Fransisko Hagenbek

„Za sve je kriva religija, izmišljaju duhove... Jebena crkva! Ĉak su i u kažnjavanju duša totalni kreteni! Iskreno, boli me uvo za piramide, vraćam se, umirem od gladi...“, ostatak se nije čuo jer je već otišao, odlučan da nađe kafanu u kojoj će flašom tekile ovlažiti grlo.
Frida je dovršila cigaretu sa smirenošću žene koja se nada oporavku deteta na samrti. Oči su joj se gubile u horizontu.
„žena je imala veo. Je li tako?“, pitala je vodiča, koji se nije pomerio sa svog mesta, čekajući na neki znak.
„Da, u svim pričama koje sam ja čuo, Plačljivica nosi veo, gazdarice."
„Da, tako je. Uvek nosi veo", odgovorila je sama za sebe, bacajući pikavac, koji je formirao savršen luk od dima, poput konopca za preskakanje.
Frida je krenula za mužem, a vodič sa šeširom klimnuo joj je glavom. Bila je uverena kako joj je time potvrdio da je žena, koja je tugovala noćima, niko drugi nego njena kuma.
Te noći je sanjala: posmatrala ju je iz usamljene ulice, među kapijama i avetinjskim fasadama, pozivajući je da zajedno tuguju zbog bola koji im je život namenio. Zavukla je ruku među grudi i iščupala mali, crveni autić od drveta, koji nije prestajao da kuca. žena s velom nije plakala zbog svoje dece, nago zbog Fride  žene, majke i patnje. Kad se probudila, zaboravila je san.  
Otkud sneg u Tepostlanu? Možda njegova topla klima poziva na osveženje smrznutim desertom. Ja mislim da je to poklon od bogova koji čuvaju vrh, da bismo se ponekad zasladili ukusom raja koji nestaje sa svakim pokretom jezika, podsećajući nas da su sve dobre stvari kratkog veka.

1  kg manga, 
2  kašike limunovog soka, 
½ kašičice rendane limunove kore, 
½ šolje vode, 
3  kašike smeđeg šećera, 
¼ kisele pavlake (blago umućene) i 
1 belance (umućeno u penu)
 
Oguliti mango i odvojiti meso od koštice, ali ništa ne bacati. Meso manga iseckati i pola šolje odvojiti sa strane, što se kasnije takođe dodaje u glavnu činiju. Ostale sastojke, osim pavlake i belanceta, samleti u pire. Pire i drugu polovinu manga staviti u metalnu posudu I neprestano mešati. Kada počne da se steže, dodati pavlaku i belance. Mutiti dok se ne formira sneg. Ostaviti u zamrzivaču 12 sati. Izvaditi 10 minuta pre služenja.
 
  Frida  je otkrila tačan uzrok svog bola. Izgledalo je da je og melanholičnog jutra, kada su joj se crne oči izgubile u gustoj jutarnjoj magli
život uljuljkava kao bebu, ali zapravo ju je drmao olujom koja je upropastila sve
srećne dane njenog života. Kao i mnoge žene, otkrila je da joj je ostao samo san o tome kakav bi volela da bude njen život. Dopustila je da je ponese satirično graktanje golubova koji su joj se smejali. Posmatrala ih je i proklinjala zbog njihovog bezobrazluka, sve dok se nisu izgubili u magli, ostavljajući je samu, umotanu u ogrtač boje bundeve. Njeni vapaji imali su mnoge korene: nedostatak verne ljubavi, materinstva, čak i njene ličnosti. Pitala se kada je to Frida prestala da bude nežno našminkana devojka u jednostavnim odelima i pretvorila se u bizarno meksičko priviđenje, u dugačkim, pamučnim suknjama, bluzama iz Oahake i s teškim astečkim ogrlicama. Zašto je napustila izgled žene koji joj je majka usadila, da bi postala egzotična Dijegova pratilja, koju je prikazivao kao da je cirkuska atrakcija? Da li je Frida zaista bila Teuanka, ili samo devojčica koja se pretvarala da je neko drugi?
Njenim mislima društvo je pravio predivan pejzaž zaliva San Franciska, gde su se doselili prošle godine. Dijego je prihvatio porudžbinu da naslika jedno delo za brokersku kuću iz San Franciska, i još jedno za Školu lepih umetnosti Kalifornije. Odmah mu je na pamet pala ideja da pusti korenje u Americi: procenio je da bi mogao imati veliku korist od trenutne popularnosti meksičkih slikara na američkom tržištu umetnosti.
U Meksiku je predsednik Kaljes naredio da se s umetnicima postupa čvrstom rukom, da se unište murali i da se zatvore umetnici komunisti. Kapitalistički San Francisko nudio mu je utočište.

Frida je stigla gladna egzotičnih predela. Sklapala je nova prijateljstva i otkrivala novi i neočekivani svet koji je delovao beskrajno. Dijega su tretirali kao kralja. Frida je stajala po strani, skrivena iza suprugove gigantske pojave, stidljiva; nikada se nije predstavljala kao umetnica, ali zato su njeni kiseli komentari bili naročito oštri. Kritičko oko žene posvećene komunizmu nije moglo drugačije osim da osuđuje banalnost severnoameričkog društva. Napola mrzeći, napola bolujući, Frida je sve te dane provela u tišini, žaleći zbog gubitka bebe koja je trebalo da bude njihov prvi sin.
Ništa bolje ne oslikava njenu pramenu od dva autoportreta koja je naslikala. Na ranijem je imala mlad, svež i topao pogled okrenut u stranu, s blistavim očima. Na portretu koji je naslikala godinu dana kasnije, izgleda setno i, skoro neprimetno, ugao njenih usana prestao je da leti, već je padao nadole, kao da je upucan.
Frida je osetila bol. Pogledala je u stomak, a zatim zavukla hladnu ruku među teuanske košulje da ga opipa. Bio je mlak, kao da još nije zaboravio da je bio bremenit. Frida je želela da Dijegu podari dete, ali u njenom stomaku postojala je samo praznina: plod je bio u lošem položaju i morali su da ga uklone. To je bio njihov prvi bračni brodolom, koji je istovremeno zauvek rascepio njen odnos s Dijegom. Dok je ona bila u bolnici na abortusu, Dijego nije bio pored nje. Bar da je radio, ali nije  bio je zauzet novom povorkom ljubavnica.
Nije mogla da zaboravi kako su joj iščupali njenog malog Dijega, dok je veliki Rivera u nekom hotelu utoljavao seksualnu glad sa asistentkinjom Ajon Robinson. Zbog te uspomene je saosećala s bezbrojnim samoubicama koje su skakale s mosta San Franciska. Nesreće iz mladosti udružile su se s novim, baš kao što joj je i rekla žena s velom  bol će s vremenom rasti.
Bilo je tako jednostavno skratiti muke, zatvoriti oči i skočiti s mosta. Dijego bi kasnije saznao. Možda sutradan. Tog dana bio je previše zauzet svojim novim modelom, teniserkom Helen Vilis. Frida je čula zvuke ženskog orgazma kako odzvanjaju svakim uglom prostorije u kojoj je Dijego slikao mural. Nije se usudila da uznemiri ljubavnike, koji su se verovatno valjali po podu, među platnima i skelama, ali nije ni odstupila, već ih je odslušala do kraja.
Bila je zadivljena slikom žene koja je gola plutala na gornjoj strani murala  bile su to grudi i obline kojima je sportistkinja samo dozvoljavala da se naslute na teniskom terenu, koji je Dijego često obilazio želeći da je skicira za mural. Dok je izgledalo da se Helen uspinje u raj na krilima uzbuđenja, Frida je jednostavno spustila korpu na pod i otišla.
Po povratku u stan, pokušavala je da skrene misli kuvanjem i tkanjem, ali nije uspela da ućutka odjeke orgazma  i dalje su odzvanjali u podsvesti. Pogledala je u ogledalo i opazila stranca, neko nepoznato biće. Egzotična haljina nije bila maska koja je sakrivala njenu ličnost da bi je pretvorila u Indijanku koju je Dijego želeo, već je do krajnosti naglašavala njenu ličnost. Pretvorila se u umetničko delo, a više nije znala da li to želi da bude. Izmislila ga je samo da bi se istakla.
Zašto nastavljati?  pitala se dok je šetala duž zaliva. Bol u nozi bivao je sve jači, kao da hiljadu eksera prodire kroz svaku ćeliju. Zašto da se smeši ako je sve u njoj prazno? Osećala se kao pinjata, spolja lepa, a iznutra prazna i krhka. Dijego i život kao da su se udružili da bije izmlatili motkama. Frida nije želela da se zadrži da vidi šta će ispasti iz nje kada je konačno razbiju.
Polako je hodala stazom. Popela se na most, koji ju je progonio kao ogromna zver žedna krvi, samo da bi videla da li još ima hrabrosti da nastavi sa životom.
„U tvojoj beležnici piše: Imaj hrabrosti da živiš, jer umreti može svako", čula je glas iza sebe.
Slučajno je baš u tom trenutku pomislila na Knjigu o svetoj travi pa su joj te reči delovale kao odjek misli. Okrenula se i ugledala ženu s kožom boje čokolade i očima sjajnim i dubokim kao čaša konjaka. Sedela je na klupi u kaputu i providnoj svilenoj košulji. Frida je odmah osetila saosećanje prema toj ženi kratke kose i velikih jagodica. Osvojila ju je širokim osmehom, koji se slagao s ogromnom ogrlicom od limunžutih perlica.


„Izvinite... Da li vas ja poznajem?" pitala je Frida.
„Ne vidim kako bi me mogla znati. Vidi se da nisi odavde, a ja sam odrasla u Kentakiju. Ne postoji razlog zbog kojeg bi jedna princeza, kao što si ti, okrenula lice ka ženi kao što sam ja“, rekla je i ostala da sedi na klupi u vidikovcu, hraneći nepristojne golubove bajatim hlebom.
„Onda ne postoji ništa o čemu bismo mogle pričati", dobacila joj je Frida, zavijajući se u ogrtač.
„Ah, pa naravno da imamo. Mi smo žene i imamo mnogo toga zajedničkog. Mogle bismo pričati satima, nebitno da li smo iz Afrike, Njujorka ili Amazona. Sve plačemo, sve volimo i sve hranimo decu našim telima. To radimo od prvog dana i to ćemo raditi sve dok neko ne ugasi svetlo, zaključa vrata i baci ključ ovog sveta."
Dve žene su se pogledale. Frida je osećala strah, ali nije joj više bilo neprijatno sa strankinjom, koja joj je poklonila još jedan topao osmeh. Frida je sela pored nje.
„Imate li cigaretu? Izašla sam iz kuće i zaboravila sam ih. U stvari, volela bih da sam sve zaboravila."
žena je iz torbice izvadila kutiju, ukrala iz nje dva poroka, koja su završila upaljena u njihovim ustima. Dim nije oterao pohlepne golubove, ali su prestali da guguču, iščekujući još mrvica hleba.
„Drago mi je, devojko. Zovem se Eva Frederik, ali ako odeš u Misiju i pitaš za Mama
Evu, svi će ti reći gde me možeš naći."
Obe su gledale ispred sebe, u most samoubica.
„Šta radiš ovde, Evo?“, pitala je Frida uvlačeći nervozno dim duvana.
„Hranim ptice. One su kao i muškarci, stomak im je bez dna. Kada bi vodili ljubav kao što jedu, imali bismo više zadovoljnih žena, a manje ubica u zatvorima", rekla je i bacila poslednje mrvice pticama.
„Amin!" završila je Frida.
Posle toga, tišina. A zatim razumevanje, koje je završilo grohotnim smehom.
„A ti, draga? Šta tebe dovodi velikom kolosu iz Friska?"
„Razmatram ideju da se pretvorim u mrtvaca. Ali imama jedan problem: vrti mi se u glavi od visine"
„Ako to zaista uradiš, tako umotana u tu odeću za princeze bićeš najlepši leš koji sam ikada videla. Bar ćeš blistati na bdenju. Postoje ljudi koji ni na sopstvenoj sahrani nemaju stila", hrabrila ju je žena. Frida je osetila da je ispunjava nešto za čim je i tragala na ovom mestu  razumevanje. „Naravno, ako imaš strah od visine, onda si u ozbiljnoj nevolji, devojko, jer nijedan samoubica ne želi da umre od srčanog udara pre nego što skoči. Ako želiš nešto da uradiš, treba to da uradiš kako treba, a ne samo da pokušaš pa šta bude. Svet je pun propalih pokušaja i odavno je ispunio svoju kvotu gubitnika. Ne treba mu još jedan"
„Hvala na savetima, mislim da bi bilo bolje da to ostavim za neki drugi dan. Uradiću to kada pronađem neki manje bolan način da okončam svoje muke. Već sam previše bola osetila ovih dana da bih sada preživljavala i tresak u vodu."
„Verovatno boli. Sigurno boli isto kao kad te udari tramvaj..." promrmljala je Eva, nameštajući zavodljivo svoju kratku suknju. Frida se, iznenađena, okrenula i pogledala je. Pre nego što je uspela nešto da kaže, žena ju je zaokupila osmehom, umirujući je laganim tapšanjem po bolesnoj nozi.
„Ko si ti?", zamuckivala je uplašena Frida.
„Eva Frederik."
„Ti si... moja kuma? Je li to tvoje lice bez vela?“
„Pomešala si nas, ja sam ti prijateljica. A što se tiče lica, imam ih mnogo. Kćeri, uzmi još jednu cigaretu, popuši. Ne osvrći se na prošlost. Postoji nešto što te čeka tamo, kod kuće.
Bilo bi šteta da se sve ovako brzo završi. Ĉvršća si nego što misliš." „Ti nisi Smrt?", ispalila je radoznalo Frida.
Odgovor je bio najjači smeh koji je u životu čula. Jednostavan način da je podseti da je ostatak njenog postojanja služio da joj ulepša dan. Baš je zbog tog glasa crkvene horistkinje i zavolela tu ženu, a kada se tome doda i eksplozivan smeh, rezultat je bila prava ekstaza.
„Ti misliš da bih s ovakvim oblinama mogla da budem Smrt?", pitala je sarkastično žena, hvatajući se za bujne bokove i okrugle grudi, tipične za Afroamerikanke. „Ja sam prava žena, a takve imaju obline."
„Ili si možda san..."
žena je stavila ruku u kosu i ponovo se nasmejala.
„Neka nas Bog primi u svoja nedra ako je ovaj život san. Mala, ovaj život nema ništa sa snom. Svaka kap krvi koju ti iscede iz srca služi samo da nas podseti da smo stvarni", izjavila je veselo Eva. Naglo je ustala, uplašivši golubove, koji su, iako već razočarani, i dalje čekali još hrane. „Uvek će postojati nešto što će te čekati kod kuće. Bez obzira na to koliko loše stoje stvari. Pronađi ono što je vredno povratka. I nikada to ne zaboravi."
„Idete, gospođo Frederik?", pitala je Frida pokušavajući da je zadrži.
„Golubovi su završili s ručkom. Ti, draga moja, nisi skočila, a ako znaš nešto važnije od pravljenja dobre pite s jabukama za isceljenje duše, obavesti me i ostaću."
„Moja duša je i više nego isceljena, to je jedino što u meni nije slomljeno. Prava je šteta što je duša jedna tako hrišćanska zamisao", rekla je sarkastično Frida.
Nije joj se dopadala verska izveštačenost. Toga je bilo i previše kod mama Magdalene.
„Draga, hrana za dušu ne služi za tovljenje politike ili vere, jer sam sigurna da čak i u Rusiji, baš u ovom trenutku, neka žena kuva za svoju decu. Naš Gospod, slavljen bio, dao nam je zadatak da hranimo svaku dušu na ovom svetu. Bili crni, žuti ili crveni, svima, pa i vojnicima, majka sprema dobar tanjir supe.“
„žena ima i druge ambicije osim da živi u kuhinji", promrmljala je uvređeno Frida.
„Naravno da ima! Baš tako pričaju sve žene s oblinama! Ali niko nam ne može oduzeti zadovoljstvo da gledamo kako voljena osoba jede jelo koje smo spremile u suzama i znoju. O, ne! To je naše bogomdano pravo!"
Eva se udaljila njišući bokovima kao jedrilica na moru. Nije se pozdravila, ali je predivnim glasom zapevala neku crkvenu pesmu iz Harlema, neku melodiju u kojoj se Bogu zahvaljuje za žetvu. Zatim, ne osvrćući se da vidi Fridu, obešenjački je počela da zviždi Mrtvačev bluz[22] Dželija Rola Mortona, plešući stazom obasjanom svetiljkama koje su se borile da ih ne prekrije magla. Zatim je nestala, još nekoliko minuta čula se pesma, a onda je i ona zamrla u gustoj magli.
Frida je u tom trenutku osetila veliku želju da naslika ovu ženu. želja joj je počela ispunjavati celo telo, kao kada se krčag puni dok se ne prelije. Zaboravljajući na sav bol, krenula je u svoj stan, da započne sliku. Znajući da je prevarena, lišena materinstva i s bolovima u nozi, potezi koje je pravila ugljem po platnu bili su tačni i neprekidni, pratili su obline koje bi trebalo da ima svaka žena, baš kao što je Eva i rekla. Vratila se slikanju, tom svetu u kojem se osećala oslobođenom od svakog pritiska. Samo četkica ili tiganj u njenoj ruci mogli su da utišaju krik očajanja njenog osuđeničkog života.

Nekoliko dana kasnije, Dijego je primetio promenu u stavu svoje supruge. Više nije bila stidljiva gospođa Rivera, već se pretvorila u Fridu sa sopstvenim imenom. Bilo je to jedne boemske noći, kada se sastalo nekoliko intelektualaca, umetnika i Dijegovih ulizica, da mu se svi skupa dodvoravaju na večeri. Devojku pored Dijega zadivilo je sve što je rekao, otvoreno ga zavodeći. Nije bilo neuobičajeno da se studentkinje umetnosti ulizuju Dijegu kao da je najpoželjniji dragi kamen južno od granice. Postojalo je nešto u njemu što ga je činilo simboličnim poput tekile ili piramida. Spavati s Riverom bio je deo folklora, čak pikantnije i od ljute papričice. Frida ih je pažljivo posmatrala iz ugla dnevne sobe, sećajući se snažnih reči koje joj je uputila Mama Eva. Otpila je dva duga gutljaja burbona i zauzela novi stav koji će trajati do kraja njenog života. Započela je kontranapad. Pre svega ostalog, najpre se doterala, jer ako će se boriti protiv buljuka Dijegovih kurvi, moraće uvek dobro da izgleda. Zatim je ustala i zavodljivo prolazila između gostiju dok nije stala, sa samopouzdanjem generala, pored muzike i tek tako im naredila da sviraju njima nepoznatu staru meksičku pesmu, žestoku i nostalgičnu: La Ljoronu  Plačljivicu. Pošto je nisu znali, započela je solo.
Pevala ju je jednako strastveno kao što je kuvala i slikala. Zapevala ju je a cappella, privukavši time pažnju i zapalivši sve prisutne. Muzičari su polako počeli da je prate na instrumentima. S flašom burbona u ruci, kao delom spektakla, izgovarala je smešne rečenice između gutljaja. Na kraju se približila Dijegu i rekla njegovim obožavaocima:
„živeo majstor! Ja vam mogu reći sve o njemu jer ja sam ta koja mu kuva, a umetnici se ne poznaju po delu, nego po stomaku! A Dijego ga ima mnogo!" Svi su se nasmejali.
I Dijego se smejao. Sve dok je u centru pažnje, nije mu smetalo da bude ni predmet šale.
„Dijego voli pasulj jer se rodio na rancu. A sada se oseća kao gazda: jede pasulj, podriguje na šunku. Osim toga, i on sam je kao pasulj: pri prvom ključanju sav se nabora." Usledio je još jedan gutljaj alkohola. Još aplauza, još smeha.
„A uzeo je mene za ženu. Ja sam mu samo rekla: Gledaj, krpo, evo tvoje zakrpe.“ Frida je prišla devojci koja je flertovala s Dijegom, uhvatila je za bradu i snažno poljubila. Odvojila se nežno od nje i rekla gostima: „Došla sam da mu poslužim čorbu koju je sam zapržio."
Uzela je za ruku devojku, koja se samo smejala, potpuno pijana. Prebacila ju je preko sebe, a slobodnom rukom milovala joj je leđa i zadnjicu. Kada bi Dijego bio egzotična hrana, ona bi bila desert.
„Kažu  da  je  loše krasti  pa  ja to nisam nikada radila, ali jedan poljubac s njenih usana ukrašću sa zadovoljstvom", i ponovo je poljubila studentkinju, koja je, ponesena trenutkom, počela da uzvraća milovanja.
Dijego se postiđeno nasmejao. Zatim je, tipično za nekoga koga boli uvo za sve, počeo da aplaudira.
„Friduča, s tobom je i kukuruzište ranč, a bućkuriš je atole."
Frida ga je uzela za ruku i poljubila je, kao majka koja dočekuje dete kada iz škole.
„S neba je pao papagaj s cvetom u kljunu, a ja samo znam da te volim i nikome to ne govorim."
S ovom rečenicom, Dijegovi pomoćnici počeli su da tapšu, zabavljeni brakom Riverinih. Dijego i Frida nisu mogli da čuju aplauz zato što su se nežno ljubili.
I sam oduševljen predstavom svoje žene, Dijego nije ni shvatio da je hipnotisan. U trenutku je zaboravio na devojku, koja je pokušavala da se sakrije iza leđima ulizičkih umetnika. Dijego je stao pored Fride da bi nastavio da peva i pije. Njegov nežan i srećan pogled bili su kao ruka koja se sjedinila s Fridinom na njenoj slici: ogroman slikar posmatra četkice i paletu, grleći svoju ženu-ćerku-majku-ljubavnicu. Frida je pobedila.
Sledećeg jutra, zgrabila je torbu u kojoj je čuvala Dijegov drveni autić. S ogromnom glavoboljom od mamurluka, uhvatila je tramvaj do Misije, samog srca San Franciska. Spotičući se, hodala je između meksičkih emigranata koji su radili u radionicama odeće i Afroamerikanaca koji su nosili gajbe s voćem. U toj buci i metežu, odlučila je da priđe uličnoj prodavačici jabuka.
„Znate li ko je Mama Eva? Rekla mi je da mogu da pitam bilo koga i da će me uputiti do nje.“
„Svi znaju Mama Evu. Šta želiš od nje?“ „želim da joj se zahvalim", objasnila je Frida.

„Pa moraćeš da ideš na groblje Misije u Doloresu, 16. ulica. Ako želiš da joj nešto odneseš, volela je bele ruže“, objasnila je prodavačica sa osmehom.
Da bi sakrila iznenađenje, kupila je kesu jabuka za pitu, kojom je, uz frape, želela da obraduje Dijega. Otišla je do najstarijeg groblja u gradu. S belom ružom na grudima, lutala je između spomenika i pogrebnih skulptura. U blizini velikog hrasta pronašla je bednu spomen-ploču na kojoj se još videlo ime Eva Mari Frederik. Umrla je pet godina ranije. Ruža je ostala da odmara na kamenoj ploči, dok ne uvene. Zalila ju je samo Frida, suzama koje je pustila.
Nikome nije ispričala za susret s Mama Evom. Bila je to tajna koju je zadržala do kraja svog života; čak i kada je oživela ovu damu na svojoj čuvenoj slici, niko nije znao ko je ona i nigde nisu pronašli priču o njoj. Kada je Dolores Olmedo dobila tu sliku na poklon i pitala ko je to, Frida je samo mudro odgovorila: „Neko ko je govorio istinu."
Nisam volela ništa da jedem kod tih belih ljudi. želela sam samo kajganu s čili papričicom i tortilje, ali ništa od toga. Čovek mora da ćuti i guta uvrede da bi uživao u modernom svetu.
Međutim, dopali su mi se njihovi kolači. Bili su kao savršeno sagrađene zgrade. Takođe su rrli se dopadali restorani obojenih. Tamo je sve bilo obojeno, od muzike do ljubaznog osmeha konobarice.
  
2 šolje brašna, 
1 kašika šećera, 
¾ kašičice soli, 
10 kašika ili  ¼ table neslanog maslaca, isečenog na komade,  
¼ šolje ulja,  6 kašika hladne vode. 
Za fil:  
½ šolje šećera, 
¼ šolje smeđeg šećera, 
2 kašike brašna, 
1       kašika limunovog soka,  2 kašičice rendane limunove kore,  prstohvat muskatnog oraščića, 
2       kg jabuka (zlatni delišes), oljuštenih i sitno narendanih,  mleko i malo šećera.
 
Prvo pripremiti koru: pomešati brašno, šećer i so, zatim dodati maslac i ulje i mesiti dok se ne dobije kompaktna masa. Zatim dodati i 6 kašika vode, da se masa ovlaži (dodati i više vode ako masa ostane suva). Podeliti na dva dela, formirati dve jednake lepinje i ostavi da predahne dva sata. Za to vreme pripremiti fil  pomešati sve sastojke osim jabuka. Mleko i malo šećera staviti na tihu vatru, dok se šećer ne rastopi, a zatim u to dodati narendane jabuke. Jednom krugu od testa krajeve saviti nagore, da se dobije oblik ploče, i na njega istresti fil od jabuka. Drugi krug od testa iseći na trake i redati preko nadeva, formirajući rešetku; kore blago pritisnuti na krajevima da bi se spojile. Gornju koru premazati s malo mleka i posuti šećerom. Pitu peći u rerni 10 minuta na 200 stepeni. Zatim temperaturu smanjiti na 180 stepeni i pustiti da se peče sat vremena, odnosno dok sokovi počnu da ključaju, a kora dobije zlatnu boju.
 
Možda je povratila Dijegovu pažnju, ali kada bi jutrom pogledala u suve en novi životni stav podstakao ju je da potraži  pomoć za smirivanje bolova u
prste na levom stopalu, zapitala bi se da li vredi svaki dan živeti s bolom koji liči na smrt. Da li je to možda cena koju treba da plati Smrti zato što živi pozajmljeno vreme. Ipak, pošto je čak i prelazak preko dnevne sobe malog stana bio kao da hoda preko hiljadu eksera, odlučila je da potraži pomoć.
Sanjala je tada luku prepunu radnika. Neki su imali oružje u rukama, koje im je ona sama dala, da idu da se bore za daleku zemlju po imenu Republika. Bilo je ljudi svih nacionalnosti, a među njima je uspela da nađe i Mama Evu, koja ju je zagrlila u znak pozdrava. Zagrljaj  je bio topao, kao da joj je njime pružala dašak razumevanja bolnog života. Odjednom je krenula na most, da se ukrca na prelepu šalupu s belim jedrima.
„Odlaziš?“, pitala ju je Frida trčeći iza broda koji je već isplovljavao.
„Kćeri, našla sam najboljeg kapetana koji će me voditi u smrt. On te poznaje i divi ti se. Potreban ti je kapetan koji će upravljati tvojim brodom na poslednjoj plovidbi. Neko ko zna kako da izbegne oluje, jer tvoje su ogromne", odgovorila joj je Eva. Frida se okrenula ka jedrenjaku. Na njoj je stajao čovek obučen kao kapetan; ponašanje mu je bilo blago, a oči čelične. Obe osobine koristio je po potrebi. Držanje mu je bilo plemenito i tačno kao popodnevna čajanka, a jake ruke, koje su počivale na kormilu, divlje kao more. Dvorski osmeh delio je unaokolo mir kao božične bombone. Hladne i zagonetne oči uvek su bile s druge strane, spasavajući svakoga ko zaostane.
„Poznajem ga! To je mladi doktor Lav!“, uzviknula je Frida pred brodom na mirnom moru.

Posle ovih živopisnih scena, san se nastavio kako se obično i nastavlja većina snova: s glupostima i ludostima koje mogu da zadovolje samo um sklon lupetanju.
Sledećeg dana potražila je doktora Lea Elesera, kog je upoznala 1926. godine u Meksiku, a koji je trenutno puštao korenje u gradu, na Univerzitetu Stenford.
„Zašto ste došli da tražite baš mene, Frido?“, pitao ju je doktor iz njenog sna, mada je pravi Leo bio niskog rasta.
„Zato što znam da ste najbolji i zato što ste komunista. Ne bih mogla staviti život u ruke nekog imperijaliste", odgovorila je Frida veselo.
„A komunisti bolje leče pacijente?", nastavio je igru doktor Leo.
Frida je uživala u slikama Džordžije O’Kif na zidu, a nasmejala se kada je spazila i jedno Dijegovo platno  Tortiljarku.
„Ne, ali barem mi nećete davati smešne i lažne nade o nebu i paklu. Lečite pomoću nauke, a ne vere", odgovorila mu je Frida.
Najiskrenija pisma napisana Fridinom rukom biće upućena upravo njemu, jer joj je od tog trenutka postao najbolji prijatelj. Njemu će verovati kao nikome drugom i toliko će se zavoleti da će postati saučesnici u jednom od najkažnjivijih zločina: iskrenom prijateljstvu muškarca i žene, bez ijedne trunke seksualne privlačnosti.
„Noga mi je sve gore, doktore. Kičma me probada svaki put kad pobesnim zbog one mešine Dijega, a moja utroba oseća prazninu koju nikada neću moći da popunim", objasnila je Frida simptome.
„To su dobre vesti."
„Dobre?"
„Loše bi bile da si mrtva. Medicinom lečimo ono što se može izlečiti. Ĉuda ne možemo praviti, ona se sama događaju. A poslednja čuda koja su se dogodila u svetu bili su Mane i njegov  učenik  Igo  Kleman“,  rekao  je  sa  osmehom  doktor  Leo,  zaljubljenik  u  umetnost, muziku i jedrilice.
Frida je dopustila da joj pregleda kosti, kao konju pred važnu trku. Nakon nekoliko minuta, osetila je da doktor preko njenih simptoma čeprka po njenom životu kao radoznalac koji pretura po ženskoj tašni. Njegovo lice nije govorilo ništa dobro, ali to nije bilo ništa novo  i sama je znala da je sjebana od vrha nokta na nozi do poslednje dlake na glavi. Potpuno sjebana.
„Možda naručim da mi sanduk oslikaju meksičkim ružama, da mi se slaže uz suknje?"
„Još bi lepše bilo kada bi sama oslikala sanduk tvojim pejzažima i cvetnim haljinama, mala Frido.“
„Otvorili ste mi oči, doktore! Sve moje slike u stvari su samo projekcija za ukrašavanje moje grobnice."
Ispovesti koje mu je slala u pismima bile su bolne i skoro uvek je počinjala rečima „Dragi moj doktore", kako bi malo zasladila jade koje mu je slala. Doktor Leo je bio toliko posvećen socijalnom pitanju da je postao svetski lekar: bio je u Kini, u Španskom građanskom ratu na strani liberala, u Meksiku sa štrajkačima, lečio je siromašne u Takambaru u Mičoakanu; i, naravno, svoju dragu Fridu. I baš kao i svakog ko se zavetovao da će na ovom svetu činiti samo dobro, privukao je pažnju vladinih birokrata u kravatama.
Ĉak ga je gonila i CIA.
„Taj tramvaj je valjano uradio posao  potpuno te je rasturio."
„Ništa mi ne pričajte! A još da bi mi zapečatili sudbinu, poslali su mi Dijega da me dokrajči."
„Kad si već preživela više od godinu dana s Dijegom, moći ćeš da preživiš i sa ovom karlicom koja izgleda kao razbijena posuda. Imaš urođeni deformitet kičme." „Zvuči kao nešto neizlečivo, doktore", rekla je žalosno Frida.
Doktor Leo ju je pogledao, poljubio joj ruke i zagrlio, onako kako to njen hladni otac nikada nije učinio. Nije mu odgovorila.
Leo Eleser znao je da ga je s Fridom spojila sudbina. Mnogo godina kasnije, pisao joj je izdaleka s ljubavlju: „Ljubim ruke, lepotice, i bolesnu nogu, i ne znaš koliko mi nedostaješ s tvojim teuanskim suknjama i usnama od živog mesa.“
„želim da imam jednog malog Dijega u stomaku. Da li možda mnogo tražim od prirode?", pitala je Frida podižući teuansku bluzu i pokazujući bledi stomak koji se borio da se ne stopi s bojom bolničkih posuda.
„Tvoji kukovi su kao kula od karata, raspašće se i pri najmanjem pritisku. Mali Dijego završio bi ono što tramvaju i velikom Dijegu nije uspelo do kraja", objasnio joj je doktor uvrćući obešenjački negovane brkove.
„Ako bi on preživeo, a ja ne, pristala bih na rizik. Na kraju krajeva, u najgorem slučaju bih umrla, a iskreno govoreći, kroz to sam već prošla", priznala je Frida.
„Veoma je plemenito od tebe da se ponudiš kao žrtva velikom Dijegu da bi mu rodila klinca, ali to dete bi imalo manje šanse od tebe, lepa."
„Imam li onda neki drugi izbor osim da odustanem od života "
„Naravno, to je isti onaj izbor koji imamo i ja, i Dijego, i moja medicinska sestra... I ceo svet. Svi se trudimo da živimo. Da te podsetim  život je samo put od rođenja ka smrti." „To je pravo sranje od izbora", zarežala je Frida.
Doktor Leo je to morao da potvrdi klimanjem glavom, a oči su mu se već gubile u nekom udaljenom delu sveta, da spasavaju izgubljene zajednice.
„Neću ni da čujem da je to sranje!"
Leo je bio svedok cele priče o Fridi i Dijegu. Ubeđen da su oboje polubožanstva i da su samo kao takvi mogli da žive na zemlji, doktor Leo je uživao u svakom trenu koji je proveo s njima.
Iako je morao da deli s njima i tugu, mudar, kakav je bio, objasnio je sebi da su dobro i
loše dve strane istog novčića. Frida je bila šećer koji mu je zasladio život. U ovoj ženi u suknjama boje karamele i bluzama s pijace pronašao je najslađi med na svetu.
„Dijegov mural je gotov i njegova ogromna guzica nam se svima smeška. I šta ćete sada?“, pitao je doktor obešenjački, jer je Dijego na svom novom delu, pola iz šale, a pola s vrlo ozbiljnom namerom, naslikao sebe s leđa, kako sedi na skeli i slika.
„Ponekad pomislim da je to njegova najbolja strana. Ne priča, ne žali se i uvek je rumena kao dečji obrazi. Pretpostavljam da je to uradio da njegovi učenici mogu da dođu i poljube taj sveti prizor i kad on ode“, dodala je sarkastično Frida. Ipak, američkoj kulturnoj zajednici uopšte se nije svideo duhoviti gest, ali takav je on bio, kao i svi drugi Meksikanci  dvosmislen i zloban. „Sada je Dijego odlučio da se preselimo u novi kavez, u kojem će još bolje moći da pokaže svoje paunovo perje."
„Vraćate se u Meksiko, Frido?“
„Ne znam. Ima novih poslova, ali svu našu ušteđevinu potrošio je na kuće koje mu je preporučio dobri Huanito, a koje je sagradio među muralima, zgradama i ličnim problemima. Ne mogu se požaliti, lepe su i beskorisne kao vaza iz Talavere, koju niko ne zna gde da stavi."

