. Jedan je bio madžong (ili ma-džong), igra iz Kine koja je osvojila zemlju početkom 1922. Madžong - što je reč koja na mandarinskom znači „domaći vrabac“, po crtežu na najvažnijoj figuri - bio je naročito moderan među pomodarima (smart set - izraz koji je nastao otprilike u isto vreme kada je igra i došla u Ameriku). Ljudi su plaćali i do 500 dolara za svoje komplete za madžong - više nego što je koštao Fordov Model A. Neki su čak preuređivali sobe u svojim kućama u kineskom stilu i ulagali u svilene odore za sebe i goste kako bi ugođaj bio potpun. Otprilike jednu deceniju niste mogli da se nadate da ćete uspeti u društvu ukoliko niste znali po čemu se razlikuju Južni vetar i Crveni zmaj, ili niste uspevali da razumete povike kao što su „Pang!“, „Čau!“ i „Probio zid!“.22
Manje pomodna, ali ništa manje uticajna bila je „uidža“ - ouija. (To ime je sastavljeno od francuske i nemačke reći za „da“.) Ouija, gde igrači stave ruke na malu kazaljku koja klizi po tabli i bira slova i brojeve u odgovoru na pitanja, izmišljena je u devetnaestom veku (podaci se znatno razlikuju, kako u pogledu godine tako i mesta nastanka), ali je pronašla spremne poklonike u Americi dvadesetih godina dvadesetog veka, u tolikom broju daje Baltimor san zaposlio urednika za pitanja povezana s njom. Ouija je izbledela kao popularna zabava do četrdesetih, premda se povremeno vraćala popularnosti, a ponekad čak dospevala i u vesti, kao 1956. godine kada su potomci naslednice po imenu Helen Dau Pek na sopstve-ni užas otkrili daje ona svoje veliko bogatstvo ostavila izvesnom Džonu Gejlu Forbsu - čoveku o kome očigledno nije ništa znala -zato što joj je njegovo ime bilo otkriveno za vreme seanse sa ouija tablom gotovo četrdeset godina ranije. Na svu sreću po potomke, takav čovek se nije mogao naći, pa je novac na kraju pripao njima.23
Posleđnji sastojak te trostruke kućne razonode iz dvadesetih godina dvadesetog veka bio je onaj koji se pokazao najtrajnijim: ukrštenc reci (cross-word puzzle). Ukrštene reči je 1913. izmislio Englez zaposlen u novinama Njujork vorld, isprva pod imenom ukrštaljka (word-cross), ali proslavile su se tek kada je mala izdavačka kompanija Sajmon i Šuster 1924. godine objavila knjigu ukrštenih reci. Kao i madžong i uidža table, one su ubrzo postale nacionalna pasija, u tolikoj meri da je Železnica Baltimora i Oha-ja stavljala rečnike u kupee svojih vagona za putnike zavisnike od ukrštenih reci - ali za razliku od prve dve razbibrige, njihova popularnost nikada nije počela da jenjava. Danas je rešavanje ukrštenih reči i dalje najpopularnija sedeća zabava u Americi, pored gledanja televizije.
Otprilike u isto vreme kada su ukrštene reči, uidža table i madžong obuzimali pažnju Amerike, bezbol je postao poznat kao nacionalna razonoda, premda je zapravo bio to već dobar deo veka.
Niko ne zna kada se ili gde prvi put igrao bezbol. Često se suge-riše da se ta igra razvila iz engleske dečje igre loptom po imenu rounders. Nema sumnje da između nje i bezbola postoje sličnosti - u obe udarac pogađa bačenu loptu, a onda trči po stazi oko baza - ali poteškoća je u tome što Oksfordski rečnik engleskog ne može pronaći niti jedno mesto gde se rounders pominje pre 1856. godine, kada je bezbol i kao sport i kao ime već uveliko bio sastavni deo američkog života. (Izgleda da niko nije istraživao mogućnost da je zapravo rounders potekao iz bezbola.)
Sigurno je da preci bezbola potiču iz vremena mnogo pre Mej-flauera. Kriket, koji se u Engleskoj igra od šesnaestog veka, a bio je uobičajen u Americi sve do devetnaestog, izgleda daje bio deda svih igara sa palicom i loptom, ali i u Britaniji i Americi u slede-ća dva veka nikle su mnoge nove - tipcat (ili kitcat), bittle-battle, stick ball, one old cat, two old cat, three old cat i base (baza) ili baseball između ostalih.2 Sve su bile po istom principu udaranja lopte štapom ili veslom, i pokušaja obilaska predodređene trase pre hvatanja ili izbacivanja od strane igraća u terenu. Na prvo pomi-njanje bezbola ne nailazi se u Americi, već u Britaniji, u knjizi za decu s nazivom Lepa mala džepna knjiga, namenjena zabavigos-podičića Tomija i slatke gospođice Poli, objavljenoj 1744. u Londonu.24 Ali igre loptom su u to doba već bile dobro ukorenjene u Americi. Palica je u smislu američke igre prvi put pomenuta 1734, a tokom osamnaestog veka u Americi se mnogo puta pominju igre loptom i njihovi sastojci. Na primer, Bostonski pokolj je delom izazvan i time što je neko preteče zamahnuo palicom prema britanskim vojnicima, a za vojnike u dolini Fordž zna se da su 1778. godine ubijali vreme „igrajući bazu“.25
Početkom devetnaestog veka, igre loptom u Americi izgleda da su se uglavnom pretvorile u opšti oblik poznat pod nazivom town ball, u dve slične verzije, masačusetskoj i njujorškoj. Raznovrsna etimologija bezbol terminologije - innings (delovi utakmice), shortstop (igrač koji stoji između druge i treće baze), outfielder (igrač koji brani centralni, desni ili levi deo terena) i tako dalje -ukazuju na to da se savremena igra nije pojavila kao izdanak nekog pojedinačnog sporta, već je pozajmljivala i apsorbovala elemente iz različitih igara. Pitanje je: ko je bio odgovoran za stapanje tih međusobno sasvim različitih elemenata u jedinstvenu igru?
Tradicionalni odgovor glasi: Abner Dabldej. Po recima Dejvida Heketa Fišera, „izgleda daje Dabldej kodifikovao jedan od mnogih kompleta pravila pre 1840. godine“. Fišer napominje da Dabldej nije izmislio bezbol ali, kako dodaje, „njegova veza sa igrom nije bila ni mitska, kako su to natuknuli neki revizionisti“.26
U stvari, bila je potpuno mitska.
Odgovornost za legendu o Dabldeju leži definitivno na Albertu Gudvilu Spoldingu, koji je bio izuzetan igrač i vest privrednik, ali isto tako i nepouzdan istoričar. Posle kratke, ali uspešne karijere u bezbolu, Spolding je otvorio prodavnicu sportske opreme u Čikagu, koja je izrasla u jednog od najvećih svetskih proizvođača sportskih potrepština. Do 1903. godine, on je bio već veoma bogat čovek i figura božanskog autoriteta među poklonicima bezbola.
Iste te godine - one kada je održana prva Svetska serija, kada su braća Rajt prvi put poletela i kada je izmišljen automobil Model A - Henri Čedvik, urednik uglednog Vodiča za bezbol, napisao je kratku istoriju igre u kojoj je pretpostavio da bezbol potiče od kri-keta i igre rounders. Rodoljubivi Spolding užasnuo se na pomisao da bezbol možda i nije čisto američka izmišljotina. Pošto se sve to krčkalo u njemu neke dve godine, osnovao je 1905. šestočlanu komisiju da razmotri to pitanje. Komisiji je predsedavao A. G. Mils, predsednik Državne lige i, kako se zadesilo, čak trideset godina prijatelj s nedavno upokojenim Abnerom Dabldejem. Godine 1907, komisija je objavila izveštaj u kojem je ustvrdila ne potkre-pivši tu tvrdnju ničim da je igru stvorio Dabldej u Kuperstaunu, u državi Njujork, godine 1839. Kada su ga primorali da iznese pojedinosti, Mils je otkrio da je tu priču čuo od jednog „uglednog gospodina“ po imenu Albert Grejvs, čije je reči prihvatio bez ikakvog pitanja. (Grejvs će ubrzo skončati u ludnici.)
Svakome ko se iole uneo u stvar bilo je jasno da ta priča ne drži vodu. Pod jedan, Dabldej nije bio 1839. u Kuperstaunu, već na Vest Pointu, a njegova porodica se u svakom slučaju odselila iz Kuper-stauna 1837. Kada je umro, Dabldej je za sobom ostavio šezdeset sedam dnevnika i ni u jednom od njih nikada nije ni pomenuo bezbol. Konačno, ako je bilo za verovati Milsovoj priči, za vreme njihovog prisnog tridesetogodišnjeg prijateljstva Dabldeju nije nijednom palo na pamet da Milsu pomene kako je izmislio igru od koje je Mils živeo.27
Ukoliko se i za koga može reći da je osnivač bezbola, onda je to Aleksandar Kartrajt, član Njujorškog kluba Nikerboker, koji je 1845. napisao skup pravila za oblik taunbola poznat kao njujorški. U svojim osnovama, Kartrajtova verzija igre je bila veoma nalik današnjoj. Predviđala je ekipe od po devet igrača i teren u obliku dijamanta sa bazama međusobno udaljenim po dvadeset sedam metara. Posle tri promašaja se ispadalo, a posle tri ispadanja ekipa je gubila pravo da udara loptu.
Ali u pojedinostima, igra koju su Kartrajt i njegovi neposredni naslednici igrali bila je puna razlika. Ponajpre, igrači u terenu su mogli da izbace protivnike hvatanjem lopte pri prvom odskoku kao i u letu, ili ako bi ih pogodili loptom dok ovi trče (opcija koja je igračima u terenu nesumnjivo pružala najveće zadovoljstvo, ako ne i najveći broj izbacivanja). Zaštitne rukavice će početi da nose tek od devedesetih godina devetnaestog veka. Pre toga su loptu hvatali goloruki, ili ponekad kapom. Bacač (pitcher) je stajao mnogo bliže udaraču (batter) nego sada, bacao je odozdo i morao je da nudi vrste hitaca udaraču (amerikanizam od 1924) sve dok ovaj ne pronađe onu koja mu se dopada. Čak do 1887, morao je da baca tamo gde mu udarac kaže.28
Udarači su isprva bili poznati i pod nazivom strikers, a posle 1856. i kao batsmen. Hvatač (catcher, ponekad nazivan i catcherout) - stajao je i do petnaest metara iza ploče glavne baze i ostajao oprezno van domašaja podlih hitaca sve do pojave maske za hva-tače devedesetih godina devetnaestog veka. Sudija (umpire, izraz prvi put zabeležen u kontekstu bezbola 1856) takođe je stajao (a često i sedeo) bezbedno podalje od linije prve baze. U to doba se proceni sudija verovalo još manje nego danas. Na važnim mečevima je tu bio i glavni sudija, čiji je posao bio jednostavno da sudi o tome kako sudija na terenu obavlja posao.
I uniforme su bile upadljivo drugačije. Kartrajtov klub Nike-boker, na primer, imao je uniforme koje su se sastojale od belih košulja, plavih pantalona i slamnih šešira, zbog čega su pre ličili na opuštene estete na Maneovoj slici Déjeuner sur l'herbe nego na srčane, borbene sportiste. U stvari, oni su često i bili pre kao estete nego kao atlete. Svrha prvih ekipa bila je da predstavljaju ekskluzivne bratske organizacije za više staleže, zbog čega ih i dandanas nazivamo klubovima. Utakmice su se često organizovale samo zbog društvenih skupova koji bi usledili posle njih. Onda su se dogodile dve stvari: takmičenje među klubovima postalo je oštrije i intenzivnije, i igra se raširila među masama, gde je postalo očigledno da fizički radnici imaju izvesne prednosti u smislu snage i izdržljivosti nad berzanskim agentima i nižim funkcionerima. Isprva, radnici su igrali u sopstvenim ligama - radničke utakmice u bostonskom parku često su počinjale u 5 ujutro, kako ne bi ometale radni dan - ali nije prošlo mnogo vremena pre nego što su džentlmenski klubovi tiho počeli da ih regrutuju kao plaćene takmičare s lažnim imenima. Bezbol je počeo da gubi svoj uzvišeni sjaj kada su reči poput hipodromisanja (nameštanje utakmice zbog podmićivanja) i vrteške (prelazak iz jednog tima u drugi za veću platu) ušle u žargon igre.
Godine 1859, kada je osnovano Nacionalno udruženje igrača bezbola (naziv „nacionalno“ bio je malčice preambiciozan pošto su svi klubovi bili iz šire okoline Njujorka), insistiralo se na amaterizmu i džentlmenskom ponašanju. Nije bilo niti jednog niti drugog. Već 1860, Ekscelziori iz Bruklina plaćali su bacača brzih lopti po imenu Džim Krejton, dok su njujorški Mjučualsi naplaćivali ulaz na svoje utakmice deset centi i zaradu delili. Ni fer-plej nije uvek bio na snazi. Najmanje jedna ključna utakmica odlučena je tako što je vlasnik jedne ekipe napujdao svog psa na igrača u terenu koji je jurio za visokom loptom.
Godine 1869, Amerika je imala svoju prvu potpuno profesionalnu ekipu, Crvene čarape iz Sinsinatija, sa rekordnih pedeset sedam pobeda, bez ijednog poraza i s jednim nerešenim rezultatom u toku godine, te publikom od čak 15.000 ljudi.29
Kako je bezbol bivao sve profesionalniji, tako su se obrazovale razne lige i savezi - uključujući i jednu s možda malčice suvišnim nazivom „Savez liga“. Godine 1877. osnovana je Nacionalna bezbol liga, prva prava velika liga.30 Američka liga usledila je 1901, premda su njeni koreni bili u Zapadnoj ligi. Među prvim profesionalnim ekipama bili su Filadelfijske atlete, Prevrtači sena iz Troja, Bruklinski Atlantici, Žderavci iz Detroita, Vašingtonski olitnpijci, Hartfordski tamnoplavi i Klivlendski pauci, koji su se 1899. istakli najgorim rezultatom koji je ikada postigao jedan profesionalni bezbol klub: 20:134. Samo su u Njujorku bili Mjučualsi, Brđani,
Harlemci, Gotamci, Patnami i Orlovi. Često naziv mesta nije značio bogzna šta. Hartford je igrao sezonu 1877. u Bruklinu. Često, takođe, ako je ekipa bila izbačena iz borbe za prvo mesto, nije se gnjavila gostovanjima pred kraj sezone. Čak i kad bi se protivnik pojavio, nije uvek bio vredan truda. Na poslednjoj utakmici u sezoni 1881, Prevrtači sena iz Troja imali su dvanaest gledalaca koji su kupili karte.
Ekipe su se beskrajno formirale i raspadale. Mnoge su se pogasile. Druge su poprimale novi identitet - ponekad čak i u nizu. Mladunci (Cubs) iz Čikaga nastali su 1876. kao Bele čarape (to ime je kasnije prisvojila suparnička ekipa s druge strane grada), a između 1887. i 1905. imali su raznorazne zvanične i nezvanične nadimke - Ždrepci, Crne čarape, Siročići, Kauboji, Grubi jahači, Regruti, Paname, Zefiri i Nacionalci - pre nego što su se 1905. konačno skrasili kao Mladunci. Jedna ekipa iz Bruklina počela je sebe da naziva Mladoženjama pošto su im se četiri igrača oženila istog leta, ali se to ime na kraju pretvorilo u Vrdalame (Dodgers) -ili preciznije, Tramvajske vrdalame. Ime se nije odnosilo na igrače, već na neustrašive ljubitelje koji su morali da vrdaju između niza tramvajskih linija kako bi bezbedno stigli do stadiona. Bostonski žderači pasulja postali su Bostonski ratnici. Bostonske crvene čarape bile su poznate alternativno i kao Hodočasnici ili Somerseti, pre nego što su se vratili korenima kao Crvene čarape.
Prvo Prvenstvo svetske serije počelo je 1884. i skraćeno je u Svetsku seriju 1889. Bio je to smešno pretenciozan naziv. Ne samo što serija nije bila globalna već nije bila čak ni reprezentativna za Sjedinjene Države. Godine 1903. nije postojala nijedna ekipa u velikim ligama južno od grada Vašingtona, ili zapadno od Sent Luisa - i taj obrazac neće se menjati sve do pedesetih godina dvadesetog veka, kada je brzi razvoj vazdušnih putovanja podstakao egzodus na zapad.31
Za vreme svog dugačkog puberteta u devetnaestom veku, bez-bol je stvorio ogroman rečnik.
Među izrazima koji su još u upotrebi nalaze se i sledeći: walk za šetnju do baze i goose egg (guščje jaje) za nulu (1866), double play (izbacivanje dva igrača jednom loptom, 1867), bullpen (klupa za rezervne igrače, 1877), bleachers (nepokrivene tribine, 1882), raincheck (ulaznica koja se koristi u slučaju odlaganja utakmice zbog kiše, 1884), southpaw (levoruki igrač, 1885), charley horse (grč u mišiću, 1888), fan u smislu navijača (devedesete godine devetnaestog veka), double-header (dvostruka utakmica, 1896) i to play ball u smislu saradnje (1901). Ali to je tek najšturiji primer. Iscrpan spisak bi morao da zauzme nekoliko stranica. Samo je za pogodak zabeleženo više od stotinu izraza - Texas Leaguer, squib, nubber, banjo, stinker, humpie, drooper i tako dalje.32
Samo ponekad znamo poreklo tih izraza. Southpaw se pripisuje Čarlsu Simoru iz Čikago tajmsa, zato što su bacači na starom stadionu u zapadnom delu grada bili okrenuti prema zapadu, te je levoruki igrač morao da stoji sa rukom kojom baca okrenutom prema jugu. Izraz bleachers pripisuje se jednom drugom čikaškom sportskom novinaru, koji ga je primenio na one nesrečnike koji su morali da sede na nepokrivenom delu tribina pa ih je stoga sunce izbelelo (bleach).33 Menken je ušao u trag izrazu charley horse zahvaljujući igraču Čarliju Esperu iz Baltimorskih Oriola, koji je „hodao kao hromi konj“, ali Fleksner ukazuje na to da je taj izraz bio u upotrebi već šest godina pre nego što je Esper počeo da igra.34 Banjo hit, iz 1925, smislio je tip privlačnog imena Snuks Daud koji je igrao za Džinove iz Džerzi Sitija, i očigledno aludira na zvuke nalik na bendžo koji se čuju kada se lopta traljavo udari. Raincheck je bio - a i danas je - izraz za zadržani deo karte. Ako bi utakmica bila prekinuta zbog kiše u prvih pet ininga, gledalac je mogao besplatno da uđe na sledeću utakmicu pokazavši zadržani deo karte. Otud se taj izraz koristi u opštem smislu za odloženi sastanak.
