Momo Kapor

First topic message reminder :



MOMO KAPOR

IVANA


„Ovo je prva knjiga o šljivovici. Pročitao sam gomilu knjga o francuskim konjacima i šampanjcima, španskim vinima, škotskim i kanadskim viskijima, ali još nisam sreo knjigu o našem nacionalnom piću koje nas više od bilo čega izdvaja od ostalih naroda. Jer kada se napijemo prepečenice zaista postajemo nebeski narod; čitavo nebo nam se zavrti u glavi..." Iz intervjua Mome Kapora listu Blic (13. januar 2001)



- Rat je završen! - kazao je Major. - Naša jedinica je raspuštena. Možete zadržati samo lično naoružanje, ostalo predajte...

Znači, to tako izgleda, mislila je Ivana, stojeći u stroju Crvenih beretki. Bila je, kao i ostali, odevena u maskirnu uniformu koja je na svojim izbledelim šarama nosila tragove gara, kiše i prašine mnogih bitaka. Na nekoliko mesta nogavice i peševi bluze bili su pocepani - tragovi kuršuma koji su kroz njih prošli. O boku joj je visio pištolj - duga devetka, a o pasu, dve ručne bombe, kašikare. Oslanjala se na poluautomatski karabin, čiji joj je kundak dodirivao crnu čizmu što je već odavno izgubila sjaj. Njena crna, kovrdžava kosa, bila je kratko podšišana, kao u dečaka, a pogled, krupnih zelenih očiju, odavao je i tugu i razočaranje i bes, ali i zrelu lepotu dvadesetsedmogodišnje žene čije se bledo lice, istaknutih jagodica, veoma razlikovalo od ogrubelih, preplanulih lica njenih drugova, ratnika.

Svi su gledali u vrhove čizama. Po padinama planine, dogorevale su kuće seljaka koji su ih sami zapalili, pre napuštanja i odlaska u neizvesnost izbeglištva. Cesta uz planinu bila je zakrčena traktorima s prikolicama, konjskim i volovskim zapregama, natovarenim oskudnim pokućstvom, decom i ženama. Kroz tu očajničku kolonu probijali su se, brundajući, vojni džipovi, tenkovi, borna kola i vojska u povlačenju. Dim se spuštao ka gradu u kotlini što je blistao staklima i krovovima kao veliki, prostrti sag.
Prva linija na kojoj su se nalazili zvala se Zlatište, a grad, u dolini, Sarajevo. Dan je bio prozračno vedar i prohladan.
Na nagnutom, zaglavljenom i nagorelom tenku, pisalo je ispod zarđale kupole, belom bojom: NE PRILAZI MI, MOGU DA UMREM I SAM.
Pokraj Majora, ljudeskare s velikim, monaškim krstom na crnoj pantljici oko vrata, sedeći na prevrnutoj konzervi, dežmekasti bataljonski pisar je prozivao sa spiska položenog na sanduk municije, jednog po jednog borca.

Iza njega, u nestvarno belim kombinezonima, s bedževima na grudima, stajala su tri posmatrača Ujedinjenih nacija; dva visoka plavokosa muškarca i krupna riđokosa žena s pegama na licu - zapadni anđeli, sleteli sa neba na ovo zgarište sveopšte nesreće. Muškarci su u rukama, na podmetačima sa štipaljkama, držali spiskove, a žena je prevodila.
Crvene beretke su jedna po jedna prilazili pisaru i polagali na zemlju pred njim duge cevi koje je jedan vojnik slagao u kupe.
Prozvani bi prišao, položio oružje, odgovorio na pitanja iz formulara, pa bi mu pisar izbrojao svežanj novčanica - tri zaostale plate.
Pokraj Ivane je stajao visok, mršav, povijen muškarac dugih, tužno opuštenih riđih brkova, čekajući na red da bude pozvan i da preda svoju pušku.
- Orlović Pavle!

Pogledavši saučesnički u Ivanu, istupio je dva koraka i položio pušku kao i drugi. Jedan od posmatrača šapnu nešto ženi u belom, pokazavši na pas crvene beretke, pa ova upita pisara zašto taj vojnik ne preda i municiju u plitkim kožnim fišeklijama oko pasa?

- To nije municija, gospođo - reče joj pisar.

- Nego šta je?

- Oni, oni, oni... oni ovo, oni ono! - prasnu Maki. - A gde smo mi tu, kog đavola? Mi smo nevinašca, je l' da? I svi nas mrze. Baš nas, i nikoga drugog od ovolikog sveta? Ko nas mrzi? Reci ko? Amerika? Pa oni ne mogu ni da nas pronađu na globusu! Evo ovolicki smo, nema nas nigde! I mi se tu nešto drčimo, umesto da kao knez Miloš lepo kleknemo i poljubimo papuču sultanu. To je bio diplomata!

Sa čašom u ruci, sklopljenih očiju, Oliver je recitovao stihove poznatog pesnika:

Leže Srbi po kafani,

Što pijani, što zaklani!
A iz svake srpske glave,
Teku mutne tri Morave...

Otvorio je oči i pogledao ih:

- Obrenovići i Karađorđevići! Stara priča, pazite samo ovo:
Mesto gde je bilo klanje, Srbi zovu Radovanje!

- I, šta sad? - zagleda se Ivana u Makija. - Treba, znači, da ih poljubimo u njihovo veliko leio belo američko dupe!
- Ne kažem baš u dupe, ali i ovako se više ne može.

- Jedva sastavljaš kraj s krajem, je’l da? - upita ga Ivana.

- Lako je vama! - reče on. - Dvoje protiv jednoga!

- Što nisi poveo ona dva ošišana intelektualca da ti pomognu? - upita ga ona.

- I to su Srbi - kazao je. - Evo kako ja gledam na tu stvar: ne zanima me ko je gde i s kim je, ko je za Obrenoviće, ko za Karađorđeviće, ko je bio četnik, ko partizan, ko za Ruse, ko za Amerikance, ko je u kojoj partiji ili stranci; za mene su sve to Srbi, braća. Evo, i ovaj tvoj advokat. I on je Srbin! Jesi li Srbin, brate?
- Jesam - reče Oliver. - Nobody is perfect.

- Šta reče? - upita Ivanu.

- Kaže da niko nije savršen.

- Tačno, i baš volim što je tu. Ne bih nikako hteo s tobom bez advokata...

- Ali, ja sam skup advokat - reče Oliver.

- Vidim, dobro te plaća! - pokaza Maki glavom bocu rakije.

Ukratko, evo njegove poslednje ponude. Nudi joj petnaest hiljada maraka za kuću i imanje, i to na ruke, bez poreza. Neka joj njen advokat kaže kolika je cena? On najbolje zna da je to najviše što je ikada ikome ponuđeno u čitavom ovom kraju. Nisu to male pare. Sa njima se može mnogo toga započeti u životu. Evo, na primer, kazao je, neka ih poveri njemu i u njegovim rukama će se za godinu dana garantovano uvećati na sto hiljada. Ima lepo da živi kao prava dama, od rente...
- Znam samo jednu stvar na svetu koja s povećava u tuđim rukama - reče Oliver.

- A ti si jedini kome je manji,kad mu se digne! - uzvrati besno Maki. - Ako mu se uopšte

digne!

- Gospodo - pokuša da ih smiri Ivana.

Očigledno, Oliver je duboko nervirao Makija, najpre svojim izgledom gubitnika, a posebno tim, bez razloga nadmoćnim, sarkastičnim osmehom, što mu je neprestano lebdeo oko usana. Ipak, on se savlada i nastavi:

Šta da radi jedna mlada, lepa, obrazovana, takoreći svetska žena, ovde, Bogu iza leđa? S kim da živi ovde? S kim da porazgovara? Ovo ovde je za nas, seljake, kazao je. A sa petnaest hiljada ona može gde joj srce želi: u Beograd, na primer, na Kipar, u Atinu, London; sve je pred njom. Prosto mu se srce cepa kad je vidi ovde u ovoj divljini, bez ičega potrebnog jednoj kulturnoj ženi.

- Evo, neka tvoj čovek sastavi kakav hoće ugovor - rekao je na kraju - potpisaću ga blanko! I njemu hiljadu, dve, pride, za njegov posao, da se razumemo. Uzmi ili ostavi!
- Nije na prodaju - kazala je mirno Ivana ustajući od stola.

- Razmisli, neka prespava - rekao joj je silazeći sa trema. - Doći ću još jedanput...

- A, bure? Zaboravio si bure.

- Kako da ga odnesem? - upita.

- Kotrljaj ga do Varoši!

Gde god bi pošla tog čudnog leta, pratio je u stopu crni, zloslutni oblak. Negde, iza brda, potmulo je grmelo, kao da do nje stižu daleki odjeci neke artiljerijske bitke. Sevalo je, ali ona na to nije obraćala posebnu pažnju. Već se odavno oprostila od nade da će ikada, ovde, pasti kiša. Seljaci su prodavali budzašto stoku. Nikada nije bila jeftinija. Nisu imali čim da je prehrane. I ovi će oblaci, kao i oni od prošle nedelje, otploviti negde drugde. I pored sparine, od koje su klonuli malinjaci, a trava po jendecima bila spržena, pretvorena gotovo u piljevinu, govorila je sebi da je sve u glavi, kao što je tvrdio Seveda, i da pored svega toga treba uživati u vrelini leta, znajući da dolaze dugi meseci hladne zime, kada će se na ovu jaru misliti sa čežnjom. Od vreline dana smirili su se čak i rojevi mušica, vrane polegle po poljima, a drvored dudova, pomiren sa sušom, mlitavo spustio svoje, inače, kočoperno granje. Nepokretan i usijan vazduh bez i najmanjeg daška vetra zaustavio je sav život.

