Fransisko Hagenbek

Među Fridinim ličnim stvarima nalazila se i mala crna beležnica koju je zvala „Knjiga o svetoj travi[1]“. To je
zbirka recepata za pripremu ponuda za Dan mrtvih. Prema predanju, pokojnici 2. novembra dobijaju odobrenje da posete zemlju i treba ih dočekati oltarom od nevena, slatkim hlebovima, fotografijama punim sete, ikonicama, mističnim mirisom tamjana, razigranim šećernim lobanjama, svećama koje obasjavaju put u drugi život i omiljenim jelima pokojnika. Kada je otkrivena među predmetima u muzeju u Londonskoj ulici, u predivnom kraju Kojoakana, postala je vredan dokument koji je trebalo da bude prikazan na monumentalnoj izložbi u Palati lepih umetnosti, povodom godišnjice Fridinog rođenja. Beležnica je svedočila o strasti i vremenu koje je Frida posvećivala podizanju svojih čuvenih oltara za mrtve.
 Na dan otvaranja izložbe, beležnica je misteriozno nestala




Ta julska a noć nije bila kao druge. Kiša je ostala da čuči u uglu crnog plašta
 zvezdanog neba, slobodnog od dosadnih oblaka koji bi samo da istresaju suze a julska a noć nije bila kao druge. Kiša je ostala da čuči u uglu crnog plašta
na stanovnike grada. Povremeno bi blagi vetar izviždao dečaka koji se igrao
među drvećem velelepne plave kuće koja je snevala u toploj letnjoj noći.
I baš te mirne noći začuli su se ritmični udarci koji su zagrmeli u svakom kutku opštine Kojoakan. Behu to kopita koja su dobošarila dok je konj kaskao kaldrmom. Njegovi koraci odjekivali su u svakom uglu domova s visokim krovom od crepa i obaveštavali sve stanovnike o dolasku neobičnog posetioca.
Iz radoznalosti, po kojoj je Meksiko već postao moderan grad, daleko od starinskih bajki i seoskih legendi, stanovnici Kojoakana prekidali su večeru da bi provirili kroz kapiju i osmotrili zagonetnog jahača, koji je izgledao kao pokojnik ili prikaza. Jedan hrabri pas suprotstavio se tajanstvenom konjaniku lavežom, što nije zbunilo prelepog belog konja, a još manje jahača, namrštenog konjanika na čijim su se grudima, preko braon jakne, ukrštala dva redenika s pištoljem i mecima. Nosio je sombrero privezan pod bradom, toliko veliki da je nalikovao crkvenoj kupoli i potpuno mu prekrivao lice. Među senkama njegovog lica vrebale su samo prodorne svetlucave oči i debeli brkovi koji su padali niz obraze. Dok je prolazio, stariji bi po dvaput okrenuli ključ u bravi i postavili prečage na vrata, uplašeni čak i uspomene na Revoluciju, kada su ovakvi posetioci sa sobom donosili samo nevolje i tugu.

Konjanik se zaustavio na uglu Londonske ulice, ispred indigoplave kuće, čija je kobaltna fasada bila jedinstvena u komšiluku. Prozori pored kapije podsećali su na ogromne oči. Konj se nervozno kretao, ali bi se primirio kad god bi se konjanik nagnuo i potapšao ga po vratu. Namestivši šešir i pištolj, stranac je samouvereno stao pred kapiju i povukao uzicu zvona. Istog trena upalilo se svetlo i otkrilo u ulazu u kuću mnoštvo moljaca koji su očajnički zazujali oko svetiljke. Kada je Ĉučo, sluga neophodan u svakom poštovanom domu, promolio glavu da osmotri posetioca, ovaj ga je pažljivo pogledao i zakoračio napred. Uplašen, sluga ga je, prekrstivši se prethodno nekoliko puta uz Zdravo Marijo, pustio da prođe. Ne rekavši ništa, posetilac je prošao predvorje krupnim koracima i ušao u neobičan salon sa stilskim nameštajem, egzotičnim biljkama i prehispanskim idolima. Kuća je bila puna suprotnosti. U njoj su zajedno živeli predmeti bola, srećne uspomene, davni snovi i trenutni uspesi. Svaka prisutna stvar govorila je o ličnom svetu vlasnice, koja je posetioca čekala u svojoj sobi.
Došljak je kroz svaku prostoriju prošao s lakoćom nekoga ko ih je poznavao u prste. Uz put je naišao na ogromnog kartonskog Judu s debelim brkovima, koji je, umesto da ga iscepaju sledeće nedelje za Uskrs, morao da se zadovolji time da posluži kao model za sliku. Prošao je pored šećernih lobanja, koje su se smešile večitim izrazom slatke sreće; ostavio je iza sebe astečke figurice s mrtvačkim oznakama i zbirku knjiga koja je dosađivala revolucionarnim idejama. Prošao je kroz sobu što je gostila umetnike koji su promenili zemlju i vođe koje su promenile svet, bez zaustavljanja da pogleda stare porodične fotografije bivših stanara i slike jarkih boja, koje su se isticale kao duga na nebu, opijajući isparenjima tekile; stigao je do trpezarije obložene drvetom, koja je čeznula za lakim smehom i bučnim sastancima.
Plava kuća bila je mesto gde su prijatelji i poznanici primani sa zadovoljstvom, a konjanik je bio stari poznanik vlasnice. Zato je kuvarica Eulalija, čim ga je ugledala, otrčala u kuhinju s raskošnim podnim mozaikom iz Talavere, da pripremi sendviče i piće. Od svih mesta u kući, upravo je kuhinja bila srce koje je svojim kucanjem pretvarala nepokretnu građevinu u živo biće. Plava kuća bila je više od običnog prebivališta: bila je svetilište, sklonište i oltar svoje gospodarice. Plava kuća bila je Frida. U njoj je skladištila sećanja svog prolaska kroz život. To je bilo mesto gde su bez problema zajedno stajali portreti Lenjina, Staljina i Mao Cedunga, sa rustičnim prikazima Gospe od Gvadalupe. S bočne strane Fridinog mesinganog kreveta stajala je ogromna zbirka porcelanskih lutkica koje su preživele nekoliko ratova, nevini drveni autić grimizne boje, kubističke minđuše u obliku ruke i čuda od srebra za pridobijanje naklonosti sveca. Sve je govorilo o zaboravljenim željama žene osuđene da živi prikovana za krevet. Frida, sveta gospodarica melanholije, strastvena žena, slikarka muka, ležala je u krevetu i gledala u ogledala koja su se u tišini borila da joj prikažu najbolje slike umetnice u raznim fazama: teuanskoj, zapotečkoj, ili možda u mešavini svih meksičkih kultura. Najnemilosrdnije od svih bilo je ogledalo postavljeno iznad njenog kreveta, koje joj je pružalo odraz svakog dela tela, kako bi uvek mogla da se bavi svojom večnom temom: samom sobom.
Kada je stranac ušao u sobu, Frida je s mukom okrenula bolno lice i pogledi su im se sreli. Ugledao ju je izmenjenu, mršavu i umornu. Izgledala je kao da je proživela mnogo više od pola veka. Pogled očiju boje kafe bio je dalek, izgubljen u obilnoj dozi lekova, kojima su je neprekidno napajali kako bi umirili bolove, i tekile, u kojoj je davila mržnju. Te oči, koje su bile sivi ugalj na ivici da se ugasi, nekada su bile živa vatra dok je Frida pričala o umetnosti, politici i ljubavi. Sada su bile daleke, tužne, a iznad svega umorne. Jedva da se pomerila; ortopedski steznik ju je sputavao, uskraćujući joj slobodu. Jedino se njena noga nervozno okretala u potrazi za svojom saputnicom, koju su odstranili nekoliko meseci ranije. Frida je pogledala posetioca, prisećajući se ranijih susreta koji su uvek bili povezani s nekom nesrećom. Očajnički je čekala ovaj sastanak. Kada je sobu preplavio jak miris polja i vlažne zemlje, znala je da se Glasnik konačno odazvao njenom pozivu.
Glasnik je jednostavno stajao pored nje, spuštajući blistavi pogled na slabašno, skrhano telo. Nisu se pozdravili; starim poznanicima prašta se odsustvo ispraznih društvenih pravila. Frida je samo podigla glavu, kao da pita kako je tamo odakle dolazi, a on je odgovorio dodirnuvši rukom široki šešir, pokazujući da je sve dobro. Zatim je Frida, uznemirena, pozvala Eulaliju da posluži gosta. Uzvici su bili grubi, neotesani. Njena nekadašnja koketna i vesela narav sahranjena je zajedno s amputiranom nogom, umrla s operacijama i bolesničkim mukama. Njeno ponašanje prema ljudima postalo je kiselo kao limun.
Služavka se pojavila s lepo ukrašenim poslužavnikom, s cvećem i salvetom sa izvezenim pticama. Na njemu se moglo pročitati Ona ispisano laticama bele ruže. Na stočić pored Fridinog kreveta stavila je tacnu s posluženjem za posetioca; flaša tekile i grickalice. Nervozna zbog prisustva ovog čoveka, Eulalija je poslužila tekilu u čašama od oslikanog stakla, iste plave boje kao i kuća, i uz to i svoju čuvenu sangritu; zatim im je dodala sveže grickalice sa sosom petlov kljun, pečeni sir i limun isečen na kriške. Pre nego što su se kiseli osmesi limuna vratili na poslužavnik, Eulalija se već izgubila.
Nije mogla a da ne oseti hladnoću koju je u njoj u to doba noći izazivalo prisustvo stranca; ježila se od njega. Odmah je počela da uverava ostatak posluge da nikada nije videla da njegovo telo baca senku. Zbog toga je, isto kao i Ĉučo, izgovarala Zdravo Marijo i Očenaš, neophodne za odbranu od urokljivog oka i avetinjske pojave.
Frida je popila čašicu tekile na svoj jedinstveni način: s podignutim spojenim obrvama, izlila ju je u usta, i da bi ublažila telesni bol, i da bi gostu pravila društvo. Glasnik je s pićem učinio isto, ali nije probao sangritu. Bila je prava šteta što nije želeo ni grickalice, koje je slikarka naučila da sprema od Lupe, Dijegove bivše žene. Frida je sipala još jedno piće. Nije joj bilo prvo piće tog dana, ali jeste bilo poslednje koje je popila u životu. Alkohol joj je ispunio grlo, budeći njen uspavani um.
„Zvala sam te da preneseš poruku kumi. želim da pomerim vreme našeg sastanka za Dan mrtvih. Neće biti ponude ove godine. želim da dođe sutra. Reci joj da se nadam da će put biti srećan i da ovoga puta ne želim da se vraćam."
Frida je ćutala nekoliko trenutaka da bi Glasniku dala vremena da odgovori, ali, kao i obično, odgovora nije bilo. želela je da razgovaraju iako nikada pre nije čula njegov glas. Samo su njegove oči, gladne zemlje i slobode, piljile u nju. Popio je svoju poslednju tekilu, u znak solidarnosti, ostavio čašicu, okrenuo se i izašao iz sobe zveckajući mamuzama, ostavljajući umetnicu sa životom uništenim koliko i njen skelet. Stupao je kroz dvorište koracima radnika s ranča, prolazeći kroz baštu u kojoj su papagaji, psi i majmuni zavrištali čim su osetili njegovo prisustvo. Stigao je do ulaza, gde je Ĉučo kapiju i dalje držao otvorenu. Pozdravio se s njim grubo klimnuvši glavom, a uplašeni mladić prekrstio se više puta nego udovica nedeljom u crkvi. Ponovo je uzjahao belog konja i izgubio se niz ulicu u modrocrnoj noći.
Kada je čula kako se zvuk kopita udaljava kroz ledeni vetar, Frida je stegla u ruci četkicu i umočila je u crnu boju. Nažvrljala je jednu rečenicu u svoj lični dnevnik i ukrasila je crtežima crnih anđela. Završila je crtež sa suzama u očima. Zatvorila je svesku i ponovo pozvala kuvaricu; kasnije je izvukla iz noćnog ormarića raskupusanu crnu beležnicu, davni poklon iz srećnih dana, kada je još mogla da sanja o životu. Dobila ju je od svoje prijateljice Tine, nekoliko meseci pre nego što se udala za Dijega. To je, osim uspomene, bio i jedini poklon koji je s poštovanjem čuvala. Otvorila je prvu stranicu i pročitala neprimetno pomerajući usne: 
„Imaj hrabrosti da živiš, jer umreti može svako."

Kasnije je počela lagano i pažljivo da prelistava stranice, kao bibliotekar Bibliju napisanu na starom pergamentu. Na svakoj stranici nalazilo se skriveno blago, komadići njenog života izliveni u recepte za ukusna jela koje je nekada pripremala, sa stihovima i komentarima o svakoj osobi koja je prošla kroz njen život. Podrugljivo ju je zvala Knjiga o svetoj travi, jer je u nju zapisivala recepte koje je koristila da napravi oltar za Dan mrtvih, čime je ispunjavala obećanje dato pre mnogo godina. Tragala je među listovima punim mirisa cimeta, bibera i svete trave, dok nije pronašla recept koji je želela da pokaže Eulaliji.
„Ovo je veoma važno, Eulalija. Sutra ćeš napraviti ovo jelo baš ovako kako je zapisano. Otići ćeš rano na pijacu da kupiš sve što je potrebno. Hoću da bude prste da poližeš", rekla je pokazujući joj recept. Napravila je pauzu, da bi pregrmela bol zbog spoznaje da joj život izmiče iz ruku, i nastavila sa uputstvima: „Kada petao otpeva svoje, uhvatićeš ga i spremiti za tamal.“
„Fridice, zar da ubijem našeg gospodina Kukurija?“, pitala ju je iznenađeno. „Ali on ti je miljenik. Tetošiš ga kao da ti je dete.“
Frida se nije mučila da joj odgovori, jednostavno je okrenula lice i zatvorila oči pokušavajući da zaspi. Eulalija se povukla s beležnicom na srcu.
U tom krevetu, koji je postao njen zatvor, Frida je sanjala proslave, šećerne lobanje i svoje izložbe. Kada se probudila, Eulalija je već otišla. U kući je bilo tiho. Počela je da sumnja da su poseta Glasnika i ceo njen život, uključujući i njenu prvu smrt, samo iluzija izazvana lekovima, prepisanim da ublaže bol koji je muči. Posle mnogo razmišljanja, shvatila je da je sve bilo istinito. I plakala je, od besa, od bola, sve dok je san nije opet uljuljkao i ponovo udaljio od stvarnosti.
Dijego je stigao nekoliko sati kasnije. Kad je ušao u sobu da obiđe Fridu, našao ju je kako spava s patnjom na licu. Iznenadilo ga je kada je primetio da na noćnom stočiću stoji napola ispijena flaša tekile i dve čaše koje su još mirisale na alkohol. To ga je još više zainteresovalo nakon što ga je posluga zdušno uveravala da gazdarica nije imala nikakvu posetu. Privukao je stolicu i seo pored kreveta svoje supruge. Uzeo ju je za ruku, nežno kao da je najfiniji komad porcelana, i blago je pomilovao, plašeći se da je na povredi. Tada je njegovo sećanje proletelo kroz godine zajedničkih uspomena; prisetio se vatre tog malog tela, koje je voleo s tolikom požudom i privrženošću kakvu dete oseća prema majci. Uživao je u njihovim strasnim noćima, krunisanim Fridinim nežnim belim grudima, malim poput bresaka, i oblom zadnjicom. Prisetio se dana kada joj je to rekao, a ona, onako koketna, samo je odgovorila: „Moja zadnjica je kao sveta trava?“ Kasnije mu je objasnila da list ove biljke ima oblik srca. Plakao je nekoliko minuta, gledajući tu strast zarobljenu u pokvarenoj mašini. San mu je došao dok je šaptao: 
„Frida, moja mala Frida..."
Nakon što je sledećeg jutra slikarkin omiljeni petao najavio novi dan, kao što je to činio više od dvadeset godina, zavrnuli su mu šiju i skuvali ga. Ali Frida ga nikada nije probala.
U medicinskom izveštaju ostalo je sačuvano da je neposredni uzrok njene smrti plućna embolija. Uz pomoć svojih veza u vlasti, Dijego je sprečio autopsiju. Zbog toga se teorija o samoubistvu raširila kao miris jutarnje kafe na tihoj vatri.
Poslednje srceparajuće reči koje je Frida zapisala u dnevnik bile su: 
„Nadam se da će put biti srećan i nadam se da se ovaj put neću vratiti."

Jednom je rekao: 
„Ja sam onaj koji želi da bude orao u letu, koji želi da bude crv koji puzi, ali koji ne vrišti kada ga zgaze.“ 
To nije rekao meni. Ne znam kome je rekao, ali da je rekao, rekao je. Treba mu poslužiti tekilu, sangritu i nešto za jelo, jer sigurno dolazi s dugog puta, umoran. Ja bih takođe bila gladna da toliko jašem.
Lupe mi je jednog dana, kada je bila dobro raspoložena, ispričala da su čašica tekile i sos petlov kljun u Halisku bili nezaobilazni kao ritual pre obroka. Tamo, u njenom selu, radnici bi po povratku s njiva seli u kožne naslonjače u senci na tremu i jeli zrelo voće i panela sir između gutljaja i gutljaja tekile.
 
2 sveže i oguljene hikame[2], 
4 velike sočne narandže, 
3 očišćena krastavca, 
½ oljuštenog ananasa, 
3 poluzelena manga, 
1 sokonostle[3], 
1 veza mladog luka, 
6 limuna,
4 zelene papričice i so.
 
Ravnomerno i u jednakim količinama iseckati hikamu, narandžu, krastavac, ananas, crni luk, mango i sokonostle. Ako se dodaju I semenke nara, jelo se može ukrasiti kao meksička zastava, što izgleda veoma atraktivno, Posuti jelo limunovim sokom pomešanim sa četiri ljute papričice i jednom kašikom soli. Ili ga jednostavno začiniti limunom i mlevenom paprikom.
 Panela iz zemlje tekile, veoma je ukusan sir, svež, veoma različit od onog koji se može kupiti ovde. Može se  nabaviti na pijaci  ili  u  tamošnjim prodavničicama. Ponekad je Lupe sa svojih putovanja donosila po nekoliko pogača.
 
1 pogača panela sira, 
1 veliki češanj belog luka, 
¼ šolje korijandra, 
¼ šolje peršuna, 
¼ šolje bosiljka, 
1 kašika svežih listova origana,  ½ šolje maslinovog ulja,  so i sveže samleveni crni biber.
 
U jednu zemljanu zdelu staviti veliki panela sir i prekriti ga sosom koji se priprema tako što se isecka beli luk sa svim ostalim sastojcima, začini se solju i biberom, a zatim se 6 sati ostavi na hladnom mestu, u dvorištu ili na prozoru, ali pazite da ga ne pojedu majmuni. Peći 20 minuta na 180 stepeni, odnosno dok ne počne da se topi. Služi se dok je još topao. Može se poslužiti i kao predjelo, uz tost ili prezle.

Ovaj recept za sangritu dobila sam na jednom putovanju s Muraijem. To je bilo kada me je učio da tekilu treba piti uz neko gorkoslatko piće. Volim da pijem tekilu i sama, kao i muškarci, a uvek mije dobro služila da impresioniram gringose koji su dolazili kod Dijega.
 
2 veće ljute papričice, 
2 kašike seckanog crnog luka, 
2 šolje soka od narandže, 
½ šolje soka od zelenog limuna i so.
 