Sa drugim izrazima smo mnogo manje sigurni. Često se kaže da je izraz bullpen, deo terena gde sede i zagrevaju se rezervni bacači, nastao zato što su tamo obično stajale reklame za duvan marke Bull Durham. Ali ta priča ipak više duguje narodnoj mitologiji nego ma kom dokumentovanom dokazu. U najmanju ruku je jednako verovatno da se taj deo terena zove tako zato što liči na mesto gde se drže bikovi (bulls). U svakom slučaju, prvo njegovo pominjanje, u Sinsinati enkvajereru iz 1877, ne odnosi se na mesto gde se nalaze bacači, već na mesto u koje su bili saterani navijači. Tek je 1910. ta reč poprimila značenje mesta za zagrevanje bacača. Pretpostavlja se da jefan u smislu entuzijaste skraćenica od reči fanatik, ali taj zaključak je tek spekulativan. Menken ukazuje na to da bi on mogao poticati od reči fancy, kao u izrazu fancy some-ones chances (biti uveren u nečije sposobnosti da postigne uspeh). U svakom slučaju, na samom početku, navijače nisu zvali fanovi-ma, već izrazom cranks (kurble), verovatno zato što su kurblovali domaću ekipu svojim navijanjem.
Bezbol je i dalje najplodonosnije tlo za inventivne igre recima u američkom životu. Među onim istaknutijim - i na prvi pogled krajnje zbunjujućim - skorijim neologizmima jesu „okrenuti osmicu“ (dial za udarac koji omogućuje optrčavanje oko svih baza i „Linda Ronštat“ za dobru, brzu loptu. „Okrenuti osmicu“ potiče iz prakse u hotelima da od gostiju zahtevaju da okrenu osmicu za međugradski poziv. Linda Ronštat, komplikovanije, jeste aluzija na njenu pesmu „Tužni zaliv“ čije značenje postaje jasnije kada pomislite kako je dobra brza lopta „prohujala kraj vas“.
U dugom periodu razvoja bezbola iz rekreacije za gospodu u nacionalnu razonodu, jedan drugi sport se pripremao da dovede u pitanje njegovu neugroženu prevlast. Mislim tu na sport koji Amerikanci uporno nazivaju fudbalom (što je neobičan izbor, pošto se u toj igri lopta šutira nogom tek sporadično). Kao izraz, fudbal postoji u engleskom od 1486. godine, pre nego što se za Ameriku uopšte i znalo. U ranim danima, on je prevashodno označavao godišnje takmičenje na kojem su žitelji susednih engleskih sela pokušavali da šutiraju ili guraju naduvenu životinjsku mešinu između dve međusobno udaljene tačke. Na kraju je organizovaniji oblik toga evoluirao u dva glavna sporta, ragbi (po engleskoj školi tog imena, gde se prvi put igrao 1864) i soker (po britanskom univerzitetskom slengu, u upotrebi tek od 1891).
U svojim najranijim manifestacijama u Americi, fudbal je bio manje sport, a više legalizovani džumbus, veoma nalik na seoski sport iz srednjovekovne Engleske. Otprilike od 1840. na Jejlu je ušao u običaj meč između brucoša i starijih studenata, sa zamaš-nim i neorganizovanim guranjem u čijem se epicentru nalazila priručna lopta. Posle jednog takvog meča, Njujorkpost se naseki-rao: „Dečaci i mladići su obarali jedni druge, cepali jedni drugima odeću. Oči su im ostale naduvene, lica prljava i krvava, a košulje i kaputi iskidani u prnje.“ Užasnuti povredama i neredom, Jejl i Harvard su zabranili taj sport u šezdesetim godinama devetnaestog veka.
Studenti su odustali od godišnjih tuča i umesto toga prionuli na ragbi. Isprva su koristili engleska pravila, ali ona su se postepeno razvila u samostalne oblike - iako su zadržali dosta od terminologije, kao što je offside (ofsajd), fair catch (hvatanje pri kojem hvatača protivnički igrači ne smeju dodirnuti), halfback (igrač koji stoji iza prednje linije) i scrimmage (ili scrummage, od reči engleskog dijalekta za gužvu, koja je u svetu ragbija sada skraćena na serum). Čak i kada je uveden nekakav red u igru, ona je ostala nedisciplinovana i opasna. Godine 1878. Volter Kemp, student sa Jejla u koga su izgleda kao u boga gledali i vršnjaci i mentori (i ne bez razloga: jedna od ekipa sa Jejla koju je on predvodio pobe-dila je protivnike rezultatom 482:2 u toku jedne sezone i 698:0 u toku druge), predložio je da se uvede nekoliko pravila koja će igru učiniti zrelijom. Prvo je bilo da ekipe moraju biti ograničene na po jedanaest igrača i da svaka strana ima tri šanse - ili dauna (downs) - da loptu prenese do udaljenosti od pet jardi (4,57 m). To je dovelo do iscrtavanja belih linija u razmacima od po pet jardi, zbog čega se od 1897. teren za fudbal naziva roštiljem (gridiron).
Otprilike 1880, fudbal i ragbi su se rastali zauvek u Americi, i već 189CL Jejl je redovno privlačio po 40.000 gledalaca na svoje fuđbalske utakmice. Neke stvari su još morale da se menjaju. Centar nije „snepovao“ loptu rukama, već ju je šutirao nogom natrag kvoterbeku. Tek je od 1904. tačdaun (unošenje lopte u protivničku završnu zonu) počeo da donosi više od gola šutem iz terena. Dodavanje unapred uneseno je u pravila tek 1906.35 Čak ni tada još niko nije zaista shvatao sve mogućnosti tog poteza. Kada je i kori-šćen, što je bilo retko, obično je kvoterbek u lobu kratko dodavao loptu nepomičnom hvataču, koji bi se onda okrenuo i potrčao sa loptom. Tek je 1913. Gasu Dorejsu, kvoterbeku NotrDama, i njegovom saigraču Knutu Rokniju palo na pamet da bi hvatač mogao da dobije loptu u trku. Pošto je tako uradio, Notr Dam je pobedio Vojsku sa 35:15 i ušao u legendu, makar na sportskim stranicama.
Čak i sa Kempovim poboljšanjima, američki fudbal je ostao nasilan i opasan. Godine 1902. umrlo je dvanaest američkih igrača. Godine 1905. se taj broj popeo na sedamdeset jedan. Da bi sve bilo još gore, škole su počele da angažuju profesionalne igrače. „Jedan čovek je igrao, pod različitim pseudonimima, u šest škola u periodu od trinaest godina“, primećuje Pejdž Smit.36
Profesionalni fudbal je nicao u rudarskim i fabričkim gradovima početkom dvadesetog veka, i nazivi ekipa obično su bili odraz lokalne industrije, kao kada je reč o Pitsburškim čeličarima i Pakerima (mesa) iz Grin Beja. Profesionalni fudbal je sporo hvatao koren. Godine 1925, franšiza njujorških Džinova kupljena je za samo 500 dolara. Tek kada su došle pedesete i doba televizije, profesionalni fudbal je privukao ogroman broj vernih poklonika.
Iako je fudbal doneo ogroman interni rečnik - T-formacija (1931),p/ej-o/(1933), handoff (dodavanje lopte saigraču) i quater-back sneak (ušunjavanje kvoterbeka - početkom četrdesetih), da pomenemo samo četiri - iznenađujuće malo fuđbalskih termina je ušlo u opšti engleski rečnik. Među malobrojnima su: to blindside (uhvatiti nekoga na prepad), cheap shot (nesportski verbalni napad na nezaštićenog protivnika), game plan (plan igre) i jock za spor-tistu (od reči jockstrap za štitnik međunožja, koja potiče od izraza iz engleskog slenga u šesnaestom veku koji je označavao penis).37
U vreme kada je fudbal zauzimao svoje uzvišeno mesto u koledžima, formirao se još jedan trajno popularan sport. U jesen 1891, mladi Kanađanin po imenu Džejms Najsmit upravo je postao član osoblja Međunarodne trenerske škole za mlade hrišćane u Spring-fildu, u Masačusetsu, gde su mu rekli da smisli igru na zatvorenom koja ne bi obuhvatala telesni kontakt, ne bi za posledicu imala oštećenje gimnastičke sale i u kojoj bi svaki igrač imao priliku da bude aktivan. Igra koju je izmislio bila je košarka (basketbaU - ili basket bali, kako se zvala do 1912. godine). Najsmit je okačio korpe za breskve na obe strane gimnastičke sale i za igranje upotre-bio loptu za soker. U prvoj utakmici koja je odigrana u decembru 1891. učestvovale su dve ekipe sa po devet članova i ona nije bila naročito uzbudljiva. Konačan rezultat bio je 1:0.38
Kao vansezonska rekreacija, košarka je postala veoma popularna, uglavnom zato što je bila toliko jeftina i laka. Posle tri godine, jedna kompanija je proizvodila specijalne lopte za taj sport i već su se razvile mnoge nijanse igre. Na primer, 1893. uvedeno je slobodno bacanje - ili slobodan pokušaj postizanja pogotka, kako se to tada nazivalo. Po pet igrača u ekipi uvedeno je kao standard 1895. godine, ali nazivi pozicija - centar, dva krila i dva beka - ustalili su se tek dvadesetih godina dvadesetog veka. Do 1907, košarka se nazivala igrom kaveza (the cage game). Izraz cager, čija je trajna upotreba u velikoj meri bila ishod pogodnosti njegovog pisanja u novinskim naslovima, prvi put je primećen 1922. u jednim novinama iz Ardmora, u Oklahomi.
Začudo, iako su korpe za breskve ubrzo zamenjene mrežica-ma, tek je 1912. nekome palo napamet da imodseče dno. Dotada je bilo neophodno da se neko popne uz merdevine i izvadi loptu posle svakog pogotka.
Rezultati su godinama bili slabi. Za vreme prvog Nacionalnog pozivnog turnira 1934. u Njujorku, Njujorški univerzitet je pobe-dio Notr Dam sa 25:18, a Vestminster je pobedio Sent Džon sa 37:33. Tek sa razvojem skok-šuta (jump shot) u tridesetim godinama dvadesetog veka, i horoga (hook shot) u četrdesetim i kasnije, te iznad svega protivnapada (fast break) u pedesetim, sport je postao zaista brz.
Mnoge ekipe omladinskih hrišćanskih organizacija razvile su se u prve profesionalne ekipe, što posebno važi za Seltike, koji su formirani 1915. i nisu došli iz Bostona već iz Njujorka. Ali finansi-ranjeje oduvekbilo problem i ekipe su često morale dapribegavaju očajničkim merama kako ne bi bankrotirale. Jedna od prvih ekipa je, kako bi obezbedila sponzorstvo, uzela ime Zolnerovi klipovi iz Fort Vejna. Nazvali su se tako po Fredu Zolneru koji je, kao što ste već pretpostavili, proizvodio klipove. Profesionalna košarka je dobila pravi zamah tek sa formiranjem Nacionalnog košarkaškog udruženja [National Basketball Association - NBA) 1949. godine, koje je nastalo spajanjem dve manje lige. Kao i fudbal, profesionalna košarka je suštinski bila dete televizije i, kao i fudbal, imala je iznenađujuće mali uticaj na američki engleski. Zapravo, ako odbacite povremene figurativne primene nekoliko izraza kao što su zakucavanje (slam dunk), promašaj (air bali) ipresing (full-court press), uticaj joj nije bio nikakav.
Jezički je mnogo zanimljivija jedna od drevnijih popularnih razbibriga: golf. Igra i mnogi izrazi povezani s njom škotskog su porekla, među njima bunker (peskovita zamka na terenu), tee (kupica na koju se stavlja lopta pre udarca), divot (komadić zemlje nehotice odvaljen palicom prilikom udarca), niblick (gvozdena palica), duffer (loš igrač), links (igralište) i sama rečgolf. Ta reč, nejasnog porekla, moguće od reči gowf iz škotskog dijalekta, koja je značila udariti ili pogoditi, prvi put je zabeležena 1457. godine. Različito pisanje ukazuje na to da se sve donedavno izgovarala sa nemim l.
Golf je u Ameriku stigao iznenađujuće rano. Još 1786, samo deset godina posle Deklaracije nezavisnosti, u Čarlstonu je postojalo mesto koje se nazivalo golf-klubom, a Savana je isto takvo dobila 1795, premda ne postoje dokazi da se tamo zapravo ikada igrao golf. Svakako, niti jedno od ta dva mesta nije imalo nešto nalik na teren za igranje. U svakom slučaju, oba kluba su bila rasformirana do druge decenije devetnaestog veka. Prvi pravi teren za golf u Severnoj Americi bio je teren Kraljevskog montre-alskog golf-kluba osnovanog 1873. Prvi u Sjedinjenim Državama pripadao je Golf-klubu Foksburg u Pensilvaniji, osnovanom 1887. godine.
Iako je igra bila škotska, mnogi izrazi su američki, posebno par koji potiče iz 1898. Naravno, par označava rezultat koji dobar igrač treba da postigne na datoj rupi. Pre nego što je reč par ušla u stalnu upotrebu, koristio se stari škotski izraz bogey, koji označava duha. Zamisao je bila da se svaki igrač takmiči protiv hipotetičnog nepostojećeg čoveka. Međutim, 1898. godine izmišljena je gumena loptica za golf koja je brzo zamenila stare loptice gutaperke. (Da se zna, gutta-percha potiče od malajske reči koja znači „traka od tkanine“.) Pošto su nove loptice letele dalje, u prošeku je za svaku rupu bio potreban po jedan udarac manje. Otud je par poprimio značenje novog nominalnog broja potrebnih udaraca, a bogey je sačuvan za stari broj udaraca. Postepeno, kada su gutaperke potpuno nestale, bogey je počeo da znači naprosto jedan udarac više nego par.39
Ptičica (birdie), reč koja označava jedan udarac manje nego par, dolazi od izraza iz američkog slenga iz devetnaestog veka, koji znači: odlično. I ona i orao (eagle), amerikanizam koji znači dva udarca manje nego par, ušle su u opštu upotrebu dvadesetih godina dvadesetog veka.40 Iste te decenije, s golfom su počela da se povezuju dva prilično čudna odevna predmeta. Prvi su bile golf-pantalone nikerbokerice, reč koju je smislio Vašington Irving 1809. godine za svoju Nikerbokerovu istoriju Njujorka (koja se zapravo nije tako zvala; formalni naslov bio je lstorija Njujorka od početka veka pa do kraja holandske dinastije, od Didriha Niker-bokera). Na način koji izmiče racionalnom objašnjenju, ta reč se najpre vezala za ženske gaće (koje se i dan-danas zovu knickers u vascelom engleski-govorećem svetu osim u Severnoj Americi), a onda, zahvaljujući još neverovatnijem skoku, za skraćene panta-lone koje su igrači golfa voleli u dvadesetim godinama dvadesetog veka, i čije stalno postojanje izgleda da je neobična te, rekao bih, ničim izazvana opsesija gospodina Pejna Stjuarta.3 Golf-nikerice su zatim začele još jedan kratkovečni odevni predmet, čakšire do ispod kolena (plusfours, koje su se tako zvale zato što su bile četiri cola duže od nikerica).41
Konačno, pre nego što ostavimo za sobom svet sporta i razonode, treba da napomenemo nedavnu polemiku oko uvredljivosti mnogih nadimaka ekipa u odnosu na američke Indijance. Godine 1922, obrazovan je pokret pod nazivom Nacionalna koalicija protiv rasizma u sportu i medijima, delom da bi protestovala zbog nadimaka kao što su Plemenski ratnici, Crvenokošci i Indijanci. Po mišljenju Klajda Belekurta, direktora Američko-indijanskog pokreta, „nazvati jednu ekipu Vašingtonskim crvenokošcima isto je kao i nazvati je Vašingtonskim crncima ili Vašingtonskim crnjama“.42
U odbranu Klivlendskih Indijanaca, pomenuto je da naziv tima zapravo čuva uspomenu na američkog domoroca Luisa F. „Alek-sa‘‘ Sokaleksisa, Indijanca iz plemena Penobskot, koji je bio jedan od najboljih igrača ekipe devedesetih godina devetnaestog veka i po kome su Klivlendski Indijanci uzeli ime 1914, u godini njegove smrti. Ali taj argument ne prolazi kod nekih aktivista. Kako je jedan rekao: ,,U tom slučaju, trebalo je da uzmu ime Klivlendski Sokaleksisi.“
Nekoliko koledža i srednjih škola promenilo je nadimke svojih ekipa koje su se zvale Mohikanci ili Huroni u nešto bezopasnije i manje emotivno, a jedne novine, Oregonac iz Portlanda, objavile su 1992. da više neće objavljivati nadimke povezane sa Indijancima, s objašnjenjem da oni obično „šire stereotipe koji štete dostojanstvu i samopoštovanju mnogih ljudi u našem društvu“.43
Međutim, u vreme kada je ovo pisano, nijedna profesionalna ekipa nije ozbiljno razmišljala o promeni svog imena.
1
Huškanje pasa da napadaju medveda vezanog lancima. (Prim. prev.)
2
Neobično ime kriketa potiče iz jedne stare francuske reči, criquet, koja opisuje zvuk udarca lopte u drvo. Insekt cvrčak takođe je dobio ime po reči criquet.
3
Payne Stewart (1957-1999), američki profesionalni igrač golfa, poginuo u padu aviona u svojoj 42. godini. (Prim, prev.)

O bombama i priključenijima: Politika i rat

I

Kada je, negde 1820. godine, kongresmen po imenu Feliks Voker optužen da trabunja - što je očigledno i radio - odgovorio je da se obraća ljudima iz okruga Bankomb (Buncombe) u Severnoj Karolini, svojim zemljacima. Gotovo istog trenutka, njegove kolege u Kongresu počele su da svako političko naklapanje nazivaju obraćanjem Bankombu. Ubrzo se ta fraza raširila dalje od Vašin-gtona i skraćena je u buncombe, što se često u pisanju pretvaralo u bunkum, da bi konačno bilo dodatno svedeno na bunk. Oblik debunk (prikazati nešto u pravom svetlu) došao je još kasnije, 1927. godine. Izreći bunkum je nastala opet reč hokutn (podvala) - kao spoj reći hocus i bunkum. Otud je jednom jedinom glupavom rečenicom zaboravljeni Feliks Voker uspeo da nadahne pola stranice rečničkih odrednica.' Nakon što je to učinio, Voker je dotakao središnji paradoks američke političke retorike - naime, dok političari možda mahom izbacuju topao vazduh (u meta-foričkom smislu za praznoslovlje, ovaj amerikanizam se koristi od četrdesetih godina devetnaestog veka), isto tako i neprestano osvežavaju jezik.
Malobrojni su američki politički izrazi koji imaju znatan ugled. Caucus (politički odbor, kokus), od algonkvinske reči za savetnika, potiče s početka sedamnaestog veka, i kao takav jedan je od najstarijih preživelih amerikanizama. Mugwump (nezavisan političar, reč isprva često pisana kao mugquomp), još jedan algonkvinizam, usledio je ubrzo i prvi put se pojavio u zapisima 1643. godine. Dva veka je zadržao svoje prvobitno značenje poglavice ili vođe pre nego što je u osamdesetim godinama devetnaestog veka naglo počeo da označava političkog slobodnjaka koji ne pripada nijednoj partiji. (Često navođena definicija glasi da je mugwump neko ko sedi sa šoljom - mug - s jedne strane ograde dok mu je zadnjica - wump, iskvareno od rump - s druge.) Favourite son je izraz koji je za Vašingtona prvi put upotrebljen 17891, a on je opet ubrzo zatim smislio administraciju.