Čekala je uzalud noć, da malo zahladi, ali noći su bile još vrelije. Zemlja je isijavala dnevnu jaru. Plašila se za šljive; preduga suša pretila je da uništi sav rod. Uzalud je iguman Mojsije izneo najveću svetinju u crkvi, ikonu Bogorodice iz četrnaestog veka, koja se ne iznosi iz hrama dok ne dogori do nokata, i poneo je na čelu litije prašnjavim putem kroz suva polja, izgovarajući molitvu za kišu:

Gospode, koji naređenjem svojim vršiš promene u vazduhu, daj zemlji obilnu kišu sa blago prijatnom promenom vazduha, da biljudima tvojim donela i obilne rodove i ishranila, po tvojoj dobroti, svako živo biće. Molimo se Bogorodici, i svim svetim, Amin.

Uzalud su odrpani seoski siromasi, lupajući u šerpe i lonce, obilazili sve kuće po ataru pevajući dodolske pesme:

Mi idemo preko polja,

Oj do-do, oj do-dole
a' oblaci preko neba.
Oj do-do, oj do-dole.
Da nam daju rosnu kišu,
Oj do-do, oj do-dole,
Da nam trava pozeleni,
Oj do-do, oj do-dole.
Da nam voće porumeni,
Oj do-do, oj do-dole.
Padaj kišo nadole!

Kiša se oglušila na sve seljačke molbe i molitve. Ponekad bi se nebo natmurilo, ali iz njega bi pala tek po koja kap, nedovoljna čak ni da pokupi prašinu. Oblaci su odlazili dalje. Uvelo je čak i cveće koje je negovala oko kuće i kojim se toliko ponosila. Bunar je gotovo presušio, potok, takođe.
Noći su za nju bile prava mora.

Ležala je naga, prevrćući se po starom škripavom krevetu, pateći od nesanice. Mučilo je
telo. Pažljivo ga je razgledala; još uvek vitkom zategnutih bedara i uskih bokova kao u
dečaka, svakodnevni rad na imanju nije dozvolio da se pojavi nijedan suvišan gram.
Uzbuđivalo je da se dodiruje u vrelini noći. Bradavice bi joj nabubrele od sopstvene nagosti.
Koliko dugo nije bila sa muškarcem? Gospode, zar sve ovo treba da ostari i propadne tek
tako?
Činilo joj se da u tim časovima čitav svet, sem nje, vodi ljubav. Skoro da je videla sva ta isprepletana tela, blistava od znoja,u ljubavnom grču: slatke male ugrize, palacanje jezika i dodire prstiju. Kao da je čula udaljene vriske uživanja i zagrcnute ljubavne jecaje, i sve to preplitalo joj se u glavi sa njenim davnim ljubavnicima koje je, činilo se, mogla da dodirne, toliko su bili stvarni.

Koliko ih je imala? Nikada ih nije prebrojala. Za razliku od muškaraca, žene to retko čine zbog toga što poslednji izbriše sve prethodnike. Sigurno je da ih nije imala onoliko koliko je mogla da ih ima. Šta je sprečvalo? Izbirljivost, ponos, sujeta, raznorazni strahovi, ko zna šta sve još? I najvažnije, strogo patrijarhalno vaspitanje, koje je ljubav smatralo grehom. Detinjstvo bez majke kojoj bi mogla da se poverava, i koja bi mogla da je nauči svemu što je potrebno jednoj ženi, a zatim, tri i po godine rata. Na pamet joj padoše dva grafita na zidu jedne srušene sarajevske škole: VODITE RAT, A NE LJUBAV! i PRAVITE BOMBE, A NE DECU!
Samo je ona noćas na svetu ostala sama. Da je makar jedan od njih, čak i od onih usputnih, kojima je zaboravila ime, bio sada ovde?
Zagnjurila je lice u Vukovu tamnosivu dlaku i poljubila ga kao da je očekivala da će se, tako, oslobođen zlih čini, pretvoriti u prosedog sredovečnog princa. Ali, nije.
Primetila je da je pocrnela od sunca kao prava seljanka - samo su joj mišice na rukama preplanule do ruba kratkih rukava majice - ostatak kože ostao je beo, kao i čelo, na koje je padala senka širita bezbol kape kupljene na Vašarištu.

U sred noći ustajala bi gola i oko grudi vezala čvorom plahtu kojom se pokrivala, pa bi bosonoga zašla u šljivik kao u dugoj, večernjoj haljini. Prolazila je, tako, kroz špalir šljivovih stabala kao kroz zvanice ia koktel partiju priređenom u njenu čast:

- Kako ste? Neobično mi je drago što vas vidim... Noćas je strašno vruće, zar ne? O, to je znači vaša lepa supruga? Drago mi je, Ivana. Oprostite, nisam dobro čula vaše ime. Ne, hvala, već sam popila dva pića. Vrlo ste ljubazni.

- Ludim li polako - pitala se, uhvativši samu sebe kako podiže ruku da je, uz naklon, ioljube šljivove grane.
A onda se vraćala ponovo u postelju, koja je očekivala kao sprava za mučenje nesanicom u noći punog meseca.

Treće noći punog meseca sa dna šljivika do nje dopre muzika tamburica i violine. Prvi put nečiji noćni dolazak nije joj zvučao kao opasnost. Izgleda ni Vuku koji, umesto da reži, poče da zavija na mesečini. Muzika je navirala iz voćnjaka poput plime, najpre sasvim tiho, kao da su žičani instrumeiti podastirali umesto podloge tepih od trava za usamljenog primaša, a uskoro se začu prozukao, hrapav ali baršunast muški glas koji je na starinski način pevao starogradsku romansu. Zašto ne smem da te ljubim...

Mada nikada nešto slično nije doživela, njena baka, Dafina, došapnu joj da je to serenada i da je potrebno upaliti sveću, kao znak da je prima. Upalila je.
Prozukli ciganski glas bio joj je sve bliži... Ti si srećna, a ja jadan, voleo sam tebe
dušom svom...
Za glasom, iz tame šljivika, zasvetli i beli Makijev prsluk. Izašao je na čistinu travnjaka.

- Maki, to si ti? - upita Ivana polutiho, ne verujući svojim očima.
- A ko bi drugi bio? Advokati ne naručuju serenade! Oni samo recituju, a ovi - pokaza na nevidljive muzičare u senci - zato i služe nama, glupima, da otpevaju ono što osećamo a što sami ne smemo da kažemo.

- Nisi na Kipru, ili tako negde? Svi bogati već su tamo otperjali da sačuvaju dragocene

živote.

- Otišao bih i ja, ali pre toga moram nešto da obavim...

- Da skloniš lovu pre nego što počne rat?

- Ona je već na sigurnom...

- Pa šta čekaš? Da nemaš možda u životu nešto važnije od love?

- Da ti iskreno kažem, zadržao sam se zbog dve stvari. Hoćeš da čuješ najpre prvu ili

drugu?

- Hajde, najpre drugu.

- Otkad sam se zamomčio, nisam propustio nijedan Sabor trubača u Guči! A ove godine sam još i glavni sponzor za Zlatnu trubu. I prvi put, ako mi veruješ, nije mi žao love.
- Ti sponzor?

- Nego šta? Šta sve nisam sponzorisao? Davao sam pare čak i za pesme!

- Ti i poezija?

- Majke mi, malo, malo, evo ti nekog profesorčića iz Varoši sa zbirkom pesmica da mu budem sponzor. Ni manje varoši, ni više pesnika, a ja te stvari i ne čitam. Ali dajem. Nek narod piše, valja se! Čekam Guču i brišem odavde! Na proleće će sigurno rat.

- A ti ne bi da ratuješ?

- Bez mene! Nisam služio ni vojsku.

- Kako nisi? - upita Ivana.

- Nisam, ima ko mora da služi!

- Zato se nisi ni oženio? Srpske cure neće škartove...

- To ti kažeš! Ne mogu da se odbranim od njih. Evo, sad me baš napada jedna Mis Jugoslavije.
- Iz koje godine?

- Iz ove! Ali neću da se hvalim...

- A šta je prva stvar koju si hteo da mi kažeš?

- Da ti iskreno priznam, teže mi je to da prevalim preko usta nego bilo šta drugo! Lakše bih izašao na kraj sa reketom, poreznicima, inspekcijama, državom i policijom... - zaćutao je, a onda promuca. - Reći ću, pa nek ide sve...

- Kaži!

- Došao sam da te pitam da li bi se udala za mene?

Pogledala ga je zapanjeno i prstima ugasila plamičak sveće.
- Nije na prodaju... - prošaptala je.
- Hoću da kažem - nastavi Maki - mislim da si ti prava žena za mene! Gledam te pune tri godine. Borac si, kao i ja.
- E, ti si pravo čudo od čoveka - kazala je. - Najzad si smislio kako da mazneš šljivik, a da ništa ne platiš, osim muzike, ako si i nju uopšte platio? Uporan si, nema šta.
- Ma ko jebe šljivik! Kome je do toga? Prodajem i moju zemlju, sve sa malinama i hladnjačom. Ti si mi važnija od svega! Hoću da ja budem taj koji će završiti rat između Petrovića i Jovanovića.

- Čijom pobedom?

- Nema tu pobednika. Svi smo najebali!

- Šališ se?

- Nikad nisam bio ozbiljniji! Ti si jedina osoba sa kojom bi mogao da živim, majke mi! Ivana mu pruži obe ruke kao da mu se predaje i prihvata ponudu, ali, u stvari, želela je

samo da joj opipa dlanove.
- Pipni ih - reče. Opipao ih je.
- Pa šta?

- Nisu ni izbliza kao kod Mis Jugoslavije, a?

- Ne smeta mi što su tvrdi, sem ako me ne biješ sa njima! - reče on.

- A prezime?

- Šta prezime?

- Ako pristanem, hoću li moći da zadržim svoje?

