Indijski začin na francuski način

Neodoljivi mirisi Orijenta čarobnim darom utkani u dušu moderne Francuske ruše granice između dva naizgled potpuno različita sveta.

Hasan Hadži, kulinarski čudotvorac, odrastao je iznad skromnog porodičnog restorana iz kog se miris karija i najukusnijih jela širio ulicama nekadašnjeg Bombaja. Međutim, jedan tren dovoljan je da se sve promeni – Hasan biva primoran da sa porodicom potraži novi dom, daleko od Indije. Ipak, svojim magičnim darom on u srce Francuske uspeva da prenese najlepše indijske arome i ponovo stvori svoje malo gastronomsko carstvo. Ova oaza ukusa, bogato začinjena melodijama opojne orijentalne muzike, probudiće sva čula uspavanih stanovnika, ali i izazvati oštar protest nadaleko čuvene Madam Malori, zabrinute za svoj ugledni restoran. Kada dva majstora ukrste koplja, pokazaće se da bitka ponekad može dovesti do neslućenih rezultata – ljubav prema stvaranju prevazići će gorki ukus konkurencije, a prožimanje ukusa novog podneblja i misterioznog, neponovljivog Hasanovog talenta stvoriće čaroliju koja neće ostaviti ravnodušnom čak ni Madam Malori...

Onog trenutka kada hrabro odbacite sve što vam je poznato i zakoračite u novo carstvo, u potrazi za samim sobom, hrana će postati nevidljiva nit koja inspiriše i spaja ljudska srca.

 
BOMBAJ
 
 
 
Prvo poglavlje


Ja, Hasan Hadži, rođen sam kao drugo od šestoro dece iznad dedinog restorana na Nepijanovom primorskom putu, u mestu koje se nekad zvalo Zapadni Bombaj, mnogo pre no što je veliki grad preimenovan u Mumbaj. Podozrevam da je moja sudbina bila od samog početka predodređena, zato što je moj prvi utisak o životu bio miris mačli ka salana, začinjenog ribljeg karija, koji se kroz podne daske provlačio do moje kolevke u roditeljskoj sobi iznad restorana. Do dana današnjeg pamtim hladne šipke kolevke priljubljene uz lice i moj nos ispružen koliko god je to moguće u potrazi za aromatičnim paketom kardamoma, ribljih glava i palminog ulja koji mi je i u tom ranom životnom dobu nekako nagoveštavao da u slobodnom svetu iza rešetaka postoje neviđena blaga koja čekaju da budu otkrivena i isprobana.
Ali dopustite mi da počnem od početka. Moj deda je 1934. godine stigao u Bombaj iz Gudžarata. Mladić se dovezao do velikog grada na krovu lokomotive. Danas veliki broj indijskih porodica u usponu na čudesan način otkriva plemenito poreklo, npr. čuvene rođake koji su sarađivali s Mahatmom Gandijem tokom njegovih početaka u Južnoj Africi. Ja nisam te sreće. Potičem iz porodice siromašnih muslimanskih seljaka iz prašnjavog Bavnagara. Teška biljna zaraza je tridesetih godina pogodila pamučna polja i primorala izgladnelog sedamnaestogodišnjeg dedu da se zaputi u Bombaj. Mladi ljudi iz čitave zemlje hrlili su u užurbani metropolis da u njemu potraže sreću. 
Moj život u kuhinji počeo je jako davno, još kad je deda pobegao od velike gladi. Tri dana se pekao na nemilosrdnom suncu, priljubljen uz vrele gvozdene rešetke voza koji je jezdio indijskim ravnicama. To je bio neobećavajući početak velikog putovanja moje porodice. Deda nije voleo da priča o prvim danima u Bombaju. Baka Ami mi je poverila da se godinama patio spavajući na ulicama i da je zarađivao za život isporučujući kutije s ručkom indijskim činovnicama, sitnim šrafčićima u mašineriji Britanskog carstva.
Da biste razumeli Bombaj s moje tačke gledišta, morali biste otići do Viktorijinog terminusa u vreme najveće gužve. Na velikoj železničkoj stanici susrešćete se sa suštinom indijskog života. Vagoni su podeljeni na ženske i muške. Putnici doslovce vise na prozorima i vratima vozova koji tutnje šinama ka stanicama Viktorija i Čerčgejt. Vozovi su toliko puni da nema mesta ni za putničke kutije za ručak, koje stižu drugim vozovima posle saobraćajnog špica. Ove kutije - preko dva miliona ulubljenih limenih konzervi s poklopcem - mirišu na dal{1}, kupus s đumbirom i pirinač s crnim papričicama koje šalju odane supruge. Kutije se tovare na kolica i isporučuju s krajnjom preciznošću svim službenicima osiguranja i blagajnicima u bombajskim bankama.
Eto šta je radio moj deda. Isporučivao je kutije za ručak.
Bio je dabba-wallah. Ništa više i ništa manje od toga.
Deda je bio poprilično strog tip. Zvali smo ga Bapadži. Sećam se kako je svakog Ramazana pre sumraka čučao na ulici, vrteći brojanice bled od gladi i besa. Dobro sam zapamtio sićušni nos, čekinjaste obrve slične gvozdenoj žici, prljavo teme, kurtu i belu neurednu bradu.
Bio je strog, ali je znao da se brine o porodici. U dvadeset i trećoj godini isporučivao je gotovo hiljadu ručkova dnevno. Upošljavao je četrnaest trkača. Hitali su gradom u lungi haljecima, odeći siromašnih Indijaca. Gurali su kolica po zakrčenim ulicama Bombaja i isporučivali skromne obroke po podružnicama osiguravajućih društava.
Mislim da je 1938. godine konačno doveo Ami. Bili su u braku od četrnaeste godine. Sićušna seljančica sjajne tamne kože stigla je vozom iz Gudžarata zveckajući jeftinim narukvicama. Železnička stanica bila je puna pare, derana koji uriniraju po šinama i dečaka vodonoša koji nude svoj espap. Reka umornih putnika i nosača tekla je peronom. Na njenom kraju, među putnicima treće klase, koračala je i svežnjevima opterećena Ami.
Deda je nešto graknuo pre no što su krenuli. Smerna seljačka supruga išla je nekoliko koraka iza svog čoveka iz Bombaja.
Baba i deda su uoči Drugog svetskog rata podigli kolibicu od dasaka u sirotinjskoj četvrti pored Nepijanovog primorskog puta. Bombaj je bio pozadinska baza ratnog napora Saveznica u Aziji. Milioni vojnika sa svih strana sveta prošli su kroz njegove vratnice. Mnogi su u njemu provodili poslednje spokojne trenutke pre krvavih bojeva u Burmi i na Filipinima. Mladići su tumarali po bombajskim ulicama s cigaretama u ustima i opsedali prostitutke na plaži Čaupati.
Baka se dosetila da im prodaje grickalice. Deda se nevoljno složio s tim. Dodao je poslu s dostavom kutija za ručak i niz tezgi za brzu hranu na biciklima. Pokretne zalogajnice jurile su od vojničkog kupališta na plaži Džuhu do gužvi u petak uveče ispred vrata železničke stanice Čerčgejt. Nudile su poslastice od oraha i meda i čaj s mlekom, ali su najveći posao pravile s belpurijem, fišecima od novinske hartije punim pirinča, čatnija, krompira, luka, paradajza, nane i korijandra. To je bila sastojcima bogata i izdašno začinjena hrana.
Verujte mi kad vam kažem da je bila veoma ukusna. Zato nije nikakvo čudo što su zalogajnice na biciklima postigle veliki uspeh. Baka i deka, okuraženi nizom srećnih i berićetnih poslovnih poduhvata, iskrčili su napuštenu poljanu na suprotnoj strani Nepijanovog primorskog puta. Na njoj su podigli primitivno drumsko svratište. Napravili su kuhinju s tri tandori2 pećnice i ognjištem s ćumurom iznad kog su na gvozdenoj rešetki počivali gvozdeni kadaiji{2} sa začinjenom ovčetinom. Sve to je stalo ispod jednog američkog vojnog šatora. U senci banjana rasporedili su nekoliko stolova od grubo tesanog drveta i razapeli ležaljke. Baka je zaposlila Bapua, kuvara iz sela u Kerali. On je njen severnjački kulinarski repertoar upotpunio jelima kao što su teal s lukom{3} i začinjene kozice s roštilja.
Pešadinci, mornari i vazduhoplovci prali su ruke engleskim sapunom u buretu za naftu, a onda bi se popeli na ležaljke razapete u hladu drveta. Nekoliko rođaka iz Gudžarata pridružilo se dedi. Mladići su radili kao konobari. Obilazili su na brzinu sklepane stolove i ležaljke i žurno raznosili pileće ražnjiće, basmati pirinač i slatkiše od putera i meda.
Kad bi posao slabije išao, baka bi se zaputila među ležaljke, u širokim pantalonama i dugoj košulji, nošnju koju zovemo šalvar kamiz. Čavrljala je s nostalgičnim vojnicima željnim specijaliteta iz svojih postojbina. „Šta tamo jedete?", pitala je. „Šta jedete kod kuće?"
Britanski vojnici su joj pripovedali o pitama od mesa i bubrežnjaka, o pari koja se diže kad nož zaseče hrskavu koricu i otkrije sočne iznutrice. Svaki vojnik trudio se da ispriča nešto zanimljivije od prethodnika. Šator bi se uskoro ispunio uzbuđenim „oh" i „ah". Amerikanci nisu dopuštali da ih Britanci u bilo čemu nadmaše. Umešali bi se u priču, usrdno tragajući za rečima kadrim da opišu biftek pečen na roštilju, od goveda hranjenih floridskom močvarnom travom.
Ami bi se, naoružana obaveštajnim podacima prikupljenim pri ovim obilascima, povlačila u kuhinju, gde bi se bacila na tandori tumačenja kulinarske prakse dalekih zemalja. Tako je načinila neku vrstu indijskog pudinga, poškropljenog svežim oraščićem, koji je postao hit među britanskim vojnicima. Otkrila je da Amerikancima prija sos od kikirikija i mango čatni poslužen između komada nana.{4} Vest o našoj hrani brzo se proširila svuda od Guraka do Britanaca, iz kasarni do ratnih brodova. Džipovi su se od jutra do mraka zaustavljali ispred šatora na Nepijanovom primorskom putu.
Ami je bila čudesna kuvarica. Nikad neću moći da joj se u dovoljnoj meri zahvalim zbog onog što sam postao. Nema boljeg jela od njene ribe, uvaljane u slatko- ljutu masalu6, uvijene u list banane i ispečene na roštilju s kapljicom kokosovog ulja. To robusno i rafinirano jelo smatram vrhuncem indijske kulture i civilizacije. Sve što sam ikada pripremio vrednujem prema bakinom najdražem jelu. Porastao sam gledajući kako sitna baka bosonoga tabana po zemljanom podu kuhinje i brzo potapa komade patlidžana u brašno od slanutka, da bi ih ispržila u kadaiju. Šamarala je kuvaricu, hranila me oblandama s bademom i vrišteći grdila tetku.
Amin šator krajputaš ubrzo se pretvorio u snažan i postojan izvor prihoda. Baba i deda su veoma dobro poslovali. Sakupili su malo bogatstvo u čvrstoj valuti koju su milioni pešadinaca, mornara i vazduhoplovaca donosili sa sobom u Bombaj, usputnu stanicu ka ratištu.
Uspeh je porodio dotad nepoznate probleme. Bapadži je bio zloglasna škrtica. Stalno se izdirao na nas zbog sitnica, kao što je trljanje roštilja s previše ulja. Bio je zbilja lud za novcem. Nije imao poverenja u susede i rođake iz Gudžarata. Zato je počeo da krije ušteđevinu u konzervama za kafu. Svake nedelje je išao na tajno mesto u selu, da zakopa ušteđevinu.
Prelomni događaj u životu babe i dede zbio se u jesen 1942. godine kad je britanska administracija u očajničkoj potrebi za zdravim novcem za finansiranje ratnih napora izložila delove Bombaja na aukcijsku prodaju. Ponuđena je i napuštena poljana na Nepijanovom primorskom putu, na kojoj se moja porodica bespravno naselila.
Bapadži je bio seljak u duši. Poštovao je zemlju više od papirnog novca, kao i svi poljodelci. Jednog dana je iskopao skrivene konzerve i pošao u Standard čartered banku u društvu pismenog suseda. Uz susedovu pomoć kupio je poljanu od 1,6 hektara na Nepijanovom primorskom putu. Na aukciji je za zemlju u podnožju brda Malabar platio 1016 engleskih funti, deset šilinga i osam penija.
Baka i deka do te kupovine nisu bili blagosloveni decom. Babice su pomogle mom ocu Abasu Hadžiju da dođe na svet u noći kad je odjeknula čuvena eksplozija municije na bombajskim dokovima. Vatrene lopte eksplodirale su na noćnom nebu, a snažne erupcije razbijale prozore po čitavom gradu. Moja baka je u tom trenutku ispustila vrisak od kog se krv ledila u žilama. Tata je iskliznuo iz nje. Drao se glasnije od eksplozija i svoje majke. Svi bi se smejali ovoj priči kad bi je Ami pripovedala, zato što je svako ko je poznavao mog oca znao da gigantska eksplozija predstavlja najbolju moguću kulisu njegovom dolasku na svet. Tetka je rođena dve godine kasnije, pod mnogo mirnijim okolnostima.
Nezavisnost i podela došli su i prošli. Nikad nismo saznali šta se dešavalo s porodicom u tim nemirnim vremenima. Tata nikad nije davao direktne odgovore na naša pitanja. „O da, bilo je gadno", rekao bi kad bismo ga pritisli. „Snašli smo se. Prestani s tim policijskim ispitivanjem. Donesi mi novine."
Znali smo da je očeva porodica razdvojena, poput tolikih drugih. Većina rođaka prebegla je u Pakistan. 
Bapadži je ostao u Bombaju. Sakrio je porodicu u podrumu skladišta poslovnog prijatelja hinduističke vere. Ami mi je rekla da su danju spavali, zato što noću nisu mogli od vriske i klanice s druge strane podrumskih vrata.
Tata je odrastao u Indiji mnogo drugačijoj od one koju je njegov otac poznavao. Deda je bio nepismen. Tata je išao u školu. Nije bila naročito dobra, ali je uspeo da se upiše u Institut ketering tehnologije u Ahmedabadu.
Obrazovanje je ostavilo stare plemenske običaje nepromenljivim. Tata je u Ahmedabadu upoznao Tahiru, svetloputu učenicu računovodstva, koja će postati moja majka. Tata kaže da se prvo zaljubio u njen miris. Glava mu je počivala u knjizi u biblioteci kad je osetio omamljujuću aromu čapatija{5} i ružine vodice.
To je, govorio je, bio miris tvoje majke.
Jedno od mojih najranijih sećanja je tata koji mi čvrsto steže ruku dok stojimo na Putu Mahatme Gandija i posmatramo mondenski restoran Hajderabad. Nezamislivo imućna bombajska porodica Banadži i njihovi prijatelji iskrcavali su se na trotoar iz luksuzne limuzine sa šoferom. Žene su cičale, ljubile se i častile primedbama o težini. Portir sik je hitro otvorio staklena vrata restorana.
Restoran Hajderabad i njegov vlasnik Udaj Džoši, neka vrsta indijskog Daglasa Ferbanksa Mlađeg, često su se pojavljivali na društvenim stranicama Bombaj tajmsa. Moj otac bi opsovao i zatresao novinama kad god bi naišao na njegovo ime. Naš restoran nije bio na istom nivou kao Hajderabad. Služili smo dobru hranu za male pare. Tata je svejedno smatrao Udaja Džošija svojim najvećim takmacem. Gledali smo kako gomila imućnih ljudi ulazi u čuveni restoran na mehendi, predbračnu svečanost, na kojoj nevesta i njene drugarice leže na mekim jastucima dok im ruke, dlanove i stopala ukrašavaju šarama od kane. Svetkovina je podrazumevala probranu hranu, veselu muziku, peckavo ogovaranje i dodatni publicitet za Džošija.
„Vidi", uzbuđeno će tata. „Gopan Kalam."
Grickao je kraj brkova dok mi je stiskao ruku vlažnjikavom šapetinom. Ponašao se kao da su se oblaci razdvojili i da smo ugledali Alaha. „Milijarder", prošaptao je tata. „Obogatio se u petrohemiji i telekomunikacijama. Vidi smaragde na toj ženi. Veliki su kao šljive."
Udaj Džoši se u tom trenutku pojavio na staklenim vratima. Stajao je među bogatim gostima u elegantnim sarijima boje breskve i svilenim nehruovskim odelima kao među sebi ravnima. Četiri-pet novinskih fotografa zamolilo ga je da se okrene na ovu ili onu stranu. Gajio je primetnu naklonost prema evropskom načinu odevanja. Kočoperno je pozirao fotografima u blistavom večernjem odelu Pjer Karden. Besprekorni beli zubi sevali su pod blicevima.
Čuveni ugostitelj privukao mi je pažnju čak i u tom ranom uzrastu. Ličio je na bolivudsku filmsku legendu. Sećam se da je na vratu imao elegantno vezanu askot kravatu. Kosu je začešljavao unatrag i podizao ka sredini. Održavao je kitnjastu frizuru velikim količinama spreja za kosu. Mislim da nikada nisam video elegantniju osobu. 
„Pogledaj ga samo", siktao je tata. „Pogledaj tog kočopernog petlića!"

Više nije mogao da podnosi taj prizor. Okrenuo se u mestu. Cimnuo me je prema obližnjem supermarketu koji je nudio popust na velika pakovanja biljnog ulja. Imao sam samo osam godina. Morao sam da trčim da ne bih zaostao za njim. Tata je pružao korak. Kurta je lepršala za njim.
„Pazi šta ti kažem, Hasane!", urlao je da bi nadjačao bučni saobraćaj. „Ime Hadži će jednog dana biti naširoko poznato! A tog petlića se niko neće sećati! Čekaj pa ćeš videti! Pitaćeš ljude znaju li ko je Udaj Džoši? Odgovoriće ti: Koje taj? Ali Hadži! Hadži! - reći će ti. - To je veoma ugledna i uticajna porodica."
Ukratko, tata je bio veoma alav. Bio je debeo, ali je s preko sto osamdeset centimetara bio visok za Indijca. Imao je punačko lice, kovrdžavu kosu i guste navoštene brkove. Oblačio se po starinski, s kurtom preko pantalona.
Ne bi se moglo reći da je bio prefinjen. Jeo je, kao i svi muslimani, rukama - tačnije desnicom. Levu je držao na krilu. Spustio bi glavu u tanjir i punio usta masnom ovčetinom i pirinčem kao da mu je to poslednji obrok, umesto da dostojanstveno podiže hranu ka ustima. Obilno se znojio dok je jeo. Ispod pazuha bi mu izbile mrlje veličine tanjira. Imao je tup pogled pijanca kad bi konačno podigao glavu s tanjira. Brada i obrazi blistali bi mu od narandžaste masti.
Koliko god da sam ga voleo, moram da kažem da je tad izgledao zastrašujuće. Posle obroka bi odgegao do kauča. Sručio bi se na njega i narednih pola sata hladio. 
Iskazivao bi zadovoljstvo glasnim podrigivanjem i gromovitim prdežima. Moja mati, rođena u porodici uglednog javnog delatnika u Delhiju, mučno bi zatvarala oči kad god bi ovaj ritual počeo. Neumorno mu je pridikovala za stolom. „Abase", govorila je, „lakše malo! Zadavićeš se! Nebesa mi, jedeš kao magarac!"
Tata je posedovao zadivljujuću harizmu i energiju koje su ga neprestano gonile napred. Kad sam 1975. godine došao na svet, čvrsto je upravljao porodičnim restoranom. Deda je patio od emfizema. Upravljao je isporukom kutija za ručak iz stolice u dvorištu.
Bakin šator je sklonjen. Ustupio je mesto sivom zdanju od betona i cigle. Porodica je živela na spratu glavne kuće, iznad restorana. U drugoj kući živeli su baba i deda s tetkom i tečom koji nisu imali dece. Pored porodičnih kuća bile su jednospratne drvene šupe u kojima su živeli Bapu, kuvar iz Kerale, i druga služinčad. Spavali su na tlu.
Dvorište je bilo srce i duša starog porodičnog posla. Kolica za raznošenje kutija s ručkom i zalogajnice na biciklima bili su pored zida. Pod senkom pohabanog šatorskog krila behu kazani sa supom od šaranskih glava, gomile listova banane i sveže samose8 na navoštenom papiru. Pored suprotnog zida stajali su veliki gvozdeni kazani s pirinčem, začinjenim lovorovim listom i kardamomom. Muve su se rojile iznad pomenutih poslastica. Sluge su obično sedele na prtenom džaku pored zadnjih vrata kuhinje i pažljivo trebile basmati pirinač. Žena nauljene kose, presavijena u struku, sa sarijem skupljenim između nogu, čistila je dvorište kratkom metlom. Mahala je napred-nazad, napred-nazad. Sećam se da je naše dvorište uvek kipelo od života. Stalno je neko dolazio i odlazio, terajući petla i kokoške da nervozno kukuriču i kokodaču u senkama mog detinjstva.
Tu bih, na popodnevnoj jari, posle škole pronašao Ami kako radi pod strehom koja se pružala iznad unutrašnjeg dvorišta. Popeo bih se na vrh sanduka da bih omirisao vrelu paru ljute riblje čorbe. Pričao bih joj o svom danu u školi, a onda bi mi prepustila mešanje čorbe. Sećam se kako je otmenim pokretima prikupljala sari i odlazila do zida, odakle me je posmatrala pušeći gvozdenu lulu. Donela je tu naviku iz sela u Gudžaratu.
Sećam se toga kao da je bilo juče. Mešao sam i mešao u skladu s ritmom grada. Padao sam u magični trans koji će me posle spopadati kad god budem kuvao. Povetarac je promicao dvorištem, donoseći u porodično carstvo daleki lavež bombajskih pasa i zadah kanalizacije. Ami je čučala u senovitom uglu. Sićušno, naborano lice gubilo se u pramičcima dima. S verande na spratu dopirali su devojački glasovi moje majke i tetke. Punile su peciva slanutkom i papričicama. Najjasnije se sećam zvuka gvozdene kutlače, ritmičnog grebanja po dnu kazana. Njome sam izvlačio dragulje iz dubina. Riblje glave i bele oči uzdizale su se i plivale po rubinsko crvenoj površini čorbe.
Još uvek sanjam to mesto. Ako biste iskoračili iz bezbedne porodične kuće, našli biste se na rubu zloglasnog sirotinjskog naselja kraj Nepijanovog primorskog puta, u moru krovova na klimavim daščarama, ispresecanog kužnim potočićima. Iz sirotinjske četvrti dizao se prodorni miris vatre od ćumura i trulog đubreta. Magličasti vazduh bio je pun kukurikanja, meketanja koza i teških udaraca tkanina o cementne blokove. Deca i odrasli su tu srali na ulicama.
Iza kuće je počinjala drugačija Indija. Odrastao sam zajedno sa svojom zemljom. Brdo Malabar nadnosilo se nad nama istačkano kranovima. Među starim vilama, opasanim zidinama, uzdizale su se nove bele građevine. Nazivali su ga Miramar ili Palm bič.
Nisam znao otkuda su svi ti ljudi dolazili, tek, nove zgrade nicale su iz tla poput drevnih božanstava. Svi su najedanput počeli da govore o novim softverskim inženjerima, preprodavcima otpadnog metala, izvoznicima pašmine{6}, proizvođačima kišobrana i bog te pita čega. Milioneri su navalili na brdo prvo u stotinama, a zatim u hiljadama.
Tata je jednom mesečno posećivao Malabar. Obukao bi čistu kurtu. Uhvatio bi me za ruku i krenuo uzbrdo, da bi „iskazao poštovanje" moćnim političarima. Kucali bismo na zadnja vrata vila boje vanile. Batler u belim rukavicama bi nam bez reči pokazao na sud od terakote pored vrata. Tata bi spustio smeđu kesu na gomilu sličnih. Vrata bi se zatim zalupila za nama. Nastavili bismo put s papirnatim kesicama namenjenim drugim gradskim uglednicima. Taj ritual imao je svoja pravila. Nikad nismo kucali na prednja vrata. Uvek smo dolazili otpozadi.
Kad bismo obavili posao, tata bi, pevušeći ispod glasa, kupio sok od manga i pečeni kukuruz. Seli bismo na klupu u Visećim vrtovima, velikom parku na 
Malabaru. Iz osmatračnice u hladu palmi i bugenvilija posmatrali smo odlaske i dolaske u Brodvej, ganc-novoj apartmanskoj zgradi preko puta parka. Poslovni čovek seo je u mercedes. Deca su izlazila iz zgrade u školskim uniformama. Žene su polazile na tenis i čaj. Postojana reka imućnih đaina{7} - svilene halje, dlakave grudi i zlatom obrubljene naočari - proticala je pored nas ka Đain mandiru, hramu u kom su mazali idole sandalovom pastom.
Tata je zario zube u kukuruz. Energično je zagrizao sve do korena. Ljuspice kukuruza nahvatale su mu se na brkovima, obrazima i kosi. „Puni su para", rekao je, cokćući usnama i mašući preko ulice klipom kukuruza. „Bogataši"
Devojčica i njena dadilja izašle su iz apartmanske zgrade. Krenule su na rođendansku zabavu. Zaustavile su taksi.
„Ta devojčica ide u moju školu. Video sam je u dvorištu."
Tata je zavitlao oglodani koren u žbunje i obrisao lice maramicom.
„Ma nemoj?", rekao je. „Je li lepa?"
„Nije, ali misli da je neviđena cura."
Sećam se kombija koji se u tom trenutku zaustavio ispred apartmanske zgrade. Čuveni ugostitelj Udaj Džoši isporučivao je hranu direktno u domove mušterija. Razvozio je lično kad su radnici imali slobodan dan. Namigivao je s džinovske fotografije na vozilu. Iz usta mu je izlazio gigantski oblačić sa sloganom: „Bez prljanja, bez petljanja. Mi to radimo za vas." 
Portir je pridržao vrata kad je radnik u belom sakou istrčao iz zadnjeg dela kombija s malim poslužavnicima. Sećam se tatinog dubokog glasa.
„Šta li taj Džoši smera?"
Tata je odavno raskrstio sa starim američkim vojničkim šatorom. Zamenio ga je zidanom kućom i plastičnim stolovima. Porodični restoran bio je velika dvorana puna galame. Kad sam napunio dvanaest godina, tata je odlučio da započne borbu za imućnije mušterije kakve su posećivale i Džošijev restoran Hajderabad. Preobrazio je stari porodični restoran u Bolivudske noći s 365 sedišta.
Ubacio je kamenu fontanu. Nasred trpezarije obesio je disko-kuglu s bezbrojnim ogledalcima. Okretala se iznad sićušnog podijuma za igru. Obojio je zidove zlatnom bojom pre no što ih je pokrio potpisanim fotografijama bolivudskih zvezda. Na ideju je došao posmatrajući fotografije holivudskih restorana. Potkupljene starlete redovno su svraćale u Bolivudske noći s muževima.
Fotografi šarenog časopisa lakog sadržaja Helou Bombaj uslikali bi ih nekim čudom pri svakoj poseti restoranu. Vikendima je unajmljivao pevačice koje su bile slika i prilika tada veoma poznatih Alke Jagnik i Udit Narajan.
Preobražaj je bio tako uspešan da je tata nekoliko godina po otvaranju Bolivudskih noći pokrenuo i kineski restoran, kao i pravu diskoteku s dimnim mašinama, kojima je, na moju veliku žalost, upravljao isključivo moj najstariji brat Umar. Pokrili smo svih 1,6 hektara. Restoran s 568 mesta radio je punom parom, hraneći 
imućne stanovnike velikog grada u usponu.
Restoran se orio od smeha i gromoglasnog diska. Mirisao je na papričice i ribu s roštilja. Vlažni vazduh zaudarao je na prosuto kingfišer pivo. Tata - kog su svi zvali Veliki Abas - bio je rođen za taj posao. Povazdan se muvao po kompleksu, kao bolivudski producent. Uzvikivao je naređenja, ćuškao lenje pomoćne kelnere i pozdravljao goste. Nije skidao nogu s gasa. Neprestano je ponavljao: „Mrdaj, mrdaj! Zašto si spor kao žena?"
Moja mati je, za razliku od njega, bila nepresušni izvor spokojstva. Bila je uvek spremna da spusti tatu na zemlju zdravorazumskim pristupom. Sećam se kako je mirno sedela na terasi iznad ulaznih vrata restorana i beležila poslovne rezultate s uzvišene osmatračnice.
Iznad svih nas behu strvinari koji su se hranili telima na Kuli tišine, parsijskom groblju na Malabaru.
Sećam se tih strvinara.
Vazda su kružili, kružili i kružili.

 
 
Drugo poglavlje
 

Prizivam srećne uspomene. Kad zatvorim oči, mogu da zamislim staru kuhinju, osetim miris karanfilića i lovorovog lista i čujem cvrčanje kadaija. Bapuini gasni gorionici i roštilji bili su levo od ulaza. Često biste ga videli kako pijucka čaj s mlekom dok se četiri osnovna jela indijske kuhinje krčkaju pod njegovim budnim okom. Na glavi je nosio visoku kapu šefa kuhinje, kojom se silno ponosio. Živahne bubašvabe razmahanih antena vijugale su između tanjira sa sirovim ostrigama u morskoj vodi, tik uz njegov lakat. Nadohvat ruke poređao je činijice sa sastojcima - vodicom s belim lukom, graškom, kremastim kokosom, kašom od indijskog oraha i pireima od čilija i đumbira.
Bapu me je video na vratima. Dao mi je znak da priđem i vidim kako jagnjeći mozgovi klize s tanjira u kadai. Ružičasta masa pala je na proprženi luk i limunovu travu. Pored Bapua se nalazio čelični kazan od 200 litara, pun sira i peskavice. Krčkalo se. Dva dečaka ravnomerno su mešala supu drvenim lopaticama. Krajnje desno bili su naši kuvari iz Utar Pradeša. Samo su severnjaci, tvrdio je otac, imali pravi osećaj za tandori, duboke sudove za pečenje iz kojih su vađeni marinirani pileći ražnjići s patlidžanom i kozice sa zelenim biberom. Učenici, samo malo stariji od mene, radili su na spratu ispod žutog venca cveća i tamjana.
Njihov posao bio je da za tandori čiste piletinu do kosti i trebe i mešaju pasulj i đumbir dok se ne rastvore. Ovi dečaci su, kad nisu bili na dužnosti, pušili cigarete po sokacima i dobacivali devojkama. Proveo sam dobar deo detinjstva sedeći s njima na hoklici u hladnoj kuhinji na spratu. Čavrljali bismo dok je pomoćnik uredno otvarao okru nožem. Prstima bi iscedio mrkocrvenu ljutu pastu iz bele unutrašnjosti ploda. Malo šta se na svetu po eleganciji moglo porediti s kao ugalj-crnim momkom iz Kerale koji seče korijandar živahnim nožem. Gomila razbarušenog lišća i stabljika bi se u trenu svela na finu zelenu izmaglicu. Govorim o izuzetnoj eleganciji i ekonomiji pokreta.
Jedna od mojih omiljenih razbibriga bila je praćenje Bapua na njegovim redovnim obilascima bombajske pijace Kroford. Išao sam zato što mi je kupovao džalebi, perecu od fermentiranog dala i brašna, prženu u ulju i potopljenu u slatki sirup. Muvao sam se po pijaci i neosetno ovladavao najvažnijom veštinom koju jedan chef1 mora imati - izborom svežih sastojaka.
Počinjali smo na tezgama s voćem i povrćem. Korpe su bile visoko naslagane oko uskih prolaza. Trgovci voćem zidali su kule od nara. Purpurna ostrva širila su se ispod njih u obliku lotosovog cveta. Pletene korpe pune kokosa, karambola i boranije. Dizale su se nekoliko spratova uvis, tvoreći miomirisne grobnice. Hodnici su uvek bili uredni i čisti, pod pometen, a skupo voće izglancano do voštanog sjaja.
Dečačić mojih godina čučao je visoko na policama. Brzo je odskakutao do mesinganog krčaga s vodom i oprao tri-četiri grozda kad Bapu zastade da proba novu vrstu grožđa bez semenki. Očas posla nam je ponudio oprane grozdove. „Samo da znate, nemaju seme!", prodrao se gazda s tronošca u hladovini. „Čudo neviđeno! Ponudiću ti dobru cenu, Bapu!"
Bapu bi ponekad kupio, a ponekad ne bi. Uvek je puštao prodavce da se nadmeću među sobom. Krenuli smo prečicom do mesarske pijace. Prošli smo između tezgi s kućnim ljubimcima i kaveza punih zečeva i vrištavih papagaja. Miris pilića i ćurki nas je presekao kao smrad poljskog klozeta. Ptice su kokodakale i lepetale krilima. Videli smo očerupane kokoške. Mesar je pevao u ritmu udaraca satare o mesarski panj. Pod nogama mu je bila korpa s krvavim glavama i nožicama.
Kuvar me je naučio kako da ocenim da li je koža pileta dovoljno glatka, i kako da savijem krila i kljunove da bih na osnovu elastičnosti procenio doba ptice. Naučio sam da su punačka kolena najočigledniji znak ukusne piletine.
Naježio bih se po ulasku u prohladnu halu pijace mesa. Oči bi mi se polako navikavale na slabije osvetljenje. Prvo što bih video u smrdljivom vazduhu bio je mesar koji sitni vlaknasto meso golemim nožem. Koračali smo halom osluškujući ritmično seckanje, posmatrajući crvene reke u odvodima i mirišući vazduh koji zaudara na smrt.
Sveže preklane ovce visile su s kuka u Akbarovoj halal mesari. Bapu je koračao između neobičnih stabala i šljapkao mesnate slabine zaklanih životinja. Našao je jednu koja mu se dopala. Počeo je da se cenjka s mesarom Akbarom. Urlali su i pljuvali jedan u drugog sve dok im se vrhovi prstiju nisu dotakli. Mesarski pomoćnik je tad na gazdin mig zario sekiru u životinju koju smo upravo kupili. Grimizna plima nam je poplavila sandale. 
Plavkastosive iznutrice rasule su se po podu.
Sećam se kako sam podigao glavu ka gavranovima koji su nas intenzivno posmatrali s krovnih greda. Mesar je vešto komadao i sekao ovcu, zavijajući butove u voštani papir. Glasno su graktali i mahali krilima. Bela govna kapala su po stubovima i mesu ispod njih. Čujem ih i dan-danas. Najglasniji su kad god pokušam nešto luckasto, umetnički, iz pariske kuhinje. Oštro graktanje krofordskih gavranova upozorava me da ostanem s obe noge na tlu.
Najviše sam voleo riblju pijacu. Uvek smo je ostavljali za kraj. Preskakali smo odvodne kanale pune ribljih iznutrica, koje su se vraćale uljastosivom moru. Koračali smo natovareni kupljenom robom. Naš cilj je bio Anvar i njegova tezga na kraju pokrivene riblje pijace.
Hindusi su vešali žute cvetne vence i palili mirišljave štapiće ispod slika Širdi Sai Babe na betonskim stubovima na kojima je počivala riblja pijaca. Kante s ribom su zveketale, skrećući pažnju na srebrnkaste pomfrete raširenih očiju. Tu i tamo bile su sumporaste gomile usoljene sitne ribe, osnovnog sastojka indijske kuhinje. Prva smena završavala se u devet ujutru. Stidljivo bi se svukli pod čaršavima. Oprali bi se u zarđaloj kofi i istrljali krljuštima pokrivenim lungi sapunom. Vatrice su plamsale u mračnim budžacima tržnice. Palili su ih da bi zagrejali jednostavni obrok od pirinča i sočiva. Gomile ljudi bi posle obroka polegale na vreće i kartonske prostirke. Zaspali bi uprkos buci na pijaci.
Ribe su bile veličanstvene. Prolazili smo pored uljastih sardina, srebrnkastih tela i ravnih žućkastih glava. Voleo sam poslužavnike s lignjama blistave ljubičaste kože, kao na vrhu penisa, i pletene korpe pune morskih ježeva, otvorenih da bi kupci videli narandžasta jajašca. Riblje glave i peraja štrčali su po čitavoj tržnici pod neobičnim uglovima iz gomila leda čovečje visine. Halabuka na Krofordu bila je zaglušujuća. Lanci su zvečali, drobilice krckale, a gavranovi graktali. Sve to se mešalo s glasovima aukcionara. Da li je čudno što mi se taj ambijent zavukao pod kožu?
U zadnjem delu Kroforda čekao nas je Anvarov svet. Prodavac ribe na veliko u beloj odeždi sedeo je s prekrštenim nogama za metalnim stolom usred desetak visokih mogila leda i ribe. Imao je tri telefona - beli, crveni i crni. Žmirnuo sam kad sam ga prvi put video, zato što je milovao nešto u krilu. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da je to mačka. Još nešto se pomerilo nedaleko od njega. Pola tuceta zadovoljnih mačaka muvalo se po stolu. Lenjo su mahale repovima, lizale šape i oholo dizale glave da osmotre pridošlice.
Znajte da su se Anvar i njegove mačke i te kako razumele u ribu. Budnim okom su pratili sve što se dešavalo pod njihovim nogama. Mali pokret Anvarove glave ili tihi coktaj jezikom upućivali su radnike ka ružičastom papiriću s narudžbinom ili ulovu kolijskog ribara, koji je upravo stigao na pijacu. Njegovi radnici stanovali su na Putu Muhameda Alija i bili su mu nepokolebljivo odani. Po čitav dan su pod njegovim nogama razvrstavali jastoge i krabe, sekli mesnate tune i oštrim pokretima čistili krljušt sa šarana.
Anvar se molio pet puta dnevno na molitvenoj prostirci iza stuba. Kad nije to radio, uvek ste ga mogli zateći kako sedi s prekrštenim nogama na ulubljenom metalnom stolu u zadnjem delu tržnice. Stopala su mu se završavala povijenim žućkastim noktima. Navadio se da po čitav dan masira gola stopala.
„Hasane", rekao je, potežući pozamašni palac. „Nikako da porasteš. Reci Velikom Abasu da te hrani s više ribe. Imam dobru tunu iz Goe, čoveče."
„To ne biti pristojna riba, čoveče. To biti hrana za mačke." Škripeći, nakašljao bi se i zašištao. Znao sam da se smeje mojoj šali. Kad bi telefoni često zvonili - bombajski hoteli i restorani su tako naručivali robu - Anvar bi ljubazno počastio Bapua i mene čajem s mlekom. Obično je popunjavao ružičaste naloge i pažljivo posmatrao kako radnici pune sanduke. Kad nije bilo mnogo posla, poveo bi me u stranu, do korpi s ribom koje su stizale na tržnicu, da bi mi pokazao kako se ocenjuje kvalitet robe.
„Tražiš bistre oči, čoveče, a ne ovo", rekao bi dok bi pocrnelim noktom lupkao mutno riblje oko. „Vidiš li ovu. Ta je sveža. Uočavaš li razliku. Oči su joj bistre i širom otvorene."
Okrenuo bi se ka sledećoj korpi. „Gledaj ovamo. Ovo je stari trik. Gornji sloj ribe je veoma svež. Jelda? Ali pazi sad." Zaronio je do dna korpe i izvadio zgnječenu ribu. „Vidi. Opipaj to meko meso. Pogledaj škrge. Nisu crvene kao kod sveže ribe, već bledosive. I kad okreneš peraje, trebalo bi da bude ukočeno, a ne kao ovo." Anvar je odmahnuo rukom. Mladi ribar je povukao korpu. „A pogledaj ovu? Vidiš li ovu tunu? Loša je, čoveče. Veoma loša." „Ima modrice kao da je izubijana, jelda? Neki trapavi vala ju je s visine bacio u zadnji deo kamiona."
„Jašta je", rekao bi, klimajući glavom. Bilo mu je jako drago što me je naučio još jednoj lekciji. 

Jednog monsunskog popodneva zatekao sam se s tatom i Ami oko stola u zadnjem delu restorana. Pretresali su svežanj porudžbina nabodenih na šiljke da bi utvrdili kako su koja jela protekle nedelje prošla kod mušterija. Bapu je sedeo preko puta njih, na stolici visokog naslona, kao sudija u sudnici. Nervozno je potezao oficirske brkove. Ovo je bio najvažniji nedeljni ritual u restoranu. Svodio se na stalno navaljivanje na Bapua da poboljša stare recepte. Hadžiji su se trudili da budu što bolji. Smatrali su da uvek ima prostora za napredovanje.
Na stolu je bila sporna bakrena posuda s piletinom. Pružio sam ruku i umočio prst u činiju. Usisao sam komad grimiznog mesa. Niz grlo mi je kapala masala, uljasta pasta od finog crvenog čilija, omekšana natruhom kardamoma i cimeta.
„Ovo jelo je prošle nedelje naručeno samo tri puta", reče tata. Gledao je negde između Bapua i bake. Gucnuo je svoje najdraže piće, čaj začinjen kašikom garam masale. „Popravićemo ga ili ćemo ga izbaciti s jelovnika."
Ami je dohvatila kutlaču i sipala malo sosa na dlan. Zamišljeno ga je liznula i coknula jezikom. Protresla je prstom u pravcu Bapua. Zlatne narukvice preteći su zveckale.
„Šta je ovo? Nisam te ovako učila!"
„Poslednji put si mi rekla da ga promenim, da dodam više anisa i mahuna vanile. Uradi ovo, uradi ono. I sad mi kažeš da nije onako kako si me učila? Kako mogu da kuvam kad se stalno predomišljaš? Ovo natezanje me zbilja ljuti. Jednog dana ću otići da radim kod Džošija..."
„Jaoo!", vrisnula je gnevna baka. „Pretiš mi? Meni duguješ svoj uspeh, a ipak se usuđuješ da mi kažeš da ćeš otići da radiš za tog čoveka? Izbaciću sve tvoje na ulicu..."
„Smiri se, Ami!", povikao je tata. „I ti, Bapu! Prestanite! Ne pričajte budalaštine! Niko nije pogrešio. Hoćemo da poboljšamo jelo, to je sve. Moglo bi biti bolje. Slažešli se?"
Bapu je namestio kapu šefa kuhinje, kao da želi da povrati dostojanstvo. Gucnuo je čaj.
„Jašta", rekao je.
„Tako je", dodala je baka.
Svi su posmatrali sporno jelo i razmišljali o njegovim nedostacima.
„Neka bude suvlje", rekao sam.
„Šta? Šta? Sad mi i deca naređuju?"
„Pusti ga da govori."
„Mnogo je masno, tata. Bapu ga krčka s puterom i uljem. Biće bolje ako bude suvlje i hrskavije."
„Ne dopada ti se moje kuvanje, je li? Balavac zna bolje..."
„Ućuti, Bapu!", prodrao se tata. „Stalno pričaš jedno isto! Zašto si uvek takav? Ponašaš se kao baba."
Bapu je usvojio moj predlog nakon što ga je tata verbalno ispreskakao. To je bio jedan od prvih nagoveštaja onog što ću postati. Poboljšano jelo od piletine postalo je jedno od najprodavanijih. Moj otac ga je preimenovao u Hasanovu suvu piletinu.
„Hajdemo, Hasane."
Mama me je uhvatila za ruku i izvela na zadnja vrata. Odvela me je do stajališta autobusa broj 37.
„Gde idemo?" 
Znali smo, naravno, ali smo se pretvarali da ne znamo. Uvek smo to radili.
„Uh, ne znam. Možemo obići radnje da bismo se malo odmakli od jednolične svakodnevice."
Majka je bila stidljiva i vešta s brojkama. Uvek je bila tu da zauzda oca kad bi preterao. Na nenametljiv način bila je stub porodice. U tome je bila mnogo uspešnija od tate sklonog galami. Brinula se da deca budu pristojno obučena i da rade domaće zadatke.
To ne znači da nije imala bubica.
Šalovi su bili jedna od njih. Volela je dupate.
Iz nekog - meni nikad sasvim jasnog - razloga pokatkad me je vodila na svoje tajnovite pohode u grad, kao da samo ja mogu da shvatim njene potrošačke ispade. U suštini se radilo o bezazlenim ekskurzijama. Jedan-dva šala, možda par cipela. Retko kad bi pazarila skupi sari. Ja sam dobijao bojanku ili strip. Naša avantura se uvek završavala dobrim obrokom.
To je bila naša tajna veza, avantura rezervisana samo za nas dvoje. Mislim da mi je na taj način pomagala da se ne izgubim u gužvi restorana, u tatinim zahtevima i među bučnom dečurlijom. (Možda nisam bio tako naročit kao što sam voleo da mislim. Mehtaba mi je kasnije poverila da ju je mama kriomice vodila u bioskop, a Umar da ga je vodila na karting.)
Ponekad se uopšte nije radilo o kupovini, već o zadovoljavanju druge, dublje vrste gladi. Tih dana bi zastala pred prodavnicom i zamišljeno napućila usne. Zatim bi me povela u sasvim drugom pravcu, u Muzej princa od Velsa, da gledamo mogulske minijature ili u Nehruov planetarijum, koji je izvan podsećao na džinovski filter industrijske turbine koji postrance viri iz tla.
Mama je dve nedelje vredno radila na završnom računu restorana još jedne profitabilne godine. Završila je posao i pripremila papire za poreznike. Odlučila je da nagradi sebe i mene malim izletom u grad. Promenili smo dva autobusa da bismo zašli dublje u velegradski metež. Našli smo se u delu Mumbaja u kom su bulevari bili široki kao Gang, a ulice načičkane sjajnim izlozima, portirima i policama od blistavo uglačane tikovine.
Prodavnica sarija zvala se Modni vrh. Majka je posmatrala tube svile naslagane od poda do tavanice, u nijansama elektroplave i krtičjesive. Sklopila je šake ispod brade. Začuđeno je posmatrala Parsijku, vlasnicu radnje, koja je s merdevina dodavala najupečatljivije smotuljke svile prodavcu ispod sebe. Imala je suzne oči, kao da se rasplakala od lepote materijala. Tog dana sam dobio otmeni pamučni sako sa zlatnim amblemom hongkonškog jaht-kluba na grudima.
Police u obližnjoj prodavnici mirisa behu pune jantarnih i plavih staklenih bočica, elegantnih oblika, s dugim labuđim vratovima. Žena u beloj laboratorijskoj kecelji kapala nam je ulje s mirisom sandalovine, kafe, ilang ilanga, meda, jasmina i ružinih latica po zglobovima. U jednom trenutku nam se zavrtelo u glavi i pomalo smučilo od obilja aroma. Morali smo da izađemo na svež vazduh. Otišli smo da pogledamo cipele u Piš-Poš palati. Sedeli smo na zlatnim kaučima, s pozlaćenim naslonima za ruke i nogama u obliku lavova. Veliki, dijamantima ukrašen sat, krasio je izlog prodavnice, pune staklenih polica s cipelama izloženim kao da su najskupocenije drago kamenje. Divili smo se cipelama s visokim potpeticama, večernjim cipelama od krokodilske kože i sandalama napadno ljubičaste boje. Sećam se da je prodavac cipela klečao kraj maminih nogu kao da je Kraljica od Sabe i kako je majka okrenula zglob da bih video zlatne sandale, govoreći: „Pa? Šta misliš, Hasane?"
Najjasnije pamtim kako smo na putu do stanice autobusa broj 37 prošli pored visoke poslovne zgrade u čijem prizemlju je bio krojač, radnja s kancelarijskim potrepštinama i restoran neobičnog izgleda po imenu La Furšet. Natpis je stajao na cementnom zidu iz kog je virila umorna francuska zastava.
„Hodi, Hasane", reče mama. „Hajde da probamo njihovu hranu."
Kikoćući se, potrčali smo uz stepenice s torbama. Gurnuli smo teška vrata i istog trenutka zanemeli. Polumračna i turobna unutrašnjost restorana podsećala je na džamiju. Osetio sam napadni kiselkasti miris vinom natopljene govedine i stranih cigareta. Svetiljke iznad stolova bile su jedini izvor svetlosti. U separeu je sedeo povučeni par. Poslovni ljudi u belim košuljama sa zavrnutim rukavima ručali su i pijuckali vino - koje je u ondašnjoj Indiji još uvek bilo egzotična novina. Ni mama ni ja nikad nismo bili u francuskom restoranu. Trpezarija nam se činila nepodnošljivo otmenom. Odlučili smo se za separe u pozadini. Došaptavali smo se pod niskom bakarnom svetiljkom, kao da smo u biblioteci. Čipkasta zavesa, posivela od prašine, zaustavljala je ono malo svetlosti koja je ulazila kroz smećkaste prozore. Ambijent je podsećao na jazbinu na zlu glasu. Bili smo veoma uzbuđeni.
Postarija i bolno mršava žena u kaftanu, s mnoštvom narukvica na rukama, doljuljala se do našeg stola. U njoj smo odmah prepoznali jednu od starih evropskih hipi aktivistkinja koje se nikad ne vrate kući posle posete ašramu. Indijski paraziti i vreme učinili su svoje. Sad je ličila na sasušenu bubu. Stavila je mnogo šminke na upale oči. Raskravila se na vrućini i zašla u pukotine na licu. Crveni ruž nanela je početkom dana, izrazito drhtavom rukom. U oskudnom osvetljenju izgledala je zastrašujuće. Ličila je na oživljeni leš.
Dobro je vladala hinduom. Uručila nam je jelovnike pre no što se zaputila da nam pripremi mango lasi.{8} Neobični ambijent me je ošamutio. Nisam znao odakle da počnem s jelovnikom. U njemu je bilo egzotičnih jela poput bouillabasse i coq au vin. Uspaničeno sam pogledao majku. Ona se samo ljubazno osmehnula i rekla: „Ne zaziri od noviteta, Hasane. Veoma je važno da to naučiš. Noviteti su začin života." Pokazala je komad papira. „Zašto ne bi uzeli dnevni meni? Slažeš li se? Desert je uključen u cenu. Dobićemo mnogo toga. Obilnija hrana će nam dobro doći posle naporne kupovine."
Sećam se da je menu complet počinjao salatom s endivijom i vinegret sosom. Zatim smo dobili frites, slabo pečeni biftek i grumen cafe de Paris (veoma ukusna pašteta od putera s travkama i belim lukom). Na kraju je došao vlažni i drhtavi creme brulee. Siguran sam da je to bio osrednji ručak. Odrezak je bio tvrd kao đon maminih novih cipela. Ali zbog magičnog dana, dobio je mesto u panteonu nezaboravnih obroka.
Slatki karamel-puding, koji mi se topio na jeziku, zauvek se stopio sa sećanjem na mamino lice, na njenu toplinu, blagoslovenu unutrašnjim sjajem koji je izazvao ovaj predivan izlet. Još vidim sjaj u njenom oku kad se nagnula prema meni i prošaptala: „Hajde da kažemo ocu da nam je francuska hrana najomiljenija. Važi? Reći ćemo da je mnogo bolja od indijske. To će ga isterati iz takta! Šta misliš, Hasane?"
Imao sam četrnaest godina.

Vraćao sam se kući iz Škole Svetog Havijera natovaren knjigama iz matematike i francuskog. Uzeo sam fišek belpurija. Podigao sam glavu i ugledao crnookog dečaka mojih godina. Posmatrao me je iz prljave kolibe pored puta. Prao se vodom iz napukle kofe. Zaslepljujuće sunce je neka mesta na njegovoj vlažnoj smeđoj koži obojilo u belo. Krava je ležala kraj njegovih nogu. Njegova sestra je čučala u obližnjem jarku. Žena prljave kose iza njih slagala je bedne stvari po betonskoj cevi za vodu.
Pogledi su nam se na trenutak sreli. Dečak se nacerio pre no što se uhvatio za genitalije i uvredljivo mahnuo ka meni. Bio je to jedan od onih trenutaka u detinjstvu kad shvatite da svet nije ono što ste pretpostavljali da jeste i da ima ljudi koji vas mrze iako vas i ne poznaju.
Srebrnkasta tojota naglo je protutnjala pored nas uz Malabar. Razbila je čaroliju dečakovih urokljivih očiju. Zahvalno sam okrenuo glavu u pravcu isparenja dizela. Dečaka nigde nije bilo kad sam se okrenuo na njegovu stranu. Video sam samo kravu koja je lenjo mahala repom u blatu i devojčicu koja je posmatrala crvljive fekalije koje je upravo izbacila iz sebe.
Iz cevi za vodu dopiralo je zlokobno šušketanje. 
Bapadži je uživao veliki ugled u sirotinjskoj četvrti. Bio je jedan od njih koji je postigao uspeh. Siromasi su sastavljali dlanove dok je nadmeno koračao između straćara, tapšući najjače mladiće po glavi. Izabranici su se probijali kroz bučnu gomilu da bi se ugurali na zadnji deo njegovog trotočkaša, parkiranog pored druma. Deda je uvek birao petnaestoricu dostavljača u sirotinjskoj četvrti. Bio je veoma cenjen zbog toga. „Oni su najjeftinija radna snaga", poverio mi se jednom prilikom.
Prestao je da iznajmljuje ljude iz sirotinjske četvrti kad se otac preusmerio na imućniju klijentelu. Tvrdio je da mušterije srednje klase žele čiste kelnere, a ne prljavi ološ iz baraka. I to je bilo to. Ali još su dolazili. Molili su za posao, pritiskajući upala lica o zadnja vrata restorana. Tata ih je odlučno rasterivao drekom i udarcima.
Tata je bio komplikovan čovek koji se nije dao lako svrstati ni u jednu kategoriju. Teško da bi se mogao nazvati gorljivim muslimanom, a ipak je na paradoksalan način nastojao da ostane u dobrim odnosima s Alahom. Tata i mama bi svakog petka, pre poziva za molitvu, svojeručno nahranili pedeset žitelja sirotinjske četvrti. Delili su im hranu iz restoranskih kazana na zadnjim vratima. Da li je tako kupovao polisu osiguranja za onaj svet? Nije pokazivao nikakvo razumevanje za tu sirotinju što se tiče zapošljavanja. Samo bi rekao „To je ološ, običan ološ."
Hinduski nacionalisti su jednog dana protutnjali našim svetom na crvenom motoru. Jaz između bogatih i siromašnih se pred našim očima proširio u neprelazni bezdan. Šiv sena{9} je u to vreme aktivno nastojala da se „reformiše". Indijska narodna partija bila je na samo nekoliko godina od osvajanja vlasti. Nisu se svi nasilni ekstremisti povukli. Tata se jednog popodneva vratio u dvorište s gomilom letaka, neveseo i stisnutih usana. Popeo se u svoju sobu da bi porazgovarao s mamom.
Moj brat Umar i ja smo proučavali žute papire koje je ostavio na stolici od bambusa. Podrhtavali su ispod ventilatora. Naša muslimanska porodica je na lecima prikazana kao glavni uzrok siromaštva i stradanja. Neizmerno debeli tata je na karikaturi lokao kravlju krv iz vrča.
Slike su mi zaigrale pred očima kao razglednice. Jednom sam lomio orahe s bakom na verandi. Čuli smo kako nacionalisti iza nas uzvikuju parole preko megafona. Podigao sam pogled ka Malabaru i ugledao dve devojke u beloj teniskoj opremi. Pijuckale su osvežavajuća pića na terasi. Bio je to veoma neobičan trenutak, zato što sam nekako već znao kako će se sve završiti. Nismo pripadali ni sirotinjskoj četvrti ni višoj klasi na Malabaru. Opstajali smo na opasnoj raselini između dva sveta.
Još mogu da prizovem slatke ukuse iz poslednjeg leta mog detinjstva. Tata nas je jednog popodneva poveo na plažu Džuhu. Išli smo ka moru s korpama za plažu, loptama i ćebićima, po sokaku punom kravlje balege i korova. Izašli smo na vreli pesak. Izbegavali smo konjske zaprege i gomile vrućeg izmeta. Tata je raširio tri ćebeta po pesku. Trčali smo do platinastoplave vode i nazad.
Mama nikad nije bila lepša nego tog dana. Nosila je ružičasti sari. Gurnula je zlatne sandale pod ruku. Na licu je imala topli, radosni osmeh. Zmajevi u obliku riba bučno su lepršali iznad naših glava. Snažni vetar joj je naterao suze na oči. Uhvatio sam se za njene meke vrele noge dok je u tašni tražila maramicu da se obriše.
Tata je rekao da će otići do ivice vode da kupi pernatu zmiju najmlađoj sestri Zainab. Muhtar, Zainab, Araš i ja potrčali smo za njim. Trbušasti starci pokušali su da ožive mladost igrajući kriket. Moj najstariji brat Umar izvodio je salta unazad po pesku, da bi zadivio prijatelje. Prodavci su gurali frižidere i nosili poslužavnike po plaži. Glasno su nudili slatke kifle, indijske orahe, fantu i majmunske balone.
„Zašto samo Zainab nešto dobija?", kukao je Muhtar. „Zašto, tata?"
„Jednu stvar", povikao je tata. „Svako će dobiti samo po jednu stvar. A posle ništa. Da li ste me čuli?"
Zategnute uzice zmajeva cvilele su na vetru.
Mama je sela na ćebe. Skvrčila se kao nar. Smejala se tetkinoj šali. Razveselila se. Ogolila je bele zube i pružila ruke da bi pomogla mojoj sestri Mehtabi da namesti venac od belog cveća u kosi. Tako volim da je se sećam.
Jednog vrelog i vlažnog avgustovskog popodneva igrao sam dame s Bapadžijem u dvorištu. Sunce crveno kao čili upravo je zaronilo iza zadnjeg banjana. Komarci su gnevno zujali. Hteo sam da mu kažem da je vreme da uđemo u kući kad deda naglo podiže glavu. Prostenjao je: „Ne daj da umrem", a onda je pao licem napred preko niskog stočića. Zadrhtao je. Zgrčio se. Stočić je popustio pod njim.
S Bapadžijem je umro i poslednji trag uvažavanja u sirotinjskoj četvrti. Došli su jedne noći, dve nedelje posle njegovog pogreba. Pritisnuli su izobličena, rastegljiva lica uz izlog restorana. Sećam se vriske, strašne vriske. Rulja s bakljama izvukla je majku s terase, dok je tata izvodio decu i izbezumljene goste na zadnja vrata prema Visećim vrtovima i Malabaru. Zatim je jurnuo nazad po mamu. Naleteo je na plamenove i ljuti dim koji se penjao uza zidove.
Okrvavljena majka ležala je bez svesti ispod stola u restoranu u prizemlju. Plamenovi su je opkoljavali. Tata je pokušao da se vrati u restoran, ali mu se kurta zapalila. Morao je da se povuče. Tukao se po grudima garavim rukama. Ispuštao je grozne krike, trčeći napred-nazad ispred restorana. Bespomoćno je posmatrao kako majčina kosa, upletena u kiku, počinje da gori kao fitilj. Ovo nikada nikom nisam rekao, zato što bi to mogao biti i plod moje mašte, ali mogao bih se zakleti da sam namirisao njeno izgorelo meso iz našeg utočišta na brdu.
Sećam se da sam posle toga osećao samo strašnu glad. Obično sam umereno jeo. Posle maminog ubistva po čitav dan sam ždrao ovčiju masalu, knedle od svežeg mleka i birjani{10} s jajima.
Nisam hteo da se rastanem s njenim šalom. 
Danima sam tugovao s maminim najdražim svilenim šalom na ramenima. Nisam dizao glavu od čorbe od jagnjećih nogica. To je, naravno, bio samo očajnički pokušaj ožalošćenog dečaka da očuva sećanje na majčino prisustvo, udisanjem sve slabijeg mirisa ružine vodice i pečenog hleba iz providnog šala vezanog oko glave.
Mama je, u skladu s muslimanskim običajima, sahranjena nekoliko sati posle smrti. Sećam se crvene prašine koja se uvlačila u sinuse. Zbog nje sam hripao. Sećam se da sam gledao u crveni mak i korov pored rupe u zemlji koja ju je progutala. Nisam ništa osećao. Ništa. Tata se tukao po grudima dok mu koža nije pocrvenela. Kurta mu se natopila znojem. Vazduh se ispunio dramatičnim krikovima.
U noći kad je majka umrla brat i ja zurili smo u tamu sa svojih ležajeva. Slušali smo kako tata korača napred-nazad iza zida spavaće sobe i gorko kune sve i svakoga. Ventilatori su škripali. Otrovne stonoge su se šunjale po ispucaloj tavanici. Čekali smo, na ivici živaca, grozni pljesak koji bi se čuo kad god bi se njegovi uvijeni ispečeni dlanovi sudarili. Te noći smo kroz vrata tatine sobe čuli i njegov šapat, nešto između jecaja i zapevanja. U beskraj je ponavljao, ljuljajući se napred-nazad na ivici postelje: „Tahira, kunem ti se na tvom grobu da ću odvesti decu iz proklete zemlje koja te je ubila."
Vatrena osećanja u dvorištu tokom dana su postala nepodnošljiva. Središnji deo kompleksa nalikovao je na veliki kazan koji kipi i ključa, ali se ne prazni. Moja sestrica Zanaib i ja sakrili smo se iza čeličnog ormana na spratu. Svili smo se u lopte i pribili jedno uz drugo, u potrazi za utehom. Začuli smo grozni vapaj iz prizemlja. Zavukli smo se u orman i sakrili ispod stotinu maminih šalova, u očajničkom pokušaju da pobegnemo od stravičnog zvuka.
Ožalošćeni su se sjatili kao lešinari, da bi se gostili našim ostacima. Sobe su se ispunile kiselim vonjem telesa, dimom jeftinih cigareta i zadahom upaljenih traka protiv komaraca. Žagor je bio neprekidan i piskav. Ožalošćeni su jeli urme punjene marcipanom, toročući o našoj nesreći.
Majčini nadmeni rođaci iz Delhija stajali su u svilenoj odeći u uglu. Okrenuti leđima, grickali su pucketavi papad{11} i plavi patlidžan s roštilja. Tatini pakistanski rođaci bučno su tumarali po odaji, tražeći nevolju. Religiozni teča obavio je koščate prste oko moje ruke. Povukao me je u stranu. „Ovo je Alahova kazna", prosiktao je. Seda glava mu je nekontrolisano podrhtavala. „Alah je kaznio tvoju porodicu zato što je ostala u Indiji posle Podele."
Vrištanje starije rođake iscrplo je poslednje zalihe tatine tolerancije. Grubo je izgurao naricaljku u dvorište. Psi su naćulili uši i zaurlikali. Vratio se u kuću da bi izbacio njen zavežljaj sa stvarima. „Išutiraću te do Karačija ako se vratiš, stara lešinarko!", prodrao se s verande.
„Jaoooo!", vrištala je starica. Pritisla je dlanove na slepoočnice. Teturala se napred-nazad ispred pocrnelih ostataka restorana. Sunce je žestoko tuklo. „Šta sam uradila?", zapomagala je. „Šta sam uradila?" „Šta si uradila? Došla si u moju kuću, najela si se i napila, da bi zatim vređala moju suprugu? Misliš da stariji ljudi mogu da kažu šta god im padne na pamet?" Pljunuo joj je pred noge. „Nevaspitana seljančuro! Marš napolje! Idi kući! Ne želim da gledam tvoje magareće lice!"
Amin krik zaparao je vazduh kao sekira. Stiskala je duge sede vlasi. Noktima je grebla lice do krvi. Nastao je haos kad su tetka i teča Majur skočili na nju. Oborili su je da bi je sprečili da naudi sebi. Šalvare su lepršale dok je borba trajala. Izveli su pomahnitalu staricu iz odaje u grobnoj tišini. Tata više nije mogao da izdrži. Istrčao je na drum. Kokoške su bežale pred njim.
Sedeo sam na kauču pored kuvara Bapua. Brižno me je obgrlio. Zario sam glavu u njegovu odeću. Sećam se da se gomila u dnevnoj sobi ukočila tokom tatine i Amine provale osećanja. Samose su se zamrzle na pola puta do otvorenih usta. Stekao sam utisak da svi igraju neku društvenu igru. Gosti su, posle tatinog odlaska, krajičkom oka posmatrali okolinu da bi se uverili da nijedan poblesaveli Hadži neće skočiti na njih. Nedugo potom vratili su se torokanju i ispijanju čaja, kao da se ništa nije desilo. Mislio sam da ću poludeti.
Nekoliko dana kasnije na našim vratima pojavio se punački muškarac sa sjajnom, začešljanom kosom i crno uokvirenim naočarima. Mirisao je na ljiljan. To je bio stručnjak za nekretnine. Spopadali su nas i drugi alavi insekti njegove vrste. Žustro su se nadmetali na kućnom pragu ako bi došli u isto vreme. Svako je očajnički pokušavao da se dočepa dedinog imanja, da bi na njemu izgradio još jednu stambenu zgradu za imućne kupce.
Sudbina je htela da se naša tragedija poklopi s trenutkom kada je bombajsko tržište nekretnina nakratko doseglo blistave vrhunce. Ovdašnje nekretnine su u tom periodu bile skuplje nego u Njujorku, Tokiju ili Hongkongu. Imali smo plac površine 1,6 hektara, neopterećen hipotekom.
Otac je postao led ledeni. Svakog popodneva bi, nekoliko dana uzastopce, sedeo natmuren na vlažnom kauču pod verandom. Povremeno bi se nagnuo napred da naruči čaj za brojne preduzimače. Govorio je veoma malo. Uglavnom je tužno prebirao brojanicu.
Svojim ćutanjem podsticao je preduzimače na mahnito nadmetanje. Insekti su izbezumljeno štrcali sokove po zidu. Tata je, kad je procenio da insekti posustaju, ustao i klimnuo čoveku s kosom natopljenom parfemom od ljiljana. Ovaj je ušao u kuću za njim.
Majka nas je zauvek napustila. Postali smo milioneri. I sve se to zbilo za nekoliko dana.
Život je čudan, zar ne?
Bila je noć kada smo se ukrcali u avion Er Indije. Prljavi bombajski vazduh nas je odasvud pritiskao. Mirisao je na vlažan benzin i otpadne vode. Kuvar Bapu i njegovi rođaci su plakali, pritiskajući dlanove na aerodromsko staklo. Podsećali su na guštere. Jedva da se sećam leta. Zapamtio sam da Muhtar čitavo veče nije skidao kesu za povraćanje s lica. Remetio je tišinu svojim riganjem.
Tog perioda se ne sećam dobro, zbog šoka proživljenog posle majčine smrti. Raspolažem otkačenim živopisnim uspomenama, ali ne i celovitom slikom. Otac je održao obećanje izrečeno kraj maminog groba. Izgubili smo ne samo ljubljenu majku, već i sve ono što smo zvali domom.
Svi mi - šestoro dece od pet do devetnaest godina, obudovela baka, tetka i teča Majur - satima smo sedeli na jarko osvetljenim plastičnim sedištima aerodroma Hitrou, dok je tata vikao i mahao bankovnim izveštajima pred nosom imigracionog službenika koji je odlučivao o našoj sudbini. Na tim sedištima sam prvi put kušao Englesku u vidu hladnog i vlažnog sendviča sa salatom od jaja, upakovanog u trouglastu plastiku. Naročito dobro se sećam hleba koji mi se topio na jeziku.
Nikad u životu nisam probao ništa tako bezukusno, vlažno i belo.

 
 
LONDON
 
 
 
Treće poglavlje


Čitavo iskustvo napuštanja Bombaja najviše me podseća na tehnike za hvatanje oktopoda, kojima se služe žitelji portugalskih sela prinuđeni da žive od nemilosrdnog Atlantskog okeana. Mladi ribari kače komade bakalara na velike kuke, privezane na tri metra duge bambusove štapove. Kad je plima niska, izađu na najstenovitiji deo obale. Porinu bakalar ispod polupotopljenih stena do kojih se ne može sići. Oktopod iskoči iz svog skrovišta ispod stene i dohvati bakalar. Sledi epska bitka. Ribar se trudi da izvuče oktopoda na stenu velikom kukom za hvatanje na kraju štapa i često izgubi bitku u oblaku mastila. Ako pobedi, ošamućeni oktopod završi na steni. Ribar mu priđe, dohvati ga za otvor sličan škrgama na glavi. Zatim mu oštrim pokretom okrene glavu naopako. Smrt nastupa brzo posle izlaganja svih unutrašnjih organa vazduhu.
Doživeli smo Englesku kao oktopodi istrgnuti ispod udobne stene, glava okrenutih naopako. Dve godine koje smo proveli u Londonu nesumnjivo su bile neophodne. Dale su nam dovoljno vremena i prostora da se na pravi način oprostimo od mame i Nepijanovog primorskog puta, pre no što smo nastavili dalje. Mehtaba je to vreme tačno nazvala našim periodom žalosti. Sautol ni indijski ni evropski - bio je idealni rezervoar za privikavanje na nove okolnosti. Tako ga sagledavam iz današnje perspektive. Nama se tada činilo da smo zabasali u pakao. Bili smo izgubljeni.
Možda i malo ludi. 
Ujka Semi, majčin najmlađi brat, pokupio nas je s Hitroua. Sedeo sam na zadnjem sedištu kombija, u sendviču između tetke i novootkrivene rođake Azize. Rođaka rođena u Londonu bila je mojih godina, ali nije me gledala niti mi se obraćala. Nabila je slušalice vokmena na uši. Lupkala je po butini u ritmu muzike i gledala kroz prozor.
„Sautol je veoma dobar kraj", govorio je ujka Semi s prednjeg sedišta. „Ima mnogo indijskih radnji. Nudi najbolji azijski šoping u Engleskoj. Pronašao sam vam kuću, odmah iza ćoška od naše. Veoma je velika. Ima šest soba. Moraće malo da se popravi. Ne brinite. Stanodavac je rekao da će sve biti tip-top."
Aziza se razlikovala od svih bombajskih devojaka. Na njoj nije bilo ničeg veselog ili koketnog. Stalno sam je motrio krajičkom oka. Nosila je seksi stvari ispod kožne jakne, poderanu čipku i crne hulahopke. Isijavala je snažnu vrelu mešavinu tinejdžerskog telesnog mirisa i ulja od pačulija. Poskočili bismo u sedištima kad god bi joj pukao balon od žvakaće gume.
„Još dve raskrsnice", reče ujka Semi dok smo po drugi put obilazili zakrčeni kružni tok na Hejz roudu. Osetio sam vrelo rođakino koleno na butini dok smo savladavali krivinu. Palica za kriket mi se propela u pantalonama. Tetka je imala oko sokolovo. Kao da mi je čitala misli. Nagnula se prema meni s kiselim izrazom lica.
„Semiju bi bolje bilo da je ostao u Indiji", šapnula mi je u uvo. „Vidi tu curu. Tako je mlada, a već je prljava klozetska daska."
„Ćuti, tetka."
„Ne ućutkuj me! Drži se dalje od nje! Da li si me čuo? Ona donosi samo nevolje!"
Sautol, ravnica nedaleko od Hitroua, bio je nezvanična prestonica britanskih Indijaca, Pakistanaca i Bangladešana. Tamošnji Brodvej haj strit bio je bleštava niska bombajskih juvelirnica, kalkutskih pijaca i svratišta Balti kari. Poznata buka pod sivim nebom engleske bila je krajnje zbunjujući zvuk. Velika oblast bila je puna kuća bliznakinja podeljenih u stanove. Po pohabanoj posteljini obešenoj preko prozora koji propuštaju kišu, uvek ste mogli reći gde žive najskorije pridošlice iz majke Indije. Sumporasta svetlost sautolskih uličnih svetiljki jezivo je sjajila u noćnoj magli. S močvara oko aerodroma neprestano je stizala vlaga bogata mirisom karija i dizela.
Neke ulice u Sautolu doživljavale su preobražaj kad smo stigli. Nosioci promena bili su ambiciozni doseljenici druge generacije, koje je tata nazvao anglo- paunovima. Njihove renovirane bele kuće ličile su na zdanja na steroidima, s masivnim dodacima i lažnim tjudorovskim prozorima, satelitskim antenama i staklenim baštama. Ispred njih su se mogli videti polovni jaguari i rendž roveri.
Mamini rođaci su trideset godina živeli u Sautolu. Obezbedili su nam veliku belu kuću, samo dve ulice od Brodvej haj strita. Kuća je pripadala pakistanskom generalu. Odsutni vlasnik ju je izdavao, čekajući dan kad će u žurbi morati da napusti domovinu. Kuću smo ubrzo nazvali Generalova rupa. Očajnički je želela da bude jedna od većih i upečatljivijih anglo-paunovskih zdanja, ali nije uspela da dosegne tu ambiciju. Bila je ružna i uska. Pružala se gotovo čitav blok do malog zadnjeg vrta. 
Zarđali roštilj i slomljena ograda označavali su kraj poseda. Bolešljivi kesten bio je između pročelja i ulice. Kad smo se uselili, našli smo đubre i ispred i iza kuće. Sećam se da je uvek bila u nekom polumraku i zgurena kao da je pod večitom senkom vodotornja na Temzi. Sobe su imale iskrzani linoleum i izanđale tepihe. Retki stakleni i metalni nameštaj i klimave lampe nisu poboljšavale tmurnu atmosferu.
Ta kuća nikad nije bila dom. Zauvek ću je povezivati s neprekidnom bukom koja vlada u zatvoru, zbog čangrljanja radijatora, pretećeg šištanja svih cevi kad god bi neko otvorio slavinu i neprestanom škripanju podnih dasaka i stakala. U svakoj sobi carovala je ledena vlaga koja se zavlačila pod kožu.
Tata je mahnito tražio novi posao u Engleskoj. Posle nekoliko nedelja odbacio bi još jednu lošu ideju i zainteresovao se za drugu, još goru. Prvo je umislio da će biti važni uvoznik-izvoznik petardi i drangulija za zabave. Zatim se bacio na veleprodaju bakarnog posuđa made in Uttar Pradesh. Sledeća ideja bila je prodaja smrznutog belpurija lancima supermarketa.
Poslednja poslovna ideja mu je pala na pamet dok je sedeo u kadi s tetkinom kapicom za kupanje na glavi. Njegov torzo, koji je podsećao na dlakavi ledeni breg, virio je iz mlečnobele vode. Spustio je šolju omiljenog čaja začinjenog garam masalom pored lakta. Obilno se znojio.
„Moramo istraživati, Hasane. Istraživanje je ključ uspeha." Oslonio sam se o korpu za veš i gledao kako grozničavo pere noge. 
„Šta bismo istraživali, tata?"
„Šta bismo istraživali? Istraživaćemo novu poslovnu ideju... Mehtaba! Dođi ovamo! Moja leđa!"
Mehtaba je ušla iz spavaće sobe. Poslušno je sela na rub kade. Tata se nagnuo napred. Pogledao ju je preko ramena. „Levu stranu", rekao je. „Ispod ramena. Ne! Ne! Aha. Tu!"
Tata je od tinejdžerskih dana patio od ružnog osipa. Imao je bubuljice i čireve na širokim dlakavim leđima. Mehtabi je posle mamine smrti pripala dužnost da se obračunava s najgorim primercima.
„Cedi!", vikao je. „Cedi!"
Mrštio se dok je Mehtaba pritiskala čir lakiranim noktima. Oboje su iznenađeno kriknuli kad je neposlušni čir iznenada pukao. Okrenuo se da bi pogledao krpu. „Mnogo toga je izašlo, jelda?" „O kom poslu govoriš, tata?"
„Mislim na sosove, ljute sosove."
Od tog trenutka pričalo se isključivo o madraskim sosovima. „Gledaj i pamti šta radim, Hasane", vikao je tata da bi nadjačao buku na Brodvej haj stritu. „Pre no što počneš posao, moraš da se upoznaš s konkurencijom. Razumeš? Govorim o istraživanju tržišta." Supermarket Šahi bio je princ sautolskih radnji. Prodavnica, vlasništvo imućne hinduske porodice iz istočne Afrike, zauzimala je čitav prvi sprat poslovne zgrade iz sedamdesetih, na kraju Brodvej haj strita. Radnja bi se ponekad spuštala u podrum da bi ponudila zamrznuti grašak i čapatije. Ponekad bi se dizala za metar, na pojačanu platformu punu kesa od pet kilograma basmati pirinča. Svaki centimetar radnje bio je pokriven policama s konzervama, džakovima i kutijama. U njoj su Indijci u rasejanju, poput nas, kupovali aromatične uspomene na domovinu. U prodavnici smo mogli naći kese pasulja i pića iz Indije, konzerve kokosovog krema i sirupa od nara, kao i šarena pakovanja tamjana od sandalovine za naše „zadovoljstvo i molitvu". „A šta je ovo?", pitao je tata, pokazujući na teglu.
„To je Patakova madraska kari pasta, gospodine."
„A ovo?"
„To je Radžahov kiseli čili, gospodine."
Tata se šetkao pored beskrajnih polica. Bučno je praznio zapušeni nos i zagorčavao život sirotom prodavcu.
„A ovo je šardis, jelda?"
„Ne gospodine. To je šervud. Nije krastavac. To je kari pasta." „Zbilja? Otvorite teglu, hoću da je probam."
Prodavac je pogledom potražio menadžera. Sik je bio napolju, na Brodvej haj stritu. Čuvao je gomile toaletnog papira. Mladić se, kad je shvatio da pomoć neće stići, sklonio iza sanduka ulubljenih konzervi. Progovorio je iz zaklona. „Žao mi je, gospodine", učtivo je zborio, „ali tako nešto nije moguće. Morate kupiti teglu da biste je probali."
„Samo sam tražio pristojnu uslugu", žalio se tata ujka Semiju.
Aziza mi je pogledom dala znak da bi želela da se iskrademo iza kuće da popušimo cigaretu.
„Tako nešto neću dobiti od tih prostaka iz istočne Afrike", nastavio je tata. Lupkao je ujka Semijev lakat, 
tako da je jadničak morao da digne glavu s novina.
„Bože moj. Kad samo pomislim na tog glupog dečaka u Šahiju. Ponašao se kao da ima kost provučenu kroz nos."
„Da, da. Vrlo dobro", reče ujka Semi. „Liverpul je pobedio s dva jedan."

Tata je bio kao pas u poteri za pacovom. „Pristojna usluga" bila je razlog za putovanje na tajanstveno mesto o kom je tata tako mnogo slušao, odeljak za hranu u Harodsu. Nikad neću zaboraviti dan kad se čitava porodica zaputila na Vest End. Buka i strka Najtsbridža nas je očas raskravila. Podsetila nas je na vrevu Bombaja, protkanu automobilskim sirenama. Nekoliko minuta smo sa zaprepašćenjem posmatrali robnu kuću od crvenog kamena. Zinuli smo na kraljevsku preporuku na njenom zidu. „Ova preporuka je veoma važna", sa strahopoštovanjem će tata. „Svi pripadnici engleske kraljevske porodice ovde pazari čatni."
Ušli smo u robnu kuću. Prolazili smo između kožnih torbi, porculana i sfingi od papir-mašea. Zabacivali smo glave koliko smo god mogli, da bi sa strahopoštovanjem osmotrili pozlaćene tavanice istačkane zvezdama.
Dvorana hrane osećala se na pečenu divljač i kisele krastavce. Ispod tavanice, kakva bi mogla krasiti i džamiju, bio je prostor veličine fudbalskog terena u potpunosti posvećen hrani. Upali smo u vrtlog svetske trgovine. Šetali smo između viktorijanskih nimfi u školjkama, keramičkih veprova i purpurnih paunova na pločicama. Bar za ostrige u hamburškom stilu bio je pored obešenih polutki plastičnog mesa. Pod dvorane bio je prekriven naizgled beskrajnim redovima mramornih i staklenih pultova. Sećam se da je jedan od njih bio pun slanine.
„Pogledajte!", povikao je tata, s mešavinom oduševljenja i gađenja, ispred staklene vitrine pune poslužavnika sa svinjskim mesom. „Svinjski bubrezi! Auuh. A ovde, gledajte!"
Gromoglasno se nasmejao budalastim Englezima kad je video krupne šargarepe s dugim, bogatim zelenim žbunićima. „Vidite, četiri šargarepe prodaju se za 1,39 funti. Ha-ha-ha. Plaćaju za žbunje. Jedu ih cele, kao zečevi!"
Prolazili smo kroz dvorane obasjane viktorijanskim lusterima pune proizvoda iz krajeva za koje nikad nismo čuli. Tata se sve ređe smejao. Sećam se njegovog zbunjenog izraza dok je lupkao po staklenoj vitrini, brojeći 37 različitih vrsta kozjeg sira. Svaki je imao egzotično ime poput Pouligny-St. Pierre i St. Maure de Touraine.
Tu i tada smo shvatili da je svet užasno veliko mesto. Suočavali smo se s obiljem dokaza: blago dimljenim nojevim mesom iz Australije, italijanskim njokama, crnim krompirom s Anda, finskim haringama i kejdžunskim kobasicama. Možda nas je najviše iznenadio bogati izbor engleskih kulinarskih dostignuća. Sećam se proizvoda divnih imena, kao što je pita od pačetine, jabuka i kalvadosa, zečja pečenica marinirana u pivu ili kobasica od divljači s pečurkama i brusnicama.
Poseta znamenitoj robnoj kući bila je neverovatno iskustvo. Službenik obezbeđenja s pancirnom jaknom i belim slušalicama u ušima nije se odvajao od nas.
„Gde su indijski sosovi, molim vas?", ljubazno ga je upitao tata. 
„Dole, gospodine, posle začina."
Prošli smo pored tornjeva od slatkiša, sišli liftom, prošli kroz Vina i zašli u Začine. Tata je u jednom trenutku zastao i podigao ruku. U njemu je nakratko zaiskrila nada. Brzo je zgasla kad se suočio s kosmopolitskim etiketama, francuskom majčinom dušicom, italijanskim majoramom, holandskom brusnicom, egipatskim lovorovim listom, engleskim crnim senfom, pa čak i - to je bio poslednji šamar - nemačkim vlašcem.
Tata je otegnuto izdahnuo. Taj zvuk mi je slomio srce. Zguran u ćošku, gotovo skriven iza paketa japanske morske trave i ružičastog đumbira, nalazio se skromni kulinarski doprinos Indije, nekoliko boca karija i kesica čapatija. Tatin svet se srušio.
„Hajdemo", mlako je prozborio.
To je bilo to. Odustao je od pohoda na Englesku.
Harods je upropastio tatu. Nedugo potom predao se depresiji, koja je jamačno vrebala odmah ispod manijakalne potrage za novim zanimanjem. Odonda pa do odlaska, provodio je najviše vremena sedeći na kauču u Sautolu i nemo gledajući televiziju. 

 

 
Četvrto poglavlje


Kad bi niska nebesa iznad Sautola postala preteška i previše siva i kad bi se uželeli mumbajskih boja i života, Umar i ja bismo krenuli metroom do centra Londona. Promenili bismo vozove i krenuli ka Kamden loku u severnom kraju grada. Putovanje je bilo prilično dugo i neudobno, ali se izlazak iz mračnih tunela podzemne železnice na prepune ulice Kamdena mogao meriti s ponovnim rođenjem.
Zgrade su tamo bile obojene drečavim ružičastim i plavim nijansama. Majstori za tetovažu i pirsing, prodavci martinki i unikatnog hipi nakita nudili su svoju robu i usluge ispod platnenih nadstrešnica. Sa svih strana dopirala je bučna muzika bendova poput Kleša ili Oejzisa. Šetkali smo Haj stritom pored navalentnih masnokosih oglašivača, koji su pokušavali da nas namame u radnje s polovnim kompakt-diskovima, aromatičnim terapijskim uljima, vinilnim mini-suknjama, skejtbordovima i raznovrsnim majicama. Neobični ljudi muvali su se po trotoaru: tipovi s crnim kožnjacima i zelenim čirokanama i otmene cure iz privatnih škola, željne avanture u sirotinjskoj četvrti. Pijandure su se teturale između kanti za đubre i pabova. Susreti s ovim ljudskim šarenilom učvršćivali su me u veri da, koliko god se osećao kao stranac, na svetu ima i neprilagođenijih od mene.
Umar i ja smo jednog dana prešli preko centralnog kanala i skrenuli levo, na pokrivenu tržnicu, da ručamo. Pored kanala s ustavama i kaldrmisanih sokaka bilo je mnoštvo nekadašnjih skladišta od cigle, sa zalogajnicama koje su nudile jeftinu hranu iz svih krajeva sveta. Azijske devojke s debelim cvikerima i papirnatim kapama zvale su nas: „Hodite, momci, hodite!" Nudile su nam tofu i zeleni pasulj, tajlandske pileće ražnjiće u sataju i vrele porcije kiseloslatke svinjetine s pirinčem. Tolika ponuda izazivala je strahopoštovanje. Zurili smo u tezge gde su se prodavali iranski roštilj, brazilska jela od ribe, karipski lonci od jaretine i bokvice i masne italijanske pice.
Stariji brat Umar, kog sam sledio kao ovčica na ovim izletima, poveo bi nas pravo u Mumbajsku devojku, s kopijama postera bolivudskih filmskih klasika iz pedesetih, kao što su Avara ili Majka Indija. Na tezgama Lem madrasa i Čikin karija kupovali smo ukusni pirinač s okrom i piletinom u kutijama od stiropora. Koštao je 2,8 funti.
Šetali smo s toplim kutijama u rukama i plastičnim viljuškama ubacivali hranu u usta. Zalazili smo sve dublje u utrobu kamdenske tržnice. Nismo mogli da ne priđemo tezgama koje bi oduševile mamu, s ogrlicama od šarenih staklenih perli, suzi vong koktel-haljinama od crno- crvenog satena, molitvenim šalovima, pašminskom svilom i džamavarima.{12} Sve to je visilo s klinova kao podivljala loza. Šarenilo je prizivalo sećanje na mamu i Mumbaj. Stao sam ispod nastrešnice tezge na uglu da bih pogledao redove i redove jeftinih pamučnih torbi iz Indije. Prodavale su se za 99 penija. Pažnju su mi privukle one boje rđe, kestena i akvamarina. Neki primerci bili su ukrašeni cvetićima, protkani perlama ili staklićima. Odlučio sam da pogledam šta ima u radnji. Sijalica na kitnjastom pamučnom lusteru s resicama bacala je žućkastu svetlost po unutrašnjosti. Ugledao sam šalove prebačene preko polica, upletene i obešene kao debeli konopci o klinove. Bilo je ružičastih i cvetnih, psihodeličnih i prugastih. Čitav zid bio je fantastična tapiserija od šarenih šalova. Pružali su se preko čitave radnje, tvoreći šarenu vaseljenu dupata.
„Izvolite. Kako mogu da vam pomognem?"
Abida se stvorila ispred nas. Njeno ime doslovce znači žudnja. Nosila je tesne farmerke i jednostavni džemper s V-izrezom. Ponudila mi je pomoć s čudesnim osmehom na usnama.
Zamalo što mi nije izletelo: „Pomozite mi. Pomozite mi da pronađem svoju mamu. Pomozite mi da pronađem sebe."
Rekao sam samo: „Hmmm... tražim nešto za tetku, molim vas." Ne sećam se svega što je tog dana rečeno. Nagnala me je da pređem rukom po svilenom pašminskom šalu duboke grimizne boje. Srce mi je tuklo u grudima dok mi se obraćala tim mekim glasom. Tražio sam da mi pokaže još šalova, da bih što duže razgovarao s njom. Njen otac se u jednom trenutku prodrao iz zadnjeg dela radnje da je potrebna na kasi. Pogledala me je kao da hoće da mi kaže da joj je veoma žao. Sledio sam je do kase. Ispraznio sam džepove da bih tetki kupio grimizni šal. Na kraju, zamuckujući, rekao sam joj da želim ponovo da je vidim, da bih voleo da je izvedem na večeru ili u bioskop. Odvratila je da bi rado izašla sa mnom. Imao sam sedamnaest godina kad sam među šalovima pronašao prvu ljubav, Abidu.
Nije bila klasična lepotica. Imala je prilično oblo lice s nekoliko ožiljaka od bubuljica. Kad smo se vratili kući, Umar je rekao sestri Mehtabi da sam se zaljubio. Nimalo ljubazno, dodao je: „Ima opako telo, ali joj je lice kao badži s lukom."{13} Prevideo je nešto što ja nisam, da je njeno lice večito obasjano najintrigantnijim osmehom. Nisam mogao da shvatim kako takav osmeh može da krasi lice žene od 23 godine, ali mi se činilo da joj je Alah prišapnuo neku kosmičku šalu na uvo, i da ona otad hodi kroz život, posmatrajući ga u svetlu tog čudesnog događaja. Nisam mario za Umarovo mišljenje - niti za bilo čije, kad smo već kod toga - zato što sam želeo da budem s Abidom kad god bi nam porodične obaveze to dozvolile. Nešto u meni znalo je da je ona dobra duša koja će izmamiti ambiciju zapretenu duboko u meni, onaj deo koji je čeznuo da kuša život daleko van dosega porodičnog nasleđa.
Abidina porodica poticala je iz Utar Pradeša. Živeli su u Golders Grinu i vodili uvozno-izvozni posao iz Kamdena. Rođena je u Britaniji. Bila je na završnoj godini Koledža kraljice Meri na Londonskom univerzitetu. Zastrašujuće bistra i ambiciozna žena neumorno se trudila da se usavrši. Pristala je da izađe sa mnom. Pojavila se s torbicom prebačenom preko ramena, s beležnicom i olovkom u ruci. Nigde nije išla bez nje. U nju je zapisivala samo ono što je imalo veze s obrazovanjem, kao što su podaci o izložbi u Britanskom muzeju ili u Muzeju Viktorije i Alberta. Ako bismo izašli uveče, išli bismo na Eshilovu Orestiju u Nacionalnom teatru ili kakav sličan nerazumljiv komad - obično u izvođenju nekog ludog Irca - u vreloj i zagušljivoj sobi iznad paba.
Isprva sam joj pružao otpor. Teško sam se privikavao na velike doze visoke kulture, zato što se nisam nalazio u njoj. Tako je bilo sve do noći kada smo bacali novčić da odlučimo ko će birati šta ćemo raditi te subote. Želeo sam da gledamo film s Brusom Vilisom, u kom je bilo neobično mnogo helikopterskih potera i eksplozija po poslovnim zgradama. Zamalo što me nije oborila s nogu svojim predlogom. Htela je da vidi pozorišni komad o disidentskom podzemlju iz sovjetske ere. Govorio je o trojici homoseksualca zatočenih u Sibiru.
Takva zabava subotom uveče mogla se porediti s vađenjem svih zuba. Sudbina je htela da ona pobedi u bacanju novčića. Želeo sam da budem s njom. Pošli smo podzemnom do Almeidinog teatra u Izlingtonu. Tri sata smo sedeli u mraku, na tvrdoj klupi iza stuba. Stalno smo pomerali nažuljane guze tražeći udobniji položaj.
Negde usred predstave potekle su mi suze. Nije mi jasno šta se dogodilo, ali komad uopšte nije bio o homoseksualcima, već o ljudskoj duši opterećenoj sudbinom, u sukobu s društvom. Glavni likovi su zbog te sudbine i završili u izgnanstvu. Predstava se bavila nostalgičnim muškarcima kojima bolno nedostaju majke i ukusna kućna hrana i koje izgnanstvo u Sibiru tera u ludilo. Komad se bavio i njihovom homoseksualnošću, kao nezaobilaznom i neporecivom činjenicom. Ispostavilo se da niko od njih, bez obzira na stradanja, nije bio spreman da promeni svoju sudbinu za udobniji život koji su ostavili za sobom u Moskvi. Na kraju su svi umrli strašnom smrću.
U kako sam groznom stanju bio kad smo konačno izašli u mračnu i vlažnu izlingtonsku noć. Bio sam zlovoljan, nabusit i veoma postiđen zato što sam ridao kao curica gledajući neobični pozorišni komad. Ah, te žene, nikad ih neću razumeti. Dirnu ih najneobičnije stvari. Abida je potegla mobilni i pozvala prijateljicu. Gurnula me je u crni taksi. Odvezli smo se do stana njene prijateljice na Majda Vejlu.
Prijateljica nije bila kod kuće. U stanu smo zatekli samo mačku na prozorskoj dasci, uvređenu našim dolaskom. Na stolu u trpezariji bila je drvena činija puna banana. Osetio sam napadni miris trulog voća, mačjih izlučevina i buđavog tepiha. Abida je na uskom krevetu ispod prozora strgla sa sebe džemper s V-kragnom. Počastila me je dobrim pogledom na svoje kokose, dok je poslovala rukama ispod pojasa. Te noći smo zaspali posle dobrog tucanja. Prislonila mi je guzicu uz međunožje. Zadovoljno smo se grlili kao par marokanskih kolača.
Abida me je jednog savršenog aprilskog dana nekoliko nedelja kasnije zamolila da se sretnemo u Kraljevskoj umetničkoj akademiji na Pikadiliju, na izložbi Žana Simeona Šardena, francuskog slikara iz XVIII veka. Pripremala je rad o njemu. Šetali smo galerijom držeći se za ruke, pogleda uprtih u zidove i debele naslage boje na slikama koje su prikazivale stolove s pomorandžama, fazanom, komadom iverka koji je visio s kuke.
Hodala je po galeriji ispunjenoj svetlošću s onim neverovatnim osmehom na licu. Duboko se divila Šardenovim delima. Sledio sam je pomalo izgubljeno. Istezao sam vrat. U neko doba sam prozborio: „Zašto ti se ove slike toliko sviđaju? Na svima je gomila mrtvih zečeva na stolu."
Uhvatila me je za ruku. Objasnila mi je kako je Šarden slikao, uvek iznova, istog mrtvog zeca, fazana i čašu - u kuhinji. Istu suprugu, koščatu služavku i mladog slugu - u kuhinji. Kad sam uočio umetnikov obrazac, počela je da mi čita - gotovo erotskim šapatom - tekst nekakvog fosila od istoričara umetnosti. „Šarden je verovao da se Bog može pronaći u svakodnevnom životu koji se odvija pred njegovim očima, u poznatom okruženju njegove kuhinje. Nikada nije tražio Boga nigde drugde, samo je slikao i slikao isti prizor i mrtvu prirodu u svojoj kuhinji."
Abida je prošaptala. „Sad znaš šta volim."
Sećam se da sam hteo da joj kažem: „A ja volim tebe."
Hteo sam, ali nisam. Posle te izložbe žurili smo preko Pikadilija da bismo ručali piletinu s roštilja koju je ponela od kuće. Smejali smo se, trčeći preko ulice, kad se svetlo na semaforu promenilo i kad su automobili urlajući pojurili na nas.
Crkva Svetog Jakova na Pikadiliju je garavo sivo zdanje okrenuto ka ulici. U kamenom dvorištu dela Kristofera Vrena bilo je nekoliko tezgi s antikvitetima. Na njima ste mogli naći porcelan, poštanske marke i srebrninu. Mali vrt crkve s tanušnim stabljikama lavande, lepim katama i kandilkama nudio je divno britansko iskustvo. Raznovrsno bilje je u blaženom neredu raslo između drevnog hrasta i jasena.
Među cvetnim žbunovima stajala je statua žene od zelenkaste bronze, ispruženih ruku, verovatno Marija. Prizivala je londonske izgubljene duše da dođu u ovu spokojnu oazu sred velegradske halabuke. Na rubu majušnog vrta opazili smo zeleni kombi. Na putu do klupe prošli smo pored otvorenih vrata starog vozila. Pogledali smo unutra. Plavokosi socijalni radnik listao je šareni časopis. Pretpostavili smo da strpljivo čeka da neki beskućnik svrati na čaj i koristan savet.
Abida je bacila bombu dok smo sedeli i ručali u tom idiličnom vrtu. Pozvala me je sledeće nedelje u Vajtčapel, na čitanje poezije i zabavu, da me upozna sa svojim prijateljima s univerziteta. Znao sam da to nije mala stvar. Želela je da me isproba pred drugovima s koledža. Zamuckujući sam odgovorio. „Naravno. Sa zadovoljstvom. Biću tamo."
Ovo morate znati: tragično ubistvo majke - kad je dečak u osetljivom dobu, kada tek otkriva devojčice - poražavajuće je iskustvo. Muti odnose sa ženama i ostavlja crni talog na duši, koji podseća na crne tragove koji ostaju na dnu zagorelog lonca. Ti ožiljci opstaju koliko god da stružete i ribate dno lonca sredstvima za čišćenje i čeličnom vunom.
Često sam svraćao u Dipakov suteren dok sam se upoznavao s Abidom. Dipak je bio dečak iz susedstva, jedan od anglo-paunova. Njegovi roditelji želeli su da imaju što manje posla s njim. Prepustili su mu čitav suteren. Brzo ga je napunio najnovijim muzičkim i televizij skim uređajima. Na podu su bile meke stolice, a u ćošku stoni fudbal.
Stoni fudbal je đavolski zapadnjački izum. Natera vas da zaboravite sve na svetu. Ne radite ništa izuzev što vrtite ručke i udarate lopticu i slušate kako juri kroz vazduh i udara u zadnji deo gola s prekrasnim drvenim čvok. Provodio sam sve više vremena u Dipakovom suterenu. Prvo bismo popušili malo hašiša. Četiri sata bi začas prošla. Vrteli bismo ručke i razmenjivali smrtonosne šutove.
U petak, pre sastanka s Abidinim prijateljima s univerziteta, otišao sam do Dipaka. Zatekao sam dve kikotave i jedre engleske devojke utonule u meke stolice. Dipak me je upoznao s Endži, debeljuškastom curicom prćastog nosa. Podigla je i pričvrstila plavu kosu šnalama. Nosila je crnu mini-suknju. Naginjala se u mekoj stolici, pokazujući plave pamučne gaćice i punačke bele butine. Otvarale su se i zatvarale. Trljale su mi se o koleno.
Nisam siguran koliko dugo smo čavrljali kad sam joj dodao džoint. Uhvatila me je za nogu i pošla lakiranim noktom niz šav farmerki. Ukrutio sam se u donjim predelima. Nedugo potom počeli smo da se drpamo. Neću ići u detalje, tek - otišli smo kod nje. Njena kuća bila je prazna. Roditelji su otputovali preko vikenda. Dva dana nismo izlazili iz kreveta.
Nisam otišao na Abidinu zabavu. Nisam je ni nazvao da joj kažem da neću doći. Jednostavno se nisam pojavio. Nekoliko dana kasnije sam je nazvao, ophrvan kajanjem. Zvao sam je i zvao. Bila je učtiva, kao i uvek, kad je konačno podigla slušalicu da bi saslušala moje nemušto izvinjenje.
„U redu je, Hasane", rekla je. „Nije kraj sveta. Ja sam velika cura. Mislim da je vreme da pronađeš neku vršnjakinju. Slažeš li se sa mnom?"
Ovo je postalo obrazac mog odnosa sa ženama. Povlačio bih se kad god bi odnos zapretio da postane prisan. Teško mi je da priznam, ali moja sestra Mehtaba - koja vodi računovodstvo restorana i održava moj stan - jedina je žena s kojom sam održao trajni odnos. Ona tvrdi da se moj emocionalni sat, onaj deo koji ima veze sa ženama, zaustavio kad je mama umrla.
Možda ima pravo. Ne zaboravite da mi je sloboda od emocionalnih zahteva koje stvaraju žena i deca omogućila da provedem život u toplom zagrljaju kuhinje. 
Vreme je da posvetimo pažnju ostatku porodice Hadži. Niko se nije osećao mnogo bolje od mene. Isprva smo mislili da je s Ami sve u redu, iako je pevala stare pesme iz Gudžarata i počela da zaboravlja naša imena. Odjedanput se u potpunosti posvetila zubima. Razvlačila je usne i terala decu da gledaju njene obolele desni i krvave i istrulele zube. Od tog prizora nam se povraćalo. Nikad neću zaboraviti groznu noć, kad sam se vratio kući, otvorio ulazna vrata i video kako se baka penje uz stepenice, nesvesna da joj mokraća teče niz nogu.
Sudbina je htela da naš rođak, rođeni Londonac koji je svima išao na živce, prvi obznani da Ami pati od demencije. Kad god bi nadmeni student svratio u Generalovu rupu da nam popuje o makroekonomiji ili dotoku kapitala, baka bi se neopazice zaputila ka njemu. Jauknuo bi usred rečenice. Gnevno bi se okrenuo ka sićušnoj prilici koja je čučala iza njega. Pogled na njegovo indijsko dupe stešnjeno u firmiranim pantalonama terao je baku da goni sirotana po hodnicima. Nadmeni rođak izravnao je račune s njom. Predočio nam je kliničke podatke o bakinom mentalnom propadanju.
Nije bila sama. Neko ludilo se stalno osećalo u vazduhu.
Mehtaba je postala preterano zaokupljena kosom. Stalno se udešavala zbog muškaraca koji je nikad nisu izvodili. Ja sam se povukao u suterenske hašišne magle i stoni fudbal.
Čak i u paklu postoje trenuci u kojima vas svetlost obasja. 
Jednog dana blistavi predmet privukao je moj pogled dok sam za tetkin račun išao ka sautolskoj podružnici Barodske banke. To je bilo ono što Englezi zovu chippie - pokretna tezga za prženje u ulju. Stajala je između Ramešove juvelirnice „Oslobođeno poreza!" i keš-end- kerija u kom su se prodavale tube lažne svile. Ovaj čipi je bio drugačiji. Na prednjem delu je bila limena silueta voza. Iznad njega je bio natpis Jalebi Junction.
Shvatio sam da je neobična pokretna tezga napravljena za poslastice pržene u vrelom ulju, koje mi je kuvar Bapu kupovao na Krofordskoj pijaci. Doživeo sam iznenadni snažni udar nostalgije, pomešane sa žudnjom za starim ukusima. Pored hladne tezge nije bilo nikog. Prišao sam joj i pročitao ružičasti papir zalepljen za nju. Lenjo se lepršao na vetru.
„Potreban radnik s nepunim radnim vremenom. Pitajte u Batika čipsu."
Te noći sam sanjao da sam mašinovođa, da radosno upravljam lokomotivom i energično povlačim sirenu. Tutnjala je po snegom pokrivenim planinama. Vodila me je u svet čija su bogatstva prevazilazila najneobuzdanije uzlete moje mašte. Treptao sam od uzbuđenja zato što nisam znao kakvi će se prekrasni prizori otvoriti pred mojim očima posle sledećeg alpskog tunela.
Nisam znao značenje tog sna, ali bilo mi je jasno da sadrži važnu poruku. Sledećeg jutra poleteo sam kao metak. Stuštio sam se niz Haj strit. Batika čips bio je jedan od dva sautolska proizvođača slatkiša. Imao je pune izloge traka od meda, pistaća i kokosa. Vrata su zazvonila kad sam ušao. Radnja je mirisala na banana-čips. Krupna žena ispred mene naručila je velike količine galum džamuna, pržene surutke u sirupu. Kad je izašla, pružio sam ružičasti letak i plašljivo obznanio da bih želeo da radim.
„Nisi dovoljno jak", reče neobrijani poslastičar u belom kombinezonu. Nije me ni pogledao dok je punio kartonsko pakovanje srpastim kolačićima od badema.
„Vredan sam. Imam snažne noge."

