Jabuka je svemu kriva

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 4:53 pm

First topic message reminder :



U zbirci priča Jabuka je svemu kriva, autor, koji piše na jeziku Biblije (hebrejskom) i ujedno je vrstan poznavatelj Svetog pisma, ne raspreda samo na svoj način, duhovit i šarmantan, o vječnim pitanjima kojima se čovječanstvo bavi otkako je Eva u raju nagovorila Adama da zagrize u jabuku s drveta spoznaje, nego je prikupio i sve svoje klasične priče na tu temu. Evo, uostalom, što je sam Kishon napisao na početku ove knjige:
"Biblija je jedinstveno, čudesno djelo, iako je posve drukčija nego što se obično misli. O njezinu nastanku znamo manje nego o tajni piramida. Njezina svestranost pak nadilazi ljudsku sposobnost shvaćanja. Vizija, povijest, poezija, krimić, moral, etika, društvena rubrika i pornografija, sve to se nalazi jedno do drugoga..."


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Mar 12, 2018 5:44 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:14 pm




САБИНА ИЛИ ОЖЕНИ СЕ МАЈКОМ

Место збивања је улична кафана. Он седи сам и нервозан за једним столом, изненада скаче на ноге и маше руком:
Он: Мама, мама, ево, овде сам... Мама! Мама!
Приблажава му се атрактшвна жена у летњој одећи, са наочарима за сунце и шеширом „а ла “ Грета Гарбо.
Она: Колико сам ти пута рекла да ме не зовеш мама на јавном месту? Уосталом, имам ја и своје име.
Он: Извини, увек заборавим на то.
Она седа.
Она: Грозан си! Припали ми, молим те.
Он пали шибицу.
Она: Зашто си тако нервозан?
Он: Имам судар.
Она: Прибери се. Уосталом, ниси више дете. Отац је у твојим годинама био већ по други пут ожењен.
Он: Управо сам о томе...
Она: Кад ме људи питају за тебе, не знам шта бих од стида. Син ми има тридесет година а још није ожењен. Никад у фамилији нисмо имали нежење, осим једног рођака у Паризу, а чак је и он био ожењен...
Он: Мама...
Она: Зашто то радиш? Зашто ме мучиш?
Он: Опрости...
Она: Зашто се не ожениш оном малом, оном Карлом? Симпатичном и милом девојком из добре породице? Сваки младић би био срећан да јој буде муж. Баш ја морам да имам тако неуспелог сина!
Он: Није баш тако. Па ја желим да се оженим Карлом.
Она: Да се ожениш?
Он: Да.
Она: Са Карлом?
Он: Да.
Она: А зашто, побогу?
Он: Волимо се, мама, пардон, опрости, састајем се с њом сваки дан. Али сад заиста морам да пожурим, договорили смо се да ћемо се видети у подне.
Она: Куда сад јуриш? Ради тебе сам раније отишла од козметичарке. Зар не можеш бар неки минут да поседиш с мајком?
Он: Чека ме.
Она: Не буди превише сигуран. Јеси ли извео пса у шетњу пре него што си отишао из куће?
Он: Јесам, наравно.
Она: А да ли си позвао ветеринара да му поткреше уши?
Он: Јесам, назвао сам га, али није био код куће.
Она: То је немогуће, да ветеринар није код куће.
Он: Али, мама...
Она: Зашто ми то радиш? Зар је заиста тако тешко да ме зовеш по имену?
Он: Добро, убудуће ћу те звати по имену.
Она: Да чујем!
Он: Госпођо Флајшер...
Она: По имену!
Он: С... С... Сабина...
Она: Ето видиш.
Он: Скоро ће дванаест. Закаснићу.
Она: А зашто мораш да трчиш за њом? Нека радије она трчи за тобом! Веруј ми да ће тако бити много боље. Зашто сад сви тако буље у мене?
Он: Ко буљи?
Она: Па зар не примећујеш? Вероватно због овог новог шешира, шта мислиш?
Он: Да, предиван је, заиста је предиван, са њим изгледаш десет година млађа.
Она: Псст! Не би ти шкодило да будеш мало тактичнији, чак и кад ми делиш комплименте.
Он: Морам да кренем. Не би било лепо да оставим Карлу да ме чека.
Она: Нека, те само чека, неће јој ништа бити. Ко те је донео на свет, она или ја? (Викне): Оскаре! Ледену кафу и воћну купу!
Он: И мени...
Она: Зашто стално гледаш на сат?
Он: Па сама си рекла, мама...
Она: Боже шшш!
Он: Па сама си рекла... Сабина... да је Карла слатка девојка и да је из добре породице.
Она: Из какве то добре породице? Ко је рекао да је она из добре породице? Па зар ја уопште познајем ту девојку?
Он: Већ је дванаест и петнаест. Мора да је већ нестрпљива...
Она: Уби ме ова врућина. Оскаре, молим вас...
Он: Ако одмах не кренем, увредиће се...
Она: Неће због тога да пропадне свет. Догађа се да људи закасне који минут. Хоћеш ли, молим те да ме слушаш кад ти говорим? Колико сам ти већ пута дала добре савете, колико се већ пута испоставило да сам била сто посто у праву? Колико пута?
Он: Безброј. Већ је дванаест и двадесет...
Она: Ко ти је то, дођавола, потпалио ватру под гузицом?
Он: Нико. Карла и ја смо се само договорили да ћемо се наћи у 12 сати...
Она: Биће још Карла и Карла колико хоћеш. Није то једина Карла на свету!
Он: Па сама си ми рекла да се оженим њоме.
Она: Ожени се, наравно, али због тога не мораш да будеш толико безобзиран. Зашто да се главачке увалиш у тако нешто? Зар баш мораш да имаш поред себе жену која ће ти говорити шта треба да радиш? Шта ће ти то? Колико сам ти пута говорила да се чуваш жена! Оне би само да командују мушкарцима. Шта ти уопште знаш о њихову егоизму, о њиховом саможивом, болесном, патолошком егоизму? Уосталом, још си млад. Забављај се, уживај у животу док можеш!
Он: Ускоро ћу имати тридесет и три.
Она: Замолила сам те да не спомињеш године на јавном месту.
Он: Говорим само о својим годинама.
Она: Али ми смо у роду!
Он: Ма добро, нико ме није чуо... Шта сад да кажем Карли?
Она: Не мораш да се извињаваш! Реци јој: „Седео сам с мајком десетак минута. Поклонио сам пуних десет минута рођеној мајци која је сав свој живот жртвовала за мене, која ме је неговала кад сам био болестан, мајци која ме је провела кроз све тешке године мог живота.“
Он: Мама...
Она: Убићу те!
Он: Опрости, Сабина.
Она: Сети се само како сам, кад си имао богиње, седела уз тебе три дана и три ноћи. Сећаш ли се тога?
Он: Не, не сећам се.
Она: Ето видиш! И онда ме питаш шта да кажеш Карли? Као да си јој нешто дужан! Какав безобразлук! Ко ти је уопште она?
Он: А шта ти имаш против ње?
Она: Попела ми се на врх главе!
Он: Па рекла си да је уопште не познајеш.
Она: Ја је не познајем? Ах, познајем ја њу добро, и те како добро! Знам ја за све оне њене јефтине трикове које скрива у рукаву не би ли те упецала, мог сиротог дечка. Иза оног њеног недужног лица, и оних зелених очију, и риђе косе...
Он: Ма то је Дорис!
Она: Па добро, и она! Све оне заједно! Знам ја њих, у оним њиховим мини сукњама, са наочарима за сунце и с оним смешним шеширима! Мене не могу да преваре. Мајчинско срце прозире све њихове лепе речи и све она пренемагања. Мајчинско срце не може нико да превари.
Он: Ма Карла није никад ни речи рекла...
Она: Само још то недостаје! Зар није довољно што жели да ми преотме оно једино што ми је још остало у овом јадном животу? Што тебе облеће а мене приказује као страшило за птице само да би мајци одузела сина, задњи ослонац који јој је још остао? Шта уопште спречава ту курветину да од мене направи још и баку! Да се уда пошто-пото, ето до чега је њој стало. А ти, глупане, немаш појма шта се око тебе збива...
Он: Немој тако, и сама знаш да то није тачно. Мама, ја ћу сад да устанем и одем. Људи нас слушају, све чују...
Она: Нека само слушају! Ја и тако више немам никакве радости у животу. Не, не, не, нисам ти још све рекла. Јуче ми је доктор рекао: „Драга госпођо, ви сте здрава жена. Тело вам је челично, али вам срце крвари. Усамљени сте, искључени из свега. Зар заиста, драга госпођо, нема никога на овом свету коме бисте могли да се обратите за помоћ?“ (Плаче): Немам, докторе, никога, ама баш никога...
Он (такође плаче): Немој, мама... молим те, преклињем те... немој!
Она: Не, не, ниси ти више онај исти. Прошло је оно време, није то било тако давио, кад ти је било пет година, кад си наваљивао, кад си мољакао да останем уз тебе док не заспиш. Како си се само променио! Боже драги, како си се само променио...
Он: Нисам се ја променио. Све је исто као што је и било.
Она: О не, Карла „чека“ на тебе.
Он: Она је већ одавно отишла.
Она: Иди само, није пристојно да касниш. А ја ћу да останем овде, потпуно сама. Не бој се, неће ми ништа бити. Бићу једна од многих усамљених, напуштених особа на овом свету. Једноставно ћу да седим и даље у свом углу и да живим од успомена... Дај ми марамицу...
Он (даје јој марамицу): Не, ја ћу довека остати с тобом... Никад те нећу напустити... (Узима од ње марамицу и брише нос): Никада...
Она: Ма не, ја не желим да утичем на тебе...
Он: Не утичеш ти на мене... Ја све ово радим својевољно...
Она: Добро је ако је тако. Али ја не желим да те терам ни на шта. Реци, да ли те можда терам?
Он: Не тераш.
Она: Да, мораш сам да одлучиш... Хајде, сине... Идемо кући...
Он: Да, Сабина... Опрости, мама...
Она: Хајде, идемо... Добар си ти дечак... веома добар...
Он (води своју стару мајку. Она се ослања на његову руку и хода несигурним кораком): Пази, само... полако... само лепо полако... ногу пред ногу... тако видиш, мамице, тако...