Doktor se od srca nasmejao. Frida je znala da kuće, koje je Dijego sagradio u San Anhelu da bi uživao u svom ljubavnom gnezdu, nemaju nikakve veze s ljubavlju, a mnogo s politikom. Huan O’Gorman, mladi arhitekta koji je pratio Dijega kao kuče i obožavao njegovu umetnost kao pobožni monah, ubedio je Dijega da će te kuće imati veliku vrednost kao socijalistički manifest avangardne kulture. O’Gorman je tim kućama želeo da pokaže šta se sve može sagraditi uz maksimalnu efikasnost i minimalne troškove. Pošto niko nije bio glup, Dijego je uspeo da dobije na poklon zemljište, a Huan investitora. Frida je ostala u sredini, s glupim šporetom veličine zrna pasulja, na kojem se nije mogla skuvati ni kafa. Naravno, bile su veoma uspešne. Kada ih je Dijego predstavio sekretaru obrazovanja, ovaj je, oduševljen niskom cenom, odmah unajmio Huanita da sagradi dvadesetak škola, podjednako bednih i neudobnih kao i te kuće. U krajnjem slučaju, bile su za decu, a njima ne treba normalna kuhinja da pripremaju mole.
„Dijego mi je pokazao planove. Dopada mi se simboličnost. Dve odvojene kuće:
njegova roze, a tvoja plava, spojene mostom, kao vašom ljubavlju."
„Huanito se postarao da stavi veoma uzan most."
„Dopadaju ti se?"
„Recimo da savršeno opisuju kako Dijego vidi našu vezu: on je kućerina, a ja kućica."
Doktor Leo je seo pored kauča na kom je ležala Frida. Pažljivo, kao hirurg koji donosi novi život, uzeo ju je za ruke i pomilovao ih ne bi li je utešio.
„Ne pate samo moja noga i moja karlica, doktore. Treba mi još jedan savet, ali morate mi obećati da se nećete smejati budali kao što sam ja, već mi je dosta šala sa ovim glupim gringosima", promrmljala je Frida tako tiho da su je samo miš i dobar prijatelj mogli čuti.
„Slušam vas..."
„Odgovorite mi kao naučnik. Da li je moguće da sam ja pokojna i da živim samo zahvaljujući smrti? Možda su svi moji problemi posledica toga što sam ja već preminula, a sada živim samo pozajmljeno vreme... Ne smejte se, to nije igra. Mislim da me smrt prati zato što želi da naplati dug."
Doktor je poravnao svoj usijani okovratnik. Olizao je i brkove jer za ovakve odgovore, iz mozga i srca, treba dosta pljuvačke u ustima, i još jače joj je stisnuo ruke, kao da dodiruje uboj koji je dete zadobilo pri padu.
„Vidi, Frido, ako je tačno to što kažeš, a ja sam, iskreno govoreći, samo buntovni lekar koji ni violinu ne zna da svira, mislim da u životu postoji ravnoteža. Svako zašto ima svoje zato. Ateista sam i mislim da je matematika najbolji bog, a u mom svetu, u kojem je sve uređeno, ako od četiri oduzmeš dva, ostane ti dva. Razumeš li me?“
Frida je potvrdno klimnula glavom. Nije baš sve razumela, ali je barem znala da oboje pričaju u istoj prostoriji u kojoj zajedno žive ludilo i očaj.
„Pa, dobro, ako se kradu dani od smrti i sam život mora ponešto da ukrade. Njega ne možeš prevariti. Ako je reč o još jednoj godini, možda će to biti tvoj abortus. Kad se skine teg s jedne strane vage, mora da se skine i s druge... Zbog toga sam ja ovde, da vaga bude na tvojoj strani."
„Procenjujete me kao beznadežno ludu, doktore?", pitala je Frida prijatelja.
On joj se ponovo utešno nasmejao i, setivši se Fridinog priznatog talenta za kuvanje, naredio joj je:
„Ne, ali neću te smestiti u ludnicu samo pod jednim uslovom  spremi mi rebarca kao ona koja sam jeo u Mičoakanu, sa svim dodacima, tamo je sva hrana bila božanska."
Frida mu je ispunila želju. Pre nego što je otišla iz San Franciska, takođe mu je, u znak zahvalnost za stručne savete i ljubaznu utehu, naslikala i jednu sliku. Predstavila ga je kao na starom portretu, s nevinošću disproporcije, vratom kao u ptice, kicoški obučenog u uštirkanu košulju s visokim okovratnikom. Izgledao je kao mladić koji je naglo ostario. Iza doktora Lea naslikala je model jedrilice kojom je jedrio u zalivu. Nikada ranije Frida nije slikala brod i zbog toga je pitala Dijega kako da skicira jedra.
„Naslikaj ih kako god hoćeš", odgovorio joj je nezainteresovano, zauzet nekim svojim projektom u Detroitu. Frida ih je naslikala ravna, izdignuta i vezana za jarbol velikim prstenovima, kao zavese.
„Jedra ne izgledaju tako", prekorio ju je Dijego sveteći joj se za Zapatinog konja.
Frida je slegla ramenima.
„Ja sam ih tako videla u snu“, odgovorila je.
Kada doktor dolazi da me vidi, samo mi pošalje telegram u kojem piše: „Spremi mi moja rebarca." Znam da mu uvek moram spremiti jelo u koje se zaljubio kada je lečio Indijančiče. Volim ga, on mi je najbolji prijatelj.
 
2 cela svinjska grudna koša, isečena tako da se odvoje rebarca, 
½ kašičice kima, 
6 češnjeva dobro usitnjenog belog luka, 
1  kašičica soli,
2  kašike svinjske masti, 
4 šolje vode, 
6 celih češnjeva belog luka,
¼ glavice crnog luka (iseckana), 
8 serano ljutih papričica, 
1 kg oljuštenog zelenog paradajza,  8 stabljika svežeg korijandra, so i biber.
 
Pomešati kim sa sitno seckanim belim lukom i solju, da se dobije smesa kojom se posle premažu rebra. Dobro bi bilo to uraditi dan ranije, da bi se ukusi dobro sjedinili. Rebra staviti u veliku šerpu, prekriti vodom i ostaviti na vatri da proključaju. Kuvati dok meso ne omekša toliko da viljuška lako prolazi kroz njega. Zatim rebra izvaditi iz supe, pržiti na masti 10 minuta i skloniti sa strane. U drugu šerpu staviti vodu i neiseckani beli luk; kada proključa, dodati papričice i crni luk i ostaviti da se kuva 5 minuta. Zatim dodati zeleni paradajz i kuvati još 5 minuta. To sve samleti u pire i toj smesi dodati dve šolje čorbe u kojoj  su  se kuvala  rebra  i grubo usitnjen korijandar. Ako sos ostane gust, dodati još malo vode.
U jednom velikom tiganju zagrejati dve kašike masti u kojoj su se pržila rebra, dodati pire i poklopiti da se kuva 10 minuta. Rebarca dodati u taj sos, začiniti solju i biberom, sve dobro promešati i ostaviti na tihoj vatri još 20 minuta.

umorio od udovoljavanja svojoj ženi. Navika da bude dobar prema Fridi ije bilo neobično što je Dijego prestao da se igra savršenog čoveka i što se
polako je iščezavala, a pojavljivala se želja da se dobro slaže s nekom
drugom. Slikaru sa starim trikovima i prevrtljivim srcem nije bilo ništa lakše od nalaženja ljubavnica. Ni Fridin stav nije mnogo pomagao: nije želela da bude tamo gde su živeli i uvek je bila depresivna i spremna da plane u trenutku. Tako je Dijego jednostavno tražio mesto gde bi se sakrio, neko mlado telo spremno da pruži seks u zamenu za reputaciju ljubavnice slavnog umetnika. Kada se cela situacija dobro sagleda, najgore je bilo što su se Dijegove slabosti događale baš onda kada je u njihovom bračnom životu sve izgledalo u najboljem redu.
Detroit je za Fridu bio otelovljenje svih patnji koje je opisao Dante. Za Dijega, naprotiv, bio je srce spajanja ideja Sjedinjenih Država, odakle bi revolucija mogla da počne preko njegovih murala. A Fridine muke počinjale su sa hranom, bezukusnom i beživotnom, a nastavljale se sa sivilom okruženja i stalno oblačnog neba zbog izduvnih gasova iz fabrika. Detroit, grad od golih cigala, dugačkih dimnjaka i teških gasova, nije bio mesto koje bi izabrala da rodi dete, ali kao i sve drugo u životu, ni njegovo začeće nije bilo planirano. Frida je bila trudna, a po glavi joj se motalo hiljadu pitanja o budućnosti s detetom koje slavni otac nije želeo, zbog čega mu nije ni smela otkriti tajnu koju je nosila u stomaku.
Od prvog dana u Detroitu, Frida je usamljenost osećala kao jezu u bolesnim leđima. Previše vremena provodila je sama, vrteći se po hotelskoj sobi, tražeći nešto čime bi se zanimala. Prostorija je bila mala, baš kao i njena nada, a znak koji je visio na ulazu u hotel, zabranjujući ulaz Jevrejima, još je više smanjivao prostor koji je ionako bio rasistički. Detroit je za nju bio težak grad; baš kao i Dijegov mecena, gospodin Edsel Ford, isprogramiran i hladan, kao da je jedna od svojih mašina, naoružan savršenstvom radnika na pokretnoj traci. Frida nije mogla pronaći nijedan dašak čovečnosti među čeličnim nameštajem i hladnim mašinama.
Kada su ih pozvali na zabavu u čast Dijega Rivere, koji je u svojim delima slavio kolektivnog junaka, spregu čoveka i mašine, kao duh koji će osloboditi sela, koja uopšte nisu želela da ih bilo ko oslobađa, progutala je jezik i u svečanoj garderobi, dostojnoj filmske zvezde, dopustila da je prikaže kao svoj divan dragulj. Smetao joj je pretvoran i licemeran ambijent, kao i Fordovi despotski i rasistički komentari, kakve može da izrekne samo milioner autoindustrije. Nije mogla više da izdrži i zlobno mu je dobacila:
„Jeste li vi sudija, gospodine Forde?“
Pitanje je izazvalo komešanje među prisutnima i neprijatnost domaćina. Dijego se iznenadio što je mržnju, koju su izazvala njegova brojna neverstva, ustremila na poslodavca koji im je plaćao stan, hranu i život. Iznerviran, odvojio se od grupe profesionalnih ulizica i izveo je na terasu vile da bi joj se suprotstavio. „Frido, jesi li ti luda?"
„Ne, trudna sam!" odgovorila mu je besno.
Vest, koja bi trebalo da donose radost, saopštila mu je kao da ga je pljunula u lice. Ali i Dijego je bio nesiguran. Najpre je pomislio na probleme koje dete donosi. Već je imao dve ćerke iz braka s Lupe i nije bio raspoložen za dete. Ono bi ga nateralo da se negde usidri, prekidajući njegovu uzlaznu karijeru svetskog muraliste, trenutno ljubimca severnoameričkih biznismena.
„Je li istina to što kažeš, Friduča? Treba dobro razmisliti šta je najbolje.“
„Šta je najbolje odlučiće neko mnogo pametniji od tebe. I to danas, dok još nisi počeo da glumiš da te vest raduje", rekla je Frida.
Dijego ju je snažno uhvatio za ramena. Kada se činilo da je na ivici da je baci s balkona, sagnuo je glavu, sporo, poput voza kojem se prikopčava novi vagon, i zalepio usne na usne svoje žene. Pljuvačka mu je bila drugačija  imala je ukus mente. Poljubac je trajao, brišući iz njihove svesti ostale goste na zabavi. Ako je Frida želela da ima malog Dijega, to će biti i njegova odluka. Biće već drkadžija nekog drugog dana, ali tog dana je ona naređivala. Sutradan je ostala u sobi i u pismu sve objasnila svom prijatelju doktoru Eleseru.
 
Doktore moj,
Imam mnogo toga da vam ispričam, a nije sve prijatno. Moram vam reći da me zdravlje baš i ne služi najbolje. Htela sam da vam pišem o svemu, osim o tome, jer razumem da tebi mora biti užasno dosadno da stalno slušaš pritužbe na zdravlje od celog sveta.
Mislila sam da bi, zbog mog zdravstvenog stanja, bilo najbolje da prekinem trudnoću i zato mi je ovdašnji lekar dao kinin i neko jako sredstvo za čišćenje. Kada me je pregledao, rekao mi je da je potpuno siguran da nisam abortirala i da bi, po njegovom mišljenju, trebalo da nastavim trudnoću, jer bih, uprkos lošem stanju mog organizma, mogla da se porodim bez većih poteškoća carskim rezom. Kaže takođe i da će mi on pratiti trudnoću ako ostanemo u Detroitujoš sedam meseci. Volela bih da čujem i tvoje mišljenje, ali potpuno iskreno.
Ja ne znam šta da radim.
 
Frida nije sačekala prijateljev odgovor. Odlučila je da ne prekida trudnoću, uzdajući se u iluziju koju je satkao doktor iz Detroita.

Nije postojao način da sazna ko bi joj mogao biti neprijatelj, a ko saveznik. Svaka mlada žena koja bi se približila Dijegu u potrazi za priznanjem, znanjem ili jednostavno iz želje da bude malo s njim, mogla je osloboditi besni tornado zaključan u Fridi. Izgledalo je kao da se nije sećala daje i ona, dok je Dijego još bio u braku s Lupe, baš na taj način došla do njega. Zbog toga, kada se pojavila Lisjena, ćerka švajcarskog kompozitora, koja je tražila od Dijega da je podučava vajarstvu, sumnje su izvirale iz svih ćoškova sa svakim Dijegovim odsustvom. Na jednom sastanku intelektualne zajednice, Dijego je oduševljen prišao plavuši, hvaleći lepotu mašina. Plavuša je imala pametnu priču i davala mudre odgovore. Videlo se da nije bilo ko. Posle više od jednog sata, šale velikog slikara i mlade vajarke prešle su na mišljenja o drugim umetnicima. Kada je Lisjena ustala da se posluži hranom, Frida ju je presrela na pragu. Kao i uvek, pojavila se sva blistava, ukrašena predivnim nakitom. Svaki deo toalete bio je poklon za novu trudnoću. Preprečila joj je put kao lavica koja brani mladunče.
„Mrzim te!“, istresla joj je Frida pravo u lice.
Lisjena je zanemela. Potražila je Dijegovu podršku, ali on je već bio zauzet nekom drugom studentkinjom, koju je takođe začarao rečima, kao čarobnjak koji kroti zmije.
„Ne krivim te što ga voliš. Da sam na tvom mestu, i ja bih se borila za njega“, rekla je hladna vajarka. Ako budem iskrena s njom, i ona će mi uzvratiti iskrenošću, mislila je.
„Skloni se od njega", rekla je Frida ne pomerajući se.
žene su se gledale nekoliko minuta, što je izgledalo kao dvoboj između starih neprijatelja.
„To će biti teško. Tražio je da mu budem pomoćnica na muralu“, objasnila je Lisjena.
„Ne treba njemu pomoćnica, nego ljubavnica. Prvo će te obasipati divnim rečima i ljubaznostima. Kasnije, kada mu dosadiš, povrediće te i zameniti drugom. Ako si pametna, nećeš prihvatiti njegovu ponudu", objasnila je Frida odlučna da se bori.
„Rad  s  Dijegom  značiće  mnogo  mojoj  karijeri.  Ne  brini,  on  će biti iznenađen kada otkrije da me ne zanima da spavam s njim. Tvoj je u privatnom životu, ali ja ću biti njegova na poslu. Radiću šta god traži od mene, ali seksa nema. Ako ti možeš živeti po tim pravilima, mogu i ja."
Frida je bila šokirana. Bilo je iznenađenje naići na takav odgovor posle nepregledne gomile žena rešenih da joj po svaku cenu zavedu muža. Mlada plavuša bistrih očiju divila mu se samo zbog slika i talenta.
„Voliš li da kuvaš?", pitala je slikarka.
„Moje ruke stvorene su za klesanje, a kuvanje je fina umetnost. Morala bih pronaći učitelja koji je u kuvanju dobar koliko i Dijego u slikanju."
„Ako sutra dođeš kod mene, možemo zajedno da kuvamo debelom", pozvala ju je Frida. Lisjena je odmah prihvatila. Dobila je dva učitelja.
S vremenom se njihov odnos produbio. Shvativši da njegovi pokušaji zavođenja pucaju u prazno, Dijego je dopustio da ga ponese njena inteligencija i načinio ju je jednom od svojih najbližih saradnica. Frida je u njoj pronašla saveznika duboko na neprijateljskoj teritoriji, i to u veoma teškom periodu. Dijego je čak predložio Lisjeni da živi s njima, kako bi češće Fridi pravila društvo. Ona je to rado prihvatila jer su joj časovi španskog i kuvanja bili veoma zanimljivo iskustvo.
Lisjena je tako ostala uz Fridu, baš kao što je i obećala Dijegu. Jednog dana, kada su obe s terase hotela sa uživanjem gledale vatromet za Dan nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država, Frida više nije mogla da stoji i vratila se u sobu, žaleći se na bol, koji je delom bio fizički, a delom čista depresija. Dijego joj je predložio da spava, kako bi se odmorila.
U zoru je Fridin krik pocepao tišinu. Lisjena je brzo otrčala u njenu sobu i pronašla je u grimiznocrvenoj bari prošaranoj komadićima zgrušane krvi. A Frida je plakala.

Momentalno su je premestili u Bolnicu Henri Ford. Dok su je bolničari nosili na nosilima u hitnu pomoć, Frida je na plafonu sanatorijuma primetila splet impresivnih cevi ofarbanih u različite boje. Oči su joj se izgubile u tom lavirintu. Svom suprugu, koji ju je držao za ruku.
rekla je:
„Pogledaj, Dijego, kako je lepo!“ Boje su onda izbledele.
Frida se probudila gola na bolničkom krevetu, sa stomakom naduvenim kao balon, ali praznim, kao tikva bez vode. Tamna gomila na njenim preponama prljala je belinu kože. Krv je obojila plahte srcolikim ornamentima, kao žrtvene ponude. Crveni šav ljigavio se kao pužev trag na podu. Iz njenog materice izlazile su cevi pune krvi, hraneći slomljenu kičmu. Plava orhideja umirala je na podu. Ortopedski aparati i embrion lebdeli su iznad nje. Okrenuvši glavu, susrela se s licem svog nerođenog deteta. Baš pre nego što se ugasio i poslednji dah života, pokazao joj je oči i pune usne  to su, bez sumnje, bile Dijegove crte lica. Frida je primetila kako se gasi jedna malena sveća na krevetu, podno nogu; kada je plamen zamro, nerođeno dete je nestalo. Bolno je vikala da su joj istrgli dete iz sveta živih, da nikada ne oseti vazduh na licu niti da proba hranu koju bi mu spremila majka. Kuma ga je odvela.
„žao mi je, draga“, rekla je žena pored njenog kreveta.
Veliki šešir krunisao je lice prekriveno velom. Okovratnik od belog perja sušio se kao lišće u jesen. Primećivalo se da je iza tamnog vela, koji joj je sakrivao lice, kuma tužna.
„Zašto ne odvedeš mene, a pustiš Dijegita da živi?“, zamerila joj je Frida kroz plač. Gospodarica sudnjeg dana nije odgovorila. Uzela je ugašenu sveću u ruke i pritiskala je na srce dok joj vosak nije probio između prstiju.
„Svi vi pripadate meni“, presudila je kuma. „Spojila sam se s prvim koji je postojao i ostaću ovde do poslednjeg. Kada vas više ne bude, moj posao će biti završen, i tada više nećemo biti povezani." „Zašto?“
„Zato što za  neke  postoji samo jedan dah, a za druge mnogi romani. Svako priča svoju priču, bez obzira na to koliko je ona dugačka ili kratka. Za njega je bilo dovoljno. Dobio je koliko je trebalo. Ni minut više, ni minut manje. Tako to ide", objasnila je kuma.
Frida je osetila mržnju. Nije više želela da ima posla s tom hladnom ženom koja nije razumela majčinski bol. Nažalost, tek je mnogo dana nakon toga shvatila da je ona bila majka svima i da je, svaki put kada bi ugasila život, patila na svoj način jer nema većeg bola od gubitka deteta.
„Ne želim više da živim", prebacila joj je Frida.
Smrt je zakoračila unazad, udaljavajući se od njenog kreveta. Njen okovratnik izgubio se na horizontu, koji je fabrika zatamnila izduvnim gasovima.
„Biće onako kako smo se dogovorile. Ni minut pre, ni minut kasnije."
„A kada je taj trenutak? Ne možeš samo doći kad god ti poželiš i oteti mi sve što volim!"
žena s velom uze Fridu za ruku. Ispravila joj je prst po prst i okrenula Fridin dlan prema sivom nebu. Na dlan joj je stavila kokošje jaje, koje je, nekim čudom, još bilo toplo. Osim mrlja boje kafe, na vrhu jajeta nalazila se i jedna crvena fleka u obliku srca.
„Ovo će biti pečat našeg dogovora. Onaj što se bude rodio iz ovog jajeta podsećaće te, pevajući suncu novog dana, na to da treba da nastaviš da živiš, jer tako smo se dogovorile. Na dan kada ne bude zapevao suncu, umrećeš."
Nije bilo pozdrava. Frida se probudila u bolnici okružena doktorima. Oči su joj se srele s Dijegovim. Onda je osetila kako joj vazduh puni pluća. Opipala je prazan stomak.
Pet dana kasnije, Frida je počela da slika kao psihopata. želela je na svojim slikama da da oblik detetu koje je izgubila, baš onakav kakav je imalo u trenutku kada se doslovno razbilo na komade u njenom stomaku, kako joj je to doktor objasnio. Frida je onda zatražila da joj nabavi fetus u formalinu. Doktora je predlog užasnuo. Bio je ubeđen da se radi o mentalnom poremećaju izazvanom gubitkom deteta. Dijego mu je objasnio da je Frida umetnica koja svoje duhove proteruje olovkom i papirom. Inspirisana ilustracijama iz knjiga koje pokazuju faze trudnoće, Frida je potrošila sate crtajući muške fetuse i autoportrete na kojima je ispružena na krevetu i okružena čudnim prizorima, kroz koje je šetala kuma, s kosom delom pretvorenom u pipke, a delom u korenje. Nije progovorila ni reč tokom oporavka, samo je slikala, skicirala i opet slikala. Lisjena i Dijego posmatrali su je bez reči, sedeći s njom u sobi. S vremena na vreme pustila bi pokoju suzu, ali bi ih odmah obrisala plahtom i nastavila očajničko skiciranje.
Napisala je doktoru Leu istog dana kada su je otpustili iz bolnice. To je bilo dugo pismo u kojem mu je zahvalila na pažnji. Stavljanje tog osećanja na papir pomoglo joj je da njena gvozdena volja nadvlada bol i da povrati razum. Na kraju mu je napisala: „Nemam drugog izbora do da izdržim. Imam sreće kao mačka sa sedam života.“ Zatvorila je pismo, poljubila ga nakarminisanim usnama i predala ga Lisjeni.
„Pošalji ga mom malom doktoru."
„želiš li još nešto, Frido", pitala je nervozna zbog nagle promene.
„želim da slikam", odgovorila je.
Ponovo je, kao i posle nesreće, počela da radi punom parom, da bi četkicama iz svog tela uklonila majčinski neuspeh.
Šok zbog pobačaja i potvrde strašne istine da nikada neće imati decu, bili su razlog da nekoliko puta Dijegu kaže da ne želi više da živi. Iako je bio veoma posvećen radu na muralu, Dijego je ostavio sve svoje ljubavnice i počeo da bdi nad Fridom. Mazio ju je kao da je dete. Ĉim je Frida povratila snagu, ponovo je počela rano da ustaje i priprema hranu, a posle mu je nosila korpu na mesto gde je radio na svom ogromnom delu. Ritual dolaska s korpom, koja je mamila egzotičnim mirisima molea, enčilada i drugih meksičkih jela, postao je ritual i Dijegovim pomoćnicima. Kad bi je video da se približava, Dijego bi sišao sa skele da je poljubi, popriča sa njom i pokaže joj kako napreduje njegovo delo. Dok je postavljala sto, Frida je komentarisala njegov umetnički napredak. To je bilo najbliže odnosu kakav je želela da ima s mužem. Lisjena se trudila da joj organizuje život, praveći prostora za svaku od njenih strasti, jer je shvatila da Frida baš i nije organizovana. Odredila joj je da slika ujutru, zbog čega je bila brža, bez zanemarivanja detalja kojima su se njene slike strpljivo punile.
Pomračenje je potpuno obavilo grad tamom negde polovinom dana. Frida je osetila kako ledeni vetar duva između Dijega i njegovih pomoćnika, koji su posmatrali fenomen izvan zgrade gde su radili mural. Njima su ledeni vetar i pomračenje sunca bili normalne pojave, ali za Fridu su to bili simboli promene. Dok su svi kroz tamna stakla gledali u skriveno sunce, ona je ispod oka tražila onog koji uvek dolazi s hladnim vetrom , Glasnika. Nije se prevarila. Usred parkiranih automobila i kamiona, kaskao je konjanik na svom belom konju. Glasnik nijednog trenutka nije pogledao u Fridu, samo je tiho prošao. Udarci kopita pomešali su se s bukom udaljenih fabrika. Kada se prvi zrak sunca promolio iz senke, konjanik je nestao.
„Šta misliš o pomračenju, Frido?“, pitala ju je Lisjena.
„Ništa posebno. Izgleda kao da je oblačan dan“, odgovorila je zbunjena prisustvom čoveka koji je najavljivao neku nesreću.
Dijego se nasmejao, ne shvatajući, jer ponekad čovek samo humorom može odgovoriti na ono što mu je nepoznato, i više voli da se sakrije iza šale ili sarkastičnog komentara.
Kada su ponovo ušli u salon gde su slikali mural, dočekao ih je svežanj pisama. Mnoga su sadržala predloge za nove murale, čak je među njima bio i poziv Nelsona Rokfelera da dođu u Njujork. Takođe, tu se nalazio i hitan telegram za Fridu. Dijego je predosetio da se radi o nekoj lošoj vesti iz Meksika. Ne rekavši ništa, uzeo je da ga prvo on pročita. Frida se uplašila kada je prebledeo.

„Tvoja majka je na samrti."
Glasnik je najavio tragediju. Fridi se ispunila želja da se vrati u Meksiko, ali ne na način koji bi ikada poželela. Bila je to vrlo sarkastična kumina podvala. Sledećeg dana, Frida i Lisjena otputovale su u Meksiko.
Slikara oblikuju događaji. Iako nikada pre nije delovala kao konformistkinja, ironično, bila je zadovoljna situacijom  ona je bila jedna od preživelih. Znala je da će do poslednjeg časa živeti s Dijegovim nedelima i Smrću. Oboje će se svojski pobrinuti da je udaraju dok se ne preda. Ipak, ovaj svet nudio je i nešto više od pukog disanja. Pre ulaska u Meksiko Siti, odjeknule su reči iz sna: „Ni minut više, ni minut manje."
Na stanici su ih dočekale Kristina i Matilda. Plakale su kao da im je majka već umrla, ali ipak je izdržala dovoljno dugo da se oprosti i od Fride. Rak ju je brzo izjedao. Otac je poludeo od pomisli da će izgubiti ženu za koju je, iako je nikada nije voleo, bio vezan čvorom navike.
U kući u Kojoakanu, majka je čekala konačnu presudu. Frida ju je zatekla svedenu na šačicu kostiju rasutih po krevetu. Videvši je, nije mogla da zaustavi suze. žena jedva da je uspela da je potapše po glavi.
„Frido, kćeri...", promrmljala je.
„Ovde sam. Vratila sam se."
„Nikada nisi ni odlazila. Znam da nikada nećeš otići iz ove kuće", odgovorila je njena majka.
Zatvorila je oči i prihvatila da su ovo njeni zadnji sati na zemlji. Ćerke su počele da se mole.
Umrla je tek dve nedelje kasnije. Sestre su hodale ispred tela, zabrađene crnim mantiljama, s očima crvenim od plača. Između Zdravo Marijo i Očenaš, pokopali su mama Matildu. Na groblju su ostavile žuto cveće i sveće koje će osvetliti njen put ka zagrobnom životu. Svi su se vratili u kuću u Kojoakanu da bi pravili društvo Giljermu. Frida je tražila od Lisjene da je ostavi malo samu i krenula u šetnju po baštama. Nekoliko kokošaka trčkaralo je kraj njene crne suknje, nadajući se da će nešto dobiti. Frida je primetila da u jednom gnezdu stoji usamljeno jaje s belegom u obliku srca na vrhu. Začuđena, htela je da ga podigne, ali na njeno iznenađenje, ono se samo pomerilo pre nego što ga je dotakla. Ljuska je ispucala kao suva zemlja u pustinji. Neobično čudo rađanja života odvijalo se pred njenim očima: pojavio se maleni kljun, a zatim glava, mokra i bez perja. Na kraju je izašlo minijaturno žutocrno pile. Otvaralo je i zatvaralo oči pokušavajući da gleda. Međutim, prvo što je ugledalo nije bila njegova majka, koja je zauvek ostala samo jedna od anonimnih kokošaka iz kuće, nego Frida, koja je bez prestanka plakala: „Dobar dan, gospodine Kukuri", rekla je piletu koje je pokušavalo da stane na noge.
Uzela ga je u ruke i odnela u sobu da ga neguje. Napravila mu je gnezdo od kartonske kutije, stare tkanine i lampe. Piletu, izgleda, nije smetalo što ga ona neguje. Oboma je bilo prijatno zajedno. Tokom dva meseca koliko je ostala sa svojom porodicom, pile ju je svuda pratilo. Frida je znala da je ovo maleno pile isto ono koje je zapečatilo dogovor s kumom, i da će, kada poraste, njegova pesma najavljivati novi pozajmljeni dan. Znala je da će tako biti sve dok jednoga dana ne prestane da kukuriče, a tada će i ona prestati da postoji.
Kada je kretala nazad u Detroit zajedno s Lisjenom, maleno pile poverila je Kristini na čuvanje. Tad je već počelo da dobija oblik prilično mršavog i slabog petla. Frida je pokupila kofere i uspomene i krenula na daleki put.
Kada je posle nekoliko dana iscrpljujućeg putovanja konačno stigla, na pristaništu u Detroitu dočekao ih je neki čovek u odelu. Frida ga nije prepoznala. Bio je mršav i imao je kratku kosu. Približio joj se i rekao: „Ja sam.“ Frida je tek tad shvatila da je to njen muž Dijego. Podvrgnut dijeti zbog stomačnih tegoba, brzo se istopio, toliko da je morao da pozajmi odelo. Nije više bilo potrebe za rečima. Frida mu se bacila u zagrljaj, a on ju je privio na grudi kao da je golubica. I tako su ostali zagrljeni nekoliko minuta, oboje plačući.
Ne dopada mi se Detroit. To je grad koji liči na staro i siromašno selo. Ipak, zadovoljna sam što Dijego ovde dobro radi i što je pronašao inspiraciju za svoje freske. Detroit je prestonica moderne industrije, čudovište sa mašinama i dimnjacima. Protiv toga se mogu boriti samo svojim dugim suknjama, tradicionalnim bluzama i meksičkim jelima koja se dopadaju mom debeljku. Da bi bio zadovoljan dok radi, nije mu trebalo ništa više do jednog dobrog molea.
 
