Luis Kerol

[You must be registered and logged in to see this link.]
Čarls Latvidž Dodžson, kako je bilo pravo ime Luisa Kerola bio je matematičar i umereno poznati pisac koji je stvarao poeziju i kratke priče koje je uglavnom objavljivao u časopisima i magazinima.
Godine 1865. Kerol je objavio knjigu koja mu je donela svetsku slavu. "Alisa u zemlji čuda" bila je vrhunac njegove književne karijere i ostala njegovo najpoznatije delo.
Čak i danas, Luisa Kerola skoro isključivo povezuju sa ovim romanom zanemarujući činjenicu da je reč bila o veoma uglednom matematičaru, profesoru na Oksfordu i čoveku koji je (pod svojim pravim imenom) objavio veliki broj naučnih radova i knjiga iz oblasti matematike i logike.
Ipak, Luis Kerol je imao još jedan hobi - fotografiju.
"Deca su mi veoma draga, osim dečaka“
Skoro deceniju pre objavljivanja romana koji će mu doneti svetsku slavu Kerol je počeo da se bavi fotografijom. Ova umetnost bila je tek u povoju, pa se Kerol uskoro istakao i postao relativno poznat. Neki zapisi iz njegovog dnevnika sugerišu da je slavni pisac imao ideju da je to posao od koga se može zaraditi za život.
Uskoro je postalo očigledno da mladi naučnik i pisac naročito voli da fotografiše decu, a još preciznije devojčice. Sve do danas ostala je poznata Kerolova izjava: "Deca su mi veoma draga, osim dečaka.“
Njegove fotografije dece slikane su u prisustvu roditelja, a mnoge od njih snimljene su u bašti, zbog prirodnog svetla koje je neophodno za dobru sliku.
Alis Lidel devojčica koja je bila inspiracija za nastanak romana
[You must be registered and logged in to see this link.]
Veruje se da je upravo jedna od njegovih malih modela - devojčica Alis Lidel bila ona koja je inspirisala Kerola da napiše roman "Alisa u zemlji čuda". Iako nikada nije potvrđeno da je mala Alis upravo ona Alisa o čijim avanturama su čitale generacije, sve do danas je ostala priča po kojoj je upravo njoj i njenim sestrama pisac ispričao prvu verziju priče.
Druga devojčica, Beatris Hač bila je omiljena Kerolova manekenka često opisivana i kao njegova muza. Bila je jedno od prve dece koju je pisac fotografisao potpuno nage, što je čak i u ono vreme bio prilično smeo i neuobičajan potez.
Sve ovo godinama je bilo predmet kontroverzi i nagađanja o prirodi odnosa Luisa Kerola i njegovih malih modela. Književnik je bio sve - od gadnog, prikrivenog pedofila, do umetnika koji nije uradio ništa pogrešno.
U dokumentarcu koji je BBC emitovao prošle godine "Tajni svet Luisa Kerola" autori su izneli tvrdnje da je Kerol čak i Alis i njene sestre fotografisao nage i da je činjenica da je porodica devojčica ubrzo posle toga prekinula svaki kontakt sa piscem, u najmanju ruku "sumnjiva".

[You must be registered and logged in to see this link.]
– Ja verujem da je on bio zaljubljen u Alis, ali da je to duboko potiskivao i da nikada nije prešao granicu pristojnosti – ispričala je Vanesa Tejt, prapraunuka Alis Lidel i dodala da je čitavog života u porodici slučaša o "čudnom" odnosu koji je Kerol imao sa njenim precima.
U njegovu odbranu, ustali su istoričari Rodžer Tejlor i Edvard Vejkling koji su izračunali da tek nešto više od polovine Kerolovih fotografija prikazuju mlade devojke, a i da to nije tačan prikaz jer oko 60% njegovog rada danas nije sačuvano. Osim ovih danas kontroverznih fotografija, Kerol je fotografisao i muškarce, žene, lutke, pse, prirodu...
Kako bilo, 1880. godine Luis Kerol je naglo prestao da se bavi fotografijom iako je imao svoj studio i bio veoma popularan. Kao razlog odustajanja naveo je da mu taj rad oduzima previše vremena i da želi da se u potpunosti posveti pisanju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Čim je pre 150 godina prvi put upala u zečju rupu, jureći Belog Zeca sa prslukom i satom, postala je senzacija. Hari Poter 19. veka. Čudo koje je svom tvorcu Luisu Kerolu odmah donelo istinsku književnu slavu i, pokazaće se, trajno mesto na intimnim i objektivnim listama za sva vremena.