Pečene ljute papričice, oguljene i očišćene od semenki, kuvati 2 minuta, a zatim ih ostaviti da predahnu 10 minuta. Pomešati crni luk, sok od narandže i pola šolje soka zelenog limuna, a onda, zajedno s paprikom, sve dobro samleti u blenderu i posoliti. Može se dodati još soka od narandže, limuna ili paradajza.
Sangrita je žena. Ona što miriše na začine i luk. Ona što daje boju i ljutinu muškoj tekili. Njih dvoje, zajedno, prava su idila.
Koliko bih volela da sam sada s mojim Dijegom. Ali on mi može biti prijatelj, sin, ljubavnik, kolega; a nikada suprug. Ako ne računam sudar s tramvajem, on je moj najveći udes.
 obrvama gustim kao krila kolibrija u letu, čvrste usne, brz pogled i beskrajan bol, a žena, koja je oduvek slikala ono što je najbolje poznavala  duboke oči s
nije uvek bila takva. Ipak, neke stvari se nisu menjale: odsustvo Boga pretvorilo se u čvrst ateizam, svakodnevna strast u žudnju za sutrašnjicom. Kao što su. divovski čempresi, koji u tišini s visine posmatraju istoriju, nekada bili seme, tako je i Frida jednom bila dete.
Devojčica Frida naučila je da šije, kroji, veze i sve što svaka dobra devojčica mora da zna da bi bila domaćica, ali odbijala je da nauči da kuva. Njena naklonost prema kuhinji dosezala je samo do povremenog uživanja u jelima s porodične trpeze, iskreno govoreći, žgoljavica nikada nije imala apetit, iako u njenoj kući nikada nije manjkalo hrane na stolu. Njena majka, sledeći ukorenjene običaje svog španskog i indijanskog nasleđa, bila je jednako vešta u kuvanju koliko i u rađanju dece. U Fridinoj kući žena je bilo napretek. Ona je bila treća od četiri ćerke i, na nesreću njene ponosne majke, najmanje ženstvena. Nasuprot tome, Fridin otac Giljermo, nemački emigrant, a potomak Jevreja i Mađara, ponosio se svojom ćerkom. Imao je običaj da kaže: „Frida je moja najpametnija ćerka i najviše liči na mene.“

Devojčica je tako rasla kao jedinstvena i posebna, kao detelina sa četiri lista na širokom polju. Od Fride se ništa manje nije ni moglo očekivati; njeni koreni bili su egzotični, a porodična istorija, kao i istorija samog Meksika, zemlja puna bola. Brak Kalovih bio je čudan od početka i završio se najgore moguće: bili su neizmerno nesrećni. Fridin otac je s devetnaest godina emigrirao u Meksiko, gde je promenio nemačko ime Vilhem u poetsko Giljermo, u skladu s novom državom. Poticao je iz porodice zanatlija koji su mu ostavili specifično istančan pogled na svet, što ga je načinilo jednim od najboljih fotografa tog vremena. Ipak, taj veliki talenat nije bio dovoljan da ga sačuva od suza i poniženja.
Ĉim je stigao u Meksiko, Giljermo je počeo da radi u zlatari emigranata iz Nemačke. Za grubog momka, običaji nove domovine u velikoj meri suprotstavljali su se njegovom evropskom hladnom načinu postojanja. Zbunjivale su ga toplota i strast kojom su se Meksikanci razmetali u svemu što su radili. Zaprepašćivali su ga duboki dekoltei uličnih prodavačica voća: bujne grudi otvoreno su koketirale s mazgarima koji su skidali košulje već na prvu prolećnu žegu. Malo-pomalo, zvuci i mirisi Meksika uvukli su mu se u nozdrve, usta i oči. Odjednom, i on sam je osetio veliku vatru u svom srcu: zaljubio se u prelepu kreolku Karmen. Ĉim je dostigao određenu imovinsku stabilnost, zaprosio ju je i dobio s njom svoju prvu ćerku.
Tada su mu bol i nesreća zapečatili život. Smrt ga je okružila sa istom istrajnošću kao i epileptični napadi od kojih je patio. Druga ćerka umrla je nekoliko dana po rođenju. Njegova supruga, uporna da mu rodi sina, ponovo je zatrudnela. U trećoj trudnoći, devojčica je rođena zdrava, ali je i sudbina ponovo činila svoje i Giljerma napravila udovcem s dve male devojčice o kojima je morao da se stara.
Giljermo je imao ledenu dušu, sposobnu da razume komplikovane zakone fizike, ali i da zanemari potrebu da zagrli voljeno biće. Na dan suprugine smrti već je počeo da traži novu ženu: poslao je obe ćerke u samostan i predložio brak Matildi, devojci iz Oahake, koja je radila s njim u zlatari.
Matilda ga nije volela, ali pristala je da se uda za njega samo zato što ju je podsećao na njenog prvog ljubavnika, takođe Nemca, koji ju je voleo toliko jako da je svakog dana viđala Boga. Nažalost, njen plavokosi anđeo se ubio i ostavio Matildu s rasplamsalom strašću, koju ni proračunata Giljermova duša nikad nije uspela da ugasi. Od tada, religija je bila jedina uteha za tu ženu napaćene duše.
Od Antonija Kalderona, svog  novog  tasta,  Giljermo je naučio umetnost fotografije. Uz prodorne mirise hemikalija i svakodnevne nevolje na poslu, brzo je postao vešt portretista, a počeo je da slika i pejzaže, kojima je posvećivao lenje vikende. Toliku je slavu stekao da mu je i sam Porfirio Dijaz poverio nekoliko narudžbina.
Brak Kalovih bio je brak iz čiste koristi. Matilda se starala o kući i četiri ćerke  Matildi, Adrijani, Fridi i Kristini, a Giljermo je njoj podario novac, stalež i kuću u Kojoakanu. Međutim, ova trgovinska razmena imala je gorak ukus i nije im donela sreću. Očekivani sin naslednik nikada nije stigao i zbog toga je Giljermo rešio da treću ćerku školuje kao muškarca.
Kojoakanske tračare govorile su da su se, na dan kad je Frida rođena, u gradu osetili vetrovi promena. Bili su to teški dani u kojima je budućnost visila na koncu, a nada umirala, a ljudi su se prisećali ubistva radnika štrajkača iz Rio Blanka. Pričalo se i o jednom malom čoveku sa severa, zvanom Madero, koji je propovedao, kao Hrist u Jerusalimu, novu budućnost u kojoj će se vlada birati demokratski. Kroz ta mrmljanja i naklapanja na pijaci provejala je vest o dolasku na svet nove ćerke u porodici Kalo.
Frida je imala tu nesreću da se majka nikada nije brinula o njoj. Kako je odbijala čak i da je hrani, Giljermo je unajmio dojilju Indijanku, koja je vodila računa o njoj od rođenja. A ona ju je s mnogo ljubavi hranila seoskim poslasticama i uljuljkivala pesmama s polja.

Kako su godine prolazile, vetrovi su se menjali, a izvan visokih zidina kuće u Kojoakanu počela je da kruži smrt, donoseći ledene povetarce pune brige i straha. Revolucija je u celoj zemlji posejala pokolje. Kad je Viktorijano Uerta u zgradi vlade izdao predsednika Madera, hladnokrvno naredivši da ga streljaju, smrt je pokucala i na vrata Kalovih. Tog februarskog dana, neki čudan vetar počeo je da duva kroz stabla u bašti. Lišće i drveće savijalo se s jedne strane na drugu, kao ogromne šake koje pokušavaju da se dohvate. Ulicu je prekrio nepodnošljivi oblak prašine koji je rasterao sve prolaznike. Vetar se pojačavao i, poput ljutitog diva, počeo da ruši stubove i stabla. One iste seoske pralje i tračare govorile su da taj vetar u sebi nosi urezane bolne krike porodilje. Niko nije ni pretpostavio da je taj ledeni vetar bio poziv za Giljerma, koji je, zabrinut, sve posmatrao zaštićen iza svog prozora. Mala Frida bila je u krevetu, bolesna; čim je doktor otišao, s mukom je zatvorio ulazna vrata, jedva sprečivši da se zlokobni vetar uvuče i u njegov dom.
„Šta je mojoj ćerki, doktore?“, pitao je doktora dok je ovaj uzimao šešir.
„Veoma je bolesna, gospodine Giljermo. Ima dečju paralizu. Ako je ne budemo držali pod strogom kontrolom, raširiće se i na nervni sistem, a onda bi mogla da ostane nepokretna, pa i da umre“, odgovorio je doktor.
Giljermo i Matilda odreagovali su na lošu vest svako na sebi svojstven način: ona je duboko uzdahnula, a on je zatvorio oči spuštajući glavu. Ali nisu prolili ni suzu. Zato je Fridina nana, koja je slušala kroz vrata, briznula u plač, kojim je isplakala suze svih svojih predaka i sestara. Njeno jadanje provuklo se kroz odškrinuta vrata i prozore i stopilo se s misterioznim vetrom koji je krstario ulicom, privlačeći ga kao što krv jelena privlači lovca.
Pre nego što je otišao na spavanje, tata Kalo je ušao u sobu gde je mala šestogodišnjakinja odmarala na ogromnom krevetu s drvenim stubovima, koji su bdeli nad njom iz sva četiri ugla. Iako je obično bio grub, dalek i jedva da se i osvrtao da pogleda svoje ćerke, te noći su mu oči bile pune blagosti za mezimicu. Poneo je i knjigu s tvrdim povezom, zlatnim slovima i predivnom slikom duhova, vila i princeza.
„Šta to imaš u ruci, tata?“, pitala je Frida sa širokim osmehom.
Otac je seo pored nje i pružio joj knjigu s neuobičajenom nežnošću.
„To je poklon. Kupio sam je za tvoj rođendan, ali pomislio sam da bi ti se dopalo da je čitaš sada“, rekao je milujući joj kosu crnu kao ugalj.
„O čemu se radi, tata?“, pitala je radoznala Frida.
„To su narodne priče iz moje domovine, iz Nemačke. Sabrala su ih dva brata da ih sačuvaju od zaborava. To su priče braće Grim.“
Devojčica je prelistala knjigu i oduševila se njenom raznobojnošću. Osmeh joj se proširio kad je otkrila crtež na kojem je mladić pričao s nekom tajanstvenom osobom nasred puta. Prilika u dugoj, crnoj kabanici nosila je ogromnu kosu. Frida se još više iznenadila kada je primetila da jedna lobanja posmatra mladića. Tada je potražila naslov: Kuma Smrt.
„Ko je Kuma Smrt?“, upitala je.
Za razliku od majke, otac joj je bio slobodoumni ateista koji je mrzeo da govori o religiji, veri i smrti. Ipak, iznenadilo ga je pitanje jer mu se upravo tog jutra ta ista priča motala po glavi.
„O, pa to je moja omiljena priča. U njoj se govori kako je Smrt tumarala svetom da bi gasila sveće koje predstavljaju živote ljudi. Jednog dana prihvatila je da postane kuma jednom dečaku i da mu podari sposobnost da predvidi koja će osoba umreti, a koja živeti. Ipak, upozorila ga je da nikad ne sme da se suprotstavlja njenim odlukama jer smrt se ne može prevariti, niti joj se može pobeći. Kad je mladić odrastao, postao je čuveni iscelitelj, koji je bez greške spasavao svoje pacijente, ili bi ih odmah proglašavao neizlečivim. Jednog dana zaljubio se u princezu. Videvši da njegova kuma želi da je odvede u svoje kraljevstvo, odlučio je da se ponudi umesto nje.“
„Je li uspeo? Možda i bedni nadničar može da prevari smrt, tata?"
„Ne može, može samo da napravi sporazum s njom. Ako je neko pametan, ponekad joj može zatražiti uslugu, ali mora biti oprezan šta želi", objasnio je kada je video koliko se njegova ćerka razvedrila.
„Da li će Smrt hteti da bude i moja kuma, da me spase ove bolesti?"
Pitanje je uznemirilo sirotog Giljerma. Iako ateista, nije želeo da iskušava sreću i priziva smrt na tako banalan način, pogotovo ne u trenutku kad je ćerkin život ugrožen. Izabrao je da joj ne odgovori. Počeo je da joj čita Priču o dečaku koji je želeo da nauči šta je strah.

Dok su Giljermo i Frida zajedno čitali neobičnu knjigu o raspevanim magarcima, uspavanim princezama i velikodušnim vilama, začulo se zvono.
Fridina nana jedva da je odškrinula kapiju jer nije verovala nikome ko se usuđuje da se šeta po takvom nevremenu. Osmotrila je ženu, visoku i mršavu, u tankom svilenom odelu, s krznenim okovratnikom nalik na sklupčanu zmiju, širokim šeširom s cvetnim ukrasima i velom kojim je sakrila lice. Ĉim ju je ugledala, ponovila je sebi da hladni vetrovi nikada ne donose ništa dobro i odbila da elegantnu damu pusti unutra.
„Dobro veče, devojko. Došla sam da posetim neke rođake i izgubila sam se. U daljini se puca i plašim se. Da li bih mogla da se sklonim u vašu kuću, molim vas?", zamolio je glas samouvereno.
Nana je zadigla kragnu, poravnala kecelju i zatvorila joj vrata pred nosom. žena je ostala na istom mestu, mirna.
„Odlazite odavde, da devojčica Frida ozdravi", promrmljala je nana.
„Nevaspitano je ne pozvati posetioca da uđe; a još je gore oterati ga a da mu se ništa ne ponudi", rekla je mirno dama sa spoljne strane kapije.
Brzo, nana je ušla u kuhinju da pripremi posluženje: tamale, napitke, hleb i slatkiše. Vratila se do vrata trčeći i otvorila ih taman koliko da joj proturi hranu.
„Evo, da prezalogajite. Biće da ste fini, ali idite odavde", zamolila ju je i ponovo joj zatvorila vrata ispred nosa.
Ne dobivši odgovor, nana je malo kasnije bojažljivo odškrinula vrata, tek toliko da bi i miš jedva mogao da se povuče, i pažljivo gvirnula. Nije bilo ni žive duše. I dalje preplašena, okrenula se i shvatila da je devojčica Frida posmatra s praga. 
„Ko je to, nano?“, pitala je.
„U krevet, mala, ako te majka vidi, naljutiće se“, odgovorila je. Napokon se umirio i siloviti vetar koji je duvao od jutra. Nana je odvela Fridu u krevet i, smešeći se, poslužila joj tamal i topli atole; sada je bila sigurna da će se oporaviti.
Frida je preživela dečju paralizu, ali joj je jedna noga ostala tanja od druge. Od tada su je u školi prozvali Drvonoga, još jedan dokaz da je moguće pobeći od smrti, ali ne i od dečje zlobe.
Moja nana došla je iz Oahake i volela je da peva „La Zandungu" dok priprema hranu za mene i moju sestru Kristinu; mi smo se za to vreme igrale lutkama ispod njenih velikih podsuknji.
Nana nam je pričala priče o duhovima. 
„Mrtvi dolaze samo na bogosluženje, da bi naznačili gde je zakopano blago, ili da bi smetali. Zbog toga im uvek treba dati da jedu, da bi otišli", govorila je sa osmehom. Najbolje se sećam njenih vezenih bluza. Uspela sam da nabavim nekoliko sličnih na putovanjima s Dijegom. I ne mogu zaboraviti njene tamale, oni su zaista mogli da vaskrsnu i mrtvaca.

Dijego mi je pričao da su dobri tamali, oni koji se jedu na selu, Indijanci smatrali božjom hranom. Koristili su ih na „Miccailhuitonitli", praznik mrtvih. Ne znam da li su bili u pravu, ali onako topli i umotani u lišće kukuruza zaista liče na decu koja su preminula mlada. Kada su stigli popovi, prekrstili su njihov praznik u Dan svih svetih. Uvek su imperijalisti gnjavili Indijance, a ovi su samo ćutke gutali.
 
1 kg mladih tikvica, 
1 kg kukuruznog testa, 
3 ljute papričice, 
2 sira iz Oahake, 
250 g svinjske masti, 
1 svežanj lišća zelenog kukuruza,  
1 veliki svežanj listova meksičkog čaja[4] (samo lišće), so i soda bikarbona.
 
Sve dobro usitniti: tikvice, papričice, sir i lišće meksičkog čaja. So rastvoriti u malo vode u koju se doda sode bikarbone, na vrh kašičice, da bi testo ostalo glatko. Testo se onda pomeša s mašću. Na list zelenog kukuruza stavlja se po jedna kašika testa i dobro se rasporedi po njemu, a zatim se doda kašika seckanih tikvica; umota se i stavi se u posudu za kuvanje na pari. Kuva se oko sat i po. Gotovi Su kada lišće počne da se odvaja od testa. U vodu u posudi za kuvanje na pari stavite novčić, da čujete kada voda ispari.
  
1 litar vode, 
1 zreo ananas,  3 litra mleka,  malo sode bikarbone, šećera po ukusu i kukuruzno testo.
Pomešati vodu s testom i ostaviti da predahne 15 minuta, zatim procediti i sačuvati vodu. Ananas oguliti i iseckati na sitne komadiće, samleti, procediti i ostaviti da proključa pre nego što se sok pomeša s testom i šećerom. Kuvati 15 minuta. Dodati mleko, sodu bikarbonu i ostaviti na vatri, uz neprestano mešanje, dok se ne skuva. Ne mora da provri. 
 
500 g prosejanog brašna, 
125 g svinjske masti, 
½ kašičice anisa rastvorenog u šolji vode, 
500 g svežeg krem sira i kukuruzno ulje za prženje.
 
Dobro zamesiti brašno s mašću i vodom u kojoj ste rastvorili anis, sve dok se ne dobije glatko testo koje se lako može razvući. Testo ostaviti da predahne sat vremena, zatim napraviti loptice, poredati ih po stolu (površinu obavezno posuti brašnom da se ne lepe) i razvijati oklagijom dok ne budu lepo okrugle. Zagrejati dosta ulja i u njemu pržiti uštipke dok ne dobiju zlatnu boju. Treba ih izvaditi na papir, da upiju višak masnoće. Serviraju se poredani na tanjiru i premazani umućenim krem sirom. Mogu se preliti i sledećim sirupom: u jednu šerpu staviti da proključa 1 litar vode, 500 grama braon šećera, 1 veći štapić cimeta, 4 guave i 3 jabuke. Sirup se kuva dok se ne zgusne.

Porodični jaram naročito se osećao u kući Kalovih jer ridino detinjstvo, kao i svih onih koji su rasli u XX veku, bilo je okovano
su se u njoj pravila doslovno i dosledno primenjivala. Kad se neko usudi da ih
naruši, sledile su stroge kazne, a pridika, kojom bi ga mama Matilda dokrajčila, bila je nepodnošljiva.
Matilda je bila lepa žena, ali pre svega ohola i ponosna. Na fotografijama, onim rađenim s česticama srebrobromida na tankom sloju želatina, njen muž je uhvatio prkosnu bradu i ponos koji sebi može da dopusti samo jedna zapotečka kraljica punih usana i ogromnih crnih očiju. Kakva je mešavina bila Frida! Germanska hladnoća sastavila se s ponosom indijanske plemkinje.
Jedno od tih neizbežnih pravila bilo je i nedeljna misa. Besprekorno obučene, devojčice su išle u Parohiju San Huana Bautiste, koji se nalazio i na nekoliko ikona u njihovoj kući. Imale su svoju klupu, s koje su majka, devojčice i služavke redovno slušale nedeljnu propoved. Odatle je Frida mogla prošetati po glavnom trgu, ili možda čak i pobeći s Kristinom, mlađom sestrom, do kojoakanske botaničke bašte Viverosa, gde se rečica gubila među drvećem i stenama.
Tegobe dečje paralize nisu sprečavale Fridu da se penje po drveću i skakuće kao mali zvrk. Ĉak su joj i doktorovi saveti pomogli da ispuni sve svoje želje za pustolovinama, jer je preporučio da obavezno upražnjava fizičke vežbe radi bržeg oporavka. Zahvaljujući podršci oca Giljerma, Frida je postala spretna u raznim sportovima, od plivanja do fudbala, boksa, trkama na klizaljkama ili biciklu, u kojima se takmičila sa seoskim deranima, ne pridajući značaj ogovaranju tračara, koje su ove aktivnosti smatrale neprikladnim za devojčicu iz ugledne porodice. Kako se ne bi primetilo da joj je jedna noga tanja, oblačila je na nju po nekoliko dokolenica da bi izjednačila debljinu nogu, Ali čak ni tako nije mogla izbeći zlurade i duhovite komentare derana iz komšiluka, koji su je, zavidni zbog njene spretnosti, nazvali šepavom ptičicom, jer je, trčeći, poskakivala kao da pokušava da poleti.
Kada se jednog jutra, još dremljiva zbog jutarnje kišice koja je prekrila šumu, igrala s Kristinom pod naninim nadzorom, bezobrazni vetar doveo ih je u nepriliku zadižući im uštirkane suknje. Za devojčice je to bio samo smešan trenutak, ali ne i za nanu, koja je odmah namirisala znake koje zemlja šalje smrtnicima, da bi ih obavestila o lošim događajima koji se približavaju. Njene strepnje obistinile su se kada se punim galopom približio konjanik, najavljujući dolazak revolucionara. Istog trena, žena je pozvala devojčice, koje su se zagubile među šipražjem i debelim stablima drveća, ali nije dobila odgovor. Među prigušenim pucnjima pobunjenika čuli su se i preplašeni krici jadne žene, koja ih je posle mučne potrage pronašla šćućurene ispod jednog palog debla, odakle su, oduševljene, posmatrale borbu između revolucionara, pristalica Zapate, i vojnika, pristalica Karanze. Brzo ih je uzela za ruke i naterala da krenu kući, ali Frida se opirala jer nije htela da napusti predstavu koju su priredili ljudi u pončoima, hrabro se suprotstavljajući dobro naoružanim federalnim trupama.
Brzo su prelazile popločane ulice, sve do kapije svoje kuće, ali zatekle su je zabarikadiranu, da metež ne prodre u kuću. Srećom, Fridina sestra Matilda videla ih je s prozora i požurila da pozove majku, koja im je s pištoljem u ruci širom otvorila prozor da uđu. U međuvremenu, na svega nekoliko koraka od njih, federalci su se borili s revolucionarima do smrti. Meci su neumoljivo pogađali pobunjenike i činilo se da je sve na strani vladinih vojnika. Zaprepašćena, Frida je čula kako njena majka glasno doziva zapatiste da se sakriju u njihovoj kući. Majka i nana otvorile su tešku kapiju i istog trenutka, jedva uspevajući da izbegnu neprijateljsku paljbu, ušlo je nekoliko revolucionara noseći povređene saborce. I baš tada, dok su dve žene zatvarale kapiju, ne prestajući da se glasno mole da neki metak ne zaluta do njih, Frida je prvi put ugledala neobičnu pojavu koja će je pratiti do kraja života  Glasnika. Provukavši se kroz otvor vrata pre nego što su se zatvorila, njen pogled se susreo s pogledom tamnokosog čoveka debelih brkova i gladnih očiju, koji je sa svog prelepog crnog konja, bez milosti, ispraznio ceo šaržer u federalca. Devojčica je ostala zapanjena, sigurna da nikada neće zaboraviti te oči hladnokrvnog čoveka koji je donosio smrt sa svakim metkom. Tup udarac kapije, koja se pred njom zatvorila, probudio ju je iz sna.
„U ovoj kući poštujemo slobodu i zbog toga zahtevamo da i vi nas poštujete, gospodo", rekla je mama Matilda zapatistima koji su se smestili u dnevnu sobu.
Rane, za koje su se služavke odmah pobrinule, više nisu delovale tako opasno, ali bili su toliko izgladneli i prašnjavi da su im lica, u detinjim očima, izgledala izobličena.
„Nemamo mnogo toga za jelo, tako da ćete, dok čekamo da se ovo napolju smiri, morati da se zadovoljite sa ono malo hrane koju imamo. Posle ćete morati da idete jer ne želim nevolje s vladom", objasnila im je sve po redu Fridina majka. Kasnije je naredila ćerkama da iznesu gostima to malo hrane što su imale, da ručaju.

Sigurni od užasnog koncerta pucnjeva, rzanja konja i bolnih krika, koji je dopirao s ulice, muškarci su proždirali kukuruzne pogače, polvorone i orčatu. Kada je pala noć, mogla su se čuti samo kopita konja, bez jahača i smera. Fridi i Matildi, starijoj sestri, rekli su da motre na ulicu. Trebalo je da jave kad se sve smiri, da se ranjenici tad vrate u svoj kamp. Frida je izašla sa šakama punim polvorona od narandže, kojima su ugostile pobunjenike, i za to vreme, da bi sakrila nervozu, grickala je jedan malim mišjim zalogajima. Kada su otvorile kapiju i izašle napolje, zatekle su pustoš i tamu, Nijedan noćni stražar nije se usuđivao da upali svetiljke u ulici koja je ostala prekrivena leševima konja i ratnika. Devojčice su ispitale teren. Radoznala po prirodi, Frida je otišla ispred sestre, da bi na miru posmatrala rupe od metaka na nepokretnim telima i ovalne lokve krvi koje su se širile ispod njih.
Kasnije je hodala uličnom kaldrmom, dopuštajući da se odjek njenih koraka odbija o zidove dok se ne sjedini sa senkom. Ne primetivši, udaljavala se od sestre, sve dok je noć nije progutala. Okružio ju je isti onaj vetar koji je tog jutra najavio bitku, a ona je počela da drhti. Odjednom, jedan dah ju je zaledio i noge su joj se odsekle od straha. Našla se naspram revolucionara s kojim joj se tog jutra susreo pogled. Bio je na konju, nepomičan. Obojica su je gledala svetlim očima. Prva misao koja je Fridi prošla kroz glavu bila je da beži i potraži pomoć, ali ta atmosfera, teška kao zemlja na grobu, bila joj je neobično poznata.
„Vaši su u kući... Mama ih čuva i dala im je da jedu“, rekla je Frida s lažnim samopouzdanjem; iako je oduvek bila hrabra, ovaj čovek na konju ju je plašio.
Nije odgovorio. Umesto toga, konj je kopitom udario o pločnik.
„Imam polvorone od narandže. želite li?“, ispružila je ruku da ga ponudi.
Pobunjenik je uzeo jedan i počeo polako da jede, pomerajući brkove poput noževa koji seku tišinu. Kada je završio, učinio je nešto što je još više preplašilo devojčicu  uputio joj je širok i ljubazan osmeh, pokazujući nekoliko sjajnih belih zuba, koji su sijali kao svetiljka u tami. Ne skidajući osmeh, jahač je podbo konja mamuzama i udaljio se laganim kasom. Obavijala ga je noćna crnina, a onda ga je i progutala pred Fridinim očima. Ostala je na tom istom mestu sve dok je sestra nije pronašla.
„Hajdemo kući, mama Matilda nas traži!“, promrmljala je, uznemirena što se Frida udaljila nesvesna opasnosti u koju se upušta.
Matilda je ščepala sestru za rame i odvukla je kući.
 
U Fridinom odsustvu, povređeni vojnici su otišli, pomažući se štapovima ili međusobno, sledeći put kojim je konjanik pokazao. Tad je tata Giljermo bio u gradu i nikada nije saznao za ovo.
Revolucija je izmenila zemlju, a takođe je bila i uzrok nesreće Kalovih: visoke zarade, koje su dotad dobijali od vlade, jednostavno su prestale da stižu, a njihove ekonomske povlastice raspršile su se kao da ih nikada nije ni bilo. Mama Matilda nije mogla izbeći porast gorčine u duši. Kad je Giljermo ostao bez posla, bila je prisiljena da štedi; ne samo da je morala da stavi kuću pod hipoteku nego je prodala i deo pokućstva, sve kvalitetan evropski nameštaj, a na kraju je zbog novca počela da izdaje prazne sobe. Frida i njene sestre trpele su sve češće pojave besa svoje majke, koja je gledala kako se njena udobnost rastapa kao so u vodi. Skrivene, Frida i Kristina uhodile su noću mama Matildu dok je brojala novac, jer im je to, pošto nisu znale ni da čitaju ni da pišu, bila jedina razonoda. Ono malo novca što im je pristizalo uporna Matilda koristila je da ćerkama pruži tradicionalno obrazovanje i usadi im veru u Boga, koju je smatrala najvećim blagom. Fridina buntovna narav odmah se okrenula protiv majčinog nametanja, odbacujući religiju jer joj se činila kao nepotreban i težak teret u jednom lagodnom životu kakav je bio njen. Krivica, oproštaj i molitva nisu bili za Fridu. Još tada je znala da će pronaći nešto drugo za šta će se uhvatiti kako bi lakše podnela život. Počela je da ismeva molitve pre jela, zasmejavala je sestru Kristinu pričajući joj viceve usred Zdravo Marijo, bežala je s veronauke da bi se s dečacima iz komšiluka jurila iza velikog balona i s krova gađala semeništarce trulim narandžama. Frida je zaradila bezbroj prekora od majke, čije je strpljenje došlo do tačke da je prezrivo izjavila da ona uopšte nije njena ćerka. Ovo se toliko urezalo u Fridino srce da je odlučila da se osveti tako što će pomoći sestri Matildi da pobegne od kuće.

Matilda je bila najstarija kćerka i tad samo što je napunila petnaest. Bila je krupna, razvijenog poprsja, koje je zavodnički pokazivala kroz čipku, bokova okruglih kao obris jabuke, lica koje se činilo mnogo zrelijim. Odlučila je da je mladić, koji joj se tad udvarao, čovek njenog života, ali tu odluku roditelji uopšte nisu dobro prihvatili. Tako joj je Frida, kao da je reč o nekom običnom nestašluku, predložila da pobegne preko balkona dok ona majci odvraća pažnju nekom vragolijom. Plan je bio da s momkom pobegne u Verakruz. Neverovatno, ali sve je ispalo toliko dobro da je Frida, posle kazne dobijene zbog svog lažnog besa, zatvorila balkon kao da se ništa nije dogodilo i mirno otišla na spavanje. Kada je sledećeg dana mama Matilda otkrila da nema njene najdraže ćerke imenjakinje, počela je da histeriše, urlajući i moleći sve svece da njena ćerka bude dobro. Giljermo Kalo je samo spakovao ćerkine stvari u jedan kofer, preporučio da ih prodaju i bez reči se zatvorio u radnu sobu.
Matildina sudbina bila je misterija nekoliko godina. život u kući nastavio se bolno i tiho, zadržavajući privid da je sve u redu, onako kako i treba da bude u poštenoj i uglednoj kući, u kojoj su se osećanja prećutkivala, a negovao se lažni mir.
Frida se uzdržavala od suprotstavljanja majci i, da bi izbegla svakodnevne rasprave, pomagala je ocu u fotografskom studiju. Jednoga dana, dok su zajedno putovali tramvajem, čula ga je kako kaže uzdišući: 
„Kako bih voleo još jednom da vidim tvoju sestru! Ali nikada je nećemo pronaći!"
Frida ga je tešila. Kajući se zbog svog nestašluka, pokušala je da ispravi grešku i objasnila mu da joj je jedna prijateljica rekla da Matilda Kalo živi u Doktorskoj koloniji. „I kako znaš da je to baš naša Matilda?" „Jer svi kažu da liči na mene", odgovorila je.
Tako je, bez daljeg objašnjavanja, odvela oca u taj kraj. Zatekli su je u dnu dvorišta, kako zaliva povrće i hrani ptice u velikom kavezu. I dalje je bila s onim momkom, venčali su se kako dolikuje i uživali u raskoši. Otac se nasmejao očiju punih suza, ali je odbio da razgovara s ćerkom. Frida je otrčala i zagrlila je. Sestre su se poljubile, rasplakale i nasmejale. Međutim, kad su se pribrale, tata Kalo je već nestao.
Mama Matilda nije puštala pobegulju u kuću iako je ova dolazila s velikim korpama voća i zamamnim jelima. Ćerka Matilda bi onda korpe obavezno ostavljala na ulazu, a majka bi ih kasnije uzimala i služila njihov sadržaj za večeru. Kako se približavao Dan mrtvih, Matildini kulinarski specijaliteti iz korpe postajali su sve bolji. Osim hleba za mrtve, bilo je tu i šećernih lobanja sa imenima svih članova porodice. U jednoj od tih korpi, pripremljenih kao ponuda mrtvima, ostavila je poruku za Fridu, koja ju je pročitala sa osmehom: 
„Spremila sam ti polvorone jer si ti svoj dala onom revolucionaru."
Dvanaest godina posle bekstva preko terase, Matildu su konačno pustili da uđe u kuću. Ugledavši je, otac ju je samo pitao:
„Kako si, ćerko?"
 Da bih spremila ponudu za pokojnu mama Matildu, moram uzeti fotografiju koju je uradio tata Giljermo, onu na kojoj izgleda kao dobra riba. Znam da joj se mnogo dopadala, zbog haljine od tamne svile. Pored fotografije nikada ne treba stavljati tekilu ili liker jer će je to izazivati. Bolje je staviti dobru orčatu, kao onu što je dala revolucionarima kada su stigli u Kojoakan, jer ako dođe do svađe, ni sam general Vilja ne bi mogao da izađe na kraj s mamom.
 Pošto je mama Matilda rodom iz Oahake, pravila je orčatu s mlekom umesto s vodom. Tata Giljermo ga je ipak uvek tražio kao pirinčanu vodicu.
 
350 g pirinča, 
7 šolja vode,  2 štapića cimeta, 2 šolje mleka i šećer.
 
Potopiti pirinač u loncu sa 3 šolje vode i ostaviti ga da odstoji tako 2 sata. Usitnjeni cimet ispeći u tiganju. Ocediti pirinač I samleti ga s cimetom i mtekom. Zatim ga opet procediti, a tečnost sipati u bokal zajedno sa ostatkom vode; zasladiti šećerom.

Mama Matilda nam je ove pogačice kupovala na izlasku iz crkve. Tamo se uvek nalazila ulična prodavačica koja bi poredala loptice testa i samo čekala da ih baci na tiganj. Kristi je mogla da pojede tri paketića odjednom.
 
1 šolja kukuruznog brašna, 
1 kašika svinjske masti,  ½ kašičice praška za pecivo,  ¼ šolje šećera i voda.
 
Brašno pomešati s mašću, praškom za pecivo i šećerom, dodajući malo vode ukoliko je potrebno da bi testo bilo glatko. Od ovog testa napraviti loptice veličine oraha i pritisnuti
                                                          
5 Šp. agua de orchata  bukvalno ječmena vodica (poreklom od valensijanskog orxata što znači napravljeno od ječma, ječmen) zato što se piće izvorno pravilo od ječma. Danas se više ne koristi ječam, već pirinač, badem, tigrov orah, susam, odnosno svaki plod bogat šećerom i škrobom, a vrlo često i mešavina nekoliko vrsta plodova i zrnevlja. (Prim. lekt.)
svaku rukama dok se ne dobije oblik pogačice. Peći ih na tiganju ili roštilju, na srednjoj vatri, uz povremeno okretanje.
 
50 g brašna, 
125 g margarina, 
100 g šećera, 
1 narandža (sok i kora), 
1 žumance i 
¼  kašičice sode bikarbone.
 
Umutiti penu od margarina sa šećerom, odmah mu dodati žumance, sok i narendanu koru narandže. Tome malo-pomalo dodavati brašno pomešano sa sodom bikarbonom. Testo umesiti i razvijati oklagijom, do debljine pola centimetra. Napravite krugove prečnika od oko 5 cm i slagati ih na podmazan pleh. Peći u rerni na 200 °C dok ne dobiju zlatnu boju. Ostaviti da se ohlade i onda posuti šećerom u prahu.

Frida je živela svoj život. Postala je privlačna devojka raćena sećanjem na, kako ga je zvala, Glasnika i pretankom nogom koju joj je
koja je zračila razdraganošću. Težnja da se otarasi uobičajenog izgleda i obznani
svoju mladalačku nezavisnost navela ju je da skrati kosu. Muška frizura joj je odlično stajala i davala njenoj rupici na bradi još senzualniji izgled. Ĉim je bila primljena u Nacionalnu pripremnu školu[5], poznatu po đacima koji su predstavljali sam krem meksičke omladine, probudila se u njoj velika strast za znanjem, zabavom i ljubavlju, zadovoljstvima koja su u njoj potajno tinjala godinama.
Biti deo Pripremne škole bilo je privilegija: ona je bila jedna od prvih trideset i pet žena upisanih u rasadnik znanja, koji je tad okupiralo dve hiljade muškaraca. Za nju se ipak sve svodilo na to da izmakne jurisdikciji mama Matilde, koja se protivila tome da njena ćerka putuje u grad i studira. Tata Giljermo, koji je u Fridi video sina kog nikad nije imao, uspeo je da ubedi svoju ženu da su težnje njihove ćerke dobronamerne i naterao je Fridu da obeća da neće pričati sa svojim kolegama. Frida je odmah prekršila to smešno obećanje i ubrzo se našla u grupici intelektualaca koji su se nazivali Kačučosi. Kako joj je sudbina bila da privlači sve poglede, Alehandro Gomez Arijas, vođa  Kačučosa, beznadežno se zaljubio u luckastu devojku. I počela je romansa.
U početku je njihov odnos bio nevino, mladalačko zabavljanje. Šetali su znojavih dlanova i udvarali se očima koje su se topile od miline. Malo-pomalo postali su vatreniji i nevini poljupci ustupili su mesto smelim milovanjima. A upravo ona je preuzimala inicijativu, tražila krivine u parku, senku drveća da se sakriju i istražuju svoja tela u mirisu gužve, veselja i sladoleda. Pre nego što je napunila petnaest godina, već je upoznala sva zadovoljstva koja donosi muškarac.
Tako je, dok su njeni roditelji verovali da se zadržava u školi sa ostalim devojkama pod nadzorom upravnice, ona bila s Alehandrom na protestima, sportskim utakmicama ili u nekom nestašluku s celom bandom.
Jedna od njihovih omiljenih vragolija bila je da uznemiravaju umetnike koji su slikali murale pod pokroviteljstvom Sekretarijata za obrazovanje, na čijem čelu je tad bio Hose Vaskonselos. Išli su čak do toga da su im palili platforme. Zato nije ni čudno što su se neki umetnici na posao u Pripremnoj dolazili naoružani do zuba. Među njima se isticala i jedna zvezda među slikarima. živeo je u Rusiji i Francuskoj i razgovarao s genijima svog vremena na ravnoj nozi  Dijego Rivera.
Nije bio čovek koga je lako uplašiti, a da bi osujetio svaki pokušaj napada na njegov mural, oslanjao se na pomoć četrdesetpetice i nije se libio da ga potegne ako bude neophodno. Njegov stav, a svakako i oružje, bili su razlog da se šale na njegov račun zaustave na nekoliko nadimaka, koji su preuveličavali njegovu ružnoću i debljinu, što je samo još više potpaljivalo zavist koju je izazivao, jer je uvek bio okružen prelepim ženama, čije društvo mu je davalo božansku popularnost. Ruku na srce, baš i nije bio božanski skladan: veliki stomak, buljave oči, a šake ogromne kao i njegova interesovanja, znanja i mašta. Na Dijegu je sve bilo veliko. Bio je div sposoban da ukrade devojačke uzdahe kao neka čuvena zvezda s radija. U tom magičnom krugu našla se i Frida, koja je volela da se skriva u predvorju i gleda ga kako radi, čak bi ga obaveštavala o dolasku supruge kada bi bio s ljubavnicom.
„Pazi, Dijego, dolazi Lupe!“, imala je običaj da mu dovikne. Toliko ju je privlačila ličnost ovog slikara  da  je  jednoga  dana,  dok  je  Dijego jeo poslastice koje je Lupe donela u korpi, skupila hrabrost, stala naspram njega i pitala ga:
„Da li bi vam smetalo da vas gledam dok radite?“
Rivera se nasmejao devojčici koja tad nije izgledala starija od dvanaest godina. Bezbrižno je slegnuo ramenima. Nakon što je natenane jeo, nastavio je da slika. Lupe je prostrelila Fridu oštrim pogledom. Videvši da se nepristojno derište ne pomera, počela je da je vređa.
„Molim vas, gospođo, ćutite, uznemiravate majstora", zamolila ju je Frida ne odvajajući pogled od četkice kojom je Dijego majstorski upravljao.
Lupe je zaurlala kao lavica i otišla psujući. Frida je ostala da posmatra još malo i onda se, s nevinim izrazom lica, oprostila se od Dijega. Ponovo ga je videla tek posle nekoliko godina, kada je strast za umetnošću već zapalila njenu dušu.
Lice nedužne devojčice pomoglo je Fridi da uspešno izvede još jednu čuvenu vragoliju. Trebalo je da upali raketu tokom predavanja koje je povodom državnog praznika držao profesor čiji je spisak disertacija bio omamljujuće dugačak. Najpristojnije moguće, Frida se približila s paketom vatrometa, ostavila ga ispod profesorovog pulta i mirno se udaljila. Kada je petarda pukla, ona je već bila napolju. Niko nikada ne bi mogao ni da pretpostavi da je ona odgovorna za eksploziju koja je razbila stakla i nameštaj, da nije bilo jedne od njenih koleginica s kursa, koja ju je, iskazujući obostranu mržnju koju su osećale jedna prema drugoj, prijavila direktoru Pripremne škole. Besan, direktor je predao slučaj lično Hoseu Vaskonselosu. Zbog svojih sekretarskih obaveza, Vaskonselos se u Pripremnoj školi pojavio tek posle nedelju dana. Frida je, užasno nervozna, sedela u čekaonici. Ugledni intelektualac je u direktorovoj kancelariji strpljivo saslušao optužbe protiv devojke koja je, po direktorovim rečima, bila opasna poput nekog revolucionara. Nakon što je odslušao dosadan govor, Vaskonselos je zahtevao da učenicu odmah vrate u školu i s dozom sarkazma dodao: 
„Ako ne možeš da držiš pod kontrolom ni devojčicu kao što je ova, onda nisi sposoban da vodiš Pripremnu školu.“
Na izlasku, čuveni sekretar obrazovanja zaustavio se ispred Fride, koja ga je gledala velikim očima poput psa koji cvili; smešeći se, pomazio ju je po glavi i otišao na sastanak s predsednikom Meksika.
Takav uspeh zahtevao je veliku proslavu pa se Alehandro, koji je sve to posmatrao kroz prozor, nasmejao i zapevao himnu njihove škole:
„Shi... ts... pum... Goooya, goooya, cachun, cachun, ra, ra, cachun, cachun, ra, ra, goooya, goooya... Preparatoria!“
Frida je izašla u hodnik da ga poljubi. Ostatak bande izneo ju je u dvorište na ramenima i pokrenuo ogromnu graju koja se završila van škole, u jednom restoranu gde su, između hvalisanja i šala, uživali u ukusnom pozoleu. Na kraju slavlja, zaljubljeni su počeli da osećaju snažnu vrelinu, zbog koje su se nervozno migoljili u stolicama, dok su se gledali i držali za ruke. Pejzaž se pretvorio u tople boje i svet je počeo da se topi pred njima.
„Idemo kod mene, sama sam. Mama Matilda i sestre su u parohiji", predložila je Frida.
Oboje su se udaljili od svojih prijatelja nestašno se smešeći. Podstaknuti potrebom da se osame, ušli su u autobus ka Kojoakanu. Frida je odjednom počela da se oseća neprijatno, kao da je u tom trenutku samo ona mogla da opazi nešto što niko drugi nije mogao, kao da su se pred njenim očima obelodanili konci koje im je sudbina prikačila da bi ih napravila svojim marionetama, U pokušaju da se oslobodi te sile, izašla je iz autobusa i rekla momku:
„Moramo da se vratim u školu. Zaboravila sam suncobran..."
Alehandro nije razumeo da je njegova devojka gledala mnogo dalje od svojih očiju i navaljivao je da uđu u sledeći autobus. Frida je pristala, pokušavajući da prenebregne taj misteriozni osećaj jer nije verovala ni u svece ni u aveti. Ušavši u stari poludrveni autobus, mladi par je morao mučno da se probija između putnika i naslaganog prtljaga. U samom dnu, slikar, koji je nosio velike posude sa zlatnom bojom, oslobodio je dva sedišta i ljubazno im ih ponudio.
„Sedite, omladino. Ja silazim u Tlalpanu", rekao im je ustajući.
Sa svog sedišta, Frida je posmatrala ulicu vlažnu od jutarnjeg pljuska, i dalje s onim neprijatnim osećanjem u telu; nije se mogla otresti te nerazumljive nelagodnosti koju je osećala, kao da je neko vodi prema raspletu za koji je predosećala da će biti poguban. Odjednom, prošli su joj žmarci niz leđa: ispred San Lukasove pijace ugledala je revolucionara iz svog detinjstva, kako jaše belog konja. Ljudi su prolazili ne osvrćući se za njim. Ĉim su im se pogledi susreli, osetila je kako se utapa u njegovim sjajnim očima. Pozdravio ju je blago nakrivivši šešir i ona je osetila kako joj ledeni žmarci prolaze od stopala do glave. Iako je i Alehandro gledao u istom smeru, kao da nije zapazio prisustvo čudnog konjanika. Da li je stvaran ili samo sablast koja se pojavila iz njenog najdubljeg straha? Pitanje joj je zapelo u grlu pred provalom zaglušujuće buke. Autobus se rascepio, kriveći se kao da ga gnječe divovske ručerde. Jak talas toplote preplavio je Fridino telo, koje je ostalo uklešteno između šipki i drugih tela, sve zbog tramvaja koji je na njih naleteo spreda. Njeno desno koleno udarilo je u nečija leđa.
Drhtavica joj je prošla golom nogom. Silina sudara strgla joj je odeću, ali golotinja je bila beznačajna pred saznanjem da je žrtva tragičnog udesa. Usred haosa, uspela je da razazna glasove koji su zabrinuto vikali: 
„Balerino, balerino!"

Razabrala je Alehandra u gomili i njegovo lice joj je potvrdilo ozbiljnost sudara. Prizor je bio jeziv: među ruševinama autobusa, potpuno golo, prekriveno krvlju koja se pomešala sa zlatnom bojom ljubaznog slikara, Fridino telo izgledalo je nakaradno nakićeno i zarobljeno metalnom šipkom. Šipka za držanje probila joj je karlicu. Ĉudan spoj grimizne i zlatne na njenom telu naveo je radoznale da poveruju da je ona egzotična balerina i nisu prestajali tako da je dozivaju: „Balerino, balerino!"
„Treba joj izvući tu šipku!", viknuo je jedan čovek, pomerio u stranu sleđenog Alehandra, uzeo šipku i povukao je nagore.
Šiknuo je grimizni mlaz i poškropio tlo, stvarajući svetlucavu baru u obliku srca. Tada je Frida Kalo umrla prvi put...
Dok sam bila član Kačučosa, sve se vrtelo oko večere. Bilo je važno samo da su van školske menze i restorana s dnevnim menijem, a najbolje su se mogle naći u centru. Pas Pančesko, koji je bio šepav kao i ja, uvek je spavao ispred ulaza u Ulici 5. februara: služio im je kao ukras. Aleh bi mi samo rekao: „Vidimo se kod Pančeska!" To je bilo dobro mesto, muve su bile gratis... Ali kakav su samo pozole imali! Zbog tog kukuruza postali smo nacionalisti. To jelo je pravo meksičko: ima i crvenu i belu i zelenu boju.
 
1 kg kukuruza, 
15 g kreča, 
1 glavica belog luka, 
1 glavica crnog luka, 
3 ljute papričice, 
½ kg svinjske krmenadle, 
½ kg svinjske glave,  1 kg svinjskog buta. 
 
Kao prilog pozoleu: 1 glavica zelene salate (iseckana), 1 veza rotkvice (iseckana), limun, tucana paprika i 1 pečena glavica crnog luka (iseckana).
Dan ranije staviti na vatru 2 litra vode s kilom kukuruza i krečom. Neprestano mešati drvenom varjačom dok ne proključa, a onda isključiti vatru, poklopiti i ostaviti da stoji cele noći. Sledećeg dana kukuruz nekoliko puta ocediti i oprati pod mlazom vode, a zatim mu odseći vrhove i okruniti. Stavite ga u veliki i širok lonac s 3 litra vode. Posoliti i kuvati na srednjoj vatri dok se zrna ne raspuknu: dodati krmenadle, svinjsku glavu i iseckan svinjski but. U međuvremenu, potopiti 3 ljute papričice i pomešatl ih s malo crnog i belog luka, procediti mešavinu i dodati je u čorbu.
Nastaviti s kuvanjem dok meso ne omekša. Služi se sa seckanim crnim lukom, zelenom salatom, limunom, sitnom paprikom i prženicama.
  
Ulje, 
12 kukuruznih tortllja, 
½ šolja proprženog pasulja, 
3 šolje sitno iseckane zelene salate, 
1 skuvane i usitnjene pileće grudi, 
1  glavica crnog luka isečena na režnjeve, 
2  iseckana paradajza,  1 oljušten i iseckan avokado,  ½ šolje pavlake, rendani sir i so.
 
Zagrejati ulje u tiganju na srednjoj vatri i staviti tortilje da se prže dok ne dobiju zlatnu boju, zatim ih izvaditi I ostaviti da se ulje ocedi. Tortilje se mogu pripremiti i ranije, ali ne smeju da se opu* ste. Zagrejati proprženi pasulj i njime premazati tortilje. Prekriti ga zelenom salatom, seckanom piletinom, staviti po režanj luka, krišku paradajza I avokada. Dodati pavlaku, malo sira i so. Po želji se može dodati i crveni sos.
 
Nekoliko velikih paradajza, 
6 ljutih papričlca, 
1 glavica crnog luka,  1 veza korijandra,  1 češanj belog luka i so.
 
Ispeći paradajz, papričice i beli luk, a zatim ih dobro samleti. So, crni luk i korijandar dodaju se po ukusu.

Otvorila je oči i susrela se s jarkoplavim nebom: alerino, balerino!”, čuli su se uzvici dečjih glasova koji su se orili u Fridinoj
presijavali su se oblaci od šećerne vate; zauzeti zavođenjem i milovanjem,
podsećali su je na neku veliku, ključalu čorbu. Primetila je da reči dolaze s jednog velikog avokadovog drveta, listova ogromnih kao čaršavi. U rascvetaloj krošnji, par šaljivih paukolikih majmuna skakao je plešući i praveći šale koje su nepromenljivo završavale grohotom s mirisom mente. Frida se uspravila, ne skidajući pogled s majmuna koji su rešili da je ismevaju svojim kreveljenjem.
„Ja nisam balerina, jedna noga mi je obolela od dečje paralize...", gunđala je podižući suknju do kolena, da bi pokazala sakatu nogu koja je podsećala na štapić cimeta.
Majmunčići su provirili da bi detaljno ispitali novog člana. Jedan je, praveći se da je doktor, stavio naočare. Tokom jednog minuta, uz preterane grimase, pregledali su Fridu.
Zagledali su se ozbiljno i prasnuli u smeh koji je mirisao na sveže jabuke.
„Ima suvu nogu! Ima suvu nogu!“, bezobrazno su zapevali.
Frida je ustala s poda neraspoložena, osećajući se izgubljeno na tom neobičnom mestu gde se osvestila. Pogledom je bezuspešno tražila neki predmet kojim bi ih gađala, da im porazbija glave i ućutka zlonamerne komentare.
„A ko ste vi? Pretpostavljam neki bednici. Zabavljate se na ulici dobacujući budalaštine svakoj ženi koja naiđe..."

„Pa imamo i imena. A ako ti se ne dopadaju, imamo ih još nekoliko koje ti možemo dati i pokloniti... Moji prijatelji i rodbina zovu me poštovani gospodin Ĉon Lu, ali kako ti nisi ni jedno ni drugo, možeš me zvati samo gospodine..."
Frida je besno udarila nogom o tlo, što je samo prouzrokovalo da se njihov grohot zavrti kao pokvarena ploča. Kada je shvatila da se s njima ne vredi raspravljati, počastila ih je nizom psovki zbog kojih se par dlakavih komičara sakrio iza drveta. Zadovoljna postignutim, osmotrila je okolinu: nalazila se nasred ogromnog prostora koji se pružao sve do reda kuća koje su formirale veliki trg. Sigurno je bila blizu Kojoakana jer je među fasadama prepoznala lukove parka i razabrala La Rositu, frizerski salon u blizini njene kuće. U daljini se videla kupola i tornjevi crkve, čak joj se činilo da oseća miris toplog atolea. Celo mesto bilo je osvetljeno hiljadama sveća koje su plesale u ritmu plamena. Bilo je velikih i svetlih, malih i istrošenih. Bilo ih je različitih koliko i ljudi na svetu. Među tim svećama, Fridina senka pokušavala je da dohvati sto, elegantno ukrašen cvećem i tropskim voćem koje je pokazivalo mesnatu unutrašnjost kao pohotni egzibicionista. Bilo je tanjira sa gvanabanama[6], šipkom i crvenim lubenicama, koji su delili prostor s ogromnim hlebom za mrtve, čije su kosti, savršeno izrađene, posute najfinijim šećerom.
„Dobro došla! Pozvali smo sve na proslavu", rekao joj je jedan od gostiju na banketu.
Lobanja od papira slasno je srkala šoljicu čokolade, u koju je umakala krišku hleba za mrtve. Kada je ugledala Fridu, proširio joj se prorez za oči, a zubi napravili konture osmeha. Pored nje, Juda od kartona smejao se pomerajući ogromne brkove. Rakete za vatromet okruživale su ga kao glog. U uglu se nalazila prehispanska skulptura trudne žene; isticala je naduti stomak i izgovarala rečenice na navadu dok se njen fetus vrpoljio kao miš u siru.
„Šta vi to slavite? Ostalo je još mnogo vremena do Dana mrtvih", prigovorila je Frida, primetivši da više nije ni gola ni povređena. Nosila je dugu suknju boje jagode, sa izvezenim kajsijama, koje su poskakivale kao kučići zajedno s cvećem na bluzi, obavijajući se oko tkanine iz Oahake i jureći Za taraumarskim vezom. Videvši se tako nakićena i kose upletene u složenu kiku, odlučila je da se pridruži gozbi tih neobičnih svatova, koji kao da su se otrgli ih njenih najdubljih snova.
„Ovde je svaki dan Dan mrtvih", objasnio je skelet i odsekao parče hleba, koji je pod nožem oslobodio slasne mirise narandžinog i limunovog cveta.
„Već ima kosti od hleba! Već je slaba i mršava!", dovikivali su iz svog skloništa paukoliki majmuni uz bezobrazan cerek,
Frida im je isplazila jezik, što j e bilo veoma nevaspitano, ali i utešno. U tom trenutku, njen um je složio kockice i shvatila je da je banket postavljen na groblju. Spomenploče posmatrale su zabavu izduženim licima, a veličanstvene grobnice stražarile su kao vojska iz nekog udaljenog zamka.
„Treba da sačekamo šeficu pre nego što počnemo", najavio je skelet.
„Njeno veličanstvo", dodao je Juda ne prestajući da se smeje.
„Da prvo stigne gospođa", dovršila je skulptura od kamena.
Pozvana na tako prijatnu svečanost, Frida nije dovodila u pitanje potrebu da se sačeka domaćica. Da bi ubila vreme, zabavljala se gledanjem kako voće sa stola izvodi ples parenja, pevajući Plačljivicu:[7] 
 
Mene svi zovu crnom, 
Plačljivice, crna sam, ali nežna.
Ko ljuta sam paprika, 
Plačljivice, ljuta sam, ali i slasna.
 

O, kako su samo bili usaglašeni! Kokosi, paprike i breskve veoma su dobro pratili ritam. Pesma je na ples prizvala i par lutaka, jednu od kartona, a drugu u venčanici, koja je crvenela pred zavodljivim osmesima lubenice. Dok se nastavljao muzički spektakl, otvorila se zavesa i prikazala jednu okićenu figuru u roze suknji sa utkanim semenkama i nervoznim cvećem koje zvecka laticama. Bluza je bila kao uzavreli nemir u kojem su se boje ljute papričice borile da izbiju iz crne mase tkanine.
Pojava žene bila je omamljujuća, dostojna carice, ali Frida je bila razočarana što joj se ne vidi lice prekriveno velom. Voće je nastavljalo sa svojom melodijom, dajući ritam novopridošloj lupanjem u bubanj i tanjiriće:
 
Tuga i što nije tuga, 
Plačljivice, sve je tuga za mene. Juče plakah da te vidim,  o, Plačljivice, a danas jer te videh.
 
žena je podigla levu ruku; u njoj je držala svoje srce, koje je kucalo u ritmu melodije.
„Gospoda govori!“, rekla je veoma svečano lobanja. 
„Šefice, baci jednu", najavio je Juda, dodirujući stomak trudne skulpture.
žena s velom skrenula je ka Fridi. Upotrebila je hirurška klešta, koja je imala umesto leve šake, i iščupala venu iz njenog srca. Šiknula je kiša krvi i poprskala haljinu. Tada je blagim glasom počela da recituje:
 
Miran, miran život 
Davalac svetova  Povređeni jelen  Teuanska odeća... Smrt se udaljava 
Linije, oblike,
Gnezda ruke grade 
Otvorene oči 
Dijegovog smisla 
Sve te suze teku 
Sve veoma jasne 
Kosmičke istine 
Što žive bez buke 
Kao drvo nade 
Držaće te čvrstog
 
Zagrmeo je aplauz i pojavili su se novi gosti: nervozni jelen, golišavi pas nalik na svinju i par papagaja boje smeđe paprike.
„Poznajem taj glas“, rekla je Frida. „Prvi put sam ga čula kada sam imala otprilike šest godina i bila uverena da sam drugarica s jednom devojčicom, ali ispalo je da sam je samo zamišljala." žena je pomerila ruku, pozivajući je da nastavi. „Bilo je to na prozoru moje tadašnje sobe, gledao je na Aljendeovu ulicu. Dahom bih zamaglila prozorsko staklo, prstom nacrtala vrata i kroz ta vrata izašla leteći, srećna i laka. Prešla bih celu dolinu i ušla u unutrašnjost zemlje, gde bi me uvek čekala moja drugarica. Bila je vesela i okretna balerina, hodala je kao da uopšte nema težinu. Ja sam oponašala sve njene pokrete. Dok smo obe plesale, pričala sam joj o svojim tajnim problemima. Mogu se opkladiti da si ti ta prijateljica.

