Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:31 am

Gijom Muso-U jednom trenu U-jedn10

Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:32 am


Mome sinu. Mome ocu.


Ljubav ima oštre zube i
ljubavne rane nikada ne zarastu.

Stiven King



Istorija naših strahova

Naša životna istorija jeste
istorija naših strahova.

Pablo de Santis


1971.


- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...
- Uhvatiću te! Valjda veruješ ocu, matorko?
- Pa, da...
- Onda lepo skoči, šampiončiću!
Još nekoliko sekundi nepoverljivo klimam glavom. Zatim se, sa osmehom, bacam u naručje čoveka koga volim najviše na svetu.
No u poslednjem času moj otac, Frenk Kostelo, povlači se unatrag i ja se neočekivano opružim celom dužinom po podu. Osećam bol u glavi i vilici, jer sam gadno tresnuo o parket. Sav sam ošamućen i treba mi malo vremena da se priberem i ustanem. Vrti mi se u glavi, a imam i masnicu na jagodici.
- U životu ne smeš verovati nikome živom, shvataš li, Arture?
Zurim u njega sav užasnut.
- Nikome živom! - ponavlja on, a u glasu mu se oseća mešavina tuge i gneva na sebe samog. - Čak ni sopstvenom ocu! - ponovo mi napominje.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:33 am


Gijom Muso-U jednom trenu 242011_1500x999


PRVI DEO

Svetionik 24 vetra




Svetionik

Pitam se šta još prošlost čuva za nas.

Fransoaz Sagan

1.

Boston. Proleće 1991.


Prve junske subote te godine otac je upao kod mene u deset sati ujutro. Doneo mi je đenovski hleb i kanolije s limunom koje je njegova žena napravila za mene.
- Znaš šta, Arture? Mogli bismo provesti ovaj dan zajedno - predlaže on paleći šibicu i sipajući vodu u moj aparat za espreso kao da je kod svoje kuće.
Nisam ga video još od Božića. Nalakćen na kuhinjski sto, posmatram svoj odraz u hromiranoj površini tostera. Zarastao sam u bradu i sav sam raščupan, s velikim podočnjacima zbog nedovoljno sna i sinoćnog preterivanja s martinijima od jabuke.
Na sebi imam staru plavu majicu s natpisom Blu ojster kalt, koja potiče iz gimnazijskih dana. Sinoć sam, posle četrdeset osam sati dežurstva, popio nekoliko pića više u baru Zanzibar u društvu Veronike Jelenski, najprijatnije i najprivlačnije bolničarke u Opštoj bolnici Masačusetsa.
Lepa Poljakinja provela je sa mnom deo prošle noći, ali je posle došla na pohvalnu misao da ipak ode kući dva sata ranije, odnevši pritom torbicu s travom i cigaret-papir za zavijanje džointa, što je značilo da sam uspešno izbegao roditeljsku ljutnju i prepirku sa ocem, jednim od šefova na odeljenju za hirurgiju u bolnici u kojoj, inače, radimo i nas dvoje.
- Dupli espreso najbolji je stimulans za uspešan početak dana - kaže Frenk Kostelo i stavlja šoljicu jake kafe pred mene.
Zatim otvara prozore da se soba provetri jer se u njoj oseća zadah kanalizacije, ali otac se uzdržava od ma kakvog komentara. Ja grickam pecivo i motrim ispod oka na njega. Pre dva meseca proslavio je pedeseti rođendan, ali s obzirom na bore i potpuno sedu kosu, moglo bi mu se dati pet do deset godina više. No svakako je sačuvao lep stas, pravilne crte i taj plavi sjaj u očima koji podseća na Pola Njumana. Ovoga jutra ne nosi nijedno od svojih firmiranih odela ni cipele pravljene po meri, već na sebi ima stare pantalone kaki boje, istegnut kamiondžijski džemper i grube duboke cipele od čvrste kože, kakve nose građevinski radnici.
- Štapovi i udice su u kamionetu - kaže on, srčući kafu. -Ako odmah krenemo, stići ćemo do svetionika malo pre podneva. Ješćemo tamo, a zatim celo popodne možemo posvetiti ribolovu i možda upecati koju oradu. Ako nešto upecamo, svratićemo u povratku mojoj kući. Spremićemo ribu u papijoti s paradajzom, belim lukom i maslinovim uljem.
Govori mi sve to kao da smo se sinoć rastali. Zvuči pomalo izveštačeno, ali nije mi neprijatno. Dok lagano srčem kafu, pitam se šta li je podstaklo tu njegovu neočekivanu želju da provede neko vreme sa mnom.
Poslednjih godina naši odnosi bili su takoreći nepostojeći. Ja, naime, uskoro punim 25 godina.
Imam i brata i sestru. Uz očevu saglasnost, njih dvoje preuzeli su porodično preduzeće koje je osnovao moj deda - skromnu agenciju za oglašavanje smeštenu na Menhetnu - i prilično su je uspešno vodili, te se upravo sada nadaju da će je, u toku narednih nekoliko sedmica, prodati jednoj većoj grupaciji za komunikacije.
Uvek sam se držao što dalje od njihovih poslova. Bio sam član porodice na daljinu, pomalo sličan nekakvom ujaku boemu koji živi u inostranstvu i koga viđate samo na Dan zahvalnosti, što nije uvek neprijatno. Istinu govoreći, čim mi se ukazala prilika, otišao sam na studije što dalje od Bostona: osnovne pripreme za medicinu završio sam na Djuku u Severnoj Karolini, zatim sam četiri godine studirao na Berkliju i godinu dana proveo u internatu u Čikagu. U Boston sam se vratio tek pre nekoliko meseci, da bih završio drugu godinu specijalizacije urgentne medicine. Imao sam dosta dežurstava od po četrdeset osam časova, ali mi se dopadao taj posao, a i sve one adrenalinske reakcije koje je podsticao.
Dopadali su mi se i ljudi s kojima sam radio - voleo sam svoj posao i svu tu brutalnu stvarnost koju je on donosio. Slobodno vreme provodio sam po barovima na Nort Endu, pušio sam travu i kresao nimalo sentimentalne devojke poput Veronike Jelenski.
Otac već odavno nije odobravao moj način života, ali mu nisam davao prilike da me napadne: sam sam finansirao svoje studije i nisam mu nikada tražio ni pare. Sa osamnaest godina, odmah posle majčine smrti, prikupio sam snagu da odem od kuće i da nikada ništa ne zatražim od njega. Činilo se da mu to nije teško palo. Ubrzo se oženio jednom od svojih ljubavnica - šarmantnom i pametnom ženom koja je zaslužila njegovu podršku. Posećivao sam ih dva do tri puta godišnje i izgledalo mi je da ta situacija svima odgovara.
Zato sam jutros bio više nego začuđen kada sam spazio oca na vratima. Kao čupoglavac iz kutije, otac se sada naglo ponovo pojavio u mom životu i vukao me je za rukav ka putu pomirenja, što svakako nisam očekivao od njega.
- Dakle, reci mi, Arture, da li ti se ta priča o ribolovu dopada, ili objasni koji ti je vrag - navaljivao je Frenk Kostelo, nesposoban da i dalje prikriva nervozu zbog mog ćutanja.
- Važi, tata. Samo mi daj malo vremena da se istuširam i presvučem.
Zadovoljno je izvukao iz džepa paklicu cigareta i pripalio jednu od njih starim srebrnim upaljačem koji mi je bio dobro poznat. Morao sam, ipak, da pokažem da sam zapanjen.
- Mislio sam da si, posle remisije raka grla, konačno prestao...
Presekao me je ledenim pogledom.
- Čekaću te u kombiju - odgovori on, ustajući sa stolice i izbacujući uvis veliki oblak plavičastog dima.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:33 am

Gijom Muso-U jednom trenu 242009_1500x999

2.

Vožnja od Bostona ka istoku, do Kejp Koda, trajala je manje od sat i po. Bio je lep dan poznog proleća. Nebo je bilo vedro i blistavo, a sunce je osvetljavalo vetrobransko staklo i činilo da komandna tabla izgleda prepuna zlatnih čestica. Otac je ostao veran svojoj navici da se u vožnji ne upušta u razgovor, ali tišina u kolima nije mi bila neprijatna. Voleo je da vikendima vozi svoj ševrolet kombi i sluša uvek iste kasete na radiju u kolima: Frenka Sinatru i koncert Dina Martina s nekog bednog albuma koji su snimili Everli braders na kraju svoje karijere. Na zadnjem automobilskom staklu kočoperila se nalepnica s promotivnim tekstom za kandidaturu Teda Kenedija za senatora iz 1970. godine. Otac je povremeno voleo da izigrava nekakvog robusnog seljaka, mada je bio jedan od najčuvenijih hirurga u Bostonu i imao akcije u firmi koja je vredela više desetina miliona dolara. U poslovima je često koristio taj svoj poluseljački imidž, naravno, na štetu svih onih koji bi na to naseli.
Prešli smo preko Sagamorskog mosta i prevalili još četrdesetak kilometara pre nego što smo stali u Semovom restoranu morske hrane i kupili rolnice od jastoga, pržene krompiriće i pakovanje limenki svetlog piva.
Bilo je tek prošlo podne kada je naš kombi skrenuo na pošljunčani put za Vinčester Bej.
Tu je vladala prilična divljina - s jedne strane bio je okean, a s druge stenje, i vetar je skoro uvek besomučno duvao. Tu, na tom izolovanom zemljištu oivičenom grebenima, uzdizao se Svetionik 24 vetra.
Stari svetionik bio je osmougaona građevina od drveta, visoka možda dvanaestak metara. Stajao je pored bele drvene kuće sa šiljatim krovom. Po sunčanom vremenu bilo je to lepo mesto za izlete, ali kada bi se naoblačilo ili kada bi pao mrak, ceo taj predeo postajao je nalik na oniričke slike Alberta Pinkama Rajdera. Te zgrade bile su vlasništvo naše porodice već tri generacije. Moj deda Salivan Kostelo kupio je svetionik i kuću 1954. godine od udovice jednog aeronautičkog inženjera, koji ih je i sam kupio 1947, po povoljnoj ceni, na licitaciji američke vlade.
Naime, pošto te godine država nije imala dovoljno sredstava u fondovima, odredila je za prodaju nekoliko desetina sličnih nekretnina koje više nisu imale strateški značaj. Tako je Svetionik 24 vetra, koji je postao izlišan kada je izgrađen novi moderni svetionik na brdu Langford oko 15 kilometara južnije, takođe dospeo na listu za prodaju.
Moj deda veoma se ponosio ovom kupovinom i obnovio je svetionik i kuću, pretvorivši ih u zgodnu vikendicu. U toku renoviranja tajanstveno je nestao početkom jeseni 1954. godine.
Njegov ševrolet kupe pronađen je parkiran ispred kuće, s ključevima u bravi. Salivan je u vreme podnevnog odmora obično sedeo sam na stenama i jeo užinu na svežem vazduhu. Zaključili su, i to veoma brzo, da se moj deda svakako slučajno udavio. Mada more nikada nije izbacilo njegovo telo, dedu su proglasili mrtvim - udavio se uz obalu države Mejn.
Pošto ga nisam lično upoznao, oslanjao sam se na reči onih koji su ga poznavali i opisivali kao originalnu i živopisnu osobu. Dobio sam njegovo ime kao drugo krsno ime, a pošto moj stariji brat nije hteo da ga uzme, dobio sam i njegov sat, lep tank luj kartje s početka pedesetih godina, sa četvrtastim brojčanikom i plavičastim čeličnim kazaljkama.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:33 am


Gijom Muso-U jednom trenu 242008_1497x999



3.

- Uzmi tu papirnu kesu i pivo, pa ćemo jesti napolju - rekao je otac.
Zalupio je vratima kombija. Video sam da pod pazuhom nosi torbu za spise od presovane kože koju mu je majka poklonila za neku godišnjicu braka, još kada sam ja bio dete.
Stavio sam mali ručni frižider na drveni sto kraj roštilja od cigle, dvanaestak metara od ulaza u kuću. Tu su stajale i dve adirondak baštenske stolice, koje su već dve decenije, ko zna kako, odolevale svim vremenskim nepogodama. Sunce je još bilo visoko, ali je vazduh bio prilično svež. Povukao sam rajsferšlus na dukserici pre nego što sam razmotao rolnice od jastoga. Otac je iz džepa izvadio švajcarski perorez, otvorio nam dva badvajzera i seo na jednu od dve stolice od crvene kedrovine.
- U tvoje zdravlje - reče on i pruži mi bocu.
Uzeo sam je i seo kraj njega. Kada sam povukao prvi gutljaj, opazio sam neki brižan sjaj u njegovim očima. I dalje je vladala tišina. Pojeo je nekoliko zalogaja sendviča i zapalio novu cigaretu. Napetost se mogla opipati i ja sam shvatio da me nije doveo ovamo da bismo proveli mirno popodne kao otac i sin, i da neće biti ni pecanja, ni lupanja po ramenu, ni orade u masnoj hartiji na italijanski način.
- Imam nešto važno da ti kažem - započe on otvarajući torbu za spise i vadeći nekoliko fascikli s dokumentima.
Na svakoj fascikli prepoznao sam pečat Advokatske kancelarije Veksler i Delamiko koja nas je zastupala već decenijama. Povukao je dobar dim pre nego što je nastavio.
- Želim da sredim sve svoje poslove pre nego što odem.
- A kuda ideš?
Gornja usna mu se na brzinu zgrčila, pa sam pokušao da ga izazovem:
- Misliš, pre nego što umreš?
- Pa, da. No ne raduj se prebrzo, to neće biti sutra, mada se čini da se taj dan opasno bliži.
Zažmirio je i pokušao da uhvati moj pogled pre nego što je mirno kazao:
- Žao mi je, Arture, no ti nećeš dobiti ni dolara od prodaje našeg preduzeća. Nećeš dobiti pare ni od mog životnog osiguranja, niti od nekretnina.
Nije mi bilo lako da prikrijem zaprepašćenje, ali sam osetio da ga nadjačava bes.
- Ako si me pozvao ovamo da mi to kažeš, mogao si da uštediš trud. Zabole me za tvoj novac, trebalo bi da to već znaš...
On mi pokretom glave pokaza papire na stolu, praveći se kao da nisam ništa kazao.
- Preduzeo sam sve prave mere da tvoj brat i tvoja sestra dobiju celo nasleđe...
Stisnuo sam pesnice. Čemu li je vodila ta nastrana igra? Ako moj otac želi da me liši nasleđa, zašto li je organizovao celu tu predstavu da bi mi to saopštio?
Opet je povukao dim.
- Tvoje jedino nasleđe...
Ugasio je pikavac petom i nekoliko sekundi ta rečenica lebdela je u vazduhu, kao da je hteo da stvori neku nezdravu napetost.
- Tvoje jedino nasleđe biće Svetionik 24 vetra - reče on, pokazujući mi dve zgrade. - Taj plac, svetionik, kuća...
Vetar je naglo podigao veliki oblak prašine. Bio sam potpuno zgranut i trebalo mi je nekoliko sekundi da reagujem.
- A šta bi hteo da uradim s tim kršem?
Kada je otvorio usta da mi odgovori, spopao ga je napad neprijatnog kašlja. Gledao sam ga kako se guši i žalio što sam uopšte došao ovamo.
- To ti je uzmi ili ostavi, Arture - odgovorio mi je kada je najzad povratio dah. - Ako prihvatiš, treba da ispuniš dva uslova. O tome nećemo pregovarati.
Načinio sam pokret da ustanem, kada on mirno nastavi:
- Prvo, treba da se postaraš da ga ne prodaš. Čuješ li me? Nikada. Svetionik mora ostati u našoj porodici. Zauvek.
Ja se na to uzvrteh:
- A šta je drugi uslov?
Dugo je trljao očne kapke, a zatim je duboko uzdahnuo.
- Pođi za mnom - reče mi ustajući.
Pošao sam za njim veoma nerado. Odvukao me je u nekadašnje sobe čuvara svetionika. To je, zapravo, bila mala zgrada koja je dugo stajala zatvorena, pa je u njoj bilo vrlo zagušljivo. Zidovi su bili ukrašeni ribarskim mrežama, lakiranom drvenom brodskom krmom i nekakvim lokalnim pejzažima koje su izradili ovdašnji umetnici. Na okviru kamina stajali su petrolejka i mali brod u boci.
Otac otvori vrata hodnika - desetak metara dugog koridora s prelakiranim drvenim zidovima koji je povezivao svetionik i kuću - ali umesto da krene stepenicama koje su vodile ka vrhu svetionika, pode naniže u podrum.
- Dođi ovamo! - naredi mi otac i izvuče baterijsku lampu iz jakne.
Silazio sam, sav povijen, zavojitim stepenicama koje su škripale i stigli smo u jednu podzemnu prostoriju.
Dok je on tražio prekidač da upali svetlo, ja sam se osvrtao po pravougaonoj prostoriji s niskom tavanicom i zidovima od crvenkaste cigle. U njoj su bila neka burad i sanduci prekriveni paučinom, koji su tu stajali još od Metuzalemovih vremena. Na plafonu se videla čitava mreža cevi. Mada nam je to bilo strogo zabranjeno, jednom smo, kao deca, brat i ja došli ovamo da istražujemo. Otac nas je tada tako kaznio da nam više nije palo na um da dolazimo u podrum.
- Tata, kakva je ovo igra?
Umesto odgovora izvukao je veliku belu kredu iz džepa i nacrtao na zidu poveliki krst. Zatim mi ga je pokazao prstom.
- Otprilike na ovoj visini, iza tog zida nalaze se metalna vrata.
- Vrata?
- To je prolaz koji sam zazidao pre trideset godina.
Namrštih se.
- Prolaz do čega?
Otac izbegnu odgovor, jer ga je spopao novi napad kašlja.
- To je moj drugi uslov, Arture - reče kada je došao do daha. - Ne smeš nikada pokušati da otvoriš ta vrata.
Za trenutak sam pomislio da je sasvim posenilio. Imao sam želju da ga još nešto upitam, ali on požuri da ugasi svetlo, pa brzo izađosmo napolje.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:38 am


Gijom Muso-U jednom trenu 242007_1497x999

Nasleđe

Prošlost je nepredvidiva.