Kaže se da su posle Biblije i Šekspirovih dela, “Alisa u zemlji čuda” i “Alisa u svetu ogledala” najcitiranije knjige u zapadnom svetu. Prevedene su na 174 jezika, čak i na klingonski - jezik kojim govore humanoidi iz “Zvezdanih staza”! Svet ove godine obeležava vek i po od prvog objavljivanja prve knjige o Alisinim doživljajima, a u čast trajanja čarobne zemlje, Belog Zeca, ptice Dodo, velike plave gusenice sa čibukom nargile u ustima, Martovskog Zeca, Šeširdžije, lude čajanke, kraljevstva karata i igre šaha otvorene su mnogobrojne izložbe, ponavljana izdanja, održana predavanja. Britanija je objavila seriju poštanskih marki sa likovima iz ovih dela. Alisa je ponovo u žiži, ali nikada, zapravo, za njom nije ni jenjavala pomama. Padajući niz zečiji tunel, bez prestanka je ostavljala tragove u literaturi, muzici, stripovima, filmovima, naposletku u novoj čudesnoj zemlji interneta...

Nikada nijedno književno delo nije doživelo toliko različitih ekranizacija, koje su u gotovo svim raspoloživim tehnikama i žanrovima krenule još 1903. godine. Mnogi su se upoznali sa Alisom tek gledajući čuvenu Diznijevu verziju iz 1951. ili onu Tima Bartona od pre pet godina.

Neodoljivu privlačnost i arhetipsku snagu čudnih slika i likova kojima je engleski pisac ispunio stranice svojih spisa, vreme nije nimalo okrnjilo. Pisao je veliki znalac Ranko Munitić da su kroz decenije mnogobrojni stručnjaci, pesnici i vizionari otkrivali u tkivu Kerolovih fantazmagorija slojeve novih i složenih značenja. U kapitalnoj knjizi “Alisa na putu kroz podzemlje i kroz svemir” Munitić kaže da su se na njega pozivali nadrealisti i dadaisti, psihoanalitičari, ljubitelji nonsensa i crnog humora, logičari i filozofi, istraživači književne metode toka svesti, svrstavali ga u prethodnike Ajnštajnovih teorija, u pionire psihodeličnih i andergraund kreacija. U svoje priče, romane i filmove uplitali su ga Asimov, Bredberi, Džon le Kare, King, Vels, Beket, Breton, Agata Kristi, Borhes, Dizni, Lukas, Spilberg... Ne tako što su ga prepisivali, već jednostavno zato što ga se, jednom pročitanog i upamćenog, više nisu mogli osloboditi.

- Na Kerolovim stranicama naslućeno je i naznačeno mnogo od onoga što čini temeljni fond ideja, motiva i rešenja umetničke fantastike (literarne, filmske, stripovske). Poglavlja Kerolovih knjiga naprosto vrve signalima upućenim svakom pokloniku poetske fikcije. Kao što Homerov Odisej u 24 pevanja slavnog epa prevaljuje ogromno čudesno putešestvije, tako Kerolova Alisa u 24 poglavlja jednako slavnih knjiga obilazi ništa manje grandiozan fantastični lavirint - pisao je Munitić. - U najvećem broju fantastičnih priča, romana, filmova, muškarac je glavni junak. Kerol se oslanja na ličnost žene, zapravo devojčice. Spoljašnju osvajačku delatnost jednog Odiseja ili Flaša Gordona ona zamenjuje unutrašnjom spoznajnom dimenzijom, i kroz katarzu putovanja stiže do intimnog sazrevanja.

