Jabuka je svemu kriva

First topic message reminder :



U zbirci priča Jabuka je svemu kriva, autor, koji piše na jeziku Biblije (hebrejskom) i ujedno je vrstan poznavatelj Svetog pisma, ne raspreda samo na svoj način, duhovit i šarmantan, o vječnim pitanjima kojima se čovječanstvo bavi otkako je Eva u raju nagovorila Adama da zagrize u jabuku s drveta spoznaje, nego je prikupio i sve svoje klasične priče na tu temu. Evo, uostalom, što je sam Kishon napisao na početku ove knjige:
"Biblija je jedinstveno, čudesno djelo, iako je posve drukčija nego što se obično misli. O njezinu nastanku znamo manje nego o tajni piramida. Njezina svestranost pak nadilazi ljudsku sposobnost shvaćanja. Vizija, povijest, poezija, krimić, moral, etika, društvena rubrika i pornografija, sve to se nalazi jedno do drugoga..."

САБИНА ИЛИ ОЖЕНИ СЕ МАЈКОМ

Место збивања је улична кафана. Он седи сам и нервозан за једним столом, изненада скаче на ноге и маше руком:
Он: Мама, мама, ево, овде сам... Мама! Мама!
Приблажава му се атрактшвна жена у летњој одећи, са наочарима за сунце и шеширом „а ла “ Грета Гарбо.
Она: Колико сам ти пута рекла да ме не зовеш мама на јавном месту? Уосталом, имам ја и своје име.
Он: Извини, увек заборавим на то.
Она седа.
Она: Грозан си! Припали ми, молим те.
Он пали шибицу.
Она: Зашто си тако нервозан?
Он: Имам судар.
Она: Прибери се. Уосталом, ниси више дете. Отац је у твојим годинама био већ по други пут ожењен.
Он: Управо сам о томе...
Она: Кад ме људи питају за тебе, не знам шта бих од стида. Син ми има тридесет година а још није ожењен. Никад у фамилији нисмо имали нежење, осим једног рођака у Паризу, а чак је и он био ожењен...
Он: Мама...
Она: Зашто то радиш? Зашто ме мучиш?
Он: Опрости...
Она: Зашто се не ожениш оном малом, оном Карлом? Симпатичном и милом девојком из добре породице? Сваки младић би био срећан да јој буде муж. Баш ја морам да имам тако неуспелог сина!
Он: Није баш тако. Па ја желим да се оженим Карлом.
Она: Да се ожениш?
Он: Да.
Она: Са Карлом?
Он: Да.
Она: А зашто, побогу?
Он: Волимо се, мама, пардон, опрости, састајем се с њом сваки дан. Али сад заиста морам да пожурим, договорили смо се да ћемо се видети у подне.
Она: Куда сад јуриш? Ради тебе сам раније отишла од козметичарке. Зар не можеш бар неки минут да поседиш с мајком?
Он: Чека ме.
Она: Не буди превише сигуран. Јеси ли извео пса у шетњу пре него што си отишао из куће?
Он: Јесам, наравно.
Она: А да ли си позвао ветеринара да му поткреше уши?
Он: Јесам, назвао сам га, али није био код куће.
Она: То је немогуће, да ветеринар није код куће.
Он: Али, мама...
Она: Зашто ми то радиш? Зар је заиста тако тешко да ме зовеш по имену?
Он: Добро, убудуће ћу те звати по имену.
Она: Да чујем!
Он: Госпођо Флајшер...
Она: По имену!
Он: С... С... Сабина...
Она: Ето видиш.
Он: Скоро ће дванаест. Закаснићу.
Она: А зашто мораш да трчиш за њом? Нека радије она трчи за тобом! Веруј ми да ће тако бити много боље. Зашто сад сви тако буље у мене?
Он: Ко буљи?
Она: Па зар не примећујеш? Вероватно због овог новог шешира, шта мислиш?
Он: Да, предиван је, заиста је предиван, са њим изгледаш десет година млађа.
Она: Псст! Не би ти шкодило да будеш мало тактичнији, чак и кад ми делиш комплименте.
Он: Морам да кренем. Не би било лепо да оставим Карлу да ме чека.
Она: Нека, те само чека, неће јој ништа бити. Ко те је донео на свет, она или ја? (Викне): Оскаре! Ледену кафу и воћну купу!
Он: И мени...
Она: Зашто стално гледаш на сат?
Он: Па сама си рекла, мама...
Она: Боже шшш!
Он: Па сама си рекла... Сабина... да је Карла слатка девојка и да је из добре породице.
Она: Из какве то добре породице? Ко је рекао да је она из добре породице? Па зар ја уопште познајем ту девојку?
Он: Већ је дванаест и петнаест. Мора да је већ нестрпљива...
Она: Уби ме ова врућина. Оскаре, молим вас...
Он: Ако одмах не кренем, увредиће се...
Она: Неће због тога да пропадне свет. Догађа се да људи закасне који минут. Хоћеш ли, молим те да ме слушаш кад ти говорим? Колико сам ти већ пута дала добре савете, колико се већ пута испоставило да сам била сто посто у праву? Колико пута?
Он: Безброј. Већ је дванаест и двадесет...
Она: Ко ти је то, дођавола, потпалио ватру под гузицом?
Он: Нико. Карла и ја смо се само договорили да ћемо се наћи у 12 сати...
Она: Биће још Карла и Карла колико хоћеш. Није то једина Карла на свету!
Он: Па сама си ми рекла да се оженим њоме.
Она: Ожени се, наравно, али због тога не мораш да будеш толико безобзиран. Зашто да се главачке увалиш у тако нешто? Зар баш мораш да имаш поред себе жену која ће ти говорити шта треба да радиш? Шта ће ти то? Колико сам ти пута говорила да се чуваш жена! Оне би само да командују мушкарцима. Шта ти уопште знаш о њихову егоизму, о њиховом саможивом, болесном, патолошком егоизму? Уосталом, још си млад. Забављај се, уживај у животу док можеш!
Он: Ускоро ћу имати тридесет и три.
Она: Замолила сам те да не спомињеш године на јавном месту.
Он: Говорим само о својим годинама.
Она: Али ми смо у роду!
Он: Ма добро, нико ме није чуо... Шта сад да кажем Карли?
Она: Не мораш да се извињаваш! Реци јој: „Седео сам с мајком десетак минута. Поклонио сам пуних десет минута рођеној мајци која је сав свој живот жртвовала за мене, која ме је неговала кад сам био болестан, мајци која ме је провела кроз све тешке године мог живота.“
Он: Мама...
Она: Убићу те!
Он: Опрости, Сабина.
Она: Сети се само како сам, кад си имао богиње, седела уз тебе три дана и три ноћи. Сећаш ли се тога?
Он: Не, не сећам се.
Она: Ето видиш! И онда ме питаш шта да кажеш Карли? Као да си јој нешто дужан! Какав безобразлук! Ко ти је уопште она?
Он: А шта ти имаш против ње?
Она: Попела ми се на врх главе!
Он: Па рекла си да је уопште не познајеш.
Она: Ја је не познајем? Ах, познајем ја њу добро, и те како добро! Знам ја за све оне њене јефтине трикове које скрива у рукаву не би ли те упецала, мог сиротог дечка. Иза оног њеног недужног лица, и оних зелених очију, и риђе косе...
Он: Ма то је Дорис!
Она: Па добро, и она! Све оне заједно! Знам ја њих, у оним њиховим мини сукњама, са наочарима за сунце и с оним смешним шеширима! Мене не могу да преваре. Мајчинско срце прозире све њихове лепе речи и све она пренемагања. Мајчинско срце не може нико да превари.
Он: Ма Карла није никад ни речи рекла...
Она: Само још то недостаје! Зар није довољно што жели да ми преотме оно једино што ми је још остало у овом јадном животу? Што тебе облеће а мене приказује као страшило за птице само да би мајци одузела сина, задњи ослонац који јој је још остао? Шта уопште спречава ту курветину да од мене направи још и баку! Да се уда пошто-пото, ето до чега је њој стало. А ти, глупане, немаш појма шта се око тебе збива...
Он: Немој тако, и сама знаш да то није тачно. Мама, ја ћу сад да устанем и одем. Људи нас слушају, све чују...
Она: Нека само слушају! Ја и тако више немам никакве радости у животу. Не, не, не, нисам ти још све рекла. Јуче ми је доктор рекао: „Драга госпођо, ви сте здрава жена. Тело вам је челично, али вам срце крвари. Усамљени сте, искључени из свега. Зар заиста, драга госпођо, нема никога на овом свету коме бисте могли да се обратите за помоћ?“ (Плаче): Немам, докторе, никога, ама баш никога...
Он (такође плаче): Немој, мама... молим те, преклињем те... немој!
Она: Не, не, ниси ти више онај исти. Прошло је оно време, није то било тако давио, кад ти је било пет година, кад си наваљивао, кад си мољакао да останем уз тебе док не заспиш. Како си се само променио! Боже драги, како си се само променио...
Он: Нисам се ја променио. Све је исто као што је и било.
Она: О не, Карла „чека“ на тебе.
Он: Она је већ одавно отишла.
Она: Иди само, није пристојно да касниш. А ја ћу да останем овде, потпуно сама. Не бој се, неће ми ништа бити. Бићу једна од многих усамљених, напуштених особа на овом свету. Једноставно ћу да седим и даље у свом углу и да живим од успомена... Дај ми марамицу...
Он (даје јој марамицу): Не, ја ћу довека остати с тобом... Никад те нећу напустити... (Узима од ње марамицу и брише нос): Никада...
Она: Ма не, ја не желим да утичем на тебе...
Он: Не утичеш ти на мене... Ја све ово радим својевољно...
Она: Добро је ако је тако. Али ја не желим да те терам ни на шта. Реци, да ли те можда терам?
Он: Не тераш.
Она: Да, мораш сам да одлучиш... Хајде, сине... Идемо кући...
Он: Да, Сабина... Опрости, мама...
Она: Хајде, идемо... Добар си ти дечак... веома добар...
Он (води своју стару мајку. Она се ослања на његову руку и хода несигурним кораком): Пази, само... полако... само лепо полако... ногу пред ногу... тако видиш, мамице, тако...

Моја риђокоса кћи Ренана поставила је све библијске законе на главу и закључила да родитељи морају да испаштају за грехе своје деце све до четвртог колена.
То се сигурно најбоље може илустровати једним карактеристичним догађајем. Реч је наиме о кључевима мојих кола које сам Ренани позајмио до поноћи и које ми је она, поуздана каква већ јесте, вратила тачно у минут. На жалост, без кола.
Заборавила је да закључа врата на колима да не би закаснила на почетак филма Бетмен II. Сутрадан су делови мојих кола пронађени на ђубришту код Јерихона. Иако ми је осигурање надокнадило штету и за оне делове који нису пронађени, био сам бесан и нисам крио своје огорчење.
– Шта ти уопште хоћеш од мене? – одбруси ми то дражесно дете. – Зар сам ја крива за наслеђене особине? Па то су ипак твоји гени, зар не?
– Ама, то је врхунац немара – нервирао сам се ја и даље. – Невероватан немар!
– Ма немој – хладно одврати Ренана. – Том својом самокритиком нећеш далеко дотерати.
Тако сам на болан начин научио да се деца не смеју мучити малограђанштином, јер онда могу да постану агресивна и да презру Четврту заповест. А како родитељско цепидлачење може да постане штетно, показује следећи ратни извештај.

ДИСЦИПЛИНА ПОЧИЊЕ ОД РОДИТЕЉА

Наш претпоследњи од, на жалост, многобројних ратова који је избио пре тачно двадесет година оставио је видљиве трагове на нашем сину Амиру. Под притиском историјских догађаја то бистро дете није више хтело, на пример, да пере зубе. Није хтео да иде ни код фризера служећи се при том уверљивим аргументима да се у време кад се наши храбри борци боре за нас ми не смемо бавити таквим трицама. Потпуно одбацивање хигијене уста није нас превише узнемирило јер и жута боја може да буде лепа. Међутим, што се тиче риђе гриве нашег потомка, дуге шишке на челу, из којих су му једва провиривале очи, могле су се упоредити само са шишкама. чистокрвног бобтејла у зимској сезони. Али, док пси свој слабији вид надокнађују добрим њухом, наш син је тумарао као слепац.
Ефраиме рече ми најбоља од свих жена син ти већ изгледа као дечак Могли из Књиге о џунгли пошто што су га отхранили вукови.
Али наш вучић се држао непобитних идеолошких начела: док нема мира, нема ни шишања. Предложио сам му алтернативу: шишање до краја рата, а након склапања мира с Ираком не мора више код фризера. Међутим, Амир се није поколебао. Најбоља од свих мајки и ја били смо пред тешком дилемом. С једне стране, из педагошких разлога, нисмо желели да сломимо вољу нежног детета јер би могао да нам врати мило за драго, а с друге стране нисмо хтели да имамо клошара у породици.
Још пре јомкипурског рата није било лако изаћи на крај с Амиром. Он је, ако се не варам, већ у шестој години, потпуно у складу са светском традицијом супротстављања свему под капом небеском, осећао дубоку одбојност према свим врстама маказа. То је ишло тако далеко да је туговао за сваким увојком који му је пао с главице, као да је последњи. На крају нису више помагале ни куповине у трговинама играчака.
– Син једног књижевника – рекла му је мајка претећи му кажипрстом мора да има кратку косу.
– Зашто? – с правом ју је упитао Амир.
После тога је седео код фризера као осуђеник на смрт, а болни поглед његових крупних очију прогониће нас до краја живота. Једина нам је утеха била што је, кад је устао са столице за мучење, први пут опет личио на нормално дете. Али кад смо већ изашли из радње, још једном се вратио унутра и два пута свом снагом ударио фризера ногом у цеваницу. Ми смо дотле стајали по страни.
*

А онда је дошао тај несрећни рат.
Извештаји с ратишта дошли су Амиру као поручени. У победничком заносу, показивао је на наше војнике и говорио:
– Видите да ни они нису били код фризера!
То, на жалост, нисмо могли да оспоримо јер су доиста мало кад такав рат водили војници тако дуге косе. Вероватно је разлог био тај што су наше резервисте мобилисали на брзину. Испод шлемова наших храбрих ратника вирила је разбарушена коса, у инат Амировим родитељима, а да не говоримо о томе да су ти млади Самсони наступали пред телевизијом потпуно необријани. Није чудо што је то оставило снажан утисак на дете. Мој таст је покушао да уведе и економске мере:
– Ако се само мало краће подшишаш – наговарао је унука – купићу ти Живот, животиња.
– Нећу – одбрусио му је Амир – пре ћу задржати косу.
Додали смо томе и бицикл. Дете је часак оклевало, али је онда, усред нашег напетог ишчекивања, одсекло као на пању:
– Не долази у обзир.
Ситуација је била озбиљна.
– Овај пут ће се борити рукама и ногама – прорекла је најбоља од свих жена. И опет је била у праву. Кад смо, уз помоћ мог шурака, хтели да га вежемо за столицу у купатилу, то крхко дете нам је пружило очајнички отпор и успело је громогласном дреком да нас растера. Ипак смо учинили први корак. Коначно смо му показали шта можемо. Или смо бар покушали.
*

После окршаја у купатилу Амир нас је провоцирао кад год је могао. Очешљао је увојке тако да су му падали на очи и сатима се сакривао у ормару. Покушао сам да разговарам с њим као отац породице с малолетним сином:
– Зашто, сине, нећеш да се подшишаш?
– Зато што желим да имам дугу косу.
– А зашто?
– Зато што је драги Бог тако хтео.
– Онда си ваљда и за то да не сечеш нокте?
– Наравно. Коначно, рат је,
– Ако будеш имао тако дугу косу – покушах с новим приступом – људи ће помислити да си девојчица.
– Па шта онда?
– Али ти си дечак.
– Зар зато морам да будем кажњен?
Разговор није био баш плодоносан.
Најбоља од свих жена и ја повукли смо се у кухинњу и одлучили се за крајњу меру – за наркозу.
Сасвим природно решење. И практично – татица ће зграбити Амира отпозади и чврсто ће га држати док ће му мамица притиснути на нос и уста марамицу натопљену етером. Тада ћемо имати бар десетак минута времена да обавимо посао маказама. Успут бисмо могли и зубе да му оперемо, или да му назујемо чисте чарапе. Видећемо. Коначно, рат је.
Наш интелигентни потомак Амир нањушио је опасност. Шуња се по стану уз сам зид. Одлука ће пасти за који дан. Још је све отворено...
*

Отада су прошле силне године. Надамо се да ћемо ускоро склопити мир с нашим суседима. Прекјуче се физичар др Амир Кигнон пожалио да нагло губи косу.

Не могу да заобиђем чињеницу да се у Четвртој заповести говори само о оцу и мајци, као да бабе и деде уопште не постоје. А сваки отац има најмање једног или два оца. Иначе га не би ни било.
Деке и баке су важна карика у породичном ланцу. Они уједно гарантују да неће пропасти давно заборављене древне традиције. Стога и њима свака част, као што налаже Четврта заповест, па макар и ми сами при том пропали.

АРХАИЧНИ ДЕДА ИЛИ ЛОВОСТАЈ ЗА КИШОБРАНЕ

Била једном једна велика породица која је становала у прилично тесном стану. У њој је било очева и мајки, деце и унука, и један деда. Сви су они живели срећно и у слози, иако је деда био стар 529 година па је имао и неке мушице које у то доба нису ништа необично.
Деда је, рецимо, имао собу у коју нико други није смео да завири. Стога та соба у последњих 200 година није била нарочито чиста. Прозори су такође били увек затворени. Деда се само у тој својој мрачној собици осећао добро. Једино је било незгодно што је и од осталих чланова породице захтевао да затварају све прозоре како би се заштитили од сунца, које се, по његовом мишљењу, не окреће само око Земље него и скраћује ноћ. Забранио је и увођење електричне струје у кућу, јер је он, на крају крајева, угледао светло дана 1465. године, а тада су у моди још биле свеће.
Породица је грдно патила под дедом, али се нико није усуђивао да му се супротстави јер им је дедин млађи брат, који је имао тек 400 година, одувек слао нешто новца из иностранства. Сви су се тешили: „Стрпљен спасен. Ми смо млади, а он је стар. Једном ће нас дедица ипак, Боже сачувај, напустити.“
Не, заиста није било лако с дедом. Имао је врло необична схватања, а ако се неко с њима не би слагао, страшно је псовао, разбијао прозоре и спаљивао намештај. Забранио је укућанима да једу кромпир јер у његовим младим данима још није било кромпира. Захтевао је од свих да не излазе из куће кад пада киша, да се кишобрани не би поквасили. Многи чланови породице, Бог да им душу прости, тешили су се до краја живота.
Зашто да се свађамо с њим, време ради за нас...
Недавно је деда наредио да му праунуци расту у теглама за компот како не би израсли превисоки и евентуално ударали главом о довратак. Кад су се унуци побунили против тога, деда је свог млађег брата обавестио факсом о стању у породици. Његов брат је одмах престао да им шаље паре и затражио да му хитно врате сав новац који им је послао. Породица ипак није пала у очај.
Зашто да се свађамо са дедом? говорили су. – Одгајићемо једноставно једну генерацију у теглама за компот. Кад-тад стари мора да оде Богу на истину.
И тако још и дан-данас чаме у мраку, тајно једу кромпир, гаје децу у теглама за компот и чекају, чекају, чекају...

5. НЕ УБИЈ

Реч је несумњиво о елементарној, па и најважнијој Мојсијевој заповести. Без Пете заповести дошао би у питање сам опстанак људске врсте, јер су потомци ујка Каина невероватно брзо научили како је практично убити човека који има друкчије мишљења. И како је мудро било од Бога што је ову заповест као пету ставио у средину како би истакао њену битну улогу у историји човечанства.
Сва срећа што Господ не иде у биоскоп. Али да бисмо заиста знали да ценимо ту чињеницу, треба прочитати следећу причу.