Ali zlatno doba američke političke terminologije bio je devetnaesti vek. Od nekih dvestotinak termina koji su u tom burnom veku ušli u iole trajniju upotrebu, znatan broj je bio dovoljno koristan da ostane sa nama i danas; među njima su spoils system (neformalni sistem po kojem pobednička partija poverava državna radna mesta svojim članovima i biračima kao nagradu i podsticaj za dalji rad u korist partije), lobbyist (lobista), split ticket (spisak kandidata dveju ili više partija), party ticket (lista kandidata), dyed-in-the-wool (osoba nepokolebljivih stavova), office seeker (kandidat za državnu funkciju), dark horse (autsajder), lame duck (funkcioner na isteku mandata, bukvalno: čopavi patak), slate (predizborna kandidatska lista), standard-bearer (barjaktar),gag rule (pravilo o zaključenju debate), straw vote (probno glasanje),party machine (partijski aparat), filibuster (taktika opstrukcije rada parlamenta držanjem beskonačnih govora), slush fund (novac predviđen za podmićivanje),gubernatorial (guvernerski, vladin), junket u smislu putovanja o državnom trošku, bandwagon u smislu pokreta ili trenda u koji se treba uklopiti, landslide za glatku pobedu, to dodge the issue (zamenjivati teze), to electioneer (agitovati), to campaign (voditi kampanju), to gerrymander (izvoditi prediz-borne smicalice), to be in cahoots with (biti u zaveri s nekim), to logroll (pomagati se međusobno), to stump (putovati radi sticanja političke podrške), to run (učestvovati u izborima), to muckrake (otkrivati skandale), to mend fences (izgladiti nesporazum), to whitewash (prikrivati mane) i to keep the ball rolling (nastaviti sa procesom koji je u toku, bukvalno: kotrljati dalje loptu, zbog predsedničke kampanje iz 1840. godine, kada se iz grada u grad kotrljala kožna lopta prečnika tri metra s tim sloganom, u znak podrške za Vilijama Henrija Harisona).2
Jedan od prvih političkih termina koji je ušao u opštu upotrebu bio je gerrymander. Sa značenjem prekrajanja izbornih granica kako to odgovara određenoj partiji, potiče iz 1812, a nastao je zahvaljujući imenu guvernera Masačusetsa, Elbridža Gerija (koji će ubrzo postati potpredsednik za vreme vladavine Džejmsa Medisona), čija je Džefersonska partija bila umeša-na u izvesne drske kartografske manipulacije kako bi sačuvala kontrolu nad državnom skupštinom. Pošto je primetio da jedna oblast u okrugu Eseks ima oblik nalik na nekog reptila, slikar Gilbert Stjuart docrtao joj je glavu i noge i nazvao ga salaman-derom. „Ne, to je gerimanderl“, uzviknuo je jedan posmatrač i izraz se primio. Jedan mali, zapostavljeni aspekt tog izraza jeste i činjenica da ga svi pogrešno izgovaramo. Geri je svoje ime izgovarao sa tvrdim g, kao u imenu Gertruda, umesto dž kao u imenu Džerald.3
Sledeće decenije, pojavila su se još dva dugotrajna politička izraza, oba u prestonici države Njujork, Olbeniju. Jedan je bio spoils system, nadahnut izrekom da „pobedniku pripada ratni plen“ (spoils), koja ima fini klasični prizvuk, ali ju je zapravo prvi izustio inače zaboravljeni njujorški zakonodavac Vilijam E. Mar-si.4 U Olbeniju se otprilike u isto vreme takođe pojavio i preko potreban termin lobbyist za osobu koja se mota u predvorju zgrade kongresa i traži usluge od zakonodavaca koji tuda prolaze. (Oni su se motali po predvorju zato što im nije bilo dozvoljeno da ulaze u kancelarije zakonodavaca.)
Nekoliko drugih izraza pozajmljeno je iz inostranstva. Običaj da se političari opisuju kao da pripadaju levici, desnici ili centru preovlađujućeg političkog sentimenta dospeo je u Ameriku 1840. iz Britanije, premda su to Britanci opet pozajmili iz Francuske, kao nusproizvod revolucije iz 1789. Ti termini odražavaju raspored sedenja u Francuskoj narodnoj skupštini, gde je bio običaj da radikalnije građanstvo sedi levo od predsednika dok je konzervativnije sveštenstvo i plemstvo imalo sedišta sa desne strane. Ni u Britaniji ni u Americi ti izrazi nisu odražavali stvarni raspored sedenja, ali su se pokazali kao zgodne oznake.5
Iz Britanije su stigli i izrazi dark horse i lame duck, mada nijedan nije imao političko značenje pre nego što ih se Amerika dokopala. Dark horse je smislio Bendžamin Dizraeli u svom romanu Mladi vojvoda (1831). Premda je i sam bio političar, za njega je taj izraz imao značenje samo u kontekstu konjskih trka. U Americi mu je šezdesetih godina devetnaestog veka značenje prošireno i na sferu politike. Lame duck je nastao u devetnaestom veku kao izraz sa londonske berze za neplatišu. Sa istim značenjem došao je u Ameriku oko 1800, ali su ga sredinom veka uzurpirali političari kako bi opisali nekoga ko je pri kraju svog mandata i čeka nasled-nika. U političkom smislu, taj izraz je ponovo ušao u Britaniju iz Amerike, ali tamo je poprimio i zadržao značenje političara koji je nesposoban, nemoćan ili slab.
Najčudnija i istorijski svakako najkomplikovanija pozajmlje-nica iz inostranstva jeste filibuster. Nastala je od holandske reći vrijbuiter, gusar. Onima koji su govorili engleski, vrijbuiter je prirodno zvučalo kao freebooter.2 Ali oni koji su govorili španski lomili su jezik na izrazu vrijbuiter. Oni su tu reč pretvorili u filibustero. Potom su je Francuzi pozajmili kao filibustier. Od jednih ili drugih, ili iz oba izvora, Englezi su reč ponovo pozajmili kao filibuster. Otud je do 1585. izraz vrijbuiter podario engleskom dve reči istog značenja. Freebooter nije išla dalje od toga, ali je zato filibuster imala pred sobom burnu karijeru u američkoj politici. Najpre, zadržavši i dalje nešto od svog prvobitnog značenja, opisivala je Amerikance koji su pravili privatne vojske s namerom da osvoje zemlje u Centralnoj Americi, što je bilo u kratkotrajnoj, ali upornoj modi pedesetih godina devetnaestog veka (nekim ljudima je doktrina o širenju zapadne civilizacije baš udarila u glavu).
Jedan od takvih optimističnih militanata bio je lik po imenu Vilijam Voker. Rođen 1824. godine u Tenesiju, Voker je bio čudo od deteta. Diplomirao je s najboljim ocenama na Nešvilskom univerzitetu sa samo četrnaest godina, a kada je navršio dvadeset pet, već se kvalifikovao i za lekara i za advokata, a nekako je nalazio vremena i da uređuje novine u Nju Orleansu, učestvuje u kalifornijskoj zlatnoj groznici i u tri dvoboja, što sve izgleda još izvanrednije kada shvatite da je isto tako bio vrlo nizak - tek nešto krupniji od današnjih džokeja. Uprkos sitnom stasu, Voker je očigledno bio rođeni vođa. Godine 1853, okupio je vojsku od četrdeset pet regruta i zaputio se sa njom na poluostrvo Donju Kaliforniju s ciljem da prigrabi tamošnja nalazišta minerala i istovremeno podari stanovnicima blagodeti američke civilizacije, želeli oni to ili ne.
Poduhvat je propao, ali Voker je pronašao svoj životni poziv. U sledećih sedam godina on je svoje vreme trošio na prikupljanje vojski i finansija, te upuštanje u niz sve ambicioznijih ekspedicija. Iako je imao izvesnog uspeha - osvojio je Nikaragvu na nekih godinu dana - na kraju je svaki njegov pohod bio završen porazom.
Konačno 1860, posle potpune propasti u Hondurasu, Voker se predao britanskoj mornarici. Na njegovo zaprepašćenje, tamničari ga nisu vratili u Ameriku, što se dešavalo uvek pre toga, već su ga predali vlastima Hondurasa, koje su smesta njega i ostale zave-renike odvele na gradski trg, postrojile ispred streljačkog voda i okončale njihove živote i modu privatnih revolucija. Međutim, reč filibuster nije umrla sa njima. Sredinom pedesetih godina devetnaestog veka, koristila se u Kongresu za svaku iole remeti-lačku debatnu taktiku, a do osamdesetih je već poprimila današnje značenje namernog odlaganja s ciljem osujećenja izglasavanja nekog zakona.
Još reči je moglo da se probije u opštu upotrebu, samo da Kongres u svojim začecima nije bio toliko tajanstven u vezi sa onim što se tamo dešavalo. Debate u Senatu čuvale su se kao tajna sve do 1794, i o njima se u sledećim decenijama izveštavalo krajnje šturo. Predstavnički dom je privlačio više pažnje, delom zato što je bio otvoreniji u pogledu svojih aktivnosti, ali isto tako i zato što se dobrim delom devetnaestog veka smatrao prestižnijim skupštinskim telom. Tek je u drugoj polovini devetnaestog veka Senat počeo da prevladava, iz jednostavnog razloga što je predstavnički dom, koji je odražavao rast američkog stanovništva, postao pretrpan - do 1860. imao je 243 člana, a do 1880. - 332 - dok je Senat ostao relativno kompaktan, te samim tim i ekskluzivniji, više nalik gospodskom klubu. Ljudi koji su Senat proslavili - Danijel Veb-ster, Henri Klej i Džon K. Kalhun - verovatno bi bili u predstavničkom domu da su se rodili samo generaciju ranije.7
U svakom slučaju, javnost nije imala nikakva prava da prisustvuje kongresnim debatama čak do 1873, kada je konačno stvoren Kongresni zapis. Suprotno uvreženom verovanju, Zapis čak ni danas nije potpuna, doslovna transkripcija svih rasprava u Kongresu. Govori se često prerađuju pre smeštanja u Zapis, gde se štaviše ponekad nalaze i govori koji nikada nisu bili održani. On, po recima Danijela Borstina, „jedva da bledo podseća na ono što je zaista izgovoreno“ u Kongresu.8
Devetnaesti vek je isto tako bio burno doba za političke partije, pošto su se koalicije beskrajno formirale i raspadale, najčešće zbog jednog jedinog pitanja kao što je robovlasništvo ili imigracija. Političke partije u Americi maltene potiču iz perioda odmah posle izrade nacrta Ustava, kada su se dve glavne strane obrazovale kao labava udruženja. Oni koji su bili za Ustav izveli su neku vrstu jezičkog puča nazvavši sebe federalistima. U stvari, taj izraz bi preciznije mogao da opiše one koji su bili protiv Ustava i koji su želeli da ožive Sporazum o konfederaciji. Lišena odgovarajućeg naziva, ta frakcija je po pravilu postala poznata kao Antifederalisti, što ne samo da je bilo netačno već je nosilo i negativan prizvuk koji su pozitivnije zvučeći Federalisti rado koristili.9 Opterećeni imenom koje je dovodilo javnost u zabludu, Antifederalisti su počeli, zbu-njujuće, povremeno sebe da nazivaju Demokratama, povremeno Republikancima, a povremeno i Demokratskim republikancima.10
Niz partijskih imena nakratko je blesnuo i izbledeo u devetnaestom veku, nalik na šibice kresnute u zamračenom gledalištu - što nije neprikladna metafora, pošto je tako jedna od zapaženijih partija dobila ime. Tu mislim na Demokrate za jednaka prava, koji su svima bili poznati kao Loco-Focos, zahvaljujući tome što su njihovi poklonici nastavili jedan od sastanaka koji su saboteri uspeli da prekinu gašenjem svih svetiljki, uz pomoć novih sumpornih šibica koje su se nazivale locofocos." Ništa manje upečatljive nisu bile ni Neznalice - što nije baš ime koje bi moglo da nadahne i uputi na njihovu sposobnost da predvode druge. Sa zvaničnim imenom Američka partija, bilo je to podjednako tajno društvo koliko i političko telo, a ime je dobilo po odgovoru koji su članovi morali da daju ako ih neko upita za ciljeve partije: „Ne znam ništa o tome.“ Uprkos očiglednim nedostacima u pokušajima da privuku sledbenike širom države pred kojima nećete ni da zucnete o tome šta ste naumili, Neznalice su se pokazale strahovito popularnim među antidoseljeničkim, antiirskim i antikatoličkim fanaticima, i neko vreme su pretile da nadmaše mladu Republikansku partiju kao trajna politička sila u Americi.12
Među drugim partijama ili potpartijama koje su prolazile užurbanom scenom devetnaestog veka bili su Pikavci, Urlikala, Šape-tine, Otrovnice, Majmunčići, Loptaroši, Razbijači, Antimasoni, Slobodnozemšljaši, Antinebraskanci, Antirentijeri, Probankarske demokrate, Ustavna partija unije i Narodna partija - mada su mnoge od tih naziva, treba reći, njima nadenuli protivnici i sami poklonici ih nisu obavezno koristili.
Sudbonosna godina za političke partije bila je 1836, kada su se dve strane okupile oko frakcija za i protiv Endrua Džeksona. Oni koji su bili za Džeksona, nazivali su sebe Demokratama. Na protivničkoj strani, Nacionalni republikanci, Antimasoni i Probankarske demokrate okupili su se oko vaskrsnutog imena Vigovci - što je bio prilično čudan izbor pošto je za vreme Revolucionarnog rata reč whig označavala osobu koja je podržavala britansku stvar, te je zato već dugo imala izdajnički prizvuk. I pored dugotrajnog postojanja kako u Britaniji tako i u Americi, reč Whig je tajanstvenog porekla. Oksfordski rečnik engleskog veli samo da ona „verovatno“ potiče od izraza Whiggamores, koji se primenjivao na pripadnike vojne ekspedicije protiv škotskih pobunjenika u Edinburgu 1648. godine, ali ne navodi objašnjenje otkud reč Whiggamores potiče.
Džeksonove Demokrate ostale su Demokrate posle 1836, ali Vigovci su morali da se suoče sa daljim previranjima, a potom i sa raspadom. Pedesetih godina devetnaestog veka, partija se pocepa-la u nezadovoljno mnoštvo frakcija s nazivima kao što su Vigovci savesti (oni koji su bili protiv robovlasništva), Pamučni Vigovci (oni koji su bili za), i Potpaljivači štale (iz komične bajke o tvrdoglavom holandskom zemljoradniku koji se otarasio pacova iz svoje štale tako što je štalu spalio). Godine 1855, Vigovci su izašli iz te međusobne svađe kao Republikanci, što su i ostali. Simboli dveju glavnih političkih partija - slon za Republikance, magarac za Demokrate - bili su tvorevina Tomasa Nasta, karikaturiste koji je takođe podario ljudsko obličje Ujka Semu.13
U dvadesetom veku, novi politički termini bili su malobrojniji, ali ništa manje domišljati. Među onima koji su se pojavili u svetu politike od 1900. i pronašli sebi mesto u opštoj upotrebi nalaze se smoke-filled room (hotelska soba u blizini kakvog političkog skupa, gde uticajni ljudi krišom pregovaraju),grass roots (ljudi angažovani u lokalu, izvan centralne i glavne političke aktivnosti), pork barrel (državni projekt koji donosi otvaranje novih radnih mesta tamo gde se realizuje i time političku prednost svom predlagaču), square deal (poštena transakcija), new deal (politika ekonomskog preporoda i socijalnih reformi koju je tridesetih godina dvadesetog veka spro-veo predsednik Franklin D. Ruzvelt), keynote speech (uvodni govor na političkom skupu koji iznosi osnovne teme daljih rasprava), off the record (nezvanično), egghead (intelektualac, teoretičar), brain trust (trust mozgova) i bezbroj uglavnom kratkovečnih reči koje se završavaju sa -gejt: Koreagejt, Lensgejt, dadiljagejt, Kvekergejt, Holivudgejt i Irangejt, što je sve naravno bilo nadahnuto Votergej-tom. Čak je i Britanija imala svoj Kamilagejt.
Pork barrel vuče koren iz devetnaestog veka. U tom veku pork (svinjetina) bio je skraćeni politički izraz za svaku vrstu izobilja sumnjivog porekla (očigledno aludirajući na svinjsku debljinu). Početkom dvadesetog veka, iz nepoznatih razloga, izraz je prerastao u pork barrel (bure svinjetine) i vezao se posebno za bogatstvo iz saveznih izvora koje je neki kongresmen doneo svojoj matičnoj državi.
Izraz off the record smislio je njujorški političar A1 Smit 1926. Egghead (bukvalno: jajoglavi) pojavio se u vreme izborne kampanje 1952. Izgleda da je taj izraz nadahnuo Adlaj Stivenson, ili bolje rečeno Stivensonova kupolasta ćela, pa je krajem godine to već bilo u opštoj upotrebi kao sinonim za intelektualca.
Dvadeseti vek je video i bezbroj slogana i doskočica poteklih iz političkih krugova, od Tedija Ruzvelta koji je rekao: „Govori tiho i nosi veliki štap“, preko „grupice ljudi snažne volje“ i „stvaranja bezbednog sveta za demokratiju“ Vudroa Vilsona, Kulidžove izreke „posao Amerike je posao“, Trumanove „dolar ostaje ovde“, pa do Kenedijeve „ne pitajte šta vaša zemlja može učiniti za vas, već šta vi možete učiniti za svoju zemlju“. Neke često citirane političke fraze iz dvadesetog veka ipak su zapravo izmišljene. Huver nikada nije rekao „prosperitet je odmah iza ćoška“, kao što nikada nije upotrebio ni izraz „po kokoška u svakom loncu“ - iako je Republikanska partija to uradila umesto njega u oglasima za vreme njegove kampanje 1928. Na početku njihovih oglasa pisalo je „Po kokoška u svakom loncu“, iako su čak i oni priznavali daje taj izraz već dovoljno star da se može smatrati „poslovičnim“.
Jedan vašingtonski izraz koji zvanično postoji tek od početka dvadesetog veka jeste, začudo, Bela kuća. Na prvobitnim planovima zgrada je bila opisana samo kao „Palata“. Niko ne zna kada je narod počeo da je zove Belom kućom - ali neobično je da se to izgleda desilo i pre nego što je bila okrečena u belo. Od 1800. godine, kada je Džon Adams postao njen prvi stanar, do 1814, kada su je Britanci pretražili i delimično spalili, zgrada je bila u stilu iz Virdžinije, od sivog, neukrašenog peščanog kamena. Tek pošto su je Britanci vanđalizovali, doneta je odluka da se okreči u belo kako bi se prekrili tragovi dima. Stoga je malo čudno to što su je ljudi nazivali Belom kućom još od 1810. U svakom slučaju, to ime je postalo zvanično tek kada je Teodor Ruzvelt počeo da ga štampa na poslovnim memorandumima palate nešto posle 1901. godine.