Važno je znati, isticao je Munitić, da knjige posvećene Alisinim pustolovinama nisu isključivo lektira za decu, niti je reč o jednostavnim i nerazumnim detinjim maštanjima, kako su knjigu ocenjivali londonski kritičari u vreme njenog pojavljivanja:

“Kerolov svet zapravo je ovaj naš samo okrenut naglavačke, potpuno obrnut, poput vešto izvrnute rukavice. Sve liči samo naopako, sve je slično ali u obrnutom smislu. Ove hladne pripovesti, redukovane bajke, zapravo fantastične reportaže, dela istovremeno pesničkog, matematičkog i logičkog uma, najpotpunije su umetničke inverzije kojima je ikad bila izložena pojavnost čovekove planete”.

Dve knjige o Alisi, po mišljenju profesora Zorana Paunovića, označile su sredinom prošlog veka prekretnicu u oblasti klasične književnosti namenjenoj deci, osvajanjem do tada nezamislive slobode razmišljanja i iskaza. Ogroman uspeh zabeležen neposredno po objavljivanju ovih dela, po njegovim rečima, pokazao je da se za takvom slobodom i te kako žudelo, a o njenom istinskom smislu i značaju svedoči činjenica da su likovi, situacije i jezički obrt iz “Alise” odavno postali deo folklora, zajedničkog kulturnog nasleđa - ne samo engleskog, i ne samo dečijeg.

- Čime se to Kerol presudno udaljio od onoga što je dotadašnja književnost za decu podrazumevala? Pre svega, proterao je iz svog dela svako moralisanje, svaku nametnutu pouku; ona se kod njega može pojaviti samo onda kada poželi da joj se podsmehne. Još je važnije to što Alisine fantastične avanture nisu, ma koliko to neobično zvučalo, nikakav beg od stvarnosti. Alisin svet mašte nije svet bez briga i jada; i u njemu postoje obaveze, bolne životne lekcije, krivica i kazna, srdžba i bes. Umesto uobičajenog nastojanja da se nakratko umakne u svet bez tegoba i bol, Kerol nam nenametljivo pokazuje kako da stvarnost uz pomoć mašte pretvorimo u igru, ne bismo li se na taj način lakše izborili s njom - napisao je Paunović u pogovoru “Alise” u izdanju Matice srpske.

BRILjANTNI MATEMATIČAR

ČESTO se dve knjige o Alisinim avanturama smatraju za jednu, a Kerol je “Alisu u zemlji čuda” objavio 1865, a “Alisu u svetu ogledala” 1871. godine. Iako je sam pokušao da ilustruje “zemlju čuda”, taj posao je prepustio profesionalcu ser Džonu Tenijelu, čije su ilustracije ostale zaštitni znak knjiga, proslavile ovog autora i postale primer. Pravo ime Luisa Kerola (1832-1898) bilo je Čarls Latvidž Dodžson. U početku je želeo da bude sveštenik, ali postao je briljantan matematičar i predavač na Oksfordu. Objavio je zapažena naučna dela, a pročuo se i kao umetnički fotograf po izvanrednim portretima dece. Anegdota kaže da su pisac i njegov najbolji prijatelj jednom prilikom otišli na veslanje i piknik sa trima ćerkama dekana njihovog koledža, od kojih je najstarija, Alisa Lidl, bila naročita piščeva ljubimica. Smatra se da je Kerol po njoj storio svoju književnu junakinju, mada je on to kasnije poricao. Toga dana, on je izmislio i ispričao im priču o Alisi u čarobnoj zemlji, a na insistiranje devojčice Alise kasnije ju je stavio na papir.