Моја риђокоса кћи Ренана поставила је све библијске законе на главу и закључила да родитељи морају да испаштају за грехе своје деце све до четвртог колена.
То се сигурно најбоље може илустровати једним карактеристичним догађајем. Реч је наиме о кључевима мојих кола које сам Ренани позајмио до поноћи и које ми је она, поуздана каква већ јесте, вратила тачно у минут. На жалост, без кола.
Заборавила је да закључа врата на колима да не би закаснила на почетак филма Бетмен II. Сутрадан су делови мојих кола пронађени на ђубришту код Јерихона. Иако ми је осигурање надокнадило штету и за оне делове који нису пронађени, био сам бесан и нисам крио своје огорчење.
– Шта ти уопште хоћеш од мене? – одбруси ми то дражесно дете. – Зар сам ја крива за наслеђене особине? Па то су ипак твоји гени, зар не?
– Ама, то је врхунац немара – нервирао сам се ја и даље. – Невероватан немар!
– Ма немој – хладно одврати Ренана. – Том својом самокритиком нећеш далеко дотерати.
Тако сам на болан начин научио да се деца не смеју мучити малограђанштином, јер онда могу да постану агресивна и да презру Четврту заповест. А како родитељско цепидлачење може да постане штетно, показује следећи ратни извештај.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:14 pm





ДИСЦИПЛИНА ПОЧИЊЕ ОД РОДИТЕЉА

Наш претпоследњи од, на жалост, многобројних ратова који је избио пре тачно двадесет година оставио је видљиве трагове на нашем сину Амиру. Под притиском историјских догађаја то бистро дете није више хтело, на пример, да пере зубе. Није хтео да иде ни код фризера служећи се при том уверљивим аргументима да се у време кад се наши храбри борци боре за нас ми не смемо бавити таквим трицама. Потпуно одбацивање хигијене уста није нас превише узнемирило јер и жута боја може да буде лепа. Међутим, што се тиче риђе гриве нашег потомка, дуге шишке на челу, из којих су му једва провиривале очи, могле су се упоредити само са шишкама. чистокрвног бобтејла у зимској сезони. Али, док пси свој слабији вид надокнађују добрим њухом, наш син је тумарао као слепац.
Ефраиме рече ми најбоља од свих жена син ти већ изгледа као дечак Могли из Књиге о џунгли пошто што су га отхранили вукови.
Али наш вучић се држао непобитних идеолошких начела: док нема мира, нема ни шишања. Предложио сам му алтернативу: шишање до краја рата, а након склапања мира с Ираком не мора више код фризера. Међутим, Амир се није поколебао. Најбоља од свих мајки и ја били смо пред тешком дилемом. С једне стране, из педагошких разлога, нисмо желели да сломимо вољу нежног детета јер би могао да нам врати мило за драго, а с друге стране нисмо хтели да имамо клошара у породици.
Још пре јомкипурског рата није било лако изаћи на крај с Амиром. Он је, ако се не варам, већ у шестој години, потпуно у складу са светском традицијом супротстављања свему под капом небеском, осећао дубоку одбојност према свим врстама маказа. То је ишло тако далеко да је туговао за сваким увојком који му је пао с главице, као да је последњи. На крају нису више помагале ни куповине у трговинама играчака.
– Син једног књижевника – рекла му је мајка претећи му кажипрстом мора да има кратку косу.
– Зашто? – с правом ју је упитао Амир.
После тога је седео код фризера као осуђеник на смрт, а болни поглед његових крупних очију прогониће нас до краја живота. Једина нам је утеха била што је, кад је устао са столице за мучење, први пут опет личио на нормално дете. Али кад смо већ изашли из радње, још једном се вратио унутра и два пута свом снагом ударио фризера ногом у цеваницу. Ми смо дотле стајали по страни.
*

А онда је дошао тај несрећни рат.
Извештаји с ратишта дошли су Амиру као поручени. У победничком заносу, показивао је на наше војнике и говорио:
– Видите да ни они нису били код фризера!
То, на жалост, нисмо могли да оспоримо јер су доиста мало кад такав рат водили војници тако дуге косе. Вероватно је разлог био тај што су наше резервисте мобилисали на брзину. Испод шлемова наших храбрих ратника вирила је разбарушена коса, у инат Амировим родитељима, а да не говоримо о томе да су ти млади Самсони наступали пред телевизијом потпуно необријани. Није чудо што је то оставило снажан утисак на дете. Мој таст је покушао да уведе и економске мере:
– Ако се само мало краће подшишаш – наговарао је унука – купићу ти Живот, животиња.
– Нећу – одбрусио му је Амир – пре ћу задржати косу.
Додали смо томе и бицикл. Дете је часак оклевало, али је онда, усред нашег напетог ишчекивања, одсекло као на пању:
– Не долази у обзир.
Ситуација је била озбиљна.
– Овај пут ће се борити рукама и ногама – прорекла је најбоља од свих жена. И опет је била у праву. Кад смо, уз помоћ мог шурака, хтели да га вежемо за столицу у купатилу, то крхко дете нам је пружило очајнички отпор и успело је громогласном дреком да нас растера. Ипак смо учинили први корак. Коначно смо му показали шта можемо. Или смо бар покушали.
*

После окршаја у купатилу Амир нас је провоцирао кад год је могао. Очешљао је увојке тако да су му падали на очи и сатима се сакривао у ормару. Покушао сам да разговарам с њим као отац породице с малолетним сином:
– Зашто, сине, нећеш да се подшишаш?
– Зато што желим да имам дугу косу.
– А зашто?
– Зато што је драги Бог тако хтео.
– Онда си ваљда и за то да не сечеш нокте?
– Наравно. Коначно, рат је,
– Ако будеш имао тако дугу косу – покушах с новим приступом – људи ће помислити да си девојчица.
– Па шта онда?
– Али ти си дечак.
– Зар зато морам да будем кажњен?
Разговор није био баш плодоносан.
Најбоља од свих жена и ја повукли смо се у кухинњу и одлучили се за крајњу меру – за наркозу.
Сасвим природно решење. И практично – татица ће зграбити Амира отпозади и чврсто ће га држати док ће му мамица притиснути на нос и уста марамицу натопљену етером. Тада ћемо имати бар десетак минута времена да обавимо посао маказама. Успут бисмо могли и зубе да му оперемо, или да му назујемо чисте чарапе. Видећемо. Коначно, рат је.
Наш интелигентни потомак Амир нањушио је опасност. Шуња се по стану уз сам зид. Одлука ће пасти за који дан. Још је све отворено...
*

Отада су прошле силне године. Надамо се да ћемо ускоро склопити мир с нашим суседима. Прекјуче се физичар др Амир Кигнон пожалио да нагло губи косу.

Не могу да заобиђем чињеницу да се у Четвртој заповести говори само о оцу и мајци, као да бабе и деде уопште не постоје. А сваки отац има најмање једног или два оца. Иначе га не би ни било.
Деке и баке су важна карика у породичном ланцу. Они уједно гарантују да неће пропасти давно заборављене древне традиције. Стога и њима свака част, као што налаже Четврта заповест, па макар и ми сами при том пропали.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:14 pm



АРХАИЧНИ ДЕДА ИЛИ ЛОВОСТАЈ ЗА КИШОБРАНЕ

Била једном једна велика породица која је становала у прилично тесном стану. У њој је било очева и мајки, деце и унука, и један деда. Сви су они живели срећно и у слози, иако је деда био стар 529 година па је имао и неке мушице које у то доба нису ништа необично.
Деда је, рецимо, имао собу у коју нико други није смео да завири. Стога та соба у последњих 200 година није била нарочито чиста. Прозори су такође били увек затворени. Деда се само у тој својој мрачној собици осећао добро. Једино је било незгодно што је и од осталих чланова породице захтевао да затварају све прозоре како би се заштитили од сунца, које се, по његовом мишљењу, не окреће само око Земље него и скраћује ноћ. Забранио је и увођење електричне струје у кућу, јер је он, на крају крајева, угледао светло дана 1465. године, а тада су у моди још биле свеће.
Породица је грдно патила под дедом, али се нико није усуђивао да му се супротстави јер им је дедин млађи брат, који је имао тек 400 година, одувек слао нешто новца из иностранства. Сви су се тешили: „Стрпљен спасен. Ми смо млади, а он је стар. Једном ће нас дедица ипак, Боже сачувај, напустити.“
Не, заиста није било лако с дедом. Имао је врло необична схватања, а ако се неко с њима не би слагао, страшно је псовао, разбијао прозоре и спаљивао намештај. Забранио је укућанима да једу кромпир јер у његовим младим данима још није било кромпира. Захтевао је од свих да не излазе из куће кад пада киша, да се кишобрани не би поквасили. Многи чланови породице, Бог да им душу прости, тешили су се до краја живота.
Зашто да се свађамо с њим, време ради за нас...
Недавно је деда наредио да му праунуци расту у теглама за компот како не би израсли превисоки и евентуално ударали главом о довратак. Кад су се унуци побунили против тога, деда је свог млађег брата обавестио факсом о стању у породици. Његов брат је одмах престао да им шаље паре и затражио да му хитно врате сав новац који им је послао. Породица ипак није пала у очај.
Зашто да се свађамо са дедом? говорили су. – Одгајићемо једноставно једну генерацију у теглама за компот. Кад-тад стари мора да оде Богу на истину.
И тако још и дан-данас чаме у мраку, тајно једу кромпир, гаје децу у теглама за компот и чекају, чекају, чекају...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:14 pm






5. НЕ УБИЈ

Реч је несумњиво о елементарној, па и најважнијој Мојсијевој заповести. Без Пете заповести дошао би у питање сам опстанак људске врсте, јер су потомци ујка Каина невероватно брзо научили како је практично убити човека који има друкчије мишљења. И како је мудро било од Бога што је ову заповест као пету ставио у средину како би истакао њену битну улогу у историји човечанства.
Сва срећа што Господ не иде у биоскоп. Али да бисмо заиста знали да ценимо ту чињеницу, треба прочитати следећу причу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:15 pm