Uzgred, Bela kuća je tek relativno nedavno postala nepristupačna tvrđava. Čak do Hardingovog doba (1921-3), narodu je bilo dozvoljeno da pravi piknike na travnjaku Bele kuće, pa čak i da tumara do nje i viri kroz prozore Ovalne kancelarije.14 Sam Harding je ponekad otvarao ulazna vrata Bele kuće.

II

Tako dođosmo do pitanja vojnih.
Jedan stari vic glasi ovako: „Dragi dnevnice: Danas je počeo Stogodišnji rat.“ Zapravo, većina ratova nije dobila ime po kojem ih poznajemo sve do devetnaestog veka. Američka revolucija se nije tako nazivala sve do devetnaestog veka. Bio je to Rat za nezavisnost, ili jednostavno Rat protiv Britanije. Građanski rat su u vreme borbi južnjaci uglavnom nazivali Ratom između država, a severnjaci Ratom protiv pobune. Prvi svetski rat se iz očiglednog razloga nije tako zvao sve dok nije došao Drugi svetski rat. (Bio je to Veliki rat.) Naziv Drugi svetski rat, iako se naširoko upotrebljavao, nije postao zvaničan sve dok se rat gotovo nije okončao. Ruzveltu se nije dopadao ni II svetski rat ni Drugi svetski rat. U početnim godinama on ga je nazivao - donekle melodramatično - Ratom za opstanak, a onda neposredno pred smrt počeo je da ga pominje kao Rat protiv tirana. Drugi nazivi koji su mu obično pripisivani bili su Rat za svetsku slobodu, Rat za oslobođenje i Rat protiv nacista. Godine 1945, pitanje formalnog naziva postavljeno je sekretaru rata Henriju L. Stimsonu. Njegov predlog, II svetski rat, formalno je usvojio predsednik Truman.16
I bitke su se vodile pod raznoraznim imenima, pogotovo one iz američkog Građanskog rata. Uliks S. Grant nije pominjao Bitku za Sajlo, već bitku za Pitsburg Lending*. Za Sever je to bio Bul Ran, ali za Jug - Manasas. Severnjački Antietam je bio južnjački Šarpsburg, kao što su južnjački Murfrizboro, Perivil i Bunzboro bili za severnjake Kamena reka, Brda Čeplin i Južna planina.17
Ratovi su uvek jezički produktivni, iako su vojnički sleng i terminologija, kao i same vojske, obično skloni da se neprestano menjaju zahvaljujući novim regrutima. Usled toga, izrazi sa bojišta obično ili prežive manje-više beskonačno - bomba potiče iz 1582, granata (od reči pomegranate - nar - te na kraju od Gra-nade) iz 1532. - ili iščeznu iz svih rečnika osim onih koje koriste vojni istoričari.
Iz perioda Američke revolucije je, pored (mahom mitskih) slogana i đosetki o kojima smo već govorili u 3. poglavlju, preživela jedna jedina pesma: „Jenki Dudi Dendi“. Bila je to najpopularnija melodija tog vremena i pevale su je obe strane, sa stihovima kojima su se rugali protivniku. Niko ne zna ko ju je ili kada prvi put Grad u Tenesiju gde se odvijao najveći deo Bitke za Sajlo. (Prim. prev.)
zapevao, premda podrugljivi ton u recima najpoznatije verzije ukazuje na britansko poreklo:
Jenki Dudi stiže sad u grad,
Ispod njega klipše jadni poni,
Za kapu mu je zataknuto perce,
A on ga zove - makaroni.
Ako ste se ikada zapitali zbog čega bi Jenki Dudi nazvao perce zataknuto za kapu makaroni, odgovor je to daje tada reč makaroni u slengu bila izraz za uobraženog kicoša. Moguće je daje perce u njegovoj kapi aludiralo na naviku kolonijalnih vojnika, koji često nisu imali uniforme, da zataknu za kapu parče papira kako bi se prepoznavali za vreme bitke.
Kao što smo već videli, Rat 1812. podario nam je „Zastavu posutu zvezdama“ i Ujka Sema, uz reč conscript (regrut, regru-tovati) i kao imenicu i kao glagol, te dve izreke izvesne trajnosti: „Ne napuštajte lađu“ i „Susreli smo se s neprijateljem i videli daje naš“. Prva pripada kapetanu Džejmsu Lorensu, a druga admiralu Oliveru Hazardu Periju.
Tek smo u periodu Građanskog rata konačno počeli da nailazimo na strogo vojne termine koji su ušli u širu upotrebu. Među neologizmima Građanskog rata koji su još sa nama nalaze se KP (za kitchen police - grupa za rad u kuhinji), AWOL (absent without leave - neopravdano odsutan), pup-tents (prvobitno poznati kao dog-tents3) i, začudo, doughboy (pešadinac) i grapevine (bukvalno: vinova loza; nezvaničan izvor vesti) u kontekstu glasina. Izgleda da je reč doughboy prvi put primenjena na vojnike Unije šezdesetih godina devetnaestog veka. (Najranije pominjanje može se naći u memoarima Džordža Armstronga Kastera 1867, ali iz konteksta se vidi da je izraz već bio u širokoj upotrebi.) Poreklo je krajnje tajanstveno. Još od najranijih kolonijalnih vremena, mali pečeni kolači nazivali su se doughboys, i ta reč je možda odražavala sličnost u izgledu između tih kolačića i dugmadi na uniformama pripadnika konjice, ali to je puko nagađanje. U svakom slučaju, taj izraz je nestao iz upotrebe negde posle 1870, i nije se koristio sve do I svetskog rata.19 Grapevine, ili grapevine telegraph, kao reč za navodno sredstvo za preobražaj glasina, slično današnjim gluvim telefonima, jednako je tajanstvena. Bila je u širokoj upotrebi za vreme Građanskog rata, obično u smislu potpuno nepouzdane glasine, ali ne zna se tačno šta je nadahnulo njen nastanak.
Holivud nas je uslovio da mislimo kako su vojnici Unije bili istovetno odeveni u plavo, a trupe Konfederacije u sivo. U stvari, otprilike tokom prve godine rata, većina vojnika nosila je uniforme milicije svoje države, u najrazličitijim bojama. Trupe iz Ajo-ve i Viskonsina, na primer, imale su sive uniforme koje su ličile na zvaničnu opremu Konfederacije, što je dovodilo do beskrajne zbrke na bojištu. Pošto je Sever izgubio bitku kod Bul Rana zato što trupe Unije nisu pripucale na kontingent milicije iz Virdžinije koji je napredovao prema njima, pomislivši da su to severnjački saveznici, Ministarstvo rata pohitalo je da proizvede stotine hiljada standardnih uniformi. One su pravljene starim postupkom sa recikliranim vunenim vlaknima i bile su poznate pod nazivom shoddy. Pošto su uniforme bile slabe izrade i lako su se parale, reč shoddy je počela da označava svaku vrstu robe inferiornog kvaliteta. Sistem masovne proizvodnje uniformi takođe je uzgred doveo do uvođenja standardnih konfekcijskih veličina, što je preneseno u civilni život posle rata.20
Jedan mit iz perioda Građanskog rata glasi da je reč hooker za prostitutku potekla iz tabora sledbenika generala Džozefa Hukera. Istina je da su grupe seksualnih preduzetnica koje su sledile Huke-rove ljude na bojište u šali bile nazivane Hukerovom divizijom ih Hukerovim rezervama, ali sama reč hooker potiče iz vremena pre Građanskog rata. Prvi put je zabeležena 1845. u vezi sa jednim krajem Njujorka, Korlirovom kukom, poznatom takođe i samo kao Kuka (The Hook), gde su se prostitutke okupljale.21
Jedan od izraza koji su se istakli u Građanskom ratu, premda je opet stariji od tog doba, bio je Mejson-Diksonova linija. Nju su čitav vek pre toga nacrtali engleski geometri Čarls Mejson i Džeremaja Dikson, koje su u Ameriku doveli 1763, kako bi resili dugotrajni spor između Pensilvanije i Merilenda. Iako zamišljamo Mejson-Diksonovu liniju kao pravu demarkaciju u smeru zapad-istok, njena dobra četvrtina pružala se smerom sever-jug. Ona je sasvim slučajno označavala granicu između robovlasničkih i nerobovlasničkih država. Da nije bilo toga, linija bi verovatno bila zaboravljena, što bi bilo prava šteta jer je reč o jednom od velikih naučnih dostignuća tog doba. Mejson i Dikson nisu bili samo geometri, već i uspešni astronomi i matematičari, a njihovo dostignuće u crtanju precizne linije kroz 393 kilometra divljine nosilo je u sebi dozu junaštva i naučnog pristupa koji se danas dovoljno ne ceni. Na užas istoričara, Mejsonove brižljive zabe-leške o njegovom četvorogodišnjem radu nestale su na gotovo čitav vek. Onda su se pojavile 1860. godine - niko ne zna kako ili zašto - tri hiljade i dvesta kilometara od mesta gde su viđene poslednji put, na hrpi đubreta u Novoj Škotskoj, gde umalo nisu bile spaljene.22
Poslednja, uzgredna jezička zaostavština rata između država bio je izraz sideburns (zulufi, bakenbarde), nastao zahvaljujući imenu zapovednika Unije Ambrouza E. Burnsajda, čiji su upadljivi brci doveli do prave mode i postali poznati kao burnside. Za jednu deceniju, slogovi su zamenili mesta, ali niko nema pojma ni zašto ni kako.
Posle kratkotrajne kreativnosti tokom Građanskog rata, vojna terminologija utihnula je za gotovo pola veka. Roughriders (vešti jahači) iz Špansko-američkog rata, limey za britanskog mornara i leathernecks za marince (nazivane tako zato što su čitavu deceniju u poznom devetnaestom veku imali uniformu sa kožnom postavom okovratnika; pričalo se kako je to nepodnošljivo neprijatno)22 bezmalo iscrpljuju spisak neologizama iz perioda od 1870. do 1917. godine.
Ali izbijanje globalnih neprijateljstava sa I svetskim ratom dovelo je do bujice novih izraza i mnogi od njih su još sa nama.
Među recima ili izrazima koji su ušli u opšti žargon u tom periodu jesu dog tags (lične oznake), chowhound (osoba koja uživa u jelu) i chowtime (vreme obroka), convoy (konvoj), dawnpatrol (patrola u praskozorje), dogfight (dvoboj u vazduhu), eyewash (obmana), to go west (propasti, izraz zapravo mnogo stariji, ali u široj upotrebi tek od 1918), stunt (majstorija), shellshock (ošamućenost od eksplozije granate ili bombe), gadget (spravica), to scrounge (iskamčiti), booby trap (nagazna mina), foxhole (streljački zaklon), brass hat (visoki oficir), MP za military police (vojna policija), civvies za civilnu odeću, draftee (vojni obveznik), pipe down kao poziv na tišinu (poreklom od nautičke upotrebe gajdi za objavu smene straže i slično) i to swing the lead (praviti se bolestan).24
Od Britanaca su došli bridgehead (mostobran), ack-ack (protiv-avionski top), blitnp (dirižabl), tank (tenk) i, prilično neočekivano, basket case za teško ranjenog borca. Blimp je reč nastala iz zvaničnog naziva: „Dirižabl: tip B-Limp“, a ack-ack je u slengu bila skraćenica za anti-aircraft, na osnovu britanskog telefonskog koda za slova A A.
Od Nemaca nam je došao cepelin (po grofu Ferdinandu fon Cepelinu, koji ga je konstruisao), crna berza (od nemačkog Schwarzmarkt) i Velika Berta za predimenzionirani top. Po svom običaju, Nemci su topu dali ime žene direktora čeličane Krup, proizvođača, i sa izvesnim nedostatkom takta nisu ga nazvali Velika Berta već Debela Berta. Ne zna se kako je frau Krup primila tu čast.
U međuvremenu, iz Francuske su stigli parachute (padobran), Camouflage (kamuflaža, prilično čudno, od camouflet, „đunuti dim nekome uz nos“, što je sudeći po jezičkim dokazima bila razonoda osobena za Francuze) i barrage (baraža, od tir de barrage) u smislu koncentrisane artiljerijske vatre. Baraža je već postojala u engleskom sa značenjem barijere preko vodenog toka, ali se ranije drugačije izgovarala.25
Donekle iznenađujuće, II svetski rat je bio znatno neplodniji u smislu nove terminologije od I svetskog rata, kad jednom odstranite izraze kao što su Lend Lease4, VE Day5 i Luftwafe, koji se sada koriste prevashodno u istorijskom kontekstu.
Među relativno malobrojnim terminima koji su ušli u širu upotrebu u tom periodu i poživeli i posle rata bili su bazooka (bazuka), blackout (zamračenje), Gl, liberty za izlazak sa broda na obalu, pin-up girl (devojka sa duplerice), Mej Vest za pojas za spašavanje koji se naduvava, task force (operativna grupa), jeep (džip), blitzkrieg (munjeviti rat),ßak (protivavionska odbrana), fascism (fašizam), gestapo, kamikaze, displaced person (izbeglica), blockbuster (prvobitno reč za bombu dovoljno jaku da uništi čitav gradski blok, da bi kasnije, naravno, poprimila značenje u industriji zabave), izraz nešto najbolje posle kriške hleba i robusna i inventivna upotreba vccifuck. Jedan od izdanaka ove potonje reci jeste i snafu, što se često smatra skraćenicom od „Situation normal, all fouled up“ - situacija normalna, ništa ne valja - ali nemojte verovati u to. Nekada ih je bilo mnogo sličnih - posebno tuifu („the ultimate in fuck-ups“ - najveći mogući zajeb) i fubar („fucked up beyond all recognition“ - sjebano toliko da se prepoznati ne može). Upotreba reci fucked (sjebano) kao opšteg opisa („ovaj motor je totalno sjeban“) izgleda da je takođe zao-stavština II svetskog rata.
Zapazili ste nekoliko reči iz II svetskog rata koje su stranog porekla. Blitzkrieg (bukvalno: munjeviti rat), flak (skraćeno od Fliegerabwehrkanone, „protivavionski top“) i gestapo (od Geheime Staatpolizei, „Tajna državna policija“) očigledno su nemačkog porekla. Iz nacističke Nemačke potiče i jedna od jezivijih fraza, konačno rešenje (nemačko Enđslosung), koju je skovao Rajnhard „Dželat“ Hajdrih. Fašizam potiče mnogo pre rata - zapravo, od 1919. kada je Benito Musolini pokrenuo pokret Fascismo u Italiji - ali je ušao u široku upotrebu tek neposredno pred rat. Koren mu je u latinskom/asces, „snop“, i aludira na snop štapića koji se koristio i kao alatka pogubljenja i kao simbol autoriteta carskog Rima.26 Kamikaze je, naravno, japanska reč. Znači „božanski vetar" i čuva sećanje na pravovremeni tajfun koji je onemogućio pomorski napad Mongola na samom početku istorije Japana.
Među domaćim terminima koji nisu toliko očigledni, bazuka je nazvana po komičnom scenskom rekvizitu - nekoj vrsti trombona domaće izrade - koji je koristio popularni komičar po imenu Bob Berns, dok GI znači general issue, i ti inicijali bili su odštampani na svoj vojnoj imovini. Niko ne zna kada je GI počelo da se koristi za vojnike, ali poreklo lika po imenu GI Joe može da se utvrdi sa sigurnošću. On se prvi put pojavio u broju Jenka, časopisa oklopnih snaga, od 17. juna 1942, u karikaturi koju je nacrtao Dejv Berger.27
Jeep, kao koncept, ako već ne i kao reč, donekle prethodi američkom učešću u ratu. Godine 1941, neposredno pre Perl Harbora, vojska je predstavila izdržljivo vozilo za savladavanje teških terena. Džip zapravo nije bio naročito dobro vozilo. Bio je težak, nezgodan za upravljanje, proždirao je naftu, pumpa za vodu mu je hronično curila, kao i glava cilindra, i nije mogao da vozi u kontinuitetu duže od četiri sata. Ali nešto u tom kockastom obliku i sposobnosti da se svuda promuva donelo mu je smesta široku privrženost. Niko ne zna odakle mu ime. Najčešće, i naizgled najuverljivije objašnjenje jeste da je uzeto od slova GP, skraćeno od General Purpose (vozilo opšte namene). Problem je u tome što General Purpose nikada nije bilo deo njegovog zvaničnog naziva, i ne pojavljuje se niti u jednom dokumentu koji se na njega odnosi. Vojska ga je, sa svojim uobičajenim darom za nezgrapna imena, nazivala kamionom, četvrttoncem, četiri-sa-četiri. Još više zbunjuje to što je prototip za džip bio opštepoznat - iz danas neznanih razloga - kao peep (pip). Menken čvrsto smatra da jeep potiče iz stripa o mornaru Popaju koji je pisao E. C. Segar.28 Istina je da se još u martu 1936. u stripu pojavio lik po imenu Džip Judžin, premda niko nikada nije objasnio kako, ili još važnije zašto bi ime tog lika bilo primenjeno na vozilo sa pogonom na sva četiri točka. Sigurno je samo to da je Segar otprilike u isto vreme podario svetu još jednu korisnu reč, goon (siledžija) po majmunolikim likovima iz stripa.