OD PSIHOANALIZE DO PIVA

Tridesetih godina 20. veka “zemlja čuda” bila je zgodna za psihoanalizu i tumačenje snova, sedamdesetih - za priče o eksperimentima sa drogama, kada se tvrdilo da je Kerol morao da “bude na nečemu”. Pojavljivala se u reklami za “Ginisovo” pivo, na papirićima sa LSD-om, u pesmi “Beli zec” grupe “Džeferson Erplejn”, u video spotu Gven Stefani, u “Matriksu”, u rečima kojima se Morfeus obrtaća Neu, poredeći ga sa Alisom...

Piše: B. Đorđević

Izvor: večernje novosti

Pre 150 godina Alisa je počela da pada kroz zečiju rupu. Ostatak priče svi znamo. Ipak o Zemlji Čuda stalno nešto novo saznajemo i otkrivamo. Tumačenja su brojna od onog da je Čarls Dodžson, poznatiji kao Luis Kerol pisao ovo delo pod uticajem haluciogenih susptanci (iako ne postoji nikakav podatak da je ovako nešto koristio) do različitih tumačenja u navodno frojdovskom stilu. Ozbiljnija tumačenja ovu knjigu, kao i knjigu „Alisa u svetu sa one strane ogledala“ vide kao slikovit i duhovit prikaz filozofije i logike. U razgovorima Alise i stanovnika Zemlje Čuda nalaze se brojna pitanja i problemi filozofije jezika, discipline koja je bila veoma popularna u Viktorijanskom periodu, kada je živeo matematičar sa pseudonimom Luis Kerol, a jedno od osnovnih pitanja koje se provlači kroz obe knjige o Alisi je „šta je značenje i kako se određuje?“. Osim toga, priče o Alisi nas navode na razmišljanja o identitetu, promenama, pamćenju, logičkim apsurdima, stvarnosti, čulima, pravilima i njihovoj relativnosti.
Činjenica je da Alisin svet nije samo zabava za najmlađe, iako je bajkovit i maštovit. Upravo zbog svoje bajkovitosti i neobičnosti, inspirisao je brojne umetnike iz različitih oblasti, a Alisina opaska sa početka romana „kakva mi je to knjiga kada nema slika i razgovora“ podstakla je najbolje ilustratore različitih perioda da svojim radovima upotpune magičnu priču. Prikazujemo vam neke od ilustracija „Alise u Zemlji Čuda“.

1. Džon Tenijel (1865.)
[You must be registered and logged in to see this link.]

Za prve ilustracije Zemlje Čuda je zaslužan Džon Tenijel koji je radio u dogovoru sa samim Kerolom. Kerol je neprestano davao svoje predloge u meri koja je Tenijela izluđivala i da nije bilo velike ljubavi prema poslu koji je radio, ilustrator bi odustao od ovog poduhvata.

2. Piter Nivel (1901)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Kao i Tenijel, Nivel je bio autor političkih stripova. Njegovi crteži Zemlje Čuda su nežniji i sa blažim ivicama, a autor ne želi toliko da naglasi mističnost koliko apsurdnost ove zemlje.

3. Artur Rakham (1907)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Rakhamove ilustracije Zemlje Čuda se svrstavaju među nabolje, a kako i ne bi kada je on bio jedan od najboljih britanskih ilustratora knjiga.

4. Mejbl Lusi Atvel (1910)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Verovatno ilustracije koje najviše podsećaju na knjigu za decu. Njihova autorka se proslavila upravo po ilustracijama dece.

5. A. E. Džekson (1915.)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Džekson je ilustrovao više romana koji spadaju u književne klasike („Robinzon Kruso“, „Guliverova putovanja“…) a njegove ilustracije Zemlje Čuda karakteriše način na koji su prikazani pokreti.

