Joseph Conrad - Tajni agent

Joseph Conrad- britanski prozaist poljskoga podrijetla. Rijedak primjer pisca koji je postao majstorom izražajnosti u jeziku što mu nije bio materinski, već ga je naučio tek nakon dvadesete godine života.

Mnoga se Conradova djela, počevši s prvim romanom "Almayerova ludost" (1895.), zbivaju u egzotičnim krajevima. Njegovi su junaci europskoga porijekla, a nalaze se među domorodcima s kojima imaju malo zajedničkoga, pa osnovna tema ima moralno-simbolički karakter, iako se radnja i okoliš podudaraju s konvencijama pustolovnih priča. Međutim, pisac istodobno razvija vlastitu pripovjedačku metodu, pa događanja ne iznosi neposredno u trećem licu, ni autobiografski u prvome, nego posredstvom pripovjedača, koji s glavnim likom uspostavlja odnos u kojem ga upoznaje, no nikad ne pronikne u tajnu njegove osobnosti. Najčešći je primjer iskusni pomorac Marlow, koji je katkad samo promatrač, a u nekim djelima (poput "Srca tame" i "Lorda Jima") biva upleten u zbivanja koja ga mijenjaju tijekom radnje. Po tomu, te po slobodnu miješanju kronologije i pripovjednih razina, a osobito po problematiziranju motiva ponašanja i djelovanja likova, Conrad je, unatoč isticanju moralnih načela odgovornosti i solidarnosti sa zajednicom, radnom i profesionalnom (što je usvojio živeći među poljskim plemstvom te na engleskim brodovima), predstavnik modernizma u književnosti: primjeri su "Srce tame", "Lord Jim" (1900.), "Slučaj" (1913.), "Pobjeda" (1915.).

С енглеског превела

Сања Бошњак



Белешка писца


Верујем да је Тајни агент – његова тема, поступак, уметничка сврха и свака друга побуда која може навести писца да се лати пера настао као последица менталне и емоционалне реакције.
Чињеница је да сам ову књигу започео без много претходног размишљања и писао сам је непрекидно. Када је у догледно време била спремна и испоручена јавности, открио сам да ме прекоревају што сам је уопште написао. Нека пребацивања су била оштра, друга пак испуњена жаљењем. Нисам их добио написмено испред себе, али се савршено сећам опште расправе, која је била врло једноставна; сећам се такође и колико ме је изненадила њена природа. Све ми ово сада звучи као стара прича! А ипак се није догодила баш толико давно. Морам да закључим да сам године 1907. сачувао још доста исконске невиности. Сада ми се чини да је чак и неко врло наиван могао да предвиди како ће се део критике односити на прљаво окружење и моралну беду приче.
То је, наравно, озбиљна примедба. Није била свеопшта. У ствари, можда сам и незахвалан што сам запамтио то мало прекора међу толико паметних и саосећајних похвала; и верујем да читаоци овог поглавља неће пожурити да то припишу мојој повређеној сујети или природној склоности ка незахвалности. Добронамерна душа би чак мој избор можда приписала и мојој урођеној скромности. Мада, није ме баш скромност навела да одаберем прекоре за објашњавање свог случаја. Не, није скромност. Нисам чак ни сигуран у то да сам скроман; али сви који су до сада читали мој рад верују да имам довољно пристојности, осећаја за меру, savoir faire,1 што ме спречава да себи у славу испевам песму од речи других људи. Не! Права побуда за било какав избор лежи у мојој другој особини. Увек сам био склон томе да правдам своје поступке. Не да их браним. Да их правдам. Не да упорно тврдим како сам у праву већ једноставно да објасним да нисам имао никакву изопачену намеру, нити се у дубини мојих побуда крије потајни презир према природној осетљивости човечанства.
Таква врста слабости је опасна само зато што те излаже ризику да постанеш досадан; јер свет углавном не занимају побуде било ког отвореног чина, већ његове последице. Човек може да се смешка и смешка2 али није животиња која истражује. Он воли очигледно. Повлачи се пред објашњењима. Ја ћу ипак наставити са својим. Очито је да није требало да напишем ту књигу. Није било потребе да се петљам с том темом; реч тема овде користим и у смислу саме приче и у ширем смислу посебне појаве у животу човечанства. То признајем у потпуности. Али помисао да подробно описујем чисту ружноћу с намером да шокирам, или једноставно изненадим своје читаоце променом понашања, никада ми није пала на памет. Очекујем да се верује овој мојој изјави, не само због мог личног достојанства већ такође и из разлога, који свако може да види, што читав поступак приче, њена надахњујућа огорченост, сажаљење и презир, доказују моју непристрасност у односу на беду и прљавштину које се једноставно налазе у спољним околностима у којима се прича одвија.
Почетак Тајног агента је уследио одмах након двогодишњег периода дубоке заокупљености писањем тог давног романа, Ностромо, са јужноамеричким озрачјем; и дубоко личног Огледала мора. Први представља снажан стваралачки напор на нечему што ће вероватно заувек остати моје највеће платно, а други безрезервни покушај да се на тренутак открију дубље интимности мора и развојни утицаји готово половине мог живота. То је такође био период у коме је мој осећај за истинитост пратила врло снажна маштовита и емоционална живост због које сам се, иако је била искрена и одана чињеницама, осећао као да заостајем, бесциљан међу празним осећањима и изгубљен у свету других, нижих, вредности.
Не знам да ли сам заиста осећао да желим промену, промену своје маште, визије и менталног става. Радије верујем како ме је промена у основном расположењу већ ухватила несвесног. Не сећам се да се десило нешто одређено. Kад сам завршио Огледало мора, био сам потпуно свестан да сам поштено поступио и према себи и својим читаоцима у сваком ретку те књиге, и радо сам се препустио предаху. Тада, док сам још мировао, и свакако нисам ни помишљао да излазим и тражим нешто ружно, тема Тајног агента – мислим на причу – наметнула ми се у виду неколико речи које је изговорио пријатељ у необавезном разговору о анархистима или пре о анархистичком деловању; више се и не сећам како смо тачно дошли до тога.
Међутим, сећам се да смо разговарали о злочиначкој узалудности читаве те ствари, доктрини, деловању, менталитету; и о подлој страни те полулудачке позе као о дрској превари која искориштава дирљиву беду и страствену лаковерност човечанства увек тако трагично склоног самоуништењу. Зато су ми њени филозофски изговори били тако неопростиви. Ускоро, док смо прелазили на одређене случајеве, присетили смо се тада већ старе приче о покушају дизања у ваздух опсерваторије у Гриничу; крваве тричарије тако глупе да је за њено порекло било немогуће дати било каква разумна или чак неразумна објашњења. Јер изопачена неразумност има сопствене логичке процесе. Али тај напад се никако није могао логично објаснити, јер били смо суочени са чињеницом да се човек разнео на комаде због нечега што ни издалека није личило на идеју − анархистичку или неку другу. Јер на спољашњем зиду Опсерваторије тај напад није оставио ни најмању пукотину.
Нагласио сам то свом пријатељу који је неко време ћутао а затим приметио на свој уобичајено опуштен и свезнајући начин: „Ох, тај момак је био напола идиот. Сестра му је након тога починила самоубиство“. То су биле апсолутно једине речи које смо разменили; јер сам услед крајњег изненађења овим неочекиваним обавештењем на тренутак занемео и он је почео одмах да прича о нечему другом. Касније ми никада није пало на памет да га питам како је дошао до тог сазнања. Уверен сам да је можда једном у животу видео леђа неком анархисти и то му је сигурно била једина веза са подземљем. Међутим, био је човек који је волео да разговара са свакаквим људима, и можда је те расветљавајуће чињенице сакупио из друге или треће руке, од чистача улице, пензионисаног полицајца, неког непознатог човека из свог клуба, или чак, можда, од неког министра кога је упознао на јавном или приватном пријему.
Није било ни најмање сумње да је тај податак допринео расветљавању догађаја. Као кад изађеш из шуме на пољану – нема много тога да се види али има довољно светла. Не, није било много тога да се види и, искрено, доста дуго нисам ни покушавао да ишта од тога да схватим. Остао је само утисак да има више светла. Утисак задовољства, али на пасиван начин. А онда, око недељу дана касније, наишао сам на књигу која, колико ја знам, није постигла ништа значајно, прилично сажета сећања помоћника комесара полиције, очито способног човека са снажном религијском цртом у својој личности који је постављен на тај положај у време бомбашких напада у Лондону, осамдесетих година деветнаестог века. Књига је била прилично занимљива, веома суздржана наравно; и до сада сам већ заборавио на њен садржај. У њој није било открића, пријатно је прелазила преко површине и то је било све. Нећу чак покушати ни да објашњавам зашто ме је заокупио мали пасус од неких седам редака, у коме писац (чини ми се да се звао Андерсон) износи кратак разговор вођен у предворју Доњег дома после неког неочекиваног анархистичког напада, са државним секретаром. Мислим да је то тада био сер Вилијам Харкорт. Он се веома узнемирио а службеник се правдао. Реченица, од три које су разменили, а која ме је највише погодила био је љутити испад сер Вилијама Харкорта: „Све је то врло лепо. Али изгледа да је за вас тајанственост то када државног секретара држите у мраку“. То је личило на нарав сер Вилијама Харкорта али само по себи није било ништа нарочито. Мора да је, међутим, било нечег нарочитог у атмосфери читавог тог догађаја што ме је одједном покренуло. И тада ми се у глави десило нешто што би студент хемије најбоље разумео ако извршимо поређење са додавањем најситније капљице одговарајуће врсте која би убрзала процес кристализације у епрувети у којој се налазио неки безбојни раствор.
За мене је то прво била ментална промена, која је узнемирила утишану машту, у којој су се чудни облици, споља оштри али недовољно јасни, појавили и привукли пажњу као што би и кристали својим чудним и неочекиваним облицима. Замислио сам се пред том појавом – па чак и неким прошлим: о Јужној Америци, континенту суровог сунца и бруталних револуција, о мору, огромном пространству слане воде, огледалу у коме се небо мршти и осмехује, одразу светског светла. Затим ми се указала визија огромног града, чудовишног града насељенијег од неких континената и у својој човечанској моћи наизглед равнодушног на небеско мрштење и осмехивање, који је окрутно прождирао светско светло. У њему је било простора да се смести било каква прича, био је довољно дубок за сваку страст, довољно разноврстан за било какве околности, довољно мрачан да закопа пет милиона живота. Тај град је неодољиво постао позадина за период дубоких и привремених размишљања. Преда мном су се отворили бескрајни видици у разним правцима. Биће потребне године да се нађе прави пут! Чинило се као да је трајало годинама!... Увереност у мајчинску страст госпође Верлок лагано је прерасла у пламен између мене и те позадине, бојећи је својом тајанственом топлином и примајући од ње заузврат нешто њене тмурне обојености. Коначно је прича о Вини Верлок била завршена од њеног детињства па до краја, и даље несразмерна, и даље тек у скицама, такорећи; али спремна да се њом позабавим. Требало ми је око три дана.
Ова књига је та прича, сведена на прикладнији обим, и њен читав ток наводи и усредсређује се на бесмислену окрутност експлозије у парку Гринич. Имао сам задатак, не бих рекао напоран, али веома тежак. Али морао сам да га извршим. Било је неопходно. Ликови окупљени око госпође Верлок и непосредно и посредно повезани с њеном трагичном сумњом како „живот не трпи превише испитивања“ јесу резултат те неопходности. Лично нисам никада сумњао у стварност приче о госпођи Верлок; али она је морала бити одвојена од свих нејасноћа у том огромном граду, морала је да добије веродостојност, не толико њена душа колико њено окружење, не њена психологија већ њена човечност. Јер наговештаји околине нису изостајали. Морао сам жестоко да се борим да одржим на растојању сећања на своје усамљене ноћне шетње по читавом Лондону у младим данима да не би полетеле и преплавиле сваку страну ове приче док су настајале једна за другом из озбиљних осећања и мисли као и сваки ред који сам икада написао. У том погледу заиста мислим да је Тајни агент савршено искрено дело. Чак је и чисто уметничка сврха, а то је примена ироније на такву тему, била изложена с намером и у искреном веровању да ће ми сам ироничан поступак помоћи да искажем све што сам осећао да морам да изнесем, било с презиром или из сажаљења. То је једно од мањих задовољстава у мом животу писца што сам, када сам већ донео такву одлуку, заиста и успео, чини ми се, да је и спроведем до самог краја. Што се тиче личности које се због апсолутне неопходности за овај случај – случај госпође Верлок – извлаче из лондонске позадине, и оне су ми такође пружиле та ситна задовољства толико вредна у односу на мноштво тешких сумњи које тако упорно прогањају сваки покушај креативног стварања. На пример, био сам задовољан када сам чуо да је за господина Владимира (који је био лака жртва за карикатурно приказивање) један искусан светски човек рекао „да је Конрад сигурно имао неке везе с тим светом или пак одличну интуицију“, јер господин Владимир „није био стваран само у појединостима већ и у суштини“. Затим ме је посетилац из Америке обавестио да су разни револуционарни бегунци у Њујорку били уверени да је књигу написао неко ко о њима много зна. За мене је то био веома леп комплимент, с обзиром на то да сам их, у ствари, још слабије познавао него мој свезнајући пријатељ који ми је дао прву идеју за роман. Међутим, без сумње је било тренутака током писања ове књиге када сам се претварао у крајњег револуционара, не бих рекао убеђенијег од њих али свакако сам имао далеко више усредсређене одлучности него иједан од њих у читавом животу. Не говорим ово да бих се хвалио. Једноставно сам се бавио својим послом. У свим књигама сам се увек бавио својим послом. Прилазим му са потпуном самопредајом. Ни овом изјавом, такође, немам намеру да се хвалим. Нисам могао другачије. Претварање би ме превише заморило.
Предлоге за извесне особе у причи, за оне који поштују закон као и за преступнике, добио сам из разних извора које ће, ту и тамо, понеки читалац можда препознати. Нису нарочито тешко разумљиви. Али није ме овде занимало да тим људима дам легитимитет, као ни свом становишту о међусобном моралном деловању криминалаца и полиције, за које ћу се усудити да кажем како би се могло доказати.
Дванаест година колико је прошло од издавања ове књиге није променило мој став. Не жалим што сам је написао. У последње време, околности које немају никакве везе са општим смислом овог предговора натерале су ме да са ове приче скинем књижевну одору огорченог презира који сам пре много година тако тешко пристојно уклопио. Био сам принуђен, да тако кажем, да се загледам у њене голе кости. Признајем да представља грозан костур. Али и даље тврдим да излагањем приче о Вини Верлок до њеног самог анархистичког краја потпуне усамљености, лудила и очајања, и њеним препричавањем као што сам је испричао овде, нисам имао намеру да неоправдано нападам осећања човечанства.



Посвећено

Х. Г. ВЕЛСУ

хроничару љубави господина Луишама

биографу господина Кипса и

историчару година које долазе

срдачно дарујем ову једноставну причу о деветнаестом веку

Тајни агент


Једноставна прича



Прво поглавље


Кад је господин Верлок ујутру изашао, продавницу је званично оставио у рукама свог шурака. Могао је тако јер је посла иначе било врло мало, а предвече готово да нико није ни улазио. Господин Верлок није много марио за свој тобожњи посао. Осим тога, задужио је своју жену да надгледа свог брата.
Продавница је била мала, а исто тако и кућа. Била је то чађава зграда од опеке какве су се увелико градиле пре него што је у Лондону завладало доба реконструкције. Имала је облик четвртасте кутије, са прочељем застакљеним малим окнима. Преко дана, врата су остајала затворена; увече су била дискретно али сумњиво одшкринута.
У излогу су се налазиле фотографије мање-више разодевених плесачица; неки пакети умотани попут народних лекова; затворене жуте папирне омотнице, веома танке, и означене дебелим црним бројкама „два“ и „шест“; неколико бројева прастарог француског стрипа висило је на ужету као да се суше; прљава плава порцеланска чинија, сандук од тамног дрвета, бочице туша за обележавање, гумени печати; неколико књига, са насловима који су наговештавали непристојност; неколико очигледно старих примерака непознатих новина, лоше одштампаних, са насловима као што су Бакља, Гонг – насловима који побуђују радозналост. Две плинске светиљке у прозорском окну увек су биле пригушене, због штедње или због муштерија.
Те муштерије су биле или веома млади мушкарци, који би се неко време врзмали око излога пре него што се изненада ушуњају унутра; или зрелији мушкарци, али углавном наизглед слабијег имовинског стања. Ови други су често имали капуте са оковратницима подигнутим високо чак до бркова, и трагове блата на ногавицама панталона, које су деловале изношено и прилично јефтино. А ни ноге у њима, по правилу, нису баш много вределе. Са рукама дубоко завученим у џепове капута, улазили су постранце, прво раменом, као да се плаше да не покрену звоно.
Звоно, које је висило изнад врата на челичној куки, било је тешко заобићи. Било је непоправљиво напукло; али од једне вечери, почело је и на најмањи подстицај да клепеће иза муштерија са безочном пакошћу.
Заклепетало би, и на тај знак је кроз прашњава стаклена врата иза обојене тезге од јеловине журно излазио господин Верлок из стражње просторије. Очи су му биле природно уморне; изгледао је као да се читав дан потпуно одевен ваљао по ненамештеном кревету. За неког другог би такав изглед представљао велику ману. У малопродајној трговини продаја умногоме зависи од пријатне и љубазне појаве продавца. Али господин Верлок се добро разумео у свој посао, и нису га мучиле естетске сумње у вези с властитим изгледом. Са чврстом, непоколебљивом дрскошћу, иза које као да се крила нека ужасна и опасна претња, продавао би за тезгом предмет који несумњиво и срамно није вредео новца размењеног при куповини: малу, очигледно празну картонску кутију, на пример, или једну од оних пажљиво затворених жутих танких омотница, или замазану књигу са меким корицама и обећавајућим насловом. Ту и тамо би се продала и понека избледела, жута плесачица неком љубитељу, као да је жива и млада.
Понекад би се на позив напуклог звона одазвала госпођа Верлок. Вини Верлок је била млада жена бујних груди, у тесној блузи, и широких кукова. Коса јој је била веома уредна. Непоколебљивог погледа као и код њеног мужа, одавала је утисак недокучиве равнодушности иза бедема своје тезге. Тада би се купац у релативно осетљивим годинама одједном збунио што мора да послује са женом, и с бесом у срцу затражио би бочицу туша за обележавање, чија је малопродајна цена износила шест пенија (цена у Верлоковој радњи је била фунту и шест пенија), а коју би, чим изађе, кришом бацио у јарак.
Вечерњи посетиоци – мушкарци с подигнутим оковратницима и навученим меким шеширима – присно би климнули главом госпођи Верлок, и уз неразговетан поздрав, подигли би покретни крај тезге и прошли у стражњу просторију, из које се излазило у ходник до стрмог степеништа. Врата продавнице била су једини начин да се уђе у кућу у којој је господин Верлок обављао посао продавца сумњиве робе, вршио своју дужност друштвеног чувара, и неговао своје домаћинске особине. Ово последње је код њега било нарочито изражено. Био је потпуно предан дому. Није имао ни духовне, ни менталне, ни физичке потребе да путује у иностранство. Код куће је проналазио одмор за тело и мир за душу, заједно са супружничком пажњом којом га је обасипала госпођа Верлок и поштовањем њене мајке.
Винина мајка је била стамена, шиштава жена, са крупним тамним лицем. Носила је црну перику испод беле капе. Отечене ноге су је спутавале у кретању. Говорила је за себе да је француског порекла, што је можда и била истина; и након много, много година брака са крчмаром скромнијег рода, обезбедила је себи удовање тако што је господи издавала намештене станове у близини улице Воксхол бриџ на некада велелепном тргу који је и даље припадао четврти Белгрејвија. Та топографска чињеница представљала је повољну околност приликом оглашавања соба; али клијенти врле удовице нису били нарочито отмени. Какви год да су били, њена ћерка Вини јој је помагала да их услужи. Трагови француског порекла којим се удовица хвалила били су уочљиви и на Вини. Нарочито су се примећивали на изузетно уредној и зналачки удешеној, сјајној црној коси. Имала је Вини и друге дражи: младост; бујан, обли стас; чист тен; изазивала је својом недокучивом суздржаношћу, што је никада није спречавало да учествује у разговору, при чему је станар обично живахно причао, а она му узвраћала примереном љубазношћу. Господин Верлок је изгледа био осетљив на те дражи. Био је повремена муштерија. Долазио је и одлазио без неког очигледног разлога. Углавном је стизао у Лондон (попут грипа) са Континента, само што њега није најављивала штампа; и посете су му постале изузетно редовне. Сваког дана је доручковао у кревету и уживао у тихом излежавању све до поднева – а понекад и дуже. Али кад би изашао, као да му је било ужасно тешко да пронађе пут до свог привременог дома на Белгрејв скверу. Напуштао га је касно, а враћао се рано – око три или четири сата ујутру; и када би се пробудио око десет, обратио би се Вини, која му је доносила послужавник с доручком, шаљивим, уморним поздравом, храпавим, промуклим гласом човека који је сатима без престанка жестоко говорио. Погледао би је постранце својим буљавим очима са спуштеним капцима, заљубљено и лењо, са постељином навученом до браде, док су му тамни, глатки бркови прекривали пуне усне вичне меденом задиркивању.
По мишљењу Винине мајке, господин Верлок је био веома фин господин. Из њеног животног искуства које је сакупила по разним „пословним кућама“, та добра жена је са собом у пензију понела идеал господства какво су испољавали посетиоци приватних крчми. Господин Верлок се приближио том идеалу; у ствари, достигао га је.
− Наравно, преузећемо твој намештај, мајко − казала је Вини.
Решили су да престану са издавањем смештаја. Изгледа да им није одговарало да са тим наставе. То би господину Верлоку представљало само терет. Ометало би му други посао. О каквом послу је било реч, није рекао; али након што се заручио с Вини, потрудио се да устане пре поднева, и пошто је сишао подрумским степеницама, љубазно се придружио Вининој мајци у трпезарији у којој је она мирно обитавала. Помазио је мачку, проџарао ватру, и појео послужен му ручак. Врло невољно је напустио ту благо устајалу удобност, али се свеједно задржао напољу до дубоко у ноћ. Никада се није понудио да одведе Вини у позориште, као што би пристојан господин требало да уради. Увече је био заузет. Посао му је на неки начин био повезан с политиком, рекао је једном приликом Вини. Очекивао је, упозорио ју је, да буде веома љубазна према његовим пријатељима-политичарима. И она му је уз свој изравни, непоколебљиви поглед, одговорила да ће, наравно, бити.
Шта јој је још рекао о свом занимању, Винина мајка никако није могла да открије. Брачни пар ју је преузео заједно с намештајем. Злокобан изглед продавнице ју је изненадио. Кад су са Белгрејв сквера прешли у узану уличицу у Сохоу њене ноге су постале огромне. С друге стране, доживела је да се потпуно ослободи новчаних брига. Изузетно добра нарав њеног зета пружила јој је осећај потпуне сигурности. Будућност њене ћерке је очигледно била осигурана, а није више морала да страхује ни за свог сина Стивија. Било јој је потпуно јасно да је он ужасна сметња, јадни Стиви. Али с обзиром на Винину љубав према свом осетљивом брату, и љубазну и великодушну нарав господина Верлока, сматрала је да је јадни младић прилично безбедан у том грубом свету. А у дубини душе можда и није била незадовољна што Верлокови немају деце. Пошто такве околности ни најмање нису сметале господину Верлоку, и будући да је Вини у свом брату пронашла предмет своје квазимајчинске љубави, можда је тако баш испало добро за јадног Стивија.
Било је тешко тог момка држати под контролом. Био је осетљив и, на неки нежан начин, прилично лепушкаст, ако се изузме благо оклембешена доња усна. Захваљујући нашем изванредном систему обавезног образовања, научио је да чита и пише, упркос незгодном изгледу доње усне. Али као потрчко се није показао нарочито успешним. Заборављао је поруке; пажњу са обавеза су му лако одвлачили мачке и пси луталице, које би пратио узаним уличицама све до смрдљивих дворишта; уличне комедије које је посматрао отворених уста, на штету свог послодавца; или драма коња на умору, због чије патње и плаховитости би понекад продорно вриснуо у гомили, која није волела да је узнемиравају такви болни звуци док тихо ужива у општенародној представи. Када би га озбиљан и брижљиви полицајац удаљио, често се испостављало да је јадни Стиви заборавио своју адресу – барем на тренутак. Осорно испитивање му је изазивало муцање, па чак и гушење. Кад год би га преплашило нешто збуњујуће, умео је ужасно да скичи. Међутим, никада није имао нападе (што је било охрабрујуће); и у детињству је, пре него што му отац изгуби стрпљење и разљути се, увек могао да потражи заштиту иза кратких сукања своје сестре Вини. С друге стране, помало су сумњали да он у себи ипак крије залихе лакоумног неваљалства. Кад је напунио четрнаест година, пријатељ његовог покојног оца, заступник иностране фирме за производњу пастеризованог млека, запослио га је као канцеларијског потрчка, и једног магловитог поподнева затекли су га како, у одсуству шефа, прави ватромет на степеништу. Изазивао је у низу праскање жестоких ракета, љутитих петарди, гласних жабица – и случај умало да испадне веома озбиљан. Ужасна паника се проширила читавом зградом. Службеници избезумљених погледа су, гушећи се, безглаво бежали ходницима пуних дима, а могли су се видети и постарији пословни људи у свиленим шеширима како се један по један котрљају низ степенице. Чинило се да Стиви то није учинио из личног задовољства. Било је тешко открити шта је код њега изазвало такав напад оригиналности. Тек касније је Вини од њега извукла нејасно и збркано признање. Изгледа да су му друга двојица трчкарала у згради узбуркала осећања причама о неправди и угњетавању све док у њему нису изазвали такво саосећање да се избезумио. Укратко, очев пријатељ га је наравно отпустио јер је постојала опасност да ће му упропастити посао. Након тог несебичног подвига, Стивија су запослили да помаже око прања судова у подрумској кухињи, и да чисти чизме господи која је долазила у кућу на Белгрејв скверу. У таквом послу очито није било будућности. Господа би му повремено тутнула шилинг као напојницу. Господин Верлок се показао као највеликодушнији станар. Али све укупно то није износило много ни у погледу зараде нити будућих изгледа; и када је Вини објавила своју веридбу с господином Верлоком, мајка се запитала, уздишући и гледајући праоницу посуђа, шта ће сада бити с јадним Стивеном.
Испоставило се да је господин Верлок спреман да преузме и њега заједно са женином мајком и намештајем, који је био једина видљива породична имовина. Господин Верлок је све то примио на своја широка, добродушна плећа. Намештај је према потреби распоређен по читавој кући, али мајка госпође Верлок је била ограничена на две стражње просторије на првом спрату. У једној је спавао и несрећни Стиви. До тада је ницање танке, паперјасте брадице, налик на златну измаглицу, почело прикривати оштру линију његове мале доње вилице. Помагао је сестри у кућним пословима са слепом љубављу и послушношћу. Господин Верлок је мислио да би му неко занимање добродошло. У слободно време се забављао цртањем кругова помоћу компаса и оловке на листу папира. Веома ревносно се предавао тој разоноди, са раширеним лактовима и нагнут над кухињским столом. С времена на време Вини, његова сестра, мотрила је на њега с мајчинском будношћу кроз отворена врата стражње просторије иза продавнице.

Друго поглавље


Такву кућу, домаћинство, и посао оставио је господин Верлок иза себе и упутио се на запад у пола једанаест ујутру. Било је необично рано за њега; читавом појавом одисао је готово росном свежином; плави зимски капут му је био откопчан; чизме су му биле улаштене; свеже обријани образи су му се сијали; а чак су му и очи са спуштеним капцима, освежене мирним ноћним сном, бацале унаоколо помало опрезне погледе. Те очи су кроз ограду парка посматрале мушкарце и жене како јашу по Роу3\'7d, парове који усклађено каскају, друге који се сталожено шетају, тумарају у групицама од троје или четворо, наизглед недруштвене коњанике, и осамљене жене које на раздаљини прати младожења са значком на шеширу и кожним опасачем преко тесног капута. Пролазиле су кочије котрљајући се, углавном затворене и са по два упрегнута коња, са кожом неке дивље животиње унутра на седишту и женским лицем и шеширом како се помаља изнад пресавијене капуљаче. И нарочито је лондонско сунце – против кога се ништа није могло рећи осим да делује закрвављено – својим непомичним погледом увеличавало призор. Висило је на умереном узвишењу изнад Хајд парк корнера са изгледом тачне и добродушне предострожности. И сам плочник под ногама господина Верлока имао је боју старог злата под тим расутим светлом, под којим ни зид, ни дрво, ни зверка, ни човек не бацају сенку. Господин Верлок се кретао на запад кроз град без сенки који као да је био посут прашкастим старим златом. Црвени бакарни зраци падали су по крововима кућа, угловима зидова, по странама кочија, коњској длаци, и широким леђима господина Верлока, где су стварали нејасан одраз зарђалости. Али господин Верлок није ни најмање био свестан да је зарђао. С одобравањем је посматрао кроз ограду парка доказе градског богатства и раскоши. Све ове људе је требало заштитити. Богатству и раскоши пре свега треба заштита. Потребна им је заштита; њиховим коњима, кочијама, кућама, слугама такође треба заштита; и извору њиховог богатства је потребна заштита у срцу града и у срцу земље; читав друштвени поредак који је одговарао њиховој хигијенској доколици треба да буде заштићен од плитке зависти нехигијенске радничке класе. Тако је морало бити – и господин Верлок би протрљао руке од задовољства да није био темељно против сваког сувишног напора. Његова доколица није била хигијенска, али му је савршено одговарала. Био јој је посвећен с неком врстом лењог фанатизма, или можда боље речено са фанатичном лењошћу. Син вредних и радних родитеља, пригрлио је лењост са тако дубоким, несхватљивим и охолим нагоном какав наводи мушкарца да од хиљаду жена одабере једну нарочиту. Био је превише лењ чак и да буде пуки демагог, говорник или вођа радничког покрета. Све му је то било пренапорно. Тражио је савршенији облик лагодности; а можда је само попут неког филозофа веровао како од људског рада нема баш никакве користи. Таква лењост захтева, и подразумева, извесну количину интелигенције. Господину Верлоку није недостајало интелигенције – и на помисао о угроженом друштвеном поретку вероватно би самом себи намигнуо да му и такво изражавање сумњичавости није представљало напор. Његове крупне, избуљене очи нису биле погодне за намигивање. То су пре биле очи које делују достојанствено док се свечано склапају у сан.
Сталожено и снажно попут утовљене свиње, без трљања руку од задовољства или сумњичавог намигивања, господин Верлок је наставио својим путем. Корачао је плочником у сјајним чизмама, а одећом је одавао утисак имућног мајстора са сопственим послом. Могао је бити било шта − од занатлије који израђује рамове за слике до бравара; ситни послодавац. Али имао је неко неописиво држање какво ниједан мајстор не може да стекне бавећи се својим занатом ма колико га непоштено обављао: држање својствено људима који живе од порока, лудорија, или најпримитивнијих људских страхова; остављао је утисак моралног нихилизма уобичајеног за власнике коцкарница и кућа у којима влада безакоње; за приватне детективе или истражитеље; продавце пића и рекао бих, електричних појасева за јачање и проналазачима народних лекова. Али за ово последње нисам сигуран, пошто ту област нисам довољно истражио. Колико ја знам, ови последњи би могли да личе на праве ђаволе. Не бих се изненадио. Овде желим свечано да изјавим да господин Верлок није нимало личио на ђавола.
Пре него што је стигао до Најтсбриџа, господин Верлок је скренуо лево с прометног главног пута, узаврелог од тутњања климавих аутобуса и бректавих камиончића, у готово тихи, брзи ток лаких двоколица. Коса му је испод шешира, благо накривљеног уназад, била брижљиво зачешљана и деловала је уљудно углађена; јер запутио се у амбасаду. И господин Верлок је, постојан као стена – мека врста стене – сада крупно грабио улицом коју бисмо сасвим умесно могли описати као приватну. У својој ширини, празнини, и пространству имала је величанственост неорганске природе, као нешто што никада не умире. Једини подсетник смртности биле су докторске кочије остављене у достојанственој осамљености покрај ивичњака. Изгланцани звекири на вратима блистали су се докле год је поглед допирао, а чисти прозори су сијали својим мрачним непрозирним сјајем. И све је било мирно. Али млекаџијска кола су бучно клопарала у даљини; месарски помоћник, који је возио попут племенитог несмотреног возача бојних кола на Олимпијским играма, јурнуо је за угао седећи високо изнад пара црвених точкова. Мачка са изгледом кривца изашла је однекуд испод камења и неко време трчала испред господина Верлока, а затим је заронила у следећи подрум; а дебели полицијски позорник, коме су изгледа сва осећања била страна, као да је и он део неорганске природе, одједном се појавио иза уличне светиљке и уопште није обратио пажњу на господина Верлока. Господин Верлок је још једном скренуо лево и наставио својим путем уском улицом покрај жутог зида на којем је из неког недокучивог разлога црним словима било исписано Трг Чезам, број 1. Трг Чезам је био барем шездесетак метара даље, али господина Верлока, правог светског човека, нису могле заварати лондонске топографске загонетке, па је наставио постојано, без иједног знака изненађења или негодовања. Коначно је, с пословном истрајношћу, стигао до трга, и упутио се попречно ка броју 10. Припадао је упечатљивој колској капији на високом чистом зиду између две куће, од којих је на једној, прилично очекивано, био број 9, а на другој 37; али чињеница да је ова друга припадала улици Портхил, добро познатој у суседству, била је истакнута натписом који се налазио изнад прозора у приземљу, а поставио ју је неки веома предани чиновник задужен да води рачуна о положају залуталих лондонских кућа. Зашто се не затражи од Парламента (била би довољна и кратка одлука) да примора та здања да се врате тамо где припадају, остаје тајна општинске управе. Господин Верлок није тиме разбијао главу, пошто је његов задатак у животу била заштита друштвеног механизма, а не његово побољшавање или критика.
Било је тако рано да је вратар амбасаде журно изашао из свог кућерка још петљајући око левог рукава своје ливреје. Носио је црвен прслук и кратке чакшире, али израз лица му је био смушен. Господин Верлок, свестан притиска на боку, отклонио га је тако што је једноставно извадио коверат са печатом амбасаде, и пружио га. Исти спис је такође предао и слуги који је отворио врата, и померио се у страну да га пропусти у ходник.
Јарка ватра је горела у високом камину, и постарији човек који је стајао окренут јој леђима, у вечерњој тоалети и са ланчићем око врата, подигао је поглед с новина које је држао раширене испред мирног и озбиљног лица. Није се померио; али други слуга, у смеђим панталонама и капуту с рачвастим крајем оивиченим танком жутом траком, пришао је господину Верлоку и саслушао његово прошапутано име, окренуо се на пети у тишини, и удаљио се, а да се ниједном није осврнуо. Господин Верлок је тако поведен ходником с леве стране великог степеништа покривеног теписима, и одједном му је дат знак да уђе у прилично малу просторију са тешким писаћим столом и неколико столица. Слуга је затворио врата, и господин Верлок остаде сам. Није сео. Са шеширом и штапом у руци погледао је унаоколо, и прешао другом здепастом руком преко непокривене зализане косе.
Друга врата се гласно отворише, и усмеривши поглед у том правцу, господин Верлок прво угледа само црну одећу, ћелаво теме, и дуге тамносиве длаке на обе изборане шаке. Особа која је ушла носила је хрпу папира испред очију и одшетала се до стола прилично неприродним кораком, повремено окрећући папире. Тајни саветник Вурмт, Chancelier d’Ambassade,4\'7d био je прилично кратковид. Кад је овај заслужни службеник спустио папире на сто, показало се његово бледуњаво лице, некако снуждене ружноће, уоквирено гривом танке дуге тамносиве косе, и наткриљено густим чупавим обрвама. Ставио је црно уоквирене цвикере на туп и безобличан нос, и као да се тргао на појаву господина Верлока. Испод огромних обрва слабашне очи су му дирљиво трептале кроз наочаре.
Није му упутио никакав поздрав; баш као што то није учинио ни господин Верлок, који је свакако знао где му је место; али незнатна промена у држању рамена и леђа наговестила је да се кичма господина Верлока благо савила испод широког капута. Био је то израз ненаметљивог поштовања.
− Овде су ми неки ваши извештаји − проговорио је бирократа неочекивано тихим и уморним гласом, врхом кажипрста снажно притискајући папире. Застао је; и господин Верлок, који је врло добро познавао свој рукопис, чекао је у тишини, готово без даха. − Нисмо нарочито задовољни ставом овдашње полиције − наставио је онај други, са свим знацима менталног замора.
По раменима господина Верлока, која се наизглед нису ни померила, могла се наслутити равнодушност. И први пут након што је тог јутра изашао из свог дома, отворио је уста.
− Свака земља има своју полицију − рекао је, филозофски. Али пошто је званичник амбасаде и даље постојано трептао, осећао је како мора да дода: − Дозволите ми да приметим како овде немам никакав утицај на полицију.
− Пожељно је − рекао је човек с папирима − да се догоди нешто одређено што ће их разбудити. То је у вашој надлежности, зар не?
Једини одговор господина Верлока био је уздах, који му је невољно побегао, јер је одмах покушао да поврати весео израз лица. Званичник сумњичаво трепну, као да му је засметало пригушено собно светло. Неодређено је поновио:
− Будност полиције – и строгост правосуђа. Општа благост судских поступака, и потпуни недостатак репресивних мера за Европу права су брука. Тренутно желимо да нагласимо непрекидно превирање које несумњиво постоји...
− Несумњиво, несумњиво − упао је господин Верлок дубоким, говорничким басом пуним поштовања, који је био тако другачији од тона којим је говорио нешто раније да се његов саговорник искрено изненадио. – Постоји и то у опасној мери. Из мојих извештаја за последњих дванаест месеци то се довољно јасно види.
− Прочитао сам ваше извештаје за последњих дванаест месеци − почео је тајни саветник Вурмт својим тихим и равнодушним гласом. − И никако нисам успео да схватим зашто сте их уопште написали.
Завладала је мучна тишина. Господин Верлок као да је прогутао сопствени језик, а други је упорно зурио у папире на столу. На крају их је благо одгурнуо.
− Овакво се стање ствари које овде износите и очекује и оно је први услов вашег запослења. Сада се не тражи писање, већ изношење на светло дана очигледне, важне чињенице – рекао бих готово узнемирујуће чињенице.
− Не морам ни да кажем да ћу све своје напоре усмерити у том правцу − рекао је господин Верлок, са убедљивом примесом у свом говорљивом храпавом тону. Али узнемиравало га је помно трептање иза затамњеног сјаја наочара са друге стране стола. Одустао је уз покрет који је изражавао потпуну оданост. Чинило се да је на корисног, вредног, и помало мрачног члана амбасаде, оставила утисак нека тек рођена мисао.
− Веома сте крупни − изјавио је.
Ово запажање психолошке природе, које је уз пристојно оклевање изнео службеник боље упознат с мастилом и папиром него са захтевима активног живота, подболо је Верлока као нека нељубазна лична примедба. Одступио је корак уназад.
− Ха? Шта сте то изволели рећи? − узвикнуо је, са храпавом озлојеђеношћу.
Изгледа да је тајном саветнику амбасаде, коме је било поверено вођење овог разговора, било доста свега.
− Мислим − рекао је − да би било боље да разговарате с господином Владимиром. Да, одлучно тврдим да треба да видите господина Владимира. Будите добри и сачекајте овде − додао је, и удаљио се својим неприродним корацима.
Господин Верлок још једном пређе руком преко косе. Чело му се благо оросило знојем. Истиснуо је ваздух кроз стиснуте усне као да дува на кашику вруће супе. Али док се на вратима није тихо појавио слуга у смеђем оделу, господин Верлок се није померио ни центиметар с места на којем је стајао током разговора. Остао је непомичан, као да је са свих страна окружен замкама.
Ходао је ходником осветљеним самотним гасним светиљкама, затим се попео завојитим степеништем, па потом кроз застакљени ходник на првом спрату. Слуга отвори врата, и помери се у страну. Господин Верлок је под стопалима осећао дебели тепих. Соба је била пространа, са три прозора; а младић са обријаним крупним лицем, који је седео у удобном наслоњачу испред широког писаћег стола од махагонија, обратио се на француском саветнику амбасаде, док је излазио с папирима у рукама:
− Сасвим сте у праву, драги мој. Дебео је – права животиња.
Господин Владимир, први секретар, по салонима је био познат као пријатан и забаван човек. Рекло би се да је био омиљен у друштву. Његов смисао за хумор се састојао из откривања чудноватих веза између неподударних идеја; и кад је говорио на тај начин седео је усправно на столици, с подигнутом левом руком, као да је своје смешне досетке излагао између палца и кажипрста, док је на свеже обријаном лицу задржавао израз веселе збуњености.
Али није било ни трага весеља нити збуњености у начину на који је погледао господина Верлока. Заваливши се у дубоку наслоњачу, са раширеним лактовима, и пребаченом ногом преко дебелог колена, својом углађеном и руменом појавом одавао је утисак неприродно развијене бебе која не трпи ничије глупости.
− Разумете француски, претпостављам? – питао је.
Господин Верлок промукло изјави да разуме. Нагнуо се напред читавим својим крупним телом. Стајао је на тепиху насред собе, стежући шешир и штап у једној руци, док му је друга беживотно висила крај тела. Негде дубоко у грлу је ненаметљиво промуцао нешто о томе како је служио војску у француској артиљерији. Са охолом тврдоглавошћу господин Владимир је одмах променио језик, и проговорио је изворним енглеским без најмањег трага страног нагласка.
− Ах! Да. Наравно. Да видимо. Колико сте добили што сте набавили нацрт за усавршену верзију пољског топа са затварачем?
− Пет година строгог затвора у тврђави − одговорио је господин Верлок, неочекивано, али без икаквог испољавања осећања.
− Добро сте прошли − приметио је господин Владимир. − Уосталом, тако вам и треба кад сте дозволили да вас ухвате. Шта вас је уопште натерало да се у то упуштате, ха?
Господин Верлок својим говорничким храпавим гласом проговори о младости, погубној заљубљености у једну недостојну...
− Аха! Cherchez la femme5 − попустљиво, али нимало љубазно га прекину господин Владимир; напротив, у његовој предусретљивости могао се чак наслутити и бес. − Колико дуго радите овде за амбасаду? − питао је.
− Још од времена покојног барона Стот-Вортенхајма − пригушено је одговорио господин Верлок, тужно истуривши усне, у знак жалости за преминулим дипломатом. Први секретар је помно посматрао ово поигравање с изразима лица.
− Ах! Још од... Дакле! Шта имате да кажете у своју одбрану? − оштро је упитао.
Господин Верлок помало изненађено одврати како нема да каже ништа посебно. Примио је позивно писмо. Журно је гурнуо руку у џеп капута, али због подсмешљивог, заједљивог израза господина Владимира, решио је да га тамо и остави.
− Пих − рекао је овај други. − Како сте могли себи да дозволите да овако изађете из форме? Немате физичке способности за ово занимање. Ви – члан изгладнелог пролетеријата – никада! Ви – очајни социјалиста или анархиста – које од то двоје?
− Анархиста − потврди господин Верлок, безвољно.
− Глупост − настављао је господин Владимир, без подизања гласа. − Запрепастили сте и самог старог Вурмта. Не бисте преварили ни неког идиота. Они јесу сви редом идиоти, али ви једноставно изгледате немогуће. Значи, започели сте везу с нама тако што сте Французима крали нацрте за топове. И дозволили сте да вас ухвате. То се сигурно никако није допало нашој влади. Изгледа да нисте баш много паметни.
Господин Верлок покуша да се оправда.
− Као што сам нешто раније приметио, погубна занесеност безвредном...
Господин Владимир подиже велику, белу, меснату руку.
− Ах, да. Несрећна младалачка љубав. Дочепала се новца, а онда вас продала полицији, ха?
Лице господина Верлока поприми тужан израз, некако је сав клонуо, и признао да је било управо тако. Господин Владимир стегну чланак који је подигао на колено друге ноге. Чарапа му је била од тамноплаве свиле.
− Видите, то вам није било нарочито паметно. Можда сте превише поводљиви.
Господин Верлок натукну дубоким пригушеним мрмљањем како више није млад.
− Ох! То је мана коју време не лечи − изјави господин Владимир, са злокобном присношћу. − Али не! Предебели сте за то. Не бисте изгледали овако да сте поводљиви. Рећи ћу вам шта је ту у питању по мом мишљењу: ви сте једна ленштина. Колико дуго примате плату од ове амбасаде?
− Једанаест година − уследио је одговор након тренутка мрзовољног оклевања. − Поверено ми је неколико задатака у Лондону док је Његова екселенција барон Стот-Вортенхајм још био амбасадор у Паризу. Тада сам се по наређењу Његове екселенције настанио у Лондону. Ја сам Енглез.
− Јесте! Јесте? Ха?
− Рођени британски поданик − одврати равнодушно господин Верлок. − Али отац ми је био Француз, и тако...
− Не морате да објашњавате − прекину га други. − Таман да сте и законити француски маршал и члан парламента у Енглеској – и онда бисте, заиста, били од неке користи нашој амбасади.
Овај узлет маште изазва нешто налик на бледи осмех на лицу господина Верлока. Господин Владимир је остао непоколебљиво озбиљан.
− Али, као што сам већ рекао, лењи сте; не умете да искористите своје прилике. У време барона Стот-Вортенхајма имали смо много приглупих људи на челу амбасаде. Допустили су људима као што сте ви да створе лажну представу о природи тајне службе. Мој задатак је да исправим ту заблуду и да вам саопштим шта тајна служба није. То није добротворна установа. Зато сам вас и звао, да вам то кажем.
Господин Владимир примети израз чуђења на Верлоковом лицу, и заједљиво се осмехну.
− Видим да ме савршено разумете. Рекао бих да сте довољно паметни за овај посао. Сада желимо акцију – акцију.
Док је понављао последњу реч, господин Владимир спусти дуги бели кажипрст на ивицу стола. Из Верлоковог гласа нестаде и најмањег трага промуклости. Дебели врат му је облило тамно црвенило изнад плишаног оковратника капута. Усне су му задрхтале пре него што их је сасвим отворио.
− Ако бисте само били љубазни да прегледате мој досије − загрмео је својим снажним, јасним, говорничким басом − видећете да сам пре само три месеца дао упозорење у вези с посетом великог војводе Ромуалда Паризу, које је одавде телеграфски послато француској полицији, и...
− Пих, пих! − праснуо је господин Владимир, мрштећи се. − Француска полиција није имала никакве користи од вашег упозорења. Не галамите тако. Шта, до ђавола, мислите?
Уз призвук поносне понизности, господин Верлок се извинио зато што се заборавио. Његов глас, годинама чувен на отвореним скуповима и радничким окупљањима у великим халама, допринео је, рекао је, да га прихвате као доброг и поузданог друга. Између осталог, због њега и јесте користан. Улио је сигурност у његове принципе. – Вође су ме увек позивале да говорим у пресудним тренуцима − изјавио је господин Верлок, са очигледним задовољством. Није било те граје коју он није могао да надвиче, додао је; и одједном је пожелео да покаже шта уме.
− Дозволите ми − рекао је. Спуштене главе и погледа, брзо и незграпно је прешао просторију до француског прозора. Као да попушта пред неким необузданим нагоном, малчице га је отворио. Господин Владимир зачуђено скочи из наслоњаче и погледа преко рамена; а испод, преко дворишта амбасаде, далеко изван отворене капије, видела су се широка леђа полицајца који је доконо посматрао како неко свечано гура прекрасна богаташка дечја колица преко трга.
− Позорниче! − рекао је господин Верлок, нимало се не напрежући, као да шапуће; и господин Владимир прасну у смех кад угледа полицајца како се окреће као да је убоден нечим оштрим. Господин Верлок тихо затвори прозор, и врати се на средину просторије.
− С таквим гласом − рекао је, поново враћајући промукли тон − једноставно су ми веровали. А знао сам и шта треба да кажем.
Господин Владимир поправи машну, посматрајући се у огледалу изнад камина.
− Изгледа да сте добро усвојили социјалистичко-револуционарни жаргон − презриво је приметио. − Vox et...6 Нисте учили латински, зар не?
− Не − промумлао је господин Верлок. − Нисте то од мене ни очекивали. Ја припадам милионима. Ко зна латински? Само неколико стотина имбецила који нису у стању да се брину о себи.
Господин Владимир је тридесетак секунди проучавао у огледалу меснати профил и крупан стас човека иза себе. А у исто време је имао предност што је видео и сопствено лице, свеже обријано и округло, ружичасто око ноздрва, и са танким осетљивим уснама обликованим управо за изговарање тих префињених досетки због којих је био омиљен у највишим друштвеним круговима. Затим се окренуо па се вратио у собу с таквом одлучношћу да су и сами крајеви његове старомодне лептир-машне изгледали као да се рогуше неописивом претњом. Кретање му је било тако брзо и оштро да је господин Верлок, гледајући искоса, пожелео да устукне.
− Аха! Усуђујете се да будете дрски − поче господин Владимир, са запањујуће грленим наглашавањем које не само да није звучало енглески већ ни европски, и запрепастио је чак и господина Верлока који је обишао многе светске ћумезе. – Усуђујете се! Дакле, обратићу вам се на чистом енглеском. Глас није довољан. Немамо никакве користи од гласа. Не желимо глас. Желимо чињенице – запањујуће чињенице – проклети били − додао је, с љутитом уздржаношћу, право у лице господину Верлоку.
− Немојте да ми прилазите с тим хиперборејским7 манирима − бранио се господин Верлок, промукло, гледајући у тепих. На то његов саговорник, подсмешљиво се смешећи изнад нарогушеног лука своје лептир-машне, пребаци разговор на француски.
− Издајете се за „агента-провокатора“. Прави посао „агента-провокатора“ јесте да провоцира. Колико ја могу да просудим по вашем досијеу, нисте ништа учинили у последње три године да зарадите плату.
− Ништа! − узвикну Верлок, не мрдајући, и не подижући поглед, али са искреношћу у гласу. − Неколико пута сам спречио оно што се могло догодити...
− У овој земљи имамо пословицу која каже да је превенција боља од лечења − прекину га господин Владимир, и баци се поново у наслоњачу. − Све је то врло глупо. Нема краја превенцији. Али то им је тако својствено. У овој земљи не воле коначност. Немојте бити баш толики Енглез. А у овом конкретном случају, немојте бити глупи. Зло је већ овде. Не желимо превенцију − желимо лек.
Застао је, окренуо се писаћем столу, преврнуо неке папире који су лежали на њему, и проговорио измењеним, пословним тоном, и не гледајући господина Верлока.
− Чули сте, наравно, за Међународни скуп у Милану?
Господин Верлок храпаво промумла како има обичај да чита дневну штампу. На даље испитавање је одговорио да, наравно, разуме оно што прочита. На ово господин Владимир, бледо се смешећи на документа која је и даље једна за другим прегледао, промрмља: − Под условом да није написано на латинском, претпостављам.
− Или кинеском − тупо дода господин Верлок.