Pred kraj rata, jedan slogan, koji je često bio praćen karikaturom gornje polovine lica koje viri preko ograde ili druge vrste prepreke, tajanstveno je počeo da se pojavljuje gde god bi se obrela američka vojska. Slogan je glasio: „Kilroj je bio ovde.“ Niko pojma nema ko je bio taj Kilroj. Figura na koju se najčešće pokazuje prstom jeste Džejms K. Kilroj, inspektor za vojnu opremu u Kvinsiju, u državi Masačusets, za koga se pričalo daje kredom ispisivao te slavne reči na sanducima s opremom koja se potom slala na sve strane sveta. Drugi to s podjednakim uverenjem pripisuju naredniku Frensisu Kilroju iz vojne komande za vazdušni transport koji je takođe bio u prilici da se potpisuje na kutijama sa namirnicama i municijom. Ali teorija je mnogo. Jedan očajnički maštovit naučnik čak je to protumačio kao antiautoritativno Kili Roi, ili „Ubijte kralja“.6
Jedna od upadljivijih moda iz II svetskog rata bila je vojnička sklonost prema akronimima i drugim sličnim skraćenicama. S tom praksom se iz sve snage započelo još u civilstvu u godinama Nju Dila, u četvrtoj deceniji dvadesetog veka, kada su kombinacije kao TV A, WPA, OPA i PWA (Tennessee Valley Authority - vlasti Doline Tenesi, Works Progress Administration - Uprava za započete radove, Office of Price Administration - Kancelarija uprave za cene te Public Works Authority - Agencija za javne radove) postale deo svakodnevnog života. Vojska je to preuzela sa strašću čim se u svetu zaratilo i smislila je ne samo skraćenice sa slovima abecede poput OSRD-WS (Office of Scientific Research and Development, Western Division - Kancelarija za naučna istraživanja i razvoj, Zapadni ogranak), ICWI (Interdepartmental Commission on War Information - Međuresorna komisija za ratno informisa-nje) i IMUSDC (Joint Mexican-US Defence Commission - Združena meksičko-američka komisija za odbranu) već i nove hibride kao što su ComAirSoPa (za Commander of Aircraft for the South Pacific - Zapovednik vazduhoplovstva za Južni Pacifik) i Seabees (izvedeno od CBs, tj. Construction Battalion - mornarički inže-njerijski bataljon). O tim stvarima se povremeno moralo ponovo razmisliti. Kada je postalo jasno da gotovo svi izgovaraju skraćenicu za glavnokomandujućeg Američke flote na Pacifiku, CinCUS, kao sink us - „potopite nas“, to je hitno izmenjeno u ComlnCh, što je zvučalo mnogo plovnije.29
Začudo, jedna od stvari koje II svetski rat nije ostavio Amerikancima bila je i pesma vredna pamćenja. Gotovo svaki drugi rat jeste, od „Jenkija Dudla“ iz Revolucije, preko „Tela Džona Brauna“ i „Borbene himne republike“ iz Građanskog rata, pa do „Tamo negde“ iz I svetskog rata. Većina pesama iz II svetskog rata, za razliku od njih, kao daje preklinjala da bude što pre zaboravljena. Među značajnijim zaboravljenim naslovima koji su se pojavili na samom početku borbenih dejstava bile su i pesme: „Hej, Japanci, steram vam ga majci“, „Zbogom, mama, čeka Jokohama“, „Za onog Hitlera sleduje bandera“, „Zbrišite Japan sa svetske mape“ i „Kad među žute kukavice banu naše delije“. Samo je jedna postigla nešto iole nalik trajanju u narodnoj svesti - a i to je bila pre doskočica nego pesma. Zasnovana je na navodno istinitoj životnoj priči mornaričkog sveštenika Vilijama A. Mekgvajera, koji se, kažu, popeo na sedište protivavionskog mitraljeza u Perl Harboru pošto je nišandžija poginuo, i počeo da obara japanske avione s neba uzvikujući slavne reči: „Slavite Gospoda i dodajte municiju.“ U stvari, kako je zbunjeni Mekgvajer saopštio svetu pošto je pesma postala hit, on nikada nije rekao ništa slično, štaviše, nije nikada ni pucao iz mitraljeza. Samo je pomogao pri podizanju kutija sa municijom.30
Dana 6. avgusta 1945, predsednik Hari S. Truman objavio je naciji: „Pre šesnaest sati, jedan američki avion bacio je jednu bombu na Hirošimu, važnu japansku vojnu bazu. Ta bomba je imala snagu veću od 20.000 tona TNT-a. To je atomska bomba.“ Tada je većina ljudi prvi put čula taj naziv. Sledećih godina, mnoge reči povezane s cepanjem atoma postaće im sve poznatije: fisija, fuzija, radijacija, reaktor, oblak-pečurka, radioaktivnepadavine, atomsko sklonište, H-bomba, epicentar eksplozije i, neočekivano, bikini za dvodelni kupaći kostim koji je dizajnirao Luj Rerd, francuski kreator, godine 1946, po ostrvu Bikini u Pacifiku, gde je Amerika upravo počela da testira atomske bombe.
Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki označilo je kraj jednog rata i početak drugog: hladnog rata. Hladni rat možda nije izazvao brojne žrtve, ali je svejedno bio najduži i najskuplji rat koji je Amerika ikada vodila. Rat je nesumnjivo bio dobar za posao - toliko dobar da je 1946. predsednik Dženeral elektrika, Čarls E. Vilson, otišao toliko daleko da zahteva „stalnu ratnu privredu“. Želja mu je manje-više uslišena. Pedesetih godina dvadesetog veka, Amerika je na odbranu potrošila više nego na bilo šta drugo - štaviše, gotovo jednako koliko i na sve drugo zajedno. Do 1960, vojni izdaci činili su 49,7 procenata saveznog budžeta - više od budžeta Britanije, Francuske, Zapadne Nemačke i Italije zajedno.31 Čak je i američka pomoć drugim zemljama bila prevashod-no vojna. Od 50 milijardi dolara koliko je Amerika kroz pomoć distribuirala tokom pedesetih, 90 procenata je bilo namenjeno vojnim ciljevima.
Hladni rat, izraz koji je opravdavao te ogromne izdatke, često je pripisivan novinskom kolumnisti Volteru Lipmanu. U stvari, taj izraz je 1947. prvi upotrebio političar Bernard Baruh u govoru u Kolumbiji, u Južnoj Karolini, mada zasluge za njegov nastanak pripadaju njegovom piscu govora, Herbertu Bajardu Svopu.32 Iz hladnog rata su potekla još dva trajna izraza - gvozdena zave-sa i teorija domina. Teoriju domina - zamisao da će, ako jedna zemlja poklekne pred komunizmom, druge pasti za njom - prvi je 1954. upotrebio novinski kolumnista Džozef Alsop, mada je ona postala popularna tek u vreme Vijetnamskog rata, deceniju kasnije. Gvozdena zavesa se obično pripisuje Vinstonu Čerčilu u govoru koji je 1946. održao u Fultonu, u državi Misuri, ali taj izraz je zapravo već postojao u smislu zamišljene barijere još od 1819, dok se u političkom kontekstu koristio od dvadesetih godina dvadesetog veka.
Hladni rat, ili podrobnije, kubanska kriza s projektilima, takođe je u prvi plan istakao jastreba i golubicu, premda su obe reči već neko vreme bile prisutne. Golubica je vekovima bila simbol mira, dok je jastreba, u smislu vojne ratobornosti, koristio Tomas Dže-ferson 1798. u izrazu Jastreb rata. Novina je bila u združivanju tih termina kako bi se ukazalo na nečiju militarističku orijentaciju.
Na bojnom polju, Korejski rat se priključio sa nekoliko izraza, među kojima su i demilitarizovana zona i njen skraćeni oblik DMZ (što je prvobitno označavalo spornu oblast duž 38. paralele koja deli Koreju na Severnu i Južnu), ispiranje mozga (bukvalni prevod sa mandarinskog hsi nao), čoper za helikopter, honcho (od japanskog hancho, „vođa odreda“) i hooch (od japanskog uchi, „kuća“), što se najpre koristilo za opis mesta gde stanuje vojnikova ljubavnica.
Nekoliko takvih reći vaskrsnulo je prilikom Vijetnamskog rata deceniju kasnije, premda je taj sukob iznedrio i mnoge sopstvene izraze, među kojima su i zona slobodne vatre, click za kilometar, grunt za vojnika (što su najpre posprdno koristili marinci, ali je izraz potom rado prigrlila pešadija), search-and-destroy mission (misija pretrage i uništenja), to buy the farm (bukvalno: kupiti farmu) sa značenjem poginuti u borbi, tofrag (ubiti kolegu-vojnika, obično oficira, pomoću ručne bombe ili sredstva za fragmentaciju; otud i izraz), te raznorazne izraze za Vijetnamce: slope, gook (žutać), dink, zip, slant, slant-eye (kosooki) i Charley, iako su mnogi od njih - kao slant-eye i gook - bili stariji izrazi koji su nedavno oživljeni. Charlie kao ime za Vijetkongovce nastalo je zato što je skraćenica VC u radio-kodu bila Viktor Čarli.
Vojna opsednutost trapavim skraćenicama pronašla je sebi obnovljeno nadahnuće u Vijetnamu, sa takvim izmišljotinama poput FREARF (za Forward Rearm and Refuel Point - isturena tačka za snabdevanje oružjem i gorivom), SLAR (Side-Looking Airborne Radar - pobočni vazdušno-desantni radar), FLAR (Forward-Looking Airborne Radar - prednji vazdušno-desantni radar) i ARVN (što se izgovaralo kao „arvin“) za Army of the Republic of South Vietnam - Vojska republike Južni Vijetnam. Jedna od upečatljivijih, premda u javnosti najmanje prisutnih skraćenica vijetnamske ere bila je TESTICLES (bukvalno: muda), koja je podsećala na osobine koje su morali da imaju pripadnici Drugog rendžerskog bataljona, to jest: teamwork (timski rad), enthusiasm (entuzijazam), stamina (izdržljivost), tenacity (žilavost), initiative (inicijativa), courage (hrabrost), loyalty (odanost), excellence (izuzetnost) i sense of humour (duhovitost).
Ali Vijetnamski rat se semantički uistinu istakao stvaranjem ogromne gomile eufemizama, oksimorona i drugih verbalnih manipulacija čiji je cilj bio da stvore utisak milosrđa i reda, pa smo tako dobili pacifikaciju za istrebljenje, strateški uzmak za povlačenje, operaciju sanitizacije za potpuno čišćenje, slučajnu isporuka ubojnih sredstava za bombardovanje pogrešne mete, uklanjanje krajnjim sredstvima za politički atentat, i još mnogo, mnogo drugih.
Zalivski rat je, uprkos milosrdnoj kratkotrajnosti, takođe bio jezički produktivan. Među novim formacijama koje je on nadahnuo bilo je čisto bombardovanje (to jest, sa hirurškom preciznošću), gost za ratnog zarobljenika, štabni izbljuvak za nižeg oficira koji je, usled svojih obaveza, na bezbednoj udaljenosti od fronta, Nintendo efekat (to jest, kada neko postane toliko neosetljiv na uništenje zahvaljujući gledanju filmova sa bombardovanjem koji podsećaju na video-igre sa uništavanjem), Airvving Alpo za sle-dovanja hrane tokom leta borbenim vazduhoplovom, pametna bomba i majka svega, sa značenjem najdefinitivnije verzije, kao u izrazu „majka svih tenkova“, „majka svih ratova“ itd.33
Konačno, jedan od najskorijih vojnih neologizama ujedno je i jedan od najzajedljivijih: etničko čiščenje, što označava uklanjanje ili istrebljenje dela starosedelačkog stanovništva iz neke oblasti. Smislili su ga, izgleda, ruski posmatrači kao proizvod rata u bivšoj Jugoslaviji, a na engleskom se prvi put pojavio u broju Tajmsa od 9. jula 1991. godine.
1
Ovaj politički izraz može se odnositi na dva tipa političara - na onog koji ima solidno glasačko telo zbog svog regionalnog porekla, a ne zbog političkih uverenja, ili na člana političke partije koga njeno vodstvo smatra najboljim kandidatom za visoku državnu funkciju. (Prim. prev.)
2
Boot (čizma) u freebooter nema nikakve veze sa obućom. Potiče iz stare nemačke reči bute, „razmena“, odakle nam stiže i reč booty (plen).
3
Jednostavan vojnički šator, obično bez prozora i poda. (Prim. prev.)
4
Aranžman o transferu ratnih isporuka, uključujući hranu, mašine i usluge, onim zemljama čija se odbrana smatrala od životnog značaja za odbranu Sjedinjenih Država u II svetskom ratu. Istoimeni zakon izglasan 1941. U američkom kongresu davao je predsedniku pravo da prodaje, dostavlja, zajmi ili izdaje u zakup takve ratne materijale. (Prim, prev.)
5
Skraćeno od Victory in Europe Day - Dan pobede u Evropi. (Prim, prev.)
6
Neobično je to kako smo izgubili trag inspiracije koja leži iza naših eponimičnih reči. Već smo videli kako niko ne zna ko je bio pravi Mekoj. Isto tako, većina autoriteta saglasna je da je sigurno postojao nekakav gospodin Linč koji je nadahnuo reč za naglo okončanje nečijeg života bez sma-ranja suđenjem, i gotovo bezbrojni kandidati predlagani su za tu sumnjivu čast. Zaista, može se reći da je gotovo svako po imenu Linč, koji je imao bilo kakvu vlast u Americi između 1780. i 1850. godine, pomenut kao kandidat u ovom ili onom trenutku. Zapravo, niko ne zna ko je on bio, niti staje to uradio da zasluži svoju morbidnu besmrtnost. Čak je nagovešteno kako Linč možda uopšte i nije bio čovek, već potok u Južnoj Karolini koji je tamošnjim stanovnicima bio omiljeno mesto za zbrzana smaknuća.

Seks i druge nezgodacije

Godine 1951, vlasnik „Haj-het salona“ u Nešvilu, u državi Tenesi, kupio je fotografiju u prirodnoj veličini s mladom ženom koja je ležala na čupavom tepihu, i ponosno ju je okačio iza svog šanka. Čak ni po relativno smernim standardima tog vremena, ta slika nije otkrivala bogzna šta - pogledu je bila izložena samo njena zadnjica - i iz toga se verovatno ne bi izrodilo ništa više da jednog dana neki električar nije došao da nešto popravi i ženu sa fotografije prepoznao kao svoju suprugu, što ga je iznenadilo pošto mu ona nikada nije pomenula daje lokalnom fotografu pozirala gola.
Električar je tužio „Haj-het“ i ćela stvar je za kratko vreme postala najpre lokalna, a potom i nacionalna senzacija. Dok su oči ćele Amerike bile uperene u njega, sudija Endru Doji presudio je da je fotografija kao umetničko delo savršeno prihvatljiva, ali da je kao ukras za jednu kafanu „nepobitno skaredna“. On je predložio - izgleda ozbiljno - da je otkupi jedna od gradskih galerija. Drugim recima, ukoliko se izloži u zamračenoj kafani, gde će je videti samo odrasli pijanci, slika se može smatrati sladostrasnom i razvratnom. Ali ako se stavi na javno mesto gde je može videti svako, ma kog uzrasta, smatraće se lokalnim blagom.11 to nikome i nigde nije bilo ni najmanje čudno.
Iznosim to ovde kako bih istakao da je stav Amerike prema pitanjima javnog i privatnog morala odavno već prilično zbrkan. Za to, kao i za mnogo drugih stvari, možemo biti zahvalni Puritan-cima. Još 1607, puritansko je poprimilo značenje strogog, krutog, uskogrudo moralnog, i to gledište su uporno podržavali istorijski tekstovi i književna dela poput Hotornovog Slova srama i Long-felouovog Udvaranja Majlsa Stendiša.
Puritansko doba je bilo, svakako, vreme kada je i najmanji greh - a ponekad i samo odsustvo greha - dovodio do najsurovi-jih mogućih kazni. Preljuba, vanbračna zajednica i masturbacija bili su sve vreme najteži zločini u Novoj Engleskoj. Gotovo svaki čudan događaj potpirivao je podozrivost Puritanaca i njihovu fanatičnu želju za odmazdom. Godine 1651, kada se žena Hjua Parsonsa iz Springfilda, u Masačusetsu, požalila kako njen muž ponekad razbacuje grašak po kući i tera je da ga kupi, te povremeno u snu nešto trabunja2, gradski oci su u tome smesta prepoznali veštičarenje i obesili ga o najbliža vešala.
Jednako zlosrećan bio je Džordž Spenser iz Nju Hejvena, u Konektikatu. Kada se u gradu rodilo jednooko prase, mesne sudi-je su zatražile objašnjenje za to i spopale jadnog Spensera, koji je takođe imao samo jedno oko. Kada su ga ispitivali o mogućoj bestijalnosti, uplašeni Spenser je priznao, ali se potom predomislio. Po zakonu Konektikata, da bi se Spenser osudio za polno opštenje sa životinjama, bili su potrebni iskazi dva svedoka. Sudije su toliko želele da ga obese da su prase priznale kao jednog svedoka, a njegovo povučeno priznanje kao drugog.-’
Ali u mnogim drugim stvarima, kolonijalna Nova Engleska nije bila toliko sajmonovski čista (taj izraz potiče iz pozorišnog komada iz 1718. Suzane Sentlivr s nazivom Smeli potez za jednu ženu, u kojem je postojao lik po imenu Čisti Sajmon) kao što bismo mogli da pomislimo. Samo pola veka pošto su Hodočasnici sa Mejflaue-ra stupili na obale Masačusetsa, Boston je bio „pun prostitutki“, a drugi kolonijalni centri bili su jednako dobro opremljeni mogućnostima za seksualnu razuzdanost. Uprkos skromnoj veličini,
Vilijamsburg, prestonica Virdžinije od 1699. do 1799, imao je tri javne kuće (premda začudo niti jedna od njih nije obuhvaćena prečišćenom replikom te zajednice koja je danas toliko popularna medu posetiocima).4
Seks među Puritancimna smatrao se prirodnim kao i uzimanje hrane, i o njemu se toliko nehajno razgovaralo da su „spisi Puritanaca zahtevali velike uredničke intervencije pre nego što su se mogli smatrati podobnim za štampu čak i sredinom dvadesetog veka“.5 Predbračni snošaj ne samo da se tolerisao već se gotovo i podsticao. Parovi koji su nameravali da se venčaju mogli su da naprave nešto sa nazivom Predugovor - što im je zapravo bila dozvola za seks. Ujedno, Puritanci su bili oni koji su usavršili neobičan običaj međusobnog povezivanja, ili noćenja, kako se to podjednako često nazivalo, kada je par tokom udvaranja bio podstican da legne zajedno u postelju. Iako se čini daje ta praksa nastala u Velsu, u Britaniji je bila dovoljno nepoznata da postane izvor trajnog čuđenja kod britanskih posetilaca u Novoj Engleskoj sve do vremena Američke revolucije, te i malo posle nje. Kao što je to objasnio jedan od posmatrača iz sedamnaestog veka:
Kada se muškarac zaljubi u mladu ženu i poželi da se sa njom venča, on predloži tu stvar njenim roditeljima; ako nemaju ništa protiv, oni mu dozvole da noći sa njom, kako bi joj se što bolje udvarao. Pošto mladi odsede onoliko koliko smatraju da je prikladno, zajedno legnu u postelju, a da ne skinu donje rublje, kako bi se izbegao skandal. Ako su strane saglasne, sve je u najboljem redu; venčanje se oglasi i oni se uzmu bez odlaganja. U suprotnom se rastanu, i verovatno se nikad više ne vide; osim, što je slučaj koji se retko zbiva, kada se ispostavi da je ostavljena deva noseća, te je muškarac obavezan da je uzme za ženu.
U stvari, više donjeg veša je skidano nego što se hroničar usuđivao da pretpostavi, a trudnoća nipošto nije bila „slučaj koji se retko zbiva“. Do trećine parova koji su zanoćili ostalo je sa trajnom uspomenom na taj događaj. A to nije obavezno ni označavalo početak ozbiljne faze njihove veze. Do 1782, na noćenje se gledalo toliko neobavezno da je, po jednom izveštaju, posetilac iz „puke učtivosti“ predlagao mladoj domaćici da legne sa njim.