6. Leonard Vajsgard (1949.)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Ilustracije spajaju estetiku prošlih vremena koja se vezuje za „zlatno doba ilustracije“ i grafički dizajn svog vremena.

7. Mervin Pik (1954.)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Ilustracije su se u velikoj meri razlikovale od prethodnih, a Zemlja Čuda je na njima izgledala kao opasno i zastrašujuće mesto puno stvorenja koja ne izgledaju nimalo prijateljski nastrojeno.

8. Salvador Dali (1969.)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Slikara koji je co život posvetio nerealnim stvarima, snu i imaginaciji, jednostavno je morala da očara Kerolova knjiga. Zato odlučuje da uradi ilustracije koje više od svih podsećaju na san pa likovi nemaju jasan oblik, ali imaju mnoštvo boja.

9. Beri Moser (1982.)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Za svoje ilustracije „Alise u Zemlji čuda“, pisac, slikar, i dizajner Beri Moser dobio je značajnu nagradu American Book Award.

10. Greg Hilderbant (1990.)
[You must be registered and logged in to see this link.]


Ilustracije pune boja delo su čuvenog ilustratora fantastike i naučne fantastike.

11. Helen Okseberi (1999.)

[You must be registered and logged in to see this link.]


Autorka je dobila Medalju Kejt Grinavej za ilustracije koje prikazuju Alisu kao savremeno i živahno dete puno sampouzdanja za razliku od viktorijanske uplašene i zbunjene devojčice.

12. Rodni Metjus (2009.)
[You must be registered and logged in to see this link.]
Metjus je priznati britanski ilustrator naučne fantastike po čijem mišljenju je „Alisa u Zemlji čuda“ jedna od najboljih knjiga za decu, a Rakham njen najbolji ilustrator. Ne želeći da se poredi sa Rakhamom kome se divi, Metjus stvara sasvim drugačiju Zemlju Čuda.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Devojčica Alisa Lidel je bila ta koja je podstakla Kerola da napiše svoja najpoznatija dela i to samo zamolivši ga da njoj i njenim sestrama isriča jednu priču.

Na putu od Foli Bridža do Godstoua, Alisa je pitala Kerola da zabavi nju i njene sestre pričom. To nije bio neuobičajen zahtev, ali je ona ovog puta, nakon što je Kerol ispričao priču o devojčici Alisi koja upada u zečiju rupu, zamolila Kerola da tu priču za nju i zapiše.

Tako je nastao prvi rukopis onoga što će kasnije postati Alisa u Zemlji Čuda, a što je Kerol prvo nazvao Alisine avanture pod zemljom.

Dodžsonove bajke,čiju je inspiraciju izvlačio preko druženja sa decom dekana Krajst Čerč koledža , toliko su se dopale maloj Alisi da ga je ona zamolila da od svega toga napravi „bar jednu pravu knjigu”.
Inače genijalni matematičar, koji je stekavši zvanje feloa, ostao da živi i radi u Krajst Čerč koledžu gotovo pola veka, sve do kraja svog života, Dodžson je sa podjednakim žarom i talentom noću beležio sve jezičke vratolomije i višesmislenosti proizišle iz druženja sa decom. Sve čega se prihvatio tesao je do perfekcije, pa je tako tek posle dve godine ispisao prvu verziju lingvističkih rebusa,  naizgled neusaglašenih dečijih dijaloga sa gusenicom,  zecom, kornjačom, davno nestalom oksfordskom pticom dodo, Darvinovim majmunom, kao svojevrsni eho na velike oksfordske rasprave o teoriji evolucije…
Rukopis „Alisine avanture” nastao je 1864 , a Dodžson ga je kao božićni poklon namenio „dragom detetu kao uspomenu na jedan letnji dan”.
Posle mnogo ubeđivanja sa svih strana prihvatio je da se njegovo delo štampa, kaoi da ilustracije za prvo izdanje napravi profesionalac Džon Teniel, karikaturista, slavan i po tome što je pola veka pravio ilustracije za satirični britanski časopis „Panč”.