Žan Grožan

1.

Morski vazduh sa okeana delovao je okrepljujuće, iako je bio i pomalo neprijatan.
Opet smo sedeli u bašti, jedan preko puta drugoga, za istim drvenim stolom. Otac mi dade nekakvo starinsko nalivpero od čelika.
- Sada znaš dva glavna uslova, Arture. Sve to piše u ovom dokumentu. Na tebi je da prihvatiš ili da odbiješ. Dajem ti pet minuta da odlučiš.
Otvorio je drugo pivo i opet mi je delovao narogušeno.
Dugo sam ga posmatrao. Nisam nikada uspeo da ga dobro proučim, da ga shvatim i doznam šta zaista misli o meni. Godinama sam pokušavao i da ga volim, uprkos svemu i svima.
Frenk Kostelo nije bio moj biološki otac. Nismo o tome nikada razgovarali, ali smo to obojica znali. On je to svakako znao još od mog rođenja; ja sam saznao tek kao adolescent. Dan posle mog četrnaestog rođendana majka mi je priznala da je u toku zime 1965. Godine imala višemesečnu vezu s našim porodičnim lekarom. Taj čovek, izvesni Adrijan Langloa, otputovao je u Kvebek uskoro posle mog rođenja. Ja sam stoički primio tu vest. Kao i mnoge druge porodične tajne, i ta je bila dugo čuvana. To otkriće donelo mi je čak i neko olakšanje: time je bar bilo razjašnjeno povremeno čudno ponašanje mog oca prema meni.
Možda to neobično zvuči, ali nikada nisam ni pokušao da pronađem svog biološkog oca. Potisnuo sam taj podatak u neki ugao svesti i tamo ga ostavio sve dok nisam skoro zaboravio na sve to. Ne čine jednu porodicu samo krvne veze, a ja sam u srcu bio Kostelo, a ne Langloa.
- Pa dobro, Arture, šta si odlučio? - povika odjednom otac. - Želiš li tu kućicu ili ne?
Pognuo sam glavu. Zapravo sam samo želeo da se cela ta maskarada završi i da se vratim u Boston. Skinuo sam poklopac s nalivpera, ali sam, pre nego što sam potpisao dokument, još jednom pokušao da nastavim razgovor.
- Tata, zaista mislim da bi trebalo da mi kažeš nešto više.
- Rekao sam ti sve što treba da znaš! - poče on da se nervira.
No ja sam terao svoje.
- Ne, nisi! Ako nisi sasvim izgubio razum, i sam znaš da sve to uopšte ne štima!
- Pokušavam da te zaštitim!
Te reči me štrecnuše. Bile su neočekivane, intrigantne i imale su prizvuk iskrenosti.
Dok sam začuđeno zurio u njega, zapazio sam da mu ruke drhte.
- Od čega da me zaštitiš?
Pripalio je još jednu cigaretu da bi se malo smirio i činilo se da se pokolebao.
- Pa dobro... nešto ću ti priznati - započe on poverljivim tonom. - Reći ću ti nešto što još nikome nisam kazao.
Nastade tišina, koja je potrajala oko jednog minuta. I ja sam uzeo jednu cigaretu iz njegove kutije, ostavljajući mu vremena da pretraži svoje uspomene.
- U decembru 1958. godine, četiri i po godine posle nestanka, moj otac mi je telefonirao.
- Šališ se, zar ne?
Povukao je dobar dim i nervoznim pokretom bacio pikavac na šljunak.
- Kazao mi je da je u Njujorku i da želi da se vidimo što pre. Zamolio me je da ne govorim nikome živom o tome i zakazao mi sastanak za sledeći dan na aerodromu Kenedi.
Grozničavo je ukrštao svoje čvornovate prste. Dok je pričao, zabadao je nokte u meso.
- Uhvatio sam prvi voz i došao na aerodrom. Nikada neću zaboraviti taj naš susret. Bila je subota uveče, poslednje veče pre Božića. Padao je sneg. Mnogi letovi su kasnili ili su bili otkazani. Otac je sedeo za jednim stolom u aerodromskom kafeu i pijuckao martini. Izgledao je iznureno i oronulo. Zagrlili smo se, i tada sam ga prvi put u životu video da plače.
- I šta je potom bilo?
- Kazao mi je da žuri na avion i da ima malo vremena. Zatim mi je kazao da nas je napustio jer je bio prisiljen na to. Rekao je da je u velikoj nevolji, ali mi nije objasnio kakvoj. Ja sam ga pitao kako mogu da mu pomognem, ali je kazao da se sam uvalio u nevolju, pa će se sam nekako i izvući iz nje.
Bio sam zaprepašćen.
- I šta je bilo zatim?
- Zatražio je da mu se zakunem da ću uraditi nešto za njega. Kao prvo, da nikome ne kažem da je on još živ, da nikada ne prodam Svetionik 24 vetra, da nikada ne otvaram metalna vrata u podrumu i da ih što pre zazidam. Naravno, izbegao je da mi odgovori na ma koje pitanje. Pitao sam ga kada ćemo se ponovo videti. Stavio mi je ruku na rame i rekao: „Možda sutra, a možda nikada.” Zabranio mi je da plačem, rekao je da sam sada ja glava porodice i da treba tako da se ponašam u njegovom odsustvu. U toku sledećih pet minuta ispio je martini i rekao mi da krenem kući i poslušam njegove savete. „To je pitanje života i smrti, Frenk”, bile su njegove poslednje reči.
Potpuno zgranut ovim zakasnelim priznanjem, upitao sam ga:
- I šta si ti tada uradio?
- Pa, sledio sam njegova uputstva, i to doslovno. Vratio sam se u Boston te iste večeri, otišao u svetionik i zazidao vrata u podrumu.
- I nisi nikada otvorio ta vrata?
- Nikada.
Malo sam poćutao.
- Ne mogu da verujem da nikada nisi pokušao da saznaš nešto više.
On nemoćno raširi ruke.
- Ali obećao sam mu, Arture... a ako baš hoćeš da znaš, mislim da se iza tih vrata mogu naći samo nevolje.
- Na šta, zapravo, misliš?
- Dao bih ne znam šta da to saznam, ali ću se do smrti držati onoga što sam mu obećao.
Ja sam malo razmislio o svemu, pa sam mu zatim rekao:
- Čekaj, nešto mi tu nije jasno. Kada je Salivan nestao u jesen 1954. godine, svetionik je bio detaljno pretražen, zar ne?
- Da. Od vrha do dna, i to detaljno. Prvo ga je pretražila tvoja baka, zatim ja, a na kraju i lokalni šerif i njegov pomoćnik.
- To znači da ste tada otvarali i ona vrata?
- Jesmo. Dobro se sećam da je prostorija bila prazna, imala je možda desetak kvadratnih metara i pod od naboja.
- Nije, dakle, bilo nikakvih zamki niti skrivenih prolaza?
- Ne, nije. To bih svakako primetio.
Počešah se po glavi. Sve to nije imalo nikakvog smisla.
- Pa, budimo realni - rekoh. - Šta može biti tamo, mislim, u najgorem slučaju? Jedan ili više leševa?
- Naravno, to je i meni palo na um...
- U svakom slučaju, ti si 1958. godine zazidao ta vrata, i čak i ako je reč o ubistvu, ono je odavno zastarelo.
Frenk je ćutao nekoliko trenutaka, pa onda reče nekim čudnim glasom:
- Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:38 am

Gijom Muso-U jednom trenu 242006_1497x999

2.

Nebo se zacrnelo. Začuo se udar groma. Nekoliko kapi kiše pade na dokumenta na stolu. Uzeh nalivpero i potpisah se na obema poslednjim stranama.
- Čini mi se da nije vreme za ribolov - ispali moj otac, pokušavajući da se zaštiti od kiše. - Želiš li da te vratim kući?
- Ali ja sam već kod kuće - rekoh vraćajući mu potpisani primerak ugovora.
On se nervozno nasmeja i stavi papir u svoju aktovku. Ispratio sam ga ćuteći do kombija. Seo je za volan i stavio ključ u kontakt-bravu, a pre nego što je krenuo, kucnuh mu po staklu.
- A zašto si uopšte sve ovo tražio od mene? Ja nisam tvoje najstarije dete. Nisam ni sin s kojim se najbolje slažeš. Dakle, zašto baš ja?
On slegnu ramenima ne nalazeći pravi odgovor.
- Ti, zapravo, želiš da zaštitiš njih, zar ne? Tvoju pravu decu?
- Uh, ne budali! - iznervira se on. Zatim bučno uzdahnu.
- U početku sam mrzeo tvoju majku zato što me je prevarila - priznade najzad. - Mrzeo sam i tebe, jer si me svakodnevno podsećao na njenu prevaru. No s godinama sam shvatio da, zapravo, mrzim samog sebe...
Mahnuo je glavom prema silueti svetionika koja se ocrtavala na kiši i povikao glasno da bi nadjačao oluju.
- Istina je da me ta tajna opseda već trideset godina. Mislim da si samo ti u stanju da to razjasniš.
- A kako misliš da to izvedem ako ne otvorim ta vrata?
- E, to je sada tvoj problem! - izjavi on i upali motor. Ubacio je u brzinu i naglo krenuo, te je u toku od nekoliko sekundi nestao u oluji.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:39 am

Gijom Muso-U jednom trenu 242005_1497x999



3.

Potrčao sam prema kući da se sklonim s kiše.
U salonu i kuhinji uzalud sam tražio viski ili votku, ali u prokletom svetioniku nije bilo ni kapi nikakvog alkohola. U jednom plakaru pronašao sam nekakav stari moka lonac i ostatak mlevene kafe. Sipao sam vodu i pustio je da provri, ubacio kafu u filter i pripremio veliku šolju kafe, nadajući se da će me okrepiti. U roku od nekoliko minuta prostoriju je ispunio prijatan miris. Kafa je bila gorka i bez pene, ali mi je obodrila duh. Ostao sam da sedim za pultom od trešnjevog drveta u kuhinji i srkutao sam kafu. U toku narednog sata, dok je napolju i dalje pljuštalo, pažljivo sam proučio dokumenta koja mi je otac ostavio. Tu su bile foto-kopije raznih dokumenata iz ranijih transakcija, na osnovu kojih sam upoznao istorijat svetionika.
Bio je izgrađen 1852. godine. U početku je to bila kamena kućica s kulom u kojoj se nalazila svetiljka načinjena od dvanaestak jakih petrolejki, koju je zatim zamenio Frenelov far. Krajem XIX veka zgradica je nastradala u nevremenu i požaru. Sadašnje zdanje - drvena kula i kuća pored nje - izgrađeno je 1899, a deset godina kasnije svetionik je snabdeven modernom kerozinskom svetiljkom. Struja je uvedena 1925. godine. Američka vlada je 1947. zaključila da taj svetionik više nema strateški značaj, pa je iznesen na javnu prodaju sa još nekoliko sličnih građevina.
Prema dokumentima koja sam držao u ruci, prvi vlasnik svetionika bio je izvesni Marko Horovic, rođen 1906. u Bruklinu, koji je umro 1949. godine. Njegova udovica Marta, rođena 1920, prodala je svetionik i kuću mom dedi Salivanu Kostelu 1954. godine.
Počeo sam da računam u glavi: ta Marta sada bi imala 71 godinu. Vrlo je verovatno da je još živa. Uzeo sam nalivpero i podvukao njenu adresu iz dokumenta: Talahasi, Preston drajv 26, Florida. Dohvatio sam telefon sa zida i od centrale zatražio da mi nađe broj Marte Horovic u Talahasiju, ali mi je operaterka pronašla samo neku Abigejl Horovic u tom istom gradu. Ipak sam zamolio operaterku da me poveže s tim brojem.
Abigejl se odmah javila. Predstavio sam se i objasnio joj zašto zovem. Ona mi reče da je ćerka Marka i Marte Horovic i da se njena majka dva puta ponovo udavala od 1954. godine. Nosila je prezime sadašnjeg muža i živela je u Kaliforniji. Upitao sam Abigejl da li se seća Svetionika 24 vetra i spremno mi je odgovorila:
- Naravno. Imala sam dvanaest godina kada mi je otac nestao!
Nestao... namrštio sam se zureći u dokumente pred sobom.
- Prema ugovoru o kupoprodaji koji upravo gledam, vaš otac preminuo je 1949. godine, zar ne?
- Moj otac je tada proglašen mrtvim, ali je, zapravo, nestao dve godine pre toga.
- Kako to mislite: nestao?
- Pa, to je bilo krajem 1947. godine, tri meseca pošto je kupio taj svetionik i kućicu. Tata i mama obožavali su taj kraj i želeli su da srede kuću tako da je možemo koristiti kao vikendicu. Tada smo živeli u Olbaniju. Jedne subote ujutro ocu se javio šerif Okruga Barnstabl i rekao mu da je neko drvo, srušeno u oluji prethodne noći, palo na električni vod u blizini naše kuće. Kazao mu je i da je krov naše kućice oštećen. Otac je seo u auto i otišao u Svetionik 24 vetra da vidi kolika je šteta. Više se nikada nije pojavio.
- Šta to znači?
- Pa, dva dana kasnije pronađen je njegov oldsmobil ispred svetionika, ali ocu nigde nije bilo ni traga. Policajci su pretražili svetionik i okolinu, i to vrlo detaljno, ali nisu našli nikakav trag niti indiciju koja bi objasnila očev nestanak. Moja majka se i dalje nadala i čekala. Prolazili su dani, sedmice i godine... tek početkom 1949. godine sudija je proglasio oca mrtvim, da bismo konačno održali ostavinsku raspravu.
Sve jedno iznenađenje za drugim. A ja do sada nisam znao ništa o toj priči.
- Vaša mama je, dakle, čekala pet godina pre nego što je prodala svetionik?
- Pa, majka, zapravo, nije htela ni da čuje za tu kuću. No bio joj je potreban novac. Stoga je angažovala neku agenciju za nekretnine iz Njujorka i zamolila ih da nikako ne pričaju potencijalnim kupcima o očevom nestanku, jer se plašila da će se to mesto smatrati baksuznim...
- I od tada niste više ništa saznali o ocu?
- Ne, nismo - potvrdi ona. No odmah zatim dodade:
- Osim u jednoj prilici.
Ćutao sam, čekajući da ona nastavi da priča.
- U septembru 1954. godine u Njujorku je došlo do velike železničke nesreće između stanica Ričmond Hil i Jamajka. Bila je to prava klanica: u doba najgušćeg saobraćaja jedan voz se punom brzinom zaleteo u drugi. Bilo je preko 90 poginulih i skoro 400 povređenih. Bila je to jedna od najgorih železničkih nesreća svih vremena...
- Za nesreću sam čuo, no kakve to ima veze s vašim ocem?
- U jednom od vagona bio je i neki očev kolega. Bio je ranjen, ali je preživeo. Posle te drame došao je k mojoj majci, i navraćao je još nekoliko puta tvrdeći da je bio u istom vagonu s mojim ocem kada se ta nesreća desila.
Dok je ona pričala, ja sam brzo hvatao beleške. Sličnost sa onim što se desilo mome dedi bila je zapanjujuća.
- Naravno, očevo telo nije pronađeno, ali ja sam tada bila adolescentkinja i ta priča veoma me je potresla. Čovek je bio sasvim siguran u to što je tvrdio.
Kada je Abigejl završila priču, srdačno sam joj zahvalio za informacije.
Kad sam spustio slušalicu, pomislio sam na njenog oca i na mog dedu: njih dvojica bili su uvučeni u misteriju svetionika u razmaku od nekoliko godina - stiglo ih je neko prokletstvo koje je lebdelo nad ovim mestom.
A ja sam sada bio jedini vlasnik ove uklete građevine.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:48 am


Gijom Muso-U jednom trenu 1268085


Dvadeset četiri vetra

Sunce je bilo tamo, umirući u ambisu.