− Хм. Неки изливи ваших пријатеља револуционара су написани на језику charabia8, који је подједнако неразумљив као и кинески... – Господин Владимир презриво испусти сиви лист штампаног материјала. – Шта представљају ови леци насловљени са Б.П., са укрштеним чекићем, оловком и бакљом? Шта то значи, ово Б.П.? − Господин Верлок приђе упечатљивом писаћем столу.
− Будућност пролетеријата. То је удружење − објаснио је, незграпно стојећи поред наслоњаче. − У начелу нису анархисти, али су склони разноврсном револуционарном размишљању.
− Јесте ли члан?
− Један од потпредседника − гласно издахну господин Верлок; и први секретар амбасаде подиже главу и погледа га.
− Онда треба да се стидите − бритко одврати. − Зар ваше друштво није способно ни за шта друго осим да штампа ове пророчанске глупости на прљавом папиру, ха? Зашто нешто не учините? Погледајте овде. Држим ово сада у руци, и отворено вам кажем да ћете морати да зарадите плату. Време доброг старог Стот-Вортенхајма је завршено. Нема посла, нема пара.
Господин Верлок осети чудну слабост у стаменим ногама. Коракнуо је уназад, и гласно издувао нос.
Истини за вољу, био је запањен и узнемирен. Лондонско сунце боје рђе које се с муком пробијало кроз лондонску маглу просипало је благу светлост по приватној соби првог секретара: и у тишини је господин Верлок чуо слабашно зујање муве крај прозорског стакла – прве коју је видео те године – а која је боље од свих ласта овог света најављивала долазак пролећа. Бескорисна ужурбаност тог сићушног енергичног организма непријатно је деловала на тог крупног човека јер га је ометала у његовој лењости.
Током предаха, господин Владимир је у себи смишљао низ потцењивачких примедби на рачун лица и стаса господина Верлока. Човек је био неочекивано прост, тежак, и бесрамно глуп. Деловао је чудно, налик на водоинсталатера који је дошао да преда рачун. Први секретар амбасаде је на основу својих повремених излета у област америчког хумора,9 створио посебно мишљење о тој врсти мајстора. За њега су они били оличење непоштене лењости и нестручности.
Ово је био некада чувени и поверљиви тајни агент, тако тајни да никада није био обележен другачије већ само знаком Δ10 у званичној, полузваничној и поверљивој преписци покојног барона Стот-Вортенхајма, прослављени агент Делта, чија су упозорења имала моћ да промене планове и датуме краљевских, царских, и војводских путовања, а понекад су доводила и до потпуног одустајања! Овај човек! И господин Владимир у себи доби огроман и подсмешљив напад весеља, углавном због сопствене запањености, коју је сматрао наивном, али углавном због непрежаљеног барона Стот-Вортенхајма. Његова покојна екселенција, коме је владар учинио величанствену услугу и поставио га за амбасадора преко неколико невољних министара спољних послова, био је читавог живота чувен по својој приглупој, песимистичкој лаковерности. Његова екселенција је био занет социјалном револуцијом. Себе је замишљао као дипломату одређеног за посебан задатак, да посматра крај дипломатије, и прилично скори смак света, услед ужасног, демократског преврата. Његови пророчки и туробни извештаји су годинама представљали предмет шале у Министарству спољних послова. Причало се како је на самртној постељи узвикнуо (у посети му је био његов пријатељ и господар): − Несрећна Европо! Чека те пропаст због моралног лудила твоје деце! „Судбина му је била да буде жртва прве преварантске битанге која је наишла“, помисли господин Владимир, неодређено се смешкајући господину Верлоку.
− Требало би дубоко да поштујете сећање на барона Стот-Вортенхајма − изненада је узвикнуо.
На лицу господина Верлока видела се натмурена и исцрпљена љутња.
− Дозволите ми да вам предочим − рекао је − да сам овде дошао зато што сам позван безусловним писмом. Овде сам био само двапут до сада у последњих једанаест година, и никада у једанаест ујутру. Није нарочито паметно позивати ме на овај начин. Постоји могућност да ме неко види. А за мене то није шала.
Господин Владимир слегну раменима.
− Тако ћу заиста постати бескористан − наставио је љутито.
− То је ваша ствар − промрмља господин Владимир, с благом окрутношћу. − Кад више не будете корисни, изгубићете посао. Да. Истог трена. По кратком поступку. Ви ћете... − Господин Владимир застаде, мрштећи се, и тражећи одговарајући израз, сместа се озарио, показујући прелепе беле зубе. − Бићете избачени − окрутно је изустио.
И поново је господин Верлок морао да дâ све од себе да сузбије осећај слабости који му се спуштао низ ноге а који је некада давно надахнуо једног сиромашка да смисли згодну изреку: „Срце ми је сишло у пете“. Господин Верлок, свестан тог осећаја, храбро подиже главу.
Господин Владимир га је савршено спокојно и испитивачки посматрао.
− Желимо да дамо тон конференцији у Милану − рекао је весело. − Њихово разматрање међународне акције за сузбијање политичког криминала не води никуда. Енглеска заостаје. Ова земља је бесмислена са својим болећивим ставом према личној слободи. Неподношљива је и сама помисао да сви ваши пријатељи само морају да дођу...
− У том смислу их све држим на оку − прекину га промукло господин Верлок.
− Више би вредело да их све држимо затворене и закључане. Енглеска се мора довести у ред. Имбецилна буржоазија ове земље постаје саучесник управо оних људи чији је циљ да их истерају из њихових кућа и оставе их да умру од глади по јарковима. И они и даље имају политичку моћ, када би само били довољно разборити да је употребе за своје спасење. Претпостављам да се слажете да су припадници средње класе глупи?
Господин Верлок се промукло сложи.
− Јесу.
− Немају маште. Заслепила их је идиотска таштина. Сад би требало да их неко прилично добро уплаши. Ово је психолошки тренутак када треба да покренете своје пријатеље на акцију. Позвао сам вас да вам изнесем своју замисао.
И господин Владимир је изнео своју замисао с висине, презриво и охоло, истовремено откривајући велико непознавање правих циљева и метода револуционарног света, што је ћутљивог господина Верлока пренеразило. Мешао је узроке и последице више него што је било допуштено; најистакнутије пропагаторе с плаховитим бомбашима; замишљао је организације на местима на којима никако нису могле постојати; једног трена је говорио о социјалистичкој револуционарној партији као о савршено дисциплинованој војсци, где је реч вође била главна, а већ у следећем као о најлабавијем удружењу очајних разбојника који вечито логорују у планинском кланцу. Једном је господин Верлок отворио уста да се побуни, али спречило га је подизање складне, крупне беле руке. Ускоро је био толико запрепашћен да више није ни покушавао да се буни. Слушао је у непомичном страху, док је изгледало да је сав обузет дубоком пажњом.
− Серија насиља − настави смирено господин Владимир − спроведена овде у овој земљи; не само планирана овде – то не би помогло – не би им сметало. Ваши пријатељи би могли да запале пола Европе и то уопште не би утицало на јавно мњење овде да изгласа опште репресивне законе. Овде не виде ништа ван свог дворишта.
Господин Верлок прочисти грло, али глас га издаде, и не рече ништа.
− То насиље не мора бити нарочито крваво − настави господин Владимир, као да држи научно предавање − али мора бити довољно застрашујуће – делотворно. Треба их, на пример, усмерити на зграде. Шта је тренутни предмет обожавања свих припадника средње класе – ха, господине Верлоче?
Господин Верлок рашири руке и благо слегну раменима.
− Превише сте лењи да размишљате − изјавио је господин Владимир на тај покрет. − Обратите пажњу на ово што вам говорим. Данашњи предмет обожавања није ни краљевство ни религија. Зато палату и цркву треба оставити на миру. Схватате ли на шта мислим, господине Верлоче?
Господин Верлок даде својој неверици и презиру одушка тако што покуша да се лакоумно нашали.
− Савршено. Али шта је са амбасадама? Низ напада на разне амбасаде − почео је, али није могао да издржи хладан, упоран поглед првог секретара.
− Видим, умете да будете шаљиви − примети онај други, немарно. − То је у реду. Можда тако унесете мало живости у своје говорничке вештине на социјалистичким скуповима. Али томе нема места у овој просторији. За вас би било далеко сигурније да пажљиво пратите ово што вам говорим. Пошто сте овамо позвани да изнесете чињенице а не измишљотине, боље би вам било да се потрудите и извучете корист из овога што се уопште трудим да вам објасним. Неприкосновени предмет обожавања данас је наука. Зашто не наведете своје пријатеље да крену на оног дрвеноликог великодостојника11, ха? Зар он не припада установама које морају бити почишћене пре доласка Б.П.?
Господин Верлок не рече ништа. Плашио се да отвори уста да не би зајечао.
− То би требало да покушате. Напад на крунисану главу или председника већ је сам по себи довољно узбудљив, али не као раније. Тако нешто је већ део општег размишљања о животу и постојању свих шефова држава. Готово је постало уобичајено – нарочито зато што је тако много председника већ убијено. Хајде сада да размотримо насиље над, рецимо, црквом. На први поглед довољно страшно, нема сумње, али ипак неделотворно за начин размишљања обичног човека. Колико год би такав напад деловао револуционарно и анархистички у почетку, увек би се нашле будале које би га означиле као верски испад. А то би умањило нарочити узнемирујући значај који желимо да придамо том чину. Убиствени напад на ресторан или позориште био би омаловажен на исти начин јер би био лишен политичке страсти; био би приписан огорчености неког изгладнелог човека, означен као чин друштвене освете. Све је то већ истрошено; није више поучно као лекција револуционарног анархизма. Све новине имају унапред спремне изразе да оправдају такве појаве. Сада ћу ја да вам објасним филозофију бацања бомби са свог становишта; и ви се претварате да том становишту служите последњих једанаест година. Покушаћу да говорим тако да ме разумете. Осетљивост класе коју нападате ускоро ће бити затупљена. Њима власништво делује као нешто неуништиво. Не можете задуго да рачунате на њихова осећања, ни на сажаљење нити на страх. Да би бомбашки напад сада имао било какав утицај на јавно мњење, његова сврха мора превазићи освету или тероризам. Мора бити крајње разоран. Мора бити то, и само то, да не постоји ни најмања сумња у неки други циљ. Ви анархисти бисте морали свима да ставите до знања како сте савршено решени да почистите читаву друштвену творевину. Али како да ту запањујуће бесмислену замисао убацимо у главе припадника средње класе тако да не дође до грешке? То је питање. Одговор гласи: тако што ћете своје нападе усмерити на нешто што није предмет уобичајених људских страсти. Наравно, ту је и уметност. Бомба у Националној галерији би имала одјека. Али то не би било довољно озбиљно. Они никада нису били залуђени уметношћу. То би било као да сте разбили неколико стражњих прозора на нечијој кући; али, ако желите некога да заиста подигнете на ноге, морате да покушате да му барем разнесете кров. Викали би, наравно, али ко? Уметници – ликовни критичари и слични људи без значаја. Никога није брига шта они кажу. Али ту је ученост – наука. Свака будала која остварује неки приход верује у то. Не зна зашто, али некако верује да је то важно. Наука је неприкосновени предмет обожавања. Сви проклети професори су у срцу радикали. Ставимо им до знања да њихов великодостојник мора такође да оде и направи места за Будућност пролетеријата. Урлање свих тих интелектуалних идиота ће свакако убрзати рад конференције у Милану. Писаће новинама. Неће ни у шта сумњати у својој огорчености, пошто неће бити у питању отворени материјални интерес, и то ће опоменути сваку себичност класе на коју треба оставити утисак. Они верују да је на неки тајанствен начин наука извор њиховог материјалног благостања. Заиста је тако. Бесмислена свирепост таквог поступка ће их погодити дубље него касапљење читаве улице – или позоришта – препуне људи њихове сорте. На ово последње би само рекли: „Ох! Обична класна мржња“. Али шта да се каже на разорну суровост тако бесмислену да је несхватљива, необјашњива, готово незамислива; у ствари, лудачка? Лудост је сама по себи истински страшна, пошто се не може умирити ни претњама, ни убеђивањем, нити подмићивањем. Осим тога, ја сам цивилизован човек. Ни у сну од вас не бих тражио да приредите покољ, чак и кад бих од тога очекивао највећи успех. Али од покоља не бих ни очекивао успех какав прижељкујем. Убиство нас стално прати. Оно је готово обичај. Напад мора бити уперен против учености – науке. Али не било које науке. Мора да има све елементе запањујуће бесмислености неоправданог богохуљења. Пошто су вама бомбе средства изражавања, било би заиста упечатљиво када би неко убацио бомбу у чисту математику. Али то је немогуће. Покушавам да вас нечему научим; изложио сам вам вишу филозофију ваше употребне вредности, и предложио сам вам неке корисне доказе. Практична примена мог подучавања највише занима вас. Али од тренутка од када сам започео овај разговор с вама, такође сам посветио пажњу и практичној страни питања. Шта мислите о томе да ударите на астрономију?
Господин Верлок је стајао у непомичном положају покрај наслоњаче већ неко време као да је у коми – у некој врсти пасивне неосетљивости коју су прекидали благи грчевити трзаји какви се могу приметити код домаћег пса кога муче ноћне море на тепиху испред камина. И таквим забринутим, псећим режањем он понови ту реч:
− Астрономија.
Још се није у потпуности опоравио од збуњености пошто се силно трудио да прати брзо, оштро излагање господина Владимира. Ово је превазилазило његову способност разумевања. Наљутило га је. Љутња је била поткрепљена неверицом. И изненада му је синуло да је све ово само добро смишљена шала. Зуби господина Владимира блеснуше у осмеху, с рупицама на округлом, пуначком лицу, пријатно распоређени изнад нарогушене лептир-машне. Миљеник друштва интелигентних жена заузео је свој салонски став који је ишао уз избацивање шаљивих досетки. Седео је нагнут напред, с подигнутом белом руком, и изгледао је као да између палца и кажипрста веома пажљиво држи оштроумност свог предлога.
− Не постоји ништа боље. Такав напад у себи садржи највећу могућу бригу за човечанство али и најузнемирујуће испољавање сурове малоумности. Стављам новинарску оштроумност на испит. Да видимо могу ли своје читаоце да убеде како сви чланови пролетеријата имају нешто лично против астрономије. Тешко да би се ту могла убацити глад – ха? А постоје и друге предности. Читав цивилизован свет је чуо за Гринич. Чак и чистачи ципела на станици подземне железнице Черинг крос знају понешто о томе. Схватате?
Црте лица господина Владимира, тако добро познате у највишим друштвеним круговима по својој духовитој отмености, сијале су заједљивим задовољством, што би задивило интелигентне жене које је тако изврсно умео да забавља својим доскочицама. – Да − наставио је с презривим осмехом − дизање у ваздух првог меридијана сигурно ће подићи урлик проклињања.
− Тежак посао − промрљао је господин Верлок, осећајући како је то једино што сме да каже.
− У чему је ствар? Зар не држите читаву банду у шаци? Најбоље међу њима? Ту је тај стари терориста Јунт. Виђам га како се шета по Пикадилију са својом зеленом капом готово сваки дан. И Михаелиса, помилованог апостола – не мислите ваљда да кажете како не знате где је? Јер ако не знате, ја ћу вам рећи − настави господин Владимир претећи. − Ако замишљате да сте једини на списку тајне службе, грешите.
На то се господин Верлок нестрпљиво пребаци с ноге на ногу.
− И читава лозанска група, ха? Зар се нису почели окупљати овде на први наговештај Миланске конференције? Ово је бесмислена земља.
− То ће коштати − рече инстинктивно господин Верлок.
− То неће представљати тешкоћу − узврати господин Владимир, запањујуће изворним енглеским нагласком. − Добићете своју плату сваког месеца, и ништа више док се нешто не деси. А ако се ускоро ништа не деси, нећете добити ни то. Које је ваше привидно занимање? Од чега тобоже живите?
− Држим продавницу − одговори господин Верлок.
− Продавницу! Какву продавницу?
− Канцеларијски прибор, новине. Моја жена...
− Ваша шта? − прекину га господин Владимир својим грленим средњоазијским нагласком.
− Моја жена. − Господин Верлок благо повиси свој храпави глас. − Ожењен сам.
− Каква ђаволска прича − узвикну други, искрено запрепашћен. − Ожењен! И при том заклети анархиста! Каква је то проклета бесмислица? Али претпостављам да се то само тако каже. Анархисти се не жене. То је општепознато. Не могу. То би била издаја.
− То није случај с мојом женом − промрмља мрзовољно господин Верлок. − Осим тога, то није ваша брига.
− Ох, да, јесте! − прасну господин Владимир. − Почињем да верујем како ви уопште нисте прави човек за ово занимање. Зашто сте женидбом морали потпуно да се дискредитујете у свом окружењу? Зар нисте могли без тога? Ви сте јој искрено наклоњени – ха? А шта ако та врста наклоности убија вашу употребљивост?
Господин Верлок надува образе, затим снажно испусти ваздух, и то је било све. Наоружао се стрпљењем. Није било паметно даље га искушавати. Први секретар одједном постаде веома сажет, уздржан, коначан.
− Сад можете да идете − рекао је. − Морате напасти динамитом. Дајем вам месец дана. Седнице конференције су привремено обустављене. Пре него што се поново окупе, овде нешто мора да се деси, или ви више неће имати никакве везе с нама.
Поново је променио нагласак с непринципијелном прилагодљивошћу.
− Размислите о мојој филозофији, господине... господине... Верлоче − додао је, с неком подсмешљивом снисходљивошћу, машући руком према вратима. – Ударите на први меридијан. Не познајете средњу класу онако као ја. Њихова осећајност је изнурена. Први меридијан. Мислим да нема ништа боље, и ништа лакше.
Устао је, и с танким чулним уснама које су се шаљиво померале, посматрао је у огледалу изнад камина како се господин Верлок незграпно повлачи из просторије, са шеширом и штапом у рукама. Врата се затворише.
Слуга који се одједном створио у ходнику изведе господина Верлока другим путем кроз вратанца у углу дворишта. Вратар на капији ни најмање не обрати пажњу на његов излазак; и господин Верлок се врати стазом свог јутрошњег ходочашћа као у сну – љутитом сну. Ова одвојеност од материјалног света је била тако потпуна да се, иако смртни омотач господина Верлока није несмотрено журио улицама, онај део њега коме би било неумесно порицати бесмртност, нашао истог трена на вратима продавнице, као да је са запада на исток прелетео на крилима јаког ветра. Отишао је право иза тезге, и сео на дрвену столицу која се тамо налазила. Нико се није појавио да наруши његову самоћу. Стиви је, опасан зеленом вуненом кецељом, чистио и брисао прашину на спрату, вредно и савесно, као да се игра; а госпођа Верлок, коју је у кухињи упозорио клепет напуклог звона, само је пришла застакљеним вратима салона, малчице повукла завесу у страну, и провирила у замрачену продавницу. Чим је видела мужа како тамо седи онако тмуран и огроман, са забаченим шеширом на глави, сместа се вратила шпорету. Сат времена касније, скинула је са свог брата зелену вунену кецељу, и послала га да опере руке и лице одлучним гласом који је у ту сврху употребљавала већ петнаест година откако је, у ствари, престала да му их пере сама. Накратко је одвојила поглед од судова да би проверила то лице и руке које јој је Стиви, примакавши се кухињском столу, наизглед самоуверено пружио на преглед док је у себи скривао вечити неспокој. Некада је очева љутња била крајње делотворна казнена мера за неизвршавање ових обичаја, али господин Верлок је у кући био тако смирен да је сваки помен љутње био готово невероватан – чак и поводом Стивијеве нервозе. Теорија је била да би господин Верлок био неизрециво незадовољан и запањен било каквим недостатком чистоће за столом. Вини је након смрти свог оца пронашла велику утеху у томе што не мора више да стрепи због јадног Стивија. Није могла да поднесе да га види повређеног. То ју је љутило. Као мала често је морала да стаје пред севајући поглед напраситог крчмара у одбрану свог брата. Сада више ништа у појави госпође Верлок није наводило на помисао да је она способна за тако страствене испаде.
Завршила је прање судова. Сто је био постављен у салону. Отишла је до подножја степеница и викнула: − Мајко! − Затим је отворила застакљена врата која су водила до продавнице, и тихо позвала: − Адолфе! − Господин Верлок се и не помаче; очигледно је тако непомично седео читав сат и по. С муком је устао, и дошао на вечеру у капуту са шеширом на глави, не проговарајући ни речи. Сама по себи његова ћутљивост није била нарочито необична у овом домаћинству, скривеном у сенкама прљаве улице коју је ретко дотицало сунце, иза мрачне продавнице с рђавом робом. Али тога дана је повученост и замишљеност господина Верлока била тако очигледна да су две жене остале затечене. И саме су ћутке седеле, пазећи на сиротог Стивија да не би добио напад брбљивости. Седео је насупрот господину Верлоку за столом, био је веома добар и тих, и зурио је у празно. Две жене су се трудиле да он ни на који начин не засмета господару куће и то им је у живот уносило велику стрепњу. „Тај момак“, као што су га међусобно тихо спомињале, будио је у њима такву стрепњу готово од самог дана рођења. Покојни крчмар је своје понижење што има тако чудног сина испољавао тако што је био склон насилном понашању; он је био особа префињених осећања, и његова патња као човека и оца била је сасвим искрена. Након тога, Стивија је требало чувати да не досађује самцима који су узимали преноћиште, а и сами су били необична дружина, која би им то лако узела за зло. Уосталом, већ само његово постојање је било извор неспокојства. Привиђења у којима јој се дете налази у сиротињској умоболници прогањала су старицу у подрумској трпезарији оронуле куће на Белгрејвији. – Да ниси нашла тако доброг мужа, драга моја − говорила је ћерци − не знам шта би било с тим јадним дечком.
Господин Верлок је на Стивија обраћао исто толико пажње колико би и неко ко није нарочити љубитељ животиња гледао женину обожавану мачку; тако је и његова наклоност, добродушна и површна, у суштини била исте врсте. Обе жене су у себи признавале да више од тога и није било разумно очекивати. Али то је било довољно да господин Верлок заслужи захвалност старе жене, препуну поштовања. Раније је, подстакнута искушењима живота без пријатеља, понекад умела сумњичаво и забринуто да упита: − Не чини ли ти се, драга моја, да се господин Верлок већ заситио да гледа Стивија? − На ово би Вини обично одговарала благим забацивањем главе. Међутим, једном је жустро одвратила, прилично љутито и дрско: − Прво ће морати да се засити мене. − Наступила је дуга тишина. Изгледа да је мајка, с ногама подигнутим на столичицу, покушавала да схвати прави смисао тог одговора, чија женска дубина ју је одједном погодила. Никада није стварно разумела зашто се Вини удала за господина Верлока. То је од ње било врло разумно, и очигледно се показало као најбоље решење, али њена ћерка се можда ипак могла надати да ће пронаћи некога ко би јој по годинама више одговарао. Био је ту један озбиљан младић, син јединац месара из суседне улице, који је помагао оцу у послу, а с којим је Вини излазила с очитим задовољством. Зависио је од оца, истина; али посао им је добро ишао, и чекала га је сјајна будућност. Неколико пута је своју девојку извео увече у позориште. А онда, таман кад је почела да се плаши да ће чути за њихове заруке (јер шта би она онда радила сама у тој великој кући, са Стивијем на бризи), љубави је одједном дошао крај, и Вини је сва снуждена тумарала унаоколо. Али сáмо провиђење посла господина Верлока да се усели у спаваћу собу на првом спрату, и млади месар се више уопште није спомињао. У питању је било сáмо провиђење.

Треће поглавље


− ...Свака идеализација чини живот сиромашнијим. Улепшавати га значи одузети му његову сложеност – уништити га. Оставимо то моралистима, момче мој. Историју стварају људи, али не у својим главама. Идеје које се рађају у њиховој свести не играју значајну улогу у следу догађаја. Историјом владају и одређују је алат и производња – моћ економских прилика. Капитализам је створио социјализам, а закони које је капитализам донео ради заштите имовине одговорни су за анархизам. Нико не може да каже какав ће облик социјалистичка организација имати у будућности. Зашто се онда препуштати пророчким маштаријама? У најбољем случају оне само изражавају намере пророка, и немају никакву стварну вредност. Оставимо разоноду моралистима, момче.
Михаелис, помиловани апостол, говорио је једноличним гласом, који је кркљао као да га је притискао слој сала на грудима. Изашао је из крајње чистог затвора округао као бачва, са огромним стомаком и надувених образа, бледог, полупрозирног тена, као да су слуге једног увређеног друштва петнаест година сматрале изузетно важним да га кљукају храном која гоји у влажном и мрачном подруму. И од тада никако није успевао да смрша ни један једини грам.
Причало се да га је три узастопне сезоне једна богата стара госпођа слала на лечење у Маријенбад – где се спремао да своју друштвену особитост подели с крунисаном главом – али полиција му је за ту прилику наредила да напусти лечилиште у року од дванаест часова. Његово мучеништво се наставило тако што му је забрањен приступ свој лековитој води. Али сада је био помирен са судбином.
Пребацио је лакат, који као да у себи није имао кости, већ је више личио на савијену руку крпене лутке, преко наслона столице, и благо се нагнуо напред преко кратких и огромних бутина да пљуне у решетку.
− Да! Имао сам времена да размислим о свему по мало − додао је без наглашавања. − Друштво ми је дало довољно времена за размишљање.
С друге стране камина, у наслоњачи од коњске длаке на којој је углавном мајка госпође Верлок имала привилегију да седи, смркнуто се закикотао Карл Јунт, искезивши безуба уста у неодређено, туробно кревељење. Терориста, како је сам себе звао, био је стар и ћелав, са узаним, као снег белим чуперком козје брадице која му је млитаво висила. Неки необичан израз притајене злобе преживео му је у угаслим очима. Када се с муком подигао, пружање сувоњаве дрхтаве руке надувене од костобоље подсећало је на напор убице на самрти који скупља сву преосталу снагу да зада последњи ударац. Наслонио се на дебели штап, који му је подрхтавао под другом руком.
− Увек сам сањао − жестоко је изговорио − о групи људи потпуно решених да одбаце све недоумице у избору средстава, довољно снажних да себе отворено назову рушитељима, и ослобођених белега тог песимизма помиреног са судбином који загађује свет. Без самилости према било чему на кугли земаљској, укључујући и њих саме, и смрт употребљену за добробит човечанства и у његовој служби – то бих волео да видим.
Мала ћелава глава му се затресе, од чега му и прамен беле козје брадице смешно заигра. Неком странцу би његова изјава звучала готово потпуно несхватљиво. Његовој истрошеној страсти, која је у својој немоћној жестини подсећала на узбуђење неког излапелог похотљивца, нимало није помагало суво грло и безубе десни за које му је врх језика непрекидно запињао. Господин Верлок, који је заузео место у углу софе на другом крају просторије, двапут снажно замумла у знак одобравања.
Стари терориста је лагано окретао главу на мршавом врату с једне на другу страну.
− И никада нисам успео да сакупим више од тројице таквих људи. Толико о твом трулом песимизму − зарежао је на Михаелиса, који је раскрстио своје дебеле ноге налик на подупираче, и нагло их гурнуо испод столице у знак озлојеђености.
Он песимиста! Нечувено! Узвикнуо је да је таква оптужба гнусна. Био је тако далеко од песимизма да је већ видео како сву приватну својину логично и неизбежно потпуно уништава сопствена поквареност. Власници приватне својине не само да ће морати да се суоче с пробуђеним пролетеријатом, већ ће такође морати да се боре и између себе. Да. Борба, ратовање, природа приватног власништва. Оно је погубно. Ах! Њему нису била неопходна узбуркана осећања да одржи своја уверења, нису му требале говоранције, бес, вијорење крвавоцрвене заставе, нити метафорички зажарено сунце освете које се диже изнад обзорја друштва осуђеног на пропаст. Њему не! Хладна глава, хвалио се, јесте основа за оптимизам. Да, оптимизам...
Његово мучно шиштање је престало, а онда је, након кратког дахтања, додао:
− Зар не мислиш да сам, да нисам оволики оптимиста, за ових петнаест година већ могао наћи начин да себи прережем грло? А, у крајњем случају, могао сам и да се залетим у зид своје ћелије и разбијем себи главу.
Кратак дах му је одузео сву ватру, сву живост из гласа; велики, бледи образи су му висили као напуњене торбице, непомични, без подрхтавања; али у његовим плавим очима, суженим као да чкиљи, и даље је пламтео поглед самоуверене оштроумности, помало луд у својој постојаности, какав су сигурно имале и док је неукротиви оптимиста ноћу седео и размишљао у својој ћелији. Пред њим је и даље стајао Карл Јунт, с једним крајем избледеле зелене мараме нехајно пребаченим преко рамена. На столици испред камина, друг Осипон, бивши студент медицине, главни писац памфлета за Б. П., протегао је своје снажне ноге, усмеривши ђонове чизама према пламену иза решетке. Жбун тршаве жуте косе издизао се изнад црвеног, пегавог лица, са спљоштеним носом и испупченим устима изливеним у грубом калупу налик на црначка. Бадемасте очи су му изнемогло зуриле изнад високих јагодица. На себи је имао сиву фланелску кошуљу, развезани крајеви црне свилене кравате су му висили преко груди закопчаног капута од сержа; и с главом забаченом на наслон столице, и истуреним грлом, принео је устима цигарету у дугачкој дрвеној муштикли, испуштајући облачиће дима ка таваници.
Михаелис је следио своју замисао – замисао о својој усамљеничкој повучености – која је настала у заточеништву и расла као вера откривена у визијама. Обраћао се себи, равнодушан према наклоностима или непријатељству својих слушалаца, равнодушан и према њиховом присуству, навика коју је стекао размишљајући наглас пун наде у самоћи своје ћелије између четири окречена зида, у гробној тишини високе гомиле цигала у близини реке, злокобне и ружне налик на огромну мртвачницу за друштвене дављенике.
Расправе му нису ишле од руке, не зато што би му јаки аргументи уздрмали веру, већ због једноставне чињенице да су га туђи гласови болно узнемиравали, и збуњивали му мисли – мисли којима се толиких година, у менталној самоћи пре јалове него суве пустиње, ниједан живи глас није супротставио, давао примедбе, нити их одобравао.
Сада га нико није прекидао, и поново је исповедио своју веру, која га је неодољиво и потпуно савладала као чин милосрђа: тајну судбине откривену у материјалној страни живота; економско стање света одговорно за прошлост и обликовање будућности; извор свеукупне историје, свих идеја, које усмеравају ментални развој човечанства и саме нагоне људске страсти...
Оштар смех друга Осипона потпуно прекину ту бујицу речи која се заврши заплитањем језика и збуњеном несигурношћу апостолових благо занесених очију. Лагано их је на тренутак затворио, као да скупља своје расуте мисли. Наступила је тишина; али због две гасне светиљке изнад стола и ватре у камину мали салон иза продавнице господина Верлока постао је ужасно врућ. Господин Верлок, тешко и незграпно устајући са софе, отвори врата која су водила до кухиње да би пустио унутра мало ваздуха, и тако откри недужног Стивија како пристојно и тихо седи за столом од боровине, и црта кругове, кругове, кругове, небројене кругове, концентричне, ексцентричне; светлуцави ковитлац кругова који су својим замршеним мноштвом поновљених кривина, јединством облика, и збрком испресецаних линија подсећали на приказивање космичког хаоса, симболизам поремећене уметности у потрази за непојмљивим. Уметник ниједног часа није окренуо главу; и пошто се свом душом унео у задатак, леђа су му подрхтавала, а његов танак врат, утонуо у дубоку шупљину у дну лобање, изгледао је као да ће да пукне.
Господин Верлок фркну, непријатно изненађен, и врати се до софе. Александер Осипон устаде, висок у свом изношеном плавом оделу сержа испод ниске таванице, размрда се због укочености услед дугог седења, и одшета се до кухиње (низ два степеника) да погледа преко Стивијевог рамена. Вратио се и тајанствено изговорио: − Врло добро. Веома карактеристично, савршено типично.
− Шта је врло добро? − прогунђа љубопитљиво господин Верлок, поново заваљен у углу софе. Овај други нехајно објасни шта је мислио, с примесом охолости и показаујући главом ка кухињи:
− Типично за овај облик дегенерације – ови цртежи, мислим.
− Ви бисте тог момка назвали дегенериком, је ли тако? − промрмља господин Верлок.
Друг Александер Осипон – звани доктор, бивши студент медицине без звања; касније путујући предавач у радничким удружењима на тему социјалистичких видова хигијене; аутор популарне квазимедицинске студије (у облику јефтиног памфлета који је одмах запленила полиција) под насловом „Нагризајући пороци средње класе“; посебни делегат мање-више тајанственог Црвеног комитета, заједно с Карлом Јунтом и Михаелисом за рад на књижевној пропаганди – узвратио је том мрачном познанику погледом неподношљиве, и безнадежно непробојне уображености какав само неко ко има везе с науком може да упути обичном будаластом смртнику.
− Тако бисмо га могли назвати са становишта науке. Све у свему, веома добар пример те врсте дегенерика. Довољно је само да погледамо његове ушне шкољке. Ако сте читали Ломброза...12
Господин Верлок, тмуран и заваљен у софи, наставио је да посматра дугмад на прслуку; али образи су му се обојили бледим руменилом. Однедавно му се и на најпростију изведеницу речи „наука“ (чије значење је само по себи врло неувредљиво и неодређено) на чудан начин указивало крајње увредљиво привиђење господина Владимира, отеловљено управо онакво какав је био, готово натприродно јасно. И та појава, која би без проблема могла да се сврста у чуда науке, изазивала је у господину Верлоку стање страха и огорчености које је у њему будило жељу да гневно опсује. Али није рекао ништа. Зато се огласио Карл Јунт, непомирљив до последњег даха:
− Ломброзо је магарац.
Друг Осипон дочека ово богохуљење запрепашћеним, празним погледом. А онај други, са угаслим очима без сјаја као црним дубоким сенкама испод великог кошчатог чела, промумла, запињући врхом језика за усне код сваке друге речи као да је љутито жваће:
− Јесте ли икада видели таквог идиота? За њега је криминалац затвореник. Једноставно, зар не? А шта је са онима који су га тамо затворили – на силу га тамо угурали? Тачно. На силу га угурали. А шта је злочин? Зна ли он то, тај имбецил који је успео у свету накљуканих будала тако што је гледао уши и зубе многим сиротим, несрећним ђаволима? Зуби и уши означавају криминалца? Је ли тако? А шта је са законом који га још боље означава – згодан инструмент за жигосање који су изумели прехрањени да се заштите од гладних? Усијане ознаке на њиховој одвратној кожи – ха? Зар не осетите и не чујете чак одавде како гори и цврчи дебела кожа тих људи? Тако се стварају криминалци за вашег Ломброза и њему сличне, о којима ће они да пишу своје глупости.
Округла дршка штапа и ноге су му се тресле од страсти, док му је тело, заогрнуто крајевима мараме, задржало свој историјски пркосни став. Изгледао је као да њуши покварени ваздух друштвене окрутности, и напреже уши да чује његове свирепе звуке. Такав његов став је на слушаоце остављао изванредно упечатљив утисак. Тај готово умирући ветеран динамитног ратовања је у своје време био одличан глумац – глумац на трибинама, тајним скуповима, приватним разговорима. Чувени терориста никада у животу није подигао ни мали прст на било коју јавну зграду. Није он био човек од акције; није био чак ни говорник силовите речитости, да почисти масе својим бучним и запенушаним одушевљењем. Његове намере су биле далеко лукавије. На себе је преузео улогу некога ко дрско и отровно подстиче злокобне нагоне који се скривају у слепој зависти и огорченој таштини незнања, у патњи и несрећи сиромаштва, у свим племенитим обманама праведног гнева, сажаљењу и побуни. Сенка тог злог дара се привила уз њега као мирис смртоносног отрова у старој бочици, сада празној, бескорисној, спремној за бацање на сметлиште заједно са осталим предметима који су одслужили своје.
Михаелис, помиловани апостол, неодређено се насмешио својим слепљеним уснама; бледуњаво округло лице му се оклембесило под тежином меланхолије. И сам је био затвореник. И његова кожа је цврчала под усијаним жигом, тихо је мумлао. Али друг Осипон, звани Доктор, до тада се већ опоравио од шока.
− Не разумете − почео је охоло, али сместа се зауставио, уплашен мртвим црнилом упалих очију на лицу које се лагано окретало према њему, празно зурећи, као да се води само за звуком. Одустао је од расправе, уз благо слегање рамена.
Стиви, навикнут да се креће унаоколо, а да на њега нико не обраћа пажњу, устао је од кухињског стола, и са собом у кревет понео и свој цртеж. Стигао је до врата салона на време да га потпуно пренерази речити сликовити опис Карла Јунта. Лист папира исцртан круговима му је исклизнуо из прстију, и он остаде да зури у старог терористу, као да га је смртни ужас и страх од физичког бола одједном укопао у месту. Стиви је веома добро знао да врела пегла наслоњена на нечију кожу ужасно боли. У преплашеним очима му блесну огорченост: то би ужасно болело. Уста му се широм отворише.
Нетремице посматрајући ватру, Михаелис је поново био способан да се изолује од свега, пошто му је то било неопходно да се посвети својим мислима. Оптимизам је почео да му тече са усана. Видео је капитализам осуђен још у колевци, пошто је рођен с отровним начелом надметања унутар сопственог система. Велики капиталисти прождиру мале, навелико гомилајући моћ и производне алатке, усавршавајући индустријске процесе, и у том лудилу самоувећавања само организују, обогаћују и припремају законито наследство за измучени пролетеријат. Михаелис је изговорио сјајну реч „стрпљење“ – и у погледу његових јасноплавих очију, уперених у ниску таваницу салона господина Верлока, огледало се анђеоско поверење. Стиви се, и даље на вратима, изгледа смирио и утонуо у тупост.
Лице друга Осипона се згрчило од раздражености.
− Онда нема сврхе било шта предузимати – никакве.
− Нисам то рекао − побунио се помирљиво Михаелис. Визија истине му се тако снажно указивала да овај пут ни звук туђег гласа није успео да је разбије. Наставио је да посматра црвено угљевље. Припреме за будућност су неопходне, и био је спреман да призна како ће велика промена вероватно наступити у револуционарном преврату. Али покушавао је да докаже како је револуционарна пропаганда осетљив посао високе свести. Она образује господаре света. Мора да буде брижљиво осмишљена као и образовање какво имају краљеви. Њена начела треба излагати опрезно, чак стидљиво, пошто не знамо на који начин свака економска промена може да утиче на срећу, морал, интелект, историју човечанства. Јер историја се ствара алаткама, не идејама; и све се мења под утицајем економских услова – уметност, филозофија, љубав, врлина – па и сама истина!
Угљевље у камину се слегло уз благи тресак; и Михаелис, осамљени визионар у затворској пустињи, нагло устаде. Округао као надувани балон, раширио је кратке, здепасте руке, као да дирљиво и безуспешно покушава да загрли и привуче на груди самообновљени свемир. Ватрено је уздахнуо.
− Будућност је сигурна колико и прошлост – ропство, феудализам, индивидуализам, колективизам. То је природни закон, а не празно пророчанство.
Презриво напућене пуне усне друга Осипона наглашавале су црначки тип његовог лица.
− Бесмислица − рекао је, довољно прибрано. − Нема закона нити сигурности. Оставимо наставну пропаганду. Нема везе шта народ зна, као да је његово знање икада било нарочито тачно. Нама је једино важно емотивно стање маса. Без емоција нема ни делања.
Застао је, а затим додао прилично одлучно:
− Говорим вам сада с научног становишта – научног – ха? Шта сте рекли, Верлоче?
− Ништа − зарежао је са софе господин Верлок, који је, раздражен тим грозним звуком, само промумлао: − Проклетство.
Зачуло се огорчено фрфљање старог безубог терористе.
− Знате ли како бих ја назвао природу тренутних економских услова? Назвао бих је канибалистичком. Ето, такви су! Хране своју похлепу на дрхтавом месу и топлој људској крви – ништа више.
Стиви звучно прогута ту застрашујућу изјаву, и истог трена, као да је у питању неки отров брзог дејства, клонуло седе на степенице испред кухињских врата.
Михаелис није показао да је ишта чуо. Усне као да су му биле заувек залепљене; ни дрхтај му није прешао преко отежалих образа. Забринутим погледом је потражио свој округли, тешки шешир, и ставио га је на своју округлу главу. Округло, гојазно тело као да му је пловило између столица док је под руку држао Карла Јунта. Стари терориста је подигао несигурну руку налик на канџу, и разметљиво накривио црни плишани сомбреро, заклањајући удубљења и бразде на омршавелом лицу. Лагано је кренуо, ударајући штапом о под при сваком кораку. Био је прави доживљај извести га из куће јер је, ту и тамо, застајао, као да размишља, и није ни помишљао да се покрене док га Михаелис не би погурао напред. Брижни апостол му је придржавао руку с братском бригом; а иза њих, с рукама у џеповима, расејано је зевао крупни Осипон. Плава капица са истакнутим кожним врхом лепо намештена позади на његовој жутој жбунастој коси давала му је изглед норвешког морнара који се страшно досађује након бучне пијанке. Господин Верлок је испратио своје госте, гологлав, раскопчан у тешком зимском капуту, погледа прикованог за земљу.
С притајеним гневом је за њима затворио врата, окренуо кључ, намакао резу. Није био задовољан својим пријатељима. У светлу филозофије господина Владимира о бацању бомби, деловали су безнадежно бескорисни. Улога господина Верлока у револуционарној политици била је да посматра, и није могао сада, ни у сопственом дому нити на већим скуповима, одједном преузети иницијативу за покретање акција. Морао је да буде обазрив. Пошто га је дирнуло оправдано негодовање човека који је тек прешао четрдесету, и осетио да му је угрожено оно што му је најдраже – мир и сигурност – презриво се запитао шта се уопште и може очекивати од овакве дружине, овог Карла Јунта, овог Михаелиса – овог Осипона.
Пошто је застао у намери да угаси гасну светиљку на средини продавнице, господин Верлок је потонуо у понор моралног размишљања. С проницљивошћу својственом сличној нарави изрекао је своју пресуду. Праве ленштине – тај Карл Јунт, о коме је бринула слабовида старица, жена коју је годинама раније преотео пријатељу, а касније више пута покушао да је се отараси. На сву срећу по Јунта она је настављала да долази с времена на време, јер иначе не би имао никога да му помогне да сиђе са аутобуса код ограде Грин парка, где је та аветиња одлазила да протегне ноге кад год је јутро било лепо. Када та несаломива намћораста стара вештица умре, мораће да нестане и та кочоперна авет – био би то крај плаховитог Карла Јунта. Честитост господина Верлока је такође вређао и Михаелис својим оптимизмом, заједно са својом богатом старом женом, која га је у последње време слала у своју кућу на селу. Бивши затвореник је данима могао да тумара сеновитим стазама у пријатној и човекољубивој доколици. Што се Осипона тиче, том просјаку сигурно неће ништа недостајати све док на свету буде будаластих девојака са штедним књижицама. Господин Верлок је у себи носио снажно развијену потребу за општепризнатим угледом, од које је једино била јача његова нетрпељивост ка свакој врсти признатог рада – и ту урођену ману је делио с већином револуционарних реформатора постојећег друштвеног стања. Јер се очигледно нико не буни против предности и прилика тог стања, већ против цене која мора за њега да се плати у виду прихваћеног морала, спутаности, и тешког рада. Већина револуционара се углавном противи дисциплини и умору. Постоје такође и такве нарави, чијем осећају правде тражена цена делује ужасно огромна, одбојна, несносна, забрињавајућа, понижавајућа, изнуђивачка, неподношљива. То су фанатици. Остале друштвене бунтовнике краси таштина, мајка свих племенитих и безвредних илузија, сапутница песника, реформатора, разметљиваца, пророка, и подстрекача.
Читав минут изгубљен у том понору размишљања, господин Верлок није досегао дубину тих апстрактних разматрања. Можда није био у стању. У сваком случају, није имао времена. Болно га је зауставило изненадно присећање на господина Владимира, још једног свог савезника, кога је на основу истанчаних моралних склоности умео правилно да процени. Сматрао га је опасним. У мисли му се увукао трачак зависти. Ти људи који нису познавали господина Владимира, а имали су и жене на које су се ослањали, могли су да беспосличаре; док је он издржавао жену...
Тог тренутка, једноставним повезивањем мисли, господин Верлок се суочио са чињеницом да ће кад-тад те вечери морати отићи на спавање. Па, што онда не би отишао сада – одмах? Уздахнуо је. Та обавеза му није била нарочито пријатна, као што би иначе требало да буде човеку његових година и кова. Плашио се демона несанице, јер је осећао да га је он обележио за себе. Подигао је руку, и угасио пламен гасне светиљке изнад главе.
Јарка трака светлости паде кроз врата салона на део продавнице иза тезге. То је омогућило господину Верлоку да већ на први поглед установи број сребрних новчића у каси. Било их је мало; и први пут откако је отворио продавницу, сагледао је њену трговачку вредност. Такав преглед био је врло неповољан. Није почео да се бави трговином из економских разлога. На избор баш таквог занимања навела га је његова склоност ка мутним трансакцијама, при којима се лако долази до новца. Штавише, тако није морао да излази из сопственог делокруга – делокруга који надзире полиција. Напротив, то му је обезбедило јавно признати положај у том послу, и пошто је господин Верлок имао непризнате везе преко којих се упознао с непромишљенијим делом полиције, овакве околности су му давале значајну предност. Али као средство за издржавање, сама продавница није била довољна.
Извадио је посуду с новцем из фиоке, и кад се окренуо да изађе из продавнице, приметио је да је Стиви и даље у приземљу.
Шта за име света ту ради, питао се господин Верлок. Шта му значе те лудорије? Замишљено је погледао свог шурака, али није га упитао за разлог. Разговор господина Верлока са Стивијем био је ограничен на необавезно мумлање јутарњег поздрава, након доручка: „Моје чизме“, а чак је и то изговарао више ради реда а не као непосредну заповест или захтев. Господин Верлок изненађено схвати да у суштини не зна шта да каже Стивију. Стајао је тако насред салона, и у тишини гледао у кухињу. Није знао ни шта би се догодило да нешто каже. И то се господину Верлоку учини веома чудним у светлу чињенице, која му је изненада синула, а то је да мора да се брине и за овог момка. До тада ни на тренутак није на такав начин размишљао о Стивијевом постојању.
Несумњиво није знао како да разговара с момком. Посматрао је како маше рукама и мрмља у кухињи. Стиви је шпартао око стола као узбуђена животиња у кавезу. Пробао је са „Зар није боље да сад одеш на спавање?“, али то није уродило плодом; и господин Верлок остави шурака у том неумољивом размишљању, и уморно пређе салон, с касом у рукама. Пошто је узрок опште малаксалости коју је осећао док се пењао степеницама био искључиво умне природе, узнемирила га је њена необјашњива појава. Надао се да се неће разболети. Предахнуо је на мрачном одморишту да се мало сабере. Али благ мада постојан звук хркања који се пробијао кроз таму ометао га је у томе. Звук је допирао из собе његове таште. Још једна особа коју је издржавао, помисли – и на ту помисао уђе у спаваћу собу.
Госпођа Верлок је заспала с уљаном лампом (на спрату није било гаса) која је снажно горела на сточићу покрај кревета. Светло које је бацала сенка заслепљујуће је падала по белом јастуку улегнутом под тежином њене главе која је почивала на њему са склопљеним очима и тамном косом уплетеном у плетенице. Пробудила се на звук свог имена прошапутаног у ухо, и угледала је мужа како стоји изнад ње.
− Вини! Вини!
У почетку се није ни померила, и лежала је врло мирно, посматрајући касу у рукама господина Верлока. Али кад је схватила да јој брат „лудује по читавом приземљу“, једним покретом је нагло скочила на ивицу кревета. Босим ногама је, као да боцка кроз дно неукрашене, платнене вреће с рукавима чврсто закопчане до врата и око ручних зглобова, опипавала тепих у потрази за папучама док је посматрала мужевљево лице.
− Не знам како да поступим с њим − зловољно објасни господин Верлок. − Не могу да га оставим у приземљу самог са упаљеним светиљкама.
Она не рече ништа, већ пожури преко собе, и врата се затворише иза њене беле прилике.
Господин Верлок одложи касу на ноћни сточић, и поче да се скида пребацивањем зимског капута преко столице. Затим уследише сако и прслук. Шетао је по соби у чарапама, нервозно се рукама хватајући за врат, и његова крупна прилика се појављивала и нестајала из дугачког огледала на вратима жениног гардеробера. Затим, након што је свукао трегере с рамена, снажно је подигао венецијански застор, и наслонио чело на хладно прозорско окно – крхко стакло постављено између њега и чудовишности хладног, црног, влажног, блатњавог, непријатељског нагомилавања цигала, црепова, и камења, ствари које су саме по себи немиле и непријатне за човека.
Господин Верлок је осећао притајено непријатељство спољашњег света толико да га је готово физички болело. Нема занимања које више може да изневери човека од занимања тајног полицијског агента. Као да коњ под тобом изненада угине усред пусте и суве равнице. Такво поређење је пало господину Верлоку на памет зато што је у своје време јахао многе коње, и сада је имао осећај почетног пада. Будућност му је изгледала тако црна као и прозорско окно на које је наслонио чело. И одједном се појавило лице господина Владимира, глатко избријано и оштроумно, и окружено ореолом светлости ружичастог тена као нека врста ружичастог печата утиснутог у кобну таму.
Сјајна и изобличена приказа је физички била тако језива да је господин Верлок устукнуо од прозора, и пустио је да застор уз звечање падне. Узнемирен и занемео од страха да ће му се указати још таквих привиђења, посматрао је жену како поново улази у собу и одлази у кревет, смирено и некако званично, због чега се осетио ужасно усамљеним на овом свету. Госпођа Верлок изрази своје изненађење што га види будног.
− Не осећам се добро − промумлао је, и прешао рукама преко влажног чела.
− Вртоглавица?
− Да. Уопште ми није добро.
Госпођа Верлок, са смиреношћу једне искусне жене, изнесе поуздано мишљење о узроку, и предложи мужу уобичајени лек, али он, укопан на средини собе, тужно одмахну спуштеном главом.
− Прехладићеш се будеш ли тамо стајао − приметила је.
Господин Верлок се присили да заврши са скидањем одеће, и попе се у кревет. Доле у тихој, узаној уличици, одмерени кораци су се приближили кући, а затим утихнули, лагани и постојани, као да је пролазник намерио да прегази читаву вечност, од једне гасне светиљке до друге у ноћи без краја; и дремљиво откуцавање старог сата на одморишту јасно се чуло у спаваћој соби.
Госпођа Верлок, лежећи на леђима, и зурећи у таваницу, примети:
− Пазар нам је данас веома мали.
Господин Верлок, у истом положају, прочисти грло као да ће изјавити нешто важно, али само упита:
− Јеси ли искључила гас у приземљу?
− Јесам − одврати госпођа Верлок савесно. − Онај јадни дечко је вечерас изузетно узбуђен − промрмљала је, након паузе која је потрајала три откуцаја сата.
Господин Верлок није марио за Стивијеву узбуђеност, али се осећао ужасно будним, и плашио се суочавања с тамом и тишином која ће уследити након гашења лампе. Тај страх га наведе да примети како се Стиви оглушио о његов предлог да оде на спавање. Госпођа Верлок, која се ухватила у замку, поче нашироко мужу да објашњава како то није био никакав „безобразлук“, већ обична „узбуђеност“. У читавом Лондону није било младића Стивијевих година који би био добродушнији и послушнији од њега, потврдила је; нико љубазнији нити спремнији да удовољи, а чак је био и користан, све док му људи не узнемире његову сироту главу. Госпођа Верлок се окренула према свом мужу, који је лежао на леђима, ослонила се на лакат, и нагнула се над њим са жељом да га увери како је Стиви користан члан породице. Тај жар заштитничког сажаљења који је у детињству морбидно побудила несрећа другог детета обојила јој је бледе образе слабашним руменилом, док су јој крупне очи сјајиле под тамним капцима. Тада је госпођа Верлок изгледала млађе; изгледала је младо као што је Вини некада изгледала, и много живље него што је Вини из доба док су живели у кући на Белгрејв скверу себи икада допуштала да изгледа пред господом станарима. Узнемиреност је господина Верлока спречила да прида смисао ономе што му је жена говорила. Чинило му се као да му се њен глас обраћа с друге стране дебелог зида. Њен изглед га је дозвао свести. Ценио је ту жену, и тај осећај поштовања, покренут испољавањем нечега што је личило на осећања, само му је задало још бола на сву његову муку. Кад јој је глас утихнуо, нелагодно се промешкољио, и изустио:
− Не осећам се добро последњих неколико дана.
Можда је овим намеравао да јој се потпуно повери; али госпођа Верлок поново спусти главу на јастук, и загледана у таваницу настави:
− Тај дечко чује превише од свега што се овде говори. Да сам знала да долазе вечерас, побринула бих се да оде на спавање кад и ја. Излудело га је нешто што је чуо, нешто у вези са изједањем људског меса и испијањем крви. Чему такви разговори?
У гласу јој се осећао призвук озлојеђеног презира. Господин Верлок је сада био сасвим прибран.
− Питај Карла Јунта − дивље је зарежао.
Госпођа Верлок врло одлучно назва Карла Јунта „одвратним старцем“. Отворено је исказивала своју наклоност ка Михаелису. О робусном Осипону, у чијем присуству се увек осећала нелагодно мада је то прикривала ставом хладне суздржаности, ништа није рекла. И наставила је да говори о брату, који је толике године био предмет њене бриге и страха:
− Он не треба да слуша такве ствари. Верује да је то све истина. Не зна за боље. Узнемири се због тога.
Господин Верлок не рече ништа.
− Зверао је у мене, као да ме не познаје, кад сам сишла. Срце му је тукло као чекић. Није он крив што се лако узбуђује. Пробудила сам мајку, и замолила је да поседи с њим док не оде на спавање. Није он крив. Не прави проблеме када га оставе на миру.
Господин Верлок не рече ништа.
− Камо лепе среће да није никада ишао у школу − поче поново госпођа Верлок осорно. − Увек узима оне новине из излога да чита. Сав се зајапури над њима. Оставимо барем десет примерака месечно. Само заузимају простор у излогу. И господин Осипон сваке недеље доноси хрпу оних Б. П. брошура да их продаје по пола пенија. Ја не бих дала пола пенија ни за читаву гомилу. Блесаво штиво – ето шта је. Неће се то продавати. Пре неки дан, Стиви се дочепао једне, и у њој се налазила прича о немачком официру који је откинуо пола уха војнику, и због тога није био кажњен. Животиња! То поподне нисам могла да изађем на крај са Стивијем. Та прича је била довољна да човеку крв прокључа. И каква је корист од штампања таквих ствари? Ми овде нисмо немачки робови, хвала богу. Није то наша ствар, је ли тако?
Господин Верлок не одговори.
− Морала сам дечку да одузмем нож за резбарење − настави госпођа Верлок, сада већ мало поспаније. − Викао је и ударао ногама о под и јецао. Не може да поднесе помисао на било какву окрутност. Заклао би тог официра као свињу да га је тада видео. Истина је! Неки људи не заслужују милост. − Глас госпође Верлок утихну, и израз њених укочених очију постаде све замишљенији и замућенији током дуге паузе. – Је ли ти удобно, душо? − упита слабашним, удаљеним гласом. − Да угасим сада светло?
Суморно убеђен да за њега нема сна, господин Верлок је лежао ћутке и непомично у страху од мрака. Уложио је велики напор.
− Да. Угаси га − коначно је изговорио шупљим гласом.

Четврто поглавље


Већина од тридесетак малих столова прекривених црвеним столњацима с белим шарама била је поређана под правим углом у односу на тамносмеђе дрветом обложене зидове подземне дворане. Бронзани лустери с многобројним куглама висили су с ниске, благо засведене таванице, а фреске су се равно и безлично простирале свуда унаоколо по зидовима без прозора, с призорима хајки и уличних пијанки у средњовековним костимима. Скутоноше у зеленим прслуцима витлали су ловачким ножевима и подизали увис кригле запенушаног пива.
− Уколико се не варам, ви бисте морали знати шта се крије иза ове проклете ствари − рече робусни Осипон, нагињући се напред, с лактовима раширеним на столу и стопалима гурнутим испод столице. У очима му се огледала дивља нестрпљивост.
Високи клавир у близини врата, поред којег су се са обе стране налазиле саксије с палмама, изненада сâм од себе произведе плесну мелодију са агресивном виртуозношћу. Подигао је заглушујућу буку. Кад је престао, подједнако нагло као што је и почео, сумњиви човечуљак с наочарима који је седео насупрот Осипону иза тешке стаклене кригле пуне пива смирено је изговорио нешто што је звучало као општи предлог.
− У принципу, то што један од нас двојице можда зна или не зна нешто у вези са било чиме не сме бити пренето другима.
− Свакако − сложи се друг Осипон тихим, пригушеним гласом. − У принципу.
Са својим крупним руменим лицем међу шакама наставио је упорно да зури, док је сумњиви човечуљак с наочарима хладно испијао пиво и спуштао стаклену криглу на сто. Пљоснате, велике уши биле су му широко одмакнуте од главе, која је изгледала довољно крхко да је Осипон здроби између палца и кажипрста; чело као да му се наслањало на оквир наочара; равни образи, масног, нездравог тена, били су просто забрљани јадном оскудношћу танких црних брчића. Кукавна неугледност читаве појаве била је још смешнија због његовог крајње самоувереног држања. Говор му је био осоран, а нарочито се трудио да остави утисак док је ћутао.
Осипон поново промумла кроз шаке:
− Јесте ли данас много излазили?
− Не. Читаво преподне сам провео у кревету − одговори други. − Зашто?
− Ох! Ништа − одврати Осипон, жудно зурећи док је у себи дрхтао од жеље да нешто сазна, али очигледно га је плашила неодољива незаинтересованост човечуљка. Када је разговарао с овим другом – што се ретко дешавало – велики Осипон је патио од комплекса моралне и физичке безначајности. Међутим, упутио је још једно питање: − Јесте ли пешке дошли овамо?
− Не. Аутобусом − прилично спремно одговори човечуљак. Живео је далеко у Излингтону, у кућици у једној бедној улици, закрченој сламом и прљавим папиром где су, кад нису били у школи, трчкарале и препирале се хорде неуредне деце уз крештаву, невеселу, горопадну грају. Самачку стражњу собу, познату по невероватно великом ормару, изнајмио је намештену од две постарије уседелице, скромне кројачице чије су муштерије углавном биле младе служавке. На ормар је ставио тешки катанац, али иначе је био узоран станар, није стварао невоље, и готово га уопште није требало дворити. Карактерисало га је то што је захтевао да буде присутан када му чисте собу, а када је излазио, закључавао је врата и кључ носио са собом.
Осипон је замишљао како те наочаре у црном оквиру круже улицама на спрату аутобуса, док њихов самоуверени одсјај пада тамо-амо по зидовима кућа или се спушта на главе несвесне бујице људи на плочницима. Тај дух болесног осмеха променио је облик Осипонових пуних усана при помисли на зидове који потврдно климају, и људе који беже да спасу живу главу чим угледају те наочаре. Кад би само знали! Каква паника! Упитно је промрљао: − Седите овде већ дуго?
− Сат или нешто дуже − нехајно одговори овај други, и отпи гутљај тамног пива. Сви његови покрети – начин на који је држао криглу, сам чин испијања, начин на који је спуштао тешку чашу и прекрштао руке – имали су чврстину, сигурну прецизност због чега је крупни и мишићави Осипон, који се нагињао напред продорног погледа и напућених усана, остављао утисак нестрпљиве неодлучности.
− Сат времена − рекао је. − Онда можда још нисте чули новост. Ја сам је управо чуо – на улици. Јесте ли?
Човечуљак одмахну главом. Али пошто овај није показивао интересовање, Осипон дода како је вест чуо непосредно пре него што је ушао. Продавац новина ју је извикивао њему пред носом, и пошто није био припремљен на тако нешто, веома се изненадио и узнемирио. Ушао је у зграду сувих уста. – Нисам ни помислио да ћу вас затећи овде − додао је, непрекидно мумлајући, с лактовима постављеним на сто.
− Долазим овамо понекад − одврати онај други, задржавши изазивачки суздржано понашање.
− Дивно што баш ви од свих људи нисте чули ништа о томе − настави робусни Осипон. Капци му се нервозно спустише преко сјајних очију. – Ви од свих људи − поновио је, искушавајући га. Овако очито суздржавање доказивало је невероватну и необјашњиву срамежљивост тог крупног човека пред смиреним човечуљком, који је опет подигао стаклену криглу, отпио, и спустио је одсечним и сигурним покретом. И то је било све.
Осипон, пошто је очекивао нешто, реч или знак, који није стигао, прихвати то као неку врсту равнодушности.
− Дајете ли − питао је, још више утишавајући глас − своју робу свима који се усуде да вам је затраже?
− Моје апсолутно правило је да никада никога не одбијем – док год код себе имам залихе − одлучно одговори човечуљак.
− То вам је принцип? − примети Осипон.
− Јесте. То је принцип.
− И мислите да је то исправно?
Велике округле наочаре које су том бледом лицу давале изглед продорне самоуверености, супротставише се Осипону као две будне, непомичне лопте које севају хладну ватру.
− Савршено. Увек. У свим околностима. Шта може да ме заустави? Што не бих? Зашто бих се двапут премишљао?
Осипон уздахну, такорећи, дискретно.
− Хоћете да кажете како бисте предали робу и неком њушкалу ако би дошао да је од вас затражи?
Други се бледо осмехну.
− Нека дођу и покушају, и видећете − рече. − Знају они мене, али знам и ја њих све редом. Неће ми се ни приближити, они не.
Чврсто је стиснуо танке помодреле усне. Осипон се успротиви.
− Али могли би некога да пошаљу – да вам подметну. Зар не схватате? На тај начин вам измаме робу, а онда вас ухапсе с доказом у рукама.
− Доказом за шта? За коришћење експлозива без дозволе, можда.
Мада је имао намеру да се презриво подсмехне, израз мршавог, болешљивог лица му је остао непромењен, а начин изговора нехајан. – Не верујем да ико од њих жуди да ме ухапси. Мислим да не би могли никога да наговоре да затражи налог. Чак ни оне најбоље. Ниједног.
− Зашто? − упита Осипон.
− Зато што добро знају да се од дела своје робе никада не одвајам. Увек је уз мене. Лагано је дотакао капут у висини груди. − У дебелој стакленој бочици − додао је.
− Тако су ми и рекли − рече Осипон, с призвуком чуђења у гласу. − Али нисам знао...
− Знају они − прекиде га оштро човечуљак, наслањајући се на раван наслон столице, који му се издизао изнад нежне главе. − Никада ме неће ухапсити. Таква игра не одговара ниједном полицајцу. Да би се позабавили неким као што сам ја, потребно им је право, отворено, срамно јунаштво.
Поново је самоуверено пуцнуо устима. Осипон сузби један нестрпљиви покрет.
− Или несмотреност – или једноставно незнање − жустро је узвратио. – Само треба да за тај посао унајме некога ко не зна да носите довољно експлозива у џепу да на комаде разнесете и себе и све око себе у кругу од шездесетак метара.
− Никада нисам изјавио да ме не могу уклонити − одврати онај други. – Али то не би било хапшење. Штавише, ни то није лако као што изгледа.
− Пих! − Побунио се Осипон. – Немојте бити сигурни у то. Шта би спречило њих петорицу-шесторицу да скоче на вас с леђа на улици? Када би вас чврсто зграбили за руке, ништа не бисте могли, је ли тако?
− Да, могао бих. Ретко кад излазим на улицу кад се смрачи − изјави човечуљак, неосетљиво − и никада веома касно. Док се шетам, десна рука ми је увек склопљена око гумене лоптице коју носим у џепу панталона. Притисак на ту лоптицу укључује детонатор унутар бочице коју носим у џепу. То је принцип пнеуматског тренутног прекидача за објектив камере. Цев води до...
Брзим покретом откривања дао је Осипону прилику да баци поглед на гумену цевчицу, налик на танког смеђег црва, која је излазила из рукава сакоа и урањала у унутрашњи џеп јакне у висини груди. Његова одећа, неодређене смеђе мешавине, била је изношена и умрљана, прашњава у порубима, са искрзаним рупицама за дугмад. Детонатор је делом механички, делом хемијски, објаснио је, са ненамерном охолошћу.
− Тренутан је, наравно? − промрља Осипон, благо се стресавши.
− Далеко од тога − признаде други невољно услед чега му се уста жалосно искривише. – Мора проћи читавих двадесет секунди од тренутка када притиснем лоптицу до избијања експлозије.
− Фију! − зазвижда Осипон, потпуно запрепашћен. – Двадесет секунди! Ужас! Мислите да бисте могли с тим да се суочите? Ја бих полудео...
− Какве везе има и ако полудите. Наравно, то је слаба тачка овог посебног система, који је само за моју употребу. Најгоре од свега је то што нам је начин експлодирања увек слаба тачка. Покушавам да пронађем детонатор који ће се прилагодити свим условима деловања, па чак и неочекиваним променама услова. Променљив а ипак савршено прецизан механизам. Истински интелигентан детонатор.
− Двадесет секунди − поново изусти Осипон. – Ау! А онда...
Благим окретом главе светлуцање наочара као да је премерило величину пивнице у подруму чувене пивнице „Силенус“.
− Нико у овој просторији не би могао да умакне − пресудио је након извршеног прегледа. – Чак ни онај пар који се сада пење степеницама.
Клавир у подножју степеништа одјекну мазурком са дрском жестином, као да се неки прост и бесрамни дух размеће. Дирке су се тајанствено спуштале и подизале. Онда се све утишало. Осипон на тренутак замисли како се то јарко осветљено место претвара у застрашујућу црну рупу која избацује ужасне колутове дима, загушену грозним остацима срушених зидова и унакажених лешева. Имао је тако јасну представу разарања и смрти да се поново стресао. Други то примети, држећи се смирено и самодовољно.
− У крајњем случају, од самог карактера зависи и безбедност. Мало је људи на свету чији је карактер изграђен тако као мој.
− Питам се како сте то успели − зарежа Осипон.
− Снага личности − узврати други, без подизања гласа; пошто је та изјава дошла из уста једног тако очигледно бедног организма, Осипон се угризе за доњу усну. – Снага личности − понови, с разметљивом смиреношћу.
− Имам средства да будем смртоносан, али то само по себи, разумете, не значи апсолутно ништа у смислу заштите. Делотворно је у ствари веровање тих људи у моју спремност да та средства и употребим. То је њихов утисак. То је безусловно. Зато сам смртоносан.
− И међу тим људима има карактерних појединаца − злокобно промуца Осипон.
− Могуће. Али очигледно је реч о различитим нивоима пошто, на пример, они на мене не остављају утисак. Зато су они слабији од мене. И не могу бити другачији. Њихов карактер је изграђен на утврђеном моралу. Ослања се на друштвени поредак. Мој је ослобођен свега вештачког. Они су везани свим могућим обичајима. Ослањају се на живот који је, у вези с овим, историјска чињеница окружена свим врстама ограничења и обзира, сложена, организована чињеница изложена нападима у свакој тачки; док се ја ослањам на смрт, која не познаје ограничења и не може бити нападнута. Моја надмоћност је очигледна.
− То је визионарски начин изражавања − рече Осипон, посматрајући хладно светлуцање округлих наочара. – Не тако давно чуо сам Карла Јунта како изговара нешто веома слично.
− Карл Јунт − презриво промумла други − делегат Међународног црвеног комитета, читавог живота је само извештачена сенка. Има вас тројица делегата, зар не? Нећу износити мишљење о другој двојици, пошто сте ви један од њих. Али то што говорите безначајно је. Ви сте вредни изасланици револуционарне пропаганде, али невоља није само у томе што сте неспособни да самостално размишљате баш као и неки угледни бакалин или новинар, већ и зато што уопште немате карактер.
Осипон није могао да сакрије озлојеђеност.
− Али шта желите од нас? − узвикнуо је пригушеним гласом. – За чим ви лично трагате?
− За савршеним детонатором − стиже одлучан одговор. – Зашто правите такве гримасе? Видите, не можете да поднесете чак ни спомињање нечег одлучног.
− Не правим гримасе − грубо прогунђа изнервирани Осипон.
− Ви, револуционари − настави други, са опуштеном самоувереношћу − ви сте робови друштвене конвенције, која вас се плаши; робови сте баш као и сама полиција која стоји у одбрани те конвенције. Јасно да јесте, пошто желите да је промените. Она управља вашим мислима, наравно, и вашим деловањем, и зато ни ваше мисли ни ваше деловање не могу да буду одлучни. − Застао је, спокојно, у тешкој, бесконачној тишини, а онда готово сместа наставио: − Нисте ни трунку бољи од снага усмерених против вас – од полиције, на пример. Пре неки дан сам изненада налетео на главног инспектора Хита на углу Тотенам корт роуда. Погледао ме је врло продорно. Али ја њега нисам погледао. Само сам га окрзнуо погледом. Зашто бих га посматрао? Он је размишљао о многим стварима – о својим надређенима, о свом угледу, судовима, својој плати, новинама – стотинама ствари. Али ја сам само мислио на свој детонатор. Инспектор ми није ништа значио. Био ми је безначајан као – ништа толико безначајно ми не пада на памет са чиме бих могао да га упоредим осим можда Карла Јунта. Слика и прилика. И терориста и полицајац обојица долазе из исте корпе. Револуција, законитост – противудар у истој игри; облици беспосличарења у суштини потпуно исти. Он игра своју игрицу; тако и ви пропагандисти. Али ја се не играм: радим четрнаест сати дневно и понекад идем и гладан. Моји огледи повремено коштају, и онда морам дан-два да издржим без хране. Гледате моје пиво. Да. Већ имам две чаше, и сада ћу узети још једну. Ово је мали празник, и ја га сам славим. Зашто да не? Довољно сам чврст да радим сам, сасвим сам, апсолутно сам. Годинама већ радим сам.
Осипоново лице постаде тамноцрвено.
− На савршеном детонатору, ха? − подругљиво се насмејао.
− Да − жустро узврати други. – То је добра дефиниција. Не бисте могли да пронађете ништа ни упола тако прецизно да опишете природу свог деловања са свим вашим комитетима и делегацијама. Ја сам прави пропагандиста.
− Нећемо о томе да расправљамо − рече Осипон, са жељом да се издигне изнад личног обзира. – Плашим се да ћу морати да вам покварим славље. Јутрос се човек разнео у парку Гринич.
− Како знате?
− Извикују вести на улицама још од два сата. Купио сам новине, и утрчао овамо. Онда сам вас угледао како седите за овим столом. Имам их сада у џепу.
Извукао је новине. Био је то повелики, ружичасти табак, као да је поруменео од топлине сопствених уверења, која су била оптимистична. Погледом је брзо прелетео преко страница.
− Ах! Ево га. Бомба у парку Гринич. Засада нема много. Пола дванаест. Магловито јутро. Последице експлозије су се осетиле све до Ромни роуда и Парк плејса. Огромна рупа у земљи испод дрвета испуњена смрвљеним корењем и поломљеним гранама. Свуда унаоколо делови људског тела разнети у комаде. То је све. Све остало је обично новинарско наклапање. Кажу да нема сумње да је то био подли покушај дизања Опсерваторије у ваздух. Хм. У то је тешко поверовати.
Још неко време је гледао у новине у тишини, затим их је додао оном другом, који их је након расејаног зурења спустио без примедби.
Први је проговорио Осипон – и даље озлојеђен.
− Комади само једног човека, обратите пажњу. Дакле: разнео се. То вам квари дан, је ли тако? Јесте ли очекивали такав потез? Ни на крај памети ми није било – нисам могао ни да замислим да се тако нешто планира овде – у овој земљи. У садашњим околностима, не недостаје јој злочинаца.
Човечуљак подиже танке црне обрве с равнодушним презиром.
− Злочинац! Шта је то? Шта је злочин? Шта уопште значи једна таква изјава?
− Како да се изразим? Морам да користим савремене појмове − одврати нестрпљиво Осипон. – Та изјава значи да ово може лоше да утиче на наш положај у овој земљи. Зар то за вас није довољно велики злочин? Убеђен сам да сте у последње време делили своју робу.
Осипон се продорно загледа у њега. Други, без устезања, лагано спусти и подиже главу.
− Јесте! − прасну уредник Б. П. брошура љутитим шапатом. – Не! И заиста то тек тако делите, само ако то од вас затражи прва будала која наиђе?
− Управо тако! Осуђени друштвени поредак није изграђен на папиру и мастилу, и не заносим се да ће га срушити комбинација папира и мастила, шта год ви мислили. Да, делио бих робу обема рукама сваком човеку, жени, или будали која наиђе. Знам о чему размишљате. Али ја не примам упутства од Црвеног комитета. Гледао бих како вас протерују одавде, или хапсе – или обезглављују ако треба – и не бих се ни најмање потресао. Уопште није важно шта се дешава с нама као појединцима.
Говорио је нехајно, без жара, готово без икаквих осећаја, и Осипон, кога је то дубоко погодило, покуша да опонаша његову суздржаност.
− Да полиција овде уме да ради свој посао, избушила би вас револверима, или би покушала да вас отпозади удари по глави усред бела дана.
Човечуљак као да је већ размотрио ту могућност на свој равнодушни, самоуверени начин.
− Да − сложио се крајње спремно. – Али за то би морали да се суоче са сопственим институцијама. Схватате ли? То захтева неуобичајену истрајност. Истрајност посебне врсте.
Осипон трепну.
− Мислим да би вам се управо то догодило да вам се лабораторија налази у Сједињеним Државама. Они тамо не обраћају пажњу на формалности.
− Вероватно нећу ићи да проверим. Иначе, примедба вам је на месту − признаде други. – Њихов је карактер далеко јачи, и у суштини је анархистички. Сједињене Државе су за нас плодно тло – веома добро тло. Велика република у себи носи корен уништавања. Колективни темперамент се не покорава законима. Одлично. Могу да нас побију, али...
− Ви сте за мене превише несхватљиви − прогунђа Осипон, са суморном забринутошћу.
− Логично − побуни се други. – Има неколико врста логике. Ово је просвећена врста. Америка је у реду. Ова земља је опасна, са својом идеалистичком представом о законитости. Друштвени дух овог народа је увијен у обазриве предрасуде, а то је погубно за наш рад. Говорите о Енглеској као о нашем једином прибежишту! Утолико горе. Капуа!13 Зашто су нам потребна прибежишта? Ту ви говорите, штампате, кујете завере, и ништа не радите. Рекао бих, врло згодно за такве као што је Карл Јунт.
Благо је слегнуо раменима, затим додао са истом опуштеном сигурношћу: − Наш циљ би требало да буде разбијање сујеверја и обожавања законитости. Ништа ми не би било драже него да нас инспектор Хит и њему слични побију усред белог дана уз одобравање јавности. Тада бисмо добили пола битке; дошло би до распада старе моралности у самом њеном светилишту. То би требало да вам буде циљ. Али ваши револуционари то никада неће разумети. Планирате будућност, губите се у сањарењима о економским системима насталим из овог постојећег; док нам је у ствари потребно рашчишћавање и јасан почетак за ново схватање живота. Таква будућност ће доћи сама по себи ако јој само направимо места. Зато бих лопатама бацао своју робу на угловима улица када бих је имао довољно; а пошто је немам, чиним све што могу да усавршим истински поуздан детонатор.
Осипон, који се дубоко удубио у мисли, ухвати се за ту последњу реч као за сламку спаса.
− Да. Ваши детонатори. Не бих се чудио да је то био један од ваших детонатора који је разнео оног човека у парку.
Сенка узнемирености пређе преко одлучног, бледог лица насупрот Осипона.
− Управо у томе и леже моје невоље, што морам практично да испитујем сваку врсту. На крају крајева, морам да их испробам. Осим тога...
Осипон га прекину.
− Ко би могао да буде тај човек? Уверавам вас да ми у Лондону немамо сазнања... Можете ли да ми опишете особу којој сте дали робу?
Други окрену наочаре ка Осипону као да усмерава пар рефлектора.
− Да га опишем − понови лагано. − Мислим да на ово нећете имати ни најмању примедбу. Описаћу вам га једном речју – Верлок.
Осипон, кога је знатижеља издигла неколико центиметара од столице, нагло седе као да га је неко ударио у лице.
− Верлок! Немогуће.
Хладнокрвни човечуљак само благо климну главом.
− Да. Он је тај. У овом случају не можете да кажете да сам робу дао првој будали која је наишла. Он је био истакнути члан групе колико ја схватам.
− Да − сложи се Осипон. – Истакнути. Не, није баш тако. Он је био главни за скупљање обавештајних података, и обично је примао другове који су овамо долазили. Био је више користан него важан. Човек без идеја. Пре много година је говорио на скуповима – у Француској, чини ми се. Мада, не нарочито добро. Веровали су му људи као што су Латоре, Мозер, и све то старо друштво. Једини таленат који је исказао била је његова способност да некако измиче пажњи полиције. Овде, на пример, изгледа да га нису пажљиво мотрили. Био је ожењен, знате. Претпостављам да је с њеним новцем отворио ону продавницу. Чини се, такође, да му се исплатила.
Осипон нагло застаде, и промумла за себе: − Питам се шта ће сада бити с том женом? − и замисли се.
Други је чекао с разметљивом равнодушношћу. Његово порекло је било непознато, и углавном су га знали само под надимком Професор. Такав назив је стекао зато што је некада био асистент на хемији на неком техничком институту. Расправљао се с властима због неправедног поступања. После тога је добио место у лабораторији фабрике боја. И тамо су се према њему односили одвратно неправедно. Његове борбе, оскудица, велики труд да се издигне на друштвеној лествици, испунили су га тако високим мишљењем о сопственим заслугама да је свету било готово немогуће да се према њему односи правично – јер такав утисак зависи првенствено од стрпљења појединца. Професор је имао духа, али недостајала му је велика друштвена врлина – мирење са судбином.
− Интелектуални никоговић − изговори гласно Осипон, изненада се тргнувши из размишљања о жалосној судбини и послу госпође Верлок. – Сасвим обична личност. Грешите што се чешће не дружите с друговима, Професоре − додао је прекорно. – Је ли вам нешто рекао – дао неки наговештај о својим намерама? Нисам га видео месец дана. Не могу да верујем да је нестао.
− Рекао ми је да је у питању напад на зграду − рече Професор. – Толико сам морао да знам да бих могао да припремим експлозив. Напоменуо сам му да ћу једва накупити довољну количину да се постигне разарање, али озбиљно је навалио с молбама да дам све од себе. Пошто је желео нешто што би могло отворено да се носи у руци, предложио сам му да искористимо једну стару петолитарску лакирану канту коју сам случајно имао код себе. Допала му се та замисао. Мало сам се помучио, јер сам прво морао да јој исечем дно а онда га поново заварим. Када је била спремна за употребу, у канти се налазила добро затворена тегла од дебелог стакла са широким отвором обложена влажном глином и у њој око пола килограма зеленог прашка Х2. Детонатор је био повезан с горњим поклопцем на канти. Било је генијално – комбинација времена и удара. Објаснио сам му систем. Била је у питању танка калајна цев у којој се налазило...
Осипону одлута пажња.