TAPATIJSKI MOLE (IZ GVADALAHARE)
MOLE TAPATI'O
 
1 kg svinjskih krmenadli isečenih na manje komade, 
4 očišćene ančo paprike, 
4 očišćene pasilja paprike, 
1  pečena glavica crnog luka, 
2  pečena češnja belog luka, 
100 g pečenog neslanog kikirikija, 
1 kašičica tucane paprike, 
4 zrna bibera, 
2 karanfilića,  1 štapić cimeta,  svinjska mast i so.
Meso kuvati u loncu s dosta vode i malo soli. Kada omekša, izvaditi i staviti sa strane, a sačuvati supu u kojoj se kuvalo. Pečena paprike staviti u vruću vodu da omekšaju.
Zatim ih samleti s lukom, belim lukom i malo čorbe u kojoj se kuvalo meso. Posebno samleti kikiriki, tucanu papriku, biber, karanfilić i cimet, takođe s malo čorbe u kojoj se kuvalo meso. U posebnoj šerpi zagrejati 3-4 kašike masti i u njoj propržiti mešavinu s kikirikijem. Zatim dodati i mešavinu s paprikom. Dok se obe mase sjedinjuju, dodavati čorbu od mesa, da se mole ne bi previše zgusnuo. Ostaviti da ključa pola sata na srednjoj vatri. Posoliti, dodati svinjsko meso i ostaviti da se kuva još 510 minuta. Služi se s pirinčem, tortiljama, prženim pasuljem, a svaki tanjir se pre serviranja može posuti prstohvatom mlevenog kikirikija.

zadovoljstva pomešan s nervozom device. Pogledi dve žene sjedinili su se na neobičan način, ujednačavajući njihovo disanje i želje. Par hladnih očiju prelazio je preko bluze iz Oahake, koja je skrivala Fridine grudi. Ona se isprsila, kao paun koji širi perje. Oči su joj skidale podsuknju, bluzu i teški nakit, uzbuđivale su je kao da je sela na žeravicu.
„Da li ti to flertuješ s Džordžijom O’Kif?“, šapnuo joj je Dijego kada je spazio predstavu dve slikarke.
Frida je morala da spusti pogled; detinjasto se nasmejala. Dijego nije prestajao da se smeška. Taj gest je činio da izgleda još bolje. Nosio je smoking u kojem je bio manje ružan. Iako je povratio izgubljenu težinu, davao mu je zanimljiv izgled. Frida je, kao i uvek, bila prehispanska princeza, hodajuće umetničko delo. Posle sumornih događaja u Detroitu i Meksiku, posvetila se tome da povrati svoju ulogu žene, sa svim onim što to podrazumeva; na primer, da uvek izaziva zavist, jer dobra zavist ne postoji, a ako potiče od žene, onda je sigurno loša.
„Znaš da mi ne smeta. Mislim da su žene civilizovanije i osetljivije od muškaraca. Mi smo vrlo jednostavni kada je reč o seksu. Naš organ se nalazi na jednom mestu, dok ih vi imate raspoređene po celom telu“, rekao joj je Dijego ljubeći je glasno u čelo, sa svom nežnošću koju je osećao prema svojoj supruzi.
Frida je, nepoverljiva, posumnjala da je to samo bio način da obeleži svoju teritoriju, suptilan način da svim prisutnima pokaže: „Možete flertovati s njom, ali ne zaboravite da je moja.“ To nije bila poruka koja se mogla zaboraviti jer je Dijego trenutno bio gazda. Ne samo te noći nego i tokom poslednjih nekoliko meseci. Njegov šarm plenio je po celom Njujorku. Kao modernu verziju frulaša iz Hamelna, obožavali su ka kao boga, verujući da će njegove magične četkice doneti uspeh zidu najvažnijeg poslovnog, kulturnog i političkog centra na ostrvu  Rokfelerovog centra. Dok je gostovao kod moćne porodice, kojoj nije trebala čak ni predsednička stolica da bi vukla sve konce u Sjedinjenim Državama, umetnik se nalazio u svom najboljem izdanju. Ako su Rokfelerovi želeli da Dijego postane božanstvo, onda su i uspeli jer mu se ceo Menhetn klanjao.
„Ne treba mi tvoja dozvola da bih to uradila. Ni ti ne tražiš od mene dozvolu kad ideš da se valjaš s tvojom pomoćnicom Luizom. Mada ti ja to svakako ne bih dozvolila, ne bi mnogo obraćao pažnju na to“, odgovorila je Dijegu.
Nije mu se obratila tonom kiselim kao limun, već sarkastičnim kao kriška lubenice, koja se smeje iz bračnog sutona. Dijego je pušio mirišljavu kubansku cigaru, uporno kao dete kojem brane da sisa palac ili cuclu.
„Dijego, dođi da upoznaš moju suprugu Džordžiju!“, pozvao ga je Alfred Štiglic, vlasnik galerije, stavivši mu ruku na leđa.
Fotograf i galerista Alfred Štiglic delovao je nesrazmerno pored muraliste. Izgledalo je kao da pripadaju krajnje različitim vrstama, kao slon i papagaj. Slobodnom rukom, Alfred je dao znak ženi s ledenim očima. Ona im se polako približila, probijajući se kroz goste koji su se sklanjali pred njenom nežnom građom, belom kožom i zlatnom kosom. Džordžija O’Kif nosila je crne pantalone i košulju od providne svile, što joj je davalo izgled amazonke koja je zalutala u grad. Pege su joj se presijavale kao briljantin na koži potamneloj na suncu Novog Meksika. Videvši je kako hoda kao apački ratnik, odlučna kao muškarac, a krhka kao staklo, Frida je buknula od želje.
„Džordžija, verujem da već poznaješ Dijega i njegovu suprugu", predstavio ih je Alfred grleći svoju ženu, koja je stala prava i ponosna kao plemkinja.
Frida ju je proždirala očima, kao da sočno odgriza komade s jabuke.
„Drago mi je“, rekla je Džordžija ne prestajući da dodiruje Fridinu ruku, koja se, u ulozi majanske kraljice, takođe namestila da je guta ledeni pogled.
Dok su Dijego i Alfred razgovarali o Rokfelerovom projektu, žene su razgovarale očima.
„želeo bih da fotografišem gospođu Riveru“, zatražio je jedan uljez.
Bio je to onizak fotograf, sa širokim šeširom i fotoaparatom veličine fabrike. Frida je pustila Džordžijinu ruku, iznenađena zbog uznemiravanja. Potpuno prirodno, stala je pored jednog eksponata u galeriji i pozirala s duboko zamišljenim pogledom. U trenutku kada je blic sevnuo ispred nje, Džordžija se izgubila u grupi glasnih gostiju. Frida je pokušala da je prati, ali novinar je nastavljao da je spopada:
„Sigurno se lepo zabavljate dok majstor Rivera radi na muralima. Ima mnogo toga zanimljivog da se vidi u gradu. Šta gospodin Rivera radi u slobodno vreme?“ „Vodi ljubav", odgovorila je Frida i udaljila se smešeći se.
Možda je trebalo da doda i „ali ne sa mnom", ali žurila je da pronađe Džordžiju. Nažalost, nije uspela. žurka je bila potpuno ludilo, a posle su završili u nekom baru u Harlemu. Plamen, koji je Džordžija razbuktala, Frida nije mogla da ugasi te noći pa je sačuvala u svom sećanju par očiju koji ju je skidao. Nikada je nisu tako gledali. Nikada se nije osećala toliko željeno, niti je ona nekoga toliko jako poželela. Da bi prekinula frustraciju, u tom baru koji je mirisao na radnike, pila je konjak, dok je Dijego spavao pijan, a jedna džez grupa svirala Mrtvačev bluz.
Njujork je bio grad snova. Snova o uspehu, o besmrtnoj vladavini umetnika nad dogmatskim likovnim kritičarima, ali i bezazlenih snova o srećnom braku, koji se činio savršen pred skrhanom stvarnošću. Dijego, komunista i samouki slikar koji svojim četkama razbija okove kapitalističke opresije, obožavao je što je tu gde se nalazio: u hramu novca, mauzoleju preduzetnika, u božanskom panteonu milionera. Tvrdio je da je crven, ali njegova unutrašnjost bila je bela kao košulja upasana u smoking, koju je nosio s lažnom skromnošću na elegantnim, beskrajno dugim sastancima. Frida je volela da bude u centru pažnje, ali nije mogla da ublaži čežnju za majčinstvom, porodicom i začinjenom hranom s tortiljama. Dok je Dijego radio, ona je satima uzdisala ispružena u kadi, verujući da se nalazi u čauri leptira, u iščekivanju neke promene, ili nekog čuda. Bilo je uzalud  sve je ostajalo isto. Dijego je dolazio i odlazio sa ženama okačenim o ruke, kao da su kese koje je napunio na nekoj rasprodaji; reporteri su je jurili kao glavnu cirkusku atrakciju; boemški sastanci, na kojima se bančilo uz alkohol, bili su svakodnevica jer su svi intelektualci i predstavnici društva želeli da se zabavljaju baš s bračnim parom Rivera.
Ispružena u kadi, dok je posmatrala kako se voda preliva, razmišljala je kako dogovor s kumom nije bio neka nevažna tema. Malo je ljudi koji dobiju drugu šansu, a ako je ona izabrana od toliko drugih koji su je pratili na ovom putovanju kroz život, bar bi trebalo da se dobro provede i da se usput zabavi. Tad je, dok su njeni prsti prosipali vodu, pomerajući se kao nervozni crvi na ivici da budu isprženi za takose, počela da se smeje kao luda. Uspomene su, u neredu plutale ispred nje, golicajući joj stopala. Bilo je tu najbolnijih proživljenih trenutaka, u jednoj psihotičnoj kutiji, koju je njen ženski um pretvorio u zablude. Um je počeo da joj luta. Voda joj je nudila sliku prošlosti i sadašnjosti, života i smrti, utehe i gubitka. Zaspala je u kadi da bi se razvila kao fotografska ploča, kao što se i prikazala na jednoj od svojih slika godinama kasnije.
„Misliš li tako da ostaneš ceo dan? Izgleda da želiš da se pretvoriš u ribu“, probudila ju je nekoliko sati kasnije Lisjena, koja joj je s podrugljivim izrazom lica dodala peškir. Frida je otvorila oči, osećajući jezu po celom telu. Prsti su joj već poplaveli od hladnoće.
„Nije loša ideja. Kažu da je njihov život zabavan. Zamisli samo kakve su orgije u jatu“, šalila se dok se, drhteći, ogrtala peškirom.
„Meni se ne bi dopalo. život ribe je veoma vlažan i veoma klizav", izgovorila je Lisjena s gađenjem dok je četkom raščešljavala Fridinu dugu kosu, koja se prostrla po nagom telu imitirajući platno.
„Ne moraš biti riba da bi bila mokra i klizava", začinila je Frida razgovor, prelazeći dlanom preko peškira.
Lisjena nije ništa rekla, puštajući da im se nasmejana lica odslikavaju na zidnom ogledalu. Samo je pustila da predenje četke u dodiru s kosom ozvuči scenu.
„Još pričamo o ribama, zar ne?“, morala je da pita zbunjena Lisjena.
U odgovor je dobila par zavodljivih i razigranih očiju, koje su joj se smejale ispod spojenih obrva. Fridino vragolasto samopouzdanje razlivalo se po svakome s kim bi razgovarala.
„Hajde da izađemo danas", predložila je Frida.
„A Dijego?"
„Ionako se kurva s nekom."
„Jesi li sigurna?"    .
„Dijego u životu radi samo  četiri stvari: slika, jede,  spava i kurva se. Trenutno ne radi, a danas mu nisam  napravila pečenu svinjetinu koju jede na tone. Ako zaviriš u krevet, videćeš da u njemu ne spava nikakav debeljko, tako da ostaje samo još jedna aktivnost, a u nju mene retko kad uključuje. Nije me ni dotakao još od Detroita."
Ĉetka je prekinula igru penjanja i silaženja. Lisjenina ruka pala je na stranu, kao kada devojčica sazna da joj se roditelji razvode. Frida je slegla ramenima kao da je u pitanju neka mala neprijatnost, beznačajna kao kada se nekome zaboravi rođendan. Videvši je tako sigurnu, tako ženstvenu, Lisjena je nastavila da je češlja.
„I šta bi volela da radiš?“

„Mogle bismo ići u bioskop. Možda daju neki film o Tarzanu u kojem se pojavljuju
gorile."
„Baš si čudna! Zašto ti se dopadaju filmovi u kojima se pojavljuju majmuni?"
„Podsećaju me na Dijega. Više mi se dopadaju od njega, zanimljiviji su i ne govore."
Kada je masaža četkom prestala, počela je da se kiti zavodljivim ukrasima i komplikovanim pletenicama.
„Danas želim da bude naša noć jer sutra večeramo s velikim facama Rokfelerima, a njihove zabave su čisto sranje."
Lisjena je promrmljala svoje psovke. Ona i Frida zabavljale su se učeći jedna drugu da psuju na nekoliko jezika. Frida je imala širok repertoar na španskom.
„Bile smo u bioskopu prekjuče, hajdemo bolje u Kinesku četvrt. Kasnije se možemo spustiti u Vilidž da popijemo koje piće. Možemo pozvati društvo iz Vašara taštine.“
„Hoće li doći i Džordžija O’Kif?"
„Mislim da se ona već vratila da živi s kojotima u Novom Meksiku. Mora da je čudan stvor kad se gura u pustinju kad ne mora."
„Šteta, želela sam da je zavedem", završila je razgovor Frida, razočarano slegnuvši ramenima.
Fridina homoseksualnost bila je novina za Lisjenu. Saznala je za nju tek kada joj je Dijego, smešeći se, rekao: „Trebalo je da vidiš kako je samo flertovala s Džordžijom O’Kif u galeriji njenog muža."
 
Frida nije ni pomišljala da će o zabava Nelsona Rokfelera biti njen oproštaj od sveta elite. Mladi Nelson Rokfeler postavio je Dijega na mesto potpredsednika Rokfelerovog centra. Bio je obožavalac svih Dijegovih radova pa je, možda zbog neiskvarenosti i mladalačke pobune, smatrao da je dobra ideja da veliki kapitalista da vrlo ozbiljan posao velikom komunisti  da oslika budući svetski finansijski hram. Prvi put su se susreli nekoliko godina ranije, u Dijegovoj kući u Meksiku, kada je Frida tek počinjala da uči kuhinjske čarolije. Kada je elegantno sređeni mladić došao da pomiriše paprikaš koji je Frida kuvala za taj sastanak, odmah je u potpunosti razumela reči Lupe Marin: „Dobro spremljena hrana može biti najčarobniji od svih užitaka." Mladić je brzo otkačio Dijega, a Fridu naprosto izrešetao pitanjima o meksičkoj hrani, na koja je ona samo hladno odgovarala. Posle ovog prijema, Nelson je bio oduševljen parom, Dijegovim žestokim potezima četkicom, i naravno, Fridinom kulinarskom harmonijom. Uvučen u ovaj magični svet, počeo je da proučava prehispansku kulturu i meksičku narodnu umetnost. Potpuno opčinjen Dijegovom harizmom, Nelson mu je predložio da naslika mural u Njujorku, a slikar je odmah dao naziv onome što je verovao da će biti vrhunac njegove karijere  Čovek na raskršću gleda u nadu nove budućnosti. Rokfeler je odmah prihvatio temu.
A na kritike Rokfelerovog centra nije moralo dugo da se čeka. Kada je mural bio skoro gotov, a Dijego lukavo izmenio lik radnika sa skice Lenjinovim licem, novine nisu štedele mastilo na kritikama komunističkog aspekta njegovog rada. Tako je mladi Nelson uzeo stvar u svoje ruke i stigao nekoliko dana pre zabave, da bi nadzirao realizaciju dela koje će ukrašavati njegove zgrade. Bio je mršav, pametnog pogleda, s nosom šiljatim kao metalni ukras na haubi luksuznog automobila; oblačio se svedeno, bez upadljivih detalja, a ruke su mu stalno odmarale u džepovima u nezainteresovanom stavu, istom onom koji bi mogla imati i sama Smrt nakon večnosti gašenja duša.
„Majstore Dijego, gospođo Rivera, došao sam da vas pozovem na jednu malenu zabavu u mom domu“, rekao im je u podnožju skele, ne skidajući pogled s Lenjina koji ga je sarkastično posmatrao sa zida.
„Ĉemu dugujemo čast?“, viknuo je Dijego silazeći sa skele.
„Baš tome  čast dugujete časti.“ Izvadio je ruku iz džepa i pokazao na Lenjina: „Vaš radnik je oćelavio, pustio bradicu i pocrveneo u licu. Mogao bih da se zakunem da na vašoj skici nije izgledao tako.“
Dijego je promrmljao nekoliko nerazumljivih reči, kao da je žvakao svoje misli.
„Ako ga eliminišem, narušiću ceo koncept murala... Ako želite nešto rodoljubivo, što će simbolizovati vaše linije i zvezdice, staviću pored predsednika Linkolna“, ponudio je Dijego kao da se cenjka na pijaci.
„Sigurno znate da će ova zgrada biti dom važnih svetskih preduzetnika. Jednostavno mislim da bi se neki od mojih klijenata mogli uvrediti. To je samo mala izmena", bio je uporan mladi Nelson. Iznerviran, Dijego se počešao po zadnjici.
„Ne mogu... Neizvodljivo je!“
Nelson Rokfeler je ljubazno podigao ruke, kao feudalni gospodar koji samo treba da sačeka da konci marioneta, kojima gospodari, odrade svoj posao. Nasmejao se Fridi i oprostio se:
„Gospođo Rivera, očekujem i vas u svojoj kući. I ja takođe činim čuda s koktelima. Neće biti tako magični kao vaša jela, ali podjednako razgaljuju dušu.“ S tim rečima je otišao, jednako ljupko kao što je i došao.
Iskreno govoreći, zabava je bila prijatna: mala prijateljska gozba. U stanu mladog Nelsona, koji je sam po sebi bio pravi muzej sa slikama i skulpturama velikih umetnika, okupili su se umetnici iz visokog društva i intelektualci.
„Kada je moja porodica poželela mural pred kojim će ljudi zastati i razmisliti, ja sam im predložio Pikasa ili Matisa. Moderna umetnost je čin oslobađanja", objasnio je Fridi, koja je izgledala divno, kao i uvek, i Dijegu, koji je pozirao kao ponosni lav, vladar džungle. Oboje su stigli na zabavu okruženi buljukom fotografa koji su tragali za naslovnom stranom časopisa Lajf. „Ipak, setio sam se da je moja majka bila velika Dijegova poštovateljka, a posle  posete  vašoj   kući,  gde   sam   probao   onu   prekrasnu   pečenu  svinjetinu,  osetio   sam  se prinuđenim da baš njega unajmim.“
„I pametno ste uradili, mladiću", potvrdio je Dijego.
Frida je spustila glavu kao da se zahvaljuje za komplimente upućene njenoj hrani.
„Nadam se da ćete našu raspravu posmatrati samo kao suočavanje ideologija“, objasnio je Dijegu vodeći Fridu podruku prema baru. „Zbog toga ću vam ukrasti suprugu jer moram da joj pokažem da i moje ruke mogu da proizvedu kulinarske vradžbine."
Nelson i Frida prolazili su između gostiju, pozdravljajući se i upoznajući se, kao par petnaestogodišnjaka na plesu. Zastali su u prostoriji u kojoj je Nelsonova supruga Tod razgovarala s nekim prijateljicama iz crkve. Kada je videla Fridu, pogledom ju je ispitala uz lažni osmeh, kao da se nalazi ispred egzotičnog reptila u zoološkom vrtu.
„Zadovoljstvo mi je, gospođo Rivera. Nelson tvrdi da odlično slikate i kuvate."
„Ona je bolja slikarka od mene", viknuo je iz daljine Dijego, koji je već pio iz velike čaše, okružen svitom ulizica.
Frida se samo nasmejala i nakrivila glavu.
„Moja majka bila je Indijanka. Pokazala mi je neke recepte pre nego što je umrla", odgovorila je Frida s nacionalnim ponosom koji je izbijao iz svake pore njenog tela.
„žalim zbog vašeg gubitka. Nadam se da je pronašla dobrog vodiča kroz Krosroud klub“, izvinio se Nelson, tražeći od konobara da ga pusti da napravi piće.
Frida je odmah namestila radoznali izraz lica.
„Pa zar niste čuli priču o Krosroud klubu?", uzdahnuo je Nelson dok je veštinom modernog alhemičara mešao džin i vermut, praveći suvi martini.
„Krosroud klub? Zvuči zanimljivo." Frida je radoznalo podigla spojene obrve.
„To je samo legenda. Izmišljotine pralja i sudopera", gunđala je gadljivo njegova žena, kao da je, nekim čudom, upala u sirotinjsku četvrt.
Nelson je završio sa serviranjem pića i kao pravi kavaljer dodao Fridi čašu.

„Ispričajte mi je, čini mi se da je vrlo zanimljiva", podstakla ga je, uranjajući usne boje crvene trešnje u hladnu tečnost koktela. Nije ona poskočila kada je osetila miris džina i vermuta; naprotiv, sam koktel je zadrhtao od strasti u čaši kada je okusio Fridin šećerni poljubac.
„Moram priznati da je to neka vrsta urbane legende, od onih koje pričaju deci da ih uplaše pred spavanje. Ĉuo sam je od jednog starog nadzornika koji je radio s mojim ocem. Sedokosi starac tvrdio je da je direktni potomak prvog afričkog roba koga su doveli na američko tlo. Bio je dobar govornik. Mogao je satima zaluđivati čoveka neverovatnim pričama. Svi su ga zvali Stara Turšija, neprestano je zviždao pesme iz čikaških bordela..."
„Ponekad zna da priča tako isprazne priče da bih radije umrla od dosade slušajući kako Dijego ljubi guzicu komunistima", promrmljala je gospođa Rokfeler jednoj drugarici, u tajnosti, tiho, ali Frida je ipak čula otrovni komentar. Tod Rokfeler je ustala sa sofe kao engleski gardista i, hodajući kao paun, otišla do grupe kojoj je Dijego pričao izmišljotine o politici i prepričavao nepostojeća dostignuća.
„... jednog dana odlučio sam da na krovu pojedem ostatke ćurke od Dana zahvalnosti. Tamo sam zatekao Staru Turšiju, koji je klopao sardine i spremao se da pređe na crvenu jabuku. Odmah me je pozvao da sednem pored njega, ne obazirući se na to što sam gazdin sin. Za njega u vreme ručka nisu postojale klase i hijerarhija, uostalom, svi jedemo na istoj visini”, nastavio je Nelson, zahvalan što ima sagovornicu koja je zainteresovana za njegovu priču.
„Jedna žena iz San Franciska rekla mi je nešto slično”, dodala je Frida, prisećajući se Mama Evine mirisne pite od jabuka.
„Pričao mi je o životima i dogodovštinama svih iz firme. O tome ko sa kim spava i ko mrzi moga oca. A kada je rekao da je knjigovođa Poljak umro na ulici, prekrstio se i dobacio: Neka nađe dobrog vodiča kroz Krosroud klub”, Rokfeler se zaustavio da bi osvežio usta martinijem koji je držao u ruci. Džin mu je zapalio oči. „Pitao sam ga šta je to Krosroud klub, a stari mi je objasnio ne prestajući da žvaće sardine. Rekao mi je da svi, kada umremo, moramo preći određeni put da bismo stigli do konačnog odredišta, a da bismo se snašli na tom tamnom putu, osnovan je Krosroud klub: grupa duša koje rade kao vodiči, kako bi svaki čovek stigao do svog odredišta. Kao da mi objašnjava način na koji funkcioniše neka firma, rekao mi je da su članovi tog kluba za života bili poštovane osobe, ljudi koje su mnogi poštovali i voleli. Zbog toga su i izabrani za taj posao, da bi ih preminuli odmah prepoznali, a svako, kada dođe red na njega, voli da vidi poznato lice.”
Frida je bila očarana pričom koja je ukratko objasnila njenu komplikovanu stvarnost.
Njenom glavom prolazile su slike jahača revolucionara u vrtlogu događaja.
„Kao ko? Ko su ti vodiči?”, promucala je Frida.
„Ne znam. Možda Džordž Vašington, Dante Aligijeri ili Matis. Pretpostavljam da svaki čovek ima svog prepoznatljivog vodiča. “
„Ako umrem, voleo bih da me dočeka gola Meri Pikford", rekao je jedan od gostiju koji je slušao njihov razgovor.
Nelson se nasmejao ovom komentaru i pokazao na Dijega, koji je s čašom u ruci opčinjavao prisutne raznim pričama.
„Vašeg muža bi sigurno dočekao Lenjin. Po onome što se da videti, opsednut je njime. Ĉudi me da bi neki čovek uopšte poželeo tog komunistu za pratioca, ali svi smo mi različiti, tu nema sumnje“, promrmljao je Nelson za sebe i ostao zamišljen nekoliko trenutaka. Okrenuo se opet Fridi, kao da se probudio iz dremeža, i dobacio joj pitanje kao loptu: „Koga biste vi izabrali za Krosroud klub, gospođo Rivera? Koga biste želeli za vodiča u smrti?“
Frida je nabacila blesav osmeh, da ne bi morala da odgovori, jer bi sigurno bilo teško otkriti kako ona već poznaje tu tajanstvenu osobu, koja se pojavljuje u ključnim trenucima njenog života, uvek sa sombrerom, na konju, istu onu koju je srela kao devojčica kada su revolucionari ušli u njenu kuću.
„Ja sam ateista", odgovorila je hladno, sasekavši diskusiju. Nelson Rokfeler uhvatio ju je za ruku nakićenu prstenjem.
„Možete negirati hrišćanskog boga, imate pravo na to. Da ste poznavali sveštenike s Pete avenije tako dobro kao ja, tek onda biste imali pravo. Ali ne možete poreći da postoji smrt. Tu je, iza svakog ćoška, čeka u tišini da nam priđe i pruži nam ruku. I tu nije reč o verovanju ili neverovanju, već jednostavno o prestanku postojanja", objasnio je šapatom.
Frida je bila tiha. Trpela je pogled ledene sante pune novca i moći, čije su se usne blago otvorile u zastrašujući osmeh. Ponekad apsolutna moć plaši više i od smrti. Nelson je ustao sa sofe s praznom čašom. Stavio je ruku u džep pantalona i namignuo Fridi:
„Ja mislim da ćete vi, kada umrete, postati član Krosroud kluba. Vi ste izabranica smrti. Bilo je zadovoljstvo poznavati vas. Nadam se da ćete mi jednoga dana oprostiti zbog ovoga što će se sada dogoditi."
Okrenuo se i izgubio među svojim gostima. Frida je pokušala da razmišlja da je sve ovo poslužilo samo da je uplaši, da ne bi trebalo da veruje čoveku koji ima toliko dolara, jer se oni ne rađaju iz snova, već rastu isključivo u stvarnosti, tako da je odlučila da sve zaboravi i da uživa u zabavi.
A bila je u pravu što nije verovala mladom Rokfeleru. Sledećeg dana pojavio se kod skele gde je Dijego završavao mural, u pratnji naoružanih stražara, koji su opkolili pomoćnike. Nelsonu nije bilo neprijatno; naprotiv, imao je isti onaj kavaljerski osmeh kao i tokom cele jučerašnje zabave. I s tim osmehom boga koji gazi male ljude mrave, pružio je Dijegu koverat u kojem se nalazio ostatak novca ugovorenog za mural.
„Ne možete mi ovo uraditi", promrmljao je Dijego ljutito kršeći četkice.
„Znate dobro da mogu da uradim šta god hoću. Rešenje problema slike, za koju sam tražio da bude uklonjena s murala, vrlo je jednostavno: ako je Lenjin na zidu, onda više nema zida", i rekavši to, uz elegantan naklon glavom Fridi, izbacio ih je sve iz svoje zgrade jer mu Dijegove slikarske usluge više nisu bile potrebne. Nije bilo povratka nazad. Dijego je, pre nego što su iz njega pokuljale psovke, zapenio kao pas koji je popio užeglo pivo. Nije ga oružje stražara obeshrabrilo da se suprotstavi Rokfeleru, nego njegov osmeh i obe ruke u džepovima pantalona, kao nadzornik koji mirno daje savete u vezi sa izgradnjom svoje imperije. Još tog popodneva počeli su da rade čekići i dleta. Veliki mural, kojem se Njegovo veličanstvo Umetnik Dijego posvetio sa ciljem spasavanja sela četkicama, razbili su u komade. Dijego ni tada nije razumeo onu staru meksičku izreku: „Ne pišaj u jasle."
Tri meseca kasnije, posle više od četiri godine života u Sjedinjenim Državama, iznenada je Fridin san o povratku kući postao stvarnost.
Naš boravak u Njujorku platila je velika faca. Dolara ima napretek, ali priznajem da mi se oduvek dopadao. Rokfeler je trošio novac svog oca na sakupljanje prehispanskih idola, isto kao i Dijego. Čak i nakon onoga što nam je uradio, dolazio je u Meksiko da nas poseti. Uvek bi tražio pečenu svinjetinu i tortilje od plavog kukuruza. Govorio je da su postojale tri faze u njegovom životu: mladost, srednje godine i „kako dobro danas izgledaš".
Zli jezici kažu da je Jukatan bio prvo mesto na američkom kontinentu gde su Indijanci u doba konkvistadora probali svinjsko meso. Zbog toga su kasnije počeli da izmišljaju Jela, kao što je i prasetina pečena pod zemljom. Da bijelo ispalo kako treba, svinjetina mora da se pripremi vrlo pažljivo, posvećujući vreme svakom koraku. Mnogi vole da koriste krmenadle, ali Eulalija ovo pravi isključivo od plećke jer je sočnija.
 
4 lista banane, 
1,5 kg svinjske plećke, 
½ kg svinjske krmenadle s kostima, 
200 g ačlota[23] 
1 šolja soka kisele narandže, 
¼ kašičice mlevenog kima, 
1 kašičica sušenog origana, 
1 kašičica mlevenog belog bibera, 
½ kašičice mlevenog crnog bibera, 
½ kašičice mlevenog cimeta, 
5 velikih paprika grubo samlevenih, 
4 lovorova lista, 
3 zgnječena češnja belog luka,  ½ ljute papričice i  125 g svinjske masti.
 
Lišće banane staviti na vatru da omekša, ali paziti da se ne pokida. Njime obložiti tepsiju, ali ostaviti dovoljno da se može umotati i meso. Ačiote rastvoriti u soku kisele narandže, dodati začine i time preliti meso. Ostaviti da odstoji u toj marinadi najmanje 8 sati, ili preko noći. Otopljena mast služi da se okupa meso, prethodno dobro umotano u lišće banane, s krajevima ka unutra. Zaliti s malo vode da ne bi zagorelo. Ranije se to peklo na žaru pod zemljom, ali može se staviti i u rernu zagrejanu na 175 stepeni i peći sat i po vremena, Ili dok meso ne počne da se raspada. Usitniti i služiti na tanjiru sa otvorenim lišćem banane i tortiljama.
 
3  glavice seckanog crnog luka, 
4  seckane habanero papričice, 
½ šolje seckanog korijandra, 
1 šolja soka kisele pomorandže ili sirće.
 
Sve sastojke pomešati i ostaviti da odstoje 3 sata. Koristi se da se začini svinjetina u takosima.