Viktor Igo

1.

Osetih da mi se krv ledi u venama.
Obrisah izmaglicu s prozora rukavom pulovera. Nije još bilo ni četiri sata po podne, a već se skoro sasvim smrklo. Iz natuštenog neba i dalje je pljuštalo i krupne kapi dobovale su po oknima. Vetar je zavijao. Sve se treslo na vetru: vrhovi drveća su se povijali, električni kablovi njihali, a prozorski okviri zveketali. Metalna konstrukcija ljuljaške glasno je škripala, i u tom tužnom zvuku kao da sam čuo dečji plač.
Bilo mi je potrebno da se zagrejem. Pored kamina je bilo malo drva. Pripalio sam vatru i pripremio sebi još jednu kafu. Sve ovo što sam otkrio veoma me je zbunjivalo. Moj deda se, dakle, nije udavio kraj obale Mejna. Nije ni napustio ženu i sina da bi otišao u neke avanture. Ali zbog čega je nestao? Niko nije imun na nalete ludila niti na iznenadno zaljubljivanje, no to mi nije nimalo ličilo na ono što sam znao o Salivanu Kostelu.
Bio je sin irskog doseljenika i veoma vredan radnik, koji je naporno rintao da zaradi svoj deo američkog sna. Zašto bi, jednog jesenjeg dana, prosto nestao i napustio sve ono što je do tada činilo njegov život? Kakve su se to strašne i neizrecive tajne krile u njegovoj duši? Šta je radio između jeseni 1954. i kraja 1958. godine? Takođe, zapitao sam se postoji li ma kakva šansa da je deda još živ.
Odjednom sam pomislio da sva ta pitanja ne mogu nikako ostati bez odgovora.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:48 am

Gijom Muso-U jednom trenu 12611_449897345070419_479065864_n_large

2.

Hrabro sam istrčao na kišu i otišao u šupu pored kuće. Među zarđalim alatkama ugledao sam potpuno nov malj s natpisom robne kuće Houm depo. To je bio veliki malj sa drvenom drškom i metalnim delom od bakra i berilijuma - sjajna alatka nemačke proizvodnje. Svakako ga je otac nedavno kupio. Vrlo skoro... svakako, s namerom da ga ostavi meni u nasleđe. Osetio sam da se klopka zatvara.
Bez razmišljanja sam zgrabio malj, a i neku staru burgiju i polugu koje su se vukle u ostavi. Izašao sam napolje, vratio se u kućicu i ušao u hodnik koji je vodio do svetionika. Vrata za podrum ostala su otvorena. Sišao sam u podrum sa alatom u ruci i uzvrteo se da nađem prekidač za svetlo.
Tada sam još mogao da se okrenem i lepo vratim natrag. Mogao sam da pozovem taksi da me odveze do stanice, pa da se vozom vratim u Boston. Mogao sam da nađem nekog agenta za nekretnine i poverim mu da mi nađe zakupca za svetionik. Leti su takve kuće u Novoj Engleskoj bile vrlo tražene i mogao sam dobiti zakupninu od nekoliko hiljada dolara mesečno. Imao bih lep redovan prihod i mogao bih mirno da nastavim svoj život. Ali kakav bi mi pa to bio život?
Osim posla, u njemu je postojala samo praznina. Bez posebnih ličnih veza. Bez ikoga do koga bi mi bilo stalo.
Zatreptao sam. Pred očima mi se stvorila jedna slika. Imao sam pet godina i moja plava glavica bila je okrenuta prema ocu koji me je pustio da tresnem na parket u sobi. Bio sam prosto skamenjen.
- Ne smeš nikome verovati u životu, Arture, shvataš li? Nikome! Čak ni sopstvenom ocu!
Ovo nasleđe bilo je zatrovani poklon meni od Frenka. Moj otac nije imao hrabrosti da sam otvori ta vrata. Nije smeo da prekrši jedno davno dato obećanje. No ipak je želeo da, pre njegove smrti, neko to učini umesto njega.
A taj neko bio sam ja.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:48 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1254529


3.

Obrisao sam kapi znoja sa čela. U tom delu kuće vladala je čudna vrućina. Vazduh je bio zagušljiv kao u mašinskom odeljenju nekog broda.
Zavrnuo sam rukave i podigao malj obema rukama, pa sam zamahnuo njime iznad glave, da dobijem najbolji zamah, i raspalio po sredini nacrtanog krsta.
Žmirkao sam da se zaštitim od komadića cigle i prašine, a zatim sam udario po drugi i treći put.
Pri četvrtom udarcu zamahnuo sam malo snažnije i zakačio dve cevi na tavanici - baš pravi maler. Na mene se sručiše mlazevi hladne vode pre nego što sam stigao da zavrnem ventil vodomera i sprečim poplavu. Uh, sranje!
Bio sam mokar od glave do pete. Voda je bila ledena, žućkasta i osećao se miris buđi. Skinuo sam košulju i pantalone. Zdrav razum govorio mi je da se vratim gore i da se presvučem, ali su me toplota u prostoriji i želja da saznam šta je iza tajanstvenih vrata naterale da se vratim na posao.
Go do pojasa i samo u gaćama s ružičastim tufnama, nastavio sam da lupam iz sve snage, besno lomeći cigle. Reči moga oca odzvanjale su mi u ušima: Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.
Posle desetak udaraca osetio sam metalnu površinu ispod cigle. Posle petnaestak minuta oslobodio sam vrata: bila su niska i uska, a gvožđe je bilo prilično izjedeno rđom. Brisao sam znoj nadlanicom i, dok mi je lio po prsima, približio sam se vratima. Na sredini bakarne ploče zapazio sam urezanu ružu vetrova.
Taj dijagram već sam negde video: potpuno isti crtež bio je urezan na zidiću koji je opasivao svetionik. To je bio potpuni spisak svih vetrova poznatih u antičko doba.

 


Ispod ruže vetrova bilo je ispisano upozorenje na latinskom:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihiljam erit1

Svakako je svetionik po njima i dobio ime - mada zaista nisam imao pojma zbog čega. Onako uzbuđen, navalio sam na kvaku u želji da silom otvorim vrata, ali je brava bila sasvim slepljena rđom. Cimao sam je jako, ali se kvaka odlomila i ostala mi je u ruci. Tada sam se setio poluge, pa sam je uglavio u spoj vrata i dovratka i zapeo svom snagom. Brava je najzad popustila.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:55 am


Gijom Muso-U jednom trenu 1250983




4.

Upalio sam baterijsku lampu. Dok mi je srce glasno lupalo, gurnuo sam metalnu ploču, koja oštro zaškripa po podu. Uvukao sam ruku s lampom u prostoriju. Snop svetla osvetlio je sobicu koju mi je otac opisao: desetak kvadratnih metara sa zidovima od tesanog kamena. Krv mi je tutnjala u ušima. Oprezno sam ušao i osvetlio svaki ugao. Prostorija je, na prvi pogled, bila sasvim prazna. Pod je bio od naboja, ali prilično mekan. Imao sam osećaj kao da gazim po blatu. Pažljivo sam pogledao zidove, ali nije bilo nikakvih natpisa.
Zar je sve ovo bilo ni zbog čega?
Frenk mi je, dakle, napričao kojekakve pričice? Da li se zaista sreo sa ocem na aerodromu, ili je sve to sanjao? Zašto je oko svetionika ispleo mit koji je postojao samo u njegovom košmaru?
Sve mi se to motalo po glavi kada sam iznenada osetio nekakvu snažnu hladnu vazdušnu struju. Od iznenađenja sam ispustio baterijsku lampu. Dok sam se saginjao da je podignem, vrata su se zalupila za mnom.
U potpunoj tami, ispružio sam ruku da otvorim vrata, ali mi se telo ukočilo poput ledene statue. Krv mi je dobovala u ušima.
Zaurlao sam iz sveg glasa. Nekakav zvuk usisavanja zatreštao mi je u ušima i tlo mi je nestalo ispod nogu.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:55 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1250223


DRUGI DEO

Na nepoznatim mestima




1992.
Gradska svetla

Put ka paklu je tako dobro popločan
da ga ne treba održavati.

Rut Rendel

0.

Osećao sam mirisni dah mirte i lakiranog drveta. Zatim sam osetio miris tamjana i topljenog voska. U glavi mi je udarao čekić.
Pokušao sam da otvorim oči, ali su mi kapci bili zalepljeni. Ležao sam na nekom tvrdom i hladnom podu. Pod obrazom sam osetio kamen. Osećao sam groznicu i drhtao sam. U grudima me je bolelo i teško sam disao. Grlo mi je bilo suvo, a osećao sam i ukus cementa. Ležao sam tako još nekoliko sekundi, nesposoban da se pomerim.
1.

Malo-pomalo tišina oko mene pretvorila se u žamor velike mase ljudi. Zvučali su ljutito. No zbog čega?
Nadljudskim naprezanjem uspeo sam da se uspravim i otvorim oči. Mutilo mi se pred očima, pa mi je bilo teško da razaznam okolinu.
Video sam zasenjeno svetlo, raspeće, svećnjake sa svećama, bronzani baldahin i mermerni oltar. Načinio sam nekoliko nesigurnih koraka. Koliko sam mogao da vidim, bio sam usred neke crkve. To je, zapravo, bila katedrala: crkvena lađa zapremala je nekoliko stotina kvadratnih metara, a video sam i dva reda rezbarenih drvenih klupa. Podigoh glavu: nekoliko desetina raznobojnih vitraža stvaralo je šareno svetlo unutar crkve. Od gotskih stubova, visokih preko 30 metara, spopade me vrtoglavica.
Na suprotnoj strani lađe ugledah ogromne orgulje, smeštene ispod kiklopskog oka rozete od vitraža koja se prelivala u plavim bojama.
- Zovite policiju!
Taj povik dospeo je iz gomile. Desetine pari očiju zurile su u mene: turisti, vernici na kolenima u jeku molitve, sveštenici koji su izronili iz ispovedaonica. Odjednom, na svoj užas, shvatih da se ono gunđanje odnosilo na mene, jer sam bio skoro go, odnosno, bio sam samo u gaćama s ružičastim tufnama i patikama sten smit.
Šta ja radim na ovom mestu, dovraga?
Na ruci mi je bio dedin sat. Brzo pogledah - 17.12 - a onda se sve zavrte oko mene. Setih se razgovora sa ocem, istraživanja po svetioniku, razvaljivanja vrata na ulazu u podrumsku prostoriju u kojoj je bilo nesnosno toplo i naglog zatvaranja metalnih vrata za mnom.
Ali šta se potom dogodilo?
Noge me nisu držale. Da ne bih pao na pod, pridržah se za predikaonicu na kojoj je stajala teška Biblija s reljefnim koricama. Obrisah s vrata kapi hladnog znoja koje su mi se slivale niz kičmu. Treba da se kupim odavde. Što brže to bolje.
Prekasno!
- Policija! Ne mrdaj! Ruke uvis!
Dva uniformisana policajca ušla su u crkvu i potrčala prema lađi.
Nisam hteo da me uhapse pre nego što shvatim šta se događa. Sakupio sam svu snagu i pojurio ka mermernim stepenicama. No ti prvi koraci bili su vrlo bolni. Činilo mi se da su mi kosti od kristala i da će mi se noge polomiti pri ma kom sledećem koraku. Trčao sam stisnutih zuba kraj bočnih kapelica, gurajući ljude i prevrnuvši pritom jedan cvetni aranžman, svećnjak i nekoliko redova molitvenika s neke police.
- Hej ti! Stani!
Trčao sam i dalje po klizavom podu, ne okrećući se. Imao sam samo još desetak metara do vrata, a zatim sam ih gurnuo i našao se napolju.
Strčao sam niz mermerne stepenice, zaneo se na trotoaru i...

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:56 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1239407


2.

... pravi koncert automobilskih sirena razneo mi je bubne opne. Stubovi belog dima dizali su se sa asfalta prema natuštenom nebu na kome je zujao helikopter. Vazduh je bio vlažan, naelektrisan i vruć kao u peći.
Potpuno dezorijentisan, mučio sam se da održim ravnotežu. Pokušavao sam da pobegnem, ali se jedan od policajaca bacio na mene i zgrabio me za vrat. To mi je izmamilo glasan krik. Bez obzira na stisak, nekako sam se okrenuo i šutnuo napadača posred lica.
Čim me je pustio, nastavio sam da trčim, ali je za mnom sada trčala policajčeva partnerka - sitna obla ženica - za koju sam smatrao da je lako mogu prestići. No precenio sam svoju snagu. Noge su mi i dalje klecale i jedva sam dolazio do daha. Pokušao sam da pretrčim ulicu ne osvrćući se na saobraćaj, kad me devojka saplete i baci se na mene svom težinom, obarajući me na pločnik. Pre nego što sam uspeo da se izmigoljim, osetih da mi stavlja lisice i vezuje mi ruke iza leđa, guleći mi kožu na zglobovima.
Pred očima mi se zavrte kaleidoskop svakakvih prizora: žuti taksiji vozili su slalom kroz betonske kanjone, a pruge i zvezde pritom su se njihale na vetru; video sam siluetu neke stare crkve stisnute usred šume oblakodera, a zatim sam ugledao i bronzanu statuu Atlanta koji pridržava vazdušastu kuglu...
Glave pritisnute na pločnik, ležao sam sasvim oduzet od straha. Osećao sam vatru u telu i kiselinu u jednjaku. Odvukli su me po asfaltu onako skoro golog, dok sam se pitao kako sam se uopšte našao na Petoj aveniji u Njujorku i u Katedrali Svetog Patrika.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:56 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1233786


3.