Ali Dodžson je izdavaču dao precizne instrukcije: Čuveni „mačak koji se kliberi” morao je biti visok tačno deset redova teksta u koji je umetnut, Alisin vrat treba u štampi da poraste trinaest centimetara… I kada je 1865. najzad izašla knjiga, Dodžson je bežeći od slave i novca postao Luis Kerol.Tek pred kraj 19. veka „Alisa u zemlji čuda” prepoznata je kao „ona retka vrsta knjige  koja pripada svim dolazećim generacijama podjednako, sve dok je jezika i reči” (Ser Volter Besant). Danas nema jezika na koji nije prevedena, a znalci tvrde da su sve najviše nauke i njihova dostignuća , sadržane u Dodžsonovoj „zemlji čuda” ili u savršenoj čistoći detetove mašte.Koliko su ozbiljna ta čuda u kojima dete živi, svedoči i dugo pripremani današnji dan u Oksfordu. Najprestižnije mesto za obrazovanje na svetu posvetilo je Alisi svaki svoj kutak: U drevnoj knjižari „Blekvel”, akademici sa svih strana raspravljaju šta znači rupa Belog zeca u koju se strmoglavila Alisa . Na ulicama se priređuju čajanke slične onima na kojima je,gucnuvši malo čaja,devojčica postala manja od mrava, da bi gricnuvši kolačić narasla veća od kuće. U Prirodnjačkom muzeju govori se o zaštitnom znaku Oksforda, ptici Dodo, prvoj žrtvi planetarnog zagađenja, koja u Luisovoj knjizi predstavlja upravo autora Dodžsona. Jer ovaj jedinstveni raskošni pisac je mucao. Pa je predstavljajući se često govorio:„Do-do-do…” pre nego što bi uspeo da izgovori svoje pravo prezime.

U raskošnom zdanju Krajst Čerč koledža skrivena u maloj galeriji je jedinstvena izložba. Gotovo čitav vek pošto je u Oksfordu nastala „Alisa u zemlji čuda”, jedan od najvećih sanjara potonjeg stoleća, Salvador Dali, napravio je u svojoj kući u španskom Kadakešu 13 akvarela kao ilustraciju za luksuzno izdanje Kerolove knjige. Štampane na specijalnom japanskom papiru,gotovo sve kopije ovog super izdanja prenete su u Ameriku, gde ih je izdavač „Pres Rendom hauz” rasporedio po gradovima: Njujorku je pripalo 550 , Vašingtonu 75, Feniksu deset knjiga.U biblioteci Krajst Čerča ostao je jedan primerak.Čarls Dodžson umro je 1898. ali se Alisa udata Hargrivz do kraja života sećala svog detinjstva i drugovanja sa matematičarem u Krajst Čerču. Kada je imala osamdeset godina 1932.  Alisa je otišla u Ameriku,gde je na Kolumbija univerzitetu primila počasnu diplomu zato što je inspirisala tako jedinstveno remek delo književnosti.Čitavu slavu za sebe uzela je Alisa, po želji Luisa Karola. Gotovo da je zaturen njegov citat koji govori o toj opsednutoj znatiželji prema dečijoj mašti: „Dao bih svo bogatstvo koje je godinama nagomilavano, dao bih i ovo što je preostalo od života, kad bih samo još jednom mogao da budem malo dete, i da doživim samo jedan svetli letnji dan”.Želja mu se nije ispunila ni posthumno, u Oxfordu danas pada kiša, dan nije svetao. Ali to Alisi ne kvari njene maštarije. Naprotiv. Svi oksfordski ljudi, sve sede glave, mudraci, učenjaci, lordovi, vitezovi, mogu danas da uplove u taj dečiji svetli univerzum, zahvaljujući Do– do –Dodžsonu. I njegovoj bajci koja nema ni princa, ni belog konja, ni aždaje, već je sazdana od reke, zečije rupe, miševa, gusenica i svih onih divnih prirodnih i arhitektonskih čuda koja već devet vekova krase Oksford.