СВИРАЈ МИ ПЕСМУ О СМРТИ

Дозволите да вам се представим. Управо режирам авантуристички филм под насловом Где се орлови паре. То је један од најсмелијих подухвата у историји наше филмске индустрије. Ја сам сценариста и редитељ, а филм се финансира државном субвенцијом. Радња се заснива на истинитој причи из моје маште. Израелски командоси дижу у ваздух ракетну базу у Тангеру и враћају се без губитка у филмски студио, што није баш лако јер глумци на том путу морају пешке да прођу кроз Египат, Либију и Алжир. Али зато их ја добро плаћам. Снимање првих сцена прошло је глатко. Заповедник командоса, Јарден Подманицки, у улози отреситог Гришке, окупио је своје људе и повео их кроз Сахару, коју у филму игра кибуц Ејн-Шахар у пустињи Негев. Четвртог дана снимања Подманицки је дошао до моје кућице, ушао и рекао:
– Сутра морам да се вратим у Тел Авив.
– Јесте ли полудели? – упитах га, – па ви сте заповедник. Ваљда знате да сутра упадате у непријатељску заседу?
– Жао ми је. Позвала ме секретарица управе позоришта. Сутра почињу пробе Хамлета. Ја играм улогу духа Хамлетовог оца. На ту сам улогу чекао читав живот.
– Желите дакле да раскинете уговор?
– Не желим, него морам. Члан сам позоришиог колектива. Вратићу се чим будем могао. Желим вам свако добро.
После тих речи удаљио се у правцу севера..
Одлучио сам да наставим снимање по плану а у дијалог ћу убацити реченицу-две којима ће се објаснити како је заповедник изненада нестао због проба Хамлета. Био је то дијалог наредника по имену Триполис и Радисте.
Радиста: Приближавамо се Тангеру. Али Гришке нигде нема. Где је нестао?
Наредник Триполис (смешкајући се значајно): Не бој се ти за њега, појавиће се он опет у прави час...
На жалост, није се појавио. Ноћу ме позвао Подманицки. Позоришни редитељ дао му је још једну додатну улогу, и то духа Хамлетовог деде, за коју он сам треба да напише текст. Зато ће и преко викенда имати пуне руке посла.
– Подманицки – рекох. – Отпуштени сте.
Још ме је запитао какву ћу му отпремнину дати, али нисам више хтео да разговарам с њим него сам спустио слушалицу.
Нашао сам се у тешкој ситуацији, чак и за блискоисточне појмове. Према сценарију, требало је да се читава група врати у базу без губитака, али кад сам писао сценарио, нисам рачунао на Хамлета.
Преостало ми је само једно решење – Гришка мора да умре. Да бих његову смрт уметнички уобличио, наручио сам од реквизитера младог лешинара који ће кружити ваздухом језиво гракћући, а онда ће се обрушити на плен.
Наредник Триполис је овако обавестио гледаоце о смрти Подманицког:
– Убили су Гришку, али ће то скупо да плате!
При том је подигао нервозну десницу увис као да се заклиње.
Потом су командоси наставили предвиђеним путем кроз пустињу предвођени Циликом Вајнштајн, кћерком бедуинског поглавице, која се у први мах заљубила у Гришку, а после његове јуначке погибије требало је да се заљуби у наредпика Триполиса. Група је прошла кроз Сахару и била већ сасвим исцрпљена, али је несмањеном борбеношћу стигла у кибуц кад се на једном пешчаном брежуљку појави Гришка и довикну нам:
– Прекините снимање! Позоришни режисер је добио грип! Слободан сам до уторка!
– Немате среће, Подманицки – довикнух му. – Јуче сте пали у борби. Поручили смо лешинара.
Тада сам се сетио да Подманицки за овај филм треба да добије баснословни хонорар и да би било чисто расипање иовца кад га не бих максимално искористио. Како смо већ снимили његову смрт, одлучио сам да и у филму игра духа који облеће логорску ватру својих некадашњих другова и упућује их на прави пут кроз Сахару.
Уосталом, Подманицки је стигао у прави час јер се Триполис још није вратио из Еилата. Он је био љубимац филмске публике и играо је истовремено у најмање три филма. Тренутно је започео снимање пред саму поноћ у Галилеји, вратио се к нама у зору и снимао све до подне, а онда се одвезао џипом америчке телевизијске екипе у Еилат, где ће снимати до поноћи. Данас је на путу из Галилеје нестао, можда је негде заспао или су га Бедуини отели, ђаво ће га знати! Било како било, морао сам и њега да ликвидирам.
Објашњење о његовом нестанку дао је један члан групе, који је иначе био говедар у кибуцу где смо снимали филм:
– Момци – рекао је пригушеним гласом – наредник Триполис је погинуо.
– Бранио нам је одступницу – додао је један други члан групе у крупном плану. – Потпуно сам. Борио се до задњег метка.
Тек тада ми је синуло да после Гришкине и Триполисове погибије немам више ни једног познатог глумца у филму. Али помоћи није било.
Следећа сцена је била врло упечатљива. Цилика Вајнштајн искочила је иза једног пешчаног брежуљка и препречила војницима пут рекавши војнички одсеченим гласом:
– Ја преузимам команду. За мном!
Тиме је проблем команде био привремено решен, али не и проблем њеног оца, племенитог бедуинског шеика. На брзину сам одлучио да се и он, уместо Триполиса, изненада појави иза пешчаног брежуљка.
Капетан Лолек Тов из Јерусалима представио се и скинуо кефију са главе. – Контраобавештајна служба. Напред!
За све је био крив Триполис који је дотле вероватно хркао у неком мотелу.
Сад су редови храбрих бораца ипак били опет попуњени, на челу с новом заповедницом Циликом Вајнштајн. Међутим, пустињско сунце је немилосрдно пржило па је увече капетан Лолек Тов добио сунчаницу.
– У филму неће боловати од сунчанице него од маларије – одлучио сам. – Саборци ће га носити на челу на носилима.
Говедар и радиста су преузели тај напорни задатак, али су ускоро одустали. Капетан контраобавештајне службе био им је исувише тежак, а непрестано је ждрао.
Малом изменом у оригиналном сценарију, Лолек Тов је убијен из заседе дум-дум метком. Кћи се бацила на очево мртво тело, али ју је усред те сцене очајнички позвао менаџер који се изненада појавио:
– Госпођице Вајнштајн! Па где сте ви, госпођице Вајнштајн? На реду је ваша солистичка тачка! Чекамо вас. Брже! Брже!
Показало се да је Цилика Вајнштајн у међувремену ангажована за јеменску плесну групу у Хаифи. Унутрашњи глас ми је шапнуо да ћу остати и без ње. Фолклор је ипак јачи од филма.
Ликвидирао сам је смртоносним падом с оближње стене. Наравно, нисмо могли да прикажемо сам пад, јер је она тада већ била у Хаифи. Зато сам преместио камеру у командни шатор до којег је допро самртнички крик. Непосредно после тога у шатор је крочио говедар оборене главе и рекао:
– Отишла је мало предалеко... али није се дуго мучила... задња реч јој је била: Тангер.
После тога је онај радиста дрско напоменуо да ми имамо изврсне дипломатске односе са Шпанијом, па зашто онда дижемо у ваздух ракетне базе у Тангеру? Прострелио сам тог трећеразредног статисту таквим убитачним погледом да је сместа умукао.
За Цилику сам у сценарију дописао достојанствену сахрану. Сахране су увек добро дошле у филму. Могу да се снимају и без глумаца. Гришкин дух је одржао надгробни говор који сам на брзину срочио држећи писаћу машину на коленима.
После сахране Гришка ме одвео у страиу и рекао ми:
– Не свиђа ми се моја улога духа. Ко би уопште волео да умре невидљив? С драматуршког становишта и са становишта историје филма, било би боље кад бисте ме сахранили у пустињски песак. Да будем нека нова врста Мојсија коме није било суђено да стигне до Тангера...
– Подманицки – упадох му у реч – што вам сад то значи?
– Син ми сутра ујутро добија завршно сведочанство дечјег вртића па сам му обећао да ћу доћи на церемонију. Дозволите ми да вечерас заувек умрем. Бићу вам захвалан до краја живота...
Потпуно сам се избезумио и издрао:
– А хоћете ли ми, молим вас, рећи ко ће уопште да освоји Тангер кад ми сви освајачи путем изгину?
– Малишан је специјалио за ту свечаност научио напамет једну песмицу – настави Подманицки.
– Ма идите дођавола!
Ђаво га је однео у облику мине која је на крају разнела Гришку.
Кад нас је напустио и дух Подманицког, осетио сам како ме одједном обузима некаква нова, кобна помама. Поглед ми је пао на радисту ангажованог за пет дана снимања. Изгледа да тај мој поглед није обећавао ништа добро јер се он одједном дршћући завукао иза бурета за вино у углу продуцентске канцеларије. Полако сам му пришао.
– Немојте – шапутао је с лицем искривљеним од страха. – Немојте то да ми радите... Имам уговор за још два дана... Још сам млад... Хоћу да живим! Немојте!
Сутрадан сам снимио сцену како радиста у пустињи скапава од жеђи. Ужасна смрт, наравно, али ко се преда мном позива на уговоре, тај није заслужио милост.
Остао ми је још само говедар из кибуца.
– Тангер! – изустио је док се камера окретала према водоторњу у кибуцу. – Тангер! И оштрим, заповедничким гласом викну сам себи: – За мном!
У том тренутку, непосредно пре освајања ракетне базе, вођство кибуца брутално нас је прекинуло у раду. Хитно су позвали говедара у шталу где су га чекале две краве надувених стомака.
– Пријатељи – обратих се руководиоцима кибуца. – Дозволите му да бар часно оде.
Нерадо су ми испунили молбу. Једна од отровница, којих у Тангеру има врло мало, ујела је јединог преживелог командоса за ногу. Ја сам га, прерушен у посматрача Уједињених нација, последњи испратио с овог света. Уз мене је на сахрани био још само кувар из кибуца, који је случајно имао слободан дан.
У студију за синхронизацију додао сам после још неколико топовских салви. На брегу је стајао Гришкин дух у ставу мирно јер је дечји вртић одложио свечаност до следећег викенда, а високо у ваздуху кружио је лешинар језиво гракћући.
Променио сам и наслов филма у Духови командоса. Критичари које сам позвао на прву пројекцију плакали су као киша за све време пројекције, а онда су се такмичили у похвалама. Филмски историчари су утврдили да је то што ни један једини јунак није стигао до циља, што су сви редом изгинули, уздигло филм до високог симболичког нивоа створивши од њега потресни општељудски документ.
Како рекох, сва срећа што Господ не иде у биоскоп.

Сherchez la fетте, кажу креатори високе моде. И заиста, шта би они без Адамовог ребра? Или без могућности да се користе Евиним разголићеним ребром као мамцем за мушке погледе? То исто, наравно, важи и за произвођаче козметике и ципела. Из искуства знамо да све жене гину за ципелама чија се боја слаже с бојом њихове торбице. Понекад гину и мушкарци. Нерадо, додуше.

ГОСПОД ЈЕ ВЕЋ ДИГАО РУКЕ ОД КАШИКА ЗА ЦИПЕЛЕ

Ред на аутобуској станици отегао се све до излога трговине обућом. Пред излогом стоји млад брачни пар. Жена посматра ципеле а поглед њеног мужа губи се негде у плавом ништавилу.
– Како ти се свиђају оне згодне зелене тамо горе? – запиткује га жена. – Та би ми боја одговарала уз нову ташну, али су пете прениске, била бих у њима исувише мала, а пази, оне црвене тамо не би биле лоше, само је штета што се закопчавају са стране, уосталом, много више ми се допадају оне тамо црне, иако су од јеленске коже, а јеленска кожа делује после извесног времена тако отрцано да се човек више не усуђује да се у њима појави пред светом, али оне жуте тамо преко са сивом поставом збиља би ми добро стајале, мада бих се кладила да немају мој број, то ми никако не иде у главу, зашто никад не производе и мање бројеве тако лепих ципела, а гле, оне плаве тамо преко, те би ми баш одговарале, потпуно су исте боје као и онај мој нови костим од кашмира, само што не трпим кад се тако високо закопчавају па ти онда вечито спадају у ходу, зато бих ипак радије узела оне лила с платненим ђоновима, иако платнени ђонови нису пријатни по врућини, штета, а оне смеђе тамо у левом углу изгледа да су лакиране, кад у њима покиснеш, остају грозне флеке, оне сребрне тамо горе баш су згодне, али имају рупице са стране кроз које вечито улази песак и каменчићи, а ни оне тиркизне тамо преко не би ми одговарале јер имају исувише равне пете, уопште, више волим ципеле које нису тако нападне, као рецимо оне тамо жуте попут канаринца, иначе би биле дивне, само ми смета она петља па њима, није ми јасно како ти произвођачи ципела немају више укуса, свима је стало једино до лове, ни ове беле не би биле лоше, само што је бела боја страховито осетљива и тешко се чисти, па оида она креда којом се мажу увек мало обоји и чарапе, но ове отровно зелене биле би дивне, али сам чула да издужени модели нису више у моди и да се сада углавном носе ципеле без икаквих украса, позади је само некаква гумена трака да ти не спадну с ногу, као што су оне светлоплаве тамо преко, само што ја не подносим гуму, оне тамо с наранџастим дугметом делују сасвим добро, али не би издржале ни месец дана јер су им потпетице превисоке, вас мушкарце иначе интересује само како жена изгледа у ципелама, а баш вас брига како се у њима хода, а сад хајдемо на другу страну, тамо сам преко код Цотмана видела један предиван модел, црвен као петлова креста, с дискретном роза бордуром, ма шта је то с тобом, шта си стао, побогу, шта ти је, у помоћ, мом мужу је позлило, сигурно од ове врућине, молим вас пренесите га тамо преко, до Цотмана, хвала вам...

Новине свакодневно јављају о авионским несрећама, али људи и даље лете као да се ништа није десило, надајући се да зла коб има резервисана места само у авионима Ројал Папуа Ерлајнс.
Па ипак, ваздухопловне компаније предузимају све могуће мере опреза да спрече катастрофе у ваздуху. За катастрофе на земљи нису тако добро оспособљене.

ДРАМА У ДЕЧЈЕМ ВРТИЋУ ИЛИ КЛЕВЕТНИЦИ НЕ ЛЕТЕ

Ево најзад извештаја о драматичним догађајима који су се збили на аеродрому и били само узгред забележени у новинама.
Било је 9 сати ујутро кад је капетан џамбо џета Рајнер Марија Курјаковић брижно упозорио екипу за сервисирање авиона да започну припреме за лет у Њујорк.
– Пожурите момци – рекао им је путници чекају.
Чланови екипе су пребледели, испустили ваздух из гумених точкова и обратили се Гинзбургу.
– Гинзи – рекао му је секретар синдиката – Марица Курјаковић је управо инсингуирао како нас баш брига за путнике. Наша је част доведена у питање.
Гинзбург је такође пребледео и сместа сазвао раднички савет. Услуге на аеродрому сведене су на минимум.
– Другови – обратио се Гинзбург радничком савету – капетан Курјаковић има неких приговора на рад наше екипе за одржавање авиона, иако сви добро знамо да је нама на првом месту добро наших путника. Вероватно ћете се сложити са мном да је ово еклатантан пример грубе клевете.
После одржаног гласања, утврђено је да је раднички савет потврдио утисак секретара са девет према осам гласова. Полетање џамбо џета одложено је на неодређено време. Свих три стотине путника чекало је већ сат и по у аеродромској чекаоници. У 10 сати и 30 минута једна стјуардеса је обавестила путнике да се врши замена пешкирића на наслонима седишта. У 11,30 је случајно наишао председник синдиката авионског пратећег особља и предложио да се поведу преговори, али је Гинзбург остао чврсто при свом ставу.
– С радничким саветом нема шале – рекао му је. – Џамбо неће полетети све док нам се Курјаковић јавно не извиии.
Курјаковић би морао да се извини пред читавим аеродромским особљем, као и пред представницима Луфтхансе и Ел Ала, који ће стићи ванредним аутобусима из Минхена, Берлина и Диселдорфа. Затим је затражио да се о овом изузетном догађају поднесе опширан извештај Уједињеним нацијама.
Капетан Курјаковић је одбио те захтеве уз презрив осмех.
– Ја да се извиним? – рекао је. – А зашто? Чиии ми се да њима нису све овце на броју.
– Рајнере – упозори га Гинзбург – без извињења нема лета.
– Нема ни Гинзија!
Капетан се затим повукао у пилотску кабину да мало одрема, а екипа за сервисирање авиона одиграла је одбојкашку утакмицу. Путници су дотле лешкарили на својим седиштима и чекали на освежење, а они одлучнији међу њима затражили су да се о свему изјасни и управа аеродрома. Око 14 сати и 15 минута генерални директор ваздухопловне компаније замолио је да се на миру поразговара о насталом проблему. Гинзбург је захтевао да се капетан извини овим речима: „Веома ми је, веома жао“. Курјаковић је пристао, али је одлучно одбио да по други пут каже „веома“. „Све има своје границе,“ рекао је. У 15,30 екипа за сервисирање авиона отишла је чопоративно у биоскоп. „Стављамо вам на знање да нам је највише стало до добробити путника. Иначе, можете да заборавите на лет.“ У 16 сати је умрла прва путница, старија канадска проводаџика, а неколицина туриста уништила је део намештаја у чекаоници. Путнике који су хтели да пређу у други авион спречили су у томе носачи који су из солидарности одбили да пребаце њихов иртљаг из џамбо џета. Процењено је да је дотадашња штета ваздухопловне компаније премашила 30 милиона марака. Кола хитне помоћи, која је требало да пребаце у болницу брачни пар који је пресекао вене на рукама, нису дошла јер су и болиице у знак солидарности ступиле у штрајк. У 17 сати нова посада авиона заменила је стару која је до тада провела осам мучних сати на дужности. Синдикат је сазвао хитну седницу секретаријата за следећи понедељак. Министар саобраћаја и веза предложио је компромис по којем ће Рајнер Марија изјавити да му је „искрено“ жао, с нагласком на речи „искрено“.
– Смешно – одговорио је Курјаковић. – Па није ово дечји вртић.
Узгред је подсетио присутне на спорне додатке пилотским платама.
У 19,30 већина путника се извалила на под тако да их је требало прескакати. Један белгијски научник окомио се на Гинзбурга покушавајући да га задави, али су се Гинзбургови телохранитељи брутално обрачунали с њим. Неколико путника се удружило и продрло у снек бар са намером да га опљачкају. Полиција је добила појачања од граничних јединица. У поноћ је посада поново промењена, а навигатор је зарадио позамашну своту на покеру. По Гинзбурговим упутствима, џамбо џет су раставили и поједине делове из безбедносних разлога однели кућама. Губици компаније попели су се на 1,8 милијарди марака. У 6 сати ујутро куцнуо је час чврсте руке. У акцију се укључио председник државе и понудио се да се лично у име владе и министара јавно извини. Гинзбург је на ту понуду одговорио љубазно али одлучно: – Само полако, пријатељу – рекао је председнику. – Нас је оцрнео Рајнер Марија Курјаковић и он мора јавно да призиа да је нама највише стало до добра путника.
Председника је спопао грчевит плач. Шеф синдиката сазвао је конференцију за штампу и поставио ултимативни захтев за 15. месечну плату. Гладни путници покушали су да се загреју уз логорску ватру коју су потпалили остацима намештаја. Један дебели трговац с Новог Зеланда нестао је ујутро без трага. Нашли су га обешеног у клозету. Министар унутрашњих послова понудио је да буде талац не би ли се изборио да се жене и деца пусте на слободу...
– Ипак нећемо изневерити своје принципе само због неколицине разуларених путника – одвратио је Гинзбург.
У 9 сати ујутро наступила је трећа смена играча покера. Путници су се заклели на крвно побратимство и основали МУЛВОШ („Међународно удружење за ликвидацију ваздухопловног особља у штрајку“). У 11 сати и 30 минута Курјаковић је подлегао снажном друштвеном притиску и изразио спремност да два пута промрмља „жао ми је“, али је и даље одбијао да дода реч „искрено“. Председник ваздухопловне компаније затражио је да се именује стечајни управник.
Губици су се попели на 2 милијарде и 300 милиона долара. Крајњи биланс: троје мртвих и 102 повређена. Очекује се даље повећање пореских обавеза.

ДВОЈИЦА СУ ПРЕВИШЕ ИЛИ ОПАСАН ЖИВОТ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ

Најпре је стигао допис који је потписао др Вехслер у коме је стајало: „Сви мушкарци у нашем уличном блоку пријавили су се добровољно. Шта је с вама?“
Затим је допис стигао и по други пут. Онда је дошла најбоља од свих жена и рекла ми:
– Шта ће рећи комшије? Мораш добровољио да ступиш у Цивилну заштиту.
Назвах Вехслера.
– Хало – рекох.
– Ви сте на реду данас у 3 сата – одазвао се Вехслер. – У 3 сата ноћу. Или у 3 сата ујутро. Како вам драго. У три!
Моје приступање Цивилној заштити протекло је у свечаном тону. Кад сам стигао у главни штаб, који се налазио у шупи за алат наше основне школе – нашао сам на столу готово нови нотес и две пушке из доба Француске револуције, уз које се шћућурио и куњао припадник цивилне заштите коме је управо истицала стражарска дужност. Предајући ми дужност, сањиво је промрмљао:
– Само обилазите улични блок... а кад завршите, оставите све на овом столу... лаку ноћ...
Затим је промрсио још две псовке, једну на рачун терориста а другу на рачун наше власти, и наставио да куња.
Проблем је био у томе што је наше стражарчење трајало предуго, наиме пуна четири сата. А то је било зато што се осим мене нико други није пријавио добровољно. Питао сам за Вехслера и дознао да спава. У свом кревету. Требало је да он стражари од 3 до 7, али је спавао па је ред дошао на мене, са Изахаром. Предао ми је пушку куњајући.
– Уз њу имате два шаржера прогунђао је. – Инжењер из броја 8 зна како се њоме рукује. А сад ме оставите да спавам.
Убрзо после тога појавио се Изахар. Бацих још једном на брзину поглед у дневник. Последњи запис гласио је овако:
„У 1,55 привео једно сумњиво лице. Тврдио је да станује у броју 14. Проверио сам и установио да станује у броју 14. Мислим да је то све. Крај.“
*

Започело је наше стражарчење. Изахар је пребацио своју Француску револуцију преко рамена, а ја сам: своју носио у руци. Имала је масиван кундак. Јао ономе кога њиме одаламим по глави.
– Хајдемо да прошетамо – предложи ми Изахар. – Не пада киша.
Ишли смо укорак како бисмо деловали војнички. Панталоне су ми спадале од тежине метака у џепу, али ми се морал дизао. Пажња, ево нас стижемо, лева-десна, лева-десна, мирно спавајте компшје, ми вас чувамо!
Једино што ми је мало кварило родољубиво расположење била је монотонија стражарчења. Очајна једноличност. Колико уопште човек може да хода око једног уличног блока, около наоколо, а кад га обиђе, опет около наоколо?
– Хоћемо ли још дуго овако? – упитах свога брата по оружју после сат времена.
Он погледа на свој сат и одговори ми:
– Још три сата и 54 минута.
Биди смо дакле тек шест минута на стражи. Чудно. Имао сам утисак да смо већ при крају. Како човек може да се превари!
Изахар ми рече како ионако мора рано да устане. Има неки хитан посао. Бави се изолацијом грађевинских објеката. То јест, запушава рупе у зидовима да не пропуштају воду.
– Сад већ постоји сијасет нових препарата – поучи ме. – Уопште више не користимо гит него једну фантастичну нову течност. Полигум. На бази полиестера. Заиста нешто изванредно. Не лепи се за мистрију и осуши се за два дана. Ако не падне киша.
Упијао сам сваку његову реч и постављао му стручна питања, на пример о отпорности полидумдума или како се већ та ствар зове. Не можете ипак да ходате сатима са човеком около наоколо а да не проговорите ни једну реч.
– Чињеница је да су Белгијанци бацили на тржиште изолациони материјал који не ствара ваздушне мехуре – рече Изахар. – Али то је добро, по мом мишљењу, само за пропусне основне зидове који нису директно изложени влази. Кад је реч о великим просторијама, мислим да долазе у обзир само препарати на бази полиестера.
Видело се да он не би ни за живу главу хтео да има посла с том белгијском измишљотином. Он је ипак стручњак, мора да пази на свој углед. Срећан ли је човек кога Изахар изолује!
На жалост, после извесног времена почела је помало да ме обузима нервоза. Мене интересују такве ствари, али не могу да разговарам о њима целу боговетну ноћ. Опрезно сам погледао на свој сат: прошло је тек 40 минута. Дакле још три сата и 20 минута солидне изолације.
– Дубчек – покушах нагло да скренем разговор на другу тему – сећате се како је Дубчек хтео да се буни кад су Руси упали у Чехословачку?...
Прижељкивао сам да пређемо на политичко-историјску тематику. Надао сам се да ћемо догурати до Горбачова и Хавела. Чинило ми се да је данашња Чешка добро полазиште за такав разговор. Изахар је спремно прихватио нову тему:
– Недалеко одавде станује један чешки брачни пар. Прошле недеље сам им поправљао кров. Једним специјалним силиконским средством на бази полиестера...
Очајнички сам око себе тражио нешто што би било у домену Цивилне заштите, али је околина била убитачно мирна. Изахар ми је даље причао о својим славним изолационим подухватима. У ближој и даљој околини није било ничег што он није запушио, осим својих уста. Покушао сам још једном са Дубчековим гамбитом, али после два повучена потеза опет смо се нашли на бази полиестера. На мом сату је било 4 сата и 15 минута. Да бих остао будан, стално сам постављао све нова и нова питања, а Изахар ми је радо ошпирно одговарао на њих.
– Једном ми је – причао ми је у 5,20 – Шехтер продао један галон неке пластичне масе. На пола пута до центра града имам шта да видим. Маса тврда као гранит. Тако нешто не може да се деси с америчким полиестером. Али како ћеш да установиш да материјал који купујеш заиста потиче из Америке?
Ја већ одавно нисам хтео ништа да установим. Кад брачни партнери открију да се не слажу, могу лепо да се растану. Чак и дугогодишњи пословни партнери се понекад разиђу. Само припадник Цивилне заштите као ја остаје безнадежно зацементиран. А преостало нам је још сат и по времена.
– Стани!
Уочио сам једну сумњиву мачку и протерао је са наше територије. Затим сам се уморно наслонио на зид куће.
Ваљда сам онако стојећи и заспао. Изахар ме потапшао по рамену да наставимо даље да маршујемо. Али је ућутао. Мора да му нисам поставио питање на време.
– А што се догађа – упитах га а да ни сам не знам зашто – ако се материјал не осуши на време?
То је била једна од мојих највећих грешака у животу. Изахар је одговарао на моје питање до 6 сати и 15 минута. Молио сам Бога да нам пошаље неког терористу како бих коначно могао да учиним нешто друго осим слушања предавања о изолационим материјалима.
– Најбоље је од свега то – немилосрдно је наставио Изахар – да кад је Шехтер по други пут хтео да ми утрапи канту канадске полиестерске масе са 35 посто епокси-смоле...
На том месту се то десило.
Према изјавама сведока, почео сам насумце да пуцам према Изахару и да урлам сваком ко би ми се приближио којекаква неразумљива наређења као што су „Полиестер у заклон!“ „Цемент!“ „Дубчек!“ „Ватра!“ и слично. Једва су ме некако смирили.
Тек тада сам сазнао да нисам прва жртва Цивилне заштите. Један припадник Цивилне заштите пре мене је после четворочасовног стражарчења с инжењером нискоградње нанео велику материјалну штету испаљујући пушчане плотуне по прозорима околних кућа.
У 7 сати оставили смо оружје у главном штабу. Изахар је побегао кући главом без обзира, а Бехслер ми је после неколико дана онако узгред споменуо да Изахар никад више не жели да стражарчи са мном. Наводно сам га страшно угњавио својим досадним питањима.