20.00 U zatvoru.


Lica uronjenog u šake masirao sam slepoočnice i maštao o tri tablete aspirina i nekom napitku protiv gripa.
Policija me je posle hapšenja odvela u 17. policijsku stanicu, pravu tvrđavu od tamnih cigala na uglu Avenije Leksington i Pedeset druge ulice. Čim smo stigli u komesarijat, zatvorili su me u zajedničku ćeliju s pravom faunom narkomana, dilera i skitnica.
Ćelija se nalazila u podrumskom delu zgrade i bila je prava rupa. Nije bilo nikakve klimatizacije, niti daška vazduha. Zimi je tu svakako bilo ledeno; leti se ćelija pretvarala u pravu saunu. Seo sam na klupu pričvršćenu za zid i čekao dobra tri sata da se neko seti i donese mi ma kakvu odeću. Onako go do pasa i samo u gaćama, morao sam da otrpim sva moguća zafrkavanja ćelijskih drugova.
Kada li će se ovaj košmar završiti?
- Izgleda da te uzbuđuje da lutaš tako polugo, je li, curice?
Već ceo sat neki klošar koji je sedeo kraj mene zamajavao me je takvim primedbama. Bio je mršav kao ulični pas, a crvenkasto lice bilo mu je prekriveno korom prljavštine. Pošto mu je bilo dosadno, zabavljao se dajući mi opscene predloge i češući do krvi svoju gustu žućkastu bradu. U Bostonu su nam u urgentni centar u kome sam radio svake nedelje dovodili ponekog sličnog nesrećnika: stvorenja koja je život na ulici slomio, potpuno odvojena od stvarnosti, koja smo obično izvlačili iz alkoholne kome i spašavali od hipotermije ili lečili na psihijatriji.
- Ta odeća ti je baš praktična za posao, zar ne, faćkalice?
Bilo mi ga je žao, ali mi je i ulivao strah. Okrenuo sam glavu od njega, trudeći se da ne obraćam pažnju; no on odmah ustade i zgrabi me za ruku.
- A hoćeš li možda malo maženja ispod tih bokserica? Malo igre sakrivanja kobasice?
Lagano ga odgurnuh. I pored velike vrućine bio je umotan u debeo štofani kaput, sav štrokav. No kada se sručio natrag na klupu, odjednom ugledah neke novine u njegovom džepu.
Pijanac se opruži po klupi i okrenu prema zidu. Dok je nastavljao da lupeta koješta, polako izvukoh one novine iz njegovog džepa i grozničavo ih rastvorih. To je bio Njujork tajms s velikim naslovom na prvoj strani:

DEMOKRATE SU U PREDSEDNIČKOJ TRCI KANDIDOVALE BILA KLINTONA.

NOVI GLAS ZA NOVU AMERIKU.


Pod tim naslovom kočoperila se velika fotografija kandidata, njegove žene Hilari, ćerke Čelsi i mase glasača. Na novinama je bio i datum: 16. jul 1992. godine.
Ponovo uronih glavu u šake.
Ali to je nemoguće...
Ma koliko da sam lupao glavu, nije mi ništa vredelo: moje poslednje sećanje bilo je vezano za početak juna 1991. godine. Bio sam izbezumljen. Posle jednog minuta neki prozor u meni se otvori i srce mi zaigra. Da bih se smirio, nastojao sam da dišem duboko i da se urazumim. Kako objasniti taj prekid u sećanju? Cerebralna povreda? Trauma? Uzimanje droge?
Bio sam lekar. Mada mi neurologija nije bila struka, dovoljno sam stažirao po raznim bolnicama da bih znao da su slučajevi amnezije često prave zagonetke.
Po svemu sudeći, patio sam od retrogradne amnezije: nisam se sećao ničega što je usledilo posle mog ulaska u onu zabranjenu sobu u svetioniku. Počev od tog dana nešto je izazvalo blokadu u mom mozgu. Nestao sam iz sopstvenog života na godinu dana.
Zbog čega?
Razmišljao sam. Video sam već pacijente koji nisu mogli da se sete događaja koji su usledili posle velikog traumatskog šoka: to je bila odbrambena reakcija organizma protiv ludila. No obično bi se ta sećanja vratila u roku od nekoliko dana, a u mom slučaju prošlo je više od godinu dana.
Uh, sranje...
- Artur Kostelo?
Jedan uniformisani policajac izvikivao je moje ime ispred ćelije.
- To sam ja - rekoh ustajući.
On otvori rešetku i zgrabi me za mišicu, pa me izvede napolje. Prošli smo kroz pravi lavirint hodnika i stigli do sobe za ispitivanje: dvadesetak kvadratnih metara, veliko ogledalo, metalni sto fiksiran za pod i tri različite stolice.
Prepoznah odmah onog prvog policajca koga sam šutnuo. Imao je zavoj preko arkade i pogledao me je popreko pogledom koji je govorio: „Bitango jedna.” Ja mu namignuh, što je trebalo da znači: „Nema ljutnje, drugar!” Uz njega je bila i jedna latino cura sa crnom kosom prikupljenom u punđu. Ona mi, s podrugljivim izrazom lica, pruži neke pantalone od izbledelog džinsa i sivu pamučnu majicu. Dok sam ih navlačio, ona se predstavi kao nadležna službenica za prijem i reče da je zadužena za moj slučaj i da ne treba da se glupiram s njom.
Pošto mi je zatražila podatke, kazah kako se zovem i navedoh svoju adresu i zanimanje. Navela mi je sve ono za šta sam bio optužen - egzibicionizam na svetom mestu, nereagovanje na policijsku komandu, šutiranje i povreda predstavnika zakona - a zatim me je upitala da li priznajem. Pošto sam na sve to ćutao, upitala me je da li imam zdravstveni karton na psihijatriji. Pozvali se na svoje zakonsko pravo da ne odgovaram bez prisustva advokata.
- Možete li da platite advokata, ili želite da vam ga sud dodeli?
- Želim da me brani Džefri Veksler iz Bostona.
Pandurka nije dalje navaljivala: dala mi je da potpišem izjavu i kazala mi da ću sutra pre podne biti izveden pred sudiju, a zatim je pozvala jednog službenika da me odvede u sobu za identifikaciju, gde su mi uzeli otiske prstiju i fotografisali me. Pre nego što je naredila da me vrate u ćeliju, dozvolila mi je da obavim jedan telefonski poziv.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:57 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1229893


4.

Mada bez naročitog oduševljenja, okrenuo sam broj moga oca Frenka Kostela. Bojao sam se njegove reakcije, ali sam znao i da može brzo da me izvuče iz nezgodne situacije u kojoj sam se našao. Pozvao sam Polinu, njegovu odanu sekretaricu, koja mu je u nekom periodu bila i ljubavnica. Začudila se kad je čula moj glas i kazala mi da je Frenk na raspustu sa suprugom i da je otišao na jezero Komo u Italiji.
- Ma šta to pričate, Polin? Otac nikada ne ide na odmor, a naročito ne u mesto udaljeno šest hiljada kilometara.
- Pa, eto, sve se menja - odgovori ona zlovoljno.
- Slušajte, nemam sad vremena da vam sve objašnjavam, ali je neophodno da odmah govorim sa Frenkom.
Ona uzdahnu, reče mi da sačekam, i uskoro začuh očev promukli glas:
- Dovraga, zar si to zbilja ti, Arture?
- Zdravo, tata.
- Pa zašto već godinu dana nemamo vesti od tebe? Zar je mastilo toliko skupo?
U tri reči oslikah mu moju nezavidnu situaciju.
- Ali gde si, zaboga, bio sve to vreme?
Čuo sam kako se guši od besa na drugom kraju linije. Glas mu je zvučao šuplje, kao da mi se obraćao iz groba.
- Zamisli, nemam pojma! Poslednje čega se sećam jeste onaj dan kada si mi dao da potpišem papire o nasleđivanju svetionika.
- Kad već govorimo o svetioniku, video sam da si razbio zid od cigala! Zar ti nisam zabranio da to radiš?
Taj odgovor me je razbesneo.
- Čuj, ne foliraj, samo si to i čekao! Čak si mi i alat nabavio...
Nije me demantovao. Iza prigodnog besa koji je smatrao da treba da ispolji, osećao sam da gori od radoznalosti. Nastavak razgovora je to potvrdio.
- Dakle... i šta si to pronašao iza onih vrata?
- Sobicu punu sranja - rekoh izbegavajući direktan odgovor.
- Ama šta si tamo našao? - ponovo me upita pretećim tonom.
- Ako želiš to da saznaš, pošalji mi advokata da me izvuče iz ovog zatvora.
Začuo sam dug kašalj, a zatim mi je obećao da će to učiniti.
- Pozvaću odmah Džefrija. Izvući će te odatle.
- Hvala ti. I, tata, da li si siguran da si mi rekao sve o tom svetioniku?
- Naravno da jesam! Zašto bih ti nešto skrivao? Ali verovatno bi bilo bolje da sam ćutao, jer me očigledno nisi poslušao.
Nisam hteo da se zadovoljim tim odgovorom.
- Mislim, pre svega, na ono što si mi rekao o dedi.
- Šta pričaš? Sve sam ti rekao. Kunem se decom.
Spopade me nervozan smeh. Proveo je vek kunući se majci da je ne vara, a obično se zaklinjao u život svoje dece...
- Frenk, reci mi istinu, dovraga!
Čuo sam ga kako s druge strane kašlje kao da će mu pući pluća. Odjednom sam shvatio. S obzirom na to kako ga je Polin lako našla, shvatio sam da uopšte nije bio u Italiji, već u nekoj bolnici gde se bori protiv raka koji se vratio, a pritom je vodio računa da se to ne sazna, nadajući se da će se opet izvući.
- Pa, dobro - pristade on na kraju. - Postoji nešto što ti nisam kazao, a što možda treba da znaš.
Očekivao sam da čujem svašta... a možda i ništa.
- Tvoj deda nije mrtav.
Toliko sam se zgranuo da sam pomislio da mi se ruga.
- Nažalost, nije mrtav.
- Zašto nažalost? Začuo sam dubok uzdah.
- Salivan je u Njujorku. Nalazi se u jednoj psihijatrijskoj bolnici na Ruzvelt Ajlandu.
Dok sam pokušavao da svarim taj podatak, neko me lupnu po ramenu: bila je to ona latino pandurka koja je htela da mi objasni da ipak ne mogu da razgovaram u beskraj. Zamolih je, mahanjem ruke, za još jedan minut.
- A od kada znaš da je deda živ?
- Znam to već trinaest godina.
- Trinaest godina!
Ponovo začuh tužan uzdah.
- Jedne večeri 1979. godine pozvao me je telefonom dežurni lekar s Menhetna koji se bavio slučajevima pacijenata bez doma i prebivališta. Rekao je da su Salivana našli kako luta po Centralnoj stanici. Bio je agresivan, sasvim dezorijentisan i nije znao ni gde je, a ni koja je godina.
- I ti, njegov sin, dao si da ga zatvore?
- Pa, nemoj misliti da mi je bilo lako! - razljuti se Frenk. -Nestao je dvadeset četiri godine pre toga. Bio je bolestan, nasilan, van kontrole... Pričao je koještarije! Krivio je sebe za smrt neke žene... Nisam ja to sam odlučio. Bilo je tu više psihijatrijskih stručnjaka i svi su se saglasili u dijagnozi: manija gonjenja, psihoza, senilna demencija...
- Ali kako si mogao toliko dugo da čuvaš tu tajnu? Pa imao sam valjda prava da to znam! Lišio si me mog dede. Mogao sam da ga obilazim, mogao sam da...
- Gluposti! Ne bi ti se dopalo to u šta se pretvorio. A i čemu bi ti služile posete povrću? Osim da te rastuže!
Nisam hteo da prihvatim takvo razmišljanje.
- I ko je još to znao? Mama? Moja sestra? Moj brat?
- Samo tvoja majka. Ma šta ti misliš? Sve sam učinio da se to ne sazna. Želeo sam da zaštitim porodicu, naše preduzeće...
- Da, hteo si da spaseš spoljašnji utisak, kao i uvek. To ti je uvek bilo najvažnije, zar ne?
- Baš si naporan, Arture!
Hteo sam da mu odgovorim, ali je već bio spustio slušalicu.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:57 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1218557


5.

Sutradan, 5.00


- Znaš šta kažu, momče: nikada ti se ne pruža druga šansa da ostaviš dobar utisak.
Dok smo čekali po sudskim hodnicima, Džefri Veksler pomagao mi je da popravim čvor na kravati; njegova asistentkinja držala je u ruci torbicu za šminku i pokušavala da kamuflira moje podočnjake i bedan izgled tečnim puderom i da me nekako malo dotera. Imali smo samo nekoliko minuta da razradimo strategiju koje ćemo se držati pred sudijom, ali Džefri se držao filozofije moga oca da je izgled važniji od onoga što je u dosijeu.
- To nije pravo, ali tako ti je to - nastavi stari advokat. - Ako uspeš da daš prave odgovore i ostaviš dobar utisak, ostatak možeš mirno prepustiti meni.
Poznavao sam ga od detinjstva i, mada nisam znao zbog čega, veoma sam ga voleo. Moram reći da se, kao čovek od zakona, odlično snalazio. Doneo mi je odelo, novčanik, kreditne kartice i sva dokumenta - ličnu kartu, vozačku dozvolu i pasoš - da bi pred sudom potvrdio moj identitet. Ne znam kako, ali postigao je da se moj slučaj rešava prvi.
To prvo saslušanje trajalo je manje od deset minuta. Držeći se ugodne rutine, jedva probuđeni sudija nabrojao je sve tačke optužnice, a zatim dao reč optužbi i odbrani. Džefri je onda održao svoj govor. Ubedljivo je koristio dvosmislene silogizme i pokazao da je sve to jedan nesrećni nesporazum i tražio da me oslobode optužbe. Tužilac je, bez mnogo uvijanja, prihvatio da odustane od tužbe za egzibicionizam, ali ni posle žestokog preganjanja sa Džefrijem nije hteo da odustane od tužbe za napad na predstavnika zakona. Džefri je rekao da se ja izjašnjavam kao nevin. Zatražena je kaucija od dvadeset hiljada dolara, koja je zatim smanjena na pet hiljada dolara. Sudija je zatim rekao da ću dobiti poziv za suđenje i podigao čekić.
Naredni slučaj!

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:58 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1215134


6.

Čim se saslušanje završilo, shvatio sam da je Džefri dobio zadatak da me odvede u Boston. Navaljivao je da se svakako vratim s njim, a ja sam hteo da zadržim svoju slobodu kretanja.
- Frenk neće biti nimalo zadovoljan - progunđao je.
- Pa, ako neko može da izađe na kraj s njim, to si svakako ti, zar ne?
Kapitulirao je, i čak mi je dao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je brzo gurnuo u džep. Najzad slobodan!
Izašao sam iz suda i pešice prešao nekoliko blokova. Bilo je oko deset sati pre podne, ali je još bilo prilično sveže. Žamor velikog grada zvučao mi je umirujuće. Nisam oka sklopio u toku prethodne noći, ali sam osećao da sam se oslobodio tereta i da se polako vraćam u fizičku formu. Bolje sam artikulisao kretnje, bolje sam disao, a i ona strašna glavobolja je nestala. Samo me je stomak mučio i uporno je krčao. Zaustavio sam se u baru Dankin donats i uzeo veliku šolju kafe i jednu perecu pre nego što sam nastavio da hodam: cilj mi je bio Park avenija br. 5, Medison. Poslednji put bio sam u Njujorku na momačkoj večeri jednog mog drugara doktora, ali smo posle toga svi otišli u Atlantik Siti. Sećam se da smo kod Herca iznajmili auto kojim smo se odvezli do hotela Mariot Markiz, čuvenog po svom okretnom baru, koji se stalno vrteo praveći pun krug, tako da se mogao sagledati ceo Menhetn.
Kada sam stigao na Tajms skver, spopala me je ista ona zebnja koju bih uvek osetio na tom mestu. Noću su neonske kaskade kamuflirale upadljive znake propadanja, a usred dana nije bilo moguće zaobići taj neprijatni utisak: unaokolo su se nizali opskurni pip-šou lokali i porno-bioskopi, a na sve strane mogli su se videti klošari, narkosi s licima zombija i premorene prostitutke. Nekoliko turista motalo se po radnjama s kojekakvim suvenirima. Neki bezubi tip prosio je držeći karton s natpisom HIVpozitivan, koji mu je visio na konopcu oko vrata. Dvorište čuda na Raskrsnici sveta (Tajms skver često zovu i Raskrsnica sveta).
Prešao sam Brodvej i ušao u podzemni prolaz koji je vodio do hotelskog predvorja. Lako sam pronašao štand agencije koja je iznajmljivala automobile. Službenik je pogledao u kompjuter i utvrdio da su moji podaci još tu. Da ne bih gubio vreme, uzeo sam prvo raspoloživo vozilo koje su mi ponudili: jednu mazdu navaho pravougaonih linija i sa dvoja vrata. Kada je trebalo platiti, sa olakšanjem sam ustanovio da moja kreditna kartica još važi. Seo sam za volan i odvezao se s Menhetna Ruzveltovim bulevarom, usmerivši se ka zapadu.
Da bih povratio pamćenje, bilo je važno da se setim događaja koji je izazvao traumu. To je sve počelo u podrumu Svetionika 24 vetra.
Dok sam vozio ka Kejp Kodu, što je trajalo oko četiri sata, prelazio sam s jedne radiostanice na drugu da bih popunio prazninu od preko godinu dana. Ocenjivao sam popularnost Bila Klintona, o kome godinu dana ranije nisam znao ništa; pojavila se i neka nova alternativna grupa Nirvana, i zvuk njihovih gitara odjekivao je preko radio-talasa. Čuo sam da su tog proleća bile velike demonstracije u Los Anđelesu zbog toga što su oslobođena četiri policajca koja su prebila Rodnija Kinga. Jedan spiker najavio je pesmu Živim za sebe i shvatio sam da je Fredi Merkjuri sa desnice prešao na levicu. Na jednom programu posvećenom filmu čuo sam rasprave o meni nepoznatim filmskim ostvarenjima: Niske strasti, Posvećenost, Moj privatni Ajdaho...