- Da ti nešto, iskreno, kažem - reče on - nema te žene koja se udala u Petroviće, a da se nije tako i prezivala. pa nećeš ni ti.
Ni sama ne zna kako se to dogodilo? Nevidljivi Cigani iz šljivika veoma tiho zasviraše Jesenje lišće već opalo je... i ona se nađe u njegovom zagrljaju. Noge im same od sebe počeše da prate korake tog starog laganog valcera po škripavom patosu trema, koji kao da se za tu priliku i sam trudio da ne cvili previše i da ih ne budi iz tog lepog sna. Začudo, ispostavi se da Maki ne igra tako loše kao što je očekivala. Držao je u rukama pažljivo i nežno, poput kakve retke dragocenosti koja lako može da se polomi ili razbije, a ona se osećala kao da igra sa moćnim živim stubom, sačinjenim od mišića, tetiva i uzbudljivog mirisa kože. Sklopila je oči

i zagnjurila nos u zlatne malje na njegovim grudima, istovremeno želeći i da muzika prestane

i da nikada ne utihne. Vodio je u plesu lagano oko stola po tremu, a onda, u jednom trenutku, ona kao da izgubi svest, stopala joj se odvojiše od zemlje. Činilo joj se, kao kad je bila mala devojčica, da sanja da propada i da se diže, oslobođena težine.

Podigao je u naručje. Cigani se nečujno povukoše u dubinu šljivika, odakle je njihova muzika dopirala kao cvrčanje cvrčaka, dok je unosio u Veliku sobu. Plahta vezana u čvor na grudima razveza se i šumno pade na patos, a on je položi na zelenu bilijarsku čoju.

To je više ličilo na okršaj nego na vođenje ljubavi. Rat, koji su Petrovići i Jovanovići nastavljali da vode na bilijaru, vođen je zubima, noktima, znojem, prigušenim jaucima i kricima, napetim mišićima ruku i nogu, stomacima skliskim od znoja, ali i jezicima u ušnim školjkama, grickanjem trepavica, tepanjem, skarednostima, kikotom i slatkim ugrizima. Na kraju - spermom. Bila je to prava bitka u kojoj su se mešali ljubavna glad sa starim,
nenaplaćenim računima i još starijim porodičnim rivalstvom dugim na stotine godina. Obostrano prećutna privlačnost svojom magnetskom snagom spajala je ova dva tela. Ko će koga da nadjača i pobedi? U tom ljubavnom grču dvoje nagih spletenih boraca, na kraju, pobedila je ljubav.

Od početka veka, kada je kupljen i donešen iz Pešte, nikada čudniji karambol nije odigran na ovom bilijarskom stolu. Žilavi živi bilijarski štap pokušavao je da probije oblu loptu i da je pribije za zelenu čoju, a ona se trudila da ga polomi svojom beskrajnom putenošću.
- Probiću te! - urlao je štap.

- Slomiću ti ga - vrištala je kugla. Od tih silnih pokreta, kuća je podrhtavala od temelja do tavana, a čokanjčići okačeni o luster zvoncali tresući se kao da je zemljotres. Ne zna se koliko dugo je trajao ovaj ljubavni duel, možda još od onih davnih noći kada su Jovanovići povaljivali čobanice Petrovićke po vlažnom senu, a Petrovići zadizali suknje Jovanovićkama, prepadajući ih otpozadi kad su sagnute prakljačama udarale po čaršafima na potoku; sada je, po prvi put, plodno seme Petrovića palo na podatnu njivu Jovanovića.
Izmoreni borci kao da su se prenuli iz tog starog sna i klonuli, oznojeni i umorni od ljubavne bitke.
Maki se hitro spusti sa bilijarskog stola i stidljivo, na brzinu navuče najpre beli prsluk, a potom i ostalu odeću, pa se poput senke izgubi među krošnjama. Muzika je već odavno utihla, a umesto nje cvrčci ponovo preuzeše ulogu orkestra dok je bledela zora nad šljivkom.

Samo je Prorok, skriven iza žbunja, kroz otvoren prozor još uvek virio u Veliku sobu, bled od užasa šta je sve video ove noći.
Ivana naga izađe na trem. Sve se odigralo tako neočekivano i toliko brzo, da nije bila sasvim sigurna da joj se od vreline noći i punog meseca nije sve to samo pričinilo. Telo joj reče da nije. Boleo je svaki mišić.

Nasmejala se, setivši se stare porodične legende o pradedi Đorđu koji je, trideset godina ostavivši duvan, prvi put zapalio cigaru one noći kada je doznao da mu se sin zaljubio u jednu lepu Petrovićku iz komšiluka. Pričalo se da je tri dana i gri noći ćutke šetao zatvoren u Staroj kući, paleći jednu cigaru na drugu - toliko ga je ta nedolična veza pogodila.
Mada je već dve nedelje pokušavala da ostavi pušenje, Ivana zapali prvu cigaretu i punim plućima udahnu duboko njen dim.
U tom trenutku Mesec zađe za oblake koji pogasiše njegovu bledu svetlost i iz njih se prosu raskošna kiša a za njom i pravi pljusak praćen potmulom grmljavinom.
Žedna zemlja uzdahnu sa olakšanjem primivši posle ko zna koliko vremena ovaj neočekivani dar.
Ivana naga siđe na travnjak kao da staje pod tuš u nepostojećem kupatilu. Krupne kapi su joj dobovale po koži. Nije ni primetila da joj je kiša ugasila cigaretu.

Sva muka i bes, sva lepota i tuga, sva radost i muzika, koje se sakupe za godinu dana u Srbiji, poslednje nedelje avgusta šiknu u nebo kroz blistava grla truba na Saboru u Guči. To je događaj na koji seljačka Srbija nestrpljivo čeka gtunih godinu dana. Tada Guča, mala varošica u brdima, postaje svetska prestonica trube.

Ivana i Franc, putovali su do nje kolima, celu noć, sporednim seoskim putevima,
zaustavljajući se samo da napoje Putka. Noć je bila sveža i vedra, a zvezde, koje je gledala
ležeći na klimavim kolima, nikada bliže zemlji. Tamo gde je prestajalo zvezdano nebo
započinjalo je treperenje svitaca u travi. Dva od njih svetlucala su u Ivaninim zenicama dok je
ponovo kretala na ratni pohod - ovaj put u bitku za svoju prepečenicu.

Pred jutro počeše da ih prestižu kombiji i kamioni puni tamnoputih muzičara sa duvačkim instrumentima. Trubili su im, već pomalo pripiti, pozdravljajući retkog konja na drumu. Povorke naroda slivale su se na Sabor, jedni, spuštajući se sa brda, drugi, penjući se iz ravnice. Nasred ledine Dragačeva, na kojoj se su sretnu, eksplodiraće, u pisku truba, raskošni gejzir zvuka koji će rasparati nebo. Zadrhtaće zemlja od grmljavine bubnjeva, doboša, tarabuka i potmule pratnje pozauna i suzafona.
Malo po strani od varošice, u blizini crkve Svetih arhangela Mihaila i Gavrila, sa spomen - pločama na kojima je uklesano na stotine imena ratnika palih u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, na velikoj zaravni nadomak zelenih brežuljaka, nicalo je naselje šatri, i oni zakupiše tezgu sa nadstrešnicom i malim platnenim magacinom iza nje. Tu su se mogle ostaviti boce, pletare i burići, malo odspavati, ili skloniti, u slučaju kiše.

Sabor je velika narodna svečanost i puna tri dana jedinstvena muzička arena - san mnoštva nepoznatih seoskih orkestara i duvača i ispit za one, već proslavljene, koji mogu da izgube slavu zlatnih truba, pobeđeni od novajlija, za koje, ranije, niko nije čuo.

Ne zna se pouzdano kada su se i kako trube primile u Srbiji koja je od vajkada poznavala uglavnom gusle, pastirske svirale, frule i dvojnice, ali je to verovatno bilo posle srpsko - turskih ratova potkraj devetnaestog veka, kada su se četni i pukovski trubači vratili u svoja sela, donevši sa sobom olupane, ulubljene i izubijane, a često i kuršumima probijene trube, kojima su, do tada, pozivali na juriše i svirali povečerja. Ratovi koji su usledili početkom novog veka znatno su povećavali, sem mrtvih, i broj truba. Zbog toga je u njihovom tonu još uvek najizrazitiji ratnički zvuk, poklič na pobedu ili smrt - tanki, mesingani lim, naliven melanholičnom mrenom povečerja.
Donosili su ih kao dragocenosti, pažljivo uvijene u krpe i futrole sašivene od uvoštenih šatorskih krila, u svoja zabita sela. Odmotane i pažljivo izglancane blesnule bi, usred bede siromašnih izbi, sjajem zlatnog roga. Čuvali su ih brižljivo i negovali, zasviravši katkad u sutonu kolce ili posmrtni marš, sve dok ne postadoše pravi virtuozi, ravni, ako ne i bolji od meksičkih marijačija. Svojim instrumentima postizali su i najviše, gotovo nemoguće tonove, ali su bili u stanju i da nežno, trubama, bekrijama, šapuću u uvo uspavanke. I kao što je šljiva madžarka u ovom delu Srbije pronašla najpogodnije tlo za svoje sokove, isto tako se primila i truba, do tada nepoznata srpskim muzičarima. Pokazalo se da se nijednim muzičkim instrumentom, čak ni violinom, za koju su bili majstori Cigani, ne može bolje izraziti suština
bića ovog naroda, ponekad kroz krik, često kroz suze, jecaje ili promukli smeh, a najčešće kroz obesne taktove narodnih kola, punih razuzdane radosti.

I sada su se sa svih strana Srbije, sjatili svi u Guču. I oni koji su tek nedavno prvi put dunuli u pisak, i oni što su živeli od sviranja po svadbama, sahranama, vašarima i zabitim krčmama. Bilo je među njima svakojakih; onih u seljačkim gunjevima i opancima - šiljkanima, sa šajkačama na glavama, i drugih što su već stekli ime, pa se odenuli u svilene košulje jarkih boja i širokih rukava, prsluke i lakovane cipele. Došli su tu odrpani orkestri bez sluha i imalo muzikalnosti, uvežbani ansambli, koji su već nastupali na televiziji i igrali po filmovima, ciganski orkestri sa rumunske i bugarske granice i družine sa imenima nagrada ispisanim na bubnjevima pozlaćnih činela - čak i jedan sastav bledolikih anglosaksonaca iz Pensilvanije u Americi koji nije znao nijednu reč srpskog ali koji je isto tako vešto i dobro, kao i ostali, izvodio Đurđevdan i Marš na Drinu. Nadmetala se i limena glazba vatrogasaca iz Ptuja u Sloveniji, koja je toliko oduševila, inače, štedljivog Frnaca, da je svakom od njih odneo po bocu prepečenice. Posle ni sam ne zna koliko godina najzad je imao priliku da sa nekim porazgovara na svom maternjem jeziku, istina, sa primetnim srpskim naglaskom. U Guču su se sjatili i rojevi domaćih i stranih filmskih i televizijskih ekipa da zabeleže kamerama još jedan nepredvidljivi uzlet srpskog duha nad porazima i siromaštvom naroda u okruženju i blokadi.
Već prve noći, podanici prestonice trube, zaplitali su jezicima i provlačili se kroz

stolove pod šatrama u osmicama, opijeni raskošnim zvukom i pićem što se nemilice točilo na
svakom koraku. Najbrojniji među njima došli su iz obližnjih gradova i Beograda a nije bilo
malo ni onih što su stigli čak iz Evrope i Amerike, da nedelju dana traže i pronalaze svoje
zaboravljene korene. Samo na ovom mestu mogle su da se susretnu leptir - mašne sa
šajkačama, mlade lepotice sa slavnim, pijanim starcima; dame, odevene po poslednjoj
pariskoj modi, sa zabrađenim seljankama, pod šatrama koje su bazdile po rakiji, pečenom
mesu i duvanskom dimu što je naprosto kuljao iz njih. Svaka šatra postajala je improvizovana
gostionica sa rasparenim stolicama i sastavljenim stolovima prekrivenim čaršavima, u kojoj
su se smenjivala i nadmetala, naizmenično, po dva - tri orkestra duvača. Pred jutro,
iskolačenih očiju, okrenuli bi svoje trube jedni naspram drugih, poput tromblonskih bacača
zvuka, izduvavajući svu svoju nagomilanu snagu i bes kroz njih, nadmećući se ko će koga da
nadjača i otera sa poprišta. Lepotice su se pele i igrale po stolovima (zvali su ih stolovače), a
muškarci padali u dert, razvezivali kravate i opuštali kaiševe ispod nabreklih trbuha.
Povremeno bi istrčavali iz šatri da se ispovraćaju, pa se ubledelih lica, orošenih znojem,
vraćali, i nastavljali da piju. Ništa se, naime, ne slaže i ne prožima tako dobro kao šljivovica iz

tog kraja i svirka duvača - dragačevaca. Igrala je čak i mečka Božana, uzdižući prednje šape
od medveđeg sevdaha, zaboravljajući da je na lancu drži omanji Ciganin - kao i ona, takođe,
bez zuba.

Oko šatri su se okretali danonoćno ražnjevi sa prasićima i jaganjcima a na nekoliko mesta i teški volovi sa kojih su vešti majstori oštrim noževima odsecali ispečeni sloj, i dok se pekao novi, prodavali još vrele režnjeve volujskog mesa u rasečenim lepinjama.

U velikim zemljanim loncima, na otvorenoj vatri što je neprestano podsticana, krčkao se svadbarski kupus: red slanine, red kupusa, red suvog mesa, pa opet kupus i slanina. Oznojene roštiljdžije pekle su brda kobasica, ćevapčića, pljeskavica, ražnjića, vešalica i svinjskih krmenadli, kljukajući njima lepinje od posebnog tankog testa ispečenog na plotnama koje su, ko zna zbog čega, zvali tortiljama, mada im je sadržaj bio izrazito srpski. A sa čitave ove velike gozbe hrane i zvuka, dizao se toliko gust dim da je izgledalo da se nad Guču spustio težak, mirišljavi masni oblak.

Sve to vreme, skoro nečujno, na uzvisini se, poput vrteške u glavama pijanih, okretao ringišpil u jedva čujnoj mantovanijevskoj muzici. Leteli su u nebo parovi opijeni ljubavlju,
deca, usnuli pijanci i vojnici. Čak se jedanput, vrišteći od uzbuđenja, provozala i Ivana sa Oliverom koji je zabacivao njeno sedište visoko prema brdima.
Pojavio se već prvog jutra kada su namestili tezgu i zatražio joj jednu bocu Suza.
- Da ti ne bude mnogo? - upita ga Ivana. -Još je rano...

- Zašto rano? - odgovori Oliver uzimajući bocu. - U nekim šatrama već povraćaju! Odneo je flašu, a da ona nije imala pojma o tome, na recepciju Rakijade - velikog

godišnjeg takmičenja proizvođača rakije iz čitave Srbije za Zlatnu krunu. Platio je hiljadu dinara za učešće i dobio bec sa brojem 33. Na ovom nadmetanju učestvovalo je, inače, četrdeset pet čuvenih proizvođača, među njima i nekoliko velikih državnih destilerija sa mnogo osvojenih zlatnih medalja po izložbama i sajmovima u zemlji i svetu.

I dok se tlo u Guči treslo i podrhtavalo od cupkanja i toptanja nogu, u koracima, od lupe u doboše, praskanja petardi i grmljavine duvača što su neprestano kolali među šatrama u dugoj povorci, u profesorskoj zbornici stare škole, za tu priliku prepuštene stručnjacima za žestoka pića, vladala je grobna tišina, koju, kroz zatvorene prozore, nije mogla da poremeti čak ni sveopšta kakofonija Sabora.

Za dugačkom stolom sedelo je dvanaest muškaraca u belim košuljama, a pored njihovih nogu nalazilo se dvanaest kofa ispunjenih piljevinom. Svako od njih upisivao je na hartiji ocenu za piće koje bi probao iz malih čaša od najtanjeg stakla, pošto bi, prethodno, pomirisao rakiju, promućkao u ustima mali srk i ispljunuo ga u kofu. Mnogi bi popili i čitavu čašu, što se već moglo primetiti po njihovim zajapurenim licima. Za svako piće stizale su nove, blistavo čiste čaše. Degustirali su rakije, usredsređeno i pobožno, u potpunoj tišini koju bi samo, s vremena na vreme, prekidao melodični glas devojaka odevenih u kostime Plejbojevih zečica što su, zavodljivo njišući svojim mladim telima, prinosile poslužavnike sa novim čašicama prepečenice, izvikujući samo broj takmičara:
- Sedamnaest, dvadeset jedan, dvadeset osam...
Povremeno, žiri je morao da se odmori i osveži nepca za nove ukuse, pa su devojke posluživale parčiće mladog sira, ražanog hleba i kuvane krompire - zalogaje koji upijaju ukus prethodnih pića. Ocenjivali su se boja, bistrina, miris i ukus, a posebno, izraziti karakter rakije, ono što je izdvaja od ostalih, kako to kažu oni koji se razumeju u taj posao. Svaki ovaj elemenat rakije, donosio je određen broj bodova. Pobediće ona prepečenica koja osvoji najveći broj poena.
Postarijim muškarcima, poznavaocima, nije bilo lako da degustiraju četrdeset pet različitih rakija. Među njima su se nalazili ugledni profesori univerziteta, tehnolozi, enolozi, hemičari i nekoliko čuvenih degustatora kojima je to bilo jedino zanimanje.

Degustacija će trajati pun dan i noć, da bi se poslednje, najvažnije večeri Sabora proglasila najbolja rakija u Srbiji, u isto vreme kad i Zlatna truba Dragačeva.
Ispred zgrade u kojoj se obavljalo ocenjivanje muvali su se i nervozno šetkali poslovni ljudi u odelima izmešani sa seljacima pod šajkačama. Podozrivo gledajući jedni druge čekali su ishod, vrebajući priliku da stupe u vezu sa nekim od članova žirija kada bi izašao da udahne malo svežeg vazduha. Zlatna kruna nije mala stvar; onaj koji je osvoji može da bude siguran da će prodati svu rakiju koju proizvede, a uz to, ona će stajati i na etiketi, kao ulaznica za visoko društvo.
Inače, Suze Ivanine išle su bolje nego ikada! Jedva su stizali da je natoče onima koji su se tiskali oko tezge. Zahvaljujući beloj slikarevoj etiketi sa ljupkim Ivaninim profilom, boce sa prepečenicom delovale su kao neko skupoceno strano piće. Suza Ivanina postade tako, za samo tri dana, najomiljenije piće Sabora u Guči.
Obilazila je prvi put ovaj veliki vašar razgledajući radoznalo mnoštvo šatri i tezgi na kojima su se u sred leta prodavali debeli šareni cemperi od vune, dela pletilja iz Sirogojna sa
Zlatibora, odmah pokraj vetrenjača od hartije na štapovima, preslica, oklagija i buketa varjača iz drvenog ćupa. Licitarska srca sa ogledalcima podsetiše je na detinjstvo kada joj ih je sa vašara donosio deda; grickala je semenke od suncokreta i uzela za Franca, koji je ostao za tezgom, štapić sa kandiranim zrnima grožđa.

Kao da je na ovaj Sabor Srbija iznela sve što je imala da proda: opanke i narodna odela, kikiriki, susam i leblebije, kuvane kukuruze, ćilime i serdžade, zemljane lonce, krčage i đuveče za prebranac, vence najljućih papričica i belog luka za jelo, ali i protiv uroka i vampira. Na rasklimatanim kolicima sa dva točka pod suncobranom, tamnoputi prodavači gurali su preteče koka - kole u razmrvljenom ledu - boce kabeze i raznobojnih klakera sa keramičkim zatvaračima - već odavno zaboravljena osvežavajuća pića. Zlatile su se na tezgama tegle sa livadskim i bagremovim medom, sušile se lekovite trave kojima se leče sve bolesti - od šećerne do živčanih - kako je pisalo neveštim rukopisom na tabli iznad njih. Videla je i staricu bogomoljku u crnom, koja je nudila drvene krstiće, monaške brojanice i minijaturne ikone svetaca.

Kada se jedanput zasedne u nekoj šatri na Saboru, onda prestanu da se broje dani i noći. Mnogi tu provedu i po nekoliko dana neprekidno, dobijajući za to vreme sve što im je potrebno: pečenje, vino, rakiju, pivo, salate, čak i ljubav, kao desert, a što je najvažnije, muziku koja briše vreme. Kada se umore ili ih suviše uhvati piće, uvek je moguće odspavati sat - dva na sastavljenim stolicama, na stolu ili cakovima iza šanka, dok se orkestri izmenjaju i odu do drugih šatri da bi ustupili mesta za svirku i zaradu novima.

Tako je bilo i pod šatrom u kojoj je za dugim, glavnim stolom, kao neprikosnoveni vladar, sedeo Maki sa svojim društvom poslovnih partnera i prijatelja. Pored telohranitelja, s leve i desne strane, sedela je tu, kao zalutala odnekuda, i prevodilac za Japance - elegantna mlada brineta u savršeno skrojenom kostimu sa imenom agencije na reveru.
Makijev beli prsluk ovoga puta bio je zakopčan do grla, a pred njim je, za razliku od ostalih, stajala boca koka - kole. Japanci su za ovu priliku napustili čajeve i prešli na pivo.

Orkestar, iz Vladičinog Hana, duvao je iz petnih žila. Količina buke bila je nepodnošljiva, pa Japanci, namrštivši se, zatvoriše uši prstima. Jedan od njih vikao je nešto devojci sa becom na uvo ali se nije čulo šta od prejakog zvuka truba.

- Šta kaže? - doviknu Maki brineti.

- Kaže da su malo isuviše bučni - odgovori ona.

- Umeju oni i tiše... Stani! - zagrme nadjačavši okrestar koji prestade da svira. - Sale! Miko! Dolazite ovamo!
Dva crnpurasta trubača hitro priđoše njihovom stolu klanjajući se do pasa. Maki im znakom pokaza šta treba da rade, pa oni primakoše svoje instrumente ušima Japanaca koji sa strahom, zbunjeno priljubiše glave jednu uz drugu.

U potpunoj tišini, koja je nastupila pod šatrom, začu se najtiši pijanisimo iz dve trube koje su izvodile Malagenju. Maki udari salvetom po glavi trubača do sebe:
- Budalo! - viknu. - Ovo nisu Španci, nego Japanci!

Trubači istog časa promeniše temu, pa iz Malagenje neprimetno kliznuše u Sajonaru Japanci se osmehnuše zadovoljno.
- Sve znaju, majku im jebem! - pohvali ih Maki, gurnuvši im dve krupne novčanice u grla truba, koje ih progutaše sa zahvalnošću.

Jedan beli čiroki džip, zatamnjenih stakala, lagano je ulazio u Guču.

Dok se probijala kroz gužvu Sabora do Ivane dopre dobro poznati glas; progurala se kroz svetinu i ugledala Proroka kako stojeći na prevrnutoj gajbi od piva, s uzdignutim rukama
prema nebu, zagrcnuto govori okupljenom narodu. Mada je bila tik ispred njega, njegove staklaste oči u zanosu ničim nisu odavale da su je prepoznale. Kako li se samo ovde stvorio? Mora da je pešačio ceo dan do Sabora.

- Pokajte se! - urlao je svetini. - Pokajte se, grešni, dok ne bude kasno! Spasitelj samo što nije stigao! Biće od gvožđa, a pupak će mu bidne presečen nožem. Rođen u ognju, okupan rakijom... Pokajte se!

- Otud ide crveni oblak - vikao je pokazujući prstom preko brda - u oblaku crveno gnezdo, u gnezdu crvena kvočka, pod kvočkom crvena jaja, u jajima crveni crvići, na Srbiju crveni vetrići! Zalete se crveni kobac u crveni oblak, i odnese crveno gnezdo, i odnese crvenu kvočku, i ispod kvočke crvene jajčiće, i iz jajčića crvene crviće, i nad Srbijom crvene vetriće.

U najužem krugu oko njega, dok je bajao, kao da su i sami zapali u trans, lelekali su, kumili i bogoradili sa zemlje prosjaci ispruženih dlanova i kapa, kezile se i cerekale ko zna otkuda sve pristigle seoske lude, puzali sakati i bogalji... Prorokova Božja vojska.

Prišla mu je, uhatila ga za ruku i povela kao izgubljeno dete kroz gomilu koja je negodovala što ga prekida. Nije se opirao, koračao je uz nju bezazleno se smešeći na sve strane.


Franc je terao Ivanu da se malo odmori i prošeta po Saboru (i sam je mogao da prodaje rakiju), pa ona pristade i ode sa Oliverom da vidi proglašenje Zlatne trube Dragačeva poslednje večeri Sabora. Šetajući se kroz gomilu pokraj tezgi, najpre je Oliver nabacivao prstenove na boce, i nije osvojio ništa, a onda se zaustaviše pred malim strelištem, onakvim kakva obično prate cirkuse i vašarišta.

- Sada ćeš da vidiš kako se to radi - rekla mu je Ivana.

- Misliš da si još uvek u formi?

- To se nikad ne zaboravlja... - reče ona - kao plivanje ili vožnja bicikla!

Posle mnogo vremena ponovo je osetila kundak puške uz obraz i na ramenu i čudno uzbuđenje, kao drhtavica, prostruji joj čitavim telom.
Gađala je najpre medveda u oko, da spase zelenog lovca na koga je nasrnuo, zatim tigra i pticu u letu, i sve ih je pogodila. Nekadašnja prvakinja države odstreli zatim tri limena zeca, osvojivši tako bocu vrućeg šampanjca. Nišanila je profesionalno i pucala brzo, pa se vlasnik strelišta uznemiri; nije mu bilo jasno otkud jedna žena može tako dobro da gađa. Predloži joj da pređe na prave mete i promeni vazdušnu pušku, očigledno sa pomerenim nišanom, kako se to obično radi na ovakvi mestima. Videla je istog časa u čemu je stvar i pošto je jedanput opalila, utvrdila je koliko cev baca ulevo, pa nanišani i za redom pogodi pet desetki - sami centar mete, a zatim, da kazni vlasnika za pokušaj prevare, nastavi da pogađa desetke kao od šale u već zabijene dijabole u centru. Oko šatre i besnog vlasnika okupi se mnoštvo radoznalaca koji su je bodrili i aplaudirali posle svakog pogotka.
Osvojila je, tako, velikog plišanog medveda, licitarsko srce, izrezbarenu drvenu čuturu i cinovski opanak - suvenir od nove svetle kože.
Sa rukama prepunim nagrada, ispraćeni divljenjem, Ivana i Oliver odoše do svečane tribine da vide ko je pobednik Zlatne trube.
Sa četiri strane proplanka okruženog šumom začu se Dozivanje jagnjeta. Četiri trubača, izađoše na čistinu dozivajući izgubljeno jagnje kristlano čistim tonovima svojih instrumenata što su blistali na zalazećem suncu, a za njima se, iz šume, pojaviše i orkestri koji su ih pratili, pa svi zajedno krenuše prema centralnoj pozornici duvajući istu melodiju, koja je sve više jačala i bivala glasnija, jer je prihvatiše i ostali trubači rasuti među šatrama. Sve se to slilo u
jedan jedini, raskošni, zajednički zvuk koji je slavio ponovno pronalaženje izgubljene nevinosti i nade ove kažnjene zemlje.

Prestadoše sa sviranjem, pod konac, kao jedan čovek, dok su se odjeci poslednjih taktova lomili po okolnim brdima, a vazduh još dugo treperio od njihovog zvuka. Tada za mikrofon izađe uparađeni prestonički televizijski voditelj i objavi, spustivši mikrofon za polovinu, da će, kao uvod u proglašenje pobednika Rakijade i Zlatne trube, nastupiti najbolja učenica iz obližnje Varoši, Olivera Marković, koja će odrecitovati pesmu Oskara Daviča Srbija.
Dovezavši se do mikrofona na rolerima, žvaćući gumu, koju zalepi na stalak, što izazva buran aplauz, Olivera je recitovala:

Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama,

Oj, Srbijo među ljudima na njivama,
Oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
Oj, Srbijo, buno među narodima...

Sa visoke bine pružao se pogled preko hiljada glava prema zelenim livadama

Dragačeva, šumarcima i plavičastim planinama u daljini. Završivši recitovanje, Olivera skoči
sa bine u zagrljaj ocu. Ivana joj pokloni sve osvojene nagrade sa strelišta.
Tada duvači grunuše tuš, a do mikrofona stiže pomalo pripito, zaplićući se u hodu o televizijske kablove, postariji profesor sa kozijom bradicom - predsednik žirija Rakijade, koji jedva pronađe naočare i hartiju u cepu sa koje pročita da je ovogodišnju Zlatnu krunu osvojio takmičar sa brojem 33, sa maksimalnih dvadeset poena. Oliver izvadi bedž i zakači ga zapanjenoj Ivani na majicu.
Nasta sveopšte slavlje i neviđen aplauz dok se Ivana pela na binu da primi nagradu.
Franc je plakao kao dete, a Prorok oduševljeno skakao grleći i ljubeći sve oko sebe.
Jedino je Putko mirno žvakao seno, vezan za kola pored tezge.


Slavlje je trajalo sve do zore. Pod Makijevom šatrom, ludnica. Dva orkestra nadduvavaju jedan drugog u sveopštoj zaglušnoj kakafoniji. Zjapeće trube su im okrenute jedna prema drugima, na razdaljini ne većoj od pola metra, muzičarima oči samo što ne iskoče iz glava od silnog napora, a obrazi ne raspuknu kao prenaduvani baloni.

Devojke su na stolovima, igrajući gaze visokim štiklama ostatke pečenja i torti, obarajući poluispijene boce vina. Žderonje i pijanci razvezali kravate, jedan istetoviran, čak go do pasa. Razbijaju jedni drugima čaše o glave. Neki povadili pištolje i od prevelikog derta pucaju u vis, dok oko njih skače vlasnik i bogoradi da prestanu sa pucanjem - izbušiše mu šatru, šta će kad počnu kiše?

Igraju čak i Japanci sa prevodiocem, brinetom koja je izgleda napustila svoju prevodilačku uzdržanost. Jedino je Maki miran; sedi, srkuće koka - kolu i gleda sveopšte ludilo oko sebe. Neki su popadali pod stolove, drugi teturaju ka izlazu iz šatre, pozlito im.

Lica se gotovo i ne vide od gustog dima koji ne može napolje zarobljen vrelim platnom šatre. Obuzeti sveopštom radošću grle se i ljube i nepoznati i oni što se skoro jedva poznaju.
I Makiju prilazi jedan, očigledno podnapit, sa košuljom umrljanom crnim vinom. Želi da se rukuje sa njim, hoće, kaže, da pozdravi tako velikog čoveka.
I dok Maki ustaje da mu pruži ruku, sa boka mu prilazi mladić sa bezbol kapom, vadi pištolj iz kožne jakne i puca mu u potiljak, što niko, sem zatečenih telohranitelja, i ne primećuje u opštoj buci i paljbi ostalih pištolja. Makijevo telo lagano tone u pilotinu na zemlji.
Još jedan koga je oborilo piće.
Telohranitelji ne uspevaju ni da izvuku oružje.

Beli čiroki džip velikom brzinom izlazi iz Guče.
Praskozorje je donelo sveopšti mamurluk.
Makijeva smrt je bacila senku na sveopšte narodno veselje, pa saborom koji se razilazio zavlada neki čudan muk. Posle trodnevnog pijančenja, dolazilo je vreme trežnjenja.
Ivana, posle ko zna koliko vremena, ponovo oseti da joj neko čupa srce. Svet joj se ponovo učini praznim; sem iznenadnog ljubavnika, koga joj je podarila noć punog meseca, izgubila je i žilavog protivnika: bez borbe s njim, na koju se već navikla, nije znala kako da nastavi. Zar je moguće da će to snažno, mišićavo glatko telo uskoro biti samo hrpa kostiju? Nije često razmišljala o smrti; suviše joj je puta bila blizu. Ali šta znači iščeznuti tako iznenada iz vrtloga u kome su se borili? Kao da je vojni begunac koji je napustio poprište baš onda kada je sve možda trebalo da počne ispočetka i na drugi način. Pomisli zatim na vreme kroz sto godina kada će biti potpuno svejedno ko je otišao pre koga tamo odakle se niko ne vraća. Naše je da odigramo svoju igru pošteno i do kraja, reče sama sebi tovareći preostale boce i burad na kola.
Dok su se Ivana, Franc i Prorok tog jutra kolima vraćali u Šljivovo, potištena, spustiše se na zemlju lelujava platna srušenih šatri, koje su mnogo toga videle, a na neprodata brda lubenica i dinja, padoše prve kapi rane jesenje kiše .
Ponovo je oktobar pozlatio krošnje i bregove Šljivova i ponovo je iz slavine na tabarki potekla prepečenica, ali ljudi što su se kao i ranijih godina okupljali oko kazana postali su smrknutiji i ćutljiviji, manje skloni šalama i nadmetanju.
Srbiju su pritisle velike nevolje.

Sve češće su stizali Kosovci, raspitujući se da kupe kakvu kuću i imanje u Šljivovu.
Spremala se, izgleda, opet velika seoba Srba.
Jedino što se nije promenilo bio je petak - pazarni dan na Vašarištu u Varoši.

Posle dugog cenjkanja, za dve boce prepečenice, Ivana je tamo dobila polovni tranzistor na kome se moglo uhvatiti mnoštvo radio - stanica i koji je, začudo, imao dobar zvuk. U predugim večerima, i još dužim noćima, ta mala crna kutija bila joj je jedino društvo i jedina veza sa svetom. Osluškivala je udaljeni eho sfera; cela ilaneta se izgleda tresla u istom, novom, zatupljujuće ubitačnim dum - dum ritmu. Ponekad bi se, istina retko, kroz tu divljačku disko i tehno muziku, pravljenu na kompjuterima, koja je izgleda zauzela sve radio - stanice, probio nežni ton adađa nekog violinskog koncerta koji kao da je poticao iz iščezle civilizacije, nalik tajnoj, zavereničkoj poruci da još uvek negde postoje ljudi koji nisu zaboravili da osećaju.

Rat u kome je učestvovala činio joj se udaljenim, kao da ga gleda kroz obrnuti dvogled. Mada je prošlo tek nekoliko godina, bio je, izgleda, već potpuno zaboravljen - rovove i ruševine prekrili su trava i korov, a ljudi se ponovo otimali i strasno borili za svoja mesta i položaje u životu.
Sve duže je ostajala u postelji, bez odlučnosti i snage da se digne i da nešto radi. Pokreti su joj postali usporeni, a neka čudna, blagoslovena tromost obuzimala joj je celo telo. Znala je

- bila je trudna. Dobila je na težini; ženu - ratnika najzad je pobedila blaga smirenost buduće majke. I Vuk je gledao čudno, njušeći je kao da ispituje nešto za njega nepoznato. Srećom, spolja se još ništa nije primećivalo, samo bi joj se pokatkad zavrtelo pomalo u glavi, neka vrsta slatke nesvestice, ili bi joj krenule suze bez razloga. Često je odlazila do Manastira, palila sveće, i molila se Bogorodici da sačuva nju i njeno buduće dete. Kome bi drugom mogla da se poveri sem Bogorodici, čijem je ulasku u Hram i bila posvećena ova crkva, njoj, koja je i sama pre dve hiljade godina prošla kroz slične muke? Ko će je bolje razumeti od nje?

Bez majke, bez rođakinja, bez prijateljica, bez ijedne žene koja bi joj pomogla savetima

- ovde nije imala nikog. Sada je plaćala ceh svog predugog druženja samo sa muškarcima. Osećala se kao prva žena na svetu koja treba da rodi.
Pekla je rakiju i ćutala, skrivajući svoju muku. Povremeno bi svraćao Oliver, i ona najzad jedne večeri odluči da mu se poveri.
Kako život ume da se našali. Upravo je došao da joj ponudi brak, a ona mu je otkrila da čeka bebu. Znala je, Oliver je bio jedina osoba koja je neće pitati sa kim.
Počeli su da se smeju tom neočekivanom obrtu, a onda on nežno položi dlan na njenu ruku i reče da ipak ima mnogo sreće: niko nije bolji od njega u povijanju, menjanju pelena i pasiranju hrane za bebe. „To mi je izgleda sudbina!" kazao je filozofski, pomireno.
Noći su bile prohladne, pa je bilo prijatno pokraj kazana gde su sedeli oko vatre. Mirisalo je na rakiju, prisnost, na dobra stara vremena, i šuške od drveta koje je deljao Prorok. Bdeli su i pijuckali dok je Franc gradom merio jačinu rakije, primicao i odmicao sudove - kapavicu sa prevagom i pletare.

- Zna li iko što narod ovu prepeku zove mučenicom? - upita ljude oko kazana. Niko nije znao.
- Zbog toga što se namuči u kazanu dok se prepeče! - objasni im.

Druge noći pečenja Đedu, koji je malo više popio, vatra pod kazanom zahvati drvenu nogu koju je neoprezno ispružio.
- Ovo mi je, đeco, već peta u životu! Da ne čuje zlo! - reče kucnuvši je ponosno.

- E, da je pokojni Gvozden dočekao Zlatnu krunu! - nastavi podigavši visoko čašu. - Ne dobija se to svaki dan! Jednu krunu smo davno izgubili, a drugu, evo, dobili! Je l' tako, Sekvoja?

Zlatni zub pogleda sve prisutne, pa slavodobitno iz cepa izvuče razglednicu na kojoj se zaista videlo kako kroz tunel prosečen u sekvoji prolaze putem automobili.
- Šta sam vam kazo? Poslo mi, onomad, onaj iz Kalifornije, pa ti sad vidi ko laže! Razglednica, već umašćena od mnogih dodira, obiđe krug oko kazana.
- Al' vreme leti... - uzdahnu Franc - evo, kao da smo juče pekli rakiju. Čovek se i ne okrene, a prođe godina.
- Tako će i život - reče Đed. - Kolko ono bješe od kad ubiše nesrećnog Makija?

- Pa ima jedno dva meseca - odgovori Zlatni zub, prosuvši nekoliko kapi rakije iz čašice u pepeo. - Mogli bi i da popijemo po jednu, za pokoj duše?
Svi se prekrstiše i ispiše rakiju.

Bleda senka sete pređe Ivaninim licem.

Oliver, koji je stajao pokraj nje, uze čistu čašicu, nasu je do pola i pruži joj bez reči. Prosula je jednu kap na zemlju, kao i ostali, a onda je, prekrstivši se, polako ispi.
- Neka mu je laka zemlja! - prosu kap i bakalin iz zadružne prodavnice.

- Nije ovo laka zemlja ni živima, a kamoli mrtvima - rekao je Đed. - Nego, doznade li se ko ga ubi? Je l' bilo u novinama?
- Ko zna, mnogo je bio alav. Nikad mu nije bilo dosta - reče bakalin. - Toliko se, brate, danas ubijaju među sobom da novine više i ne beleže.
- Bio sam mu na sahrani - reče šljivovski učitelj, mlađi čovek tankih brčića, odeven u svetlo odelo neodređene boje sa kravatom prevelikog čvora i sandalama preko prugastih čarapa. Prinosio je ustima čašicu rakije sa otmeno odvojenim malim prstom koga je krasio zlatni prsten s crnim kamenom i dug, odnegovan mali nokat.
- A đe je zakopat? - upita Zlatni zub.

- Gore ispod Manastira, kraj oca i dede.

- Je l' bilo muzike? - upita Đed. - Nije.

- Pa šta mu onda vredi i što je umro! - zaključi đed.

- I da vidite, čudan slučaj! - nastavi učitelj. - Kad je pratnja stigla od Manastira, istrča onaj Radovan Bećirov pred Mojsija...
- Koji Radovan? - upita Đed nagluvo.

- Onaj Bećirov, što se nikad ne trezni. Podiže ruke u vis, evo, ovako, pa viknu koliko ga grlo nosi „Stanite ljudi!" Stadosmo. „Šta oćeš, crni Radovane?" upita ga otac Mojsije. „Oću da otvorite sanduk da vidim šta Maki nosi na onaj svet".

Treće noći Zlatni zub dovede mršavog, u crno odevenog, sredovečnog čoveka tužno opuštenog lica koji je čuo za Suzu Ivaninu, pa je hteo da kupi dvadesetak litara a i da vidi prodaje li ko u blizini imanje. Reče da dolazi sa Kosova, iz Peći, odakle su već gotovo svi Srbi izbegli. Ostao je tamo poslednji, zbog posla, a i on će uskoro, ako Bog da.

- A su čim se baviš, sinovče, kad si ostao pošljednji? - upita Đed.

- Pravim mrtvačke sanduke - odgovori ovaj skrušeno. - Ne mogu da se požalim. Tamo je, inače, sve stalo, samo mi radimo u tri smene.

- Šta kažeš za ovo na Kosovu? - upita bakalin Olivera.

- Stara priča... - odmahnu ovaj rukom.

- Nema tu mira, kako ja vidim. Opet će se zaratiti - dodade Đed.

Ivana, koja je pažljivo slušala razgovor s prekrštenim rukama na grudima, pokaza na Proroka koji je dubio drveni stub sa mnoštvom ljudskih figura obmotanih velikom zmijom, reče:
- Što ne pitate njega?
- Ja sam svoje reko, a svi su mi se smejali. Vidite li ovu zmiju? Ljuta guja Srbe opasala!

- pogledao ih je s prekorom i tugom kako piju i dodao: - Jelo i piće vas neće pred Gospoda postaviti!
- Izgleda, sprema se rat naproleće... - reče učitelj.

- Nije nam ni prvi ni pošljednji! - kazao je Đed.

Bakalin filozofski zaključi da ne može šut sa rogatim. Đed se seti stare priče o jagnjetu koje je na potoku, nizvodno, mutilo uzvodno vodu vuku, pa ga on zaklo, zaključivši da je u pravu onaj što je kazo „vuk na ovcu svoje pravo ima".

- A lepo je govorio pokojni Maki, evo kao da ga sad slušam - reče Učitelj - trebalo se sagnuti i sultanu lepo poljubiti papuču, kao što je to radio knez Miloš. To je bio diplomata!
- Ma ljubio, ne ljubio, isto ti se piše, zna se kako je prošao! - zaključi Zlatni zub. - Nego, đe su mu oni Đaponezi? Ne viđam ih više ovuda?
- Povukla ih njihova vlada, kažu, zbog bezbednosti.

- Nešto se pitam - zamisli se Đed - je’l tim Đaponezima govno crno ili žuto?

- Nije ni crno ni žuto, Đede! Roze je... - odgovori mu Zlatni zub.

- Kako, jadan, roze? Od čega?

- Od malina, Đede. Od malina.

Po Šljivovu se pročulo da Gvozdenova unuka čeka dete. Od koga?, sašaptavale su se Šljivovčanke kojima ništa nije moglo da promakne. Sigurno od onog advokata iz Varoši. Ne izbija joj iz kuće.
Jedina haljina koju je imala, ona duga platnena, crna, postala joj je pretesna, pa više nije skidala široke pantalone maskirne uniforme. „Ovo dete će sigurno biti vojnik", mislila je.
Jednoga dana oseti dobovanje malih nogu o unutrašnju opnu stomaka.

Novom, malom Jovanoviću (osećala je da je muško) žurilo se da što pre stigne na svoj posed.
Slušajući tranzistor u tami, doznala je i da je započeo rat. Leševi iz prošlog još se nisu čestito ni ohladili, a već je otpočinjao novi.
U martu 1999, devetnaest Zapadnih zemalja na čelu sa najvećom, Amerikom, napale su Srbiju iz vazduha.
Bombe bezbrojnih aviona zasuše prolećnu zemlju. Za razliku od prethodnih ratova, nije se imalo kuda pobeći; mete su bile i najzabitije palanke, sela, mostovi i sporedni drumovi kojima se bežalo od smrti. Svako mesto na koje bi se sklonili branioci, pružajući otpor, postajalo je cilj razaranja.
Kao da se ispunilo Prorokovo kazivanje: nad srpskim nebom raskrilio se čelični ambrel iz koga je sejana smrt. Pale su crne kiše, a zatrovane reke se zabelele od trbuha uginulih riba. Kao krtice, ljudi su se zaista zavukli pod zemlju, u skloništa.

Prorok nije likovao što su se njegova predskazanja ostvarila: nije ih uopšte ni pominjao. I tako, Ivanu je pronašao novi rat. Izašla iz jednog, pre samo nekoliko godina, našla se
nenadano u drugom, koji je, izgleda, bio mnogo opasniji. Kao da je privlačila ratove.

I dok su se otrovne crne pečurke iz pogođenih rafinerija dizale iznad Srbije, a mostovi tonuli u zatrovane reke, u njenom šljiviku kao da se ništa posebno nije događalo - preko noći olistale voćke presijavale su se pod punim mesecom kao kakav srebrni nakit nežnoblede zelene boje.
- Znaš li kada leti drveće? - upita je iznenada Prorok, dok je blagi povetarac raznosio mace poput kakve nežne mećave.
- Kada? - uzvrati pitanjem.
– Kada je u semenu!
Šta se drveća tiče rat? Poželela je da se pretvori u šljivin cvet, list, bubu ili travku. Možda u nekom sledećem životu, ako tako nešto uopšte postoji? Hrišćanska vera nije dozvoljavala neko tako verovanje. Šteta. Bila je dobra pravoslavka, ali joj se nije preterano dopadalo da milenijumima leži u grobu, čekajući sveopšte vaskrsenje koje je obećavao otac Mojsije.

Iz pogođenih aviona i helikoptera padali su katapultirani piloti na brda i njive, pa su seljaci hvatali preživele i predavali ih vlastima, prethodno im uzevši sve što su imali - od čokolada, novca i oružja, do odeće.

Kao da se ostvarilo Kremansko proročanstvo u kome se kaže da će na Požeško polje s neba padati ugljenisani ljudi iz gvozdenih vazdušnih lađa.
Nozdrve su joj se širile od starog, dobro poznatog uzbuđenja. Miris rata bio je opet tu, svuda oko nje, a ona ovaj put nije učestvovala u njemu, sem kao moguća meta. I pored poodmakle trudnoće, u njoj se ponovo budila žena - ratnik. Nije se odvajala od pištolja zataknutog za pojas. Možda joj se posreći pa neki oboreni pilot padne i u njen šljivik?

Neodoljivo je privlačio drum i sve što je prolazilo njim, a naročito vojska. Gledala je ta neispavana, umorna lica, gotovo još dečačka, zavideći im što igraju u filmu iz koga je ona bila isključena. Prepoznala je u njihovoj taktici neprestanog menjanja mesta, u tom stalnom ratu u hodu, način na koji su nekada (kao da je otada prošlo sto godina), ratovale Crvene beretke. Nikada dva puta ne noćiti na istom mestu!

Jedna američka krstareća raketa promašila je staru, već godinama napuštenu kasarnu u Varoši i pogodila Cigan - malu, sravnivši je sa zemljom. Izgleda da su imali zastarele karte. Tlo se zatreslo čak i u Šljivovu odakle se iznad Varoši mogao videti gust beli oblak. Ispod brda razmrvljenih cigala, ćerpića, izgužvanih komada limova sa krovova, greda i smrskanog sirotinjskog pokućstva, poginulo je jedanaest Cigana, među njima i Azra sa svojim detetom.

Po ceo dan neprijateljski avioni brujali su gore, visoko na nebu. S vremena na vreme neki od njih bi probio zvučni zid, kao da u cirkusu cepa na obruču razapeto modro nebesko platno.

Zemlja se povukla u sebe, zanemevši od tog nebeskog ludila.

Vuk bi predosetio dolazak aviona nekoliko minuta pre no što bi se pojavili. Skupljao je uši i cvileo, a kada bi nadleteli Šljivovo, počeo bi da zavija. Drhtao je čitavim telom, dlaka bi mu se nakostrešila; bežao je pod astal na tremu i tu bi se, kao da traži zaštitu, sklupčao od straha. Mnogi seoski psi uginuše, pošto su dobili srčane udare od tog zastrašujućeg, nepoznatog zvuka; kao da ih je sa neba napala nevidljiva pobesnela ogromna zver kojoj nisu mogli da se suprostave.
U tim časovima Vuk bi seo na zadnje šape, a prednjom bi grebao Ivanu, tražeći da mu pomogne. Dahtao je. Srce mu je udaralo kao ludo. Gledale su je uznemirene, preklinjuće pseće oči nalivene stravom. Navikloj da viđa poginule ljude i njihove predsmrtne trenutke, Ivani je ovo bilo sasvim novo iskustvo. Umirivala ga je, koliko je mogla, češkajući ga iza uva, što je, inače, najviše voleo, ali ništa nije vredelo. Kao da predoseća neku veliku nesreću, želo je napolje iz kuće, ali nije hteo da ode sam, bez nje.
Činilo joj se da bi mogla neprijateljima oprostiti sve, i razaranje i nevine ljudske žrtve, čak i da nju samu ubiju, ali im nikada neće oprostiti što su na smrt prestravili njenog ljubimca koji nije imao nikakve veze s tim ratom ljudi.

Jednog jutra, na drumu ispod šljivika, zaostao iz konvoja, zaustavi se kamion koji je vukao protivavionski top sa tri cevi. Očigledno je ili zalutao ili se pokvario, tek, ovde se retko ko zaustavljao iz drugih razloga. Držeći rukama trbuh, Ivana se spusti niz padinu da vidi može li da pomogne.

Vojnici su bili rezervisti i sa zebnjom su gledali u nebo sa koga je dopirala potmula grmljavina aviona što su kružili nad njihovim glavama. Iz pregrejanog motora kamiona kuljala je para. Nije bilo nade da se uskoro popravi, a vazdušna opasnost je bila sve prisutnija.

Artiljerci su u čudu gledali mladu, kratko ošišanu ženu u maskirnim pantalonama sa stomakom do zuba i pištoljem za nabreklim pojasom, kao i velikog psa pored nje. Vuk, začudo, nije nijednom zalajao na njih, kao da je shvatio da su na istoj strani.

Iz dubine puta dojuri vojni džip; njegov vozač - oficir, vratio se iz konvoja da vidi šta se dogodilo sa zaostalim kamionom i trocevcem. Zaustavio se cvileći gumamau oblaku prašine. Skočio je sa džipa i Ivanau njemu prepozna, nešto mršavijeg i suncem opaljenog, svog ratnog druga Orlovića, ovaj put, bez dinamitnog pojasa. Sada je nosio maskirnu uniformu Vojske Jugoslavije.
- Šta ćeš ti ovde, zaboga? - upita je zbunjen susretom.
- Da privučem novi rat - reče mu ona, bacivši mu se u zagrljaj - ...otkad nismo ratovali, jebo te!
- ...I opet će, i opet će, ako bude sreće... - zapevuši on.

- Jebeš kamion, važan je top. Da postavimo trocevac, gore u šljivik? - upita ga. - Tamo mi je kuća!
I ponovo, kao nekad, izdavali su kratke naredbe i uputstva artiljercima protivavionskog topa i šoferu kamiona koji im se pridruži. Opet su zajedno bili u ratu.
- Udala si se? - pogleda joj trbuh dok su uzbrdo gurali trocevac.

- Nisam još, ali hoću...

- Hrani sina, pa šalji na vojsku; Srbija se umirit' ne može!

- A, ti? - upita ga ona.

- Žena mi se napokon javila, razglednicom. Posle osam godina.

- Odakle?

- Iz Slovenije!

Gurali su top zajedno uz travnatu stazu, padajući od naprezanja, dok im se znoj slivao niz lica i tela, ali se na pola puta zaglaviše - dalje nisu mogli.
Ivana doviknu Francu da dovede Putka i on ga dovede.
- Jebem ti Srbiju! - reče uprežući konja u trocevac. - Malo, malo, pa opet rat!
Tako su uspeli da ga dovuku na breg zaklonjen šljivovim granama. Kao nagradu, Putku dozvoliše da pase travu u blizini.
Po prvi put Ivana oseti rezak bol u stomaku, kao da je neko probada iglom, ali nije obratila posebnu pažnju, misleći da je od toga što je gurala trocevac. Bol se ponovi, kao eho, ovoga puta slabije.
Dok je pripremala top za paljbu, posada je s podozrenjem gledala na Vukija koji se muvao oko njih njušeći tu do tada neviđenu, zver sa tri crna bubnja. Uskoro, on shvati da je bezopasna i popiški joj se na gumu točka, overivši, tako, da je to njegova teritorija.
Ivana iznese iz kuće sve što je imala za jelo, prostre čist beo ubrus na travu i stavi na njega hleb, sir, slaninu, mladi luk i so.
Izmoreni i gladni, vojnici sedoše da prezalogaje.
Uzevši slaninu u ruke, Orlović reče Ivani da nema nož da je naseče.
Izvukla je svoj iz korica za pasom, onaj isti koji joj je poklonio na rastanku iznad Sarajeva.
- A, reko si da ti više neće trebati... - kazala je. - Vidiš, opet ti je zatrebao!

Nasmešio joj se svojim širokim osmehom i taman kada je počeo da seče slaninu, prva bomba pade u blizini kamiona i džipa na drumu. U prvom naletu ostadoše nepogođeni, ali na desetak metara od njih iz zemlje šiknu ognjeni stub.

Artiljerci otvoriše vatru na dva aviona u brišućem letu. Preneražen što se do malopre bezazlena troglava zverka iznenada razbesnela, Vuk odskoči u stranu režeći. Druga letelica pogodi kamion, ali i ona sama bi pogođena, pa vojnici prekinuše paljbu i počeše da se grle i ljube, gledajući kako iza sebe ostavlja crni trag.
- Fantja, ovo mora da se zalije - predloži Franc oduševljen pogotkom. - Odoh po rakiju! A za sve to vreme, dok je pomagala artiljercima dodajući poslužiocu nove redenike

municije, na Ivanu je skakao prestravljeni pas, vukući joj zubima nogavice, kao da želi da je negde odvuče.
Potrčao je u pravcu druma i kamiona u plamenu, zastavši na desetak metara od nje i počeo da cvili. - Vuki, Vuki, dolazi ovamo! - uzalud ga je dozivala k sebi; on je ne posluša i ode još dvadesetak metara prema drumu. Tada oseti treći nalet bola, mnogo jači nego dva prethodna.
Plašeći se da će geleri od eksplozije rezervoara povrediti njenog ljubimca, ona pojuri za psom da ga vrati, ali on joj ponovo izmače i zastade kao u kakvoj igri. Samo to više nije bila nikakva igra; skupio je uši, nakostrešio se i cvileo. Kada je, najzad, uspela da ga uhvati za ogrlicu, snažan i vreo vazdušni udar odbaci ih zajedno niz kosinu šljivika - treća bomba pogodi protivavionski top, pa se njena kuća naprosto odvoji od zemlje i polete visoko u vazduh, raspadajući se u letu. S obrazom priljubljenim uz vlažnu Vukovu njušku videla je u magnovenju, kako leti i zidni časovnik, blesnuvši na trenutak svojim mesinganim klatnom. A onda čitav šljivik nestade u gustoj tami.
Vuk joj je spasio život.

Bolovi u stomaku, postajali su sve nepodnošljiviji. Dovukla se, više puzeći nego hodajući, do mesta gde je nekada stajala njena kuća i videla pet nepokretnih tela pokraj topa koji se, sa sve tri cevi naopačke, zabio u zemlju. Pored jednog od njih, ležao je njen nož, iskrivljenog sečiva i stopljene drške. Otrgla je Obilića medalju sa crne vrpce oko vrata, poljubila je, i prekrstivši se položila na grudi mrtvog prijatelja

Na desetak metara od njih, kao da je potpuno nepovređen, ležao je mrtav Franc, držeći desnom rukom još uvek poslužavnik na kome više nije bilo čašica rakije. Miris zemlje natopljene prepečenicom iz razbijene boce probijao se kroz zadah zgarišta. Levo staklo njegovih naočara bilo je slomljeno.
Strašan, razdirući bol cepao joj je utrobu, oborivši je na zemlju u sred ostataka kuće koja je dogorevala. I sama bi zapanjena sopstvenim krikom koji joj probi branu stisnutih zuba. Zar baš sad, pomisli. Zar ovde?

Kroz sumporasti dim koji je prekrivao šljivik i sporedne zgrade stvori se Prorok, oprljenog lica. NJegove unezverene ogromne oči tražile su nešto oštro u blizini i on spazi iskrivljeni Orlovićev nož. Zgrabio ga je i presekao pupčanu vrpcu novorođenčeta, a zatim otrča do šupe, donese pletaru, i okupa ga rakijom.

- Neka bude Gvozden! - viknu dižući ga visoko iznad glave.

Ravnodušan prema svemu što se dogodilo među ljudima, u dubini šljivika, Putko je mirno nastavljo da pase.
Šljive su stresale sa sebe krpice gara, i tišinom nalivale nove plodove.

Kako život ume da se poigra ljudskim sudbinama?

Slovenac proteran od Nemaca iz svoje domovine, poginuo od američke bombe dok je rakijom častio srpske vojnike, sahranjen je na groblju manastira Vavedenja Bogorodičnog, kao jedini katolik u predugoj istoriji ovog svetog mesta.

Prvi put na jednu sahranu dođoše svi stanovnici Šljivova i okolnih sela.

Opelo, po pravoslavnom obredu, koji je jedino i poznavao, Francu je služio njegov dugogodišnji prijatelj, iguman Mojsije.
- Je l' ne smeta što je Seveda bio katolik? - upita Zlatni zub Đeda.

- Ako ne smeta njemu, što bi nama? - odgovori ovaj.
Zlatni zub obrisa suzu:
- Mlogo je dobar čoek bio...

- Što mu to ne kaza za života?

- Nekako, nije se stiglo...
Tek sada, sa krsta, mnogi saznadoše za Sevedino pravo ime: pisalo je:

FRANC STANOVNIK

STANOVNIK ZEMLJE BOŽJE

Bledog, izmučenog lica, Ivana položi na humku starčeve slomljene naočare; možda će mu zatrebati dok bude čitao na onom svetu. "Ako ima raja - tvrdio je oduvek - onda je to čitanje!"

Preselila se u Staru kuću koja nije bila mnogo oštećena, kao ni vajat sa bačvama punim njenih Suza.
Još pre nego što se taj kratki čudni rat završio, raskrčila je s Oliverom i Prorokom, uz pomoć obližnjih seljaka, ruševine starog dedinog doma i na izgorelom i pocrnelom komadu zemlje pobila četiri mala bela kočića da označi temelje nove kuće.

Da je Franc mogao da gleda s neba, video bi čudnovat predeo - mali crni kvadrat na zelenoj osnovi Šljivova.
Nedugo po završetku rata Oliver je uspeo da od opštinskih vlasti Ivana dobije materijal, majstore i kredit za podizanje nove kuće. Najzad, napraviće idealni enterijer svog života - dugačku zgradu od jedne jedine prostorije, sa krovom na dve vode, bez tavanice, gde će se istovremeno i jesti i raditi i primati gosti i spavati, ukratko, gde će se živeti na njen način. I prostrano kupatilo, pre svega. Kuća debelih zidova, biće polegla na ćuviku a imaće velike prozore i u nju će se ulaziti pravo sa trema. Pravo mesto za odmor ratnika.
U mreži razapetoj između dve šljive spavao je mali Gvozden.Oliver ga je blago ljuljao jednom rukom dok je u drugoj držao pljosku.
Ivana zagnjuri lice u to ružičasto i toplo stvorenje:
- Zamisli - kazala je. - Kao da još uvek miriše na rakiju.
- Kako ne postati pijanac u Srbiji kad te zaliju rakijom čim se rodiš! - rekao je Oliver nategnuvši iz pljoske.

- Šta si odlučila da bude: Petrović ili Marković?

- Ovde žive samo Jovanovići!

- Aglj - složi se beba.