Iako nikada nije bilo izričito podržavano, bludničenje je u puritanskoj Novoj Engleskoj bilo toliko uobičajeno daje najmanje jedna parohija štampala formulare na kojima su krivci mogli da priznaju preljubu potpisom i plate za to malu globu. Do sedamdesetih godina osamnaestog veka, oko polovine Novoengleskinja bilo je noseće prilikom venčanja.7 U Apalačima i drugim zabačenim seoskim krajevima, po jednom proračunu, 94 procenta nevesti bilo je trudno pred oltarom.*1
Tek je u poslednjoj četvrtini osamnaestog veka zvanični stav prema seksu počeo da poprima aktivno represivne nijanse s pojavljivanjem prvih plavih zakona. Taj izraz je nastao 1781. u Konek-tikatu zato što su, kako se često kaže, zakoni te države koji su se odnosili na lični moral bili štampani na plavom papiru9, premda drugi izvori tvrde da su plavi bili crkveni propisi.10 Kako god bilo, niko ne zna zbog čega se plava smatrala prikladnom bojom za takve zakone. Štaviše, ne mogu pronaći nijedan dokaz da je iko ikada video zakon štampan na plavom papiru. Možda je jednostavno posredi naša neobična sklonost da poistovećujemo plavetnilo sa ekstremnom moralnom ispravnošću, kao u izrazima plavi nos i plava čarapa. Plavi nos je navodno nastao kao šaljivi novoengleski izraz iz devetnaestog veka za ribare iz Nove Škotske koji su zbog života na ledenoj vodi severnog Atlantika imali trajno diskolori-sane njonje. Još prizemnije od toga, izraz se možda odnosi jednostavno na vrstu krompira koja se povezuje s tom primorskom provincijom. U svakom slučaju, niko pojma nema kako je taj izraz prikačen osobi puritanskih shvatanja. (Vrlo je moguće da između te dve mogućnosti ne postoji nikakva veza.)
Plava čarapa, za ženu pedantnu i uzdržanog i oholog držanja, lakše se može objasniti. Taj izraz potiče od Društva plave čarape, imena kojim je posprdno nazivana grupa intelektualaca čiji su sastanci počeli u Kući Montejg u Londonu oko 1750. godine. Iako je skup bio uglavnom ženski, nadahnuće za to pejorativno ime izgleda da je dao jedan muški član, izvesni Bendžamin Stilingflit, koji je umesto uobičajenih crnih svilenih čarapa nosio plave, od češljane vune, što je bio toliki novitet u oblačenju da se smatrao istovremeno komičnim i donekle rizičnim. A kad smo već kod rizičnih stvari, razlog zbog kojeg se neukusni vicevi nazivaju plavim takođe je tajanstven, ali možda ima neke veze sa upotrebom reći plavo u slengu osamnaestog veka, sa značenjem porumeneti.
Oni koji su u sedamnaestom i osamnaestom veku govorili engleski, podjednako i Puritanci i oni koji to nisu bili, nisu imali nikakvih problema sa ekspresivnim izrazima poput trbuha, prde-ža i davanja sike (za dojenje) koji će toliko mučiti njihove vikto-rijanske potomke. Čak se i u Bibliji Kralja Džejmsa nalaze kasnije toliko nepristojni izrazi kao što su pišaćka, govno i iznutrice.“ Ali kada je osamnaesti vek ustupio mesto devetnaestom, ljudi su najednom postali akutno - te na kraju gotovo histerično - osetljivi na sve izraze u vezi sa seksom i telom. Niko ne zna tačno kada ili zašto je došlo do erupcije te morbidne prefinjenosti. Kao i većina moda, ona se prosto dogodila. Godine 1818, Tomas Baudler, lekar iz Edinburga, ponudio je svetu pročišćenu verziju Šekspirovih dela podobnih za ćelu porodicu, i pri tom svetu podario glagol to bowdlerize (cenzurisati). Baudlerove ispravke bile su krajnje iscrpne. I najmanji podsetnik na ljudsku sposobnost razmnožavanja - na primer Lirov „kralj do poslednjeg cola“ - bio je nemilosrdno izbrisan. Njegov pročišćeni Šekspir postigao je toliki uspeh da se on smesta upustio u sličan poduhvat sa Gibonovim Opadanjem i propasti Rimskog carstva, koje je dovršeno samo četvrt veka pre toga, ali je već zahtevalo pažljivo ribanje. Ali Baudlerova istančana cenzura nije dovela do promene opšteg raspoloženja. Samo je bila njegov odraz.
Čak i pre nego što je Baudler počeo da čisti klasike, ljudi su oprezno izbegavali emotivne izraze kao što su noge, bluza ili bedro.
U vreme kada se pojavio Baudlerov Porodični Šekspir, pupak (belly button) je postao tummy button, dojke (breasts) postale su grudi (bosom), a donji veš (underwear) je pretvoren u donju odeću (nether garments) ili malu odeću (small clothes) te kasnije u - bukvalno - „ono što se ne sme pominjati“ (unmentionables).
Iako je ta praksa započeta u Britaniji, u Americi je došlo do njenog punog procvata, i tamo se spisak proskribovanih reći proširio na stotine. Svaka reč s nepristojnim slogom poput „cock“ (doka) ili „tit“ (sisa) postala je apsolutno zabranjena, tako da su reći poput titter (kikot), titbit (poslastica), cockerel (petlić) i cockatoo (kakadu) - koje i dalje nisu izazivale nikakve primedbe u Britaniji - ili nestale iz američkog rečnika, ili su izmenjene u čistije oblike kao što su tidbit, rooster ili roach. Postoji najmanje jedan evidentiran slučaj kada je reč coxswain (kormilar) promenjena u roosterswain. Čak su i bikovi postali muške krave. Pre nego što je prošla polovina veka, spisak neizrecivih reći u Sjedinjenim Državama proširen je na gotovo svaki anatomski pojam ili odevni predmet povezan sa bilo kojim delom ljudskog tela osim glave, šaka i gležnjeva. Na primer, Bartlet je 1850. reč čarape smatrao „krajnje delikatnom“; on je predlagao dugačke sokne ili nanogvice kao pristojnije alternative. Čak su i nožni prsti postali ponižavajući za svog vlasnika i nisu se nikako smeli pominjati u učtivom društvu. Ljudi su jednostavno govorili o stopalima. Nešto kasnije, i stopala su postala nepodnošljivo sramotna, pa ljudi nisu pominjali ama baš ništa ispod gležnjeva. Pravo je čudo da razgovori nisu u potpunosti zamrli.
Svaka sfera života bila je ispunjena strepnjom. Možda je izmišljotina da su neke porodice oblačile noge klavira u suknjice kako njihovi posetioci ne bi bili izloženi moralnom uznemirenju, ali je svakako tačno da su noše imale heklani prekrivač koji je prigušivao nedolične zvuke prilikom obavljanja nužde.12 Ali nije to bio slučaj samo sa zvucima. Za posetioce iz inostranstva je neurotično zala-ženje u eufemizme bilo krajnje neobjašnjivo. U Americi nije bilo dovoljno samo izbegavati pominjanje nekog predmeta. Morala se pronaći reč koja neće ni u najmanjoj meri ukazivati na njegovu pravu svrhu. Nesposobni da sebe nateraju da izgovore reč nosa, pa čak ni nužnik, Amerikanci su taj sud počeli da nazivaju ogledalom, što je očito izazivalo pravu zbunjenost, ako već ne i frustriranost, u svakome ko bi zatražio prvo, a dobio potonje.
Strani posetioci bi se gotovo neizostavno nasukali u plićacima američke osetljivosti. Frensis Trolop je zabeležila slučaj jednog Nemca koji je prekinuo razgovor u sobi punoj ljudi i ustanovio da su ga grubo izbacili iz kuće kada je nevino izgovorio reč steznik u mešanom društvu. Na drugom mestu je raspravljala o tome kako je jedan raskalašan mladić pokušao da od švalje izmami naziv odevnog predmeta na kojem je ova radila. Vrelih i rumenih obraza, mlada dama je izjavila kako je posredi haljina, a kada je mladić ukazao da tu nema dovoljno materijala za haljinu, ona je ustvrdila kako se radi o kecelji. Dodatno pritisnuta, izjavila je da šije jastučnicu. Na kraju je pobegla iz sobe posramljena i uplakana, nesposobna da navede naziv predmeta. To je u stvari bila bluza, ali da je to rekla jednom muškarcu, ispoljila bi „apsolutnu izopačenost“.
Ta retorička izbirljivost je naročito za žene bila ne samo apsurdna već i opasna. Dobrim delom devetnaestog veka, gle-znjevi su opisivali čitavo žensko telo ispod struka, dok je stomak služio na sličan način za sve između struka i glave. Tako je postalo nemoguće izvestiti lekara o gotovo svim ozbiljnim medicinskim tegobama. Pejdž Smit beleži tipičan slučaj u kojem je jedna devoj-ka sa izraslinom na dojci svom lekaru to mogla da opiše samo kao bol u stomaku.13
Za fizičke preglede se gotovo nije ni znalo. Ginekološke pretrage su se naročito koristile samo kao poslednje sredstvo, i to obično u zamračenoj sobi, pod čaršavom. Jedan lekar u Filadelfiji tvrdio je kako „žene radije trpe krajnju opasnost i bol umesto da se odreknu tih obzira čestitosti koji sprečavaju da njihove boljke budu u potpunosti istražene“.14 Drugim recima, smrt je bila poželjnija od bestidnosti. Ako se imaju u vidu razmere medicinskog neznanja, možda je i bilo bolje što su medicinari držali ruke dalje od žena. Nedostatak poznavanja ženske psihologije bio je takav da je sve do završnih godina devetnaestog veka bilo uvreženo verovanje kako žena u menstruaciji dodirom može da dovede do toga da šunka užegne. (Britanski medicinski žurnal je 1878. objavio živahnu korespondenciju o tome.)15 A nisu samo lekari muškarci bili velike neznalice. Čak 1901, doktorka Ema Drejk je svoje čitateljke obavestila kako tokom trudnoće mogu iskusiti neprijatna osećanja pohote. To je, kako je iskreno objasnila, „usled nekog nenormalnog stanja i treba se smatrati bolešću“.16
Nimalo ne čudi što je seksualno neznanje bilo užasavajuće. Na dan svog venčanja, buduća romansijerka Edit Vorton upitala je majku šta će se od nje očekivati u bračnoj postelji. „Videla si u svom životu dovoljno slika i kipova“, promucala je njena majka. „Zar nisi primetila da su muškarci građeni drugačije od žena?“, zaključila je tu temu.17
Oni koji su prosvetljenje tražili u seksualnim priručnicima nisu bili nimalo obavešteniji. Dva najprodavanija vodiča tog vremena bili su Šta jedan mladić treba da zna i Šta jedna devojka treba da zna, a napisao ih je sveštenik po imenu Silvanus Stal. Uprkos naslovima knjiga, Stal se iz petnih žila trudio da njegovi mladi čitaoci zapravo ne saznaju ništa. Da bi odgovorio na neizbežno pitanje odakle dolaze bebe, on je roditeljima predlagao da upamte sledeći okolišni odgovor:
Drago moje dete, pitanje koje postavljaš jeste pitanje koje su svaki muškarac i žena, svaki inteligentan dečak i devoj-čica, pa čak i mnoga veoma mala deca postavili sebi ili drugima - kada i kako su došli na ovaj svet. Da me pitaš otkud lokomotive, parobrodi, telegraf i telefon, najpametnije bi bilo, kako bismo došli do najboljeg mogućeg odgovora, da se vratimo samom početku tih stvari i razmotrimo šta su to uradili Džordž Stivenson i Robert Fulton, Bendžamin Fren-klin i Semjuel Morze, Grejem Bel i Tomas Edison kako bi razvili i usavršili te korisne izume.
I eto ti odgovora, dete - deca potiču od eminentnih pronalazača. Ali ne, Stal tada naglo menja temu i upušta se u raspravu o stabljikama kukuruza i njihovim resama, s nejasnim referencama na tata-ribu i mama-ribu, ptice i jaja, hrastove i žirove te druge takve prirodne procese, ali bez najmanje natuknice o tome kako njima uspeva da se razmnožavaju. A onda, kao neku vrstu vežbe opuštanja posle te vrtoglave otvorenosti, on daje kratku propoved.
Za mladiće je velika strepnja poticala od masturbacije, izraza koji je 1766. izmišljen u jednom britanskom medicinskom žurnalu u članku sa naslovom: „Onanizam: Ogled o poremećajima koje izaziva masturbacija“. Poreklo tog izraza je zagonetno. Oksfordski rečnik engleskog tvrdi da potiče iz latinske reči masturbari, ali onda za izraz kaže daje „nepoznatog porekla“. Glagol masturbirati nije se pojavio sve do 1857, ali do tada je svet već iznašao bezbroj alternativa zabrinjavajućeg prizvuka - sebični celibat, samotni razvrat, usamljenički porok, samozlostavljanje, lična nečistoća, samozagađenje i gromoglasni zločin protiv prirode. Pod kojim god imenom da je pominjana, nije bilo nikakve sumnje da će upuštanje u masturbaciju od vas napraviti drhtavu olupinu od čoveka. Kako piše u Vodiču za mladiće doktora Vilijama Alkota (1840), oni koji podlegnu iskušenju mogu sa sigurnošću očekivati da iskuse, redom, epilepsiju, ples Svetog Vita,1 paralizu, slepilo, sušicu, apopleksiju, „osećaj da mu mravi gamižu od glave pa naniže niz kičmu“, te naposletku smrt.18
Čak je 1913. Američko medicinsko društvo objavilo knjigu koja je objašnjavala daje spermin, sastojak semena, neophodan za izgradnju snažnih mišića i sređenog mozga, te da će se dečaci koji traće taj dragoceni biološki eliksir pretvoriti iz „mišićavih i sna-lažljivih mladića vatrenog pogleda“ u „mekušce mlitave muskulature i uskih prsa“.19
Za žene, neznanje nije bilo ograničeno samo na seksualne stvari. Vladalo je uverenje da pripadnice lepšeg pola ne bi smele biti izložene stvarima koje bi mogle da im opterete krhki i vetropirasti um. Čak je i toliko prosvećeni posmatrač kao Tomas Džeferson smatrao kako žene ne treba da „nabiru veđe zbog politike“ niti da se preterano uzbuđuju zbog knjiga i poezije, već treba da se drže „plesanja, crtanja i muzike“.20
Dok je prepričavala poteškoće u pokušajima da uvede liberalno obrazovanje za devojke, Ema Vilard, osnivač Ženskog internata u Troju, prve prave američke škole za devojke, zabeležila je da su roditelji prekrili lica i pobegli iz učionice ,,u stidu i užasu“ kada su ustanovili da jedna učenica na tabli crta sliku ljudskog krvotoka.21
Ako bi žena kojim slučajem i uspela da stekne nešto obrazovanja, nije se od nje očekivalo da to podeli sa ostatkom sveta. Jedan uticajni priručnik, Očeva zaostavština kćerkama, upozoravao je svoje mlade čitateljke: „Ako ste kojim slučajem iole obrazovane, čuvajte to kao najveću tajnu, naročito od muškaraca.“22 Kada je 1828. Feni Rajt održala niz javnih predavanja, nacionalna štampa isprva je bila preneražena, da bi se zatim razbesnela. Jedne novine iz Luisvila optužile su je da „postupa protiv prirode“. Njujorški slobodni istraživač izjavio je da se ona „sa bezobzirnim nasiljem otrgla od uzdržanosti i pristojnosti“. Njujorški Amerikanac zaključio je da je ona „tim svojim postupkom prestala da bude žena“.23 Niko nije prigovorio sadržaju predavanja, razumete, već samo tome što je predavanje držala osoba ženskog pola.
I najmanje odstupanje od uobičajenog ponašanja dovodilo je do prekora u novinama. Godine 1881, Njujork tajms je ponovo doneo uvodnik koji se protivio sve češćem korišćenju slenga među ženama, nagovestivši kako to govori o opasnoj moralnoj slabosti, i naveo je kao primer šokantan izraz: „Ala je šmekerski taj šešir.“2'1
Opet - i tu leži veliki, zbunjujući paradoks tog vremena -upravo u doba kada su se te represivne struje vrtložile unaokolo, mnoge žene su istupale i zahtevale da budu saslušane sa elanom i smelošću koja se neće ponoviti čitav jedan vek. Ženski pokret devetnaestog veka izrastao je iz snažnog zahteva za socijalnim promenama koji je obuzeo Ameriku kao groznica između 1830.
i 1850. godine. Mnoštvo novih zamisli zavladalo je javnim mnjenjem i pronašlo ogroman broj fanatičnih sledbenika: utopizam, spiritualizam, populizam, vegetarijanizam, socijalizam, borba za žensko pravo glasa, emancipacija crnaca, poreska reforma, reforma ishrane, komunalizam, misticizam, okultizam, adventizam, trezvenost, transcendentalizam. Ljudi su navalili na te društvene mogućnosti kao da vade slatkiše iz kesice. Jedna grupa je pozivala na „slobodne misli, slobodnu ljubav, besplatnu zemlju, besplatnu hranu, besplatno piće, besplatne lekove, slobodnu nedelju, slobodan brak i slobodan razvod“. Druga, koja je sebe nazivala Ništav-cima, okupila se oko pokliča: „Ni Bog, ni vlada, ni brak, ni novac, ni meso, ni duvan, ni sabat, ni suknje, ni crkva, ni rat, ni robovi!“ Kako je Emerson 1840. napisao Karlajlu: „Ovde smo se malo oteli sa bezbroj projekata socijalne reforme. Nema tog pismenog čoveka koji u džepu prsluka nema nacrt novog društvenog ustrojstva.“
Za novi duh eksperimentisanja bila je tipična komuna koja se zvala Zemlja plodova, koju je 1843. godine osnovao A. Branson Alkot s nekoliko sledbenika. Iz raznih pomodnih razloga, pripadnici zajednice Zemlje plodova odbijali su meso, sir, čaj, mleko, kafu, pirinač, vunenu odeću, kožne cipele i gnojivo. Jedan naročito fanatičan pristaša odbijao je da jede svaki koren koji je rastao nadole „umesto da se vine prema suncu“. Kolonija je potrajala kraće od jedne godine. Sve je bilo lepo dok je vreme bilo toplo, ali na prvi znak zimskog mraza, ona se raspala, a članovi su se vratili svojim prijatnim bostonskim kućama.
Za žene, socijalno previranje predstavljalo je mogućnost da prvi put učestvuju u javnoj raspravi. To je počelo s nekoliko predavanja, obično drugim ženama u privatnim kućama, o temama kao što su abolicija i obrazovanje. Sredinom veka, žene su se pojavljivale na javnim paltformama i nisu se zalagale samo za aboliciju i vegetarijanizam ili transcendentalizam, već i za sopstvene interese.