− Шта мислите да се догодило? − прекину га.
− Нисам сигуран. Можда је чврсто заврнуо поклопац, што би довело до контакта, а онда заборавио на време. Механизам је био намештен на двадесет минута. С друге стране, ако је дошло до контакта, оштар удар би сместа довео до експлозије. Или је веома скратио време, или му је канта једноставно испала. До контакта је свакако дошло – то ми је потпуно јасно. Систем савршено ради. Мада, човек би помислио да би обична будала у журби пре заборавила да оствари контакт. Ја сам се углавном плашио таквог неуспеха. Али има толико будала да човек не стиже да се чува. Не можете од детонатора очекивати да буде потпуно отпоран на будале.
Махнуо је конобару. Осипон је круто седео, с расејаним погледом пуним душевног бола. Када се човек удаљио с новцем, пренуо се са изгледом дубоког незадовољства.
− Нашао сам се у крајње незавидној ситуацији − размишљао је. – Карл већ недељу дана лежи у кревету болестан од бронхитиса. Можда више никада неће ни устати. Михаелис ужива негде на селу. Један помодни издавач му је понудио пет стотина фунти за књигу. Биће то ужасан неуспех. У затвору је изгубио навику повезаног размишљања, знате.
Професор је устао, и док је закопчавао капут, погледао је око себе савршено равнодушно.
− Шта ћете учинити? − упита Осипон, уморно. Плашио се осуде Централног црвеног комитета, тела без сталног места боравишта, и о чијем чланству није био тачно обавештен. Ако се овај догађај оконча тако што ће обуставити скромну новчану помоћ коју су му доделили за издавање Б. П. брошура, онда ће заиста морати да жали због Верлокове необјашњиве лудости.
− Солидарност с екстремним обликом деловања је једно, а глупа несмотреност је нешто сасвим друго− рекао је, с неком туробном суровошћу. – Не знам шта је спопало Верлока. Има ту нека тајна. Међутим, њега више нема. Схватите ово како год желите, али под датим околностима једино решење за милитантну револуционарну групу јесте да одбаци сваку везу с тим вашим проклетим чудаком. Само ме брине како да изведемо да то порицање буде довољно уверљиво.
Усправљени човечуљак, закопчан и спреман да пође, није био виши од Осипона који је и даље седео. Усмерио је своје наочаре право у Осипоново лице.
− Можда бисте могли да затражите од полиције потврду о добром владању. Они знају где је свако од вас синоћ спавао. Можда би пристали, ако их замолите, да издају и неку врсту званичног саопштења.
− Нема сумње да су они потпуно свесни да ми нисмо имали ништа с тим − огорчено промумла Осипон. – Али шта ће рећи, то је друга ствар. − Остао је замишљен, и није више обраћао пажњу на ниску, совасту, отрцану прилику која је стајала покрај њега. – Морам се одмах дочепати Михаелиса и убедити га да говори из срца на једном од наших скупова. Јавност има неку врсту сентименталног поштовања према том човеку. Његово име је познато. А ја познајем неколико извештача у великим дневним новинама. То што ће он причати потпуне су бесмислице, али он тако ватрено говори да људи прихвате све што каже.
− Као меласа − убаци Професор, сасвим пригушено, задржавши равнодушан израз лица. Збуњени Осипон је наставио полугласно да разговара сам са собом, као човек који размишља у потпуној самоћи.
− Проклети магарац! Оставити тако малоуман посао у мојим рукама. А чак не знам ни...
Сео је стиснутих усана. Помисао да оде право у продавницу по вести није му деловала привлачно. Сматрао је да је у Верлоковој продавници можда већ постављена полицијска замка. Мораће да изврше нека хапшења, помислио је, с неком врстом моралног огорчења, јер је начин његовог револуционарног живота угрожен и то не његовом кривицом. С друге стране, ако не оде тамо, постоји опасност да не сазна нешто што би му било изузетно важно. Затим му је пало на памет да, ако је тај човек у парку разнет на комаде како кажу вечерње новине, можда га још нису препознали. А ако је тако, можда полиција нема посебан разлог да Верлокову продавницу посматра пажљивије него неко друго место познато по посетама означених анархиста – у ствари, исто тако су могли да посматрају и улаз у „Силенус“. − Сада − промумлао је, премишљајући се.
Шкрипави глас крај његовог лакта изговори са смиреним подсмехом:
− Ухвати ти ту жену са свим њеним имањем.
Пошто је изговорио те речи, Професор се удаљио од стола. Осипон, кога је таква проницљивост затекла неспремног, неодлучно крену, али ипак остаде да беспомоћно зури, као да је чврсто прикован за седиште столице. Усамљени клавир, без икакве друге помоћи осим музичке столице, одважно удари неколико акорда, и започињући избор националних мелодија, најзад му одсвира „Дивљи зумбули Шкотске“. Болно непристрасне ноте су се све слабије чуле док се лагано пео степеницама, прелазио дворану и излазио на улицу.
Испред великих улазних врата туробни продавци новина стајали су покрај плочника и продавали своју робу. Био је леден, суморан дан раног пролећа; и чађаво небо, блато на улицама, рите прљавих мушкараца − све се изврсно слагало са ерупцијом влажних, тричавих листова папира натопљених штампарским мастилом. Прљави и замазани постери су попут таписерије украшавали ивичњак. Продаја поподневних новина је била врло жива; ипак, у поређењу са брзим, непрекидним проласком пешака, учинак је био недовољан и занемарљив. Осипон жустро погледа на обе стране пре него што је закорачио у гомилу, али Професор се већ изгубио из вида.

Пето поглавље


Професор је скренуо у улицу лево, и ходао укочено усправне главе, у гомили у којој је готово свако понаособ био виши од његовог закржљалог стаса. Узалуд би самом себи лагао да је био разочаран. Али то је пуко осећање; његове постојане мисли није могао да узнемири овакав или неки сличан неуспех. Следећег пута, или онај пут након тога, ударац ће бити застрашујућ – нешто истински потресно – ударац довољно јак да отвори прву пукотину на упечатљивом прочељу великог здања правних замисли иза којих се крију гнусне законске неправде. Скромног порекла и до те мере безначајног изгледа да му је он чак представљао препреку у испољавању његових иначе знатних природних способности, машту су му рано запалиле приче о људима који се издижу из понора сиромаштва до положаја богатства и моћи. Крајња, готово аскетска чистота мисли, заједно са запањујућим непознавањем световних прилика, пред њим је поставила циљ стицања моћи и утицаја без посредовања умешности, привлачности, такта, богатства – искључиво сопственим заслугама. У том погледу је сматрао да има право на неоспоран успех. Његов отац, осетљиви мрачни занесењак с косим челом, био је лутајући и ватрени проповедник неке непознате али круте хришћанске секте – крајње уверен у преимућства своје исправности. У његовом сину, индивидуалисти по природи, чим је наука у потпуности заменила веровања тајних верских скупова, овај морални став се претворио у сумануту пуританску амбицију. Неговао ју је као нешто световно свето. Њена пропаст му је отворила очи и увидео је праву природу света, чији је морал био лажан, покварен, и безбожан. Чак и иза најоправданијих револуција стоје личне побуде прерушене у веру. Професор је у свом огорчењу пронашао коначни узрок који га је ослободио греха што се као изасланик сопствене амбиције окренуо разарању. Уништавање поверења јавности у законе било је несавршена формула његовог крутог фанатизма; али подсвесно је врло тачно и исправно био убеђен да основе утврђеног друштвеног поретка не могу бити делотворно срушене осим помоћу неке врсте колективног или индивидуалног насиља. Био је представник морала – то је себи увртео у главу. Обављајући свој задатак с немилосрдним пркосом стекао је привид моћи и личног угледа. То се није могло оспорити његовој осветничкој горчини. Стишавала је свој немир; и на свој начин, већина страствених револуционара можда и не тражи ништа друго до мира заједно са остатком човечанства – мир ублажене таштине, задовољених апетита, или можда умирене савести.
Изгубљен у гомили, убог и патуљаст, самоуверено је размишљао о својој моћи, с руком у левом џепу панталона, лагано стежући гумену лоптицу, главног јемца своје злокобне слободе; али нешто касније, непријатно га је погодио призор пута закрченог возилима и плочника крцатог људима. Налазио се у дугој, равној улици, настањеној само делићем неизмерног мноштва; али свуда око себе, све до граница обзорја сакривеног иза огромне хрпе цигала, осећао је масу човечанства моћну у својој бројности. Гамижу, бројни као скакавци, вредни као мрави, несмотрени као природна сила, хрле слепо и кротко и прихваћено, неприступачни за осећања, логику, можда и страх, такође...
Тог облика сумње се највише плашио. Неприступачни за страх! Често је, док се тако напољу шетао, и ако би успео да се ослободи себе, имао такве тренутке страшног и разумног неповерења у човечанство. Шта ако њих ништа не може да покрене? Такви тренуци долазе свим људима чија је амбиција усмерена ка непосредном схватању човечности – уметницима, политичарима, мислиоцима, реформаторима, или свецима. Презира вредно емоционално стање, чија ће усамљеност само ојачати надмоћни карактер; и са жестоким ликовањем Професор помисли на прибежиште своје собе, са закатанченим ормаром, изгубљеним у дивљини сиромашних кућа, испосничко пребивалиште савршеног анархисте. У намери да брже стигне до места где је могао да се укрца на аутобус, нагло је скренуо из закрчене улице у узано и прашњаво сокаче поплочано камењем. С једне стране су ниске куће од опеке у прашњавим прозорима имале готово невидљиви умирући изглед неизлечивог распадања – празне шкољке које чекају рушење. На другој страни улице живот још није у потпуности нестао. Наспрам једине гасне лампе зјапила је пећина трговца половним намештајем, где је дубоко у мраку неке врсте узаног прилаза који је вијугао кроз чудну шуму ормара, са замршеним жбуњем ногу од столова, једно велико огледало светлуцало попут језерцета у шуми. Несрећни, одбачени кауч, и уз њега две распарене столице, стајали су на отвореном. Једино људско биће које се служило овим пролазом осим Професора, приближавајући се одлучно и усправно из супротног правца, одједном је зауставило свој жустри корак...
− Здраво! − рекао је опрезно, и малчице се накривио на страну.
Професор се већ зауставио, напола окренут тако да су му рамена била веома близу другог зида. Десну руку је лагано спустио на наслон одбаченог кауча, леву је намерно држао дубоко завучену у џеп панталона, а округли облик наочара с тешким оквиром давао је његовом туробном, незабринутом лицу изглед сове.
Ово је подсећало на сусрет у споредном ходнику куће пуне живота. Стасити човек је имао до грла закопчан тамни капут, и носио је кишобран. Шешир му је, онако забачен уназад, откривао већи део чела, које је изгледало веома бело у полутами. У тамним очним дупљама, очне јабучице су продорно светлуцале. Дуги, спуштени бркови, боје зрелог кукуруза, врховима су уоквиривали четвртасти облик обријане браде.
− Не тражим вас − рекао је кратко.
Професор се не помаче ни центиметар. Помешани звуци велеграда потонули су у неразговетан пригушени жамор. Главни инспектор Специјалног криминалистичког одељења, господин Хит, променио је тон.
− Не журите кући? − питао је, с подругљивом једноставношћу.
Омалени морални изасланик разарања, нездравог изгледа, тихо је ликовао због сопственог утицаја, пошто је држао под контролом овог човека овлашћеног да брани угрожено друштво. Срећнији од Калигуле, који је желео да Римски сенат има само једног поглавара да би могао да задовољи своју окрутну похлепу, посматрао је у том једном човеку све силе којима је пркосио: силу закона, власништва, тлачења, и неправде. Видео је све своје непријатеље и неустрашиво им се супротстављао а све ради задовољења сопствене таштине. Стајали су збуњени пред њим као пред застрашујућим знамењем. У себи је ликовао због могућности овог сусрета који му је потврдио надмоћ над целокупним човечанством.
То је заиста био случајан сусрет. Главни инспектор Хит је тог дана имао непријатно много посла пошто је његово одељење примило први телеграм из Гринича нешто пре једанаест сати пре подне. Пре свега, већ и сама чињеница да се напад догодио мање од недељу дана након што је уверио високог званичника да не треба да се плаше напада анархиста била је довољно неугодна. Ако је икада био уверен у такву изјаву, онда је то било тада. Изрекао је то бескрајно задовољан собом, јер је било очигледно да високи званичник страшно прижељкује да чује управо то. Потврдио је да се ни на шта слично не може ни помислити а да одељење за то не сазна у року од двадесет четири часа; а тако је говорио јер је себе сматрао великим стручњаком свог одељења. Чак је отишао довољно далеко да изговори речи које би неко мудрији задржао за себе. Али главни инспектор Хит није био баш мудар, барем не нарочито. Истинска мудрост, која није ни у шта сигурна у овом свету пуном противречности, спречила би га да себе доведе у овакав положај. Упозорила би његове надређене, и уништила му прилику за унапређење. Унапређење му је дошло веома брзо.
− Нема ниједног, господине, кога не бисмо могли да ухватимо у било које доба дана или ноћи. Знамо шта сваки од њих ради из сата у сат − изјавио је. И високи званичник је себи допустио да се насмеши. Главни инспектор Хит је изговорио тако очигледно праву ствар за официра свог ранга да је то било просто изванредно. Високи званичник је веровао у ту изјаву, која се слагала с његовом представом да је све у реду. Био је мудар на службени начин, јер иначе би размислио не о теорији већ о искуству које говори да се у блиским односима између завереника и полиције догађају неочекивана решења, изненадне рупе у простору и времену. Анархисту могу посматрати на сваком кораку и у сваком тренутку, али увек наиђе и такав тренутак када се некако изгуби из вида и домашаја на неколико сати, током којих се деси нешто (углавном експлозија) мање или више за жаљење. Али високи званичник, занет сопственим утиском да је све у реду, насмешио се, и сада је сећање на тај осмех изазивало велику нелагоду код главног инспектора Хита, главног стручњака када су анархисти били у питању.
Није то била једина околност која је кварила уобичајени спокој овог истакнутог стручњака. Догодило се још нешто и то управо тог јутра. Помисао да, када је хитно био позван у приватну канцеларију помоћника комесара, није био у стању да сакрије своје запрепашћење била је изузетно узнемирујућа. Нагон успешног човека давно га је научио да се, по правилу, углед гради на држању колико и на достигнућима. А он је осећао да му држање, када му је предочен телеграм, није било нарочито похвално. Разрогачио је очи, и узвикнуо: „Немогуће!“, па се тако изложио љутитом одговору на који није умео да узврати, пошто је помоћник комесара оптужујуће спустио врх прста на телеграм и након што га је гласно прочитао, бацио га је на сто. Бити смрвљен под притиском кажипрста, као и сам телеграм, било је непријатно искуство. И опасно, такође! Осим тога, главни инспектор Хит је био свестан да није поправио ствар тиме што је себи допустио да изрази своје уверење.
− Једно одмах могу да вам кажем: нико од наших с тим нема никакве везе.
Уживао је глас доброг детектива, али сада је увидео да би недокучиво предусретљива суздржаност пуно боље послужила његовом угледу. С друге стране, признао је самом себи да ће бити тешко сачувати углед ако ће му се крајњи аутсајдери мешати у посао. Аутсајдери су били проклетство полиције баш као и других занимања. Али тон којим је Помоћник комесара изговарао своје примедбе био је превише кисео да би га Хит још и нервирао.
И од доручка главни инспектор Хит није успео ништа да поједе.
Пошто је сместа кренуо да започне истраживање на лицу места, прилично се нагутао сирове, шкодљиве магле у парку. Затим се одшетао до болнице; и када је истрага у Гриничу коначно била завршена, изгубио је апетит. С обзиром на то да није био навикнут, као лекари, да изблиза посматра раскомадане остатке људских бића, згрозио се над призором који му се указао када је у одређеном болничком одељењу био подигнут водоотпорни прекривач са стола.
Други водоотпорни прекривач је био раширен преко стола као столњак, са угловима пресавијеним преко некаквог брежуљка – гомиле крпа, спаљених и крвавих, које су напола сакривале нешто што је могло бити и гозба за људождере. Била му је потребна прилична снага ума да не устукне пред тим призором. Главни инспектор Хит, успешан официр свог одељења, одржао се на ногама, али читав минут се није ни померио. Месни позорник у униформи баци поглед са стране, и рече с равнодушном једноставношћу:
− Ту је цео. Сваки његов делић. Какав посао.
Био је први на лицу места након експлозије. Поновио је ту чињеницу. Видео је нешто налик на снажан блесак муње у магли. У то време је стајао на вратима преноћишта у улици Краља Вилијама и разговарао је с власником. Потрес га је потпуно продрмао. Потрчао је између дрвећа према Опсерваторији. – Колико су ме ноге носиле − двапут је поновио.
Главни инспектор Хит, опрезно и ужаснуто се нагињући преко стола, пусти га да настави. Болнички носач и још један човек спустише углове платна, и одмакнуше се. Очи главног инспектора су претраживале ужасне делове те гомиле измешаних ствари, које као да су биле сакупљене у кланицама и продавницама дроњака.
− Користили сте лопату − приметио је, спазивши ситан шљунак, мајушне смеђе парчиће коре, и комадиће дрвета танке као игле.
− Морао сам на једном месту − рекао је неосетљиви позорник. – Послао сам чувара да донесе ашов. Кад ме је чуо како њиме стружем по земљи, наслонио се челом о дрво, позлило му је као псу.
Главни инспектор, нагињући се обазриво преко стола, борио се с непријатним осећајем у грлу. Силовита и насилна експлозија која је од тог тела направила гомилу безимених комадића потресла га је својом немилосрдном окрутношћу, мада му је разум говорио да се све морало десити брзо као севање муње. Човек, ко год да је био, умро је истог трена; а ипак је било тешко поверовати да је људско тело могло тако да се распадне а да не прође кроз незамисливу патњу. Пошто није био физиолог, а још мање метафизичар, главни инспектор Хит се снагом саосећања, које је облик страха, издигао изнад појма о времену. Тренутно! Сетио се свега што је икада читао у популарним издањима о дугим и застрашујућим сновима одсањаним у тренутку буђења; о читавом животу који са страховитом жестином проживи дављеник док му на смрт осуђена глава последњи пут искочи на површину док је вуче струја. Необјашњиве загонетке свесног постојања опседале су главног инспектора Хита док није развио ужасну замисао да у два узастопна трептаја ока могу да стану године страховитог бола и менталних мука. И у међувремену, главни инспектор је настављао да зури у сто смиреног израза и са благо нервозном пажњом сиромашне муштерије која се сагиње над такозваним нуспроизводима месаре бирајући јефтину недељну вечеру. Све време су његове истрениране способности одличног истражитеља, који не пропушта прилику да дође до информације, пратиле самозадовољно, неповезано брбљање позорника.
− Светлокоси момак − приметио је овај последњи спокојним тоном, и застао. – Старица која је разговарала с наредником приметила је светлокосог човека како излази из станице Мејз хил. − Зауставио се. – И он је био светлокоси човек. Приметила је два човека како излазе из станице након што је воз отишао − лагано је наставио. – Није била сигурна јесу ли били заједно. Није обратила нарочиту пажњу на оног крупног, али други је био светао, ситан момак, који је носио лимену лакирану канту у руци. − Позорник је заћутао.
− Познајете жену? − изустио је главни инспектор, с погледом прикованим за сто, и нејасном представом о томе да се тренутна истрага води о особи која ће вероватно заувек остати непозната.
− Да. Она је домаћица код пензионисаног крчмара, и понекад долази у капелу у Парк плејсу − рече важно позорник и застаде, уз још један искошен поглед ка столу. А онда одједном: − Дакле, ево га – све што видим од њега. Светао. Ситан – довољно ситан. Погледајте то стопало. Прво сам покупио ноге, једну за другом. Био је тако разбацан да нисам знао одакле да почнем.
Позорник је ућутао; једва приметно треперење недужног, самопохвалног осмејка дало је његовом округлом лицу детињасти израз.
− Спотакао се − изјавио је поуздано. – И сâм сам се спотакао, и ударио се у главу, док сам притрчавао. Свуда унаоколо штрчи корење. Запео је за корење дрвета и пао, и та направа коју је носио сигурно му је експлодирала испод груди, претпостављам.
Речи „непозната особа“ које су му непрекидно одзвањале у свести прилично су мучиле главног инспектора. Због себе лично би волео да открије узрок овог тајанственог догађаја. Био је професионално радознао. Због јавности би желео да одбрани делотворност свог одељења тако што би установио идентитет тог човека. Био је одани службеник. Међутим, то као да је било немогуће. Прво, трагови су били нечитки – није се могло ништа наслутити осим грозне свирепости.
Надвладавши физичку одвратност, главни инспектор Хит је испружио руку без наде да ће умирити савест, и подигао је најмање замазану крпу. Била је то узана трака од сомота с које је висило веће троугласто парче тамноплаве крпе. Подигао ју је у висину очију; и полицијски позорник проговори:
− Оковратник од сомота. Чудно што је старица приметила оковратник од сомота. Тамноплави капут са оковратником од сомота, рекла нам је. Ово је момак којег је видела, нема грешке. И овде је сав, ту је оковратник од сомота и остало. Мислим да ми није промакло ниједно парче, чак ни делови величине поштанске марке.
Тог тренутка је добро обучени главни инспектор престао да реагује на позорников глас. Примакао се прозору да би добио више светла. Његово лице, окренуто од просторије, изражавало је запрепашћено, снажно занимање док је пажљиво испитивао троугласто парче црног финог штофа. Одвојио га је наглим трзајем, и тек када га је угурао у џеп, окренуо се ка просторији, и бацио сомотски оковратник назад на сто.
− Покријте то − оштро је наредио помоћницима, не гледајући више у том правцу, и поздравивши позорника, журно је однео свој плен.
Возом је стигао до града, сам и дубоко замишљен, у купеу треће класе. Тај потписани комад одеће био је необично вредан, и није могао да се начуди како је лако дошао до њега. Као да му је сама судбина бацила тај траг у руке. И као и сваки просечан човек, који је волео да управља догађајима, почео је да сумња у тај незаслужени и случајни успех – само зато што му је изгледао наметнут. Практична вредност успеха увелико зависи од начина на који га гледате. Али судбина ништа не гледа. Она не зна за обазривост. Више није сматрао да је нарочито пожељно јавно утврдити идентитет човека који се тог јутра на тако ужасан начин потпуно разнео. Али није био сигуран какав ће став заузети његово одељење. За своје запослене одељење представља сложену личност са сопственим замислима, па чак и сопственим хировима. Оно зависи од одане посвећености својих службеника а њихова посвећена оданост је повезана са извесном количином нежног презира, што га и чини тако красним. Природа се благонаклоно побринула да нико не буде јунак у очима свог слуге, јер би јунаци тада сами себи чистили одећу. Исто тако, ниједно одељење није савршено у очима својих службеника. Одељење нема толика сазнања као неки његови службеници. Пошто је безосећајан организам, никада не може да буде савршено обавештен. Ни за његову делотворност не би било добро да превише зна. Главни инспектор Хит сиђе с воза сав утонуо у размишљање, које није кварила нелојалност, али у коме се ипак зачела мрвица љубоморног неповерења што често избија на тлу савршене оданости, жени или установи.
Тако расположен, физички веома празан, али и даље ошамућен оним што је видео, наишао је на Професора. Под таквим околностима које би код сваког здравог, нормалног човека изазвале раздражљивост, овај сусрет је био нарочито непријатан главном инспектору Хиту. Није размишљао о Професору; уопште није размишљао ни о једном посебном анархисти. Сложеност овог случаја му је некако наметнула општу идеју о бесмислености човечанства, што је укратко већ само по себи мучно за некога ко није склон филозофији, а у овом нарочитом случају је постало тако раздражујуће да се није могло издржати. Главни инспектор Хит се на почетку своје каријере бавио енергичнијим облицима лоповлука. Стекао је име у тој области, и природно, након унапређења у друго одељење, и даље је према том послу осећао неку врсту наклоности. Лоповлук није био потпуно бесмислен. Била је то врста људске делатности, изопачене наравно, али ипак делатности вршене у радничком свету; тај посао се обављао из истог разлога као и онај у грнчарским фабрикама, рудницима угља, на њивама, радионицама за брушење. Био је то рад који се у пракси разликовао од других облика рада због природе ризика који собом носи, а који није лежао у анкилози,14 тровању оловом, рудничком гасу, или пешчаној прашини, већ у ономе што би се кратко могло описати изразом „седам година тешке робије“. Главни инспектор Хит, наравно, није био неосетљив на озбиљност моралних разлика. Али није он марио ни за лопове. Они су били изложени оштрој моралној осуди познатој главном инспектору Хиту. Били су његови суграђани који су згрешили због несавршеног образовања, веровао је главни инспектор Хит; али уважавајући ту разлику, могао је да схвати начин размишљања провалника, зато што, у ствари, провалник размишља на исти начин и има исте побуде као и полицајац. И једни и други су следили исте обичаје, и познавали начин рада, рутину и занат оних других. Разумеју једни друге, што је предност за све, и тако се ствара извесна међусобна привлачност. Производи исте машине, једни означени као корисни а други штетни, узимају ту машину здраво за готово на разне начине, али суштински подједнако озбиљно. Ум главног инспектора Хита био је неприступачан за идеје побуне. Али његови лопови нису били бунтовници. Његова телесна снага, хладно, непопустљиво држање, храброст, и правичност, донели су му поштовање и ласкање након почетних успеха. Осећао је да га поштују и да му се диве. И главни инспектор Хит, заустављен на шест корака од анархисте завног Професор, зажали за светом лопова – разумним, без мрачних идеала, који делује рутински, поштује утврђене ауторитете, и не пати од мржње и очајања.
Након што је одао признање ономе што је нормално у друштвеном поретку (јер појава лоповлука је у његовој глави деловала подједнако нормално као и појава власништва), главни инспектор Хит се веома наљутио на себе што је стао, проговорио, што је уопште пошао тим путем јер је то била пречица од железничке до полицијске станице. И проговорио је поново својим крупним, заповедничким гласом, који је овако пригушен имао претећи призвук.
− Не тражим вас, кажем вам − поновио је.
Анархиста се није ни помакао. Полугласан подругљиви смех му је открио не само зубе већ и десни, добро га протресао, и то без најмањег звука. Главни инспектор Хит осети потребу да дода, против своје воље:
− Не још. Кад ми будете били потребни, знам где ћу вас пронаћи.
То су биле савршено одговарајуће речи, у складу са традицијом и са карактером полицајца који се обраћа припаднику свог посебног јата. Али пријем на који су наишле одударао је од традиције и прикладности. Био је нечувен. Жгољава, слабашна прилика пред њим коначно проговори:
− Тада ће вам без сумње новине објавити читуљу. Ви најбоље знате колико ће вам то вредети. Верујем да лако можете да замислите шта би написали. Али можда бисте били изложени непријатности да вас сахране заједно са мном, мада претпостављам да би се ваши пријатељи потрудили да нас раздвоје што је више могуће.
Уз сав свој здрав презир према духу који је диктирао овакве говоре, главни инспектор Хит је тешко поднео грозну алузију тих речи. Превише је знао, имао је превише тачних података да би их одбацио као којештарију. Као да се и полутама ове уске уличице обојила злобом од те црне, крхке прилике, наслоњене леђима на зид, која је говорила слабашним, самоувереним гласом. Снажном, чврстом главном инспектору, пуном животне снаге, физичка безвредност тог бића, тако очигледно неподесног за живот, била је злокобна; чинило му се да Професору, пошто је већ имао ту несрећу да се роди тако бедан, није важно када ће умрети. Тако се снажно осетио живим да је осетио благи налет мучнине и по челу су му избиле капљице зноја. Жамор градског живота, пригушено котрљање точкова у две невидљиве улице с десне и леве стране, чуо се иза угла прљаве уличице и допирао му до ушију умилно и присно. Био је људско биће. Али главни инспектор Хит је такође био и мушкарац, и није могао да дозволи да такве речи прођу.
− Тако можете само децу да плашите − рекао је. – Ухватићу ја вас већ.
Било је то лепо речено, без подсмеха, с готово суровом мирноћом.
− Нема сумње − стигао је одговор − али нећете имати овакву прилику, верујте ми. За човека правих убеђења ово је лепа прилика за жртвовање. Можда вам се неће пружити друга тако повољна, тако хумана. У близини нема чак ни мачке, а ове напуштене куће би се претвориле у лепу хрпу цигала. Никада ме нећете ухватити уз тако малу штету и материјалну и ону која се тиче људских живота, које сте плаћени да штитите.
− Не знате с ким разговарате − рече чврсто главни инспектор Хит. – Кад бих вас сада средио, не бих био ништа бољи од вас.
− Ах! Игра!
− Можете бити сигурни да ће наша страна на крају победити. Још кад бисмо само могли да убедимо људе да неке од вас треба убити на лицу места као бесне псе. Тада ће то бити права игра. Али проклет био ако знам која је ваша. Не верујем ни да ви сами знате. Ништа тиме нећете постићи.
− У међувремену, ви добијате нешто од тога – засад. И то лако. Не говорим о вашој плати, али зар нисте стекли име самим тим што не разумете шта ми желимо да постигнемо.
− А шта ви то желите? − упита главни инспектор Хит, с презривом журбом, као неко ко схвата да губи време.
Савршени анархиста одврати осмехом који му није раздвојио танке, безбојне усне; и прослављени главни инспектор Хит осети извесну надмоћност која га натера да подигне прст у знак упозорења.
− Одустаните од тога... шта год да је − упозори га, али не тако љубазно као кад би се удостојио да дâ добар савет неком лопову на гласу. – Одустаните. Схватићете да нас има превише у односу на вас.
Укочени осмех на Професоровом лицу затрепере, као да је његов подсмешљиви дух изгубио своју сигурност. Главни инспектор Хит настави:
− Зар ми не верујете, ха? Дакле, само треба да погледате око себе. Превише нас је. Уосталом, ионако вам не иде. Увек нешто забрљате. Ех, када би лопови тако обављали свој посао, умрли би од глади.
Помисао на непобедиву гомилу иза леђа тог човека пробуди у Професоровим грудима тмурну огорченост. С лица му се изгубио његов загонетни и подсмешљиви осмех. Отпорна моћ гомиле, великог мноштва неосетљивог на нападе, плашила га је у његовој злокобној усамљености. Усне су му неко време подрхтавале пре него што је успео пригушено да изусти:
− Боље радим свој посао него ви свој.
− Сад је доста − прекину га журно главни инспектор Хит; и Професор се овај пут насмеја. Уз смех се и удаљио; али није се смејао задуго. Из узаног пролаза у гужву широке улице изашао је несрећни човечуљак тужног лика. Корачао је изнемогло као скитница који хода, и хода, равнодушан према киши или сунцу, несвестан појава на небу или земљи. С друге стране, главни инспектор Хит, након што га је неко време посматрао, изађе са одлучном живахношћу човека који не обраћа пажњу на временске непогоде, већ је свестан да има задатак на овој планети и моралну подршку људи сличних себи. Сви грађани овог огромног града, становници читаве земље, па чак и силни милиони који преживљавају на овој планети уз њега су – све до лопова и просјака. Да, и сами лопови би свакако били уз њега на овом садашњем послу. Свест о томе да има свеопшту подршку у свом деловању храбрила га је да се ухвати у коштац с тим нарочитим проблемом.
Први проблем који је главни инспектор морао да савлада био је помоћник комесара његовог одељења, његов непосредни претпостављени. То је вечити проблем поузданих и оданих службеника; анархизам му је само додао један посебан вид, и ништа више. Истини за вољу, главни инспектор Хит није много размишљао о анархизму. Није му придавао велики значај, и никако га није схватао озбиљно. Више је имао одлике непримереног понашања, коме пијанство није узрок, пијанство које у сваком случају подразумева добро расположење и пријатну склоност ка весељу. Као криминалци, анархисти нису били издвојена група – нису били никаква група. И сетивши се Професора, главни инспектор Хит, без заустављања или успоравања, процеди кроз зубе:
− Лудак.
Хватање лопова било је нешто сасвим друго. Имало је у себи извесну озбиљност као и сваки отворени облик спорта где најбољи побеђује по савршено разумљивим правилима. У борби са анархистима није било правила. А то је главном инспектору Хиту било одвратно. Све су то биле глупости, али те глупости су узбуђивале јавност, погађале људе на високим положајима, и утицале на међународне односе. Лице главног инспектора Хита укочило се од снажног, немилосрдног презира док је корачао. Присећао се свих анархиста из свога јата. Ниједан није имао ни упола храбрости као овај или онај провалник којег је познавао. Не пола – ни десетину.

У станици су главног инспектора Хита сместа увели у приватну канцеларију помоћника комесара. Затекао га је, с мастилом у руци, савијеног над великим столом на којем су били раширени папири, који као да су одавали пошту огромном дуплом сталку за мастило од бронзе и кристала. Телефонске слушалице су попут змија биле привезане за наслон дрвене столице помоћника комесара, и њихова разјапљена уста као да су била спремна да га угризу лактове. Помоћник је у том ставу подигао само очи, с веома набораним капцима тамнијим од лица. Стигли су му извештаји: сваки анархиста је био тачно описан.
Када му је то саопштио, спустио је поглед, жустро потписао два папира, тек тада одложио мастило, и завалио се на наслон, уперивши упитни поглед у свог грлатог подређеног. Главни инспектор га је издржао, с пуно поштовања али опет некако загонетно.
− Рекао бих да сте били у праву − рече помоћник комесара − када сте изјавили да лондонски анархисти немају ништа са овим. Морам да похвалим ваше људе за одличан надзор који су вршили над њима. С друге стране, за јавност то не значи ништа друго до доказ наше неспособности.
Помоћник комесара је говорио полако, као да је опрезан. Као да је добро размислио о свакој речи пре него што је прешао на другу, као да су му речи камење по којима његов ум гази док прелази преко реке грешака. – Осим ако нисте донели нешто корисно из Гринича − додао је.
Главни инспектор је сместа започео да описује своју истрагу на јасан, аргументован начин. Његов надређени малчице окрену столицу, прекрсти мршаве ноге, наслони се на лакат, и руком заклони очи. У том положају пажљивог слушаоца било је неке наглашене и жалостиве милости. Његова глава црна као абонос заблистала је као високо углачано сребро кад ју је на крају лагано погнуо.
Главни инспектор Хит је чекао и видело се да у глави преврће све што је управо рекао, али, у ствари, и размишља о томе да ли је паметно да још нешто дода. Његово оклевање прекину помоћник комесара.
− Верујете да су била двојица мушкараца? − упитао је, не откривајући очи.
Главни инспектор је сматрао да је то више него вероватно. По његовом мишљењу, двојица мушкараца су се растала на стотинак метара од зидова Опсерваторије. Такође је објаснио како је други мушкарац могао брзо да изађе из парка а да га нико не примети. У прилог му је ишла магла, иако није била нарочито густа. Изгледа да је испратио оног другог до одређеног места, а онда га оставио да сам одради посао. Узимајући у обзир време, ту двојицу је старица видела како излазе из станице Мејз хил, и у време када се зачула експлозија, главни инспектор је био убеђен да се други човек налазио на станици Гринич парк, спреман да ухвати следећи воз, у тренутку када се његов друг онако стравично разнео.
− Стравично, ха? − промрљао је помоћник комесара из сенке своје шаке.
У неколико живахних речи главни инспектор описа изглед остатака. – Права посластица за истражног судију − додао је мрачно.
Помоћник комесара откри очи.
− Нећемо имати ништа да им кажемо − исцрпљено је приметио.
Подигао је поглед и неко време посматрао упадљиво неодређено понашање главног инспектора. Није био тип човека који се лако предаје заваравању. Знао је да одељење зависи од нижих официра, који имају своје представе о оданости. Он је своју каријеру започео у тропској колонији. Свиђао му се тај посао тамо. Прави полицијски. Био је веома успешан у праћењу и разбијању извесних злочиначких тајних удружења међу домороцима. Затим је отишао на дужи одмор, и прилично се нагло и непромишљено оженио. Била је то добра партија што се тиче материјалне стране, али његова жена је стекла врло лоше мишљење о колонијалним временским приликама на основу рекла-казала. С друге стране, имала је утицајне везе. Била је то одлична партија. Али није му се допадао посао који је сада морао да ради. Осећао је да зависи од превеликог броја подређених службеника и превише старешина. Близина те чудне емоционалне појаве зване јавно мњење кварила му је расположење, и узнемиравала га својом неразумном природом. Несумњиво је из незнања преувеличавао себи његову моћ за добро и зло – нарочито зло; а оштри источни ветрови енглеског пролећа (који су његовој жени пријали) само су појачавали његово неповерење у људске побуде као и у делотворност њихове организације. Узалудност полицијског посла га је нарочито запањила тих дана тако тешких за његову осетљиву јетру.
Устао је, исправио се у свој својој висини, и тешким кораком необичним за тако витког човека прешао је преко собе до прозора. Низ окна се сливала киша, а кратка улица на коју је гледао лежала је мокра и празна, као да ју је изненада почистила велика поплава. Био је то изузетно напоран дан, загушен густом маглом, а сада и натопљен хладном кишом. Лелујави, нејасни пламичци гасних лампи као да су се разливали у том воденастом окружењу. И гордо претварање човечанства притиснутог бедним временским приликама деловало је као огромна и безнадежна таштина која захтева презир, чуђење, и сажаљење.
„Ужасно, ужасно!“, помисли помоћник комесара за себе, с лицем близу прозорског стакла. „Бавимо се овим већ десет дана; не, две недеље – две недеље.“ На трен је потпуно престао да размишља. Такво потпуно мировање мозга потрајало је око три секунде. Затим је овлашно рекао: − Јесте ли покренули истрагу да уђете у траг том другом човеку?
Није сумњао у то да је учињено све што се могло. Главни инспектор Хит је био одлично упућен у послове лова на човека. А ово су рутински кораци које би предузео чак и неки почетник. Распитивање међу радницима на билетарницама и носачима на две мале железничке станице донеће им додатне појединости о изгледу двојице мушкараца; преглед сакупљених карата ће одмах показати одакле су тог јутра дошли. То је било основно, и није се смело занемарити. Сходно томе, главни инспектор Хит је одговорио да је све то учињено непосредно пошто је старица иступила са својом изјавом. И навео је назив станице. – Одатле су дошли, господине − наставио је. − Вратар који је узимао карте на Мејз хилу сећа се да су два момка која су одговарала опису прошла кроз преграду. Њему су изгледала као два угледна радника више класе – фирмописци или декоратери. Крупни мушкарац је изашао из купеа треће класе унатрашке, са светлом лименом кантом у рукама. На перону ју је предао светлокосом младићу који га је пратио. Све се ово потпуно слаже са оним што је старица испричала полицијском нареднику у Гриничу.
Помоћник комесара, с лицем и даље окренутим ка прозору, изрази сумњу у то да су та двојица мушкараца ишта имала с нападом. Читава теорија се заснивала на изјави старе чистачице коју је готово оборио човек у журби. Заиста није била нарочито поуздан извор, осим ако се као основа не узме изненадно надахнуће, у шта се тешко могло поверовати.
„Искрено, да ли је могла бити истински надахнута?“ питао се, с дубоком иронијом, и даље леђима окренут просторији, као да га је потпуно занело размишљање о огромним обрисима града напола изгубљеним у ноћи. Није се чак ни окренуо када је чуо реч „провиђење“, коју је промумлао главни службеник његовог одељења, чије је име, понекад објављивано у новинама, било познато широј јавности као име једног од његових ревносних и марљивих заштитника. Главни инспектор Хит мало подиже глас.
− Добро сам видео траке и парчиће светле канте − рекао је. – То је прилично добра потврда.
− И та двојица су дошла с те мале сеоске станице − наглас је размишљао помоћник комесара, питајући се. Речено му је да је то име писало на две карте од три које су преузете с тог воза на Мејз хилу. Трећа особа која је сишла био је улични торбар из Грејвсенда добро познат носачима. Главни инспектор пренесе тај податак гласом у коме се осећала коначност и лоше расположење, као што то одани службеници чине када су уверени у сопствену исправност и вредност свог преданог труда. Помоћник комесара се и даље није окретао од мрака напољу, пространог као море.
− Двојица непознатих анархиста долазе с тог места − рекао је, очигледно прозорском окну. – Прилично необјашњиво.
− Да, господине. Али било би још чудније да онај Михаелис није боравио у кући у околини.
На звук тог имена, тако неочекивано убаченог у овај несрећни догађај, помоћник комесара нагло потисну бледо сећање на свакодневну партију виста у свом клубу. То му је била најпријатнија навика у животу, јер је ту успешно приказивао своју вештину без помоћи подређених службеника. Дошао је у клуб да игра од пет до седам, пре него што пође кући на вечеру, заборављајући током та два сата на све ружно у свом животу, као да је та игра била благотворни лек за ублажавање патње моралног незадовољства. Саиграчи су му били: натмурени издавач прослављеног часописа; тихи, постарији адвокат са злобним ситним очима; и веома ратоборан, простодушан стари пуковник с нервозним смеђим рукама. Били су му искључиво познаници из клуба. Никада их нигде другде није срео осим за картарошким столом. Личећи на сапатнике, сви су прилазили игри, као да је она заиста била лек против тајанствених бољки постојања; и сваког дана када је сунце залазило изнад безбројних кровова града, благо, пријатно нестрпљење, налик на осећај сигурног и дубоког пријатељства, олакшавало му је његове професионалне муке. А сада му је тај пријатан осећај истиснуло нешто што је подсећало на физички шок, и заменила га је посебна врста занимања за свој посао друштвене заштите – неприлична врста занимања, која се најбоље може описати као изненадна и опрезна сумња у оружје у својој руци.

Шесто поглавље


Дама која је била покровитељка Михаелиса, помилованог апостола људских нада, била је међу најутицајнијим и најистакнутијим везама жене помоћника комесара, која ју је звала Ени, и понашала се према њој као не нарочито мудрој и прилично неискусној младој девојци. Али њега је пријатељски прихватила, а то никако није био случај са свим жениним утицајним везама. Удала се млада и у давној прошлости била је прелепа, па је неко време била добро упозната са свим великим сплеткама и значајним људима. И сама је била велика дама. Сада стара, судећи по годинама, имала је изузетну нарав која је пркосила времену с презривим неуважавањем, као да је у питању простачки обичај наметнут од стране масе нижих припадника људске врсте. Многи други обичаји, које је било лакше занемарити, авај! нису успели да стекну њено одобравање, такође захваљујући нарави – или зато што су јој били досадни, или због тога што су се нашли на путу њеног презира или наклоности. Дивљење јој је био непознат осећај (то јој је потајно замерао и њен племенити муж) – прво, зато што је увек мање-више било покварено осредњошћу, а затим је на неки начин било и признање подређености. И једно и друго је њеној природи било искрено незамисливо. Она је лако и неустрашиво износила своје мишљење, пошто је процењивала искључиво са становишта свог друштвеног положаја. Подједнако је била неспутана и у свом деловању; и пошто је њена тактичност долазила од искрене доброте, а телесна снага јој је и даље била изузетна а надмоћност спокојна и срдачна, три генерације су јој се бескрајно дивиле, а вероватно последња коју је дочекала прогласила ју је за дивну жену. Међутим, интелигентна, некако узвишено једноставна, и радознала у души, али не као многе друге жене које су се бавиле само оговарањем, забављала се тако што је привлачила у оквиру свог видокруга и захваљујући снагом свог великог, готово историјског, друштвеног угледа све што се издизало изнад просека човечанства, на законит или незаконит начин, положајем, оштроумношћу, одважношћу, срећом или несрећом. Краљевска височанства, уметници, научници, млади државници, и разметљивци свих годишта и прилика, који су, небитни и безбрижни, искакали као чепови од плуте, и на најбољи начин показивали у ком правцу теку површинске струје, били су дочекивани у тој кући, где их је она слушала, разумевала, процењивала ради свог просвећивања. По њеним сопственим речима, волела је да посматра у шта се свет претвара. Пошто је имала практичан ум, њена процена људи и ствари, мада заснована на одређеним предрасудама, ретко је била потпуно погрешна, и готово никад ускогруда. Њен салон је вероватно био једино место на читавом свету где је помоћник комесара полиције могао да сретне помилованог осуђеника у другачијем а не само професионалном окружењу. Ко је једно после подне тамо довео Михаелиса, помоћник комесара се није баш добро сећао. Чинило му се да је то био извесни члан Парламента чувеног порекла и необичних склоности, на чији рачун су се хумористичне новине редовно шалиле. Угледне и озлоглашене личности су слободно доводиле једне друге у тај храм племените женске знатижеље. Никада ниси могао погодити на кога ћеш наићи када те приме у полуприватност окружену избледелом плавом свилом и позлаћеним рамовима, у удобан кутак са софом и неколико наслоњача у великом салону, са жамором гласова и групама људи који су седели или стајали под светлом шест високих прозора.
Јавност је према Михаелису осећала одвратност, и са истим осећањем је поздравила суровост доживотне казне која му је досуђена због саучесништва у прилично лудачком покушају да се неки затвореници спасу из полицијског возила. Завереници су имали намеру да убију коње и савладају пратњу. Нажалост, погодили су и једног полицијског позорника. Иза себе је оставио жену и троје мале деце, и смрт тог човека је изазвала широм краљевства за чију одбрану, благостање и славу су људи свакодневно гинули на дужности, провалу жестоке огорчености и разјареног неумољивог сажаљења према жртви. Тројица вођа су били обешени. Михаелис, млад и витак, по занимању бравар, и редован посетилац вечерњих школа, није чак ни знао да је неко погинуо, јер је његов задатак био да заједно са још неколико њих на силу отвори врата позади на посебном возилу. Кад је ухапшен, имао је свежањ калауза у једном џепу, тешко длето у другом, и кратку полугу у руци: ни мање ни више него обичан провалник. Али ниједан провалник не би добио тако тешку казну. Растужила га је смрт позорника, али и неуспех завере такође . Ниједно од тих осећања није сакрио од поротника, и таква врста кајања је деловала запањујуће несавршено пред крцатом судницом. Судија је при изрицању пресуде осећајно говорио о изопачености и неосетљивости младог затвореника.
Тако је његова осуда изазвала потпуно безразложно интересовање јавности; глас о његовом ослобађању су такође без много логике пронели људи који су желели да искористе сентименталну страну његовог заточеништва било за сопствене потребе или из неких других несхватљивих разлога. Он им је то допустио због неискварености своје душе и једноставности свог ума. Ништа што се дешавало њему лично није имало значаја. Био је као они свети људи чија се личност изгуби у размишљању о својој вери. Његове замисли нису биле у природи уверења. Биле су неприступачне за расуђивање. Образовале су у свим својим противречностима и нејасноћама несавладиву и човекољубиву веру, коју је признавао радије него је проповедао, са својеглавом благошћу, са осмехом помирљиве сигурности на уснама, и обореним искреним плавим очима зато што су му призори лица узнемиравали надахнуће које је развио у самоћи. У том карактеристичном положају, патетичном због гротескне и неизлечиве гојазности коју је морао да вуче као роб гвоздену куглу до краја свог живота, угледао је помоћник комесара полиције помилованог апостола како заузима повлашћену столицу окружену параваном. Седео је тамо уз узглавље софе старе даме, тих и благог гласа, збуњен и на неки начин дражестан попут малог детета – допадљиво поуздан. Сигуран у будућност, чији су му се тајанствени путеви открили у четири зида добро познатог затвора, није имао разлога да сумња у било кога. Ако тој сјајној и радозналој жени већ није могао да пружи одређену представу о томе куда иде овај свет, успео је без икаквог напора да је задиви својом нимало пољуљаном вером, и својим искреним оптимизмом.
Одређена једноставност мисли је уобичајена за спокојне душе на оба краја друштвене лествице. Велика дама је била једноставна на свој начин. У његовим погледима и уверењима није било ничега што би је запрепастило или уплашило, пошто их је она процењивала са становишта свог високог положаја. Заиста, човеку његовог соја било је лако да освоји њену наклоност. Она није била покварени капиталиста; није се бавила економским условима. И осећала је велико сажаљење према очигледнијим облицима уобичајених људских несрећа зато што су јој биле толико стране да је морала себи да их представља у виду менталне патње пре него што схвати колико могу бити ужасне. Помоћник комесара се добро сећао разговора између то двоје људи. Слушао их је у тишини. Било је узбудљиво на неки начин, па чак и дирљиво у својој унапред осуђеној узалудности, као и напори да се оствари морални однос између становника удаљених планета. Ово необично оваплоћење човекољубиве страсти на неки начин је привлачило машту. Коначно је Михаелис устао, и прихвативши пружену руку велике даме, протресао је, задржао је на тренутак у свом крупном меканом длану пријатељски и без устручавања, и окренуо полуприватном кутку салона своја широка и четвртаста леђа, која као да су се још јаче раширила испод кратког сакоа од твида. Погледавши около са спокојном добродушношћу, одгегао се до удаљених врата између групица других посетилаца. Жамор разговора је утихнуо док је пролазио. Недужно се осмехнуо високој, предивној девојци, чији је поглед случајно срео, и продужио је несвестан погледа који су га пратили кроз просторију. Прво појављивање Михаелиса међу светом био је успех – стекао је поштовање којем се нико ни најмање није подсмевао. Прекинути разговори су се настављали у истом тону, озбиљном или безбрижном. Само је добро грађени, издужени, живахни мушкарац у четрдесетим, који је разговарао са две даме близу прозора гласно приметио, са неочекивано дубоким саосећањем: − Сто петнаест килограма, рекао бих, а свега 168 цм. Јадан човек! Ужасно – ужасно.
Господарица куће, одсутно зурећи у помоћника комесара, који је остао сам с њом са заклоњене стране паравана, као да је сређивала своје утиске иза замишљене непомичности лепог времешног лица. Мушкарци са седим брковима и пуначким, здравим благо насмешеним лицима су прилазили и кружили око паравана; две зреле жене, угледне и са изгледом љупке решености; глатко избријани мушкарац са испијеним образима и златним моноклом окаченим за широку црну траку у старинском, кицошком стилу. На тренутак је завладала тишина испуњена поштовањем, али и суздржаношћу, а онда је велика дама узвикнула, не озлојеђено, већ с примесом негодовања:
− И то би требало да је револуционар! Каква глупост. − Упиљила се у помоћника комесара, који је промрмљао у знак извињења:
− Можда не спада у оне опасне.
− Није опасан – и ја тако мислим. Он само верује. Има нарав свеца − одлучно је изјавила велика дама. – А држали су га затвореног двадесет година. Да се стресеш на такву глупост. И пустили су га сада када су сви његови најближи или некуд отишли или умрли. Родитељи су му мртви; девојка којом је требало да се ожени умрла је док је био у затвору; изгубио је способност да се бави својим занатом. Сам ми је то испричао с најблажим стрпљењем; али онда, рекао је, имао је довољно времена да размишља о свему. Лепа надокнада! Ако су сви револуционари такви, неки од нас им нису ни до колена − наставила је благо подсмешљивим гласом, док су се отрцани друштвени осмеси стврднули на користољубивим лицима окренутим ка њој са уобичајеним поштовањем. – Сирото створење очигледно више није у стању да се стара о себи. Неко ће морати мало да се брине за њега.
− Требало би му препоручити неко лечење − из даљине искрено предложи војнички глас живахног човека. Био је у одличној форми за своје године, и чак је и ткање његовог дугог капута деловало еластично и очувано, као да је у питању живо ткиво. – Човек је практично богаљ − додао је с непогрешивим осећајем.
Други гласови, задовољни начетом темом, мрмљали су ужурбане изразе сажаљења: „баш је потресно“, „чудовишно“, „мучно за гледање“. Сувоњави мушкарац с моноклом на широкој траци, неприродно је изговарао реч „гротескно“, чију су истинитост потврђивали сви који су стајали у његовој близини. Смешкали су се једни другима.
Помоћник комесара није изразио своје мишљење ни тада ни касније, јер га је његов положај спречавао да износи лично мишљење о помилованом затворенику. Али, уистину, делио је мишљење женине пријатељице и покровитељке да је Михаелис био човекољубиви сентименталиста, помало луд, али да намерно ни муву не би повредио. И тако када се његово име изненада појавило у овом непријатном бомбашком нападу, схватио је колико је то опасно за помилованог апостола, и мисли му се сместа вратише добро познатој залуђености старе даме. Њена неизмерна љубазност не би допустила никакво ограничавање Михаелисове слободе. Била је то дубока, смирена, сигурна заљубљеност. Не само да га је сматрала безазленим већ је то и рекла, што је у њеном збуњеном апсолутистичком уму постало необорив доказ. Као да ју је наказност тог човека, с његовим искреним дечјим очима и дебелим анђеоским осмехом, сасвим опчинила. Готово да је поверовала у његову теорију будућности, пошто није била у супротности с њеним предрасудама. Није јој се допадао нов елемент плутократије у друштвеној маси, а индустријализам као начин људског развоја био јој је нарочито одбојан са својим механичким и безосећајним карактером. Човекољубиве наде благог Михаелиса нису нагињале потпуном разарању, већ само потпуном рушењу економског система. А она није у томе видела никакву моралну штету. То би уништило сву ту масу новопечених богаташа, које није волела и којима није веровала, не зато што су свуда стигли (то је порицала), већ због њиховог дубоког неразумевања света, што је био главни разлог њихових простачких схватања и испразности њихових душа. А са уништењем капитала, нестали би и они; али свеобухватно рушење (под условом да буде свеобухватно, као што се указало Михаелису) не би уништило друштвене вредности. Нестанак и последњег новчића не би негативно утицао на угледне људе. На пример, није могла ни да замисли како би то утицало на њен положај. Пренела је ова открића помоћнику комесара са спокојном неустрашивоћу старе жене која је избегла ударац равнодушности. Он се у себи обавезао да ће такве приче саслушати у тишини за коју се потрудио да не буде увредљива. Осећао је наклоност према Михаелисовој времешној ученици, сложено осећање које је помало зависило од њеног угледа, њене личности, али углавном из поласкане захвалности. Осећао је да га у њеној кући заиста воле. Она је била оличење љубазности. А била је и веома практично мудра, као врло искусна жена. Брачни живот му је учинила много лакшим него што би то био да му она није великодушно и потпуно признала сва права као Енином мужу. Њен утицај на његову жену, коју су прождирале ситне себичности, зависти, љубоморе, био је одличан. Нажалост, и њена љубазност и њена мудрост били су неразумно сложени, изразито женски, и веома се тешко могло с њима изаћи на крај. Остала је савршена жена читавог живота, за разлику од оних које почну да личе на љигаве, досадне старце у сукњама. И тако је о њој и размишљао, као о жени – нарочито одабрано оличење женског рода, у којем се налази нежни, искрени, и жестоки заштитник свих мушкараца који говоре под утицајем емоција, искрених или лажних; за проповеднике, видовњаке, пророке, или реформаторе.
Будући да је поштовао угледну и добру пријатељицу своје жене, и самим тим и своју, заменик комесара се забринуо за могућу судбину осуђеника Михаелиса. Ако га ухапсе под сумњом да је на неки начин, ма какав, учествовао у овом нападу, тешко да ће избећи судбину да буде послат у затвор барем да доврши своју казну. А то би га убило; никада не би изашао жив. Помоћнику комесара паде на памет нешто што нимало није приличило његовом званичном положају а није нарочито служило ни на част његовој човечности.
„Ако овог човека поново ухвате“, помислио је, „она ми никада неће опростити.“
Искреност тако тајно изговорене мисли није могла проћи без подсмешљиве самокритике. Нико ко се бави послом који не воли не може много да се нада. Непосвећеност послу, недостатак полета, шири се са професије на личност. Само када посао којим се бавимо неким случајем нарочито одговара нашој нарави, можемо потпуно да уживамо у удобном самозаваравању. Помоћник комесара није волео свој овдашњи посао. Полицијски посао којим се бавио у удаљеном делу земаљске кугле имао је спасоносни карактер помало необичног ратовања или је барем био опасан и узбудљив као спорт на отвореном. Његове стварне способности, које су углавном биле административног карактера, биле су помешане са авантуристичким духом. Привезан за сто усред четири милиона људи, сматрао је себе жртвом ироничне судбине; без сумње, исте оне која му је донела брак са женом изузетно осетљивом на колонијалну климу, поред осталих недостатака који су сведочили о осетљивости њене природе – и њеног укуса. Мада је подругљиво осуђивао своју узнемиреност, није избацио ту неприличну мисао из главе. Његов нагон за самоочувањем био је врло снажан. Напротив, безбожно ју је понављао у себи све гласније и прецизније: „Проклетство! Ако тај проклети Хит истера своје, човек ће умрети у затвору угушен у сопственом салу, и она ми никада неће опростити.“
Његова црна, витка прилика, с белом траком оковратника испод сребрнкастог пресијавања кратко подшишане косе на потиљку, није се ни померила. Тишина је тако дуго трајала да је главни инспектор Хит прочистио грло. Овај звук је произвео дејство. Старешина, који је и даље био непомично окренут леђима, упитао је свог ревносног и паметног официра:
− Повезујете Михаелиса са овим догађајем?
Главни инспектор Хит је био веома сигуран, али опрезан.
− Па, господине − рекао је − имамо довољно података. Такав човек свеједно нема шта да тражи на слободи.
− Требаће вам убедљиви докази − изјавио је неразговетно.
Главни инспектор Хит подиже обрве гледајући и даље у црна, узана леђа.
− Неће бити тешко сакупити довољно доказа против њега − рекао је, с моралним задовољством. – У то можете бити сигурни, господине − додао је, прилично непотребно, али није могао да одоли; јер му се чинило да је одлична замисао да ухвати тог човека и баци га пред јавност буде ли осетила потребу да заурла с нарочитим гневом у овом случају. Засад је било немогуће проценити хоће ли урлати или неће. То је у крајњем случају зависило, наравно, и од новина. Али у сваком случају, главни инспектор Хит, истински је веровао да је утамничење одговарајућа судбина за све отворене непријатеље закона. Понет сопственим снажним уверењем починио је грешку у процени. Допустио је себи мало сујетног смеха, и поновио је:
− Верујте ми на реч, господине.
То је било превише за извештачену смиреност испод које је помоћник комесара већ више од осамнаест месеци сакривао своју озлојеђеност системом и подређенима у својој канцеларији. Као четвртасти кочић угуран у округлу рупу, доживљавао је као свакодневно силовање ту непроменљиву глатку округлост у коју би се човек са мање оштрих углова увукао, с похотном помиреношћу, након краћег слегања раменима. Највише од свега је мрзео то што је толико тога морао да верује на реч. На смех главног инспектора Хита жустро се окренуо на петама, као да га је струјни удар одбацио од прозорског окна. Ухватио је не само израз самозадовољства подесан за ту прилику како му вири испод брка, већ и трагове испитивачког опреза у округлим очима, које су му, без сумње, биле уперене у леђа, и сада су се на тренутак сусреле с његовим погледом пре него што је имао времена да то упорно зурење претвори у пуко изненађење.
Помоћник комесара полиције је заиста имао одређене квалификације за свој посао. Одједном се у њему пробудила сумња. Али требало би рећи да његову сумњу у полицијске методе (осим када би полиција била полувојна организација коју би лично организовао) није било тешко пробудити. Ако би се икада успавала из чисте исцрпљености, сан јој је био лаган; а његово поштовање према ревности и способности главног инспектора Хита, умерено само по себи, искључивало је сваку помисао о моралном поверењу. „Нешто смишља“, узвикнуо је, у себи, и одмах се разљутио. Дугим корацима је нагло прешао преко просторије до свог стола, и љутито сео. „Затрпан сам овде овом хрпом папира“, размишљао је, с неразумним огорчењем, „требало би да држим све конце у својим рукама, а ипак имам само оно што ми други донесу, и ништа више. А они могу да завежу крајеве конца где им је воља.“
Подигао је главу и окренуо према свом службенику своје издужено, мршаво лице наглашено енергичних донкихотовских црта.
− Добро, шта то имате у рукаву?
Овај други је зурио. Зурио је нетремице нимало не померајући своје округле очи, као што је навикао да зури у разноразне криминалце када би, након што би били ваљано упозорени, давали изјаве с повређеном невиношћу, или с лажном једноставношћу, или мрзовољном помиреношћу са судбином. Али иза те професионалне и камене постојаности било је такође и изненађења, јер главни инспектор Хит, десна рука шефа одељења, није био навикнут да му се обраћају таквим тоном, који је у себи лепо спојио и ноту презира и нестрпљења. Почео је да одуговлачи, као човек затечен новим и неочекиваним искуством.
− Мислите, шта имам против тог човека, Михаелиса, господине?
Помоћник комесара је гледао у врх куршума; у врхове бркова тог скандинавског гусара, који су падали испод линије његове снажне вилице; читаву пуначку и бледу физиономију, чија је одлучност била покварена вишком сала; у препредене боре које су зрачиле из спољашњих углова очију – и у том сврсисходном размишљању о том вредном и поузданом официру извукао је тако ненадани закључак који му је наишао као надахнуће.
− Имам разлога да верујем да сте, када сте ушли у ову просторију − рекао је одмереним тоном − размишљали о неком другом, а не о Михаелису; можда уопште нисте мислили на њега.
− Имате разлога да верујете, господине? − промуцао је главни инспектор Хит, с великим чуђењем, које је до извесне мере било искрено. Открио је осетљиву и запетљану страну, што га је присилило на извесну дозу неискрености – неискреност која се, под разним називима као што су умешност, обазривост, промућурност, појављује у овом или оном тренутку многих људских послова. У том тренутку се осећао као што би се можда осећао акробата који хода по жици ако би изненада, усред представе, управник Мјузик хола заборавио на пристојност и суздржаност и почео да тресе уже. Огорчење, осећај моралне несигурности изазване тако опасним поступком пропраћеним страхом од сломљеног врата, довели би, да се тако изразим, до таквог стања. Такође би се забринуо и за своју вештину, пошто човек мора да се поистовети с нечим опипљивијим него што је то његова сопствена личност, и негде успостави свој понос, било у друштвеном положају, било у квалитету рада којим се бави, или просто у надмоћној доколици у којој можда има среће да ужива.
− Да − рече помоћник комесара. − Имам. Не кажем да уопште нисте мислили на Михаелиса. Али чињеници коју сте споменули придајете такав значај да ми се чини како он није сасвим искрен, инспекторе Хите. Ако је то заиста траг у вашој истрази, зашто га нисте одмах следили, ви лично или сте могли послати своје људе у то село?
− Мислите ли, господине, да нисам извршио своју дужност? − упита главни инспектор Хит, смишљено одбојним тоном. Неочекивано присиљен да употреби своје способности и сачува равнотежу, ухватио се за то питање, и изложио се прекору; јер је помоћник комесара, благо се мрштећи, приметио да је таква примедба врло неприлична.
− Али када сте ме већ то питали − хладно је наставио − рећи ћу вам да нисам то мислио.
Застао је, са изравним погледом својим упалих очију, који као да је говорио неизговорени завршетак „и ви то знате“. Шеф такозваног Специјалног криминалистичког одељења, неко кога је сопствени положај спречавао да изађе и сам крене у потрагу за тајнама закључаним у злочиначким душама, био је склон да развија свој велики дар за откривање окривљујуће истине на својим сопственим службеницима. Тај чудни нагон би се тешко могао назвати слабошћу. Било је то нешто природно. Био је рођени детектив. Несвесно га је навео да изабере каријеру, и ако га је икад изневерио у животу, било је то можда само у једној изузетној околности као што је његов брак, што је такође било природно. Хранио се, пошто није могао да лута унаоколо, људским материјалом који му је стизао ту, у његовој службеној одвојености. Никада не престајемо да будемо оно што јесмо.
С лактом на столу, прекрштеним мршавим ногама и образом наслоњеним на сувоњаву руку, заменик комесара који је водио огранак за посебне злочине почео је све више да се занима за случај. Његов главни инспектор, ако и није био апсолутно достојан противник његове проницљивости, био је у сваком случају највреднији од свих њему на располагању. Сумња у утврђене репутације била је потпуно у складу с детективским способностима помоћника комесара. Присетио се извесног старог, дебелог, и богатог домородачког поглавице у далекој колонији на кога су се по традицији ослањали сви колонијални гувернери и трудили се да од њега начине поузданог пријатеља и присталицу реда и закона које су установили белци; а када су га сумњичаво истражили, открило се како је он углавном био себи најбољи пријатељ, и ничији више. Није био баш издајник, али је свакако био човек чија је верност била опасно ограничена, на много начина, и то све због бриге за сопствену добит, удобност, и безбедност. Био је помало наиван у тој својој дволичности, али зато ништа мање опасан. Нешто је закључио. Био је и физички снажан човек, и (ако се изузме боја коже, наравно) појава главног инспектора Хита га је подсетила на њега. Нису биле у питању очи нити усне. Веома необично. Али зар Алфред Волас не спомиње у својој чувеној књизи о Малајском архипелагу како је, међу становницима острва Ару, открио у старом и нагом дивљаку с кожом црном као чађ чудну сличност с драгим пријатељем код куће?
Први пут како је заузео овај положај помоћник комесара је осетио да обавља прави посао за своју плату. И тај осећај му је пријао. „Изврнућу га наопачке као стару рукавицу“, помисли помоћник комесара, замишљено посматрајући главног инспектора Хита.
− Не, нисам то мислио − поче поново. – Нема сумње у то да ви знате свој посао, уопште нема сумње; и управо зато ја... − Нагло се зауставио, и променио тон: − Какве конкретне доказе имате против Михаелиса? Мислим, осим чињенице да су двојица осумњичених мушкараца – сигурни сте да су били двојица – последњи пут изашли са железничке станице која је око пет километара удаљена од села где Михаелис сада живи.
− За нас је и то довољно, господине, када је у питању такав човек − рече главни инспектор, повративши прибраност. Благо климање главом помоћника комесара у знак одобравања било је довољно да умири озлојеђено чуђење чувеног официра. Јер главни инспектор Хит је био љубазан човек, изванредан муж, предани отац, и поверење јавности и одељења које је уживао повољно је деловало на његову добродушну природу, и допринело да буде пријатељски расположен према свим комесаревим помоћницима који су један за другим пролазили кроз ту просторију. До сада их је било тројица. Први је био војнички тип, нагла особа, црвеног лица, с белим обрвама и напрасите нарави, и с њим је требало опрезно поступати. Отишао је у старосну пензију. Други, савршени господин, који је до танчина знао где је њему и свима другима место, добио је одликовање при одласку на виши положај ван Енглеске (управо) за заслуге главног инспектора Хита. Радити за њега била је и част и задовољство. Трећи је, помало аутсајдер од самог почетка, и после осамнаест месеци некако и даље био аутсајдер у одељењу. Све у свему, главни инспектор Хит га је сматрао безазленим – можда је чудно изгледао, али био је безазлен. Сада је говорио, и главни инспектор Хит га је слушао наизглед с поштовањем (што не значи ништа, обичну дужност) а у себи с добродушном трпељивошћу.
− Је ли се Михаелис јавио пре него што је напустио Лондон и отишао на село?