-------------------

Sve je počelo 4. jula 1862.g. u viktorijanskoj Engleskoj, jednog „zlatnog poslepodneva“ (kako piše u uvodnoj pesmi). Na izlet čamcem krenulo je iz Oksforda malo društvo koje su činili Čarls L. Dodžson, mladi profesor matematike na tamošnjem univerzitetu, njegov prijatelj Robinson Dakvort i tri dekanove kćeri. Plovili su rečicom Isis, pritokom Temze. Jedna od putnica, imena Alisa Lidel, zatražila je od Čarlsa da im priča neke priče. U pauzi za (naravno) čaj, mladi je profesor počeo svoju povest o čudnim doživljajima devojčice koja je pojurila za belim zecom i upala u zečiju rupu. Alisi, koja je tada imala 10 godina, avantura se toliko dopala da je i na par sledećih izleta tražila od Čarlsa da nastavi istu priču. Konačno je zamolila da pripovedač sve što je rekao i zapiše kako bi ona mogla da to čita kad god joj se prohte. Nemajući kud pred navaljivanjima male obožavateljke, Dodžson je dao obećanje da će se posvetiti pisanju koje mu nije bilo strano jer je već par godina redovno objavljivao članke pa i jednu knjigu. Ispunjenje obećanja je, istini za volju, kasnilo pa je Alisa dobila rukom ispisanu i ilustrovanu knjižicu od 90-tak strana tek krajem 1864. godine. Naslov joj je bio „Alisine avanture ispod zemlje“. Dodžsonovim mukama tu nije bio kraj - njegovi prijatelji koji su znali čime se bavi nagovorili su ga da potraži izdavača i svoje delo objavi kao pravu knjigu. Priča je, prepravljena i proširena, objavljena 1865.g. pod promenjenim naslovom „Alisa u Zemlji čuda“ i to, na insistiranje pisca, upravo 4. jula. Autor se potpisao pseudonimom Luis Kerol a ilustracije je nacrtao Džon Tanijel. Knjiga se, na ne malo čuđenje pisca i izdavača, izuzetno dopadala deci pa je sedam godina kasnije, 1872. Kerol objavio i svojevrsni nastavak, knjigu „Kroz ogledalo i šta je Alisa tamo otkrila“ poznatu i kao „Alisa s one strane ogledala“. Za „Alisa u Zemlji čuda“ vezana je i anegdota koja kaže da je knjiga nekako došla do kraljice Viktorije kojoj se vrlo dopala pa je poručila autoru da ne bi imala ništa protiv ako bi joj posvetio svoju sledeću knjigu. Ovakva poruka nije se smela niti mogla ignorisati pa je autor ubrzo poslao svojoj vladarici knjigu koju joj je posvetio - reč je o stručnom delu pod naslovom „Elementarna rasprava o determinantama“.
 Dodžson/Kerol (rođen 1832.) je predavao matematiku u Oksfordu; školovao se za sveštenika ali se nije zaredio zbog svoje plahe naravi i govorne mane (mucavosti; legenda kaže da je ptica Dodo postala junak „Alise“ zato što je autor imao problema sa izgovaranjem svog prezimena, što se najčešće svodilo na ponavljanje slogova ’Do-do’). Profesor je bio veliki ljubitelj dece, posebno devojčica. Dopisivao se sa mnogo njih a voleo je i da ih fotografiše. Ovo njegovo interesovanje rezultiralo je i kasnijim neugodnim tekstovima u kojima je bio optuživan (mada bez konkretnih dokaza) za seksualne nastranosti i pedofiliju. Prisno prijateljstvo Dodžsona/Kerola i porodice Lidel, započeto još 1855.g. a naglo je prekinuto 1863.g. Iako je Dodžson/Kerol posle šest meseci ponovo počeo da dolazi u dom Lidelovih više nije bilo one stare bliskosti pa je i prijateljstvo zamrlo. Pravi razlog za raskid nije poznat pošto iz Dodžsonovih dnevnika nedostaju stranice sa zapisima iz tog perioda. Skorašnji pronalazak dela tih stranica sugeriše da je matematičar bio osumnjičen za udvaranje nekoj ženskoj osobi iz porodice koju su zvali Ina – to, pak, nije Alisa, već ili njena starija sestra ili njihova majka ili guvernanta. Znano je da su drugovi zamerali Dodžsonu/Kerolu zanimanje za devojčice i njihove fotografije (mnoge je sam slikao  a na nekima od njih deca su bila naga) ali su prihvatali da je u pitanju ne seksualna već čisto estetska opčinjenost. Dodžson/Kerol se u svom životu bavio matematičkim i logičkim problemima, politikom i  literaturom. Članke je počeo da objavljuje polovinom 1850-tih a 1856. je štampao, pod pseudonimom Luis Kerol, i poemu „Voz“; posle knjiga o Alisi objavio je 1876.g. ’fantastičnu nonsens’ poemu „Lov na Snarka“. Poslednje delo mu je dvotomni roman „Silvia i Bruno“ objavljen je 1892-3. godine. U starosti njegovo zdravlje, koje je čitavog života bilo krhko, pogoršano je jakim migrenama a postoje indicije da je imao i epileptične napade. Uprkos slavi i poštovanju koje je uživao nije menjao svoj skromni i povučeni način života. Umro je 1898.g.
           Alisin život je tekao u granicama očekivanog – u 28. godini se udala, postala majka tri sina od kojih su dvojica poginula u I svetskom ratu; ostavši udovica posvetila se društvenom radu; umrla je 1934. u 82. godini.
           Bez obzira na sve kontraverze oko ličnosti autora, knjige o Alisu preživele su svoju epohu i postale jedna od prepoznatljivih ikonografskih odrednica kako visoke tako i popularne kulture XX veka. Knjige su bile predložak za više pozorišnih predstava, filmova i TV serija; nemoguće je pobrojati posvete, aluzije i parodije ovih knjiga u drugim umetničkim delima. Mada se, generalno, svrstava u literaturu za decu, „Alisa u zemlji čuda“, kao okvirni naslov za oba dela, uveliko prerasta tu odrednicu. Knjiga o neobičnim životinjama i bićima i bizarnim situacijama, sadrži u sebi raznorodne elemente, od slobodne i neobuzdane fantazije, lekcija koje su se tada učile u školi i popularnih priča, ’uvrnutih’ pesama, do aluzija na ljude koje su Alisa i Kerol poznavali. Priču prevashodno određuje konstantno izneveravanje zdravorazumske logike uzrok-posledica, odnosno konfrontiranje suprotnosti (malo-veliko, veselo-tužno, živo-neživo), što za posledicu ima gubljenje osećaja sigurnosti kod čitaoca i stvara atmosferu u kojoj je bukvalno sve moguće i verovatno. Apsurd i kalambur pojavljuju se kao efektna sredstva za izazivanje smešnih situacija ali i za poučavanje o nekim od krucijalnih istina življenja. Kvaliteti „Alise“ nisu promakli ni odraslijim čitaocima sposobnim za otkrivanje logičkih problema i dilema; ništa manje nisu izazovne ni jezičke egzibicije, kovanice i višesmislenosti. Otuda ovo delo uživa trajni ugled i u krugovima literarnih sladokusaca. Rečju, „Alisa“ je knjiga za sve uzraste i sve prohteve – od onih najjednostavnijih, koji traže zanimljivu priču, do najzahtevnijih, zainteresovanih za dublje istine. To je knjiga kojoj se treba vraćati jer se u svakom čitanju otkrivaju novi nivoi značenja.