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:58 am


Gijom Muso-U jednom trenu 1213486


7.

Bilo je više od dva sata po podne kada sam skrenuo na pošljunčani put koji je vodio prema Svetioniku 24 vetra. Nepromenjena i očaravajuća silueta svetionika uzdizala se među stenjem, izlažući svoje drvene strane blistavom suncu. Kada sam izašao iz kola, prineo sam ruku licu da se zaštitim od oblaka prašine koju je uzvitlao vetar duvajući preko hridi.
Trkom sam se popeo uz kamene stepenice koje su vodile do kuće. Vrata kuće bila su zaključana, ali sam ih otvorio jakim udarcem ramenom.
Za proteklih trinaest meseci ovde se ništa nije promenilo. Zatekao sam isti rustični nameštaj i iste izbledele ukrase. U sudoperi u kuhinji još su stajali moka lonac i šolja iz koje sam pio pre više od godinu dana. U kaminu je bilo pepela - očito ga niko nije čistio u međuvremenu.
Otvorio sam vrata hodnika koji je spajao kućicu sa svetionikom. Na kraju hodnika otvorio sam vratanca koja su vodila u podrum i pretrčao sve stepenike do dole.
Pritisnuo sam prekidač. Pravougaona prostorija bila je ista onakva kakvu sam je ostavio godinu dana ranije. Samo što je, ovoga puta, ona vlažna vrelina nestala i vazduh je bio svež. Pored buradi i drvenih sanduka video sam i moj alat: budak, bušilicu i polugu, skroz prekrivene paučinom.
Iza zidića od cigle bila su vrata od kovanog gvožđa. Zaboravio sam da zatvorim vratanca na dnu stepenica. Vazdušna struja ljuljala je vrata koja su škripala na zarđalim šarkama. Prišao sam bez straha, nadajući se da će me sve to podsetiti na prošle događaje i da ću sve sagledati jasnije. Treba da shvatim šta se desilo. Pokušao sam da ponovim sve svoje ranije pokrete, a rukom sam obrisao prašinu koja je prekrivala latinski natpis koji kao da mi se rugao:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihiljam erit.

Postajalo je sve hladnije. Mesto na kome sam se nalazio nije bilo prijatno, ali nisam dozvolio da to utiče na moju odluku. Drhteći od hladnoće, ušao sam u malu prostoriju nalik na zatvor. Ovoga puta nisam imao baterijsku lampu. Prostorija je bila potpuno utonula u tamu. Duboko sam udahnuo da se ohrabrim i pružio ruku da zatvorim vrata. Dok sam pružao ruku ka kvaci, nagli nalet hladnog vetra zalupi mi vrata ispred nosa. Poskočio sam i ukočio se u mestu, a onda sam neko vreme nepomično stajao, očekujući suočavanje s tajanstvenim neprijateljem.
No... ništa se nije desilo. Nije bilo grčeva, ni cvokotanja zubima, niti bubnjanja u ušima.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:59 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1207091

8.

Otišao sam iz svetionika donekle umiren, ali i delimično frustriran, imajući utisak da sam ipak nešto propustio.
Bili su mi neophodni odgovori, ali se činilo da treba da ih potražim negde drugde. Možda u ordinaciji nekog psihijatra ili na konsultacijama kod neurologa.
Seo sam za volan SUV-a i zaputio se u moj stan u Bostonu. Vožnja trajektom od sat i po činila mi se beskrajno duga. Za volanom sam skoro zadremao. Premor je delovao na mene, vrtelo mi se u glavi i jedva sam držao oči otvorene. Osećao sam se vrlo prljavo i bio sam iznuren. Bilo mi je potrebno da se istuširam i da odspavam, da nadoknadim nedostatak sna. Stomak mi se grčio i zavijao od gladi.
Parkirao sam na prvom slobodnom mestu ispred zgrade na Nort Endu, u kojoj sam stanovao. U kakvom li je stanju moj stan? Šta li je u mom odsustvu bilo s mojom mačkom?
Usput sam se zaustavio u prodavnici hrane Kod Džoa i snabdeo se osnovnom hranom: testo, pesto sos, jogurt; sredstvo za pranje posuđa, hrana za mačku... Izašao sam iz radnje sa dve velike papirne kese u rukama. Krenuo sam pešice stepenicama pored kojih su rasle glicinije, od Avenije Hanover prema mojoj zgradi, koja se nalazila na vrhu stepenica, noseći dve papirne kese u rukama. Ušao sam u mali lift u kome se osećao miris pomorandžinog cveta i ispružio ruku da pritisnem dugme za poslednji sprat.
Tada sam slučajno pogledao na brojčanik sata, misleći na ono što mi je otac kazao. Bilo je 17 sati. U isto ovo doba juče došao sam svesti u Katedrali Svetog Patrika.
Pre dvadeset četiri sata...
Broj 24 čudno mi je odjekivao u glavi. Prvo Svetionik 24 vetra... a zatim i Salivanov nestanak koji je trajao 24 godine.
Ta koincidencija delovala mi je čudno, ali nisam imao vremena da dobro promislim o tome. Osetih kako mi trnu vrhovi prstiju, a mučnina podiže želudac. Zadrhtah celim telom. Ono se ukruti i shvatih da sam izgubio kontrolu nad njim. Kao da sam bio uključen u struju i da mi hiljadu volti potresa mozak.
Ispustih kese s namirnicama.
A zatim, kao da me nalet vihora istrže iz sadašnjeg vremena.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:59 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1201716




1993.
Salivan

Znajte da lako mogu poverovati u sve to,
baš zato što je potpuno neverovatno.

Oskar Vajld

0.

Nekakav vreli pljusak sruči se na mene.
Bio je tako snažan da sam osećao kao da mi se ekseri zabadaju u lobanju. Vazduh je bio zasićen pravom ekvatorskom vrelinom koja je vitlala oko mene i pekla mi očne kapke. Nos mi je bio zapušen, gušio sam se. Pokušah da se uspravim, ali sam bio kao hipnotisan. Noge su mi se tresle i osećao sam da ću se uskoro srušiti. Odjednom mi grozan krik zapara uši.
Otvorih oči i poskočih. Bio sam u... nekakvoj tuš-kabini pod jakim mlazom vruće vode.
1.

Pored mene je stajala gola mlada žena prekrivena sapunom i šamponom i urlala iz sveg glasa. Lice joj je bilo izobličeno od zaprepašćenja i straha. Spustih joj ruku na rame da je umirim, ali pre nego što sam stigao da joj ma šta kažem, ona me raspali pesnicom posred nosa. Zateturah se i prineh ruke licu da se odbranim. Dok sam pokušavao da povratim dah, stiže me drugi udarac posred grudi i ja se sručih u ugao kabine. Pokušah da se uhvatim za zavese oko tuša, ali skliznuh po pločicama i udarih glavom u lavabo.
Prestravljena mlada žena zgrabi peškir, omota se njime i izlete iz kabine.
Ležeći na mokrom podu kabine, nejasno sam je čuo kako uzbunjuje susede. Reči su mi zvučale nerazgovetno i nejasno, ali sam ipak čuo „silovatelj”... „u mom kupatilu”... „pozvati policiju”...
Još sav presamićen, zaglušen i nesposoban da se pokrenem, pokušavao sam da obrišem vodu iz očiju. Nos mi je krvario i bio sam bez daha, kao da sam upravo istrčao maraton.
Mozak mi naredi da se uspravim i krenem, ali me udovi nisu slušali. Znao sam da sam u velikoj opasnosti. Naučio sam tu lekciju u Katedrali Svetog Patrika. Morao sam da, po svaku cenu, nekako izbegnem zatvor. Zato prikupih svu snagu i s naporom se uspravih, pogledah po sobi i priđoh prozorskom oknu. Otvorih prozor koji je gledao na uličicu između zgrada. Pognuh glavu i ugledah veliku pravolinijsku aveniju sa četiri saobraćajne trake, koja se spuštala nizbrdo.
Žute siluete taksija isticale su se na pozadini tamnih cigala zgrada, a na krovovima sam video rezervoare za vodu: nije bilo nikakve sumnje, opet sam se zatekao u Njujorku.
Gde sam?
I, naravno... u kome se vremenu nalazim?
Pošto sam čuo kako se glasovi bliže vratima stana, zajahao sam prozorsku dasku i potegao uvis metalne požarne stepenice. Nekako sam se spustio do ulice i nasumično krenuo jednom ulicom onoliko brzo koliko su mi ukočeni mišići dozvoljavali. Zagledao sam se u plave table s belim slovima i shvatio da sam na raskršću Avenije Amsterdam i Sto devete ulice. Dakle, bio sam na severozapadu Menhetna, u studentskom kvartu Morningsajd Hajts. Začuo sam policijsku sirenu koja se bližila. U panici naglo skrenuh levo da bih se sklonio sa avenije i uđoh u jednu uličicu oivičenu zelenilom.
Zavukoh se između dve zgrade i pokušah da malo povratim snagu. Obrisah krv s lica rukavom košulje. Odelo mi je bilo skroz mokro. Bio sam u istom onom odelu koje mi je doneo Džefri Veksler. Mahinalno sam pogledao na ruku i video da je dedin sat, elegantni tank, još tu i da pokazuje da je prošlo devet sati ujutro.
Ali koji je danas dan?
Pokušah da se saberem. Upamtio sam samo da sam bio u liftu kojim sam krenuo u moj stan, da sam ispustio kese sa hranom i dobio nalet nesvestice i grčeva, isti kao i u prvom slučaju, onda u podrumu svetionika...
Pretrnuh. Vazduh je bio topao, nebo plavo, a sunce je već prijatno grejalo. No ja sam se, i pored svega toga, tresao i cvokotao.
Treba mi druga odeća.
Podigoh pogled: između prozora su bili razapeti konopci s rubljem koje se sušilo. Svakako da to nije bila odeća mojih snova, ali nisam mogao da biram. Popeh se na kontejner za đubre i nekako se uspentrah uz donji deo fasade da bih dohvatio nešto od odeće s konopca. Zgrabih ono što je bilo pri ruci: platnene pantalone, prugastu majicu s natpisom Jenki i nekakvu jaknicu od džinsa. Ništa od toga nije bilo baš moj broj - pantalone su mi padale na cipele, a jakna je bila preuska - ali sam bar imao suvu odeću. Pokupih novac iz mog džepa i bacih mokro odelo u kontejner.
Izašao sam na aveniju i umešao se u gomilu. Opet sam osećao vrtoglavicu, a stomak mi se grčio i glava me je bolela. Ako želim da budem sposoban da mislim, treba nešto da pojedem. Videh zgodan restorančić na drugoj strani ulice i ubacih dve četvrtine dolara u automat za novine. Pogledah datum na vrhu naslovne strane, sav u strahu od onoga što ću otkriti.
Bio je utorak, 14. septembar 1993. godine...

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:59 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1195616


2.

- Izvolite vaša jaja, tost i kafu, gospodine.
Servirka je stavila tanjir sa hranom i šolju s kafom na sto od veštačkog kamena i osmehnula mi se pre nego što se vratila za šank. Gutajući doručak, s velikom pažnjom preleteo sam pogledom preko glavnih naslova u Njujork tajmsu:

JICAK RABIN I JASER ARAFAT POTPISUJU MIROVNI SPORAZUM.

PREDSEDNIK KLINTON POZDRAVLJA „ODLUČNOG KOLEGU".


Uz članak su bile i fotografije, veoma začuđujuće i neočekivane: stojeći ispred Bele kuće, predsednik Bil Klinton je, sa osmehom na licu i raširenih ruku, pozdravljao izraelskog premijera, a s njegove leve strane stajao je lider PLO-a.
Taj simbolični gest i izjave učesnika ukazivali su na nadu u skori mir između zaraćenih naroda. Da li je to bilo stvarno, ili sam ja negde u četvrtoj dimenziji?
Razmotrih svoju situaciju. Od mojih poslednjih sećanja delilo me je četrnaest meseci. Opet je došlo do naglog i neobjašnjivog skoka kroz vreme.
Za ime sveta, šta mi se to dešava?
Osetih da mi se ruke tresu. Bio sam uplašen. Bio sam, zapravo, prestravljen, baš kao neko dete kome su rekli da se ispod njegovog kreveta krije čudovište. Znao sam da mi se dešava nešto ozbiljno i da je moj život skrenuo iz svog uobičajenog toka.
Duboko sam disao da se smirim - to sam ponekad savetovao i pacijentima. Ne smem da klonem, moram da se suočim s tim. No kome da se obratim? Od koga mogu zatražiti pomoć?
Odgovor mi se sam nametnuo: svakako ne mogu da se obratim ocu koji me je stalno lagao. No jedan drugi lik pomoli se na mom horizontu: jedini živi čovek kome se, izgleda, desilo isto što i meni - moj deda, Salivan Kostelo.
Servirka je obilazila sve stolove dopunjavajući šolje s kafom. Iskoristio sam njen prolazak da joj zatražim plan grada i obećao sam joj dobru napojnicu.
Posrkah nekoliko gutljaja tople kafe, prisećajući se onoga što mi je otac rekao. Tvoj deda nije mrtav. Salivan je u Njujorku. Smešten je u psihijatrijsku ustanovu na Ruzvelt Ajlandu.
Kada mi je servirka donela kartu, uočio sam na njoj tanku liniju kopna usred Ist Rivera: Ruzvelt Ajland, ostrvo sasvim nelogično uglavljeno između Menhetna i Kvinsa. Dugo je tri kilometra, a široko oko dvesta metara, i nikada ranije nisam kročio na njega. Sećam se da sam negde pročitao da na ostrvu postoji stara bolnica za psihijatrijske slučajeve, ali sam mislio da je odavno zatvorena. Ali možda i nije tako. Naime, kada sam radio kao internista, čuo sam da na ostrvu sada postoje tri bolnice i da je jedina psihijatrijska klinika, nazvana bolnica Blekvel, u žalosnom stanju; svi su je, zbog njenog petougaonog oblika, zvali „Pentagon”. Svakako je Salivan bio tu smešten.
Mogućnost da upoznam dedu postala mi je ne samo cilj već me je malo i ohrabrila. Treba odmah da odem tamo. Međutim, da li će me pustiti da uđem? Mislim da hoće, ako mogu dokažem da sam mu rod i direktan potomak.
Odjednom sav pretrnuh.
A gde mi je novčanik?
Kada sam naglo ispraznio džepove svog mokrog odela, pokupio sam iz njih novac, ali nisam uzeo novčanik sa dokumentima.
Sav u panici, platih obrok i potrčah nazad u uličicu. Kontejner nije bio ispražnjen. Nađoh kesu sa svojim odelom i detaljno pretražih džepove pantalona.
Nije ga bilo...
Dovraga!
Ako je u ovom mom potpuno iracionalnom životnom toku bilo neke logike, novčanik bi svakako trebalo da bude u odelu. Nisam mislio da su mi ga ukrali: lopov bi uzeo i sav novac koji se nalazio u džepovima.
Znači, izgubio sam ga...
Načinih nekoliko koraka prema Aveniji Amsterdam. Mozak mi je grozničavo radio.
Svakako sam ga izgubio u onom kupatilu.
Noge me same ponese prema ulazu u zgradu iz koje sam pre jedan sat panično pobegao. Mesto je bilo tiho, skoro napušteno. Nije bilo nikakvog traga policije niti ma kakve uzbune. Vrteo sam se ukrug oko zgrade, rešen da okušam sreću. Požarne stepenice bile su podignute, ali sam ih ipak dohvatio, popevši se na neki zidić. Uspentrao sam se do poznatog prozora na trećem spratu. Staklo je bilo počišćeno i umesto razbijenog okna zalepljen je komad debelog kartona. Lako sam ga uklonio i podigao prozor, pa sam ušao.
Nije se ništa čulo. Nije bilo odbora za doček. Devojka je nečim na brzinu očistila mrlje od krvi i sakupila otpatke. Šunjao sam se unaokolo na vrhovima prstiju. Na prvi pogled, nigde nije bilo ni traga od mog novčanika. Veoma zabrinut, najzad sam čučnuo i pogledao pod jednu klimavu komodicu, a zatim i ispod police od belog drveta na kojoj su bili poredani lekovi, kozmetika, fen i razni toaletni pribor.
Tu, u prašini, najzad ugledah svoj novčanik od presovane kože, koji mi je svakako ispao kada sam jutros skliznuo pod lavabo.
Pružih ruku i dohvatih ga, proverih moja dokumenta i ispustih prvi uzdah olakšanja posle dužeg vremena. Znao sam da bi bilo mudro da što brže odmaglim odatle, ali mi je ta mala pobeda ulila samopouzdanje, a u kući je vladala potpuna tišina, pa sam izašao iz kupatila i krenuo kroz stan.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:00 am


Gijom Muso-U jednom trenu 1180681


3.

