Antonio Tabuki-Indijski nokturno

U vrelini indijskih noći, bezimeni junak traži nestalog prijatelja. Dok prati njegove blede i retke tragove raštrkane od Bombaja do Goe, kroz sumnjive kvartove u kojima se jeftino prodaje sve što se može poželeti, kroz bleštavi privid luksuza u hotelima za Zapadnjake, kroz drevne manastire i svratišta na železničkim i autobuskim stanicama, put mu se ukršta s drugim neobičnim putnicima. Međutim, čovek se lako izgubi u čudesnoj zemlji u kojoj su deca bogolika, starci luckasti a žene prelepe. Indijski nokturno se čita kao putopis i kao kriminalistički roman, ali i kao tipična tabukijevska proza koja osvaja sočnim jezikom, vrcavim dijalozima, slutnjom i zagonetnošću, poetizovanom i sanolikom realnošću koja se iz nje pomalja. „Indijski nokturno” je 1987. godine dobio prestižnu Prix Médicis étranger, francusku nagradu za najbolji roman napisan te godine na stranom jeziku.

Ljudi koji loše spavaju kao da nose

neku krivicu: šta oni rade?

Vraćaju noć u stvarnost.

Moris Blanšo


Napomena


Osim što je posledica nesanice, ova knjiga je i jedno putovanje. Nesanica pripada onome ko je knjigu napisao, a putovanje onome ko je na njega krenuo. Pa ipak, pošto sam lično posetio ista mesta koja je posetio protagonista ove avanture, činilo mi se prikladnim da ovde navedem njihov kratak pregled. Nisam sasvim siguran da li je tome doprinela iluzija da bi jedan topografski pregled mogao snagom realnosti da osvetli ovaj Nokturno u kojem se traga za jednom Senkom ili, pak, neverovatna pretpostavka da bi jednoga dana neki zaljubljenik u neobična putovanja mogao da ga upotrebi kao vodič.


A. T.



Pregled mesta koja se pominju u ovoj knjizi


1. Hotel Kadžuraho, ulica Sukladži bez broja, Bombaj.
2. Bolnica Brič Kendi, Bulabai Desai Roud, Bombaj.
3. Hotel Tadž-Mahal Interkontinental, Kapija Indije, Bombaj.
4. Prenoćište na železničkoj stanici, stanica Viktorija, glavna železnička stanica, Bombaj. Možete prenoćiti ukoliko imate voznu kartu ili propusnicu indijske železnice.
5. Hotel Tadž Koromandel, Nungambakam Roud 5, Madras.
6. Teozofsko društvo, Adajar Roud 12, Adajar, Madras.
7. Autobuska stanica na putu Madras - Mangalore, oko 50 km od Mangalorea, lokacija nepoznata.
8. Arsebispado i Koležo de S. Boaventura, na putu Kalangute - Pandžim, Stara Goa, Goa.
9. Hotel Zuari, Svatantra Pat bez broja, Vasko de Gama, Goa.
10. Plaža u Kalanguteu, oko 20 km od Pandžima, Goa.
11. Hotel Mandovi, Bandodkar Marg 28, Pandžim, Goa.
12. Hotel Oberoj, Bogmalo Brič, Goa.

Prvi deo



I


Taksista je imao malu šiljatu bradu, mrežicu na kosi i repić vezan belom trakom. Pomislio sam da je Sik, jer su u mom vodiču upravo tako opisani. Taj vodič se zvao India, a travel survival kit,1 kupio sam ga u Londonu, ponajviše iz radoznalosti, jer je o Indiji davao veoma bizarne i, na prvi pogled, površne informacije. Tek sam se kasnije uverio koliko mi je bio od koristi.
Čovek je vozio prebrzo za moj ukus i svaki čas je ljutito trubio. Činilo mi se da koristi svaku priliku da očeše pešake, pri čemu bi mu se na licu pojavio neki neodređeni osmeh koji mi se nije dopadao. Na desnoj ruci nosio je crnu rukavicu, što mi se takođe nije dopadalo. Kada je ušao u Marin drajv izgledalo je kao da se konačno smirio i bez žurbe se uključio u jednu od saobraćajnih kolona, onu do mora. Rukom na kojoj je nosio rukavicu pokazao je palme na šetalištu duž obale i luk zaliva. „Ovo je Trobej”, rekao je, „a ispred nas je ostrvo Elefanta, ali se ne vidi odavde. Siguran sam da ćete želeti da ga posetite, brodići polaze svakog sata sa Kapije Indije.”
Upitao sam ga zašto ide ulicom Marin drajv. Nisam poznavao Bombaj, ali sam njegovu vožnju pokušavao da pratim na karti koju sam držao na kolenima. Tačke prema kojima sam se orijentisao bile su Malabar Hil i Čor, pijaca lopova. Moj hotel se nalazio između te dve tačke i da bi se do njega došlo nije bilo potrebno da se prođe ulicom Marin drajv. Išli smo u suprotnom pravcu.
„Hotel u koji vi hoćete nalazi se u siromašnom kvartu”, rekao je snishodljivo, „a i roba je lošeg kvaliteta, turisti koji prvi put dolaze u Bombaj često završe na mestima koja nisu preporučljiva, vodim vas u jedan hotel koji odgovara gospodinu kao što ste vi.” Pljunuo je kroz prozor i namignuo mi. „Tamo je roba prve klase.” Nasmejao se ljigavo, saučesnički, i to mi se još manje dopalo.
„Stanite ovde”, rekao sam, „smesta.”
On se okrenuo i snishodljivo me pogledao. „Ali, ovde ne mogu”, rekao je, „gužva je.”
„Ja ću ipak izaći”, rekao sam otvorivši vrata.
On je naglo ukočio i otpočeo litaniju na nekom jeziku koji je verovatno bio marati. Bio je besan i verujem da reči koje je prosiktao nisu bile baš najljubaznije, ali ja se na to nisam obazirao. Sa sobom sam imao samo jednu malu torbu koju sam držao uz sebe, tako da čak nije bilo potrebno ni da izlazi iz kola kako bi mi dao prtljag. Ostavio sam mu novčanicu od sto rupija i izašao na široki pločnik ulice Marin drajv; na plaži se odigravala neka religiozna svetkovina ili vašar, ko zna, video sam samo svetinu koja se tiskala oko nečega što se tamo događalo; na šetalištu su se okupljale skitnice, ležeći na niskom zidu ograde, dečaci koji su prodavali kojekakve sitnice, prosjaci. Tu je takođe bio i red motorizovanih rikši. Uskočio sam u jednu žutu prikolicu prikačenu za moped i doviknuo čovečuljku ime ulice u kojoj se nalazio moj hotel. On je pritisnuo pedalu i punom brzinom se uključio u saobraćaj.
„Kvart kaveza” bio je mnogo gori nego što sam očekivao. Poznavao sam ga sa fotografija jednog čuvenog fotografa i mislio sam da sam spreman da se suočim s ljudskom bedom, ali fotografije uokviruju ono što vidimo u pravougaonik. A ono što vidimo, bez tog okvira, uvek je nešto sasvim drugo. Osim toga, to što sam video, imalo je veoma neprijatan miris. Štaviše, mnogo različitih mirisa.
Kada smo ušli u kvart, dan je već bio na izmaku i, samo što smo prošli jednom ulicom, iznenada je, kao što se dešava u tropskim predelima, pala noć. Kuće u „Kvartu kaveza” uglavnom su napravljene od drveta i trske. Prostitutke izviruju kroz otvore na straćarama od loše sklepanih dasaka. Neke od tih straćara bile su jedva nešto veće od stražarskih kućica. A zatim, tu su se nalazile barake i šatre napravljene od krpa, verovatno dućani ili mesta gde se obavljala neka druga vrsta trgovine, osvetljene petrolejkama, ispred kojih su se okupljale grupice ljudi. Hotel Kadžuraho, međutim, imao je mali svetleći natpis i nalazio se gotovo na uglu jedne ulice sa zgradama u izgradnji. Hol, ako bih ga tako mogao nazvati, nije baš ulivao poverenje, premda je bio čist. Bila je to mala, loše osvetljena odaja s visokim pultom, kao u engleskim pabovima, na oba kraja pulta stajala je lampa s crvenim abažurom, a iza je sedela neka starija žena. Na sebi je imala raskošan sari, nokti su joj bili premazani tamnoplavim lakom, po izgledu je mogla biti Evropljanka, premda je na čelu imala jedan od onih znakova koje nose Indijke. Pružio sam joj svoj pasoš i rekao da sam sobu rezervisao telegramom. Ona je klimnula glavom i s nametljivom marljivošću počela da prepisuje moje podatke iz pasoša, a zatim mi je pružila formular da ga potpišem.
„Sa ili bez kupatila?” upitala me je i navela mi cene.
Uzeo sam sobu s kupatilom. Učinilo mi se da u njenom izgovoru prepoznajem blagi američki akcenat, ali nisam hteo da ulazim u to.
Rekla mi je broj sobe i pružila ključ. Privezak za ključeve bio je od providne plastike sa sličicom unutra koja se uklapala u stil hotela. „Želite li da večerate?” - upitala je. Gledala me je podozrivo. Shvatio sam da ovo mesto nisu posećivali Zapadnjaci. Zasigurno se pitala šta ja tu radim, gotovo bez ikakvog prtljaga, nakon što sam poslao telegram s aerodroma.
Rekoh da želim. Ta ideja mi nije bila naročito privlačna, ali bio sam veoma gladan i činilo mi se da nije baš pametno da se u ovo doba vrzmam po kvartu.
„Dajning rum2 se zatvara u osam”, rekla je, „posle osam večeru služimo samo u sobama.”
Rekao sam da bih radije večerao dole, ona me je povela do zastora na drugom kraju predvorja i tako sam ušao u jednu zasvođenu salu, s tamno ofarbanim zidovima, u kojoj su se nalazili niski stolovi. Gotovo svi stolovi su bili slobodni, a sala je bila u polumraku. Jelovnik je nudio beskonačni niz jela, ali sam potom, naručujući, od konobara saznao da su baš večeras ostali bez ičega. Imali su samo broj petnaest. Na brzinu sam pojeo pirinač i ribu, popio mlako pivo i vratio se u predvorje. Žena je još uvek sedela za pultom i činilo se da je obuzeta slaganjem raznobojnih kamenčića po nekakvom ogledalu. Na malom divanu u uglu, pored ulaznih vrata, sedela su dva mladića veoma tamne puti, obučeni kao Zapadnjaci, u zvonastim pantalonama. Činilo se kao da me ne primećuju, ali ja sam odjednom osetio izvesnu nelagodnost. Stao sam ispred pulta i sačekao da ona prva progovori. To je i učinila. Izgovarala je brojeve bezbojnim i ravnodušnim glasom, u prvom trenutku je nisam shvatio, te sam je zamolio da ponovi. Bio je to cenovnik. Jedine brojke koje sam razumeo bile su prva i poslednja: od trinaest do petnaest godina tri stotine rupija, iznad pedeset godina pet rupija.
„Žene su u sali na prvom spratu”, dodala je.
Izvadio sam pismo iz džepa i pokazao joj potpis. Ime sam znao napamet, ali sam više voleo da ga vidi napisano, kako ne bi došlo do nesporazuma. „Vimala Sar”, rekao sam. „Želim devojku po imenu Vimala Sar.”
Bacila je hitar pogled ka dvojici mladića koji su sedeli na divanu. „Vimala Sar više ne radi ovde”, rekla je. „Otišla je.”
„Gde je otišla?”, upitao sam.
„Ne znam”, odgovorila je, „ali imamo lepših devojaka od nje.”
Situacija nije slutila na dobro. Krajičkom oka razabrao sam da su se ona dvojica mladića malo uzmuvali, ali moguće je da mi se učinilo.
„Nađite mi je”, izgovorio sam brzo, „čekaću u sobi.” U džepu sam srećom imao dve novčanice od dvadeset dolara. Položio sam ih preko raznobojnih kamenčića i podigao svoju torbu. Dok sam se penjao uz stepenice iznenadni strah me je nagnao da glasno kažem: „U mojoj ambasadi znaju da sam ovde.”


