Pjer La Mir

First topic message reminder :



PJER LA MIR rođen je 1909. godine u Nici, u Francuskoj. U rodnoj zemlji je kao pisac postigao značajan uspeh, ali je 1941. njegovu karijeru prekinuo rat. Otišao je u Sjedinjene Države kao novinar i tamo ostao. Osim pisanja, bavio se slikanjem i komponovanjem. Roman Mulen ruž doneo mu je svetsku slavu, a poznat je i po romansiranim biografijama Leonarda da Vinčija (Život Mona Lize), Kloda Debisija (Mesečina) i Feliksa Mendelsona (Iznad želje).

“ Izgleda mi da ćemo postati prijatelji “ reče najzad Vinsent uz bojažljiv osmeh.
“ I meni se čini “ potvrdi Anri. “ Tako sam srećan što ste došli u Pariz, Vinsente. Verujte mi. “ On bespomoćno sleže ramenima ne mogući da nađe reči, i ustade sa stolice. “ Hajdemo u La Nuvel na pivo!”
Neko obazrivo zakuca na vrata. U sobu uđe gospođa Lube, noseći na poslužavniku dve šolje čaja, koji se pušio.
Anri namignu Vinsentu. “ Šta sam kazao? “ prošapta on.
Već nekako sredinom zime Anri primeti izvesnu promenu na svojim prijateljima. Još uvek su raspravljali o umetnosti i ženama pljuvali jedan drugom u lice, duvali dim iz lula i hvalisali se svojom pokvarenošću, razbludnošću i izvanrednom muškošću, ali se u toj razmetljivosti osećala neka nesigurnost, neka neodređena strepnja pred budućnošću, koja je izbijala u iznenadnim uzvicima žaljenja i sumornim uzdasima.
“ Sećaš li se šta nam je ono staro kopile Dega rekao prošle godine kod Agostine? “ primeti Gozi jedne večeri. “ O tome kako umetnici umiru od gladi i idu sa probušenim đonovima. Nisam tome ranije pridavao nikakvu važnost, ali sada kada pomislim…”
“ I ja “ uzdahnu Anketen za sebe. “ Kada pomislim da sam mogao da dobijem ono divno mesto u pošti!”
Oklevajući, Gozi izvuče iz džepa jedan ilustrovani katalog raznog pokućanstva. “Ilustrovanjem kataloga zarađuje se strašno mnogo novaca, “ reče on sa izveštačenom razmetljivošću. Zatim pokaza prstom jednu činiju za supu. “ Ne možete ni zamisliti koliko plaćaju za jednu ovako malu stvar… Pa onda, postoje i zakloni za prozore. Neki ljudi vole da imaju slike na zaklonima za prozore.” Neko vreme su svi ćutali, obuzeti istim mislima. Želeli su da postanu umetnici. E pa, uskoro će i postati. A tada? Kako će, dođavola, zarađivati za život? Zabrinutost se osećala ispod tanke spoljne opne njihovog boemstva. Njihov zdrav instinkt francuskih malograđana opominjao ih je da se život ne sastoji u stalnom pijančenju kod L’Eli-a ili pijenju piva kod La Nuvel, da, Kormonove glupe Dijane ili Venere koje se odmaraju mogu da ih odvedu u Salon, ali ne predstavljaju nikakvu garanciju da će imati svaki dan šta da jedu.

“ U kvartu Tampl “ reče Anketen kao slučajno “ živi neki čovek koji plaća dvadeset pet franaka za jedno Murilovo Vaskresenje, a dvadeset sedam za Rođenje.
A usto kupuje sve što naslikaš.”
Rašu saopšti da je podneo molbu za mesto pomoćnog nadzornika muzeja, druge klase. “ To je najniže mesto “ reče on sa patetičnom skrušenošću. “ Ali, kad te tamo prime, onda bar imaš hleba.”
Nekoliko dana kasnije Grenije iznenada upita Anrija:
“ Razumeš li se nešto u tapete?”
Doručkovali su u malom bistrou u koji su redovno svraćali na svom putu za atelje. Napolju, ulica Fonten je vrvela od jutarnje živosti i odjekivala od vike trgovaca koji su gurali pred sobom kolica s robom,i od šaljivih masnih dosetki kočijaša. Domaćice u papučama i sa papilotnama na glavi svađale su se sa prodavačicama riba i birale glavice salate sa izrazom Hamleta koji se obraća lobanji. Starinari, koji su se poznavali po tome što su imali na glavi po tri naslagana šešira, izvikivali su svoje uobičajene rečenice, krpači pcelana zvonili su malim zvoncima, oštrači noževa, sa nogama na papučici, naginjali su se nad svoje točkove iz kojih su letele varnice. Psi bez gazda tumarali su kroz gomilu. S vremena na vreme prošao bi poneki staklorezac, sa gomilom stakala na leđima, pun nade gledao u razbijene prozore i vikao svoje prastaro Viiiiiiiiii - trier!* *(franc.)Staklorezac!
Anriju je taj prizor izgledao kao neka Rembrantova gravura koja je iznenada oživela, i taman je hteo to da kaže kad Grenije nastavi:
“ Zanimljiv posao, to tapetiranje zidova. Donosi mnogo novca. A ima u njemu i mnogo umetničkog. Na primer, da li bi ti umeo da skiciraš dobre tapete?” “ Mislim da ne bih “ priznade Anri, žvaćući svoju kiflu. “ To je naročita veština.”
“ Kakva veština, dođavola, to je umetnost! “ On se naže preko stola i reče tiše: “ Sećaš li se one mlade dame sa kojom sam se upoznao o Božiću? Zove se Lili. Ona je prava mlada devojka, a ne neka devojčura sa Monmartra koja spava sa svakim. Vaspitana je vrlo strogo. E pa, ona je luda za mnom, a njen otac ima radionicu za izradu tapeta. Proveo me je kroz nju i rekao da bih ja, sa svojim umetničkim iskustvom, bio za njega od neocenjive vrednosti.”
Anri ga je posmatrao preko ivice šolje. Dobri, pametni Grenije! I on je shvatio da se život ne sastoji u grubim monmartrovskim šalama i igranju u L’Eli-u… “ Imaš potpuno pravo “ reče on kada je njegov drug završio svoje ispovedanje. “
Kažu da je ženidba divna stvar.”
Te zime Anri se često viđao sa Vinsentom. Naslikao ga je kako sedi sa čašom apsinta*, slušao je njegovo optuživanje samog sebe, njegove političke govore, burne

izlive tog uma raspaljenog misticizmom, alkoholom, bolešću i genijalnošću koja se budi.

*Taj pastel nalazi se danas u Opštinskom muzeju u Amsterdamu. “ Prim. pisca. Privikao se na njegovu patetičnu skrušenost,nesiguran osmeh i uznemirujući smeh, na njegove napade oduševljenja i ćutljivo razmišljanje. U L’Eli-u je posmatrao tog bivšeg propovednika kako se muva sa midinetama po podijumu za igranje, kako se upušta u nespretno flertovanje sa mladim praljama, koje se kikoću zbog njegovog stranog naglaska, njegove trapavosti i njegovih narandžastih zalizaka. U La Nuvel ga je posmatrao kako neumorno pije apsint,razmahuje svojom kratkom lulom i izlaže svoje nejasne planove o jednoj umetničkoj koloniji. “ Bila bi sagrađena po uzoru na Furijeove falange. Mi bismo zajednički skupili sredstva. Čim
bi neko od nas prodao sliku, predao bi novac…”
Kad god su bili sami, uvek su se prepirali. Njihovu prisnost i duboko razumevanje još su podsticali ovi sukobi. Razlika u temperamentu i vaspitanju dovodila je do žestokih sudara, posle kojih su bili potpuno promukli, besni, ali još bolji prijatelji nego pre toga.
“ Tvoja umetnička kolonija je ludost! “ gunđao je Anri. “ Vinsente, ti imaš neku bubicu u glavi. Zar ne znaš da umetnici ne mogu da žive zajedno? Zaključaj dva umetnika u jednu sobu, i oni će kroz nedelju dana jedan drugom preseći grkljan svojim slikarskim noževima.”
Jedno popodne Vinsent ulete u atelje i objavi da mu je sinulo u glavi: postaće poentilist.
“ O bože, ti poentilist! “ Anri prestade da radi Ikara i nasmeja se preko ramena na svog prijatelja. “ Prošle nedelje bio si impresionist, sećaš li se? Kao Renoar i
Mone.
“ Ali ovo sada je nešto drugo “ reče Vinsent sa zanesenim pogledom u očima. “ Sera je bio sinoć s nama na večeri, i dok smo jeli slatkiše objašnjavao je svoju teoriju. Kažem ti da je to rešenje svih problema slikarstva! A tako je jednostavno! Potrebno je samo da prostudiraš optiku, zakon prelamanja zrakova, trajanje svetlosnog uticaja na mrežnjaču…”
“ …i da radiš godinu dana na jednoj slici, kao Sera! Možeš li da zamisliš sebe kako stavljaš tačke na jedno isto platno godinu dana? I to baš ti, od svih ljudi.” Svađali su se čak i oko politike.
“ Nije mi jasno kako jedan tako leptirasti idealist kao ti može da bude tako objektivan u svojim crtežima “ dobacio bi Anri u žaru diskusije. “ Po svim pravilima, trebalo bi da slikaš sladunjave sličice kao tvoj junak Mile, ali, hvala bogu, ti to ne činiš. Tvoji ljudi koji jedu krompir su prirodni. Vidi se da imaju pokvarene zube, da se ne umivaju često, da smrde kao vuga, i da su skroz-naskroz bedni.” “ Seljaci su oduvek bili bedni. Još je gore bilo u stara vremena, kada je kralj pljačkao njihove useve…”

“ Gde si pročitao tu glupost?”
“ To je istina!”
“ Nije istina!”
“ Jeste, istina je!”
“ Ne, nije! Bogamu, idi u Luvr i pogledaj Bregelsa, Halsa, Tenijea, pa mi kaži da li njihovi seljaci izgledaju izgladneli! Pogledaj smo njihove stomake, njihove debele zadnjice! A šta rade ti tvoji siromašni seljaci koji umiru od gladi? Igraju pod drvećem, kljukaju se jelom, otvaraju burad vina ili jabukovače. A tek njihove žene!
Okrugle kao prepelice, a grudi ne mogu da im stanu u prslučiće!”
“ Pa Zašto su onda digli revoluciju?”
“ Nisu je oni digli. Oni su se borili protiv nje rukama i nogama. Tvoja prokleta republika je izgladnela seljake kada je izmislila vojnu obavezu. Jedan kralj se nikada ne bi usudio da odvoji čoveka od njegove zemlje… Ali, zašto se mi upravo svađamo? Hajdemo do La Nuvel da odigramo partiju karata. Osećam da ću večeras imati sreće.”
Ubrzo po njegovom dolasku u Pariz,Vinsentovo hronično nespokojstvo se povratilo. Nije mogao da izdrži težak rad u ateljeu. Umesto toga, razapeo bi svoje nogare u nekoj prljavoj ulici Monmartra, ili ostajao kod kuće, kod svoga brata, i slikao mrtvu prirodu - kaljave cipele ili romane u žutom povezu. Ponekad bi iznenada iščezao na dva-tri dana, da bi se pojavio mokar do kostiju, zgužvanog odela, zamršene riđe brade.
“ Otišao sam da se nagledam drveća, “ živo bi izjavio. “ Ne mogu da dišem u velikom gradu. Gde sam spavao? Anri, ti si baš smešan čovek! Ne sećam se gde sam spavao. U nekoj kolibi kraj Sene. Kiša? E baš si smešan! Zar ne znaš da nama Holanđanima ništa ne smeta kiša? Vidi, Anri. Vidi šta sam uradio za ovo vreme…” Stidljivo, prosto izvinjavajući se, on bi se sagnuo i prislonio platno uza zid. Bilo je to nešto što je nabacao za tri sata. Neka mešavina Pisaroa, Delakroaa, Seraa, ali ipak sa snažnom ličnom notom. Sve je bilo naopako, a ipak veličanstveno. Ili bi se iznenada pojavio u Anrijevom ateljeu, sav zadihan od penjanja, sa mapom ispod ruke, i glave pokrivene okruglom krznenom kapom, koja mu je davala izgled nekog nastranog trapera iz Tenesija.
“ Anri, moraš da me učiš anatomiji! Ja apsolutno moram da znam anatomiju ako hoću da budem dobar slikar! A kako ti se sviđa moja nova kapa? Kolossaal, zar ne? Vrlo je praktična. Zimi možeš da spustiš krajeve, pa ti ne zebu uši. “ Potegao bi dobar gutljaj ruma iz čuturice koja mu je visila o vratu, i uzdahnuo duboko i srećno.
“ A sada, na posao! “ I čas bi počeo.
“ Ovo, Vinsente, ovo je sternocleido mastoideus… A ovo je latissimus dorsi… Gluteus maximus je mišić na kome sediš… Glavne osobenosti kostiju glave su nastavci: koronoidni, kondiloidni, mastoidni i zigomatični…”

Ne bi dugo potrajalo a Vinsent bi tresnuo svoj komad ugljena o zid.
“ Nema smisla! Nikada neću naučiti ta imena. Isuviše sam star, isuviše glup.
Hajdemo na jedan stokvis.”
Otišli bi u mali stan braće van Gog u ulici Laval, i Anri bi tu upoznao stokvis sa prženim lukom ili neku drugu holandsku poslasticu, a usto i veliki broj nepoznatih i vrlo brbljavih nezavisnih čije je slike Teo pokušavao da proturi u svojoj radnji uz Mesonijeove bakroreze i barbozonske pastorale, i koji su uzalud na sav glas grdili bezosećajni svet, mahali svojim izlizanim rukavima, i izjavljivali da su žrtve mračne i podle zavere.
Tako je provodio Anri tu poslednju zimu svog studentskog života. Ali, to je bio samo spoljni izgled, varljiv kao i sve što se posmatra spolja. On je živeo u stvari dvostrukim životom. Krio je u sebi tajnu. Kako da nađe devojku?
Toga jutra u ateljeu sve je izgledalo jednostavno. Ali kada bi se bolje pogledalo, nije bilo nimalo jednostavno. Prvo, gde da je nađe? L’Eli? Tamo su njegovi prijatelji najčešće nalazili devojke. Oni bi uvek iščeprkali neku krojačicu sjajnih očiju, ili neku mladu pralju željnu pustolovina i romana. Naterali bi ih da piju kuvano vino, igrali s njima i dok bi se vrteli po podijumu, pričali im kako su usamljeni i kakvu bi divnu noć ljubavi mogli da provedu zajedno. Pre ili posle - a često već prve noći - odvodili bi ih u svoju sobu, i ta bi stvar trajala nedelju-dve dana. Ali da bi čovek to postigao, morao je da igra. Dakle, to je otpadalo.
Ulica? Naravno, ponekad ti se pruži divna prilika i na ulici. Svaka od njih to želi, govorio je Rašu, poznati specijalista za iznenadne prepade. Ako samo pokušaš dovoljno puta, obavezno ćeš na kraju uspeti. To je čista matematika… On je postigao, na očigled sviju, nekoliko pobeda na kratkom rastojanju između trga Pigal i trga Kliši. Ali da bi uspeo, moraš da prestigneš devojku. A kako ćeš da prestigneš bilo koga kada se sam jedva vučeš i moraš da zastaješ svaki čas da bi odmorio noge? A pretpostavimo da si je čak i prestigao, šta bi ona kazala kada bi pogledala naniže i videla te zadihanog, oslonjenog na štap sa gumenim vrhom. Dakle, i ulica otpada. Pa, šta onda ostaje? Javna kuća? Sivi papagaj u ulici Stenkerk, kuda je otišao sa svojim prijateljima onoga dana kada je Bona raspustio svoj atelje. Uske stepenice zastrte otrcanim tepihom koje vode u salon, na zidu reprodukcija Kleopatre u bojama, crveni plišani divani, zadah jeftinog parfema i golih tela. Devojke gole ispod tankih košulja ili šalova sa dugim resama. Njihove hladne ruke, obojene usne kao purpurne rane na njihovim licima. Smuči ti se i na samu pomisao da poljubiš takvu devojku, a kamoli da legneš s njom. Bile su smrdljive, podsećale su na javni klozet.
Ne - sve, samo ne javna kuća. Sve drugo…
Dakle? Dakle i dalje sanjariš o Žili, svlačiš devojke u mislima, crveniš svaki put kada neka midineta prođe pored tebe na ulici. Bacaš se po postelji, ječiš u snu, budiš se umoran, razdražen, tražeći razlog za svađu samo da bi malo umirio živce. Ali, živiš i dalje kako najbolje znaš i umeš.

U ateljeu se gnjaviš oko neke proklete Venere ili Uspavane muze, i obuzdavaš se da ne prasneš kada Kormon naklapa o lepoti i glađenju slike. Radiš na Ikaru, piješ pivo u La Nuvel i kuvano vino u L’Eli-u. I tako ti nekako polazi za rukom da živiš od danas do sutra, sakrivajući svoju tajnu kao da je neka sramna bolest, i pošto nemaš nikoga kome bi se mogao poveriti - ćutiš. Možda će ta nova vrsta bola, ta drhtava glad celog tela najzad proći. Možda će se stvari urediti same od sebe, na neki način. U martu je Lika izjavio da se njegova želja za Žili polako gasi i da je se zasitio. “ Ona je dobra devojka i tako dalje, i u početku, kada me je odbila i ošamarila, bila je vrlo zanimljiva. Pružila mi je priliku da se zaista borim, i ja sam u tome uživao. Ali, dođavola,borbi je došao kraj, i ona bi mogla da uvidi da je došlo vreme rastanka. Na kraju krajeva, čovek može uložiti sve svoje snage da stigne na Severni pol, ali to ne znači da želi tamo da ostane celog svog života, zar ne?
Ohrabren saučešćem svojih prijatelja, opisivao je sa mnogo dosadnih pojedinosti kako Žili više nije ni za šta, kako je nerazumna i gnjavi ga stalnim dokazivanjem svoje ljubavi i neiscrpne nežnosti. “ Nikada ne biste verovali da je ta devojka bila nevina još pre tri meseca, a sada prosto luduje za tim stvarima! Jedva čeka da se svuče i skoči u postelju…”
A sve to jasno dokazuje, komentarisao je dalje Rašu, da čim ženi jednom razmrdaš žlezde, ona počinje da liči na mačku u februaru i pretvara se u pravu tigricu. I eto, baš te vitke, prozirne plavuše najčešće te iznenade, dok žene sa očima kao u Kleopatre obično ne vrede ništa i pod jorganom su samo mlitave crnke. Ali što je najčudnije,vest o tome da Žili više nije u milosti kod svog ljubavnika i da se pretvorila u pohotljivu ženu učinila je da ona postane Anriju još bliža, još poželjnija i, ako je moguće, još stvarnija. Do tada je bila samo vizija, privlačna i daleka, a sada je postala žena od krvi i mesa, luda, putena i gladna ljubavi kao i on sam.
Hiljadu ludih i uzbudljivih misli vrzmalo mu se po glavi. Pokušao je da se podsmeva tim svojim sanjarijama, ali kako može da se porekne nešto što se vidi, čuje i oseća? Jer, on je mogao da vidi ružičastu vijugavost njenih ušiju i luk njenih nozdrva, mogao je da čuje njeno šaputanje, da oseti gipkost njenih grudi pod prstima, vlažnost njenih suza i svilenu mekoću njene plave kose. Ona je postala trodimenzionalno prviđenje,bila je stvarnija od gospođe Lube, Kormona ili njegovih prijatela. Čudnovato kako nešto tako nestvarno kao što je pomisao može da pričini tako stvaran bol, kao kad igla poodire u meso.Ali, eto, on je zaista osećao taj bol, isto onako kao što je nekada osećao napade.
Vreli talasi zanosa zapljuskivali su ga kao toplota peći.

Dolazilo mu je da viče, da udara pesnicama o zid, da korača po sobi dugim ljutitim koracima. Da, to bi mu pomoglo - da hoda,da se hodanjem oslobodi te napetosti. Ali on nije mogao da hoda, jedva je mogao da korača, i zato je ostajao sklupčan na svojoj stoličici, spuštao paletu, skidao cviker, pokrivao oči rukama, - i video na svom dlanu Žili, golu i izazivačku, savijenu u klupče, kao sićušna zmija boje slonovače.

Ponekad bi pomislio da će se, ako se preda, ako se slobodno zagnjuri u blato svojih misli - možda zamoriti i na taj način osloboditi te napasti, te žudnje, te nepoznate stvari koja ga je terala u ludilo.
Učinio je i to. U mašti je kidao s nje odelo, cepao joj košulju s leđa, gurao je na postelju i bacao se na nju kao što se čovek koji umire od žeđi baca u neku blatnjavu baru, gnječio je njene usne, grizao usta, stezao je svojim grozničavim rukama, napadao na nju sa divljom brutalnošću sve dok ne bi izgubila svest i ležala na postelji kao topao, izmrcvaren leš.
Ponekad je pomagalo, najčešće nije. I jedne večeri, kada više nije mogao da izdrži, odvezao se u pivaru Monsej na trgu Kliši.
Iako je trg Kliši u stvari bio deo La Bit-e, na njemu nije vladala atmosfera Monmartra. Umetnici su se tu retko pojavljivali. To je bio bučan trgovački drum, načičkan dućanima i kafanama i ukrašen ogromnom statuom generala Monseja, koja je stajala usred trga kao džinovska šahovska figura.
Onog trenutka kada je stupio u pivaru Monsej, znao je da je došao na pravo mesto. Bleštava i bučna kafana, namenjena prolaznim mušterijama. Nigde nijednog poznatog lica. I žene - svuda žene! Koja li će od njih biti? Ona plavuša u zelenom ogrtaču, ili ona punačka crnka sapeta u svom mideru? Bilo mu je svejedno, sasvim svejedno…
Poručio je benediktin i igrao se visokom čašicom posmatrajući manevrisanje žena. Izgleda da je ceo postupak tekao po utvrđenom planu. Čovek bi ušao, seo za sto, poručio piće. Odmah posle toga prišla bi mu izazivačkim hodom neka loreta i upitala ga koliko je sati. Ako bi eventualni kupac nešto progunđao i pokazao na veliki zidni sat, pregovori bi se naglo prekidali. Ali ako bi izvadio sat, stavio ga na uvo i s osmehom odgovorio da je četvrt do deset, ona bi sela pored njega, počela živahno da brblja o satovima i o tome kako su oni nepouzdani, i kako je jedanput zadocnila na voz - ili na neki sudbonosni sastanak - zbog toga što joj sat nije bio tačan. Na taj način stvorila bi se prijatna atmosfera i eventualnom kupcu bi se pružila prilika da proceni devojčine draži, da udiše njen opojan parfem i da oseti dodir njenih butina.
U tom odsudnom trenutku dogodila bi se jedna od dve stvari. Ili bi čovek iznenada izjavio da čeka svoju ženu ili prijatelja i zamolio gospođicu da se gubi i prestane da mu dosađuje, ili bi joj ponudio piće. U ovom drugom slučaju smatralo se da je uvod završen, i otpočeli bi pregovori.
Devojka bi se pripila uz njega, rasejano prevlačila prstima sa dugim noktima preko delova za koje je iz iskustva znala da su najosetljiviji, šaputala mu u uho kakav je ona znalac u ljubavi, kako se drži pravila da svakog potpuno zadovolji, i kako će sa tako privlačnim snažnim čovekom jedva moći da se obuzda i da ne počini najbezumnije ludosti. Kao poslednji mamac pomenula bi blizinu hotela, čiste i prijatne sobe, elastične dušeke, i potpunu diskreciju u vezi s tim događajem. Zatim bi na brzinu raspravili pitanje cene. Svi znaju da je njena cena oduvek bila dvadeset franaka. Nikada, nikada ona ne bi ni pogledala čoveka za manje. Ali kada

je u pitanju on - zato što je tako privlačan i nekako je uzbuđuje svojim pogledom ona će…, eto, ona će to uraditi za petnaest. Na to bi eventualni kupac odgovorio grubim nedvosmislenim smehom. Za koga ga ona smatra? Za turista? Za Amerikanca? Pet franaka, to je njegova poslednja reč. On može da dobije koju god hoće devojku za pet franaka. Naravno da može, bunila bi se loreta, ali kakvu devojku? Staru vašljivicu, sa naboranim vratom i mlitavim grudima, koja to radi sa svakim. A ona je potpuno zdrava, i spolja i iznutra. Ali, eto, pošto je luda za njim i hoće po svaku cenu to da radi s njim, može je imati za deset franaka. Samo, nikada ne sme da zucne ni reč o tome, jer je inače njen ugled propao.
Za vreme pregovaranja njene ruke su na svoj način potpomagale celu stvar, i eventualni kupac bi počeo da gubi nešto od svoje energije u cenkanju. U redu, pristaće na osam franaka. Devojka bi ga prekorno pogledala. Kao i svi zgodni muškarci, i on je cicija, ali ona, prosto-naprosto, mora da istera svoj kapric. U redu, osam franaka i dva franka napojnice… Pregovori su se bližili kraju.
Oni bi iskapili svoje čaše, ustali i zajedno napustili kafanu.Posle dvadeset minuta ona bi se vratila, sveže napuderisana i narumenjena, i - sama.
Anri je bio toliko obuzet posmatranjem tih susreta da se zaprepastio kada je primetio da već skoro sat sedi u kafani a nijedna devojka ne prilazi da ga upita koliko je sati. Obuze ga iznenađenje pomešano sa ljutinom. Šta je tim devojkama?
Zar ne vide da je sam? Možda misle da je isuviše mlad i da nema novca? Njegov pogled se zaustavi na jednoj devojci kestenjaste kose koja je sedela podbočena za susednim stolom i zamišljeno pušila. Imala je svetle oči, tvrda usta i sjajnu kosu à la pompadour ispod šešira ukrašenog cvećem. Posmatrao ju je tako prodorno da je najzad okrenula glavu k njemu. On je porumeneo i stidljivo se nasmešio na nju, dok su mu se usne pokretale, nečujno pozivajući. Ona nije ustala, već je piljila u njega kroz dim svoje cigarete. Osećao je kako njen sjajni pogled prelazi preko njegovog lica, spušta se na njegov kratak štap sa gumenim vrhom, počiva jedan časak na njegovim nogama koje su visile na nekoliko santimetara iznad poda. Zatim je s istom ravnodušnom tromošću povukla još jedan dim i okrenula glavu.
Od zaprepašćenja ga nešto steže u grlu. Dah mu zastade za trenutak dok je
buljio u nju sa nevericom, držeći čašicu prstima koji su drhtali. Znači, ona ga je odbila! Jedna drolja od deset franaka ga je odbila! Nije htela da je vide kako izlazi sa jednim hromim, zadihanim bogaljem.
Dah mu se povrati i pređe u ubrzano dahtanje. Srce mu je lupalo u grudima, misli se kovitlale po mozgu. Nijedna od tih drolja nije ga htela. Zato mu nijedna nije prišla niti ga upitala koliko je sati. Možda ga nikada nijedna devojka neće hteti, možda će sve okretati glavu od njega…
Dohvatio je svoj štap, skliznuo sa stolice i, ostavivši piće netaknuto, brzo izašao iz kafane.

Sledećeg dana pošlo mu je za rukom da pobegne od istine i da, zahvaljujući nagonu samoodržanja, obmane sebe i smiri se za izvesno vreme. Devojka nije imala nameru da ga odbije… Očigledno je bila zadubljena u misli, očekujući nekoga… A druge? Bile su isuviše zauzete, one, pak, koje nisu bile zauzete prosto ga nisu primetile, eto u čemu je stvar. Bilo je suviše ljudi u kafani, suviše buke… Pretvarao se da veruje u to i trudio se da taj događaj u pivari izbriše iz sećanja.
Pokušao je čak da uopšte ne misli na žene, i to mu je donekle pošlo za rukom. Sa strašću se bacio na posao. U ateljeu, njegove Venere i Lede su postale čudo od marljive uglađenosti, i Kormon je bio oduševljen.
“ Vrlo dobro, Lotrek, vrlo dobro. Vi možda nemate slikarsku prefinjenost ili prirodan dar, ali ste dokazali da prilježnim radom može sve da se nadoknadi.” U svom ateljeu uporno je radio na Ikaru, ćaskajući sa gospođom Lube da bi izbegao tišinu, koja je odvodila njegove misli opasnim stazama. U La Nuvel je iznenađivao sve prijatelje svojom brbljivošću i razvedravao ih mnogobrojnim turama piva i izazivačkim razgovorom o umetnosti. Kada bi razgovor skrenuo na žene, svim silama se trudio da ne sluša. Noći su bile najteže. Snovi su ga mučili, onako bespomoćnog, zaspalog. Navikao se da čita u postelji sve dok, iscrpljen ne zadrema sa otvorenom knjigom na pokrivaču i neugašenom lampom na noćnom stočiću.
Tako je prolazilo proleće, i jednog jutra njega probudi cvrkut lasta. On ustade iz postelje, dohvati štap i odgega se do prozora. Tu je stajao, bosonog, u dugoj vunenoj noćnoj košulji nalik na smešnog bradatog anđela. S osmehom je posmatrao ptice kako se igraju, trkaju, klize niz nevidljive oluke, proleću kao krilati kuršumi,i ispunjavaju dvorište svojim glasnim cvrkutom. Kakav divan dan!
Kao stvoren za izlet, prošaputa on, i pre nego što je uspeo da se obuzda, jasna i nemilosrdna vizija pojavi se pred njegovim očima… Obala reke - možda Sene, ili Marne, ili neke druge, nepoznate, trome reke… Žili leži na travi pored njega, pretvarajući se da spava… Popodnevni zraci sunca probijaju se kroz lišće, šarajući njeno lice pokretnim svetlim pegama, koje on pokušava da poljubi… Sitni poljupci prelaze u ljubljenje, milovanje, posedovanje… Njena plava raspletena kosa liči na lokvu sunčane svetlosti na zemlji. Ruke su joj raširene, dlanovi okrenuti nagore, kao da je raspeta od zadovoljstva… Ekstaza ispod drveća… A zatim, mnogo kasnije, Žili se diže žurno ispravljajući suknju, zakopčavajući bluzu, vadeći travke iz kose, i praveći se kao da ju je sramota što su se tako rđavo ponašali. A on, smešeći se, bacajući krivicu na proleće, objašnjava joj da su izleti i izmišljeni baš zbog toga, a ne samo da bi ljudi gutali mrave u jelu.
S naporom se otrgao od tih mučnih misli, okrenuo se od prozora i othramao do umivaonika.
“ Diži se, Grenije! Vreme je da se ustaje!”

Toga dana radio je Andromedu na steni, koja im je bila zadata te nedelje. Kormon im je ispričao staru legendu o princezi koju su njeni roditelji žrtvovali požudi jedne strašne morske zmije, koja je širila strah i trepet po obalama njihovog kraljevstva. “ Zamislite, ako možete, užas koji je obuzeo tu divnu mladu devojku - u burnoj noći, nagu, prikovanu za stenu - kada je ugledala neman kako pliva prema njoj. To, prijatelji moji, tu pozu, taj trenutak dramatične lepote morate pokušati da uhvatite. Da biste to postigli, naslikajte uzdignute obrve, oči okrenute nagore, usta otvorena kao da neki nečujan krik izlazi iz njih. Ali, ne zaboravite da čak i u tom položaju
Andromeda mora ostati zavodljiva, umetnički privlačna…”
Anri je sa uzdahom pogledao debelu Mari, koja je stajala na podijumu za modele. Kako, dođavola, napraviti nju zavodljivom i umetnički privlačnom? Pogledaj to umorio, životinjsko lice, te čuperke grubih crnih dlaka ispod pazuha, ta mesnata bedra! Ali - još samo nekoliko nedelja i više neće biti Andromede, više neće biti glađenja …
To poslepodne završio je Ikara. Sa suzama u očima gospođa Lube je posmatrala kako škraba svoj potpis u desnom uglu ogromnog platna.
“ Divan je, gospodine Tuluz. Kao fotografija.”
Bilo je prijatno imati njega za stanara. Uvek je bio tako učtiv i ljubazan i pun sitnih pažnji. A sada je svemu kraj. Iduće zime neće više biti ovde. Iznajmiće atelje u nekom otmenom kraju, a ne na ovom odvratnom Monmartru, punom proste svetine i uličnih žena. Biće pusto bez njega u toj ogromnoj kući. Neće više slušati njegove neravnomerne korake dok gegajući se prolazi pored njene lože, neće više moći da bdi nad njim, da mu donosi šolje čaja…
“ Izgleda baš kao da želi da poleti s platna “ dodade ona, gutajući suze.
Anri spusti paletu i s osmehom se okrete k njoj.
“ Milo mi je što vam se sviđa, gospođo Lube. Znate li šta ću da uradim? Posle Salona poslaću je vama, pa možete da je obesite u svojoj loži. Da, da, ja to zahtevam od vas.”
Opazi da se ona sprema da zaplače, i uze je za ruku.
“ To će biti mala uspomena na sve što ste učinili za mene i na srećne časove koje smo proveli zajedno. Mi smo se divno zabavljali ove zime, zar ne, gospođo Lube?” Hteo je da je upita hoće li da dođe k njemu iduće zime i da mu vodi kuću. Ali, bilo je još isuviše rano. Prvo mora da bude primljen u Salon…
“ Sada moram da odem do Tangija “ dodade on brzo “ i da poručim okvir. Šta
mislite, treba li da obučem kaput? Napolju je prilično toplo.” Ona odjednom postade ona stara.

“ Naravno da morate obući kaput, gospodine Tuluz. Zar ne znate da se ne sme verovati ovom pariskom vremenu? Sad je vrućina, a časak docnije već ste opasno nazebli…”
Njene opomene su mu još zujale u ušima kada je izašao iz kuće i pošao niz ulicu Kolenkur. Sunce je bilo vrelo, nebo svetloplavo i vedro. Noge ga nisu bolele, a Ikar je bio završen - hvala bogu!
Osećao se slobodnim, srećnim, bio je prepui neiscrpne nežnosti. Dobri stari Monmartr! Dobra stara smrdljiva ulica Kolenkur! Biće mu žao da je napustim, njene trošne kuće i prljave fasade, njenu dotrajalu kaldrmu, njene ljubazne stanovnike. Nedostajaće mu čak i njen zadah… Bio je to lak zadah, mešavina raznih mirisa od kojih nijedan nije bio prijatan: izgorela mast, đubre koje je nesmetano trulelo u mračnim hodnicima, i vlažan zadah siromaštva - istinskog, neromantičnog, vekovnog siromaštva.
S vremena na vreme zastao bi da odmori noge, a zatim nastavio da ide otpozdravljajući rukom praljama, koje su izvirivale s poozora da mu doviknu komšiski pozdrav dok je žurno prolazio pored njih. Nije ih poznavao, ali je skidao šešir da im otpozdravi, i ta njegova pažnja ih je opčaravala. Pravi gospodin iako kepec - uzdisale su one, vraćajći se svojim koritima.
Pranje rublja kod kuće bila je jedina industrija na Monmartru dozvoljena samo zato što su se time izdržavale žene koje su bile suviše ružne, suviše stare ili suviše mlade da bi se pobrinule za sebe na neki lakši, prijatniji način. Sve žene sa Monmartra bile su rođene za taj posao, neke su ga radile celog života, većina je na njemu umrla. Počinjale su još kao sedmogodišnji devojčurci sa kikama, raznoseći rublje u tom kraju. Sa četrnaest godina su već sazrevale za korito. Deset sati dnevno - dva franka. Gnječile su, trljale, cedile, lupale prakljačom, trpele da im ceđ nagriza ruke, savijale se satima i satima nad kazanom koji se pušio, stojeći u blatnjavoj sapunici. I jednog dana bi pobegle, zaklinjući se da se nikada neće vratiti. Biti bludnica je divna stvar, tako lak posao posle pranja rublja. Ali, to nije večno trajalo. Dolazio je dan kad ih ni najgora javna kuća nije više htela da primi. Šta će sad? Kako će da zarade hleb? Nijedan tavan nije bio suviše mali, nijedan podrum suviše prljav za korito. I tako su se one vraćale zagušljivoj pari, ceđu, pogrbljenim leđima, prahljači… dok im ne dođe smrtni čas*.
*Jedno od najboljih Lotrekovih dela je portret neke mlade pralje sa Monmartra koja čežnjivo gleda kroz prozor.
(Kolekcija Dari) - Prim. Pisca.
Na uglu bulevara Kliši Anri zaustavi neki prazan fijaker.
“ U ulicu Klozel! “ dobaci on kočijašu.
Čiča-Tangi je pušio lulu sunčajući se na pragu svoje radnje kada se fijaker zaustavio. Čim je ugledao Anrija, skočio je na noge, razmetljivo se poklonio i upitao za njegovo cenjeno zdravlje.
“ Okvir, jedan okvir za vaš rad za Salon “ reče on mršteći se, nekoliko minuta docnije, kada je Anri najzad uspeo da mu objasni cilj svoje posete. “ Napraviću ga, ali prvo moram da vam objasnim svoj stav. To je za mene pitanje principa, a kada je

u pitanju princip, ja sam kao kremen, ne popuštam ni santimetar. Kao anarhist, moram vam naglasiti da se ne slažem sa Salonom i svim tim kapitalističkim i buržujskim umetničkim manifestacijama. Po mom mišljenju, sve akademike treba postreljati! “ A tada se zavuče pod tezgu i diže se držeći u ruci četiri prašnjava kataloga sa modelima okvira. “ Evo! Izaberite.”
Anri izabra jedan model, i Tangi zapisa dimenzije okvira na komadić hartije. Zatim dramatičnim pokretom stavi prst na usta, odšunja se do neke mape u uglu, i izvuče iz nje jedan japanski bakrorez.
“ Nešto izvanredno! “ prošaputa on, držeći bakrorez kao da je posvećen. “
Utamaro, gospodine. Jedan Utamarov triptihon.”
Na slici su bile prikazane tri gejše na obali mora… Jedna se češljala, druga klečala na pesku tražeći školjke, a treća rasejano posmatrala svetlucave talase. Bila je to neverovatno ljupka stvar, pravi naslikani žubor, muzika izražena linijama. “ Divan je “ reče Anrk, sedajući na stolicu i uzimajući bakrorez od Tangija da ga bolje pogleda.
“ Koliko tražite za njega? “ upita malo posle.
Tangi napravi uvređen izraz.
“ Nije za prodaju. Samo sam hteo da vam ga pokažem. Te devojke su mi tako prirasle za srce kao da su mi rođene kćeri.”
“ Ali, one nisu vaše kćeri, Tangi. One su mrtve već stotinu godina. Hajde, budite dobri i recite mi koliko tražite za njih?”
“ Kazao sam vam da volim te devojke kao da sam im otac. Vi sigurno ne biste zahtevali od mene da vam prodam svoju rođenu decu, zar ne, gospodine Tuluz?”
“ Ali, Tangi, pa one nisu vaše kćeri. Vi nemate dece.”
“ Ne, to ne mogu da uradim! “ reče Tangi sa tragičnim pokretom. “ Tražite od
mene sve, ali…”
Jedan umoran glas začu se iza njihovih leđa.
“ Dvanaest franaka, ili četrnaest ako želite da se uokviri…”
Tangi se munjevito okrete ka svojoj ženi, koja se dogega iz zadnje sobe, držeći u naručju gomilu boja u tubama.
“ Shérie! Kako možeš da si takva? Jedan Utamaro, jedan Utamarov triptihon!” I ne gledajući ga, ona priđe tezgi i hladnokrvno poče da zamotava tube u stare novine.
“ Ne obraćajte pažnju na njega, gospodine Tuluz. On nikada neće ništa da proda. Prošle nedelje je neko došao i upitao za Sezana - prvi kupac koji je to uradio,

zamislite samo! - i Tangi je zatražio od njega deset hiljada franaka! Hvala bogu što sam ja bila tu i prodala ga za dvadeset pet franaka. Zamislite, samo tri male jabuke!” “ Žene ne umeju da cene umetnost “ praskao je Tangi,mlatarajući svojim kratkim rukama. “ One misle samo na novac, novac, novac!”
Neko vreme muž i žena su se svađali sa žestinom svojstvenom ljudima koji su sigurni da se vole. Najzad su se poljubili i pomirili.
“ Sada idi i odnesi ove boje gospodinu Dega “ reče ona gurajući mu paket u ruke. “ I nemoj tamo ceo dan da razgovaraš u kuhinji sa Zoe i da je ubeđuješ kako je odlična kuvarica i kako bi voleo da se oženiš njom!” Tangi uze svoj slamni šešir i otprati Anrija do fijakera.
“ Među nama rečeno, žene su niža rasa “ reče on kada su malo odmakli. “ One ne cene najfinije stvari.”
Anri se oprosti od njega i okrete se kočijašu.
“ La Nuvel Aten “ i ne morate da žurite.
On se zavali na sedištu i podiže glavu. Između krovova su se videli ružičasti komadići neba. Zalazak sunca nije se ni primećivao u velikim gradovima, dok je na selu bio tako divan i svečan.Njegove misli se vratiše na zalaske sunca u zamku Albija, pre mnogo godina.U magnovenju je video travu prošaranu senkama egipatskih smokava. Dana zaspalog pod baštenskim stolom, svoju majku nagnutu nad ručnim radom, i sebe pred njenim nogama, sa blokom za skiciranje u rukama. Mama, molim te ne miči se. Hoću da nacrtam tvoj portret. - Kako mu je sve to izgledalo daleko!
Kod La Nuvel je zatekao svoje prijatelje kako razgovaraju o radovima za Salon. “ Ja šaljem jednog Prvog hrišćanina “ reče Rašu. “ Nikad nećeš pogrešiti ako izabereš versku temu.”
Uz čašu piva, oni su diskutovali o ženama i raznim drugim stvarima, ali su se njihove nemirne misli stalno vraćale na budućnost.
“ Kad bih morao sve da počnem ispočetka, bio bih apotekar “ reče Gozi. “ Svaki put kada se neko razboli, ti si sve bogatiji.”
Zubni lekar, to je karijera! “ mudrovao je Anketen,ispuštajući oblak dima. “
Svaka usta su rudnik zlata.”
Potajno su tražili krivca i nepravedno, kao što samo mladost može da bude nepravedna, napadali su zajednički Kormona što ih je naveo na taj nekoristan poziv.
“Trebalo je da nas taj kurvin sin upozori na to da se ne može živeti od umetnosti, “ primeti Grenije, lupkajući lulom o sto “ umesto što je brbljao o onim svojim prokletim Venerama i Andromedama.”