 
Cim je Frida saznala da ju je muž izdao, odmah je odlučila da je debeljko za nju  mrtav. Iz njene ključale krvi štrcala je mržnja. Osećala se krivom zbog tog bolnog čina, ali postojali su i drugi razlozi za bes. A ona je to i zaslužila jer je bila budala. Nema većeg razloga za srdžbu nego kad se otkrije da je prevara sve vreme bila tu, pred nosom. Ĉinjenica da je ispala budala toliko ju je nervirala da se jedva suzdržavala da ne uništi sve posuđe.
Od kada se bračni par Rivera vratio iz izgnanstva u Severnoj Americi, Frida je osećala da im je njihova zemlja postala strana. Javnost je zaboravila Dijega; posle toliko godina u inostranstvu, novine se više nisu bavile njime. Sve se promenilo, čak se i narodna muzika marijača proredila na radiju i ustupila mesto bolerima Gutija Kardenasa i nežnim melodijama Agustina Lare. Jeste da je vlada generala Kardenasa gajila simpatije prema revolucionarima i komunističkom pokretu, ali zlatno doba velikih muralista gasilo se pred vetrovima rata u Evropi.
Dijego se takođe promenio i postao samo senka proždrljivog diva u kog se nekada davno zaljubila. Dijeta koju su mu prepisali u Sjedinjenim Državama, a koja je zabranjivala maltene sva jela koja je Frida odlično spremala, od prgavog i naglog napravila je natmurenog i utučenog čoveka. Za bezvoljnog slikara sve je postalo loše. Platna su nedeljama stajala prazna dok su flaše pića defilovale pred njim. Očajna, Frida je pisala svom dragom doktoru u potrazi za prijateljskim razumevanjem: 
 
„Pošto se Dijego ne oseća dobro, još nije počeo da slika.
Mene to čini tužnom jer ne mogu da budem mirna ako on nije dobro; njegovo zdravlje važnije mi je od mog.“
 
Frida nije bila glupa. Znala je da Dijego nju krivi za sve loše što mu se dešava, kao da je ona uticala na svaku odluku koja je dovela do pada s pijedestala na kojem se spokojno uljuljkao. Frida nije bila od onih žena koje skrušeno prihvataju da trpe muževljeve nevolje na poslu samo zato što su im tražile da postignu nešto više. Ako je on zbog straha od neuspeha želeo da se sakrije u svoju jazbinu povređenog kojota, to je bio samo njegov kukavičluk i ničiji više.
Tako da su se, dok se Dijego zatvarao u svoj navodni neuspeh, uselili u kuću. Ĉetvrtaste rozeplave zgrade u San Anhelu budile su se svakog dana uz buku pasa, papagaja i pesmu kočopernog petla, kog je Frida i dalje zvala gospodin Kukuri. Nove kuće kao da su odslikavale stanje njihovog ljubavnog odnosa: lepe i hladne. Frida je odlučila da ne dozvoli da je to nadjača: prihvatila je ta četiri zida od gole cigle, ukrasila ih posuđem, loncima, drvećem života, Judama od kartona i slikama, pokušavajući da nadvlada hladnu modernu dodirom folklora i eksplozije boja.
Jedino što nije mogla da kuva, a to je bio ozbiljan nedostatak. Kada bi ušla u minijaturnu kuhinju, njena teuanska suknja zauzela bi toliko mesta da bi počela da se rasipa kroz prozore i vrata. Jednoga dana poželela je da oraspoloži Dijega moleom s piletinom. Tada je otkrila da se u majušnoj rerni jedva može i jaje podgrejati. Iznervirana, odnela je peć i tiganj na krov i tamo spremila mole, kao pravi borac protiv moderne arhitekture. Ljuta zbog smejurije od kuhinje, koja kao da je doneta iz kućice za lutke, pozvala je tvorca svog doma na ručak. Huanito je, naravno, znao da je Frida odlična kuvarica, tako da je rado došao na gozbu. Frida mu je poslužila dva zrna pasulja, pola pilećeg krilca i jednu tortiljicu, sve lepo servirano na maloj tacni.
„Tvoja kuhinja dopušta da se napravi samo ovoliko hrane, eto, uživaj“, rekla je Frida, a
zatim za Dijega u ogromnom tanjiru postavila pozamašnu hrpu toplog i ukusnog molea od kokošjeg mesa.
O’Gormanova arhitektonska teorija naišla je na snažan otpor Meksikanki koje je predstavljala Frida: kuhinja je srce kuće. Dijego se tog dana slatko nasmejao na račun svog kolege i učenika, ali nikada nije priznao Fridi da je on lično donosio odluke o prostoru u njihovom domu.
Frida se radovala što je ova zgoda barem malo razveselila Dijega. Njen proždrljivi muž progutao je prvi tanjir molea a da nikog drugog nije ni ponudio da mu se pridruži; bio je na drugom tanjiru kada se malo sažalio na sirotog Huanita, pa su treći podelili. Na kraju obroka razgovarali su o Trockom, revoluciji, umetnosti i kapitalističkoj kopiladi s druge strane reke Bravo. Zatim je Dijego popušio cigaru, smrdljivu poput šećerane i veliku poput oklagije, popio flašu tekile i okončao O’Gormanovu posetu da bi se ponovo zaključao u svoj studio.
„Izgleda mršavo", prokomentarisao je Huanito pre nego što je otišao.
„Ne, izgleda sjebano“, ispravila ga je Frida.
I u tom trenutku je odlučila da je Dijegu potreban neko ko bi mu pomogao da sredi papire, ko bi mu pospremio studio, možda čak i pozirao za novi mural koji su mu naručili. A ta osoba morala je da bude njena najbolja prijateljica sestra Kristina. Kristi je bila njeno bezbedno mesto, njeno utočište, njeno rame za plakanje. Još otkako su bile klinke, imale su jaku emotivnu vezu, uprkos tome što su bile potpuno različite. Frida je bila intelektualka, umetnica, svetska žena udata za čuvenog slikara; a Kristi potpuna suprotnost, žena s dvoje dece u toliko nepodnošljivo pogrešnom braku da je i sama priča o njemu bolela. Jednostavno, bila je pokorna, glupa i jednostavna žena, koju je muž stalno tukao. Knjige nisu bile stvorene za nju, osim kada je trebalo da podupre neki sto, a zdrav razum zaboravila je negde u potkrovlju svesti.
Kada ju je muž, koji ju je tretirao kao vreću za udaranje, napustio posle rođenja drugog deteta, Kristi se vratila da živi s roditeljima. Ona je negovala majku na samrti, a sada se brinula i za Giljerma, koji je imao običaj da se satima zatvara u sobu i samo gleda porodične fotografije, kao da pokušava da spase šaku sreće koju nikada nije imao.
Frida i Kristina dopunjavale su se u svemu. Bile su stubovi osetljivih života koje su vodile. Zbog toga ju je Frida odmah uzela za ruku, usvojila njeno dvoje dece kao omiljene sestriće, zasula ih poklonima i novcem i odvela je u kuću u San Anhelu. Dečji radosni usklici oterali su sirotog Kukurija, a dobrodušan smeh senzualne Kristine popunio je prazan prostor koji se otvorio između Dijega i Fride. U tom periodu, Dijego je kontakt s njom ograničio na to da je povremeno blago potapše. Od abortusa u Detroitu, seks se činio kao bajka. Kao piramide u Teotivakanu, govorila je Frida, znaš da postoje, ali ih ne vidiš.
Frida je dolazila sa sestrićima u radionicu da bi razveselila popodne. Dijego se, kao džangrizavi duh, zavlačio u ugao, pušio i čitao novine, dok su sestre, ne prestajući da tračare, postavljale hranu pripremljenu na šporetu koji je Frida ostavila na krovu. Belo platno je još stajalo belo, čekajući poteze četkicom.
„Moraš da radiš", rekla mu je Frida. „Znam da su ovi ljudi, koji ovuda prolaze, najgori na svetu, ali zaboravi na tu kopilad. Ti si mnogo bolji od njih.“
„Ne dopada mi se.“
„Slikanje ili tvoje slike?"
„Ni jedno ni drugo", zarežao je Dijego i raširio novine da bi se sakrio od pogleda dece i svastike.
Frida je služila hranu pevajući korida, ili neke druge pesme, a Kristina ju je pratila smeškajući se sladunjavo. Dijego se samo ćutke smeškao. Možda malo više Kristini nego
Fridi.
„Odvešću decu da možeš na miru da radiš na ovom platnu. Ovo je i više nego tužno.
Nisi ni umočio četkicu. Kristi ti može pomoći s priznanicama i papirima, je li tako, Kristi?" „Naravno, Friduča, ja ću čuvati Dijegita za tebe."
„ A ako se budeš lepo ponašao, ići ćemo u nedelju na zabavu u Sočimilko", predložila je Frida.
To je bila greška. Ne Sočimilko - još dok je bila u Sjedinjenim Državama, želela je da opet ode u taj očaravajući deo raja, gde brodići plutaju kao lenji oblaci između ljiljana i pesme zeba  već sve ostalo. Sve!
Upravo u Sočimilku, pred očima svojih sestrića, Frida je eksplodirala kao kotao.
Dan je počeo veselo, s mnogo nade. Frida je otvorila oči na prvu pesmu gospodina Kukurija. Osećala je da je pravo zadovoljstvo biti tu, biti živ, kretati se. Petlova jutarnja pesma bila je čarobna; podsetila ju je da se igra sa sudbinom, ali i da je do sada, uprkos bolovima, pobeđivala.
Obukla je zavodljivu tradicionalnu bluzu s crvenim i zelenim vezom na crnoj tkanini; dugu, tešku suknju koja je odlično prekrivala mrtvačko zelenilo njene noge  takva je otkad su joj odstranili nekoliko prstiju. Kada bi je pogledala, nije mogla a da ne pomisli kako i bukvalno umire, ali bi se smirila misleći: „Bolje da moja kuma odnese nogu, a ne srce." Ubeđena u to, napravila je složenu frizuru od pletenica koje su se ukrštale kao orgija zmija, okitila se teškom ogrlicom od žada i ametista, minđušama iz Oahake, tek nešto manjim od svećnjaka u katedrali, i s nekoliko srebrnih prstenova. Bila je spremna za izlet u Sočimilko. Uputila se mostom do kuće svog muža, ali vrata je našla zaključana. Počela je da kuca u ritmu La Palome, pevušeći kao golub. Začulo se Dijegovo psovanje. Prethodno veče ostavila ga je s pola flaše tekile i jednim gostom, u diskusiji o socijalističkoj umetnosti. Bez obzira na to što se proslava završila svega nekoliko sati ranije, insistirala je da ipak prošetaju.
„Prestani da praviš toliku buku, Frido! Ovde počivaju mrtvi!“

Začula se galama i koraci. Mnogo njih. Dijego mora da je odlazio i vraćao se tražeći ključeve, Vrata su se otvorila. Dijego nije očekivao da će Frida ući unutra. Vratio se nazad do kreveta i uronio u plahte, ali Frida ih je razbacala kao nestašna devojčica.
„Mračno je. Otvoriću roletne."
„Kakva si ti kučka, Friduča! Smiluj se na ovog polumrtvog stvora", gunđao je Dijego, go, umotavajući se u plahte kao takos. Videvši da gubi u toj igri, seo je i počeo da ljubaka Fridu.
„Smrdiš!“
„Da, kao proleter. Ĉist duvan, znoj i tekila."
„Oblači se, idemo u Sočimilko s Kristinom i decom.“
Dijego se ponovo zavukao pod plahte, kao plašljivi puž. Promrmljao je nekoliko nerazumljivih reči. Frida je osmotrila njegovu sobu. Platno, koje je dugo sijalo belo na postolju, izgubilo se pod moćnim potezima. Golo žensko telo, prikazano s leđa, klečeći, grlilo je ogroman buket kala koji je ispunjavao delo. Slika je bila lepa, moćno razorna, kao strastan poljubac, kao jutarnja berba, kao zabranjeno milovanje. To je bio baš onaj Dijego kakav se Fridi i dopadao.
„Kristi ti ništa nije rekla?“, pitao je Dijego.
„Trebalo je. Sigurno je zaboravila. Vidiš da joj glava nikad nije tamo gde treba. Dogovaramo se od prošle nedelje. Skuvala sam ti astečki puding."
S pripremljenim jelima u korpama, spremnim da budu zalivena flašama tekile, Dijego više nije mogao da odbija. Ustao je i bacio plahte u stranu. Neke skice su poletele. Tresao je zemlju tražeći odeću. Dok je skupljala posteljinu, Fridu je ošamario jak miris. Bio je to sladak miris sperme i seksa pomešan sa znojem. Na trenutak je poželela da pobegne daleko, da ode čak do Kojoakana, padne sestri na rame i zaboravi na sve, ali neki hladan glas ju je smirivao, podsećajući je da su juče tu bili samo prijatelji i rodbina, niko koga bi Dijego mogao da zavede. Pomislila je da su ludost i ljubomora loša kombinacija i zaboravila na to.
Kristina i deca stigli su posle pola sata. Ona je izgledala izmučeno i umorno.
„Šta se tebi dogodilo?", pitala je Frida.
„Ništa. Nakon što sam pomogla Dijegu, otišla sam kući i srela Karlosa. Nisam mogla da spavam."
Frida ju je snažno zagrlila i poljubila u čelo. Kristina je bila hladna, nepomična kao ledena statua, ali Frida to nije primetila.
Korpu s gastronomskim čarolijama ubacili su u prtljažnik, pažljivo, kao kada se mrtvački kovčeg spušta u jamu, a zatim se cela porodica nagurala u automobil. Pridružili su im se dobri Ĉamako Kovarubijas i njegova žena Rosita, koja je takođe bila odlična kuvarica, Dijegovi pomoćnici i dva novinara.
U selu Sočimilko morali su da iznajme dve trahinere[24]. Sve su bila krunisane imenima, neke ženskim, a neke narodnim. Dve trahinere, oslikane živim bojama i s tendama ukrašenim cvećem, imale su imena koje Frida nikada neće moći da zaboravi: Izdajica i
Plačljivica.
Marijači su ih dočekali baš s tom melodijom. Frida i deca seli su napred da bi se mogli igrati s vodom iz kanala. Marijači su se ukrcali na treći čamac. Pokrenule su ih vešte ruke lađara. Gurali su drvene palube ogromnim veslima, probijajući se kroz lokvanje, žabe i viline konjice. U pozadini su se videli zasadi cveća, obični i montezuma čempresi; malo dalje dizalo se nebo, tako plavo da je moglo i da ošteti vid. Marijači su nastavili s Maršem Zakatekasa, a zatim melanholičnim valcerom. Laste su odlučile da taj valcer odigraju na nebu, među oblacima i smehom splavara. Frida je pila, zadovoljna, grleći svoje prijatelje i šaleći se na račun njihovih života, Dijegovoj debljini, Rokfelerovoj okrutnosti i bedi Meksika. Nije bilo prostora za njenu sopstvenu nesreću. Hrana se pojavila kao magijom: takosi, kesadilje, pambazosi i argentinsko pikada meze prolazili su kroz ruke praćeni pivom i slatkišima; sve su kupovali od prodavača koji su im prilazili splavovima na reci.
Frida je otpevala kraj korida zajedno s muzičarima i duboko udahnula. Namestila je na struku zavodljiv narodni pojas, kojim je opasala suknju. Osetila je povetarac; umio joj je lice kao pljusak vode. Nebo je u daljini urlalo kišom, žaleći se zavidno zbog radosnog dana. Okrenula se ka svom sestriću, koji se na vrhu splava igrao malim, crvenim autićem od drveta: istim onim koji je ona poklonila Dijegu. Dete se nevino igralo, ne primećujući je. Iznenađena, buljila je u autić, boreći se s porivom da vrisne. Najpre je pomislila da ga je dete jednostavno uzelo iz Dijegove kuće, ali nešto u ženskom instinktu uzburkalo je njene sumnje. U dva koraka, stala je kraj Kristininog sina koji se nevino igrao s drvenim automobilčićem. Uhvatila je dečaka za rame i podigla ga; iznenađen, dečak je ispustio igračku u vodu. Frida se ugrizla za ruku da bi prigušila krik. Crveni automobilčić lelujao se tonući duboko u vodu, a onda se izgubio.
„Odakle si uzeo tu igračku, Tonjito? Ona pripada tvom teči Dijegu", zarežala je iznervirana.
Dečak je i dalje bio uplašen. Naviknut na batine od svog oca, podigao je ruku da bi se zaštitio.
„Izvini, tetka. Uplašio sam se i ispustio ga.“
Bilo je nemoguće da ga vrati iz vode. Izgledalo je da niko nije shvatio šta se dogodilo  zabava je i dalje trajala, a trahinere su nastavljale svoj lenji put po kanalima.
„Nije trebalo da ga uzmeš bez dozvole", nastavila je Frida, ljuteći se sve više.
Dečak je spustio pogled, uplašivši se još više. Onda je skupio dovoljno hrabrosti da pogleda tetku u lice i kaže joj:
„Nisam ga uzeo. Dao mi ga je Dijego da se igram, da ga ne uznemiravam dok radi s mamom."
Frida je osetila kako joj se bolesna noga zaledila. Hladnoća se penjala duž cele kičme, dok je potpuno nije zamrzla. Zagledala se u Dijega. Sedeo je pored Kristine, koja se slatko smejala grleći ga jednom rukom. Dijego joj je davao da pije iz njegove čaše, a Kristi se kao branila nežnim pokretima. Frida je primetila da svaki put kada sestrini prsti okrznu muževljeve, ona razdragano zablista. Nije bilo sumnje da su ti prsti već prelazili preko Dijegovog tela. A Dijego je samo dizao nos, kao svinja koja traži kukuruz, nepobitno dokazujući da su se njegove usne već upoznale s Kristininim. Sestra je šapnula nešto slikaru na uvo, a Frida je osetila kako joj telo tone u vodu kanala, zajedno s igračkom u kojoj je čuvala ljubav prema Dijegu. Nije morala tog jutra da zatekne Kristinu kako se valja s Dijegom, nije morala da gleda kako pozira za njegovu sliku s kalama, nije morala ih da vidi kako spavaju zajedno do zore. Nisu joj trebali dokazi: Dijego ju je izdao. Niko nije razumeo zašto je tad Frida pesnicama poletela na Dijega. Ĉamako Kovarubijas i njegova žena jedva su je odvojili od muža, a ona ni za tren nije prestajala da ga šutira i vređa. Uprkos naporima prisutnih, Frida je uspela da zada udarac i svojoj sestri Kristini: „Kurvo!"
Kristina se rasplakala, ali ne zbog udarca, na njih je odavno oguglala. Pokušala je da se izvini, da joj objasni da ju je Dijego zaveo, ali Frida je već naredila drugom čamcu da se vrati nazad. Dijego ništa nije rekao, samo je spustio pogled, gledajući u dubinu kanala, koji je sada, među algama i ribama, čuvao njegovu ljubav prema Fridi.

Danas smo postavili prvi oltar za mrtve u našoj novoj kući. Napravila sam ga sa Izoldom i Antoniom, Kristininom decom, u jednom uglu u studiju. Stavila sam prelepu mama Matildinu fotografiju, i jednu Lenjinovu. Poslužili smo ih zelenim moleom, koji smo morali da skuvamo na krovu jer je Huanitova kuhinja samo jedna velika sramota.
 
2 serano ljute papričice, 
2 halepenjo ljute papričice, 
1 poblano srednje ljuta, 
150 g oljuštenih semenki bundeve, 
15 zelenih paradajza, 
2 češnja belog luka, 
2  karanfilića, 
3  zrna bibera, 
1 šolja seckanog korijandra, 
½ šolje seckanog meksičkog čaja, 
3 iseckana lista zelene salate, 1 kašičica šećera, 
½ šolje svinjske masti, 
100 g susama, 
8 komada kuvane piletine, 
100 g kikirikija, 
1 kašičica semenki korijandra i  1 list avokada.
 
Ispeći paprike, kikiriki, semenke bundeve, susam, semenke korijandra, paradajz, beli luk, karanfilić i biber. Samleti na kamenu zajedno sa ostalim sastojcima, osim piletine i
masti. Zagrejati mast u šerpi i u njoj, na srednjoj vatri, pržiti samlevenu masu uz neprestano mešanje, dok se ne dobije gusta smesa. Malo te smese odvojiti za kasnije. Masu rastvoriti s malo supe u kojoj se kuvala piletina, a zatim dodati i parčiće piletine i sačekati da proključa. Služi se s tortiljama.
 
Ugledala je svoju sestru Kristinu na benzinskoj pumpi, rišavši prozoru, Frida je primetila da jedan od novih demona narušava stvarnost
tačno preko puta stana. Mogla je ostati tamo, gledajući kako je ismeva, ali se
kučka u njoj pojavila kao ljut paprikaš, pa je odlučila, kad je već ljuta kao čili papričica, da zapali noć. Zgrabila je šolju kafe i uzela cigaru da bi se usne lepo iskrivile u čist izraz mržnje. Bez reči, ostavila je samog svog bivšeg dečka Alehandra, koji je zanemeo u mestu. Frida se spustila stepenicama, malim koracima, onako kako joj je diktirala njena bolesna noga. Oponašajući razjarenog bika pred crvenim plaštom, prišla je sestri koja je čekala da joj natoče gorivo u automobil. Izvukla ju je kroz prozor automobila, protresla je kao da je slanik, pa je počastila nizom psovki: 
„Hajde, kučko! Dolazi ovamo! Hoćeš da praviš budalu od mene! Kad već znaš da sada živim ovde, što si dolazila? Ne želim više da te vidim! Marš odavde, nesrećnice!“
Alehandro je tad pritrčao i počeo da razdvaja sestre, koje su se tukle kao devojčice koje se prepiru oko činije sa slatkišima. Frida je, osetivši da je sputana, udvostručila udarce i uvrede, a Kristina je, veoma uplašena i bez imalo dostojanstva, ugrabivši priliku, odlučila da uskoči u automobil i pobegne što je brže moguće. Frida je uspela da potrči za njom nekoliko metara, dobacujući joj psovke. Ipak, obe sestre su u očima nosile iste suze, identične po obliku, boji i bolu. Volele su se, ali je izdaja presekla nit praštanja.
Alehandro je razumeo da je bol izludela Fridu. Osim toga, bila je drugačija od one
Fride koju je poznavao. U naletu osvete skratila je kosu, ostavivši za sobom pletenice koje je Dijego toliko voleo. Nije više oblačila teuansku odeću, niti se ukrašavala nakitom; oblačila je isključivo evropsku garderobu, uske suknje i svedene sakoe, sve po najnovijem broju Voga.

Frida i Alehandro vratili su se u stan u tišini. Frida je utonula u kožnu fotelju. Izgledala je kao da su je maljem udarali. Ugasila je cigaru, koja se već cela pretvorila u pepeo, i odmah zapalila novu, popušivši je u očaju.
„Lepa soba, Frido. Očaravajuća ti je kućica", promrmljao je Aleh ne bi li prekinuo napetost posle te bizarne scene.
Frida je iskrivila usne i prešla rukom preko fotelje kao da je gola koža nekog od njenih ljubavnika.
„Dopadaju ti se? Kupio mi ih je Dijego. Izabrala sam ih u plavoj boji jer je crvene kupio Kristini", objasnila je završavajući cigaru dugim uzdahom.
Ova nadrealna izjava podsetila je Alehandra da je bizarno Fridina svakodnevica. Iako je Frida odlučila da živi sama, i dalje se viđala s Dijegom, zbog čega je Alehandro doneo mudru odluku da se izgubi iz tog njihovog komplikovanog života i izbegne još mnoge neprijatne situacije. Oprostio se uz savet:
„Frido, idi odavde. Ne treba ti da se i dalje samopovređuješ ovakvim stvarima."
Fridi je predlog zazvučao primamljivo. Alehandro ju je dobro poznavao. Na vratima su se pozdravili poljupcem u usta. Ĉim je Alehandro otišao, shvatila je da je ostala sama sa svojim slikama. Posmatrala ih je nostalgično. Psovala je Smrt što ju je ostavila u životu da joj srce krvari. Na platnima je nalazila samo isti bol jer je svaki potez četkice govorio o njenim suzama. Izbrisala je tragove suza i odlučila da posluša savet prijatelja. Odmah je pozvala advokata da pripremi papire za razvod i pobrinula se da ode što dalje odatle, u Njujork. Frida je spakovala stvari i uhvatila prvi let, tokom kojeg je pisala doktoru Eleseru: 
 
„Uradila sam sve što je u mojoj moći da zaboravim ono što se dogodilo između Dijega i mene. Ne verujem da ću u potpunosti uspeti, jer postoje stvari koje su jače od volje, ali ne mogu više da postojim u stanju toliko duboke tuge, koja me je u krupnim skokovima pretvorila u histeričnu ženu, od onih koje se toliko ponašaju kao idioti da su svima potpuno antipatične. Barem me malo teši saznanje da sam uspela da prepoznam to stanje poluidiotizma, iako sam u njega bila već duboko potonula..."
 
Frida je na Menhetnu vodila bezbrižan život, kao i pre nekoliko godina u istom gradu. Sastajala se sa svojim prijateljicama Lisjenom i Elom Vulf, išla u Harlem da gleda smešne filmove s gorilama, i prepuštala se maratonskim žurkama u barovima u Vilidžu.
U večernjim satima odlazila je na balkon da gleda kako sunce zalazi između nebodera i proklinjala dogovor s kumom, naročito sada, kada je zbog Dijegovog odsustva njeno srce krvarilo.
Jednog popodneva osetila je potrebu da se sastane s Džordžijom O’Kif. Igrom sudbine, Džordžija je baš tad bila u gradu. Telefonirala joj je. Satima su razgovarale, kao da su dve drugarice iz detinjstva koje su se srele posle mnogo godina razdvojenosti. Povređene žene odmah su pronašle zajedničke teme  umetnost i neverni muževi. U naletu samopouzdanja, Frida ju je pozvala na večeru kod sebe u sobu pa su se dogovorile da se vide sledeće večeri.
Frida je ustala veoma rano da bi otišla u Latinsku četvrt na Gornjem Menhetnu, gde je uspela da pronađe namirnice za večeru. Obučena u elegantno odelo, hodala je po portorikanskim prodavnicama u potrazi za čili papričicama, tortiljama i začinima. Iz zgrada su bežali zvuci danzona i bolera, zbog čega se osećala kao kod kuće. Nadahnuta i vesela, pripremala je večeru u ritmu džeza.

Džordžija je stigla u večernjim časovima, obučena u jednostavnu belu pamučnu košulju i crne pantalone. Frida je, međutim, odlučila da ponovo navuče svoj egzotični lik. Nosila je teške ogrlice od žada, dugu suknju boje maline i vezenu bluzu. žene su pile, puštajući da im aroma brendija ublaži napetost tela i razveže jezik. Frida je poslužila nekoliko jela u kojima je Džordžija uživala do ekstaze. Bila je to parada dobro osmišljenih gurmanluka, odabranih s jasnom namerom da posluže kao fitilj. Možda su ona bila i najodgovornija za to što je na površinu opet izbila seksualna privlačnost koju su osetile pri prvom susretu.
„Tvoj pogled je čudan", rekla joj je Džordžija dok su obe još sedele u dnevnoj sobi i pile piće.
„Kako čudan?" pitala je Frida, gledajući je i kriveći usne u grimasu koja je napola bila osmeh, a napola pitanje.
Džordžija ju je u međuvremenu uzela za ruke, nežno poput mladoženje koji prihvata nevestu pred oltarom.
„Gledaš duboko, kao da toneš u okean mojih očiju; ali kad se smeješ, tvoj pogled se promeni u snop svetlosti."
„Možda želim da te hipnotišem", odgovorila je Frida s trunkom podsmeha, kojim je pokušala da prikrije nervozu.
Džordžija se nasmejala tako zarazno da je smeh prešao i na Fridu. Napokon su se obe opustile.
Frida je uzela Džordžijinu šaku i nežno je ljubila. Džordžija se slobodnom rukom igrala Fridinom kratkom kosom. Dopustila je da Fridin pogled zaroni u njene oči i pravi piruete kao vodena balerina. Tako su obe žene ušle u igru upoznavanja tela: Frida je vrhom usana ljubila Džordžijino lice, dok je ova milovala Fridine čvrste grudi ispod bluze s cvetnim desenom.
„Sviđaju mi se tvoje grudi."
„Stvarno?"
„Da... sviđaju mi se.“
„A baš su male. Kao par bresaka."
„Imaju pravu veličinu, baš za moje šake“, odgovorila je Džordžija, uhvatila ih cele i počela da ih gnjavi.
Frida je uzdahnula, dopuštajući grudima, tako beskorisnim u ishrani Dijegovog nerođenog deteta, da se osete poželjno, žedne dodira. Kada je Džordžija počela da joj zadiže šarenu bluzu, Frida je podigla ruke, pomažući joj daje skine. Ponovo su se ljubile, polako, dok su im prsti prelazili preko leđa. Kada su im se usne razdvojile, Frida je prijateljici već otkopčala košulju, a ona je bez stida pokazala mlečnobelu kožu s pegama koje su se talasale oko jednostavnog belog grudnjaka. Frida je potražila kutak gde se vrat završava, poljubila ga i nastavila niže, prateći blagu krivinu grudi. Zatim joj je ljubila stomak, dok nije došla do pupka preko kojeg je prelazila vrhom jezika. Džordžija se igrala jezikom oko Fridinih ukrućenih bradavica, uzbuđujući je još više. Došla je do njenog uva i šapnula: „želim te.“
Kao odgovor, Frida je otkopčala pantalone svoje nove ljubavnice, rukom našla put do međunožja i polako ga milovala, sve dok nije osetila da se obe pokreću u istom ritmu.
„I ja tebe“, napokon je izjavila Frida sa uzdahom, oslobađajući se teške pamučne suknje, cipela i belog veša.
Fridina stidnica bila je mala, stisnutih usana i neobično retkih malja. Džordžijine tanke ruke našle su klitoris i nežno ga zadirkivale. Ubrzo se Frida ovlažila i počela da pomera kukove u potrazi za pritiskom ruke na preponama, šišajući snažno Džordžijine grudi jer ju je plamen strasti izluđivao. Pokušala je da stavi svoju ruku u crvenokosu, koja je glasno uzdahnula i zatražila: „Nastavi..."

Frida je počela brzo da zadovoljava Džordžiju, jer su joj njeni pokreti govorili da je negde blizu orgazma pa nije želela sve da upropastiti svojom nespretnošću. Nije se prevarila. Ubrzo je čula stenjanje, a na prstima osetila grčenje, jako i nekontrolisano. Nastavila je sve dok znojava Džordžija nije utihnula na kauču. Frida se sklupčala na njene grudi i nežno su se poljubile.
„Hvala."
„Zašto?", pitala je.
„Zato što si me podsetila da se mogu promeniti."
„Oduvek si bila takva, Frido", rekla joj je bleda umetnica i okrenula se da je pogleda, naslanjajući se na njene gole grudi. „Ĉim sam te upoznala, podsetila si me na jednu priču Navaho Indijanaca, koju sam čula u Novom Meksiku. Zove se žena koja se menja."
„žena koja se menja?", pitala je Frida sa osmehom, očekujući da će se noć produžiti intimnim razgovorom, jer je oduvek verovala da nije seks glavno uživanje, već reči koje mile po golim telima.
„Tokom leta, dok sam bežala od muža u kuću usred pustinje, sastajala sam se s svojom indijanskom braćom i slušala njihove priče, jer znam da oni uvek govore istinu. Od njih sam čula i priču o ženi koja se menja  Nadleehe de Asdz. Ona je Majka Zemlja i zbog toga veruju da je ona biće koje se menja kao i godišnja doba: rađa se u proleće, sazreva tokom leta, stari s jeseni, a u zimu umire. Za njih je univerzum napravljen od nekoliko svetova i misle da su prvi čovek i žena postali od zrna belog kukuruza. U početku su stvoreni kao jedno, ali pošto ni ona ni on nisu cenili doprinos onog drugog, razdvojili su se i doneli nesreću ljudima. Tako svaki put kada prelaziš iz jednog sveta u drugi, moraš da se menjaš. Neke stvari ostavljaš za sobom, a druge nosiš da doprineseš novom svetu. Ali nema nijednog sveta u kojem ne postoji smrt. Ona je zalepljena za nas, a bogovi su nam dali ceremonije da nas podsećaju na to."
„I šta sam onda ja?"
„žena koja se menja sa svakim dobom, koja se bori da ima dete da bi savladala smrt... Ali ne uspevaš jer je ona u tebi“, objasnila joj je Džordžija.
Na te reči, Frida se zagledala u svoju golotinju i telo lišeno moći rađanja. Razumela je da je bol bila deo dogovora koji je napravila sa ženom s velom, ali pre svega je razumela svoju sopstvenu prirodu kao jedinstvene žene. U tišini, počele su ponovo da se miluju i ljube i stigle do novog klimaksa. S kauča su prešle na krevet, a u ponoć su ponovo zaćutale, zagrljene, odmarajući se gole, slušajući samo svoje uzbuđeno disanje i noćni saobraćaj na ulici.
„Jesi li srećna?“, pitala je Džordžija stidljivo, kao da je razbila porcelan.
„Sada jesam. Sutra se vraćam mojim mukama. To je moja sudbina. Moram da se vratim u Meksiko i vidim s Dijegom. Pisao mi je da želi da me zamoli za neku uslugu.”
Nije znala šta da joj odgovori, jer ju je, na neki način, razumela i poistovećivala se s njom više nego s bilo kojom od svojih ljubavnica. Znala je da su ovo ukradeni trenuci, da će se sutra obe probuditi s maskom koleginica umetnica i pričati o linijama, bojama i teksturama. Ali nije joj bilo važno jer su te noći obe osetile da su zajedno stvorile novo umetničko delo. Mirno su spavale sve dok Frida nije počela da sanja pesmu gospodina Kukurija, koji joj je na zavodljiv i prikriven način zatvarao oko da bi joj pokazao novi dan. Rešena da se vrati svom životu, napisala je Dijegu: 
 
„Sada znam da su sva ona pisma i avanture sa svim onim ženama samo flert. U suštini, ti i ja se mnogo volimo i zbog toga i podnosimo bezbrojne avanture, udaranje vratima, psovke, uvrede i međunarodne žalbe, ali uvek ćemo se voleti..."
 
Kada je stigla u Meksiko, Frida je sestri Kristini odnela korpu sa slatkišima i cvećem, u znak izvinjenja. Kristina ju je zagrlila pa su plakale zajedno celo popodne. Ljubav među njima bila je veća od Dijegove grešnosti. Iako je Frida sestri rekla da je i njemu oprostila, Kristina joj nije poverovala.
Džordžija me je nasmejala kada mi je rekla da slika cveće zato što je jeftinije od modela, a i ne pomera se. Ja sam joj objasnila da, osim toga, cveće ne može da joj spava s mužem. Složila se sa mnom. Dopada mi se da spremam hranu ljudima koje volim. Tad mislim o hrani kao o nizu slatkih reći i milovanja, da se zalogaji osete kao u ekstazi.
  