− Да, господине. Јесте.
− И шта би могао тамо да ради? − наставио је помоћник комесара, који је о томе био савршено обавештен. С муком углављен у стару дрвену столицу, за црвљивим храстовим столом у соби на спрату четворособне куће с кровом прекривеним маховином, Михаелис је даноноћно писао дрхтавом, искошеном руком ту „Аутобиографију затвореника“ која би требало да буде као нека књига Откровења у историји човечанства. Скучени простор, повученост, и усамљеност у малој четворособној кући годили су његовом надахнућу. Осећао се као у затвору, осим што га овде нико није узнемиравао ради мрског вежбања према угњетавачким правилима његовог старог дома у затвору. Није више био сигуран сија ли сунце и даље на земљи или не сија. Зној од књижевног рада му се сливао са чела. Предиван занос га је подстицао да настави. Било је то ослобађање његовог унутрашњег живота, пуштање своје душе у широки свет. А ревност његове безазлене таштине (коју је испрва пробудила понуда од издавача у висини од пет стотина фунти) деловала је предодређено и свето.
− Најбоље би било, наравно, да имамо тачна обавештења − настављао је помоћник комесара притворно.
Главни инспектор Хит, свестан да се у њему поново буди раздражљивост због ове претеране савесности, одговори да је окружна полиција била обавештена од првог тренутка Михаелисовог доласка, и да би пун извештај могли да добију у року од неколико часова. Депеша начелнику...
Тако је говорио, прилично полако, док је у мислима већ одмеравао последице. Видело се по благом набирању чела. Али прекинуло га је питање.
− Већ сте послали ту депешу?
− Не, господине − одговорио је, као да је изненађен.
Помоћник комесара одједном исправи ноге. Живахност тог покрета била је у супротности са опуштеним тоном којим је питао:
− Мислите ли да је Михаелис имао било какве везе с припремом те бомбе, на пример?
Главни инспектор се замисли.
− Не бих рекао. Нема потребе да тренутно ишта говоримо. Повезан је с људима који су обележени као опасни. Прогласили су га делегатом Црвеног комитета мање од годину дана након његовог ранијег пуштања на слободу. У знак поштовања, претпостављам.
И главни инспектор Хит се насмеја мало љутито, мало презриво. Према таквом човеку, претерана савесност је била погрешно, па чак и недозвољено осећање. Слава коју је Михаелис стекао када је пре две године пуштен на слободу захваљујући неким осећајним новинарима у потрази за специјалним издањем од тада га је мучила у грудима. Хапшење таквог човека би било савршено у складу са законом на најмању сумњу. Било је и законито и корисно. Његова два претходна шефа би одмах схватила смисао; док је овај, не изјашњавајући се, седео тамо, као изгубљен у сну. Штавише, поред тога што је законито и корисно, Михаелисово хапшење би решило малу личну потешкоћу која је помало бринула главног инспектора Хита. Та потешкоћа је имала утицаја на његов углед, расположење, па чак и на извршавање његових дужности. Јер, чак и да је Михаелис свакако знао нешто о овом нападу, главни инспектор је био прилично сигуран да није знао много. Али и то је било довољно. Знао је много мање – био је сигуран главни инспектор – од извесних других појединаца које је имао на памети, али чије хапшење му не би толико користило, поред тога што би било и далеко сложеније, у складу с правилима игре. Правила игре нису нарочито штитила Михаелиса, који је био бивши робијаш. Било би глупо не искористити законске могућности, а новинари који су о њему писали са изливима осећања, исто тако би били спремни да га оцрне с великим огорчењем.
Овакви изгледи, самоуверено замишљени, за главног инспектора Хита су имали привлачност личне победе. А дубоко у његовим беспрекорним грудима просечног ожењеног грађанина, трага је оставила и готово несвесна али свеједно моћна нелагодност што га догађаји присиљавају да се петља са очајничком Професоровом суровошћу. Нелагодност је само још појачао случајни састанак у уличици. Тај сусрет код главног инспектора Хита није проузроковао задовољство због надмоћности какво припадници полиције имају након незваничних али присних разговора с криминалцима, који им ублаже таштину проистеклу из моћи, и у потребној мери ласкају нашој простачкој склоности ка доминацији над другом сабраћом.
Главни инспектор Хит није признавао савршеног анархисту као своју сродну душу. Он је био немогућ – бесан пас кога је требало оставити на миру. Није се њега главни инспектор плашио; напротив, намеравао је једном да га ухвати. Али не још: планирао је да га се дочепа кад за то дође време, исправно и делотворно, према правилима игре. Сада није био прави тренутак за такав подвиг, из много разлога, личних и јавних. Пошто је инспектор Хит у ово био чврсто уверен, чинило му се праведним и исправним да се овај догађај скрене с мрачне и неповољне стазе, која води богзна куд, у тихо (и законито) скретање звано Михаелис. И поновио је, као да савесно преиспитује предлог:
− Бомба. Не, не бих рекао. То можда никада нећемо открити. Али јасно је да је на неки начин повезан с овим, што можемо да откријемо без много муке.
У његовом држању било је неке озбиљне, надмене равнодушности тако добро познате и прилично застрашујуће за већину лопова. Главни инспектор Хит, без обзира на своје име, није био насмешена животиња. Али у себи је био задовољан пасивним пријемчивим ставом помоћника комесара, који је благо промрмљао:
− И ви заиста верујете да истрага треба да се одвија у том правцу?
− Да, господине.
− Сасвим сте уверени?
− Јесам, господине. Требало би да тим путем кренемо.
Помоћник комесара извукао је руку испод главе тако нагло да је, с обзиром на његово тромо држање, изгледало као да ће се срушити. Али, напротив, усправио се, крајње узнемирен, иза великог писаћег стола на који му је рука пала уз звук оштрог ударца.
− Е онда бих желео да знам зашто о томе нисте мислили до сада.
− Нисам мислио − понови главни инспектор веома полако.
− Да. Све док нисте позвани у ову просторију, знате.
Главном инспектору се чинило да је ваздух између његове одеће и коже постао непријатно врућ. Никада се раније није тако осећао.
− Наравно − рекао је, претерано одуговлачећи са одговором, до крајњих могућих граница − ако постоји разлог, о коме ја ништа не знам, зашто не би требало да се бавимо осуђеником Михаелисом, можда је онда баш добро што нисам послао окружну полицију за њим.
Толико дуго му је требало да ово изговори да је несмањена пажња помоћника комесара деловала као прави подвиг издржљивости. Оштро је одговорио без одлагања.
− Колико ја знам, нема разлога за тако нешто. Дајте, главни инспекторе, ово ваше надмудривање са мном је крајње неприлично – крајње неприлично. А такође и неправедно, знате. Не би требало да ме доводите у ситуацију да сâм морам да склапам коцкице. Заиста, изненађен сам.
Застао је, а затим тихо додао: − Не морам да вам наглашавам да је овај разговор потпуно незваничан.
Ове речи ни близу нису умириле главног инспектора. У њему је и даље снажно тињала огорченост изневереног ходача по жици. Његов понос оданог службеника погодила је убеђеност да му конопац нису продрмали да би му сломили врат, већ из обичног безобразлука. Као да се он плаши! Помоћници комесара долазе и одлазе, али драгоцени главни инспектор није пролазна канцеларијска појава. Он се није плашио сломљеног врата. Чињеница да му је извршење задатка покварено била је више него довољна да у њему успламти праведни гнев. Пошто мисли нису дужне никоме да указују поштовање, мисли главног инспектора Хита добише претећи и пророчански облик. „Ти, момче“, изговарао је у себи, уперивши своје округле и обично немирне очи у лице помоћника комесара, „ти, момче, не знаш где ти је место, а нећеш се на том месту дуго ни задржати, кладим се.“
Као одговор на ту мисао, преко усана помоћника комесара наизглед прелети доброћудан осмех. Држање му је било пријатно и пословно док се спремао да по други пут затресе конопац.
− Хајде да се сад вратимо на оно што сте открили на лицу места, главни инспекторе − рекао је.
„Будала ће брзо остати без посла“, настављале су се пророчанске мисли у глави главног инспектора Хита. Али за њима је одмах уследило размишљање о томе како виши службеници, чак и када их „отпусте“ (то је била тачна слика), имају довољно времена док лете кроз врата да свом подређеном задају гадан ударац у голењачу. Не ублаживши свој упоран поглед љуте аждаје, смирено је рекао:
− Долазимо до дела моје истраге, господине.
− Тако је. Дакле, шта сте ми донели?
Главни инспектор, који је одлучио да скочи с конопца, спусти се на земљу са суморном искреношћу.
− Донео сам једну адресу − рекао је, и из џепа без журбе извукао потписано парче тамноплаве крпе. – Ово је део капута који је носио момак што се разнео на парчиће. Наравно, можда капут није био његов, а можда је и украден. Али то није вероватно, ако погледате ово.
Главни инспектор приђе столу и пажљиво изравна плаву тканину. Покупио ју је са одвратне гомиле у мртвачници, зато што се понекад име кројача налази испод оковратника. Од тога често нема никакве користи, али ипак... Само је напола очекивао да ће наћи нешто корисно, али свакако није очекивао да ће наћи – и то не испод оковратника, већ пажљиво зашивено испод ревера – четвртасто парче памучног платна са адресом исписаном тушем за обележавање.
Главни инспектор склони руку.
− Понео сам ово са собом а да нико није приметио − рекао је. – Мислио сам да је тако најбоље. Увек га можемо показати ако буде било потребно.
Помоћник комесара, мало се подигавши на столици, повуче тканину на своју страну стола. Седео је и посматрао у тишини. Само број 32 и назив улице Брет били су исписани тушем за обележавање на парчету памучне тканине мало већем од обичног папира за цигарете. Био је искрено изненађен.
− Не схватам зашто би неко ишао овако обележен − рекао је, и погледао у главног инспектора Хита. – Ово је заиста необично.
− Једном сам у хотелској просторији за пушење срео једног старог господина који се шетао са именом и адресом ушивеним у све своје капуте у случају несреће или изненадне болести − изјавио је главни инспектор. – Говорио је да има осамдесет шест година, али није тако изгледао. Такође ми је рекао да се плаши да изненада не изгуби памћење, као неки људи о којима је читао у новинама.
Помоћник комесара, који је желео да зна где се налази улица Брет број 32, нагло прекину његово размишљање. Главни инспектор, кога је неправедно лукавство приковало за земљу, одабрао је да пође стазом безрезервне отворености. Када би чврсто веровао у то да превише знања није добро за одељење, промишљено задржавање информација би било највише што би се његова оданост усудила да учини за добробит службе. Ако би помоћник комесара лоше руководио овим догађајем ништа га, наравно, не би могло у томе спречити. Али, са своје стране, засада није видео разлог да показује претерану ревност. Зато је кратко одговорио:
− То је продавница, господине.
Помоћник комесара, с погледом и даље спуштеним на парче плаве тканине, чекао је даља обавештења. Пошто нису стизала, наставио је да их извлачи низом питања постављених с великим стрпљењем. Тако је стекао представу о природи трговине господина Верлока, његовог изгледа, и коначно је чуо и његово име. У међувремену је помоћник комесара подигао поглед, и на лицу главног инспектора приметио неку живост. Погледали су се у тишини.
− Наравно − рече овај други − одељење нема досије о том човеку.
− Је ли неко од мојих претходника знао ишта о овоме што сте ми сада испричали? − упита помоћник комесара, спустивши лактове на сто и подигавши склопљене руке испред лица, као да се моли, само што му очи нису изражавале побожност.
− Не, господине, свакако није. Шта би нам био циљ? Таквог човека не бисмо могли да употребимо у јавности у неку добру сврху. Било ми је довољно да знам ко је он, и да га у јавности искористим онако како могу.
− И мислите да таква врста приватног знања одговара званичном положају који заузимате?
− Савршено, господине. Сматрам да је сасвим исправно. Узећу слободу да вам кажем, господине, да ме то чини оним што јесам – а на мене гледају као на човека који зна свој посао. То је моја приватна ствар. Лични пријатељ у француској полицији ми је наговестио да је тај човек шпијун који ради за амбасаду. Лично пријатељство, личне информације, лична употреба свега тога – тако ја на то гледам.
Помоћник комесара, који је у себи приметио да ментално стање чувеног главног инспектора делује на обрисе његове доње вилице, као да му је свест о сопственом високом професионалном угледу била усађена у телесни склоп, одбаци на тренутак то питање с једним смиреним „схватам“. Затим је, наслонивши образ на склопљене руке, рекао:
− Добро, онда – међу нама говорећи, ако тако желите, колико сте дуго приватно повезани са тим шпијуном амбасаде?
На ово питање, лични одговор главног инспектора, тако личан да никада није наглас ни изговорен, био је:
„Много пре него што су и помислили да тебе овде поставе.“
Јавни одговор је био много прецизнији.
− Први пут у животу сам га видео пре нешто више од седам година, када су овде у посети била два краљевска височанства и краљевски канцелар. Ја сам био задужен за њихову безбедност. Тада је амбасадор био барон Стот--Вортенхајм. Био је веома нервозан стари господин. Једно вече, три дана пре Гилдхол банкета, послао је поруку да жели на тренутак да ме види. Стајао сам у приземљу, а кочије су биле пред вратима спремне да одвезу краљевска височанства и канцелара у оперу. Сместа сам отишао на спрат. Затекао сам барона како хода горе-доле по својој соби у врло јадном стању, и стиска руке. Уверавао ме је како има потпуно поверење у нашу полицију и моје способности, али управо му је из Париза дошао човек у чије се информације безусловно могло веровати. Желео је да саслушам тог човека. Сместа ме је одвео у суседну гардеробу, где сам угледао крупног момка у тешком зимском капуту како сам седи на столици и у руци држи шешир и штап. Барон му се обратио на француском: „Говорите, пријатељу.“ Светло у просторији није било нарочито добро. Разговарао сам с њим можда пет минута. Свакако ми је пренео запањујућу вест. Тада ме је барон нервозно повео у страну и похвалио ми човека, и када сам се поново окренуо, открио сам да је он нестао попут духа. Устао је и искрао се неким стражњим степеницама, претпостављам. Нисам имао времена да трчим за њим, пошто сам морао да пожурим за амбасадором великим степеништем и да госте безбедно испратим у оперу. Међутим, исте те ноћи деловао сам на основу добијене информације. Била савршено тачна или нетачна, мени је деловала довољно озбиљно. Врло је вероватно да нам је уштедела велике невоље на дан царске посете Ситију.
− Нешто касније, месец-два након мог унапређења у главног инспектора, пажњу ми је привукао крупан мушкарац, чинило ми се да сам га већ негде видео, како журно излази из јувелирнице у Странду. Пошао сам за њим, пошто ми је било успут ка Черинг кросу, и када сам преко пута угледао једног нашег детектива, дозвао сам га руком, и показао му човека, са упутствима да прати његово кретање неколико дана, и затим да ме о томе извести. Већ следећег послеподнева, мој човек се појавио да ми каже како се момак оженио ћерком његове газдарице тог истог дана у матичаревој канцеларији у пола дванаест пре подне, па отишао с њом у Маргејт на недељу дана. Наш човек је видео како су убацили пртљаг у такси. На једној торби је било старих налепница из Париза. Некако нисам могао да га избацим из главе, и први пут кад сам службено морао у Париз, разговарао сам с оним својим пријатељем у париској полицији. Пријатељ ми је рекао: „Из овога што си ми испричао мора да мислиш на прилично добро познатог присталицу и делегата револуционарног Црвеног комитета. Тврди да је Енглез по рођењу. Претпостављамо да је већ добрих неколико година тајни агент једне од страних амбасада у Лондону.“ То ми је потпуно освежило сећање. Он је човек који је нестао са столице из купатила барона Стот-Вортенхајма. Рекао сам пријатељу да је сасвим у праву. Момак је, колико сам ја знао, био тајни агент. После тога, мој пријатељ се потрудио да ишчачка потпуни досије тог човека. Мислио сам да је боље да знам све што има да се зна; али претпостављам да не желите сада да слушате о његовој прошлости, господине?
Помоћник комесара одмахну подбоченом главом. – Историја вашег односа с том корисном особом је тренутно једино што је важно – рекао је, лагано склапајући уморне дубоко упале очи, а затим их брзо отварајући с потпуно освеженим погледом.
− Нема ту ништа званично − рече главни инспектор, огорчено. – Једне вечери сам отишао у његову продавницу, представио му се, и подсетио га на наш први сусрет. Није померио ни обрву. Рекао ми је да је ожењен и да се скрасио, и како једино жели да неометано води свој мали посао. Преузео сам на себе да му то обећам, и док год се не буде петљао ни у шта очигледно неморално, полиција ће га остављати на миру. Њему је то значило, јер би наша реч упућена Царини била довољна да се пакети које добија из Париза или Брисела отворе у Доверу, након чега би сигурно уследила заплена, а на крају свега можда и подизање оптужбе.
− То је веома сумњив занат − промрмљао је помоћник комесара. – Зашто је почео тиме да се бави?
Главни инспектор је равнодушно и презриво подигао обрве.
− Највероватније је имао везу – пријатеље на континенту – међу људима који тргују таквом робом. То је управо врста људи с којом би се он дружио. Такође је и лењо псето – као и остали.
− Шта добијате од њега у замену за своју заштиту?
Главни инспектор није желео да увећава значај услуга господина Верлока.
− Никоме он није од нарочите користи осим мени. Само неко ко има добро предзнање може да искористи таквог човека. Ја разумем наговештаје које ми даје. А када мени треба неки знак, он углавном може да ми га да.
Главни инспектор се одједном замисли; и помоћник комесара потисну осмех на тренутну помисао да је врло вероватно углед главног инспектора Хита изграђен захваљујући тајном агенту Верлоку.
− Да бисмо имали још већу корист од њега, сви наши људи из Специјалног криминалистичког одељења који су на дужности на Черинг кросу и станици Викторија имају наређење да пажљиво прате све особе с којима се он сусреће. Он се често среће с придошлицама и касније их прати. Изгледа да му пребацују због таквих послова. Када ми је брзо потребна нека адреса, увек могу да је добијем од њега. Наравно, знам како да одржавам наш однос. Можда сам се свега два-три пута нашао с њим у последње две године. Напишем му писамце, непотписано, а он ми на исти начин одговори на моју кућну адресу.
С времена на време, помоћник комесара је готово неприметно климнуо главом. Главни инспектор је додао како не верује да господин Верлок ужива дубоко поверење истакнутих чланова Револуционарног међународног већа, али да му верују, у то нема сумње. – Кад год сам имао разлога да верујем да се нешто спрема − закључио је − увек је имао нешто корисно да ми саопшти.
Помоћник комесара значајно примети:
− Овај пут вас је изневерио.

− Али ни ја нисам ништа начуо с неке друге стране − узврати главни инспектор Хит. – Нисам га ништа питао, па ми није ништа ни рекао. Није он један од наших људи. Није нам на платном списку.
− Не − промрмља помоћник комесара. – Он је шпијун кога плаћа страна влада. Не можемо да му се исповедамо.
− Морам да обављам посао на сопствени начин − изјави главни инспектор. – Кад би дошло до тога, ухватио бих се у коштац и са ђаволом, и сносио последице због тога. Има ствари које нису за свачије уши.
− Изгледа да се ваша представа о тајновитости састоји из тога да шефа одељења држите у мраку. Можда сте ипак мало претерали, зар не? Он живи изнад продавнице?
− Ко? Верлок? Ох, да. Живи изнад своје продавнице. Мислим да женина мајка живи с њима.
− Посматрају ли кућу?
− Ох, боже, не. То не би вредело. Посматрамо одређене људе који тамо долазе. По мом мишљењу, он не зна ништа о овом догађају.
− Како ово објашњавате? – Помоћник комесара показа главом крпу која је лежала пред њим на столу.
− Не могу да објасним, господине. Једноставно је необјашњиво. Барем не може да се објасни оним што ја знам. − Главни инспектор изнесе ово признање са искреношћу човека чији је углед чврст као стена. – У сваком случају, барем не тренутно. Мислим да ће се показати да је најодговорнији за ово био Михаелис.
− Мислите?
− Да, господине; зато што за све остале имам одговор.
− Шта је са оним другим човеком за кога се претпоставља да је побегао из парка?
− Верујем да је до сада већ далеко отишао − рече главни инспектор.
Помоћник комесара се загледа у њега, и одједном се подиже, као да је одлучио шта да предузме. У ствари, управо тог тренутка је подлегао великом искушењу. Отпустио је главног инспектора уз упутство да му се сутра рано јави ради даљег саветовања у вези са случајем. Главни инспектор је слушао непомичног лица, и изашао је из просторије одмереним корацима.
Какве год да су биле намере помоћника комесара, нису имале ништа с канцеларијским послом, који је био проклетство његовог живота због своје ограничене природе и очигледног недостатка додира са стварношћу. Није могло да има никакве везе, или би велика живахност која је обузела помоћника комесара била необјашњива. Чим је остао сам, нагонски је потражио свој шешир, и ставио га је на главу. Када је то урадио, сео је да поново све размотри. Али пошто је већ готово одлучио, то није дуго трајало. И главни инспектор Хит још није далеко ни одмакао на путу кући, када је и он напустио зграду.

Седмо поглавље


Помоћник комесара је корачао кратком, уском уличицом налик на влажни, блатњави ров, а затим, пошто је прешао преко веома широке прометне улице, ушао је у јавну зграду и затражио да разговара с младим личним (неплаћеним) секретаром једне угледне личности.
Овај светлокоси младић нежног лица, коме је симетрично очешљана коса давала изглед великог и уредног школарца, дочекао је захтев помоћника комесара са сумњичавим изгледом, и проговорио је љутитим гласом:
− Да ли би вас примио? Не знам. Дошао је из Парламента пре сат времена да разговара са сталним подсекретаром, и сада је спреман да се поново врати. Могао је и да пошаље по њега; али било му је потребно мало вежбе, претпостављам. Само за вежбање има мало времена док трају заседања. Не жалим се; прилично уживам у тим малим шетњама. Ослони ми се на руку, и не отвара уста. Али, кажем вам, веома је уморан, и... па... тренутно није у најлепшем расположењу.
− У вези је са догађајем код Гринича.
− Ох! Ма немојте! Веома је огорчен на вас. Али отићи ћу да видим, ако баш захтевате.
− Да. Тако вас волим − рече помоћник комесара.
Неплаћени секретар се дивио овој одважности. Наместивши невини израз лица, отворио је врата, и ушао је са сигурношћу доброг и повлашћеног детета. А онда се поново појавио, уз климање главом помоћнику комесара, који се пролазећи кроз иста врата остављена отворена за њега, нашао са угледном личношћу у великој просторији.
Огромног стаса, са издуженим, јајоликим, бледим лицем, при дну проширеним великим подваљком, уоквирено танким проседим власима, деловао је као веома крупан мушкарац. Из кројачког угла изгледао је веома жалосно, и укрштене траке преко средине закопчаног црног капута појачавале су тај утисак, као да су му копче на одећи биле затегнуте до крајњих граница. С главе, постављене усправно на дебелом врату, надмено су зуриле очи, с надувеним подочњацима, са обе стране кукастог, агресивног носа, отмено истакнутог на широком бледом лицу. Сјајни свилени шешир и пар изношених рукавица који су спремно лежали на ивици дугачког стола такође су деловали широко, огромно.
Стајао је на тепиху испред камина у великим, широким чизмама и није проговорио ни речи у знак поздрава.
− Волео бих да знам да ли је ово почетак нове динамитне кампање − питао је одједном дубоким, веома глатким гласом. – Немојте да улазите у појединости. Немам за то времена.
Прилика помоћника комесара пред том крупном грубом појавом могла је да се упореди с крхком трском која се обраћа храсту. И заиста је непрекинути низ предака тог човека по броју векова превазилазио старост и најстаријег храста у земљи.
− Не. Ако уопште можемо да будемо сигурни у било шта, уверавам вас да није.
− Да. Али ваша представа о сигурности − рече велики човек, презриво одмахнувши руком према прозору који је гледао на улицу − изгледа да се углавном базира на томе од државног секретара правите будалу. С потпуном сигурношћу ми је речено у истој овој соби пре мање од месец дана да ништа овакво није могуће.
Помоћник комесара смирено баци поглед у правцу прозора.
− Допустићете ми да приметим, сер Етелреде, да ја до сада нисам био у прилици да вам дајем било каква уверења.
Надмени поглед се сада усмери ка помоћнику комесара.
− Истина − признаде дубоки, глатки глас. – Послао сам по Хита. Ви сте још новајлија у служби. И како се ви тамо сналазите?
− Верујем да сваки дан нешто научим.
− Наравно, наравно. Надам се да ћете се снаћи.
− Хвала вам, сер Етелреде. Данас сам нешто научио, и то чак у последњем сату. У овом догађају има нечега што не личи на обичан напад анархиста, чак и ако се веома дубоко загледамо у све. Зато сам овде.
Велики човек се подбочи, с крупним шакама ослоњеним на кукове.
− Врло добро. Наставите. Само, молим вас, без појединости. Поштедите ме појединости.
− Не желим да вас гњавим њима, сер Етелреде − поче помоћник комесара, са смиреном и неуздрманом сигурношћу. Док је говорио, казаљке на сату иза леђа великог човека – тешком, светлуцавом предмету у истом тамном мермеру од које је направљена и полица изнад камина, са сабласним, непостојаним откуцајима – прешле су период од седам минута. Говорио је са брижљивом тачношћу, при чему се свака и најситнија чињеница – то јест, свака појединост – уклапала са чаробном лакоћом. Никакав звук нити покрет нису наговештавали прекидање. Угледна личност је тако могла бити и статуа једног од својих кнежевских предака истргнута из крсташког ратног оклопа и угурана у лоше скројен капут. Помоћник комесара се осећао као да му је допуштено да говори читав сат. Али сачувао је присебност, и по истеку претходно поменутог времена, прекинуо се тако ненаданим закључком, који је поновио уводну реченицу, и пријатно изненадио сер Етелреда својом очигледном хитрином и снагом.
− То што се налази испод површине овог догађаја, иначе без неке нарочите озбиљности, јесте необично – барем у овом прецизном облику – и захтева посебан поступак.
Тон сер Етелреда се продубио, пун осуде.
− Требало је да претпоставим – уплитање амбасадора стране силе!
− Ох! Амбасадор! − побунио се други, усправан и витак, допуштајући себи тек полуосмех. – Било би глупо од мене да износим тако нешто. И потпуно је непотребно, јер ако су моје претпоставке тачне, сасвим је свеједно је ли у питању амбасадор или вратар.
Сер Етелред разјапи уста, као пећину, а његов кукасти нос као да је тежио да у њу завири; из њих изађе пригушени котрљајући звук, као из неког далеког органа с презривим огорчењем.
− Не! Ти људи су немогући. Шта им значи увођење тих њихових татарских метода овде? И Турци би имали више пристојности.
− Заборављате, сер Етелреде, да строго говорећи још ништа сигурно не знамо – не још.
− Не! Али како бисте ви то објаснили? Укратко?
− Бестидна дрскост која је равна веома чудној детињарији.
− Не смемо да толеришемо недужност безобразне деце − рече угледна и широка личност, ширећи се још мало више. Надобудни искошени поглед тешко се спусти на тепих испред ногу помоћника комесара. – Мораћемо их оштро ударити по прстима због овог догађаја. Морамо бити спремни да... Шта је ваша општа замисао, сажето изнета? Нема потребе да залазите у појединости.
− Не, сер Етелреде. У принципу, требало би да изнесем како се не сме дозволити постојање тајних агената, пошто су склони да повећају зло против којег су ангажовани. То да ће шпијун измислити информацију јесте нешто сасвим уобичајено. Али у сфери политичког и револуционарног деловања, које се једним делом ослања на насиље, професионални шпијун има разне могућности да измисли чак и врло уверљиве ствари, и тако ће проширити двоструко зло надметања са једне стране, а панику, исхитрене законе, непромишљену мржњу, са друге. Међутим, ово је несавршен свет...
Личност дубоког гласа на тепиху испред камина, непомична, с великим раширеним лактовима, жустро рече:
− Будите јасни, молим вас.
− Да, сер Етелреде... Несавршен свет. Тако сам и сазнао за име повезано са овим догађајем, и помислио сам како се тиме морамо позабавити у великој тајности, па сам дошао овамо.
− Тако је − сложила се угледна личност, гледајући га самозадовољно преко подваљка. – Драго ми је што постоји неко тамо у вашој служби ко сматра да се државном секретару повремено може веровати.
Помоћник комесара се осмехнуо. Било му је забавно. – Заиста сам размишљао да би у овој фази можда било боље заменити Хита...
− Шта! Хита? Магарац, ха? − узвикну велики човек, показујући незадовољство.
− Не, нипошто. Молим вас, сер Етелреде, не приписујте то неправедно тумачење мојим речима.
− Шта онда? Није ваљда препаметан?
− Ни једно ни друго – барем не по правилу. Све основе за моје претпоставке потичу од њега. Једино што сам лично открио јесте то да он тог човека користи за сопствене потребе. Ко би могао да га криви? Он је стари полицијски мајстор. Практично ми је рекао да мора да има средства за рад. Пало ми је на памет да би то средство требало предати Специјалном криминалистичком одељењу, уместо да остане приватно власништво главног инспектора Хита. Проширио сам своју замисао о дужностима одељења и на укидање тајних агената. Али главни инспектор Хит је стари припадник одељења. Оптужио би ме да изокрећем његова морална начела и нападам његову делотворност. Он би то огорчено представио као пружање заштите злочиначкој класи револуционара. Тако би он то схватио.
− Да. Али шта сте мислили?
− Прво желим да кажем да је слаба утеха у томе што можемо да објавимо како било који чин насиља усмерен на уништавање имовине или живота уопште није дело анархизма, већ нечег сасвим другог – неке врсте овлашћеног нитковлука. То је, претпостављам, много чешће него што мислимо. Даље, очигледно је да постојање ових људи на платном списку страних влада у извесној мери уништава успешност нашег надзора. Такав шпијун може себи да приушти да буде несмотренији од најнесмотренијих завереника. Његово занимање нема никаквих ограничења. Он нема чак ни толико вере каква је потребна за потпуно порицање, и нема поштовања ни онолико колико се очекује у безакоњу. Треће, постојање таквих шпијуна међу револуционарним групама, за које нас оптужују да их штитимо овде, убија сваку сигурност. Главни инспектор Хит вас је пре неког времена разуверавао у постојање опасности. То никако није било без основа – а онда се деси ова епизода. Зовем је епизодом, зато што овај догађај, усудићу се да кажем, јесте узгредан; није део никаквог општег плана, ма како махнит. Управо ми та чудноватост која изненађује и збуњује главног инспектора Хита објашњава карактер тог догађаја. Не улазим у појединости, сер Етелреде.
Личност на сагу испред камина слушала је с дубоком пажњом.
− Тако је. Будите што сажетији.
Помоћник комесара најави једним озбиљним покретом пуним поштовања да настоји да буде сажет.
− Нека чудна глупост и слабост у извођењу овог напада улива ми наду да ћемо допрети иза њега и открити и нешто друго а не само усамљеног настраног фанатика. Јер све је то било испланирано, нема сумње. Стварног извршиоца као да су за руку одвели до места догађаја, а затим га у журби оставили самог. Могуће је да су га довели из иностранства да изврши овај напад. У исто време нам се намеће и закључак да није довољно добро говорио енглески да пита за пут, осим ако не прихватимо фантастичну теорију да је био глувонем. Питам се сада... Али то је узалудно. Очигледно је себе разнео случајно. Није тај догађај ништа изванредно. Али остаје изванредна мала чињеница: адреса откривена на његовој одећи пуким случајем. То је невероватна мала чињеница, тако невероватна да би њено објашњење дотакло само дно овог догађаја. Уместо да упутим Хита да настави са овим случајем, намеравам да лично затражим објашњење – сâм, мислим – тамо где бих га могао добити. То је у извесној продавници у улици Брет, и то са усана извесног тајног агента који је некада био поверљиви и поуздани шпијун покојног барона Стот-Вортенхајма, амбасадора велике силе на двору светог Џејмса.
Помоћник комесара застаде, а затим дода: − Ти момци су праве штеточине. − Да би подигао искошени поглед с говорниковог лица, личност на тепиху полако мало јаче забаци главу, што му је дало израз необичне охолости.
− Зашто то не препустите Хиту?
− Зато што је он стара полицијска мустра. Они имају сопствена морална начела. Мој начин испитивања би њему изгледао као ужасно извртање дужности. Он сматра да је његова дужност да окриви што је више могуће истакнутих анархиста на основу неких слабих наговештаја које је покупио током свог истраживања места злочина; док се ја, он би рекао, трудим да докажем њихову невиност. Покушавам да будем што јаснији у описивању овог нејасног догађаја без улажења у појединости.
− Тако би учинио, зар не? − промрмља поносна глава сер Етелреда држећи се узвишено.
− Бојим се да би, са огорчењем и гађењем о коме ни ви ни ја немамо представу. Он је изврстан службеник. Не смемо неправедно да сумњамо у његову оданост. То би било погрешно. Осим тога, желим одрешене руке – одрешеније руке него што би било паметно дати главном инспектору Хиту. Немам ни најмању жељу да поштедим тог човека, Верлока. Мислим да ће бити запањен када види да му је повезаност са овим догађајем, ма каква била, тако брзо стигла на кућни праг. Неће бити тешко заплашити га. Али наш прави циљ се налази негде иза њега. Молим вас да ми дате дозволу да му понудим такву личну безбедност каква ми се учини прикладном.
− Наравно − рече личност на тепиху. – Сазнајте што више можете; учините то на сопствени начин.
− Морам то да обавим без одлагања, још ово вече − рече помоћник комесара.
Сер Етелред завуче руку испод крајева капута, и забацивши главу, продорно га погледа.
− Вечерас ћемо имати касно заседање − рече. – Дођите до Парламента да нас обавестите шта сте открили ако нисмо отишли кући. Упозорићу Тудлса да вас сачека. Довешће вас у моју собу.
Бројна родбина и широке везе младоликог приватног секретара гајили су наду да ће он имати аскетску и узвишену судбину. У међувремену, друштвени кругови које је посећивао у часовима доколице одабрали су да га из милоште зову горе наведеним надимком. А сер Етелред, пошто је свакодневно слушао жену и ћерке како га тако називају (углавном за доручком), прихватио је то са достојанствено, без осмеха.
Помоћник комесара је био изненађен и врло захвалан.
− Свакако ћу донети информације које откријем у Парламент ако случајно будете имали времена да...
− Нећу имати времена − прекину га угледна личност. – Али примићу вас. Немам ни сад времена. И сами ћете отићи?
− Да, сер Етелреде. Мислим да је тако најбоље.
Личност је тако јако забацила главу да је морала готово да зажмури не би ли задржла помоћника комесара у видокругу.
− Хм. Ха! А како намеравате.... Хоћете ли се прерушити?
− Не баш! Али свакако ћу да се пресвучем.
− Наравно − понови велики човек, с неком врстом одсутне охолости. Окренуо је велику главу полако, и преко рамена се надмено искоса загледао у гломазан мермерни сат с подмуклим, слабашним откуцајима. Златне казаљке су искористиле прилику да му иза леђа украду читавих двадесет пет минута.
Помоћник комесара, који није могао да их види, у међувремену се помало унервозио. Али израз лица великог човека остао је смирен и равнодушан.
− Врло добро − рекао је, и застао, као да намерно пркоси званичном сату. – Али шта вас је прво покренуло у том правцу?
− Одувек сам имао мишљење − поче помоћник комесара.
− Ах. Да! Мишљење. То се подразумева. Али непосредан мотив?
− Шта да вам кажем, сер Етелреде? Противљење новајлије старима методама. Жеља да нешто сазнам из прве руке. Помало нестрпљења. То је мој стари посао, али оклоп му је другачији. Помало ме жуља на једно два осетљива места.
− Надам се да ћете успети тамо − рече велики човек, љубазно, пружајући руку, меку на додир, али широку и снажну као рука фармера. Помоћник комесара је протресе, а затим се повуче.
У просторији испред Тудлс, који је чекао седећи на ивици стола, пође му у сусрет, потискујући своју природну полетност.
− Дакле? Задовољни? − упита, извештачено важно.
− Савршено. Стекли сте моју вечиту захвалност − одговори помоћник комесара, чије је дуго лице изгледало као дрвено насупрот чудној озбиљности овог другог, која као да је вечито била спремна да се ускомеша и зацерека.
− У реду је. Али, озбиљно, не можете ни да замислите колико га узрујавају напади на његов Нацрт закона о национализацији рибњака. Називају га почетком социјалне револуције. Наравно, то јесте револуционарна мера. Али ти људи немају пристојности. Лични напади.
− Читам новине − примети помоћник комесара.
− Грозно? Ха? Немате представу какву гомилу посла он мора да одради сваки дан. Ради све сам. Изгледа да никоме не може да верује у вези с тим рибњацима.
− А ипак је посветио читаво пола сата разматрању моје малене слеђице15 − убаци помоћник комесара.
− Мале! Је ли тако? Драго ми је да то чујем. Штета онда што га нисте тога поштедели. Та борба га застрашујуће уништава. Исцрпљен је. Осећам то по начину на који ми се ослања на руку док ходамо. И, да ли је сигуран на улицама? Малинс је данас после подне овамо извео своје људе. Код сваке светиљке стоји позорник, а свака друга особа коју сретнемо одавде до Палас јарда очигледно је детектив. Ускоро ће то почети да му иде на живце. Ти инострани ниткови вероватно не би бацили нешто на њега – зар не? То би била национална пропаст. Земља не може себи да приушти да га изгуби.
− Да не спомињемо вас. Он се ослања на вашу руку − трезвено изјави помоћник комесара. – Обојица бисте настрадали.
− Био би то лак начин за младог човека да оде у историју? Мало је британских министара убијено а да су ти догађаји сматрани мањим несрећама. Али сад озбиљно...
− Бојим се да ћете ипак нешто морати да учините ако желите да уђете у историју. Озбиљно, за вас двојицу нема опасности осим од претераног рада.
Симпатични Тудлс се на ово спремно насмеја.
− Рибњаци ме неће убити. Навикнут сам да радим до касно − изјавио је, с простодушном лакомисленошћу. Али, као да се истог трена покајао, променио је расположење у државничку туробност, баш као да навлачи рукавицу.
− Његов огромни интелект ће поднети било коју количину рада. За његове живце се ја плашим. Она реакционарна банда, с тим изопаченим грубијаном Чизменом на челу, вређа га сваке ноћи.
− Као да ће он започети револуцију! − промрмља помоћник комесара.
− Куцнуо је час, а он је једини довољно утицајан за тај посао − побунио се револуционарни Тудлс, жестећи се пред смиреним, замишљеним погледом помоћника комесара. Негде у ходнику жустро зазвони удаљено звонце, и са оданом будношћу младић наћули уши на тај звук. – Сад је спреман да пође − узвикну шапатом, зграби шешир, и изгуби се из собе.
Помоћник комесара изађе кроз друга врата мало мање гипко. Поново је прешао широки пут, прошао кроз уску уличицу, и журно се вратио у своје одељење. Тим убрзаним кораком је продужио до врата своје канцеларије. Пре него што их је потпуно затворио, погледом је потражио свој писаћи сто. На тренутак је стајао мирно, затим се покренуо, погледом прелетео по поду, сео на столицу, позвонио, и сачекао.
− Је ли главни инспектор Хит већ отишао?

− Да, господине. Отишао је пре пола сата.
Климнуо је главом. – То је све. – И док је тако мирно седео, са шеширом склоњеним са чела, помислио је како то баш личи на проклетог Хита да тихо однесе једино парче материјалног доказа. Али ово је помислио без злобе. Стари и важни службеници узимају себи такву слободу. Парче капута са ушивеном адресом свакако није било нешто што би се оставило. Избацивши из главе овакво испољавање неповерења главног инспектора Хита, написао је и послао писамце својој жени, у којем јој је дао упутство да се извини Михаелисовој заштитници, с којом је те вечери требало да обедују.
Кратак сако и ниски, округли шешир које је узео из неке врсте нише у којој су се налазили умиваоник, низ дрвених вешалица и полица, прелепо су истицали његово дугуљасто, озбиљно, тамно лице. Закорачио је на пуно светло просторије, подсећајући на приказу мирно замишљеног Дон Кихота, са упалим очима мрачног ентузијасте и веома одлучним држањем. Напустио је место својих дневних задужења брзо попут неупадљиве сенке. Његов излазак на улицу је личио на силазак у глибави акваријум из кога истиче вода. Опколила га је тамна, суморна влажност. Зидови кућа су били мокри, блато на путу је фосфоресцентно светлуцало, и када је изашао на Странд из уске уличице покрај станице Черинг крос, упио га је дух масе. Могао је бити само још један чудни странац какви се увече виђају да се мувају око мрачних углова.
Пришао је самом рубу плочника и чекао. Његове извежбане очи су у збрканим покретима светла и сенки који су поигравали по путу разабрале приближавање двоколица. Није дао никакав знак; али када се ниски степеник који је лагано клизио уз ивичњак приближио његовим стопалима, вешто је избегао велики точак и проговорио кроз вратанца готово пре него што је човек који је зурио испред себе са свог седишта схватио да има нову муштерију.
Вожња није била дугачка. Нагло се прекинула на знак, нигде нарочито, између две светиљке испред велике трговачке зграде – с дугим низом продавница на којима су већ биле навучене гвоздене решетке за ноћ. Понуђени новчић кроз вратанца којим је плаћена вожња оставио је на кочијаша језив и сабласан утисак. Али величина новчића је била задовољавајућа на додир, и пошто није био нарочито учен, није га уплашило то што му се у џепу окренуо на страну са увелим листом. Због природе свог посла, природно издигнут изнад својих путника, није се занимао за њихове послове. Оштро заокретање његовог коња надесно изражавало је сву његову филозофију.
У међувремену, помоћник комесара је већ преносио своју поруџбину конобару у малом италијанском ресторану иза угла – у једној од оних дугачких и узаних замки за гладне, које су мамила огледала и бели столњаци; без ваздуха, али са неком сопственом атмосфером – атмосфером лажне кулинарске вештине која се подсмева бедном човечанству у најхитнијој од свих његових несрећних потреба. У тој неморалној атмосфери помоћник комесара, који је размишљао о свом подухвату, као да се још боље утопио у средину. Имао је осећај усамљености, зле слободе. Било му је сасвим пријатно. Док је, након што је платио за брзи оброк, устао и чекао кусур, угледао је свој одраз у стаклу, и изненадио се својим изгледом странца. Испитивао је сопствени лик са сетом и радозналим погледом, а затим је са изненадим надахнућем подигао оковратник сакоа. Такав изглед му се чинио препоручљивим, и допунио га је увртањем крајева својих црних бркова. Био је задовољан том префињеном изменом свог личног изгледа који су изазвале те мале промене. „Овако ће бити добро“, помислио је. „Мало ћу покиснути, мало се испрскати...“
Постао је свестан конобара крај свог лакта и мале гомилице сребрних новчића на крају стола испред себе. Конобар је држао око на њој, док је другим оком пратио дуга леђа високе, не нарочито младе девојке, која је прошла до удаљеног стола, савршено неприступачна и као да никога не примећује. Изгледало је да је редовна муштерија.
На изласку је помоћник комесара мислио о томе како су власници овог места кроз лажно кулинарство изгубили сва своја национална и лична обележја. А то је било чудно, пошто је италијански ресторан на чудан начин права британска творевина. Али ови људи су били до те мере денационализовани као и судови постављени пред њима са свим одликама необележене честитости. Тако ни њихова личност није била ни на који начин обележена, стручно, друштвено, или расно. Изгледали су као створени за италијански ресторан, осим ако италијански ресторан није случајно створен за њих. Али та последња претпоставка је била незамислива, пошто их нико није могао сместити нигде изван ових нарочитих установа. Те тајанствене особе се нису могле срести ни на једном другом месту. Било је немогуће тачно замислити каквим су се послом бавили преко дана и где су ишли на спавање ноћу. Ни њему самом нису могли одредити одакле је. Нико не би могао да погоди његово занимање. Што се тиче одласка у кревет, ту ни сам није био сигуран. Не због самог места, већ више у погледу времена када ће моћи тамо да се врати. Обузео га је пријатан осећај независности када је чуо како се иза њега затварају стаклена врата уз непотпуни туп ударац. Сместа је изашао у огромно пространство грозног блата и влажног малтера прошараног светиљкама, и увијеног, притиснутог, испуњеног, запушеног и загушеног црнилом влажне лондонске ноћи, састављене од чађи и капљица воде.
Улица Брет није била далеко. Уско се одвајала од отвореног троугластог простора окруженог тамним и тајанственим кућама, храмовима ситне трговине у којима преко ноћи није било трговаца. Само је тезга с воћем на углу јарко блистала од светла и боја. Иза је све било црно, и малобројни људи који су пролазили у том правцу нестајали су у једном потезу иза блиставих гомила наранџи и лимунова. Није се чуло одзвањање њихових корака. И никада се више неће ни чути. Пустоловни шеф Одељења за специјалне злочине знатижељно их је из даљине посматрао како нестају. Осећао се безбрижно, као да сасвим сам поставља замку у џунгли хиљадама километара далеко од столова у канцеларији и канцеларијских држача за мастило. Оваква радост и расејаност мисли пре важног задатка као да је доказивала да овај наш свет ипак није тако озбиљно место. Јер помоћник комесара по правилу није требало да буде лакомислен.
Мрачна прилика полицајца на дужности појавила се насупрот блиставој лепоти наранџи и лимунова, без журбе улазећи у улицу Брет. Помоћник комесара се притајио, као да припада свету криминала, и ишчекивао је његов повратак. Али овај позорник као да је био заувек изгубљен. Није се више вратио: мора да је отишао на други крај улице Брет.
Пошто је помоћник комесара ово закључио, ушао је у улицу и пришао великим колима заустављеним испред слабо осветљених прозора кочијашке крчме. Човек се унутра освежавао, а коњи су се спокојно, с великим главама спуштеним до земље, хранили из врећа закачених преко њушки. Даље, на супротној страни улице, још једно сумњиво мутно светло допирало је из излога Верлокове продавнице, облепљеног папирима, крцатог неодређеним гомилама картонских кутија и корицама књига. Помоћник комесара је све то посматрао с друге стране улице. Није било грешке. Покрај предњег прозора, оптерећеног сенкама неодређених предмета, налазила су се одшкринута врата кроз која се на плочник искрадала уска, јасна трака светла од гасне светиљке која је унутра горела.
Иза помоћника комесара, кола и коњи су се стопили у једну масу која је изгледала као нешто живо – четвртасто црно чудовиште које је заузимало пола улице, уз изненадно лупкање гвоздених окова, оштро звецкање, и снажно фрктање. Раскалашно и злокобно блештање велике и имућне крчме допирало је с другог краја улице Брет преко широког пута. Тај зид јарког светла, насупрот сенкама сакупљеним око скромног пребивалишта домаће среће господина Верлока, као да је потискивало тмину улице, и чинило је још суморнијом, замишљенијом и злокобнијом.

Осмо поглавље


Пошто је упорним наваљивањем улила мало жара у прилично хладно занимање неколицине крчмара (некадашњих познаника њеног несрећног покојног мужа), мајка госпође Верлок је коначно себи обезбедила пријем у извесно сиротиште које је основао богати крчмар за сиромашне удовице припадника заната.
Оваквом исходу, смишљеном у мудрости њеног забринутог срца, старица је тежила потајно и одлучно. У то време, њена ћерка Вини није могла да одоли а да господину Верлоку не добаци примедбу како је „мајка трошила по пола куне и пет шилинга готово сваког дана протекле недеље на вожње кочијом“. Али примедба није била изречена прекорно. Вини је поштовала мајчине недостатке. Само ју је мало изненадила та нагла помама за кретањем. Господин Верлок, који је био диван на свој начин, нестрпљиво прогунђа на примедбу као да га омета у размишљању. А размишљања су му постала честа, дубока, и дуга; била су окупирана важнијим питањима него што је пет шилинга; далеко важнијим, и неупоредиво тежим за сагледавање свих њихових видова са филозофском смиреношћу.
Пошто је остварила свој циљ у лукавој тајности, храбра старица је све признала госпођи Верлок. Душа јој је ликовала а срце треперило од зебње. У себи је дрхтала, зато што се плашила и дивила смиреној, уздржљивој личности своје ћерке Вини, која је разним врстама застрашујућег ћутања умела да изрази опасно незадовољство. Али није дозволила унутрашњој зебњи да јој одузме ту достојанствену мирноћу која је красила њену спољашњост с троструким подваљком, лелујавим огромним старим телом и немоћним ногама.
Вест је била тако запањујуће неочекивана да је госпођа Верлок, насупрот свом обичају кад јој се неко обрати, прекинула кућни посао којим је била заокупљена. Брисала је прашину с намештаја у салону иза продавнице. Окренула је главу према мајци.
− Зашто си учинила тако нешто? − узвикнула је запрепашћено.
Шок је сигурно био јак када ју је навео да одступи од свог суздржаног прихватања чињеница, што јој је давало снагу и штитило је у животу.
− Зар ти овде није било довољно удобно?
Наставила је тако да је испитује, али већ наредног тренутка се прибрала и вратила чишћењу, док је старица седела преплашена и нема под својом прљавом белом капом и тамном периком без сјаја.
Вини је пребрисала столицу и прешла пајалицом преко махагонија на полеђини софе од коњске длаке на којој је господин Верлок волео да се одмара у шеширу и капуту. Усредсредила се на посао, али дозволила је себи још једно питање.
− Како си, за име света, то успела, мајко?
Пошто није задирала у суштину проблема, што је госпођа Верлок увек избегавала, овој радозналости се могло опростити. Занимали су је само начини. Старица ово спремно дочека пошто је о томе могла да говори потпуно искрено.
Понудила је својој ћерки исцрпан одговор пун имена и поткрепљен узгредним примедбама о томе како је све старија и да јој је све теже. Имена су се углавном односила на крчмаре – „пријатељи сиротог тате, драга моја“. С посебном захвалношћу је споменула љубазност и покровитељство великог пивара, баронета и члана парламента, председника милосрдних гувернера. Изражавала се тако срдачно зато што јој је био омогућен састанак с његовим личним секретаром. – Веома љубазан господин, сав у црном, с благим, тужним гласом, али врло, врло мршавим и тихим. Био је као сенка, драга моја.
Вини, која је наставила с брисањем прашине све док прича није била испричана до краја, пређе из салона у кухињу (низ два степеника) на свој уобичајени начин, без иједне речи.
Пошто је пустила неколико суза у знак среће због ћеркине благости у овим ужасним околностима, госпођа Верлок је повукла веома лукав потез у вези с намештајем, јер он је припадао њој; мада је понекад желела да није. Јунаштво је лепо, али постоје околности када продаја неколико столова и столица, месинганих креветских постоља, и тако даље, може бити велика ствар с далекосежним и страшним последицама. Неколико комада је задржала за себе јер фондација која ју је, након много наваљивања, привила на своје милостиве груди, својим штићеницима није давала ништа друго осим голих дасака и јефтиних тапета на зидовима. Такт с којим је одабрала најмање вредне и најпохабаније комаде није био примећен, јер је Винина филозофија била да не завирује унутар чињеница; претпоставила је да је мајка узела оно што јој је највише одговарало. Што се тиче господина Верлока, његова дубока замишљеност га је попут Кинеског зида потпуно одвојила од овоземаљских појава као што су узалудан труд и привидна спољашњост.
Када је одабрала шта је хтела, продаја осталог намештаја на одређени начин није била једноставна. Оставила га је у улици Брет, наравно. Али она је имала двоје деце. Вини је била обезбеђена том мудром заједницом са изврсним мужем, господином Верлоком. Стиви је био необезбеђен и помало чудан. Пре потраживања правде пред законом и исказивања пристрасности, требало је размотрити његов положај. Добијањем намештаја не би ни на који начин био обезбеђен. А требало би да буде – сироти дечко. Али ако му га поклони, то би пољуљало његову потпуну зависност. То је било његово право које се плашила да не поткопа. Штавише, господин Верлок вероватно не би допустио да шураку мора да буде захвалан за столице на којима седи. У свом дугом искуству с господом станарима, мајка госпође Верлок је стекла суморну али помирљиву представу о чудноватој страни људске природе. Шта ако господин Верлок одједном уврти нешто себи у главу и наложи Стивију да своје обожаване штапове носи негде другде? С друге стране, подела, ма како пажљиво изведена, могла би да увреди Вини. Не. Стиви мора остати необезбеђен и зависан. И у тренутку одласка из улице Брет рекла је својој ћерки: − Нема сврхе чекати да умрем, је ли тако? Све што овде остављам сада је твоје, драга моја.
Вини, са шеширом на глави, ћутке је иза мајчиних леђа наставила да поправља оковратник старичиног огртача. Узела је ручну торбицу и кишобран, безизражајног лица. Дошло је време да се потроши свота од три шилинга и шест пенија на можда последњу вожњу фијакером у животу мајке госпође Верлок. Изашле су кроз врата продавнице.
Кола која су их чекала могла би да дочарају изреку „истина може бити окрутнија од карикатуре“, ако таква изрека уопште постоји. Упрегнут иза слабашног коња, градски најамни фијакер вукао се на климавим точковима и са сакатим возачем на седишту. Ово последње их је мало постидело. Када је угледала гвоздену куку која је вирила из човековог левог рукава на капуту, мајку госпође Верлок изненада напусти јуначка храброст коју је скупљала тих дана. Изгубила је веру у себе. – Шта ти мислиш, Вини? − Суздржавала се. Напрасито приговарање кочијаша крупног лица као да је било истиснуто из загушеног грла. Нагнуо се са седишта и прошапутао с тајанственим огорчењем. Шта је сада у питању? Је ли могуће тако се понашати према човеку? Његово огромно и мусаво лице се жарило од црвенила на блатњавој улици. Да ли би му издали дозволу, очајнички се питао, да...
Локални полицијски позорник га умири пријатељским погледом; затим се лично обратио двема женама без изражене бриге:
− Вози фијакер већ двадесет година. Нисам чуо да је икада имао незгоду.
− Незгоду! − викну кочијаш презривим шапатом.
Позорниково сведочење је решило проблем. Скромна скупина од седморо људи, углавном малолетних, разишла се. Вини се попела за мајком у фијакер. Стиви се попео на кочијашево седиште. Отворена уста и узнемирене очи описивале су његово душевно стање изазвано текућим догађајима. У уским уличицама путници су примећивали како путовање напредује по прочељима кућа које су лако и лелујаво клизиле покрај њих, уз гласно звечање и звоњаву стакла, као да ће се срушити чим фијакер прође; а слабашни коњ, са амовима пребаченим преко леђа који су му лабаво шљапкали по ногама, као да је копитима бескрајно стрпљиво изводио необичан плес. Касније, на ширем простору Вајтхола, нестали су сви видљиви докази кретања. Звекет и звоњава стакла неодређено се наставила испред дугачке зграде Ризнице – испред које као да је и време стало.
Коначно, Вини примети: − Ово није баш добар коњ.
Очи су јој сијале у замраченом фијакеру право напред, непомичне. На седишту, Стиви прво затвори отворена уста и жустро изусти: − Немој.
Кочијаш, који је узде држао високо омотане око куке, не обрати пажњу. Можда га није чуо. Стивијеве груди су се надимале.
− Немој да га бичујеш.
Човек лагано окрену своје натечено и подбуло прошарано лице обрасло белим длакама. Ситне црвене очи су му влажно светлуцале. Дебеле усне су му имале гневну боју. Остале су стиснуте. Прљавом руком у којој је држао бич протрљао је чекиње које су му избијале из огромне браде.
− Не смеш − промуца Стиви страсно − то боли.
− Не смем да бичујем? − упита кочијаш опрезним шапатом, и сместа замахну бичем. Учинио је то, не зато што је био окрутан и зао већ зато што је морао да заради плату. И за тренутак су зидови Сент Стивена, са својим кулама и шиљцима, непомично и у тишини посматрали фијакер који је звекетао. Међутим, он се и котрљао. Али на мосту је био неки метеж. Стиви одједном поче да силази са седишта. На стази се викало, људи су трчали, кочијаш заустави, изговарајући љутите и зачуђене псовке. Вини спусти прозор, и промоли главу, белу као дух. Из дубине фијакера њена мајка је узвикивала, забринуто: − Је ли дечко повређен? Је ли дечко повређен?
Стиви није био повређен, није чак ни пао, али узбуђење му је као и обично одузело моћ смисленог говора. Могао је само да муца под прозором: − Претешко. Претешко. − Вини му спусти главу на раме.
− Стиви! Одмах да си се попео на седиште, и не покушавај више да сиђеш.
− Не. Не. Ходам. Морам да ходам.
У покушају да објасни природу те потребе замуцао је потпуно неповезано. Физичка неспособност није стајала на путу његовом хиру. Стиви је лако успевао да држи корак са слабашним, расплесаним коњем а да се није ни задихао. Али сестра је одлучно одбијала да то прихвати. – Каква замисао! Ко је икада чуо за овако нешто! Трчати за фијакером! − Њена мајка је уплашено и беспомоћно преклињала из дубине фијакера:
− Ох, не дај му, Вини. Изгубиће се. Не пуштај га.
− Наравно да нећу. Шта даље! Господину Верлоку ће бити жао када чује за ову глупост, Стиви, кажем ти. Уопште неће бити задовољан.
Пошто је помисао на тугу и незадовољство господина Верлока као и обично снажно деловала на Стивијеву у основи питому нарав, попустио је, и поново се попео на седиште, са очајем на лицу.
Кочијаш свирепо окрену према њему огромно зажарено лице. – Немој поново да покушаш овако глупу игру, момче.
Када је то изрекао строгим једва чујним шапатом, наставио је да вози, озбиљно размишљајући. Његовом уму овај догађај није био сасвим јасан. Али иако је његова интелигенција изгубила своју урођену живахност током свих тих затупљујућих година и изложености времену проведеном на кочијашком седишту, није јој недостајало независности и разборитости. Озбиљно је одбацио претпоставку да је Стиви обичан пијани дечкић.
У фијакеру је чаролију тишине, у којој су две жене раме уз раме подносиле труцкање, клопарање и звецкање путовања, разбио Стивијев испад. Вини је подигла глас:
− Учинила си шта си хтела, мајко. Само себи треба да захвалиш ако касније не будеш задовољна. А мислим да нећеш бити. Тако мислим. Зар ти није било довољно удобно у кући? Шта ће људи мислити о нама кад се тако бацаш на бригу добротворног друштва?
− Драга моја − викну старица озбиљно, трудећи се да надјача буку − била си ми најбоља ћерка. Што се господина Верлока тиче...
Пошто су је речи изневериле управо када је хтела да похвали господина Верлока, подигла је своје сузне очи ка крову фијакера. Затим је окренула главу претварајући се да гледа кроз прозор, као да жели да се увери како напредују. Нису били нарочито брзи, и возили су близу ивичњака. Ноћ, рана прљава ноћ, злокобна, бучна, безнадежна, урнебесна ноћ у Јужном Лондону, савладала ју је у последњој вожњи фијакером. Под гасним осветљењем продавница с ниским прочељем образи су јој сијали наранџастим сјајем испод капе црне и слезове боје.
Тен мајке госпође Верлок је пожутео под теретом година и природне склоности ка обољењу жучи, које су подстакла и искушења тешког и туробног живота, прво као супруге, а онда и удовице. Такав тен би под утицајем руменила добио наранџасту нијансу. И та жена, скромна али очврсла у пожару недаћа, и штавише, у годинама када се руменило не очекује, несумњиво је поцрвенела пред својом ћерком. У приватности тог четвороточкаша, на путу до добротворне установе (једне у низу) која је по оскудним димензијама и једноставности смештаја можда и намерно била тако осмишљена да послужи као припрема за још скученији простор гроба, била је присиљена да од сопственог детета сакрије црвенило кајања и стида.
Шта ће људи да помисле? Знала је она врло добро шта су они мислили, људи које је Вини имала на уму – стари пријатељи њеног мужа, и други такође, чије је занимање подстакла са тако ласкавим успехом. Није пре ни знала каква би добра просјакиња била. Али могла је да претпостави какав су закључак извукли из њене молбе. Услед те снебивљиве финоће, која постоји упоредо са агресивном суровошћу, нису претеривали са распитивањем о њеним разлозима. Испитивала их је с видљиво стиснутим уснама и приказивањем одлучности да буде речито тиха. И мушкарце би одједном прошла радозналост, што је и карактеристично за њих. Више пута је себи честитала што није имала посла са женама, које су природно безосећајније и више жуде за појединостима, па би нестрпљиво тражиле да буду тачно обавештене о томе какво ју је нељубазно понашање ћерке и зета навело на тако жалосну крајност. Само је пред секретаром великог пивара, посланика у Парламенту и председника Добротворног друштва, који је, заступајући свог послодавца, осећао обавезу да се савесно распита за стварне околности подноситељке молбе, гласно и без устезања бризнула у плач, баш као што би заплакала свака жена доведена у шкрипац. Мршави и љубазни господин, након што ју је добро осмотрио са запањеним изразом лица, престао је да се крије иза умирујућих примедби. Она не сме да се узбуђује. У акту Добротворне установе није било искључиво наведено „удовице без деце“. У ствари, тај документ је никако није искључивао. Али слободан избор комисије мора бити поткрепљен одговарајућим тачним информацијама. Сасвим је разумљива њена жеља да не буде никоме терет, итд., итд. На то је, на његово дубоко разочарање, мајка госпође Верлок заплакала са још већом жестином.
Сузе те крупне жене у тамној, прашњавој перици и старој свиленој хаљини украшеној прљавом белом памучном чипком биле су сузе искреног бола. Плакала је зато што је била храбра и бескрупулозна и пуна љубави за оба своја детета. Девојчице се обично жртвују за добробит дечака. У овом случају, она је жртвовала Вини. Права истина је била да је жртвовала себе. Наравно, Вини је била самостална, и није морала да брине за мишљење људи које никада неће видети и који неће видети њу; док јадни Стиви није имао ништа на свету што би могао назвати својим осим мајчине храбрости и бескрупулозности.
Почетни осећај сигурности који је уследио након Вининог венчања с временом се истрошио (јер ништа није вечно), и мајка госпође Верлок се, у повучености стражње собе, присетила навикавања на такав живот какав свет наметне једној удовици. Али она се тога сећала без узалудне горчине; њена помиреност са судбином је нарасла готово до достојанства. Стоички је размишљала о томе како се све у животу распада и троши на овом свету; да је за љубазност потребно само мало добре воље; да је њена ћерка Вини најоданија сестра и веома самоуверена супруга. Што се тиче Винине сестринске оданости, њен стоицизам се повлачио. Тај осећај је изузела из правила о распадању које погађа све људско и понешто божанско. Није могла другачије, јер иначе би се превише уплашила. Али пошто је размислила о приликама у ћеркином браку, одлучно је одбацила све ласкаве обмане. Прихватила је хладан и разуман став да ће љубазност господина Верлока дуже трајати што је мање буду оптерећивали. Тај изванредан човек је волео своју жену, наравно, али би и он несумњиво више волео да задржи што мање њених рођака да би ту љубазност на прави начин исказао. Било би боље када би она пуном снагом била усмерена ка сиротом Стивију. И тако је храбра старица решила да оде од своје деце из чисте привржености и дубоке мудрости.
„Сврха“ ове мудрости била је у томе (мајка госпође Верлок је била домишљата на свој начин) да се ојача Стивијево морално право. Јадни дечко – добри, корисни дечко, па шта ако је био малчице чудан – није био довољно обезбеђен. Преузели су га заједно с мајком, помало на исти начин као што је преузет и намештај из куће на Белгрејвији, као да само њој припада. Шта ће се догодити, запитала се (јер мајка госпође Верлок је донекле била и маштовита) када умрем? И то питање је себи поставила са страхом. Такође је са ужасом помислила како тада неће бити у могућности ни да зна шта се догађа са сиротим дечком. Али ако га препусти његовој сестри, тако што ће отићи, омогућила му је предност потпуно зависног положаја. То је била мало истанчанија потврда храбрости и бескрупулозности мајке госпође Верлок. Овај чин напуштања је у суштини био потез трајног обезбеђивања свог сина у животу. Други људи су у ту сврху подносили материјалне жртве, а њена је била оваква. То је био једини начин. Штавише, моћи ће да се увери како то изгледа. Добро или лоше, али избећи ће ужасну неизвесност на самртној постељи. Али било је тешко, тешко, окрутно тешко.
Фијакер је клопарао, звекетао, клацкао се; у ствари, ово последње је било прилично необично. Својом несразмерном жестином и снагом поништио је сваки осећај напредовања; и утисак је био као да се дрмају у непокретном строју налик на средњовековне направе за кажњавање преступника, или у неком помодарском изуму за лечење оболеле јетре. Било је крајње непријатно; и када је мајка госпође Верлок подигла глас, то је зазвучало као болно завијање.
− Знам, драга моја, да ћеш долазити да ме посећујеш кад год будеш имала слободног времена. Зар не?
− Наравно − кратко одговори Вини, зурећи право испред себе.
И фијакер је труцкао испред замагљене масне продавнице у којој је пламтео гас и мирисала пржена риба.
Старица поново зацвили.
− И, драга моја, морам да видим тог сиротог дечака сваке недеље. Неће имати ништа против да проведе дан са својом старом мајком.
Вини неосетљиво викну:
− Имати против! Наравно да неће. Том сиромашку ћеш ужасно много недостајати. Требало је мало о томе да размислиш, мајко.
Да размисли! Храбра жена прогута разиграни и незгодан предмет налик на лопту за билијар, који је покушао да јој искочи из грла. Вини је неко време ћутке седела, и пућила се гледајући испред себе, а затим је праснула, што је за њу било врло необично: − Мислим да ћу у почетку имати муке с њим, биће узнемирен...
− Шта год да радиш, не дозволи да ти се муж брине, драга моја. − Тако су на породичан начин расправиле новонастале околности. А фијакер је и даље труцкао. Мајка госпође Верлок је изразила своје сумње. Може ли се Стивију допустити да сам долази у посете? Вини је сматрала да је он сада много мање „расејан“. Сложиле су се да је тако. Није се могло порећи. Много мање – готово никако. Довикивале су се кроз звекетање фијакера умерено весело. Али одједном се поново пробуди мајчинска забринутост. Требало је променити два аутобуса и пешице прећи краћи пут. То је било претешко! Старица се ражалостила и забринула.
Вини је зурила испред себе.
− Немој тако да се узрујаваш, мајко. Мораћеш да га виђаш, наравно.
− Не, драга моја. Потрудићу се да то не чиним.
Обрисала је сузне очи.
− Ти нећеш имати времена да долазиш с њим, а ако се он заборави и изгуби и неко му се оштро обрати, можда ће заборавити како се зове и где живи, па ће данима бити изгубљен.
Помисао на сиротог Стивија у поправном дому сламала јој је срце. Јер била је поносна жена. Винин поглед је постајао све тврђи, напетији, довитљивији.
− Не могу да ти га доводим сваке недеље − викнула је. – Али не брини, мајко. Побринућу се да се не изгуби.
Осетиле су необичан удар; угледале су низ стубова од цигле кроз звецкаве прозоре фијакера; изненадни престанак страховитог клацкања и бучан звекет збунили су две жене. Шта се догодило? Непомично и уплашено су седеле у дубокој тишини све док се врата нису отворила и зачуо се груби, усиљени шапат:
− Ево нас!

Ред кућица са забатима, свака са по једним мутним жутим прозором у приземљу, окруживале су тамну отворену травнату површину са засађеним шибљем и ограђену од светла и сенки на широком путу, који је одзвањао потмулом тутњавом саобраћаја. Пред вратима једне од тих мајушних кућа – без светла на малом приземном прозору – фијакер се зауставио. Мајка госпође Верлок је изашла прва, натрашке, с кључем у руци. Вини се задржала на каменој стази да плати кочијашу. Стиви, након што је помогао да се унутра унесу многобројни мали пакети, изашао је и стајао под светлом гасне лампе која је припадала Добротворној установи. Кочијаш је погледао сребрне новчиће, који су, онако ситни на његовом великом, прљавом длану, представљали безначајну награду за славољубиву храброст и труд човечанства чији је дан кратак на овој планети зла.
Био је пристојно исплаћен – четири шилинга – и он их је савршено мирно посматрао, као да су они решење за његову потиштеност. Лагано пребацивање тог блага у унутрашњи џеп захтевало је марљиво опипавање по дубини изношене одеће. Држање му је било погрбљено и круто. Стиви, витак, са мало подигнутим раменима, и рукама дубоко завученим у џепове топлог капута, стајао је на ивици стазе и пућио уста.
Кочијаш застаде, као да га је погодило неко нејасно сећање.
− Ох! Ту си, момче − прошапутао је. – Препознаћеш га поново, зар не?
Стиви је зурио у коња, чије су задње слабине деловале прекомерно подигнуте услед мршавости. Мали укочени реп као да је био углављен ради неке бездушне шале; а на другој страни мршави, равни врат, као даска прекривена старом коњском кожом, савио се до земље под тежином огромне кошчате главе. Уши су запуштено висиле под различитим угловима; и сабласна прилика тог немог становника ове планете пушила се од ребара до кичме у спарну мирноћу ваздуха.
Кочијаш лако куцну Стивија по грудима гвозденом куком која је вирила из отрцаног, масног рукава.
− Слушај овамо, младо момче. Како би се теби свиђало да седиш овде горе и до два сата ујутру можда?
Стиви је празно гледао у љутите мале очи са црвеним капцима.
− Није хром − наставио је кочијаш жустро да шапуће. – Нема на себи рана. Ето га. Како би се теби допало?
Његов напет, пригушени глас унео је у ово казивање призвук плаховите тајновитости. У Стивијев празан поглед се лагано увукао страх.
− Само добро погледај! До три и четири ујутру. Озебао и гладан. Тражим прилику да возим. Пијанице.
Његови весели љубичасти образи били су обрасли белим длакама; и као Вергилијев Силен, који је, с лицем умазаним соком од рибизле, приповедао о олимпијским боговима недужним силијанским пастирима, и он је причао Стивију о домаћим питањима и доживљајима људи који се много пате а бесмртност им никако није осигурана.
− Ја сам ноћни кочијаш, јесам − прошапутао је, с неком врстом хвалисаве озлојеђености. – Морам да узмем све што ми проклето понуде на станици. Имам своју госпоју и четворо деце код куће.
Чудовишна природа те изјаве о очинству као да је ућуткала свет. Завладала је тишина, у којој су се бокови старог коња, апокалиптички бедног парипа, пушили под светлом добротворне гасне лампе.
Кочијаш замумла, и затим дода својим тајанственим шапатом:
− Није лако на овом свету.
Стивијево лице се неко време грчило а онда су му осећања коначно покуљала у уобичајеном сажетом облику.
− Лош! Лош!
Поглед му је остао прикован за коњска ребра, збуњен и мрачан, као да се плаши да погледа око себе на злоћу света. И његова мршавост, ружичасте усне и блед чист тен давали су му изглед осетљивог дечака, упркос паперјастим златастим длакама на образима. Преплашено је пућио усне као дете. Кочијаш, низак и широк, посматрао га је гневним ситним очима које као да су га пецкале у бистрој и нагризајућој течности.
− Тешко је коњима, ал’ је проклето теже оваквим сиромасима кô што сам ја − фрктао је једва чујно.
− Сиромах! Сиромах! − муцао је Стиви, гурајући руке дубље у џепове са уздрхталим саосећањем. Ништа није могао да каже јер је његова осетљивост на бол и патњу, жеља да коњ буде срећан и кочијаш срећан, достигла тачку да је осетио необичну жељу да их поведе са собом у кревет. А знао је да је то немогуће. Јер Стиви није био луд. То је била симболична жеља; и у исто време врло изражена, зато што је потицала из искуства, мајке мудрости. Када би се он као дете шћућурио у мрачном углу преплашен, јадан и болан, и несрећан са црном црном тугом у души, дошла би његова сестра Вини и одвела га у њен кревет, као у рај у коме је проналазио утешни мир. Стиви, мада склон да заборавља просте чињенице, као што су његово име или адреса на пример, постојано се сећао тога. Најбољи лек је одвести некога у кревет самилости, али нажалост то није било изводљиво. И гледајући кочијаша, Стиви је то јасно увиђао, зато што је био разуман.
Кочијаш је наставио с лаганим припремама као да Стиви и не постоји. Направио је покрет као да ће се попети на седиште, али се у последњем тренутку, из неке нејасне побуде, можда из чисте одвратности према кретању кочије, зауставио. Уместо тога је пришао свом непомичном сапатнику, и сагнувши се да дохвати узде, подиже му велику уморну главу до висине својих рамена уз велико напрезање десне руке, попут јуначког подвига.
− Хајдемо − прошапутао је тајанствено.
Храмљући је пешице повео фијакер. Њихов одлазак је остављао утисак неке горчине, здробљени шљунак на путу је шкрипао под точковима који су се лагано окретали, мршаве ноге коња су се са испосничком одлучношћу удаљавале од светла у мрак отвореног простора мутно оивиченог шиљастим крововима и слабо осветљеним прозорима сиротињских кућица. Нарицање шљунка се лагано ширило свуда око пута. Између лампи поред стазе поново се појавила спора поворка, осветљена на тренутак − ниски, широки човек како жустро храмље, високо придржавајући главу свог коња, мршава животиња хода са укоченим и безнадежним достојанством, а иза њега се комично и помало климаво котрља тамна, ниска кутија. Скренули су налево. Даље низ улицу налазио се паб, на педесетак метара од капије.
Стиви је остао сам покрај лампе испред Добротворне установе, с рукама завученим дубоко у џепове, и зурио је с празном зловољом. На дну џепова његове неспособне, слабашне руке биле су чврсто стиснуте у пар љутитих песница. Кад год би се суочио с нечим што је посредно или непосредно погађало његов нездрави страх од бола, Стиви би постао зао. Велики гнев му је надимао слабашне груди до пуцања, и скупио је своје искрене очи. Иако је био довољно мудар да буде свестан своје немоћи, Стиви није умео да обузда своје страсти. Осетљивост његове свеобухватне доброте имала је две фазе подједнако нераскидиво спојене и повезане као лице и наличје медаље. Након патње због неумерене саосећајности уследио би бол због недужног али немилосрдног гнева. Та два стања која је испољавао истим знацима бескорисне телесне узнемирености, његова сестра Вини је умиривала а да није ни схватала њихов двоструки карактер. Госпођа Верлок није траћила ни тренутак овог пролазног живота на тражење основних података. Оваква врста економичности имала је дух и предност разборитости. Очигледно је понекад добро не знати превише. А такав став се одлично слаже с природном тромошћу.
Те вечери, у којој се мајка госпође Верлок заувек опростила од своје деце, а могло би се рећи и од живота, Вини Верлок није испитивала братовљеву психологију. Јадни дечко је био узбуђен, наравно. Пошто је још једном на кућном прагу уверила старицу да ће умети да сачува Стивија да се не изгуби, ухватила је брата за руку да пођу. Стиви чак није ни мрмљао себи у браду, али нарочитом сестринском оданошћу коју је развила још у најранијем детињству, осетила је да је момак заиста много узбуђен. Чврсто му стежући руку, претварајући се да се на њу ослања, покушала је да пронађе речи које би одговарале прилици:
− Хајде, Стиви, мораш добро да ме пазиш на прелазу и да први уђеш у аутобус, као добар брат.
Стиви је ову молбу за мушку заштиту прихватио са уобичајеном послушношћу. Ласкала му је. Подигао је главу и испрсио се.
− Немој да будеш нервозна, Вини. Не смеш да будеш нервозна! Аутобус у реду − одговорио је Стиви оштрим, ниподаштавајућим муцањем које је у себи имало бојажљивост детета и одлучност мушкарца. Неустрашиво је корачао са женом под руком, али са опуштеном доњом усном. Ипак, на плочнику прљаве и широке улице, чије је сиромаштво у свим животним благодетима стајало глупо изложено под обесним расипањем гасног осветљења, њихова сличност је била тако изражена да су је примећивали чак и повремени пролазници.
Пред улазом у крчму на углу, где је обиље гасног светла достизало врхунац огољене порочности, фијакер на четири точка је стајао покрај ивичњака, с празним кочијашким седиштем, и деловао је одбачено као да је остављен да безнадежно труне. Госпођа Верлок је препознала кола. Изгледао је тако јадно, с таквим савршенством необичне беде и настраности до језивих појединости, као да је сама Кочија смрти, да је госпођа Верлок, са спремним женским сажаљењем за коња (осим када седи иза њега), неодређено узвикнула:
− Јадна животиња.
Изненада устукнувши, Стиви нагло заустави сестру.
− Јадан! Јадан! − изустио је захвално. – Јадан и кочијаш. Сам ми је рекао.
Размишљање о слабашном и усамљеном коњу га је савладало. Сестра га је гуркала, али он је тврдоглаво стајао, покушавајући да изрази сажаљење које је у њему пробудила несрећа тог човека и његовог коња. Али то је било врло тешко. – Јадна животиња, јадни људи! − само је то могао да понавља. То му није деловало довољно убедљиво, па је стао уз љутито фрфљање: − Срамота! − Стиви није био умешан у изражавању, и можда је управо из тих разлога његовим мислима недостајало јасноће и одређености. Али је осећао потпуније и дубље. И та мала реч је садржала све његово огорчење и ужас због беде која је морала да се храни несрећом других – као тај сироти кочијаш што туче свог јадног коња у име, такорећи, своје јадне дечице код куће. А Стиви је знао како је то када те туку. Знао је из личног искуства. Свет је лош. Лош! Лош!
Госпођа Верлок, његова једина сестра, старатељка и заштитница, није умела тако дубоко да улази у суштину. Штавише, није доживела чаролију кочијашеве речитости. Такође јој није била јасна суштина речи „срамота“. И рекла је смирено:
− Хајдемо, Стиви. Ти ту ништа не можеш.
Послушни Стиви је пошао; али сада је корачао без поноса, гегајући се и мрмљајући половине речи, па чак и речи које би биле целе да их он није састављао од половина које не иду заједно. Као да је покушавао да повеже све речи којих се могао сетити са својим осећањима с намером да добије одговарајућу идеју. И нешто му је заиста и пало на памет. Суздржао се да то одмах не изговори.
− Лош свет за сиромашне људе.
Одмах је изрекао ту мисао за коју је постао свестан да му је позната са свим својим последицама. Ова околност је неизмерно учврстила његово уверење, али га је такође још више озлоједила. Осећао је да неко због тога мора да буде кажњен – и то веома оштро. Пошто није био сумњичаво већ морално створење, био је на неки начин препуштен на милост и немилост својим праведним страстима.
− Зверски! − додао је, кратко.
Госпођи Верлок је било јасно да је веома узбуђен.
− Нико ту ништа не може − рече она. – Молим те, пођи. Зар се тако бринеш о мени?
Стиви послушно крену. Поносио се тиме што је добар брат. То је од њега захтевала његова моралност, која је била врло темељна. Ипак га је заболела изјава његове сестре Вини – која је била добра. Нико ту ништа не може! Пошао је суморно, али убрзо се разведрио. Као и остатак човечанства, збуњен тајнама свемира, и он је имао тренутке када је утешно веровао у уређеност ове планете.
− Полиција − предложио је, поуздано.
− Полиција није за то задужена − овлаш примети госпођа Верлок, журећи својим путем.
Стивијево лице се прилично издужи. Размишљао је. Што је више размишљао, то му се доња усна све више опуштала. И уз безнадежно празан поглед одустао је од свог интелектуалног подухвата.
− Нису за то? − промумлао је, помирено али изненађено. Нису за то? Он је у себи створио савршену замисао о градској полицији као о човекољубивој организацији за уништавање зла. Тај појам човекољубивости је нарочито био блиско повезан с његовим доживљајем моћи људи у плавом. Искрено је волео све полицијске позорнике, са безазленим поверењем. А био је повређен. И изнервиран, такође, сумњом у дволичност припадника полицијских снага. Јер Стиви је био искрен и јасан као дан. Зашто су се онда они претварали? За разлику од своје сестре, која је веровала у оно што види, он је желео да проникне у суштину ствари. Наставио је да је испитује, љутито изазивајући.
− А за шта онда служе, Вин? За шта? Реци ми.
Вини није волела препирке. Али пошто се плашила да ће Стивија обузети мрачна потиштеност јер ће му мајка испрва много недостајати, није потпуно прекинула разговор. Без имало подругивања, одговорила је на начин који можда није био необичан за жену господина Верлока, делегата Централног црвеног комитета, личног пријатеља извесних анархиста, и присталице друштвене револуције.
− Зар не знаш за шта служи полиција, Стиви? Они су ту да спрече оне који немају да отимају од оних који имају.
Избегла је да употреби реч „краду“, јер се њеном брату никако није свиђала. Јер Стиви је био изузетно поштен. У њега су тако брижно била утиснута нека једноставна начела (на рачун његове „необичности“) да га је само помињање одређених преступа испуњавало ужасом. Речи су на њега увек лако остављале утисак. Сада је био и зачуђен и преплашен, и није могао да размишља.
− За то? − одмах је нестрпљиво упитао. – Чак ни ако су гладни? Не смеју?
Њих двоје застадоше.
− Чак ни тада − одврати госпођа Верлок равнодушно, као неко кога не мучи питање прерасподеле богатства, док је погледом по путу тражила аутобус одговарајуће боје. – Наравно да не. Али какву корист имамо што причамо о томе? Ти ниси никада гладан.
Бацила је брз поглед на дечака, готово младића, покрај себе. Он је њој био доброћудан, привлачан, срдачан, и само мало, врло мало чудан. И није ни могла другачије да га види, јер био јој је као со, зачињавао је њен безукусни живот – будио страст огорчености, храбрости, сажаљења, па чак и самопожртвованости. Није додала: „И никада и нећеш бити док сам ја жива.“ Али могла је слободно да каже, пошто је предузела све што је било потребно да се то и оствари. Господин Верлок је био веома добар муж. Она је заиста имала утисак да дечка сви просто морају да воле. Одједном је узвикнула:
− Брзо, Стиви. Заустави онај зелени аутобус.
И Стиви, устрептао и важан са сестром Вини под једном руком, другом замахну високо изнад главе на аутобус који им се приближавао, с потпуним успехом.
Сат времена касније, господин Верлок је иза тезге подигао поглед с новина које је читао, или их бар гледао, и уз смиривање звекета звона на вратима посматрао је како Вини, његова жена, улази и пролази кроз продавницу до степеништа, а за њом Стиви, његов шурак. Господину Верлоку је пријао поглед на своју жену. Такав му је био душевни склоп. На шурака није ни обратио пажњу због мрзовољне замишљености која се у последње време као копрена спустила између господина Верлока и појава чулног света. Непомично је зурио за својом женом, без речи, као да гледа духа. Његов глас је у кућном окружењу био промукао и благ, али сада се уопште није чуо. Није се чуо за вечером, на коју га је жена позвала кратко као и обично: − Адолфе. − Сео је да вечера, неубедљиво, са шеширом забаченим на глави. Није склоност ка изласцима, већ честе посете иностраним кафанама, била одговорна за ту навику, која је постојаности и оданости господина Верлока сопственом огњишту давала излед необавезне несталности. Двапут је на звекет напуклог звона устајао без речи, улазио у продавницу, и тихо се враћао. За то време је госпођи Верлок, која је постајала болно свесна празног места са своје десне стране, много недостајала мајка, и укочено је зурила; док је Стиви, из истог разлога, непрестано повлачио ногама, као да је под испод стола непријатно врућ. Кад се господин Верлок вратио да седне на своје место, као само оличење тишине, поглед госпође Верлок је претрпео једва приметну промену, а Стиви је престао да се врпољи, због огромног страхопоштовања према сестрином мужу. Упућивао му је погледе учтиве самилости. Господин Верлок је био тужан. Његова сестра Вини му је (у аутобусу) утувила у главу да ће господина Верлока код куће затећи тужног и да га не смеју забрињавати. Очев гнев, нетрпељивост станара и склоност господина Верлока ка претераној тузи највише су зауздавали Стивија. Од свих ових осећања, а све их је било лако изазвати, али не увек лако и разумети, последње је имало највећи морални утицај – зато што је господин Верлок био добар. Његова мајка и сестра су учврстиле ту етичку чињеницу на непоколебљиву основу. Утврдиле су је, изградиле и освештале иза Верлокових леђа, из разлога који нису имали ништа са апстрактним моралом. И господин Верлок тога није био ни свестан. Мора се признати да он појма није имао да је у Стивијевим очима добар. Ипак, тако је било. Чак је био и једини човек који је добро познавао Стивија, јер господа станари су били превише пролазни и предалеки и на њима се ништа није посебно истицало осим можда чизама; што се тиче дисциплинских мера његовог оца, сестра је због мајчине уцвељености презала од тога да жртви наметне теорију о добронамерности. То би било превише окрутно. А чак је било и могуће да им Стиви не би ни поверовао. Када је била реч о господину Верлоку, ништа није могло да стане на пут Стивијевом убеђењу. Господин Верлок је био очигледно, мада помало тајанствено добар. А несрећа доброг човека је узвишена.
Стиви је гледао свог зета с понизним саосећањем. Господин Верлок је био тужан. Винин брат никада пре није осетио такву блискост с тајанственом добротом тог човека. Била је то разумљива туга. И сам Стиви је био тужан. Био је много несрећан. Осећао је исту тугу. И пошто му је пажњу заокупило то непријатно стање, Стиви је дрљао ногама по поду. Осећања је обично испољавао жустрим покретањем удова.
− Смири ноге, душо – благо му је наредила госпођа Верлок; затим се окренула према мужу и упитала спокојним гласом, извежбаним до савршенства: − Излазиш ли вечерас?
Господину Верлоку је и сама помисао на излазак била одбојна. Мрзовољно је одмахнуо главом, а затим мирно седео спуштеног погледа, читав минут зурећи у комадић сира на тањиру. Након тога је устао, и изашао – изашао право на улицу уз звоњаву звона на вратима. Понашао се тако недоследно, не зато што је желео да буде непријатан, већ зато што никако није могао да се смири. Ништа није имао од тога што је изашао. Нигде у Лондону није могао да пронађе оно што је желео. Али је изашао. Повео је читаву поворку суморних мисли мрачним улицама, осветљеним улицама, у два блештава бара па онда из њих, као да малодушно покушава да се проведе, и коначно се вратио у свој пољуљани дом, где је уморан сео иза тезге; и оне су се сместа окупиле око њега, као чопор гладних црних паса. Када је закључао кућу и искључио гас, повео их је са собом на спрат – ужасна пратња за човека који иде на спавање. Његова жена се повукла нешто раније, и с нејасним обрисима раскошног тела испод прекривача, с главом на јастуку и руком под образом, посматрала га је онако расејаног поспаним погледом у коме се огледала и њена успавана душа. Крупне очи су јој биле широм отворене, непомичне и мрачне у односу на снежну белину постељине. Није се ни померила.
И душа јој је била сталожена. Потајно је осећала да не треба много испитивати. На томе је изградила своју снагу и мудрост. Али ћутљивост господина Верлока ју је већ предуго притискала. У ствари, узнемирила јој је живце. Непомично лежећи на леђима мирно је рекла:
− Прехладићеш се ако се будеш тако шећкао у чарапама.
Ове речи, које су доликовале забринутости супруге и разборитости жене, изненадиле су господина Верлока. Изуо је чизме у приземљу, али је заборавио да обује папуче, и вртео се по соби на бешумним јастучићима као медвед у кавезу. На звук жениног гласа је стао и загледао се у њу безизражајним погледом једног месечара тако да се госпођа Верлок промешкољила под прекривачем. Али није померила своју црну главу утонулу у бели јастук, с руком под образом и крупних, тамних, широм отворених очију.
Под тим безизражајним погледом свог мужа, и с празном мајчином собом преко пута одморишта, осетила је оштар убод самоће. Никада се пре није одвајала од мајке. Увек су биле једна уз другу. Осећала је да јесу, и рекла је себи да је мајка, сад кад је отишла, отишла заувек. Госпођа Верлок се није заваравала. Међутим, остао је Стиви. И рекла је:
− Мајка је учинила оно што је хтела. Не видим никаквог смисла у томе. Сигурно није мислила да ти је досадила. Ужасно је што нас је тако оставила.
Господин Верлок није био начитан, избор увијених израза које је користио био је ограничен, али чудан склоп околности га је овде наводио да помисли на пацове који напуштају брод осуђен на пропаст. Замало да то и каже. Постао је сумњичав и огорчен. Да ли је могуће да та старица има тако одличан нос? Али таква сумња је очито била неразумна, и господин Верлок заузда језик. Међутим, не сасвим. Промрмљао је, једва разумљиво:
− Можда је тако и боље.
Почео је да се свлачи. Госпођа Верлок је и даље лежала мирно, савршено мирно, са укоченим, сањивим, мирним погледом. На тренутак као да јој је и срце стало. Те ноћи није била „сасвим при себи“, како се каже, и била је снажно убеђена да та једноставна реченица може имати неколико различитих значења – углавном непријатних. Како је тако боље? И зашто? Али није себи дозволила да се бакће узалудним нагађањима. Уместо тога, само је потврдила своје мишљење да ствари нису онакве како изгледају. Онако практична и промишљена, ставила је Стивија у први план без одлагања, јер је имала само једну намеру, непогрешиву и нагонску.
− Шта да урадим да орасположим тог дечка првих неколико дана, заиста не знам. Биће забринут од јутра до мрака пре него што се навикне да мајке нема. А тако је добар дечко. Не бих могла без њега.
Господин Верлок је наставио да се свлачи тако дубоко замишљен као човек који се пресвлачи у самоћи огромне и безнадежне пустиње. Јер тако је негостољубиво изгледала ова лепа земља, наше заједничко наслеђе, у мислима господина Верлока. Све је било тако мирно и изван и унутар њега да се чинило као да се усамљено откуцавање сата на одморишту прикрадало у собу само ради друштва.
Господин Верлок се попео на кревет са своје стране и ћутке легао иза леђа госпође Верлок. Крупне руке су му лежале као одбачене на покривачу налик на положено оружје, или одбачени алат. Тог тренутка му је мало недостајало да све призна жени. Тренутак му је изгледао погодан. Посматрајући искоса, видео је њена широка рамена увијена у бело, потиљак, с косом уплетеном за спавање у три плетенице повезане црним тракама на крајевима. И суздржао се. Господин Верлок је волео своју жену као што жена и треба да се воли – то јест, супружнички, као што неко цени своју најважнију имовину. Та глава сређена за спавање, та широка рамена, имала су изглед блиске светости – светости домаћег мира. Није се померала, крупна и безоблична као грубо исклесани заваљени кип; сетио се њених широм отворених очију како посматрају празну собу. Била је загонетна, као и сва жива бића. Надалеко чувени тајни агент Делта из злослутних извештаја покојног барона Стот-Вортенхајма није био човек за решавање таквих загонетки. Било га је лако заплашити. А био је помало и лењ. Таква лењост се често крила иза добре нарави. Суздржао се да дотакне ту загонетност из љубави, плашљивости и лењости. Биће довољно времена други пут. Неколико тренутака је ћутке патио у дремљивој тишини собе. А онда ју је пореметио одлучном изјавом:
− Сутра путујем у Европу.
Жена му је можда већ и заспала. Није био сигуран. У ствари, госпођа Верлок га је чула. Очи су јој и даље биле широм отворене, и лежала је врло мирно, још јаче уверена у то да не треба превише испитивати. Уосталом, није било ништа необично за господина Верлока да пође на такво путовање. Обнављао је залихе из Париза и Брисела. Често је лично одлазио у набавку. Мали одабрани скуп аматера се окупљао у продавници у улици Брет, тајни скуп који је изванредно одговарао сваком послу који је предузимао господин Верлок, који је, чудноватим поклапањем нарави и потреба, био предодређен да читавог живота буде тајни агент.
Мало је сачекао, па затим додао: − Бићу одсутан недељу или можда две. Позови госпођу Нил да дође преко дана.
Госпођа Нил је била послужитељка из улице Брет. Несрећно удата за развратног столара, била је притиснута потребама многобројне ситне дечице. Руке су јој биле црвене и била је опасана грубим платном све до пазуха, док су из ње испаравале муке сиромашних у облацима сапунице и рума, у вреви рибања, у звекету лимених кофа.
Госпођа Верлок, испуњена дубоком одлучношћу, проговорила је с најповршнијом равнодушношћу.
− Нема потребе да жена долази овамо на цео дан. Снаћи ћу се и са Стивијем.
Пустила је усамљени сат на одморишту да откуца петнаест пута у понор вечности, па је упитала: − Да угасим светло?
Господин Верлок се промукло обрецну:
− Угаси га.

Девето поглавље


Када се господин Верлок након десет дана вратио с Континента, са собом је донео и мисли очигледно неосвежене чудима путовања по иностранству и лице неозарено радошћу због повратка кући. Ушао је уз звекет звона са изразом мрачне и забринуте исцрпљености. С торбом у руци и спуштеном главом, отишао је право иза тезге и сручио се на столицу, као да је препешачио читав пут од Довера. Било је рано јутро. Стиви, који је брисао разноврсне предмете изложене у излозима, окренуо се загледавши се у њега с поштовањем и дивљењем.
− Ево! − рекао је господин Верлок и благо шутнуо гледстон торбу на поду, и Стиви се бацио на њу, зграбио је, па је однео с победоносном посвећеношћу. Био је тако брз да се господин Верлок веома изненадио.
На сам звекет звона изнад врата продавнице госпођа Нил, која је чистила решетку на камину у салону, погледала је кроз врата, и подижући се с колена отишла је опасана кецељом и сва гарава од непрекидног рада да обавести госпођу Верлок у кухињи како се „господар вратио“.
Вини је пришла унутрашњим вратима продавнице.
− Спремићу ти доручак − рекла је издалека.
Господин Верлок је мало померио руке, као да му је понуђено нешто немогуће. Али кад је већ намамљен у салон, није одбио храну која му је послужена. Јео је као да је негде на јавном месту, са шеширом склоњеним са чела и с крајевима тешког капута који су му у облику троугла висили са обе стране столице. А с друге стране стола прекривеног смеђом мушемом, Вини, његова жена, једнолично му је причала уобичајене супружничке приче, несумњиво тако вешто прилагођене околностима његовог повратка, као што их је и Пенелопа причала залуталом Одисеју након повратка кући. Међутим, госпођа Верлок није ткала за време мужевљевог одсуства. Али је све собе на спрату темељно очистила, распродала неку робу, и неколико пута се срела с господином Михаелисом. Последњи пут кад су се видели, рекао јој је да одлази да живи на селу, негде на путу Лондон−Четам−Довер. И Карл Јунт је такође једном долазио. Допратила га је она „његова стара зла домаћица“. Он је „одвратан старац“. О другу Осипону, кога је примила у кратку посету, није рекла ништа, већ је укопана иза тезге каменог лица и далеког погледа накратко застала због присећања на тог корпулентног анархисту, и сасвим благо поруменела. Онда је пожурила да што пре уведе свог брата Стивија у текуће приче о домаћинству, па је споменула како је дечко био много потиштен.
− Све је то зато што нас је мајка тако оставила. − Господин Верлок није рекао ни „Проклетство!“ нити „До ђавола са Стивијем!“. И пошто госпођа Верлок није имала увид у његове тајне мисли, није ни могла да му буде захвална што се тако суздржао.
− Није да не ради подједнако добро као и раније − наставила је. – Труди се да буде веома користан. Нема тога шта не би за нас учинио.
Господин Верлок је упутио летимичан и дремљив поглед Стивију, који му је седео с десне стране, нежан, бледолик, с ружичастим устима празно отвореним. Није то био критички поглед. Није у њему било намере. Ако је господин Верлок и на тренутак помислио да женин брат изгледа необично бескорисно, била је то само неодређена и пролазна мисао, лишена снаге и издржљивости која понекад помаже мисли да покрене свет. Заваливши се на наслон, господин Верлок је открио главу. Пре него што је његова испружена рука стигла да спусти шешир, Стиви је прискочио и понизно га однео у кухињу. И господин Верлок се поново изненадио.
− Могао би да радиш шта хоћеш с тим дечком, Адолфе. − Рече госпођа Верлок, с крутом смиреношћу. – За тебе би и кроз ватру прошао. Он...
Пажљиво је застала, са увом наћуљеним према вратима кухиње.
Тамо је госпођа Нил рибала под. На Стивијев улазак је жалобно закукала, пошто је приметила да би га лако могла навести да њеној дечици поклони шилинг који му је његова сестра Вини давала с времена на време. На све четири међу барицама, мокра и прљава, налик на љигаву домаћу животињу која живи у кантама за смеће и у прљавој води, започела је на уобичајени начин: − Лако је теби, не радиш ништа, као прави господин. − И наставила је с вечитим јадиковањем сиромашних, бедно и подмукло, што је жалосно доказивао и ужасан задах јефтиног рума и сапунице. Снажно је рибала, све време се ушмркивала и брбљала. И била је искрена. И са обе стране танког црвеног носа њене мутне, замагљене очи су се купале у сузама, јер је заиста осећала потребу за неком врстом подстрека ујутру.
У салону је госпођа Верлок искусно приметила:
− Опет госпођа Нил почиње са својим мучним причама о својој малој дечици. Није могуће да су тако мали како их она приказује. Неки су сада већ сигурно довољно одрасли да се сами брину о себи. Само љути Стивија.
Ове речи потврди туп звук налик на ударац песнице о кухињски сто. У Стивију се као и увек пробудило саосећање, па се разљутио када је открио да нема шилинга у џепу. Пошто није био у могућности да ублажи оскудицу „дечице“ госпође Нил, осећао је да неко мора због тога да испашта. Госпођа Верлок устаде, и оде у кухињу да „прекине ту глупост“. И учинила је то одлучно, али благо. Добро је знала да ће госпођа Нил чим од ње добије новац, отићи иза угла да пије жестока пића у одвратној и плеснивој кафани, неизбежној станици на via dolorosa16 њеног живота. Примедба госпође Верлок на овај обичај имала је неочекивану дубину, пошто је долазила од особе која није била склона да завирује испод површине. – Наравно, шта друго да ради да преживи? Да сам ја на месту госпође Нил, претпостављам да бих се исто тако понашала.
После подне истог дана, када је господин Верлок, који се пренуо из последњег од многобројних у низу дремежа испред камина, објавио своју намеру да иде у шетњу, Вини му је довикнула из продавнице:
− Да ли би хтео да поведеш и тог дечка са собом, Адолфе?
Трећи пут тог дана господин Верлок се изненадио. Глупо је зурио у жену. Она је непоколебљиво настављала. Дечак, кад год није имао посла, туговао је у кући. То ју је бринуло; због тога је била нервозна, признала је. А из уста смирене Вини то је звучало као претеривање. Али, уистину, Стиви је туговао упадљиво као несрећна домаћа животиња. Попео би се на мрачно одмориште, седео на поду у подножју високог сата, с привученим коленима и главом на рукама. Узнемирила би се при погледу на његово бледо лице с крупним очима које су светлуцале у полумраку; било јој је нелагодно на саму помисао да он тамо седи.
Господин Верлок се навикао на ту запањујућу нову замисао. Волео је своју жену како и треба, то јест великодушно. Али на памет му је пала озбиљна примедба и он је изрече:
− Можда не би могао да ме прати, па ће се изгубити негде на улици − рекао је.
Госпођа Верлок поуздано одмахну главом.
− Неће. Не познајеш га. Тај те дечко просто обожава. Али ако га изгубиш...
Госпођа Верлок застаде на тренутак, али само на тренутак.
− Само ти иди, и прошетај се. Не брини. Биће он добро. Сигурно ће се врло брзо безбедно вратити.
Ова ведрина донесе господину Верлоку и четврто изненађење тог дана.
− Хоће ли? − прогунђао је сумњичаво. Али можда његов шурак и није био баш тако блесав како је изгледао. Његова жена зна најбоље. Одвратио је свој уморни поглед, и промукло изустио: − Па нека га онда, нека пође – и поново је запао у канџе црне бриге, која можда више воли да седи иза кочијаша,17 али зна и како да корача за петама оних који нису довољно богати да држе коње – попут господина Верлока, на пример.
Вини, која је стајала на вратима продавнице, није приметила ту кобну Верлокову пратиљу у шетњи. Посмтрала је те две прилике како се удаљавају прљавом улицом, једну високу и крупну, а другу мршаву и ниску, с танушним вратом и кошчатим раменима благо подигнутим ка великим полупровидним ушима. Капути су им били од исте тканине, шешири црни и округли. Подстакнута сличношћу њихове одеће, госпођа Верлок се препустила машти.
− Као отац и син − рекла је себи. Такође је помислила како Стиви и није имао бољег оца од господина Верлока. Била је свесна да је то њено дело. И с тихим поносом честитала је самој себи на извесној одлуци коју је донела неколико година раније. Коштало ју је доста труда, па чак и покоју сузу.
Још је више себи честитала када је наредних дана приметила да господин Верлок изгледа радо прихвата Стивијево друштво. Сада када би се спремио у шетњу, господин Верлок је гласно дозивао дечака, као што човек дозива кућног пса, мада, наравно, на другачији начин. У кући се могло приметити како господин Верлок често и радознало зури у Стивија. И његово понашање се променило. И даље ћутљив, али не више онако нерасположен. Госпођи Верлок се чинило да је повремено прилично раздражљив. Могло би се рећи да му се стање побољшало. Што се Стивија тиче, није више туговао у подножју сата, већ је у неком кутку мрмљао себи у браду претећим гласом. Када би га упитала: „Шта ти то говориш, Стиви?“, само би отворио уста и зашкиљио у сестру. Понеки пут би стиснуо песнице без очигледног разлога, па би га затекла усамљеног како мргодно посматра зид, док би му папир и оловка које је добио за цртање кругова лежали нетакнути на кухињском столу. И ово је била промена, али не набоље. Госпођа Верлок, која је све те лудости подводила под општу дефиницију узбуђености, почела је да се плаши како Стиви чује и више него што треба из разговора које њен муж води с пријатељима. Током „шетњи“ господин Верлок се, наравно, сретао и разговарао с разним особама. И није могло другачије. Те шетње су биле саставни део његових спољних активности, које његова жена никада није дубље испитивала. Госпођа Верлок је осећала да је стуација веома деликатна, али она се с тиме суочавала са истом хладном смиреношћу која је остављала утисак па чак и збуњивала муштерије продавнице а друге посетиоце држала на растојању уз благо чуђење. Не! Плашила се да Стиви слуша нешто што не би требало, рекла је мужу. Јадни дечко би се само узнемирио, јер није могао да помогне. Нико није могао.
Били су у продавници. Господин Верлок није ништа рекао. Није љутито одговорио, мада није ни морао. Било је очигледно. Али суздржао се да не нагласи жени како је замисао да му Стиви прави друштво у шетњама била управо њена. Тог тренутка би непристрасни посматрач помислио да је господин Верлок и више него човечан у својој племенитости. Скинуо је малу картонску кутију с полице, завирио у њу да провери садржај, и пажљиво је спустио на тезгу. Тек када је то учинио, прекинуо је тишину рекавши нешто у смислу да би Стивију веома користило када би га мало послали ван града; само, претпостављао је да његова жена не би могла без брата.
− Не бих могла без њега! − поновила је полако госпођа Верлок. – Не бих могла без њега ни да је то за његово добро! Каква замисао! Наравно, могу без њега. Али он нема куда да оде.
Господин Верлок извади неки смеђи папир и клупко ужета; и у међувремену је промрмљао да Михаелис живи у малој кући на селу. Михаелису не би сметало да Стивију препусти једну собу за спавање. Тамо нема посетилаца, нити разговора. Михаелис пише књигу.
Госпођа Верлок изјави да јој је Михаелис драг; споменула је своје гнушање према Карлу Јунту, „одвратном старцу“; а о Осипону није рекла ништа. Што се тиче Стивија, сигурно ће му бити веома драго. Господин Михаелис је увек био тако добар и љубазан према њему. Изгледа да је волео дечака. Па, дечко је био добар.
− Изгледа да је и теби прилично прирастао срцу у последње време − додала је након предаха с непоколебљивом сигурношћу.
Господин Верлок, који је паковао картонску кутију у пакет за слање, прекинуо је уже наглим трзајем, и промрмљао неколико псовки сам за себе. Затим се, подигавши глас до уобичајеног промуклог мумлања, добровољно понудио да лично одведе Стивија на село и остави га на сигурном са Михаелисом.
Извео је овај план већ наредног дана. Стиви се није бунио. Изгледао је чак прилично нестрпљив, али и некако збуњен. Често је потајно бацао упитне погледе на смркнуто лице господина Верлока, нарочито када га сестра није посматрала. Деловао је поносно, бојажљиво и усредсређено, као мало дете коме је први пут поверена кутија шибица уз дозволу да запали ватру. Али госпођа Верлок, задовољна послушношћу свог брата, посаветовала га је да не прља непотребно одећу на селу. На ово је Стиви упутио својој сестри, старатељки и заштитници, поглед који по први пут у животу није био пун савршеног дечјег поверења. Био је охоло мрачан. Госпођа Верлок се осмехнула.
− Благи боже! Немој да се вређаш. Знаш како умеш да се упрљаш само кад ти се пружи прилика, Стиви.
Господин Верлок се већ мало удаљио низ улицу.
Тако је због мајчиног јуначког подвига, и братове одсутности, госпођа Верлок чешће него обично остајала сама не само у продавници већ и у кући. Јер господин Верлок је морао у шетњу. Била је сама дуже него обично на дан покушаја бомбашког напада у парку Гринич зато што је господин Верлок тог јутра изашао веома рано и није се вратио све до сумрака. Није јој сметало да буде сама. Није имала жељу да излази. Време је било ужасно лоше, и у продавници је било пријатније него на улици. Седела је иза тезге и нешто шила, и није ни подигла поглед када је господин Верлок ушао уз гласан звекет звона. Препознала му је корак још напољу на плочнику.
Није подигла поглед, али пошто је господин Верлок ћутке и са шеширом навученим на чело пошао право ка вратима салона, ведро је рекла: − Какав ужасан дан. Јеси ли ишао можда да посетиш Стивија?
− Не! Нисам − одврати господин Верлок, тихо, и залупи иза себе застакљеним вратима неочекивано снажно.
Госпођа Верлок оста неко време непомична, с радом спуштеним у крило, пре него што га је спустила испод тезге и устала да упали гасну лампу. Кад је то урадила, ушла је у салон на путу до кухиње. Господин Верлок ће сместа желети чај. Сигурна у моћ својих дражи, Вини није очекивала од мужа да јој се у свакодневици њиховог брачног живота обраћа са свечаном учтивошћу; у најбољем случају то је била бескорисна и застарела форма, на коју се вероватно никада и није обраћала нарочита пажња, а данас је била одбачена чак и у највишим друштвеним круговима, док је њеној класи одувек била непозната. Није од њега тражила љубазност. Али био је добар муж, и она га је беспоговорно поштовала.
Госпођа Верлок би прошла кроз салон и посветила се кућним пословима у кухињи са савршеним спокојством жене која је сигурна у моћ својих дражи. Али чула је слаб, веома слаб, и жустар звечећи звук. Необичан и неразумљив, привукао је пажњу госпође Верлок. А онда, када је схватила о чему је реч, нагло је застала, зачуђена и забринута. Креснула је шибицу о кутију коју је држала у руци, окренула се и осветлила простор изнад стола у салону, где је гасна светиљка, помало неисправна, прво зазвиждала као да се чуди, а затим наставила удобно да преде као мачка.
Господин Верлок је, што није било карактеристично за њега, збацио са себе капут. Оставио га је на софи. Шешир, који је сигурно такође бацио, лежао је преврнут испод краја софе. Привукао је столицу испред камина, увукао ноге кроз ограду, и са главом наслоњеном на руке, нагнуо се над усијану решетку. Зуби су му цвокотали необузданом силином, од чега су му се подједнако тресла и његова огромна леђа. Госпођа Верлок је била запањена.
− Мокар си − рекла је.
− Не нарочито − успео је да изусти господин Верлок, сав се најеживши. Тешком муком је зауставио цвокотање.
− Загрлићу те да те угрејем − понудила је искрено забринута.
− Немој − одврати господин Верлок, промукло шмркћући.
Очигледно је некако успео да се грозно прехлади између седам ујутру и пет после подне. Госпођа Верлок је посматрала његова повијена леђа.
− Где си био данас? − питала је.
− Нигде − одговори господин Верлок пригушено, кроз нос. Из држања му се могла наслутити жалосна зловоља или тешка главобоља. Непотпуност и неискреност његовог одговора постаде болно очита у мртвој тишини просторије. Помирљиво је шмрцнуо, и додао: − Био сам у банци.
Госпођа Верлок га пажљиво погледа.
− У банци − поновила је тихо. – Зашто?
Господин Верлок промумла, с носом изнад решетке, врло нерадо:
− Подигао сам новац!
− Како то мислиш? Сав новац?
− Да. Сав.
Госпођа Верлок пажљиво рашири мали столњак, извади два ножа и две виљушке из фиоке, и одједном престаде с тим механичким поступцима.
− Зашто си то урадио?
− Можда ће нам ускоро требати − неодређено шмрцну господин Верлок, који је приводио крају своју прорачунату непромишљеност.
− Не знам како то мислиш − примети његова жена савршено опуштеним тоном, али стојећи укопана у месту између стола и креденца.
− Знаш да можеш да ми верујеш − промукло изјави господин Верлок у решетку.
Госпођа Верлок се лагано окрену ка креденцу и одлучно одговори:
− О, да. Могу да ти верујем.
А онда настави са својим механичким поступцима. Поставила је два тањира, донела хлеб, путер, тихо пролазила тамо-амо између стола и креденца у миру и тишини свог дома. У тренутку када је вадила џем, практично је помислила: „Биће гладан, будући да је читав дан био ван куће“, и поново је отишла до креденца да донесе хладну говедину. Спустила ју је испод гасне светиљке која је прела, и уз успутан поглед на свог непомичног мужа који се и даље нагињао над ватром, сишла је (низ два степеника) у кухињу. Тек када се вратила, са ножем за сечење меса и виљушком у руци, поново је проговорила:
− Да ти нисам веровала, не бих се удала за тебе.
Нагнут над полицом изнад камина, држећи главу обема рукама, господин Верлок је изгледао као да је заспао. Вини је скувала чај, и тихо га позвала:
− Адолфе.

Господин Верлок је сместа устао, и мало се затетурао пре него што је сео за сто. Његова жена је прегледала оштру ивицу ножа за сечење меса, спустила га на тањир и показала мужу на хладну говедину. Није се ни осврнуо на предлог, браду није подигао с груди.
− Треба да једеш ако си прехлађен − рече госпођа Верлок, уверено.
Подигао је поглед и одмахнуо главом. Очи су му биле крваве а лице црвено. Прстима је неуредно разбарушио косу. Све у свему, деловао је грозно, на лицу му се читала нелагода, нервоза и туробност као после тешке развратне ноћи. Али господин Верлок није био развратник. Понашање му је било врло пристојно. Такав изглед је могао да буде и последица тешке прехладе. Попио је три шоље чаја, али од хране се потпуно суздржао. Устукнуо је с мрачном одбојношћу када га је госпођа Верлок понудила. На крају му је рекла:
− Зар ти нису мокре ноге? Боље обуј папуче. Вечерас више нећеш излазити.
Господин Верлок јој је мрзовољним гунђањем и знацима ставио до знања да му ноге нису мокре, а уосталом није га било ни брига. Није ни обратио пажњу на њен предлог да обује папуче. Али спомињање изласка довело је до неочекиваног развоја. Није господин Верлок размишљао о вечерњем изласку. Његове мисли су биле окупиране нечим много већим. Из ћудљивих и непотпуних израза постало је очигледно да господин Верлок разматра могућност исељења. Није било најјасније мисли ли на Француску или Калифорнију.
Због потпуне неочекиваности, невероватности и незамисливости таквог догађаја, ова нејасна изјава уопште није имала жељено дејство. Госпођа Верлок, сасвим мирно као да јој муж прети крајем света, рече:
− Каква замисао!
Господин Верлок је изјавио како му је свега доста, а осим тога... Прекинула га је.
− Гадно си прехлађен.
Заиста је било очито да господин Верлок није у свом уобичајеном стању, ни физички ни душевно. Неко време је ћутао суморно неодлучан. Затим је промрмљао неколико злослутних уопштених израза на тему неопходности.
− Мораћемо − поновила је Вини, мирно седећи, с прекрштеним рукама, насупрот мужу. – Волела бих да знам ко те присиљава. Ниси ти роб. Нико не треба да буде роб у овој земљи – па немој ни ти. − Заћутала је, и с непобедивом и постојаном искреношћу наставила: − Посао не иде тако лоше. Имаш удобан дом.
Погледом је прелетела преко салона, од угаоног креденца до лепе ватрице у камину. Удобно смештен иза продавнице са сумњивом робом, с тајанствено мутним прозором, и сумњиво одшкринутим вратима у мрачној и уској улици, имао је све погодности и домаћу удобност угледног дома. Њој која је гајила искрену сестринску љубав недостајао је брат Стиви, који је сада уживао у влажном одмору у Кентској области под старатељством господина Михаелиса. Недостајао јој је ужасно, неописиво. Ово је дечаков дом, од крова, преко креденца, до наложеног камина. На ову помисао госпођа Верлок устаде, упути се ка другом крају стола, и рече пуног срца:
− И још ти нисам досадила.
Господин Верлок не испусти ни звук. Вини му се с леђа наслонила на раме, и спустила му је усне на чело. Неко време их је задржала. Из спољњег света до њих није допирао ни шапат. Бат корака по плочнику је нестајао у тајновитом полумраку продавнице. Само је гасна лампа изнад стола наставила подједнако да преде у тишини салона.
Током тог неочекиваног и дугог пољупца, господин Верлок је, стежући са обе руке ивице столице, остао непомичан. Кад је њен притисак попустио, и он је пустио столицу, па устао и отишао до камина. Више није окретао леђа просторији. Сав надувен у лицу и некако омамљен, пратио је женине покрете.
Госпођа Верлок се кретала спокојно, и рашчишћавала сто. Смиреним гласом је говорила о изнетој замисли, разумним и домаћинским тоном. Не би издржала испитивање. Осудила ју је из сваког угла. Али њена једина права брига била је Стивијева добробит. Помислила је како је ипак довољно „чудан“ да би га исхитрено одвели у иностранство. И то је било све. Док је причала о том за њу животном питању, готово се сасвим ражестила. У међувремену је одсечним покретима поправила кецељу како би опрала шоље. И као да је била узбуђена звуком свог гласа који није трпео супротстављање, отишла је тако далеко да је изустила, готово оштро:
− Ако одеш у иностранство, мораћеш ићи без мене.
− Знаш да не бих − рече промукло господин Верлок, и његов иначе уобичајен једноличан глас сада је зазвучао чудно.
Госпођа Верлок је већ зажалила због својих речи. Зазвучале су грубље него што је то желела. Биле су лакомислене као и све непотребне ствари. У ствари, уопште није тако мислила. На такве изјаве вас обично наведе ђаво са изопаченим намерама. Али знала је како да их забашури.
Осврнула се преко рамена и упутила том човеку укопаном испред камина поглед својим крупним очима, напола лукав, напола окрутан – поглед за који је Вини из белгрејвијанских дана била неспособна, из пристојности и незнања. Али овај човек је сада њен муж, и она више није тако неискусна. Задржала га је на њему читав секунд, са озбиљним лицем непомичним попут маске, и несташно је рекла:
− Не би могао. Превише бих ти недостајала.
Господин Верлок се покренуо.
− Тачно − рекао је гласније, испружио руке и закорачио к њој. Његов дивљи и сумњичави израз није откривао жели ли да задави или заргли своју жену. Али пажњу госпође Верлок је одвратила звоњава звона на вратима продавнице.
− Продавница, Адолфе. Иди.
Зауставио се, и полако спустио руке.
− Иди ти − понови госпођа Верлок. – Ја имам кецељу.
Господин Верлок дрвено послуша, укоченог погледа, као робот са црвеним лицем. И та сличност с механичком направом ишла је тако далеко да је бесмислено подсећао на робота који је свестан машинерије у себи.
Затворио је врата салона, и госпођа Верлок је жустрим покретима однела послужавник у кухињу. Опрала је шоље и неко друго посуђе пре него што је прекинула с послом и ослушнула. До ње није допирао никакав звук. Муштерија се дуго задржала у радњи. У питању је била муштерија, јер да није било тако, господин Верлок би увео посетиоца. Оштро је одвезала кецељу, бацила је на столицу, па полако отишла до салона.
Управо у том тренутку, господин Верлок је ушао из продавнице.
У њу је ушао црвен. Изашао је чудновато бео, као папир. Лице му је изгубило изглед омамљене, грозничаве тупости, и за то кратко време попримило збуњен и узнемирен израз. Отишао је право до софе, и застао је загледан у свој капут пребачен преко ње, као да се плаши да га додирне.
− Шта је било? − упита госпођа Верлок, суздржано. Кроз одшкринута врата је видела да муштерија још није отишла.
− Ипак морам да изађем вечерас − одврати господин Верлок. Није покушао да подигне капут.
Вини без речи пође у продавницу, и затворивши иза себе врата, упути се иза тезге. Није отворено погледала у муштерију док се није удобно сместила на столицу. Али до тада је већ запазила да је висок и мршав, и да има увијене бркове. У ствари, управо им је тада увртао оштре врхове. Дугачко, кошчато лице му се издизало из подигнутог оковратника. Био је мало блатњав, мало мокар. Црнокос, са израженим јагодицама испод помало упалих слепоочница. Потпуни странац. Није ни муштерија.
Госпођа Верлок га је мирно посматрала.
− Дошли сте с Континента? − упитала је након неког времена.
Високи, мршави странац одговори само бледим и необичним осмехом, не гледајући госпођу Верлок.
Постојан, равнодушан поглед госпође Верлок је почивао на њему.
− Разумете енглески, зар не?
− О, да. Разумем енглески.
Није имао страни нагласак, осим што је говорио споро као да се мучи. И госпођа Верлок је, из богатог искуства, дошла до закључка да неки странци боље говоре енглески од изворних говорника. Рекла је, посматрајући упорно врата салона:
− Намеравате ли можда да останете у Енглеској заувек?
Странац јој поново упути тихи осмех. Имао је љубазна уста и испитивачке очи. И чинило се да је помало тужно одмахнуо главом.
− Мој муж ће се добро побринути за вас. У међувремену, најбоље би било да узмете преноћиште код господина Ђулијанија. Зове се хотел „Континентал“. Повучен. Миран. Мој муж ће вас тамо одвести.
− Добар предлог − одврати мршави, црни човек, чији поглед изненада отврдну.
− Знате господина Верлока одраније, је ли тако? Можда из Француске?
− Чуо сам за њега − признаде посетилац својим спорим, мучним говором, у коме је било извесне одсечности.
Наступила је тишина. Затим је поново проговорио, на далеко једноставнији начин.
− Да није ваш муж случајно изашао да ме сачека на улици?
− На улици! − понови госпођа Верлок, изненађено. – Није могао. Нема другог улаза у кућу.
Кратко је мирно седела, затим је устала са столице и отишла да провири кроз застакљена врата. Одједном их је отворила, и нестала у салону.
Господин Верлок је само обукао капут. Али зашто је након тога остао покрај стола ослањајући се на руке као да осећа вртоглавицу или мучнину, није разумела. – Адолфе − позвала га је полугласно; а када се исправио:
− Познајеш ли тог човека? − брзо га је упитала.
− Чуо сам за њега − нелагодно прошапута господин Верлок, љутито гледајући врата.
У лепим, нимало знатижељним очима госпође Верлок блесну гнушање.
− Пријатељ Карла Јунта – оне животиње од старца.
− Не! Не! − побуни се господин Верлок, заокупљен подизањем шешира. Али када га је пронашао испод софе, држао га је као да не зна како да га употреби.
− Па, чека те − рече госпођа Верлок коначно. – Кажи ми, Адолфе, да он није један од оних људи из амбасаде с којима си се у последње време петљао?
− Петљао с људима из амбасаде − понови господин Верлок, с великим изненађењем и страхом. – Ко је теби говорио о људима из амбасаде?
− Ти, лично.
− Ја! Ја! Теби сам причао о амбасади!
Господин Верлок је деловао уплашено и зачуђено преко сваке мере. Жена му објасни:
− У последње време помало причаш у сну, Адолфе.
− Шта... шта сам рекао?
− Ниси много. Углавном неке бесмислице. Довољно да претпоставим да те нешто мучи.
Господин Верлок навуче шешир на главу. Гримизна навала беса му преплави лице.
− Бесмислице, ха? Људи из амбасаде! Ишчупао бих им срца једном по једном. Али нека се пазе. Имам ја језик.
Беснео је, корачајући горе-доле између стола и софе, с раскопчаним капутом. Црвена плима беса се повукла, и лице му је остало потпуно бело, док су му ноздрве подрхтавале. Госпођа Верлок је, из чисто практичних разлога, приписала ове појаве прехлади.
− Дакле − предложила је − отараси се тог човека ко год да је, што пре можеш, и врати ми се кући. Боље да одлежиш дан-два.
Господин Верлок се смири и, са одлучношћу утиснутом на бледом лицу, већ је отворио врата, када га је жена шапатом позвала назад:
− Адолфе! Адолфе! − Вратио се, уплашен. – Шта је с новцем који си подигао? – упитала је. – Да ли ти је у џепу? Зар није боље...
Господин Верлок је неко време тупо зурио у длан женине испружене руке пре него што се пљеснуо по челу.
− Новац! Да! Да! Нисам разумео шта ме питаш.
Извукао је из џепа на грудима нови новчаник од свињске коже. Госпођа Верлок га прихвати без речи. Стајала је мирно док звоно које је клепетало за господином Верлоком и његовим посетиоцем није утихнуло. Тек тада је завирила да види колика је свота у питању, извлачећи новчанице у ту сврху. Пошто је све прегледала, осврнула се замишљено око себе, са извесним неповерењем у тишини и самоћи куће. Ово пребивалиште њеног брачног живота деловало јој је усамљено и несигурно баш као да се налази усред шуме. Ниједна кутија које је могла да се сети међу чврстим, тешким намештајем није деловала другачије већ похабано и нарочито примамљиво за провалника, барем онаквог каквим га је она замишљала. Замисао јој је била савршена, обдарена узвишеним моћима и чудесном проницљивошћу. Фиока с новцем није могла да дође у обзир. Лопов би прво тамо погледао. Госпођа Верлок ужурбано отпусти неколико копчица и завуче новчаник испод горњег дела хаљине. Када је тако склонила мужевљев капитал, било јој је прилично драго када је чула клепет звона на вратима како најављује нечији долазак. Наместила је укочени поглед који се не да лако збунити и камени израз лица резервисан за неочекиване муштерије, и упутила се иза тезге.
Човек који је стајао на средини продавнице разгледао је унутрашњост брзим, хладним, свеобухватним погледом. Очима је прелазио преко зидова, упијао таваницу, одмеравао под, све у истом трену. Врхови дугих светлих бркова су му падали далеко испод линије браде. Смешио се осмехом старог мада далеког познаника и госпођа Верлок се сећала да га је већ видела. Није муштерија. Ублажила је свој „поглед за муштерије“ до просте равнодушности, и суочила се с њим преко тезге.
Пришао је самоуверено, али не превише нападно.
− Је ли вам муж код куће, госпођо Верлок? − упита он опуштено и звучно.
− Није. Изашао је.
− Жао ми је због тога. Свратио сам по једно помало приватно обавештење.
То је била потпуна истина. Главни инспектор Хит је отишао до куће и чак је помислио и да навуче папуче, пошто је практично био, помислио је, скинут са случаја. Препустио се неким презривим и љутитим мислима, и то му је било толико непријатно да је решио да потражи олакшање напољу. Ништа га није спречавало да оде у пријатељску посету господину Верлоку, опуштену као и обично. У природи обичног грађанина је било да у својим приватним кретањима користи своја уобичајена превозна средства. Главни правац им је био према дому господина Верлока. Главни инспектор Хит је тако доследно поштовао своју приватну страну да се нарочито потрудио да избегне све полицијске позорнике и патроле на дужности у близини улице Брет. Ова предострожност је била потребнија човеку његовог положаја него непознатом помоћнику комесара. Обичан грађанин Хит је ушао у улицу, вешто се крећући на начин који би код припадника криминалног реда био обележен као шуњање. Парче тканине које је пронашао у Гриничу било му је у џепу. Мада није имао ни најмању намеру да га употреби у личне сврхе. Напротив, желео је да сазна шта би му господин Верлок рекао добровољно. Надао се да ће Верлокова прича послужити да се оптужи Михаелис. Била је то углавном нада савесног професионалца, али не без извесне моралне вредности. Јер главни инспектор Хит је служио правди. Пошто није затекао господина Верлока код куће, разочарао се.
− Мало бих га сачекао када бих био сигуран да неће дуго − изјавио је.
Госпођа Верлок није покушавала да га разувери. – Обавештење које ми треба сасвим је приватно − поновио је. – Разумете шта мислим? Можете ли ми рећи куда је отишао?
Госпођа Верлок одмахну главом.
− Не знам.
Окренула се да поређа неке кутије на полице иза тезге. Главни инспектор Хит ју је неко време замишљено посматрао.
− Претпостављам да знате ко сам? − питао је.
Госпођа Верлок баци поглед преко рамена. Главног инспектора Хита је задивила њена прибраност.
− Хајде! Знате да радим за полицију − оштро је убацио.
− Не разбијам главу око тога превише − примети госпођа Верлок, и врати се ређању кутија.
− Зовем се Хит. Главни инспектор Одељења за специјалне злочине.
Госпођа Верлок лепо намести једну малу картонску кутију, и окренувши се, поново се суочи с њим, широм отворених очију, с рукама опуштеним поред тела. Неко време је владала тишина.
− Значи, муж вам је изашао пре четврт сата! И није рекао када ће се вратити?
− Није изашао сам − нехајно изјави госпођа Верлок.
− С пријатељем?
Госпођа Верлок додирну косу на потиљку. Била је савршено уредна.
− Странац који је навратио.
− Схватам. Како је изгледао тај странац? Да ли бисте ми га описали?
Госпођа Верлок није имала ништа против. И када је главни инспектор Хит чуо за црног, мршавог човека, с дугуљастим лицем и брковима увијеним нагоре, узнемири се па узвикну:
− Проклет био ако нисам знао! Није губио време.
У дубини душе му је ужасно одвратно било незванично понашање његовог непосредног претпостављеног. Али он је био практичан човек. Изгубио је сваку жељу да чека Верлоков повратак. Није знао зашто су изашли, али претпоставио је да је могуће да се заједно и врате. Овај случај се не одвија како треба, сви се мешају, помислио је огорчено.
− Бојим се да немам времена да чекам вашег мужа − рече.
Госпођа Верлок равнодушно прихвати ову изјаву. Својом суздржаношћу је оставила утисак на главног инспектора Хита. Управо у том тренутку се пробудила његова радозналост. Главни инспектор Хит се колебао, обузет гневом као најобичнији од свих обичних грађана. − Мислим − рекао је, помно је посматрајући − да бисте ми ви могли дати прилично добру идеју о томе шта се дешава, када бисте желели.
Пошто му је лепим, тромим очима узвратила поглед, госпођа Верлок је промрмљала:
− Дешава! Шта се дешава?

− Па, догађај о коме сам дошао да поразговарам с вашим мужем.
Тог дана је госпођа Верлок бацила поглед на јутарње новине као и обично. Али није излазила напоље. Разносачи новина никада нису залазили у улицу Брет. То није била погодна улица за њихов посао. А одјеци њихових узвика који су лебдели прометним путевима нестајали су између прљавих зидова од цигле и нису стизали до прага продавнице. Муж јој није донео вечерње новине. У сваком случају није их видела. Госпођа Верлок није знала ништа ни о каквом догађају. И тако је и рекла, са искреним чуђењем у тихом гласу.
Главни инспектор Хит на тренутак није могао да поверује у толику необавештеност. И изнео је ту голу чињеницу осорно, без имало љубазности.
Госпођа Верлок скрену поглед.
− Мени је то блесаво − изговорила је полако. Застала је. – Нисмо ми овде подјармљени робови.
Главни инспектор је пажљиво чекао. Ништа више није рекла.
− И муж вам ништа није спомињао када је дошао кући?
Госпођа Верлок је порицала једноставним окретањем главе здесна налево. Кратка, загонетна тишина је завладала продавницом. Главни инспектор Хит је био изазван до неиздржљивости.
− Има ту још једна ситница − почео је неодређено − о којој сам желео да разговарам с вашим мужем. У наше руке је доспео један – ми верујемо – украдени капут.
Госпођа Верлок, која је те вечери била посебно осетљива на помен лопова, лако је додирнула горњи део хаљине.
− Нисмо изгубили капут − рекла је смирено.
− Чудно − наставио је обични грађанин Хит. – Видим да овде држите доста мастила за обележавање.
Подигао је бочицу, и погледао је под гасним осветљењем на средини продавнице.
− Љубичасто – зар не? − приметио је, поново је спустивши. – Као што сам рекао, чудно је. Јер капут је имао етикету зашивену са унутрашње стране са вашом адресом исписаном мастилом.
Госпођа Верлок се нагнула преко тезге уз пригушени узвик.
− Онда то припада мом брату.
− Где вам је брат? Могу ли да га видим? − упита живахно главни инспектор. Госпођа Верлок се мало јаче нагну преко тезге.
− Не. Није овде. Лично сам исписала ту етикету.
− Где вам је брата сада?
− Борави код пријатеља – на селу.
− Капут долази са села. А како се зове пријатељ?
− Михаелис − признаде госпођа Верлок шапатом пуним страхопоштовања.
Главни инспектор испусти звиждук. Затрептао је.
− Тако значи. Одлично. А како изгледа ваш брат, снажан, црномањаст момак, ха?
− О, не! − узвикну узбуђено госпођа Верлок. – То мора да је лопов. Стиви је ситан и светлокос.
− Добро − прихвати главни инспектор. И док је госпођа Верлок, колебајући се између страха и чуђења, зурила у њега, он је тражио податке. Зашто је ушила адресу на унутрашњу страну капута? И чуо је да су унакажени остаци које је тог јутра прегледао с крајњом одвратношћу припадали усплахиреном, расејаном, чудном младићу о коме је ова жена с којом је разговарао бринула још откада је био беба.
− Лако би се узнемирио? − занимало га је.
− О, да. Тако је. Али како је изгубио капут?
Главни инспектор Хит је изненада извукао ружичасте новине које је купио пре мање од пола сата. Занимали су га коњи. Пошто је због свог позива био принуђен да заузима сумњичав став према својим суграђанима, главни инспектор Хит је пуштао на вољу својој лаковерности која је усађена у људским грудима тиме што је полагао неограничену веру у спортске пророке нарочито тог вечерњег издања. Када је спустио то посебно издање на тезгу, поново је завукао руку у џеп, и након што је извукао парче тканине на које му је указала судбина у хрпи ствари које као да су биле сакупљене у продавници крпа, пружио га је госпођи Верлок да га погледа.
− Претпостављам да препознајете ово?
Прихватила га је механички обема рукама. Очи као да су јој постајале све крупније док је гледала.
− Да − прошапутала је, затим подигла главу, и мало се затетурала уназад.
− Зашто је овако исцепано?
Главни инспектор преко тезге зграби тканину из њених руку, и она се сручи на столицу. Помислио је: савршено препознавање. И тог тренутка му је синула читава невероватна истина. Верлок је био онај „други човек“.
− Госпођо Верлок − почео је − све ми се чини да ви знате више о овом бомбашком нападу него што сте и сами тога свесни.
Госпођа Верлок је седела непомично, запањено, изгубљена у бескрајном запрепашћењу. Шта је у питању? Толико се сва укочила да није била у стању ни главу да окрене на клепет звона, због кога се приватни истражитељ Хит окренуо на пети. Господин Верлок је затворио врата, и двојица мушкараца су се на тренутак погледала.
Господин Верлок, не гледајући жену, приђе главном инспектору, коме је лакнуло што се Верлок вратио сам.
− Ви! − промуца тешко господин Верлок. – Кога тражите?
− Никога − рече тихо главни инспектор Хит. – Слушајте, хтео бих мало с вама да поразговарам.
Господин Верлок, још блед, као да је донео неку одлуку. И даље није гледао у жену. Рекао је:
− Уђите онда овамо. − И повео га је у салон.
Залупили су вратима када је госпођа Верлок, скочивши са столице, потрчала као да ће да их отвори, али уместо тога пала је на колена, и наслонила уво на кључаоницу. Двојица мушкараца су сигурно стала чим су ушла, зато што је јасно чула глас главног инспектора, мада није могла да види како недвосмислено упире прстом у груди њеног мужа.
− Ти си други човек, Верлоче. Двојица су виђена како улазе у парк.
А глас господина Верлока је одвратио:
− Добро, водите ме. Шта вас спречава? Имате право.
− О, не! Знам ја превише добро кога ти штитиш. Мораће сам да се позабави овим малим проблемом. Али немој да грешиш, ја сам те открио.
Затим је чула само мумлање. Инспектор Хит је сигурно показивао господину Верлоку парче Стивијевог капута, зато што је Стивијева сестра, старатељка и заштитница, чула мужа мало гласније.
− Никада нисам приметио ту њену смицалицу.
И поново госпођа Верлок није чула ништа друго до мрмљање, чија је тајанственост била мање кошмарна њеном уму од ужаса обликованих речи. Тада је главни инспектор Хит, с друге стране врата, повисио глас:
− Мора да си полудео.
И господин Верлок одговори, с неким туробним гневом:
− Био сам луд месец или више дана, али сада нисам више. Све је готово. Све ће изаћи из моје главе, и сносићу последице.
Наступила је тишина, а онда је обични грађанин Хит промрмљао:
− Шта ће изаћи?
− Све − узвикну глас господина Верлока, а затим се нагло утиша.
Нешто касније зачуо се поново.
− Познајете ме већ неколико година, и био сам вам користан. Знате да сам био искрен. Да, искрен.
Овакво позивање на старо познанство мора да се главном инспектору чинило изузетно неукусним.
У гласу му се осетило упозорење.
− Немој толико да верујеш ономе што ти је обећано. Да сам на твом месту, ја бих збрисао. Мислим да те нећемо гонити.
Зачуо се кратак смех господина Верлока.
− О, да! Надате се да ће ме се други отарасити уместо вас, зар не? Не, не. Нећете ме се сада отрести. Предуго сам био поштен с тим људима, и сада све мора изаћи на видело.
− Па нека онда изађе − сложио се равнодушним гласом главни инспектор Хит. – Али реци ми сада како си се извукао?
− Журио сам ка шеталишту Честерфилд − чула је госпођа Верлок глас свог мужа − када сам зачуо прасак. Тада сам потрчао. Магла. Нисам никог видео све док нисам стигао до краја улице Џорџ. Мислим да никога до тада нисам срео.
− Тако једноставно! − зачуђено рече главни инспектор Хит. – Прасак те је преплашио, ха?
− Да. Догодио се прерано − зачу се туробни, храпави глас господина Верлока.
Госпођа Верлок притисну уво на кључаоницу; усне су јој поплавеле, руке постале хладне као лед, а бледо лице, на коме су два ока изгледала као две црне рупе, као да јој је пламтело.
С друге стране врата гласови се сасвим утишаше. Повремено би зачула реч-две, понекад је то био глас њеног мужа, понекад тихи глас главног инспектора. Чула је овог другог како каже: − Верујемо да се саплео на корен дрвета.
Неко време се чуло промукло, говорљиво мумлање, а затим је главни инспектор, као да је на неком испитивању, нагласио:
− Наравно. Разнет на парчиће: удови, шљунак, одећа, кости, комадићи бомбе – све помешано. Кажем ти, морали су да донесу лопату да га сакупе.
Госпођа Верлок изненада скочи из чучећег положаја, и поклопивши уши, поче да се тетура тамо-амо између тезге и полица на зиду ка столици. Помахнитале очи су јој спазиле новине које је оставио главни инспектор, и пошто се бацила на тезгу, зграбила их је, срушила се на столицу, целом дужином поцепала ведре, ружичасте стране док је покушавала да их отвори, а онда их је бацила на под. С друге стране врата, главни инспектор Хит је говорио господину Верлоку, тајном агенту:
− Значи, твоја одбрана ће практично бити пуно признање?
− Да. Испричаћу читаву причу.
− Неће ти веровати толико колико ти мислиш да хоће.
И главни инспектор се замислио. Преокрет у овом догађају значио је разоткривање многих ствари – опустошених поља знања, која су, ако их обради неко способан, имала изузетну вредност како за појединца, тако и за друштво. Било је то жалосно, жалосно мешање. Михаелису не би ништа било; на светло дана би изашла Професорова кућна радиност; распао би се читав систем надгледања; не би било краја писању у новинама, које су њему из тог угла, услед изненадног расветљења, деловале као да су их писале будале да би их читали имбецили. Прећутно се сложио са оним што је господин Верлок коначно изрекао као одговор на последњу примедбу.
− Можда и неће. Али уздрмаће много тога. Био сам искрен, и такав ћу бити и у овоме.
− Ако ти дозволе − рече заједљиво главни инспектор. − Без сумње ће прво да ти придикују пре него што те ставе на оптуженичку клупу. И на крају ћеш можда још добити и казну која ће да те изненади. Не бих превише веровао господину с којим си разговарао.
Господин Верлок је намрштено слушао.
− Саветујем ти да збришеш док још можеш. Немам овлашћења. Неки − настави главни инспектор Хит, нарочито наглашавајући ту реч − верују да си већ на оном свету.
− Стварно! − рече господин Верлок. Иако је од повратка из Гринича већи део времена провео у точионици једне мрачне мале крчме, није се надао тако повољним вестима.
− Такав си утисак оставио. − Главни инспектор Хит му климну главом. – Нестани. Збриши.
− Куда? − зарежао је господин Верлок. Подигао је главу, и зурећи у затворена врата салона, осећајно је промуцао: − Волео бих само да ме одведете ноћас. Отишао бих тихо.
− Тако сам и мислио − сложи се подругљиво главни инспектор, испративши му поглед.
Чело господина Верлока се благо ороси. Као да прича нешто поверљиво, пригушио је свој промукли глас пред неосетљивим инспектором.
− Момак је био будаласт, неодговоран. Сваки суд би то одмах увидео. Био је једино за лудницу. А то је било најгоре што му се могло догодити ако...
Главни инспектор, с руком на кваци, прошапута господину Верлоку у лице:
− Можда је он био будаласт, али ти мора да си полудео. Шта те је толико распаметило?
Господин Верлок, при помисли на господина Владимира, није оклевао у избору речи.
− Ледена свиња − просиктао је силовито. – Ви бисте га можда назвали – господином.
Главни инспектор, продорног погледа, кратко му климну главом у знак разумевања, и отвори врата. Госпођа Верлок је, иза тезге, можда чула, али није видела када је отишао, испраћен нападним келепетањем звона. Седела је на свом месту иза тезге. Седела је укочено усправно на столици са два прљава ружичаста листа папира која су јој лежала раширена крај ногу. Длановима је грчевито притискала лице, с врховима прстију згрченим на челу, као да јој је кожа маска коју намерава дивљачки да покида. Тај потпуно непомични положај је изражавао унутрашњу буру беса и очаја, и сву силовитост њене трагедије боље него што би плитко вриштање и ударање растројеном главом о зид то икада могло. Док је својим ужурбаним, лелујавим кораком пролазио кроз продавницу, главни инспектор Хит јој је упутио само летимичан поглед. И када је напукло звоно престало да подрхтава на челичној куки, око госпође Верлок се ништа није ни померило, као да ју је у том положају заробила нека чаролија. Чак су и пламенови у облику лептира на крајевима зидне светиљке горели постојано без треперења. У тој продавници сумњиве робе, опремљеној полицама од тамносмеђих борових дасака, која као да је прождирала сав сјај светлости, златна бурма на левој руци госпође Верлок сијала је непомућеном славом као комад из неке величанствене ризнице бачен у канту за смеће.

Десето поглавље


Помоћник комесара се лаким двоколицама брзо одвезао из Сохоа у правцу Вестминстера, па изашао у самом средишту Царства у коме сунце никада не залази.18 Поздравило га је неколико снажних позорника, који нису деловали нарочито одушевљени својом дужношћу да чувају то величанствено место. Чим је прошао кроз нимало простран улаз у зграду Парламента, која је за милионе људи представљала најпознатији Дом, у сусрет му је изашао нестални и револуционарни Тудлс.
Тај уредни и љубазни младић прикрио је зачуђеност што се помоћник комесара тако рано појавио, а очекивали су га тек негде око поноћи. Такав рани долазак, закључио је, значи да је нешто, о чему год да је реч, пошло по злу. Пун саосећања, које је код добрих младића често ишло уз веселу нарав, одмах је осетио сажаљење према великој личности коју је називао „шефом“, а такође и према помоћнику комесара, чије лице му је деловало злослутније укочено него икада раније, и сасвим чудно издужено. „Како чудно изгледа, као да није с ових простора“, помисли смешећи се из даљине с љубазним полетом. И чим су се састали, почео је да прича учтиво с намером да непријатност неуспеха прикрије бујицом речи. Изгледало је као да је велики напад који су те ноћи очекивали ипак запео. Један нижи следбеник те „животиње Чесмана“ досађивао је за говорницом малобројним посланицима неком бесрамно припремљеном статистиком. Тудлс се надао да ће их угњавити до последњег минута. Али у том случају он би само губио време док би се тај пијани Чизман хранио на његовој доколици. У сваком случају, није могао да убеди Шефа да оде кући.
− Мислим да ће вас одмах примити. Седи сасвим сам у својој соби и размишља о свим рибама у мору − неозбиљно је закључио Тудлс. – Дођите.
Упркос својој љубазној нарави, млади лични (неплаћени) секретар као и сваки човек имао је мане. Није желео да мучи помоћника комесара, који му је изгледао чудно, као човек који је упропастио сопствени посао. Али превише је био знатижељан да би га саосећање зауставило. Док су ходали, није могао да се суздржи а да му лагано не добаци преко рамена:
− А шта је с вашом рибом?
− Ухватили смо га − кратко одврати помоћник комесара без и најмање намере да буде одбојан.
− Добро. Немате појма како ови велики људи не воле да се разочарају у малим стварима.
Након овог дубоког запажања, искусни Тудлс као да се замислио. У сваком случају, читаве две секунде није рекао ништа. А онда:
− Драго ми је. Али, занима ме, да ли је то заиста таква ситница каквом је приказујете?
− Знате ли шта може да се уради са слеђицом? − узврати помоћник комесара.
− Понекад је ставе у конзерву − пригушено се насмеја Тудлс, чија је начитаност о индустријској преради рибе била свежа и, када се упореди с познавањем свих осталих индустријских питања, широка. – Постоје фабрике за прераду сардина на шпанској обали које...
Помоћник комесара прекину државног приправника.
− Да. Да. Али слеђицу понекад и баце с намером да ухвате кита.
− Кита? Фију! − узвикну Тудлс, задржавајући дах. – Значи, ловите кита?
− Не баш. Мене више занима морски пас. Можда не знате како изгледа морски пас.
− Да, знам. Затрпани смо стручном литературом преко главе – пуне су је полице. То је одвратна, разбојничка, све у свему гнусна звер, с глатким лицем и брковима.
− У облику слова „Т“ − допуни га помоћник комесара. – Само што је мој пажљиво обријан. Видели сте га. Лукава риба.
− Видео сам га! − рече Тудлс, с неверицом. – Не могу да замислим где сам могао да га видим.
− У „Истраживачима“, рекао бих − убаци сталожено помоћник комесара. На помен тог изванредно ексклузивног клуба, Тудлс се уплаши и застаде.
− Глупости − побунио се, обузет страхопоштовањем. – Како то мислите? Члан?
− Почасни − процеди помоћник комесара кроз зубе.
− Благи боже!
Тудлс је деловао тако забезекнуто да се помоћник комесара бледо насмешио.
− Ово је строго између нас − рекао је.
− То је нешто најужасније што сам чуо у животу − изјавио је Тудлс слабашно, као да му је запрепашћење у тренутку исцедило сву снагу.
Помоћник комесара му упути озбиљан поглед. Све до врата собе великог човека, Тудлс је одржавао свечану тишину, као да га је помоћник комесара увредио објавом тако непријатне и узнемирујуће чињенице. То је потпуно уздрмало његову представу о крајњој ексклузивности „Клуба истраживача“, о његовој друштвеној чистоти. Тудлс је био револуционаран само у политици; своја друштвена уверења и лична осећања је желео да сачува непромењена до краја живота који му је додељен нa овој земљи за коју је, и поред свега, веровао да је пријатно место за живот.
Померио се у страну.
− Уђите без куцања − рекао је.
Абажури од зелене свиле на лампама стварали су у просторији утисак дубоког шумског мрака. Охоле очи су физички биле слаба тачка великог човека. То питање је било обавијено тајношћу. Кад год је имао прилику, редовно их је одмарао. Када је помоћник комесара ушао, прво што је угледао била је крупна, бела рука која је подупирала велику главу, и сакривала горњи део великог бледог лица. Отворена кутија за писма стајала је на писаћем столу поред неколико дугуљастих листова папира и прегршт разбацаних пера за писање. Није било апсолутно ничег више на великој равној површини осим мале бронзане статуе одевене у тогу, која као да их је непомично и загонетно посматрала из сенке. Помоћнику комесара би понуђена столица, и он седе. Под пригушеним светлом је због својих истакнутих црта, дугуљастог лица, црне косе и мршавости још више изгледао као странац.
Велики човек није показао изненађење, нестрпљење, било какво осећање. Положај у коме је одмарао своје болне очи био је дубоко замишљен. Није се уопште померао. Али глас му није био сањив.
− Дакле! Шта сте то већ открили? Већ при првом кораку сте открили нешто неочекивано.
− Не баш неочекивано, сер Етелреде. Наишао сам углавном на психолошко стање.
Велика личност се малчице помери.
− Молим вас, морате бити јасни.
− Да, сер Етелреде. Без сумње вам је познато да већина зликоваца понекад осети неодољиву потребу за признањем – да некоме све исприча – било коме. И често то учине управо пред полицијом. У том Верлоку кога је Хит толико желео да сакрије, открио сам човека управо у таквом психолошком стању. Човек ми се, да се тако изразим, практично бацио на груди. С моје стране је било довољно да му дошапнем ко сам и да додам: „Знам да ви стојите иза овог догађаја“. Мора да му се чинило невероватним што смо све тако брзо дознали, али је то мирно прихватио. Преостало ми је само да му поставим два питања: „Ко вас је на то наговорио?“, и „Ко је био човек који је извршио напад?“. На прво питање је одговорио с посебним нагласком. Што се тиче другог питања, колико сам схватио, човек с бомбом је био његов шурак – чудан момак – слабоумно створење... Прилично чудан догађај – предугачак да бих га сада у потпуности износио.
− Шта сте сазнали? − упита велики човек.
− Прво, сазнао сам да бивши робијаш Михаелис није ништа имао с тим, мада је момак заиста неко време привремено боравио код њега на селу све до осам сати овог јутра. Михаелис највероватније не зна ништа о томе.
− Сигурни сте у то? − упита велики човек.
− Сасвим сигуран, сер Етелреде. Тај човек, Верлок, отишао је јутрос тамо, и одвео момка под изговором да иду да се прошетају. Пошто то није био први пут, Михаелис ни најмање није сумњао да се дешава нешто необично. Што се осталог тиче, сер Етелреде, тај Верлок је тако огорчен да нам ништа није затајио – апсолутно ништа. Готово га је излудела једна изванредна представа, коју ви или ја вероватно не бисмо озбиљно схватили, али на њега је очигледно оставила велики утисак.
Помоћник комесара је затим кратко пренео великом човеку, који је мирно седео одмарајући очи иза шаке, како је господин Верлок разумео поступке и карактер господина Владимира. Помоћник комесара није у потпуности одбацивао његову способност процене. Али велика личност примети:
− Све ми то делује врло невероватно.
− Зар не? Неко би помислио да је реч о суровој шали. Али изгледа да је наш човек све озбиљно схватио. Осетио се угроженим. Некада је, знате, био непосредно повезан са самим старим Стот-Вортенхајмом, и сматрао је себе незаменљивим. Ово је било крајње непријатно буђење. Чини ми се да је изгубио главу. Разљутио се и уплашио. Стекао сам утисак да је помислио како су ти људи из Амбасаде сасвим способни не само да га избаце, већ и да га убију, на овај или на онај начин...
− Колико сте дуго били с њим? − прекину га личност иза крупне шаке.
− Неких четрдесет минута, сер Етелреде, на једном озлоглашеном месту које се зове хотел „Континентал“, где смо били затворени у соби коју сам, узгред, изнајмио за ноћ. Још је у стању које наступа по извршењу злочина. Не бих могао да га опишем као окорелог злочинца. Очигледно није планирао смрт тог несрећног момка – свог шурака. То га је пренеразило – видео сам. Можда је преосетљив. Можда је чак и волео тог момка – ко зна? Као да се надао да ће се тај момак извући; у том случају било би му немогуће да с тим оде кући. У сваком случају, свесно је ризиковао да га ухапсе.
Помоћник комесара прекину с нагађањима да на тренутак размисли.
− Мада... како се, у овом последњем случају, могао надати да ће сакрити свој удео у том послу, није ми јасно − наставио је пошто ништа није знао о оданости сиротог Стивија господину Верлоку (који је био добар) и о сопственој особитој слабоумности, која је и у ранијем догађају с ватрометом на степеништу много година одолевала молбама, наговарању, љутњи и другим средствима испитивања које је примењивала његова вољена сестра. Јер Стиви је био одан... – Не, не могу да замислим. Могуће је да о томе уопште није ни мислио. Можда ће звучати чудно, сер Етелреде, али његово ужасно стање ме наводи да помислим како је реч о импулсивном човеку који је, након покушаја самоубиства с намером да оконча све своје невоље, открио како му то није успело.
Помоћник комесара је изнео своје мишљење помирљивим тоном. Али истина је да и неуобичајено изражавање може бити разумљиво на неки начин, и велики човек се није увредио. Благи трзај крупног тела напола заклоњеног сенкама које је стварала зелена свила, велике главе која се наслањала на велику руку, пропратио је испрекидани пригушен али снажан звук. Крупни човек се смејао.
− Шта сте учинили с њим?
Помоћник комесара потпуно спремно одговори:
− Пошто је био врло нестрпљив да се врати жени у продавницу, пустио сам га да иде, сер Етелреде.
− Пустили сте га? Али побећи ће.
− Опростите. Не слажем се. Куда би отишао? Штавише, он мора да размишља и о опасности која му прети од његових другова. Тамо је он, на свом месту. Како би објаснио одлазак? Па чак и да нема никаквих препрека његовој слободи деловања, он ништа не би предузео. Тренутно нема довољно моралне снаге да донесе било какву одлуку. Дозволите ми такође да истакнем и ово: да сам га задржао, морали бисмо нешто да предузмемо, а пре тога бих желео да знам шта ви тачно намеравате.
Велика личност с муком устаде, импозантна, сеновита прилика у зеленкастој тами собе.
− Вечерас ћу се састати с врховним тужиоцем, и сутра ујутру ћу послати по вас. Желите ли још нешто да ми кажете?
Помоћник комесара је такође устао, витак и гибак.
− Мислим да немам, сер Етелреде, осим ако не желите да улазим у појединости које...
− Не. Без појединости, молим вас.
Учинило му се да се велика сеновита прилика скупила као да се физички плаши појединости; затим је кренула напред, широка, огромна, и тешка, пружајући велику руку. – И кажете да је тај човек ожењен?
− Да, сер Етелреде − рече помоћник комесара, с поштовањем стискајући испружену руку. – Има праву жену и прави, поштовања достојан брачни живот. Рекао ми је да је после разговора у Амбасади помишљао да све одбаци, да прода радњу и напусти земљу, али био је убеђен да његова жена неће хтети ни да чује о одласку у иностранство. Нема боље потврде од тога да је у питању прави брачни однос − наставио је, помало љутито, помоћник комесара, чија је жена такође својевремено одбила да се пресели у иностранство. – Да, права жена. И жртва је био прави шурак. Из извесног угла, присуствујемо правој породичној драми.
Помоћник комесара се мало насмеја; али мисли великог човека као да су далеко одлутале, можда ка питањима унутрашње политике земље, попришту његове храбре борбе са оним антихристом Чизманом. Помоћник комесара се повукао тихо, неприметно, као да је већ заборављен.
Имао је и он своје крсташке пориве. Овај догађај који се, на овај или онај начин, гадио главном инспектору Хиту, њему је дао полазну основу за крсташки поход. Много тога је требало започети. Полако је ишао кући, успут размишљајући о том подухвату и психологији господина Верлока, с помешаним осећањима одвратности и задовољства. Читав пут до куће је препешачио. Пошто је гостинска соба била у мраку, попео се на спрат, и неко време провео између спаваће собе и гардеробе, пресвлачећи се, и шетајући се тамо-амо попут замишљеног месечара. Али прибрао се пре него што је поново изашао да се придружи својој жени у кући велике госпође, Михаелисове покровитељке.
Знао је да ће га тамо лепо дочекати. Чим је ушао у ону мању собу од две колико их је било , угледао је жену у групици покрај клавира. Млади композитор у успону обраћао се са музичке столице двојици гојазних мушкараца који су с леђа деловали старо и трима витким женама чија су леђа изгледала младо. С великом госпођом су иза паравана биле само две особе: човек и жена, који су седели једно до другог на наслоњачама у подножју њеног кауча. Пружила је руку помоћнику комесара.
− Нисам се надала да ћу вас вечерас овде видети. Ени ми је рекла...
− Да. Ни сâм нисам знао да ћу тако брзо завршити посао.
Помоћник комесара је тихо додао: − Драго ми је што могу да вам кажем како је Михаелис ослобођен сваке...
Покровитељка бившег робијаша прими ово уверавање с презиром.
− Зашто? Зар су ваши људи били довољно глупи да га повежу са...
− Не глупи − прекину је помоћник комесара, супротстављајући јој се с поштовањем. – Довољно паметни – довољно паметни за тако нешто.
Наступи тишина. Човек у подножју кауча престаде да разговара са дамом, па подиже поглед бледо се осмехујући.
− Не знам да ли сте се икада срели − рече велика госпођа.

Господин Владимир и помоћник комесара, пошто су их упознали, поздравише један другог одмерено и учтиво.
− Плаши ме − изјави изненада дама која је седела поред господина Владимира, главе благо нагнуте к њему. Помоћник комесара је познавао ту даму.
− Не изгледате уплашено − изговорио је пошто ју је пажљиво одмерио својим уморним и сталоженим погледом. Истовремено је помислио како у тој кући, пре или касније, свакога упознаш. Ружичасто лице господина Владимира се осмехивало, међутим, очи су му остале озбиљне, као очи убеђеног човека.
− Па, барем је покушао − поправила се дама.
− Моћ навике, ваљда − рече помоћник комесара, неодољиво надахнуто.
− Прети друштву свим могућим ужасима − настави дама, чији је изговор био мазан и спор. − У вези са том експлозијом у парку Гринич. Изгледа да сви треба да стрепимо од онога шта нас чека ако се тим људима не стане на пут широм света. Нисам имала појма да је све тако озбиљно.
Господин Владимир, који се правио да не слуша, нагнуо се према каучу и чуо како помоћник комесара каже:
− Уопште не сумњам да је господин Владимир потпуно свестан правог значаја овог догађаја.
Господин Владимир се запита на шта циља тај проклети наметљиви полицајац. Пошто су генерације његових предака страдале од инструмената произвољне моћи, он се и у расном, и у националном и и у личном погледу плашио полиције. То је била наслеђена слабост, потпуно независна од његове процене, разума, искуства. Рођен је с тим. Али то осећање које је личило на неразуман страх који неки људи имају од мачака није стајало на путу његовом огромном презиру према енглеској полицији. Довршио је реченицу упућену великој госпођи, и мало се окренуо на столици.
− Хоћете да кажете да имамо великог искуства с тим људима. Да, заиста, много трпимо због њиховог деловања, док ви... – господин Владимир је на тренутак оклевао, збуњено се смешкајући. – Док их ви радо трпите у својој средини − довршио је, показујући рупице на оба глатко избријана образа. Затим је додао озбиљније: − Чак бих могао да кажем – зато што их прихватате.
Када је господин Владимир завршио, помоћник комесара спусти поглед, и разговор се прекину. Готово одмах након тога, господин Владимир крену. Чим се леђима окренуо каучу, устаде и помоћник комесара.
− Мислила сам да ћете остати и повести Ени кући − рече Михаелисова покровитељка.
− Мислим да ипак морам још нешто да обавим вечерас.
− У вези са...?
− Па, да – на неки начин.
− Реците ми, о чему је ту заиста реч – какав је то ужас?
− Тешко је рећи шта је то, али могло би да буде cause celèbre19 − рече помоћник комесара.
У журби је напустио гостинску собу, и затекао господина Владимира у ходнику, где је брижљиво умотао врат великим свиленим шалом. Иза њега је чекао слуга, придржавајући му капут. Други је стајао спреман да отвори врата. И помоћнику комесара су помогли да обуче капут, и сместа га пустили напоље. Пошто је сишао низ предње степениште, застао је, као да размишља којим путем да крене. Када је то приметио кроз отворена врата, господин Владимир се задржао у ходнику да извади цигару и затражи ватру. Пружио му ју је старији човек у ливреји са забринутим изгледом. Али шибица се угасила; слуга је тада затворио врата, и господин Владимир мирно запали своју велику цигару. Када је коначно изашао из куће, с гађењем је приметио како „проклети полицајац“ и даље стоји на плочнику.
„Да ли је могуће да чека мене?“, помислио је господин Владимир, погледом тражећи двоколице у близини. Није видео ниједне. Двоје кочије су чекале крај ивичњака, лампе су им постојано гореле, коњи стајали савршено мирно, као исклесани у камену, а кочијаши непомично седели испод великих крзнених огртача, не померајући чак ни беле дршке својих великих бичева. Господин Владимир пође, док га је „проклети полицајац“ у стопу пратио. Није проговарао. Након четири корака господин Владимир се разљути и постаде му непријатно. То није могло да потраје.
− Грозно време − процедио је, љутито.
− Умерено − рече равнодушно помоћник комесара. Ћутао је још неко време. – Ухватили смо човека који се зове Верлок − узгред је напоменуо.
Господин Владимир се није затетурао, није устукнуо, нити променио корак. Али није могао а да не узвикне: − Молим?! – Помоћник комесара није поновио своју изјаву. – Познајете га – наставио је истим тоном.
Господин Владимир се заустави, и грлено викну:
− Зашто то кажете?
− Не кажем ја. Каже господин Верлок.
− То је некакав лажљиви пас − рече господин Владимир, звучећи помало источњачки. Али у дубини душе је био готово задивљен необичном проницљивошћу енглеске полиције. Његово мишљење се тако нагло променило да је на тренутак осетио благу мучнину. Бацио је цигару и кренуо даље.
− У овом догађају ми се највише свиђа то − настави помоћник комесара полако − што ми даје изванредну полазну тачку за посао који сматрам да се мора обавити – а то је, чишћење ове земље од свих страних политичких шпијуна, полиције, и такве врсте – паса. По мом мишљењу, они су ужасна сметња; а такође и претња. Али не можемо за њима да трагамо појединачно. Једини начин је да послодавцима њихово запошљавање постане непријатно. Ствари постају непристојне. И опасне, такође, за нас, овде.
Господин Владимир је поново стао на тренутак.
− Како то мислите?
− Суђење том Верлоку ће јавности показати и ту опасност и непристојност.
− Нико неће веровати у то што такав човек каже − рече господин Владимир презриво.
− Обиље и тачност појединости ће убедити велику већину јавности − благо настави помоћник комесара.
− Дакле, озбиљно намеравате да то учините.
− Ухватили смо човека; немамо избора.
− Само ћете нахранити лажљиви дух тих револуционарних ниткова − побуни се господин Владимир. – Зашто желите да правите скандал? Из моралних разлога – или...?
Узнемиреност господина Владимира је била очигледна. И пошто је помоћник комесара на овај начин сазнао да у кратким изјавама господина Верлока мора бити неке истине, незаинтересовано рече:
− Постоји ту и практична страна. Има ту још доста тога да се уради да бисмо се позабавили правом ствари. Не можете рећи да нисмо делотворни. Али немамо намеру да допустимо да нас заваравају неким лажима под било каквим изговором.
Господин Владимир повиси тон.
− Не делим ваше мишљење. Себично је. Нема сумње у осећања која гајим према својој земљи; али осим тога, увек сам осећао да треба да будемо и добри Европљани – мислим и на владе и на људе.
− Да − рече једноставно помоћник комесара. – Само што ви на Европу гледате с другог краја. Али − наставио је добронамерно − стране владе не могу да се жале на неделотворност наше полиције. Погледајте овај напад; случај који је било нарочито тешко пратити баш као да је реч о некој превари. За мање од дванаест часова успели смо да утврдимо идентитет човека који је буквално разнет на парчиће, пронашли смо организатора напада и стекли увид у то ко је био његов подстрекач. А могли смо отићи и даље. Само, зауставили смо се на границама своје територије.
− Значи, овај злочин је планиран у иностранству − изусти господин Владимир брзо. – Признајете да је планиран у иностранству?
− Теоретски. Само теоретски, на страној територији; а иностранство је измишљотина − ода помоћник комесара, упућујући на амбасаде за које се сматра да су део земље којој припадају. – Али то је појединост. Обраћам се вама овим поводом зато што ваша влада највише гунђа на нашу полицију. Видите да нисмо тако лоши. Нарочито сам желео да вам пренесем наш успех.
− Свакако сам вам веома захвалан − процеди господин Владимир кроз зубе.
− Можемо да ухватимо сваког анархисту овде − настави помоћник комесара, као да наводи речи главног инспектора Хита. – Све што сада желимо јесте да се решимо агената-провокатора и сви ћемо бити безбедни.
Господин Владимир махну руком двоколицама које су пролазиле.
− Не улазите овамо − примети помоћник комесара, посматрајући зграду величанствених размера и пријатног изгледа, из чије је велике сале допирало светло кроз стаклена врата на широком степеништу.
Али господин Владимир, седећи укоченог погледа у двоколицама, одвезе се без речи.
Ни помоћник комесара није свратио у величанствену зграду. Био је то Клуб истраживача. Кроз главу му пролете мисао да господина Владимира, почасног члана, убудуће овде неће често виђати. Погледао је на сат. Било је тек пола једанаест. Вече му је било потпуно испуњено.

Једанаесто поглавље


Пошто је главни инспектор Хит отишао, господин Верлок се узмувао по салону. С времена на време је бацао поглед на жену кроз отворена врата. „Сада све зна“, мислио је саосећајући с њом, али помало је био и задовољан собом. Иако је Верлоковој души можда недостајало величине, ипак је била способна за нежна осећања. Хватала га је грозница од саме помисли на то да мора да јој пренесе вест. Главни инспектор Хит га је ослободио тог задатка. То је добро прошло. Сада му је преостало да се суочи с њеним болом.
Господин Верлок никако није очекивао да ће морати да се суочава с болом изазваним тако ужасном смрћу, коју није могао да објасни префињеним разлозима или убедљивом речитошћу. Он никада није ни помислио да ће Стиви погинути тако изненадном и насилном смрћу. Овако мртав, Стиви је представљао већу сметњу него када је био жив. Господин Верлок је очекивао повољан исход свог подухвата, не због Стивијеве памети, која понекад може на чудан начин да завара човека, већ због слепе послушности и слепе дечакове оданости. Иако није био велики психолог, господин Верлок је проценио дубину Стивијевог фанатизма. Надао се како ће Стиви успети да се удаљи од зидова Опсерваторије као што га је подучио, путем који му је претходно неколико пута показао, и да ће се придружити свом зету, мудром и добром господину Верлоку, изван парка. Петнаест минута би требало да буде довољно и за највећу будалу да постави направу и удаљи се. А Професор је јемчио и више од петнаест минута. Али Стиви се саплео већ пет минута након што је остао сам. И господин Верлок се морално потресао до сржи. Све је предвидео осим тога. Очекивао је да ће Стиви бити расејан и изгубљен – да ће морати да га тражи и на крају нађе у некој полицијској станици или сеоској лудници. Очекивао је да ће Стивија ухапсити, и није се тога плашио, зато што је господин Верлок имао врло високо мишљење о Стивијевој оданости у коју је, за време њихових многобројних шетњи, пажљиво усадио и потребу за ћутањем. Попут путујућег филозофа, господин Верлок је, док се шетао лондонским улицама, променио Стивијево мишљење о полицији разговорима испуњеним препреденим разлозима. Ниједан мудрац није имао пажљивијег и усхићенијег ученика. Потчињеност и обожавање били су тако очигледни да се у господину Верлоку пробудило нешто налик на наклоност према дечаку. У сваком случају, није очекивао да ће догађај тако брзо повезати с њим. Никада му не би пало на памет да ће његова жена из предострожности зашити адресу унутар дечаковог капута. Не може се на све мислити. На то је мислила када је рекла да не мора да се брине ако се Стиви изгуби за време шетње. Постарала се да се дечко појави. Е па, појавио се осветнички!
− Дакле, дакле − мрмљао је господин Верлок са чуђењем. Шта је тиме мислила? Да га поштеди бриге? Да не мора непрекидно да се осврће на Стивија? Највероватније је имала добру намеру. Само, требало је да му каже за ту своју предострожност.
Господин Верлок се упутио иза тезге у продавницу. Није имао намеру да нападне жену огорченим прекоревањем. Није осећао огорченост. Неочекивани след догађаја га је преобратио у фаталисту. Сада се више ништа није могло учинити. Изустио је:
− Нисам желео да наудим дечаку.
Госпођа Верлок се стресе на звук мужевљевог гласа. Није открила лице. Тајни агент, човек од поверења покојног барона Стот-Вортенхајма, неко време посматрао ју је тешким, упорним, неразумним погледом. Поцепане вечерње новине су јој лежале крај ногу. Из њих није могла много сазнати. Господин Верлок осети потребу да разговара са женом.
− То је тај проклети Хит, ха? − рекао је. – Узнемирио те је. Дивљак, тако да жени све избрбља. Разболео сам се од размишљања како да ти то саопштим. Сатима сам седео у малом салону Чешир Чиза и смишљао најбољи начин. Схваташ да никада нисам мислио да наудим том дечаку.
Господин Верлок, тајни агент, говорио је истину. Управо је љубав према жени претрпела највећи шок од преурањене експлозије. Додао је:
− Нисам био нарочито расположен док сам тамо седео и размишљао о теби.
Приметио је да му је жена поново благо задрхтала, што га је погодило. Пошто је и даље упорно сакривала лице рукама, помислио је да је боље да је накратко остави саму. Поведен тим осетљивим нагоном господин Верлок се поново повукао у салон, где је гасна лампа прела као задовољна мачка. Женска промишљеност госпође Верлок оставила је хладну говедину на столу са ножем за сечење меса и виљушком, и половину векне хлеба господину Верлоку за вечеру. Све је то сада приметио први пут, и пошто је одсекао себи парче хлеба и меса, почео је да једе.
Његова жеља за јелом није потицала од неосетљивости. Господин Верлок тог дана уопште није доручковао. Отишао је од куће гладан. Пошто није био енергичан човек, одлучност је пронашао у нервози, која га је углавном стискала за грло. Није могао ништа да окуси. У Михаелисовој кући није било хране баш као и у затвореничкој ћелији. Помиловани апостол је живео на мало млека и корицама устајалог хлеба. Штавише, када је господин Верлок стигао, он се већ попео на спрат након свог оскудног оброка. Обузет радом и одушевљењем књижевног стварања, није чак ни одговорио на довикивање господина Верлока из подножја малог степеништа.
− Водим овог момка кући на дан-два.
И уистину, господин Верлок није ни сачекао одговор, већ је сместа изјурио из куће, а за њим и послушни Стиви.
Сада када је све било готово и када му је судбина истргнута из руку неочекиваном брзином, господин Верлок се физички осећао ужасно празним. Секао је месо, хлеб и гутао вечеру стојећи крај стола, повремено бацајући поглед на своју жену. Њена упорна непомичност му је реметила размишљање. Поново се одшетао до продавнице, и сасвим јој се примакао. Господину Верлоку је било непријатно од тог туговања с прекривеним лицем. Очекивао је, наравно, да му жена буде врло узнемирена, али желео је да се прибере. Била му је потребна сва њена помоћ и сва њена оданост у овим новим околностима.
− Није било помоћи − изрекао је са суморним сажаљењем. – Хајде, Вини, морамо да мислимо на сутра. Мораш да будеш разборита кад ме одведу.
Застао је. Груди госпође Верлок су се грчевито надимале. То није умирило господина Верлока, по чијем су мишљењу ове новонастале околности захтевале од двоје људи којих се то највише тицало смиреност, одлучност, и друге особине које никако нису ишле уз душевно растројство услед необузданог бола. Господин Верлок је био човечан; дошао је кући спреман да допусти својој жени да изрази љубав према брату. Али није схватао ни природу нити величину тог осећања. А то му се морало опростити, пошто то никако није могао да схвати, осим да престане да буде оно што јесте. Био је преплашен и разочаран, и то се видело из извесне грубости у његовом обраћању.
− Могла би да ме погледаш − приметио је пошто је мало сачекао.
Као да га је неко истиснуо кроз руке којима је госпођа Верлок прекривала лице, одговор је излетео, умртвљен, жалостан.
− Не желим да те видим док сам жива.
− Ха? Шта! − Господина Верлока је просто запањило површно и дословно значење ове изјаве. Била је очигледно неразумна; обичан крик превеликог бола. Прекрио ју је плаштом брачне попустљивости. Уму господина Верлока недостајало је дубине. Под погрешним утиском да је вредност појединца у томе какав је у себи самом, никако није могао да схвати какву је вредност имао Стиви у очима госпође Верлок. Све је примила тако проклето тешко, помислио је у себи. За све је крив онај проклети Хит. Зашто је морао да му тако узнемири жену? Али не сме јој дозволити, за њено добро, да тако настави јер ће потпуно да се распамети.
− Слушај! Не можеш овако да седиш у продавници − обратио јој се са усиљеном оштрином, у којој је помало било и праве раздражености, јер морали су да расправе хитна практична питања ако ће већ преседети целу ноћ. – Неко би могао да уђе сваког трена − додао је, и поново сачекао. Није ништа постигао, и током тог предаха, господин Верлок помисли колико је смрт коначна. Променио је тон. – Дођи. Ово га неће вратити − рекао је, нежно, спреман да је прими у наручје и прислони је на груди, где су се међусобно борили нестрпљење и сажаљење. Али осим кратког дрхтаја, на госпођу Верлок очигледно није деловала снага те очигледне истине. Уместо тога, дирнула је господина Верлока. Покренула га је у његовој једноставности како би се залагао за умереност, скрећући пажњу на сопствену личност.
− Буди разумна, Вини. Шта би било да си изгубила мене?
Помало је очекивао да ће узвикнути. Али није се ни померила. Мало се нагнула уназад, и примирила у потпуној, несхватљивој непомичности. Верлоково срце поче да куца брже. Спустио јој је руку на раме, говорећи:
− Не буди луда, Вини.
Није давала никакав знак. Било је немогуће разговарати о било чему са женом чије лице не можеш да видиш. Господин Верлок ухвати жену за зглавке. Али руке као да су јој биле чврсто слепљене. Занела се напред како ју је повукао, и готово је пала са столице. Пренеражен њеном беспомоћном млитавошћу, покушао је да је врати на столицу кад се она одједном укочила, истргнула из његових руку, истрчала из продавнице кроз салон па у кухињу. Све се одиграло врло брзо. Видео јој је само делић лица и очи тек толико да зна како га није погледала.
Читав догађај је личио на борбу око столице, јер је господин Верлок сместа заузео женино место на њој. Верлок није рукама прекрио лице, али је утонуо у суморне мисли. Неће моћи да избегне затвор. Сада није ни желео да се извуче. Затвор је био подједнако безбедно место од незаконите освете као и гроб, осим што у затвору има простора за наду. Очекивао је да га осуде на затворску казну, раније га ослободе, па да затим оде да живи негде у иностранству, о чему је већ размишљао, у случају неуспеха. Па, и доживео је неуспех, мада не онакав каквог се прибојавао. Тако је био близу успеха да би сасвим сигурно престравио господина Владимира с тим његовим суровим ругањем уз овај доказ тајанствене делотворности. Барем се сада тако чинило господину Верлоку. Углед би му у Амбасади порастао да... да његовој жени није пала на памет та несрећна замисао да ушије адресу на унутрашњу страну Стивијевог капута. Господин Верлок, будући да није био глуп, врло брзо је приметио какав изванредан утицај има на Стивија, мада није сасвим разумео одакле то потиче – та увереност у његову изузетну мудрост и доброту коју су му усадиле две забринуте жене. У свим непредвиђеним околностима које је замишљао господин Верлок сасвим је правилно рачунао на Стивијеву нагонску оданост и слепо чување тајне. Могућност коју није предвидео запањила га је као осећајног човека и оданог мужа. Са свих других становишта ово је чак имало и својих предности. Ништа није могло боље сачувати тајну од смрти. Док је седео збуњен и преплашен у Чешир Чизу, господин Верлок је морао то себи да призна, јер му осећајност није ометала расуђивање. То што се Стиви дивљачки разнео, ма колико га је размишљање о томе узнемиравало, само му је осигурало успех; јер циљ претњи господина Владимира свакако није било рушење зида, већ стварање моралних последица. Уз све муке и стрепње господина Верлока, могло би се рећи да су последице биле очекиване. Када су оне сасвим неочекивано стигле и у његов дом у улицу Брет, господин Верлок, који се борио као човек усред кошмара да сачува свој положај, прихватио је тај ударац у духу убеђеног фаталисте. Положај је изгубио ничијом кривицом, заиста. То је учинила мала сићушна чињеница. Као кад се у мраку оклизнеш на кору банане и сломиш ногу.
Господин Верлок уморно уздахну. Није осећао огорченост према жени. Помислио је: „Мораће да води рачуна о продавници док мене држе у затвору.“ И када је помислио како ће јој Стиви у почетку неподношљиво недостајати, веома се забринуо за њено здравље и расположење. Како ли ће издржати тако сама у тој кући? Неће бити добро ако се сломи док је он иза браве. Шта би тада било с продавницом? Продавница је била његово преимућство. Мада је господин Верлок прихватио губитак положаја тајног агента, није могао да допусти да потпуно пропадне; углавном, мора се признати, из бриге за своју жену.
Тако тиха, и ван његовог видокруга у кухињи, плашила га је. Да јој је само мајка ту. Али та луда старица... Господина Верлока обузе бес. Мора да разговара са својом женом. Свакако би могао да јој каже како човек постане очајан под одређеним околностима. Али неће отићи тако далеко да јој то саопшти. Пре свега, било му је јасно да вечерас неће ништа постићи. Устао је да затвори врата са улице и угаси гас у продавници.
Пошто је тако осигурао самоћу око свог огњишта, господин Верлок се одшетао до салона и погледао у кухињу. Госпођа Верлок је седела на месту где би се Стиви обично сместио увече с папиром и оловком да се мало разоноди цртањем безбројних кругова који подсећају на хаос и вечност. Руке је скрстила на столу, а главу спустила на руке. Господин Верлок је неко време посматрао њена леђа и косу, затим се удаљио од кухињских врата. Због филозофске, готово презриве суздржаности госпође Верлок, која је била темељ њихове брачне слоге, било му је ужасно тешко да се с њом споразуме сада када их је задесила ова несрећа. Господина Верлока је то болно мучило. Окретао се око стола у салону као што је то обично чинио, налик на велику животињу у кавезу.
Пошто је радозналост један од облика самооткривања, систематски нерадознала особа увек остаје делимично тајанствена. Сваки пут када би прошао поред врата господин Верлок би нелагодно погледао своју жену. Није се он ње бојао. Господин Верлок је замишљао да га та жена воли. Али није навикао да јој се поверава. А поверење које је морао да јој укаже било је дубоко психолошке природе. Како јој је с таквим недостатком праксе могао пренети оно што је и сам врло нејасно осећао: да постоје завере кобне судбине, да понекад нека мисао расте у глави све док се не отргне у спољни свет и не почне да постоји као независна сила, па чак и као сугестиван глас? Није могао да је обавести о томе како човека може да прогања дебело, оштроумно, глатко избријано лице све док ти на памет не падне најлуђе могуће средство да га се отарасиш.
Чим се сетио првог секретара велике амбасаде, господин Верлок застаде на вратима, и погледавши доле у кухињу с љутитим лицем и стиснутим песницама, обрати се жени:
− Не знаш с каквом животињом сам морао да имам посла.
Поново се покренуо да се још једном прошета око стола; а затим кад је стигао до врата, опет је стао, севајући погледом са степеница.
− Луда, подругљива, опасна животиња, која нема више разума од... Након свих ових година! Човека као ја! А носио сам главу у торби у тој игри. Ти ниси ни знала. Али тако и треба. Шта бих имао од тога да сам ти рекао како ризикујем да ме у сваком тренутку неко прободе ножем за ових седам година колико смо у браку? Нисам ја тип који би оптерећивао жену која га воли. Није било потребе да знаш.
Господин Верлок се поново прошетао салоном, пушећи се од беса.
− Злобна животиња − почео је поново на вратима. – Гурнуо би ме у канал да умрем од глади, као од шале. И он је још мислио како је то проклето добра шала. Човека као што сам ја! Слушај само! Појединци на највишим положајима у свету могу мени да захвале што и данас ходају на две ноге. За таквог човека си се ти удала, девојко моја!
Приметио је да му се жена исправила. Руке госпође Верлок остале су испружене на столу. Господин Верлок јој се загледао у леђа као да на њима може да прочита последице својих речи.
− Није се ковала ниједна завера за убиство у последњих једанаест година а да ја у њој нисам учествовао доводећи свој живот у опасност. Мноштво ових револуционара сам послао, с бомбама у џеповима, да их ухвате на граници. Стари барон је знао колико вредим његовој земљи. И онда се одједном појави свиња – неупућена, охола свиња.
Господин Верлок лагано сиђе низ два степеника, уђе у кухињу, узе чашу из ормарића, и држећи је у руци, приђе судопери не гледајући у жену.
− Стари барон никада не би извео ту подлу лудост да ме позове у посету у једанаест ујутру. У овом граду има њих двојица или тројица који би ми отворено, да су ме видели како тамо улазим, пре или касније разбили главу. Била је то бесмислена, смртно опасна подвала. Тако изложити човека опасности – човека као што сам ја.
Господин Верлок, одврну славину изнад судопере, сасу три чаше воде, једну за другом, низ грло да угаси пожаре сопственог огорчења. Понашање господина Владимира било је као врео жиг који му је запалио читаву утробу. Није могао да пређе преко такве издаје. Тај човек, који није желео да обавља уобичајене тешке послове какве је друштво захтевало од својих скромнијих чланова, вршио је своју тајну делатност са неуморном преданошћу. Господин Верлок је био одан. Одан својим послодавцима, питању друштвене стабилности – као и онима које је волео – што је и потврдио када се, након што је спустио чашу у судоперу, окренуо и рекао:
− Да нисам мислио на тебе, зграбио бих тог силеџију за грло и набио му главу у камин. И те како бих се супротставио том руменом, глатко избријаном...
Господин Верлок се није ни потрудио да заврши реченицу, као да није било сумње у то која би била последња реч. Први пут у животу се поверио тој нерадозналој жени. Јединственост овог догађаја, снага и значај личних осећања које је у њему пробудило ово признање, избрисале су Стивијеву судбину из Верлокове главе. На неко време господину Верлоку престало је да се привиђа дечаково муцаво постојање испуњено страховима и огорчењем, као и његов насилни крај. Из тог разлога, када је подигао поглед запањио га је женин неприкладни поглед. У њему није било љутње, нити непажње, већ је био чудан и незадовољавајући. Штавише, као да је био усмерен на једну тачку иза господина Верлока. Утисак је био тако снажан да је господин Верлок погледао преко рамена. Иза њега није било ничега: само у бело окречени зид. Изузетни муж Вини Верлок није приметио никакав испис на зиду.20 Поново се окренуо жени, и поновио је, наглашавајући:
− Шчепао бих га за врат. Не звао се ја Верлок, да нисам мислио на тебе, исцедио бих пола живота из те животиње пре него што бих га пустио. И немој мислити да би звао полицију. Не би се усудио. Разумеш зашто, зар не?
Зналачки је намигнуо жени.
− Не − рече госпођа Верлок пригушеним гласом, уопште га не гледајући. – О чему причаш?
Господин Верлок се обесхрабри. Био је уморан. Имао је тежак дан, и живци су му били крајње напети. Након месец дана избезумљености од бриге, и неочекивано доживљене несреће, растрзана душа господина Верлока жудела је за одмором. Његова каријера тајног агента завршила се онако како нико није могао да предвиди; само, сада ће можда успети да се коначно наспава. Али гледајући своју жену, сумњао је у то. Она је све ово тешко примила – нимало налик на њу, помислио је. Натерао се да проговори.
− Мораћеш да се сабереш, девојко − рече јој саосећајно. – То што се десило не може да се поправи.
Госпођа Верлок се малчице тргла, мада јој се ниједан мишић на бледом лицу није ни најмање померио. Господин Верлок, који није гледао у њу, настави неспретно:
− Иди сад у кревет. Пријало би ти да се добро исплачеш.
Иза оваквог мишљења стајала је општа сагласност човечанства. Свеопште је мишљење да се, баш као што се и пара диже у ваздух, и свако женско осећање обавезно заврши плакањем. И врло је вероватно, да је Стиви скончао у свом кревету под њеним очајничким погледом, у њеном заштитничком загрљају, да би бол госпође Верлок себи дао одушка у бујици горких и чистих суза. И госпођа Верлок је, као и свако друго људско биће, у себи носила несвесну помиреност са судбином да би могла да се суочи с нормалним појавама људске судбине. Није много тиме „разбијала главу“, јер је била свесна да се тиме „не вреди много бавити“. Али жалосне околности Стивијеве погибије, која је за господина Верлока имала пролазни карактер и била само део веће несреће, осушиле су јој сузе на самом изворишту. Као да јој је преко очију неко превукао бело усијано гвожђе; у исто време, срце јој се скаменило и претворило у грумен леда, од чега јој је тело подрхтавало изнутра, а лице јој се заледило и непомично зурило у бело окречени зид на коме ништа није писало. У госпођи Верлок, сада када је била лишена своје филозофске суздржаности, преовладала су силовита мајчинска осећања, због којих су јој се у непомичној глави ројиле свакојаке мисли. Замишљала их је, али их није изражавала. Госпођа Верлок није била много речита, ни јавно ни приватно. Са осећањем беса и запрепашћења због издаје, размишљала је о смислу свог живота, кроз сећања која су се углавном тицала Стивијевог тешког живота од његових најранијих дана. Живела је само с једним циљем и с јединственим племенитим надахнућем. Као они ретки животи који оставе трага у мислима и осећањима читавог човечанства. Али сећањима госпође Верлок је недостајала племенитост и величанственост. Видела је себе како ставља дечака на спавање под светлом једне једине свеће на празном највишем спрату „пословне зграде“, која је с мрачним таваном и раскошним светлуцањем лампи и брушеног стакла у приземљу личила на зачарану палату. Госпођи Верлок се сада привиђао само тај лажни сјај. Сећала се како је чешљала дечаку косу и везала му дечју прегачу – а и сама је носила једну; утехе коју је пружала том малом и ужасно преплашеном бићу, од кога ни сама није била много старија, већ само мало мање уплашена; привиђало јој се пресретање удараца (често их је заустављала сопственом главом), врата која су очајнички затварана пред очевим гневом (не задуго); бачени жарач (не далеко), који је ту олују претворио у тупу и ужасну тишину која уследи након праска грома. И све те призоре насиља који су навирали пратила је груба и дубока дрека човека повређеног у свом очинском поносу, који је за себе веровао да је проклет пошто му је једно дете било „цмиздрави идиот а друго покварена ђаволица“. А та ђаволица од пре много година била је управо она.
Госпођа Верлок је поново сабласно зачула исте речи, и тада јој се суморна сенка куће на Белгрејвији спустила на рамена. Било је то поразно сећање, исцрпљујући призор безбројних послужавника с доручком које је носила небројеним степеницама, бесконачног ценкања за пени, напорног посла коме није било краја, чишћења, пајања, рибања, од подрума до тавана; док је немоћна мајка, тетурајући се на отеклим ногама, кувала у прљавој кухињи, а јадни Стиви, несвесни али главни покретач свих њихових невоља, чистио господи чизме у перионици. Али у том привиђењу било је дашка врелог лондонског лета, и усред њега лик младића у најбољем недељном оделу, са сламнатим шеширом на црној коси и дрвеном лулом у устима. Љубазан и весео, био је очаравајући пратилац за путовање светлуцавом реком живота; али његов чамац је био врло мали. У њему је било места само за партнерку са веслом, али не и за путнике. Пуштен је да отплови далеко од куће на Белгрејвији док је Вини скривала своје сузне очи. Он није био станар. Станар је био господин Верлок, лењ и ноћна птица, поспано шаљив ујутру испод покривача, али са искрама заљубљености у очима испод тешких капака, и увек с новцем у џеповима. Није било светлуцања на спорој реци његовог живота. Она је текла кроз тајновита места. Али његова барка је била пространа, а суздржана великодушност је прихватала и друге путнике.
Госпођа Верлок је наставила да размишља о седмогодишњој сигурности за Стивија коју је она верно платила; сигурности која је прерасла у поверење, у осећај одомаћености, постојан и дубок као мирни базен, чију би брижљиво чувану површину тек помало заталасала повремена посета друга Осипона, робусног анархисте с бестидно привлачним очима, у чијем погледу је било покварене бистрине која би очарала сваку иоле паметну жену.
Прошло је само неколико тренутака откако је у кухињи гласно изговорена последња реч, а госпођа Верлок је већ зурила у призор од пре две недеље. Очима са ужасно раширеним зеницама зурила је у привиђење свог мужа и сиротог Стивија док су се улицом Брет, раме уз раме, удаљавали од продавнице. Био је то последњи призор живота који је госпођа Верлок мудро осмислила; живота који је био лишен љубави и дражи, лепоте и готово сваке пристојности, али достојан дивљења због постојаности осећања и истрајавања у намери. И у том последњем привиђењу било је таквог олакшања, такве близине облика, тако прецизних појединости, да се из госпође Верлок отело болно и слабашно мрмљање, које је оживело ту велику илузију њеног живота, запањено мрмљање које је утихнуло на њеним убледелим уснама.
− Могли би бити отац и син.

Господин Верлок застаде, и подиже бригом измучено лице. – Ха? Шта си рекла? − упита. Пошто није добио одговор, наставио је своје злослутно корачање. А онда је уз претеће махање крупном, меснатом песницом праснуо:
− Да. Људи из амбасаде. Занимљива гомила, зар не! До краја недеље ћу неке од њих натерати да зажале што нису два метра под земљом. Ха? Шта?
Погледао је искоса, спуштене главе. Госпођа Верлок је зурила у бело окречени зид. Чист зид – савршено чист. Чистина у коју би могао да се залетиш и о њу разбијеш главу. Госпођа Верлок је и даље непомично седела. Није се померала баш као што би становништво половине планете било непомично од запрепашћења и очаја када би се одједном сунце угасило на летњем небу.
− Амбасада − поче поново господин Верлок, након што је искривио лице, искезивши зубе као вук. – Само да сам могао да се увучем тамо с батином на једно пола сата. Ударао бих их све док не би остала ниједна цела кост међу читавом том гомилом. Али нема везе, научићу ја њих како то изгледа када покушају да избаце човека као што сам ја да иструне на улици. Имам ја језик. Цео свет ће знати шта сам радио за њих. Не плашим се. Није ме брига. Све ће изаћи на видело. Свака проклета ситница. Само нека се припазе!
Овим речима је господин Верлок објавио своју жеђ за осветом. Била је то врло прикладна освета. У складу са оним што му је његов ум шапутао. Предност јој је била у томе што је зависила од њега и што је могла лако да се прилагоди његовом начину живота, који се састојао из одавања тајни и откривања незаконитих поступака других људи. Анархисте и дипломате њему су били једно те исто. Господин Верлок није поштовао туђу личност. Презир му је био равномерно распоређен на читаво поље његовог деловања. Али као припадник револуционарног пролетеријата – што је несумњиво био – био је прилично нетрпељив према друштвеним разликама.
− Ништа ме на свету не може сада зауставити − додао је и застао, упорно посматрајући своју жену, која је упорно посматрала празан зид.
Тишина у кухињи се настављала, и господин Верлок осети разочарање. Очекивао је од жене да нешто каже. Али усне госпође Верлок, обликоване на уобичајен начин, сачувале су укочену непомичност као и остатак њеног лица. И господин Верлок је био разочаран. Мада, признавао је, прилика и није захтевала од ње да говори. Ионако није била речита жена. Из разлога који су потицали из самих основа његове психологије, господин Верлок је био склон да верује свакој жени која би му се предала. Стога је веровао својој жени. Имали су савршен, али не и прецизан споразум. Био је то прећутан споразум, у складу с равнодушношћу госпође Верлок и тромошћу и тајанственошћу господина Верлока. Обоје су се суздржавали од задирања у суштину чињеница и побуда.
Ова суздржаност, која је на неки начин осликавала дубоко поверење које су имали једно у друго, истовремено је уносила и извесну дозу неодређености у њихову интимност. Ниједан брак није савршен. Господин Верлок је претпостављао да га његова жена разуме али било би му драго да му је тог тренутка рекла шта мисли. То би га утешило.
Та утеха му је била ускраћена из неколико разлога. Постојала је физичка препрека: госпођа Верлок није довољно владала својим гласом. Могла је или да вришти или да ћути, и нагонски је изабрала ћутање. Вини Верлок је по својој нарави била ћутљива особа. А ту су биле и паралишуће окрутне мисли које су је обузеле. Образи су јој убледели, усне попримиле пепељасту боју, била је зачуђујуће непомична. И мислила је и не гледајући господина Верлока: „Овај човек је одвео дечака да га убије. Одвео је дечака од куће да га убије. Одвео је дечака од мене да га убије!“.
Читаво биће госпође Верлок било је измучено том неубедљивом и излуђујућом мишљу. Била јој је у венама, костима, у корену косе. Заузела је библијски став туговања – прекривено лице, подерана одећа; звуци јадиковања и лелека испуњавали су јој главу. Али зуби су јој били чврсто стиснути, а очи без суза су јој гореле од гнева, зато што није била покорно створење. Заштита коју је пружала свом брату у суштини је била сурово и огорчено сложена. Волела га је ратоборном љубављу. Борила се за њега – чак и против себе. То што га је изгубила донело јој је горчину пораза, и бол угушене страсти. Његова смрт није била обична. Штавише, није јој смрт одузела Стивија. Отео јој га је господин Верлок. Видела га је. Посматрала је како одводи дечака а да ни руку није подигла. И пустила га је да иде, као – као будала – слепа будала. А онда, након што га је убио, вратио се кући. Само се вратио кући као што би се сваки муж вратио кући својој жени...
Кроз стиснуте зубе госпођа Верлок је процедила зиду:
− А ја сам мислила да се прехладио.
Господин Верлок је чуо ове речи и присвојио их је.
− Није то било ништа − рекао је, мрзовољно. – Био сам узнемирен. Узнемирен због тебе.
Госпођа Верлок је лагано окренула главу и пребацила поглед са зида на свог мужа. Господин Верлок је, грицкајући врхове прстију, гледао у земљу.
− Нема помоћи − мумлао је, спустивши руку. – Мораш да се сабереш. Биће ти потребна сва твоја памет. Ти си нам навукла полицију на врат. Нема везе, нећу ништа више рећи о томе − настави господин Верлок, великодушно. – Ниси могла да знаш.
− Нисам − изусти госпођа Верлок. Звучало је као да је леш проговорио. Господин Верлок настави нит свог говора.
− Не кривим те. Показаћу ја њима. Чим се нађем иза браве и кључа, бићу довољно безбедан да могу да причам – разумеш. Мораш да рачунаш на то да ћу бити две године одсутан − наставио је, искрено забринут. – Теби ће бити лакше него мени. Ти ћеш имати шта да радиш, док ја... Слушај, Вини, мораш некако да одржиш овај посао наредне две године. Довољно си упућена у њега. Довољно си паметна. Обавестићу те када дође време да покушаш све да продаш. Мораћеш да будеш врло опрезна. Другови ће те све време посматрати. Мораћеш да будеш вешта као што знаш, и затворена као гроб. Нико не сме да сазна шта ћеш да урадиш. Немам намеру да допустим да ми неко разбије главу или ме убоде у леђа чим изађем на слободу.
Тако је говорио господин Верлок, док му је ум на генијалан и промишљен начин решавао питања будућности. Глас му је био мрачан, у скалду са ситуацијом. Све што није желео да се догоди управо се и догодило. Будућност је била несигурна. Његову процену је, можда, на тренутак замаглио страх од окрутне лудости господина Владимира. Када човек пређе четрдесету, може му се опростити ако га озбиљно уздрма могућност да изгуби посао, нарочито ако је тај човек тајни агент полиције, сигурно уљуљкан у свест о сопственој вредности и поштовању уважених личности. Могло му се опростити.
Сада се све громогласно распало. Господин Верлок је био сталожен; али није био весео. Тајни агент који своје тајне баци у ветар из жеље за осветом, и размеће се својим постигнућима пред очима јавности, постаје мета очајничког и крвожедног огорчења. Без претераног преувеличавања опасности, господин Верлок је покушао да све јасно представи својој жени. Поновио је како нема намеру да допусти револуционарима да га убију.
Погледао је жену право у очи. Женине проширене зенице примише његов поглед у своје недокучиве дубине.
− Превише те волим за тако нешто − рекао је, уз кратки нервозни смех.
Бледо руменило обоји језиво и непомично лице госпође Верлок. С обзиром на то да је завршила с призивањем прошлости, не само да је чула већ је такође и разумела речи које је изговорио њен муж. Пошто су биле у крајњем нескладу с њеним душевним стањем, на њу су произвеле дејство благог гушења. Душевно стање госпође Верлок било је једноставно; али није било добро. Једна мисао ју је превише обузела. Сваки кутак и пукотина њеног мозга били су испуњени мишљу да је овај човек, с којим је седам година живела без одбојности, одвео „сиротог дечака“ од ње с намером да га убије – човек на кога се навикла и душом и телом; човек коме је веровала одвео је дечака да га убије! У свом облику, својој суштини, последици, која је била универзална и мењала чак и изглед неживих ствари, била је то мисао која те натера да седиш и чудиш се довека. Госпођа Верлок је седела мирно. И по тој мисли (не по кухињи) лик господина Верлока ходао је тамо-амо, као и обично у шеширу и капуту, и газио јој чизмама по мозгу. Вероватно је и говорио; али мисао госпође Верлок му је прекривала глас.
Међутим, глас се повремено чуо. С времена на време би се појавиле неке повезане речи. Тврдње су им биле углавном пуне наде. У свим таквим приликама, раширене зенице госпође Верлок би изгубиле одсутну укоченост и пратиле покрете њеног мужа с мрачном бригом и непробојном пажњом. Пошто је био добро обавештен о свим питањима у вези са својим тајним позивом, господин Верлок је својим плановима и комбинацијама предсказивао успех. Заиста је веровао да ће му након свега бити лако да избегне нож гневних револуционара. Пречесто је преувеличавао јачину њиховог беса и дужину њихове руке (у професионалном смислу) да би гајио много илузија на овај или на онај начин. Да би претеривао промишљено, човек мора да почне да мери истанчано. Знао је такође колико се врлине и колико срамоте заборави за две године – две дуге године. Његов први заиста поверљив разговор са женом био је оптимистичан из убеђења. Такође је сматрао да би било добро показати сву сигурност коју је у стању да сакупи. Улиће он тој сиротој жени храброст. По његовом ослобађању, које ће, наравно, у складу са читавим његовим животом бити тајно, њих двоје ће заједно нестати без губљења времена. Што се тиче прикривања трагова, молио је жену да му верује. Знао је како то треба учинити тако да ни сам ђаво...
Одмахнуо је главом. Изгледало је да се размеће. Само је желео да је охрабри. Имао је добру намеру, али господин Верлок није имао среће да се споразуме са својом публиком.
Самоуверени тон је растао око ува госпође Верлок, које је углавном пуштало речи да пролазе; јер шта њој сада значе речи? Какво би добро или зло њој донеле речи суочене с њеном јединственом мишљу? Мрачним погледом је пратила човека који је тврдио да ће се извући без казне – човека који је одвео сиротог Стивија од куће да га негде убије. Госпођа Верлок се није могла сетити тачно где, али срце је почело снажно да јој куца.
Господин Верлок је нежним и супружничким гласом сада изражавао своје чврсто уверење да њих двоје још могу да очекују неколико добрих година мирног живота. Није се бавио питањем на који начин је то могуће. Мирног живота ће бити, удобно смештеног у сенци, сакривеног међу људима чије је тело прах; скроман, као живот љубичица. Речи које је употребио господин Верлок биле су: „Мало ћемо се притајити.“ И то далеко од Енглеске, наравно. Није било јасно да ли је господин Верлок имао на уму Шпанију или Јужну Америку; али у сваком случају је посреди било иностранство.
Последња реч која је допрла до ува госпође Верлок, оставила је недвосмислени утисак. Овај човек је говорио о одласку у иностранство. Утисак је био потпуно неповезан; и под притиском менталне навике госпођа Верлок се сместа и аутоматски запита: „А шта је са Стивијем?“.
Била је то нека врста заборавности; али одмах је постала свесна да више није морала да стрепи што се тога тиче. Никада више неће бити такве прилике. Сиротог дечка је одвео и убио. Сироти дечак је био мртав.
Ta потресна краткотрајна заборавност разбудила је разум госпође Верлок. Почела је да схвата одређене ствари, које би сигурно изненадиле господина Верлока. Није више било потребе да остаје овде, у тој кухињи, у тој кући, с тим човеком – пошто је дечак отишао заувек. Нема никакве потребе. И на то, госпођа Верлок устаде као да ју је одбацила опруга. Али такође није видела шта је уопште задржава на свету. И та неспособност ју је заробила. Господин Верлок ју је посматрао са супружничком забринутошћу.
− Изгледа да си мало дошла себи − приметио је, нелагодно. Нешто чудно у црнилу жениних очију уздрмало је његов оптимизам. Управо у том тренутку, госпођа Верлок је почела да се осећа ослобођеном свих земаљских веза. Добила је своју слободу. Њен уговор са животом, који је представљао тај човек што ту стоји, истекао је. Била је слободна жена. Када би господин Верлок некако успео то да схвати, доживео би прави шок. Кад је у питању срце, господин Верлок је увек био неопрезно великодушан, мада је увек веровао да га воле зато што је такав какав јесте. Тако да је што се тога тиче, пошто су му етички појмови били у складу са сујетом, био потпуно непоправљив. Да би тако требало да буде и у његовој моралној и законитој вези, био је савршено сигуран. Остарио је, угојио се, раскрупнио, а све у уверењу да је и даље неодољив, и самим тим и вољен. Када је видео да госпођа Верлок излази из кухиње без речи, разочарао се.
− Куда идеш? − довикнуо је прилично оштро. – Горе?
Госпођа Верлок се на вратима окрену на звук тог гласа. Нагонска обазривост рођена у страху, огроман страх да ће јој тај човек прићи и додирнути је, наведе је да му благо климне главом (стојећи на другом степенику), уз подрхтавање усана које је господин Верлок, због супружничког оптимизма, протумачио као блед и несигуран осмех.
− Тако је − осорно ју је подстицао. – Треба ти мир и тишина. Иди само. И ја ћу ти се убрзо придружити.
Госпођа Верлок, слободна жена која није имала појма куда иде, послуша тај предлог с крутом сталоженошћу.
Господин Верлок ју је посматрао. Нестала је уза степенице. Био је разочаран. У њему је постојало нешто што би било далеко задовољније да је она осетила потребу да му се баци на груди. Али био је великодушан и попустљив. Вини је увек била ћутљива и никада се није отворено изражавала. Ни сам господин Верлок се није расипао тепањем и речима. Али ово није било обично вече. У оваквој прилици, човек би желео да га подрже и ојачају отвореним изливима саосећања и наклоности. Господин Верлок уздахну, и угаси гасну лампу у кухињи. Господин Верлок је искрено и снажно саосећао са својом женом. Готово су му сузе наврле на очи док је стајао у салону и размишљао о усамљености која јој се надвила над главом. У оваквом расположењу господину Верлоку је Стиви веома недостајао у овом тешком свету. Тужно је размишљао о његовом крају. Само да се тај момак није тако глупо разнео!
Осећај неутољиве глади, не тако стран након напетости изазване опасним подухватом чак и авантуристима чвршћег састава него што је то био господин Верлок, поново га је савладао. Парче печене говедине, спремљено налик на погребно печено месо21 за Стивијеву сахрану, привлачило му је пажњу и нудило се. И господин Верлок се поново послужио. Послужио се халапљиво, без суздржавања и пристојности, режући дебеле кришке оштрим ножем за месо, и гутајући их без хлеба. Док је јео, господину Верлоку паде на памет како није чуо жену да се креће по спаваћој соби као што би он учинио. Помисао на то да ће је можда затећи како седи на кревету у мраку не само да је пресекло апетит господина Верлока већ га је такође одвратило и од намере да пође за њом на спрат. Спуштајући нож за резање, господин Верлок је пажљиво и брижно ослушкивао.
Умирило га је када је чуо да се коначно покренула. Изненада је прешла преко собе, и отворила прозор. Након периода тишине, током које ју је замишљао како је протурила главу напоље, чуо је како се прозорско окно лагано спушта. Затим је начинила неколико корака и села. Сваки одјек те куће био је познат господину Верлоку, јер је потпуно био привржен дому. Када је следећи пут зачуо женине кораке, знао је, баш као да ју је видео да то ради, да обува ципеле за шетњу. Господин Верлок је мало промешкољио раменима на овај злокобан знак, и одмакнувши се од стола, окренуо је леђа камину, накривио главу и збуњено се загледао у врхове прстију. По звуку је пратио њено кретање. Необуздано је корачала тамо-амо, с наглим заустављањем, прво пред комодом, а онда пред ормаром. Огроман терет изнурености, сакупљен током дана препуног шокова и изненађења, исцедио је из господина Верлока сву снагу.
Није подигао поглед све док није чуо жену како силази низа степенице. Као што је и претпоставио, била је одевена за излазак.
Госпођа Верлок је била слободна жена. Отворила је прозор спаваће собе или с намером да викне: Убиство! Упомоћ!, или да искочи. Јер није тачно знала како да искористи своју слободу. Личност као да јој се поцепала на два дела, и њихово ментално деловање није било добро усаглашено. Улица, тиха и пуста с краја на крај, одбијала ју је јер је била на страни тог човека који је био сигуран у свој имунитет. Плашила се да виче да не би неко дошао. Очигледно нико не би дошао. Њен нагон за самоочувањем устукнуо је од пада у такав муљав, дубоки ров. Госпођа Верлок је затворила прозор, и обукла се да изађе на улицу другим путем. Била је слободна жена. Обукла се врло пажљиво, све до везивања црног вела преко лица. Када се појавила пред њим на светлу салона, господин Верлок примети да јој је чак и ручна торбица висила с левог ручног зглоба... Јури својој мајци, наравно.
У његовом уморном мозгу се роди мисао како су жене ипак заморна бића. Али био је превише великодушан да је задржи дуже од трена. Овај човек, окрутно повређене сујете, задржа узвишено држање и не допусти себи задовољство горког осмеха или презирног покрета. Са истинском величином душе, само је погледао дрвени сат на зиду, и рекао на савршено миран али одлучан начин:
− Осам и двадесет пет, Вини. Нема смисла да тако касно идеш тамо. Нећеш успети да се вратиш вечерас.
Госпођа Верлок кратко застаде пред његовом испруженом руком. Љутито је додао: − Мајка ће ти отићи на спавање пре него што стигнеш тамо. Таква вест може и да сачека.
Госпођа Верлок није ни помишљала да оде до мајке. Бежала је од саме помисли, и пошто је осетила столицу иза себе, препустила се осећају, и села. Намера јој је била једноставна. Да изађе кроз врата заувек. И ма колико то осећање било исправно, замисао јој је још имала сасвим непречишћен облик који је одговарао њеном пореклу и положају. „Радије бих лутала улицама до краја живота“, помислила је. Али то створење, чија је морална природа била изложена таквом шоку за кога би, у физичком смислу, најжешћи земљотрес у историји био само слаба и млитава представа, било је препуштено на милост и немилост пуким ситницама, случајним везама. Села је. Са шеширом и велом изгледала је као да је дошла у посету, као да је на тренутак свратила код господина Верлока. Њена тренутна послушност га је охрабрила, док га је изглед тек привремене помирености помало изазивала.
− Да ти кажем, Вини − рекао је строго − твоје место је вечерас овде. До ђавола са свим! Навукла си ми проклету полицију на врат. Не кривим те – али свеједно је то твоје дело. Боље скини тај проклети шешир. Не могу ти дозволити да изађеш, стара моја − додао је мекшим гласом.
Ум госпође Верлок се ухватио за ту изјаву с морбидном чврстином. Човек који је одвео Стивија пред њеним очима да га убије на месту чијег имена тренутно није могла да се сети неће да је пусти да изађе. Наравно да неће. Сада, кад је убио Стивија, никада је неће пустити. Желеће да је задржи за џабе. И у таквом размишљању, скупивши сву снагу безумне логике, неповезане мисли госпође Верлок почеше практично да раде. Могла би да клизне покрај њега, отвори врата, и истрчи. Али појурио би за њом, зграбио је око струка и одвукао назад у продавницу. Могла је да га изгребе, ишутира, угризе и убоде, такође; али за то јој је био потребан нож. Госпођа Верлок је седела мирно под црним велом, у сопственој кући, као прерушени и тајанствени посетилац недокучивих намера.
Узвишеност господина Верлока је била само људска. Коначно га је раздражила.
− Зар не можеш ништа да кажеш? Баш умеш да насекираш човека тим својим смицалицама. Ох, да! Знам ја те твоје глувонеме трикове. Виђао сам их и пре. Али сада ти неће успети. И за почетак, скини ту проклету ствар. Не зна човек прича ли с лутком или живом женом.
Пришао је, испружио руку и свукао јој вео, откривајући и даље недокучиво лице, о које се његова нервозна огорченост разбијала као стаклени мехур бачен на стену. – Овако је боље − рекао је да би прикрио тренутну нелагоду, и вратио се до старог места крај камина. Никако му није улазило у главу да би га жена могла изневерити. Помало се стидео себе, јер ју је волео и био великодушан. Шта да ради? Све је већ рекао. Жестоко се побунио.
− За име света! Знаш да сам свуда тражио. Ризиковао сам да ме убију да бих пронашао некога за тај проклети посао. И кажем ти поново, нисам могао да нађем никог довољно лудог или гладног. За кога ме сматраш – убицу, или шта? Дечка више нема. Мислиш да сам желео да се разнесе? Нема га више. Његове муке су готове. Наше ће тек да почну, кажем ти, управо зато што се он разнео. Не кривим тебе. Али само покушај да схватиш да је то био чист несрећни случај; исто као да га је прегазио аутобус док је прелазио улицу.
Његова великодушност није била безгранична, јер био је само човек – а не чудовиште, за какво га је сматрала госпођа Верлок. Застао је, а режање које му је подигло бркове и открило светлуцање белих зуба, дало му је изглед замишљене звери, не нарочито опасне – споре звери са зализаном главом, суморније од туљана, и с промуклим гласом.
− А ако ћемо право, то је и твоје дело, колико и моје. Тако је. Можеш да севаш очима на мене колико год желиш. Знам шта можеш тако да учиниш. Убиј ме ако сам и помислио да узмем момка за тај посао. Ти си ми га стално наметала док су мене мучиле бриге како да нас све извучем из невоље. Који те је ђаво терао? Човек би помислио да си то радила намерно. И проклет био ако сам сигуран да ниси. Не знам шта потајно мислиш о свему овоме што се дешава с тим твојим пакленим „баш ме брига“ погледом упереним у празно, и кад тако ништа не говориш....
Његов промукли, познати глас застаде на тренутак. Госпођа Верлок није одговарала. Пре те тишине, постидео се због онога што је рекао. Али као што се често дешава с мирољубивим мушкарцима у породичним размирицама, стид га је натерао да настави.
− Понекад тако умеш ђаволски да држиш језик за зубима − поче поново, без подизања гласа. – Довољно да човека излудиш. Срећа твоја што мене то твоје глувонемо пућење не може тако лако да наљути као неке. Ја те волим. Али пази да не претераш. Сад није време за то. Морамо да смислимо шта да радимо. И не могу да те пустим да изађеш вечерас, да одјуриш мајци с неком бесмисленом причом о мени. Нећу ти то дозволити. Немој да се завараваш: ако сматраш да сам ја убио дечака, онда си га и ти убила колико и ја.
По искрености осећања и отворености, ове речи су превазишле све што је икада изречено у овом дому, који је био одржаван новцем тајног заната, допуњаван продајом мање-више тајанствене робе: бедних средстава које је смислила осредњост човечанства да би се сачувало несавршено друштво од опасности моралне и физичке покварености, такође тајне, на свој начин. Изговорио их је зато што се господин Верлок заиста разљутио; али ћутљива суздржаност овог домаћег живота, смештеног у сеновитој улици иза продавнице где сунце никада није сијало, остала је очигледно непомућена. Госпођа Верлок га је чула савршено јасно, а затим је устала са столице у шеширу и капуту као посетилац по завршетку посете. Упутила се ка мужу, испруживши длан као да се тихо опрашта. Мрежасти вео чији је један крај висио на левој страни њеног лица чинио је њене суздржане покрете неуредно званичним. Али кад је стигла до простирке испред камина, господин Верлок тамо више није стајао. Кренуо је у правцу софе, и није ни подигао поглед да провери како је на њу деловала његова грдња. Био је уморан, и повукао се у правом брачном духу. Али био је повређен у болној тачки своје тајне слабости. Ако жели да се и даље дури у тој ужасној прекомерној тишини – нека буде тако. Савршено је овладала том домаћом вештином. Господин Верлок се незграпно спусти на софу, као и обично не водећи рачуна о судбини свог шешира, који је, као да је навикао да се стара сам о себи, потражио сигурно склониште испод стола.
Био је уморан. И последња честица његових нерава била је потрошена у чудима и мукама тог дана препуног изненађујућих неуспеха, након узнемирујућих месец дана мозгања и неспавања. Био је уморан. Човек није од камена. Нека иде све до ђавола! Господин Верлок се одмарао на уобичајени начин, одевен у одећу за излазак. Једна страна отвореног капута му је једним делом лежала на земљи. Господин Верлок се завалио на леђа. Али жудео је за савршенијим одмором – за сном – за неколико сати слатког заборава. То ће доћи касније. Привремено се одмарао. И помислио је: „Само да престане с том проклетом бесмислицом. Излуђује ме.“
Мора да је било нечега несавршеног у поново стеченој слободи коју је осећала госпођа Верлок. Уместо да крене према вратима, наслонила се раменима на полицу изнад камина, као путник који се одмара уз ограду. Помало дивљи изглед јој је давао црни вео који јој је као крпа висио преко образа, као и укоченост тамног погледа у који се уливала светлост просторије што се губила без трага и једног јединог зрака. Та жена, способна за погодбу која би пренеразила господина Верлока и његову представу о љубави да је само посумњао у њу, била је неодлучна, јер била је обазриво свесна да нешто у њој прижељкује и званично закључење тог посла.
Господин Верлок је на софи мешкољио раменима, тражећи савршено удобан положај, и из дубине душе је изустио жељу која је била толико побожна колико је било могуће с обзиром на извор из којег је потекла.
− Волео бих − зарежао је промукло − да никада нисам видео парк Гринич, нити ишта што има везе с њим.
Пригушени звук је испунио ту собицу својом скромном јачином, усклађеном са скромном природом жеље. Ваздушни таласи одговарајуће дужине, који су се ширили у складу с тачним математичким формулама, лебдели су око свих неживих предмета у соби, и запљускивали главу госпође Верлок као да је у питању глава од камена. И ма колико се то чинило невероватним, очи госпође Верлок као да су постале још веће. Звучна жеља препуног срца господина Верлока упловила је у празно место у сећању његове жене. Парк Гринич. Парк! Тамо је дечак убијен. Парк – изломљене гране, искидано лишће, шљунак, парчићи меса и костију њеног брата, све куља заједно налик на ватромет. Сетила се сада шта је чула, и то врло сликовито. Морали су да га сакупе лопатом. Почела је необуздано да дрхти, а пред њом се указала та алатка с језивом гомилицом сакупљеном са земље. Госпођа Верлок очајнички склопи очи, прекривајући привиђење црнилом својих очних капака, где је након пљуска осакаћених удова, Стивијева откинута глава висила сама, лагано се спуштајући као последња звезда пиротехничке представе. Госпођа Верлок отвори очи.
Лице јој више није било камено. Свако је могао да примети ту фину промену у изразу лица, и погледу, што јој је дало нов и изненађени израз; израз који су стручне особе ретко опажале у условима доколице и сигурности неопходним за темељну анализу, али чије значење је било јасно већ на први поглед. Госпођа Верлок више није сумњала у то да је погодби дошао крај; мисли јој више нису биле неповезане, радиле су под контролом њене воље. Али господин Верлок није приметио ништа. Одмарао се у том патетичном стању оптимизма до кога је довео претерани замор. Није желео даље проблеме – чак ни са женом – најмање с њом од свих људи на свету. Његово ослобађање од оптужбе је било неоспорно. Волела га је због њега самог. И то њено тренутно ћутање је тумачио у своју корист. Дошао је тренутак да се помире. Тишина је довољно дуго трајала. Прекинуо је тако што ју је тихо позвао.
− Вини.

− Да − одговори послушно госпођа Верлок, слободна жена. Сада је управљала сопственим умом, својим говорним органима; осећала је да готово савршено влада сваким влакном свога тела. Оно је припадало само њој, јер је погодба истекла. Сада је јасно видела. Постала је лукава. Одлучила је да му тако спремно одговори с разлогом. Није желела да тај човек промени свој положај на софи који је у датим околностима био врло повољан. Успела је. Човек се није ни померио. Али пошто му је одговорила, остала је нехајно наслоњена на камин налик на путницу која се одмара. Није журила. Чело јој је било глатко. Главу и рамена господина Верлока сакривао је наслон софе. Уперила му је поглед у стопала.
Остала је тако тајанствено мирна и изненада прибрана док се господин Верлок није огласио гласом брачног ауторитета, и малчице се померио да јој направи места да седне на ивицу софе.
− Дођи овамо − обратио јој се чудним тоном, за који се могло рећи да је суров, али госпођи Верлок је био добро познат као тон удварања. Сместа се померила напред, као да је и даље верна жена везана за тог човека нераскидивим уговором. Десном руком је лагано прешла преко ивице стола и, када је кренула према софи, нож за сечење меса је без и најмањег звука нестао из посуде. Господин Верлок је зачуо пуцкетање дрвета на поду, и био је задовољан. Чекао је. Госпођа Верлок му се приближавала. Као да је Стивијева лутајућа душа потражила уточиште у грудима његове сестре, старатељке и заштитнице, сличност њеног лица с братовљевим је расла сваким кораком, од спуштене доње усне, па све до благе разрокости очију. Али господин Верлок то није видео. Лежао је на леђима и зурио изнад себе. Делом на таваници а делом на зиду видео је сенку руке како се креће стежући чврсто нож за месо. Подрхтавала је горе-доле. Покрети су јој били лагани. Довољно лагани да господин Верлок препозна руку и оружје.
Довољно лагани да схвати пуно значење наговештаја и осети укус смрти како му се пење грлом. Жену му је обузело помамно лудило – убилачко лудило. Покрети су јој били довољно лагани да почетно паралишуће дејство овог открића прође пре него што је чврсто решио да победи у тој страшној борби са наоружаном полуделом женом. Били су довољно лагани да господин Верлок разради план одбране који је укључивао и бежање иза стола и обарање жене на земљу тешком дрвеном столицом. Али нису били довољно лагани да би дали господину Верлоку времена да помери ни руку ни ногу. Нож му се већ зарио у груди. Није наишао ни на какав отпор на свом путу. Случајност има такву прецизност. У тај ударац ножем, упућен преко странице кауча, госпођа Верлок је унела све наслеђе свог древног и мрачног порекла, једноставну суровост из пећинског доба и неуравнотежен нервозни бес из кафанског доба. Господин Верлок, тајни агент, мало се преврнувши на бок од силине ударца, издахнуо је не померивши ни руку ни ногу, али промуцавши реч „немој“ у знак протеста.
Госпођа Верлок испусти нож, а невероватна сличност с њеним покојни братом је избледела, и постала сасвим обична. Дубоко је удахнула, први пут лако откако јој је главни инспектор Хит показао део ознаке са Стивијевог капута. Нагнула се напред на савијеним рукама преко наслона софе. Заузела је тај једноставан став не с намером да посматра или да ликује над телом господина Верлока већ због таласања и љуљања салона, који се већ неко време понашао као да је олујно море. Осећала је вртоглавицу, али била је смирена. Постала је слободна жена са савршеном слободом у којој није имала шта да жели и апсолутно ништа да ради, пошто више није постојала Стивијева потреба за њеном приврженошћу. Госпођу Верлок, која је размишљала у сликама, сада нису мучила привиђења, зато што уопште није размишљала. И није се померала. Била је жена која је уживала у потпуној неодговорности и бескрајној доколици, готово као да је и сама леш. Није се померала, није размишљала. А није ни смртна љуштура покојног господина Верлока која се одмарала на софи. Изузевши чињеницу да је госпођа Верлок дисала, њих двоје би сада били у савршеном складу: у том складу обазриве суздржаности без сувишних речи и давања знакова, што је била основа узајамног поштовања у нормалном брачном животу. Јер био је поштовања вредан, и пристојном повученошћу је прикривао проблеме до којих може да доведе бављење тајним занимањем и трговина сумњивом робом. И та пристојност је до последњег тренутка остала неуздрмана неприкладним крицима и другим непримереним искреним понашањем. И након задатог ударца, све је и даље остало пристојно у непомичној тишини.
Ништа се није померало у салону док госпођа Верлок није лагано подигла главу и погледала на сат с љубопитљивим неповерењем. Постала је свесна откуцаја у соби. Допро јој је до ушију, а јасно се сећала да се сат на зиду није пре чуо, није звучно куцао. Шта сад то значи што је изненада почео да куца тако гласно? Казаљке су показивале десет минута до девет. Госпођа Верлок није марила за време, а куцање се настављало. Закључила је да то не може бити сат, и њен суморни поглед прелети преко зидова, затрепери, и одлута, док је напрезала слух да одреди одакле долази звук. Тик-тик-тик.
Након што је неко време ослушкивала, госпођа Верлок спусти поглед на тело свог мужа. Заузимало је тако познати и уобичајени положај који је имало за време одмора да је могла да га посматра и да јој не буде непријатно због очигледних новина у њеном породичном животу. Господин Верлок се само одмарао на свој уобичајени начин. Изгледа да му је било удобно.
Због положаја тела господина Верлока, госпођа Верлок, његова удовица, није могла да му види лице. Док су јој лепе, поспане очи путовале за звуком, замислиле су се кад су угледале пљоснати предмет од кости који је мало штрчао из софе. Била је то дршка кухињског ножа за сечење меса и није ту било ничег чудног осим његовог положаја под правим углом у односу на Верлоков прслук и чињенице да је нешто из њега капало. Тамне капи су једна за другом падале на подну простирку, уз звук куцања који је растао брзо и бесно као откуцавање полуделог сата. Када је достигло највећу брзину, куцање се променило у непрекидни звук цурења. Госпођа Верлок је посматрала ту промену док јој се сенка узнемирености појављивала и повлачила с лица. Био је то млаз, таман, брз, танак... Крв!
Услед те непредвиђене околности, госпођа Верлок се тргну из свог беспосленог и неодговорног положаја.
Одједном је покупила сукње, слабашно крикнула и потрчала к вратима, као да је тај млаз био први знак разорне поплаве. Натрчала је на сто и одгурнула га обема рукама као да је жив тако снажно да је одлетео далеко на своје четири ноге, уз гласно стругање, док се велики тањир с печеницом тешко разбио о под.
Тада се све утишало. Госпођа Верлок се зауставила код врата. Округли шешир који се после померања стола нашао насред пода лагано се љуљао усковитлан њеним бегом.

Дванаесто поглавље


Вини Верлок, удовица господина Верлока, сестра покојног оданог Стивија (који је разнет на парчиће потпуно невин и уверен да извршава племенит задатак), није истрчала кроз врата салона. Отрчала је тако далеко, све до врата, од обичног млаза крви, али то је био покрет због одвратности коју је осећала. И тамо је застала, избечених очију и спуштене главе. Као да је у том бегу преко малог салона претрчала многе године, госпођа Верлок је покрај врата била потпуно другачија особа од оне жене која се нагињала преко софе, с благом вртоглавицом, али иначе слободна да ужива у дубоком миру доколице и неодговорности. Госпођа Верлок више није осећала вртоглавицу. Глава јој је била мирна. С друге стране, она сама више није била смирена. Бојала се.
Ако је избегавала да погледа у правцу свог уснулог мужа, то није било зато што га се бојала. Није било тако страшно гледати господина Верлока. Изгледа да му је било удобно. Штавише, био је мртав. Госпођа Верлок се није узалуд заваравала када је смрт била у питању. Покојнике ништа не може да врати, ни љубав ни мржња. Они ти ништа не могу. Они су као ништа. Осећала је неку врсту суровог презира према човеку који је допустио да тако лако буде убијен. Био је господар куће, муж, и Стивијев убица. А сада је био небитан у сваком погледу. Практично је мање вредео од одеће на свом телу, од капута и чизама – од шешира који је лежао на поду. Био је ништа. Није био вредан ни да га погледа. Чак више није био ни Стивијев убица. Једини убица кога би људи затекли у соби, када би дошли да потраже господина Верлока, била би – она сама!
Руке су јој се тако тресле да јој двапут није пошло за руком да веже вео. Госпођа Верлок више није била докона и неодговорна. Плашила се. Забадање ножа у господина Верлока био је само ударац. Ослободио је пригушене болне крике заглављене у њеном врату, сузе осушене у врелим очима, махнити и огорчени гнев на ужасну улогу коју је одиграо тај човек, који је сада био мање него ништа, у отимању дечака од ње. Ударац је био изазван нечим неодређеним. Крв која је цурила на под са дршке ножа претворила га је у крајње јасан случај убиства. Госпођа Верлок, која се увек суздржавала да загледа дубље у ствари, била је принуђена да завири до самог дна овог случаја. Није видела лице које је прогања, прекорну сенку, привиђење кајања, нити савршену замисао. Видела је један предмет. Тај предмет била су вешала. Госпођа Верлок се плашила вешала.
Ужасно их се плашила. Пошто никада није видела тај последњи аргумент људске правде осим у илустрованим дуборезима уз извесне приче, прво их је угледала подигнуте испред црне и олујне позадине, украшене ланцима и људским костима, окружене птицама које кљуцају људске очи. Било је врло застрашујуће, али госпођа Верлок, иако није била нарочито обавештена жена, довољно је познавала институције своје земље да би знала како се вешала више не подижу романтично на обалама мочварних река или на ветровитим ртовима, већ у затворским двориштима. Тамо би између четири висока зида, као у неку јаму, у зору, довели убицу да га погубе, у ужасној тишини и, као што пише у новинама, „у присуству власти“. С погледом упереним у под, и ноздрвама које су подрхтавале од патње и срама, замишљала је себе саму међу гомилом стране господе у свиленим шеширима који смирено извршавају свој задатак − вешају је. То – никада! Никада! И како се то ради? То што није могла да замисли појединости тако мирног погубљења претварало је њен неразуман страх у нешто излуђујуће. Новине никада нису давале никакве појединости, осим једне која се увек уз извесно пренемагање налазила на крају оскудног чланка. Госпођа Верлок ју је запамтила. Увукла јој се у главу са окрутним ужареним болом, као да су јој речи „Пад је износио четири метра“22 биле урезане у мозак врелом иглом. „Пад је износио четири метра.“
Ове речи су је и физички погодиле. Грло јој се у таласима грчило да се одупре дављењу; а страх од трзаја је био тако жив да је обема рукама зграбила главу као да жели да је задржи да јој не буде откинута с рамена. „Пад је износио четири метра.“ Не! То се не сме никада догодити. То не би могла да поднесе. И сама помисао на то била јој је неподношљива. Није могла ни да размишља о томе. Зато је госпођа Верлок донела одлуку да сместа пође и баци се у реку с моста.
Овог пута је успела да причврсти вео. С лицем као да је маска, сва у црном од главе до пете, осим неколико цветова на шеширу, механички је погледала на сат. Помислила је да је стао. Није могла да верује да је прошло само два минута откако је погледала последњи пут. Наравно да није. Стајао је све време. У ствари, прошло је само три минута од тренутка откако је дубоко, лако удахнула након убода, до тренутка када је госпођа Верлок донела одлуку да се удави у Темзи. Али госпођа Верлок није могла у то да верује. Изгледа да је чула или читала о сатовима који се увек заустављају у тренутку убиства што на крају увек ода убицу. Било јој је свеједно. – До моста – и одох преко... − Али покрети су јој били спори.
С муком се вукла преко продавнице, и морала је да се придржи за кваку на вратима пре него што је смогла снаге да их отвори. Улица ју је плашила, јер је водила или на вешала или у реку. Забатргала је преко прага главом напред, испружених руку, као да пада преко ограде моста. Овај излазак на отворено имао је укус дављења; обавила ју је муљава влага, увукла јој се у ноздрве, залепила јој се за косу. Није падала права киша, али око сваке гасне лампе као да се пушила измаглица. Коњи и кола су отишли, и у мрачној улици застрти прозор кочијашке крчме представљао је четвртасто парче крвавоцрвеног светла које је слабашно сијало ниско изнад плочника. Госпођа Верлок, која се споро вукла к њему, помисли како је она жена без пријатеља. То је било тачно. Тако тачно да је, у изненадној жељи да угледа макар једно пријатељско лице, могла да се сети само госпође Нил, служавке. Није имала познаникâ. Никоме неће недостајати у друштву. Не треба ни помислити да је Вини Верлок заборавила своју мајку. Није било тако. Вини је била добра ћерка зато што је била одана сестра. Али мајка се увек ослањала на њу. Тамо није могла да очекује ни утеху, а ни савет. Сада када је Стиви мртав, изгледа да се веза прекинула. Није могла да изађе пред старицу с том ужасном вешћу. Осим тога, била је предалеко. Сада јој је одредиште била река. Госпођа Верлок покуша да заборави мајку.
Сваки корак ју је коштао напора воље и чинио јој се као да је последњи могући. Госпођа Верлок се вукла покрај црвено осветљеног прозора крчме. – До моста – и одох преко − понављала је себи са жестоком тврдоглавошћу. Пружила је руку на време да се прибије уз светиљку. „Нећу стићи тамо пре јутра“, помислила је. Страх од смрти је паралисао њене напоре да побегне од вешала. Чинило јој се да се тетура том улицом сатима. „Никада нећу стићи тамо“, помислила је. „Наћи ће ме како скитам улицама. Предалеко је.“ Придржала се, тешко дишући под црним велом.
„Пад је износио четири метра.“
Снажно је одгурнула светиљку, и поново кренула. Али салетео ју је нов талас несвестице налик на велико море, преплавивши јој срце у грудима. – Никада нећу стићи тамо − промуцала је, одједном укочена, благо се њишући на месту где је стајала. – Никада.
И чим је схватила како је потпуно немогуће да пешице оде до најближег моста, госпођа Верлок размисли о бегу у иностранство.
Одједном јој је нешто пало на памет. Убице које су побегле. Побегли су у иностранство. У Шпанију или Калифорнију. Пука имена. Широки свет створен у славу човека био је само широка празнина за госпођу Верлок. Није знала на коју страну да крене. Убице су имале пријатеље, рођаке, помагаче – имале су знање. Она није имала ништа. Била је најусамљенији убица који је икада постојао. Била је сама у Лондону: и читав град са свим чудима и блатом, лавиринтом улица и мноштвом светала, утонуо је у безнадежну ноћ, и почивао на дну црне провалије из које се беспомоћна жена тешко могла извући.
Зањихала се унапред и слепо се покренула, ужасно се плашећи да ће пасти; али после неколико корака, неочекивано је осетила потпору, сигурност. Подигла је главу, и угледала лице мушкарца које јој је изблиза зурило у вео. Друг Осипон се није плашио чудних жена, и никаква лажна пристојност га не би спречила да се упозна са женом која је овако очигледно пијана. Друга Осипона су занимале жене. Ову је придржао својим крупним длановима, зурећи у њу на свој надмени начин све док је није чуо како је тихо изустила: – Господине Осипоне! − и тада ју је готово испустио на земљу.
− Госпођо Верлок! − викнуо је. – Ви, овде!
Није могао да поверује да је она пила. Али никад се не зна. Није се замарао тиме, већ је пазио да не пропусти тако љубазан потез судбине која му је у руке довела удовицу друга Верлока, па је покушао да је привуче на груди. На његово запрепашћење лако се препустила, и чак му се наслонила на руку на тренутак, пре него што је покушала да се извуче. Друг Осипон није желео да буде осоран према љубазној судбини. Повукао је руку што је природније могао.
− Препознали сте ме − промуцала је, стојећи пред њим. Ноге су је једва држале.
− Наравно да јесам − рече Осипон спремно. – Уплашио сам се да ћете пасти. Пречесто сам мислио на вас у последње време да вас не бих препознао било где, и било када. Одувек мислим на вас – још откад сам вас први пут угледао.
Госпођа Верлок као да га није чула. – Кренули сте у продавницу? − упита га усплахирено.
− Да, одмах − одврати Осипон – чим сам прочитао новине.
У ствари, друг Осипон се читава два сата врзмао по улици Брет, јер није могао да се одважи и уђе. Робусни анархиста није био нарочито храбар освајач. Сетио се да госпођа Верлок никада није одговорила на његове погледе ни најмањим знаком охрабрења. Осим тога, мислио је да продавницу можда надгледа полиција, па друг Осипон није желео да полиција створи неку погрешну представу о његовим револуционарним симпатијама. Чак ни сада није знао тачно шта да ради. У поређењу са својим уобичајеним љубавним размишљањима, ово је био велик и озбиљан подухват. Није знао чега ту све има и колико далеко би морао да иде да добије шта год има да се добије – ако уопште има икакве шансе. Због свих потешкоћа које су му зауздавале усхићење, обраћао јој се трезвено како и приличи околностима.
− Могу ли да вас питам куда идете? − распитивао се пригушено.
− Не питајте! − узвикну госпођа Верлок са дрхтавом, потиснутом жестином. Целим својим бићем плашила се при помисли на смрт. – Није важно куда идем...
Осипон је закључио да је врло узбуђена, али савршено трезна. На тренутак је заћутала поред њега, а онда је сасвим изненада учинила нешто што није очекивао. Провукла је своју руку испод његове. Свакако га је запањио сам тај чин, али исто толико и опипљиво одлучна природа тог покрета. Али пошто је ситуација била деликатна, друг Осипон се понашао пристојно. Задовољио се тиме што јој је руку притиснуо на своје робусне груди. Истовремено је осетио како га нешто вуче напред, и он се препустио нагону. На крају улице Брет постао је свестан да га води налево. Предао се.
Воћар на углу је угасио блештави сјај својих наранџи и лимунова, и читава улица Брет је била у мраку, прошарана магловитим круговима око неколико лампи поређаних у троугао, са три светиљке на једном стубу у средини. Тамне прилике мушкарца и жене лагано су клизиле држећи се руку под руку покрај зидова, као двоје заљубљених бескућника у непријатној ноћи.
− Шта ако вам кажем да сам пошла вас да нађем? − упита госпођа Верлок, снажно му стежући руку.
− Рекао бих да не бисте могли пронаћи никога спремнијег да вам помогне у невољи − одврати Осипон, схвативши да је поприлично напредовао. У ствари, напредовање у овој осетљивој ситуацији готово му је одузимало дах.
− У невољи! − Понови лагано госпођа Верлок.
− Да.
− А знате ли у каквој сам невољи? − прошапутала је са чудним жаром.
− Десет минута пошто сам прочитао вечерње новине − објасни Осипон са одушевљењем − срео сам човека кога сте можда једном или двапут видели у продавници, и после разговора с њим више нисам имао никакве сумње. Тада сам кренуо овамо, питајући се да ли ви – свидели сте ми се више него што могу да опишем још откако сам први пут угледао ваше лице − узвикнуо је, као да није у стању да савлада осећања.
Друг Осипон је добро претпостављао да ниједна жена не може у потпуности да занемари такву изјаву. Али није знао да ју је госпођа Верлок прихватила с таквом силином нагона за самоочување какав постоји само у стиску особе која се дави. Удовици господина Верлока робусни анархиста је дошао као блистави гласник живота.
Корачали су лагано, усклађено. – Тако сам и мислила − промрмљала је тихо госпођа Верлок.
− Прочитала си ми у очима − изјави Осипон с великом сигурношћу.
− Да − шапнула му је у нагнуто уво.
− Љубав као што је моја не може да се сакрије од жене као што си ти − наставио је, покушавајући да не мисли на материјална питања као што су вредност продавнице и количина новца коју је можда господин Верлок оставио у банци. Посветио се сентименталној страни ситуације. У дубини душе је био мало изненађен својим успехом. Верлок је био добар момак, и сигурно веома добар муж, колико је могло да се види. Међутим, друг Осипон није желео да искушава своју срећу због покојника. Одлучно је потиснуо своју наклоност према духу друга Верлока, и наставио је:
− Нисам могао да је сакријем. Превише си ме обузела. Усуђујем се да кажем да си то морала да приметиш у мојим очима. Али нисам могао да претпоставим. Увек си била тако повучена...
− Шта си очекивао? − прасну госпођа Верлок. – Била сам поштена жена...
Застала је, затим додала, као да говори самој себи, са злокобним презиром: − Док он није ово направио од мене.
Осипон пређе преко тога, и настави где је стао.
− Увек ми се чинило да те није вредан − почео је, бацајући оданост у ветар. – Заслуживала си бољу судбину.
Госпођа Верлок га горко прекину:
− Бољу судбину! Украо ми је седам година живота.
− Изгледала си тако срећна с њим − Осипон покуша да оправда своје пређашње млако држање. – Због тога сам се устручавао. Чинило ми се да га волиш. Био сам изненађен... и љубоморан − додао је.
− Да га волим! − крикну госпођа Верлок шапатом пуним презира и гнева. – Да га волим! Била сам му добра жена. Ја сам поштена жена. Ти си мислио да га волим! Јесте! Слушај, Томе...
Звук тог имена одушеви друга Осипона и испуни га поносом. Јер име му је било Александар, а Том су га звали само његови најближи. Било је то име које су користили само блиски људи. Није имао појма да је икада чула да га је неко тако назвао. Очигледно да га је не само чула већ и сачувала у сећању – можда и у срцу.
− Слушај, Томе! Била сам млада девојка. Свега ми је било доста. Била сам уморна. Двоје људи је зависило од мене, а мени се чинило да више не могу да издржим. Двоје људи – мајка и дечак. Био је више мој него мајчин. Много ноћи је провео седећи ми на крилу, сами нас двоје на спрату, а ни ја нисам имала више од осам година. И онда... Био је мој, кажем ти... Не можеш то да разумеш. Нико не може да разуме. Шта је требало да урадим? Био је један момак...
Сећање на младалачку љубав с младим месаром је преживело, упорно, као слика савршенства у том срцу клонулом у страху од вешала и пуном побуне против смрти.
− Тог сам човека волела − настави удовица господина Верлока. – Претпостављам да је и он то видео у мојим очима. Двадесет пет шилинга недељно, и отац је претио да ће га избацити из посла ако направи такву глупост и ожени се девојком са обогаљеном мајком и малоумним дечаком на грбачи. Али он се и даље мотао око мене, све док једне вечери нисам смогла храбрости да му залупим врата испред носа. Морала сам тако. Много сам га волела. Двадесет пет шилинга недељно! Био је ту и други човек – добар станар. Шта девојка да ради? Да ли је требало да завршим на улици? Деловао је љубазно. Желео ме је. Шта сам могла да радим с мајком и тим сиротим дечаком? Ха? Пристала сам. Чинио се добар, слободан, имао је новца, никада ништа није рекао. Седам година – седам година сам му била добра жена, љубазна, добра, великодушна... И волео ме је. Ох, да. Волео ме је док сам ја понекад желела да... Седам година. Седам година његова жена. А знаш ли шта је био тај твој драги пријатељ? Знаш ли шта је био?... Био је ђаво!
Надљудска ватреност те прошапутане изјаве потпуно је запањила друга Осипона. Вини Верлок га је држала обема рукама док се окретала према њему под измаглицом у тами и усамљености улице Брет, у којој као да су сви звуци живота били изгубљени у троугластом зденцу од асфалта и цигала, пустих кућа и неосетљивог камења.
− Не, нисам знао − изјавио је, помало глупо, али жена прогоњена страхом од вешала то и не примети − али сада знам. Ја... разумем − муцао је, размишљајући о томе какве је грозоте Верлок изводио испод успаваног, мирног изгледа своје брачне заједнице. Сигурно је било нешто ужасно. – Разумем − поновио је, а онда је понет изненадним надахнућем промуцао: − Несрећна жено! − са узвишеним саосећањем уместо много приснијег „Сиротице!“ као што је то обично чинио. Ово није био обичан случај. Био је свестан да се дешава нешто ненормално, док у исто време није желео да изгуби из вида величину улога. – Несрећна, храбра жено!
Било му је драго што су му на ум пале такве речи; али није успео да се сети ничег више. – Ах, али он је сада мртав − било је најбоље чега је умео да се сети. И унео је значајну дозу зловоље у тај опрезан узвик. Госпођа Верлок му је стегла руку с неком помамом. – Претпоставио си да је мртав − промрмљала је, као изван себе. – Ти! Претпоставио си да сам то морала да урадим. Морала сам!
Било је наговештаја победе, олакшања, захвалности у неодређеном тону ових речи. То је привукло сву Осипонову пажњу на штету правог, дословног значења. Питао се шта јој се догодило, зашто је доспела у овакво стање дивљег узбуђења. Чак је почео да се пита јесу ли скривени узроци догађаја у парку Гринич лежали дубоко у несрећним околностима Верлоковог брачног живота. Отишао је чак тако далеко да посумња како је господин Верлок одабрао тај необичан начин да почини самоубиство. Јупитера ми, то би објаснило крајњу ништавност и погрешно управљање догађајем. Околности нису захтевале анархистичко деловање. Напротив, и Верлоку је то било добро познато као и било ком другом револуционару његовог положаја. Каква невероватна шала ако је Верлок једноставно направио будалама читаву Европу, револуционарни свет, полицију, штампу, па и тог самоувереног Професора. Заиста, помислио је Осипон, запањено, изгледа готово сигурно да јесте! Јадни бедник! Пало му је на памет како је могуће да у том домаћинству од два члана није мушкарац тај који је био ђаво.
Александар Осипон, кога су звали Доктор, био је блаконаклон према пријатељима мушкарцима уопште. Погледао је госпођу Верлок која му се ослањала на руку. О својим пријатељицама размишљао је на посебно практичан начин. То што је госпођа Верлок узвикнула на чињеницу да је он знао за смрт господина Верлока, коју уопште није претпоставио, није га претерано узнемирила. Жене су често говориле као полуделе. Али био је знатижељан да сазна како је била обавештена. Новине јој нису могле рећи ништа осим пуке чињенице: човек разнет на комаде у парку Гринич није идентификован. Било је потпуно незамисливо да јој је Верлок дао било какав наговештај о својој намери – каква год да је била. То питање је неизмерно занимало друга Осипона. Суздржао се. Затим су наставили даље и поново су се примакли крају улице Брет.
− Како си први пут чула за то? − питао је тоном који је покушао да прилагоди природи открића које му је ова жена покрај њега пренела.
Неко време је жестоко дрхтала пре него што је одговорила слабашним гласом:
− Од полиције. Дошао је главни инспектор. Представио се као главни инспектор Хит. Показао ми је...
Госпођа Верлок се загрцнула. – Ох, Томе, морали су да га сакупе лопатом.
Груди су јој се надимале од сувих јецаја. Осипон је проговорио за трен.

− Полиција! Хоћеш да кажеш да је полиција већ дошла? Да је лично главни инспектор Хит дошао да ти то саопшти.
− Да − потврдила је слабашно. – Дошао је. Тек тако. Дошао. Нисам знала. Показао ми је парче капута, и... Тек тако. „Препознајте ли ово?“, рече.
− Хит! Хит! И шта је урадио?
Госпођа Верлок спусти главу. – Ништа. Није урадио ништа. Отишао је. Полиција је била на страни тог човека − мрмљала је несрећно. – Долазио је и други.
− Други... други инспектор, мислиш? − упита Осипон, веома узбуђен, и веома личећи на преплашено дете.
− Не знам. Дошао је. Изгледао је као странац. Можда је био један од оних људи из амбасаде.
Друг Осипон се готово срушио од овог новог шока.
− Амбасаде! Јеси ли свесна шта говориш? Какве амбасаде? Шта за име бога подразумеваш под амбасадом?
− Оно место на Тргу Чешам. Људи које је онако псовао. Не знам. Какве то има везе?
− А тај човек, шта је урадио или рекао?
− Не сећам се... Ништа...Није ми важно. Не питај ме − молила га је исцрпљеним гласом.
− У реду. Нећу − прихвати нежно Осипон. И заиста је тако мислио, не зато што га је дирнула осећајност тог молећивог гласа већ зато што је осећао да губи ослонац у дубинама овог мрачног догађаја. Полиција! Амбасада! Фију! Из страха да своју интелигенцију пустоловно поведе путем где њено природно светло не би успело да га безбедно води, одлучно је одбацио све претпоставке, нагађања и теорије из своје главе. Имао је ову жену, која му се апсолутно бацала у наручје, и то му је сада била главна брига. Али након овога што је чуо, ништа га више није могло запрепастити. И када је госпођа Верлок, као да се изненада тргла из сигурног сна, почела страсно да га убеђује како је неопходно да сместа побегну у Европу, није испустио ни најмањи узвик. Једноставно је изјавио с равнодушним жаљењем како до јутра нема воза, и замишљено јој се загледао у лице, прекривено мрежастим велом, под светлом гасне лампе обавијене прозрачном измаглицом.
Покрај њега, њена тамна прилика се стопила са ноћи, као облик напола исклесан од комада црне стене. Било му је немогуће да одреди шта је знала, колико је повезана са полицијом и амбасадама. Али ако је желела да побегне, није било на њему да се противи. И сам је једва чекао да се извуче. Осећао је да тај посао, продавница која је на тако чудан начин позната главним инспекторима и представницима страних амбасада, није за њега. Од тога мора да одустане. Али ту је било још нешто. Уштеђевина. Новац!
− Мораш негде да ме сакријеш до јутра − рекла је са ужасом у гласу.
− Чињеница је, драга моја, да те не могу одвести тамо где живим. Делим собу с пријатељем.
И сам је био ужаснут. Ујутру ће сви боговетни детективи бити на свим станицама, нема сумње. И чим је се дочепају, из овог или оног разлога, она ће за њега бити заиста изгубљена.
− Али мораш. Зар ти нимало није стало до мене – нимало? Шта мислиш?
Изговорила је ово љутито, али стиснуте руке је обесхрабрено спустила. Наступила је тишина, док је магла падала, и тама је мирно завладала улицом Брет. Ниједна жива душа, чак ни скитница, криминалац, па чак ни заљубљена мачка, није се приближила овом човеку и жени који су стајали једно наспрам другог.
− Можда бисмо могли негде да пронађемо безбедно преноћиште − коначно је проговорио Осипон. – Али, нажалост, драга моја, немам довољно новца да га потражим – само неколико пенија. Ми револуционари нисмо богати.
Имао је петнаест шилинга у џепу. Додао је: − А предстоји нам и путовање − и то одмах ујутру.
Није се померила, нити испустила звук, и Осипон се помало обесхрабри. Очигледно није имала никакав предлог. Одједном се ухватила за груди, као да је тамо осетила оштар бол.
− Али ја имам − изустила је. – Имам новац. Имам довољно новца. Томе! Хајдемо одавде.
− Колико имаш? − распитивао се тако да је не узнемири; јер био је опрезан човек.
− Имам новац, кажем ти. Сав новац.
− Како то мислиш? Сав новац који је био у банци, или шта? − питао је, с неверицом, али се припремио да се не изненади и не показује срећу.
− Да, да! − рекла је нервозно. – Све што је било. Имам све.
− Како си за име света успела све то да подигнеш? − чудио се.
− Он ми је дао − промрмљала је, клонула и задрхтала. Друг Осипон чврстом руком пригуши своје изненађење.
− Па, онда... спасени смо − полако је изговорио.
Нагнула се напред, и наслонила му се на груди. Спремно ју је прихватио. Имала је сав новац. Шешир јој је био веома упадљив; вео такође. Он се прикладно понашао, и ништа више од тога. Она је то прихватала без отпора и раскалашности, пасивно, као да је само напола свесна. Ослободила се из његовог лабавог загрљаја без тешкоће.
− Спасићеш ме, Томе − изјавила је, повлачећи се, али га је и даље држала за ревере влажног капута. – Спаси ме. Сакриј ме. Не дозволи им да ме ухапсе. Радије ме убиј пре тога. Не бих могла то да учиним сама – не бих, не бих – чак ни због онога чега се плашим.
Тако је проклето чудна, помисли он. Почела је да му уноси бескрајну нелагоду. Мрзовољно је упитао, јер је био заузет важним мислима:
− Ког се ђавола плашиш?
− Зар не можеш да погодиш шта сам била приморана да урадим? − узвикну жена. Растројена снагом својих грозних стрепњи, док су јој у глави одзвањале упечатљиве речи, које су јој дочаравале ужас њеног положаја, замишљала је како је у тој својој неповезаности изузетно јасна. Није била свесна колико је мало тога гласно изрекла у неповезаним реченицама које је довршавала само у мислима. Осетила је олакшање због потпуног признања, и придавала је посебно значење свакој реченици коју је изговарао друг Осипон, чије сазнање није ни најмање било у складу с њеним. – Зар не можеш да погодиш шта сам била приморана да урадим? − Глас јој је утихнуо. – Онда ти неће требати дуго да погодиш чега се плашим − наставила је, горко и мрачно мумлајући. – Не желим то. Нећу. Нећу. Нећу. Мораш ми обећати да ћеш ме прво убити! − Протресла му је ревере капута. – То се никада не сме догодити!
Одсечно ју је уверио како нема потребе да јој ишта обећава, али добро је пазио да јој не противречи, зато што је имао много искуства са узбуђеним женама, и уопште је радије пуштао да га то искуство води него да мудрује око сваког појединачног случаја. Мисли су му у овом случају биле усмерене у другим правцима. Женске речи су падале у воду, али остао му је проблем с редом вожње. Острвска природа Велике Британије му је била одвратна. „Слободно би могли и да је закључају сваке ноћи“, помислио је изнервирано. Осећао се као да треба да се попне уза зид са овом женом на леђима. Одједном се пљеснуо по челу. Мућнуо је главом и управо се сетио станице Саутемптон – Сент Мејло. Брод је полазио око поноћи. У пола једанаест су имали воз. Развеселио се и био је спреман за акцију.
− Из Вотерлоа. Довољно времена. Ипак ће све бити добро... Шта је сада? Не тим путем − побунио се.
Госпођа Верлок, која је провукла своју руку кроз његову, покушала је поново да га одвуче у улицу Брет.
− Заборавила сам да затворим врата продавнице док сам излазила − прошапутала је, ужасно преплашена.
Продавница и све у њој нису више занимали друга Осипона. Умео је да ограничи своје жеље. Био је на ивици да каже: „Па, шта с тим? Остави то!“, али се суздржао. Није волео да се расправља око ситница. Чак је и корак подесио да буде у складу са мишљу да је новац можда оставила у фиоци. Али његова воља је ипак заостајала иза њене грозничаве нестрпљивости. Продавница је на први поглед деловала прилично мрачно. Врата су била одшкринута. Госпођа Верлок се наслонила на прочеље и изустила:
− Нико није улазио. Погледај! Светло – светло у салону.
Осипон, испруживши главу, угледа слабашан одсјај у мраку продавнице.
− Тамо је − рече.
− Заборавила сам га. − Глас госпође Верлок је пригушено допирао иза вела. И док је он чекао да она прва уђе, рекла је гласније: − Уђи и угаси га – или ћу полудети.
Није се одмах успротивио том предлогу, са тако чудном побудом. – Где је сав тај новац? − упитао је.
− Код мене! Иди, Томе. Брзо! Угаси га... Уђи! − викнула је, стежући га за оба рамена отпозади.
Пошто није био спреман да јој се физички супротстави, друг Осипон забатрга у продавницу под њеним притиском. Запањила га је женина снага и згрозили њени поступци. Али није се вратио да је оштро прекори на улици. Њено необично понашање му је постало врло непријатно. Морао је да јој удовољи сад или никад. Друг Осипон је лако заобишао ивицу тезге, и мирно пришао застакљеним вратима салона. Пошто је завеса била мало повучена у страну он је, сасвим природно, погледао унутра, управо када се спремао да окрене кваку. Погледао је унутра без размишљања, без намере, без икакве радозналости. Погледао је унутра јер није могао да се суздржи. Погледао је, и угледао господина Верлока како се тихо одмара на софи.
Крик који му се отео из најдубље дубине груди угасио се пре него што се проломио, и претворио му се у сладуњав, болешљив укус на уснама. Истовремено је ум друга Осипона извршио махнити скок уназад. Али његово тело, остављено тако без интелектуалног вођства, држало се за кваку на вратима свом силином. Робусни анархиста се није чак ни затетурао. И зурио је, с лицем близу стакла и избеченим очима. Дао би све да побегне, али разум који му се лагано враћао упозоравао га је да не треба да пусти кваку. Шта је ово – лудило, ноћна мора, или замка у коју је намамљен ђаволском вештином? Зашто – због чега? Није знао. Без икаквог осећаја кривице у грудима, потпуно мирне савести бар што се ових људи тиче, помисао да ће га из непознатих разлога убити брачни пар Верлок није му прошла толико кроз главу колико кроз стомак, и изашла је, остављајући иза себе траг болесне несвестице – нелагоде. Друг Осипон се на тренутак није добро осећао – један дуги тренутак. Зурио је. Господин Верлок је у међувремену лежао врло мирно, претварајући се да спава из неких својих разлога, док је она дивљакуша од његове жене чувала врата – невидљива и тиха у мрачној и пустој улици. Је ли ово нека врста застрашујућег плана који је полиција смислила само због њега? Због своје скромности устукну од таквог објашњења.
Али прави смисао призора који је посматрао синуо је Осипону кад је размислио о шеширу. Деловао му је као нека изванредна ствар, злокобан предмет, знак. Црн, са ободом окренутим нагоре, лежао је на поду испред кауча као да очекује прилоге од људи који би дошли да посматрају господина Верлока како се у домаћем окружењу одмара на софи. Очи робусног анархисте су од шешира одлутале до помереног стола, неко време су се загледале у разбијени тањир, и доживеле неку врсту оптичког шока када су приметиле беличасти одсјај испод несавршено спуштених капака човека на каучу. Сада му господин Верлок није деловао тако успаван док је лежао повијене главе и упорно посматрао леву страну грудног коша. И када је друг Осипон разабрао дршку ножа, окренуо се од застакљених врата, и снажно се исповраћао.
Од ударца улазних врата, душа му је поскочила у безумном страху. Ова кућа би и са својим безопасним станарем могла да буде замка – ужасна замка. Друг Осипон више није имао јасну представу о томе шта му се дешава. Закачивши бутином руб тезге, окренуо се, посрнуо уз узвик бола, и кад је зачуо узнемирујући клепет звона, грчевито се обгрлио рукама, док су му се хладне усне жене језиво померале покрај самог ува и изговарале речи:
− Полицајац! Видео ме је!
Престао је да се бори; није га пуштала. Спојила је руке у неодвојиви сплет прстију на његовим леђима. Док су се кораци приближавали, брзо и тешко су дисали, прса уз прса, као да се боре за живот, осећајући, у ствари, смртни страх. А време је протицало споро.
Истина је да је позорник, док је излазио из осветљеног места на другом крају улице Брет, угледао госпођу Верлок ; изгледала му је тек као трептај у тами. А није чак ни био сигуран да је било треперења. Није имао разлога да жури. Када се приближио продавници, приметио је да је рано затворена. У томе није било ничег необичног. Човек на дужности је имао нарочита упутства у вези с том продавницом: није требало да се меша шта год да се тамо дешавало, осим ако то нешто није апслоутно недопустиво. Међутим, требало је да пријави сва своја запажања. Није било никаквих запажања; али из осећаја дужности и да би умирио своју савест, можда и због тог сумњивог треперења у мраку, позорник је прешао пут, и испробао врата. Реза, чији се кључ заувек одмарао од дужности у џепу прслука покојног господина Верлока, држала је добро као и обично. Док је савесни полицајац дрмао кваку, Осипон осети како се женине хладне усне поново језиво померају крај његовог ува:
− Ако уђе, убиј ме – убиј ме, Томе.
Позорник се покренуо, светлећи у пролазу својим тамним фењером, чисто форме ради, испред прозора продавнице. Још један тренутак су човек и жена унутра стајали непомично, тешко дишући, прса уз прса; онда су се њене руке раздвојиле, и лагано се спустиле. Осипон се наслонио на тезгу. Робусном анархисти је очајнички био потребан ослонац. Ово је било страшно. Био је готово превише згађен да би говорио. Ипак је успео да изговори жалосну мисао, и тиме бар показао да је свестан сопственог положаја.
− Само неколико минута касније и набасао бих на тог типа што се мува около са својим проклетим тамним фењером.
Удовица господина Верлока, непомично стојећи усред продавнице, захтевала је упорно:
− Уђи и угаси оно светло, Томе. Излудеће ме.
Приметила је неодређено његов жестоки покрет одбијања. Ништа на свету не би навело Осипона да уђе у салон. Није био сујеверан, али на поду је било сувише крви; ужасна барица свуда око шешира. Проценио је да је већ био преблизу том лешу за свој душевни мир – за безбедност свог врата, можда!
− Онда на метар! Тамо. Погледај. У онај угао.
Робусна прилика друга Осипона, корачајући одсечно и сеновито преко продавнице, послушно је чучнула у угао; али у тој послушности није било грациозности. Неспретно је петљао – и одједном уз звуке промрмљане клетве напипа иза застакљених врата прекидач и угаси светло на шта жена испусти хистерични уздах. Ноћ, неизбежна награда за људски труд на овој планети, ноћ је пала на господина Верлока, опробаног револуционара – „припадника старе гарде“ – понизног чувара друштва; драгоцени тајни агент Делта из извештаја барона Стот-Вортенхајма; слуга закона и реда, одан, поуздан, тачан, изврстан, са можда једном једином друштвеном маном: идеалистичким уверењем да га воле због њега самог.
Осипон се пипајући пробијао до тезге кроз загушљиву просторију, сада црну као мастило. Глас госпође Верлок, која је стајала на средини продавнице, подрхтавао је за њим у том црнилу са очајничким негодовањем.
− Нећу да ме обесе, Томе. Нећу...
Утихнула је. Осипон јој од тезге добаци упозорење: − Немој тако да вичеш − затим као да се дубоко замислио. – Ово си урадила потпуно сама? − распитивао се шупљим гласом, али наизглед савршено смирен што је испунило срце госпође Верлок захвалним поверењем у његову заштитничку снагу.
− Да − прошапутала је, невидљива.
− Никада не бих поверовао да је то могуће − промуцао је. – Нико не би. − Чула га је како се креће а затим и пуцкетање браве на салонским вратима. Друг Осипон је окренуо кључ и оставио господина Верлока у његовом положају за одмор; и то није учинио из поштовања према његовој вечној природи или било ког другог нејасног сентименталног обзира, већ зато што није био сасвим сигуран да се још неко не крије негде у кући. Није веровао жени, или још боље − није могао да процени шта је истина, шта је могуће, или чак вероватно у овом запањујућем свемиру. Плашио се целим бићем да верује или не верује у овај невероватан догађај, који је почео с полицијским инспекторима и амбасадама а завршио би бог зна где – на губилишту, за некога. Уплашила га је помисао да неће моћи да докаже како је провео време од седам сати, јер се врзмао по улици Брет. Ужасавао се ове помахнитале жене која га је овамо довела, и вероватно ће му натоварити саучесништво, барем ако не буде пазио. Плашила га је брзина којом је увучен у овакву опасност – намамљен у њу. Прошло је двадесетак минута откако ју је срео – не више.
Зачуо се пригушени глас госпође Верлок, жалосно преклињући: − Не дај да ме обесе, Томе! Одведи ме ван земље. Радићу за тебе. Бићу ти робиња. Волећу те. Немам никога на свету... Ко ће ме погледати ако ти нећеш! − На тренутак је ућутала; а онда је у дубинама усамљености којом ју је окружила безначајна нит крви која је цурила са дршке ножа, пронашла ужасно надахнуће – она која је била поштена девојка из куће на Белгрејвији, одана, поштована жена господина Верлока. – Нећу тражити да се ожениш мноме − изустила је постиђено.
Коракнула је напред у мраку. Ужасно га је плашила. Не би се изненадио да је изненада извукла други нож намењен његовим грудима. Сигурно јој не би пружио отпор. Заиста није имао довољно снаге да јој каже да одступи. Али и даље ју је испитивао дубоким, чудноватим гласом: − Је ли спавао?
− Није! − узвикнула је, и брзо наставила: − Није. Није он... Говорио ми је како је недодирљив. Пошто је одвео дечака пред мојим очима да га убије – драгог, недужног, безазленог момка. Мог дечака, кажем ти. Лежао је на каучу сасвим опуштено – након што је убио дечака – мог дечака. Изашла бих на улицу да му се изгубим из вида. А он ми каже овако: „Дођи“, пошто ми је рекао да сам му ја помогла да убије дечака. Чујеш ме, Томе? Каже ми овако: „Дођи овамо“, пошто ми је заједно са дечаком извадио и срце да га згњечи у прашини.
Заћутала је, затим двапут сањиво поновила: − Крв и прашина. Крв и прашина. − Другу Осипону постаде јасно. Био је то онај малоумни момчић који је погинуо у парку. И свеопшта обмана му се учини потпунијом него икада – огромном. Узвикнуо је крајње запрепашћен: − Дегенерик!
− Дођи овамо. − Поново се огласи госпођа Верлок. – Шта је мислио од чега сам саздана? Реци ми, Томе. Дођи овамо! Мени! Тек тако! Гледала сам нож, и помислила сам да ћу доћи онда ако ме толико жели. Ох, да! Дошла сам – последњи пут... С ножем.
Неописиво га је плашила – дегенерикова сестра, и сама дегенерик склона убијању... или лагању. Могло би се рећи да је друг Осипон осећао неизмеран и сложен страх, који му је у мраку због своје неумерености дао лажни изглед смирене и промишљене одлучности. Јер тешко се кретао и говорио, пошто су му и воља и ум били напола замрзнути – и нико му није видео згрожено лице. Осећао се као да је напола мртав.
Скочио је увис. Госпођа Верлок је неочекивано оскрнавила стабилну, скромну пристојност свог дома оштрим и страшним вриском.
− Помози ми, Томе! Спаси ме. Нећу да ме обесе!
Појурио је к њој, притискајући јој уста руком да је ућутка, и крик је утихнуо. Али у журби ју је оборио. Осетио је како му се сада хвата за ноге, и страх му је досегао врхунац, претворио се у опијеност, која је стварала обмане, указивала на делиријум тременс. Био је сигуран да види змије. Видео је како се жена увија око њега као змија, и не да се отрести. Није била смртоносна. Била је сама смрт – пратиља живота.
Госпођа Верлок, којој као да је лакнуло после овог што се десило, више није била хистерична. Била је јадна.
− Томе, не можеш сада да ме одбациш − мрмљала је с пода. – Осим ако ми петом не смрвиш главу. Нећу те оставити.
− Устани − нареди Осипон.
Лице му је било тако бледо да је било сасвим видљиво у дубоком црном мраку продавнице; док госпођа Верлок, покривена велом, није имала лице, а готово ни приметан облик. Подрхтавање нечег малог и белог, цвета на њеном шеширу, обележило је њено место, њене покрете.
То нешто се подигло у црнилу. Устала је с пода, и Осипон зажали што није сместа истрчао на улицу. Али брзо је увидео да то не би помогло. Не би. Она би потрчала за њим. Јурила би га вриштећи све док не би све полицајце из околине послала у потеру за њим. А онда сам бог зна шта би рекла о њему. Био је тако уплашен да му је на тренутак кроз главу прошла лудачка помисао да је удави у мраку. И тада се још више уплашио! Уловила га је! Видео је себе како живи у бедном страху у неком мрачном засеоку у Шпанији или Италији; док га једног лепог јутра не би пронашли мртвог, такође са ножем у грудима – попут господина Верлока. Дубоко је уздахнуо. Није се усудио да се помери. А госпођа Верлок је чекала у тишини добру вољу свог спасиоца, извлачећи утеху из његовог замишљеног ћутања.
Одједном је проговорио готово неприродним гласом. Завршио је с размишљањем.
− Хајдемо напоље, или ћемо закаснити на воз.
− Куда идемо, Томе? − упитала је плашљиво. Госпођа Верлок више није била слободна жена.
− Идемо прво у Париз, наћи ћемо најбољи пут... Изађи прва, и види је ли пут чист.
Послушала је. Глас јој је звучао пригушено кроз опрезно отворена врата.
− У реду је.

Осипон изађе. Упркос напорима да буде пажљив, напукло звоно заклепета иза затворених врата у празној продавници, као да узалуд покушава да упозори уснулог господина Верлока о коначном одласку његове жене у друштву његовог пријатеља.
У двоколицама које су одмах покупили, робусни анархиста поче да објашњава. И даље је био страшно блед, са очима које као да су му за читав центиметар упале у напето лице. Али као да је о свему размислио изванредно пажљиво.
− Када стигнемо − излагао је чудним, једноличним тоном − мораш ући на станицу пре мене, као да се не познајемо. Купићу карте, и твоју ћу да ти гурнем у руку у пролазу. Ући ћеш затим у женску чекаоницу прве класе, и седећеш тамо до десет минута пре поласка воза. Тада ћеш изаћи. Ја ћу бити напољу. Прва ћеш изаћи на перон, као да ме не познајеш. Можда ће нас посматрати очи које знају шта је шта. Ако будеш сама, бићеш само жена која путује возом. Мене познају. Са мном, можда ће погодити да си одбегла госпођа Верлок. Разумеш ли, драга моја? − додао је, уз напор.
− Да − рече госпођа Верлок. Седела је преко пута њега у двоколицама сва укочена у паници од вешала и у страху од смрти. – Да, Томе. − И додала је себи, као неки ужасан рефрен: − Пад је износио четири метра.
И не гледајући у њу, Осипон, с лицем као од гипса и то након исцрпљујуће болести, рече: − Узгред, сада ми треба новац за карте.
Госпођа Верлок, која је откопчавала копчице на блузи, и даље зурећи напред преко блатобрана, пружи му нов новчаник од свињске коже. Прихватио га је без речи, и као да га је гурнуо негде дубоко у саме груди. Онда се потапшао по капуту.
Све су ово обавили а да нису разменили ни један једини поглед; били су као двоје људи који ишчекују први поглед на жељени циљ. Тек кад су двоколице замакле за угао и упутиле се ка мосту, Осипон је поново отворио уста.
− Знаш ли колико новца има у овој стварчици? − упита, као да се лагано обраћа неком бауку који седи коњу између ушију.
− Не − рече госпођа Верлок. – Он ми је то дао. Нисам бројала. Тада нисам ни размишљала о томе. А касније...
Мало је померила десну руку. Био је тако изражајан тај мали покрет те десне руке која је пре мање од сат времена задала смртоносан ударац у човеково срце да се Осипон најежио. Намерно је то преувеличао, и промуцао: − Хладно ми је. Сав сам се смрзао.
Госпођа Верлок је гледала право испред себе размишљајући о могућностима свог бега. С времена на време би јој се попут црне траке развучене преко пута речи „Пад је износио четири метра“ испречиле испред напетог погледа. Кроз црни вео беоњаче њених крупних очију светлуцале су као очи жене под маском.
Осипонова укоченост је у себи имала неку пословност, необично званичан израз. Одједном се поново огласио, као да је испустио улов да би проговорио.
− Слушај овамо! Знаш ли да ли је твој... да ли је имао отворен банковни рачун на своје или на неко друго име?
Госпођа Верлок окрену према њему своје прекривено лице и крупне очи са белим светлуцањем.
− Друго име? − замишљено упита.
− Реци ми тачно − објашњавао јој је Осипон док су се двоколице брзо кретале. – Веома је важно. Објаснићу ти. Банке имају бројеве ових новчаница. Ако су му исплаћене на његово име, онда ће им чим његова... његова смрт буде објављена, новчанице послужити да нам уђу у траг пошто немамо другог новца. Немаш другог новца код себе?
Одрично је одмахнула главом.
− Никаквог? − био је упоран.
− Неколико новчића.
− У том случају би било опасно. Онда би с тим новцем требало опрезно поступати. Врло опрезно. Можда ћемо морати да изгубимо више од половине суме да те новчанице променимо на извесном безбедном месту у Паризу. У другом случају, односно ако је имао рачун а исплатили су га под неким другим именом, рецимо Смит – новац је савршено безбедан за употребу. Разумеш? Банка не може да сазна да су господин Верлок и, рецимо, Смит једна те иста особа. Схваташ ли колико је важно да ми не одговориш погрешно? Можеш ли уопште да ми одговориш на питање? Можда и не можеш, ха?
Сталожено је одговорила:
− Сад се сећам! Није уложио новац на своје име. Једном ми је рекао да је то учинио под именом Прозор.
− Сигурна си?
− Сигурна.
− Мислиш да банка није знала за његово право име? Или неко у банци или...
Слегнула је раменима.
− Како бих могла да знам? Да ли је то могуће, Томе?
− Не. Претпостављам да није. Било би много пријатније када бисмо знали... Ево нас. Изађи прва, и одмах уђи. Крећи се паметно.
Он се задржао, плативши кочијашу од сопствене ситнине. Све је текло по плану који је он смислио. Када је госпођа Верлок с картом за Сент Мејло у руци ушла у женску чекаоницу, друг Осипон је отишао до бара, и у року од седам минута испио три туре ракије и воде.
− Покушавам да залечим прехладу − објаснио је конобарици, уз пријатељско климање главом и искревељеним осмехом. Затим је изашао, поневши из тог веселог предаха лице човека који је пио на самој Фонтани туге. Погледао је на сат. Било је време. Чекао је.
Госпођа Верлок изађе тачно на време са спуштеним велом, сва у црном – црна као сама смрт, украшена с неколико јефтиних и бледих цветова. Прошла је покрај групе мушкараца који су се смејали, али чији би смех могла да угуши једна једина реч. Корак јој је био тром, али леђа права, и друг Осипон је престрашено гледао за њом пре него што је и сам кренуо.
Воз се зауставио, али готово никога није било око низа отворених врата. У ово доба године, због грозног времена, било је врло мало путника. Госпођа Верлок је ходала полако поред празних купеа док јој Осипон није дотакао лакат отпозади.
− Овамо.
Ушла је, а он је остао на перону да разгледа. Нагнула се напред и прошапутала му:
− Шта је било, Томе? Има ли неке опасности?
− Сачекај тренутак. Тамо је стражар.
Видела је како је пришао човеку у униформи. Разговарали су неко време. Чула је чувара како говори „Добро, господине“, и видела је да додирује капу. Осипон се затим вратио, говорећи: − Рекао сам му да не пусти никога у наш купе.
Нагињала се напред на седишту. – На све мислиш... Одвешћеш ме одавде, Томе? − питала је у налету душевне патње, и жустро подигла вео да погледа у свог спасиоца.
Открила је лице које је било тврдо као камен. И с тог лица гледале су очи, крупне, суве, раширене, без сјаја, угашене као две црне рупе на белим сјајним куглама.
− Нема опасности − одговорио је, зурећи у њих са готово занесеном озбиљношћу, у којој је госпођа Верлок, бежећи од вешала, видела снагу и нежност. Ова оданост ју је дубоко дирнула – и камено лице јој је изгубило укоченост изазвану страхом. Друг Осипон га је гледао као што ниједан љубавник никада није гледао у лице своје љубавнице. Александар Осипон, анархиста, звани Доктор, аутор медицинских (и неприкладних) памфлета, бивши предавач на тему друштвених видова хигијене у радничким клубовима, није био спутан конвенционалним моралом – али се покоравао правилима науке. Био је љубитељ науке, и као научник је посматрао ту жену, сестру дегенерика, која је и сама била дегенерик – али онај који убија. Гледао ју је, и присетио се Ломброза, као што се италијански сељак предаје свом омиљеном свецу. Зурио је научњачки. Зурио је у њене образе, нос, очи, уши... Лоше!... Смртоносно! Бледе усне госпође Верлок, мало опуштене под његовим страсно упереним погледом... Зурио је такође у њене зубе... Више уопште није сумњао... тип убице. Ако друг Осипон није предао своју преплашену душу Ломброзу, то је било само зато што на научним основама није могао да верује како у себи носи нешто као што је душа. Али имао је у себи научнички дух, који га је покренуо да на перону железничке станице посведочи нервозним, испрекиданим реченицама:
− Био је изванредан момак... тај твој брат... Веома занимљив за проучавање... Савршен на неки начин... Савршен...
Говорио је научно у потајном страху. И госпођа Верлок, чувши ове похвалне речи на рачун свог вољеног покојника, зањихала се напред док јој је у мрачним очима затитрало светло, као зрак сунца који најављује олујну кишу.
− Заиста је био такав − прошапутала је тихо, дрхтавим уснама. – Ти си много обраћао пажњу на њега, Томе. Волела сам те због тога.
− Готово је невероватна сличност између вас двоје − настави Осипон, изражавајући гласно свој велики страх, и покушавајући да сакрије нервозно, грозно нестрпљење да воз крене. – Да, личио је на тебе.
Ове речи нису биле нарочито дирљиве нити саосећајне. Али само наглашавање те сличности било је довољно да снажно делује на њена осећања. Госпођа Верлок је слабашно крикнула, испружила руке, и коначно бризнула у плач.
Осипон је ушао у купе, журно затворио врата и погледао кроз прозор да провери време на станичном сату. Још осам минута. Од тога је три минута госпођа Верлок необуздано и беспомоћно плакала без предаха и прекида. Онда се мало опоравила, па тихо јецала уз обиље суза. Покушала је да разговара са својим спасиоцем, човеком који је за њу био гласник живота.
− Ох, Томе! Како сам могла да се плашим смрти након што су ми га тако окрутно одузели! Како сам могла! Како сам могла да будем таква кукавица!
Гласно је јадиковала због своје љубави према животу, животу без лепоте и дражи, и готово без пристојности, али са узвишеном посвећеношћу једном циљу, чак и по цену убиства. И, као што се често дешава у туговању убогог човечанства богатог патњом али сиромашног речима, истина (сам крик истине) откривена је у отрцаном и вештачком облику покупљеном негде међу изразима лажног осећања.
− Како сам могла тако да се бојим смрти! Томе, покушала сам. Али плашим се. Покушала сам да се убијем. И нисам могла? Јесам ли тешка? Претпостављам да чаша ужаса није била довољно пуна за неког као што сам ја. А онда, када си ти наишао...
Застала је. Затим је понета поверењем и захвалношћу: − Читав ћу живот живети за тебе, Томе! − процедила кроз јецаје.
− Премести се у други угао купеа, даље од перона − рече Осипон забринуто. Допустила је свом спасиоцу да је удобно смести, и он је посматрао како наилази нови напад плакања, још жешћи него први. Тумачио је знаке са становишта медицине, као да одбројава секунде. Коначно је зачуо чувареву звиждаљку. Невољно грчење горње усне оголило му је зубе и дало му изглед дивљачке одлучности док је осећао да воз креће. Госпођа Верлок није ништа ни чула ни осетила, а Осипон, њен спасилац, стајао је мирно. Осећао је да воз убрзава, бучно клопарајући уз звук жениних гласних јецаја, а онда је у два крупна корака прешао купе, одлучно отворио врата, и искочио.
Искочио је на самом крају перона; и тако је био одлучан у придржавању свог очајничког плана да је неким чудом, готово у ваздуху, успео да залупи врата вагона. Тек тада се закотрљао по земљи као погођени зец. Био је изударан, уздрман, блед као смрт, и без даха кад је устао. Али био је смирен, савршено способан да се суочи са узбуђеном гомилом железничара који су се у тренутку окупили око њега. Објаснио је, благим и убедљивим гласом, да му је жена примила важну вест и пошла је у Бретању да обиђе мајку на самрти; наравно, била је страшно узрујана, а он се забринуо за њено стање; покушавао је да је орасположи, и уопште није приметио да се воз креће. На свеопшти узвик: „Зашто онда нисте отишли до Саутемптона, господине?“, одговорио је да је код куће остала млада неискусна свастика сама са троје деце, и да би је његово одсуство узнемирило, пошто су телеграфске канцеларије затворене. Деловао је без размишљања. – Али мислим да ово нећу поново покушавати − закључио је; насмешио се свима; поделио неки ситниш, и журно напустио станицу без храмања.
Напољу је, Осипон, имајући новца као никада у животу, одбио понуду кочијаша.
− Прошетаћу се − рекао је, уз пријатељски смех упућен учтивом кочијашу.
Могао је да хода. Ходао је. Прешао је мост. Нешто касније су куле опатије у својој огромној непомичности угледале жути жбун његове косе како пролази испод светиљки. И светла Викторије су га видела, такође, и Трг Слоун, и ограде парка. И друг Осипон се поново нашао на мосту. Река, злокобно чудо непомичних сенки и грациозних одсјаја који су се мешали испод у црној тишини, привукла му је пажњу. Стајао је и дуго гледао преко ограде. Сатна кула је одзвањала месинганим звуцима изнад његове погнуте главе. Подигао је поглед ка часовнику... Пола један у бурној ноћи на Каналу.
И друг Осипон је поново кренуо. Његова робусна прилика је виђена те ноћи у удаљеним деловима тог огромног града који је чудовишно дремао на тепиху од блата под велом хладне магле. Виђена је како пролази кроз улице без живота и звука, или се смањује удаљујући се између сеновитих кућа које су се ређале уз пусте путеве оивичене низом гасних светиљки. Прелазио је преко тргова, општинске земље, кроз једноличне улице с непознатим називима где се из бујице живота инертно и безнадежно таложи прах човечности. Ходао је. И пошто је изненада скренуо у предњу башту са увелим травњаком, откључао је малу прљаву кућу кључем који је извадио из џепа.
Бацио се на кревет потпуно обучен, и лежао је мирно читавих петнаест минута. Онда је изненада сео, привукао колена и обгрлио ноге. Зора га је затекла отворених очију, у истом положају. Овај човек који је могао да хода тако дуго, тако далеко, тако бесциљно, без икаквог знака замора, такође је могао сатима да седи а да не помери ни прст, ни очни капак. Али када је сунце послало зраке у собу, раздвојио је руке и бацио се на јастук. Очи су му биле уперене у таваницу. И одједном су се склопиле. Друг Осипон је спавао обасјан сунцем.

Тринаесто поглавље


Огромни гвоздени катанац на вратима зидног ормана био је једини предмет у просторији који је могао да се погледа а да те не погоди јадна ружноћа облика и оскудност материјала. Пошто га није било могуће продати у редовним пословним токовима због тога што је био огроман, Професору га је за неколико пенија уступио поморски продавац у Источном Лондону. Соба је била велика, чиста, пристојна, и одисала је сиромаштвом које је одавало утисак глади за сваком људском потребом осим за пуким хлебом. На зидовима није било ничега осим папира, арсенастозеленог, ту и тамо упрљаног неизбрисивим мрљама, које су личиле на избледеле мапе ненастањених континената.
За столом од боровине поред прозора седео је друг Осипон, с главом међу песницама. Професор, у свом једином оделу од лошег твида, шљапкајући тамо-амо по голим даскама у невероватно отрцаним папучама, гурнуо је руке дубоко у истегнуте џепове сакоа. Причао је свом робусном госту о недавној посети апостолу Михаелису. Савршени анархиста се чак мало и опустио.
− Ништа није знао о Верлоковој смрти. Наравно! Никада не чита новине. Каже да га растужују. Али нема везе. Ушао сам у његову кућу. Нигде ни живе душе. Морао сам да викнем пет-шест пута док ми није одговорио. Мислио сам да је заспао, у кревету. Али није било тако. Писао је књигу већ четири сата. Седео је у том малом кавезу затрпан рукописом. Поред њега се на столу налазила напола поједена пресна шаргарепа. Његов доручак. Сада живи на пресној шаргарепи и мало млека.
− Како он гледа на то? − упита друг Осипон, равнодушно.
− Анђеоски... Подигао сам прегршт страница с пода. Оскудност размишљања је запањујућа. Он нема логике. Не може да размишља повезано. Али то није ништа. Поделио је своју биографију на три дела, и назвао их је – „Вера, нада, милосрђе“. Тренутно разрађује замисао о свету осмишљеном као огромна и лепа болница, с баштама и цвећем, у којој се јаки посвећују неговању слабих.
Професор је застао.
− Можеш ли да замислиш такву глупост, Осипоне? Слаби! Извор свих зала на овом свету! − наставио је с чврстом увереношћу. – Рекао сам му да сам сањао о свету у рушевинама, где ће слаби бити одведени ради коначног истребљења.
− Разумеш ли, Осипоне? Извор свих зала! Они су наши злокобни господари – слаби, млитави, будаласти, кукавички, малодушни, и ропског размишљања. Имају моћ. Они су мноштво. Њихово је краљевство земаљско. Истребити, истребити! То је једини пут напретка. Јесте! Прати ме, Осипоне. Прво мора да оде велико мноштво слабих, а онда и они само релативно јаки. Видиш? Прво слепи, а онда и глуви и неми, затим хроми и сакати и тако даље. Свака мрља, сваки порок, свака предрасуда, свако усвојено правило понашања мора бити осуђено на смрт.
− И шта преостаје? − упита Осипон пригушено.
− Ја преостајем – ако сам довољно јак − изјавио је жућкасти мали Професор, чије су се велике уши, танке као опне, и одмакнуте далеко од његове крхке лобање, одједном облиле тамноцрвеном бојом.
− Зар нисам довољно патио због овог угњетавања од стране слабих? − наставио је, силовито. Затим је лупкајући по горњем џепу сакоа: − А ипак ја јесам снага − наставио је. – Али време! Време! Дајте ми времена! Ах! то мноштво, преглупо да би осетило сажаљење или страх. Понекад ми се чини да је све на њиховој страни. Све – чак и смрт – моје сопствено оружје.
− Пођите и попијте са мном пиво у „Силенусу“ − понуди му робусни Осипон након тишине у којој се чуло само брзо шљапкање папуча на ногама савршеног анархисте. Овај прихвати. Тог дана је био весео на необичан начин. Потапшао је Осипона по рамену.
− Пиво! Нека буде! Хајде да пијемо и будемо весели, јер ми смо јаки, и сутра ћемо умрети.
Заокупио се обувањем чизама, и у међувремену је и даље говорио својим оштрим, одлучним гласом.
− Шта је теби, Осипоне? Изгледаш туробно и чак тражиш моје друштво. Чујем да те стално виђају на местима где људи изговарају глупости над чашама алкохола. Зашто? Јеси ли напустио своју збирку жена? Оне су слабићи који хране јаке, је ли тако?
Лупио је једном ногом, и узео је другу чизму на пертлање, тешку, с дебелим ђоном, ненамазану, поправљану много пута. Мрачно се насмејао за себе.
− Реци ми, Осипоне, страшни човече, да ли се иједна од твојих жртава икада убила због тебе – или су твоја освајања до сада остала непотпуна – јер крв је та која ставља печат на величину? Крв. Смрт. Погледај историју.
− Проклети били − рече Осипон, не окрећући главу.
− Зашто? Нека то буде нада слабих, чија је теологија измислила пакао за јаке. Осипоне, ја према теби осећам пријатељски презир. Ти не би могао да убијеш ни муву.
Али возећи се на пиће на крову аутобуса, Професор се снуждио. Размишљање о гомилама које се тискају плочницима угасило му је самопоуздање под теретом сумње и нелагоде који је могао да отресе само након периода усамљености у соби са великим орманом закључаним огромним катанцем.
− И тако − рече преко рамена друг Осипон, који је седео на седишту иза. – И тако Михаелис сања о свету налик на прелепу и веселу болницу.
− Управо тако. Огромна милостиња за лечење слабих − изјави Професор, заједљиво.
− То је глупо − признаде Осипон. – Не можеш излечити слабост. Али након свега, Михаелис можда и није тако много погрешио. За двеста година лекари ће владати светом. Наука већ влада. Влада можда у сенци – али влада. И сва наука мора коначно достићи свој врхунац у науци лечења – не слабих, већ јаких. Човечанство жели да живи – да живи.
− Човечанство − изјави Професор коме је сјај наочара са гвозденим оквиром давао још самоуверенији изглед − не зна шта жели.
− Али ви знате − прогунђа Осипон. – Малопре си кукао за временом – временом. Па, лекари ће да вам пруже време ако будете добри. Издајете се за јаког зато што у џепу носите довољно робе да пошаљете и себе и, рецимо, још двадесет људи у вечност. Али вечност је проклета рупа. Вама је потребно време. Ви... када бисте упознали човека који би вам дао сигурних десет година времена, назвали бисте га својим господарем.
− Моје гесло гласи: Нема бога! Нема господара − рече Професор мудро, док је устајао да сиђе са аутобуса.
Осипон пође за њим. – Сачекајте само да легнете на леђа кад вам дође крај − грубо је узвратио, скочивши с подношке за оним другим. – Ваш скорбутни, отрцани, шугави делић времена − наставио је прелазећи улицу, и пењући се на тротоар.
− Осипоне, ти си по мом мишљењу преварант − рече Професор, вешто отварајући врата чувеног „Силенуса“. И када су се сместили за малим столом, наставио је даље да развија ту чаробну мисао. – Ниси чак ни лекар. Али смешан си. Твоја представа о човечанству које свуда пружа језик од Северног до Јужног пола и гута пилуле које му нуди неколико свечаних шаљивџија јесте достојна пророка. Пророчанство! Каква је корист од размишљања о ономе што ће бити! − Подигао је чашу. – За уништење овога што постоји − рече смирено.
Отпио је и вратио се свом чудном затвореном начину ћутања. Притискала га је помисао на човечанство бројно као песак на обали мора, неуништиво и тешко за управљање. Звук експлозија бомби био је изгубљен у неизмерном броју тог пасивног зрневља без одјека. На пример, тај догађај с Верлоком. Ко је о томе сада размишљао?
Осипон, као да га је одједном натерала нека тајанствена сила, извуче пресавијене новине из џепа. Професор подиже главу на шушкање.
− Какве су то новине? Има ли шта у њима? − упита.
Осипон поче као преплашени месечар.
− Ништа. Апсолутно ништа. Старе су десет дана. Заборавио сам их у џепу, претпостављам.
Али није одбацио стару ствар. Пре него што их је вратио у џеп, кришом је бацио поглед на последње редове пасуса. Гласили су овако: Чини се да ће недокучива загонетка вечно висити изнад овог чина лудила или очајања.
То су биле последње речи новинског чланка под насловом:
Самоубиство путнице с прекоканалског брода. Другу Осипону су биле познате лепоте новинарског стила. Чини се да ће недокучива загонетка вечно висити... Знао је сваку реч напамет. Чини се да ће недокучива загонетка... И робусни анархиста спусти главу на груди, и западе у дуго сањарење.
Ово га је угрозило у самом извору његовог постојања. Није могао да излази и састаје се са својим разним освојеним женама, са онима којима се удварао на клупама Кензингтон гарденса, и онима које је сретао у близини ограда паркова, без страха да ће почети да им прича о недокучивој загонетки... Почео је да се плаши лудила које је лежало чекајући да се појави међу овим редовима. Вечно висити. Била је то опсесија, мучење. У последње време није се појавио на неколико таквих састанака, који су се заснивали на неограниченом поверењу у погледу осећања и мушке нежности. Лаковерна нарав жена различитих класа задовољавала је потребе његовог самољубља, и доносила му извесна материјална средства. То му је било потребно да преживи. А имао га је. Али ако више није могао то да искористи, постојала је опасност да ће изгладнети и своје идеале и тело... Овај чин лудила и очајања.
Недокучива загонетка ће сигурно вечно висити што се човечанства тиче. Али шта ако само он од свих људи не буде могао да се отресе тог проклетог сазнања? А знање друга Осипона је било тачно баш као што би га и новинар саставио – до самог прага загонетке која ће вечно висити...
Друг Осипон је био врло добро обавештен. Знао је шта је човек на бродским степеницама пароброда видео: „Даму у црној хаљини и црном велу како шета у поноћ по кеју. – Путујете ли бродом, госпојо − питао ју је, охрабрујући је. – Овуда. − Деловала је као да не зна шта да ради. Помогао јој је да се укрца. Изгледала је слабашно.“
И Осипон је такође знао шта је стјуардеса видела: Даму у црном с белим лицем како стоји насред празне женске кабине. Стјуардеса је затим отишла на палубу да је потражи, и друг Осипон је сазнао да је добра жена затекла несрећну даму како лежи на наткривеном седишту. Очи су јој биле отворене, али није одговарала ни на шта што су јој говорили. Изгледала је веома болесно. Стјуардеса је довела главног стјуарда, и то двоје људи је стајало покрај наткривеног седишта и саветовало се у вези са необичном и несрећном путницом. Разговарали су чујним шапатом (пошто је изгледало као да не чује) о Сент Мејлоу и тамошњем конзулу, о разговору с њеном породицом у Енглеској. Затим су отишли да све припреме за њено премештање у потпалубље, јер им се на основу израза њеног лица чинило да умире. Али друг Осипон је знао да се иза те беле маске очајања крије борба против страха и очајања; животна снага, љубав према животу која је могла да се одупре гневном болу какав води до убиства и страха, слепог, махнитог страха од вешала. Знао је. Али стјуардеса и главни стјуард нису знали ништа. А онда, када су се вратили за мање од пет минута, даме у црном више није било на наткривеном седишту. Нигде је није било. Нестала је. Тада је било пет сати ујутру, и није био у питању несрећан случај. Сат времена касније радник на пароброду је пронашао остављену бурму на седишту. Остала је на дрвету у малој барици, и њено светлуцање је привукло човеков поглед. Са унутрашње стране је био угравиран датум, 24. јун 1879. Недокучива загонетка ће вечно да виси...
И друг Осипон подиже спуштену главу, коју су волеле разне скромне жене ових острва, као у Аполона испод сунчаног жбуна косе.
Професор је у међувремену постао нестрпљив. Устао је.
− Останите − рече ужурбано Осипон. – Шта знате о лудилу и очајању?
Професор пређе врхом језика преко сувих, танких усана, и рече:
− Тако нешто не постоји. Сада је изгубљена свака страст. Свет одликује осредњост, млитав је, без снаге. А лудило и очајање су снага. А снага је злочин у очима будала, слабих и глупих који господаре. Ти си медиокритет. Верлок, чији је подухват полиција тако лепо успела да угуши, био је медиокритет. И полиција га је убила. Био је медиокритет. Сви су медиокритети, лудило и очајање! Да то употребим као полугу, померио бих свет. Осипоне, од срца те презирем. Ти ниси у стању да замислиш чак ни оно што би угојени грађанин назвао злочином. Немаш снаге. − Застао је, заједљиво се смешећи испод суровог светлуцања дебелих наочара.
− И дозволи ми да ти кажем како те твоје мало наследство које кажу да си добио није учинило паметнијим. Седиш с пивом у руци као нека лутка. Збогом.
− Хоћете ли ви да га узмете? − упита Осипон, глупо се кезећи.
− Да узмем шта?
− Наследство. Читаво.
Непоткупљиви Професор се само насмешио. Одећа му је спадала, чизме, безобличне од оправки, тешке као олово, пропуштале су воду на сваком кораку. Рекао је:
− Слаћу ти један за другим мали рачун за извесне хемикалије које ћу сутра да поручим. Веома ми требају. Разумеш, зар не?
Осипон је полако спустио главу. Био је сам. Недокучива загонетка... Чинило му се као да је испред њега у ваздуху висио његов сопствени мозак који је пулсирао у ритму недокучиве загонетке. Очигледно је био болестан. Овај чин лудила или очајања...
Механички клавир поред врата дрско је свирао валцер, а онда је сасвим изненада заћутао, као да се нешто наљутио. Друг Осипон, звани Доктор, напусти пивницу „Силенус“. На вратима је оклевао, трепћући на не превише сјајном сунцу – а новине са чланком о самоубиству даме су му се налазиле у џепу. Срце му је куцало уз њих. Самоубиство даме – тај чин лудила и очајања.
Корачао је улицом а да није гледао куда стаје; и ходао је у правцу који га неће одвести до места састанка с новом дамом (постаријом гувернантом која је имала поверења у аполоновску амброзијску главу). Удаљавао се од тога. Није могао да се суочи ни са једном женом. Пропао је. Није могао ни да размишља, ни да ради, спава или једе. Али почео је да пије са задовољством, очекивањем, надом. Пропао је. Његову револуционарну каријеру, коју су подржавала осећања и поверење многих жена, угрозила је недокучива загонетка – загонетка људског мозга који погрешно пулсира у ритму новинарских израза. ...Вечно ће да виси над овим чином... Кретала се ка дну ...лудила и очајања...
− Озбиљно сам болестан − промуцао је сам за себе. Његова робусна прилика, с новцем (наслеђеним од господина Верлока) тајне службе амбасаде у џеповима, већ је газила као да вежба за задатак неизбежне будућности. Већ је повио своја широка рамена, главу са бујним коврџама, као да је спреман да му натакну ропски јарам. Од те ноћи, пре више од недељу дана, друг Осипон је ходао а да није гледао где стаје, није осећао замор, није осећао ништа, ниоје видео ништа, нити је шта чуо. Недокучива загонетка... Ходао је непримећен... Овај чин лудила или очајања.
Ходао је и непоткупљиви Професор, одвраћајући очи од одвратног мноштва човечанства. Он није имао будућност. Презирао ју је. Он је био снага. У мислима је неговао слике рушења и разарања. Ходао је слаб, безначајан, похабан, јадан и ужасан у једноставности своје замисли да призива лудило и очајање за обнову света. Нико га није гледао. Пролазио је непримећен и смртоносан, као штеточина у улици пуној људи.

Белешка о писцу


Џозеф Конрад је рођен 3. децембра 1857. године у Украјини, у породици пољских земљопоседника која је учествовала у побуни против руске власти. Конрад је од шесте године живеo као избеглица у северној Русији, рано је остао без мајке а у 12. години и без оца. Дечаштво је провео у Кракову уз романтичну књижевност, сањарећи о поморском животу. Када је имао седамнаест година, стигао је у Марсељ одакле је убрзо кренуо на прве пловидбе и у буран живот по лукама. Пловидбе на француским бродовима и младеначки доживљаји (недозвољена трговина оружјем, политичке везе с радикалним и анархистичким круговима) трајали су до 1878. када је ступио у Британску трговачку морнарицу, где је убрзо положио испите за капетана брода а затим пловио до Средње Америке, по морима Источне Азије и уз обале Аустралије. Капетанску каријеру је завршио нагло, у 37. години због нарушеног здравља.
Једном је рекао: „Никада се нисам одрекао мора у души и срцу. Принуђен сам сада, несвесно принуђен да пишем књигу за књигом, као што сам у минулим годинама био принуђен да се отискујем на море, из путовања у путовање... Не знам који ми се од ова два порива чини тајанственијим и чудеснијим.“
Његови су јунаци европског порекла, а налазе се међу домороцима с којима имају мало заједничкога, па основна тема има морално-симболички карактер, иако се радња и амбијент подударају с конвенцијама пустоловних прича. Међутим, писац истовремено развија властиту приповедачку методу, па догађања не износи непосредно у трећем лицу, ни аутобиографски у првоме, него посредством приповедача, који с главним ликом успоставља однос у којем га упознаје, али никад не проникне у тајну његове личности. Најчешћи је пример искусни поморац Марлоу, који је каткад само посматрач, а у неким делима (као што су „Срце таме“ и „Лорд Џим“) бива уплетен у збивања која га мењају током радње. По томе, као и по слободном мешању хронологије и приповедачких нивоа, а посебно по проблематизовању мотива понашања и деловања ликова, Конрад је, упркос истицању моралних начела одговорности и солидарности са заједницом, радном и професионалном (што је усвојио живећи међу пољским племством као и на енглеским бродовима), представник модернизма у књижевности, чије се одлике могу пронаћи у његовим делима: „Срце таме“, „Лорд Џим“, „Случај“, „Победа“.
Основна Конрадова тема је рањивост човекове етике бачене у вртлог екстремних ситуација. Како су приметили многи проучаваоци његовог опуса, наизглед романтични и егзотични амбијент његових прича и романа делује истовремено као симболички ехо и активацијска сила деструктивних елемената који постоје у самој човековој природи, али који најчешће остају непрепознати. Темељне вредности које је Конрад навео као базу људскога постојања: част, солидарност, верност и искреност, бивају начете и подвргнуте мучном самоиспитивању и унутрашњој борби за очување интегритета његових јунака − борби која неретко завршава самоубиством или поразима друге врсте. То је још уочљивије у пишчевим политичким романима, првим уистину модерним, а засигурно врхунским остварењима тога жанра. Такав је у првом реду „Ностромо“ (1904), Конрадов најбогатији роман и један од највећих романа енглеског језика у којем се прате узбудљиве историјске промене у измишљеној јужноамеричкој земљи Костагуани. У њој се преплићу околности из више аутентичних држава тога континента, а читава радња се врти око сребра и капиталистичко-колонијалне експлоатације. У „Нострому“ је писац створио микрокосмос есенцијално грабежљивог људског друштва, а вишеслојност и композицијска комплексност дела чине га једним од узора савремене прозе.
У многим његовим делима осећа се траг романтизма, али без обзира на то, Конрад се углавном сматра за једног од претеча модернистичке литературе. За њега је карактеристично и то што је у енглеску књижевност унео посебан трагични сензибилитет који се до тада ретко могао срести; али у целини гледано, Конрадов опус је свакако нешто што су ретки књижевници с енглеског говорног подручја 20. века достигли, а нико га није надмашио. Пресудно је утицао на низ романописаца и новелиста: много му дугују Вилијам Фокнер, Фрaнсис Скот Фицџералд, Џорџ Орвел, Грејaм Грин, Габријел Гарсија Маркез и многи други.