„Sećam se toga kao da je juče bilo, Frido, lepo moje kumče. Dobro došla u moju kuću, gde i pripadaš!" rekla je žena.
I srce je iskazalo poštovanje, ljubazno pozdravljajući gošću.
„Ako si ti ta koja zaustavlja srce i oduzima život, da li to znači da sam mrtva?“, razmišljala je naglas uplašena devojka.
Umesto odgovora, lobanja joj je uputila osmeh od dva okrunjena klipa kuvanog kukuruza.
„Odazvala si se mom pozivu. Slavimo tvoj dolazak."
Frida je naglo ustala i oborila svoj hleb. Ovaj ispad, grub i prost, uplašio je bundeve pa su skočile i sakrile se iza papaja, koje su pak zaurlale pokazujući semenke.
„Kumo, ne želim da ti protivrečim, znam da ne bih pobedila, ali mislim da si me prevarila, i to na vrlo pokvaren način."
„Dovodiš u pitanje ono što je sudbina zapisala, devojčice?"
„Ah, kumo, tek što sam počela da uživam u zadovoljstvima života, a ti mi kažeš da je zabava gotova. Zar ne znaš da želim da se udam za Alehandra i da imam decu? Osim toga, spremna sam da postanem veliki naučnik i slavna dama. Zašto želiš da mi oduzmeš tu priliku? Nije pravedno! Uopšte!"
„Niko nije ni rekao da je život pravedan, život je jednostavno život."
„Prevarila si me. Ali od mene nećeš napraviti budalu. Zahtevam, u ime slobode na koju svako biće ima pravo, da me vratiš kući, pošto su Aleh i moja porodica sigurno zabrinuti za mene."
„Zahtevaš? Ti? Naivna Frido, tvoje oči su tako tašte da ne shvataš da sam ja najveći komunista od svih bića. Za mene ne postoje bogati i siromašni, veliki i mali. Svi, bez izuzetka, završe ovde, sa mnom."
Frida je proučila svoje misli i svaki ugao svoga srca: našla je želju za životom. Tako je, naoružana hrabrošću, promrmljala:
„Moram da živim. Molim te.“
„Tvoje mesto ne mogu ostaviti upražnjeno u mom kraljevstvu. Red je neophodan, a ako je zapisano da mi pripadaš, tako mora biti", objasnila joj je majčinskim glasom.
„Mogla bi na to mesto da staviš moj portret! Sliku toliko sličnu meni da svako ko je vidi kaže: Da, to je ona.“
Kuma nije odgovorila. Nekoliko minuta su svi ćutali. Kartonska lobanja trudila se da žvaće hleb u tišini, a majmuni su njuškali, bez smeha, očekujući odgovor.
„Izvodljivo je da slika zauzme tvoje mesto. Ipak, upozoravam te da ćeš mi svake godine biti sve bliža i da ću ti život, za kojim toliko žudiš, iskidati na komade. Postoje stvari koje čovek ne može da poništi, ali učiniću ti uslugu zato što si uspela da uveseliš zabavu. Pre nego što se oprostimo, kao tvoja kuma, iskoristiću pravo da te posavetujem: Frido, pazi šta želiš, moglo bi i da se ostvari."
„Neću te razočarati, kumo. Obećavam da nikada neću zaboraviti tvoju ljubaznost."
„Frido, ako želiš da mi iskažeš poštovanje, onda mi svake godine napravi dobru ponudu. Ja ću s radošću uživati u hrani, cveću i poklonima koje mi spremiš. Ipak, upozoravam te opet  zažalićeš što nisi danas umrla. Pobrinuću se da te podsećam na to svakog dana tvog života."
„Ponude za Dan mrtvih? To je ono što želiš?", pitala je užurbano Frida, kao da nije ni čula kumino upozorenje.
I bez daljeg okolišanja, probudila se u Bolnici Crvenog krsta.
Nestala je žena u teuanskoj haljini s bojama voća. Na njenom mestu se nalazila zdepasta i bucmasta medicinska sestra, koja joj je, kada ju je videla budnu, veselo rekla:
„Već si se probudila, devojčice? To je dobar znak! Sad moraš samo da miruješ i brzo ćeš se oporaviti..."



Nažalost, žena je pogrešila: provela je mesec dana u bolnici i još tri u kućnom oporavku. Kičma joj je napukla na tri mesta. Slomila je i karlicu, ključnu kost i rebra. Pa jedanaest preloma na desnoj nozi. Doktor je smatrao da je čudo što je uopšte ostala živa.

Mi Meksikanci smejemo se smrti. Svaki izgovor je dobar za zabavu. Rođenje I smrt najvažniji su trenuci u našim životima. Smrt je i žalost i radost. I tragedija i zabava. Da bismo živeli sa sudnjim časom, pravimo hleb od ušećerenih koščica, okrugao, kao životni ciklus, a u sredini  lobanja. Sladak, ali mrtvački. Takva sam i ja.
 
1 kg brašna, 
200 g maslaca, 
11 jaja, 
300 g šećera, 
100 g margarina,
1 kašičica soli, 
30 g praška za pecivo,  1 kašika limunovog soka;  maslac i šećer za dekoraciju.
 
Sipati brašno, u sredinu staviti maslac i margarin i mesiti rukom. Dodavati šećer ijedno po jedno jaje; kasnije postepeno dodavati i ostale sastojke. Pre nego što se doda prašak za pecivo, treba ga rastvoriti u četvrtini šoljice mlake vode. Mesiti dok testo ne počne da se odvaja od šaka i stola. Testo treba ostaviti da odstoji otprilike sat, dok ne uhvati koru. Zatim ga treba premesiti i oblikovati hleb za mrtve, odvajajući deo testa da se kasnije naprave koščice. Testo ostaviti preklopljeno krpom i zaštićeno od vazduha, da raste dok se ne udvostruči. Koščice se prave tako što se uvalja malo testa prstima, stavi na hleb i premaže umućenim jajetom. Peče se 20-30 minuta u rerni prethodno zagrejanoj na 200 °C. Kada se ispeče, premazati ga maslacem i posuti šećerom.

Cim se Frida probudila posle operacije, tokom koje je bila klinički mrtva nekoliko  minuta, zatražila je da vidi roditelje. Ipak, oni su se pojavili tek posle nekoliko nedelja, a ona je zbog toga upala u tešku melanholiju. Nisu je zaboravili, samo se
jedan splet čudnih okolnosti urotio protiv njih. Kada je primio vest o udesu, otac se ozbiljno razboleo i morao je da ostane u krevetu nekoliko nedelja. Mama Matilda je, na iznenađenje svih, ostala skamenjena u fotelji. Morali su silom da joj istrgnuti ručni rad, a slugama je trebalo više od sat vremena da joj spuste ruke u krilo. Ostala je u tom položaju, potpuno nema. Njene ćerke su se uzalud trudile da je nateraju da jede, nudeći joj razne čorbe koje jedva da se udostojila da proba.
Dok je Frida ležala u bolnici, svi žitelji Plave kuće oblačili su se u crno. Tačno je da je Frida preživela, ali roditelje, sestre i sluge obuzelo je neko mučeničko bdenje nad detetom, čak su svako popodne prisustvovali misi organizovanoj za pokoj njene duše. S vremenom je mama Matilda povratila moć govora, ali samo da bi izustila glasno kako je Fridina sudbina bila da tog dana umre, a da ju je spasio samo neko neobjašnjivo čudo.
Fridu je u bolnici posećivala jedino sestra Matilda. Pošto je živela blizu bolnice, odlučila je da je brižljivo pazi, možda i iz zahvalnosti jer joj je Frida pomogla da pobegne. Ulila je sve svoje dobre namere u osećanje koje je više bilo majčinsko nego sestrinsko. Svakog dana pojavljivala se s korpom punom Fridinih omiljenih poslastica upakovanih u zavodljive, ručno rađene omote. Frida je uvek s nestrpljenjem čekala njen dolazak, pogotovo petkom, jer joj je tada spremala tlalpansku čorbu, zbog koje se osećala kao kod kuće. Matildin domaćinski miris bio je okrepljujući koliko i njena nenametljiva i dobroćudna narav, koja je došla do izražaja kada je počela da živi oslobođena mama Matildinog jarma. Njene šale i vedri komentari pomogli su Fridi da podnese beskrajne dane oporavka.
Kačučosi i Alehandro takođe su je posećivali, a ona je nemirno odbrojavala minute koji su je odvajali od dragog. Kako su dani prolazili, Alehandrove posete su se sve više proređivale. Frida se zbog toga osećala iznevereno; da bi umirila slutnje, posvetila se pisanju dugih ljubavnih pisama, u kojima mu je pričala o strahu što je pritiska dok je oči izdaju u tami. U jednom od tih trenutaka, dok je bila u bolovima zbog povreda, probudio ju je dodir ledenih prstiju koji su se poigravali njenom kosom. Jedva da je uspela da prepozna ženu s velom koja je izašla na vrata, ženu iz njenog čudnog sna. Dva dana posle toga, u svitanje u kojem su bolesnički jauci bili naročito glasni, razabrala je kroz san revolucionara, kako jaše konja paviljonom. Sledećeg jutra posetio ju je Alehandro. Ispričala mu je bizarni san i uveravala ga da u toj bolnici noću oko kreveta smrt pleše. Pokušao je da je umiri govoreći joj da su to samo ludosti i priviđenja koja će brzo prestati, a doktori su krivili analgetike. Frida je, naprotiv, bila sigurna da kraljica sudnjeg dana čeka da ona ispuni svoj deo dogovora. Da je ne bi smatrali ludačom, čuvala je od ostatka sveta tu spoznaju u tišini, ne pominjući ni reč o halucinaciji koju je imala dok nije disala. Ali strah je nije ostavljao na miru. Po onome što je priznala sestri Matildi, nije to bio strah od smrti, nego od toga da će se po povratku kući svi prema njoj ponašati kao da je zaista mrtva. Frida je već tad rekla: 
„Počinjem da se navikavam na patnju.“
Kada su je iz bolnice pustili na kućni oporavak, njeni strahovi su se obistinili. Iako je njena majka povratila moć govora, njena narav postala je još nepodnošljivija, dok je otac, bežeći od stvarnosti, počeo da se zaključava u svoju sobu na duge periode. Školski prijatelji prestali su da je posećuju zbog toga što je stanovala daleko. Frida je osećala da je taj dom najtužnije mesto na svetu. želela je da pobegne iz kućerine u Kojoakanu, ali ponekad je osećala olakšanje što se konačno vratila kući.
Međutim, najviše ju je pogodilo što je njen voljeni Alehandro otkrio da njegova devojka
nije bila tako verna i nevina, kako su nagoveštavala njena zašećerena pisma, i da je seksualna zver skrivena u njoj već ispijala usne mnogih iz bande, i drugara i drugarica. Kada ju je pitao zašto, Frida mu je odgovorila, ne pridajući veliki značaj tim događajima, da je to uradila da bi ugasila pohotnu želju koja se u njoj rasplamsavala. Za Alehandra nije bilo nazad: za njega je to bila izdaja. Zvanično su se razišli posle jedne velike svađe. Možda nije želeo da prizna da su od udesa njihovi životi krenuli različitim putevima: dok je njega čekala uspešna karijera u inostranstvu, Frida je pred sobom imala samo duge mesece oporavka. Iako je pokušala da povrati poverenje svog voljenog beskrajnim pismima, ništa nije postigla. On je prekršio obećanje da će ostati zajedno zauvek, a njoj je ostalo samo razočaranje. U jednom od mnogobrojnih pisama, očajna, izvinjavajući se zbog tih raznoraznih ljubakanja, napisala mu je: 
„Iako sam mnogima govorila da ih volim i ljubila ih, ti znaš da u dubini duše volim samo tebe.“
Jedne od mnogih noći kad je zaspala razmišljajući da bi više volela da je mrtva nego da podnosi Alehandrovu ravnodušnost, ponovo je sanjala ženu s velom, koja joj je rekla: 
„Znam da to činiš da bi ostala povezana s ljubavlju tvog života i tu odluku pozdravljam, draga."
Probudivši se ispružena na krevetu, u gipsu, Frida je odlučila da ispuni obećanje koje je dala kumi. Ta odluka promeniće joj život. Zatražila je od oca kutiju slikarskih boja, četkice i platno i počela da slika. Mama Matilda, u želji da joj ova razonoda pomogne da zaboravi patnju, naredila je da joj naprave specijalni stalak, kako bi mogla da slika i ležeći.
Za Fridu likovna umetnost nije bila nepoznata teritorija. Neprestano je iscrtavala školske sveske licima, pejzažima i vragolastim scenama. Takođe je pomagala ocu da retušira negative fotografija, izvlačeći tankim četkicama savršene senke. Ali ovo je bilo prvi put da to radi ozbiljno.
Tek što je uzela četkicu, opazila je lakoću u svom bolu. S očima punim suza zbog gubitka voljenog, na paletu je stavila mrlju crvene krvi, udruženu sa crnim i oker, nijansama koje su je podsećale na udes i uzvike: „Balerino!" Udahnula je opojni miris boja, uhvatila četkicu kao čvrst penis, koji upravo prodire u ženu i uronila je u boju, dozvoljavajući da joj se otrgne uzdah zadovoljstva i bola, da bi tim činom omogućila rađanje novog dela. Kada je četkica ovaj brak boja dovela do slike, oči su joj presahle, a duša osetila okrepljujući mir. Tada su se pojavili tonovi mirisnog manga, usne boje jagode, obrazi kao breskve i čokoladna kosa. Prvi put u životu osetila je nešto što je odvaja od ovog sveta, što joj pruža i slast seksa, i užitak u hrani, i samopouzdanje žene. Osetila je slobodu.
Završila je svoje prvo delo  autoportret. To je bila ona, ovekovečena za kumu. Tako joj je predala komad života, srca i misli. Ponosna devojka s portreta otkrivala je sve, i vrline i mane.
Dok je stvarala tu sliku, napisala je nekoliko pisama Alehandru, koji se bez pozdrava odselio u Evropu.
 
Aleh,
Kako bih volela da ti objasnim moju patnju, iz minuta u minut... Ne mogu da te zaboravim ni na tren. Svuda vidim tvoje lice...
Ne radim ništa još od dana kada si me napustio, jer sve što sam radila bilo je za tebe, da budeš srećan. A sada nemam volje bilo šta da radim.
Piši mi!
I pre svega, voli me!
Frida
 
Nije bilo odgovora. Ipak, kada je završila sliku, nestao je teret koji ju je držao prikovanu za krevet i, malopomalo, njeno zdravlje se vidno popravljalo.
Te noći je ponovo sanjala kumu. Nosila joj je sliku u njene prostorije, kao ponudu. S njom su odlazile ljubavne boli i tegobe udesa. Kada se probudila, znala je da je njena sudbina bila da preživi, ali da će morati da prođe Golgotu, kako ju je i upozorila dama s velom. Prihvatila je da joj život visi na tankom koncu koji se u svakom trenutku može pokidati, ali sa spoznajom da živi pozajmljene dane, sve je videla iz druge perspektive.

 
Svaki put kada vidim Mati kako se smeje, zapitam se kako je moguće da jedna tako vesela devojka potiče od tako ozbiljnih roditelja. Kada pogledam njene rumene obraze i čujem njen zarazan smeh, pomislim da ju je mama Matilda pokupila u nekom parku. Jednom sam joj to i rekla, rugajući joj se. Kasnije sam se pokajala, ali ona se tad samo smejala i odgovorila mi: „Pokupili su me jer su hteli lepu bebu, a ne takvu kao što si ti, mršavu i dlakavu..." Shvatila sam da se Matilda tad izdigla iznad patnje i pretvorila je u radost. Zavidela sam joj zbog toga jer sam ja, za razliku od nje, preosetIjiva... takođe sam joj zavidela zbog njenih čorbi koje dižu iz mrtvih.
 Ova je dobra. Mati je recept dobila od žene rodom iz Tlalpana, odakle čorba i potiče. Kad god je napravim, ne ostane ni za podgrevanje.
Oko pola kg pilećeg belog mesa, 
6 šolja vode, 
1  šolja graška, 
2  češnja belog luka, 
1 kašika ulja, 
1 šolja seckane šargarepe, 
1  šolja seckanog crnog luka, 
2  ljute papričice isečene na trake, 
1 grančica svežeg meksičkog čaja, 
1  oljušten avokado isečen na kockice, 
2  kašičice korijandra,  kriške limuna, 
1 zreli paradajz (iseckan),  1 serano ljuta papričica i  1 šolja kuvanog belog pirinča.
 
U jednu veliku šerpu staviti pileće belo meso, vodu, so, grašak i beli luk. Poklopiti i kuvati dok meso ne omekša. Izvaditi meso na tanjir, ostaviti ga da se ohladi, a zatim ga usitniti. Zagrejati ulje u tiganju i pržiti šargarepu i crni luk 3 minuta; zatim to prebaciti u šerpu u kojoj se kuvalo belo meso i dodati papričice i meksički čaj. Kuvati 30 minuta dodajući soli po ukusu. Onda staviti usitnjeno belo meso i avokado isečen na kockice u svaki tanjir u kojem će se servirati čorba. Dodati čorbu, a u jedan tanjir posebno staviti korijandar, serano papričicu, paradajz, limun i pirinač, da se svako posluži po ukusu.

 
Jednog dana me je neka Dijegova gošća, jedna od onih sveznalica Iz Gringolandije, pitala zašto se u sva meksička jela uvek stavlja baš piletina. Nikada nisam o tome razmišljala. Piletina je zaista osnova naše kuhinje. I zbog toga uopšte ne sumnjam da je pileća čorba izvorno meksička, pa neka su je pravili i Francuzi, ali sastojke su sigurno kupovali na pijaci Mersed.
 
1  pile srednje veličine od oko 1,5 kg, 
2  litra vode,  4 šargarepe, 
2 krompira, 
1  celer, 
2  češnja belog luka, 
¼ glavice crnog luka, 
2 paprike babure,  ½ šolje pirinča,  kukuruzni tost, 
2 limuna, 
1 serano ljuta papričica  sitno iseckana i usitnjeni korijandar.
 
U jedan lonac staviti u vodu pile isečeno na komade, crni luk, češanj belog luka, babure i celer. Posoliti i kuvati sve zajedno. Kada se pile skuva, dodati krompire isečene na četvrtine, šargarepu i pirinač. Pre serviranja dodati seckanl korijandar, crni luk i kockice kukuruznog tosta, a posebno poslužiti limun i seckanu serano papričicu.