Stan je bio prazan.
Bio je to mali i prilično neuredan stan, ali lepo uređen. Na šanku u maleckoj kuhinji stajala je kutija žitarica i jogurt, koje stanarka, verovatno u žurbi pri polasku, nije stigla da vrati na mesto.
Gricnuo sam nekoliko suvih žitaričnih pahuljica, a zatim sam vratio kutiju u frižider. Nešto me je zadržavalo na tom mestu: želeo sam da shvatim zašto sam se osvestio baš tu.
Odšunjah se u salon. Tu su stajale dve uske police s knjigama. Uz plejer su stajale desetine VHS traka: epizode serija Sajnfeld i Tvin Piks, kao i autorski filmovi: Pariz, Teksas Vima Vendersa, Seks, laži i video-trake Stivena Soderberga, Opasne ulice Martina Skorsezea, Izuzetan dan Etorea Skole, Lift za gubilište Luja Mala i serija filmova Meril Strip: Sofijin izbor, Žena francuskog poručnika, Moja Afrika...
Na zidu sam opazio reprodukcije radova čuvenih slikara -Endija Vorhola, Kita Heringa i Žan Mišela Baskijata.
Na niskom stočiću stajala je paklica mentol cigareta i ploča s natpisom I LOVE NY. Seo sam na kanabe koje je pritom malo zaškripalo i pripalio jednu cigaretu. Kad sam izduvao prvi oblačić dima, pomislio sam na mladu ženu koja je jutros urlala pod tušem. Strah koji sam na njoj opazio nije ostavljao mesta sumnji: prestravila se jer se iznenadila. Uostalom, nismo se poznavali. Svakako sam se samo pojavio pred njom, poput nekakvog ošamućenog Doktora Hua.
Mjaukanje me je nateralo da se osvrnem. Tigrasta mačka riđe dlake sa okruglim očima upravo je skočila na rukohvat kanabeta. Uspeo sam da žmirkajući pročitam ime na njenoj pločici oko vrata: „Remington”.
- Hej, zdravo!
Kada sam pokušao da je pomazim, mačka skoči i nestade isto tako brzo kao što se i pojavila.
Podigoh se da pogledam i poslednju preostalu prostoriju u stanu. Na podu je bio parket od grubo obrađenog drveta, a u sobi se nalazio vrlo raznorodan nameštaj: bio je tu stari krevet sa okvirom od kovanog gvožđa, moderni, lakirani crni pisaći sto i lep kristalni luster iz nekog prošlog veka. Na komodici kraj kreveta stajao je časopis Plejbil s kritikama i ilustracijama iz najnovijih muzičkih komedija (maska i ruža Fantoma iz opere, mačje oči iz mjuzikla Mačke, red plesača iz Korus lajna...), a i nekoliko ukoričenih romana (Molitva za Ovena, Voljeni, Rafael, poslednji dani).
Na zidu su bile zalepljene razne fotografije moje neznanke - neke snimljene u večernjim haljinama, a neke u donjem rublju. Kada je pozirala za crnobele fotografije, imala je neobične frizure: razdeljak na sredini, stepenastu punđu, konjski rep, četvrtasto ošišanu kovrdžavu frizuru i vazdušaste lokne rasute po obnaženim ramenima. Devojka svakako nije bila profesionalna manekenka, ali je očigledno napravila album koji je mogla da pokazuje po agencijama.
Iznad radnog stola stajao je, prikačen na zid, raspored časova u školi Džulijard, čuvenoj pozorišnoj akademiji. Pored toga bilo je ispisano ime: Elizabet Ejms. Devojka je imala dvadeset godina i bila je na prvoj godini studija na dramskom odseku.
Otvorio sam i fioke komode, pa sam bez ustručavanja pretresao sve što sam dohvatio: pakete ljubavnih pisama upućenih nekom Dejvidu, polaroidske snimke potpuno gole Elizabet - izazovne poze koje su možda prvo bile namenjene tom Dejvidu, ali je ona, na kraju, ipak rešila da ih ne pošalje; zatim je tu bio i nekakav raspored radnih dana u baru Frentik na Ist Sajdu. Na jednoj zidnoj tabli od plute našao sam zakačene razne račune i bankarske izvode koji su ukazivali na minuse na računu i neplaćenu stanarinu.
Ostao sam u toj sobi nekoliko minuta zureći u fotografije na zidu. Zapazio sam jednu koja je bila priličan kliše: Elizabet sedi u Central parku, zavaljena na naslon klupe, snimljena nekog snežnog dana. Ima na glavi vunenu beretku, preveliki kaput i čizme od prevrnute kože. Ta fotografija bila je najmanje seksi, ali je bila i jedina na kojoj se osmehivala.
Kada sam krenuo napolje, uzeo sam tu fotografiju i ubacio je u džep.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:00 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1178374

4.

Dva sata kasnije.


- Ostaviću vas nasamo s njim - reče mi bolničar. - A priori nema vidnog razloga da se ponaša agresivno, ali, pošto ste lekar, znate i sami da s takvim pacijentima nema pravila...
Nalazio sam se na sedmom spratu bolnice Blekvel, čuvenog „Pentagona”, ispred vrata sobe u kojoj je boravio moj deda. Kada sam izašao iz stana Elizabet Ejms, uzeo sam taksi do ugla Druge avenije i Šezdesete ulice. Odatle sam se vozio metroom, pa zatim žičarom preko Ist Rivera, sve do Tramvaj plaze u centru Ruzvelt Ajlanda. Zatim sam pešice došao do zgrade „Pentagona”, na južnom kraju ostrva. Bolnica je imala lošu reputaciju. Izgrađena je sredinom XIX veka za bolesnike obolele od variole, koje su građani Njujorka želeli da stave u karantin. Zatim je pretvorena u azil i na nju su se sručile sve tipične nevolje ovakvih institucija: bilo je previše pacijenata, bolesnici su loše tretirani, psihijatrijski tretmani često su bili na ivici zakona. Šezdesetih godina dosta se pisalo o toj bolnici: otkrivene su razne nezakonitosti, a jedan deo osoblja bio je podvrgnut istragama i sudilo im se. U međuvremenu se situacija malo popravila, ali bolnica nikako nije mogla da se otrese loše reputacije. Kada sam počeo da studiram medicinu, skoro svake godine najavljivali su da će je zatvoriti, ali je trebalo imati u vidu sledeće: „Pentagon” je i dalje nekako opstajao, a ja sam se sada nadao da ću u njemu naći rešenje svog problema.
- Moram da vas upozorim - reče bolničar. - Dugme za hitne pozive iz sobe ne radi.
Bilo mi je teško da ga pogledam u lice. Baš kao i jedan lik iz stripa, nazvan Dvolični, i on je imao jednu polovinu lica unakaženu opekotinom.
- Dakle, ako dođe do makar i najmanjeg problema, slobodno vičite na sav glas - nastavi on. - Nije sigurno da će vas neko čuti, ali to je najbolji način da se ti starci prepadnu i smire.
- Pripazite malo, govorite o mome dedi!
- Pa, ako čovek više ne sme ni da se našali... - promumla on, sležući ramenima.
Dvolični otvori vrata sobe, pusti me da uđem i pažljivo ih zaključa za mnom. Bila je to mala prostorija, prava spartanska ćelija s krevetom gvozdenog okvira, plastičnom stolicom i stolom pričvršćenim za pod. Na dušeku je ležao neki čovek razdrljenih grudi i naslonjen na jastuk. Bio je to tajanstveni stranac sa srebrnkastom bradom i proređenom sedom kosom koja mu je padala na ramena. Pogled mu je bio staklast i nepomičan, i činilo se da se nalazi negde drugde, zanesen u sanjarenje i nepomičan poput statue. Neka vrsta drogiranog Gandalfa.
- Zdravo, Salivane - rekoh prilazeći mu pomalo zbunjeno. -Zovem se Artur Kostelo. Nismo se sreli, ali ja sam sin vašeg sina Frenka. Vi ste moj deda.
Pa, nije ni tako loše, za početak...
Salivan je ostao da leži kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža moje prisustvo.
- Ja, sve donedavno, nisam znao za vas - objasnih mu, sedajući pored kreveta. - Nisam znao ni da ste živi, niti da ste smešteni ovde. Da sam znao, svakako bih došao i ranije.
U sebi sam, na osnovu informacija koje sam dobio od oca, sračunavao njegove godine. Ako se nisam prevario, deda je imao sedamdeset godina. No i pored očitih znakova proticanja vremena i brade koja mu je prekrivala deo lica, mogao sam da uočim njegove pravilne crte, visoko čelo, skladan ali izrazit nos i isturenu odlučnu bradu. Prisetih se, bez muke, nekih njegovih fotografija od pre trideset godina: odlučni direktor preduzeća u odelima skrojenim po meri, sa ukrasnom dugmadi na manžetnama i fedora šeširima na glavi. Setio sam se i jedne njegove posebne fotografije: deda sedi sa cigarom u zubima, i nogama na radnom stolu u svojoj kancelariji u Aveniji Medison. Drugo doba i sasvim drugi čovek... Približih stolicu krevetu i pokušah da uhvatim njegov pogled.
- Danas sam došao ovamo da zatražim vašu pomoć. Nije ni trepnuo.
- Nasledio sam vaš Svetionik 24 vetra i...
Pustio sam da ta rečenica ostane nedovršena, nadajući se reakciji koja nije usledila.
Uzdahnuo sam. Izgleda da sam pogrešio što sam došao ovamo. Mi smo jedan drugome bili potpuno strani. A Salivan je očigledno bio utonuo u potpuno ćutanje i ništa nije navodilo na pomisao da bi i poželeo da izađe odatle.
Ustao sam, prišao prozoru i zagledao se u oblake slične gomilicama vate, posmatrajući ih kako plove prema Astoriji. Bez obzira na godišnje doba, sve je ovde delovalo ledeno. Čuo sam šum vode u radijatoru, ali on nije odavao nikakvu toplotu.
Vratio sam i i seo, rešen da pokušam još jednom.
- Frenk mi je ispričao da ste, četiri godine posle nestanka, došli u vezu s njim i da ste mu zatražili da zazida metalna vrata u podrumu svetionika.
Starac je i dalje nepomično ležao ruku skrštenih na stomaku, ukočen i hladan poput nadgrobnog spomenika, ja nastavih priču.
- Sišao sam u taj podrum. Razbio sam zidić od cigle i...
Mačjom brzinom, Salivan odjednom ispruži ruku i zgrabi me za vrat.
Bio sam uhvaćen na prepad. Potpuno sam zanemario opreznost, imajući u vidu njegovu letargiju, i sada mi je njegova čelična šaka stezala grlo. Nisam mogao da dišem, pa sam samo uplašeno zurio u njega. Podsećanje na ona vrata delovalo je na njega poput elektrošoka i oči su mu odjednom zasijale nekim strašnim metalnim sjajem.
- Zašto si to učinio, mali magarče? - huknuo mi je u uvo. Pokušao sam da se oslobodim stiska, ali on me nije puštao.
Odakle mu samo tolika snaga? Osećao sam kako njegovi prsti tonu u moj vrat i stežu mi dušnik. Pa taj krelac će, na kraju, još i da me udavi!
- Otvorio si metalna vrata? Ušao si u prostoriju?
Klimnuo sam glavom. Moj odgovor bacio ga je u vidljivo očajanje. Odjednom me je pustio, pa sam počeo glasno da kašljem.
- Vi ste skroz ćaknuti! - povikao sam i ustao sa stolice.
- Možda i jesam - priznade on - ali ti si se, dečko moj, uvalio u potpuno sranje.
Nastalo je poduže ćutanje. Više od minuta samo smo se gledali, baš kao dva ukrasna psetanceta od porcelana. Salivan se odjednom preobrazio. Bio je ozbiljan i usredsređen, i činilo mi se da se prenuo iz svog košmara. Kao putnik koji se vratio s putovanja punog peripetija. Pogled mu je bio živahan i pronicljiv, i odmerio me je od glave do pete.
- Šta reče, kako se ono zoveš?
- Artur. Artur Salivan Kostelo.
Kada je čuo moje drugo ime, slab osmeh ozari mu lice i na njemu se javiše dve bore.
- A što si zdipio moj sat, Arture Salivane Kostelo? - upita pokazujući tank na mojoj ruci.
- Želite li da vam ga vratim?
Potapša me rukom po ramenu.
- Ne želim, drugar. Veruj mi, biće ti potreban više nego meni.
Ustade krčkajući zglobovima, kao da mu je bilo pomalo neudobno u sopstvenom telu.
- Dakle, otvorio si ona vrata od podruma i sada se pitaš šta ti se dešava...
- Pa da, imam mnogo pitanja za vas. Trebalo bi da...
Podiže brzo ruku da me prekine.
- Koja je ovo sada godina?
- Rugate li mi se?
- Da, šalim se. Znam da je danas 14. septembar 1993. godine.
Video sam da se malo zamislio pre nego što mi je postavio sledeće pitanje:
- A šta ono, beše, radiš u životu, dečko?
- Lekar sam, a zašto pitate?
- Onako, nema posebnog razloga. Radiš li u bolnici?
Dok sam razmišljao šta da kažem, njegov mozak je veoma grozničavo radio, a oči su mu sijale na način koji ne mogu da opišem.
- Imaš li, možda, kod sebe koju cigaretu?
- Čini mi se da ovde ne sme da se puši - rekoh, pokazujući na detektor dima.
- Zar još nisi shvatio? U ovoj buvari ništa ne funkcioniše.
Uzdahnuh, pretražih džepove i izvukoh paklicu mentol cigareta koje sam našao kod Elizabet Ejms.
- Uh, kakvo je ovo sranje? Ličim li ti ja na neku curicu? Zar nemaš laki strajk?
Ne čekajući na moj odgovor, on tiho opsova, ali na kraju ipak pripali cigaretu i povuče dobar dim.
- A kada si, zapravo, otvorio ta vrata? - upita me uozbiljivši se odjednom.
- U junu 1991. godine.
- Dakle, ovo ti je tek drugo putovanje... A kada si se poslednji put probudio?
- Jutros u devet sati. A šta vam, zapravo, znači taj izraz putovanje?
- Dobičeš odgovore na sva svoja pitanja, mali. No treba nešto da mi učiniš, jednu uslugu.
- Kakvu uslugu?
- Pomozi mi da zbrišem iz ove pacovske rupe. I to danas.
Odmahnuh glavom.
- Šalite se? Pa to nikako nije moguće, a nije ni poželjno, Salivane - rekoh ubedljivim tonom lekara kakvim sam se nekada obraćao pacijentima. - U vašem stanju to bi bilo vrlo nerazumno i...
On se podrugljivo nasmeja i uperi kažiprstom u moje grudi:
- Ali ti to nećeš učiniti zbog mene, mališa. To ćeš uraditi zbog sebe. Slušaj me pažljivo, imamo vrlo malo vremena.
Zatim se nagnu ka meni i prošaputa mi na uvo niz neobičnih uputstava. Svaki put kada bih otvorio usta da nešto kažem, ućutkao bi me naglo podižući glas. Čim je završio, iznenada se oglasi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi.
Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne.
- E pa, gospodine, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:00 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1178365


5.