½ kg govedine, 
1  kg goveđe kolenice s kostima, 
2  iseckana češnja belog luka, 
¼ iseckanog crnog luka, 
5 gvahiljo papričica, 
2 ančo papričice, 
4 paradajza, 
2 iseckana češnja belog luka, 
¼ iseckanog crnog luka, 
1  očišćen i isečen kukuruz, 
2  šargarepe, očišćene i isečene na kolutove, 
2 narendane tikvice, 
1 stručak meksičkog čaja, 
1 sokonostle, oguljen i isečen na male komade, 
400 g testa u lopticama, seckani crni luk, lišće korijandra i limun.
Meso staviti da se kuva s crnim i belim lukom. Za to vreme samleti papričice, paradajz, beli i crni luk, procediti i staviti u lonac u kojem se kuva meso. Dodati so, kukuruz i šargarepu. Poklopiti i ostaviti da se kuva još 45 minuta. Onda dodati tikvice, meksički čaj, sokonostle i kuglice testa; ostaviti da se kuva još 10 minuta. Služi se sa crnim lukom, korijandrom i limunom.

dosadno, nezanimljivo i ozbiljno; kao nameštaj nasleđen od bake, koji svi gurnu ada ga je Frida prvi put srela, delovao joj je arhaično, starinski, zastarelo,
u neko ćoše. Međutim, on je bio heroj Revolucije. Divili su mu se svi komunisti
na svetu, ali mu nijedan nije ponudio azil. Neprijateljstvo sa Staljinom nije bila šala. Navući na sebe mržnju vođe ruske partije isto je što i smrtna presuda. Bez obzira na sve to, predsednik Kardenas odlučio je da Trockom ponudi utočište u Meksiku, uprkos tome što je odlično znao da će ga to učiniti neprijateljem i ekstremne desnice i ekstremne levice, da će se tako zameriti i Đavolu i Bogu.
Dakle, situacija je bila toliko nepovoljna da bi svako sa imalo razuma okrenuo glavu na drugu stranu, ali Dijego je, zbog svojih čvrstih političkih ubeđenja, bez oklevanja prihvatio da pomogne Trockom. Upravo je Dijego i posredovao u ime prognanog revolucionara, iako je bio svestan da bi iza svakog ćoška mogle iskočiti profesionalne ubice, spremne da obezglave poslednju prepreku, i svakog ko se nađe između, kako bi Staljin konačno mogao da se kruniše kao apsolutni gospodar Sovjetskog Saveza. Dijego je zatražio od Fride da ugosti jednog od prvih arhitekata sovjetske komunističke revolucije. To je ono što je hteo da je pita dok je putovala po Sjedinjenim Državama. Frida je prihvatila bez oklevanja.
„Vi žene ste točkovi napretka čovečanstva. Moglo bi se reći i da ste same po sebi apsolutna sila, ali to bi već bila laž. Pre će biti da ste vi neophodan uslov harmonije i ravnoteže, koje su religije, vlade i muževi pretvorili u udoban jastuk na koji se oslanjamo", počeo je da govori Šiljobradi[25] kako ga je Frida zvala iza leđa.
Trocki je nazdravio podižući čašu tekile. Dijego je ćutao, ćutke seo pored njega i slušao. Frida je svima služila tekilu, uživajući, kao i uvek, u udovoljavanju gostima. Prisutni trockisti, rođaci i prijatelji uživali su u odličnom obroku. Nadrealista Andre Breton doputovao je sa suprugom čak iz Francuske samo da bi upoznao velikog komunističkog mislioca.
„U ovom nesavršenom društvu, žene su bile u stanju da šiju kožu, koja se s vremenom pretvorila u tkanine s prelepim vezom; da brinu o deci koja će izrasti u radnike, vojnike ili lekare, koji će se boriti za slobodu; da seju na poljima seme budućnosti; da podučavaju pismo koje će obeležiti obrazovanje naroda. Ali vreme ih bolno nagriza iza lonca u kuhinji. Tamo provedu najmanje polovinu svog života." Trocki se okrenuo da pogleda Fridu, sa sjajem u očima koji je bio zarobljen naočarima. Olizao je usne, kao da želi slatkiše iz kredenca. „Da su to vreme, koje su provele kuvajući, žene posvetile oslobađanju čovečanstva od zemaljskih okova, odavno bismo živeli u punoj slobodi. Ipak, nemoguće mi je da zamislim slobodan svet bez užitka koji pruža hrana i zato moram da pohvalim ovu trpezu, a još više ruke koje su je spremile. Hvala vam, gospođo Rivera. Svaki zalogaj je kao bitka dobijena u korist naroda", završio je Trocki i ispio tekilu.
Svi prisutni su ga pratili. Frida je znala da njena hrana na izbeglicu utiče kao eliksir mladosti i da će mu ublažiti bol izgnanstva. Frida mu se nasmejala, dopuštajući daje miluje aplauz prisutnih. Svako jelo spremila je s namerom da ugodi Trockom. Svako jelo bilo je ispunjeno osećanjem, kao što ju je Lupe i naučila: „Svi će ti se klanjati za stolom." Možda zbog nadmetanja s Dijegom, možda i iz želje da se istakne, ili jednostavno zato što joj se moglo, odlučila je da osvoji poštovanje čoveka koga je njen muž najviše cenio. Frida je pre svega želela da se Trocki klanja pred njom, dopuštajući da je ponese nezrela osveta.
Uopšte je nije iznenadilo kada joj je Trocki ispod stola rukom pomilovao butinu. To pritajeno  zavođenje  prizvalo  je  trijumfalni  osmeh, a  Dijego  nije mogao ni da nasluti zašto Frida likuje.
S građanskim ratom u Španiji i svetskim političkim olujama koje su usmeravale sudbinu čovečanstva na kraju tridesetih godina, Frida se u potpunosti posvetila komunističkom pokretu. Jednom kada je prihvatila da bude okovana za Dijega do kraja života, vratila se u Meksiko da bi ga podržala u dobijanju azila za Lava Trockog.
Lično je otišla u Tampiko da dočeka proterane Ruse, kao da je astečka ambasadorka, crvena verzija Malincin. Prvi utisak koji je na nju ostavio Trocki nije baš bio laskav. Nosio je široke vunene pantalone, kariranu kapu, štap i ogromni novčanik, a izgledao je čak i niži nego što je bio. Njegova debela jakna bila je jedinstvena, kao da čeka da novo ledeno doba prekrije zemlju. Iako je hodao pravo, kao penzionisani general, isturajući svoju jareću bradicu, godine su mu vidno narušile držanje. Za njegovu suprugu Nataliju nije potrebno ni trošiti reči. Ona je Fridi uvek izgledala kao neki ozlojeđeni birokrata. Ali to su bili njeni gosti. Zbog njih je pospremila kuću svojih roditelja u Londonskoj ulici u Kojoakanu, zbog njih je Kristi poslala da živi u tuđoj kući nekoliko blokova odatle, a oca preselila kod starije sestre. Tata Giljermo, saznavši da će njegova hacijenda u Kojoakanu biti ustupljena na korišćenje nekom važnom Rusu, posavetovao je ćerku: „Ako imalo ceniš tog gospodina, upozori ga da se ne meša u politiku jer će mu to doći glave.“
Uloga domaćice slavnom revolucionaru i njegovoj ženi ispunjavala ju je ponosom i davala joj razlog da živi. Ona je bila i prevoditeljka jer ruski par nije znao španski, a Natalija čak ni engleski. Zato je koristila univerzalni jezik  hranu. A ako je u nečemu bila dobra, to je kulinarstvo. U njenim gastronomskim specijalitetima moglo se uživati na svim jezicima i naravno da su naprosto uveseljavali nepca njenih gostiju, naviknutih na obična jela poput hladnih haringi, bljutavog povrća i jednolične ukuse. U Fridinoj kući dočekani su neponovljivim ukusom molea, savršenstvom ljute papričice, čokoladom, voćem i hlebom.
„Svaki zalogaj ovog jela navodi me na pomisao da se hrana u Meksiku pobunila protiv evropskih standarda. Bori se za svoju nezavisnost. Međutim, pobuna je umetnost, a kao i sve umetnosti, ima svoje zakone“, izjavio je Trocki kada je jednog jutra ustao i zatekao Fridu i kuvaricu Eulaliju kako pripremaju hranu.
Da bi mu pomogle da se razbudi, obradovale su ga šoljicom kafe iz lonca, opijene cimetom i smeđim šećerom. Videvši ga sređenog, na pragu kuhinje, sa širokim osmehom, Frida mu je uputila ispitivački pogled, privlačan i pun senzualnosti. A onda se vratila svom poslu u kuhinji, ostavljajući žaoku želje zabodenu duboko u Trockog, „Koji zakoni vladaju u kuhinji, Frido?“, pitao ju je.
Frida je obrisala ruke i pokazala Eulaliji recept zapisan u Knjizi o svetoj travi, koji je morala da prati kako bi postigla savršenu magiju ukusa. Ščepala je cigaretu smeštenu među njegovim usnama, kao kolibri koji izvlači med iz cveta. To je učinila polako i s ledenom hladnoćom, da bi ostavila prostora da se otrov vatrene požude proširi do svakog dela starčevog tela. Zapalila je cigaretu. Duboko je povukla i lagano ispustila dim, koji je zaplesao s vazduhom, milujući sedu bradu Trockog, klizeći mu u nozdrve. Rus je osetio ukus mente, vanile i limuna. Morao je da se zakloni, iznenada osetivši kako mu pantalone bubre.
„Jednostavniji su nego što mislite. Prvi je da niko bez dozvole žene ne ulazi u kuhinju, jer to je isto kao da spavaš s njenim mužem. Možda čak i malo gore", počela je Frida sedajući pored njega. „U kuhinji se sme biti i neznalica, i smotan, i nemaran, ali nikako sve odjednom, jer se onda čoveku desi da skloni pirinač dok se još kuva, da ne stavi sve sastojke zato što je neke zaboravio da kupi, da zajedno kuva testeninu i sos, da meso prži u više ulja nego što ima vode u jezeru Ĉapala, da mu zagori pasulj.“
Osmeh Lava Trockog polako je prelazio u grohot. I protiv svoje volje, smejao se toliko glasno da je gospodin Kukuri, koji je kljucao ostatke hrane u kuhinji, pobegao.
„Ĉime ćeš nas obradovati danas, kada dođu gosti?“, pitao ju je Trocki.
„Ribljom čorbom iz Verakruza, ribom iz Košta Ĉike u korijandru i hlebom s pavlakom,
po porodičnom receptu. Biće tekile i pulkea, da se razveseli dan, jer da bi bilo zabavno, svima treba dobra gutljaj i duvan." „Pulke?“, pitao je Rus.
Frida je Eulaliji dala znak da posluži malo pulkea koji su upravo kupili u pulkeriji na uglu. Donela je pulke obogaćen aromatičnim ukusom guave, što mu je davalo boju ružičastih obraza.
„U prehispansko doba, Indijanci su ovo piće pili tokom verskih obreda. Koristili su ga sveštenici da komuniciraju s bogovima."
Starac se ustezao da proba bućkuriš sluzave građe, koji ga je podsećao na izvesne telesne tečnosti. Ne mogavši da sakrije gađenje, pitao je:
„Šta je to?“
„Fermentisani sok od agave", odgovorila je Frida uzimajući mu čašu. „Nikoga neću silom terati da nešto proba. Ukus treba da se oseti iz zadovoljstva, ne kao obaveza."
„Postoji u vama nešto veštičje, što očarava i zaslepljuje. Možda ste me otrovali svojom hranom. Otkako sam stigao u Meksiko, sve vidim drugačije."
Frida je zabacila telo unazad, ispuštajući dim cigarete. U dnu kuhinje, Agustin Lara je na radiju pevao Samo ti.
„Možda vas sada zelenilo trave podseća na lubenice? Krv na trešnje? A slatka popodnevna sreća na nugat?“, pitala je Frida.
„Tako je... tako je...“, odgovorio je Trocki potvrđujući svako pitanje, što je i ličilo na njega, profesora, velikog poštovaoca reči.
„Onda će nešto moje preći na vas kao so, jer da bismo živeli ovaj život, moramo ga malo i začiniti. Već vidite, pošto sam oduvek bolesna, vrlo sam izdržljiva, iako je život ponekad kučka, ali ako ne patimo, ne učimo. Zato mu se doda malo majčine dušice, čili papričica, karanfilića i cimeta, da bi imao bolji ukus.“ Frida mu je uzela šaku, prelazeći jagodicama prstiju preko bora na njegovim zglobovima. „Pogledajte nas: vi ste bez domovine, a ja bez noge.“
Eulalija se okrenula pokušavajući da utiša smeh. Trocki ništa nije razumeo jer je Frida govorila na španskom, tako da je zbog Eulalijine reakcije morala da prevede šta je rekla, da bi se i on nasmejao.
Frida mu je uz kafu ponudila hleb s pavlakom pa su se oboje počastili. Kada su ostale samo mrvice, uzimala ih je prstima i polako jela, kao da ljubi vazduh. Trocki je mogao tako satima samo da je posmatra, ali tad je Dijego uleteo u kuhinju kao uragan koji lomi palme i brodove kad pogodi zemlju.
I baš tog dana, posle večere, Rus je ustao i održao govor o ženama, da bi ga završio milovanjem Fridine butine, čime je nastavio bestidno flertovanje započeto još izjutra.
Da bi se odmorio od popodnevne gozbe, Dijego je Trockog odveo da vidi Fridine slike.
Ona je stajala u uglu, pušeći u senci i čekajući komentare.
„Divno je, kao da je sve što ova zemlja predstavlja koncentrisano u duši jedne žene.“ „To su samo moji portreti”, prokomentarisala je Frida.
„Dođavola, Frida! Pa bolje su od mojih", prasnuo je Dijego.
„Mnogo je moći u vašim rukama. Onaj ko ume ovako da radi četkicom i još da sprema obroke u kojima svakodnevno uživamo, mora biti veliki umetnik", pohvalio je Trocki Fridine ruke.
Podigao je prst kao da se setio nečega i iščezao kao prikaza. Otišao je u svoju sobu po knjigu i poklonio je Fridi, kao daje podanik koji se potčinjava carici. Frida je pročitala engleski naslov Concerning The Spiritual In Art. Međutim, pisac je bio Rus  Kandinski. Dijego je započeo još jedan od svojih projekata  miting, mural ili već nešto slično  a Trocki je otišao. Frida je otvorila knjigu i pronašla obeleženu stranicu. Neko je podvukao olovkom: „U suštini, boja je sredstvo kojim se vrši direktan uticaj na dušu. Oko je čekić koji ublažava. Duša je klavir s mnogo tonova. Umetnik je ruka koja preko određene dirke čini da ljudska duša zavibrira."
Među stranicama istrošene knjige, Trocki je ostavio i poruku: „U Kristininoj kući, sutra u deset." Frida je morala da priguši osmeh da Dijego ne bi posumnjao u ljubavnu aferu s liderom Oktobarske revolucije.
Kada ju je Dijego pitao da joj pomogne s Trockim, prihvatila je bez mnogo uslovljavanja, znajući da će odnos s njenim mužem biti kao talasi koji dolaze i odlaze u pesku: ponekad će biti kod kuće, a ponekad ne. I dalje su bili muž i žena, a razvod više nisu pominjali. Ponekad, u pijanim noćima, Dijego ju je uzimao, a ona je dopuštala.
Ništa nije omelo ljubavnu avanturu s Rusom: Kristina i deca nisu bili kod kuće više od pola dana, a njena sestra se pobrinula da imaju sve što im je potrebno. Ljubavnici su na vreme stigli na dogovoreni sastanak.
Nakon odnosa, prekrivena samo starim šarenim ćebetom, koje su nekad davno doneli ocu iz Saltilja, Frida je pogledala kroz prozor na ulicu. Kosa joj je bila razbarušena posle sporog seksa sa Šiljobradim, punog milovanja. Njeni obrazi su se zajapurili kao meso na žaru, a telo je polako gasilo plamen želje, koji je i dalje kao ugalj tinjao u krilu.
„Frido, tvoji potezi četkicom su čarobni. Svaki put kada se bore s platnom, nastane pravi rat. Kada razmišljam o revolucionarnoj umetnosti, delim je samo na dve vrste: na dela čije teme oslikavaju revoluciju, i dela koja temom nisu u vezi s revolucijom, već su duboko prožeta i obojena novom svešću koja nastaje iz revolucije. Toj vrsti ti pripadaš", rekao joj je Trocki, koji nije prestajao da se divi Fridinom autoportretu u Kristininoj spavaćoj sobi.

Revolucionar je izgledao mlađe dok je govorio. Gledajući ga sa strane, Frida je pomislila da bi se oštricom svojih reči mogao suprotstaviti i celoj Ruskoj armiji. Iako njegovo telo nije poricalo godine koje su ostale za njim, bio je energičan i nadmen kao svadljivi mladić koji sebi još nije pronašao dostojnog rivala. Nosio je gaće, majicu i naočare. Njegove tanke noge, poput belih grana, držale su se kao štapovi protiv uragana.
„Veruješ li u smrt?“, pitala ga je Frida.
„Smrt je stvarnost. Ne radi se o nekom verskom načelu, Frido“, odgovorio je mislilac, nameštajući naočare.
„Besmisleno je pričati o tome... Najbolje bi bilo da zaboraviš", zarežala je Frida.
Trocki nije dozvolio da ga tako lako pobedi. Približio se Fridi i pogledao šta joj to napolju toliko odvlači pažnju. Iznenadio se kada je na tlu video malenu, tek izleglu goluždravu mrtvu pticu. Gore, na smokvinoj grani, majka je dozivala iz praznog gnezda, ne dobijajući odgovor. Pretpostavio je da je mala životinja pokušala da leti, ili se jednostavno uplašila i skočila iz udobnog doma, našavši tako svoju propast.
„Otac mi je ispričao jednu priču iz stare carske Rusije, o dobrom vojniku koji se kući vraćao sa samo tri okrajka hleba, ali je i njih usput poklonio trojici prosjaka. Oni su, u stvari, bili maskirani duhovi. Zauzvrat su mu dali tri poklona s kojima mogu da se prevari demoni. Ali najbolji od svih darova bila je vreća u kojoj može sve da se čuva, čak i smrt. Tako je i uradio: uhvatio je Smrt, spasao svoje kraljevstvo i svi su u dobili večni život. Ipak, to je samo priča kojom se plaše deca. Srednjovekovna senka Starog sveta, u kojem su carevi bili kraljevi.
Jedini put kojim se može prevariti smrt jeste put nauke.“
„Smrt se ne plaši mikroskopa, u to sam sigurna."
Trocki je počeo da se igra njenom kosom. Frida mu je dopustila, zadovoljno uzdišući.
„Ti ćeš svojom umetnošću sigurno pobediti i samu smrt, Frido. Ne znam kakva sudbina čeka umetnost, ali znam da bi ljudi, kada bi svi dosegli tvoj nivo, postali neuporedivo jači, mudriji i suptilniji. Njihovo telo bilo bi skladnije, pokreti ritmičniji, a glasovi melodičniji. Oblici njihovog postojanja dostigli bi dinamično dramatičan kvalitet. Prosečan čovek bi dostigao veličinu Aristotela, Getea ili Marksa. A iznad tih visina, izdigli bi se novi divovi."
„Možemo li ponovo da imamo seks dok pričaš?", pitala je Frida gaseći cigaretu u pepeljari, pomalo sita njegovih intelektualnih vatrometa. Trocki je razmislio, a zatim se nasmejao.
I Dijego se borio da ugrabi malo vremena sa svojim gostom. Kao i Trocki, bio je opsednut svojim radom, ali to ga nije sprečavalo da svake nedelje vodi starca u obilazak okoline glavnog grada. Trocki, kao metodičan profesor, samo je klimao glavom pred pokazivanim prizorima, bilo da su to piramide, kolonijalna sela ili šume. Tokom ovih obilazaka počeo je da sakuplja male kaktuse, koje je sadio u lonce i redao u dvorištu Plave kuće.
Dijego se suzdržavao pred Trockim, ali slikarevo divljenje prevazilazilo je rečite fantazije koje je servirao novinarima kad bi ovi poželeli da rasvetle njegovu ideologiju. Uvek je puštao revolucionara da objasni svoju tačku gledišta, a onda bi se momentalno složio sa njim, zadovoljavajući se ulogom običnog obožavaoca svog političkog idola. Ironično, uprkos Dijegovom nizu pohvala, priznanja i nepresušnog besramnog laskanja, sva pažnja Trockog bila je posvećena Fridi. Pisao joj je vatrena ljubavna pisma i krio ih u knjigama koje bi joj svake noći pozajmljivao pre nego što bi se oprostili. Frida je s njim komunicirala suptilnim jezikom hrane.
Ta afera nije dugo trajala. Frida se još osećala povređenom zbog Dijegove izdaje i za nju je sve to bilo samo osveta Dijegu. Njen pravi ljubavnik morao bi biti potpuno drugi tip osobe, a Šiljobradi nikada ne bi mogao da zasiti njen apetit ni za muškarcima ni za ženama. Kriza je nastala kada su dva para, pod oštrim nadzorom nekoliko članova stranke, odlučili da odu u obilazak savezne države Hidalgo, istočno od grada. Konvoj automobila zaustavio se u predivnom raju hacijenda, u gradu San Migel Regla, s namerom da sledećeg jutra posete piramide.
Trocki i Natalija uživali su u kafi u senci vrba, ushićeni zbog okolnog pejzaža. Njihova hacijenda nalazila se na privilegovanom mestu, okružena olistalim drvećem. Veličanstvena građevina bila je vlasništvo Pedra Romera de Tererosa, prvog grofa od Regle, koji se u XVIII veku obogatio iskopavanjem zlata u Realu del Monte.
Dijego i Frida šetali su polako preko romantičnog kamenog mosta i hranili patke u ribnjaku. Njihov razgovor, gotovo beznačajan, sveden na razmenu svakodnevnih informacija, prekinuo je jedan od čuvara, koji je prišao Fridi i predao joj knjigu.
„Šalje vam gospodin Trocki“, obavestio ju je.
Frida je otvorila knjigu i pronašla debelo pismo koje je pokušala da sakrije od Dijega.
„Šta je ovo, dođavola, Frido?“, pitao je radoznalo.
„Neke beleške o umetničkim konceptima Kandinskog.“
„Kakva si ti kučka! Boli tebe uvo za to, samo zavlačiš starca! Trebalo bi da te bude sramota!“, zarežao je Dijego.
„Zar je muškarcu gore nuditi lažnu nadu da ću možda spavati s njim, nego kad ti to radiš ženi? Koliko devojaka si ti obrlatio naznakama da ćeš spavati s njima, Dijego?", odgovorila je Frida u svoju odbranu.
„To je apsolutno neuporedivo. Ako želiš da se svađaš zato što si ustala na levu nogu, idi i svađaj se s nekim drugim. Na meni se nećeš istresati", ispljunuo je Dijego hrabro jer izdajnik nema drugo oružje kojim bi se branio i opravdao.
Udaljio se ostavljajući Fridu s pismom. Kao izgubljeni adolescent, preklinjao ju je na devet strana da ga ne napušta i da prihvati da žive zajedno. Frida je osetila gađenje. Ako je i oklevala da ga ostavi, pismo puno preklinjanja dalo joj je sve razloge na svetu da to uradi. Reći će mu to sledećeg dana.
Uveče Frida nije uspela da zaspi. Uživanje u snu bilo joj je besmisleno zabranjeno pred krivicom koju je izazivao očaj Trockog. Šetala je po terasi, gledajući svice kako izvode kišni ples. Iznenadila se kada je čula njištanje konja. Onda je ugledala i Glasnika, kako izlazi iz senke vrba. Njegove oči blistale su belo, baš kao i njegov konj. 
„Šta te dovodi ovde? Je li došlo moje vreme? Nismo se tako dogovorile, znaš i sam. Ako moj petao Kukuri otpeva pesmu suncu izjutra, ostajem ovde", prekorila ga je Frida.
Glasnik je samo stajao. Shvatila je da nije ona razlog posete, već neko drugi, koga je vesnik njene kume strpljivo čekao.
Svici su počeli da se grupišu u čudne oblike, množeći se tolikom brzinom da su uskoro u mraku izgledali kao kaleidoskop. Zujanje krila odzvanjalo je kroz noć. Frida je stajala zapanjena ovim čudom, posmatrajući slike koje su se razvijale pred njom. Poput dodira žorža Pjera Sere, svako stvorenje učestvovalo je u stvaranju slike u poentilističkom stilu, koju je Fridina mrežnjača malopomalo počela da prepoznaje. Prvo je razabrala Trockog koji sedi i čita, a zatim polako podiže pogled s knjige i gleda kroz prozor. Malo dalje od prozora nalazi se automobil, iz kog izlaze muškarci u tamnim odelima i sa sjajnim očima. Blesak  to su nesumnjivo pucnji ispaljeni u revolucionara. Trocki pada na pod oboren mecima. Njegovo vreme na zemlji se završilo. Frida je ispustila jedan žalostan uzdah pred vizijom koju joj je poklonila kuma. 
„Ne možeš ga ubiti nakon toliko bežanja. Možda bi i on mogao da napravi dogovor s tobom. Daj mu još vremena, molim te, kaži joj da uzme deo mog života.“ Glasnik je samo nestao u noći, osvetljen svicima.
Piramide u Teotivakanu raskošno su se izdizale pred očima Trockog, koji je klimao glavom, i sam zabavljen svojim tipičnim gestom odobravanja. Dijego mu je pričao čudne anegdote o kanibalizmu prehispanskih Indijanaca, a Frida je bila tiha i smišljala kako da upozori Trockog da će ga ubiti metak. Kada su se zaustavili na Aveniji mrtvih, između Sunčeve i Mesečeve piramide, počela je da ih mori nepodnošljiva vrućina, kao da se na njih usmerila ogromna lupa.
„Moram popiti nešto", zatražila je Natalija i sela na stepenice, hladeći se maramicom.
Dijego je učinio isto. Za razliku od njih, Trocki je hteo da se popne na vrh veličanstvene Sunčeve piramide.
„Zašto ne bismo nešto popili?" pitala je Frida.
Svi su se pogledali, ali niko ništa nije imao da ponudi. Kao da je pitanje bilo zazivanje, pojavio se prodavač pulkea i ponudio im svoj proizvod iz domaće radinosti. Indijanac je na ramenima nosio dve velike flaše lokalnog pića.
„Hoćete li se sada usuditi da probate pulke?", nasmejao se Dijego zaustavljajući se da pozove prodavca.
„Odličan je dan za to“, odgovorio je Trocki, ponudivši ruku Fridi. Praćeni dvojicom stražara koji su čuvali starca, pošli su ka prodavcu, ostavljajući Dijega iza sebe kao kažnjeno dete.
„Jesi li pročitala moje pismo?“, šapnuo joj je Trocki na uvo, pomerajući nervozno jezik.
Frida se trudila da ne napravi nijedan pokret kojim bi probudila sumnju pratilaca. Nastavila je da hoda s kraljevskim držanjem.
„Jesam. Ti znaš koji je moj odgovor. Koliko god da budeš uporan, mislim da je najbolje da ovo prekinemo. Ipak, moram ti reći nešto važnije, što nema veze s tvojim mladalačkim hirovima.” I s velikom ozbiljnošću, rekla mu je: „Lave, ubiće te. Nekoliko tipova će te upucati. Kada noću budeš čuo automobil, znaćeš da je kucnuo tvoj čas.“
„Kako to znaš? Da li je špijun ubačen u našu grupu?”
„Ne. To je nešto što ti nikada ne bi razumeo. Tražila sam da ti da drugu šansu, kao što je dala meni. Samo što moraš ti lično da zapečatiš dogovor s njom, da ti život ne bi bio istrgnut tako nasilno", objasnila mu je Frida.
Stražar je već zaustavio prodavca pulkea. Frida je ugledala čašu punu guste tečnosti sa sluzavim nitima i odmah je znala da je to znak.
„Kao što sam ti ispričala onog jutra, ovo je piće bogova. Ovo će biti naša svečanost.
Popij ga, poželi da živiš još jedan dan i ona će te poslušati.”
„Neću to uraditi, Frido. Šta će mi život ako ti nećeš biti pored mene?” „Takav život zove se brak. A tamo je Natalija, čeka te“, rekla mu je Frida.
Trocki je zurio u Fridu. Nije razumeo o čemu je pričala, ali mislio je da se radi o nekom meksičkom obredu za prekid ljubavne veze. Prineo je piće usnama. Gustina mu se nije svidela i stomak mu je zarežao pokušavajući da povrati. Ipak je sve progutao. Na kraju je ipak osetio da oštar ukus osvežava. Alkohol iz pulkea raširio mu se telom, kao da obnavlja mrtve ćelije. Njegove umorne oči dobile su novi sjaj i izgledalo je kao da su svi bolovi minuli. Trocki je osetio da se i nešto drugo promenilo.
„Sada i ti imaš dogovor s njom", promrmljala je Frida, poljubila ga u ruku i vratila se u grupu koja ih je pomno posmatrala.
Trocki je samo klimnuo glavom. Pokušao je da nagovori suprugu da proba pulke, ali ona ga je odbila s gađenjem.

Bilo je suptilnih detalja koje je Natalija i te kako primećivala. Nije to mogla da objasni, ali osećala je neprijatnost. Sumnja da će je verovatno napustiti, kao beskorisnu suprugu, bacila ju je u takvu depresiju da je počela da mršavi, zaboravlja, govori besmislice i neprestano poboljeva, sve u potrazi za pažnjom čoveka s kojim je bila u braku trideset i pet godina. I bezbednosna pratnja Trockog primetila je promenu, a pošto niko od stražara nije bio idiot, brzo su zaključili šta su razlozi ove situacije. Kao praktični ljudi, odlučili su da uzmu stvar u svoje ruke: tražili su od Trockog da prestane da prati Fridu kao kuče i objasnili mu da bi ga skandal potpuno diskreditovao i oduzeo mu status svetskog heroja. Tako su ga zamolili da se preseli. Starac se opredelio za kuću u Vijenskoj ulici, koja se nalazila veoma blizu Plave kuće. Takođe je imala i prostrano dvorište, u kojem je mogao da piše i gleda svoju ženu kako stari, prihvatajući mirno i izgnanstvo iz Rusije i iz Fridinog srca. Dijego je bio jedini koji sve to nije prihvatio smireno. Vikao je da je nepristojno otići tek tako, da je to nepoštovanje njega kao domaćina.
„Dijego, začepi”, promrmljala mu je Frida na uvo kako ne bi nastavljao s melodramatičnim farsom.
Dijego je zanemeo.
„Zar ne shvataš, Frida?“, pitao je iznervirano kada su se povukli u sobu da to rasprave.
Frida nije želela da problem napravi još većim. Zapalila je cigaretu i bacila mu istinu u lice, kao tortu.
„Ovde samo ti ništa ne razumeš. Neka ide, biće mu bolje bez mene. Već sam uradila mnogo više nego što sam htela."
Dijego je odjednom shvatio sve što mu se dešavalo pred nosom. Frida se osvetila, ali opet nije razumeo da ta osveta nije bila nimalo slatka, već je ostavila neprijatan ukus trule, gorke pomorandže.
Dana kada je napustio Plavu kuću, Trocki je napisao: 
 
„Nataša prilazi prozoru do dvorišta i otvara ga da uđe više vazduha u prostoriju. Mogu videti sjajnu traku zelenog travnjaka, koja se prostire iza zida. Iznad je nebo, jasno i plavo, i sunce koje sija svuda. život je lep. želeo bih da ga buduće generacije oslobode od svakog zla, ugnjetavanja i nasilja i da u potpunosti uživaju u njemu.“
 
Mnogi su to shvatili kao odu ženi i životu, ali samo Frida je znala da je to govor zahvalnosti jer mu je dodeljeno još malo od tog divnog života, koji je Smrt dala Fridi u zamenu za njene ponude. Frida je mislila da je spasla Trockog od atentata mašinkama, ali nekoliko meseci kasnije, revolucionar je završio sa alpinističkim pijukom zabodenim u glavu, pronašavši svoju sudbinu koju je Smrt samo malo odložila. Frida se pitala da li je Lav zaista mogao da dobije samo nekoliko poklonjenih meseci, ili prema njemu nikada nije ni postojala popustljivost. Odgovor nikada nije stigao jer je smrt večna misterija.
Frida se osvetila Dijegu. Okrenula je novu stranicu u svom životu i ponovo čvrsto uhvatila uzde svoje sudbine. Nastavila je dalje kao nezavisna žena.
Šiljobradi je voleo iznenađenja. Nisam mogla mnogo toga reći jer je Dijego krao reći svakome ko bi se približio Trockom. Zato sam samo kuvala i ukusom hrane ispričala moju viziju sveta, mnogo detaljnije nego što bih mu je prenela rečima. Oboje smo želeli samo jedno  bolji svet. A ko ga ne želi?
 