Soba je delovala čisto. Zidovi su bili zelenkaste boje i na njima su visile reprodukcije erotskih skulptura iz Kadžuraha, činilo mi se, ali nisam imao želju da to proveravam. Krevet je bio veoma nizak, pored njega je stajala jedna pohabana fotelja i brdašce raznobojnih jastuka. Na noćnom stočiću nalazili su se raznorazni predmeti nedvosmislenih oblika. Skinuo sam se i uzeo čist veš. Kupatilo je bilo samo sobičak ofarban masnom bojom, a na vratima je visio plakat s plavušom koja jaše flašu koka-kole. Plakat je bio požuteo i umrljan insektima, plavuša je imala frizuru a la Merilin Monro, u stilu pedesetih, što ga je samo činilo još apsurdnijim. Tuš nije imao dršku, bila je to naprosto cev koja je štrčala iz zida i iz koje je u visini glave šikljao mlaz vode, ali već i sama pomisao na kupanje delovala mi je kao nesto najprivlačnije na svetu: iza sebe sam imao osam sati u avionu, tri sata čekanja na aerodromu i vožnju kroz Bombaj.
Ne znam koliko sam dugo spavao. Možda dva sata, možda i više. Kad me je kucanje na vratima probudilo, mahinalno sam pošao da otvorim, u prvom trenutku nisam čak ni znao gde se nalazim. Devojka je ušla uz šuštanje haljine. Bila je sitna i nosila je dražestan sari. Znojila se, i šminka joj se topila u uglovima očiju. Rekla je: „Dobro veče, gospodine, ja sam Vimala Sar.” Ostala je da stoji na sredini sobe, oborenog pogleda i opuštenih ruku, kao da očekuje moju procenu.
„Ja sam Šavijerov prijatelj”, rekao sam.
Ona me je pogledala i ja sam shvatio da je veoma iznenađena. Njeno pismo je stajalo na komodi, gde sam ga po ulasku u sobu ostavio. Pogledala ga je i zaplakala.
„Kako je dospeo ovde?”, upitao sam. „Šta je radio ovde? Gde je sada?”
Ona je počela tiho da jeca i ja sam shvatio da sam postavio suviše pitanja odjednom.
„Smirite se”, rekao sam.
„Kad je saznao da sam vam pisala, strašno se naljutio”, rekla je.
„A zašto ste mi pisali?”
„Zato što sam pronašla vašu adresu u Šavijerovom imeniku”, rekla je ona, „znala sam da ste nekada davno bili veliki prijatelji.”
„Zašto se naljutio?”
Ona je prinela ruku ustima kao da je htela da obuzda plač. „U poslednje vreme je postao zao”, rekla je, „bio je bolestan.”
„Ali, čime se bavio?”
„Bavio se trgovinom”, rekla je. „Ne znam, ništa mi nije pričao, nije više bio dobar.”
„Kakvom vrstom trgovine?”
„Ne znam”, ponovila je ona, „nije mi ništa pričao, ponekad bi danima ćutao, a zatim bi iznenada postao veoma uznemiren i počeo bi da besni.”
„Kad je došao ovde?”
„Prošle godine”, rekla je ona, „došao je iz Goe, trgovao je sa njima, a onda se razboleo.”
„Ko su to oni?”
„Oni iz Goe”, rekla je, „iz Goe, ne znam.” Sela je na divan pored kreveta, sada više nije plakala, izgledalo je kao da se smirila. „Uzmite piće”, rekla je, „tamo je u ormariću, jedna flaša košta pedeset rupija.”
Otišao sam do ormarića i uzeo jednu flašicu punu neke narandžaste tečnosti, liker od mandarine.
„Ali, ko su bili ti iz Goe?”, insistirao sam, „da li se sećate makar jednog imena, ičega?”
Ona je odmahnula glavom i ponovo počela da plače. „Oni iz Goe”, rekla je, „iz Goe, ne znam. Bio je bolestan”, ponovila je.
Na trenutak je ućutala i duboko uzdahnula. „Povremeno je izgledao kao da mu ništa nije važno”, rekla je, „čak ni ja. Zanimala su ga jedino pisma iz Madrasa, ali već sledećeg dana postao bi isti kao pre.”
„Kakva pisma?”
„Pisma iz Madrasa”, rekla je prostodušno, kao da je ta informacija već sama po sebi dovoljna.
„Ali, od koga?” - insistirao sam. „Ko mu je pisao?”
„Ne znam”, rekla je, „neko udruženje, ne sećam se, nikada mi ih nije čitao.”
„A on, da li je odgovarao na ta pisma?”, propitivao sam. Vimala se zamislila. „Da”, odgovorila je, „mislim da jeste, provodio je mnogo vremena pišući.”
„Molim vas”, rekao sam, „pokušajte da se setite, kakvo je to udruženje bilo?”
„Ne znam”, rekla je, „bilo je to neko naučno udruženje, čini mi se, nisam sigurna, gospodine.” Ponovo je ućutala, a zatim je rekla: „On je bio dobar, imao je dobre namere, ali mu je njegova priroda dodelila tužnu sudbinu.”
Ruke su joj bile skrštene u krilu, imala je duge i lepe prste. A onda me je pogledala s izrazom olakšanja, kao da se nečega setila. „Teozofsko društvo”, rekla je i po prvi put se nasmešila.
„Čujte”, rekao sam, „ispričajte mi sve po redu, sve čega se sećate, sve što možete da mi kažete.”
Pružio sam joj još jedno piće. Ona ga je ispila i počela da priča. Bila je to dugačka priča, opširna, puna detalja. Pripovedala je o njima dvoma, o ulicama Bombaja, o prazničnim izletima u Basejin i na Elefantu. A zatim o popodnevima u Viktorija Gardenu, gde su ležali na travi, o kupanjima na Čoupati Biču, na prvim monsunskim kišama. Saznao sam kako je Šavijer naučio da se smeje i čemu se smejao; i koliko je voleo zalaske sunca na Arapskom moru, dok su u sumrak šetali obalom. Bila je to priča koju je ona brižljivo očistila od svega ružnog i žalosnog. Bila je to priča o jednoj ljubavi.
„Šavijer je mnogo pisao”, rekla je, „a onda je jednoga dana sve spalio. Bio je ovde, u ovom hotelu, uzeo je bakarni lavor i u njemu sve spalio.”
„Zašto?”, upitao sam.
„Bio je bolestan”, rekla je ona, „njegova priroda mu je dodelila tužnu sudbinu.”
Kada je Vimala otišla, noć je nesumnjivo bila na izmaku. Nisam ni pogledao na sat. Navukao sam zavese i legao na krevet. Pre nego što ću zaspati, do mene je izdaleka dopro neki vapaj. Možda je to bila molitva, ili prizivanje novog dana koji se upravo rađao.

II





„Kako se zvao?”
„Zvao se Šavijer”, odgovorio sam.
„Misionar?”, upitao je. A onda je dodao: „Sigurno nije Englez, zar ne?”
„Ne”, rekao sam, „Portugalac, ali nije bio misionar. Portugalac koji je nestao u Indiji.”
Lekar je klimnuo glavom kao da je shvatio. Imao je sjajnu periku koja se pomerala svaki put kad bi klimnuo glavom, poput gumene kapice. „U Indiji nestaje mnogo ljudi”, rekao je, „ova zemlja je kao stvorena za to.”
„Eh, da”, rekao sam. A onda sam ga pogledao, i on je mene pogledao gotovo bezbrižno, kao da se tu zatekao slučajno, i kao da je sve bilo slučajno, jer je tako moralo da bude.
„Da li znate i prezime?”, upitao je, „ponekad može da pomogne.”
„Žanata Pinto”, rekao sam, „bio je indijskog porekla, mislim da je neki njegov daleki predak bio iz Goe, barem je on tako govorio.”
Lekar je napravio pokret koji kao da je značio: dovoljno je; ali, verovatno nije to hteo da kaže.
„Postoji valjda neki arhiv”, rekao sam, „makar se nadam.”
On se tužno nasmešio, kao da se oseća krivim. Imao je blistavobele zube i jednu rupu u gornjem nizu. „Arhiv...”, promrmljao je. Njegov izraz je najednom postao grub, napet. Pogledao me je strogo, gotovo s prezirom. „Ovo je bolnica u Bombaju”, rekao je odsečno, „ostavite se tih vaših evropskih kategorija, one su ovde samo razmetljivi luksuz.”
Nisam ništa odgovorio, neko vreme smo obojica ćutali. Iz džepa belog mantila izvadio je pletenu tabakeru i uzeo cigaretu. Iza njegovog stola visio je veliki sat. Kazaljke su pokazivale sedam sati, nije radio. Pogledao sam ga, a on kao da mi je pročitao misli. „Već dugo ne radi”, rekao je, „no, sada je ponoć.”
„Znam”, rekao sam, „čekam vas od osam, lekar iz dnevne smene kazao mi je da biste jedino vi možda mogli da mi pomognete. Kazao je da imate dobro pamćenje.”
On se ponovo nasmešio onim svojim tužnim osmehom, pokajničkim, i ja sam shvatio da sam opet pogrešio, jer nije baš bila prednost imati dobro pamćenje, na jednom ovakvom mestu.
„Da li vam je bio prijatelj?”
„Na neki način”, rekao sam ja, „nekada davno.”
„Kada je smešten ovde?”
„Pre skoro godinu dana, verujem, pred kraj monsunskih kiša.”
„Godinu dana je veoma dug period”, rekao je on. A zatim je nastavio: „Vreme monsunskih kiša je najgore doba godine, tada smo naprosto zatrpani.”
„Mogu da zamislim”, odgovorio sam.
On je naslonio glavu na ruke kao da razmišlja ili kao da je veoma umoran. „Ne, to ne možete da zamislite”, rekao je, „Imate li njegovu fotografiju?”
Bilo je to jednostavno i praktično pitanje, ali ja nisam znao šta da odgovorim, jer sam u tom času i sam shvatio koliko je sećanje varljivo i, u isto vreme, izlišno. Čega se zapravo sećamo od jednog lica? Ne, nisam imao fotografiju, imao sam samo svoje sećanje - a moje sećanje je bilo samo moje, nije se moglo opisati, pamtio sam samo izraz Šavijerovog lica. Napregnuo sam pamćenje i rekao: „Visok je kao ja, mršav, ravne kose, otprilike mojih godina, izraz mu je ponekad kao vaš, doktore, jer kad se smeši deluje kao da je tužan.”
„To baš nije precizan opis”, rekao je on, „ali, ionako je svejedno, ne sećam se nikoga po imenu Žanata Pinto, barem u ovom momentu.”
Sedeli smo u jednoj veoma turobnoj sobi, goloj. U dnu sobe, pored samog zida, nalazila se velika betonska kada, nalik nekakvom koritu za pranje. Bila je prepuna papira. Pored kade je stajala dugačka drvena klupa, i ona zatrpana hartijom. Lekar je ustao i pošao prema dnu sobe. Učinilo mi se da hramlje. Počeo je da pretura po papirima na klupi. Izdaleka sam imao utisak da su to bili listovi iz sveske i parčići tamne hartije za pakovanje.
„Ovo je moj arhiv”, rekao je, „sva imena su ovde.”
Ostao sam da sedim za stočićem, posmatrajući onih nekoliko predmeta koji su na njemu stajali. Bila je tu mala kristalna kugla s londonskim mostom i jedna uramljena fotografija na kojoj je bila neka kuća koja je ličila na letnjikovce od drveta kakvi se viđaju širom Švajcarske. To mi je delovalo apsurdno. Na jednom prozoru kuće videlo se žensko lice, ali fotografija je bila izbledela i iskrzana po krajevima.
„Pretpostavljam da se nije drogirao?”, upitao me je s drugog kraja sobe. „Zavisnike ne primamo.”
Ćutke sam odmahnuo glavom. „Mislim da nije”, rekao sam, „ne verujem, ne znam.”
„A otkud znate da je bio u bolnici, jeste li sigurni u to?” „Rekla mi je jedna prostitutka iz hotela Kadžuraho, tamo je prošle godine stanovao.”
„A vi?”, upitao je, „jeste li i vi tamo odseli?”
„Prespavao sam tamo prošle noći, ali već sutra idem dalje, trudim se da se ne zadržavam u istom hotelu duže od jedne noći, kad god je to moguće.”
„Zašto?”, upitao me je sumnjičavo. Ruke su mu bile pune papira i gledao me je preko naočara.
„Eto tako”, odgovorio sam. „Volim da svake noći spavam na drugom mestu, nosim sa sobom samo ovu malu torbu.”
„I, jeste li već odlučili za sutra?”
„Ne još”, odgovorio sam. „Mislim da ću odsesti u nekom veoma komfornom hotelu, možda čak luksuznom.”
„Mogli biste da odete u Tadž Mahal”, rekao je on, „to je najraskošniji hotel u čitavoj Aziji.”
„Možda to i nije loše ideja”, odgovorio sam.
Uronio je ruke u kadu prepunu papira. „Koliko ljudi”, rekao je. Seo je na ivicu kade i počeo da briše naočare. Protrljao je oči maramicom kao da u njima oseća zamor ili nadraženost. „Prašina”, rekao je.
„Hartija?” upitao sam.
Spustio je pogled i okrenuo mi leđa. „Hartija”, rekao je, „ljudi.”
Izdaleka se začuo tup, metalni zvuk, kao da se neka kanta kotrlja niz stepenice.
„U svakom slučaju, ovde ga nema”, rekao je on, ispustivši onu hrpu papira iz ruku, „mislim da nema svrhe tražiti ga među ovim imenima.”
Bez razmišljanja sam ustao. Bilo je vreme da se oprostimo, pomislio sam, to je ono što je hteo da mi kaže - da odem. Ali on kao da to nije ni primetio, prišao je metalnom ormariću koji je nekada davno verovatno bio ofarban u belo. Pretraživao je po njemu, vadeći neke lekove koje je zatim trpao u džepove mantila, učinilo mi se da ih je uzeo gotovo nasumično, da ih nije birao. „Ako je još uvek ovde, jedini način da ga pronađemo jeste da ga potražimo”, rekao je, ,ja moram da obiđem pacijente, ako želite možete da pođete sa mnom.” Uputio se ka vratima i otvorio ih. „Večeras će moj obilazak potrajati duže nego obično, ali, vi možda mislite da ne treba da pođete sa mnom.”
Ustao sam i pošao za njim. „Mislim da treba”, rekao sam. „Mogu li da ponesem sa sobom svoju torbu?”
Predvorje u koje smo izašli bilo je šestougaonog oblika i iz njega se račvalo šest hodnika. Bilo je prepuno krpa, vreća, posivelih čaršava. Na nekima od njih videle su se ljubičaste i braonkaste mrlje. Krenuli smo prvim hodnikom s desne strane; iznad ulaza se nalazila metalna pločica s natpisom na hindu jeziku, neka slova su bila otpala ostavivši svetao trag među crvenim slovima.
„Ništa ne dirajte”, rekao je, „i ne približavajte se suviše bolesnicima. Vi Evropljani ste veoma osetljivi.”
Hodnik je bio veoma dugačak, sa zidovima ofarbanim u sumornu svetloplavu boju. Pod se crneo od bubašvaba koje su pucketale pod našim nogama, premda smo se svim silama trudili da ih ne gazimo. „Tamanimo ih”, rekao je lekar, „ali posle mesec dana se ponovo pojave, zidovi su prepuni larvi, trebalo bi srušiti bolnicu.”
Iz hodnika se ulazilo u drugo predvorje, istog oblika kao i prethodno, samo što je ovo bilo tesno i slabo osvetljeno, pregrađeno zavesom.
„Čime se bavio gospodin Žanata Pinto?”, upitao me je razgrćući zavesu.
Pomislio sam da kažem „Simultanim prevođenjem”, što je zapravo bilo ono što je trebalo da kažem. Umesto toga, rekao sam: „Pisao je priče.”
„Ah, tako”, rekao je on. „Pazite, ovde je stepenik. O čemu je pisao?”
„Pa”, rekao sam, „ne znam baš kako to da vam objasnim, pa eto, recimo da je pisao o neuspesima, o greškama, u jednoj priči, na primer, govori o čoveku koji čitavog života sanja da ode na jedno putovanje, a kada mu se konačno ukaže prilika za to, on shvata da to više ne želi.”
„Međutim, on je ipak otputovao”, rekao je lekar.
„Čini se da je tako”, rekao sam, „doista.”
Lekar je spustio zavesu za nama. „Ovde ima stotinak bolesnika”, rekao je, „plašim se da to neće biti baš prijatan prizor za vas, to su oni koji su već odavno ovde, vaš prijatelj bi mogao biti među njima, premda je to malo verovatno.”