Vratih se na Menhetn žičarom.
Mozak mi je ključao, a ideje su mi se sudarale po glavi. Bio sam zatečen brzinom razvoja događaja. Salivan je imao razrađen plan, ali nisam verovao da sam u stanju da mu zaista pomognem u bekstvu. Sigurno to nisam mogao da izvedem sasvim sam. Pokušah da podignem nešto novca sa bankomata, ali mi je ovog puta kartica bila odbijena. Verovatno zato što je nisam koristio već dve godine. Prebrojao sam svoja skromna sredstva. Imao sam oko sedamdeset pet dolara. Dovoljno za kartu do Bostona, ali nedovoljno za ma šta drugo. Pogledao sam na sat: jutro je bilo pri kraju.
Hitrim korakom utrčah na stanicu Pen i uzeh kartu za Boston u jednom pravcu. Pogledah na tablu s redom vožnje i videh da naredni voz polazi u 13.03. Požurih na peron i uskočih u vagon.
U toku vožnje premetao sam po mislima neka bitna pitanja. Prvo je bilo: kako zaustaviti to prokletstvo koje me je snašlo i vratiti se ranijem životu? Na um mi je padalo jedno jedino rešenje: Salivan. No u tom slučaju postavljalo se i drugo ozbiljno pitanje koje je mučilo moju savest: kako pomoći psihijatrijskom bolesniku da pobegne iz bolnice? Osobi o čijem zdravstvenom stanju nisam imao mnogo pojma. Nekome ko je pokazao da ume da bude nasilan. Nekontrolisanoj osobi koja je u stanju da napada nedužne ljude, a možda i učini nešto gore?
Odgovor je glasio: to nikako ne treba činiti.
Treće pitanje bilo je: imam li ja izbora?
I tu je odgovor bio sasvim jasan...

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:01 am


Gijom Muso-U jednom trenu 1175060


6.

Stanica Boston saut 16.40


Kada sam stigao na stanicu, pravo iz voza potrčao sam prema bankarskoj četvrti. Imao sam malo vremena, jer su sve banke radile samo do pet sati po podne.
Moja banka nalazila se u prizemlju jedne poslovne zgrade pored Fanej hola. Na ulazu naleteh na staklena ulazna vrata koja je neki portir upravo zatvarao. Lupnuh tri puta po staklu; on se okrenu i pogleda me ljutito. Prstom lupnuh po brojčaniku sata i pokazah mu da je 16.59. On odlučno odmahnu bradom i posprdno mi pokaza na zidni sat na kome je bilo 17.01.
Uzdahnuh i ljutito raspalih pesnicom po vratima. Izazvan mojim postupkom, portir je svakako premišljao o tome da li da reaguje ili ne, ali je opreznost nadvladala, pa odluči da pozove nekog odgovornijeg. Uskoro se preda mnom stvori Peter Lenge, bankar koji se već godinama bavio računima moje porodice. On mi lično otvori vrata.
- Arture, veoma dugo se nismo videli!
- Bio sam na putu po Evropi - slagah. - Znam da je prilično kasno, ali mi je neophodna vaša pomoć.
- Uđite, molim vas.
Na brzinu mu zahvalih, ali nisam gajio nikakve iluzije: bio je tako predusretljiv samo zbog toga što je godinama bio očev bankar. Pođoh za Lengeom u njegovu kancelariju, objasnih da mi je kreditna kartica nevažeća i upitah ga za moje finansijsko stanje. On uključi kompjuter da pogleda poslednje transakcije. U toku poslednje dve godine moga „odsustva” finansijske transakcije su se nastavljale. I to, nažalost, samo u smislu skidanja novca s računa. Moja stanarina, osiguranje i rate studentskog kredita odbijane su s metronomskom preciznošću. Pošto je bolnica prestala da uplaćuje moju malu platu, u banci su odbijali sve te sume od malog nasleđa koje mi je majka ostavila, te je do sada na mom računu ostalo samo oko devet hiljada dolara.
- Želeo bih da podignem celu tu sumu.
- Pa, to se može učiniti - odgovori Lenge uz malu grimasu - ali treba da dođete sutra, a i da na računu ostavite bar hiljadu dolara.
Navaljivao sam i pokušao da mu objasnim da večeras moram da otputujem iz Bostona, a da mi je taj novac, koji mi je majka ostavila, neophodan. Nisam očekivao da ću ga dirnuti, ali me je ipak saslušao i pokušao da mi izađe u susret. Posle pola sata izašao sam sa osam hiljada dolara gotovine u džepu. Kada smo se rastajali, taj tip mi čak „izrazi saučešće”, kao da mi je majka tek nedavno preminula.
Načinih tužno lice i zatim odoh, ne postavljajući više nikakva pitanja, te uskočih u prvi taksi koji se kretao ka južnom Dorčesteru.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:01 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1174979


7.

U Opštoj bolnici Masačusetsa stažisti na urgentnoj medicini tri puta mesečno imaju specifičnu radnu obavezu: idu ambulantnim kolima u najgore delove grada i nude besplatnu medicinsku pomoć njihovim stanovnicima. Teorijski, to je dobra zamisao. U praksi se to često pretvara u pravi košmar. U toku nekoliko meseci takve prakse saznao sam da je naše vozilo najčešće bilo meta napada lokalnih dilerskih bandi koje su smatrale da im kvarimo posao. To je dostiglo takve razmere da smo doživeli obijanja, napade, pljačke, prebijanja, sve dok vozači ambulantnih kola nisu zatražili od sindikata da ih oslobodi ovakvih obaveza. Ali opštinske vlasti insistirale su da se ta praksa nastavi, pa su od tada u tim pohodima učestvovali samo dobrovoljci. U nekoliko takvih prilika lično sam vozio ambulantna kola, po koja sam odlazio u periferne delove grada i uzimao ih iz nekakvih garaža koje su više ličile na šupe.
To je sve bilo prilično skoro, mada mi se sada činilo da se dešavalo vrlo davno, ali sam se prisetio Ficpatrikovog auto-servisa, jednog od najvećih u gradu, koji se specijalizovao za popravke pogrebnih kola, školskih autobusa i vozila prve pomoći.
U tom servisu osećao se vrlo jak miris goriva i gume. Čim sam se pojavio na ulazu, jedan beli bul-terijer agresivno se zaleteo na mene lajući na sav glas.
Oduvek sam se plašio pasa. Od ovog sam se prosto prestravio i on je to osećao. Međutim, trudio sam se da ga ignorišem i pošao sam prema dežurnom mehaničaru.
- Zdravo, Deni.
- Zdravo, mali, baš lepo što si naišao! Ne boj se moje Zorije, to je vrlo zgodna curica, da znaš!
Brdo sala, visoko metar i devedeset centimetara, odeveno u nekakvu lovačku košulju i ulepljen radnički kombinezon, krenu ka meni. Deni Ficpatrik delovao je još opasnije od keruše. Iza leđa su ga svi zvali Džaba Hat, ali se niko nije odvažio da mu to kaže u lice.
- Konrad me šalje po ambulantna kola za večeras - ispalih ja kao da smo se sinoć rastali.
- Ma šta to pričaš? Pa nisam dobio nikakav zahtev.
- Konrad će ti poslati faks - spremno odgovorih. - Znaš kako je, odluče takvo nešto u poslednjem trenutku. Večeras treba ići u Matapan i Roksberi. Možda će biti potrebno prevesti jednog ili dva pacijenta, no svakako nam treba neki manji auto. Imaš li neka laka bolnička kola?
- Pa, imam jedan ford E - pokaza on neodređeno bradom - ali...
Zaputih se prema malom kombiju pretvorenom u kola hitne pomoći.
- E pa ovaj je baš dobar. Ne brini za faks. Potpiši ga umesto mene kada ti bude stigao. To si već radio.
No tada se Deni namesti tako da mi je preprečio ulazak u vozilo.
- Samo malo, momče. Vrlo bih se začudio da dobijem ma kakav faks od Konrada.
- O, a zbog čega?
- Pa zato što on već šest meseci ne radi u bolnici.
Ja se uprepodobih i krenuh na sve ili ništa.
- Čuj, Deni, zar misliš da mi je drago što su mi uvalili ovu turu? Već dve godine nisam imao nikakve veze s tim. Kažem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da radim sa ambulantnim kolima? Nisu baš zgodna za odlazak u provod, zar ne? godine nisamimao nikakve veze s tim. Kažem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da Deni Ficpatrik počeša se po glavi. Trebalo je, dakle, da mu naglasim poentu i ne ostavim mu previše vremena za razmišljanje. Morao sam da mu obećam bilo šta. Jedna vest iz novina odjednom mi dade ideju:
- U subotu Red soksi igraju protiv Jenkija, dođi da gledaš utakmicu kod mene. Znam da ti se sviđa naša Veronika. Biće tu i njene drugarice Olivija i Patriša, znaš, ona mala riđokosa sa hirurgije. Te devojke nisu nimalo odbojne, naročito kada malo popiju, shvataš šta mislim, zar ne?
U mislima sam se izvinjavao Veroniki, ali sam se tešio da to ne činim iz zabave već radi ostvarenja jednog dobrog cilja...
- Dobro, važi za subotu - reče Deni dajući mi ključeve. -Gde sada stanuješ?
Posle pet minuta izvezao sam ambulantna kola iz garaže sa osmehom na usnama.
Prošao sam kroz Dorčester i nameravao da izađem na put za Njujork. Taj kvart bio je ogroman i pun crvenkastih kućica, industrijskih pogona i ograda ispisanih grafitima. To je bio Boston koji sam voleo: vrelo je kao u loncu - bilo je tu ograđenih terena za košarku i malih radnji u vrlo originalnom okruženju.
Stao sam na semaforu, uključio radio i pronašao neku stanicu s pesmom koja mi nije bila poznata, ali sam počeo da zviždućem refren. Malo-pomalo, moj plan se ostvarivao, mada je ostalo još dosta toga da se uradi. Na semaforu je i dalje bilo crveno svetlo, a s radija se čula neka nova pesma. Nestrpljivo sam se osvrtao unaokolo. S leve strane opazio sam veliki pano koji je bio sav išaran. Tri velika slova Z prekrivala su putokaz prema groblju Forest Hils kao da je neko želeo da ga prikrije. Znao sam to groblje: na njemu mi je bila sahranjena majka, a i moja baka po ocu.
Kada se upalilo zeleno svetlo, sedeo sam i dalje nepomično, ne osvrćući se na automobilske sirene vozila iza mene. Primite moje saučešće. Odjednom me naglo saznanje pogodi poput groma: naš bankar nije mi izjavio saučešće povodom davne smrti moje majke.
On je mislio na smrt moga oca.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:02 am


Gijom Muso-U jednom trenu 1172473


8.

Groblje se prostiralo na preko sto hektara i više je ličilo na neki engleski park. Pošto sam ostavio auto na parkingu, krenuo sam stazom preko brežuljkastog terena, između mermernih česmica i kapela sa gracioznim i vazdušastim statuama.
Nisam ni kročio ovde od dana majčine sahrane - jednog kišnog letnjeg dana 1984. godine - a groblje se od tada dosta promenilo. Međutim, kada sam prešao jedan brežuljak, ugledah jezerce sa stenovitim masivom u pozadini, koji je celom predelu davalo izgled nekog gotskog pejzaža.
Nastavio sam da hodam stazom oivičenom drvećem, s kamenim zidovima sa obe strane. Sunce se spuštalo ka zapadu i bacalo je prijatno svetlo. U bujnom zelenilu zapazio sam i nekoliko posetilaca koji su očigledno malo produžili svoju posetu groblju uživajući u lepom vremenu, a povetarac je lako njihao grančice žbunja i cveće u lejama.
Hodao sam pošljunčanom stazom u senci stogodišnjih stabala, koja je vodila između grobnica i grobova. I ja sam uživao u tom prijatnom danu sve dok ne ugledah nadgrobni spomenik na očevom grobu.

Frenk Kostelo
2. januar 1942.
6.septembar 1993.
Bio sam kao ti,
Bićeš kao ja.

Otac mi je, dakle, preminuo prošle nedelje. To znači da je nedavno sahranjen, verovatno tek pre tri-četiri dana.
Ražalostih se. Ne, nisam žalio njega, već sam tugovao za svim onim trenucima koje nismo delili. Pokušavao sam da se setim bar jedne lepe uspomene vezane za oca, ali mi ništa nije padalo na um, što me je dodatno rastužilo. Sve do samog kraja nadao sam se nekom znaku njegove ljubavi. Video sam ga onakvog kakav je bio one subote ujutro kada je došao kod mene i nastojao da me šarmira: obećao mi je pecanje orade i zanimljivo popodne koje bi otac i sin mogli ugodno da provedu zajedno... A sve je to smislio samo da bi me uvukao u zamku i odvukao do svetionika - uhvatio me je na sentimentalnost. A ja sam bio dovoljno blesav da nasednem na to.
Poslednji put razgovarali smo pre godinu dana, i to telefonom. Njegove poslednje reči upućene meni bile su: „Baš si naporan, Arture!”
Baš si naporan, Arture!
Kratak rezime našeg odnosa.
Obrisah suzu sa obraza i nisam mogao da se ne upitam hoću li jednog dana i sam imati dete. S obzirom na moju nemoguću situaciju, to nije bilo mnogo verovatno, ali sam pokušavao da zamislim sebe kako s detetom igram bejzbol ili idem po njega u školu. Nisam mogao ni u mislima da stvorim jasnu sliku takvog prizora. Nikakvo čudo: glava mi je bila puna crnih misli. A i činjenica je da sada svakako nisam bio u stanju da nekome pružim baš mnogo ljubavi.
Priđoh kamenoj ploči, smešeći se i protiv volje epitafu na njoj.
Ne, Frenk, nadam se da nikako neću biti kao ti. Gledaj u kakvo si me sranje uvalio...
Činilo mi se da u hučanju vetra čujem njegov smeh i prigušen glas. „Pa, rekao sam ti, Arture, da ne treba nikome verovati, pa ni sopstvenom ocu...”
Najgore je bilo to što je bio u pravu. Taj dripac me je upozorio, ali sam mislio da sam lukaviji od njega i otvorio sam ona prokleta vrata! Bio sam toliko besan da sam počeo glasno da govorim sam sa sobom:
- Uvek sam se snalazio bez tebe, Frenk! I sada ću se nekako snaći sam.
Raširio sam ruke, okrenuo licem prema suncu i u znak izazova uputio ocu poslednje reči:
- Vidiš, ja sam živ, a ti si mrtav. Sada više ne možeš da mi naškodiš.
No, kao i uvek, on je imao poslednju reč: „Da li si siguran u to, Arture?”

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:02 am

Gijom Muso-U jednom trenu 1170016

9.

23.58


Bila je već skoro ponoć kada sam stigao u Njujork. Zaustavio sam se usput da bih uzeo neku odeću odgovarajuće veličine u prodavnici Gap u Ulici Bojlston: pantalone od debelog platna, belu košulju i platnenu jaknu. To nije bila koketerija: trebalo je da izgledam pristojno da bih uspeo u ostvarenju svog plana.
Parkirao sam bolnička kola u jednoj uličici u Ist Vilidžu, negde između Druge avenije i Treće ulice, a zatim sam otišao do Trga Sent Marks.
U večernje doba ovo nije bilo baš najmirnije mesto na Menhetnu. U vazduhu se osećalo nekakvo naelektrisanje. Po trotoarima su se vukli otpaci, kuće su delovale oronulo, u mnoge od njih upadali su skvoteri i oštećivali ih. Na stepenicama od smeđeg kamena ležale su opružene ljudske prilike, nepomične i sklopljenih očiju.
Ispod drveća koje je oivičavalo ulice bilo je dosta upotrebljenih špriceva i prezervativa. Opsceni grafiti mogli su se videti na svim ulazima u diskoteke i u ateljee za tetovažu. Naravno, svuda je bilo droge: dileri su lutali po kraju nudeći krek, heroin i pilule. Bilo je tu i raznovrsne „faune”: matori pankeri, japiji, narkosi s jednom nogom u grobu - a svi su dolazili ovamo da trguju narkoticima pre nego što bi se vratili kući ili otišli u provod u neki obližnji klub. U Njujorku je na ovakvim mestima zaista bilo sve moguće.
Naročito ono najgore.

00.16


Na uglu Trga Sent Marks i Avenije A zastao sam ispred kluba Frentik, nadajući se da ću u njemu zateći Elizabet Ejms.
Unutra je vladala zagušljiva vrućina, a mesto je bilo krcato gostima. Nekakav duo gitara masakrirao je jednu poznatu melodiju Vana Morisona. Alkohol je tekao potocima. Igrači na podijumu sudarali su se ramenima. Znojave kose mešale su se i preplitale. No prava predstava bila je za šankom. Mikrošortsevi od džinsa, duboki dekoltei, stetson šeširi: kelnerice su dopunjavale taj utisak, žonglirajući flašama i češući se usput o mušterije, da bi ih navele da naruče još nešto. Povremeno bi se pele i na šank i zauzimale smele poze, koje nisu ostavljale mesta sumnji: za rad u ovom baru obim grudi bio je mnogo bitniji od znanja pripremanja koktela margarita ili daikirija.
Laktovima sam nekako prokrčio pristup šanku i naručio džek danijels od jedne pozamašne devojke, vrata tetoviranog u raznim bojama sve do samog početka dojki. Bila je najstarija i najdeblja među konobaricama. Imala je okruglu punđu navrh glave, što me je podsetilo na Tuluz Lotrekovu sliku: La Guli stiže u Mulen ruž.
- Dobro veče, da li je Elizabet došla večeras?
- Ona je na drugom kraju bara, dušo. No ti mi deluješ suviše fino da bi imao šanse kod Lize...
- Hvala na savetu.
Zažmirio sam i ugledao onu koju sam tražio.
- Lizo!
Mahnuo sam joj rukom kao da smo stari prijatelji. Bio sam prilično siguran da me neće prepoznati. Bar sam se nadao da neće. Naš tajanstveni jutrošnji susret potrajao je samo nekoliko sekundi. Elizabet me je jutros naglo tresnula pesnicom i ja sam odmah prineo ruke licu da se zaštitim.
Mlada žena namršti se i priđe. Možda me se ipak seća... Prilično zabrinut, nagnuh se ka njoj.
- Dobro veče, vi studirate na Džulijardu, zar ne?
Činilo se da ju je to pominjanje njene škole smirilo. Odjednom više nije bila kelnerica u sumnjivom baru, angažovana zbog izazovnih oblina, već studentkinja prestižne škole dramskih umetnosti.
- Znamo li se?
Odmahnuh glavom i uputih joj svoj najlepši osmeh.
- Ne, ali mi je neko savetovao da vas potražim.
- Ko to, da nije Dejvid?
Setih se da je to ime mladića kome je slala ona ljubavna pisma. Posle kratkog oklevanja odlučih da zagrizem i potvrdim.
- Da. Dejvid je rekao da ste sjajna glumica. A to je baš dobro, jer imam ulogu za vas.
Ona slegnu ramenima.
- Stanite, ne zanima me vaš predlog...
Videh da se bori s radoznalošću i nepoverenjem. Svakako je to već čula mnogo puta...
- Sačekajte, ne šalim se!
- Večeras ima mnogo gostiju, moram da radim.
Nisam je puštao da ode.
- Ali zaista imam ulogu za vas.
Ona podiže oči ka nebu.
- A kakvu to ulogu?
- Vrlo posebnu - napomenuh joj.
- Manite tu priču, ne snimam porniće - uzdahnu ona.
- Niste pogodili! Ova uloga igra se u kompletnoj odeći. To je uloga bolničarke.
- Bolničarke koja se kreše s pacijentima?
Muzika je bila vrlo glasna. Trebalo je vikati iz sveg glasa da bismo se čuli.
- Ne, nije ništa slično!
- Onda je to možda bolničarka koja se kreše s doktorom?
- Ma nije, nema nikakvog kresanja. Na časnu reč, baš ste opsednuti!
- Ama, vi ste opsednuti!
- Zar ja?
- Mislim vi, muškarci!
Pognuh glavu i potrudih se da delujem tužno i smerno. Ona se i protiv volje osmehnu.
- Žao mi je, imala sam grozan dan. Neki ludak upao mi je u stan dok sam se tuširala... Idite vi i lepo se zabavite - napomenu ona potom.
Pokušah da je zadržim, ali se u tren oka našla s druge strane šanka; gosti su je dozivali i naručivali piće, pa je odnela novu turu tekile nekim budžama iz Vol strita koji su došli da se uroljaju na Ist Sajdu.
La Guli mi priđe i upita me želim li još jedan viski.
- Kazala sam ti ja, momče. Liza nije cura za tebe.
- Pa, nisam ni hteo da je muvam.
- To kaži nekom drugom, mali! Lizu svi muvaju.
Izvukoh cigaretu, a ona mi je pripali šibicom.
- Hvala. Ko je taj Dejvid? Njen dečko?
- Da, on je slikar.
Načini pokret koji je izražavao sumnju i odvratnost i dodade:
- Zapravo, ako se to što radi zove slikanje... No mogu sigurno reći da je ona luda za njim. A taj dripac uglavnom je lud za heroinom...
Odmah se setih onih minusa na računima iz banke.
- A ona mu daje novac za to, zar ne?
- Kako ti to znaš?
Izbegoh odgovor na to pitanje povlačeći novi dim. Zatim priđoh baru, pokušavajući da ponovo privučem Lizinu pažnju, ali je gužva oko šanka bila sve veća.
La Guli je otišla da sipa piće drugim gostima. No pre toga dade mi jedan dobar savet:
- Ona ovde radi još jedan sat. Ako želiš da je vidiš posle toga, idi u Damato.
- Damato?
- To je obližnja picerija koja radi cele noći, na uglu Desete ulice i Ulice Stajvesant.
- Sigurni ste da će doći tamo?
Ona odmahnu rukom da me potera.
- Samo idi tamo, kad ti kažem.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:02 am


Gijom Muso-U jednom trenu 1165261



01.36


Svet se potpuno promenio od 1931. godine, samo su naše pice ostale iste.
Iznad kase je stajao reklamni poster picerije Damato na kome se isticala starost i autentičnost lokala, koji je spadao u poslednje preostale picerije u tom kraju s pravom peći na drva.
Bio je to mali lokal sa starinski uređenim i pomalo pohabanim enterijerom - crveno-beli karirani stolnjaci, drvene stolice nalik na one u tratorijama, lampe sa ispucalim abažurima - ali je atmosfera bila prijatna. Miris paradajza i bosiljka izazivao je apetit čim biste prekoračili prag. Prošao je već ceo sat kako sam smazao vrlo lepu krckavu picu, koju sam zalio s nekoliko čaša valpoličele. Pošto je prostorija bila vrlo mala, gazdarica je podsticala goste da krenu odatle čim završe jelo, pa sam naručio i bocu piva. Gazdarica mi je upravo donosila pivo kad je Liza ušla u restoran. Očigledno je ovde bila stalna gošća. Pozdravila je gazdaricu i dvojicu momaka koji su pravili pice, obraćajući im se po imenu.
- A šta vi radite ovde? - upita čim me je opazila. - Zar me pratite?
- Pa, ako dozvolite, vi pratite mene, jer sam ja ovde već ceo sat - pokušah da se našalim i stvorim pravu atmosferu.
- Mislite da ste vrlo lukavi, zar ne? - reče ona, sedajući preko puta mene.
Promenila je odeću i sada je na sebi imala hulahopke ispod šortsa od teksas platna i malu jaknu od prevrnute kože ukrašenu brojnim broševima s mrtvačkim glavama i ukrštenim kostima. Na rukama je imala bele čipkane rukavice bez prstiju, a na zglavcima višestruke narukvice od kaučuka; oko vrata je vezala nekakve brojanice, a uši su joj krasile minđuše u obliku raspeća. Bila je nalik na ljupki klon Madone iz vremena kada joj je stilistkinja bila Maripol.
Naručila je biljno pivo od šafranovog korena i komadiće pica-hleba, posute začinskim travama. Prepustio sam joj inicijativu da započne razgovor.
- Ne znam čak ni kako se zovete.
- Artur Kostelo. Ja sam lekar u urgentnom centru u Bostonu.
- A ta priča o nekakvoj ulozi bila je samo štos, zar ne?
- Naprotiv, to sam sasvim ozbiljno mislio, ali morate mi odmah odgovoriti.
- Da li je reč o filmu ili o pozorištu?
- O pozorištu. No ova predstava davaće se samo jednom.
- A ko ju je napisao?
- Zapravo, niko određen. Treba da improvizujete i da se prilagodite situaciji.
- Vi se to zezate sa mnom?
- Pa, verujem da ste u toj vašoj školi učili i da improvizujete?
Ona pognu glavu.
- A ja, opet, volim lepe tekstove, dobro napisane dijaloge, autorove reči... Kada glumac improvizuje, to često uopšte ne uspe.
- Ponekad je i tako, ali nije uvek. Neke od najlepših filmskih scena nastale su kao improvizacije: monolog Roberta de Nira pred ogledalom u Taksisti, potresna scena sa sladoledom u filmu Krejmer protiv Krejmera. Znate ono, kada Dastin Hofman kaže sinu: „Bili, ako prineseš tu kašičicu sa sladoledom ustima...”
- „... imaćeš veoma velikih problema.” Znam taj film napamet. Ta scena svakako nije improvizovana.
Završila je rečenicu i zagledala se u mene, a intenzitet tog pogleda nije me ostavio ravnodušnim.
- Ja sam siguran da jeste - rekoh najzad.
- Pa dobro - slegnu ona ramenima. - A u kom bi se pozorištu to igralo?
- U pozorištu života. „Ceo svet je pozorište, a...”
- „... svi muškarci i žene su glumci.” Pa i ja sam se malo preslišala pre nego što sam došla ovamo. No nemojte više vrdati: kakav je vaš plan?
- U pravu ste, treba da budem iskren. Zapravo, pokušavam da izvučem dedu iz psihijatrijske bolnice.
Ona podiže pogled ka nebu, ali ne pokuša da me prekine.
- Ako vas zanima plan, on je sledeći: sutra ujutro u sedam sati ući ćete sa mnom u bolnicu Blekvel u odeći bolničarke. Moj deda odglumiće srčani napad. Stavićemo ga na nosila i ubaciti u kola hitne pomoći što brže možemo. Vratićete se kući već za pola sata. Dobićete novac i više nećete čuti za mene.
Ona poćuta nekoliko sekundi, gucnu malo biljnog piva i zatim prasnu u smeh.
- Vi svakako konzumirate neke čudne materije.
Ozbiljno je pogledah.
- Vrlo sam ozbiljan i potpuno trezan.
Ona prestade da se smeje. Plava kosa padala joj je na lice, pa je zabaci unazad i pričvrsti nekom tamnom trakom.
- A postoji li zaista taj vaš deda?
Klimnuh glavom.
- Zove se Salivan Kostelo.
- Zbog čega organizujete to bekstvo?
- Iz jedinog pravog razloga.
- Mislite, on, zapravo, nije lud - pogodi ona.
- Sve ste shvatili.
- A zašto ste odabrali baš mene? Ne poznajemo se. Zar ne možete zamoliti neku vašu prijateljicu?
- Treba mi prava glumica. A i nemam baš neke bliske prijateljice. Svakako ne takve.
- Mislite, takve koje možete da pozovete u tri sata ujutro i tražite da vam pomognu da se otarasite leša?
Ovog puta ja se osmehnuh.
- Žao mi je, ali ne ide mi se u zatvor - reče ona grickajući komadić pica-hleba.
Pružih joj koverat sa osam hiljada dolara.
- Ovo je sve što imam - rekoh joj, svesno izbacujući poslednji adut.
Ona otvori koverat i pogleda debeo svežanj novčanica od po pedeset dolara. Oči joj zasijaše, ali ne od pohlepe. Znao sam da joj je to delovalo kao doza kiseonika: mogla bi da plati zaostalu stanarinu i da reguliše svoj račun u banci. Ne bi morala redovno da robija po barovima kao Frentik niti da izigrava go-go devojku kojekakvim polupijanim dripcima. Mogla bi više vremena da posveti čitanju drama Sema Šeparda i romana Džona Irvinga, opružena na svom kanabetu s Remingtonom kraj nogu i šoljom erl grej čaja nadohvat ruke.
Dugo je oklevala i gledala me sjajnim umornim očima, pitajući se ko sam ja zapravo i pokušavajući da pogodi da se iza svega toga ne krije neka zamka. Imala je dvadeset godina i bila je pomalo razmetljiva, pomalo sujetna, a i pomalo izgubljena. Načas mi se u glavi stvori slika nešto starije Elizabet, sigurnije u sebe i meni bliskije, ali izmučene nekim drugim problemima. Zatim se ta vizija rasplinu i nestade.
- Sve je to previše rizično - promrsi ona i gurnu koverat natrag ka meni.
- Pa, ne tražim vam da obijete banku.
- Ipak je to rizično, kažem vam.
- Nije rizičnije od života s narkomanom.
Moj odgovor bio je nagao, brutalan, neprikladan. Elizabet me prostreli pogledom.
- A ko ste vi da sudite ljudima?
- Samo kažem da nije baš najmudrije da plaćate drogu tom vašem momku.
- Vi to ne razumete. Potrebna mu je da bi slikao. On...
- To je dobar izgovor. Ja sam lekar i mogu vam reći da najbolje što može da se desi vašem umetniku jeste da se predozira. Zaista, zašto ste se vezali za njega?
- Zato što ga volim - odgovori ona s najvećim mogućim prezirom koji je mogla da pokaže.
Bila je na ivici suza. Brada joj zadrhta od besa koji nije mogla da zadrži.
- A tebe neka vrag nosi, seronjo! - viknu ona odjednom i prosu mi ostatak svog biljnog piva u lice.
Zatim ustade, prevrnu pritom stolicu i izađe iz restorana. Pa, ne može se uvek uspeti.

02.21


Kada sam nešto kasnije pronašao svoje vozilo, oba spoljašnja retrovizora bila su razbijena. Neki narkos pokušao je da obije auto da bi došao do lekova, ali nije bio dovoljno pri sebi da bi u tome uspeo, jer je auto očigledno odoleo napadu. U besu je rešio da se iskali na retrovizorima. Uobičajeno u tom kvartu...
Seo sam za volan mog „bolida” i napustio taj kvart, krenuvši iz Ist Vilidža ka Gramersiju, Mari Hilu i Midtaunu. Da bi se kolima stiglo na Ruzvelt Ajland, trebalo je napraviti dug zaokret preko Kvinsa, okrenuti se i izaći na put koji vodi ka Mostu Ruzvelt Ajland, jer je to jedini most za automobile kojim se stiže na ostrvo. Stigao sam do mosta oko tri sata ujutro.
Prešao sam preko njega i parkirao blizu bolnice, na jednom otvorenom parkingu na ivici ostrva. Na radiju su puštali neke stare džez melodije. Spustio sam prozor. Uljuljkan tužnim zvucima saksofona Stena Geca, pripalio sam cigaretu i zagledao se u siluete oblakodera s druge strane rukavca. I to je bio Menhetn, ali je sve bilo različito. Vibracije, žamor, svetla velegrada bili su na nekoliko desetina metara od mene, ali su delovali vrlo daleko.
Tako daleko, a tako blizu...
U tom pogledu na grad video sam odjek onoga što mi se dešavalo: bio sam istovremeno u svom životu i van njega. Bio sam svestan sebe, ali i izvan sebe.
Bacih pikavac na asfalt, oslonih se glavom na naslon i sklopih oči, ugrabivši nekoliko trenutaka nemirnog sna.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu