Ajnštajnova devojka

Ko je Ajnštajnova devojka?
Dva meseca pre Hitlerovog dolaska na vlast, u šumi izvan Berlina pronađena je naga i gotovo mrtva lepa mlada žena. Po izlasku iz kome, ne može da se seti ničega, čak ni sopstvenog imena. Jedini nagoveštaj njenog identiteta je letak za javno predavanje Alberta Ajnštajna Sadašnje stanje kvantne teorije koji je pronađen u blizini.
Psihijatar Martin Kirš ni ne sluti da će mu to biti poslednji slučaj. Tragajući za istinom o svojoj pacijentkinji, otkiva da je profesionalna opčinjenost prerasla u ljubav. Njegova istraživanja ga preko psihijatrijske bolnice u Cirihu odvode u udaljeni kutak Srbije. Za to vreme u ciriškom sanatorijumu naslednik Ajnštajnovog genija mlađi sin Eduard, piše knjigu koja će uništiti njegovog čuvenog oca i, samim tim, promeniti svet.
Opsežno istražena i nepopustljivo snažna, Ajnštajnova devojka je misterija o ljubavi i žudnji za znanjem; mračno putovanje u psihološku pozadinu najvećeg uma dvadesetog veka koje dostiže vrhunac izvanrednim „kvantnim“ obrtom.

Posvećeno Uti i Leu



„A onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno
jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, teje ili zver ili bog. “
Aristotel, Politika


„Svi smo se složili daje vaša teorija luda. Ali ne možemo da se
složimo da lije dovoljno luda da bi mogla da bude tačna.“
Nils Bor, Odgovor prezentaciji Volfganga Paulija


Cirih, 18. oktobar


Najdraža Elizabet,
U ovom paketu nalazi se rukopis knjige koji sam konačno završio onog dana kada si došla da se oprostiš.
Zovem ga knjigom, iako nije ništa više od hrpe papira koji nemaju čak ni naslov. Niti će se to promeniti do ksam živ. Ne usuđujem se da potražim izdavača iz razloga koje ćeš shvatiti pre nego što stigneš do kraja. Ipak, zovem je svojom knjigom. Ne iz taštine, već zato što je teško odrediti trenutak kada knjiga postaje knjiga, baš kao što je teško odrediti i trenutak kada sled muzičkih nota postaje melodija. Potreban je um da se shvati njen karakter, baš kao što je potreban um da se razlikuje melodija.
Zamoliću te da je poneseš sa sobom kada odeš. Znam iz iskustva kakav te dug put očekuje i nadam se da će priča moći, bar na neko vreme, da ti odvrati pažnju od kloparanja točkova, ustajalog vazduha i dosadne nametljivosti činovnika. Drugim rečima, nadam se da ću skratiti vreme i razdaljinu kako bismo ostali bližijedno drugom.
Takođe se nadam da će te moja knjiga pripremiti za tvoj poduhvat u Berlinu. Ima toliko toga što je već trebalo da ti kažem. Ali saznao sam da se istina slobodnije izgovara u fikciji, možda samo zato što se tamo ne očekuje niti zahteva. Lako možeš da je prerušiš tako da je prepoznaju mnogo kasnije kada priča i likovi izblede u tami.
Imam još jednu nadu, sebičniju od drugih: da češ mi dati mišljenje o naslovu kada je pročitaš. Ako ostavim to pitanje nerešenim, izabraće naslov tek nakon moje smrti. A to ne bih voleo. Mada, budući da ću biti mrtav, neću moći ništa da volim ili mrzim.
Ali to je tek za kraj tvog putovanja. Zasad će ova knjiga ostati bezimena, što je možda i najsigurnije u ovo doba straha i prevrata.

Prvo poglavlje


Berlin, maj 1933.


Dve nedelje nakon nestanka njenog verenika, Alma Zigel uputila se kroz gužvu uzavrelog grada do istočnih distrikta, kako bi pogledala fotografije bezimenih mrtvaca. One su poređane u staklenim vitrinama u hodniku policijske stanice, a ispod svake nalazi se papir s obaveštenjem o mestu i datumu pronalaska tela: đubrište na Dancigerštraseu, 24. januar; javni toalet na stanici Anhalter, 7. februar; kanal Landver kod mosta Kotbuser, 15. april. U hodniku je bila gužva. Ljudi dolaze u policijsku stanicu iz različitih razloga: da se prijave u odseku za strance, da traže vizu, da potraže izgubljene stvari ili da prijave krađu. Usredsređeni i užurbani, gurali su je u prolazu nijednom ne zastavši da pogledaju redove ukočenih lica koja zure u njih iza stakla.
Njen stari prijatelj Robert zahtevao je da pođe s njom. On ju je upoznao s Martinom Kiršom. Njih dvojica su kolege u psihijatrijskoj klinici Šerite i Robert je nesumnjivo smatrao da mu je dužnost da joj pomogne. U svakom slučaju, uveravao ju je da je poseta policijskoj stanici puka formalnost. Lice njenog verenika verovatno neće biti među onima u vitrinama. Ona su pripadala radnicima, emigrantima, služavkama i „radnicama" - čime je verovatno mislio na prostitutke. Čovek na Martinovom položaju, doktor psihijatrije, ne kreće se u takvom društvu. Ispostavilo se da je tako. Kruti beli okovratnici profesionalnog staleža retko su se nalazili oko vrata bezimenih mrtvaca. Njihove košulje imale su otvorene tamne kragne kako se ne bi videla prljavština. Postojalo je nešto grubo u njima, izvesna istrošenost koja se ne odnosi samo na odeću.
Fotografisali su ih na licu mesta, prevrnute na leđa kada je to bilo potrebno, osvetljene bleskom magnezijuma, zapanjujuće bele kože naspram crnih senki bez dna. Gravitacija im je povlačila obraze i kosu zbog čega su mnogi izgledali kao da gledaju u oluju, škiljeći ili polusklopljenih očiju i otvorenih usta kao da se bore za poslednji dah. Od početka godine nađeno ih je više od stotinu u raznim delovima Berlina.
Bili su izloženi samo zbog identifikacije. Listovi papira nisu pravili razliku između nerešenih ubistava, samoubistava i smrti od elemenata - mada je razlika ponekad bila očigledna: mlaz krvi koji curi niz muško lice, kožni remen uvijen oko izvijenog vrata žene. Najgori su bili davljenici: pokriveni muljem, naduvene i ispucale kože kao da su sami sebe izjeli do smrti. Leševe su držali u mrtvačnici nekoliko nedelja pre nego što bi ih se rešili. Zapravo, većina neimenovanih već je prestala da postoji u svakorn fizičkom smislu. Sve što je ostalo od njih - jedini dokaz da su ikada postojali - bile su policijske fotografije izložene u hodniku. Čak je i ta obzirnost bila privremena. Posle nekoliko meseci će ih skinuti i staviti u arhivu u podrumu, gde ih niko više neće videti.
Alma je donela fotografiju: Martin je izgledao neuobičajeno otmeno u trodelnom odelu, s kosom malo dužom nego inače koja mu je neukrotivo padala na čelo. Osmehivao se i škiljio zato što je gledao u svetlost. Policajci su pogledali fotografiju i rekli da ga ranije nikada nisu videli.
„On nosi naočare“, dodala je. „Za čitanje.“ Ali oni su i daije odmahivali glavom.
Vraćala se na svakih nekoliko dana, sama. Policajci su navikli na nju i osmehnuli bi joj se kada bi ušla. S njenim zlatnoplavim uvojcima i lepim prćastim nosem, strukiranim blejzerima i ešarpama na tufne nije bila poput žena s kojima su navikli da imaju posla. Sve na njoj odisalo je stilom: njena koža, vitke noge i nežni članci, uspravno držanje, melodično zveckanje potpetica. Svaki put bi je pratili do vitrina. Ponekad bi joj davali da pogleda fotografije koje još nisu izložene jer su čekale tačnu birokratsku oznaku. Pokazivali su joj i fotografije koje su uglavnom smatrali neprikladnim za javno izlaganje: tela presečena nadvoje na železničkoj pruzi, ugljenisana u požaru ili koja leže u plitkim grobovima i osmehuju se kroz raspadnuto meso.
„Ove nisu lepe“, rekli bi, otvarajući dosije. Onda bi je pomno posmatrali dok su tamne zgrušane forme dobijale oblik pred njenim očima. Postajale su kost i koža, postepeno poprimajući ljudski oblik. Iako su se trudili da deluju uzdržano, činilo joj se da uživaju u tome da joj pokazuju te strahote, kao što zavodnici uživaju u kvarenju nevinih. Bilo je drugarstva u tome što ne okreću glavu kada se suoče s krajnostima telesnog propadanja. Možda im se svidelo da gledaju kako se tetura na svom društvenom pijedestalu. Bili su spremni da joj izađu u susret zato što je saučesnik u sopstvenoj degradaciji i što se iznova vraća, kao da zadovoijava neki neutaživi apetit.
Jedan stariji narednik imao je sjajan gladak ožiljak na obrazu i poluzatvoren kapak. „Zašto mislite da je vaš doktor Kirš mrtav?“, pitao ju je jednog dana dok su stajali ispred kabineta.
Slike su bile ispremeštane od Almine poslednje posete. Bio joj je potreban trenutak da se snađe. Jedna davljenica premeštena je u donji red kao da ju je povukla sopstvena težina, a u gornjem redu ostala je praznina.
„Trebalo je da se venčamo", odgovorila je.
„Znam, frolajn, ali da li je nešto rekao? Nešto što bi moglo da predstavlja upozorenje? Recimo, da li je imao neprijatelje?“
Alma je odmahnula glavom. Imala je određeno mišljenje o tome, zasnovano na intuiciji, koje nije mogla da objasni. Radilo se o jednom Martinovom pacijentu, mladoj Slovenki. Slučaj se nedeljama povlačio po novinama i izazivao sumorna nagađanja. Fotografisali su Kirša i pisali o njemu budući da je bio njen doktor, što je Alma tada pozdravila. Ali Martin je počeo da se menja. Činilo se da slučaj deluje na njega poput droge. Bio je opčinjen, zatrovan. Robert se žalio na njegovu uzdržanost i tajanstvenost. Nagovestio je da je posredi opsednutost. Više nije bio Martin koga su Alma i ostali poznavali.
Njegovi nadređeni nisu hteli da pričaju o slučaju. Nisu znali da li on ima veze s Martinovim nestankom. Bili su ljubazni, ali nisu hteli da pomognu, kao da kriju neku profesionalnu sramotu. Međutim, njihova smirenost ukazivala je na to da veruju da je Martin svojevoljno nestao. Ili da nemaju nameru da istražuju ako je postao žrtva nekog zločina - pogrešne ulične pljačke, otmice ili ubistva.


Martin je iznajmio stan u Šenhauzer aleu, dva i po kilometra od bolnice. Alma nije često odlazila tamo - samo je jednom nakratko ušla - ali znala je da to nije pristojno susedstvo. Na severu se nalazio Pankov, a na jugu otrcani noćni barovi raštrkani poput osipa oko stanice Aleksanderplac. On joj je objasnio da je taj kvart jeftin i da mu odgovara zbog blizine posla. Ali oklevao je kada mu je našla primereniji smeštaj zapadno od Šarlotenburga.
„Navikao sam se na ovo staro mesto. Osim toga, u čemu je svrha kad ćemo se sledeće godine odseliti iz grada?“
Njegovo oklevanje pripisala je lenjosti i neobaziranju na izgled svojstvenom neženjama. Njemu je samo trebalo mesto za knjige i mir kako bi mogao da radi. Bila je primorana da posumnja u taj zaključak posle njegovog nestanka. Upitala se da li je istina ono što su ljudi pričali: da u ovom delu grada postoje primamljive stvari kojih ona nije svesna.
Njeni roditelji nisu shvatali zašto se još trudi. Što se njih tiče, što pre zaboravi na Kirša - to bolje. Zakupili su kuću na Baltiku preko leta i zahtevali od nje da im se pridruži. Alma je prihvatila posao recepcionarke sa skraćenim radnim vremenom samo da bi prestali da je nagovaraju.
Posle posla sela bi u voz koji je jurio ulicama u visini krovova, zaranjao u tunele i prolazio toliko blizu stambenih zgrada da je mogla da vidi kako joj odraz igra po prozorskim oknima. Išla je putem kojim je išao njen verenik, rešena da vidi grad njegovim očima. Iz voza je mogla da vidi stvari koje su bile nevidljive pešaku: usamijeno trešnjino drvo koje cveta u dvorištu, decu kako se kupaju u limenom koritu, mladu devojku koja kači tirkiznu haljinu na balkonu stambene zgrade. Železnica je delom predstavljala skalpel, a delom filmsku kameru; ona je secirala grad i snimala njegove skrivene radnje brzinom od pedeset kadrova u sekundi. U vozu se osećaia manje usamljenom, kao da čin putovanja vraća časovnik unazad i približava je budućnosti koju je izgubila.
Ponekad bi se tramvajem vozila od Aleksanderplaca do mesta koja je ranije znala samo po imenu - emigrantskih kvartova koji su zvanično nezanimljivi posetiocima. Prestonica je postala veća i neurednija posle rata. Raširila se preko polja i šuma, a radnička klasa povećala se brojnim pridošlicama s istoka: Rusima i Poljacima, Ciganima i Jevrejima. Više nije bila pravi nemački grad u poređenju s drugim nemačkim gradovima; tako je njen otac govorio.
Alma je posmatrala nepoznate ulice ispunjene opreznim prolaznicima, pokrivenim pijacama i hramovima, opsednuta mišlju da je njen verenik znao ta mesta i da ga tu možda još poznaju. Jednom ga je ugledala ispred izloga radnje, nagnutog da pripali cigaretu. Izašla je iz tramvaja i prešla ulicu pre nego što je shvatila da je pogrešila.
„Izvinite, pomislila sam...“
Neznanac joj se osmehnuo, podigao šešir i odgovorio nešto na ieziku koji nije razumela.


Alma je otišla u Prusku državnu biblioteku da čita stare novinske članke. Grupa revnosnih mladih studenata u blejzerima pomagala je u premeštanju knjiga s polica. Gurali su kolica kroz hodnike, glasno pričali i šalili se. Berlin može da se pohvali s desetak dnevnih novina. Alma je otišla u odeljenje periodike i listala stranice, udisala masni i neprijatni miris novinske hartije dok su joj prsti i dlanovi polako postajali crni. U tom nagadanju se sigurno nalazi i neka trunka istine, neko predskazanje njene lične nesreće.
Martinova pacijentkinja pronađena je u šumi blizu Potsdama, dvadeset kilometara jugozapadno od grada. Našla su je dvojica dečaka na biciklima. Njihova fotografija objavljena je u Berliner morgenpostu: Hans i Ernst Vajze ukočeno su stajali pored svojih bicikala i zurili u objektiv. Izašli su rano tog subotnjeg jutra u kasnom oktobru s namerom da odu u gradić Kaput zato što su čuli da tamo živi čuveni Albert Ajnštajn i da često vesla na jezeru. Ali izgubili su se zbog magle. Na kraju je mlađi dečak primetio da nešto leži na obali.
Članak je počinjao: DOŠLI SU DA NAĐU GENIJA I OTKRILl SEKSUALNI ZLOČIN. Devojka je bila polugola i mokra do kože. Noge su joj bile izgrebane i isečene. Imala je tragove nasilja po čitavom telu, koje je bilo toliko bledo da su dečaci pomislili da je mrtva. Kada su napipali neznatni puls na njenom vratu, pokrili su je jaknama, a Hans, stariji dečak, odjurio je na biciklu po pomoć. Prošlo je više od jednog sata kad se vratio s policijom.
Maštoviti feljton u listu Berliner ilustrirte opisao je muke Ernsta Vajzea, osmogodišnjeg deteta koje je ostalo samo u šumi obavijenoj maglom s lepom ženom na samrti, glave pune priča o duhovima i zlim avetima, jedva se usuđujući da diše kako ga ne bi primetili. Dečak je kasnije tvrdio da je devojka progovorila pre nego što je ponovo utonula u nesvesno stanje, iako nije mogao da ponovi njene reči. Rekao je da ju je čak poljubio, misleći da će je to nekako održati u životu.
Pojedinosti o kasnijoj sudbini devojke objavljene su tek kasnije. Alma je našla najviše podataka u mesnim nedeljnim izdanjima, isečenim dvobojnim publikacijama punim crno-belih fotografija, onoj vrsti novina koju je čitao šofer njenog oca, Hans Piter, dok je čekao za volanom.
Policija nije bila sigurna šta bi trebalo da radi. Odvezli su nesvesnu ženu u stanicu prve pomoći u Kaputu, koja je bila opremljena samo ćebadima, zavojima i sredstvima za dezinfekciju, a zatim u sanatorijum u Potsdamu. Tamošnje osoblje bilo je neiskusno jer su njihovi pacijenti uglavnom bolovali od tuberkuloze i bronhijalnih bolesti. Plašeći se hipotermije, potopili su devojku u kadu s vrućom vodom kako bi joj podigli temperaturu tela, što joj je možda samo pogoršalo stanje, po mišljenju lekara bolnice Šarite. Rekli su da je iznenadna toplota proširila sužene krvne sudove u njenim rukama i nogama. Hladna krv iz njenih udova vratila se u središnji deo tela i mozak i time im još snizila temperaturu. Ta krv mogla je da ima povećan nivo otrova i kiselina. Verovatno je acidoza izazvala komu.
Devojka je imala kratkotrajno grčenje. Osoblje je sprečilo da proguta jezik. Onda su joj se zenice raširile i upala je u duboku nesvest. Budući da joj je puls postao slabiji, pozvali su sveštenika iz trpezarije zbog raogućnosti da je devojka katolikinja. Pročitao joj je poslednju molitvu. Konačno, oko dva ujutru, kada se pljusak prolomio nad gradom, pojavila su se kola hitne pomoći i odvezla je autoputem Avus u Berlin. Kada se konačno probudila, nije se sećala ničega. Nije znala čak ni kako se zove.
Narednog dana na brzinu je organizovana policijska pretraga. U šumama oko prestonice često su nicala šatorska naselja puna nezaposlenih ljudi i njihovih porodica - mali deo miliona nezaposlenih koji su lutali poput odbačenog ljudskog viška od jednog grada do drugog. Novine su nagađale da će se istina otkriti u jednoj takvoj „enklavi očaja“. Dok je štampa motrila, šesnaest policajaca bazalo je šumama oko Kaputa u potrazi za dokazima. Berliner morgenpost u utorak je objavio fotografiju ljudi u kabanicama kako pogrbljeni ili čučeći da ispitaju tragove na zemlji pokrivenoj lišćem. Međutim, nisu našli šatorsko naselje niti dokaz da je ono ikada postojalo. S forenzičkog stanovišta nađeno je malo stvari: nekoliko delova poderane tkanine, ukosnice, čizma umrljana blatom koja je delovala novo. Takođe su otkrili natopljene ostatke letka s najavom predavanja u zgradi filharmonije. Predavanje je nosilo naziv Sadašnje stanje kvantne teorije. A glavni govornik bio je profesor Albert Ajnštajn.


Biblioteka se zatvarala u šest. Alma je izašla na Unter den Linden, zaklonivši oči od zalazećeg sunca. Padala je kiša dok je bila unutra. Kaldrma je bila tamna i klizava. Iz obližnjeg zvučnika čula se muzika; muški glasovi i marševi odjekivali su između čađavih carskih fasada.
Robert ju je čekao u novom dajmleru. Čim ju je ugledao dok je otvarao suvozačeva vrata, izašao je i osmehnuo se s nadom.
Studenti su ispred biblioteke gurali kolica puna knjiga do kamiona koji je čekao. Jedan je namignuo Almi dok je silazila stepenicama. Osmeh mu je bio beo poput trouglastog dela maramice koji je virio iz gornjeg džepa blejzera. Alma se namrštila kada je počeo da baca svoj tovar u kamion poput radnika koji utovaruje ugalj.
„Šta rade?“, pitala je.
„Izgleda kao da se zabavljaju“, odgovorio je Robert.
Stavio joj je ruku na rame. Iznenadila ju je njegova briga za nju. On je uvek bio veseo, ali nikada nije mislila da je sposoban za pravu nežnost. Zbližili su se zato što su oboje bili podjednako zbunjeni nedavnim događajima i trudili se da objasne nestanak Martina Kirša.
Alma je ponovo videla knjige kada su prošli pored malog trga ispred opere. Bile su poređane u gomile visoke metar i po. Tada je shvatila: spaliće ih.

Drugo poglavlje


Oktobar, 1932.


Martin Kirš bio je u toaletu kada je čuo oštar zvuk metala. Činilo se da dopire iz slivnika - užasni krik bola i užasa. Ukočio se ispred lavaboa, mokrih ruku, i zagledao se u zarđali mračni kružni otvor.
Kirš je došao rano da bi u miru i tišini završio zaostalu papirologiju. Kamioni s agitatorima predizborne kampanje i paravojnim snagama su cele nedelje brujali u Šenhauzer aleu: trubeći, pevajući i vičući. Kada policija nije gledala, izbijale su tuče. Slomljeni zubi i naprsle kosti. Vlasnica kuće frau Širman držala je rezu na zaključanim ulaznim vratima. Bio je prinuđen da je probudi kako bi izašao.
Još se nije sasvim razdanilo. Pacijenti uvek spavaju u to doba. U svakom slučaju, spavaonice se nalaze u drugom delu zgrade. Ostao je ukočen, osluškujući za slučaj da se ponovo čuje vrisak. Čuo je samo kapanje vode sa svojih prstiju na naprsli beli porcelan.
Cevi, to su samo cevi. Bojler koji se puni. Vazduh oslobođen iz nepropusne komore. Budalasto od njega. Uspravio se i posegnuo za ubrusom. Ove stare zgrade škripe i cvile gore od staraca.
Ponovo se začuo glas, ali drugačiji: brži i tiši. Stenjanje ili možda jecanje? Zadržao je dah i nagnuo se bliže.
„Ne... ne... ne... ne... ne... ne... ne... ne..."
Negde voda curi niz cev. Oslobađanje vazduha iz hermetičke pregrade. To uopšte nije ljudski glas.
Namestio je naočare i zavirio ispod niza lavaboa. Vodovodne cevi su stare pedeset godina: od teškog pocinkovanog gvožđa, s mrljama od rđe koje su probile sloj sive farbe. Kod ventila ispod lavaboa, vodovodna cev krivuda prema kabinama pre nego što nestane ispod poda. Ispod toaleta se nalaze prizemne kancelarije, a ispod njih je podrum koji je delimično preuređen za eksperimente zamenika načelnika. Setio se da u staroj podrumskoj vešernici ima lavaboa. A sve cevi su povezane poput džinovske telefonske mreže.
Pogledao je na časovnik: sedam sati. Nagnuo se i pažijivo prislonio uvo na ispust.
Samo šaputanje i udaljeno krkljanje. Tap, tap, tap. Zatim opet glasovi koji se penju kroz metal - ženski glasovi.
„Odvratna svinja.“
Poskočio je. Glas je bio savršeno jasan.
Čegrtanje cevi. Voda šišti kroz sistem.
Vrata iza njega se otvoriše. Ušao je zamenik načelnika, zveckajući đonovima po popločanom podu. Doktor Hajnrih Mering, s kragnom čiji gornji kraj ide nadole i besprekorno obrijanom glavom. Pod pazuhom je, kao i uvek, držao izdanje Krojc-cajtunga.
„Dobro jutro, doktore Kirš.“ Kirš se ispravio. „Opet ste zaboravili mantil?“
Načelnik je zahtevao da medicinsko osoblje nosi bele mantile na dužnosti. Verovao je u značaj isticanja jasne profesionalne udaljenosti izmedu pacijenata i doktora.
„Ne, her doktore. Danas ne nameravam da obilazim pacijente.“
Mering je otvorio vrata jedne kabine i podigao se na prste. Voleo je da osmotri šolju s bezbedne udaljenosti pre nego što uđe. „Ali oni mogu da vide vas. Mislim da je u tome stvar, zar ne? Imam jedan rezervni u svojoj kancelariji ako vam je potreban. Očigledno je šolja prošla pregled. Mering je zatvorio i zaključao vrata kabine. Kirš je čuo kako otvara novine.


Nije silazio u podrum otkako ga je Mering prinudno oduzeo. Sećao se brojnih soba za skladištenje, spremišta s brojnim medicinskim izdanjima, starog kazana o kome se starao oprezni čuvar koji je malo govorio i imao još manje zuba. Meringu je više odgovarao podrum od raspoloživih soba nad zemljom. Želeo je da obavlja svoje eksperimente u uslovima naučne izolacije, kao da dodir s ostalim delovima klinike može da opovrgne njegova otkrića.
On se usredsredio na novi oblik tretmana koji je otkriven u sanatorijumu Lihterfelde, udaijenom nekoliko kilometara. Tamošnji psihijatar po imenu Manfred Zakel je pacijentima koji su se lečili od opijumske zavisnosti ubrizgavao insulin, hormon koji se koristi za smanjenje nivoa šećera u krvi. To je dovelo do smanienja tegoba odvikavanja - drhtanja, povraćanja i uznemirenosti. Ali Zakel je dobijao najbolje rezultate kada im je davao velike doze koje su izazivale hipoglikemijski šok. Pošto im mozak ostane bez šećera, njegovi pacijenti upadali su u komu iz koje su mogli da se povrate samo velikim dozama glukoze. Zakel nije bio siguran da li su delotvorni šokovi ili kome koje su izazivali, ali objavio je da se ponašanje njegovih pacijenata umnogome poboljšalo. Manje su se prepirali, ponašali se manje neprijateljski i bili su spremniji za saradnju, On je nastavio svoj rad na Bečkom univerzitetu i primenjivao je iste metode na pacijentima s dijagnozom dementia praecox - ili šizofrenija, kako su počeli da je zovu. Iako se čeka na zvaničnu potvrdu, priča se da su rezultati podjednako zadivljujući.
Pacijente koji pet-šest puta nedeljno padaju u komu više ne muče psihotične misli. Njihove zablude su isparile ili bar više ne utiču na njih. Iako su postali skloni dezorijentaciji i gubitku pamćenja, sada su manje zatvoreni u sebe i sve ređe neprimereno iskazuju osećanja. Kao što je Zakel istakao, postali su manje „komplikovani“.
Doktor Mering je sa zanimanjem pratio Zakelov rad. Čim je mesto sestre postalo upražnjeno, zaposlio je sestru iz Zakelovog starog tima u Lihterfeldeu. Imao je teorije kako da dalje razvije tretman sa šokovima. Verovao je da iza rezultata koje je objavio Zakel leže promene u električnoj aktivnosti mozga, što otvara mogućnost za nove tretmane.
Kirš je pročitao izveštaje o proceduri. Pacijenta bi svakog jutra budili u šest i odmah odvodili u prostoriju bez prozora. Tamo bi ga osoblje položilo na krevet i podiglo mu glavu na jastuke. Onda bi mu gurnuli nauljenu gumenu cev kroz levu nozdrvu i niz grkljan do praznog stomaka. Drugi kraj cevi pruža se do staklenog rezervoara sa zašećerenom vodom koji stoji iza kreveta. Šećer će ga u određenom trenutku povratiti iz kome. Oprema za brže delovanje poređana je u poslužavniku: zapečaćene bočice s rastvorom glukoze od trideset osam procenata i špricevi.
U sedam sati ubrizgali bi insulin u venu na levoj podlaktici. Doza se svakodnevno povećavala od dvadeset do četrdeset i konačno do osamdeset jedinica dok ne bi nastupila koma. Neki pacijenti pokazivali su iznenađujuću otpornost na insulin. Borili su se da ostanu budni, noge i ruke su im se grčile i drhtale, kao da gubljenje svesti podrazumeva odlazak na neko mesto ispunjeno užasom. Kada bi nastupio šok, ruke bi im se naježile, znojili bi se, a usta bi se napunila pljuvačkom pa su morali da ih obrnu na bok kako se ne bi ugušili.
Kirš je zahtevao da njegovi pacijenti koji boluju od šizofrenije budu izuzeti od Meringovih eksperimenata. Bio je uveren da bi stavljanje na takve muke poremetilo njegov tretman koji je zavisio od pridobijanja njihovog poverenja. Razgovarao je o tome s načelnikom, doktorom Benheferom. Kada to nije dalo nikakve rezultate, razgovarao je i s porodicama pacijenata. Koliko je znao, Mering se na to nije obazirao.


Teretni lift se zaustavio. Kirš je ostavio otvorena vrata i uputio se središnjim hodnikom. Električne sijalice visile su s tavanice. Zbog nepostojane voltaže bolničkih generatora, sijale su čas jače, čas slabije. Vazduh je bio zagušljiv zbog oporog mirisa farbe.
Sve knjige su nestale. Skladište i stara vešernica pretvoreni su u bolničke sobe. Nedavno su postavljena teška vrata koja se sama zatvaraju. Polako je gurnuo najbliža. Dve Meringove sestre stajale su pored gvozdenog kreveta. Jedna je imala sunđer u ruci, dok je druga držala pacijentov karton. Između njih ležao je pacijent čija su gola kvrgava stopala virila ispod vunenog ćebeta.
Stopala su bila nagnuta jedno prema drugom, a prsti čvrsto stegnuti poput pesnice. To su zvali fenomenom peroreza, koji se obično javlja kao simptom spazmodičnosti ili povrede mozga.
Stopala su se zgrčila.
„Očisti ga kasnije. Ionako će to ponovo učiniti,“
Sestra Regina Honig došla je iz sanatorijuma Lihterfelde. Primala je naređenja samo od doktora Meninga. Bila je visoka i krupna, s bledom kožom koja je stalno izgledala kao da je izgorela na suncu. Druga sestra prezivala se Riter. Bila je mršava i nervozna žena s duboko usađenim očima od nesanice. Kirš je nikada nije čuo da priča, bar ne u razgovoru. Imao je utisak da je strahovito stidljiva.
Sestra Honig pogledala je na džepni sat pa zapisala nešto u karton. Pacijent je počeo da se grči. Šutnuo je ćebe na pod. Kirš je prepoznao svog pacijenta: Andreasa Štera. Iz grla mu je dopirao gušeći krkljajući zvuk.
Sestra Riter nagnula se nad njim. „Mislite li da bi trebaio da ga okrenemo?“
Kirš nije mogao samo da stoji i gleda. Ušao je u prostoriju. „Šta se događa?“
Sestra Honig podigla je pogled, namrštila se pa odmarširala do njega sa ispruženom rukom ispred sebe.
„Doktore Kirš, usred smo procedure. Ako biste bili ljubazni..
Upozorili su je da bi se on mogao umešati.
Prošao je pored nje. Šter je bio vezan za krevet. Ruke su mu od članaka do laktova bile izbodene od insulinskih injekcija, crni i ljubičasti krugovi izgledali su kao napredovanje neke bolesti. Lice mu je bilo samrtnički ispijeno. Njegova gusta nakostrešena kosa bila je nejednako išarana belim i sivim vlasima. Iz tek zaprljane pidžame osećao se neprijatan miris mokraće.
Šter je mlatio glavom na jednu pa na drugu stranu, a usta su mu se grčila dok je pokušavao da povrati gumenu cev ubačenu u grkljan.
„On to radi“, objasnila je sestra Honig. „Bori se protiv kome. To je samo prolazna faza.“
„Guši se“, rekao je Kirš.
Sestra Honig stala je ispred njega.
„Ne može da se guši, doktore Kirš. Nema čime da se guši.“
Šter je mahnito pomerao vilicu. Pokušavao je da pregrize cev kako bi je izbacio iz usta. Mlaz pljuvačke potekao mu je niz obraz.
Sestra Riter ga je uznemireno posmatrala i neprestano vrtela prsten oko prsta. „Da li da ga prevrnemo na bok, sestro?“, ponovo je pitala.
Šter je napravio krkljajući zvuk. Oči mu se otvoriše.
„C...c...crni psi!“
Povikao je i počeo da se otima u kaiševima.
„Ima napad“, rekao je Kirš. „Izvucite ga.“
Pena je izbijala iz Šterovih usta kao iz ključajuće šerpe. Krkljanje je postalo nesnosno.
„Sestro?“ Sestra Riter izgiedala je zabrinuto.
„Sve je pod kontrolom.“ Sestra Honig stavila je ruke na Kiršova ramena, pokušavajući da ga okrene. „Zamenik načelnika će se brzo vratiti. Ne verujem da bi on...“
Žestok gušeći zvuk primorao ju je da se vrati do kreveta. „Okreni mu glavu.“ Ispustila je karton i stavila zdelu pod Šterovu bradu, a sestra Riter mu je dlanovima okrenula glavu nalevo. Ruke su mu se trzale u kaiševima.
Kirš je pogledao kolica s instrumentima, tražeći hipodermijske igle. Trebalo je da drže spremne injekcije glukoze za hitne slučajeve. Intravenozne injekcije deluju brže na mozak od gutanja i varenja.
Dve injekcije ležale su spremne jedna pored druge.
Šter je izvio celo telo. Noge gvozdenog kreveta zaškripale su po podu. Sestra Riter zateturala se unazad.
„Drži ga!“ Sestra Honig dobacila je Kiršu neprijateljski pogled, kao da je on kriv za sve. „Ne znam zašto se ovako ponaša.“
Kirš je podigao hipodermijski špric i istisnuo vazduh. „Sklonite se. Molim vas
„Doktore, ne možete. Mi smo usred...“
„Preuzeću punu odgovornost.“
„Ali program doktora Meringa..
Uhvatio je Šterovu ruku i ispravio je. Vene na ruci su toliko puta probušene da nije ostalo nijedno dobro mesto.
Šterova šaka iznenada se stegla oko njegove. Stisak mu je bio iznenađujuće snažan za tako mršavog čoveka. „Našli su me.“ Zurio je u Kirša razrogačenih očiju. „Ti si im rekao. Ti“
„Samo se opustite."
Šterovo telo se zgrčilo. Pao je unazad, stenjući. Kirš se borio da odveže kaiš oko njegovog članka. Moraće da mu da injekciju u gornji deo mke kao vakcinu.
„Doktore, to nije preporučljivo.“ Lice sestre Honig je pocrvenelo. „Bez kaiša bi mogao..
„Da pobegne? Možete li da ga krivite zbog toga?“
„Doktor Mering je dao naročita uputstva da se ne daje glukoza dok...“
Uhvatila je Kirša za ruku. On ju je otresao.
„Doktor Mering nije tu."
„Bez obzira."
Sestra Riter je vrisnula. Šter je zamahnuo slobodnom rukom i zgrabio ju je za kosu. Sada ju je vukao ka sebi.
„Crni psi!“
Kapa joj je spala dok joj je vukao glavu nadole i njena duga smeđa kosa pala je preko oboje.
Šterova usta se otvoriše. Kirš je video očnjake i sekutiće, naprsle i požutele, i bolesno beo jezik. Oči su mu bile otvorene ali neusredsređene, životinjski prazne.
„C...c...crno.“
Pre nego što je iko mogao da stigne do njega, Šter je zario zube u meso ispod uva sestre Riter. Čuo se poražavajući škripavi zvuk. Kap krvi isprskala mu je obraz.
Sestra Riter bila je na podu, držeći se za krvavu ranu i vrišteći, kada je doktor Mering uleteo u prostoriju.

Treće poglavlje


Kirš se naročito zanimao za Andreasa Štera. Slučaj je bio težak - svakako niko od njegovih kolega nije bio naročito nestrpljiv da ga preuzme - ali čim je pročitao dosije, Kirš je znao da ga mora preuzeti.
Šter je imao trideset četiri godine. Svojevremeno je bio narednik u Sto četrdesetom pešadijskom puku. Uhapšen je ispred opere s dva štapa dinamita i kanisterom parafina. Rekao je da je time želeo đa uništi čitavu zgradu. Na isleđivanju je uporno tvrdio da se u operi nalaze vrata tajnog tunela koji povezuje zemljinu površinu s devetim krugom pakla, gde su utamničeni izdajnici i oni koji kuju zaveru da unište pravednog Boga. Rekao je da satana okuplja te osvetničke duše i da se oni kroz zgradu opere vraćaju da nasele zemlju. Šter je poslat na psihijatrijsku procenu u kliniku Šarite, gde je postavljena dijagnoza dementia praecox paranoidnog tipa.
Šter je imao noćne more o davljenju. Užas od gušenja ga je danonoćno opsedao. Nije koristio voz na vlažnom vremenu iz straha da ne ostane zarobljen u tunelima. Kada bi prelazio most, drhtao bi od straha pri pomisli na tamnu vodu koja klizi pod njegovim nogama. Budio se usred noći, vrišteći i boreći se za vazduh.
Kirš je ranije sretao takve fobije kod veterana velikog rata. Mučile su ljude koji su doživeli napade otrovnim gasom ili su izbliza videli njihovo dejstvo - način na koji hlor kida unutrašnje tkivo pluća tako da se žrtva uguši sopstvenim telesnim tečnostima.
Šter se dobrovoljno prijavio u vojsku s petnaest godina. Na regrutaciji je lagao da je stariji i poslali su ga na zapad na vreme da učestvuje u bici kod Verdena. Kirš je prikupio podatke što je bolje mogao, iako su Šterova sećanja često bila zbrkana. U Francuskoj je oboleo od dizenterije zato što je pio vodu iz rupe od granate koja je bila puna leševa. U nekom trenutku odlikovan je za hrabrost i unapređen u narednika. Pogođen je u kuk tokom napada na tvrđavu Suvij. Slušajući molbe i krike drugih ranjenika, ležao je nezbrinut u delirijumu više od pola dana.
Posle rata vratio se u rodni Bremen, gde je godinu dana radio kao portir na železnici pre nego što se sa sestrom preselio u Berlin. Tamo je obavljao privremene poslove dok se konačno nije zaposlio kao noćni čuvar u skladištu odeće braće Sklarek. Činilo se da mu taj posao odgovara. Prvi put nije bilo žalbi zbog odsustva ili neposlušnosti. Ali nekoliko godina kasnije izbio je finansijski skandal i Sklarekovi su likvidirali svoje akcije i zatvorili skladište. U to vreme je, po rečima njegove sestre, Šterovo ponašanje postalo nepouzdano i zabrinjavajuće. Sumnjala je da je ubio susedovog psa. Posle rasprave sa zetom, Šter se preselio u Pankov. Porodica je za njega ponovo čula tek kada je uhapšen ispred opere.
Ako ga tražite, postojao je obrazac u Šterovom ludilu. Za njega je epicentar užasa ležao pod njegovim nogama, u izrovanoj zemlji i smrdljivim vodama. Rekao je da su rupe od granata bile pune leševa, ali to nije bio proizvod njegove mašte. U Verdenu je deset meseci artiljerijske borbe usadilo nekoliko hiljada tona ljudskog mesa u zemiju. Narednik Šter je udisao smrad mrtvih, puzao je i borio se preko njihovin ostataka. Stomak mu je bio ispunjen njihovom istrulelom krvlju. Njihovo meso postalo je njegovo.
Kiršove kolege bile su zbunjene njegovim zanimanjem za narednikova trabunjanja. Verovali su da različite vrste neuroloških bolesti izazivaju različite simptome. Karakteristike pacijentovog ludila, prema sistemu razvrstavanja, predstavljaju sredstvo za identifikaciju izvesne bolesti. A kako se to ludilo ispoljava i koja se vrsta iluzija i fantazija odigrava u umu pacijenta, nije od značaja. Posao psihijatra je da nađe lek, putem proba i grešaka ako je potrebno, kako bi pacijent mogao da se vrati u svoje mesto u društvu. Kako psihijatrija može da se naziva medicinskom naukom ako njen zadatak nije da nađe lek?
Ali šta bi značio lek u slučaju Andreasa Štera? Koji deo njegovog uma, razmišljanja ili ponašanja može da se promeni nabolje? Gde leži njegova naročita bolest, ako je zaista bolestan? Ratna iskustva predstavljaju osnovu njegovih problema. Bar tako izgleda. Ali prošlost se ne može popraviti, već samo zaboraviti. Koliko je Kiršu poznato, izazivanje amnezije nije preporučen oblik lečenja ni u jednoj psihijatrijskoj školi.


Odvezli su sestru Riter u glavnu bolničku zgradu na kolicima. Previše je drhtala da bi mogla da hoda. Čim se kod Štera nivo šećera u krvi vratio u normalu, stavili su mu sigurnosnu košulju i zaključali ga u južnom krilu, u jednu od ćelija koje čuvaju za opasne pacijente. Kirš ga je obilazio na svaki sat, ali izgledalo je da ga Šter više ne prepoznaje. Sedeo je na svom madracu, brade naslonjene na skupljena kolena, i zurio u zid.
Kirš je proveo ostatak jutra u svojoj kancelariji, čekajući da se pojavi doktor Mering. U komešanju koje je nastalo posle povrede sestre Riter nije imao priliku da objasni svoje postupke, zašto je sklonio kaiš sa Šterove ruke, zašto je osetio potrebu da prekine tretman. Nije očekivao da Mering prihvati njegovo objašnjenje, ali je zato očekivao da ga zahteva.
Ali nije samo njegovo ponašanje zahtevalo ispitivanje. Ipak je Mering bio odsutan za vreme opasne procedure. Možda su sestre koje je ostavio bile merodavne, ali od njih se nije moglo očekivati da donose kritične odluke. Mering je svakodnevno davao pacijentima sve veće doze insulina kako bi izazvao duže i dubije kome. Svaka faza iziskivala je pomni nadzor. Da li bi se usudio da nestane u toaletu (i to ni manje ni više nego s novinama) bilo kog drugog dana osim nedelje kada je prisutno manje medicinskog osoblja koje bi moglo da vidi njegovo zanemarivanje?
Sati su prolazili a Mering se nije pojavio. Napolju se smračilo. Kišne kapi udarale su u uski prljavi prozor. Kirš je uključio svetlo, ali bilo mu je teško da se usredsredi na rad. Odlučio je da potraži Meringa. Možda razlika u njihovom rangu to nalaže, ali Kirš je našao njegovu kancelariju zaključanu. Nije imao uspeha ni u odeljenjima, niti u odajama za rekreaciju. Kada je pitao za sestru Honig, rekli su mu da je otišla kući.
Izgleda da se Meringu ne žuri da raspravi taj slučaj, bar ne s njim.
Kirš je požurio natrag u svoju kancelariju. Potreban mu je neko ko će potvrditi njegovu stranu priče, ko će priznati da je Šterov napad zaista bio zabrinjavajući. A morao je da razgovara s njima pre Meringa.
Podigao je slušalicu u kancelariji. Operater ga je spojio s odeljenjem hitne pomoći.
„Želim da se raspitam za sestru Riter.“
„Trenutno spava. Dali smo joj luminal jer je imala velike bolove.“ Glas doktora Osvalda Brenera s druge strane zvučao je donekle razdražljivo. „Ima samo pet kopči ali su duboke, kao i velike modrice. Što se infekcije tiče, prerano je reći da li ćemo imati problem.“
Kirš se setio pucanja hrskavice i prskanja krvi, iznenađujuće svetle boje za ženu koja izgleda toliko anemično.
„Da li joj nešto treba? Mogu li da...“
„Odmor. To joj je potrebno. Ponovo ćemo je pregledati ujutru.“
Kirš se setio izraza lica sestre Riter kada je Šteru potekla pena na usta: bila je uplašena. To je bio dašak nade da je možda sve to doživela kao i on. „Pretpostavljam da nije ništa rekla o incidentu.“
„Pitali smo je za okolnosti. To je standardna procedura.“
„I?“
„Koliko sam razumeo, neko ju je ujeo. Neki manijak.“
„Da, jedan pacijent. Mada on nije... Ne verujem da je znao šta radi.“
Doktor Brener je zagunđao. „Kasnije ćemo pričati o pojedinostima. Savetovao sam joj da ostane noćas.“
„Da li je to zaista neophodno?“
„Samo predostrožnosti radi. Rane od ujeda su često prljave i, prema tome, podložne infekciji. Naročito u ovom slučaju." U pozadini su se čuli glasovi pa zvuk užurbanih koraka. „A sada, ako možete da me izvinite..
„Samo još nešto. Da li je dolazio doktor Mering? Pokušavam da ga nađem.“
„Bio je pre izvesnog vremena. Rekao sam mu isto što i vama: ako želite da razgovarate sa sestrom Riter, moraćete da sačekate vreme ođređeno za posete sutra.“

Četvrto poglavlje


Prošlo je pet sati kada se njegov voz zaustavio na Aleksanderplacu. Kiša je padala čitav sat i oterala ljude s ulica. Većina predizbornih agitatora odustala je za taj dan i zalepila vlažne ostatke svoje literature na zidove i ulične svetiljke. Pored izlaza je usamljena grupa devojaka delila letke i neusklađeno uzvikivala: „Nemačka, probudi se!“ Izgiedale su kao da ne pripadaju tu sa svojim plavim pletenicama i preplanulim licima. Većina pamfleta bila je bačena u odvodni jarak.
Tramvaj broj šezdeset devet vijugao je na sever prema Šenhauzer aleu, ali Kirš je prošao pored stanice i nastavio da hoda. Nije pošao kući najkraćim putem, već je obilazio preko Grenadirštrasea koji je preko dana bio prometna arterija s malim radnjama i pijačnim štandovima, a noću sastajalište uličnih kurvi i mačaka.
Kirš se osećao opušteno na Grenadirštraseu. Zimi je vazduh mirisao na pečeno kestenje i zagoreli šećer. U radnjama su se mogle naći stvari koje nije držala nijedna robna kuća: životinjski kosturi, lekovi na recept, grumenje ćilibara i crvenog zlata. Bradati muškarci okupljali su se ispod nadstrešnica - verovatno da ogovaraju, mada po načinu na koji su odmahivali glavom i mrštili se, kao da im je neki prijatelj prerano umro, nije delovalo da tračare. Hebrejska slova na natpisima radnji bila su nazupčena i velika, kao da prersose božanske edikte ili kodove tajnog društva. Ovde ga niko ne poznaje i veoma je mala mogućnost da sretne nekog koiegu ili ikog iz svog kiuga poznanika. Ovaj kvart bio je previše neugledan i stran za to.
Na udaijenom kraju ulice, preko puta jednog jeftinog hotela, nalazi se ugao gde se uvek skuplja voda kada pada kiša i pravi veliku baru pored trotoara. Tu je prošlog poneđeljka prvi put video Elizabet.
Vraćao se peške kada je sišao s voza oko pet sati. Upravo je kupio salvarsan od svog stalnog dobavljača i zaustavio se pred izlogom radnje s gramofonskim pločama. Kroz staklo je gledao ploče poređane u obliku lepeze, kada je na crvenom somotu ugledao njen odraz u prolazu. Samo je letimično video njeno lice - pune poluotvorene usne i tamne oči - ali srce mu je blago poskočilo od saznanja da ga je pogledala (ili možda samo u ploče?). Okrenuo se. Hodala je prema ivici trotoara i nepremostiva bara joj je preprečila put. Nosila je običan smeđi šešir zvonastog oblika i kaput koji joj je bio prevelik da bi bio moderan. Izgledala je kao siromašna devojka sa seia koja je tek stigla vozom da potraži posao kućne pomoćnice u velikom gradu. Pod pazuhom je nosila debelu belu kovertu s adresom napisanom s prednje strane.
Svako drugi bi obišao baru. Međutim, ona je ispružila nogu preko vode - Kirš je još mogao da vidi teške crne cipele na šniranje - i preskočila, dočekavši se s gracioznošću balerine. Kada joj je druga noga dođirnula samu ivicu bare i isprskala je, nasmejala se umesto da se naljuti ili opsuje.
Prešla je ulicu, požurivši malo kada je taksi naišao Hirtenštraseom. Kirš ju je pomno posmatrao, nadajući se da je baletski skok bio namenjen njemu i da će se okrenuti, možda samo da bi viđela kakav je utisak ostavila. Ali za nekoliko trenutaka izgubila se u gužvi i saobraćaju, ostavivši za sobom samo blagi vrtlog blata u vodi.
Sada je stajao na istom mestu i zurio u svoj mračni odraz, naspram bleštavog uličnog osvetljenja.
Vlasnik radnje konačno ga je primetio i otvorio vrata. Kiršu je bilo teško da se usredsredi na to šta da kupi. Na kraju je, na preporuku vlasnika, kupio ploču s koncertima za klavir Artura Šnabela i pošao kući. Možda je to bilo zbog mraka koji se spuštao, a možda jednostavno nije obraćao pažnju, tek nakon nekog vremena se obreo u nepoznatoj ulici.
Nije bilo nikoga koga bi mogao da pita za uputstva tako da je produžio dalje. Prošao je pored crpne stanice i sinagoge pre nego što je skrenuo u uličicu kojom je mislio da može da stigne do glavne ulice. Stigao je do ugla i mogao je da nazre zidove groblja pred sobom kada se otvorio prozor iznad njega. Onda ju je ponovo ugledao.
Imala je mali balkon s ogradom od kovanog gvožđa, dovoljno velik samo za sušilicu za veš ili nekoliko saksija s cvećem. Nagnula se i podigla bocu mleka, otvorila je i prinela nosu. Nije nosila šešir ali je, čak i u polumraku, znao da je ona. Izgledala je kao da je iz južne Evrope: prosto široko lice, obrve koje bi svaka Berlinka počupala u neprirodne lukove. Palo muje naum daje otišla da pošalje pismo i vratila se kući dok je on bio u radnji.
Počela je da zatvara prozor.
„Izvinite! Šenhauzer ale? Da li je u ovom pravcu?“
Iznenadio se sopstvenom smelošću. Srce mu je mahnito tuklo. Bio je nervozan poput školarca koji prvi put zove devojku na sastanak.
Oklevajući, ponovo je otvorila prozor.
„Frolajn?“
Nagnula je glavu preko ograde balkona. Upalilo se svetlo na spratu iznad nje.
Skinuo je šešir. „Izgleda da sam se izgubio. Put do Šenhauzer alea? Izvinite što vas uznemiravam.“
Posmatrala ga je trenutak, pa pokazala uz uličicu. „Stotinu metara. Skrenite desno, pa onda levo.“ Pričala je sa stranim naglaskom.
„Hvala. Hvala puno.“
Video je da se nasmešila dok ga je posmatrala. Nekoliko sekuridi - nije moglo da bude duže iako je tako delovalo - oboje su bili nepokretni. A onda je zatvorila prozor.
Stojeći na uglu Grenadirštrasea, čudio se sopstvenom ponašanju te noći. Jeste se izgubio. Bilo je razumno da pita za uputstva. Ali nije to učinio zbog toga. Nešto se promenilo ispred muzičke radnje. Žestina njegovih osećanja bila je otkrovenje: radosno i uznemirujuće u isti mah. Nije se bojao, znao je da takvu žestinu nikada nije osetio sa svojom verenicom, bez obzira na njene brojne vrline. Odavno je prestao da veruje da to uopšte može da oseti.
Sada je išao istim putem. Pogled na uličnu mapu otkrio mu je njegovu prvobitnu grešku - skretanje koje je propustio. Prošao je crpnu stanicu i sinagogu pre nego što je skrenuo prema groblju i uličici na uglu Verterštrasea. Bio je to put kojim je najčešće išao - što je bilo zdravije nego da se gura u tramvaju punom ljudi koji kašlju i kijaju. Kao i svakog dana, zaustavio se pred pansionom da pogleda devojčin prozor.
Već tri dana nije video svetla u njemu.


Kafe Tangero bio je pristojno popunjen s obzirom na to da je nedelja, ali devojke koje su sedele oko podijuma za igru nisu imale koristi od toga. Stolove su zauzeli parovi koji su potražili sklonište od kiše. Miris mokre vune i kože mešao se s neprijatnim mirisom duvanskog dima i prolivenog piva.
Kirš je seo za šank. Na udaljenom kraju prostorije, ispod pastoralne freske koja se ljuštila, starac u košulji na pruge svirao je harmoniku. Melodija je bila spora i tužna, ali jedna devojka nagnula se prema njemu i prodrmala mu koleno tako da je zasvirao polku. Ta devojka predstavljala se kao Karmen, mada je Kirš iz pouzdanog izvora znao da je njeno pravo ime Ljudmila i da je došla iz Varšave. Nedavno je promenila imidž, odbacila je zastarelu bob frizuru i opredelila se za latino izgled s čvrsto zalizanom i vezanom kosom. Taj stil slagao se s njenom crnom haljinom i dugačkim čizmama na šniranje.
Uhvatila je njegov pogled i prišla šanku. „Vratio si se? Mora da ti se sviđa ovde." Laktovima je napravila sebi prostor pored njega, pa mu stavila ruku na članak. „Hajde da plešemo."
Bio je to poznat sled događaja: mušterija plača ples turom pića, uglavnom skupog, koktela ili konjaka - ili kimovače ako je tanak s novcem. Taj deo je za kuću. Posle pića i plesa, postojala je mogućnost manje eufemistične razmene, koja podrazumeva odlazak u sobu ili posetu jeftinom hotelu u blizini.
Odmahnuo je glavom. „Ne plešem."
„Naravno da plešeš. Svi plešu.“
Dve devojke popele su se na podijum i vrtele su jedna drugu, pokušavajući da privuku pažnju. Voda s kišnih mantila i kišobrana kapala je na daske. Devojke su se klizale i glasno smejale na silu.
„Ja ne.“
Šanker je stavio kriglu piva ispred njega. Karmen je napućila usne. Ruka joj je još bila na njegovoj podlaktici. Prešla je do njegovog lakta i opet je spustila. „Ne bi trebalo da lažeš. To nije lepo.“
Dah joj se osećao na alkohol. Već je bila pripita.
„Lažem?“
„ Videla sam te da plešeš.“
„Ovde?“
„Nemoj se praviti da si zaboravio. Mnogo ti je trebalo da skupiš hrabrost.“
To je bila istina. Prošle nedelje u četvrtak, kada je bilo puno, ušao je u Tangero da popije piće pred spavanje. Devojka s Grenadirštrasea sedela je u uglu, u istom širokom kaputu i grubim cipelama, oličenje živahnosti i nevinosti. Puls mu se ubrzao čim ju je ugledao. Sedela je sama za stolom i posmatrala plesače, s pićem pred sobom. Konačno ju je pitao za ples. Bez reči je ustala i pružila mu ruku.
Nije mogao da se seti šta se događalo. Nije se sećao muzike, gužve ni drugih plesača. Sećao se devojčinog ramena, tamne nabrane tkanine ispod šava haljine; slatkog mirisa vanile njene kose; utiska da joj je telo lako - toliko lako da je mogao da je podigne jednom rukom, ili je bar mislio da može. Nekoliko puta zateturala se prema njemu. Činilo se da su joj koraci nepoznati i da mora da se usredsređuje.
„Hoćete li da sednemo?“, pitao ju je kada se drugi put zateturala.
Odmahnula je glavom, ne želeći da prizna poraz.
„Da li ste došli sami?“, pitao ju je kako se pesma bližila kraju.
Klimnula je glavom.
Ostali su na istom mestu, oboje gledajući preko ramena onog drugog.
„Zar niste odavde?“, upitala ga je.
„Jesam.“
„Zašto ste onda sami?“
Nije znao šta da odgovori. Oko njih su se parovi razdvajali ili približavali jedno drugom, napuštali podijum ili išli ka njemu. Pre nego što je uspeo da odgovori da ne zna, muzika je opet počela. Sećao se da ga je pogledala pre nego što je zavladao mrak.
Još jedan nestanak struje. Začuo se glasan uzdah, pomešan sa zajedljivirn klicanjem. Osoblje, naviknuto na takve prekide, počelo je da pali svetiljke iznad šanka. Orkestar je nastavio da svira, još neujednačenije nego ranije. Kirš je osetio kako se devojčino čelo očešalo o njegov obraz.
Poljubio ju je u mraku.
Trajalo je samo sekund, možda dva. Osetio je kako se povukla, zaprepašćena ili zgrožena. Osetio se glupo i postiđeno. Ali pre nego što je uspeo da promuca izvinjenje, ponovo su se poljubili, duže i jače. Njeno telo u njegovim rukama bilo je tamno, nežno i vruće.
Onda su svetla zatreperila i ponovo se upalila. Gužva oko šanka bila je još veća nego ranije. A kroz gužvu, od svih ljudi, probijao se Robert Ajzner s jednom sestrom iz Šaritea.
Ajzner ga je ugledao i mahnuo. Kirš je odmahnuo.
„Molim vas, izvinite me“, rekao je devojci. „Moram da... Vraćam se za minut.“
Devojka je izgledala kao da razume. Klimnula je glavom i okrenula se. Kirš je imao tek toliko vremena da je pita kako se zove. Oklevala je pre nego što je odgovorila, kao da to pitanje iziskuje razmišljanje, a onda je rekla „Elizabet“. Odmah je posumnjao da to nije njeno pravo ime, već laž koju je izmislila u trenutku.
Ispostavilo se da nije lako da se otrese Ajznera, kome se izgleda nije žurilo da ostane sam s devojkom. Krajičkom oko video je kako Elizabet pleše s drugim čovekom, pa s još jednim. Obojica su bili pijani i nametljivi. Privlačili su je bliže nego što je htela. Ajzner se konačno popeo na podijum za igru, ali Elizabet je do tada nestala.
Kirš se vratio u Tangero sledeće večeri, kao i naredne i svake posle toga. Ali nikada je više nije video. Možda se vratila tamo odakle je došla. Ali verovatnije je da je upoznala nekoga ko ju je odveo u bolji deo grada, gde će živeti boljim životom.
Verovatno je tako najbolje, govorio je sebi. Njegovo zanimanje bilo je samo izraz predbračne panike, događaj koji je najbolje zaboraviti.
Pogledao je svoju kriglu. Karmen se poigravala velikom srebrnom naušnicom. „Znači, bila si ovde te noći?“, pitao ju je.
„Uvek sam ovde.“
„Sećaš li se devojke s kojom sam plesao?“
Karmen je preko njegovog ramena pogledaia čoveka koji je upravo ušao u kafe. „Ne baš “
„Pokušaj.“
„Hoćeš li da plešeš sa mnom?“
„Pokušaj da se setiš. Rekla je da se zove Elizabet.“
Karmen mu se zagledala u lice na trenutak. „Oh, ona. Crnka.“
„Da.“
Karmen se nasmejala. „Izgleda kao da se sama šiša.“
„Reci mi njeno ime, njeno puno ime "
„Zašto? Hoćeš da je potražiš?“
„Možda.“
„Pa, ne mogu ti pomoći. Ona nije...“ Karmen je spustila glas. „Ona ne radi ovde.“
„Znam. Mislio sam da si možda razgovarala s njom. Budući da si stalno ovde.“
Njen izraz lica postao je podmukao. Ispružila je ruku i skinula mu naočare. „Znaš šta: pleši sa mnom i reći ću ti sve što znam.“
Ali po načinu na koji je to rekla bilo je jasno da ne zna ništa.

Peto poglavlje


Robert Ajzner stajao je ispred zajedničke prostorije s dve mlađe sestre s psihijatrije. Čim je ugledao Kirša na kraju hodnika, požurio je prema njemu. Sa zabrinutošću je izvio obrve i bilo je jasno da se pronela vest o sestri Riter.
„Tu si. Plašio sam se da nećeš doći.“
Kirš je nameravao da dođe rano, ali neprospavana noć uzela je danak. „Zašto ne bih došao? Nisam bolestan.“
Shvatio je da se drži za levu ruku. Injekcija salvarsana izazvala je uporan bol koji čak ni alkohol nije mogao da ublaži. Nastavio je prema svojoj kancelariji.
„Mislio sam na juče“, rekao je Ajzner. Bio je pet gođina mlađi od Kirša, ali je mogao da prođe kao da ima dvadeset zbog svoje glatke kože i bistrih plavih očiju. „Šta te je, zaboga, spopalo?"
Kirš nije znao da li da se ljuti zbog njegove radoznalosti ili da je pozdravi. „Ništa me nije spopalo. Prolazio sam pored prostorije za tretrnane...“
„U podrumu?"
„Pacijent je imao napad, a Mering nije bio tamo.“
Ajzner je ućutao dok su se pelt stepenicama. Na čelu su mu se pojavile bore. „Slušaj, znam da nisi zadovoljan tim tretmanom s insulinom, ali...“
„Deset odsto pacijenata upada u nepovratnu komu. A na ostale ima dejstvo kao jak udarac u glavu.“
„Da, da. Ne razumem samo zašto ste ti i sestra Honig...“ Ajzner je bespomoćno slegnuo ramenima. „Zašto si morao da je napadneš?“
Kirš se zaustavio u mestu. „Da li je to rekla? Da sam je napao?“
„Tako sam čuo.“
Kirš je zamislio sukob: naduveno crveno lice sestre Honig, krvavih razrogačenih očiju, blizu svog. U najgorem slučaju odgurnuo ju je u stranu.
„Mering. On ju je na to nagovorio.“
„Mering?“ Ajzner je zavukao ruke duboko u džepove mantila. „Znači, nisi...?“
„Izmislila je.“
Ajzner je zaostao iza njega kada su stigli do hodnika. „Pa, naravno, ona i Mering drže se zajedno kao lopovi.“
„Tačno tako. Ona mu duguje svoj posao.“
Ajzner je snažno klimnuo glavom. „Onda sestra Riter nije...“
„Pretpostavljam da sam je ja ujeo. Da li se to priča?“
„Ne. Narednik Šter je to uradio, nakon što si ti...“ Ajzner mu je prišao i stavio mu ruku na rame. „Najvažnije pitanje je da li iko može da potvrdi tvoju priču?“


Požurio je preko puta do glavne bolničke zgrade. Ajzner je bio odmah iza njega. Posete nisu dozvoljene do poslepodneva pa su odlučili da preskoče formalnosti tako što će ući kroz odeljenje za trijažu.
„Taj doktor Brener čvrsto se pridržava pravila“, primetio je Ajzner dok su prelazili ulicu. „I misli da su psihijatri nadrilekari. Siguran sam da nas neće pustiti unutra.“
Kola hitne pomoći bila su parkirana ispred ulaza. Unosili su ranjenika. Košulja mu je bila poderana i ljubičasto-crno meso na jednom ramenu bilo je otečeno. Pošli su za njima, a ranjenik sa sleđenim izrazom lica od šoka zurio je u njih.
Svi kreveti bili su zauzeti u odeljenju hitne pomoći. Timovi doktora i sestara radili su s obe strane prostorije, pričajući u isto vreme i pokušavajući da stabilizuju pacijente: da odblokiraju vazdušne puteve, priključe aparate za infuziju, daju morfijum. Krv je bila razmazana po sivom Iinoleumu. Tokom noći ponovo su izbile tuče u Fridrihšajnu i Nojkelnu. Došlo je do pucanja u pivnici u Pankovu. Ajzner je rekao da su neke ekipe za prvu pomoć odbile da pokupe ranjene dok nije svanulo.
Neko je počeo da viče na udaljenom kraju prostorije. Sestra je istrčala iza paravana i naletela na Kirša. Sterilna posuda i instrumenti pali su joj na pod.
„Uh! Vi... sch... schwein!“ Glas je podrhtavao od demonskog besa.
Sestra se sagla da pokupi stvari. Uvojak kose skliznuo joj je ispod kape. Beživotno joj je visio na čelu. Kroz prorez u paravanu Kirš je ugledao par nogu kako divlje šutiraju u širokim smeđim pantalonama.
Dvojica bolničara pokušavala su da drže pacijenta prikovanog za krevet. Bio je rnlad, najviše dvadeset pet godina, obučen od glave do pete u pseudovojna obeležja jurišnih odreda. S preneraženim besom gledao je pocepane ostatke košulje i potkošulje, kao i zavoj natopljen krvlju zalepljen za stomak.
Kirš je gledao kako doktori i sestre rade. Možda je posredi samo ozbiljnost povrede i količina izgubijene krvi, ali delovali su uznemireno i uskomešano. Dve nedelje ranije je jedan jurišnik primljen u Lihterfelde s povredama glave. Preminuo je nekoliko sati kasnije jer ga je neko udario gvozdenom šipkom. Sutradan je mnoštvo njegovih drugova pohrlilo u bolnicu i optužilo hirurga da je namerno pustio njihovog čoveka da umre. Tukli su ga dok nije pao, a onda su ga bacili kroz prozor s drugog sprata. Poginuo bi da pred zgradom nije bio parkiran automobil s platnenim krovom. Bar desetoro ljudi videio je napad. Međutim, niko nije bio uhapšen.
Svi u Šariteu znali su tu priču, iako se nije često pričaio o njoj. Politika, čak i političko nasilje, nije smatrana primerenom temom za razgovor. Kao da bi pričanje moglo da dovede do neslaganja i podela, što bi samo pogoršalo stanje. Ispoljavanje političkih gledišta bilo je prihvatljivo samo u vidu uopštenog slaganja: da se republika raspada, da je političko nasilje dokaz njenog neuspeha i da će, pre ili kasnije, morati nešto da se preduzme.
Jurišnik je pobledeo. Zatreptao je polako i glava mu je pala natrag na jastuk. Dok su ga pripremali za operaciju, oko njega je sve postajalo mahnitije i užurbanije.
Kirš je osetio Ajznerovu ruku na svojoj.
„To nije naš problem, zar ne?“
Kada su izašli iz odeljenja za trijažu, pogrešno su skrenuli i obreli se u skladištu. Videli su troja kolica s leševima. Ispod jednog pokrivača virili su prljavo čelo i glava s raščupanom kosom.
Na sledećem spratu bilo je mirnije. Tavanice su bile visoke, zidovi beli i svuda se čuo odjek ujednačenih koraka i prigušenih glasova. Kirš je posumnjao da će pridobiti sestru Riter. On jeste zanemario uputstva, a ona je povređena zbog toga. Možda bi bilo najbolje da ode pravo kod načelnika da objasni, ali Ajzner nije hteo ni da čuje za to.
„Napad je najbolia odbrana. Uhvati matoru hulju u laži i biće sve u redu."
Jedan čistač gurao je kolica s vešom niz hodnik. Pitali su ga gde se nalazi žensko odelienje. Pokazao je odsutno u pravcu iz kojeg su došli.
„Juče su doveli jednu sestru", objasnio je Kirš. „Preziva se Riter. Ima povredu?" Pokazao je nekoliko centimetara ispod uva. „Mlada žena s tamnom kosom.“
Čistač je smrdeo na duvan. Imao je rošavo lice i farbanu kosu. „Znam koga tražite“, rekao je.


Naginjali su se nad njom kao patolozi nad zanimljivim lešom. Doktor Brener uperio joj je baterijsku lampu u oči, a sestra je zapisivala nalaze u karton. Nešto je pošlo naopako. Sestra Riter ležala je nepomično, očigledno 1.1 nesvesti. Cev za infuziju bila joj je zakačena za zglob.
Brener ima pedeset godina, čupav je i kratkovid, a njegovo mesnato lice izborano je od neprestanog škiljenja. Poznat je na psihijatrijskoj klinici. Tokom godina radio je na brojnim slučajevima zajedno s doktorom Benheferom, uglavnom neurološkim poremećajima izazvanim povredama glave. Ali ovo nije neurološki slučaj, niti psihijatrijski. Ovo je rutinski. slučaj, povreda tklva.
Sva krv povukla se ,iz Kiršovog lica. Kada su razgovarali, doktor Brener je bio zabrinut zbog infekcije. Povrede od ujeda su prljave rane. Međutim, potrebni su dani da bi došlo do infekcije. Čak ni ujed besnog psa ne bi mogao tako brzo da izazove komu.
Brener je uzdahnuo i nagnuo se bliže. Blede ruke sestre Riter ležale su uz njene bokove s dlanovima okrenutim naviše.
„Refleks zenice radi“, rekao je. „Bar rade osnovne funkcije moždanog stabla.“
Moždano stablo. Deo sive mase, veličine oraha, zadužen za rad vitalnih organa: srca i pluća. Ono obavlja većinu osnovnih zadataka od kojih nijedan ne zahteva svest ili razmišljanje.
„Isprobaćemo tetivni refieks.“ Brener se ispravio i shvatio da više nije sam sa sestrom. „Mogu li da vam pomognem, gospodo?“
Kirš je zakoračio prema krevetu. Pred očima je video samo ranu od ugriza. Otvarala se poput latica cveta i zatezala mrežu od šavova. Bila je ljubičasta, natečena i zagnojena. Kerberov ujed, deo unutrašnjeg sveta narednika Štera.
„Sve je u redu, doktore Rrener“, rekao je Ajzner. „Pogrešili smo.“
Kirš se nije pomerio. Tek sada joj je video lice. Međutim, to nije bilo lice sestre Riter.
Ajzner se nagnuo prema njemu. „Pogrešan pacijent, Martine. Hoćemo li?“
Brener se namrštio i vratio se poslu, izvadivši mali drveni čekič iz džepa mantila. Sestra je smakla prekrivač. Isprobaće joj reflekse da vide da li su nervi oštećeni.
„Martine? Šta nije u redu?“
Koža joj je bila poput voska, bezbojne usne ispucale i naduvene, a kapci otečeni. Ali to je bila ona - Kirš uopšte nije sumnjao u to: devojka s Grenadirštrasea. Obukli su joj bolničku haljinu koja se vezuje pozadi kao ludačka košulja. Na vratu je imala razlivene crne modrice.
Ovo je bilo poslednje mesto na kojem je očekivao da je vidi. Uspaničio se i odjednom ostao bez daha. Bolji deo grada. Trebalo je da ode u bolji deo grada.
Brener je okrenuo devojčine ruke. „Vi ste Benheferovi Ijudi, zar ne? Da li vas je on poslao?"
Ajzner je dobacio Kiršu upitan pogled. „Tražimo frolajn Riter. Rekli su nam..
„Sestra Riter je jutros puštena“, odgovorila je sestra. „Otišla je kući.“
Kirš je stajao u podnožju kreveta. Devojčina nepomičnost bila je užasna. Bila je to nepokretnost nalik smrti. „Šta joj se desilo?“
Brener ju je nežno udario čekićem po zglobu. Nije bilo reakcije. „Nejasno je. Našli su je u besvesnom stanju. Povreda na slepoočnici ne deluje ozbiljno tako da verujem da je upala u komu zbog hipotermije.“
„Koma? Koliko je dugo..
„Nismo sigurni. Oko četrdeset osam sati. Možda i duže.“ Brener ju je ponovo kucnuo čekićem. Podlaktica se pomerila. „Brahioradijalni refleks je prisutan, ali slab.“
Sestra je zabeležila. Brener se nagnuo nad krevet i kucnuo je po levoj ruci.
„Ali izaći će iz nje. Izvući će se?“
„Teško je reći. Zavisi koliko je mozak oštećen. Iz iskustva znam da je prognoza gora što je koma duža.“ Tačnošću violiniste koji štimuje žice Brener je nastavio da kucka devojčine ruke od lakta do prstiju, proveravajući oštećenja centralnog nervnog sistema. „Verovatno neće preživeti.“
Kirš se naslonio na krevet, iznenađen silinom sopstvene reakcije. Bila je preterana i neprirodna. Fizička. Jedva da je poznavao tu ženu.
Brener je savio devojčinu nogu i prebacio je preko druge, držao joj je stopalo dok je kuckao Ahilovu tetivu. Prsti su joj bili izranjavljeni. Izgledalo je kao da je polomila jedan prst. Imala je osušenu krv ispod noktiju.
„Znate li kako se zove?“
Brener je povukao haljinu iznad devojčinih stopala. Po posekotinama i modricama izgledalo je kao da je pala.
„Ne još“, odgovorio je Brener. „Policija se nada da će se neko javiti.“
„Čekajte.“ Ajzner je stao pored njega. „Novine su pisale o tome. Čitao sam. Dvojica dečaka pronašla su je u šumi blizu Kaputa.“ Sestra se namrštila preko kartona. „Našli su samo program za predavanje iz fizike."
„Predavanje iz fizike?“, upitao je Kirš. „Jesi li siguran?“
„Zar nisi čitao o tome? Predavanje Alberta Ajnštajna.“ Ajzner je prekrstio ruke dok ju je odmeravao kao novi model automobila u susedovom prilazu. „Zato je zovu Ajnštajnova devojka.“

Šesto poglavlje


Doktor Osvald Brener se uz trzaj probudio. Još uvek je bio za svojim stolom. Procene za budžet odeljenja za predstojeću godinu bile su raširene pred njim, kao i brojke koje je čitavo veče doterivao i potkresivao i nije uspeo da ih svede na željenu veličinu. Pipajući potražio je naočare, svestan užurbanih koraka u hodniku. Brzo je namestio naočare i zaškiljio na sat. Skoro je jedanaest. Spavao je...
Vrata su se zalupila. Čuo je glasove koji su zvučali kao da se raspravljaju. Koraci su postali glasniji i onda su se zaustavili pred njegovim vratima.
„Šta, za ime božje...?“
Čulo se nestrpljivo kucanje, a onda je jedna od mladih sestara proturila glavu kroz vrata. „Doktore Brener? Gospodine? Mislim da bi trebalo da dođete."
Sestra Fridrih: veoma mlada, veoma napeta i nedovoljno obrazovana.
„Sestro Fridrih, molim vas, nemojte trčati po ovoj bolnici. Našim pacijentima neće biti bolje ako nalećete na njih.“
„Izvinite, doktore. Radi se o pacijentu u komi. Ajnštajn...“ Sestra Fridrih se ispravila. „Pacijentkinja koju su pronašli u...“
Toliko je bila zadihana da je jedva mogla da priča.
„Znam na koga mislite. Šta je s njom?“
Još neko je protrčao hodnikom. Koraci su odjekivali na stepenicama koje vode u žensko odeljenje.
„Ona...“ Noge sestre Fridrih savile su se u kolenima, kao da se muči da zadrži punu bešiku. „Mislim da bi bilo bolje da dođete."


Neko je obavestio novinare. Novinari su pristizali u bolnicu čak pre policije, iako im je doktor Brener zabranio da uđu. Satima kasnije stajali su ispred bolnice i zadržavali svakoga ko bi mogao da ima neka obaveštenja. S prozora zajedničke prostorije, Kirš je posmatrao kako koračaju goredole pored automobila policijskog inspektora: mršavi ljudi koji izgledaju izgladnelo, podmuklog ponašanja poput pasa koji očekuju da ih neko šutne.
Robert Ajzner mu je ispričao ono što je čuo od sestara. Ajnštajnova devojka se iznenada probudila iz kome, vrišteči. Dežurna sestra dojurila je do nje, ali devojka je izgledala histerično. Slomila je čašu o postolje kreveta i pokušala da iseče sestru po licu. Sestra je otrčala po pomoć ali kada se vratila pacijentkinja je nestala. Posle vike pronašli su je na požarnim stepenicama. Ajzner je rekao da je nejasno da li se krila ili je htela da se baci. Dvojica bolničara uspela su da je vrate unutra tek nakon što su joj dali injekciju fenobarbitala. Otada je na sedativima.
Ajzner je sada bio u zajedničkoj prostoriji, zavaljen u trošnu kožnu fotelju, nosa zagnjurenog u Noje Berliner cajtung. Na naslovnoj strani nalazili su se izveštaji izbornih rezultata. Što se Rajhstaga tiče, bila je to još jedna mrtva trka. Osim komunista, većina političkih partija izgubila je poslanička mesta. Ali, s obzirom na to da je predsednik Hindenberg počeo da sastavlja vladu bez obaziranja na predstavnike koje je narod izabrao, bilo ie teško videti kako će to išta da promeni.
„Izgleda da Fon Papen neće još dugo izdržati“, rekao je Ajzner. „Vojsci se smučio.“
Jedan novinar otišao je iza parkiranog kamiona da mokri.
„Više bi voleo Hitlera?“
„Za kancelara?“ Ajzner je okrenuo stranu. „Hindenberg bi pre samom sebi prerezao grlo. Hitler je previše plebejski.“
„Ko onda?“
„Generali su kao kopriva. Posečeš jednog i pojavi se drugi. Vojska će dobiti koga želi. Uvekpostoji neko.“
Kiršov budući tast bio je oprezni pristalica Franca fon Papena, trenutnog kancelara Rajha, i onoga što je berlinska štampa rugajući se nazivala njegovim „kabinetom barona“, što je dovelo do nekoliko napetih situacija za trpezarijskim stolom /igelovih. Pod izgovorom obnavljanja reda i nacionalnog jedinstva, nekadašnji konjički oficir i amaterski džokej, čije je dugo lice neverovatno podsećalo na konjsko, upotrebio je vojsku da ukloni državnu upravu Pruske. To je očigledno bio prvi korak u potpunom ukidanju prezrene republike. Ali ekonomija je i dalje opadala, a nasilje je postajalo sve gore.
Kiršov dah buknuo je naspram hladnog stakla. Ponovo su ljudi u uniformama donosili sve odluke, baš kao što su činili za vreme rata. Nikome to nije izgledalo čudno, uprkos ishodu log naročitog sukoba. A i zašto bi? Dril na poligonu i uglancane čizme bili su osnovni preduslovi za dobru vladu. To svi znaju.
Došlo je do pokreta ispred bolnice, praska jake svetlosti i senke. Reporteri su bacili cigarete i pojurili napred.
Policijski inspektor bio je mršav i visok. Izgledalo je kao da njegovi gusti sjajni brkovi upijaju najveći deo njegove energije. Namrštio se kada mu je još jedan blic sevnuo pred licem. Odbijao je da odgovori na pitanja razdražljivim odmahivanjem glave. Kirš se popeo na prste kada je stigao do ivičnjaka.
„Šta se dešava?“, pitao je Ajzner, izvirivši iza novina.
Policijski inspektor okrenuo se prema novinarima pored kola. Izgledalo je da će ipak odgovoriti na pitanja.
Kirš je gurnuo ruke u džepove. „Mislim da mi je potreban svež vazduh.“, odgovorio je.


Počela je kiša. Debele kapi, krupne ali retke, udarale su po obodima šešira i mantilima. Policijski vozač uključio je farove kada je Kirš požurio preko ulice.
„Doktor Brener uverio me je da pacijent nije u opasnosti. Fizički deluje potpuno zdravo.“ Inspektor se nakašljao i ogorčeno pogledao nebo. „Međutim, trenutno je dezorijentisana.“
„Šta to znači?“, povikao je jedan novinar. „Da li je poludela?“
„To znači da je dezorijentisana."
Drugi novinar se podrugljivo osmehnuo. Izgleda da je imao neku profesionalnu prednost zato što su drugi novinari ćutali i slušali kada je govorio.
„Inspektore Hagen, jeste li postigli ikakav napredak u pronalaženju njenog napadača?“
Inspektor se namrštio. „Gospodine Lenert, nemamo čvrste dokaze da je bila napadnuta. Njene povrede su beznačajne i verovatno su izazvane padom."
„U šumi? Odakle je pala, inspektore? S drveta?“
Drugi novinari su se nasmejali.
„Tek treba da podnese žalbu bilo koje vrste“, odgovorio je Hagen.
Novinari nisu mogli da veruju svojim ušima. To je bio signal da svi počnu da viču u isto vreme.
„Zar nije očigledno da je bila oteta?“, ustrajao je Lenert. „U protivnom, gde joj je odeća?“
„Nismo je našli. Ali to ne znači...“
„Da li je policijska pretpostavka da je žrtva pošla na kupanje?“ Ostali novinari su se ponovo nasmejali, još glasnije ovog puta. „Ili tvrdite da se sunčala na tom hipotetičkom drvetu?“
Novinari više nisu mogli da se uzdrže. Inspektor Hagen je s gnušanjem odmahnuo glavom, očigledno zažalivši što je odlučio da išta kaže.
Tokom proteklih godina su detektivske sposobnosti narodne policije postaie predmet ismevanja u nemačkim novinama. Najzaslužniji za to bio je slab učinak u hvatanju serijskih ubica. Prvi je bio Karl Denke, beznačajni crkveni službenik i dobavljač dimljene svinjetine iz Minsterberga koji je pedantno vodio dnevnik o trideset ubistava koje je izvršio i u čijem su podrumu pronađena burad s dimljenim ljudskim mesom, kostima, usoljenom kožom i tegle s ljudskom mašću. U Berlinu to je bio Karl Grosman, nekadašnji mesar i trgovački putnikkoji je priznao da je ubio dvadeset četiri mlade žene, pridošlice u grad, koje je zaposlio kao kućepaziteljke pre nego što ih je ubio, isekao na komade i prodao njihovo meso u neupadljivim papirnatim paketima. Zatim Georg Harman, policijski doušnik iz Hanovera, koji bi se sprijateljio s mladim radnicima emigrantima na železničkoj stanici. Ođvodio ih je kući, seksualno zlostavljao pa ih klao zubima, zverstvo koje je priznao da je počinio u bar dvadeset pet slučajeva. Za to vreme nalazili su ljudske lobanje nasukane na obalama reke Lajne. Ni Harman nije video zašto bi pustio da tela propadnu tako da ih je vešto sekao na komade, kuvao i prodavao na crnom tržištu kao kuvanu teletinu i svinjetinu. Pričalo se da su ta hapšenja bila praćena brojnim diskretnim povraćanjima po gradu.
Kirša je zanimalo njihovo odsustvo kajanja. Nije bilo pitanje da li jesu ili nisu ludi. Ali nesporna je njihova nesposobnost saosećanja sa svojim žrtvama i njihovim porodicama. Ispitivanja su otkrila da su oni sposobni da osete samo ograničeni raspon osećanja. Patili su od emocionalnog siromaštva i izolovanosti od uobičajenog Ijudskog života. Jedan američki psihijatar po imenu Partridž predložio je da se takvi pojedinci nazovu sociopatama zbog toga što je njihovo stanje društveno, što je zaključak do koga je došao nakon istraživanja maloletničke delinkvencije.
Kirša je zanimalo da li je takvo stanje izlečivo, ali štampa se usredsredila na skorašnja zbivanja. Nesposobnost policije bila je nepresušna tema u člancima i uvodnicima. Namerno ili ne, ishod je bio obezbedivanje razumnog opravdanja za postojanje paramilitantnih grupa koje su često uzimale zakon u svoje ruke.
Lenert i ostali novinari još su se smejali. Inspektor je pocrveneo i okrenuo se, ali brzo se okrenuo nazad i ljutito podigao prst. „Možete se prepustiti fantazijama ako vam se to dopada, gospodo. Ja ču se držati činjenica. Ta mlada žena preživela je neku nesreću ali nije jasno da li je još neko učestvovao u tome.“
Ušao je u automobil, odbijajući da dalje odgovara na pitanja. Suvozačev prozor s druge strane bio je poluotvoren. Kirš je pokucao na staklo.
„Kako se zove, inspektore? Jeste li otkrili njeno ime?“
Inspektor je pogledao Kirša i po njegovom belom mantilu shvatio da nije još jedan novinar. Izraz lica mu je omekšao. „Bojim se da nismo, doktore. Ona kaže da se ne seća.“ Vozač je opsovao kada je blic osvetlio unutrašnjost automobila. „Ako mene pitate, ona je...“
Ali Kirš nikada nije čuo inspektorovo mišljenje zato što je automobil već krenuo.


Kasnije tog dana izbila je tuča u kantini. To nije bio prvi put. Otkako je počela predizborna kampanja, pacijenti na klinici pokazivali su znake povećane uznemirenosti. Gorčina borbe i žestina govora nekako su ih raspalile, iako su imali samo povremene veze sa spoljnim svetom.
Nacionalsocijalistička propaganda imala je naročito dejstvo. Nekoliko pacijenata proglasilo se vodećim članovima partije (iako je bilo očigleđno da nisu) i zahtevali su da se ostali potčine njihovom autoritetu. Drugi su potkazivali pacijente koje su nazivali izdajnicima i zahtevali čistke i odmazdu. Gotovo svakog dana, Franc Šek, zubar koji pati od. manične depresije, stao bi na vrh stepenica, objavljivao da je on Firer i zaklinjao se da će se osvetiti đavolima i bogatim Jevrejima koji izazivaju propast Nemačke. Jednom prilikom zaključio je svoj govor tako što se pomokrio po podignutim licima svoje publike. Neki. pacijenti bili su prebijeni i pojavili bi se na obrocima s pocepanim usnama i naduvenim licima, ali bilo je nemoguće otkriti ko su krivci. Kirš je pomislio da je ukijučeno i nekoliko bolničara. Nekoliko puta je bio prinuđen da ih ukori zbog vikanja i upotrebe preterane sile. Pokušao je da se reši ozloglašenog siledžije po imenu Johman, ali njegovi dopisi načelniku ostali su bez odgovora. Ćelije za izolaciju bile se pune i udvostručili su doze sedativa, ali noći su još bile ispunjene izlivima demonskog buncanja, praćenim zviždanjem i podrugljivim dovikivanjem koje je odjekivalo zgradom. A sada - s načelnikom bolesnim od gripa i zamenikom usredsređenim na eksperimente s insulinom - osećaj raspadanja bio je opipljiv.
Prošlo je više od nedelju dana, a Kirš još nije ništa čuo o povredi sestre Riter i navodnom napadu na sestru Honig. Nadao se da je taj slučaj završen i da ipak neće biti otpušten. Do sada nije nikome rekao za svoj nesiguran položaj, ni porodici ni Almi. Znao je da bi oni brinuli. Koja je svrha toga kada može da se ispostavi da nemaju zbog čega da brinu?
Provodio je čitave dane sa svojim pacijentima, pratio njihov napredak ili nedostatakpoboljšanja, smišljao odgovore. Preteća atmosfera uticala je na sve. Čak su i njegovi popustljiviji pacijenti postali nepoverljivi prema njemu, kao da se pribojavaju da kažu šta im je na umu. Iznova je hvatao samog sebe kako razmišlja o Ajnštajnovoj devojci koja leži u bolničkom krevetu. Mogao bi da ubrza policijsku istragu ako obelodani ono što zna, uključujući njenu verovatnu adresu u Verterštraseu. Na taj način bar bi utvrdili njen identitet. Ali kako da objasni kako je došao do tih saznanja? Šta bi novine napravile od toga, đa ne pominje svoju verenicu i porodicu? To nije vrsta saznanja koju bi čovek na njegovom položaju trebalo da ima.
Želeo je da se devojci vrati pamćenje, i to brzo. Želeo je - mada još nije spreman da to prizna - da se seti njega. Ali šta i ako ga se seti? Šta bi moglo da se dogodi posle toga? Ništa, naravno. Ništa dobro. On je profesionalan čovek koji će se uskoro oženiti. Njegova budućnost s Almom je isplanirana. Ovo je njegova prilika za nov početak, za porodičan život i decu - zdrave svetle mogućnosti koje će očistiti njegov sistem od prošlosti. Od kakve je koristi Ajnštajnova devojka u poređenju s tim, ta neznanka čije su nesreće nekako dospeie u novine?
Ona mu nije ništa, sa ili bez pamćenja: ljubavnica iz mašte, lišena ikakve materijalnosti - osim što su, kada bi zatvorio oči i pomislio na nju, privlačnost i glad koje bi osetio delovale suštinski, nužno i stvarno kao ništa drugo.

Sedmo poglavlje


Premestili su je sa ženskog odeljenja u prostoriju na vrhu zgrade koja je bila s rešetkama na prozoru i vratima koja mogu da se zaključaju spolja. Ta prostorija bila je namenjena veoma zaraznim pacijentima ili onima koji se iz nekog razloga smatraju pretnjom za nesmetan rad bolnice.
„Doktor Brener je mislio da je to najbolje“, objasnila je sestra dok je vodila Kirša, „posle svega što se dogodilo. Ionako će uskoro otići.“
„Gde će otići?“
Sestra je slegnula ramenima. „Doktor Brener kaže da ne možemo ništa više da uradimo.“
Oguljena siva farba i izbledeli anatomski crteži pokrivali su zidove. Iznad ki'eveta bilo je okačeno malo drveno raspeće oko koga je bio prebačen stari cvetni venac, uveo i izbledeo poput slame. Jedna električna sijalica bila je zašrafljena u tavanicu. Sestrini koraci postajali su sve tiši kako se udaljavala hodnikom.
Devojka je spavala na krevetu, glave okrenute od vrata. Ošišali su je. To joj je dalo mladalački i dečački izgled, drugačiju vrstu lepote, nekako androginu. Rascepljena usna gotovo je zacelila i modrice s njenog lica su izbledele, ostavivši senke oko jagodica i ispod očiju. Izgledala je nežnije nego ikada.
Njene povrede su beznačajne i verovatno su izazvane padom. To je rekao inspektor Hagen.
Kirš se približio jedan korak. Devojka je iznenada ispustila prestrašen krik. Celo telo joj se napelo i izvilo, kao da je okovana i očajnički želi da se oslobodi. Iz grla joj je pobegao jecaj i onda se, podjednako iznenadno, ponovo umirila.
Noćni užasi. Znao je sve o njima. Nedavno su se vratili, manje-više u isto vreme sa Šterovim slučajem. Užasna priviđenja kojih je jedva mogao da se seti po danu, ali je znao da ga čekaju u mraku. Počeo je da leže sve kasnije - čitao je, pio, šetao ulicama od bara do bara - kako bi odložio trenutak kada bi mogle da se vrate. Najbolji san, najnesvesniji san jeste kada zaspi od puke iscrpljenosti.
Seo je pored kreveta i posegnuo za devojčinom šakom: bila je meka i glatka, to nije bila šaka služavke ili fabričke radnice. Nije bilo povreda, samo površinske ogrebotine i naduven članak. U sobi je bilo veoma hladno. Nije primetio budući da je nosio kaput. Podigao joj je ćebe sve do brade. Onda ju je ponovo uhvatio za ruku, pogledao na sat i počeo da broji. Zapitao se kako je doktor Brener mogao da dozvoli da joj daju barbiturate, bez obzira na okolnosti, budući da joj je puls tako drhtav. Zbog njih je lako mogla ponovo da upadne u komu. Čak je mogla da se nikada ne probudi, mogla je da umre a da niko ne sazna ko je.
Na rukama je imala modrice. Kateteri su joj nadražili tamne i ispupčene vene koje su bile poput pipaka tumora koji se širi.
Sedamdeset dva otkucaja u minutu: donekle brzo, ali to nije razlog za brigu. Međutim, zabrinula ga je neujednačenost njenog pulsa. Pogledao joj je lice i video da joj kapci nisu više čvrsto stisnuti. Iza tamnih trepavica nazirao se pokret malih tačaka koje su odbijale svetlost.
Kapci su joj zatreperili, pa se otvorili.
„Dobro veče“, rekao je.
Naglo je ustala, prinela ruke ustima, užurbano opipala usne, spoljašnjost i unutrašnjost, gurajući prste između zuba. Bila je prestravljena.
„To je samo ružan san“, umirio ju je Kirš. „Sada ste bezbedni.“
Sklonila je ruke, pogledala ih pa se zagledala u njega. Tražio je nagoveštaj prepoznavanja u njenim očima, ali ga nije video.
„Znate li gde se nalazite?“
Povukla se od njega i podigla pokrivač do brade.
„Zakasnili ste ako hoćete knjigu.“
„Zakasnio?“
„Nije više kod mene. Poslala sam je natrag.“
„O kakvoj knjizi pričate?“
Otvorila je usta da odgovori, ali reči nisu izašle. Polako je odmahnula glavom. „To je bio samo san.“
„Da li ste sigurni?"
Nije odgovorila. Pogled joj je odlutao do prozora. Lice joj je sada bilo bezizražajno, obuzeto mrtvilorn koje je Kirš često viđao kod pacijenata koji pate od demencije i psihoze. Gravitaciona sila unutrašnjeg sveta, u određenim prilikama postajala je neodoljiva i remetila geometriju svesnih misli, njihove prave linije i strme uglove. Sećanja su išla ukrug, nemoćna da stignu na odredište. Bez hronologije su se preplitala i vraćala natrag, poništavajući neophodnu logiku uzroka i posledice. Od prisustva preko delimičnog prisustva do potpunog odsustva - tako je on uopšteno shvatao ludilo: kao vrstu odlaska. Tako ga doživljavaju i bližnji. Pacijent ostaje fizički prisutan, ali njegov um putuje drugim putem koji ostala ljudska bića, pa čak. ni najbliža, ne mogu da slede.
Mora da je ponovo poveže sa spoljnim svetom, da je vrati u živu sadašnjost.
„Dozvolite da se predstavim“, rekao je. ,Ja sain doktor Kirš. Martin Kirš. Radim na psihijatrijskoj klinici Šarite.“ Klimnuo je prema prozoru. „Preko puta ulice.“
„Kirš.“ I dalje je gledala nebo koje je sumrak bojio u tamno-plavo. Kola hitne pomoći udaljila su se od bolnice uz zavijanje sirena. „Nisam očekivala da tako izgledate.“
„Očekivali ste me?“
„Vi ste u knjizi. Mislila sam da ste stariji.“
Bilo je očigledno da je zbunjena.
„Sreli smo se jednom, nakratko“, rekao je. „Zar me se ne sećate?“
Namrštila se i progutala pljuvačku. „Da li sam izgubila razum?“
Kirš je ponovo primetio njen naglasak. Da li je slovenski? Ili još južniji, možda iz Grčke ili Italije?
„Naravno da niste. S obzirom na okolnosti, prirodno je da doživite izvesnu..tragao je za blagim izrazom, „dezorijentaciju. Imate li ikakvu predstavu kako ste dospeli ovamo?“ „Kolima hitne pomoći. Sećam se sirena.“
„A pre toga?“
„R... rekli su mi da su me našli. U šumi.“
„Ali se ne sećate toga?“
Odmahnula je glavom.
„Amnezija. Zar se ne zove tako?“
„Gubitak pamćenja, tačno.“
Klimnula je glavom.
„Imam amneziju.“ Podigla je bradu kada je to izgovorila, kao da joj to stanje pruža izvesnu utehu. „Možete li da me izlečite?“
Pogledala ga je bistrim očima.
„Stvar je u tome...“ Iskrenost njenog pogleda ga je uznemiravala. „Nisam vaš doktor. Vi niste moj pacijent. Doktor Brener je zadužen za vas. Ja sam samo...“
Devojka se namrštila. „Samo šta?“
„Bio sam radoznao.“
Kirš se setio novinara napolju i poželeo da je rekao nešto drugo. Devojka je spustila pogled na svoje ćebe. Prstima je odsutno pratila liniju grla.
„Mora da ste žedni“, primetio je. „Hoćete vode?“
Ne čekajući odgovor, otišao je da donese čašu s donjeg sprata. Oči su joj bile zatvorene kada se vratio. Jedno stopalo bilo joj je otkriveno, štrčalo je ispod ćebeta u hladan prostor. Članakje još bio otečen i imala je osušenu krv oko noktiju. Setio se prvog puta kada ju je video, s nogom ispruženom preko široke crne bare na Grenadirštraseu, kako se smejala kada se isprskala. Išla je da pošalje pismo. Ali kome? Možda ljubavniku? Ali gde je onda taj ljubavnik sada? I gde joj je porodica? Zašto nisu došli da je potraže? Zašto je sama?
Pažljivo je povukao ćebe nadole i uglavio krajeve ispod madraca.
„Spavajte“, rekao je, ali ona je već zaspala.


Zatekao je doktora Brenera u odseku anatomije.
„Njena amnezija je retrogradna. Seća se svega što joj se dogodilo otkako je izašla iz kome, uključujući ono što joj je osoblje jutros reklo. Ali ne može pouzdano da se seti onoga što se dešavalo pre nego što je upala u komu. Kada sam je pitao za njenu prošlost, nije umela da odgovori."
„Ili nije htela", promrmljao je doktor Brener sebi u bradu, „ako ćemo da držimo sve mogućnosti otvorenim." Oklevao je, pa pošao u skladište.
„Nije htela?“
Brener je odmahnuo glavom.
„Nije važno. Pretpostavljam da bi trebalo da budem zahvalan što se zanimate. Razmišljao sam da pitam doktora Benhefera za psihološku procenu. Ja svakako ne vidim nikakav trag povrede glave ili drugi oblik oštećenja, osim amnezije. Dao sam joj da uradi neke testove mentalnih sposobnosti i rezultati su, ako ništa drugo, bolji od prosečnih.“
„Ima li ikakvih znakova alkoholizma?“
„Uradili smo analizu krvi kada je stigla ali, naravno, tada je već prošlo mnogo vremena. Ne može se otpisati."
„Primetio sam da blago zamuckuje, mada je možda mucaia i ranije “
„Naravno. To se u svakom slučaju očekuje posle kome. Sposobnost govora prva opada.“
Kirš se ukopao u mestu kada je video ceo ljudski mozak u formaidehidu u velikoj staklenoj tegli na klupi. U slabo osvetljenoj prostoriji svuda su su nalazile police sa sličnim teglama, a u svakoj je plivao sličan primerak: mozgovi, fetusi, pluća i drugi unutrašnji organi. Doktor Brener se zanimao za mozak. Napisao je nekoliko eseja o povredama glave i njihovim posledicama.
„Ona ima i živopisne snove“, dodao je. „Košmare. Moguće je da uključuju povrede u predelu usta, što može da bude značajno."
„Zaista? Kako?“
„Otkrio sam da su povezani s nametnutim ćutanjem i nesposobnošću da se progovori. Ili sa snažnim osećajem krivice.“ „Pa“, doktor Brener se namrštio, „njeni snovi nisu moja briga.“ Uključio je svetlo iznad stola. „Ali slažem se s nekim vašim zaključcima. Kao što znate, verujem da je oštećenje nastalo dok je bila u komi. U takvim slučajevima neurološki simptomi mogu da poprime gotovo bilo kakav oblik.“ Zastao je da se divi većem od dva mozga ispred sebe, škiljeći kroz debelo stakio. Poslednji ostaci boje izbledeli su sa tkiva koje je sada bilo kremasto, vlaknasto i belo. „U svakom slučaju, čini se da pacijentu ne preti nikakva opasnost. Zapravo, fizički se gotovo potpuno oporavila..“
„Čuo sam da nameravate da je otpustite.“
„Ukoliko se njeno stanje ne pogorša. Zadržaćemo je na posmatranju još nekoliko dana. Ali nema svrhe da ostane ako ne možemo da utičemo na poboljšanje.“
„Ali nema gde da ide.“
„Neko će se pojaviti na kraju. Nestale osobe i tako dalje. Siguran sam da će novine rado objaviti njenu fotografiju. A u međuvremenu, zar ne postoje ustanove za siromašne žene?“ Postojalo je nekoliko. Osnivale su ih opštinske vlasti ili crkvena društva. U većini je vladao zatvorski ili vojni poredak i njihovi žitelji morali su da rade kako bi platili svoj boravak. Redovno je dolazilo do samoubistava. Većina žena s kojima je Kirš razgovarao radije su se opredeljivale za život na ulici. Postojala je samo jedna stvar koju je mogao da uradi. „Voleo bih da ispitam mogućnost da li je uzrok amnezije psihički, umesto samo neurološki", rekao je.
Brener je delovao blago uvređeno. „Nikada nisam čuo za psihički poremećaj zbog koga bolesnici zapadaju u komu. Možda sam propustio nešto u medicinskim knjigama.“
Okrenuo se ka drugom, primetno manjem primerku mozga. Podigao je teglu i zagledao se u nešto što je izgledalo kao tumor iznad desnog slepoočnog režnja mozga.
„Možda smo suočeni s posledicama šoka.“
Brener je okrenuo teglu. Mozak je udario o staklo. „Znate da nije silovana? Zapravo, nisam video tragove nedavne seksualne aktivnosti.“
Kirš nije mogao a da ne zamisli pregled: pacijentkinja u nesvesti nakrevetu dok Brener škilji izmedu njenih podignutih nogu, pipajući i rovareći debelim prstima.
„Mada svakako nije čedna devica“, dodao je Brener. „Gotovo sigurno se u nekom trenutku porodila. A nema burmu.“ „Napadač je mogao da je skine.“
„To bi ostavilo trag, koji nisam našao.“
Odjednom je mogao lakše da shvati Brenerovu ravnodušnost. Po njemu, Ajnštajnova devojka nije primerna. Ona pripada soju žena koje su sklone nesrećama, uglavnom od muške ruke, ali su ih bez izuzetka same izazvale.
„U svakom slučaju, jasno je daje doživela traumatično iskustvo“, ustrajao je Kirš.
„Nisam siguran da je išta jasno, doktore Kirš. Policija nije našla dokaze prljave igre.“
„Kako onda objašnjavriju...“
„Imaju teoriju, mada je pitanje koliko je ispravna, da je žena jednostavno poremećena i da je uvekbila takva. Kažu da su imali slične slučajeve. Poremećena žena mogla bi da odluči da pliva u jezeru krajem oktobra. Ona je mogla da misli da je polovina jula.“ Brener se zajedljivo osmehnuo. „Naravno, ta teorija je veoma zgodna pošto onda ne bi imali šta da istražuju.“
Brener je izvadio olovku iz džepa i počeo da ispunjava revers. Ništa nije moglo da se uzme s ovog odeljenja bez potvrde. Konačno je podigao pogled. „Jeste li hteli još nešt.o?“
„Ako nemate ništa protiv, voleo bih da se pacijent prebaci na kliniku zbog ispitivanja.“
Brenerova olovka se umirila na trenutak. „Mogu da shvatim vaše zanimanje, doktore Kirš. Teško je nesmetano doći do pacijenata. Imali biste, manje-više, odrešene ruke.“ „Uveravam vas da mi nije namera..
„Naravno, ona nema sredstava, koliko nam je poznato. Nema načina da plati.“
„Možemo se odreći njenog računa.“
„S načelnikovim pristankom, pretpostavljam.“
„Moguće je da je to veoma zanimljiv slučaj. Siguran sam da će se složiti.“
Brener je pogledao Kirša preko naočara, pa nastavio da radi. „Dobro, tražiću da se premesti. Čim vidim njegov potpis na uputu.“


Kada se vratio iz glavne bolničke zgrade, Kirš je na podmetaču za pisanje na svom radnorn stolu zatekao zapečaćenu kovertu. U njoj se nalazilo pismo doktora Benhefera. Obaveštavao ga je da se načelnik vraća sledećeg ponedeljka i da treba ujutru da dođe na razgovor.