 U tom periodu upoznala je i srodnu dušu. Imala je đavolski komplikovano rida je s dvadeset godina ponovo učila da hoda, polako, kao žongler na žici.
ime: Asunta Adelaida Luiđa Modoti Mondini. Zato su njenu novu drugaricu
fotografkinju svi zvali kratko Tina. Bila je zanosno lepa i uzbudljivo luda, uragan koji, prolazeći zemljom, menja sve na šta naiđe. Imala je muškaraca koliko i poslova  bila je krojačica, dizajnerka, pozorišna i filmska glumica, i to holivudska. Spram nje, sve žene koje je Frida dotad upoznala delovale su kao proste seljanke nevešto prerušene u moderne devojke. Tina je bila čvrsta kao stena, imala je muževan osmeh, mačje oči, devojački glas i šake srednjovekovne grofice. Budila je želju za životom svuda oko sebe, ali i telesnu požudu skrivenu duboko u podsvesti, i u muškarcima i u ženama. Delom boginja, delom žena, Tina je bila sam život.
„Iskreno, ponekad se zbunim i ne znam da li više volim čoveka s kojim vodim ljubav, ili njegov san o revoluciji", priznala je Tina jednoga dana Fridi.
Dve devojke počele su da se poveravaju jedna drugoj kad su iznenada shvatile da ih pokreće ista strast - socijalna borba. Osećale su se obaveznim da se pridruže svetskoj revoluciji i postale su aktivne članice Komunističke partije Meksika.
„Ko te bolje zadovolji? Muškarac ili revolucija?1*, upitala ju je Frida zabavljajući se. Kada se radilo o otkrivanju te istine, ni ona nije zaostajala.
Oduvek je bila zainteresovana za političke probleme. Ĉim se oporavila od udesa, učlanila se u partiju, prigrlivši komunizam kako bi u njemu ugušila svoj prezir. U partiji je upoznala Tinu, koja ju je odmah zanela.
„Svakako revolucija. I poneka žena“, odgovorila je Tina, zastala tu sa svojom istinom, završavajući razgovor da bi mogla strasno da poljubi Fridu, koja je uvek slušala o Tininim političkim raspravama i ljubavnim dogodovštinama zabavljajući se.
Svoju privrženost partiji Frida je dugovala samo Tihi i njenom ubeđenju da je komunizam budućnost sveta i Meksika. U njoj je takođe otkrila ljubavnicu pored koje je uspela da zaboravi Alehandra. Nije joj bilo teško da se zaljubi u zadivljujuću Italijanku. Zavidne žene zamerale su Tini da je lakoumna i buntovna. A kako joj i ne bi zavidele kada je ona bila duhovno središte umetnika i intelektualaca, koji su se okupljali u njenom stanu u Rimskoj koloniji: Orosko, Sikeiros, Rivera, Montenegro, Šarlo, Kovarubijas i lepotica Naui Olin.
Tina je uvela Fridu u svet boemskih noći, gde se pila tekila, pevala korida[8] i pričalo o politici. Njihovo prijateljstvo ubrzo je postalo atrakcija. Počele su zajedno da dočekuju čuvene goste u Tininom krevetu. Na taj način su se međusobno štitile, pomagale i hrabrile, jer iako se u njima ocrtavao karakter jak kao stena, svaka žena je iznutra slaba ako ne pronađe ljubav za koju bi se uhvatila.
„Naučiću te da pripremaš testeninu kako je pripremaju venecijanske done“ rekla je Tina dok je raspakivala namirnice koje su zajedno kupile na pijaci. Već su otvorile flašu vina i čekale da ih toplota u grlu oslobodi apstraktnih zabrana.
„Jesu li i te done lepe kao ti?“, pitala ju je Frida dok joj je krala stabljičicu iz veze bosiljka, koju je Tina držala u ruci, a onda joj je ukrala i jedan glasan poljubac iz usta.
„Lepe su kao i Meksikanke", odgovorila je, ukravši i ona poljubac Fridi.
Pogledi su im se susreli sa saučesništvom kakvo je svojstveno devojčicama koje se spremaju da počine nestašluk.
Među njima  je  postojao  jezik  milovanja, osmeha i umiljavanja, kojim su govorile više
nego smešnim stihovima, kakvim neki muškarci nevešto pokušavaju da osvoje žene. Tina je tražila nešto među papirima u kuhinji i nije se zaustavila dok nije iščeprkala prelepu crnu beležnicu sa ukrasnom trakom. Tek što ju je dobila na poklon od svog novog partnera, novinara Huana Antonija Melje.
„Za tebe, da me ne zaboraviš."
„Zašto bih te zaboravila?"
„Friduča, zato što ništa nije večno. Potreban ti je muškarac koji će te štititi, koji će te voleti... I koji će pre svega biti komunista", rekla joj je Tina.
Frida je izgledala srećna i opijena novim životom, ali samoća ju je mučila u svakom trenutku. Možda je tad već zaboravila dogovor sa ženom sa velom, ali je i dalje slikala; to joj je pružalo utehu. Ipak, nedostajala joj je nečija naklonost, a ona je volela da je ima napretek.
„Upoznaj me s Dijegom", odvažila se da joj kaže Frida, sećajući se školskih dana, kada mu se divila dok ga je gledala kako slika.
Tina je naga pozirala Dijegu za murale u Ĉapingu i, naravno, završila u krevetu s njim.
„Dijego nije za tebe, Friduča. Poješće te i ispljunuti kao neman."
„Kada sam bila klinka, izjavila sam da ću Dijegu roditi sina, ali moje fine drugarice govorile su da je on debeo i prljav. Meni to nije bitno. Rekla sam da ću ga okupati pre nego što legnem s njim.“
Nasmejale su se grohotom, iz srca. Tina je poljubila Fridi šake s nežnošću starije sestre koja daje blagoslov pred venčanje. To je bio njen način da kaže da je njihova avantura završena i da će im se životi nastaviti s privilegijom prisnog poznanstva. Dugo su se grlile, prisećajući se sati u kojima su se gole privijale jedna uz drugu, zagledane u sijalicu, prepričavajući svoje živote, sa šalama koje su samo njima bile smešne. Razdvojile su se i nastavile da kuvaju jer se približavalo vreme sastanka za taj dan. Njihovi gosti jesu bili komunistički orijentisani, ali dok su razgovarali o tome kako da izleče svet, nedostatak takosa i tekile nisu praštali. Pre nego što je nastavila da sitni povrće za sos, Tina je rekla:
„Pre ili kasnije, pokajaćeš se.“
Znala je da Dijego ima ogroman apetit, i za hranom, ali i za lepim telima mladih žena. Tina je znala da je Frida osetljiva i samo je želela da je zaštititi. Ipak, te noći je ispunila obećanje i upoznala svog bivšeg ljubavnika i svoju bivšu ljubavnicu. Dijego je na sastanak stigao već pijan i na najmanju provokaciju je vadio pištolj i pucao na sve što je ličilo na imperijalizam. Zabava se završila kada je s dva metka uništio fonograf. Frida se malo uplašila tog nasilničkog stava, ali istovremeno se oduševila osećajem opasnosti koju je oko sebe širio div sa žabljim očima.
Nekoliko dana posle toga, imali su i pravi sastanak. Jednog kišnog popodneva, od onih kad nebo nad Meksiko Sitijem plače kao melanholična udovica, Dijego se verao po skelama slikajući jedan od murala u Sekretarijatu obrazovanja. Začuo je ženski glas, koji je odjeknuo od zidova zgrade kao da ga neka vila doziva odozdo:
„Dijego, siđi, molim te! želim da te pitam nešto veoma važno!"
Proučio je svoju sagovornicu očima vodozemca. Mirisala je na sveže meso, slasno urolano, da ga njegovo snažno telo samo proguta. Imala je privlačno lice, s dubokim očima i ugalj-crnom kosom. Primetio je da joj se guste obrve sastavljaju iznad pravilnog nosa. Ĉinile su mu se kao krila kosa koji se bori da odleti s tog lica.
Dijego je polako silazio između dasaka i šipki. Tek kada je stigao do nje, primetio je koliko je majušna. Tina je to već lepo rekla: div i princeza.
„Nisam došla da se zabavljam s tobom, nemam vremena, moram da radim da bih zaradila za život. Imam neke slike koje bih želela da vidiš, ali nemoj ni da počinješ s umiljavanjem i ulizivanjem, od mene nećeš ništa izvući. želim tvoje stručno mišljenje. Ne želim da hranim svoju taštinu, pa ako misliš da od mene nikad neće biti dobra slikarka, bolje da ih odmah spalim i posvetim se nečemu drugom... želiš li da ih pogledaš?"
„Da.“
Pokazivala mu je slike redajući ih na zid na kom je on radio mural, što se činilo kao smešna alegorija njih dvoje: minijaturna ulja na platnu naspram ogromnog zida. Dijego je bio impresioniran. Njegova reakcija bila je providna kao voda. U svakom delu otkrio je nesvakidašnju eksploziju energije, u linijama koje su se igrale dvosmislenošću strogosti i nežnosti. Iako naviknut da oštro kritikuje početnike kako koriste providne trikove samo da bi bili primećeni, Dijego nije otkrio ni nesavršenosti ni oponašanje. Svaki centimetar platna bio je stvaran, odisao čulnošću žene i vikao o njenom bolu.
Frida je odmah primetila Dijegovo uzbuđenje. Svaki deo njegovog lica odisao je oduševljenjem. Stavila je ruke na kukove, poput devojčice koja prekoreva lutke, i zapretila umetniku prstom:
„Ne želim komplimente, želim samo iskrenu kritiku."
„Vidi, mala, ako toliko nemaš poverenja u moju reč, što si onda, dođavola, uopšte dolazila da me pitaš?“, uzvratio joj je Dijego grubo.
Frida se malo postidela, ali je brzo povratila snagu.
„Tvoji prijatelji rekli su mi da ti, kad bilo koja devojka koja nije potpuna rugoba zatraži savet od tebe, kažeš šta god da je potrebno, samo da je obrlatiš“, promrmljala je Frida dok je skupljala slike.
Dijego ju je posmatrao ne zaustavljajući je. Zabavljala ga je situacija koja ga je istrgla iz jednoličnosti teškog posla. S platnima u ruci, Frida se okrenula prema muralisti. Duga i neprijatna tišina preplavila je prostor. Odjednom, odjek štikli trgao ih je iz sna. Približavala se Lupe, Dijegova žena, s ogromnom korpom u kojoj je nosila ručak  topli paprikaš.
„Ko je ova balavica?“, prigovorila je žena u kojoj su se otelotvorile sve vrline renesansne skulpture: bila je visoka, jakih grudi, mesnatih, širokih bokova i oblih nogu.

Ne obazirući se na nju, Dijego se obratio Fridi:
„Ti moraš da nastaviš da slikaš. Radi na novim platnima. Doći ću da ih vidim u nedelju, tad ne radim.“
„živim u Kojoakanu, Ulica londonska 126“, rekla mu je Frida i udaljila se a da nije ni pozdravila Lupe, koja je, kipeći od besa, počela ljubomorno da odmerava devojku.
„To je ista ona kučka koja je dolazila da te gleda dok si radio mural u Pripremnoj školi!", ispljunula je s mržnjom prema mužu.
Dijego, zadovoljan kao lav koji je upravo progutao plen, potvrdio je: „Baš ta.“
 
Kada je Dijego stigao nadomak Fridinog doma, susreo se s hacijendom, elegantnom i umerenom. Namestio je svoj ogroman šešir od teksasa i samouvereno pokucao na drvena vrata. Dok je čekao, čuo je kakao neko zviždi Internacionalu. Pesma ga je, kao s neba pala, polila rajskim socijalizmom. Ĉim je ušao, zatekao je Fridu kako se u radnom odelu vere po drvetu i bere limunove. Videvši ga, sišla je u nekoliko sitnih skokova, smešeči se, približila mu se, uzela ga za ruku poput devojčice koja odraslom želi da pokaže svoje igračke, i odvela ga u spavaću sobu, gde mu je pokazala ostala dela. Kralj žaba nije znao čime pre da se oduševi: slikama ili Fridom. Sve njene reči čuvao je u srcu jer se skroz zaljubio u nju. Frida je znala da ga je očarala pa mu je dopustila da joj se udvara.
Posle nekoliko poseta, Dijego je skupio hrabrost da je poljubi, pod svetiljkom ispred njene kuće, kao žutokljunac početnik. Takva sila je osvetlila taj poljubac da su se sve svetiljke u ulici ugasile. Te noći, Frida se rastala od tog čoveka, osamnaest godina starijeg od nje, sigurna da se dogodilo nešto nesvakidašnje. U sekundi, kratkotrajnoj kao let muve, uspela je da u uglu sobe vidi ženu s velom.
Njeni  prijatelji,  uključujući   i   Tinu,   koja  nije  znala  da  li  da  plače  ili da  se smeje, iznenadili su se kada su saznali da Dijego namerava da se oženi Fridom. Mama Matilda nije bila zadovoljna što će se njena ćerka udati za takvog bezbožnika i razvedenog ženskaroša; s druge strane, tata Giljermo je pokazao svoju germansku hladnoću i budućem zetu rekao:
„Vidim da te ozbiljno zanima moja ćerka.“
„Pa naravno! Da nije tako, ne bih dolazio iz Meksika u Kojoakan samo da je vidim", rekao je Dijego, kao da je razlog svima očigledan.
„Ona je đavo", upozorio ga je Giljermo.
„To već znam."
„Dobro... Možda znate, ali neka se zabeleži da sam vas i ja upozorio", završio je sa ispitivanjem verenika i otišao u radnu sobu da čita. Tako je njihov brak odobren.
 Da bi napunila stomake svih onih ulizica koje su dolazile kod nje u stan, ona je spremala takose, a oni donosili piće i duvan. Bio je podvig pripremiti hranu za sve. Postavljale smo veliku šerpu s testeninom, a Tina je pravila razne sosove. U mlekari na ćošku, pored Grofičine zgrade, naš prodavač nabavljao nam je veliki dimljeni sir iz Kotihe, kao zamenu za parmezan. Bio je jeftiniji, a pijani slikari ne osećaju razliku.
 
½ kg oguljenog paradajza bez semenki,  
2 kašičice maslinovog ulja, 
1 glavica sitno seckanog crnog luka, 
1 češanj usitnjenog belog luka,  ½ kašičice tucane ljute paprike,
¾ šolje suvog belog vina, 
3 kašičice origana, 
½ kašičice šećera, 
3 kašike soka od narandže, 
20 očišćenih dagnji, 
2 kašičice rendane narandžine kore,  2 kašičice seckanog peršuna, so i biber.
 
Oguljeni paradajz izgnječiti. Onda u jednoj šerpi, u zagrejanom maslinovom ulju, pržiti oko 5 minuta luk, beli luk i tucanu ljutu papriku. Posle dodati paradajz, malo vina, origano, šećer I sok od narandže. Dodati soli i bibera i ostaviti da malo ključa; zatim skinuti s vatre i tako ostaviti dok se sos ne zgusne. Za to vreme, štaviti dagnje u rernu sa ostatkom belog vina i peći dok se ne otvore; zatim dagnje pomešati sa sosom od paradajza i sokom od vina u kojem su se kuvale. Prilikom serviranja, pospu se mešavinom seckanog peršuna i rendane narandžine kore.

200 g prepolovljenih zelenih maslina, 
1 kašičica sitno seckanth inćuna, 
¼ rendanog parmezana, 
½ šolje sitno seckanih oraha, 
1 kašičica origana, 
3 kašičice svežeg bosiljka, 
1 kašičica seckanog peršuna,  ½ šolje maslinovog ulja, so i biber.
 
Pomešati masline, inćune, parmezan, orahe, origano, bosiljak i peršun; posle maiopomalo dolivati maslinovo ulje, mešajući dok se ne dobije željena gustina. Ostaviti 2 sata, da se ukusi dobro sjedine. So i biber dodati po ukusu i pomešati s testeninom.
 
Jednoga dana Tina mi je rekla da naziv ovog kolača potiče od izraza koji znači: „Toliko sam svež, baci me.“ Nisam znala da me je slagala. Dopalo mi se pa sam i zapisala, ali kasnije sam saznala da znači: „Digni me“. Italijanima se ne može verovati, pogotovo kad vam govore da vas vole.
 
500 g keksa, 
200 g slatke pavlake, 
250 g sira (rikota ili maskarpone), 
150 g šećera u prahu, 
1 krem sir, 
1 šolja espreso kafe, 
3 kašike brendija,  3 kašike likera od kafe i  kakao.
 
Dobro umutiti slatku pavlaku sa sirom i šećerom. Odvojeno od toga, u posudi pomešati espreso kafu, liker i brendi i u toj mešavini potapati keks. U modlu staviti natopljeni keks, preko njega umućeni sir i posuti kakaoom. Ostaviti da odstoji u frižideru najmanje 2 sata.

Od trena kad je rešila da će Dijego biti rida se zaljubila u Dijega onako kako se žene predaju muškarcima koji im
njen novi razlog za život, Frida je svoje srce, oči i utrobu strpala u zamišljeni
ormar, dala mu ime Dijego, zaključala ga i bacila ključ u reku strasti. Ĉim joj se ostvario san da se najveći meksički intelektualac klanja njoj, maloj ćopavoj golubici, ne samo da joj je porastao ego nego joj se i glava napunila smešnim idejama. Osećala se kao da se uzdigla na Olimp, kojim je vladao ovaj bog žaba, pretvarajući i nju u boginju, barem za njega.
Bilo joj je teško da se ponovo zaljubi posle raskida s Alehandrom. Njene prolazne seksualne veze s drugim muškarcima i ženama služile su joj samo da umiri žar koji se od udesa povremeno rasplamsavao. Međutim, koliko god se njeno telo predavalo partnerima, nije uspevala da ga ugasi. S Dijegom je bilo drugačije: napokon je pronašla nekog ko joj je blizak po inteligenciji, s kim se njen oštar i nesvakidašnji um nije dosađivao. To joj je potvrdila i Dijegova izjava: „Frido, više volim da imam i sto pametnih neprijatelja nego jednog idiota za prijatelja."
Izgledalo je kao da se nikada neće umoriti jedno od drugog. Imali su bezbroj zajedničkih tema o kojima su razgovarali po podne, dok je ona sedela ispod skela, a on slikao  od socijalnog realizma i proleterskih borbi, preko umetnosti, do masnih tračeva o poznanicima.
Jednoga dana došla je Lupe, Dijegova bivša žena, da raspravi nešto u vezi s ćerkama koje mu je rodila. Tamo je otkrila da Frida više ne nosi elegantnu belu bluzu s porubom i crnu suknju. Menjala se postepeno, kao da je ušla u leptirovu čauru. Nosila je jednostavnu crvenu košulju, sjajni broš sa srpom i čekićem, platnene pantalone i kožni kaput, oslobođena svakog banalnog buržoaskog obeležja.
„A ova balavica? Roditelji su joj već dali dozvolu da ostaje do kasno?“, prokomentarisala je otrovno, uputivši Fridi pogled poput tek naoštrenog noža.
„Lupe, oženiću se Fridom. Zaprosio sam je“, viknuo joj je veselo Dijego odozgo.
Frida je sarkastično izvila široke obrve i namestila pobednički izraz na lice.
„Sinoć me je zaprosio", potvrdila je.
Lupe je udarila o platformu i Dijegovoj budućoj supruzi udelila upozorenje:
„On je zaljubljivi vetropir."
Frida nije obraćala pažnju na nju. Bila je pobednica. Tako su, krunisani kao umetnički bogovi proleterijata, odlučili da se sjedine na način dostojan članova Komunističke partije: jednostavno, umereno, veselo i uz mnogo alkohola.
Zakazali su venčanje za dvadeset i prvi avgust, poslednji u dvadesetim godinama dvadesetog veka. Frida je dugo razmišljala na koji način da priredi slavlje. Bila je poslednja neudata ćerka u porodici i želela je sve da iznenadi, da ne izneveri svoj običaj da bude drugačija. Potražila je jednu od dugih sukanja boje karamele, koju je koristila njena služavka. Pronašla ju je među Oahačankinom garderobom, zajedno s bluzom koja je još mirisala na kuhinju u kojoj su se spremali mole, hlebovi i torehe. I na kraju  ogrtač, obeležje meksičkog materinstva, ali i revolucionarki, jakih i poletnih žena koje nisu oklevale da se bore do smrti da bi spasle svog muškarca. Isplela je pletenicu, s razdeljkom na sredini; činilo joj se da bi njena kuma odobrila tu frizuru. Smestila je svoju sakatu nogu u stare ali uglačane cipele. Takva se uputila u kojoakansku sudnicu, s jednim roditeljem u pratnji: s tatom Giljermom, koji ju je ponosno vodio podruku seoskom kaldrmom, klimajući u znak pozdrava kada bi naišli na nekog poznatog. Tu je bio Španac iz kantine, koji je hvalio mladinu lepotu; prodavač s ćoška, koji joj je poklonio ružu; i policajac, koji je pustio vazduh iz pluća, zazviždavši u pozdrav nevesti.
U strogoj birokratskoj kancelariji, u kojoj je elegantan bio samo portret predsednika, već je čekao gradonačelnik Kojoakana, s raskošnom frizurom, kravatom širokom kao stolnjak i alkoholnim zadahom, jer je morao da usklađuje zvaničnu funkciju i trgovinu pulkeom[9]. Pored njega su ponosni kumovi rukama gnječili obode šešira kao takose: frizer, doktor homeopata i sudija. Kako bi dostojno dočekao nevestu, najslavniji meksički živi slikar obuo je rudarske čizme koje su vapile za glancanjem, obukao je kratke pantalone stegnute kaišem iznad pupka, da ne bi spale s njegove stomačine, košulju koja je bila ispeglana pre nekoliko godina, laneni sako, kravatu širine stolnjaka i šešir koji nije uspevao da sakrije kosu umršenu tokom celovečernje pijanke u frizerskom salonu. Pored njega je stajala i zaslepljujuće lepa Tina, koja se dobro udesila da odigra ulogu kume.
„Okupili smo se ovde da prisustvujemo sklapanju braka između gospodina Dijega Rivere i gospođice Fride Kalo...“, počeo je da recituje gradonačelnik jednoličnim tonom, kao da zatvara izbornu kampanju. Onda se bacio na poslanicu Melčora Okampa, naglašavajući mačo-elemente, što je zasmejavalo Fridu i teralo je da se okreće i vragolasto smeši u potrazi za Dijegovim saučesništvom. Kada je konačno završio govoranciju, gradonačelnik je pozvao mladence da se poljube, što su prisutni ispratili aplauzom. Zatim je usledilo čestitanje i stiskanje ruku. Tata Giljermo približio se Dijegu, pružio mu ruku i, kao prava gospoda, dva muškarca su srdačno čestitala jedan drugom.
„Budite svesni da je moja ćerka bolesna osoba i da će takva biti do kraja života; pametna je, ali ne i lepa. Razmislite o tome još jednom ako želite. Sada je trenutak."
Zagrljaj kojim mu je Dijego odgovorio bio je toliko jak da ga je skoro podigao od poda. Obojica su prasnuli u zvonak smeh, a onda je Dijego oslobodio tasta iz stiska i, ponesen trenutkom, nazdravio gradonačelnikovim pulkeom:
„Gospodo, zar nismo hteli da napravimo predstavu?"
Zabava se nastavila na terasi u Tininom stanu. Među komšijskom odećom, okačenom da se suši posle pranja, bilo je na stotinu papirnih zastavica, a na njima golubice s ljubavnim porukama, strastvenim srcima i podsetnicima da je sjedinjenje dva bića cilj našeg boravka na zemlji. Boje su ključale na vetru, boreći se da budu primećene na stolovima ukrašenim kineskim papirom. Posuđe je već čekalo sa slasnim jelima, postavljeno na kontrastnim stolnjacima. Bilo je to jednostavno posuđe, dostojno seljačke svadbe: glina, pleh i zeleni ukrasi s likovima raznih životinja.
Mladenci su ponosno ušetali na to narodsko veselje. Gradonačelnik Kojoakana poklonio im je nekoliko litara svog alkoholnog pića. Bilo je pulkea, tunjevine s celerom i smokava, koji su zajedno sa svojom nerazdvojnom prijateljicom tekilom od veselja napravili vatromet. Goste, mnogobrojne i raznovrsne, dočekivala su raznovrsna jela, topla i spremna za konzumiranje. Na stolu su se gurale svakakve poslastice. Neke je spremila Lupe, a druge su kupili na pijaci. Konkurencija je bila jaka: sve je delovalo ukusno i nije bilo lako odlučiti čime napuniti stomak. Nalazio se tu autentičan mole iz Oahake, sa neizostavnom ćuretinom, uz njega i tamali s pasuljem, a u centru svega crveni pirinač s povrćem. Pa crvene paprike punjene paradajzom i ono povrće nalik na drvce  vauzontle[10], očišćeno i napunjeno sirom. Za kraj, divan skup ukusnih deserata privlačio je rojeve pčela koje su nepozvane dolazile na proslavu, na uštipke, mlečne slatkiše, ušećereno voće, filove, kolače i zamorske čongose.
Krivci za ovaj karneval gastronomskih iskušenja bili su: Tina, koja je pripremu prepustila trgovcima s pijace iz Pueblanske ulice; i, neverovatno, Lupe, koja je održavala čudan odnos ljubavi i mržnje sa svojim bivšim suprugom. Ona je sama pripremila nekoliko jela, iznenadivši Fridu ovim dodvoravanjem.
Pred Fridinim srećnim očima defilovali su prijatelji i jela. Svi su poštovali seoski običaj
da pribor ostave čist i da hranu jedu tortiljom, zalivajući je pivom i tekilom, jer je samo u Meksiku tortilja i kašika i jelo i tacna.
Kada je pala noć i marijači zapevali samo zlobne pesme pijanom horu, upalili su nekoliko sijalica prekrivenih papirnim abažurima i prostor se ispunio šarenim svetlucanjem. Dijego jedva da je mogao da stoji, a njegove reči vukle su se po podu zbog alkoholnog zadaha. Frida ga je ostavila u tom tužnom izdanju hiperbolisanog revolucionara, sela na obod terase prelepe viktorijanske zgrade i posmatrala šetalište. Nekoliko noćnih vozača prolazilo je u svojim automobilima zelenom Rimskom kolonijom. Svrake su zakreštale, tražeći mesto da prenoće. Utihnule su posle nekoliko minuta. Ostali su samo ona i njena budućnost. Pomislivši na to, iskapila je tekilu koju je držala u ruci i nazdravila s onom koja ju je pratila izdaleka. Tada, u tom trenutku samoće, setila se rečenice koju joj je Tina napisala kao posvetu u crnoj beležnici: „Imaj hrabrosti da živiš, jer umreti može svako.“
Zadovoljno je uzdahnula, osetivši se srećnom zbog svega što je preživela. Šteta što je taj zaključak bio pogrešan; kao i svaka tragedija maskirana u slavlje, i ta noć se loše završila. Lupe je tumarala s tekilom u ruci i zavišću u duši. Iskoristila je predah marijača da bi izazvala svoju suparnicu. Svi su naćulili uši i iskolačili oči. Smestila se pored Fride, koja nije ni slutila njene zlobne namere. Bez upozorenja, zadigla joj je suknju do gaća i pakosno viknula:
„Pogledajte ove jadne štapiće koje Dijego sada ima! Nisu ni nalik mojim predivnim nogama!“ I kao da je na takmičenju, otkrila je noge da bi se svi mogli diviti njenim lepo oblikovanim listovima.
Frida je zaista imala malo šta da ponudi u toj kategoriji.
Lupe je progunđala nešto, opsovala i dramatično otišla sa zabave.
Marijači su zapevali, pokušavajući da zamaskiraju tugu.

Kao da sve ovo nije bilo dovoljno da rasplače Fridu, i njen novopečeni muž uspeo je da joj pokvari svadbu: još se nije smirila ni nemila scena koju je napravila Lupe, a Dijego je, mrtav pijan, izvadio pištolj i potukao se s gostom.
Frida je pobegla brišući suze ogrtačem. Otac ju je odveo kući u Kojoakan. Stigavši, zaključala se u svoju sobu i ugušila plač jastukom. Na zabavi nisu primetili njeno odsustvo sve dok se tuča nije smirila, ali ni to nije omelo Dijega da nastavi s opijanjem.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što je Dijego došao da je odvede kod njega. Da je Frida umela da čita znake, možda bi i odmah naslutila tugu i razočaranje koje joj je sudbina namenila. Međutim, bila je zaslepljena. Kao da je odmah zaboravila da joj je u noći njene svadbe, kada je zaspala, jedan ženski glas šapnuo:  „Bol tek počinje, ali ti si to tako prihvatila."
Za ženu, svadba je vrhunac detinjeg sna, kraj čajanki i imitacija života s lutkama iza drvene kućice, s posuđem za igranje. Na svadbi je svaka žena kraljica i svi joj se klanjaju... ali to su budalaštine, najobičnije gluposti. To su kapitalističke bajke napravljene da se proda laž bele haljine, laž tako daleko od našeg besprekornog devičanstva.
Moja svadba bila je na selu i za selo. Moja svadba bila sam ja. A oni kojima se nije dopala, neka se nose. To je bila moja svadba, ja sam je naredila. žena bi uvek trebalo da naređuje na svojoj svadbi, čak i kad je ne shvataju ozbiljno.
 Postoji čitav niz priča o tome kako je nastao mole. Za mene su sve one lažne, a prokleta crkva opet želi da ukrade zasluge. Ipak, kažu daje nastao u Puebli, kada je biskup, verovatno neki debeli gad, tražio od časnih sestara da naprave ukusno jelo za zabavu u čast vicekralja Nove Španije, koji je trebalo da ih poseti. Časne sestre su se bacile na posao. Videvši kako njena sestra melje sve sastojke, kaluđerica je pitala: „Pero cćmo mole?“[11] Meni se dopada zato što je mole poblano spoj dve kulture od kojih potičemo: španske, s bademima, karanfilićem i cimetom, i indijanske, s raznovrsnim papričicama i kakaoom. To je pravo jelo za slavlje.
 
15 parčića kuvane piletine ili veća ćurka isečena na komade, 
5 čipotle[12] ljutih papričica, 
12 sušenih srednje ljutih mulato paprika, očišćenih od semena, 
12 sušenih blagih pasilja paprika, očišćenih od semena, 
10 velikih ančo[13] paprika očišćenih od semena, 
450 g masti, 
5 češnjeva belog luka, 
2 iseckane srednje glavice crnog luka,
4 suve tortilje isečene na četvrtine, 
1 pržena rolnica, 
125 g suvog grožđa, 
125 g badema, 
125 g susama,
½ kašike anisa, 
1 kašičica mlevenog karanfitića (ili 5 karanfilića), 
1 banana, 
150 g kikirikija, 
1 kašičica korijanderovog semena, 
25 g cimeta u komadu, 
1 kašičica mlevenog crnog bibera, 
3 štangle čokolade, 
250 g oljuštenog i iseckanog paradajza i šećer.
 
Paprike provući kroz 300 g vruće masti, staviti u šerpu s ključalom vodom i kuvati dok ne omekšaju. U istu mast staviti crni i beli luk i dodavati tortilju, hleb, suvo grožđe, badem, seme paprike, polovinu susama, anis, karanfilić, cimet, biber, čokoladu i paradajz, sve dobro propržiti, a zatim vratiti i paprike na još nekoliko sekundi. Da bi se olakšao posao, sve se može pržiti i naizmenično. Sve onda samleti na kamenu.[14] Dobijenu masu pržiti u ostatku masti i razređivati vodom u kojoj se kuvala piletina ili ćuretina. Zatim ostaviti da proključa i začiniti solju i šećerom. Masa mora ostati gusta. Na kraju dodati komade piletine ili ćuretine, a služiti s posutim prženim susamom.
  
Ako je tu negde mole s ćuretinom, onda su u blizini i tamali s pasuljem. To je savršen brak, a pirinač igra ulogu ljubavnika, koji treba da postoji u svakom braku dostojnom poštovanja.
 
¼ kg kuvanog crnog pasulja,  ¼ kg pipijana[15] u prahu, 
prstohvat praha od listova avokada, 
50 g susama, ljute papričice, 
350 g masti, 
1 kg umešenog kukuruznog testa,  30 listova kukuruza za tamale i so.
 
Iscediti pasulj (važno je da nije raskuvan). Pipijan u prahu, susam i papričice staviti na zagrejan tiganj dok ne porumene. Dodati im prah od listova avokada, radi ukusa, i neprestano mešati dodajući so. Mast umutiti drvenom varjačom dok ne udvostruči zapreminu. Dodati kukuruzno testo i nastaviti s mućenjem sve dok testo ne počne da pluta kad se od njega napravi kuglica i stavi u čašu vode. Dobro posoliti i smesa je spremna za tamale. Treba ih dobro zatvoriti da im ne izađe fil od pasulja. Poslagati u posudu za kuvanje na pari. Zaklopiti posudu i kuvati na pari oko jednog sata.

1 šolja pirinča,  ulje,  pileća supa, 
1 šargarepa isečena na sitne kockice, 
1 šolja graška, 
1  krompir isečen na sitne kockice, 
2  srednja paradajza,  1 glavica crnog luka,  1 češanj belog luka i so.
 
Staviti pirinač u šerpu s ključalom vodom da odstoji 10 minuta. Potom iscediti pirinač i ostaviti na suncu još 15 minuta. U šerpi zagrejati dosta ulja. Kada se ulje zagreje, staviti pirinač s povrćem da se prži. Za to vreme samleti paradajz, crni i beli luk sa malo vode. Kada pirinač dobije smeđu boju, ocediti višak ulja i dodati mleveni paradajz i luk. Posoliti i dodati 2 šolje pileće supe, a zatim poklopiti i kuvati dok tečnost ne provri.

Veoma tvrd orah. Od onih žena koje niko ne želi za neprijatelje. Bila je prava upe, Fridina suparnica u borbi za Dijegovu ljubav, bila je naprosto neustrašiva.
ratnica: čitav život borila se za ono što je želela, pa ni od Dijega nije tek tako
odustala. Kada se našla s novom ženom svog bivšeg muža, susret je ličio na sudar lokomotiva. Fridin hendikep ogledao se u tome što je Lupe bila starija i iskusnija i što je iza sebe imala mnogo kilometara života punom parom: studirala je u internatu časnih sestara, ali svesna svoje mladosti i lepote, šila je haljine po poslednjoj modi i tako obučena stajala na ćošku kod Katedrale u Gvadalahari, dopuštajući da joj vetar zadiže suknju i otkrivao lepo izvajane noge, što je izazivalo skandale i nemire među lokalnim momcima. U to doba, Dijego se samoproterao u Evropu, protestujući zbog smera kojim je krenula Vlada Meksika. On je tad već bio poznati slikar. Po povratku, upoznao je zagonetnu i lepu Lupe Marin, a ona ga je ulovila poput čarobnice koja mu je dala da popije tatulu. Obožavao ju je do te mere da ju je naslikao kao Evu na muralu Stvaranje u Nacionalnoj pripremnoj školi. Njihov brak je, bez ikakve sumnje, propao zbog beskonačnog niza Dijegovih ljubavnica. Ali ona se odlično držala posle svake njegove prevare, dobro mu naplativši svaki bezobrazluk; čak je, kada je saznala da je spavao s Tinom Modoti, pokušala i da ga ubije kamenom za mlevenje sosova.
Kada je odlučio da ode u Rusiju, Dijego je ostavio Lupe s dve ćerke, Gvadalupe i Rut, koje je trebalo prehraniti. Tad ga je upozorila: „Odlaziš sad s tvojim lakim Ruskinjama, ali kad se budeš vratio, nećeš me zateći ovde.“
I ispunila je obećanje. Iako su otad bili rastavljeni, Dijego je i dalje odlazio u njenu kuću, da jede i da joj priča o novim ljubavnicama. Dobro je prikrila ljubomoru kad je Dijego priznao da je zaljubljen u Fridu. Iako je Lupe već živela s pesnikom Horheom Kuestom, bila je ubeđena da je Dijego alkohol, a ona alkoholičar, i da nikada neće moći da se odlepi od njega. Tako su se jednog martovskog jutra Lupe i Frida sudarile, kada je lepa tatula nenajavljena ušla kao vetar u kuću novopečenih mladenaca. Frida je bila zaprepašćena dolaskom te ženetine i uporno ju je ispitivala koji su razlozi za takav upad.
„Došla sam da nešto skuvam Dijegu jer mi je rekao da ti nisi ni za šta“, promrmljala je dok je tražila posuđe i hranu.
Zasukala je rukave haljine, stavila kecelju i snagom ljutitog Vikinga odgurnula Fridu, koja je pala pravo na zadnjicu. Počela je da seče luk i da psuje jer ima tako malo posuđa u kuhinji.
Frida je nekoliko trenutaka sedela s raširenim nogama na podu, gledajući kako joj Lupe osvaja kuhinju. Nije da ju je mnogo zanimao taj deo kuće, niti joj je bio nešto posebno svet, ali postoje pravila koja svi treba da poštuju: nikada ne preturaj po ženskoj torbici, ne poželi momka svoje drugarice, ne izbacuj ženu iz rođene kuhinje. Dostojanstveno je ustala i namestila kosu, da bi bila reprezentativna dok bude mlatila nezvanu gošću. Stisnula je pesnice. Iako je bila mala, bila je žestoka kao najljuća čili papričica. Režeći, potrčala je na Lupe, istrgla joj nož iz ruke i odgurala je do ognjišta.
„Jedina koja ovde Dijegu sprema večeru jeste njegova žena! A ti to odavno više nisi, tako da bi ti bilo bolje, ako ne želiš da te unakazim ovim nožem, da se gubiš! I da te više nikad nisam videla u mojoj kući!“, izvikala se Frida i počela da secka luk.
Tako je prvu rundu dobila Frida, ali to Lupe nimalo nije uplašilo. Stavila je stari lonac na vatru i sipala vodu da se greje.
Jedno po jedno, dodavala je u lonac mlitavo i suvo povrće koje je pronalazila.
„Ne umeš ti da zagreješ ništa i nikog, jaje mora celo da se kuva u vodi ili ostane rovito. žena mora da zna po kuhinji, da bi muškarca prošla... želja da ide na večere u tuđe kuće“, izustila je Lupe s gađenjem, dodajući pažljivo, preciznošću bejzbol bacača, dve glavice crnog luka, koje su odavno omeknule i pocrnele. Frida nije želela da zaostaje: istrgla joj je ostatak povrća i naglo ga istresla, isflekavši Lupinu odeću.
„Izgleda da je zbog toga Dijego, dok ste još bili zajedno, više voleo da jede van kuće. Verovatno mu se nije dopadalo da svaki dan žvaće pileće grudi."
Frida je nabacila obešenjački osmeh, već videvši svoju suparnicu u nokdaunu. Lupe je pak vrisnula, objavljujući da je rat tek počeo. Uzela je dva jaja i, sa istančanošću šefa kuhinje, razbila jedno o glavu svoje protivnice.
„Ne, mala moja, ovde sam ja mirođija jer Dijego sada za večeru ni dva jaja ne može da dobije", uzela je drugo jaje i razbila ga na Fridine grudi. Dok joj se belance slivalo između grudi, Frida je podigla spojene obrve, sa izrazom lica koji je ličio na peć spremnu za pečenje. Ne gubeći kontrolu nad sobom, uzela je paket brašna i istresla ga na Lupe, tako da je ova izgledala kao hleb.
„Dijego voli meso zalepljeno za kosti, kaže da je masnoća loša za zdravlje i da mu kasnije bude muka od podrigivanja na čvarke", rekla je nepokolebljivo Frida.
Lupe se zlobno nasmejala; smeh je ispunio kuhinju mržnjom kakvu mogu da razviju samo dve žene veoma snažnog karaktera. Otišla je do oštećenog kuhinjskog ormarića, da proveri ima li nečega čime bi je mogla gađati, ali našla je samo ustajalu kafu, stari hleb i konzervu prokislog mleka. Naoružala se svime.
„Bezvredna balavice, već će Dijego videti da si ti samo prolazna zabava! Posle prve svađe, požuriće da se najede dobrih papaja, sočnih bataka, pozolea i dva takosa od očiju, bez dlaka!“ 
„Gora si od molea iz lonca! Samo ljutina, nigde ukusa!“ 
„Ti si žilavi komunistički odrezak!"
„Prekrštena krofno!“
„Muškobanjasti uštipku!"
„Ižvakana šunko!"
Više nije bilo hrane kojom bi mogle da se gađaju, a čorba je počela da ključa i da se preliva na šporet. Pena je klizila po plotni i dotakla plamen. Tad se i njihova mržnja zagasila. Videvši nered, povratio im se tračak zdravog razuma i u isti mah su prasnule u smeh. To je toliko dugo trajalo da je jedan komšija morao da dođe i proveri da li se možda dogodio neki zločin kojem bi trebalo svedočiti. Od tolikog smejanja, suze su im padale u brašno, kafu i razlivena žumanca, a pošto su obe bile prljave od glave do pete, nisu se ustezale da se zagrle kao dve nevaljalice zadovoljne zbog svog nestašluka. Frida je ponudila Lupe cigaretom pa su sele da zapale među ostacima rata povrćem.
„Kuhinja ti je sranje", rekla je Lupe. Frida ju je pogledala uznemireno jer je pomislila da nije gotovo sa uvredama. Međutim, kad je videla da ova vadi svežanj novčanica, shvatila je da govori ozbiljno: „Idemo na Mersed da ti kupim lonce, tiganje i ostale neophodnosti za pripremanje hrane koju Dijego voli. Već ćeš i sama videti, doći će trenutak kada ćeš prestati da budeš razlog zbog kojeg se on noću vraća kući. Koliko god da si mlada i lepa, to će proći. Moraš da mu daš i drugi razlog. Pogledaj ga  debeli proždrljivac! Priđi mu preko stomaka i upecaćeš ga kao ribu. Kada mu spremiš mole, neka mu se toliko dopadne da poželi da ostane i jede ga i podgrejanog, a ne da ode s nekom klinkom."
Nikada nije ni pomislila da će od nje čuti ovakve reči, ali je znala da su iskrene i velikodušne; oči je nikada nisu prevarile. Frida je povukla dugačak dim cigarete i prežvakavala bezbroj pitanja  Kako ću znati da je Dijego prestao da me voli? Šta toliko treba da mu opraštam...  a onda je zagrizla najvažnije:
„Misliš li da se svako može upecati hranom? Da će mi posle dobre gozbe ispunjavati želje kao da sam ih opčinila čarobnim napitkom?"
„Znam da je dobro pripremljena večera čak i bolja od valjanja po krevetu. Muškarce možeš držati na lancu ili jebanjem, ili kuvanjem", odgovorila je svojim tapatijskim naglaskom, kao da je reč o crkvenoj dogmi. „Pokazaću ti nešto zbog čega će ti se klanjati za svakim stolom."
„A šta tražiš zauzvrat? Nemam ništa osim svojih slika."
„Nije loša ideja... Možda ćeš me jednog dana naslikati", odgovorila je Lupe. Ustala je, zgazila cigaretu cipelom i dodala: „Mada, ne bi mi bila naodmet i jedna dobra prijateljica. Neka kojoj bih se mogla požaliti na gluposti te žabe s velikom stomakom. Hajde da spremimo to jelo što će te odvesti na vrh planine bogova, ali za njega nam trebaju dobri lonci."
Frida je prihvatila da uči i uđe u svet alhemije ukusa. Osim toga, ako nauči da kuva, moći će da nosi Dijegu ručak na posao, jer je stari običaj meksičkih zemljoradnika da žene na polje donose muževima izvrsna jela spremljena s ljubavlju. Ali takođe će imati i priliku da se sprijatelji sa ovom iskusnom ženom i da nauči da sprema odlične ponude za svoju kumu na Dan Mrtvih, svoj godišnji praznik, i tako obezbedi koju godinu života više.
„Pa?"
„Da li je istina da papričice s orasima uspevaju samo u određeno doba godine?", pitala je Frida.
Lupe ništa nije odgovorila. Osmeh koji su obe nabacile na lice bio je i više nego dovoljan da shvate da su već zagazile u svet začina, ljutih papričica i čorbi. Doslovno je ušla u srž kuhinje, tog magičnog mesta gde se žene ujedinjuju da bi razgovarale o svojim nevoljama, ljubavima i receptima.
Pre nego što su otišle na pijacu da kupe posuđe, Frida je potražila neku svesku, da ima gde da zapiše Lupine recepte. Možda je baš sudbina odredila da uzme prvu na koju je naišla: onu beležnicu s lepim crnim povezom, koju joj je pre venčanja poklonila Tina.
Ne samo da je naučila da kuva, nego je ubrzo prevazišla i samu Lupe. Prijateljstvo bivših suparnica poraslo je do te mere da su počele da žive u susednim stanovima, zajedno sa svojim poštovanim muževima i Dijegovim ćerkama. Kada bi Lupe i Frida kuvale, jedva bi stale u minijaturne kuhinje. Lupe bi ispunila sve svojim bujnim telom, a Frida svojom pozamašnom teuanskom garderobom. Kao što je i obećala, Frida je naslikala Lupin portret i poklonila joj ga, ali posle ga je vatrena Tapatija[16] uništila u jednom naletu besa. Kasnije je žalila zbog toga.
Nekoliko dana nakon što je počela da izučava kulinarske veštine, Frida je naučila da Dijegu nosi hranu na posao u korpi ukrašenoj cvećem, u kojoj su jela bila umotana u salvete na kojima je sama vezla rečenice poput: „Obožavam te.“

 
LUPINE LJUTE PAPRIKE PUNJENE ORASIMA
Los CHILES EN NOGADA DE LUPE
 
Od ovog ne postoji tradicionalnije meksičko jelo. Od njega se dobija želja da se pevaju korida i slušaju marijači. Ovo jelo ima boje meksičke zastave, i sve to zbog maštovitosti seoskih časnih sestara. Priprema bi uvek trebalo da bude praznik, kao što je i Dan nezavisnosti praznik. Uvek sam ih pripremala u društvu: obično bih orahe čistila sa sestrom i njenom decom, uz vesele razgovore i piće. Postupak pripreme je čaroban koliko i ukus.
 
12 poblano paprika,  1 šipak (samo semenke). 
Nadev: 
500 g svinjskih nogica, 
4  šolje vode,  
¼ luka u komadu, 
5  češnjeva belog luka, 
3 cela i 2 iseckana, 
¾ šolje sitno seckanog crnog luka, 
2 šolje očišćenog i samlevenog paradajza, 
1 kašičica mlevenog cimeta, 
5 karanfilića, 
1 oljuštena i iseckana jabuka, 
1 velika oguljena i iseckana kruška, 
1 velika žuta breskva (ili 3 male iseckane), 
1 velika banana, oguljena i iseckana, 
60 g suvog grožđa, 
60 g seckanih badema,  1 iseckani asitron[17]. 
Preliv: 
1 šolja mladih oraha, oljuštenih i iseckanih, 
1 šolja guste pavlake, 
1 šolja mleka,  185 g svežeg sira,  šećera po ukusu, može se po želji dodati i malo cimeta. 
Soli po ukusu. 
Peršun za dekoraciju.
 
Paprike ispeći, oljuštiti i očistiti od semenja, pazeći da se ne pokidaju. Za nadev, u jedan lonac staviti svinjske nogice, vodu, crni i beli luk u komadu i malo soli, a zatim ostaviti da provri; kada proključa, smanjiti vatru i ostaviti tako da se krčka 40 minuta, odnosno dok se nogice ne skuvaju tako da se meso lako može iseckati. U drugi lonac u ulju propržiti seckani crni i beli luk; dodati iseckano meso od nogica, zatim paradajz, pa karanfilić i cimet, i na kraju voće, i to ovim redom: jabuka, breskva, kruška, banana, asitron. Na kraju sveto posoliti. Ukoliko je suvo, dodati malo čorbe u kojoj se kuvalo meso. Na kraju dodati suvo grožđe i bademe. Za pripremu preliva od oraha, samleti sve sastojke i toj mešavini postepeno dodavati pomalo mleka, dok se ne dobije željena gustina. Napuniti paprike nadevom, staviti u posudu koju treba ukrasiti peršunom. Preliti prelivom od oraha i ukrasiti semenkama šipka.
 

 u trenu s njim pronalazila je strast u rečima, umetnosti i telu svog muža. Od rvi meseci koje je Frida provela kao Dijegova supruga bili su predivni. U svakom
venčanja, zore su završavali tako što bi zajedno skidali njene suknje i oslobađali
grudi tradicionalne bluze, prepuštajući se požudi. Mnogo su se smejali i još više igrali. Istraživali su svaki pedalj svojih tela, kao deca kada ispituju novo igralište. Polazilo im je za rukom da međusobno izazovu sreću, strast i varnice samo dodirom ruke, razmenom pogleda ili ljubavnim pismom. U sobi, pod senkom veličanstvenog vulkana Popokatepetl, gde su provodili svoje žestoke noći, osećao se prijatan miris svežeg seksa i tek skuvane hrane. Dok su se zajedno kupali, egzotične ptice u dolini pevušile su Internacionalu, a zatim bi ih ponovo oblivao znoj dok su grickali voće kojim je Frida svakog jutra punila veliku posudu. Ĉikozapote, mango, gvanabana i kapulin[18] budili su se zajedno s njima, uživajući u životu.

Bili su moderna verzija Adama i Eve jer i jesu živeli u raju  u Kuernavaki.[19] Dijegova monumentalna slikarska dela zadivila su američkog ambasadora Moroua, koji mu je, nakon što ga je nahvalio, poverio izradu murala u staroj Kortesovoj palati, u kojoj se nekoliko vekova ranije razvijala jedna druga tragična ljubav: između osvajača Ernana Kortesa i Malincin[20], žene koja mu je bila i prevodilac i ljubavnica. Tako su Dijego i Frida proveli svoj medeni mesec u Gradu večnog proleća zbog nadasve ironične okolnosti: zanimanja visokog predstavnika imperijalističkog carstva za dela najpoznatijeg meksičkog komunističkog slikara. Morou je bio pravi diplomata: ubedio je Plutarka Elijasa Kaljesa da izmeni ustav kako bi dopustio severnoameričkim kompanijama da eksploatišu naftu, a u znak zahvalnosti platio je muralom protiv imperijalizma. Tada je Frida shvatila da se Dijego, koliko god bio crven, okretao kako vetar duva kada je reč o dolarima. Njegova nezajažljiva glad za hranom i ženama proširila se i na novac; za gojaznog proleterskog slikara nije bilo ni lošeg novca ni lošeg mecene, iako je to bilo suprotno svemu što je propovedao. Da bi zapečatio dogovor, ambasador je Dijegu i Fridi ustupio svoju vikendicu, da borave u njoj tokom izrade murala. Tako su uživali u prvim danima svog braka, okruženi pevanjem ptica i mirisom voća, posmatrajući dva vulkana prekrivena snegom, koji su, po drevnom predanju, ličili na ratnika koji čežnjivo čeka da se njegova usnula draga probudi.
Tokom ovih dana iz snova, Frida je većinu vremena provela na nogama, u podnožju platforme na kojoj je radio Dijego, zureći u zid iz kojeg je malopomalo izranjala brutalnost konkvistadora i trijumf Meksičke revolucije, simbolizovana u liku Emilijana Zapate. U svojim slobodnim trenucima, uživala je u ambasadorovoj kući, arhitektonskom delu vrednom laganog uživanja: imala je divan vrt s fontanama, cvećem, stablima banana, palmama i bugenvilijama. Takođe je i sama slikala, krijući svoja dela od radoznalih očiju. S vremena na vreme, poneki prijatelj iz prestonice došao bi da ih poseti; tada su ga vodili u šetnju po okolini, a noći su završavali velikim zabavama. Neverovatno, ali Dijego je sledećeg jutra odlazio da slika kao da nije probdeo celu noć. Imali su toliko energije da su njihovi prijatelji jedva uspevali da drže korak s njima.
Jednog od tih dokonih dana, odlučili su da odu na brdo Teposteko, na čijem vrhu se nalazi prehispanska piramida, a u podnožju grad Tepostlan. Uzbuđena zbog izleta, Frida je za  put  pripremila  razna  jela. Stavila  ih  je u  nove  korpe  i prekrila krpama koje su izvezli lokalni Indijanci.
Našli su se u podne u Kortesovoj palati. Dijegovi pomoćnici, kada su čuli za izlet, predložili su da ih prate, željni da učestvuju u njihovim nadaleko čuvenim zabavama. Frida se približila glavnom delu murala, gde je Dijego pažljivo slikao, i zanemela pred konturama Zapate na konju. Usta su joj se lagano otvorila, a ruke zadrhtale. Dijego je primetio da nešto nije u redu i odmah je sišao sa skele.
„Šta misliš, Friduča moja? Nije li ovaj konj odličan?", ponosno je pokazivao Dijego svoje delo.
Frida nije odgovorila. Pogled joj se gubio u liku konjanika, zasenjenog debelim brkovima, i konju koji je podsećao na mitskog titana. Njen um je prizvao ono popodne kada se prvi put srela s Glasnikom, kao i tren koji je prethodio udesu.
„Zar nije dobro ispao?", pitao je Dijego i okrenuo se da pažljivije pogleda svoj rad.
„To ne može biti on...“, promrmljala je Frida ne trepnuvši.
„Dođavola, a šta misliš ko je taj kreten?", ispalio je Rivera i počešao se po debeloj zadnjici.
Frida se trgla iz obamrlosti i odagnala strah da bi izbegla neprijatna pitanja. Zamahnula je pletenicama, namestila suknju i ponosno, kao heroj koji je već prihvatio sigurnu smrt na grudobranu, zapalila cigaretu.
„Loše je naslikano. Svi znaju da je Zapatin konj bio crn, a ne beo... Loše si uradio", odvažila se da kaže trudeći se da zvuči kritički. Dijego ju je gledao iznenađeno. Znao je da je njegova sićušna žena oštra, ali takva grubost njoj nije bila svojstvena.
„Znam to, ali beli se bolje vidi. Da sam naslikao crnog konja, mural bi bio taman.
Nemoj me gnjaviti pred pomoćnicima, Frido.“
„Osim toga, i ova noga je loše naslikana. Izgleda kao kravlja: debela i koščata."
Dijego je imao mnogo mana. Neke su se mogle sakriti, a neke su znale da eksplodiraju kao dinamit. Gordost je verovatno bila najgora od svih. Fridina kritika, nipodaštavanje i, povrh svega, zamerka njegovom slikarskom umeću pred svedocima pogodili su ga u najslabiju tačku. Besno je zgrabio četku za krečenje i u tri poteza izbrisao životinji nogu. Pomoćnici nisu mogli zadrže uzvike iznenađenja. Dijego se okrenuo s mržnjom u očima i sagnuo se do supruge, i dalje preteći držeći oružje kojim je ubio svoje delo. Frida se nije povukla, samo je nastavila da puši, izazivajući ga. Zbunjena, odlučila je da će radije nastavi s glumom nego da objašnjava odakle poznaje konjanika s murala. Nije želela da je proglase ludom.
„U pravu si, Frido, sutra ću je ispraviti. Idemo sad na izlet, umirem od gladi", nežno je rekao Dijego prelazeći moćnom ručerdom preko Fridinog nežnog vratića.
Frida mu je dala najbolje od svojih poklona: širok i zavodljiv osmeh i glasan poljubac. Krenuli su prema izlazu; ali pre nego što su se udaljili, Frida je pogledala sliku krajičkom oka i zapitala se kako je moguće da je na tom belom konju ugledala duha iz prošlosti. Pošto nije našla odgovor, uradila je ono što i svaka supruga radi s nezgodnim pitanjima: odložila ga je u fioku, gde će ostati zauvek zaboravljeno.
Od Kuernavake do Tepostlana putovali su s dva Dijegova saradnika. Pili su tekilu i pevali stara revolucionarna korida, od onih što pale dušu i greju usta. Stari Fordov kamionet poskakivao je po rupama i kamenju, izbegavajući svinje, kokoške i magarce s kojima se sretao na putu. Izbivši na vrh jednog brda, spazili su kule tepostlanskog manastira koji se izdizao kao Guliver među liliputanskim krovovima od nepečene opeke, natkriljen visokim planinama kao ponosnim čuvarima. Ušavši u selo, kamionet je počeo da krivuda kaldrmom do hlada jedne arkade u blizini trga i dvorišta manastira. Po celom trgu širile su se bele pijačne tende, zaklanjajući cveće i voće.
Frida i Dijego šetali su glavnim trgom, praćeni decom u pončoima, koja su vikala za njima pokušavajući da im prodaju voće, drvene igračke i grickalice. Zaustavljali su se kod svakog trgovca da razgledaju, sve dok ih vrućina nije naterala da se sklone pod jedan luk, gde su se osvežili sladoledom od čikozapotea, gvanabane i hiotilje[21]. Neki musav dečak im se približilo i ponudio drvene igračke. U korpi je nosio predivne umetnine za igru na podu:
automobilčiće, trapeze, kokoške koje kljucaju, miševe koji trče i avione.
„Daj mi jedan od tvojih autića. Crveni", zatražila je Frida.
Dečak joj je dao autić kao istraživač koji predaje komad zlata svojoj kraljici. Frida je otvorila Dijegu šake dok ju je on neprestano gledao, zabavljajući se. Spustila mu je u ruke automobilčić, koji je zbog njihove veličine izgledao kao šala među divovima. Zaljubljeno i nežno, zatvarala mu je prst po prst, dok mali, crveni automobil od drveta nije nestao.
„Ovo je moj poklon. To je moje srce, zato je boje krvi, ali ima točkove da te prati gde god da kreneš, mali moj Dijego.“ I zatim ga je, kao bezgrešna majka, poljubila u čelo.
Dijego je zatvorio buljave oči, osećajući kako malena igračka kuca. Otvorio ih je, stavio poklon u torbu i nastavio da jede voćni sladoled.
Dok su svi lizali svoje slatkiše, približio im se mršav čovek sa slamnatim šeširom i licem grubim kao stara koža.
„Ako želite da vidite Tepostečku piramidu, mogu vas ja odvesti, gazde.“
Dijego je prihvatio nakon što se dobro iscenkao za turu. Supružnici su se nekoliko puta pogledali jer su primetili da vodič izgleda kao da nema osećanja, a njegovo lice jedva da se pomeralo dok je govorio, kao da je od mermera.
Dijegovim pomoćnicima ostavili su korpe na čuvanje i započeli uspon među žbunjem i stenama. Staza je bila strma, a penjanje pravi izazov. Dijego je stalno morao da usporava, delom zato što se gušio, a delom da bi pomogao Fridi koja se mučila vukući po zemlji dugu suknju i bolesnu nogu. Ispalio je čitav niz psovki kada je zamalo skliznuo u provaliju.
„Ne idi s mržnjom u Tepostlan. Ako dolaziš pun loših osećanja, vratiće ti se loše, gazda. Pusti ih neka odu. Pre nego što mu pristupiš, moraš da sklopiš mir s Tepostekom“, neustrašivo je prokomentarisao vodič.
„Pa ovaj kreten Teposteko hoće da me ubije“, rekao je slikar kroz smeh.
„Onda gledate u odraz zla koje vam mnogi žele.“
„Pričajte nam o istoriji vašeg sela“, zamolila ga je Frida. „Priča se da je nekada davno jedna devojka imala običaj da se kupa u kanjonu, uprkos tome što su je stari iz sela upozoravali da se tamo zbivaju čudne stvari; devojka nije poverovala i ostala je trudna. Kada su to saznali njeni roditelji, prezreli su je i odbacili. Kada se dete rodilo, deda je pokušavao da ga se reši na razne načine: bacio ga je u kanjon, da se izudara o stene, ali nije uspeo da ga ubije jer ga je vetar zgrabio i odneo u ravnicu; tamo ga je spustio na agavu, a listovi su se savili ka njegovim usnama, dajući mu da pije medovinu. Tu ga je stari bračni par našao i usvojio. Nazvali su ga Tepostekad  gospodar Tepostlana.“
„Dopada mi se vaša priča. Ispričajte nam još neku“, zatražila je Frida. želela je da bolje upozna ovaj centar stare vere i da ne odustane zbog uspona.
A Dijego se borio na svakom koraku. Bili su smešan prizor, gradske ptice koje pokušavaju da hodaju na selu. Vodič je počeo novu priču, možda naučenu napamet, uvek spremnu kako bi za malo zanimljivosti dobio još nekoliko novčića preko.
„Bilo je to pre mnogo leta, kada su bradonje vladale našim zemljama, a smrt krstarila ovuda i ostavljala crkve s krstovima okupane u krvi. Od tada su prošle mnoge godine i već se živelo u velikim gradovima, ali ljudi su i dalje ostajali u kućama posle zvonjave crkvenih zvona, uvek u jedanaest uveče, jer bi se posle tog časa, u kasnim noćnim satima, čuli vapaji i krici žene koja je žalosno bludela ulicama. Ljudi su postajali sve zabrinutiji jer im očajnički krici nisu dopuštali da spavaju. Pitali su se ko je ta žena i kakva je to tuga davi. Odlučivši da razreše misteriju, neki su se usudili da provire kroz prozor. Ugledali su ženu u belom, s velom na licu, kako kleči na Glavnom trgu i gleda ka istoku. Oni hrabriji su je čak i pratili, ali uvek bi nestala u magli jezera Teskoko. I zbog njenog tužnog i bolnog glasa, žene su je prozvale La Loronja  Plačljivica.
Te iste žene verovale su da je to bila Indijanka koja se zaljubila u nekog španskog gospodina, s kojim je dobila i troje dece. On nju nije voleo, niti je želeo da se oženi njome, ali je vodio ljubav s njom kao pas. Kada mu je dosadila, odbacio ju je i izbegao obavezu braka. Taj čovek okrutne duše kasnije se oženio bogatom Špankinjom. Kada je to saznala, Plačljivica je poludela od bola i udavila svoja tri deteta u reci, a kada je shvatila šta je uradila, izvršila je samoubistvo. Od tada tuguje i može se čuti kako jeca u noći: Ah, deco moja!
A neki idu još dalje, do samih korena naših drevnih predaka, i govore o sivateteo ženama, majkama umrlim na porođaju, za koje se verovalo da su se uzdigle među boginje. Moj ujak Konsepsion, koji je fin gospodin baš kao i vi, objasnio mi je da je to Malicinina kažnjena duša, koja je izdala svu svoju decu, sve Meksikance, i predala se požudi bradonje koji nas je držao u ropstvu godinama.
Ali ko god ona bila, ova žena će iza vela žaliti zbog gubitka svoje dece sve dok i poslednji čovek ne nestane s ove zemlje.”
Na kraju priče, skinuo je ogroman šešir i pamučnom maramicom obrisao znojavo čelo. Sunce, koje je tonulo u stenovite planine, namignulo im je, kao da je u dosluhu s vodičem. Svračići su užurbano preleteli preko oblačnog neba. Frida je pogledala selo Tepostlan i zamislila da je devojčica koja se igra minijaturnim kućama za lutke.
„To je prelepa priča", promrmljala je pušeći utešnu cigaretu, koja ju je grlila kao i pončo.
Dijego se počešao po zamršenoj kosi, zamucnuo nekoliko puta dok je izgovarao kletve i krenuo nazad ka selu.