1 crveni snaper[26] oko 2 kg težak, očišćen i opran, 
8 šolja sitno seckanog korijandra, 
5 kiselih paprika (isečenih na debele kriške), 
2 velike glavice crnog luka (isečene na kolutove), 
4 šolje maslinovog ulja,  so i biber.

Ribu na tri mesta zaseći na leđima da bi se dobro začinila. U tepsiji pripremiti oblogu od polovine seckanog korijandra, polovine paprika i polovine luka; preliti polovinom ulja, posoliti i pobiberiti. Na to staviti ribu, a zatim je prekriti istim takvim slojem paprike, korijandra i crnog luka i preliti ostatkom ulja. Rernu zagrejati na 200 stepeni i peći 40 minuta. Povremeno zalivati sosom, da se riba ne bi osušila. Služi se u tepsiji u kojoj se i peče.

 na uglu zgrade na Petoj aveniji. Nastavio je da odzvanja u glavnom hodniku sa ada je papir za pakovanje pao na pod, vrisak se raširio poskakujući u svakom
elegantnim kancelarijama izdavačke imperije Konde Nast, zastrašujući kao
zvona Apokalipse. Sekretarice su se uplašile i ispustile na pod raskošne naslovne stranice Voga i crteže Ĉamaka Kovarubijasa pripremljene za Njujorker. Potresene, rastrčale su se da pronađu izvor tog prodornog vriska. Radnik iz obezbeđenja krenuo je s pištoljem u ruci, strahujući od napada. žamor neizvesnosti i straha proširio se na sve zaposlene, koji su se zagledali međusobno, pitajući se nemo da li bi uopšte i trebalo da otvaraju vrata iza kojih se čuo krik Glavna sekretarica naoružala se hrabrošću, širom otvorila vrata i prešla prag kancelarije svoje šefice Kler But Lus, urednice kosmopolitskog magazina Vašar taštine.[27]
U luksuznoj kancelariji, dovoljno velikoj da se u njoj montira cirkus, s razmetljivim crnim pisaćim stolom i kožnim foteljama u sredini, zatekli su papire razbacane po podu. A malo sa strane, napola otvoren paket. Madam Kler nije bila na svom mestu, već sklupčana u uglu sobe, kraj velikog prozora koji je gledao na Central park okupan jesenjim bojama. Klečala je, rukama pritiskajući usta, trudeći se da uguši novi krik. Oči su joj bile raširene, a par suza slivalo joj se niz obraze, odnoseći sa sobom i skupu šminku. Izgledala je preplašeno, kao da ju je neko potopio u dubine noćne more. Nije bilo despotskog pomodnog kreveljenja, gurmanluka i koktela. Nije bilo ni traga sujete na koju su zaposleni navikli, već samo apsolutni strah. Podigla je drhtavu ruku i pokazala na paket. Radnik obezbeđenja i sekretarica prišli su mu oprezno. Paket je u jutarnjim časovima stigao iz Evrope. Oboje su morali da uguše vrisak kada su otkrili nezamislivo bolestan prizor. Ako je reč o šali, bila je veoma neukusna. Niko zdrave pameti ne bi ni pomislio da uradi tako nešto. A autorka te jezive slike samo što se pojavila na naslovnoj strani časopisa Vog, gde je čak nekoliko članaka njenu najnoviju izložbu dizalo u nebesa.
Slika, urađena odličnom tehnikom, prikazivala je pad Klerine najbolje drugarice Doroti Hejl, koja je izvršila samoubistvo bacivši se s njujorškog nebodera. Samoubistvo je prikazano u tri faze: minijaturna figura žene koja skače kroz prozor zgrade, jedna veća slika modela koji pada, a u dnu slike, na nekoj vrsti platforme, nepokretno telo koje krvari, kao da je Doroti upravo tresnula na put ka zagrobnom životu. Njene oči gledale su pravo, širom otvorene, dozivajući u pomoć. U dnu, u jednoj liniji, tragičan događaj objašnjenje slovima boje krvi: 
 
„U Njujorku, dana 21. oktobra 1938, u 6 ujutru, ubila se gospođa Doroti Hejl, bacivši se s veoma visokog prozora nebodera Hempšir haus. Kao uspomenu za Dorotinu majku, a na zahtev Kler But Lus, naslikala Frida Kalo.“ 
 
Na gornjem delu slike, anđeo je prolazio između oblaka koji su se gubili među udaljenim vrhovima nebodera. Očigledno Fridi slika nije bila dovoljno krvava pa je na ram dodala crvene fleke, kao da ga je Dorotina krv isprskala u trenutku pada.
„Uništi je!“, naredila je madam Kler svojoj sekretarici, ali ni ona ni radnik obezbeđenja nisu se ni pomerili. Bili su hipnotisani pred uznemirujućom slikom.
Frida nikada nije saznala za užas koji je prouzrokovala slikom. Bila je potpuno udaljena od svega, utonula u olujno nebo koje i najiskusnije žene pretvara u potpuno nepromišljene. Taj opojan parfem imao je samo jedno ime  ljubav. Ali nije Dijego izmamio te uzdahe, već mršavi gospodin sanjalačkog pogleda, finih manira i golubljeg ponašanja. Nikolas je bio Mađar, što se primećivalo u govoru, plemićkom držanju i severnjačkom pogledu. Iako je poticao iz siromašne porodice, već je u dvadeset prvoj godini života postao jedan od najpoznatijih fotografa u Sjedinjenim Državama i sarađivao s časopisima kao što su Harperov bazar i Vašar taštine. Bio je pravi princ na belom konju: pilot aviona, šampion u mačevanju, brižan otac dve ćerke, velikodušni pokrovitelj umetnika i proždrljivac moderne umetnosti. I pored toga što je posedovao toliku energiju, ispostavilo se da je u intimnim odnosima bio nežan i blag, što je Fridu podsećalo na oca Giljerma i presudilo da mu se baci pred noge.
Upoznala ga je u Meksiku pre izvesnog vremena, preko Ĉamaka Kovarubijasa, zajedničkog dobrog prijatelja i Nikolasovog vernog kolege u terevenkama, budući da su obojica radili za isti časopis. Od samog početka fotograf je bio okružen mirisima, bojama, teksturama i ukusima koje je širila Frida. Samo koračanje po Plavoj kući u Kojoakanu bilo je putovanje za njegova čula, podstaknuto paradom slika, Judama od kartona, posuđem iz Talavere, meksičkim bezdlakim psima koji skaču između njenih sukanja, kreštavim papagajima i očerupanim gospodinom Kukurijem koji voli da trči u prisustvu gostiju. Sve to bilo je pomešano sa izvrsnim jelima njene kuhinje i aromatičnim poslasticama, sposobnim da naelektrišu svako nepce.
Nakon što je Trocki izašao iz njene kuće, Frida se vratila svom životu, a svi prijatelji i poznanici stekli su utisak da se konačno razvela od Dijega. Ipak, samo je Frida znala da je njihov odnos kao droga s koje je teško skinuti se, od onih koje uzrokuju doživotnu patnju. Jednostavno nije mogla prestati da daje kontradiktorne komentare o svom bivšem mužu. 
„Muka mi je od tog debeljka, sada sam srećna što živim svoj život“, komentarisala je na ručku s kolegama umetnicima. „Taj debeli starac bi sve uradio za mene, ali mi je odbojno da bilo šta tražim od njega", rekla bi zatim. A samo nekoliko minuta kasnije, nostalgično bi izjavila: „On je tako nežan, mnogo mi nedostaje..." Na tom ručku, gde se Frida pred poznanicima naprosto razlagala na različite žene, bio je i Džulijen Levi, koji je bio zaslepljen i Fridinim karakterom i njenim delom, a pokušavao je da je ubedi da izloži slike u njegovoj galeriji u Njujorku.
„To je prilika koju ne smeš propustiti, mala", rekao je Nikolas svoje mišljenje, flertujući s njom i odgovarajući na Fridin strastveni pogled, od onih koji sinu samo kad parovi umeju da uživaju u seksu.
„Zašto se zanima za moj rad? Nije ništa posebno", odgovorila je, slegla ramenima i uzela tekilu da utoli bol, haos i pritisak koji se neminovno javlja na pragu uspeha, na korak od lansiranja u orbitu.
Razvod od Dijega podstakao ju je da pokuša da obnovi svoj život s Nikolasom kao ljubavnikom. Osim toga, nedavno je čuveni glumac, poznat po svojim ulogama gangstera, platio velikodušan iznos za nekoliko njenih slika. Tako je, uprkos svojoj nesreći, postajala slikarka za svoj račun, a ne više samo darovita žena velikog muraliste. Bez Dijega, život joj se nastavio samo zbog strasti prema slikanju. Nije ostavljala nijedan izgovor kumi da prekrši obećanje.
„Ja ću ti pomoći sa izložbom", obećao joj je Nikolas. I ispunio je obećanje, i to ne samo kao ljubavnik nego i kao kolega: pomogao joj je sa utovarom i istovarom radova, s pravljenjem kataloga. Zbog toga se Frida, kada je krenula u Njujork sa svojom novom ljubavlju, oprostila samo od gospodina Kukurija, koji ju je, dok mu je govorila, gledao buljavim očima: 
„Molim te da me ne prevariš. Moraš pesmom najavljivati dolazak sunca svakog dana jer je od danas pa nadalje svaki dan veoma važan za mene.“ Zatim je krenula na svoju prvu veliku izložbu.
Nikolas je bio ponosan što je Fridin ljubavnik, a bio je i veoma zaljubljen u nju. Međutim, nikada nije uspeo da shvati da je ona pre pirotehnička igra nego devojka. Nije ni slutio da je i dalje u kontaktu s Dijegom i da ju je baš on poslao kod urednice Vašara taštine da ugovori posao. 
„Ona je divna žena, pitaj je da ti pozira i moći ćeš da joj prodaš sliku“, uveravao ju je Dijego, ljubeći je u čelo za oproštaj.
Frida je znala daje Dijego iskreno srećan zbog njene izložbe i da uživa u njoj kao ponosni otac u uspehu ćerke.
Boravak u Njujorku s Nikolasom bio je uljuljkivanje u ružičaste oblake. Osim što je uživala u dražima svog ljubavnika, vazduh slobode, koji ju je udario pravo u lice, gonio ju je da zavodi svakog koga je smatrala dostojnim da ga odvede u krevet, od galeriste Levija, do jednog starog ljubitelja slikarstva.
Veče otvaranja izložbe bilo je veličanstveno. Frida je blistala. Konačno su je zvanično prepoznali kao umetnicu, a to se dogodilo u istom onom gradu u kojem je Dijego doživeo najveći neuspeh u životu. Kritika ju je veoma dobro ocenila, a svi njeni poznanici pojavili su se u galeriji.
„Prelepa je...“, šapnula je Džordžija O’Kif Fridi, dok joj je krala poljubac u kupatilu.
„Izložba?", pitala je koketno Frida, znajući da je kraljica te noći.
„Slikarka", dodala je razmenjujući s Fridom pogled starih ljubavnika.
Nakon što su se podsetile strastvenih noći, izašle su da se promuvaju po gužvi. Spazile su Nikolasa, koji je pričao s madam Kler Lus.
„Dopada ti se? Je li dobar prema tebi?", pitala je Džordžija.
„Ne zaslužujem ga. Ja sam loša prema njemu zato što sam navikla na Dijegova
maltretiranja."
„Budi srećna, Frido! Ti si žena koja se menja. Ona koja hoda sa smrću“, oprostila se Džordžija od nje.
Frida joj je namignula i otišla da se uhvati za sigurnu ruku svog novog partnera.
„Frido, madam Kler je oduševljena tvojim delima. želi da uradiš i jednu sliku za nju“, objasnio joj je Nikolas sa osmehom, pokretom kojim je dominirao nad svima.
„Biće mi zadovoljstvo da je naslikam."
„želim da poklonim jednu sliku majci Doroti Hejl, moje najbolje prijateljice", objasnila je pomerajući čašu vina s jedne na drugu stranu, kao na vagi. „Bila je lepa i bilo bi tužno da se njeno lice zauvek izgubi. Ti je možeš ovekovečiti."
„Je li to ona što se ubila? Mogla bih da uradim eks voto“, rekla je uzbuđena Frida, srećna zbog novog izazova. Izgovorila je to na španskom, ali je videla lice madam Kler, koja se smeškala iako je ništa nije razumela.
Tako je zaista i bilo. Ĉak i da je razumela Fridu, madam Kler pojma nije imala šta je eks voto i čemu služe te male ploče oslikane na starinski način, s prikazima nesreća u kojima Bogorodica spasava žrtvu, a koje u Meksiku ostavljaju u crkvama kao zavetne ponude.
„Kako god ti smatraš da je prikladno. Tvoje slike poseduju žensku snagu koja će postići pravdu."
I sklopile su dogovor.
Frida nije ponovo čula ime Doroti Hejl sve do nekoliko sati posle izložbe, kada su ona i Nikolas završili vođenje ljubavi, u znak proslave trijumfa njene izložbe. Iscrpljeni, ležali su goli na razmeštenom krevetu, zagrljeni, gledajući kako se prva svetlost zore crveni sudarajući se s fasadama oblakodera. Nikolas samo što nije zaspao, bezbrižno ušuškan dok ga je ona nežno milovala po grudima. Frida se prekrila plahtom da bi sakrila sakatu nogu.
„Ne prekrivaj je. Sve na tebi je lepo, i mane i vrline."
„Samo bolesnik može reći da je ova moja noga lepa... trebalo bi da mi zakonom zabrane da je pokazujem svojim ljubavnicima. Zbog toga i nosim duge suknje."
„Pa sviđa mi se. Ja sam bolesnik. Ĉak mi se sviđa i ono što vi danas radite, da dajete mrtvima da jedu... Bolesno je, ali mi se sviđa."
Frida je širom otvorila oči i naglo skočila. Videla je prve zrake sunca, kao ruke diva koji se uspravlja. Zbog gužve oko izložbe i prekida s Dijegom, zaboravila je na datume, a njena izložba bila je veče uoči Dana mrtvih.
„Danas je Dan mrtvih! Moram da postavim oltar s ponudama! Šta se to desilo u mojoj glupoj glavi? Kako sam to mogla da zaboravim?" počela je histerično da vrišti.
Nikolas je ostao da leži gledajući je kako šeta tamoamo kao luda. Frida je gola skakala po sobi, skupljajući suknje i ogrlice od žada.
„Zaboravi na to, Frido, i spavaj. Sutra ćemo videti šta možemo da uradimo."
„Ne! Neće biti sutra!", vikala je iz sveg glasa stežući zube. „Možeš li da mi pomogneš? To je pitanje života i smrti!", izjavila je očajna Frida. Nikolas je mislio da je pijana pa se samo okrenuo i prekrio plahtom.
„Previše si popila. Odspavaj, pričaćemo kasnije."
Nije bilo diskusije, samo vika i udarci začinjeni gnevnim kletvama. Frida se obukla i izašla, psujući majku majčinu Nikolasu, koji nikada nije uspeo da razume taj napad histerije. Frida je strahovala da neće ispuniti svoje obećanje. Ako se kuma iznervira, mogla bi da prekine dogovor. Izašla je na ulicu koja se tek budila i protezala, spremajući se da pokrene reku pulsirajućeg gradskog života. Osećala se izgubljeno tako obučena kao Teuanka usred ogromnog grada, kao brodolomnik na ivici da se udavi.
Razmišljala je da ode na groblje i oda počast, ili da uđe u neku crkvu, ali ništa od toga joj se nije činilo dostojno veličanstva plemenite Smrti. Psovala je što bar nije ponela Knjigu o svetoj travi jer bi onda lako napravila gozbu. Međutim, beležnica je ostala na stolu u Plavoj kući.

Kada su joj se suze skupile na obrazima, na ivici da padnu i spoje se s parom iz kineskih perionica i jutarnjom rosom, ugledala je na ulici Glasnika, među žutim taksijima i svetlima vatrogasaca. Beli konj dahtao je plavu paru, što je ukazivalo na to da je stvaran. Glasnik je povukao uzde i laganim udarcem mamuza poterao konja do Fride. Namestio je revolucionarni sombrero i obišao na putu nekoliko rabina, jednog pekara, koji je stražario kraj svoje isporuke, i grupu radnika u kombinezonima, koji su raspravljali o sinoćnoj borbi. Niko se nije zaustavio da ga pogleda, iz jednostavnog razloga što za njih on nije bio tamo. Beli konj je stigao do Fride, koja je utučeno podigla pogled i pitala: 
„Dolaziš po mene, je li tako? Ona te je poslala, znam. Htela bih da joj objasniš da je reč o grešci. Nikada nisam prestala da joj ukazujem poštovanje i trebalo je da napravim ponudu. žao mi je...“ Tu joj se glas slomio. Glasnik je samo zurio u nju gladnim očima i pružio joj ruku. „želiš da pođem?“, pitala je Frida. Nije bilo odgovora. Njegova ruka i dalje je stajala ispružena. To je bila ruka izborana od pluga i polja. Frida ju je prihvatila, pozdravivši se sa svetom. Osetila je hrapave žuljeve, isečenu kožu i ogrubelu spoljašnjost. Iznenada se našla na leđima konja. Pre nego što je uspela udobnije da se smesti, vetar joj je već šibao lice.
Kada je otvorila oči, bila je iznenađena što se nalazi u nekom stanu u Njujorku. Glasnik je nestao. Frida je osećala vrtoglavicu, ali je ta mučnina brzo izbledela. Mogla je da čuje svoje disanje, tako da je pretpostavila da je još živa. Iznenadila se kada je shvatila da gleda u ženu koja se češlja. Bila je to lepa i ponosna dama, s držanjem koje imaju samo skupe glumice. Nosila je elegantnu večernju haljinu od crnog satena, ispod koje su se njene bradavice zavodljivo isticale. žena je pevušila Mrtvačev bluz, istu onu melodiju koju je zviždukala i Eva Frederik. U njenim svetlim očima, koje su gledale iz ogledala toaletnog stočića, Frida je prepoznala oči pokojnice.
„Bila sam budala što sam mislila da će sve biti bolje“, rekao je jedan glas pored nje.
Frida se okrenula i susrela sa istom prefinjenom ženom: ista haljina, ista frizura, ali ukrašena svetlucavim brošem sa žutim cvetovima. Bez sumnje, to je bila Doroti Hejl.
„Stvari nikada ne budu bolje, saznala sam to kada sam izgubila sina. Trebalo je to odavno da shvatiš, draga",  odgovorila  joj  je Frida, pomalo iznenađena, vraćajući pogled na drugu Doroti, koja se i dalje sređivala pred ogledalom.
„Kako si uspela da izdržiš toliko? Zar te ne boli duša?"
„Svaki dan."
Doroti ispred ogledala sređivala je niz oproštajnih pisama koje je već napisala. I dalje je pevušila melodiju koja je ispunjavala prazninu stana, čija samoća je bila takva da se mogla opipati.
„Svašta mi je nudila da zapečatimo dogovor, ali nisam to mogla da prihvatim. Toliko me je uplašila pomisao da će biti još bolova, da je nisam mogla držati za reč", objasnila joj je Doroti, pokušavajući da namesti mokru kosu. Iz njenog vrata počela je da curi krv kvaseći joj haljinu koja se lepila za telo. Frida je primetila da joj lobanja izgleda kao smrskana lubenica. Shvatila je da Doroti priča o kumi i o dogovoru koji se nije mnogo razlikovao od onog koji je pre mnogo godina ponudila i njoj: da nastavi da živi, u zamenu za žrtvu svake godine. Od ljubavi do zdravlja.
„Produžiti život patnjom? Postojanje za bol? Ako ti je takav dogovor ponudila, to nije loše. Na kraju krajeva, čovek se rađa da bi patio", promrmljala je Frida.
Doroti ispred ogledala stavljala je žuti ukras, koji je njeno drugo ja posle isprljalo grimiznim flekama. Frida se okrenula prema krvavoj Doroti, smešeći joj se ženstveno, i pohvalila je, kao što to žene uvek rade kada se nađu u salonu lepote:
„Baš ti je lep ukras.“
„Sviđa ti se? Hvala, poklonio mi ga je jedan od mojih ljubavnika, Isamu Nogući."
„Stvarno? Ne mogu da verujem! On je i meni bio ljubavnik!“, primetila je iznenađeno Frida.
Njih dve su se gledale, kao dve strane ogledala, ali odraz očaja bio je isti.
„Jedan od najboljih", završila je krvava Doroti nestašnim tonom.
Frida se ugrizla za usnu. Doroti ispred ogledala upravo je ostavljala grimizni otisak poljupca na oproštajnu poruku svom bivšem ljubavniku Nogučiju.
„Ništa mi ne pričaj. Dijego je mrzeo Nogučija jer sam mu rekla da sam s njim vrištala glasnije nego ikada s Dijegom."
Krvava Doroti se nasmejala. Obe su uživale. Frida je zaćutala jer je Doroti ispred ogledala graciozno pošla prema prozoru. Kada ga je otvorila, oluja je naglo ušla, zbog čega su se papiri razleteli.
„Napravila sam zabavu, pozvala prijatelje, pila i uživala. Kasnije su otišli u pozorište, da gledaju neki Vajldov komad. Rekla sam im da moram na dugo putovanje", objašnjavala joj je krvava Doroti dok se njeno drugo ja penjalo na prozor. „I onda sam se ubila. Nisam imala novca, gubila sam lepotu i šarm. A šta drugo preostaje?"
Druga Doroti malo je oklevala na ivici prozora. Zvižduk vetra odjekivao je stanom. Prsti su polako pustili ivicu prozora i nestala je u ponoru dubokom šesnaest spratova. Nije se čuo nikakav vrisak.
„Da li je trebalo da prihvatim ponudu?", upitala je tonom očaja krvava Doroti, a usta su počela da joj se pune krvlju.
„Ne znam. I ja se pitam da li je nagodba bila dobar izbor. Cena života je veoma visoka", odgovorila je Frida.
Doroti joj nije mogla ponuditi ništa više osim pogleda koji će kasnije prikazati na slici: izgubljen, ne toliko zbog lica smrti, koliko zbog lica samog života.
Frida je zatvorila oči očekujući svoju sopstvenu smrt, jer više nije čula svoje srce. Kada ih je otvorila, shvatila je da se nalazi u istoj onoj ulici u kojoj je ugledala Glasnika. Njeno srce je ponovo kucalo. U daljini, kao neki odjek, čulo se kako kukuriče petao. Bio je to gospodin Kukuri, koji je najavljivao novi dan. Setila se da je zamolila Kristinu da postavi oltar za Dan mrtvih u Plavoj kući. Izgleda da ju je sestra, koja ju je jednom podlo izdala, sada spasla.
Pluća su joj se napunila svežim vazduhom.
Okrenula se da pogleda stan u kojem je spavala njena savršena ljubav. Bio je previše lep i previše ispravan. Ljudi se ne venčavaju sa onima koji im osvoje srce. To je rezervisano za ljubavne romane i romantične filmove, ali u životu, ljudi ostaju sa osobom koja ih je dotakla, a nije ništa promenila. Zbog toga je znala da ne bi mogla ostati s Nikolasom i da će uvek biti vezana za Dijega, iako ga je i dalje osuđivala zbog izdaje. Sve je to bio deo žrtve koju je zahtevao dogovor s kumom. Uzdahnula je i odlučila da se vrati u stan, gde ju je Nik sigurno zabrinut čekao. Njena budućnost baš i nije bila svetla: sama i bez partnera. Ali njene slike će ostati. Imala je ponudu da izlaže i u Parizu. Njene četkice, ulja i boje voća biće joj jedini verni pratioci.
Tiho je otvorila vrata, da ne probudi Nikolasa koji je spavao kao beba. Skinula se, legla u krevet i zagrlila ga. Utešena njegovim ujednačenim disanjem, odlučila je da uživa dok traje. Uskoro je zaspala.
Eks voto Doroti Hejl užasnulo je madam Kler. Prvobitni poriv bio je da je uništi, ali ju je njen prijatelj Nikolas Murai ubedio da ne radi to. Ipak, naručila je od drugog slikara da obriše red u kojem piše: „Kao uspomenu za Dorotinu majku, a na zahtev Kler But Lus...“ Takođe, zbog nečega su uklonili i anđela na nebu.
Pošto je mrzela tu sliku, čuvena urednica poklonila ju je svom prijatelju Frenku Krauninšildu, velikom poštovaocu Fridine umetnosti. O toj slici više niko ništa nije čuo nekoliko decenija. Jednog dana tajanstveno se pojavila ispred ulaza Muzeja umetnosti u Feniksu, gde je i izložena.
Nik se našao u Meksiku zato što ga je Migelito Kovarubijas pozvao. Voleo je dobro da jede i uvek je razmišljao o pravom vinu uz svako jelo. Kada su mi jednoga dana doneli čili papričice i flašu tekile, spremila sam im krmenadle. Oduševio se, iako je imao stomačne tegobe zbog ljutih papričica.
 
KRMENADLE U TEKILI
LOMO AL TEOUILA
 
1 kg svinjskih krmenadli,  15 maslina bez koštice,  kriške halepenjo ljute papričice,  kriške babure, 
4 izgnječena češnja belog luka, 
čašica tekile,  kašika putera,  kašika pšeničnog brašna,  so i biber.
 
U krmenadle udenuti masline i kriške papričice i babure. Zatim ih namazati belim lukom, solju i biberom. Staviti u tepsiju sa šoljom vode, prekriti i sat i po peći na 180 stepeni. Malo pre nego što bude gotovo, preliti tekilom i vratiti u rernu. Moču od pečenja pomešati s puterom i brašnom i poslužiti s krmenadlama.

Bila je to aroma koji je prožimala samo gostionice Starog sveta, kao da
svaka šoljica kafe udara još jednu recku u istoriji koja traje još od perioda kada su Rimljani vladali tim zemljama. Frida je sedela, bolesna zbog infekcije bubrega i neraspoložena zbog nesposobnosti sakate noge. Ĉudak joj je prišao sa leđa. Osetila je kako se vazduh pomera u stranu kada on hoda, udaljavajući se od njega, bežeći od njegovog ludila i genijalnosti. Jeza joj je prošla duž bolesne kičme. Polako se okrenula i pogled joj se susreo s parom očiju koje su se pomerale kao nervozni crvi, namećući svoj nedostatak razuma. Luđačkom pogledu konkurenciju su pravili i veliki brkovi: tanki i dugački, leteli su po vazduhu kao cvetna leja. Ti brci bili su toliko moćni da je izgledalo kao da je Dalijevo telo zalepljeno za njih, a ne obrnuto. Njegov glas nije bio impresivan, nekako je bio lažan. Slika je bila očaravajuća, a karakter nimalo.
„Oči od opsidijana prizvale su morskog puža, da zajedno plešu uz jezivu simfoniju smrti", rekao je Dali pompezno, kao mačak u čizmama koji kralju pokušava da preporuči svog gospodara.
Frida je osetila jezu sličnu kao pri susretima s Glasnikom, ili onu koju je izazvalo samoubistvo Doroti Hejl. Taj glas dolazio je iz dubine uma, koji je naseljavao zajedno s čistim delirijumom.
Frida je poljubila čašu konjaka delikatnim gutljajem ljubomorne ljubavnice. Toplota alkohola naelektrisala joj je udove kada se Dali, s kapom kakvu nose markizi i gospodskim štapom iz Andaluzije, smestio u stolicu, kao da je katolički kralj isklesan u kamenu za katedralu u Santjagu de Komposteli.
„Da li znate nešto o smrti?“, pitala je Frida.
Dali se namestio u svom zamišljenom prestolu.
„Ona je ta koja daje i poseduje. Ona je ta koja odobrava, ali i uzima. Kraj je svega, ali ne i početak. Postoji zato što i mi postojimo. Jednoga dana, kada prestane da vlada, ona će završiti svoje i Smrt će umreti", recitovao je slikar.
Frida se složila s tim. Niko ne bi bolje mogao definisati njenu kumu.
„Gospođa Rivera je ovde zbog izložbe. Šteta što onaj koji je umro ne može da je vidi“, objasnio je Andre Breton, ne predstavljajući Dalija, koji je s lulom u ustima izgledao kao dosadni profesor iz engleske škole, daleko od predstave velikog vođe nadrealističkog pokreta, kako je sam sebe voleo da naziva.
„Tačno, Daliju bi se dopalo da vidi dela gospođe Rivere. Za njega bi to bilo kao da je pronašao nekoga sličnog sebi... Šteta što je umro“, dodao je pesnik Pol Elijar.
Otkako je Dali javno podržao Frankovu pobedu i prigrlio religiju dolara, njegove kolege nadrealisti odnosili su se prema njemu kao prema osobi iz daleke prošlosti, odnosno kao da je odavno umro.
Meri Renolds, partnerka Marsela Dišana, koja je ugostila Fridu u svom domu spasavajući je njenog prvog domaćina, razmetljivog i egocentričnog Bretona, približila joj se i šapnula na uvo:
„To je pravo pozorište. Komedija! Istina je da je nevin kao evnuh. Gala se lično pobrinula za kastriranje."
Frida je morala da nabaci nestašan osmeh kada je čula definiciju. Smeh ju je naterao da se okrene i ponovo pogleda kitnjastog umetnika, koji je i dalje sa svoje stolice gledao na smrtnike polubožanskim očima. Podrugljiv stav ga je malo razoružao pa je počeo da se znoji. Bez sigurnosti koju mu je pružala blizina supruge Gale, bio je bespomoćan kao dete bez majke. Breton je podigao čašu vina da bi okvasio grlo. Marsel Dišan ga je gledao s detinjim osmehom, na ivici da mu stavi pribadaču na stolicu. Pesnik Pol Elijar izvukao je lice iz svojih novina s vestima o predstojećim ratovima, a Maks Ernst naoštrio je nos da bi indigo očima pokazao na Fridu. Seda kosa starog lisca privlačila je Fridu. Uživala je u njegovom društvu i razgovoru s njim. Pored Marsela Dišana, Ernst je bio jedini pripadnik tog kruga koji se Fridi dopao. Ostatak, i to ne samo prisutni nadrealisti, već i ceo Pariz, nikako joj se nije dopadao, što je doktoru Eleseru i napisala na jednoj razglednici. Odavao je utisak propadanja, a stavovi nadrealista bili su beskorisni i potpuno besmisleni. U svojim pismima, objašnjavala je doktoru: 
 
„Ne možeš ni da zamisliš kakve su kučke ti ljudi. Gade mi se. Toliko su intelektualni i korumpirani da ih ne podnosim. To je zaista previše za moj karakter. Više bih volela da sedim na zemlji i prodajem tortilje na pijaci u Toluki, nego da se družim s ovim naduvanim pariškim umetnicima, koji previše sati provode grejući svoje cenjene guzice u kafeima.“
I upravo je to ono što su uglavnom i radili. Dišan je insistirao da je prati na prijem u njenu čast. Ostala je još jedna noć do otvaranja izložbe u Galeriji Pjera Kola. Ideja o izložbi rodila se posle Bretonove posete Meksiku. Otkako su se njegove oči zaljubile u Fridine slike, insistirao je da prikaže njena dela Francuzima. Podstakao ju je svojim predlogom, ali je to, u stvari, bila veoma loša ideja: Breton je sve to ostavio da lebdi u vazduhu. Nikada nije podigao slike koje je Frida poslala, niti je izvadio dozvole za njihov uvoz. Što je još gore, kada je već bila u Francuskoj, Frida je morala da pozajmi novac jer nije imala ni cent. Pretpostavila je da je deo nadrealističkog sna živeti s tri novčića, a izlaziti na ulicu u raskošnom odelu, kao ostareli paun. Kada je Dijegu pisala o tome kakva je situacija, razljutila ga je bezočnost Francuza. Rešio je to na jednostavan način: sledeći put kada Breton kroči u Meksiko, lično će mu prosvirati tintaru svojim revolverom.
Ipak, postojalo je i mnogo razloga zbog kojih je Frida prihvatila izložbu. Znajući svoju sudbinu, bežala je od stvarnosti. Ostavila je Nikolasa, ljubav svog života, u Njujorku, a nije imala želje da se vrati u Meksiko, gde su je čekali lanci koji su je vezivali za Dijega. Nalazila se na ničijoj zemlji, u sentimentalnoj pustinji. Zato se i uputila u Stari svet, ali zbog te odluke se svakodnevno kajala. Nedostajali su joj Murai, Dijego, porodica u Meksiku; osim toga, po dolasku se ozbiljno razbolela i prvu nedelju u Parizu provela oporavljajući se. To baš i nije bio najbolji način da se poseti Grad svetlosti.
„Vidi, vidi, vidi! Pa to je klub luđaka... Hej, Andre! Hoće li danas biti pun mesec?“, viknuo je krupan čovek koji je upao u kafe kao revolveraš s Divljeg zapada. Nosio je uzan sako bez kragne i kratke pantalone. Bio je veliki poput drveta i kiseo poput sirćeta. Dok je govorio, debeli brkovi izgledali su kao dlakavi crv koji se migolje. Pratio ga je tip ćelav kao bilijarska kugla, kome su pametne naočari sakrivale tužan pogled.
„Hemingvej i Dos Pasos“, šapnula je Meri Renolds Fridi, koju je zabavila naglost grubog čoveka. Izgledao je kao stampedo krava za kojim jure kauboji. Odmah je prekinuo zasedanje u kafeu.
„Saznao sam da jedan divan meksički cvetak hoda ovuda“, rekao je Hemingvej, klanjajući se i ljubeći Fridinu ruku pretrpanu prstenjem.
Dopustila je da je ponese trenutak, a naročito zato što je ostatak nadrealista gledao u Amerikanca kao u frape usred gozbe s jarebicama.
„Onaj ubica životinja, Kovarubijas, pričao mi je o vama", rekla mu je Frida na engleskom.
„Taj  crnja  zaslužuje  batine  zbog  karikature  u  Vašaru taštine, zarežao je Amerikanac, puckajući prstima konobarici da ga posluži.
Frida se naslađivala komentarom. Očigledno je bio hrabar. Ĉamako Kovarubijas nacrtao ga je kao Tarzana koji na grudi stavlja tonik za rast kose. To je bio besmislen i ne baš suptilan crtež. A Hemingvej je mrzeo svaku njegovu crticu. Ali to nije bilo ništa novo:
oduvek pohvale svako dobro prima, a na kritiku odgovara agresijom.
Frida je otpila liker, uprkos zabrani francuskih lekara, od kojih joj je već bilo muka. želela je da što pre okonča svoje putešestvije kako bi mogla da se leči kod humanijih doktora.
„Bez granica i ideja, okupili smo se u čast žene koja je otelotvorenje slobode", rekao je Breton, ne menjajući svoj izraz dosade, kao da je život tako mondenski da zahteva da se najpre pretvori u nadrealizam da bi u njemu uživao. „Ona je bomba upakovana u ukrasni papir."
Svi su podigli čašu. Pre nego što su nastavili s nazdravljanjem, ponovo ih je neko prekinuo aplauzom u dnu kafea. Tapšanje je zvučalo zlobno poput smeha pajaca, razdiruće kao ispovest samoubice. Svi prisutni su se okrenuli. To je bila druga grupa, čudna i netipična kao i nadrealisti: jedan ćelavi s kosim očima, u starom odelu, izgledao je kao Kinez, ali previše sarkastičan da bi to stvarno bio; pored njega Englez, previše pompezan da bi bio bogat; zatim pravi biznismen, nalickane kose, u odelu ručno krojenom po meri, s leptirmašnom; i sićušna žena, iz koje je senzualnost izbijala kao pred kraj seksualnog odnosa. „Pauvres![28]“, dobacio je s gađenjem Breton.
Grupa je privukla svoje stolice, sto i pića da bi se spojili. Mali ćelavi nasmejao se Fridi široko, pokazujući joj sve zube, i namignuo joj.
„Izgledaju kao smrdljivi sir, ali to su samo deca koja se igraju intelektualaca. Ako ih namažete na hleb, nisu toliko loši", rekao je Fridi.

Postojalo je nešto u njegovom držanju što je podsećalo na Dijega. Previše samopouzdanja i egocentričnosti da bi stalo samo u jednog čoveka. žena s kosom crnom kao katran i očima velikim kao komete pružila joj je porcelansku ruku, nežnu kao uvozna svila:
„Nin... Anais", rekla je lepotica.
Frida ju je gledala puna zadovoljstva i požude, kao parče kolača. Anais joj je dotakla ogrlicu od žada, kao četvorogodišnje dete koje se igra s majkom.
„Lepa si. Sve na tebi je lepo."
„Hvala", odgovorila je Frida na španskom.
Anais je približila lice s krupnim očima i poljubila Fridu u obraz, a zatim se udaljila, sva rumena.
„Volim tvoje slike. Prepoznala sam te s fotografija u Vogu.“
Anais i Frida su se pogledale. Nisu morale ništa da govore, razumele su se bolje nego sestre bliznakinje. Anais, žena sva u očima, izvinila se za ponašanje svog ćelavog prijatelja i zlobnih komentara na račun nadrealista.
„Izvinjavam se zbog Henrija, on je malo grub."
„On je gad", objasnila je Frida na španskom. Sa saučesništvom u punom zamahu,
nastavila je: „Ali takvi su najbolji u krevetu, zar ne?"
Izazvale su utešan smeh onih koji su ih razumeli, a njih je bilo malo. Prisutni su više bili fascinirani njenom umetnošću nego španskim šalama. Ipak, tad je i Dali izvio brkove u grimasu koja bi se u nekim delovima sveta mogla smatrati i osmehom.
„Draga, sviđa mi se što si započela razgovor o nečemu malo zanimljivijem od nadrealističkih i socijalističkih manifesta. Seks utiče na sve nas, a svaki umetničkiizraz lažan je bez slobode i ljubavi", rekla je Bretonova supruga žaklina, prelepa plavokosa lutka.
Breton je žaklinu takođe upoznao u kafeu. Skandalozno lepa plavuša, koja je sedela za stolom i nešto pisala, privukla mu je pažnju. Zamišljao je da baš njemu nešto piše. Svakako, kako se po pravilu ništa ne događa onako kako to neko zamisli, to nije bilo tačno, ali je na kraju ipak uspeo da se oženi tom lepoticom.
„ A seks je laž?" pitala je Meri.
„Seks jeste. Ipak, ne treba nam više od toga", ispravila ju je veličanstvena plavuša i poslala Fridi poljubac, prisećajući se trenutka slabosti koji im se dogodio u Meksiku.
Frida se uvek dobro osećala okružena ljubavnicima. Što ih je više imala, dobijala je i više saučesnika.
„Materinstvo ili seks?", pitala je Anais.
„Šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje?", odgovorila je pitanjem žaklina.
„Nisu svi sposobni za čudo za koje je sposobna kokoška. Neki od nas se moraju zadovoljiti drugim stvarima", uključila se Frida, shvativši da se formirao trust ženskih mozgova. „Zato se neka jaja moraju razbiti da bismo se mi pronašle." „Rovita jaja su odlična za doručak", igrala se Anais.
„A još ako su od nekog petla kokošara, još bolje."
Nakon ovog poslednjeg komentara, zavladao je muk među ženama. Muškarci su ih samo gledali radoznalo. Niko ih nije razumeo, niti je pokušao. Ipak, čisto iz znatiželje, želeli su da shvate o čemu pričaju.
„Hajde da igramo igru istine", opustio je Dišan malo atmosferu.
„Onaj ko bude odbio da kaže istinu, biće kažnjen", objasnio je Breton. Gricnuo je lulu i započeo pucajući pravo u Hemingveja: „Erneste, imaš li ti uopšte dlake na grudima?"
Svi su počeli da se smeju. Pisac je, razjaren, skočio i raširio košulju, a nekoliko dugmadi poletelo je u vazduh. Frida se odmah iznervirala kada je videla da ne razume igru i da je, kao i svaki gringo, previše ozbiljno shvata.

„Vi ste obična gomila kokošaka. Samo kokodačete. Nikada niste videli mrtvog čoveka, niti ste pucali iz pištolja", eksplodirao je iznervirani pisac. Toliko je vikao da je prosipao pljuvačku kao sveštenik blagoslove. „Ako taj nemački megaloman osvoji neke teritorije, to je samo zato što ćete mu vi to dozvoliti."
Hemingvej je izašao iz kafea jednako silovito kao što je i ušao. Frida je pomislila da će se možda vratiti preko okeana, u potrazi za snom koji su Sjedinjene Države izgubile s pronalaskom klima-uređaja. Dos Pasos je mirno ustao. Poljubio je Fridu u obraz, svečano, kao da je ikona, i nestao na pariškim ulicama.
„Anais, jesi li neverna svom mužu Igou?“, pitala je žaklina, vraćajući se u igru.
Igo, onaj s leptirmašnom, napravio je grimasu kiselu kao prokislo mleko. Bio je naivan, ali nije voleo da mu se to baca u lice.
„Kazna", odgovorila je žena sva u očima.
„Veži oči i pogodi ko te je poljubio", naredio je Breton.
Anais je skinula maramu s kose i nežno, kao indijska princeza, stavila je svilu na lice. Med, koji se prolio s tim pokretom, rasplamsao je igru. žaklina je dala znak Fridi, koja je odmah zatim prišla Anais i nežno poljubila njene usne od trešnje.
„Ima ukus začina, mente i anisa. Samo žena koja kuva može da ima ovakav ukus.
Podseća me na Kubu, vraća me u Španiju, ali ovo mesto je još divlje."
Kada je skinula maramu, dobila je poljubac u obraz. Ovoga puta od žakline.
Ta igra je bila jedan od specijaliteta nadrealista. Igrali su se jer svet više nije imao vremena da se igra. Verovali su da je, kada su svi na posao počeli da nose kravatu i aktentašnu, čovečanstvo nepovratno odraslo i izgubilo detinjstvo kada se popodne trošilo na igru. Kada se igra završi, čovek je ostario.
„želeo bih da pitam preminulog da li je bio nevin kada se oženio Galom?“, pitao je Maks Ernst najzlobnije što je mogao.
„Moje telo bilo je čisto, ali ja sam iznad telesnih zadovoljstava", promrmljao je Dali i ne gledajući ih. Njegov ponosan pogled bio je iznad njih, na samo dva koraka od najbližeg boga.
„Znala sam“, promrmljala je žaklina.
„Koliko imaš godina, Frido?“, pitao je Dišan.
Frida je okrenula lice. Pogodili su je u bolnu tačku. Celog života skrivala je godine, govoreći da je rođena 1910, s Meksičkom revolucijom. Uvek je oduzimala tri godine.
„Kazna", rekla je Frida.
Breton je podigao obrve, toliko da su mu skoro spale s lica. Bez razmišljanja, rekao je kao da traži da mu neko doda so: „Jebi se sa stolicom."
Fridine spojene obrve izvile su se i odvojile od lica. Zahtev je bio zlonameran. Ipak, sela je na pod, šireći dugu suknju u boji jabuke, kao obojeni vodopad. Počela je da miluje stolicu, suptilno i zavodljivo. Malo-pomalo, njen zanos je rastao, držeći se za parče drveta, da bi odjednom zauzela seksualni položaj i počela da vrišti kao da stiže do vrhunca orgazma. Na kraju je ustala. Obrisala prašinu s odeće i vratila se za sto.
„Ja noćas neću moći da spavam. Razmišljaću o vašoj predstavi, gospođo Rivera", rekao je Henri Miler, onaj s pametnim očima.
Frida je znala da se upravo proslavila.
„Ko kaže da je to bila predstava", odgovorila je ne mareći.
„Mogu li se stvarati dela koja nisu umetnost?" pitao je Dišan Bretona.
„Svako delo slobodnog čoveka je umetnost", odgovorio je Granelj otimajući igru.

Bio je savršen sledbenik Trockog, kao i Breton, ali njegove izjave bile su samo urlici u pustinji. Staljin ih je ućutkivao ne mrdajući prstom. Na nadrealističkom sastanku zavladala je tišina, kao da je ušao nezvani gost  a ušla je politika.
„Uzmite me, ja sam droga! Uzmite me, ja sam halucinogen!“, dramatično je povikao Dali. Zamahnuo je ogrtačem, kao toreador plaštom, i otišao marširajući.
Sastanak se pretvorio u nešto neprijatno. Frida nije bila iznenađena. Bila je naviknuta na nepristojnosti između Dijega i drugih slikara, gde je alkohola i praznih obećanja o revoluciji bilo napretek.
„Treba nam nova igra. Ova više nije zabavna“, rekla je žaklina proždirući cigaretu.
Ponovo je zavladala tišina. Okolišanje, tokom kojeg su se svi samo gledali, bilo je toliko dugo da je podsećalo na dosadnu operu. Frida je bila sigurna da su to namerno uradili, samo da naglase lažnu dramatičnost.
„Izvanredan leš!“, predložio je Breton ne ispuštajući lulu. Nije odmah bilo odgovora, samo tišina, neophodna da bi se stvorila napetost. Zatim su uzeli list papira i savili ga nekoliko puta. Grupa je prihvatila signal i ponovo su razgovarali. Počeo je Maks Ernst: na jednoj strani papira nacrtao je pola glave neke osobe, a zatim je presavio papir da bi neko drugi nastavio crtež. Igra se igrala tako da svako vidi samo kraj onoga što je nacrtao prethodni igrač, da bi mogao nastaviti linije, sve dok ne dođu do stopala. Kada rasklope papir, pojaviće se jedinstvena osoba, stvorena grupno od delova koje je svako nacrtao  izvanredan leš. I sam naziv igre bio je igra za sebe. Nastao je kada su se prvi put na isti način igrali rečima i na francuskom napisali: „Le cadavreexquisboirale vinnouveau.“[29] Frida i Dijego igrali su je kao svoju ličnu igru tokom boravka u Sjedinjenim Državama. Igrali su je ispijajući vino na boemskim okupljanjima. Frida ju je obožavala jer je oslobađala njene najčistije detinje nagone, ali ih je kombinovala s jedinstvenom prirodnom seksualnošću: uvek je crtala velike polne organe ili neke druge seksualne atribute, i uz smeh izjavljivala: „Ja sam pornografkinja!“
Za  Bretona  je  igra  bila  način  da  se  otkrije  podsvesno  kod  ljudi.  Bio  je  ubeđen da stvaranje treba da bude intuitivno, spontano, razigrano i koliko god je moguće nesvesno. Zato je uvek nastojao da se igra realizuje pod velikim dozama alkohola ili droge: što su igrači dalji od stvarnosti, rezultat je autentičniji.
„Tvoj red.“ Breton je dodao papir Fridi, koja se odmah bacila na posao.
Ozbiljnost je već zaključana u škrinju, a smeh se velikodušno poklanjao. Vino je pomagalo da se podmažu reči i veče je dobijalo oblik. Frida je predala papir sledećem crtaču. Svako je završio svoj deo. Breton je lagano razvio crtež. Prizor je većini bio smešan, ali ne i Fridi. Na slici je bila žena s velikim šeširom i velom. Neko joj je nacrtao velike mačje oči, spremne da progutaju sve pred sobom. Nosila je tradicionalnu bluzu, poput Fridine, ali s poprsjem koje se prelivalo. Dugu suknju, s prorezom na sredini, kroz koji se mogao videti njen polni organ prekriven stidnim dlakama. I na kraju, kosti na stopalima. Frida je gledala pažljivo i smireno. Crtež je izgledao kao razglednica poslata s one strane života. Barem je tad shvatila da je bila prisutna i ovde, iako je bila daleko od svog svetilišta  Dijega.
Izložba u galeriji imala je širok naziv  Meksiko, jer je Breton dodao bezbroj sitnica koje je sakupio na svom putovanju. Ali to nimalo nije zasenilo Fridu. Njena dela i dalje su bila glavna atrakcija. Otvaranje je bilo veliki događaj, kojem je prisustvovao svako ko se smatrao malo važnijim u Francuskoj. I novine su je pohvalno ocenile: „Rad gospođe Rivere predstavlja kapiju otvorenu ka beskonačnosti i kontinuitetu umetnosti." I predstavnik Luvra zaljubio se u Fridine voćne slikarske poteze i odlučio da kupi jedan autoportret za veliki muzej.
Uprkos svemu, Frida se osećala usamljeno, otuđena od tih ljudi koji se guše u svojim sopstvenim rečima. Osećala je da je negde van tog mesta. Glamurozna, u uobičajenoj odeći astečke princeze, tokom zabave posle otvaranja stajala je u jednom uglu, gledajući kako ličnosti dolaze i odlaze. Pridržavala se za čašu i ogrtač. Smatrala je da je popularnost njenih dela prekomerna i opterećujuća. Možda je to bilo previše za ženu koja je slikala samo da bi odagnala bol života. Ovakva vrsta pohvala i čestitki mogla bi da hrani Dijega, ali ne i nju.
Menjala bi sav svoj uspeh samo da se može vratiti mužu i da joj on bude veran.
„Vaša dela su kao san“, rekao joj je čovek čvrst kao hrast.
Njegova preuranjena ćelavost svetlela je kao sijalica, a prodorne oči kao dva noža, kojima su spuštene obrve služile kao zaštita, da bi mu dale ljubazniji izgled. Njegov izraz lica bio je prijatan, izraz lica apsolutnog pobednika.
„Ne slikam snove ili košmare. Slikam svoju stvarnost", odgovorila je Frida.
Pablo Pikaso ju je probo pogledom kao da u njoj pokušava da otkrije tajnu njenih dela. Otkrio je da je ona sama bila platno, pažljivo oslikano svakom godinom života.
„Oduvek sam govorio da kvalitet jednog slikara zavisi od toga koliko prošlosti nosi sa sobom."
Frida se nasmejala. Možda je pokušavala da flertuje s Pikasom, a možda je samo tražila prihvatanje u neprijateljskom svetu. Uspela je u oba.
„Moj život je moja umetnost. Započela sam sve to da bih oterala dosadu i bol. Sada tvrde da sam nadrealista."
„Vidi, lepa... i ja sam želeo da postanem slikar, a postao sam Pikaso."
Frida mu je poklonila ljubazan osmeh. Njene tanke usne izvile su se u polumesec, zasenjujući boju grimizne suknje. Pikaso je bio očaran.
„Ti si tužna. Tvoje oči su iskrenije od tvojih slika“
„Vraćam se u svoju zemlju i moram doneti neke odluke. Ne znam šta sledi. Ne znam šta da radim.“
„Ako unapred znamo šta ćemo tačno raditi, čemu to onda uopšte raditi? Kada bi postojala samo jedna istina, ne bi postojale stotine slika na istu temu“, odgovorio joj je slikar, uzeo je za ruku i poveo kroz gomilu koja se divila njenim delima. „Majka mi je pevala neku špansku pesmu koja ide ovako: Nemam ni oca ni majke koji bi trpeli moj bol / Ja sam siroče..." Pikasovo pevanje bilo je prijatno. Frida je bila oduševljena melodijom.
„Ako me naučiš tu pesmu, pevaću ti meksičke pesme. Od onih uz koje bol u duši vri... A ako nas zatekne jutro, pripremiću ti i meksički doručak. Dobićeš enčiladu i beli pasulj", ponudila ga je Frida, a on je prihvatio klimanjem glave.
Noć je protekla u razgovorima koje su delili s nadrealističkom grupom. Za Fridu je Pikasovo prihvatanje bilo nešto posebno. Pratio ga je glas da je užasno strog kritičar. Bio je stari mrgud pred njemu stranom umetnošću, ali čak i tako, otkako su se upoznali na izložbi, pa sve do trenutka kada je Frida krenula u Meksiko, nekoliko dana kasnije, za nju je imao samo reči hvale. Bio je stalno pored nje, pokušavao da je navede da se oseća bolje, da je uteši poklonima. Fridin najdraži poklon bio je par zlatnih minđuša u obliku malih ruku. Kada ih je primila, Frida je pokušala da mu objasni da je okružuje smrt i da odavno živi pozajmljeno vreme, ali Pikaso joj je, ne obraćajući pažnju na njenu priču, samo rekao:  „Zapamti, sve što se može zamisliti, to je i stvarno!"
  
Kada putujem, iz Meksika mi najviše nedostaje buđenje uz miris kafe s cimetom I masti u tlganju, u kojem se prži dobar doručak. To je uvek vesnik početka novog dana i sećanje na to koliko je prethodni dan divan bio.
 
½ šolje ulja, 
4 jajeta, 
4 tortilje, 
2 kuvana paradajza,  jedan prstohvat origana,  12 ljute pečene ljute papričice, 
1 kašika crnog luka iseckanog na kolutove i  ¼ kašičice sitno iseckanog belog luka.
 
Paradajz samleti zajedno s orlganom, paprlčicama, belim lukom, solju I malo vode. Tortilje provući kroz vruće ulje da bi omekšale, vodeći računa o tome da ne dobiju zlatnu boju. Zasebno, na vrelom ulju Ispržiti jaja tako da žumance ostane celo. Tortilje staviti na tanjir, preko njih staviti pržena jaja i preliti vrućim sosom od paradajza; na kraju dodati kolutove crnog luka.

na početku četrdesetih, oluja se spustila na Kojoakan. To nije bila prirodna već  aš kao što mu je Frida rekla dana kada su se rastali, jedne majske noći na
politička oluja. Grupa Staljinovih pristalica, uključujući i slikara Davida Alfara Sikeirosa, napala je sobu Trockog mašinkama i ispalila stotine metaka. Nikada nisu ni pomislili da je stari komunista u tom trenutku sanjao prizor koji mu je Frida opisala i da je bio upozoren da će umreti od metka. Tako je, čim je čuo buku točkova kako se zaustavljaju pred kućom, praćenu škripom kočnica, koracima i vratima koja se otvaraju, znao da je to znak pa je odmah skočio na Nataliju. Zajedno su se srušili iza kreveta mnogo pre nego što je počelo rešetanje. Nije ih okrznuo ni jedan jedini metak. Nadživeo je svoj čas, a Smrt je ispunila svoj deo dogovora.
Dijego je postao jedan od osumnjičenih i morao je da beži. Pomogle su mu njegove dve ljubavnice: Polet Godard, bivša supruga Ĉarlija Ĉaplina, i Irena Bohus. Sklonio se u San Francisko i slikao mural, ne osvrćući se na ono što se dogodilo u Meksiku.
Trocki je od atentata imao osećaj da je Frida u svemu bila u pravu i da ga je viša sila poštedela smrti. Međutim, zato je postao nepažljiv i u kuću pustio Merkadera, kojeg je nekoliko puta sreo u Fridinoj kući u Kojoakanu. Španac je rekao da je došao da ga pita za mišljenje o nekom rukopisu. Dok je Trocki čitao beleške, razabrao je preko okvira naočara siluetu svog ubice, kako podiže alpinistički pijuk i zabada mu ga u lobanju; a iza njega je ugledao ženu sa širokim šeširom, u čipkanoj haljini i s mrtvačkim osmehom  gospodaricu kraja, kosačicu života. Smatrao je da ga je prevarila. Produžila mu je život tek nešto malo. Da je imao vremena, opsovao bi, ali pijuk se zario u njegovu glavu, koja se raspukla kao lubenica. Ipak, Trocki je umro tek u bolnici.
Policija je znala da je Merkader Fridin poznanik. Ĉak ju je posetio u Francuskoj, dok je spremala izložbu. I njoj je bilo čudno što ju je samo pitao dve-tri gluposti, a zatim netragom nestao iz njenog života. Ipak, svi pogledi bili su upereni u princezu u teuanskoj nošnji. Ljudi u uniformama preplavili su Plavu kuću kao morski talas, uhapsili bolesnu Fridu i Kristinu, koja je decu morala da ostavi samu kod kuće.
Zatvorili su ih u vlažan i mračan zatvor, koji je smrdeo na urin. Frida i Kristi nisu reagovale na ispitivanja, nego su molile da pošalju nekoga da pazi na decu. Ipak, kao i svaku apsolutnu moć, kod koje oni s novcem dobijaju sve usluge, a siromašni samo šamare, policiju nimalo nisu ganule njihove suze, već su još i pritegli konopac, da vide hoće li im mučenje slomiti duh.
Nakon maratonskog ispitivanja, posle kojeg nisu dobili odgovore na osnovu kojih bi mogli da sprovedu zakon, Fridu su ponovo vratili u ćeliju, kao kad psa zatvorite u zadnje dvorište. Kada je mesec u poslednjoj četvrtini dotakao tamni plašt, a noćni vetar oživeo, tek tada je Frida uspela da se otrgne od plača. Licem okrenuta ka zemlji, razmišljala je da bi sada, samo kad bi mogla, ubila svog petla, čisto da im ne pruži zadovoljstvo da je zaključaju do kraja života.
Vetar je duvao kroz rešetke, hladeći dušu već slomljene slikarke. S mesečinom je u ćeliju stigao i san. Frida je podlegla umoru i nesreći. Njen um se odbio o zidove i odleteo na mesto koje nije bilo ništa manje tamno, ali joj je bilo draže. Tamo je bilo upaljenih sveća, razbacanih levodesno, posađenih bez ikakvog razloga na sve strane; a u pozadini se presijavalo nebo boje divljeg duda, u nijansama roze šećerne vune.
„Ovo je tvoja kuća, Frido, dobro došla!“, rekla je žena s velom. Frida je ustala, otresajući bol s kostiju i hrabrosti.
„Moj život je sranje. Svaki put kad pokušam da ispravim neku grešku, spotaknem se o još veći kamen. To nije dobar način da se živi, samo da se umre“, gunđala je Frida.
„Koliko se ja sećam, Frido, u dogovoru nismo pominjali zadovoljstvo i sreću“, primetila je kuma.
„Ali trebalo je da me upozoriš na ovo, jer život bez života beskoristan je kao i materica bez rađanja. Što si mi, uzgred, takođe velikodušno darovala*', kritikovala ju je Frida.
žena s velom joj je pomilovala prljavo lice, sažalivši se na njene patnje.
„Ostalo ti je još mnogo da živiš, Frido. Pogledaj ovu sveću, to je tvoj život. Plamen će sijati još mnoge noći", objasnila joj je Kuma, pokazujući joj sveću pored nje, koja je gorela vatrenim plamenom. Frida je znala da je to njen život; uopšte nije izgledalo kao da će se uskoro ugasiti.
„I šta sad da radim?"
„Udaljila si se od svoje sudbine, od užadi koja te održavaju u životu. Pokidane niti doneće ti samo još više nesreće. Pogledaj unapred, priznaj svoje stanje i blistavi svet te čeka", rekla je carica mrtvih.
„Koja je moja sudbina?", pitala je Frida.
„Ti već znaš gde se nalazi", odgovorila je kuma.
Frida se probudila kada je čula škripu zatvorskih vrata. Pustili su je posle dva dana. Policija nije otkrila dovoljno da bi je optužili, a to što su je držali u zatvoru prouzrokovalo je protest cele svetske javnosti. Takođe su i Dijega oslobodili svih optužbi i pozvali ga da se vrati u zemlju. Ubica Merkader dobio je zatvorsku kaznu, a u SSSRu je odmah proglašen nacionalnim herojem.
Dok je slikao mural u San Francisku, Dijego je unajmio telohranitelja da ga čuva. Nije strahovao toliko od policije koja ga sumnjiči za saučesništvo u ubistvu Trockog, već da će ga ubiti u znak odmazde zato što je pomagao Trockom. Možda su se zbog toga njegova politička ubeđenja okrenula kao vetrokaz pa je odjednom prigrlio Staljinov komunizam. Nadao se da će tako umiriti neprijatelje. U to vreme je saznao za Fridino teško zdravstveno stanje: zbog kratkog boravka u zatvoru, bila je veoma bolesna i, po preporuci meksičkih doktora, pred hitnom i teškom operacijom. Da li je moguće da je on kriv za to, jer on ju je ostavio samu, prepuštenu sudbini? Uz konsultaciju s jedinim čovekom kojem je Frida bespogovorno verovala, s doktorom Eleserom, odlučio je da uradi sve što može za svoju ženu. Doktor ju je telefonom pozvao da dođe u San Francisko.
Frida je prihvatila iako je podozrevala da Dijego kuje neki plan. Doktor je u svom pismu prokomentarisao: 
 
„Dijego te mnogo voli, a i ti njega. Takođe je istina da pored tebe ima još dve velike ljubavi: slikanje i žene uopšte. Nikada nije bio monogaman, niti će to ikada biti. Ako misliš da možeš prihvatiti stvari takve kakve jesu, da živiš s njim pod ovim uslovima, da sputaš svoju ljubomoru prirodu u korist rada, slikanja, ili čega god što bi ti pomoglo da mirno živiš i da ti zaokupi vreme toliko da uveče budeš iscrpljena, onda se ponovo udaj za njega."
 
Dijego ju je sačekao na aerodromu s ogromnim buketom cveća, dobroćudnim osmehom i željom da se po drugi put spoji s njom. Frida je zagrlila svog bivšeg i budućeg muža i njegovu želju da ostanu zajedno. Nije bilo mnogo prostora za improvizacije. U zatvoru je shvatila da je zauvek spojena s tim divom-žabom.
Doktor Leo ju je primio kod sebe u bolnicu. Već posle mesec dana, Frida se osećala raspoloženo da nastavi put, gde god da je on vodio.
„Šta je ovde?“, pitao je Dijego nervozno, sumnjajući pomalo u Fridin razum. Ona je teško hodala zbog bolesti.
„Ne verujem  da  ovde  ima  mnogo  ponuda.  Recimo  da  je  to  previše  ličan meksički praznik", priznao je doktor Eleser, koji je nosio korpu punu posuđa i jela.
Dijego je dahtao kao vo, takođe noseći jednu korpu, dok je Frida proveravala imena na grobovima sa izbledelim spomenicima.
„Pronašla sam je, evo je“, pokazala je Frida staru nadgrobnu ploču obraslu mahovinom.
Dijego je odmah pustio korpu da padne na zemlju, a doktor je svoju spustio na drugu grobnicu. Sunce je počelo da se krije. Groblje je bilo pusto, bez obzira na to što je bilo veče uoči Dana mrtvih. Brzi američki život nije ostavljao mesta za sećanje na one koji odmaraju u grobnicama.
„Očisti ga pre nego što staviš sveće, Dijego", rekla je Frida šireći stolnjak po grobu.
Doktor joj je dodavao jela koja je skuvala uz pomoć medicinske sestre. Frida ih je prihvatala uživajući natenane u mirisu svakog.
„Praseće pečenje, u čast mama Matilde. Volela ga je s tortiljama“, objasnila je smeštajući ga u centar, u blizini sveća koje je Dijego palio.
„Ova rebarca su moja“, šalio se doktor predajući joj jedan tanjir.
Frida ga je stavila sa strane, kao srce koje se nudi nekom prehispanskom bogu.
„Umirem od gladi, Friduča. Zar ne smem ništa da jedem?“, gunđao je Dijego.

„Prestani da kukaš i dodaj mi ostatak", naredila je Frida pokazujući termos sa atoleom i korpu sa astečkim kolačem, koji je napravila od sastojaka koje je Dijego kupio u Latinskoj četvrti.
Frida ga je zamolila da nabavi pulke, ali to je u San Francisku bilo nemoguće. U nedostatku pulkea, donela je flašu votke, koju je sipala u čašicu i spustila na oltar. U tišini se prisetila Trockog, njegovog prekinutog rada i nepokolebljive političke vere. Pomislila je da su ga ubili kao i Isusa: samo zbog uverenja, što je bila prava šteta jer je takvih ljudi sve manje.
„Ovo će biti prvi put da dižem oltar za mrtve u mojoj zemlji. Nedavno sam bio u Packuaru da vidim ponude za Dan mrtvih, ali nikada nisam ni pomislio da ću postavljati oltar ovde, u ovom gradu“, rekao je doktor, gledajući kako se dim tamjana meša s dimom duvana koji su pušili.
„Kada bi tvoja zemlja smrt posmatrala malo vedrije, a život malo ozbiljnije, bila bi manje ratoborna", izjavila je Frida zadovoljno.
Ĉinilo se da joj se život vraća. Dijego je klimnuo glavom, prihvatajući njene reči. Da bi sprečio doktora da se raspriča, ukrao je Fridi poljubac pun ljubavi. Ona se naslađivala poljupcem kao da je slatkiš,
„Imam nešto za tebe“, šapnuo je Dijego Fridi.
Slikar je iz džepa pantalona izvadio mali drveni autić. Njegova originalna boja bila je sjajno crvena, ali sada je bio izgreban, istrošen i potamneo. Nije bilo sumnje da je to bio onaj isti automobilčić koji je upao u kanal u Sočimilku onog dana kada je Frida otkrila aferu između Dijega i njene sestre. Isti onaj koji je poklonila Dijegu pre mnogo godina u Tepostlanu. Onaj u kojem je zatvorila ljubav prema svom mužu. Frida je bila iznenađena.
Bilo je nemoguće da je to taj isti autić, ali već je naučila da živi u nadrealizmu.
„Autić? Ali... kako je to moguće... izgubio se u vodi?“, promucala je Frida.
„Ti si onog dana otišla besna. Naš splavar, videvši da si se naljutila, pomislio da je to zato što ga je tvoj sestrić ispustio. Skočio je u vodu, pronašao ga i dao mi da ti ga vratim. Naravno, nije ni pretpostavio da si se ti naljutila iz potpuno drugog razloga", objasnio je Dijego.
„I sve ovo vreme si ga čuvao?”
„Nisam mogao da ga bacim. On je deo tebe. Ĉuvao sam ga sve ovo vreme. Mislim da bi najbolje bilo, ako ćemo se ponovo venčati, da ga sada ti čuvaš", stavio je igračku u Fridine ruke, preklopio ih i nežno poljubio.
Doktor ih je posmatrao, zadovoljan što je ovome i lično doprineo. Požurio ih je:
„Vreme je da idemo. Ovi mrtvi me plaše. Ako stvarno izađu da probaju tvoja jela, ne želim da budem prisutan."
„Doktore, budi siguran da će izaći, u to nema sumnje", rekla mu je Frida oslonjena o Dijegovu ruku.
Vratili su se na put, ostavljajući sveće da obasjavaju jela, pozivajući stanovnike podzemlja da uživaju u njima. Na nadgrobnoj ploči još su se mogla razabrati urezana slova  Eva Marija Frederik.
U decembru su se Frida i Dijego venčali po drugi put. Ceremonija je bila kratka i jednostavna, toliko lišena bilo kakve pompe da je Dijego tog dana otišao da radi na muralu. Kasnije su proveli dve nedelje putujući po Kaliforniji. Kada se vratila u Meksiko, više nije osećala bolove i težinu svoje bolesti. Frida je u Plavoj kući spremila sobu za Dijega. Kupila je široki krevet, koji će moći da izdrži titana, namestila ga tankim, čipkanim plahtama i jastučićima izvezenim njihovim imenima. Nekoliko dana kasnije, Dijego je došao da zauzme svoje mesto, napravivši od kuća u San Anhelu studio, gde je svakodnevno odlazio da radi. Iz dana u dan gradili su spokojnu rutinu, koja daje sigurnost svakom bračnom paru, s dugim doručkom i večerama koje su obično delili s prijateljima i porodicom. život je ponovo počinjao. Smrt je mogla da čeka.
Udala sam se za Dijega po drugi put. Nije bilo isto. Nije bilo ni bolje, ni gore. Dijego je svačiji i nikada neće biti samo moj. Ipak smo stavili potpise na papir, kao da šaljemo pismo poštom, pismo puno nada i iluzija. A znali smo da nikada neće stići na odredište. Dijego je moj samo na trenutke. Ako mogu da živim s tim, onda ću moći da živim I sa ostatkom svog života, makar on bio i najgori na svetu.
Tog dana sam spremila jedno od onih jela koja sam mu nosila dok je radio na muralima  mančamanteles. Seli smo da jedemo nasmejani, kao da se između nas nikad ništa loše nije dogodilo.
 
MANČAMANTELES
MANCHAMANTELES
 
300 g svinjskih krmenadli, 
1 svežanj aromatičnih biljaka[30], 
½ pileta isečenog na komade, 
3 ančo paprike, očišćene od semena i potopljene u vrelu vodu da omekšaju, 
3 mulato srednje ljute paprike, očišćene od semena i potopljene u vrelu vodu da omekšaju, 
1 velika glavica crnog luka,  2 pečena i oljuštena paradajza,  svinjska mast za prženje, 
čorba u kojoj su se kuvale piletina i krmenadle, 
3 očišćene i iseckane breskve, 
1  očišćena i iseckana kruška, 
2  očišćene i iseckane jabuke, 
1 očišćena i iseckana banana, kašičica šećera i so.
Krmenadle staviti da se kuvaju u slanoj vodi, zajedno sa svežnjem aromatičnih biljaka. Na pola kuvanja dodati i piletinu. Kada se sve skuva, procediti supu i iseći krmenadlu. Zasebno samleti paprike s lukom i paradajzom, procediti i dobro propržiti na masti. Zatim dodati u njih supu u kojoj se kuvalo meso, ostaviti da provri, a onda dodati piletinu, krmenadle, breskve, kruške, jabuke i banane; začiniti i solju i šećerom. Ostaviti da ključa još nekoliko minuta i služiti odmah, dok je vrelo.

Ĉak i da neko uspe da objedini ljubav i seks edino što sam u životu naučila jeste da se niko ne venčava s ljubavlju svog života,
u svom bračnom partneru, opet ne znači i da će biti i srećan“, rekla je Frida svojim učenicima.
Razmišljala je, kad već drži predavanja, da je bolje da svoje učenike nauči nečemu korisnom, nečemu što će im zaista pomoći u životu. S vremenom će već i sami naučiti da slikaju, to će doći samo po sebi.
„Dopustite da mirno sažvaćem ovo što ste upravo rekli, jer ove istine dolaze na teži način“, odgovorio je jedan od fridista, koji je ležao među skelama i kofama i oslikavao zid.
„Nemoj komplikovati. Osoba s kojom ćeš imati najbolji seks biće daleko od idealne predstave žene koju zamišljaš kao suprugu. Zbog toga ti otvaram vidike", ponovila je Frida ispuštajući dim cigarete.
Ona je sedela u stolici, uživajući u radu svojih učenika. Nisu se nalazili u učionici, već u čuvenoj pulkeriji La Rosita, nekoliko ulica od Plave kuće.
Pulkerije su bile okupljališta sirotinje i pijanica. Publika je obično stizala po podne, kada bi radnici s gradilišta u hordama nagrnuli da svoje oskudne nadnice potroše na snove u izmaglici pulkea. S vremenom, ovi centri nestašluka i poroka postajali su oslikani bezbrižnim i smešnim prizorima. To je bio način da se lepo prikažu bez licemernog prerušavanja, da se okite na seoski način. Međutim, sa osavremenjivanjem
Meksika, koji je želeo da se otarasi seljačkih haljina i da se ukrasi šeširom i kravatom, vlada je naredila da se sve te slike prekreče. Tako je Frida, saznavši da su njeni učenici zainteresovani za tehniku slikanja murala, jer su uglavnom pohađali i Dijegove časove, zatražila dozvolu vlasnika La Rosite da potpuno besplatno ponovo oslikaju zidove pulkerije; Frida i Dijego donirali su četkice, boju i sav potreban materijal. Bilo je zabavno, prava umetnička avantura, nadrealno ludilo koje je osmislila Frida. Kad je već želela da sprovede u delo svoju ideju o umetnosti za narod, od pulkerija nije bilo boljeg mesta za to.
Učenici su bili veoma mladi i skoro svi skromnog porekla. Upisali su se u Školu za slikarstvo i vajarstvo, poznatu kao La Esmeralda, po imenu ulice u kojoj se nalazila. U njoj su se sastajali najveći umetnici, koji su na tom idiličnom mestu delili svoje ludilo stvaranja i podučavali kreativnu omladinu; projekat je bio tako nesvakidašnji da je bilo više profesora nego đaka, a ovi su mahom bili deca radnika i zanadija, zanesena snovima o boljem životu. Nastavnici su ih podsticali da izađu na ulice i ovekoveče ono što vide. U tom rasadniku znanja postojala je, naravno, i velika porcija politike, društvenih govorancija i predavanja o radničkim pokretima. To je bio san snova za velike umetnike tog vremena, kakvi su bili Dijego Rivera, Marija Iskijerdo, Agustin Lazo i Fransisko Zunjiga. Kada se Frida Kalo pojavila kao profesorka, izazvala je pravi šok, uglavnom zbog svog izgleda teuanske carice, čiji su šareni šalovi i duge suknje toliko odudarali od grubih teksaskombinezona ostalih profesora u staroj zgradi u La Esmeraldi, i komplikovane punđe upletene trakama u nijansama sumraka.
„Šta vi radite da vam prođe vreme, Frido?“, pitao je jedan od njenih učenika, koji je posipao oker boju kao da mu je slučajno ispala kanta.
Frida je najpre u ustima okusila pitanje, kao neko ko treba da proba novo jelo, a da bi ga začinila, povukla je nekoliko dimova cigarete. Rekla im je:
„Deco, reći ćete da sam danguba jer vreme provodim zaključana u vili zaborava, navodno se lečeći od mojih bolesti, koje me samo gnjave i osiromašuju. Kada stignem, u slobodno vreme slikam. Kažem kada stignem jer vila zaborava neće sama da se održava: moram da pripremim hranu i druge stvari koje Dijego voli da su mu lepo servirane. Kada bi moglo, verovatno bih morala čak i hranu da mu žvačem. Viđam samo vas i moju ludu družinu. Neki od njih su obožavaoci, a drugi proleteri. Za njih uvek valja spremiti tekilu i hranu. Radio mrzim, novine su grozne, a ponekad u ruke uzmem detektivski romani. Sve više mi se sviđaju pesme Karlosa Peljisera i Volta Vitmana, oni su pravi pesnici.“
Njen odnos sa učenicima bio je vrlo čudan. Ona sama bila je uverena da je totalno haotični učitelj, a pritom nije propuštala priliku da ocrni svoja sopstvena dela. Ipak, bila je jedinstvena i imala je dar da zaokupi pažnju. Bez obzira na to šta je govorila, svi su slušali. Njeni monolozi bili su začinjeni radošću, humorom i strašću za životom. Govorila je jezikom ulice, prošaranim narodnim idiomima, ironičnim i jedinstvenim. Pošto se sad pored Dijega osećala smireno, mogla je malo da zaboravi i pobegne od tuge i bolova. Osećala se kao da je ponovo rođena. Umesto da pokušava da podnese svet, prihvatila je svoju bolesnu stvarnost, uživajući u svakom udahu vazduha.
„Bili ste u Gringolandiji? Kakva je?“, pitala je jedna od njenih učenica.
„Vidi, ljudi su svuda mazge, ali za razliku od Meksika, bore se direktno, bez zabadanja noža u leđa, dok smo mi ovde neiskreni, a svinjarije su nam na redovnom dnevnom repertoaru. Oni su svi licemeri, znate već, very decent, very proper... Ali svi do jednog su lopovi, kučkini sinovi. Sve rešavaju ispijajući koktele: i prodaju slika, i objavu rata. „Zato živite ovde...“
„Ne, nego zato što je Dijego ovde“, rekla je sa osmehom. „Naravno, i zato što ovde mogu da pojedem dobre kesadilje, poput onih koje prodaju pored crkve. To takođe doprinosi."
Frida je tvrdila da ona ne može biti učiteljica svojim učenicima, već da im je samo starija sestra. Toj grupi učenika iz siromašnog kraja pružala je majčinsku ljubav koja im je bila uskraćena. Ĉim se smestila u učionicu, okićena kao cvetna bašta, rekla im je da nikada nije mislila da će moći biti učiteljica jer i sama još uči o slikarstvu. Upozorila ih je da je slikanje nešto najlepše u životu, ali da ga nije lako upražnjavati. Da moraju da nauče tehniku i samodisciplinu. Završila je rekavši da je sigurna da ne postoji učitelj sposoban da podučava slikanje, jer se ono oseća i uči srcem. I bez daljeg odlaganja, izvela ih je napolje, kao ptica koja gura svoje ptiće da nauče da lete. Dala im je četkice i pokazala im je da je svet inspiracija.
„Ĉuj, Crni, ovde ti je ovo lice ispalo malo ružno", pokazivalaim je samo delove za koje je smatrala da su loše urađeni. Ne govoreći više ništa, ostavljala je učeniku da sam popravi kako zna i ume.
Nikada nije uzela olovku da bi ispravila neku crtu. Osećala je da bi to bio nedostatak poštovanja prema njenim fridistima. Svako od njih morao je da pronađe svoj stil učeći sam na svojim greškama. Možda bi umetnost bila mnogo zanimljivija da je postojalo više učiteljica poput Fride.
„Pogledajte samo! To je lično učiteljica Frida sa svojom dečicom", vikao je u pozadini čovek u odelu, s leptir-mašnom s besprekorno plavim čvorićima.
Oči su mu bile pametne, a osmeh je poklanjao besplatno. Hodao je drsko i veselo. To je bio stari Fridin prijatelj, Ĉamako Kovarubijas.
„Momci, pazite, nebo će se srušiti! Najbolji karikaturista, hroničar, etnolog i antropolog Meksika, odlučio je da prođe zemljom proletera, i što je još gore, čak će se počastiti i dobrim lekovitim pićem od mameja[31]“, predstavila ga je Frida sa osmehom.
Nije ustala da ga pozdravi. Umesto toga, Migelito se nagnuo da je srdačno zagrli. Privukao je stolicu i poručio pulke od vlasnika, koji se, kao pravi radoznalac, pravio da čisti stolove da bi mogao da prati šta ta luckasta omladina radi u njegovom čuvenom lokalu.
„Dijego je u San Anhelu, možda ćeš ga zateći kako muva neku novinarku, ili kako priča priče za malu decu nekom političaru.“
„A ne, ovog puta sam došao tebe da vidim", odgovorio joj je Ĉamako i potapšao je po ramenu.
Naime, godine su gadno nagrizle umetničino telo. Nije bilo dana bez bola. Možda je njeno srce bilo obnovljeno ponovnim sklapanjem braka, ali ostatak tela se, izgleda, raspadao.
„Kaži mi iskreno, jesi li došao samo iz radoznalosti? Znam da svi pričaju o mojoj ludoj ideji da oslikam pulkeriju i da već žele da me smeste u ludnicu.“
„Delom me je ovde dovela i radoznalost, a moram da priznam da je u punom zamahu“, rekao joj je njen prijatelj i dao joj kutijicu, koju je ona otvorila kao daje rođendanski poklon.
Frida je stalno bila okružena ljudima jer joj je bilo neophodno da uvek bude u društvu. Zato je insistirala na tome da i dalje priprema hranu i organizuje druženja  sve samo da bi ubila samoću. Ĉamako je bio stalni gost na večerama, a zbog njegovog obrazovanja, inteligencije i duhovitosti, uvek joj je bilo zadovoljstvo da ga sluša dok priča. U kutiji se nalazio lep predmet od crnog drveta  žena s bujnim grudima. Predmet je bio prijatan na dodir, kao da je od svile. „Lepo je.“
„To je s mog putovanja na Bali. Pre neku noć, kada si pričala o smrti, navela si me da se setim Hine. Pomislio sam da bi volela da je imaš."
Pakt koji je imala s kumom ulivao joj je dovoljno poverenja da ispriča svoje utiske. Volela je da se šali na račun Smrti. Izazivala ju je i rugala joj se, znajući da je sigurno odnekud sluša.
Na iznenađenje svih momaka, pojavila se i žena lepog držanja, koja je hodala kao labud. Svaki njen pokret delovao je kao komplikovan plesni korak. Nosila je pregršt kesadilja uvijenih u papir. Aroma pogača s mesom širila se među paprikašima i sosovima i pratila je kao kuče gazdaricu. Na ovoj crnki s elegantnim očima, koja je delila masne kesadilje Fridinim učenicima, nije postojalo ništa nesavršeno. Rosita je već bila proslavljena plesačica kada se udala za Ĉamaka, a interesantno je da je karikaturista baš zbog nje počeo da se povezuje s milionerima koje je crtao. Ipak, Ĉamakove vene bile su ukorenjene u narodu, u ženama i deci, u pacifičkim ostrvima, u džez večerima u Harlemu i u indijanskim selima njegovog rodnog Meksika. Tako je i ona uronila u ovaj boemski ambijent. Bila je princeza rulje i uživala je u toj poziciji. Rosita je glasno poljubila Fridu i, ljubazno se smešeći, stavila kesadilje pored nje.
„Znala sam da ćeš nam dati da pijemo, a na prazan stomak bismo sigurno popadali", Objasnila je žena koja je takođe volela meksičke specijalitete. „Zato sam donela i hranu tvojim učenicima. Ne može da se živi samo od slikanja."
„Ĉitate mi misli, naročito što se tiče kesadilja. Samo u Kojoakanu znaju da ih naprave", rekla je izvlačeći jednu slasnu i masnu kesadilju uvijenu u papir. Pažljivo ju je odmotala i prelila sosom. „Trebalo bi da rade, a ne da ovde dangube sa mnom... Migel mi je pričao o ovom poklonu."
„To je iz maorske mitologije, zove se Hinenuitepd, odnosno Velika Noćna žena", objasnio je karikaturista sedajući pored Fride. „Ona je boginja smrti, udata za boga Tanea. Kada sazna da joj je Tane takođe i otac, beži u zemaljski svet.“
„Zamisli to đubre! Dakle, to se dešava i u najboljim porodicama", začinila je humorom Frida.
Rosita se nasmejala pokazujući svoje bele zube. Bračni par Kovarubijas znao je da uživa u smehu, hrani, plesu i svemu drugom što ih je okruživalo  a najviše u životu. Ko ume da se smeje šalama, uvek je dobro društvo, pomislila je Frida.
„Dobro, priča se da je tom bogu zatrebala žena. Tražio ju je svuda, ali na kraju ju je izvajao od crvene gline i oženio se njome. Izgleda da su živeli srećno, ali jednoga dana, dok je Tane bio odsutan, ona je počela da se raspituje ko joj je otac. Kada je saznala da joj je muž istovremeno i otac, pobegla je daleko, postiđena. Kada se Tane vratio, rekli su mu da je pobegla. Pokušao je da je stigne, ali ga je Hine zaustavila i rekla: „Vrati se, Tane. Ja ću sakupljati našu decu. Dopusti mi da ostanem na zemlji." Tane se vratio u gornji svet, dok je Hine ostala dole, donoseći smrt svetu. Jedan čovek, Maui, pokušao je da ljude načini besmrtnima puzeći preko Hininog tela dok je spavala, ali ptica u letu, zagolicavši je repom, probudila ju je i ona ga je slomila svojom vaginom. Tako je Maui postao prvi čovek koji je umro."
„Ubili su ga vaginom jer je zagolicao boginju? Ta žena baš nije imala smisla za humor!"
„Curo, i mi umemo da budemo kučke. Treba samo da nas dotakne pogrešno pero", rekla je Rosita. Migel Kovarubijas je ustao i glasno se divio muralu. Bio je sav šaren. Posedovao je Riverin stil, ali je svežinu primitivizma dodala Frida. To je zaista bilo objedinjenje dva stila bračnog para Rivera, oživljeno u duhu njihovih studenata.
„Rekli su mi da ti je predsednikova žena naručila sliku", dobacio je Ĉamako, ne okrećući se da pogleda u žene.
„Ništa mi ne pričaj, iznervirala sam se. Rekla je da želi mrtvu prirodu s meksičkim voćem, a onda mi je vratila sliku odmah sledećeg dana. Verovatno je bila previše seksualna za ukus uzvišenih političara", zarežala je Frida.
Počela je da prima i narudžbine, za portrete i dela po želji. Mrtva priroda o kojoj je pričala bio je pejzaž u vatrometu boja, s falusnim oblicima, izgleda, previše požudnim za skromnu vladajuću partiju.
„Moraš imati veoma loše misli da bi voće videla takvim očima", prokomentarisala je Rosita američkim akcentom.
„Ne, već po ceo dan moraš razmišljati o seksu da bi to videla i na slici. Ako prva dama to radi, onda je sigurno vatrena žena", izazivala je duhovito Frida. Zavladao je muk. Frida je spustila pogled i tiho, da je čuju samo njeni prijatelji, pitala: „Jeste li videli Nika kada ste bili u Njujorku?"

Ĉamako se okrenuo. Nije pronašao Fridin pogled. On ih je upoznao. Frida nije u potpunosti prekinula odnose sa svojim bivšim ljubavnikom. Nastavili su sporadičnu prepisku, čak mu je Frida tražila novac za jednu operaciju.
„Dobro je. I on je pitao za tebe", odgovorio je Ĉamako ozbiljno. „Ćerke su mu ogromne. Možda će postati profesionalne sportistkinje"
„Ponekad se pitam šta bi bilo da sam ostala s njim. On je već napravio planove da živimo zajedno. Dobar je on čovek", prošaptala je. I kao da su je priključili na struju, njeno lice i telo dobili su energiju da nastave zabavu. „Hoćete li doći na inauguraciju murala?" „Ako nas pozivaš, da."
„Vas i pola Meksika. Naručili smo veoma simpatične letke, u maniru najboljeg Posadinog stila", objasnila je Frida, predajući paru jedan papir.
Oni su ga odmah pročitali. To je bio praznik, trijumf njene nastave slikanja, način na koji bi svet trebalo da se suoči sa životom, iako on insistira na tome da nas iznova udara.
„Gledaoci. Trač koji je još malo pa vest dana. Poštovani slušaoci radija, u subotu 19. juna 1943, u 11 pre podne, svečano otvaranje dekorativnih slika u velikoj pulkeriji La Rosita, koja se nalazi na uglu Londonske i Agvajine, u Kojoakanu", vikao je Ĉamako kao kicoš koji na ulici prodaje začine i kućno spravljene lekove. Ton kojim je govorio bio je toliko smešan da su se i učenici grohotom smejali. „Slike koje krase ovu kuću naslikali su: Fani Rabinovic, Lidija Uerta, Marija de los Anheles Ramos, Tomas Kabrera, Arturo Estrada, Ramon Viktorija, Erazmo Landeči i Giljermo Monroj, pod rukovodstvom Fride Kalo, profesorke u Školi za slikarstvo i vajarstvo Ministarstva prosvete. U ulozi pokrovitelja i počasnih gostiju biće don Antonio Ruiz i donja Konča Mičel, koji uglednim gostima ove kuće nude izvrstan obrok: roštilj uvezen direktno iz Teskoka, orošen vrhunskim pulkeom koji su napravili najbolji proizvođači ovog nacionalnog božanskog nektara. Festivalski ugođaj upotpuniće grupa marijača s najboljim pevačima iz Bahija, kao i rakete, petarde, vatrometi, nevidljivi baloni i padobranci napravljeni od lišća mageja. Svi vi koji želite da budete toreadori, spremite se za subotnje popodne, pošto će vrhunske obožavatelje dočekati i jedan mali bik.“
I baš kao što je i obećala, ceo Meksiko je došao na zabavu. Više nije samo Frida nosila teuansku odeću, već su se i njeni učenici i prijatelji ukrasili kao šareni buketi cveća koji su se šepurili među gostima. Ulice u blizini pulkerije okićene su papirnim ukrasima živih boja, koji su se vijorili na vetru prijatno šušteći. Konfete su letele dok su se fotografi iz bioskopa i dnevne štampe naslađivali narodskom predstavom. Konča Mičel počela je da peva s marijačima. Pratila ju je Frida koja se, podmazavši grlo tekilom, predivno provela te noći.
Dijego je, pun ponosa, pokušavao da privuče pažnju fotografa, sejući neverovatne anegdote i praveći obešenjačke komentare. Njegova prilika da se pokaže prošla je kada su počeli zapateado, harana jukateka i danzona.[32] Mesto se pretvorilo u veliki plesni podijum.
Zatim su usledili govori intelektualaca, koji su iskoristili priliku da hvale Meksičku revoluciju. Dok je pesnik Salvador Novo recitovao, Frida je prišla Dijegu, uhvatila ga za ruku i naslonila se na njegove široke grudi. Dijego je osetio toplinu svoje žene. I dalje gledajući u pesnika, poljubio ju je u čelo.
„Zdravo, devojčice moja...“
„Zdravo, dečko moj...“, rekla je Frida i poljubila ga.
Zabava je trajala do kasno u noć. Bilo je smeha i veselja. Nacionalne novine opisale su je ovako: „Postoji tendencija da se oživi duh Meksika, a svako to radi na sebi svojstven način.“
Nekoliko dana pre nego što će se završiti sumoran mesec oktobar, Fridu je probudila pesma gospodina Kukurija, koji je, kao i uvek, bio veran obećanju da će svako jutro obaveštavati svet kako će princeza prerušena u Teuanku živeti još jedan dan. Bilo je to sočno jutro, začinjeno životom, dosadom u kuhinji i zadovoljstvom deserta. Stari drveni krevet je zaškripao. Bio je prostran, kao da pripada princezi iz bajke. Njegovi sladunjavi stubovi u baroknom stilu oivičavali su san svoje vlasnice. Fridina bosa noga zakoračila je na hladnu keramiku, a zatim je druga, bolesna, bez prstiju, potražila malo toplote da ne bi potpuno uvenula. Plahte su poletele u stranu, kao veliko jedro koje pada na zemlju. Zbog bola koji ju je svakog jutra mučio, morala je da se oslanja na štap. Zvono je zazvonilo, obaveštavajući stanovnike Plave kuće da je carica budna. Bezdlaki psi, papagaji i majmuni digli su buku u bašti, pozdravljajući svet budnih. Jedna od služavki momentalno se pojavila, sa stvarima koje je trebalo okačiti u ormare prepune boja. Pomogla joj je da očešlja kosu, poštujući običaj daje ulepša pre nego što uradi bilo šta drugo. Ubrzo se pretvorila u ukras s patriotskim bojama i zavodljivim cvećem. Izabrala je savršenu kombinaciju da eksplodira kao bomba boja.
Izašla je da prošeta po kući i prodefilovala poput plemkinje, pevušeći La Palomu u ritmu suknje koja se za njom vukla po zemlji. Pridružila se Eulaliji koja ju je dočekala sa osmehom. Zajedno su pevale dok je na sto, postavljen za doručak, stavljala ogromnu korpu sa slatkim hlebovima, koje je jedna neoprezna pčela pokušavala da proba. Bilo je žutih školjki i roze polvorona, ukrašenih seksualnim oblicima, falusnim zastavama i lažnim ušima. Palačinke sa orasima, veoma ozbiljne, čekale su da ih prvi proba Dijego, koji se pojavio kao trombon u romantičnoj melodiji. Listao je novine zlobno, nadmeno i sarkastično. Pre nego što je spektakularno poljubio suprugu, izgunđao se zbog politike vladajuće partije i gringosa koji su umešali svoje noseve u Koreju i sve zlo koje se nakupilo u svetu za poslednja dvadeset četiri sata.
Frida je i dalje zviždukala dok je hladila i pila kafu s cimetom. Povremeno je klimala glavom na neki od slikarevih komentara. Kasnije su na red došla glavna jela: pržena jaja u sosu, s tortiljama i pasuljem. Kako bi hrana stizala, tako bi i nestajala u Dijegovim ustima, koji je i dalje iznosio mišljenje o svemu dok je proždirao tortilju koja mu se nalazila u ruci.
Nije voleo stolnjake; smatrao ih je buržoaskim. Bili su luksuz koji su koristili samo kada su delili trpezu s političarima i uglednim ljudima. Dokle god bude mogao, biće čoviek iz naroda, ili će barem pokušavati da glumi da to jeste.
Završila se fešta od doručka. Dijego je obrisao usta rukavom košulje. Igrao se s majmunom dok se Frida smejala do suza. Majmun je Dijegu ukrao šešir, a bez njega nije mogao otići u studio da radi. To je bio neizostavni deo jutarnjeg rituala. Majmun, ljubomoran na tata Dijega i večno zaljubljen u mama Fridu, smatrao je da je ovaj odevni predmet smrdljiv i odlučio je da ga baci. Dijego ga je otresao o zemlju i pokušao da ga očistiti od životinjskih bala. Njegove kletve trajale su četiri koraka, a zatim se izgubio u predvorju, praćen momkom koji je radio kao vozač. Otišli su pravo u kuće u San Anhelu, gde će svojim slikama povesti novu bitku za zbacivanje političkih čudovišta, u ratu u kojem se nije znalo ko će biti pobednik.
„Vidimo se večeras, devojčice", oprostio se od Fride i poslao joj poljubac, koji je ona čuvala u srcu, za trenutke u kojima će ga mrzeti i želeti da ga ostavi, što se događalo barem jednom mesečno, u skladu s njegovim ljubavnicama, koje su dolazile i odlazile sa istom lakoćom kao i ranije.

Frida je izašla u dvorište, grickajući jedan slatki hlepčić, kao da je želela da se osigura da će i ove godina biti slatka. Za sada nije bilo ni soli ni sirćeta. život joj se smešio i to je trebalo čuvati. Hodala je između limunovih i narandžinih stabala. Biljke su se savijale pred njom, lepršajući na vetru, propuštajući slikarku da stigne do dna svoje bašte, gde je na jednom velikom stolu čuvala ogromnu ponudu za Dan mrtvih. Cvetovi nevena služili su kao straža hlebovima, šećernim lobanjama, fotografijama i jelima spremnim za dolazak pokojnika. U centru je postavila veliki kartonski skelet, obučen kao elegantna plemkinja. Pored nje su stajale fotografije Fridinog oca Giljerma i majke Matilde. Malo dalje nalazila se drvena skulptura, koju joj je Ĉamako Kovarubijas poklonio. Uopšte nije štrčala među ušećerenim lobanjama, koje su sve na čelu nosile imena Dijego i Frida.
Bio je dan uoči Dana mrtvih i istekle su trideset i četiri godine otkako joj je tramvajska šipka zadala fatalni udarac. Pogledala je u nebo i duboko udahnula. Kada je osetila kako vazduh prodire kroz nozdrve i širi se plućima, počela je da uživa u trenutku što je živa. Pre nego što se vratila u kuću, na oltar je dodala još jednu žrtvenicu u čast žene koja završava ljudske živote  dim sveže upaljene cigarete.
 
KESADILJE IZ KOJOAKANA KESADILJE
OUESADILLAS
 
2  šolje kukuruznog testa, 
½ šolje pšeničnog brašna, 
½ kašičice praška za pecivo, 
3  kašičice masti, 
200 g sira iz Oahake,  1 šolja pavlake i  mast za prženje.
 
Testo umesiti od brašna i masti, s praškom za pecivo, da se dobije glatko testo. Rukama oblikovati male tortilje i u sredinu svake staviti sir. Presaviti napola i pržiti na vreloj masti dok ne dobiju zlatnu boju. Servirati s pavlakom. Takođe se mogu puniti bundevom, kukuruznom kašom, mozgom...
 pustinju. Ne samo da su joj izbrazdale lice već su ga i išibale kao tragovi biča. Lice uze su joj kvasile obraze prolazeći suvom linijom jagodične kosti, kao reka kroz
joj je uokvirila tamna i sumorna čipka, koja se obavila oko nje kao da će je
progutati. U Fridinom pogledu je bol, ali i ponos i energija da napadne svakog ko se usudi da uđe u sliku. Teuanske čipke su poziv u pomoć, odeća devojke koja želi da pronađe svog čoveka. Za Teuanke je venčanica zvezda vodilja. Nose belu haljinu, kite se zlatnim minđušama i ogrlicama, a na suknje kače palmino lišće koje se poigrava s cvećem od istog materijala. Lice im je oivičeno finim vezom, prepoznatljiv sjaj Teuantepeka i Oahake, uzvišeno bluzom kratkih rukava, koja otkriva struk, i suknjom opasanom svilenom trakom. To je bilo Fridino novo telo. Ne samo telo, nego i koža koja joj je dala novi identitet.
„Kako boli! Zar ne?“, rekla je Frida Fridi na slici. Ona nije odgovorila jer je ostala zamrznuta, plačući dok ju je druga slikala. Suze su bile naslikane na platnu a ne na licu Fride sa slike, koje je odavno bilo suvo od tolikog koračanja Avenijom Obmane.
Gledala je iz invalidskih kolica u autoportret na kojem je obučena kao Teuanka. Primetila je da se mnogo razlikuje od prethodnog: u krivinama njenih poteza vraćale su se zajedničke teme i mesta. Uvek je ona bila tema. Ponekad je i samo kopirala sebe. Kad je prethodni put portretisala sebe kao Teuanku, bila je kraljica, s Dijegom na čelu i mrežom upletenih linija koje su se protezale po platnu. Ipak, više nije mogla da se oseća tako. Novi portret bio je siv, sa senkama teškim kao čelik. Složene čipke nisu osvetljavale lice. Više nije bilo laži na njemu  Frida je patila celim telom. Završila je sliku konačnim dodirom bele. Ostavila je četkice i otvorila dnevnik, koji je postao njen najbolji prijatelj, njen jedini poverenik. U njemu je bilo i ludosti i istine. Počela je da piše:
 
Smrt se udaljava 
Linije, oblike,
Gnezda ruke grade 
Otvorene oči 
Dijegovog smisla 
Sve te suze teku 
Sve veoma jasne 
Kosmičke istine 
Što žive bez buke 
Kao drvo nade
 Držaće te čvrstog
 
To je bio najbolji način da uobliči sve u reči. Sumrak njenog života probijao je svetlost sunca kroz planine, do potpune tame. Gasila se sveća njenog vremena na zemlji. Fitilj je ionako bio kratak, a plamen tanak. Bila je zatvorena u bolnici, a bol posle operacije napao je svaku ćeliju u njenom telu, poput kuge koja se nekontrolisano širi. U kičmi, oštećenoj poput grada kojem su potkratili glavnu aveniju, nastao je haos. Nisu to bile samo suze i jauci. To je bilo fizičko stanje, s ludilom narezanim kao kocka putera. Iz bolesničke sobe izbijao je miris zagorele hrane, kao da su je namemo ostavili na vatri da se ugljeniše. Doktori i medicinske sestre počeli su da izbegavaju njen hodnik jer je taj miris bio tako prodoran da se uvlačio u mantile i uniforme. Tehničari i pomoćnici pokušavali su da otkriju grešku u ventilacionim cevima između sprata bolnice i sprata gde se nalazila kuhinja, ali nisu uspeli da pronađu pukotinu kroz koju se miris probijao. Ko god bi posetio Fridu, okretao bi lice odmah po ulasku u sobu, kao da je dobio udarac u nos. Frida je  pak izgledala  kao da uopšte ne pridaje značaj svemu tome. U mukama i pod lekovima, njena čula bežala su negde daleko.
„Moraju joj dati nešto. Sirotica je jedva svesna zbog jakih bolova", molila je Kristi, koja je, zajedno sa sestrom Matildom, preuzela brigu o Fridi, kao što bi to uradila i njihova majka.
Matilda nije prestajala da plače. Doktor je takođe bio neutešan. To je bio jedan od onih dana kada se i nada netragom sakrije. Dijego je utonuo u fotelju, a noge u rudarskim čizmama ispružio u hodnik, blokirajući put. Ruku sakrivenih u sakou, igrao se drvenim autićem, koji mu je uvek pravio društvo kada bi osetio prazninu. Glava mu je bila pognuta, osenčena ne samo zbog svetlosti, već i postojanjem.
„Možemo joj dati morfijum. Jaku dozu", odgovorio je jedan od doktora.