Osmo poglavlje


Oranienburg, drugi novembar


Najdraži Martine,
Upravo sam saznala za štrajk saobraćajnih radnika u Berlinu i nadam se da to ne znači da nećeš moći da primaš moja pisma, niti da će ona ležati nedeljama u depou. Otac kaže da bi trebalo da pazim šta pišem zato što će štrajkači pre ili kasnije otvoriti kovertu tražeći novac, naročito ako se štrajk oduži. Da li zaista misliš da će štrajkači otvarati poštu? Ne mogu da podnesem pomisao da moje reči, namenjene samo tebi, budu prosleđivane zabave radi među tako užasnim ljudima. To je glupo s moje strane, ali ne mogu to da izbacim iz glave. Ne mislim da su reči koje ti upućujem bogzna kako jedinstvene. Usuđujem se da kažem da su ih koristili milion puta pre mene. Za mene su posebne, budući da potiču pravo iz srca i da ih nikada nisam uputila nikom drugom, kao što se i nadam da ih neću reći nikome osim tebi - eto! Vidiš, već pazim šta govorim. Nema potrebe da se nadam. Znam da nikada ne bih mogla da te zamenim nekim drugim u svom srcu, ma šta da se dogodi... Prepuštam se raznim tužnim nagađanjima, sada kada nema potrebe za tim - kada bi trebalo da budem srećna. Sve zbog glupog štrajka!
Tako da te molim, najdraži, da me obavestiš čim primiš ovo pismo kako bi me umirio. Ionako nemam vesti od tebe više od jedne nedelje, a ima toliko toga o čemu moram da razgovaram s tobom, toliko toga mora da se odluči pre juna. Znam da to izgleda kao mnogo vremena ali ako mi ne odlučimo, drugi će odlučivati umesto nas. Ionako se borim da sprečim majku da preuzme sve u svoje ruke. Ona ima uvrežene ideje kako bi venčanje trebalo da izgleda (ona to naziva „društvenim venčanjem“, mada je meni taj pojam donekle odvratan, zar nije?), ali pribojavam se da je stalno isključujem bez savetovanja s tobom. Ona već pravi spisak časopisa koje smatra pogodnim da isprate čin i nesumnjivo će osigurati očevu podršku da se sačuva od razočaranja. Zar zaista želiš čitav sat opere pre večere? Majka toliko želi da se pohvali da poznaje Rut Jost Arden i znam da divno peva, ali ceo sat? Da li želiš da se tvoja sirota mala nevesta muči da prođe kroz prolaz s velom koji se vuče za njom, poput velike mravlje kraljice? Pretpostavljam da ti ne brineš zbog toga budući da si muškarac, ali ja brinem. Mislim da majka gleda previše filmskih novosti.
Pretpostavljam da razmišljaš o putu za Rajnsdorf trinaestog i, naravno, biću tamo u nedelju ako želiš. Dugo nisam videla tvoje roditelje. Reci im da se radujem susretu s njima. Mislim da je ideja o memorijalnom spomeniku sjajna. Postoji li bolji način da se očuva sećanje na tvog dragog brata Maksa i sve ostale hrabre mladiće? Sigurna sam da će obezbediti neophodna sredstva.
Moram sada da završim ili ću zakasniti da predam pismo. Hans Piter će ga odneti umesto mene. Piši mi, najdraži moj, kad god možeš ili kada ti tvoji siroti ludaci to dozvole. Mrzim kada ne dobijam pisma. Majka kaže da sam tada neraspoložena celog dana.
Voli te (eto opet samu sebe cenzurišem, trebalo bi da piše obožava te!),
Alma

Deveto poglavlje


Maksa je viđao na jesen, kada se u zoru podizala magla i pravila oreole oko gasnih svetiljki, mreže na tramvajskim žicama i ublažavala obrise visokih stambenih zgrada na Šenhauzer aleu. Sećao se svog mlađeg brata kada bi krajevi avenije nestali u oblacima. Zarnišljao ju je malorn i nedovršenom, kao odlomak u sivom ništavilu - pun pojedinosti, umrljan i istrulio protokom vremena, ali izolovan, poput dela friza ili slike iscepane iz slikovnice.
Najviše se sećao raspusta koje su provodili u Meklenburgu kao dečaci. Njih dvojica sišli bi do obale jezera i gledali kako se magla podiže s površine vode, vijugaći se u srebrnim nitima ka nebu. Stajali bi leđima okrenuti prema šumi koja se prostirala ka obali sve dok ih bela svetlost ne bi obavila i ne bi mogli da vide ništa dmgo. To je bila njihova tajna igra. Rano bi ustali, pre nego što se iko probudi, i izvezli se u čamcu na vesla (iako im je strogo rečeno da to ne rade bez nadzora). Uvek je veslao Maks, sve dok ne bi stigli do najdubljeg dela jezera gde niko nije mogao da ih vidi. Tada bi plutali u tišini, osećajući se kao istraživači na ivici sveta.
Otkrili su da se, kada leže na leđima u čamcu, osećaju kao da se podižu, plutaju slobodni od svega, nošeni prema nebu. Bili su odsečeni od sveta, ali istovremeno bliži srcu stvaranja i dušama na pragu raja. Kada bi se magla povukla i obala ponovo postaia vidljiva, delovalo je kao da se spuštaju nazad na zemlju.
Maks je voleo astronomiju. Njihov ujak Štefan mu je za dvanaesti rođendan poklonio stari mesingani teleskop. Vedrim noćima satima je giedao kroz njega i čak ga je nosio sa sobom kada bi putovali na selo, govoreći da je tamo vazduh čistiji, a zvezde sjajnije. Roditelji su ga ohrabrivali. Njihova majka predavala je francuski u lokainoj gimnaziji, a otac je vodio porodičnu firmu koja je pravila matematičke instrumente: kompase, šestare, uglomere. Veoma su cenili znanje, naročito nauku. Religija je jedva zasluživala pomen. Ta tema izazivala je nestrpljive uzdahe ili očeva prezriva gunđanja iza novina. Crkva je toliko puta pogrešila u vezi sa svemirom. Zemlja nije ravna, iako tako izgleda, a Sunce ne putuje oko nje svakog dana. Iako tvrde da su bliski s vrhovnim bićem, božji ljudi su jednostavno pokušavali da okamene svakodnevna ljudska zapažanja. Bili su potrebni mašta, skepticizam i rigorozne naučne metodologije kako bi se otkrilo da su takva zapažanja lažna.
Godinama kasnije, za vreme rata, poslednji put su otišli u Meklenburg. To su bili dani usiljenog dobrog raspoloženja i neizgovorenih zebnji. Maks je dobio poziv da se pridruži pešadiji i trebalo je da pođe u Francusku za nekoliko dana. Njihova starija sestra Frida upravo se verila s Julijusom, mornaričkim poručnikom. Martin je dobio dopust s rumunskog fronta, gde je služio kao vojni lekar u Devetoj armiji. Tada mu ruke još nisu drhtale i mogao je da se bavi hirurgijom. Svi su bili tamo - poslednji put, kako se ispostavilo.
Bila je to očeva zamisao: odmor blizu jezera kod Šverina kao nekada. Bolje nego da se šunjaju po kući, rekao je. Kirš je bio uveren da je imao druge razloge: oproštaji će izgledati manje značajni na kraju odmora, manje konačni. Bio je to način da situacija deluje podnošljivije, uglavnom za njihovu majku, način da podstaknu dobro raspoloženje. Šume i jezera nisu se promenili. Oni će uvek biti tamo. U Meklenburgu su mogli da veruju u mogućnost da žive u sopstvenom vremenu.
A ipak, osećalo se da nešto nedostaje na proslavama. Čak su i delikatesi bili veštački: u limunadu su sipali žestoko piće umesto šampanica, a cigare koje im je poklonio Fridin verenik zapravo su bile napravljene od osušenih listova kupusa natopljenih nikotinom. Svi su se trudili da ne spominju rat, ali umešaia se vest o revoluciji u Rusiji. Kirš se sećao kako je njegova mlađa sestra, Emili, utrčala s novinama za vreme doručka. Izbili su sukobi u Sankt Peterburgu i Moskvi. Car je bio prinuđen da abdicira. To je svakako značilo da će se rat ubrzo završiti i da će momci moći da ostanu kod kuće. Svi su se okupili da čitaju novine, ali Kirš je primetio očev pogled. Zemlja nije bila raspoložena za mir, čak i ako dođe do mirovne ponude. Zemlja želi pobedu po svaku cenu, ako ni zbog čega drugog onda da se ne kaže da su mrtvi uzalud poginuli. Masa je klicala na ulicama kada je izdata naredba da podmornice potapaju neutralne brodove u savezničkim vodama, iako je bilo gotovo izvesno da će to uvući Ameriku u rat.
U porodici Kirš nije bilo slavlja na početku sukoba. Dok su svi oko njih paradirali, marširali i pevali po ulicama, činilo se da su na velikom slavlju na koje nisu pozvani. Kada je Martin objavio svoju želju da se bori, majka ga je ošamarila i istrčala iz kuće. Na kraju se ispostavilo da mu je vid preslab da bi mogao da ide u prve borbene redove. To nije umanjilo zebnju kod kuće. Brinuli su zbog Maksa, Maksa s plavom kosom i očima poput žada, dečaka koji nije prestajao da postavlja pitanja, iako se činilo da sve zna. Dečak koji je sve zasmejavao. On nije imao Ahilovu petu koja će ga učiniti bezbednim.
Tokom obuke sve vreme je čitao radove Alberta Ajnštajna. Došao je u Meklenburg s profesorovom poslednjom knjigom. Bio je željan da priča o njoj - zato što niko u barakama nije bid zainteresovan ili možda zato što bi ih to sprečilo da razgovaraju o drugim, važnijim, stvarima, pretpostavio je Kirš.
Od svih velikih naučnika, Ajnštajn je uvek imao naročito mesto u Maksovom srcu. Dok je rastao, gutao je sve knjige i eseje koji su objašnjavali Ajnštajnov rad, čak i kada nije mogao da shvati matematiku. Ispitivao je posetioce šta znaju o diferencijalnom računu i tražio da mu pomognu da ga protumači (što je retko ko mogao). Tada se činilo da se Maksu najviše dopada Ajnštajnovo rušenje ustaljenih ideja - što svetijih, tim bolje. Maks je verovao da je Ajnštajn ikonoklast koji razbija lažne idole prihvaćenog znanja bez obzira koliko ljubomorno bili čuvani.
Jedna od Ajnštajnovih prvih meta bio je etar, sveti pojam za teologe i naučnike još od Aristotela. Etar bi trebalo da bude svuda u svemiru, nevidljiv i nerazumljiv, baš kao što je Bog svuda. Nauka je bila zadovoljna tumačenjem da je to medijum kroz koji prolaze svetlosni zraci, baš kao što zvučni talasi prolaze kroz vazduh, a morski talasi ispod površine vode. Mora da postoji zato što su jednostavni eksperimenti nesumnjivo dokazali da svetlost nije materijalna, već da predstavlja talasanje, smetnju koja putuje kroz nešto drugo. Kada bi se dva svellosna zraka pustila iz dva uska izvora, oni bi se mešali jedan s drugim, stvarajući naizmenične svetlije trake tamo gde se vrh i donji deo preklapaju, a tamnije na mestima gde se sreću vrh i donji deo i gde se donji deo sreće s vrhom. To dejstvo su samo zraci mogli da izazovu. Ajnštajn je sumnjao u tajanstveni etar. I)a li je naučno prihvatiti postojanje nečega što izmiče svim pokušajima osmatranja?
„Dve hiljade godina religije i dve hiljade godina nauke." Kirš je još mogao da vidi oduševljenje na Maksovom licu. „Uništeni samo jednom jednačinom.“
Maks je najviše voleo kada bi se dokazalo da su veliki i ispravni pogrešili. Za njega je to značilo slobodu, odbacivanje lereta. Bio je slobodan da zamišlja šta želi.
Ajnštajnova jednačina je tvrdila da svetlost nije talas, već /.rak čestica energije koje je nazvao kvantima. Poput plotuna malih metaka, svetlosni zrak rnože da putuje kroz prazan prostor i nije mu potreban etar da ga nosi. Za razliku od talasa, kvant ima masu, baš kao i predmeti koji ga emituju, što znači da gravitacija utiče na njega na isti način. Svetlosni zrak koji prolazi kroz veliki predmet poput Sunca. će promeniti pravac i pružiti posmatraću iažni utisak svoje polazne tačke.
Martinu Kiršu se sve t.o tada činilo fantastičnim. Kako može svetlost - najčistiji oblik energije - da ima težinu? Masa i energija predstavljaju dva različita entiteta, jedan je materijalan i stalan, a drugi neopipljiv i predstavlja kvalitet a ne predmet. Predmet može da bude topao, ali toplina sama po sebi nema materiju. Potrebna joj je masa da bi postojala, kao što je ideji potreban um. Međutim, Ajnštajn tvrdi da je masa samo energija u drugom obliku. On je osporavao njenu čvrstinu i nepromenljivost, čak i njenu jasnu razliku u odnosu na prostor koji je okružuje. Masa je samo energija velike koncentracije. Kao što je Maks objasnio, može se reći da je materijaini univerzum ništa manje od sleđene svetlosti. U srcu svega materijalnog nalazi se nematerijalno.
Ali Maks nije znao kako će Ajnštajnov neodređeni kvant promeniti svet. Ili kako će Ajnštajn početi da mrzi svoje đelo i posvetiti se njegovom uništenju. Sve je to tek trebalo da se dogodi.
U svakom slučaju, Martin nije delio Maksov entuzijazam za nauku o svetlosti. Osećao se glupo kada su razgovarali o tome, a stariji brat ne bi trebalo tako da se oseća u prisustvu mladeg. Slušao je i razmišljao samo zato da Maks ne bi morao da ponavlja, što bi učinilo da se oseti još gluplje. Čak se povremeno pitao da li je to Maksova prava namera i podsticaj za njegovu neumornu radoznalost: tajna potreba da zaseni prvorođenog sina.
Kirš je kasnije otkrio da je pogrešio. Saznao je istinu kada je poslednji put video Maksa: Ajnštajnova vizija nije predstavljala samo izvor opčinjenosti za njegovog brata. Predstavljala je nešto daleko važnije.


* * *



Poslednjeg jutra izvezli su se čamcem na jezero. Samo njih dvojica. Bila je to Maksova ideja.
„Išunjaćemo se u zoru, kao nekad. Već sam našao čamac.“ Nije bilo objašnjenja. Od Martina se očekivalo da shvati, iako je bilo hladno budući da je bio početak aprila. Kao da su još dečaci i ništa - ni vreme ni rat - ne razdvaja prošlost od sadašnjosti.
Kirš je pretpostavio da Maks želi da ga pita šta da očekuje na frontu. Mora da je bio uplašen. Novi regruti uvek su uplašeni, iako se trude da to sakriju. Ispostavilo se da je Maks samo želeo da razgovara o Ajnštajnovoj knjizi. Čitavog vikenda nosio ju je sa sobom kao propovednik Bibliju. Rekao je da je blizu da je razume. Bio je blizu da vidi da je sve u kosmosu - materija, energija, prostor i vreme - zapravo jedno, poput džinovske zmije, koja se uvija i okreće da bi progutala sopstveni rep.
„Da li ti je to na umu? Džinovske zmije?“
Maks se osmehnuo i zagledao preko vode. Sunce je izašlo. Žuta sunčeva svetlost probijala se kroz oblake. „Pa, u čemu je svrha uma ako nernaš ništa u njemu?“
„A u tvom umu je Ajnštajn, čak i sada.“
„Da.“ Maks se mrštio dok je veslao. Svetiost mu je igrala po licu, bojeći mu bledu kožu u zlatnu. „Nadam se zapravo da će mi još neko vreme biti na umu.“
Kirš je poželeo da je on zahtevao da vesla. To bi ga ugrejalo. Poželeo je da razume šta rade tu.
„Nema mnogo toga da se nauči“, objasnio je Maks. „Pre bi se moglo reći da se radi o neučenju, odnosno zaboravljanju. To je daleko teže. Moraš da se oslobodiš svoje intuicije i da prihvatiš ono što ti deluje nemoguće.“
Kirš se seća da je duvao u šake.
„Kako?“
Maks je prestao da vesla i posegnuo za rancem. „Pogledaj sam.“
Bila je to knjiga O specijalnoj i opštoj teoriji relativiteta (popularno izloženo).
Kirš se nasmejao. „Očekuješ da to sada čitam?“
„Ne sada. Kada odemo. To je poklon.“
Maks mu je pružio knjigu. Kirš ju je pogledao. Osmeh mu je polako nestao s lica.
„Zadrži je“, rekao je. „Da ne traćim vreme.“
„Kako to možeš da kažeš kada je nisi pročitao?“
„Možemo da razgovaramo o tome kada se vratiš. Tada ćemo imati dovoljno vremena.“
Delić sekunda vladala je tišina, ali dovoljno da Kirš shvati da njegov brat ne očekuje da će se vratiti i da je ova knjiga, koja mu je toliko dragocena, njegov oproštajni poklon.
„Naravno, naravno“, odgovorio je Maks. „Ali ipak.“ Bacio je knjigu u bratovljevo krilo i ponovo se latio vesla. „Zabavljaću se dok budem zamišljao kako naprežeš mozak nad njom. Biće mi potrebno nešto čemu mogu da se smejem dok budem bio do vrata u blatu.“
To je bio prvi put da je spomenuo ono što ga očekuje, prvo priznanje da postoji nešto uznemirujuće.
„Kada se vratimo - kao što si rekao - možemo da raspravljamo o nepostojanju vremena.“


Kirš je tek nekoliko godina kasnije pročitao knjigu. Do tada su Ajnštajnove teorije potvrđene posmatranjem zvezdane svetlosti koja prolazi kroz sunčevu masu, opažanja koja su bila moguća samo tokom potpunog pomračenja. Ona su učinila nemačkog naučnika najpoznatijim čovekom na svetu.
Međutim, svaka prilika za raspravu s Maksom je nestala. Dva meseca posle njihove posete jezeru, sedmog juna, engleska vojska detonirala je četiristo pedeset tona dinamita ispod položaja Nemaca na grebenu. Mesina. Drugi poručnik Maks Kirš bio je među deset hiljada ljudi koji su poginuli u eksploziji, čiji se odjek čuo četiristo osamdeset kilometara dalje, na granici Meklenburga. Njegovi ostaci nikada nisu pronađeni.

Deseto poglavlje


Maksova soba nalazila se na vrhu kuće u Rajnsdorfu. Sve ostalo bilo je onako kako je ostavio, osim nekoliko njegovih stvari koje su tu vratili iz drugih delova kuće: češaij od kornjačinog oklopa s njegovim imenom izgraviranim sa strane, bisernobela nautilus školjka, porcelanska figura terijera s naočarima koju je dobio na poklon i nikada je nije voleo, Maksova uramijena fotografija nalazila se na vrhu komode, pod uglom zajedno s ogledalom, tako da se odraz vidi čim se otvore vrata. Slikao se mesec dana pre nego što je otišao na front, pozirao je u uniformi kadeta - ukočeno ali s jasnim nagoveštajem ruganja. Fotografija je s vremenom izbledela tako da mu je ten bio neprirodno bled, a obrisi iscrtani blagim linijama sepije. Ogledalo je s vremenom potamnelo pa je Maksov odraz bio izgubljen iza maglovitog vela.
Niko nije nameravao da napravi svetilište. To se desilo postepeno. Budući da Maksovo telo nije nađeno, kao i nijedan njegov lični predmet, proglašen je nestalim. Ostala je nada da će se jednog dana vratiti kući, da ga je neprijatelj zarobio ili da, poput devojke u Šariteu, leži negde u bolnici s amnezijom i ne može da se seti svog imena. Povremeno su se nestali vraćali kući. Novine su pisaie o vojnicima koji su se vratili s Istoka, gde su se borili s Kozacima ili su ih Crveni zarobili. U porodici nije nastupio određeni trenutak kada je nada konačno ugašena, niti je bilo krize posle koje su mogli da se oporave i nastave dalje. Privremeno stanje, nešto između žalosti i normalnog života, trajalo je godinama.
Za to vreme Maksova soba ostala je Maksova soba. Posteljina se povremeno menjala, iako niko nije spavao na njoj, a gasne svetiljke zamenjene su električnim, kao i u celoj kući. Ali to je bilo sve. Na kraju je postalo nezamislivo da se išta drugo promeni. Emili je još bila u sobici u kojoj je spavala kao dete, iako je bila premala za odraslu ženu. Jednom je Kirš oklevajući predložio da se ona preseli gore, ali ona je žučno odmahnula glavom; zadovoljna je tamo gde jeste. Osim toga, dodala je da njihova majka posle podne još provodi vreme u Maksovoj sobi, naročito kada pada kiša.
Emili, plava, vitka i pomalo nespretna, nikada nije otišla iz Rajnsdorfa. Radila je kao nastavnica u Vitenbergu, kao i njena majka svojevremeno. Svakog dana biciklom je išla na posao i natrag kako ne bi trošila novac na voz. Umesto francuskog, predavala je geografiju i osnove matematike.
Nekoliko godina pred rat, Kirš je bio veoma blizak s Emili, bliži nego s Fridom, koja je bila najstarija, ili čak s Maksom kome je nos stalno bio u knjigama. Kao dete bila je smela i veoma radoznala. Dok su odrasli obedovali, ona je sedela u uglu dnevne sobe s rukama pod nogama i pažljivo slušala razgovor. Međutim, ta radoznalost nekako se istrošila. Umesto nje pojavile su se ozbiljnost, suzdržanost i gotovo namerna jednostavnost u oblačenju i izgledu, kao da bi svaki izraz taštine mogao da izazove prezir. Sa sumornim bledim tenom i podignutom kosom, bilo je teško zamisliti da su je svojevremeno smatrali lepoticom.
Njena bliskost s bratom Martinom nestala je zajedno s njenom lepotom. U nekom trenutku, verovatno tokom dugih godina posle rata kada je uglavnom bio odsutan, mora da je zaključila da više nije pouzdan poverenik. Pitao se da li je postala kivna na njega: da li duboko u sebi oseća da ju je napustio i ostavio je da odraste u kući ispunjenoj tugom.


Ukupno četrnaest mladića iz Rajnsdorfa i okolnih sela poginulo je u velikom ratu. Porodica Kajl izgubila je oba sina - Eriha 1917. i Frica 1918. - i to, kakve li slučajnosti, kada su obojica imala dvadeset jednu godinu i tri meseca. Njihova imena stajala su na gvozdenoj pločici u crkvi. Deset godina kasnije, nekome je palo na um da podignu memorijalni spomenik u srcu sela. Bio je to zamršen poduhvat. Trebaio je prikupiti novac, kupiti parcelu, dobiti dozvolu za idejno rešenje. Njegova majka bila je u glavnom komitetu. Uposlila se prikupljanjem donacija i razgovorima s umetnicima. U poslednje vreme je svu energiju posvetila tome. Kada je Kirš otišao kući, nadugačko su razgovarali o poslednjim događajima. Ovaj vikend je značajan: u nedelju posle podne u staroj školskoj zgradi biće održan kamerni koncert ansambla koji će naročito za tu priliku doputovati iz konzervatorije u Lajpcigu.
„Bah, Betoven i Vagnerov odlomak“, rekao mu je otac dok su tog jutra išli prema crkvi. „Mislim da je Zigfrid“
„Dostojan izbor“, odgovorio je Kirš. Odlučio je da ispriča porodici o događajima u Šariteu i mogućnosti da bude otpušten. Međutim, trebalo je tek da se ukaže prilika da načne tu temu.
„Oh, da, veoma dostojan“, složio se njegov otac. „Ansambl je predložio neku Rosinijevu uvertiru. Ali komitet..Malodušno je odmahnuo glavom.
„Previše lagano?“
„Previše italijansko. Borili su se na pogrešnoj strani. Čak su se mrštili zbog Mocarta budući da očigledno nije čistokrvni Nemac.“
Svojevremeno bi se rugao takvom prostom načinu razmišljanja, ali sada nije. S obzirom na zaostale posledice rata, ne može se zamerati izrazima patriotizma, bez obzira koliko bili idiotski. Samo oni koji su podneli najveće žrtve imali su pravo da kritikuju. Ali začudo to nikada nisu radili.
„Nisam siguran ni da je Betoven čistokrvni Nemac“, usudio se Kirš da primeti. „Nije li njegova porodica iz Flandrije?“
„Moguće je.“
Njegov otac se zaustavio i zabrinuto pogledao iza sebe. Žene su išle za njima, deleći kišobran. Kiršova majka hodala je ukočeno, kao da joj je zimska odeća preteška.
Otac je nastavio putem, a tema je bila zaključena. „Šteta što Frida nije mogla da dođe. Retko je viđamo. Kao i Julijusa, naravno.“
Kirš se složio da je šteta, iako niko nije viđao Julijusa u poslednje vreme. Iste godine kada je Maks poginuo, engleska krstarica direktno je pogodila Julijusov brod. Iako je preživeo, njegova sreća se tu završila. Izgubio je levu ruku u eksploziji i bio je toliko unakažen da je odbijao da izlazi u javnost. Kirš je čuo da je u Francuskoj država osnovala naročite domove za stare vojnike s gueulecassees - slomljenim licima - kako niko ne bi morao da ih gleda. Ali koliko je znao, nije postojao pandan u Nemačkoj. Unakaženi su iskušavali svoju sreću na ulicama ili su, kao Julijus, živeli u senkama poput duhova i više voleli da se o njima misli u. prošlom vremenu, u sećanjima, nego da ih neko vidi onakvim kakvi jesu.


Ispred crkve su na štafelaju izložili odobreni model spomenika koji je bio naslikan vodenim bojama. Odbacili su obeliske i blokove izrezbarenog krečnjaka u korist glomazne granitne ploče. Malteški krst - pojednostavljena vojna verzija - izgraviran je u tamnom kamenu iznad reči ZA BOGA I OTADŽBINU.
Novi sveštenik bio je nizak, debeo i s rumenim tenom. S memorijalnim spomenikom na umu, tema njegove jutrošnje propovedi bila je žrtvovanje: Hristova žrtva, Avramovo žrtvovanje sina, žrtva onih koji su poginuli u borbi. Žrtva je stara koliko i svet i dovodi do obnove, rekao je, kao što jesenje opalo lišće obogaćuje zemlju i omogućuje dolazak proleća. To je bila analogija koja inu se veoma. dopala sudeći po načinu na koji se osmehivao dok ju je izgovarao i poskakivao na petama. Kirš je zurio u model, čuo je samo kapanje vode s krova i škripanje sveštenikovih cipela. Zamislio je Maksovo ime, dletom uklesano u granitu kako bi njegova vernost i svrha smrti bile jasno zabeležene zauvek u slučaju da neko posumnja. Spomenik se hvalio time da su Maks i ostali poginuli za samu zemlju pod nogama Nemačke. Oni su prolili svoju krv u njene temeije, poput tolikih tona ljudskog cementa, a zemlja je zauzvrat pružila dokaz toga.
Za Boga i otadžbinu. Kirš se zapitao kako se njegova majka složila s tom tvrdnjom. Ipak je Maksov heroj bio Albert Ajnštajn, okoreli pacifista koji je prezirao i ismevao sve što ima veze s vojskom. U svakom slučaju, nije bilo lako shvatiti kako je Bog primio tu žrtvu, niti .kako je opšti. evropski rat mogao da mu koristi na bilo koji način. Neki spomenici razborito su izostavili pomen Boga. Pali su poginuli jednostav.no za otadžbinu, što je tvrdnja koja se lakše može odbraniti, mada je i dalje otvorena za pitanja. Budući da je većina vojnika bila regrutovana, nije li tačnije reći da su poginuli u službi otadžbini? Ili čak po naređenju otadžbine pošto ih je ona namerno izložila opasnosti, a da ih nije ni pitala da li su spremni za to?
S druge strane prolaza Kirš je pogledao lica iznurena brigama: frau Kajl i zemljoradnika her Kelica, čiji je sin poginuo u Monsu tokom prvog meseca rata. Tada je shvatio da se ne radi o sećanju. Spomenik im neće pomoći da se sećaju. Oni žele dabudu ponosni i zbog toga im je potrebno da njihovi sinovi budu proglašeni herojima koji su ponudili svoj život u svesnom i neophodnom činu samopožrtvovanja. Ne mogu da se ponose običnim žrtvama, bez obzira na to koliko bile nedužne. Smrt žrtve nema značaj i svrhu. Zbog toga je, iz nekog razloga, nepodnošljiva.
Jedne večeri, kada je model tek stigao i čekao odobrenje, Kirš je podelio svoje misli s Emili. Ne može da priča o drugim poginulim, rekao je, ali spomenik je potpuno neprikiadan za Maksa. On nikada ne bi želeo nešto toliko sirovo i napadno u srcu sela. Emili mu je brzo rekla da spusti glas zbog njihove majke: „Ona to želi. Ne mešaj se.“
Ohrabren s dve čaše brendija, Kirš je ustrajao. „Mogu ti reči da ne bih voleo svoje ime na tom prokletom grumenu kamena.“
Emili mu je prišla i otela mu čašu iz ruke, prolivši pola po svojoj haljini. „Šteta što nije tvoje ime na njemu umesto Maksovog“, odbrusila je. „Onda nikoga ne bi bilo briga.“
Posle strahovite tišine, Emili mu se izvinila i uveravala ga da nije tako mislila, da ju je obuzeo bes. Prihvatio je njeno izvinjenje i odagnao njenu zabrinutost osmehom.
Više nikada nije spomenuo spomenik.


Posle službe svi su požurili kući da se spreme za ručak. Kirš je uzeo kišobran i požurio da dočeka Almin taksi, iznenađen što je kiša stala i sunce se probija kroz oblake. Morao je da zakloni oči dok je čekao da izađe iz automobila.
Ispod kišnog mantila nosila je otmen komplet od tvida, a na glavi je imala nakrivljen šešir s perom, poput žena lovaca iz pastoralnih opereta. Njena plava kosa bila je sveže uvijena. Položila mu je ruku na rame i podmetnula mu obraz. Koža joj je mirisala na ruže.
„Zašto mi nisi ispričao za novine?“, pitala je i uštinula ga za ruku.
„O čemu pričaš?“
„Nisi video sliku?“ Posegnula je u tašnu i izvadila primerak Berliner vohea. „Juče je objavljeno. Hans Piter je primetio.“
Bila je to vrsta izdanja koje Alma ne kupuje, ilustrovani nedeljnik pun kriminalnih priča i skandala. Okrenula je nekoliko strana i pružila rau novine. Naslov je glasio: AJNŠTAJNOVA DEVOJKA - TAJNA SE PRODUBLJUJE - POLICIJA ZBUNJENA. Ispođ se nalazila fotografija. Devojka je, obasjana blicom, sedela na krevetu i jednom rukom pritiskala ćebe na grudi. Fotografija je bila stara bar nekoliko dana pošto je još nisu ošišali. Posekotine i ogrebotine na njenom licu izgledale su tamno i ružno, ali ništa nije moglo da sakrije njene lepe napućene usne ili tamne sjajne oči.
„Ne tu, tamo.“
Alma je prstom u rukavici pokazala dve fotografije u dnu strane. Obe su snimljene ispred bolnice: inspektor Hagen kako drži svoju improvizovanu konferenciju za štampu, otvorenih usta i podignutih ruku kao da se predaje; zatim Hagen na zadnjem sedištu policijskog vozila kako kroz prozor razgovara s čovekom u belom mantilu. Čovekovo lice bilo je delimično mutno zbog blica koji se odbio o njegove naočare. Ispod slike je pisalo: Inspektor Hagen konsultuje se s doktorom Martinom Kiršom, istaknutim psihijatrom kome je dodeljen slučaj.
„Zar to nije divno?“, pitala je Alma. „Moj verenik je istaknut. I čitav svet to zna.“
Kirš je odmahnuo glavom u neverici. „Kako su saznali moje ime?“
Podsećao je na lovca na autograme zbog načina na koji se naginjao kroz otvoren prozor.
„Ne bi trebalo da btideš toliko skroman“, rekla je Alma. Primetio je da ga pomno posmatra dok je čitao članak. „Prilično je lepa, zar ne?“
„Ko?“
„Šta misliš?“
Slegnuo je ramenima. „Ako voliš žene pokrivene masnicama.“ Presavio je novine. „Mogu li da ih pozajmim?“
„Zadrži ih.“ Uhvatila ga je pod ruku dok su išli prema kući. „Moram priznati da sam mislila da ćeš biti zadovoljan.“
Pomislio je na predstojeći razgovor s Benheferom i odmahnuo glavom. „Izvini.“
„Šta nije u redu?“
„Takve giuposti nisu korisne.“
„Misliš za pacijenta ili...? Ako je istina da je sirota devojka izgubila pamćenje i da ne zna ko je, kao što kažu, onda će to svakako pomoći.“
Pre nego što je stigao da objasni, njegova majka se pojavila na kuhinjskim vratima i ispružila ruke u znak dobrodošlice.


Trpezarijski sto bio je pokriven njihovim najboljim čipkastim stolnjakom. Srebrnina koju godinama nisu koristili blistala je na bledom zimskom suncu. Ručak je podsećao na prijateljsko isleđivanje. Kiršova majka je htela da čuje sve o pripremama za venčanje i gotovo da nije dala Almi da jede.
„Jeste li razmišljali gde ćete da živite?“, pitala je.
„Martin vam nije rekao?“
„Martin mi ništa ne govori, Ja sam mu majka.“
„Pa, našla sam lepu malu kuću u Celendorfu, nedaleko od Vanzeja.“ Alma se osmehivala dok je sekla krompir. „Još nije na prodaju, ali razgovarala sam s vlasnicima. Pretpostavljam da ćemo u međuvremenu morati da nađemo stan u. gradu.“ „Martin je uvek radio u Berlinu“, rekla je njegova majka. „Ne znam zašto ga privlači. Po onome što sam pročitala, deluje prljavo i opasno. Šta tvoj otac misli?“
Alma je uputila Kiršu izvinjavajući pogled. „Bojim se da se slaže s vama, frau Kirš. On neprestano govori da je gradu potrebno temeljno čišćenje.“
„Doktor mora da bude tamo gae je potreban, Klaro“, umešao se njegov otac. „A ne tamo gde može da uživa u krajoliku.“ Njegova majka je slegnula ramenima. „Zar zaista nema ludaka u Vitenbergu? Ili Lajpcigu? Ili je njihovo Iudilo previše dosadno i provincijalno?“
Kirš je posegnuo za vinskom čašom dok su se svi smejali. Njegov otac izneo je flašu rizlinga iz podruma, preostaiu iz sanduka koji je odavno kupio za neku navodnu proslavu. Vino više nije bilo kvalitetno.
„Nema radnih mesta“, odgovorio je Kirš.
„Šta je s univerzitetom? Zar ne možeš da predaješ tamo?“ Alma mu je stavila ruku na podlakticu. „Uvek sam mislila da je Martin rođeni predavač.”
Njegova majka klimnula je glavom. „Bio je odličan hirurg u vojsci. Još imam pismo njegovog komandanta jedinice, pukovnika Šada. Rekao je da je Martin bio najbolji čovek u jedinici.“ Okrenula se prema sinu. „Nikada nisam shvatila zašto si napustio tu profesiju, Martine. Dobri hirurzi su uvek traženi.“
Kirš nikada nije objasnio porodici pravi razlog zbog kog je napustio klasičnu medicinu. Oni su mislili da je jednostavno dobio novo interesovanje, kao što su muškarci iz porodice Kirš uvek činili, ne obazirući se na finansijske posledice.
„On je svoj najstroži kritičar", rekla je Alma.
Odmahnuo je glavom. „Uopšte nije tako."
„Sigurna sam da neće morati dugo da ostane na klinici, osim ukoliko to ne želi, naravno.“ Alma je to izgovorila kao da je reč o zatvorskoj kazni. „Postaje prilično poznat. Recimo, onaj esej koji je napisao...“
„To nije ništa“, rekao je Kirš zato što nije bilo ništa ili bar ništa značajno. Njegov jedini doprinos psihijatrijskoj literaturi objavljen je u Analima psihijatrijske medicine, novoj publikaciji s malim tiražom koja se štampa u Minhenu.
„Pa, moj otac je rekao...“
„Tvoj otac je pročitao moj esej?“
Alma mu je stisnula ruku. „Naravno. Bio je veoma zadivljen. Zapravo, namerava da ga pokaže nekim ljudima.“
Njegovi roditelji su razmenili zahvalne poglede.
„Kojim ljudima?“, pitao je Kirš.
Alma se osmehnula i slegla ramenima. „Ljudima koji imaju veze s medicinom, pretpostavljam. Znaš da njegova kompanija proizvodi lekove, dragi.“ Zagledala se u svoj tanjir i počela da seče meso. „I podržava razne institucije na polju medicine.“ Kirš je zaustio da kaže da nema nameru da napusti Šarite, da je doktor Karl Benhefer verovatno najistaknutiji psihijatar u Nemačkoj i da bi teško mogao da nađe iskusnijeg mentora. Onda se setio poziva na razgovor koji će se održati narednog jutra i ta pomisao je izgubila čar.
„Dobro je da Martin ima tebe da paziš na njega, Alma“, rekla je njegova majka. „On se strahovito zanima za svoje knjige. Ali snalaženje u svetu...“
Njegov otac je hteo da ponovo natoči Alminu čašu, ali ona se osmehnula i pokrila ju je rukom. „Zanimljivo je da je Maks bio mislilac dok su bili dečaci“, rekao je. „A Martin je bio praktičan. Mislili smo da će postati inženjer ili poslovan čovek. Uvek je rastavljao stvari da vidi kako rade.“ Nasmejao se dok je sebi točio novu čašu. „Još imamo satove u kući koji prilično ekscentrično pokazuju vreme zahvaljujući Martinovim dečačkim intervencijama. Nije li tako, Klaro?“
Činilo se da njegova majka više ne sluša. Zurila je u čipkasti stolnjak i odsutno ga poravnavala. Njegov otac se namrštio, kao da je odjednom shvatio da je rekao nešto pogrešno. Jedan trenutak svi su ćutali. Onda je njegova majka oštro udahnula i pogledala tavanicu u pravcu Maksove sobe.


Komitet je dao sve od sebe da učini staru školu gostoljubivom. Parafinske lampe gorele su u uglovima. Zimski buketi od vrbe i jasmina položeni su s obe strane vrata i po ćoškovima prostorije. Podne svetiljke postavljene su duž donje ivice podijuma kako bi senke muzičara poigravale na zidu iza njih, na kojem je bila okačena stara carska zastava. Iako je ansambl već štimovao instrumente, većina sedišta bila je još prazna.
Kiršova majka bila je van sebe. „Možda je vreme zadržalo ljude“, rekia je. „Recite im da ne počnu još.“
Stajala je pored vrata i držala programe, odbijajući da ude. Nagrada za njenu upornost bio je usamljeni zakasneli gost koji je stigao biciklom i onda otišao, ne plativši. Kada su je konačno ubedili da uđe i sedne, ustajala je na kraju svake numere i izlazila da vidi da li još neko čeka.
Muzika je delovala neobično neprikladno. Većina izvođača bili su mršavi mladići s naočarima. Ona vrsta koja obično ne prođe test. za vojsku zbog opšteg slabog zdravlja, ili zbog slabog vida. Njihovo sviranje odisalo je melanholijom i istančanošću što nimalo nije budilo sliku terena za smotru, a kamoli bojišta. Publika, mešavina veterana, seljana i lokalnih velikodostojnika, nepomično je sedela na stolicama na sklapanje i bezizražajno zurila u izvodače, svesni da su takvi primeri visoke kulture krajnji dokaz superiornosti nemačke civilizacije, ali u isto vreme želeći da čuju nešto melodičnije. Sve u svemu, mislio je Kirš, limeni orkestar bi više odgovarao prilici, ali Maks ih je mrzeo i uvek je pokrivao uši kada bi prošao pored njih.
Nakon što se ansambl poklonio, svi su ustali i otpevali nacionalnu himnu. Onda je publika poiako izašla, s vidijivim olakšanjem. Pored vrata stajala je kutija za priloge, ali pošto su već platili ulaznice, većina ljudi smatrala je da se dovoijno žrtvovala.
Sveštenik, koji nije čak ni pokušao da kupi ulaznicu, bio je jedini koji kao da nije primećivao razočaranje. „Divan događaj, frau Kirš“, rekao je kasnije. „Trebalo bi ga održavati jednom godišnje.“
„Nadali smo se da će jednom biti dovoljno“, odgovorio je njegov otac. „Moraćemo ponovo da razmislimo.“
„Ali bilo je divno“, rekla je Alma. „Nikada ovo neću zaboraviti.“
Kiršova majka iznenađeno ju je pogledala, pa se zahvalno osmehnula. „Onda je vredelo. Bez obzira na sve ostalo.“
Izašli su iz škole i šetali selom dok se spuštao sumrak. Prošli su mesto gde je trebalo da se podigne spomenik, travnati trougao koji su Kirš i njegov brat dok su bili deca koristili kao cilj za trke biciklima.
Alma ga je ponovo uhvatila pod ruku. „Koliko im je još novca potrebno?“, tiho je pitala.
„Za spomenik? Nekoliko stotina rajhsmaraka. Problem je u tome što im je potrebno sve više što duže čekaju.“
Alma ga je privukla bliže. „Kaži majci da ne brine. To je za dobru svrhu. Dobiće novac. Uverena sam u to.“

Jedanaesto poglavlje


Kirš je te noći u svojoj iznajmljenoj sobi navukao zavese. Svukao je jaknu, džemper i košulju pa se okrenuo prema ogledalu. Mala modrica na gornjem delu ruke proširila se i pocrnela, a koža oko uboda postala je suva i sjajna. Mišić ga je boleo kao da unutra ima grumen hladnog kamena. Ono čega se pribojavao postalo je stvarnost: potkožno tkivo umire. To je rizik korišćenja salvarsana, kao i bilo kog jedinjenja arsenika. Pored toga što je izazivala višečasovnu mučninu, grčeve i povraćanje, injekcija je morala da se ubrizga tačno u venu. Ako bi tečnost prodrla u okolno tkivo, došlo bi do gangrene. U samoj veni salvarsan može da izazove zgrušavanje krvi na mestu uboda, usleđ čega bi se krvni sud naduo, postao nadražen i stvorio opasnost od infekcije. Možda je u tome problem. Škiljeći pri slaboj električnoj svetiosti, pratio je površinsku venu na ruci, tražeći znake nadraženosti, ali bilo mu je teško da išta oseti zbog snažnog bola.
Većina doktora sada pribegava ubrizgavanju tog leka intravenoznom infuzijom. Injekcije su preopasne. Ali Kirš je znao da bi mogao da ima neprijatnosti ako pribegne redovnim medicinskim kanalima. Drugi doktor možda ne bi pristao da mu prepiše lek, a svakako ne bi popustio na njegov zahtev. Nije mogao da računa ni na poverljivost. Lekar koji se podvrgne lečenju teške zarazne bolesti postao bi predmet ogovaranja, čak iako je bolest u latentnoj fazi. Takve stvari uvekprocure, ako ne među samim doktorima, onda među sestrama ili sekretaricama. Pored toga, neki u profesiji smatraju da im je dužnost da vlastima prijave zarazne slučajeve, naročito kada misie da postoji opasnost od širenja zaraze. Drugi veruju da bi zaraženim pacijentima trebalo zabraniti stupanje u brak, pod pretnjom razotkrivanja, sve dok im serološki nalazi ne budu negativni nekoliko godina u nizu. Sve u svemu, jednostavnije je i bezbednije da se sam stara o svemu, čak i ako to znači da mora da kupuje prašak od trgovaca bez dozvole i da priprema injekcije, kao i meleme od žive i bizmuta koje krije ispod lavaboa, za slučaj da se ponovo pojavi nadražaj ili povreda.
Električno osvetljenje bilo je preslabo. Upalio je parafmsku lampu i skinuo ostatak odeće. Prvi znak infekcije pojavio se za vreme rata u obliku malih naduvenih krugova s unutrašnje strane prstiju. Bili su smećkasti i tvrdi, nešto između osipa od koprive i plika, ali nisu bili osetljivi, a svakako ne bolni. Posle nekoliko nedelja nestali su tako da nije stigao ni da se zabrine zbog njih. Prošlo je nekoliko meseci dok nisu počeli da se pojavljuju drugi simptomi: groznica, bol u zglobovima i crveni osip ispod pazuha i na grudima. Čak ni tada nije mu palo na um da ga je napala smrtonosna bolest, da male spirohete treponeme palidum nalik na crve kruže njegovim telom, da se udvostručuju i u skupinama se zgrudnjavaju u njegovim žlezdama i krvnim sudovima, potkopavaju nervni sistem i napadaju mozak.
Stotine ljudi koje je lečio u poljskoj bolnici patilo je od iste bolesti, čak i austrijski oficiri koji su došli po naročitim naređenjima vrhovne komande zato što nisu verovali sopstvenim hirurzima. Vojnici na frontu umirali su od veneričnih oboljenja više nego od bilo kojih drugih bolesti, osim zimi od zapaijenja pluća. Ali primarni i sekundarni simptomi sifilisa razlikuju se od osobe do osobe i lako se mogu pobrkati s drugim, manje ozbiljnim oboljenjima. U svakom slučaju, budući da je toliko ljudi umiralo od rana, lečenje bolesti koja tek za dvadeset godina može da postane fatalna nije bilo na prvom mestu u vojsci. Čak ni oboleli s prepoznatljivim otvorenim ranama sekundarnog stadijuma - vlažnim zagnojenim čirevima koji su vrveli od bakterija - uglavnom nisu izolovani ili tretirani uz povećan oprez. Nije bilo dovoljno vremena za to. Kirš nije mogao da zna kada mu je zaraza prodrla u krvotok ili koji bi pacijent mogao da bude odgovoran. Posekotine od skalpela bile su uobičajene u operacionim salama i higijena se često žrtvovala zarad brzine. Ali to ga nije sprečilo da razmišlja o tome. U snovima je čak video lice prenosnika: jedan od onih koji je preživao na operacionom stolu, samo da bi kasnije poginuo na frontu. Kirš je to znao po uniformi koju je nosio i krvi koja mu je pokrivaia lice.
Moguće je da se zarazio negde drugde, pod uobičajenim okolnostima, ali šankrovi - kasnije je saznao da je to medicinski izraz za male smeđe čireve - trebalo bi da se pojave blizu mesta prodora bakterije. Zbog toga su se uglavnom javljali na preponama ili genitalijama. Ali kod njega su izbili na mekoj koži dlanova.
Sekundarni stadijum bolesti izazvao je glavobolje i groznice. Napadi su trajali danima, a onda nestajali tako da je mogao nesmetano da funkcioniše. Groznicu su pratili košmari, toliko jasne vizije da su čak i kasnije deiovale stvarnije od bilo kog pravog sećanja. U noćnim morama svuda su ga čekali pacijenti za čija lica je mislio da ih je zaboravio, ispijeni i s otvorenim ili tek delimičrio zašivenim ranama. Noću i u zoru čuvali su stražu u bolnici. Bilo je potrebno samo da obriše paru s prozorskog okna ili ogledala da bi video lice mrtvaca.. Cak i kada je bio budan, živeo je u strahu od njih. Izbegavao je zamračene prostorije i prazna stepeništa. Ostajao je blizu osvetljenih prostora i u društvu kad god je to bilo moguće, iako su svi primetili da retko i usiljeno učestvuje u razgovoru.
Ponekad je viđao Maksa u snovima. Stajao bi s druge strane odvodnog jarka koji se pruža ivicama bolničkog dvorišta. U tim danima još je imao lice, iako je uvek bilo mrtvački bledo. Jednom su na nosilima doneli čoveka kome je eksplozija raznela noge i za koga je odmah znao da mu nema spasa. I on je na trenutak bio Maks.
Ruke su počele da mu drhte: prvo za vreme jela, onda dok se brijao i konačno u operacionoj sali. Drhtanje je nepredvidljivo dolazilo i prolazilo. Nije znao da li je to još jedan simptom bolesti ili su samo živci, da li je reč o neurološkom ili psihološkom poremećaju, ali gubitak kontrole plašio ga je više od vizija zato što taj simpton nije mogao da sakrije. Tada je počeo s lečenjem; uzimao je neophodne sastojke iz bolničkih zaliha i pripremao ih kasno noću u samoći svoje sobe: jedinjenja kalijuina, joda, bizmuta, žive i arsenika.
Najgori simptomi sekundarnog stadijuma iščezli su nekoliko meseci posle potpisivanja mira. Moguće je da se potpuno izlečio. Ali verovatnije je da je dospeo u ono što priručnici nazivaju „latentnim periodom“ koji može da traje od nekoliko nedelja do trideset godina. Jedan od četiri pacijenta dospeo bi potom u tercijalni stadijum, koji karakterišu deformisani tumori i povrede, izjedanje unutrašnjih organa, progresivna paraliza, ludilo, slepilo i smrt. Lečenje je najteže tokom treće faze, a mogućnost izlečenja je minimalna.
Nije mogao da zna da li je bezbedan ili ne. U različitim trenucima dobijao je i pozitivne i negativne nalaze. Ali nedavno je postao naročito uznemiren. Poznata ukočenost vratila se u njegove zgiobove. Povremeno je imao groznicu i noću se budio iz košmara obliven znojem. Po celom stomaku i oko struka izbijale su blede crvenkasto-smeđe fleke veličine otiska palca. Stojeći pri zelenkastom odsjaju parafinske lampe, pratio je obrazac menjanja boje koji je krivudao ovde-onde. Imao je više fleka nego prošli put, naročito na bokovima. Prelazile su jedna preko druge, tamneći i crveneći. Neke su bile blago otečene. Samo su mu leđa i ramena ostala netaknuta, iako su mišići i kosti bili previše istaknuti tako da je podsećao na anatomski model. Svakodnevno je slabio zato što mu se potkožno salo topilo, Alma je to primetila te večeri. Zagrlila ga je na stanici u Berlinu kada je došlo vreme da se oproste.
„Ne smeš toliko da radiš“, rekla je, povlačeći mu ruku po ledima. „Ne smeš toliko da se trošiš. Obećavaš?“
Obećao je.
„Čekaj samo da se venčamo. Ugojiću te kao prase za izložbu. Nateraću te da jedeš šnicie i knedle dvaput dnevno."
Poljubila ga je neuobičajeno vatreno, priljubivši se uz njega dok poslednji voz za Oranienburg umalo nije pošao, kao da nije sigurna da li želi da stigne ili da ga propusti i tako ostane u gradu preko noći.

Dvanaesto poglavlje


Doktor Benhefer stajao je pored prozora i gledao kroz maglu u spoljašnost glavne bolničke zgrade prekrivene bršljanom. Taj deo zgrade, u kojem su njegove kolege opšte medicine imale kancelarije, gledao je na jugozapad i bršljan, koji je gusto rastao i postao bronzanozlatne boje. Budući da je viša od klinike, zalazeće sunce obasjavalo je bolnicu i taj prizor terao je proiaznike da se zaustave u mestu. Pokušali su da ubiaže vojni izgled klinike tako što su zasadili razne vrste puzavica. Učinak nije bio lep. Vretenasti izdanci koji su uspeli na ciglama samo su đelimično ličili na grane. Što je bilo još gore, neprestana severna vlaga iskrivila je prozorske okvire tako da je, uprkos duplim oknima, uvek duvalo.
„Želeo sam da vas upozorim na vreme“, rekao je. „Kako biste imali vremena da nađete drugo mesto.“ Namrštio se svom odrazu u prozoru. Imao je šezdeset četiri godine, visoko čelo bilo mu je duboko izborano, a njegova uvek uredna kosa bila je avetinjski bela. „Žao mi je što ne može da bude duže. Ali nemam veliki izbor.“
Čak mu neće prnžiti priliku da objasni.
„Možemo li da se dogovorimo da to bude do Božića? To će vam dati dovoljno vremena da napravite neophodne pripreme u vezi sa vašim pacijentima. Naravno, bilo bi najbolje da se uzdržite od uzimanja novih “
Kirš je uvideo da je bio naivan. Načelnik nije želeo zvanični disciplinski postupak. Takve stvari ponižavajuče su za sve učesnike. To bi takođe pružilo Kiršu priliku da brani svoje postupke i da dovede u pitanje rasuđivanje svojih nadređenih. Možda bi i advokati bili uključeni. Koliko je lakše izmamiti ostavku u zamenu za pristojne preporuke i neukaljanu radnu biografiju.
„Znam da ste čuli neke nepovoljne izveštaje, her načelniče", rekao je. „Ali voleo bih da mi date priliku da odgovorim na optužbe protiv mene/‘
„Optužbe?"
„Mislim da je to moje pravo.“
Benhefer je uzdahnuo. „Ne radi se o optužbama, doktore Kirš, već o primerenosti, kao i o potrebi da smanjimo budžet."
„Ali slučaj sa sestrom Riter... doktor Meringov eksperiment...“
„Sve bi to moglo - može da se zanemari.“
„Ako podnesem ostavku.“
„Ako potražite posao na drugom mestu i podnesete ostavku u odgovarajuće vreme. Ako to uradite, neće biti potrebe da se taj slučaj dalje razmatra.“ Benhefer je seo za sto i raširio ruke preko neuredne hrpe papira. „Da budem iskren, čudim se što želite da traćite svoj talenat na profesiju u koju više ne verujete. Pročitao sam vaš esej. On je bezmalo ostavka sam po sebi. Trebalo je to ranije da shvatim, ali nisam mogao ni da zamislim da ćete svoje ideje da ostvarite u praksi.“
Izvesni delovi koje je urednik Anala psihijatrijske medicine izbacio u poslednjem trenutku učinili su da esej zvuči neumoljivije i nepomirljivije nego što je Kirš nameravao, ali osnovna teza ostala je nepromenjena: razvrstavanje psihijatrijskih bolesti nije naučno. Pioniri te discipline iz devetnaestog veka pokušali su da naprave ogledalo opšte medicine. Prihvatili su njene pretpostavke i metode. Smatrali su da nesporno postoji jasna linija razgraničenja između psihičke bolesti i psihičkog zdravlja; da postoji ograničen broj osobitih mentalnih bolesti i da se one mogu identifikovati rigoroznim opisivanjem simptoma. Takođe su pretpostavili da su uzroci tih bolesti biološki i da se, prema tome, mogu izlečiti jedino lekovima ili hirurgijom.
Zbog toga su prve decenije moderne psihijatrije potrošene na brižljivo rastavljanje, kategorisanje i označavanje ponašanja mentalnih pacijenata. Savremeni raspon psihoza nastao je iz tih napora: šizofrenija, šizotaksija, paranoja, hipomanija, poremećaj ličnosti, poremećaj raspoloženja, neurotička depresija, psihotička depresija, involutivna depresija - svake godine dodavane su nove vrste i podvrste dok nije nastalo mnoštvo. Kad god se ponašanje nekog pacijenta nije potpuno uklapalo u postojeću kategoriju, jednostavno bi predložili novu: paranoidnu podvrstu depresije ili možda depresivnu podvrstu paranoje.
To je izgledalo razumno, ali nije odgovaralo činjenicama. Kirš je iz iskustva znao da se definicije najčešće identifikovanih psihoza razlikuju od mesta do mesta i od vremena do vremena. Za velikog Emila Krepelina je šizofrenija ili dementia praecox bolest koja utiče na intelekt i sposobnost rasuđivanja; vodeći švajcarski psihijatar Eugen Blojler smatrao je da je kognitivna i emotivna; dok je po Kurtu Šnajderu, savremeniku čijim su se radovima mnogi divili, poremećaj koji izaziva halucinacije i zablude - maštu bez granica. Te razlike Kirš je uočio još kao student. Kao lekar često je nailazio na slične nedosleđnosti u istorijama bolesti svojih pacijenata.
Njegov esej bio je o tome. Kirš je iđentifikovao pedeset pacijenata u berlinskim institucijama kojima su različiti psihijatri postavili dijagnoze. Uspešno je pratio njihove istorije bolesti u svim, osim u sedam slučajeva. Kao što je i očekivao, dijagnoze su često bile suprotstavljene jedna drugoj, čak i kada su ih postavili ugledni doktori. Što se niega tiče, nametao se neizbežan zakijučak da je građevina savremene psihijatrije izgrađena na pesku. Kako mogu da identifikuju različite bolesti kada lekari ne mogu da se slože oko simptoma? A ako ne mogu da identifikuju individualne bolesti, kakva je nada da će naći individualne lekove? Možda mehanizam uma ipak nije nalik na mehanizam tela, nešto što se može rastaviti funkciju po funkciju i organ po organ. Možda devijantno ponašanje - što je takođe pojam koji izmiče tačnoj definiciji - ne treba smatrati simptomom nečeg drugog, kao deo šifre koji samo iskusni lekar može da protumači. S obzirom na teškoće, Kiršu se činilo da je najpouzdaniji vodič kroz mentalni pejzaž pacijenta upravo -- sam pacijent. On je u boljem položaju da objasni svoje ponašanje i iskustva od bilo koga drugog. Ali gde god da je odlazio, nikome nije palo na um da se posavetuje s pacijentom. Zato što je, naravno, pacijent lud.
Ti konstruktivni predlozi izbačeni su iz objavljenog članka. Iz nekog razloga, urednik je našao mesta samo za Kiršovu kritiku postojeće psihijatrijske metodologije. U to vrerne nije se bunio, pošto je samo kritike mogao da potkrepi dokazima. Ali sada je shvatio kako je to moglo da se protumači.
„Jedno je ne slagati se s pristupom kolege“, dodao je Benhefer. „A sasvim drugo sistematski prekinuti njegov rad.“
„U mom mešanju nije bilo ničeg sistematskog, her načelniče. Imao sam razloga da verujem da je život narednika Štera u opasnosti.“
„Doktor Mering kaže da ste pogrešili u proceni. A ja mu verujem, budući da je on upoznat s procedurom za razliku od vas.“ „Pročitao sam sve o terapiji insulinskom komom. Imam podatke iz sanatorijuma Lihterfelde koji nedvosmisleno ukazuju na to koliko je opasna.“
Benhefer se odgurnuo od radnog stola. „Zašto ste se trudili da proučite proceduru koju smatrate gubljenjem vremena?“ „Zato što je upotrebljena na mom pacijentu i to na njegovu štetu.“
„Ili za njegovu dobrobit. Svakako, prerano je za zaključak. Zar ne? Ili ste potpuno odbacili mogućnost da niste u pravu?“
Benheferova zajedljivost podsećala je na nešto izgovoreno pod senkom bola. Kirš se trudio da ne deluje uzrujano.
„Ne sumnjam da će narednik Šter postati popustljiviji od tretmana. To je već postignuto. Ne vidim da to utiče na poboljšanje njegovog mentalnog zdravlja ili da na bilo koji način doprinosi njegovoj dobrobiti."
„Izgleda da ste zaboravili zašto je pacijent Šter doveden ovamo. On je očigledno predstavljao pretnju za ljude oko sebe. Ako doktor Mering uspe da smanji tu pretnju svojim tretmanima, onda je to svakako pohvalno.“
„Možda za društvo, ali ne i za pacijenta.“
„Shvatam. Znači, društveni interesi vam nisu važni.“ „Možda jesu važni, ali oni nisu moja odgovornost. Odgovoran sam prema mojim pacijentima.“
Benhefer je odmahnuo glavom. Kirš je mogao da oseti njegovo razočaranje što je jedna obećavajuća karijera krenula nizbrdo.
„Bili ste vojni hirurg pre nego što ste se okrenuli psihijatriji, zar ne? Za vreme rata.“
Mrtvo meso u Kiršovoj ruci počelo je da pulsira. Nagonski je stavio dlan preko rane.
„Da.“
„Krpili ste mladiće koje su vam donosili, zar ne?“
„One koji su imali sreće.“
„Onda ste ih slali natrag na front gde su nesumnjivo mnogi od njih kasnije poginuli. Je li tako?“ Kirš nije odgovorio. „Da li je to bilo u njihovom najboljem interesu? Ili u interesu rata, otadžbine i društva?“
„Nisarn ih ja poslao.“
Bol je sada bio jači, pulsirajući i vruć. Kirš ga je osećao u venama.
„Možda bi bilo bolje po njih da ste pustili da im se rane malo zagnoje ili da ste obavili nekoliko amputacija iz predostrožnosti. Onda bi još bili živi.“
„Nisam ih ja poslao.“
Benhefer ga je prodorno pogledao. „Niste. Samo ste dozvolili da budu poslati. Kao što vam je dužnost nalagala/‘
Kirš je ustao. U njegovim snovima čovek koji ga je zarazio uvek je bio među onima koji su poslati natrag. To je bila osveta, naravno. Jedna smrt za drugu. Quid pro quo.
Mučio se da održi ravnotežu. „Izvinite me, her načelniče.“
„Tako je i sada, doktore Kirš. Ništa se nije promenilo. Prvi prioritet medicinske profesije - civilne ili vojne - jeste da čuva zdravlje društva. Interesi zdravih ne mogu se uvek potčiniti interesima bolesnih. Morate to da shvatite.“
Kirš se čak i sada pitao da li bi rnogao da se spase ako bi se potpuno odrekao svojih stavova. Benheferove reči zvučale su usiljeno, što je nagoveštavalo da čak ni on ne veruje u njih.
„Her načelniče, ne mogu da sudim o interesima društva i zdravih. Mogu da se nosim samo s onim što vidim, s jednim po jednim pacijentom. Sve ostalo je...“, zastao je na trenutak, želeći da nađe prave reči, iako mu je bilo teško da razmišlja zbog bubnjanja u slepoočnicama, „...apstrakcija.“


Sam u svojoj kancelariji, Kirš je počeo da sastavlja ostavku. Vrh penkala nesigurno je prelazio preko papira. Grebalo je po papiru, a potom se sasvim osušilo. Žestoko je protresao penkalo, ali rezervoar je bio prazan.
Gramofon se čuo iz sobe za rekreaciju. Zvuk gudala plutao je dvorištem kao da dopire s dna mora. Slušao je, pokušavajući da razabere melodiju.
Zatvorio je oči, ali Benhefer je još bio tu i zurio u njega preko naočara. Samo ste dozvolili da budu poslati.
Šta će reći Almi? Kako će joj objasniti? Biće mu teško da nađe novi posao. Zagnjurio je lice u ruke. Možda bi trebalo da odbije da podnese ostavku: da ode uz borbu i povede Meringa sa sobom. Tako će bar učiniti nešto dobro.
Pogleđao je preko dvorišta, kroz prozorski veo od isprepletanih grana, u okna s druge strane. Krajičkom oka video je da se nešto pomerilo. Zagledao se. Ispred kuhinje, delimično skriven požarnim izlazom, stajao je čovek sa smeđim filcanim šeširom. Nije pripadao osoblju, ali nešto na njemu - široko odelo koje mu je loše stajalo i način na koji je duboko gurnuo ruke u džepove sakoa - bilo je poznato. Tada se Kirš setio: bio je među novinarima okupljenim ispred Šaritea, dežmekast čovek s kosom boje peska i ispucalim kapilarima na obrazima. Razgovarao je s nekim ko je stajao na pragu. Neznanac je klimnuo glavom, pa se okrenuo i otišao. Tada je Kirš video da Robert Ajzner zatvara vrata za njim.
Ajnštajnova devojka očigledno je još zanimljiva novinarima: dobra tema za još nekoliko redova teksta, možda čak i za fotografiju. U glavi je čuo zvuk blica i video neverovatni kontrast između tamnih zenica, bledih obraza i divnih povređenih usana. Zatvorio je oči i setio se dodira njenih usana i slatkog mirisa njene kože.
Nameravao je da je preuzme kao pacijenta, ali sada će to teško izvesti. Benhefer verovatno ne bi pristao ni pre slučaja sa sestrom Riter. Što se njega tiče, amnezija je neurološko, a ne psihičko stanje.
Šta bi Maks rekao o tome? Šta bi Maks uradio? Kirš je naslonio glavu na prozorsko okno. Maks bi bio opčinjen vezom s Ajnštajnom, bez obzira na to koliko je nebitna ili umišljena. Devojka je bila njegov tip: sitna, tamna, suzdržana, ali su njene reči. i postupci imali neposrednost koja je presecala đosadna životna pretvaranja. Maksu bi se to veoma dopalo.
Muzika s grarnofona postala je glasnija, pa je naglo prestala. Kirš je bio siguran da više nije sam. Mogao je da oseti prisustvo na đaskama pod nogama i da čuje ujednačeno disanje koje nije bilo njegovo.
„Šta da radim?“, glasno je pitao.
Ali Maks mu je već rekao.
Našao je bočicu mastila u donjoj fioci stola i napunio penkalo. Napisao je formular kojim se odobrava prijem devojke na kliniku, a njeni sadašnji staraoci oslobađaju se svih finansijskih obaveza. Onda je na dnu napisao Benheferovo ime, pažljivo falsifikujući potpis s memoranduma za osoblje koji je bio prikucan za zid u hodniku.

Trinaesto poglavlje


Sutradan, dve nedelje nakon što je nađena, doktor Brener prepustio je svoju pacijentkinju, koja je još bila bezimena, brizi psihijatrijske klinike Šarite. Po Kiršovim uputstvima, smeštena je sama u sobu na drugom spratu ženskog odeljenja, u usku prostoriju s lavaboorn, dva gvozdena kreveta, malim ormanom i prozorom s rešetkama koji gleda na dvorište. U toj sobi ranije je bila frau Vaserman koja je premeštena u privatni sanatorijum izvan grada. Ona je imala iracionalan strah od mikroba. Dok je bila na klinici, ukrala je sredstva za čišćenje iz skladišta i nekoliko puta su je zatekli kako riba pod ili posipa zidove sobe karbolnom kiselinom i dezinfekcionim sredstvima. Uprkos dobrom provetravanju, još se osećao jak neprijatan miris. Klinika je imala još soba za jednu osobu, ali nijedna nije bila slobodna. Kirš je naiožio da se opere pod. Doneo je vrećice s lavandom i obesio ih iza vrata i iznad gvozdenih kreveta kako bi vazduh bio podnošljiviji. Onda se naknadno setio da na štandu na Grenadirštraseu kupi potpuri od ružinih latica koji je stavio između slavina lavaboa.
Prijem pacijenta bio je težak zato što nije imaia identitet. Kirš ju je zaveo u evidenciju kao „pacijenta E“. Slovo E označavalo je Elizabet, ime koje mu je rekla u Tangeru. Nažalost, budući da nije mogao da objasni svoje razloge, ostatak osoblja je pretpostavio da E označava Ajnštajna, 1 „Ajnštajnova devojku", kako su je novine još nazivale. Bio je to izbor koji kao da je naglašavao njenu slavu, što je bilo poslednje što je Kirš želeo, ali neće moći ništa da učini dok ne dođu do drugog imena.
„Kako biste želeli da vas oslovljavamo?“, pitao ju je prvog poslepodneva.
U sobi za tretmane bilo je naslonjača, ali ona je izabrala stolicu s ravnim naslonom. S obe strane malog stola stajale su po dve. Kirš je seo u drugu.
„Bilo koje ime koje vam izgleda prikladno“, rekao je. „Moramo nekako da vas zovemo.“
Zagledala se u svoje ruke. Sestre su joj dale sivu vunenu haljinu koja joj je bila bar jedan broj veća. Njena vitka prilika bila je izgubljena u teškim naborima. Bila je bleđa nego ranije: usne su joj bile boje korala, a ispijeni obrazi blistavi poput mladinog satena. jedno oko joj je još bilo naduveno, a na vratu sa strane imala je ljubičaste ostatke ogrebotine.
Čekao je, ali ona nije ništa rekla. „Znate, uglavnom nemamo priliku da biramo svoje ime. Drugi ljudi ih biraju za nas. Zar ne postoji ime koje vam se sviđa?“
Prvi put tog dana pogledala ga je u lice. „Marija“, odgovorila je. Zenice su joj bile crne kao ugalj. „Je li to odgovara?“
Marija. Bogorodica. Blažena devica.
„Naravno.“
Kirš je pred očima video doktora Brenera kako škilji između njenih raširenih butina. Njegove zauzete prste. Nisam video tragove nedavne seksualne aktivnosti.
Nakašljao se i osetio ukus dezinfekcionog sredstva u ustima. Izvadio je svesku i napisao Marija na vrhu prazne strane. U ovom trenutku njegova osećanja nisu važna. Najvažnije je da utvrdi tačno čega se pacijent seća, a čega ne. Obrazac gubitka sećanja, ako je verovati literaturi, može da predstavlja jasan putokaz uzroka: kontuzije, trovanja alkoholom, tumora, demencije, psihološke traume ili (sporno) hipnoze.
„Znam da vas je policija već ispitala, ali važno je da predemo ista pitanja.“
„Jesam li sada vaša?“ Devojka je gledala nadoie i Ijuljala jednu nogu. Video je njene vitke bele članke ispod stola, polupokrivene crnim vunenim čarapama. „Mislim, moj slučaj.“
„Da.“
„Predomislili ste se.“
„Vidim da se sećate našeg razgovora. To je dobro.“
„Zašto?“
„Anterogradna amnezija ukazuje na oštećenje mozga. Uglavnom je neizlečiva.“
„Ne, mislila sam zasto?“
„Zašto je neizlečiva?“
„Zašto ste se predomislili?“
Kirš je spustio olovku. „Hoćete li nekog drugog? Mogu da pokušam da to udesim.“
Devojka se namrštila. „Neko me je fo... fotografisao. Dok sam bila u drugoj bolnici, u krevetu. Pogledala sam i on je s... stajao tamo. Blic me je zaslepeo. To je nepristojno, zar ne? T... trebalo bi da tražite dozvolu ako želite nekoga da fotografišete, zar ne?“
„Trebalo bi. Ali bojirn se da se novinari ne obaziru na to.“
„Novinari?“
„Zainteresovala ih je vaša priča. Misle da biste mogli da budete princeza ili špijun. Bilo bi najbolje da ne obraćate pažnju na njih.“
„A šta vi mislite da sam?“
Kirš se osmehnuo i otvorio akteniašnu. „Držim sve mogućnosti otvorenim“, odgovorio je i odmah se zapitao da li je to zaista istina. „Želeo bih da nešto pogledate.“
Izvadio je mali štos razglednica i poiožio ih na sto između njih. Palate dinastije Hoencolern, pocrnele od čađi i monumentalne, bile su predstavljene u tonovima sepije, osim letnje palate Sansusi koji je bila obojena u žuto, zeleno i neuverljivo svetloplavo. Morao je dugo da luta između uličnih štandova da bi došao do njih, kao i da poseti Šropovu knjižaru s geografskim izdanjima.
„Sve je to blizu mesta na kojem ste nađeni“, objasnio je.
Na prvoj razglednici nalazila se crkva čiji se neobični cilindrični toranj uzdizao visoko u vazduh, poput nakičenog fabričkog dimnjaka. Na drugoj ie bio veliki barokni dvorac s kamenim stepenicama s prednje strane, oivičenim gustim bršljanom. Na trećoj je bilo spremište za čarnce pored jezera, kao i čamac na vesla koji je upravo zaplovio na vodi.
„Najbliže seio zove se Kaput. Ljudi odlaze tamo da veslaju. Možda ste zato otišli.“
Gurnuo joj je razglednice preko stola. Na trećoj se videlo ime grada na tabli iznad pristaništa, gde su putnički parobrodi bili ukotvljeni preko leta.
Marija ju je podigla i namrštila se. „Kaput. Smešno ime. Kao kaput“ Ali nije se osmehivala.
„Da li ga se sećate? lli, možda, crkve?“
Podigao je pi*vu razglednicu. Toranj je neobičan i setila bi ga se da ga je ranije videla, ali ona je bila zainteresovana samo za spremište za čamce.
„Jmala sam kartu.“
„Kartu za brod?“
„Ne znam, dr... držala sam kartu.“
Spremište za čamce nije ni po čemu bilo prepoznatljivo. Moglo je da se nalazi bilo gde. Kirš je dalje ispitivao Mariju, ali nije se sećala više ničega. Bilo je isto kada ju je pitao za Berlin, njeno đetinjstvo i mesto gde je rođena, obrazovanje, porodicu i simpatije. Ponekad bi otvorila usta da nešto kaže, kao da je nadomak sećanja, kao da je na samom rubu naglog napretka. Ali onda bi joj senka prešla licem i raspršilo bi se što god da je bilo nadomak oblikovanja, ne ostavljajući ništa za sobom.
Njeno mucanje bilo je manje izraženo. To je bio jedini jasan napredak. S druge strane, delovala je manje svesna sadašnjice i sklonija da se prepusti tihom samoposmatranju. Ta promena uznemirila je Kirša.
„Dovoljno je za danas“, konačno je rekao. „Sutra ćemo ponovo razgovarati. U meduvremenu, voleo bih da nešto uradite.“ Ponovo je posegnuo u aktentašnu i izvadio blok za crtanje i nekoliko olovaka. „Želeo bih da crtate. Nije važno šta, šta god vam padne na um. Što više crteža, to bolje. Kada vam nestane papira, doneću vam još. Hoćete li to da mi učinite?"
Klimnula je glavom, posmatrajući ga bez reči kada je ustao. Skupio je razglednice iz Potsdama, pa se predomislio i vratio ih na sto. Ona je u istom trenutku posegnula za blokom. Prsti su mu se očešali o njenu nadlanicu pre nego što ju je brzo povukla.
Dok je hodao hodnikom, još je osećao dodir njene kože, nalik elektricitetu.


Radio je do kasno, odlazio do biblioteke i vraćao se s onoliko knjiga koliko je mogao da ponese. Jedan slučaj mu je zapao za oko. Pacijent, poznat kao Hans J, naden je kako besciljno luta oko pijace u Nirnbergu. Prvo su mislili da je skitnica, ali kada su ga ispitali, otkrili su da ne zna ko je, niti kako je tu dospeo. Odveli su ga u lokalnu bolnicu i pregledali da vide da nema tragove povreda. Policija i medicinsko osobije iscrpno su ga ispitali, a on je tvrdio da se zove Piter Klajst i da je policijski detektiv. Rekao je da je doputovao iz Berlina, tražeći zločinca koga je nazivao Švarcom. Iako je bilo primetnih nedoslednosti u njegovoj priči - niti je detektiv Klajst postojao u berlinskoj policiji - on je svakog dana sve upornije tvrdio da je to istina. Čak je pričao sestrama i pacijentima u bolnici složene priče o slučajevima koje je rešio.
Nedelju dana kasnije otkriven je njegov pravi identitet. Ispostavilo se da je Hans J neoženjeni bankarski službenik iz malog grada u Švabiji, udaljenom oko dve stotine pedeset kilometara. Izašao je iz banke tokom pauze za ručak, kao i uvek, i tada je riestao. Jedno vreme pribojavali su se da se udavio - očigledno ga je neko video na mostu - i lokalna policija preduzela je potragu nizvodno. Iako je Hans J mogao da se vrati svom ranijem životu, nastavio je da doživljava povremene nastupe amnezije i konačno je otpušten iz banke. Takođe je neobično brzo zaboravio epizodu u Nirnbergu i, kada ga je godinu kasnije jedan psihijatar ispitivao, uopšte se nije sećao toga.
U jednom eseju pročitao je da su slični slučajevi zabeleženi i na drugim mestima: dva u Francuskoj, jedan u Švajcarskoj i nekoliko u Engleskoj. Autor je opisao to stanje kao psihogenu fugu, redak oblik amnezije karakterističan po iznenadnim, neočekivanim putovanjima koja mogu da traju danima. Pored toga, bolesnici često potpuno zaborave svoj identitet i ponekad usvoje novi izmišljeni. U svim slučajevima otkriveno je da je neposredno pre nastupa došlo do neke psihološke traume. Recimo, Hans J primio je pismo od dugogodišnje poznanice koja je odbila njegovu bračnu ponudu upravo onog jutra kada je nestao. Kasnije je optužen, mada ne i osuđen, da je proneverio novac svojih pretpostavljenih nekoliko meseci pre nestanka. Iako su takvi slučajevi retki, postojali su dokazi da bekstvo ne predstavlja samo sredstvo da se izbegnu bolne ili neprijatne okolnosti, već odbrambenu reakciju kako bi se pojedinac zaštitio od samoubilačkih ili ubilačkih nagona. U nekoliko slučajeva je samoubistvo, ili bar pokušaj samoubistva, sledilo po povratku u normalan život. U jednom slučaju, koji je po opštem mišljenju bio kontroverzan (zato što vlasti nisu verovale da pacijent zaista pati od amnezije), čovek čija je žena izvršila preljubu pokušao je da izvrši ubistvo.
Postojao je dugačak dodatak istoriji bolesti Hansa J. Kirš ga je čitao kada je zazvonio telefon. Bio je to inspektor Hagen, koga je zanimalo da li ima nekog poboljšanja u pacijentovom stanju.
„Suštinski nema.“
„Suštinski?“
„Još se ne seća ničega ili gotovo ničega. Seća se da je imala kartu za brod ili voz.“
„Blizu Potsdama?“
„Mislim da jeste.“
„Onda je reč o vozu. Parobrodi ne plove u ovo doba godine. Gde je kupila tu kartu?“
„Ne seća se.“
Zavladala je pauza. U pozadini su se čuli prigušeni glasovi. Kiršu je palo na um da ima još ljudi s druge strane.
„Doktore, da li mislite da je ona umobolna?“
„To je možda pravni izraz, inspektore, ali nije medicinski.“ Hagen je uzdahnuo. „Znate na šta mislim. Da Ii je normalna? Postoji li mogućnost da je do svega došlo zbog neuravnoteženog uma?“
Kirš se setio šta je doktor Brener rekao o policiji i njihovoj teoriji: da je pacijent sve vreme bio neuračunljiv. Niko je nije oteo niti napao tako da policija ne mora ništa više da radi, a posetioci tog područja nemaju čega da se plaše. Kiršu nije smetalo da tako misle ako to znači da će ga ostaviti na miru.
„Postoji velika inogućnost da je došlo do nekog oblika psihološke traume.“
„Trauma?“ Hagen je bio razočaran. On je želeo da čuje da je devojka jednostavno mentalno bolesna. To je opasan put koji bi mogao da se završi zatvaranjem u azilu. „Ko bi mogao da bude odgovoran za tu traumu? Ako taj neko uopšte postoji?“
„Kada budem imao neke odgovore, svakako ću vas obavestiti.“ Hagen nije završio. „Šta je s mogućnošću samoubistva? Da li ste razmišljali o tome? Možda se bacila s mosta.“
„Zašto bi to uradila?“
„Ima dete, ali ne i burmu. Za mnoge je to dovoljan razlog.“ „Porodila se najkasnije prošle godine, inspektore. A verovatnije mnogo godina pre toga.“
„Krivica može da se javi sa zakašnjenjem.“
„Čak ne znamo ni da li je dete živo.“
Kirš je osetio oštar boi u ruci. Čitava leva strana tela postala mu je hladna i teška, kao da se polako pretvara u kamen.
„Pretpostavljam da je pohvalno što se tako zaštitnički odnosite prema svom pacijentu, doktore“, rekao je Hagen. „Samo hoću da kažem da ne bi trebalo prebrzo da donosite zaključke. Ako je ta devojka žrtva zločina, onda je to nešto najčudnije što sam video.“

Četrnaesto poglavlje


Frau Sirman upravo je stavljala reze na ulazna vrata kada se te večeri vratio kući. Vrata njenog stana bila su otvorena i smrad koji je podsećao na mačke i riblji lepak prodirao je u hodnik.
„Uplašila sam se za vas, doktore Kirš. Htela sam da pozovem policiju.“
Provirila je na mračnu ulicu, držeći jednu ruku na dovratku i otkrivši tešku srebrnu narukvicu oko mršavog članka. Kirš nije bio siguran koliko ima godina - pretpostavljao je oko sedamdeset pet. Her Širman preminuo je pre nekoliko godina.
„Znate da često ostajem dugo na poslu. Ne bi trebalo da brinete.“
Pomogao joj je da zatvori vrata.
„Odveli su her Bronštajna u bolnicu. Neki ljudi su provalili u njegovu radnju.“
Kirš nije znao ko je her Bronštajn, ali nije se iznenadio. Frau Širman često mu je pričala novosti o ljudima za koje nikada nije čuo i za koje je pretpostavljao da žive u susedstvu. Vesti su gotovo uvek bile loše, uglavnom smrt ili bolest. Jednom je sin frau Hamerštajn dobio znatnu sumu na lutriji, ali i to je bila loša vest budući da je otkrivala nesrećnu sklonost ka kockanju.
„Žao mi je što to čujem“, odgovorio je i počeo da se penje do svog stana na drugom spratu. „Nadajmo se da će se brzo oporaviti.“
„Kažu da se možda nikada neće oporaviti“, objasnila je frau Širman. „A njegova supruga ne može da vodi radnju zato što ne zna ništa o muzici.“
Kirš se zaustavio. „Muzici?“
„Osam rebara mu je slomljeno, a lice mu je naduveno poput balona. Rebra su probila plućno krilo.“
„Prodavao je ploče?"
Frau Širman ga je pogledala svojim mlečnobelim zenicama. „Mala radnja na vrhu Grenadirštrasea. S crvenim somotom u izlogu.“
Znao je o kojoj je radnji reč. Tamo je kupio ploču one večeri kada je prvi put video Mariju. Pokušao je da se seti čoveka koji ga je uslužio, ali sećao se samo njegovih pravougaonih naočara.
„Naravno. Prenesite her Bronštajnu moje želje da što pre ozdravi.“
Kirš je nastavio da se penje, ali frau Širman se nije pomerila.
„Oh, doktore Kirš? Imali ste posetioca. Jeste li ga videli?“
„Posetioca?“
„Čovek po imenu Buher. Rekao je da će vas sačekati u automobilu.“
Kirš nije primetio automobil ispred zgrade. A ime Buher mu ništa nije značilo. „Štaje ht.eo?“
„Rekao je da ima nešto da vam uruči, ali nije hteo to da ostavi. Krupan ćovek. Nisam htela da ga pustim unutra. Da li je trebalo?“
Setio se da je svojevremeno na klinici imao pacijenta zvanog Buher, paranoidnog šizofrenika sklonog nasilju. Ili je bio Buhner?
„Ne, gospođo Širman“, odgovorio je. „U pravu ste što ste obazrivi.“


* * *



Kirš je imao uzan radni sto čiji se gornji deo spuštao. Bio je polovan i kupio ga je od trgovca u Kurfinštendamu. To je bilo jedino što je mogao da zaključa osim plakara, a bio je uveren da frau Širman ima kijuč od njega. U stolu je držao Almina pisma, stari album, uspomene i fotografije iz prošiosti koje nije želeo ni da gleda ni da baci. Tu je držao i salvarsan, špriceve i knjigu koju mu je Maks dao onog poslednjeg jutra u Meklenburgu: O specijalnoj i opštoj teoriji relativiteta (popularno izloženo).
Uzeo je knjigu - Maksovu Bibliju - i pažljivo počeo da je lista. Počeo je da je čita nakon što je Maks otišao na front, ali brzo je odustao. Možda jeste popularno izložena, ali iziskivala je da se usredsredi više nego što je bio spreman. Pored toga, nije bio voljan da izučava rad pacifiste, čoveka čija je odanost otadžbini u najboljem slučaju bila neprimetna i koji se ravnodušno odnosio prema žrtvama svojih sunarodnika.
Jedan događaj naročito je uticao da se Kirš okrene protiv njega. Dva meseca po izbijanju rata, devedeset troje najistaknutijih nemačkih naučnika potpisalo je otvoreno pismo pod naslovom Apel civilizovanom svetu. Ono je objavljeno u svim vodećim dnevnim novinama i prevedeno na deset jezika. Cilj mu je bio da odbrani nemačka zalaganja u inostranstvu i da opravda prekršaj belgijske neutralnosti. O'bjašnjavalo je da je reč o odbrambenom ratu koji su Nemačkoj nametnuli njeni neprijatelji. Potpisala ga je većina Ajnštajnovih kolega, uključujući i njegovog mentora Maksa Planka.
Plankov rad na kvantnoj energiji bio je od suštinskog značaja za Ajnštajna. Plank je namamio Ajnštajna natrag u Nemačku iz skrovitog života u Švajcarskoj. On se zalagao za specijalnu teoriju relativiteta i pomogao da postane prihvaćena u naučnim krugovima. Ajnštajn ipak nije pristao da se potpiše. Njegovo ime, kada bi se uopšte pojavilo, nalazilo se na levičarskim apelima za stvaranje ujedinjene Evrope i traktatima koji su krivili devijantnu mušku psihologiju za rat. Činilo se da za Ajnštajna ne postoji pravda, niti pojam ispravnog i pogrešnog kada je o ratu reč. Postojalo je sarno iudilo, kognitivno kolektivno ludilo koje zamračuje slobodu voije i lične interese. Kako se rat odužio, godinu za godinom, Ajnštajn više nije video svrhu ni da to ponavlja. Nemačka - kao i cela Evropa - pretvorila se u ludnicu. A ludilo je stanje koje čak ni nauka ne može da izleči.
Međutim, Ajnštajn nije otišao. Nije se vratio u Švajcarsku niti prihvatio mesto u neutralnoj Holandiji, gde bi mu život bio lakši. Očigledno da je ludnica imala svoje draži. Tada je završio opštu teoriju relativiteta, najznačajnije delo do tada. Neslaganje s ljudima oko sebe i odsečenost od nenaučnih diskursa nisu mu zamaglili viziju niti mu otupeli um: štaviše, učinili su ga britkijim.
Rat se bližio kraju. Kirš je bio zbunjen, izgubljen. Niko nije mogao da objasni iznenadnu paralizu na zapadnom frontu, kao što nisu rnogli da objasne rat. Generali svakako nisu hteli da objasne. Reč poraz nikada nije prešla preko njihovih usana. Pričalo se samo o izdaji: vojske i radničke klase, a najviše o dva miliona poginulih. Rat ne može da se završi zato što još nisu pobeđili. A oni će uvek pobeđivati.
Ljudi su želeli odgovore. Kirš je hteo odgovore. Hteli su da znaju zbog čega se sve to desilo. Svaka posledica ima uzrok - govorilo je rasuđivanje - ali šta je izazvalo ovaj rat? Uvek je uzimao zdravo za gotovo da je evropska civilizacija bila vodeća u industriji, umetnosti i nauci. Ali gde je dovela svet? Tada se na sceni pojavio Albert Ajnštajn: čovek koji je bio u pravu kada je ostatak ljudske rase pogrešio. Dokazani prorok.
Za Kirša je to počelo četrnaestog decembra 1919. s Berliner ilustrirte cajtungom. Čuvao je još naslovnu stranu u albumu. Preko cele strane nalazila se Ajnštajnova fotografija, oči su mu bile oborene i zamišljeno je držao jednu ruku ispod brade. Ispod fotografije pisalo je Novi div svetske istorije: Albert Ajnštajn, čija istraživanja upotpunosti ruše naša shvatanja prirode, istraživanja koja su jednaka otkrićima Kopernika, Keplera i Njutna.
Osmatranja su konačno potvrdila Ajnštajnove teorije o svetlosti. Engleski astronomi videli su skretanje zvezdane svetlosti izazvano gravitacionom silom Sunca pod tačnim uglom koji je Ajnštajn predvideo. Sve berlinske novine objavile su tu vest. Ajnštajnovo lice nalazilo se svuda. Ispostavilo se da nemačka štampa nije prva izvestila o tom događaju. Novine u Americi i Engleskoj danima su pisale o tome. Nije bilo važno što je fizičar Nemac, niti što njegova otkrića nemaju očigledne praktične posledice. Nije bilo važno što je teorija matematička i teška za razumevanje - američke novine objavile su da ju je shvatilo samo dvanaest ljudi na celom svetu. Važno je što je to srušilo sve u šta se ranije verovalo. Ispostavilo se da su stara znanja o mehaničkom univerzumu - krunsko dostignuće evropske misli - zapravo netačna. Umesto njih, postoji univerzum čiju prirodu ljudski um može da prihvati, kao što se matematički dokaz može prihvatiti, ali koji se, poput beskonačnosti ili božanske svrhe, nikada ne može uistinu shvatiti, a kamoli osetiti - osim možda samog Ajnštajna i dvanaestorice neimenovanih prosvetljenih o kojima je pisao Njujork tajms.
Kirš je bio medu gomilom koja se tiskala da ga vidi i hrlila na njegova predavanja na Berlinskom univerzitetu. Hiljade ljudi je to radilo. Svugde su pričali o Ajnštajnu. U barovima i redovima ispred prodavnica, ljudi koji nikada nisu ni pomislili na prirodu svetlosti ili gravitaciju raspravljali su o značaju njegovog rada. Sedeći u zadimljenoj tami bioskopa, Kirš je gledao vesti: gomila je svuda dočekivala Ajnštajna. Državnici, kraljevi i filmske zvezde tiskali su se da budu viđeni pored njega. Kirš je gledao njegove trijumfalne posete Londonu, Parizu i Njujorku, zatim Skandinaviji, Južnoj Americi i Japanu; Ajnštajn na podijumu, Ajnštajn koji se iskrcava s prekookeanskog broda ili izlazi iz limuzine s otvorenim krovom, Ajnštajn kako crta dijagrame na tabli, priča ili se rukuje, uvek okružen morem lica okrenutih ka njemu, poput kupača koji uživaju u sjaju blistavog novog sunca. Ajnštajnovi neprijatelji, nacionalisti i antisemiti, počeli su da ga nazivaju „Jevrejskim svecem“. Do kraja godine njegovo lice postalo je najpoznatije na svetu.
Kirš se nije radovao njegovoj slavi. Za njega je to bila nametljivost. Maks je to shvatio pre miliona drugih. On je nagonski osetio istinu Ajnštajnove vizije, upio je i razumeo mnogo pre nego što je dospela u novine. On je video šta će nastupiti. Poslednjih dana i nedelja svog života živeo je u univerzumu Alberta Ajnštajna.
Tada se Kirš konačno vratio knjizi. Bilo je očigledno da se Maks nikada neće vratiti. Kirš neće imati vodiča kroz Ajnštajnov čudan novi univerzum, osim samog Ajnštajna. Ako želi da nauči njegove tajne, ako želi da vidi ono što je Maks video, moraće sam da putuje njime.


Kada je bio dete, pisao je Ajnštajn, prostor i vreme činili su univerzalni sistem odnosa, nevidljivu kutiju unutar koje se okreću galaksije i vrte planete. Kilometar je uvek bio kilometar, bez obzira na to gde se meri, a vreme je otkucavalo nepromenjenom brzinom u čitavom univerzumu. Svaki predmet, položaj i putanja mogu se izmeriti tom apsolutnom skalom. Kretanje predmeta, ili posmatrača, bez obzira koliko je brzo, ne menja ništa. Bila je to vizija zasnovana na svakodnevnim iskustvima ljudi čijim životima upravljaju redovne smene dana i noći, plima i godišnjih doba i utvrđena geografija planete Zemlje. Vizija utemeljena na Njutnovim zakonima kretanja i gravitacije; nebeski mehanizam, uravnotežen, precizan i predvidljiv. Bio je to univerzum u kojem se ništa ne događa bez razloga, a svaka posiedica ima uzrok, univerzum u kojem je potrebno samo znati prošlost da bi se saznala budućnost.
Međutim, kada je Ajnštajn postao student, počele su da se pojavljuju rupe u svetom pojmu apsolutne skale. Pokazalo se da je teško objasniti zapažanja na polju elektromagnetizma, nauke o svetlosnim talasima i elektricitetu. Fizičari su prvo u Berlinu, a onda i u Americi, izvodili eksperimente kako bi izmerili dejstvo Zemljinog kretanja na brzinu svetlosti. Znali su da se Zemlja okreče oko Sunca brzinom od trideset kilometara u sekundi i da se istovremeno okreće oko svoje ose. Koristeći vid triangulacije, uporedili su brzinu svetlosti koja napušta Zemlju u smeru njene orbite sa svetlosnim zracima koji putuju u suprotnom smeru. Očekivali su da će brzina planete povećati brzinu svetlosnih zraka u jednom smeru i smanjiti ih u drugom. U mehaničkom univerzumu, gde su vreme i prostor određeni, brzina je morala je da se poveća. Brzina čoveka koji se kreće uporedo s vozom u pokretu jednostavno je, u odnosu na spoljni svet, zbir brzine njegovog hodanja i brzine lokomotive. Ali eksperimenti su došli do drugačijeg rezultata: bez obzira na brzinu kojom putuje izvor svetlosti, ili na smer, svetlost uvek stiže do posmatrača istom brzinom. Svetlost se - zapravo čitav spektar elektromagnetne radijacije od radio do rendgenskih zraka - ne povinuje Njutnovim zakonima kretanja. Njena brzina ne može da se poveča ili smanji.
Albert Ajnštajn, koji je sam radio u Švajcarskoj, usudio se da postavi pitanje da li problem možda leži u apsolutnom sistemu samih odnosa. Na kraju se ipak ispostavilo da je, poput etra, to apstraktna konstrukcija ijudskog uma, koja opipljivo ne postoji. Univerzum nije okružen nevidljivom kutijom, niti sat otkucava u njegovom središtu. Ti pojmovi spadaju u domen metafizike. Međutim, svetlost jeste moguće izmeriti i videti. Njena brzina u vakuumu uvek je ista. Kako bi izgledao model univerzuma da su njegovi zakoni oslonjeni na to?
Brzina kretanja predmeta određuje se vremenskim uvećanjem brzine. Voz koji putuje brzinom od šezdeset kilometara na čas preći će trideset kilometara za pola sata. Ali svetlost se ne obazire na razdaljinu ili vreme. Njena brzina je ista čak i kada se telo koje je emituje kreće prostorom velikom brzinom. Na šta onda utiče to đopunsko kretanje, ki'etanje tela koje je emituje? Ako to nije brzina svetlosti, onda su jedini preostali delovi jednačine prostor s jedne i vreme s druge strane. I oni moraju da se menjaju, oni su lokalni, prilagodljivi, relativni. Ajnštajn je shvatio da se kretanje ne odvija nezavisno od prostora i vremena, kao što to nalaže zdrav razum. Ono ih menja.
Ajnštajnova formula uzdrmala je temelje naučnog mišljenja koje je još Galileo ustanovio. To je ono što se Maksu svidelo. Stotine godina astronomi su se mučili da dokažu tačnost opreme za merenje, teleskopa, astrolaba i sekstanata, samo da bi otkrili da se razdaljina između dve tačke ne može izmeriti na objektivan način. Razdaljina nije samo odnos između dve tačke. Ona uldjučuje i posmatrača, čiji položaj u odnosu na te tačke utiče na ishod merenja. Što se vremenskih razmaka tiče, ni oni nemaju apsolutnu vrednost buduči da protok vremena direktno zavisi od odnosa predmeta i posmatrača. Ono što je čovek mislio da je univerzum zapravo je subjektivno viđenje univerzuma, viđenog iz jednog određenog okvira odnosa.
Maks je držao monologe bez daha o tom otkriću za trpezarijskim stolom. Samo se njihov otac pretvarao da razume. Ostatak porodice smatrao je da je to posledica veoma bujne mašte, mnogih neprospavanih noći ili početka groznice. U tom čudnom novom univerzumu satovi su otkucavali sporije nego u ostalim. Vreme na ekvatoru teklo je sporije od vremena na polovima. Nekim posmatračima može se učiniti da su se dva događaja odigrala u različitim sekvencama, dok će se drugima činiti da su bila istovremena. Njihova opažanja mogu biti različita, ali nijedno od njih nije pogrešno. Ako su đimenzije u vremenu i prostoru relativne, onda postoji onoliko tačnih odgovora koliko i posmatrača.
Specijalna teorija relativiteta objavljena je dokje Kirš još bio dečak. Međutim, tada nije bilo novinskih naslova niti gomila gledalaca željnih da vide vizionara koji ju je otkrio. Sumnjičavost njegove porodice bila je univerzalna. Mnogi fizičari čak su pretpostavili da se Ajnštajn zanima samo za teorijske probleme astronomskog posmatranja, umesto za prirodu same stvarnosti. Tek kada je proširio reiativnost na zakone gravitacije, osnovne sile univerzuma, palo im je na um da gradi potpuno nov model stvaranja čiji je osnovni princip brzina svetlosti. Dok kretanje utiče na vreme i prostor, dokazana je činjenica da gravitacija utiče na kretanje. Dovoljno je da ispustite jabuku da biste se uverili u to.
Jedanaest godina radio je kako bi izveo jednačine, uklapajući Njutnove zakone kretanja s novom geometrijom prilagodljivog prostora. Završio je opštu teoriju relativiteta 1916. godine, godine velikih ofanziva na zapadnom frontu. Dok su se vojske sukobljavale kod Verdena i na Somi u očajničkom pokušaju da ponovo nacrtaju apstraktne granice na apstraktnim evropskim mapama, Ajnštajn je nastavio da radi, mirno oduzimajući svaku objektivnu reainost prostoru i vremenu. U njegovom novom modelu stvaranja materija i prostor su deo jednog istog kontinuiteta, sastavni deo postojanja koji se bez prekida pruža kroz univerzum, stapajući se u različitim oblicima ali se nikad ne prekidaju. Geometriju određuje gravitacija, a gravitaciju masa. Sve utvrđene tačke odnosa su nestale: morale su, budući da su vreme i prostor samo artefakti gravitacionog polja. Ako Zemlja putuje oko Sunca u krugovima, to nije zbog tajanstvene i nevidijive sile privlačenja, već zato što su prostor i vreme promenili oblik zbog prisustva zvezde. Zemlja putuje kroz iskrivljen prostor i iskrivljeno vreme, poput tramvaja koji kruži vijugavim šinama oko okuke na Šenhauzer aleu.
To je rad koji je Ajnštajn završio u Berlinu, posle godina pomeranja granica naučnog znanja. Pravio je novi svet dok je stari marširao u rat i rušio mnoštvo metafizičkih činjenica, dok je evropska mladost žrtvovana u njihovu odbranu. Da li je Maks shvatao tu ironiju? Da li je zbog toga bratu poklonio Ajnštajnovu knjigu? Ili je posredi bilo nešto više? Da li su otkrića na tim stranama, njihov opseg i čuđesnost, trebalo da pokažu koliko su Ijudski gubici mali i beznačajni i shođno tome podnošljiviji?


Kirš je još listao knjigu kada je čuo kucanje na ulaznim vratima. Prošlo je pola jedanaest. Sačekao je trenutak ne bi li čuo kako se otvaraju vrata frau Širman i staričine korake u hodniku. Međutim, vladala je tišina. Ponovo se čulo kucanje, ovog puta glasnije. Reze su zvečale, ali frau Širman se nije pomerala.
Prišao je prozoru. Njegov pogled na ulicu pred zgradom bio je zaklonjen malim kamenim balkonom i krošnjom drveta. Automobil je bio parkiran pored ivičnjaka. Njegova blistava crna oplata bila je isprskana kišom. Spustio je knjigu i izašao na odmorište.
„Frau Širman? Hoćete li da odgovorite?"
Kucanje je odjeknulo treći put. Kirš je požurio niz stepenice, pitajući se šta njegova gazdarica izvodi. Zar je bila toliko uplašena posle onog što se dogodilo her Bronštajnu? Ili je skinula šminku i nije mogla da podnese pomisao da je iko vidi u prirodnom izdanju?
Ruka mu je bila na rezi kada ga je nešto navelo da zastane. Prekasno je za društvene posete.
„Ko je?“
Čuo je škripanje šljunka na kamenu.
„Doktore Kirš?“ Muški glas.
„Šta želite?“
„Izvinite na smetnji. Zovem se Buker. Već sam dolazio ranije.“
Buker. Kirš još nije bio siguran da li je to njegov paranoidni šizofrenik ili ne. Upalio je svetlo. „Da li se poznajemo?"
Vrata su se neznatno pomerila uz zasune i reze.
„Imam za vas poziv od doktora Fišera. Rekao je da sačekam vaš odgovor.“
„Doktora Fišera? Ne poznajem nikoga pod tim imenom.“
„Doktor Eugen Fišer, direktor Instituta za antropologiju ’Kajzer Vilhelm’."
Kirš je čuo Fišerovo ime i znao je da ga smatraju istaknutim, ali nije mogao da se seti njegovih radova, osim toga da se bave ishodima međurasnih brakova u južnoj Africi.
„On je svakako čuo za vas, doktore Kirš.“
Neznanac je zvučao uvređeno, ali bilo je jasno da glumi. Kirš je oklevao pa otvorio vrata. Neznanac je ušao i skinuo šešir. Bio je mlađi od Bukera koga se Kirš sećao i znatno otmeniji.
„Doktor Fišer sutra posle podne putuje u Minhen i želi da zna da li možete da se sastanete s njim pre toga.“ Neznanac se osmehnuo i otkrio da mu gornji sekutići prelaze jedan preko drugog. „Izvinjava se što vam je dao tako malo vremena.“ Predao mu je kovertu i sačekao da Kirš pročita njen sadržaj. Bio je to poziv za ručak u hotelu Adlon. Zadivljen sam vašim esejom i nestrpljiv da razgovaram s vama o njemu pre odlaska. Kirš se iznenadio. Uvek je smatrao da je esej prekratak i nevažan da bi ikoga zadivio. Onda se setio Alminih reči da ga je njen otac pokazao nekim ljudima i svim obrazovnim institucijama koje on novčano podržava.
„Jeste li slobodni sutra, doktore Kirš?“
Kirš je presavio pismo. Pričalo se da se u Adlonu nalazi najbolji restoran u Berlinu.
„Recite doktoru Fišeru da sam počastvovan“, odgovorio je.

Petnaesto poglavlje


Otvorila su se kuhinjska vrata i osetio se miris prženog mesa. Čula se prijatna buka i zvuk cvrčanja i zveckanja šerpi i tiganja. Kirš je poželeo da se obukao bolje. Nosio je okovratnik od juče i nije imao vremena da ispegla odelo. Prsluk mu je imao paralelne nabore kao raširena harmonika.. Što je još gore, proživeo je još jednu lošu noč; ne neprospavanu, već ispunjenu mučnim snovima u kojima se neprestano kretao, trčao na sastanke koje nije smeo da propusti, vozio se ekspres vozovima koji su jurili kroz tunele i prepunjene stanice, a sve je bilo praćeno zvukom škripanja čelika o čelik.
Šef sale odveo ga je u trpezariju. Konobari u smokinzima prolazili su između stolova ili stajali pored velikog kamina. Kiršov stomak je zakrčao. Miris pečenja probudio mu je apetit. Nikada nije bilo tako u menzi Šaritea. Tamo se uvek osećao neprijatan miris užegle masti i kuvanog kupusa, trajan, neiskorenjiv miris koji kao da se tokom godina uvukao u zidove.
Odveden je do stola pored prozora s pogledom na trg Parizer. Napolju je saobraćaj ujednačeno tekao avenijom i prolazio ispod lukova Brandenburške kapije. Odbio je aperitiv i osvrnuo se po prostoriji. Adlon je bio čuven po slavnim gostima. Pre rata bio je domaćin Kajzeru i ruskom caru, a nedavno Henriju Fordu i Rokfelerovima, Marleni Ditrih i Albertu Ajnštajnu. Bio je toliko poznat da je Holivud snimio film o njemu s Gretom Garbo. Tu je odsedao Almin otac prilikom retkih poseta prestonici, zbog čega se Kirš zapitao da li ga namerno uvlače u prijatniji i viši društveni krug, kao što priliči budućem zetu Ota Zigela.
Kirš nije prepoznao nijednog od ostalih gostiju. Umesto toga zagledao se u visokog čoveka s bradom, dvadesetak godina starijeg od sebe, koji je prelazio prostoriju s jednom rukom zadenutom u prsluk dok je razmenjivao učtivosti sa šefom sale.
„Cenjeni doktor Kirš. Drago mi je što smo se upoznali.“
Kirš je ustao. „Doktore Fišer.“
Uprkos svojoj visini i krupnim rukama, njegov domaćin delovao je vragolasto; imao je visoko čelo, isturene uši i usku vilicu naglašenu bradom. Srđačno se rukovao s Kiršom a drugom rukom uhvatio ga za lakat, kao da želi da istakne da nije posredi puka učtivost. „Nadam se da vam ovo mesto odgovara. Nije previše udaljeno od klinike?“
„Manje od deset minuta hoda.“
Seli su, a Fišer je raširio salvetu i prihvatio jelovnik. „Došli ste peške. Odlično. Čak i mislioci moraju da vežbaju. Mnogi to zanemaruju. Isto važi zahranu. Naučnici imaju žalosnu naviku da se izgladnjuju.“
Kirš je otvorio jelovnik i s nevericom pročitao cene. „Bojim se da neki nemaju izbora.“
Fišer se nasmejao. „Dozvolite da kažem nešto o toj nesrećnoj situaciji. Nadam se da ste pri apetitu.“ Počeo je da ispituje šefa sale, koga je oslovljavao kao Konrada, o specijalitetima dana.
Deset minuta razgovarali su o hrani i ličnim navikama doktora Fišera. Kirš se osećao kao omiljeni sestrić koga je ujak počastvovao mudrim savetima i dobrim obrokom. Fišerovo ponašanje bilo je toliko blisko da se zapitao da nije u srodstvu sa Zigelovima tako da će, prema tome, uskoro biti i s njim. Pomenuo je esej tek kada su se poslužili mesom divljači.
„Hrabro je ono što ste napisali“, rekao je. „Potrebna je smelost da bi neko bio radikalan, naročito u konzervativnoj profesiji poput medicine.“
„Samo sam hteo da ukažem na izvesne nedoslednosti u postavljanju dijagnoza.“
„Nedoslednosti koje dovode u pitanje temelje savremene psihijatrije koju vaši nadređeni praktikuju.“ Fišer je isekao veknu svežeg hleba i pružio Kiršu veću krišku. „Čovek koji ima sopstvenu korist na umu bio bi predusretljiviji u izboru studije. On se ne bi obazirao na te nedoslednosti, baš kao i svi ostali.“ Odresci su bili izvrsni. Kirš se trudio da ne govori s punim ustima. „lznenaden sarn što se niko nije ranije bavio tim pitanjem.“ Fišer je ispustio zvuk odobravanja. Sve je radio - jeo, pričao, gestikulirao - sa žestinom koja je bila na granici nestrpljivosti. „Status. To je Ahilova peta cele profesije.“ Napravio je nekoliko malih krugova nožem za puter. „Psihijatrija je obuzeta strmoglavim jurišom da se dokaže i stekne isti status kao konvencionalna medicina. Međutim, konvencionalna medicina utemeljena je na vekovima anatomskih proučavanja. Imamo li takvu osnovu za delovanja uma? Ne. Biće potrebno mnogo vremena dok ih ne budemo imali.“ Prišao im je drugi konobar da natoči vino. „Ali nagovestiti da psihijatri možda napreduju, čak naslutiti da temeljne pretpostavke čitave nauke zapravo nisu čvrste kao stena, to je jeres, doktore Kirš.“
Fišer je u pravu. Kako je Benhefer nazvao njegov esej? Bezmalo ostavka sama po sebi.
Fišer je prineo licu čašu s vinom, protresao je i osmehnuo se. Kao da je juče bio u Benheferovoj kancelariji i čuo raspravu. Kirš se poigravao stopom čaše, pitajući se koliko Fišer zapravo zna.
„Dali je nešto određeno podstaklo vaš...? Stekao sam utisak da postoji izvesna hitnost...“
Fišer je na trenutak prestao da žvaće. Ponovo se osmehnuo pa se zavalio u stolici i otresao mrve s krila. „Tačno ste pogodili skriveni motiv.“ Udario je jezikom po tvrdim nepcima. „Imam predlog i nadam se da će vam se dopasti."
Rekao je da se Kiršova otkrića oslanjaju na premali broj slučajeva. Nedoslednosti u postavljanju dijagnoze mogu se otpisati kao netipične. To ne bi bio slučaj ako bi se sprovelo novo ispitivanje na većem uzorku nemačkog govornog područja koje pokriva duži vremenski period.
„Dokazi tolikog opsega ne mogu se zanemariti. To bi primoralo profesiju da preispita svoj pristup mentalnim poremećajirna. Možda bi dovelo do prave promene.“
Kirš je pomislio na narednika Štera i druge pacijente podvrgnute eksperimentalnim tretmanima Hajnriha Meringa - tretmanima za bolesti klasifikovane i svrstane u obrasce na isti način kao što su srednjovekovni teolozi svojevremeno popisali razne vrste demona - oslanjajući se na uočljive činjenice koliko i oni. Pomislio je na „napredak“ koji su navodno izazivali i na nerazumne teorije koje će uslediti o prirodi samih bolesti.
„To bi bio veliki poduhvat“, odgovorio je. „Bila bi potrebna saradnja mnogih različitih institucija.“ Fišer ga je posmatrao s očekivanjem. Pružio je ruku prema stolu i podigao vinsku čašu. „Ne predlažete da ja to uradim. Bojim se da je to nemoguće.“ „Bilo bi vam plaćeno, naravno. Institut ’Kajzer Vilhelm’ platio bi istraživanje. Naravno i objavio ga.“
„Antropološki institut?“
„Ili medicinski. Platili smo brojna istraživanja: porodična genealogija, kraniometrija, krvne grupe. Pomeramo granice disciplina. To je umnogome međunarodni projekat. Vreme je da Ijudi koji se bave naukom prestanu da žive u svojim intelektualnim getima i da se udruže zbog opšteg dobra. Slažete li se?“
„Da, ali...“
„Mislim da vam mogu ponuditi iznos vaše godišnje zarade. Unapred.“
Fišer je s naročitom pažnjom počeo da maže novu krišku hleba puterom, a Kirš se zapitao da li Oto Zigel zaista stoji iza svega. „Oprostite, ali mislio sam da je antropologija vaše polje rada „Jeste. Ali ja proučavam poreklo čovečanstva s razlogom. Kao i vi, smatram da čovek mora prvo da razume rasu kako bi mogao da je zaštiti.“
„Rasu?“
Fišer je isekao zalogaj odreska. „Nordijsku rasu. Onu kojoj svi pripadamo. Što se tiče psihijatrije, verujem da mnogi oblici mentalnih bolesti imaju nasledni faktor. To je i očekivano. Inteligencija je nasledna, nakraju krajeva, a da ne govorimo o fizičkim nesposobnostima. Vaš esej sadrži nekoliko slučajeva mentalnih bolesti koje se prenose generacijama, naročito šizofrenija.“
Kirš se namrštio. „Možda slučajno. Ali nedovoljno da bi...“
„Oh, slažem se: slučajno. Upravo tako. Ali veči broj uzoraka zauvek bi rasvetlio to pitanje. Podataka nikad. nije previše, zar ne?“
„Pretpostavljam da je tako.“
Kirš je otpio gutljaj vina i zapitao se koliko bi mu koristila godišnja plata unapred. Moraće nešto da radi kada ode iz Šaritea. Istraživanje bi moglo da pruži opravdanje za njegov odlazak. Sasvim je razumijivo da se odrekne psihijatrijskog posla kako bi se usredsredio na akademsko istraživanje. Alma bi to shvatila, kao i njena porodica i mogući budući poslodavci. „Mogu li da vas pitam da li poznajete Ota Zigela?“
Fišer ga je tupo pogledao.
„Mog budućeg tasta “
Odmahnuo je glavom. „Nisam znao da ste vereni. Dragi prijatelju, čestitam.“
„Hvala. Pomislio sam da možda...“
Pre nego što je Kirš uspeo da objasni, ponovo su im prišli konobari koji su gurali kolica na kojima se nalazio pečeni jagnjeći but, smeđ i blistav.


* * *



Fišer je polako jeo meso, uglavnom bez ičega, i pričao koliko je važno paziti na varenje kako godine prolaze: „Varenje je poput savesti", objasnio je. „Ako ne pazite u mladosti, patićete od neprospavanih noći u starosti.“
Kirš je morao da prizna da obično jede brzo, naročito na poslu.
„To mogu da razumem“, odgovorio je Fišer. „Najbolje je ne odugovlačiti s određenom hranom, pogotovo onom koju služe u bolnicama. To su, u najboljem slučaju, ustanove koje ne izazivaju apetit. A čovek kao vi uvek žuri da se vrati svojim pacijentima."
„Ne mogu da im pružim ni polovinu vremena koje im je potrebno. Ponekad je zaista poražavajuće.“
Fišer je pljesnuo rukama pred sobom, uvijajući prste. „Ipak mora da je primamljivo usredsrediti se na zanimljivije slučajeve, na one neobične. Pretpostavljam da se tako mnogo nauči.“
„Svaki slučaj je neobičan. Što pomnije proučavam, to su neobičniji. Kao i ljudi.“
„Uzmimo ovaj slučaj o kojem pišu novine. Ta devojka koju su pronašli u šumi. E to je zanimljiv slučaj.“
„Moguće.“
„Potpuni gubitak identiteta, nagost. S druge strane, ne postoji dokaz o seksualnom napadu. Kao da je sam njen identitet bio meta. Kao iz detektivskih romana.“
Kirš je pokupio moču iz tanjira. „To kažu novine. Zapravo je reč o jasnom slučaju amnezije.“
„Ma molim vas. Iskreno? Kako to onda objašnjavate?“
„Ne mogu, ne još.“
„Mora da imate neku teoriju. Svi s kojima sam razgovarao imaju svoju teoriju, čak i moj šofer.“
Možda Fišer nije shvatio, zbog svih nagađanja u novinama, da su pojedinačne istorije bolesti poverljive. Kirš je razmišljao kako da mu to objasni a da ne ispadne neljubazan, ali izgleda da mu je Fišer pročitao misli.
„Naravno. Ona je još vaš pacijent, zar ne? Ne smete ništa da kažete. Moja radoznalost je isprazna i zaslužuje prekor.“
„To je sasvim prirodno.“ Kirš se osvrnuo po sali. Neki gosti su otišli, a oni koji su ostali sedeli su udobno zavaljeni u stolicama i pijuckali kafu ili brendi i pućkali cigare. „Možda, ako bih imao vašu reč...“
„Naravno, dragi prijatelju, naravno. Neću reći ni reč. Smatrajte to profesionalnim savetovanjem. U tome svakako nema ničeg lošeg.“
„Pretpostavljam da nema.“
„Mrzim da se oslanjam na gospodu novinare. Ne možete da verujete ničemu što oni kažu.“
„U tom slučaju...“ Kirš je odgurnuo tanjir u stranu. „Verujem da je amnezija izazvana nekim vidom traume. Nisam siguran da se to odigralo neposredno pre nego što su je našli. Mislim da je doputovala odnekuda. Bilo je takvih slučajeva u prošlosti: podudaranja amnezije i naglog bekstva. Psihogena fuga je izraz koji se koristi za to. Znamo da pacijentu nemački nije maternji jezik.“
„Zaista?“ Fišer se nagnuo bliže. „Odakle je?“
„Teško je reći. Pretpostavljam da je s Istoka, sudeći po naglasku. Možda iz Rusije ili s Balkana.“
Fišer je polako klimnuo glavom. „Dakle, slažete se s policijom. Inspektor - kako se beše zove?“
„Hagen?“
„Da. On veruje da je devojka pobegla iz sanatorijuma. Nije bilo zločina niti manijaka u šumi.“
Kirš je slegnuo ramenima. „Nemam nikakve podatke o tome.“ Fišer se zavalio u stolici, položio nož i viljušku na tanjir i zadenuo prste u prsluk. „I ja imam teoriju, koju ćete nesumnjivo lako odbaciti.“
„A ona glasi?“
Njegov sagovornik uzeo je čačkalicu i uglavio je izrneđu dva gornja sekutića. „Ispostaviće se da je prevarant."
Kirš se nasmejao, mada mu nije bilo do smeha. „Kako može da bude prevarant kada nema iđentitet?“
„To će se dogođiti s vremenom. Zar ste zaboravili Anu Anderson? Ženu koju su izvukli iz kanala Landver? Prošio je osamnaest meseci pre nego što se proglasila velikom kneginjom Anastasijom.“
Kirš je znao tu priču. Nakon neuspelog pokušaja samoubistva, ženu su odveli u sanatorijum Daldorf, gde je odbijaia da kaže kako se zove. Tek kasnije je izjavila da je ćerka cara Nikolaja drugog i da je preživela boljševički pokoij ruske carske porodice pre nekoliko godina. Iako očigledno nije govorila ni ruski ni francuski - jezik ruske aristokratije - nekoliko izbeglih ruskih aristokrata i dvorana potvrdilo je njen identitet i zakieio joj se na odanost. Koia su nastavila da se kotrljaju, prikupljane su donacije i izneti finansijski zahtevi, čak i nakon što je berlinska štampa sa sigurnošću identifikovaia Andersonovu kao poljsku fabričku radnicu po imenu Franciska Šanckovska, ženu s dugom istorijom mentalne bolesti. Istaknuto je da su se ona i njeni savetnici obogatili zahvaijujući njenoj siavi.
„Možete da uvidite sličnosti“, primetio je Fišer. „Danas je samo potrebno da neko privuče pažnju štampe kako bi se obogatio. Vaša pacijentkinja je to već učinila.“
Kirš nije znao šta da odgovori. Dešavalo se da se ljudi pretvaraju da su psihički bolesni kako bi privukli pažnju, ali nikada mu nije palo na um da bi Marijin slučaj mogao biti takav.
Fišer ga je posmatrao jedan trenutak, pa odmahnuo rukom ispred lica. „To je samo isprazna pomisao. Nemojte dozvoliti da vas muči.“ Iz sakoa je izvadio zlatnu tabakeru. „Pušite li, doktore Kirš?“

Šesnaesto poglavlje


Kirš je dugo razraišljao o teoriji Eugena Fišera. Bio je siguran da Marija nije mogla da odglumi komu, i to tako duboku da je doktor Brener mislio da verovatno neće preživeti. Ali, ako to izuzrne, sličnosti sa slučajem Andersonove bile su nesporne: amnezija, nagoveštaj da se umalo nije udavila, činjenica da niko nije došao da je identifikuje. Postojala je čak izvesna sličnost izmedu Andersonove i njegove pacijentkinje. Obe su bile sličnih godina. Zanimanje štampe doprinosilo je tome da čitav događaj podseća na predstavu i zabavu za mase. Novinari i fotografi još su vrebali pred bolnicom i pravili zasede osoblju. Fišer je naslutio stepen manipulacije u sledu dogadaja, a sada ga je i Kirš uvideo. Da li je zaista slučajno naleteo na Mariju u bolnici? To pitanje ga je mučilo dok je obavljao dnevne poslove, u zajedničkoj prostoriji i ukancelariji. Da li je izabran da glumi u nekakvoj zaveri? Što je više razmišljao o tome, više je osećao prisustvo nevidljivih sila, poput male planete koja je uvučena u orbitu velike ali nevidljive zvezde.
Posmatrao je Mariju kad god bi mu se ukazala prilika, između dugih sati terapije i beskrajnog pisanja izveštaja, ne bi li video kako neko pokušava da stupi u dodir s njom. Klinika je navodno bila bezbedna, tumaranje pacijenata predstavljalo je neprekidnu opasnost, ali nije bila zatvor. Osoblje i trgovci ulazili su i izlazili čitavog dana, kao i posetioci. Posmatrao ju je u kantini, gde je uglavnom jela sama. Gledao ju je u biblioteci u koju je odlazila posle ručka i listala knjige, ali se ni’kada nije zadržavala ni na jednoj strani duže od nekoliko sekunđi. Posmatrao je kako šeta po malom trouglu od trave i drveća koji je trebalo da služi kao bašta ili kako sedi na klupi dok joj siva zimska sunčeva svetlost poigrava po koži. Jednom je s prozora na drugom spratu video kako joj prilazi neki čovek. imao je cigaretu u ustima i smeđi filcani šešir navučen do očiju. Kirš se podigao na prste da bi boije video. Bio je siguran da je to novinar koga je već video kako razgovara s Robertom Ajznerom ispred kuhinje. Međutim, nije bio siguran pošto mu je lice bilo skriveno. U svakom slučaju, ako je i razmenio nešto s Marijom, to je obavljeno za nekoliko sekundi budući da je čovek podigao šešir i žurno se udaljio.
Kirš je zamolio sestre da ga obaveste o sličnim događajima i da mu daju svu njenu prepisku na uvid. Otada ga je gotovo svakog jutra na radnom stolu čekalo pismo namenjeno Mariji, u kojem je oslovljavaju nadimcima koje su joj novinari nadenuli: „pacijentkinja iz Potsdama", „Gospa od jezera" ili „Ajnštajnova devojka“. Neka od njih bila su Ijubavna pisma, očigledno podstaknuta njenom fotografijom u novinama.


Čim sam video tvoje lice, znao sam da mi se vratila moja voljena Suzana. Čudesno ličiš na nju. Zakleo bih se da si njena sestra, iako znam da nema sestru. Ona je umrla od gripa pre trinaest godina i otada sam sam.


Jedno je, pisano mahnitim rukopisom, pitalo da ona nije Elza Milhauzen, dete koje je sa šest meseci oteto iz kolevke davne 1895. i od tada nije viđeno. Marija je bila premiada da bi se uklopila u taj opis. U drugom pismu neko je tvrdio da ju je upoznao na seansi. Kirš je pomislio da ispita tu tvrdnju, ali onda je shvatio da se taj susret navoano odigrao u onostranom svetu. Nekoliko pisama, anonimnih, bilo je bestidno. U jednom je neko nudio da joj piati za izvođenje različitih seksuainih radnji i pitao za cenu svake (redosledom koji je delovao uziazno). U drugom se nalazio crtež miade žene, verovatno Marije, u seksualnom zagrijaju s muškarcem u ogrtaču i s Davidovom zvezdom na čelu. Neki su tražili njenu fotografiju i prilagali novac. Koliko je Kirš mogao da vidi, nijedno pismo nije bilo od poznanika ili nekoga ko zna njen pravi identitet, ukoliko ne koriste neku šifru. Ne znajući šta da radi s njima, stavio ih je u kutiju koju je držao pod stoloin.
Posećivao ju je svakog dana. Kad god je mogao, donosio joj je razgiednice koje je zaglavljivao iznad drvene zidne oplate u njenoj sobi. Bila je okružena berlinskim spomeniđma dok je spavala. Poredao ih je u skladu s njihovim položajem, s krevetom kao zamišljenim centrom grada: Tirgarten naslonjen na prozor u jednom uglu sobe; fasada Nacionaine galerije s kolonadom ispod prekidača za svetlo u drugom; a između je postavio Brandenburšku kapiju, Operu, katedrale i crkve. Mislio je da će to probuditi njeno sećanje na iokalnu geografiju, za kojim bi usledio neki osećaj hronoiogije i svrhe. Tražio je razglednice Grenadirštrasea i Tangera, ali nije ih našao.
Marija je u početku bila zbunjena ili ravnodušna prema tim dodacima u sobi, ali s vremenom su počeli da je zabavljaju. Ohrabren, Kirš je s berlinskih spomenika prešao na druge: ruže, prekookeanske brodove i parne lokomotive, pse, mačke i konje. Međutim, dani su proiazili a poboljšanja nije bilo, bar što se tiče amnezije. Marija je pokušavala da se seti i da odgovori na pitanja koja joj je povremeno postavljao (Je li ikada bila na moru, da li je imala psa, koju rasu najviše voli), ali što se više trudila, postajala je sve zbunjenija i ožalošćenija. Počela bi da muca i uvrće ruke u krilu. Video je kako joj se oči pune suzaina i kako se pomalja panika dok se trudi da nađe odgovor, đelić istine koji će joj dokazati da postoji i da je živa. Mogao je da nasluti uskomešanu tamu pod njenim nogama i tada je bio primoran da promeni temu i vrati je u sađašnjost. Nije mogao da se otrgne od nerazumnog uverenja da ona polako umire, sigurno kao da ima smrtonosnu bolest. Bez prošlosti, borila se da veruje u sopstveno postojanje, da je više od uzleta mašte, duha ili sećanja koje će biti proterano kada se probudi.
Sestre su mu rekle da još uvek ima košmare. Otkrile su mu da povremeno priča u snu, nekad na stranom jeziku, a ponekad na nemačkom. Nisu mogle da nađu smisao u njenim rečima. Jednom se Kirš vratio na kliniku u gluvo doba noći i sedeo pred Marijinim vratima, osluškujući. Čuo je kako mrmija u snu, pa ustaje i kratko šeta po sobi pre nego što se vratila u krevet. Nije je čuo da vrišti, iako su ga sestre uveravale da to čini, naročito u satima pred svitanje. Htele su da joj daju sedative, ali on to nije dozvolio. Mislio je da bar u košmarima zna ko je.


Jednog dana počela je da crta. Bosonoga bi sela na prozor u ženskoj sobi za rekreaciju i naslonila biok na kolena. Prozor je giedao na kanal koji se pruža prema lučnom krovu stanice Lerter. Kada je duvao zapadni vetar, mogli su da čuju kloparanje vozova na šinama, a njihove sirene odjekivale su gradom poput poziva na molitvu neke prodorne mehanizovane religije. Nabavila je težak vuneni šal u koji se čvrsto uvila tako da su joj usne i brada bile skrivene u naborima. Možda zbog toga, ili zato što je delovala potpuno predana svom radu, drugi pacijenti retko su je uznemiravali.
Crtala je gotovo svakog jutra. Kada bi završila, zatvorila bi blok, ponovo obula cipele, uredno vezaia pertle i vratila se u svoju sobu. Onda bi odmah vratila blok i olovke na mesto - na gornju policu trošnog ormana u uglu.
Crtala je lica. Ona su ispunjavaia svaku stranu, lica koja su plutala prema svetlu kroz osenčene obiake. Vešto ih je crtala. Nežne linije oivičavaie su obrise kože: lica koja gledaju nagore ili su pređstavljena iz profila, stara lica opustošena brigama, ali i mlada puna iščekivanja. Sva su odisala istom oklevajućom efemernošću, kao da su svesna svoje nepotpunosti ili nesigurna kako su postala zarobljena u tom čudnom dvodimenzionalnom svetu.
Određena lica su se ponavljala: dete - činilo mu se da je žensko - s maramom vezanom oko glave, i dvojica muškaraca. Prvi je izgledao dovoljno mlado da joj bude simpatija ili brat. Imao je uske oči, široko čelo i divne nežne usne, skupljene kao da razmišlja. Nacrtala ga je nekoliko puta iz različitih uglova i s raznim izrazima lica ali svi su odisali zabrinutošću. Kirš se zapitao da li bi to mogao da bude neznanac koga je video u dvorištu.
„Kako da ga nazovemo?“, upitao ju je jednog dana. „Koje mu ime pristaje?"
Ali nije mogla da mu nadene ime. „On je pisac“, bilo je sve što je rekla.
Drugi čovek bio je star. Imao je tamne oči, iste pune usne i čupavu sedu kosu, poput proroka iz Starog zaveta ili renesansne slike Boga. Ni njemu nije mogla da nadene ime.
Dok je gledao crteže, Kirš je shvatio da Marija nije predstavila ništa iz svog okruženja. Nije bilo pacijenata ni osoblja. Ovo su bile vizije njenog unutrašnjeg vida, kalupi duša kojih se sećala. Ljudi koji su je okruživali na klinici mogli su i da ne postoje. Nije se tome nadao.
„Šta mislite o autoportretu?“, predložio je.
„Zašto?“
„Voleo bih da ga vidim.“
Autoportret bi mogao da obnovi njen osećaj identiteta. Mogao bi da otkrije kako vidi samu sebe.
Marija je odmahnula glavom. „Ovde nema ogledala.“
Istina, ogledala nisu bila dozvoljena iz bezbednosnih razloga. Tokom godina nekoliko pacijenata je razbilo ogledala zato što ih je uznemirio sopstveni odraz i nanelo sebi povrede slomljenim staklom. Čak su ga koristili i kao oružje. U ženskoj kupaonici ostala su dva ogledala, ali ona su bila mala i sigurno pričvršćena za zid.
„Ako bih vam doneo ogledalo?“ Kirš je rukama opisao kvadrat u vazduhu, uokvirujući joj lice. „Toliko. Mislim da znam gde bih mogao da ga nabavim.“
„Ako to želite“, odgovorila je Marija, koja je odsutno povlačila pramen svoje kose.
„Želim“, rekao je.
Da bi to dokazao, izašao je u vreme ručka i kupio og)edalo u pozlaćenom ramu kod prodavca nameštaja na Kurfirstendamu.


Iako je prošlo nedelju dana otkako su zajedno ručali, nije bilo ni glasa od doktora Fišera. Nije mu potvrdio ponuđeni posao, koji se tada činio tako hitnim, niti mu poslao dalja obaveštenja o tome šta bi Kirš trebalo da radi. Zapitao se da li je antropolog zaista mislio ono što je rekao i da li ima neophodna sredstva na raspolaganju. Pomišljao je da je Fišer samo usamljeni, mada imućni ekscentrik koji ispunjava svoje vreme površnim oduševljenjem, na koje zaboravi čim se pojavi nešto zanimljivije. Kiršov esej pobudio je njegovu intelektualnu radoznalost i potražio je autora s nestrpljenjem nekoga ko ima vreme, ali nema ništa korisno čime bi ga ispunio. Kirš je već zažalio što je tako slobodno razgovarao o svom radu i Mariji.
Konačno je seo da napiše ostavku kada je ušao Robert Ajzner s jutarnjom poštom. Kirš mu još nije rekao za Benheferovu odiuku, nadajući se da će načelnik s vremenom popustiti, ali prošle su dve nedelje i još se ništa nije dogodilo.
„Pismo od Instituta za antropologiju ’Kajzer Vilhelm’, eugeniku i ljudsko nasleđe“, rekao je Ajzner, čitajući poledinu krute bele koverte i ubacivši je u njegovu kutiju.
Koverta je bila zapečaćena voskom. Kirš je spustio penkalo i uzeo nož za papir.
„Dakle, pišeš novi esej?“ Ajzner jejoš obigravao oko njegovog stoia. „Nisam znao da je ljudsko nasleđe tvoje poije rada.“
„I nije“, odgovorio je Kirš, vireći u pismo koje još nije izvadio iz koverte. Pogledao je na sat. „Moram da krenem.“
Stavio je kovertu u unutrašnji džep i izašao iz kancelarije.


Fišer mu nije poslao samo novac. Priložio je kratak spisak psihijatrijskih ustanova i psihijatara širom Nemačke, Švajcarske i Austrije za koje je smatrao da će pristati da sarađuju u njegovom traganju za dijagnozama. Moj institut se ne zanima za pojedinačne slučajeve tako da nemaju razloga da brinu zbog kršenja poverljivosti, dodao je.
Kirš je u Adlonu pazio da se ne obaveže. Ali Fišer je izgleda pretpostavio da je upravo to učinio. Želeo je da Kirš odmah stupi u vezu s tim institucijama i da odredi svoje ciljeve i metode. Smatram da je to veoma značajno istraživanje i verujem da će biti objavljeno u istaknutoj publikaciji. Verujem da ćete uspeti da nađete neophodno vreme pored vaših redovnih obaveza.
Dva dana Kirš nije ništa radio. Doktor Benhefer mu je nedvosmisleno dao do znanja šta misli o njegovom prvom eseju. Ako bi mu Kirš rekao da namerava da preduzme iscrpnije istraživanje o istom problemu, to bi bilo kao da mu je udario šamar. Svaka nada da će zadržati posao bila bi izgubljena. Kao da su tražili da Kirš izabere stranu - ili gospodara. Ali, zahvaljujući Hajnrihu Meringu i sestri Honig, već su doneli tu odluku umesto njega.
Trećeg dana unovčio je ček.

Sedamnaesto poglavlje


Kasnije tog dana, Kirš je podlegao iznenadnom napadu groznice. To se dogodilo dok se vozio prepunim tramvajem od Aleksanderplaca. Držao se za ručku iznad glave, bio je umoran i bilo mu je vruće u teškom kaputu, ali inače se osećao sasvim normalno. Vozač je iznenada zakočio. Prolomili su se uzvici. Jednoj ženi je iz cegera ispala teglica i otkotrljala se niz prolaz. Svi su povratili ravnotežu i tramvaj je produžio dalje. Kirš se sagnuo da podigne teglu džema. koja se još kotrljala prema njemu. Skliznula mu je u šaku i ugledao je etiketu s dve sjajne crvene trešnje, što mu je bilo smešno budući da se on preziva trešnja. 2 Imao je utisak da ga neko iz visine posmatra i da mu se smeje dok se poigrava s njim, poput antičkih bogova. U sledećem trenutku utonuo je u tamu.
Čuo je viku i zaglušujuću tutnjavu topova. Znao je da mora da pronađe svoje hirurške instrumente. Doneće mu povređene s ranama punim prljavštine i zemlje. Nema vremena da potraži zaklon. Povikao je da mu donesu lampu i ugledao svetiljke koje poigravaju u tami i postaju sve bliže. Bleda lica žurila su pored njega. Tada mu se vid razbistrio i shvatio je da leži na leđima na rebrastom tramvajskom podu dok putnici gledaju u njega s visine.
Niko mu nije pomogao da ustane. Mora da su mislili da je pijan. Probio se do vrata i izašao na sledećoj stanici. Zaboravio je aktentašnu. Neki mladić izbacio ju je za njim pre nego što je tramvaj produžio dalje. Aktentašna je udarila o ivičnjak i otvorila se. Papiri, novine i razglednice rasuli su se po kaldrmi.
Drhtao je kada je stigao kući. Frau Širman ga je videla na stepenicama i ponudila da pozove doktora, ali odgovorio joj je da se ne muči. Uverio ju je da je reč samo o gripu kojim se zarazio na klinici. Ozdraviće začas.
Frau Širman se plašila gripa zbog svojih slabih pluća. Nije joj trebalo dalje nagovaranje da ga se kloni. Kirš se zaključao u sobu i srušio na krevet. Groznica ga je mučila cele noći. U zoru je pripremio još jednu dozu salvarsana, ali ruke su mu se previše tresie da bi mogao bezbedno da ubrizga injekciju. Moglo bi da dođe do trovanja arsenikom od pogrešno date injekcije.
Ionako mu nije potreban salvarsan, uveravao je samog sebe. Verovatno jeste grip, a imunitet mu je oslabio zbog dugog radnog vremena na klinici i stresa zbog njegovog nesigurnog položaja. Glavna bolnica je puna bolesnika, a udaljena je svega nekoliko metara od klinike. Pomoćno osoblje i dobavljači ulaze u obe zgrade i nose viruse iz jedne u drugu. Njegova groznica nema nikakve veze sa sifilisom i maglovitim smeđim tačkama koje mu se šire preko rebara.
Oko podneva frau Širman mu je ostavila hleb i čorbu od povrća pred vratima. Groznica se povukla sredinom poslepodneva. Bila je poput sećanja na staru bolest, podsetnik na prošle patnje. Nije bila kobni znak muka koje će tek nastupiti.
Ali Kirš je hteo da bude siguran. Poželeo je da može da veruje nekome ko bi otkrio pravu istinu o njegovom stanju i onda zadržao rezultate za sebe. Nije mogao nikoga da se seti, iako je dugo razmišljao o tome.


* * *



U sredu se vratio na kliniku. Tokom njegovog kratkog odsustva, Marijino crtanje se promenilo. Kirš je sedeo s njom u sobi za tretmane i listao njen blok. Prvi put su se pacijenti i bolničko osoblje probili kroz vlaknastu mrežu senki: sestra Honig, crvenog lica ali s izrazom tuge u iuku obrva koji nikada nije primetio; sestra Auerbah, lepa ali zahtevna, nestrpljivo stisnutih usana; doktor Mering, s temenom glatkim poput jajeta, ukočen i suzdržan, kao da je svestan koliko bi lako mogao da pukne. U potrazi za novim licima, Marija je konačno počela da crta ona iz svog okruženja. Na stranama njenog bloka više se nisu tiskale aveti, već živi ljudi.
Kirš se osmehnuo u sebi. To mora da predstavlja svojevrstan napredak. Marijina prošlost možda nije jasnija, ali bar se povezuje sa sadašnjošću: bori se protiv sila unutrašnjeg sveta i uključuje se u stvarni. Najviše se plašio da će izgubiti vezu sa stvarnošću i utonuti u psihozu pod pritiskom svog nezgodnog položaja.
„Zapanjujuća je sličnost na ovom crtežu doktora Ajznera." Podigao je blok. Robert Ajzner predstavljen je s oklevajućim izrazom lica, kao neko ko sluša neki razgovor ali nije siguran da li da se uključi. Oči su mu bile avetinjski blede, ako se izuzmu teške crne zenice.
„Je li on doktor?“
„Zar vam nije rekao?“
Marija ie odmahnula glavom. „Ponekad nosi beli mantil kao vi, a nekad ne.“
Kirš se zapitao koliko ju je puta posetio.
„Nisam znao da je razgovarao s vama.“
Marija je nakrivila glavu u stranu. Zrak svetlosti s prozora pao joj je na obraz. Njena kosa, sada tek toliko dugačka da može da je veže u rep, imala je bakarni odsjaj, kao nagoveštaj vatre u tami. „Oh, jeste“, odgovorila je. „Pretvara se da je samo u prolazu. Ali ne glumi dobro. Veoma je radoznao.“
Kirš se osmehnuo. „Pretpostavljam da jeste.“
„Kao što ste vi bili.“
„Ja?“
„To ste rekli. Kada ste došli u bolnicu. Bili ste radoznali.“
„Naravno.“ Kirš je pocrveneo. Hteo je da je uveri da je ona više od zanimljivog primerka, više od mogućnosti za profesionalno napredovanje, kao što je javnost često prikazivala takve slučajeve. Ali nije znao kako to da uradi.
Okrenuo je još jednu stranu. „Dakle, nema autoportreta?“
„Pokušala sam, ali je teško. Pogledam se u ogledalu, ali ne mogu da zapamtim sliku.“ Slegnula je ramenima. „Nemam osećaj i slika ispari čim povučem prvu liniju.“
Okrenuo je još jednu stranu, poslednju. Na njoj je bilo samo jed.no lice. Njegovo. Nacrtala ga je iz profila oborenog pogleda. Senčenje je bilo grubo, energično i razlikovalo se od ostalih crteža. Bilo je brzo uradeno, kao da je Marija želela da predstavi sličnost pre nego što nestane, kao da se bojala da bi uskoro mogao da nestane. Kiršu se činilo da se gleda u ogledalu, ali bez tupog imitiranja čistog odraza. Bio je iznenađen vatrenošću svog lika, nabranim čelom i uznemirenim pogledom.
„O, bože.“ Nasmejao se na silu. „Zar zaista izgledam tako nesrećno?“
Marija je klimnula glavom. Onda je podigla ruku i dodirnula mu lice.
Nešto je zagrebalo s druge strane vrata. Zatvorila su se uz tihi tresak. Koraci su blago odjekivali niz hodnik.
Oglasilo se zvono za ručak. Marija je povukla ruku. „Moram da idem“, rekla je.
Ustala je i požurila iz sobe. Kirš je tek posle jednog trenutka shvatio da je ostavila blok.


* * *



Te večeri počeo je da pada sneg. Kirš je otišao s klinike ranije nego inače i upao u večernji špic. Voz je bio pun. Stajao je priklešten uz vrata i udisao neprijatni miris duvana i pokisle kože dok su ga drugi putnici gurali. Bio je zadihan i osećao je komešanje u glavi. Gomila nemih, pogrbijenih ljudi prolazila je Aleksanderplacom, lica bi im na trenutak bila obasjana kada bi prošli ispod svetiljke a onda su opet tonula u senku.
Sve do danas izgledalo je kao da se igra, iako je ta igra bila skrivena iza ozbiljnosti naučnih i medicinskih ispitivanja. Međutim, više nije bila igra.
Istočno od Šenhauzer alea bilo je mirnije. Sneg je poćeo da se zadržava clok je žurio uz Grenadirštrase, zaustavivši se samo da pogleda okovan izlog her Bronštajnove prodavnice ploča i srču koja je blistala poput inja na kaldrmi. Ubrzo je stajao pred jevrejskim grobljem i zurio u pansion, baš kao što je radio dva meseca ranije.
Bilo mu je potrebno izvesno vreme da nađe ulazna vrata, smeštena iznad nekoliko stepenika s bočne strane zgrade, delimično sakrivena zarđalim spiralnim požarnim stepenicama. Pritisnuo je zvono, ali nije se dogodilo ništa, pa je pesnicom udario o vrata.
„Ima li koga?“
Glas mu je odjekivao između zidova uličice. Svetlo se ugasilo u stambenoj zgradi preko puta i ostao je u mraku.
„Šta želite?“
Čovek ga je posmatrao s prozora na prvom spratu. Imao je obrijanu glavu i nosio je naočare.
„Došao sam da iznajmim sobu.“
„Izdajem sobe samo damama.“
„Nije za mene.“
„Dođite sutra.“
Čovek je zatvorio prozor.
„Platiću unapred", uzviknuo je Kirš. „Ako mogu sada da je pogledam. Sutra će biti prekasno.“


Vlasnik kuće zvao se Sebastijan Metler i govorio je s oštrim švajcarskim naglaskom. Imao je četrdesetak godina, ali je bio pogrbljen poput starca i držao se za bok dok se s mukom uspinjao golim drvenim stepeništem. Frau Metler, njegova majka, gojazna žena s cvikerom na nosu, posmatrala ga je s dovratka njihovog stana, kao da se pribojava da je taj napor prevelik za njega. „Imam samo jednu slobodnu sobu pozadi. Nema lep pogled. Bili su na drugom spratu na kom je Kirš video Mariju. Električna stona lampa bacala je senke na izbledele cvetne tapete. Veliki stakleni luster visio je na tavanici.
Her Metler je otvorio vrata na kojima je bila zakucana mesingana tabia s brojem dva. „Za koga je soba?“ Uključio je svetlo i pomerio se u stranu kako bi Kirš mogao da prođe. „Rekao sam vam, primam samo...“
„Za jednu moju studentkinju.“
„Studentkinju?“ Her Metler je gurnuo naočare uz nos. „Pa, sve dok možete da jamčite za nju.“
Soba je bila jednostavno nameštena ali uredna. Kamin od kovanog gvožđa i zidni venac od štukature davali su joj spartansku otmenost. Kirš je pogledao sto s čipkastim stolnjakom, široki orman i raspeće iznad kreveta. Prozor je gledao na zatvoren prostor, konopce za sušenje veša i snežne pahulje koje su lebdele kroz tamu.
„Tražim sobu s pogledom na ulicu.“
Her Metler je odmahnuo glavom. „Imam samo ovu.“ Pokazao je preko puta u vrata s brojem tri. Bila su ofarbana tamnocrveno, mada je boja naneta u tankom sloju ispod koga se videlo hrapavo drvo. „Šta je s onom?“
„Zauzeta. Bar trenutno.“
„Trenutno?“
„Plaćena je do kraja meseca.“
„Danas je đvadeset deveti.“
„Onda je plaćena do četvrtka.“
„Ima li nekoga u njoj?“
Her Metler je zaškiljio preko odmorišta. „Ne znam, ne pratim nikoga.“
„Mogu li da pogiedam?“
„Zašto? Rekao sam vam da nije slobodna.“
„Nije još.“ Kirš je otvorio novčanik. „Spreman sam da platim za vaš trud. Budući da je ovako kasno.“
Her Metler se polako ispravio, a leđa su mu preteće zapucketala. Vrhom jezika opisao je krug u ustima. „Moraću da uzmem ključ.“
Kirš je izvadio novčanicu od pet rajhsmaraka. „Siću ću s vama. Tako nećete morati da se mučite i ponovo penjete.“


Dva minuta kasnije, stajao je sam pred Marijinim vratima. Gvozdeni ključ bio je hladan i težak. Pokušao je da zamisli sobu. Da li je prazna kao ona preko puta? Uredna ili neuredna? Sadrži li dokaz o zločinu, o prevari u koju doktor Fišer sumnja? Ili o napredovanju ludila? Viđao je takve sobe i nije želeo nikada više da kroči u sličnu.
Palo mu je na um da zbog toga nije došao ranije. Bilo bi mu teško da objasni otkuđ zna gde Marija živi. To bi moglo da dovede do raznih neprijatnih pitanja. Još je postojala takva mogućnost. Ali to nije bio razlog: plašio se onoga što će zateći.
Osetio je vrtoglavicu od napora. Tamnocrvena vrata plesala su pred njegovim očima, šireći se i skupljajući kao da su živa. Stegao je ključ, naslonio hladni metal na lice pa ga nespretno gurnuo u bravu.

Ludilo




Osamnaesto poglavlje


Kako sam dospela ovamo posle toliko vremena? Prirodno je da želite objašnjenje. Iako sam imala dovoljno vremena da ga pripremim još ne znam kako najbolje da ga izložim. Najjednostavnije bi bilo da vam kažem uživo, ali ta pomisao me ispunjava strepnjom. Nisam vešta u razgovoru i često se setim nečega što je trebalo da kažem tek kada je mogućnost za to nestala. Zato ću sve zapisati kako bih bar mogla da razmislim o svojim rečima pre nego što se obavežem na njih.
Prvo želim da vas uverim da me okolnosti pod kojima sam odrasla nisu dovele ni u kakvu materijalnu nepriliku. Porodica koja me je odgajila bila je uticajna u selu Orlovat. Glava kuće, Zoltan Draganović, imao je najveću i najbogatiju kuću u selu koja je, za razliku od drugih, bila povučena od ulice i imala prednje dvorište koje nas je štitilo od letnje prašine i pogleda prolaznika. A sa zadnje strane nalazili su se veranda okrečena u belo, boksevi za kokoške i guske, voćnjak s jabukama i trešnjama, kao i nekoliko pomoćnih zgrada u kojima smo držali konje i stare kočije - bar ih je moj otac nazivao kočijama iako su više ličile na zaprežna kola. Takođe, imali smo zemlju koju smo davali u zakup.
Kuća je bila prostrana i ofarbana u žuto, a prozori su bili zeleni i iznad svakog se nalazio gipsani grb. Heraldički motivi, od kojih je većina otpala, bili su austrijski. To je zbog toga što je porodica Draganović imala austrijsku krv po ženskoj liniji, što je moj otac često objašnjavao. Odmalena sam shvatila da mu je to važno i, samim tim, postalo je važno i meni. Ali uskoro sam otkrila da nije pametno pričati o tome. lmala sam samo sedam godina kada me je učiteljica ukorila zbog umišljenosti, a dečaci su počeli da me nazivaju svakakvim imenima i gađaju kamenjem kada niko ne gleda. Neko vreme sam se toliko plašila odlaska u školu da sam se pretvarala da imam nesvesticu ili da sam bolesna, ispljuskavši lice vodom i buncajući kao u groznici. Postala sam vešta u tome, a moja majka bi se nekad toliko uplašila da mi je bilo žao tako da bih odglumila brz oporavak. Nisam rekla ocu za nevolju koju mi je napravio, ni za dečake koji su me gađali kamenjem zato što sam se bojala da će odjuriti u školu i zavrnuti im šiju, kao što je pretio da će učiniti svima koji se usude da povrede porodičnu čast. Nije mi naročito smetala pomisao na zadavljene dečake, ali nisam želela da moj otac bude kažnjen za taj zločin. Tada mi je još bilo stalo do njega.
U to vreme zavidela sam sestri. Senka je bila godinu dana mlađa od mene. Iako je krenula u školu, uskoro je prestala da je pohađa. Umesto toga naša majka joj je davala časove kod kuće. Ali ti časovi nisu bili nalik na one u školi, niti su uključivali sate prepisivanja i učenja napamet. Njeni časovi bili su napolju, osim kada je bilo ružno vreme, i svodili su se na brigu o životinjama i učenje imena biljaka i insekata. Kada je padala kiša, učila je da šije i veze pored kuhinjske vatre, što bih rado zamenila za svoju hladnu školsku klupu i beskrajne lekcije o pravopisu i aritmetici. Kod kuće sam imala samo časove nemačkog, koji je moj otac zahtevao da učim iz razloga koji su opet imali veze sa ženskom linijom.
U to vreme radio je u carskoj carinskoj službi i provodio je mnogo vremena u Novotm Sadu. Želela sam da mu ugodim i naporno sam učila kada nije bio tu kako bih ga zadivila svojim napretkom. Bila bih veoma ponosna kada bi me podigao i nazvao svojom „šlaue klajne dame. 3 To je bio prvi put da me je pohvalio pošto u našoj porodici nije bila tajna da je muškarcu od žene najpotrebniji sin i da su deca drugog pola luksuz, i to skup. Međutim, kako me je otac pohvalio zbog uspeha u učenju nemačkog, odlučila sam da vredno učim sve predmete kako bi uvideo da sam ipak korisna i da mogu nekako da doprinesem porodičnom imenu. Zbog toga me ostala deca nisu više volela ali bar nisam odlazila na igralište tako da nisam bila u dometu njihovog kamenja.
Mislila sam da Senku, budući da je mlađa, pripremaju za vođenje domačinstva i da zbog toga ne mora da uči. Saznala sam pravi razlog od jednog dečaka iz škole koji je, umesto da me gađa kamenjem, odlučio da me obaspe uvredama. Povikao je da je moja sestra idiot i napravio je čudno ružno lice koje nimalo nije ličilo na Senkino. Ali, na neki svirep način, znala sam da je to istina. Kada sam se tog dana vratila kući, sve sam shvatila i moju ljubomoru smenio je stid.
Posle toga zbližila sam se sa Senkom. Postale smo uistinu bliske poput senki pošto smo uvek bile zajedno kada nisam učila. Čak sam preuzela neke njene časove, što je obradovalo majku (mada ne i oca, koji je rekao da traćim vreme). Učila sam je čitanju i matematici, ali njena pažnja je popuštala posle nekog vremena i ništa nisam mogla da učinim da je ponovo podstaknem. Ali ipak je nešto naučila, a ja sam pokušala da naučim nešto od nje, naročito način na koji se stara o životinjama. Guske su je pratile naokolo i nežno joj kljucale rukave i suknje narandžastim kljunovima. Dozvoljavale su joj da ih gladi po dugim paperjastim vratovima, što je bila čast koju niko drugi nije imao. Kada bih im ja prišla, one su siktale i širile perje a najurile bi me iz dvorišta kada nisu bile raspoložene za društvo.
Rekla sam da mi je Senka jedina sestra, ali nekoliko godina kasnije saznala sam da smo imale još jednu. Jednog letnjeg dana imali smo goste koji su počeli da pričaju kako je u nekim obližnjim selima izbila epidemija šarlaha. Po načinu na koji je majka ućutala i na koji ju je otac pogledao, shvatila sam da joj je ta tema bolna. Znala sam da je šarlah opasan i da je mnogo dece umrlo od te bolesti u prošlosti. Zato sam kasnije pitala baku da li je neko u našoj porodici umro od šarlaha.
Zaprepastila se i odgovorila da mlade dame ne bi trebalo da postavljaju takva pitanja, zbog čega sam bila još uverenija da je neko zaista umro. Rekla sam joj da umem da čuvam tajne i da nikome neću reći ako je podeli sa mnom. To ju je zadovoljilo. Priznala mi je da je majčino prvorođeno dete umrlo od šarlaha kao beba ali da to ne smem nikome da kažem ili će se šarlah vratiti u našu kuću. To mi je tada zvučalo potpuno razumno. Ljudi nisu pričali o đavolu iz straha da će ga time prizvati i pretpostavila sam da je ovo slična predostrožnost. Tek nekoliko godina kasnije počela sam da se pitam zašto je moja porodica odlučila da teretu tuge doda i tajanstvenost.
Nakon što mi je otkrila tajnu, baka se zabrinula da će me to možda mučiti. Kako bi me utešila, rekla mi je da Bog uzima jednom, a daje drugom rukom. Ta pomisao mi se veoma dopala, pošto je nagoveštavala da postoje pravda i zadovoljavajući stepen simetrije u svetu, nalik algebri, koju sam počela da učim u školi, u kojoj jednačina može da se reši samo kada obe strane imaju istu vrednost. U ovom slučaju, Bog je uravnotežio jednačinu time što je majci dao mene. Dokaz toga je što mrtvo dete i ja imamo isto ime. Sa žaljenjem sam primetila da moja sestra Senka nije uključena u tu jednačinu, ali znala sam zašto je tako: zato što nije išla u školu kao ja i samim tim nije ništa znala o algebri ili Bogu.
U to vreme primetili su da sam đak koji obećava. Moje učenje je znatno napredovalo kada je stigao nov nastavnik, Bošković, iz Zagreba. On je išao na univerzitet i imao je brojne nove teorije o nastavnom programu. Jednog kišnog dana, kada još nisam imala jedanaest godina, pojavio se pred kućom u svom najboljem odelu i zatražio da razgovara s mojim ocem. Nisam znala šta da mislim i uplašila sam se da nisam uradila nešto loše zbog čega će me kazniti ili izbaciti iz škole. Pokušala sam da prisluškujem pred vratima očeve radne sobe, ali majka mi je strogo rekla da odem u svoju sobu i da ostanem tamo dok me nepozovu. Tako da sam sedela u sobi, na ivici suza, dok je Senka sedela u ćošku, tiho pevušeći i crtajući, u čemu je bila veoma vešta. Videla je da sam uzrujana i ponudila je da nacrta moj portret, što mi je odvratilo misli od briga, naročito pošto me je predstavila lepom i odraslom, što me je obradovalo.
Konačno sam s prozora videla kako gospodin Bošković odlazi i strčala sam dole, iako me niko nije pozvao. Moji roditelji su se žučno raspravljali u radnoj sobi, jasno sam čula kako majka uzbuđeno moli dok je otac surovo odbija, što je bilo uobičajeno za njihove rasprave bez obzira na temu. Čula sam da nekoliko puta spominju novac i da li mogu da obezbede dovoljno, što me takođe nije iznenadilo, budući da je to bila jedina tema o kojoj su mogli da pričaju duže od nekoliko minuta - osim kada bi otac omalovažavao majčinu porodicu.
Ispostavilo se da nisam u nevolji. Majka mi je rekla da je učitelj predložio da nastavim obrazovanje u gimnaziji u Bečkereku, čiji je direktor bio njegov poznanik. To je iziskivalo znatnu sumu novca za troškove školovanja, kao i za svakodnevno putovanje vozom budući da je Bečkerek udaljen više od dvadeset kilometara. Otac je objasnio da zbog toga najverovatnije neće moći da prihvate učiteljev predlog, što me je gorko razočaralo. Dosadili su mi seoska škola, mučenja dečaka i lekcije koje su bile prelake, naročito one iz maternatike. Bečkerek mi je u to vreme delovao veličanstveno i zadivljujuće, iako ni po čemu ne liči na metropolu, čak nije ni grad. U suzama sam otrčala natrag u sobu i zagnjurila glavu u ruke. Nisam htela da podignem lice čak ni zbog Senke, koja me je nacrtala u tom položaju i osenčila sve oko mene u tamu koja je odgovarala mom raspoloženju.
Nisam morala da budem toliko razočarana. Ne znam tačno kako su nabavili novac za moje obrazovanje, ali su ga ipak sakupili. Znam da je majka pisala našoj tetki Heleni u Beogradu i da je mesec dana kasnije primila zadovoljavajući odgovor. To se dogodilo u isto vreme kada se otac predomislio pa sam naslutila povezanost, iako mi niko ništa nije rekao. Usudila sam se da pitam da li je tetka Helena poslala novac za moje obrazovanje, ali su mi oštro rekli da ne pričam gluposti. Tako da sam prestala da razmišljam o tome.
Otada moj život kao da mi više nije pripadao. Časovi u gimnaziji bili su zahtevniji od svih koje sam ranije pohađala, pogotovo što sam bila najmlađa u razredu. Većina preostalih sati odlazila je na putovanja vozom tako da nisam imala ni vremena ni snage za igru. Moj otac je odjednom počeo više da se zanima za moje školovanje, kritički mi je pregledao domaće zadatke (iako ubrzo nije mogao da shvati veći deo, naročito matematiku) i tražio je od mojih nastavnika stalne izveštaje o mom napredovanju. Najgore od svega, počeo je da se hvali mojim uspesima i da priča kako sam dete genije i da nikada nije postojala devojčica poput mene u ovom regionu, što nije istina, kao što biste vi od svih ljudi morali dobro da znate.
Ukratko, pažnja za kojom sam nekada žudela uskoro je postala teret, ali rado bih je podnosila da nije počeo u isto vreme sve više da zanemaruje moju sestru. Kao da je imao samo ograničene zalihe očinske ljubavi, takve kakva je, i odlučio da je usmeri samo na mene. Oštro joj se obraćao, ružno se šalio na račun njene slaboumnosti i žalio se da previše jede za dete koje ništa ne radi celog dana - što nije bilo pošteno budući da je naporno radila kako bi životinje bile zdrave, a kokoške i guske su obilno nosile jaja za nju, toliko da se u selu pričalo o tome. Majka bi ga ranije ukorila zbog toga, ali zdravlje je nije služilo pa je često bila u krevetu kada bih se vratila kući.
Dobro sam znala šta ga ljuti. Senka je Draganović i činjenica da zaostaje s učenjem i da će teško naći dobru priliku, ako je uopšte nađe, bacala je ljagu na porodično ime. To je bio još jedan znak da loza truli i propada, poput grbova iznad prozora i zemlje koju više nismo imali (iako smo imali dovoljno i više od drugih). Kad god bi je pogledao, setio bi se toga - kao i činjenice da nema sina koji bi obnovio porodični imetak, niti da postoji mogućnost da ga dobije dok nam je majka živa. Teret je pao na mene, kao na poslednje pribežište. Nisam se zavaravala da će se prema meni ponašati bolje nego prema mojoj sestri ako ga izneverim.
Tek tokom rata shvatila sam kakav je otac zaista. Do tada je uzgajao guske zbog jaja, ali nekoliko dana pred Božić je rekao da bi trebalo da ubijemo jednu za večeru. Naložio je Senki da izabere najdeblju i da joj zavrne vrat kako bi joj majka izvadila unutrašnje organe i pripremila. Sirota Senka se ućutala zato što ga se mnogo plašila. Znala sam da su je njegove reči užasnule pošto su njoj guske bile prijatelji i svaku je znala po imenu. Ali nisam mogla da pretpostavim šta će učiniti: išunjala se te noći i odvela ih preko polja toliko daleko da se nije vratila do zore. Pretpostavljam da se bojala da će se u protivnom vratiti kući, budući da nikada nisu pokazivale želju da pobegnu i bile su zatvorene samo zbog sopstvene bezbednosti.
Ujutru sam otišla u školu i saznala sam šta se desilo tek kada sam se vratila kasno posle podne. Guske su nestale, a ni Senke nigde nije bilo. Otac nije bio kod kuće, a majka je opet bila u krevetu. Konačno sam našla Senku u napuštenom delu štale - napuštenom zato što smo tada imali samo jednog konja. Drhtala je u uglu, polupokrivena slamom kako bi se ugrejala. Nije se usuđivala da se vrati u kuću i shvatila sam zbog čega kada sam pokušala da joj pomognem da ustane. Usna joj je bila rascepljena, a na ramenima, rukama i nogama imala je podlive i ljubičaste modrice. Nisam se ni usudila da joj pogledam leđa. Do tada nas otac nikada nije tukao. Smatrao je da je majčin posao da nas drži pod kontrolom. Izgledalo je kao da je sada odlučio da odjednom nadoknadi propušteno.
U narednim danima neke su se guske vratile u selo. Uhvatili su ih i vratili, iako je otac tvrdio da su mnoge ukrali. Imali smo gusku za Božić, kao što je nameravao, mada je Senka nije jela. Zapravo, otada nije jela s nama, osim kada bi otac bio odsutan, pošto je govorio da izgubi apetit od samog pogleda na nju.
Nastavila sam da učim, vrednije nego ikad, iako železnica često nije radila tokom rata pa nisam mogla da putujem doškole. Tada više nisam učila da bih ugodila ocu, već da bih mogla da pobegnem u određenom trenutku. Nisam znala gde, osim da će to morati da bude negde daleko i da ću Senku povesti sa sobom. Jedino sam se pitala kako ćemo pobeći s guskama koje nas prate jer su, kao što kaže rimska legenda, to bučne ptice koje su sklone da podignu uzbunu, htele to ili ne.
Uprkos onome što se desilo, ne mogu reći da sam uistinu mrzela oca, iako neki mogu da kažu da je zaslužio da ga mrzim. Umesto toga, shvatila sam jasnije nego ikada da se razlikujemo po svemu - toliko da, ako smo zaista porodica i imamo istu krv, te veze znače malo, a svakako mnogo manje nego što se veruje. Zato što, od tog dana pa nadalje, nisam osećala nikakvu teškoću niti ogorčenost pri pomisli da ću se zauvek odvojiti od porodice Draganović - i svih njenih linija, ali najviše ženske, zbog koje nisam videla nijedan razlog kojim bih se pohvalila, niti sam to ikada više učinila.

Devetnaesto poglavlje


Prvo što je ugleđao kada je otvorio vrata bile su grančice lavande u vazi od brušenog stakla i gomila uredno složenih podsuknji na stolici od pruća. Na komodi se nalazio mali štos neispisanih razglednica. Bile su to slike Berlina baš kao one koje joj je on kupovao. Pored njih nalazili su se ručno ogledalo i četka iz koje je virilo nekoliko vlasi tamne kose. Na krevetu se nalazila starinska lutka s porcelanskim licem i istočnjačkim očima, obučena u kinesku crveno-zelenu haljinu. Par crnih cipela na šniranje, onih koje je nosila ispred her Bronštajnove muzičke prodavnice, stajao je uredno iza vrata, prstiju uperenih napolje.
Sve je bilo na svom mestu. Sve je bilo normalno. Ništa nije bilo iskidano na froncle. Ništa nije bilo ižvrljano po zidovima. Nije bilo krvi. Gomila podsuknji još je odisala mirisom opranog veša.
Njene stvari bile su poređane tako da na najbolji način iskoristi raspoioživi prostor i da istakne malobrojne vredne predmete - lutka, čipkasti stolnjak, ručno ogledalo s urnetnutim biserom. Nije napustila sobu u žurbi. Njena urednost predviđala je povratak. Bila je uređena da ostavi dobar utisak. Ali na koga?
Osim starinske lutke, Kirš nije video nikakav dokaz postojanja deteta, čak ni fotografiju ili medaljon s pramenom kose.
Prišao je prozoru i pogledao na ulicu, zamislivši sebe tamo sa šeširom u ruci, neznanca koji pita za put. Sneg je napadao po svetiljkama i vrhu zida oko groblja. Počeo je da se zadržava na trotoaru. Dve pogrbljene prilike nečujno su žurno prošle pored kapije.
Zatvorio je vrata i prišao komodi. Otvorio je jednu fioku za drugom. U njima je uglavnom bila odeča, čista i složena, ali malobrojna, kao i pribor za šivenje s koncima u raznim bojama. Zakrpila je nekoliko odevnih predmeta. Imala je nekoliko pari pamučnih čarapa, crnih, grubih i debelih koje su devojke u Tangeru izbegavale. Potražio je neke oznake na odeći, ali ih nije našao.
U ormanu su visile tri haljine, jednostavnog dezena na tamnoj osnovi, i jedna plisirana suknja. Ništa nije imalo etiketu. S jedne strane nalazio se smeđi somotski šešir koji je nosila na ulici. Na etiketi je pisalo Herman Gerzon, Verderšer markt, BERLIN, ali šešir nije bio nov. Ili je ranije dolazila u grad u kupovinu ili ga je kupila polovnog, možda na nekoj tezgi u Grenadirštraseu. Kaput je bio tu, kao i haljina koju je nosila u Tangeru.
Zatvorio je vrata ormana i pogledao svoj namršteni odraz na staklu. Šta je onda nosila kada je otputovala u Potsdam? Drugi šešir, drugi kaput, drugu haljinu, druge cipele - nije li mu Alma neprestano pričala kako su ženama te razlike veoma važne? Osvrnuo se po sobi i panično video koliko je prazna. Nije bilo nikakve očigledne istorije, niti uočljive prošlosti. Samo nekoliko predmeta, razborito razmeštenih, kao što bi ih poređao neko ko čeka početak novog života. Prazna bina koja čeka đolazak glumaca.
Seo je na krevet. Može li verovati svojim utiscima? Moguća su druga tumačenja. Možda je Marija došla s malo stvari zato što ima malo stvari. Ili nije nameravala dugo da ostane. Jastučnica i posteljina bili su stari. Okrenuo je jastuk i našao nekoliko malih nabora na pamuku. Spustio je glavu i osetio blagi mošusni miris.
Peta mu je uđarila o nešto tvrdo pod krevetom. Stari putnički kovčeg od lakiranog žutog platna presvučenog preko drveta i s inicijalima ZMD napisanim crvenom bojom s prednje strane. Izvukao ga je na svetlost. Na izbledeloj nalepnici na poklopcu pisalo je Hotel Saher, Beč. Iz prizemlja se čulo treskanje vrata. Osiuškivao je trenutak pa podigao brave.
Poklopac se podigao uz oštru škripu i zapahnuo ga je poznati mošusni miris. Kleknuo je na pod i počeo da vadi knjige, po dve u isto vreme, i okretao ih prema svetlosti. Reč je bila o udžbenicima: matematika, fizika, hemija, sve nemačka izđanja, od kojih nijedno nije bilo novo. Prevod knjige Osnove astronomije Džona F. Heršela bio je debelo podvučen olovkom. Primerak prvog izdanja knjige Osnove relativiteta iz 1913. godine Lorenca, Ajnštajna, Minkovskog i Zomerfelda imao je iscepan povez tako da su se listovi razieteli kada ju je otvorio. Sta li je Marija radila s takvim knjigama?
Među njima nalazila se i sveska s tvrdim koricama. Bila je ispunjena matematičkim kalkulacijama - red za redom, strana za stranom jednačina i simbola, od kojih su mnoge bile ispravljene ili prežvrljane. Kirš je prepoznao diferencijalni račun, iste maternatičke zagonetke kojima je Maks svojevremeno vukao za nos posetioce u Rajnsđorfu. Tada se setio nečega što je pročitao u novinama: da je policija našla program ili letak u potsdamskoj šumi nedaleko od mesta na kojem je Marija otkrivena. Najavljivao je javno predavanje profesora Alberta Ajnštajna u Filharmoniji pod nazivom Sadašnje stanje kvantne teorije.
„Šta sam ti rekao?“, pitao je Maks, razgovetno kao da mu stoji pored ramena.
„Nisi mi ništa rekao“, odgovorio je Kirš.
U hodniku u prizemlju čulo se kašljanje, kao i tiha rasprava između viasnika kuće i njegove majke. Kirš je gurnuo svesku u džep kaputa i vratio se do sanduka. Na samom dnu, ispod udžbenika, napipao je nešto kabasto uvijeno u belu tkaninu.
Glas her Metlera dopro je do njega. „Doktore Kirš?“ Izgleda da je pet rajhsmaraka donosilo samo ograničene prednosti. „Jeste li gotovi?“
Kirš je brzo odmotao tkaninu. Unutra se nalazio stari album za fotografije u ispupčenom kožnom povezu. U kući njegovog dede postojao je isti debeli album koji se, poput porodične Biblije, čuvao na naročitom mestu gde nisu mogle da ga oštete sunčeva svetlost ili radoznale ruke.
Sa strane se nalazila mesingana kopča. Videlo se da je oštećena. Morao je na silu da je otvori s obe ruke.
U prizemlju je her Metler glasno uzdahnuo i počeo da se penje stepenicama, ogorčeno grokćući na svakih par koraka. Kirš je otvorio album.
Fotografije su bile pričvršćene ugaonim podupiračima od srebrnog papira. Bili su na svakoj strani, mali i veliki pravougani oblici. Same fotografije su nedostajale. Sve što je ostalo od njih bile su izbledele senke i nešto što je podsećalo na tragove noža na površini.
Negde na pola albuma, neko u porodici je nabavio fotoaparat. Male kvadratne fotografije bile su ravnomerno raspoređene po stranama u istim ugaonim držačima, iako je nekoliko nedostajalo.
Blizu dna poslednje strane našao je jednu fotografiju. Dve devojčice s maramama na glavi, stare deset ili jedanaest godina, hranile su jato gusaka. Jedna je stajala malo dalje i držala komad hleba. Druga je čučala, milovala je pticu jednom rukom i hranila je drugom. Obe su gledale u objektiv i osmehivale se. Bilo koja od njih mogla je da bude Marija, ili nijedna.
Her Metler je prišao vratima i nakašljao se da najavi svoje prisustvo. „Dakle, jeste li to tražili?“
Posmatrao je prizor kroz debela stakla, očigledno nesiguran da li da se pobuni zbog tog narušavanja privatnosti.
Kirš je zatvorio album. „Oprostite, her Metler“, rekao je, „ali čini mi se da ne čitate novine.“
Her Metler je namestio naočare. „Novine?“
„Zato što mislim da imate prilično poznatog stanara.“


Zove se Marija, baš kao što je rekla - ali se pisalo na slovenski način: Marija Draganović, sa slovom „j“. Bar se tako predstavila kada je došla. Her Metler je priznao da nikada nije tražio da pogleda njen pasoš. Stigla je početkom oktobra iz Ciriha, gde je studirala, kako je rekla. Neko odande preporučio joj je njegovu kuću zbog čistoće i povoljnog položaja. Nije rekla zašto je došla u Berlin. Platila je sobu šest nedelja unapred, povučeno je živela i retko primala goste, ako ih je uopšte i primala. To je bilo sve što je znao.
Marija: dobro se sećala. To mora da je dobar znak, znak koji uliva nadu - ukoliko nije posredi greška, omaška u inače besprekornoj predstavi.
Trebalo bi da držimo sve mogućnosti otvorenim, doktore Kirš.
Kirš je ponavljao činjenice dok se vraćao prema tramvajskoj stanici snežnim svetlim ulicama. Njegova pacijentkinja je student matematike iz Ciriha, mada po svoj prilici nije iz tog grada, sudeći po naglasku. Marija Draganović. Prezime je dodavalo sadržaj. Ponovo ju je postavljalo u svet, svet izvan Šaritea, što je dobro, podsetio je samog sebe, budući da je povratak u društvo cilj psihijatrijskog tretmana. S druge strane, sudeći po literaturi, u slučajevima psihogene fuge subjekat često poprimi nov identitet. Hans J, bankarski službenik iz Nirnberga, zakleo se da se zove Oto Klajst, detektiv iz Berlina. Dok ne vidi ime Marija Draganović na nekom službenom dokumentu, Kirš ne može da bude siguran da je pravo.
Marija Draganović. Zašto mu nije rekla pravo ime u Tangeru? Zašto je lagala? Možda da sakrije svoje slovensko poreklo, kao što radnice čine? Ili je mislila da će biti bezbedna ako sakrije svoj identitet?
Naravno, nije mu verovala. Bilo je jednostavno.
Pomislio je da se vrati na kliniku i da s njom podeli sve što je saznao. Ali kako će sva ta obaveštenja uticati na nju? Slučajevi psihogene fuge nisu bili ohrabrujući. Hans J. se, kada je povratio identitet, vratio kući i svom poslu u Nirnbergu. Međutim, posle toga život i um polako su mu se raspali. Bilo je isto s jednim engleskim slučajem, dvadesetosmogodišnjom ženom zvanom Etel. Ona se vratila kući u Mančester kada joj se sećanje vratilo. Članovi njene porodice tvrdili su da više nije ista osoba, da je postala tajanstvena i da nestaje na više sati bez objašnjenja. Jedna njena tetka je čak rekla da je nova Etel varalica i prijavila je slučaj policiji.
Koren tih nevolja nije samo u tome što su neki podaci izgubljeni, već što je um odlučio da zaboravi, da izbriše sećanja s kojima je bilo opasno ili nemoguće živeti. U Marijinom slučaju um bi ponovo mogao da donese istu odluku. I tog puta bi i Kirš bio zaboravljen.


Kada se vratio u stan, skinuo je debeli kaput. Sveska je tresnuia na pod i nekoliko slobodnih listova je ispalo. Kleknuo je da ih podigne. Jedno je bilo staro pismo. Papir je požuteo od starosti, a adresa napisana urednim ženskim rukopisom. Pisalo je: Mileva Ajnštajn-Marić, Tilirštrase 18, Bern, Švajcarska.


Beograd, 21. april 1903.


Draga Mileva,
Koristim priliku da ti pišem dok deca spavaju. Milivoj je izašao i sada je mir u kući. Volela bih da sam ranije mogla da odgovorim na tvoje pismo puno srdaćnih želja, ali beba zahteva toliko pažnje da mi je teško da obavljam ostale dužnosti i da pružam maloj Julki svu pažnju koju i ona zaslužuje.
Iznenadila sam se što se raspituješ o poslu u Beogradu. jesi li zaista razgovarala o tome s mužem?Naravno, žalosno je što mu se ne dopada njegovo trenutno zaposlenje, ali vrsta akademskih položaja koje je ranije tražio ovde ne postoje, čak ni na univerzitetu, koji, kao što znaš, nije prvorazredan kada je o nauci reč. Što se tiče tvog držanja časova nemačkog ovde, mislim da je to traćenje tvoje nadarenosti za matematiku i slične predmete, zbog čega si i otišla u Švajcarsku da studiraš.
Znam da razmišljaš o Lizerl kada pitaš takve stvari. Molim te da budeš obazriva kada je o tome reč i da se pridržavaš, koliko je u tvojoj moći, dogovora koji smo postigle. Srećne smo što smo uspele da nađemo ljude koji su spremni da nam pomognu i bilo bi veoma mučno, za dete kao i za sve ostale, kada bi se sada sve razmrsilo. Nadam se da mogu bar trenutno da te umirim vestima iz Orlovata, koje mi je prenela prijateljica Irena koja je bila tamo prošle nedelje. Rekla je da dete izgleda zdravo, da ima dobar apetit i da se dobro staraju o njoj. Čini se da će uskoro dobiti malog brata ili sestru budući da je frau D ponovo trudna, a porođaj se očekuje za oko šest nedelja. Međutim, zdravlje joj nije najbolje tako da se pribojavaju za zdravlje tog deteta, kao i za ono poslednje.
Pošto ste sada venčani, a Albert je našao posao kojim može da vas izdržava, nadam se iz sveg srca da ćete uskoro biti blagosloveni sopstvenom porodicom i da ćeš moći da ostaviš ove brige za sobom. Milivoj i ja veoma se radujemo tvojoj nameri da nas posetiš ove godine, ali nadam se da ne misliš da iskoristiš boravak ovde da poništiš ono što je udešeno u skladu s tvojim željama i za dobrobit svih.
Napisaću ti opširnije pismo za nekoliko dana. U međuvremenu, šaljem oboma najsrdačnije pozdrave.
Tvoja draga prijateljica,
Helena Savić


Kirš je seo na krevet. Imena u pismu mu nisu značila ništa. U svakom slučaju, bila su stara trideset godina; zanimanja stranaca, odavno pregažena protokom istorije - a sada samo sećanja kojima nedostaje sadržaj.
Šta je Marija radila s tim starim pismom? Da li joj ga je neko dao? Ili je samo jedno od onih ostataka privatne prepiske koji se nekad nađu među listovima polovnih knjiga, nešto što nema nikakav značaj osim obeleživača strana?
Legao je. Bio je iscrpljen, ali i uznemiren iako nije znao zbog čega. Trebalo je da bude ohrabren onim što je zatekao u Marijinoj sobi - čistoćom i urednošću - ali nije bio. Palo mu je na um da soba deluje avetinjski, poput groba koji čeka svog stanara.
Ponovo je pogledao pismo. Proleće 1903. Svet pre rata, svet kojeg se jedva sećao. Svet koji je svakako mrtav.

Dvadeseto poglavlje


Kirš je sutradan primio pismo od svog starog komandanta jedinice. Nije se video s Gustavom Šadom više od dvanaest godina, ali pukovnik je video njegovo ime u novinama i to ga je podstaklo da mu piše.


Čuo sam da si počeo da se baviš psihijatrijom. Oduševljen sam, mada ne i iznenađen, što si postigao uspeh u tome.


Posle više godina u bolnici u Esenu, Šad se nedavno vratio u prestonicu i otvorio privatnu ordinaciju.


Dosadilo mi je da udišem dim i zaključio sam da je vreme da probam čuveni vazduh o kojern vi Berlinci stalno pričate. Imam malo poznanika i voleo bih da se podsetim starih dana s drugom.


Kirš je zapamtio adresu: u Sarlotenburgu, u zapadnom delu grada, u relativno otmenom kvartu gde žive reumatične starice i mrzovoljni psi. lako je uvek poštovao Šada, sumnjao je da će naći vremena za posetu. Slični susreti, bez obzira na tapšanje po ieđima i srdačnost, neizbežno su budili sećanja koja je želeo da zaboravi. Nije mu bilo lakše što se i drugi osećaju kao on. Rado bi video neke stare drugove, ali koliko je znao svi su bili mrtvi.
Proveo je jutro pokušavajući da završi nagomilanu papirologiju. Hrpa nenapisanih izveštaja i beleški o slučajevima počela je da raste, a novi pacijenti stizali su svakog dana. Nije počeo da radi na projektu doktora Fišera, iako je antropolog bio nestrpljiv da što pre vidi rezultate. Odmah je prionuo na posao, kucajući brzo i neumorno na svojoj staroj pisaćoj mašini adler. Nije se zaustavljao da ispravi greške i pokušavao je da održi buku i pokret.
Završio je jedan izveštaj, odložio ga u fasciklu i započeo drugi: preliminarna procena pacijenta Jozefa Grosmana. Grosrnan je muzičar, violinista u jednom gradskom simfonijskom orkestru, star četrđeset sedam godina, nizak i proćelav. Njegovo sviranje postajalo je sve besomučnije pa je počeo da smeta na probama. Tektadasu primećene druge nepravilnosti: suzdržan i nesadržajan način njegovog govora (ispostavilo se i prepiske), navika da razgovara s nepoznatim Ijudima na ulici i u vozu, besmislene kompozicije koje je pisao u svom stanu, ne samo na papiru, već i na zidovima, vratima, abažurima i nameštaju. Kada je vlasnica stana pokušala da ih opere, zapretio je da će joj odseći uši.
Grosmanovo nenormalno ponašanje predstavljalo je školski primer šizofrenije, koju je bilo lako prepoznati kao takvu. Kirša je zbunjivalo što je bilo potrebno toliko vremena da to iko primeti. Uprkos društvenoj prirodi njegovogposla, činilo se da Grosman doslovno nema prijatelje, što je počelo da se popravlja tek kada je primljen na kliniku. Tamo je zbog svog sviranja postao omiljen kod drugih pacijenata, naročito Marije. Čak i kada je svirao napoiju, ona je dolazila da ga sluša, očiju uperenih na pokrete gudala i njegovih prstiju s izgrizenim noktima dok su poput 'krabe prelazili sa žice na žicu i polako postajali modri od hladnoće.
Kirš je na trenutak pomislio da čuje Grosmanovo sviranje, udaljenu kadencu koja odjekuje u dvorištu, ali to je bio samo vetar koji je duvao oko zgrade.
Nastavio je da kuca, ali prestao je čim je otkucao pacijentovo ime. Prsti su mu bili paralizovani. Um više nije mogao da oblikuje odgovarajuće reči. To je samo izveštaj, rutinska beleška o preliminarnim nalazima, provizorni zaključak. Međutim, nije mogao da ga napiše. Prelistao je beleške, nadajući se da će otkriti neku svrhu i smisao u njima. Ali bilo je beznadežno. Sve što je pročitao, svaka fraza i profesionalno zapažanje, izgledalo je lažno.
Podigao je svesku koju je uzeo iz Marijinog sanduka. Zurio je u redove egzotičnih simbola i brojki. Bilo je nečeg poetskog u njima. Sva matematika ove vrste pokušaj je da se svet uravnoteži i da se otkrije tačna ekvivalentnost između očigledno različitih stvari - ubrzanja i gravitacije, energije i mase; da se stvarnost uravnoteži na jednom uporištu, predstavljenom s dve paralelne crte koje čine znak jednakosti. Taj zadatak je u teorijskoj fizici osetljiv i monumentalan, čak herojsld; putovanje u svet gde ništa, bez obzira koliko elementarno bilo, nije učvršćeno u kamenu; gde Ijudska opažanja i jezik mogu da dokažu da su neprijatelji zapravo prijatelji.
Ali za čime je Marija tragala? Koji je problem pokušavala da reši?
Možda problem nije ni postojao. Koliko je on znao, možda je gledao u besmislice, poput kompozicija koje je Jozef Grosman žvrljao po svom stanu.
Maks bi znao. Njemu bi sve bilo savršeno jasno, kao i toliko toga što je njegovom starijem bratu bilo nerazumljivo. Ali Maks je bio živ samo u njegovim snovima.


Radničke brigade izašle su na Unter den Linden. Pogrbljeni bedni ljudi regrutovani iz jeftinih svratišta i narodnih kuhinja koji su lopatama bacali šljunak na zaleđene ulice za nekoliko pfeniga na sat. Za razliku od radne snage, šljunka nije bilo dovoljno. Ljudi su stajali u redu da napune lopate s malih gomila koje su u razmacima bile istovarene pored puta. Stajali su povijenih leđa i čekali da pešaci s dobrim đonovima rasprše male delove njihovog tovara pred sobom dok žure napred, kao da bacaju palmino lišće pred osvajača i nadaju se da će im njihovo poštovanje doneti napojnicu.
Kiršovi džepovi bili su prazni kada je stigao do čađavih stubova zgrade Opere koji su se uzdizali pred njim. Klizajući se po rastopljenom snegu, požurio je preko ulice prema Akademiji nauka, izbegavajući red taksija. Oštar istočni vetar vukao mu je odeću i pretio da mu oduva šešir s glave. Bilo bi mu lakše da održi ravnotežu da je držao ispružene ruke, ali njima je čvrsto držao svesku ispod kaputa.
Bio je na uglu trga Franca Jozefa kada je čuo prodornu automobilsku sirenu. Okrenuo se na vreme da vidi zeleni mercedes koji je obišao kamion i brzo jurio ka njemu. Skočio je prema ivičnjaku, izgubio ravnotežu i pao na jedno koleno. Ispala mu je sveska i pala licem nadole. Požurio je da je podigne, ali šteta je već bila napravljena. Mastilo se razlilo preko strana, a brojevi i simboli se umrljali. Papir je bio lošeg kvaliteta. Upio je vodu kao krpa i skupio se u kašastu masu. Mercedes je projurio pored njega i isprskao ga blatnjavom vodom. Glasno je opsovao i okrenuo se na vreme da vidi vozačevu glavu kroz otvoren prozor. Bio je to muškarac star bar pedeset godina s opuštenim brkovima i tužnim psećim očima. Imao je bojažljiv izraz lica, kao da zna da bi trebalo da se izvini, ali previše žuri da bi to uradio. Mercedes je ukočio, oštro skrenuo desno prema trgu i nestao, ostavivši oblak dima za sobom.
Vratar u Akademiji nauka odmerio je Kirša od glave do pete, primetivši njegove blatnjave pantalone i kaput s kog se još slivala voda.
„Kako ste rekli da se zovete?“
„Doktor Martin Kirš s psihijatrijske klinike Šarite.“
Vratar je uzdahnuo i ušao u svoju kancelariju, ostavivši Kirša samog u hodniku. Veličanstveno mermerno stepenište vodilo je do prvog sprata, odakle ga je posmatrao drugi vratar - krupan čovek glatko obrijane glave. Hodnikom je odjekivao zvuk predavanja u toku. Predavač je rekao nešto smešno i uljudni smeh je nakratko ispunio prostor.
Šta ako je predavač Albert Ajnštajn? To je moguće. Mnogi njegovi najznačajniji radovi predstavljeni su na akademiji. Kiršovo srce zakucalo je brže pri pomisli da je on možda u zgradi i da u svakom trenutku može da siđe stepenicama.
„Doktore Kirš?“
Čovek s cvikerom i kragnom s gornjim delom okrenutim nadole. Ispostavilo se da se preziva Kleper i da radi u administraciji.
Kirš mu je pokazao svesku. Objasnio je da su u njoj određene kalkulacije jednog njegovog pacijenta. „Niko na klinici nije kvalifikovan da proceni da Ii su valjane. Matematika je preteška. Ali neko od vaših uticajnih čianova bi to odmah otkrio.“
Kleper je pogledao svesku s izgužvanim stranama i razlivenim mastilom. „Nisam siguran da razumem. Govorite o psihičkom bolesniku?“
„Da.“
„I taj pacijent je matematičar?“
„Student matematike. Ili fizike.“
„I vi želite...“ Kleper se namrštio. Nije mogao da ima više od trideset godina, ali njegov stil oblačenja i ponašanje otkrivali su da žudi za dostojanstvom srednjeg doba. „Želite da se školuje?“
„Želim da znam da li su ove kalkulacije dokaz poremećenog uma. Hoću da znam da li imaju matematičkog srnisla.“
„Ako je vaš pacijent student, svakako bi trebalo da pitate njegove profesore.“
„Bojim se da je to nemoguće.“
Her Kleper je slegnuo ramenima. „Ako je tako, doktore..
Kirš je osetio udar hladnog vazduha na leđima. Neko je ušao na ulazna vrata. „Zovem se Kirš.“
„Naši članovi ne pružaju slobodne konsultacije..." - Kleperov pogled zaustavio se na njegovim blatnjavim cipelama -„...svakome.“
„Potrebno je samo nekoliko trenutaka. Fizičar bi...“ „Bojim se da to ne đolazi u obzir. Oni su veoma zauzeti. Siguran sam da shvatate da je njihovo vreme vredno.“ Kleper je neodređeno pokazao na ulicu. „Možete da pokušate na univerzitetu.“
Kirš se okrenuo i ugledao sredovečnog čoveka s visokim čelom i belim brkovima.
„Dobro jutro, profesore“, rekao je her Kleper. „Mogu li da vam pomognem?“
Profesor je pogledao Kirša sa žaljenjem i on se tada setio mercedesa u punoj brzini koji ga umalo nije udario i vozačevog lica na prozoru.
Prolesor je skinuo debele kožne rukavice i pružio ruku. „Maks fon Laue. Rekli ste da tražite fizičara?“
Fon Laue. Dobio je Nobelovu nagradu pre rata za svoj rad o X-zracima. Napisao je knjigu o opštem relativitetu.
Kirš se predstavio i objasnio zašto je došao. Profesor je ozbiljno klimnuo glavom i uzeo svesku pa okrenuo nekoliko vlažnih strana. Svetlost je bila slaba u hodniku i po načinu na koji je škiljio bilo je jasno da ne vidi dobro.
„Možda biste mogli da ostavite ovo kod mene“, rekao je. „Obećavam da ću je čuvati.“
Predavanje na spratu se završilo. Aplauz je nakratko prekinuo atmosferu koja je odisala dostojanstvenom tišinom. Ovo je Maksov svet, svet ideja, čistih misli; svet za koji je rođen, ali nije živeo dovoljno dugo da stupi u njega.
Kirš je dao profesoru svoju vizitkartu i otišao, bacivši poslednji pogled na mermerno stepenište.


* * *



Osoblje u zajedničkoj prostoriji pričalo je samo o generalu Šlajheru i njegovom usponu od ministra rata do kancelara Rajha. Mnogi su mislili da je samo pitanje vremena pre nego što se uvede preki sud, budući da će teško okupiti potrebnu većinu u rajhstagu. Drugi su verovali da će doći do koalicije s umerenijim krilom nacističke partije i da će Adolf Hitler biti odbačen. Činilo se da se ekonomska situacija poboljšava i narodna podrška nacionalistima već je počela da slabi. Možda nacisti više nikada neće uspeti da se domognu moći.
Kirš se vratio u svoju kancelariju i nastavio da ispunjava hrpu papirologije. Posle nekoliko sati nije više mogao da piše jer su ga bolele oči. Ruka mu je bila hladna i teška, kao da se meso postepeno okamenjuje. Danima je nije pregledao. Izašao je na odmorište i pripalio cigaretu. Rastopljeni sneg u bolničkom dvorištu izgledao je piavo u sumraku. S druge strane kanala gorelo je nešto što je ličlio na gomilu smeća i nestalna žuta svetlost obojila je maglu.
Bilo je stopa u snegu, životinjskih kao i ijudskih. Psi lutalice, privučeni mirisima iz kuhinje, dolazili su da njuškaju noću, naročito kada je bilo hladno. Često su obarali kante za smeće i raznosili ljuske i iznutrice po dvorištu. Kirš je pratio njihove puteve koji su se preplitali dok nije pao mrak.


Otišao je s klinike oko osam. Vazduh je bio vlažan i oštar. Bljuzgavica na trotoarima pretvarala se u led. Škripao je pod cipelama poput razbijenog stakla. Pogrbio je ramena i zagnjurio bradu u okovratnik kaputa.
Jedan automobil upravo se okretao pred ulazom u bolnicu. Kirš je video kako njegova senka klizi preko ziđova od opeke. Zaškiljio je u farove kada su se kola zaustavila pored njega.
„Doktore Kirš?“
Zadnja vrata su se otvorila. Izduvni gasovi progutali su unutrašnjost. Onda je ugledao koščatu priliku nagnutu napred i lice s bradom i preplanulim gusarskim tenom.
„Doktore Fišer?“
„Kakva sreća! Uđite, uđite. Buker i ja stojimo vam na raspolaganju.“ Fišerov vozač je izašao i otvorio mu vrata. „Požurite. Postaje hladno.“
Kirš je ušao. „Bojim se da vas nisam očekivao, doktore Fišer. Da li smo se dogovorili...?“
„Upravo sam stigao iz Minhena. Pomislio sam da svratim, iako su bile male šanse da vas nađem. Zvao sam sa stanice, ali niko nije znao gde ste.“
Skrenuli su desno na glavnu ulicu i uputili se na istok. S obe strane uzdizale su se stambene zgrade, visoke i crne naspram niskog neba. Buker je vozio brzo za vremenske prilike.
„Jeste li primili ček?“, upitao je Fišer.
„Jesam, hvala.“
„Nadam se da je suma odgovarajuća da počnete da radite na istraživanju o kojem smo razgovarali.“
„Više nego odgovarajuća. Počeo sam da sastavljam spisak institucija i lekara s kojima bih mogao da razgovaram.“
To je bilo jedino što mu je palo na um da kaže, budući da ništa nije uradio.
„Ali zar vam to nisam poslao?“
„Vaš spisak je koristan kao početna tačka. Međutim, mislio sam da proširim ispitivanje što je više moguće.“
Fišer je posegnuo u džep i izvadio tabakeru. „Mislim da znam ko će sarađivati s vama, a ko neće.“ Ponudio mu je cigaretu. „Držite se mog spiska. Videćete da će vam to uštedeti mnogo vremena.“
Kirš je odbio cigaretu i zapitao se otkud je Fišer tako dobro upoznat s položajima i datotekama nemačkih psihijatara i po kom kriterijumu je sastavio spisak.
Fišer je pripalio cigaretu, zaklonivši plamen dlanom. „Nemojte pomisliti da vas požurujem. Đaleko od toga. Morate da imate onoliko vremena koliko vam je potrebno.“
Prošli su pored tramvaja na severnoj strani Luizenplaca. Pruge žutog svetla i tamni obrisi lica, koja gledaju kroz zamagljena svetia, projurili su pored njih. Kirš se osećao kao da ga požuruje. Ali možda je Fišer jednostavno takav.
Fišer se zavalio u sedištu i sklonio trunku duvana s jezika.
„Kako je vaš naročiti pacijent? Ima li nekog napretka?"
„Malo“, odgovorio je Kirš.
Fišer se okrenuo prema njemu i snažno izdahnuo.
„I?“
Buker ga je posmatrao u retrovizoru. Kirš mu je video oči pod uličnim svetiljkama.
Slegnuo je ramenima.
„Ona je studentkinja koja je došla iz Ciriha.“
„To vam je rekla?“
„Ne. Došao je vlasnik pansiona u kojem je stanovala. Video je njenu fotografiju u novinama. Zove se Draganović, Marija Draganović. Zaključio sam da je najbolje da još ništa ne objavljujem."
„To je pametno.“ Koža je zaškripala kada se Fišer blago odupro o sedište. „Ali još se ničega ne seća? Amnezija ne prolazi?"
„Ne.“
Fišer se ponovo okrenuo prerna prozoru. Izgledalo je kao da nije ni primetio kola hitne pomoći koja su, zavijajući, projurila pored njih prerna boinici. Povukao je dim i osmehnuo se.
„Dakle, potpuno ste odbacili moju teoriju?“
„Ne vidim nijedan razlog da verujem da je reč o prevari, ako mislite na to. Ne vidim kako iko može da bude na dobitku.“ Fišer se nasmejao. „Neko je uvek na dobitku, her doktore. Možda ćete vi biti na dobitku, ako slučaj bude vođen kako treba. Ako ga štampa ne pretvori u cirkus.“
Nalazili su se u široj i prometnijoj ulici koja je pratila tok nekadašnjih gradskih granica. Buker je ponovo ubrzao, udaljio se od tramvaja i uz truckanje prešao preko šina.
„Slučaj je zanimljiv", odgovorio je Kirš, ne znajući da li Fišer misli na to.
„Veoma zanimljiv. Mogao bi da bude vaša odskočna daska.“
Video je Mariju kako sedi na prozoru i mršti se dok crta. Mogao je da se seti mirisa njenog jastuka kada bi zatvorio oči.
„Naravno, to zavisi od toga da li će ostati rnoj pacijent“, objasnio je. „Bojim se da to, s obzirom na to kako stvari stoje, nije verovatno.“
„Nije verovatno? Zbog čega?“
Kirš je odlučio da kaže istinu. U svakom slučaju, nije mogao još dugo da je krije. „Zato što doktor Benhefer očekuje moju ostavku.“
Ispričao je o svom neslaganju s doktorom Meringom, terapiji insulinskom komom i povredi sestre Riter. Nije mnogo pričao o naredniku Šteru i kako su njegove patnje uticale na njega, budući da su prizivale ratne uspomene. Bojao se da Fišer ne pomisli da je sentimentalan.
Fišer je slušao bez reči. Bio je prestar da bi služio u ratu. Verovatno je bio bezbedno smešten na nekom univerzitetu, gde je mogao da žali zbog patnji na frontu, možda čak i da ih zamisli; ali daleko od tupog šoka i vizija koje nikad ne blede.
„Kao što vidite“, zaključio je Kirš dok su čekali na raskrsnici, „moji dani u Šariteu su odbrojani. A ako napustim Šarite, moraću da odustanem od slučaja.“
Na uglu je grupa policajaca silazila iz zadnjeg dela kamiona. Dvojica su nosila puške. Fišer je prstima pratio liniju vilice.
„Doktor Mering je Jevrejin, zar ne?“, pitao je.
„Ne znam.“
„Hajnrih Mering? Verujem da ćete otkriti da jeste. Vaša profesija je puna Jevreja još od doktora Frojda.“
„Mogu samo da kažem da doktor Mering nije frojdovac.“
„Nemam ništa protiv toga, razumete. Mnogi Jevreji imaju sjajne analitičke umove, iako poseduju nezdravu sklonost ka apstrakciji.“ Automobil je ponovo krenuo kada se jedan policajac okliznuo na ledu. Ostali su se nasmejali. „S druge strane, postoje mnogi koji imaju manje internacionalističke stavove. I bojim se da nije pametno izazivati ih.“
„Nisarn siguran da razumem“, odgovorio je Kirš.
Fišer je spustio prozor i izbacio opušak. „Nema veze.“ Nagnuo se i potapšao Kirša po nadlanici. „Čovek vaših sposobnosti ne može biti otpušten na takav način. Iskoristiću svoj uticaj, koji nije mali.“
„Trebalo bi da odem do Božića. Sve je dogovoreno.“
Fišer je umirujuće coknuo. „Nemojte toliko da žurite. Dozvolite da vidim šta mogu da učinim. Sve može da ispadne dobro.“ Prošli su ispod velikog kamenog tornja crkve Cionskirhe. Iza vitraža videla su se upaljena svetla, ali velika vrata bila su zatvorena. Posle nekoliko minuta skrenuli su u Šenhauzer ale.
Kirš je izašao, ne čekajući da mu Buker otvori vrata. Fišer je sumnjičavo pogledao kuću frau Širman dok je udarao cigaretom po tabakeri. Kirš m.u je zahvalio na vožnji.
„Nema na čemu“, odvratio je Fišer. „Unapred se radujem vašem radu. Veorna. Verujte mi, daleko je važniji nego što mislite.“ Upalio je cigaretu i ugasio šibicu s tri snažna zamaha zglobom.

Dvadeset prvo poglavlje


Jedne nedelje pre nekoliko godina, prilikom izlaska iz kuće u Rajnsdorfu, Kirš je uzeo kaput s kuke u predsoblju. Otkrio je, ali tada je to bilo prekasno, da kaput nije njegov. Maks je imao gotovo isti - tamnosiv, dvoredno kopčanje i crni filc oko kragne - s tim što je, kao što je saznao dok se mučio da ga obuče na železničkoj stanici, bio nekoliko brojeva manji. Od tada je stajao okačen u njegovom stanu u Berlinu, netaknut. Kirš nije mogao da ga nosi, ali ga nikada nije ni vratio u Rajnsdorf. Više puta je podsetio sebe na to, ali na kraju bi zaboravio ili bi mu se činilo da nije povoljna prilika. Zapravo nije želeo da počne svoju posetu podsećanjem na Maksa. Niti je uživao pri pomisli na objašnjavanje kako je kaput dospeo kod njega ili zašto ga nije ranije vratio. Zato što bi to, bar posredno, dovelo do drugog pitanja: zašto je toliko Maksovih stvari još u kući, iako niko ne može da ih koristi. To je nešto što niko nije hteo da prihvati, a kamoli da razgovara o tome, kao da Maksova smrt nije samo bezlični ratni nesrećni slučaj, već mračna sramotna tajna, zločin u kojem su svi učestvovali.
Kaput je odisao plesnjivim mirisom kamfora, pomešanim s aromom koja je podsećala Kirša na bombone koje im je otac davao prilikom putovanja dok su bili deca. Koliko je mogao da vidi, nije bio čišćen otkako ga je Maks poslednji put nosio. Ali Kirš nije ni to mogao da uradi. Šta ako oštete kaput na čišćenju? Šta ako procuri crna boja s kragne ili se otkine dugme? Nije hteo da bude odgovoran za to. Zar sva ta voda i prašak ne bi oprali i deo Maksa?
Tako da je visio na vešalici iza vrata, ne koristeći nikome, ne štiteći nikoga od vetra ili kiše, a jedina svrha bila mu je da podseća Kirša na svoju nepromišljenost što ga je uzeo s mesta kome pripada i potpunu nesposobnost da to promeni.
Konačno je tog petka početkom decembra skinuo Maksov kaput, pažljivo ga očetkao i prebacio preko ruke kako bi ga odneo na posao.
Zatekao je Mariju u njenoj sobi. „Evo“, rekao je, držeći kaput za ramena. „Hladno je napolju.“
Marija je crtala jednog pacijenta. Sada su joj rado pozirali, mada bi ubrzo odlutali nekuda. Tog jutra bio je red na frau Beker. Udovica u pedesetim godinama koja je svojevremeno bila prava lepotica, rnada joj crveni karmin koji je volela nije više pristajao. Sedela je na stolici bez naslona, s rukama između kolena, i strpljivo posmatrala umetnika kako radi, ne pokazujući nijedan znak poremećenosti kojaju je navelada jednog jutra izađe naga na ulicu, tvrdeći da kasni u crkvu.
Marija je podigla pogled s bloka. „Kuda idemo?“
„Napolje.“ Kirš je i dalje držao raširen kaput. Miris starih kuglica naftalina mešao se sa zaostalim neprijatnim mirisom dezinfekcionog sredstva.
„Moram da ostanem dok ne završim“, odgovorila je.
„Hoću samo da probate kaput. Možemo kasnije da idemo
„Moram da ostanem ovde.“ Pokazala je olovkom na pod. „Promeniće se ako se pomerim. I onda ću morati da počnem iz početka.“
Pričala je o crtežu. Ili je iz nekog razloga bila kivna na njega?
„Trajaće samo čas.“
Zurila je u svoj model i nastavila da crta. Možda se plašila da ne izgubi perspektivu, svetlost, ugao ili svoj osećaj o njima. Možda su joj takve prolazne stvari bile dragocenije zbog amnezije i ima veću potrebu da se drži za njih.
Posmatrao ju je jedan trenutak pa spustio kaput na njen krevet. Izravnao je nabore. „Doći ću po vas u tri“, rekao je.


Kada se vratio, zatekao ju je kako u kaputu sedi na krevetu. Ustaia je kada ga je videla i stala na sredinu sobe, s rukama spuštenim pored sebe. Kirš je zadrhtao. Kao da ga Maks posmatra kroz devojčine oči, njegov blagi trag odjednom je bio osvetljen, kao slika zatvorena u prizmi. Kaput joj nije pristajao kao što je verovao. Čak i kao mladić, Maks je bio viši i širi u ramenima od Marije. Izgleđalo je kao da je pozajmila kaput, kao i teške poluduboke čizme i bezobličnu vunenu haljinu.
Napolju su uhvatili taksi i uputili se preko reke do centra grada. Sunce se probijalo kroz oblake i odbijalo od mokrih krovova i pločnika tako da je Kirš morao da zakloni oči. Prošli su Unter den Linden i produžili niz Vilhelmštrase, pored velikih banaka i vladinih zgrada. Marija je ćutala i posmatrala pešake. Kada bi spazila nekoga ko bi joj privukao pažnju, klekla bi kako bi mogla da ga posmatra kroz zadnji prozor. A čim bi otišao, okrenula bi se i usredsredila na nekog novog, kao da svako lice predstavlja sliku u galeriji, jedinstvenu i zanimljivu. Kada su se zaustavili da propuste tramvaj na Lajpcigerštraseu, prosjak je pokucao na prozor i zazvečao svojom limenom šoljom. Lice mu je bilo pokriveno opekotinama, a na mestu levog oka nalazio se samo naduven crveni prorez. Pogledala ga je bez trzanja, s dlanovima naslonjenim na staklo.
Izašli su kod stanice Anhalt. Tu su putnici iz Ciriha izlazili kada bi stigli u Berlin. Bila je sredina poslepodneva, ali ulice su već bile pune službenika koji su se vraćali kući. Marija je gledala zgradu s visokim tremom i velikim lukovima od opeke, dok je Kirš plaćao vozaču. Video je kako je progutala pljuvačku. Trebalo je bolje da je obuče. Šal joj je bio neophodan. Ogoljen vrat koji je izvirivao iz teškog kaputa izgledao je potpuno pogrešno.
„Da li ćete me ovde ostaviti?“, upitala je.
„Otkud vam takva ideja?“
Uvukla je ruke u džepove. „Nećete me poslati negde?"
Podigao joj je revere i pokrio trougao blede kože ispod grla. „Kako mogu igde da vas pošaljem kada ne znam odakle ste?“
Kosa joj je porasla tek toliko da je morao da je izvuče iz kragne. Kada mu se očešala o ruku, osetio je poznat dašak njenog mirisa, koji je bio ublažen ali ne i ugušen hemijskom mešavinom kamfora i izbeljivača, poput cveta koji raste na kamenu.
Dve žene posmatrale su ih sa stepenica iznad njih. Jedna je držala jazavičara pod rukom. Pas je zakevtao na njega i iskezio žute zube. Sigurno su posumnjale u nešto nedolično. Marija svakako nije odevena kao dama, a šta je ako nije dama?
Kirš se ponovo okrenuo prema taksiju. „Predomislio sam se. Odvezite nas do Karštada“


Robna kuća Karštad je najveća zgrada u Berlinu. Velika tvrđava od cementa i kamena, sa zdepastim kvadratnim kulama na južnim uglovima koje se uzđižu dvadeset pet spratova u vazduh. Stroga privrženost vertikalnim oblicima (nije bilo nijednog luka ili dijagonale) podsećala je Kirša na električnu centralu, ali Ahna se klela da ne postoji bolje mesto za kupovinu odeće za svaki dan i predmeta za kuću. „Tamo ne treba kupovati večernju garderobu, ali čovek može da izgubi toliko vremena u malim radnjama samo na traženje rukavica“, govorila je. Prošlog leta dva puta ga je odvukla na krovnu baštu, gde je orkestar svirao serenade dok su mušterije uživale u kafi i kolačima. Prvi put mu je kupila kravatu koju je, na njen predlog, stavio kada je išao da poseti njenu porodicu u Oranienburgu. Drugom prilikom mu je kupila pribor za nokte u kožnoj futroli.
Marija je izgledala kao da nikada nije videla pokretne stepenice. Dok su se peli na prvi sprat, klecale su joj noge i držala se za ogradu obema rukama, povremeno bacajući pogled na blistav prostor iznad glave. Kako su stepenice iznad nje nestajale jedna po jedna ispod čeličnih zuba pokretne trake, Kiršu je bilo teško da se ne nasmeje uplašenom izrazu njenog lica. Konačno je pustila ogradu, ispružila ruke kao da hoda po žici i preskočila preko praga, ostavivši ga metar iza sebe.
„Možemo da koristimo stepenice ako želite“, predložio je Kirš.
„Ne.“ Ispravila je ramena. „Hoću ponovo da probam. Kako se silazi?“
Nije bilo potrebe da silazi pošto se odeljenje sa ženskom odećom nalazilo sprat iznad njih. Marija se ovog puta držala samo jednom rukom mada je povremeno, kada bi stepenice zadrhtale, hvatala Kirša za ruku da zadrži ravnotežu. Zbog toga nije primetila kako se ljudi okreću za njom i mršte. Kirš nije znao šta ih uznemirava - to što nema šešir ili frizuru, njene radničke čizme, nenašminkano lice ili puka činjenica da je lepša nego što ima pravo da bude. Dok su se peli spratovima velike robne kuće, Kirš je otkrio da uživa u njihovoj uznemirenosti.
Izabrao je odelo od smeđe češljane vune. Alma je često nosila odela, čak je jednom obukla odelo s pantalonama kao Marlen Ditrih. Mariji se to nije dopalo. Izabrala je jednostavnu plavu haljinu, s naduvenim rukavima i nabranom suknjom. Naslonila ju je uz sebe i okretala se tamo-amo dok je gledala svoj odraz u ogledalu.
„Probajte je“, rekao je Kirš.
Podsećala je na haljine u njenom ormanu kod her Metlera, samo što je bila svetlija i novija.
„Zašto? Ne mogu da kupujem bez novca.“
„Ipak je probajte. Doktorovo naređenje.“
Odveo ju je do kabina i sačekao ispred, slušajući šuškanje tkanine i tiho zatvaranje kopči iza zavesa. Čuo je glasove, sramotno smejuljenje: dve žene su bile zajedno u susednoj kabini. Još žena prolazilo je pored njega s raznim odevnim predmetima prebačenim preko ruke. Shvatio je da je verovatno jedini muškarac na spratu.
Izašla je bosonoga. Posle njene bolničke odeće, haljina je izgledala lepo i ženstveno. Zavrtela se pred njim i suknja joj se zalepršala, otkrivši bledoplave modrice na listovima. Video je da je smršala otkako su plesali. Struk joj je bio uzan kao trinaestogodišnjoj devojčici.
„Potrebne su vam čarape“, rekao je i pozvao prodavačicu.


Dva para svilenih čarapa, držač za čarape, par crnih oksfordskih cipela - proveli su gotovo čitav sat u kupovini. Onda su se popeli još jedan sprat da proba šešire: krem fedoru sa smeđom trakom, crni konusni šešir nabran na vrhu u „švajcarskom stilu“ kako su rekle prodavačice, filcani šešir u obliku kalupa koji je podsetio Kirša na kacigu Merkura, krilatog glasnika, zbog sjajnih crnih pera sa strane. Stavljao ih je jedan za drugim na Marijinu glavu dok je stajala pred ogledalom i nabirala nos. Izbor je bio težak. Svaki ju je prikazivao u drugačijem svetlu: fedora kao svetovnu i razuzdanu, konusni kao razigranu, onaj nalik na šlem kao uravnoteženu i nežnu nalik na igračicu. Njena nevinost davala je izražajnost svakom izgledu i sjaj svakoj nijansi.
„Izaberite“, rekao je.
„Je li ovo ispit? Deo mog tretmana?“
Još joj nije rekao kuda idu i ona je očigledno odlučila da ga ne pita.
„Nije ispit. Ali morate nešto da nosite. Ne želite da izgledate kao zatvorenik.“
Skinula je fedoru i pružila mu je. „Ne mogu da odlučim. Svi su lepi.“
„Svi su po najnovijoj modi.“
Opet se okrenula prema ogledalu i bez imalo stida zadigla suknju kako bi poravnala čarapu. Kirš je u odrazu video kako se dve prođavačice došaptavaju iza pulta.
„I ove čarape su posebne", primetila je.
„Svilene su.“
„Nikad ranije nisam nosila svilu.“
„Možda niste mogli da je priuštite sebi.“
Pustila je da joj suknja padne i otresla neku trunku koja se zakačila za tkaninu. „Moj otac nije bio siromašan. Radio je u viadi i na praznike je nosio uniformu.“
Kirš se zapitao da li su to jasna sećanja ili još jedan san?
„A gde je vaš otac sada?“
„Mrtav je.“ Prišla je drugom štandu s izloženim šeširima i nehajno prešla prstima po obodima. „Cela porodica mi je mrtva.“ Podigla je crni filcani derbi šešir. „Šta mislite o ovom? Da li mi pristaje?“
„Možda za dan na trkama. Zašto mislite da vam je cela porodica mrtva?“
Povukla je derbi šešir nisko na čelo tako da su joj oči bile izgubljene u senci.
„Juče sam bila napolju, u dvorištu. Ima jedna klupa na kojoj volim da sedim.“
„Znam, video sam vas tamo.“
„O, videli ste.“ Stavila je ruku na obraz.
„I?“
„Setila sam se kako sam našla očev grob. Setila sam se snega i sveže zemlje. Mirisa vlažne zemlje. Mislim da je sahranjen u toj uniformi.“
„To je sve čega se sećate?“
„Sećam se kako sam se osećala.“
„Kako? Pretpostavljam tužno.“
„Ne. Veoma se jasno sećam tog osećanja.“ Skinula je derbi i stavila plavi slameni šešir zvonastog oblika čiji je obod bio podignut u stilu koji je Alma nazivala passe. „Osetila sam se slobodno “


Od Karštata odvezli su se punim tramvajem do Aleksander-placa, pa nastavili peške Kiršovim uobičajenim putem: pored štandova na Grenadirštraseu, kojih je bilo manje nego inače; pored her Bronštajnove zamandaljene muzičke radnje, crpne stanice i sinagoge na Rikerštraseu ispred koje je usamljeni policajac posmatrao procesiju vernika koja je ulazila. Ako je Marija prepoznala okruženje, nije mu rekla. Nije ništa govorila. Ujednačeno je koračala, nije gledala oko sebe niti zastajala da vidi gde se nalazi. Kirš je povremeno zastajkivao na uličnim ćoškovima da vidi da li će se zbuniti ili dezorijentisati, ali ona je nastavljala, čak se ne osvrnuvši za sobom.
Zaustavila se ispred groblja. Kapije su bile otvorene. Kirš je video kako se nekoliko ljudi kreće u polutami, možda čuvari koji odnose uvelo cveće ili kopaju nove grobove. Žar njihovih cigareta svetleo je u tami.
„Došla sam ovim putem ranije“, rekla mu je dok joj je iz usta izlazila para od hladnoće.


Her Metleru je dugo trebalo da otvori vrata. Čak i tada oklevao je da ih otvori više od nekoliko centimetara.
„Šta hoćete? Mislio sam..Ugledao je Mariju koja je čekala na trotoaru i spustio glas. „Šta ona traži ovde?“
„Hoću da mi ponovo pokažete onu sobu. Broj tri.“
Unutra je svirao radio: čuo je prodorne glasove i povremeni aplauz. Her Metler se sklonio od vrata. Kirš je uhvatio Mariju pod ruku i uveo je u hodnik. Bila je blago zadihana.
„Sami ćemo naći put ako nam date ključ“, rekao je Kirš. Her Metler je zagunđao i vratio se u svoj stan. Čula se kratka rasprava pa se ponovo pojavio i pozvao Kirša da uđe.
„Jedna devojka je zainteresovana za tu sobu“, rekao je, dunuo u naočare i obrisao ih o rukav. „Zato, ako hoće svoje stvari, moraće odmah da ih uzme.“
Stajali su u uzanom salonu. Ključevi su visili s kuka. Stare cipele bile su poređane uza zid. Miris kuvanog krompira dopirao je iz kuhinje.
Kirš je posegnuo u džep. „A ako bih platio za još nedelju dana?“
Her Metler je odmahnuo glavom. Njegova moguća stanarka dobra je prilika, objasnio je, ona vrsta koja se useljava na duže vreme, zapravo je aristokratskog porekla, ona vrsta stanara koju ne želite da izgubite. Što je više objašnjavao, Kiršu je postajalo sve jasnije da laže.
„Pretpostavimo da platim dve nedelje za početak? Mislim da bi bilo dobro za Mariju da se skloni iz klinike i vrati ovamo."
„Ovamo? Mislite, za stalno?“
„Bar nekoliko meseci.“
„Ne, ne, to je nemoguće.“
„Zašto? Nije pravila nevolje. Sami ste to rekli.“
„To je bilo ranije.“ Metler je bacio pogled prema kuhinji. „Niko ne želi nekog kao što je ona ovde.“
„Ne znam na šta mislite.“
„Ljudi se ne osećaju bezbedno.“ Her Metler je zavrteo prst oko slepoočnice. „Nikada ne znate šta mogu da urade, zar ne? Čemu služe sanatorijumi?“
Kirš je otvorio novčanik. „Trideset dana unapred. Mogu sada da ostavim depozit.“
Her Metler je pogledao preko njegovog ramena u hodnik. „Gde je nestala?“
Kirš se okrenuo. Marija je nestala. Kao i ključ sobe broj tri. „Mora da je...“ Prišao je podnožju stepenica. „Marija?“
Na ulici se boca razbila na kaldrmi. Pas je zalajao. Her Metler je požurio do prednjih vrata i navukao rezu. Kirš je pošao uz stepenice.
Brzi koraci odjekivali su uličicom.
„Marija?“
Niko mu nije odgovorio. Nije hteo da se sama popne. Želeo je da ide korakpo korak. Iznenadni povratak sećanja mogao bi da ima nesagledive posledice. Moglo bi biti opasno.
Da li ste razmišljali o mogućnosti samoubistva? Možda se bacila s mosta.
Svetlo se upalilo u jednoj sobi na prvom spratu. Kirš je požurio na drugi. Vrata su se zatvorila kada je stigao do sobe tri.
Htela je da bude sama. To je, na kraju krajeva, njena soba ili je bar bila. Njene stvari su još uvek unutra: odeća, knjige, album s fotografijama. Tiho je pokucao.
Osetio je strujanje hladnog vazduha oko članaka. Ponovo je pokucao.
„Marija?“ Oslušnuo je, ali ništa nije čuo. Probao je kvaku. Bilo je otključano.
Svetlo nije bilo upaljeno. Žuta pruga s obližnje ulične svetiljke obasjala je tavanicu. Bilo je iznenađujuće hladno.
Pritisnuo je prekidač za svetlo. Neko je izvadio sijalicu. Zaškiljio je u tamu i napravio nekoliko koraka napred. Marija nije tu.
Prozor se nečujno otvorio. Zavese su zalepršale. Udaljena gradska huka postala je glasnija.
Pritrčao je prozoru, sasvim ga otvorio i pogledao preko malog gvozdenog balkona. Ulične gasne svetiljke bile su neobično svetle. Kirš je morao da zakloni oči. Ali na ulici nije bilo smrskanog tela, niti okupljenih posmatrača. Jeđan čovek palio je cigaretu. Pogledao je Kirša kada je bacio šibicu.
„Šta se desilo?“
Marija je stajala pored njega.
„Šta radite ovde?“
Povila je ramena. „Videla sam vas tamo dole. Je li to moguće? Pomislila sam da se sećam kako sam vas videla.“
Stavio je ruke oko nje i privukao je blizu. Delovala je neverovatno lagano. Podigao ju je, uneo unutra i spustio na pod.
„Mislio sam da sam vas izgubio."
Njene ruke su mu još bile oko vrata, a lice skriveno u naborma njegovog kaputa. Osetio je kako joj se približava, kratko bestežinsko stanje kao pred pad.
Oči su joj bile čvrsto zatvorene kada ju je poljubio, kao da je poželela nešto. Onda mu je dlanovima obujmila lice i uzvratila mu poljubac. Oči su joj bile zatvorene dok su im se tela polako opuštala. Dugo su tako ostali u hladnoći i tami, dok su gole daske pod njihovim nogama škripale. Kirš nije hteo da je pita čega se još setila. Odjednom mu to nije izgledalo važno.
Shvatio je da ova ljubav ipak nije san ili prepuštanje ili napad ludila. Bila je dar, spas.
Zadrhtao je. U sobi je bio mali kamin u kome je već bio postavljen ogrev, ali biće potrebno dosta vremena dok se soba zagreje.
„Umirem od gladi“, rekla je Marija. „Možemo li negde da jedemo? Nisam ručala.“
„Nisi ručala? Zašto?“
„Bila sam nervozna. Zar nisi primetio?“
„Zapravo, nisam.“
Kakav sam to psihijatar?, zapitao se Kirš. I odmah odgovorio; onaj koji ima afere s pacijentkinjama.
„Znam jedno mesto.“

Dvadeset drugo poglavlje


Trgnuo se kada ga je Alma zagrlila. Rana na ruci mu se upalila od hiadnoće. Koža ispod kaputa bila je naduvena i nadražena.
„Šta je bilo? Šta nije u redu?“
„Ništa. Pao sam na ledu.“
Bilo je nedeljno jutro. Pruge zaslepljujuće sunčeve svetlosti probijale su se kroz nadstrešnicu železničke stanice i pravile šarene trake u ogromnoj unutrašnjosti.
„Lažeš.“
Kirš je protrljao bolno mesto. „Zašto to kažeš?“
„Znam šta se dogodilo“, rekla je Alma. „Jedan od njih te je napao, zar ne? Otac mi je pričao o tome kako stalno napadaju ljude koji rade u sanatorijumima.“
„Gluposti. Uostalorn, radim na klinici, a ne u sanatorijumu.“ Mašinovođa je dunuo u pištaljku. Kirš je otvorio vrata kupea i pružio Almi zdravu ruku.
„Još gore“, odgovorila je. „U sanatorijumima bar imaju čuvare. Ne znam šta bih radila da ti se nešto dogođi.“
Njene grdnje bile su dobroćudne, ali skriveni razlozi bili su ozbiljni. Zapravo, bili su poznati: Alma je htela da njen budući muž napusti kliniku i počne da radi u nekoj boljoj medicinskoj grani koja nije ispunjena tolikim nesrećama i poniženjima.
Psihijatrija je dobra u teoriji. Ali mentalni bolesnici su ukaljani i ta mrlja se prenosi na one koji žive među njima.
Kirš je shvatio da je ovo savršen trenutak da joj kaže da će verovatno morati da ode iz Šaritea i da radi novo istraživanje za doktora Fišera. Međutim, više nije bilo svrhe. Odlučio je da joj kaže da otkazuje veridbu. Budući da više ne zavarava samog sebe. Ne može i dalje da je obmanjuje. Trebalo je samo da smisli šta da kaže i kada to da uradi.
Predložio je da provedu dan u Potsdamu na jezeru. Rekao joj je da želi da ode iz grada nakratko. Rado je pristala, mada je Kirš tek u vozu otkrio zašto: moći će da se zaustave u Celendorfu i posete vilu u kojoj je nameravala da žive.
„Bilo bi dobro da vidimo kakvo je susedstvo“, predložila je. „Kažu da će uskoro postati najpoželjnije u Berlinu. Mnogi poznati ljudi žive tamo. Održavaćemo zabave i objavljivaće naše fotografije u novinama.“
„Samo ako pozovemo novinare“, istakao je Kirš. „Što nećemo uraditi.“
Alma je izvadila ukosnicu. Njena plava kosa bila je sveže ukovrdžana i blago se osećala na alkohol.
„Zvučiš kao moj otac.“
„Zaista?“
„Znaš šta on misli o novinama.“ Slegnula je ramenima. „On je veoma...“
„Reakcionaran?"
„Staromodan.“
„To je blaga reč.“
Uzdahnula je i stegla mu ruku kada je voz ušao u podzemni tunel. Siva para strujala je pored prozora. „On samo želi da sve bude kao nekada. Možeš to da shvatiš, zar ne? Za njegovu generaciju promene su uvek značile gubitak nečega do čega im je bilo stalo.“
Kirš je pomislio na svoju majku koja još sama plače u Maksovoj sobi i na sestru Emili koja je sluša iz male sobe ispod.
„Prekasno je“, odgovorio je. Prošli su skretnice. Tornjevi i dimnjaci grada nestajali su u daljini, upadljivi naspram oblaka. „Stvari nikada ne mogu da budu onakve kao što su bile. Vreme možda nije linearno, ali nije ni kružno Alma je nabrala nos i naslonila se na njega. Glava joj je bila teška na njegovom ramenu. „Pa, nije ni važno. Živećemo u Celendorfu i raditi ono što nam se sviđa.“
Ispravila se kada je naišao kondukter. Nekoliko minuta kasnije jurili su zamršenim krajolikom sastavljenim od ograda i blatnjavih parcela u čijim su se brazdama zadržali led i sneg. Alma je pričala o pripremama za venčanje. Važna pitanja su već rešena, ali bilo je bezbroj sitnih pojedinosti o kojima je trebalo odlučiti: buketi, haljine za deveruše, tok službe, muzički izbor, raspored sedenja na večeri, koji se menjao gotovo svakodnevno, iako će poslati pozivnice tek za nekoliko meseci.
„Misliš li da bismo mogli da nagovorimo tvoju sestru Emili da bude jedna od devojaka koje bacaju cveće po prolazu?“ Almine ruke bile su skupljene oko njegovih. „Znam da je dosta starija od ostalih, ali zar ne misliš da bi bilo lepo da je uključimo u ceremoniju?“
„Da nosi cveće?“ Ta ideja delovala je donekle neumesno.
„Naravno, sašili bismo haljinu za nju“, dodala je Alma.
Kirš se zapitao da li zapravo želi da se postara da ih Emili ne osramoti jednom od svojih staromodnih haljina učiteljice. „Ona je prilično stidljiva. Nisam siguran da bi joj prijala takva pažnja.“
„Ali ona je učiteljica. I svira klavir, zar ne? Svirala je kada sam prvi put došla u posetu - prilično strastveno, kako mi se činilo.“
Kirš se sećao te zgode, stanja nalik na trans u koji je njegova sestra upala, načina na koji joj se telo njihalo, slično pacijentima s klinike u raznim fazama odvojenosti od sveta.
„To je nešto drugo. Kada svira, mislim da nije zaista... prisutna.“
„Kako to misliš?“
„U glavi.“ Pogledao ju je. Dve male uspravne bore pojavile su joj se između obrva. „Pretpostavljam da mogu da je pitam ako boćeš."
Tela su im se blago sudarala zbog njihanja voza. Alma je sedela blizu njega, a njena butina dodirivala je njegovu, što je bilo neobično na javnom mestu.
„Nema veze ako je stidljiva kao što kažeš“, odgovorila je. „Zapravo, nekada mi se čini da me ne voli kada je tako tiha.“


Toliko je bilo bučno u restoranu pored jezera da su morali da viču kako bi čuli jedno drugo. Većina ustanova oko Potsdama bila je zatvorena tokom zime, ali lepo vreme privuklo je mnoštvo izletnika iz grada tako da su svi stolovi bili zauzeti. Nekoliko dečaka bucmastih lica igralo se napolju dok su im roditelji završavali ručak. Bez nadzora, uskoro su počeli da se tuku i šutiraju, a najmanji je vriskao iako to niko nije primećivao.
Kiršu je pogled često lutao prema jezeru. U daljini je plovio jedan čamac na jedra nošen istočnim vetrom.
„Tako je svetlo ovde. Trebalo bi da nabavim naočare za sunce.“
„Suviše dugo držiš glavu zagnjurenu u knjige“, uzvratila je Alma. „Oči su ti nenaviknute na nebo.“
Kirš je posmatrao kako se čamac približava, naduvenih belih jedara dok je njegov zadnji deo sekao zapenušani luk u vodi. Pre nekoliko godina, Albert Ajnštajn ispričao je novinarima za svoju novu ljubav prema jedrenju. Rekao je da je bilo drugačije u mlađosti. Tada je više voleo šetnje u planinama. Najbolje je razmišljao prilikom dugih šetnji s prijateljima po visokim stazama u Alpima. Međutim, nedavno su mu dosadile visije. Planine su mu sputavale pogled. Umesto toga počeo je da voli pusta mesta, mora i prerije, sve što je ogromno i naizgled beskrajno. Kirš je prvo bio zbunjen tim izjavama. Njemu se činilo da se veličanstvenost prirode najbolje vidi na planinama, među glečerima i uzvišenim vrhovima. Bezbroj umetnika i pesnika tamo je nalazilo nadahnuće. Ali što je više čitao Ajnštajnove radove, više je shvatao: potrebno je imati smelost i nezavisnost uma kako bi se pobeglo od hiljadu godina uvreženih ideja. Fizičaru nisu potrebni veličanstvenost ili nadahnuće, već praznina, udaljenost - mesto na kojem može da razmišlja o onome što je nezamislivo za veći deo čovečanstva. Ajnštajn je na vodi bio najbliži savršenoj objektivnosti za kojom je žudeo. Da li je moguće da je Marija doputovala ovamo u potrazi za istom čistom jasnoćom? Možda je zato došla u Berlin: da raskine stare veze i posveti se znanju i istini. Kirš je želeo da se ne radi o tome. Zato što će Marija, ako sve jasno vidi, prozreti i njega.
„Samo sam se pitala da li bi želeo da se odmoriš."
Alma je pričala o njihovom medenom mesecu. „Odmorim?"
„Ne moramo ceo dan da lutamo po bazilikama. Možemo da ležimo na Lidu i da se prejedamo." Gurnula je ruku preko stola i prsti su im se isprepleli. „Izgiedaš kao da si na ivici ovih dana. Previše radiš, svi to kažu.“
„Ko to svi?“
Alma se zagleđala u svoj tanjir i počela viljuškom da prebira po povrću. „Razgovarala sam s Robertom pre neki dan.“
„Ah, s doktorom Ajznerom.“
„Nemoj biti takav.“
„Kakav?“
„Ne znam što si tako nepošten prema Robertu. Nije ti ništa uradio.“
„Šta sarn rekao?“
Alma je odmahnula glavom. Očigiedno joj se već neko vreme nešto vrzmalo po glavi. „Znarn da se povremeno glupira, ali je zaista veoma dobar čovek. Poznajem ga godinama. Zar si zaboravio da smo se upoznali zahvaijujući njemu?“
Kirš nije odgovorio. Razmišljao je o petku uveče: vratio je Mariju u njenu sobu na klinici i zatekao Ajznera u hodniku. Bilo je neobično što je ostao duže nego što mora. „Izgleda da napreduješ“, rekao je s izrazom blage zajedljivosti. Kirš nije zastao da razgovara s njim. Otišao je pravo u toalet i pred ogledalom proverio da nema tragove karmina pre nego što se setio da ga Marija ne nosi.
„Šta je tačno rekao?“
Alma je uzdahnula. „Rekao je da si uzeo previše teških slučajeva. Da previše naprežeš mozak. Brine se za tebe.“ Otpila je gutljaj vode s ledom. „Ta devojka, recimo, ona o kojoj pišu novine. Provodiš previše vremena s njom.“
Kirš je podigao viljušku i počeo da prebira po tanjiru. „Naravno. Ne mogu da dozvolim da štampa kaže da se istaknuti doktor Kirš ne trudi.“
„Odjednom te zanima šta pišu novine? Znam te drugačijeg, dragi.“
Alma je spustila čašu. Led je zazveckao uz ivicu.
„To je težak slučaj“, objasnio je. „Ali mislim da napredujem.“ Smeh se začuo za. stolom u drugom kraju prostorije. Reci joj sada, pomislio je.
„Alma...“
„Ajnštajnova devojka. Zašto je tako zovu? Je li to neka šala?“ „Šala?“
„Zato što je veoma glupa ili tako nešto.“
„Nije glupa. To je zato što su je našli...“
„Uzgred, kako je ti zoveš?“
Kirš je posegnuo za svojom čašom. „Zar je bitno?“
„Je li to tajna?“
„Izmislili smo ime.“
„Koje?“
Nije hteo da joj kaže. Kao da je Alma tražila nešto što ne želi da joj pruži. S druge strane, dovoljno je da pita Roberta Ajznera.
„Marija. Ona ga je izabrala. Ne znamo njeno pravo ime.“ Alma je ćutaia jedan trenutak. Onda se pomirljivo osmehnula i pružila ruku preko stola. „Mislim da je divno što se tako ophodiš prema svojim pacijentima, što se unosiš srcem i dušom.“ Prstom je pratila žile njegove desne šake. „Ali moraš da paziš da ne odeš predaleko. Postoje granice u onome što mogu da očekuju od tebe. Ne smeš da se žrtvuješ. To ne bi bilo pošteno."
Kirš je ponovo pogledao jedrilicu. Skrenula je južno prema Kaputu, blistavo beli trag u daljini. Zamislio je Mariju na pramcu> lica obasjanog suncem, kako plovi prema nekom horizontu koji će mu zauvek ostati nepoznat.
„Ne brini“, odgovorio je. „Nisam tip koji se žrtvuje.“


Vreme se pokvarilo posle ručka. Uhvatio ih je pljusak dok su žurili natrag na stanicu. Voz za Berlin bio je prepun pošto su svi izletnici pošli istovremeno, a njihove natopljene kabanice i kišobrani pravili su bare po podu. Kirš je ustupio mesto jednoj starijoj ženi i stajao je u hođniku, posmatrajući blistave vode Havela koje su nestajaie među drvećem. Ponovo je progovorio s Almom tek kad su izašli s terminala.
„lmaš li vremena za kafu?“, pitao ju je.
Bilo je prerano za dvorane za igru, bar one ugiedne na koje je Alma navikla. Međutim, bila je uporna: hoće muziku i nešto da je ugreje.
„Odvedi tne u svoju omiljenu mehanu“,rekla je.
„Nemam omiljenu. Samo su neke prikladnije od đrugih.“ „Onđa me odvedi u najprikladmju.“
„Dobro“, popustio je.
Kafe Tangero izgiedao je naročito otrcano pri dnevnoj svetlosti: izbledele smeđe slike na zidovima, prašina na staklima, oguljen malter umujan nikotinskim flekama. Bilo je malo gostiju, jedan par koji je pušio u uglu i starac koji je sedeo sam i čitao novine. Nije bilo muzike i plesa. U ovo doba samo su prostitutke bile zainteresovane za to.
Kirš je seo leđima okrenut podijumu za igru. Alma je naručila limunadu i čašicu kimovače, on je ostao pri pivu.
„Htela si mehanu“, rekao je.
Alma je pocrvenela a male graške znoja blistale su joj ispod linije kose i u udubljenju vrata. „Moram priznati da nisam ovo očekivala.“
„Šta si očekivala?"
Slegnula je ramenima. „Ne znam: nešto više... Jednostavno ne vidim kako se uklapaš ovde, Martine. Tako je prljavo.“ Pogledala je naprslu požutelu tavanicu. „Izgleda kao da je ovom mestu potrebno temeljno ribanje.“
Kirš je slegnuo ramenima. Uvek se osečao prijatnije na ovom prljavom trošnom mestu nego u urednom svetu u kojem ona živi. Kako je mogao da očekuje da ona to shvati?
„Trebalo je da odemo u pristojan kafe“, primetio je. „Nema veze.“ Alma je otpila gutljaj kimovače. Kirš ju je prvi put video da pije žestoko piće. Napravila je grimasu dok je gutala. „Bar znam gde odlaziš kada nisam tu.“
Gosti su počeli da dolaze. Električno osvetljenje obasjalo je usku binu na kraju podijuma za igru. Pijanista je počeo da svira neobično izvođenje pesme „Najlepše noge u Berlinu". Nekoliko prostitutki naišlo je na vrata. Karmen je bila među njima. Jedan od njenih redovnih klijenata išao je za njom. Verovatno je to bila postkoitalna poseta sudeći po tupom zadovoljenom izrazu njegovog lica.
Alma je naručila još jednu ldmovaču i ispila je. „Hajde da plešemo“, rekla je.
„Ovde?“
„Što da ne?“
„Ne želiš ovde da plešeš.”
„Zašto ne bih? Ovo je dvorana za igru, zar ne?“
„Ovo je mehana s podijumom za igru. To nije isto. Niko ovde zaista ne pleše.“
„Kako onda nazivaš ono?“
Karmen je odvukla svog klijenta na podijum. Već su bili priljubljeni jedno uz drugo, čovekje delovao pijano, a Karmen je zagnjurila napirlitanu glavu u njegov vrat.
„Pa, ako nećeš da plešes, pitaću nekog drugog
„To nije pametna ideja.“
Alma je jednim gutljajem popila ostatak kimovače i ustala. Pokazala je na neznanca podmuklog izgleda koji je sedeo za šankom. „On će odgovarati “
Kirš ju je uhvatio za članak ruke. „Dobro, pobedila si. Hajde da plešemo."
Oklevajući poveo ju je na podijum. Svi su je odmeravali od giave do pete. Bilo je očigledno da ne pripada tu. Bila je previše otmena, premlada, previše čista. Starac je spustio novine i zagledao se u nju, prelazeći jezikom po prednjim zubima.
Svirali su spori vaicer. Almino plesanje je odudaralo, baš kao i ona. Redovni gosti nemarno su plesali ili se teturali po podijumu, želeći samo da osete drugo telo uz svoje. Ali Alma je plesala s uspravnim držanjem nekoga ko ređovno posećuje balove. Kada se saplela na slomijenu dasku, iz senki je odjeknuo promukao srneh.
Kirš je video da je pocrvenela. „Možda bismo..."
„Nije važno.“
Čvrsće ga je zagrlila. Odigrali su nekoliko numera dok im prodoran znoj nije potekao niz lice. Već je plesao s njom u otmenim hotelima oko Unter den Lindena i Fridrihštrasea, ali nikada nije bila tako blizu, s grudima pribijenim uz njega. Muzika je usporila i ona se prilepila uz njega, napetog i tvrdog tela poput oružja. Podigao je pogied i video da Karmen zuri u njega iz ugla šanka, sa širokim požutelim osmehom na licu. U Tangeru je ples uvek bio uvod, baš kao i na drugim mestima gde je odlazio da pije i posmatra.
„Trebalo bi da odemo“, konačno je rekao. „Ili ćeš propustiti voz.“
„Zamisli“, rekla je i naslonila glavu. na njegov rever. Osetio je alkohol u njenom dahu. „Kuda bih onda mogla da odem?“ Kirš je pokušao da se oslobodi njenog zagrljaja. Alma je bila pripita i neobično nepromišljena.
„Ne kod mene“, odgovorio je. „Frau Širman je veoma stroga u vezi sa ženskim posetama. Osim toga, ljudi bi mogli da pričaju.“ „Ionako već pričaju“, rekla je Alma i zamahnula prstom prema njemu. „O tebi. Možda je vreme da pričaju i o meni.“ „Uveren sam da se tvoj otac ne bi složio s tim.“
Kirš ju je uhvatio za ruku i sišli su s podijuma. Srećom, orkestar je napravio pauzu.
„Previše brineš o mom ocu“, odvratila je Alma. „On uvek radi ono što mu kažem. Uvek.“

Dvadeset treće poglavlje


Uvođenje gimnastike u nedeljnu rutinu bila je ideja doktora Meringa. Međutim, od početka je prepustio tu aktivnost drugim članovima osoblja. Dve sestre izvele bi pacijente u dvorište iza zgrade, postrojile ih u tri ili četiri reda i pokazale im pokrete. Ukoliko nije bilo previše vetrovito, postavili bi veliki gramofon i puštali razne poletne pesme. Zvuk je odjekivao suseđnim dvorištem tako da je unutar klinike zvučaio kao da orkestar svira pod vodom.
U ponedeijak ujutru bio je red na ženske pacijente. Kirš je s prozora kantine gledao kako izlaze na zadnja vrata. Kao što se nadao, Marija je bila među njima, u starim čizmama i Maksovom sivom kaputu. Kirš je otvorio prozor što je glasnije mogao. Marija je čula i pogledala nagore, kao i nekoliko drugih žena. Kirš je oklevajući mahnuo. Marija se osmehnula pa odvratila pogled.
Žene su zauzele mesta, udaljerie jedna od druge dužinu ruku. Gramofon je navijen. Nalet vetra oduvao je Mariji kosu preko lica. Gledao je kako je sklanja i namešta iza uva. Koliko će morati da čeka dok ponovo ne pogleda u njega? Koliko dok ne bude mogao da joj se osmehne, mahne ili klimne glavom, bilo šta čime bi joj pokazao da još razmišlja o njoj i da više nije sama? Bila je udaljena manje od petnaest metara, ali tu kratku razdaljinu već je doživljavao kao lišavanje, kao uvredu - kao što se osećao čitavog vikenda: izgubljeno vreme, propuštena ljubav. Naslonio se na prozorski okvir. Osetio je vrtoglavicu od nestrpljivosti da je ponovo zagrli i pripije uz sebe.
Neko je stao pored njega.
„Lep vikend?“
Bio je to Robert Ajzner s novinama pod pazuhom.
Kirš se ispravio. „Da, hvala.“
„Kako je Alma?“
Ne znam što si tako nepošten prema Robertu. Nije ti ništa uradio.
„Veoma dobro, s obzirom na okolnosti.“
Ajzner je saosećajno klimnuo glavom. „Naravno. Pa, to je najvažniji dan u životu svake devojke, zar ne?“
Pre nego što je Kirš stigao da zatvori prozor, Ajzner je stavio ruku na sims i zagledao se napolje. „A nije ni lako: ti ovde gore, a ona tamo dole.“
„Kako to misliš?“
„Tamo dole. U Oranienburgu. Sa svim pripremama za venčanje." Okrenuo se prema njemu. „Zašto? Šta si mislio da hoću da kažem?“
„Ništa.“ Kirš se nadao da nije pocrveneo. „U svakom slučaju, Zigelovi drže sve pod kontrolom.“
Dole je ođjekivala pomorska pesma. Sestre su se spuštale i podizale na petama u ritmu muzike. Pacijentkinje su im se pridružile, neke u ritmu, druge ne, dok su se neke teturale po svom taktu.
„Šta je s pacijentom E? Ima li napretka?“
„Teško je reći.“
„Cuo sam nešto o identihkaciji.“
Kirš je gurnuo ruke u džepove mantila. Nije očekivao da se vest tako brzo pročuje. „Tačno.“
„Kađa se to đesilo?“
„U petak. Nisam želeo da to objavim na sva zvona. Zbog štampe, znaš.“
Ajzner mu se približio. Kirš je osetio dašak njegove kolonjske vode. „Dakle, ko je ona?“
Kirš mu je rekao njeno ime. Ispričao je da je vlasnik kuće u kojoj stanuje prepoznao fotografiju i pozvao kliniku. Nedavno je došla iz Švajcarske i odsela je u ženskom pansionu u Verterštraseu. To je sve što je saznao za sada.
„Jesi li rekao policiji?“
„Pretpostavljam da ću morati. Mada im to neće mnogo pomoći. Još se ne seća šta joj se dogodilo.“
Sestre su podigle ruke iznad glave i počele da ih njišu s jedne na drugu stranu. Pacijentkinje su ih pratile. Marija je bila graciozna čak i u velikom kaputu i ćizmama. Kirš je gledao kako njeni ispruženi prsti hrabro upiru ka nebu, bez traga samosvesti.
„A zašto je u Berlinu? Gazda mora da ima neku predstavu.“
„Verovatno zbog posla.“
„Posla? Pa, toga trenutno nema mnogo. Uostalom, jesi li joj video ruke? To nisu ruke kućne pomoćnice.“
Kirš je zatvorio prozor. „Mislim da je tražila kancelarijski posao.“
Okrenuo se da pođe, ali Ajzner ga je novinama potapšao po ruci. „Mislim da možemo da saznamo. Pogledaj.“
Pružio mu je novine. Na četvrtoj strani nalazio se kratak naslov AMERIKANCI OTKRILI SERUM ISTINE. Članak je bio dugačak samo dva pasusa. Hemičari u jednoj farmaceutskoj kompaniji u Čikagu izvodili su eksperimente s novom vrstom sedativa sintetizovanih iz barbiturne kiseline. Otkrili su neka neočekivana dejstva: pacijenti koji su primili injekciju dospeli su u polusvesno stanje u kojem izgleda nisu mogli da lažu prilikom ispitivanja. Nameravali su da preduzmu opsežnija ispitivanja.
Kirš mu je vratio novine. „Nisi ozbiljan.“
„Zašto?“
„To je samo novinarska priča.“
Ajzner je odmahnuo glavom. „Proverio sam. Koristili su barbiturat s kratkoročnim dejstvom, istu vrstu koju godinama upotrebljavaju kao anestetik.“
„Marija ne laže. Ona ima amneziju.“
„Kako možeš da budeš siguran? Osim toga, ovaj lek mogao bi da utiče i na to. Razmisli o tome: direktan put u nesvesno. Bez naprednih moždanih funkcija koje mute vodu. To bi mogao da bude veliki proboj.“
„Gori si od Meringa.“
„Polako bismo napredovali, naravno. Počeli bi s malim dozama.“
Kirš se udaljio.
„Znam gde možemo da nabavimo natrijum-pentobarbital“, dobacio je Ajzner za njim. „Imam vezu. Mogli bismo da uđemo u istoriju.“
Kirš se zaustavio pored vrata. „Zašto ne pitaš doktora Benhefera za mišljenje? Možda će pristati na tvoj eksperiment. Onda će jedina prepreka koju ćeš morati da pređeš biti moje mrtvo telo.“


Kirš je kasnije tog dana dobio pismo od doktora Benhefera. Usiljen ton pisma ga nije iznenadio, ali sadržaj jeste. Pisalo je da je doktor Mering ponovo razmotrio okolnosti pod kojima je došlo do povrede sestre Riter i povukao svoju žalbu. A sestra Honig povukla je optužbu za napad. Što se tiče sestre Riter, ona je dala ostavku u korist novog radnog mesta u državnoj bolnici u Fridrihšainu i nije izrazila želju da se vraća na taj događaj. Prema tome, više ne postoji opravdanje da se zahteva Kiršova ostavka. Može da smatra taj slučaj zaključenim.
Kirš je odmah otišao u Benheferovu kancelariju da traži objašnjenje. Načelnik mu nije pružio nikakvo. Izgleda da se doktor Mering jednostavno predomislio. „Možda je konačno shvatio da ste se ponašali u skladu s najboljim interesima pacijenta, onako kako ste ih vi videli“> bilo je jedino objašnjenje koje je bio spreman da pruži.

Dvadeset četvrto poglavlje


Ordinacija pukovnika Šada bila je odmah iza Bizmarkštrasea s prometnom tramvajskom linijom i drvoredima. Neposredno okruženje nije bilo otmeno kao što je Kirš očekivao. Šadova ordinacija nalazila se na prvom spratu čađave stambene zgrade, čija je žuta štukatura otpala na pojedinim mestima i otkrivala gole cigle ispod. Na jednom uglu zgrade naiazile su se skele. Šad je imao recepcionara, ali je radio sam.
„Nameravao sam da radim s partnerom“, objasnio je dok je pokazivao Kiršu prostor. „Jednim momkom s kojim sam radio pre mnogo godina. Ali nije ispalo onako kako sam želeo.“
Šad je mnogo ostario od njihovog poslednjeg susreta. Za razliku od većine pedesetogodišnjaka, smršao je umesto da se ugoji, a bucmasto vojničko lice postalo je iznureno i gotovo upalo. Više nije nosio brkove, a kosa mu je bila mnogo kraća i s više sedih nego u vojsci.
„Nadam se da imaš dovoljno pacijenata“, pitao je Kirš.
„Za sada uglavnom stare dame i deca s respiratornim problemima. Bojim se da berlinski vazduh nije tako čist kao što pričaju."
Pokazao mu je sobu za preglede, koja je bila prostrana ali oskudno nameštena. Knjige su zauzimale veći deo jednog zida, a anatomske tabele drugog. Kako bi se pacijenti osećali prijatnije, simetrično je postavio četiri akvarela preko puta prozora: rustični prizori s livadama, domaćim životinjama i štalama.
Uz gorku kafu razgovarali su o profesionalnim temama: o Šadovim godinama u bolnici u Esenu i Kiršovom psihijatrijskom radu, kao i raznim aspektima života u prestonici. Jedino nisu pričali o ratu. Kirš je pokušao da načne tu temu - izgledalo mu je neprirodno da ništa ne kaže - ali kada se ukazala prilika, nije znao šta da kaže. Naslutio je da se njegov bivši komandant oseća isto kao on. Možda to ćutanje ukazuje na izvesnu tmurnu zajedničku osobinu.
Šad je izvadio džepni sat. „Ima jedan podnošijiv restoran preko puta Šilerovog pozorišta", rekao je. „Bila bi mi čast kada bi prihvatio poziv za ručak. Očekujem jednog pacijenta za petnaest minuta, ali neću se dugo zadržati. Frau Fon Hasel. Hronični simulant, kao većina njih.
„Moja poseta nije samo društvena, pukovniče. Hteo sam...“
„Molim te, bez vojnih formainosti. Više nisam pukovnik."
„Hteo sam da se savetujem s tobom kao pacijent."
Šad je netremice posmatrao Kirša. Klimnuo je glavorn. Kirš je shvatio da je odmah naslutio prirodu problema. Bilo je jasno zbog okolnosti.
„Možeš računati na moju diskreciju“, uverio ga je Šad.


Navukao je debelu papirnu roletnu dok se Kirš svlačio. Pregled je trajao samo nekoliko minuta. Rana na ruci počela je da zarasta, a mrtvo meso se stvrdnulo u lepljivu kuglicu ispod kože. Ali ožiljci na grudima i bokovima bili su tamniji nego ranije. Na nekim mestima meso je bilo uzdignuto i nazirale su se male tamnocrvene tačke kao đa krvari ispod kože.
„Bojiš se da ovo ukazuje na početak tercijarnog stadijuma?", pitao je Šad i stao iza njega.
Kirš je zurio u zid. „Da li bi trebalo?”
„Ne prema mom iskustvu. Granulomi se vraćaju u raznim oblicima i na mnoga mesta na telu, ali ne ovako. Čudno je što su leđa čista.Prešao je prstima preko Kiršovih rebara. „Da li su ožiljci osetljivi?“
„Ponekad malo. Uglavnom ujutru. Kao modrice.“
„Možda jesu modrice.“
„Kako to?“
Šad se počešao po bradi. „Samo mi je palo na um. Možeš da se obučeš.“
Seo je za radni sto i ostavio Kirša da se obuče. Kirš je znao da bi trebalo da oseća olakšanje, ali nešto nije bilo u redu: a najmanje od svega pomisao da je sam naneo sebi ožiljke po telu. Osetio je da ga pukovnik pomno posmatra dok je petljao s manžetnama.
„Dakle“, Šad je spustio bradu na vrhove prstiju, „šta si još primetio?“
„Šta još?“
„Simptome. Moguće simptome.“
Kirš je prebrzo skinuo kravatu i povukao omču u čvrst čvor. Sada se mučio da je otpetlja. Nokti su mu bili prekratki da bi mogli da uhvate tkaninu.
„Ništa naročito. Nesanica, povremeni košmari. Ništa značajno.“
„Nemaš probadajuće bolove?“
Kirš je odmahnuo glavom.
„Gubitak osećaja? U udovima, recimo?“
„Ne.“
„To je dobro.“ Šad je podigao olovku sa stola. „Refleksi ti nisu oslabili? Ne praviš nehotične pokrete ili nešto slično?“ Kirš se setio da je nekoliko noći ranije slornio čašu. Ali šta to dokazuje? Svako je ponekad trapav.
„Ne.“
„A halucinacije?“
Kravata je skliznula iz Kiršovih prstiju. „Nemam ih. Koliko ja znam, ali pretpostavljam da čovek nikada ne može da bude siguran.“
Šad se usiljeno osmehnuo. „Ne, pretpostavljam da ne može. Hoću da gledaš u moju ruku. Možeš li malo da se približiš?"
Kirš je poslušao. A Šad je u istom trenutku povukao roletnu. Iako je bilo oblačno, svetlost je bila prejaka. Kirš je morao da odvrati pogled.
„Izvini ali morao sam da proverim." Šad je ponovo spustio roletnu.
„Šta da proveriš?"
„Tvoje oči. Ne prilagođavaju se svetlosti onako brzo kao što bi trebalo, zar ne?“
To je bilo tačno. Kirš je neprestano zaklanjao oči u poslednje vreme. Iako je decembar, često je razmišljao o tome da kupi naočare za sunce.
„Šta to znači?"
„Martine, sedi, molim te.“
Kirš je seo.
„To je siguran pokazatelj neurosifilisa i nagoveštava da je mikroorganizam stigao do mozga, verovatno preko nervnog sistema. Iz mog iskustva, to zadesi samo troje od deset pacijenata. To ne znači da je bolest ušla u treću fazu, niti da će se to ikada dogoditi. Ali postoji velika mogućnost da ćeš doživeti izvesna oštećenja.“
Tokom rata, kada su se pojavili simptomi druge faze, Kirš je čitao o patogenezi neurosifilisa. Simptomi su izgledali kao spisak božjih kazni: od glavobolja, nesvestica i utrnulosti početne faze do moždanih udara, paralize, demencije i smrti. U međuvremenu nastaju uznemirujuće promene u karakteru, gubitak pamćenja, halucinacije i slabljenje mentalnih sposobnosti.
„Koliko pre nego...?“ Zastao je, ne znajući kako da formuliše pitanje. „Koliko ću još moći da radim?“
„To je nemoguće reći. Možda nekoliko meseci ili nekoliko godina, možda čak i duže. Siguran sam da shvataš da postoji mnogo promenljivih činilaca."
Pukovnik mu je uzeo uzorak krvi hipodermijskom iglom. Rekao je da serološki testovi nisu potpuno pouzdani, ali da mogu da pomognu da se vidi koliko su se bakterije proširile. Poslaće uzorak u lokalnu bolnicu bez upisivanja Kiršovog imena. Očekuje nalaze posle Božića,
„U međuvremenu bi bilo razborito da pretpostavimo da si zarazan. Rekao si da si neoženjen?“
Kirš je obuvao cipele. Ruke mu više nisu drhtale, ali još mu je bilo naporno da veže pertle.
„Da, nisam oženjen.“
„Možda je to dobro s obzirom na okolnosti.“ Šad je pažljivo prebacio krv u malu bočicu koja je mogla da se zapečati. „Uvek je teško objasniti takve stvari voljenima. Oni uvek pretpostave najgore. Ti bar možeš sebi da dozvoliš da ćutiš.“
Šad je u pravu. Pod ovim okolnostima brak ne dolazi u obzir, veridba s Almom predstavlja ludilo ili bar ludi optimizam. Ipak sve to mu nije bilo jasno dok mu Marija nije prešla put. Tek tada je progiedao.
Šad je zapečatio bočicu i skinuo gumene rukavice. Kroz vrata su čuli da je frau Fon Hasel stigla.
Kirš je posegnuo za kaputom. „Ima li nade u oporavak?“ Šad je polako klimnuo glavom. Obrazi su mu se blago zarumeneli. Osim toga, lice mu je bilo bezizražajno. „Uvek postoji nada“, odgovorio je.


Kirš je te večeri telefonirao Almi u Oranienburg. Morao je da se vidi s njom i to uskoro. Ako će da raskine zaruke, najbolje je da to učini licem u lice.
„Lepo je što si nazvao“, rekla je pre nego što je stigao da objasni. „Pretpostavljam da si čuo.“
„Šta?“
„Za tatu. Biće mu dobro, znam da hoće. Jak je kao bik. Svi to kažu.“
Oto Zigel je odveden u bolnicu zbog srčane epizode, kako su se lekari izrazili. Ne zna se koliko nameravaju da ga zadrže. Ali čitava porodica se ipak okupila oko njegovog kreveta.
„Majkaje strahovito zabrinuta“, nastavila je Alma. „Neprestano je uveravam da će mu biti dobro. Videla sam ga jutros. Sedeo je, čitao novine i proklinjao sestre što ga drže tamo. Ne može da dočeka da izađe.“
Kirš je bio uveren da je Alma uplašenija od frau Zigel. Mogućnost da joj otac umre, da joj bude oduzeto nešto što voli i nezamenljivo, uzdrmala bi temelje njenog sveta.
„Pretpostavljam da nećeš dolaziti u posetu neko vreme“, zaključio je Kirš.
„Znaš da bih volela, ali zaista sam potrebna majci. Sigurno me razumeš?“
„Naravno“, odgovorio je Kirš. „Naravno. Moraš da budeš tamo gde si potrebna.“

Dvadeset peto poglavlje


Sledećeg jutra je vazdušnom poštom stiglo rukom napisano pismo s Pruske akademije nauka:


Dragi doktore Kirš,
Pregledao sam svesku koju ste bili ljubazni da mi ostavite prošle nedelje. Rado bih razgovarao s vama o tome čim budete slobodni. Bilo bi najbolje da se vidimo. Držaću predavanja na univerzitetu svakog poslepodneva ove nedelje. Molim vas, slobodno me posetite kad god vam odgovara.
Iskreno vaš,
Maks fon Laue


Tog dana nekoliko novih pacijenata primljeno je na kliniku i Kirš je tek u četiri uspeo da ode do univerziteta. Nakon što je petnaest minuta tumarao po odeljenju za fiziku, neko mu je rekao da je profesor na predavanju i poslao ga u drugi deo zgrade. Stigao je baš kada su studenti pohrlili iz učionica u hodnike. Išao je od sobe do sobe, video redove sedišta i table ispisane dijagramima i matematičkim formulama, predavače koji skupljaju papire ili razgovaraju s kolegama. Konačno je našao Fon Lauea koji je pušio pored jednog velikog prozora, očigledno zadubljen u misli.
„Her profesore." Kirš mu je pružio ruku. „Nadam se da nisam došao u nezgodno vreme.“
„Daleko od toga“, odvratio je Fon Laue. „Dobro je što ste došli. Došao bih kod vas u Šarite, ali nisam bio siguran...“ „Sasvim je u redu.“
„Sveska je u mom kabinetu. Hoćemo li?“
Fon Laue je imao staromodnu eleganciju. Kirš ju je primetio i tokom njihovog prvog kratkog susreta. Nije bio snishodljiv, niti se ponašao kao da je njegovo vreme vrednije od vremena drugih ljudi.
„Rekli ste da ste je pregledali?“
„Jesam.“ Profesor je uzeo kaput i aktentašnu pa poveo Kirša natrag kroz hodnik. „Da li sam vas dobro shvatio? Te kalkulacije napravio je psihijatrijski pacijent?“
„Pretpostavljam da je tako. Ta sveska je nađena među njenim stvarima.“
Fon Laue se zaustavio. „Njenim stvarima? Vaš pacijent je žensko?“
„Zar je to toliko neverovatno?“
„Recimo da je neočekivano."
„Ali to jesu proračuni? Imaju matematičkog smisla?“
„Pa..Fon Laue je slegnuo ramenima kao da je reč o osetljivom pitanju. „Postoje osobe koje bi rekle da su fantastični. Pojam pete dimenzije, kao nečeg što je više od matematičke konstrukcije, svakako nije opšte prihvaćen. Ali rekao bih da su formule veoma tačno izvedene “
Prošli su kroz glavni hol i uputili se prema popločanom dvorištu. Padao je mrak. Studenti su stavljali trake oko nogavica i gurali bicikle prema ulici.
„Dakle, moja pacijentkinja bi trebalo da je student fizike?“ „Rekao bih da je tako“, odgovorio je Fon Laue. „I to iznenađujuće dobro upućena. To nije vrsta problema koji se obično daju studentima. Previše su eksperimentalni, previše... savremeni. Zato me zanima čiji je student.“
„Voleo bih da mogu da vam kažem. Ali posredi je neobičan slučaj koji uključuje amneziju."
„Amneziju, kažete?“
Kirš je video tračak prepoznavanja u njegovim očima. Profesor se namrštio i povukao još jedan dim pre nego što je bacio opušak u jarak. Uprkos oštrom decembarskom vetru, izgledalo je da mu hladnoća ne smeta.
„Radi se o vremenu, vidite“, dodao je posle nekoliko trenutaka. „Ono me muči
„Vreme? Bojim se da ne...“
„Dozvolite da vam objasnim. Kalkulacije koje ste mi pokazali predstavljaju deo pokušaja da se broj jednačina koje opisuju fizičke zakone svedu na jednu jednačinu: na zakon iz kog su izvedeni svi ostali. Prva grupa jednačina odnosi se na kretanje predmeta u gravitacionom polju: zvezda, planeta, asteroida i tako đalje. Druga se odnosi na predmete u elektromagnetnom polju: atome i elektrone. Te dve grupe zakona deluju kontradiktorno i u tome je teškoća. Postoji jedna grupa zakona za kretanje velikih stvari, a druga za kretanje malih, što nije zadovoljavajuće, niti je čak prihvatljivo za većinu umova. To je značajan problem, možda i najznačajniji u fizici.“
Fon Laue nije mogao da zna da je Kirš ranije čitao o tome, kao što je znao da bi Maks činio, i to s istim žarom. Kada je Albert Ajnštajn dokazao da svetlost, kao svi oblici čiste energije, predstavlja strujanje čestica, kao i da te čestice imaju masu, otvorio je vrata svetu nesigurnosti. Osmatranja i eksperimenti dokazali su da je u pravu. Svetlost jeste sastavljena od kvanta, kuglica energije poput malih zrna peska koji putuju velikom brzinom. Postojao je samo jedan problem: stari eksperimenti, oni koji su otkrili da je svetlost putujući talas, poput valova koji se kreću vodom, ostali su verodostojni kao što su uvek bili. Obrasci interferencije nastavili su da dokazuju, kao što je Ajnštajn priznao, da svetlost jeste talas. Matematika je bila neoboriva.
Bez obzira na to kako su istraživali taj problem, bez obzira na eksperimente, fizičari su bili prinuđeni da priznaju ono što je bilo nemoguće za razum i iskustvo: da zrak svetlosti može da bude jedna od dve potpuno različite stvari u zavisnosti od toga kako se gleda. Te dve mogućnosti opstaju u neprekidnom stanju neodređenosti sve dok interakcijom s posmatračem ne budu rešene na ovaj ili onaj način. Blago rečeno, implikacije su bile uznemirujuće. Ako se priroda neke stvari određuje metodom osmatranja, kako naučnik može da se nada da će doći do konačnih zaključaka? Kao da se principi relativnosti kreću kroz prostor i vreme da bi razmrsili samu suštinu znanja.
I to nije bio kraj. Stari planetarni model atoma, u kojem elektroni kruže oko nukleusa, kao što planete kruže oko Sunca, podvrgavajući se istim fizičkim zakonima, uskoro je odbačen i zakopan. Ajnštajnove mlade pristalice - Nils Bor, Verner Hajzenberg, Ervin Šredinger - uskoro su pokazali da zakoni kretanja uopšte ne mogu da se primene u podatomskoj sferi. Kao ni konvencionalna geometrija. Elektroni i kvanti svetlosti nemaju utvrđen položaj, kao predmeti u većem svetu - ako se uopšte mogu nazvati predmetima. Njihov položaj zavisi od toga kako se posmatraju. Činilo se da imaju čitav raspon mogućih poiožaja, koji svi postoje istovremeno. Njihovo ponašanje ne može se predvideti pojedinačno, već samo statistički i grupno.
Klasična fizika tvrdi da se sve, čak i najmanje kretanje sitnije čestice, dešava s razlogom. Ako se jedan elektron ponaša drugačije od drugih, to je zato što na njega utiče drugačija sila. Uz dovoljno podataka sve se može predvideti, bar teorijski. Klasični univerzum je mehanizam koji je stavljen u pokret čim je nastao i svaki njegovpokret je unapred određen. Mladi apostoli kvantne mehanike izvrgli su tu ideju ruglu. Tvrdili su da u samoj suštini energije i materije nedostaje veza između uzroka i posledice. Univerzum zasnovan na fizici svetlosti jeste univerzum u kojem se pojedinačni događaji dešavaju bez ikakvog razloga. Prvi put je ponašanje materije postalo ne samo neznano, već i nepojmljivo. Stvarnost nije izgrađena na steni akcije i reakcije, već na nestalnom pesku slučajnosti. Ajnštajn je pokazao svetu da je srž materije nematerijalna, a sada mu je njegov dragoceni kvant pokazivao da je srž razuma nerazumnost.
To je bio preveliki korak za velikog fizičara. Na zaprepašćenje Bora i ostalih, odlučio je da disciplinuje kvantnu mehaniku. Njegovo oružje će biti nov matematički model koji će podvrgnuti nadmenu fiziku kvanta strogoj uzročnosti kosmičkog domena. Ujedinjena teorija polja će otkriti skrivene zakone koji upravljaju svetom kvanta, kao što upravljaju svim ostalim. Ajnštajn će dokazati da se ipak sve može spoznati i da je slučajnost stvarnosti kvanta samo iluzija.
Četiri godine pre nego što je Marijina sveska odvela Kirša do Pruske akademije, berlinski novinari su logorovali ispred, čekajući vesti o Ajnštajnovoj konačnoj pobedi. U Kiršovom albumu su se još nalazili njihovi fantastični članci o onome što bi moglo da sledi: budućnost s neograničenom energijom, trenutni transport materije, čak putovanje kroz vreme. On je isto čekao u redu ispred redakcije Berliner morgenposta zato što se proneo glas da će objaviti autorizovani izveštaj u prvom izdanju (glasine za koje se ispostavilo da su bile lažne). Međutim, još nije došlo do proboja.
Kirš se često, dok je čitao novine, pitao na čijoj bi strani Maks bio u toj velikoj borbi između stvarnosti. Da li bi želeo da njegov heroj Ajnštajn izađe kao pobednik? Ili bi neobičnost kvanta bila previše zavodljiva da bi mogao da joj odoli? U Kiršovim snovima uvek je bio dvosmislen o tome, kao da zna šta misli ali još nije spreman da to podeli.
Fon Laue ga je vodio kroz dvorište puno studenata. Bilo je hladno.
„Rekli ste da vas zbunjuje vreme tih beleški“, podsetio ga je Kirš. „Na šta ste mislili?“
„Oprostite“, odgovorio je Fon Laue. „Pretpostavljam da nisam bio jasan. Hteo sam da kažem da kada sam poslednji put video to polje matematike - petodimenzionainu geometriju - primenjeno na ovaj naročit problem, slušao sam profesora Ajnštajna kako izlaže svoj rad čianovima Pruske akademije. To je bilo u aprilu. Međutim, rad je objavljen tek pre nekoliko meseci.“ Stigli su do drugog, manjeg ulaza. Fon Laue je otvorio vrata. „Prema tome, beleške koje ste mi ostavili moraju da budu ili rad vrhunskog fizičara ili nekoga ko je blizak s vrhunskim fizičarem. To je bar moja pretpostavka.“
Fon Laue uveo je Kirša u svoj kabinet i uključio svetlo. Bio je manji nego što je Kirš očekivao, iako udobno namešten s policama za knjige uza zidove, radnim stolom od mahagonija, izbledelim persijskim tepihom i starim modelom sunčevog sistema od slonovače i mesinga na vrhu ormarića. Fon Laue je izvadio ključ iz džepa pa otključao fioku stola i izvadio Marijinu svesku. Kirš ju je pažljivo otvorio. Redovi slova i simbola zurili su u njega, zamagljeni i nerazumljivi, dokaz kvašenja koje su doživeli na putu do Akademije.
„Dakle, proračuni su kompletni? Da li dokazuju nešto?“ Fon Laue se osmehnuo dok je obilazio sto. „Stvari se retko mogu dokazati u teorijskoj fizici, doktore Kirš, bar u smislu koji pokazuje da su istinite. Ne možemo da vidimo pojedinačni atom, kao što ne možemo da putujemo među zvezdama.“ Otvorio je drvene šalone i zagledao se preko avenije prema trgu Franca Jozefa. „Kao što često govorim svojim studentima, ljudska perspektiva postavlja gotovo isto toliko ograničenja našoj sposobnosti da posmatramo koliko i sposobnosti da razumemo. Nije lako prevazići to. Prava objektivnost iziskuje posvećenost i znatne žrtve.“
Kirš je okrenuo stranu. Bila je kruta i iskrivljena, ali su slova bila jasnija. List upijajućeg papira pažljivo je umetnut između strana. Posle nekoliko strana našao je još jedan.
„Ako ništa ne može da se dokaže, kako znate kada ste u pravu?“, upitao je.
Fon Laue je gledao u ulične svetiljke koje su treperile naspram kobaltnog neba. „Stvar je u nalaženju onoga što je lepo. Tražimo eleganciju, jeclnostavnost, ekonomičnost. To su rešenja koja odgovaraju prirodi. Naravno, potreban je veoma redak oblik intuicije da bismo znali gde da ih tražimo. Većina nas ne vidi dalje od izmaglice sopstvenog sujeverja.“ Okrenuo se. „Nažalost, rad vašeg pacijenta nije potpun. Poslednje stranice nedostaju.“
Kirš to nije primetio ranije, ali poslednjih dvadesetak listova sveske je istrgnuto. Povukao je niti poveza.
„Pretpostavljam da ne znate gde su ti listovi nekim slučajem?“, pitao je Fon Laue.
„Bojim se da ne znam.“ Zavladala je tišina. Kirš je nakon jednog trenutka zakoračio napred i ispružio ruku. „Mnogo ste mi pomogli, profesore. Neću vam oduzimati više vremena.“ Fon Laue je poprimio pomirljiv izraz lica. „Veoma bih voleo da upoznam vašu pacijentkinju kada se oporavi. Nemojte biti u zabludi: ona je neverovatno inteligentna, ako su to zaista njeni proračuni, naravno.“
„Neinam razloga da sumnjam u to. Čini mi se da je to njen rukopis.“
Fon Laue ga je ispratio. „Ne želim da zvučim kao da omalovažavam iepši pol, razumete. Ali tokom toliko godina bavljenja fizikom, sreo sam samo dve žene koje su mogle da shvate rad Alberta Ajnštajna. Jedna je Marija Kiri, a ona je dobila Nobelovu nagradu.“
„A druga?“
Fon Laue je oklevao. „Druga je bila njegova žena.“
„Elza Ajnštajn?“
Fon Laue se nasmejao. „Ne, Elza se muči s kućnim računima. Mislio sam na njegovu prvu ženu.“
„Nisam znao da se dvaput ženio.“
„Mnogo ljudi ne zna. To je bilo pre mnogo godina u Švajcarskoj. Ona i Albert su oboje bili studenti na Politehnici.“ Fon Laue je otvorio vrata. „Zapravo, mislim da još predaje tamo.“
„U Švajcarskoj?“
„U Cirihu. Drži samo privatne časove, uglavnom mladim devojkama. Društvo veštica, kako to Albert zove.“ Fon Laue se osmehnuo. „Postoji manjak ženskih predavača, naročito iz fizike. Mnogi univerziteti nažalost još ne dozvoljavaju ženama da studiraju nauku.“
„Možete li mi reći njeno ime? Ako nije...“
Fon Laue je slegnuo ramenima. „Mileva. Mileva Marić.“ Kiršu je bilo potrebno nekoliko sekundi da se seti gde je video to ime.
„To je srpsko ime“, objasnio je Fon Laue. „Mileva je odatle, iz neke varoši kilometrima udaljene od bilo čega.“


Kirš je požurio natrag na kliniku. Bilo je vreme večere i u većem delu zgrade vladala je tišina. Ušao je u svoju kancelariju i zatvorio vrata. Potražio je u džepu ključ od ormarića s dosijeima. Gurnuo je pisaću mašinu u stranu, izvadio Marijin dosije i ispraznio sadržaj po stolu. Pismo je bilo tu, između nekoliko Marijinih crteža i fotografije iz lista Berliner vohe koju mu je Alma dala. Mileva Ajnštajn-Marić, Tilirštrase 18, Bern, Švajcarska.
Kada je prvi put video ime, zapitao se da nije reč o nekoj šali. Robert Ajzner bi ga nazvao „Doktor Ajnštajn-Kirš“ kada bi ga uhvatilo zajedljivo raspoloženje. Ali sada nije bilo sumnje: pismo je bilo namenjeno prvoj ženi Alberta Ajnštajna.
Ponovo ga je pročitao. April 1903. Ajnštajnovi su razmišljali o preseljenju u Srbiju. Mileva je bila zabrinuta zbog malog deteta tamo koje se zvalo Lizerl. Njena prijateljica Helena uverila ju je da je dete dobro i upozorila je da ne poništava dogovor koji je postignut za dobrobit svih.
Dete je bilo Milevino. To je bilo jedino razumno objašnjenje. Sudeći po tonu pisma, Lizerl je u tajnosti data na usvajanje. Nije mu bilo jasno zašto je ili kako Marija došla do pisma starog dvadeset devet godina, a još manje zašto ga je donela sa sobom u Berlin.
Jedna ružna misao mu je pala na um. Ako je pismo dokaz nedoličnog ponašanja, moglo je da se koristi za ucenjivanje. Možda je to bila namera: da se Ajnštajnovima preti skandalom.
Eugen Fišer sumnjao je u prevaru i nije bio usamljen u tome. Čak je i policija oklevala da se prema Mariji ophodi kao prema žrtvi. Gledano spolja, bilo je nečeg čudnog i proračunatog u načinu na koji je stekla pažnju javnosti, kao da se trudila da privuče pažnju i, samim tim, moć.
Kirš je pogledao crteže na stolu. Mladić i starac izranjali su kroz nežno senčenje. Da li je mladić bio njen saučesnik? Ako jeste, šta se s njim desilo? Pogledao je široko čelo i lepe nežne usne. Možda nije bio srećan kao Marija, možda ga nisu našli. Kirš ih je zamislio na jezeru u čamcu na vesla; svađu, borbu. Možda ga je ubila i bacila njegovo telo u vodu. Možda je još plivalo, neotkriveno, s kamenjem u džepovima.
Kirš se setio kako je vežbala u dvorištu, njenih bledih ruku, načina na koji je pogledala u zemlju kada je gurnula kosu iza uva. Nije bila ubica. Nije sposobna za ucenjivanje ili prevaru.
Ali, naravno, njega jeste obmanula. U Tangeru. Kada ju je pitao kako se zove, odgovorila je Elizabet.
Ponovo je podigao pismo. Znam da razmišljaš o Lizerl kada pitaš takve stvari.
Lizerl. To nije pravo ime, nije ime iz krštenice ili pasoša. To je staromodno nemačko tepanje malom detetu.
Ustao je i oborio praznu šolju za kafu. Pala je sa stola i razbila se. Zagledao se u srču, misleći samo o Mariji, njihovom kratkom susretu u Tangeru i načinu na koji je oklevala pre nego što je odgovorila, s nagoveštajem osmeha na usnama.
Beba zvana Lizerl porasla je u ženu koja se zove Liza ili Elzbet - ili Elizabet.
Pomislio je da se igra s njim i da mu daje lažno ime kako bi ga odvratila od traga. Ali pogrešio je. Uopšte nije nameravala da ga prevari. Poverila mu je tajnu. Ona je dete iz pisma. Ona je Lizerl.
Mladić i starac. Zatvorio je dosije i zaključao ga u ormarić. Uvek se pitao ko je starac. Sada je znao.


Sutradan je prvo pozvao univerzitet ali bilo je potrebno nekoliko pokušaja dok je neko pristao da primi poruku. Fon Laue mu je konačno uzvratio poziv u podne.
„Moram da stupim u vezu s profesorom Ajnštajnom“, rekao je Kirš. „Radi se o mom slučaju, o studentkinji.“
„Albertom Ajnštajnom? Da li ste ozbiljni?“
„Znam da tražim mnogo.“
Čuo je korake i zvuk zatvaranja vrata. Posle besane noći - kaleidoskopa sećanja, snova i nagađanja - bio je umoran i nervozan. „Profesore Fon Laue?“
„Želite da mu pokažete svesku. Da. li ste to imali u vidu?“ Fon Laue je zvučao oprezno. Sve se promenilo kada je spomenuo Ajnštajna i želju da se sastane s njim.
„Ne, pitanje nije strogo naučno.“
„Zašto onda mislite da bi ga zanimalo? Profesor Ajnštajn je naučnik. On se ne razume u psihijatriju.“
„Verujem da bi ovaj naročit slučaj, slučaj Marije Draganović, zanimao profesora ako bi bio upoznat sa svim činjenicama. Ali hteo sam da se posavetujem s vama pre nego što pokušam direktno da mu pristupim.“
Bio je u iskušenju da ispriča Fon Laueu o pismu Savićeve i onome što ono može da znači, ali to je bilo opasno. Šta ako je pismo ukradeno? Očigledno se radi o privatnoj prepisci. Pored toga, objektivno gledano, teško da je išta dokazivalo.
„Rekli ste Draganović?“
„To je srpsko prezime. Verujem da je iz Srbije, kao i profesorova prva žena.“
Nastupila je tišina. Na trenutakje pomislio da će Fon Laue prekinuti vezu.
„Nastavite.“
Kirš je seo. „Verujem da postoji velika verovatnoća da se pacijentkinja i profesor Ajnštajn poznaju. Možda postoji veza među njima koja može da objasni njeno prisustvo u Berlinu.“
„Oprostite, ali ne vidim..
„Profesor je možda jedina osoba koja može da joj pomogne Fon Laue je uzdabnuo, kao da je sve to već čuo. „Doktore Kirš, razgovaramo o najpoznatijem živom čoveku. Zar ste to zaboravili?“
„Shvatam.
„Alberta Ajnštajna prepoznaju u svim delovima civilizovanog sveta. Neprestano je na vestima, a ne postoje novine koje nisu objavile njegovu fotografiju. Kao psihijatar, morate znate da za mnoge Ijude, normalne ili poremećene, takva izloženost predstavlja vezu, čak i odnos. Uveravam vas da ne prođe nijedna nedelja a da neka zavedena duša ne tvrdi nešto slično.“
„Bez obzira, verujem da bi profesor u ovom slučaju želeo da sazna ono što sam ja saznao. Sve će ostati strogo poverljivo, naravno.“
Fon Laueu bilo je potrebno dugo da odgovori. „Voleo bih da vam pomognem, doktore Kirš, ali bojim se da je to nemoguće. Profesor Ajnštajn sa suprugom posle podne putuje u Breinerhafen.“
„Bremerhafen? Da li će dugo ostati?“
„Nadam se da shvatate da iz bezbednosnih razloga ne bi trebalo pričati o njihovim planovimaputovanja. Albert nije samo najpoznatiji naučnik na svetu. On je i najpoznatiji Jevrejin na svetu. A da ne pominjem da je glasan protivnik nacionalsocijalizma.“
„Shvatam.“
„Dobro. Oni će isploviti za Ameriku kroz nekoliko dana. Neće se vratiti do marta. Mada, s obzirom na situaciju, ne bih računao da će se uopšte vratiti.“
Kiršu je palo na um da je to možda laž, način da odbije njegovu molbu a da ga ne uvredi. Ali pokazalo se da Fon Laue nije lažov.
„Žao mi je što ne mogu više da učinim za vas, doktore Kirš, kao i za vašu pacijentkinju. Ali nipošto ne bih želeo da profesor Ajnštajn odloži svoj odlazak. Njegovi neprijatelji postaju smeliji i opasniji svakog dana. Kakva god da je ta veza, ona ga ne sme odvratiti od njegovog rada, a kamoli mu ugroziti bezbednost.“ „Ali stvar je u...“
„Žao mi je, ali bojim se da ću morati da se zaustavim na tome.“ „Mislim da je ona možda njegova ćerka. Ajnštajnova ćerka, Elizabet. Zar to ne bi promenilo sve?“
Došlo je do još jednog zastoja.
„Do viđenja, doktore Kirš.“

Dvadeset šesto poglavlje


Marija nije videla doktora Kirša nekoliko dana. Kada ga je ugledala kako joj prilazi u dvorištu, osetila je da nešto nije u redu. Duboko je gurnuo ruke u džepove tako da su mu se zglobovi ocrtavali kroz tkaninu. Stav mu je bio hladan kao nikada ranije.
„Nemoj mi reći da crtaš kliniku?“, rekao joj je.
Marija je sedela na klupi na kojoj je uvek sedela. Gledala je prema zgradi i držala blok u krilu, iako je tek trebaio da počne da crta. Poslepodnevno sunce probijalo se kroz oblake. „A zašto ne bih?“
Kirš je zaškiljio prema prozorima s rešetkama i golim ciglama, skrivenim samo kosturima mrtvih puzavica. „Mora da postoje lepši pogledi.“
Pomerila se na klupi kako bi mu napravila mesto, ali on je seo na naslon. Marija je pogledala papir pred sobom i nacrtala krivu liniju, čekajući da Kirš progovori. Linija je postala jagodica. Ispod nje je nacrtala vilicu.
„Loše vesti?“, upitala je.
„Ne“, odgovorio je. „Napreduješ, nesumnjivo je došlo do napretka. Uz malo sreće, veoma brzo ćeš izaći odavde. Moći ćeš da nastaviš sa svojim životom.“
Nacrtala je luk obrve. Muške ili ženske? Nije znala. Stomak joj je zakrčao.
„Gde ćeš me poslati?“
„Samo tamo gde pripadaš.“ Prvi put ju je pogledao, ali ona nije dizala pogled s bloka. „Ovo mesto je samo privremeno utočište. Uskoro ti neće više biti potrebno.“
Nacrtala je tamne prodorne oči. „A šta je s tobom?“
Na poslednjem spratu klinike neko je u belom prošao pored prozora. Koliko njih ih posmatra, upitala se. Bilo je neobično da doktor Kirš ima publiku. Ili je upravo to želeo: da drugi prodube udaljenost između njih.
„Marija, ono što se dogodilo kod her Metlera...“ Potezi olovkom su prestali. „To je bila moja greška. Potpuno pogrešno.“ „Zaista? Zašto?“
„Ja sam doktor. Moja uloga... moj položaj je da ti pomognem da se oporaviš. Sve ostalo može samo da oteža ozdravljenje.“ Osetila je suze u očima. Stegla je zube. Bojala se da će joj pocuriti niz obraze ako otvori usta da progovori. Kako je to glupo, pomislila je. Kako je nenormalno. Primorala je samu sebe da se usredsredi na crtanje i završila je zenice i kapke snažnim potezima olovke.
„Moraš da shvatiš“, rekao je Kirš. „Prirodno je da se trenutno osećaš izolovano. To je dovelo do osećanja koja možda gajiš. Ali to će se promeniti čim se oporaviš. Horizonti će ti se proširiti. Moći ćeš da zaboraviš ovo mesto.“
„I sve u njemu. Da li na to misliš?“
„Da.“
„Zaboravljanje je neštp u čemu sam dobra.“ Čulajekakojeuzdahnuo. Obrazi sujoj goreli pošto je shvatila koliki je teret postala.
„Nezavisno od toga...“ Stavio je ruku na grudi. „Ja sam veren. Tako da shvataš...“
Zadrhtala je. Poželela je da pobegne, ali kuda da ode? Izvan klinike je svet bio magla poluzaboravljenih slika, zastrašujućih i usamljenih.
Ustala je. „Razumem, doktore. Hvala vam.“
Pošla je prema klinici, ali Kirš ju je uhvatio za ruku. Nije se usuđila da se okrene da ga pogleda.
„Dobio sam neke podatke.“ Glas mu je bio mekši, iako nije bilo nikog u blizini ko bi mogao da ih čuje. „Ako su istiniti, mogli bi sve da promene. Vidiš, sve vreme sam se usredsređivao na to da ponovo izgradim tvoju prošlost. Mislio sam da je to jedini način da se suprotstavim tvojoj amneziji. Mislim da je u ovom slučaju tvoja budućnost zaista važna. Trebalo bi da povratimo tvoju budućnost, koja je možda sjajna.“
Nežno mu je sklonila ruku. „Kako?“
„Samo mi daj malo vremena.“ Glas mu je ponovo bio normalan, doktorski glas: ujednačen, ohrabrujući, udaljen. „Moraću nakratko da otputujem. Uzeo sam odsustvo, uz načelnikovo odobrenje. Postoji još dosta toga što moram da saznam, a to neću moći da otkrijem u Berlinu. U međuvremenu...“ Pružio joj je knjigu. „Želim da pročitaš ovo.“
Pogiedala je naslov na povezu: O specijalnoj i opštoj teoriji relativiteta (popularno izloženo). Kakav čudan poklon, pomislila je: poklon koji se daje strancima. To je moglo da bude sve samo ne dar ijubavi.
„Misli o tome kao o novom početku“, rekao je Kirš.
Uzela je knjigu pošto nije htela da ispadne neotesana. „Naravno, doktore. Šta god mislite da je najbolje."

Pisac




Dvadeset sedmo poglavlje


Tako sam počela da učim ne zbog pohvala ili dobrog mišljenja drugih, već zato što sam verovala da ću time steći nezavisnost. Moje učenje uskoro je postalo moj život. Pružalo mi je utočište, a ne samo okupaciju, zato što sam se osećala kao da nisam sama kada bih utonula u knjige: kao da sam u društvu prosvetljenih duša čija strast prosvetljuje druge. Osećala sam se počastvovanom što mogu da prisluškujem govor tih velikih umova i ponekad sam se ljutila zbog uplitanja svakodnevnog života. Mogu to da vam priznam zato što znam da razumete iskušenja života posvećenog učenju. Ponekad pomislim da bi me uzburkane misli progutale da nisam pošla tim putem. Ljutnja, tuga i usamljenost čekale su s obe strane. Bilo je potrebno samo da skrenem korak--dva s puta i izgubila bih se u njima, kao i u očajanju. Kakvu svrhu imaju suze nekoliko osetljivih duša naspram surovosti tolikih drugih?
Ipak, nisam bila srećna. Ponosila sam se svojim uspesima, utoliko više što su bila retka za mladu osobu mog pola, ali nisam videla vrednost nagrada. Želela sam da me učenje učini srećnijom, kao i druge do kojih mi je bilo stalo, i želela sam da ta sreća bude trajna. Do tada, moji uspesi služili su samo tome da me odvoje od drugih. Devojčice u školi mislile su da sam muškobanjasta i čudna zbog svog zanimanja za matematiku i nauku, dok su me dečaci doživljavali kao nadmenu. Verujem da sam zbog toga smatrala da će me učenje bar približiti Bogu.
Tu ideju nisam čula u crkvi. Imala sam utisak da sveštenici sumnjičavo gledaju na preteranu učenost, naročito onu koja se odnosi na prirodu. Bog i njegov veliki plan su misterije u koje ljudski um ne može proniknuti, govorili su. Bila je drskost što smrtnici govore o prirodnim zakonima. Važna je vera - nezavisno od toga da li je slepa ili ne. Neprestano su me podsećali da sve učenje na svetu ne može da približi dušu nijedan korak nebeskom kraljevstvu, ukoliko se ne radi o učenju Svetog pisma.
Srećom, neki nastavnici u gimnaziji imali su drugačije mišljenje o nauci. Moj poslednji nastavnik fizike, doktor Stanić, nagovestio je da Bog i prirodni zakoni čine jedno isto, pošto ustrojstvo univerzuma predstavlja izraz prirodnih zakona i svih stvari koje su im podvrgnute. Dakle, razumevanjem prirodnih zakona bolje ćemo shvatiti i Boga. Time mi je dao novu nagradu. Shvatila sam da put učenja i ispitivanja vodi ne samo ka razumevanju, već i ka izvoru dobrote i ljubavi.
Te reči pružile su mi veliku utehu, kao i podsticaj. Moj otac nikada nije imao razlog da mi prebaci da baca novac na moje obrazovanje, mada ga to nije sprečilo da me podseća na žrtve koje podnosi. To je radio toliko često da sam se bojala da će me ispisati iz škole, iako sam tada već dobila stipendiju koja je pokrivala veći deo troškova. Manje bih brinula da sam znala koliko se hvali svojim podvigom u okrugu, tvrdeći da me je sam podučavao i da je u njegovoj porodici u ranijim generacijama bilo mnogo genija.
Pretpostavljam da nije imao čime drugim da se razmeće u to vreme, budući da je posle rata izgubio posao u carinskoj službi. Velike sile ukinule su granice, a samim tim i carinsku ispostavu. Mnogo više mi se dopala vest da će nova kraljevina Jugoslavija otvoriti vrata svojih univerziteta, uključujući medicinski i naučni, ženskim studentima. Doktor Stanić je rekao da univerziteti u Zagrebu i u Beogradu nisu prvorazredni što se tiče nauke i da bi trebalo da studiram u inostranstvu ako je moguće. Ali znala sam da moj otac to nikada neće platiti zato što je, otkako je ostao bez posla, sve češće dolazilo do rasprava o novcu između njega i majke.
Uglavnom bih ustala od stola kada bi došlo do toga zato što sam verovala da moje prisustvo neće dovesti do ishoda u moju korist. Još sam se plašila da će se otac predomisliti u vezi s mojim obrazovanjem (koje mu, koliko sam mogla da vidim, još nije donelo ni paru) i odlučiti da bi trebalo da se vratim kući da radim. Počeo je da provodi dane u pecanju na reci ili opijanju s drugim besposlenim judima. Umesto da traži posao - ono malo dostupnih zanimanja koja mu nisu bila ispod časti - sve više je govorio o tome kako će ostvariti zaradu ovom ili onom velikom idejom. Jedna od njih je bila da uzgaja svilene bube na tavanu i u pomoćnim zgradama. Jednog dana vratio se iz Novog Sada s nekoliko korpi punih sjajnih smeđih larvi od kojih se nijedna nije izlegla. Druga ideja bila je da pretvori našu zemlju u vinograde, zbog čega je preorao jednu dobru oranicu i pretvorio je u lošu punu korova. Ali ako ne bude istrajao u tim poslovima (što, srećom, nije), uvek će postojati potreba za još pomoći u vođenju kuće, pogotovo što je majka bila lošeg zdravlja. Tako bih se, kad god se povela priča o novcu, uposlila rasklanjanjem sudova ili bih otišla u praonicu, naročito kada bi otac počeo da se žali da je naša majka rasipna, što nije istina, da mu njena porodica nije dala obećani miraz i na brojne druge uvrede i nepravde.
Međutim, jedne noći ostala sam dovoljno blizu da ih čujem. Tog dana sam se vratila s izveštajem iz gimnazije i znala sam da je to jedan od poslednjih. Moraću da odem čim dobijem diplomu i moje obrazovanje biće završeno. Nije moglo još mnogo da se odlaže pitanje da li ću dalje studirati. Majka i otac pričali su tiho, što je bilo uobičajeno, ali je samo produbilo moju radoznalost. Tako da sam, priznajem, prisluškivala pred vratima, jedva se usudujući da dišem iz straha da podne grede ne zaškripe.
Razgovarali su o novcu, što sam i očekivala, i da li bi trebalo da traže još - ali nisam shvatila od koga. Majka je bila protiv toga zbog obečanja koje su dali, ali otac je bio uporan. „Nikada nismo pristali da podnosimo toliki teret“, jasno sam čula kako je rekao. „Ne mogu to da očekuju. Osim toga, oni ne znaju šta će s parama, a mi smo bez dinara. “
Klonula sam zato što sam dobro znala šta podrazumeva pod teretom. Ali ipak sam bila radoznala ko nam daje novac. Onda sam čula kako je otac rekao da bi trebalo da nagovore Helenu da se opet zauzme za nas, pošto je i ona imala određenu odgovornost, protiv čega se majka opet pobunila, mada ne toliko odlučno. Zapitala sam se da li je reč o tetki Heleni koju nisam videla duže od godinu dana.
Majka ju je zvala tetka Helena ali je to činila iz milošte, a ne zato što je bila u krvnom srodstvu. Njen muž Milivojje očev stari školski drug koji radi u ministarstvu, mada to ne sprečava oca da ga iza leđa naziva lakrdijašem i prokletom sanjalačkom budalom, što je često činio, uglavnom zbog njegovih radikalnih političkih stavova. Živeli su u Beogradu i povremeno dolazili u posetu. A Helena je nekada dolazila sama zato što je imala rođake blizu Novog Sada. Moja majka ju je veoma poštovala. Tetka Helena bila je veoma obrazovana žena, sitna i otmeno obučena, mada je hramala zbog deformiteta jedne noge. Ja sam naročito bila zadivljena time što je pohadala univerzitet u Švajcarskoj pre nego što se udala. Pričala mi je o velikim planinama i glečerima u toj zemlji, koje nikada nisam videla osim u knjigama pošto je, kao što znate, zemlja u kojoj sam odrasla ravna poput pačjeg stopala. Jednom mi je prošaputala, kao da je to naša tajna, da bih i ja mogla da studiram na takvom mestu ako se i dalje budem isticala u učenju. Pametne srpske devojke bile su dobrodošle u Švajcarskoj. Mada su, dodala je, neke otišle po diplomu i vratile se umesto toga s mužem.
Pocrvenela sam kada sam to čula pošto sam bila premlada da razmišljam o suprotnom polu, osim kao o nastavnicima ili mučiteljima izubijanih kolena koje je najbolje izbegavati. Zapitala sam se da li joj je druga čaša jabukovače udarila u glavu.
U najmanje dve prilike, dok sam bila veoma mala, tetka Helena je došla s jednom prijateljicom: crnokosom, tihom ženom, veoma ozbiljno odevenom, ali lepom. Prvo sam mislila da je družbenica ili sluškinja zato što je uglavnom samo tiho sedela u uglu, gledala kako se Senka i ja igramo i toplo se osmehivala kad god bi nam se pogledi sreli. Mislim da bih potpuno zaboravila na nju da njeno setno prisustvo nije uticalo na moje roditelje. Posete tetke Helene obično su bile praćene bujicom razgovora - o zajedničkim prijateljima, vestima iz Beograda, čak i o politici. Ali kada je njena prijateljica bila tu, vladala je tišina, kao da svi u sobi razmišljaju o nečemu drugom. A kada bi otišla, svi bi postali razdragani, kao da je neka katastrofa izbegnuta za dlaku. Kadgod sam je videla, pitala sam se kakvu veliku tugu drži zaključanu u srcu i zašto niko neće da razgovara o tome.
Uvek bih je sanjala kada bi otišla. Sanjala sam da ulazi u moju sobu i miluje me po glavi dok spavam, da me posmatra s dovratka obasjana svetlom. Postala sam uverena da je sigurno imala ćerku koju je izgubila, možda od šarlaha koji je odneo toliku decu. I da joj je zbog toga srce slomljeno.
Sećam se da se zvala Mileva. Ona i tetka Helena upoznale su se dok su studirale u Cirihu. Ona još živi u Švajcarskoj ali ima porodicu u Kaću i Titelu, koji su udaljeni dan jahanja od naše kuće. Tek nekoliko godina kasnije sam saznala - od nastavnika her Boškovića - da je svojevremeno bila slavna u Srbiji kao najbolji ženski fizičar naše zemlje i da je bila supruga velikog profesora Ajnštajna.

Dvadeset osmo poglavlje


Mileva Ajnštajn-Marić živi na obronku Cirihberga u imućnoj stambenoj četvrti, odmah iznad Politehnike u kojoj je pre trideset godina upoznala Alberta Ajnštajna. Kirš je otišao peške. Penjao se uz duge stepenice koje su prekidale ukrštene ulice i zaustavljao se samo da povrati dah. Niski oblaci kotrijali su se iznad Ciriškog jezera, rastvarajući se povremeno da otkriju gusto pošumljene padine na drugoj obali. Padao je sneg. Ispod njega tramvaji su kloparali sveže obnovljenim šinama.
Ajnštajnova prva žena je jedina osoba koja zna činjenice. Niko drugi - čak ni sam Ajnštajn - ne može pouzdano znati sve o Lizerl. Ipak dete je rođeno pre nego što su se venčali, pod okolnostima koje su daleko od jasnih. Samo je Mileva mogla sa sigurnošću da kaže ko je otac. Iz istog razloga, ona najbolje zna šta se desilo s detetom i gde je ono sada. To su ipak bile Milevine tajne, koje može da čuva ili podeli.
Na Hutenštraseu broj šezdeset dva bila je velika četvorospratna stambena zgrada od cementa s masivnim kamenim temeljima. Bila je završena u tmurnoj verziji secesije. Imala je vitraže iznad vrata i na prozorima kao i fini rad od kovanog gvožđa na ogradi balkona. Kirš nije imao zakazan sastanak. Odlućio je da se ne najavi. Lako je ne obraćati pažnju na pisma, a telefon nije pogodan za osetljiva pitanja. Popeo se na treći sprat i pozvonio na vrata.
Sluškinja je otvorila vrata, uzela njegovu vizitkartu i ubrzo se vratila da ga uvede u salon. „Molim, sačekati“, rekla je. „Frau profesor Ajnštajn dođe."
Mileva još koristi prezime i titulu bivšeg muža, iako su razvedeni trinaest godina. Da li je to zbog toga što još oseća nešto prema njemu? Ili polaže pravo na deo njegove slave? Ako je tako, nije uspela u tome. Izvan Švajcarske čak se ni ne zna da ona postoji, kao ni njeni sinovi. Što se novina tiče, Elza je jedina žena koju je Albert Ajnštajn ikada imao. Što je bilo još gore, uglavnom su pretpostavljali da su Elzine ćerke (iz njenog prvog braka) zapravo Albertove. Možda Ajnštajn to nikada nije ispravio zato što je ravnodušan prema mišljenju javnosti. Moguće je i da Mileva nikada nije u potpunosti prihvatila razvod. Ako je religiozna ili samo staromodna, možda veruje da samo smrt može da raskine bračne spone. Ili misli da polaže pravo na muževljevo prezime, da je to pitanje časti.
Soba je bila prostrana, s visokom tavanicom i belim zidovima. Nameštaj je bio od tamnog poliranog drveta. U uglu je stajao veliki klavir, a u sredini masivan sto na kojem su uredno bili poređani knjige i papiri. Eklektička mešavina gravura i akvarela krasila je zidove. Na kredencu iznad radijatora stajao je red kaktusa u zemijanim saksijama. Francuski prozori vodili su na balkon. Pogled se pružao na prostranstvo trave i drveća i krovove pokrivene snegom iza njih.
Milevine porodične fotografije bile su izložene na stolu. Žene s visokim okovratnicima bile su okupljene oko bradatih glava kuće u pažljivo postavljenim grupama. Deca bucmastih lica u mornarskim odelima tupo su zurila u objektiv. Na jednoj fotografiji - najstarijoj, sudeći po zamrljanosti - tri generacije postrojile su se u redove, svi gledajući napred. Muškarci nisu imali sakoe, već samo prsluke, a žene su imale marame vezane oko glave. Njihova preplanula lica, kao i odela, nagoveštavala su težak seoski život. Jasnije, novije fotografije nisu bile toliko zvanične: beba u odeći za kršterije na krilu neke žene, dva nasmejana dečaka na zemljanoj stazi obučena za šetnju, naočit mladić okružen ženama u bašti obasianoj suncem. Kirš je tražio Ajnštajnovu sliku, ali je nije našao.
Nešto mu je bilo poznato na miadiću: široko čelo, nežne usne, obazriv izraz. Podsetio je Kirša na jednog poznatog američkog glumca, za koga je Alma tvrdila da je novi Valentino, Onda se setio: nije video to lice na bioskopskom platnu. Video ga je u Marijinom bloku.
On je pisac..
Podigao je fotografiju i okrenuo je. Ništa nije bilo napisano na poleđini. Da li je to isti čovek? Nije bio siguran kada je bolje pogledao.
U predsoblju je stajaći časovnik izbio polovinu sata. Crkvena zvona u celom gradu mu se pridružiše. Kirš nikada nije bio na mestu koje tako marljivo obaveštava o protoku vremena. Nije bilo potrebe da ljudi poseduju satove.
„Vidim da ste našli Eduarda."
Na vratima je stajala žena u crnoj haljini. Bila je sitna i nosila je dvostruku nisku bisera oko vrata. Njena tamna i lepa kosa bila je prošarana sedim vlasima. Bila je labavo pričvršćena na potiljku. Zenice su joj bile poput crnog stakla. Paio mu je na um da su joj nekada ulepšavale lice, koje je đonekle podsećalo na majmunsko zbog izraženih usana i jake vilice.
Mileva Marić, Ajnštajnova žena šesnaest godina, Marijina majka možda. Kirš je tražio sličnost i učinilo mu se da je vidi u jagodicama, očima i luku obrva. Spustio je fotografiju, promucao pozdrav ali njoj kao da se nije žurilo da pređe na formalnosti.
„Ta fotografija je stara tri godine.“ Zatvorila je vrata za sobom. Naglasak joj je bio isti kao Marijin, mada manje izražen. „Neposredno pre nego što smo morali da ga pošaljemo. Malo se ugojio otada. U Burghelcliju ih hrane samo krompirom i knedlama."
Burghelcli je najčuvenija psihijatrijska bolnica u Švajcarskoj. Karl Jung je više godina radio u njoj.
„On je vaš sin?“
Mileva je mahnula prema kauču, pa sela u naslonjaču. Ponašala se kao da ga je očekivala. „Kažu da ima šizoafektivni poremećaj. Je li šizofrenija vaše naročito polje, doktore Kirš?“
Palo mu je na um da je profesor Fon Laue predvideo da će doći i upozorio Milevu na njegovu posetu. Kako drugačije da objasni što je tako brzo prešla na stvar? Ukoliko jednostavno nije takva: inteligentna i ekscentrična, zainteresovana za psihijatriju, ali ne i za ćaskanje.
„Upoznat sam s njom“, odgovorio je. „Mada, da budem iskren, sumnjam da je takvo razvrstavanje zaista korisno. Mislim da nije naučno utemeljeno."
„Shvatam. A da li se ta sumnja odnosi i na doktora Frojda i njegove ideje?“
„Verujem da moramo da sumnjamo u sve dok se ne dokaže istina. Što se tiče mentalnih bolesti...“
Milevine usne izvile su se u iskrivljen osmeh. „Skeptični psihijatar? Shvatam zašto je moj muž pozvao upravo vas.“
Kirš je poželeo da shvati o čemu ona priča.
„Albert nema vremena za savremene psihijatrijske teorije. On veruje da je ludilo u krvi, nešto se prenosi u porodici, kao...“, zastala je i ponovo se osmehnula, „...kao dislociran kuk. Veruje da se ništa ne može učiniti u vezi s tim, osim da se ne rađa.“
„Frau Ajnštajn...“
„A Eduard je veliki pristalica. Zapravo zna o Frojdu više od ljudi koji ga leče. Rekli su mi da je beskorisno pokušati s njegovom psihoanalizom zato što ih uvek nadmudri.“ Mileva je pogledala fotografiju dva dečaka u šumi. Kirš je prepoznao Eduarda kao mlađeg. „Uvek je imao izvanrednu maštu. Njegovi nastavnici govorili su da bi trebalo da bude pisac. Njegovi sastavi uvek su bili izvanredni. Direktor škole govorio je da je nasledio Ajnštajnovu genija!nost.“
Kirš je u alburnu čuvao Ajnštajnov intervju star tri godine. Mašta je važnija od znanja, rekao je. Znanje je ograničeno, dok mašta obavija svet.
„A trebalo bi da čujete kako svira klavir.“ Mileva ga je posmatrala. „Pretpostavljam da vam je njegov otac to več rekao.“ Konačno je shvatio. Eduard Ajnštajn je već tri godine u psihijatrijskoj bolnici. Njegov otac je iz nekog razloga nezadovoljan tretmanom i zahtevao je da pošalje psihijatra po svom izboru iz Berlina. Mileva je jednostavno zaključila da je Martin Kirš taj psihijatar. To je jedino objašnjenje.
„Bojim se da je došlo do nesporazuma“, rekao je. „Nisam imao čast da upoznam profesora Ajnštajna.“
Mileva se zagledala u njega.
„Nije vas poslao?“
„Bojim se da nije.“
Ćutala je jedan trenutak.
„Pretpostavljam da ste upravo počeli da radite u Burghelcliju i da je Eduard vaš pacijent.“ Kirš je odmahnuo glavom. „Moj pacijent, pacijent zbog koga sarn zabrinut, nalazi se u Berlinu na psihijatrijskoj klinici Šarite. Zove se Marija Draganović.“
Ostavio je da ime visi u vazduhu, želeći da vidi njegov učinak, nadajući se da će videti trag naklonosti ili zabrinutosti. Pre nego što je pošao za Cirih, potražio je podatke o prvom Ajnštajnovom braku koji su zabeleženi u berlinskoj gradskoj većnici u vreme razvoda. Ajnštajn i Mileva Marić venčali su se u opštini u Bernu, u Švajcarskoj, šestog januara 1903. To je bilo pet meseci posle rođenja Marije Draganović, sudeći po dokumentima podnetim službi za prijavu stranaca.
Video je da su Milevine oči zasvetlucale. Ali lice joj nije odavalo nikakvo osećanje.
„Student matematike“, dodao je. „Da li je poznajete?“ Mileva nije odgovorila. Ustala je bez objašnjenja i prišla vratima. Kirš je tek tada primetio da hrama i da na jednoj cipeli ima ortopedsku petu. Nešto što se prenosi u porodici, kao dislociran kuk.
Izgledalo je da je razgovor završen.
„Frau Ajnštajn, uveravam vas da ne želim da se mešam u vaš privatni život. Ali verujem...“