Pjer La Mir

First topic message reminder :



PJER LA MIR rođen je 1909. godine u Nici, u Francuskoj. U rodnoj zemlji je kao pisac postigao značajan uspeh, ali je 1941. njegovu karijeru prekinuo rat. Otišao je u Sjedinjene Države kao novinar i tamo ostao. Osim pisanja, bavio se slikanjem i komponovanjem. Roman Mulen ruž doneo mu je svetsku slavu, a poznat je i po romansiranim biografijama Leonarda da Vinčija (Život Mona Lize), Kloda Debisija (Mesečina) i Feliksa Mendelsona (Iznad želje).

Nekadašnji polet je još uvek bio tu, ali se i Agostina promenila. Obrazi su počinjali da joj venu. Srebrne niti protkale su njenu divnu crnu kosu. Jeli su mirno u pustom restoranu. Kad su završili, donela je bocu likera i sela kraj njih.
“ Ovo je da proslavimo, “ reče ona, puneći tri čaše. “ Zove se la Strega.
Najsavršeniji liker na svetu. Razgaljuje srce, “ zamišljeno je dodala. “ Šta se desilo, Agostina? “ upita Anri. “ Nešto ste tužni?” Njene lepe oči rasejano se zagledaše u daljinu.
“ Hoću da se vratim kući, gde sunce stalno sija i gde je zemlja mrka i topla pod nogama. Hoću da gledam more i da posmatram talase kako se pene na suncu…” Najzad su se rastali od Agostine i popeli u fijaker.

“ Savršen dan za vožnju “ crimeti Anri. “ Jesi li video Ajfelovu kulu?”
Vozili su se bučnim ulicama, pored Opere, preko trga Konkord, i ušli u Jelisejska Polja.
“ Bio sam zaboravio kako je divan Pariz “ reče Vinsent posle dugog ćutanja.
“ Da, divan je - to je pozornica na kojoj su kulise bacile u zasenak glumce. Ponekad se pitam nije li arhitektura najuzbudljivija od svih umetnosti. Čak više i od muzike.”
Videli su Ajfelovu kulu, Konsijeržeriju, četvrtasti blok Luvra zguren u daljini kao grifon koji leži na svom blagu, siluetu Notr Dam u obliku broda koji kao da se usidrio u srcu Pariza. Zatim su prešli Senu i besciljno lutali Levom obalom, u fijakeru koji je odskakivao i škripao po kaldrmi tamnih, uskih ulica. Prolazili su pored sanjivih malih radnji, tihih bistroa, starinskih crkava uglavljenih između prljavih kuća. Pred njima su neočekivano iskrsavali mali trgovi, svaki sa fontanom koja je žuborila,bronzanim kipom nekog generala, četiri-pet platana i drvenom klupom na kojoj je sedeo penzioner sa bradicom, u šeširu i kaputu,čitajući novine. Po gdegde se mala vrteška tandrčući okretala pred grupom derana razrogačenih očiju.
“ Hoćeš li da uđemo unutra? “ predloži Anri kada je njihov fijaker prolazio ispred jednog portala Notr Dam.
Ušli su u ogromnu polumračnu lađu, koja je mirisala na tamnjan i na plesnivost vrlo starih građevina. Tu i tamo ženske prilike zaogrnute kapuljačama klečale su, ruku sklopljenih ispred usta. Iza jednog stuba neka mlada žena je tiho jecala. Anri baci pogled na Vinsenta, koji se beše zagledao u mali plamičak zapaljen pred jednim tabernaklom i neprimetno micao usnama, kao da razgovara s Bogom iza zlatnih vrata. Jadni Vinsent, pobedio je, ali se umorio… Divlja bujica njegove životne snage je oticala, oticala sve brže…
“ Treba da idem na večeru kod Tangijevih,”reče Anri dok su izlazili iz
crkve.”Hoćeš li i ti sa mnom? Oni će ti se obradovati.”
Ulica Klozel bila je već puna večernje izmaglice kada se njihov fijaker zaustavio ispred čiča-Tangijeve radnje. Na zvuk zvonca stari meljač boja pojavi se na vratima. Kad spazi Vinsenta, on podiže uvis svoje kratke ruke.” “ Gospodin van Gog! Kakva radost, kakvo iznenađenje!
On pritisne Vinsenta na grudi i, podižući se na prste, nekako je uspeo da poljubi Holanđanina u bradu. “ Sada je društvo potpuno.Stigli ste baš na vreme da okusite ragu s lukom!”
Neprekidno brbljajući odveo ih je u kuhinju, gde je njegova žena zasukanih rukava i oznojena, kao zabrinuta veštica obletala oko jedne šerpe koja se krčkala. Posle novih radosnih usklika zbog Vinsentovog iznenadnog dolaska, tri čoveka otišla su u dvorište iza radnje. Tamo je sto već bio postavljen za večeru.

“ Baš kao na selu, zar ne? Pomirišite vazduh! “ ushićeno se osmehivao Tangi, nadimajući grudi. “ A pogledajte moje drveće! “ On pokaza jednu čvornovatu lipu iskićenu opuštenim konopcima za sušenje rublja. “ Uvek sam govorio da čovek ne mora napuštati Pariz da bi uživao u prirodi.”
Trenutak docnije pojavi se gospođa Tangi, noseći u rukama šerpu koja se pušila i koju ona stavi na sto. Večera poče. Ragu s lukom bio je proglašen za remek-delo. “ Ovo je najbolji ragu koji sam ikada okusio. Kako ga spravljate? “ povika Anri. “ Nije to ništa, “ zarumene se ona od ponosa. “ Samo stavite unutra nekoliko listića lorbera, malo žalfije,malo majčine dušice, malo peršuna, malo maslačka, malo ruzmarina, malo vlašca, nekoliko glavica luka… “ Sreća je blistala u njenim umornim očima.
Anri opazi da Tangi nije skoro ništa okusio i da nije ni taknuo vino. “ Šta je to s vama, Tangi? Zar više ne volite vino?”
Stari anarhist okrete k njemu svoje okruglo, čekinjavo lice i pogleda ga tužno. “ To je zbog stomaka, gospodine Tuluz. Boli me, a ne znam od čega.
“ Govorila sam mu da ode do lekara, ali on je tvrdoglaviji od mazge, “ upade njegova žena.
Ona ustade i poče da skuplja tanjire.
“ Neću da mi neki buržoaski lekar zaviruje u stomak. To je kod mene pitanje principa, “ izjavi on odlučno. “ A sada, gospodo, pokazaću vam jednog divnog malog
Hokusaja, koga sam pronašao pre neki dan…”
“ Tangi, hodi da mi pomogneš oko sudova! “ viknu njegova žena iz kuhinje.
On obeshrabreno pogleda svoje goste, uzdahnu, i poslušno krenu prema kuhinji. Spustila se noć. Vazduh je bio blag. Dvorište je ležalo mirno i tamno, osim malog svetlog kruga koji je bacala lampa. Lipa je sada ličila na crn čipkasti crtež. Noćni leptiri su tromo lepršali oko svetiljke, udarali o vrelo staklo, padali na sto. Ubrzo bi se opet pomakli, zalepršali slabačkim krilcima, i počinjali sve ispočetka.
“ I oni žele ono što ne mogu da dobiju.” sanjario je Anri. “ Tako je mnogo pisano o izvanrednom instinktu životinja, a pogledaj samo ove glupe noćne leptire…”
“ Anri?”
“ Šta je?”
“ Dok si se oblačio, razgledao sam tvoje slike. Ona devojka, ona plavuša… Budi oprezan, pazi da ti ne upropasti život! Ne daj da te spreči u radu. “ On se tužno osmehnu. “ Ti si deset godina mlađi od mene, i još nisi kazao sve što si imao da kažeš. Izrazi sve to na platnu, jer možda niko neće nikada to reći ako ti sada propustiš. I ne dozvoljavaj da te jedna žena spreči u tome.”

Anrija obuze iznenadno predosećanje da više nikada neće videti Vinsenta. Vinsent koga je on poznavao bio je već mrtav. Njegovo ružno-lepo lice imalo je izraz nekog novog spokojstva. Njegove plave oči kao da su bile uperene ka nekoj obali koja se približavala.
Razgovarali su još dugo pošto su Tangijevi otišli na spavanje.
Zatim su se ćuteći odvezli u Site Pigal, gde je stanovao Teo. Pred vratima Vinsent siđe iz kola i pruži svoju snažnu koščatu ruku.
“ Vaarwel, mijn vriend. “ Poslednji put se osmehnu svojim bolnim osmehom. “ Na holandskom to znači Zbogom, prijatelju moj.”
Zbogom? Znači, i on je znao da se više nikada keće videti.
On zadrža za trenutak Vinsentovu ruku, pogleda još jednom to mršavo lice obraslo riđom bradom.
“ Adieu, mon am.i “ reče hrapavim glasom. “ Adieu, Vinsente!”
Venčanje male Eulalije ispalo je onako kako je to očekivao njen zaljubljeni otac.
Prijem sa igrankom je naročito bio sjajan, s orkestrom od četiri člana pozajmljena iz Policiskog muzičkog društva. Bile su prisutne delegacije Odeljenja javne bezbednosti, Odeljenja za ubistva, Blagajne, Tajne policije, i mnoštvo inspektora i visokih činovnika.A usto - gospodin prefekt policije glavom! U zatvorenom prostoru pokazalo se da je taj bezmalo natčovečanski dostojanstvenik u stvari jedan ćelavi, blagi gospodin lepezaste brade u prugastim pantalonama i žaketu, koji je ličio na ceremonijal-majstora neke pogrebne ustanove. Održao je lepu besedu, ostao nekoliko trenutaka, i otišao, deleći papski blagoslov svojim potčinjenima, dok ga je Patu pratio, klanjajući se i mucajući. Na vratima je zastao da bi se rukovao sa Anrijem i izmenjao nekoliko prigodnih ljubaznosti.
Čim je prefekt izašao, orkestar je grunuo jednu živahnu polku.Žandarmi su dohvatili svoje žene oko struka i počeda da poskakuju sa vojničkim žarom. Patu van sebe od ponosa i uzbuđenja, navaljivao je na Anrija da mu predstavi razne prisutne ličnosti. “ Gospodine grofe, dozvolite da vam predstavim kapetana Kiloa, iz Odelenja za ubistva. On je poslao dvadeset ljudi na giljotinu. Ovo je kapetan
Gilge, Specijalista za krađe nakita… Ovo je Varden Ponžel, iz zatvora Roket…” Prijem se već bližio kraju kada se on vrati u pratnji jednog zdepastog čoveka, dobroćudnog lica.
“ Gospodine grofe, ovo je moj stari prijatelj inspektor Rampar,šef Odeljenja za čuvanje javnog morala sebastopolskog kvarta.Znate,onaj o kome sam vam pričao…” I značajno namignuvši, on se udalji.
Inspektor Rampar sede pored Anrija i poče da govori sa puno osećanja o Patuu, hvaleći njegovo poštenje i sposobnost.

“ Pomenuo mi je vaše interesovanje za jednu od Šarleovih devojaka, “ reče on, spuštajući glas. “ Verujte mi, dobro je što ste je se otarasili. Ništa ne valja ta devojka. Vratila se u moj kvart,ali je ja ne ispuštam iz očiju. Opet se spanđala s onim svojim podvodačem, i besposliči po ceo dan u onom bistrou u ulici de la Planšet. Ali, bolje bi bilo da pazi šta radi. Jedna greška, i gotova je.”
Kad se Anri te večeri vratio u atelje, u slepoočnicama mu je bubnjalo. Pomrčina je bila puna glasova koji su šaputali: Ulica de la Planšet… Ulica de la Planšet… Ona je
tamo… Idi, videćeš je… Možda ćeš moći da je dovedeš natrag… Satima se borio protiv nasrtljivih uspomena na njena drhtava usta, njeno pokretljivo telo. Sećao se njene aljkavosti, njene pohlepe, njene gluposti.
Posle ponoći se predao…
Ulica de la Planšet bila je jedan nečist prolaz, bolje rečeno jedan mračan jarak između dva reda crvotočnih kuća. Naredivši kočijašu da stane, on priđe bistrou i poče da pilji kroz zamagljene prozore, kroz koje je mogao da nazre nejasnu siluetu vlasnika koji je prao čaše za tezgom, i dva čoveka koji su se kartali.
A tada ugleda nju! Sedela je uz Bebera, obraćajući mu se s molećivim izrazom u očima. Onim istim očima koje su umele da budu tako svirepe. Video je kako je grubijan gura, kako se izdire na nju, diže ruku kao da će je udariti. Ona je skrušeno klimnula glavom,nasmešila se plašljivo. Kako ljubav može da bude niska!
On se vrati fijakeru.
“ Molim vas, “ reče kočijašu “ hoćete li da uđete onamo i da potražite devojku po imenu Mari Šarle? Recite joj da neko napolju želi da razgovara s njom.” Čekanje mu je izgledalo beskonačno. Najzad u osvetljenim vratima poznade njenu vitku siluetu.
“ Mari! “ pozva je napregnuto. “ Mari!”

“ Oh, to si ti! “ Ona pođe prema njemu. “ Šta 'oćeš?”
“ Hoću da mi se ti vratiš, Mari, “ molio je on, srećan što nije mogla da vidi stid u njegovim očima. “ Nisam bio u pravu. Molim te, vrati se.”
“ Ne znam. “ peckala ga je ona. “ Dobro mi je i ovako, a mnoga bogata gosloda jure za mnom. Osim toga, ti se uvek dereš na mene.”
“ Neću više, obećavam ti… Molim te, Mari!”
“ Još nešto. Ako se vratim, moraš mi plaćati šezdeset - ne, sedamdeset pet franaka.”Ona je bila pobednik i diktirala je svoje uslove. “ Hoćeš li?… Onda me pričekaj tu za časak.”
Otrčala je natrag u bistro, a on je čekao, utonuvši u sedište,pobeđen, bedan, prezirući sam sebe. Zaista, kako ljubav može da bude niska!

Vratila se posle jednog trenutka. S praga je poslala poljubac svom ljubavniku, zatim je, zavitlavši suknjom, uskočila u fijaker.
“ Ulica Kolenkur. “ reče on kočijašu.
“ Znala sam da ćeš doći, “ šaputala je ona pripijajući se uz njega. “ Milo mi je što si došao, Anri. I ti si meni nedostajao.”
Zar je bilo važno što ga tako laže? Zar je išta bilo važno? Sedela je kraj njega, i on ju je vodio natrag.
Nastavilo se sve po starom. On joj je plaćao, ona je provodila dane napolju, vraćala se noću i bila nežna prema njemu.
Ali nešto je bilo drukčije, i nije mu bilo potrebno dugo vremena da to primeti.
Ona Mari koju je on poznavao bila je samostalna, skitnica, zagonetna i okrutna.
Nova Mari bila je zaljubljena žena, koja je radila prema tuđim naređenjima. “ Nećeš mi verovati, “ reče ona nekoliko dana po svom povratku, “ ali one noći kada si došao da me vratiš Beber je govorio o tebi. Znaš šta mi je kazao?”
“ Ne, ne znam.”
Nije bila bistra. Mogao je da primeti kako napregnuto mršti čelo dok deklamuje unapred naučenu laž.
“ Kazao mi je da je sramota što sam se onako ponela prema tebi kada si ti uvek
bio tako dobar, i da treba da dođem i da ti se izvinim.” Da, Beber je sigurno kazao nešto slično one večeri kad je podigao ruku da je udari. Sigurno joj je kazao da je budala što je izgubila jednog mishé-a koji je pljuvao pedeset franaka dnevno, i da je bolje da ga opet primami, ako misli sebi dobro…
Posmatrao ju je. Nestalo je buntovničkog zabacivanja glave,prezrivog krivljenja usta. Ona je postala poslušna drolja koja je izvršavala ono što joj naredi njen podvodač - i to rđavo izvršavala.
“ U redu, Mari. Nije potrebno da se izvinjavaš. Ja nisam bio u pravu. Na kraju krajeva, to je bio tvoj novac, tvoj bankovni račun, i ti si imala pravo da radiš s njim što god hoćeš.”
“ Ne. Ja nisam bila u pravu, “ uporno je tvrdila ona. “ On je rekao da moram da ti se izvinim.”
“ U redu. Možeš mu reći da si se izvinila. “ On napuni čaše. “ Ne govorimo više o tome.”
“ Nikada se više neću svađati s tobom. Isuviše te volim da bi mogla da to činim.”

“ Dobro. “ Posmatrao ju je preko stola. Nestalo je čak i odbleska iz njenih jasnih očiju. Smešila se na njega, bezuspešno ga obmanjujući. Jednog jutra, umesto da žurno ode, ponudila se da mu pozira.
“ Čak i gola, ako hoćeš.”
Tupa ravnodušnost njenog glasa ju je izdala. Mogao je lepo da čuje Beberov glas koji joj ukratko naređuje šta će da radi, stvarajući ratni plan zavođenja.
“ Vidi! “ Ona zbaci pokrivač. “ Zar nemam lepo telo? Nijedne bubuljice, ili tako nečeg. A koža mi je stvarno glatka, a ne rapava kao kod mnogih devojaka. Pipni je.” Uhvatila je njegovu ruku, prevukla njom preko svojih bedara.
“ A grudi su mi čvrste, zar ne? “reče ona, podižući njegovu ruku do svojih grudi.
“Dopadaju ti se, zar ne?
“ Da, Mari. Ti imaš divne grudi “ reče on blago, povlačeći ruku. “ Ali, zar ne misliš da je vreme da pođeš? Mogla bi da zakasniš?”
“ Ne treba da mi platiš za poziranje. Poziraću ti besplatno.”
“ To je vrlo ljubazno od tebe. Možda, drugi put… A sada bi bilo bolje da se obučeš.”
Drugi put se dobrovoljno ponudila da raspremi atelje.
“ Ja sam vešta u čišćenju. Majka me je obično terala da ribam pod. Kad bih imala malo voska, mogla bih da namažem nameštaj, da ga uglačam.”
Neprijatno ga je trgla ta njena servilnost. Šta sve žena neće uraditi iz ljubavi! Okretao je glavu kada se pretvarala da se divi njegovim slikama, jer je i to bio deo strateškog podjarmljivanja isplaniranog u sebastopolskom bistrou. Laskaj mu, kaži mu da ti se sviđaju njegove slike, sigurno joj je rekao Veber. I ona se poslušno pokorila, da bi primila zasluženu nagradu - poljubac ili milovanje - zato što se divila slikama tog kepeca.
Uradila je još i više.
Iz ljubavi, ona se odrekla ljubavi, prestala je da viđa Bebera, osim jednom nedeljno, kad je tobože provodila dan sa sestrom.
“ Znaš onog čoveka o kome sam ti pričala, onog za kojim sam ludovala, e pa… ne volim ga više. “ izjavila je jedne večeri. Njene crvene oči govorile su mu koliko ju je stajala svaka izgovorena reč. “ I neću više nikada da ga vidim. Tebe volim mnogo više. Ti si pravi džentlmen.”
Tada je prvi put postala njegova ljubavnica, živela s njim, kuvala male obede pozadi u kuhinji, radila sve ono o čemu je on nekada sanjao da će raditi. Predložila je da se upozna s njegovim prijateljima, da izlazi s njim, i on se divio sposobnosti odricanja koju je imala ta prostitutka, kao i tolike druge njoj slične žene.Šta ih je to

teralo da se prihvataju i najnižih poslova,samo da bi zatim dale drugome nagradu stečenu svojim poniženjem? Odakle je dolazila ta žeđ za samoponižavanjem? Sada je bila neprestano s njim, dosađivala mu svojom nespretnom pažnjom. Ponekad bi se, ipak, zaboravila, utonula bi u neko sanjalačko ćutanje, a na njenom licu bi se javio neki nežan sjaj. Znao je da tada misli na svog čoveka, milujući ga u mašti, podnoseći mu na dar svoje dosađivanje, svoju jadnu lukavost. Bilo je nečeg kaluđerskog u njenoj strasti prema tom kretenastom grubijanu. Čak su i njeni pokreti izgubili svoju mačkastu gracioznost. Bila je otežala od te svoje ljubavi kao da je bremena.
Promena u njenom držanju dovela je do promene i u njihovom seksualnom odnosu. Njihovo uzajamno neprijateljstvo začinjavalo je ranije njihove zagrljaje. Sada se ona pretvorila u marljivu prostitutku, željnu da ga zadovolji, Naprezala se, glumila ekstazu, ukrašavala svoj posao uzdisanjem i ljubavnim šaputanjem. “ Ti si divan ljubavnik, Anri.” Tišina.
“ Rekla sam da si divan ljubavnik.”
“ Bolje spavaj, Mari, Već je kasno.”
“ Voliš li me?”
“ Mnogo mi se sviđaš.”
“ Nisam to mislila. Pitala sam te da li me voliš?”
“ Ljubav znači tako mnogo stvari…”
“ Ali ti mene voliš, zar ne? Zadovoljan si sa mnom? Ja sam nežna prema tebi, je l' da? Radim sve što ti želiš. Nikad nisam imao devojku kao što sam ja, tako dobru kao što sam ja? Reci da nikada nisi imao tako dobru devojku kao što sam ja.”
“ Nikada… Skoro će da svane… Molim te, Mari, spavaj.” Osetio bi kako njene usne klize preko njegovih.
“ Laku noć, chéri. Položi glavu na moje rame.”
Kako bi bilo divno da su te reči bile iskrene! Ali one su bile lažne, i samo su zadavale bol… “ Laku noć, Mari.”
Postepeno je shvatio da njegova želja za njom gasne. Ta naivna drolja koje se zasitio pobuđivala je u njemu neko nejasno sažaljenje. Njena svađalačka čulnost podsticala je njegov gnev i njegovu želju za njom. Sada je bila sunđerasta u svojoj poniznosti i nije se razlikovala od ma koje žene iz javne kuće.
Učtivošću se često prikriva zamorenost od ljubavi.

Kad je njegova žudnja počela da slabi, postupao je s njom sa naročitom ljubaznošću, koju je ona pogrešno

protumačila kao dokaz da ga je uhvatila u svoje mreže. Kad bi joj pripalio cigaretu ili joj pomogao da zakopča bluzu, spazio bi blesak trijumfa u njenim očima. Nije joj kvario te iluzije. Bio je umoran, bio je željan mira. Njihov zajednički doživljaj bližio se kraju. On je želeo da se završi prirodno, mirno - kao kad trula voćka padne na zemlju.
Na Veliku Gospojinu - jednog zaparnog avgustovskog dana - poklonio joj je par zlatnih minđuša.
“ Pravo zlato?! “ povika ona, držeći na dlanu male karike.
On potvrdno klimnu glavom. “ One noći kada sam te sreo, ispričala si mi da si jednom imala par zlatnih minđuša i da si ih izgubila. Sećaš li se? Ove će ih zameniti.”
“ Ali one nisu bile od pravog zlata.”
“ Ove jesu. U slučaju potrebe moći ćeš da ih založiš.”
“ Nikada! Uvek ću ih čuvati. Nikada ih…”
“ Dobro.” odmahnu on umorno glavom. “ U svakom slučaju, probaj ih.Da vidimo kako ti stoje.”
Posmatrao je kako ih provlači kroz uši, i pitao se u sebi koliko li će joj dugo Beber dozvoliti da zadrži tu skupocenu igračku. Na svoje iznenađenje, nije pri toj pomisli osetio ni najmanju ljubomoru. Neprimetno slegnuvši ramenima, vratio se svojim nogarima.
I tako je poslednjih nedelja avgusta priznao sam sebi da se izlečio od nje. Obazrivo je počeo da smišlja kako da raskine njihovu vezu. Ovoga puta kraj mora da bude jasan, neopoziv. I, po mogućstvu, dostojanstven - ili bar pristojan. Kao rekonvalescent koji oprobava svoju snagu posle duge bolesti, izjavio je da je pozvan van Pariza i da će biti odsutan tri dana.
“ Tri dana! “ uzviknu ona.
Video je blesak ushićenja u njenim očima. Tri dana i tri noći sa Beberom…
Ali se uzdržala. “ Žao mi je što moraš da ideš, “ s mukom je izgovorila. “ Ako želiš, ja čak neću ni da izlazim. Čekaću te ovde. Prosto ću sedeti ovde i čekaću te.” Smučilo mu se. Uveravao ju je da će mu biti milije ako ona provede tri dana sa sestrom, odlučno zahtevao da joj plati i za vreme svog odsustva, dodao tome još jednu pristojnu nagradu, i počeo žurno da se pakuje.
Tri dana ostao je zatvoren u ateljeu, jeo hranu koju su mu slali od Druan-a, radio s uživanjem, skoro i ne misleći na nju.
Bio je izlečen!
A sada, još coup de grâce!*
*(franc.) poslednji udarac, udarac kojim se neko dotuče

Odjednom je otkrio kako je bolno i teško prekinuti bilo kakvu vrstu domaće zajednice, pa čak i one najlabavije. Shvatio je zašto mnogi nesrećni parovi više vole da vuku svoje neprijateljstvo kroz ceo život nego da se suoče s teškim iskušenjem i zamršenošću raskida. Njeno odelo, nekoliko stvarčica koje su joj pripadale, njene bedne toaletne sitnice još su bile rasturene po njegovim ormanima i kupatilu. To će sve morati da spakuje i da pošalje na neku adresu,po svoj prilici na adresu njene sestre. Zatim, bilo je tu i pitanje novca. Mora da učini neki završni gest, da joj preda neki oproštajni poklon. Naravno, nije joj ništa dugovao, ali je počeo da je žali tih poslednjih nedelja. Šta li će biti s njom? On je izbacuje. Beber će verovatno učiniti to isto čim prestane da mu donosi novac. Ona će se naći bez stana, bez novca, bez ljubavi. Šta li će onda da radi? Ona nema sposobnosti velike kokote, i po svoj prilici će se vratiti svom starom načinu života. Skrivenoj prostituciji po kapijama i tamnim ulicama… Zatim Sen-Lazar,dozvola, možda javna kuća… Docnije, kanal… A jednog dana - čamov sanduk, zajednički grob…
Čekao je još nedelju dana. Zatim, jednog septembarskog popodneva kazao je ono što je pokušao da kaže one noći kada je došla sa haljinom od pedeset franaka. “ Mari, “ poče on mirno “ razmišljao sam o svemu, i smatram da bi bilo bolje ako prestanemo da se viđamo. Kaži mi kuda hoćeš da pošaljem tvoje stvari?” Buljila je u njega ne shvatajući.
“ Misliš li time - da hoćeš da ja odem?”
“ Molim te, pokušaj da shvatiš. Došla si ovamo na jednu noć, a ostala si sedam meseci. Bilo je vrlo prijatno, i ja sam ti zahvalan.Ali sada je došlo vreme da se
rastanemo. Ne pravimo scene. Izvedimo to pristojno.” Izvadio je koverat iz unutrašnjeg džepa na kaputu.
“ Evo imam za tebe jedan poklon…” On zastade. Lice joj beše posivelo. Primetio je da se trese od glave do pete kao u groznici. Njena slaba pamet ne beše shvatila pravo značenje nesreće koja ju je zadesila, ali njeno telo - koje je uvek bolje shvatalo od njenog mozga - treslo se kao u životinje kojoj se prizbližuje smrt. Bilo je strašno posmatrati taj refleks organskog užasa koji je prethodio shvatanju.
“ Bolje će biti da sedneš, Mari. “ reče on blago.
Ona se ne pokrete.
“ Ali šta - šta sam ti učinila? “ promuca kroz stisnute zube. “ Bila sam nežna prema tebi, zar nisam? Činila sam sve što si hteo… Čak - čak sam rekla i da ću pozirati gola, ako hoćeš… Da ću čistiti nameštaj…”
Bedno se branila zamuckujući, trepćući s nevericom na njega, govoreći kao da ju je neko stegao za gušu. Posle svake rečenice prešla bi jezikom preko usana. On oseti kako joj je razum otupeo od užasnog osećanja da joj je učinjena nepravda. Ona se trudila, činila sve što joj je bilo rečeno, a sada je kažnjavaju!
“ Ništa nisi uradila. “ umirivao ju je on. “ Bila si vrlo dobra. Ali ja prosto…”

“ Eto! “ Uhvatila se za tu njegovu laž iz sažaljenja, tumačeći je pogrešno kao priznanje krivice. “ Vidiš, i sam kažeš da sam bila dobra!”
“ Molim te, Mari, nemoj da…”
“ Ali, sad si baš kazao da sam bila dobra! “ Za nju je to sve predstavljalo jednu nemogućnost, jednu protivurečnu aksiomu. “ Navedi mi samo jedan jedini primer kad nisam učinila ono što si ti…”
“ Molim te, Mari! “ preklinjao je on. “ Ne svađajmo se.Objašnjavanjem se nikada ništa ne objasni. Recimo da je greška do mene.” Pružio joj je koverat.
“ Evo tvoje dozvole za trgovinu na kolicima. Želela si je, zar ne? Evo je. Glasi na tvoje ime. Ne možeš da je prodaš, niti da je pokloniš, Sećaš li se, zbog nje si i počela da štediš?”
Shvatanje je polako prodiralo u njen mozak. Mogao je to da vidi u njenim razrogačenim očima.
“ Ali šta će mi on reći? “ Zaboravila je na Anrija, i u strahu jadikovala sama za sebe. “ Šta će on reći kad mu kažem da me više ne želiš?”
Podigla je pogled i brzo kao plamen prislonila se uz njega pokretom ljupkog preklinjanja.
“ Molim te, Anri, molim te! Nemoj me terati…”
Očajanje joj je vratilo njene mačkaste pokrete, i celo njeno telo naglo se k njemu u stavu preklinjanja. “ Molim te, Anri… Sve ću učiniti… sve…”
Reči se završiše bolnim jaukom. Oči joj behu postale ogromne, dve zelene dužice koje su plivale u staklastim lokvama suza.
“ Sve što god kažeš… Sve što god hoćeš… “ ponavljala je.
Govoreći to, ona kleče pred njega, zgrabi ga za ruku, obasu je vlažnim suznim poljupcima.
“ Molim te, Mari, nemoj. “ Odvratio je pogled, nesposoban da izdrži taj prizor ljudskog očajanja. “ Molim te!”
U svom samomučiteljskom raspoloženju ona ga nije slušala, nije ga čak ni čula, već je nastavila da mu ljubi ruku, mucajući rastrojeno reči bez veze.
Zatim, prisetivši se odjednom, grozničavo raskopča bluzu, zdera ramenjače na košulji.
“ Vidi, Anri, vidi! “ Pokazivala mu je svoje grudi, držeći ih obema rukama. “ Lepe su, zar ne? Govorio si da ti se sviđaju… Jednom si kazao da su divne… Voleo si da ih miluješ. Pa eto, možeš da ih miluješ, da ih ljubiš, da činiš sve što… sve…”

Anri nikada nije mogao da zaboravi onaj sat koji je zatim došao. Raščupana, lica oblivenog suzama, ona ga je preklinjala, dizala suknju, pokušavala da ga dovuče na kauč. Isprekidano jecajući, nudila se da mu kuva, pozira, pere, krpi odelo, riba pod… Pokrivši oči rukom, on je sedeo pogrbljen na stolici.I nehotice ga je podsetila na ono što joj je čitao o Madam di Bari na gubilištu.I ona je bila plavuša, i ona je vodila poreklo iz sirotinjskog kvarta,i ona je klekla pred dželata,ljubila mu ruke, razgolitila svoje grudi, molila za milost. Une minute, monsieur le bourreau! Encore une minute!* *(Franc.) Jedan minut, gospodine dželate! Još jedan minut?
Odjednom, ona skoči na noge. Sada je bila škorpija, spremna da ubode. “ Mrzim te, da znaš! Uvek sam te mrzela, tebe i tvoje ružno lice i te tvoje zdepaste noge. Kržljavko, eto šta si ti. Krljavko i bogalj! Prokleti bogalj koji ne može čak ni da ide. Mrzeala sam te od trenutka kad sam te ugledala. Čak i kad sam govorila da te volim, mrzela sam te u sebi. Koža mi se ježila kada me dodirneš. Nikada se ne bi' vratila da nije bilo Bebera. On me je naterao da to učinim…” Prinela je svoje iskrivljeno lice sasvim uz njegovo.
“ I još nešto! Milo mi je što si bogalj! Milo mi je, čuješ li? Milo! Milo!” Pakosno mu je bacala reči u lice, cerekajući ce piskavo, unoseći zlobu u svaku reč.
“ A osim toga, ja neću da idem! Kako ti se to sviđa? Ne, neću da idem, a znaš li zašto? Zato što mi još duguješ novaca. Da, duguješ mi! Nemoj da tvrdiš da mi ne duguješ - kazao si da ćeš mi plaćati sto franaka dnevno, a davao si mi samo sedamdeset i pet. Prevario si me!…”
Govorila je kao sumanuta, sa nesigurnom žestinom, bez ikakvog iskrenog ubeđenja ili logike, što je bilo tipično za nju. U početku joj je bio skoro zahvalan za tu njenu osvetoljubivost. To je olakšavalo celu stvar. Njegova odluka bila je sve jača posle svake uvrede.Najzad je pomenuo Patua. Još samo jednu reč, i Patu će doći i otpratiti je u Sen-Lazar.
To ju je osvestilo.

Zgurila se na kauču,pobeđena,iscrpljena, jecajući kao dete, nespretno zakopčavajući bluzu.
“ Možeš da pošalješ moje stvari mojoj sestri. Uzeću ih odande.”
On joj priđe, sede pored nje i uhvati je za ruku. “ Zar se ne vraćaš Beberu?” Ona zatrese glavom, i za trenutak njeno se lice pretvori u masku neizdržljivog bola.
“ Ne mogu… On me ne voli, on voli jednu drugu devojku, riđokosu… On samo hoće moj novac…”

“ Teško je to voleti nekoga ko tebe ne voli, zar ne? “ reče on tihim glasom. “ Ti i ja to znamo. Videćeš, posle izvesnog vremena čovek se navikne da bude sam… “
“ To nije istina, čovek se nikada ne može navići da bude sam… “
“ Možda ćeš jednog dana naći nekoga ko će biti dobar prema tebi…” Ona ga nije slušala, verovatno ga nije ni čula. Mehanički je popravila kosu, obrisala suze zglavkom ruke - detinjim pokretom koji ga je dirnuo. Zatim je ustala, uzela koverat koji joj je pružao, nije mu ni zahvalila. Kao automat izašla je iz sobe, ostavljajući vrata otvorena. Jedan časak slušao je njene teške korake koji su silazili niz stepenice.
Odjednom, u ateljeu je zavladala duboka tišina. Muve su zujale u jednom snopu sunčane svetlosti. Miris njenog pudera još je lebdeo u vazduhu. Izvetreće za dva-tri dana…
Oteturao se natrag do nogara, uzeo paletu i počeo da slika.
15
Atelje Umetničke litografije čiča-Kotela bila je jedna trošna šupa u dnu nekog dvorišta popločanog ciglom, iza crkve Notr Dam de la Kroa, u kvartu Menilmontan. Nekada je to bila konjušnica,i još uvek se u prostorijama osećao slab miris konjskog đubreta,prijatno pomešan sa oštrim mirisom štamparskog mastila, azotne kiseline, gumarabike, duvana i kafe.
Anri se predstavio i objasnio cilj svoje posete. Čiča-Kotel je pažljivo slušao, upirući pogled u debeli četvrtasti litografski kamen koji je ležao na presi. Crna domaća kapica bila mu je zaturena na potiljak, zamišljeno je uvijao retke duge pramenove koji su mu visili s brade i davali mu izgled kineskog mudraca ili starog jarca - Anri nije bio načisto koje od toga dvoga.
“ Plakat, rekoste? Obećali ste gospodinu Zidleru jedan plakat…” “ U boji. “ dopuni Anri.
“ …plakat u boji “ ponovi čiča-Kotel klimnuvši glavom. “ A ja sam zaključio iz vaših objašnjenja da se nikada ranije niste bavili litografskim poslom.Je li to tačno?” “ Tačno je.”
“ Vi ne vladate ni najoskovnijim elementima te veštine?”
“ Tako je.”
Zavlada poduža tišina, za vreme koje je čiča-Kotel sukao svoju proređenu bradu. Anrijeve oči su lutale preko kamenja rasturenog oko šupe ili naslaganog uza zid,

preko kantica štamparskog mastila,obijenog umivaonika u uglu, plavog emajliranog lonca za kafu koji je ključao na primusu. Ispred prozora stajao je jedan sto. Veliki prozor od mutnog stakla nalazio se na tavanici iznad ravnog ležišta prese za otiskivanje. Napolju, zarđali natpis nad vratima škripao je na nestašnom septembarskom povetarcu. Negde je pevala neka ptica.
“ A kada, ako smem da pitam, nameravate da završite taj plakat u boji? “ upita čiča-Kotel, s nagoveštajem ironije u glasu. Prvi put on diže oči s kamena na presi i upravi ih na Anrija.
“ Što pre, to bolje. Zidleru je hitio potreban. Uskoro više neće biti Mulen-a, ako se ja ne prihvatim posla.”
“ Aha!”
Za vreme pauze koja nastupi, Anri bi se mogao zakleti da je video kako čuperci njegave brade postaju sve duži od ljutitog cimanja. Najzad čiča-Kotel izroni iz svog razmišljanja.
“ Pet godina bio bi umeren rok, po mome mišljenju izjavi on blagim glasom.”
“ PET GODINA!”
“ Verovatno i svih šest. Izgleda da vi ne shvatate da je litografija jedan od najsloženijih i najosetljivijih grafičkih procesa. A što se tiče hromo-litografije ili litografije u boji, tu je tehnika još teža. Možda će vas zanimati da čujete, na primer, da su za stvaranje Osvajanja Jerusalima, jedne čuvene litografije rađene kredom, bile potrebne dve godine rada i udruženi talenti svih stručnjaka Dej i Heg ustanove u Londonu.”
On pogleda Anrija ispod oka.
“ Vaš položaj je sličan položaju čoveka koji nema pojma o muzičkoj kompoziciji, a prihvatio se da napiše simfoniju. Moram da vam napomenem sve to pre nego što se glavačke bacite u taj poduhvat. Ako ostajete pri svome, i ako ste voljni da naporno učite i radite, ja ću vas sa zadovoljstvom poučiti.”
“ Dobro. Kada počinjemo?”
“ Smesta, ako hoćete. Skinite kaput i šešir i pripašite ovu kecelju. Najbolje je da počnemo s objašnjenjem da litografija dolazi od dve grčke reči: litos i grafein, što znači pisanje na kamenu. Pronašao ju je u osamnaestom veku jedan bavarski štampar, Alojz Zenefelder. To je genije, gospodine. Dakle, prvo što treba da znate kad hoćete da crtate na kamenu…”
Tako je to počelo.
Prošao je septembar, zatim oktobar. Po bulevarima, jesenji vetar je otkidao poslednje žuto lišće sa kestenova i kovitlajući ga odnosio u kanale. Ali u Ateljeu umetničke litografije sve je bilo mirno. Rad se nastavljao dok je kiša bubnjala staklenoj tavanici.

Svakog jutra Anri je dolazio, opasivao svoju plavu kecelju, i provodio dan pogrbljen nad kamenom učeći tehniku litografije kredom i osobine rastvarača. Ne potraja dugo, a on naredi da mu se donese nekoliko sanduka konjaka u šupu, i otkri da čiča-Kotel nema ništa protiv jednog dobrog gutljaja s vremena na vreme da suzbije ovu vlagu u vazduhu.
“ Znate, čudno je to,” izjavio bi stari štampar muvajući se oko Anrija,” ali izgleda da vi imate neki urođeni dar za litografiju. Da li je stvarno nikada ranije niste učili?” Uskoro je Anri počeo da se upušta u eksperimente, da pronalazi nove vrste tehnike, uveliko odstupajući od uobičajenih metoda. Čiča-Kotel ga je posmatrao sa mešavinom čuđenja i straha.
“ Mais non, mais non, mais non!* To ne smete da učinite!” * (franc.) Ali ne, ali ne, ali ne!
“ Zašto?”
“ Zato što se nikada nije tako radilo. Nijedan litograf nije uradio tako nešto.” Jednog jutra Anri je doneo četkicu za zube, zamočio je u litografsko mastilo i počeo da prevlači prstima preko čekinja, prskajući kamen bezbrojnim sitnim tačkicama.
“ Gospode bože, šta to radite? “ jadikovao je čiča-Kotel, žurno prilazeći stolu.
“ Pokušavam da na nov način prskam kamen.”
“ Četkicom za zube? Mais non, mais non, mais non! To je nemoguće! Nijedan
litograf nije nikada radio crashis četkicom za zube.” Anri se nasmeši na njega preko ramena.
“ Izgleda da je moguće. Hoćete li i vi da pokušate? “
Obazrivo,stari zanatlija je uzeo četkicu, nagnuo se nad kamen i prevukao prstima preko čekinja.
“ Izgleda da je stvarno moguće! “ mrmljao je začuđeno. “ Pa zašto onda to do sada nikome nije palo na pamet? Vi ste rođeni litograf, gospodine Tuluz. Da li zaista nikada ranije niste učili litografiju?”
Jednog oktobarskog popodneva, kad je Anri prskao kamen, njegov prijatelj Moris upade u šupu, zadihan od uzbuđenja.
“ Pogodi šta se desilo? “ povika on s praga. “ Tea van Goga je udarila kap, i odveli su ga u Holandiju! Gospodin Buso hoće da ja preuzmem upravljanje galerijom.” Od tada se Anri viđao sa Morisom svakog dana, ponekad i dvaput dnevno. Uveče, kad bi napustio šupu, nikada ne bi propustio da se odveze do galerije, gde je zaticao svog prijatelja u košulji, kako popisuje gomile slika i brda bakroreza, pregleda knjige, dovodi u red poslove firme koji su bili poremećeni usled Teove

bolesti. Zajedno su večeravali, poveravali se jedan drugome i crpli snagu i zadovoljstvo iz uzajamnog prisustva.
U ateljeu su se stvari odigravale vrtoglavom brzinom.

“ Moram da požurim “ reče Anri kad mu je čiča-Kotel posavetovao da bude umereniji. “ Zidler prosto očajava.”
On već beše postao pravi litograf, sa prstima prljavim od mastila i mrljama od krede na obrazima. Bio je savladao tehniku crtanja na kamenu, zavirio u tajne senčenja i slikanja tačkicama, i već je plovio kroz zamršenu hromo-litografiju. Čiča-Kotel se često odvajao od svoje štamparske prese da bi gvirnuo preko njegovog ramena, sučući svoju raštrkanu bradu i mrmljajući mais non, mais non, mais non! Ali u njihovom odnosu javila se neka jedva primetna promena. On je pratio napredak svog učenika sa čuđenjem, bio je očevidac njegovih zaprepašćujućih crtačkih podviga, posmatrao nepogrešivu sigurnost njegove ruke, za koju kao da nisu postojale nikakve tehničke teškoće. To ga je uznemirilo. Ta pijanica, taj patuljasti bogalj bio je zaista vrlo čudan mladić. Da nije on, nekim slučajem, genije?
Nešto posle Božića Anri saopšti čiča-Kotelu da će biti odsutan nekoliko dana.
“ Osećam se spremnim da se uhvatim u koštac s tim plakatom.”
Iduću nedelju dana proveo je u svom ateljeu sa La Guli i Valantenom. Tih dana nije uopšte izlazio, nije nikoga viđao osim svoja dva modela, nije takoreći ni spavao. Jeo je u svojoj sobi, rasejano gutajući ono što bi mu gospođa Lube donela, a ponajčešće sasvim zaboravljajući da jede.
Danonoćno je ostajao za svojim stolom za crtanje, u stvaralačkoj groznici, prekidajući posao samo da bi upalio cigaretu ili napunio čašu konjakom. Pod je bio prekriven pikavcima i probnim crtežima za plakat, od kojih je svaki bio sve jednostavniji, sve smeliji, sve silniji od prethodnog, dok na kraju nije dostigao savršenstvo linija i optički efekat za kojim je težio.
Kad je ponovo došao u šupu, pružio je čiča-Kotelu originalni akvarel. Stari litograf baci pogled na Valantenovu mrtvačku siluetu i obilje La Guliinog zavitlanog rublja i oseti kako mu se kruti brada i diže onih nekoliko dlaka na glavk.
“ Ovo ne možete štampati!”
“ Zašto?”
“ Prvo, zato što u litografiji nikada nije bilo ovakvih boja…”
“ Napravićemo ih.”
“ A drugo, zato što ćemo, ako se taj plakat pojavi na ulicama, svi dopasti zatvora.
Vi zato što ste ga izradili, ja zato što sam vam pomogao, Zidler zato što ga objavljuje, Levi zato što ga je štampao.”

“ Dobro. A sada, na posao!”
Prvo je bio na redu beskrajno težak zadatak da se nacrta naopako svaki detalj složenog originala. Posle toga došao je beskrajno senčenje kredom raznih hrapavih površina, slikanje tačkicama i ispunjavanje litografskim mastilom onih delova koje je trebalo štampati crnom bojom. Na to je otišlo mnogo dana upornog rada, usred atmosfere raznih predosećanja i stalnog proricanja nesreće.
Najzad je kamenje bilo spremno za graviranje.To je bila čiča-Kotelova dužnost, koju je on izvršio uz najveće moguće egzibicije.Zadržavao je dah, sukao bradu, prizivao božansku pomoć Alojza Zenefeldera, pronalazača litografije.
“ Jedan pogrešan potez, i sve je propalo! “ On smače svoju kapicu i počeša se po glavi. Pažljivo su nekoliko kapi azotne kiseline u rastvor gumarabike. “ Ako nema dosta kiseline, rastvor neće da nagriza. Ako ima suviše, fine linije će se lomiti. Naravno, ja računam s tim da ćemo morati ponovo da radimo dva-tri kamena…” Graviranje je dobro napredovalo, i uskoro otpoče i štampanje probnih otisaka.
Čiča-Kotel je bio na granici ludila.
“ Nema šartrez mastila, gospodine… I kakva je ovo zelena boja? Izgleda zelena, a nije. To je plava, žuta, ružičasta, siva - sve, samo nije zelena. Kako zamišljate da ja mogu da štampam takve boje?”
“ Hajde da pomešamo mastila. Evo, da pokušamo… “
Najzad, jedne večeri Anri se doteturao u Mulen Ruž i svojim teškim korakom stigao do bara.
“ Dobro veče, gospodine Tuluz. “ povika Sara čim ga je ugledala. “ Nismo vas odavno videli. Bože, šta je to s vašim licem? Na obrazima imate sve dugine boje.” On je stajao pred njom, zadihan, držeći se čvrsto jednom rukom za ivicu tezge.
“ Konjak, Saro “ reče isprekidano.
Ona napuni jednu stolovatu čašu i naže se da mu je doda.
“ Vidite, potpuno ste izgubili dah… I ne treba da pijete tako brzo. Izgoreće vam stomak.”
On se pope na jednu od visokih barskih stolica.
“ Kažite Zidleru da može da pošalje Levija po kamenje kod čiča-Kotela. Sve je spremno za štampanje plakata.”
Ona ga pogleda svojim krupnim, blagim očima.
“ Znala sam da ćete to ipak uraditi, gospodine Tuluz. Znala sam da ćete održati reč.”

Dok se Anrijev plakat štampao, Društvo nezavisnih umetnika organizovalo je proletnju izložbu. Anri je savesno prisustvovao sastancima Izvršnog odbora, koji su se održavali u zadnjoj sobi jedne kafane na Monmartru.
Jedne večeri Odbor već beše počeo da zaseda kada on uđe u zadimljenu sobu i ode da sedne pored Seraa. Predsednik, gospodin Diboa-Pile, ljutito je lupkao svojom kašikom o čašu apsinta i glasno opominjao na red,
“ Mir, gospodo, mir! Setite se da smo na sednici. Naša pravila zabranjuju privatne razgovore za vreme sastanka, Molim vas, gospodo, molim vas…” Članovi Odbora su i dalje dobacivali jedan drugom dosetke, pozajmljivali šibice, palili lule, poručivali piće. Bespomoćno slegnuvši ramenima, gospodin Diboa-Pile spusti kašiku na sto,zavali se na kožnu klupu i poče i sam da vodi privatan razgovor sa svojim susedom s leve strane.
“ Ovako ti to ide već čitav sat “ primeti Sera, dok je Anri otkopčavao kaput i skidao šešir. “ Nisi ništa propustio. “ Zatim filozofski dodade: “ Možda će se jednom i umiriti.”
“ Dupli konjak “ doviknu Anri kelneru koji je prolazio.
Dolazio je pravo s večere, i bio je u blaženom raspoloženju čoveka sa punim stomakom.
“ Kako vaše tačkice? “ upita on, okrećući se svom prijatelju.
“ Još uvek se preznojavam sa Cirkusom.”Staloženi mladić protrlja svoje obraze zarasle u bradu jednim pokretom koji je odavao strpljivu rezignaciju.” Kompozicija je strahovito teška, a ono unutrašnje osvetljenje je varljivije čak i od sunčeve svetlosti. U poređenju s ovom slikom moja Velika zdela bila je prava šala. Ako imate malo vremena posle sastanka, voleo bih da vam je pokažem.”
Iznenada, predsednik ponovo poče da lupa kašikom. Ovoga puta nije ih više molio. Na njegovom tamnocrvenom licu izbiše pege od ljutine.
“ Za ime božje, hoćete li da umuknete? “ zaurla on, sevajući jarosno očima ispod namrštenih obrva. “ Hoćete li da umuknete ili nećete? Počeću da kažnjavam novčano sve odreda!”
Nešto slično redu uspostavi se u sobi.
“ Tako je već bolje. “ frknu on, još uvek besno gledajući članove.
Zatim se okrete jednom zdepastom čoveku u otrcanom odelu, koji ga je gledao s izrazom tužnog i uzbuđenog morskog konja.
“ A vi, Ruso, možete sada da nastavite ono što ste počeli da govorite. Ali, tako
vam boga, nemojte ponovo da držite govor.” Anri Ruso skoči na noge.

“Gospodine predsedniče,“ otpoče on, poklonivši se u pravcu Predsednika,
“gospodo i drage kolege. Pre sto godina, onog slavnog Četrnaestog jula…”
“ Pređite na stvar. Na šta se žalite ovoga put možemo valjda da sedimo selu noć.” Ruso ga uvređeno pogleda.
“ Bilo je mnogo žalbi prošle godine zbog vešanja slika. Nisu bile dobro obešene. Bile su poređane bez obzira na svoju tonsku vrednost. Kako ćemo ostaviti neki utisak na kritičare ako nam slike nisu dobro obešene?Uzmite, na primer, moje slike, moje divne slike…”
“ Dosta. “ preseče ga predsednik. “ Dosta ste govorili.”
“ Ali, ja nisam završio!”
“ Jeste. Završili ste. Oduzimam vam reč. Sedite.”
Sera se probudi iz svoje ravnodušnosti. “ Ej, Ruso, a zašto vi ne preuzmete brigu oko njihovog vešanja? Biću srećan da se odreknem toga u vašu korist.” Taj predlog izazva buru protesta.
“ Ne, ne, sedite, Ruso! “ vikao je predsednik. “ Vi večio stojite! “ Tresnuo je pesnicom o sto. “ Naš blagajnik,gospodin Pipinet,podneće nam finansiski izveštaj.” Nelagodna tišina zavlada u sobi kad se jedan čovek tužna lica diže i izvuče iz džepa malu crnu svesku.
“ Žao mi je što moram da obavestim Odbor, “ on popravi zlatan cviker na nosu i iskosa pogleda članove preko njegovog okvira “ da je naša blagajna prazna. U kasi ima tako malo novca da o tome ne vredi ni govoriti. A neće biti ništa bolje sve dok izvesni ljudi ne počnu da plaćaju članarinu.” On sede usred napete tišine.
Finansije su bile osetljiva tema. Da bi prekinuo nelagodnu situaciju, predsednik se upusti u slatkorečivi govor i zahvali gospodinu Pipinetu na njegovoj odanosti Društvu i na njegovom kratkom i jasnom izveštaju.Da, slikari se nekako prilično maglovito odnose prema novčanim pitanjima. Eto, zamislite, i on sam je smeo s uma taj dug. Prosto-naprosto, nekako mu je iščezao iz svesti. Ali, dovoljna je blagajnikova taktična opomena. Uskoro će blagajna biti prepuna.
On se žurno okrete Anriju.
“ Molim Odbor da sada pažljivo sasluša gospodina de Tuluz-Lotreka, koji vodi brigu o katalogu i koji će nam saopštiti rezultat svojih pregovora sa štamparom.” O tome nema bogzna šta da se kaže, obavesti Anri članove. Pregovori su prekinuti jer je štampar zahtevao da mu se plati za prošlogodišnji katalog pre nego što se lati izdavanja novoga. Možda bi bilo zgodno da se potraži neki manje koristoljubiv štampar?

Opet predsednik priteče u pomoć. “ Novčano ludilo! Svi poslovni ljudi su obuzeti novčanim ludilom. “ besneo je on. Oni ne shvataju kakva je to čast za njih što štampaju katalog Društva. Možda ne bi bilo zgorega da se posluša predlog gospodina de Tuluz-Lotreka i da se potraži - prvenstveno u nekom udaljenijem predgrađu - neki manje pohlepan, manje ciničan štampar.
Anri Ruso ustade.
“ Sedite, Ruso! “ zagrme predsednik.
“ Ali, gospodine predsedniče, ja…”
“ Ne, ne, ne! Neću da slušam. Vi stalno govorite a nikada ništa ne kažete.” Posle toga sastanak je postao neverovatno poslovan. Brzo, jedna za drugom, primedbe su čitane i prihvatane, rešenja donošena, predlozi iznošeni, podržavani, usvajani. Jednoglasno je odobreno da se jedna cela soba posveti izložbi radova Vinsenta van Goga, u znak sećanja na holandskog slikara i njegovog brata. Sastanak se bližio kraju i predsednik je već stavljao šešir na glavu, kad jedan član podnese predlog da se izabere Žiri za prijem na godišnju izložbu Društva. U toku idućeg sata ne samo sastanak nego i celo Društvo nezavisnih umetnika bilo je na ivici propasti. Večno pitanje, sa žirijem ili bez žirija - o kome je tako često raspravljano privatno - nikada nije zvanično postavljeno. Treba li Salon nezavisnih da ima svoj žiri za prijem, kao i zvanični akademski Salon? Treba li da se uzvisi, da zatvori svoja vrata raznim mazalima, šarlatanima, amaterima, ludacima koji mlataraju četkom?
“ Ja podržavam predlog. “ dobaci Ruso, skočivši na noge. “ Samo jedan žiri za prijem, sastavljen od istaknutih članova ovoga Odbora, moći će da iskoreni te naivne, amaterske slike koje izvrgavaju ruglu našu izložbu i krnje njeno umetničko dostojanstvo.”
Ovu predloženu meru podržao je iznenađujući broj prisutnih.Jedan za drugim, članovi su ustajali da izjave svoju saglasnost. - Tačno je… Naš Salon je prava lakrdija, cirkus… Ljudi dolaze na naše izložbe samo da bi se nasmejali… Ali, kad bi nam bilo dozvoljeno da odaberemo slike koje će se izložiti…
Iza tih licemernih protesta krilo se njihovo dugo skrivano razočaranje, njihova glad za hijerarhijom i zvaničnim priznanjem. Oh, samo da postanu sudije! Da imaju vlast nad drugim ljudima, da budu elita, mandarini, aristokrati - negde, pa makar i u Društvu nezavisnih umetnika!
“ Ja sam protiv tog predloga! “ povika Anri, lupajući štapom o mramornu ploču stola.
“ I ja! “ ponovi Sera iza oblaka dima.
Ta dvostruka izjava zaprepasti Odbor i izazva trenutnu tišinu.

“ Istina je, “ nastavi Anri “ ljudi se smeju našim slikama,ali zar je to važno? Ljudi su se smejali Rembrantovoj Noćnoj straži i Maneovoj Olimpiji. Smeh je prvo čemu pribegavaju glupaci. Čoveku je lakše da se smeje nego da pokuša nešto da razume. Istina je da smo izložili i nekoliko strašnih mazarija, ali smo zato izložili i neke odlične slike koje inače ne bi imale prilike da se pokažu. Osim toga, ko smo mi, dođavola, da odlučujemo šta je dobro a šta rđavo u umetnosti? Poznato je da su slikari bili vrlo pristrasni pri ocenjivanju radova svojih kolega slikara. Mikelanđelo je potcenjivao Leonarda. David se podsmevao Vatou, Ektr Delakroau. Impresionisti su se stideli Sezana, a Sezan sada misli da niko drugi osim njega ne ume da slika! Zato, neka ostane po starom. Pružimo svakome priliku. Vreme će odlučiti koji je od nas veliki umetnik, a ko nije.Ako baš morate da imate neki žiri, neka to bude vreme.”
Predlog je odbačen neznatnom većinom.Užurbano, predsednik je zaključio sednicu.
“ Hajdemo odavde, “ reče on “ pre nego što se pojavi još neka budala sa novim predlogom.”
Bila je već prošla ponoć kad je Anri otpratio Seraa do njegovog ateljea, da razgleda slike svog prijatelja.
Jednog februarskog popodneva Anri je sedeo na visokoj stolici u jednoj sobi
Paviljona grada Pariza, pomažući Serau da poveša Vinsentove slike za predstojeću Izložbu nezavisnih. To jest, on je čitao brojeve iz kataloga koji je držao otvoren na kolenima, dok je snažni mladi poentilist zakivao eksere u zid, stavljao zavrtnje na poleđinu okvira i obavljao najveći deo posla. “ Koji je ovo broj? “ upita Sera, s ustima punim eksera.
“ Dvadeset osam. Čempresi. Malo više ulevo, Žorž.”
Sera ispravi platno. “ Je li dobro?”
Anri zažmiri iza svojih debelih stakala. “ Odlično. Hodi da pogledaš.” Sera se dovuče do Anrija, zapali lulu i stenjući sede na pod.
Nekoliko trenutaka posmatrali su Vinsentovo platno.
Sera zaklima glavom i uzdahnu. “ Proklet bio ako shvatam kako je on to radio.
Optički je potpuno pogrešno, a cela stvar ipak blešti.”
“ Zar ne liče na plamene zelene jezike? “ reče Anri, ispitivački posmatrajući Vinsentove haotične čemprese, “ Kada čovek samo pomisli da je on bio u stanju da izradi ovakvu stvar za nekoliko sati! Znaš li da je on izradio skoro pedeset slika za osam nedelja provedenih u Overu. A želeo je da bude poentilist! Jadni Vinsent!” “ Pedeset slika za osam nedelja! “ ponovi Sera s nevericom.

Odjednom poče jako da kašlje,lice mu postade purpurno, i on jedva uspe da posle nekoliko trenutaka povrati dah.
“ Bolje bi bilo da obratiš pažnju na svoj kašalj, stari, “ reče Anri pogledavši ga. “ Bolest vlada na sve strane.”
“ Izgleda da sam nazebao prošle noći u ateljeu. Peć se ugasila,a mene je mrzelo da je ponovo zapalim.”
On pročisti grlo, obrisa usta maramicom.
“ Uzgred budi rečeno, jesi li čuo da Gogen putuje idućeg meseca na Tahiti?” “ Zbilja? “ upita Anri paleći cigaretu. “ Bilo je krajnje vreme! Za poslednjih deset godina stalno je pričao o tim svojim prokletim kokosovim palmama i golim devojkama. Ali, videćeš, vratiće se on. Kao i pre nekoliko godana, kada je ono otišao na Martinik, sećaš li se? Mislio je da ostane tamo do kraja života, ali je pronašao da su leta isuviše vrela. Nije mu se dopalo ni da bude radnik na Panamskom Kanalu.”
“ Priređuju mu oproštajnu večeru.”
“ Siguran sam da će on dovesti i pleh-muziku na stanicu. Taj čovek ne može da izvede ništa jednostavno.”
Sera podiže oči i pogleda ga iskosa.
“ Ti ga ne voliš baš mnogo, a? “ osmehnu se on.
“ Ne sviđa mi se ono što je uradio s Vinsentom u Arlu. Zamisli, zahtevao je da ga Vinsent zove Učitelju! I ne volim njegovo poziranje, njegove drvene cipele i vezene košulje. On ima talenta, ali smatram da nije ni upola onakav umetnik kakav je bio Vinsent. Jesi li video njegovog Jakova koji se bori s anđelom ? Izgleda kao da anđeo meri Jakovu puls. A njegov Žuti Hristos ? Sve te religiozne bretonštine nekako mi ne deluju iskreno. Nikako ne vepujem u finansijere preobraćene u primitivce. Ruso je možda glupak i dosadan čovek, ali verujem da je iskren. I da vidiš, neke od njegovih slika iz džungle su neobične - po mom mišljenju. Jesi li ih video? Ako hoćeš, možemo da odemo u njegov atelje jednog dana. Zaista ih vredi pogledati. Ali Gogen - ne znam. Uvek osećam kako taj čovek hoće da me zapanji, da mi pokaže kako je pametan. Njegova naivnost je nameštena. Ili bar ja tako osećam. A ako postoji išta što mrzim, to je lažna naivnost.”
“ Možda on još nije našao samoga sebe “ usudi se da primeti Sera velikodušno. “ Možda “ sleže Anri ramenima. “ Možda će naći sebe na Tahitiju. Uostalom, vratimo se na posao… Broj dvadeset devet. Suncokreti…”
Kad Sera htede da se podigne, on se presamiti obuzet novim napadom kašlja, još bešnjim od prethodnog.
“ Grlo me đavolski boli “ reče on, kad je najzad mogao da progovori. “ Ne znam šta je to. Nikada se ranije nisam tako osećao.”

“ Bolje bi bilo da ideš kući. Možemo dovršiti vešanje, i sutra. Hajde, istovariću te usput.

Već je dockan, a znaš kako se tvoja majka brine.”
Sera sutradan nije došao u Paviljon. Anri se odvezao na bulevar Mađenta, i saznao da njegov prijatelj leži s visokom temperaturom.
“ Zaspao je “ prošaputa gospođa Sera, držeći prst na ustima.” Ovo je prvi put što je uspeo da zaspi. Ali doktor kaže da će mu za nekoliko dana biti sasvim dobro.” Desetog marta otvoren je Salon nezavisnih umetnika, i kroz otmene sobe Paviljona odzvanjao je smeh gomile.
Anri Ruso, u redengotu i sjajnim potkovanim cipelama stražario je ispred svojih slika, i upuštao se u razgovor sa svakim ko bi ih kojim slučajem pogledao.“Dozvolite mi da se predstavim.” On bi se poklonio iz struka. “ Anri Ruso, bivši narednik i carinik. Ja sam tvorac ovih izvanrednih slika. Pogledajte ono drvo! Kako je veličanstveno dekorativno, zar vam se ne čini? U isto vreme liči i na sunđer. Možete da ga kupite za dvadeset pet franaka. “ Zatim, malo tiše: “ Pa neka bude dvadeset dva!.. Dvadeset… Dobar posao. Ne? Osamnaest? Ne?”
Vinsentove slike su ostale takoreći nezapažene, ali su se gomile uz grohotan smeh skupljale pred Seraovim radovima. Ta maglovita platna svetlucavih mora i mirnih predela proglašena su za najsmešnije slike na Izložbi. Izraz slikanje konfetima, koji je izmislio neki šaljivčina, postigao je istog trenutka neverovatan uspeh.
Ali, slikar je bio pošteđen podsmeha i sarkazama.Natopljen znojem,lica pomodrelog od gušenja, dahtao je tražeći vazduha i borio se za život. Svakog dana Anri se odvozio na bulevar Mađenta,i dok je slušao novosti od gospođe Sera, mogao je da čuje šištavo, teško disanje samrtnika. Jednog dana, ona otvori vrata, pogleda Anrija zamagljenim očima, ne mogući da progovori ni reči. A onda pokri lice rukama i zatrese se od jecanja. Najzad obrisa prstima obraze umrljane od suza.
“ Sad možete da ga vidite. “ reče slomljenim glasom. “ Umro je pre jednog sata.”
Došavši tako brzo posle Vinsentovog samoubistva, Seraova smrt je ostavila na Anrija dubok utisak. Obojica su bili mladi, u punoj stvaralačkoj snazi - a obojica su sada mrtvi…
Nekoliko dana posle sahrane, dok je Anri sedeo ispred svojih nogara slušajući monotoni glas gospođe Lube, Zidler upade u atelje sav nakostrešen od uzbuđenja.
“ Baš dolazim od Levija. Završili su vaš plakat. Izlepiće ga noćas po celom Parizu. Sutra će osvanuti na ulicama.

16
“ Jeste li videli?”
“ Jeste li videli?”
“ Jeste li videli?”
Ujutru, to je bio samo žamor, uveče - sve glasniji hor.
“ Šta to?”
“ Pa onaj plakat, naravno! Onu devojku što igra kankan…”
“ To je sramota!”
“ To je umetničko delo!”
“ Svinjarija!”
“ Remek-delo!”
Došlo je to iznenada, bezumno, neodoljivo, ali je došlo! Pariz je bio uzbuđen! Pariz je bio zaprepašćen! Pariz je bio u groznici zbog tog plakata! Nalazio se svuda, čovek ga nije mogao izbeći ili zaboraviti. Skakao je na njega sa svakog zida, svakog kioska, svakog pisoara. Gomile su se skupljale pred njim, dobacujući nepristojne primedbe, ometajući saobraćaj. Žandarmi su molili, pretili, mlatarali rukama po vazduhu.
“ Nom de Dieu,* zar nikada niste videli igračicu koja pokazuje stražnjicu? Allons!** Razilazite se, molim vas!” *(franc.) Za ime božje!
**(franc.) Hajde!
Ljudi su istezali vratove i žmirkali očima da bi pročitali potpis. A on je stajao tamo, u levom uglu: LOTREK.
“ Lotrek!”
“ Lotrek!”
“ Lotrek!”
Ime je izletalo iz nebrojenih usta, po kafanskim terasama, nadleštvima, klubovima, berbernicama, radionicama modnih kuća, otmenim trpezarijama na Jelisejskim Poljima i krčmama u kojima su kočijaši srkali čorbu ne skidajući oka sa svojih fijakera.
Novine su bile pune tog imena. Neki su izjavljivali da plakat pravo satansko delo, i zahtevali da se smesta ukloni s ulica. Drugi su tvrdili da je to prvi plakat koji je u isto vreme i umetničko delo. Građanske vođe i moralisti opominjali su da je čednost

mladih Parižanki ugrožena, a dame nisu moge više da prođu ulicom a da ne pocrvene.
Na drugoj strani, mnoštvo umetnika i kritičara diglo se u spontanu odbranu plakata. Jedno visokomoralno umetničko delo… Jedna hogartijanska satira morala ovoga fin de siècle *… Grafički epitaf jedne civilizacije na umoru… Plakat Mulen Ruž-a bio je tour de forse.** Valantenova silueta, na primer, bila je nacrtana kao što bi je nacrtao sam Holbajn. Taj turobni skelet u cilindru bio je kreacija dostojna umetnika Igre smrti. S tim plakatom, litografija se otrgla od štampanja etiketa za boce i omota za cigare, i zauzela mesto među grafičkim umetnostima. Gospodin de Tuluz-Lotrek izneo je umetnost na ulicu!
* (franc.) kraj stoleća
* *(franc.) veština
Najzaprepašćeniji čovek u Parizu bio je Anri. Osećao se kao neko ko je bacio šljunak u jarugu i video da je pokrenuo usov.
“ Ne razumem. Ne razumem zbog čega je sve ovo oduševljenje. “ poverljivo reče on Morisu.
“ Pa, tvoj plakat je prilično sablažnjiv, moraš priznati.”
“ Dođavola, pa takav i treba da bude plakat! Hteo sam samo da pomognem
Zidleru da dovuče ljude u svoj prokleti Mulen. A ne da izazovem revoluciju!”
“ Ručaj, i ne uzbuđuj se toliko. Šta misli tvoja majka o plakatu?”
“ Ne znam. Nikada mi ga nije pomenula. Nisam siguran čak ni da li ga je videla.
Međutim ta mi prokleta stvar zagorčava život.”
“ Kako to?”
“ Ne mogu više da radim. Ne znam otkuda ljudima moja adresa,ali mi dolaze u atelje u gomilama. Svako želi plakat – proizvođači midera, parfema, pomada za lice.
Upravnici pozorišta, glumice, i bog te šta ko još.”
“ Pa šta im ti kažeš?#
“ Da idu dođavola. Svakog jutra gospođa Lube mi donosi hrpu pozivnica od ljudi za koje nikada nisam čuo.”
“ Šta radiš s njima?”
“ Vratim joj da potpaljuje njima vatru. A šta bi, po tvome mišljenju, trebalo da uradim?”
“ Ne bi bilo zgoreg da otvoriš dve-tri. Mogao bi čak i da prihvatiš poneki poziv, i da se upoznaš sa nekim pristojnim ljudima, za promenu, umesto ovih baraba s kojima se družiš. Kad smo već na tome, imaš li nameru da ostatak života provedeš na Monmartru?”
“ Naravno.”

“ Zar ti se nije dosadilo da ideš u Mulen iz noći u noć? Zašto se ne družiš sa čuvenim, kulturnim svetom, umesto s tim skupom propalica sa Monmartra? Mogao bih da te predstavim Natansonovima. Gospođa Natanson je jedna od najlepših i najinteligentnijih žena u Parizu. Ona me je zamolila da te dovedem.”
“ Neću nigde da idem. Potpuno sam srećan u Mulen-u. Svi me poznaju i svi su
ljubazni prema meni. Oh, uzgred budi rečeno, tamo igra jedna nova devojka, sa kojom bih voleo da se upoznaš. Zove se Žan Avril…”
Već nekoliko godina Anrijevi odnosi s ocem bili su prilično zategnuti. Na majčino navaljivanje nastavio je da ide k ocu u zvanične i retke posete, prilikom kojih su se obojica trudila da prikriju svoju zbunjenost.
Jednog jutra, ubrzo posle pojave plakata, njegov otac upade u atelje. “ Kako se usuđuješ? “ Grof beše pomodreo od ljutine. “ Kako se usuđuješ da potpišeš svoje ime na onom gnusnom plakatu za noćni lokal! Da nisi bogalj, izmlatio bih te zbog toga!”
Anrijevo lice poblede. Slušao je o očevim napadima srdžbe koji su ponekad stvarno bili strahoviti. Nekoliko trenutaka ostade zgrčen od straha pred štapom sa zlatnom drškom, kojim je zamahivao grof. A zatim, odjednom, on više nije bio uplašen, već samo besan, i tresao se od oceubilačkog gneva prema tom kicoškom boulevardier-u koji je pretio da će ga istući. Tako mu brade svetog Josifa, i on je Tuluz-Lotrek, i - bio bogalj ili ne - neće nikome dozvoliti da tako s njim govori!
On podiže oči.

“ Ne verujem da ova poseta služi ma kakvom korisnom cilju. “ poče on s ledenom mirnoćom. Iza debelih stakala, njegove oči su gledale otvoreno, bez straha. “ Žao mi je što ti se ne sviđa moje delo. Žao mi je što ne mogu da jašem s tobom Jelisejskim Poljima. Znam kako ti teško pada moja nakaznost, ali mogu samo da te uverim da i meni pada isto tako teško. Nisam zahtevao da se rodim, i žao mi je što sam tvoj jedinac i poslednji od naše loze. Znam da ne misliš pohvalno o meni, ali nisam siguran ni da li ja mislim pohvalno o tebi. Ne bojim te se, tata. Nekada sam te obožavao, ali sada više ne. Mami i meni bila je potrebna tvoja ljubav, tvoje društvo, tvoje razumevanje. Bilo nam je očajnički potrebno, a ti si nas oboje izneverio. I zato, ako nemaš ništa protiv, završimo ovaj prizor i sklanjajmo se jedan drugom ubuduće s puta. Što se tiče mojih radova, potpisivaću ih onako kako ja hoću, jer su to moja dela i moje ime, pa čak ni ti to ne možeš da promeniš.”
“ Delo! “ rugao se grof. “ Ti to nazivaš delom? “ On pokaza rukom platna na zidovima. “ Pornografsko đubre! Dobar izgovor za pijančenje i besposličenje po javnim kućama i noćnim lokalima!”
“ Da, ja to nazivam delom! “ odvrati Anri. “ Ali otkuda bi ti to mogao da znaš? Kako možeš da poznaš šta je delo a šta nije? Ti nisi nikada radio. Ljudi našeg soja nikada ne rade. Rad je ropska stvar, dovoljno dobra za buržuje i bednike. Mi smo

grands seigneurs*, Vitezovi mača! Mi smo iznad rada. Svet je još dužan da nas poštuje, iako mu ne dajemo ništa za uzvrat. Mi smo tako otmeni, tako plave krvi, rođeni od tako bliskih rođaka,tako prožeti ponosom i predrasudama da smo postali beskorisni, i jedino što nam ostaje jeste da kasapimo bespomoćne životinje ili da se šepurimo na konjskim leđima i, ako nas posluži sreća, da umremo viteški na nekom bojnom polju. Mi se zaogrćemo svojim slavnim imenom, kao da je neki naročiti uspeh prosto - roditi se.
A u stvari, naš svet je umro sa Versajom i Marijom Antoanetom, i možda je trebalo da i mi umremo s njim. Ovako smo samo fosili jednog preživelog doba, zastareli isto kao dinosaurus, i otprilike isto toliko važni. Kažeš da se ja družim sa prostitutkama. Naravno, družim se. I ja sam im zahvalan što se druže sa mnom. Koje bi druge žene to činile? Kažeš da pijem? Da, pijem! Svakog dana sve više. Zašto? Zato što, kad pijem, zaboravljam na svoju ružnoću, svoju usamljenost, večni bol u nogama. Kako bi tebi bilo da si na mom mestu? Kako bi ti bilo da se vučeš ovako kao ja? Misliš li da bi ti bilo prijatno? Naravno, pijem. I ti bi pio da si na mom mestu. Svi mi imamo svoje pribežište. Mama ima svoje molitve, ti svoje sokole i konje. A ja - ja imam konjak! Šta bi ti hteo da radim? Da provedem život u stolici za ležanje? Pokušao sam. Nisam mogao da izdržim. Ni ti ne bi mogao.” * (franc.) velika gospoda On zaćuta i pogleda u oca.
Grof je stajao pred njim nepomičan kao kip. Njegove oči behu izgubile strogost i ljutiti sjaj. Izgledao je vrlo star, vrlo ponosit i vrlo usamljen. U jednom trenutku Anriju se učini kao da njegov redentot sa svilenim reverima nestaje, i umesto njega se pojavljuje zlatan šlem, oklop i četvrtasti štit Rejmona IV, grofa od Tuluze. Iza njega lepršali su se krstaški barjaci i ratne zastave sa geslima. Oklopi i mačevi blistali su na suncu, rzanje konja mešalo se sa zvucima truba… Vizije nestade. Ponovo je njegov otac bio pariski boulevardier sa belim kamašnama i širokom mašnom. Za časak Anri oseti da mu je vrlo blizak taj propali, nesređeni feudalni gospodar koji je rođen sa zakašnjenjem od pet vekova, u jednom svetu gde za njega više nije bilo mesta. Zaželeo je da ga uhvati za ruku, da mu kaže kako razume njega, njegov bol, njegov nezdravi ponos, njegovo jalovo obožavanje prošlosti. Zaželeo je da mu kaže da i on, bio bogalj ili ne, takođe pripada njihovoj kasti koja iščezava, da je i on jedan Tuluz-Lotrek. Ali, čemu bi to koristilo? Ništa nije moglo da se izmeni…
“ Anri, ovo je kraj. “ Glas njegovog oca bio je hrapav, dalek. “Mi se više nećemo videti. Radi šta hoćeš, živi kako hoćeš, ali nikada nemoj da tražiš od mene pomoći, jer ti je ja neću pružiti.”
“ Nisi mi je ni do sada pružao. “ reče Anri gorko. “ Neću je očekivati od tebe ni ubuduće.”
Grof se dotače svog šešira, kao da se oprašta od nekog stranca,i ukočeno izađe iz sobe.

Odjednom, Anri oseti neku hladnoću. Otetura se do stola i napuni čašu.
Prošlo je već nekoliko meseci otkako se pojavio plakat, a Anri je još uvek živeo na Monmartru.
“ Zar ti nije dosadio taj prokleti Mulen? “ pitao ga je Moris po stoti put. “ Zar ti se nije smučilo to isto mesto iz noći u noć, ti isti ljudi, to večito nagvaždanje o trgovcima i kritičarima? Ti si verovatno umetnik koji ima najviše uspeha u Parizu, a ipak tvrdoglavo ostaješ pri tome da živiš među propalima. Okružio si se gomilom hvalisavaca i prišipetlji, a mogao bi da se družiš sa najljupkijim, najkulturnijim i najpoznatijim ljudima u Parizu?”
“ Sa gomilom dosadnih snobova koji bi samo piljili u moje noge…”
“ Tvoje noge!Uvek te tvoje noge! Ti misliš da ljudi nisu u stanju da vide ništa drugo osim tvojih nogu. Nisi u pravu, Anri,kazao sam ti to već hiljadu puta. Na primer, pričao sam ti o Natansonovima, zar ne?Oni spadaju među najdivnije ljude sa kojima čovek može da se upozna. Već mesecima me Misja Natanson moli da te dovedem u njenu kuću. Ona je savršena pijanistkinja i veoma se interesuje za umetnost. Ima divnu zbirku…”
“ Žene se ne interesuju za umetnost. “ Anri podrugljivo sleže ramenima. “ A najmanje žene iz visokog društva. Kada skupljaju slike, to je za njih samo opravdanje da bi skupljale slikare. One ne shvataju umetnost. To je samo poza, izgovor da bi mogle o njoj da ćaskaju! Osim toga, šta fali Mulen-u? Meni se on dopada. Volim galamu, svetlost, gužvu i zveckanje. Volim da brbljam sa Sarom i kankan-devojkama. Zidler već ne zna kako bi mi zahvalio. Šalje mi šampanjac za sto, ne dozvoljava mi čak ni da častim piće…”
“ Posle svega što si za njega učinio, toliko može sebi da dozvoli.”
“ Oh, prestani da mi dosađuješ! Zadrži svoje Natansonove, a ja ću zadržati svoj Mulen.”
Ipak, uprkos tom žustrom opiranju, Anriju je Monmartr počinjao da biva
dosadan. On nije gajio nikakve iluzije o većini ljudi koji bi jurnuli ka njegovom stolu čim bi on ušao u kafanu. Ali, počela su da ga zamaraju njihova bombasta, večita uzajamna optuživanja. Kankan-devojke su se takođe promenile. Nije više bilo onog vragolastog mangupluka, kao u starim danima kod L’Eli-a. Za tri godine Mulen je od njih napravio samosvesne profesionalke i gramzljive kokote. Naglo uzdignuta plakatom do vrhunca slave, La Guli je s odvratnom naduvenošću nosila svoju krunu kraljice kankana. Uvrtela je sebi u glavu kako samo zbog nje gomile sveta svaki dan ispunjavaju noćni lokal. Jednom, za vreme izvođenja kankana, doviknula je princu od Velsa: Alors,* Vels, plaćaš li noćas šampanjac? Za Anrija, ona je prestala da bude oličenje plebejskog veselja na Monmartru. Slikarski ga više nije interesovala.

Ali, bio je potreban niz dramatičnih događaja da najzad nadvladaju njegovu bolećivu privrženost i da ga, takoreći, izguraju iz tog kraja, za koji se zakleo da ga nikada neće napustiti.
* (franc.) dakle
Jedne večeri, jedna kankan-devojka izdahnula je na parketu dok je izvodila veliki rascep , a taj događaj ga je potresao više nego što se usudio da prizna. Nekoliko dana docnije, njegova dobra prijateljica Berta došla je sva uplakana u njegov atelje i ispričala mu da je neki čovek ubio jednu od devojaka. Policija je zatvorila Sivi papagaj.
Tri dana ona je provela u Anrijevom ateljeu, sve dok nije našla mesto u nekoj javnoj kući u ulici d'Amboaz. Druge devojke su se rasprštale po celom Parizu. Anri je bio prisiljen da preuredi svoje seksualne navike. Sada je morao da se vozi mnogo dalje da bi našao ono što mu je ranije bilo tako blizu.
Tek što se oporavio od tog udarca, kad mu Žan Avril reče da je našla neko sporedno zaposlenje u Foli-Beržer-u. Poslednji udarac došao je mesec dana kasnije.
Te večeri Zidler je došao za njegov sto, žvaćući svoju uobičajenu nezapaljenu cigaru i trljajući ruke.
“ Dakle, gotovo je! Potpisano, i tako dalje. Malopre sam prodao Mulen, gospodine Tuluz. Sećate li se kad sam govorio da ću zaraditi milion? E pa, zaradio sam ga! Ali nemojte misliti da ću se sada prosto povući i prebrojavati novac! Bože sačuvaj! Otvoriću jedan drugi lokal. Na Jelisejskim Poljima. Nazvaću ga Le Žarden de Pari. I vodim Saru sa sobom…”
Anri se oseti isto kao onog davnog popodneva kad mu je majka saopštila da mora da ide u školu. Svet se oko njega srušio u prah. Bez Sare, bez Zidlera, Mulen više neće biti ono što je bio. Šta li će on da radi? Izradio je mnogo slika Mulen -a, i kazao skoro sve što je imao da kaže. Ubuduće bi se samo ponavljao. Možda je Moris imao pravo. Možda bi trebalo da izlazi, da se upoznaje sa drugim ljudima…” Te večeri posmatrao je kankan, ali nije pravio skice. Posle predstave zaustavio se kod bara da se oprosti od Sare, a onda od Gastona, svog najmilijeg kelnera. Pri izlasku rukovao se sa Tremoladom. Jedan trenutak se zadržao pred svojom slikom cirkusa, koja je visila u predvorju.
A zatim je izašao.
Kad su kočije počele da klize, nagnuo se kroz prozor. Crvena svetlucava krila okretala su se u noći, baš kao što je Zidler govorio da će se okretati. Pošto je bio sentimentalno raspoložen, zamišljao je da se okreću zbog njega, samo zbog njega, da njemu, okrećući se, šalju svoj blistavi pozdrav.

“ Zbogom, Mulenu! “ Prošaputao je te reči i mahnuo rukom kao da se oprašta od starog prijatelja. “ Zbogom, Mulenu ! Još tiše, dodao je: “ Zbogom, Monmartru!” Nekoliko dana docnije Moris ga je odveo k Natansonovima. Na vratima je livrejisani sluga prihvatio njihove šešire i rukavice i pomogao im da skinu ogrtače. Mladići su prošli kroz hol i zaustavili se na širokim stepenicama koje su vodile u salon. Čekajući da mu se povrati dah, Anri baci pogled na ogromnu sobu, prilično mračnu uprkos obilju svetiljki sa svilenim abažurima, na panjeve koji su buktali u mramornom kaminu, na veliki klavir koji je stajao u uglu i ličio na sanduk za harfu, na kadifeni nameštaj ukrašen resama,na rasturene grupe dama pokrivenih nakitom i u večernjim haljinama, i bradate gospode u bleštavim uštirkanim košuljama, koji su pijuckali šeri i ljubazno razgovarali. Sluge u belim rukavicama kružile su po sali noseći poslužavnike.
Odjednom, Anri poznade Misju Natanson,ne zato što je bila najlepša od svih prisutnih žena, nego što je instiktivno osetio da ta raskošna soba mora da pripada njoj.
Ona se izvini društvu, pridiže skut svoje haljine od ružičastog tafta i s osmehom, ispružene ruke, šušteći krene prema njima.
“ Gospodine Žoajan,kako je to ljubazno od vas što ste došli i doveli svog prijatelja.”
Zatim se okrete Anriju.
“ Gospodine de Tuluz-Lotrek, najzad, dakle ipak… najzad! “ reče svojim tihim, slovenskim glasom. “ Vi to možda niste znali, gospodine, ali ja sam mesecima kovala zaveru i prelazila preko mnogo koječega da bih vas dovela ovamo. A sada, kad ste tu, ja ću vas monopolisati. Nemate ništa protiv, zar ne? I baci mu pravo u lice svoj osmeh, svoj neodoljivi osmeh…

TREĆI DEO
MIRJAM
17
Koliko vremena - koliko li je vremena bilo potrebno budali da joj se otvore oči?
Da uvidi kako je sve bilo obmana, kako je sve bilo jedna svirepa lakrdija?… Oko pet godina. Izgovario je te reči glasno, uz tih isprekidan smeh. Eto, toliko mi je bilo potrebno.
Za časak se potpuno predao blagom njihanju fijakera. Oko njega, avenija de l'Opera podrhtavala je od čangrljanja predvečernjeg saobraćaja. Jedna plava, upadljivo obučena glumica mahnula mu je rukom iz kočija. On je rasejano dodirnuo svoj svileni šešir, otresao pepeo od cigarete sa krznenog revera na kaputu, i nagnuo se napred.
“ Kočijašu, nećemo do Veber-a. Molim vas, vozite u Galeriju Žoajan, ulica Forest 9.”
Da, bilo mu je potrebno pet dugih godina da najzad shvati kako je sve to bilo samo jedna velika šala. Pet godina, prilično vremena… Ali, dođavola, sve je izgledalo tako stvarno u početku - ceo svet se, izgleda, bio zaverio da ga primora da zaboravi na to da je bogalj. Misja, na primer. Nije smela da se onako osmehuje na njega. To je bio osmeh pomoću koga je ona postizala sve što je htela - bila je isuviše pametna da bi se oslonila na svoju inteligenciju , osmeh koji je učinio da njen salon postane jedan od najpoznatijih u Parizu,i koji je primamio od suparničkih domaćica tako priznate i tako tražene ličnosti kao što su bili Zola, Klemanso, Anatol Frans… Zamislite kako je taj osmeh uticao na jadnog patuljastog bogalja! Udario ga je u pleksus, uznemirio mu srce, izbrisao i ono malo razuma što je imao, i odvukao ga u taj petogodišnji san!
A kako je samo đavolski lepa bila te noći! Kada se udruže lepota,ukus i novac - a ona je imala sve troje, dobija se jedna užasna kombinacija. Ona je bila sušta elegancija, sušta otmenost i ljupkost, pobedonosna potvrda šta sve može novac da stvori kada ima od čega. Bogatstvo ne doliči svakome, ali je njoj dolikovalo. Na prvi pogled bilo je jasno da ju je očešljao najskuplji frizer, da su sobarice obigravale oko nje dok se oblačila, i da su se postarale da svako dugme bude zakopčano, svaka kopča prikačena, da njena ružičasta taftana žaljina dolazi pravo od Vort-a ili Pakena i da je sigurno koštala brdo novaca.
A on, pošto je tada imao dvadeset i sedam godina i pošto je bio takva vrsta čoveka sa takvim mislima u glavi, smesta je postao svestan da se ispod haljine

nalazi skrivena privlačnost najfinijeg, najpenastijeg rublja koje se moglo kupiti za novac, pravi vrtlog alansonskih čipaka, a ispod rublja - bujno, glatko kao breskva telo plavuše u punom cvetu…
Sada, kada je gledao unazad, uviđao je da ona nije smela da se tako osmehne na njega. To je bilo svirepo. To je bilo rasipanje - kao da topom gađaš zeca. Jedan učtiv, običan osmejak bio bi dovoljan. A i oni ljudi sa kojima se upoznao te večeri bili bi čovečniji da se nisu onako ljubazno ponašali prema njemu. Nisu smeli onoliko da hvale njegov plakat. Trebalo je da kažu: Mon Dieu, pogledajte ga, zar nije pravo strašilo! Pogledajte to lice, pogledajte te noge! To bi bilo čovečnije. Umesto toga oni su mu laskali, naterali ga da se oseća dobrodošlim - i još gore, da se oseća slavnim. Sećao se jasno svega što se desilo te večeri. Ko je bio prisutan,kako su dame bile obučene, šta su ljudi govorili, šta je on govorio, čak i šta je mislio. Sećao se zlatne i zelene trpezarije koja je ulivala ledeno strahopoštovanje, kao hol Francuske banke, ali koja je ipak, kad su počeli da služe pečene fazane, uspela da izgleda prijatna, bezmalo intimna. Sara Bernar, koja je sedela između Kloda Debisija i Oskara Vajlda, imala je belu haljinu od moarea i pegava ramena. Anatol Frans se ceremonijalno prepirao sa biskupom - jer, bio je prisutan i jedan biskup te večeri, jedan od onih crkvenih velikodostojnika iz visokog društva koji postaju kardinali. Bila je to prepirka puna osmeha, lakih poklona,preklinjućih pokreta - dvoboj šivaćim iglama… Klemanso je pričao svojoj lepoj susetki o Građanskom ratu u Americi: Li je bio sposobniji general, ali je imao samo oduševljenje, madame, Grant je imao puške… Sećao se čak i kako ga je zainteresovao ogroman soliter gospođe Gorcikov, i kako se pitao koliko li je težak i koliko staje… Kako je pomislio da su ljudi koji su nešto postigli, a svaki od njih za stolom postigao je nešto - kao celina zanimljiviji od promašenih ljudi, i mnogo manje zajedljivi… Da je inteligentnim ljudima potrebna pažnja lepih žena da bi dali od sebe ono najbolje…Da su mnogi ljudi bili duhoviti, ali je malo njih umelo da upotrebi tu duhovitost u pravi čas, i da je većina zaista dobrih dosetki došla na svet noću u tim otmenim krugovima… Kako je primetio da žene zaista izgledaju bolje u toaletama iz modnih salona nego u haljinama šašivenih kod kuće… Da veoma bogate žene - ako iole liče na ljudska bića - imaju neku sebi svojstvenu draž, i da novac ima izvesnu neosetnu, ali ipak stvarnu seksualnu privlačnost, te je možda zbog toga svaka midineta pokušavala da izgleda kao bankareva ćerka…
Najjasnije se sećao Misje. Misje koja mu priča o Poljskoj, gde je rođena, o svom bratu Cipi, o tome kako mnogo voli muziku i balet, kako se divi njegovom plakatu i kako bi bila srećna - tu stupi u dejstvo poznati osmeh - kada bi on priložio nekoliko crteža za Belu reviju, jedan časopis koji je počeo da izdaje njen muž da bi je zabavio… Milo mi je što ste došli, Anri - ne ljutite se što vas zovem Anri, zar ne? Često, vrlo često…
A tada je otkrio jednu krupnu stvar. Pa, i on spada među te prijatne ljude koji su uspeli! I on je ljubak, i on je uspeo! Bogalj - ko je bogalj? On je Lotrek, mladi i smeli umetnik! On je slavan! Slavan! Pariz mu je otvorio svoja vrata! Ići će svuda, videće

sve, upoznaće se sa svima… Mogao je da ide kuda god hoće, bio je priman, tražen, slavan!
I on je zaronio u Pariz. Išao je svuda. Nije mogao dovoljno da se nagleda, dovoljno da skicira, dovoljno da se nasluša, da obiđe dovoljno mesta za jednu noć. Pošto je radio danju, morao je da živi noću. A da bi mogao da živi noću, nije spavao, a da bi mogao da izdrži bez sna, on je pio…
Život se pretvorio u neprekidno penjanje i silaženje iz fijakera. Hej, kočijašu! Do Veber-a… U Englesku kafanu… U Irsko-američki bar, ulica Roajal!… Hej, kočijašu! Do Maksim - a !… Kočijašu, Eldorado !… Alhambra !… Ambasadori!… Pariska kasina!.
Hej, kočijašu, Foli Beržer… Ne na glavna vrata, na ulaz za glumce - i to brzo!
Kočijašu, ulica de la Beti broj 21. Pitajte nastojnika da li je gospođa Sara Bernar kod kuće… Kočijašu, u Palatu ogledala!… Kočijašu, na Velodrom!… Kočijašu, do gospođe Gorckkov, ulica Monten, broj 16… Do gospođe vojvotkinje de Klermon-Toner… Do gospođe princeze de Karamon- Šimej… Hej, kočijašu! Do Lari-a!.., Do Voazen-a!. U
Srebrnu kulu !…
Što je najčudnije, vrlo se slabo sećao tih pet mahnitih besanih godina:ostala je samo pregršt beznačajnih, nepovezanih sličica koje su se iz nekog razloga zadržale u njegovom sećanju, kao konfeti koje čovek nađe ispod okovratnika dva meseca posle maskarade… Kod Veber-a, u šest sati, sa Ciganima obučenim u crvene dolame koji se naginju nad svoje violine, i Šarlom, šefom sale, koji se dostojanstveno šeta između stolova… Bar kod Maksim-a. Žerar,glavni poslužitelj, sa monoklom, u plavocrvenoj livreji… Ralf, glavni barmen, pola Čerkez - pola Kinez, koji ga je obično oslovljavao sa Monsieur le Viconte-Marquis…
Barovi, barovi, barovi… Devojke - plavuše,crnke,riđokose. Oblih bokova u haljinama koje su imale oblik peščanog sata, sa tvrdim osmehom namazanih usana koji kao da je bio zalepljen na njihovim lepim licima… Mlade žene sa starim srcima… fosforescentni slepi miševi pariskih noći… Glumice, stotine glumica. Poler Režan sa svojim kočijama koje su vukle bele mazge,Sara sa svojim mrtvačkim kovčegom postavljenim satinom, koji je namestila u podnožju postelje,Eva
Lavalijer, Ana Held, Mej Milton, Ivet Gilber, Žan Grenije, Marsel Lender… Loa Faler, koja briše znoj s lica posle odigrane Igre vatre i priča mu o svojoj varošici u državi Ilinois,.. Mej Belfor, koja u spavaćici, sa mačkom u rukama, peva Imam jednu crnu mačkicu… Žan Derval, koja ulazi kod Maksim-a u dva sata ujutru vodeći svoju brijarkučku sa pojasom nevinosti iskićenim dragim kamenjem… Žan Avril, koja proždire prženi hleb sa sirom posle predstave, u kafani Riš, i priča mu: Anri, ovoga puta je to nešto sasvim drugo. On je tako sladak, tako nežan, tako pametan i “ tako snažan!… Pozorišne garderobe. Plave, ružičaste, zelene, sa rubljem bačenim preko nameštaja ili okačenim o paravan, umazanim peškirima zgužvanim između bočica sa šminkom…
Takvih se stvari sećao. Devojaka kod Foli-a, koje jure iza kulisa posle svršene tačke, saplićući se o svoje duge šlepove, psujući poluglasno… Debisija, koji halapljivo guta kolače sa čokoladom i priča svoje doživljaje iz Rusije… Cimermana,koji trenira u pet sati izjutra, na ogromnom i praznom Velodromu…

Sećao se kako je odlazio u šest sati izjutra čiča-Kotelu, opasivao plavu kecelju preko večernjeg odela, i laćao se novog kamena… Pa Morisa, koji klima glavom i govori mu: Radi ili se zabavljaj, Anri, ali, za ime božje, ne pokušavaj da izvedeš obe stvari odjednom… Gospođe Lube, koja ga nagovara da legne… Večera kod Misje… Vikenda provedenih u njenoj poljskoj kućici… Povratka u Pariz u četvropregu posle trka u Lonšanu… Veličanstvene trpezarije gospođe Gorcikov, sa slugama obučenim u kozačke uniforme… Jedne večeri provedene sa princom od Velsa u Le Žarden de
Pari…
I čega još! Tangija, koji umire od raka u bolnici La Pitije, i gleda ga upalim očima, staklastim od bola, pokušavajući da progovori… Ručka sa Morisom kod Drajfusovih, nekoliko meseci pre nego što je izbigo skandal… La Guli i Ajše, koje stoje jedna prema drugoj u ponoć, na mostu iznad monmartrskog groblja, skaču jedna na drugu, udaraju se, grebu, grizu. A nekoliko dana docnije, La Guli - pobeđena, sa modricom na oku, izgrebanog lica -dolazi u njegov atelje i moli ga da joj naslika zavese za njenu šatru na Prestonom vašaru*.
*Te zavese je La Guli prodala, a neki neznalački trgovac umetničkim predmetima isekao ih je, te im se izgubio
trag za mnogo godina. Tek 1929, posle neumornog traganja, Luvr je uspeo da pronađe sve delove, koji su pažljivo restaurirani - Prim. pisca.
Sećao se i smrti tetka-Armandine… A dva meseca docnije, putovanja sa mamom u Seleran, na dedinu sahranu. Velika kuća, nekada tako puna smeha, a sada tako tiha i beživotna… Neke kuće umiru sa svojim gospodarima… Čega još? Londona… Amsterdama… Opet Londona, ovoga puta sa Morisom. Kako je skicirao Vistlera u njegovom ateljeu u Čelsiju, večerao s njim kod Kriterion-a… Oskara Vajlda, klonulog na stolici, kako bulji u tepih očekujući da ga uhapse… Plovidbe do Lisabona… Lepe saputnice na brodu koja je išla u Dakar da se sastane sa svojim mužem… Madridasa ulicama punim ljudi u dva sata ujutru… Toleda i veličanstvenih radova El Greka… I kako je našao jednu devojku iz Papagaja u nekoj javnoj kući u Barceloni… Zatim se vratio u Pariz. Opet mjuzik-holovi, opet barovi, opet Hej, kočijašu!… Na jednoj zabavi kod Natansonovih posluživao je za barom u žaketu i sa britanskom vojnom zastavom umesto prsluka.Izmislio je jedan koktel, Zemljotres, i ponosio se svojim talentom barmena. Priređivao je večere na kojima je svojim gostima služio majmunsko meso, i stavljao zlatne ribice u boce s vodom… I slične glupe stvari. A pošto se osećao usamljenim i ogorčenim, bio je sve okrutniji prema sebi, pio sve više i više, pravio se upadljivim oblačeći ružičaste rukavice, košulju crvenu kao krv, i zeleni kaput skrojen od čoje sa bilijarskog stola.
E pa, to je bilo uglavnom sve… Ne baš mnogo za pet godina. Cele nedelje, celi meseci nisu ostavili nikakvog traga. Mnogo pre nego što umre, čovek počinje da umire za samog sebe…
A sada? Sve je išlo po starom. Prodao je svoja kola i šetlandske ponije. Nije se više oblačio kao komičar iz mjuzik-holova, ali samo zato što je bio isuviše umoran da bi izigravao klovna. Još uvek je posećivao pozorišne kulise i kafanske koncerte. Ali uglavnom iz navike, zato što nije znao šta drugo da radi. Još uvek je leteo s jednog mesta na drugo, spavao u fijakerima. I još uvek je bio sam.Sada je znao da ga nikada nijedna žena neće voleti, da svi ti divni osmesi nisu bili upućeni njemu, nego

njegovoj umetničkoj slavi. Imao je samo trideset dve godine, ali je izgledao kao da ima četrdeset pet. Zdravlje mu je popuštalo, nije mogao da radi ni upola kao ranije. Ruka mu se tresla kad je uzimao čašu, tako da je morao da je pridržava drugom rukom. Konjak nije više pomagao njegovim nogama, i one su ga ponekad đavolski bolele.
Koliko dugo će to trajati? Nije znao, a nije u stvari ni mario…
Fijaker je skrenuo u jednu pustu pobočnu ulicu i zaustavio se ispred jedne skromne radnjice iznad koje je visio natpis sa zlatnim slovima Galerija Žoajan. Anri je sišao, gurnuo jednokrilna staklena vrata, i teškim korakom prošao kroz dve polumračne i prazne izložbene sobe. Kad se približio kancelariji, ugledao je Morisa kako sedi za stolom i piše. Zraci stone lampe padali su na njegovo ozbiljno lice, još jače isticali njegovu plavu kosu i brkove, pooštravali boru među obrvama izazvanu koncentracijom. Dragi Moris, kako je naporno morao da radi ovih poslednjih godina da bi otvorio tu malu radnju! Kako je ozbiljan i marljiv izgledao u svom redengotu! Moris diže oči sa stola.
“ Dobro veče, Anri - oh, mon Dieu, opet si pio!”
“ Srknuo sam samo dva aperitiva - ovaj,recimo tri - i jedan na brzinu, usput.
Nisam pijan.”
“ Ne, nisi pijan, ali su ti oči krvave i imaš onaj izvestan izraz…”
“ Mogu li da sednem? “ On se udobno smesti u jednu prostranu kožnu stolicu. “ Evo, “ pruži mu Moris natmureno novine, “ pročitaj šta kažu o izložbi dok ja napišem pismo.”
“ Dolazeći ovamo, “ reče Anri i uze novine, “ prešao sam u pameti minulih pet godina i došao do zaključka da sam prekobrojan čovek, kao sveti Josif…”
“ Umukni. Pusti me da napišem pismo.”
“ …uludo sam straćio svoju mladost. I za sve to si ti kriv! Ne zaboravi da si me ti odveo u Misjinu kuću one noći…”
“ Ja sam samo želeo da te upoznam sa nekoliko pristojnih ljudi… Za ime božje, pusti me da dovršim ovo pismo! Razgovaraću s tobom kroz koji trenutak. “ dodade on zloslutno.
Anri zašuška novinama. “ Slušaj ovo! Prva samostalna izložba tog mladog i smelog umetnika, koja se otvara sutra posle podne u Galeriji Žoajan, obećava da će biti… I tako dalje, i tako dalje… Ti umetnički kritičari baš bi mogli s vremena na vreme da promene svoje epitete. Kad budem imao devedeset godina, još uvek će me zvati taj mladi i smeli umetnik.
“ Devedeset! “ Moris potpisa pismo i stavi ga u koverat.”

Nastaviš li tim tempom, bićeš srećan ako doživiš četrdesetu.”

“ Pa ni Rafael nije doživeo, ni Koređo, ni Vato… A sad, dosta o tome! Vidim da si mi spremio neku pridiku, nije gore od začepljene pridike. Napred! O čemu je reč ovoga puta?”
Moris se zavali na stolici, skrsti ruke na potiljku i poče da posmatra svog prijatelja. “ Ponekad se pitam da li možda ne sediš noću i ne izmišljaš nove načine na koje ćeš da uništiš svoju karijeru. Na primer: kakvu vrstu ugleda, po tvom mišljenju, stičeš time što si odveo na Bal u Operi onu ozloglašenu madame i predstavio je kao svoju tetku?”
“ A, to! Prvo, gospođa Potijeron nije ozloglašena. Ona je oličenje diskrecije. Drugo, ona je izgledala vrlo pristojno te večeri. Treće, nikada nije videla Bal u Operi i umirala je od želje da ga vidi. Osim toga, mogla bi da mi bude tetka.” “ Ali ona to nije, i svi su to znali. I svi su znali da si nekada provodio nedelje u njenoj javnoj kući. Svi su o tome pričali.”
“ Je l'? E pa, u svakom slučaju, ostavi ih neka pričaju.Zar ti ne znaš da je ogovaranje duša konverzacije i da većina ljudi ne bi imala o čemu da govori kada te ne bi ogovarala iza leđa? Zašto bi se ti brinuo kada se ja ne brinem? Ti vrlo dobro znaš, Morise, da bih, da nije Belog cveta, ja već odavno bio mrtav. Bog mi je svedok da je to jedino mesto gde mogu da se odmorim i gde me ljudi ostavljaju na miru, te mogu nesmetano da radim. Dobro, ja s vremena na vreme provodim nekoliko nedelja u javnoj kući. Šta se to koga tiče, i kakvo zlo ja činim? Berta, moja stara prijateljica iz Papagaja, tu je nastojnica. Devojke mi dolaze u sobu dok slikam, a hrana je odlična. Ne možeš ni da zamisliš šta sve čovek može videti kada živi u
javnoj kući.”
“ Mislim da mogu. “ nasmeja se Moris.
“ Ne, ne možeš! I prestani da odmah pomišljaš na prljave stvari kao svi licemerni ljudi. Mislio sam na predmete za slikanje, na poze, izraze - stvari koje niko do sada nije slikao.”
“ Znaš li kako su te kritičari nazvali? Velaskez bludnica.”
“ Nisam znao, ali primam to kao kompliment. A sada slušaj, Morise, prestani za časak da budeš tako zakopčan i bogobojažljiv i postani razuman. Moralno uzevši, nema nikakve razlike u tome da li slikaš golu ženu u ateljeu ili u javnoj kući, zar ne? Ali s umetničkog gledišta, razlika je ogromna. Kako da ti to objasnim? Razlika je kao između pantera u džungli i ispunjenog pantera u radnji.Jedan je slobodan, prirodan, divan, drugi je obična napunjena stvar, beživotna i groteskna. Na podijumu za modele, naga žena je samo žena koja nema na sebi odelo. Kad završiš sliku, dobio si uljanim bojama naslikano sredstvo za nadraživanje, prljavu dopisnicu koja će proći kao umetničko delo. U javnoj kući, naga žena postaje nesvesna sama sebe: kreće se slobodno, korača, stoji, sedi,proteže se kao što je verovatno Eva radila u raju. Čovek uvidi da žena nije obična vešalica za odelo koju srećeš na ulici. Ona je mekoput, neverovatno gibak dvonožac, sposoban da zauzme najrazličitije poze. Jesi li ikada posmatrao stomak žene koja se smeje? Ja jesam. Jednog dana Rolanda je pričala o noći provedenoj sa nekim čovekom koji je zahtevao da je obuče kao kaluđericu.

Pričala je vrlo dobro, uz odgovarajuće pokrete i pantomimu.To nije bilo ni najmanje bezbožno, bilo je samo vrlo smešno, i devojke su se smejale kao lude. Ležale su izvaljene na mojoj postelji, neke poleđuške, neke potrbuške. Mogao sam da pratim njihovo reagovanje u poigravanju njihovog pupka,u podrhtavanju njihovih zadnjica. Cela njihova tela su se smejala. Čak i nožni prsti su im se savijali i grčili od smeha. Drugi put se, opet, sećam kako sam posmatrao zatezanje mišića na bedrima jedne žene, gušenje od koga joj se ukočilo lice kada joj je doktor Bušon rekao da ima sifilis. To je bila najbolnija stvar koju sam ikada video… Ali ti si trgovac, i to ne možeš da razumeš…”
“ Dobro. Ja to ne mogu da razumem. Ali, kad misliš da su javne kuće tako divna stvar, zašto vešaš svoje slike iz javnih kuća u podrum, umesto da ih izlažeš zajedno s ostalima? Da bi poštedeo osećanja publike? “ dodade on s prikrivenom ironijom. “ Bože sačuvaj! Uglavnom da bih izbegao njihovu pohlepnu radoznalost. Hoću da ih pokažem samo nekolicini ljudi za koje smatram da su dovoljno inteligentni da ih razumeju. Osim toga, to bi moglo da da nezgodan publicitet Belom cvetu i da dovede gospođu Potijeron u nepriliku. Najzad, nije predviđeno da ona drži pansion za slikare. Neću da ponovim grešku koju sam učinio s onim plakatom za Mulen, privukao sam tako mnogo ljudi da je, na kraju, mesto postalo neizdržljivo i ja sam morao da odem. Volim Beli cvet baš ovakav kakav je. Uzgred budi rečeno, je li sve spremno dole? Bar, piće? Koliko su nabavili konjaka?”
“ Dovoljno da zaplovi jedan ratni brod. Nadam se jedino da ti i tvoji prijatelji nećete dizati suviše veliku galamu, i da se ljudi neće trzati čudeći se šta se to dešava u podrumu.”
“ Ne brini, bićemo mirni. Oni će dolaziti i odlaziti na zadnja vrata. Doći će i Misja. Bar mi je tako napisala. I Žan Avril je rekla da će prisustvovati. Ali, znaš ti, glumice, nikad se ne možeš osloniti na njih, osim kada im je potrebno. Ukupno ne očekujem više od dvadeset, dvadeset pet ljudi. Oh, zaboravio sam da ti kažem, pozvao sam Degaa on je rekao da ne bi došao na izložbu ni za šta na svetu. Mrzi miris ljudskih bića. To me je razočaralo jer sam se toliko radovao što ću mu pokazati svoje slike iz javne kuće. On bi ih razumeo. Nadao sam se da će povesti i Vistlera sa sobom.” “ Šta da kažem ako neko upita gde si? Kamondo, na primer. On je najpoznatiji skupljač umetničkih slika u Francuskoj. Možda će hteti da govori s tobom?” “ Kaži mu da sam bolestan. Kaži mu da sam mrtav. Tako je! Kaži mu da sam mrtav! Sigurno će kupiti nešto ako pomisli da sam umro. Jedan slikar vredi deset puta više mrtav nego živ.”
“ A šta da radim ako on bude sa kraljem Srbije? Kamondo mi je kazao da će možda doći s njim, pomaže mu u stvaranju njegovih umetničkih zbirki. Ako kralj
dođe i upita za tebe, hoćeš li se pojaviti iz tog tvog podruma?”
“ Zašto? Reci mu da siđe ako hoće da me vidi.
“ Anri, ti si snob!”

“ Reši se najzad. “ Anri se osmehnu. “ Prvo mi govoriš kako se ponižavam time što se družim sa bludnicama i vodim gospođu Potijeron na Bal u Operi. Zatim, da sam snob zato što neću da trčim gore da bih se ugaoznao sa tim tvojim balkanskim kraljem. Zašto bih to radio? Uostalom, već sam se upoznao s njim. Vrlo je ljubazan i tako dalje, ali ne vidim zbog čega bih morao da se penjem uz one silne stepenice samo da bih ga video.”
“ Dobro, dobro! “ Moris klimnu umorno glavom. “ Uostalom, nisam o tome hteo s tobom da razgovaram. Zašto si, dođavola, onako natociljao gospodina Diran-
Rijela?”
Anri pršte u smeh.
“ Oh, ispričao ti je?”
“ Da, ispričao mi je! Ali on se nije smejao!”
“ Šta je, po tvom mišljenju, trebalo da uradim? “ reče Anri, još uvek smejući se. “ Hteo je da dođe u moj atelje i da razgleda moje slike. Rekao sam mu neka dođe i neka ih razgleda. Da si samo video njegovo lice kad je stupio u Beli cvet i kad su devojke počele da ga začikuju. Ali, mesdemoiselles, ja sam ovde došao poslom… Ja sam oženjen čovek!”
“ Shvataš li ti da je Diran-Rijel najveći trgovac u Parizu, i znaš li šta sve on može da uradi za tebe?”
“ Šta može da uradi?”
“ Ne izigravaj naivčinu. Dođavola, vrlo dobro znaš šta može da uradi za tebe. Umetnici padaju na kolena kad mu se obraćaju, a ti ga pozivaš u javnu kuću! Za ime božje, Anri, tiče li se tebe išta?”
“ Vrlo malo. Žao mi je ipak zbog te Diran-Rijelove nezgode. I nadam se da neće naškoditi tvom poslovanju što se zna da si moj prijatelj. Ti znaš da ništa ne bih uradio što bi tebi naudilo. Samo sam hteo da pružim devojkama malo zabave. One je imaju tako malo. A sad, pričaj mi o izložbi. Očekuješ li veliku gužvu? Misliš li još uvek da ćeš prodati dve-tri stvari? Hoćeš li da ti izradim nekoliko slika sa cvećem?
Ljudi uvek kupuju cveće.”
“ Ne brini, prodaću već nešto. Ljudi postepeno shvataju da ti možeš da radiš i druge stvari osim plakata.Nadam se da će Kamondo doći. Ako on kupi nešto, onda si uspeo, Anri. On kupuje samo najbolje - Manea, Degaa, Renoara. I to ne otpatke, nego baš najbolja platna. Strašno mrzi da izdaje novac, ali će platiti vrlo mnogo za jedno dobro platno. Kažu da namerava da zavešta svoju zbirku Luvru… Šta ti je? Ti me ne slušaš? Zar nisi uzbuđen zbog svoje izložbe?”
“ Naravno, “ reče Anri. rasejano. “ Strašno sam uzbuđen.”
“ Ti si običan lažov. Nimalo te nije briga ni za tvoju izložbu,ni za Kamanda, ni ma za šta drugo. Nemoj da misliš, da ja ne znam zašto si priredio ovu izložbu.”

“ Ti si moj prijatelj, zar ne? Na život i smrt! “ sećaš li se Pošto mi ne dozvoljavaš da ti novčano pomognem u poslu, najmanje što mogu učiniti jeste da te pustim da izložiš moje slike. Voleo bih samo da su one nekako komercijalnije, pa da zaradiš
nešto novaca. A sada, kako bi bilo da odemo na večeru?” Moris je oklevao.
“ Vidim, “ reče Anri uz tužan osmeh. “ Vodiš Rene na večeru i hoćeš da budeš
sam s njom. I ja bih se isto tako osećao da sam na tvom mestu.” On se s mukom podiže na noge i stade ispred stola.
“ Milo mi je što si najzad našao devojku, stari. I to još tako lepu! I tako zaljubljenu da je to već nepristojno. Ako se rešiš na ženidbu, ne zaboravi da želim da budem kum tvom prvom detetu. E pa, laku noć, Morise. Doviđenja sutra.” Te večeri, za obedom, Moris i Rene razgovarali su o Anriju.
“ Zar niko ne može ništa da učini za njega? “ upita ona.
“ Bojim se da ne može. “ On zamišljeno strese pepeo sa svoje cigarete. “ On propada, umire od usamljenosti. Poznajem Anrija vrlo dobro. Niko nije nikada osećao takvu žeđ za životom , a on nije uopšte živeo. Neki ljudi ne mogu da žive bez ljubavi i on je jedan od njih. Do pre godinu dana, otprilike, još se nadao. Sada se više ne nada. Želja za životom ga je napustila.Šta može da se učini s čovekom koji se tako oseća?”
Anrijeva dvostruka izložba otvorena je sutradan posle podne.Nešto posle četiri časa stigle su prve kočije. Kritičari su došli malo docnije, pokušavajući da izgledaju nenametljivo, a upinjući se u stvari, što su više mogli da ne ostanu nezapaženi, Sa kišobranima o ruci, šetkali su ispred slika kao generali na reviji trupa zastajući ovde-onde da pogledaju poneko platno, ili su stupali korak-dva unazad, krivili glave i beležili primedbe u svoje kataloge. U pola pet, mala galerija bila je prepuna. Ljudi su gledali slike, tražili poznata lica. Gospoda su istezala vratove između šešira dama da bi bacila pogled na slike. Moris, u prugastim pantalonama i žaketu, leteo je od jedne grupe do druge, tek koliko da se pokloni, progovori dve-tri reči, i izjavi žaljenje slikarevo, koji se iznenada razboleo.
Predveče, grof Isak Kamondo i neki gospodin ratničkog izgleda u kaputu postavljenom krznom ušli su zajedno i odjednom je sobom prostrujao žamor. Onaj visoki, to je srpski kralj Milan… Znate, onaj što je pre nekoliko godina abdicirao… “ Veoma mi se sviđa ova slika. “ primeti Kamondo,zaustavljajući se pred slikom žene obučene kao klovn, koja je zatezala svoj mider. “ Ali gde je potpis? Ne vidim potpis. “ On prelete buljavim, kratkovidim očima preko slike. “ Ne kupujem ništa što nije potpisano. Sve slike u mojoj kolekciji su potpisane.”

“ To je pametno, gospodine grofe! “ smešio se Moris, stojeći pored njega. “ Evo potpisa, u desnom uglu. I datum je tu. Nije potrebno da vam ukazujem na savršeni kvalitet ovoga dela, na sigurnost kompozicije, perfektnu skladnost boja…”
“ Koliko staje?”
“ Samo šest hiljada franaka.”
Ljubitelj umetnosti se trže. “ Šest hiljada franaka? Slušajte, Lotrek je još uvek vrlo mlad…”
“ I Rafael je bio mlad, gospodine grofe. Naravno, ima i drugih manje skupih slika na izložbi. Ali ovo je slučajno najbolje platno.”
“ Pa ipak - šest hiljada franaka! Zaboga, pre tri godine kupio sam jednog Degaa za te pare!”
“ A danas možete da ga prodate dvaput skuplje. Vaša zbirka, gospodine, je spomenik vaše poslovne oštroumnosti isto koliko i vaše ljubavi prema umetnosti.” Grof Kamondo je, teško dišući, ponovo počeo da razgleda sliku.
“ Jeste li sigurni da je to najbolje platno? Nadam se da ste u pravu.” Tek posle sedam sati napustio je i poslednji gost galeriju.Moris se sjurio niz rasklimatane stepenice koje su vodile u podrum. Anri, sa čašom u ruci, ispraćao je Žan Avril do vrata.
“ U redu, draga, videćemo se kod Le Riš-a posle predstave. Ali ako misliš da ćeš me nagovoriti da ti izradim plakat, unapred znaj - neću! Više ne radim plakate. Tu ima suviše posla.”
Glumica mu posla poljubac i žurno izađe.” Dakle, Morise, kako je bilo gore? “ Anri podiže čašu.
“ Jesi li što prodao? Izgdedaš srećan. Je li Kamondo dolazio?
“ Srećan! Bogami, i jesam srećan. Kamondo je ne samo došao nego i kupio Ša-UKao. Šest hiljada! Kralj je bio s njim, i takođe je kupio jednu sliku*. Uspeo si, stari!
Ne kao crtač plakata, ovoga puta, nego kao slikar.

Već planiram tvoju izložbu u Londonu. Tamo negde iduće godine. A zatim jednu u Njujorku. Ah, Njujork, tamo leže pare!”
Prekide ga zvuk zvonceta na spratu.
*Slika koju je kupio grof Kamondo bila je rađena na kartonu i danas se nalazi u muzeju Luvr.
Ona koju je kupio
kralj Milan bila je na platnu. I to je bio portret Ša-U-Kao, i u Žoazanovom katalogu zapisano je da se nalazi u kraljevoj zbirci. Otada je promenila vlasnika nekoliko puta. - Prim. pisca.
“ Ko li je to sada, dođavola? Neka žena koja je zaboravila rukavice, kladio bih se.” On se žurno pope gore, usput hitro pripali gasnu lampu i otvori vrata dvojici gospode u cilindrima, koje je odmah poznao.

“ Gospodine Dega! Gospodine Vistleru! Kakva čast! Ali, nažalost, svi su već otišli.”
“ Zato smo i došli. “ preseče ga Dega, ulazeći u galeriju. “ Gde je Lotrek?” “ Dole, odmah ću ga dovesti.”
Kada se Anri pojavi iz podruma, Dega i Vistler su stajali pred jednim velikim platnom Mulen Ruž-a - dve žene i tri čoveka koji sede za stolom*.
*Ta slika Au Moulin Rouge,nalazi se danas u Umetničkom institutu u Čikagu-prim.Pisca
“ Šta ste hteli time što ste naslikali lice ove žene zeleno? “ prodera se Dega iz daljine. “ Naravno, ja znam zašto ste to radili i imali ste pravo, ali čekajte samo da vidite šta će reći kritičari! Oh-la-la!.. “ On se naže i prinese nos bliže platnu. “ Skoro sam sasvim slep. Ne vidim mnogo, ali kosa ove žene je savršena.”
“ Vrlo slična boji kose moje Devojke u belom.” primeti Vistler, stavljajući monokl. “Naročito se divim načinu na koji ste prikrili sve tragove napora. Sećate li se našeg razgovora prošle godine u Londonu? Treba sakriti napor. Dakle, mladiću, nikad nemojte zaboraviti…”
“ Dakle, Džimi, “ prekide ga Dega, “ ne započinji opet jednu od svojih pridika. Nisi u Londonu. “ On počeša svoju kratku sedu bradu. “ E pa, Lotrek, pokažite mi ostale slike…”
Više od jednog sata razgledao je slike dole u podrumu, stavljajući usput svoje uobičajene mrzovoljne primedbe.
Pred sam polazak, on se naglo okrete Anriju. “ Koliko vam je godina, Lotrek?”
“ Trideset dve, gospodine Dega.”
“ Trideset dve! Tačno ste trideset i dve godine mlađi od mene! Kamo sreće da sam u vašim godinama znao ono što, izgleda, vi znate.I kamo sreće da sam imao toliko odvažnosti da provedem nekoliko nedelja u toj vašoj javnoj kući. Kakvo otkriće!
Oči mu se zamagliše, a neka neobična blagost umekša mu glas.
“ Stekli ste svoje mesto, Lotrek, stekli ste svoje mesto. Vi ste jedan od onih šezdesetak ljudi u istoriji slikarstva koji su imali nešto da kažu i koji su to kazali.” On se okrete na-levo-krug, nespretno obmota svoj šal i, u pratnji Vistlera, iziđe u noć.
“ Kako bi bilo da večeramo zajedno? “ upita Anri kad je Moris po drugi put smanjio plamen u lampama.
“ Ne mogu. Ne mogu večeras. Hoću da pošaljem pisamce kritičarima o tome kako je kralj Milan kupio jednu od tvojih slika. To je, stari moj, prava reklama!”

Posle odlične večere, Anri je svratio u Foli Beržer i iza kulisa posmatrao finale prvog čina nekog komada zvanog Ljubav u Veneciji. Gondola od papir-mašea njihala se ispod kartonskog mosta Rijalto, a jedan par pevao je u duetu o svojoj večitoj ljubavi, dok su se gerle - sa venecijanskim trorogim šeširima,crnim maskama na licu, i nešto malo odeće - slivale s mosta, izveštačeno paradirale duž rampe, sa rukama na kukovima, blejeći otegnuto: C'est l'amoooooour vé-ni-tien! C'est l'amoooour vénitien! Orkestar nabuja u završni krešendo i zavesa pade uz gromoglasan pljesak. Odjednom pozornica postade poprište krajnje zbrke. Mesečina se ugasi. Gondola prestade da se njiše, a ljubavnici se iskobeljaše iz nje ne progovorivši ni reči jedan s drugim. Gerle skidoše maske i žurno iščezoše među kulise, brbljajući među sobom. *(franc.) To je ljubav u Veneciji!
“ Merde, ove visoke potpetice će me ubiti!… Jeste li ga videle, onoga sa licem kao u pudlice, u prvom redu? Taj me vodi posle predstave kod Maksim-a…
Izlazeći iz Foli Beržer-a, Anri zaključi da mu je potrebna jedna čašica, i zaustavi se u jednom obližnjem bistrou koji je posećivalo pozorišno osoblje.Tu su glumci svraćali između činova da popiju kafe-kalvados i na brzinu popuše cigaretu. S vremena na vreme utrčala bi neka horistkinja umotana u muški kaput, zadihano poručila šolju vruće kafe, i odjurila natrag u svlačionicu.
Dok je sladio drugi konjak, Anri se seti sastanka koji je ugovorio sa Polerom prošle nedelje. On stiže u Eldorado baš na vreme da vidi Dizezu kako stoji nasred pozornice, raskrečenih nogu i isturene brade, i kroz zube peva svoj poslednji bis. “ Mislila sam da ste zaboravili. “ povika ona dok je živahno ulazila u garderobu. Zatim sede i poče da skida šminku. “ Kako hoćete da vam poziram? Rekoste da je to za Le Riš? Dobro. Jednoj glumici je uvek potrebna reklama. Šta radite večeras? Kako
bi bilo da nam se docnije pridružite kod Maksim-a?”
Bila je već prošla ponoć kada je on završio skicu i izišao iz mjuzik-hola. “ Slušajte “ reče kočijašu. “ Moram da budem u kafani Riš za manje od pet minuta. Šta mislite, možete li to da izvedete?
Posle ponoći kafana Riš bila je omiljeno sastajalište pozorišnog sveta. Dolazili su tu, mnogi od njih još sa šminkom na licu, da progutaju čorbu od luka, pojedu kajganu ili pržen hleb sa sirom, da se sastanu sa svojim posrednicima, prijateljima ili ljubavima. Na tom mestu vladala je zakulisna atmosfera zbrke i neceremonijalnosti. Glumice i glumci oslovljavali su se uzajamno preko stolova prijateljskim, profesionalnim ti, dovikivali primedbe o večernjoj predstavi, govorili s punim ustima. Poslovi su obavljani između sendviča,gutljaja piva, usred zveckanja posuđa, melodija poznatih pesama i neprekidnog brujanja večernjeg saobraćaja koje je dopiralo spolja. Novinski reporteri i pisci rubrika Priča se… prisluškivali su i pravili potajne zabeleške na svojim manžetnama. Kod Riš-a nije bilo ukrućenog ponašanja. Čak i priznate vedete, čija su imena stajala iznad ulaza u pozorište,

zaboravljale su svoje novonaučene manire i opet se ponašale kao grizete ili skromne kokote kakve su bile pre dve-tri godine.
“ Umirem od gladi! “ uzviknu Žan Avril. Ona prebaci svoj krzneni ogrtač preko naslona stolice i poče da svlači rukavice. “ Ne znam šta ćete vi da poručite, ali ja ću jednu čorbu od luka - ih! “ Ona puče prstima. “ Ne smem da jedem luk. Provešću noć sa… ovaj, umesto toga uzeću supu od sira, kajganu i kafu. A vi? “ Ona podiže svoj
veo i pogleda Anrija preko stola. “ Šta ćete vi da uzmete?”
Anri saopštgi kelneru njenu porudžbinu.“ A meni donesite samo jednu rakiju.”reče, otkopčavajući kaput postavljen krznom.
“ Čekajte! “ Pokretom ruke ona zaustavi kelnera. “ Anri,morate da pojedete nešto! Nije ni čudo što ste sama kost i koža, ništa ne jedete. “ Ona se okrete kelneru.
“ Donesite mu kajganu.”
“ I duplu rakiju “ dobaci Anri preko ramena. “ A sada mi kažite šta će vam plakat.
Rekao sam vam da više ne pravim plakate.
Pruži joj svoju tabakeru i nespretno kresnu šibicu.
Ona primeti drhtanje njegovih ruku. “ Anri, morate prestati da pijete. “ Njeno sitno, lepo lice zabrinuto se namršti. “ Ne možete ovako da terate dalje. Šta hoćete time da postignete? Ništa ne jedete, već samo pijete, pijete, pijete!”
“ O, Gospode, zar i vi! Ne mogu da sedim mirno desetak minuta i da se malo zabavljam, a da se ne nađe neko ko će mi držati pridiku.Dakle, slušajte dobro, mlada gospođo, ja vas mnogo volim, vi ste vrlo lepi, i mi smo prijatelji već dugo godina, ali ako još jednom pomenete da pijem, izbiću van te male biserne zube! Vratimo se plakatu. Vama nije potreban nov plakat. Onaj koji sada upotrebljavate je odličan.”
“ Nije!”
Podnimljena, gledala ga je natmureno. Niko neće moći da ga otrgne od konjaka.
Ništa nije vredelo govoriti mu.
“ Idem naproleće u London. Nastupam maja u Palasu, i potrebno mi je nešto što će naterati one Engleze da skoče na noge i dobro otvore oči. Molim vas, dragi! Radili ste plakate svima redom, a nikada niste ništa uradili za mene.”
“ Osim dvanaestak portreta i ne znam ni sam koliko crteža.”
“ Oh, šta će mi portreti? Meni je potreban plakat. Molim vas, Anri. Taj angažman u Londonu znači za mene sve. Ako postignem uspeh, moj menadžer misli da će moći da mi osigura nastup u Njujorku, iduće godine. Osim toga, vaši plakati donose sreću. Uzmite, na primer, Ivet Gilber. Mislite li da bi ona bila tamo gde je danas da vi niste izradili njen plakat? A Loa Faler? A Mej Milton? Pa ona mala irska drolja, Mej Belfort? Njen posao sastoji se u tome što se obučena u spavaćicu i s mačkom u rukama šeta po pozornici i zavija: Imam jednu crnu mačkicu! Imam jednu crnu mačkicu! Šta vam je smešno?”

“ Ništa. “ smejao se on prigušeno. “ Samo sam pomislio kako bi mirno mesto bio ovaj svet kada bi žene prestale da ujedaju jedna drugu. A sad, “ nastavi on kada kelner spusti na sto duboku činiju,” zaboravite Mej Belfort i jedite supu dok je vruća.”
Zažmirivši nežno, posmatrao ju je dok je sipala supu u tanjir.
“ Prilično ste dug put prešli poslednjih godina, zar ne, Žan?Pomislite samo! Još pre pet-šest godina igrali ste u Mulen-u. A sada, u dvadeset devetoj, vi ste zvezda na vrhuncu slave.”
Ona brzo diže pogled s tanjira. “ Nemam dvadeset devet, nego dvadeset pet godina.”
“ Dvadeset pet? Kako je to moguće? Rekli ste mi da ste rođeni šezdeset osme.” “ Baš me briga.Ja imam dvadeset pet godina. “ S obezoružavajućim osmehom ona dodade: “ Imam dvadeset i pet već četiri godine, i nameravam da tu ostanem još neko vreme.”
Bili su stari prijatelji, te se upustiše u neusiljen razgovor, sećajući se Mulen-a, Foli-a, Kasina de Pari, i drugih mjuzik-holova u kojima je Žan nekada radila na svom krivudavom putu ka slavi. Jeli su natenane, zastajali ovde-onde da mahnu u znak pozdrava ili upute neku primedbu poznanicima za obližnjim stolovima. “ Prošle nedelje išla sam na Monmartr sa nekim prijateljima.” Ona pričeka da kelner spusti tanjire sa kajganom na sto. “ Mesto se tako promenilo da ga skoro nisam - jedite ta jaja, Anri, čak iako niste gladni - da ga skoro nisam poznala. Nema nikog osim turista i stranaca.”
“ Znam. Da nije gospođe Lube, odavno bih se odselio…”
“ Evo one male protuve. “ šapnu Žan Avril, mašući prijateljski rukom ka Mej
Belfort, koja je ulazila u kafanu u pratnji nekog gospodina bogataškog izgleda. “ U društvu je sa svojim čekovnim računom.”
Anri se i ne okrete, nego se zamišljeno zagleda u svoj tanjir. Da, Monmartr se promenio. Postao je surov i kosmopolitski. Postao je noćni lokal ne samo Pariza nego celog sveta, neka vrsta Pitsburga punog komercijalizovanog razvrata, gde su vlasnici salona i javnih kuća sa sve četiri strane sveta dolazili da nabave sebi robu. L’Eli je bio zatvoren, a isto tako i većina starih lokala. Umesto njih iznikla je gomila noćnih barova: polumračne krčme za izopačene tipove oba pola, boravišta kokainista i morfinista…
“ O čemu razmišljate? “ upita ga ona. “ Jedite ta jaja.” Njen glas ga trže iz sanjarenja.
“ Znate, Žan, “ reče on kao da razmišlja naglas “ kad bih sve morao da počnem ispočetka, ne verujem da bih izradio onaj plakat Mulen Ruž-a. Pomogao je Zidleru, ali je zato naneo i mnogo štete. Sećam se…”

“ Gde li je Žorž? “ ljutito reče ona, bacajući nestrpljive poglede na sat. “ Kazao je da ćemo se naći posle predstave.”
“ Žorž? Ko je to Žorž? Šta je bilo s Alberom?”
“ Alber! Ne govorite mi o tom čoveku? Pričao je kako me voli, a za sve to vreme nastavljao je da juri s onom malom…”
Slušao ju je, s osmehom u tužnim mrkim očima. Naravno, opet se zaljubila. Kako li je samo to izvodila? Kako je uspevala da se zaljubi svaka tri meseca u drugog čoveka, i to uvek potpuno iskreno? Nije bila koristoljubiva, za nju, ljubav je bila razonoda, pustolovina - nikada posao. Njen ukus je naginjao umetnosti i književnosti, te je stalno pronalazila ponekog pesnika, ili vajara, ili romanopisca, ili kompozitora koji je bio pun razumevanja, pametan, veran, strastan i bezuslovno siromašan.
“ …Ali Žorž je drukčiji. On je pisac. Još ništa nije objavio, ali čekajte samo, uskoro će steći ime. Videćete!”
Od zadovoljstva što govori o svom novom ljubavniku zažarilo joj se lice. Sitne bore u uglovima očiju nestale su.Ona je zaista izgledala kao da ima dvadeset pet godina…
“ Oh, Anri, ovoga puta je to ono pravo! Drugi ne znače ništa za mene. Mislila sam da ih volim, ali ih nisam volela. Žorž se toliko razlikuje od ostalih. Njegov um je tako oštar i pronicljiv, a usto je tako jak, tako… krepak.”
“ Mislio sam da ćemo doći do toga. “ osmehnu se on. “ Znate li, Žan, poznajem vas već dugo vremena i smatram vas za najbolju devojku koju sam sreo u životu, ali nikada nisam: mogao da budem načisto s tim - da li ste najnaivnija žena na svetu, ili nimfomanka.”
“ Ali kada vam kažem da ga volim. Volim ga svim svojim srcem.Nameravam da se udam za njega.”
“ Oho, budite oprezni!Na osnovu onoga što sam video, brak je jedan dosadan obed sa slatkišima na početku. Budite oprezni, Žan.Nemojte da učinite nešto za šta ćete se posle kajati! I obećajte mi da ništa nećete uraditi dok mi prvo ne kažete.”
“ Obećavam.”

Ona pripali cigaretu, duboko udahnu dva-tri dima i nastavi da puši neko vreme ćuteći. “ Anri, “ reče sa nekom iznenadnom nežnošću “ zašto toliko pijete? Zašto ubijate sebe tim prokletim konjakom?”
“ Molim vas, Žan! “ Prvi put, neozbiljnost iščeze iz njegovog glasa. “ Znam da pijem suviše, ali tu ne možete ništa pomoći ni vi, niti iko drugi. Ne mogu da prestanem. Želeo bih da mogu, ali ne mogu.”
Ona je zamišljeno grickala donju usnu, ispitujući njegovo ružno lice obraslo bujnom bradom, još ružnije usled bledoće obraza i upadljivo sjajnih nabubrelih usana. “ Vi ste usamljeni, zar ne? “ nastavi ona, i on je pored sve buke mogao da čuje

prizvuk sažaljenja u njenom glasu. “ Nemojte reći da niste, jer ste usamljeni. Tako ste strašno usamljeni da se to odražava čak i na vašem licu. Volela bih da…” Oči joj se razrogačiše i ukočeno zagledaše u jednu tačku. Njene male crvene usne se opustiše i poviše se u nečujnom uzdahu.
“ Mirjam! “ uzviknu ona prigušeno. “ Mirjam… Kako se nisam ranije nje setila?”
“ Šta to mrmljate?”
“ Oh, ništa! Samo mi nešto pade na pamet.”
Beše već prošlo dva sata, kada se pozdravio sa Žan Avril i njenim novim ljubavnikom i odgegao se iz kafane Riš.
“ Kočijašu, do Maksim-a. “ On dade napojnicu mladom poslužitelju koji mu je doveo kola. “ I ne žurite!”
Kada fijaker poče da klizi bulevarom, tihim i skoro pustim u to doba, on prebaci ćebe preko kolena, zavuče ruke u džepove kaputa, i zavali se u ugao. Hvala bogu, noćas nije hladno… Moglo je da bude đavolski hladno ponekad u tim fijakerima, oko tri, pola četiri ujutru… Dakle, eto ga ponovo u pokretu. Sada ide u Maksim, posle toga u Irsko-američki pab, ili Kod Ahila, ili na neko drugo mesto… Koliko li je hiljada kilometara prešao za poslednjih pet godina vozeći se ovako u noćne sate?… Možda je on bio prosto-naprosto nespokojan - jedan od onih ljudi koji ne mogu da izdrže na istom mestu? Kao Gogen…
Gogen - i on je bio jedna od uspomena tih poslednjih pet godina… Gogen, obučen u svetloplavi redengot, sa žutim prslukom i belim rukavicama, koji se kočoperi po bulevarima, vrteći onaj svoj izrezbareni štap sa biserom na dršci… Neki stric mu je ostavio trinaest hiljada franaka, i ovoga puta, oh, ovoga puta će osvojiti Pariz na juriš svojim slikama sa Tahitija, svojim popodnevnim čajankama u ateljeu, i svojim polineziskim draguljima. Ali ga nije osvojio - i to je bila još jedna uspomena… Sreo ga je dve godine docnije, u dva sata ujutru u bistrou na Levoj obali. Bez rukavica, bez okovratnika, klonulog, sa čašom apsinta pred sobom. Posle nekoliko dana ponovo je krenuo ka svojim žutim obalama i golim devojkama,ali ovoga puta bez banketa, bez govora. Bio je bez prebijene pare, star skoro pedeset godina, pobeđen. Sve što je dobio za svojih trinaest hiljada franaka bilo je podsmevanje, bolest, slomljen članak na nozi i dovoljno uspomena da mu zagorčaju ostatak života. Jadni
Gogen! I on je želeo nešto što nije mogao da dobije… Šta li sada radi?…
“ Hej, m'sieu, stigli smo. Maksim. Zar ne čujete muziku?”
Anri podiže pogled ka bleštavo osvetljenim prozorima na prvom spratu. Da, sviraju valcer… Dragi stari Rigo i njegovi Cigani! Dragi stari Maksim, sa svojim inkognito vojvodama, sa svojim sumornim bekrijama koji sede među bocama šampanjca i svojim cocottes de luxe. Zaista mu se nije išlo gore… Poler se neće ljutiti. Ustvari, nju nije bilo ni najmanje briga da li će on doći ili neće… Kako bi bilo da ode

do Ralf-a… Ili u Irsko-američki bar?… Docnije, možda… Noć je bila blaga, zašto se ne bi još malo provozao?” “ Vozite dalje, kočijašu.”
“ Kuda, m'sieu? Na neko određeno mesto…”
“ Bilo kuda. Duž keja - ma kuda…”
Opet oseti blago njihanje fijakera i nežne prste maglovite noći na svojim obrazima. Neko vreme vozili su se duž keja. Ponekad bi za časak ugledao svetlucanje Sene ispod svodova nekog mosta. Prešli su preko jednog malog pustog trga, tajanstvenog i romantičnog kao neka španjolska plaza sa zasvođenim prolazima i fontanama koje prskaju. Zar je ta srebrnasta pustoš, ta harmonija tišine zaista Pariz, onaj veseli Pariz iz prospekata?… S vremena na vreme spazio bi neku pokretnu siluetu iza osvetljenog prozora, ili zgrčenu senku nekog beskućnika zaspalog na klupi, sa nogama umotanim u novine. Jednom je čuo odmereno koračanje dvaju žandarma koji su lenjo išli ukorak, dok su im glasovi odzvanjali kroz tišinu ulice.
“ Mogu li da zapalim lulu, m'sieu? “ upita kočijaš preko ramena. “ Baš čovek nekako postaje usamljen kada se vozi ovako bez cilja.” “ Pušite slobodno. I ja ću da pripalim cigaretu. Hoćete jednu?”
“ Ne, hvala, m'sieu. Ja lično pušim lulu. Pušim je otkako znam za sebe. “ On spusti uzde u krilo i poče da traži po džepovima. “ Lula je kao žena, moglo bi se reći. Čovek se navikne na nju. Ona vas zagreva i razgaljuje. A ne prepire se.”
Ove primedbe ispuniše kočijaša nekom neobuzdanom veselošću.On pršte u šištav, prigušen, grčevit smeh, i Anri primeti uzgred kako su radost i žalost slične po svom odražavanju.
“ Ako hoćete da čujete šta ja mislim, “ još uvek smejući se, čovek kresnu šibicu i nastavi da govori grickajući lulu, “ žene su kao sunđeri. Morate da ih pokvasite s vremena na vreme, inače ne valjaju.”
Odbijajući velike oblake dima, on tresnu uzdama, coknu jezikom i iz čiste radosti poče da pucka bičem. Konj se strese i pojuri ponositim kasom.
Anri baci cigaretu, zatvori oči i bez napora zamisli da je u Arkašonu, i da leži na palubi svoje lađice, licem okrenut suncu, slušajući kako talasi veselo udaraju o korito broda. Arkašon!… Leta provedena u Arkašonu - to su bile najsrećnije uspomene… Zaliv koji blista na jutarnjem suncu, zaliv miran kao ogledalo i ružičast pri zalasku sunca, zaliv na mesečini…
Kroz nekoliko meseci biće opet leto…U međuvremenu, treba proživeti zimu… Hvala bogu, izložba je dobro počela… Ali, neće moći često da se viđa sa Morisom sledećih nekoliko nedelja – a usto, tu je bila i Rene. Dragane su imale preimućstvo nad prijateljima. Sasvim ispravno , ali vrlo neprijatno kada ste vi taj prijatelj. Posle praznika, moraće da izradi onaj plakat za Žan. Sitnica, ali je morao to da joj učini… U

međuvremenu, šta će da radi sam sa sobom ovih idućih nekoliko nedelja?… Kako bi bilo da ode u Beli cvet ? Gospođa Lube se neće ljutiti. Znaće gde je on. Od nje čovek nije mogao mnogo da sakrije… Bila je skoro isto tako opasna kao mama… On otvori oči. Još je bio mrak, ali se malopređašnje crnilo proredilo u tamnosivu boju. Iz sredine Sene dizala se silueta Notr Dam sa svojim mnogobrojnim šiljcima.
“ Kočijašu, u Beli cvet. Ulica de Mulen.”
Ulica de Mulen bila je tako kratka, beznačajna ulica da nije ni bila ucrtana u većinu pariskih planova. Nikada se ništa nije događalo u ulici de Mulen, nikakav senzacionalan zločin iz ljubavi nikada nije narušio njen mir, nikakav istoriski pokolj nije zaprljao krvlju njenu kaldrmu. Napoleon, koji je gotovo svuda boravio jednom ili dvaput u toku svoje karijere, nije u njoj nikada stanovao.
Sa svojim balkonima od kovanog gvožđa i dorskim stubovima, sive kamene kuće još su nosile tragove elegancije iz osamnaestog veka, i krile u sebi lavirint skromnih stanova u kojima su živele nepoznate, štedljive porodice. Jedna od tih kuća naročito se isticala kakvoćom svojih ukrasa i svojim aristokratskim izgledom.Bila je kapric nekog finansijera iz doba Regentstva koji ju je sagradio za jednu privlačnu mlekaricu i upotrebljavao kao pribežište od napornog posla i pažnje svoje odane ali ružne supruge.
Posle finansijerove smrti pažljivi udes bdeo je nad ljupkom kućom i poštedeo je poniženja koja su se sručila na njene susetke. Nije bila podeljena na buržoaske stanove, i ostala je ono što je prvobitno i imala da bude. Une maison d'àmour*. Ali pošto su dani ludosti prošli, otmena palata sa svojim izvajanim grbovima, svojim anđelčićima sa rupicama na obrazima,svojim mramornim stepenicama i ogledalima u spavaćim sobama - postala je javna kuća.
*(franc.)kuća ljubavi
Za vreme Drugog carstva Beli cvet je doživeo kratkrtrajni period procvata. Pošto se nalazio tako blizu Tiljerija, postao je najomiljenije sastajalište dostojanstvenika sa carskog dvora. Na njegovim plišanim divanima lorete drskih grudi pripijale su se uz
blistave uniforme i igrale se zlatnim pletenicama generalštaba.Sa Sedanom, svemu je iznenada došao kraj. Nestalo je frivolnih komornika, nestalo je zaljubljenih ađutanata. Strogi i besprekorni republikanci, koji su se dočepali vlasti, mrštili su se na to gnezdo carskog razvrata. Bilo je reči i o oduzimanju skupocene dozvole, mada je madame kreštavo protestovala tvrdeći da su njene devojke spavale sa portretom gospodina Tjera pod jastukom i da su spremne, da u stvari žarko žele da republikancima pruže one iste prvoklasne usluge koje su pružale nerado i protiv svojih ubeđenja – onim cochons de bonapartistes*.
* (franc.) bonapartskim svinjama

Najzad su neki službenici odlučili da provere tačnost tih navoda i da podrobno ispitaju ceo slučaj. Došli su, ispitali su. Pojedinačno i nezvanično vraćali su se, ispitivali i dalje. Više se nije pominjalo oduzimanje dozvole.
Kad je Anri ušao te noći u Beli cvet, zavirio je u salon tek koliko da mahne devojkama, koje su bile zauzete na razne načine, i da izmenja nekoliko reči sa Bertom, koja je sedela dostojanstveno za tezgom između dve gomile uredno složenih peškira.
Saopštio joj je da namerava da provede nekoliko nedelja u kući,ona je srdačno prihvatila.
“ Izgledate prosto užasno “ primeti ona, ostavljajući svoje pletivo i ispitujući ga očima punim neodobravanja. “ Izgledate kao mrtvac.”
Ona prekide razgovor da bi dodala Adrijeni dva sveže oprana peškira i primila deset franaka u sitnom novcu koje mušterija odbroja na tezgi.
“ Sve to jurcanje vam nimalo ne prija. “ nastavi ona kada su Adrijen i njen miche otišli. “ Hoćete li da vam pošaljem gore jednu od devojaka?”
“ Hvala, Berta. Noćas ne. Hteo bih da se ispavam i da sutra ujutru rano počnem da radim.”
On se pope uz spiralne mramorne stepenice do kancelarije gospođe Potijeron, da malo prijateljski proćaska. Zateče je nadvijenu nad računskom knjigom, sa Titijem, njenim psetancetom, zaspalim na krilu.
Plakala je, i tragovi na brzinu obrisanih suza još su svetlucali na njenim otomboljenim obrazima.
“ Dobro veče, gospodine Tuluz, “ reče ona, drhtavo se osmehujući na njega. “
Ostajete li malo ili ste samo svratili u posetu?”
Gospođa Potijeron bila je jedna od grešaka prirode. Njena ružnoća bila je potpuna, nepopravljiva, neublažena nijednom vidljivom privlačnom crtom, njeno dobro srce bilo je izgubljeno u brdu teškog mesa, a oštar poslovni mozak sakriven iza jednog lica koje je neodoljivo podsećalo na njušku krmače. Mladalačke trake koje je stavila u kosu, nadajući se da će njima privući pažnju svog muža, uspele su da učine jedino da izgleda kao frivolna krmača*
*Lotrekov portret gospođe Potijeron, njenog muža i kučenceta nalaze se danas u muzeju u Albiju. - Prim. pisca.
Anri je možda bio njen jedini prijatelj, i jedina osoba koja je bila u stanju da sluša nevolje te usamljene i strahovito ružne žene.
“ Moj Aleksandar je dobar čovek, “ reče ona, završavajući priču o svom bračnom razočaranju. “ Veran je i otmen, ali kad dođe do onoga - vi shvatate na šta mislim, gospodine Tuluz - on prosto ne može… Ne sviđam mu se, kako mi se čini.” dodade ona s uzdahom od koga se čoveku cepalo srce.

Pošto je utešio gospođu Potijeron što je bolje umeo, Anri se pope u svoju sobu i leže u postelju. Čaršavi su bili sveži. Noćni povetarac lelujao je zavese na prozoru. Neko vreme osluškivao je prigušeni šum glasova i škripu posteljnih opruga iz susedne sobe. A zatim je zaspao.
Probudio se mnogo docnije nego što je očekivao i iznenadio se kada je ugledao Elzu u svojoj postelji.
“ Ne volim da spavam sama, “ objasni mu ona, “ a Lisi ima miché-a za celu noć. Pa mi je palo na pamet da dođem i spavam s vama.
Elza-Bečlika bila je nekada vrlo lepa devojka, a i sada je ponekad lepo izgledala. Prema muškarcima je osećala tako potpunu ravnodušnost da se bez teškoća pokoravala njihovim najčudnijim zahtevima*.
*Lotrekov portret Elze-Bečlike nalazi se takođe u Muzeju u Aloiju, - prim. pisca. Tog jutra izležavala se u postelji, pušila cigarete i posmatrala Anrija kako radi. U svom smeđem penjoaru podsećao ju je na kaluđera, reče ona. Kada se sagnuo da dohvati bocu s konjakom koja mu je stajala kraj nogu, ona primeti da nije zdravo piti.
“ Ubiće vas jednog dana, “ reče mu, spokojno glačajući nokte.

On se složi s njom da će se to verovatno dogoditi, ali pošto čovek svakako mora da umre, uzrok smrti je više teorisko pitanje. Ona nastavi da priča o Beču, o lepoti njegovih parkova, o čari njegovih letnjih pivnica, o vedrom raspoloženju njegovih stanovnika. S istom ravnodušnom neosetljivošću pričala je i o svojoj porodici, i pomenula uzgred kako ju je ujak silovao kada joj je bilo dvanaest godina. U njenom glasu nije bilo ni optuživanja ni prekora. Kada je Anri pogleda, mirno je češala nogu.
“ Padaće kiša, “ predskazivala je. “ Kada me sevaju žuljevi, uvek pada kiša.” Neko vreme je veoma opširno pričala o tome kako je njen žulj neverovatno precizan barometar. Zatim, po nekoj nejasnoj asocijaciji misli, počela je da priča o ženama koje je volela i o ljudima koji su nju voleli.
“ Sećam se jednog,” reče ona, ponovo glačajući nokte. “ Bio je ulanski kapetan. Mnogo mi se dopadao. Imao je običaj da me obuče u ulansku uniformu- sve osim pantalona -, i da me tera da vežbam pred njim. Bio je vrlo strog. Kad bih nešto pogrešila, strašno bi se naljutio. Ah, mein Gott*, kako bi se naljutio! Za kaznu bi me smesta degradirao. Prvo bi mi zderao kapu s glave i izgazio je. Zatim bi pokidao zlatne širite sa dolame… Poslednje što sam čula o njemu, bilo je da je zatvoren.” *(nem.) Bože moj!
Najzad je otišla, ponavljajući svoje predskazanje o nastupajućoj promeni vremena.
Rano posle podne i druge devojke počele su da navraćaju jedna po jedna u
Anrijevu sobu. Ulazile su, umotane u nezakopčane penjoare, naduvenih očiju,

neočešljane. Očajno zevajući od dosade, one bi mijauknule svoje Bonjour, Anri, pogledale slike i zastale za trenutak pored prozora gledajući dole na ulicu u nadi da će biti očevici nekog uzbudljivog događaja. Ali u ulici de Mulen se nikada ništa nije dešavalo, i stenjući od dosade one bi se sručile, zgrčile ili ispružile na postelju.
Kleo izvuče paket karata i poče da proriče sebi budućnost.
“ Dobiću pismo! “ uzviknu ona. “ Pa, šta mislite ko…”
Prekide je Rolanda, dugonoga crnka s očima i njiskavim smehom nemirne kobile.
“ Znate li, Anri, “ primeti ona zabacujući guste vitice, “ da izgledate kao pravipravcati kaluđer u tom penjoaru.”
“ Čudnovato, “ odvrati on s osmehom “ to mi je isto rekla jutros Elza. “ On ostavi svoju paletu na stranu i saže se da podigne bocu s konjakom koja je stajala kraj njega na podu.
“ Možda je i trebalo da postanem kaluđer.”
“ Nose li oni pantalone ispod mantije, “ upita Ivona, poznata pod imenom Truba zbog metalnog zvuka svog glasa, “ ili nemaju baš ništa?”
One združiše svoje neznanje, i s velikim poštovanjem izmenjaše mišljenje o kaluđerskim redovima.
Čisteći nokte, Lijana se naglas pitala da li čovek može da se moli Bogu sedeći, ili mora da kleči da bi mu molitva bila uslišena.Iz nepoznatog razloga to pitanje poremeti njihovo raspoloženje, i razgovor se izrodi u neverovatno pakosnu svađu. U roku od nekoliko sekundi one su vrištale jedna na drugu, siktale neprikladne i surove istine, besno sevajući očima, spremne da pređu na udarce.
Elza, koja se vratila čim je čula galamu, usudi se da primeti da Boga nije baš mnogo briga da li se to radi ovako ili onako.
Ta primedba ražesti Ivonu, koja je bila pobornik klečanja. Ona izruči more pogrda na Elzu, njenu izopačenost, njenu majku i njenu zemlju.
“ Uostalom, Austrijanci, to su takoreći Nemci, zar ne?” Besno je dobacivala reči, sevajući očima kao da hoće da je smoždi. “ A znate li šta bi' ja uradila Nemcima? Ovo bi' im uradila! “ Uvredljivi pokret zapečati rečenicu.
“ Ali, “ bunila se flegmatično Elza “ samo sam rekla da Bog…”
“ Šta ti znaš o Bogu? “ Jednim pokretom ruke Ivona postavi između sebe i nje ogromno rastojanje. “ Tvoj Bog, taj ne ume čak ni da govori francuski! Osim toga, dozvoli da ti kažem…”
Stojeći kraj svojih nogara, Anri je posmatrao besmislenu svađu između tih kaluđerica greha, koje su postale razdražljive zbog nedostatka sunčane svetlosti u svom životu, zbog trvenja koje donosi život u zajednici, i zbog beskrajnog

ponavljanja ljubavnog čina bez ljubavi. Zapazio je njihove isturene brade i grudi koje su se nadimale, njihove ljutite iskežene usne. U korintskim ili rimskim javnim
kućama kurtizane su se verovatno isto tako svađale… I brzo, sigurnim potezima, on ih je skicirao.
Usred prepirke vrata se širom otvoriše, i Marsela utrča u sobu javljajući da su greškom čoveka koji pere rublje u Beli cvet poslani peškiri iz neke druge javne kuće*.
* Lotrekov portret tog čoveka koji im je prao rublje nalazi se danas u Muzeju u Albiju. - Prim. pisca.
“ Bogami, ja ih neću upotrebiti, “ prezrivo izjavi ona.” Mogla bi' još da navučem nešto. Upotrebljavaću svoje maramice.”
Rasprava je smesta zaboravljena, i svi su s interesovanjem počeli da diskutuju o slučaju s rubljem, izuzev Kleo, koja se vratila svojim kartama.
“ Tetka je jedina koja bi mogla da mi piše, “ razmišljala je,dok joj se na licu ogledala zbunjeiost. Rasejano je gurnula natrag grudi, koje joj behu ispale iz penjoara. “ Mada mi nije pisala već deset godina.”
Zlovoljno dunuvši kroz nos, ona promeša karte i pozva Trubu i Elzu na partiju piketa utroje. Poziv je bio smesta prihvaćen, i tri žene utonuše u zaneto ćutanje. Nešto docnije to poslepodne uđe u sobu Marsela i, pošto je klimnula glavom svima redom, poče žurno da razgovara poluglasno sa Rolandom, koja joj je bila najbolja prijateljica.
“ …a ja sam mu rekla E pa slušajte, jedna devojka mora da čuva svoje samopoštovanje. Onda je on počeo da mi priča kako ima sedam otvora - tako ih je on nazvao - na ženskom telu - po tome kako je govorio mogla si da vidiš da je neki profesor i vrlo učen čovek - i da sam ja izabrala baš najgori da u njemu sačuvam svoje samopoštovanje. A ja sam mu rekla…”
Još uvek je govorila kada Berta proviri u sobu i objavi da je skoro pet sati i da je večera spremna.
Anri ostavi paletu, obrisa četke.Zatim napuni sebi još jednu čašu, pažljivo opra ruke i pođe za devojkama u trpezariju.
Kao i obično, hrana je bila izvrsna. Aleksandar Potijeron je sam kuvao, ne toliko iz štednje koliko da bi prekratio vreme. On je bio čovek slomljena duha, i kroz kuvanje je davao oduške svojoj neutrošenoj energiji, a u isto vreme u njemu nalazio i utehu. Kad god bi mu neka od devojaka napravila kompliment, sumoran osmeh bi preleteo preko njegovog ćosavog lica i trenutan blesak javio bi se u njegovim mutnim, nepoverljivim očima.
Za vreme svog boravka kod Belog cveta Anri je radio, pio konjak, spavao sa devojkama i pridržavao se kućnog reda. Devojke su se tako navikle na njegovo prisustvo da ga više nisu ni primećivale.Sa potpunom ravnodušnošću su se oblačile, svlačile, kupale, tuširale, umivale, češljale i uvijale kosu pred njim, i nesvesno mu

otkrivale tajanstveni i prastari svet prostitucije, skoro nepromenjen od vavilonskih dana.
Kao što čovek u manastiru može da oseti dubok duhovni podsticaj i da otkrije oduševljenje misticizma, tako je kod Belog cveta Anri istraživao najdublje mračne ponore ljudske seksualnosti. Slušao je brbljanje i svađu devojaka, posmatrao njihove izlive osećanja i perverzna milovanja*.
*Poljubac, jedna od najčuvenijih Lotrekovih studija o lezbistvu, danas se nalazi u Luvru.- Prim. pisca.
Slušao je ispovesti pune neverovatne naivnosti, ili pak pokvarenosti od koje je čoveku zastajao dah. Nailazio je na nepoznate pećine i provalije izopačenosti, a isto tako i na neočekivane mirne luke nevinosti u beskrajnim predelima ljudske duše. Pronikao je u neverovatno zbrkan labirint njihove etike.Razumeo je i tešio Adrijenu kada je jednog dana upala u njegovu sobu i, lijući gorke suze, ispričala mu kako je uživala u zagrljaju nekog mishé-a.
“ Da, uživala sam! Uživala! “ jecala je u besu samooptuživanja. “ Ja sam obična kučka, drolja, niko i ništa! Ja sam deshonorée*! Šta li ću reći svome shoushou-u kada me iduće nedelje bude upitao da li sam mu bila verna?
*(franc.) obeščašćena
Slušao je kako za večerom gospođa Potijeron strogo lupla kašikom o sto i prekida svaki dvosmisleni razgovor jednim odlučnim: Molim vas, mesdemoiselles, setite se gde se nalazite! Prisustvovao je čak i lekarskom pregledu, koji se vršio ponedeljkom i koga su se one tako bojale, i uočio je njihovu drhtavu etrepnju dok su u redu čekale pred vratima sobe za pregled, te je nenadmašnom veštinom zarobio na platnu smešan patos i krajnju niskost prizora, kao što je ranijih godina verno hvatao agoniju bolničkih amfiteatara i surovu veselost Mulen Ruž-a i L'Elize Monmartr-a*.
*La Visite, jedna od malobrojnih Lotrekovih slika iz javne kuće koja je bila privatna svojina, danas se nalazi u zbirci Čester Dejl. - Prim. pisca.
Uveče uoči svog odlaska igrao je posle večere domine sa Aleksandrom Potijeronom.
“ Žao mi je što odlazite, gospodine Tuluz, “ uzdahnu madamin muž.
Bili su sami u trpezariji. Svetlost lampe koja je visila o tavanici davala je celom prizoru intimnost holandskih enterijera.
“ U stvari, meni se ne ide, “ reče Anri. “ Ali, obećao sam jednoj prijateljici da ću
joj izraditi plakat.”
Na Aleksandrovom širokom licu odrazi se sumorna zavist.
“ Vi bar možete da izađete odavde kad god hoćete! Bilo je prijatno dok ste bili ovde, kao član porodice, moglo bi se reći. Čovek se zamori od sveg ovog ženskinja

unaokolo. Prekrilile su celu kuću kao bubašvabe. “ On ponovo napuni Anrijevu čašu.
“ Kako bi bilo da izađemo i nešto popijemo sa pajtašima?”
Pajtaši su bili zadubljeni u igranje karata kada su te večeri Anri i njegov pratilac ušli u Kafe de la Patri.
To su bila tri staložena sredovečna vlasnika javnih kuća iz susedstva, koji su se sastajali tu svake noći da nekoliko trenutaka odahnu i izmenjaju profesionalne novosti. Isto kao Potijeron, i oni su još pokazivali tragove neke bikovske lepote. Ali godine, tromi život kojim su živeli i poslovne brige ostavili su svoj pečat na njima. Svi su imali kese pod očima, bore od briga na čelu.Blizu pedesete ili već u pedeset i nekoj godini, oni više nisu ličili na one vesele podvodače kakvi su nekad bili. Gladili su zamišljeno brkove, trljali brade s izrazom ljudi od posla i odgovornosti.Sa svojim derbi-šeširima, iglama zabodenim u kravate i lancima od sata izgledali su kao uvaženi, imućni trgovci - ali ne baš vrlo srećni.
“ Završićemo za jedan minut. “ reče Marijus, vlasnik jedne javne kuće iz ulice Monteskje.
On učtivo pokaza rukom Anriju i Aleksandru dve prazne stolice kraj stola. Neko vreme igrali su ćuteći. Zatim počeše brzo da treskaju karte jednu za drugom, i igra je bila završena.
Anri mu čestita. “ Opet ste dobili, Marijuse. Vi ste baš srećan čovek.”
“ E, tu se varate, gospodine Tuluz.“ Marijusov glas bio je pun nezadovoljstva.” Znate li onu izreku Srećan u kartama, nesrećan u… E pa, nesrećan u poslu, to sam ja.” On ovlaži jezikom parčence olovke, zabeleži neke brojke na komadiću hartije. “ Vi mi, Filibere, dugujete dva franka i pedeset santima. A vi, Antoane, franak i pet sua.”
Dužnici pažljivo izbrojaše novac, izvučen iz crnih kožnih novčanika. “ Malopre rekoste da sam srećan, “ okrete se Marijus Anriju dok je stavljao sitninu u džep prsluka. “ U stvari, pred vama je najnesrećniji čovek na svetu. Imali smo danas lekareku vizitu. I šta mi se desilo? Dva slučaja! Dve od mojih najboljih pigeons-a! Sada moram početi da im tražim zamenu. Nema kraja mukama u ovom našem poslu. Ta profesija nije više ono što je nekada bila. Na moju časnu reč.” “ To je zbog devojaka, “ izjavi Filiber bez oklevanja. “ One su se promenile. Nekada su bile poslušne, učtive, vredne, željne da doprinesu dobrom glasu kuće. A usto pune osećanja. Kad je umro Viktor Igo 1885, sećam se da su moje pigeons bile tako utučene da su stavile crni flor ovde i ovde - on pokaza na odgovarajuća mesta i te noći odbile su da izvode ma kakve spécialités.”
“ A volele su svoju otadžbinu! “ potvrdi Antoan.” Na dan Četrnaestog jula nosile su trobojne podvezice i male plave, bele i crvene rozete na svojim - znate već čemu - da bi pokazale svoje rodoljublje. A danas? Danas su sve demokrate !”

“ I to još nije sve, “ dodade Marijus. “ Nekada je devojka bila ili prava mlada devojka ili drolja. Znali ste na čemu ste. Danas, svaka midineta radi to kao sporedno zanimanje. U mojoj ulici stoji po jedna devojka ispod svakog fenjera. Eto, ta amaterska prostitucija nanosi štete profesiji. A zatim, još nešto. Policiski inspektori su kao mito uzimali samu robu, ili možda još litar-dva vina. A danas traže novac! Takve stvari smanjuju profit. Nećete mi verovati, gospodine Tuluz, ali bilo je vreme kada je čovek sa malom kućom- sa, recimo, šest pigeons-a - mogao da zaradi petšest hiljada franaka godišnje i da nakrivi kapu. U pedeset i petoj mogao je da se povuče iz posla. Danas je srećan ako zaradi koliko mu treba za go život.” Uvrtao je pogruženo svoje brkove.
“ Moji prijatelji ovde mogu da vam potvrde da sam ja, kako bi se reklo, self-made man* . Počeo sam posao ni od čega.Samo sa ženom i svastikom. One su se brinule za miehé-e, a ja sam radio mozgom. Naporno smo radili i štedeli svaku paru, i najzad smo sakupili dovoljno da kupimo jednu malu, jeftinu kućicu u ulici Svete Ane. Osim toga, gospodine moj, mi smo radili i radili. To moram da priznam svojoj ženi. Ona ima manje mozga nego buva, ali je nenasita što se posla tiče. Samo još jednog, chéri govorila bi mi kada sam je molio da se malo odmori. - Dozvoli da uzmem još samo jednog. Time ćemo isplatiti bide. Znate, volela me je i želela da postignem uspeh.
Verujte mi, gospodine Tuluz, ljubav dobre žene je divna stvar…”
* (engl.) čovek koji se uzdigao svojim trudom

Klimajući glavom s neodobravanjem, gospođa Lube izruči kantu uglja u peć. “ Da ste mi javili da se vraćate, “ žalila se ona “ spremila bih vam sobu i založila je.”
“ Molim vas, ne budite tako natmureni, gospođo Lube. Kako sam mogao da vas obavestim? Bio sam na selu, u poseti kod jedne stare tetke.”
Ista scena ponavljala se prilikom svakog njegovog povratka sa tih iznenadnih, tajanstvenih putovanja. Ona je znala gde je odlazio,pošto je izmamila obaveštenje od Morisa, i odavno je prestala da mu prigovara. Sve, sve je bilo bolje nego da onako luta noću ulicama…
Ali je svojom zlovoljom uspela da prikrije zadovoljstvo što joj se on vratio, i da mu ujedno pokaže kako je nije prevario svojim izmišljotinama.
“ Nema čak ni pošte tamo gde ona živi - duboko, duboko u šumi, “ nastavljao je on, ne obraćajući lažnju na njeno frktanje i puštajući sa sve više uživanja mašti na volju. “ Ona je bila bolesna sve vreme dok sam ja bio tamo. Proveo sam svaki trenutak kraj njene postelje.”
Sa kauča joj se srdačno osmehnu, ali se ona pravila da ne primećuje.

“ Ali su mi te tri nedelje na selu baš prijale, zar ne? Zar ne izgledam bolje?” Ona ga namršteno pogleda preko ramena.
“ Bar niste onako bledi, kao što ste bili - i to je nešto. A nadam se da ste se malo i ispavali dok ste bili na selu… sa vašom sirotom bolesnom tetkom “ dodade ona sa teškim sarkazmom. “ Ali bi mi ipak bilo milije da ste mi javili da se vraćate.” Posmatrao ju je kako se petlja oko peći,a zatim reče umiljavajući se: “ Jesam li vam nedostajao bar malo, sasvim malo? Molim vas, ostavite tu peć i dođite ovamo da sednete pored mene.”
Ona nadureno napravi dva-tri koraka.
“ Sedite ovde, “ on je povuče za rukav, “ pored mene.” Buneći se i gunđajući ona sede pored njega na ivicu kauča.
“ Mnogo je ljudi dolazilo dok niste bili tu. Ima i gomila pošte za vas, dole.” “ Oh, neka pričeka “ On sleže ramenima i izvuče jednu malu kutiju iz džepa.”Pogledajte šta sam vam doneo sa sela.”
“ Ali, gospodine Tuluz, nije trebalo…”
To se dešavalo svaki put, i svaki put bi on poremetio njenu strategiju strogih ukora.
“ Nije trebalo! “ ponovi ona, uz poslednji prekoran pogled.
Njeno lice se iskrivi u plačljiv osmeh kada odmota kutiju i kada joj pogled pade na broš sa kamejom.
“ Baš nije trebalo… “ reče ona i po treći put, sasvim slabo.
Glas joj se prekide, i otpoče uobičajeno pretraživanje mnogobrojnih džepova.
“ Evo, uzmite moju, “ reče on sa nežnim osmehom, pružajući joj maramicu. “ Ali kakva je to dobrodošlica? Vraćam se sa sela, donosim vam divan broš, a vi tu počinjete da plačete!”
Ona je plakala, grcala, šmrkala, pritiskala maramicu na oči, s uživanjem ljudi koji su odavno bili na granici suza, i koji su u plaču nalazili jedinu utehu svom bolu. Zaboravivši na broš, posmatrala ga je s nemim očajanjem. Čoveku se prosto cepalo srce gledajući kako jedan tako divan mladić kao on upropašćuje svoje zdravlje tim odvratnim konjakom, lunja cele noći bogzna kuda,i dolazi uzoru kući podobro pijan i tako umoran da često nema snage ni da se svuče… Prošlog leta bio je obećao da će se dobro ispavati u Arkašonu, a umesto toga otišao je da se skita po tuđim zemljama. Dobila je srebrnu narukvicu iz Lisabona, vezeni šal iz Madrida, srebrnu kutiju iz nekog mesta koje se zove Toledo. A da mu se nešto desilo… Ali, zar je on za nešto mario? U očima mu se moglo pročitati da ne mari ni za šta, čak ni za život… To tako više nije moglo da ide dalje. Ako le bon Dieu* hoće da učini čudo, treba da požuri, jer će uskoro biti isuviše kasno…

* (fran) dobri Bog
“ Molim vas ne plačite, gospođo Lube “ reče on tihim, nežnim glasom. “ Znam na šta mislite, a to samo pogoršava stvari. Molim vas, ne plačite!”
On potapša njenu slobodnu ruku i zadrža je nekoliko trenutaka u svojoj. A zatim sa razmetljivom odlučnošću ustade sa kauča i othrama do nogara.
“ Gospođica Avril će doći otprilike kroz jedan sat. Ali molim vas, ostanite sa mnom dok ona ne dođe i ispričajte mi novosti. “
Dakle, svi su se porazboljevali u ulici… To odvratno parisko vreme, puno isparenja i pakosnih malih životinja, tako malih da se čak nisu mogle ni videti… Drolja sa drugog sprata pobegla je posle Nove godine ne plativši kiriju. Tako je to kad imaš takve ljude u kući! Sve je bilo otprilike isto kao i pre njegovog odlaska na selo…
“ Da posetite svoju sirotu, staru, bolesnu tetku… “ reče ona sa slabim osmehom bolesnika koji ozdravlja.
Pričajući, ona se smesti u svoju staru naslonjaču, ututka jastuk iza sebe i namesti naočari sa čeličnim okvirom. Zatim raširi novine, prelete brzo preko naslova, okrete list i uzviknu tako da je Anri pogleda preko ramena.
“ Šta je bilo, gospođo Lube? Da vam nije pozlilo?”
“ Ubistvo, gospodine Tuluz! Desilo se ubistvo u našoj ulici!”
“ Gde?”
“ Još ne znam.”
Bez daha, ona poče da čita:
ZAGONETKA KRVI I STRASTI NA MONMARTRU
Hotel Kod Meseca , jedna prljava krčma u ulici Kolenkur,bio je poprište jednog od najsvirepijih ubistava u analima Monmartra.
Prema izveštajima dobijenim iz Laboratorije naučne kriminalogije, zločin je izvršen pre nekoliko dana. Da bi zadovoljio naše čitaoce, gospodin Pipiton, stručnjak za zločine iz strasti, iako pretrpan poslom, ljubazno je odvojio malo svog skupocenog vremena da rekonstruiše, stopu po stopu, taj jezivi događaj.
“ Quelle horreur*! “uzviknu gospođa Lube.
*(franc.) Kakva strahota!
Rekonstrukcija zločina, koju je izveo gospodin Pipiton, bila je oštra kao brijač u svojim zaključcima, logična u svojim motivacijama, a bogata u jezivim detaljima. Kada je Buš-de-San predala svoj mršavi noćni pazar, podvodač ju je izgrdio zbog

njene lenjosti i zbog nedostatka elana. Žena je odgovorila kako se oseća isuviše
rđavo da bi imala nekog elana. U stvari, izrazila je žarku želju da se povuče iz posla. Ta je želja primljena s negodovanjem.Nastala je žestoka svađa, u toku koje je Kajet, poznat kao nasilnik, zgrabio nesrećnu ženu za vrat i zadavio je. Do sada mu se još nije ušlo u trag, ali su pariski žandarmi imali u rukama važne indicije, i hapšenje se moglo očekivati svakog trenutka.
“ Nadam se da će ga uhvatiti i odseći mu glavu, “ naježila se gospođa Lube, skidajući naočari.
Baš je htela malo opširnije da raspravlja o tome,kad neko zakuca na vrata, Žan Avril uđe u atelje šuškajući suknjama.
“ Šta se to desilo? Ulica je puna žandarma. Mislila sam da neće pustiti moja kola da prođu.”
Dok joj je Anri objašnjavao razlog te neuobičajene živosti, gospođa Lube se izvini.
“ Skoknuću dole do hotela Kod Meseca da vidim mogu li nešto da doznam, “ reče ona.
Jedan sat docnije, glumica je sišla sa podijuma za modele. “ Imate li nešto protiv da za danas prestanemo s poslom? Moram da idem na probu haljine kod Paken-a. Zašto ne pođete i vi sa mnom? Molim vas, “ navaljivala je ona “ uzmite šešir i kaput i pođite sa mnom.”
Dok su se truckali niz ulicu Lafajet,njegovu pažnju privuče jedna divna korpa belih ruža koja je stajala u izlogu neke cvećarnice.
“ Da zastanemo za trenutak? “ reče on,” Želeo bih da pošaljem ovo cveće majci.” On se ubrzo vrati iz radnje i pope se u kočije.
“ Evo, ovo je za vas. Nekada ste voleli ljubičice. Sećate li se? Ali, možda ste
postali isuviše otmeni za ljubičice sada, kada ste čuvena zvezda?” Ona zagnjuri lice u buket i udisaše miris cveća.
“ Anri, vi ste zlatni “ reče dižući glavu i posmatrajući ga nežnim očima. “ Uvek mislite na druge.”

Još uvek se bunio, tvrdeći kako ne razume zašto ga ona vuče Paken -u, kad se njihove kočije zaustaviše ispred čuvene modne kuće. Uniformisani sluga im otvori vrata. Odvedoše ih u jednu malu, okruglu odaju, zastrtu debelim tepisima i punu ogledala.
“ Hoćete li da zamolite gospođicu Hajem da dođe ako nije suviše zaposlena ovog trenutka? “ upita Žan jednog pogrbljenog gospodina šiljate bradice, u prugastim pantalonama.

Anri se već beše smestio na jednu sofu, gunđajući poluglasno, kad jedna upadljiva crnka u skromnoj crnoj haljini nečujno uđe u sobu.Bila je prilično visoka i kretala se sa nekom neusiljenom ljupkošću koja ga je podsećala na Mari Šarle. Njena tamna, sjajna kosa, razdeljena na sredini i smotana u punđu na potiljku, isticala je bledilo njenog ovalnog lica. Ali najprivlačnije na njoj bile su oči. Nisu bile potpuno crne -mrke kao kafa, oceni on, - blistave i prilično razmaknute, a njihova strogost protivurečila je strasnoj liniji usana.
“ Bonjour, Žan. “ Ona je pozdravi sa neočekivanom prisnošću.
“ Mirjam, ovo je gospodin de Tuluz-Lotrek.”
Maneken se okrete k Anriju. “ Bila sam na vašoj izložbi, gospodine, “ osmehnu se ona, i on primeti da ima savršene zube, “ ali nisam imala baš mnogo prilike da vidim vaše slike. Bila je takva gungula.”
Pogledi im se sretoše, i on u njenim očima ne spazi ni podsmeh ni sažaljenje, nego pre neko hladno procenjivanje.
“ Žao mi je. Da sam bar znao…”
Pa šta, i da je znao? Ona je verovatno bila u društvu nekog bogatog gospodina.
Svi manekeni imaju ljubavnike…
Ali se Mirjam već beše okrenula ka glumici.
“ Hoćeš li da probaš haljinu?”
Na Anrijevo iznenađenje, Žan uzviknu: “ Mon Dieu, zamalo da zaboravim! Imam jedan hitan sastanak. Doći ću sutra.”
Dve žene izmenjaše jedan brz pokret razumevanja.
“ E pa, šta mislite o njoj? “ upita Žan Anrija dok su se vozili preko trga Vandom.
“ Kako to da vas ona zove Žan?”
“ Ispričaću vam docnije. Prvo mi recite šta mislite o njoj?”
“ Ne mislim ništa. Ona je vrlo lepa devojka. Ali od kakve je to važnosti šta ja mislim o njoj?” “ Vi ste joj se svideli.”
“ Otkud znate?” “ Kazala mi je.”
“ Nije ništa slično spomenula. Kazala je samo…”
“ Ona to nije rekla u mnogo reči, ali ja je poznajem.”
On diže pogled na nju uz namršten osmeh. “ U čemu je stvar? Šta se kuje ovoga puta u toj vašoj lepoj glavici?”

“ E pa, povela sam vas Paken-u jer sam htela da se vas dvoje upoznate. Znate, ja sam joj pričala o vama. Kazala sam joj ne samo ko ste vi nego i kakvim životom živite… sve dobro i zlo o vama.”
“ A zašto ste to učinili, pobogu?”
“ Zato što sam pomislila da biste vas dvoje mogli da postanete dobri prijatelji.
Ona vam se divi.”
“ Otkud znate?”
“ Zato što dobro poznajem Mirjam, i što je uspeh stvar koju ona ceni najviše na svetu, a vi ste ga postigli. Samo, moram da vas opomenem, Anri, Mirjam je čudna devojka. Nekada smo stanovale zajedno i ja sam želela da ona ode na pozornicu. Predstavila sam je Braseru, i on se oduševio njom. Počeo je da je nagovara, da joj priča šta sve može da uradi za nju. A znate li šta je ona učinila? Zevnula mu je u lice. Da, ona je čudna devojka, i ja je stvarno ne razumem potpuno. Jevrejka je, mislim i da je siroče. Neverovatno je ambiciozna i zna šta hoće. U njenim planovima nema mesta za ljubav. Ona neće da se zaljubi u nekog mladića bez prebijene pare. Ona mašta o palati na aveniji di Boa, i svemu što ide uz to. I, ako se ne varam, ona će to jednog dana i postići. Trenutno, ona čeka svojih pet minuta, čeka da naiđe onaj pravi. A može sebi da dozvoli to čekanje jer ima tek dvadeset i jednu godinu.
“ Kakve veze sve to ima sa mnom?”
“ Rekla sam vam. Pomislila sam da biste vas dvoje mogli da postanete dobri prijatelji. Prijatelji, Anri. To dobro zapamtite. Samo prijatelji, i ništa više!” “ A u mome društvu bi se osećala sigurnom, “ reče on gorko. “ Ne postoji opasnost da će se zaljubiti u mene, je l' tako?”
“ Pa-a… Jeste, u neku ruku. Ona traži drugarstvo, Anri, a ne ljubav. Možda vi ne verujete u to, ali ima devojaka koje uživaju u prijateljstvu jednog čoveka ne pomišljajući odmah da legnu s njim.”
“ Hoćete da kažete kako bi ona htela da bude moj prijatelj? Da ide na večere, da odlazi sa mnom u pozorište - i tome slično?”
“ Da. Naravno, na vama je da je naterate da vas dovoljno zavoli, pa da sama to zaželi. Ali, ona je spremna da pokuša. I još nešto. Ne očekujte da će to trajati večito. Jednog dana pojaviće se neki čovek i pružiće joj sve ono za čim žudi, a kada on dođe… Ali u međuvremenu, za šest meseci ili možda i godinu dana, pruža vam se prilika da uživate u društvu jedne divne devojke. Eto, Anri, to vam je sve. Prihvatite ili odbijte. Ako imate i malo razuma vi ćete prihvatiti. Iduće nedelje, ako hoćete, otići ćemo zajedno do Riš -a, pa ćete imati prilike da je upoznate.”
Poznao ju je čim je ušao u kafanu Riš te večeri. Opet je bila obučena u crno.
Sedela je sa Žanom i Žoržom, nalakćena na sto, s jednom rukom prislonjenom uz

obraz, i posmatrala svet oko sebe, očigledno očekujući njega i dosađujući se pomisli on. Ponovo ga obuze sumnja u uspeh Žaninih dobronamernih pokušaja. “ Oh, tu ste! “ povika Žan izdaleka, s očiglednim olakšanjem.” Gde ste se zadržali tako dugo? Već sam mislila da nećete ni doći!”
On se pokloni pred Mirjam, rukova se sa Žoržom i izvini zoog zakašnjenja. Dok je poručivao pržen hleb sa sirom, Žan pokuša da pomoću svojih mršavih glumačkih sposobnosti malo oživi atmosferu za stolom.
“ Žorž, “ poče ona smesta “ pričaj Mirjami i Anriju o svom romanu.Znam da ih to veoma zanima.”
“ Vrlo rado “ pristade mladi pisac. “ To je jedna studija ljubomore u stilu
Dostojevskog…”
Njegova radost beše kratkog veka, jer Žan preuze reč i produži da opisuje zaplet romana. Činila je to s urođenim uživanjem, uz obilje beznačajnih pojedinosti, izostavljanja ličnih primedbi i uredničkih izmena, što je izazvalo mnogobrojne proteste uvređenog autora, u početku plašljive, zatim oštre, a najzad besne i bezobzirne. Uskoro su ljubavnici zaboravili na svoje goste i blaženo se izdirali jedno na drugo.
Dok se prepirka nastavljala, Mirjam se okrete Anriju.
“ Radite li neki nov plakat, gospodine?”
“ Da, gospođice, radim plakat za Žan.”
“ Da li je to vrlo teško?”
Očigledno se trudila da zapodene razgovor, ali je bilo vrlo ljubazno od nje što se pravila da je to zanima.
“ Nekad jeste, a nekad nije, gospođice. Sve zavisi od toga da li čoveka interesuje litografija ili ne. Ako ga interesuje, onda mu teškoće ne smetaju i plakat je privlačan posao. Ako ga ne interesuje, onda je to samo dugačak i smrtno dosadan rad.” “ Koji vam je od vaših plakata zadao najviše muka?”
Nije mogao a da se ne osmehne na tako očigledno ispitivanje.
“ Prvi, gospođice, “ odgovori on s malo podsmešljivom učtivošću. “ Onaj plakat što sam pre nekoliko godina izradio za Mulen Ruž .”
“ Aha, sećam se. Plakat sa kankanom! Sećam se kako sam zastala da ga pogledam, idući na posao. Naravno, nisam mogla da ocenim njegovu umetničku vrednost, ali sam pomislila da je veoma upečatljiv. A plakat i mora da bude takav, zar ne?”
Ruku skrštenih pod bradom, on ju je posmatrao dok je govorila, nesposoban da zaključi da li je njeno interesovanje iskreno ili se samo vešto pretvara. Žan je imala pravo: bilo je nečeg čudno zavodljivog u njoj. Sviđala mu se što je neusiljena, što bez

ustezanja pominje da je zaposlena, što ima otvoren pogled. Naravno, možda je sve to bila samo vešta gluma jedne dvadesetjednogodišnje devojke koja je izbacila ljubav iz svog života i odlučila se da postane grande cotte. Bila je drukčija od ostalih - i zaista lepa. Pažljivo posmatrana izbliza, njena lepota izgledala je još veća. Zračila je nekom tek dostignutom zrelošću, toplom, raskošnom, pomalo istočnjačkom. “ Kada sam stigla u radnju gde sam tada radila, “ nastavi ona “ svi su o tome govorili. Za vreme ručka devojke su se prepirale oko toga. Tada sam prvi put čula vaše ime.”
“ Bojim se da to nije bilo na neki naročito laskav način.Mišljenja o tom plakatu bila su prilično podeljena. Velika većina ljudi smatrala je da je nepristojan. Iskreno govoreći, ja ne mislim da je bio, ali…”
“ Ali vam je doneo slavu! “ Smešila se, sa sjajem divljenja u očima.
“ Bogami, to ne znam, “ osmehnu se on odmahujući rukom “ ali znam da mi je stvorio toliko neprilika da sam skoro zažalio što sam ga uopšte izradio.” “ Da li vam je bilo potrebno mnogo vremena da ga izradite?”
“ Nekoliko meseci. Naravno, tada još nisam imao pojma o litografiji.”
“ Volela bih da upoznam litografiju.”

Neobičnost te primedbe i žudnja u njenom glasu ponovo rasplamteše njegovu sumnju. Ona glumi… Sve te priče o plakatu Mulen-a bile su samo izmišljotina i izgovor… Možda da bi zadovoljila Žan, koja je bojažljivo pogledala na nju s vremena na vreme, ili da bi izgledala kulturna i naklonjena umetnosti… Ona po svoj prilici nije ni bila na njegovoj izložbi…
“ Ne verujete mi, izgleda? “reče ona, primetivši njegovo ironično žmirkanje.”
Vidim to na vama.”
“ Naprotiv, gospođice, “ pobuni se on, uz osmeh pun otvorene neverice. “ Verujem vam iz dubine duše. Možda vas interesuje i etrurska grnčarija ili tajne metafizike. Dozvolite da vam čestitam. Pred vama leži život pun privlačnog učenja.” Ona obori oči i ne odgovori ništa. Kad je najzad progovorila, glas joj više nije bio vatren i mlad, nego uvređen a ipak bez protesta u sebi - glas bića koje je naviklo na razočaranja.
“ Žao mi je što mi ne verujete, jer je to ipak istina. Ali potpuno shvatam da je moralo zvučati prilično čudno i neubedljivo kad jedna prodavačica priča o tome kako želi da nauči litografiju. Pa ipak, ja sam to mislila ozbiljno. Uvek me je sve interesovalo.”
“ Ali zašto? “ upita on, ne više sarkastičan, nego iskreno iznenađen. “ Kako je moguće da vas interesuje tako nešto kao što je litografija?”
Ona ga pogleda. “ Ne znam zašto. Rekla sam vam da volim o svemu da saznam. “ Osetila je da se pokajao i da moli za pomirenje. Bojažljiv osmeh joj se vrati na usne.

“ Oduvek sam bila takva. Kad sam stanovala sa Žanom, ona je pravila šale na račun toga. Ja sam po prirodi radoznala, kako mi se čini.”
“ Znate li šta se kaže za radoznalost?”
“ Znam. “ Osmeh joj ozari lice, “ Kaže se da ožeže prste ali ja ne verujem. Negde sam čitala da je radoznalost početak mudrosti. Ne znam da li je to istina, ali bih ipak volela da nešto naučim o litografiji, i još uvek želim da mi o tome pričate.” “ Ali to će vam biti dozlaboga dosadno- “ ostajao je on neubedljivo pri svome. “ Neće. Zašto ne pokušate i ne uverite se? Hajde. Ubrzo ćete videti da li mi je dosadno ili nije.”
“ Znam već. Zevnućete mi u lice.
Ona se nasmeja. “ Oh, Žan vam je pričala o Braseru! Bože, interesuje me šta li vam je još govorila o meni? “ Zatim se naže i snizi glas. “ Među nama rečeno, ja mislim da mi Žan ne daje za pravo.”
“ Zato što vas sve interesuje?”
I on poče da joj priča o litografiji: o istoriji tog zanata,o razvoju raznih vrsta tehnike. S vremena na vreme nacrtao bi hitro poneki dijagram na stolnjaku. Govorio je, govorio, polako se prepuštajući zadovoljstvu što je monopolisao pažnju te čudne i lepe devojke.
“ Kako bi bilo da odemo do Maksim”-a? “ upita Žan, koja se beše pomirila sa svojim ljubavnikom.
Bilo je već prilično dockan. Ljudi su se razilazili, neki su dozivali kelnere i slali poslužitelje da im nađu kočije. Napolju je sneg prigušivao zvuk saobraćaja.
“ Ako nemate ništa protiv, ja bih otišla kući. “ Mirjam obuče svoj kratki ogrtač oivičen krznom i poče da zakopčava rukavice. “ Ne zaboravite da ja moram da budem u radnji sutra ujutru u devet.” “ Smem li da vas otpratim, gospođice?”
Za vreme vožnje nisu mnogo razgovarali. Sada, kada su bili sami,on se nije mogao setiti ničega o čemu bi govorio. U jednom trenutku, kad je zrak ulične svetiljke u prolazu osvetlio unutrašnjost kočija, on je bacio brz pogled na njeno lice. Nije bila okrenuta k njemu, već je gledala spokojno kroz prozor. Ćutanje joj je dobro stajalo… Ili je možda zaboravila da je on prisutan, kao što je obično činila Mari… Pomisao na bezumnost Žaninog plana nametala mu se još upornije.
Kako je moguće da se jedna takva devojka kao ona interesuje za njega?
Uostalom, eto, izvršila je svoje dobročinstvo. Vraćala se kući, a nije čak ni predložila da se ponovo nađu. Kroz koji trenutak pružiće mu ruku i reći: Laku noć, gospodine. Ovo je bilo divno veče . Zatim će iščeznuti, i on je više nikada neće videti…

Kočije se zaustaviše ispred jedne kuće u ulici de Peti Šan. Bila je to skromna trospratna zgrada, počađala od godina, sa časovničarekom radnjom u prizemlju. Njega začudi kako je mogla da živi u blizini ulice de la Pe sa svojom platom manekena.
“ Naravno, “ reče ona kao da je pročitala njegove misli, “ ja u stvari i nemam stan. Samo jednu sobu pozadi iz dvorišta. Ali ima kamin, i kuhinju - ne baš veliku, ali dovoljnu za mene. Pozvala bih vas gore, ali se bojim da je već prilično kasno.
Provela sam jedno vrlo prijatno veče, gospodine.”
“ Meni je bilo još mnogo prijatnije, gospođice “ reče on ceremonijalno. “ Smem li očekivati da vas ponovo vidim?” “ Da li biste želeli da se nađemo sutra?” Njena neposrednost ga zapanji.
“ Sutra?”
“ Da. Mogli bismo da večeramo zajedno, ako hoćete. Ja završavam posao u šest sati.”
U polumračnim kočijama mogao je da vidi samo nejasnu belinu njenog lica pokrivenog velom, i crvenu mrlju usana. Misli su mu se kovitlale po glavi. Da li - da li ona to misli ozbiljno? Možda samo pokušava da ispuni obećanje dato Žani? “ Jeste li sigurni da to želite?” Ovoga puta u njegovom glasu se oseti nežnost. “ Ne mislim samo na to da se ponovo vidimo, nego na celu stvar. Žan mi je rekla da vam je predložila da izlazite sa mnom. Vi to zbilja ne morate da činite. Ja ću potpuno razumeti.”
Osetio je brz pritisak njenih prstiju u rukavicama na svojoj ruci.
“ Sutra. U pola sedam. Na uglu trga Vandom.”
Dve nedelje docnije Anri je čekao Mirjam na njihovom uobičajenom mestu, na uglu trga Vandom i ulice de la Pe, posmatrajući kroz kolski prozor reku saobraćaja i tamnu siluetu Stuba koja se u ranom zimskom sumraku uzdizala kao gigantska sveća.
Bacio je pogled na časovnik.
Ima da čeka još pola sata… Ne mari. Čekanje je moglo da bude vrlo prijatno kada čovek zna da ne čeka uzalud… Da će se ona kroz trideset minuta pojaviti na sporednom izlazu Paken -ovog salona i pohitati prema njemu osmehujući se, pridržavajući rukom šešir, dok joj se vitka pojava povija prema vetru… Mirjam, Nežno je pustio da mu se njeno ime kotrlja preko jezika. Mirjam… Za dve nedelje ona mu je pružila takvu sreću za koju nije ni slutio da postoji. Preobrazila je ceo njegov život. Pio je manje, mnogo manje. Ko traži piće kada je srećan. Više nije lutao po barovima i mjuzik-holovima, nije više tumarao ulicama do zore. Spavao je, radio je. Mama je opet bila srećna, ili bar manje nesrećna. Moris se bavio kovanjem planova za izložbu u Londonu. A što se tiče gospođe Lube, ona je neprekidno slavila le bon Dieu.Činjenica da se njegovo čudo ispoljilo u obliku jedne lepe devojke nije ništa menjala u suštini, čudo je čudo, ma u kom obliku se javilo.
Još deset minuta…
Počeo je da motri na sporedan izlaz. Prvo su počele da izlaze midinete, prodavačice, pomoćnice, šegrti - svi oni bezimeni, bezlični atomi pariskih modnih kuća. Izvirale su iz mračne kapije kao učenice,u bučnim grupama, smejući se, tražile pogledom po trotoarima svoje ljubavnike, hitale k ljima, dizale se na prste da ih poljube, hvatale ih pod ruku i nestajale u gomili. Za njima su izlazile starije nameštenice: krojačice, crtačice modela, pripravljačice i one koje su dovršavale haljine. Njih niko nije čekao. Izlazile su u gužvi, nenametljivo, uvijene u rđavo skrojene kapute, žurile niz ulicu do prvog najbližeg autobusa ili konjskog tramvaja koji će ih odvesti njihovim udaljenim kućama u predgrađu i mršavim večerama. Zatim su nailazili nameštenici muškarci: oni koji primaju publiku, blagajnici, knjigovođe, ekspeditori. Izlazili su u polucilindrima, šalovima i kaputima, pokušavajući da liče na uvažene poslovne ljude, rukovali su se jedan s drugim kao da odlaze na šestomesečno putovanje, i razilazili se u raznim pravcima. Najzad su se pojavljivali manekeni, koje je čovek odmah mogao da pozna po njihovoj eleganciji i izveštačenom hodu. Zastajale su na kapiji, osvrtale se unaokolo, elegantne i ponosne, zakopčavajući rukavice ili nameštajući svoje boe, zatim su lenjo prelazile preko trotoara i, prihvatajući mušku ruku u rukavicama, iščezavale u kočijama koje su ih čekale.
A tada ugleda nju.
Nije zastala, kao što su radile druge, nego je žurno krenula pravo ka kočijama.
“ Dobro veče, Anri “ povika veselo, sedajući pored njega. “ Čekate li dugo?” “ Samo dva-tri minuta, ali mi je milo što niste zadocnili. U Francuskoj komediji daju se Smešne precioze, pa sam uzeo karte. Mislio sam da biste možda voleli da idete u pozorište večeras.”
“ Volela bih zaista. Nikada nisam bila u Francuskoj komediji.”
On provuče glavu kroz prozor. “ Do Voazen -a!”
Večerali su sa mladalačkim apetitom, ćaskali i smejali se mnogo, ne toliko onome o čemu su govorili koliko zato što su osećali da su srećni,te im je smeh sam dolazio na usne. Kao i obično, neprekidno su se prepirali. Od prvog dana svog poznanstva počeli su da zastupaju krajnja i suprotna gledišta o svemu, najviše zato da bi imali o čemu da razgovaraju.
Te večeri Anri je otvorio diskusiju primedbom da se on, kao roajalista, ne slaže sa Vandomskim stubom.

“ Kakva drskost od tog korzikanskog pustolova! Da stavi svoj sopstveni kip na vrh toga stuba, kao fitilj na vrh sveće! Znate li, Mirjam, narodi su neobjašnjivi isto kao i pojedinci. Oni trpe dobre vlade, ali se zaljubljuju samo u diktatore. Ukoliko su ovi gori - utoliko bolje.” Opazio je protest u njenim očima.
“ Ne verujete? U redu, pogledajte samo. Napoleon je upropastio Francusku, pustio da joj isteče sva krv, poklao više ljudi nego svi kraljevi zajedno, a ipak je ceo
Pariz njegov veliki oltar! Trijumfalna kapija, Invalidi, taj prokleti Vandomski stub, Obelisk. Eto, ne možete da napravite nijedan korak a da se ne sudarite s tim čovekom. Kao roajalist, ja sam time uvređen.”
“ Ali, Anri, vi svakako ne mislite ozbiljno da ste roajalist, zar ne?”
“ Naravno da jesam! Šta bih drugo mogao da budem? Kakvo je to pitanje? To je kao kad biste pitali kardinala da li je papin pristalica.”
“ Ne verujem vam, “ dobaci ona preko ivice čaše. “ Kako možete? Kako možete da branite te matore pokvarene kraljeve?”
“ Prvo, oni nisu bili stari. Luj XV je postao kralj u petoj…”
“ Dobro. Onda, te mlade i pokvarene kraljeve.”
“ Ulažem protest! S poštovanjem dopuštam samo da kraljevi nisu bili ništa pokvareniji od vodoinstalatera, blagajnika, glumaca ili đakona. U stvari, neki od njih - nažalost, oni najgori - bili su zaista čestiti. Bar je jedan od njih, Luj IX, zvaničio proglašen za sveca.”
Ona mu dobaci jedan izazivački pogled i za trenutak se zabavi jelom.

“ A oni plemići, oni aristokrati! “ povika, ponovo stupajući u napad. “ Da nisu i oni bili čestiti? Ne, nisu! Oni su bili grubi, i drski, i potpuno obuzeti svojom sopstvenom važnošću.”
On napravi širok, dramatičan pokret rukom. “ Moram da vam kažem, draga moja Mirjam, da je posluga gruba, a ne plemići. Videćete da je obično glavni sluga uobražen i drzak, a ne gospodar kuće. U zamku smo imali jednog dvoroupravitelja, Starog Tomasa , to je bio najveći snob koga sam ja ikada video.” On pogleda na sat.
“ A sada, draga moja mala sans-culotte,* požurite jer ćemo inače zadocniti na prvi čin.
*(franc.) sankilot, ime koje su 1789 god, aristokrati dali revolucionarima.
Toga dana gledali su Molijerove Smešne precioze – sutradan odveo ju je na Diloovo muzičko veče, gde je osvojila sve redom - uključujući Degaa - svojom ljupkošću, lepotom i iskrenim uživanjem u muzici. Iduće večeri otišli su u la Renesans. Posle predstave Anri ju je odveo iza kulisa i predstavio Sari Bernar.

Ali, sledeće veče proveli su u njenoj sobi pored vatre, on na sofi, pijuckajući rakiju, ona na podu, zagledana u plamen, obuhvativši kolena rukama. Bila je olujna februarska noć, puna vetra koji je u naletima šibao kišom prozorska okna, ali je u sobi bilo mirno i toplo. On se bio zadovoljno zavalio u jastuke, posmatrajući njeno lice rumeno od žara. Kako ona voli vatru!… Onog trenutka kada bi stupila u sobu, prva pomisao bila bi joj da zapali vatru. Celo veče pazila je na nju, igrala se njom, sedela uz nju što je bliže smela, prepuštajući se njenoj toploti sa čulnim, mačkastim uživanjem.
Oboje su ćutali neko vreme. Jedna od najdragocenijih odlika njihovog prijateljstva bilo je to uzajamno uživanje u tišini.
“ Jeste li srećni? “ upita on nežno.
“ Prosto predem.”
“ Uvek sam sumnjao da ste upola mačka.”
Iako nije okrenula glavu, mogao je da primeti kako se lako osmehuje. Ponovo ih obavi tišina, isprekidana jedino zavijanjem bure napolju i pucketanjem razbuktalih panjeva.
Lenjo je gladio bradu i polako razgledao sobu. Bila je mala, sa niskom tavanicom i oskudno nameštena. Zeleni tepih pokrivao je skoro ceo pod. Polica za knjige i drvorezi po zidovima davali su joj neku atmosferu učenosti. U njoj je vladala intimnost mesta u kome se mnogo živi, i on ju je voleo jer je bila tačno onakva kakvom je zamišljao njenu sobu, jer je bila deo nje - isto kao i njene kafeno-mrke oči, mali mladež na levom obrazu, njen običaj da sedi na podu,ili način na koji je rastavljala usne dok je slušala muziku.
“ Anri,” reče ona iznenada “ pričajte mi o Drajfusu. U radnji devojke neprestano govore o tome. Ne znam da li je on kriv ili nije, ali bih volela da čujem nešto o tome.
Pre svega, ko je on?”
“ On je Alzašanin. Rođen je u Miluzu, kao i moj prijatelj Moris. Stupio je u vojsku, postao artiljerijski kapetan, i jednog dana, pre četiri godine, iznenada je uhapšen, ispitivan, osuđen, degradiran i poslan na Đavolje Ostrvo, gde sada trune zbog zločina koji nije izvršio.
“ Otkud znate da ga nije izvršio? Svi kažu da jeste.”
“ Što je skoro dovoljan razlog da ubedi čoveka kako on to nije učinio. “ osmehnu se on. “ Ali, ima i drugih razloga.”
Polako joj je pričao o tom tragičnom događaju: o zbunjenosti stručnjaka u vezi sa Drajfusovim rukopisom, o tajanstvenosti kojom je bilo obavijeno suđenje, o falsifikovanju dokaza, o krivokletstvu svedoka.
“ Ne, Mirjam, “ završi on, ispijajući čašu i pružajući ruku ka štapu, “ on nije kriv. A ima još nekoliko poštenih ljudi u Francuskoj koji se bore da se popravi ta velika nepravda. Nadam se da će uspeti. Ali se bojim da to neće biti laka stvar.”

Kad je polazio te večeri, ona uze lampu sa stola i isprati ga do uskog spoljašnjeg trema.
“ Veče nije bilo baš tako zanimljivo,zar ne? “ reče mu kada su stigli do stepeništa.
“ Obično sedenje pored vatre?”
“ Lepše veče ne bih mogao ni da zamislim. Gotovo najlepše od svih koje sam do sada proveo. U stvari, ja sam strašno porodičan čovek u dubini duše, da znate…
Hoću li vas videti sutra?”
Posle neprimetnog oklevanja on dodade: “ Zar vam još nije dosadilo da vam
oduzimam sve slobodno vreme? Zar još uvek hoćete da…” “ Pst! Sutra. Na istom mestu. “ reče ona brzo.
Pogled njenih očiju pade na njega kao milovanje. On zažele da uhvati njenu ruku, da je zadrži dugo u svojoj. Umesto toga, reče skoro nečujno: “ Hvala, Mirjam.” Ona podiže lampu visoko iznad glave kad je počeo da silazi niz stepenice. Sažaljenje joj zamagli oči, i ona priguši jedan uzdah dok ga je posmatrala kako silazi, sporo i nezgrapno.
U podnožju stepenica on zastade da bi povratio dah i malo odmorio noge. Jedan trenutak je gledao gore, u njeno ovalno lice okupano žutom svetlošću.
Pun sreće, mahnu joj rukom. “ Bonsoir*, Mirjam.
*(franc.) Laku noć!
Kada je, petnaest dana docnije, predložila da u nedelju posle podne odu u Luvr, on se tvrdoglavo pobunio.
“ Luvr! Ono staro groblje! Ko još ide u Luvr?”
“ Ja.”
“ Zar ne znate da u Luvr idu još samo turisti? Turisti i studenti umetnosti. Uveravam vas da na svetu nema ničeg mučnijeg od tih soba punih kipova, mumija, sarkofaga, izlomljenih komada mramora. To je kao skladište nekog ogromnog groblja. Te kilometarske galerije, sa hiljadama slika…”
“ Ali, Anri, ja volim slike. Volim da ih razgledam.Volela bih da mi vi pričate o njima, da mi objasnite šta jednu sliku čini velikom.”
“ Nemoguće! To je kao kad biste tražili da vam objasnim šta jednu ženu čini lepom. Nije istina da je velika umetnost jednostavna, ona je đavolski složena. Na kraju krajeva, zašto ne bi bila? Život nije jednostavan. Ljudski um nije jednostavan. Ljudsko srce svakako nije. Ni velika muzika nije jednostavna. Možda izgleda jednostavna, ali u stvari nije. Ni matematika nije jednostavna.”

“ To je još jedan razlog više da me odvedete u Luvr iduće nedelje i počnete da me poučavate. “ reče ona sa šeretskim osmehom u svojim svilenim istočnjačkim očima. “ Ako je umetnost zaista tako teška, moraćemo da je proučavamo godinama!
Već nas vidim oboje kako, kao izlapeli starci, odlazimo svake nedelje u Luvr da gledamo Mona Lizu.”
“ Ne pominjite mi tu florentinsku buržujku koja se usiljeno osmehuje!”
“ Smatrala sam da je divna, ali ako se vama ne sviđa…”
Popustljivost u njenom glasu nije uspela da sakrije njenu spokojnu sigurnost u ishod rasprave. Osmeh joj je odražavao mirno uverenje u pobedu, što nije izmaklo njegovom pogledu.
“ Kazao sam ne idemo u Luvr, i kraj! “ izjavi on uz okret koji nije trpeo pogovora.” I ne pomišljajte na to da me možete nagovoriti, da me možete sputati svojom voljom, ili me obrtati oko malog prsta pomoću tog svog osmeha.”
“ Ali, Anri, “ bunila se ona, izigravajući uvređenu čednost,” nisam se osmehivala na vas.”
“ Onda ste se osmehivali na nešto drugo, a to je još gore.
On joj pripreti prstom. “ Poznajem ja tu vrstu osmeha. I Misja se slično smešila.
Zato, kao što vidite, ne vredi vam da trošite svoje osmehe na mene.”
Bila je tako lepa sedeći tu na podu, sa odbleskom žara na kosi i jednoj strani lica, i vitkim nogama podvijenim ispod vunene suknje, da ju je nekoliko trenutaka posmatrao zaboravivši na šta je mislio.
“ Kad kažem ne idemo u Luvr, onda ne idemo u Luvr - i ni reči više o tome!” Iduće nedelje otišli su u Luvr, a posle toga su redovno odlazili svake nedelje posle podne.
Na njegovo iznenađenje, te posete bile su za njega jedno novo i prijatno iskustvo. Uživao je posmatrajući kako joj se oči šire kad ugleda neku širom sveta poznatu sliku, uživao je odgovarajući na njena pitanja, pokazujući joj tehničke detalje. Dok su šetali galerijama punim odjeka, oduševljavao se živom radoznalošću njenog hitrog i bistrog uma. Nesvesno, počeo je da joj priča o umetnosti, da objašnjava zašto je Rembrant veći od Petera de Hoha, a Fragonar veći od Natijea, da pokazuje šta je genijalnost, a šta obična veština.
Jedne nedelje stajali su ispred Miloske Venere, bele i udaljene u bledilu tog martovskog popodneva.
“ Lepa je, zar ne? “ prošaputa on. “ Mi o njoj ne znamo ništa drugo osim da ju je neki grčki seljak našao u jednoj pećini i prodao je francuskoj vladi za šest hiljada franaka. Jedini dobar posao koji je napravila naša vlada, osim, naravno, onih divnih slika koje je Napoleon pokrao po Italiji.Znate,” nastavi on posle male pauze, “ ona je toliko lepa da mi zaboravljamo koliko je strašno, strašno stara. Shvatate li da je ona

starija od Pariza, starija od Cezara, starija od Hrista? Ponekad bih želeo da sveti
Pavle nije nikada ni otišao u Atinu.”
Neko vreme razgovarali su šapatom, polako obilazeći oko kipa koji se ponosito uzdizao, posmatrajući ga sa svih strana.
“ Treba da pođemo “ reče on. “ Već je kasno. Videli smo egipatske bareljefe, grčke karijatide i feničanski mramor. To bi trebalo da zadovolji vaše kulturne želje za nedelju dana.”
“ Ali, Anri, obećali ste mi da ćete mi pokazati Madonu Filipa Lipija. Sećate li se?” “ Oh, bože, vi nikada ništa ne zaboravljate! Ali, onda moramo da požurimo, uskoro će se muzej zatvoriti.”
Popeli su se belim mramornim stepenicama na prvi sprat,prošli kroz četvrtasti salon i ušli u Salu od sedam metara. Soba je bila prazna.
“ Imaćemo vremena samo za Lipija. “ On zadihano požuri ka slici jedne plave, izvanredno izrađene Madone, koja je posmatrala dete na svojim kolenima. “ Druge
možemo da pogledamo iduće nedelje, ako hoćete.”

Stajali su jedno pored drugog, ćuteći s puno poštovanja pred slikom.
“ Ovo je, Mirjam, izvanredna slika “ reče on najzad. “ Primećujete li kako svetlost zrači nekako ispod kože, kao da je osvetljava iznutra. To je zato što je Lipi stavljao oker kao podlogu. Veštačka zamisao, ali vrlo efektna. To stvara neku vrstu unutrašnjeg zračenja. Danas to radi svaki student, ali je u Lipijevo doba to bila novina. Zar ona nije eterična i zar ne liči na anđela? “ Oči mu zasvetlucaše. “ Kada je čovek ovako posmatra, nikad ne bi pomislio da se verovatno prži u paklu baš ovog trenutka. A i Lipi zajedno s njom. Bili su pokvaren par, to dvoje…” U reči ga prekide jedan uniformisani čovek, koji promoli glavu u sobu “
Zatvaramo kroz koji minut, mesdames et messieurs.”
On izbaci te reči kao iz topa, baci jedan brz, zadovoljan pogled na Mirjam, zbunjeno pogleda Anrija, sleže ramenima, i odjuri.
“ Umetnost strahovito mnogo duguje grehu. “ objašnjavao je Anri dok su on i Mirjam polako izlazili. “ Nekom čudnom slučajnošću, veliki umetnici su do danas naslikali veoma mali broj čestitih žena. Podsetite me da vam ovih dana ispričam roman Filipa Lipija i te lepe kaluđerice.” “ Kad stignemo kući - dok ja budem kuvala čaj.”
Iduće nedelje nisu otišli u Luvr, nego u Salon nezavisnih, koji je bio otvoren te nedelje. Anri je upoznao Mirjam sa nekoliko članova Izvršnog odbora, i obradovalo ga je njihovo neskriveno divljenje. Zatim su počeli da obilaze sobu za sobom, gledajući na brzinu bezbrojne slike pored kojih su prolazili.
“ Sada shvatate zašto slikari umiru od gladi, “ primeti on, dok su besciljno lutali kroz galeriju pretrpanu slikama. “ Umetnost je roba koje ima najviše, a koja je

najnepotrebnija od svih. Samo budale, ili geniji, ili ljudi koji - kao ja - nemaju drugog izbora, mogu svesno da izaberu umetnost za svoj životni poziv.”
Oni opaziše Anrija Rusoa,koji je stražario ispred svojih slika. U uglačanim cokulama i zakrpljenom redengotu, taj bivši narednik i carinski činovnik ostavljao je svojom pojavom jak utisak.
“ Mirjam, ovo je moj stari prijatelj, gospodin Ruso. Ako ikada budete hteli da učite violinu ili da napišete neko teško ljubavno pismo, evo kome treba da se obratite. A uzgred, on je i izvrstan slikar.”
Anri Ruso se pokloni iz struka, promrsi nešto kroz svoje opuštene brkove i, uzimajući Mirjam za ruku, odvede je do jedne velike slike čiji je naslov bio Karmanjola*. Za okvir je bila pričvršćena jedna cedulja na kojoj je stajalo: O Slobodo! Večno budi vođa onima koji svojim trudom žele da doprinesu slavi i veličini Francuske.
* Pesma iz doba Francuske revolucije
Vraćajući se u ulicu de Peti Šan, Anri je zasmejavao Mirjam svojom pričom o komičnim sednicama Izvršnog odbora. Postepeno, razgovor je došao i na Vinsenta i Seraa.
“ Voleo bih da smo se onda poznavali. Vi biste ih sigurno zavoleli… Obojica su bili veliki umetnici, mada su se razlikovali kao dan i noć. Čini mi se da biste naročito voleli Vinsenta. Čovek nije mogao da ga ne voli, iako je bio čudan čovek. Sem toga, bio je demokrata kao i vi, pa biste se divno složili u pitanju pokvarenih starih kraljeva i bezobzirnih aristokrata. On bi se verovatno zaljubio u vas. Bio je prava budala, jadni Vinsent, i nije nikako uspeo da utuvi sebi u glavu da je nekim ljudima suđeno da žive bez ljubavi.”
“ A šta je bilo s njim?” “ Ubio se…”
I tako su prolazile nedelje. Svake večeri Anri je čekao Mirjam na trgu Vandom. Išli su u pozorište i Operu, na koncerte i u cirkus. Odveo ju je na zimski Velodrom, i ona je bila vrlo uzbuđena kad ju je predstavio velikom Cimermanu. Jednog dana upitao ju je da li je ikada prisustvovala bioskopskoj predstavi.
“ Mon Dieu, a šta je to?”
“ Ni ja ne znam tačno. Neka vrsta predstave s aparatom za projekcije, kako sam ja razumeo, ali se slike menjaju tako brzo da izgleda kao da se ljudi kreću.” Prisustvovali su bioskopskoj predstavi u Indiskom salonu, u nekom suterenu na bulevaru Kapucina. Bio je to nezaboravan doživljaj od koga se čoveku dizala kosa na glavi, lokomotive su jurile sa platna, konji su galopirali pravo u salu, dok su ljudi vrištali od straha, skakali sa sedišta i padali u nesvest.
S vremena na vreme večeravali su sa Morisom i Rene i provodili zajedno prijatne večeri, brbljajući ili kartajući se. Nedeljom pre podne ona bi ga često

iznenadila svojim dolaskom u atelje,posmatrala ga je kako slika, sklupčana na kauču, s knjigom u ruci. Ona i gospođa Lube postale su dobre prijateljice, i dugo su nešto šaputale iza njegovih leđa.
Malo-pomalo, njihovo prijateljstvo rascvetalo se u prisnost.On joj je pričao o sebi, o svojoj usamljenosti za vreme proteklih godina. Pričao joj je čak o Denizi, a jedne kišne večeri i o Mari Šarle.
Postepeno, ona mu je uzvraćala poverenje, pominjući razne događaje iz svog detinjstva.
“ Znate li zašto uvek želim da nešto naučim? Zato što nisam imala prilike kada sam bila mala. Nisam uspela da završim školu. Roditelji su mi bili isuviše siromašni, a kad je tata umro,stupila sam kao šegrt u jednu krojačku radnju. Franak dnevno.
Bilo mi je tada trinaest godina…”
Sažaljenje ga obuze kada ju je zamislio kao malog šegrta u prepunoj, neprovetrenoj sobi, zgrbljenu po deset sati dnevno nad dugačkim stolom,kako šije, bockajući svoje prste. Sa trinaest godina… Kako siromaštvo može da bude svirepo! “ Vi ne znate,Anri, šta to znači biti siromašan, stvarno siromašan. To nekako deluje na čoveka. Ispričaću vam jednom.”
Toga dana nije više govorila, ali mu je mesec dana kasnije ispričala o svom ocu.
“ Bio je crtač nakita. Još kao mlad došao je u Pariz iz jednog malog mesta u Poljskoj…”
Bio je to plav čovek nežnog glasa, tuberkulozan, naivan i pobožan, vodio ju je u sinagogu u ulici Nazaret, i ispunio njeno detinjstvo poezijom Talmuda i setnim očajanjem hebrejskih pesama. Umro je posle duge bolesti, koja je progutala mršavu porodičnu ušteđevinu, i ostavio majku i dete bez groša. Godine koje su zatim došle bile su neprekidna mora puna nemaštine i kulučenja. Posle napornog rada u radionici provodila je večeri petljajući se oko štednjaka, ili pomažući majci da prišiva dugmad na rukavice.Večere su se sastojale od podgrejanih krompira i korica bajatog hleba raskvašenih u mlakoj vodi. A usto - večita sablast kućevlasnikova. Nije bilo praznika, ni izleta na obalu Sene, ni vožnji na vrteški, nije bilo igranja žmurki s ostalom decom. Pa ipak, ona je nekako ostala u životu. Mršava šiparica sumornih očiju postala je žena. Lepotani su počeli da je sačekuju pri izlasku i da je prate kući.
“ A onda sam jednog dana srela Andrea i zaljubila se u njega. Bio je nadzornik u jednoj fabrici optičkih instrumenata. Bio je prijatan, tih. Imali smo isti ukus, istu religiju, iste nade. Mnogo smo se voleli. Toliko mnogo da je on, kada mi je majka umrla, zatražio da se udam za njega,i zamalo što nisam pristala! “ Glas joj se izgubi u tišini sobe, i ona se zagleda u vatru. “ Zašto? Zašto se niste udali za njega?”
“ Zato što je bio siromašan. “Oštra odlučnost u njenom glasu ga je
zaprepastila.”Bio je inteligentan, vredan, prijatan i lep, ali siromašan. I moj otac je bio inteligentan i vredan, pa sam videla kakav je život pružio majci. I posmatrala sam ga kad je umirao. Slušala sam ga kako kašlje, i kašlje, i kašlje cele noći zato što nismo mogli da kupimo lek. I svaki put kad bih ga čula kroz zid, zagnjurila bih glavu u jastuk i klela se da više nikada u životu neću biti siromašna, klela se da ću učiniti sve samo da ne budem više siromašna. Eto zašto sam ostavila Andrea. Bez ijedne reči, bez ijednog pisamceta. Znala sam da ću popustiti ako ga ponovo vidim. I zato sam pobegla. Nikada ga više nisam videla. “ reče ona vrlo tiho.
Došao je maj, i ponovo je nad Parizom lebdelo čudotvorno proleće sa svojom čarobnom lepotom starog kamenja koje je provirivalo kroz mlado lišće. Bulevari su procvetali od mornarskih kapa i svetlih suncobrana. U parku Monso ponovo je otvoreno marionetsko pozorište i nova generacija dece posmatrala je divlju bitku između Ginjola i Đavola. Ljubavnici su se ljubili po kapijama.
Žan Avril, u pratnji svog ljubavnika, služavke, menadžera, dve pudlice i dvadeset šest kofera otputovala je za London usred neverovatne zbrke zaturenog prtljaga, telegrama koje je trebalo poslati u poslednjem trenutku, i poklona za srećan put, kao što je i dolikovalo ispraćaju jedne zvezde iz mjuzik-hola.
Pre nego što je voz krenuo, glumica je uspela da nekoliko trenutaka ostane nasamo s Anrijem, u svom kupeu.
“ Izgledate potpuno drugi čovek, “ reče ona, hladeći se rukavicama. “ Kako stoje stvari između vas i Mirjam?”
“ Savršeno. Ona je sve ono što ste rekli da će biti, i još mnogo više. Nikada neću moći da vam se odužim za ono što ste učinili. Izradiću vam koliko god hoćete plakata.”
Strasnost u njegovom glasu natera je da ga pogleda podozrivo. “Ne zaljubljujete se u nju, a?”
“ Bože sačuvaj! Šta mislite o meni - da sam budala?”
“ Setite se, Anri. Prijateljstvo i ništa više.”
Te večeri odveo je Mirjam na Bramsov festival, koji je bio organizovan u znak sećanja na kompozitora, nedavno preminulog u Beču. Svirali su simfoniju Ce-dur, i Mirjam je zatvorenih očiju, sa rukama skrštenim u krilu, slušala grmljavinu zvučnih talasa.Posmatrajući je ispod oka, skicirao je u mašti njenu sliku, njeno lice zaneseno uživanjem u muzici, usne poluotvorene kao za poljubac, vitku liniju njenog vrata. Bio je to savršen trenutak koji je trebalo da sačuva, kako bi ga ponovo preživljavao kad ona bude otišla.
Pri poslednjim akordima simfonije ona provuče svoje prste kroz njegove. “ Hvala vam, Anri, “ prošaputa. “ Kad god budem slušala ovu simfoniju, misliću na vas.”
U kočijama opet spusti svoju ruku na njegovu. “ Bili ste vrlo dobri prema meni.

Polako, njihovi se dlanovi dodirnuše a prsti isprepletaše s nekom nejasnom, gotovo nesvesnom čulnošću.
Kada su ušli u sobu, ona baci ogrtač na stolicu i saže se da pripali vatru. “ Žao mi je što ja ne mogu to da učinim umesto vas. “ reče on sa sofe. Ona ništa ne odgovori, te on, da bi otklonio nelagodnu situaciju, nastavi živahnim tonom:”Pitam se šta li vi radite leti, kada je isuviše toplo da bi se ložilo.” “ Gunđam neprekidno i čekam da dođe jesen.Ja ionako mrzim leto. Pariz je strašan leti.””
“ Baš ni najmanje! Pariz je divan leti. Videćete. Vodiću vas na vašare. Ješćemo karamele i posetićemo svaku šatru. Svratićemo i do moje stare prijateljice La Guli, na Prestoni vašar. Plovićemo lađicom niz Senu i ručaćemo u malim kafanama gde svira harmonika. Vozićemo se u Sen Klu, u Versaj i…”
“ Pa zar ne idete letos u Arkašon? “ upita ga ona iznenađeno.” Žan mi je pričala
da imate tamo svoju vilu i lađicu.”
“ Ne, ovoga leta ne idem, “ reče on brzo. “ Imam isuviše posla.”
“ Znate li, Anri, “ reče ona posle kraćeg ćutanja “ da ja nikada nisam bila van
Pariza, da nikada nisam videla more?”
“ Arkašon nije baš na samom moru, već leži u jednom zalivu. Najlepšem zalivu na svetu, po mom mišljenju. Zimski deo grada pruža se kroz borovu šumu, a letnji deo je blizu obale. Tamo je i moja vila, Vila Deniza. Njena terasa gleda pravo na zaliv. Ne možete ni da zamislite kako je tamo lepo izjutra, kad siđem na doručak: sunce, bela jedra jahti, deca koja se igraju na žalu. Posle doručka odlazim na jedrenje i plivanje sa Lorantenom. Taj Loranten, to vam je jedan divan primerak! U mladosti je bio mornar i lutao po svetu.Sada je ribar, ali samo preko zime. Leti se on i njegova žena, Marijeta,zaposle u nekom domaćinstvu. Naučio me je kako se jedri, i pre dve godine učestvovao sam u mesnoj regati. Možda vam nije poznato, ali ja sam autentični vlasnik jedne jahte, sa nekoliko osvojenih trofeja. A tek ono jutarnje plivanje!”
Odjednom shvati da se zaneo sopstvenim oduševljenjem,i molećivo sleže ramenima: “ Ne verujte u sve ovo što vam pričam. Arkašon je samo jedna dosadna mala primorska varošica, kao i tolike druge. I ja neću ići tamo ove godine. Ne mogu da napustim Pariz. Obećao sam Klemansou da ću mu ilustrovati knjigu, a još nisam ni počeo da radim na njoj. Znate, verujem da bi vas ona interesovala. To je jedna zbirka kratkih pripovedaka o Jevrejima. Dao mi je tabake da ih pročitam. Doneću vam, ako hoćete.”
Ona potvrdi klimnuvši glavom, skoči na noge i popravi suknju.” Idem da skuvam kafu. Da li vam se pije?
Izgubi se u maloj kuhinji, i on je neko vreme slušao škripu mlina za kafu.

Kako je malo potrebno čoveku da bude srećan. Vatra, kafa, devojka… Devojka kao ona. Kako je njena ruka bila meka i topla u kočijama…

“ Večeras ste divno izgledali. “ doviknu joj on sa sofe. Ona izviri iz kuhinje.
“ Hvala, gospodine. Bilo je krajnje vreme da mi napravite neki kompliment.” “ Vama nisu potrebni komplimenti ni od mene ni od bilo koga drugog. Vi sasvim dobro znate da ste vrlo lepi. Isuviše lepi, u stvari. Osim toga, čovek nikada ne može da kaže ženi nešto lepo o njoj što joj već nije bilo poznato.”
“ Žena ipak voli to da čuje, “ odgovori ona smejući se, uz škripu mlina. “ Ali, da ste me videli jutros, vi biste se uplašili.”
“ U to sam situran “ odgovori on istim šaljivim tonom.” Ali, večeras vam je nekako pošlo za rukom da izgledate vrlo lepo. Muškarci su vas merkali na koncertu, i mogao sam da pogodim šta su mislili.”
“ Jeste li mogli? “ Opet začu žubor njenog smeha. “ A šta su to mislili?”
“ Kako li grozno morate da izgledate ujutru!”
“ Vi ste grozni.Mrzim vas! “Ona izviri na kuhinjska vrata i isplazi mu jezik. “ Žan je imala pravo. Kazala je da ste vi…”
“ Nije važio šta je ona kazala,” nasmeja se on.” Nego, vidite li? Čim uhvatite ženu za reč i složite se s njom, ona vas omrzne, kaziva vas svakojakim imenima i plazi se na vas. Laskanje, eto šta traže žene. Laskanje, što više laskanja. Pri svem tom, čiljenica je da ste izazvali pometnju na koncertu. Žene kao vi predstavljaju javnu opasnost, i ne bi im trebalo dozvoliti da se kreću slobodno.”
“ Ali ja nisam bila slobodna. Bila sam s vama.”
I ranije su se ponekad upuštali u takvo zadirkivanje, ali je on večeras bio svestan neke skrivene nežnosti, neke nove, pomalo razuzdane prisnosti.
“ Evo, popijte jednu čašicu. “ Ona spusti bocu konjaka i čašu na stočić. “ I to ne zato što ste je zaslužili, nego zato što sam ja jedna slatka, plemenita i dobrodušna devojka, puna praštanja.”
“ Uzeli ste mi reč iz usta, “ peckao ju je on. “ Samo, bojao sam se da ću uvrediti vašu urođenu skromnost. Srećan sam što vidim da smo istog mišljenja.”
On uvuče glavu u ramena, tobože uplašen, kad ona otvori usta da protestuje. “ U redu, u redu, izvinjavam se. Vi niste ništa od svega toga. Nego, zar vam se ne čini da bi bilo pametno kada bih ja plaćao piće koje pijem? Polako vas guram u propast pijući ovoliki konjak.”
“ Ne. I ako kažete još samo jednu reč…”
“ Ali, Mirjam, vi mi ne dozvoljavate da vam kupujem poklone. Ne dajete mi da platim piće. Molim vas!”
“ Ne.”
“ Tvrdoglavi ste kao mazga. Slušajte, Mirjam, pokušajte da…”

“ Ne. Još jednu reč - i ja odnosim bocu.”
Ona ode u kuhinju, i smesta se vrati noseći dve šolje kafe. “ Pijte dok je vruća.” Zgurila se na podu pored vatre, podvukavši vitke noge pod crnu somotsku suknju.
Izvesno vreme oboje su ćutali.
Kako je poželjno izgledala večeras! Meseci nisu umanjili čar njenog prisustva, uzbudljivost njene lepote. Celog života sanjao je o devojci kao što je ona. Njoj se nadao u toku ovih minulih besnih, proćerdanih godina. A ona je sve vreme bila tu, u toj maloj sobi. Koliko li se puta vozio tom ulicom i ne sluteći da ona živi u jednoj od tih starih kuća. Da ju je onda sreo! Oh, to žaljenje za stvarima koje su mogle da budu…
“ Zašto gledate tako u mene? “ upita ga ona, ne skidajući očiju s vatre. “ Otkud znate da vas gledam? Pored toga što ste slatka puna praštanja, plemenita i dobrodušna devojka, kao što rekoste, da nemate slučajno i oči na potiljku? Pretpostavljam da znate i šta sam mislio.”
“ Šta ste mislili?”
“ Ako baš hoćete da znate, pitao sam se da li ste stvarno tu ili sam vas ja izmislio. Imam odličnu maštu. Mogu da vidim stvari koje nikada nisu postojale, i da čujem stvari koje nikada nisu bile rečene. Ponekad se budim noću, pomišljajući da vi uopšte ne postojite i da se nikada nismo ni sreli. Oh, Mirjam, tako sam srećan što smo se sreli! Tako srećan i zahvalan!”
“ Zahvalan - na čemu?”
“ Na tome što živite, što ste pored mene, što mi dozvoljavate da sedim kraj vas, što puštate da vam budem prijatelj.”
Ona se ne pomače. Kao da je nešto napregnuto iščekivala. Spusti šolju u krilo, pažljivo posmatrajući vatru. Lice joj je bilo nekako udaljeno, skriveno mislima. “ Anri, jeste li vi zaljubljeni u mene? “ Onaj šaljivi ton od pre nekoliko trenutaka beše iščezao.
On oseti kako se zagrcnuo, i kako mu je čaša rakije zadrhtala u ruci. Napustiće ga… Bila je čudna celo veče. Isuviše dobra… Saopštiće mu da je bogati čovek koga je čekala došao… Ili je, možda, posumnjala da se on zaljubio… Izdao se onom svojom glupom primedbom kako se budi noću i razmišlja o njoj.
“ Zaljubljen u vas? Kako vam je to palo na pamet? Naravno da nisam.” Svaka ćelija njegovog mozga bila je na oprezi. Ovoga puta mora da laže dobro, mora da laže neverovatno dobro… Mora, mora da je ubedi, inače će ga ona ostaviti…

“ Mi smo dobri prijatelji. Uživam u vašem društvu. Ali ljubav - ne, Mirjam. Ne, hvala! Lekcija nije bila laka, ali sam je ja naučio, uveravam vas.”
“ Jeste li sigurni?”
“ Siguran? Naravno, siguran sam.”
Instinkt mu je nalagao da pribegne nestašnoj drskosti, da pokuša da je zbuni pitanjima, ironijom, izgovorom da se zabavlja. Ako se bude branio, propao je. “ Šta znači sve to? Neko igranje samoispitivanja? Vi žene ste toliko uobražene da ne možete ni pretpostaviti da jedan muškarac može da uživa u vašem društvu a da pritom ne izgubi svoje srce i ne zaljubi se do ušiju u vas. Žao mi je što sam vas razočarao, ali ja tražim samo prijateljstvo. Ostareo sam, izgleda mi. Ne osećam više želju za ljubavnim uzbuđenjima. Čeznem za mirnim vodama prijateljstva.” Polako mu se vraćalo samopouzdanje, obmanuo je sam sebe zvukom svojih reči, zamalo što i sam nije u njih poverovao.
“ Kako bi vam se svidelo kada bih se ja odjednom okrenuo ka vama i rekao: Mirjam, jeste li zaljubljeni u mene? Dakle, ne govorimo više o tome. A sada, jadna moja odbačena ljubavnice, pustite me da na miru popijem kafu.” “ Dobro, “ reče ona. “ Verujem vam. Ali - ali, želite me, zar ne?”
“ E-e, to je druga stvar! Ljubav je neka vrsta baruštine, neka emocionalna močvara. A pohotljivost je jedan normalan, prijatan, ispravan osećaj. Naravno da vas želim, draga moja Mirjam, kao što bih želeo i svaku drugu mladu i lepu ženu. Na kraju krajeva, vi u stvari i ne izgledate tako strašno - osim ujutru, naravno – a meni još nije devedeset godina. Zar ne bi bilo prilično uvredljivo za nas oboje kada bih ostao potpuno neosetljiv prema vašim očiglednim vrednostima? Ali, budite bez brige. Neću vas vezati i zapušiti vam usta da bih utolio svoju telesnu glad na vama.
Ima mesta u Parizu gde se ta vrsta gladi na odgovarajući način zadovoljava.”
“ Znam, “ nasmeja se ona. “ Žan mi je pričala.”
“ Bože, tu bi ženu trebalo streljati! E pa, pošto sve znate, onda možete da budete mirni i uvereni da se neću iznenada baciti na vas i posle očajničke borbe podvrći
vas svojoj volji - ako je to ono što vas je zabrinjavalo.” Pobedio je, uverio ju je. On ublaži svoju odbranu.
“ Ne, Mirjam, “ reče, blago se osmehujući. “ Ja želim jedino da budem vaš prijatelj. Ne nadam se ničemu, ništa ne tražim od vas osim vašeg očaravajućeg prijateljstva. Znam da ćete jednog dana otići od mene, i spreman sam na to, ali do tada - dozvolite mi da ostanem vaš prijatelj.”
Posmatrala je njegovo lice upornim, ispitivačkim pogledom.
“ Milo mi je što to čujem, Anri. I ja želim da budem vaš prijatelj. I ja sam vama zahvalna. Više nego što mislite, više nego što možete i da naslutite. Žan vam je ispričala šta ja tražim od života. Vi znate da vas ne volim, a neću ni da vi mene volite

jer bi vam to nanelo bola, a ja ne želim da vas pozleđujem. Hoću da vam pružim samo sreću.”
“ Hvala, Mirjam, “ reče on hrapavim glasom.” A sada, pošto je sve tako lepo uređeno, mislim da je bolje da odem kući. Sutra je nedelja, a izgleda da će dan biti lep. Da li biste voleli da se provozamo do Versaja?”
On spusti praznu čašu na sto i maši se rukom za štap. Pre nego što je uspeo da ustane, ona se u jednom skoku nađe kraj njega, približi svoje usne njegovim.
“ Ne morate da idete, Anri.”
19
Još pre nego što je otvorio oči, znao je da je napolju savršeno letnje jutro, da je soba puna sunca, i da se iznad zaliva prostire zategnuto plavo nebo. Kroz otvoren prozor dopiralo je cvrkutanje dece koja su se igrala na obali, i uspavljujući šum talasa. Po slabom lelujanju vazduha on poznade da prepodnevni povetarac tek što nije počeo da piri, i da će jedrilice uskoro isploviti iz luke.
Nije otvarao oči, već je nepomično ležao u postelji, osluškujući njeno mirno disanje, upijajući toplinu njenog nagog tela ispruženog pored njega u umornom snu. To je bio onaj božanski čas koji svakom čoveku dolazi jednom u životu. Proziran, prelivajući se u duginim bojama, izazivao je tugu svojim žestokim zadovoljstvom. Taj čas je najzad došao i njemu tog letnjeg jutra, i on ga je proživljavao, svaki njegov dragoceni trenutak - sada…
Niko nije mogao da bude srećniji nego što je bio on tih poslednjih nedelja. Ona mu je dala sebe. Ne iz sažaljenja, ne iz popustljivosti, nego s voljom, radosno, jednim paganskim gestom utehe.Želela je da mu nadoknadi sve - Denizu, Mari, duge godine samoće, ružnoću, bol u nogama, - da uravnoteži nepravednost života tim spontanim poklanjanjem sebe.
Često je u prošlosti razmišljao o tome kako li se oseća čovek kada se u ljubavnom činu sjedinjuje sa lepom, inteligentnom i osećajnom devojkom. Sada je znao. Bila je to najuzvišenija ovozemaljska ekstaza, stvar zbog koje je Adam bio dovoljno mudar da izgubi raj…
Ona je bila požudna, neobuzdana, jer seks i nije ništa ako nije požudan i neobuzdan. Nije mu odbila ništa jer je htela da on bar jednom u životu okusi potpunu ekstazu ljubavi a usto je bila od onih devojaka koje daju sve ili ništa. U izmešanoj svetlosti i senci njene sobe osvetljene vatrom iz kamina, i ovde, u safirnoplavom polumraku letnjih noći, dozvolila mu je da koristi i siluje njeno telo, da od nje uzme sve što hoće.
Prvi put u životu blagosiljao je svoju putenu nenasitost, blagosiljao je skromne bludnice koje su ga naučile anatomiji zadovoljstva i ljubavnoj veštini. I on je njoj

pružio uživanje – u to je bio siguran.

Osećao je drhtanje njenoga tela, uvijanje njene kičme pod njegovim rukama. Spoljni izgled nije igrao nikakvu ulogu pri izvođenju ljubavnog čina. Ni mozak, ni slava, ni društveni položaj… Kada čovek dostigne izvestan nivo seksualnosti, kad se probije kroz konvencionalnost i pristojnost, ništa više nije važno osim čisto životinjske požude i seksualne izdržljivosti. Okruženi tamom, oni više nisu bili lepa devojka i ružan čovek, nego dve bezlične senke spojene u strašnom besnilu i želji da pruže uživanje jedno drugom.
On je nikada neće zaboraviti, ali ni ona neće zaboraviti njega. Sećaće se ružnog kepeca koji ju je ljubio tako strasno i vešto. Sećaće ga se kada bude slušala Bramsovu Prvu simfoniju, kada bude išla u Luvr, ili se vozila pored Voazen-a i Vandomskog stuba. Negde u njenom mozgu, u njenom srcu, u njenom seksu on će i dalje živeti, biće deo nje, čak i kada se budu rastali. A rastaće se, sigurno. Odnosi kao što je njihov ne traju dugo. Život ih ne podnosi. Nešto se desi - i raskine ih. Nije ga volela, i u to je bio potpuno siguran. I nikada ga neće voleti. Dala mu je svoje telo, ne srce. Da je bio mlađi, budalastiji, možda bi se ponadao, kao što se ponadao onda u Malromeu. Ali ne sada, u trideset i trećoj godini, sa bradom koja već počinje da sedi. Jedna od stvari koju čovek nauči s godinama jeste neka vrsta rezignacije, neke mudrosti odricanja, nekog predavanja neminovnosti. On prestaje da želi mesec s neba.
Što se tiče njega samog - bio je zaljubljen, očajnički zaljubljen i vrlo nesrećan zbog toga. Žalio je što nije uspeo da obuzda svoja osećanja, ali eto - nije uspeo. Samo, to je bio njegov lični problem, i on će se boriti s njim. Slagao ju je, i zato mora da plati. Kad dođe vreme rastanka, on će naći snage, pristojnosti da se udalji poklonivši se, i da je poštedi smešnog prizora ljubavnika koji lije suze i preklinje. Međutim, budućnost je bila još daleko. Mirjam je tu, pored njega. Imali su pred sobom još tri nedelje. Tri nedelje plivanja, jedrenja, ručavanja na terasi prošaranoj suncem. Tri nedelje letnjih noći…
On otvori oči, oprezno se osloni na lakat, ispijajući njenu lepotu dugim, žednim gutljajima, govoreći joj o svojoj ljubavi nečujnim šapatom. Uguši svoju želju da joj pomiluje otkrivene grudi, da poljubi meku površinu njenog vrata. Instinktivno se uzdrža. Njihova ljubav pripadala je noći…
Pažljivo se izvuče iz postelje, obuče se i izađe napolje. U holu ga je čekao Loranten, obučen u jutarnju livreju, s mukom pokušavajući da izgleda kao zaposlen sluga.
“ Dobro jutro, gospodine grofe. “ On zastade s pajalicom u vazduhu, i pozdravi Anrija mozaikom svog osmeha.” Lep dan kao stvoren za jedno malo jedrenje, “ primeti, uzdišući zamišljeno.
Otkako je došla mlada gospođa, stvari više nisu bile kao nekad.
Manje pića, manje muških razgovora, manje jutarnjih ribarenja. Gospodinu grofu su se druge stvari vrzmale po glavi tih dana, a ne ribolov, ali, iskreno govoreći, čovek nije mogao da ga osudi. Ta mlada gospođa koju je doveo iz Pariza

bila je zaista nešto naročito. Lepa i ljubazna, a ne od one vrste koja diže nos, kao tolike druge… Ali i pored svega toga, žene uvek nekako poremete stvari. “ Povetarac je baš počeo, “ nastavi on kao slučajno, dok je brisao prašinu sa ograde stepenica. “ Šteta bi bilo da se propusti.”
“ E pa, onda idite i spremite čamac “ osmehnu se Anri. “ Ja ću biti na terasi.” On sede i zapali cigaretu.
Bele jedrilice krstarile su zalivom, prosecajući svetlucavu vodu. Na obali su deca vredno kopala po pesku, dok su majke, u penjoarima, plele ili čitale žuto ukoričene romane ispod velikmh suncobrana. Gospoda u slamnim šeširima i prugastim kupaćim kostimima kočoperila su se po obali pre nego što će se neustrašivo baciti u talase.
Pojavi se Marijeta, sa širokim osmehom na okrutlom licu. “ Lep dan, hein*, gospodine grofe? “ reče, blaženo se smešeći i spuštajući poslužavnik na sto. “ Arkašon je divan leti… ali i zimi, “ dodade odano.
* francuska upitna reč.
Izmenjaše tiho dve-tri primedbe, da njihovi glasovi ne bi probudili mladu gospođu, koja je spavala gore u sobi. Utom Loranten proturi između dva stuba na ogradi svoje nasmejano lice kao u kulija. Nije više bio obučen u uniformu sobara, već je imao stari slamni šešir, otvorenu košulju i izbledele plave pantalone podvrnute do kolena. I naravno, bio je bos. “ Spremna je, m'sieu. Stoji vam na rasloloženju.
Malo docnije jedrili su kroz zaliv. Anri, ispružen na palubi, uživao je u zracima sunca koji su ga nežno bockali po licu, dok je Loranten, s jednom rukom na krmi, razdrljivši svoje maljave tetovirane grudi na povetarcu, vodio razgovor. “ Znate li, gospodine grofe, onaj vrlo otmen par što se doselio u kuću s one strane druma? Nisu ni venčani, to dvoje. Ili, možda i jesu, s obzirom na to da mu ona onako nabija rogove… A ona gospođa, znate, ona što stanuje u vili Mon Plezir, dakle, sudeći po njenom rublju…”
“ A šta vi znate o njenom rublju? “ nasmeja se Anri, podižući se. “ Lorantene, gori ste od svake babe. Šta radite dok vas ja plaćam da se starate o kući? Provodite vreme vireći kroz ključaonice?”
“ Bog mi je dao oči, gospodine grofe. A posluga voli da prepričava.” Stari ribar izvuče bocu konjaka ispod sedišta.
“ Kako bi bilo da gucnete malo pre nego što zaplivate, kao što ste nekada imali običaj?”
“ Ne, hvala, ali vi možete da povučete koji gutljaj. Ionako biste to uradili iza mojih leđa. “ osmehnu se on.

Stigli su do jednog pustog rukavca, koji je bleštao u polukrugu peščanih
sprudova i čempresa.
Anri skide cviker, dodirnu nogama vodu, zatim, odupirući se rukama, odbaci se preko ivice čamca. Nekoliko trenutaka docnije izroni kod krme, sa kosom zalepljenom na čelu, dahćući, duvajući, dok mu se malo telo veselo praćakalo u providnoj zelenoj vodi. On mahnu rukom Lorantenu, ponovo se zagnjuri, izvede potpuni salto, i poče plivajući da se udaljava od čamca.
“ Nemojte da idete suviše daleko. “ opomenu ga Loranten, potežući drugi gutljaj iz njegove boce s konjakom.
Anri je plivao, pljuskao i bacakao se neko vreme. Najzad dopliva do jedrilice, zgrabi ribarevu koščatu ruku i izvuče se na palubu.
Dok su se približavali obali, on opazi Mirjam, obučenu u belo, kako stoji na ivici keja i maše mu. Odgovori joj mahanjem, i u tom trenutku ga ponovo obuze ono isto raspoloženje od jutros, ali se sada njegova sreća uzdiže kao molitva sa njegovih usana “ Hvala ti, Bože, što si dozvolio da upoznam toliku sreću… Više te ne mrzim. Nikada te više neću mrzeti… Kad ona bude otišla, nemoj me pustiti da živim isuviše dugo… Ali sada, molim te, učini da vreme teče polako - sasvim polako…
Išli su na jedrenje, išli su u ribolov. Ležali su na palubi zatvorenih očiju, lica okrenutih suncu, ruku koje su se doticale. Svaki čas su se smejali i govorili luckaste, besmislene stvari koje ljudi govore kad su srećni. Ručavali su i večeravali na terasi, vozili se kroz borove šume zimskog grada , traćili vreme po terasama malih kafana na obali, gutali poznate čuvene arkašonske ostrige i zalivali ih belim bordoom. Cunjali su po dućanima u kojima se prodaju pokloni i poslali gospođi Lube jednu porcelansku statuu svetog Franje koja je stajala u jednoj ogromnoj školjci na kojoj je bilo napisano Uspomena iz Arkašona. I opet bi noć pokrila tamom zanos njihovih zagrljaja, opet bi zora zaticala njihova tela u snu, iscrpljena od uživanja. Pred kraj avgusta, Moris i Rene došli su k njima na nekoliko dana. Posle večere dve devojke su razgovarale o modi dok je Moris izlagao svoje planove za budućnost. “ Sve je spremno za tvoju izložbu u Londonu. Gospodin Maršan, menadžer
Galerije Gupil u Londonu, stavio te je na svoj spisak za proleće. Dve nedelje u maju. A zatim iduće godine - Njujork! Oh, postoji i neki gospodin Morau, koji ima galeriju u Drezdenu, i on bi voleo da izlaže tvoje radove. Prodaja zagarantovana, a sam plaća otpremu. Kažem ta, Anri, za pet godina tvoji radovi će dostići istu cenu kao i
Degaovi!”
Posle odlaska njihovih prijatelja, Anri i Mirjam su nastavili sa svojim lenjim navikama. Izvezli su se još dva-tri puta, ostajali uveče malo duže na terasi. Ali Mirjamino odsustvo beše skoro prošlo, i nad njima je već lebdela melanholija stvari koje se bliže kraju.
Uveče uoči svog polaska za Pariz sedeli su jedno pored drugog, posmatrajući kako sunce zalazi na potpuno vedrom nebu. Nekoliko poslednjih kupača izvlačilo se s mukom iz talasa, brišući so sa očiju. Povetarac se beše smirio.

Ona pruži svoju ruku i dohvati njegovu. “ Ovo je bilo najsrećnije leto u mom životu. Proveli smo četiri božanstvene nedelje i ja ih nikada neću zaboraviti.” Nije se usuđivao da progovori, iz straha da se ne oda. Budućnost je postala za njega neprekidna mora, a Pariz - suparnik sa hiljadu ruku koji čeka da je otrgne od njega.
Ona se okrete k njemu. “ Mnogo, vrlo mnogo ste me usrećili,Anri. Htela bih da to znate.”
“ I ja sam bio srećan, “ promrmlja on, gledajući u njenu ruku. “ Zato i mrzim što vidim da se sve bliži kraju.”
“ Ali, ništa se ne bliži kraju. Biće isto ovako i u Parizu.”
On zatrese glavom. “ Ne, neće. U Parizu ću vas viđati po fijakerima, u
restoranima. Nekoliko časova uveče. Nedeljom možda…”
“ Ali, Anri, pa tako je bilo i prošle zime, a vi ste govorili da ste srećni. “ Njen pogled počivao je na njemu sa blagim prekorom. “ Sećate li se kad ste govorili kako treba da smo zadovoljni onim što imamo i kako ne treba da tražimo više?” “ Mislio sam da ne treba da tražimo ono što je nemoguće. Ali ovo bi bilo tako prosto.” “ Šta to?”
“ Da provedemo jesen ovde, da se vratimo u Pariz posle Božića. “ Te reči mu neosetno izleteše, izazvane sentimentalnošću trenutka, dodirom njene ruke. On oseti kako joj se prsti zgrčiše. “ Oprostite mi, Nisam mislio…”
“ Vi ste zaljubljeni u mene, zar ne? “ Ovoga puta to više nije bilo pitanje, već tvrđenje. “ Osetila sam to pre izvesnog vremena, ali nisam bila sasvim sigurna.” On klimnu glavom, zamoren iznenada svojim pretvaranjem, kao oni zločinci koji se neočekivano predaju prosto zato što su se umorili.
“ Da, Mirjam, zaljubljen sam u vas. U stvari, još od prvog našeg sastanka. Voleo sam vas i onda kada sam se zaklinjao da želim samo prijateljstvo. Te noći sam dobro lagao, zar ne? Lagao sam prosto zato što nisam mogao podneti pomisao da vas izgubim. I od tada sam stalno lagao. Samo, nadao sam se da vi to nećete saznati ni opaziti, a bio sam se zarekao da vam sam to nikada ne kažem. Ali sada, pošto već znate, zar mi nećete dozvoliti da se brinem o vama?” On podiže glavu i pogleda je preklinjući.
“ Znam da niste zaljubljeni u mene, ja to i ne očekujem od vas. Ali me volite, zar ne? Nećete li da mi pružite priliku koju biste pružili svakom drugom čoveku? Žan mi je ispričala šta vi tražite od života. Ja vam mogu dati sve to. Molim vas, Mirjam, molim vas…”
Reči mu zamreše na usnama kada oseti da je ona izvukla ruku,

“ Žao mi je što se to dogodilo. Strašno mi je žao… “ Glas joj je bio tih i tužan. “ Ne, ne ljutim se na vas što ste me lagali. Razumem. I ja bih to isto učinila. Samo mi je veoma žao, jer je to pokvarilo nešto što me je mnogo usrećilo, a nama je oboma bilo potrebno bar malo sreće. Nijedno od nas je nije imalo suviše.”
Posle male pauze ona nastavi: “ Kažete da se ne nadate da ću i ja vas voleti. Varate se, Anri. Svaki onaj ko voli očekuje da bude voljen. Pa i vi. Ne poričite. Vi još uvek verujete da ću se ja, ako budete dovoljno ljubazni, dovoljno plemeniti, dovoljno strpljivi, najzad zaljubiti u vas. Sećate li se kad ste mi rekli da ste dobro naučili lekciju? Onda sam vam poverovala, ali sada znam da je nikada nećete naučiti. Nikada. Ići ćete kroz život ne gubeći nadu, očekujući večito da će vas neka devojka zavoleti, i uvek će vas čekati razočaranje i bol. Bol, dragi, kao ovaj koji vam ja sada zadajem. Vidite, vi i ja se u neku ruku nalazimo u istoj situaciji. Oboje žudimo za nečim što ne možemo dobiti, oboje žudimo za ljubavlju, a nijedno, je ne može imati. Ja, zato što sam je se odrekla, vi, zato što ste hromi i ružni.” Reči su ga pogađale s poraznom žestinom. U njenim ustima one su dobijale neku novu, beznadežnu nepobitnost. Iznenada, nebo postade sivo, vazduh leden, zaliv olovan.
Ona je videla kako mu krv iščezava iz lica, ali je ipak nastavljala polako, promišljeno. “ Da, Anri, vi ste hromi i ružni. Proveli ste život pokušavajući da to zaboravite pokušavajući da naterate ljude da to zaborave, ali uzalud! Nemoguće je da vas ijedna devojka voli onako kako vi želite da budete voljeni. Kad bi to bilo moguće, ja bih vas tako volela, jer sam pokušala. Ali, ja vas ne volim i nikada vas neću voleti.”
On otvori usta da je prekine.
“ Ne, ne sada “ reče ona uz umoran pokret. “ A znate li zašto vas ne volim, zašto
vas nikada nisam volela? Zato što još uvek volim Andrea, čoveka o kome sam vam pričala, onoga koji je hteo da se oženi sa mnom. Da ste mi dali najlešpu palatu u aveniji di Boa, da ste mi dali haljine, krzna, nakit, ja vas ipak ne bih volela. Naprotiv, možda bih vas volela manje nego sada, možda bih sasvim prestala da vas volim. Vi ne biste više bili najbolji prijatelj koga sam ikad imala, postali biste bogati mladić koji može da plaća ono što dobija. Prestala bih da vidim vas, i videla bih samo vaš novac. A zbog toga vašeg novca, možda bih počela da vas mrzim. Ja želim sve te stvari, ali mogu da ih primim samo od nekoga prema kome ne osećam ništa -a ne od vas, Anri. Vi mi ne verujete, ali to je istina.”
“ Ja vam sigurno ne bih mogla dati više nego što sam vam već dala,” nastavi ona,” a po svoj prilici dala bih vam manje. Ja lako mogu da postanem svirepa. Tako je lako biti svirep prema čoveku koji voli. On je bespomoćan. U meni ima prilično gorčine, i ja mogu da budem svirepa prema drugima isto kao što mogu da budem stroga prema sebi. Nanela bih vam bol, Anri, a ja to neću. Volim vas najviše što se može voleti bez zaljubljenosti, i hoću i dalje tako da vas volim. Novac bi samo zatrovao naš odnos, pretvorio bi nešto lepo u nešto ružno.”

Neko vreme nepomično je posmatrala svoje ruke. “ A sada, šta ćemo da radimo? Prestaćemo da se viđamo, pretpostavljam. Ja sam se zarekla da ću to učiniti ako se ikada zaljubite u mene.”
Ona se okrete prema njemu sa sumornim osmehom. U sumraku koji se sve više spuštao njene su oči bile dva tamna vira.
“ Ali, vidite, i ja nemam snage. Tako vas volim, postali ste mi tako dragi da mi je mrska i sama pomisao da vas neću više videti. Bili smo tako srećni prošle zime. Sećate li se Luvra, naših večeri pored vatre, bioskopske predstave, kada se zamalo nisam onesvestila? Ja i dalje mogu da budem takva. Ali vi ne smete nikada, nikada više da govorite o ljubavi. To zavisi od vas, Anri. Molim vas, pokušajte.” Sunce beše iščezlo iza peščanog spruda. Dva čamca polako su klizila natrag u pristanište. Tišina noći već je lebdela nad zalivom.
Vratili su se u Pariz.
Kao što se bojao, život se isprečio između njih.

Posle zajedničkog života u Arkašonu, bilo mu je teško da se viđa s njom samo na nekoliko trenutaka uveče. Umesto jedne Mirjam u prozračnoj belini ili polunage na palubi njegovog brodića, pred njim je opet bio šik maneken, sa šeširom i rukavicama, i licem nekako dalekim iza filigranskog vela. Pošto je morala da ustaje rano te joj je bio potreban san, ostajalo im je malo vremena za ljubav: seks, koji je za njih bio lagano uživanje u letnjim noćima, postao je žuran, slučajan događaj posle koga su oboje ostajali nezadovoljeni. Ali on je održao reč, nikada nije pominjao ljubav. Opet se svako poslepodne odvozio na trg Vandom, čekao usred meteža večernjeg saobraćaja. Opet su odlazili Voazen-u i Lori -u, smejali se i prepirali jedući palačinke, odlazili su na koncerte, slušali Karmen i Manon u Operi Komik, prisustvovali još jednoj bioskopskoj predstavi. I sedeli su pored vatre u njenoj maloj sobi u ulici de Peti
Šan…
On je neumorno pokušavao da bude onaj isti veseli prijatelj kao i prošle zime, ali se neka neosetna promena odigrala u njihovim odnosima. Nelagodnost je vrebala ispod njihove veselosti. Javljale su se iznenadne praznine ćutanja, koje su oni žurno popunjavali smetenim osmesima i naglim razgovorima. Njihovo prijateljstvo, tako prirodno još pre nekoliko meseci, pretvorilo se u veštu obmanu.
Sada ga je ljutila masa sveta oko njih, nije više nalazio nikakvog zadovoljstva u tome da se pokazuje s njom na javnim mestima. Obuzimao ga je užas čim bi primetio da je posmatra neki lep čovek. Skoro ga je ljutila njena lepota, njena elegancija. Zbog toga što se bojao da ona ne sretne nekoga ko će je privući, izbegavao je da je vodi Natansonovima ili da je upoznaje sa svojim otmenim prijateljima. Pozorišni ljudi nisu bar mogli da razgovaraju s njom…
Što je jači bio njegov strah da će je izgubiti, to se više ponašao prema njoj kao vlasnik. Ako bi zadocnila, zamišljao ju je kako pokazuje neku duboko izrezanu haljinu nekom pohotljivom milionaru, a kad bi stigla, pitao bi je zašto je zadocnila.

Čak i dok su sedeli pored vatre, sumnjao je u njene misli. Ona je osećala tu njegovu ljubomoru, i to ju je vređalo. Mnogo puta uhvatio je njen pogled kako, pronicljiv i tužan, počiva na njemu.
Nesrećna ljubav je bolest koja je vrlo slična telesnoj bolesti. Ona napreduje i pogoršava se, ili se poboljšava i nestaje, nikada ne stagnira. Nedelje su prolazile, a Anrijeva jednostrana ljubav počela je da truje njihove zajedničke trenutke, da ubija radost koju mu je pričinjavalo njeno prisustvo. Proklinjao je sebe što se zaljubio, besno se prekorevao što joj nanosi bol. Pa ipak, čim bi se sastao s njom, činio bi opet sve ono za šta se zaklinjao da nikada više neće činiti.
Otkrio je da je ljubomora, isto kao i želja, gluva prema savetima razuma, i da srce može da bude isti takav despot kao i put. Pomisao da bi ona mogla da ga ostavi nije mu davala mira. Drhteći, budio bi se usred noći,zamišljajući da je ona otišla. Odvozio bi se ujutru u ulicu de Peti Šan, samo da bi bacio brz pogled na nju kada izlazi iz kuće i ide na posao.
Besan na samog sebe, počeo je opet da pije. Ali ne preterano, bojeći se da ona ne upotrebi njegovo pijanstvo kao izgovor da ga napusti. Kao i u doba Mari Šarle, vreme je prestajalo da teče kada nije bio s njom. Dani su izgledali beskrajni. Opet je počeo da se pojavljuje u kafanama Monmartra, gde je našao svoje bivše drugove zauzete večitim žalbama na Akademiju i slepu publiku koja ne ume da ih ceni. Opet je ubijao dosadu vozeći se besciljno kroz Pariz, ili svraćajući iznenada prijateljima. Proveo je jedno kišno poslepodne sa Debisijem, koji je radio na svojoj operi, posetio je Gozija i saznao da se njegov stari prijatelj iz ateljea ženi.
“ Une femme parfaite, mon cher!* Lepotica. Neobično osećajna. Strašno temperamentna. I, da ostane među nama, izvrstan mali miraz…” *(franc.) Savršena žena, dragi moj!
Otputovao je do Plezansa, gde mu je Anri Ruso pokazao svoja platna, svirao mu na violini i pročitao jedan dugačak govor koji je nameravao da održi na idućem sastanku Izvršnog odbora. Ponovo je pronašao starog Debutena u njegovom suterenu, i zatekao gravera kako nervozno korača po sobi u pocepanom penjoaru, sa sedom glavom obavijenom oblacima duvanekog dima i isparenjem azotne kiseline.
“ Ha, mon cher Lotrek! Kakvo zadovoljstvo, kakvo divno iznenađenje! Izvolite, sedite. Da nemate slučajno pri sebi pedeset franaka, a? Očekujem prodaju dve-tri krupnije stvari, ali taj prokleti gazda…”
Nije našao mnogo utehe u tim posetama. One su samo još pojačale njegovo osećanje usamljenosti. Svi su ti ljudi bili zauzeti svojim sopstvenim poslovima. Imali su svoje brige i nisu se interesovali za njegove. Zašto bi im se naturao? Nije imao pravog prijatelja osim Morisa, a Moris je bio zaposlen.Uostalom, šta bi i mogao da mu kaže? Da umire od ljubomore, užasnut na pomisao da će ga Mirjam ostaviti, i da je gubi zbog svoje gluposti.

Jesen se bližila kraju. Oktobar se završavao u jadu punom vlažnih oblaka i nastrešnica koje su kapale.
Jednog jutra Anri se probudi i nađe na noćnom stočiću malu kitu cveća i kartu od gospođe Lube, kojom mu je čestitala rođendan.
Nekoliko trenutaka docnije, ona ulete u njegovu sobu, potpuno van sebe od uzbuđenja.
“ Srećan rođendan, gospodine Tuluz! Čik pogodite šta se desilo? Uhvatili su ga!” “ Koga? “ upita on, sedajući uz zevanje.
“ Kajeta! Ono čudovište što je udavilo onu devojku prošle zime.”
“ Bilo je krajnje vreme. Sada će biti godinu dana otkako ju je ubio.” “ Uhvatili su ga u Marseju. Zamislite samo, gospodine, u Marseju. Hiljade i hiljade kilometara odavde.”
“ Ne baš hiljade, gospođo Lube, “ osmehnu se on. “ Oko osam stotina.” “ A znate li kako su ga uhvatili? “ nastavi ona, ne uznemirujući se. “ Pokušao je da proda jedan od njenih prstenova nekom zlataru, a taj je pozvao policiju.” Dok je doručkovao, Anri je saznao sve pojedinosti o Kajetovom hapšenju. Borio se kao lav . Popeo se na krov, bacao cigle na žandarme. Ali su ga na kraju saterali u ćoše, savladali ga i stavili mu lisice na ruke.
“ Sada će ga dovesti u Pariz da mu sude. A ako mu ne odseku glavu, onda nema pravde na ovom svetu.”
Kao što je uvek činio na svoj rođendan, i toga dana ručao je sa majkom. Primio je uobičajene čestitke od Žozefa i Anete, i od kuvarice i sobarice. Usrdno se trudio da učestvuje u pomalo usiljenom rođendanskom veselju i da izgleda očaran što je uspeo da dostigne starost od trideset i četiri godine. Počela je da pada kiša, i Mirjam još ne beše stigla kada se dovezao do trga Vandom. On zapali cigaretu, povuče nekoliko nervoznih dimova. Ručak sa majkom samo je pojačao njegovu zlovolju, njegovo samonezadovoljstvo. Jadna mama! Kakav je težak krst bio on za nju! Osećala je da nešto nije u redu. Plašila se. E pa, što se toga tiče, i on se plašio… Plašio se da će ga Mirjam napustiti, plašio se pića, plašio se budućnosti… gde li će biti na svoj idući rođendan? Mirjam će ga do tada već ostaviti. Samo zbog toga što je bila tako divna devojka nije ga još napustila, nije mu rekla da ide dođavola, i on, i njegova sumnjičenja, njegova ljubomora…
Kroz prozor zamagljen od kiše posmatrao je kako poslednji nameštenici izlaze na sporedan izlaz. Zašto nije došla? Šta ju je zadržalo? Verovatno neki stari razvratnik koji se pravi kao da bira haljinu za svoju ženu… Čini joj razne ponude… Možda se ona osmehuje na njega, spuštajući njegovu posetnicu u nedra. Pa šta, i ako to čini? Šta se to njega tiče? Kakvo pravo ima on na nju? Zar je ona kriva što ga ne

voli? Zar mu nije dala više nego ijedna druga? Ali, ne! Njemu to nije bilo dosta! Hteo je da ima i ono što mu ona nije mogla dati. Sve one sjajne ukrase ljubavi - reči, poglede, uzdahe, vekovima staro ludiranje ljubavnika po parkovima! A kada je već morao da bude takva budala i da se zaljubi, zar nije bar mogao to da zadrži za sebe? Ali, ne! Morao je da se izlane, kao neko smrtno zaljubljeno đače. On, u svojoj trideset četvrtoj godini! Onog jutra u Arkašonu, onog jutra kada je doživeo rajski čas, zakleo se da će je poštedeti smešnog prizora zbunjenog ljubavnika koji neće da se otkači. Zašto je onda muči? Zašto? Dođavola, zašto sve to čini? Zato što je voli.
Eto zašto. Zato što je voli…
Kad čovek voli, on prestaje da bude pošten, prestaje čak i da bude inteligentan. Misli srcem umesto mozgom, i pretvara se u svirepog, sebičnog idiota. Srce je mišić koji služi za pumpanje krvi, a ne za razmišljanje…
“ Žao mi je što sam zadocnila, Anri.”
Nije ni primetio kada je prišla, i nekoliko trekutaka treptao je na nju, ne videći je.
“ Oh, to ste vi! “ uzdahnu najzad sa neverovatnim olakšanjem.” Mislio sam se… “ Vrlo mi je žao, naročito danas, na vaš rođendan. Ali, nisam mogla nikako da sprečim. Baš pred zatvaranje radnje došla je jedna od onih mušterija koje ni same ne znaju šta hoće, niti mogu da se odluče. Čini mi se da sam joj pokazala svaku haljinu u radnji, a ona je na kraju kupila par rukavica. Uf, umorila sam se! “ Osmehnu se na njega kroz veo i uze ga za ruku. “ A vi, šta ste vi radili danas?…” Otišli su na večeru u La Tur d'Aržan i on je odlučno zahtevao da poruči šampanjac. Trudili su se svim silama da budu veseli, a uz pomoć šampanjca su to skoro i postigli.
“ Moramo da proslavimo, “ reče on pošto su popili kafu. “ Kuda biste voleli da idete, draga?”
“ Kući, ako nemate ništa protiv. Hajdemo kući, da sedimo pored vatre. Provela sam jedan užasan dan i strašno sam umorna. Osim toga, “ ona se na silu osmehnu klonulim osmehom, “ imam za vas jedno malo iznenađenje.
Ispostavilo se da je to iznenađenje luksuzno izdanje Izbora japanskih bakroreza, povezano u safijan, sa njegovim grbom na koricama. Kao i uvek kad je bio duboko uzbuđen, nije mogao da progovori ni reči. Gušio se, prelazio prstima preko knjige i gledao u Mirjam suznim očima.
“ Nije… nije trebalo da… “ izusti on najzad.
“ Nisam znala šta da vam poklonim, “ reče ona, šćućurivši se pored njega na sofi. “ Vi imate sve. Najzad sam se setila šta ste govorili o japanskim bakrorezima, i kako vam se oni mnogo dopadaju. Našla sam ovo. Da li vam se sviđa, dragi?” “ Nije trebalo da to učinite, “ prekorevao ju je on nežno. “ Ovo je verovatno koštalo čitavo bogatstvo. Zašto mi niste poklonili nekoliko maramica?”

“ Htela sam da vam dam nešto što ćete večno čuvati.”
“ I hoću. Večno.”
Razgovarali su šapatom, naslonivši skoro obraz uz obraz.
Posle nekoliko trenutaka on se okrete i šapnu joj na uho: “ Hvala što ste bili tako
strpljivi sa mnom… Ljubav je bolest… Proći će…”
“ Mislite li vi to stvarno, dragi? “ Pogled joj je bio težak od žalosti i sumnje.”Mislite li?”
To veče bilo je jedno od njihovih poslednjih radosti, mada je on i dalje činio sve što je mogao, razmišljao i pokušavao da bude čvrst prema sebi, a ljubazan i neusiljen prema njoj. Ali, on nije bio stoik niti glumac. Bol se odražavala na njegovom licu kao maska, preklinjao je iz njegovih ogromnih očiju.
“ Zašto nastavljamo i dalje, dragi? “ uzviknu ona jedne večeri. “ Samo nanosimo bol jedno drugome.”
On se tako vatreno pobuni, obećavaši da će se popraviti tako preklinjućim glasom, da ona najzad pristade da se i dalje viđa s njim, da mu pruža makar i ono malo gorkog uživanja što je nalazio u njenom prisustvu. I on ponovo pokuša, usrdnije nego ikada ranije. Isuviše usrdno. Prizor tog usiljenog veselja izgledao joj je još bedniji od prizora pređašnjeg očajanja.
Uprkos obostranim naporima, pukotina između njih se proširivala. Trenuci koje su provodili bili su prepuni neizrečenih prekora i podozrivih pgleda. Za večerom je posmatrao svaki njen pokret, svaki pogled. U pozorištu, nije hteo da izađe u foaje za vreme odmora. Ponovo je počeo da joj postavlja pitanja. Još jednom ga je zamolila da prestanu da se viđaju. Još jednom ju je on preklinjao, još jednom mu je ona oprostila.
Najzad je shvatio da se njeno strpljenje bliži kraju. Više nisu mogli da provedu nijedno veče nasamo bez mučnih scena. Uvideo je da će, ako želi da je zadrži još malo, morati da je deli s drugima, a verovatno i da je izgubi.
Počeo je da je upoznaje sa svojim prijateljima iz otmenog društva. Zajedno su otišli na nekoliko soirées mondaines*. Odveo ju je Natansonovima, i Misja je ljubazno primila tu lepu i povučenu devojku koja je umela da se oblači, i znala kada treba da govori a kada da ćuti. Njihovo uzajamno dopadanje premostilo je
društveni ponor koji ih je razdvajao, razumele su jedna drugu i postale prijateljice.
*(franc.) večernje zabave u visokom društvu
Jedne noći Anri je pratio Mirjam na jednu od Misjinih večera. Sedela je u uglu kočija, kep od samurovine koji joj je poklonio za Božić bio je otkopčan, i otkrivao izrez njene crne haljine od moarea. Pomislio je kako nikada nije bila lepša nego tada, dok ovako zamišljeno gleda kroz prozor, i zaželeo je da joj to kaže, kao one večeri posle Bramsovog festivala. Tada se radovala njegovim komplimentima. Šalili

su se, ona se kreveljila i isplazila mu jezik, Tada su bili srećni. A sada je sva prirodnost iščezla iz njihovog prijateljstva. Više se nije usuđivao da kaže šta misli, jer je mislio samo ono što nije smeo da kaže.
“ Šta mislite, hoće li gospodin Klemanso i gospodin Zola doći večeras? “ upita ona kada su prešli Trijumfalnu kapiju.
“ Vrlo verovatno, jer obojica vole dobru hranu, a uz to su upola zaljubljeni u Misju. Osim, ako ih, naravno, ne spreči ta prokleta Drajfusova afera. Pričao sam vam da su se obojica do guše zaglibila u taj posao, pokušavajući da dokažu kako je on nevin.”
Ona naglo stavi svoju ruku na njegovu, što nije učinila već dugo vremena. “ Htela bih da vam kažem koliko sam vam zahvalna što mi pružate priliku da upoznam sve te slavne ljude.”
“ Po mome mišljenju njima se pruža prilika, “ osmehnu se on, pokušavajući da obnovi nekadašnje udvaranje. “ Slavnih ljudi su pune ulice, ali lepe žene su retke.” Ona prihvati kompliment dižući pogled na njega. “ Nadam se da se Drajfusova afera bliži kraju. Ako je nevin…”
“ Nemojte reći ako. On jeste nevin. Svaki dobronameran čovek može to da shvati.”

“ Nadam se. U svakom slučaju, volela bih da se to uskoro završi, bilo ovako bilo onako. “ Ona malo zastade. “ Situacija u radnji postaje prilično teška. Ne znam koliko će još da me drže. Juče me je jedna od naših najboljih mušterija otvoreno upitala da li sam Jevrejka, a kada sam joj kazala da jesam, pozvala je poslovođu i rekla mu da više neće da dolazi u radnju. Pomislio bi čovek da sam ja prodala te planove Nemcima!”
Njene reči ispuniše ga raznim protivurečnim osećanjima.Možda će mu dozvoliti da joj pomogne ako izgubi mesto… S druge strane, možda će sa više spremnosti prihvatiti ponudu nekog drugog čoveka…
“ Ubeđen sam da vas neće otpustiti zbog jedne glupe babe. A čak i kad bi to uradili, ne bi vam bilo teško da nađete drugo mesto.”
“ Nisam baš tako sigurna. Ni druge firme ne bi volele da zbog mene gube svoje mušterije. Uostalom, ja se nadam da će se ta Drajfusova afera svakako završiti, jednom za svagda…”
Ništa se nije promenilo: mramorom popločano predvorje,sluga u belim rukavicama koji se klanja, salon u kome iznad kamina visi portret Misje u oblaku ružičastog tila, dame u haljinama sa dugim šlepovima i muškarci u večernjim odelima koji razgovaraju jedni s drugima… A ipak se sve promenilo. Vazduh je bio gust od nekog predskazanja, pritiskivao je naslućivanjem neke nesreće.

Muškarci su bili ozbiljni i razgovarali su tihim glasom, žene kao da su izgubile svoju koketeriju. Senka Drajfusove afere lebdela je nad kućom.
Zaustavivši se na mramornim stepenicama koje su vodile u salon, Anri i Mirjam začuše Zolu, koji je nešto čitao prigušenim a ipak gromkim glasom iz nekih hartija što ih je držao u ruci. Kad se i poslednje J'accuse* izgubilo u napregnutoj tišini, Anri poznade Klemansoov prigušeni smeh.
*(Franc.) Optužujem!
“ Kad se ovo pismo objavi, draga moja Misja, izgubićete dva verna večernja gosta. Moraćete da nam šaljete naše porcije pečenih fazana u zatvor.” Misja Natanson požuri ka pridošlicama. “ Izvinite. Gospodin Zola nam je baš pročitao jedan svoj članak koji će se štampati u Oror-u.” Posle nekoliko trenutaka prešli su u trpezariju.
“ A sada, “ reče Misja, obuhvatajući pagledom goste za stolom,” imam jednu molbu! Ni reči o Drajfusovoj aferi za vreme večere! Moj glavni kuvar preti da će dati otkaz. Kaže da samo uludo troši svoje sposobnosti, i da niko više ne ceni njegovu kuhinju. Pričajmo o slikarstvu, muzici, skandalima, ako baš želite, ali ni reči o politici! “ Zatim nastavi, okrećući se Anatolu Fransu, koji je baš razvijao svoju salvetu:
“ Šta ste radili u poslednje vreme, mon cher, otkako ste član naše slavne Francuske akademije? “ Akademik duboko uzdahnu.
“ Pisao, draga moja Misja, samo pisao! U mojim godinama rad je jedino zadovoljstvo koje preostaje čoveku, a verujte mi da je to najdosadnije od svih zadovoljstava.”
Kao nekom čarolijom, vrati se ona ranija veselost Misjinih večeri. Muškarci su sipali duhovitosti, žene su se prisetile svog smeha. Anri se zabavljao jelom, ćaskao sa susedima, i slušao razgovor koji se odvijao za stolom.
“ Žena, cher monsieur, može da bude divna supruga ili divna ljubavnica, ali je isuviše zahtevati od nje da bude i jedno i drugo istom čoveku…”
“ Nikada ne pozajmljujte svoje knjige, draga moja Misja. Eto, ja sam napravio
biblioteku od knjiga koje sam pozajmio od drugih…”
“ Jeste li videli ovu novu majstoriju koju nazivaju automobilom?…”
“ Naravno da je Isus oprostio onoj preljubnici! Nije bio njen muž!…”
“ Jeste li primetili da ljubitelji modernih slika uvek uzimaju akademičara da slika njihov portret?…”
Anri je krišom posmatrao Mirjam preko stola. Slušala je Žil Diprea, jednog žustrog čoveka bikovskog vrata, koji je zgrnuo jedno od najvećih bogatstava u Francuskoj. Očekivao je da će ga pogledati, ali je ona držala oborene oči, dok joj je

na usnama lebdeo neprimetan, zagonetan osmeh. Hvala bogu, izgleda da joj je dosadno… Umesto nje, Žil Dipre uhvati njegov pogled i naže se prema njemu. “ Baš pričam gospođici Hajem o nekom Kajetu, podvodaču sa Monmartra, koji je pre izvesnog vremena ubio jednu od svojih devojaka. Izdaćemo o njemu jedno delo u sveskama, čim se završi suđenje i on bude pogubljen. Jeste li čuli za njega?” “ Da li sam čuo za njega?! Moja nastojnica priča o njemu već godinu dana. Čuo sam da je najzad uhvaćen i doveden u Pariz.”
Dipre klimnu glavom. “ To je baš ona vrsta priče kakvu vole naši čitaoci, te sam dao jednom svom čoveku da malo iskiti događaje i napiše o tome jednu priču u nastavcima. Počećemo da je objavljujemo kroz tri meseca otprilike. Možda biste hteli da napravite jedan plakat za to?”
“ Ne… ne verujem… “ reče Anri, koji nije očekivao tako nešto. “ Ja više ne radim plakate. Osim toga,kroz nekoliko meseci imam nameru da odem u London, na svoju izložbu.”
Mirjam se osmehivala preko stola, i njemu se učini kao da je otkrio neki nagoveštaj ohrabrenja u njenim očima.
“ Ali… čekajte! Možda ću ipak nekako udesiti. Čovek koji ide na giljotinu mogao bi da bude divan motiv za plakat…”
Bio je odlično raspoložen dok su se kolima vraćali u ulicu de Peti Šan.
“ Da, to bi bio upadljiv plakat, zar ne? Kažu da je da Vinči prisustvovao pogubljenjima da bi skicirao lica osuđenika. Ne mislim time da sam ja jedan da
Vinči… Najužasniji izraz straha koji je ikada prikazao jedan umetnik jeste u Mikelanđelovom Strašnom sudu u Sikstinskoj kapeli. To je lice jednog čoveka koji je saznao da je osuđen na pakao. Vidi mu se samo pola lica, ali vam se i od toga stvarno ledi krv u žilama. Ah, sada mi pade na pamet, zašto ste mi ono klimnuli glavom?”
“ Nisam. Smešila sam se jer sam se nadala da ćete se prihvatiti tog plakata. Mogli biste da načinite od toga nešto izvanredno. Možda ćete me pustiti da posmatram kad budete izvlačili prvi otisak. Mislite li da će se čiča-Kotel buniti?”
“ Bože sačuvaj! On će sukati bradu, češkati glavu, terati vas da poverujete kako radi najtežu stvar na svetu, ali će biti oduševljen. Uzgred budi rečeno, je li vam se dopao Dipre?”
“ Ne baš mnogo.Pametan je, ali grub i strašno uobražen. Voli da se razmeće svojim bogatstvom. Sigurno mi je bar deset puta ispričao o svojim ergelama, trkačkih konja i svojoj jahti u Monte Karlu.”
Kad se kočije zaustaviše ispred kuće,ona prebaci svoj ogrtač preko ramena i poljubi ga želeći mu laku noć. “ Divno sam se provela večeras, “ reče ona. “ Pozvala bih vas gore, ali je suviše dockan.”

“ Naravno, “ klimnu on glavom, pokušavajući da prikrije svoje razočaranje. “ Onda sutra?”
“ Ne ,ni sutra, Anri, ako nemate ništa protiv. Ove nedelje smo izlazili skoro svake noći, pa bih htela malo da se ispavam. Naći ćemo se prekosutra. Ne ljutite se, zar ne?”
“ Naravno da se ljutim,” osmehnu se on. “ Strašno se ljutim, ali vas razumem.” Neće je videti dva dana , čitavu večnost… “ Laku noć, draga. U petak, na istom mestu.”
Posmatrao ju je kako prelazi preko pločnika pokrivenog snegom i kako joj se suknja uvija oko članaka. Na vratima se okrete da mu još jednom mahne. A onda ostade samo noć, crna i prazna…
U toku sledećih nedelja viđao ju je manje. S vremena na vreme ona je pronalazila poneki izgovor i odbijala da dođe na uobičajeni sastanak. Uprkos tome, on se odvozio na trg Vandom, posmatrao izdaleka Paken -ov izlaz, nadajući se i strepeći u isti mah da će je videti kako se sastaje s nekim drugim. Ali se ona nikada nije ni s kim sastala, i odlazila je pravo kući, Pa ipak, kad god je bio s njom, nije mogao da sakrije svoju sumnju, postavljao joj je pitanja, trudio se da je uhvati u protivrečnim iskazima.
Najzad ona nije više mogla da izdrži.
“ Ne možemo, prosto ne možemo da nastavimo dalje ovako! “ povika ona jedne večeri, pritiskujući dlanovima slepočnice. “ Ne bih dozvolila nijednom drugom čoveku da postupa sa mnom ovako kao vi!”
“ Zato što me žalite, je li tako? Sažaljevate me zato što sam bogalj. Kažite!
Kažite!”
“ Prestanite! Prestanite, Anri, za ime božje! Vi ne znate šta govorite. Upropastili ste sve što je postojalo među nama Žao mi je što sam vas uopšte srela. Da, žao mi je.
Neću višeda vas vidim!”
Njene reči ga osvestiše. Lice mu preblede.
“ Molim vas, Mirjam, molim vas, nemojte me terati! Ne bih mogao da živim bez vas. Vi ste sve što imam. Nikada vas neću ispitivati, nikada više neću sumnjati u vas.
Ali molim vas, nemojte me terati!”
Ona je očajnički gledala u njegove izmučene oči. Videla je drhtanje njegovih debelih usana, njegove jadne noge.
“ Dobro, “ zaječa najzad. “ Dobro. Pokušajmo još jednom.” I posle svega toga proživeli su još nekoliko srećnih trenutaka. Išli su ponovo u Luvr, gledali ponovo Milosku Veneru. Najzad joj je ispričao i onu priču o Filipu Lipiju i njegovoj Madoni. “ Zvala se Lukrecija Buti. Bila je Florentinka, mlada, plava, i kaluđerica. On je bio već sredovečan čovek i kaluđer-skitalica. Video ju je kad je slikao jednu fresku u kapeli njenog manastira, i zamolio je igumaniju da joj dozvoli da mu pozira. U toku

poziranja zaljubili su se jedno u drugo, i kad je freska bila završena, pobegli su zajedno. I, kao što se to kaže u francuskim bajkama, imali su mnogo dece i venčali su se i živeli srećno još mnogo, mnogo godina.”
Jednog dana on joj reče: “ Sećate li se one Klemansoove knjige? Najzad sam počeo da radim na njoj. Kao što sam vam pomenuo, to je zbirka kratkih priča o Jevrejima. Da li biste hteli da mi pokažete kvart Tampl? Nikada nisam bio tamo, a voleo bih da izradim nekoliko skica.”
Za Anrija je ta vožnja kroz jevrejski kvart bila kao putovanje u neki stran, tajanstven svet smešten u srcu Pariza. Natpisi nad radnjama bili su hebrejski, a ljudi su govorili jezikom koji on nije razumevao… Mirjam mu je pokazala kuću u kojoj je odrasla u nemaštini i usamljenosti. Pričala mu je anegdote o mestima i ljudima koje je poznavala:o pekaru kod koga je kupovala maces za Pashu, o sinagozi u ulici de Nazaret, o opštinskoj zalagaonici gde je založila majčine minđuše da bi kupila lek. Ponekad bi u prolazu čuli zvuke violina koji su dopirali iz crnih rupčaga u blatnjavim ćorsokacima. Bacali su uzgredan pogled na rembrantovske enterijere, starinarnice, komisione radnje u suterenima, gde su pogureni starci sa crnim kapicama i u kaftanima sedeli zgureni u senci, lenjo sanjareći o nekoj Obećanoj Zemlji. Ručali su u malom restoranu koji je zaudarao na luk i prženu mast… Za vreme deserta pričala mu je jevrejske priče, i opet su se srdačno smejali, prvi put posle mnogo nedelja.
“ Zašto ne bi uvek moglo da bude ovako? “ upita ona dok su se vozili kući. “ Bilo bi tako divno.”
Jedne nedelje odveo ju je u Versaj. Dan je bio razigran, s iznenadnim naletima vetra koji joj je pripijao suknju uz bedra i pretio da će joj odneti nov slamni šešir. Posetili su Kraljeve odaje, Galeriju, ogledala, Kapelu, lutali kroz veličanstvene i tužne sobe. Najzad su se umorili od pozlate i raznih ukrasa, i izišli u vrt. Seli su na kamenu klucu i slušali ptice.
“ Vidite li onaj prozor? “reče on, pokazujući svojim štapom sa gumenim vrhom.”To je Pompadurin prozor. Sedela je pored njega kada je umirala. Kao što znate, ona nije mogla da legne.”
Pričao joj je priču o velikoj kurtizani koja je umrla u svojoj fotelji, sa veštačkim mladežima na obrazima, narumenjena, napuderisana, gledajući taj isti predeo koji oni sada gledaju.
“ Divne li smrti! “ završi on.
U jedno turobno martovsko praskozorje, Anri je prisustvovao Kajetovom pogubljenju. Skicirao je ubicu, ošišane glave, lica iskrivljenog od straha, u trenutku kada je prolazio popločanim dvorištem zatvora la Roket,i teturao se prema giljotini. Video je blesak čelika, mlaz krvi, poslednji blagoslov sveštenika. Posle jednog sata već je stajao zgrbljen nad kamenom u čiča-Kotelovoj šupi.

Za nekoliko dana plakat je bio izrađen, i Mirjam je došla da vidi vađenje prvog kompletnog otiska. Sa veselim uzbuđenjem posmatrala je starog zanatliju kako premazuje valjke mastilom, gunđajući proriče nesreću, zatura svoju domaću kapicu na potiljak, namešta kamenje i najzad diže valjak svoje flah-mašine.
“ Divan je! “ uzviknu ona, držeći plakat u ispruženoj ruci. “ Strašan je, ali divan!
Anri, vi ste zaista veliki umetnik!”

Posle nekoliko minuta stiže i Žil Dipre, izvini se što je zadocnio, i obasu Anrija komplimentima. “ Ovaj vam je najbolji od svih do sada! Kad se vratite iz Londona, videćete ga na svakom zidu.”
Krajem aprila, Anri je odveo Mirjam u Eranji, da provedu dan sa Kamij Pisaroom. Krenuli su iz Pariza ranim jutarnjim vozom, a docnije su prešli u jedan pilićar, koji se truckao, brektao,zaustavljao svaki čas bez ikakvog stvarnog razloga, i objavljivao svoj prolazak kroz učmala sela radosnim, bezbrižnim piskom. Pisaro ih je čekao na stanici, ličeći više nego ikada na nekog pastira iz Biblije sa svojim prostranim ogtačem koji se lepršao, svojim cokulama i okruglim šeširom Ručali su en famille* ispod napupelog kestena, dok su ih posluživala deca. Pri kraju obeda stari umetnik je zapalio svoju ogromnu savijenu lulu i, između dimova, prisećao se ranijih dana impresionizma, večeri u kafani Gerboa sa Maneom Degaom, Zolom, Sezanom, Renoarom, Vistlerom, žučnih diskusija o eksterijerima i plavim senkama, dugih godina siromaštva. Ali u zamagljenim očima starog slikara nije bilo gorčine.
* (franc.) u porodičnom krugu
“ Sve je to bilo davno, mnogo pre nego što ste se vi rodili, “ reče on, osmehujući se na Anrija preko stola kao neki milostivi stanovnik Olimpa, dok mu je lice bilo upola sakriveno dimom. “ Ponekad sam mislio da je trebalo da ostanem kod kuće, na Ostrvu svetog Tome. Oh, pade mi na pamet, dobio sam pismo od Gogena. Sada je u Markesasu, živi u kolibi, mnogo se muči, i umire od samoće. Jadni Pol! I on je jedan od onih ljudi koji ne mogu da se prilagode životu. Vinsent je bio isti takav. Oni nalaze mir samo u smrti.”
Šetkali su kroz mali vrt obrastao u korov, zavirivali u majstorov atelje smešten usred gustog starog drveća. Vozeći svoje goste natrag na stanicu u svom skromnom jednopregu, on se odjednom okrete Anriju. “ Ako vidite Degaa, molim vas pozdravite ga. Više se ne viđamo od one nesrećne Drajfusove afere… Kakva šteta, zar ne, da se tako staro prijateljstvo raskine zbog jedne takve stvari! On misli da su svi Jevreji nemački agenti. S njim se ne može razgovarati. Siroti Edgar, nema baš mnogo sreće! Vid mu slabi, kao i meni. Usamljen je, i ima za društvo jedino svoju gorčinu. A gorčina je jadno društvo.”
Što se više bližio dan njegovog odlaska za London, Anri je postajao sve ćudljiviji i nespokojniji. Neko nejasno predosećanje obuzimalo ga je pri pomisli da će ostaviti Mirjam samu u Parizu. Na tri dana pred polazak on otvoreno reče Morisu da neće da ide.
Moris se zgranu na tu novost. “ Nećeš da ideš? “ Panika, a zatim ljutina preleteše mu preko lica. “ NEĆEŠ DA IDEŠ? “ zagrme ovoga puta. “ Jesi li poludeo?”

“ Oni imaju moje slike, zar ne? To su i želeli, ako se ne varam? Oni sigurno neće mene da gledaju. Pa onda, zašto da idem?”
“ Zašto da ideš? “ Morisove plave oči sevale su od besa “ E pa, da ti kažem zašto treba da ideš. Zato što sam ja radio više od godinu dana na toj izložbi. Zato što je tvoj dolazak objavljen preko novina. Zato što smo im obećali intervjue. Zato što se priprema večera u tvoju počast. Zato što su gospodinu Maršanu potrebna tvoja uputstva kako da obesi slike. I, na kraju, zato što će princ od Velsa…” “ Oh, dođavola! Zaboravio sam da će on otvoriti moju izložbu. Vrlo ljubazno s njegove strane.”
“ Ljubazno! Gle ti njega! Gospode bože, šta je to s tobom, Anri? Ti izgleda nisi svestan časti koju ti princ ukazuje!”
“ Časti! “ Sad je došao red na Anrija da pocrveni od ljutine.” E dakle, slušaj, Morise! Ja cenim prinčevu posetu kao prijateljski gest, ali kada je već reč o časti, voleo bih da znam ko kome čini čast? Tako mi brade svetog Josifa, Morise, znaš li ti ko sam ja? Ja sam grof de Tuluz! Jedan Tuluz je bio vođ u Krstaškom ratu, a jedan moj rođak bio je engleski kralj još onda kada su Saks-Koburzi bili samo tirinški seljaci.”
Bile su potrebne Morisove, Misjine i Mirjamine udružene snage da bi ga ubedili kako treba da ide.
“ Dobro, “ pristade on preko volje. “ Ali, samo nedelju dana,” i ni dana više.” Mirjam ga je ispratila na stanicu, i sedela je s njim u kupeu do polaska voza. “ Samo nedelju dana, “ šaputao je on, napajajući oči njenom lepotom. “ Pisaćete mi, je l' tako? Zapamtite adresu. Kleridž, Grosvenor Skver. Ako vam budem potreban, draga, ako vam budem potreban iz bilo kog razloga, ma kakvog razloga, telegrafišite mi. Doći ću smesta.”
Ćutali su nekoliko trenutaka, osluškujući u sebi kako otkucavaju poslednji trenuci.
“ Kad se vratim, sve će biti drukčije, videćete…
Ona se nije micala, izgledalo je kao da ne čuje šta joj on govori, samo je gledala u njega zamagljenim, dubokim pogledom, kao da bi htela nešto da mu kaže očima.
“ Uskoro će doći leto, “ reče on, stežući je za ruku. “ Ići ćemo opet u Arkašon.
Sećate li se zaliva, terase, naše male sobe… Bili smo vrlo srećni, zar ne?” Suze joj se neprimetno skotrljaše niz obraze. “ Da, vrlo srećni. Nikada neću zaboraviti.”
Lokomotiva ispusti prodoran pisak. Uz zveket, voz zadrhta celom dužinom. “ Zbogom, Anri… “ Poljubila ga je u usta.
“ Zbogom, draga… Ne zaboravite me…”

Kad je voz polako krenuo, on je provukao glavu i ramena kroz prozor, mahao maramicom.
“ Samo nedelju dana! “ dovikivao je prema beloj mrlji njenog lica koja je iščezavala u daljini.
Zatim nije više mogao da je vidi, ali je stajao na prozoru, kose razbarušene od vetra, još uvek mašući, zagledan u prazninu.
Galerija Gupil bila je jedna strogo luksuzna ustanova, i tu nije bilo šale.
Siromašni i krotki su možda mogli da uđu u raj, ali svakako nisu imali pristupa u Gupil. Na prvi pogled strašni portir je umeo da proceni visinu čekovnog računa svakog posetioca koji bi se približio, i prema tome je njegovo ponašanje postajalo ponizno ili nepristupačno kao stena. Unutrašnjost je bila puna tišine i prefinjenosti. Trgovački metež Redžent Strita bio je prigušen debelim plišanim zavesama koje su zaklanjale vrata,a gruba dnevna svetlost morala je da se filtrira kroz brušena stakla tjudorskih prozora pre nego što je smela da se spusti na tamne slike koje su u pozlaćenim okvirima visile u galeriji. Svuda se osećala neka vrsta pročišćene i nepokolebljive dosade, neka atmosfera božanske čame, kao da je Umetnost živela između tih zidova pokrivenih baršunom, dosađujući se u beskonačnost. U polutami sličnoj onoj koja vlada u unutrašnjosti katedrale poslovi su obavljani ceremonijalnim šapatom, dok su službenici sa visokim okovratnicima, obučeni u prugaste pantalone i žakete, razgovarali o prodaji uz pokrete đakona u oltaru. Što se tiče mister Spensera Doson Maršana, direktora, on je bio takoreći nevidljiv za obične smrtnike, osim u retkim kritičnim trenucima kad je prodaja neke tamne, uglačane slike visila o koncu.Tada, i jedino tada pojavio bi se on iz svoje kancelarije, ružičastih obraza i neumoljiv, sa sjajnom ćelom koja je zračila dobroćudnošću i izvanrednom stručnošću. Sa prefinjenošću velike ljubavnice on bi obgrlio neodlučnog kupca, polaskao bi njegovom ja pogladio njegovu taštinu, zavrteo mu mozak raznim izrazima kao što su polifonija slikovnih tonova, skrivena sinteza hromatičnih vrednosti. Ta nejednaka borba završila bi se neminovno u skrovitoj upravnikovoj kancelariji, kuda je slika u međuvremenu prebačena. Tamo, uz prijatan miris odličnog šerija i havanskih cigara, zbunjenom ljubitelju umetnosti bi se najzad otvorile oči: najzad bi shvatio umetnikove najskrivenije namere, otkrio bi neviđene lepote u platnu koje je hteo da kupi, unapred uživao u zavisti svojih prijatelja, i najzad potpisao ček. Gupil je obavio još jednu prodaju!
Gospodin Maršan je bio u jednom od svojih najboljih raspoloženja kada se Anri tog jutra hramljući provukao kroz zavese na vratima njegove kancelarije. “ Nadam se da ste se dobro odmorili posle zamornog prelaženja Kanala, gospodine? Ako smem da se tako izrazim, izgledali ste prilično umorni kada ste stigli juče. Jeste li zadovoljni hotelom? Dobro. Sada možemo da pređemo na posao. Baš sam primio tovarni list, vaše slike će stići danas posle podne. Ne mogu da vam objasnim sa kolikim uzbuđenjem očekujem da ih vidim.” “ Zar ih niste videli? “ upita Anri iznenađen, “ Baš nijednu?

“ Ne. Žao mi je što moram da priznam, ali nisam. Poznato mi je da ste se specijalizovali za pariski noćni život, ali se usuđujem da primetim da mali trag realizma neće ništa smetati, naročito kad dolazi iz Francuske… Hahaha! Ne ljutite se na moju malu šalu, zar ne? Znate, Pariz, veseli Pariz, i tome slično… Bio sam u Parizu 1889 na Izložbi, i mogao sam lično da okusim prijatnosti vašeg divnog grada. Kao što rekoh, već duže vremena osećao sam da naša galerija treba da se malo zainteresuje za savremeno slikarstvo. Jedna tako važna firma kao Gupil ne sme da stagnira i mora da pokaže univerzalno interesovanje za raznovrsne izraze umetničkih nastojanja, zar ne?” “ Svakako “ potvrdi Anri rasejano.
“ Kad sam pročitao izveštaje o vašoj uspeloj izložbi u Galerigji Žoajan, prošle godine, i čuo da su Njegovo Veličanstvo kralj Srbije i jedan tako oštrouman skupljač kao grof Kamondo kupili vaša platna, odmah sam uvideo da firma Gupil mora da prikaže vaše radove Londonu. Smesta sam počeo da se dopisujem sa gospodinom Žoajanom, i moram priznati da sam bio izvanredno zadovoljan. Kratka biografska beleška koju mi je poslao o vama bila je naveliko reprodukovana u štampi, i izazvala je neobično interesovanje među ljubiteljima umetnosti. Ceo London će biti ovde u četvrtak - mislim, onaj London koji nešto vredi. Naravno, kad je jedan ađutant došao da me obavesti da je Njegovo Kraljevsko Visočanstvo milostivo pristalo da otvori vašu izložbu - a to je neuobičajena počast, gospodine, - znao sam da sam time učinio neocenjivu uslugu našoj firmi. A sada, gospodine, ako želite možemo da pregledamo spisak raznih zabava koje će se održati za vreme vašeg kratkog boravka…”
Sledeće dane Anri je proveo u napregnutom vrtlogu aktivnosti. On je voleo London, veličanstvenost njegovih spomenika, urednost njegovih rulja. Bilo je prijatno opet videti Pikadili, Trafalgar Skver i Nelzonov spomenik - tako sličan Vandomskom stubu – sa njegovim pijedestalom od oholih lavova, voziti se dvokolicama, posmatrati bobije* u belim rukavicama i smešnim šlemovima, koji su izgledali kao igračke porasle do prirodne veličine, ići u goste Konderu, Rotenštajnu i drugim engleskim slikarima sa kojima se svojevremeno upoznao u Parizu.
*Londonski saobraćajci
Ali, njegovo zadovoljstvo bilo je pokvareno time što nije dobijao nikakve vesti od Mirjam. Bio je razočaran što nije zatekao njen telegram pri dolasku, ali je ubedio sam sebe da je ona pametna devojka koja šalje telegrame samo kad ima da javi hitne stvari. Očigledno, nije imala ništa hitno da mu javi… Ni iduća dva dana nisu donela nikakvih vesti, i njegovo nestrpljenje se pretvorilo u pravo mučenje. Zašto, zašto mu ne piše? Zašto mu nije zahvalila na cveću koje je naredio da joj se pošalje posle njegovog odlaska? Možda je bila isuviše zaposlena da bi stigla da mu piše?
Možda se razbolela?
Njegova uznemirenost lebdela je nad njim kao neke čini. Novinari su morali da ponavljaju svoja pitanja za vreme intervjua, i dobijali su rasejane, skoro neuračušvive odgovore. Zdravice posle ručka u Čelzi-klubu dopirale su do njegovih ušiju kao zbrkano zujane. Zašto, oh, zašto mu ne piše?

U jednom trenutku, Maršanova panika zbog krajnjeg realizma njegovih slika probudila je u njemu nadu da će moći da pobegne.
“ Potpuno ste u pravu, “ složio se on oduševljeno. “ Isuviše su niske, isuviše brutalne. Prosto ne odgovaraju jednom ovakvom mestu. Podići će buru nepovoljne kritike. Osim toga, sumnjam da ćete obaviti i jednu jedinu prodaju. Kako bi bilo da
povučemo celu stvar? Ja ću, naravno, nadoknaditi sve troškove.” Njegove nade se srušiše kada direktor odmahnu glavom.
“ Sada je isuviše dockan, gospodine. Njegovo Kraljevsko Visočanegvo će doći. Kritičari će doći. Pozivnice su razaslane. Isuviše dockan! Sve što možemo da uradimo jeste - kao što kažemo mi Englezi - da stegnemo zube i da teramo dalje.” Na dan otvaranja, Anrijevi živci behu dostigli vrhunac napetosti. Još dva telegrama koje je poslao Mirjam ostala su bez odgovora. Isto tako i telegram upućen Morisu. Sada više nije bilo nikakze sumnje. Nešto se moralo desiti, nešto strašno se moralo desiti. Zašto je i dolazio u tu prokletu zemlju? Zašto je napuštao Pariz? Prošlu noć proveo je sam u hotelskoj sobi, kinjeći sam sebe tim pitanjima, dočaravajući sebi slike koje su ga nagonile da čupa kosu ili zagnjuri lice u ruke. Mirjam pokazuje duboko izrezanu haljinu nekom požudnom plutokrati, Mirjam večera kod Voazen-a sa nekim lepim i bogatim obožavaocem, Mirjam leži bolesna u svojoj maloj sobi i ne može da mu se javi, Mirjam, žrtva nesrećnog slučaja, leži na nosilima, hitno je prevoze u bolnicu, umire u nekom odeljenju…
Bio je bolestan od uznemirenosti i goreo je od groznice kad je to poslepodne stigao u galeriju. Nije primetio korpe cveća ni činovnike u žaketima. Oslanjajući se na štap, hramljući je ušao kroz plišane zavese na vratima izložbene sobe. Bila je prazna, zagušljiva od mirisa gladiola, čudnovato tiha u atmosferi skoro nepodnošljivog iščekivanja koje je lebdelo nad galerijom.
Da, nešto nije bilo u redu, trebalo je da ostane u Parizu…Bacio se na zelenu plišanu sofu. Ali, sutra će već znati šta je u stvari. Jedan voz polazio je za Dover u šest sati uveče i tako mu boga, on će biti u njemu! Ima taman toliko vremena da odjuri u hotel, da svuče ovaj idiotski žaket, i da se odveze na stanicu. Sutra će biti u Parizu… Nikada, nikada više neće preživljavati takve muke! Ako dogodine bude išao u Njujork, povešće i Mirjam sa sobom. Nikada, nikada, nikada je neće puštati iz vida… Zašto mu nije pisala?… To nije ličilo na Nju,- na devojku koja je uz beskrajne kubure uspela da pronađe onaj Izbor japanskih bakroreza za njegov rođendan… Kako je tužno izgledala onih nekoliko poslednjih trenutaka u kupeu. Kako tužna, i kako divna! Bože, ala je vrućina u ovoj sobi…
Podigao je oči, koje su ga pekle od nespavanja, zavukao prst u okovratnik…
Nema vazduha, nema ventilacije… Te proklete galerije su uvek pregrejane, čak i Morisova… Opazivši da još ima cilindar na glavi, on ga skide i pažljivo spusti na tepih, s temenom nadole. Zatim baci pogled na sat. Još skoro čitav sat čekanja! I sutra će čekati, ali će to biti srećno čekanje na njihovom uobičajenom mestu sastajanja. Mirjam!

Dok je u mašti video kako se Mirjam pojavljuje na Paken-ovom sporednom izlazu i žuri prema kočijama, on se ispruži na sofu. Sad mu maše rukom, smeši se na njega kroz prozor kočija, lica ozarenog od radosti. Priča mu koliko joj je nedostajao i kako nije mogla da razume zašto on to nije primio njene telegrame, njena duga pisma… Ali, sve to nije važno sada kada se on vratio, jer je ona, dok je bio u
Londonu, otkrila da ga voli - da, voli ga…
Ono što je počelo kao maštanje pretvorilo se u san. S osmehom na usnama, ruku skrštenih na grudima, spavao je, utoljavajući u snu čežnju svog srca.
“ Monsieur! Sir! Kažem vam, to je sramota! Opomenuli su me da je on pijanica.
Što nisam naredio da se pazi na njega! Bogamu, ti prokleti Francuzi…” U početku, Anri je bio svestan samo toga da ga neko drma, i čuo je neku bučnu galamu. Zatim je osetio pritisak ruke na ramenu. Neko je vikao uzbuđeno na njega. Otvorivši samo upola oči, on kao kroz maglu ugleda oko sebe gomilu sveta i Maršana, nagnutog nad njim, jednog novog Maršana, iskeženog, lica crvenog od besa. Žmirkao je, pokušavao da sedne, trljao oči.
“ Izgleda da sam zaspao, “ promrmlja ošamućeno. A zatim se trže. “ Mon Dieu, le prince! “
“ Njegova Visost je bila i otišla! “ praskao je Maršan. “ Bila i otišla, čujete li?”
Anri je buljio u njega, “ Zašto me niste probudili?”
“ Zašto? Zato što je Njegova Visost izdala naređenje da vas pustimo da spavate.” Širok, glupav osmeh razvuče Anrijeve usne. Divan je čovek taj princ… To je vrlo pažljivo od njega… Još uvek smeškajući se posmatrao je svet oko sebe, a onda iznenada uzviknu “ Mon train! Mon train! Quelle heure est-il?* Koliko je sati? “ ponavljao je tražeći svoj sat. “ Cinq heures! Oh, mon Dieu!…**”
Sada je bio sasvim budan, zgrabio je svoj cilindar s poda, dohvatio štap, i s mukom se ditao sa sofe.
Na vratima se okrenuo, poklonio se ljudima. “ Mes excuses, mesdames et messieurs, mais j'ai un train à prendre…*** Moram da stignem na voz… Vous comprenne z, n'est-ce pas? C'est très important…****Veoma važno… Moje poštovanje, dame i gospodo… Izrazite moje žaljenje Njegovom Visočanstvu… * (franc.) Moj voz! Moj voz! Koliko je sati?
** (franc.) Pet sati! Gospode bože!
*** (franc.) Izvinite, dame i gospodo, ali moram na voz…
**** (franc.) Razumete, zar ne? Vrlo je važno…
Još jednom se svima poklonio i otišao. Plišana zavesa na vratima lelujala se jedan trenutak, a zatim se umirila.

Voz je jurio kroz pariska predgrađa. Već je u daljini ugledao poznatu siluetu Ajfelove kule. Podnimljen, posmatrao je kako telegrafski stubovi munjevito proleću pored prozora njegovog kupea. Pokušao je da ih broji, kako bi na nešto mislio, ali se pobrkao.Još pola sata, i biće u Parizu! Imaće dovoljno vremena da se odveze do kuće i da se umije pre nego što ode na trg Vandom.
Iznenada, bez ikakvog prethodnog nagoveštaja, jedna misao blesnu u njegovom mozgu,a udarac je bio tako jak da je za trenutak buljio razrogačenih očiju, otvorenih usta, u svoj lik u prozoru.
Budala, neopisana budala, zašto se nije toga ranije setio? Pa, naravno, to je rešenje! To je ono što je trebalo da učini onoga dana u Arkašonu, umesto što ju je vređao nudeći joj novac. Trebalo je da je zaprosi! Toliko je bio obuzet strahom da će je izgubiti, da nije ni pomislio kako bi venčanje bilo najsigurniji način da je nikada ne
izgubi… Možda je ona to i očekivala, te je zato izgledala onako uvređena kad je pomenuo novac. Bila je u pravu, po sto puta u pravu! Novac bi samo uprljao njihovu vezu. Nije smeo da joj ponudi novac, nego svoje ime! Molim te, Bože, ne daj da bude isuviše kasno.
Večeras, u njenoj maloj sobi, on će sve popraviti. Mirjam, reći će joj, molim vas dođite i sedite kraj mene. - Nekoliko trenutaka će oboje gledati u vatru, s rukom u ruci. A tada, ozbiljno, blago, on će reći: Mirjam… Kako će joj dobro pristajati njegovo čuveno, starinsko ime! Mirjam, grofica od Tuluz-Lotreka… Ona će zauzeti svoje mesto među ostalim princezama sa egzotičnim imenima koje su bile udate za druge Tuluz-Lotreke. Sibila, princeza od Kipra… Ričilda, princeza od Provanse… Elvira, princeza od Kastilje…
Voz je kloparao kroz stanične prilaze, i najzad se zaustavio uz drhtaj. On je već bio na peronu, gurajući se laktovima kroz svetinu.Na pola puta setio se da je zaboravio svoju putničku torbu u kupeu, ali se nije vratio.
“ Ulica Kolenkur, dvadeset jedan! “ doviknu on kočijašu. “ I pet franaka napojnice ako požurite!”
Kako je divno što je opet tu! Žandarmi sa zaliscima, elastičan hod žena, prodavci cveća, prugasta kafanska perdeta… Primetio je Kajetov plakat na zidovima, ali je bio suviše zauzet da bi mu posvetio više od jedne munjevite pomisli.
“ Pričekajte “ reče kada su kočije stigle do kuće. “ Vratiću se kroz nekoliko minuta.”
Gospođa Lube nije bila u svojoj loži, i njena odsutnost mu za trenutak pokvari raspoloženje. Nije bila ni u njegovom ateljeu, kao što je očekivao. Baš bi voleo da je vidi. Umesto toga, soba je bila mračna, peć nezaložena. U ogromnom prozoru, zalazak sunca brazdao je nebo crvenilom.

Umio se, presvukao odelo, i taman je hteo da pođe kad začu trupkanje koraka gospođe Lube.
Vrata se otvoriše.
“ Uh, ove stepenice! “ dahtala je ona. “ Svakoga dana su sve strmije. Žao mi je što me niste zatekli, gospodine Lotrek. Išla sam u crkvu da…” “ Šta je, gospođo Lube? “ upita on oštro.
Znao je da nešto nije u redu. Znao je to po njenom licu. Stajao je kao prikovan, ali je osećao kako drhti od glave do pete, kao što je Mari drhtala onoga dana… “ Šta je? “ ponovi on.
Ona tek tada diže pogled na njega. Oči su joj bile razrogačene, suve i samrtnički tužne.
“ Bolje sedite, gostgodine Tuluz.”
To isto kazao je on Mari onoga dana.. Nije mogao da govori, samo je buljio u nju unezverenim pogledom, dok je vadila jednu kovertu iz džepa na kecelji. Od drhtanja su počeli da mu cvokoću zubi. Verovatno se tako oseća čovek kada umire… “ Gospođica je donela ovo onoga dana kad ste otputovali…” Otvorio je kovertu, približio pismo svojim kratkovidim očima.
Večeras odlazim sa gospodinom Dipreom.
Bolje je ovako, chéri…

ZAVESA PADA

“ Konjak! Zaboga, Viktore, donesite mi još jedan konjak! I to brzo!”
“ Izvini, Dodo “ reče Viktor čoveku koji je stajao pored tezge. “ Znaš kakve su te pijanice…”
Okrećući se prema Anrijevom stolu, reče glasno:
“ Pa, gospodine Tuluz, zar ne mislite da ste već dosta popili?”
“ Vi, bedni prostače, donesite mi još jedan konjak, ili ću razlupati sve u ovoj…” Njegova rika se završi nerazumljivim mrmljanjem. Glava mu klonu, nakrivi se na jednu stranu i sa tupim udarcem pade na mramornu ploču stola.
“ Možda se povredio? “ reče Dodo zabrinuto.
“ Pijanice se nikada ne povrede. A ovaj pogotovu. Trebalo bi da je već odavno
mrtav, koliko je udaraca i padanja pretrpeo.” On pogleda preko ramena na klonulog Anrija.
“ Vidiš! Zaspao je.”
S uzdahom, sleže ramenima i obrisa čašu.
“ Već godinu dana govorim mu da treba da promeni lokal. Ali jok, - on se stalno vraća. Nešto ga tišti. Ali ako ćemo pravo, svako ima svoje nevolje, zar nije tako? Dok ovako spava može još i da se trpi, ali kad se probudi, onda naopako! Ponekad hoće i da se tuče. A pogledaj ga samo. Da ga čovek dune, pao bi na nos. Ali on ne haje za to. Ponekad čita ono isto pismo po nekoliko puta, i plače kao malo dete. Mogao je već da nauči napamet svaku reč iz toga pisma, ali ne, on ga neprestano čita.” “ Verovatno neka devojka, “ razglabao je Dodo, skidajući svoj pocepani polucilindar da se počeše po glavi. “ Ništa čoveka ne može tako da upropasti kao devojka.”
“ To je živa istina! “ složi se Viktor. “ A ponekad peva. To je najstrašnije od svega. Otkud samo takva glasine tome čovečuljku. Čuje se čak dole na ulici. A šta ja tu mogu da uradim? Ama, baš ništa! Zašto? Zato što je Patuov prijatelj. Znaš - onog riđokosog. A Patu je i meni kazao ono isto što je kazao i svim ostalim bistroima u našem kvartu ,Ako se njemu nešto desi - berite kožu na šiljak. Razume se, niko nije lud da se bakće sa šefom Odeljenja za čuvanje javnog morala, zar ne?” “ Dabome, “ složi se Dodo, koji je sada čačkao nos.

“ Kažem ti,nikad kraja brigama. “ jadikovao je Viktor dalje nad svojom sudbinom.
“ Svako ima svoje brige. “ tešio ga je Dodo, čeprkajući po drugoj nozdrvi.
“ Da, ali ne kao ja! A od svih mojih briga ,” on ubedljivo pokaza palcem Anrija,”on je najveća.
“ Absint! Absint! Gde je moj absint?”
Anri se iznenada probudi i stade da lupa štapom po stolu.
“ Šta sam ti rekao! “ uzdahnu Viktor.
On priđe kraju tezge, bliže Anriju. “ Znate, ja imam samo neprilike sa Patuom…”
“ Patu! To je jedna obična debela svinja, eto šta je on. Donesite mi absint, kad vam kažem. Ne! Hodite ovamo. Hoću da razgovaram sa vama. DOLAZITE OVAMO! “ zagrme on.
Čovek se neodlučno, odgega do stola. “ Šta ste 'teli?”
Anri ga posmatraše s napregnutom pažnjom.
“ Pa, Viktore, nas dvojica smo stari prijatelji, zar ne? Vi ste neobično mudar i pronicljiv čovek. Nemojte poricati. To se vidi po vašem dopadljivom licu, vašim oštroumnim usnama, vašim bistrim očima. Dakle, Viktore, onako među nama, šta vi mislite o ženama?”
“ Moje je lično mišljenje, ako baš želite da znate, da žene stvaraju samo neprilike. Uzmite moju ženu, na primer. Ona hrče, zviždi i govori u snu. Spavanje s njom, to vam je kao kad bi čovek pokušao da zaspi pored cele proklete Opere
Komik.”
“ To je strašno! Jeste li pokušali da joj zavežete jastuk preko lica? “ sažaljevao ga je Anri, sa neobičnim interesovanjem,svojstvenim pijanicama. “ Jedan moj prijatelj postupio je tako, i izlečio ženu. Ne samo što je prestala na hrče, već je prestala čak I da diše. A sada, odlazite i donesite mi još jedan absint, a zatim ćemo istinski da porazgovaramo…”
Dok je govorio, bol od udarca širio se kroz njegovu glavu u kružnim talasima tupog mučenja. Nekoliko trenutaka buljio je u Viktora, kolutajući očima kao da pokušava da prati svoje uskovitlane misli. A onda mu je glava ponovo klonula na stranu, i spustila se na rukav. Iznenada, osetio je kako mu se stužilo. Zavrtelo mu se u glavi i smrklo pred očima, pa poče prigušeno da stenje. Povraćalo mu se… Već je osećao gorčinu žuči. Ostao je onako zgrčen, ne usuđujući se da se makne, pokušavajući da zadrži dah. Zatim je pritisak u grlu malo oslabio, i on je počeo da diše slobodnije. Uz uzdah olakšanja, podigdo je glavu i napipao cviker. Uh, sad je već bolje. Rđavo varenje, svakako… Ali, on nije ništa okusio od doručka… Onda je

glad! Tako je. Bio je gladan. Ikako nije osećao glad, ipak možda… Telo mu se ukrutilo, žuč se podizala do usta snagom šampanjca koji izbija iz otčepljene boce. Nasumce pipajući, on potraži svoj štap. S rukom na ustima otetura se ka klozetu. Kad je otvorio vrata, smrad ga je zaustavio za časak.Nekoliko trenutaka ljuljao se na ulazu, zatvorenih očiju,a zatim se sagnuo, presavio i pokušao da povraća. Od buke u ušima činilo mu se kao da mu puca lobanja. Kolena su mu klecala. Slobodnom rukom grčevito se hvatao za zid i održavao samo pritiskom prstiju.
Grč je popustio, da bi se posle nekoliko trenutaka ponovo javio sa pojačanom žestinom. Zemlja se njihala, zidovi se naginjali prema njemu. Izbacio je ramena, grlo mu se steglo, a iz njega je dopirao piskav ropac. Ključ pljuvačke i žuči pokuljao mu je iz usta. Muka se stišala odjednom, a njegova pluća borila su se za vazduh. Nemoćno je prešao nadlanicom preko usana. Graške znoja slivale su mu se niz obraze i nestajale u bradi. Nekoliko trenutaka ostao je tako, povodeći se, u očekivanju da počne ponovo da povraća. Ali, bilo je već gotovo, te on sa naročitom pažnjom izvadi maramicu, obrisa usta, pređe njom preko obraza, zatim izbrisa nekoliko tragova pljuvačke sa revera na kaputu.
Vrati se stolu hramljući, pokuša da podigne ruku, ali nije mogao. Pade preko stola, i sve mu se zamrači. Vreme prestade da postoji - vreme, bol i uspomene. Dugo je plovio u zaboravu, potpunom i bezličnom kao sama smrt. Zatim iz tog ništavila dopre do njega nekakav glas, jasan, pa ipak neverovatno dalek.
“ Gospodine Tuluz! Probudite se, gospodine Tuluz!”
Nije se micao. Toplina nečije ruke tako je prijala njegovom obrazu.
“ Hajde, gospodine Tuluz, probudite se! PROBUDITE SE!”
Glas je postajao sve jači i neprijatniji. Neko ga je drmao za ramena. Prisilio je sebe da podigne očne kapke, ali je mogao da nazre samo prignječeni vrh svog nosa i nežne crne malje na prstima.
“ Hajde, priberite se, gospodine Tuluz. Vreme je da idete kući.” Podigao je glavu, poznao Patua u njegovom polucilindru i crnom kaputu.
“ Oooooooo, to ste vi! “ On se glupo osmehnu.
“ Da, to sam ja, “ Detektiv mu pruži šolju crne kafe. “ A sada popijte ovo, gospodine Tuluz. Sve je u redu.”
“ Šta… vi…”
Hteo je da kaže: Šta vi radite ovde? - ali su mu reči zamrle na jeziku. Očni kapci mu se spustiše, i snagom skršenog drveta glava mu opet klonu na ruku. Utonuo je ponovo u ništavilo, ali ovoga puta ostao je tračak podsvesne opreznosti, kao da je jedan deo njega ostao budan. Bio je svestan nekog nejasnog šaputanja, posle koga je došlo čudnovato osećanje da mu je telo podignuto ispod

miške i poneseno. Onda je osetio hladnu vlagu zore koja mu je umivala lice i strujala kroz rukave zatim blago njihanje kočija u skladu sa ritmičkim udaranjem kopita. Klip, klop, klip, klop, klip, klap, - kao da džinovske kišne kapi padaju u limeni sud.
Probudio se sredinom popodneva sa glavoboljom, odvratnim ukusom u ustima i neodređenim osećanjem neke krivice. Nešto se bilo desilo, ali šta? Zagnjurio je lice u jastuk, pokušavajući da povrati zaborav sna. Ali mehanizam svesti sada je bio u pokretu, i san više nije hteo da dođe.
Dobro, šta se to desilo? Stežući glavu rukama, buljio je u tavanicu, pokušavajući da rekonstruiše događaje od prošle noći.
Napustio je atelje kasno posle podne, išao ulicom Kolenkur i…
“ Oh, bože, opet sam zaboravio! “ uzdahnu on, besan na sebe zbog svoje zaboravnosti.
Po treći put je zaboravio na zakazani sastanak sa Morisom. Moris, jedini od svih! To je već postajalo ozbiljno. Brzo je gubio sve svoje prijatelje. Misja je poslednji put bila besna. Nije pomoglo ni cveće, ni izvinjavanja… Domaćice ne vole prazne stolice za svojim stolom. Liče na polomljeni prednji zub… Eto šta radi konjak! Zbog njega je zaboravio… Od njega dobija i ove glavoblje, od kojih mu puca glava. Ali jedina stvar protiv glavobolje je opet gutljaj konjaka…
Otišao je do stola, zgrabio bocu i napunio čašu.Alkohol je očistio skramu u njegovim ustima, opekao njegovo hrapavo zapaljeno grlo i naterao mu suze na oči.
Ali, glavobolja je bila slabija. Još jedan gutljaj, i biće mu sasvim dobro. Skoro je bio ispio čašu, kad se začu kucanje na vratima. Nervi mu zadrhtaše od tog kucanja.
“ Ulazite, zaboga, “ zaurla on. “ Ulazite!”
Na pragu je stajao Moris, ozbiljnog lica, i gledao ga netremice.
“ Šta si se ukipio? “ zagrme na njega Anri. “ Zar nikada ranije nisi video čoveka koji pije? “ Stid što je tako zatečen sa bocom i čašom u rukama, razbarušene kose, u zgužvanom odelu, udvostručio je njegovu ljutinu. “ Hoćeš li ući već jednom?” Želeo je da pohita prema njemu, da ga uzme za ruku, da ga moli za oproštaj, ali u njemu je planula uvređenost zbog toga što mu je prijatelj tako uredan, lep i ozbiljan. I Moris ga gleda isto onako prezrivo, zato što je malo više popio.Kao i gospođa Lube, kao i svi ostali u tom prokletom: licemernom svetu…
“ Svakako želiš da znaš zašto nisam došao prošle noći?Imam sasvim opravdano izvinjenje. Sasvim opravdano. Nešto neočekivano… “ Bilo je lakrdijaški, odvratno što tako laže i viče na Morisa - na Morisa, svog pobratima, davnašnjeg prijatelja… Zašto mu on ne odgovara istom merom? Zašto se i on ne razljuti? “ Sigurno si došao da me špijuniraš, da vidiš u koje sam se doba vratio kući? Zaboga, reci nešto! Nemoj samo da stojiš tako i da zijaš!”

On iskapi čašu, tresnu njom o sto, a zatim se vrati do kauča sitnim, nesigurnim koracima, i izvali se na njega.
“ Nisam došao da raspravljam o prošloj noći. “ Moris nečujno zatvori vrata i pređe preko ateljea. “ Došao sam… a sad vidim da uopšte nije trebalo da dolazim.
Žao mi je.”
“ E pa, kad si već tu, šta želiš?”
“ Jedna gospođa bi želela da je portretiraš. Tri hiljade…”
“ Šta da radim sa tri hiljade franaka? Da kupim još konjaka? Uostalom, ja sam suviše zaposlen. Imam mnogo posla… Velike planove…”
“ Dobro. “ reče Moris mirno. “ E pa, onda neću više da ti smetam. “ Zavlada neprijatna tišina. “ Zbogom, Anri.”
Kad se vrata zatvoriše, Anri pokri lice rukama.
“ Otišao je, “ promuca isprekidano, kao da je čuo za iznenadnu smrt svoga prijatelja. “ Kako sam mogao, kako sam samo mogao da mu to kažem? “ Oh, piće! Odjednom mu je sasvim jasno u svesti iskrsla epizoda iz Apolo-bara, prljavi klozet, podrigivanje, pijana neosetljivost, vožnja do kuće. Bože, kako je nisko pao! On, Anri, grof od Tuluze! Njegov otac je imao pravo. On je srljao ka brzom i bednom kraju.
Oh, to piće!
Ostao je zgrčen na kauču, sa glavom među rukama. Možda… Možda još nije
suviše dockan? Bilo je ljudi koji su prestajali da piju. Ali u istom trenutku dok su se te misli kovitlale u njegovoj glavi, bio je svestan sve jače želje za još jednom čašom.
Samo jednom - poslednjom! Na samu tu pomisao usta mu se napuniše pljuvačkom.
Ne, on ne sme da ostane ovde, sa svim tim bocama oko sebe. Mora da ode. Ali kuda?
Svuda su krčme. Majci! U njenoj blizini biće siguran. Moći će da se odupre.
Drhtavim rukama zaveza cipele.
Moram da se oduprem… Moram da se oduprem… - Još uvek je u sebi ponavljao te reči kroz stisnute zube, kada je zazvonio na vratima majčinog stana.Vožnja je bila mučenje. Sve te kafane,ti barovi u kojima je mogla da se popije jedna, dve, tri čašice, koliko god hoćeš. Ali, uspeo je da se odupre. Putem se borio svakog minuta, svakog sekunda. A bili su to čitavi pukovi minuta, armije sekundi.Sada je najzad bio spasen! “ Milo mi je što si došao, Anri, “ progovori njegova majka iz naslonjače, kad je upao u sobu. “ Nisam te videla odavno, a želim da mi daš jedan savet. Ali prvo moraš da pojedeš nešto.”
Ona se okrete prema Žozefu, koji je otvorio vrata.
“ Donesite još jednu šolju i malo biskvita za gospodina Anrija, molim vas.”

Čim su ostali sami, Anri ju je poljubio, zadržavajući usne na njenim obrazima kao da želi da upije malo od njene spokojne čvrstine. “ Oh, mama, “ šaputao joj je na uho, “ tako se dobro osećam ovde. Toliko si mi nedostajala!”

Obgrlila ga je rukom i privukla ga bliže sebi. “ I ti si meni nedostajao. “ Osetila je vrelinu njegove kože, drhtanje njegovog tela.
Jadni Riri! Bio je bolestan, patio je, bio je u neprilici, i došao je k njoj. Uskoro će stići do kraja svog besmislenog putovanja, svog putovanja u beznadežnost, i vratiće se - ovoga puta da ostane zauvek.
“ Sigurno si umoran. Skini šešir i sedi na klupicu, kao što si nekada činio.” Vrata se otvoriše i uđe Aneta, tresući uzbuđeno svojom krilatom kapicom. Ona spusti šolju i plitku činiju, zgrabi Anrijevu ruku, poljubi je nekoliko puta, i najzad se sa krezubim osmehom odgega napolje.
“ Jedi, Anri. “ reče njegova majka.
On pohlepno strpa biskvit u usta. Majke su neverovatna stvorenja! Kako je samo pogodila da umire od gladi? Kako je bilo divno što je došao! “ I popij to dok je još toplo. “ reče ona, sipajući čaj u njegovu šolju.
Kao munjeviti blesak, uspomena na Mirjam se vratila. To isto kazala je ona one noći, one noći posle Bramsovog festivala…
Idući sat mu je brzo prošao. Popio je dve šolje čaja, pojeo sve biskvite, i sada je osećao kako ga hvata dremež pored tople vatre,bio je siguran u blizini svoje majke, dok ju je s osmehom slušao kako se pretvara kao da joj je potreban njegov savet šta da radi sa Anetom.
“ Sasvim je ostarela i ogluvela. Svađa se sa kuvaricom i sobaricom dijalektom koji one ne razumeju, a obraća se Žozefu, koji je u šezdeset osmoj, kao da je neki
mladić koji je stupio pre deset dana u službu…” A onda ga ponovo obuze ono isto.
Počelo je time što su mu se napregli svi mišići. Oštra, tiranska žeđ pekla mu je grlo i igrala se njegovim nervima. Odjednom se soba ispuni bocama koje su se kovitlale. Glas njegove majke naizmence je slabio i postajao jači.
Moram da se oduprem…Moram da se oduprem! “ govorio je sam sebi, obuzet strahom. Kao u danima najtežih napada, zatvorio je oči i zgrabio majčinu ruku. A onda, nesvesno, njegove usne stale su da se miču, izgovarajući:
“ Mama, moram da popijem nešto.
Osetila je samrtničku potrebu u njegovom glasu. Bez reči je ustala, žurno izašla iz sobe i vratila se skoro istog trenutka sa bocom konjaka u ruci.
“ Evo, Anri, pij. “ reče sipajući alkohol u njegovu praznu šolju.
Zgrabio je šolju obema rukama i ispio tako pohlepno da se nešto pića prosula po njegovom kaputu. Smesta je osetio da mu je bolje.

“ Oprosti mi, mama. “ Maramicom je upio konjak i obrisao usne. Zatim je podigao glavu i pogledao je u oči. “ Sada znaš.” “ Znala sam ja to već odavno.
“ Ali ipak nisi znala “ prekide je on sa prizvukom stida u glasu, “ da pijem toliko mnogo. Uvek sam pokušavao da te zavaram, kako ne bi osetila konjak u mom dahu. U početku sam bio ponosit. Verovao sam da mogu da pijem kao gospodin. Piće mi je ublažavalo bolove u nogama i pružalo mi nešto čime sam mogao da se hvališem. Nadoknađivalo mi je druge stvari. Bar tako sam ja mislio. A sada mi više ne umanjuje bol u nogama, i ja se opjam. Opijam, mama, bedno se opijam. Juče mi je pozlilo u nekom bistrou, i morali su da me odnesu kući. Pola vremena ne znam gde sam bio i kako sam tamo dospeo. Više ne radim. Zaboravljam na sastanke. Izgubio sam skoro sve prijatelje. Pre nego što sam došao ovamo, posvađao sam se sa Morisom… Molim te, mama, pomozi mi! Odvedi me nekud. Bilo kuda… nekuda gde ima lekara. Čitao sam da se alkoholizam može izlečiti. Ja hoću da se izlečim. Sve ću učiniti, sve. Hajdemo u Barež. Ne, ne u Barež - u Evijan! Hajdemo u Evijan! Sećaš li se Evijana? Bili smo tamo jednom. Jedrićemo po jezeru…”
Dok je govorio, posmatrala ga je očima koje se nisu dale obmanuti. Njegovo nestrpljenje bilo je patetično. Kako je neko mogao da bude tako razuman, a ipak slep? Jedan deo njega nije nikada odrastao. Uvek će živeti u obmani o svojim nogama, o sebi, o životu.
“ Evijan bi bio savršen. Kad hoćeš da pođemo? “ upita ona, prisiljavajući sebe da učestvuje u njegovom oduševljenju? Možda je bio u pravu. Možda bi lekari mogli da mu pomognu uprkos njemu samom. “ Možeš li da se spremiš do sutra?” “ Naravno da mogu! “ Njegova vatrenost izazva samrtnički osmejak na njenim usnama. “ Mogu da se spremim za dva sata! Treba samo da se oprostim od Morisa i gospođe Lube Znaš li kad polazi voz , izjutra ili posle podne?”
“ Mislim da mi je red vožnje u sobi. Ne, nemoj da ustaješ. Ti ne znaš gde stoji. Ni ja sama ne znam tačno gde je. Vratiću se odmah.”
Ostavši sam, on nastavi da podstiče svoje oduševljenje. Evijan. Da, tamo će im biti divno… Zajedno će jedriti, odlaziti zajedno u duge vožnje. Predeo je divan. Oni… Nešto u njemu poče da se smeje - nekim bezvučnim, krtim smehom od koga se sledio, nekim žalosnim grohotom od koga se sav naježio. Budalo moja, zar zbilja misliš da se možeš tek tako odreći pića, a? Treba samo reći: Mama, povedi me u Evijan - i sve je u redu! Jedriti sa mamom - kako je to dirljivo! A šta ćeš da radiš kad počneš da čezneš za pićem, kada ti se grlo osuši a jezik otekne u ustima da čak ne možeš da progutaš ni svoju sopstvenu pljuvačku? Šta onda? A noću, kad ti bude potrebna žena, a tamo nema Belog cveta ? Šta ćeš onda da radiš? Da ideš na jedrenje? Po divnom jezeru? A pošto ne možeš da jedriš sve vreme, biće i dugih časova u stolici za ležanje na hotelskoj terasi, razmišljanja o veličanstvenim Alpima… Glupače, zar ne vidiš da je to Malrome, samo u drugom izdanju? Nisi mogao da izdržiš kad si bio mladić, a misliš da to možeš sada, kad si odrastao- i alkoholičar. Beži! Beži natrag na svoj Monmartr, i u svoje bistroe. Odlazi pre nego

što učiniš nešto čime ćeš ponovo osramotiti svoju majku, i još jednom joj slomiti srce. Požuri! Požuri pre nego što bude isuviše kasno! Ustaj i beži! Beži pre nego što se mama vrati, pre nego što upadneš u klopku.
On dohvati svoj štap i izađe iz sobe. Zatim, kao lopov, zadržavajući dah, izviri u predsoblje, žurno prođe kroz njega, krišom otvori ulazna vrata, i pobeže.
Gospođa Lube se prevrte u postelji i otvori oči, trgnuvši se.To je on - dobro je. Vraća se kući, ili, bolje rečeno, opet ga vraćaju kući. I, naravno, pijan je. Uvek je pijan.
Ona se izdiže na laktove i napreže sluh. Vikao je na nekoga. Poznala je njegov glas, koji je dopirao s ulice, pomešan sa udaranjem kopita i škripom točkova po kaldrmi. Vikao je, drao se kao ludak, razbudivši čak i susede. On, koji je tako uglađen, koji je tako tiho govorio! Šta li je sad smislio. Šta je sad uradio? Bog zna u kakvom je sada stanju! Možda sa raskrvavljenim nosem, ili čvorugom na glavi! Verovatno sa iscepanim okovratnikom, kravatom koja visi preko kaputa, bez šešira. Sigurno je izgubio bar tuce polucilindara poslednjih šest meseci! Kako li je uopšte stigao do kuće…
Ona zbaci pokrivače, zapali lampu i otvori prozor.Drhtala je u spavaćici od hladnoće te februarske noći, ali se nagla kroz prozor, osluškujući, držeći se za prozorsku dasku obema rukama. To je bio on, razume se.
Trgla se, očajno zamahala glavom i počela da se oblači.
Da nije bilo gospodina Patua, on nikada ne bi došao kući… Spavao bi na klupi u nekoj kapiji. Gde bilo, kao skitnica. Bilo bi mu svejedno! Otkako je dobio ono pismo, kao da je poremetio umom.Nije mario ni za šta, čak više nije češljao bradu niti čistio nokte. Odela su mu bila pocepana i puna mrlja, a jedino na šta je mogla da ga natera bilo je da se presvuče. On - on, koji je bio tako uredan dendi! A izgledao je tako bolestan i tako ostareo da ponekad skoro nije mogla ni da ga pozna. Njegovo lice, bledo kao krpa, i oči, dvaput krupnije od normalnih… To tako više neće moći dugo da traje. Nešto strašno će se desiti, i to uskoro.
Zakopčala je svoju donju suknju oko struka, uvukla se u suknju i ponovo odgegala do prozora. Fijaker beše stigao do vrha brežuljka, i ona je mogla da raspozna razbarušenog Anrija, kako vitla svojim štapom. Njegova vika razlegala se kroz tihe ulice.
“ Vi ste samo jedna riđokosa svinja, čujete li! Jedna prljava riđokosa svinja! To ste vi, Patu! Uvek zabadate nos u tuđe poslove. Zašto ne prestanete da mi dosađujete? Ja sam građanin. Imate li nalog za moje hapšenje? Zbog ovoga ću vas prognati na Đavolje Ostrvo!”
Glas mu se izgubi u pijanom, nejasnom jadikovanju.
“ Čujte, Patu, vi i ja smo stari prigjatelji. Nikada neću zaboraviti onaj dobar savet koji ste mi dali za Mari. Zar ne razumete da neću da idem kući? Tamo ima puno

bubašvaba. Hajdemo nekuda, ja i vi sami, da nešto popijemo, a? Da porazgovaramo o svemu? Nećete? “ Glas mu se ponovo pretvori u prodoran urlik. “ Onda niste ništa drugo do obična svinja, gnusna žandarčina, riđokosa svinja!”
Gospođa Lube je videla sa prozora kako se rve sa detektivom,pokušavajući da iskoči iz fijakera u pokretu. To je da čovek zaplače!
Brzo se odgegala u kuhinju, sipala u šolju vrelu kafu. Zatim, vezujući svoj crveni vuneni šal oko ramena, požurila je na ulicu.
Pomogla je Anriju da izađe iz kočija, držeći ga ispod ruke, dok je Patu plaćao kočijaša. Zajedno su ga malo vukli, malo nosili, gore do četvrtog sprata, položili ga na kauč i počeli da ga svlače. On se bunio, gurao ih od sebe, mlatarao rukama, ali su ipak uspeli da mu navuku noćnu košulju preko glave, da mu skinu cviker i strpaju ga u postelju. Postepeno njegova se vika stišavala u jednolično slinjenje, u neko rastrojeno jecanje, i najzad u nečujno micanje usana.
Zaspao je. Ali oni se nisu usuđivali da ga napuste. već su sedeli pored kauča, razgovarajući šapatom.
“ Ovoga puta nam nije zadao mnogo muke. “ primeti ona, gledajući ga zabrinutim očima.
“ Ne, nije. “ Pod mekom svetlošću, Patuovo koščato lice dobilo je izraz neke zamišljene sete. “ Nije povraćao kao juče.”
Produžio je da gricka brkove, gledajući nepomično svoje skrštene ruke.
“ Ali ako mislite da mu je šta bolje, varate se, gospođo Lube. Nije mu bolje. Sve mu je gore. Znam da ga volite, a i ja ga volim. Naslikao je portret moje male Eulalije, i meni ga je žao. Ali ovako duže ne može da traje. Nikad nije trezan, sa svakim hoće da se tuče, zadaje mi više muka nego tuce drolja. Prošle nedelje hteo je da bije jednog podvodača zato što je tukao svoju devojku! Srećom su moji ljudi stigli na vreme!… A, zatim, izvodi nemoguće stvari! Znate li šta je uradio sinoć? Odšunjao se sa Monmartra - ne daleko, samo do La Vileta - misleći da ga tamo nikad neću pronaći. Otišao je u neki bistro gde ga nisu poznavali i poručio sve vrste pića koje su imali - viski, rum, rakiju, vermut, apsint, kalvados, - pomešao sva ta prokleta pića i popio! Bilo bi dovoljno da ubije konja. A to je baš ono što on pokušava da učini- da se ubije?”
Gospođa Lube stisnu usne i obori pogled, dok je Patu nastavljao,kao čovek koji želi da kaže svoje mišljenje i da svrši s tim.
“ Nema smisla da se zavaravamo, gospođo Lube. Video sam mnoge pijanice, ali on nije pijanica - on je zanešenjak. Ubeđen sam u to. On je ćaknut! On je lud!” Lud! Ta reč preseče gospođu Lube. Držala je oborene oči da bi sakrila suze! Lud! Zar bi mali gospodin zbilja mogao da bude lud? Iskreno rečeno, čovek nije znao šta da misli. Uzimajući u obzir kakve je sve stvari radio u toku poslednjih nekoliko meseci - stvari za koje čak ni Patu nije znao - čovek nije mogao a da ne posumnja da je poremetio umom! Kad je ono, na primer, sipao kerozinsko ulje po celom ateljeu

da pobije bubašvabe. Mogao je da zapali celu kuću! Pa onda kada je dovukao gore sve one sanduke peska da bi svom ateljeu dao izgled morske obale. Kako je samo bio radostan! Pogledajte, gospođo Lube, sada izgleda kao Arkašon. Pa ona užasna krastava žaba! Bog zna gde ju je pronašao. Mesec dana držao ju je u sobi, provodeći sve svoje vreme u pokušajima da ulovi muve za tog bednog stvora. Kako je samo voleo tu krastavu žabu! Mi smo slični, ona i ja. Vidite, gospođo Lube, ona je ružna. Niko je ne voli. Zato moram da budem dobar prema njoj . I ta prokleta mašina za veslanje, od koje je trebalo da mu porastu noge! Kako je jedan pametan čovek mogao da veruje u takve budalaštine? Ali on je verovao! To je garantovano, gospođo Lube, apsolutno garantovano! I veslao je, veslao, danju i noću! Obučen samo u gaće i majicu, dahćući kao lokomotiva, dok mu se znoj slivao niz lice. Veslaj bez prestanka! To je garantovano, gospođo Lube, apsolutno garantovano! Čoveku je dolazilo da se zaplače! Ali najgore od svega bilo je kad je bio miran, ispružen na kauču, i kada je prosto buljio, buljio u tavanicu, a jasno se videlo da misli na onu devojku! Čak i kad je bio pijan, on je sam sa sobom govorio o njoj… Primetila je da Patu gleda u nju, i podigla svoje uplakano lice prema njemu. U tom trenutku jedini šum koji se čuo bilo je Anrijevo disanje.
“ Znam da vas boli što tako govorim, “ reče detektiv. “ Uveravam vas da se to i meni ne sviđa. Znam da je gospodin prefekt policije izdao naređenje da se pazi na njega, i svaki moj čovek iz patrole bdi nad njim. Ali, on uspeva da nam se izmigolji iz ruku. Počeo je da beži sa Monmartra.Ko zna šta li će sutra da uradi. Morate da javite njegovoj majci, pre nego što se dogodi nešto ozbiljno. Ako nećete vi, ja ću. Ali, lakše bi podnela obaveštenje od vas. Vi ste žena, i šta ti ga ja znam - bolje ćete znati šta treba da se kaže.
Brada joj klonu na šal, a jecaj joj zatrese ramena.
“ Nemojte to primati tako k srcu, “ reče on, tapšući je po ruci. “ To je za njegovo sopstveno dobro.”
“ Strpaće ga u ludnicu, sa svim onim ludacima.”
“ U ludnicu? Oh, ne! Ne u ludnicu, gospođo Lube, u dom za oporavak! “ pobuni se on brzo. “ Ljude kao što je on ne vode u ludnicu. U nekom domu za oporavak oni imaju sav komfor, sve što im treba. To će biti samo za dve-tri nedelje…” Lice joj se malo razvedri, i ona ga pogleda kao da ćuteći traži od njega ohrabrenje.
“ I izlečiće ga. “ dodade on.
“ Zaista? Hoćete da kažete da više neće piti?”
“ Ni kapljice. Ti lekari znaju svoj posao! Kroz nekoliko nedelja biće opet onakav kakav je nekad bio.”
Ona poče da razmišlja o tome.
“ I neće ga mučiti - neće ga tući ako učini nešto što ne valja? “ upita plašljivo.

Patu smesta odbaci takvu pomisao. “ To ne rade u jednom domu za oporavak, gospođo Lube. Postupaće s njim baš kao vi i ja, samo što će usto znati tačno šta treba da rade. Davaće mu nešto od čega će da zaspi. I držaće ga daleko od boce.” “ I izlečiće ga?”
“ Oni stvaraju čuda po tim domovima.”
Izgleda da ju je to ubedilo, ali ipak još nije popuštala.
“ Videću kako će mu biti sutra, pa onda, ako ne bude ništa bolje…”
“ U redu, učinite tako, ali nemojte da čekate isuviše dugo. E pa, sada bih mogao i da krenem.”
“ Imam malo kafe sa peći. Popićemo po jednu šolju pre nego što odete. A onda ću se vratiti da vidim kako mu je. “
Ona se teško podiže, naže se nad Anrija i pažljivo mu navuče ćebe sve do grla. “ Mirno spava. “ šapnu ona preko ramena.
Izađoše jedan za drugim iz sobe što su mogli tiše, i počeše da silaze niz stepenice.
Stigli su već na treći sprat kad začuše prodoran, ludački krik.U istom trenutku vrata od ateljea se širom otvoriše i Anri se u spavaćici dotetura do vrha stepenica, očiju razrogačenih od užasa.
“ Gospođo Lube! Gospođo Lube! Gde ste? Vratile su se bubašvabe! Milioni bubašvaba!”
Nije imao cviker, i pipajući je tražio gde je ograda.
“ Milioni bubašvaba, gospođo Lube! Gde ste gospooooo…!”
Peta mu se zakači za porub od košulje. Užasnuti, oni videše kako gubi ravnotežu, kako se grčevito hvata za zid i, još uvek vičući, glavačke pada nadole. Zatim čuše još samo tupe udarce njegovog tela koje se kotrljalo niz stepenice.
21
Dom za oporavak doktora Selamenja bio je smešten u aristokratskom predgrađu Oteja i uopšte nije ličio na ludnicu.To je bio jedan divan dvorac iz osamnaestog veka koji je pripadao prijateljici Marije Antoanete, princezi de Lambal, čiji je grb još uvek ukrašavao njegovu elegantnu, zaključanu kapiju. Sa svojim veličanstvenim vrtom, lepo negovanim lejama i izgledom sumorne spokojnosti, ličio je sasvim na neko raskopšo i tužno seosko imanje. A to je baš i bio,

tvrdio je doktor Selamenj. Seosko imanje, utočište, pravo pustinjačko prebivalište za bogate pacijente koji su patili od živčanog ili umnog poremećaja.
Za Anrija je to bilo odvratno mesto puno strave. U toku tri nedelje, koliko je tamo proveo, omrzao je blistavo čiste hodnike, nasmešene lekare i u belo obučene bolničare, tajanstvene sobe i njihova spolja zaključana vrata iza kojih su se čuli sablasni, neljudski glasovi. Kad bi pao mrak, to bi postajala kuća noćnih utvara, dvorac pun užasne tišine koju su razdirali jauci od kojih se čoveku ledila krv u žilama, groblje na kome nije vladao spokoj smrti.
Tog martovskog popodneva mrzeo je tu kuću svakom ćelijom svog mozga, dok se pretvarao da posmatra nebo kroz prozor svoje sobe, zagrađen debelim rešetkama. Kad bi samo mogao da zove u pomoć! Ali, ta zver, taj čuvar koji je sedeo tu žvaćući čačkalicu i čitajući novine, kazao bi jedino: Samo vi terajte! Vičite što god hoćete! Niko ne može da vas čuje! A to je bilo najstrašnije od svega. Kad je čovek jednom tu, niko više ne može da ga čuje, niko neće da ga čuje. On je mrtav - on je lud! Kad li će samo shvatiti, ti ugledni specijalisti bez mozga, da on nije lud? Pijanica - to jeste. Ali nije ludak!
“ Rekoste li nešto? “ Čuvar ga je gledao preko novina.
“ N-ne. To je verovatno bila ona žena prekoputa u hodniku.”
Shvatio je da je mrmljao nešto sam za sebe. To ne valja. Ljudi ne treba da govore sami sa sobom, Ali, dođavola, još jedan mesec na ovom mestu - i on će početi da razgovara sam sa sobom, da postavlja pitanja i da na njih odgovara. Tri meseca - i on će se kleti da je Napoleon ili Sveti duh…
“ Pitao sam se da li je neko dolazio danas da me poseti?”
“ Nemam pojma. Uostalom, vama nisu dozvoljene posete.”
Nije imalo smisla da se ljuti, da uverava taj matori ljudski zametak da je on potpuno pri svesti i da može da primi sve posete koje hoće. Ni doktor Selamenj ni njegovi asistenti to nisu mogli da uvide. Još prošle nedelje je pokušavao, ali su mu oni uvek uzvraćali istim blagim pogledom i istim nevinim osmehom koji ga je dovodio do besa. Naravno, vi ste pri svesti! Potpuno pri svesti! Uostalom, ovo i nije ludnica: ovo je pustinjačko prebivalište. Vama je potreban samo odmor - jedan dobar, dug odmor…
Svi su mislili da je on lud, to im se moglo pročitati iz očiju. Ispitivali su ga. Kako ti lekari vole da ispituju! Oni su gori od advokata: u stanju su da sve naprave crnim. Izvukli su od sirote gospođe Lube priču o njegovoj spravi za veslanje, onu epizodu sa kerozinskim uljem, i peskom po podu. Iščeprkali su čak i ono kada se prerušio u prosjaka i napravio skandal pred vratima Diran-Rijel-a. Zatim sve o Belom cvetu , crvenim bubašvabama, o tome kako je zaspao dok je princ otvarao izložbu. Doznali su za kaput od zelene bilijarske čoje,crvenu košulju, ružičaste rukavice, majmunsku večeru - doznali su sve. Pronjuškali su sve, kao svinje kad riju tražeći tartufe. Na hartiji je sve to izgledalo strašno. A napisane latinskim rečima izgledalo je užasno.

Kroz rešetke na svom prozoru posmatrao je nebo. Još se nije navikao na te rešetke, a ni na to da neprestano paze na njega, da mu naređuju, da mu daju šta će da proguta, da ide na slavanje u devet sati, da bude trezan - mada je već polako počinjao da se privikava na to da bude trezan. Ali, oni prvi dani, one prve noći nema reči kojima bi se to moglo opisati! Privezan za postelju, nesposoban da se pokrene, umirući za gutljajem pića… I bol u slomljenoj ključnjači. Zvao je, vikao, drao se i galamio, ali u toj kući je vikalo toliko ljudi… Sada više nije vikao, te ga, za nagradu, nisu ni vezivali. Nisu ga više smatrali za opasnog ludaka: položio je ispit bio je miran ludak. A sada se postavljalo pitanje: dokle će ga smatrati za mirnog ludaka i držati ga tu u toj kući?
On beznadežno pređe rukom preko čela.
“ Glavobolja? “ upita čuvar.
“ Ne, ne. “ Anri brzo spusti ruku. “ Dobro mi je.Osećam se divno. “ On se okrete od prozora. “ Lep dan, zar ne?”
“ Aha!”
“ Zar ne bismo mogli malo da se prošetamo po vrtu. “ Čovek ga je posmatrao podozrivo.
“ Šta ja znam. Mislim da bismo ipak mogli. Ali bez budalaština, hein?”
Tako ljudi razgovaraju sa vama kad smatraju da ste ludi. Sve što kažete oni tumače na svoj način, sa sumnjičenjem. Ako pređete rukom preko čela - boli vas glava i zbog toga ste ludi… Ako predložite šetnju po vrtu - imate nameru da se penjete na drvo ili da provalite kapiju… Ako zevate - ludi ste. Ako govorite - ludi ste.
Ako ne govorite - opet ste ludi…
“ Mislio sam samo da bi mi prijalo malo svežeg vazduha. “ reče on krotko. “ Ali, naravno, ako vi smatrate da ne treba da…”
“ Mislim da možete. “ Čuvar se diže iz stolice za ljuljanje. “ Ali samo deset minuta.”
Rano proleće smešilo se u lejama zelenkada, jorgovan samo što nije procvetao. Cvetovi - tihi i verni prijatelji nesrećnih bolesnika, mrtvaca… I drugi stanovnici te kuće, takođe u pratnji čuvara, šetali su besciljno ili sedeli na klupama. Jedna seda dama dostojanstvenog izgleda osmehnu se na Anrija, a onda se isplazi na njega. Bašta izgubljenih duša… Vinsent je imao pravo. Nije bila strašna izolovanost, već neposredan dodir sa ludacima…
“ Mogu li da uzmem ovo? “ upita on, sagnuvši se da podigne jedno pero od šljuke. “ Šta će vam to?”

Pa, da ga pojedem, naravno! Da prerežem grkljan njim! Tako bi odgovorio pre tri nedelje, ali sada je bio pametniji. Ta idiotska zver otrčala bi u kancelariju, ponovila njihov razgovor, a doktor Selamenj bi zavrteo glavom i coknuo jezikom… “ Mislio sam da bih možda mogao da crtam njim, “ reče on “ kada bih imao malo
mastila i hartije. Često sam crtao, pre nego što sam dospeo ovamo.” Čovek se namršti, pogleda ga ispitivački, ali mu dozvoli da zadrži pero. Te večeri Anri je izradio svoj prvi crtež cirkusa. Prvi put su mu časovi brzo prolazili. Stojeći pored njega, čuvar ga je posmatrao oprezno, a onda, postepeno, sa nečim što se graničilo s interesovanjem…
“ Vidim da ste često odlazili u cirkus, “ primeti on skoro ljubazno, “ I ja volim da idem u cirkus. Kad imam slobodan dan, često idem u Zimski cirkus. Volim umetnike na trapezu.”
“ I ja njih najviše volim. Jeste li ikada videli Morelijeve?”
“ Dobri su. Ali niko nije ravan Cupinijevima “ tvrdio je čuvar, prosto živnuvši. “ Cupinijevi mogu da naprave salto tri puta , a ne samo dvaput, kao Morelijevi. I to bez mreže…”
Anri ga je podsticao da govori, laskao mu je, i dao mu crtež.
Posle nekoliko dana pozvali su ga u kancelariju, gde je u društvu dva asistenta, zatekao doktora Selamenja, koji se blaženo osmehivao na njega preko ogromnog pisaćeg stola.
“ Mi smo oduševljeni, prosto oduševljeni! “ poče lekar da pravi uvod, gladeći bradu. “ Uvek sam tvrdio da je vama potreban samo dobar odmor, i bio sam u pravu. Apetit vam se povratio. Pamćenje vam se vraća, a oni opasni simptomi, tako očigledni u doba kada ste došli ovamo, sada su skoro sasvim nestali. Proučili smo s najvećim interesovanjem male skice koje ste izradili. Molim vas, raspolažite slobodno našom bibliotekom ako su vam potrebne neke ilustracije za kopiranje.”
“ Za kopiranje? Ali ja nisam…”
“ To će vam pomoći da povratite pamćenje. Šta rekoste? Da niste kopirali ove crteže?”
“ Naravno da nisam. Izradio sam ih po sećanju.”
“ Nemoguće! U takvom stanju…”
“ Takvom stanju! “ Anri se, ne razmišljajući, prodra na njega. “ Zar ne shvatate da nisam izgubio pamćenje? Bio sam alkoholičar, to priznajem, ali nisam izgubio pamćenje. Pitajte me što god hoćete. Šta želite? Datume? Pitajte me, pitajte me bilo šta…”
“ Naše bolesničke liste pokazuju…”

“ Neka ste prokleti i vi i vaše bolesničke liste! Jesteli gluvi, jeste li slepi? Kažem vam da nisam izgubio pamćenje i da nisam ništa luđi od vas, nego samo pametniji! Za ime božje, zašto me ne podvrgnete ispitivanju? Kažem vam da sam pri čistoj svesti! Molim vas, verujte mi. Pri čistoj svesti, čujete li? Pri čistoj svesti!!!” Umoran i bespomoćan, on shvati da ih nije ubedio. Lica lekara bile su ledene maske neverice. Samo ludak viče da je pri čistoj svesti.
“ Naravno da ste pri: čistoj svesti. “ Doktor Selamenj se osmehnu na njega svojim najsladunjavijim osmehom. “ Itekako. Potrebno vam je samo još malo odmora, to je sve. Nekoliko meseci…”
“ MESECI? “ zaurla Anri. “ Meseci u ovoj ludnici! Sada sam siguran da hoćete da poludim! Ne želite da ikada izađem odavde! Hoćete da trunem ovde do kraja života! Kažem vam da sam pri čistoj svesti! Pitajte me, pitajte me ma šta… Dajte da vam nešto nacrtam… Pustite me da vam dokažem…”
Još uvek je vikao, dok su ga dva krupna čuvara vukla napolje iz kancelarije. Kada se vratio u svoju sobu, bacio se na postelju, udarajući pesnicama po jastuku, jecajući, dozivajući majku. Mama. Mama!
Sutradan, bio je miran. Nepokoren ali miran. Jedino bi ga tata mogao izvući odavde. On bi video da nije lud.Na njega ne bi mogli da utiču ti magarci doktori, njihove liste i priče o amneziji i opasnim simptomima.
Posle podne pisao je ocu, podmitio čuvara da pošalje pismo i s puno vere stao da čeka grofov gromoglasan dolazak.
Dani su prolazili. Nedelja dana… dve… tri… Otac nije dolazio. Anri je utonuo u utučenu ravnodušnost i provodio dane pored prozora sa rešetkama, ljuljajući se beskrajno dugo u svojoj stolici. Upao je u klopku, nikada se više neće izvući…
Za divno čudo, lekari su tu njegovu setnu obamrlost tumačili kao poboljšanje.
Njegovoj majci bilo je dozvoljeno da ga poseti.
“ Ti shvataš, Anri, zar ne? “ promrmlja ona kada su ostali sami. “ Nisam imala drugog izlaza. Da te nisam dovela ovamo,vlasti bi te smestile u neki državni zavod.” On klimnu glavom, ne dižući pogled.
“ Da, mama. Shvatam.”
Želeo je da se privije uz nju, da je zamoli da ga odvede odatle, da joj kaže kako je normalan, ali to bi samo povećalo njene patnje. Koliko bi vredele njene reči posle onoga što su rekla tri dostojanstvena naučnika? Osim toga, ona je videla bolesničku listu… A zatim, možda on i jeste lud, pa sam nije toga svestan? Naposletku, kako čovek može da zna da nije lud?

“ Ja sam ti vrlo zahvalan, “ nastavi on, gledajući u tepih. “ Učinila si to za moje dobro, kao i sve ostalo. A ja sam ti, za uzvrat, samo pričinjavao bol. Molim te oprosti mi, mama.”
Ona ga zgrli, provuče prste kroz njegovu kosu, kao što je radila u dvorcu dok je on bio još dete.
“ Budi hrabar, Riri. Budi hrabar…”
Šetali su po vrtu, sedeli na klupi ispod rascvetalog drveta.

Bezvučnim glasom odgovarao je na njena pitanja. Da, ključnjača mu je zarasla. Ne boli ga više… Da, pravo je čudo kako one noći nije polomio noge… Lekari su veoma usrdni i ljubazni… Oh, da, ovde je veoma udobno, dozvoljeno mu je i da čita… Ne, nije usamljen.
“ Opet su mi dozvolili da crtam. Tako mi prolazi vreme.”
“ Pokušaj da budeš strpljiv. Imao si nervni šok. Pričekaj dok malo ne ojačaš. Dolaziću da te obiđem kad god mi lekari to dozvole.” Na kapiji, ona se saže da ga poljubi i prošaputa:
“ Moli se, dete moje, ako možeš. Molitva ćeti doneti mir.”
Posmatrao ju je iza kapije dok se pela u kočje. Žozefa nije bilo na prednjem sedištu.
Nije želela da me on vidi, pomisli tužno gegajući se prema kući.
Spas je došao od Morisa.
Kad ga Anri ugleda kako stoji na pragu sobe, poče histerično da jeca.
“ Ti! Kako si… Kako su te pustili… Kako…”
“ Da, “ smešio se Moris, zatvarajući vrata iza sebe, “ lakše je doručkovati sa engleskom kraljicom nego ući u ovu prokletu kuću. Prema onome što mi je dole ispričao sekretar, nadao sam se da ću te zateći u ludačkoj košulji i tapetiranoj ćeliji, ali nemaš pojma kako je banknota od pedeset franaka u stanju da ubedi jednog slabo plaćenog sekretara. E pa, evo me. Ti mi ne izgledaš lud. Sedi na stolicu, da porazgovaramo. Nemamo mnogo vremena. Ispričaj mi sve. Novine su pune najfantastičnijih priča. Kako se to u stvari dogodilo? Nisam hteo da pitam tvoju majku. A što se tiče gospođe Lube, ona je potpuno van sebe, te nisam mogao od nje da izvučem ništa razumno. Plakala je sve vreme dok sam bio s njom. Imao si nastup delirijum tremensa, istrčao si na odmorište i pao niz stepenice - je l' tako?” U bujici reči Anri mu ispriča sve čega se sećao, opisa užas koji mu uliva ta kuća, vrištanje one žene prekoputa, i kako lekari poriču da je pri čistoj svesti.
“ Vidi! “ povika on prišavši stolu i zgrabivši s njega snop crteža. “ Vidi! Prvo su kazali da sam ih kopirao. Čak i kad su uvideli da ih nisam kopirao -da nisam mogao da ih kopiram – i dalje su tvrdili da sam lud. Oh, Morise, kako da nateram te budale

da uvide da nisam lud? Molim te, pomozi mi, Ti si moja poslednja nada. Pisao sam ocu. Nije mi odgovorio.”
Moris je razgledao crteže, jedan za drugim. Najzad je pogledao svog prijatelja s širokim osmehom olakšanja na licu. “ Ako je jedan ludak izradio ove crteže, onda sam i ja lud! Te proklete novine zbunile su me malo, pa sam donekle sumnjao dolazeći ovamo. Znaš, pravio si dosta budalaština, s vremena na vreme. Ali ti nisi lud, i ja ću te izbaviti odavde. A sad, slušaj šta ću ti reći. Imam jedan plan, ali ne znam da li će uspeti. Ako ne uspe, pokušaću nešto drugo. Dotle ostani ovde, budi dobar kao anđeo i nastavi da crtaš. Javiću ti se kroz koji dan. Mogu li ovo da ponesem?”
“ Naravno, uzmi sve što želiš.”
Pred sam polazak, Moris zavuče ruku u džep.
“ Evo nekoliko pisama koje sam uzeo kad sam bio kod gospođe Lube. Zbogom, Anri, i nemoj da kloneš. Seti se A la vie et la mort* . Izvući ću te odavde, pa makar morao da dignem u vazduh celu kuću!” *(franc.) Na život i smrt!
Jedno od tih pisama nosilo je zaglavlje Ministarstva lepih veština. Sa suvom formalnošću službenih obaveštenja javljali su mu da je njegovo ime stavljeno na listu osoba predloženih za odlikovanje Legijom časti, koja će biti predata na potpis gospodinu Predsedniku Republike. Umoljava se da, čim to bude moguće, obavesti Odeljenje o svom pristanku, jer mu u protivnom orden neće biti dodeljen. To visoko odlikovanje daje mu se u znak priznanja za njegova istaknuta umetnička postignuća i usluge koje je učinio francuskoj umetnosti i kulturi.
U trideset petoj godini, kada je većina umetnika još nepoznata i crkava od gladi po mansardama, njemu je ponuđena Legija časti! Čudni su bili ti neprekidni uspesi u njegovom životu… Slava je bila jedina žena koja mu se neumorno bacala u zagrljaj… Treba li da primi? Naravno - ne. Naročito posle ovog skandala s njegovim zatvaranjem. Legija časti dodeljena ludom umetniku! Novine bi to jedva dočekale. Ne, bilo mu je već dosta reklame. I najbolje i najgore. Nije više želeo da vidi svoje ime štampano. Mami je to ionako svejedno. Ona je bila iznad sreće. Tata? Tata bi počeo da grmi nešto o toj blesavoj vladi koja kiti ordenjem razna mazala pornografskog đubreta. Ali Mirjam bi bila dirnuta. Ona se divila uspehu. Odjednom je ugleda u mašti, zgurenu pored vatre… Bilo je tiho zimsko veče, i tama je pritiskivala prozorska okna. Posle duge tišine, on je rekao: Oh, umalo ne zaboravih, draga, dali su mi Legiju časti. A ona se okrenula prema njemu, malo zadihana, očiju raširenih od ponosa…
On se saže i obuhvati glavu rukama. Zar nikada neće prestati da misli na nju?
“ Rđave vesti? “ upita čuvar, ulazeći s večerom na poslužavniku.
“ Ne… ne “ uspravi se on. “ Ništa naročito.”
Polako iscepa pismo i baci komadiće u korpu za otpatke.

Moris je ponovo došao posle nedelju dana, u pratnji gospodina Arsena Aleksandra, umetničkog kritičara Le Figaro -a.
“ Vidiš, poslušao sam tvoj savet, Morise, “ osmehnu se Anri, dižući se od stola da ih pozdravi. “ Radio sam.”
“ Smem li da pogledam vaše crteže? “ upita kritičar, stavljajući zlatan cviker na nos. Izvesno vreme je ćutao.
“ I to samo po sećanju, rekoste? “On skide cviker i poče da kucka po po dlanu.”
Bez skica, bez prvobitnih crteža iz prirode?” Anri odmahnu glavom.
“ Odakle mi? Sve moje skice su u mom ateljeu.”
“ To je neverovatno! U stvari, ne mogu da se prisetim ni jednog sličnog podviga slikarske memorije u celoj istoriji umetnosti. Ako ste vi ludi, mogu samo da kažem da bih želeo da ima više ludih slikara.”
Oni iziđoše u vrt. Anri, svestan da je pod prismotrom, uzdržavao se od svake šaljive primedbe i trudio se da mu odgovori budu bez duha - uzvišeno pametni.
Predveče, kritičar je bio ubeđen.
Doktor Selamenj je pročitao Aleksandrov članak za vreme doručka, i nije uživao ni u jednom ni u drugom. Eto, taj poznati umetnički kritičar, pošto je proveo celo poslepodne sa jednim umetnikom za koga se pretpostavljalo do je lud, pronašao je da je on potpuno pri čistoj svesti i na samom vrhuncu svog umetničkog stvaranja. Lekar beše potpuno povratio svoju staloženost, te je opet bio sušta blagost kad su uveli Anrija u njegovu kancelariju.
“ Uvek sam govorio da je vama potreban samo mali odmor, “ poče on s očinskim osmehom, prekrstivši ruke na stomaku, “ a sada su činjenice dokazale da sam bio u pravu. Još jednom je u našem malom pustinjačkom pribežištu postignuto jedno čudotvorno ozdravljenje. Pa, kako se osećate sada, kao izlečeni? Potpuno izlečeni?” “ Vrlo dobro “ odgovori Anri najučtivije što je mogao.
“ Naravno! “ gukao je lekar za duševne bolesti, postajući svakog trenutka sve širokogrudiji. “ Jedva ste se izvukli, ali ja sada smatram vaš slučaj uglavnom završenim. Još jedna velika pobeda medicinske nauke! Da li biste voleli da vam se dozvoli da primate posete? Da slikate i crtate koliko god želite? Čak i da se provozate - u pratnji, naravno. To bi bilo divno, zar ne? E pa, to ćete baš i raditi u toku sledeće dve nedelje…”
Anri nije ni pokušao da dokaže kako bi želeo da ode smesta.U stvari, sada kad je bio siguran da je stekao slobodu, nije ni bio toliko nestrpljiv da ode. Šta će da radi kada ga puste? Opet stari život. Hej, kočijašu , mjuzik-holovi… Naravno, više nikada u životu neće ni okusiti piće, nikada više neće kročiti u kafanu…Život će biti prilično dosadan…

Salon njegovog odeljenja bio je pretvoren u atelje. Nabavljene su nogare. Moris uvek Moris - poslao je boje i platna. Sada, kada je vest o njegovom ozdravljenju bila objavljena, šarolika procesija posetilaca dolazila je na hadžiluk u Otej.Gospođa Lube stigla je prva, stilski neukusno obučena u crnu vunenu haljinu, ponosito noseći broš sa kamejom koji joj je on poklonio. Misja Natanson i nekoliko njegovih prijatelja iz visokog društva pijuckali su čaj u tom neobičnom i veštački udešenom ambijentu salona sa rešetkama na prozorima. Iz Belog cveta došli su gospodin i gospođa Potijeron, sa Bertom, svi veoma dostojanstvenog izgleda u pristojnoj crnini. Izvršni odbor Društva nezavisnih umetnika poslao je delegaciju, na čelu sa Anri Rusoom. Stari Debuten pojavio se na kapiji i s visine zahtevao da ga odvedu gospodinu grofu de Tuluz- Lotrek, mome intimnom prijatelju. Kao i uvek, njegov ulubljeni šešir bio mu je zabačen na potiljak, lula mu je visila na grudima, a na nogama je imao papuče. Dok je pružao vrataru prljavu posetnicu, boca konjaka iskliznu iz njegovog ogrtača i razbi se na zemlji. Uprkos njegovim protestima da ne razume kako se to moglo dogoditi, bio je smesta izbačen. Sa svoga prozora Anri je spazio starog gravera kako besno gestikulira jednom rukom dok drugom drži šešir, otimajući se, u svom ogrtaču koji se vukao po zemlji, između dva snažna služitelja. Došla je i Žan Avril u pratnji nekog visokog mladića sa strasnim konjskim licem i gustom crnom kosom.
“ Ovo je Kristof, “ reče ona. “ On je kompozitor.”
Posle nekoliko ljubaznih reči, Kristof izjavi da će pričekati u bašti.
“ Zar nije divan? “ reče ona, paleći cigaretu. “ Veliki muzičar. Još ništa nije objavio, ali radi na jednoj operi. Zgražavam se kad samo pomislim da se umalo nisam udala za Žorža. Šta li sam samo nalazila na njemu? Bio je sasvim običan i bez ikakvog talenta.Onaj njegov roman bio je prava zbrka. Eh, bila sam prosto zaluđena, čini mi se. Ali Kristof… ah, Kristof, to je nešto drugo.”
Posmatrao ju je, smeškajući se začuđeno. “ Draga, vi ste pronašli tajnu večite mladosti.”
Razgovarali su neko vreme, oprezno izbegavajući da pomenu Mirjam. Ali su oboje osećali kraj sebe njeno prisustvo.
“ Baš mi je žao što je tako ispalo, “ uzdahnu Žan, navlačeći rukavice. “ Imala sam najbolju nameru, uveravam vas. Htela sam samo da vi…”
“ Nemojte da se jedite “ reče on blagim glasom. “ Vi ste mi dali jedinu sreću u životu.”
Nekoliko dana pred otpuštanje Anriju je došla u posetu majka.
“ Pa, Anri, “ reče ona, gledajući ga očima punim bola “ da li si napravio kakav plan? Šta nameravaš da radiš?”
“ Ja… ja ne znam tačno, “ oklevao je, krijući oči. Kao i uvek, zapanjila ga je njena neposrednost. “ Vratiću se na Monmartr, verovatno. To je, izgleda, jedino što mogu da učinim. Želim da se vratim radu i izradim Morisov portret. Znaš li da još nisam

slikao njegov portret? Čudnovato, zar ne? On nikada to nije tražio od mene, ali mislim da bi se obradovao.”
“ Onda treba da uradiš, na svaki način. Moris je divan čovek.”
“ Nemoj da misliš da ja to ne znam. Niko to ne zna bolje od mene. Nikad neću moći da mu se odužim za sve što je učinio za mene.”
“ Ali, nisi mi kazao kakvi su tvoji planovi?”
“ Kazao sam ti. Vratiću se na Monmartr… Posle toga – ne znam. Nisam pravio nikakve planove. Nekako mi izgleda da moji planovi nikada ne uspevaju. Moris je govorio o nekoj izložbi u Njujorku iduće godine. Možda ću moći da ga nagovorim da pođe sa mnom. Bilo bi uzbudljivo obići Sjedinjene Države.”
“ Ali, u međuvremenu, šta ćeš da radiš?”
“ Kako to misliš? Slikaću, naravno. Ima još nekoliko stvari koje hoću da završim. U junu sam mislio da odem u Dijep ili Truvil. Neću da se vraćam u Arkašon. Sit sam toga mesta.”
Pročitao je njene misli na bledom, umnom licu.
“ Oh, razumem… Brineš se zbog mog pića, zar ne? Možeš biti mirna, mama.
Nikad više neću okusiti piće. Nikada. Dajem ti reč.”
“ Znam da tako misliš, Anri, znam da tako misliš, “ reče ona polako. Njen pogled počivao je na njemu, pun ljubavi, ali i saznanja. “ Za izvesne stvari imaš ogromnu snagu volje, ali za druge nemaš.I lako obmaneš sam sebe, iako možeš da budeš veoma strog prema drugima. Vidiš, u mnogim stvarima ja te bolje poznajem nego što sam sebe poznaješ,i vidim koliko si usamljen i duboko nesrećan zbog te devojke. Tvoja usamljenost će te prisiliti da potražiš razonodu. Postepeno ćeš se vratiti svom starom načinu života. Doći će iskušenje, a ti nećeš biti u stanju da mu se odupreš. Ne, dete moje, nećeš. Ti misliš da ćeš moći, ali nećeš.Tada ćeš se ponovo vratiti piću, da bi zaboravio. A onda?” Gledao je u zemlju i nije odgovarao.
“ Onda, “ nastavi ona svojim mirnim glasom, “ onda ćeš početi da piješ neumereno, jer je i to u tvojoj prirodi. I, vrlo brzo ćeš se naći tačno onde gde si bio pre nego što si došao ovamo. Hoće li tvoj život biti neprekidno prelaženje od Monmartra do ove kuće,i natrag? Ja sam mnogo razmišljala o svemu tome. Ne bih imala ni trenutka mira kad bih znala da si sam na Monmartru, pa sam zamolila gospodina Vioda, jednog starog prijatelja naše porodice, da dođe u Pariz i živi s tobom. Pol je neženja, ljubazan i kulturan gospodin.Uvidećeš da je kao drug prijatan i pun razumevanja.” On lagano podiže pogled:
“ Čuvar?”
“ Da, Riri… Čuvar.”

Više od godinu dana Anri nije okusio piće i uživao je u divnom zanosu pokajanja. Kao često napuštana ljubavnica koja ipak uvek oprašta, Vrlina ga je ljubazno dočekala i prihvatila na svoje devičanske grudi. Strasno joj je uzvratio zagrljaj. Mesecima se baškario u čestitosti. S uobičajenom žestinom svoje naravi odlučio je da će biti preporođeni grešnik, koji se kaje zbog učinjenih ispada, uživa u uzbudljivom igranju lotoa sa Polom Viodom i gospođom Lube, u dobrim stranama urednog života i blaženstvu čiste savesti.
Kad čovek samo pomisli na milione ljudi i žena koji svoje zdravlje uništavaju pićem, na upropašćene porodice, na nevinu dečicu, žrtve naslednog alkoholizma, mislim da bi trebalo povesti jedan krstaški rat - svetski krstaški rat protiv alkoholizma…
Njegovo preobraženje bilo je potpuno, sveobuhvatno. Čak su i niski prohtevi njegove puti zauzeli mesto koje zaslužuju. Ako bi ga ponekad nagon naterao da poseti Beli cvet , odlazio bi tek pošto bi dobio dozvolu od Pola Vioda, uz mnoge izraze žaljenja i s izgledom nekog ko mora da se izvinjava što ublažuje jednu nužnu i sramnu potrebu.
U tom uzvišenom duhovnom stanju slikao je Morisove portrete, pored portreta raznih drugih ljudi. Sumorni, nesigurni radovi koji su podsećali na njegove studije iz ateljea. Slikao je i Rene, lepu modistkinju, njen nežni profil, njena griva plave kose koja kao da je buktala pod svetlošću lampe podstakli su njegov genije da stvori pred smrt jedan od svojih poslednjih remek-dela.Nije više bilo aktova, niti devojaka iz javne kuće, nije više bilo glumica. Vrlina ga je džala čvrsto u zagrljaju i postepeno ga davila.
Strogi i razmetljivi kritičari, koji su se nekada plašili od gnusne brutalnosti njegovih slika, klali su ugojeno tele da bi dočekali bludnog sina koji se vratio u naručje dostojanstvenih portretista. Sada, kad je bio poznat kao veliki umetnik, trgovci su se setili slika koje im je davao u bezbrižnoj mladosti. Upadljivo uokvirene, one su počele da ukrašavaju izloge poznatih umetničkih galerija. Falsifikati, mnogi drsko potpisani,pojavili su se na svetlost dana i prodavali se kao rad trideset šestogodišnjeg majstora.*
*Falsifikati Lotrekovih slika, crteža, pa čak i plakata bili su tako česti da je Moris Žoajan napravio njihov spisak u
svom katalogu umetnikovih radova. - Prim, pisca
Kad bi - s vremena na vreme, a uvek u pratnji Vioda - seo na terasu neke kafane da popije bezopasnu limunadu ili šoljicu kafe, studenti slikarstva prekidali bi svoje prepirke da gurnu jedan drugoga laktom i ispod oka pogledaju tog bogalja sede brade, kao što je on nekada buljio u Degaa. Neki, najhrabriji, dolazili bi za njegov sto, a on bi im držao propovedi o umetnosti, marljivosti i ispravnom životu, sa nameštenom dobroćudnošću i uzdržanošću svojstvenom slavnim ljudima. Kao većina čestitih ljudi, i on je počeo da veruje u komplimente kojima su ga obasipali i da ozbiljno shvata samog sebe. Odbacio je nedostojan karton i

upotrebljavao panel-ploče za svoje slike. Sada,kad je bio iscrpljen, upravio je pogled ka potomstvu. Na brzinu je počeo da radi gravure, izradio nekoliko bakroreza. Slava, njegova verna i nepokolebljiva ljubavnica, ponovo je zakucala na njegova vrata. Po drugi put su mu ponudili Legiju časti, i on je ozbiljno nameravao da je prihvati. Gospodin Predsednik Republike postavio ga, je za predsednika Odbora za plakate na Velikoj izložbi, koja je trebalo svečano da objavi dolazak čarobnog Dvadesetog veka. Sa izvanrednom ozbiljnošću pregledao je hiljade plakata i stavljao prigodne primedbe. Legenda se stvarala oko njega. Još za života, postao je slavan. Devetnaesti vek izdahnuo je u plačnoj tami jedne kišovite noći. Te večeri, dok je Mulen Ruž odzvanjao od urlanja kartonskih truba i mahnite veselosti raskalašnog dočeka Nove godine, Anri se vozio bulevarom Malerb u posetu majci. Za večerom je sipao bujicu protesta protiv njene stalne opreznosti, i bio donekle uvređen njenim suvim odgovorima.
Smešila se na njega umorno, preko stola. Kosa joj je bila seda, usne blede. Trebalo bi da izgleda srećnija, pomisli on, ali valjda više i ne može da izgleda srećna.
Kad su poslužili kafu, on primeti:
“ Mama, zar ne misliš da bismo sada mogli da se oslobodimo Polove službe? On je vrlo dobar, i meni je vrlo prijatno da igram loto s njim i da odlazim u zoološki vrt. I ti si zaista imala pravo što si navaljivala da ga uzmemo kad sam napustio Otej… Onda sam bio neotporan i mogao sam lako da upadnem u svoje stare greške. Ali, sada sam povratio snagu volje, i on mi zbilja više nije potreban.”
“ Možda…” U njenom glasu osećao se umor. “ Govorićemo o tome kroz nekoliko meseci.”
“ Ali, mama, uveravam te…”
“ Polu je potreban novac, “ slaga ona brzo, da bi završila raspravljanje.
“ Oh, e pa onda…”
22
“ Molim vas, Viktore!”
Kroz staklastu sivoću praznog bistroa glas je lebdeo kao preklinjući vapaj. “ Molim vas, dajte mi još jedan apsint. Samo jedan mali… Jecanje se pretvorilo u preklinjanje.

“ Molim vas, Viktore… Zar ne vidite da mi je potreban?”“ Njegovo bledo lice naboralo se u bednu grimasu. “ Daću vam dvadeset franaka… Sto franaka… Pet stotina franaka…”
“ Oh, Gospode, te pijanice! “ zastenja Viktor.
Gunđajući poluglasno, on uze bocu sa police iza svojih leđa i vukući noge priđe stolu.
“ Na. “ On usu neki zeleni sirup i malo vode u praznu čašu. “ I, za ime božje, ostavite me na miru. To je poslednja čaša koju vam dajem. I to mislim ozbiljno, gospodine Tuluz. Poslednja…”
Anri požudno srknu. Piće izazva spiralnu vrtoglavicu u njegovom mozgu. Pod se zatalasa.
Mramorna površina stola poče da mu pliva pred očima. Strašno zujanje odjeknu mu u ušima.
Za trenutak se njihao na stolici, pokušavajući da se osloni slobodnom rukom, zadržavajući dah, stežući grlo da zaustavi naviranje žuči u usta. Zar će opet da mu pozli?
Postepeno, ravnoteža mu se povrati. Sto se učvrsti, pod prestade da se ljulja.
Samo mu je mozak i dalje bio uskovitlan, ali on je sada bio takav skoro sve vreme. Oprezno, on stavi čašu na sto. Bez ikakvog razloga njegovu pažnju privukoše mlazevi kiše koji su se krivudavo slivali niz prozorsko staklo. Zapaljenim očima, žmirkajući, gledao je pustu ulicu.
Zaista je padalo isuviše kiše u Parizu. Gospođa Lube je imala pravo, pariska klima je odvratna. Izgledalo mu je kao da je ceo njegov život protekao uz grgotanje oluka i kapanje vode sa nastrešnica.
Siroti stari Viod! Mora da je prokisao do kože lutajući po ovoj kiši i zavirujući u svaki bistro na Monmartru. Nije bio rođen da bude telesni čuvar jedne pijanice. Zar nije znao da pijanica, u potrazi za pićem, postaje lažljivac i varalica? Trebalo je da mama najmi jednog čuvara iz ludnice.
Istina, Viod će javiti Patuu, i u roku od deset minuta taj đavo će ga pronaći. Ponovo će ga strpati u fijaker i odvesti kući. Viod i gospođa Lube daće mu kafu, svući ga i strpati u postelju. Sutra će se on ponovo izvući, pod bilo kakvim izgovorom, i sve će da počne ispočetka.
I sutra… I prekosutra…
Svemu su krive uspomene. Na kraju su ga iscrple, dovele ga dotle da prekrši zadatu reč. Jednog dana osetio je da više ne može da izdrži nijedan minut sećajući se Mirjam. Njenog tela izvijenog od uživanja, njenih usta poluotvorenih za poljubac, njenih čvrstih bradavica… Ne može da otrpi pomisao da je otišla, da je možda baš u tom trenutku grli neki drugi čovek… Da ona možda uživa u njegovom milovanju…

Toga dana prvi put je umakao Viodu i napio se. Nije se napio - pozlilo mu je. Eto, to je bila najveća ironija. Slagao je, slomio mamino srce, napio se da bi zaboravio - i otkrio da više ne može da pije! Dve čaše apsinta i - u klozet! Stomak se grči, oči kolutaju, usta pune žuči, a zidovi ruše na njega…
I, eto, tako je to trajalo već skoro četiri meseca. Uspomene ga nisu napuštale, on
je i dalje živeo… Postiđen, u neprekidnoj patnji… “ Mogu da ih uzmem, m'sieu ?” Poskočivši, on se okrete.
Neka starica u ritama gledala ga je mutnim očima. Vlažni pramenovi sede kose visili su joj s obe strane lica. Mokri šal sa crnim resama prekrivao joj je grudi.
“ Šta da uzmete? “ Žmirkao je zbunjeno na nju.
“ Vaše pikavce, m'sieu. “ Ona pokaza na pepeljaru. “ Mogu li da ih uzmem? Ja to prodajem.”
Neka krajnja beznadežnost okružavala je tu ženu, kao da je stigla do kraja svega, i nije mogla da padne niže. To joj je začudo davalo izgled neke spokojne izdvojenosti, izvesnog prezrenog dostojanstva. Ništa je više nije moglo uvrediti,
“ Naravno. Uzmite sve što hoćete.”
On gurnu pepeljaru ka njoj i poče da pretražuje džeove.
“ Evo, uzmite i ovo, “ reče, ispražnjujući svoju zlatnu tabakeru u njene šake. “
Možda biste želeli da popijete nešto? Molim vas, sednite. Šta hoćete?”
“ Mogu li da dobijem malo ruma?”
Ona sede, odreši šal i zagladi sedi pramen kose sa neočekivanom ljupkošću.
“ Vi ste umetnik-slikar, hein? “ upita žmireći svojim suznim očima.
“ Jesam. Ili, bolje rečeno, bio sam. Kako ste pogodili?”
“ Slikare je lako poznati. Nekada sam znala mnoge slikare.” Ona sačeka da gazda spusti pred nju piće.
“ A votre santé*, m'sieu.”
“ A votre santé, madame. “ reče Anri, učtivo podižući čašu.
*(franc.) U vaše zdravlje.
Posmatrao ju je kako mućka rum u ustima, a zatim ga guta brzim pokretom glave.
Ona spusti čašu na sto, obrisa usne nadlanicom i tiho se zakikota sama za sebe.
“ Madame… Nazvao me je madame…

Kikoćući se i dalje, oslonila se laktovima na sto i pogledala radoznalo Anrija. “ Ličio je na vas, “ reče ona. “ Učtiv, čak i u postelji. Pravi džentlmen. Možda ste čuli za njega? Mane.”
“ Mane? Eduard Mane?'“ U trenutku ju je poznao. “ Vi ste Olimpija!”
“ Da, tako me je on zvao. Ne znam zašto. Zovem se Viktorina, ali on je kazao: Ne, za mene si ti Olimpija! Možda ste videli onu sliku što je izradio?”
“ Da li sam je video? “ On se nasmeja njenom neznanju. “ Ko tu sliku nije video?
Svi su je videli! To je jedna od najpoznatijih slika na svetu!”
“ Dizao je dosta galame oko nje! Da ste ga samo videli kako me je u ateljeu merkao od glave do pete. A ja sam ležala na sofi bez ičeg na sebi. Prvo je stavio ispod mene jedan veliki žuti jastuk. Zatim mi je zadenuo cvet u kosu. Ali, bilo je očigledno da mu se još ne sviđa. Onda je istrčao iz sobe, i vratio se sa malom crnom pantljikom. Ovo će biti dobro! smejao se. Ovo je baš ono što je potebno! – Znate već kakvi su slikari. Nikad im se ne zna šta misle. Dakle, zavezao mi je crnu pantljiku oko vrata, i tada je bio zadovoljan. Ne miči se , kazao je. A onda je stao da slika.” Olimpija! Ta nakazna, otrcana ruina! O kako je užasno, kako je neopisivo užasno to trošo raspadanje svega što živi? To nestajanje sve mladosti i lepote! Umetnost je zaista veća od života. Samo umetnost može da zaustavi vreme.
Ona odgurnu stolicu.

“ A sada moram da idem. Treba da skupim još pikavaca ako 'oću da jedem. Davali su mi po četeri franka za kilo, a sada mi plaćaju samo tri i po. Posao ide sve gore i gore. Eh, takav vam je život. Hvala na piću, m'sieu.” On joj tutnu u ruku jednu novčanicu.
“ Uzmite. I nemojte da mi zahvaljujete. Molim vas, nemojte.” Ona pogleda novac bez pohlepe, čak i bez iznenađenja. “ I on je bio kao vi. Velikodušan…”
Okrete se, prikupi šal oko ramena, i odvuče se iz bistroa
Ostavši sam, on ispi svoj apsint. Ponovo začu talasasto zviždanje u ušima. Ponavo oseti grčeve u stamaku i treperenje nerava. Za trenutak, lice mu se iskrivi od bola.
Pred njim je stajala prazna čaša, prelivajući se u duginim bojama, kao otelovljeni mrtvi sarkazam.
“ Stvari plaču, “ pomisli on “ ali se i smeju!”
Ta čaša, taj pehar zla, smejao mu se. Zato što je s njim bilo svršeno… Nije više mogao da pije. Ali, druge će se žrtve uhvatiti u klopku, druge budale će primamiti to sanjivo i smrtonosno pribežište.

“ Ti si otrov, apsinte “ promrmlja on glasno. “ Ti si otrov, i ja pljujem na tebe! On skupi malo pljuvačke na jezik, pljunu čašu, i udarcem nadlanice obori je uz tresak na pod.
Napolju se smrkavalo i kiša beše prestala da pada.
Jedan trenutak stajao je na trotoaru, ne znajući zašto je izašao i kuda želi da ide. Pogled mu je bludeo neodlučno ulicom, gore-dole. Da bi našao fijaker, treba da ode do ulice de Martir. Dobro. Šetnja neće trajati dugo, a zaposliće ga nekoliko trenutaka. Kada bude u fijakeru, odlučiće šta će posle da radi, gde će da provede veče.
S pogledom prikovanim za tle počeo je da korača oslanjajući se teško na štap, zastajkujući pri svakom koraku da bi povratio dah. Zaokrenuo je iza ugla. Na svoje iznenađenje, našao se u ulici Klozel. S one strane ulice stajala je Tangijeva radnja, sa svojom plavom fasadom umivenom od kiše - prazna i tamna.
Prešao je ulicu, priljubio lice uz izlog. Tezga za kojom je gospođa Tangi zamotavala tube sa bojama još uvek je bila tu, prekrivena prašinom. Po zidovima, gde su bile okačene Sezanove i van Gogove slike, izbledeli kvadrati davali su utisak avetinjske izložbe. Kako je sve bilo tiho - i kako mrtvo! Tangi drži japanski bakrorez vrhovima prstiju. Jedan Utamaro, gospodine… Jedan Utamarov triptihon… Gospođa Tangi se naginje nad svojim raguom s lukom… Vinsent se u bašti klacka na stolici, pušeći lulu… Svi su oni mrtvi, a kad svi umru, onda živi postaju duhovi… Šta traži on ovde u sumrak, gledajući u prazninu?
Podigao je okovratnik na kaputu i nastavio svoju mučnu šetnju. Stigao je u ulicu de Martir kad je kiša ponovo počela da sipi, Naravno - nigde fijakera. Život je bio škola razočaranja, velikih i malih… Stresao se i produžio put.
Kiša je rominjala bez prestanka kada je stigao na trg Pigal. Dobovala je po vrhu njegovo polucilindara, a poneka kapljica bi mu skliznula niz potljak.
Ugledao je jedne kočije koje su stajale uz ivičnjak.
“ Slobodan?”
“ Oui, m'sieu. “ Kočijaš je prljavim prstom dotakao svoj šešir. “ Lepo vreme za žabe, hein? Kuda, m'sieu?”
Anri se svali na sedište, stresajući vodu sa šešira.
“ Kuda? “ ponovi kočijaš, prikupljajući uzde.
“ Čuo sam! Za ime božje, pustite me da razmislim! Zar ne vidite da sam mokar do kože?”

Kuda? U tome je bila stvar - kuda? Kuda želi da ide, kuda može da ode? Mozak mu je bio prazan. Trebalo bi da ode kući i da presvuče odelo. U stvari, nije ni trebalo da umakne starom dobričini Polu.Da li ga još uvek traži po kiši? Tako je to kad je čovek pijanica. Srlja napred, bez obzira na posledice. A posle mu je žao. Ceo život prođe mu u kajanju. Zbog onoga što je uradio. Zbog onoga što nije uradio. Zbog mame. Zbog gospođe Lube. Vioda. Sebe samog. Oh, dođavola sve!
“ Vozite u Mulen ! “ doviknu on nasumce.
“ „Mulen"? Ali, m'sieu, još nije otvoren u ovo doba.
“ Izvinite. Vozite onda u L’Eli.”
“ Sad vidim da ste ovde stranac. Pa, L’Eli je već godinam! zatvoren, m'sieu,” “ Naravno! Mislio sam na nešto drugo. Vozite na Severnu Stanicu. “ dobaci on ne razmišljajući.
Zatim izvadi tabakeru. Srećom, bila je u njoj još jedna cigareta.Kresnu šibicu, povuče neholiko dimova, izduva ih u dugim povijenim mlazevima kroz nozdrve. Dobri bože, u jednom trenutku pomislio je da nikada neće uspeti da upali tu prokletu stvar! Ruke su mu se tresle gore nego pre ludnice. To je truckanje kočija. Truckanje! Hoće li se ikada odučiti od toga da za sve traži opravdanje? Bio je gori od advokata. Oh, u redu, u redu, ruke mu se tresu. Pa šta je s tim?
Izvesno vreme mirno je pušio, zatvorenih očiju, osluškujući tupi zvuk kopita po mokroj kaldrmi. A posle Severne stanice kuda da ide? Do La Nuvel? Tako je, La Nuvel Odavno nije bio tamo. Bilo bi prijatno ponovo videti to staro mesto… On otvori irozor i promoli glavu.
“ Predomislio sam se. Molim vas, vozite natrag na trg Pigal. La Nuvel Aten…” Kad se kočije zaustaviše ispred kafane, nije hteo da uđe. Zašto da ulazi? Postariji buržuji koji čitaju novine, bučni studenti slikarstva prljavih noktiju, sredovečni boemi u somotskim kaputima koji pijuckaju liker, sanjare o novcu, zagledani u svoj promašeni život… I duhovi. Rašu, Fani, Žili, Vinsent, on sam… Leonardo… Pljujem ti u lice… Merde… Sve je prošlo… Vazduh je bio pun mrtvih reči.
“ E pa, stigli smo! “ Kočijaš se nestrpljivo naže sa svog sedišta. “ Ovamo ste hteli da dođete, zar ne?”
Nije ga čuo. Ne, nije želeo da dođe ovamo. Nikud nije želeo da ide. Nije znao šta hoće. Ništa nije želeo otkako… otkako je dobio ono pismo. Još uvek mu je bilo u novčaniku.
E pa, lepo - ako ne želi da ide u La Nuvel, kako bi bilo da ode do Druan -a na jednu dobru večeru? Već satima nije ništa okusio. Ali, nije bio gladan. Boleo ga je stomak. Pa, za ime sveta, kuda će onda?

“ Molim vas, kočijašu, terajte natrag na Severnu stanicu,”reče on izvinjavajući se.
“ I vozite polako, molim vas.”
Kočijaš sleže ramenima, a kola se uz trzaj odvojiše od ivičnjaka.
A kako bi bilo da svrati do Natansonovih? Već mesecima nije video Misju. Kako je to lepo od vas, Anri , kazala bi mu ona. Gde ste se sakrivali? - Ali, ne bi bilo kao nekada. Zatvor i ludnica su dve stvari koje se nikada ne mogu zaboraviti sasvim. Uprkos svojoj volji, ljudi očekuju da ćeš početi da brbljaš koješta, ili da se valjaš po podu, ili da trpaš srebrno posuđe u džep… To je otkrio Vajld. Njegova prava kazna počela je tek pošto je bio pušten iz zatvora. Kako grub i nemilosrdan može da bude ovaj hrišćanski svet! Jadni Oskar, najzad je umro. Sad više nije morao da se onako podnaduo vuče iz jedne krčme u drugu i da prosjači piće. Izgledao je vrlo otmeno, skoro kraljevski, u svom jeftinom mrtvačkom sanduku, sa svojim brojanicama oko vrata i medaljom svetog Franje na grudima. Bez prstena sa skarabeom, bez zelenog karannfila.
Ne, nije hteo da ide ni Natansonovima. Dobro, pa kuda onda?Nekud je morao da ide. Nije mogao do smrti da se vozi u tim tapetiranim sandučarama. Kako bi bilo u „Mulen"? Ne. Foli ? Eldorado ? Riš ? Maksim ? Možda u cirkus… Tamo je lepo.
Akrobati, jahačice u kratkim suknjicama, dresrani slonovi. Ne, bilo mu je dosta toga. Gledao ih je suviše često, skicirao ih suviše mnogo puta. Čak ni klovnovi ga više nisu zabavljali.
Kako bi bilo da ode u pozorište? Jedna prijatna loža, dobar komad? Sara igra Orlića u Renesansi… Pa da sedi celo veče sa Mirjaminim duhom iored sebe? Ne bi čuo nijednu reč komada. Činilo bi mu se da je vidi, pokušao bi da je uzme za ruku, da govori s njom, da napravi još neki skandal… Setio bi se njenog pogleda one večeri kad su gledali Fedru. Kod Voazen -a, setio bi se načina na koji je kazala: Kako možete da branite te matore pokvarene kraljeve? U Francuskoj komediji, u koncertnim dvoranama, čak i u bioskopu, on bi video nju. Bila je svuda u Parizu.
Bila je Pariz.
A Beli cvet ! Tako je. Beli cvet. Tamo ga niko neće posmatrati… Aleksandar Potijeron, pajtaši , jadne drolje… Ali ne, ni tamo nije mogao da ide. Nije mogao da gleda njihove mlitave stražnjice, uvele grudi, umorna usta. One su kod njega izazivale sećanje na Mirjamine umiljate usne, njene vitke butine, način na koji je pritiskala obraz uz jastuk i okretala glavu u trenutku zanosa.
I, tako, i s tim je bilo svršeno.
Lepo! Nije hteo da ide u Beli cvet. Nije hteo da ide Natansonovima, u cirkus, u pozorište. E pa, kuda je onda želeo da ide? Kako će provesti veče? I sutrašnje veče? I večeri iduće nedelje? I idućeg meseca? I iduće godine? Kako? Kako?
„ KAKO? “ povika u sebi.
Lice mu se zgrči u iznenadnom napadu bola. Cigareta mu ispade iz prstiju. S prigušenim krikom baci se unapred i presamiti na sedištu, kao da je ranjen u

stomak. Nekoliko trenutaka previjao se i stenjao kroz stisnute zube, noktiju zarivenih u dlanove.
Postepeno, grčevi su prestali, ali je on ostao klonulo u istom položaju, nepomičan, skoro bez života, samo su mu se noge smešno klatile. “ Mama!”
Reč se otkide u isprekidanom jecaju s njegovih usana.
“ Mama! “ ponovi on, kao da će mu i sam zvuk njenog imena doneti olakšanje. Iz provalije svoje niskosti i kukavičluka zvao je nju. Jer, on će umreti… Znao je to, isto onako sigurno kao čovek koji je opazio prvi trag kuge na svojim rukama. Taj grč se i ranije javljao. Uskoro će doći drugi, sve češći i češći, sve bolniji i bolniji. Njegovo telo raspadalo se jer ga je godinama zloupotrebljavao. Kao da ga je neka ruka zgrabila za gušu kada je shvatio da će uskoro biti mrtav, da neće više imati oči da njima gleda, nozdrve da njima diše, da će srce prestati da mu kuca, i da će ležati pod zemljom, duboko pod zemljom, kako njegov smrad ne bi smetao živima. Čudna je to stvar - to saznanje čoveka da će umreti. On počinje da se oseća i da misli kao da je već umro, kao da je van društva i života. Odjednom, počinje da gleda na stvari drugim očima. Ono što je pre nekoliko trenutaka izgledalo važno, sad više uopšte nije važno. Zaboravlja mnoge ljude koje je poznavao, kao što i oni već počinju da zaboravljaju njega.
Ali, s druge strane, neke stvari postaju jasne - zapovedničke.
Prvo, ne sme da umre na Monmartru. Ne sme da se sruši u kanal na ulici, da padne u krčmi, ili u fijakeru. Jedan Tuluz-Lotrek ne umire na Monmartru! Drugo, moraju se iskupiti greške. Ne, ne prema životu. Život mu nije pružio utočište, te nije očekivao izvinjenje. Nego prema nekolicini ljudi koji su bili dobri prema njemu - dok je bio živ. Prema Morisu, gospođi Lube, Patuu, Berti… Sutra će se pobrinuti za to. Izviniće im se za sve neprilike koje im je stvarao, zahvaliće im za ono što su za njega učinili. Više nije bilo vremena za dela. Samo za reči - i novac… Ne Morisu i Patuu, naravno, mada je obojici bio potreban. Ali, novac je imao tako loš ugled, ljudi su ga često rđavo tumačili. Celog života ne misle ni o čemu drugom, robuju novcu, a kad im ga neko pokloni, vređaju se…
Ali Berta će razumeti da to nije plaćanje, uvreda, brisanje duga. I gosiođa Lube će razumeti. Ona je bila stara žena i razumna u svakom pogledu.Znala je da bogati, isto kao i siromašni, mogu da daju samo ono što imaju. Nekoliko hiljada u koverti, rasejano zaboravljenih u njenoj portirskoj loži, omogućiće joj da svoje poslednje godine provede u svom ljubljenom Šamberiju. Ona bi to primila kao običan gest kao broš sa kamejom, kip svetog Franje iz Arkašona, sve one male poklone koje joj je davao tokom godina. Kao jedan skroman gest zahvalvosti. Najskromniji, jer je tako malo stajao. Poslednji koji je još mogao da učini. Možda će poverovati da je i to jedno od čuda njenog bon Dieu.

A tada, pošto to obavi, mogao bi pokušati da iskupi ono što je učinio majci. Kad bi samo mogao još malo da živi, da joj pokloni nekoliko meseci potpune, nepodeljene ljubavi, onda bi otišao potpuno zadovoljan… Kad bi samo mogao da joj objasni, da joj pokaže koliko žali, koliko mnogo žali zbog bola koji joj je naneo u toku tih dugih godina stradanja, dok ga je čekala! Nije mogao da vrati prošlost, nije mogao da ispravi svoje greške.Ali najmanje što je mogao da učini bilo je da je moli za oproštaj, da joj ponudi svoje smrvljeno, premlaćeno odbačeno srce.
23
Malrome je bio obavijen tamom, osim svetlosti u Anrijevoj sobi na drugom spratu.