Има и у приватној сфери метода којима се Пета заповест легално заобилази. У криминалистичким филмовима полицијски инспектори то зову савршеним злочином. Али на крају правда мора да слави победу јер би иначе гледаоцима могле да падну на памет којекакве глупе идеје.
Да би се починио савршен злочин, треба имати трезну главу. Као ја.

САВРШЕН ЗЛОЧИН ИПАК ПОСТОЈИ

Било је то предвече. Напољу се спуштао мрак, а унутра су мајке почеле да брину где су им потомци. Изненада су се отворила врата мог стана и унутра је упао Шултхајс. Али, да ли је то био Шултхајс? Шултхајс Величанствени, Шултхајс Чаробњак, човек челичних живаца, човек с непоколебљивим самопоуздањем? Испред мене је стајало скршено, згромљено створење, задихано, с немим страхом прогоњене дивљачи у очима.
– Шултхајс! – узвикнух. – Побогу, што је то с вама?
Шултхајс је зверао на све стране а глас му је подрхтавао док је говорио:
– Прогони ме. Хоће да ме излуди. Хоће да ми дође главе.
– Ко?
– Е, кад бих ја то знао! Мора да је то сам ђаво у људском обличју. Систематски ме упропашћује. А што је најгоре, све то ради у моје име.
Шултхајс се скљока у фотељу и исприча ми причу о својим јадима:
– Пре годину дана пробудила ме једног јутра упорна сирена таксија пред мојом кућом. Кад је таксиста видео да не излазим из куће, почео је да лупа песницама по мојим вратима. Кад сам их отворио, заурлао је како се то понашам, зашто сам позвао такси ако не намеравам да се возим?
Шултхајс дубоко уздахну.
– Наравно да ја нисам позвао такси. Али невоља је у томе што у цивилизованим земљама људи верују једни другима. Кад неко позове такси, нико ништа не проверава него таксиста сместа одлази на наведену адресу. У сваком случају, тако су таксисти дошли и до мене. У 8 сати ујутро било их је четрнаест пред мојом кућом, а моје комшије још и данас причају о пакленој буци коју је четрнаест таксиста подигло у нашој улици... Тог јутра сам постао свестан да неко злоупотребљава моје име како би ми дошао главе.
Најежио сам се од ужаса, а Шултхајс настави:
– Али случај с таксистима био је тек почетак. Отада ми мој прогонитељ не да мира. Одговара у моје име на огласе у новинама, поручује срећке, стручне књиге, енциклопедије, кућне потребштине, козметичке и медицинске препарате, порно филмове, касете за учење страних језика, намештај, мртвачке сандуке, цвеће, девојке, све што може да се поручи факсом или поштом. Али не само то, него ме је учланио у „Савез етиопских досељеника“, „Интересну заједницу бивших Румуна“ и „Удружење за одржавање породичног живота“. Недавно је у моје име усвојио два мароканска сирочета.
– Али како је то могуће? Како то да нико ништа не посумња?
– Ником не пада на памет да та писма нисам написао ја нити да сам ја телефонирао, него мој прогонитељ.
– А како му то полази за руком?
– Једног дана, док сам, ништа не слутећи, седео у својој канцеларији, дошла су два фрањевца из Назарета у мој стан и попрскали светом водицом, тако да су то сви могли да виде, мој прибор за кошер кухињу. Тај гад је месецима слао у моје име мале добровољне прилоге у њихов самостан и позвао ту двојицу редовника да дођу до мене...
Шултхајс је на моје очи пропадао и цвокотао зубима.
– Пријавио је мог таста. У пријави потписаној мојим именом оптужио је мог таста како шверцује швајцарске сатове сакривене у конзервама туњевине, а најгоре од свега је то што се испоставило да је пријава основана. Невероватно је како та хуља све то изводи ђаволски лукаво. Послао је, на пример, шефу мог одељења писмо у моје име, али упућено једном мом пријатељу, коме сам наводно писао да је шеф нашег одељења тотални идиот. А све то као да сам тобоже забуном заменио коверте. Сваке недеље даје оглас у новине да за осам шекела месечно изнајмљујем намештену собу. Без аванса. Или да хитно тражим мађарску куварицу. Сваког другог месеца искључују ми струју јер он обавештава електродистрибуцију да се исељавам у Руанду. Народна банка прати сваки мој корак зато што наводно у писма која шаљем у иностранство прилажем новчанице од сто долара, што је строго забрањено. А жена ми је на психијатријској клиници откако ју је неко телефоном обавестио да сам у једном злогласном куплерају у Јафи извршио самоубиство...
Шултхајсово измождено тело тресло се од грчевитог плача. Мало-помало ме хватала паника. Обузимале су ме црне мисли.
– Уочи избора настави Шултхајс стењући – послао је мојим познаницима писмо којим их обавештава да ћу гласати за Странку власника кућа, која наводно једина има прогресиван програм. Нико ме више после тога не поздравља. Откако је сајентологе известио да ћу их прогласити својим универзалним наследницима, најбољи пријатељи ми окрећу леђа на улици чим ме примете. Прошле недеље су ме два војна полицајца у цик зоре дигла из кревета зато што сам тобоже обавестио војне власти да ми као ноћној птици не пада на памет да се одазовем следећем позиву за војну вежбу...
– Доста! – узвикнух. Једноставно то вшпе нисам могао да издржим. – Ма ко је тај прогонитељ који вас не оставља на миру?
Ко је? Откуд ја то знам? То може да буде свако. Можда и ви?
Ја? Није ни то искључено.

Један млади филмски редитељ који је рођен у САД снимио је пре извесног времена филм о најстрашнијем и најнесхватљивијем огрешењу о заповест „Не убиј!“.
Будући да тај филм говори и о мојој судбини, написао сам неколико редова Стивену Спилбергу.

ПИСМО КОЈЕ ЈЕ СТИГЛО НА ПРАВУ АДРЕСУ

„Драги Стивен, писац овог писма налази се у парадоксалном положају јер је преживео холокауст а у исти мах је и хумориста и филмски режисер који се прославио својим књигама. У име свих тих звања стежем вам руку. У ствари то сам желео да учиним већ за време паузе у биоскопу.
Шиндлерову листу гледао сам до сада два пута, најпре у Европи, где сам кришом брисао сузе, а сад и код куће, у Израелу, са својом женом и децом. Мислио сам да ћу овог пута владати собом и да ћу моћи да се усредсредим као стручњак на ваше технички изванредно изведено дело, али сам се поново потпуно непрофесионално расплакао. И опет сам против своје воље био увучен у радњу, пронашао самог себе у затвореном сточном вагону, а у колони деце која одлазе у гасну комору препознао сам и звонки глас своје кћери.
Сваки преживели Јеврејин има свог Шиндлера. Па ипак, нису ме највише дирнуле мајсторски снимљене масовне сцене него потресна истина приказана на филмском платну. Да, тако је то било, несхватљиво, немогуће, а ипак истинито.
Истина има своје законе. Можда сте и ви, драги господине Спилберг, изненађени реакцијама широм света, па и својим властитим осећајима на премијери у Јерусалиму, али постоји граница на којој се зауставља механизам технике и почиње лупање срца. Прави се осећаји преносе с екрана. Плаче ли редитељ за време снимања, плакаће и његови гледаоци.
У ствари Шиндлер је био хумани хохштаплер у једном нехуманом поретку, али порука вашег филма иде и много даље од тога. Шиндлерова листа показује оно што пише у Библији: „Поквареност је човекова на земљи велика и свака је помисао у његовој памети увек само злоћа.“ Чим се уклоне границе морала, чим зли нагони изгубе страх од казне, круна стварања претвара се у чудовиште.
Ваше грандиозно дело расветљава зверства расизма и приказује 2000-годишње пролажење јеврејског народа кроз трње. Ви сте за време снимања вероватно слутили да представљањем те историјске трауме не раскринкавате само вођу логора за истребљење него и патолошку болест света звану антисемитизам, да показујете ирациоиалну мржњу која се преноси с колена на колено. Ви не нудите никакав одговор на тај ужасни феномен. Одговора и нема.
Човечанство од вајкада пати од неизлечивог јеврејског комплекса. Том комплексу, по свему судећи, кумовала је црква коју су основали сами Јевреји. Шиндлерова листа изнова покреће болно питање како је било могуће да су прогоњени чланови „вере љубави“ и сами постали прогонитељи, како су се жртве Неронових лавова претвориле у инквизиторе. Они би на својој ломачи мирне душе спалили и јеврејске апостоле.
У Аугивипу су то и учинили. Тамо су по други пут разапели Исуса, у сваком убијеном човеку убили су самог Бога.
Међутим, расна мржња постоји и ван зидова многобројних биоскопа који су се усудили да Шиндлерову листу прикажу у Немачкој. Та мржња избија и из неколико личних напада људи који се погрешно третирају као филмски критичари. У свему томе превладавала је безочна осионост. Један публициста наругао се филму управо у недељнику Ди Велт назвавши ваше јединствено дело „Индијана Џонс у краковском гету“. У том тексту Химлер је рехабилитован јер је „СС био обавезан да спроводи коначно решење јеврејског питања на идеолошкој основи, тј. без икаквих осећања и предрасуда, као што се тамани гамад.“
Тако тамо пише од речи до речи.
Па и у вашој су великој земљи неки реномирани новинари због тога изгубили контролу над собом. У Вашингтону су ваше историјско дело упоредили са серијом комедија Породица Адамс. Критичар у вашем филму није нашао ни траг „разумевања антисемитизма, расизма или било какве етничке мржње“, па се огорчено пита: „Зашто је Стивен Спилберг уопште снимио тај филм?“
Ја ћу му, с вашом дозволом, одговорити на то питање. Ви сте, Стивен, тај филм снимили зато што сте хтели да искажете нешто што вам је важно, зато што сте хтели да испуните једну прадавну обавезу, а нипошто зато што сте хтели да преотмете награду вашим колегама које пече савест.
Ви сте особит човек, Стивене, интровертан и динамичан, млади Американац и стари Јеврејин, високи свештеник забавне индустрије и лукави чаробњак рекламе, који делује бојажљиво и детињасто кад год се лично нађе очи у очи са својом публиком.
У Јерусалиму сте рекли да желите да нам се вратите и научите хебрејски. Вама то не треба, ви сте нам већ рекли све што је потребно. А ако се већ и досад исплатило погледати ваше шаролике филмове, овај црнобели филм треба свакако видети. То је можда први филм који сте снимили за своју душу, и можда се баш зато обраћа свим људима.
Бог вас благословио, Стивене!
Стивен Спилберг одговорио ми је врлој лично интонираним писмом које ме је дирнуло као и његов филм, који ми није дао само дуго очекивано задовољење. Ако сви кривци и нису кажњени, овај филм је бар открио њихова права лица.

Поводом тога присетио сам се једне апсурдне сцене којој сам присуствовао у Врховном суду у Јерусалиму. Тада је из једне стаклене ћелије крвник мађарских Јевреја одговарао на ужасне оптужбе, одајући јегуљасту логику добро васпитаног пацова.

И САМО ИСТИНУ... ИЛИ АДОЛФ У САЛЦКАМЕРГУТУ

Јавни тужилац: Колико је, по вашем мишљењу, два пута два.
Адолф: Господине јавни тужиоче, ја нисам математичар.
Јавни тужилац: Али ја бих инак хтео да знам колико је, по вашем мишљењу, два пута два.
Адолф: Никад се нисам бавио тим стварима. Кад сам се суочио са таквим проблемима, прослеђивао сам то надлежном одељењу. Одлуке је, у сваком случају, доносио Шулц.
Јавни тужилац: Ви, дакле, не знате колико је два пута два?
Адолф: Господине јавни тужиоче, о томе не могу да вам пружим прецизније податке.
Јавни тужилац: А ако вам ја отворено кажем да ви то знате?
Адолф: За бројеве је био надлежан Шулц.
Јавни тужилац: Дакле, увек кад сте хтели да знате колико је два пута два, ви бисте позвали Шулца?
Адолф: Не увек. Нека питања су могла да се реше и телефоном. Хтео бих овом приликом да изјавим да је Шулц крајем 1943. године премештен у Салцкамергут и да сам га тек тамо затекао са Леманом.
Јавни тужилац: Да ли је и Леман знао колико је два пута два?
Адолф: То не знам. Тада га нисам ништа питао. Мој претпостављени је, како рекох. био Шулц.
Јавни тужилац: Да ли је Шулц знао тачан одговор на питање: „Колико је два пута два?“
Адолф: То не бих могао да кажем. Нисам био у могућности да му завирим у главу.
Јавни тужилац: Али сте били уверени да он зна одговор?
Адолф: Никад се не бих усудио да доносим суд о својим претпостављенима.
Јавни тужилац: Како онда знате да је Шулц био надлежаи за те ствари? Могао је бити надлежан једино ако је знао колико је два пута два. Како знате да он то није знао? Или да је знао?
Адолф: Не знам. Ако се не варам, чак сам у то и сумњао. Ја нисам математичар.
Јавни тужилац: Онда ми објасните како то да се у документу број 6013 налази напомена исписана вашом руком: „2x2= 4“?
Адолф: То је немогуће.
Јавни тужилац: Изволите. (Пружа му документ): Да ли сте то ви написали?
Адолф (пошто је помно проучио документ): Јесам.
Јавни тужилац: То је дакле ваш рукопис?
Адолф: Није.
Јавни тужилац: Није? Како није?
Адолф: У време назначено у документу нисам био у Берлину.
Јавни тужилац: Овај документ је написан у Минхену.
Адолф: У то време нисам био ни у Минхену. Управо тада сам имао нека посла у Дахауу.
Јавни тужилац: Каква сте то посла имали у Дахауу?
Адолф: Сад сам се сетио да сам у то време био у Линцу.
Јавни тужилац: Па како је онда ваш потпис доспео на овај докуменат?
Адолф: Стављен је накнадно. Хтео бих уједно да вас упозорим да су цифре на овом документу прилично нечитке. Посебно је нечитак број 4 и лако може да се замени бројем 7.
Јавни тужилац: Онда би два пута два било седам?
Адолф: То нисам рекао. Ја нисам математичар. Моја примедба се односи искључиво на облик броја 4, која ме у документу број 6013 подсећа по облику на број 7.
Председник суда: Оптужени, одговорите на питање колико је два пута два.
Адолф: Није седам. Никад нисам рекао да је седам. Само сам рекао да ме број 4 на неким документима подсећа на број 7.
Јавни тужилац: Сад не говоримо о „неким документима“, него о документу број 6013.
Адолф: За тај докуменат нисам одговоран јер сам у време кад је настао био у Дахауу.
Јавни тужилац: Дакле, ипак сте били у Дахауу, а не у Линцу?
Адолф: Да, колико могу да реконструишем догађаје по сећању.
Јавни тужилац: Ја уопште не сумњам да ви тачно знате колико је два пута два.
Адолф: Морам да поновим да нисам математичар.
Јавни тужилац: Подигните увис два прста десне руке.
Адолф (подиже прсте): Заклињем се пред Богом...
Јавни тужилац: Нисам од вас тражио да се заклињете већ да подигнете два прста.
Адолф: Могу ли да изјавим још нешто с тим у вези?
Јавни тужилац: Можете.
Адолф: Леман је 1943. године премештен у Протекторат тако да те године није могао да се сретне са Шулцом у Салцкамергуту.
Јавни тужилац: Не разумем какве то везе има?
Адолф: Кад се заклињем, заклињем се да ћу говорити истину. Леман није имао никакве везе са оним шта је радио Шулц.
Јавни тужилац: Е па, лепо. Он није имао никакве везе ни са вама. Али није сад о томе реч. Реч је о томе колико је прстију Леман подигао.
Адолф: Колико ја знам, Леман није никад подигао ни један прст.
Јавни тужилац: То знам. Нисам ни мислио на Лемана, него на вас. Колико сте ви прстију сад подигли?
Адолф: Мислим два. За сваки случај, хтео бих да се оградим од биле какве одговорности за сваку нетачност у тој области. Ја нисам математичар.
Јавни тужилац: Оставимо сад то. А сад подигните увис и два прста леве руке.
Адолф (подиже два прста леве руке).
Јавни тужилац: Колико прстију сада видите пред собом?
Адолф: Десет.
Јавни тужилац: Мислим само на оне подигнуте.
Адолф: Али ја видим и остале.
Јавни тужилац: Сад нас интересују само ваши подигнути прсти.
Адолф: Али и неподигнути су прсти моји. Они представљају 60 посто укупног броја мојих прстију, дакле већину.
Јавни тужилац: Хтео бих од вас да чујем само укупан број ваших подигнутих прстију, на два места по два.
Адолф: Сада?
Јавни тужилац: Да. Избројте их.
Адолф (узалуд покушава да их изброји): Не могу.
Јавни тужилац: Зашто не можете?
Адолф: Навикао сам да бројим на тај начин да прстом прелазим преко предмета које бројим. У овом случају је прст којим бројим идентичан с прстом који треба избројити, а то ме збуњује. Осим тога, то може довести до нетачности, а како сам под заклетвом, морам да будем врло прецизан. Могу ли да изјавим још нешто?
Јавни тужилац: Можете.
Адолф: Не бих хтео да се стекне утисак како ја потпуно одбацујем начин рачунања по којем је под одређеним околностима резултат четири или неки сличан. Без обзира на то, желим да се констатује како се ја никада нисам бавио пословима из те области, јер би то значило прекорачење овлашћења које ми је било поверено и тачно назначено. Зато захтевам да се саслуша сведок Шулце који је у то време био гаулајтер у Вуперталу.
Јавни тужилац: Ако сам вас добро разумео, ви тврдите да се у начелу слажете са Шулцом да је два пута два четири?
Адолф: Већ сам вам више пута рекао да о томе не могу ништа да изјавим док сам под заклетвом. Али ја, разумљиво, преузимам на себе све последице које проистичу из моје изјаве, како не бисте стекли утисак да желим да избегнем одговорности.
Јавни тужилац: Лепо. Колико је два пута два?
Адолф: Ако се не варам, то сам већ изјавио.
Јавни тужилац: Хтео бих да чујем још једном.
Адолф: То сам већ изјавио, ако се не варам.
Јавни тужилац: Поновите своју изјаву.
Адолф: Молим лепо. По својој савести и дубоком уверењу могу да изјавим само то да резултат математичког задатка који се овде поставља. приближно одговара ономе што сте ви, господине јавни тужиоче, изнели пре неколико тренутака.
Јавни тужилац: Дакле, четири?
Адолф: Колико ја могу да разумем.
Јавни тужилац: Четири!
Адолф: По општем уверењу.
Јавни тужилац: Два пута два је четири! Да или не?
Адолф: Оно прво.
Јавни тужилац: Хвала. То је све што сам хтео да знам.

6. НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБЕ

Човек би могао да помиели да је овде реч, у поређењу са Петом заповешћу, о трицама и кучинама. Али ни говора! Не, причи о прељуби нема краја. Истовремеио не може да се тврди да је Шестој заповести осигуран спектакуларан успех.
*

Прва прељуба забележена је 1.000.003. године пре Христа, у Алтамири на Иберијском полуострву, а последња пре пола сата, код комшије преко пута. Прељубе су само зато толико омиљене што је Господ мушког рода, као што су теолози несумњиво установили, па се као мушко доиста великодушно понаша према припадницима свог пола, или бар у неким деликатним ситуацијама зажмури на једно око. Али према слабијем полу нема милости, као што се лепо види и из Мојсијеве Четврте књиге.
Мојсије је дакле дао зелено светло за мере уперене против жена, али је све заједно искитио на свој начин. Његов злогласни закон о љубомори омогућује наиме увређеном супругу да жену подвргне унакрсном испитивању, „ако је и остало сакривено очима њеног мужа да га је изневерила“.
Стога законити супруг може у свако доба, по овлашћењу највише инстанце, да одвуче осумњичену жену до свештеника. У заветном шатору „свештеник узме свете воде у суд земљани и праха с пода“ и нареди грешници да попије ту „горку воду, која носи проклетство“. С правног гледишта, ту постоје две могућности – или да попије ту муљевиту кашу и причека да види да ли ће јој „трбух отећи и бедро спасти“, као несумњиви доказ да је била неверна – или да одбије да куса коктел из заветног шатора и тиме призна своју кривицу. Непосредна последица тога је каменовање и губитак свих политичких права на три месеца. Заиста незавидан задатак за слабији пол.
Ко данас прочита ту главу из Четврте књиге Мојсијеве, може из своје данашње перспективе само сажаљиво да се осмехне том варварском обичају. Али после краћег размишљања исто ће тако утврдити да је универзални геније Мојсије већ тада открио првобитну верзију детектора лажи.
*

Мене данас заокупља сасвим друкчији проблем, Шта се догађа кад не згреши жена него муж? Па и то се дешава. Коначни одговор на то питање не даје Библија него следећа прича.