Prodavac slatkiša odmahnu glavom. Nisam se mrdao, iako sam shvatio da od moje molbe za posao neće biti ništa, da je moja kandidatura odbačena. Nisam hteo da se povučem. Konačno mi je prišla poslastičareva žena. Stisnula me je za mršavu ruku. Mirisala je na brašno i kari.
„Odgovaraće, Ahmede", rekla je. „Dobijaćeš minimalnu nadnicu."
Nedugo potom pedalao sam niz Brodvej haj strit u Baltik čips uniformi i prodavao lepljive slatke džalebije deci s babama i dedama.
Ovaj posao mi je donosio 3,1 funtu na sat. Sastojao se od pravljenja smese od kondenzovanog mleka i brašna. Sipao bih je u pamučnu krpu i istiskivao beskrajnu traku u vrelo ulje. Zamršene petlje ličile su na perece. Povadio bih zlatne džalebije iz vrelog ulja kad bih procenio da su gotovi. Potapao sam ih u sirup. Na kraju bih pažljivo zavio lepljive poslastice u navošteni papir. Prodavao sam ih za 80 penija komad.
Nikad neću zaboraviti radost izazvanu cvrčanjem ulja i mog muškog glasa koji se orio po ulici. Pamtim i miris sirupa i prijatni dodir navoštenog papira na rukama poprskanim vrelim uljem. Ponekad bih odvezao kolica ispred Kvikfita, a kad sam bio posebno raspoložen, i ispred frizerskog salona Harmoni. Imao sam potpunu slobode u radu. Uvek ću biti zahvalan Engleskoj zato što mi je pomogla da shvatim da mi je suđeno da raširenih nogu stojim pored kazančeta s vrelim uljem.
Naš odlazak bio je jednako nenadan kao i dolazak dve godine ranije.
Ja sam, svesno ili nesvesno, bio arhitekta našeg žurnog odlaska Britanije.
Žene su ponovo bile u pozadini svega.
Nedostajali su mi Nepijanov primorski put, restoran i mama. U tom mračnom i grozničavom raspoloženju, jedne večeri sam kriomice pušio cigaretu u zadnjem dvorištu. Nečija hladna ruka spustila mi se na potiljak.
„Šta ima, Hasane?"
Bio je mrak. Nisam joj video lice.
Namirisao sam pačuli ulje.
Rođaka Aziza obraćala mi se mekim glasom. Ne znam zašto me je dirnuo.
Nisam mogao da se uzdržim. Rasplakao sam se.
„Nedostaje mi nekadašnji život."
Šmrcnuo sam i protrljao nos rukavom košulje.
Aziza je prolazila prstima kroz moju kosu.
„Siroti dečače", šaptala mi je u uvo. „Siroti dečače."
Počeli smo da se ljubimo. Vreli jezici plesali su u ustima. Milovali smo se preko odeće. Mislio sam: ovo je prokleto čudesno. Još jedna cura prema kojoj nisam bio ravnodušan - samo što je ovog puta bila reč o rođaci.
„Jaooo!"
Trgli smo se i podigli glave.
Tetka je lupala po staklenim vratima. Na licu je imala onaj čuveni biter-lemon izraz.
„Abase!", vrištala je s druge strane stakla. „Dolazi ovamo! Uhvatila sam Hasana s Klozetskom Daskom."
„Sranje!", reče Aziza.
Aziza je dva dana kasnije poletela za Delhi. Prekinuti su svi kontakti između nas i ujka Semija. Tata je dobio račun za radove na zgradi koje je ujak navodno obavio. Izbila je velika svađa između tate i maminih rođaka. Na ulicama Sautola digla se vriska i cika.
Bilo je i suza i udaraca. Tata se, zahvaljujući toj gunguli, konačno prenuo iz dubokog sna. Zbacio je ćebe sa sebe i ustao s kauča. Po prvi put je pažljivo pogledao kuću u Sautolu i ono što smo postali. Posle nekoliko dana sam ispred kuće video tri polovna mercedesa - crveni, beli i crni. Bili su iste boje kao telefoni ribara Anvara.
„Hajdemo", rekao je. „Vreme je da krenemo na put."
Muhtar je slavio izlazak iz Engleske povraćanjem kozica i paste po trajektu za Kale. To je bio početak dugog putovanja. Karavan mercedesa prošao je Belgijom i Holandijom i ušao u Nemačku. Provezao se s Austrijom, Italijom i Švajcarskom. Na kraju smo se zavojitim planinskim putevima vratili u Francusku.
Poseta dvorani hrane u Harodsu duboko je uticala na tatu. Svestan svojih ograničenja, odlučio je da proširi saznanja o svetu, da natenane proputuje Evropom, gosteći se novim i ukusnim lokalnim jelima. Probali smo dagnje i pivo u belgijskim barovima; pečenu gusku s crvenim kupusom u mračnom nemačkom štubeu. Jeli smo slatkastu divljač u Austriji, kačamak u Dolomitima, a u Švajcarskoj belo vino i felchen - jezersku ribu s mnogo kostiju.
Prve nedelje na putovanju kroz Evropu su, posle gorkih dana u Sautolu, ličile na prvi zalogaj krem brulea. S posebnom radošću se sećam našeg lutanja Toskanom, u zlatnoj svetlosti kasnog avgusta, kad su se kola dokotrljala do pansiona boje senfa, uklesanom u padinu šumovite planine.
Meštani su, ubrzo nakon našeg dolaska u srednjovekovni grad na brdskoj padini, organizovali godišnju svetkovinu posvećenu vrganjima. Dok je sunce zalazilo iznad doline i Trazimenskog jezera, tata nas je postrojio na kapiji terasastog parka punog kiparisa, vilinskih svetala i drvenih stolova s teglicama džema od divljeg cveća.
Fešta je bila u punom zamahu. Klarinet i bubanj praštali su tarantelu. Stariji parovi igrali su na drvenom podijumu. Činilo se da je čitav grad sišao u park. Gomile dece gurale su se ispred tezgi sa šećernom vunom i pečenim bademima. Uspeli smo da pronađemo slobodni drveni sto ispod kestena. Meštani su se veselili svuda oko nas. Našli smo se sred starijih parova zauzetih igrom, dečjih kolica, smeha, gestikulacija i žamora.
„Menu Completo Trifolato", naručio je tata.
„Šta?", reče tetka.
„Tišina."
„Kako to misliš tišina? Ne ućutkuj me! Zašto me svi neprestano ućutkuju? Hoću da znam šta si naručio."
„Zar baš sve moraš da znaš?", razdrao se tata na sestru. „Naručio sam pečurke, lokalne pečurke!"
To je i dobio. Stizali su tanjiri Pasta al Porcini, i Skalopina al Porcini, i Contorno di Porcini. Jedan porcini za drugim. Plastični tanjiri dolazili su iz šatora na drugoj strani parka, u kom su meštanke u keceljama spremale i u brašno uvaljane pečurke koje su uznemirujuće podsećale na krvavu džigericu. Pored šatora je bio džinovski kazan vrelog ulja. Zbog ručke je ličio na gigantski tiganj. Oko njega su dežurala trojica muškaraca s visokim kuvarskim kapama. Potapali su porcini u vrelo ulje. Glasno su se sporazumevali i potezali crveno vino iz papirnih čaša.
Tri dana smo upijali toskansku vrućinu i plivali. Svake večeri smo se skupljali na pansionskoj terasi na krovu. Posmatrali bismo zalazak sunca iza planina.
„Cane", obratio se tata kelneru. „Cane rosto."
„Tata! Upravo si naručio pečenog psa!"
„Ne, ne. Nisam. Zna on šta hoću."
„Hteo si da kažeš carne! Carne!"
„O, da. Da. Carne rosto. I uno plato di Musolini."
Zbunjeni kelner povukao se tek kad smo mu objasnili da je tata tražio porciju dagnji, a ne pokojnog diktatora na poslužavniku.
Talasi toskanske hrane uskoro su se razlili preko stola. Noćni miris lavande, kadulje i limuna širio se iz saksija od terakote. Jeli smo divlju šparglu posluženu s pasuljem; debele komade govedine savršeno ispečene na ćumuru, biscote s orasima potopljene u vlasnikovo vin santo. Bilo je smeha. Ponovo smo se smejali.
Raj na zemlji, zar ne?

--------


Dve nedelje nakon što smo krenuli na putovanje Evropom, počeli smo da tonemo u depresiju. Porodica je bila mrtva umorna od neprestane vožnje i žurnog obilaženja mesta pronađenih nasumičnim listanjem iskrzanog primerka Gurmanskog vodiča. Restoranska hrana nam je izlazila na nos. Činilo nam se da bismo mogli da ubijemo za svoju kuhinju i jednostavan obrok od krompira i karfiola. Od toga nije bilo ništa. Svakog jutra bi se zgurali u automobile kao sardine i nastavili put.
Krajem oktobra našli smo se u jako lošoj situaciji dok smo silazili francuskim planinama. Tog dana smo okončali dugo putovanje. Ami je tiho ridala na zadnjem sedištu. Mi smo negodovali. Tata nam je naredio da ćutimo. Savladali smo niz oštrih krivina i stigli do planinskog prolaza. Dotad smo se penjali, sad smo se spuštali.
Magla se naglo podigla. Plavo nebo se otvorilo. Najedanput smo se našli okruženi suncem okupanim borovima. Bistri potočići tekli su kroz šume i žuborili ispod drumova.
Dvadeset minuta kasnije izašli smo iz šume i zašli među pašnjake sa svilenkastom travom poprskanom belim i plavim poljskim cvećem. Savladali smo oštru krivinu i ugledali selo ispod nas, okruženo kristalno bistrim glečerskim potocima. Krajolik je blistao u jesenjem danu bez oblačka u francuskoj Žiri.
Naši automobili su se zanosili kao da su opijeni veličanstvenim prizorom dok su se zavojitim putem spuštali u dolinu. Crkvena zvona zvonila su iznad uzoranih polja. Divlji detlići leteli su po nebu i nestajali u lišću boje rđe i zlata u brezovom gaju. Muškarci su nosili korpe na leđima i brali poslednje grozdove po vinogradima na pitomim brdašcima. Iza njih su se uzdizali beli vrhovi granitnih planina.
A vazduh, ah, taj oštri i čisti vazduh. Čak je i Ami prestala da zapomaže. Automobili su prošli pored drvenih seoskih kuća s jelenskim rogovima iznad ambarskih vrata, krava s klepetušama i žutog poštanskog kombija koji je vijugao poljima. Sišli smo u dolinu i prešli drveni most da bismo ušli u kameni grad.
Mercedesi su se šunjali uskim kaldrmisanim ulicama sela, pored prodavnice cipela i satova. Dve blagoglagoljive majke gurale su kolica preko pešačkog prelaza ka pekari i čajdžinici. Zdepasti poslovni čovek žurio je ka banci na uglu. Grad je odisao stanovitom elegancijom, kao neko ko se ponosi svojom prošlošću. Ostavljao je prijatan utisak sa starinskim kamenim kućama, prozorima s olovnim staklom, starim crkvenim tornjevima, zelenim prozorskim kapcima i kamenim spomenikom meštanima poginulim u Prvom svetskom ratu.
Konačno smo stigli do gradskog trga sa žardinijerama, žutim karanfilima i fontanom u središtu. Izašli smo iz grada i krenuli ka N-7, preko bučne reke koja se valjala s Alpa. Jasno se sećam da sam kroz prozor automobila ugledao čoveka koji je pecao u brzoj vodi. Čitava obala iza njega bila je tepih od divljih zumbula.
„Tata, zar ne možemo da se zaustavimo ovde?", pitala je Mehtaba.
„Ne možemo. Želim da stignemo do Oksona za ručak. U vodiču piše da tamo spremaju dobre jezike, s madeirskim sosom."
Spoljašnji svet je po prvi put u životu odgovorio na moje unutrašnje potrebe.
„Šta je ovo? Šta je sad ovo?"
Automobil je zadrhtao i izrigao crni dim. Vozilo se nije pokrenulo ni kad je tata tresnuo po volanu. Stali smo pored puta. Mlađa deca izletela su sa zadnjeg sedišta na čisti seoski vazduh. Oduševljeno su kliktala.
Naš auto je crkao u senovitoj ulici s puno buržoaskih kamenih zdanja sa zidanim dimnjacima i saksijama geranijuma na prozorima. Jabučari su se spuštali padinama iza kuća. Nazirao sam vrhove nadgrobnih spomenika na crkvenom groblju.
Mlađa braća i sestre igrali su se šuga na ulici. Terijer je lajao na njih iza starog kamenog zida. Iz obližnje kuće dopirali su divni mirisi izgorelog drveta i domaćeg hleba.
Tata je sa psovkom tresnuo pesnicom po haubi. Teča je izašao iz drugih kola. Zahvalno se protegao pre no što se pridružio tati nagnutom nad crknutim motorom. Tetka i Ami podigle su rubove sarija i pošle u potragu za toaletom. Najstariji brat je zapalio cigaretu. Vozio se sam u poslednjim kolima pretrpanim koferima i zavežljajima.
Tata je obrisao uljem izmašćene ruke o krpu i podigao glavu. Video sam da je iscrpljen i da troši poslednje ostatke gotovo neiscrpne energije. Duboko je udahnuo i protrljao oči. Dašak kiseonikom bogatog vetra namreškao mu je kosu. Sigurno je osetio blagotvorno dejstvo povetarca, zato što se tek tada prvi put obazreo oko sebe i napojio oči nedirnutom lepotom alpskog predela. Shvatio je i da prvi put za dve godine bez napora diše kroz nos. Oslonio se o kapiju. Drvena daska pored njega je zadrhtala.
Kameno zdanje izgledalo je veličanstveno. I s druma smo videli koliko je lepo. Na drugoj strani prostranog imanja videli smo štalu i vratarevu kolibu ispod razgranatih lipa. Bršljan je u debelim naslagama rastao na vrhu kamenog zida koji se pružao oko čitavog imanja. Na njemu je bio znak: „Na prodaju." 
Sudbina je moćna, neodoljiva sila.
Možete da bežite od nje, ali joj ne možete pobeći.
Kasnije smo saznali da je Limijer u XVIII veku bio napredno mesto, središte industrije satova. Grad je u međuvremenu spao na 25.000 stanovnika. Pročuo se po nagrađivanim vinima. Fabrika aluminijumskih limova, u industrijskog zoni dvadeset kilometara niz drum, bila je najveće industrijsko postrojenje. Na planinskim obroncima radile su i tri porodične pilane. Što se proizvodnje i prerade mleka tiče, grad je stekao ugled zahvaljujući mekom siru, koji je sazrevao s komadom ćumura u sredini. Gradić je dobio ime po načinu na koji se rana jutarnja svetlost odbijala o granitne obronke Žire, ispunjavajući jednu stranu doline ružičastim sjajem.
Ni tata ni teča Majur nisu uspeli da ožive automobil. Krenuli su peške u grad. Jedan sat kasnije, umesto s mehaničarem, vratili su se u pratnji provincijskog agenta za nekretnine, sa svilenom maramicom u džepu sakoa. Trojka je nestala u kući. Sva deca pojurila su za njima. Išli smo iz sobe u sobu. Radosno smo trupkali po drvenim podovima.
Agent za nekretnine govorio je veoma brzo na mešavini engleskog i francuskog. Razumeli smo da je kuću u XVIII veku sagradio gospodin Žak Difu, izumitelj točkića za satove. Divili smo se prostranoj i svetloj staroj kuhinji, s oslikanim ostavama i kamenim ognjištem. Tata je pomenuo restoran. Agent za nekretnine ga je uveravao da bi indijski restoran bio dobro primljen u čitavom okrugu. „Bili biste jedinstven", rekao je, poletno mašući rukom oko sebe. „U ovom delu Francuske nema nijednog indijskog restorana."
Osim toga, nastavio je ozbiljnim tonom, kuća predstavlja sjajnu investiciju. Tražnja za nekretninama uskoro će značajno porasti i izazvati povećanje cena. U gradskoj većnici se naveliko priča da će lanac robnih kuća uskoro obznaniti odluku o izgradnji skladišnog prostora od 750.000 kvadratnih metara u obližnjoj industrijskoj zoni.
Vratili smo se u dvorište. Vazduh je bio ružičast. Beli alpski vrhovi belasali su se iznad sivog krova kuće.
„Šta ti misliš, Majure?"
Ujka se počešao po međunožju i zagledao put dalekih planina. Izgledao je zagonetno, kao i uvek kad bi se od njega zatražilo da donese odluku.
„Dobra je, jel' da?", nastavio je tata. „Nema sumnje, ovo je novi dom."
Period žalosti je zvanično okončan. Kucnuo je čas da porodica Hadži nastavi sa životom, da pođe dalje i otvori novo poglavlje, da ostavi izgubljene godine za sobom. Konačno smo se vratili tamo gde pripadamo, restoranskom poslu. Vratićemo se ugostiteljstvu pa kud puklo da puklo. To ćemo učiniti u Limijeru.
Nijedna porodica nije ostrvo. Uvek je deo veće kulture, šire zajednice. Napustili smo poznati Nepijanov primorski put, pa čak i Sautol, s jakim azijskim akcentom, da bismo počeli ispočetka u svetu o kom ništa nismo znali. Pretpostavljam da je to bio smisao ovog poteza. Tata je od početka hteo da krene iznova i da nas odvede što dalje od tragedije koja nas je zadesila u Mumbaju. Pa, Limijer je sigurno odgovarao tom opisu. Obreli smo se u la France profonde - najdubljoj Francuskoj.
Stajao sam na odmorištu prvog sprata okružen razgalamljenom braćom i sestrama, kad mi je palo na pamet da pogledam preko puta. Tada sam prvi put video zgradu na drugoj strani ulice.
Ta zgrada nije bila ništa manje elegantna od naše. Sagrađena je od istog srebrnkastosivog kamena. Velika vrba gospodarila je prednjim dvorištem. Elegantno je pružala duge grane preko drvene ograde. Klanjala se kamenom pločniku kao dvorjanin s dvora Luja XIV. Meki, guščijim perjem ispunjeni jastuci visili su s dva prozora na spratu. Iza njihovih belih obličja opazio sam zelenkaste abažure lampi, mesingani svećnjak i suve latice ljiljana u providnoj vazi. Ulubljeni crni sitroen bio je parkiran na prilaznom putu posutom belim šljunkom, ispred nekadašnje štale koja je sad služila kao garaža. Stare stepenice pružale su se pored kuće oko kamenog vrta, sve do uglačanih hrastovih vrata. Iznad njih se njihao drveni znak s natpisom Le Saule Pleureur - Žalosna vrba.
Nikad neću zaboraviti prvi susret sa Žalosnom vrbom. Francuska provincijska krčma ostavila je snažniji utisak na mene od bombajskog Tadža. Nije me zadivila veličinom, već savršenošću: puzavicama pokriven kameni vrt, meki beli jastuci i stara štala s olovnim staklom na prozorima. Građevina je odisala savršenim skladom. Otelotvoravala je suštinu evropske elegancije, tako strane miljeu u kom sam odrastao.
Kad god pokušam da se setim trenutka kad sam prvi put ugledao Žalosnu vrbu, sve sam sigurniji da sam video belo lice kako me mrko gleda s tavanskog prozora.

 
 
LIMIJER
 
 
 
Peto poglavlje


Starica koja me je pre toliko godina, kad smo se uselili na imanje Difu, posmatrala s prozora kuće preko puta zvala se madam Gertruda Malori. Priča koju vam pripovedam je božja istina, iako nisam prisustvovao svim događajima opisanim u njoj. Mnogo toga saznao sam godinama kasnij e, kad mi je madam Malori predstavila svoju verziju događaja.
Ovo morate znati: madam Malori s druge strane ulice bila je ugostiteljka iz dugovečne loze uglednih hotelijera sa Loare. Bila je neka vrsta kulinarske kaluđerice. Kad smo stigli u Limijer, živela je već 34 godine na tavanu iznad Žalosne vrbe. Kao što je porodica Bah davala klasične muzičare, Malorijevi su stvarali generaciju za generacijom velikih francuskih hotelijera. Gertruda Malori nije bila izuzetak od tog pravila.
U sedamnaestoj godini poslali su je u najbolju ugostiteljsku školu u Ženevi, da nastavi školovanje. Tamo je zavolela divlje planinske predele duž francusko- švajcarske granice. Devojka oštrog jezika, s malo dara za sticanje prijatelja, provodila je slobodno vreme lutajući Alpima i Žirom, sve dok jednog vikenda nije otkrila Limijer. Tetka joj je umrla nedugo po diplomiranju. Ostavila joj je prilično nasledstvo. Smesta je kupila veliku kuću u planinskoj zabiti. Učinila je to zato što je Limijer savršeno odgovarao njenoj sklonosti ka asketskom životu i kulinarstvu.
Bez oklevanja se bacila na posao. Decenijama je posvećeno koristila prvoklasno obrazovanje i spremnost da provodi duge sate u kuhinji da bi izgradila Žalosnu vrbu, koju su poznavaoci smatrali jednim od najboljih malih seoskih hotela u Francuskoj.
Obrazovanje i instinkti upućivali su je ka klasici. U svom stanu u potkrovlju čuvala je zbirku retkih kuvara. Zauzimala je čitav zid od poda do tavanice. Dragocena arhiva rasla je kao kvasac iznad i oko prvoklasnih komada nameštaja, kao što je sedamnaestovekovni gveridon{14} ili fotelja od orahovine u stilu Luja XV. Potrebno je reći da je njena zbirka knjiga bila značajna i u međunarodnim okvirima. Tri decenije stvarala ju je skromnim sredstvima i pronicljivim okom, nalazeći vredne knjige po knjižarama i seoskim aukcijama.
Najvrednija knjiga u zbirci bila je rano izdanje Apicijevog dela De re coquianria, jedini sačuvani kuvar iz antičkog Rima. U slobodno vreme je često pijuckala čaj od kamilice na tavanu, s retkom knjigom na krilu, izgubljena u prošlosti. Divila se širokom opsegu rimske kuhinje. Nije mogla da se načudi Apicijevoj umešnosti u obradi puhova, flamingosa i bodljikavih prasića. Prilazio im je kao i svinjetini ili ribi.
Većina Apicijevih recepata bila je nesaobrazna s modernim vremenima i zato što su se oslanjali na mučne doze meda. Malori je posedovala radoznali um. Volela je i bele bubrege, pogotovo criadillas, od bikova obučenih za borbu, pripremljene na baskijski način. Odvažila se da za svoje gosti oživi Apicijev recept lumbuli. Lumbuli je latinska reč za jaja mladih bikova punjena borovim orasima i smrvljenim semenom divlje mirođije, pržena u maslinovom ulju i umaku od ribe pre pečenja u rerni. Eto kakva je kuvarica bila. Klasična, ali izazovna, uvek izazovna, čak i za goste.
De re coquinaria bio je samo najstariji kuvar u biblioteci. Zbirka se kotrljala kroz epohe. Dokumentovala je vek za vekom različitih kulinarskih ukusa i perioda. Završavala se s rukopisnom verzijom knjige Magaridu, dnevnik overnjske kuvarice iz 1907. godine, koji je sadržao i recept proste seljančice za klasičnu francusku supu od luka.
Madam Malori je upravo zbog strogo intelektualnog pristupa kuvanju smatrana majstorom nad majstorima. Uživala je poštovanje najuglednijih francuskih kuvara. Ugled koji je imala u najvišim kulinarskim krugovima naveo je nacionalnu televiziju da je pozove u Pariz na intervju.
Limijer je provincijsko mesto. Zato ne čudi interesovanje koje je televizijski debi Malorijeve izazvao. Seljani iz svih krajeva doline uključili su televizore da bi na Trećem kanalu državne televizije gledali kako njihova madam Malori iznosi fascinantne kulinarske činjenice. Pijuckali su lozu u barovima ili dnevnim sobama, gledajući kako njihova komšinica iz elektronske kutije objašnjava kako su u XIX veku za vreme francusko- pruskog rata izgladneli Parižani preživeli dugu opsadu glavnog grada jedući pse, mačke i pacove. Svi su iznenađeno uskliknuli kad je napomenula da je izdanje Larousse Gastronomique, klasičnog štiva francuske kuhinje iz 1871. godine, preporučavalo da se pacovi pronađeni u vinskim podrumima oderu i da im se izvadi utroba da bi bili ukusniji. Madam Malori je poneseno i plastično opisivala kako su pacovi trljani maslinovim uljem i istucanim vlašcem pre pečenja na vatrici od ostataka razbijenih vinskih buradi, i kako su služeni s bordovskim sosom po receptu Kurnonskog. Upečatljivi intervju joj je omogućio da preko noći postane poznata ličnost u čitavoj Francuskoj, a ne samo u malom Limijeru.
Najvažnije je znati da se Malorijeva samostalno izborila za mesto u francuskom kulinarskom vrhu, ne potežući porodične veze. Ozbiljno je shvatila odgovornost koja je pratila takav položaj. Pisala je novinama kad god bi pomislila da je francuskom kulinarskom nasleđu potrebna odbrana od petljanja mastiljara iz Brisela. To je naročito važilo za njen cri du coeur u odbranu francuskih metoda klanja i obrade mesa - odštampan u radikalnoj knjižici Živelo francusko mesarstvo. Strastveni pamflet naišao je na širok odjek u najuticajnijim krugovima.
Zbog toga je prostor između neprocenjive zbirke antiknih kuvara bio ispunjen uramljenim priznanjima i pismima zahvalnosti od uglednih osoba poput Valerija Žiskara D'Estena, barona od Rotšilda i Bernara Arnoa. Stan je odražavao njen život i poprilična dostignuća, uključujući i pismo iz Jelisejske palate povodom proglašenja za Viteza reda umetnosti i literature.
Na zidu pretrpanog potkrovlja ostalo je samo malo slobodnog prostora. Nepokriveno mesto nalazilo se iznad njene najdraže crvene kožne fotelje. U tom delu svojih odaja istakla je najdraži posed, dva članka iz Le Monda u zlatnom okviru. Onaj na levoj javljao je o dodeli prve Mišlenove zvezdice maja 1979. godine. Do njega, iz marta 1986. godine, govorio je o dodeli druge zvezdice. Dvadeset godina čuvala je prazno mesto na zidu za treći članak, ali on još nije objavljen.
Madam Malori je dan pre našeg dolaska u Limijer napunila 65 godina. Gospodin Anri Leblan, verni saradnik i upravnik restorana, čekao je s osobljem Žalosne vrbe u kuhinji da joj preda tortu i otpeva rođendansku pesmu.
Razbesnela se kad ih je videla. Oštro im je saopštila da nemaju šta da slave i da je najbolje da prestanu da traće njeno vreme. Slavljenica je, pre no što su shvatili šta se dešava, pojurila uz mračne drvene stepenice ka svojim potkrovnim odajama.
Te večeri je na prolazu kroz dnevnu sobu do postelje ponovo ugledala prazninu na zidu. Na srcu joj je zinuo paralelni komad praznine. Ponela je tu tugu u svoju sobu. Sela je na postelju i nevoljno uzdahnula zbog misli koja se nepozvana pojavila u njenom umu.
Nikada neće dobiti treću zvezdicu.
Nije mogla da mrdne. Posle izvesnog vremena ovladala je sobom. Nečujno se razodenula u tami. Zgulila je kruti steznik sa sebe kao koru avokada. Navukla je spavaćicu i pošla ka kupatilu da bi obavila uobičajene rituale pre spavanja. Oštrim pokretima oprala je zube. Grgoljeći, isprala je grlo i nanela kremu protiv bora na lice.
Bledolika starica uzvraćala joj je pogled iz ogledala. Digitalni časovnik u spavaćoj sobi bučno je odbrojavao minute.
Suočila se s tako velikom, gadnom i monstruoznom spoznajom da je morala da zatvori oči i prinese šaku ustima. Neprijatno saznanje je neće napustiti. Ne može se zaobići ili izbeći.
Nije uspela.
Nikad se neće uzdići iznad ovog nivoa. Nikad neće ući u Panteon kuvara s tri zvezde. Odsad pa do kraja života ne može se nadati ničemu izuzev smrti.
Te noći nije mogla da zaspi. Bludela je po tavanu, kršila ruke i mrmljala sebi u bradu. Slepi miševi lepršali su oko prozora. Lovili su bube. Usamljeni pas s druge strane crkvenog groblja tužno je zavijao. Zveri su složno i na savršen način izražavale njemu usamljeničku muku. U praskozorje više nije mogla da izdrži. Učinila je nešto što godinama nije. Spustila se na kolena i pomolila se.
„Zašto", prošaptala je sklopljenih ruku, „zašto da živim?"
Čula je samo zvuk praznine, ništavila.
Iscrpljena žena je nedugo potom otpuzala do postelje. Pokrila se i kliznula u stanje nesvesnog.
Žalosna vrba je sutradan bila zatvorena za ručak. Izmoždena madam Malori dozvolila je sebi da ostane u krevetu duže no obično. To nimalo nije ličilo na nju. Mislila je da ju je probudilo gugutanje goluba na prozoru, dok ptica nije odlepršala. Tek tada je shvatila da čuje viku i ciku, neobične glasove i buku s ulice. Ukočeno je ustala iz postelje i prišla malom tavanskom prozoru.
Ugledala je neposlušnu indijsku dečurliju koja je visila s prozora i kula imanja Difu.
Nije mogla da shvati šta se događa. Šta to vidi? Mercedese koji rigaju smrad dizela, žute i ružičaste sarije, napadne zvuke nepoznatog jezika i gomile kutija na kaldrmisanom dvorištu. Videla je i mamin sivi orman svezan za krov poslednjeg automobila.
Moj medvedoliki tata urlao je nasred dvorišta, visoko podignutih ruku.

 
 
Šesto poglavlje
 

U blagoslovenim prvim danima u Limijeru je sve bilo velika avantura puna neistraženih ormana, tavana, štala, pilana, poslastičarnica i potočića s pastrmkama na obližnjim poljima. Sećam se tog veselog vremena koje nas je nagnalo da zaboravimo na strašne gubitke. I tata se konačno povratio. Našao je sebe u poslu oko osnivanja restorana. Postavio je klimav sto odmah iza ulaznih vrata. Bacio se na pronalaženje rešenja za preobražaj imanja Difu po uzoru na njegovu viziju Bombaja. Lokalne zanatlije - vodoinstalateri i drvodelje - ubrzo su ispunile hodnike trakama, alatima i bukom. Bombajska halabuka načas se dala osetiti i u ovom kutku provincijalne Francuske.
Prvi put sam valjano osmotrio madam Malori nedelju-dve nakon useljenja. Šetao sam se između nadgrobnih spomenika na obližnjem groblju, potajno pušio i slučajno bacio pogled na Žalosnu vrbu. Spazio sam staricu na kolenima, nagnutu preko kamenog vrta s rukavicama. Držala je ašovčić u rukama. Pevušila je. Iznenađujuće snažno jutarnje sunce grejalo je vlažno kamenje levo od nje. Pramičci pare uzdizali su se s kamenja i iščezavali u vazduhu.
Predelom iza nje dominirali su veličanstveni granitni blokovi Alpa, tamnozelene borove šume prošarane pašnjacima i kravama. Žustro je čupala korov, kao da je na radnoj terapiji. S pristojne razdaljine čuo sam kako ga poteže i vadi iz tla. Na njenom mekom i oblom licu video sam da je spokojna i pomirena sa sobom i okolinom. 
Štalska vrata su se u tom trenutku otvorila sa snažnim treskom. Tata i majstor za krovove naglo su izašli iz senki. Majstor je nosio merdevine. Dogegali su se do pročelja kuće. Majstor je naslonio merdevine na oluk dok je tata urlao, šetkajući se napred-nazad po dvorištu u kurti. Znojave mrlje širile su mu se ispod pazuha. Bučnim zanovetanjem gonio je sirotog majstora uz merdevine.
„Ne, ne!", vikao je. „Onaj oluk! Tamo! Da li si gluv? Daaa! Taj!"
Planinski spokoj se raspao. Madam Malori je naglo pomerila glavu u stranu i prostrelila pogledom mog tatu. Žmirkala je pod slamnatim šeširom. Čvrsto je stiskala usnice boje džigerice. Video sam da je jednovremeno i užasnuta i zaintrigirana tatinom grotesknom veličinom i vulgarnošću. Taj trenutak je prošao. Spustila je pogled i svukla platnene rukavice. Spokoj vrta je narušen. Nervozno se popela uz kamene stepenice stiskajući korpu.
Otključala je ulazna vrata i zastala, leđima okrenuta ulici, baš kad je naročito žestoka provala tatinih urlika pokuljala preko prednjeg dvorišta. S mesta na kom sam stajao video sam njen izraz lica - gadljivo napućene usne i lice. Masku ledenog prezira. Taj izraz - jedinstvena galska grimasa čistog prezira prema bićima niže vrednosti - narednih godina često ću viđati na putešestvijima širom Francuske. Nikad neću zaboraviti svoj prvi susret s njom.
Zatim je s treskom zalupila vrata.
Porodica je otkrila lokalni pain chemin defer - grub, čvornovat i ukusan. Ovaj železničarski hleb odmah je postao nova alatka za umakanje u sos. Tata i tetka su me neprestano slali po još samo nekoliko vekni u boulangerie. Na tim izletima sam često hitao prečicama, s hrskavim hlebom umotanim u papir pod rukom. Skitao sam sokacima u kojima su bogati trgovci satovima nekad držali konje. Bacio sam pogled preko kamenog zida.
Ubrzo sam shvatio da posmatram zadnji deo Žalosne vrbe. Vrt malog hotela bio je prilično dug i dubok. Ličio je na polje. Blago se spuštao niz brdo na kojem sam stajao. Bio je pun zrelih krušaka i jabuka. Sušara za voće, od grubog lokalnog granita, naslanjala se na suprotni zid.
Grane krušaka savijale su se pod teškim smeđim plodovima zrelim za branje. Jesenje pčele pijano su zujale oko slatkog voća. Uočio sam i uredne nizove biljaka u staklenicima, pored leja divljeg cveća, kupusa, rabarbare i šargarepe. Kamena staza prolazila je kroz zasade.
U dnu vrta, u njegovom levom uglu, bila je vlažna gomila đubriva. Voda je isticala iz bakarne slavine u obliku nimfe u teško kameno korito na desnoj strani, pored klupe i još jedne drevne i veličanstvene vrbe.
Zaustavio sam se u mestu. Madam Malori je ponovo bila u vrtu. Ovog puta na vrhu polja, na početku blagog nagiba. Sedela je za dugim drvenim stolom, pored žene koja je verovatno bila jedna od sous-chefs{15} To sam zaključio po bluzi boje graška koju su obe žene nosile preko bele uniforme.
Isprva nisam mogao da vidim njihova lica, zato što su obe oborenih glava žustro i profesionalno radile za stolom punim činija, poslužavnika i kuhinjskih alatki. Video sam da madam Malori drži u ruci nešto što je brzo spustila u činiju. Zatim je, bez oklevanja, posegla u sanduk od grubih dasaka na kamenu između njih. Iz njega je izvadila nešto što je podsećalo na bizarnu šiljatu ručnu granatu. Kasnije sam saznao da je to artičoka.
Gledao sam kako čuvena kuvarica makazama stručno secka lišće povrća. Vešti pokreti sjajne alatke omogućavali su da svaki nepravilni list artičoke bude simetričan i prijatan oku. Izgledalo je da posprema za majkom prirodom. Podigla je limun presečen napola i poškropila svaku ranu na povrću - svako mesto gde je odsekla list - obilnom količinom limunovog soka. Artičoke poseduju kiselinu cinarin, saznao sam kasnije, i škropljenje limunom sprečava da lišće svojim sokom naruži boju povrća oko zaseka.
Madam Malori je odstranila vrh artičoke jednim zamahom teškog i oštrog noža. Ponovo je sagla glavu da bi iščupala ružičaste nezrele listove iz središta biljke. Dohvatila je novu alatku, rasekla unutrašnjost i elegantno odstranila šiljati gustiš. Zadovoljstvo na njenom licu bilo je jasno vidljivo kad je hirurškom preciznošću izvadila meko srce. Spustila ga je u činiju marinade, sa ostalima.
To iskustvo bilo je ravno otkrovenju. Nikad ranije nisam video kuvara sposobnog za tako precizan, gotovo umetnički prilaz nečem tako ružnom kao što je artičoka.
Zvona na Crkvi Svetog Avgustina označila su podne. Sanduk je bio gotovo prazan, a mlada sous-chef radila je isto što i madam Malori. Nije mogla da stigne maitresse, iako se trudila. Madam Malori je pomno posmatrala devojku. Naglo je podigla nožić koji je dotad koristila i progovorila nimalo neljubaznim tonom. „Margaret, koristi nož za grejpfrut. Mama me je naučila tom triku. Srca se mnogo lakše vade nožem sa povijenim oštricama."
U njenom ozbiljnom glasu bilo je nečeg - ne baš materinskog, ali snažnog i zapovedničkog, neke vrste kulinarskog noblesse oblige i svesti o neophodnosti prenosa znanja na sledeće generacije - što me je nagnalo da se uspravim.
I mlada kuvarica je digla glavu, da bi sa zahvalnošću uzela ponuđeni nožić za grejpfrut. ,Merci, Madame", rekla je glasom koji je nošen vetrom dopro do mene. Činilo mi se da je pun svežih crvenih bobica i pavlake.
Tada sam prvi put video Margaret Bonije, tihu sous-chef u Žalosnoj vrbi. Bila je tek nekoliko godina starija od mene. Imala je strogu frizuru. Kosa joj je bila dovoljno dugačka da je mogla da je zatakne iza ušiju, okićenih neupadljivim srebrnim minđušama. Duboko usađene tamne oči oštro su odudarale od blede kože. Podsećale su na bisere unutar obraza veličine ostrige, rumenim od oštrog vetra i gena dobijenih od predaka iz Žire.
Marsel i Žan Pjer, zgodni chef de cuisine, izašli su iz Žalosne vrbe i prekinuli moje bestidno zurenje. Nosili su podnevni obrok za osoblje, koji će biti žurno pojeden pre no što se restoran za nekih pola sata otvori za ručak. Žan Pjer je nosio poslužavnik s biftecima i krompirićima, koji se pušio na vetru, dok je Marsel nosio escajg i staklenu činiju za salatu, putericu s vlašcem.
Malorijeva je naložila učenici da odnese artičoke i njihova srca u kuhinju. Margaret je vešto i brzo postavljala drveni sto. Raspoređivala je escajg, salvete, tanjire i staklene bokale s crvenim vinom i planinskom izvorskom vodom. Kad se Žan Pjer nagnuo da spusti poslužavnik na središte stola, Margaret je hitro ispružila usku sitnu šaku, elegantnu kao u pijanistkinje, ali izbrazdanu opekotinama. Dugim prstima ulovila je zlatasti krompirić. Prinela ga je usnama i oprezno odgrizla vršak. Osmeh joj je ozario lice na šalu Žana Pjera, koju nisam mogao da čujem.
Crkveno zvono je obznanilo četvrt sata do podneva.
Okrenuo sam se da bih se vratio kući na porodični ručak, madrasku ovčetinu. Srce mi je treperilo od novih utisaka dok sam koračao ka Difuu. Ono što sam video podsetilo me je na mamu, bifteke, krompiriće i cafe de Paris. Sećanja na Bombaj preplavila su me na ulici alpskog sela.
Iznenadni nalet vetra stuštio se s planina. Jednim zamahom odneo je bajata sećanja na mamu i Majku Indiju. Zamenilo ih je sasvim novo osećanje, isprva treperavo, ali zatim sve snažnije. Taj davnašnji vetar doneo mi je slatku žudnju potaknutu slikama i mirisima francuske hrane, pomešanim s mošusnom aromom žena. U detinjstvu posejano seme u tom trenutku preobrazilo se u nešto drugo, zrelije.
Tata je nekoliko dana kasnije naložio čitavoj porodici da se okupi u dvorištu. Čak se i stidljivi francuski momčić, kog je tata unajmio kao kelnera, postrojio na čistini. Nervozno je brisao vinsku čašu keceljom.
Majstor za krov i Umar stajali su na merdevinama iznad nas. Potezali su čekrke i zatezali šrafove ključevima. Podizali su veliki oglasni pano iznad gvozdene kapije imanja. Zevajući, posmatrali smo ga ispod njihovih nogu.
„Evo ga", povikao je Umar visoko s merdevina.
Mumbajski dom, pisalo je velikim zlatnim slovima na islamski zelenoj pozadini velikog oglasnog panoa.
Kako smo samo klicali. Koliko smo se samo radovali.
Hindustanska klasična muzika zaorila se iz improvizovanih zvučnika koje je teča Majur postavio u vrtu. To je, kako sam kasnije saznao, bila poslednja kap. Osoblje Žalosne vrbe je i u kuhinji čulo krik neverice s tavana. Gospodin Leblan je žurno spustio telefon kad je madam Malori projurila pored njegovog ureda na drugom spratu. Pohitao je ka vrhu odmorišta. Stigao je da vidi kako njegova maitresse ljutito pretura po stalku za kišobrane, tražeći svoj. Procenio je da situacija ne obećava ništa dobro. Neka vrsta afričkog ratnog štita učvršćivala je prosedu kosu Malorijeve.
„Ovo je previše, Anri!", rekla je, kad je konačno iščupala buntovni kišobran iz stalka. „Da li si video onaj pano? Da li si čuo tu tamtam muziku? Quelle horreur! Non! Non! Ne može to tako! Ne u mojoj ulici! Uništava ambijent! A naše mušterije? Šta će oni pomisliti?" Izletela je napolje pre no što je Leblan stigao da odgovori.
Nije se časno ponela. Nije prešla preko puta da razgovara s tatom. Nikada ni na koji način nije pokušala da nam poželi dobrodošlicu. Ne. Njen prvi poriv bio je da nas zgazi petom kao bube.
Evo šta je učinila: odmarširala je u gradonačelnikovu kancelariju. Svi žitelji Limijera zazirali su od ugostiteljke oštra jezika. Stoga nije čudo što je odmah primljena u sobu za sastanke.
Trebalo je da to bude kraj našeg poslovnog poduhvata. Pametni ljudi su uvek potcenjivali mog tatu, iako je bio oštar kao nož za filetiranje. Pretpostavio je da se politika u francuskom provincijskom gradiću ne razlikuje mnogo od one u Bombaju - i da ulje trgovine sve podmazuje. Odmah po dolasku dobro je podmazao gradonačelnikovog brata pravozastupnika. Metod nije bio grub kao institucionalizovana korupcija na brdu Malabar, ali bio je jednako delotvoran.
„Recite tom čoveku da prestane", obratila se Malorijeva zapovednički gradonačelniku. „Onom indijancu! Da li ste videli šta radi? Preobrazio je divni Difu u bistro! U indijski bistro! Horrible! Čitava ulica oseća se na zagorelo ulje! A taj pano! Mais non! To neće moći!"
Gradonačelnik je slegnuo ramenima. „Šta biste hteli da uradim?"
„Zatvorite ga!"
„Gospodin Hadži otvara restoran preko puta vašeg, Gertruda. Ako zatvorim njegov, morao bih da zatvorim i vaš. Njegov advokat je dozvolu za postavljanje panoa dobio od Komiteta za planiranje. Jasno vam je da su mi ruke vezane. Gospodin Hadži je sve uradio u skladu s propisima."
„Mais non! Nemoguće!"

„Moguće je", nastavio je gradonačelnik. „Ne mogu da ga zatvorim bez opravdanog razloga, a on ne radi ništa što izlazi iz zakonskih okvira."
Čuo sam da mu je svašta rekla pre no što je krenula kući. 
Naš prvi susret licem u lice s la grande dame dogodio se tri dana kasnije. Malorijeva se svakog dana budila u šest ujutru. Gospodin Leblan bi je, posle lakog doručka od krušaka, tosta s puterom i jake kafe, odvezao do gradske tržnice u ulubljenom sitroenu. Bili su tako tačni da ste po njima mogli da navijate sat. Gospodin Leblan bi tačno u 6.45 seo u kafe Brege s novinama Le Žira, među meštane koji su načinjali prvi balon vina. Madam Malori bi za to vreme u sivom ponču i s pletenim korpama u rukama obilazila tezge i kupovala sveže potrepštine za restoran.
Bilo je divno gledati je kako juri ulicama kao zaprežni konj, dok joj iz usta eksplodiraju pozamašni oblačići pare. Veće narudžbine - šest zečeva ili džak od 50 kilograma krompira - stizale bi kombijem do Žalosne vrbe najkasnije do 9.30. Ali lisičarke, krhke belgijske salate i fišeci bobica kleke završavali su u korpama u njenim snažnim rukama.
Tog jutra, nekoliko nedelja nakon našeg dolaska u grad, kao i obično, počela je kupovinu u ribarnici Itan i sinovi, obloženoj belim pločicama na ćošku Trga trnjina.
„Šta je to?"
Gospodin Itan je nervozno grickao kraj brkova.
„Hm?"
„Iza vas. Pomerite se. Šta je to?"
Itan je koraknuo u stranu. Madam Malori je osmotrila kartonsku kutiju na pultu. Znala je da štipaljke pripadaju rakovima.
„Divno", reče Malori. „Mesecima ih nisam videla. Izgledaju sveže i živahno. Da li su francuski?"
„Non Madame. Španski su."
„Nije važno. Kupiću ih." 
„Non Madame. Je regrette."
„Pardon?"
Otro je nož ubrusom.
„Žao mi je madam Malori, ali on je već došao... i... kupio ih je." „Ko?"
„Gospodin Hadži sa sinom."
Narogušila se. Nije mogla da shvati šta joj je gospodin Itan rekao. „Govorite o onom indijancu? Kupio je ovo?"
„Oui Madame."
„Da nešto raščistimo, Itane. Dolazim kod vas - a pre toga kod vašeg oca - duže od trideset godina. Obilazim vas svakog jutra i kupujem najbolju ribu. Sad mi kažete da je u neko nedoba kod vas došao onaj indijanac i prodali ste mu ono za šta ste znali da ću ja sigurno kupiti? Da li to želite da mi kažete?"
Gospodin Itan je oborio pogled.
„Žao mi je. Ali njegovi maniri. Znate, veoma je. šarmantan." „Jasno mi je. Pa šta ćete mi ponuditi? Jučerašnje dagnje?"
„A, ne. Molim vas, gospođo, ne budite nakraj srca. Znate da ste moja najcenjenija mušterija. Ja... imam divnog smuđa."
Pritrčao je zamrzivaču i izvadio srebrni poslužavnik s prugastim smuđevima veličine dečjeg dlana.
„Veoma su sveži. Upecani su jutros u jezeru Vise. Pravite tako ukusnog smuđa s bademom, madam Malori. Mislio sam da će vam odgovarati."
Odlučila je da prvom prilikom očita bukvicu sirotom gospodinu Itanu. Izletela je iz radnje kao zimska oluja. Onako besna, zaputila se na pijacu na trgu. Žustro je gazila po mekoj pokrivci od odbačenih listova kupusa.
Projurila je između dva reda tezgi s povrćem kao ptica grabljivica. Pogledala je preko ramena dokonih domaćica. Prodavci su je videli. Znali su da je bolje da ćute kad prvi put prolazi tržnicom da ne bi zaradili neku oštru kritiku. Čuvena ugostiteljka je na drugom obilasku dozvolila jednoj seljanki da joj se obrati, iako su se svi prodavci trudili da joj skrenu pažnju na svoje proizvode.
„Bonjour, Madame Mallory. Divan dan. Da li ste videli moje kruške viljamovke?"
„Jesam, madam Pikar. Nisu bogzna kakve."
Prodavac pored madam Pikar prsnu u smeh.
„Grešite", odvratila je prodavačica. Gucnula je kafu s mlekom iz termosa. „Jako su ukusne."
Ugostiteljka se okrenula ka tezgi madam Pikar. Radoznali pijačari okrenuli su se u istom pravcu.
„A šta je ovo, madam Pikar?", brecnula se ugostiteljka. Uzela je krušku s vrha piramide i strgla malu nalepnicu na kojoj je pisalo da je to kvalitetna viljamovka. Otkrila je crnu rupicu ispod nalepnice. Ponovila je to s nekoliko krušaka.
„A šta je ovo? A ovo?"
Prodavci su se smejali dok je madam Pikar, rumena lica, žurno slagala kruške nazad na mesto.
„Krijete rupe od crva pod nalepnicama za kvalitet. Sramota!" Okrenula je leđa udovici Pikar i prišla tezgi na kraju prvog reda, iza koje je stajao izborani sedokosi par sa istovetnim keceljama. „Bonjour, Madame Mallory."
Gunđajući, otpozdravila im je i pokazala na korpu sjajnog purpurnog povrća na podu iza tezge.
„Kupiću plavi patlidžan. Čitavu korpu."
„Žao mi je, madam, ali ovaj nije na prodaju." 
„Prodate su?"
„Oui, Madame"
Malori je nešto žignulo u grudima. „Onom indijancu?"
„Oui, Madame. Pre pola sata."
„Kupiću onda tikvice."
Starcu je bilo veoma neprijatno. „Žao mi je."
Malori nekoliko trenutaka nije mogla da se pomeri niti da progovori. Najedanput se s drugog kraja tržnice zaorio snažni glas s engleskim naglaskom. Nadjačao je svu graju.
Trznula je glavom ka moćnom glasu. Zaputila se kroz jutarnju pijačnu gužvu pre no što je postariji par stigao da reaguje. Isturila je korpe ispred sebe kao snežni plug, razgrćući druge kupce.
Tata i ja bili smo na ivici tržnice. Cenjkali smo se za dvadesetak crvenih i zelenih plastičnih činija. Trgovac - tvrdi Poljak - nije hteo da spusti ni za cent. Tatin pristup u takvim prilikama bio je da što jače urla njemu prihvatljivu cenu. Šlag na torti bilo je preteće šetkanje napred-nazad pred tezgom. Na taj način je obeshrabrivao približavanje drugih mušterija. Gledao sam kako primenjuje tu taktiku na bombajskoj pijaci s ubitačnom delotvornošću.
Međutim, u Limijeru se suočavao s jezičkom barijerom. Engleski je bio jedini strani jezik kojim je vladao. Moj zadatak bio je da prevodim njegove tirade na mucavi školski francuski. Nije mi teško padalo. Pomoglo mi je da upoznam nekoliko vršnjakinja, kao što je Šantal, beračica pečuraka s druge strane doline. Uvek je imala zemlju pod noktima. Poljak s druge strane tezge nije govorio engleski. I on se sporazumevao na oskudnom francuskom. To ga je dobro štitilo od tatinog juriša. Upali smo u pat-poziciju. Poljak je odmahivao glavom, s rukama prekrštenim na grudima.
„Šta je ovo?", reče tata, pokazujući na zeleni poklopac činije. „Parčence obične plastike, zar ne? Svako može da napravi ovako nešto."
Gospođa Malori iznenada je preprečila tati put. Morao je da se zaustavi u mestu. Bio je mnogo viši i krupniji od nje. Nije očekivao da će ga iko zaustaviti. Zbunjeno je oborio pogled prema njoj. „Šta?"
„Ja sam vaša susetka, madam Malori, živim preko puta", rekla je na odličnom engleskom.
Tata ju je počastio zaslepljujućim osmehom. Očas posla je zaboravio na Poljaka i urnebesno cenjkanje oko plastičnih činija. „Zdravo!", grmnuo je. „Iz Žalosne vrbe, zar ne? Voleo bih da dođete i upoznate moju porodicu! Dođite na čaj!"
„Ne sviđa mi se to što radite."
„Šta?"

„Ne sviđa mi se ono što radite našoj ulici. Ne sviđa mi se vaša muzika i pano. Ružni su. Napadni su i bez stila."
Tata gotovo nikad nije ostajao bez teksta. Ove primedbe su ga, po svoj prilici, pogodile kao pesnica u stomak.
„Svedoče o vašem veoma lošem ukusu", nastavila je Malorijeva. Sklonila je nepostojeći konac s rukava. „Morate skinuti taj pano. Takvim stvarima je mesto u Indiji, a ne u Francuskoj."
Gledala ga je pravo u oči. Prstom ga je bocnula prstom u grudi. „I još nešto. U Limijeru postoji tradicija po kojoj madam Malori ima pravo da ujutru prva bira robu. Tako je decenijama. Stranac ste pa pretpostavljam da to niste znali. A sad znate."
Ledeno se osmehnula.
„Za došljaka je veoma važno da se na pravi način predstavi meštanima, zar ne?"
Tata se namrštio. Lice mu je poprimilo gotovo ljubičastu nijansu. Dovoljno dobro sam ga poznavao - to se videlo u njegovim očima - da procenim da nije bio ljut, već duboko povređen. Prišao sam mu.
„A ko ste vi?"
„Rekla sam vam. Ja sam madam Malori."
„A ja", reče tata. Podigao je glavu. Lupio se po grudima. „Ja sam Abas Hadži! Najbolji ugostitelj u Bombaju!"
„Jaka stvar. Ovo je Francuska. Kariji nas ne zanimaju." Grupica znatiželjnika okupila se oko madam Malori i tate. Gospodin Leblan se progurao do središta arene. „Gertruda!", progovorio je odlučnim glasom. „Hajdemo!" Cimnuo ju je za lakat. „Pođimo. Dosta je bilo."
„Šta mislite, ko ste vi?", ponovio je tata i zakoračio napred. „Zašto govorite u trećem licu kao maharadžinica? Ko ste vi? Da li vam je Bog dao pravo na najbolje komade mesa i ribe u Žiri? Zbilja? Možda ste vlasnica ovog grada? Je li? Da li vam to daje pravo da prvi birate sveže proizvode svakog jutra? Možda ste vi neka velika memsahib{16} koja poseduje ovdašnje seljake?"
Isturio je gigantski stomak ka madam Malori. Morala je da uzmakne, s izrazom krajnje neverice na licu.
„Kako se usuđujete da sa mnom razgovarate na tako drzak način?" „Recite mi", razdrao se u pravcu radoznalaca, „da li ova žena poseduje vaše farme, stoku i povrće, ili ste slobodni da ih prodate onom ko najviše ponudi?" Udario je pesnicom po dlanu. „A ja plaćam u gotovom, pravo na ruke!"
Uzdah se digao iz gomile. Ovaj deo su svi dobro razumeli i na engleskom.
Malori je hitro okrenula leđa tati. Navukla je par crnih kožnih rukavica.
„Un chien mechant', suvo je prozborila. Gomila se nasmejala. „Šta je rekla?", razdrao se tata na mene. „Šta je rekla?" „Mislim da te je nazvala besnim psom."
Nikad neću zaboraviti ono što je usledilo. Madam Malori i gospodin Leblan su žurnim korakom napuštali pijacu. Gomila se razilazila pred njima. Tata je potrčao za njima. Bio je brz za čoveka svoje veličine. Stigao ih je i pustio glas nadomak njenog uva.
„Vau-vau! Av-av!"
Malori je trgla glavom. „Prestanite!"
„Av-av!"
„Prestanite! Prestanite... grozni čoveče!"
„Grrrr! Av!"
Obema rukama je pokrila uši.
Dala se u trk.
Seljaci nikada ranije nisu videli da neko ismeva madam Malori. Gromoglasno su se nasmejali. Tata se smejao s njima punog srca. Gledao je za postarijom ženom i gospodinom Leblanom sve dok nisu nestali iza Pariske narodne banke na uglu.
Trebalo je da znamo da će to biti samo početak nevolja. „Buncala je kao luda", rekla nam je tetka kad smo se vratili kući. „Tresnula je automobilskim vratima. 
Tras!" Kad sam sledećih dana pogledavao kuću preko puta, često bih opazio prćasti nos prislonjen uz zamagljeno prozorsko staklo.
Bližio se dan otvaranja Mumbajskog doma. Kamioni su ulazili unatraške u dvorište imanja Difu. Stolovi su stigli iz Liona, posuđe ih Šamonija, a plastični jelovnici iz Pariza. Jednog dana ušao sam u restoran i naleteo na drvenog slona koji mi je sezao do pasa. Pozdravio me je uzdignutom surlom. Nargile su postavljene u ugao predvorja. Mesingane činije na stočićima bile su napunjene plastičnim ružama, kupljenim u obližnjem megamarketu.
Stolari su od tri sobe za prijem načinili trpezariju. Tata je na zidove presvučene tikovinom izvešao postere Ganga, Tadž Mahala i plantaža čaja u Kerali. Neki meštanin je na zidu naslikao prizore iz indijskog života - seljanku koja zahvata vodu iz bunara i slične. Zvučnici su vredno isporučivali gete, gazele, cvrkutave urdu balade i stare ljubavne pesme.
Tata je ponovo postao Veliki Abas. Danima je radio s mojim najstarijim bratom na oglasu za lokalne novine. Konačno su se usaglasili. Odneli su rešenje novinama Le Žira u Klervoa le Laku. Oglas sa siluetom rastrubljenog slona umetnut je između sportskog i televizijskog odeljka. Pokrivao je čitavu stranu. Na balonu koji je izlazio iz slonovih usta pisalo je da svako ko dođe na otvaranje Mumbajskog doma dobija besplatan bokal vina. Oglas je izlazio tri vikenda zaredom. Sledeća reklamna poruka izabrana je za geslo restorana: Mumbajski dom - indijska kultura u Limijeru." 
I tako sam se u osamnaestoj konačno prihvatio životnog poziva. Bila je to tatina ideja da me rasporedi u kuhinji. Ami više nije mogla da sprema hranu za stotinu ljudi odjednom. Moja tetka bila je jedina žena u Indiji koja nije znala da kuva. Nije umela da spremi ni badži s lukom. Ustuknuo sam pred gigantskim izazovom. Plašio sam se sastanka sa sudbinom. „Ja sam još dečak!", povikao sam. „Poveri taj posao Mehtabi."
Tata me je potapšao po potiljku. „Ima ona druga posla", zagrmeo je. „Proveo si više vremena s Ami i Bapuom u kuhinji od bilo kog drugog. Malo si nervozan i to je sve. Pomoći ćemo ti."
Moji dani su se izgubili u zagušljivom dimu i zveckanju posuđa. Gruba verzija jelovnika iskristalisala se u neprestanim savetovanjima sa sestrom i tatom. Vežbao sam i vežbao dok nisam stekao sigurnost u izvođenju. Gostima ćemo ponuditi jagnjeći mozak punjen zelenim čatnijem, preliven jajima i ispečen na roštilju; masala piletinu s cimetom i govedinu kuvanu s kiselim začinjenim sosom. Prateća jela biće lisnato testo s pirinčem i nezaslađenim kokosom i supa od belog sira s peskavicom. Za predjelo ćemo biti meni najdraža bistra supu od jagnjećih nogica.
Točak života se okretao. Ami je postepeno, ali nezaustavljivo, gubila kontrolu nad sobom, dok sam je ja ubrzano sticao. Demencija ju je s obe ruke zgrabila za gušu. Ispadi koji su se javili u Londonu bivali su sve češći. Zaranjala je i izranjala iz nestabilnog psihičkog stanja. Svesni trenuci bili su sve ređi. Sećam se kako me je jednom nadzirala i delila korisne savete kako da izvučem najviše iz kardamoma, kao što je činila u stara vremena na Nepijanovom primorskom putu, da bi me već u sledećem trenutku pljuvala i klela kao najcrnjeg dušmanina. Nisam imao vremena za to. Dan otvaranja se približavao. Ćutke sam oborio pogled.
Dolazilo je do svakakvih scena. Baka bi se opsesivno posvetila dalu od slanutaka, temelju indijske kuhinje. Često smo raspravljali o njemu dok sam ga pravio. Jednog dana sam, pripremajući se za veliko otvaranje, krčkao aromatičnu mešavinu crnog i belog luka i dala. Ami mi se prišunjala i udarila me kašikom po ruci.
„Mi Hadžijevi ne pravimo to tako!", rekla je. „Radi kako sam ti rekla!"
„Neću!", odlučno sam se suprotstavio. „Dodao sam paradajz na kraju. Raspašće se i učiniti dal ukusnijim. I boja će biti lepša."
Zgroženo se namrštila. Opaučila me je kašikom po glavi. Tata je klimnuo iza njenih leđa. Nemom podrškom ojačao mi je samopouzdanje. Protrljao sam potiljak. Nežno sam je pogurao ka izlazu iz kuhinje.
„Odlazi, Ami, molim te, idi! Vrati se kad budeš mogla da se kontrolišeš. Moram da se spremim za otvaranje. Da li razumeš šta ti govorim?"
U jednom trenutku sam otpasao kecelju i otišao u grad s teča Majurom. Bio sam mladić pod pritiskom koji je postajao sve veći kako se dan otvaranja restorana primicao. Očajnički sam tragao za oduškom. Bližilo se podne. Mehtaba nas je poslala u potragu za zalihama, deterdžentom za pranje veša i čeličnom vunom za ribanje lonaca i šerpi.
Vratili smo se iz grada, natovareni kesama iz lokalne samoposluge, kad se teča namrštio, coknuo jezikom i pokazao ka Žalosnoj vrbi.
Mladi seljak vodio je monstruozno veliku svinju oko restorana. Potezao je konopac provučen kroz njenu njušku. Imala je najmanje 250 kilograma. Malori, Leblan i ostatak osoblja svečano su koračali za njima s kofama vode i noževima. Postavljali su duge debele daske i ribali drveni sto u vrhu polja. Svinja se frkćući gegala po daskama, ka porciji kopriva i krompira, postavljenoj na strateški izabranom mestu ispod velikog kestena. Primetio sam složeni sistem čekrka na granama.
Parohijski sveštenik iz Svetog Avgustina čitao je navode iz Biblije. Poprskao je svinju svetom vodicom, a zatim i tle i drvene daske. Mrmljao je molitve. I gradonačelnik je bio tu. Stajao je pored mesara, koji je oštrio noževe o vlažno tocilo.
Sećam se kako je gradonačelnik Limijera s poštovanjem skinuo kapu. Vetar mu je poneo pažljivo začešljane vlasi. Zalebdele su oko njegove glave. Zapamtio sam luckastu sliku gradonačelnikove razigrane kose. Mesar je potegao revolver iz kecelje. Prišao je svinji i prosvirao joj metak kroz glavu.
Svinja je zaječala, ispustila fekalije i tresnula o tle kad su noge popustile pod njom. Pala je na drvene daske. Leblan i trojica muškaraca su istog trenutka potegli čekrke. Podigli su daske na sto dok se svinja još mahnito batrgala na njima.
„Hrišćanska posla", prezrivo će teča Majur. „Hajdemo"
Ali nismo mogli da se mrdnemo. Gledali smo kako režu svinjski vrat i kako litri krvi kuljaju iz pulsirajuće rane. Gusti crveni mlaz završavao je u velikoj plastičnoj kanti. Nikad neću zaboraviti kako je madam Malori oprala ruke na česmi pre no što ih je do lakata zarila u kofu da promeša krv. Mlada zamenica glavnog kuvara sipala je sirće u kantu da bi sprečila zgrušavanje krvi. U kofu su dodali i kuvani praziluk, jabuke, peršun i svežu pavlaku. Tako dobijena gusta smeša završila je u crevima. Pamtim i mirise koje nam je doneo vetar, moćnu aromu krvi, govana i smrti, kao i način na koji su očistili papke, razbacali slamu oko lešine i odstranjivali čekinje. Sve sam zapamtio. Trojka je satima čerečila životinju. Mesar, Malori i zamenica pijuckali su belo vino dok su sekli krvavo toplo meso koje se još pušilo. Javno čerečenje produžilo se i sutradan. Trajalo je gotovo čitavog vikenda. Gledao sam kako trljaju plećke solju, biberom i kašikama nabijaju mleveno meso u creva, u kobasice koje će se sušiti u šupi punoj krušaka, jabuka i šljiva, poslaganih po policama u skladu s veličinom.
„Odvratno!", siktao je teča Majur. „Gadni žderači svinja!"
Nisam mogao da mu kažem ono što mi je bilo na pameti: da sam video malo stvari koje su po lepoti mogle da se mere s ovim ritualom, koji tako rečito govori o zemlji, onome iz čega smo potekli i čemu idemo. Kako sam mogao da mu kažem da sam duboko u sebi osetio snažnu i strastvenu želju da postanem deo tog svinj okolj skog podzemlj a?

 
 
Sedmo poglavlje


„Jao, Abase, pogodi ko je rezervisao sto? Žena od preko puta. Biće za stolom broj dva."
Tetka je sedela za antiknim stolom na glavnom ulazu. Pažljivo je upisivala podatke o rezervacijama u crnu knjigu. Tata je viknuo: „Da li si čuo? Da li si čuo, Hasane? Starica od preko puta doći će da proba naša fantastična jela."
Ami je silazila stepenicama. Grčevito je stiskala ogradu. Izgledala je krajnje odsutno. Tetka je zatvorila knjigu. Posmatrala se u ogledalcetu. „Prestani da se ogledaš, tašta devojko!", zagudela je baka. „Kad će se Hasan venčati? Šta da obučem? Kod koga su mi stvari?" Dopratili su je do kuhinje i dali joj neki jednostavan zadatak. To je ponekad pomagalo. A samo mi je ona falila u kuhinji. Na dan otvaranja vladao je potpuni haos. Bio sam strašno nervozan. Upravo sam šakama ubacivao kockice jagnjetine i okre u šerpe. Istisnuo sam malo limuna i ubacio malo anisa, kardamoma, cimeta i izgnječio grejpfrut. Ubacio sam i grašak. Svet oko mene sveo se na ključale kazane, začinska isparenja i nervoznu viku.
Mehtaba mi je pomagala. Seckala je luk u ćošku. Neprestano je bila na ivici suza ili nekontrolisanog kikota. Tata me je izluđivao. Zabrinuto je šetkao napred-nazad pored peći na kojoj je sos ključao tako jako da je prskao po podu.
„Šta?", reče baka. „Zašto sam ovde? Šta ovde radim?"
„Sve je u redu, Ami. Ti pereš..." 
„Perem sudove?"
„Ne, ne! Kruške! Pereš kruške!"
Na vratima su se pojavile čupave glave Araša i Muhtara. Mala kopilad. „Hasan je curica!", pevali su, „Hasan je curica!"
„Večeras čete spavati u garaži", razdrao se tata, „ako vas još jednom uhvatim da dirate brata, barabe jedne!"
Tetka je utrčala na vrata. „Pun je! Pun je! Svi stolovi su rezervisani!" Osetio sam tatine ručerde na ramenima. Okrenuo me je. Pogledao sam ga u oči blistave od emocija. „Učini nas ponosnim, Hasane", rekao je drhtavim glasom. „Ne zaboravi da si ti Hadži."
„Da, tata."
Svi smo mislili na majku. Nije bilo vremena za sentimentalnosti. Brzo sam se okrenuo tiganju da bih ispekao mahune vanile s pečurkama.
Madam Malori je za to vreme u Žalosnoj vrbi preko puta stajala pred besprekorno čistim kuhinjskim pultom, proučavajući hors dourves carpaccio{17} od štuke i fricassee{18} od slatkovodnih ostriga. Osoblje iza nje radilo je s tihom delotvornošću. Spremalo je večeru. Slušala je lupkanje noževa, cvrčanje mesa na roštilju, grebanje čeličnih alatki i trupkanje drvene obuće po pločicama.
Ništa nije odlazilo u trpezariju bez njenog odobrenja. Proveravala je ostrige. Dodirnula ih je da bi proverila da li su vruće i zarila kašiku u sos s tartufima i šparglama, koji će se služiti uz karpačo. Nije bio ni previše slan ni kiseo. Klimnula je s odobravanjem i umočila ubrus u činiju s vodom. Pažljivo je obrisala otiske prstiju i prosuti sos s ruba tanjira.
„Preuzmi", povikala je, „sto broj šest!"
Sve je moralo da bude jasno, viđeno i kontrolisano. Kelner je zastao ispred table s minijaturnim rasporedom stolova u trpezariji. Štiklirao je kvadratić za prvo jelo ispod stola broj šest. Ova tabla omogućavala je Malori da jednim pogledom precizno uoči koji gost je u kojoj fazi obroka.
„Požurite! Ostrige se hlade!"
„Oui, Madame!"
Kelner je prišao s druge strane čeličnog pulta i poslagao jela na poslužavnik pokriven lanenim platnom. Poklopio je vrele ostrige srebrnim poklopcem kupolastog oblika. Savio se u kolenima, podigao poslužavnik i izašao u trpezariju elegantnim korakom.
Madam Malori je pročitala narudžbinu sa stola broj šest i pogledala na svoj zlatni sat. „Žan Pjer!", povikala je, da bi nadjačala galamu u kuhinji. „Preuzimaš! Dve pačetine! Sto jedanaest!"
Razvezala je kecelju i proverila frizuru u ogledalu pre no što je izašla u trpezariju. Grof od Nansi Selijera sedeo je za stolom kraj panoramskog prozora. Bankar je bio veliki gurman. Svake godine dolazio je čak iz Pariza da bi proveo dve nedelje u Limijeru. Bio je provorazredna mušterija. Uvek je odsedao u apartmanu broj devet. Doručkovao je, ručao i večeravao u Žalosnoj vrbi. Madam Malori je nadvladala urođenu stidljivost da bi ga toplo pozdravila kad je digao glavu s jelovnika.
Stekla je utisak da je aristokrata setniji no obično, verovatno zbog nevolja koje stižu s godinama. Možda je bio takav zato što je u Žalosnoj vrbi obično dolazio s nekom mladom družbenicom, a ove godine je bio sam.
Zid iznad grofa krasila je njena najomiljenija slika, devetnaestovekovno ulje na platnu s prikazom marseljske riblje pijace. Diskretno je namestila sliku, koju je neki gost malo pomerio dok je sedao na stolicu. Raznosač hleba u sakou sa zlatnim dugmićima i pamučnim rukavicama stvorio se pored nje, kao čarolijom, s korpom domaćeg hleba na ramenu.
„Nedavno smo osmislili ovaj hleb sa spanaćem i šargarepom", obavestila je grofa i srebrnim kleštima pokazala na dvobojni hlepčić. „Malo je sladak, ali se savršeno slaže s ohlađenom terrine de foie gras, {19}serviranom s belim tartufima i želeom od portoa." „Ah, madam", reče grof od Nansija s vragolastim osmehom. „Terate me da donosim teške odluke."
Poželela mu je bon appetit i nastavila put po trpezariji. Pozdravljala je poznate goste klimanjem glavom. Ispravila je nagnutu stabljiku u buketu orhideja. Na trenutak se zaustavila da bi gnevno prošaptala upozorenje poslužitelju vina. Uočila je da mu je rukav isprskan. Naložila mu je da smesta promeni tuniku.
„Immediatementr", prosiktala je. „Ne bi trebalo da vam skrećem pažnju na ovakve propuste."
Gospodin Leblan i njegova pomoćnica Sofija prihvatali su za stolom kraj ulaza kapute vikend-gostiju iz Pariza. Malori je strpljivo čekala da Leblan završi s poslom. „Hajde da i to obavimo", rekla je. „A vi Sofi... Sati je za nijansu preglasan. Utišajte ga malo. Hoću samo najtišu muziku u pozadini." 
Noć je bila tamna kao boudin noir.{20} Sećam se da su zvezde te večeri ličile na grudve zgrušane krvi. Sove su hukale u krošnjama lipa i kestenova. Stabla breza isticala su se na mesečini kao srebrne poluge u noći.
Naša ulica nije bila tako mirna. Prozori na Difuu bili su jarko osvetljeni. Čula se graja gostiju i osećao prijatni miris dima.
Restoran je već bio polupun. Automobili iz čitave oblasti već su zakrčili ulicu kad su madam Malori i gospodin Leblan prešli kratak put između dva restorana. Stajali su ispred vrata Mumbajskog doma, odmah iza gospodina Itana i njegove šestočlane porodice.
Tatina masivna silueta pojavila se u svetlošću okupanom dovratku. Utisnuo je stomačinu u kurtu od sirove svile. Grudi i dlakave bradavice pritiskale su sjajni materijal. „Dobro veče!", grmnuo je. „I dobro došli, gospodine Itane, i vaša divna porodica. Kako slatke momke imate, madam Itan. Hodite, uvedite derane. Obezbedili smo vam divan sto pored vrata. Moja sestra će vas otpratiti do njega." Tata je načinio korak napred, predao ih tetki, i ugledao nejasne prilike na kamenim stepenicama. „Ah!", rekao je kad je prepoznao Malori i Leblana. „Naši susedi! Dobro veče, dobro veče! Uđite!" Okrenuo se i polako zatapkao po restoranu u belim papučama. „Zar nema nijednog slobodnog mesta!", prodrao se da bi nadjačao galamu. Prošli su pored plastičnih ruža, postera Er Indije i rastrubljenog slona. Malorijeva je svila šal oko vrata. 
Tata im je uručio dva plastična menija kad su stigli do stola za dvoje. Sureš Vadkar i Hariharan tugovali su na urduu iz zvučnika iznad stola. Zid je zavibrirao kad su sarangi i tabla eruptirali tokom naročito strastvene deonice.
„Veoma dobar sto!", prodrao se tata da bi nadjačao muziku. Gospodin Leblan je hitro ponudio stolicu madam Malori. Nadao se da će preduprediti zajedljivu primedbu. „Da, gospodine Hadži, vidim", rekao je. „Mnogo vam hvala. Čestitamo na otvaranju restorana. Želimo vam svaku sreću."
„Hvala vam, hvala vam! Veoma ste ljubazni!"
Madam Malori je užasnuto zažmurila kad je tata dreknuo „Zainab!" tako glasno da je nekoliko gostiju uplašeno poskočilo sa stolica. Moja sedmogodišnja sestra poslušno je prišla stolu madam Malori s buketom dana i noći. Te večeri je na sebi imala jednostavnu belu haljinu. Čak je i madam Malori morala da prizna da njena koža boje cimeta izgleda divno na pozadini od čistog pamuka. Zanaib joj je predala cveće i stidljivo oborila glavu. „Dobro došli u Mumbajski dom", tiho je prozborila.
Tata je blistao od ponosa kad se ugostiteljka nagnula i pomilovala Zainab po glavi, nauljenoj jednom od Mehtabinih tinktura za kosu. „Charmant", ukočeno je prozborila. Diskretno je obrisala ruku o ubrus ispod stola.
Obratila se tati. „Pomozite nam, gospodine Hadži", rekla je pokazavši na jelovnik. „Ne razumemo se u vašu hranu. Naručite nešto za nas. Donesite nam specijalitet kuće."
Tata je nešto progunđao i spustio bocu rozea na sto. „Vino je na račun kuće", rekao je. Madam Malori je pogledala etiketu. To je bilo jedino loše vino u čitavoj dolini. „Non", rekla je. „Merci. Ne za nas. Šta pijete s vašom hranom?"
„Pivo", reče tata.

„Pivo?"
„Kingfišer."
„U tom slučaju, donesite nam dva piva."
Tata je odgegao u kuhinju. Pekao sam na roštilju veliki klip kukuruza s korijandrom. Izdiktirao mi je narudžbinu. Po rumenim obrazima zaključio sam da mu je pritisak znatno povišen. Podigao sam prst da bih ga upozorio da se smiri.
„Smlati ih!", rekao je. „Obori ih s nogu!"
U trpezariji je kipelo. Madam Malori je sigurno bila iznenađena kad je videla koliko je gostiju došlo da s nama proslavi otvaranje restorana. Madam Pikar, prodavačica voća, došla je s prijateljicom. Opijala se domaćim vinom. Tu je bio i gradonačelnik s čitavom porodicom i bratom advokatom. Izmenjivali su neukusne šale za stolom u uglu. Posmatrala je trpezariju kad je teča Majur dogegao do njenog stola i otvorio boce piva.
Muhtar i Araš, moja mlađa braća, trčali su između stolova urlajući. Jurcali su dok ujka nije zgrabio Araša za potiljak. Opaučio ga je po uhu. Njegov krik prolomio se restoranom. Nedugo potom Ami je izašla iz kuhinje. Uznemirila se kad je videla toliki svet u kući. Prišla je stolu u uglu i žestoko uštinula gradonačelnika. Trgao se kao oparen. Omakla mu se glasna psovka. Tata je žurno pritrčao njegovom stolu da se izvini i da mu predoči Amino stanje.
Ako se izuzmu ta dva incidenta, sve je bilo kako treba. Prvih nekoliko jela pojavilo se iz kuhinje. Suđe je zveckalo u rukama neiskusnog francuskog momka. Čulo se mnogo zadivljenih uzdaha dok su gvozdeni poslužavnici s vrelim jelima pronošeni kroz trpezariju. Gradonačelnik je povratio dobro raspoloženje, suočen s gomilom samosa s kozicama i još jednom bocom vina na račun kuće. Madam Malori je naglo ustala i krenula ka zadnjem delu restorana.
Bio sam leđima okrenut kuhinjskim vratima. Na šakama i podlakticama imao sam mešavinu čilija u prahu i ulja. Ubacio sam nešto garam masale u sud s ovčetinom. Puter sa začinima prosuo se po pultu. Uzbuđeno sam naložio Mehtabi da pokupi razliveni puter, koji se pomešao s ljuskama od luka, prosutom solju i šafranom, i da ga vrati u tiganj.
„Nemoj da ga bacaš! Nije važno što se prosuo. I dalje ima dobar ukus."
Pogledao sam na vrata kuhinje.
Ne mogu da opišem šta me je nagnalo da se okrenem. Imao sam osećaj da mi se veliki talas loše energije valja iza leđa, da me gura otpozadi.
Na staklenim vratima nije bilo nikog.
Madam Malori je videla ono što je htela. Vratila se u trpezariju i sela preko puta Leblana. Pijuckala je pivo i zadovoljno razmišljala o onom što se dešava u njenom restoranu preko puta.
Zamišljala je tihu muziku Stravinskog u pozadini i srebrne poklopce koji su se dramatično dizali u isti mah. Učtivo srkanje bujabesa. Slatku aromu orhideja i prasećeg pečenja, koja prožima celu trpezariju. U restoranu su vladali preciznost, savršenstvo, predvidljivost. „Za Žalosnu vrbu", reče Malori i podiže čašu prema gospodinu Leblanu.
Bubuljičavi kelner im je doneo hranu. Nevešto je spustio posude na sto. U urni je bio gusti i lepljivi riblji paprikaš iz Goe. Doneo je i tika piletinu{21}, mariniranu u limunu s ružičastim začinima, pečenu dok joj se krajevi nisu savili i pocrneli. Poslužio im je i ražnjić od jagnjeće džigerice marinirane u jogurtu, poprskane hrskavim borovim orasima. Jedva je stao na kratki tanjir. Pečurke koje su zgusnule masalu ličile su na neprepoznatljivo grumenje ispod sloja tarka ulja na vrhu obroka.{22} Doneo im je i bakarni tiganj s okrom i paradajzom i glavicu karfiola u, priznajem, ne tako privlačnom smeđem sosu. Žuti pirinač poslužen je s lovorovim lišćem u keramičkoj činiji. Sledio je zbunjujući niz sporednih jela - ukiseljene šargarepe, ohlađeni jogurt i krastavci i beskvasni hleb s belim lukom.
„Kakvo obilje hrane", reče Malori. „Nadam se da nije previše ljuta. Jedina indijska hrana koju sam jela u Parizu bila je grozna. Dva dana sam imala gorušicu."
Ipak, ogladnela je od mirisa u restoranu, baš kao i gospodin Leblan. Napunili su tanjire pirinčem, ribom, karfiolom i hrskavom džigericom.
„Nećeš verovati šta sam videla u kuhinji."
Stavila je viljušku jogurta, pirinča, okre i ribe u usta. „Uskoro će ih posetiti zdravstvena inspekcija. Dečak je prosuo..." 
Nije završila rečenicu. Spustila je pogled u tanjir. Nabrala je obrve. Uzela je još jednu viljušku. Metodično je žvakala da bi se ukusi lagano i u punoj meri razlili po jeziku. Pružila je ruku preko stola i zarila prste u podlakticu gospodina Leblana.
„Šta je bilo, Gertruda? Blagi bože! Izgledaš užasno! Šta je bilo? Da ii je previše ljuto?"
Stresla se i s nevericom odmahnula glavom.
Uzela je još jednu viljušku. Poslednji tračak nade iščileo je pred stravičnom istinom.
Imao ga je.
Viljuška joj je ispala iz ruke i zazvečala po podu. „Ah, non, non, non!", zavapila je.
„Za boga miloga, Gertruda, reci mi šta nije u redu! Plašiš me!"
Prvi put je video tako prestrašen pogled u njenim očima. Izgledala je kao neko ko je u trenu izgubio sve razloge za život.
„Ima ga!", prosiktala je. „Ima ga!"
„Šta? Šta ima? Ko ima šta?"
„Dečak!", zakrkljala je. „Dečak ima ono što... O, okrutni i nepravedni živote!"
Prinela je ubrus usnama da bi prigušila zvuke koji su se prosipali iz njenih usta.
„Oh, oh!"
Privukla je pažnju gostiju sa susednih stolova. Znala je da se sve više glava okreće prema njoj. Prikupila je svu snagu. Uspravila se u stolici i potapšala frizuru. Izveštačeno se osmehnula. Ljudi su se polako vratili hrani.
„Da li si probao hranu?", prošaptala je.
Oči su joj plamtele kao da iznutra gori od karija i ljutih papričica. „Sirov je, ali je tu. Ispod sve vatre, skriven i tako očigledan u ohlađenom jogurtu. Tu je, jasno osećam njegovo prisustvo. Govorim o usklađenim suprotstavljenim ukusima."
Gospodin Leblan udario je ubrusom po stolu. „O čemu mi, nebesa, govoriš, Gertruda? Govori jasno da bih te razumeo."
Madam Malori je, na njegovo najveće zaprepašćenje, oborila glavu i zaridala u maramicu. Nikada ranije - nikada za 34 godine partnerstva - nije zaplakala pred njim. Da i ne govorimo o plakanju u javnosti.
„Govorim o talentu", rekla je kroz ubrus. „Ima talent koji se ne može naučiti. Žgoljavi indijski tinejdžer ima to misteriozno nešto koje se javlja samo kod jednog vrhunskog kuvara u generaciji. Kako ne razumeš? On je jedan od retkih kuvara koji se rađaju kao takvi. On je umetnik! Veliki Umetnik!"
Gorko je zajecala, nesposobna da se uzdrži. Ispunila je restoran glasnim i iskidanim jecajima. Svi su prestali da jedu.
Tata joj je pritrčao. „Šta je bilo? Šta joj je? Da li je hrana previše ljuta?"
Gospodin Leblan se izvinio prisutnima. Platio je račun i uhvatio potresenu ženu za ruku. Više-manje ju je odvukao preko ulice u njen restoran.
Pas je zavijao iz crkvenog dvorišta.
„Non, non!", jecala je. „Ne mogu da dozvolim da me gosti vide u ovakvu!"
Leblan joj je pomogao da se popne uz pomoćne stepenice. Stepeništem za poslugu stigla je do svojih tavanskih odaja. Onako slomljena, sručila se na kauč.
„Ostavi me..." 
„Biću dole ako ti zatreb..."
„Izlazi! Samo izlazi! Ne razumeš! Niko ne razume!"
„Poslušaću te, Gertruda", tiho je rekao. „Laku noć."
Pažljivo je zatvorio vrata za sobom. Poželela je njegovo brižno prisustvo kad je ostala sama u mračnoj sobi. Okrenula se prema zatvorenim vratima, razjapljenih usta, ali bilo je prekasno. Otišao je. Starica je ostala sama. Zarila je lice u kauč i zaridala kao tinejdžerka.
Loše je spavala te sudbonosne noći otvaranja Mumbajskog doma. Praćakala se po postelji kao uznemirena riba. Njen san bio je montaža užasnih vizija, punih gigantskih bakrenih kazana u kojima se krčkala tajanstvena i strahovito ukusna hrana. Muklo je uzdahnula kad je shvatila da je to Čorba života za kojom tako dugo traga. Morala je da dozna njen recept. Koliko kod kružila, nije mogla da pronađe oslonac na glatkim stranicama kazana, niti da kuša potaž. Stalno se klizala i padala na pod. Bila je liliputanka, premala da bi saznala veliku tajnu kazana.
Prenula se iz sna kad je prvi vrabac zacvrkutao na oborenim granama voljene vrbe ispod prozora. Još nije svanulo.
Ustala je i otišla u kupatilo. Snažno je istrljala zube, ne gledajući se u ogledalu. Nije htela da vidi tragove starosti i gorčinu nakupljenu oko obrva. Ugurala je bele grudi u žičani grudnjak i navukla mornarskoplavu haljinu preko glave. Nekoliko puta je žustro začešljala kosu čeličnom četkom. Ubrzo je sišla stepenicama i udarila po vratima gospodina Leblana.
„Ustaj! Vreme je za kupovinu!" 

Iscrpljeni gospodin Leblan protrljao je lice u mračnoj sobi, učauren ispod meke posteljine. Okrenuo je bolni vrat ka budilniku.
„Da li si poludela?", povikao je ka vratima. „Moj bože, tek je pola pet ujutru. Jedva da sam i oka sklopio."
„Tek pola pet! Tek pola pet! Misliš da će svet čekati na tebe? Ustaj, Anri! Hoću da budem prva na pijaci."

 
Osmo poglavlje


U grad smo stigli u pola osam ujutru, kasnije no inače, bunovni, ali pobednički raspoloženi, zato što smo do ranog jutra slavili uspešno otvaranje restorana. Prvo smo, kao i obično, obišli gospodina Itana. Ribarnica je mirisala na usoljene haringe. Nekoliko kupaca stajalo je u redu ispred nas. Stali smo iza njih. Otac je oprobao svoj nejaki francuski na ženi upravitelja gradske pilane.
„Maison Mumbai! Bon, nah?"
„Pardon?"
Na nas je došao red. „Dobro jutro!", razdrao se tata. „Kakvu specijalnu stvar ćete nam danas ponuditi, gospodine Itane? Prošle noći su svi sa zadovoljstvom jeli Hasanov riblji kari."
Gospodin Itan se žarko zacrveneo, kao da je pijan. Ukočeno je stajao u zadnjem delu radnje.
„Gospodine Hadži", promucao je. „Nema ribe."
„Ha-ha! Dobra šala!"
„Ne, zaista nema ribe."
Tata je spustio pogled na srebrnkastog lososa, na bretanjske krabe iz slepljenih klešta i keramičke posude s mariniranom norveškom haringom.
„A šta je ovo? Riba, zar ne?"
„Jeste, riba je. Ali prodata riba."
Tata je pogledao seljane, koji su uzmicali od njega oborenih glava i prstima čupkali cegere.
„Šta se dešava?"
Izašli smo iz ribarnice praznih ruku. Krenuli smo ka pijaci. Seljani, koji su koliko sinoć večerali u našem restoranu, obarali su glave i izbegavali naše poglede. 
Utučeno su nam otpozdravljali. Na svakoj tezgi dobijali smo iste hladne odgovore. Taj džak kupusa ili gomila jaja je - „jako nam je žao" - već prodata. Stajali smo nasred tržnice, do članaka u zelenim i purpurnim listovima salate i kupusa.
„Tako znači", uzdahnuo je tata kad je video kako sivi kaput madam Malori zamiče za tezgu na uglu.
Cimnuo sam ga za lakat da bi pogledao vetrom izbrazdano lice madam Pikar. S gađenjem je posmatrala mesto na kom je do malopre stajala čuvena ugostiteljka.
Prodavačica se okrenula prema nama. Mahnula nam je da priđemo. Pozvala nas je iza tezge. „Ta kučka!", prosiktala je. „Malorijeva! Zabranila nam je da vam prodajemo robu."
„Kako?", pitao je tata. „Kako može da vam zabrani da nam prodajete robu?"
„Uh!" Mahnula je rukom. „Ta žena gura nos u svačija posla. Zna sve tajne. Čula sam da je zapretila da će prijaviti gospodina i gospođu Rigo - fini stariji par - poreznicima samo zato što ne prijavljuju svaki santim dnevnog pazara. Zamislite samo. Ona je tako strašna, strašna žena."
„Ali zašto nas mrzi?", pitao je tata.
Udovica je pljunula u gomilu listova kupusa. „Ko zna", rekla je. Protrljala je ruke da bi se ugrejala. „Verovatno zato što ste stranci. Nije vam mesto ovde."
Tata je nekoliko sekundi stajao kao ukopan. Okrenuo se i udaljio bez pozdrava. Zahvalio sam se gospođi Pikar na pomoći da bih se iskupio za očevu neljubaznost. Gurnula mi je dve gnjile kruške u šake. Rekla je da bi mi pomogla da može. „Znate, i mene drži u šaci." 
Ponovo je otpljunula. Podsetila me je na bombajske babuskere.
„Čuvaj se, sinko! Ta žena je zla!"
Stigao sam tatu na gradskom parkiralištu. Mercedes se ugnuo pod njegovom težinom kad je seo za volan. Zamišljeno se zagledao ispred sebe. Nije besneo. Posmatrao je parkiralište i Alpe u pozadini s beskrajno tužnim izrazom lica. To me je uznemirilo više no išta drugo.
„Šta je bilo, tata?"
„Mislim na tvoju majku. Ne možemo pobeći od tih ljudi. Je li tako? Slažeš li se sa mnom? Te ljude s Nepijanovog primorskog puta našli smo ih i ovde, u Limijeru."
„Oh, tata."
Plašio sam se da će se depresija iz Sautola svakog časa vratiti. Drhtavim glasom sam prenuo tatu iz melanholije. Okrenuo se prema meni s osmehom i upalio motor.
„Hasane, ne brini. Mi smo Hadžijevi."
Spustio je ručerdu na moje koleno. Stisnuo ga je tako snažno da sam jauknuo od bola.
„Ovog puta nema bežanja."
Prebacio je ruku preko mog sedišta i poterao auto unazad. Automobili su gnevno trubili. Ubacio je menjač u prvu brzinu i poterao mercedes prema semaforu. Progovorio je s hladnom odlučnošću.
„Ovog puta ćemo se boriti."
Odvezli smo se do Klervoa le Laka, sedamdeset kilometara dalekog provincijskog gradića. Proveli smo čitav dan u kupovini zaliha. Špartali smo po kaldrmisanim uličicama i okretali veleprodavce voća i povrća jedne protiv drugih.
Tata je tog dana veoma delotvorno pregovarao. Nikad nije bio tako šarmantan i nemilosrdno odlučan u nameri da slomi volju prodavaca. Na kraju bi im velikodušno omogućio da se osete kao pobednici.
Kupili smo polovni kamion-hladnjaču i unajmili vozača. Oko podneva smo nazvali Mumbajski dom. Tata je naložio Mehtabi da podmiri goste na ručku. Rekao je da ću se vratiti na vreme da preuzmem večernju smenu. Natovarili smo zadnji deo mercedesa ovčijim polutkama, korpama ostriga i štuka, pomorandžama, krompirom, karfiolom i boranijom nakon uspešno obavljenog posla u podružnici Sosijete ženerala.
Nismo gubili vreme.
Nijedan gost nije ni naslutio ni posumnjao da smo tog dana imali ikakvih teškoća.
Madam Malori je sledećeg jutra širom otvorila vrata restorana. Duboko je udahnula. Dobro se osećala. Namirisala je sneg koji je padao po kamenim liticama Žire iznad Limijera. Sloj mraza, još neraskravljen jutarnjim suncem, blistao je gde god bi pogledala. Jutarnja zvona na Svetom Avgustinu utihnula su kad je krupni jelen iznenada protutnjao srebrnkastom poljanom. Hitao je ka sigurnosti borove šume. Setila se da je sezona lova u toku. Pogled na veličanstvenu životinju podsetio ju je da svrati do gospodina Beržea po divljač, koja je već visila na zidu njegove kolibe.
Uživala je u lepoti prohladnog jutra kad je kamion zagrmeo na drumu. Čula je da prelazi u niži stepen prenosa. Okrenula se ka neprijatnom mehaničkom zvuku menjača. Kamion je ulazio u imanje Difu. Ogromna zlatna slova vrištala su na zadnjim vratima.
Maison Mumbai.
„Ah, non! Non!"

S obe strane kamiona bile su stihovi na urduu, ispisani narandžastim i crvenim slovima. Crne trake visile su s branika. „Zatrubite, molim vas", pisalo je na engleskom na zadnjim vratima. „Čuvajte se!", pisalo je na drugoj nalepnici. „Majčine molitve su s nama."
Vozač je skočio s prednjeg sedišta ukrašenog resicama. Otvorio je zadnja vrata otkrivajući gomile najkvalitetnije jagnjetine, piletine i džakove crnog luka.
Madam Malori zatvorila je vrata takvom silinom da je gospodin Leblan poskočio i prosuo mastilo po računovodstvenoj knjizi.
„Gertruda..."
„Ma pusti me na miru! Zašto nisi završio te papire? Trošiš sve više vremena na mastiljarenje! Možda bi trebalo da zaposlim nekog mlađeg!"
Nije čekala odgovor niti je pokušala da se uveri da li je gruba napomena povredila gospodina Leblana. Samo se stuštila niz hodnik. Projurila je kroz trpezariju i bučno otvorila kuhinjska vrata.
„Gde je terrine, Margaret? Hoću da ga probam!"
Dvadesetdvogodišnja sous-chef dodala joj je viljušku i nežno gurnula grudvu spanaća, jastoga i bundeve. Starija žena usredsredila se i coknula usnama da bi joj se ukusi bolje rastopili na jeziku.
„Koliko dugo si kod mene, Margaret? Tri godine?"
„Šest godina, madam."
„Šest godina! I još ne znaš kako da napraviš pristojan terrine? To je zaista neverovatno! Ovaj ima ukus bebine guze! Bezukusan je, gnjecav, užasan!" Gurnula je oklevetano jelo po pultu, pravo u kantu za đubre.
„Uradi ga više kako treba!"
Margaret se borila da suspregne suze. Sagnula se da dohvati novi stakleni sud.
„A ti, Žan Pjer, nemoj da se bečiš! Tvoj daube{23}je postao neprihvatljiv, jednostavno neprihvatljiv! Meso bi trebalo da bude tako meko da se lako komada viljuškom - tvoje je gorko, zagorelo! I vidi, vidi kako to radiš! Gde si to naučio? Sigurno nisi od mene!"
Gurnula je mladog Marsela s puta da što pre stigne na drugi kraj kuhinje. Učenik se zateturao i gadno posekao na oštru ivicu čelične peči.
Obrušila se opet na Žana Pjera i tiganj za pečenje. Žustro je mahala velikim kleštima. Osoblje se još više uznemirilo jer su klešta bila deo njenog ličnog alata - zaključanog u kožnoj kutiji ispod glavnog pulta - što nije nagoveštavalo ništa dobro.
„Biserka mora da se okreće svakih sedam minuta, da bi meso upilo sokove! Grub si kao najgora seljačina! Nemaš osećaj za divljač! Moraš da budeš suptilan! Vidiš? Vidi kako ja to radim! Možeš li jednostavno da ponoviš to, budaletino?"
„Oui, Madame."
Stajala je nasred kuhinje. Krupne grudi su joj se njihale, a crveni pečati gneva izbijali po licu. Osoblje nije smelo ni da mrdne, zaplašeno njenom veličanstvenom provalom besa. 
„Želim savršenstvo! Savršenstvo! Svako ko ne bude u stanju da ga pruži nema šta da traži u ovom restoranu!" Podigla je glineni sud. Smrskala ga je o pod. „Evo kako će proći! Da li ste me razumeli? Marsele, počisti ovo!"
Izletela je iz kuhinje. Tutnjala je drvenim stepenicama do njenih prostorija u potkrovlju. Kad se barutni dim posle nekoliko minuta razišao, preživeli u kuhinji bili su previše kontuzovani da bi progovorili i previše zatečeni da bi u potpunosti razumeli ono što se upravo dogodilo.
Imali su sreće što se madam Malori usmerila na nešto drugo. Besno se sjurila niz stepenice i izletela na glavna vrata. „Šta to radiš?", vrištala je preko dvorišta.
Gradonačelnik, koji je prelazio ulicu, zaustavio se u mestu. Polako se okrenuo, s ramenima iznad ušiju.
„Ah, Gertruda, preplašila si me!"
„Zašto se tako šunjaš?"
„Ne šunjam se."
„Nemoj da me lažeš! Krenuo si kod tog indijanca da ručaš."
„I šta s tim?"
„I šta s tim?", ponovila je podsmešljivim tonom. „Da li si ti gradonačelnik ovog grada? Zar nisi dužan da štitiš naš način života? Ne bi trebalo da ohrabruješ strance! To je sramota! Zašto tamo jedeš?"
„Zato što prave sjajnu hranu, Gertruda. A to je dobrodošla promena."
Trgla se kao ošamarena i ispustila grozni pisak. Okrenula se u mestu i pojurila nazad u sigurnost Žalosne vrbe.
Najzanimljivije je bilo što su histerija i nedostatak profesionalizma - ono što je najviše mrzela u restoranu Mumbajski dom - pustili korenje i u njenom savršeno vođenom restoranu. Haos je nadvladavao besprekorno uvežbane rutine hotela s dve zvezdice. Da stvar bude gora, Malori je, iako to nikad ne bi priznala, mogla da krivi samo sebe za ono što se dešavalo.
Margaret, osetljiva zamenica glavnog kuvara, čitave noći je radila ljubeći raspeće koje joj je visilo oko vrata. Drhtala je kao prut. Žan Pjer je još besneo zbog šefičine tvrdnje da „nema osećaj za divljač". Te večeri ju je kleo na sva usta i divljački šutirao čelične limove na pećnici drvenim klompama. Mladi Marsel bio je toliko potresen da je tri puta ispustio tanjire.
Stvari nisu ništa bolje stajale ni u trpezariji. Poslužilac vina užasavao se novih mrlja na tunici. Te večeri se neviđeno trudio da se ne isprlja. Sipao je vino iz sve veće razdaljine, zbog čega mu je zadnjica preterano štrčala između stolova. Jedanput je previše energično zavrteo vino u čaši pre probe. Prosuo je malo dragocene tečnosti na pod pred nezadovoljnim gostom.
,Merder", omaklo se grofu od Nansija. Trgao se posle novog metalnog bong iz kuhinje. „Gospodine Leblane, gospodine Leblane. Šta se, dođavola, događa u kuhinji? Ta buka je nesnosna! Neko razbija tanjire kao da je na grčkoj svadbi!"
Gosti su i te večeri, ništa ne sluteći, raspoloženo prelazili preko praga Žalosne vrbe. Očekivali su ukusni obrok u prijatnom ambijentu. Na vratima ih je dočekivala unezverena madam Malori. Cimala ih je za rukave. „Da li ste bili preko puta?", pitala je madam Korbe, vlasnicu nagrađenog vinograda dva sela niz put.
„Preko puta?" 
„Ne pravite se nevešti. Dobro znate o čemu govorim. O onim indijancima."
„Indijancima?"

„Neću vas uslužiti u mom restoranu ako ste bili preko puta. Ponavljam, da li ste bili preko puta?"
Madam Korbe je nervozno pogledala ka suprugu, ali nije ga videla zato što ga je gospodin Leblan već uveo u trpezariju.
„Madam Malori", reče elegantna vinarka. „Da li ste dobro? Čini mi se da večeras imate groznicu."
„Pih!" Malorijeva je zgađeno odmahnula rukom. „Odvedi je do stola, Sofi. Korbeovi ionako nisu u stanju da govore istinu."
Madam Malori imala je sreće što je raznosač hleba u tom trenutku naleteo na natrćenog poslužioca vina, koji je prosuo malo plemenite tečnosti po ruci grofa od Nansija. Plemićevo glasno negodovanje, protkano sočnim psovkama, sprečilo je madam Korbe da čuje Malorinu uvredljivu i nepristojnu primedbu.
Gospodin Leblan je nedugo posle 10.30 morao da prizna sebi da je veče otišlo dođavola. Dva gosta su bila toliko uvređena napadnim propitivanjem na ulazu da su se odmah okrenula i otišla. Drugi gosti su osetili neugodan naboj u vazduhu i nervozu koja je drmala osoblje. Često su se žalili gospodinu Leblanu na narušeno i neprijatno kulinarsko iskustvo.
Dosta je bilo, odlučio je Leblan. Dosta je bilo.
Pronašao je madam Malori u kuhinji. Stajala je iznad Žana Pjera, koji je pripremao desert, sladoled od komorača i pečenih smokava s nugatom. Upravo mu je istrgla sud sa šećerom u prahu iz ruke. „Ovo je moj specijalitet!", besnela je. „Upropaštavaš ga! Vidi, ovako bi trebalo da radiš. Evo, ovako. A ne tako."
„Hajde sa mnom!", reče Leblan. Čvrsto ju je stisnuo za lakat. „Idemo napolje! Moramo da razgovaramo!"
„Non!"
„Idemo i to odmah!" Leblan ju je izveo napolje, na sveži noćni vazduh.
„Šta je, Anri? Zar ne vidiš da sam zauzeta!"
„Šta se dešava s tobom? Zar ne vidiš šta radiš?"
„O čemu govoriš?"
„Šta radiš osoblju? Da li je tvoja neprirodna opsesija Hadžijevima uzrok tome? Ponašaš se kao bezumnica. Svi su na ivici živaca. Još si vređala i goste, Gertruda! Moj bože! Pa valjda znaš bolje od toga. Šta to radiš?"
Spustila je ruku na grudi kad je mačka zlovoljno zasiktala negde u tami. U njenoj vaseljeni nije bilo većeg greha od kvarenja restoranskog ugođaja. Smučila se samoj sebi. Znala je da izgubila kontrolu nad sobom i da nema pravo da se tako ponaša, ali joj priznanje takvih grehova nikad nije išlo od ruke. Dva dugogodišnja kulinarska saborca napeto su stajala u mraku. Zurili su jedno u drugo sve dok Malorijeva nije otegnuto izdahnula. Leblan je to oslobađanje daha protumačio kao povoljan znak.
Vratila je sedi uvojak ispod crne plišane trake za kosu.
„Ti si jedina osoba koja sme tako nešto da mi kaže", konačno je prozborila i dalje oporim glasom.
„Hoćeš da kažeš da sam jedini koji sme da ti kaže istinu?" „Dosta priče. Čula sam šta si imao da kažeš."
Uzela je ponuđenu cigaretu. Plamen upaljača treperio je na vlažnom večernjem vazduhu.
„Znam da se neobično ponašam. Ali, mon dieu, kad god pomislim na tog gnusnog indijanca i njegovog klinca u kuhinji, vidim..." „Gertruda, moraš se smiriš i ovladaš sobom."
„Znam. Imaš pravo, naravno. Da. Hoću."
Ćutke su pušili u tami. Sova je huknula na poljima. Zvuk dalekog voza na drugom kraju doline kotrljao se kroz noć. Veče je bilo tako spokojno i mirno da se madam Malori po prvi put od jutra spustila na zemlju.
Na svoj komad zemlje.
Teča Majur je baš u tom trenutku uključio spoljašnje zvučnike restorana. Prodorni zvuk sitara i hipnotički ritam gazela ispunio je limijersko veče. Zazvečale su i daire. Svi psi u susedstvu pridružili su se koncertu.
„Ah, non, non! Ta kopilad!"
Otela se iz Leblanovog stiska. Uletela je u kuću na zadnja vrata i pozvala policiju. Leblan je nemoćno vrteo glavom.
Šta je mogao da učini?
Brzo je otkrila da poziv policiji neće rešiti problem. Pokazalo se da se policija više ne bavi problemima s bukom. Pritužbe na buku su u nadležnosti novoosnovanog Odeljenja za životnu sredinu, saobraćaj i održavanje ski- liftova.
Sutradan je kao metak pojurila u gradsku većnicu. Mladić na čelu novoustanovljenog birokratskog tela, posle mnogo nerazumljivog huktanja i uzdisanja, priznao je da bi mogao pokrenuti proces protiv restorana 
Mumbajski dom, ali samo ako bi imao opipljive dokaze. Problem je bio u nedostatku finansijskih izvora za noćne patrole koja bi trebalo da ih prikupi. Odeljenje je trenutno moglo da se bavi samo bukom između devet ujutru i pola pet po podne.
Jasno vam je da je madam Malori počastila sirotog mladića tako ubitačnom tiradom da se on odmah složio da joj pozajmi opremu za merenje nivoa buke. Ona će, po preciznim uputstvima, snimiti noćne decibele koji se šire iz restorana.
Tako su se jedne noći madam Malori i Leblan iskrali iza Žalosne vrbe. Preneli su glomaznu opremu za merenje nivoa buke preko ulice. Razmestili su je u polju koje se naslanjalo na naš restoran. Gospodin Leblan je petljao oko mašinerije s pogonom na baterije, gazeći vodu do članaka. Malori mu je čuvala stražu. Gvirila je kroz živu ogradu od božikovine između imanja. Pomno je posmatrala jarko osvetljene prozore Mumbajskog doma i francuske prozore Difua, s pogledom na vrt.
Razapeli smo šatorsko platno preko popločanog patija. Osigurali smo ga žicama i metalnim kočevima. Gosti su sedeli na tri vrtna stola. Grejali su ih veliki pokretni grejači s otvorenim plamenom. Vatrene kupe podsećale su na zadnji kraj mlaznih motora. Kad je teča Majur prošao kroz zadnja vrata da bi upalio grejače tanjira i natočio vino, koža mu je na svetlosti bučnih industrijskih grejača u tami blistala plavičastom i crvenkastom bojom. Dva grešna zvučnika visila su na zidu. Kavita Krišnamurti je glasno pevala, nadjačavajući grejače na mlazni pogon.
„Evo", reče gospodin Leblan. „Oprema je uključena."
Igla je divlje poskakivala po traci. Malorijeva se konačno nasmejala u tami.