“ Andromeda! “ procedi Gozi kroz zube, imitirajući profesorov otegnuti glas. “ Ah, prijatelji moji, kakav dramatčan motiv!Zamislite užas koji je obuzeo tu sirotu
devoku kad je ugledala morsku neman kako pliva prema njoj!”

“ A kada te siluje morska neman, onda si, bogami, svršio svoje “ nasmeja se Rašu, sa prizvukom stare šaljivosti.
Ručali su kod Agostine, a zatim otišli u L’Eli. Za Anrija je to veče prolazilo kao i svako drugo. Pio je kuvano vino, posmatrao svoje prijatelje kako podskakuju na podijumu za igranje, mahao im kada bi sreo njihov pogled, i radio male skice. Bilo je već prošlo deset sati kada neka devojka vrteći se prolete pored njega u zagrljaju nekog prostaka obučenog u majicu. U polumraku koji je vladao u sali jedva je mogao da razazna njene crte, ali je naslutio da je mlada. Mlada i ludo zaljubljena u tog glupog, uobraženog uličnog mangupa.
Iznenada, neobjašnjivo, pažljivo sagrađena zgrada njegovog mira sruši se u prah. Mozak mu uzavre, celo njegovo biće pobuni se protiv nepravednog udesa. Šta je on skrivio te ne može da igra kao njegovi prijatelji? Zašto ne može da obujmi neku devojku, zašto ne može da bude voljen, on - koji je tako očajnički žudeo za ljubavlju? Kakav je to zločin učinio, zašto je tako kažnjen? Zašto? Zašto? Dlanovi su mu se ovlažili, stegao je besno zube, celo njegovo telo se zgrčilo od neizdržljive želje
i besa. Mora da ima devojku - svejedno koju. I t sada, ovog trenutka… Ne čekajući da se igra završi, izjurio je napolje, popeo se u fijaker.
“ U pivaru Monsej!”
Zašto baš u pivaru Monsej? Nije umeo da odgovori. To je bilo prvo ime koje mu je palo na pamet.
Kafana je bila ista kao i one noći. Blistave svetiljke, kelneri koji žure ili stoje sa salvetom preko ruke, pazeći na svoje stolove kao turobni pastiri. Lorete lutaju i traže mušterije, pitajući koliko je sati.
Poručio je apsint, umočio kocku šećera u čašu, dolio malo vode i iskapio. Liker nije stigao da se rastopi, i bio je gust i zejtinjav.Da, imaće jednu od ovih devojaka.
Ovoga puta će da bude drzak, jasno će im dati na znanje šta želi.
“ Još jedan apsint! “ reče nekoliko trenutaka kasnije kelneru koji je prošao.
Sada se stolica pod njim ljuljala, mramorna ploča stola tonula je negde u dubinu. Ljudska lica u sali počela su da podrhtavaju, a zatvorene kugle gasnih lampi izgledale su kao paperjasta klupčeta žute vune. Osećao se neverovatno jakim i slobodnim. Bogalj - ko je bogalj? Ta on bi mogao da preskoči sto! Mogao bi da poleti kao Ikar! A kakvu tek snagu ima! Ako neko samo nešto zucne, ako se samo sumnjivo nasmeje, pokazaće mu on! Gurnuće ga, samo malo će ga gurnuti, i biće mu dosta…
Neka punačka mlada loreta došla je i sela za susedni sto. Imala je svetlocrvene usne i lice kao u razvratne lutke. Prekrstila je nogu preko noge, zapalila cigaretu i

izvukla jedno pismo iz svoje velike crne kožne tašne. Posmatrao ju je kako čita izgovarajući poluglasno svaku reč dok joj je dim upola zaklanjao lice. To je ona prava… Da bi joj uštedeo neprijtnost, sačekaće je napolju, zatim će se zajedno odvesti u njen stan… Naže se ka njoj.
“ Gospođice, “ prošaputa “ da li biste hteli da popijete nešto sa mnom?” Ona podiže oči.
“ Zar ne vidite da sam zauzeta? Kad bih ja imala takvo lice i takve trupce, otišla bih negde da se sakrijem.” I ona nastavi da čita pismo.
Njene reči prostrujaše kroz njega kao električni udar. Za trenutak je pomislio da će umreti. Zatvorio je oči. Dakle, istina je… Čak ni drolja ga nije htela. Nijedna devojka ga nikada neće hteti. Uvek će ostati usamljen - uvek. Do tada je činjenica da je bogalj značila za njega samo bol u nogama, zadihanost, zastajanje u hodu, štap sa gumenim vrhom. A sada znači i to da nikada neće biti voljen, da nikada neće ići na izlet sa devojkom, da ga nijedna žena neće poljubiti iz ljubavi… E, tako mu brade svetog Josifa, pokazaće im on da li može da nađe devojku! Pokazaće im da li i on može da dobije tu stvar koju svako u Parizu može da kupi za deset, pet, tri franka.
Otići će u javnu kuću, da, u javnu kuću…
Otvorio je oči. Devojka se premestila za drugi sto. Uzeo je štap i izašao.
“ Vozi u ulicu Stenkerk, kod Sivog papagaja! “ doviknu on kočijašu. “ I požuri!” Kada se te noći vratio u svoju sobu, spustio se na malu stolicu kraj prozora i ostao tako, nepomično sedeći u tami, ruku stegnutih među kolenima, isuviše umoran da bi se svukao ili upalio lampu.
Ne, nije bio u javnoj kući. Došao je samo do vrata… zamalo što nije pritisnuo zvonce… A tada ga je napustila hrabrost. Iza kapaka sa žutim prugama dopirala je prigušena buka mehaničkog klavira i zvuk smeha. On je zamislio prepun salon, pun ljutog dima, muškarce zajapurene od vina i požude, devojke izvaljene po klupama, izazivački i bestidno, i madam, koja kao neki groteskni idol sedi iza tezge. Šta bi oni kazali kad bi se on dogegao unutra? Možda bi se smejali, pravili grube šale na račun njegovih nogu i njegove želje za ženom? Ne, nikada neće otići na takvo mesto. Nije mogao, prosto nije mogao… Pa čak i ako sve ostane kao do sada, ako bude i dalje morao da se prevrće u snu i da sanja izlete i nage žene, - e pa dobro, prevrtaće se i izdržaće.
Praznim pogledom posmatrao je nekoliko trenutaka Degaovu siluetu koja se kretala iza osvetljenog prozora. Zatim je preleteo očima preko osvetljenih žutih četvorouglova u dvorištu. Možda se neki par ljubi iza tih prozora. Pa, neka ih… U ovom trenutku, širom Pariza, stotina hiljada parova se miluje, njihove usne se žudno traže… Pa, neka ih… On je bogalj - patuljasti, groteskni bogalj. I nikada ga niko neće voleti.
Anri, ti si bogalj. Ružni bogalj. Nikada nemoj to da zaboraviš…

Očajanje odjeknu u njegovoj duši kao tužbalica. On oseti kako mu se vlažne suze kotrljaju niz obraze. Pokri lice rukama. Reči navirahu kroz jecaj.
“ Mama, zašto me nisi pustila da umrem? 8
Zamak Malrome dremao je u opštoj obamrlosti toga avgustovskog popodneva. Bio je čas popodnevnog odmora, polja i vinogradi ležali su napušteni na suncu, a poljski radnici, lica pokrivenih šeširima, hrkali su u senci plastova. Vladala je potpuna tišina, vrućina i mir. Ali ta tišina u Malromeu nije predstavljala odmor koji će i ljudima i životinjama vratiti snagu i doneti uživanje. Bila je to teška omorina, kao u nekoj tužnoj zemlji iz bajke, mukla tišina jednog kraja u kome je život zamro, mir zaustavljenog vremena koji se spuštao na prostranu ograđenu baštu, sa njenim vijugavim stazama posutim peskom, lejama georgina, staklenim ribnjakom i kitnjastom gvozdenom kapijom visokom i crnom kao kapija na groblju. Na senovitoj terasi iza kuće Adela, grofica de Tuluz-Lotrek, sedela je posmatrajući Anrija, koji je u belom odelu i espadrilama, opružen na pletenoj stolici za ležanje, kao obično dremao posle ručka. Spavao je mirno, sa cvikerom nakrivljenim na nosu i jednom rukom položenom na grudi, dok mu je druga mlitavo visla sa strane. Njegove debele usne, crvene i vlažne, pokretale su se neprimetno pri svakom udisaju. Knjiga koju je čitao ležala je na kamenom podu pored čaše do pola napunjene limunadom.
Najzad se vratio kući! Njegovo lutanje po svetu završilo se nesrećno, ali je sudbina ipak bila milostiva. Jadan Riri, u početku je bio očajan zbog neuspeha pri prijemu u Salon, ali je taj bol vidno slabio. Nije bio nespokojan, izgledao je zadovoljan, skoro srećan. Izjutra je šetao baštom, ponekad se vozio u parohiju da igra čekers sa opatom Sulakom, čitao je i mnogo spavao. Predveče su se izvozili zajedno u duge šetnje. Nikada se nije tužio da mu je takav život dosadan ili da mu nedostaju prijatelji, nikada nije pomenuo Monmartr. Bio uvređen, duboko uvređen. Doznao je istinu o sebi. Možda se pomirio sa sudbinom. I odricanje predstavlja neku vrstu sreće. Iduće godine će možda opet da se vrati knjigama. One će ga zaštititi.
Niko ga neće više vređati…
Grofica opazi da se on pokrenuo, pa brzo obori oči.
“ Jesi li lepo spavao? “ osmehnu se na njega, nameštajući naprstak.
“ Probudila me je jedna muva, “ On joj uzvrati osmeh. “ Zbog čega, kada joj ceo svet stoji na raspoloženju, muva mora da sleti baš čoveku na vrh nosa? Uostalom, naspavao sam se. Koliko je sati?”
“ Tačno dva i četvrt “ reče tetka-Armandina, i sklopi novine da bi pogledala na svoj sat.

“ Anri, “ reče grofica posle kraćeg ćutanja “ da li bi voleo da provedeš zimu u Italiji?”
“ Voleo bih mnogo. “ Draga mama, znala je da on umire od dosade i nudila mu je to putovanje da bi ga razonodila. “ Ali, zar se nismo dogovorili da ostanemo ovde do
Božića?”
U magnovenju se seti prošle Badnje večeri u maminoj sobi, kako ju je molio da provedu jesen u Malromeu, i kako je ona predlagala da zamoli gospođu Lube da mu bude domaćica. Zar je stvarno postojalo vreme kada je on verovao da će postati poznati portretist sa lepim ateljeom u nekom otmenom kraju? Bilo je to samo pre četiri meseca, a ipak mu je izgledalo tako nestvarno kao planovi o Kanadi koje je pravio sa Morisom.
“ Sećaš li se kako smo se prepirali oko toga? “ reče on.
“ Sećam se, ali ja se nikada nisam oduševljavala pomišlju da zimu provedem ovde. Malrome nije prijatan zimi. Šta misliš o italijanskoj Rivijeri?”
“ Možda San Remo? “ reče on živo, srećan što neće morati više da se žrtvuje. “ Videli smo ga iz daljine, sećaš se, onog dana kada smo se vozili u Manton. Kažu da je tamo divno. Zatim možemo da nastavimo za Firencu i Rim. Voleo bih da vidim Mikelanđelovu tavanicu u Sikstinskoj kapeli. Kažu da se Rafael zamalo nije onesvestio kad ju je prvi put video. Šta misliš o tome da odemo do Rima?”
“ Ne vidim zašto ne bismo otišli. Možemo da pođemo sredinom oktobra.”
“ A zašto ne početkom, - ili već idućeg meseca?”

Ona se osmehnu. Nestrpljivi, nagli Riri, bio je spreman da se spakuje i pođe istog trenutka! Isti Alfons, koji takođe nije podnosio nikakvo odlaganje.
“ Dovoljno će biti ako krenemo petnaestog. Taman će početi jesenje kiše, pa će nam sunčani San Remo izgledati još lepši.”
“ Pisaću večeras u Bordo da mi pošalju prospekte za putovanje. “ On se saže, dohvati čašu i isprazni je u jednu od saksija cveća koje su stajale na ogradi terase. “ Aneta bi se uvredila kada bi videla da nisam popio njenu limunadu. Ona izgleda, misli da sam ja sunđer.”
“ To je njen način da iskaže svoju ljubav.”
Tek što je to izgovorila kad se začuše laki koraci i Aneta u beloj lepršavoj kapici, pojavi se sa čašom u ruci.
“ O, hvala vam, Aneta “ uzviknu Anri uzimajući svežu limunadu. “ Baš sam sad rekao kako vi pravite najbolju limunadu koju sam ikada okusio.” Stara sluškinja pričeka dok nije srknuo neželjeno piće, s obožavanjem se osmehnu na njega bezubim ustima, i iščeze.
Anri opet isprazni čašu u saksiju.

“ Iz ovog zdravca će početi da niču limuni.”
On ostavi čašu na pod i uze knjigu. Jedno vreme se pravio kao da čita, ali mu
pogled odluta ka nebu, i on se zavali u svojoj stolici za ležanje. Da li je onaj oblak tamo neki nov oblak, ili je bio tu sve vreme? Oblaci su tako varljivi. Poneki od njih se pojavi na horizontu ne veći od zečjeg repa, i kada stigne iznad kuće veliki je već kao ledeni breg. Drugi se raspline u ništa. O oblacima bi se mogla napisati basna sa visokim moralnim naravoučenijem. Ima prijatnih oblaka koji se nadvijaju nad vama kao vesela lica klovnova, a ima ih koji se mršte i krevelje. Ima oblaka samaca, a ima oblaka sa porodicom, opkoljenih stadom oblačića…
Lenjo je ispitivao pogledom letnje nebo. Kakav divan dan… Uz skriven osmeh seti se tih reči. To isto izgovorio je onoga jutra kada je posmatrao laste…
On se seti kako je stajao bosonog pored prozora, i to izazva kod njega sećanje na onaj zamišljeni izlet sa Žili. Opet je video sebe kako ljubi pege svetlosti na njenom licu, ali ovoga puta ne dopusti da mu mašta nadvlada razum. Dosta je bilo… On je bogalj, a bogalji ne idu na izlete, ne ljube se pod drvećem, Oni sede kod kuće. Neki ljudi uspevaju da žive bez ljubavi, i on mora to isto da postigne, da zaboravi romantiku, poljupce na mesečini i sve te gluposti. Mora da zaboravi žene. Zar ga nisu ionako već skupo stajale? Zar ga nisu stajale Salona, karijere?
Šta mu je bilo onog jutra u ateljeu? Po hiljaditi put se u svesti vraćao na to pitanje, ali bez odgovora. Šta mu je bilo da se usprotivi Kormonu? Nije znao, nije umeo da objasni, osim možda time što čovek, kad dostigne jedan određeni stupanj očajanja, kad dođe do jedne određene granice umora i malodušnosti govori stvari koje nikada ne bi ni pomislio da kaže, izgubi kontrolu nad sobom i takoreći poludi za izvesno vreme. On nije bio ispavan. Celu noć čuo je reči one bludnice iz pivare: Kad bi mala takvo lice kao vi i takve trupce, ja bi otišla da se negde sakrijem… Rđavo se osećao i imao je groznicu kada je došao u atelje, a zašto je uopšte došao tamo tog jutra - takođe nije mogao sam sebi da objasni. Još je u ustima osećao gorčinu apsinta. Oči su ga pekle i svrbele, a živci treperili kao pokidani mišići…
Kormon se zaustavio pred njegovim nogarima i počeo da melje kao obično. Vrlo dobro, Lotrek. Vidi se da se mnogo trudite.Naravno, vi nemate u sebi slikarske prefinjenosti nemate prirodnog dara, ali ne može svako biti talentovan! n'est - ce pas*? Ma kog drugog dana, to bi mu bilo svejedno. Ostao bi i dalje na svojoj stoličici i krotko nastavio da slika! Ali toga jutra nije mogao! Nešto je buknulo u njemu. Spopao ga je iznenadni, neizdrživi bes. Hramajući gore-dole, očitao je Kormonu sve što misli o njegovoj slikarskoj prefinjenosti, lepim slikama i otmenim aktovima. Oh, divno se zabavljao pet minuta! Vikao je, rugao mu se, ismejavao ga… Zaista, bio je to savršen cirkus! I za sve vreme bio je svestan toga da uništava svoju budućnost, da vrši samoubistvo kao umetnik, ali mu je u tom trenutku bilo sve svejedno. Bio je to jedan od onih neobjašnjivih napada, od onih trenutaka ludila kada si došao do granice, kada za tebe više ništa ne postoji, i kada te se baš ništa ne tiče… * (franc.) Zar ne?

On se okrete na stolici za ležanje i ugleda Žozefa, koji je dolazio na terasu sa malim srebrnim poslužavnikom u ruci. “ Neke kočije su na kapiji, gospođo grofice.”
Ona uze posetnicu, pogleda je s uzvikom neverice, zatim, zaboravljajući svoju uobičajenu uzdržanost, skoči na noge. “ Gospode! “ uzviknu. “ Pa to je Anželika!”
Anželika? Anželika? Ko je, dođavola, ta Aželika? I kakav je to način da dolazi u vreme popodnevnog odmora? A on, ovako u espadrilama i bez kravate! Natmureno se digao sa stolice, pošao za majkom, koja je već silazila ka tremu u pratnji veoma uzbuđene tetka-Armandine. Podigao je posetnicu sa stola i pročitao Gospođa baronica Andre de Frontenak. To ime nije za njega značilo ništa. Tek kad je bio na pola puta do trema sinu mu kroz glavu. Pa naravno! Anželika je bila mamina školska drugarica iz zavoda Sveto srce u Narboni. Ona njena nerazdvojna školska drugarica koja se udala za nekog pomorskog oficira i otišla s njim na Martinik. Ili beše na Madagaskar?
Kad je stigao do trema, jedne starinske kočije već su stajale ispred stepenica.
Kočijaš skoči na zemlju, otvori vrata i spusti papuču za noge.
U kočijama počeše da se miču neki velovi. Kao glava obazrive zmije, na pragu se pojavi vrh elegantne crne cipelice. Odmah zatim ukaza se jedna sredovečna, puna dama, obavijena crnim velovima, i uz lak krik sruči se grofici u naručje.
“ Adela!”
“ Anželika!”
Zagrljaj je bio tako dramatičan i dirljiv da Anri nije ni primetio kada se na vratima kočija pojavila još jedna osoba: mlada devojka sedamnaestih godina (oceni on) u crnini obazrivo je podigla suknju do članaka stupivši na papuču. Dah mu zastade. Žili!… Ali se odmah trže. Naravno, to nije bila Žili… Žili je plavuša, a ova devojka je imala tamno-kestenjastu kosu. Osim toga, nije ni najmanje ličila na mindinetu.
“ Moja ćerka, Deniza “ predstavi je baronica kroz plač. zabacujući svoje duge crne velove da bi u torbici pronašla maramicu. “ Rođena je u For-de-Fransu.” Deniza se dražesno pokloni i strpljivo primi grofičin poljubac u čelo. Sat docnije, Anri je slušao beskrajne uspomene iz manastira i upoznao rodoslovlje, iskušenja i nevolje porodice Frontenak za poslednjih dvadeset godina, jer je baronica bila neumorna u brbljanju. Govorila je neprekidno, zabacujući svoje velove, hladeći se maramicom, pijuckajući čaj i zavlačeći svoju punačku ruku u sevrsku činiju sa kolačima.
“ A sada, kada je moj jadni muž mrtav, “ suze joj navreše na oči dok je stavljala keks u usta “ Deniza i ja smo same na svetu. “ Ona se okrete kćeri. “ Draga moja,

zašto ne sviraš malo na klaviru gospodinu de Tuluz-Lotreku? “ I, okrećući se Anriju, dodade: “ Ona je odlična pijanistkinja.”
Dvoje mladih pokorno ustadoše.Anri othrama do vrata i otvori ih da bi je propustio.
Dok je svirala - a zaista je svirala odlično, bez uobičajene devojačke usiljenosti, posmatrao je sa sofe, ruku skrštenih na dršci štapa, njenu ljupku siluetu koja se ocrtavala, u sunčanoj svetlosti, prema prozoru iza njenih leđa. Pade mu na pamet da je njegova majka u mladosti verovatno bila veoma slična Denizi.
“ Da nastavim, ili vam je dosta? “ upita ona iznenada, osmehujući se na njega preko velikog klavira. “ Čekajte! “ povika pre nego što je on uspeo da odgovori. “ Odsviraću vam svoj najmiliji komad. Od Sezara Franka, jednog savremenog kompozitora, ne baš tako poznatog. Tata je tako voleo taj komad. Često sam morala da mu ga sviram kada je bio kod huće. Zove se Prelid, Koral i Fuga.” Kad se utišao i poslednji akord, ona se okrete ona se na stoličici, držeći jednu ruku još uvek na dirkama.
“ Vidim da vam se zaista sviđa. Tako mi je milo! To je zaista divna stvar, zar ne?” Ona ustade i sede pored njega na sofu.
“ Žao mi je što smo tako upale kod vas, ali mama je bila prosto izvan sebe otkako nas je opat Sulak jutros posetio. Da bi o nečem razgovarala, ona je upitala za imena porodaca koje provode leto u okolini. Ne da bismo negde izašle - nezaboravite da smo u dubokoj žalosti, - ali videli ste kakva je mama… voli da priča… “ Oni izmeniše poverljiv osmeh, tako svojstven mladima kad ogovaraju roditelje. “ Kad je pomenuo da vaša majka živi na udaljenosti od samo četiri kilometra, pomislila sam da će mamu da udari kap! Jedva je uspela da ruča, i naredila je da se spreme kočije čim se digla od stola. Kako je to čudnovata slučajnost, pomislite samo, da se njih dve nađu ovde posle toliko godina, zar ne? Ali, bojim se da smo vas uznemirile u popodnevnom odmoru. Videla sam vas iz kočija, izgledali ste besni kad smo stigle.” On poče da se zaklinje kako je, naprotiv, očaran njihovom posetom. Ona, smejući se, odgovori da mu ne veruje ni jednu jedinu reč. On se bunio sve više. Ona ipak nije htela da mu veruje.
“ Vi ste vrlo nespretan lažov “ zadirkivala ga je. “ Ja mogu odlično da lažem, ako je samo potrebno.”
“ Možda je laganje urođeno ženama “ usudi se on da primeti s osmehom. Na to razgovor skrete na laž uopšte, na prirodnu sklonost žena ka laži, šta se zahteva od dobrog lažova, kakva je razlika između stvarne laži i uobičajenih društvenih učtivosti, Deset minuta docnije bili su već stari prijatelji, i zvali se po imenu.
“ Jeste li se izvozili u polje? “ upita je on. “ Okolina je vrlo lepa.” Ona smesta iskoristi priliku.

“ Nismo nigde išle. Rekla sam vam da smo stigle tek pre nekoliko dana. Anri, šta mislite, da li bismo mogli da se vozimo zajedno? Na kraju krajeva, valjda i ljudi u žalosti imaju pravo da izlaze? “ I skoro neprimetno namignuvši, dodade: “ Na taj način uspeli bismo da se malo otkačimo od roditelja. A osim toga, naše majke su tako prisne prijateljice da smo mi u stvari kao rođaci, zar ne?”
I tako je uveden nov običaj. Svako poslepodne Frontenakovi su dolazili u Malrome. Deniza i Anri su zajedno odlazili u duge vožnje, dok su njihove majke i Armandina sedele na terasi.
Anriju je Denizin dolazak razbio tešku monotoniju leta i otkrio mu svu prijatnost drugovanja sa ženom, koju do tada nije poznavao.Ona je potpuno zaokupila njegovu svest, mučenu žalošću za propalom karijerom i izgledom na doživotno besposličenje. I još više: stišavala je nemir njegove muškosti koja se budila. Od samog početka, on je odbacio svaku pomisao na neku romantičnu vezu između njih dvoje, i trudio se da uživa u srećnoj slučajnosti Koja je dovela tu divnu mladu devojku u njegov usamljenički život.. Posvećivao je više vremena svom oblačenju, doterivao bradu s većom pažnjom, glačao nokte sve dok ne bi postali sjajni, hitno je poručio pismom od Pariske modne kuće za rublje tuce najfinijih lanenih košulja, objasnio Aneti da njegove pantalone moraju biti ispeglane kao oštrica brijača absolument comme un rasoir* - i počeo da nosi masivni zlatni prsten sa pečatom koji mu je majka poklonila za dvadeset prvi rođendan. Ali, on je sve to radio bez romantičnih zadnjih misli, prosto zato što je bio probirač, a Deniza cenila uredne mladiće.
*(franc.) apsolutno kao brijač
Za vreme doručka izmišljao je kuda će Žozef da ih vozi toga dana,vešto menjao plan vožnje i birao živopisne predele za izlete. Od opata Sulaka pozajmio je knjigu o istoriji toga kraja i pretvorio se u učenog i zabavnog vodiča. Kada bi posetili neko znamenito mesto, umeo je da objasni sve što se tamo događalo. Ako bi se vozili do lišajevima pokrivenih ruševina neke srednjevekovne tvrđave, znao je priču o gospodarima koji su je podigli.
Pošto je to bila Akvitanija, zemlja kojom su stolećima upravljali njegovi preci, bilo je sasvim prirodno što su se u njegovim objašnjenjima javljala imena raznih grofova de Tuluz, na šta bi Denizine oči zasvetlele od divljenja.
“ Kako mora da se ponosite što ste Tuluz-Lotrek “ primeti ona jednog dana kad su se vozili kući kroz tišinu ranog jesenjeg zalaska sunca. “ Mi, Frontenakovi, takođe smo poreklom iz ovog kraja, ali je porodični zamak već davno razoren. Za vreme revolucije, čini mi se. Možda su moji preci bili vazali vaših? Možete li da zamislite kako je moj pra-pra-pra-pra-pra-pra-deda odavao poštu “ on je bio očaran time što ona upotrebljava starinske reči “ vašem pra-pra-pra-pra-pra-pra-dedi. Možda su zajedno išli u krstaške ratove?”
Njihovo iskreno drugarstvo, slični ukusi i ovo društveno srodstvo stvorili su brzo među njima izvesnu prisnost. Ona nije bila midineta sa Monmartra, nego

aristokratkinja, kao i on. Pripadala je njegovom svetu, imala iste tradicije, iste predrasude, isti zakon etikecije. Zbog toga mu je bila veoma bliska, skoro kao sestra, koju je toliko želeo da ima.
Oktobar je doneo prve jake kiše, i vožnje su prestale. Ali oni pronađoše drugu razonodu, Slikao je njen portret.
Ona je još uvek dolazila svako poslepodne, zaustavljala se na staklenoj terasi da pozdravi groficu i Armandinu, a zatim, dok je njena majka sedala kraj gospođa izvlačeći iz torbice svoje pletivo, ona bi odjurila gore u atelje.
“ Dobar dan, Anri! “ povikala bi još iz hodnika, zadihana od penjanja, i počela da dreši kapu. “ Kako napreduje naše remek-delo?”
Brbljajući, odšetala bi do ogledala, zagladila kosu, prešla rukama preko usana. “ Pa, dopadam li se gospodinu slikaru? “ Sela bi na mesto za model i zauzela pozu.
Uz profesionalno mrštenje, Anri bi naređivao:
“ Nakrivite malo glavu, Deniza… Ne toliko… Dobro. Spustite malo desno rame…
Odlično. A sada pokušajte da sedite mirno jedan trenutak.”
Kada bi se zamorila, on bi objavio deset minuta odmora i zazvonio za čaj. Brblljajući i smejući se, oni bi uništili brda keksa, dok je napolju kiša udarala u prozore a vetar tresao kapcima. Neka pljušti, neka urla! Ima li ičeg lepšeg na svetu nego biti tu, u ovoj pustoj sobi, dok panjevi pucketaju u kaminu - sa Denizom… Jednog dana, spustivši šolju na sto, ona ga naglo uhvati za ruku.
“ Anri, “ prošaputa “ ne znam kako da vam zahvalim. Tako ste ljubazni. Ne, nemojte da se bunite! Da vas nisam srela, ne znam šta bi bilo od mene. Verovatno bih umrla od dosade. Vi ste najbolji čovek koga sam nkada upoznala.” “ Pa ja nisam ništa učinio, Deniza. “ To neočekivano odstupanje od njene uobičajene uzdržljivosti iznenadklo ga je, i krv mu je jurnula u lice “ Pa ja sam u stvari umirao od dosade dok vi niste stigli. Vi ste najslađa devojka koju sam ja ikada sreo.”
Nekoliko trenutaka njegove oči su počivale na njoj, nežne i pune osećanja. Onda ju je živo lupnuo po prstima i dohvatao svoj štap. “ Ali od ovog uzajamnog laskanja vaša slika se neće završiti. Brzo popijte čaj, i natrag na posao, mlada gospođice!” Reči mogu da izazovu osećanja. Ta beznačajna epizoda, taj Denizin spontani izliv zahvalnosti pretvorio je njihovo prijateljstvo u potpunu prisnost. Nesvesno, melanholija jesenjeg doba pojačala je njihovu obostranu usamljenost i dovela do toga da njihovo druženje postane jedina oduška njihove mladosti. U zavodljivoj usamljenosti počeli su da se poveravaju jedan drugome. Ona mu je pričala o svom ocu, koji je nedavno umro od žute groznice za vreme borbi u Indokini, i koga je ona volela bezgranično, mnogo više nego majku, o manastiru, iz koga je tek izašla, i o smicalicama koje su devojke izvodile s kaluđericama, o For-de-Fransu, gde je rođena i o dadilji, kreolki, koja se u potaji bavila vradžbinama i terala je da nosi

amajlije protiv uroka, o svom detinjstvu na ostrvima Tahiti gde je njen otac služio dugo godina.
On je njoj, pak, pričao o svojoj bolesti, o svom pobratimu Morisu i kanadskim planovima, o godinama koje je proveo na Monmartru kao student slikarstva, o kafani La Nuvel, Agostini, i o tome kako je Rašu preselio njegov nameštaj na mrtvačkim kolima i kako gospođa Lube nije mogla da veruje da se on zove Tuluz -
Tuluz nije ime, gospodine, to je grad…
“ Da li vam nedostaje Monmartr? “ upita ga ona jednog dana.
“ Nedostajao mi je neko vreme “ mnogo. Ali sada više ne.”
To ie bila istina. Ravnodušno se sećao svojih ambicija da uđe u Salon i postane profesionalni portretist. Odbacio je sva svoja maštanja o ljubavnim doživljajima u ateljeu i izletima sa grizetama nežnih osmeha, kao maštanja jednog osećajno nezrelog i vrlo glupog mladića. Život je bio ozbiljan, život je bio dostojanstven. Skoro nesvesno počeo je da zamišlja sebe kao neku vrstu mladog deda- Selerana, staloženog, gospodskog farmera koji živi povučenim životom na svojoj zemlji, nadgleda radove, posećuje zakupce i pije s njima, vozi se u vinaru na lakim čezama, i posmatra žetvu. I tako postepeno stari, bez tuge i gorčine, u svom domu, okružen nežnošću i razumevanjem supruge i veselim dečjim smehom.
Prilikom izbora te zamišljene supruge, njegove misli su se uporno vraćale na Denizu. Postepeno je prestajao da gleda u njoj neočekivanu razonodu jednog dosadnog leta, i video je kao buduću groficu Tuluz-Lotrek, svoju životnu drugaricu.
I zajedno sa tom promenom nestajalo je njegovog duševnog mira. Ona je osećala naklonost prema njemu, u to je bio siguran. Ali da li je ta naklonost bila dovoljno jaka - nije se usuđivao ni da pomisli na ljubav! - da postane njegova žena?
Istina, on je bio ružan i bogalj. Reči ulične žene iz pivare još su mu zvonile u ušima. Pa ipak, dešavalo se da se devojke udaju za bogalje. Posle svakog rata, mnoge od njih poklanjale su svoje srce bogaljastim,slepim, osakaćenim veteranima. Da li je i Deniza bila jedna od tih divnih, nesebičnih devojaka, ili je - kao svaka obična devojka - bila osetljiva samo na prijatno lice i lep spoljni izgled? Da li je ona shvatala da prava ljubav znači nešto više od kratke romantične zanesenosti, i da trajna sreća počiva na nečem jačem nego što je par čvrstih nogu i pravilne crte lica? Da li je dolazila u Malrome zato je čeznula da bude sa njim? Ili je dolazila prosto iz dosade, zato što joj je sa majkom bilo još manje prijatno nego s njim, i što zbog žalosti trenutno nije mogla da bude u društvu privlačnijih mladića?
Kao lovac u zasedi, počeo je da vreba Denizu, zapažajući, tumačeći svaki njen pogled, svaki izraz, svaki pokret, svaki i najmanji znak njegovih osećanja prema njemu. Za gladno srce, svaki otpadak je hrana. Njegova svest je izgubila oštrinu zapažanja, uskoro je u njegovom smehu primetio nov, umilni prizvuk, njene najbanalnije primedbe sakrivale su u sebi nagoveštaje upućene njemu. Da, sigurno ga je volela mnogo volela, više nego ijednog od ljudi koje je do tada srela, rekla je to

i sama. Bila je opsenjena njegovom titulom, njegovim bogatstvom. Pripadali su istom društvenom sloju. Zar je bilo potrebno još nešto za srećan brak?
Zahvaljujući prastarom, uobičajenom ljudskom nagonu za samoobmanjivanjem, počeo je da pronalazi u Denizi one odlike koje je želeo da ona ima, i da veruje u sve ono u šta je želeo da veruje. Kao u onim danima kada se oporavljao od bolesti, obuzelo ga je varljivo, ushićeno likovanje, koje nije mogao da suzbije. Živeo je kao u nekom blistavom snu. Svet, čak i ovaj turobni novembarski svet, oživeo je od pesama koje je samo on mogao da čuje.
Hteo je da sa svakim podeli svoju skrivenu sreću, sva lica oko njega morala su da budu nasmejana. On je i ranije bio dobroćudan,sada je postao razdragan, donosio sa sobom vedro raspoloženje, učio druge optimizmu. Ujutru je veselo pozdravljao Žozefa sa: Dobro jutro, Žozefe! Ako slučajno ne bi padala kiša, primetio bi:
Božanstvena jesen, a? - Ako je lilo: Usevi će biti odlični dogodine. Za useve je najbolja jesenja kiša! - Za vreme doručka prekorevao bi ga zbog njegove sumornosti.
“ Vi starite, Žozefe! Stari ste i sumorni!”
“ Da, gospodine Anri. “ Stari sluga se spokojno kretao po sobi, otvarao ormane, vadio Anrijevo odelo.

“ Sva je nesreća u tome što se nikada niste oženili. Svaki čovek treba da se oženi.
Muškarci nisu stvoreni da žive sami.”
“ Da, gospodine Anri.”
“ Jeste li ikada bili zaljubljeni?”
“ Da, gospodine Anri.”
“ Pa zašto se onda niste oženili?”
“ Nisam je zaprosio.”
“ Eto vidite! Niste bili dovoljno strasni, dovoljno poletni. Žene vole muškarce snažne, smele.”
“ Da, gospodine Anri. Hoćete li da se kupate sada ili docnije?”
Ali najviše od svega želeo je da usreći majku. Opazio je na njoj u poslednje vreme neku promenu.Ispočetka se radovala Denizinim dolasckma, podsticala ih da se voze u šetnje, ali poslednjih nedelja primetio je kako ga za vreme jela ispitivački posmatra preko stola. Stalno ga je podsećala na njihov plan da provedu zimu na italijanskoj Rivijeri. Naravno, ona nije znala, nije mogla ni da nasluti da se događa nešto značajno, nešto od ogromne važnosti… Deniza će se udati za njega. Uskoro će da je zaprosi…
I tako jedne večeri kada su sedeli pored vatre u salou, on se zapanji kada grofica spusti svoj ručni rad u krilo i reče mirno:

“ Anri, žao mi je što moram da ti kažem, ali ja sam naredila da se sve spakuje.
Prekosutra krećemo za San Remo.
Buljio je u nju, nem od zaprepašćenja. Nije moguće da je mama naredila da se pakuje, ne pitajući njega za savet, kao da je on još dete.
“ Ali, ja još nisam završio Denizin portret “ progovori najzad.
“ Žao mi je. “ Lice joj je bilo nepomično, glas hladan, sasvim drukčiji nego obično. “ Obećao si odavno da ćeš ga završiti. Već je dvadeseti novembar, a trebalo je da krenemo sredinom oktobra. Ne mogu duže da odlažem.”
“ Ali zašto?Zar nije svejedno da li krećemo ove nedelje ili iduće? Ili idućeg meseca? Ili iduće godine? Niko nas ne očekuje tamo.”
U trenutku kada je to izgovarao, jedna misao prolete mu kroz glavu. Ona je bolesna! Nazebla je u ovoj velikoj kući punoj promaje. Zato je i bila tako bleda, zato ga je toliko terala da što pre završi portret. Kao i uvek, nije ništa govorila, žrtvovala se čekajući da pođu kada njemu bude zgodno. Ljubav prema njoj zapljusnu mu srce. “ Oprosti, mama. Nisam znao. Naravno, krećemo odmah. Ali “šta misliš, možemo li pričekati još do mog rođendana? On je kroz četiri dana. Bilo bi mnogo lepše da ga
proslavimo ovde nego u nekom stranom hotelu.” Ona ga pogleda ozbiljnim, nesigurnim pogledom.
“ Ne znam…”
“ Molim te, mama, molim te! “ Nesvesno, počeo je da govori onim glasom kojim se kao dete ulagivao kada je hteo nešto da postigne. “ Još samo četiri dana.” “ Pa dobro “ pristade ona najzad. “ Krenućemo posle tvog rođendana.” Uznemiren, Anri je srknuo poveći gutljaj šampanjca i popravio grudi na svojoj uštirkanoj košulji. Njegov rasejani pogled preletao je preko stola pokrivenog čipkanim čaršavom, na kome su stajale bele ruže u vazi iz Limoža, srebrn pribor za jelo, kristalni pehari sa kojih se nemo odbijala svetlost sveća, i vitke šampanjske čaše. Video je baronicu u njenoj najsvečanijoj haljini i sa ukrasom od perja, tetkaArmandinu, mlađu nego ikada, u novoj svetloj periki, majku, veoma lepu u crnoj somotskoj haljini, sa jednim smaragdom oko vrata, opata Suluka, čije je grubo lice bilo nabrano u osmeh, i koji je, kao i uvek, bio u staroj zakrpljenoj mantiji, Denizu, izvanredno lepu u beloj, duboko izrezanoj haljini od tafta - koja je ličila na venčanicu.
Ne vara li se on? Da li ga Deniza zaista voli toliko koliko on misli, toliko da bi se udala za njega. Poslednja četiri dana proveo je kao u agoniji. Nije je još zaprosio, prosto zbog toga što mu se nije pružila prilika da to učini. Kako je mogao da zaprosi devojku koja čavrlja, priča da će joj nedostajtati popodneva u ateljeu, odmori od petnaest minuta, čaj, kolačići, - priča kao da i ne sluti kako je on strašno uznemiren, kako umire od želje da je uzme za ruku i da joj kaže reči koje su mu već na vrh

jezika. Cherie, znam dobro da se ne smem nadati da ćete me voleti,ali ja ću posvetiti ceo svoj život…Ko to tvrdi da su žene intuitivne? Ili je možda sve to samo maska? Možda ona krije svoja prava osećanja iza te prividne živosti. Na kraju krajeva, nije valjda mogao očekivati da će jedna skromna, uzdržljiva mlada devojka da brizne u plač, zar ne? Iskapio je čašu. Jedan od dvaju livrejisanih slugu smesta mu je ponovo napunio šampanjcem.
Kako je divna Deniza večeras! Ta ramena! Kao čvrsto zategnuta kadifa! Pa odsjaj sveća u njenim očima! Kada bi samo mogao da je naslika onakvu kakva je sada. Ali, dođavola sa slikanjem! Hteo bi da je poljubi, da… Zamisli da se ljubiš sa takvom devojkom, otmenom, dostojanstvenom - a ipak vatrenom! Ali, zaboga, pa ona je njegova, ona mu pripada! Ona mu je jasno dala na znanje šta oseća prema njemu, da - jasno! Na primer, kako ga je samo uhvatila za ruku, kako je rekla: Vi ste najbolji čovek koga sam ikada srela. - Devojka kao ona ne govori takve stvari ako ne oseća nešto više - mnogo više! Neće on biti takva budala da ode pre nego što razgovara s njom, pa da je pri povratku nađe verenu za nekog drugog, i to samo zato što se stideo da je zaprosi!
Opazivši da se majka sprema da ustane od stola,on žurno ispi svoju čašu šampanjca. Oseti kako ga obuzima prijatna vrtoglavica. Kad je dohvatio štap i krenuo, učini mu se kao da se pod ljulja pod njegovim nogama.
Prešli su u salon da popiju kafu. Opat Sulak se oprostio. Dame su se sakupile oko vatre.
Deniza se naže ka Anriju.
“ Hoćete li da vam još jednom odsviram Prelid, “ znate, ono što vam se dopalo, ono što sam vam svirala prvog dana?”
Sedeo je pored nje dok je svirala. U dnu sobe njegova majka je ravnodušno produžila da razgovara.
“ Čovek prosto ne bi verovao da je prošlo samo tri meseca “ poče ona glasno da razmišlja kada je završila sviranje. “ Divno smo se zabavljali, Anri, zar ne? Sada je pravi trenutak…”
“ Hajde da se izgubimo u atelje “ šapnu on.
“ Sada?”
“ Da, sada “ navaljivao je on tihim glasom. “ Važno je.”
Kako je pametno od njega što je naredio da upale svetiljke i naloži vatra,mislio je on dok se bez daha, s mukom uteturao u sobu. Šampanjac ga je naglo oraspoložio. Ne, niko drugi se neće oženiti njom. Ovo mesto je kao stvoreno za prosidbu, ovo mesto gde su bili najsrećniji. Kada samo njegovo srce ne bi lupalo tako snažno… “ Šta ste hteli da mi pokažete? “ upita Deniza.
“ Hodite, i sedite ovde na sofu.”

Ona ga posluša. S okretnošću koja ga je i samog iznenadila, on se nađe pored nje, pribijajući je uz ivicu sofe.
“ Očekivao sam trenutak kada ću moći da razgovaram sa vama “ reče on tihim, užurbanim glasom, kao da se boji da će ga neko prekinuti svakog trenutka. “ Vratiću se aprila. Čekaćete me, zar ne?”
“ Naravno.”Razočarano ga je pogledala.Zar ju je zbog goga doveo ovamo? “Kazala sam vam da smo iznajmili vilu na godinu dana,a naša žalost ističe tek krajem juna.”
“ Nisam na to mislio. “ On se naže k njoj i zgrabi je za obe ruke. “ Mislim, hoćete li čekati na mene?”
Ona ga pogleda, lako se namrštivši. “ Ne razumem. “ Glas joj je bio oštar, pun sumnje.
On ugleda, u vrtoglavici, ponor koji je zjapio pred njim.Nekoliko užasnih trenutaka očajnički se borio sam sa sobom, pokušavao da se zaustavi dok nije dockan. Ali su dugo ponavljane reči već navirale iz njega.
“ Cherie, znam dobro da se ne smem nadati da ćete me voleti, ali ja ću ceo svoj život posvetiti pokušaju da vas usrećim. Kunem vam se da nećete zažaliti što ste se udali za mene. Usrećiću vas. Videćete, radiću sve što budete hteli. Ići ćemo kuda god želite, radićemo sve što god hoćete. “ Strasno je poljubi u ruku.
Ona je buljila u njega, opuštenih usta, isuviše zaprepašćena da bi se opirala, a na licu joj se sukobljavalo iznenađenje, sažaljenje i izvesna podsmešljivost zbog tako ogromne zablude.
“ Ali “ ja vas ne volim, Anri. Nikada mi nije palo na pamet da vi…”
“ Znam “ potvrdi on s razumevanjem. “ Znam da ne možete da se rešite, i da je trebalo prvo da razgovaram sa vašom majkom. Razumem. Samo sam želeo da pre polaska…”
“ Ali vi me ne razumete! “ Ona poče da vlada sobom, glas joj se povisi. “ Vi me uopšte ne razumete! Ne volim vas! Žao mi je, ali -ne volim vas! Molim vas, pustite mi ruke.”
Stvari su se tako brzo odvijale. U glavi mu se vrtelo od šampanjca. “ Ja nisam rekao da me volite. Rekao sam samo da osećate naklonost prema meni. Osećate je, zar ne? Sećate li se onoga dana kada ste me uhvatili za ruku i kazali…” “ Vi ste poludeli! Molim vas, pustite mi ruke, boli me.. Ja sam vam samo bila zahvalna za sve što ste mi činili. Nisam mislila ni na šta drugo. Nikada vas nisam volela i nikada vas neću voleti. Ludo je i pomisliti tako nešto.”
Obuze je strah. On je počinjao da shvata.

Oči su mu se širile, a usne podrhtavale. U svetlosti lampe njegova ružnoća je postajala monstruozna, gargoljska.

“ Zašto je ludo? Zašto? “ Njegovo lice je postalo pepeljastosivo. Prsti su mu kao klešta stezali njene ručne zglobove. “ Zato što sam bogalj? Je li tako? Zato što sam bogalj.”
Od bola pomešanog sa besom zaboravila je na strah.Okrenula se k njemu, plamtećih očiju punih suza.
“ Jeste! “ povika ona. “ Jeste! Zato što ste bogalj i zato što ste ružni. Vi ste najružniji čovek koga sam ja ikada…”
Nije dovršila. Iznenadnim pokretom on ju je privukao, kao pijavice upio svoje usne u njene. Vreme je prestalo da postoji. Kao u munjevitom snu osetio je njene vlažne usne, pokušao da joj na silu rastvori čvrsto stegnute zube. Osetio je kako joj se kičma izvila, grudi pritisle uz kruta prsa njegove košulje, a nokti zarili u njegove dlanove.
Uz očajnički napor ona se istrgla i poletela ka vratima. Držeći ruku na kvaki, okrenula se, svesna da je on ne može stići. On se nije ni pomerio, sedeo je klonulo na sofi, piljio u pod, a bes ga je potpuno napustio.
“ Vi odvratna, ružna budalo! Nijedna devojka se nikada neće udati za vas!
Nikada! Čujete li, Anri?”
Nozdrve su joj se širile, usta iskrivila od besne osvetoljubivosti. Polako je ponovila te reči, kao da je želela da svaku od njih posebno zabije u njegovo srce.
“ Nikada! Čujete li? Nikada!”
Nije video kada je otišla, ali je čuo šum njenih užurbanih koraka na stepenicama, prigušene i uzbuđene glasove u salonu, glasno zvonjenje zvonceta, i, malo docnije, škripu točkova po vlažnom pesku druma. A zatim - više ništa, osim tišine, meke tišine koja ga je obavijala, crvenkasta i milostiva.
A napolju je plakala noć.
Nekoliko trenutaka nije osećao ništa. Baš ništa. Postepeno, kao pramenovi dima posle vatre, beznačajne, sitne misli počele su da proleću kroz prazninu njegovog mozga. Lupanje srca podsetilo ga je da vreme prolazi. Da li ljudsko srce kuca brže ili sporije od časovnika? Koliko je patnje potrebno srcu da prepukne i prestane da kuca?
Uskoro će morati da siđe i da se nađe licem u lice s mamom. To tako liči na nju, što nije odmah dojurila gore da ga zapitkuje i prekoreva!Sigurno sedi dole u sobi pored kamina i čeka ga. Jadna mama, hoće li ikada moći da mu oprosti? Koliko joj je bola naneo!
Pipajući, dohvati svoj štap i odgega se iz sobe, Sa vrha stepenica video je da majka sedi pored kamina, kao što je i očekivao, zagledana u plamen, s rukama skrštenim u krilu, i profilom nepomičnim kao da je isklesan iz kamena.

On sede prekoputa nje, na stolicu koju je do malopre zauzimala baronica. Spusti štap na pod i ukrsti prste preko svilenog prsluka.
Nekoliko trenutaka niko ne progovori ni reči.
“ Ti si sve vreme sigurno znala, zar ne, mama, da ću ispasti budala? “ poče on, gledajući u plamen. “ Duboko, duboko u sebi i ja sam znao,bar mi se sada tako čini. Ali toliko sam želeo da verujem da Deniza nije kao ostale devojke, da će ona moći da me voli – da sam na kraju i sam poverovao u to. Ne možeš da zamisliš, mama, kako je lako obmanjivati sebe kada si bogalj! Postepeno umanjuješ svoju ružnoću, svoju hromost. Nisi ni svestan toga, a već zamišljaš sebe kao pristojnog mladića koji neprimetno hramlje, umesto nakaznog kepeca zakržljalih nogu, što u stvari jesi…”
“ Molim te, Anri, molim te, ne govori tako!”
“ Ali, ja jesam to, zar ne, mama? “ reče on, sve bešnji na samog sebe. “ Znaš li ti da sam ja, na Monmartru, dva puta išao u jednu jeftinu pivaru da nađem bilo kakvu ženu, i dva puta su me one odbile. Znaš li da nije prošao skoro nijedan dan da me nisu mučila priviđenja nagih žena, da sam se često trzao iza sna mokar od znoja?
Sigurno to znaš, jer znaš sve o meni.Poznaješ me bolje nego što sam sebe poznajem.
Kunem ti se da nikada nisam sam podsticao te misli. Naprotiv, terao sam ih od sebe. Ali one su se uporno vraćale, vraćale, vraćale.. sve dok mi se ne bi učinilo da ću poludeti.”
Grofica je sedela nepomično. Na licu joj je igrao odblesak plamena. Zraci narandžaste svetlosti pružali su se duž nabora njene tamne haljine.
“ I najzad, “ nastavi on posle kraćeg ćutanja,” jednog dana naiđeš na istinu o sebi. Imaš osećaj kao da si stao na zmiju. Ono što je učinjeno ne može više da se promeni, ali te bar izleči od ludosti. Eto, zašto, mama “ on je pogleda pravo u oči, “ moram da se vratim na Monmartr.”
Vide kako joj usne i nehotice podrhtavaju, i kako grčevito steže pesnice.
“ Oprosti mi, mama “ Reče tužno. “ Oprosti mi što sam ti opet naneo bol. Ali to je jedino rešenje. Ovo što se dogodilo večeras neizbežno se moralo dogoditi kad-tad. Dogodilo bi se u San-Remu, u Firenci, ili ma u kom drugom mestu. Deniza je tu samo slučajnost. Svaka druga devojka učinila bi to isto. To se može ponovo dogoditi kroz šest meseci ili kroz godinu dana. A ja neću da se ponovi - nikada! Samo na Monmartru biću u stanju nekako živim! A odande bar neću nikada imati prilike da ti nanesem bol kao večeras.”
Ona sklopi oči. Dve suze lagano se skotrljaše niz njene obraze.
“ Bićeš usamljen na Monmartru, mali moj.”
“ Ja ću svuda biti usamljen, mama. Sada to znam.”
Dohvatio je štap s poda i dohramao do nje. Jedan trenutak stajao je pred njom. “ Molim te, mama, nemoj da plačeš. I meni i tebi je potrebna hrabrost. Ti znaš da nema drugog izlaza. Dolaziću često da te posetim…”

Reči mu zastadoše u grlu. On se naže k njoj i poljubi je.
“ I nikada nemoj da zaboraviš, “ šapnu joj na uvo “ ma šta se desilo, nikada nemoj da zaboraviš da te volim i da ću te uvek voleti svim svojim srcem.” Nije ni pokušala da ga zadrži. Imao je pravo. Nije bilo drugog izlaza. Posmatrala ga je kako hramljući prolazi kroz sobu i nestaje. Čula je lupu njegovog štapa koji se vukao po stepenicama, a malo docnije tresak vrata na njegovoj sobi. Njen se pogled vrati vatri, koja se polako gasila.
Otišao je, i ovoga puta se neće vratiti. Varala se kada je mislila da će moći da ga zaštiti od sudbine. Sudbinom je upravljao Bog. Šta li će biti od Anrija? Bio je bogalj, ružan, gladan ljubavi i nepopustljiv.Šta li će da radi? Nije znala. Znala je samo jedno.
On je njeno dete, a život će biti nemilostiv prema njemu. Ali, ona ga neće napustiti. Voleće ga, moliće se za njega i čekaće ga - do kraja.

DRUGI DEO
MARI ŠARLE
9
“ Gospodine Tuluz!”
Pridižući suknju obema rukama, i otkrivajući na taj način par debelih članaka obučenih u pamučne čarape, gospođa Lube izlete iz kuće kao strela. Otkako je stigao telegram, ona je živela u strepnji pomešanoj s ushićenjem.
Nešto strašno moralo je da se dogodi, čim se on vraća na taj odvratni Monmartr, ali - on se uglavnom vraća, a to je divno! Bila je tako usamljena bez njega. Celo jutro praskala je po svojoj portirskoj loži, nije bila u stanju da čita novine niti da prebira brojanice, i svaki čas je izvirivala kroz prozor.
I eto, najzad je stigao!
“ Gospodine Tuluz “ ponovi ona kada se fijaker zaustavio. “ Kako ste, gospodine Tuluz? Atelje je isti kao što ste ga ostavili. Naložila sam vatru, prijatno je unutra i…” Naglo je zaćutala.
Nešto nije bilo u redu. Izgledao je isto kao i ranije, ali ipak ne isto. Njegove oči! U tome je stvar! Bile su veće, tamnije, i više nisu imale onaj veseli, dečački izraz.
“ Jeste li dobro sa zdravljem?”
On se osmehnu na nju toplim, tužnim osmehom, silazeći iz fijakera.
“ Da, hvala, gospođo Lube. Osećam se vrlo dobro. Divno je što sam opet ovde.
Nedostajali ste mi.”
Kad su stigli na četvrti sprat, on otvori vrata i odgega se pravo ka prozoru. Stajao je jedan trenutak, naslonjen na štap, posmatrajući poznatu panoramu reckavih krovova i dimnjaka. Zimsko nebo je još nosilo tragove blage jeseni koji ga podsetiše na poslednje vožnje sa Denizom.
On se okrenu, udahnu slab miris terpentina koji je još lebdeo u vazduhu.
“ Divno je što sam opet ovde “ ponovi on.
Još uvek smešeći se, pogleda platna na zidu, nogare, pleteni nameštaj, trbušastu peć, Milosku Veneru, koja je još uvek stajala u istom uglu gde ju je ostavio Rašu. Izgledalo mu je kao da se vratio među stare prijatelje.

“ Od sada ću ovde da stanujem, gospođo Lube. A ne samo da radim. Ovo će biti moj dom, i nikada ga neću napustiti.”
Soba sa balkonom, sa svojim velikim prozorom i tapetama išaranim belim i žutim krasuljcima, bila je prijatnija nego što ju je on zapamtio. Stavio je jednu staru fotografiju svoje majke na noćni stočić, obesio na zid nekoliko skica iz Selerana i jednu požutelu fotografiju iz škole Fontan na kojoj su on i njegov pobratim Moris stajali jedan pored drugog, golih kolena i samouverenog izgleda. Dva dana docnije stigli su i njegovi koferi. Gospođa Lube je složila njegove košulje u fijoke i obesila odela u orman. Kada je video svoje peškire sa monogramom, mirišljave sapune i srebrni pribor za toaletu u kupatilu, počeo je da se oseća kao kod kuće. Da, čovek bi tu mogao da bude vrlo srećan.
Otišao je da poseti Rašua. Nadao se da će ga zateći kako slika, ili svira u mandolinu, kako pije pivo sa starim prijateljima sa groblja, ili se zabavlja sa nekom midinetom. Umesto toga našao je jednog umornog, zabrinutog džina uvijenog u kaput, koji bulji u knjižurine iz istorije umetnosti u ateljeu hladnom kao led. “ Kao što vidiš, “ posramljeno se osmehujući Rašu skoči na noge “ bubam za ispit za tog prokletog nadzornika. Nikada ne bi mogao ni da zamisliš šta sve treba čovek da nauči da bi postao običan čuvar muzeja!”
Nije više bio boem, nije se više smejao grohotom. U njemu se opet javio buržuj željan sigurnosti i ugleda. Nije ga više zanimalo đuskanje u L’Eli-u ili pijenje piva u La Nuvel.
“ To možeš da radiš dok si student, ali od toga nemaš nikakve vajde.” Neko vreme razgovarali su o koječemu, pokušavajući da ožive nekadašnju prisnost.
“ Znaš li da se Grenije oženio i da se Lika vratio u Normandiju?” Anri klimnu glavom.
“ Pisao si mi o njima. Kako je Vinsent?”
“ Oh, Vinsent je još uvek tu negde, loče apsint i dosađuje svima sa svojom prokletom slikarskom kolonijom i bratstvom među slikarima. Letos je priredio izložbu kod Agostine – potpuno neuspelu, dabome. Zaprosio je Agostinu. Naravno, ova mu se nasmejala u brk. Mio piccolo Vincente * , - ti već znaš kako ona govori -ti si ćaknut, ti si razzo!** Imaš bube u glavi! Među nama rečeno, mislim da ima pravo On je zgodan momak, ali mu ovde nešto fali. “ On se značajno kucnuo prstom u čelo. * (ital.) Mali moj Vinsente!
**(ital.) lud
Ne, Gozija i Anketena ne viđa često, iako obojica još žive na Monmartru. Svi su oni veoma zauzeti, veoma zauzeti borbom za hleob. Divna profesija, ta umetnost! Sve u svemu, leto je bilo dosadno i vrlo toplo. Ali, hvala bogu,jednog dana idući u atelje primetio je jednu devojku pred kapijom groblja na Monmartru.

“ Ispričao sam joj svoju uobičajenu priču o poziranju za Madonu, i ona je progutala udicu. Nije naročito pametna i malo je gluva, ali je dobra devojka. Ima zlatno srce. Blagajnica je u nekom hotelu - tako bar ona kaže -, ali kod žena nikada ne možeš znati kad govore istinu. Nacrtao sam čak i njen portret - malu skicu na
komadiću platna. Zaplakala se kad sam joj ga dao.”
On se nežno osmehnu. “ Dobra je moja Berta.”
Nekoliko trenutaka zamišljeno je ćutao, obgrlivši kolena svojim velikim rukama.
“ A ti, šta ćeš ti da radiš?”
“ Slikaću, verovatno. Šta bih drugo mogao da radim?”
“ Ti bar ne moraš da se brineš kako ćeš zaraditi za život. Sada možeš da slikaš što god ti padne na pamet. Sećaš li se one lorete kod Agostine, one koju si hteo da slikaš zato što je imala providno lice i zelene senke na vratu?”
“ Da. “ Anri zamišljeno klimnu glavom. “ Sada mogu da slikam sve moguće zelene senke koje zaželim. U tome je prednost kad je čovek amater. Možeš da slikaš što god hoćeš. To se nikoga ne tiče.”
Najednom nisu više imali o čemu da razgovaraju. Još uvek su želeli da budu prijatelji, ali se život isprečio između njih. Njihovi putevi su se razišli. Spone koje su ih vezivale oslabile su. Bili su stranci, sa mnoštvom zajedničkih uspomena. “ Treba da krenem “ reče Anri, ustajući sa kauča. “ Neću da te ometam u radu. Nadam se da ćemo se viđati s vremena na vreme.”
Na vratima se rukovaše, sa zbunjenim osmehom na licu. Očima su se opraštali jedan od drugog.
“ Viđaćemo se često pre nego što odem “ reče Rašu. “ Uzgred budi rečeno, čuo si šta se desilo sa Žili? Zar ne?”
“ Nisam”
“ Udavila se - otprilike nedelju dana posle tvog odlaska.”
“ Gde je sahranjena?”
Rašu sleže ramenima pokazujući time da nema pojma. “ Znaš kako ti je to. Bez novaca, bez bliže rodbine… A zaseban grob skupo staje.”
Anri sačeka da stigne do prvog sprata. A onda sede na stepenice i tiho zaplaka.
Veče u La Nuvel donelo mu je takođe puno razočaranja.
“ Umetnost primenjena u trgovini, to je glavna stvar “ govorio je Gozi, mašući svojim izlizanim rukavima. “ Tu leži mnogo novca. Velika budućnost je u ilustrovanju kataloga, u plakatima… Čak i natpisi nad radnjama donose dobru paru
- ako samo uspeš da dođeš do njih…”

Anketen se hvalisao svojom sposobnošću da naveliko proizvodi religiozne slike. “ Za jedno Murilovo Vaznesenje potrebno mi je tri dana. Mogao bih da ga završim i za dva, ali svi oni prokleti anđeli oduzimaju strašno mnogo vremena. Jedno Hristovo rođenje zahteva četiri dana. Mnogo sporednih detalja, kao što vam je poznato.”
Pokušavali su svim silama da budu veseli. Kopali su po prošlosti, izvlačili stare dosetke iz ateljea. Ali ubrzo su iscrpli sav inventar svog studentskog doba, koji im je nekada izgledao tako uzbudljiv.
Pod prividnom hvalisavošću Anri je osetio njihov strah od budućnosti, žalost za proćerdanim godinama.
“ Baš je to smešno,zar ne? “ Gozi se setno nasmeja. “ Znojiš se i robuješ da stigneš u taj prokleti Salon, a kad najzad stigneš, uvidiš da on ne predstavlja baš ništa pod bogom.”
“ Polovina pariskih slikara koji ovog trenutka umiru od gladi bilo je primljeno u Salon “ tvrdio je Anketen. “ Dega je imao pravo, staro kopile! Umetnost nije profesija, to je jedna vrsta laganog samoubistva. Ali, bar ti nećeš nikada morati da se brineš…
Od prvog trenutka osetio je da su oni iznenađeni zbog njegovog povratka na Monmartr i da mu nesvesno zavide. Naravno, on je mogao sebi dozvoliti da propadne na prijemu u Salon,još uvek će moći da maže što god hoće u svom divnom ateljeu, nikada neće morati da se brine za hranu, odelo, kiriju. On je bogat, a oni su siromašni. Ta misao zatrovala je njihove odnose, zbrisala godine drugovanja. Jednim velikim skokom unazad, on je opet postao bogati amater iz onih dana kada su učili kod Bonaa.
Rastali su se zaklinjući se da će se često viđati, a svesni, u dubini duše, da neće. Vinsent se jedini iskreno obradovao što ga ponovo vidi. Njegove oči blistale su kao drago kamenje kad je ispružio svoju koščatu pegavu ruku.
“ Nedostajao si mi, Anri. Imam toliko stvari da ti pričam. Hajdemo do nas da se malo založimo Teovim stokvisom.”
Njihovo duboko uzajamno razumevanje nije oslabilo i oni su proveli nekoliko srećnih večeri prepirući se kao nekada. Ali Vinsent je bio bolestan, izgubljen u svom sopsvenom vrtlogu. I on se promenio u toku poslednjih meseci. Nešto užasno, zastrašujuće vrilo je u njemu, i ponekad mu udararalo u mozak.
“ Hoću da izađem odavde! “ vikao bi. “ Hoću da idem tamo gde ima sunca! Hoću da slikam sunce, polja…”
Pariz mu beše postao nepodnošljiv. Hronični nemir oštetio je njegove nerve. Usne su mu se grčevito trzale. U izvesnim trenucima oči su mu postajale divlje, skoro ludačke ,oko njega je lebdeo dah nesreće koja se približavala. Jednog dana doteturao se u Anrijev atelje, pijan, unezveren, prokisao do kože.

“ Misliš li ti da sam ja lud? “ zaječa on sa kauča, obuhvativši glavu rukama. “ Misliš li zbilja da sam lud? Misliš li da će da me zatvore?
To popodne u radnji čiča-Tangija sreo je Sezana,i ovaj je, pošto je pregledao njegove slike, svojim unjkavim, razvučenim glasom izjavio: Zaista, gospodine, vi slikate kao ludak! Ta primedba uticala je na Vinsenta kao varnica ubačena u bure baruta.
Posle tog događaja potpuno je izgubio spokojstvo. Pio je sve više. Kad bi došao u atelje, mlatarao bi rukama i stavljao primedbe bez veze ili bi počinjao da govori holandski. Njegovo mucanje postajalo je sve izrazitije, a iznenadni nestanci sve čsšći.
Najzad, jednog sumornog februarskog dana otputovao je u Arl. Kad ga je Anri poslednji put video, bio je to alkoholičar crvenih očiju, koji se naginjao kroz prozor jednog kupea treće klase osmehujući se u svoju oštru bradu, i iščezavao u oblaku pare mašući rukom kao utopljenik.
Posle nekoliko dana došao je red na Rašua. Pošto je položio ispit, naimenovali su ga za pomoćnog čuvara muzeja u Draginjanu, jednoj učmaloj, od sunca usijanoj varošici Provanse. Opet se Anri odvezao na stanicu i s usiljenom odvažnošću govorio beznačajne stvari koje se govore pri ispraćaju.
Poslednja veza sa prošlošću bila je prekinuta.
S očajničkom upornošću bacio se na posao. Radio je dva, tri, četiri platna odjednom, stajao je pred nogarima dok i poslednji zračak svetlosti ne bi iščezao iz ogromnog prozora, slikajući sve brže i sve sigurniji, dok mu je gospođa Lube čitala novine. U sumrak, međutim, usamljenost bi počinjala da mu šapuće, da ga muči.Usamljenost je satkana od uspomena. U ateljeu koji je postajao sve mračniji, uspomene su prodirale kroz zidove proticale mu ispred očiju, uvijale se oko njega.
Da bi ih se oslobodio, stavljao je šešir na glavu i izlazio.
Vratio se u La Nuvel i uvideo koliko tuđe može čoveku da postane mesto koje mu je nekada bilo veoma blisko. Ta kafana pre godinu dana tako uzbudljiva i prisna, sada je samo jedna bučna, strana krčma. Studenti su prekinuli svoje raspravljanje da bi ga pogledali, čudeći se zašto je još tu kada nije uspeo da uđe u Salon. Stariji slikari su bili isuviše zaneti svojim problemima ili igrom domina da bi ga uopšte primetili. Sa svoje dvadeset i dve godine i on je postao jedan od promašenih na Monmartru, za neke isuviše star, za druge isuviše mlad, a nezanimljiv za sve. Njegove večeri pretvorile su se u besciljno lutanje. Osetio je otrovnu gorčinu usamljenosti na mestima prepunim ljudi. Potpuno sam, išao je u razne kafe-šantane i u Cirkus Fernando, gde je posmatrao klovnove, jahačice u suknjicama, dresirane pudlice, akrobate u ružičastim trikoima.
Čak je ponovo otišao i u L’Eli, La Guli je došla i posedela za njegovim stolom dva-tri minuta, a zatim je odjurila i potpuno zaboravila na njega. Čiča-Čednost mu je

poželeo dobrodošlicu uz nove žalbe na ponašanje devojaka, i ispričao kako je jedan strašan podnarednik iz Odeljenja za čuvanje javnog morala baš stigao na Monmartr. “ Zove se Patu, Baltazar Patu “ prošaputa on uplašeno. “ I nadam se da nikad nećete doći u sukob s njkm. Taj čovek je postao strah i trepet! Šunja se noću po kvartu tražeći ulične devojke bez dozvole - znate, bez one policiske dozvole koju moraju da imaju prostitutke. A pošto ne nosi uniformu, one ne mogu primetiti da je žandarm, te ih on taho hvata i šalje u Sen-Lazar. Ako samo dođe ovamo i zatekne devojke kako igraju bez gaćica, biće gužve, videćete…”
Najzad su bučne, bezlične pivare na bulevaru Kliši postale njegovo uobičajeno pribežište. Tu je provodio beskrajne večeri, sa šeširom duboko natučenim na oči, dok su mu noge visile iznad poda a duša zevala od dosade. Sa svojim kratkim štapom pored sebe, sedeo je satima i satima, čitajući večernje novine, posmatrajući lorete na poslu, krišom crtajući, buljeći u svoje ružno lice koje se ogledalo u čaši, i čekao nešto… ni sam nije znao šta.
Mama je rekla da će biti usamljen. E pa, zaista je i bio.
Jednog dana poručio je konjak. Zatim još jedan, pa još jedan. I dogodilo se nešto neverovatno. Noge su prestale da ra bole. I još nešto - turobne misli su iščezle. Bogalj? Ko je bogalj? Pa on igra sa jednom divnom devojkom, i ona se privija uz njega, kao što su radile devojke u L’Eli-u… Naslanja glavu na njegovo rame, I zatvorenih očiju, sva se predaje,u čulnom zanosu, njihovom uzbudljivom zagrljaju… Sa potajnim ushićenjem otkrio je da je rođena pijanica i da je u stanju da slisti neverovatnu količinu pića bez naročito štetnih posledica. Ta činjenica pričinila mu je ogromno zadovoljstvo. Neki ljudi mogu da se penju na bregove ili da skaču na konju preko prepona od šest stopa. E pa eto, postoji nešto što on može da radi – može da pije!
Piće je učinilo i nešto drugo. Ulilo mu je odvažnosti da savlada svoj užas i ode u javnu kuću.
Ovoga puta odvezao se do vrata i odlučno zazvonio. Lukavo je izabrao baš to turobno, maglovito poslelodne, jer se nadao da će crveni plišani salon biti prazan, a devojke besposlene.
“ Uđite, uđite. Požurite. “ Neka aljkava žena zapaljenih očiju davala mu je znak da uđe. “ Zar ne vidite koliko pljušti? “ nastavljala je, zatvarajući vrata za njim. Trenutan izraz koji prelete preko njenog prljavog lica pokaza da ga je poznala.“Jeste li dolazili ovamo jednom, pre dve-tri godine? Sa nekim prijateljima?
Ja nikada ništa ne zaboravljam.”
On potvrdi i tutnu joj u šaku srebrnjak, koji je držao spreman u ruci.

“ E, ovo se zove napojnica! “ zašišta ona s poštovanjem. “ Kad bi samo bilo više takvih kao što ste vi, mogla bih uskoro da se povučem na selo. Vidim da ćemo nas dvoje postati dobri prijatelji.”
Škiljila je u njega prijateljski, kao da oseća njegovu strepnju.
“ Došli ste u pravi čas, “ prošaputa naginjući se k njemu “ gore nema nikog.” Iznenada, u njenom pogledu ukaza se sumnja. “ Iako ste kepec, vi valjda možete da obljubite ženu, a?”
Kada on neprimetno potvrdi, vrati joj se njena stara srdačnost.
“ Onda je sve u redu. Visok ili mali, star ili mlad “ to je za nas svejedno. L'amour*zbog toga smo mi ovde. Sada idite lepo gore, a ja ću pozvati devojke.”
*( franc.) ljubav
Grčevito stežući ogradu, on se odgega uz strme stepenice zastrte tankim tepihom i zadihano uđe u polumračan, prazan salon.Ništa se nije promenilo. Odmah je poznao tmnocrvete zavese na vratima, klupe presvučene izlizanim plišom iza obojenih gvozdenih stolova, mehanički klavir u uglovima, reprodukciju Kleopatre u kupatilu upljuvanu od muva, koja je visila između dva ogledala u pozlačenim okvirima, miris pudera i ustajalog duvana. U sobi je vladala neka atmosfera spokojne prljavštine, ljigave ustajalosti močvare.
On sede za sto, spusti mokar šešir pored sebe na klupu, i poče da čeka, dok mu je srce jako lupalo. Sve je išlo lakše nego što je očekivao. Na gornjem spratu zavlada neka užurbanost. Čuo je tresak vrata koja su se zatvorila, a zatim lupu žurnih koraka na stepenicama…
Jedna devojka u paučinastom kombinezonu i ružičastim papučama sa visokim potpeticama banu u sobu. Kad ga ugleda, ona zastade kao ukopana, a osmeh joj se zaledi na usnama. Za trenutak nije bio svestan ničega osim tih uplašenih, ispitivačkih očiju.
Iznenada, ona se okrete i pobeže.
I pored toga što mu je srce lupalo, čuo je druge korake, prigušeno kikotanje, i uzbuđen šapat u hodniku.
Jedna ruka razmače zavesu. Pet ženskih lica pojavi se u otvoru, i deset svetlucavih očiju zaustavi se na njemu. On oseti kako je pocrveneo.
“ Bože, pa to je Anri!”
Zaprepašćeno je posmatrao debelu crnku krupnih očiju kao u teleta, koja mu je prilazila dok su joj se ogromne grudi tresle ispod košulje.
“ Vi mene ne poznajete, a? “ Široko se osmehivala stojeći pred njim. “ Ali ja vas poznajem.”

Neki ostaci seoske svežine još su se zadržali na njenom okruglom licu. Neverovatno ga je podsećala na gospođu Lube - dvadesetpetogodišnju gospođu Lube u ljubičastoj košulji.
“ Ja sam Berta. “ Nagla se preko stola s osmehom u buljavim očima, naglašavajući reči kao da odgovara na dečju zagonetku. “ Vaš prijatelj Rašu pričao mi je o vama.”
Pre nego što je on uspeo da progovori, ona se okrete devojkama, koje su oprezno ušle za njom u sobu. “ Sve je u redu. On je slikar, radi slike kao moj chouchou*.”
*(franc.) srce, zlato
Izgledalo je kao da je tim sve objašnjeno. Zategnutost je popustila. Devojke su se sakupile oko stola.
“ Ovo je Veronika “ poče Berta, pokazujući mršavu crnku isturenih zuba, koja je ličila na pokislog miša. “ Ona radi ovde od skora. Tek tri meseca.”
Veronika ispruži mlitavu, ukočenu ruku. Zaustila je da nešto progovori, ali je Berta već pokazivala drugu devojku.
“ Ovo je Suzana. Ona je iz Bretanje, kao ja.”
Sve više uživljavajući se u ulogu domaćice, okrenula se jednoj visokoj ženi krupnih kostiju, goloj ispod žutog španskog šala. “ Ono je Đanina. Ona je Italijanka. “ Ton kojim je ovo rečeno jasno je pokazivao da je Đanina beznačajna strankinja o kojoj ne vredi govoriti.
“ A ovo je Mineta “ završi ona, sedajući pored Anrija. “ Ona je ovde skoro isto tako dugo kao ja.”
Devojke su se rukovale s njim i, bojažljivo se osmehujući zauzimale mesto oko stola, ljupko nesvesne svoje golotinje. Stvar se pretvarala u društveni događaj. Jedan kelner u papučama i košulji vukući noge uđe u sobu, sa prljavim salvetom zgužvanim u ruci. On mahinalno obrisa sto dok su oni poručlvali piće. Anri je nudio devojke turskim cigaretama koje je usput kupio, palio šibice, saginjao se da prinese plamen njihovim usnama. Pošto nisu bile naviknute na takvu pažnju, one su mu zahvaljivale napućenih usana, izveštačeno otmenim glasom.
Potajno su bacale pogled na njegove noge, ispitivale kvalitet i kroj njegovog
odela, osećajući i nesvesno saučešće prema tom mladom bogalju, tako učtivom i lepo obučenom, koji je došao k njima zato što nije mogao da nađe sebi devojku. “ Vi slikate, gospodine? “ upita Veronika da bi započela razgovor. “ Sve vrste slika?”
Berta joj smesta odgovori. I to nestrpljivo i s autoritetom. Naravno da radi sve vrste slika! Kad je neko umetnik-slikar, taj može da slika sve. “ Moj chouchou je mogao da naslika sve što mu padne na pamet. Mogao je da naslika nečiji portret kao

ništa, samo ako mu se prohte. “ Pukla je prstima da pokaže kako su portreti bili sitnica za Rašua.
“ Jednom, “ zamišljeno reče Đanina “ pozirala sam nekom slikaru. Austrijancu.” Imala je vlažne oči oivičene dugim trepavicama i pravilne crte llca, upropašćene debljinom. Sa svojom gustom raspletene kosom skupljenom u čvor nisko na potiljku, podsećala ga je na dostojanstvene rimske seljanke sa Pusenovih slika. Svojim jasnim venecijanskim glasom opisivala im je kako je taj austriski slikar, jedan postariji melanholičan čovek, spuštao paletu, ustajao s vremena na vreme da pomiluje njene grudi ili zadnjicu, i opet se vraćao svojim nogarima da načini nekoliko setnih poteza četkom.
“ Govorio je da ga ja inspirišem “ završi ona.
Suzana se zajedljivo pobuni. Ona nema ništa protiv toga da spava s nekim čovekom, ali nikada ne bi pozirala gola slikaru. Ne, to ne bi mogla da uradi. “ To je odvratno. “ Ispod čipkane košulje njene grudi su se tresle od poštenog gneva. “ To je prava reč - odvratno.”
“ Ali ti to ne razumeš “ bunila se strpljivo Đanina. “ Slikar nije običan čovek. On te ne gleda kao muškarac. Nego više kao…”
“ Kao lekar “ preseče je Berta odlučno. Njen doživljaj sa Rašuom stvorio je od nje autoritet za sva pitanja u vezi sa umetnošću. “ Nimalo se ne stidiš da svakog ponedeljka pokažeš svoju zadnjicu doktoru kad dođe da nas pregleda, zar ne? E pa i sa slikarom ti je ti je isto tako…”
Ubrzo su se sve devojke umešale u raspravu. Anri je s osmehom posmatrao kako besno gledaju jedna drugu, srkući piće i puše njima strane cigarete sa zlatnim piskom.
I te devojke nisu bile smrdljiva stvorenja, kao što ih je on zamišljao… Bile su dobre, prijatne, i izgleda da nisu obraćale pažnju na njegove noge. Kako je to jednostavno, kako je sve to neverovatno jednostavno! Koliko bi muka on sebi uštedeo da je samo ranije došao!
“ Obično je pričao kako ste vi dobri…”
On se okrete i vide da se Berta povukla iz razgovora i da ga posmatra.
“ To je istina “ nastavi ona,osmehujući se svojim plavim buljavim očima. “ Dobri ste. I on je bio dobar, zar ne? Kako je samo svirao mandolinu! A kakav je glas tek imao! I onako ogroman, umeo je da bude vrlo nežan! Portretisao me je, znate.
Pokazaću vam tu sliku.”
Ona zaćuta, očiju zamagljenih od uspomena.
“ Kako je on? “ upita malo posle, a Anrija dirnu podrhtavanje njenog glasa, koji je trenutak ranije bio tako grub i osoran. “ Imate li vesti od njega? Znate, on ne može

da mi piše jer mu nisam dala tačnu adresu. Rekla sam mu da sam blagajnica u jednom pansionu. “ Ona obori oči. “ Nisam htela da sazna…”
“ On je pomoćnik čuvara muzeja u Draginjanu…”
Nije mu dopustila da završi. “ Muzej! On radi u muzeju? “ Naglo se okrenula devojkama, upadajući u njihov razgovor. “ Zar vam nisam kazala da je moj chouchou veliki umetnik? On čak radi u jednom muzeju!”
“ Jednom sam imala chouchou-a koji je bio šef odeljenja u Ministarstvu poljoprivrede “ hvalisavo reče Veronika, nadmeno dižući obrve. “ Govorio mi je da ga podsećam na njegovu ćerku.”
Već se smrkavalo. Oktav, kelner, upalio je lampu i ponovo poslužio sve redom vermutom. Malo docnije, prve mušterije ločele su da pristižu. Nespretno su zauzimale mesto na crvenim plišanim klupama, izbegavajući da se međusobno pogledaju, gužvajući kape rukama.
Jedna po jedna, devojke su ustajale i opraštale se.
“ Doviđenja, Anri “ govorile su, pružajući mu ruku. “ Bilo je prijatno.” Posmatrao ih je kako lenjo prilaze ljudima, obavijaju im ruke oko vrata, i monotono mrmljaju ono profesionalno: Aiors, chéri, hoćeš li da mi platiš jedno piće?
Neko je navio mehanički klavir. Noć se spustila na Sivi papagaj.
Sada je još samo Berta ostala za njegovim stolom.
“ Možda biste želeli da odemo gore? “ predloži ona prisetivši se zašto je došao.
On potvrdno klimnu glavom i izađe za njom iz sobe.
U toku sledećih meseci Anri je još uvek bio usamljen, ali miran - ponekad skoro srećan.

Svraćao je u javnu kuću, obično posle podne. Na Bertin predlog odlazio je gore i sa drugim devojkama, i uvideo da su sve pune takta, iskusne, i da se trude da ga zadovolje. Njemu se dopadao miran način na koji su ga primale, njihova zahvalnost zbog izdašnih napojnica, i njihovo laskanje njegovoj muškosti. U njihovom zagrljaju nalazio je kratak ali potpun zaborav, i neku nejasnu osvetu. Neka su blagoslovene drolje, koje su mu nadoknadile prezrenje mladih devojaka! One su ga učile azbuci uzbuđenja, anatomiji uživanja. S njima je pronalazio skrovišta pohotljivosti i upoznavao hladan zanos čiste erotike, oslobođene romantičnih pretenzija. Među njima je čak našao i nešto prijateljstva. Kao i u danima kada je posećivao atelje, njegov dar za saosećajno slušanje mnogo mu je koristio. Vremenom, on je prestao da bude samo otmena mušterija i postao poverenik kome su one pričale svoj život, svoje patnje, nade i neprilike, stvarne i izmišljene. Ponovo je otkrio silnu potrebu većine ljudi da govore o sebi.

Donosio im je parfeme, bonbone i turske cigarete, koje su volele. Zapisao je datume njihovih rođendana u svoju beležnicu i slao im tom prilikom korpe božolea i pastete od guščije džigerice.
Postepeno je počeo da razlikuje ličnosti među tom bezličnom ženskom golotinjom. Suzana je imala dete, i slala je svaki zarađeni groš jednoj porodici koja je odgajala njenu ćerčicu, negde na selu. Đanina je bila lezbijka. Veronika se kladila na biciklističkim trkama i stalno gubila, iako je satima buljila u sportsku stranu novina. Mineta je provodila svoj slobodni dan u pozorištu, gde je gledala dirljive melodrame, koje je zatim prepričavala do najsitnijih pojedinosti tako da se svima dizala kosa na glavi.
A onda, tu je bila i Berta, dobra, materinska Berta. Pričali su o Rašuu. Po hiljaditi put preživljavala je čarobne trenutke koje je provela u prljavom ateljeu u ulici Ganeron, Njen portret naslikan Rašuovom rukom - malo tamno platno koje je ona stavila u ogroman zlatan okvir - visio je u njenoj sobi na počasnom mestu, tačno iznad bidea. Taj portret! To je bila ikona, Mona Liza Sivog papagaja. Teško onoj mušteriji koja bi propustila da mu se divi!
“ To je remek-delo “ izjavljivao bi Anri. Na to bi se njene volovske oči napunile suzama, a obrazi joj se zarumeneli od uzdržanog ponosa*.
*Čuvena su dva Lotrekova portreta Gluve Berte, jedan je slikao u svom ateljeu, a drugi u bašti čiča-Foresta.” Prim. pisca.
Takav je bio njegov život kada je, nešto više od godinu dana po svom povratku na Monmartr, jedne večeri svratio u Le Mirliton. Voleo je taj prepuni, zadimljeni podrum tako duboko ispod nivoa ulice da nikakva buka nije mogla da privuče pažnju policije.
Na jednoj maloj pozornici Aristid Brijan, u svom večitom crnom somotskom odelu, čizmama do kolena, i sa crvenim šalčetom oko vrata, baš je pevao jednu realističku baladu koju je sam komponovao, kada se Anri progurao do jednog malog stola u uglu i pozvao kelnera.
“ Dupli konjak “ reče on šapatom, da ne bi razbio plačljivi zanos koji je bio obuzeo sve žene u sali.
Čim su mu doneli piće, podigao je stolovatu čašicu i iskapio je jednim gutljajem. Nekoliko trenutaka ostao je nepokretan, zabačene glave, zatvorenih očiju, osećajući kako mu se bockava toplina tečnosti razliva kroz udove. Zatim je otvorio oči, zadovoljno se osmehnuo, i prešao jezikom preko ivice svojih brkova. Divna stvar, taj konjak, divna…
Veselo se pridružio pljeskanju. Brijan, koji ga je primetio kad je ušao, osmehnuo mu se pozdravljajući ga, jer je - iako je bio pesnik - umeo da nanjuši dobru mušteriju čim je ugleda.
“ A sada, “ reče pevač pošto je obrisao svoje ugojene obraze “ sa vašom dozvolom otpevaću svoju baladu Jedna iz Sen-Lazara.

Drhtaj prođe publikom. Pratilac udari nekoliko sumornih akorda na malom klaviru. Brijanovo široko glatko izbrijano lice zateže se u masku snažnog patosa. On zabaci šalče i poče da peva.
Jedna iz Sen-Lazara bilo je Brijanovo remek-delo. Svi - uključivši i njega samog složili su se u tome. Žalostivna melodija dirala bi u srce svakoga, a reči su bile tako lepljivo sentimentalne da lorete sa Monmartra nisu mogle da im odole. Kao i u ostalim Brijanovim realističkim baladama, i ovde se govorilo o jednoj uličnoj ženi, slatkoj devojci dostojnoj ljubavi. Koja je radila po bulevarima ne iz požude, lenjosti ili prirodne sklonosti ka bludu ne, ne, ne, - nego iz prevelike ljubavi. Uhvaćena bez knjižice - poznate crvene knjižice koju je policiska prefektura izdavala prostitutkama -, odvedena je u Sen- Lazar, užasan bolnički zatvor za ulične žene. Da li su se tada njene misli bavile nesrećom koja ju je snašla? Ne. One su poletele ka njenom čoveku, koji je sada ostao bez njene zarade i opravdano se brinuo za budućnost. Ko će da plaća njegov vermut i pomadu za kosu? U očajanju, uzela je pero u ruku i napisala mu tužno pismo, pismo obožavanja i utehe, puno pogrešno napisanih reči i nepokolebljive odanosti. Kako se brine o njemu, usamljenom i bez groša, dok ona mora bespomoćno da trune u toj prokletoj rupi! Ali courage, mon hommei * Uskoro će ona opet biti na slobodi, i kako će se veselo vratiti pod ulične svetiljke da nadoknadi izgubljeno vreme!
*(franc)budi hrabar,čoveče moj
Takva odanost, takvo poštovanje dužnosti podizalo je uličarenje na stupaš mučeništva i izazivalo kod ženskog dela slušalaca vrele suze samosažaljenja. Na pozornici, Aristid Brijan je urlao sve bučnije i sve tužnije, čvrsto stežući rukom svoj somotski kaput. Znoj mu je lio niz lice. Najzad je zalevao poslednju strofu:
J' finis ma lettre en t'embrassant.
Adieu, mon homme,
Malgre qu'tu soy' pas caressant
Ah! J' t'adore…* *
Završavam pismo grleći te.
Zbogom, čoveče moj,
Iako me nisi mnogo mazio,
Ah, ja te obožavam…
U tom trenutku sve lorete u sali, koje su s vremena na vreme dobijale po koji dobronameran ali bolan udarac od svojih ljudi, zajecale bi praštajući. Kako su dobro razumele tu drolju koja piše pismo! Jer, šta najzad mari nekoliko udaraca u zadnjicu kada se dvoje vole?

Brijan je završio svoju pesmu usred burnog aplauza, praćenog šmrkanjem i plačem žena. On se poklonio, bolno se osmehnuo, sišao sa pozornice i prišao Anrijevom stolu.
“ Mrtav sam “ uzdahnu, sručivši se sa svojih sto kila na klupu. Još uvek dahćući, pređe maramicom preko lica. “ Svaki put kad otpevam tu pesmu, potpuno sam iscrpljen. Isuviše se uživljavam u nju.”
Anri se jedva uzdrža da se ne osmehne. Da li taj čovek stvarno veruje u ono svoje benavljenje? “ Smem li da vas ponudim pićem? “ upita on.
“ Piće! Ne, ne, ne, gospodine. Naprotiv, ja hoću vama da ponudim piće. Da, da, ja to hoću. “ Odlučno se okrenu kelneru. “ Žak, još jedan konjak za gospodina!” Anrijevo iznenađenje zbog te nesvakidašnje velikodušnosti nije dugo potrajalo. Čim piće beše doneseno na sto, Brijan se poverljivo naže k njemu i tihim glasom saopšti mu da će Jedna iz Sen-Lazara uskoro biti štampana.
“ Da. Najzad sam našao izdavača. Sada mi je potreban…” To što mu je bilo potrebno - njegovo ponašanje postajalo je sve poverljivije - jeste jedan mali crtež, jedna sitnica koja bi mogla da se upotrebi kao ilustracija na koricama nota. “ Palo mi je na pamet da biste vi, možda, hteli to da mi izradite. Ne nešto doterano. Samo jedan mali crtež, koji vam neće oduzeti mnogo vremena. Naravno, “ dodao je žurno “ ne bih mogao mnogo da ga platim. Ja sam pesnik, a vi znate kako vam je to s pesnicima. “ Molećiv uzdah, bespomoćno sleganje ramenima. “ Večito gladan, bez groša…”
Kako izgleda, bio je potpuno smeo s uma činjenicu da je vlasnik jednog od najunosnijih kabarea na Monmartru. Govorio je sa tako ubedljivom iskrenošću da je Anri zaključio da je Brijan etvarno pesnik koji veruje u svoje izmišljotine. “ Molim vas, ne sekirajte se zbog novca “ reče on umirujući ga. “ Biće mi milo da vam učinim uslugu.”
Nekoliko dana docnije doneo je crtež Brijanu, i ubrzo potpuno zaboravio taj događaj.
S Anrijevim crtežem na naslovnoj strani, pesma Jedna iz Sen-Lazara postigla je iznenadan i nezapamćen uspeh. Brijan i njegovi izdavači obogatili su se zahvaljujući suzama uličnih žena, stanovnica javnih kuća, raznih protuva, prostitutki sa železničkih stanica i baraka, drolji iz pivnica, bludnica, žena iz polusveta i luksuznih kokota - kurvi najrazličitijih vrsta i cena, koje su našle sebe u onoj uličnoj ženi što piše pismo… Jedna iz Sen-Lazara je postala neka vrsta cehovske pesme tih žena, himna tog bludnog sveta.
Anriju to nije donelo novaca, ali je promenilo njegov život. Uzvišeni i daleki umetnički svet, koji nikada ranije nije obraćao pažnju na tako nevažnu stvar kao što je naslovna strana nota, čudnovato se uzbudio zbog njegovog crteža.

Gorak i dubok komentar o vekovnom problemu prostitucije…

Crtež koji svedoči o neverovatnoj pronicljivosti i sigurnosti ruke jednog mladog i do sada nepoznatog umetnika….
Potrebno je da ljubitelji umetnosti s interesovanjem prate budući rad tog mladog, a ipak već majstorskog radnika…
Ubrzo je Brijan objavio još jednu pesmu.Naravno, opet se obratio ljubaznom slikaru koji je tako dobro razumevao pesnike. I opet je umetnička kritika uzbuđeno podigla obrve, i potocima mastila počela da piše o savršenom realizmu, o okrutnoj objektivnosti tog mladog i smelog umetnika. Ushićen tom visokom popularnošću, Brijan je uramio Anrijeve originale i obesio ih u svom kabareu, gde su izazivali prilično interesovanje.
Sada su ga nepoznati ljudi pozdravljali na ulici. U glasovima pralja iz ulice Kolenkur osećao se nov prizvuk ponosa kada bi mu dovikivale pozdrav sa svojih prozora. Kelneri su na neki tajanstven način doznali njegovo ime, i uslužno se priklanjali da prime od njega porudžbinu. Naravno, gospodine Tuluz… Odmah, gospodine Tuluz… Još nešto, gospodine Tuluz?… Svakako da su i njegove izdašne napojnice imale udela u tome, ali je ponekad njihovo ulagivanje bilo iskreno. Kod Sivog papagaja drolje su šaputale svojim mušterijama da je onaj bradati kepec veliki umetnik, i kao dokaz pokazivale su naslovne strane nota prikucane na zid u njihovoj sobi ili zadenute za okvir ogledala.
Iskrsavali bi odnekud škrti urednici kratkovečnih publikacija. Ima li on neki mali crtež, nešto makar šta čega bi mogao da se liši ili da im namacka za nekoliko minuta, a što bi oni reprodukovali u svom časolisu? Naravno, oni ne mogu to da plate. Časopis je tek osnovan, a početak je uvek tako težak… Ali docnije, oh, docnije!… Odmahnuvši dobroćudno rukom, Anri bi odbio pitanje novca i izradio crtež. Obično bi časopis propao posle trećeg broja. ali su drugi dolazili na njegovo mesto. Anrijev rad se pročuo i počeo da biva zapažen, iako mu za njega nisu plaćali. Zatim je došao red na trgovce umetničkim predmetima. Ne na one poznate, nego na one male, nepoznate, iz tamnih i plesnivih dućana u sporednim uličicama. Kucali su na vrata njegovog ateljea, još zadihani od penjanja, s osmehom kao kriškaka lubenice na prepredenim licima. Njihova strast, izjavljivali su oni, bila je u tome da otkrivaju mlade talente. Ništa ih nije više radovalo nego kada nekom nepoznatom mladiću koji mnogo obećava kao on,pruže priliku da se prikaže. Možda on ima neku sličicu, neku zaturenu sitnicu koju bi mogli da stave u svoj izlog? Smeškajući se, oni bi žurno odlazili iz ateljea s rukama punim slika za koje su zaboravljali da ostave priznanicu.
“ Lopovi, gospodine Tuluz “ bunila se gospođa Lube, besna zbog tog pljačkanja. “
Ti su ljudi obični lopovi!”
On ju je umirivao, uveravao da to nije nimalo važno.On se već zasitio tih slika. Samo su mu stvarale nered u sobi.

Iznenada, došli su mu u posetu Gozi i Anketen. Da, videli su njegove crteže, ceo svet na Monmartru priča o njima, Kako li se tek iznenadilo ono staro kopile Kormon? Seća li se ateljea, debele Mari, Agostine?… To su bili dani a? Uzgred budi rečeno, kako je, dođavola, pronašao te časopise da mu štampaju crteže? Da li je morao da plati kritičarima da pišu o njemu? Kako bi bilo da došapne koju reč i o njihovom radu? Kako bi bilo da ovih dana predveče svrate na pivo u La Nuvel…? Zatim je jednog dana došao Pisaro. S izgledom boemskog pastira, doajen impresionizma ljubazno se poklonio gospođi Lube i stao pored peći grejući ruke. Da, one naslovne strane za pesme i oni mali crteži u časopisima su prilično zanimljivi.
“ I Degau se sviđaju. On bi voleo da vas vidi, voleo bi da dođete na večeru iduće nedelje. Ponesite neke crteže. On će po svoj prilici, reći da su strašni, ali nemojte da mu verujete ni jednu jedinu reč.”
Sada su se u kafanama ljudi koji dotle nisu ni obraćali pažnju na njega zaustavljali kraj njegovog stola.
“ Izvinite, gospodine. Vi ste gospodin de Tuluz-Lotrek, je li tako? Dozvolite mi da vam čestitam na vašem poslednjem crtežu. Magnifique! Superbe, apsolument superbe!* Takve finese, takva ekonomičnost linija! Da popijemo nešto, rekoste? Sa zadovoljstvom. Garcon, une absinthe!** Kao što rekoh, ja sam jedan od obožavalaca vaših radova. I ja sam slikar…”
*(franc.) Veličanstveno? Divno, zaista divno!
**(Franc.). Kelner, Jedan apsint!
Ili vajar, ilustrator, graver, romanopisac, dramski pisac. Svi od monmartrovskog soja. Uvek uoči onoga dana kada će zapanjiti Pariz svojom novom slikom, svojim još nedovršenim romanom, svojom stihovanom tragedijom u pet činova. Većinom su to bili dobri mladići. Veličanetveni govornici širokih pokreta. Brade, pametne oči, prljavi nokti, pohabani cilindri, ogromni filcani šeširi, kaputi s izlizanim rukavima. Većina je imala preko trideset godina, neki i više od četrdeset, ali su se još uvek ponašali razmetljivo kao u studentskim danima, nejasno prkoseći životu, kao neka vrsta okamenjene mladosti. Još uvek su bili puni velikih planova, velikih nada.
Njihova sreća samo što se nije okrenula nabolje…
“ Ali ne mari, ne mari! Nije to više kao nekada. Sada imamo svoj sopstveni Salon i možemo da pokažemo svoj rad publici. Uzgred budi rečeno, Lotrek, jeste li član Društva nezavisnih umetnika? Ne?… To morate da postanete, apsolutno morate. Vi prosto ne pripadate Monmartru ako…”
E pa, ako baš mora da se pridruži nezavisnima da bi pripadao Monmartru, onda, u svakom slučaju… Bilo mu je dosta usamljenosti. Želeo je prijatelje, kao u starim studentskim danima…
Bučna gomila nezavisnih umetnika primila ga je s oduševljenjem. Njegovo čuveno ime, kao i njegova slava koja je počinjala da raste,učinili su ga odabranim

regrutom. Ubrzo je bio izabran u Izvršni odbor, upravno telo društva. Naglo je postajao poznata ličnost na Monmartru.
A zatim se jednog dana dogodila jedna od onih neverovatnih,melodramskih stvari koje se događaju samo u stvarnom životu.
10
“ Morise!”
Stajao je tu, na vratima, u cilindru i kaputu, visok, plav,privlačan, sa zanosnim brčićima, pljunuti Teo Van Gog, Teo bez brade, ali s istim poštenim, ozbiljnim licem, istim plavim očima, strpljiv, veran i ljubazan.
“ ANRI!”
Ono što se zatim dogodilo nije bilo sasvim jasno, ali je gospođa Lube, koja je ispustila novine i posmatrala ceo prizor preko naočara, zaključila da je mali gospodin odjednom poludeo, dok je taj visoki mladić koji je upao u sobu svakako pobegao iz neke ludnice. Tek posle nekoliko minuta ispunjenih pokretima bez veze, pomamnim rukovanjem i prigušenim uzvicima, ona je bila upućena u tajnu. “ Gospođo Lube, ovo je gospodin Moris Žoajan, moj najstariji prijatelj, moj najbolji prijatelj, moj pobratim… Nismo se videli petnaest godina. Ja sam mislio da je on u Lionu, on je mislio da sam ja u Albiju, a sve vreme smo obojica bili u Parizu… Išli smo zajedno u školu, igrali se Indijanaca u parku Monso… Planirali smo da zajedno odemo u Kanadu i lovimo medvede…”
Taj uvod, izgovoren u jednom jedinom dahu, sa licem koje je blistalo od sreće, nije joj mnogo rasvetlio celu stvar, ali ju je uverio da prisustvuje srećnom događaju. Smesta je shvatila uzbudljivo raspoloženje trenutka, briznula u plač, i izjavila da nema ničeg kao što je prijateljstvo, a gospodinu Tuluzu je svakako potreban jedan pravi prijatelj…
Odjezdila je dole da donese dve šolje čaja i naterala mlade ljude da ga popiju pre nego što izađu, objašnjavajući im da je sada tek april, i da zima još nije sasvim prošla, i da je vazduh još uvek podmukao, naročito ovaj odvratni noćni vazduh na Monmartru.
Sat docnije u jednom mirnom restoranu, Moris je opisivao Anriju niz beznačajnih događaja koji su doveli do njihovog čudesnog sastanka. “ Prosto sticaj okolnosti! Kao što sam ti kazao, ja sam pomoćnik izdavača Ilustrovanog Pariza i danas posle podne otišao sam do našeg štampara sa nekim slogom za sledeće izdanje.Prolazio sam kroz odeljenje litografije, idući u slagačnicu, kad mi pogled pade na probni otisak jednog novog crteža. Odjednom primetih u

uglu potpis Lotrek, i sinu mi kroz glavu da si to možda ti…

Da si me samo video kada sam jurnuo! Bio sam tako siguran da si u Albiju da mi nikada nije palo na pamet da se raspitam u tvom bivšem stanu. Dakle, odjurih na bulevar Malerb,i nastojnik mi reče da tvoja majka još uvek tu stanuje. U dva skoka bio sam na drugom spratu i Žozef mi otvori vrata. Tvoja majka mi reče gde živiš i - evo me! Tako je, posle petnaestogodišnje odsutnosti, Moris ponovo ušao u Anrijev život. Bez ikakvog napora, staro fontansko prijateljstvo je opet oživelo. Pobratimi su provodili zajedno mnoge večeri, mnoge nedelje, sećajući se, raspravljajući, poveravajući se jedan drugome.
“ Znaš, Anri, “ reče Moris jednog dana “ nisam ti kazao, poslednje dve godine pokušavam da nađem posao u nekoj umetničkoj galeriji. Voleo bih da se naučim trgovini i postanem trgovac umetničkim predmetima.”
“ Trgovac umetničkim predmetima! “ S paletom u ruci, Anri se spusti na stolicu. “ Ti hoćeš da postaneš trgovac umetničkim predmetima kad za nekoliko godina možeš da postaneš izdavač najvećeg časopisa u Parizu! Ti si lud! Pa, to je skoro isto tako rđavo kao i da si slikar! Zar ne znaš da u Francuskoj svi slikaju, a niko ne kupuje slike? Zašto da ih kupuju kad mogu da izrade svoje sopstvene, koje im se mnogo više dopadaju?”
I tako je prolazilo blago proleće 1888 godine. Anri je bio srećan, srećniji nego ikada. Njegovo zadovoljstvo je izgledalo potpuno.
Iduća godina imala je da obeleži stogodišnjicu Revolucije i napada na Bastilju. Za uspomenu na te slavne događaje vlada je pripremala jednu od onih gigantskih Svetskih izložbi po kojima je Pariz s pravom bio čuven.
Na pustoj ledini Marsovog Polja počeo je da se rađa čarobni grad iz Hiljadu i jedne noći , jedna nestvarna metropola belih gipsanih palata,harema i mošeja, mramorom popločanih pacija, vodoskoka od mozaika, minareta, tahićanskih kolibica sa krovom od palmovog lišća, hramova iz Kambodže, sela iz džungla Ubange, tuniskih bazara i alžirskih kazbi. Ajfelova kula je polako rasla, sve veća i sve vitkija iz nedelje u nedelju.Vojska radnika sitnih kao mravi milela je po čudovišnoj, čipkano-gvozdenoj građevini uperenoj u nebo kao prkosna strela. Novinski izdavači deklamovali su o njoj u superlativima.Neumorno su podsećali svoje čitaoce da je to najveća zgrada na svetu, viša od njujorškog Flatiron Bildinga Crkve sv. Petra, Obeliska u Vašingtonu, dvaput viša od Keopsove piramide, da su joj temelji ukopani četrnaest i po metara u zemlju, i da će biti potrebno dva miliona četiri stotine hiljada dvadeset i šest zakivaka da se povežu njene gvozdene grede. I Monmartr je bio srećan te godine. Ne zbog Izložbe, s kojom nije nameravao da ima ma kakve veze, nego prosto zato što je bilo proleće, što su žandarmi gledali kroz prste na mnogo štošta, a vrapci cvrkutali po kestenovima na bulevaru Kliši. Uskoro je došlo i leto. Na terasi La Nuvel umetnici čupavih brada pili su apsint i hladili se svojim ogromnim šeširima. Porodice su večeravale na malim balkonima

svojih stanova, u dokolici razgovarajući preko ulice sa susedima. U ulici Kolenkur pralje su svojim sapunjavim rukama brisale znoj sa čela. Kočijaši su dremali na bokovima fijakera, mlitavo držeći uzde u ruci, dok su njihovi konji, pod nemogućim slamnim šeširima sa rupama prosečenim za uši, strpljivo stajali pored trotoara i udarcima repa terali muve sa sapi. Takav je bio Monmartr u leto 1888, oaza smelog hedonizma* u viktorijanskom svetu, vesela parohija boemstva i bezbrižnih romana, poluseoski kraj na ivici Pariza gde su trešnje uporno cvetale na praznim placevima, ljubavnici se ljubili po kapijama, a mlade pralje igrale kankan iz čistog zadovoljstva, zato što su im noge bile razigrane a srca vesela.
*Filozofski pravac koji zastupa da je zadovoljstvo cilj života Bio je to još uvek onaj stari Monmartr - raskalašan, zatvoren u sebe, sentimentalan. A uskoro je imao da umre.
Anđeo smrti se već kretao među stanovnicima Monmartra, ali niko nije poznao da je to on, jer je imao obličje zdepastog čoveka sa retkom kosom i prosedim četkastim brkovima. U svom gotovo kupljenom kaputu i starinskom šeširu on je mogao da bude neki seljak u gradskom odelu, penzionisani birokrata, ili čak i policajac na odmoru. Bez žurbe, neprimećen, šetao se oko La Bit-e, s ugašenim pikavcem u ustima, zaustavljajući se s vremena na vreme da protrlja bradu i zamišljeno pljune u oluk.
Anri se našao s njim lice u lice jedne večeri u L'Eli -u, kada je završavao jednu skicu kankana.
Stranac je prišao njegovom stolu, uljudno se dotakao šešira. “ Moje ime je Zidler, “ reče on. “ Šarl Zidler.” Anri diže pogled.
“ Milo mi je što smo se upoznali, gospodine Zidleru “ odgovori on, nastavljajući da crta. “ Moje ime je Tuluz-Lotrek. Hoćete li da sednete i popijete jedno kuvano vino?”
Stranac se udobno zavali u stolicu.
“ Ne, hvala. Već sam popio jedno. “ Spustivši na sto svoju pergamentsku ruku sličnu zamišljenom raku, jedan trenutak je posmatrao Anrija kako crta. A zatim reče:
“ Dolazim ovamo već mesec dana…”
“ Vi ste Alzašanin, zar ne? “ osmehnu se Anri, poznavši naglasak. “ Moj najbolji prijatelj je iz Miluza. Možda ga poznajete? Moris Žoajan?”
Čovek odmahnu glavom. “ Rođen sam u Alzasu, ali ne u Miluzu. A osim toga, verovatno nisam imao prilike da sretnem vašeg prijatelja, osim ako nije bio siramašak kao ja. Već sa sedam godina zarađivao sam nasušni hleb u jednoj kožari.

Bio je to težak posao, verujte mi, za jednog malog dečaka. Naučio sam da čitam tek kada sam napunio dvadeset godina.”
Iza svog cvikera, Anri je posmatrao stranca. Bilo je u njemu nečeg čudnovato zapovedničkog, neke sakrivene energije, seljačke žilavosti, a usto i seljačke lukavosti. Šta li je on, dođavola, hteo i šta je tražio u L’Eli-u?
“ Kao što rekoh, “ nastavi Zidler “ već skoro mesec dana dolazim ovamo svako veče i primetio sam da pravite male skice kankana. Zanima vas kankan, a? I mene.” Još uvek smešeći se, on se obazre oko sebe da bi se uverio da ga niko ne sluša.
“ U kankanu leži silan novac.”
“ U kankanu?”
Zidler klimnu glavom. “ Mnogo novca. Ali samo za čoveka koji zna kako.”
“ Šta kako?”
Posetilac se tiho nasmeja na Anrijev zbunjen izraz lica.
“ Kako da ga eksploatiše. Da ga pretvori u trgovinu, ako vam se to više dopada. I nemojte misliti da ne znam šta govorim.Ja sam pozorišni čovek. Dvadeset godina na tom poslu. Trenutno sam direktor cirkusa Hipodrom.”
Zvanično mu pruži svoju posetnicu.
Na Anrija to ostavi jak utisak. Hipodoom je bio najveći cirkus u Parizu. Docnije te večeri, usred bučne ponoćne gužve u jednoj pivnici na Monmartru, Zidler izloži svoje planove.
“ Da, “ reče on, spuštajući na sto svoje pivo i prelazeći rukom preko brkova na kojima se beše nahvatala pena. “ Evo već više od godinu dana kako tražim nešto novo. Nešto Drukčije. Nešto što će mi doneti milion.”
“ Milion! Bože, da vam ne bude mnogo, a?”
“ Ako je u pitanju samo koliko mi je potrebno za život, dosta mi je ovo što imam.
Hoću milion ili ništa!”
“ I kankan će vam doneti milion, tako rekoste?”
“ Da,” potvrdi Zidler sa spokojnom sigurnošću. “ Kankan će mi doneti milion.”
“ Pa, da popijemo nešto u to ime.”
Ispiše čaše. Anri dade znak kelneru koji je prolazio.
“ Još jedan konjak.”
Zidler ponovo obrisa brkove nadlanicom, a lukav osmeh iskrivi mu usne.

“ Ne verujete mi. Mislite da sam lud, zar ne? Ali, ja nisam lud. Kad to ostvarim, ceo svet će znati za kankan. Razmislio sam dobro o toj stvari, i ne vidim kako bih mogao da ne uspem! Pazite!”
Brzim pokretom on odgurnu čašu s pivom.
“ Idućeg proleća otvara se Izložba. Hiljade i hiljade ljudi sakupiće se u Parizu. Šta će oni da rade?”
“ Posetiće Izložbu, verovatno.”
“ Oh, naravno! Voziće se na vrh one kule koju sada podižu, zijaće u crnce, Kineze i ukrotitelje zmija. I u kamile i slonove. Ali šta će da rade osim toga? Kako će provoditi večeri?”
Iz džepa na prsluku on izvuče pikavac i stavi ga nezapaljen u usta.
“ Vidite, “ nastavi on premećući pikavac među zubima “ ljudi su čudni. Dosadno im je kad su sami. A ne umeju da pronađu sebi zabavu. Potrebno je da im to stvori neko drugi. Oni moraju da se zabavljaju. Oni žele zabavu. A zabava, gospodine, znači samo jednu jedinu stvar. Žene! Ako sam išta naučio za ovih dvadeset godina rada u pozorištu - naučio sam to. Glupo je, ali - takvi su ljudi. Eto zašto sam pomenuo kankan i zašto ću se na njemu obogatiti.”
“ Možda imate pravo “ reče Anri s učtivom nevericom. “ Možda imate pravo. Mada se kankan igra već nekoliko godina u L'Eli-u i, koliko mi je poznato, još se niko nije od njega obogatio.”
“ L’Eli! “ Zidler izbaci tu reč sa nestrpljivim podsmehom. “ Ne govorite mi o L’Eli-u! Kako možete i očekivati od bogatih ljudi, Engleza i Amerikanaca, da dolaze na takvo mesto. Mesto koje nema čak ni bar! Poznajem njegovog vlasnika, Deprea, taj nije stručnjak za revije. Nema ni pojma o tome. U stvari, on ne razlikuje svoj stomak od svoje stražnjice, da izvinite za izrazu. On sedi na zlatnom rudniku. Ali, čekajte. Pakazaću mu ja šta je mogao da uradi sa kankanom.”
“ Kako?”
Pitanje se zabode u Zidlerov mozak kao banderilo* u bok bika.
*Malo koplje ukrašeno trakama kojim toreadori razdražuju bika
“ Kako? Reći ću vam kako? Prvo ću uzeti u službu sve one devojke koje igraju kankan u L’Eli-u. Naročito onu plavušu, onu sa smešnom punđom.”
“ La Guli?”

“ Ne znam kako se zove, ali ta devojka ume da igra. Ona će biti senzacija. Zatim ću angažovati i dirigenta. A kad svi potpišu ugovor, sagradiću svoju sopstvenu zgradu. A ona će, verujte mi, imati bar. Bar, gospodine! Tu se pravi novac.”
“ Zavisi s koje se strane bara nalazite “ nasmeja se Anri.
Zidler ga nije ni slušao, već je nastavio da izlaže svoje planove.

“ Da biste zaradili novac, potrebno je da imate prirodno piće i dobrog barmena. Kao barmeni, žene su deset puta bolje od muškaraca, a ona na koju ja mislim vredi za sto ljudi. Posmatrao sam je dok radila, vešta je kao niko njen. Na prvi pogled poznaće pijanicu, onoga koji ne može da drži čašu u rukama, ili onoga koji će se rasplakati dok pije, ili onoga koji samo traži tučnjavu. A usto je i lepa. Kad samo zacvrkuće: Još jedno piće, m'sieu? niko ne može da joj odoli. A povrh svega toga, poštena je i vrlo vredna.” “ Gde je ta izvanredna osoba?”
“ U Foli-Beržer-u. Zove se Sara i radi za barom. Uzeću tu devojku u službu pa makar morao da joj platim hiljadu franaka mesečno i deset procenata od zarade.” On zastade, zaprepašćen sopstvenom neopreznošću.
“ Ne, ne deset procenata. Ali, ići ću do pet.”
“ Kad je već reč o piću, šta mislite o još jednom pivu? Ja ću uzeti još jedan konjak.”
Zidler zavrte glavom.
“ Ne, hvala, gospodine. Ja nisam pijanica. Jedno pivo, to mi je dovoljno. Ponekad, kad sam neraspoložen, popijem rum. Ali, to je sve.”
Anri poruči konjak, a Zidler produži da govori o svojim planovima.
“ I neću imati samo dobar bar i dobrog barmena nego i dobru reviju.”
“ Reviju? U sali za igranje?”
“ Da. Ljudi ne mogu da igraju sve vreme, a kao što sam vam kazao, moraju da se zabavljaju. Uvešću stalnu reviju. I to ne na pozornici, kao kod Foli-a, gde vam je potreban teleskop da vidite noge devojaka. Nego usred podijuma za igranje, gde svi mogu da vide. A usto - kakvu reviju! Prvo - kao, recimo, predjelo - daću Ivet Gilber. Nikada niste čuli za nju?” Anri odmahnu glavom.
“ Čućete “ reče Zidler. “ Zapazio sam je u jednoj maloj kafani,gde ne umeju da je cene. Kažem vam, ta devojka ima talent. Svoj sopstveni stil. Oborenih očiju i s izrazom nevine devojke koja pati od zatvora, ona peva nepristojne pesmice od kojih vam se diže kosa na glavi. Upoznaćete se s njom kad počnu probe. Dopašće vam se, videćete. Biće senzacija. Zatim ću pustiti goste da odigraju nekoliko igara, da bi se zagrejali i ožedneli. Posle toga, dok poručuju piće, daću im Ajšu. Ni Ajšu ne poznajete?”
Ne čekajući Anrijev odgovor, on nastavi:
“ To je jedna mala skitnica, ćutljiva kao što samo može biti. Ali kad počne da vrti zadnjicom i da igra trbuhom, natera vas da iskočite iz pantalona. Ta devojka ima pupak koji samo što ne peva Marseljezu! Posle Ajše, još malo igranja. A onda ću im

dati Morelijeve, akrobatsku tačku koju sam koristio u Hipodromu. To je za žene u sali. Znate kakve su one. Vole da gledaju muškarce jakih mišića u ružičastim trikoima. To ih uzbuđuje. Onda još malo igranja, pa još nekoliko tačaka – do kankana. Morate priznati da kao finale ništa nije bolje od kankana.”
“ Kankan privlači poglede “ priznade Anri. “ Ovde-onde privuče i pogled policije” dodade on s osmehom.
Odmahnuvši rukom, Zidler odbi taj predmet razgovora. Iznenada ga obuze neka stidljivost. Njegovo lice pocrvene od zbunjenosti. “ Možda mislite da sam lud zato što vam ovako govorim.” Anri protestujući mahnu rukom.
“ Možda mislite u sebi: Zašto li mi ovaj priča sve ovo? “nastavi Zidler. “ Najzad, ja vas poznajem tek nepun sat. Ali, vidite, ja sam dugo prevrtao te stvari po pameti, a najzad dođe trenutak kad čovek mora nekome da ih kaže. Nekome za koga oseća da mu može verovati. Jeste li ikada osetili tako nešto: da prosto ne možete više da zadržite nešto za sebe, da morate to reći nekome, nekome za koga ste sigurni da će vas razumeti?”
Oči su mu ozbiljno počivale na Anriju, i za trenutak njegov se pogled raznežio. “ Onog časa kada sam vas ugledao, ja sam to osetio, gospodine… ovaj, kako ono rekoste da se zovete?”
“ Tuluz-Lotrek, ali me svi zovu Tuluz. To je kraće.”
“ E pa, gospodine Tuluz, eto to sam ja osetio.”
“ Zahvaljujem vam na poverenju, neću ga izneveriti. Gde ćete da sagradite svoj kabare?”
“ Baš ovde na Monmartru.”
“ Zar to nije malo s puta? Dosta je daležo od Izložbe.”
“ Ne, gospodine Tuluz. Monmartr je pravo mesto. Razgledao sam ga, ima na njemu sve. Slikovito je, poročno, boemsko. Baš ono što turisti vole. Oni zamišljaju da su slikari romantični.”
“ Većina slikara misli to isto “ nasmeja se Anri. “ Samo, jeste li pomislili na to da ima već mnogo lokala za igranje na Monmartru?”
“ Ali nijednog kao što će biti moj, gospodine. Nijednog. Kažem vam da još nije postojao lokal kao što će biti moj, čak ni na Barbari Kostu u San Francisku. A tamo ima lepih mestašca, verujte mi. Moje će biti drukčije, jedinstveno. To će biti kombinacija bara, sale za igranje i javne kuće. Takva kombinacija se ne može prevazići. Čak i zgrada će biti drukčija. Imaće oblik vetrenjače. Zašto? Prosto - da bi bila drukčija. I biće obojena crveno. Sva će biti crvena, spolja i iznutra. Zašto? Zato što nema ni jedne jedine crvene zgrade u Parizu. A osim toga, crvena boja je

odlična, naročito noću. Pod njom žene izgledaju lepe, a ljudi postaju žedni i zaljubljeni. A imaće i istinska krila koja se okreću, sa stotinama ovih novih električnih lampi iz Amerike. Crvene boje, naravno. Videće se sa petnaest kilometara daljine. Zar ne možete prosto da ih zamislite?”
On zaćuta, i zagleda se u prazninu, videći u svojoj mašti purpurna, bleštava krila koja se okreću u noći. Zatim podiže čašu, iskapi je jednim gutljajem i obrisa penu sa čekinjastih brkova.
“ Da, gospodine Tuluz, s obzirom na Izložbu koja se priprema, i na sve te engleske i amerikanske turiste koji će doći u Pariz, dajte mi sedam-osam meseci vremena i ja ću imati najpoznatiju salu za igranje u Francuskoj. U Francuskoj? Šta ja to govorim? U celom svetu! Kažem vam, ne mogu da ne uspem. Predvideo sam sve, do najmanje sitnice. Čak sam i ime već izabrao. Savršeno ime. Znate li kako ću je nazvati?”
“ Nemam pojma. “ priznade Anri, prinoseći čašu sa konjakom usnama.
“ Nazvaću je Mulen Ruž, gospodine. Zapamtite to ime Mulen Ruž. MULEN RUŽ !
11
Drugog aprila 1889 godine francuska zastava se zalepršala na vrhu Ajfelove kule. Gospodin Sadi Kario, predsednik Republike,blistajući u večernjem odelu u deset sati pre podne, objavio je da je Velika svetska izložba zvanično otvorena. I milionima Francuza ispunio se san - da vide svet ne napuštajući svoj dom. Mesecima je masa ljudi tekla kroz sintetičku metropolu na Marsovom Polju, piljila u Tuarege pod plavim velovima, tkače ćilima iz Timbukta, sudanske evnuhe, dahomejske amazonke golih grudi, malgaške prinčeve išarane crvenom glinom, tahićanske lovce bisera, poglavice iz Konga, anamitske ukrotitelje zmija, vrače sa Martinika, celo jedno čovečanstvo koje je pevalo, lupalo u bubnjeve, vrtelo se - u pareusima, turbanima, šešijama, tigrovskim kožama, pokrivačima za bedra, saronzima, kimonima i brokatnim sariima. Pariski đaci peli su se na leđa strpljivih slonova, a kikotave midinete jahale na kamilama i arapskim ponijima. Dame u tanjirastim šeširima, sa širokim i nabranim rukavima, probale su alžirske parfeme i kupovale tuniske narukvice, dok su im se muževi gubili u gomili i nekako se nalazili u šatoru induskih igračica.
Iz Engleske je došao jedan debeljušan bon-vivant*,žabljih očiju, u belim kamašnama i kaputu sa svilenim reverima, i istog trenutka su srca u deset hiljada kokota zadrhtala pod krutim miderima. U svojoj četrdeset osmoj godini, Eduard, princ od Velsa, još uvek je bio enfant terrible** Viktorijinog dvora, ali je u Parizu bio kralj. Unuci onih sankilota koji su odrubili glavu svom kralju klicali su do promuklosti kad god bi ugledali tog dobroćudnog boulevardier-a sa cigarom u ustima, koji je imao sve one poroke koje je, po njihovom mišljenju, kralj smeo da

ima. Kad je gospodin Edison,čarobnjak koji je napravio mašine što govore i uhvatio sunce u male staklene lopte, prešao Atlantik i odvezao se na vrh Ajfelove kule u letećoj kabini, oduševljenje je dostiglo histeričan vrhunac.
Kao što su novine prorekle, u Parlz je navalio ceo svet. Sada se na kafanskim terasama govorilo svim jezicima. Kelneri i barmeni su naučili da jedan dolar vredi pet franaka, jedna funta dvadeset i pet,a jedna rublja četiri, jedna austriska krajcara samo dva sua, a holandski florin dva franka i pedeset santima. Kokote su se pretvorile u lingviste i saletale ljude čudnim idiomima: Vi Ongliš, Jes! Ongliš ljudi vrlo dobri, vrlo gentils***, ali London vrlo žalosna, vrlo triste****. Nema amour u London. U Paris, mnogo amour. U Pari žene vrlo lepi, vrlo strasni. Ja jako strasna sa gentil Onglišmen. Oh-la-la ! Platiš mene jedno malo piće, jes?…
*(franc.) veseljak
** (franc.) dete koje svojim ponašanjem dovodi roditelje u neprliku.
***(franc.) ljubak, divan
****(franc.) žalostan
Na Monmartru, Mulen Ruž je počeo da okreće svoja purpurna, bleštava krila, i Anri je postao njegov najverniji posetilac.Cele prethodne jeseni i zime posmatrao je kako oživljuje Zidlerova vrtoglava zamisao, i kako se stari cirkuski čovek pretvara u ljudski dinamo - radi šesnaest časova dnevno, nadgleda svaki detalj, penje se na skele, viče na radnike, bira tepihe i porcelan, upošljava nameštenike, upravlja probama, svađa se s trgovcima na veliko, grmi, šali se, žvaće svoju nezapaljenu cigaru. Njihovo poznanstvo se pretvorilo u iskreno prijateljstvo.
“ Kažem vam, gospodine Tuluz, ne mogu da ne uspem! Mislio sam na sve, i s ovom Izložbom koja se otvara za nekoliko nedelja… Izvinite! Ej ti, tamo gore! Zamahni tom četkom! Bogamu! Misliš li da ti plaćam dva franka dnevno da bi hvatao muve? Da, gospodine Tuluz, kao što rekoh… Uzgred budi rečeno, kako vam se sviđa bar? Pravi mahagoni. Staje čitavo imanje, ali čekajte samo dok Sara stane iza njega! Jesam li vam već kazao da sam je dobio? Jesam! Nije bilo lako preoteti je od Foli-a, ali sam je dobio, najzad sam je dobio…”
Kad li je samo spavao, kad li se odmarao? To niko nije znao. Svi oko njega izgledali su iscrpljeni.Tremolada, debeljušni sedi čovek, koji je nekada bio čuveni klovn a sada Zidlerov pomoćnik, satirao se od posla, brišući okruglo lice crvenom maramicom.
U martu su počele probe usred lupe čekića,zveckanja i testerisanja, vike električara, oštrog mirisa boja.

Anri je opet video La Guli, Sardin, Nini-pat-an-l'er, i druge lakonoge pralje koje je poznavao iz L’Eli-a. Zadihane i oznojene, skupljale bi se oko njegovog stola između igara, jer kankan sada više nije bno improvizacija, nego pravilna, disciplinovana rutina.
Ponekad bi se Zidler svalio na stolicu pored njega, premeštajući nezapaljenu cigaru s jednog kraja usta u drugi.

“ Pa, kako vam se sviđa revija, gospodine Tuluz? Vidite uspeo sam da nabavim sve te devojke, a La Guli sam postavio na čelo grupe… Kažem vam da će to biti senzacija… A da vidite samo dok izađe moj plakat! Najlepša stvar koju ste ikada videli. Mnogo sam platio za njega, ali to će privući mase… Reklama, gospodine, u tome leži tajna… Izvinite… Ej ti, na balkonu! Nastavi da radiš… Izvinite… Ajša! Ajša, hodi ovamo! Šta ja to čujem o nekoj tuči između tebe i La Guli? Da ne misliš da je ovo neka rupčaga kao ona gde si do sada radila? Ako vas samo uhvatim da se opet bijete, znaš šta ću uraditi? Izbaciću vas obe napolje, nogom u stražnjicu… Ja želim da ovde vlada mir, razumeš li? Sad, natrag na svoje mesto i vežbaj… Uzgred budi rečeno, gospodine Tuluz, imate li slučajno neku malu sliku koju bih mogao da obesim u predsoblju? Nešto u crvenom tonu?”
Posle otvaranja, Mulen Ruž je postao Anrijev dom. Poznavao je u njemu svakoga, mogao je da radi što god hoće. Pravila se nisu odnosila na njega. Iako se jelo nije serviralo na licu mesta, on je mogao da ga poruči, i priređivao je male večerinke kad god je želeo.Kankan-devojke su sedale za njegov sto i pričale mu o svojim ljubavnim doživljajima. Ajša je pokušavala da ga pridobije na svoju stranu u svojoj svađi sa La Guli, Sara, koja je radila za barom, držala mu je dugačke pridike o štetnosti alkohola.
Tako se završilo to čudno proleće i leto 1889 godine. Parižani su se navikli na prisustvo stranaca i na Ajfelovu kulu u svojoj sredini, stanovnici Monmartra - na okretanje crvenih krila Mulen Ruž-a. U oktobru, turisti su počeli da se razilaze kućama. Mesec dana docnije, Izložba je zatvorena. Čarobni grad na Marsovom Polju istopio se sa prvim zimskim snegom.Egzotične palate ogolile su svoje bedne skelete od jeftine građe, i ubrzo su sasvim iščezle. Raznobojne gomile divljaka vratile su se na svoja ostrva, u svoje pustinje i džungle. Samo je Ajfelova kula ostala kao podivljala žirafa koju je neki cirkus zaboravio po svom odlasku. Pariz je opet postao ono što je i bio.
Anriju je kraj godine doneo jedno pismo sumnjivog izgleda, sa stranim markama, koje mu je gospođa Lube pružila sa izvesnom strepnjom. “ Nije nešto rđavo, nadam se “ upita ona, ispipavajući ga. “ Niko nije umro?” “ Naprotiv! “ uzviknu Anri kad je pročitao pismo. “ Društvo dvadesetorice poziva me da izlažem u Briselu, u januaru.” Odjednom, ona postade oprezna.
“ Znači li to da ćete morati da odete?”
“ Naravno, gospođo Lube. To je velika čast.”
“ Čast, hm! Zar oni nemaju slikara u Briselu? Mene se, naravno, ništa ne tiče ako gospodin želi da se muva po stranim zemljama. Gospodin je slobodan, slobodan kao ptica na grani. Gospodin može da ide u Kinu ili Afriku, ako gospodin to želi.” Njene stisnute usne, drhtanje njenog podvoljka izdavali su njen unutrašnji nemir. Iznenada, njena borbenost oslabi, suze joj navreše na oči.

“ A zamislite… zamislite da vam se nešto desi? Recimo, da padnete… A vi, sami samcati među tim Bugarima.”
Bilo mu je potrebno mnogo vremena da je ubedi da je Brisel svega nekoliko sati udaljen od Pariza, da Belgijanci nisu Bugari, da i oni govore francuski i imaju savršene lekare.
“ Osim toga, gospodin Sera - znate ga, onaj visoki mladić što dolazi ponekad ovamo - takođe je pozvan. Zajedno ćemo putovati.”
Opet je došlo veče uoči Nove godine, i Anri je sedeo sa majkom pored kamina.
To poslepodne poslao joj je cveće, bele ruže koje je volela i koje je platio preterano skupo. Za večerom su pokušavali da budu veseli. Pričao joj je o gospođi Lube, kako se, kad je prošlog meseca nazebao, pretvorila u ognjenog zmaja, smestila se pored njegove postelje, mučila ga vrućim oblozima.
“ Skoro me je udavila u čaju, i čitala mi je Tri musketara.”
Imitirao je njeno gunđanje i mrštenje,a mama se pravila kao da je to zabavlja. Zatim su prešli u dnevnu sobu da popiju kafu, i zapodenuli učtiv razgovor o vremenu, Aneti, Žozefu. Postepeno, njihov razgovor se ugasio u nekoliko nelagodnih primedaba. I tako su sedeli jedno prema drugom s obe strane kamina. Ona nagnuta nad pletivom, sa licem boje ćilibara pri svetlosti lampe, on u večernjem odelu, gledajući nepomično u vatru, tražeći neku sigurniju temu za razgovor.
Otkako se vratio na Monmartr, njihovi odnosi postali su melanholična, beskrajno osetljiva igra koju su oboje igrali savršeno vešto. Pošto su živeli u različitim svetovima, intimnost je među njima postala skoro nemoguća. On je znao da ona ne odobrava,niti može da odobri njegov život, i taktično je izbegavao da o tome govori. Oni nisu prestali da se vole, postali su strani jedno drugom. A njihova ljubav, onako nerazoriva, samo je produbljivala gorčinu njihovog otuđivanja i patnju njihove usamljenosti.
“ Oh, mama, jesam li ti rekao da me je Društvo dvadeseorice pozvalo da izlažem idućeg meseca u Briselu?”
“ Zbilja? Divno! “ Ona se osmehnu na njega preko svog pletiva. “ Tako sam srećna zbog toga.”
On ju je žalosno posmatrao kroz svoja debela stakla. Sirota mama, slatka mama, kako učestvuje u igri… Pokušava da izgleda očarana, iako nije ni očarana ni dirnuta, pa čak ni zainteresovana. Naravno, ona nema pojma šta je to Društvo dvadesetorice, ali i kada bi znala, to ne bi promenilo stvar. Bila je vrlo zbunjena njegovim grešnim životom na Monmartru i njegovim pijančenjem - naročito njegovim pijančenjem - te nije shvatila da je on počeo da se proslavlja…
Da li je, na primer, uopšte videla naslovnu stranu iz Jedne iz Sen-Lazara? Pa njegove crteže u časopisima, njegove slike koje su počele da se viđaju u ponekoj

radnji sa umetničkim predmetima, ili laskave stvari koje su kritičari pisali o njemu, - da li je išta znala o njima? Nikada nije rekla ni reči o tome. Možda će taj poziv iz strane zemlje ostaviti na nju neki utisak, možda će je ubediti da je on nešto više nego raspikuća sa Monmartra, da se njegov život ne sastoji samo u piću i
lumpovanju u Mulen Ruž-u, da on radi, naporno radi… Vatreno joj je pričao o Društvu dvadesetorice.
“ To je jedna grupa belgiskih umetnika koja svake godine poziva nekoliko stranih slikara da izlažu s njima.”
Ono što je davalo njihovom pozivu toliki značaj bilo je to što su u prošlosti Dvadesetorica pokazala neverovatan smisao da odaberu ljude koji će docnije postati slavni. Ljude kao, na primer, Renoar, Vistler, Saržan, Roden… “ A ja sam najmlađi od svih koji su ikada bili pozvani “ reče on,očekujući pohvalu.
“ To je zbilja divno.”
“ Arsen Aleksandr, umetnički kritičar lista Le Figaro, napisao je članak o tome.
Kazao je…”
Dok je govorio, njegove nade su se rušile. Sve to nije ništa vredelo. Nje se nije ticalo šta je kazao Arsen Aleksandr, šta je značio taj poziv. Za nju će on uvek biti promašen čovek, koga ona voli, ali koji je ipak samo promašen čovek. Ona neće nikada zaboraviti da nije uspeo da uđe u Salon. Imala je predrasude svoje klase: dobri muzičari završavaju Konzervatorijum, dobri glumci igraju u Francuskoj komediji, dobri pevači pevaju u Operi, a dobri slikari izlažu u Salonu.
On proguta svoje razočaranje i nastavi da govori kako bi ispunio tišinu. Poslao je nekoliko slika na izložbu, među njima i portret gospođice Dilo. (Nije ni pomenuo, naravno, ostale portrete, portrete devojaka iz Papagaja koje je slikao pršlog leta…), Gospođica Dilo je jedva uvažena usedelica s kojom se upoznao preko gospodina Degaa. Ona daje časove klavira i živi sa svoja dva brata, takođe muzičara. Dezire, stariji svira fagot u Operi (tako – to zvuči sasvim pristojno!), a njegov brat svira flautu. Nedeljom uveče Diloovi priređuju kod svoje kuće intimne muzičke priredbe, na koje gospodin Dega redovno odlazi jer obožava muziku, a naročito Mocarta… Što je duže mogao, pričao je o Diloovim: kako je to divna, kulturna porodica, kakvi se sve zanimljivi ljudi mogu da sretnu na njihovim muzičkim večerima, koliko on uživa u tim večerima. Ona je na to rekla kako je srećna što on ima tako dobre prijatelje, kako je to ljubazno od gospođice Dilo što je našla vremena da mu pozira za taj portret A zatim je, kao zavesa, između njih pala tišina, tišina puna neizrečenih stvari.
Još jedan sat se tako otegao, prekidan na mahove kratkotrajnim pokušajima veselosti. Mali sat od alabastera kucao je na kaminu.
“ Lepo je od tebe, Anri, što si došao da provedeš sa mnom veče uoči Nove godine, ali znam da sigurno imaš još neke obaveze… i ne bih htela da…”

Uz nežan poljubac, prošaputao je Srećna Nova godina, mama i otišao.
Na ulici je zaustavio kočije koje su prolazile.
“ Mulen Ruž ! “ povikao je, uronivši u kočije.
Kada su krenuli, Anri se nagao da poslednji put pogleda majčin prozor, koji je nejasno svetlucao u tamnom prepletu kestenovih grana. Jadna mama, sama uoči Nove godine! Možda je trebalo da provede celo veče s njom? Ali šta bi to vredelo, oni bi samo nanosili bol jedno drugome…
S uzdahom je zatvorio prozor, zabacio skute svog večernjeg ogrtača, smestio se u uglu.
Dobro, on stvarno pije malo više, ali šta to mari? On ume da pije kao džentlmen. I može da prestane kad god hoće. Sem toga, alkohol mu ublažava bol u nogama, taj prokleti bol koji nikad ne prestaje… Ljudi ne razumeju… Razdraženo je otvorio prozor.
“ Za ime božje, zar ne možete da vozite malo brže?”
Čovekov glas dopre do njega kroz kišu. “ Trudim se što bolje mogu, m'sieu… Ceo svet je izašao večeras… Doček Nove godine…
“ E pa, pokušajte da stignete tamo pre idućeg dočeka Nove godine!”
Dok je dizao prozor, čuo je kako se kočijaš šištavo smeje, i nekako mu ta krepka veselost povrati raspoloženje, Na kraju krajeva svet i nije tako rđavo mesto kad kočijaši još uvek mogu da se smeju po kiši. Smejati se, u tome je bila tajna. Smejati se što je moguće više, misliti što je moguće manje. Kako je ono rekao La Brijer? Ne čekajte da budete srećni da biste se smejali, jer možete umreti a da se nikada ne nasmejete. Pametan čovek, taj La Brijer…
Najzad su se kočije zaustavile uz ivičnjak ispred Mulen Ruž -a, koji je za tu priliku bio okićen vencima od crvenih električnih sijalica, dok su mu purpurna krila blistala u noći…
“ Dobro veče, gospodine Tuluz… Dobro veče, gospodine Tuluz… Dobro veče, gospodine Tuluz…”
Prijateljski mahnuvši rukom portiru, blagajniku i raznim službenicima, Anri je prošao kroz ulaz, ne gledajući svoju veliku sliku cirkusa koja je visila na zidu*.
*Ta slika, „Fernando, prvak arene“, danas se nalazi u Umetničkom institutu u Čikagu. - Prim. pisca. “ Srećna Nova godina, gospodine Tuluz “ široko se osmehivao Tremolada, gurajući staklena vrata koja su odvajala ulaz od foajea. “ Večeras ste poranili.” “ Priređujem malu večeru, pa sam došao da se uverim je li sve u redu. Dođite docnije da popijete nešto s nama.”

“Pokušaću, ali večeras očekujemo veliku gungulu.A bila bi nam i potrebna. “ dodade tišim glasom.
Oni izmenjaše značajan pogled. Mulen nije radio kao što su očekivali. Čak i za vreme Izložbe posao je često bio slab. “ E pa, pokušajte da dođete, ako možete.”
Ušao je u salu za igranje. Tu je svetlost bila tako jaka da je morao da zakloni oči rukom. Pri prvom pogledu na salu čoveku je zastajao dah, i Anri još nikada nije ušao u nju a da ga nije ponovo zapanjila njena odvratnost i drečava ružnoća. Tu nije bilo nimalo one poetičnosti koja polako propada, kao u L’Eli-u, niti one otrcane prisnosti kao u starim kafanicama na Monmartru. Bilo je to novo, blistavo, službeno mesto za sastajanje stranaca, slično praznoj železničkoj stanici koja je za jednu noć pretvorena u koloseum za igranje. U dnu dvorane za igru, na drvenom podijumu, orkestar je već svirao. Ljudi su zauzimali mesta za stolovima koji su okružavali podijum za igranje. U čast Nove godine trobojne zastave od krep-papira bile su pričvršćene duž balkonske ograde i oko središnog lustera, što je mestu davalo izveštačeno svečan izgled.
Anri je produžio hramljući ka baru od mahagonija, gde je Sara stajala nagnuta nad lavaboom, perući čaše, prema svetlucavoj pozadini od ogledala i boca sa raznim pićima.
“ Ala ste vi poranili večeras! “ povika ona još izdaleka.
Njeno ljupko lice, sa krupnim očima i ravnim crnim šiškama, ozario je osmeh. “ I već ste potpuno obučeni. Lepo izgledate u večernjem odelu. Zašto ste tako žurili?” On je stajao pred barom, zadihan, i pokušavao da se osmehne, držeći se rukom za ivicu tezge.
“ Dajte mi jedan konjak “ isprekidano promuca.
Ona spretno napuni malu stolovatu čašu i naže se preko tezge, pružajući mu je. “ Vidite, potpuno ste izgubili dah. Ne treba tako da žurite. “Posmatrala ga je kako brzo ispija konjak. “ I ne treba da pijete tako brzo.Od toga će vam izgoreti stomak.” On spusti čašu na tezgu, pope se na jednu od visokih stolica poređanih ispred bara. Odjednom je izgledao visok, njegova široka ramena bila su skoro u visini njenih. Mogla je da vidi odraz svog lica u staklima njegovog cvikera. “ Zaista, gospodine Tuluz, vi pijete isuviše brzo. Zašto ne pijuckate, kao svi ostali?”
“ Bio sam žedan. “ On skinu cilindar i raskopča ogrtač. “ U stvari, još sam uvek žedan. Večerao sam kod kuće, pa se osećam utučenim. Ništa nisam popio od šest sati. “ Zapalio je cigaretu i dunuo u šibicu. “ Šta mislite o još jednom konjaku!” “ Šta mislite o jednoj lepoj čaši vode, ako ste tako žedni? Konjak vam neće ugasiti žeđ.”

“ E, tu niste u pravu! Konjak gasi žeđ, potpomaže varenje, snaži mišiće, prečišćava krv, ispira jetru, golica bubrege,greje creva i razveseljava čoveka. Zato budite dobra devojka i dajte mi da pijem. I nemojte tako mrko da gledate. Večeras je doček Nove godine i… oh, kad već govorimo o tome, “ on potraži po svom ogrtaču i izvadi pljosnatu četvrtastu kutiju “ evo jedne sitnice za vas. Ne zato što je zaslužujute, da znate. Stalno mi držite pridike, uvek moram da molim za čašicu pića.
Ali ja vas ipak volim.”
“ Za mene? “ povika ona ushićeno,brišući ruke keceljom i uzimajući kutiju. “ Oh, gospodine Tuluz, baš ste zlatni!”
Dirnuta, nagla se preko tezge i poljubila ga u obraz.
“ Oho, šta je to sad? Prosidba? Ponašajte se pristojno! A šta je bilo s tim pićem?” Ona se pretvarala da ne čuje i odmotavala kutiju. “ Divne su! Sa mojim monogramom! “ Radosno je opipala finu tkaninu.” A usto ručni rad!” “ Nekada su ljudi za Novu godinu poklanjali jedni drugima nokšire. Divne nokšire sa portretima poznatih ljudi naslikanim na dnu. Mi smo prefinjeniji, mi poklanjamo maramice. A sada, za ime božje, gde je to piće?” Tresnuo je dlanom o tezgu. “Usluga je nemoguća na ovom mestu.”
“ Već ste popili jednu čašu “ reče ona, još uvek gledajući maramice. “ Alkohol vam ne čini dobro.”
“ Kakav je to ton? Zar vi na taj način unapređujeta posao? A Zidler misli da ste savršen barmen. “
Neka čudna nežnost pojavi se u njenim očima.
“ Ne tiče me se što drugi sagorevaju sebi utrobu, ali vi, gospodine Tuluz…”
“ Pa kazao sam vam da piće ne deluje na mene.”
“ To svi kažu.”
“ Ali eto, u mom slučaju je to istina. Jeste li me ikada videli pijanog? Jeste li?”
“ Ne “ priznade ona nerado. “ Ali, to ipak nije dobro za vas.”
“ Ne vredi raspravljati se sa ženama! Za ime božje, hoćete li mi dati ili nećete…?” “ U redu “ napući se ona. “ Evo vam vaše piće. Na! “ Neljubazno mu je napunila čašu.
On ispi, coknu usnama, i zadovoljno se nasmeja.
“ Sada ostavite te maramice, pa da govorimo o poslu. Je li Druan poslao morske rakove?”
“ Eno ih u hladnjači “ reče ona, još uvek dureći se.
“ Dobro. A šta je sa šampanjcem?”

Ona pokaza niz boca sa zlatnim grlićima koje su se hladile u srebrnim vedrima.
“ Moe i Šandon, 1878. Kao što ste kazali.”
“ Vi ste pravi dragi kamen, Saro.”
On baci pogled na ogledalo iza bara, i opazi Zidlera, koji mu je prilazio klonulo, pognutih ramena, držeći nezapaljenu cigaru u ustima.
“ Šta je to s vama, mon vieux?* “ povika Anri, okrenuvši se na stolici. “ Izgledate kao da ste sahranili svog poslednjeg prijatelja.I vama je potrebna jedna čašica. Brzo, Saro! Dva dupla ruma!
*(franc.) Matori moj?
Zidler se pope na stolicu i umorno se svali na tezgu.
“ Ne umem to da objasnim “ promumla on zagledan u prazninu. “ Prosto ne umem to sebi da objasnim.”
“ A šta to ne umete da objasnite? “ Anri mu prebaci ruku preko ramena. “ Postoje izvesne stvari koje ni ja ne umem sam sebi da objasnim. Kakva je to muka?” “ U tome je stvar što ni sam ne znam. “ On pogleda očajnički Anrija.” Sećate li se kako sam govorio: ne mogu da ne uspem, zaradiću milion? E pa, baš sam malopre pregledao knjige, i stvari ne idu kako treba. Ali ne mogu da protumačim zašto. Revija je dobra, muzika dobra, piće dobro, ljudima se dopada kankan, cene su umerene. Pa zašto onda sala nije puna svake večeri?”
“ Večeras jeste “ umirivao ga je Anri. “ Pogledajte, ljudi naviru unutra.” Zidler sleže ramenima. “ Svi lokali su puni uoči Hove godine. Ne. Nešto tu nije kao što treba. Čak i za vreme Izložbe nije došlo ni pola od onog broja Engleza koji sam očekivao, i usto svega nekoliko Amerikanaca, A čovek ne može da drži jedan ovakav lokal bez Amerikanaca. “ Rasejano je okretao prstima čašicu. “ Suviše sam bio uobražen, čini mi se. Nisam bio u pravu.”
“ Ništa ne fali vašem Mulen Ruž-u, osim što ljudi ne znaju za njega.”
Zidlerovo očajanje pretvori se u zlovolju. “ Za ime božje, pa šta taj narod hoće? Potrošio sam imanje na reklamu! Moji plakati nalaze se na svakom kiosku, na svakom pisoaru. Ne možeš ni kročiti a da ih ne ugledaš.”
“ To je istina, ali ih ljudi ne vide.”
“ Kako to mislite, ne vide ih? Zašto ih ne vide?”
“ Zato što vaši plakati nisu plakati.”
“ Ne razumem. Nacrtali su ih najbolji stručnjaci.”
“ Ne tiče me se i da ih je crtao sam Mikelanđelo. Slika je lepa, ali to nije plakat.” Zračak opreznosti pojavi se u Zidlerovim očima.

“ U čemu je razlika?”
“ Razlika je skoro ista kao između topovskog pucnja i piska flaute. Plakat mora da bude upadljiv, originalan, čak i sablažnjiv.Mora da pada u oči, da zaustavi čoveka na mestu, da mu se upije u mozak kao krpelj psu u leđa. Vidite. Zidleru, šta pokazuje vaš plakat? Lepu devojku koja sedi na magarcu, glupo se smeje i pokazuje svoje noge. Kakve to veze ima sa vašim Mulen Ruž -om?” “ Pa, šta bi trebalo da radi?
Širok osmeh razvuče Anrijeve usne. “ Pa, stari moj, to je jasno. Mora da igra kankan!”
“ Kankan?!”
Zidlerove oči kao da porastoše na njegovom licu.
“ Tako mi boga, mislim da ste u pravu! Mislim da ste u pravu! Čini mi se da ste pronašli!”
“ Devojka mora da šuška suknjama i da diže noge “ nastavi Anri, oduševljavajući se svojom idejom. “ A to mora da čini usred grupe gledalaca, da bi pokazala kako se to ponavlja svake večeri, i to ne na pozornici, nego baš na podijumu za igru, gde ljudi mogu sve da vide. Ona mora da…”
On naglo zaćuta kad na Zidlerovom licu pročita šta ovaj misli.
“ Ehej, stanite malo! Ako vi mislite ono što ja mislim da vi mislite, bolje da odmah zaboravite. Ja neću da vam crtam taj plakat, Ni govora! Ni kroz hiljadu godina… Nikada nisam napravio nijedan plakat, nikada nisam učio litografiju!
Potrebne su godine da bi se naučilo crtanje na kamenu…”

“ Čiča-Kota bi mogao da vam pokaže “ prekide ga Zidler, umiljavajući se, “ On je štampao i ostale plakate. On je vrlo ljubazan.”
“ Ne tiče me se da li je on ljubazan. Neću da crtam vaš plakat.Mene ne zanimaju plakati. Nemam vremena, idem u Brisel idućeg meseca, a imam milion drugih stvari da posvršavam. Ne možete me nikakvim rečima niti delima…
Pola sata docnije, pošto je uporno dokazivao kako ništa ne može da ga navede da izradi taj plakat, objašnjavao po hiljaditi put da nikada nije radio plakate, da ga litografija ne zanima, pošto se izvikao na Saru, koja je pridružila svoje molbe Zidlerovim, pošto je dokazivao, prepirao se, molio, umiljavao, cenjkao, praskao, udarao pesnicom o tezgu, i pretio da nikada više neće stupiti nogom u Mulen , Anri se najzad predao.
“ To će biti božanstven plakat “ zacvrkutala je Sara kada je Zidler otišao, očiju punih suza zahvalnosti.
Anri je besno pogleda.

“ Bežite od mene! Voleo bih da vam zavrnem šiju.Već sam ga bio skoro ubedio, kad ste se vi umešali i kazali kako svi zastaju da bi pogledali moju sliku u predvorju.”
“ To je istina. Svi je gledaju.”
“ Možda je gledaju, ali nije trebalo da mu to kažete. Zašto žene ne umeju da drže zatvorena usta?Vidite sada šta ste uradili. Moraću da odem i da vidim tog prohletog čiča-Kotela, da počnem da učim litografiju. Biće mi potrebno pet godina da završim taj plakat.”
Pogledao je na svoj sat, rasejano ga navio, i spustio natrag u džep.
“ Mislim da je najbolje da sada odem za svoj sto. Moji će prijatelji uskoro stići. Recite Gastonu da mi donese bocu konjaka. I bez pridike ovog puta! Zapamtite, nema konjaka, nema plakata!”
Posmatrala ga je kako se hramljući udaljava od bara - smešna, patetična figura u večernjem odelu.
“ Hvala na maramicama “ viknu za njim. “ I srećna Nova godina, gospodine Tuluz.”
On zastade, osmehnu se na nju preko ramena. Za trenutak je osetila udar njegovog tužnog mrkog pogleda. Jadni ružni mali čovek, kako je očajnički pokušavao da zaboravi…
Ljudi su se slivali u salu za igranje, ispunjavali hodnike, navaljivali na kružni balkon, stajali u prolazima, vrebali ispod oka neki prazan sto. Tu i tamo, neki veseljaci su stavljali na glavu šešire od hartije i trubili u kartonske trube, koje su dobili od direkcije. Prve serpentine su već fijukale kroz vazduh, opisujući ogromne lukove i strmoglavo padale u gomilu igrača koji su se vrteli. Za stolovima, žene su otkopčavale rukavice i razgrtale pelerine, dok su muškarci skidali kapute i zvanično saopštavali porudžbine kelnerima.
Anri je zauzeo svoje mesto za dugačkim stolom koji se nalazio pored podijuma i već bio postavljen za večeru.Za jedan trenutak njegovu pažnju je privuklo neko društvo zarumenjenih i bučnih Amerikanaca koji su kelnerima objašnjavali udruženim francuskim jezikom da hoće najveću bocu šampanjca koju imaju u kući, i četiri najlepše devojke.
“ Vi razumeti, garson? Četiri lajpi mali ženi. Oui, oui. Verlo lajpi. Oh-la-la! Vive la France!”
“ Dobro veče, gospodine Tuluz. Evo konjaka. “ Gaston stavi bocu i čašu na sto. “
Sara je rekla da vam kažem…”
“ Nije važno šta je rekla. Mogu već da pomislim. Kako vam je žena?”

“ Malo bolje, čini mi se. Bio sam danas posle podne u bolnici, i ona mi je rekla da vam svakako zahvalim što ste je obišli. Izvinite, gospodine Tuluz. Svima se žuri noćas.”
Anri ga je pratio pogledom dok je žurio ka stolu punom nestrpljivih gostiju. Napunio je čašu i lenjo počeo da broji blistave bele tanjire, mrmljajući redom imena svojih gostiju. Prvo, Moris, zatim drugi… Prijatelji sa Monmartra, kolege iz Izvršnog odbora, muktaši koji dolaze zbog rakova, šampanjca, besplatnog gošćenja… On popi konjak, iskapljujući ga odjednom, kao obično.
Baš je maramicom brisao brkove kad ugleda Morisa kako žuri k njemu. Zapljusnu ga talas ljubavi prema tom lepom mladiću: koji mu je bio jedini pravi prijatelj. Kako je divno što je opet tu, što će s njim da dočeka Novu godinu… “ Izvini što sam zadocnio. “ Moris otkopča svoj večernji ogrtač i sede za sto prekoputa njega. “ Počeo je da pada sneg pa se saobraćaj ukočio. Sudario sam se na ulici sa Drajfusom. Sećaš li ga se? Upoznao si se s njim kod mene. Razgovarali smo samo trenutak. On je postao kapetan, i nada se da će biti premešten u Vrhovni štab ovih dana. Kazao mi je da se ženi na proleće.”
“ Divno. Kako bi bilo da nešto popijemo? Pićemo šampanjac docnije.”
“ Ne mogu ništa sad odmah. “ On značajno pogleda bocu konjaka na stolu. “
Vidim da si ti već počeo. Anri, na časnu reč, ne bi trebalo…”
“ Molim te! Već sam čuo jednu pridiku od Sare. Dozvoli mi da se provedem uoči
Nove godine.”
Moris nerado klimnu glavom.“ U redu. “ Njegov pogled prelete preko stola.
“Prava mala gozba. Ko će sve doći?”
“ Nekoliko istaknutih osoba iz umetničkog i književnog sveta. Ako postaneš trgovac umetničkim predmetima… Kad već pomenusmo to, zašto ne odeš do gospodina Busoa?”
“ Do koga?”
“ Do gospodina Busoa. On bi mogao da te zaposli kao Teovog pomoćnika. Niko te ne može uputiti u trgovinu kao Teo, a mislim da bi on bio srećan kad bi našao nekoga ko će mu pomoći. Kad sam ga poslednji put video, jedva sam ga poznao. Izgledao je bolestan. Oženio se, a i dete mu je bilo teško bolesno. Pa onda još i onaj slučaj sa Vinsentom u Arlu, o kome sam ti pričao. Možeš zamisliti šta je to značilo za njega…
“ Hvala ti. Otići ću do njega posle praznika. Je li, da nisi slučajno video članak u
Figaro-u, o Društvu dvadesetorice?”
Prekide ga dolazak jedne privlačne i očigledno vrlo uzrujane mlade dame. “ Jeste li videli Šarlija? “ upita ona, sevajući crnim blistavim očima. “ Kazao je da će biti ovde.”

“ Doći će kroz koji minut. Sedite, Žermen, i popijte nešto.”
Anri pokaza put Morisa. “ Ovo je moj prijatelj, gospodin Moris Žoajan. A ovo je,
Morise, gospođica Žermen, Konderova… verenica.”
“ Verenica! Divno! “ Ona se lako pokloni Morisu i sede. “ Ima taman toliko izgleda da se udam za njega koliko i za rimskog papu. Zašto i dalje spavam s tim lenjim, pijanim Englezom koji nije ni za šta, ne znam ni sama. To dokazuje koliko sam glupa.”
Ona skide rukavice, podiže veo i nastavi bez predaha.
“ Izišao je s onim svojim velikim, debelim prijateljem Englezom, onim što mu je kosa sva nakudravljena, a obrazi nafarbani kao u devojke…”
Anri mahnu rukom Goziju i Anketenu, koji su se probijali kroz gomilu. Anketen je još uvek nosio onaj isti stari, ulubljeni cilindar koji je imao još kao student. Plava brada mu je bila kovrčava kao i pre, možda malo čupavija nego u stara vremena.
Gozi je bio onaj stari - bled, mršav i zabrinutog izgleda.
“ Brrr! Kakvog li vremena! “ strese se on prilazeći stolu. “ Cipele su mi potpuno mokre. Nazepšću skroz-naskroz.” “ Onda ih izujte “ predloži Žermen smesta.
“ Ne mogu. Nemam čarapa.”
On se rukova sa Morisom. “ Niste slikar, nadam se. Ako ikada budem imao dete koje hoće da postane slikar, zadaviću ga.”
Za to vreme Anketen je duvao sneg sa oboda svog cilindra, zasipajući ledenom kišicom vratove dama za najbližim stolom. “ Ne mari “ veselo je objašnjavao. “ Samo malo vode.”
Stiže i druga grupa gostiju, koju je predvodio Debuten, stari graver, u prljavom crnom ogrtaču koji se vukao po zemlji, sa dugačkom glinenom lulom koja je štrčala iz njegove divlje sede brade.
“ Pozdravljam vas sve redom! “ zagrme on, klanjajući se duboko i brišući pod svojim otrcanim šeširom. Srednjovekovna učtivost spadala je u njegov stil, a rasla je uporedo sa stepenom pijanstva. Najzad je dostizala vrhunac kitnjastosti. “ Neka vam Bahus i Venera uvek budu vođe, a umetnički kritičari i trgovci neka se peku na večnom ulju! Amin!”
Anri namignu Morisu, dok se stari boem sruči na stolicu.
“ Jelo! Najdivniji prizor na svetu! “ On zgrabi jednog od rakova koji su baš bili izneti na sto, i posmatraše ga zaljubljeno. “ Pogledajte te linije, te površine, te pregibe, taj žalosni izraz očiju! Kakvu bih samo gravuru mogao da napravim od njega. Pravog Rembranta, pravog Direra. Ali, ja sam suviše gladan, moram da ga pojedem! U sukobu između srca i stomaka, stomak uvek pobeđuje.”

Pristizali su i ostali gosti, u parovima ili malim grupama, brbljajući. Moris je svima predstavljen, i žene su mu dobacivale laskave, stidljive osmehe. Ubrzo su svi jeli, pijuckali šampanjac, kidali klešta rakovima, dovikivali se preko stola. “ Ej, Lotrek, kako si to uspeo da te pozovu u Brisel? “ kreštao je Detoma sa dna stola. “ Zašto mene nisu pozvali?” Anrijev odgovor nije dopro do njega.
“ U drugom činu, za moj komad je potrebno dvadeset slonova na pozornici! “ vikao je Buleval, pozorišni pisac.
“ Brak treba ukinuti kao nemoralan i antibiološki…”
“ Jeste li videli Renarovu izložbu u Diran-Rielu?...”
“ …najvećeg slikara žena od Rubensa na ovamo…”
“ Buše sudopera… Same karlice i zadnjice…”
“ Ej, Lotrek, jesi li čuo da je Sera…”
“ Moja sledeća slika biće mešavina Veroneza i Sezana…”
I tako je to išlo sve dalje i dalje, usred sve veće buke, fijukanja serpentina, smeha za obližnjim stolovima, konfeta, promuklog kreštanja truba od hartije. Muškarci, podstaknuti jakom hranom i blizinom žena, govorili su široko razmahujući rukama, sa strašću ljudi kojima je razgovor postao poslednja obmana, jedini način da pobegnu od predosećanja neuspeha. S vremena na vreme zastajali bi da halapljivo progutaju ogroman zalogaj raka, da prinesu čašu ustima, ili bi ustajali da igraju, i već posle jednog trenutka vraćali se zajapureni i zadihani, spremni da upadnu ma u koju raspravu koja bi bila u toku ,ili su, u stanju prijatne razdraženosti, flertovali sa ljubavnicama svojih prijatelja, upuštali se u oprezna ali aktivna istraživanja ispod stola.
Žene - bilo ih je osam -bile su tilične žene sa Monmartra, u bluzama sa nabranim rukavima i šeširima izrađenim kod kuće. Prihvatale su se mnogih stvari, ali nijedne sa nekim naročitim uspehom. Bile su slikarski modeli, statistkinje u mjuzikholovima, poluprofesionalne krojačice ili modistkinje, poluprofesionalne kokote. Zaljubljivale se ne baš razumno i jako, ali zato prilično često. Sada, kada su imale već blizu trideset godina ili brižljivo krile trideset i neku, bile su se odrekle svojih snova iz mladosti i koristile se onim što im je život pružao.
Noćas, u toj prodornoj buci koja im je golicala čula i ublažavala tugu, one su se zabavljale. Zažarene, očiju sjajnih od šampanjca, sa ženskošću probuđenom usled dodira sa životinjskom raspuštenošću koja je vladala u sali, one su brbljale, smejale se,bacale serpentine, igrale, šapatom se neubedljivo bunile na pokušaje muškaraca, srećne što učestvuju u tom noćnom orgijanju, što im se opet neko udvara govoreći im kako su zanosna - i neshvaćena - stvorenja.
“ Pogodi koliko mi je ona trgovačka lopuža ponudila za gravure?”

“ Ali, shéri, reče ona svom mužu, “kako sam mogla da mu se oduprem? On toliko liči na tebe.”
“ Nije istina da su najbolje stvari u životu besplatne, one su đavolski skupe…” Promukao od govora, malo ošamućen od pića, Anri dohvati ,bocu konjaka koja je stajala pred njim i mehanički napuni sebi čašu. Njegov pogled odluta ka društvu Amerikanaca, kojc su tužno pevali u horu Ženevijev, slatka Ženevijev, potpuno zaboravljajući na četiri drolje za svojim stolom. Za barom, Sara, pretvorivši se u čudo od vrednoće, jurila je s kraja na kraj kao da svira neki džinovski ksilofon. Kelneri su žurili gore-dole kao navijene igračke kojima niko ne upravlja, držeći okrugle poslužavnike na vrhovima prstiju.
U stalnom kreščendu, histerija je obuzimala salu što se više približavao čas Nove godine. Na podijumu za igranje žene su se pripijale uz svoje partnere, sklopljenih očiju, poluotvorenih usana, kao da se plaše nečeg nepoznatog. Vazduh, težak od ljudskog zadaha i gust od dima, bio je poprskan konfetama i išaran serpentinama. Da, to je zabava, to je život, tako se dočekuje Nova godina. Koliko je to lepše nego čamiti kraj kamina u maminoj sobi. La Brijer je imao pravo: Ne čekajte da budete srećni da biste se smejali…
On ispi čašu, pređe svojim kvrgavim prstima preko brkova. Toplota alkohola obavi ga kao neki pokrivač.
Tada opazi kako se Čarls Konder teturajući se približava stolu u pratnji nekog visokog, krupnog čoveka sa talasastom kestenjastom kosom koja mu je padala preko ušiju, sa oklembešenim glatko izbrijanim licem koje se u debelim podvoljcima slivalo u ogroman, širok okovratnik. Obojica su bila u večernjim odelima. Grudi na košuljama bile su im izgužvane, a cilindri nakrivljeni na glavama, Obojica su bila pijana.
“ Evo tvog Šarlija! “ Anri dade znak Žermeni, koja beše dospela u stanje razneženog samosažaljevanja i olakšavala svom srcu na Anketenovom brižnom ramenu.
Ona smesta skoči sa stolice sevajući očima.
“ Svinja! Pogledajte ga! Zar vam nisam kazala da će biti pijan kao svinja?”
“ Anri, sta'i d'uže “ preplitao je jezikom Konder sa britanskom ceremonijalnošću. “ Dozvoli mi da ti p'edstavim svog sta'og p'ijatelja Oska'a Vajlda*. Sav'šen pisac, i tome slično. Baš je stigao iz Londona… “ Napor oko predstavljanja potpuno ga je iscrpeo. Noge mu poklecnuše, i on se sruči na jednu stolicu.
*Lotrek je izradio portrete skoro svih prisutnih te večeri. Njegov portret Boaloa nalazi se u Muzeju u Klivlendu.
Portret Oskara Vajlda - rađen 1895 - čuven je u celom svetu. - Prim. pisca.
“ Ah, Pariz! “ uzviknu pridošlica dok je udobno smeštao svoje ogromno telo. “
Jedini civilizovani grad na svetu.Pre dva dana sam stigao iznuren domaćim brigama

- žena i dva dečaka, znate, - brbljanjem londonskih domaćica, svakodnevnim poslovima. I već počinjem da oživljavam. “ On se isprsi i duboko udahnu zadimljeni vazduh. “ Ovde, u ovom divnom Parizu, mogu da dišem, mogu da mislim… Hej, šampanjca!”
Kroz dim svoje cigarete Anri je ispitivao njegovo lice.Složeno, a ipak providno, ono je odavalo unutrašnju borbu čoveka nezadovoljnog samim sobom. Grešne želje vrebale su iz njegovih uznemirenih, buljavih očiju. Usta, ovlaš narumenjena, bila su mala, napućena, ženstvena, ali čelo je bilo veličanstveno, kao od mramora, prekriveno nekom bezmalo carskom uzvišenošću.
Želeo je da još malo sluša tog uznemirujućeg mada privlačnog stranca, ali ga je Anketen već zvao.
“ Ej, Lotrek, zar nije onaj trgovac u ulici Martir prava lopuža?”
Trgovac! Ta reč kao da izazva spontanu uzbunu za stolom. Debuten, Ibels, Gozi, Detoma - svi su imali muke sa trgovcima, i davali su sebi oduške sa vatrenim, skoro čulnim zadovoljstvom od koga su im iskakale žile na vratu i sevale oči.
“ Dobijao sam dvadeset sedam franaka za jedno Vaznesenje, “ urlao je Anketen,” a sada mi taj prokleti Šajlok plaća samo dvadeset pet.Kaže da se religiozna osećanja gase. A vi i sami znate da je to laž. Uđite bilo u koju crkvu nedeljom.”
“ Puna je puncata!”
Anri izmenja brz pogled sa Morisom.
Ah, trgovci! To su vam bili pravi crvi umetnosti, lopuže koje su stekle bogatstvo da, bogatstvo - koristeći se genijalnošću i patnjama velikih slikara. Kako su samo uživali gledajući sjajnog, originalnog umetnika kako gmiže u očajnoj oskudici, u krajnjem siromaštvu!
Već ionako živahan, razgovor je postao još vatreniji kad se i Buleval pridružio svojim žalbama protiv pozorišnih producenata.
“ Ta vam je vrsta ljudi zaista za preziranje! Baš prošle nedelje direktor Francuske komedije odbio je tu čast da prikaže moj komad Hanibalova smrt. A znate li šta je taj rođeni idiot kazao?”
Niko nije znao, a pisac je usred opšte ravnodušnosti nastavio svoje proklinjanje, koje je zvučalo kao neka vrsta bučnog kontrapunkta na hor tužbi protiv trgovaca umetničkim predmetima.
“ Ej, Dižarden, “ povika Anri, koji se umorio od tih večnih žalbi “ kako napreduje posao s pornografijom ovih dana?”
“ Odlično, žao mi je što moram da priznam “ zagrme Dižarden veselo. “ Cveta, kao svaki posao zasnovan na bezgraničnoj gluposti muškaraca.” On izvuče ruku ispod stola i okrete svoju plamenu bradu u pravcu Anrija.

“ Sada pišem Tajne ljubavne memoare koje je trebalo da napiše Madam Pompadur, ali ih nije napisala. Jadna mala, bila je frigidna, ali u ovoj knjizi ona prosto pali krevetske čaršave. Knjiga će se prodavati kao prženi krompirići na vašaru.
“ Sram vas bilo, gospodine Dižarden. Sramota!”
Ovaj prekor uputila je Žoržeta, crnka divnih očiju, poznata u krugovima
Monmartra pod imenom Ljudožder. Dižarden namesti svoj monokl na oko i odmeri Žoržetu pogledom kojim je uspeo da izrazi toplo priznanje njenim vidljivim čarima i krajnje preziranje njenih umnih sposobnosti.
“ U pravu ste, gospođice, potpuno u pravu. Trebalo bi da se stidim samog sebe. Duh mi je kao u gorgonzole*. Smrdi. Ali, ja sam isuviše siromašan da bih dozvolio sebi da imam književnu savest. Pre dve godine odneo sam svom izdavaču jedan sjajan rukopis o prvim štampanim knjigama i mislima iz četrnaestog veka. Sutradan mi ga je bacio u lice. Otada pišem o ljubavi, i jedem redovno. Naravno, to je vrlo ograničena i pomalo dosadna tema. Na kraju krajeva, strogo uzevši, ljubav je nešto što počinje na jednom kraju pribora za varenje a svršava se na drugom.”
*Vrsta italijanskog sira
Pomilovao je hladni plamen svoje brade i uzdahnuo.
“ Ali šta ja mogu kad je to jedina stvar o kojoj ljudi žele da čitaju. Naročito žene.” Na to dame podigoše bedem bučnih protesta.
“ Žene ne čitaju bezobrazne knjige! “ cičala je Ponpon, ljupka krojačica koja ionako nije umela da čita. “ To rade ljudi! Uvek im je prljavština u pameti!” Te primedbe ugušiše razne diskusije koje su se vodile za stolom i dovedoše do opšteg raspravljanja o večno popularnoj temi - ljubavi.
Čak i Buleval prekide svoje optužbe protiv pozorišnih izdavača, da bi izjavio kako žene nemaju uopšte pameti – ni prljave, niti ikakve druge.
“ Umna hitrina prosečne žene ista je kao u nilskog konja koji drema u mulju kraj obale.”
Debata je za trenutak bila prekinuta Debutenovom izjavom da ide da mokri. “ Jedan mig bešike važniji je i od kraljevskog naređenja. “ Dostojanstveno je iščezao u pravcu klozeta, sa šeširom zgužvanim na potiljku, dok se pelerina vukla za njim po podu.
Čim je otišao, borba između polova nastavila se sa novim žarom na obe strane. Žene su napadale niskim, nesportskim udarcima i prezrivim primedbama o muškoj ljubavnoj delatnosti.
“ Govore o sebi kao da su svi Herkuli “ podsmevala se Žoržeta Ljudožder, očigledno izvlačeći zaključke iz ličnog iskustva. “ A posle malo rvanja dahću i brekću, te moraš da ustaješ iz postelje da bi im stavila mirisne soli pod nos.”

Bilo je blizu ponoći. Sala za igranje postala je ogroman kazan u kome je ključala svetina. Na podijumu za igru, sada isuviše malom za toliki narod zbijen na njemu, igranje se pretvorilo u pomešani tutanj, zbrkano guranje leđima i zadnjicama.U tom opštem metežu trube od hartije su zvučale kao blejanje ovaca u buri. Na podijumu, Difur, dirigent, ljuljao se u kukovima, lupkao laktovima, mahao palicom. Anri napuni čašu, ispi je i zavali se u stolicu. Nastupio je divan trenutak kada su noge prestale da ga bole, kada je bol iščezao.Lica oko stolova postala su zamagljene šarene mrlje, brbljanje glasova slivalo se oko njega u nejasno zujanje…
Da, tako se dočekuje Nova godina! Na kraju krajeva, život se i proživljava minut po minut, kao što jedeš grožđe zrno po zrno… Ako ti pođe za rukom da u zabavi provedeš svaki minut, svaki takav zalogajčić vremena, - pre nego što postaneš toga i svestan, ti u stvari provedeš u zabavi ceo život…
Odjednom orkestar prestade da svira usred takta. Dirigent kucnu oštro palicom o pult, okrete se i ispruži ruke.
“ Mesdames et messieurs! “ zatrubi on piskavim, odsečnim glasom koji je podsećao na kevtanje malog psa. “ Sada je tačno ponoć! U ime uprave Mulen Ruž-a,
želim vam srećnu i uspešnu Novu godinu! Živela Nova godina!” Zatim se okrete natrag i kao da dobi nastup padavice. Orkestar zakrešta limenim glasovima. Pomahnitala gomila razlete se po sali. Ljudi su se ljubili, vikali, lupali nogama, rukovali se, kucali se čašama.
Moris se naže preko stola. “ Srećna Nova godina, Anri! Za život i smrt!”
“ Srećna Nova godina, Morise!”
On natače na glavu neki smešan šešir od hartije, zgrabi jednu trubu sa stola i, naduvši obraze, dunu u nju iz sve snage. Nova godina je počela, 1890… Godina Mari Šarle.
12
“ Pa, kako je bilo u Briselu? “ Dega raširi salvetu preko grudi, uvuče manžetne i obazrivo, sa dva prsta, posoli veliku rožnatu kašiku punu salate. “ Kakva je bila izložba? Šta su rekli kritičari?”
“ Sama izložba je uspela “ odgovori Anri. “ Ali kritičari! Šta sve nisu rekli!” “ Kritičari! “ Dega se piskavo nasmeja i okrenu se Kamiju Pisarou, koji ga je posmatrao preko stola, gladeći svoju dugu sedu bradu. “ Čuješ li, Kamij? Kritičarima se nisu svidele njegove slike. Zar ti to ne zvuči nekako poznato? Sećaš li se šta su pisali o mojim balerinama pre deset godina?”

Te noći bio je odlično raspoložen. Ove nezvanične večere kod kuće bila su jedina razonoda u njegovom usamljeničkom životu. Njegovo veselo raspoloženje ispoljavalo se u nervoznim, ptičjim pokretima i bujici pesimističkih primedaba. Svako novo jelo izazivalo je nove zamerke. Kad je Zoe, njegova verna domaćica, uzanog, oštrog lica, iznela pečenje, on je baš predskazivao opšti potop i smak sveta. “ Prvo, sirće! “ reče on,dohvativši bočicu. “ Začinjavanje salate “ on baci pogled preko ramena da bi se uverio da je Zoe već u kuhinji,” je isuviše osetljiva operacija da bi se smela ostaviti na milost i nemilost neveštoj posluzi.”
Sa važnom ceremonijalnošću on odbroja nekoliko kapi sirćeta na so i biber, i pomeša sve u jednu peskovitu masu.
“ A sada zejtin! “ Njegovi pokreti postadoše svečani,promišljeni. “ Kamij, kakvu salatu voliš? Sa dosta zejtina ili posniju?”
“ Svejedno mi je “ nasmeja se Pisaro. “ Kakvu god hoćeš. Bože, koliko galame zbog jedne glavice salate!”
Dega se okrete Anriju. “ Eto! Vidite! “ Reči mu izleteše uz grohotan smeh. “ Eto vašeg impresioniste! Nije u stanju da shvati kako čovek može da traći vreme i da razmišlja o začinjavanju salate!Pa, dobro je i onako kao što se do sada radilo! Sručiš so, ubaciš beli luk, preliješ zejtinom, pomešaš sve to, i eto ti salate! Svi impresionisti su isti! Zašto da se zamaraju sitnim stvarima kao što su crtanje i anatomija? Zašto da se naprežu? Zamrljaj malo boje, poprskaj ružičastim i plavim mrljama celo platno, nazovi tu zbrku une impression *, i eto ti!
*(franc.) utisak
“ De, de, Edgare, nemoj tako da se uzrujavaš! “ ukori ga Pisaro srdačno. “
Prosipaš salatu po celom stolu.”
“ Ko se uzrujava? Ja sam savršeno miran! “ cičao je Dega razbacujući lišće salate levo-desno.
Sa prkosnom, naduvenom ravnodušnošću on se okrete od svojih gostiju i obrati se Anriju. “ Pričajte mi o Briselu. Sigurno ste videli Svetu Gudulu i propovedaonicu Ferbrugen? Divne su, zar ne? Ali, jeste li imali prilike da odete u muzej i da proučite van Ajka? To, mladi čoveče, to vam je savršenstvo! Potpuno savršenstvo! Te ruke, te draperije! Jedino bi Bog mogao bolje da slika, ali ja, lično, u to sumnjam. A šta sam to čuo da ste se tukli u nekom dvoboju? Hajde, hajde, pričajte! Nemojte da sedite tu kao da nemate jezika.”
Anri je očekivao to pitanje. Vest o njegovom dvoboju raščula se po celom Monmartru.
“ Nisam se tukao u dvoboju, gospodine Dega “ reče on crveneći.” Jedino sam izazvao nekog de Grua. Nisam mogao da otrpim njegove primedbe o Vinsentu. To se
desilo na oproštajnom banketu pri zatvaranju izložbe.”

Dok je opisivao taj događaj, on se prisećao sjajne svečanosti, dugačkog stola prekrivenog belim čaršavom, svetlucavih čaša, sjajnih krutih košulja, žagora

glasova koji se mešao sa potmulim zveckanjem noževa i viljušaka. Odjednom mu je pažnju privukao de Gru, bledunjavi plavi esteta koji je sedeo u dnu stola mašući rukom na kojoj je nosio prsten od ametista, i vrskajući govorio kako, po njegovom mišljenju, nije trebalo pozvati van Goga na izložbu. Pa, taj čovek je besni ludak. Odsekao je čak svoje rođeno uho! Što se tiče njegovog rada, pa - šta se i moglo očekivati od jednog stanovnika ludnice.
Nekoliko trenutaka Anri je pokušavao da se savlada, ali je ubrzo gnev nadvladao njegovo strpljenje.
“ Gospodine de Gru!”
Njegova pesnica tresnula je o sto s takvom žestinom da su zazveckale čaše poređane po njemu. Čak su i kelneri stali kao ukopani, sa bocama šampanjca u vazduhu.
“ Sama kukavica napada čoveka koji ne može da se brani. Sve velike ljude nazivale su manijacima takve budale kao što ste vi! Da je Vinsent ovde, on bi vas smoždio. Ili bi vam možda oprostio – ne znam. Ali ja sam njegov prijatelj, i ja vam neću oprostiti. Voleo bih da mogu da vas izazovem na dvobooj mačevima. Pričinilo bi mi zadovoljstvo da vam odsečem oba uha. Ali, ja mogu da povučem obarač, i…” “…i ako gospodin de Tuluz-Lotrek bude ubijen, “ povika Sera, skačući na noge,” ja ću preuzeti izazivanje!”
U gužvi koja je zatim nastala de Gru je nešto nerazgovetno protestovao, ali ga je predsednik kluba prekinuo i isterao iz sobe.
“ I tako, “ završi Anri, okrećući se uz postiđen osmeh ka Degau “ kao što vidite, nije bilo nikakvog dvoboja. De Gru je bacio svoju salvetu na sto i izašao. Predsednik se izvinio u ime Društva. I tako se završio taj incident.”
“ Divno! “ Dega je bio očaran. “ To me podseća na dvoboje u kojima su se ljudi tukli zbog Olimpije. Ustajali bi u zoru, odvozili se u Bulonjsku Šumu, i umirali od nazeba zbog te slike. Sećaš li se, Kamij? A šta li je s onom devojkom koja je pozirala za Olimpiju? Beše zgodan pupoljak, zar ne? Kako se ono, dođavola, zvaše?” “ Viktorin. Viktorin Meran. Danas je sigurno već staramajka.
“ Imala je najdrskije grudi koje sam ikada video “ nastavi Dega, zagrevajući se uspomenama. “ I najlepšu zadnjicu kruškastog oblika. Po načinu kako se njihala jasno se videlo da je vrlo umešna… Bože, već je skoro osam? “ prekide se on pogledavši na sat. “ Rekao sam Diloovima da ćemo doći na njihov koncert posle večere. Klementina je obećala da će mi svirati Mocarta. Mocart! Ah, to je muzičar!” Završili su večeru. Anri je čestitao Zoi na slatku od pomorandži, i stara služavka je pocrvenela od zadovoljstva.
“ Ja lično mrzim slatko od pomorandži “ mumlao je Dega dok su izlazili iz stana. “ Ali ona misli da ga savršeno pravi, i služi nam ga svakog dana u godini. Žene su neverovatno sujetne na svoje najsitnije uspehe, čak i na one izmišljene.”

Pisaro ih je napustio na uglu ulice i, natukavši svoj okrugli crni šešir na oči, pošao je prema Severnoj stanici. Dega i Anri su peške prešli kratko rastojanje do ulice Frošo, gde su živeli Diloovi. Bila je olujna januarska noć, i vetar je u jakim naletima tresao prozorske kapke i brazdao blato koje je kiša napravila na kaldrmi. Još dok su se peli uz stepenice, začuli su duboke tonove Dezireovog fagota, pomešane sa lakim skalama flaute njegovog brata. Bilo je nečeg nemarnog, nečeg što je nagoveštavalo šumu u tim vragolijama koje su izvodila dva instrumeita, nečeg što je podsećalo na skakutanje mečke koja se igra sa mladunčićima u dubini šume. Zavlada tišina kada Dega pritisnu na zvonce.
“ Uđite, uđite “ srdačno se osmehivao Dezire Dilo, otvarajući vrata. “ Stigli ste u pravi čas da čujete malo dobre muzike.”
Sa svojim užasnim brkovima i nosem sa plavim žilicama, više je ličio na pijanog kočijaša nego na uvaženog fagotietu iz Opere.
“ Klementina je u kuhinji, sprema kafu “ nastavi on, uzimajući kapute i šešire i vešajući ih u orman. “ Kafa se lepo slaže sa muzikom. A isto tako i pivo. Sećam se kako je za vreme probi Tanhojzera Vagner imao običaj da popije burad piva. Možete li da zamislite, naterao nas je da sto pedeset puta probamo tu prokletu operu, i šta smo dobili na premijeri - mućkove!”
Neprekidno govoreći, on uvede svoje goste u zagušljiv salon pretrpan nameštajem, gde se već beše sakupilo nekoliko ljudi, baš u trenutku kad je i Klementina ušla uznemireno unutra, sa usedeličkim licem zajapurenim od vatre. “ Bože moj, “ jadikovala je ona, spuštajući poslužavnik na sto “ nadam se da će jadnik naći našu kuću! Napisala sam mu adresu, ali on je tako rasejan da će je
verovatno zaboraviti! Uvek misli samo na muziku…” Ona primeti Degaa i Anrija.
“ Ah, gospodine Dega, gospodine Tuluz, kako je lepo od vas što ste dotli po ovako pasjem vremenu.”
Bila je zbunjena i uznemirena. Rasejano je zagladila pramen kose, bacajući pogled na sat pod staklenim zvonom koji je stajao na kaminu.
“ Bože moj, već je devet sati! “ promrmlja sama za sebe. “ Sigurno se izgubio. E pa, hajde da nešto odsviramo. Počećemo Mocartovom sonatom koju sam obećala gospodinu Degau.”
Taman se beše spremila da počne, kad se začu zvono. Njen brat žurno ode do vrata, i vrati se u pratnji jednog zdepastog čoveka okrutna lica, koji se, izvinjavajući se, osmehivao između svojih pahuljastih sedih zalizaka.
“ Mislili smo da ste se izgubili. “ Klementina požuri k njemu, ispruženih ruku. “ I bio sam se izgubio “ priznade starac, tresući njenu ruku. “ Znam da ste mi dali svoju adresu, ali sam je negde zaturio. Oprostite mi, moja dobra gospođice. U

šezdeset i osmoj, znate,lako se zaboravljaju stvari… Ponekad zaboravim čaj i adresu svojih učenika. Ali dok sam tražio vašu kuću, dobri Bog mi je poslao jednu divnu Modulaciju- oh, tako divnu modulaciju! Jednu umanjenu septimu i malo obrnutog kontrapunkta. Zabeležio sam je pod fenjerom. “
Prekidajući njegovo izvinjavalje, Klementina ga uhvati za rukav kao da se boji da će pobeći, i predstavi ga svojim gostima. “ Gospodin Sezar Frank…” U tri sata ujutpu Anri je iscrpljen, mokar do kože, sedeo u jednom prljavom bistrou buljeći kratkovidim očima kroz prozor u nepoznatu ulicu, pitajući se gde li se nalazi i kako će se vratiti kući u taj šozni čas.
“ Kako ću, dođavola, da nađem fijaker! “ gunđao je poluglasno, gledajući svoj lik u staklu.
U stvari, i nije bilo važno. Ovo je bio lep mali ćumez, topao i miran - oh, tako miran - sa pucketavim gasnim lampama i kalendarima upljuvanim od muva, sa naslikanim lepim ženama u večernjim haljinama, koje piju vermut. Hvala bogu, kriza je skoro prošla! Bila je to teška kriza. I tako neočekivana! Sve je bilo vrlo prijatno. Klementina je svirala Mocartovu sonatu, lomnu kao zveket kristalnih čaša. Zatim je neko izneo violinu, a onaj gospodin Frank je prišao klaviru i pratio svoju sopstvenu sonatu. Ispalo je vrlo lepo, za divno čudo. A tada se dogodilo ono. Klementina ga je mazno zamolila da nešto odsvira.” Molim vas, gospodine Frank. “ Da bi joj učinio zadovoljstvo, on je pristao. I, dođavola, zasvirao je baš Denizin Prelid! A tada se sve vratilo.
Čudnovato je kako čovek mesecima može da živi u miru, da skoro zaboravi da je ružan, bogaljast, kepec. I odjednom, tras! Ponovo te lupi pravo u lice! Iste one misli. Nikada nećeš normalno hodati, nijedna devojka te neće nikada voleti, uvek ćeš biti sam…
On se okrete ka tezgi, gde je gazda šapatom razgovarao sa jednim podvodačem lasičjeg lica, u tesnom odelu i mrkom šeširu.
“ Kako se zove ova ulica?”
“ Ulica Lalije, gospodine “ odgovori vlasnik, uz ljubazan osmeh na goveđem licu.
“ Jesmo li daleko od bulevara Kliši?”
“ Ne, ne, gospodine. Na kraju ovog bloka skrenite ulevo, i već ste tu.”
“ Hvala. Donesite mi još jedan konjak, molim vas.”
On se opet naže i zagleda u tamnu noć. Kiša beše prestala da pada, ali je lepo mogao da čuje zavijanje vetra. Kakva noć! E pa, naći će valjda neki fijaker na bulevaru Kliši, i otići će kući.
Posmatrao je jedan časak lepezasti plamen gasne lampe. Divna stvar! Teče, živi, podrhtava kao svetli leptir uhvaćen U paučinu. U uglu, jedna drolja u beloj cicanoj

bluzi spavala je zgurena za stolom, licem zagnjurenim u ruke i praznom bocom vina pred sobom. Šešir joj beše pao na pod i ležao je u strugotini kraj njenih nogu. Disala je mirno, kao dete, i s vremena na vreme tiho sanjivo zahrkala.
On ču kako vlasnik reče podvodaču: Izvini, molim te, vide kako lupajući nogama prilazi ženi, drma je za rame i čeka da se ona probudi. Ona se teško pokrenu, podiže svoje crveno lice prema njemu, i pogleda ga sa drhtavim osmehom. Čovek je nadlanicom udari preko lica.
“ Prestani, Gel-de-Boa! Znaš da ne volim hrkanje. Osim toga, nije ni pristojno.
Idući put ću te izbaciti.” On se odvuče natrag do tezge.
“ Izvini za ovaj prekid, “ reče on podvodaču “ ali moram da oržavam red na ovom mestu.”
“ Naravno “ saglasi se čovek u mrkom šeširu. “ Naravno.”
Sve se odigralo tako brzo da Anri nije odmah shvatio svu hladnu brutalnost tog prizora. A onda se razbesneo.
“ Svinja, prljava svinja, kurvin sin! “ besneo je u sebi. “ Oh, da sam visok i jak! Da dohvatim tu životinju za vrat, da zdrobim pesnicom to debelo, glupo lice! Ali, istog trenutka drugo osećanje potisnu njegovu srdžbu. Još zbunjena udarcem, žena se nije pokrenula. Trljala je prstima obraz, gledajući rasejano praznu bocu. Njeno tupo lice bilo je sivo od pijanog umora. Bila je delić opšte ljudske bede. On brzo izvuče iz džepa olovku i parče hartije. Kad bi samo ostala tako jedan trenutak… Molim vas, ne mičite se… Grozničavo, olovka je jurila po hartiji. Za nekoliko sekundi životinjski profil je oživeo. Zamršena, raščupana kosa, staklaste, beživotne oči prikovane za bocu… Ali već je njegovo remek-delo iščezavalo, gubilo mu se ispred očiju. Žena se zaklatila, nagla se u stranu, očni kapci su joj se spustili. S tupim udarcem, ona se sručila na sto i čvrsto zaspala.*
*Ta skica razrađena je u čuvenu sliku „Gueule-de-Bois", jedno od Lotrekovih remek-dela. - Prim.
pisca.
Platio je svoje piće.
“ A ovo je za bocu vina. Dajte njoj.”
Sačekao je dok nisu stavili pred ženu novu bocu. A onda se odgegao iz krčme. Zadrhtao je od hladnog vazduha. Podigao je somotski okovratnik na kaputu i s mukom krenuo ulicom, nagnuvši se nasuprot vetru, pridržavajući šešir rukom. Visoko na nebu lebdeći, zimski mesec je plivao između olujnih oblaka. Na uglu se osvrte ne bi li našao neki fijaker, ali je široka ulica, obično tako bučna, sada bila pusta i zloslutno tiha. Krenuo je dalje, odbacujući se unapred pomoću štapa, dišući glasno kroz usta. Znao je da na taj način može da pređe dvadeset, ponekad i trideset koraka bez zastajanja. Još dvadeset minuta, i biće u postelji…

Već je bio prošao i Mulen Ruž, koji je stajao crn i miran kao ugljenisana razvalina. Probijao se napred i vukao se duž pustog bulevara, kad začu iza sebe šum lakih, trčećih koraka.
Jedna devojka se stvori pored njega.

“ Molim vas, gospodine “ molila je zadihanim šapatom. “ Molim vas, recite da sam s vama.”
U tom trenutku začuše se drugi koraci. Ruka jednog čoveka pojavi se iz tame i ščepa devojku za lakat. “ Pokaži mi svoju dozvolu!”
Devojka poče da ga udara, grebe, pokuša da ga ugrize za ruku.Čovek prigušeno opsova i surovo joj uvrnu ruku. Ona jauknu i savi se od bola.
“ Dakle, “ reče on “ hoćeš li da pođeš? Ili treba ja da te prisilim da pođeš?” “ Pustite njenu ruku “ umeša se Anri. “ Zar ne vidite da je to boli?” Čovek se okrete.
“ Video sam kako prilazi nekom čoveku a nema dozvole. Mora imati dozvolu za faćkanje po ulici. Uostalom, šta se to vas tiče?
“ Kako je mogla da priđe nekome kad je bila sa mnom celo veče? “ Laž sasvim prirodno izlete iz njegovih usta.
“ Celo veče? “ ponovi čovek podrugljivo. “ Ne pokušavajte da me nasadite. Kažem vam da sam je ja lično video. “ On zastade, a prizvuk poštovanja začu mu se u glasu. “ Vi ste gospodin Tuluz, zar ne?”
“ Jesam. I prijaviću vas policiji ako ne prestanete da uznemiravate ljude.”
“ Policiji, to ste dobro rekli! Pa ja sam policija.”
“ Otkud ja to mogu da znam? Zašto niste u uniformi? Pokažite mi svoje isprave!” Zlovoljno, čovek je pustio devojčinu ruku i počeo da otkopčava kaput. “ Ja sam narednik Baltazar Patu, iz Odeljenja za čuvanje javnog morala. Mi ne nosimo uniforme na dužnosti.”
“ U redu. Verujem vam. Čuo sam sve o vama u L’Eli-u od Čiča-Čednosti. Pričao mi je da ste najsavesniji službenik u ovom kraju. Nama je svakako potrebno više takvih kao što ste vi.Ali, verujte mi, prevarili ste se u vezi s ovom devojkom. Ona je stvarno bila sa mnom cele večeri.”
“ Ali kad vam kažem da sam je lično video, svojim rođenim očima.”
“ Kako možete da budete sigurni u ovakvoj pomrčini? U stvari, baš sam malopre video neku ženu koja je odjurila u onom pravcu. “ On pokaza niz ulicu. “ To mora da je ona koju tražite.”

“ Jeste li joj videli lice?
“ Kako sam mogao? Projurila je pored mene.”
Njegova sigurnost pokoleba Patua. “ Rekoste da je otrčala onim pravcem?” “ Da. Pobegla je u ulicu Fromanten. “ On se okrete devojci. “ I ti si je videla. Zar ne, shérie ?”
“ Da, videla sam je “ promrmlja ona natmureno, još uvek trljajući ručni zglob. I
pokazujući pravac pokretom glave, dodade: “ Otišla je dole, onuda.” Neodlučan, detektiv je uvrtao brkove, gledajući čas jedno, čas drugo.
“ Ako je otišla ulicom Fromanten, verovatno je više neću uhvatiti “ gunđao je on za sebe. “ Izvinite što sam vas uznemirio, gospodine Tuluz. Ali, dobili smo strogo naređenje, razumete, zar ne? Neko mora da se brine o narodnom zdravlju i da pazi na te devojke.”
“ Naravno! Potpuno vas razumem. E pa - laku noć, gospodine Patu.” On dade znak devojci. “ Hajde, chérie, pođimo. Već je dockan.” I oni krenuše ćuteći, osećajući na sebi policajčeve oči.
Anri je žurio koliko god je mogao, čudno svestan devojke pored sebe, nekako neodređeno ljut zbog njenog elastičnog hoda. Zašto li se samo upleo u tu veštu izmišljotinu?
“ Ej, zar ne možete da idete malo brže? “ navaljivaše ona poluglasno kada se on po drugi put zaustavi. “ Šta je to s vašim nogama?”
Nije bilo ni saučešća, ni nagle promene osećanja,čak ni radoznalosti u njenom glasu, već samo nestrpljenja zbog zastoja. Njene primedbe ga razbesneše. Zar je to jedino što je imala da mu kaže?
“ Ako ti se ne sviđa kako ja idem, zašto ne požuriš napred? On je sad već otišao. Ne moraš da ostaneš sa mnom. On te neće juriti.” Ona malo poćuta.
“ Jeste li tako rođeni, ili šta je to s vama? “upita trenutak kasnije istim onim ravnodušnim glasom. “ Nekada sam poznavala jednog čoveka čiju je ruku zdrobila mašina. Taj je imao sreće, dobio je pet stotina franaka od osiguravajućeg društva. “
Ona baci pogled preko ramena. “ Molim vas, požurite.”
“ Za ime božje, zar ne vidiš da žurim koliko god mogu, “ Bio je zadihan, te je jedva govorio. “ Kazao sam ti da sada možeš da ideš. On te neće juriti. Sad si van opasnosti.”
“ Kako bih mu rado izbila zube. “ Ona progunđa te reči u osvetoljubivoj jarosti. “
Kako bih mu rado pljunula u usta.”
“ Ali, on te je pustio, zar ne?”

“ Svejedno, on je pajkan, i ja bih volela da celu njihovu irokletu sortu tresnem u stomak! “ Njene reči su imale prizvuk fanatičnog a ipak bezličnog neprijateljstva, vekovne mržnje proganjanih prema goniocima.
“ Ali vi ste ga prevarili. Teško je prevariti policiju “ reče ona iznenada, posle kraćeg ćutanja. “ Vi ste vešt čovek.”
Glas joj je opet bio potpuno ravnodušan. Nije mu zahvaljivala niti laskala prosto je iznosila činjenicu da on vešt čovek.
Stigoše do ugla ulice Kolenkur, i Anri zastade ispod jednog fenjera.
“ Vidiš, eno jednog hotela. “ On pokaza kuglu koja je mutno svetlela nad vratima neke sive zgrade. “ Otvoren je preko cele noći,te možeš dobiti sobu.Imaš li novca?” “ Neću da idem u hotel “ natmuri se ona. “ Prvo, neće da me puste unutra ako mi dozvola nije u redu. A i kada bi me pustili, naplatili bi dvostruku cenu, a ujutru bi me prijavili policiji, samo da dobiju nagradu od deset franaka.”
Prvi put je mogao da joj sagleda lice. Bila je plava, i mlađa nego što je mislio. Osamnaest godina, devetnaest najviše. U tami njene su oči bile zeleno-zemljane boje, danju verovatno svetlosmeđe, kao lešnik. Usta su joj bila pokretna, velika, nevešto namazana. Nije imala ni kape ni kaputa, a on nasluti da je naga ispod haljine. Ipak, izgleda da joj nije bilo hladno. Tanka materija bila je prilepljena uz njene isturene grudi, ističući njihove linije kao u grčkih kipova. Bila je čvrsta, prljava, gipka, opasna - i neverovatno poželjna. “ Stanujete li negde u blizini?”
“ Da. Imam atelje malo dalje u ovoj ulici.”
“ Pustite me da ostanem s vama. “ Prvi put se u njenom glasu oseti umiljavanje, i kroz Anrija prostruja neka milina. “ Neću da vam pravim nikakve neprilike, a ujutru ću da se izgubim.”
Pogledala ga je poluotvorenih očiju.
“ A ako me želite, možete me uzeti. Besplatno. Časna reč, neće vas stajati ni sua.
Imate cigaretu?”
On joj pruži svoju zlatnu tabakeru.
Ona ju je razgledala, prevlačila prstom preko nje, i vratila je pošto je uzela cigaretu. “ Izgleda kao pravo zlato. Jednom mi je neki čovek poklonio par zlatnih minđuša, ali sam ih izgubila. Imate šibicu?”
Anri kresnu šibicom, a ona se naže, zaklanjajući plamen rukama. “ Gospode,što ste ružni! “ promrmlja uvlačeći dim i posmatrajući ga kroz trepavice.
Njemu nestade krvi iz obraza.

“ Odlazi! “ zasikta on. “ Odlazi i ostavi me na miru! Ne želim te!”
“ O, da, želite me.”
Mirno je dunula u šibicu i počela da puši. “ Vidim vam to iz očiju.”
“ Ostavi me na miru! “ Hramljući, on poče da se udaljava od nje. “ Ostavi me, ili ću te predati policiji.”
Ona ga stiže u nekoliko lakih koraka. “ Šta ste se tako razbesneli? Samo sam pitala hoćete li da me pustite da spavam u vašoj sobi, i ništa više. Neću ništa ukrasti. A ako vam se sviđam, možete me uzeti. Ne smeta mi što ste bogalj. Ipak ću biti nežna prema vama. “ Opet onaj prizvuk umiljavanja. “ Videćete, umem da budem nežna, samo ako hoću.”
On ne odgovori, već nastavi da se vuče uz tihu, pustu ulicu, izbegavajući barice koje su svetlucale na mesečini. Ona je išla pored njega, ispuštajući dim kroz nozdrve i zastajući kad god bi on zastao.
“Ako imate atelje,onda ste sigurno slikar,”reče ona kada su se približili kući.
“Poznavala sam nekog čoveka koji je slikao Kupidone na tanjirima za supu.” Promakoše jedan za drugim pored lože gospođe Lube, i počeše da se penju uz stepenice. Gasna lampa je tiho šištala i stvarala po zidovima treperave šare svetlosti i senke.
“ Zar ne zaključavate vrata? “ upita ga ona kada je pritisnuo kvaku.
“ Zašto bih to radio? Nema šta da se ukrade. Pričekaj tu dok upalim svetlost.
On se odgega kroz poznatu pomrčinu i upali gasnu lampu na stolu za crtanje. Ogromna soba ožive u ćilibarskoj svetlosti, koja otkri blistavu tavanicu, slike po zidovima, četvrtasti obris nogara. Usred sobe, peć se još ružičasto žarila.
Njene oči lenjo obuhvatiše celu sobu. “ Ovo je velika soba. A peć još gori. Gori li stalno?”
Ona se odvuče do prozora, sede na kauč, i potpuno ravnodušno poče da se svlači.
Posmatrao ju je, još uvek držeći upaljenu šibicu među prstima. Prva žena koja provodi noć u njegovom ateljeu… Kako je samo ljupka! Čak su i uveličane senke njenih pokreta na zidu divne. Zašto ga toliko izaziva? Možda zato što mu nije zahvalila? Ne, izaziva ga svojom nehatnošću, svojim spokojnim uverenjem da je on želi. Otkud zna? Da li zbilja može da pročita u njegovim očima da je on želi? Nije bila tu ni pet minuta, a već se svlači kao da je u svojoj rođenoj sobi. Kod Papagaja devojke su brbljale dok su se svlačile, nazivale te chéri. Možda je to bila obmana, ali one su se bar pretvarale. Ova devojka se nije trudila čak ni da se pretvara. “ U šta buljite? “ reče ona, podižući svoje mačkaste oči. “ Zar nikada niste videli devojku kako se svlači?”

Zatim skide pikavac s usana i zgnječi ga na podu. “ S obzirom na to da ste slikar, ne govorite baš mnogo “ nastavi pošto on nije odgovorio. “ Onaj o kome sam vam pričala, onaj što je slikao tanjire za supu, taj je stvario bio govorljiv. Stalno je pričao priče i smešne viceve.”
On oseti žaoku ljubomore na tog umetnika kojk je umeo da je zabavi, na sve ljude koji su je gledali kako se svlači, koji su je imali. Koliko li je puta ovako svlačila čarape u prisustvu stranog čoveka, spavala u tuđim sobama , u tuđim posteljama – ta devetnaestogodišnja devojka?
Ona ustade da bi skinula haljinu. Kao što je naslutio, nije nosila donju suknju. Hitro je skinula gaćice. Sada je stajala pred njim u tankoj košulji, obrubljenoj jeftinom čipkom. “ Gde je klozet?”
Ne, neće joj dozvoliti da upotrebi njegovo lepo kupatilo. Neka luta kroz kuću, neka nazebe!
To će je naučiti kako da se ponaša…
“ Na kraju hodnika.”
Njegov trijumf bio je kratkog veka.
“Hoćete da kažete,na istom spratu?“ Od čuđenja izgovori te reči zadihano.
“Ponegde čovek mora da pređe dva-tri sprata da bi stigao na to mesto.” On je pogleda. Po kakvim li je crvotočnim kućama i kroz koliko li je bednih hodnika tumarala? Otkad je prostitutka? Po svoj prilici,od detinjstva. “ Nećete da mi date šiblce, zar ne? “ upita ga ona neosetno oklevajući, s
prizvukom molbe u glasu. “ Ne poznajem kuću.”
“ Evo, uzmi lampu.”
Istog trenutka zažali što je to rekao. Izgledala je jadna, dirljivo smešna stojeći tu u košulji, bosonoga. Ali, nije trebalo da se povodi za svojim nagonom, trebalo je da joj doda kutiju sa šibicama. To bi uradili drugi ljudi, onaj slikar i svi ostali… Tako bi postupali s njom - kao sa skitnicom i protuvom, što ona u stvari i jeste. Ne bi se ustručavali zbog nje. Ona nije bila navikla na ljubaznost, nije je razumela…
Bez reči, uzela je lampu od njega i prošla kroz sobu.
Ostao je sam u plavičastoj tami. Ako požuri, stići će da se uvuče u postelju pre nego što se ona vrati… Tako neće videti njegove noge. Hvala bogu, kauč je bio razmešten za spavanje…
On brzo odreši cipele, neuredno pobaca svoje odelo na fotelju. Tek što se uvukao u postelju, kad začu korake njenih bosih nogu. “ Već si u postelji? Bogami, niste gubili vreme, zar ne?”

Ona spusti lampu na sto, skide košulju preko glave, “ Hoćete li da svetlost ostane upaljena?” “ Ne. Ugasi je.”
Ona se naže, rukama zakloni staklo na lampi tako divnim pokretom da je čoveku prosto zastajao dah.U munjevitom deliću sekunde video je narandžasti obris njenog profila, oblinu njenog vrata, ružičaste bradavice na grudima, A onda je iščezla, ta nestalna slika u kobaltnoj tami sobe.
“ Bojite se da vam ne vidim noge?”
Žubor sarkazma u njenom glasu ga razbesne.
“ Napolje! “ riknu on, tresući se od ljutine. “ Napolje, ti prokletnice! Uzimaj svoje odelo i vuci se odavde! Ne želim te. Nisam tražio od tebe da dođeš.”
Oh, da je visok i jak! Da može da je udari posred lica, ili da joj uvrne ruku kao što je uradio Patu!
“ Zar nikada nisi spavala sa bogaljem? Spavala si inače sa svim i svačim.” Ona mirno podiže čaršav i uvuče se u postelju. Osetio je njeno dugo, kadifasto telo uz svoje.
“ Ne vičite tako glasno “ reče ona mirno. “ Probudićete sve u kući. Kazala sam samo da niste hteli da vidim vaše noge, i ništa više. Šta me se tiču vaše noge? Ne tiče mese što ste bogalj. Rekla sam da ću biti nežna prema vama ako me pustite da ostanem. A vi želite da ostanem, zar ne?”
Njene reči su mu toplim dahom dodirivale vrat. Vrhovi njenih prstiju klizili su mu niz bedra. Njen glas se gubio u šaptanju.
“ Videćete, biću nežna prema vama. Umem da budem nežna kad hoću.” Pridigla se skladnim pokretom gmizavca, podvukla ruku ispod njega, upila svoje usne u njegove.
I odjednom nije postojalo više ništa osim njene nagosti koja ga je obavijala, i vlažnosti njihovih jezika… A visoko u prozoru, mesec.
Kad se probudio, znao je po pucketanju vatre u peći da je gospođa Lube dolazila. Dolazila- i otišla.Tišina je bila puna njenih prekora. Napolju je mrzovoljna izmaglica curila niz prozorska okna. Još jedan turoban zimski dan.
Oprezno je pokrenuo glavu na jastuku i bacio pogled na devojku kraj sebe. Spavala je sa rukom pod obrazom, poluotvorenih usana, jednom dojkom otkrivenom. Uprkos namazanim usnama i obrvama nacrtanim crnim krejonom, ona ga je podsećala na Klueove nevine devojčice. Kako samo mirno spava! Isto bi tako duboko spavala i u svakoj drugoj postelji… Ili na nekoj slamarici, ili na klupi u

parku. Ili zgrčena u nekoj kapiji. Bila je navikla da spava svuda, kao što je bila navikla da luta noću mračnim hodnicima, da krstari ulicama bez šešira i kaputa. Slučaj ju je doveo ovamo na nekoliko časova, kao one zunzare što doleću leti u atelje. Uskoro će se probuditi, obući i otići. Kuda? Sam bog zna. Lutaće po kiši, vući će se smrdljivim ulicama, sakrivati se od policije, ručati jabuku koju je zdipila s nekih kolica. U sumrak će čekati u senci, nuditi se nepoznatim ljudima za pet, četiri franka - možda samo za postelju, samo za prenoćište, kao što je uradila i s njim. Večeras će je drugi čovek posmatrati kako se svlači, posedovaće njeno gipko, divlje telo.Drugi čovek će osećati dodir njenih prstiju, otkriti uzbudljivu pokvarenost njenih usana. Ona će se dati s istom neobuzdanošću, istom pohotljivošću, kojom je i njega otrovala - bez ljubavi, bez nežnosti, prosto zato što je rođena pokvarena, što poseduje urođenu sposobnost za razvrat.
Možda… možda… ako joj plati, ako joj dobro plati… Ne budi budala! Pusti je neka ide! Ona je drolja, samo jedna zla,jeftina, glupa drolja… Devojka kao ona može samo izazvati neprijatnosti.
Sedeo je za svojim nogarima kad se ona probudila.
“ Dobro jutro, “ dobaci joj sa svoje stolice, “ Jesi li dobro spavala?”
Ona sede, obuhvati kolena rukama. Jednim zamahom glave zabaci s čela žuti pramen kose. “ Imaš cigaru?”
Osetio je kako mu se vraća ljutnja. Zašto ne može da bude učtiva? Ne mari, uskoro će otići… Odgegao se do fetelje pored kauča, sa promišljenom sporošću dohvatio zlatnu tabakeru. “ Bolje bi bilo da ustaneš. Prošlo je podne, a ja imam posla…”
“ Imaš šibicu?
Pripalila je cigaretu, duboko udišući dim.. “ Radiš li ti sve ove slike? “ Njen pogled lutao je po zidovima. “ Šta radiš s njima? Prodaješ?”
Vrhom svog štapa on podiže njene gaćice s poda i baci ih na postelju. “ Obuci to i ustaj. Moram da radim.”
Ona se ne pomače i nastavi da puši.
“ Dođavola! “ reče bacivši pogled kroz prozor. “ Opet pada? Jesi li ikad video toliko kiše?”
Njeno podignuto lice kupalo se u sivoj dnevnoj svetlosti. Primetio je da su joj oči svetlokestenjaste, svetlije nego što je zamišljao.Senke u udubljenima njenih ramena i pazuha bile su sivkastomodre. Pade mu na pamet da je zamoli da ostane tako i dozvoli mu da je skicira, ali se uzdrža.
“ Šta ti je to na glavi? “ nasmeja se ona, okrenuvši se.
Bilo mu je neprijatno što ga je zatekla s tim smešnim šeširom, uprljanim od boja.

“ To je moj šešir za rad. “ namršti se na nju. “ Brišem četke o njega. Jedna od mojih navika.”
“ To je tako glupo.”
On opet oseti kako mu nestaje krvi iz lica.
“ Ako ti se ne sviđa, ne moraš da ga gledaš, A sada, budi ljubazna pa pokupi svoje stvari i odlazi. Patu te ne čeka dole, a ja bih voleo malo da radim.”
“ Lako se razbesniš, zar ne? Neprestano vičeš, teraš me. Ne tiče me se tvoj šešir.
Jedino si smešan u njemu, to je sve.”
Pogleda ga veselo i izvi se u stranu da strese pepeo od cigarete na pod.
“ Šta ti je tamo gore? “ upita, primetivši stepenice za balkon.
“ Moja soba i kupatilo.”
“ KUPATILO!”
Kao munja skočila je iz postelje, jurnula ka stepenicama. Čuo je njene ushićene uzvike kada je ugledala kadu. Dotrčala je do ograde, nagnula se preko nje. “ Molim te, molim te dozvoli mi da se okupam. “ U njenom glasu osećala se plačljiva žudnja deteta koje moli da mu se da igračka. “ Lepo ću je oprati. Obećavam.”
Neki slab, unutrašnji glas opominjao ga je: Odbij. Reci joj da se obuče i da ide.
“ Ako baš hoćeš.”
Izgledalo mu je kao da su se te reči same izgovorile, i one su mu ulile tajanstveno osećanje da u njemu živi neko strano biće, neko buntovničko ja nad kojim on nema kontrolu.
“ Ali ne gnjavi dugo “ dodade on neljubazno. “ Moram da radim. “ Pomažući se štapom, teško se podigao sa stolice i vratio nogarima.
Čuo je šum vode koja teče, neko šuštanje i zveckanje po kupatilu, a trenutak docnije neku buku praćenu plotunom prostačkih psovki.
Opet je dotrčala do ograde balkona. “ Molim te, dođi! Ne mogu da zatvorim slavinu. Voda će sve poplaviti.”
Kada je stigao do kupatila, sve je bilo mirno. Ona je ležala u kadi, kikoćući se. “ Sve je u redu. Zatvorila sam. Znaš li da se nikada nisam okupala - mislim, stvarno okupala. U kadi.”
Posmatrao ju je s vrata kako se pljuska po ramenima, kako mrda nožnim prstima, kako se gnjura dublje u vodu cičeći od čulnog zadovoljstva. Njeno ushićenje bilo je patetično: kao radost uličnog derana koji je prvi put zagazio u okean. Njena plava kosa, na brzinu prikupljena u punđu na vrh glave,davala joj je

bezobrazan, detinjast izgled. Njene male, sjajne grudi bile su kao u tek sazrelog devojčeta. Izgledala je kao da joj je šesnaest godina.I opet ga je zaprepastila neusiljena ljupkost njenih pokreta. Jednom je podiga ruku da pridrži kosu koja joj se rasipala, i nekoliko trenutaka zadržala je stav jedne male, pompejske figurice koju je on skicirao u Luvru. Mlade kurtizane koje su išle u stabijanska kupatila verovatno su izgledale kao ona… Napetih mišića, uperio je pogled u nju.
Jednu noć… Još jednu noć punu nje, njenih nervoznih udova,njenih sočnih usana… Ne. Ona je pokvarena, opasna… Ali kako može da bude pokvarena? Pogledaj je. Šesnaestogodišnji ulični mangupčić… Možda je u njoj ostalo još malo svežine, još malo skrivene nežnosti…
“ Znam zašto mi nisi spomenuo svoje kupatilo. “ Sapunjala se ispod pazuha, prskajući se penom po grudima. “ Zato što nisi hteo da ga koristim i da vidim tvoje lepe stvarčice. Zato si me poslao da idem kroz hodnik prošle noći. Znam da me ne voliš. Stalno vičeš na mene.” Pogledala ga je kroz vlažne trepavice.
“ Ali, ja sam bila nežna prema tebi, zar nisam? Održala sam reč. Svidela sam ti se, zar ne? Nemoj reći da nisam, jer sam ti se svidela. Da ne nosiš te naočari, imao bi divne oči. “ primeti uzgred.
Čuo je njen glas kroz maglu svojih misli.
“ Kakve to ima veze da li mi se sviđaš ili ne? “ Neće ga prevariti svojim laskavim pogledima i glupavim brbljanjem… “ Izvukao sam te iz neprilike, spavala si u postelji i okupala se. To si i želela, zar ne? Sada se obuci i ostavi me na miru. Moram da radim.”
Okrenuo se da ode.
S uživanjem, ona se zagnjurila dublje u toplu vodu.
“ Ako hoćeš, “ njen glas se pretvori u umiljato predenje “ mogu večeras opet da dođem. I opet ću biti nežna prema tebi.”
Iskušenje… Bilo je tu pred njim… jasno… sušilo mu je grlo,topilo kosti… Tako ono izgleda, tako zvuči.. U raju, zmija je sigurno govorila tako, tim mekim, ulagivačkim glasom. Reci joj - ne, reci joj - ne! vikao je onaj slabi glas u njemu. Ona samo hoće tvoj atelje, tvoje kupatilo, tvoj novac… Ali drugi glas, onaj buntovnički, takođe je progovorio. Još jednu noć… Još samo jednu noć…
Dve-tri sekunde oba glasa su odjekivala, uz lupanje njegovog srca. Skinuo je cviker, polako obrisao stakla, oklevajući.
“ Kako hoćeš. “ Slegao je ramenima odlučno,isuviše odlučno.” Meni je svejedno.”
Sićušan plamičak zaigra joj u očima. “ Nisi mi rekao čak ni svoje ime. Ja se zovem Mari. A ti?”

“ Anri.”
“ To je lepo ime.”
Pružila je iz kade sjajnu ruku.
“ Dodaj mi peškir, Anri.”
Dva sata kasnije on je žurio niz ulicu Kolenkur, vešto zaobilazeći barice od kiše i pevušeći poluglasno svojim dubokim baritonom, kao što je činio uvek kada je bio srećan.Želeo je da skakuće, da se prevrće preko glave, da šalje poljupce praljama.
Mari će se vratiti!
Pre deset minuta otišla je rekavši: U sedam sati. Ne, neću zaboraviti. I videćeš, biću nežna prema tebi… Njene reči ostale su za njom, kao milovanje, dok je osluškivao njene lake korake koji su silazili niz stepenice. Tek tada je otkrio da je gladan kao vuk.
Naravno, nije više mogao da se odveze do čiča-Kotela, kao što je imao nameru. Ionako je bilo suviše dockan. Osim toga, njegove misli bile su zaokupljene nečim zanimljivijim, mnogo zanimljivijim nego što je litografija… Zidlerov plakat će morati da pričeka, dabome, i dođavola s njim!
Mari - tako jednostavno, divno ime! Večeraće s njim. Obećala je. Prvo je imao nameru da je odvede Druan-u, ali mu je sada pala na pamet bolja ideja. Večeraće u ateljeu. Njih dvoje sami, kao što rade ljubavnici u knjigama. Odlična večera, sa nekim zaista dobrim vinom. Šampanjcem? Zašto da ne? Šampanjac će je naterati da se smeje, da prći nos, da govori gluposti. I malo cveća, usto. Ništa ne može tako doprineti da jedno mesto bude prijatno, kao cveće. Videće ona kako to izgleda kada se s njom postupa lepo, za promenu, videće razliku između jednog džentlmena i onih grubijana koje je do tada poznavala.
Jer, ceo problem je i bio u tome. Jadnicu su kinjili celog života. Smrznuta, gladna, uplašena. Nije ni čudo što je postala rđava. Čak se i psi prozle kada ih stalno tuku. Ljubaznost, to traže ljudi, to je potrebno svetu. Samo malo ljubaznosti. A on će joj to pružiti, učiniće da zaboravi sve one hladne noći, policiju, umetnika koji je slikao tanjire za supu, i sve ostale…
Neverovatno kako se može pogrešiti pri ocenjivanju ljudi! Mislio je da je ona sebična, neosetljiva, glupa, a u stvari, ona to nije. Naravno da je neobrazovana, ali svako se rodi neobrazovan. Ona je stvorila oko sebe odbrambeni oklop. Ko ne bi postao takav kada bi živeo tim životom na koji je ona bila primorana? Ispod svega toga sakrivala se bistra pamet i dobro srce.
Svoje mišljenje o njoj počeo je da menja ubrzo pošto joj je dodao peškir. S izvanrednom hitrinom - svi njeni pokreti bili su graciozni - iskočila je iz kade, obrisala se i, još uvek naga, počela je da češlja kosu,brbljajući sve vreme kao svraka. Imala je dar za podražavanje svojevrstan pariskim mangupčićima.Sa neverovatnom

vernošću imitirala je Patua i njegov gromki glas. Držeći češalj iznad gornje usne, predstavljala ga je kako mumla kroz brkove: Ja sam narednik Baltazar Patu iz Odeljenja za čuvanje javnog morala. Mi ne nosimo uniformu na dužnosti. Ubrzo se smejao njenim đavolskim pokretima, njenim šalama ispričanim uličnim jezikom. Zvao ju je Mari, uzbuđen blizinom njene puti, njenom spokojnom drskošću dok je mazala usne, crtala obrve izgorelom šibicom. Čak su se i šalili na račun šešira za rad. Obučena samo u gaćice, namestila je umazani šešir nahero na svoju plavu kosu, i kreveljila se pred ogledalom. Bilo je smešno, bilo je divno…
Večeras, kada se vrati, biće u novoj haljini. Oh, nije bilo lako naterati je da uzme novac! Rekla sam ti da me možeš uzeti besplatno, zar nisam? bunila se ona. Na kraju je priznala da joj je haljina otrcana, da bi rublju bila potrebna popravka. Šalili su se na račun njenih gaćnca. Smele male šale - one koje ljubavnici dobacuju jedno drugom između osmeha i poljupca. Na kraju je primila novac, i on nikada neće zaboraviti njen izraz lica kada je ugledala novčanicu od sto franaka. Sto franaka!… Ona je stvarno počela da muca, da se guši. Sirota devojka, život je bio surov prema njoj, nije poznavala ništa drugo osim prljavštine i gorčine. Ali, on će sve to promeniti…
Na bulevaru Kliši dozvao je jedan fijaker i odvezao se do Druan-a, gde je dao nalog da mu se pošalje večera. “ I ne zaboravite šampanjac. Moe e šandon 1878, Pošaljite u isto vreme i nekoliko boca konjaka.”
Zatim se odvezao u cvećarnicu, kada je izašao iz radnje otpustio je fijaker. Baš kada se uputio u obližnju mlekaru, začuo je pored sebe dobroćudno mumlanje: “ Dobar dan, gospodine Tuluz.Gde baš vas da sretnem! Kakva slučajnost! A upravo sam mislio da dođem do vas da vas posetim.”
To je bio Patu, onaj isti Patu koji je prošle noći uvrnuo ruku Mari i naterao je da jaukne od bola. Njegova srdačnost je, istina, izgledala iskrena, ali je bilo nečeg zloslutnog u njegovom iznenadnom pojavljivaju. Slučajnost, zaista! “ Zašto ste želeli da me vidite?” Opet dobroćudan osmek.
“ Oh, ni zbog čega naročntog, gospodine Tuluz, baš ni zbog čega, Jeste li pošli da nešto prezalogajite! Gladni ste, a? Ništa ne otvara čoveku bolje apetit nego malo ljubavi. Mogu li da pođem s vama?”
Ta mlekara je bila jedan u nizu zdravstvenih restorana koje je otvorila opština da bi suzbila alkoholizam i razvila potrošnju mlečnih proizvoda u nižim klasama. Jela su se sastojala od jaja,masla i sira, jedino piće koje se služilo bilo je mleko. Te ustanove su se ponosile svojom čistoćom, belo popločanim zidovima i atmosferom čestitosti koja je u njima vladala. Slabo posećeno u svako doba, mesto je u taj popodnevni čas bilo potpuno pusto.
Seli su za jedan sto pokriven mramornom pločom, i Anri je rekao svoju porudžbinu jednoj uštirkanoj, aseptičnoj kelnerici.

“ Bojim se, gospodine Patu, da mogu da vam ponudim samo čašu mleka.” Istim druževnim tonom detektiv je prihvatio ponudu.Natenane je skinuo šešir, stavio ga na stolicu pored sebe, i produžio da puni lulu. Izgledalo je kao da mu stoji na raspoloženju čitava večnost, i dok je Anri gutao svoj omlet on je nadugačko raspravljao o vremenu i Panamskom skandalu, koji je baš bio objavljen u novinama. Tek posle slatkiša on primeti uzgred, kao da mu je to baš u tom trenutku palo na pamet:
“ E, znate li, gospodine Tuluz, dobro ste me nasamarili prošle noći. Za trenutak ste uspeli da me prevarite. Ona vaša pričica o drugoj devojci, koja je umakla u ulicu Fromanten, bila je, bogami, pametna ideja. Zvučalo je sasvim ubedljivo u onom trenutku.”
On se slatko nasmeja, sabijajući palcem duvan u svoju lulu.
“ Ali kada ste vi i vaša gospođica, “ ironija u njegovom glasu natera Anrija da digne pogled sa tanjira, “ otišli, počeo sam da razmišljam. Kako, rekao sam sam sebi, kako je mogao videti da ta devojka beži u ulicu Fromanten kad je bilo tako mračno da se nije mogao videti ni slon na deseg koraka? Baltazare Patu, prijatelju moj, rekao sam sam sebi, taj gospodin Tuluz je vešt čovek. On je od tebe napravio budalu. Prodao ti je bešiku umesto svetiljke - da izvinite za izraz.” Srknuo je malo mleka iz čaše i oblizao brkove.
“ Dakle, gospodine Tuluz, vi ste mladi, i ja bih želeo da vam dam jedan mali savet.”
Neka neprimetna promena osetila se u njegovom držanju. “ Nije trebalo da to učinite. Zaista nije trebalo. Ne ljutim se što ste me prevarili, iako znam pouzdano da
Mari nije bila s vama, kao što ste kazali, ali…”
“ Otkud znate njeno ime?”
Pokroviteljski osmeh pređe preko Patuovog lica.
“ Mi imamo svoje načine da prikupimo obaveštenja.Nije teško doznati razne stvari o ljudima, samo ako čovek zbilja to želi.Docnije ću vam ispričati odakle znam njeno ime. Sada bih želeo da vas opomenem da ne petljate ništa s njom. Ona nije dobra, verujte mi. Ona je trula jabuka.Znam da je spavala kod vas prošle noći.U redu. Nema u tome nikakvog zla.Ali,nemojte je zadržavati kraj sebe.Izbacite je napolje.”
Poslednje reči izgovorio je s oštrom, hirurškom odsečnošću.
“ Izbacite je napolje!”

“ Otkud znate da je ostala kod mene prošle noći?”
“ Otkud? “ Opet onaj pokroviteljski osmeh. “ Pratio sam vas, eto otkud znam. Video sam kako ste oboje zaokrenuli u ulicu Kolenkur, gde vi stanujete. “ On učini jedan molbeni pokret rukom. “ I ne pokušavajte da mi kažete kako je spavala u

Hotelu kod meseca, jer sam se ja raspitao. Oh, u redu! Nije nikakav zločin spavati s jednom devojkom, naročito kada je lepa kao ova. Svi smo nekada bili mladi i razumemo te stvari, ali…”
On zastade, a osmeh mu iščeze s lica.
“ Ne - želim - da - ona - bude - u - mom - rejonu.” Podvukao je svaku reč udarcem prsta o ivicu stola.
“ Ona nema dozvole, nema pravo da faćka. Ona je jedna protuva. Možda je zdrava, a možda i nije. Mi moramo da pazimo na narodno zdravlje. Za to smo plaćeni. Molim vas, nemojte misliti da se mešam u vaše stvari, gospodine Tuluz, ali klonite se nje. Izbacite je napolje, poslušajte me, izbacite je. A ako neće da ode, samo pošaljite po mene. Ja ću se već pobrinuti za nju. Video sam stotine takvih kao što je ona.Te su rođene u sirotinjskom kvartu, sisale su porok sa majčinim mlekom. Rastu na ulici. Njihovi roditelji ih šalju u prošnju čim napune pet godina. Sa dvanaest, one se daju za pet sua po kapijama i pisoarima. Sa petnaest, počinju da faćkaju ulicama. Ali, neće da se registruju u prefekturi kao prostitutke i da dobiju dozvolu, zato što se boje da se javljaju dvaput mesečno u bolnicu Sen-Lazar na lekarski pregled. Osim toga, one misle da je to duhovito što faćkaju bez dozvole, hoće da vide koliko dugo mogu da nas vuku za nos. Sve je to lepo, ali ja ne želim da se ona muva ovuda.” Njegov glas opet zazvuča zloslutno.
“ Šta ona radi na drugom mestu, to me se ne tiče, ali ako pokuša da radi svoj posao u mom kraju, ja ću je poslati u Sen-Lazar, sa preporukom za šest meseci zatvora. To će je smiriti.” Anri je gledao u vrh svoje cigarete.
“ Izgleda da znate dosta stvari o devojci koju ste videli samo jedan minut u
mraku. Da li vam je palo na pamet da se možda varate?” Oko policajčevih očiju zaigra osmeh.
“ Ovog puta ne, gospodine Tuluz, ovoga puta ne! Znam sve o toj devojci. Ko je ona, odakle dolazi - sve. Sećate li se kada ste zastali ispod onog fenjera i kad vam je ona zatražila cagaretu? Vi me niste videli, ali ja sam bio na jedva deset metara iza vas. Kad se nagla da zapali cigaretu, dobro sam je pogledao i poznao njeno lice. Ne baš istog trenutka, ali sam rekao sam sebi: Baltazare Patu, prijatelju moj, ovu si drolju negde video. A onda sam se jutros odjednom setio. Otišao sam da malo ispitam stvar. I bio sam u pravu.”
Uživao je u Anrijevom iznenađenom licu. Ponovo je napunio lulu i uvukao nekoliko šumnih dimova.
“ Da, bio sam u pravu.“ klimnu on glavom,rasterujući rukama oblak dima. “
Njeno ime je Mari Fransoaz Šarle. Rođena je u ulici Muftar. Niste čuli za ulicu Muftar, a? Pa, niste mnogo izgubili. Čak ni u kvartu Tampl nema takve ulice! Ona se nalazi usred kvarta vina i alkohola, gde vas smrad prosto guši.Tu je Mari rođena.

Njen otac je punio boce u jednoj prodavnici ruma i, naravno, bio je pijanica. Njena majka bila je u mladosti sokačara, ali sada ima dozvolu da prodaje robu na kolicima. Mariina starija sestra Roza pobegla je od kuće kad joj je bilo šesnaest godina, i otišla da živi u kvartu Sebastopol, gde sam ja bio jedne vreme sa službom. Mari joj se pridružila posle dve godine. Kao što vam rekoh, bio sam tamo sa službom i zato sam se setio nje. Čovek mora da je primeti sa onom njenom gužvom plave kose i onim kosim očima. Ali ona je trula jabuka, uprkos svemu.”
Nekoliko trenutaka petljao je nešto oko svoje lule pre nego što će nastaviti,kao da je hteo da se njegove reči dobro urežu u Anrijevu pamet.
“ I tako sam jutros otišao da posetim svog starog prijatelja inspektora Ramlara, iz sebastopolskog Odeljenja za čuvanje javnog morala. Ispričao sam mu sve o Mari, naravno, imali su njen dosije. Živela je s nekim podvodačem, nekim Beberom, jednim od onih nasilnika koji se ne zadovoljavaju time što pumpaju devojke, nego vrše uzgred još i sitnije provale, a završavaju nekim ubistvom te im na kraju odrube glavu na giljotini. Dakle, ona je bila luda za tim Beberom. Stalno se muvala oko njega, pripijala se uz njega, plaćala mu piće i kupovala pomadu za kosu kad je imala novca. Prava raspaljena kučka. Jednog dana on ju je oterao.”
S pogledom još uvek uprtim u vrh cigarete, Anri je pustio da te reči prolete kroz njega. Zašto ga je toliko bolelo što čuje od Patua sve te stvari? Znao je da je ona bludnica. Sada je znao da ima i tradicionalan, skoro klasičan okvir prostituke. Oca pijanicu, majku drolju, sestru sokačaru, i podvodača…Zašto ga je onda tako zabolelo kad je saznao da je volela tog Bebera, da se pripijala uz njega, kupovala mu piće i pomadu? Znači, imala je ipak srce, mogla je da voli… I naravno, izabrala je jednog kretenastog, snažnog grubijana. I to je bio deo njenog klasičnog okvira. Pa, zašto ga je onda to tako zabolelo, zašto je želeo da zagnjuri lice u ruke? Nije se tek valjda nadao da će se ona zaljubiti u njega? Nije mogao da bude tolika budala… “ Zašto ju je oterao? “ upita on, trudeći se da da rečima prizvuk obične radoznalosti.
“ Zašto?”
Patu prsnu u smeh.
“ Zato što mu nije donosila dosta novca, naravno. Bila je isuviše mlada - tek što je napunila sedamnaest, isuviše zaljubljena da bi bila dobar pigeon*. Nije se unosila u posao. Želela je da se mota oko njega, kada je u stvari trebalo da bude na poslu i da traži miches**. Najzad je Beber izgubio strpljenje i oterao je. To je bilo pre dve godine, i možda se ona do danas malo opametila. Mada ja u to sumnjam. U svakom slučaju, jedna stvar je sigurna, ona se nikada više nije vratila u kvart Sebastopol. Ali ja neću da ona bude u mom kvartu.
* (franc.) izraz za nekog ko dopušta da ga drugi čerupa
** (franc.) izraz javnih žena za mušterije

On se naže k Anriju i neka neočekivana nežnost pojavi mu se u očima. “ Vidim da vas je zabolelo što ste čuli sve ovo, gospodine Tuluz, ali morao sam da vam dokažem da je ona trula jabuka. Jedan tako otmen gospodin kao što ste vi. “ On se nasmeja na Anrijev iznenađen pogled. “ Da, da, ja znam sve i o vama. Vidite, to nam je posao da znamo sve o svakome ko živi u našem kvartu. Ja čak znam ponešto i o gospodinu grofu, vašem ocu. O njegovim konjima, njegovim pticama, njegovom…”
“ Pošto ste,izgleda, dobro obavešteni o svakome, “ reče Anri usiljeno se osmehujući “ da li biste hteli da mi kažete imate li porodicu?”
Patuovo lice se naglo promeni. Oštrina zenica, tvrda linija vilica, nagoveštaj brutalnosti u njegovoj četvrtastoj bradi - sve to kao da je odjednom omekšalo. “ Imam samo jednu ćerku, gospodine Tuluz, ali kakva je to devojka! Niko ne bi mogao da poželi bolju ćerku od moje male Eulalije! Kuva kao anđeo, sama šije sebi haljine, drži kuću u redu kao kutiju. Da samo vidite papuče koje mi je isplela!” Slika narednikova u pletenim papučama pojavi se Anriju pred očima.
“ Vi ste vrlo srećan čovek.”
Na njegovo iznenađenje, Patu uzdahnu i zavrte glavom.
“ Bio sam, ali više nisam. Moja mala Eulalija se udaje. Naravno, ja nemam ništa protiv toga što se ona udaje, imajte to na umu. Ne, o tome nema ni govora. Njen verenik je dobar čavek. Raspitao sam se o njemu…”
“ U to ne sumnjam.”
Patu ne primeti ironiju, već oduševljeno nastavi:
“ To je jedan fini mladić dobrog stanja. A ima pred sobom budućnost. Sada je čuvar u zatvoru Roket, ali je baš unapređen u odeljenje giljotine. To je mesto za ljude od poverenja. Pazite šta vam kažem, jednog dana će biti kapetan, možda inspektor.”
On srknu još jedan gutljaj mleka i obrisa svoje raskošne brkove nadlanicom. “ Ali će meni ipak nedostajati moja mala Eulalija.”
Anri nikako nije je mogao da oseti mržnju prema tom ubogom đavolu koji je srušio njegovu sreću.I on je, na svoj način, bio usamljen. On pusti dim kroz nos i dade znak kelneru.
“ Hvala vam na svemu što ste mi ispričali o Mari. Slažem se s vama i žao mi je što sam vas prevario prošle noći. Voleo bih da ste je poslali u Sen-Lazar. Ako mogu na neki način da vam se odužim za nepriliku u koju sam vas doveo, biću srećan da to učinim.”
“ Možete, gospodine Tuluz. “ Patuovo surovo lice porumene.” Već odavno želim da imam portret moje male devojčice. A sada, pošto se ona udaje, mogao bih, kada bih imao njen portret, da ga obesim iznad kamina. Pravio bi mi društvo.”

Život je zaista pun ironije! Jedan čovek ti slomi srce, a ti mu zahvaljuješ slikajući portret njegove kćeri.
“ Sa zadovoljstvom ću izraditi portret gospođice Eulalije. Dovedite je k meni u atelje kad god hoćete. “ On se osmehnu. “ Nije potrebno da vam dajem adresu.
Izgleda da već sve znate o meni.”
Kad se te večeri vratio u atelje, opazio je da je gospođa Lube poređala večeru po stolu. Boca šampanjca se hladila u vedru. Cveće se rascvetavalo u vazi. Soba je bila počišćena, peć napunjena, postelja razmeštena. Dobra gospođa Lube! Kakve su je sve misli morile, nije bilo teško zamisliti! Prosto ju je čuo kako prekorno cokće jezikom.
E pa, sutra će sve biti zaboravljeno i oprošteno. Večeras, posle večere, on će oterati Mari… Patu je imao pravo. Ona je trula jabuka.
“ Vidi!”
Stajala je na pragu, obučena u jeftinu crnu somotsku haljinu, sa perjanom boom prebačenam preko ramena, kao što nose lorete. “ Pravi somot! Lepo je, a?” Pošla je k njemu preko sobe.
Bila je već skoro ponoć. Pet sati sedeo je zgrbljen na ivici kauča, sa bocom konjaka kraj nogu, osluškujući svaki šušanj,osećajući kako mu srce počinje da lupa svaki vut kad se začuju koraci na stepenicama, ljuteći se sve više posle svakog razočaranja. Drolja, bedna drolja! Neće se ni vratiti! Kako li se u ovom trenutku zajedno sa Beberom smeje hromom kepecu koji ju je spasao od policije! Jer, naravno, ona je otrčala pravo svom napomađenom podvodaču,pružila mu savijenu banknotu od sto franaka koju joj je dao onaj budalasti kepec…
Gledao je netremice u nju, isuviše ljut, isuviše umoran - isuviše srećan da bi mogao da govori. Ona se vratila…
“ Šta ti je? Jesi li bolestan?Zašto ne kažeš nešto? Ne sviđa ti se moja haljina? Kupila sam je jeftino od jedne prijateljice. “ Ona sede na kauč pored njega. “ Ali sam ipak morala da dam za nju pedeset franaka. Pravi somot je skup. Pipni ga.” “ Pedeset franaka za tu krpu? “ Srdžba mu se povrati zajedno s osećanjem olakšanja. “ Nisi platila ni deset franaka za tu haljinu! Ali, šta me se tiče! Da
večeramo? Čini mi se da si rekla da ćeš doći u sedam?”
“ Deset franaka! “ zapenuši ona. “ To pokazuje koliko se razumeš u haljine! Šta ti znaš o haljinama? Kod haljine je važan materijal. Pipni samo ovaj somot. “ Ona se pripi uz njega. “ Pipni! Možeš li to da dobiješ za deset franaka?”

On je odgurnu od sebe. Ona se zatetura unazad i on oseti da je iznenađena jačinom njegovih ruku, njegovih ruku očeličenih pridržavanjem za stepeničnu ogradu.
Odjednom zažele da bude sam, da spava, da je nikada više ne vidi. Zažele da se ona gubi, sa svojim lažima, svojim škripavim glasom, svojom jeftinom haljinom. “ U redu “ saglasi se umorno. “ Tako je, to je pravi somot i platila si za njega pedeset franaka. Ti si dobra devojka i srećan sam što si se vratila. Ali, ja sam razmišljao o svemu, i bilo bi najbolje da ti…”
“ Zbog večere? Zato što nisam mogla da dođem na večeru? A ja sam se još nadala da ćeš biti srećan kad me vidiš u novoj haljini!Celo poslepodne lutala sam da nađem tu devojku, da bih kupila haljinu od nje. Zatim sam otišla da obiđem sestru. A ona je bila bolesna, zaista bolesna. Želela je da ostanem kraj nje, ali ja sam kazala da sam obećala…”
“ Oh, prestani da lažeš! Nije važno. Ne tiče me se večera, ne tiče me se tvoja nova haljina, ni tvoja prijateljica, ni tvoja sestra… Samo me ostavi na miru, hoćeš li?
Umoran sam. Želeo bih da spavam. Evo, uzmi ovo…”
On se maši za unutrašnji džep, ali mu ona već beše obavila ruke oko vrata.
Osetio je njene grudi, gipku napetost njenog struka.
“ Ali istina je, kunem ti se! “ Usnama mu je dodirivala uvo. “ Kažem ti da sam otišla da vidim sestru, a ona je ležala u postelji, sa temperaturom. Čak sam joj dala i novac da pozove lekara. Ali nisam ostala. Ona je želela da ostanem, ali sam ja rekla ne i vratila sam se. Vratila sam se, zar ne?”
Uzalud je pokušavao da je se oslobodi. “ Da, da “ mrmljao je umorno. “ U redu, vratila si se. Milo mi je što si se vratila. Milo mi je što si kupila tu haljinu, ali, molim te…”
Protesti su mu zamrli na usnama omađijanim njenim poljupcem. Opet je osetio njen klizavi jezik, pregib njenih bedara. Zatvorio je oči.
Cele noći borio se protiv nje i samog sebe. Po stoti put, usred vatrenih zagrljaja, počinjao je da se buni, čas ljutito zapovedajući, čas molećivo jecajući, najzad zbunjeno, sanjivo mrmljajući. Ali, ona ga nije slušala. Nametala mu je svoju nagost, podsticala njegovu strast svojom umešnom razuzdanošću.
“ Sviđam ti se, a? “ prigušeno je šaputala u plavetnilu noći obasjane mesečinom. “ Mnogo ti se sviđam, a? Znam. Misliš da sam zgodna, zar ne? Srećan si što sam se vratila. Ne želiš da odem, želiš da ostanem, zar ne?”
Najzad su, iscrpljeni, oboje utonuli u dubok san, isprepletanih udova, pripijenih usana, dok se njena kosa kao žuta svila rasula po njegovom ramenu.
U zoru se probudio za trenutak, pogledao je kroz trepavice.
Ne vredi, ništa ne vredi… Nije važno šta je govorio Patu,ni šta je mislila goslođa Lube, ni šta se on zarekao, ni šta je ona bila, ni gde je bila do sada. Ništa nije bilo

važno osim što je ona tu, pripijena uz njega. Što oseća topao pritisak njenog tela, što može da je miluje, da radi s njom šta hoće… Što će noćas opet biti njegova… Oči su mu se sklopile. Unutrašnja borba se završila. Kao sumrak koji pada na bojno polje, mir se spustio na njega – mir poraza.
13
Uselila se.
Njegovo kupatilo bilo je prepuno njenih razbacanih drečećih stvari. Njen češalj, njene ukosnice i njen kolmajz, pomešali su se s njegovim graviranim priborom za toaletu. Upotrebljavala je njegove četke, njegovu glačalicu za nokte, njegov skupi sapun. Postepeno se navikao na male drskosti zajedničkog stanovanja: peškire umazane ružem za usta, zgužvane čarape na podu, miris pudera, rublje koje se povlači po nameštaju.
Voleo je sve to.

Prvi put u svom veku učestvovao je u tajnama intimnog života jedne žene.
Gledao ju je kako se kupa, kako rumeni usne, izvlači krejonom obrve, kovrdža kosu. Bila je to kao neka druga vrsta posedovanja, skoro isto tako uzbudljiva kao i prva, to otkrivanje kulisa njene ženstvenosti. Ženu ne poznaješ dobro ako je nisi video kada se udešava.
Prvi put je imao ljubavnicu. Ne - ne potpuno…
“ Ako hoćeš da opet dođem, moraš da mi platiš. “ reče ona jednog jutra.
On oseti da je na to nije podstakla toliko pohlepa koliko shvatanje prostitutke da za ljubav mora da se plati. Njeno telo bilo je roba koju je ona prodavala. Ono je bilo za izdavanje, na sat ili na celu noć, ali se ni u kom slučaju u njemu nije moglo uživati besplatno.
“ Ako me hoćeš za celu noć, “ pročitala je odgovor u njegovim očima i u sebi brzo prelistala cenovnik, “ moraš da mi platiš deset franaka.”
Kada joj je rekao kako želi da ona ostane kod njega i preko dana, pogledala ga je s nevericom. Zašto li on to hoće da ona ostane s njim? Niko nije nikada zahtevao od nje tako nešto. Pa, ako baš to želi…
U labirintu njenog mozga odigralo se ponovo mučno sračunavanje.
“ Onda moraš da mi platiš još pet franaka pride. “ Bila je spremna na cenkanje, i iznenadila se kada je on pristao bez reči. Sigurno je bogat…
Po drugi put se razočarao nekoliko dana docnije. Žedeo je da je pokaže svojim kafanskim prijateljima, da se naslađuje njihovom zavišću. Ona razbi njegove iluzije.

“ Neću da se upoznajem sa tvojim prijateljima. Zašto da slušam beskrajno blebetanje o umetnosti, koje čak i ne razumem?”
Nije htela da ga prati u Mulen Ruž , niti da se pojavljuje s njim kod Druan-a. “
Neću da idem na ta šik mesta gde te kelneri gledaju s visine.”
Otkrio je da nije imala u sebi nimalo ambicije,da nije želela da se popravi. San svake lorete - da nađe bogatog gospodina – nije se nikada javio u njenom mozgu. Ona je vodila poreklo iz sirotinjskog kraja i nije osećala nikakvu želju da ga se oslobodi. Shvatio je da je može imati samo onakvu kakva je, ili je izgubiti. Ona nikada neće promeniti svoje navike radi njega. Ako je hteo da je zadrži, morao je on da promeni svoje.
I on je to učinio.
Odrekao se svojih prijatelja, svojih aperitiva, svojih večeri u Mulen Ruž -u. Pošto nikada nisu zaspali pre zore, a ustali pre sredine popodneva - kada se kratak zimski dan već gasio -, on je napustio i svoj rad. Nije otišao čiča-Kotelu, nije završio sliku koju je obećao Sari, zaboravio je na Zidlerov plakat. Prestao je da posećuje sastanke Izvršog odbora. Izbegavao je Morisa. Splet njegovih životnih navika kao da je rasplitala neka nevidljiva ruka.
Njihova veza postala je skrivena, tajanstvena stvar koja nije dozvoljavala nikakva prijateljstva sa strane, nikakvu zabavu. Natenane bi se obukli, doručkovali odnosno ručali u nekoj prljavoj aščinici gde bi ih služio otrcani vlasnik u košulji i papučama, A najveći deo vremena provodili su u Karmen-baru, jednom prljavom sastajalištu podvodača i prostitutki, koje je nju podsećalo na zloglasne rupe u kvartu Sebastopol. Tu bi sedeli satima i satima, pušili, pili, jedva progovarali po koju reč, posmatrajući kako podvodači igraju bilijar, očekujući da padne noć. Zatim bi se odvukli natrag u atelje - jer je ona zahtevala da idu peške i odbijala da se vozi. Po hiljaditi put, za vreme tih prvih nedelja njihove veze, on se čudio zašto trpi nju, zašto trpi taj način života koji mu je ona nametnula. Šta je to sa mnom? pitao se ljutito.
Odgovor je bio uvek isti. Želeo je nju - njenu pokvarenost,njenu pohotljivost, opojan i večito nov zanos njenog tela. Da on je zadržao, mora stalno da podnosi njeno prisustvo… Bilo bi opasno da je pusti od sebe.Ona je skitnica, lutanje ulicama leži joj u krvi. Mogla bi da sretne nekoga… Mogla bi da se više nikad ne vrati… U njoj je bilo neke tromosti, neke duhovne praznine koja ga je zaprepašćivala. Nije ničim mogao sebi da objasni razliku između njene lirske čulnosti, inventivnosti njenog tela, i tuposti njenog mozga, osim možda time što je bila rođena sa darom za blud, kao što se neki ljudi rađaju sa darom za muziku ili matematiku. Uzaludno je prebacivao sam sebi što je tako sramno popustio pred njenim zahtevima. Prvi put je otkrio u sebi crtu kukavičluka i naslutio prljavu niskost koja leži duboko skrivena u svakom čoveku. Naučio se popustljivosti upoznavši samog sebe.

Međutim, on ne bi promenio taj način života ni za šta na svetu. Ona je bila njegova. Svaki delić njenog protegljastog i gipkog tela bio je njegov. Svake noći nanovo ga je uzbuđivao dodir njenih ruku,ukus njenih bradavica, milovanje njenog šiljatog jezika - sve te stvari koje mu je ona prodavala za petnaest franaka dnevno.
Jednog martovskog jutra probudila se ranije nego obično.
“ Imaš cigaretu?”
Zagledala se kroz prozor, i ćuteći pušila neko vreme. Zatim je iskočila iz postelje i počela da se oblači. Dok je oblačila čarape, upita ga:
“ Kako se otvara štedni račun? “ Očigledno je o toj stvari razmišljala već duže vremena.
“ To je sasvim prosto. “ Prikrio je svoje iznenađenje zbog tog čudnovatog ispitivanja. “ Odeš u filijalu štedionice u ulicu Provans i kažeš blagajniku da želiš da otvoriš štedni račun. To ti je sve.”
“ To je sve? Neće da mi postavljaju razna pitanja?”
“ Ljudi ne postavljaju pitanja kada im daješ novac. Možda će te jedino upitati kako se zoveš. Da bi zabeležio u knjigu.”
“ I ništa više? “ Prešla je prstima duž noge, učvrstila podvezicu iznad kolena, i sagla se da dohvati drugu čarapu. “ Ništa drugo neće pitati?”
“ Ništa.”
“ A mogu li da izvadim svoj novac kad god mi se prohte? “ Oprezno ga je posmatrala kroz trepavice.
“ Kad god hoćeš.”
Taj iznenadni nagon za štednjom novca bila je prva porodična crta koja se javila kod nje. Da li je moguće da će se najzad smiriti? “ Mogu li da znam zašto hoćeš da otvoriš račun?”
Ona nije odmah odgovorila.“Za moju dozvolu da prodajem robu na kolicima.“ Sećanje na gladno detinjstvo odjekivalo je u njenom glasu.” Majka mi je uvek govorila da iskoristim prvu priliku koja mi se pruži i da ostavim novac na stranu za dozvolu. Kad imaš tu dozvolu, ne možeš umreti od gladi.” “ Koliko staje? “ upita on nežno.
“ Hiljadu pet stotina franaka “ reče ona, pokolebana veličinom iznosa. “ Ali važi doživotno. Kad je jednom dobiješ, ne moraš nikad više da vadiš drugu.”
“ Koliko već imaš?”
“ Skoro tri stotine.”

On pomisli da joj da razliku, ali se uzdrža. Mogla bi da ga ostavi… “ Još malo pa ćeš sakupiti “ reče joj.
Kad se vratila iz banke, bila je uzbuđena kao dete.
“ Vidi! “ vikala je mašući knjižicom. “ A onaj čovek mi nije postavljao nikakva pitanja. Samo me je pitao za ime, baš kao što si rekao.”
Tu je stajalo lepo napisano kitnjastim slovima – Mari Fransoaz Šarle. I suma.
Cena njenih noći, turobnih časova provedenih s njim…
“ Čestitam. “ reče on s usiljenim osmehom. “ Ako tako nastaviš, bićeš uskoro bogata žena.”
Otada je štedna knjižica zauzimala vidno mesto u njenom životu. Nosila ju je uza se vadila iz torbice, držala u rukama. Govorila je o njoj, a tako je posredno počela da govori i o sebi.
“ Jesi li ikada bio u ulici Muftar? “ upita jednog dana, sasvim neočekivano. “
Tamo sam se ja rodila…”
Njene jednostavne reči oživeše sav trulež sirotinjskih kvartova, svu bledu niskost te gomile ljudstva žuljevitih ruku, bačvara, radnika koji pune boce, prodavaca u prljavim kožnim keceljama i potkovanim cokulama. Opisivala je tandrkanje kolica sa vinom, ukivanje čepova u bačve, vinski mutljag na kaldrmi, smrad vrenja u kacama pomešan sa smradom trulog đubreta.
Pričala mu je o svom igranju sa drugim balavicama s kikama po vlažnim dvorištima, o noćima kada je gladovala i smrzavala se jer su njeni roditelji bili isuviše pijani da bi mislili na večeru, o šamarima koje je dobijala od majke, i batinama koje je vukla od oca i posle kojih su sledili napadi dvosmislene nežnosti. “ Prvo bi mi naredio da skinem gaćice, pa bi me išibao. A zatim, dok bih ja plakala u postelji, došao bi, poljubio me i molio da mu oprostim.”
Iznenada bi zastala usred tog prisećanja, gledajući Anrija iskosa sa pakošću sirotinje prema bogatima.
“ Ne znam zašto ti sve ovo pričam. Ti nikad nisi bio gladan, ti to ne možeš da razumeš…”
On je nije terao da nastavi, a ona bi neočekivano, posle jednog sata ili nedelju dana, opet počinjala da mu se poverava.
Bez ikakvog stida ili nekog osećanja krivice, opisivala je nespretne prolazne veze sa mladićima iz susedstva.
“ Jedne subote uveče, “ bilo mi je tada četrnaest godina “ jedan čovek me je uveo u našu kapiju, iza stepenica. Bio je bačvar u istoj radnji gde je radio i otac. Bio je pijan, ali mi je ipak platio. Jedan franak. Za taj sam novac kupila traku za haljinu.”

Posle neizbežne svađe, pobegla je od kuće da bi se pridružila sestri u kvartu Sebastopol. Tu, pod tutorstvom starije sestre, počela je da šegrtuje kao uličarka. Naivnim, duhovitim rečima opisivala je svoje oduševljenje zbog prvog šešira, prve čipke, čuđenje zbog tako lako zarađenog novca, uzbudljive večeri provedene u zloglasnim lokalima punim dima, prve valcere sa napomađenim prostacima.
“ Jednog dana srela sam Bebera. “ Oči joj postadoše sanjalačke. “ On je zaista bio lep i devojke su ludovale za njim.” A zatim, pošto joj je laž ležala u krvi, ona dodade:
“ Ali ja ga nisam ni pogledala.”

Najzad, pošto se potukla sa nekom devojkom - to je bila njena verzija - morala je da se čisti iz tog kvarta. Od tada je živela životom skitnice, lutajući po Parizu, jedući kada bi joj se pružila prilika, zavaravajući policiju, spavajući na klupama u parku, u tuđim posteljama.
“ A tada sam došla na ovaj prokleti Monmartr, i ta riđokosa svinja bi me poslala
u Sen-Lazar da se ti nisi pojavio. Ala si ga prevario one večeri.” Prvi put je u njenom glasu zazvučalo nešto kao zahvalnost.
Gledala ga je sa mešavinom podsmešljivosti i sažaljenja.” Ti si ružan i ne možeš da ideš, ali si dobar. Bio si dobar prema meni.”
Ti poslednji turobni martovski dani bili su najsrećniji od svih.
Ubrzo je štedna knjižica izgubila za nju draž novine. Još uvek je odlazila u banku da stavlja uloge na štednju, ali je uzbuđenje prošlo. Prestala je da govori o sebi. Ponovo je pogledom preletala preko njega i ne primećujući ga.Mala pukotina u njenoj ravnodušnosti opet se zatvorila.
Sa prvim znacima proleća neka se promena javi u njoj. Kao životinja koja se budi iz zimskog sna, i ona se prenu iz zimske obamrlosti. Postade ćudljiva, nemirna. Bojažljivo ju je posmatrao kako gleda kroz prozor, namrštenog čela, ili nepomično leži na kauču, otvorenih i staklastih očiju.
Dosadno joj je, reče sam sebi obuzet paničnim strahom.
Činio je sve što je mogao.
Kupio joj je skupe haljine, divan proletnji šeširić, koji je bio poslan u neukusnoj kutiji sa ružičastom trakom. Ravnodušno je otvorila kutiju, jedan trenutak zadržala šešir u ruci, zatim ga je bacila u stranu.
Počela je da se obrecuje na njega, postala je čudna, namerno mu terala inat. Ako su imali nameru da izađu, ona bi odjednom izjavila da hoće da ostane kod kuće. Pri povratku kući, kada bi čula njegovo naporno disanje, zahtevala bi da idu u neki drugi bistro – uvek udaljen. Gledala je u njegove noge, slala ga u beznačajne kupovine, grdila ga zbog njegove sporosti. “ Dođavola, zar ne možeš malo da požuriš?” On je još uvek pokušavao.

“ Da li bi volela da se odvezemo u Versaj? “ upita je jedno poslepodne, sedeći kraj nje na kauču.
“ Zašto?”
“ Dvorac je pun zanimljivih stvari. Bašte su divne. Svež vazduh bi ti prijao.” Ona ne odgovori i okrete mu leđa.
“ Možda bi volela da odemo u pozorište? Sara Bernar igra Damu s kamelijama u
Renesansu… Možda bi volela da odemo u mjuzik-hol?”
“ Neću nigde da idem s tobom. “ odgovori ona sa iznenadnom žestinom. “Misliš li da želim da me ljudi vide sa bogaljem?” On poblede i udalji se hramljući od nje.
Dosada je pooštrila njenu skrivenu svirepost. Vređala ga je da bi se zabavila, da bi joj prošlo vreme. Nejasna klasna mržnja, prastaro neprijateljstvo siromašnih prema bogatima, podsticalo ju je da ga kinji, da vidi koliko će taj bogati bogalj, koji nikada nije osetio glad ni hladnoću, moći da otrpi od nje.
Podsmevala se njegovom probiračkom ukusu, njegovoj navici da bude preterano čist. “ Cepidlako jedna! Voliš samog sebe? Ljudi koje ja poznajem ne bave se toliko umivanjem i četkanjem. Ali oni su pravi ljudi, a ne bogalji kao ti.” Znala je da će se na reč bogalj ,trgnuti, i počela je da je upotrebljava stalno, samo da bi videla bolni trzaj na njegovom licu.
Počeli su da se svađaju, i on je bio zapanjen bezumnom žestinom njene naravi. Nije ni pokušavala da dokazuje. Vikala je, pravila bestidne pokrete, dobacivala nepristojne reči. Njeni krici su mogli da se čuju po celoj kući. Vrata su se otvarala. Stanari su se skupljali na stepeništu da slušaju njene piskave bestidnosti. U svojoj portirskoj loži, gospođa Lube je plakala.
Kada bi osetila da je njegovo strpljenje dostiglo granicu Mari bi se privukla do njega, molila ga za oproštaj, mamila ga na kauč. Brzo, jednim od svojih hitrih i ljupkih pokreta, raskopčala bi bluzu, podigla suknju. Kao treperavi tučak otrovnog cveta njen jezik bi klizio po njegovim usnama.I još jednom bi stara čarolija uspela. U vlažnom mešanju njihovih dahova on bi zaboravio svoj stid i svoju odvratnost prema njoj. Dan-dva bila bi vesela, umiljata, skoro nežna.
Za vreme jednog od tih pokajničkih međučinova, zamolio ju je da mu pozira jedno popodne. Na njegovo iznenađenje, ona je to prihvatila s gotovošću.
“ Moj portret? Pravi portret?”
“ Da. A ako ti se svidi, pokloniću ti ga.”
Odjurila je gore i ostala dugo vremena u kupatilu, šminkajući se i uvijajući kosu.
Kada je sišla, imala je na sebi crnu somotsku haljinu - onu od pedeset franaka. Perjana boa bila joj je prebačena preko ramena.

U prvom trenutku hteo je da joj kaže da se presvuče, ali se uzdržao.Njegov zahtev bi mogao da izazove novu scenu. Bila je ljubazna poslednja dva dana.
Zahtevala je da se sama namesti.
“ Profil mi je najlepši.” Zauzela je mesto na podijumu za model i popravila kosu.“
I ne zaboravi da mi napraviš sasvim mala usta.”
Sva neusiljenost iščezla je iz nje. Ona, koja je bila po prirodi ljupka, pretvorila se u nespretan model.
“ Težak je to posao sedeti mirno.” reče razdraženo posle izvesnog vremena. “ Zar ne možeš da slikaš malo brže? “ Zatim, kao da joj je to odjednom palo na pamet: “
Koliko plaćaš svojim modelima?”
“ Retko kada uzimam profesionalne modele.Ali redovna cena je tri franka za jedno prepodne, pet franaka za ceo dan.”
“ Onda moraš i meni da platiš “ dobaci ona preko ramena. “Tražio si da ti poziram, zar ne? Ja te nisam molila da me slikaš.Sam si kazao da hoćeš da me slikaš, i zato moraš da mi platiš iston kao nekom modelu.”
Od svih njenih osobina najviše se gnušao te bludničke navike da odredi cenu za sve što radi, zato što mu je time oduzimala zadovoljstvo da joj daje novac spontano.
Patu je imao pravo - ona je stvarno bila trula jabuka…
“ Kazao sam da ću ti pokloniti sliku, zar to nije dosta? “ upita on umorno. “ A šta je bilo s novcem koji ti dajem svakog dana?”
Ona se okrete sevajući očima. “ To mi daješ zato što ostajem s tobom. I, dopusti da ti kažem, ne bi našao mnogo devojaka koje bi ostajale s tobom ceo dan za pet franaka. Ako moram još i da radim, onda to moraš da platiš posebno. Tri franka.”
“ Model pozira četiri sata da bi zaslužio toliko. Ti nisi pozirala ni jedan sat.”
Ona skoči sa podijuma. “ Ako nećeš da mi platiš, onda neću da ti poziram!” Besno je prošla kroz sobu, potražila u torbici cigaretu,i vratila se da pogleda sliku. “ Ne liči na mene. Ja sam lepša od toga. Znala sam da ne umeš da slikaš. Onaj čovek što je slikao tanjire za supu, taj je bio pravi…”
“ Oh, napolje! “ prasnu on. “ Ostavi me na miru! Vrati se njemu, idi kud hoćeš. Ne tiče me se!”
“ A gde su moja tri franka? Sada nećeš da ti poziram da ne bi morao da mi platiš.
Dužan si mi taj novac.”
Iz iskustva je znao da ne vredi ni da pokušava da se raspravlja s njom. Uzeo je tri mala srebrna novčića, bacio ih prema njoj. Ona ih je uhvatila u letu, spustila u nedra i krenula ka vratima.
“ Kuda ćeš? “ viknu on za njom.

“ Šta te se tiče? Kazao si mi da odem, zar ne? E pa, odlazim.Dosta mi je ovog mesta, dosta mi je tebe. Ako želiš društvo, bolje kupi sebi novo lice i par novih nogu.”
Vrata se zalupiše.
Posle jednog sata vratila se skrušena, osmehujući se.

“ Oprosti mi, chéri. “ Skupila se kraj njegovih nogu, pritisla obraz uz njegovo koleno. “ Neću da se svađam s tobom. Stalni boravak u ovoj sobi ide mi na nerve.” Htede da je podseti koliko ju je puta terao da izađe s njim, ali oćuta. Šta bi sve to vredelo?
“ Vidiš, nikada nisam ostala tako dugo na jednom mestu. Kad bih samo mogla…” “ Mogla šta? “ Tužno je milovao njenu plavu kosu.
“ Kad bi samo mogla da izađem ponekad. Kad bi mi dozvolio da obiđem sestru.
Ne bih više bila nervozna. I bila bih dobra prema tebi, zaista dobra…”
Lagala je, naravno, ali šta je to marilo? Htela je malo da se šepuri po krčmama Sebastopola, da ponizi svoje bivše rivalke, da se pohvali štednom knjižicom, da se zluradim podsmehom priča o bogatom mishé-u koji luduje za njom. Izmicala mu je pomalo… Znao je da do toga mora doći jednog dana, ali je trenutno bio tako umoran da mu je bilo svejedno. Nije više mogao da izdrži te stalne prepirke. Imaće još uvek njene noći…
“ Nije baš naročito zabavno živeti sa bogaljem. je li? “ reče on, gledajući je pogledom potamnelim od bola. “ Razumem. Idi i obiđi sestru ako baš želiš.” “ Ona skoči na noge, odjuri gore da stavi šešir koji joj je on kupio. Nikada ga nije nosila radi mene, pomisli on žalosno kada je sišla, ali ga je stavila radi svojih sebastopolskih prijatelja…
“ Vratiću se rano,i videćeš, biću nežna prema tebi.”povika ona s vrata. “ Stvarno nežna.”
On ne odgovori.
Niz stepenice, njeni koraci su odzvanjali kao radosno lepršanje krilima.
Sada se budila još pre podneva, oblačila se na brzinu, tražila od njega svoj novac, i odlazila. Vraćala se uveče, zajapurenih obraza, očiju sjajnih od preživljenih uzbuđenja. Dok se svlačila, sipala je bujicu providnih laži o časovima koje je provela pored sestrine postelje. Pošto nije bila pametna, zaplela bi se u svoje priče, omakla bi joj se po koja izdajnička reč o igranju, o raskalašnim skupovima po sebastopolskim krčmama, o posećivanju mesnih vašara i vožnjama na vrtešci.

Iz njenog zbrkanog pripovedanja mogao je da zaključi da se divno zabavljala, obnavljajući stara poznanstva, lunjajući sa sestrom, rasipajući novac koji joj je on davao. Rekao bi dve-tri reči, postavio nekoliko pitanja, i pretvarao se da joj veruje. Odjednom je počelo da mu ostaje mnogo slobodnog vremena. Čudno se osećao što je opet sam u ateljeu, što ne vidi njenu opruženu priliku na kauču, što ne čuje njeno poznato Imaš cigaretu? Možda je ovako bilo bolje. Više se nisu svađali, a ona je još uvek dolazila uveče. Još je imao njene noći. Možda će je na taj način zadržati duže…
Pokušao je da radi, i otkrio da je izgubio volju i naviku za radom. Nekoliko probnih skica za plakat Mulen Ruž-a svelo se na nesigurne, bezvoljne poteze olovkom.
Tumarao je po ateljeu, dremao.
Jedno popodne začuo je stidljivo kucanje na vratima. Bio je to Baltazar Patu, u pratnji svoje ćerke.
Ispostavilo se da je mala Eulalija u stvari jedna grozna devojka dugačkog nosa, maljave gornje usne, sa retkim crnim šiškama.Anrijevo srce zadrhta od sažaljenja prema onom mladom tamničaru koji nije ni sanjao šta ga čeka i koji će se oženiti tim strašnim primerkom žene.
“ Došli smo zbog portreta. “ Patu je nervozno vrteo svoj šešir. “ To jest, ako vi nemate ništa protiv, gospodine Tuluz.”
Na tri uzastopna sedenja Eulalija je pozirala, ukočena i ćutljiva, gušeći se stoički u svom prslučetu boje vina i krutom okovratniku*.
*U katalogu Žoajan zapisano je da se čuvena slika „Ćerka policajca nalazi u kolekciji Bernhajm.- Prim. pisca.
Portret je detektiva uzbudio do suza.
“ Nikada neću moći dovoljno da vam zahvalim, gospodine Tuluz. Obesiću ga iznad kamina, i on će me podsećati na moju malu devojčicu kada bude otišla od mene.”
Pričao je Anriju o venčanju, koje je trebalo da se obavi u julu,i pozvao ga da dođe posle podne na prijem s igrankom, A kakvo će to biti venčanje!
“ Doći će gospodin prefekt policije, “ Patu se zamalo ne prekrsti izgovarajući to uzvišeno ime,” a biće među zvanicama i nekoliko inspektora javne bezbednosti i šefova odeljenja.”
Anri prihvati poziv, uspešno se pretvarajući da je očaran.
Pri polasku, Patu se obazre unaokolo, nekoliko puta znalački dunu kroz nos i reče tihim glasom:
“ Puder. Ona je još uvek ovde, a?” Anri klimnu glavom.

“ Žao mi je što niste poslušali moj savet, gospodine Tuluz. “ Patu je zamišljeno sukao brk. “ Ta devojka nije dobra, ali ja vas razumem. Ponekad vam se tako neka žena podvuče pod kožu, i tada ste bespomoćni. Polovina ljudi po zatvorima dospela
je tamo zbog neke žene. Strašno je biti zaljubljen u pokvarenu ženu.” Ćutao je nekoliko trenutaka, zatim je slegnuo ramenima.
“ Uostalom, to je vaša stvar. Sve dok ne počne da radi u mom kvartu, ostaviću je na miru. Ali, zapamtite, na jednu vašu reč ja ću je smestiti u Sen-Lazar.” Pošto je završio Eulalijin portret, Anri je najveći deo vremena provodio van ateljea. Otišao je u dugo odlaganu posetu majci, koja nije uspela da sakrije patnju u očima.
“ Molim te, Anri, molim te budi oprezan “ prošaputala je kad je odlazio.
Ručao je sa Morisom, koji je primetio njegovu nervozu.
“ Šta se desilo? Imaš li kakve neprijatnosti? Šta ti je? Bole li te noge? Brineš li zbog nečega? Neka žena?”
Anri se zaklinjao da se nikada u životu nije bolje osećao,i pripisivao je svoj nemir preteranom radu.
“ Uskoro će doći leto pa ću možda napustiti Pariz. Verovatno ću iznajmiti neku malu vilu negde na selu. U Dijepu, ili Truvilu, ili Arkašonu.”
Ponovo je počeo da odlazi u kafane, gde su njegovi prijatelji još uvek bili zauzeti uobičajenim optužbama protiv trgovaca i kritičara, žudno čekajući da ugase žeđ, koju su morali da suzbijaju za vreme njegovog odsustva.
Ubijao je vreme što je bolje mogao, i uvideo kako je teško ubiti ga. Postao je besposličar koji je dosađivao prijateljima svraćao na nekoliko trenutaka, a ostajao celo poslepodne. Satima je posmatrao kako Sera mala po platnu šarene tačkice sa kaluđerskom strpljivošću. Jedno popodne proveo je sa Gozijem koji je bio pretrpan ilustracijama za kataloge, drugo sa Anketenom, koji je radio četiri Vaznesenja odjednom. Pronašao je Debutenov atelje i zatekao starog gravera uvijenog u prljav penjoar, neumivenog, poluslepog, nagnutog nad rastvor azotne kiseline.
Lutao je kroz Luvr, studirao Lipija i Polajuoloa, posećivao dnevne pozorišne predstave i dremao u svojoj loži, hranio je kikirikijem slonove u Botaničkoj bašti i posmatrao lakrdije majmuna u kavezima. Provodio je duge časove u radnji čičaTangija, preturajući po njegovim mapama sa japanskim crtežima, poručujući tube boja koje mu nisu bile potrebne. Sa zahvalnošću je prihvatio poziv gospođe Tangi da dođe na večeru.
“ Pred kraj meseca, “ reče ona “ kada večeri postanu toplije.” Tangi je pokazao dvorište iza radnje.

“ Večeraćemo u bašti. Baš kao da smo na selu.”
Posetio je Diloove, i tamo čuo da je na Sezara Franka naleteo autobus.
“ Znala sam da će se to desiti! “ jadikovala je Klementina. “ Znala sam! On je bio isuviše rasejan. Umesto da pazi na saobraćaj, mislio je na svoju muziku, kao obično…”
Otišao je ponovo čak i u Mulen Ruž, gde je Zidler došao da sedne za njegov sto i preklinjao ga da počne da radi plakat.
“ Gospodine Tuluz,kada ćete izraditi taj plakat? Pogledajte,pola stolova je prazno.”
I tako se to nastavljalo.
Vozio se fijakerima, pio konjak, razgovarao, čak se i smejao, ali je sve to radio u nekoj vrsti transa, kao da posmatra stranog čoveka koji sve to radi. Otkrio je da može da raspravlja o slikanju, da se smeje ogovaranjima iz ateljea, dok u isto vreme razmišlja šta li u tom trenutku radi Mari… To je njegovom životu davalo neki zamagljen, nestvaran izgled, koji je iščezavao samo kada bi se ona vratila i kada bi je držao u svom zagrljaju.
Jedne večeri došla je kipteći od uzbuđenja. Njena sestra, izjavi ona, najzad je ozdravila od svoje čudne bolesti.
“ I znaš šta smo radile? “ reče ona sa izveštačenom spontanošću ljudi koji izgovaraju laž. “ Otišle smo zajedno u jedan bistro. Kako su samo svi bili srećni što je opet vide! Neki prijatelji su došli za naš sto, pa smo popili nekoliko čašica. Počela sam da im pričam o tvom lepom ateljeu, o kadi, tvojim lepim slikama. Nisu hteli da mi veruju, te sam im rekla da dođu i da se uvere svojim očima. Doći će sutra uveče, i napravićemo malu sedeljku…”
“ Nećemo napraviti nikakvu sedeljku. Ne želim da tvoji prijatelji dođu ovamo. Ne želim da se upoznajem s njima.”
Naglo se otrgla od njega. “ Misliš da si isuviše fini za moje prijatelje! Dozvoli da ti kažem…”
“ Nisam to kazao. “ Umorno je odmahnuo glavom. “ Kazao sam samo da ne želim da se upoznajem s njima, i ništa drugo.”
“ Čak ni sa mojom sestrom?”
“ Ne, čak ni sa tvojom sestrom.”
Video je iskrice ljutine u njenim očima boje lešnika, i znao je da je primirje pri kraju. Naplatiće mu se ona za to.
Nešto u njegovom glasu opomenulo ju je da ne navaljuje.
“ Kako ti kažeš. Mislila sam da bi ti to želeo. Ežen - to je Rozin chouchou* - hteo je da ponese harmoniku, pa smo mogli da igramo. Ali, ako ti nećeš…”

*(Franc.) Ljubimac
Sedeljka nije održana, ali je ona počela da dolazi sve docnije. Stizala je jetka i natmurena, donoseći sa sobom miris bistroa i odjek harmonike iz krčmi gde je provodila popodneva. Kad bi je upitao gde je bila, postajala bi prkosna. “ Ne tiče te se gde sam bila. Kad ne želiš da moji prijatelji dođu ovamo, ne moram da ti pričam gde sam bila.”
Ako bi izbegavao da joj postavlja pitanja, izazivala bi ga raznim izmišljotinama, sračunatim na to da probude njegovu ljubomoru.
“ Kada sam se vraćala, pratio me je neki gospodin. Zaista elegantan. Namignuo mi je. Baš sam želela da pođem s njim.” Ili bi govorila o njegovim nogama.
“ Kako si ih slomio?”

“ Kazao sam ti već. Okliznuo sam se na podu.”
“ Sigurno nešto nije bilo u redu s tobom. Dečaci stalno padaju, ali ne lome noge.
Jesi li išao na štakama?”
“ Jesam. Neko vreme.”
“ Šta je radila tvoja majka kada si…”
“ Prokleta bila, umukni! Umukni i vuci se napolje!”
“ Eto, opet psuješ i vičeš. S tobom je teško složiti se. Samo sam govorila o tvojim nogama.”
“ E pa, prestani da govoriš o njima.”
Neumorno mu je dosađivala ili ga nagovarala da dozvoli njenoj sestri i prijateljima da dođu u atelje. To je bila jedina stvar u kojoj on nije hteo da popusti, i zato je to postalo bolna tačka među njima.
Počela je da preti kako će ga ostaviti.
“ Videćeš, jednog dana više se neću vratiti. Čekaćeš me, ali se ja neću vratiti. Šta
ćeš onda da radiš? Vidiš, pobledeo si kao krpa. To ti se ne sviđa, a?” Počela je da traži sve više novca.
“ Deset franaka nije dosta.Sada hoću dvadeset.” Posle nedelju dana bilo je trideset. Zatim pedeset.
To što ga je tako stalno saletala zbog novca,uverilo ga je da se ponovo viđa sa Beberom.
Sada su se mukama iščekivanja pridružile i muke ljubomore. Zašto ga je tako bolelo što mora da deli ono što nikada, nije ni bilo njegovo? Zar ona nije opšta

svojina, prostitutka? Zar je važno da li ima ljubavnika, ili nema? Pokušavao je da samog sebe urazumi, ali je uvideo da ne može.
Najzad su mu nervi popustili. Dobijao je napade zapenušenog, bespomoćnog besa. Izdirao se i on na nju, odgovarajući uvredom na uvredu.
Njihove večeri pretvorile su se u pijane svađe, a njihove noći u sumorno orgijanje, kroz koje su davali oduške svojoj uzajamnoj ogorčenosti - u slepo traženje rukama i jezikom, sladostrasno gušanje koje je mrcvarilo njihova tela i dovodilo do kratkotrajnog, uništavajućeg sjedinjavanja, iz koga bi izronili zadihani, iscrpljeni - i neprijateljski raspoloženi kao i ranije.
Kad Mari nije bila s njim, obuzimala ga je neka tegobna obamrlost, koja je i najmanji pokret pretvarala u strašan napor. Uspevao je nekako da se u toku dana okupa, obuče, ruča, ali je prestao da odlazi u kafane, nije se više viđao sa prijateljima, Njegovi istrošeni živci nisu više mogli da podnesu uličnu vrevu, brbljanje o kritičarima i trgovcima, graju po pivnicama. Ostajao je u ateljeu, izvaljen na kauču, s rukama pod glavom i bocom konjaka pored sebe, mrcvario se misleći na Mari, voleo je i mrzeo, kovao fantastične planove da je se oslobodi. Posle izvesnog vremena – i mnogih čaša konjaka - njegov um bi izgubio bistrinu. Mariina slika plovila bi, talasajući se ispred njegovih očiju. Bol bi uminuo. Ponekad bi zaspao.
Tako ga je jednog popodneva zatekao Moris.
“ Premoren od posla, a? Znao sam odmah da ne govoriš istinu. Nije nimalo ličilo na tebe. Uvek si mogao da radiš više od svih koje sam poznavao. Sećaš li se
Fontana? Pogledaj se!”
“ Ostavi me na miru. Zašto nisi u kancelariji? Nije nedelja. Zašto nisi na poslu? Mislio sam da ne mogu bez tebe u uredništvu.” “ Sarkazam ti neće pomoći, mon vieux*!
* (Franc.) moj stari
Moris se mirno spusti u pletenu naslonjaču, baci šešir na sto i zapali cigaretu. “ Uzeo sam popodnevno odsustvo. Bio sam se zabrinuo za tebe. I neću otići dok mi ne kažeš šta je to s tobom.”
“ Jesi li išao do gospodina Busoa? “Kad Moris odgovori potvrdno, on nastavi:
“Kako je on?”
“ Sasvim dobro. Imao si pravo, on se brine za Tea. Posao u galeriji ide sve slabije. On shvata da je Teu potreban odmor, ali nema sredstava da mu uzme pomoćnika. I tako je zapisao moje ime i rekao da će me potražiti ako nešto iskrsne - kao i obično. Ali,nisam došao ovamo da govorim o sebi. Došao sam da vidim šta to nije u redu s tobom, i neću otići dogod mi ne kažeš.”
“ Zašto ne gledaš svoja posla?”

“ Neću.”
“ Idi dođavola i ostavi me na miru!”
“ Kazao sam ti da neću. Ti jesi u neprilici, i možeš da me šalješ dođavola koliko god hoćeš. Neću ni da se mrdnem dok mi ne kažeš šta je to s tobom. “ On se naže, glas mu postade zapovednički. “ Moraš, Anri, moraš da mi kažeš. Ma šta to bilo, ne možeš ga držati tako zatvoreno u sebi. A kome ćeš se poveriti ako ne meni? Mi smo pobratimi, sećaš li se?”
“ U redu! Šta bi hteo da znaš? Sreo sam jednu devojku. Zove se Mari. Ona je obična protuva… glupa, prosta, lažljiva varalica I protuva. I, “ on udahnu dug dim i ispusti ga kroz napućena usta “ i, ja ne mogu da živim bez nje. To je sve. Eto, sada znaš. Zadovoljan?”
“ Jesi li zaljubljen u nju?”
“ Zaljubljen? Ha! “ Reč se završi sleganjem ramena i isprekidanim sumornim smehom. “ Ko je govorio o ljubavi? Nisam kazao volim je, kazao sam ne mogu da živim bez nje. Jedan od razloga što je ovakva vrsta razgovora samo obično gubljenje vremena jeste i to što reč ljubav ima sto različitih značenja, i čovek nikad nije načisto o kome od njih govori. Volimo Boga, a volimo i palačinke, volimo majku, a volimo i svog psa, volimo Rembranta, a volimo i toplo kupanje. Ne, ja ne volim Mari, ako je to ono što te brine. Ne osećam želju da je držim za ruku na mesečini ili da joj pišem sonete. Ali volim njena usta, njene bradavice, način na koji se ona ljubi. A mrzim je - mrzim je kao što nikada nikog nisam mrzeo. Od trenutka kada sam je sreo, sve što je rekla, sve što je učinila dovodilo me je do besa. Njene prve primedbe…”
Na svoje iznenađenje,govoreći ovako o njoj osetio je neko čudno olakšanje, bezmalo likovanje. Opisao je njihov susret u noći, epizodu sa Patuom, način na koji je rekla Gospode, što ste ružni! Ispod fenjera, njenu glupavost, njeno prostaštvo, njenu pohlepu - i opojnost njene puti.
“ Nemoj me pitati kako čovek može da mrzi jednu ženu i da je želi u isto vreme. Ne znam. Ali jedno znam: mržnja je verovatno najjače od svih sredstava koja pojačavaju polni prohtev, a obljuba izvršena u žaru jarosti možda najuzbudljivija od svih.”
Za trenutak se zagleda u tavanicu.
“ Jedina nezgoda u toj vrsti ljubavi je ta što ona ne gasi žudnju, ne donosi čoveku ni spokoj ni olakšanje, ništa ne rešava, i…” On sede, povuče dim, lagano usu sebi čašicu konjaka.
“ …i polako te tera u ludilo.”
Moris ga posmatraše kako ispija konjak i sačeka da spusti praznu čašu na dasku od prozora.

“ Zbog čega je ona tako neodoljiva? “ upita on, sa zbunjenim pogledom svojih poštenih plavih očiju.
Umoran i malo podsmešljiv osmeh zaigra oko Anrijevih usana.
“ Znao sam da ćeš to pitati. I ja sam postavljao sebi to pitanje hiljadu puta, ali još uvek nisam našao odgovor.Vidiš, Morise,čim počneš da zadireš u seks, smesta gubiš tle pod nogama. Ne znaš gde si, ništa ne vidiš jasno, i ne sviđa ti se ono što si ugledao.Smatraš sebe za potpuno normalnog, najrazumnijeg čoveka na svetu, a odjednom otkriješ da bez nekog naročitog razloga možeš da postaneš sadista, napasnik, homoseksualac ili ma koji od onih manijaka koji posećuju maisons de spécialités*. Seks liči na one ogromne okeanske dubine gde uvek vlada noć i u kojima se kreću razna čudovišta.Zašto je Mari neodoljiva za mene? Mogu samo da ti ponovim - ne znam. Ona nije neodoljiva ni za koga drugog. Spavala je sa raznim ljudima od svoje četrnaeste godine, i niko nije nikada učinio neku glupost zbog nje.”
On se neveselo nasmeja. “ Osim mene.”
*(franc.) kuće specijaliteta
Zatim se podiže na laktove i netremice zagleda u prijatelja svojim smeđim očima, koje su izgledale ogromne iza svojih stakala.
“ Ona luduje za nekim prostakom, podvodačem, i ne može čak ni njega da navede da se zaljubi u nju! Pa zašto je onda neodoljiva za mene? Ne znam. Prvo sam mislio da je to možda zbog njenih ljupkih pokreta - ona ima neku urođenu plastičnu ljupkost u držanju koja me uzbuđuje. Kada živiš s njom, to je kao da živiš sa nekom Tanagra figurom. Ali, naravno, stvar nije u tome. Zatim sam mislio da je to možda zbog njene poročnosti, zbog izopačenosti sa kojom se podaje. Ona je otelovljeni seks, otelovljena ženstvenost. U njoj postoji neka vrsta poetične bestidnosti, neka ljigava privlačnost.”
On iznenada zastade. “ Ima li ovo što ja govorim nekog smisla? Možeš li ti uopšte da me razumeš? A možda je to zbog njene ravnodušnosti. Onog načina na koji me gleda kao da me ne vidi i koji me dovodi do besnila. Ne očekujem od tebe da me razumeš jer ti nisi bogalj i nijedna te devojka nikada nije tako gledala. Ali, veruj mi, Morise, ako ima ičega dubljeg, složenijeg nego što je seks, to je ponos - ne društveni ponos, nego tvoj lični ponos, ponos ljudskog bića, Ona me gleda kao što bi ti gledao crva ili krastavu žabu, kao da sam ja neki smešan bradati stvor preobučen u čoveka. Postoji jedna vrsta podrugljive, uvredljive ravnodušnosti koja te može dovesti do ludila brže nego ma šta drugo. Jednom sam čitao izveštaj o prvom penjanju na Materhorn. Sedam puta je onaj čovek pokušavao da se popne na to strašno brdo, kako ga zovu Švajcarci. Kad je najzad uspeo, ljudi su ga upitali šta ga je nateralo da se vraća tamo iz godine u godinu, da stavlja svoj život na kocku hiljadu puta. A znaš li šta je on odgovorio? Zato što mi se ta kurvinska planina smejala. Eto, isto se tako ja osećam u odnosu na Mari. Prosto se razjarim kad vidim kako mogu da je imam, ali ne mogu da je nateram da nešto oseća za mene. Ona je postala za mene napast, fiksideja, oličenje ravnodušnosti, samilosnog prezrenja koje sam osetio kod bezbroj drugih žena.”

Sumrak se uvukao u sobu. U ogromnom prozoru nebo je počelo da dobija purpurnu boju.

“ A sada? “ upita mirno Moris.
“ Sada? Sada smo kao dva rvača zapletena u istu mrežu.Pozleđujemo se uzajamno što više možemo. Ona hoće da dovede ovamo svoje prijatelje i da im pokaže fenomen - bogatog kepeca koji joj daje pedeset franaka dnevno. Preti da će me ostaviti, ponižava me i muči na hiljadu načina. A sve što ja mogu to je da je mrzim i da je uzimam. Jer, između ostalog, obljuba je najveće poniženje koje se može naneti ženi i, kao takvo, pruža čoveku divnu mogućnost da se osveti i prezre.” Ćutali su nekoliko trenutaka. Kao ljaga, pomrčina je prekrivala sobu.
“ Šta ćeš da radiš?”
Anri sleže ramenima. “ Ne znam, možda će se stvari nekako urediti same po sebi. Ona će me po svoj prilici ostaviti jednog dana, i to će biti kraj. Ili ću ja, možda,
na svoje iznenađenje, prikupiti toliko odvažnosti da je izbacim napolje… Ili ću je se možda zasitit… Ne znam… Prosto ne znam…”
14
“ To je moj novac! Ja sam ga zaslužila, zar nisam? Mogu da radim s njim šta hoću, zar ne? “Dobacivala mu je te reči, dok su joj oči bile dva blistava zareza. “ Naravno da sam mu ga dala. Ja ga volim, pa šta! Luda sam za njim. I da znaš da mu se vraćam
i da nikada više ne želim da vidim to tvoje ružno lice.” Na stepenicama je počela da peva.
Toga dana bio je nabasao na štednu knjižicu koja je stajala na polici u kupatilu, i video da je izuzela svu svoju ušteđevinu.Nesavladljiva ljubomora ga je obuzela. Uz bujicu psovki naredio joj je da se čisti, podigao štap na nju, i verovatno bi je i udario da se nije brzo sklonila u stranu.
To je bilo pre dve nedelje. Sada je njegova ljutnja splasnula,namesto nje došla je patnja. Svaki sat donosio je novu mučnu čežnju. Oh, u početku je pokušavao da čestita sebi na odvažnosti, da uverava sebe kako je srećan što je se otarasio. Ali, nije pomoglo. Glad tela ne možeš utoliti samohvalama. Sećanje na njene male grudi, na njena podašna bedra, pretvorilo je njegove noći u pakao.
Pretražio je lavirint sebastopolskih ulica u potrazi za njom, zavirivao u mračne bistroe. Provodio je večeri kod kuće, pijući, iščekujući, drhteći na svaki šum koraka. Sada je znao da se ona nikada više neće vratiti.

Tog jutra-bio je dvadeset sedmi maj - sedeo je Anri na ivici svog kauča posmatrajući mali ćilim sunčane svetlosti na podu,kad začu napolju šum koraka. Još jednom, njegova besmislena nada uskrsnu.
Ne, to nije Mari. Ovo su muški koraci - teški, potmuli i umorni.
On brzo ustade, othrama do svojih nogara, poče da trpa boje na paletu.
Neko zakuca na vrata.
“ Napred!
Kad su se vrata otvorila, njegov glas pređe u radostan usklik.
“ VINSENTE!
On ispusti torbu koju je držao u ruci, ščepa svoj štap. “ Kad si stigao? Koliko ostaješ? Hodi, sedi ovde na kauč da te vidim. Kako se osećaš?”
Dok je govorio, njegove oči su munjevitom brzinom prenosile utiske mozgu. Da, to je Vensent, ali drukčiji Vinsent… Miran, zaplašen, sa tupim, progonjenim očima… Bez mape, bez čuturice sa rumom, bez svojih širokih pokreta… Jedan ispravan, pristojan Vinsent, samouverenog izgleda, u novom gotovom odelu koje mu je bilo isuviše tesno, i sa filcanim šeširom koji je bio isuviše širok.
“ Dobro mi je “ reče Vinsent bezbojnim glasom. On sede. “ Milo mi je što te opet vidim, Anri. Stigao sam juče i proveo ceo dan sa Teom i Johanom. Znaš li da su svom sinčiću nadenuli moje ime?”
Prvi put se osmehnu, skeptičnim, zanesenim osmehom koji je ozario njegovo mršavo uznemireno lice.
“ Da li bi to ikada pomislio? Nazvali su ga Vinsent - po meni! A što je to divna beba! Crvenokosa kao ja.”
Još uvek smešeći se, napunio je lulu i bacio pogled kroz prozor “ Prijatno je na suncu, zar ne? “ Glas mu je zvučao udaljeno, kao da je tek ozdravio od neke duge bolesti. “ U Arlu je ponekad isuviše vrućina. Čini mi se da me je to sunce oteralo u ludilo.”
“ Najzad ti se pružila prilika da upotrebiš žutu boju do mile volje, zar ne? “ reče Anri brz. “ Sećaš li se kako si hteo da upotrebljavaš žuto zato što je to božja boja, a ja sam ti rekao da Kormon više voli vandajk?”
Prvobitne nelagodnosti je nestajalo. Stara prisnost se vraćala. Smešili su se jedan na drugog.
“ Milo mi je što si se vratio, Vinsente. Mnogo sam mislio na tebe. Monmartr više nije bio onaj stari otkada si ti otišao… Sećaš li se Kormona? Sećaš li se sternokleido-mastoida i romboeidus majora?”
“ Da. Bolje bi bilo da sam zimus dolazio u atelje, umesto što sam onako slikao kod kuće ili po ulicama. Moje znanje anatomije je još uvek bedno.”

“ Dođavola s anatomijom! Sada počinješ da živiš. Najzad si stvarno našao sebe.” “ Da, verovatno sam se našao. “ Vinsent se zagleda u svoje koščate ruke. “ A to me zamalo nije ubilo. Ali možda je sve to bilo potrebno - sve, pa čak i ludnica… Anri, ne možeš ni da zamisliš šta to znači biti zatvoren u ludnici!” “ Ne govori o tome. Pokušaj da zaboraviš. Sada ti je dobro.”
“ Ali ja hoću da govorim o tome. “ blago se usprotivi Vinsent. “ Možda ću onda prestati da mislim na to. Nije mi tako teško padala izolovanost, koliko neposredna blizina ludaka. Neki od njih budili su se noću uz strahovite krike, i mogao si da ih čuješ još dugo pošto su ih čuvari odvukli. Ponekad mi se činilo da i ja ludim…” U njemu kao da se podigla neka brana koja je zadržavala govor.Sipajući bujicu reči, pričao je Anriju o svom životu u Arlu, o časovima provedenim na poljima, pod suncem koje je pržilo, dok je on slikao sa besom koji je prelazio u neku vrstu ludila, kako se prašnjavim seoskim drumovima posrćući vraćao u grad, pri zalasku sunca, sa nogarima na leđima i još mokrim platnom u ruci. Zatim, Gogenov dugo očekivani dolazak, srećno drugovanje prvih dana, njihov zajednički put u Avinjon, zatim povratak u Arl, prve čarke, raspravljanja koja bi se izmetnula u svađe, izmirenja, uz apsint, u Kafe de la Gar, večeri u javnoj kući i nespretno sažaljenje bludnica. I najzad - rascep: čaša apsinta bačena Gogenu u lice, tuča, ubilački bes. Cimbala koja su mu treštala u glavi. Mozak koji je počeo da mu se vrti u lobanji… Kratkotrajno ludilo, u kome su mu se zidovi tresli pred očima, a pod ljuljao pod nogama. Brijač, odsecanje svog uha, mučan odlazak u javnu kuću, noću, sa jezivim poklonom od mesa zamotanim u novine. Zatim povratak u hotel, dok mu je krv još uvek curila niz vrat. Treštanje cimbala u njegovoj glavi sve glasnije, glasnije, glasnije… I, najzad, epileptičan napad. Klonuli pad na postelju. Cimbala koja polako iščezavaju u daljink… A onda tišina, mrak - mir…
“ Ostalo i sam znaš. Teo je dojurio iz Pariza i uredio da me odvedu u ludnicu u Sen Remi, jer bi me inače zatvorili u državnu bolnicu ili prebacili brodom natrag u
Holandiju. Kaluđerice su bile vrlo ljubazne. Dozvoljavale su mi da slikam u dvorištu.
Dolazile su da posmatraju i prigušeno se kikotale između sebe. Ali bez ikakve zlobe.
I tako su prolazili meseci. U ludnici čovek izgubi pojam o vremenu. A sada, evo me!
Osećam se kao da sam se baš probudio iz nekog sna, i da nikada nisam ni napuštao Monmartr.”
Anri mu nežno spusti ruku na mišicu. “ To i jeste bio san, Vinsente, ružan san. Ali sada ti je dobro. Sada si na pragu novog života.”
Vinsent se osmehnu svojim sporim, sumornim osmehom. “ Jesam, možda…”
Jedan časak je ćutao.
“ A ovde? “ upita zatim. “ Čega ima novog na Monmartru? Šta si ti radio?” “ Ja? “ Anri sleže ramenima. “ Meni se nikada ništa ne događa. Provodim vreme kako najbolje znam i umem. Slikam. Izradio sam nekoliko crteža za časopise,

nekoliko naslovnih strana za pesme. Obećao sam čak i da ću izraditi jedan plakat.
Ostaješ li neko vreme u Parizu?”
Vinsent odmahnu glavom. “ Sutra odlazim u Over. Teov stan je ionako prepun…” “ Zašto ne ostaneš kod mene? Mogli bismo da radimo zajedno, kao što smo nekada radili. Ja sam sasvim sam - sada…”
Vinsent stavi svoju ruku na Anrijevu. “ Hvala ti što me pozivaš, ali - bolje je da idem. Pariz mi ne prija.” On ustade sa kauča i priđe zidu.
“ Smem li da pogledam tvoje slike?Nisam video nikakve nove slike već mesecima.”
“ Naravno. Razgledaj sve što god hoćeš dok ja odem gore da se umijem. A onda ćemo zajedno na ručak. Kako bi bilo da odemo do Agostine?”
Njihove oči se sretoše.Nekoliko trenutaka su se ćutke gledali, osmehujući se, misleći na prošlost. Prošlost tako blisku, a ipak tako daleku, tako strašno daleku… Agostina žurno izađe iz kuhinje, u pratnji svoja dva vučjaka.
“ Vinćente! Carissimo* Vinćente!
* (ital.) najdraži
Zagrlila je Vinsenta, milovala ga i ljubila u obraze. Kad ga je najzad pustila, lice joj je bilo obliveno suzama.
“ Tako sam srećna! “ jecala je, tražeći maramicu po nedrima. “ Mislila sam da vas nikada više neću videti! Govorila sam sama sebi: Vinćente, taj se nikada više neće vratiti! A ni vas, gospodine Tuluz, ni vas nisam videla dugo vremena. I došli ste baš sad kad su svi otišli a past ' asciutta* se ohladila…
*(ital.)makarone u sosu