НЕМА МИЛОСТИ ЗА ПОРОЧНЕ МУШКАРЦЕ

Глорија се свалила у нашу најскупоценију фотељу и остала тако да седи, бледа, погурена, шака јада, сенка некадашње Глорије. Седи ли то заиста преда мном она Глорија која се још колико јуче сматрала припадницом џет сета? Она иста Глорија, једна од најполетнијих, најпривлачнијих девојака у целој земљи, пре највише тридесетак година? Шта се десило с њом? И зашто није више онако млада као некад? Sic transit Gloria Birnbaum, помислих служећи се њеним именом на начин који није био баш најтананији. С Бирнбаумом је тсшко постићи нешто више. Тако се наиме презива њен муж.
Показало се да је управо због њега и дошла, и да је због њега тако очајна.
– Морам да разговарам с тобом – рече ми. – Муж ме вара.
Скаменио сам се. Натан Бирнбаум вара своју жену? Онај миран, увек коректан човек с наочарима, онај пример реда, права, закона и кукавичлука? Ово је заиста крај. Ово је слом наше државне структуре. Ако чак и Натан Бирнбаум...
Иако ми је било тешко у души, тргао сам се и упитао је:
– Имаш ли доказа, Глорија?
– Доказа? Пих! Имам свој инстинкт. Жени за тако нешто нису потребни докази. Она то осећа. Осећа на основу стотину ситних знакова.
Први од те стотине знакова: Натан је постао потпуно равнодушан према њој. Једва да разговара с њом.
– Кад би му бар који пут пало на памет да ми покаже какву ситну пажњу! Неки мали поклон или нешто друго. Али то је давна прошлост. Месецима сам већ уверена да је реч о некој другој жени. Прошле недеље се моја сумња обистинила.
– Обистинила? Како? На који начин?
– Натан се одједном претворио у најнежнијег супруга. Пука љубав и пажња. Почео је да ми доноси ситне поклоне, цвеће или било што друго.
Типично. По томе одмах знаш о чему је реч.
– Али, Глорија...
– То је сасвим довољно за жену која воли свог мужа. Или му се одједном отвори апетит па једе као вук. Нарочито рибу. Познато је да риба садржи извесне беланчевине које су за мушкарца тако важне за неке ствари. Е, сад ја питам тебе зашто су ожењеном мушкарцу потребне беланчевине? Одмах ћу ти рећи зашто. Хоће да буде у форми за оне своје јефтине дроце. Зато тако пуно једе.
– Имам утисак да је у последње време нешто ослабио.
– Наравно да је ослабио. Држи строгу дијету. Једе само воће. Ништа друго неће да окуси не би ли се ослободио стомака. Одлази и у сауну. Сваког јутра пре доручка оптрчи пет пута наш улични блок. Ради гимнастику. Поваздан се сунча не би ли поцрнео. Зашто човек у његовим годинама мора да буде преплануо?
– Кад сам га недавно срео, учинило ми се да је прилично блед.
– Тачно. Немој да мислиш да то нисам приметила. Он није блед, он је болесно блед. Изгледа као леш. Једва се држи на ногама. Од исцрпљености нема више снаге да ујутро трчи око уличног блока ни да ради гимнастику. Сву снагу троши на еротске авантуре с тим својим фуфицама. То је бар јасно.
– Глорија, ипак мало претерујеш.
– Ништа ја не претерујем... Љубоморна сам, признајем. Али, кад га чујем како се преврће у кревету, нимало не сумњам. Не може да спава јер стално мисли на те своје везе. Пре неколико дана умало да му нисам бацила папуче у главу.
– Зашто, побогу?
– Замисли, пробудим се ја и поглед ми падне на мужа који лежи поред мене. И шта видим? Спава. Спава као јагње. Ја, његова жена, преврћем се ноћу у кревету, болесна сам од љубоморе, а он спава! Тако мирно и безбрижно спава само неко ко је нашао своју срећу. Ваљда и сања о оној другој? Или можда о више њих у исти мах?
Глорија тихо зајеца. И у мени се мало-помало пробуди гнев према Натану. Зар тај тип не може да буде мало опрезнији? Зар на њему баш мора све да се види?
У међувремену се Глорија прибрала.
– А шта мислиш, где сам га јуче затекла? Затекла сам га у гаражи како пере кола и гланца их да сјаје као псећа јајца. Било је то као да ми је признао да има љубавницу. Не, драги мој, заиста не треба бити геније да би то схватио. Ваљда и сам. знаш такве мужева који се одједном брију два пута дневно и стоје пред огледалом увлачећи трбух или везујући нову кравату, јер желе да се увере у своје заводничке способности?
– Да потврдих. – Да, Глорија, знам ту врсту мужева.
– Ето видиш! – тријумфално ће Глорија. – А Натан ништа од тога не ради! Морам да га натерам да опере кола, морам да га наговорим да се обрије, иначе хода наоколо са брадом од три дана. Тиме покушава да ме завара, то рафинирано, подмукло, прорачунато ђубре!
Глорија бризну у плач и једва процеди:
– Ја волим свога мужа! Шта да радим? Реци ми, молим те, шта да радим?
– Мораш да га учиниш љубоморним – рекох. – Мораш да га превариш.
– То није никакво решење – зајеца Глорија. – Па то радим већ двадесст година.

Будући да су сексуални односи изван брака строго забрањени, човечанство још од напуштања раја тражи рупе у библијском зиду. Најуспешнији изговор је до сада био и остао патриотски подухват да се у тајној мисији од непријатеља искамче пикантни подаци. Стога није чудо што мушкарци који пате од жудње за туђим ловиштима непрестано вребају неку нову Мата Хари, чија би жртва могли да постану у што дуготрајнијој шпијунској операцији. У новинским огласима можете да прочитате и овакве понуде:
„Државни службеник, четрдесетих година, поседује строго поверљиве тајне, жели да упозна искусну плавушу из шпијунског фаха. Ни касније уцењивање није искључено.“

ЧИНОВНИЧКА ЕТИКА

– Зиглер, молим вас, дођите за тренутак у моју канцеларију и затворите врата за собом.
– Изволите, господине Шултхајс.
– Седите.
– Хвала, господине Шултхајс.
– Вероватно се питате зашто сам вас позвао?
– Да, господине Шултхајс.
– Данас је петак.
– Извините, не разумем...
– Стрпите се мало. Управа обично избегава да се меша у оно што се збива изван ове зграде, али као шеф овог одељења осећам се лично одговорним за своје људе.
– Јасно, господине Шултхајс.
– Бићу потпуно отворен према вама, Зиглер. Шире се неке чудне гласине о развратним теревенкама преко викенда у којима и ви учествујете.
– Ја?
– Да, Зиглер, ви. Биће боље да ми испричате све, за ваше властито добро!
– Господине Шултхајс, заиста не знам... нас неколико момака састајемо се у једном стану...
– Приватном стану?
– Да, приватном... Долазе и неке девојке... играмо...
– Тренутак! Уз музику?
– Да, уз музику. Играмо уз музику...
– Схватам, Зиглер. Наставите. Како сте обучени?
– У панталонама смо... кошуљама... чарапама...
– Питао сам за кол-герле.
– За кога?
– За девојке.
– Оне су у сукњама.
– Мини-сукњама?
– Да.
– То је све што сам желео да знам. Наставите.
– Играмо и забављамо се. Па то сви раде, господине Шултхајс...
– Можда, младићу, али немају сви могућност да дођу до прворазредних административних тајни. Кад једном кренете путем издаје, Зиглер, ништа вас више неће зауставити! Да ли можда тврдите да се сећате свега о чему сте ћаскали за време тих дивљих оргијања?
– Па и не разговарамо баш све време, господине Шултхајс...
– Сигуран сам да не разговарате! Али, да ли сте размишљали о томе да тако неразумно оргијајући можете лако да постанете жртва уцене?
– Нисам...
– Тако сам и мислио! Шта пијете?
– Ништа. Вотку.
– Чисту?
– Не, са соком од парадајза...
– Једна трећина према две трећине?
– Да.
– Bloody Mary! Као што видите, младићу, управа је прилично добро обавештена. А сад, дозволите, мало изненађење: ова слика, исечена из новина, синоћ је нађена у вашој фиоци, сакривена испод извештаја Државне контроле! Могу ли да вас замолим да ми то објасните?
– То је... то је једна девојка са забаве... која је освојила прво место на избору за Мис плаже па је зовемо Принцеза од Средоземља...
– Зашто је у бикинију?
– То није бикини, господине Шултхајс... То је нацртано спрејом...
– Шта је нацртано спрејом?
– Њен бикини... је нацртан спрејом... Фотографисали су је... овај... на том такмичењу... Био је то у ствари хепенинг...
– Па шта јој онда држи... како да кажем... груди?
– Ништа.
– Желите да кажете да је, у ствари, гола?
– Попрскана спрејом...
– Изванредно! И ви, државни службеник на одговорном положају, одржавате односе с особом која се понаша тако слободно?
– Не, господине Шултхајс, не бих могао да кажем да...
– Могу да замислим шта се све тамо дешава. Стриптиз! Трбушни плес! Групни секс!
– Какав групни...
– Не прекидајте ме! Не би ме ни мало изненадило да чујем како међусобно делите те мачке.
– Како то мислите, делимо?
– Мислим то да за вас, као припаднике данашње омладине, не постоје никакве забране. Поделите међу собом те полуголе кол-герле, затим се повлачите с њима у замрачене просторије и у екстази се ваљате по каучевима прекривеним црвеним плишом или воденим креветима и за време... откривате државне тајне, драгоцене, виталне информације до којих долазите на послу...
– Не...
Содома је то, Зиглер, Содома и Гомора! Недавно сам о томе расправљао са својом женом. О томе, младићу, како мени у вашим годинама не би било ни на крај памети да играм како се данас игра. Не, ми нисмо дозвољавали да нас обузму изопачене страсти, нисмо сами себе деградирали делећи међу собом полуголе девојке. Нисмо се повлачили с њима у мрачне просторије и тамо се у екстази ваљали по црвеним каучевима и воденим креветима. Не, Зиглер, за нас је морал, појам који је данас толико изгубио од своје вредности, још нешто представљао! Је ли плавуша?
– Ко?
– Она спрејом попрскана. Принцеза од Средоземља.
– Не, она је риђокоса, господине Шултхајс.
– И вероватно има зелене очи?
– Да.
– Те су најопасније.
– Можете ли да ми вратите ту слику?
– Још не, младићу. Слику је запленила управа као доказни материјал, с обзиром на предстојеће дисциплинске мере.
– Дисциплинске мере...
– Нема смисла да плачете, Зиглер, то вам неће помоћи.
– Никад више нећу да идем на те забаве, господине Шултхајс! Верујте ми...
– То није решење, младићу. Моја мото је: „Не избегавај проблем, већ се с њим суочи!“ Могу да вам кажем да сам лично преузео истрагу поводом вашег случаја.
– Господине Шултхајс, ви лично?
– Да, док сам на челу овог одељења и док уживам поверење управе, морам лично да сносим сву одговорност! Овог викенда крећем и ја с вама, Зиглер.
– Али... али ми смо... само неколико нас младих...
– Не брините, Зиглер. Ја сам врло флексибилан. Лако ћу се прилагодити вашем друштву. Играћу, пићу, а ако буде потребно, учествоваћу и у подели полуголих девојака и повући ћу се с неком од њих...
– Ма добро, господине Шултхајс, али...
– Ни речи више. Моја одлука је коначна.
– Заиста не знам, господине Шултхајс...
– Најважније је да истрага остане у потпуној тајности. Нико не сме ништа да сазна! Да понесем коју флашу?
– Не знам...
– Понећу флашу француског шампањца. Знам много добрих вицева. Да ли ће и она да буде тамо?
– Ко?
– Принцеза од Средоземеља...
– Господине Шултхајс, молим вас да примите мој отказ.
– Ваш захтев се одбија. Састаћемо се у девет пред управном зградом.

Ствари имају своју властиту динамику. Не може се оспорити чињеница да се последњих година широм света брачни партнери све чешће опредељују за слободу. У великим градовима тај тренд је већ премашио 100 посто. Па ипак је венчање и даље најузбудљивији, најсвечанији и најнезаборавнији доживљај за срећан пар, породицу и пријатеље. Сви, сви учествују у тој великој срећи уверени да ће тек смрт раставити брачни пар. Или два адвоката.

КО ИМА ДОБРЕ ПРИЈАТЕЉЕ НЕПРИЈАТЕЉИ МУ НИСУ ПОТРЕБНИ

Кад смо крочили у салу, у којој ће Ивица и Грета да склопе доживотни свети савез, били смо дубоко дирнути. Недељама смо разбијали себи главу шта ћемо поклонити младом пару. Вазе, на пример, сви поклањају Не, ми смо хтели нешто посебно, нешто чега ће се младенци сећати до краја живота. Нисмо жалили ни времена ни труда да обиђемо све трговине док нисмо нашли једну прикладну вазу. Ставили смо је на сто за поклоне и исписали крупним словима наша имена на пакет, и на још један поред њега.
Сала, једна од најраскошнијих у граду, била је предивно декорисана. Столови су се повијали под теретом бираних деликатеса, а велики оркестар је стварао свечану звучну кулису. Од срца смо се радовали што ће нам се пријатељи венчати у тако дивној атмосфери. Тако нешто остаје у трајној успомени и даје снагу у тешким часовима. Сви присутни били су такође свечано расположени. Јасно се осећало да је то и њихова свечаност. Они старији брисали су чак и сузе, нимало се не стидећи. Уосталом, колико се пута човек жени у животу? Два, највише три пута. Али, наравно, Ивица и Грета венчаће се само једном, у то смо сви били чврсто уверени, јер њих двоје су гугутали као два голуба.
– Чист брак из љубави – приметио је Густи, младин некадашњи момак. – Пријатно је сазнање да на овом свету још има романтике.
То је могла да потврди и Лилика, Гретина најбоља пријатељица.
– Ово двоје су заиста зацопани једно у друго. У почетку су, додуше, Гретини родитељи били против тог брака, Грета је, на крају крајева, јединица, па су за њу желели нешто посебно, нешто изванредно. Међутим, Грета их је ставила пред алтернативу: или Ивица или ће видети што ће се десити. Стога су им тешка срца дали свој благослов. Ипак тај момак добро зарађује, а имовинско стање Гретиних родитеља није баш сјајно.
*

Тада се појављује Грета. Дивота. Супервитка девојка, изгледа као фото-модел. Предивни профил застрт јој је велом и сјајем прве велике љубави. Да, та девојка зрачи чудесном чедношћу.
– Како си лепа! – говори јој Клара, а Лилика не може а да је не загрли и пољуби у оба образа.
– Венчаницу јој је сашила Сузи, – уверена је Клара. – После венчања Грета може мало да је скрати па ће имати елегантну вечерњу хаљину. Најмање 60 марака метар. Француска свила, наравно. Кад ће девојка да носи тако скупу хаљину ако не на дан свог венчања? Поготово кад је девојка прошла сито и решето...
– Ма не питајте – шапуће Лилика – да знате само како је сиротица патила! Родитељи су већ хтели да је удају за једног кошаркаша, само да не остане уседелица. Било је најављено и венчање, али се у последњем тренутку десило нешто страшно...
– Ма немојте! – чудимо се сви. – Заиста?
– Нека ово остане међу нама, важи? Недељу дана пре венчања појави се одједном код тог кошаркаша једна пријатељица сироте Грете, знате већ те пријатељице које вас тобоже страшно воле а заправо вас стално опањкавају иза леђа, и исприча му којешта о Грети, али јој он уопште није поверовао него је само питао Грету да ли је то све истина, а она му је одговорила, ако он верује да је она таква, онда и није прави човек за њу па је најбоље да се разиђу. Момку је дошло да се убије, хтео је већ да се обеси, али је био превисок, знате, због кошарке, глава му је скоро до, плафона, па није успео. Сирота Грета почела је да се опија, ма не питајте шта је све радила, на крају је он ипак хтео да се узму, али му је она рекла, прекасно, Армине. Мислим да се њих двоје у ствари још воле, али се она већ била спетљала с једним младим поручником, па је онда ишла, јадница, из кревета у кревет, заиста је заслужила мало среће с овим јадним Ивицом...
У међувремену се појавио и младожења. Елегантан, у тамну оделу, наоко врло интелигентан и симпатичан момак.
– Није ли он млађи од ње? – запитао се Густи, али су га сви побили тврдећи да је разлика можда тек неки месец, највише која годиница. Зар је то уопште данас важио, Грета ипак још фантастично изгледа и дипломирана је козметичарка. А шта је Ивица по занимању, чиме се бави?
– Ничим – одговори човек с лулом у зубима – жени се.
– Познајете га?
– Наравно да га познајем, он вам је нико и ништа. Вероватно је и то одело позајмио.
Јадна Грета почели смо сви да је жалимо – Од чега ће уопште да живи?
– Не брините, он ће се сигурно запослити код њеног оца насмеши се онај с лулом. – Мотаће се по његовој канцеларији...
Да, данас вам све функционише на тој основи. Чисти непотизам. Дође вам тако неки никоговић који ништа нема и ништа не зна, па се попне тасту на грбачу. Јадни отац јадне Грете! Ено га, управо стоји уз јадног свештеника и потписује венчаницу. Ипак је мало нервозан.
– Типичан скоројевић – шапуће Густи. Намлатио лову шверцовањем текстила па сад купује мужа својој кћери.
Неко иза нас управо распреда о очевим мутним пословима. Али то данас уопште није важно. Најважније је да је скоројевић нашао једног шмокљана за јадну Грету. Нека га вода носи! Али види се да је циција. Каква је ова сала? Обична прчварница. Зар у целом граду није могао да нађе ништа елегантније, или бар симпатичније? И какво је ово послужење? Неколико малих сувих сендвича, усољена харинга, кромпир салата и сок од поморанџе. Ипак су Ивица и Грета, тај згодни нар, заслужили нешто боље!
– Грета делује некако уморно – рече Клара – управо измождено. Ја увек тврдим да се треба удати за своју прву љубав, а не за двадесету.
– Али она је срећна, а то је ипак најважније – брани Лилика своју пријатељицу. – Сто пута сам јој рекла да не пудерише нос светлим пудером јер тиме још више истиче трагове естетске операције. Сви запиткујемо: „Ма што кажете?“ – Па зар не видите? Свињарија. Тог доктора би требало ућоркирати, кад вам кажем.
*

Гости се окупљају око олтара. Родитељи никоговића су дубоко ганути, грле скоројевиће, али не разговарају с њима. Чудно. Значи да се баш не слажу са синовљевим избором. Зар су желели нешто боље? Међу нама речено, човек може и да их разуме.
– Зашто су у ствари толико журили с тим венчањем? – чуди се онај с лулом у зубима.
Заиста какво питање? Сви му се помало подругујемо.
– Сад се о томе заиста може већ отворено говорити – рече Густи – кад већ цео град зна. Зимус је Ивица побегао од куће, родитељи су ангажовали детектива који их је обоје пронашао у некој опскурној јазбини, тотално пијане. Гретин брат хтео је да убије Ивицу. Дошла је и полиција, било је повуци-потегни. Њен отац се зарекао да ће уцмекати Ивицу као псето ако се икад приближи његовој кћери...
Ивица прилази Грети и нежно је милује. Онда размене неколико речи.
– Како хоћеш, душо одговара му Грета.
– Ето видите, већ се свађају. Како је то тужно!
Почиње венчање. Никоговић стоји на месту као скамењен. Блед је као крпа. Јадна Грета мало чкиљи. Лилика нам шапуће да Грета иначе носи наочаре, па сад јадна ништа не види.
Деверуше окружују младу. Предиван тренутак. Никоговић ставља младој прстеи, сасвим скроман прстен кад се зна колико тај човек зарађује.
– Куда ће на брачно путовање?
– Већ су били...
– Уосталом, није ни важно – рече онај с лулом овог пута хотелске трошкове платиће тата Киршнер.
Исправљамо га да се Гретин отац не зове Киршнер. Испоставља се да је чова с лулом дошао на погрешно венчање. Али остаће кад је већ ту. Уосталом, сва су венчања иста. Ивица згази чашу, како налаже обичај, али неки мисле да је то учинио у бесу.
– Кад ће је први пут преварити?
Ово кобно питање је све време лебдело у ваздуху, па је било историјски нужно да се најзад јавно и изговори.
– Ја лично – рече чова с лулом – дајем им највише три месеца.
Густи им је дао недељу дана. Лилика је још већи песимиста.
– Није Грета тако глупа као што изгледа – шапуће нам Лилика. – Јуче му је већ рекла, Ивице, удаћу се додуше за тебе, али нећу дозволити да ме вараш. Радије ћу се удати него да останем уседелица. Верујте ми да она зна шта говори.
Стан је преписан на њено име. Клара подсећа да познаје једног доброг адвоката, за сваки случај.
– Видећемо – мрмљамо сви – видећемо.
Гледамо то двоје младих монструма. Усиљено се смешкају једно другом, тобоже се нежно љубе и праве пред нашим очима представу, иако већ сви јасно видимо њихово неумитну судбину. Венчање је завршено, прилазимо младом брачном пару и обасипамо га добрим жељама и влажним пољупцима.
– Све најбоље! Свако добро!
– Пуно среће и здравља!
– Дуг и срећан живот!
– Честитамо.

Читаоце сад вероватно интересује како ја лично стојим са Шестом заповешћу. Какво је то питање! То наравно зависи од жене са шестим чулом познатом под популарним именом „најбоља од свих жена“.
Битно је да моја женица и ја никад не лажемо једно друго. У кризним ситуацијама радије ћутимо. Велика предност таквог понашања је у томе што онај ко ћути не може да да лажни исказ.
Али, окрени-обрни, човек мора да држи језик за зубима кад год жене заокупе феминистичке идеје, што је пре 3000 година било потпуно немогуће.
Ситуација се заоштрава кад најбољој од свих жена падне у руке књига Симон де Бовоар Adieu, Sartre, у којој та француска књижевница не оставља места сумњи шта заиста мисли о том перверзном развратнику. А управо сам ја поклонио најбољој од свих жена ту књигу за Хануку. Била је то једна од мојих већих грешака у животу.

У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ЈА

Само што сам се пробудио, ухватио сам најбољу од свих жена како замишљено буљи у једну тачку.
– Доста ми је рекла ми је мрзовољно – дозлогрдило ми је да свако боговетно јутро гледам како две исте ноге гурам у папуче.
Наравно да сам одмах схватио да је оболела од „вируса де Бовоар“. Није било речи ни о чему другом јер ме је мало касније запитала, гледајући се помно у огледалу, нисам ли можда приметио да одувек радимо исте ствари?
Рекао сам јој да је у праву. И ја сам се већ више пута упитао зар немам ништа паметније да радим него да увек на исти начин удишем и издишем ваздух, од јутра до сутра, без икакве промене, баш као робот без мозга...
Још док сам то говорио, жена ми се сва завукла у огледало. Поглед јој је преко преко брда и уграђене кухиње па је довео до неизбежног питања:
– Реци ми, Ефраиме, што ја у ствари овде радим? И ко сам уопште ја?
Морао сам да јој признам да још нисам утрошио много времена на то питање. Али сад кад је сама повела о томе реч, озбиљно се упитах: „Па стварно, што она у ствари тражи у мојој кући?“
– Душо – рекох јој – ако желиш да постанеш плавуша, зашто ми то одмах не кажеш?
Оставила ме је да стојим без речи и наставила да чита своју нову Библију. Вратила се тек негде предвече. Узнемирило ме је њено стоичко самосавлађивање.
– Немам ја ништа против тебе, Ефраиме – обавестила ме. – Проблем је само у мени и мом егу. Знаш ли што сам радила читав дан? Размишљала сам. Шта сам? Ко сам? Где ћу открити свој прави идентитет?
– Ти си моја жена – рекох јој. Госпођа Кишон. Тако ти пише и у личној карти.
– Да, али зашто сам ја ја?
Добро питање. Да се оне давно прохујале среде, пре 35 година, случајно удала за др Јосефа Фридландера уместо за мене, сад би несумњиво најбоља од свих жена била госпођа Фридландер, а не госпођа Кишон.
– Читав је живот – рече ми она тужно се смешећи – пука случајност.
Коме она то говори? А могао сам лепо да јој поклоним и Гинисову књигу рекорда!
*

Најбоља од свих жена појавила се поново тек пред сам ТВ дневник. Поглед на њено лице упозорио ме да ћу опет имати посла са Симоном де Бовоар. И заиста се велика француска књижевница опет појавила баш док сам прао зубе. То јест, појавила се моја жена, и то с једном другом Симонином књигом у руци: Други пол.
– Voila – рече ми – ова фантастична жена је живела 42 године са Сартром а да се никад није удала за њега. А шта мислиш, зашто се није удала?
– Можда је Сартр никад није запросио?
Жена ми се загледа у огледало помно проучавајући профил свог идентитета.
– Погледајмо, Ефраиме, најзад истини у очи. Откако знам за себе живим у зависности. Прво сам припадала родитељима, а онда деци. А ти, признај да си ме узео за жену само ради тога да ти будем слушкиња.
– Није ми то био циљ правдао сам се ја. Живот је пун свакојаких зависности. Кад сам ти, на пример, неколико дана пре нашег венчања рекао да ми треба још мало времена за размишљање, ти си добила, ако се не варам, прави напад беса.
– Можда рече ми најбоља наслађујући се слатким успоменама – али онда још нисам зиала у шта се упуштам.
„Боже,“ помолих се у себи, „сачувај ме бар од Харе Кришне. Што се мене тиче, може бити и плава, или смеђа, или црна, само да не буде ћелава!“
– Мислим да више нећу носити прслуче – рече најзамишљенија од свих супруга свом одразу у огледалу. Морам да откријем, Ефраиме, саму себе. Желим да живим својим животом.
Могли смо да одемо и до истеривача ђавола. Тај би вероватно истерао из ње и госпођу де Бовоар.
– Не желим више да се дотерујем за било ког мушкарца – настави моја супруга. – Баш ме брига шта ти о томе мислиш. Нећу више да цртам никакве глупе зелене црте око очију нити ћу више да бојим косу каном. Радије ћу се поносити сребрним сјајем своје косе. Јешћу торте и сладолед док не пукнем. Ја ни у ком случају нисам, прикане мој, твој сексуални објекат. Од сада ћеш морати да ме прихваташ овакву каква јесам.
Нисам смео да јој противуречим. Мени је било све потаман, само да не обрије главу!
– Симон – није се више могла зауставити Симон Сињоре је рекла: „Моје су боре део мене. Ко ме тражи, наћи ће ме у мојим борама.“
Треба констатовати да има исувише тих Симона.
– Желим једном да се погледам из једне више перспективе. Морам, Ефраиме, да докажем себи да постојим, овде и сада. Желим да будем независна, да ли ме разумеш? Уписаћу се на факултет и студираћу књижевност. И желим да научим како се ткају теписи, желим да будем обична конобарица, да свирам саксофон, било шта, једино је важно да јесам.
И отперјала је, закључала свој его с обе Симоне у своју собу и неколико сати разговарала телефоном с пријатељицама које такође трагају за својим идентитетом.
*

Кад се у петак вратила кући с новим новцатим кофером, озбиљно сам се забринуо. Пропао сам ако ме остави. Без ње ћу увек стићи на време у биоскоп па ћу морати да гледам рекламе. Одох до своје мајке. Рекох јој да ми је жена потпуно заокупљена трагањем за самом собом.
– Да, да – рече ми мајка у животу сваке зреле жене дође тренутак кад схвати да је њен пут не води никуд. Избледели су идеали младости па јој сад немирни дух тражи нове задатке.
Мојој мајци је тада било скоро 90 година, али не само што је била у пуном поседу својих умних способности него је знала њима и да се служи.
– Па шта онда да радим? – упитах је.
– Сине драги – одговори ми мајка – купи јој ташну Луј-Вутон.
– Али, мама – очајнички узвикнух – па знаш ваљда да су јој ормари пуни ташница! Што је тако посебно у ташнама Луј-Вутон?
– Цена, сине драги, цена.
Одвезао сам се у град и купио женску ташну марке Луј-Вутон. Ташну пуну слова Л и В. А што се цене тиче, она је наш текући рачун свела на статус „Молимо вас да што пре позовете своју банку и јавите се господину Росенталу“.
Код куће сам затекао најбољу од свих жена пред упола спакованим кофером. На лицу јој је писало „Збогом, Ефраиме!“ Било је то у длаку исто као и код госпође де Бовоар кад ју је спопала жеља за лутањем. Брже-боље сам скинуо пакпапир са слова Л и В и пружио их супрузи. Тешко је описати шта се онда десило. Тело јој се стресло као од удара струје, дрхтавим прстима је посегла за торбицом, еуфорично руменило јој је облило образе а смешак затитрао на уснама.
– Вутон – прошапутала је – прави Вутон!
Похрлила ми је у загрљај и пољубила ме. У позадини су зацвилеле виолине, запевала је шева и процветало цвеће, а на бескрајном хоризонту грануо је нови дан.
– Одувек сам то прижељкивала – рече ми најбоља од свих жена гласом пригушеним од суза – али се никад не бих усудила...
И баци поглед пун ватрене страсти на чудесни производ од пластике. Најзад је у њему нашла оно што је данима тражила, свој прави идентитет. Изненада је пронашла своје Ја. Своје јаство, истинско сведочанство свог живота, ручну ташну вредну греха.

Повластице које Стари завет даје мушкарцу најбоље се огледају у пријатној дужности да има право на најмање четири жене. Ипак, један лаковерни рабин је у средњем веку ослободио синове мојсијевске вероисповести тог слатког терета. Не само то, него се јога и поносио тиме што Јевреји убудуће, као и сви други културни народи, неће више имати четири законите супруге, али ће зато имати по двије-три „иноче“, како их је назвао Мартин Лутер.
Мормони су се ипак у својој вери дуже држали тог библијског женског квартета, али данас више не можете да будете сигурни ни у шта.
Недавно ме је у мојој кући у Апенцелу посетила делегација мормона из Солт Лејк Ситија не би ли ме подстакли да редовно читам Библију. Искористио сам ту прилику да се код њих распитам за „иноче“. Умирили су ме обавештењем да су од почетка 20. века и мормони моногамисти.
– Добро – рекох – кад поново уведете полигамију, радо ћу вас поново видети.
Ширење западњачке културе не може се, дакле, више зауставити. Око 600 милиона исламских верника боре се сада сами у арени за многоженство. Мухамед је знао шта ради кад је Куран саставио према Старом завету, али је знао и где треба да прикочи. Либијски вођа Гадафи има четири законите супруге и још неколицину у резерви, а краљ Саудијске Арабије Фејсал не поставља себи никаква ограничења у том погледу. Сви око Израела који то себи финансијски могу да приуште имају код куће читав харем.
Крајње је време да склопимо мир са суседима.

КРАТАК КУРС ИЗ ПРАКТИЧНЕ ПОЛИГАМИЈЕ ИЛИ „ЕХ, ПУСТО ТУРСКО!“

Цариград је голема метропола, по броју становника готово већа од целог Израела, иако је праву афирмацију стекао тек пошто је у њему снимљен филм. Био је то трилер који се звао Топкати, у којем Питер Јустинов мажњава царске драгуље. Сигурно се сећате тог филма? Стога и није чудо што је током наше недавне посете том граду најбоља од свих жена пожелела да види место где је филм снимљен.
Узели смо водича и отишли у Топкапи, који је у међувремену претворен у национални музеј, па смо збланути од усхићења лутали лавиринтом предивних одаја. Мислим да у историји није било ничега што би човека тако фасцинирало, осим можда данашњег Кремља.
– Ове дворане су права ризница блага древне цивилизације – верглао је службени водич. – Овде се чувају уметнички предмети непроцењиве вредности, овде је чувена царска библиотека, овде је и највећа збирка минијатура на свету. Шта бисте прво желели да видите?
– Харем.
Најбоља од свих жена ми је приговорила да сам опет вулгаран, али је водич добро знао да бакшиш дају мужеви па нас је одвео право у најлепше крило читавог комплекса.
Рекло би се да је цео Топкапи изграђен управо ради тог дела. У харему је свака одаја својеврстан бисер, а кревети с душецима меканим као душа, не смеш ни да помислиш на њих, као ни на раскошне будоаре у које су доводили лепотице кад би на њих дошао ред за зна се шта.
– Овде је Његово Величанство обично стајало и посматрало женски базен тамо доле – рече нам водич па је бирао коју ће од њих.
Пришао сам том прозору и покушао да замислим како је то онда било, али ме најбоља од свих жена прену из мојих полигамских снова и рече да би сад хтела да погледа мозаике. Рекох јој да не буде нестрпљива, нека се и она нагледа овог историјског призора. И док сам тако стајао на тој осматрачници и зурио у мамутски базен капацитета хиљаду женскадије, упитао сам се како је, забога, он, султан, то објашњавао својој хануми?
*

– Је ли, болан Абдул Хамиде каже му тако жена једне вечери смем ли да знам шта ми толико дуго сеириш с тог пенџера?
– Је л’ ја? – пита султан. Ах, драга, само гледам какво ће бити време.
– А што су ти све оне женске тамо?
– Хм, све бих рек’о да ће киша.
– Мани то, ја те питам шта су ти они буљуци жена тамо доле?
– Каквих жена?
– Тих лепотица што се доле купају. Још ћеш ми рећи да их не видиш?
– Душо моја, мени је важно небо, гледам облаке и звезде, што бих глед’о доле? Но, кад ми већ то спомињеш, све ми се чини да је оно доле неки хамам ил’ штогод слично томе. Ма знаш како је, раја се мора негде и опрати.
– А откад ми то имамо у сарају хамам за рају?
– Да ме убијеш, не знам, слатка моја голубице, ал’ ћу се свакако распитати. Знаш, ако ми је нешто забрљао онај баксуз од неимара, дина ми, набићу га на колац!
– Абдул Хамиде, нешто ми плахо врдаш?
– Око моје једино, ма како можеш посумњати у мене?
– Је ли? Па, добро, реци ми онда зашто сваке ноћи бежиш у онај тамо башкалук?
– Ко, је л’ ја?
– Безбели ти! Само шћапиш силеџек и нема те више.
– Ма идем у ћенифу, љубави моја.
– Зар на два дана?
– Што ћеш кад ми дуго треба. А неки пут, кад ми сан неће на очи, одем да играм шах с евнусима. Знаш оног шкембастог с кривом шијом? Е, с њим последњи пут умало да нисам надрљ’о. Им’о је ата више, ал’ ја њему турнем кулу па ...
–Ал’ два дана!
– Па се он намерачио на моју шахињу и...
– И вратио се ти без даха, клецала ти колена.
– И држ’, не дај...
– А дернек?
– Који дернек?
– Знаш ти добро који! Читав сарај не мере ока да склопи од дефа, зурле и таламбаса уз трбушни плес.
– Мислиш, ја изводим трбушни плес?
– Не ти, него оне.
– Које?
– Твоје ајгирутне.
– Јање моје, ма како можеш?!
– Не бургијај ми ту! Синоћ сам с пенџера викнула нек’ прекину, глава ме боли, а знаш шта ми један од оних твојих чанколиза рече, а? „Мучи, жено!“ вели ми он. „Не квари мерак султану!“ Шта то има да значи?
– Појма немам, мајке ми. Биће нека од тих цура има човека који се зове Султан. К’о Јусуф Султан ил’ шта ти ја знам. И биће да је тај чувар амама...
– Још нисам видела ни једну једину мушку главу тамо доле.
– То ти је ваљда отуд што су све те цуре чедне... знаш како је, рабинат и те ствари...
– Чедне кобајаги. А све к’о од мајке рођене!
– Ма ко?
– Па те твоје успаљенице.
– Немогуће! Хоћеш рећи да немају ништа на себи?
– Ниси ваљда глув!
– Аман јараби! Е, рашчеречићу тог кавазбашу, имана ми! Зар у мом рођеном сарају! Баш добро да си ми то рекла, јаранице моја! Голе! Гле ти њих! Из ових стопа идем доле да то испитам, па ако немају прописну дозволу за нудистичку нлажу, има да их...
– Абдуле, болан, куд ћеш у том силеџеку?
– Морам намах онамо, премила моја. Ваља ми испитати те профукњаче, да видим шта им је то на уму, и тако. Ово ти је зорли проблем, знаш. Па ја сам ожењен човек! Грлице моја, ево ме очас назад, можда још овог месеца, а с првим ластама свакако.
– Крмак један!
– Чућемо се, срећо моја, а буде л’ шта ново, само ми зврцни. Љубим те, шећеру мој преслатки! Ћао!
Превео Омер Лакомица


Господ Бог је својевремено рекао: „Стога ће човек оставити оца и мајку да прионе уз своју жену, и биће њих двоје једно тело.“ Ипак, дозволите, милостива госпођо. Он је рекао „жену“, а не „супругу“.
Свемогући је од људи затражио само ово: „Плодите се и множите и напуните земљу!“ У тој својој доброј намери Творац нам је набио толики сексуални нагон да само што се не распрснемо. А онда нам долази са својом Шестом заповешћу и једну глобалну мисију претвара у пингпонг игру за двоје.
Па како човек да се ту снађе?

СТОЛЕТНА ЉУБАВ ИЛИ „МА ШТА МИ РЕЧЕ!“

Мој рођак је седео испред мене зурећи у плафон. Глас му је звучао некако сањалачки.
– Била је то љубав на први поглед. Из те жене је избијао дах душевне племенитости, сјај унутрашње ведрине. Било је довољно да ме само једном погледа својим тајанственим црним очима па да се заљубим у њу. Пошао сам за њом као у трансу. Али ме она није заволела.
– Ма шта ми рече!
– Сматрала је да нисам довољно осетљив. Она је песникиња. Састали смо се два-три пута па ми је причала о својим плановима. И то је било све. Имала је неку врсту телохранитеља, неког Србина. Ноћима сам седео на степеништу пред њеним станом и завидео му. Кад ме ујутро послала по сендвич са шунком, био сам најсрећнији човек на свету.
– Ма шта ми рече!
– Примала је од мене ситне поклоне. каткад чак и у готовини, али ни тиме нисам у њој пробудио страст. Патио сам као пас. Једне ноћи сам уснио страшан сан – видео сам оног Србина како јој у кади пере леђа сапуном. Тада сам одлучио да се свега ослободим. Тумарао сам сву ноћ по граду, било ми је свеједно куда. Само што даље од ње! Ујутро сам се нашао пред њеним вратима са три сендвича са шунком у руци. Избацила ме из стана. Пријатељи су видели како пропадам, па су ми притекли у помоћ. Везали су ме за столицу за љуљање. Али чак ми је и тада непрестано излазио на очи онај њен тајанствени, заводнички смешак. Одљуљао сам се до телефона и носом позвао број полиције. Полиција је дошла и ослободила ме. Одвезао сам се таксијем до њеног стана да је запросим. Хтео сам безусловно да озаконим нашу везу јер сам дубоко религиозан човек.
– Ма шта ми рече!
– Није била код куће. Вероватно је изашла са својим телохранитељем. Отишао сам до једног психоаналитичара и све му испричао. Он ми је објаснио да сам у детињству мрзео мајку и да сад због тога желим да се осветим. а могуће је и да сам у детињству волео мајку и да ту жену сад идентификујем с њом. Шта год од тога било истина, кад год би се споменуло њено име, бризнуо бих у плач. Психоаналитичар се издерао на мене рекавши да не смем да се понашам као мало дете. Скочио сам с његовог кауча и отишао к њој. Одлучио сам да јој оставим сву своју имовину.
– Ма шта ми рече!
– Она је у начелу пристала на то и први пут ме пустила у стан. Елегантно намештен стан, који је одисао културном атмосфером. Читали смо поезију. Кад је кренула у кревет, дозволила ми је да јој држим свећу. Восак ми је капао по прстима, али сам се осећао као да сам на седмом небу. Онда је дошао Србин. У руци је држао кључ. Закључали су ме у оставу. Почео сам да пијем виски, рум, сокове, све што ми је дошло под руку. Али ништа није помогло. Нисам могао да живим без ње, без њеног гласа, без вибрантног зрачења њене личности. Замолио сам је да ми дозволи да спавам под њеним креветом. Одбила је ту моју молбу. Онда сам скочио кроз прозор.
– Ма шта ми рече!
– Хтео сам да се убијем, али сам само сломио ногу. Три месеца сам лежао у гипсу и научио српски. Зивкао сам је сваких десет минута док није искључила телефон. Све сам више пропадао. Из огледала је зурила у мене моја властита сенка. Једног дана више нисам могао да издржим, искрао сам се у пижами из болнице и одвукао се до ње. Кад ми је отворила врата, више ми није била интересантна. Препустио сам је драге воље Србину.
– Шта се десило, побогу?
– Угојила се.

Све је то лепо и добро, али једноставно није истина да више нема срећних бракова. Крајње је време да се та заблуда исправи. Решење за брачне кризе није порочно понашање ни пренагљен развод, ни брачни саветници ни адвокати за бракоразводне парнице, него само узајамно разумевање и разговор у којем ће оба паћеника извести ствар на чистину.

7. НЕ КРАДИ

Ова заповест садржи један врло прагматичан захтев, иако склоност да се изигра није ништа мања него и код омиљеног неверства. Погледајмо истини у очи, човек врло радо краде, само не воли кад га ухвате у крађи.
И Библија је пуна крађа, од којих су неке заиста зачуђујуће. Јосип, на пример, кога су његова браћа продала на египатској пијаци робова, био је пре тога „потајно украден из земље Хебрејаца“.
С друге стране, дугокоси син краља Давида Авесалом украо је „срца мужева Израела“ својом побуном против оца.
Отада је реком Кишоном протекло много воде, а будно око Божје замењено је у робним кућама електронским сензором. Али Мојсије је и ту био у праву. Око на небу је боље функционисало.

БЕЗ МУКЕ НЕМА НАУКЕ ИЛИ ПИСМА НА СТРАНПУТИЦИ

Пре отприлике недељу дана приметио сам да више не добијам пошту. Прво сам помислио да се променио поштар. Тек сам јуче случајно открио прави разлог. Кад сам у неуобичајено време одлазио од куће, опазио сам малог Риглера из суседне куће како завлачи своја два танка прстића у моје сандуче и муњевито извлачи из њега три-четири писма. Кад ме је угледао, побегао је главом без обзира.
Сав разјарен, сместа сам се упутио до господина Риглера, који је баш стајао на кућним вратима.
– Шта је? – упита ме.
– Па ето – добацих му – ваш син ми краде пошту.
– Не краде он ником пошту. Дете скупља поштанске марке.
– Како, молим?
– Слушајте ви – развеза господин Риглер. Ја живим, хвала Богу, већ 33 године у овој земљи и учинио сам неке ствари за њу о којима врло мало људи зна. Међу њима су додуше и неки министри. Говорим вам из властитог искуства, кажем вам да данас уопште не вреди примати пошту.
– А ако је реч о неком важном писму?
– Важном? Ма што је уопште важно? Да ли вам је можда важно решење о порезу? Или судски позив? Да ли вам је можда важно шта вам пишу похлепни рођаци који од вас траже лову? Верујте ми да нема важне поште.
– Ма како нема!
– Не будите ситничави. Мој брат је био тренер каратеа у војсци и изненада је добио писмо да је наименован за амбасадора у Зимбабвеу. Потрошио је читаво мало богатство да купи нову гардеробу, и прочитао је сијасет књига како би се упознао са новим делокругом рада. После недељу дана испоставило се да је реч о некој забуни, па сад ради као избацивач у Занзибару. Ето, тек толико да знате колико је важна пошта!
– Била она важна или не, инако бих волео да прочитам сва писма која стигну на моје име. У реду?
– У реду. Покушаћу да наговорим сина да задржи само марке, и да вам она најважнија писма враћа.
– Баш вам хвала. Да предам вашем синчићу кључић мог сандучета?
– Зашто? Нека дечак учи да скупља марке!

Десет заповести су потпуно у реду, али не маре много за последице. Све што је у животу лепо олако је забрањено.
Зашто Мојсије није могао, побогу, мало блаже да формулише те своје заповести? Зар не би звучало много лепше да је рекао: „Кради, глупане, мало паметније!“

ПРИЈАТЕЉИ У НЕВОЉИ

Мало-помало смо увидели да наш стари грамофон, који смо купили за 3000 шекела, није више богзна шта. Тачније речено, био је неупотребљив. Број обрта, на пример, толико би порастао после првих тактова да се Ђауров глас претварао у сопран, а миса која се изричито назива „Солемнис“ претварала се у цвркутаву дечју песмицу. Моји покушаји да изађем на крај с механизмом неславно су пропали. Успешнији су били захтеви најбоље од свих жена да продамо ту старудију. Стога сам дао овакав оглас у новине:
„Првокласни грамофон, изванредно добро очуван, као нов, продаје се из породичних разлога за 4000 шекела. Јединствена прилика!“
Али, како нисмо желели да се одрекнемо навике да се ослобађамо стреса слушајући музику, почели смо да тражимо нешто сасвим модерно на тржишту грамофона. Ипак, нисмо хтели да се оријентишемо на огласе по новинама, јер се у њима махом безочно лаже. Стога сам замолио пријатеље и познанике да нам јаве ако наиђу на нешто повољно.
Ускоро нам је наш комшија Феликс Зелиг донео добру вест:
– Еурека! – ускликнуо је. Нашао сам фантастичан грамофон, врхунског квалитета, из прве руке. Додуше, није баш јефтин. Власник за њега тражи 4000 шекела. Наравно, ја од тога немам ништа.
– Ма добро, добро, Феликс – рекох. – А ко је власник грамофона?
Феликс ми рече да се власник зове Ури. Том Урију треба само да кажем да ме шаље он, Феликс, па ће онда Ури можда да спусти цену. Осим тога, треба свакако да му кажем „Феликс пет“. Ништа друго, само „Феликс пет“. Ури ће знати што то значи, то је њихова договорена шифра.
На жалост, кад сам потражио Урија, нисам га затекао код куће, али ми је његов мали брат обећао да ће му пренети поруку. И заиста Ури ме је сутрадан посетио и одмах прешао на ствар. Будући да сам пријатељ његовог пријатеља Феликса, неће ништа да заради том продајом, а цена грамофона је 4300 шекела.
– Феликс пет – рекох му тада према договору.
– Феликс пет.
– Нека вас то не брине – смири ме Ури. – То ништа не мења у целој ствари. Цена остаје 4800 шекела.
И даде ми затворену коверту за неког Фридландера у Јафи и пожеле ми срећу.
Тада је судбина умешала своје прсте. Најбољој од свих жена испала је из руке турпијица за нокте баш на ту коверту на столу и исекла је па сам морао и против своје воље да прочитам писамце. У њему је било свега неколико редова које је Ури написао Фридландеру:
„Овај тип је Феликсов пријатељ, купио би грамофон. Феликс за себе тражи 500 шекела. Ја добијам 300 и још нешто за свог млађег брата који је посредовао у продаји.“
Залепио сам случајно отворено писмо и сутрадан га однео Фридландеру у Јафу.
Сваком Уријсвом пријатељу радо ћу учнити услугу рече ми Фридландер. Грамофон за који мислим да би вам одговарао прави је бисер. Сад ћу одмах да позовем своју вереницу чији муж познаје власника.
Па оде у суседну собу и закључа се. Инак сам чуо одломке телефонског разговора:
– Хало, срце... набави какав стари грамофон... Ури тражи за себе 4000 шекела... ја 300... ма добро, 200... али морамо да мислимо и на маму... и, наравно, на твог мужа... јасна ствар.
Затим ми је Фридландер дао телефонски број мужа своје веренице, који је, како се испоставило, био разводник у једном биоскопу у Бершеби. Фридландер ми је објаснио да је цена грамофона мало порасла, инфлација и те ствари, ваљда то схватам, он лично нема од тога никакве користи.
Увече сам назвао Бершебу.
– Пошто сте пријатељ вереника моје жене – рече ми разводник добићете тај изванредни грамофон за свега 5700 шекела.
На брзину сам израчунао у глави: Феликс – 500, Ури – 300, мали брат – 100, Фридландер 200, мама 50, вереник – 250, разводник – 100. Кад се томе дода и сам грамофон, који такође има своју цену, добија се укупна сума од 5500 шекела, а не 5700. Кад сам га упозорио на ту разлику, мој нови пословни партнер је навео и адвокатске трошкове бракоразводне парнице Фридландерове веренице, тврдећи да је 5700 шекела за нов новцати грамофон смешно ниска цена, права багатела.
Како ипак нисам био одушевљен, разводник се сам понудио да ће сутрадан доћи из Бершебе да ме лично упозна с власником грамофона у Тел Авиву.
– Тај идиот нема појма како се тренутно крећу цене на тржшпту обавестио ме је успут. – Дозволите да поразговарам с њим најпре у четири ока па ћемо зачас решити ствар.
У том тренутку пробуди се у мени пословни дух, па му рекох да бих и ја волео да добијем један мали проценат од продаје.
– Али ви сте купац? зачуди се човек из Бершебе.
– Не мари – остадох ја при своме. – Додајте на цену још 325 шекела, које ћете ми после додати испод стола. Кад сви имају у томе некакав удео, зашто га не бих имао и ја?
– Дошли смо на одредиште. Моја жена отвори врата и одведе нас до грамофона, којег смо, ако се добро сећате, хтели да се отарасимо.
– Изванредан грамофон – шапну ми разводник. – Сачекајте мало да поразговарам с госпођом.
– Можете и са мном – рекох му. – То је мој грамофон.
– Е па, лепо. Колико тражите?
– 4000 нето.
После краће паузе, колико му је требало да све израчуна у глави, разводник ми рече да пристаје на цену.
– У реду. С пријатељима се никад не ценкам. Одбијте цену грамофона, дакле 4000 шекела, од укупне суме, 6025, па ћете ми платити 2025 шекела, а ја ћу вама од тога да вратим још 325.
Била је то поштена погодба. Осим тога, никад не волим да кварим посао у којем учествује толико људи, који су ми при том све сами добри пријатељи. Успео сам још да извучем 25 шекела за себе и да заокружим свој удео на 350 шекела. Склопљену трансакцију залили смо чашицом пића.

Ма колико то чудно звучало, многим људима можете сасвим неупадљиво и елегантно извући из џепа гомилу пара.
За то вам је потребно само бели лекарски мантил, две-три расклиматане столице и врата с емајлираном плочицом.

НЕИЗЛЕЧИВИ ЛЕКАР ИЛИ ПЕЛИНКОВАЦ НА РЕЦЕПТ

Случајно није било гужве у чекаоници. Стога сам закуцао на врата и ушао. За писаћим столом је седео лекар и испуњавао неке формуларе.
– Добро јутро – поздравих га.
– Имате ли број? – упита ме он.
– Имам, изволите – рекох и пружих му га.
– А што вам фали? – упита ме лекар сумњичаво мотрећи мој број. Пре него што сам стигао да му одговорим, распитао се за моје податке и брижно их унео у некакав упитник. Затим ме најзад погледа. – Дакле?
Почех да му објашњавам како већ неколико протеклих дана имам јаке болове у задњем делу главе.
– У задњем делу главе? – запита ме он.
– У задњем делу главе – потврдих.
– Да ли сте већ били овде?
– Неколико пута.
Тад лекар темељито прегледа број који сам му дао. Затим је хтео да сазна нешто више о нама, о броју и мени. Ради тога се упутио ка картотеци да потражи документацију. После извесног времена окрену се опет мени:
– Пише ли вам тамо 083? – упита ме.
– Да – одговорих чини ми се да пише 083.
Затим опет стаде да копа по картонима, али ускоро одустаде од тога.
– Знате ли можда где вам је историја болести?
– Ту, у вашој картотеци.
– Да ли би вам било тешко да погледате где су ти ваши папири?
Приђох картотеци, нађох своје папире и пружих му их.
Он дохвати један жиг и удари га преко једне црте. Тад се опет обрати мени питањем:
– Шта вам је, дакле?
– Не знам – одговорих му искрено. – Имам болове у задњем делу главе.
И додах да ми кћи има исто такве болове, да се и она од јуче жали на њих.
– Колико има година?
– Дванаест и по одговорих. – Намеравам да је одведем код педијатра.
– Код докторке Фридман? – упита ме он.
– Не – одговорих му. – Код једне друге.
– И што је она установила? – упита ме лекар.
– Нисам још био с кћерком код ње одговорих.
– Идите, само идите! – рече лекар и поче наглас да размишља о томе шта ли се крије иза тих мојих болова.
– А кад су почели ти болови? – упита ме.
– Пре месец дана.
– Да ли сте због тога већ били овде?
– Јесам.
– Па како по да још имате болове?
– Ево како је то било стадох да му објашњавам. – Једног дана дошао сам овамо четврт сата пре истека радног времена. Рекли су ми да нема мог лекара, а да је његов заменик морао још пре подне да обавља посао тројице одсутних колега, па не може више да прима пацијенте.
– То је сасвим разумљиво рече лекар. А шта је онда било?
– Упитао сам га кад бих могао да дођем, и он ми је рекао да дођем сутра рано поподне.
– А колико је сад сати? запита ме лекар. Рекох му колико је сати па наставих:
– Кад сам сутрадан тачно на време дошао по број, службеник на шалтеру ми је рекао да тог дана нећу стићи на ред, јер је мој лекар изненада морао да оде на царину ради усисивача за прашину. Питао сам га да ли то значи да човек сме да се разболи само кад то одговара здравственој служби, и рекао му све што мислим о његовој установи. Онда ми је он одговорио да он није меродаван за те ствари, јер је и он ту само замена, уместо свог ујака.
Лекар подиже поглед са својих формулара.
– Зашто ми одмах нисте рекли да сте овде већ били на прегледу?
– Зар ви то зовете прегледом?
Лекар се озлоједи.
– Шта ви у ствари хоћете? – упита ме.
– Хоћу да ме прегледате, да утврдите зашто имам болове у задњем делу главе.
– Добро, добро, отворите уста да видимо!
Отворих уста и он ми погледа грло, па рече:
– Имате велике крајнике.
– Да, знам.
– Веома велике крајнике – понови лекар и упита ме:
– И шта сад да вам препишем?
– Не знам. Ви сте лекар.
Завлада тишина пуна размишљања. Онда ме упита:
– Желите ли неки лек?
– Желим да ми прођу болови у глави.
– А имате ли нешто код куће, неке капљице или што слично?
– Немам.
– Штета – напомену лекар. – Знате ли можда да ли вам помаже неки лек?
– Пелинковац.
– Добро, онда ћу да вам препишем пелинковац – рече лекар, одахну и написа ми рецепт за пелинковац.
Захвалих му.
– Нема на чему – рече тај спасилац човечанства. – Ипак бих вам саветовао, уз вашу дозволу, да дођете поново после празника, јер онда ће овде бити ваш лекар. Ја га само замењујем.
– Хвала вам – рекох и одох.

Сваки нерешив проблем Библија решава познатим закључком: „Човек је од рођења опак“. То значи да ту помоћи нема. Психијатри нису тог мишљења. Њима су за све криве околности.
Ја се слажем и с једним и с другим. Околности су увек криве, а човек ствара околности.

СПАСИТЕ КУЛТУРУ ИЛИ УБРЗАНИ КУРС ИЗ СЕЈАЊА НЕПОВЕРЕЊА

Било је то у време ударања темеља нашег друштва, а идеја је потекла од Јакова. Седeли смо у његовом атељеу, Хаим, Ури и ја и трљали главу својим бригама.
– Положај културе у нашој земљи је катастрофалан – констатовао је Хаим. Наша омладина је полудела за телевизијом, а чита само америчке ревије. Књижевност стагнира.
Потиштено смо климнули главама. Ури скочи на ноге и узвикну:
– Речи, речи, речи! Морамо прећи на дела. Млади смо, јаки и лепи. Верујемо у бољу будућност. Спасимо културу!
Све нас је облило руменило, у очима нам је севнуо стваралачки дух, тела су нам се напела.
– Како би било да оснујемо клуб? – предложих. – Да окупимо све младе, живе, несебичне снаге којима духовни углед наше земље још нешто значи.
– Тако је – одушевљено ће Јаков. – Хајде да оснујемо клуб младих пријатеља културе.
Остали смо да седимо до зоре расправљајући о својим плановима. Одлучили смо да изнајмимо један локал и да га лепо уредимо, као оазу културних сусрета. У њему ћемо одржавати и књижевне вечери, а чиста добит ићи ће у корист младих талената.
Ујутро смо кренули у потрагу за таквим локалом и ускоро нашли прикладну просторију у подруму. Али власник, трговац воћем и поврћем пореклом из Грчке, није хтео да нам изнајми ту просторију.
– Прво, ко сте уопште ви? – упитао нас је. Друго, шта сте? Треће, какав је то клуб? И четврто, где су вам потребни документи?
Прасиули смо у смех. Какви сад документи! Шта ће нама документи? Ваљда наш заједнички циљ и дубока љубав према култури вреде више од некаквих безвезних папира! Али Грк је остао при свом тврдећи да ће разговарати само с регистрованим друштвом, јер иначе није сигуран од кога да тражи заосталу кирију.
Морали смо, хтели-не хтели, да се обратимо адвокату да уместо нас обави те глупе формалности.
Адвокат, неки др Шај-Зоненшајн, примио нас је у својој канцеларији, која је на нас оставила снажан утисак, иако се налазила у некадашњем светларнику без прозора.
– Драго ми је што смо се упознали – рече др Шај-Зоненшајн. – Шта могу да учиним за вас?
– Господине докторе, ми смо млади и пуни смо идеала – извести га Јаков. – Желимо да уложимо све своје снаге у духовну обнову нашег народа како бисмо будућим генерацијама осигурали културан живот...
– Разумем вас – климну адвокат главом. – Желите да оснујете непрофитно удружење?
– Није нам до профита нити желимо да га остваримо.
– То се никад не може тврдити унапред одговори правник. – Данас сте још млади и наивни, али за десетак година мислићете знатно друкчије. Саветовао бих вам да оснујете такозвано „отоманско друштво“.
Сложили смо се с њим већ и зато што нисмо хтели да питамо што то значи. Али др Шај-Зоненшајн хтео је сазна од нас још читав низ детаља.
– Статутом мора бити, на пример, јасно предвиђено како ће се друштво расформирати – рече.
Помано смо почели да се љутимо. Зашто да мислимо о расформирању кад тек желимо да оснујемо друштво? То смо му и рекли јасно и гласно.
– Није то тако једноставно. – Професионалац заврте главом. – Данас се још добро узајамно подносите, али ко зна шта ће бити за десетак година? Треба од сама почетка предвидети сваку могућност. Предлажем вам да се ваше удружење може расформирати само на основу једногласног закључка генералне скупштине.
– Добро, како год кажете саркастично напоменух.
– У реду. А сад још морамо да се сложимо око тога како ће се у том случају поделити заједничка имовина.
– Каква имовина?
– Чекајте мало! Говоримо о томе шта ће бити за десетак година. Обично се непокретна и покретна имовина дели на једнаке делове свим члановима генералне скупштине. У случају спора надлежно је мировно веће.
– У случају спора? Мировно веће? Шта ће нам то?
– То ћете видети тек после. Жао ми је, али морамо да вас упозоримо на све те ствари. То ми је дужност као адвокату. Данас сте још млади, али нећете остати млади. Уосталом, морамо још да утврдимо ко све може да постане члан вашег удружења.
– Сваки креативни грађанин који воли културу.
– То није правна дефиниција. О томе мора да донесе одлуку председништво.
– Какво председништво?
Према отоманским законима, који, као што је познато, нису код нас укинути на свим подручјима, свако удружење мора да има трочлано председништво.
– То је заиста глупо – рече Ури. – Нас смо четворица!
– Онда је један од вас сувишан – хладно констатова адвокат.
Насмејасмо му се од срца. Ипак је све то заједно просто смешно.
– Па, добро – рече Хаим – онда Ефраим неће бити члан председништва.
И опет смо праснули у смех, мада смо у ствари били бесни што траћимо драгоцено време на овакве трице. Нарочито сам ја био бесан као рис. Како је Хаиму пало на памет да мене избацује из председништва? Зашто баш мене? То му нећу тек тако опростити.
– Дакле решили смо и питање председништва – задовољно рече др Шај-Зоненшајн. – Сада треба да утврдимо у којим случајевима се могу поједини чланови искључити из друштва.
– Па то уопште није актуелно – рече му Јаков.
– Наравно да данас још није актуелно, али би се за десетак година могло догодити да више не можете да сарађујете с неким чланом, да се одао криминалу или да из личних разлога желите да га искључите из својих редова.
Приметио сам да су сви само мене погледали. Мене, само мене. Др Шај-Зоненшајн настави:
– Саветовао бих вам да чланови друштва могу да се искључе из ваших редова само једногласном одлуком председништва.
– То не долази у обзир! – узвикнух. Ја немам поверења у председништво. О искључењу може да одлучи само генерална скупштина.
– Било би исувише компликовано сазивати генералну скупштину само због једног јединог члана – успротиви ми се Јаков. На тај начин не бисмо практично могли никог да искључимо.
Нисам хтео да се предам тек тако па сам поставио још једно питање:
– Узмимо, на пример, да треба искључити Јакова. Да ли бисмо у том случају морали нешто да платимо?
– И о томе би требало да одлучи председништво.
– Не слажем се! – успротиви се сад Ури. Ако би мене, рецимо, хтели да најуре, не бих хтео да о мојој судбини одлучују идиоти у председништву. Висина моје одштете морала би бити тачно назначена у статуту.
– Нема проблема – пресуди др Шај-Зоненшајн. – У статуту има места за све. Можда би требало, ради олакшица приликом пријаве пореза, утврдити да се искљученом члану, уместо отпремнине, исплати шестомесечна плата.
– Каква плата?
– Плата коју сами одредите. Уосталом, реч је о удружењу са заједничким интересом. То значи да сву добит делите међу собом.
– Ма тих пар шекела нису вредни помена.
– Данас је то само пар шекела, али за десетак година биће можда стотине или хиљаде шекела. Увек морате имати на уму развојне могућности таквог удружења. У својим просторијама можете да отворите и снек-бар, а веће дворане можете да изнајмљујете за свадбе и прославе. Од недавно су веома популарни и курсеви фитнеса викендом. Ако сте спретни, можете бити ослобођени пореза с обзиром на то да не радите ради профита. Остварена добит мора онда да се дели члановима под фирмом „плате“.
– Али не ваљда свима – успротиви се опет Ури – него само четворици присутних чланова оснивача?
Тај његов предлог смо једногласно усвојили. Јаков је додао:
– Што се чланства тиче, морамо бити врло пробирљиви. Ја сам за строгу проверу и високу чланарину. Онда ћемо бар бити сигурни да ћемо стварно добити само културне људе на високом нивоу.
Др Шај-Зоненшајн нас је понудио киселом водом. Јаков се у међувремену одмакао од мене, али ја сам и даље држао на оку тог бедног опортунисту.
Хаим и Ури су се нешто дошаптавали гледајући наизменично Јакова и мене. Одлучио сам да што пре прекинем контакт између те двојице подмуклих типова.
– А каква је, господине докторе, ситуација с правног гледишта – запитах ако се утврди да је неко од нас кришом гурнуо руку у заједничку благајну?
– У случају крађе, читава ствар би морала да се изнесе пред мировно веће или да се сазове ванредна скупштина.
– А ако се дотични увукао у наше редове као шпијун? – упита га Ури и одмери ме кивним погледом. – Шта ћемо онда с таквом хуљом?
– Пријавићете га полицији и изабрати замену за њега.
– А ако узима дрогу и лудује? Или се утврди да је лудак опасан по околину?
– Имате потпуно право да постављате таква питања. Све то треба предвидети у статуту.
– Председништво мора да има и право да искључи старе или болесне чланове ради њиховог добра, без икаквог даљег образложења.
– Тако је – закрешта Јаков. Кљакави нам нису потребни.
Хаим, који пати од чира на желуцу, пребледе и запита претећим тихим гласом:
– А шта ће бити ако један од нас убије неког од нас?
– Е, онда ће посебно повереништво које изабере проширено председништво одлучити о висини одштете која ће се исплатити удовици жртве. Али мислим да данас још не морамо да се упуштамо у такве детаље. Др Шај-Зоненшајн заклопи досије на којем је писало „Круг младих пријатеља културе“ и устаде. – Предлажем да се за недељу дана поново састанемо и расправимо питање инвестиција, дивиденди и увозних лиценци.
Ури се највише интересовао за увоз шведеких порнића, а ја сам бацио тежиште на увоз швајцарских „Своч“ сатова. Кад смо изашли на улицу, пазио сам да не ходам испред осталих. Није пријатно осећање кад су ти такви мафијаши у мраку за леђима.
– До виђења дакле идуће недеље – промрмља Ури и нестаде.
Ми остали смо се без речи разишли. Осећали смо се најмање десет година старији.

Талмуд, та збирка јеврејских мудрих изрека и коментара верских закона из Старог завета, крије у себи нека изненађења. У њему, између осталог, пише да не сме да се казни лопов који је покрао другог лопова.
То је свакако врло похвална замисао, али кад би се остварила, било би практично немогуће истраживати државну корупцију.
Осим ако лопов не би озбиљно схватио Седму заповест па би му досадило да краде. У том случају тај проблем уопште не би могао да се реши.

НАШЕ ДНЕВНО ПОТКРАДАЊЕ ДАЈ НАМ ДАНАС

ЛИЦА: Зиглер
Начелник службе
Секретарица
МЕСТО ЗБИВАЊА: Државна канцеларија

ЗИГЛЕР: Извините, господине начелниче. Да ли можда сметам?
НАЧЕЛНИК: Само уђите, Зиглер! Имам за вас тачно пет минута времена.
ЗИГЛЕР: Жао ми је што вам одузимам драгоцено време.
НАЧЕЛНИК: Ништа, ништа, Зиглер. Да чујемо о чему се ради!
ЗИГЛЕР: Молио бих вас за повишицу.
НАЧЕЛНИК: Шта бисте ме то... молили?
ЗИГЛЕР: Да, господине начелниче.
НАЧЕЛНИК: Па ваљда вам је познато да су сви државни службеници плаћени по платним разредима?
ЗИГЛЕР: Знам. Али имајући у виду више порезе...
НАЧЕЛНИК: Немојте ми даље говориш. Ваша је плата резултат директних преговора између власти и представника синдиката за јавне уцене и претње штрајком. Помислите само шта би се десило кад би свих двеста шездесет запослених нашег одељења дошло код мене да тражи повишицу. Помало се чудим како ви, као стари, лојални службеник...
ЗИГЛЕР: Разумем, господине управниче. То значи да од тога нема ниипа. Па чак ни од повишице од 50 фунта нето?...
НАЧЕЛНИК: Не долази у обзир.
ЗИГЛЕР: Ни бруто?
НАЧЕЛНИК: Ни бруто.
ЗИГЛЕР: Онда ћу и даље морати да примам мито.
НАЧЕЛНИК: Све ми се тако чини.
ЗИГЛЕР: А ја сам се надао да бар ове године... Није да ми је нарочито тешко. Увек се нађу људи који су спремни да подмите надлежног службеника. Да вам право кажем, не могу се више ни наћи људи који не би били спремни на то. Прошле године сам на тај начин примио око 60.000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Немојте само претеривати, Зиглеру!
ЗИГЛЕР: Била је то прилично добра година, нарочито захваљујући реконструкцији наше железничке мреже. Ја сам, забаве ради, прибележио неке суме у овај нотес. Ево изволите, прочитајте и сами, господине начелниче...
НАЧЕЛНИК: „Октобар. Купљене половне локомотиве: 15.600 шекела.“ Да, сећам се тога. Знам да сам се тада питао шта ће нашем министарству две старе локомотиве? Једна би била уврх главе. Да видимо даље! „Новембар. Гурнуо руку у касу: 1700 шекела.“ Па, то није много...
ЗИГЛЕР: Новембар је увек лош месец. То сам учинио више да умирим савест пре годишњег обрачуна. Али у децембру је уследио заиста озбиљан мито.
НАЧЕЛНИК: „Децембар. 33.000 шекела у готовини од господина Р.“ Ко вам је тај господин Р? Робичек?
ЗИГЛЕР: Да.
НАЧЕЛНИК: Зиглеру, Зиглеру! Додуше, мене се то не тиче, али ни је ли 33.000 шекела у једном месецу ипак мало превише?
ЗИГЛЕР: Немате ви појма, господине начелниче, колико је тај Робичек насртљив! Једноставно ми је тај новац силом утрапио. Али зато је јануар опет био лош. Укупно 8000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Увозне дозволе?
ЗИГЈ1ЕР: Не, него одобрења за извоз.
НАЧЕЛНИК: Хм. Како видим из вашег нотеса, у фебруару сте опет мало боље прошли?
ЗИГЛЕР: То вам је због пролећа, господине начелниче. Али сад коначно морам нешто да вам признам. Ја... ја врло нерадо примам мито. Некако ми није по вољи...
НАЧЕЛНИК: Зашто?
ЗИГЛЕР: Хја, ђаво ће га знати! Можда сам перверзан? Кад бих могао да живим од своје плате, господине начелниче, верујте да уопште не бих примао мито.
НАЧЕЛНИК: Сад сте дотакли универзални проблем.
ЗИГЛЕР: Знам.
НАЧЕЛНИК: То је проблем нашег свеукупног јавног живота.
ЗИГЛЕР: Знам. Али ја се лично због тога осећам некако непријатно. На крају крајева... кад човек мало боље размисли... то и није ништа друго него крађа.
НАЧЕЛНИК: Са техничког становништва гледано – у неку руку као питање кривичног поступка – та се ваша констатација не може негирати.
ЗИГЛЕР: Зато вам и кажем да бих уз колико-толико пристојну плату...
НАЧЕЛНИК: Не долази у обзир.
ЗИГЛЕР: Четрдесет ието.
НАЧЕЛНИК: Драги пријатељу, ми нисмо овде на пијаци него у државној канцеларији. Овде нема погађања. Разумете? Уверавам вас да је влада потпуно свесна тог болног проблема. А и ви, Зиглеру, морате бити начисто с тим да тражите немогуће. Када бисмо вам повећали плату, сутра би то исто затражило двеста шездесет ваших колега...
ЗИГЛЕР: Они не би ни сазнали за то, поштења ми!
НАЧЕЛНИК: Рецимо да то уопште нисам чуо. Ја се не упуштам у такве махинације... Робичек вам је дакле исплатио 33.000 шекела?
ЗИГЛЕР: У три рате. Последњу ми је исплатио тек данас. Ево, овде у џепу сакоа имам 11.000 шекела у новчаницама.
НАЧЕЛНИК: Није паметно да толико готовине носите са собом.
ЗИГЛЕР: Не примам чекове.
НАЧЕЛНИК: Да ли сте већ избројали новац?
ЗИГЛЕР: Нисам још стигао.
НАЧЕЛНИК: Морам да признам да вас не разумем. Тако савестан службеник као што сте ви...
ЗИГЛЕР: Нервозан сам. Забринут. Свакакве ми мисли падају на памет. Ако су у децембру сви наши службеници примили по 11.000 шекела мита, онда би то све заједно износило много више него што би износило опште повећање плата.
НАЧЕЛНИК: Што ви то говорите? Јесте ли полудели? Прво, за подмићивање су одговорни грађани, а не држава. И друго, опростите, али нису сви службеници у ситуацији да примају мито...
ЗИГЛЕР: Тридесет шекела више месечно и нећу то никада више да радим.
НАЧЕЛНИК: Ви сте, Зиглеру, заиста чудна зверка. Опростите, али то заиста морам отворено да вам кажем. Сачекајте да позовем секретарицу! (Звони).
СЕКРЕТАРИЦА: Изволите, господине начелниче?
НАЧЕЛНИК: Донесите ми преглед ванредних расхода.
СЕКРЕТАРИЦА: За које период?
НАЧЕЛНИК: За последње две године.
СЕКРЕТАРИЦА: Ево, изволите.
НАЧЕЛНИК: Колика је била укупна сума ванредних расхода на крају прошле године?
СЕКРЕТАРИЦА: Укључујући и проневере у готовини?
НАЧЕЛНИК: Да.
СЕКРЕТАРИЦА: У последњем кварталу... Ево, у октобру су узимања у нашем одељењу достигла укупну своту од 22.800 шекела.
НАЧЕЛНИК: То је још добро. А у новембру?
СЕКРЕТАРИЦА: У новембру 38.000 шекела, само што је мени инспекција вратила мојих 2000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Да, да, сећам се. Даље?
СЕКРЕТАРИЦА: У децембру, 3000 шекела.
НАЧЕЛНИК: Наравно, ту нам је помогао Робичек. А какав је укупан биланс?
СЕКРЕТАРИЦА: Под ставком „Индиректно подмићивање“ имамо укупну суму од 240.000 шекела, али ту је и 20.000 пренетих из претходне године.
НАЧЕЛНИК: Нема везе. Рецимо да све заједно износи округло четврт милиона. А сад, Зиглеру, узмите хартију и оловку па рачунајте! Ако ја вама данас повећам плату за 40 шекела месечно, мораћу сутра исто толико да повећам плату и осталим запосленим, А 40 шекела нето, то вам је, уз данашње порезе, 80 шекела бруто! Са здравственим осигурањем, пензионим фондом и тако даље, долазимо до округлих 100 шекела. Ако то помножите са 260, то износи 26.000 шекела месечно.
СЕКРЕТАРИЦА: Или више од 300.000 шекела годишње.
НАЧЕЛНИК: А сад ми реците, Зиглеру, одакле да наша мала земља створи толики новац за повишице? Знате и сами да смо сиромашни, да немамо рудна богатства, да се упорно боримо за своју економску независност. 300.000 шекела годишње! Одакле, Зиглеру? Одакле?
ЗИГЛЕР: Не знам.
НАЧЕЛНИК: Ето видите. С друге стране, као што сте управо чули, све проневере заједно не коштају нас више од четврт милиона, дакле 50.000 шекела мање. Зар желите да државна благајна остане без тих 50.000?
ЗИГЛЕР: Боже сачувај!
НАЧЕЛНИК: Онда вас молим да будете тако љубазни па да коначно престанете да тражите повишицу...
ЗИГЛЕР: Да, господине начелниче, у праву сте.
НАЧЕЛНИК: Драго ми је, Зиглер, што сте се уразумили. Можда за коју годину, кад се консолидују државне финансије... можда ћемо тада моћи да разговарамо о повишици...
ЗИГЛЕР: Али ја ћу за коју годину бити милионер!
НАЧЕЛНИК: Е, онда вам, Зиглеру, заиста нема помоћи. До виђења.
ЗИГЛЕР: До виђења, господине начелниче.

Лопову Зиглеру, и поред свих настојања, није пошло за руком да га ухвате, па је због тога, јадник, био дубоко фрустриран.
Ипак било би погрешно из свега тога извући закључак да лоповима којима је то пошло за руком цветају руже.

ЗАТВОРЕНИЧКА ДРАМА ПРЕД ВРАТИМА ТАМНИЦЕ

Најбоља од свих жена имала је већ неколико вечери утисак да се неко крије у нашем стану. Прво смо помислили на пореског инспектора па нисмо хтели да га провоцирамо, али су нас на крају шумови из предсобља већ толико нервирали да сам одлучио да нешто предузмем. Отишао сам у предсобље и ту затекао човека с наочарима који је седео у нашој фотељи и спавао. Кад сам га пробудио, устао је и представио се:
– Ја се зовем Гром.
– Драго ми је.
Испред мене је стајао један од наших најпознатијих џепароша који је пре свега два месеца био осуђен на 15 месеци затвора.
Из разговора с њим дознао сам да није задовољан резултатима најновијих избора. Он би више волео да су победили либерали, пре свега због предвиђених промена у извршавању казне.
После извесног времена нисам издржао а да га не запитам:
– Извините – рекох – а како сте у ствари побегли из затвора?
Мој гост се завали у фотељу видно потресен недавним догађајима.
– Ми смо све то, Фаркаш и ја, детаљно испланирали. Од почетка сам с њим одржавао контакт специјално разрађеним системом куцкања у зид.
– Разрађеним? Како то мислите?
– Па, сваког дана смо се виђали у трпезарији где смо могли о свему детаљно да се договоримо. Чувари су се жалили да ће излудети од нашег вечитог куцкања. Ипак нам је одбијен захтев за увођење телефона. Рекли су нам да затвореницима није дозвољена употреба телефона. У том затвору су веома строги. Нема с њима лабаво.
– То ће скупо да вас кошта.
– Надам се да хоће. Али били смо заиста дубоко огорчени. Стога смо дакле Фаркаш и ја разрадили детаљан план бекства. Прво смо намеравали да ископамо тунел до затворског фризера да се обријемо. Затим нас је пут водио кроз канализацију до гардеробе да набавимо одела. Одатле до кухиње да презалогајимо, па онда до управникове канцеларије како бисмо узели све потребне папире. Затим смо намеравали да се спустимо низ уже до затворског биоскопа да погледамо још неки добар филм. Право бекство требало је да следи тек после завршетка биоскопске пројекције.
– Фантастично!
– Чекајте мало. Све то није било тако једноставно како на први поглед изгледа. Прво смо морали да израдимо тачан план затворске зграде како не бисмо залутали. За то нам је био потребан прибор за писање. Али то нам управа затвора није одобрила. Ти неповерљиви типови на све мисле, и само гледају како да нам загорчају живот. Стога нам није преостало ништа друго него да план урежемо џепним перорезима у зид у купатилу.
Заиста незгодно.
– Веома. Стално нам је нешто недостајало. Нарочито тешко било је набавити зидарску кашику. Ситније алатке као што су клешта, одвртка и електрична бушилица могу се релативно лако набавити у затвору. Али зидарска кашика изазива сумњу. Зато смо одлучили да је сами направимо, да се увучемо у затворску столарску радионицу. Али врата су била закључана и забрављена. Само што се нисмо расплакали од очаја.
– Могу да мислим. Стално неке нове непредвиђене тешкоће.
– Тачно. Све вам је то због строгог кућног реда у данашњим затворима. Зато смо били присиљени да престружемо браву, а за то нам је била потребна тестера. Срећом, сетио сам се да у Јафи има једна гвожђарска радња која продаје такве ствари. Замолио сам дозволу за излазак, отишао у Јафу и купио тестеру.
– А одакле вам паре?
– То је стварно био проблем. Нисмо имали пара, а кад смо обили затворску благајну, нашли смо у њој само нешто мало ситнине. Ипак, добио сам тестеру на кредит.
– Лепо је чути да један обичан продавац у гвожђарској радњи има толико разумевања за своје ближње!
– Неће се он покајати због тога, не бојте се! Како било да било, сад смо имали све што нам треба. Договорили смо прецизно све детаље и усагласили сатове. Тачно у 17 сати, по истеку радног времена, спустили смо се у тунел. С бријањем је било све у реду, само је крема била лоша па је Фаркаш посекао горњу усну. У гардероби смо пронашли, као што смо и планирали, два неупадљива тамна одела и пругасте кравате. У кухињи смо се разочарали. Нисмо нашли ништа за јело јер је кувар дан пре тога побегао из затвора. Шта да радимо? Да бежимо на празан стомак? То ипак није у реду. Зато се Фаркаш одшуњао до киоска на првом уличном углу и вратио се с неколико сендвича тако да смо се ипак мало окрепили. А онда смо провалили у управникову канцеларију.
– Како?
– Релативно једноставно. Извадили смо браву из врата. Кад смо се дочепали потребних докумената, кренули смо да тестеришемо решетку на прозору. Тестерисали смо три сата као луди. С времена на време викали су нам одоздо да престанемо с том грозном буком, али ми на то нисмо обраћали пажњу. Кад смо завршили, спустили смо се с прозора низ везане чаршаве... и онда се то десило.
Шта, за име Бога?
– Кренули смо на погрешну страну. Пре тога смо планирали да одемо у биоскоп, а сад смо се наједном нашли у једној мрачној, потпуно пустој улици. Нигде живе душе. Гробна тишина. Можете ли да замислите како нам је било? У биоскопу се управо приказује филм Кад јагањци утихну, а ми стојимо на улици и не видимо прст пред носом. Ударали смо песницама по улазним вратима и урлали: „Отварај! Отварај!“ Али ништа ни да се помери. Сви су били у биоскопу. Покушали смо да провалимо кроз врата, али наши бравари знају свој посао. Морали смо да пипамо по мраку око себе...
Ућутао је мртав уморан. Глава му је клонула на груди.
– И шта ћете сад? – упитах га.
Гром слеже раменима.
– Не знам. Назад ипак не могу.

8. НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА

Могло би се рећи да је Мојсије ову заповест формулисао врло елегантно, са пуно такта. У ствари Господ је хтео једноставио да каже: „Не лажи!“ Али било му је мало непријатно да то каже тако директно. Коначном правном формулацијом потврдио је опет онај препредењак Мојсије да добро познаје људе.
Уз законе о здрављу и чистоћи, Мојсије је донео прописе и за моралну хигијену. Забранио је додуше корупцију и зеленаштво, али никад није сметнуо с ума да смо сви ми слаби људи у тешкој животној борби. „Ко гради нову кућу, ко је засадио виноград или се верио с девојком, нека се у случају рата врати пре битка дому своме“, каже Мојсије и додаје: „Ко се боји и коме срце трне, нека се врати дому своме.“
Неколико редова пред овом необичним поглављем, који нема премца у аналима војне историје, Мојсије се бави питањима грађанског права и у својој последњој књизи утврђује: „Какав год био прекршај, нека пресуда почива на исказу двојице или тројице сведока.“
Овако добро промишљеним законима показао је бивши египатски принц у пустињи свом малом и исквареном племену, које је против његове воље извео из ропства, пут ка будућности.
То је био један од разлога зашто сам с великим задовољством читао Мојсијева Сабрана дела све док у мој живот није крочио човек по имену Јанкел и доказао ми да у ствари појма немам о Мојсијевим законима.

ТЕЖАК УДАРАЦ СУДБИНЕ ПОТОМКУ ВЕЛИКОГ СВЕШТЕНИКА

Мада Јанкела нисам никад раније видео, упропастио сам му будућност и породичну срећу у року од неколико минута.
Почело је тако што ми је исто тако потпуно непозната жена четрдесетих година дошла у стан и обасула ме бујицом речи које ни садржајно ни стилистички нису биле беспрекорне.
Опростите драги господине што вам овако упадам иако једва да се познајемо али ја се управо спремам да се удам за Јанкела али ви не знате да сам се ја развела од свог првог мужа зашто није сад важно пио је и давао поклоне другим женскама, а Јанкел не пије и лепо зарађује и не петља се у политику и већ је дуго у овој нашој земљи и има јако добро место у текстилној бранши и жели да има дете али брзо не може више дуго да чека уосталом није више у цвету младости али још увек веома добро изгледа иако нема ни длаке на глави а има чак и стан не знам у ствари где али свакако морате да нас посетите и сигурно ћете нам учинити ту малу услугу зар не?
– Ја вам, драга жено, од срца желим све најбоље – рекох. Нека вам Бог благослови брак. Нека вам донесе мир за којим жуди свеколико човечанство. Шалом, шалом, и јавите се понекад!
– Хвала вам много вам хвала али сам заборавила да вам кажем да Јанкел овде нема пријатеља осим два-три староседеоца који пред рабином не могу да сведоче да Јанкел никада није био ожењен а ви нисте још тако дуго у овој земљи и ви сте новинар и то је веома добро јер онда можете да сведочите...
– Добро – рекох – написат ћу вам неколико редова.
– Али знате то ништа не вреди један нам је Јанкелов пријатељ већ послао писмено сведочење неки стари момак и то још на хартији од Пепси-коле из Америке јер он тамо живи али нам је рабин рекао да се признаје само усмени исказ и да неко мора лично да дође и ја вам унапред захваљујем на вашој доброти ја иначе обожавам ваше приче задња вам није била додуше бог зна шта дакле сутра ујутро у 9 сати испред Мале кафане или још боље у самом рабинату, а сад извините морам да кренем ја се зовем Шуламит Плони било ми је драго...
Ја у ствари не волим ником да чиним услуге јер то увек изискује превише труда. Али овог пута сам имао осећај да морам да помогнем овом пару који се воли. Осим тога, морам да признам да сам се мало и уплашио Госпође Шуламит Плони. Зато сам сутрадан ујутро тачно у 9 сати био у Врховном рабинату, где ме већ нестрпљиво чекала ћелава људескара.
– Јесте ли ви сведок? – упита ме.
– Погодили сте.
– Пожурите. Већ су нас звали. Шуламит само што није стигла. Тражи на улици још једног сведока. Све ће то потрајати тек минут-два. Морате само да кажете да ме познајете још из Подволочиска и да никада нисам био ожењен. То је све. Пука формалноет. Је ли у реду?
– Јесте. Само ми реците, онако у поверењу, да ли стварно никад нисте били ожењени?
– Никад у животу. Ионако сам увек имао брига преко главе.
– Е, то ми је драго. Али то место које сте споменули, никад нисам чуо за њега...
– Па ви сте новинар, зар не? Испричајте било шта. Реците да сте једном писали репортажу о Подволочиском и да сам вам ја годинама помагао у том послу.
– Е, то нам неће поверовати..
– Зашто? Зар мислите да овде неко зна шта је то репортажа?
– Па, добро. Али сад сам већ заборавио како се зове тај град чије име почиње на слово П...
– Ако вам је тешко да упамтите то име, онда реците да се познајемо из Бродија. И то вам је место у Пољској.
Броди је био лакши за памћење. Требало је само да се сетим Јошке Бродија који је у основној школи седео у клупи иза мене.
Јанкел ме још једном замолио да поновим то име, а онда се умирио и обавестио ме за сваки случај да се он презива Кухарчек. Нисам ни слутио да му је у то време судбина већ била запечаћена.
Онда је дошла Шуламит Плони и стварно довукла са собом другог сведока. Пошто сам прописно ставио шарену марамицу на главу, одвели су нас у рабинову собу. Рабин је био брадат, достојанствен патријарх с невероватно дебелим наочарима и још дебљим ашкеназијским акцентом. Срдачно ме поздравио. Очигледно је мислио да сам ја млада. Пошто сам га исправио, унео је податке о брачном пару у позамашну књигу и поново се обратио мени, као да је наслутио да сам ја најслабија карика у том ланцу.
– Колико већ дуго, синко, познајеш младожењу?
– Тридесет и шеет година.
– А јесте ли икад, макар и на краће време, били у лошим односима?
– Никад, ни једног тренутка.
Све је ишло према плану. Рабин је мирно примио име града Броди, није знао што је репортажа, све је лепо унео у књигу и још једаном питао:
– Ти дакле, синко, можеш да посведочиш да младожења никад није био ожењен?
– Никад.
– И добро га познајеш?
– Лагао бих кад бих рекао да бих могао и боље да га познајем.
– Онда ваљда знаш, синко, да ли можда потиче из коханитског рода?
– Наравно да потиче. Како да не!
– Хвала ти, синко. Спречио си велику несрећу – рече ми рабин и заклопи књигу која је лежала пред њим. – Овај човек нс сме да се ожени овом женом. Ни један Кохен, потомак великог свештеника, никад не сме да ступи у свети брак с разведеном женом.
Шуламит Плони бризну у хистеричан плач, а Јанкел ме одмери крвничким погледом.
– Извините, рабине – промуцах. – Ја сам у Мађарској васпитан у световном духу па нисам ни знао за те ствари с Кохенима. Молим вас да прецртате то место из мог исказа...
– Жао ми је, синко. Готови смо.
– Само тренутак! – скочи разјарени Јанкел на ноге. – Можда ћете ипак да саслушате и мене? Ја се зовем Кухарчек и никад нисам био Кохен. Осим тога, ја сам потомак веома сиромашних, безначајних Јевреја, могло би се чак рећи и робова...
– А зашто је онда ваш сведок рекао да сте из коханитског рода?
– Мој сведок? Данас га видим први пут у животу. Откуд сам могао да знам да ће доћи на ту луду идеју?
Рабин ме ошину таквим погледом изнад оквира својих наочара да оборих очи.
– То је истина – признадох. – Тек смо се данас упознали. Немам појма ни ко је, ни шта је. А не знам ништа ни о тим законима. Мислио сам да му не може нашкодити да буде Кохен. Помислио сам да ће му то можда чак и користити, да ће платити мању тарифу. Молим вас, ипак их венчајте!
– Не могу. Осим ако младожења не докаже да не потиче из коханитског рода.
– Побогу – простења Јанкел – а како могу тако нешто да докажем?
– Не знам, то још никад ником није пошло за руком – рече рабин. – А сад вас молим да напустите ову собу.
Напољу сам једва извукао живу главу. Јанкел се заклео на своје сиромашне, безначајне претке да ће ми се љуто осветити, а Шуламит је сузама натопила тротоар.
– Зашто сте нам то учинили? – урлала је. – Што се гурате да нам будете сведок кад уопште не знате што треба рећи ви сте лажов да ето шта сте ви лажов огавни лажов.
Била је у праву. Дао сам лажни исказ. Нека се господ Бог смилује мојој грешној души!

Време је да кажем и нешто позитивно о нама Јеврејима. На крају крајева, можемо да се похвалимо и неким важним проналасцима као што су gefilte Fisch и Виолиниста на крову. Осим тога, имамо и изоштрен смисао за разликовање добра од зла. „Јевреји увек трагају за правдом“, каже једна стара хебрејска пословица, или ја. Друга је ствар како та правда изгледа кад је трагачи најзад ухвате, поготово кад се лов на правду води на тако неприкладном месту као што је градски аутобус.

ПРИЧА О СЛЕПИМ СВЕДОЦИМА

МЕСТО РАДЊЕ: свака аутобуска станица
ВРЕМЕ: свако доба
ЛИЦА: свакаква

ДР ПАРЦУФ (угура се кроз већ затворена врата аутобуса спремног за полазак): У реду. Крећи!
ВОЗАЧ (Гаси мотор): Хеј ви, тамо! Излазите!
ДР ПАРЦУФ: Зашто?
ВОЗАЧ: Распитајте се у Бироу за информације. Слободно ми кажите да сам идиот и изволите изаћи.
ДР ПАРЦУФ: Не пада ми на памет. У аутобусу има довољно места. Нека се господа само мало стисну! (Одлучно се гура кроз збијену гомилу).
НЕРВЧИК: Шта је ово? Шта у ствари мисли тај возач? Један путник мање или више, то не игра никакву улогу. Крећи!
СТАРИЈА ДАМА: Тако је. Осим тога, човек је мршав, не заузима много места. Идемо!
ВОЗАЧ: Док се тај не скине с аутобуса, ја не крећем. А ја имам времена на бацање.
ДР ПАРЦУФ: Идиот! (Покушава да изађе).
ЦВИКА (хвата др Парцуфа за рукав): Станите, господине, станите! Не будите тако неразумни! А ви, возачу, што се правите тако важни? Па повезите овог јадника, што вас то кошта! Неће вам пасти круна с главе. Крећи!
ВОЗАЧ: Чујте, нећу да се свађам с вама. А времена имам колико год хоћете.
НЕРВЧИК: Скандал! Овај сиромах жури на посао. Повезите га, побогу!
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Овакви возачи су највећи кривци за нашу економску кризу.
СТАРИЈА ДАМА: Фуј!
ДОСЕЉЕНИК ИЗ ИРАКА: Алах ће га казнити.
ДР ПАРЦУФ: Пустите ме да изађем.
ЦВИКА: Само мирно, пријатељу, не можете напоље. Ово више није ваша приватна ствар него се тиче свих нас. Не будите кукавица. Распалите шофера песницом по њушци па ће све бити у реду.
ДР ПАРЦУФ: Пустите ме да изађем.
ВИШЕ ГЛАСОВА: Немојте! Борите се за своја права, човече! И ви плаћате порез... Немојте да дозволите да вас тероришу... Данас ће овако с вама, а сутра с неким другим...
НЕРВЧИК (нагиње се кроз прозор мада је то строго забрањено): Полиција, полиција!
(Возач уморно сортира ситнину из пазара).
ПОЛИЦАЈАЦ (једва се угура у аутобус): Померите се, молим вас! Што се овде догађа?
НЕРВЧИК: Ма овај је безобразни возач рекао овом господину да је идиот и хтео је да га избаци из аутобуса... па га је он у самоодбрани ударио... а онда је возач њега... и то је све...
П0ЛИЦАЈАЦ: Ако је то возач заиста урадио, онда иде са мном у станицу. (Вади нотес). Потребна су ми два сведока који ће сведочити пред судијом за прекршаје. Како се ви зовете, господине?
НЕРВЧИК: Ја турист. Не говори добро. Из Америка. Ње поњимају по руски. Нем тудем мађаруљ..
ПОЛИЦАЈАЦ: А ви, госпођо?
СТАРИЈА ДАМА: Гле ти њега! А ко ће да кува Хершлу? Да нећете можда ви? Уосталом, ја нисам ништа видела. Заборавила сам наочаре код куће.
ПОЛИЦАЈАЦ: Како се ви зовете?
ДОСЕЉЕНИК ИЗ ИРАКА: Алах Акбар.
ПОЛИЦАЈАЦ (Гледа бесно око себе): Слушајте, људи, ја не могу ништа да предузмем против возача ако немам сведоке... Хеј, ви тамо! Како се ви зовете?
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Доктор Лојд Кајгана, интерниста, Насерова улица сто један, звони двапут. (Полицајац записује а Тосканини се завлачи под седиште).
ПОЛИЦАЈАЦ: Треба ми још један сведок...
(Гробна тишина).
НЕРВЧИК: У ствари, не знам шта бисмо уопште могли да кажемо против возача? Зар је он крив што један недисциплиновани путник неће да изађе из претрпаног аутобуса?
СТАРИЈА ДАМА: Слажем се. Овај јадни возач ради овде у тешким условима, а онда се ту нађе неки шверцер који зановета...
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ (извирује испод седишта): Данас више нико не сме да бије радне људе. Прошла су та времена...
ДР ПАРЦУФ: Ма шта сад хоћете... па ја... ја сам само... само...
ЦВИКА: Завежи! Малопре си још претио на сав глас, а? А сад одједном ништа не знаш. Скандал! И научи већ једном да изађеш кад ти возач каже!
МАНФРЕД ТОСКАНИНИ: Ма што се сад ту натежемо? Избаците тог типа из аутобуса па да већ једном кренемо. Хајдемо!
ВИШЕ ГЛАСОВА: Тако је! То је права реч. Позорниче, избаците тог безобразног идиота из аутобуса па да кренемо... Зар да због оваквих идемо на суд? Возач је сто посто у праву... Крећи!
ДР ПАРЦУФ: Али, молим вас...
ПОЛИЦАЈАЦ (избацује га из аутобуса): Хтео си да створиш гужву, је ли? Сад ћу ја теби показати. Дижи се! Дај личну карту!
ВОЗАЧ (пали мотор): Е, баш вам хвала, драги сведоци. То сте добро извели.

Постоји утицајна мафија која у великом луку заобилази Осму заповест. Тих шампиона полуистина и чистих лажи пуна је арена моћног медијског циркуса.
Сви они који наступају у том циркусу, било да су хршћани или лавови, из искуства знају да је узалудан сваки отпор медијима. Откако се први човек убо у прст и својом крвљу насликао прву слику на зидовима своје пећине, завладао је свети обичај да луди сваку штампану или емитовану реч сматрају сувим златом, поготово кад се часни људи повлаче по блату...
Укратко, сви ми волимо јавне клевете, што више блата, то боље. При том нипошто не мислим на приватне трачеве који су прави животни еликсир на свим забавама и у ноћним телефонским разговорима кад се не гледају порнићи. Ипак, право уживање, ненадмашни колективни оргазам одувек је био и остао сочни јавни скандал у медијима, нарочито кад је професионално изрежиран.
Поставља се питање зашто клеветама наседају чак и паметни људи. Одговор гласи да они ничему не наседају. Они се само понашају као да седе у позоришту или биоскопу. Треба већ једном отворено утврдити да је реч о провереном споразуму између телевизијских станица и гледалаца, или између новина и њихових читалаца. Њиме је предвиђено да страна Д обезбеђује страни Б дневни скандал, при чему се страна Б претвара да тобоже не зна да је реч о суштим лажима.
Та је згодна друштвена игра омиљена у целом свету. Јер, кад би медији сервирали само истину и ништа друго сем истине, у томе би уживала само шачица моралиста, а једна прописна клевета може да усрећи читаву нацију и све њене суседе. Да, јавна клевета годи свима, и то баш у духу Мојсијевог библијског закона: „Пусти вола који врши жито да млати језиком“.

ПРАКТИЧНИ САВЕТНИК ЗА ПРОФЕСИОНАЛНО КЛЕВЕТАЊЕ

Битан предуслов је да се жртви не пружи ни најмања шанса. То уопште није тешко јер теоретски додуше постоји могућност дописа читаоца или тужбе суду, али због таквих бедних покушаја жртва само испада смешна. Дописи читалаца ништа не вреде зато што их састављају дотичне, дакле погођене особе, чији субјективни искази не делују, наравно, веродостојно. Стога су практично немоћни пред високим моралним ауторитетом новинског волонтера који је закувао скандал.
Судски процеси се пак отегну кроз више генерација. У међувремену жртва умре и новине се угасе, а праунуци после немају више појма о чему је заправо било речи.
Стога у овој међународној друштвеној игри треба, или врло спретно суделовати, или једноставно дићи руке од ње.
Почетницима и напредним људима стога неколико лако схватљивих савета за усавршавање у захтевној дисциплини професионалног клеветања.
*

Деловање законских плоча са Синајског брда учи нас да се човек може најпоузданије уверити писаним документима.
Ради бољег разумевања, навешћу само један пример.
Сезона је киселих краставаца па локалне новине очајнички траже причу за насловну страну. Тада уредник локалних вести, који је комшија парламентарног посланика Мајерхофера, исприча главном уреднику да је видео госпођу Мајерхофер како тресе тепих.
И тако се на насловној страни новина појављује главни наслов: „Посланик Мајерхофер тајно купује тепихе од персијских азиланата“. Сад је тренутак да се објави неки документ јер ће се јавност још више револтирати кад види фотографију покојног ајатолаха Хомеинија или кашмирског ћилима, или још боље фотографију из пасоша оптуженог Мајерхофера. Ексклузивни извештај треба завршити реченицом „Државни тужилац води истрагу о томе да ли је посланик платио порез на вишак вредности.“
То што је госпођа Мајерхофер пре две године купила од неког досадног торбара само два отирача, не утиче на читаву ствар. Било како било, афера персијанера смрди у јавности до неба, јер озбиљне новине ваљда не би писале о томе на насловној страни и објављивале ту фотографију?
Народни посланик који је ухваћен на делу има сад три начина на која може да реагује. Може да се одрекне свог имунитета и преда се у руке закона, или да затражи да се афером позабави парламентарни одбор за правна питања, или да главном уреднику разбије главу флашом кока-коле. Или може да покуша на сва три начина, један за другим. Како било да било, најбоље је да заборави на своју јавну функцију.
Саветујем му да без сувишних напора објави да подноси оставку и прихвати добро плаћени посао у приватној фирми.
*

У професионалном клеветању врло су корисне и више инстанце или особе које афери дају службену ноту. Тада ствар треба овако формулисати: „Да ли ће реаговати финансијска полиција?“ После тога Мајерхофер може мирне душе да се повуче.
Најбоље делује претња интервенцијом пореских органа, а на другом месту може се упетљати и драги Бог или пак јавни тужилац. На трећем месту је, наравно, сама полиција. Не морају они ништа да предузму ни изјаве, потпуно је довољно да су ствар „узели у разматрање“, под условом да на крају лажног исказа стоји знак питања.
*

Јер, знак питања у свему тому игра необично рафинирану улогу. Постоји безброј могућности клеветничке примене знака питања без икаквог ризика.
Просечан грађанин ће свакако приметити у пролазу на новинском киоску наслов одштампан крупним словима: „Где је био министар правде у суботу увече?“ Грађанин ће после тога да одјури кући својој верној супрузи и дати одушка свом огорчењу:
– Ми, срце, појма немамо што се тамо горе све ради!
До нашег просечног грађанина, који је додуше прочитао наслов али није купио новине, неће допрети вест са 63. стране да је дотични министар предочио чврст алиби уреднику за унутрашњу политику. Он је, наравно, у суботу увече био у кругу своје породице. Та вест би распршила сумње просечног грађанина да министар залази у јавну кућу на периферији града.
Новинарска етика је дакле задовољена и министар је рехабилитован. Амин.
Зар је уредништво криво што наш просечни грађанин није купио новине?
*

Међутим, од свих вешто планираних знакова питања посланичко питање у парламенту ипак оставља најјачи утисак. Срећом, закон ту не поставља никаква ограничења у погледу теме или стила. Важан је само знак питања на крају реченице. На пример: „Да ли је господину министру правде познато да је државни секретар, који је надлежан за путне трошкове политичара, недавно поднео полицији поверљиви извештај о честим путовањима министрове супруге у иностранство?“
Не, видно нервозном министру правде тако нешто није познато јер државни секретар није учинио ништа слично нити је полиција примила такав поверљиви или јавни извештај. Па, добро, онда овога пута неће бити ништа од истраге.
Људски је грешити.
*

То што мали човек с улице не зна шта да мисли о таквим питањима у парламенту, није уопште важно. Њему још увек преостаје суд. У нашем друштву сваки грађанин има право да тужи ближњега свога за било што на свету, ако му је баш стало до тога и ако за то има довољно новца. Можда ће за четири-пет година изгубити спор, али ће дотле да профитира од крупних наслова у новинама:
„Успешни композитор оптужен за завођење малолетнице.“
Шта против тога може да предузме успешни композитор који има сексуалне односе само са својом супругом, и то не баш често? Све оно што новине пишу пука је истина и ништа друго осим истине. Уосталом, чињеница је да је композитор оптужен за наводне блудне радње. Уз нешто мало среће, може постићи само толико да новине објаве изјаву његовог адвоката:
„Није тачно да је мој клијент имао сексуалне односе с једном малолетницом. Напротив, он није имао сексуалне односе ни са једном малолетницом.“
Да ли је милостиви читатељ икада размишљао о томе како се једна позната особа лако може уценити и самим наговештајем такве тужбе?
Пука играрија.
*

А може се и без тужбе лажно сведочити. Сличан ефект се постиже и с неколико добро пласираних реченица у интервјуу. Ова варијанта професионалног клеветања изискује додуше директан контакт жртве с починиоцем, али обично жртва радо сарађује јер свако воли да прочита своје име у новинама. Онда то отприлике изгледа овако:
ЏОНИ: Господине професоре, што мислите о дрогама?
ПРОФЕСОР В: Дроге додуше могу донети тренутно олакшање и одвратити човека од личних проблема, али дугорочно угрожавају тело и психу.
ЏОНИ: Осуђујете ли онда, господине професоре, употребу дрога?
ПРОФЕСОР В.: Осуђујем? Шта значи осуђивати? Ја изричито захтевам да се најстроже кажњавају сви они који на било који начин омогућавају узимање дроге.
Садржај интервјуа препричава се затим на задњој страни на истакнутом месту у нешто скраћеном али потпуно аутентичном облику:
„... што се употребе дрога тиче, професор В. заступа врло флексибилно становиште. Дроге, чак и најопасније, могу, по његовом мишљењу, да донесу људима олакшање, па чак и да реше неке њихове личне проблеме. Ипак, препоручује само повремено узимање дроге. На наше питање осуђује ли онда у ствари узимање дроге, професор је одговорио: ’Осуђујем? Шта значи осуђивати?’“
*

Народна врста такве игре је интервју без личног контакта, који је у стручним круговима познат под називом „Признање љубазног пиљара“. У том случају професионалац одлази у трговину деликатесима или у продавницу воћа у градској четврти у којој станује позната особа коју треба одстрелити, па пита пиљара Мустафу:
– Реците ми, да ли вам је инспектор Голдбергер добра муштерија?
– Јесте – одговара Мустафа с влажним погледом – наравно да је Голдбергер добра муштерија.
– Вероватно га веома цените, зар не?
– Да, зашто га не бих ценио? Ја ценим све своје муштерије.
– Онда сте му, Мустафа, сигурно нешто поклонили за Божић?
– Наравно да сам му поклонио, ко и свима другима, сваке године флашу вина. Тај Голдбергер је душа од човека.
Сутрадан инспектор Голдбергер може да прочита у новинама, између осталога, и ово:
„Трговац М. Абриси каже: ’Рећи ћу вам голу истину. Инспектор Голдбергер код мене редовно узима алкохолна пића и при том ништа не плаћа!’“
На крају вам посебно препоручујем захтеван модел клевете за напредне коришћењем подмуклих знакова навода. Међутим, ту се тражи и одређени стилистички таленат. Наиме, употреба знакова навода у писаном тексту може да се упореди са саркастичним смешком у разговору. Једна „праведна ствар“ претвара се аутоматски под знацима навода у неправедну.
Узмимо, на пример, једну сасвим недужну животну каријеру. К. се родио 1924. године, положио матуру са одличним успехом и са истим успехом дипломирао међународно право после свега три године студија. Али кад се један професионални новинар прихвати посла да на основу тога састави новински извештај, портрет господина К. појавиће се под насловом „Коначно! Право лице г. К.!“
„К. је прави уметник живота. Изабрао је за рођење врло ’повољну’ годину, годину економског процвата. Тај надобудни младић је још у школи, где су га другови у разреду кришом звали ’Шуњало’, прошао ’са одличиим успехом’ и ’под хитио’ се уписао на факултет. Сви који га добро познају знају и зашто је изабрао баш ’међународно ираво’ – већ је тада пуцао на масне залогаје с оне стране океана. Потпуно у духу своје пословичне шкртости, ’скратио’ је и своје студије за годину дана само да би уштедео на школарини.“

„Не сведочи лажно на ближњега својега.“ Ту је заповест бар лако изиграти, јер у Библији се нигде не спомиње слобода штампе. Мојсије је, уосталом, добро знао зашто се не спомиње.
Полусестра лажног сведока је атрактивна млада дама која се зове Гласина. Њени добри пријатељи зову је Трач.

ЋУТАЊЕ ЈЕ СРЕБРО, А ГОВОР ЈЕ ЗЛАТО

Кад сам пре неки дан излазио из куће, пришао ми је комшија Феликс Зелиг и запитао ме сав узбуђен:
– Да ли сте чули? Да ли сте чули?
– Шта? – узвратих питањем. – Док не знам о чему је реч, не могу да вам кажем да ли сам чуо или нисам.
Феликс је застао и погледао око себе.
– Закуните се да о томе нећете ником ништа ни да зуцнете.
– Кунем се. Дакле?
Феликс спусти глас тако да сам га једва чуо:
– Онај архитекта иза угла, онај што има „шевролет“, знате ли с ким је ухватио своју пријатељицу?
– Не знам. С ким?
Феликс је ућутао. На лицу му се видело како се бори сам са собом.
– Не смем да вам кажем.
– Зашто?
– Зато што сам се заклео да то никоме нећу рећи, а ево, управо се спремам да вама кажем. Ако се то прочује, пропашће три и по породице, или ће се у најмању руку распасти. Данас више ником не можете да верујете.
– То је тачно – потврдих. – И то није добро. Суочени смо, драги Феликсе, с озбиљним проблемом.
И заиста, најлепши трач о разводу „знате-већ-кога“, о „можете-мислити-зашто“, о „нећете-ми-веровати-откада“, све то губи смисао ако не може што пре да се исприча пријатељима, познаницима и онима који то желе да постану.
Прећутани трач је опасан за здравље, а у најгорем случају доводи чак и до агорафобије.
Па ипак, природни закон тражи да власник трача обавеже примаоца на строго ћутање пре него што почне да трачари. Пука бесмислица! Зашто се уопште трачари него зато да се трач преноси даље?
– Дакле заклели сте се? – запитах Феликса.
А у шта сте се заклели?
– У све што ми је свето.
– Добро. То није тако страшно.
Из искуства знам да човек никад не сме да се закуне на своје здравље и на здравље чланова своје породице, осим ако му не жели смрт, а то је опет забрањено Петом заповешћу. Препоручљиве су уврежене флоскуле као што су: „Ма разуме се само по себи,“ или „Нећу то рећи чак ни својој жени“, или „У мене можете имати поверења“. Ја се лично често служим помало увређеним подсећањем да сам познат по својој строгој дискрецији. У крајњем случају, стављам на коцку живот свог ујака Јулијуса, лака му земља!
– Дакле? – запита ме Феликс Зелиг. – Хоћете ли да се закунете?
– Нећу.
Не знам што ми би одједном. Као да сам изгубио вољу да и даље играм ту игру.
– А знате ли ко је умешан у ту аферу? – мамио ме је даље Феликс Зелиг. – Шофер једног министра!
– Молим вас да ми ништа више не причате.
– Педер!
– Не желим више да слушам. Ја, Феликс, добро познајем себе. Нисам кадар да држим језик за зубима. Вероватно ћу то после да испричам својој сестри или пријатељу Јошки, а можда и старом Вертхајмеру. А ако попијем још коју чашицу вотке, није искључено да ћу то да избрбљам и неком потпуно непознатом пролазнику док чекамо да се упали зелено светло.
Феликс се превијао од муке.
– Онда бар немојте да спомињете имена!
– Али имена су, Феликс, главни зачин трача.
– Ама, ви мужа оне даме која је ухваћеиа ин флагранти добро познајете. То ће вас сигурно интересовати.
– Добро, како хоћете. Причајте ми ако баш морате. Ја се ничим нисам обавезао да ћу да ћутим, и ви то знате.
– Онда ми бар обећајте да недељу дана нећете да окусите вотку!
– Ништа вам ја не обећавам.
– Зашто? – простења Феликс. – Зашто ми то радите? Шта вас тера на то?
– Осећај части.
Феликс зајеца, а ја га потапшах по рамену не бих ли га умирио.
– Можда би било најбоље да запишете целу причу и депонујете је у запечаћеној коверти код адвоката?
– Архитекта је – зајеца Феликс – хтео да прегази тог шофера својим „шевцем“... јер је знао да разведена жена тог министра... са сијамском мачком, која у ствари припада том педеру...
Запуших прстима оба уха и окренух се на другу страну.
– Престаните! Нећу више ни реч да чујем! Све шта ми кажете испричаћу најближем новинском уреднишву. Новинари ће да провере сваки детаљ. Сутра ће за то знати читав град.
– Ви сте право ђубре – заурла Феликс. – Понашате се као да вам је свеједно с ким пријатељица тог архитекте има интимне односе...
– Са Бензионом Зиглером – рекох му хладним гласом.
Феликс ме запањено погледа:
– Како знате, ко вам је то рекао?
– Па ја сам вам, глупане, све то испричао пре две-три недеље. Још сте ми се заклели свиме што вам је свето да нећете никоме ни да зуцнете о томе.
Феликсу је било потребно мало времена да се сабере.
– Тачно – збуњено промрси. – Све сам то већ толико пута испричао да сам заборавио ко ми је први рекао. Изненада му се лице озари срећним смешком. – Али онда нећу прекршити никакво обећање ако вам то испричам. Слушајте дакле...
Продужили смо даље руку под руку, а Феликс се сав зајапурио причајући ми све од почетка: Почело је тако што је госпођа Зиглер назвала дотичну даму, али јој се јавио нечији непознати мушки глас. Госпођа Зиглер је спустила слушалицу, узела фото-апарат и свој бич за јахање и села у такси...
Напето сам га слушао, од почетка до краја. Стварно је скандалозно шта се све догађа у овом нашем граду. Не бих уопште веровао да нисам сам измислио ту скандалозну причу.
Но, добро. Оговарање је друштвено нужна појава. А сад да се позабавимо правим професионалцима у лагању.