Radili smo požrtvovano i predano, ne sluteći šta nam se sprema. Strategija zastrašivanja Malorijeve počela je da se isplaćuje. Talas interesovanja koji nas je zapljusnuo u noći otvaranja brzo je jenjavao. Krajem nedelje smo bili srećni ako bismo popunili i pet stolova. Muhtar je dobio batine od siledžija u školi. Vijali su ga po sokacima vičući: „Žderač karija, žderač karija, žderač karija!" Neke porodice su se i dalje pristojno ponašale prema nama. Markus, gradonačelnikov sin, nazvao me je da me pita da li bih hteo da pođem s njim u lov na divlje veprove. Rado sam se odazvao. Markus me je u nedelju ujutru, na moj slobodan dan, s džipom bez krova pokupio ispred restorana. Bio je veoma govorljiv, za razliku od većine meštana.
„Pucamo samo na matore veprove", vikao je da bi nadjačao zvižduk vetra, „one teže od 150 kilograma! Ne odstupamo od tog pravila! Radimo po zadružnom principu, što znači da posle odstrela svako ide kući s nekoliko kilograma dobrog mesa! Malo je žilavije i gorče, ali to se lako rešava kuvanjem!"
Provezli smo se kroz nekoliko dolina. Isprva smo išli prema jugu, a zatim ka istoku, u planine. Vozili smo se putevima za drvoseče i zemljanim drumovima dok nismo naišli na niz automobila, parkiranih u jarkovima na planinskoj padini. Markus je zaustavio džip iza ulubljenog renoa 5, nevešto parkiranog ispod kestena.
Samo su strarosedeoci mogli da se snađu u tom bespuću. Zašli smo u preteću i teško prohodnu divljinu. Danas u Evropi ima malo takvih šuma. Markus je zabacio pušku na rame. Zamakli smo u šumu. Peli smo se blatnjavom, lišćem posutom stazom.
Osetio sam brezov dim pre no što sam video pukotinu u gustišu. Četrdesetak ljudi u navoštenim sakoima, čojanim čakširama i vunenim čarapama stajalo je oko vatre. Poslagali su lovačke puške i sačmarice uz drveće. Izudarani džip poprskan blatom dovezen je sve do čistine na zapuštenoj stazi. U njemu je bio veliki kavez za pse, pun hrtova i biglova tužnih očiju.
Neobrijani muškarci uglavnom su bili žitelji Limijera i obližnjih farmi. Bio je to demokratski skup bankara i dućandžija, privremeno izjednačenih ritualnim jesenjim lovom na divlje veprove. Podigli su glave kad smo naišli. Neki su nas dobrodušno pozdravili, a onda se vratili pečenju kobasica i goveđih odrezaka na vatri.
Muškarac grubog lika ispričao je vic o sisatoj ženi. Svi su zaurlali od smeha. Jeli su ispečeno meso na domaćem hlebu. Neko je izvadio pljosku konjaka iz sakoa. Išla je iz ruke u ruku. Čelik se blistao dok su lovci oplemenjivali kafu žestokim pićem.
Nisam znao šta ću sa sobom. Prišao sam psima zatočenim u kavezu. Markus je kleknuo kraj vatre da ispeče bifteke. Gospodin Itan je stao kraj mene. Poigravao se grančicom breze dok mi je pripovedao kako veprovi bar jednom u sezoni kljovama rasparaju najbolje pse, koje posle veterinar mora da ušiva. Osetio sam da se još neko pridružio lovcima dok mi je objašnjavao kako je gospodar lova u šumi od rano ujutru i kako u njoj traži sveže veprovske tragove i planira lov. Rekao mi je kako će se ubrzo vratiti. Bučni pozdravi nadjačali su pucketanje lomače.
Okrenuo sam se i ugledao madam Malori s druge strane vatre. Stajala je nasuprot meni, raširenih nogu, sa sačmarom u ruci. Ukočio sam se kada sam video poznato zapovedničko lice ispod tirolskog šeširića. Tiho je razgovarala s džentlmenom pored sebe. Nije joj smetalo što je jedina žena u gomili grubih muškaraca. Smejala se s njima. Osećao sam se neprijatno, zato što nijednom nije pogledala u mene niti je na bilo koji način pokazala da je svesna mog prisustva.
Sećam se kako su joj plamenovi ispeglali kožu i kako sam na trenutak ugledao madam Malori kakva je mogla biti - opuštena, puna nade i blistave puti. U tom drhtavom i nesigurnom svetlu video sam i nagoveštaj sasvim drugačijeg raspoloženja. Drhtaj plamenova ju je u trenu obavio senkama. Na jeziv način naglasio je kosti lica i bore oko očiju. Video sam okrutnost koja je kipela ispod tirolskog šeširića s perom.
Iz šume je iznenada izronio gospodar lova s pištavim voki-tokijem u ruci. Stigao je s tri bukača. Ne znam šta se zatim događalo. Bilo je mnogo gestikuliranja, vatrenih rasprava i mahanja biftecima. Ubrzo smo marširali kroz šumu. Išli smo uzbrdo. Lišće i kamenje kotrljalo nam se pod nogama.
Gospodar lova nas je sat vremena kasnije izveo na greben duboko u šumi, znojave i umorne. Rasporedio je lovce na tridesetak metara razdaljine. Jedan po jedan lovac je na njegov dodir zalegao potrbuške po lišćem pokrivenom šumskom tlu. Palo mi je na pamet kako gospodar lova zapravo baca ljudske kamenčiće po šumi, da bi umeo da se vrati u logor.
Lupnuo je i nas, na mestu gde je staza zavijala. Markus je odmah skinuo sako i napunio pušku dvanaesticom, patronom za divlje veprove. Pogledom mi je dao znak da tiho polegnem kraj njega. Poslušao sam ga. Okrenuo sam glavu ka gospodaru lova. Nastavio je put s utišanim voki-tokijem. Pratio sam poskakivanje šeširića s perom madam Malori sve dok je gospodar lova nije kucnuo po ramenu. I ona je hitro polegla na šumsko tle, malo dalje na grebenu.
Neko vreme ležali smo potrbuške u dosadnoj tišini i virili preko grebena na planinsku padinu koja se oštro stropoštavala.
Vazduh se iznenada ispunio galamom i lavežom pasa. Dopirala je odozdo. Bukači su se peli uz planinu terajući divljač pred sobom na puščane cevi lovačkog stroja.
Markus je pažljivo posmatrao gotovo nevidljivu stazu i malu čistinu pred nama. Naslonio je pušku na rame. Čuo sam daleku pesmu pasjeg zvona i tapkanje šapa po šumskom tlu prekrivenom lišćem. Čuo sam i drugačiji zvuk. U svom neznanju pomislio sam da je to topot uspaničenih papaka.
Crveno krzno naglo se zaustavilo. Osetilo je opasnost. Iskusni Markus se opustio. Lisica je jurnula čistinom. Ono što smo čekali stiglo je s čistog plavog neba - pucanj puške zaorio se brdima kao mala eksplozija.
To je bilo to. Gospodar lova je ispustio krik. Signal za kraj lova. Madam Malori je ponosno stajala pored svog ulova u logoru. Divlji vepar visio je vezan za zadnje papke o granu hrasta. Krv mu je kapala na šumsko tle. Sećam se kako je svakom lovcu koji bi se vratio u logor grozničavo objašnjavala kako je odstrelila životinju koja je nahrupila iz šume.
Nisam mogao da odvojim pogled s neobične voćke koja je visila s grane i s pravilnog otvora veličine knedle na životinjskim grudima. I dan-danas se sećam sitne njuške i kljovica koje su savile gornju usnu. Divlji vepar je zbog toga izgledao kao da se smeje šali koju je čuo trenutak pre smrti. Najjasnije se sećam očiju s dugim trepavicama, čvrsto zatvorenih i tako mrtvih. Kad sad pomislim na to, možda me je njegova veličina uznemirila, iako sam bio naviknut na krvava i bezosećajna skončavanja u kuhinji. Ovaj divlji vepar, nedostojanstveno obešen za zadnje noge, nije bio teži od dvadeset kilograma. Bio je prasence.
„Ne želim da išta imam s tim!", čuo sam gnevno obraćanje seljaka gospodaru lova. „Ovo je sramota! Svetogrđe!"
„Slažem se, ali šta da radim?"
„Obavezan si da joj lepo objasniš! Ovo nije u redu."
Gospodar lova je potegao dobar gutljaj konjaka pre no što je prišao madam Malori da bi je ukorio zbog kršenja klupskih pravila. „Video sam šta se dogodilo", rekao je, zauzevši mačo-pozu. „Učinili ste nešto nedopustivo. Zašto niste pucali na krupnije veprove kad je čopor krenuo na vas?"
Nije žurila s odgovorom. Neko ko nije poznavao istorijat naših odnosa mogao bi pomisliti da mi je uputila nonšalantni bezazleni pogled preko ramena gospodara lova. Blagi osmeh joj je zaigrao na usnama kad me je tog dana prvi put pogledala.
„Zato što su prasići mnogo ukusniji. Slažete li se sa mnom?"

Deveto poglavlje


Tata je dobio zvanično pismo u utorak. Stiglo je kad sam izašao iz kuhinje da bih pogledao rezervacije za to veče. Tetka je bojila nokte grimiznim lakom. Laktom je okrenula knjigu rezervacija da bih mogao da je pročitam. Ono što sam u njoj video nije me obradovalo. Samo su tri od trideset sedam stolova bili rezervisani za to veče.
Tata je sedeo za barom. Jednom rukom trljao je bose noge, a drugom prebirao po pristigloj pošti.
„Šta ovde piše?"
Prebacio sam peškir preko ramena i pročitao pismo kojim mi je mahao ispred nosa. „Piše da smo prekršili gradske propise o intenzitetu buke. Obavezni smo da prestanemo da služimo goste u vrtu najkasnije do osam uveče."
„Zašto?"
„Ako se ne povinujemo zabrani, završićemo na sudu koji će nam razrezati kaznu od 10.000 franaka dnevno."
„Opet ta žena!"
„Siroti Majur", reče tetka, mašući vlažnim noktima. „Zbilja je voleo da služi u vrtu. Ja ću mu saopštiti novosti."
Hodnik se ispunio šuštanjem njenog žutog svilenog sarija kad je pošla da potraži supruga. Okrenuo sam se prema tati taman na vreme da vidim kako ustaje s barske stolice. Svetlost je prolazila kroz obojena stakla na prozorima u hodniku. Srebrnkaste čestice prašine kovitlale su se u vazduhu. Slušao sam kako urla u telefonsku slušalicu u zadnjem delu kuće. Razgovarao je s advokatom. Znao sam da se iz toga ništa dobro neće izroditi.
Ništa dobro.
Tata je nekoliko dana kasnije izveo kontranapad. Mastiljar iz limijerskog Odeljenja za životnu sredinu, saobraćaj i održavanje ski-liftova parkirao je službeni reno ispred Žalosne vrbe. Taj čovek je zatvorio našu restoransku baštu i naredio da skinemo zvučnike s pročelja zgrade. Zato je u onom što je usledilo bilo neke poetske pravde.
„Idemo, idemo Abase", vrisnula je tetka. Čitava porodica je s velikim očekivanjem izašla na pošljunčani prilazni put da bi posmatrala dešavanja na drugoj strani ulice.
Dva čoveka izašla su iz Renoovog kombija. Nosili su testere. Cigarete su im visile iz ugla usana dok su ćeretali na lokalnom narečju. Tata je zadovoljno coktao, kao da je stavio samosu u usta.
Madam Malori je otvorila vrata restorana. Prebacila je džemper preko ramena. Opštinski zvaničnik žmirkao je ispred nje, čisteći naočari belom maramicom.
„Zašto ste došli? Ko su ovi ljudi?"
Mastiljar je izvukao rešenje iz džepa košulje. Predao ga je ugostiteljki. Čitala ga je, ljuljajući glavom napred-nazad.
„Ne možete! Neću vam dozvoliti!"
Odlučno je pocepala pismo.
Mladić je otegnuto uzdahnuo. „Žao mi je, madam Malori, ali situacija je apsolutno jasna. Prekršili ste pravilnik 234-bh. Moraju da budu posečene. Ili makar." 
Malori je prišla drevnoj žalosnoj vrbi, čije su se grane tako elegantno nadnosile preko ograde i pločnika. „Non!", ogorčeno je zapištala. „Non! Absolument! Non!"
Zagrlila je čvornovato stablo. Pritisla ga je kolenima. „Samo preko mene mrtve. Ovo drvo je kulturna znamenitost Limijera, mog restorana, svega..."
„Nije u tome stvar, madam. Molim vas da se udaljite od stabla. Propisi nedvosmisleno zabranjuju da se grane drveća nadnose nad pločnik. To je opasno. Drvo je veoma staro. Grana može da se polomi i da povredi dete ili starca koji ispod nje prolazi. Ljudi su se žalili."
„To je smešno! Ko bi se žalio?" Odgovor joj je sam sinuo u umu dok je postavljala pitanje. Okrenula se na drugu stranu ulice i s mržnjom nas odmerila.
Tata joj je u tom času mahnuo sa širokim osmehom.
Radnici su samo to čekali. Dvojica rmpalija uhvatili su je za ruke i oljuštili s drveta čim je preusmerila pažnju na nas. Sećam se njenog krika, dostojnog razgnevljenog majmuna. Orio se čitavom ulicom. Pamtim i dramatični trenutak u kom je pala na kolena. A onda se njeni krici više nisu čuli od zujanja motornih testera.
Nekoliko radoznalih seljana okupilo se na ulici. Stajali smo kao ukopani ispred restorana, omađijani zujanjem testera. Grane su padale na tle. Sve se brzo završilo, kao što je i počelo. Grupica radoznalaca posmatrala je rezultate seče u mukloj i zaprepašćenoj tišini. Malori je još klečala na kolenima, lica zarivenog u šake. Podigla je glavu kad više nije mogla da trpi tišinu.
Trećina gracioznih vrbovih grana brutalno je odsečena. Ležale su na pločniku ispuštajući sok. Nekada elegantno stablo - simbol svih njenih životnih postignuća - svedeno je na grotesknu parodiju drveta.
„Zbilja žalosno", reče gradski ćata, šokiran onim što je učinio. „Ali morali smo da odsečemo grane. Propis 234-bh..."
Ućutao se usred rečenice, presečen prezrivim pogledom Malorijeve. Brže-bolje je seo u službeno vozilo. Pokazao je radnicima da što pre pokupe odsečeno granje.
Gospodin Leblan je izleteo iz restorana. „Užas, kakva tragedija!", zavapio je. Ruke su mu vidno drhtale. „Strašno! Ali molim te, Gertruda, ustani! Molim te! Sipaću ti brendi da se povratiš od šoka."
Madam Malori ga nije slušala. Ustala je i pogledom potražila mog tatu na drugoj strani ulice. Čitava porodica se skupila na kamenim stepenicama. Ćutke su se odmeravali, a onda nam je tata naložio da se vratimo u restoran.
Malori je istrgla ruku iz snažnog stiska gospodina Leblana. Prešla je ulicu i počela da lupa po našim vratima. Tetka ih je odškrinula da bi videla ko lupa. Vlasnica Žalosne vrbe odgurnula je i vrata i nju. Ušla je u restoran i pružila korak preko trpezarije.
„Abase!", vrisnula je tetka. „Abase! Ovde je!"
Tata i ja smo bili u kuhinji. Nismo čuli upozorenje. Stajao sam iznad gasne peći i spremao šani kormu{24} za ručak. Tata je sedeo za stolom čitajući bajate primerke Indija tajmsa, prosleđene iz Londona. Odvrnuo sam gorionike do daske da bih ispekao jagnjetinu u kadaiju kad je Malori bučno uletela u kuhinju.
„Tu li si, kopile!" 
Tata je podigao glavu s novina. To je bila njegova jedina reakcija.
„Ušli ste u moju kuću bez dozvole", rekao je pribranim glasom.

„Šta misliš, ko si ti?"
„Ja sam Abas Hadži", tiho je rekao. Dlake su mi se nakostrešile na potiljku od njegovog glasa.
„Oteraću te odavde!", prosiktala je. „Izgubićeš!"
Tata je ustao. Bio je mnogo viši od komšinice. „I ranije sam se susretao s ljudima poput vas." Glas mu je drhtao od emocija. „Znam s kim imam posla. Vi ste necivilizovana osoba. Jeste, jeste, nego šta ste. Ispod vaše kulturne glazure čuči običan varvarin."
Niko nikada nije nazvao gospođu Malori necivilizovanim varvarom. Upravo obrnuto, ona je u najširim krugovima smatrana otelotvorenjem prefinjenog francuskog duha. Kad ju je ovaj debeli i dlakavi Indijac nazvao varvarkom, izgubila je kontrolu nad sobom. Udarila ga je pesnicom u grudi.
„Kako se usuđuješ? KAKO SE USUĐUJEŠ?"
Tata je bio krupan muškarac, ali je madam Malori nastupila s nezamislivom strašću. Preneraženo je ustuknuo kad ga je udarila pesnicom u grudi. Pokušao je da je uhvati za zglobove, ali je ona mahala rukama kao bokser koji udara po vreći.
Tetka je panično utrčala u kuhinju.
„Jaooo!", vrisnula je. „Jaooo, Majure! Majure, požuri ovamo!" „Životinjo!", besneo je tata. „Pogledaj se samo! Ti si obična divljakuša! Samo slabi... Madam, hoćete li da prestanete više!!!" Malori je nastavila da ga udara i vređa.
„Ti si obično đubre!", vrištala je. „Talogu ljudski! 
Ti si..."
Tata je morao da uzmakne još jedan korak. Dahtao je od napora dok je pokušavao da je uhvati za ruke. „Marš iz moje kuće!", dreknuo je.
„Non!" Uzvratila mu je Malori istom merom. „Ti ćeš otići. Gubi se iz moje zemlje ti. ti prljavi strancu!"
Snažno ga je gurnula.
Taj pokret promenio je moj život. Tata se zateturao dva koraka unazad. Udario me je onako krupan i težak. Ja sam svom silinom tresnuo o peć. Vrisnuo sam i zalepetao rukama. Tek nekoliko dana kasnije saznao sam da je žutilo koje mi je zaigralo pred očima poticalo od plamenova koji su zahvatili moju tuniku.

 

Deseto poglavlje


Pamtim zavijanje ambulantne sirene, njihanje vrećice s hranljivim rastvorom i očevo zabrinuto lice. Slabo se sećam prvih dana u bolnici - nestalnog, lekovima podsticanog lelujanja na razmeđi svetova. To je bila mešavina neobičnih iskustava: metalnog ukusa u ustima, ispucalih usana od anestetika i neumornih tirada bake, tetke i sestara kraj mog uzglavlja. Sećam se i škripe bolničkih kolica dok su me prenosili u operacionu salu na novo presađivanje kože.
Uskoro sam zapao u bolničku monotoniju. Bol je polako jenjavao. Tanjiri samosa iz logorišta Hadžijevih ispred mojih vrata sve više su mi prijali. Kad god bih otvorio oči, ugledao bih tatu, planinu od čoveka, kako stisnutih usana sedi u ćošku sobe s malom Zainab u krilu. Nije skidao pogled s mene.
Jednog dana ostali smo sami u sobi. Sedeo je na krevetu. Igrali smo dame na poslužavniku i pijuckali čaj kao nekad davno na Nepijanovom primorskom putu, u životu koji se sad činio tako dalekim.
„Ko kuva?"
„Ne brini za to. Svi pomažu. Sve je u redu."
„Imam ideju za novo jelo..."
Tata je odmahnuo glavudžom.
„Šta?"
„Vraćamo se za London."
Bacio sam kockicu. Zagledao sam se kroz prozor. Bolnica je bila u dolini, planinskim lancem odeljenoj od Limijera. Imao sam lep pogled na Žiru, veoma sličan onom iz sobe u potkrovlju. 
Bila je zima. Sneg je prekrivao borove šume. Ledenice su visile kao bodeži sa streha iznad bolničkog prozora. Sve je izgledalo tako lepo, praiskonsko i čisto. Suze su mi potekle niz lice.
„Šta je? Zašto plačeš? U Londonu će nam biti bolje. Ovde nema mesta za nas. Bio sam budala kad sam pomislio da će ga biti. Pogledaj se. Pogledaj šta sam ti uradio zbog ove lude glave."
Kucanje na vratima prekinulo je tatinu provalu osećanja. Obrisao sam oči kad je dreknuo „Sačekajte!" onima napolju. Prišao mi je i poljubio neozleđeni deo čela. „Ti si moj hrabri dečak", prošaptao je. „Ti si pravi Hadži."
Otvorio je vrata. Masivnim telom pokrio je gotovo čitav okvir. Video sam jedan deo hodnika preko njegove ruke. Gospodin Leblan i madam Malori stajali su pred njim. Vlasnica Žalosne vrbe nosila je komplet čokoladne boje. Držala je pletenu korpu iz koje je virio buket ruža. Tetka, teča Majur i Zainab sedeli su u bolničkom hodniku i nemo zurili u nju. Zavladala je mrtva tišina. Činilo mi se da potiskuje kakofoniju užurbane bolnice.
„Kako ste se usudili da dođete ovamo?", konačno je progovorio tata glasom punim neverice.
„Došli smo da vidimo kako je."
„Ne trudite se!", rekao je s gadljivom grimasom. „Pobedili ste! Napuštamo Limijer! Odlazite! Ne vređajte nas svojim prisustvom!"
Zalupio im je vrata ispred nosa. Šetkao je bolničkom sobom kao zver u kavezu. Kršio je ruke kao kad je mama umrla.
„Zamisli tu drskost! Zamisli samo!"
Malorijeva se mnogo uzrujala. Pokušala je da preda ruže i paket s poslasticama Zainabi. Tetka je nešto prosiktala devojčici, koja je pobegla iza nje.
„Žao nam je što smo vas dodatno uznemirili" rekao je gospodin Leblan bezizražajnom teča Majuru. „Imate pravo. Prekasno je za cveće."
Nakon toga su se zaputili do sitroena na bolničkom parkiralištu. Leblan je startovao motor. Ćutke su se vozili Auto-putem 708 ka Limijeru, izgubljeni u svojim mislima.
„Pa", konačno će Malori. „Pokušala sam. Nisam ja kriva..."
Bilo bi joj bolje da je ćutala. Gospodin Leblan više nije mogao da je sluša. Poslednja bezosećajna primedba bila je poslovična kap koja je prelila čašu njegovog strpljenja. Oštro je zakočio. Gume su zaškripale po asfaltu. Zaustavili su se pored puta.
Okrenuo je grimizno lice ka svojoj poslodavki. Podigla je ruku na grudi, kao da se oseća ugroženom. I vrhovi ušiju su mu pocrveneli.
„Šta je bilo, Anri? Vozi dalje."
Nagnuo se preko nje i otvorio vrata.
„Izlazi! Odavde ćeš pešice!"
„Anri! Da li si poludeo?"
„Pogledaj! Pogledaj šta si napravila od svog života", siktao je, nošen hladnim gnevom. „Toliko si dobila. I šta si ponudila zauzvrat, izuzev sebičnosti?"
„Mislim."
„U tome je problem, Gertruda! Previše razmišljaš - ali samo o sebi! Stidim te se! Izlazi! Ne mogu više ni da te gledam!"
Gospodin Leblan nikada ranije nije govorio na ovaj način. Nikada. Bila je apsolutno zatečena njegovim ponašanjem. Nije mogla da ga prepozna. 
Obišao je oko automobila pre no što je stigla da shvati šta se događa. Uhvatio ju je za rame i izbacio na drum. Izvadio je njenu korpu sa zadnjeg sedišta. „Idi pešice!", rekao je odsečnim tonom nakon što joj je grubo gurnuo korpu u ruke.
Sitroen je jurnuo po provincijskom drumu. Izgubio se u plavom oblaku izduvnih gasova.
„Kako se usuđuje da me ostavi na putu?"
Udarala je nogama po ledu.
„Kako se usuđuje da tako razgovara sa mnom?"
Našla se usred snegom pokrivene tišine.
„Da li je poludeo?"
Besnela je u neverici.

Stvarnost je počela da izbija na površinu njenog uma. Osvrnula se oko sebe da bi procenila gde je. Stajala je u podnožju smrznutog polja. Ledom pokrivene planine, s vrhovima izgubljenim u tamnim oblacima, mrko su je gledale. Tanušna sivkasta magla šunjala se dnom doline. U daljini je nazirala dve planinske kuće, ambare i dim koji se dizao iznad krovova od šindre.
To je imanje gospodina Beržea, pomislila je. Nije loše. Ugrabiću priliku da pogledam divljač i zamoliti starog seljaka da me odbaci do Limijera.
Krenula je ka drugom kraju doline. Gnevni gavran graktao je sa smrznutog panja u polju. Ledena zebnja, tamna budućnost, pri svakom koraku jačala je u njoj. „Šta ću ako me napusti?", pomislila je. „Šta ću bez Anrija?"
Saplitala se po ledu i snegu u čizmicama do članaka. Činilo joj se da nije ništa bliža seoskim imanjima na drugom kraju doline. Pregazila je tamnu rečicu koja se probijala kroz smetove. Prošla je pored starog tenkovskog poligona i skupine samotnih srebrnih breza na mrtvom polju.
Ugledala je malu i zapuštenu kapelu kad je stari drum zaobišao oko brda. Naporno je hodala duže od 40 minuta. Zastala je da povrati dah. Rukom se oslonila na ogradu bogomolje. U kapeli sigurno postoji klupa na koju može sesti da se odmori.
Niko sa sigurnošću ne može znati šta se desilo u toj kapelici. Verovatno ni madam Malori to ne razume sasvim. Godinama sam se pitao šta se desilo u crkvici pored puta. Maštao sam o tome. Slika koju sam stvorio u umu možda i nije tako daleka od istine.
Zamišljam kako madam Malori nadmeno sedi na jedinoj klupi u kapeli, s pletenom korpom u rukama, i kako posmatra izbledeli mural Tajne večere na suprotnom zidu. Izbledele prilike učenika zaogrnute tamom predstavljaju mrlje u mraku. Jedva razabire činiju maslina, vrč vina i veknu hleba na stolu.
Vazduh je pun hladne i buđave truleži. Ugledala je veliko drveno raspeće. Višeslojna paučina pokriva davno neupaljenu uljanu lampu pored kamenog oltara. Nema cveća, istopljenih sveća, pa čak ni palidrvaca. Nema znakova života.
U jednom trenutku shvatila je da je kapela napuštena i da su svi religijski sadržaji davno izvetreli iz zaboravljenog zdanja. Strašna pomisao ispunila joj je dušu dok je ukočeno sedela na klupi, stiskajući korpu na krilu: Koliko je hladno u ovoj sobi. Dragi bože, koliko je hladno u ovoj sobi.
Ne bi to bila ona da nije pokušala da se bori protiv nepodnošljive pomisli. Preturala je po korpi tragajući za šibicama. Upalila je jednu. Nagnula se napred da bi udahnula malo života oltaru. Taj sitni gest je sve promenio. Kapela se divlje zgrčila u novoj svetlosti i senkama kad se plamen šibice susreo s fitiljem. Raspeće je ovladalo prostorijom. Izmrcvareni i iscrpljeni čovek na njemu molio je pruženih ruku. Paučina se napela kao ribarska mreža puna ulovljene ribe koja drhturi boreći se za život. Uplašeni miš šmugnuo je iza oltara.
Pitala se da li gubi razum, pošto je najedanput čula glas, gnevni glas svog oca koji ju je pre mnogo godina terao da radi. Čelo joj se orosilo znojem, ali nije mogla da se pomeri od straha. Prikupila je svu snagu i podigla pogled ka tavanici. Očajnički je tragala za oduškom.
Svetlost lampe preobrazila je Tajnu večeru. Hrist i učenici bili su u očekivanim pozama. Odeća im je zablistala zbog svetlošću naglašenih srebrnih i zlatnih niti. Njenu pažnju nije privukao Hrist, slabašne brade, pogleda uprtog negde preko horizonta, već sto ispred njega. Na njemu nije bila skromna ponuda maslina i hleba. Stenjao je pod obiljem hrane koja je obećavala pravu gozbu.
Smokve u portu. Beli kotur ovčijeg sira. Pečeni ovčiji but s povrćem. A tamo, oljušteni luk i glava divljeg vepra na poslužavniku.
Vepar ju je posmatrao. Odsečena glava zračila je životom. Zadrhtala je pred tim prizorom. Bila je hrabra žena. Nagnala je sebe da ponovo pogleda životinju. U dubini veprovih blistavih očiju bio je saldo njenog života, beskrajni spisak uspeha i neuspeha, bogougodnih i grešnih dela. Zaplakala se i skrenula pogled. Nije mogla da sagleda spisak do kraja, zato što je i bez toga znala da svedoči o kobnoj neravnoteži, da u aktivi nema mnogo stavki, a da se dugovi i sebični postupci u pasivi nižu unedogled. Kapelom se zaorio nevoljni krik, vapaj za oproštajem. Čuo ga je samo naslikani divlji vepar s hladnim zubatim osmehom.

 
Jedanaesto poglavlje


Madam Malori se ubrzo posle ručka ušunjala u moju bolničku sobu. Odmarao sam oči. Nekoliko minuta je ćutke proučavala moje zavojima prekrivene grudi, ruke i vrat. Pogled joj se najduže zadržao na mojim šakama.
U neko doba osetio sam njenu silnu snagu, kao u kuhinji u noći otvaranja restorana. Naglo sam otvorio oči.
„Žao mi je", rekla je. „Nisam htela da se ovo desi."
Napolju je počela da pada kiša.
Jednim delom prebivala je u senkama. Video sam obrise njene punđe, mišićave ruke i prepoznatljivu pletenu korpu. Palo mi je na pamet da je ovo naš prvi razgovor.
„Zašto nas mrzite?"
Čuo sam kako žurno uvlači vazduh. Nije mi odgovorila. Umesto toga je prišla prozoru. Zagledala se u tamu. Kiša je pljuštala po crnom staklu.
„Tvoje šake dobro izgledaju. Nisu ozleđene."
„Nisu"
„Zadržaće osetljivost. Moći ćeš da kuvaš."
Ćutao sam. Zbrkana osećanja zapinjala su mi u grlu. Bilo mi je drago što još uvek mogu da kuvam, ali sam znao i da ova žena proganja moju porodicu. Nisam mogao da joj oprostim, ne još.
Izvukla je iz korpe paket s kolačima od badema i kajsija. „Molim te, probaj jedan kolač", rekla je. Uspravio sam se u sedeći položaj. Namestila mi je jastuke iza leđa. Ponovo mi je okrenula leđa. „Reci mi", progovorila je zagledana kroz prozor. „Šta osećaš?"
„Kajsije i badem."
„Da li je to sve?" 
„Pa, osećam tanki sloj paste od oraščića i pistaća i glazuru od žumanceta i meda. Pored toga - čekaj da razmislim - da li je to badem? Nije. Znam šta je. Vanila. Izdrobila si mahune vanile. Pomešala si ih s brašnom."
Nije mogla da nađe prave reči. Nastavila je da gleda kroz prozor. Kiša je lila niz staklo kao da je božica iznad nas ridala slomljena srca.
Kad se konačno okrenula prema meni, oči su joj blistale kao španske masline. Podigla je jednu obrvu. Intenzivno me je posmatrala u polumraku, sve dok prvi put u životu nisam shvatio da raspolažem kulinarskim ekvivalentom apsolutnog sluha.
Spustila je navošteni papir i kolače na bolnički poslužavnik na točkićima. „Laku noć", rekla je. „Želim ti sve najbolje."
Odmah zatim je izašla. Oteo mi se uzdah dok je vazduh izlazio iz sobe. Tek po njenom odlasku shvatio sam koliko sam bio napet i oprezan u njenom prisustvu.
Laknulo mi je kad je otišla. Polegao sam po postelji i sklopio oči. Pa, pomislio sam, ta priča je gotova.
Kad se Malori kasno te večeri vratila u Žalosnu vrbu, zatekla je punu trpezariju. Gospodin Leblan je bio na svom mestu za recepcijom. Dočekivao je i pratio goste do njihovih stolova. Beli sakoi mlađih kelnera munjevito su prolazili preko prozora. Srebrni poklopci su blistali dok su pronošeni lavirintom između stolova prekrivenih uštirkanim stolnjacima.
Stajala je do članaka u snegu i ćutke posmatrala trpezariju kroz jarko osvetljene prozore iznad kamenog vrta. Gledala je kako poslužilac vina greje brendi dok se grof od Nansi Salijera smeje. Zlatni zub mu se blistao. Gledala je kako plemić prinosi komad začinjenog hleba s ananasom ustima i kako se starčevo lice ispunjava hedonističkim zadovoljstvom.
Prinela je ruku grlu, duboko dirnuta pogledom na svoje životno delo, restoran koji je elegantno i bez napora funkcionisao. Već neko vreme je posmatrala osoblje u potpunosti posvećeno krčmi i gostima. Iscrpljujući i sadržajni dan počeo je da uzima danak. Noge su je zabolele. Uspela se do svojih odaja na tavanu zadnjim stepeništem, malo pre no što su zvona na Svetom Avgustinu označila ponoć, da bi se telom i dušom predala ritmovima noći.
„Zabrinuo sam se zbog tebe", prekorevao ju je gospodin Leblan sledećeg jutra. „Nismo mogli da te nađemo. Pomislio sam: Bože moj, šta sam to učinio? Šta sam učinio?"
„Ah, cher Henri!"
To su bila jedina osećanja koja je mogla da pokaže u ovom trenutku. Počela je da zakopčava džemper. „Nisi učinio ništa loše", blagonaklono je odvratila. „Hajde, vratimo se na posao. Uskoro će Božić. Vreme je da nabavimo foie gras."
Madam Deženeret, snabdevač džigericom, živela je na planinskim obroncima iznad Klervoa le Laka. Žilava starica od osamdesetak godina održavala je imanje u životu kljukajući stotinu pataka. Smeđe patke su visoko podigle glave i počele da gaču kad je Leblan parkirao sitroen na izlokanom prilaznom putu ispred trošne farme. Nervozno su se gegale napred-nazad po dvorištu. 
Starica u sivim vunenim pantalonama i pocepanim džemperima jedva da je primetila njihov dolazak. Poslovala je oko vreće hrane.
Malorijevoj je laknulo kad je videla da je izborana starica još pokretna i da može da se brine o patkama. Naložila je Leblanu da pokupi foie gras dok ona bude razgovarala s madam Deženeret.
To je bio jako neobičan zahtev. Dosad je uvek zahtevala da sama pregleda džigerice, kao da niko drugi za to nije sposoban. Dohvatila je stoličicu za mužu i sela pokraj Deženeretove, koja je nežno gurala levak niz pačje grlo. Učinila je to pre no što je Leblan stigao da se pobuni. I šta je mogao da kaže? Ušao je u ambar gde je mlada žena čerupala i čistila desetak pataka pre no što će im izvaditi skupocene foie gras i magret.{25}
„Kako ste, madam Deženeret?", pitala je Malori. Izvadila je maramicu ispod džempera i neupadljivo obrisala nos.
„Ne žalim se."
Starica je izvadila levak iz pačjeg grla i dohvatila sledeću usplahirenu pticu. Zaustavila se i pogledala oznaku na ptičjoj nozi. Pustila ju je.
„Ti ne! Iš! Beži odavde!"
Ptica je odlepršala preko dvorišta. Pola tuceta pačića energično je pojurilo za njom. Malori je spustila ruke na krilo. Zimsko sunce ju je prijatno grejalo po licu.
„Zašto ste je preskočili?", pitala je blagim tonom.
„Zato što ne mogu da je kljukam."
„Ali zašto ne možete?"
„Pre neku nedelju", starica je prezrivo frknula, „neki glupavi turista dovezao se na imanje i zgazio majku ovih pačića. Mislila sam da su gotovi. Patke u takvim prilikama obično nasmrt iskljucaju piliće. Ova stara ptica preuzela je brigu o sirotim pačićima. Usvojila ih je."
„Tako dakle."
„Non, non, Madame! Ta patka će umreti od starosti. Neću je zaklati. Zašto bih to učinila? Zbog džigerice? Ne bih mogla da spavam posle toga. Zamislite samo, ta patka je brižnija od ljudskih bića. Ne bih mogla da je zakoljem. Ne bih to podnela."
Leblan je u tom trenutku izašao iz ambara s dve plastične kese pačje džigerice. Madam Malori je ustala sa stoličice. Nije mogla da progovori ni reč.
Tata me je odvezao iz bolnice u firmiranom kombiju Mumbajskog doma. Ubrzo smo se provezli kroz kapiju imanja Difu. Šarene zastavice lepršale su se u dvorištu u znak dobrodošlice. Gomila ljudi, uključujući i pedesetak građana Limijera, stajala je pod njima. Radosno su zapljeskali kad su videli kombi. Zviždali su i klicali. Neočekivani doček me je oraspoložio. Otvorio sam vrata kombija i mahnuo okupljenima kao ratni heroj koji se vraća kući.
To je bio divan povratak. Video sam gospodina Itana i njegovu suprugu. Opazio sam i madam Pikar. U dvorištu je bio i gradonačelnik sa svojim sinom, mojim novim prijateljem Markusom. Ugledao sam i madam Malori.
Vratila se s farme madam Deženeret s jasnom idejom.
Tata i ja smo je ugledali u isti mah. Oklevala je u pozadini gomile. Raspoloženje u dvorištu namah se promenilo. Tata se razbesneo i namrštio. Ljudi su okretali glave da bi videli gde gleda. Čuli su se uzdasi i šaputanja.
Madam Malori se pravila da ih ne primećuje. Krenula je ka nama. Gomila se razmicala pred njom.
„Nisi dobrodošla!", zagrmeo je tata iz kombija. „Idi odavde!" „Gospodine Hadži", uzvratila je Malori kad je stigla u prve redove. „Došla sam da bih vas zamolila za oproštaj. Molim vas. Preklinjem vas. Ne napuštajte Limijer."
Žamor iznenađenja digao se iz gomile.

Tata je stao na prag kombija. Izdizao se iznad svih. Nije posmatrao Malori. Obraćao se okupljenima kao iskusni političar. „Sad želi da ostanemo!", dreknuo je. „Prošlo je to vreme! Prekasno je za to!" „Mais non, nije prekasno!", rekla je. Nije hteo ni da je pogleda iako je bila tik ispred njega. „Molim vas. Želim da ostanete. I želim da Hasan radi u mojoj kuhinji. Naučiću ga francuskoj kuhinji. Daću mu pravo obrazovanje."
Srce mi je poskočilo. Neobični zahtev naterao je tatu da spusti pogled na čuvenu komšinicu.
„Stvarno si poblesavila. Ne! Tvoje stanje je još gore! Ti si bolesna žena! Šta zamišljaš, ko si ti?"
„Ah, merde, ne budite tako bandoglavi."
Ućutala se. Svi su mogli da vide kako se upinje da obuzda žustri temperament. Duboko je udahnula i ponovo pokušala. „Saslušajte me, molim vas. Ovo je prilika da vaš sin postane veliki francuski kuvar, čovek od ukusa, istinski umetnik, a ne samo majstor za karije koji radi u indijskom bistrou."
„Auh. Ti, izgleda, ništa ne razumeš."
Tata je sišao s kombija. Isturio je stomačinu. 
„Šta se s tobom dešava?", povikao je. Gurao je komšinicu. Odstupala je kroz gomilu, korak po korak, sve dok nije stigla do kapije. „Zar ne možeš da čuješ šta ti govorim? Jok? Ne možemo očima da te gledamo, jalova babuskero! Ne želimo da imamo ikakva posla s tobom!" Kraj njegove tirade dočekala je na ulici.
Ostala je sama.
Klicali smo u dvorištu.
Blago se osmehnula. Zatakla je nekoliko neposlušnih vlasi za uvo i krenula ka restoranu. Okrenuli smo joj leđa i ušli u kuću. Lagao bih ako bih rekao da duboko u stomaku nisam osećao izvesnu žalost zbog te neverovatne ponude.
Madam Malori ipak nije bila sasvim sama. Gospodin Leblan pratio je čitav događaj iza zavesa u restoranu. Istrčao je da je dočeka. Nežno ju je uhvatio za ruku. Ko god da je video njegovu pognutu ćelavu glavu, znao je da u njegovom brižnom rukoljubu nije bilo ničeg izuzev poštovanja i najdublje naklonosti.
Shvatila je dubinu njegove ljubavi i odanosti kad joj je usnama dotakao ruku. Dah joj je zastao u grlu. Položila je ruku na grudi kao zaprepašćena šiparica. Konačno je pojmila koliko je bogata i srećna što poseduje tako dobrog i obzirnog prijatelja. Tihom i nepokolebljivom podrškom pomogao joj je da shvati da može da podnese svaku muku dokle god se bori za pravednu stvar.
Niko od veseljaka pod blistavim disko-svetlima u restoranu nije opazio tihi obrt koji se desio ispred kapije Mumbajskog doma. Niko izuzev udarene stare Ami. 
Izašla je iz garaže. Pričala je sama sa sobom o bog te pita čemu, kad je zamalo naletela na madam Malori.
Kružila je oko ugledne ugostiteljke koja je smireno postavljala drvenu stolicu nasred kaldrmisanog dvorišta.
Stavila je tri velike boce evijana ispod stolice.
Sela je na nju i prekrstila ruke na grudima. Imala je ćebence u krilu.
„Šta?", reče Ami, pušeći lulu. „Šta radiš ovde?"
„Sedim."
„Razumem", reče baka, „ovo je dobro mesto za sedenje." Nastavila je put. Neki deo stvarnosti se po svoj prilici probio do bakinog zamućenog uma. Ušla je u kuću. Probila se kroz gužvu na zabavi i cimnula tatu za kurtu.
„Posetilac"
„Kako to misliš posetilac?"
„Napolju. Posetilac."
Tata je otvorio vrata. Ledeni vetar prohujao je hodnikom.
Zagrmeo je, prekinuvši zabavu.
„Da li si gluva? Da li si poludela? Rekao sam ti da se gubiš!"
Svi su izašli na zaleđene stepenice da vide šta se događa.
Madam Malori je gledala pravo ispred sebe, kao da ima sve vreme ovog sveta na raspolaganju. „Ne mrdam odavde", mirno je odvratila. „Neću se mrdnuti odavde dok ne dozvolite Hasanu da radi kod mene."
Tata se nasmejao. Veliki broj ljudi na stepenicama pridružio se ovom podrugljivom smehu.
Ali ja nisam. Ovog puta se nisam smejao.
„Luda ženo!", nacerio se tata. „To nećeš dočekati! 
Radi što ti je drago! Možeš da ostaneš tu dok ne istruneš! Doviđence!"
Zatvorio je vrata. Zabava se nastavila.
Društvo se razišlo početkom večeri. Gosti su izlazili iz restorana, čavrljajući. Zapanjili bi se kad bi videli madam Malori u stolici nasred dvorišta.
„Bonsoir, Madame Mallory!"
„Bonsoir, Monsieur Iten!"
Uzbuđenje izazvano povratkom kući i masovnim dočekom pretilo je da me savlada. Popeo sam se stepenicama u sobu dok je ostatak porodice pošao za svojim poslom. Osetio sam veliko zadovoljstvo kad sam se konačno susreo sa svojim stvarima u svojoj sobi u kuli - s palicom za kriket, posterom Če Gevare i kompakt- diskovima. Veliki svet može da čeka. Legao sam u postelju. Bio sam toliko umoran da nisam stigao ni da se pokrijem.
Kasno uveče probudio sam se i shvatio da iz trpezarije dopire velika buka. Prišao sam prozoru i pogledao kroz ledenice koje su visile s oluka.
Još je bila dole u dvorištu, ogrnuta debelim kaputom. Neko ju je pokrio ćebadima. Strpljivo je čekala ispod njih, na mrazu, kao ribar pored rupe u ledu. Obmotala je glavu flanelskom maramom. Sećam se kako se stubić ledenog dima dizao s njenog lica posle svakog izdisaja. Gosti su stizali. Nisu znali kako da se ponašaju u ovako neobičnim okolnostima. Zastali bi, nervozno porazgovarali s njom i nastavili dalje. Poželeli bi joj sve najbolje kad bi pošli kući oko ponoći.
„Da li je još tamo?" 
Okrenuo sam se. To je bila mala Zainab u pidžami. Trljala je oči. Nežno sam je zagrlio. Seli smo na prozorsku dasku i gledali jadnu priliku u dvorištu. Sedeli smo neko vreme, kao u transu, dok nismo čuli neobičnu buku, drugačiju od restoranske, neko nerazgovetno mrmljanje. Pomislili smo da Ami vodi razgovor s prošlošću. Izašli smo u hodnik da joj pomognemo da dođe sebi.
Ugledali smo tatu.
Gvirkao je kroz prozor, skriven iza zavesa. „Šta da radim, Tahira?", čuli smo kako mrmlja. „Šta da radim?" „Tata!"
Poskočio je i ispustio kraj zavese.
„Šta je bilo? Zašto mi se tako prikradate?"
Zainab i ja smo se zgledali. Tata je prošao pored nas i sišao niz stepenice.
Madam Malori sedela je na stolici cele te noći i sledećeg dana.

Vest se proširila. U čitavoj dolini govorilo se o njenom štrajku glađu. Do podne se ispred kapije Mumbajskog doma skupio popriličan broj znatiželjnika. I lokalni dopisnik Le Žire pojavio se na vratima po podne. Proturio je kameru dugog objektiva kroz šipke i fotografisao je zdepastu priliku koja je tvrdoglavo sedela nasred dvorišta.
Tata je pobesneo kad je to video s prozora u hodniku na spratu. Čuli smo ga kako urla po kući i kako juri niz stepenice i izleće na vrata. „Idite odavde!", vikao je. „Idite! Iš, iš!"
Meštani s druge strane kapije nisu hteli ni da mrdnu. 
„Nismo na vašem posedu. Možemo da stojimo na ulici." Klinci su povikali: „Hadži je tiranin! Hadži je tiranin!" „Gospodine Hadži", pitao ga je novinar. „Zašto se tako loše ponašate prema njoj?"
Tatino lice je zadrhtalo od neverice.
„Ja se loše ponašam prema njoj? Pokušala je da mi uništi porodični posao. Zamalo što mi ubije sina!"
„To je bio nesrećan slučaj."
To je rekla madam Pikar.
„Zar i vi?", zbunjeno je prozborio tata.
„Oprostite joj."
„Ona je samo budalasta starica."
Tata je posmatrao gomilu mršteći se.
Okrenuo se i prišao madam Malori.
„Prestani! Odmah da si prestala! Razbolećeš se! Prestara si za ovakve budalaštine!"
To je bila istina. Starija žena se već dobrano ukočila. Kad je okrenula glavu, čitavo telo se pokrenulo s njom.
„Pusti Hasana da radi kod mene."
„E pa smrzni se kad si zapela! Samo izvoli!"
Sećam se onog što se zbilo te noći pre odlaska u krevet. Ponovo sam sedeo na prozoru kule sa sestricom Zainab. Satima smo posmatrali staru Francuskinju u dvorištu. Sedela je skrštenih ruku, obasjana mesečinom. U barama pod njenim nogama videli smo odraz meseca i uskovitlanih oblaka.
„Šta će biti s njom?", pitala je Zainab. „Šta će biti s nama?"
Pomilovao sam je po kosi. 
„Ne znam, malena. Ne znam."
U tom trenutku promenio sam stranu i u potaji počeo da navijam za staricu. Mislim da je Zainab to osetila. Sećam se da me je stisnula za ruku i klimnula, kao da samo ona zna šta mora biti učinjeno.
Tata se te noći obrtao po krevetu. Tri puta je ustajao da pogleda kroz prozor. Najteže mu je padalo što se Malori služila pasivnim otporom da bi dobila ono što hoće. Koristila je metod pomoću kog je Gandi stvorio Indiju. I besneo je zbog toga. Bio je slika i prilika duševno rastrzanog čoveka. Budio se i gubio svest, mrmljajući sebi u bradu.
Hodnik se u četiri ujutru ispunio škripom.
Tata i ja smo se u svojim sobama istovremeno probudili. Izašli smo iz kreveta da bismo videli šta se događa. „Da li si i ti čuo?", prošaptao je dok smo se šunjali hodnikom. Noćne košulje su nam lepršale na ledenom vazduhu.
„Jesam."
Opazili smo neke prilike na stepenicama.
„Šta to radite?", dreknuo je tata i upalio svetlo.
Tetka i Ami su vrisnule i ispustile tanjir, koji se razbio na stepenicama. Tri komada nana i boca mineralne vode dokotrljali su se do dna stepeništa. Ami je stiskala nošu.
„Za koga je to? Za koga je?"
„Ti si životinja, Abase!", povikala je tetka. „Sirota žena umire od gladi! Ubićeš je!"
Tata je ščepao Ami i tetku za ruke i povukao ih na sprat. „Svi u krevet!", urlao je. „Sutra ću je ukloniti iz dvorišta! Okončaću ovaj cirkus! Neću da trpim ovo maltretiranje! Vređa uspomenu na Gandija, zloupotrebljava njegove ideale protiv nas!"
Posle toga niko nije ni trenuo. Svi smo rano ustali. Gledali smo kako tata šparta napred-nazad ispred telefona. Pozvao je advokata kad su kazaljke sata napokon stigle do željenog mesta na brojčaniku. Tražio je da policija ukloni Malori iz njegovog dvorišta zbog ometanja poseda.
Strah je obuzeo čitavu porodicu. Tužno smo prevrtali doručak po tanjiru dok je tata govorio, govorio i govorio s advokatom. Samo je Ami jela s apetitom.
Tog jutra smo saznali da je Zainab satkana od istog štofa kao i tata. Prišla mu je dok je urlao u slušalicu. Cimnula ga je za kurtu, bez trunke straha.
„Prestani, tata! To mi se ne sviđa!"
Da ste samo mogli videti njegov strašni izraz lica.
Iskoračio sam i uhvatio sestru za ruku.
„Da, tata. Vreme je da prestaneš. Odmah."

Nikad neću zaboraviti taj trenutak. Razjapio je usta. Ukočio se u čudnom položaju. Držao je slušalicu telefona i posmatrao Zainab i mene. Odlučno smo mu uzvraćali pogled. Čekali smo povik ili šamar. Prineo je telefon usnama i rekao advokatu da će ga nazvati kasnije.
„Šta si rekao? Mislim da te nisam dobro čuo."
„Tata, ako Hasan postane francuski kuvar, to znači da ćemo ostati ovde i da će ovo biti naš dom. To je dobro. Umorna sam od seljakanja. Ne želim da se vratim u Englesku. Ovde mi se dopada." „Mama bi htela da prestanemo da bežimo", dodao sam. „Zar je ne čuješ, tata?"
Tata nas je hladno posmatrao, kao da smo ga izdali. Izraz lica mu je postepeno omekšao. To je bio čudesan prizor. Činilo mi se da gledam kako se hladni grumen pačje masti topi na vrelom tiganju.
To jutro bilo je bistro i čisto, kao ono koje nas je dočekalo kad smo pre mnogo meseci stigli ovamo. Čuveno jutarnje svetlo kupalo je planine ružičastim, crvenkastoljubičastim i smeđim tonovima.
„Madam Malori!", zlovoljno joj se obratio tata preko dvorišta. „Dođite da doručkujete s nama!"
Čuvena kuvarica više nije imala snage ni da okrene glavu. Bila je mrtvački bleda. Sećam se njenog jarkocrvenog nosa, sa smrznutim slinama na vrhu. „Hoću da mi obećaš", zakrkljala je slabašnim glasom. Zurila je pravo ispred sebe kroz mali otvor u ćebadima. „Hoću da mi obećaš da će Hasan raditi za mene."
Tata se smrkao. Nije očekivao ovoliku nepopustljivost. Činilo se da će ponovo izgubiti kontrolu nad sobom. Zainab, njegova savest, još ga je držala za ruku. Cimnula ga je u znak upozorenja. Duboko je udahnuo i ispustio otegnut i tegoban uzdah.
„Šta ti kažeš, Hasane? Da li želiš da učiš francusko kuvanje? Da li želiš da radiš za ovu ženu?"
„Ništa ne bih želeo više na svetu."
Mislim da ga je moj poletni odgovor pogodio gotovo fizičkom snagom. Teško je primio neopozivi glas sudbine koja je progovorila kroz mene. Izvesno vreme posmatrao je pukotine na tlu ispod svojih nogu. Držao se za malu Zainab i crpeo snagu iz nje. U jednom trenutku je podigao glavu. Moj tata je zaista bio dobar čovek.
„Imaš moju reč, madam Malori. Hasane, sad moraš da radiš u kuhinji Žalosne vrbe."
Radost koju sam tada osetio mogla se porediti s neverovatnom eksplozijom krema u reližezu{26} kolaču. Malori se nije osmehnula kao nadmena pobednica. Njen skromni osmeh govorio je o olakšanju, zahvalnosti i razumevanju očeve žrtve. Mislim da je tata pravilno protumačio njenu reakciju. Prišao je njenoj stolici i pružio ruke.
Dobro sam zapamtio trenutak kad mu je pružila ruke i kako ju je tata podigao sa stolice. Moja maitresse je polako i bolno ustala sa stolice. I to sam zapamtio.
Tetka i Mehtaba su mi sutradan pomogle da spakujem torbu i pređem ulicu. Mnogo osećanja uloženo je u to putovanje od stotinu stopa s jednog na drugi kraj ulice u Limijeru, s kartonskim koferom u ruci. Koračao sam ka starom vrbovom drvetu, prozorima s olovnim staklima i čipkastim zavesama elegantne gostionice u kojoj su i drvene stepenice bile natopljene slavnom francuskom tradicijom. Na kamenom stepeništu ispred Žalosne vrbe čekali su me ozbiljna madam Malori u beloj kecelji i ljubazni gospodin Leblan. Stariji par je raširenih ruku čekao usvojenog sina.
Pošao sam ka njima, ka novom domu i sazrevanju koje me je čekalo. Učiću o francuskoj kuhinji i raditi u restoranu. Iza mene je bio svet iz kog sam došao: mala Zainab, uplakana Ami; riblja tika i kingfišer pivo, Hariharanovo zavijanje, vreli kadai pun ključalog ulja, graška, đumbira i čilija. 
Prošao sam pokraj tate na gvozdenoj kapiji, kao što se očekuje od svake nove generacije. Plakao je bez zazora i brisao tugom izobličeno lice belom maramicom. Sećam se njegovih reči, kao da ih je danas izgovorio. „Dragi dečače, ne zaboravi da si Hadži. Ne zaboravi ko si. Ti si Hadži."
Putovanje je bilo kratko, čak i kad se meri stopama. Osećao sam se kao da prelazim s jednog na drugi kraj vaseljene. Svetlost s Alpa pokazivala mi je put.

 
Dvanaesto poglavlje


Moja soba u Žalosnoj vrbi bila je u potkrovlju, malo niže niz hodnik od odaja madam Malori. Moja monaška ćelija bila je jako hladna zimi, a leti nepodnošljivo vrela i teskobna. Kupatilo je bilo na kraju hodnika, pa niz stepenice.
Prvog dana u krčmi sam se po prvi put našao sam u sobici koja će narednih godina biti moj dom. Osećala se na starce i otrov protiv buba. Raspeti Hrist ispuštao je krv iz brojnih rana. Njegovo izmučeno telo visilo je zajedno s malim ogledalom iznad mog kreveta. Orman od tamnog drveta s dva ofingera od kedrovine širio je loše vibracije u ćošku prostorije, preko puta uskog ležaja. U sobici je bilo veoma malo slobodnog prostora. Tavanski prozor s pogledom na krov malo je odagnavao teskobu.
Spustio sam kofer. Šta sam učinio?
Bio sam - nije mi teško da priznam - snažno uzdrman asketskom sobicom, tako katoličkom i stranom mom svetonazoru. Glas u mojoj glavi histerično mi je poručivao da se trkom vratim u bezbednost i udobnost svoje momačke sobe.
Knjiga na stočiću pored ležaja privukla mi je pažnju. Prišao sam da je pogledam. To je bio debeli tom požutelih stranica, s mnoštvom bogatih ilustracija. Opisivao je različite metode klanja i obrade svih životinja, od krupne stoke do zečeva.
Pronašao sam nezapečaćeni koverat u knjizi.
Rukom pisana poruka od madam Malori bila je formalni izraz dobrodošlice u Žalosnoj vrbi. Vlasnica krčme mi je kitnjastim i staromodnim izrazima predočila koliko se raduje što ću biti njen učenik u kuhinji. Zamolila me je da radim vredno i usvojim najveću moguću količinu znanja u godinama koje su pred nama. Poručivala je da će mi se naći i da će mi pomoći na svaki mogući način. Za početak bi trebalo da s najvećom pažnjom proučim priručnik lionskih mesara.
Njeno pismo udarilo je u pravu žicu. Muški glas u mojoj glavi mi je grubo poručio: „Baci se na posao i prestani da izigravaš budalu." Proverio sam da li su madam Malori i Leblan dobro zatvorili vrata za sobom pre no što sam ih zaključao. Prijalo mi je što ću moći da računam na privatnost. Popeo sam se na krevet i skinuo zastrašujuće raspeće sa zida. Sakrio sam ga duboko u ormar, daleko od pogleda. Tek tada sam počeo da vadim stvari iz kofera.
U prvim danima naukovanja često sam sanjao isti san. Iz današnje perspektive mogao bih da tvrdim da je bio značajan. U tom snu sam hodao pored velike vode. Grozna ribetina iznenada je izronila iz nje. Bila je pljosnata i zdepasta, s glavom bika. Ispuzala je na plažu, pomažući se perajima kao primitivnim stopalima. Mukotrpno se kretala po suvom. U jednom trenutku je stala, iscrpljena herkulovskim naporom. Rep joj je još bio u vodi, a glava na suvom pesku. Škrge su se otvarale i zatvarale kao kovački mehovi. Nesrećno stvorenje dahtalo je u novom amfibijskom stanju, s polovinom tela u vodi i polovinom izvan nje, na razmeđi drastično različitih svetova.
Nisam imao kad da brinem takve brige ili uređujem sobicu. Od tog popodneva nadalje provodio sam veoma malo vremena u njoj. Kad bih je se dokopao, zaspao bih čim bih spustio glavu na jastuk. 
Budilnik bi se oglasio svakog jutra u dvadeset do šest. Dvadeset minuta kasnije doručkovao sam s madam Malori u njenim odajama. Bombardovala me je pitanjima o svemu što sam naučio tokom protekla 24 časa. Na ranim jutarnjim sastancima postavljala je teoretsku podlogu za praktične lekcije koje ću tog dana izučavati u kuhinji.
Krenuli bismo na pijacu posle propitivanja. To je bio nastavak mog obrazovanja. Posle nabavke bismo se vratili u krčmu, gde bi tek počeo pravi rad. Madam Malori me je prvih šest meseci naukovanja šetala od jednog do drugog početničkog posla. Isprva nisam radio ništa izuzev pranja sudova, metenja podova, čišćenja i pripreme les legumes. Sledećeg meseca sam službovao u restoranu, kao raznosač hleba u tunici i belim pamučnim rukavicama. Rečeno mi je da izbliza pratim balet vrhunske usluge u trpezariji. Posle radnog vremena radio sam na uređenju restorana. Madam Malori me je pratila od stola do stola. Ogorčeno je coktala jezikom kad god srebrna kašika ne bi bila savršeno paralelna s ostalim escajgom.
Vraćen sam u kuhinju tek kad sam naučio da se snalazim u trpezariji. Danima sam čerupao i čistio divlje golubove, prepelice i fazane. Posle višesatnog rada, pomišljao sam da će mi ruke otpasti. Chef de cuisine Žan Pjer nemilosrdno me je muštrao. Na kraju dana sam jedva stajao na nogama zbog ukočenih leđa. Zatim mi je naloženo da sedim pored gospodina Leblana na recepciji. Beležio sam rezervacije i učio kako da popunim restoran a da ne uvredim redovne mušterije.
Bavio sam se svim i svačim, jedino ne kuvanjem.
Radio sam do pola četiri. Tad smo išli na pauzu zvanu sobni sat. Otpuzao bih u sobu na tavanu da odspavam. Popodnevni san imao je mnogo sličnosti s komom. Rano uveče bih se bunovno spustio niz stepenice, da bih se suočio s drugačijom vrstom obuke. Pola sata sam kušao vina i učio o njima pod budnim okom somelijea Žalosne vrbe. To je bio uvod u redovnu smenu do ponoći. Budilnik bi se oglasio u nemilosrdnih dvadeset do šest sledećeg jutra, da označi početak novog tiranskog radnog dana.
Ponedeljak mi je bio slobodan dan. Nekako bih se oteturao preko ulice do imanja Difu. Ispružio bih se na kauč.
„Da li te teraju da jedeš svinjetinu?"
„Arašu, prekini s glupim pitanjima. Ostavi brata na miru."
„A da li te teraju, Hasane? Jedeš li svinjetinu?"
„Vidi kako si mršav. Mislim da te ta žena izgladnjuje."
„Probaj je, Hasane. Napravila sam je za tebe. Malaj peda{27} s medom od zlatnog lotosa."
Ležao sam na kauču kao mogulski princ. Tetka i Mehtaba hranile su me slatkišima i pojile čajem s mlekom. Teča Majur, Ami, Zainab i braća privukli bi stolice i kao opčinjeni slušali anegdote iz mog života u čuvenoj gostionici preko puta.
„Sutrašnji specijalitet biće palomb, divlji golub. Dva dana sam čerupao i čistio golubove. To je veoma težak posao. Mehtaba, molim te, izmasiraj mi ramena. 
Vidiš kako su napeta od dirinčenja? Pravićemo salmis de palomb. To je golublja pita. Veoma je sočna. Služi se sa sosom od merloa i vlašca. Najbolje se slaže sa..."
Tata se u početku veoma neobično ponašao. Srdačno me je pozdravljao na vratima. Grlio bi me, a zatim bi negde šmugnuo. Držao se na odstojanju. Puštao je ostatak porodice da se sjati oko mene. Iz nekog razloga nikad nije učestvovao u kolektivnom propitivanju o mom poslu. Muvao se po zadnjem delu prostorije. Pretvarao se da rešava neki problem za stolom i otvarao koverte kitnjastim nožićem od slonovače. Međutim, znao sam da sluša svaku reč koju bih izgovorio, iako mi nije postavio nijedno pitanje.
„Nedelju dana sam učio o Langedok-Rusijonu, vinskom regionu oko Marselja. Proizvodi velike količine vina, ali samo 10% appelation controlee u zemlji." Kad sam video kako kao opčinjeni slušaju moje izlaganje, nisam mogao da ne dodam, uz nehajno mahanje rukom, „Preporučujem Fitou i Minervois. Corbierres je prilično razočaravajući, pogotovu novija godišta."
Uživao sam slušajući njihova „uh" i „ah".
„Strašna stvar", reče teča Majur. „Zamislite samo. Naš Hasan je poznavalac francuskih vina."
„I kakva je Malori? Da li te tuče?"
„Ne. Nikada. Ne mora. Dovoljno je da podigne obrvu pa da se svi razlete kao uplašena kokoš. Svi je se plaše. Ali glavni kuvar Žan Pjer, njen zamenik, često urla na mene."
Čuo sam grubo povlačenje olovke po papiru za stolom u pozadini.
Tata bi me pozvao na razgovor tek kasnije, pre povratka u Žalosnu vrbu, kad bi me svi propisno nakljukali i razmazili. Pokazao bi mi da sednem za njegov sto. Skupio bi prste i progovorio ozbiljnim zabrinutim glasom.
„Reci mi, Hasane, da li ti je pokazala kako se pravi jezik s madeirskim sosom?"
„Još nije, tata."
Izgledao je razočarano.
„Nije? Hmm. To ne zvuči impresivno. Možda nije dobra koliko mislimo da jeste."
„Ne, tata. Ona je veliki chef.."
„A šta je s tom barabom Žanom Pjerom. Da li on zna da potičeš iz ugledne porodice? Ne? Da li je potrebno da mu skrenem pažnju na neke stvari?"
„Nije, tata. Hvala ti. Snaći ću se."
Nikad nisam otkrio tati koliko mi je prvih meseci naukovanja u Žalosnoj vrbi promena teško pala, koliko su mi svi nedostajali i koliko sam obeshrabren bio.
Očajnički sam želeo da uprljam ruke kuvanjem, ali mi madam Malori nije dopuštala ni da se približim peči. Moja frustracija doživela je vrhunac jednog jutra kad sam se, po naređenju Žana Pjera, peo zadnjim stepeništem krčme da donesem sijalice iz ormana na drugom spratu.
Madam Malori se spuštala stepenicama, sveža i doterana. Išla je na parkiralište, gde ju je gospodin Leblan čekao u sitroenu da pođu u grad.
Navukla je smeđe kožne rukavice i prebacila vuneni šal oko vrata. Uske drvene stepenice osećale su se na njen parfem. S poštovanjem sam se pribio uza zid da bi mogla da prođe. Zastala je dve stepenice iznad mene. Pogledala me je u veštačkom polumraku.
Sigurno sam izgledao isceđeno i slabašno, kao da mi je duša u nosu. 

„Hasane, reci mi, da li si požalio zbog odluke da dođeš ovamo?"
„Non, Madam."
„Teško je. Ali videćeš. Jednog dana ćeš se probuditi i - voila, bićeš u drugoj brzini. Telo će se prilagoditi."
„Razumem. Hvala vam."
Nastavila je da silazi, a ja da se penjem. Ne znam šta me je nagnalo da nastupim tako drsko, tek, izletelo mi je: „Ali kada ću početi da kuvam? Da li ću doveka ljuštiti šargarepu?"
Zastala je na donjoj stepenici, u polumraku, ali nije okrenula glavu.
„Počećeš da kuvaš kad za to dođe vreme."
„Kada će to biti?"
„Budi strpljiv, Hasane. Znaćemo kad to vreme bude došlo."
„Saberi se. Gde se može naći Ostrea lurida?"
„Hmm. U Bretanji?"
„Pogrešio si! Debelo si pogrešio, mladiću!"
Madam Malori me je ošinula najoštrijim pogledom, s jednom obrvom podignutom. Bilo je 6 i 15 ujutru. Sedeli smo ispod prozora na kuli i pijuckali kafu iz krhkog porculana iz Limoža. Još sam bio bunovan.
„Ostrea edulis živi u Bretanji. Hasane, trebalo bi to da znaš. Pre dve nedelje smo učili o njoj. Ponovo uzmi knjigu o školjkama. Pročitaj je još jednom, ali ovog puta pazi šta radiš."
„Oui, Madame... Uh, setio sam se. Lurida je sićušna ostriga koja raste u nekoliko zaliva na severoistočnoj obali Sjedinjenih Država. U zalivu Piže."
„Tako je. Nikad je nisam probala, ali sam čula da se blago osećaju na morsku travu, jod i lešnik. Priča se da je ta školjka među najboljima na svetu. Teško mi je da poverujem da su ukusnije od dobrih ostriga iz Bretanje, ali mnogi ljudi tako misle. Ali to je stvar ukusa."
Nagnula se napred da bi napala činiju voćne salate na stolu. Njen apetit u rano jutro i količina goriva koje je uzimala u sebe da bi izdržala zahtevni radni dan behu zapanjujući. Imala je mnogo više dodirnih tačaka s tatom no što bi ijedno od njih bilo spremno da prizna.
„Evropsko tržište odskora je zasićeno uvoznom robom. Kako se zove ta nasrtljiva ostriga. Hoću da mi predočiš njenu kratku istoriju."
Uzdahnuo sam i pogledao na sat.
„Da li ćeš danas puniti teleće grudi?"
Otmeno je ispustila košticu kuvane šljive u srebrnu kašičicu. Spustila ju je pored činije.
„Ah, non! Ne menjaj temu, Hasane. Ta taktika neće proći."
Spustila je činiju. Zagledala se u mene.
„Crassostrea gigas, japanska ostriga, zvana i pacifička ostriga, sedamdesetih je postala dominantna u Evropi."
Počastila me je osmehom. Bio je malčice leden, ali je ipak bio osmeh.
Kasnije tog dana sam po prvi put video šta me čeka kad me je madam Malori dole u kuhinji, nagnuta preko sudopere, spontano potapšala po obrazu nakon što sam tačno identifikovao domaće ostrige - les creuses de Bretagne - samo na osnovu lizanja kašičice za čaj umočene u njihov saft. 
To je trebalo da bude gest naklonosti i odobravanja. Prsti na nogama su mi se zgrčili posle dodira njene suve, ukočene šake po obrazu. Neprijatni trenutak postao je još gori zato što je naložila svom chef de cuisine da nam pokaže neko jelo od ostriga, zbog čega se Žan Pjer baš u tom trenutku zatekao pored peći. Streljao me je pogledom preko ramena madam Malori.
Znao sam da me čekaju nevolje i da malo toga mogu da učinim da ih sprečim. Izbegavao sam da pogledam u rumeno lice Žana Pjera. Usredsredio sam se na njegove ruke. Gledao sam kako za ostrige priprema sos sauternes sabayon.{28} Mešao je vešto i brzo sastojke na vrelom tiganju dok je madam Malori neumorno mlela. Detaljno je objašnjavala magični preobražaj koji se dešava na velikoj temperaturi, slepa za osećanja koja je pokrenula u svom šefu kuhinje.
Robovao sam ritmovima Žalosne vrbe, ali sam se jednom rukom još držao za kvaku Mumbajskog doma. Sva neobičnost ove tranzicione faze u potpunosti se ispoljila kad sam mesec-dva nakon preseljenja pošao s madam Malori u grad, u kupovinu začinjenu naukovanjem.
Prvi deo jutra proveo sam mirišući i isprobavajući razne vrste kupusa. Pokazala mi je savojski. Debeljuškaste male kankan igračice spremno su širile zelene podsuknje da bismo pogledali njihove delikatne blede listove. Video sam i džinovski crveni kupus. Ličio je na bonvivana nalivenog rubin-crvenim portom pre izlaganja na tezgi. 
„Moraš da shvatiš da je keleraba most između kupusa i repe. Zato ima ukus oba povrća. Ne zaboravi to. Ta sitna ali važna razlika pomoći će ti da proceniš koje je povrće idealno prateće jelo, a koje nije"
Moram da priznam da je madam Malori, s pletenim korpama u rukama, nagnuta prema meni da bi čula moj slabašni glas na bučnoj tržnici, bila oličenje strpljenja na tim obilascima, vazda spremna da odgovori na sva moja pitanja, bez obzira na to koliko detinjasta i početnička bila.
„U ovom kraju francuske najviše volimo ranu belu bečlijku i ranu purpurnu bečlijku. To su nam najdraže kelerabe. Navet de Suede je za razliku od njih robusna repa koja je divlje rasla na Baltiku pre no što su je Kelti preneli na jug i počeli da je uzgajaju u Francuskoj. To se desilo pre nekoliko hiljada godina. Mislim da švedska repa danas prevazilazi sve druge, zbog slasti, osobina koje je s vremenom stekla. Kod madam Pikar ćemo naći žute i crne šveđanke..."
Podigli smo glave. Osvrtali smo se po pijaci da bismo pronašli tezgu madam Pikar. Iznenadili smo se kad smo ugledali tatu ispred udovičine tezge. Raširio je noge i položio ruku na bok. Drugom je mlatio po vazduhu. Govorio je s mnogo energije. Sumnjao sam, iako s ove razdaljine nisam mogao da budem siguran, da sipa pljuvačku kao vatromet.
Madam Pikar, žena grubog lika, u vojničkim čizmama, pod slojevitim crnim haljinama i džemperima, zabacila je glavu okrunjenu neurednom kosom. Tata ju je svojom dosetkom naveo da se raskalašno nasmeje. Toliko se zasmejala da je morala da ga uhvati za ruku.
Ustuknuo sam kad sam ih video u tom položaju. 
Poželeo sam da se okrenem i odem. Madam Malori je to verovatno naslutila. Spustila je ruku na moje rame. Povela me je napred.
„Bonjour, Madame Picard. Et vous, Monsieur Haji!" Tata i Pikarova nisu primetili da smo im prišli. Još su se smejali. Njihovo veselje je naprečac presahlo kad su čuli poznati glas. Tata je isprva ustuknuo. Neodlučnost mu je sevnula u očima kad me je video s njom. Činilo se da ne zna kako da reaguje. Bio sam na tržnici s madam Malori, a tata s Pikarovom, „na drugoj strani".
„Zdravo, chef Malori", nervozno će tata. „Divan dan. Vidim da ste poveli najtalentovanijeg učenika sa sobom."
„Zdravo, tata. Bonjour, Madame Picard!" Udovica Pikar me je odmerila od glave do pete, po francuski. „Fino izgledaš, Hasane, kao lepetit chef." „Pa, kako je moj momak danas? Da li je spreman da zauzme tvoje mesto?"
„Ni izbliza", ukočeno će madam Malori. „Ali moram priznati da brzo uči."
Cupkali smo oko tezge. Reči su presahle. Madam Malori je pokazala na korpu na zadnjem delu tezge i rekla: „Eno ih, Hasane, baš kao što sam ti rekla. Sve bele su navet de Suede. Ali nema žutih i crnih kojima sam se nadala." Nagnula se napred, kao da tata nije tu, i rekla: „Da li nekim slučajem negde krijete ređe vrste, madam Pikar?"
Uvrebao sam neobični izraz na tatinom licu. Nije bio besan, već začuđen, kao neko ko je upravo video kako će stvari ubuduće izgledati. Nikad neću zaboraviti kako je, nakon što je blago zatreptao, spustio ruku na moje rame. Stisnuo ga je u znak oproštaja, a onda se bez reči povukao s tržnice.
Šest meseci nakon početka naukovanja, čistio sam pod u kuhinji s Marselom. Madam Malori je tražila da ga besprekorno očistimo pre no što otpužemo do naših soba na popodnevni odmor.
Začuli smo kucanje na zadnjim vratima. Požurio sam ka njima.