Dve najrečitije bile su sestre Tenesi Klafin i Viktorija Klafin Vudhal, koje su zajedno vodile uspešnu njujoršku brokersku firmu i izdavale popularni časopis Vudhalin i Klafinin nedeljnik, koji je iznosio raznorazne utopijske zamisli i bavio se ranom formom „istraživačkog novinarstva“ kada je na svetlost dana doneo ljubavnu vezu propovednika Henrija Vorda Bičera i Elizabet Tilton, žene jednog od njegovih parohijana. Začudo, njih dve ga zbog toga nisu napale, već su ga nahvalile zbog „ogromne fizičke potencije“ i „pohotnosti“.
Vudhalova je bila posebno - i u kontekstu tog vremena zapre-pašćujuće - otvorena u svojim zahtevima za slobodom ljubavi. „Ako budem želela seksualni snošaj sa stotinu muškaraca, ima-ću ga“, grmela je ona. „1 ta stvar sa snošajem može biti predmet rasprave... sve dok vam vaši seksualni organi ne budu toliko poznati da vas njihovo pominjanje više ne nagoni da pocrvenite ništa više od pominjanja ma kog drugog dela vašeg tela.“25
Kako bi odbranile svoj novostečeni osećaj nezavisnosti, mnoge žene su počele da nose „blumerke“, odevni predmet koji je ime dobio po Ameliji Blumer, šefici pošte na severu države Njujork i vodećoj aktivistkinji za stvar trezvenosti. Blumerova nije izmislila „blumerke“ već ih je samo popularizovala. Teško da su se one mogle nazvati neupadljivom odećom. Reč je o nekoj vrsti širokih pantalona, prilično nalik onima kakve nose savremeni igrači bezbola, ispod kratke suknje ili ženske košulje - „kao balon za stratosferu sa dve viršle koje vire na dnu“, kako je to opisao jedan istoričar - koje su oslobodile žene strašnih stega korseta i midera. Bile su dekorativne i veoma smotrene, ali su predvidivo izazvale veliko uzbuđenje, i od predikaonica pa do novinskih uvodnika na njih se grmelo kao na neelegantnu odeću u najboljem, a lascivnu u najgorem slučaju. Tek mnogo kasnije, izraz „blumerke" počeo je da označava ženski donji veš.
U velikoj borbi za žensko pravo glasa, Vudhalova se kandi-dovala za predsednicu 1872. kao kandidatkinja Partije jednakih prava. (Njen partner u kandidaturi bio je oslobođeni rob Fredrik Daglas.) Ubrzo zatim, preselila se u Englesku, udala se za jednog aristokratu, pronašla veru i odrekla se gotovo svega. Posvetila je najveći deo energije svojih poznih godina pokušajima da ubedi novinske redakcije da unište dosijee o njenim ranijim istupima.
Do tada su, međutim, druge pohrlile da ispune prazninu izazvanu njenim odlaskom. Neposrednost sa kojom su mnoge od tih ranih feministkinja iznosile svoje stavove izgleda nam strahovito neskladno u odnosu na naše poimanje tog doba. Anđela Hejvud je započela vatrenu kampanju za slobodnu ljubav u kojoj je kao središnji princip postavila univerzalno prihvatanje reci jebačina (fuck). Zbog čega bi morala da koristi izraz „generativni seksualni snošaj“ u svojim predavanjima?“, pitala je iznova i iznova. „Tri reči, 26 slova, kako bi se definisala data aktivnost... koja se obično opisuje jednom rečju od osam slova čije značenje svi poznaju.“26
Ništa manje neočekivano, najkreštaviji eksponenti slobodne ljubavi i drugih vrsta radikalne prakse nisu se mogli naći u Bostonu ili Njujorku, već na prerijama u mestima kao što su Ajova, Kanzas i Ilinois. Najradikalnije slobodoumne novine s nazivom Lucifer imale su sedište u Veli Folsu, u državi Kanzas. Međutim, vredi pomenuti daje čak i među najposvećenijim bastionima liberalizma seksualna prosvećenost ponekad izmicala poimanju. Čak se i tu naširoko verovalo kako masturbacija opasno „razređuje krv i uništava vitalnu energiju“. Mnogi pripadnici pokreta slobodne ljubavi podržavali su snošaje bez kočnica među muškarcima i ženama ne zbog njihovih prirodnih vrlina, već zato što su sprečavali masturbaciju.27
Ukratko, nikada, ni pre ni kasnije, nije postojalo doba sa više zbrke i zbunjenosti. Dok ste s jedne strane čitali kako Njujork tajms kritikuje žene zbog rečenice „Ala je šmekerski taj šešir“, i dok se s druge strane Anđela Hejvud javno zalagala za pravo da kaže „jebačina“, gotovo je bilo nemoguće poverovati da imamo posla sa istim ljudima u istoj zemlji i u istom veku.
Slična paradoksalna situacija bila je i u vezi sa seksom. Niti u jednom drugom istorijskom periodu seks nije bio tako sveobuhvatno branjen niti tako pristupačan. Godine 1869, procenjeno je da u Filadelfiji živi 12.000 prostitutki, a u Čikagu 7.000. Izgleda da za Njujork takve procene nisu pravljene, ali zna se da je u gradu postojalo više od 620 javnih kuća. Za one manje pustolovne, bila je tu ogromna hrpa pornografije (reč sazdana od grčkih izraza koji znače bukvalno „spisi o droljama“, i izmišljena 1854. u Engleskoj), kako u recima tako i u slikama.
Mnogi termini u vezi sa nedozvoljenim seksom bili su veoma stari. Bordello (javna kuća, od starofrancuske reći za kolibicu), brothel (od staroengleskog breothean, što znači ruina), whore (kurva - još jedna staroengleska reč), strumpet (drolja), harlot (bludnica), bawdy house (kupleraj) i street walker (uličar-ka) potiču iz vremena mnogo pre Hodočasnika. Tokom devetnaestog veka, prostitutke su bile takođe poznate i kao flappers, i taj izraz je vaskrsnuo u dvadesetim godinama dvadesetog veka kako bi označavao radodajke, te kao gay women (vesele žene) ili gays. Nije sigurno otkud se onda izraz gay prikačio homoseksualcima. Znamo kada se to otprilike dogodilo - krajem šezdesetih godina dvadesetog veka - ali niko izgleda ne zna zašto, niti po kom rezonu. Ništa manje tajanstven nije ni jedan od neprijatnijih epiteta za homoseksualca, faggot. U svom homofobičnom smislu, taj izraz je amerikanizam prvi put zabeležen 1905, ali to je gotovo sve što se zna. U Engleskoj, reč faggot i njen deminutiv fag imali su višestruko značenje, od izraza u slengu za cigaretu, preko osećanja premora, pa do spaljivanja na lomači. Američka upotreba možda je došla od izraza fag koji su koristili učenici, za dečaka koji služi maltene kao rob starijem učeniku, peče mu kolače, donosi papuče i, u odgovarajućim okolnostima, pomaže mu da prebrodi taj seksualni delirijum poznat kao pubertet. Ali začudo, ništa ne ukazuje na to da je reč fag u Britaniji označavala homoseksualce, i niko nikada nije dao ubedljivo objašnjenje za promenu značenja tog termina u Americi.
Među drugim amerikanizmima u vezi sa seksom pronalazimo kvart crvenih fenjera iz devedesetih godina devetnaestog veka (kao što ste mogli da pretpostavite, on potiče iz prakse da se ispred prozora kupleraja postavi upaljena crvena svetiljka); hustler (uli-čarka) od 1900; floozie (fufa), trick (kurvina mušterija), to be fast and loose (varati lakoveme) i cat house (javna kuća) sa početka dvadesetog veka; john za mušteriju prostitutke i cal1 girl za prostitutku sa početka tridesetih godina.24
Neizbežno, te razuzdane priče o promiskuitetu i seksualnoj drskosti, te sve veći broj prostakluka (smut, reč iz engleskog dijalekta povezana sa rečju smudge - prljavština, zabeležena prvi put 1722) u njihovim mnogobrojnim oblicima, doveli su do silovite reakcije. Nju je najenergičnije personifikovao rmpalija Entoni Komstok, jedan od najupornijih lovaca na poroke koga je Amerika ikada iznedrila.
Bivši trgovac i službenik špediterske firme, Komstok nije bio naročito obrazovan - jedva je umeo da čita i piše - ali znao je šta mu se ne dopada, a to je manje-više bilo sve, uključujući čak i sportske štitnike za testise. Kao osnivač i prvi sekretar Društva za suzbijanje poroka, on je energično lobirao da se donese savezni zakon protiv skarednosti. Problem je bio u tome što je Ustav ta pitanja prepuštao saveznim državama. Savezna vlada mogla je da se meša samo kad je posredi trgovina među državama, i to mahom preko pošte. Godine 1873, ona je donela propis koji je istog časa postao poznat kao Komstokov zakon. Opisan kao „jedna od najžešćih i najapsurdnijih mera koje su ikada dospele pred Kongres“, izglasan je posle samo deset minuta rasprave. Iste godine, Komstok je imenovan za specijalnog agenta američke Pošte za sprovođenje novog zakona, i dao se svom silinom na posao.
Samo za godinu dana, Komstok i njegovi zamenici konfisko-vali su 60 tona knjiga, 6,5 tona fotografskih ploča, gotovo 200.000 fotografija i crteža, 31.500 kutija pilula i napitaka s afrodizijačkim dejstvom, te 5.500 špilova karata.29 Gotovo ništa nije izmicalo njegovom bezobzirnom pohodu sa ciljem suzbijanja poroka gde god bi se pojavio. On je čak naredio da se jedna žena uhapsi zato što je svog muža nazvala na razglednici izrazom „spitzbub“, ili hulja.
Do 1915. godine Komstok je mogao da se podiči time daje njegov trud doveo do zatvaranja 3.600 ljudi i 15 samoubistava. Među onima koji su ostali pregaženi zahvaljujući njegovoj revnosti, bila je i izvesna Ajda Kredok, čiju je knjigu Prva bračna noć, inače ozbiljno književno delo, kao skarednu ocenila porota kojoj nije bilo dozvoljeno daje pročita.
Komstokov trud je na duge staze bio mahom kontraproduktivan. Njegovo nemilosrdno siledžijstvo izazvalo je saosećanje prema mnogim njegovim žrtvama, i njegov trud da nešto suzbije gotovo je garantovao reklamu napadnutog predmeta o kakvoj njegov tvorac nije mogao ni da sanja, naročito 1913, kada je on iz svih svojih oružja pripucao na sliku osrednjeg kvaliteta Pola Šej-basa sa nazivom Septembarski uranak - na kojoj se mlada žena kupala gola u jezeru - i od nje napravio nacionalnu senzaciju. Pre nego što se godina okončala, gotovo svaka berbernica i benzinska pumpa u zemlji mogla je da se pohvali njenom kopijom.
Začudo, Komstokov zakon nije definisao šta se to smatra razvratnim, skarednim ili nepristojnim materijalom. Kongres je s velikim zadovoljstvom takve sudove prepustio samom Komstoku. Tek se 1957. godine Vrhovni sud svrteo oko rasprave povezane s pitanjem skarednosti, i tada nije bio u stanju da donese jasniju presudu od toga da je to materijal koji privlači „pohotna intere-sovanja“ i potpaljuje „grešne misli“. Zapravo, on je prosudio da se skarednost može prepoznati, ali ne i definisati - ili kako je to sudija Poter Stjuart izrazio u čuvenoj rečenici: „Čim je vidim, ja je odmah spazim."30 Godine 1873, sud je redefinisao skaredno delo kao ono koje „privlači pohotna interesovanja, sadrži očigledno uvredljivo ponašanje i nema umetničke, književne, političke ili naučne vrednosti". Lokalnim zajednicama je prepušteno da te vrednosti tumače kako im volja.
Dobro je poznato koliko su nezgodni problemi definisanja skarednosti. Godine 1989, posle kritike usmerene na Nacionalnu zadužbinu za umetnost zbog toga što je finansirala izložbe kontro-verznih dela Roberta Mepltorpa i Andrea Serana, senator Sjedinjenih Država Džesi Helms je isposlovao zakon kojom će programi koji se smatraju skarednim ili nepristojnim ostati bez saveznog finansiranja. Taj zakon je bio zanimljiv po tome što je sadržao redak pokušaj da donese opštu definiciju skarednosti. Među zabranjenim predmetima bila su umetnička dela „koja sadrže, ali nisu samo ograničena na prikaze sadomazohizma, homoeroticizma, eksploatacije dece ili pojedinaca u seksualnom činu; ili materijal koji kleveće objekte verovanja sledbenika pojedinih veroispovesti ili neveroispovesti; ili materijal koji kleveće, ponižava ili ruži osobu, grupu ili klasu građana na rasnoj, verskoj, polnoj, zdravstvenoj, starosnoj ili nacionalnoj osnovi“. Amerika je konačno dobila propis koji je ocrtao precizne granice prihvatljivog. Nažalost, kako su kritičari pokazali, on je ujedno bio i prepun rupa.
Pored mogućnosti zloupotreba nedovoljno definisanih fraza poput „sadrže, ali nisu samo ograničena na“ i „pojedinih veroispovesti ili neveroispovesti“, doslovno sprovođenje tog zakona onemogućilo bi zakonito finansiranje, između mnogo drugih stvari, i Šekspirovog Mletačkog trgovca, Euripidovih Bahantkinja, Aristofanovih Oblaka, Vagnerovih i Verdijevih opera, te Ruben-sovih, Rembrantovih i Pikasovih slika. Po njemu bi nezakonito bilo izložiti čak i Ustav, pošto taj dokument ponižava crnce jer se prema njima ophodi kao prema bićimakoja su tri petine ljudska (s ciljem određivanja proporcionalnog zastupanja). Zakon je odbačen i zamenjen je drugim koji zabranjuje „skarednu umetnost“, prepuštajući ponovo drugima da odrede šta skarednost tačno znači, sa ubeđenjem u to da će je spaziti čim je budu videli.
Državni zakoni koji se odnose na skarednost i moralnost podjednako su - i pošteno bi bilo da kažemo: smešno - skloni dvosmislenosti. U vezi s takvim zakonima pojedinih država pri-metne su dve stvari: najpre, to koliko su nametljivi, i drugo, koliko je nejasan jezik kojim su pisani. Mnogi idu toliko daleko da zabranjuju određene radnje (na primer, oralni seks), čak i između odraslih osoba koje na to pristaju, a ponekad čak i između muža i žene. Većina država ima zakone protiv bludničenja, pa čak i protiv masturbacije, negde u svojim knjigama, premda bi vam to bilo prilično teško da ustanovite, toliko je zaokolišan jezik koji se u njima koristi. Jedna od najpopularnijih fraza jeste „zločin protiv prirode“2 (mada je u Kaliforniji to „zloglasni zločin protiv prirode“, a u Indijani „gnusan i odvratan zločin protiv prirode“), ali te fraze gotovo nikada ne navode šta je zapravo zločin protiv prirode. Nedužni posmatrač bi imao opravdanje ako bi zaključio kako se to odnosi na obaranje drveća ili gaženje trave.
Mnoge druge države imaju zakone protiv „prljanja sopstvene ličnosti“, ali opet bez davanja definicije na šta se pod tim izrazom misli. Povremeno propisi sadrže i izričitiji izraz poput sodotnije ili masturbacije, ali to često služi samo da bi se povećala nesigurnost. Na primer, u Indijani je 1905. izglasan zakon koji u jednom delu kaže: „Svako ko sablazni, namami, nahuška ili pomogne ma kome mlađem od dvadeset jedne (21) godine da obavlja masturbaciju ili prljanje sopstvene ličnosti, smatraće se krivim za sodomiju."33 Ukoliko, kao što zakon na to ukazuje, masturbacija i kaljanje sopstvene ličnosti nisu jedno te isto, šta onda jeste prljanje sopstvene ličnosti? Pušenje cigarete? Propuštanje redovnog kupanja? Šta god to bilo, u Indijani ste čak do pedesetih godina dvadesetog veka zbog toga mogli da provedete četrnaest godina u zatvoru.
U onih nekoliko navrata kada su države pokušale da budu pažljivije izričite u svojim propisima, obično su završile tako što su se vezale u čvor. Na primer, Kanzas je sebi podario zakon po kojem je preljuba u obliku vaginalnog snošaja nezakonita, ali ne i kada podrazumeva devijantne seksualne radnje. Sigurno je samo da je većina ljudi prekršila neki takav zakon, pre ili kasnije. Sekso-log Alfred Kinsi, inače jedan od ljudi koji se ne šale s takvim stvarima, jednom je upola šaljivo napomenuo kako bi, po onome što je saznao iz svojih istraživanja, 85 procenata stanovnika Indijane trebalo da bude u zatvoru, dok je preostalih 15 procenata anemično.
Naravno, poteškoća je u tome što je prihvatljivo ponašanje, ne samo u seksu već i u svemu ostalom, koncept koji se neprestano menja. Pomislite samo na pitanje brade. Godine 1840, Amerikanci su bili golobradi već toliko dugo - oko dvesta godina - da je jednog ekscentrika iz Framingama, u Masačusetsu, kada je pustio bradu, gomila napala i strpala u aps. A opet, do sredine pedesetih godina devetnaestog veka, samo deceniju i po kasnije, u Americi se jedva mogao naći golobrad muškarac. Od 1860. do 1897, svaki američki predsednik bio je bradonja. Ili pomislite, recimo, na rub suknje. Godine 1921, kada je rub suknje počeo da se penje do polovine lista, u Juti su razmatrali mogućnost da šalju na robiju -ne da novčano kažnjavaju, već da šalju na robiju - žene koje nose suknje sa rubom više od sedam i po centimetara iznad gležnja. Virdžinija, šokirana drugom krajnošću, donela je zakon po kojem je bilo krivično delo nositi haljinu koja otkriva više od sedam i po centimetara grla. Ohajo je odlučio da ostavi žene na miru, ali se zato posvetio središtu same stvari i počeo da kažnjava prodavce koji bi bili proglašeni krivim za trgovinu odećom koja „nedolično razotkriva ili naglašava žensku figuru“.32 Takav bes nije bio rezervisan samo za žensku odeću. Čak do 1935, svaki muškarac koji bi zašao na plažu u Atlantik Sitiju golih prsa rizikovao je da ga uhapse zbog skarednosti.33
Ukratko, standardi prihvatljivosti neprestano se menjaju. Posle perioda represije gotovo uvek sledi razdoblje slobode. Posle strahovito restriktivnog doba Entonija Komstoka, koje se završilo 1915. njegovom smrću, smesta je usledio period relativne raspu-snosti. Ne samo što se rub suknje popeo do šokantnih visina već su mladi ljudi, najednom pokretljivi zahvaljujući tome što su im na raspolaganju bila kola, počeli da tulumare do sitnih sati, da piju džin iz kade i upuštaju se u teške seanse ljubakanja (necking) i vata-nja (petting) - naravno, te su aktivnosti oduvek postojale, ali su im tek odnedavno zatrebale tako izričite oznake. Drugi novi izrazi izmišljeni u tom periodu - bedroom eyes (kad nekome „ono“ viri iz očiju); playboy (plejboj); tall, dark and handsome (visok, crno-manjast i zgodan) - odaju otvorenost koja se ne bi mogla izraziti deset godina ranije.