СВИРАЈ МИ ПЕСМУ О СМРТИ

Дозволите да вам се представим. Управо режирам авантуристички филм под насловом Где се орлови паре. То је један од најсмелијих подухвата у историји наше филмске индустрије. Ја сам сценариста и редитељ, а филм се финансира државном субвенцијом. Радња се заснива на истинитој причи из моје маште. Израелски командоси дижу у ваздух ракетну базу у Тангеру и враћају се без губитка у филмски студио, што није баш лако јер глумци на том путу морају пешке да прођу кроз Египат, Либију и Алжир. Али зато их ја добро плаћам. Снимање првих сцена прошло је глатко. Заповедник командоса, Јарден Подманицки, у улози отреситог Гришке, окупио је своје људе и повео их кроз Сахару, коју у филму игра кибуц Ејн-Шахар у пустињи Негев. Четвртог дана снимања Подманицки је дошао до моје кућице, ушао и рекао:
– Сутра морам да се вратим у Тел Авив.
– Јесте ли полудели? – упитах га, – па ви сте заповедник. Ваљда знате да сутра упадате у непријатељску заседу?
– Жао ми је. Позвала ме секретарица управе позоришта. Сутра почињу пробе Хамлета. Ја играм улогу духа Хамлетовог оца. На ту сам улогу чекао читав живот.
– Желите дакле да раскинете уговор?
– Не желим, него морам. Члан сам позоришиог колектива. Вратићу се чим будем могао. Желим вам свако добро.
После тих речи удаљио се у правцу севера..
Одлучио сам да наставим снимање по плану а у дијалог ћу убацити реченицу-две којима ће се објаснити како је заповедник изненада нестао због проба Хамлета. Био је то дијалог наредника по имену Триполис и Радисте.
Радиста: Приближавамо се Тангеру. Али Гришке нигде нема. Где је нестао?
Наредник Триполис (смешкајући се значајно): Не бој се ти за њега, појавиће се он опет у прави час...
На жалост, није се појавио. Ноћу ме позвао Подманицки. Позоришни редитељ дао му је још једну додатну улогу, и то духа Хамлетовог деде, за коју он сам треба да напише текст. Зато ће и преко викенда имати пуне руке посла.
– Подманицки – рекох. – Отпуштени сте.
Још ме је запитао какву ћу му отпремнину дати, али нисам више хтео да разговарам с њим него сам спустио слушалицу.
Нашао сам се у тешкој ситуацији, чак и за блискоисточне појмове. Према сценарију, требало је да се читава група врати у базу без губитака, али кад сам писао сценарио, нисам рачунао на Хамлета.
Преостало ми је само једно решење – Гришка мора да умре. Да бих његову смрт уметнички уобличио, наручио сам од реквизитера младог лешинара који ће кружити ваздухом језиво гракћући, а онда ће се обрушити на плен.
Наредник Триполис је овако обавестио гледаоце о смрти Подманицког:
– Убили су Гришку, али ће то скупо да плате!
При том је подигао нервозну десницу увис као да се заклиње.
Потом су командоси наставили предвиђеним путем кроз пустињу предвођени Циликом Вајнштајн, кћерком бедуинског поглавице, која се у први мах заљубила у Гришку, а после његове јуначке погибије требало је да се заљуби у наредпика Триполиса. Група је прошла кроз Сахару и била већ сасвим исцрпљена, али је несмањеном борбеношћу стигла у кибуц кад се на једном пешчаном брежуљку појави Гришка и довикну нам:
– Прекините снимање! Позоришни режисер је добио грип! Слободан сам до уторка!
– Немате среће, Подманицки – довикнух му. – Јуче сте пали у борби. Поручили смо лешинара.
Тада сам се сетио да Подманицки за овај филм треба да добије баснословни хонорар и да би било чисто расипање иовца кад га не бих максимално искористио. Како смо већ снимили његову смрт, одлучио сам да и у филму игра духа који облеће логорску ватру својих некадашњих другова и упућује их на прави пут кроз Сахару.
Уосталом, Подманицки је стигао у прави час јер се Триполис још није вратио из Еилата. Он је био љубимац филмске публике и играо је истовремено у најмање три филма. Тренутно је започео снимање пред саму поноћ у Галилеји, вратио се к нама у зору и снимао све до подне, а онда се одвезао џипом америчке телевизијске екипе у Еилат, где ће снимати до поноћи. Данас је на путу из Галилеје нестао, можда је негде заспао или су га Бедуини отели, ђаво ће га знати! Било како било, морао сам и њега да ликвидирам.
Објашњење о његовом нестанку дао је један члан групе, који је иначе био говедар у кибуцу где смо снимали филм:
– Момци – рекао је пригушеним гласом – наредник Триполис је погинуо.
– Бранио нам је одступницу – додао је један други члан групе у крупном плану. – Потпуно сам. Борио се до задњег метка.
Тек тада ми је синуло да после Гришкине и Триполисове погибије немам више ни једног познатог глумца у филму. Али помоћи није било.
Следећа сцена је била врло упечатљива. Цилика Вајнштајн искочила је иза једног пешчаног брежуљка и препречила војницима пут рекавши војнички одсеченим гласом:
– Ја преузимам команду. За мном!
Тиме је проблем команде био привремено решен, али не и проблем њеног оца, племенитог бедуинског шеика. На брзину сам одлучио да се и он, уместо Триполиса, изненада појави иза пешчаног брежуљка.
Капетан Лолек Тов из Јерусалима представио се и скинуо кефију са главе. – Контраобавештајна служба. Напред!
За све је био крив Триполис који је дотле вероватно хркао у неком мотелу.
Сад су редови храбрих бораца ипак били опет попуњени, на челу с новом заповедницом Циликом Вајнштајн. Међутим, пустињско сунце је немилосрдно пржило па је увече капетан Лолек Тов добио сунчаницу.
– У филму неће боловати од сунчанице него од маларије – одлучио сам. – Саборци ће га носити на челу на носилима.
Говедар и радиста су преузели тај напорни задатак, али су ускоро одустали. Капетан контраобавештајне службе био им је исувише тежак, а непрестано је ждрао.
Малом изменом у оригиналном сценарију, Лолек Тов је убијен из заседе дум-дум метком. Кћи се бацила на очево мртво тело, али ју је усред те сцене очајнички позвао менаџер који се изненада појавио:
– Госпођице Вајнштајн! Па где сте ви, госпођице Вајнштајн? На реду је ваша солистичка тачка! Чекамо вас. Брже! Брже!
Показало се да је Цилика Вајнштајн у међувремену ангажована за јеменску плесну групу у Хаифи. Унутрашњи глас ми је шапнуо да ћу остати и без ње. Фолклор је ипак јачи од филма.
Ликвидирао сам је смртоносним падом с оближње стене. Наравно, нисмо могли да прикажемо сам пад, јер је она тада већ била у Хаифи. Зато сам преместио камеру у командни шатор до којег је допро самртнички крик. Непосредно после тога у шатор је крочио говедар оборене главе и рекао:
– Отишла је мало предалеко... али није се дуго мучила... задња реч јој је била: Тангер.
После тога је онај радиста дрско напоменуо да ми имамо изврсне дипломатске односе са Шпанијом, па зашто онда дижемо у ваздух ракетне базе у Тангеру? Прострелио сам тог трећеразредног статисту таквим убитачним погледом да је сместа умукао.
За Цилику сам у сценарију дописао достојанствену сахрану. Сахране су увек добро дошле у филму. Могу да се снимају и без глумаца. Гришкин дух је одржао надгробни говор који сам на брзину срочио држећи писаћу машину на коленима.
После сахране Гришка ме одвео у страиу и рекао ми:
– Не свиђа ми се моја улога духа. Ко би уопште волео да умре невидљив? С драматуршког становишта и са становишта историје филма, било би боље кад бисте ме сахранили у пустињски песак. Да будем нека нова врста Мојсија коме није било суђено да стигне до Тангера...
– Подманицки – упадох му у реч – што вам сад то значи?
– Син ми сутра ујутро добија завршно сведочанство дечјег вртића па сам му обећао да ћу доћи на церемонију. Дозволите ми да вечерас заувек умрем. Бићу вам захвалан до краја живота...
Потпуно сам се избезумио и издрао:
– А хоћете ли ми, молим вас, рећи ко ће уопште да освоји Тангер кад ми сви освајачи путем изгину?
– Малишан је специјалио за ту свечаност научио напамет једну песмицу – настави Подманицки.
– Ма идите дођавола!
Ђаво га је однео у облику мине која је на крају разнела Гришку.
Кад нас је напустио и дух Подманицког, осетио сам како ме одједном обузима некаква нова, кобна помама. Поглед ми је пао на радисту ангажованог за пет дана снимања. Изгледа да тај мој поглед није обећавао ништа добро јер се он одједном дршћући завукао иза бурета за вино у углу продуцентске канцеларије. Полако сам му пришао.
– Немојте – шапутао је с лицем искривљеним од страха. – Немојте то да ми радите... Имам уговор за још два дана... Још сам млад... Хоћу да живим! Немојте!
Сутрадан сам снимио сцену како радиста у пустињи скапава од жеђи. Ужасна смрт, наравно, али ко се преда мном позива на уговоре, тај није заслужио милост.
Остао ми је још само говедар из кибуца.
– Тангер! – изустио је док се камера окретала према водоторњу у кибуцу. – Тангер! И оштрим, заповедничким гласом викну сам себи: – За мном!
У том тренутку, непосредно пре освајања ракетне базе, вођство кибуца брутално нас је прекинуло у раду. Хитно су позвали говедара у шталу где су га чекале две краве надувених стомака.
– Пријатељи – обратих се руководиоцима кибуца. – Дозволите му да бар часно оде.
Нерадо су ми испунили молбу. Једна од отровница, којих у Тангеру има врло мало, ујела је јединог преживелог командоса за ногу. Ја сам га, прерушен у посматрача Уједињених нација, последњи испратио с овог света. Уз мене је на сахрани био још само кувар из кибуца, који је случајно имао слободан дан.
У студију за синхронизацију додао сам после још неколико топовских салви. На брегу је стајао Гришкин дух у ставу мирно јер је дечји вртић одложио свечаност до следећег викенда, а високо у ваздуху кружио је лешинар језиво гракћући.
Променио сам и наслов филма у Духови командоса. Критичари које сам позвао на прву пројекцију плакали су као киша за све време пројекције, а онда су се такмичили у похвалама. Филмски историчари су утврдили да је то што ни један једини јунак није стигао до циља, што су сви редом изгинули, уздигло филм до високог симболичког нивоа створивши од њега потресни општељудски документ.
Како рекох, сва срећа што Господ не иде у биоскоп.

Сherchez la fетте, кажу креатори високе моде. И заиста, шта би они без Адамовог ребра? Или без могућности да се користе Евиним разголићеним ребром као мамцем за мушке погледе? То исто, наравно, важи и за произвођаче козметике и ципела. Из искуства знамо да све жене гину за ципелама чија се боја слаже с бојом њихове торбице. Понекад гину и мушкарци. Нерадо, додуше.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:15 pm



ГОСПОД ЈЕ ВЕЋ ДИГАО РУКЕ ОД КАШИКА ЗА ЦИПЕЛЕ

Ред на аутобуској станици отегао се све до излога трговине обућом. Пред излогом стоји млад брачни пар. Жена посматра ципеле а поглед њеног мужа губи се негде у плавом ништавилу.
– Како ти се свиђају оне згодне зелене тамо горе? – запиткује га жена. – Та би ми боја одговарала уз нову ташну, али су пете прениске, била бих у њима исувише мала, а пази, оне црвене тамо не би биле лоше, само је штета што се закопчавају са стране, уосталом, много више ми се допадају оне тамо црне, иако су од јеленске коже, а јеленска кожа делује после извесног времена тако отрцано да се човек више не усуђује да се у њима појави пред светом, али оне жуте тамо преко са сивом поставом збиља би ми добро стајале, мада бих се кладила да немају мој број, то ми никако не иде у главу, зашто никад не производе и мање бројеве тако лепих ципела, а гле, оне плаве тамо преко, те би ми баш одговарале, потпуно су исте боје као и онај мој нови костим од кашмира, само што не трпим кад се тако високо закопчавају па ти онда вечито спадају у ходу, зато бих ипак радије узела оне лила с платненим ђоновима, иако платнени ђонови нису пријатни по врућини, штета, а оне смеђе тамо у левом углу изгледа да су лакиране, кад у њима покиснеш, остају грозне флеке, оне сребрне тамо горе баш су згодне, али имају рупице са стране кроз које вечито улази песак и каменчићи, а ни оне тиркизне тамо преко не би ми одговарале јер имају исувише равне пете, уопште, више волим ципеле које нису тако нападне, као рецимо оне тамо жуте попут канаринца, иначе би биле дивне, само ми смета она петља па њима, није ми јасно како ти произвођачи ципела немају више укуса, свима је стало једино до лове, ни ове беле не би биле лоше, само што је бела боја страховито осетљива и тешко се чисти, па оида она креда којом се мажу увек мало обоји и чарапе, но ове отровно зелене биле би дивне, али сам чула да издужени модели нису више у моди и да се сада углавном носе ципеле без икаквих украса, позади је само некаква гумена трака да ти не спадну с ногу, као што су оне светлоплаве тамо преко, само што ја не подносим гуму, оне тамо с наранџастим дугметом делују сасвим добро, али не би издржале ни месец дана јер су им потпетице превисоке, вас мушкарце иначе интересује само како жена изгледа у ципелама, а баш вас брига како се у њима хода, а сад хајдемо на другу страну, тамо сам преко код Цотмана видела један предиван модел, црвен као петлова креста, с дискретном роза бордуром, ма шта је то с тобом, шта си стао, побогу, шта ти је, у помоћ, мом мужу је позлило, сигурно од ове врућине, молим вас пренесите га тамо преко, до Цотмана, хвала вам...

Новине свакодневно јављају о авионским несрећама, али људи и даље лете као да се ништа није десило, надајући се да зла коб има резервисана места само у авионима Ројал Папуа Ерлајнс.
Па ипак, ваздухопловне компаније предузимају све могуће мере опреза да спрече катастрофе у ваздуху. За катастрофе на земљи нису тако добро оспособљене.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:15 pm




ДРАМА У ДЕЧЈЕМ ВРТИЋУ ИЛИ КЛЕВЕТНИЦИ НЕ ЛЕТЕ

Ево најзад извештаја о драматичним догађајима који су се збили на аеродрому и били само узгред забележени у новинама.
Било је 9 сати ујутро кад је капетан џамбо џета Рајнер Марија Курјаковић брижно упозорио екипу за сервисирање авиона да започну припреме за лет у Њујорк.
– Пожурите момци – рекао им је путници чекају.
Чланови екипе су пребледели, испустили ваздух из гумених точкова и обратили се Гинзбургу.
– Гинзи – рекао му је секретар синдиката – Марица Курјаковић је управо инсингуирао како нас баш брига за путнике. Наша је част доведена у питање.
Гинзбург је такође пребледео и сместа сазвао раднички савет. Услуге на аеродрому сведене су на минимум.
– Другови – обратио се Гинзбург радничком савету – капетан Курјаковић има неких приговора на рад наше екипе за одржавање авиона, иако сви добро знамо да је нама на првом месту добро наших путника. Вероватно ћете се сложити са мном да је ово еклатантан пример грубе клевете.
После одржаног гласања, утврђено је да је раднички савет потврдио утисак секретара са девет према осам гласова. Полетање џамбо џета одложено је на неодређено време. Свих три стотине путника чекало је већ сат и по у аеродромској чекаоници. У 10 сати и 30 минута једна стјуардеса је обавестила путнике да се врши замена пешкирића на наслонима седишта. У 11,30 је случајно наишао председник синдиката авионског пратећег особља и предложио да се поведу преговори, али је Гинзбург остао чврсто при свом ставу.
– С радничким саветом нема шале – рекао му је. – Џамбо неће полетети све док нам се Курјаковић јавно не извиии.
Курјаковић би морао да се извини пред читавим аеродромским особљем, као и пред представницима Луфтхансе и Ел Ала, који ће стићи ванредним аутобусима из Минхена, Берлина и Диселдорфа. Затим је затражио да се о овом изузетном догађају поднесе опширан извештај Уједињеним нацијама.
Капетан Курјаковић је одбио те захтеве уз презрив осмех.
– Ја да се извиним? – рекао је. – А зашто? Чиии ми се да њима нису све овце на броју.
– Рајнере – упозори га Гинзбург – без извињења нема лета.
– Нема ни Гинзија!
Капетан се затим повукао у пилотску кабину да мало одрема, а екипа за сервисирање авиона одиграла је одбојкашку утакмицу. Путници су дотле лешкарили на својим седиштима и чекали на освежење, а они одлучнији међу њима затражили су да се о свему изјасни и управа аеродрома. Око 14 сати и 15 минута генерални директор ваздухопловне компаније замолио је да се на миру поразговара о насталом проблему. Гинзбург је захтевао да се капетан извини овим речима: „Веома ми је, веома жао“. Курјаковић је пристао, али је одлучно одбио да по други пут каже „веома“. „Све има своје границе,“ рекао је. У 15,30 екипа за сервисирање авиона отишла је чопоративно у биоскоп. „Стављамо вам на знање да нам је највише стало до добробити путника. Иначе, можете да заборавите на лет.“ У 16 сати је умрла прва путница, старија канадска проводаџика, а неколицина туриста уништила је део намештаја у чекаоници. Путнике који су хтели да пређу у други авион спречили су у томе носачи који су из солидарности одбили да пребаце њихов иртљаг из џамбо џета. Процењено је да је дотадашња штета ваздухопловне компаније премашила 30 милиона марака. Кола хитне помоћи, која је требало да пребаце у болницу брачни пар који је пресекао вене на рукама, нису дошла јер су и болиице у знак солидарности ступиле у штрајк. У 17 сати нова посада авиона заменила је стару која је до тада провела осам мучних сати на дужности. Синдикат је сазвао хитну седницу секретаријата за следећи понедељак. Министар саобраћаја и веза предложио је компромис по којем ће Рајнер Марија изјавити да му је „искрено“ жао, с нагласком на речи „искрено“.
– Смешно – одговорио је Курјаковић. – Па није ово дечји вртић.
Узгред је подсетио присутне на спорне додатке пилотским платама.
У 19,30 већина путника се извалила на под тако да их је требало прескакати. Један белгијски научник окомио се на Гинзбурга покушавајући да га задави, али су се Гинзбургови телохранитељи брутално обрачунали с њим. Неколико путника се удружило и продрло у снек бар са намером да га опљачкају. Полиција је добила појачања од граничних јединица. У поноћ је посада поново промењена, а навигатор је зарадио позамашну своту на покеру. По Гинзбурговим упутствима, џамбо џет су раставили и поједине делове из безбедносних разлога однели кућама. Губици компаније попели су се на 1,8 милијарди марака. У 6 сати ујутро куцнуо је час чврсте руке. У акцију се укључио председник државе и понудио се да се лично у име владе и министара јавно извини. Гинзбург је на ту понуду одговорио љубазно али одлучно: – Само полако, пријатељу – рекао је председнику. – Нас је оцрнео Рајнер Марија Курјаковић и он мора јавно да призиа да је нама највише стало до добра путника.
Председника је спопао грчевит плач. Шеф синдиката сазвао је конференцију за штампу и поставио ултимативни захтев за 15. месечну плату. Гладни путници покушали су да се загреју уз логорску ватру коју су потпалили остацима намештаја. Један дебели трговац с Новог Зеланда нестао је ујутро без трага. Нашли су га обешеног у клозету. Министар унутрашњих послова понудио је да буде талац не би ли се изборио да се жене и деца пусте на слободу...
– Ипак нећемо изневерити своје принципе само због неколицине разуларених путника – одвратио је Гинзбург.
У 9 сати ујутро наступила је трећа смена играча покера. Путници су се заклели на крвно побратимство и основали МУЛВОШ („Међународно удружење за ликвидацију ваздухопловног особља у штрајку“). У 11 сати и 30 минута Курјаковић је подлегао снажном друштвеном притиску и изразио спремност да два пута промрмља „жао ми је“, али је и даље одбијао да дода реч „искрено“. Председник ваздухопловне компаније затражио је да се именује стечајни управник.
Губици су се попели на 2 милијарде и 300 милиона долара. Крајњи биланс: троје мртвих и 102 повређена. Очекује се даље повећање пореских обавеза.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:16 pm




ДВОЈИЦА СУ ПРЕВИШЕ ИЛИ ОПАСАН ЖИВОТ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ

Најпре је стигао допис који је потписао др Вехслер у коме је стајало: „Сви мушкарци у нашем уличном блоку пријавили су се добровољно. Шта је с вама?“
Затим је допис стигао и по други пут. Онда је дошла најбоља од свих жена и рекла ми:
– Шта ће рећи комшије? Мораш добровољио да ступиш у Цивилну заштиту.
Назвах Вехслера.
– Хало – рекох.
– Ви сте на реду данас у 3 сата – одазвао се Вехслер. – У 3 сата ноћу. Или у 3 сата ујутро. Како вам драго. У три!
Моје приступање Цивилној заштити протекло је у свечаном тону. Кад сам стигао у главни штаб, који се налазио у шупи за алат наше основне школе – нашао сам на столу готово нови нотес и две пушке из доба Француске револуције, уз које се шћућурио и куњао припадник цивилне заштите коме је управо истицала стражарска дужност. Предајући ми дужност, сањиво је промрмљао:
– Само обилазите улични блок... а кад завршите, оставите све на овом столу... лаку ноћ...
Затим је промрсио још две псовке, једну на рачун терориста а другу на рачун наше власти, и наставио да куња.
Проблем је био у томе што је наше стражарчење трајало предуго, наиме пуна четири сата. А то је било зато што се осим мене нико други није пријавио добровољно. Питао сам за Вехслера и дознао да спава. У свом кревету. Требало је да он стражари од 3 до 7, али је спавао па је ред дошао на мене, са Изахаром. Предао ми је пушку куњајући.
– Уз њу имате два шаржера прогунђао је. – Инжењер из броја 8 зна како се њоме рукује. А сад ме оставите да спавам.
Убрзо после тога појавио се Изахар. Бацих још једном на брзину поглед у дневник. Последњи запис гласио је овако:
„У 1,55 привео једно сумњиво лице. Тврдио је да станује у броју 14. Проверио сам и установио да станује у броју 14. Мислим да је то све. Крај.“
*

Започело је наше стражарчење. Изахар је пребацио своју Француску револуцију преко рамена, а ја сам: своју носио у руци. Имала је масиван кундак. Јао ономе кога њиме одаламим по глави.
– Хајдемо да прошетамо – предложи ми Изахар. – Не пада киша.
Ишли смо укорак како бисмо деловали војнички. Панталоне су ми спадале од тежине метака у џепу, али ми се морал дизао. Пажња, ево нас стижемо, лева-десна, лева-десна, мирно спавајте компшје, ми вас чувамо!
Једино што ми је мало кварило родољубиво расположење била је монотонија стражарчења. Очајна једноличност. Колико уопште човек може да хода око једног уличног блока, около наоколо, а кад га обиђе, опет около наоколо?
– Хоћемо ли још дуго овако? – упитах свога брата по оружју после сат времена.
Он погледа на свој сат и одговори ми:
– Још три сата и 54 минута.
Биди смо дакле тек шест минута на стражи. Чудно. Имао сам утисак да смо већ при крају. Како човек може да се превари!
Изахар ми рече како ионако мора рано да устане. Има неки хитан посао. Бави се изолацијом грађевинских објеката. То јест, запушава рупе у зидовима да не пропуштају воду.
– Сад већ постоји сијасет нових препарата – поучи ме. – Уопште више не користимо гит него једну фантастичну нову течност. Полигум. На бази полиестера. Заиста нешто изванредно. Не лепи се за мистрију и осуши се за два дана. Ако не падне киша.
Упијао сам сваку његову реч и постављао му стручна питања, на пример о отпорности полидумдума или како се већ та ствар зове. Не можете ипак да ходате сатима са човеком около наоколо а да не проговорите ни једну реч.
– Чињеница је да су Белгијанци бацили на тржиште изолациони материјал који не ствара ваздушне мехуре – рече Изахар. – Али то је добро, по мом мишљењу, само за пропусне основне зидове који нису директно изложени влази. Кад је реч о великим просторијама, мислим да долазе у обзир само препарати на бази полиестера.
Видело се да он не би ни за живу главу хтео да има посла с том белгијском измишљотином. Он је ипак стручњак, мора да пази на свој углед. Срећан ли је човек кога Изахар изолује!
На жалост, после извесног времена почела је помало да ме обузима нервоза. Мене интересују такве ствари, али не могу да разговарам о њима целу боговетну ноћ. Опрезно сам погледао на свој сат: прошло је тек 40 минута. Дакле још три сата и 20 минута солидне изолације.
– Дубчек – покушах нагло да скренем разговор на другу тему – сећате се како је Дубчек хтео да се буни кад су Руси упали у Чехословачку?...
Прижељкивао сам да пређемо на политичко-историјску тематику. Надао сам се да ћемо догурати до Горбачова и Хавела. Чинило ми се да је данашња Чешка добро полазиште за такав разговор. Изахар је спремно прихватио нову тему:
– Недалеко одавде станује један чешки брачни пар. Прошле недеље сам им поправљао кров. Једним специјалним силиконским средством на бази полиестера...
Очајнички сам око себе тражио нешто што би било у домену Цивилне заштите, али је околина била убитачно мирна. Изахар ми је даље причао о својим славним изолационим подухватима. У ближој и даљој околини није било ничег што он није запушио, осим својих уста. Покушао сам још једном са Дубчековим гамбитом, али после два повучена потеза опет смо се нашли на бази полиестера. На мом сату је било 4 сата и 15 минута. Да бих остао будан, стално сам постављао све нова и нова питања, а Изахар ми је радо ошпирно одговарао на њих.
– Једном ми је – причао ми је у 5,20 – Шехтер продао један галон неке пластичне масе. На пола пута до центра града имам шта да видим. Маса тврда као гранит. Тако нешто не може да се деси с америчким полиестером. Али како ћеш да установиш да материјал који купујеш заиста потиче из Америке?
Ја већ одавно нисам хтео ништа да установим. Кад брачни партнери открију да се не слажу, могу лепо да се растану. Чак и дугогодишњи пословни партнери се понекад разиђу. Само припадник Цивилне заштите као ја остаје безнадежно зацементиран. А преостало нам је још сат и по времена.
– Стани!
Уочио сам једну сумњиву мачку и протерао је са наше територије. Затим сам се уморно наслонио на зид куће.
Ваљда сам онако стојећи и заспао. Изахар ме потапшао по рамену да наставимо даље да маршујемо. Али је ућутао. Мора да му нисам поставио питање на време.
– А што се догађа – упитах га а да ни сам не знам зашто – ако се материјал не осуши на време?
То је била једна од мојих највећих грешака у животу. Изахар је одговарао на моје питање до 6 сати и 15 минута. Молио сам Бога да нам пошаље неког терористу како бих коначно могао да учиним нешто друго осим слушања предавања о изолационим материјалима.
– Најбоље је од свега то – немилосрдно је наставио Изахар – да кад је Шехтер по други пут хтео да ми утрапи канту канадске полиестерске масе са 35 посто епокси-смоле...
На том месту се то десило.
Према изјавама сведока, почео сам насумце да пуцам према Изахару и да урлам сваком ко би ми се приближио којекаква неразумљива наређења као што су „Полиестер у заклон!“ „Цемент!“ „Дубчек!“ „Ватра!“ и слично. Једва су ме некако смирили.
Тек тада сам сазнао да нисам прва жртва Цивилне заштите. Један припадник Цивилне заштите пре мене је после четворочасовног стражарчења с инжењером нискоградње нанео велику материјалну штету испаљујући пушчане плотуне по прозорима околних кућа.
У 7 сати оставили смо оружје у главном штабу. Изахар је побегао кући главом без обзира, а Бехслер ми је после неколико дана онако узгред споменуо да Изахар никад више не жели да стражарчи са мном. Наводно сам га страшно угњавио својим досадним питањима.

Има и у приватној сфери метода којима се Пета заповест легално заобилази. У криминалистичким филмовима полицијски инспектори то зову савршеним злочином. Али на крају правда мора да слави победу јер би иначе гледаоцима могле да падну на памет којекакве глупе идеје.
Да би се починио савршен злочин, треба имати трезну главу. Као ја.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:16 pm





САВРШЕН ЗЛОЧИН ИПАК ПОСТОЈИ

Било је то предвече. Напољу се спуштао мрак, а унутра су мајке почеле да брину где су им потомци. Изненада су се отворила врата мог стана и унутра је упао Шултхајс. Али, да ли је то био Шултхајс? Шултхајс Величанствени, Шултхајс Чаробњак, човек челичних живаца, човек с непоколебљивим самопоуздањем? Испред мене је стајало скршено, згромљено створење, задихано, с немим страхом прогоњене дивљачи у очима.
– Шултхајс! – узвикнух. – Побогу, што је то с вама?
Шултхајс је зверао на све стране а глас му је подрхтавао док је говорио:
– Прогони ме. Хоће да ме излуди. Хоће да ми дође главе.
– Ко?
– Е, кад бих ја то знао! Мора да је то сам ђаво у људском обличју. Систематски ме упропашћује. А што је најгоре, све то ради у моје име.
Шултхајс се скљока у фотељу и исприча ми причу о својим јадима:
– Пре годину дана пробудила ме једног јутра упорна сирена таксија пред мојом кућом. Кад је таксиста видео да не излазим из куће, почео је да лупа песницама по мојим вратима. Кад сам их отворио, заурлао је како се то понашам, зашто сам позвао такси ако не намеравам да се возим?
Шултхајс дубоко уздахну.
– Наравно да ја нисам позвао такси. Али невоља је у томе што у цивилизованим земљама људи верују једни другима. Кад неко позове такси, нико ништа не проверава него таксиста сместа одлази на наведену адресу. У сваком случају, тако су таксисти дошли и до мене. У 8 сати ујутро било их је четрнаест пред мојом кућом, а моје комшије још и данас причају о пакленој буци коју је четрнаест таксиста подигло у нашој улици... Тог јутра сам постао свестан да неко злоупотребљава моје име како би ми дошао главе.
Најежио сам се од ужаса, а Шултхајс настави:
– Али случај с таксистима био је тек почетак. Отада ми мој прогонитељ не да мира. Одговара у моје име на огласе у новинама, поручује срећке, стручне књиге, енциклопедије, кућне потребштине, козметичке и медицинске препарате, порно филмове, касете за учење страних језика, намештај, мртвачке сандуке, цвеће, девојке, све што може да се поручи факсом или поштом. Али не само то, него ме је учланио у „Савез етиопских досељеника“, „Интересну заједницу бивших Румуна“ и „Удружење за одржавање породичног живота“. Недавно је у моје име усвојио два мароканска сирочета.
– Али како је то могуће? Како то да нико ништа не посумња?
– Ником не пада на памет да та писма нисам написао ја нити да сам ја телефонирао, него мој прогонитељ.
– А како му то полази за руком?
– Једног дана, док сам, ништа не слутећи, седео у својој канцеларији, дошла су два фрањевца из Назарета у мој стан и попрскали светом водицом, тако да су то сви могли да виде, мој прибор за кошер кухињу. Тај гад је месецима слао у моје име мале добровољне прилоге у њихов самостан и позвао ту двојицу редовника да дођу до мене...
Шултхајс је на моје очи пропадао и цвокотао зубима.
– Пријавио је мог таста. У пријави потписаној мојим именом оптужио је мог таста како шверцује швајцарске сатове сакривене у конзервама туњевине, а најгоре од свега је то што се испоставило да је пријава основана. Невероватно је како та хуља све то изводи ђаволски лукаво. Послао је, на пример, шефу мог одељења писмо у моје име, али упућено једном мом пријатељу, коме сам наводно писао да је шеф нашег одељења тотални идиот. А све то као да сам тобоже забуном заменио коверте. Сваке недеље даје оглас у новине да за осам шекела месечно изнајмљујем намештену собу. Без аванса. Или да хитно тражим мађарску куварицу. Сваког другог месеца искључују ми струју јер он обавештава електродистрибуцију да се исељавам у Руанду. Народна банка прати сваки мој корак зато што наводно у писма која шаљем у иностранство прилажем новчанице од сто долара, што је строго забрањено. А жена ми је на психијатријској клиници откако ју је неко телефоном обавестио да сам у једном злогласном куплерају у Јафи извршио самоубиство...
Шултхајсово измождено тело тресло се од грчевитог плача. Мало-помало ме хватала паника. Обузимале су ме црне мисли.
– Уочи избора настави Шултхајс стењући – послао је мојим познаницима писмо којим их обавештава да ћу гласати за Странку власника кућа, која наводно једина има прогресиван програм. Нико ме више после тога не поздравља. Откако је сајентологе известио да ћу их прогласити својим универзалним наследницима, најбољи пријатељи ми окрећу леђа на улици чим ме примете. Прошле недеље су ме два војна полицајца у цик зоре дигла из кревета зато што сам тобоже обавестио војне власти да ми као ноћној птици не пада на памет да се одазовем следећем позиву за војну вежбу...
– Доста! – узвикнух. Једноставно то вшпе нисам могао да издржим. – Ма ко је тај прогонитељ који вас не оставља на миру?
Ко је? Откуд ја то знам? То може да буде свако. Можда и ви?
Ја? Није ни то искључено.

Један млади филмски редитељ који је рођен у САД снимио је пре извесног времена филм о најстрашнијем и најнесхватљивијем огрешењу о заповест „Не убиј!“.
Будући да тај филм говори и о мојој судбини, написао сам неколико редова Стивену Спилбергу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:16 pm



ПИСМО КОЈЕ ЈЕ СТИГЛО НА ПРАВУ АДРЕСУ

„Драги Стивен, писац овог писма налази се у парадоксалном положају јер је преживео холокауст а у исти мах је и хумориста и филмски режисер који се прославио својим књигама. У име свих тих звања стежем вам руку. У ствари то сам желео да учиним већ за време паузе у биоскопу.
Шиндлерову листу гледао сам до сада два пута, најпре у Европи, где сам кришом брисао сузе, а сад и код куће, у Израелу, са својом женом и децом. Мислио сам да ћу овог пута владати собом и да ћу моћи да се усредсредим као стручњак на ваше технички изванредно изведено дело, али сам се поново потпуно непрофесионално расплакао. И опет сам против своје воље био увучен у радњу, пронашао самог себе у затвореном сточном вагону, а у колони деце која одлазе у гасну комору препознао сам и звонки глас своје кћери.
Сваки преживели Јеврејин има свог Шиндлера. Па ипак, нису ме највише дирнуле мајсторски снимљене масовне сцене него потресна истина приказана на филмском платну. Да, тако је то било, несхватљиво, немогуће, а ипак истинито.
Истина има своје законе. Можда сте и ви, драги господине Спилберг, изненађени реакцијама широм света, па и својим властитим осећајима на премијери у Јерусалиму, али постоји граница на којој се зауставља механизам технике и почиње лупање срца. Прави се осећаји преносе с екрана. Плаче ли редитељ за време снимања, плакаће и његови гледаоци.
У ствари Шиндлер је био хумани хохштаплер у једном нехуманом поретку, али порука вашег филма иде и много даље од тога. Шиндлерова листа показује оно што пише у Библији: „Поквареност је човекова на земљи велика и свака је помисао у његовој памети увек само злоћа.“ Чим се уклоне границе морала, чим зли нагони изгубе страх од казне, круна стварања претвара се у чудовиште.
Ваше грандиозно дело расветљава зверства расизма и приказује 2000-годишње пролажење јеврејског народа кроз трње. Ви сте за време снимања вероватно слутили да представљањем те историјске трауме не раскринкавате само вођу логора за истребљење него и патолошку болест света звану антисемитизам, да показујете ирациоиалну мржњу која се преноси с колена на колено. Ви не нудите никакав одговор на тај ужасни феномен. Одговора и нема.
Човечанство од вајкада пати од неизлечивог јеврејског комплекса. Том комплексу, по свему судећи, кумовала је црква коју су основали сами Јевреји. Шиндлерова листа изнова покреће болно питање како је било могуће да су прогоњени чланови „вере љубави“ и сами постали прогонитељи, како су се жртве Неронових лавова претвориле у инквизиторе. Они би на својој ломачи мирне душе спалили и јеврејске апостоле.
У Аугивипу су то и учинили. Тамо су по други пут разапели Исуса, у сваком убијеном човеку убили су самог Бога.
Међутим, расна мржња постоји и ван зидова многобројних биоскопа који су се усудили да Шиндлерову листу прикажу у Немачкој. Та мржња избија и из неколико личних напада људи који се погрешно третирају као филмски критичари. У свему томе превладавала је безочна осионост. Један публициста наругао се филму управо у недељнику Ди Велт назвавши ваше јединствено дело „Индијана Џонс у краковском гету“. У том тексту Химлер је рехабилитован јер је „СС био обавезан да спроводи коначно решење јеврејског питања на идеолошкој основи, тј. без икаквих осећања и предрасуда, као што се тамани гамад.“
Тако тамо пише од речи до речи.
Па и у вашој су великој земљи неки реномирани новинари због тога изгубили контролу над собом. У Вашингтону су ваше историјско дело упоредили са серијом комедија Породица Адамс. Критичар у вашем филму није нашао ни траг „разумевања антисемитизма, расизма или било какве етничке мржње“, па се огорчено пита: „Зашто је Стивен Спилберг уопште снимио тај филм?“
Ја ћу му, с вашом дозволом, одговорити на то питање. Ви сте, Стивен, тај филм снимили зато што сте хтели да искажете нешто што вам је важно, зато што сте хтели да испуните једну прадавну обавезу, а нипошто зато што сте хтели да преотмете награду вашим колегама које пече савест.
Ви сте особит човек, Стивене, интровертан и динамичан, млади Американац и стари Јеврејин, високи свештеник забавне индустрије и лукави чаробњак рекламе, који делује бојажљиво и детињасто кад год се лично нађе очи у очи са својом публиком.
У Јерусалиму сте рекли да желите да нам се вратите и научите хебрејски. Вама то не треба, ви сте нам већ рекли све што је потребно. А ако се већ и досад исплатило погледати ваше шаролике филмове, овај црнобели филм треба свакако видети. То је можда први филм који сте снимили за своју душу, и можда се баш зато обраћа свим људима.
Бог вас благословио, Стивене!
Стивен Спилберг одговорио ми је врлој лично интонираним писмом које ме је дирнуло као и његов филм, који ми није дао само дуго очекивано задовољење. Ако сви кривци и нису кажњени, овај филм је бар открио њихова права лица.

Поводом тога присетио сам се једне апсурдне сцене којој сам присуствовао у Врховном суду у Јерусалиму. Тада је из једне стаклене ћелије крвник мађарских Јевреја одговарао на ужасне оптужбе, одајући јегуљасту логику добро васпитаног пацова.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:17 pm


И САМО ИСТИНУ... ИЛИ АДОЛФ У САЛЦКАМЕРГУТУ

Јавни тужилац: Колико је, по вашем мишљењу, два пута два.
Адолф: Господине јавни тужиоче, ја нисам математичар.
Јавни тужилац: Али ја бих инак хтео да знам колико је, по вашем мишљењу, два пута два.
Адолф: Никад се нисам бавио тим стварима. Кад сам се суочио са таквим проблемима, прослеђивао сам то надлежном одељењу. Одлуке је, у сваком случају, доносио Шулц.
Јавни тужилац: Ви, дакле, не знате колико је два пута два?
Адолф: Господине јавни тужиоче, о томе не могу да вам пружим прецизније податке.
Јавни тужилац: А ако вам ја отворено кажем да ви то знате?
Адолф: За бројеве је био надлежан Шулц.
Јавни тужилац: Дакле, увек кад сте хтели да знате колико је два пута два, ви бисте позвали Шулца?
Адолф: Не увек. Нека питања су могла да се реше и телефоном. Хтео бих овом приликом да изјавим да је Шулц крајем 1943. године премештен у Салцкамергут и да сам га тек тамо затекао са Леманом.
Јавни тужилац: Да ли је и Леман знао колико је два пута два?
Адолф: То не знам. Тада га нисам ништа питао. Мој претпостављени је, како рекох. био Шулц.
Јавни тужилац: Да ли је Шулц знао тачан одговор на питање: „Колико је два пута два?“
Адолф: То не бих могао да кажем. Нисам био у могућности да му завирим у главу.
Јавни тужилац: Али сте били уверени да он зна одговор?
Адолф: Никад се не бих усудио да доносим суд о својим претпостављенима.
Јавни тужилац: Како онда знате да је Шулц био надлежаи за те ствари? Могао је бити надлежан једино ако је знао колико је два пута два. Како знате да он то није знао? Или да је знао?
Адолф: Не знам. Ако се не варам, чак сам у то и сумњао. Ја нисам математичар.
Јавни тужилац: Онда ми објасните како то да се у документу број 6013 налази напомена исписана вашом руком: „2x2= 4“?
Адолф: То је немогуће.
Јавни тужилац: Изволите. (Пружа му документ): Да ли сте то ви написали?
Адолф (пошто је помно проучио документ): Јесам.
Јавни тужилац: То је дакле ваш рукопис?
Адолф: Није.
Јавни тужилац: Није? Како није?
Адолф: У време назначено у документу нисам био у Берлину.
Јавни тужилац: Овај документ је написан у Минхену.
Адолф: У то време нисам био ни у Минхену. Управо тада сам имао нека посла у Дахауу.
Јавни тужилац: Каква сте то посла имали у Дахауу?
Адолф: Сад сам се сетио да сам у то време био у Линцу.
Јавни тужилац: Па како је онда ваш потпис доспео на овај докуменат?
Адолф: Стављен је накнадно. Хтео бих уједно да вас упозорим да су цифре на овом документу прилично нечитке. Посебно је нечитак број 4 и лако може да се замени бројем 7.
Јавни тужилац: Онда би два пута два било седам?
Адолф: То нисам рекао. Ја нисам математичар. Моја примедба се односи искључиво на облик броја 4, која ме у документу број 6013 подсећа по облику на број 7.
Председник суда: Оптужени, одговорите на питање колико је два пута два.
Адолф: Није седам. Никад нисам рекао да је седам. Само сам рекао да ме број 4 на неким документима подсећа на број 7.
Јавни тужилац: Сад не говоримо о „неким документима“, него о документу број 6013.
Адолф: За тај докуменат нисам одговоран јер сам у време кад је настао био у Дахауу.
Јавни тужилац: Дакле, ипак сте били у Дахауу, а не у Линцу?
Адолф: Да, колико могу да реконструишем догађаје по сећању.
Јавни тужилац: Ја уопште не сумњам да ви тачно знате колико је два пута два.
Адолф: Морам да поновим да нисам математичар.
Јавни тужилац: Подигните увис два прста десне руке.
Адолф (подиже прсте): Заклињем се пред Богом...
Јавни тужилац: Нисам од вас тражио да се заклињете већ да подигнете два прста.
Адолф: Могу ли да изјавим још нешто с тим у вези?
Јавни тужилац: Можете.
Адолф: Леман је 1943. године премештен у Протекторат тако да те године није могао да се сретне са Шулцом у Салцкамергуту.
Јавни тужилац: Не разумем какве то везе има?
Адолф: Кад се заклињем, заклињем се да ћу говорити истину. Леман није имао никакве везе са оним шта је радио Шулц.
Јавни тужилац: Е па, лепо. Он није имао никакве везе ни са вама. Али није сад о томе реч. Реч је о томе колико је прстију Леман подигао.
Адолф: Колико ја знам, Леман није никад подигао ни један прст.
Јавни тужилац: То знам. Нисам ни мислио на Лемана, него на вас. Колико сте ви прстију сад подигли?
Адолф: Мислим два. За сваки случај, хтео бих да се оградим од биле какве одговорности за сваку нетачност у тој области. Ја нисам математичар.
Јавни тужилац: Оставимо сад то. А сад подигните увис и два прста леве руке.
Адолф (подиже два прста леве руке).
Јавни тужилац: Колико прстију сада видите пред собом?
Адолф: Десет.
Јавни тужилац: Мислим само на оне подигнуте.
Адолф: Али ја видим и остале.
Јавни тужилац: Сад нас интересују само ваши подигнути прсти.
Адолф: Али и неподигнути су прсти моји. Они представљају 60 посто укупног броја мојих прстију, дакле већину.
Јавни тужилац: Хтео бих од вас да чујем само укупан број ваших подигнутих прстију, на два места по два.
Адолф: Сада?
Јавни тужилац: Да. Избројте их.
Адолф (узалуд покушава да их изброји): Не могу.
Јавни тужилац: Зашто не можете?
Адолф: Навикао сам да бројим на тај начин да прстом прелазим преко предмета које бројим. У овом случају је прст којим бројим идентичан с прстом који треба избројити, а то ме збуњује. Осим тога, то може довести до нетачности, а како сам под заклетвом, морам да будем врло прецизан. Могу ли да изјавим још нешто?
Јавни тужилац: Можете.
Адолф: Не бих хтео да се стекне утисак како ја потпуно одбацујем начин рачунања по којем је под одређеним околностима резултат четири или неки сличан. Без обзира на то, желим да се констатује како се ја никада нисам бавио пословима из те области, јер би то значило прекорачење овлашћења које ми је било поверено и тачно назначено. Зато захтевам да се саслуша сведок Шулце који је у то време био гаулајтер у Вуперталу.
Јавни тужилац: Ако сам вас добро разумео, ви тврдите да се у начелу слажете са Шулцом да је два пута два четири?
Адолф: Већ сам вам више пута рекао да о томе не могу ништа да изјавим док сам под заклетвом. Али ја, разумљиво, преузимам на себе све последице које проистичу из моје изјаве, како не бисте стекли утисак да желим да избегнем одговорности.
Јавни тужилац: Лепо. Колико је два пута два?
Адолф: Ако се не варам, то сам већ изјавио.
Јавни тужилац: Хтео бих да чујем још једном.
Адолф: То сам већ изјавио, ако се не варам.
Јавни тужилац: Поновите своју изјаву.
Адолф: Молим лепо. По својој савести и дубоком уверењу могу да изјавим само то да резултат математичког задатка који се овде поставља. приближно одговара ономе што сте ви, господине јавни тужиоче, изнели пре неколико тренутака.
Јавни тужилац: Дакле, четири?
Адолф: Колико ја могу да разумем.
Јавни тужилац: Четири!
Адолф: По општем уверењу.
Јавни тужилац: Два пута два је четири! Да или не?
Адолф: Оно прво.
Јавни тужилац: Хвала. То је све што сам хтео да знам.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:17 pm



6. НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБЕ

Човек би могао да помиели да је овде реч, у поређењу са Петом заповешћу, о трицама и кучинама. Али ни говора! Не, причи о прељуби нема краја. Истовремеио не може да се тврди да је Шестој заповести осигуран спектакуларан успех.
*

Прва прељуба забележена је 1.000.003. године пре Христа, у Алтамири на Иберијском полуострву, а последња пре пола сата, код комшије преко пута. Прељубе су само зато толико омиљене што је Господ мушког рода, као што су теолози несумњиво установили, па се као мушко доиста великодушно понаша према припадницима свог пола, или бар у неким деликатним ситуацијама зажмури на једно око. Али према слабијем полу нема милости, као што се лепо види и из Мојсијеве Четврте књиге.
Мојсије је дакле дао зелено светло за мере уперене против жена, али је све заједно искитио на свој начин. Његов злогласни закон о љубомори омогућује наиме увређеном супругу да жену подвргне унакрсном испитивању, „ако је и остало сакривено очима њеног мужа да га је изневерила“.
Стога законити супруг може у свако доба, по овлашћењу највише инстанце, да одвуче осумњичену жену до свештеника. У заветном шатору „свештеник узме свете воде у суд земљани и праха с пода“ и нареди грешници да попије ту „горку воду, која носи проклетство“. С правног гледишта, ту постоје две могућности – или да попије ту муљевиту кашу и причека да види да ли ће јој „трбух отећи и бедро спасти“, као несумњиви доказ да је била неверна – или да одбије да куса коктел из заветног шатора и тиме призна своју кривицу. Непосредна последица тога је каменовање и губитак свих политичких права на три месеца. Заиста незавидан задатак за слабији пол.
Ко данас прочита ту главу из Четврте књиге Мојсијеве, може из своје данашње перспективе само сажаљиво да се осмехне том варварском обичају. Али после краћег размишљања исто ће тако утврдити да је универзални геније Мојсије већ тада открио првобитну верзију детектора лажи.
*

Мене данас заокупља сасвим друкчији проблем, Шта се догађа кад не згреши жена него муж? Па и то се дешава. Коначни одговор на то питање не даје Библија него следећа прича.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:17 pm



НЕМА МИЛОСТИ ЗА ПОРОЧНЕ МУШКАРЦЕ

Глорија се свалила у нашу најскупоценију фотељу и остала тако да седи, бледа, погурена, шака јада, сенка некадашње Глорије. Седи ли то заиста преда мном она Глорија која се још колико јуче сматрала припадницом џет сета? Она иста Глорија, једна од најполетнијих, најпривлачнијих девојака у целој земљи, пре највише тридесетак година? Шта се десило с њом? И зашто није више онако млада као некад? Sic transit Gloria Birnbaum, помислих служећи се њеним именом на начин који није био баш најтананији. С Бирнбаумом је тсшко постићи нешто више. Тако се наиме презива њен муж.
Показало се да је управо због њега и дошла, и да је због њега тако очајна.
– Морам да разговарам с тобом – рече ми. – Муж ме вара.
Скаменио сам се. Натан Бирнбаум вара своју жену? Онај миран, увек коректан човек с наочарима, онај пример реда, права, закона и кукавичлука? Ово је заиста крај. Ово је слом наше државне структуре. Ако чак и Натан Бирнбаум...
Иако ми је било тешко у души, тргао сам се и упитао је:
– Имаш ли доказа, Глорија?
– Доказа? Пих! Имам свој инстинкт. Жени за тако нешто нису потребни докази. Она то осећа. Осећа на основу стотину ситних знакова.
Први од те стотине знакова: Натан је постао потпуно равнодушан према њој. Једва да разговара с њом.
– Кад би му бар који пут пало на памет да ми покаже какву ситну пажњу! Неки мали поклон или нешто друго. Али то је давна прошлост. Месецима сам већ уверена да је реч о некој другој жени. Прошле недеље се моја сумња обистинила.
– Обистинила? Како? На који начин?
– Натан се одједном претворио у најнежнијег супруга. Пука љубав и пажња. Почео је да ми доноси ситне поклоне, цвеће или било што друго.
Типично. По томе одмах знаш о чему је реч.
– Али, Глорија...
– То је сасвим довољно за жену која воли свог мужа. Или му се одједном отвори апетит па једе као вук. Нарочито рибу. Познато је да риба садржи извесне беланчевине које су за мушкарца тако важне за неке ствари. Е, сад ја питам тебе зашто су ожењеном мушкарцу потребне беланчевине? Одмах ћу ти рећи зашто. Хоће да буде у форми за оне своје јефтине дроце. Зато тако пуно једе.
– Имам утисак да је у последње време нешто ослабио.
– Наравно да је ослабио. Држи строгу дијету. Једе само воће. Ништа друго неће да окуси не би ли се ослободио стомака. Одлази и у сауну. Сваког јутра пре доручка оптрчи пет пута наш улични блок. Ради гимнастику. Поваздан се сунча не би ли поцрнео. Зашто човек у његовим годинама мора да буде преплануо?
– Кад сам га недавно срео, учинило ми се да је прилично блед.
– Тачно. Немој да мислиш да то нисам приметила. Он није блед, он је болесно блед. Изгледа као леш. Једва се држи на ногама. Од исцрпљености нема више снаге да ујутро трчи око уличног блока ни да ради гимнастику. Сву снагу троши на еротске авантуре с тим својим фуфицама. То је бар јасно.
– Глорија, ипак мало претерујеш.
– Ништа ја не претерујем... Љубоморна сам, признајем. Али, кад га чујем како се преврће у кревету, нимало не сумњам. Не може да спава јер стално мисли на те своје везе. Пре неколико дана умало да му нисам бацила папуче у главу.
– Зашто, побогу?
– Замисли, пробудим се ја и поглед ми падне на мужа који лежи поред мене. И шта видим? Спава. Спава као јагње. Ја, његова жена, преврћем се ноћу у кревету, болесна сам од љубоморе, а он спава! Тако мирно и безбрижно спава само неко ко је нашао своју срећу. Ваљда и сања о оној другој? Или можда о више њих у исти мах?
Глорија тихо зајеца. И у мени се мало-помало пробуди гнев према Натану. Зар тај тип не може да буде мало опрезнији? Зар на њему баш мора све да се види?
У међувремену се Глорија прибрала.
– А шта мислиш, где сам га јуче затекла? Затекла сам га у гаражи како пере кола и гланца их да сјаје као псећа јајца. Било је то као да ми је признао да има љубавницу. Не, драги мој, заиста не треба бити геније да би то схватио. Ваљда и сам. знаш такве мужева који се одједном брију два пута дневно и стоје пред огледалом увлачећи трбух или везујући нову кравату, јер желе да се увере у своје заводничке способности?
– Да потврдих. – Да, Глорија, знам ту врсту мужева.
– Ето видиш! – тријумфално ће Глорија. – А Натан ништа од тога не ради! Морам да га натерам да опере кола, морам да га наговорим да се обрије, иначе хода наоколо са брадом од три дана. Тиме покушава да ме завара, то рафинирано, подмукло, прорачунато ђубре!
Глорија бризну у плач и једва процеди:
– Ја волим свога мужа! Шта да радим? Реци ми, молим те, шта да радим?
– Мораш да га учиниш љубоморним – рекох. – Мораш да га превариш.
– То није никакво решење – зајеца Глорија. – Па то радим већ двадесст година.

Будући да су сексуални односи изван брака строго забрањени, човечанство још од напуштања раја тражи рупе у библијском зиду. Најуспешнији изговор је до сада био и остао патриотски подухват да се у тајној мисији од непријатеља искамче пикантни подаци. Стога није чудо што мушкарци који пате од жудње за туђим ловиштима непрестано вребају неку нову Мата Хари, чија би жртва могли да постану у што дуготрајнијој шпијунској операцији. У новинским огласима можете да прочитате и овакве понуде:
„Државни службеник, четрдесетих година, поседује строго поверљиве тајне, жели да упозна искусну плавушу из шпијунског фаха. Ни касније уцењивање није искључено.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:17 pm


ЧИНОВНИЧКА ЕТИКА

– Зиглер, молим вас, дођите за тренутак у моју канцеларију и затворите врата за собом.
– Изволите, господине Шултхајс.
– Седите.
– Хвала, господине Шултхајс.
– Вероватно се питате зашто сам вас позвао?
– Да, господине Шултхајс.
– Данас је петак.
– Извините, не разумем...
– Стрпите се мало. Управа обично избегава да се меша у оно што се збива изван ове зграде, али као шеф овог одељења осећам се лично одговорним за своје људе.
– Јасно, господине Шултхајс.
– Бићу потпуно отворен према вама, Зиглер. Шире се неке чудне гласине о развратним теревенкама преко викенда у којима и ви учествујете.
– Ја?
– Да, Зиглер, ви. Биће боље да ми испричате све, за ваше властито добро!
– Господине Шултхајс, заиста не знам... нас неколико момака састајемо се у једном стану...
– Приватном стану?
– Да, приватном... Долазе и неке девојке... играмо...
– Тренутак! Уз музику?
– Да, уз музику. Играмо уз музику...
– Схватам, Зиглер. Наставите. Како сте обучени?
– У панталонама смо... кошуљама... чарапама...
– Питао сам за кол-герле.
– За кога?
– За девојке.
– Оне су у сукњама.
– Мини-сукњама?
– Да.
– То је све што сам желео да знам. Наставите.
– Играмо и забављамо се. Па то сви раде, господине Шултхајс...
– Можда, младићу, али немају сви могућност да дођу до прворазредних административних тајни. Кад једном кренете путем издаје, Зиглер, ништа вас више неће зауставити! Да ли можда тврдите да се сећате свега о чему сте ћаскали за време тих дивљих оргијања?
– Па и не разговарамо баш све време, господине Шултхајс...
– Сигуран сам да не разговарате! Али, да ли сте размишљали о томе да тако неразумно оргијајући можете лако да постанете жртва уцене?
– Нисам...
– Тако сам и мислио! Шта пијете?
– Ништа. Вотку.
– Чисту?
– Не, са соком од парадајза...
– Једна трећина према две трећине?
– Да.
– Bloody Mary! Као што видите, младићу, управа је прилично добро обавештена. А сад, дозволите, мало изненађење: ова слика, исечена из новина, синоћ је нађена у вашој фиоци, сакривена испод извештаја Државне контроле! Могу ли да вас замолим да ми то објасните?
– То је... то је једна девојка са забаве... која је освојила прво место на избору за Мис плаже па је зовемо Принцеза од Средоземља...
– Зашто је у бикинију?
– То није бикини, господине Шултхајс... То је нацртано спрејом...
– Шта је нацртано спрејом?
– Њен бикини... је нацртан спрејом... Фотографисали су је... овај... на том такмичењу... Био је то у ствари хепенинг...
– Па шта јој онда држи... како да кажем... груди?
– Ништа.
– Желите да кажете да је, у ствари, гола?
– Попрскана спрејом...
– Изванредно! И ви, државни службеник на одговорном положају, одржавате односе с особом која се понаша тако слободно?
– Не, господине Шултхајс, не бих могао да кажем да...
– Могу да замислим шта се све тамо дешава. Стриптиз! Трбушни плес! Групни секс!
– Какав групни...
– Не прекидајте ме! Не би ме ни мало изненадило да чујем како међусобно делите те мачке.
– Како то мислите, делимо?
– Мислим то да за вас, као припаднике данашње омладине, не постоје никакве забране. Поделите међу собом те полуголе кол-герле, затим се повлачите с њима у замрачене просторије и у екстази се ваљате по каучевима прекривеним црвеним плишом или воденим креветима и за време... откривате државне тајне, драгоцене, виталне информације до којих долазите на послу...
– Не...
Содома је то, Зиглер, Содома и Гомора! Недавно сам о томе расправљао са својом женом. О томе, младићу, како мени у вашим годинама не би било ни на крај памети да играм како се данас игра. Не, ми нисмо дозвољавали да нас обузму изопачене страсти, нисмо сами себе деградирали делећи међу собом полуголе девојке. Нисмо се повлачили с њима у мрачне просторије и тамо се у екстази ваљали по црвеним каучевима и воденим креветима. Не, Зиглер, за нас је морал, појам који је данас толико изгубио од своје вредности, још нешто представљао! Је ли плавуша?
– Ко?
– Она спрејом попрскана. Принцеза од Средоземља.
– Не, она је риђокоса, господине Шултхајс.
– И вероватно има зелене очи?
– Да.
– Те су најопасније.
– Можете ли да ми вратите ту слику?
– Још не, младићу. Слику је запленила управа као доказни материјал, с обзиром на предстојеће дисциплинске мере.
– Дисциплинске мере...
– Нема смисла да плачете, Зиглер, то вам неће помоћи.
– Никад више нећу да идем на те забаве, господине Шултхајс! Верујте ми...
– То није решење, младићу. Моја мото је: „Не избегавај проблем, већ се с њим суочи!“ Могу да вам кажем да сам лично преузео истрагу поводом вашег случаја.
– Господине Шултхајс, ви лично?
– Да, док сам на челу овог одељења и док уживам поверење управе, морам лично да сносим сву одговорност! Овог викенда крећем и ја с вама, Зиглер.
– Али... али ми смо... само неколико нас младих...
– Не брините, Зиглер. Ја сам врло флексибилан. Лако ћу се прилагодити вашем друштву. Играћу, пићу, а ако буде потребно, учествоваћу и у подели полуголих девојака и повући ћу се с неком од њих...
– Ма добро, господине Шултхајс, али...
– Ни речи више. Моја одлука је коначна.
– Заиста не знам, господине Шултхајс...
– Најважније је да истрага остане у потпуној тајности. Нико не сме ништа да сазна! Да понесем коју флашу?
– Не знам...
– Понећу флашу француског шампањца. Знам много добрих вицева. Да ли ће и она да буде тамо?
– Ко?
– Принцеза од Средоземеља...
– Господине Шултхајс, молим вас да примите мој отказ.
– Ваш захтев се одбија. Састаћемо се у девет пред управном зградом.

Ствари имају своју властиту динамику. Не може се оспорити чињеница да се последњих година широм света брачни партнери све чешће опредељују за слободу. У великим градовима тај тренд је већ премашио 100 посто. Па ипак је венчање и даље најузбудљивији, најсвечанији и најнезаборавнији доживљај за срећан пар, породицу и пријатеље. Сви, сви учествују у тој великој срећи уверени да ће тек смрт раставити брачни пар. Или два адвоката.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Mustra taj Pon Mar 12, 2018 6:18 pm


КО ИМА ДОБРЕ ПРИЈАТЕЉЕ НЕПРИЈАТЕЉИ МУ НИСУ ПОТРЕБНИ

Кад смо крочили у салу, у којој ће Ивица и Грета да склопе доживотни свети савез, били смо дубоко дирнути. Недељама смо разбијали себи главу шта ћемо поклонити младом пару. Вазе, на пример, сви поклањају Не, ми смо хтели нешто посебно, нешто чега ће се младенци сећати до краја живота. Нисмо жалили ни времена ни труда да обиђемо све трговине док нисмо нашли једну прикладну вазу. Ставили смо је на сто за поклоне и исписали крупним словима наша имена на пакет, и на још један поред њега.
Сала, једна од најраскошнијих у граду, била је предивно декорисана. Столови су се повијали под теретом бираних деликатеса, а велики оркестар је стварао свечану звучну кулису. Од срца смо се радовали што ће нам се пријатељи венчати у тако дивној атмосфери. Тако нешто остаје у трајној успомени и даје снагу у тешким часовима. Сви присутни били су такође свечано расположени. Јасно се осећало да је то и њихова свечаност. Они старији брисали су чак и сузе, нимало се не стидећи. Уосталом, колико се пута човек жени у животу? Два, највише три пута. Али, наравно, Ивица и Грета венчаће се само једном, у то смо сви били чврсто уверени, јер њих двоје су гугутали као два голуба.
– Чист брак из љубави – приметио је Густи, младин некадашњи момак. – Пријатно је сазнање да на овом свету још има романтике.
То је могла да потврди и Лилика, Гретина најбоља пријатељица.
– Ово двоје су заиста зацопани једно у друго. У почетку су, додуше, Гретини родитељи били против тог брака, Грета је, на крају крајева, јединица, па су за њу желели нешто посебно, нешто изванредно. Међутим, Грета их је ставила пред алтернативу: или Ивица или ће видети што ће се десити. Стога су им тешка срца дали свој благослов. Ипак тај момак добро зарађује, а имовинско стање Гретиних родитеља није баш сјајно.
*

Тада се појављује Грета. Дивота. Супервитка девојка, изгледа као фото-модел. Предивни профил застрт јој је велом и сјајем прве велике љубави. Да, та девојка зрачи чудесном чедношћу.
– Како си лепа! – говори јој Клара, а Лилика не може а да је не загрли и пољуби у оба образа.
– Венчаницу јој је сашила Сузи, – уверена је Клара. – После венчања Грета може мало да је скрати па ће имати елегантну вечерњу хаљину. Најмање 60 марака метар. Француска свила, наравно. Кад ће девојка да носи тако скупу хаљину ако не на дан свог венчања? Поготово кад је девојка прошла сито и решето...
– Ма не питајте – шапуће Лилика – да знате само како је сиротица патила! Родитељи су већ хтели да је удају за једног кошаркаша, само да не остане уседелица. Било је најављено и венчање, али се у последњем тренутку десило нешто страшно...
– Ма немојте! – чудимо се сви. – Заиста?
– Нека ово остане међу нама, важи? Недељу дана пре венчања појави се одједном код тог кошаркаша једна пријатељица сироте Грете, знате већ те пријатељице које вас тобоже страшно воле а заправо вас стално опањкавају иза леђа, и исприча му којешта о Грети, али јој он уопште није поверовао него је само питао Грету да ли је то све истина, а она му је одговорила, ако он верује да је она таква, онда и није прави човек за њу па је најбоље да се разиђу. Момку је дошло да се убије, хтео је већ да се обеси, али је био превисок, знате, због кошарке, глава му је скоро до, плафона, па није успео. Сирота Грета почела је да се опија, ма не питајте шта је све радила, на крају је он ипак хтео да се узму, али му је она рекла, прекасно, Армине. Мислим да се њих двоје у ствари још воле, али се она већ била спетљала с једним младим поручником, па је онда ишла, јадница, из кревета у кревет, заиста је заслужила мало среће с овим јадним Ивицом...
У међувремену се појавио и младожења. Елегантан, у тамну оделу, наоко врло интелигентан и симпатичан момак.
– Није ли он млађи од ње? – запитао се Густи, али су га сви побили тврдећи да је разлика можда тек неки месец, највише која годиница. Зар је то уопште данас важио, Грета ипак још фантастично изгледа и дипломирана је козметичарка. А шта је Ивица по занимању, чиме се бави?
– Ничим – одговори човек с лулом у зубима – жени се.
– Познајете га?
– Наравно да га познајем, он вам је нико и ништа. Вероватно је и то одело позајмио.
Јадна Грета почели смо сви да је жалимо – Од чега ће уопште да живи?
– Не брините, он ће се сигурно запослити код њеног оца насмеши се онај с лулом. – Мотаће се по његовој канцеларији...
Да, данас вам све функционише на тој основи. Чисти непотизам. Дође вам тако неки никоговић који ништа нема и ништа не зна, па се попне тасту на грбачу. Јадни отац јадне Грете! Ено га, управо стоји уз јадног свештеника и потписује венчаницу. Ипак је мало нервозан.
– Типичан скоројевић – шапуће Густи. Намлатио лову шверцовањем текстила па сад купује мужа својој кћери.
Неко иза нас управо распреда о очевим мутним пословима. Али то данас уопште није важно. Најважније је да је скоројевић нашао једног шмокљана за јадну Грету. Нека га вода носи! Али види се да је циција. Каква је ова сала? Обична прчварница. Зар у целом граду није могао да нађе ништа елегантније, или бар симпатичније? И какво је ово послужење? Неколико малих сувих сендвича, усољена харинга, кромпир салата и сок од поморанџе. Ипак су Ивица и Грета, тај згодни нар, заслужили нешто боље!
– Грета делује некако уморно – рече Клара – управо измождено. Ја увек тврдим да се треба удати за своју прву љубав, а не за двадесету.
– Али она је срећна, а то је ипак најважније – брани Лилика своју пријатељицу. – Сто пута сам јој рекла да не пудерише нос светлим пудером јер тиме још више истиче трагове естетске операције. Сви запиткујемо: „Ма што кажете?“ – Па зар не видите? Свињарија. Тог доктора би требало ућоркирати, кад вам кажем.
*

Гости се окупљају око олтара. Родитељи никоговића су дубоко ганути, грле скоројевиће, али не разговарају с њима. Чудно. Значи да се баш не слажу са синовљевим избором. Зар су желели нешто боље? Међу нама речено, човек може и да их разуме.
– Зашто су у ствари толико журили с тим венчањем? – чуди се онај с лулом у зубима.
Заиста какво питање? Сви му се помало подругујемо.
– Сад се о томе заиста може већ отворено говорити – рече Густи – кад већ цео град зна. Зимус је Ивица побегао од куће, родитељи су ангажовали детектива који их је обоје пронашао у некој опскурној јазбини, тотално пијане. Гретин брат хтео је да убије Ивицу. Дошла је и полиција, било је повуци-потегни. Њен отац се зарекао да ће уцмекати Ивицу као псето ако се икад приближи његовој кћери...
Ивица прилази Грети и нежно је милује. Онда размене неколико речи.
– Како хоћеш, душо одговара му Грета.
– Ето видите, већ се свађају. Како је то тужно!
Почиње венчање. Никоговић стоји на месту као скамењен. Блед је као крпа. Јадна Грета мало чкиљи. Лилика нам шапуће да Грета иначе носи наочаре, па сад јадна ништа не види.
Деверуше окружују младу. Предиван тренутак. Никоговић ставља младој прстеи, сасвим скроман прстен кад се зна колико тај човек зарађује.
– Куда ће на брачно путовање?
– Већ су били...
– Уосталом, није ни важно – рече онај с лулом овог пута хотелске трошкове платиће тата Киршнер.
Исправљамо га да се Гретин отац не зове Киршнер. Испоставља се да је чова с лулом дошао на погрешно венчање. Али остаће кад је већ ту. Уосталом, сва су венчања иста. Ивица згази чашу, како налаже обичај, али неки мисле да је то учинио у бесу.
– Кад ће је први пут преварити?
Ово кобно питање је све време лебдело у ваздуху, па је било историјски нужно да се најзад јавно и изговори.
– Ја лично – рече чова с лулом – дајем им највише три месеца.
Густи им је дао недељу дана. Лилика је још већи песимиста.
– Није Грета тако глупа као што изгледа – шапуће нам Лилика. – Јуче му је већ рекла, Ивице, удаћу се додуше за тебе, али нећу дозволити да ме вараш. Радије ћу се удати него да останем уседелица. Верујте ми да она зна шта говори.
Стан је преписан на њено име. Клара подсећа да познаје једног доброг адвоката, за сваки случај.
– Видећемо – мрмљамо сви – видећемо.
Гледамо то двоје младих монструма. Усиљено се смешкају једно другом, тобоже се нежно љубе и праве пред нашим очима представу, иако већ сви јасно видимо њихово неумитну судбину. Венчање је завршено, прилазимо младом брачном пару и обасипамо га добрим жељама и влажним пољупцима.
– Све најбоље! Свако добро!
– Пуно среће и здравља!
– Дуг и срећан живот!
– Честитамо.

Читаоце сад вероватно интересује како ја лично стојим са Шестом заповешћу. Какво је то питање! То наравно зависи од жене са шестим чулом познатом под популарним именом „најбоља од свих жена“.
Битно је да моја женица и ја никад не лажемо једно друго. У кризним ситуацијама радије ћутимо. Велика предност таквог понашања је у томе што онај ко ћути не може да да лажни исказ.
Али, окрени-обрни, човек мора да држи језик за зубима кад год жене заокупе феминистичке идеје, што је пре 3000 година било потпуно немогуће.
Ситуација се заоштрава кад најбољој од свих жена падне у руке књига Симон де Бовоар Adieu, Sartre, у којој та француска књижевница не оставља места сумњи шта заиста мисли о том перверзном развратнику. А управо сам ја поклонио најбољој од свих жена ту књигу за Хануку. Била је то једна од мојих већих грешака у животу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jabuka je svemu kriva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu