Pjer La Mir

First topic message reminder :



PJER LA MIR rođen je 1909. godine u Nici, u Francuskoj. U rodnoj zemlji je kao pisac postigao značajan uspeh, ali je 1941. njegovu karijeru prekinuo rat. Otišao je u Sjedinjene Države kao novinar i tamo ostao. Osim pisanja, bavio se slikanjem i komponovanjem. Roman Mulen ruž doneo mu je svetsku slavu, a poznat je i po romansiranim biografijama Leonarda da Vinčija (Život Mona Lize), Kloda Debisija (Mesečina) i Feliksa Mendelsona (Iznad želje).

“ Nadam se da će noćas spavati.”
Stari lekar pipao je Anrijev puls, gledajući groficu.
“ Sada, ovako paralizovan, on se više ne muči mnogo. To je dobro.” On polako spusti na pokrivač beživotnu ruku i udalji se od postelje.
“ Želeo bih da odete u svoju sobu, gospođo grofice. Vama je potreban san, a biće vam potrebna i snaga.”
Na vratima se okrenu da se pokloni, i pročita pitanje u njenim očima. “ Teško je to kazati, “ promrmlja on, slegnuvši bespomoćno ramenima. “ Dva dana, možda tri. Možda manje. Mlad je. U trideset i sedmoj godini telo je spremno
za borbu. Ipak, noćas će mu biti dobro. Doći ću sutra ujutru.” Gledao ju je pogledom još uvek punim ljubaznosti.
“ Pokušajte da spavate. “ nagovarao ju je sa saučešćem.
Dole ga je čekao Žozef.
“ Kako mu je večeras, monsieur le docteur? “ upita on pomažući lekaru da navuče kišni ogrtač.
“ Skoro isto. Ne znam kako je preživeo onaj napad. Ali, bojim se da neće dugo izdržati. Ima li novosti od oca?” Žozef odmahnu glavom.
Stari lekar poče da silazi niz stepenice prema kočijama koje su ga čekale. “ Ako uopšte misli da dolazi, trebalo bi da dođe što pre.” S umornim uzdahom on podiže svoje krupno telo u laka kola.

“ Pobrinite se da grofica ode da legne, “ reče on prihvatajući uzde. “ Laku noć, Žozefe.”
Žozef je posmatrao kako njegova kola nestaju na stazi posutoj šljunkom. Čuo je škripu kapije koja se otvarala i slabi odjek bonsoirs-a izmenjanih u tami. A zatim je svuda zavladala tišina - ili, bolje reći, hiljadu prigušenih zvukova koji su bili sastavni deo tišine u noći obasjanoj mesečinom.
Umorno je pošao uz stepenice.
Grofica ga nije čula kad je ušao u sobu.Stajala je pored ogromne zasvođene postelje, gledajući svoje dete, urezujući u pamet još jednom sliku njegovog jadnog mršavog lica. Čupava proseda brada sakrivala je duboko upale obraze. Nozdrve su već imale samrtničko voštano bledilo. Oko upalih očiju crte bola svedočile su o mukama poslednjih nedelja. Na pokrivaču je ležala jedna ruka, koščata i bez života, a koža je bila zategnuta preko zglobova kao tanka, providna gumena rukavica. Vratio se, pružio joj očajni dokaz svoje ljubavi, u želji da popravi svoje greške. U poslednjem izlivu svoje neobuzdane prirode, skupio je ceo jedan život obožavanja u tih poslednjih nekoliko meseci. Svaki pogled, svaki osmeh govorio joj je o njegovom kajanju, o njegovom žaljenju punom preklinjanja.
A sada je trebalo da ode. Oh, zašto ne dolazi Alfons? On ne može, ne može da pusti svoga sina da tako umre, bez reči bez poljupca… Dva dana, možda tri, možda manje, kazao je doktor… Tako je bilo bolje. Dosta se mučio. Ako je bol pročišćavao, onda je Anri bio čist kao plamen. I s Bogom se bio izmirio. Smrt će biti milosrdnija prema njemu nego što je bio život.
Kako je izgledao mali i bespomoćan u toj velikoj postelji. Tako mali kao u danima onih napada.Zar je ikada i bio išta drugo nego dete, bez obzira na sav cinizam - dete gladnog srca koje je žudilo za ljubavlju,a nije moglo da je dobije. Ma šta da je uradio, nikoga nije ojadio, nikoga osim sebe…
“ Gospođo grofice…”
Ona se okrete i ugleda Žozefa, koji je stajao iza nje. I on je posmatrao Anrija, a oči su mu bile vlažne.
“ Doktor je kazao da bi trebalo malo da se odmorite…” Nekoliko trenutaka gledali su jedno u drugo, sjedinjeni u bolu.
“ Imate pravo, Žozefe.”
“ Ja ću ostati s njim, i ako se nešto dogodi…” Nagonski,zgrabila ga je za ruku.
“ Hvala, Žozefe. “ U njenom šapatu osećala se zahvalnost za ceo jedan život
neiskazane odanosti. “ Hvala vam na svemu.” Zora još nije bila svanula kad je Anri otvorio oči.

U prozoru nebo je još bilo ljubičasto, ali se osećalo da je noć na izmaku. Zvezde su počinjale da blede. Nekada je to bilo vreme kad je govorio: Hajdemo kući, kočijašu, ulica Kolenkur, broj 21. I stanite usput kod prvog otvorenog bistroa… To je bilo vreme kad su se noćni kelneri i poslednje sokačare vukli kući, a prva piljarska kolica tandrkala preko kaldrme na svom putu za pijacu. Možda Mari sada gura jedna takva piljarska kolica? Možda spava na nekoj klupi? Svašta se moglo dogoditi za ovih jedanaest godina. Možda je već umrla? Tuga ubija na kraju, samo ubija lagano.
Kako je kuća bila tiha! Lampa je gorela na noćnom stočiću. Žozef je dremao u stolici, Siroti Žozef, kako je izgledao star i oronuo sa svojom neobrijanom bradom, koja mu beše klonula na prsa, sa svojim koščatim rukama ukrštenim u krilu!U tim godinama ne bi trebalo da provodi noć na stolici. Trebalo je da dozvoli mami da uzme jednu noćnu bolničarku, kao što je želela. Ali ne, to je bio njegov način da mu pokaže svoju ljubav - kao da je neko mogao da posumnja u nju - to provođenje žalosnih noći na stolici.Mama je bila toliko umorna da je jedva mogla da se drži na nogama. Izgledalo je nemoguće da toliko umora i žalosti može da bude ispisano na jednom ljudskom licu.
To je bio, možda, najteži deo umiranja, taj bol koji čovek nanosi onima koje voli, prosto time što je bolestan i što mu nije bolje. Kad bi bar mogao da im objasni da je sve dobro, da se više ne boji smrti, da želi da umre - ali i to bi ih zabolelo. Bilo bi divno da je umro za vreme onog napada, pre dve nedelje. Žozef sada ne bi dremao na stolici, mama ne bi bila tako umorna. Smrt je donosila olakšanje. Nada je u stvari iscrpljivala čoveka. Posle smrti ostajala je tuga - kod mame ona nikada neće proći -, ali je nestajalo napregnutosti. Živi su se vraćali svojim dužnostima, svojim brigama, svojim kajanjima, svam jelu, svom smehu. Mrtvi su postajali ono što jesu - mrtvi. Pa, ovako ne može da traje još dugo. Uskoro će on otići i prestaće da muči sve njih. Možda danas… Čak i njegovo ludo srce moralo je najzad da shvati da je uzaludno nastavljati dalje. Još mu je ostalo samo da prođe kroz agoniju, i svemu će biti kraj. Kažu da počinje onda kad nastupi ropac… Čovek ulazi u život plačući, a napušta ga ropćući… Kakvog li poniženja! A kakvo je tek poniženje bila bolest! Uostalom, ništa više nije bilo važno. Pri kraju je nestajalo čak i taštine. On se više nije plašio smrti. Blizina nečeg, pa ma to bila i smrt, ne mora da izazove prezir - već prosto osećaj blizine. Želeo je da smrt već jednom stigne… Bio je spreman da pođe. Pomirio se s Bogom. Prvo, da bi usrećio mamu -ona je toliko molila za to. Ali, isto tako, čovek na samrti shvati mnoge stvari koje ranije nije razumevao. Želi smirenje i nadu, više ih želi nego istinu.Razum može ponekad i da dosadi. On svemu oduzima poetičnost. Nikad ne objasni ono glavno, ne rastumači nijednu istinski važnu stvar. A još manje pomaže čoveku dok ga raspinju bolovi, u trenutku kada umire. Umovanje vam je kao stajanje na vrhu prstiju. Sve je u redu dok je čovek mlad i pun snage, ali kad se umori i približi smrti, on čezne za širokom toplom posteljom vere. Potrebna mu je jedna ruka koja će mu pomoći da prekorači granicu.

I, tako, jednom posle večere, nedelju dana pre napada, kad se mama povukla, on i opat Sulak izašli su na terasu. On je kazao: Gospodine opate, hoćete li, molim vas, da me ispovedite? - Bila je blaga letnja noć, a jablanovi su se na mesečini dizali uvis kao vodoskoci. I tu, uz dozivanje cvrčaka, ispovedio je svoj samovoljni i usamljeni život. Mulen, bistroe, javne kuće - sve. Čudno, sve je zvučalo neverovatno beznačajno - i ne baš tako grešno…
Utonuo je u plitku lokvu sna. Kad se probudio, zora je svitala i nebo je postajalo ružičasto. Noć je odlazila, odnoseći sa sobom svoje zvezde.
Negde je zakukurekao petao, a Žozef se pokrenuo na stolici, protrljao oči i pogledao Anrija, koji mu se smešio. “ Dobro jutro, Žozefe. Jeste li dobro spavali?”
“ Izgleda da sam zadremao, gospodine Anri. Nisam hteo, ali…”
“ Umorni ste. Znam. Svi su u ovoj kući umorni. Siđite u kuhinju i popijte šolju kafe. To će vam prijati.”
“ Malo kasnije. Kuvarica još nije ustala. Još je veoma rano. Jeste li odavno budni, gospodine Anri?”
“ Samo nekoliko trenutaka. Pridignite me, molim vas, Žozefe, i dodajte mi cviker.”
Nežno, stari kočijaš mu je pomogao da sedne i pružio mu cviker.
“ Mogu i sam. Još mogu da se služim jednom rukom.” “ Hoćete li da zatvorim prozor, gospodine Anri?” Anri se blago osmehnu.
“ Niste se nimalo promenili. Sećate li se kad ste me budili da idemo u Fontan, a ja sam se pretvarao da hrčem? Hodite ovamo, “ prošaputa on. “ Sedite ovde, na ivicu postelje. Hoću da razgovaram sa vama.”
“ Molim vas, gospodine Anri, nemojte. Doktor je kazao da…”
“ Pst! Hoću da razgovaram sa vama dok još mogu. Sagnite se da biste mogli da me čujete. “ Blesak ljubavi pojavi mu se u očima kada se zagleda u kao pergament sasušeno, umorno lice.
“Prvo, hoću da vam zahvalim na svemu što ste učinili… pst! Ne prekidajte me. Bili ste mi kao otac. Naravno, o vama će se starati do kraja vašeg života, ali ja bih ipak želeo da vam nešto dam, a jedine stvari kojih sam se mogao setiti, to su moj sat i tabakera. Znam da ne pušite, ali ih zadržite kao uspomenu na mene, hoćete li?” Oči mu se sklopiše, a glas se pretvori u prigušen, mučni šapat.
“ A sada čujte šta ću vam reći, “ nastavi on, otvarajući oči s očajničkim naporom.
“ Kad umrem, neću da mama ostaje dugo sama. Morate da pronalazite neke

izgovore i da ulazite u salon i kada ona ne zvoni za vas. Pretvarajte se kao da ste
došli da podstaknete vatru, ili da vidite da li su zavese na prozorima navučene. I nemojte da šetate po kući sa tužnim licem, ponavljajući: Da, gospođo grofice… Ne, gospođo grofice. - Postarajte se da govorite nešto drugo, nešto veselo. Pokušajte da izgledate srećni. Pričajte joj o konjima, i pokušajte da je izvučete u vožnju kad bude lepo vreme.”
Oči mu se opet zatvoriše, i neko vreme disao je teško i šišteći.

“ Molim vas, gospodine Anri.” preklinjao ga je Žozef.
“ Još nešto. Ona voli cveće, naročito bele ruže. Udesite nekako s Ogistom da uvek bude cveća po kući. Uvek… A sad idite dole. Kuvarica je verovatno već ustala…” On primeti da Žozef okleva, i sumoran osmeh zaigra mu oko usana.
“ Ne brinite se. Neću umreti dok niste tu.”
Toga dana Anri se osećao nešto bolje. Doktor Mure došao je ujutru, smešio se, površno obavio obred merenja pulsa, kao pravi savestan stari seoski lekar. U podne, Anri je uspeo da proguta nekoliko kašika supe. Došla je Aneta, stajala nekoliko trenutaka kraj njegove postelje, smešila se na njega svojim očima bez trepavica. Poljubila mu je ruku, tepala mu na provansalskom, a zatim je, uz jecaj, izletela iz sobe. I sobarica je došla da ga obiđe, i kuvarica. Ogist, baštovan, proturio je glavu kroz otškrinuta vrata, bacio na Anrija dug pogled, i iščezao. Posle podne je opat Sulak ćuteći sedeo kraj njegove postelje s rukama položenim u krilo svoje zakrpljene mantije. Kad je odlazio, načinio je znak krsta iznad postelje. A onda se vreme opet sklopilo, prazno, beskonačno. Kroz poluspuštene kapke sunce je šaralo pruge po podu. Ponovo su ostali sami - mama i on.
“ Mama, koji je dan danas?”
“ Nedelja, mali moj. Osmi septembar.”
“ Žao mi je što si zbog mene propustila službu božju.” Ona stavi prst na usne.
“ Pst! Nemoj da govoriš, Riri!”
“ Dobro, mama.”
Kao da je još jednom ugledao Barež. Barež, Nicu, Lamalu, Ameli-le-Ben. Noćni stočić pretrpan nekorisnim lekovima, bljutavi zadah bolesti koji se osećao u vazduhu. Ponovo je pohodio svoje detinjstvo. Pariz. Moimartr, atelje, La Nuvel, Izvršni odbor, Le Riš, ulica de Peti Šan, Natansonovi, čak i Arkašon… Sve je izgledalo tako strašno daleko, tako nestvarno. Možda je sve to i bio samo san, dug, dug san, iz koga se baš sad probudio, sede brade i upola paralizovan. A mama je još pored njegove postelje, ali je ostarela za vreme sna…
“ Je li ti udobno, chéri?”

Ovoga puta ona je progovorila, a njene oči su se smešile na njega na onaj stari, tako dobro poznat način. Oh, kako joj je blag glas! “ Jeste, mama.” Tišina.
Posmatrao ju je kako plete. Mama, sa svojim večitim pletenjem. U dvorcu je vezla. Vezla je onoga dana kad je slikao njen portret i kad mu je saopštila da mora da pođe u školu… Pletivo je upotrebljavala kao lepezu, da bi sakrila svoje misli i tugu u očima… Šta li se dešava sa tim stvarima koje večito plete? Sa tim kratkim čarapicama, šalovima, dečjim pokrivačima? Verovatno ih je poklanjala nekom sirotištu. Neko nahoče će spavati ispod tog ružičastog pokrivača koji sada radi…
“ Mama?”
“ Da, chéri?”
“ Šta je bilo sa Denizom? Da li se ikada udala?”
“ Jeste. Za nekog pomorskog oficira. Sada imaju troje dece.”
“ Znaš, mama, nisam imao nameru da…”
Ona opet stavi prst na usne. Znala je da je hteo da kaže kako žali ono što je učinio, što joj je naneo bol.
Neko vreme pokušavao je da se seti dana koje je proveo sa Denizom,vožnji u plavim kočmjama, portreta, ali je uvideo da se jedva seća i njenog lica. Mogao je samo da se seti da joj je kosa bila kestenjasta, kao mamina. Vremenom su čak i uspomene umirale.
Bilo je čudno što leži tako, očekujući da se smrt smiluje na njega, potpuno svestan, bez bolova, osim utrnulosti desne strane njegovog tela - tog dela njega koji je već bio mrtav. Bilo je to kao silaženje niz stepenice. Već je skoro ceo svet prestao da postoji.
Eto, recimo - znao je da više nikada neće gledati jablanove u bašti, ruže-puzavice na terasi, oblake koji tumaraju nebom.Najveći deo Malromea bio je već iščezao. Nikada više neće se odmarati u svojoj stolici za ležanje. Nikada mu više biti potrebna odela, nikada više neće moći da se osloni na svoj štap sa gumenim vrhom koji je tako često proklinjao. Jadni mali štap, šta li će biti s njim? Možda će ga naslediti neko bogaljasto dete? Nikada više neće iscediti nijednu tubu boje, nikada više neće dotaći nijednu četku. Mrtvi ne slikaju…
Možda u raju - U tome i jeste sva lepota vere, što ti dozvoljava da sanjariš možda u raju postoji neki Monmartr, neka La Bit. Zašto da ne? Kažu da tamo ima mnogo palata, možda ima i mnogo kvartova? Taj nebeski Monmartr verovatno se nalazi na samom kraju raja, kao neka vrsta predgrađa, neka vrsta trećerazrednog raja, gde Bog šalje ljude sa kojima ne zna šta da radi, a nema srca da ih pošalje u pakao. Slikari, kao Vinsent, Anri Ruso, Debuten, članovi Izvršnog odbora… Ljudi kao Agostina, Žili, Čiča-Čednost, debela Mari. Modeli, midinete ,lorete… Ljudi kao Gaston,

Tremolada, Tangi, čiča-Kotel, Sara, pa čak i sirota La Guli… Jadne drolje koje su bile ljubazne prema njemu, Berta, koja je kazala Bože, pa to je Anri! - Ljudi kao gospodin i gospođa Potijeron, i žena Marijusa, onog pajtaša koja se mučila jer je želela da on uspe. Pa čak i Mari, jer je, kao Marija Magdalena, i ona volela, očajnički volela, a Bog nije mogao da pošalje nekoga u pakao zato što je suviše voleo… Ako je postojao neki takav raj, onda bi i on voleo da ode tamo.
“ Mama!”
“ Ne govori, mali moj.”
“ Mama, ja te volim.”
“ Znam. “ Oči joj se opet osmehnuše. “ I ja tebe volim, veoma mnogo.” “ To si mi isto kazala u dvorcu, onoga dana kad si me grdila zbog monsinjora nadbiskupa.” “ Molim te, ne govori.”
“ Samo malo… Ne boli me kad govorim… Znaš onu knjigu Izbor japanskih bakrareza ? Molim te da je dobro čuvaš. A isto tako i moje slike… Ti si videla samo neke od njih, ali veruj mi, one nisu prljave. One su samo istinite, a istina je ponekad
veoma ružna… Neka se Moris stara o njima. On zna, on razume…
Stotine slika!Mnoštvo crteža,akvarela,litografija,skica ugljem, olovkom i mastilom… Ma šta budu ljudi mislili o njemu, ako uopšte o njemu i razmišljaju, nikada neće moći da kažu da je bio besposličar… To je samo dokazivalo šta se sve može postići kad čovek ima vremena na pretek. Nedelje, mesece, godane slobodnog vremena…
“ Mama!”
Video je kako diže prst do usana. Kao u danima svog detinjstva,počeo je da se mazi.
“ Samo još malo… Pusti me da govorim još samo malo. Onda ću se smiriti. Jesi li ti uvek bila dobra kad si bila mala devojčica?”
Ona spusti pletivo u krilo.
“ Ne uvek, Pravila sam razne budalaštine. Sva deca to rade. A sad, pokušaj da spavaš, mali moj.”
On zatvori oči, i odjednom se nađe u Arkašonu, a Mirjam je stajala na obali pred vilom i mahala mu rukom. Stotinama puta mahala je ona tako rukom u njegovoj mašti. Ali u ovom trenutku bilo je to stvarnije nego ikada. Činilo mu se da oseća talasanje zaliva ispod brodića, toplotu tog letnjeg jutra i pored povetarca. Ali, sada prvi put nije osećao ni bol, ni čežnju, ni žaljenje. Njegovo srce najzad je našlo mir.
Neko tiho zakuca na vrata.
“ Telegram, gospođo grofice. “ prošaputa Žozef.

“ Šta je to? “ upta Anri iz postelje. “ Telegram? Od tate?”
  Posmatrao ju je kako drhteći otvara kovertu, kako rumenilo nade iščezava s njenog lica.
“ Ne, Anri. Od Morisa. Da ti ga pročitam?”
  Ona privuče stolicu postelji, tako da su im lica bila sasvim jedno uz drugo. Poče da čita.
Vlada baš primila Kamondoovu kolekciju za Luvr. Ušao si, Anri… “ Luvr? “ zadihano upita on. “ Je li rekao Luvr?
Odjednom, ona se otvoreno zaplaka, nagnuvši se nad njega, ljubeći mu obraze.    “ Oh, draga, volela bih da sam te razumela… Nisam znala… Tako sam srećna zbog tebe… Tako strašno srećna…”
“ Ponosiš li, se, mama?”
“ Da, Riri, ponosim se, veoma se ponosim…”
  “ Luvr, pa to je bolje čak i od Salona, zar ne? Oh, mama, da si znala kako sam želeo da ti pokažem svog Ikara! Ali, ovo mi je nadoknadilo sve, zar ne? Luvr…”    Njegov glas se prekide, pređe u grleno krkljanje. Usne su mu se i dalje micale, ali više nije mogao da govori.
  Sada je već skoro bilo jutro - a tata još nije dolazio. Aneta je klečala pored postelje, jecajući tiho, mrmljajući sama za sebe, pritiskajući brojanice na svoje upale usne. I mama je bila tu, nagnuta nad njim, šaputala mu, brisala znoj s njegovog lica, kao nekada…
“ Još nije, mali moj… Još nije… Uskoro će stići. Budi hrabar, Riri… Budi hrabar…”    Eto, tako izgleda umiranje. To teško nadimanje grudi, koje izlazi kao zadihan ropac, ta očajna hitrina mozga, sputanog u pobeđenom telu… Jednom, na Kanalu iskusio je slično osećanje dizanja i spuštanja. Iznenada bi mu se paluba izdigla ispod nogu, kao da brod pokušava da se otrgne od mora i poleti uvis. A čovek je osećao da i on lebdi naviše, naviše, kao na ljuljašci. Za trenutak, brod bi se zadržao na vrhu talasa, podrhtavajući od kljuna do krme, sa propelerima van vode, parajući penu. A onda bi se, uz iscrpljen, klonuli zveket, strmoglavio ponovo u dubinu.     Umiranje je bilo isto tako. Vazduh bi jurnuo u pluća, i čovek bi se uzdizao. A kad je izlazio, čovek je osećao da tone.
  Oh, tata, požuri, požuri!… Još malo daha… Još samo malo daha… Pričekaj, smrti, pričekaj još malo! Nisam dugo živeo, zar ne?

  Kroz šištanje pluća dopro je do njega zvuk zvona koja su zvala na jutrenje, kukurikanje petla… Još jedan dan se rodio – lep septembarski dan, topao i sunčan, malo žalostan, skoro jesenji.
  Oči su mu bile zatvorene, a u mozgu mu se vrtelo. Jednog trenutka prestao je da diše i osetio kako pada u neku tamnu provaliju bez dna. A zatim njegavo srce još jednom uzdrhta. Vazduh zašišta kroz njegavo stegnuto grlo. U grudima, pluća su se pohlepno stezala i ponovo širila.
“ Hrabro, dete moje… Molim te. Riri, molim te… Sad će, sad…” Glas njegove majke doprao je do njega kao talasavo mrmljanje.
  “ Još malo daha za mamu… Još samo malo vazduha za mamu…” Pričekaj, smrti, pričekaj!
Napolju se začu neki šum.
On vide kako se lice njegove majke ukoči u agoniji iščekavanja.
Zatim se ču poznata škripa kapije, a za njom sve jači zvuk kopita u galopu.
Tata! Najzad je stigao…
  To tako liči na njega, da dođe na konju! Verovatno je izašao iz ekspresa u Bordou i, umesto da čeka na voz za Sent-Andre-di-Boa, on je iznajmio - ili kupio, šta ukrao - jednog konja i jahao celu noć, galopirajući drumovima obasjanim mesečinom kao neki legendarni vitez, prelazeći polja, preskačući žive ograde, poveravajući se instiktu životinje i svojoj sopstvenoj jahačkoj veštini. Eto to je tata uradio da bi stigao do postelje svog umirućeg sina - poslednjeg iz njegove loze!
Odozdo dopre neko uzbuđeno mumlanje i grofov zapovednički glas.
“ Jesam li stigao na vreme?”
  Skoro istog trenutka vrata spavaće sobe širom se otvoriše i grof pođe krupnim koracima ka postelji, razbarušen, sa blatnjavim čizmama i bičem u ruci. Još uvek zadihan, on se naže nad sina, lica skrhanog od bola.
  “ Anri… Anri, sine moj… “ Reči su se kotrljale sa njegovih usana u sve glasnijem jecanju. “ Oprosti mi… Kad bi samo znao koliko si mi nedostajao…”    Poljubi ga u čelo i u jednom munjevitom deliću sekunde njihovi pogledi se stopiše u zajednički oproštaj.
  Oh, da samo tata nije čekao tako dugo! Da se samo posvetio svom bogaljastom detetu. Umesto toga, oni su proživeli živote odvojeno, obojica usamljeni, obojica škušavajući da zaborave. Ali sada je bilo isuviše kasno.
  Možda će njegova smrt zbližiti tatu i mamu. Oboje su već stari, oboje sami. Možda će, u znak sećanja na njega, sliti svoju samoću, spojiti svoj zajednički bol i završiti život zajedno.

Grof se uspravi, okrete se svojoj ženi.
  “ I ti, Adela, pokušaj da mi oprostiš, “ reče on sa nekom novom blagošću. A zatim, koraknuvši unatrag, on pokaza na postelju.
“ Priđi mu. On te traži.”
  Sada je ostala još samo mama. Njeno lice bilo je sasvim blizu njegovog, njene usne skoro su dodirivale njegove. Provlačila je svoje hladne prste kroz njegovu kosu, kao što je radila kad je bio dete, kad je želela da ga uspava.
“ Spavaj, mali moj.”
   Suze su podrhtavale na njenim obrazima, a ipak se smešila. Ne, ne baš smešila, ali bila je srećna. On je to dobro video. I ponosna. On je nije razočarao. Sada je
mogao da prestane da se bori. Ona ga više nije zadržavala…
“ Spavaj, Riri…”
  I već se njeno lice, njeno ozbiljno, blago lice povlačilo u daljinu, postajalojeno nejasno i maglovito, mada je prva jutarnja svetlost prodirala u sobu. Ovoga puta, mrak je dolazio iznutra.
Maman… Maman… Adieu, maman…