Ništa bolje ne ovaploćuje novi duh seksualne smelosti, ili neumitnu negativnu reakciju na njega, od filmova. Posle opreznog početka, filmovi su u periodu 1915-20. postali neverovatno hrabri imajući u vidu merila tog vremena. Studiji su proizvodili nizove filmova s provokativno zavodljivim nazivima kao Devičanski raj, Usijana ljubav, Četrnaesti ljubavnik, Njena cena, Đavo u telu i Usijane stvari.34 jedan drečavi plakat obećavao je gledaocima filma „ljubakanje, vatanje, smerne poljupce, požudne poljupce, kćeri lude za zadovoljstvima, majke koje žude za senzacijama... istinu -smelu, golu, senzacionalnu“.35 Čak su i istorijski spektakli bili podvrgnuti tome. Jelena Trojanska bila je reklamirana kao „cica nove ere u preistorijskom gradu".36 Samo je u malobrojnima, poput filma Muški svet iz 1918, bilo kratke golotinje, dok su drugi ukazivali na divlji seks, ali je od svega uglavnom najvreliji bio plakat.
Godine 1921, kada su Holivud potresali skandali - bila je to godina slučaja Fetija Arbakla i smrti pod seksualno nerasvetljenim okolnostima režisera po imenu Vilijam Dezmond Tejlor - i kada je trideset sedam država i na stotine opština pripretilo da će doneti pravu šumu cenzorskih propisa, Holivud je reagovao. Obrazovao je telo poznato pod nazivom Američki proizvođači i distributeri pokretnih slika, i postavio Vila H. Hejsa, ministra poštanskog saobraćaja pod predsednikom Vorenom G. Hardingom i bivšeg predsedavajućeg Republikanske partije, za njegovog prvog rukovodioca. Hejs je bio prezviterijanac iz Indijane koji nije pušio niti pio i na čijem se zgrčenom licu jasno videla sušta moralna ispravnost. (Premda se, kao kada je reč o mnogim drugima iz Hardingo-ve administracije, negova čestitost nije protezala i na finansijske transakcije. On je vrlo rado primao i spretno prao stotine hiljada dolara kroz nezakonite priloge za kampanje.) S platom od 100.000 dolara godišnje, Hejs je postao moralni pas-čuvar kada su posredi bili američki filmovi.
Godine 1927, Hejsova kancelarija, kako je ta institucija smesta postala neformalno poznata, izdala je čuveni spisak „Stvari zabranjenih i onih za oprez". Spisak se sastojao od jedanaest zabranjenih radnji, poput „preteranog i požudnog ljubljenja", i dvadeset šest radnji s kojima se moralo postupati krajnje oprezno. Godine 1930, njega je zamenio mnogo iscrpniji Produkcijski kodeks, koji je pola veka ostao biblija filmske industrije. Kodeks je proglasio nekoliko širokih principa - da filmovi treba da budu od opšte koristi, da simpatije publike nikada ne treba da se „navode na stranu kriminala, nepočinstva, zla ili poroka“ - i mnoštvo pojedinačnih pravila. Zabranjivao je da se na platnu izgovore ne samo sve uobičajene psovke ili rasni epiteti već i tako dramatično korisni termini kao evnuh,fufa, vaška (Hejsova kancelarija je kao alternativu velikodušno ponudila smrdibubu), muda, evo ti ga na, jajca, bljak, do moga, oštrokonđa, podrigivanje, pa čak ni, začudo, vrli (pod pretpostavkom da je to suviše izričit podsetnik da neki ljudi nisu takvi). Lažov je bio dozvoljen u komedijama, ali ne i u dramama, a trgovački putnik se mogao koristiti, ali ne u kontekstu koji je podrazumevao i seljakovu kći.37 Gospode, čak i u pobožnom kontekstu, moralo se promeniti u Bogo moj. Jedan od neuništivih mitova u vezi sa kodeksom glasi da je on propisivao da kad se god prikazuju muškarac i žena u krevetu, muškarcu najmanje jedna noga mora biti na podu. Nigde to nije naređivao. Međutim, jeste se bavio svim drugim stvarima. Kako je to rekao jedan istoričar filma, „zabranjivao je da se prikaže ili pomene gotovo sve što ima ikakve stvarne veze sa životom normalnih odraslih ljudi“.
Čak je i reč ono u pogrešnom kontekstu mogla da se smatra opasno sugestivnom. Godine 1931, Hejsova kancelarija naredila je Semjuelu Goldvinu da promeni naziv svoje komedije Grci su imali ime za ono u Grci su imali ime za njih. U sličnom duhu je naziv filma sa Džoan Kraford promenjen iz Neverstva u Vernost. Tri godine kasnije, kada je Goldvin kupio prava na komad Lilijan Helman o lezbijstvu, Dečji čas, Hejs mu je rekao da on svakako po komadu može snimiti film, pod uslovom da nema nikakve veze sa lezbijstvom i pod uslovom da ga ne nazove Dečji čas. Film je snimljen bez lezbijki, pod naslovom Njih tri.3*
Povremeno, producenti su mogli da sačuvaju pokoju rečenicu kroz trampu. Dejvid O. Selznik je uspeo da sačuva čuvenu, i u to vreme šokantnu izjavu Klerka Gebla: „Da budem pošten, draga moja, zabole me za to“ u filmu Prohujalo s vihorom - uzgred, rečenicu koje nije bilo u originalnom scenariju - žrtvujući „Dabogda ti pakosna sitna duša ćelu večnost gorela u paklu“.39 Ali filmovi su uglavnom postali senzacionalno oprezni, i ostaće takvi do šezdesetih godina dvadesetog veka.
Čak i 1953, glavni lik u filmu Muškarci više vole plavuše nije smeo da kaže „Eksiraj je“ kada je ispijao piće. U brodvejskoj predstavi Sedam godina vernosti glavni junak postaje preljubnik, ali u filmu iz 1955. Tom Evel je mogao samo da se pati zbog opasnog iskušenja da preljubu počini. Kapetanov raj, britanska komedija iz 1952. u kojoj je Alek Ginis glumio pomorskog kapetana sa ženama u dve luke, smela je da bude prikazana u Americi samo pošto su producenti dodali epilog koji je upozoravao publiku da ne pokušava ništa slično.40 Čak je i Voltu Dizniju bilo zabranjeno da prikaže kravu sa vimenom.41
Konačno je Produkcijski kodeks 1968, kada su ga svi manje--više ignorisali, bio napušten i umesto njega uveden je novi sistem vrednovanja. Prvobitno su filmovi bili vrednovani, u silaznom nizu eksplicitnosti, slovimaX, R, M i G. M je kasnije izmenjeno u GP, a još kasnije u PG. XXX, ili Trostruko Iks, iako su ga mnogo voleli vlasnici porno teatar a (amerikanizam od 1966), nikada nije imalo zvaničan status.
Za časopise i novine nije postojalo regulatorno telo ekvivalentno Hejsovoj kancelariji, ali ono nije ni bilo potrebno pošto je štampa oduvek bila spremna da ispolji rigoroznu autocenzuru. Godine 1933, kada je došlo do napretka u lečenju sifilisa, većina novina bila je zbunjena ne znajući kako da o tome obavesti svoje čitaoce. Mnoge su pribegle konvencionalno nejasnom izrazu društvena bolest. Neki neupućeni čitalac mogao je pomisliti daje posredi nešto u vezi s rukovanjem. Još 1934, Njujork tajms nije dozvoljavao da sifilis ili polna bolest uprljaju njegove stranice čak ni u ozbiljnoj raspravi.42
Još 1943, kada je muževljeva homoseksualnost bila faktor u senzacionalnom suđenju za ubistvo, malo je bilo novina koje su uspele da nateraju sebe da opišu njegovu nastranost. Jedne su za tog čoveka govorile kako ima „indikacije abnormalne psihološke prirode“.43 Silovanje se obično nazivalo eufemizmom napad, kao u slavnoj - ali verovatno izmišljenoj i svakako nedokumentova-noj - priči o napadaču koji je „neprestano udarao i šutirao svoju žrtvu, a onda je bacio niz stepenište i napao“.
Zbog društvenih pravila protiv čak i najblažeg psovanja, u Americi se razvila izuzetno bogata riznica eufemističkih pogrda -dam, durn, goldurn, goshdad,goshaivful, blast, consarn, confound, by Jove, byjingo, great guns, by the great horn spoon (besmisleni izraz koji je prvi put naveden u Biglou novinama), jo-fired,jumping Jehoshophat i bezbroj drugih - ali čak su i ti obazrivi epiteti mogli da uvale ljude u nevolju sve do kraja četrdesetih godina dvadesetog veka. Menken beleži da je jedan savezni sudija u Njujorku pripretio advokatu da će ga kazniti za nepoštovanje suda zato što je bio toliko nepristojan da izusti reč dam (do vraga) u njegovom sudu. Časopis Eskvajer je 1943. morao na sud po tužbi ministra poštanskog saobraćaja zato što se usudio da odštampa reći zadnjica, stražnjica i kupleraj u nekoliko brojeva. Reč se nije ni morala izgovoriti da bi nekoga uvredila. Tokom II svetskog rata, pesma protiv Nemaca s nazivom „Firerova faca“ zabranjena je za emito-vanje na radio-talasima zato što su u njoj bili i zvižduci.
I televizija je sama sebi uspostavila etički kodeks. Još 1944, kada su Norma Martin i Edi Kantor pevali u duetu pesmu „Ima-ćemo bebu moja dušica i ja“ i propratili to malim hula plesom, kamermanu je bilo naređeno da zamuti sliku.44 U jednoj od prvih govornih emisija, kada je engleska komičarka Beatris Lili u šali pomenula u vezi s trbušnim plesom kako „nema stomak za takve stvari“, to je izazvalo pravi mali skandal. Početkom pedesetih, pošto je kongresmen iz Arkanzasa sa bogobojažljivim imenom Ezekijel S. Gotings saslušavao ljude u vezi sa seksom i nasiljem na televiziji, televizijske mreže su usvojile sopstveni kodeks koji je maltene proglasio da se u američkom etru ne srne pojaviti ništa nemoralno.45
Tako 1952, kada je Lusil Bol zatrudnela, taj izraz nije bio dozvoljen. Ona je čekala bebu. I nije samo seks dovodio do cenzure. Godine 1956, kada je Rod Serling napisao scenario o mladom crncu iz Misisipija koga su ubili pošto je zviznuo za belkinjom, producenti emisije US Steel Hour prihvatili su tu zamisao sa oduševljenjem - pod uslovom da žrtva nije crna, da nije ubijena i da ne živi duboko na jugu.
U poređenju s tim, knjige su bile daleko hrabrije. Jebanje se pojavilo u romanu pod naslovom Čudni plodovi još 1945, aposle-dica toga bila je zabrana knjige u Masačusetsu. Izdavači su tužili državu sudu, ali slučaj je propao kada advokat odbrane koji se zalagao za prodaju knjige nije uspeo da sebe primora da izgovori inkriminisanu reč pred sudom, priznavši tako da je ona suviše prljava za javnu upotrebu.46 Godine 1948, Norman Majler je izazvao senzaciju pomenuvši izraz popizdeo u Golima i mrtvima. Tri godine kasnije, kada je objavljena knjiga Odavde do večnosti Džejmsa Džonsa, Amerika je dobila svoj prvi roman u kojem je često korišćena reč jebanje. Čak su i tamo urednici bili na mukama da odrede koje reči smeju da dozvole. Dopustili su jebanje i sranje (mada tek pošto su izbacili oko polovine iz originalnog rukopisa), ali nisu popustili pred pizdom i kurcem.47
U takvoj situaciji, pisci rečnika postali su krajnje nesigurni. Šezdesetih godina dvadesetog veka, rečnik Merriam- Webster uneo je novinu kada je uključio i nekoliko tabu-reči - cunt (pizda), shit (sranje) i prick (kurac) - ali je ustuknuo kada je došao do fuck (jebanja). Mario Pej je protestovao zbog tog izostavljanja u Nju-jork tajmsu, ali naravno ne pomenuvši niti jednom reč o kojoj se radi. Do današnjeg dana, Amerika je u izuzetnoj meri ostala zemlja eufemizama. I sada američko ministarstvo spoljnih poslova ne može sebe da natera da upotrebi reč prostitutka. Umesto toga, govori o „raspoloživim uzgrednim lokalnim družbenicama“.48 Proizvođači semena repice (koje se izgovara isto kao reč rape -silovanje) sve više ga nazivaju canola, kako ime ne bi uvredilo osetljivije dušice, iako rape u hortikulturi potiče od reći rapa, što na latinskom znači „repa“.49
Uprkos sve većoj eksplicitnosti knjiga i filmova, u većini drugih oblasti javnog diskursa - posebno u novinama, na radiju i lokalnim televizijama i TV-mrežama - Amerika je ostala možda najopreznija država u razvijenom svetu. Reći, slike i koncepti koji nigde drugde ne izazivaju nikakav komentar niti reakciju neformalno su zabranjeni u većini američkih medija.
Godine 1991, Kolumbijska novinarska revija objavila je članak o izveštavanju o nakratko zloglasnoj svađi između menadžera Pitsburških pirata Džoma Lejlanda i njegove glavne zvezde, igrača Barija Bonda. Razmotrila je način na koji se trinaest novina širom zemlje nosilo sa živopisnijim epitetima kojima su se njih dvojica međusobno obasipala. Bez izuzetka, novine su uvredljive reči zamenjivale elipsama ili crtama, ili su ih menjale u nešto lakše - pretvorivši, na primer, „da te ljubim u dupe“ u „da ti ljubim guzu“. Za posmatrača spolja, tu su smesta primetne dve upadljive stvari: najpre, da se „ljubljenje dupeta“ i dalje smatra uznemirujuće slikovitim za čitaoce savremenih američkih novina, i potom, da se „ljubljenje guze“ zbog nečega smatra pristojnijim. Još upad-ljivije je to da Kolumbijska novinarska revija, iako je rado uživala zbog neprijatne situacije u kojoj su se te novine našle, nije mogla ni sebe da natera da odštampa inkriminisane reči, već je pribegla smernim opisima kao što su ,,reč na J“ i ,,reč na D“.
Primeri takve preterane čednosti lako se mogu pronaći. Godine 1987, kolumnista Njujork tajmsa Vilijam Safajer pisao je o izrazu pazi na sopstveno dupe iako nije mogao sebe da primora da zabeleži tu frazu, uprkos tome što nije okievao da navede mnoge izražajne sinonime: butt (guza), keister (trtica), rear end (zadnjica), tail (prkno). Iste godine, kada je u distribuciju pušten ozbiljan umetnički film Semi i Rozi su se kresnuti, Safajer je odbio da u svojoj kolumni pomene njegov naziv (ni Njujork tajms nije hteo da prihvati oglas s punim naslovom). Safajer je objasnio: „Neću da objavim taj naslov ovde zato što se bavim porodičnim stvarima; osim toga, mnogo je golicavije upadljivo izbeći izraz u slengu.“50 Kako, molim? S jedne strane, on želi da pokaže razumljivo uvažavanje za našu osetljivost; ali s druge strane, rado će nas zagolicati - štaviše, čini se da teži tome da pojača našu zagolicanost. Čini se da bi takva selektivna autocenzura mogla da američke novine izloži optužbama zbog, u najmanju ruku, nedoslednosti.
U potrazi za poukom, pitao sam Alana M. Zigela, pomoćnika glavnog urednika Njujork tajmsa, koja pravila o prostačkim izrazima te novine primenjuju. „Srećan sam što mogu da kažem da nemamo nikakav spisak zabranjenih izraza“, odgovorio je Zigel. „Teoretski, svaki izraz može da se štampa ako je od suštinske važnosti za čitaočevo razumevanje izuzetno važnih novosti.“ Napomenuo je daje Tajms koristio reč sranje u izveštajima o prepisima votergejtskog prisluškivanja, kao i dupe, govno i doka ,,u slično ozbiljnom kontekstu, poput saslušanja Klarensa Tomasa zbog seksualnog uznemiravanja“.
Takvi primeri, to se mora reći, samo su izuzeci. Između 1980. i jula 1993, reč „sranje“ se pojavila u Njujork tajmsu samo jednom (u prikazu jedne knjige koji je napisao Pol Teru). Da bi se to sme-stilo u kontekst, u navedenom periodu, Tajms je objavio između 400 miliona i 500 miliona reči teksta. Pišaćka se pojavila triput (dvaput u prikazima knjiga, jednom u prikazu izložbe). Kresanje se pojavilo trideset dva puta, ali svaki put u kontekstu filma čiji naziv Safajer nije mogao da navede. Dupeglava (butthead) ili čmar (butthole) pojavili su se šesnaest puta, ponovo gotovo uvek kada se pominjala određena lična imenica, kao kad je reč o pop grupi zanimljivog imena Butthole Surfers.
Po pravilu, objasnio je Zigel, „mi ne želimo da šokiramo niti uvredimo, osim ako ne postoji izuzetan razlog da tako nešto rizi-kujemo. Svima bi nam bilo odvratno da dalje doprinosimo slabljenju društvenih barijera pred grubim ili prostačkim jezikom. Najvažnije nam je da budemo dobrodošli za naše kupce i poslovne partnere, bili oni čitaoci ili oglašivači. Naše rukovodstvo uistinu smatra da je uljudan javni diskurs cenjena vrednost demokratije, i da svojim izborom možemo tu vrednost dodatno ojačati ili je potkopati.“51
Jedna posledica američkog pristupa eksplicitnom jeziku jeste to da često pojma nemamo o tome kada su mnogi od naših uobičajenih izraza ugledali svetlost dana, pošto to često prođe nezabe-leženo. Čak i nešto toliko neškodljivo kao biti uhvaćen spuštenih pantalona našlo se u štampi tek 1846. (u Saturday Evening Postu), premda su taj izraz ljudi verovatno koristili najmanje vek ranije.52 Robusnijim izrazima kao što su fucking-A i shithead zapravo se ne može ući u trag.
Psovke, po jednoj studiji, zahvataju najmanje 13 procenata sveukupnih razgovora među odraslima, a opet ostaju zapostavljena oblast proučavanja. Jedna od malobrojnih nedavnih studija zove se Psovanje u Americi, ali njen autor, Timoti Džej sa Državnog koledža Nort Adams iz Masačusetsa, morao je da odloži svoje istraživanje na pet godina kada ga je njegov dekan zabranio. „Saopšteno mi je kako ne smem da radim na tome i kako ne smem o tome da predajem, te da to ne bi bila oblast pogodna za plaćeno naučno usavršavanje“, rekao je Džej u novinskom intervjuu.53 „Istog trenutka kada sam dobio plaćeno, vratio sam se prostaklucima.“ I bio je sasvim u pravu.
Obed u vazduhu, negde iznad Francuske, 1929.
1
Horeja, bolest sa poremećajem pokreta. (Prim, prev.)
2
U našem zakonodavstvu: protivprirodni blud. (Prim. prev.)