Pošao sam za njim i ušli smo u najveću sobu koju sam ikada u životu video. Bila je velika gotovo kao hangar; duž zidova i po sredini, u tri reda, bili su poređani kreveti, bolje rečeno, ležajevi. S tavanice je visilo nekoliko slabašnih sijalica i ja na trenutak zastadoh jer je miris koji sam osetio bio suviše jak. Pored ulaznih vrata čučala su dva čoveka u iscepanoj odeći, koji su se, kad smo mi ušli, odmah udaljili.
„To su ’nečisti’”, rekao je lekar. „To su oni koji se brinu o telesnim potrebama bolesnika, niko drugi ne bi radio taj posao. To je Indija.”
U prvom krevetu ležao je neki starac. Bio je potpuno nag i veoma mršav. Izgledalo je kao da je mrtav, ali su mu oči bile širom otvorene i pogledao nas je bezizražajno. Imao je ogroman penis savijen na stomaku. Lekar mu se približio i dotakao mu čelo. Učinilo mi se da mu je stavio neki lek u usta, ali nisam bio siguran, jer sam stajao u dnu ležaja. „To je Sadu”, rekao je lekar, „njegovi polni organi su posvećeni bogu, nekada davno obožavale su ga sterilne žene, ali nikada nije imao poroda.”
On je zatim pošao dalje, a ja za njim. Zaustavljao se kod svakog kreveta, dok sam ja stajao po strani promatrajući lica bolesnika. Kod nekih bi se duže zadržao, promrmljao bi nekoliko reči, podelio lekove. Kod nekih bi samo zastao, pipajući im čelo. Po zidovima su se videle crvene mrlje od ispljuvaka betela, koji su bolesnici žvakali; vrućina nas je gušila. A možda je taj osećaj gušenja bio izazvan onim suviše jakim mirisom. Pa ipak, ventilatori na tavanici nisu radili. Lekar je potom krenuo natrag i ja sam ćutke krenuo za njim.
„Nema ga”, rekao sam, „među ovima ga nema.”
On je ponovo razgrnuo zavesu u predvorju, i dalje veoma ljubazan, i propustio me ispred sebe.
„Vrućina je nepodnošljiva”, rekao sam, „a ventilatori ne rade, to je neverovatno.”
„U Bombaju je noću napon veoma nizak”, odgovorio mi je.
„Kako to kad imate nuklearnu elektranu u Trobeju? Video sam dimnjak sa obale.”
Bespomoćno se nasmešio. „Gotovo sva energija ide na fabrike, zatim na luksuzne hotele i na kvart oko Marin drajva, a mi ovde se snalazimo kako znamo.” Pošao je hodnikom u suprotnom smem od onog odakle smo došli. „To je Indija”, ponovio je.
„Jeste li ovde studirali?” upitao sam.
Zastao je da me pogleda, a meni se učinilo da sam u njegovim očima nazreo senku nostalgije. „Studirao sam u Londonu”, rekao je, „a posle sam se specijalizovao u Cirihu.” Izvadio je svoju pletenu tabakeru i uzeo cigaretu. „Apsurdna specijalizacija, za Indiju. Ja sam kardiolog, ali ovde niko ne boluje od srca, samo vi u Evropi umirete od infarkta.”
„A od čega se ovde umire?”, upitao sam.
„Od svega, samo ne od srca. Od sifilisa, tuberkuloze, gube, tifusa, sepse, kolere, meningitisa, pelagre, difterije i mnogih drugih bolesti. Ali, ja sam želeo da proučavam srce, želeo sam da proniknem u tajnu tog mišića koji upravlja našim životom, ovako.” Napravio je pokret šakom otvarajući je i zatvarajući u pesnicu. „Možda sam verovao da ću nešto otkriti unutra.”
Iz hodnika se izlazilo u malo natkriveno dvorište gde se nalazio niski paviljon od cigala.
„Jeste li vernik?”, upitao sam ga.
„Ne”, rekao je on, „ja sam ateista. U Indiji je najveće prokletstvo biti ateista.”
Prošli smo kroz dvorište i zaustavili se ispred ulaza u paviljon.
„Ovde leže oni neizlečivi”, rekao je, „mala je verovatnoća da je vaš prijatelj među njima.”
„Od čega boluju?”, upitao sam.
„Od svega onoga što možete da zamislite”, rekao je on, „ali možda bi bilo bolje da vi sad odete.”
„I ja mislim”, rekao sam.
„Ispratiću vas”, rekao je.
„Ne, nema potrebe, molim vas, možda mogu da izađem na onu malu kapiju, tu je odmah i ulica, ako se ne varam.”
„Ja se zovem Ganeš”, rekao je, „kao veseli bog s licem slona.”
Ja sam mu rekao svoje ime, a onda sam pošao prema kapiji koja je bila udaljena samo nekoliko koraka, iza živice od jasmina. Bila je otvorena. Kad sam se okrenuo da ga pogledam, on me je upitao: „Ako ga nađem, da li treba nešto da mu kažem?”
„Ne, molim vas”, rekao sam, „nemojte mu ništa reći.”
On je skinuo periku kao da je šešir i blago mi se naklonio. Izašao sam na ulicu. Svitalo je i ljudi na pločnicima su se budili. Neki su savijali asure na kojima su spavali. Ulica je bila prepuna gavranova koji su skakutali oko kravlje balege. Pored ulaznog stepeništa stajao je jedan raspadnuti taksi s vozačem koji je dremao, glave naslonjene na prozor.

III





Jedini stanovnici Bombaja koji se ne obaziru na ’pravo pristupa’ koje važi u Tadž Mahalu, jesu gavranovi. Lagano sleću na terasu Interkontinentala, odmaraju se na prozorima najstarijeg zdanja sagrađenog u mongolskom stilu, gnezde se u krošnjama mangovog drveća u bašti, skakuću po besprekornom tepihu od trave oko bazena. Drznuli bi se čak i da piju vodu iz bazena ili da kljucnu koru od pomorandže u čaši s martinijem da ih jedan uglađeni poslužitelj u livreji ne rasteruje štapom za kriket, kao u kakvoj besmislenoj seriji koju režira neki otkačeni režiser. Gavranova se treba čuvati, imaju veoma prljav kljun. Opštinska uprava Bombaja morala je poklopcima da zatvori ogromne rezervoare za vodu, jer se već dešavalo da ove ptice, koje vraćaju u „životni ciklus” leševe koje Persijanci iznose na Tornjeve tišine (postoje brojni tornjevi u zoni Malabar Hila), ispuste poneki zalogaj u vodu. Međutim, čak ni ovakve mere nisu bile dovoljne da Opštinska uprava reši pitanje higijene, jer tu je takođe i problem pacova, insekata, izlivanja kanalizacije. Bolje je ne piti bombajsku vodu. To, naravno, ne važi za Tadž Mahal, koji ima sopstvene prečišćivače i veoma je ponosan na svoju vodu. Jer Tadž nije hotel: sa svojih osam stotina soba, to je čitav jedan grad unutar grada.
Kad sam ušao u taj grad, dočekao me je portir obučen kao kakav indijski princ, sa crvenim pojasem i turbanom; poveo me je do recepcije koja je bila sva u mesingu, gde su me preuzeli ostali službenici hotela, preobučeni u maharadže. Verovatno su pomislili da sam i ja maskiran, ali obrnuto od njih, da sam bogataš preobučen u siromaha, te su se silno užurbali da mi nađu sobu u otmenom krilu zdanja, sobu sa stilskim nameštajem i pogledom na Kapiju Indije. U trenutku sam poželeo da im kažem da nisam ovde iz estetskih razloga, već samo da bih se naspavao u tom bezočnom komforu, i da mogu slobodno da me smeste u sobu sa sramotno modernim nameštajem, ne bi mi smetao čak ni oblakoder Interkontinentala. Ali mi se potom učinilo okrutnim da ih tako razočaram. Ipak, nisam prihvatio Apartman paunova. Bio je isuviše veliki za jednu osobu, ali svakako nije u pitanju cena, istakao sam kako bih zadržao nivo za koji sam se opredelio.
Soba je bila veličanstvena, moja torba me je na misteriozan način prestigla i čekala me na pletenoj stoličici, kada je već bila puna vode i pene, uronio sam u nju, a zatim se umotao u laneni peškir; prozori su gledali na Arapsko more, gotovo da je već bio dan, ružičasto svetlo obasjavalo je plažu; život Indije, ispod Tadž Mahala, rađao se uz uobičajenu vrevu, teški zastori od zelenog somota klizili su nežno i podatno, poput zavese u pozorištu, navukao sam ih preko pejzaža i soba je utonula u polumrak i tišinu, lenjo i umirujuće zujanje ventilatora uljuljkivalo me je u san, imao sam samo toliko vremena da pomislim da je i to suvišan luksuz jer je soba imala savršen klima uređaj i istog časa sam se našao u jednoj staroj kapeli na mediteranskim brežuljcima; kapela je bila bela i bilo je vruće, bili smo gladni i Šavijer se smejao vadeći iz korpe sendviče i ohlađeno vino, čak se i Izabel smejala, dok je Magda prostirala čaršav na travi, daleko ispod nas plavilo se more, a jedan usamljeni magarac dremao je u senci kapele. Ali, to nije bio san, bilo je to sećanje: gledao sam u mrak sobe i video tu daleku sliku koja mi je izgledala kao san, jer sam veoma dugo spavao, na mojem satu bilo je četiri popodne. Ostao sam dugo u krevetu, razmišljajući o tim vremenima, pejzažima kroz koje smo prolazili, licima, životima. Setio sam se izleta kolima, borovih šuma pored kojih smo prolazili, imena koja smo jedni drugima davali, Šavijerove gitare i Magdinog zvonkog glasa koji je, oponašajući najavljivače na vašarima, s ironičnom ozbiljnošću uzvikivao: dame i gospodo, malo pažnje, predstavljamo vam italijanskog Slavuja! I ja koji bih prihvatio igru i zapevao kakvu staru napolitansku pesmu, oponašajući nekadašnje pevače i njihov starinski tremolo, dok su se ostali smejali i pljeskali. Zvali su me Ruš, i ja sam se s tim pomirio: početna slova reči Rušinol, što na portugalskom znači slavuj. Ali, tako skraćeno, zvučalo je čak kao neko lepo egzotično ime, nisam zapravo ni imao razloga da se ljutim. A onda sam se setio i ostalih leta. Magda u suzama, pomislio sam, zašto? Da li je zaista tako moralo da bude? I Izabel, i njene iluzije? A kada su ta sećanja poprimila nepodnošljivo jasne obrise, kao da ih neka kamera projektuje na zid, ustao sam i izašao iz sobe.
Šest sati uveče je prekasno za ručak a prerano za večeru. Ali, u Tadž Mahalu, kako piše u mom vodiču, s obzirom da je imao četiri restorana, moglo se jesti u bilo koje doba. Na poslednjem spratu oblakodera Apolo Bunder nalazio se Rendez-Vous, ali je bio suviše intiman. Ušao sam u Apolo Bar i seo za sto pored stakla terase, posmatrao sam prva večernja svetla, obala je ličila na venac, ispio sam dva džin-tonika koji su mi podigli raspoloženje i napisao pismo Izabel. Pisao sam dugo, u jednom dahu, s puno žara, i sve sam joj ispričao. Pričao sam joj o onim dalekim danima, o mom putovanju i o tome kako se s vremenom osećanja ponovo bude. Rekao sam joj čak i ono što nisam ni sanjao da ću joj ikada reći, a kada sam na kraju pročitao pismo, s beslovesnom radošću onoga ko je pio na prazan stomak, shvatio sam da je to pismo zapravo bilo upućeno Magdi, napisao sam ga njoj, naravno, iako je počinjalo s „Draga Izabel” i tako sam ga zgužvao i ostavio u pepeljari, sišao sam u prizemlje, ušao u restoran Tandžore i naručio obilnu večeru, upravo onako kako bi to učinio jedan princ preobučen u siromaha. Kada sam završio s večerom, već je bila noć, Tadž je počeo da oživljava i bleštao je od svetiljki, na travnjaku pored bazena stajali su poslužitelji u livreji, spremni da rasteruju gavranove, ja sam se smestio na jedan divan u sredini hola, velikog kao fudbalsko igralište, i počeo da promatram svu tu raskoš. Ne znam ko je rekao da u samom činu posmatranja uvek ima pomalo sadizma. Razmišljao sam, ali nisam mogao da se setim, ipak, osetio sam da ima istine u tim rečima: i tako sam posmatrao s još većim uživanjem, s jasnim osećanjem da sam samo dva oka koja gledaju, dok sam ja bio negde drugde, ne znajući gde. Posmatrao sam žene i nakit, turbane, fesove, velove, šlepove, večernja odela, muslimane i američke milionere, kraljeve nafte i besprekorno čiste i bešumne poslužitelje; slušao sam smeh, razumljive i nerazumljive rečenice, šaputanja, šuštanje. To je trajalo čitave noći, gotovo do zore. A zatim, kad su glasovi utihnuli i svetla se pogasila, naslonio sam glavu na jastuke divana i utonuo u san. Ali ne za dugo, jer je u sedam sati, upravo ispred Tadža, polazio prvi brodić za Elefantu - a na tom brodiću, pored jednog vremešnog bračnog para Japanaca, s fotoaparatima oko vrata, bio sam i ja.

IV





„Šta mi uopšte radimo u ovim našim telima”, rekao je gospodin koji se upravo spremao da legne u krevet pored mog.
Njegov glas nije zvučao upitno, možda to i nije bilo pitanje, već samo konstatacija, na neki način, u svakom slučaju, bilo je to pitanje na koje nisam umeo da odgovorim. Svetlost koja je dopirala sa staničnih perona bila je žuta i ocrtavala je na oljuštenim zidovima njihovu mršavu senku koja se kretala kroz odaju s lakoćom, oprezno i nenametljivo, činilo mi se, onako kako se kreću Indijci. Iz daljine je dopirao otegnut i monoton glas, možda molitva ili kakav usamljeni vapaj, beznadežan, poput onih koji iskazuju sami sebe, ništa ne tražeći. Nisam bio u stanju da odgonetnem o čemu se radi. I to je takođe bila Indija: čitav jedan univerzum ravnih, neodgonetljivih, neprepoznatljivih zvukova.
„Možda u njima putujemo”, rekao sam.
Mora da je prošlo dosta vremena od njegove rečenice, bio sam udubljen u neke svoje misli: nekoliko minuta sna, možda. Bio sam veoma umoran.
On je upitao: „Šta ste rekli?”
„Mislio sam na tela”, odgovorio sam, „možda su samo koferi, u njima sami sebe nosimo.”
Iznad vrata se nalazila plava svetiljka, kao u vagonima noćnih vozova. Mešajući se sa žutom svetlošću koja je dopirala kroz prozor, stvarala je neku zelenkastu svetlost, kao u akvarijumu. Pogledao sam ga i u toj zelenkastoj, gotovo turobnoj svetlosti, ugledao profil jednog lica oštrih crta, s blago povijenim nosem, i ruke prekrštene na grudima.
„Je l’ poznajete Mantenju?”, upitao sam ga. I moje pitanje je bilo besmisleno, ali svakako ne manje od njegovog.
„Ne”, rekao je, „je l’ on Indijac?”
„On je Italijan”, rekao sam.
„Poznajem samo Engleze”, rekao je, „jedini Evropljani koje poznajem su Englezi.”
Daleki vapaj se ponovo oglasio, ali sada je bio jači, veoma prodoran, na trenutak sam pomislio da je možda šakal.
„To je neka životinja”, rekao sam, „šta mislite?”
„Mislio sam da je to neki vaš prijatelj”, odgovorio je tiho.
„Ne, ne”, rekoh, „mislim na glas koji dolazi spolja, Mantenja je slikar, ali ja ga nisam poznavao, umro je pre više vekova.”
Čovek je duboko uzdahnuo. Bio je odeven u belo, ali nije bio musliman, to sam shvatio. „Ja sam bio u Engleskoj”, rekao je, „ali govorim i francuski, ako vam tako više odgovara možemo da razgovaramo na francuskom.” Njegov glas je bio sasvim neutralan, kao da nešto izjavljuje pred šalterom kakve državne ustanove i to me je, ko zna zašto, uznemirilo. „To je neki đain”, rekao je nakon nekoliko trenutaka, „plače zbog pokvarenosti sveta.”
Ja rekoh: „Da, naravno”, jer sam shvatio da sada priča o vapaju koji je dolazio izdaleka.
„U Bombaju nema mnogo đaina”, rekao je potom, glasom kao da objašnjava nekom turisti, „ali na jugu ih ima, da, i to mnogo. To je jedna veoma lepa i ujedno veoma glupa religija.” Rekao je to bez imalo prezira, i dalje onim neutralnim glasom.
„A šta ste vi?”, upitah, „oprostite što sam indiskretan.”
„Ja sam đain”, rekao je.
Stanični sat je otkucao ponoć. Daleki vapaj je naglo zaćutao, kao da je čekao na otkucaj sata. „Počeo je novi dan”, rekao je čovek, „od ovog trenutka je novi dan.”
Nisam ništa rekao, njegove reči nisu ostavljale mesta za bilo kakav komentar. Prošao je još koji minut, činilo mi se da je svetlost sa perona sada slabija. Disanje mog saputnika postalo je isprekidano i duboko, kao da spava. Kada je ponovo progovorio, gotovo da sam poskočio. „Ja idem u Varanasi”, rekao je, „kuda vi idete?”
„U Madras”, odgovorio sam.
„Madras”, ponovio je on, „da, da.”
„Idem da vidim mesto gde je, po predanju, apostol Toma prošao kroz muke, Portugalci su u šesnaestom veku tamo podigli crkvu, ne znam šta je od nje ostalo. A zatim idem u Gou, u jednu staru biblioteku, zbog toga sam i došao u Indiju.”
„Je li to hodočašće?”, upitao je on.
Rekao sam da nije. A možda i jeste, ali ne u religioznom smislu. U svakom slučaju, to je sasvim lično putovanje, kako bih rekao, samo pratim tragove.
„Vi ste katolik, pretpostavljam?” upitao je moj saputnik.
„Svi Evropljani su katolici, na neki način”, rekao sam ja. „Ili makar hrišćani, to je praktično isto.”
Čovek je ponovio prilog iz moje rečenice kao da uživa u njegovom zvuku. Govorio je veoma otmen engleski, s kratkim pauzama i pomalo otegnutim veznicima, kao što se govori na nekim univerzitetima. „Practically... Actually”,3 rekao je, „kakve neobične reči, toliko sam ih puta čuo u Engleskoj, vi Evropljani ih veoma često upotrebljavate.” Napravio je dužu pauzu, ali ja sam shvatio da nije završio. „Nisam nikada uspeo da odgonetnem da li je to iz pesimizma ili iz optimizma”, nastavio je, „šta vi mislite?”
Zamolio sam ga da bude jasniji.
„Ah”, rekao je, „teško mi je da vam to objasnim. Eto, ponekad se pitam da li je to reč iza koje se krije nadmenost, ili samo cinizam. A možda čak i užasan strah. Razumete li me?”
„Nisam siguran”, rekao sam, „nije baš lako. A možda reč ’praktično’ ne znači praktično ništa.”
Moj saputnik se nasmejao. Bilo je to prvi put da se nasmejao. „Vi ste veoma vešti”, rekao je, „nadmudrili ste me, a istovremeno ste mi dali za pravo, praktično.”
Sad sam se i ja nasmejao, i odmah potom rekao: „Ipak, u mom slučaju radi se praktično o strahu.”
Neko vreme smo ćutali, a onda me je moj saputnik upitao za dozvolu da zapali cigaretu. Premetao je po torbi koja mu je stajala pored kreveta i, ubrzo zatim, odajom se raširio miris onih malih aromatičnih cigareta, napravljenih od jednog jedinog lista duvana.
„Jednom prilikom sam pročitao Jevanđelja”, rekao je, „to je veoma čudna knjiga.”
„Samo čudna?”, upitah.
Na trenutak je oklevao. „I puna oholosti”, rekao je, „nemojte me pogrešno shvatiti.”
„Plašim se da vas ne razumem baš najbolje”, rekao sam. „Mislio sam na Hrista”, rekao je on.
Stanični sat je otkucao pola jedan. Osećao sam da me san polako savladava. Iz parka pored stanice čulo se graktanje gavranova. „Varanasi je Benares”, rekao sam, „to je sveti grad, znači da i vi idete na hodočašće?”
Moj saputnik je ugasio cigaretu i tiho se nakašljao. „Idem da umrem”, rekao je, „nije mi još puno preostalo od života.” Namestio je jastuk ispod glave. „Ali, možda bi sada valjalo spavati”, nastavio je, „nemamo mnogo vremena za odmor, moj voz polazi u pet.”
„A moj odmah posle vašeg”, rekao sam.
„Ah, ne bojte se”, rekao je on, „probudiće nas na vreme. Pretpostavljam da više nećemo imati prilike da se sretnemo u ovom obliku u kojem smo se upoznali, u ovim našim sadašnjim koferima. Želim vam srećan put.”
„I ja vama”, odgovorio sam.

Drugi deo



V





U mom vodiču je pisalo da je restoran Misore, u hotelu Koromandel, najbolji restoran u Madrasu, i ja sam jedva čekao da se u to uverim. U butiku u prizemlju kupio sam belu košulju, u indijskom stilu, i elegantne pantalone. Popeo sam se u sobu i dugo se kupao kako bih sprao sa sebe svu prljavštinu od puta. Sobe hotela Koromandel nameštene su u novokolonijalnom stilu, ali sa ukusom. Moja soba je bila u stražnjem delu hotela i gledala je na žućkastu zaravan okruženu divljom vegetacijom. Bila je veoma prostrana i u njoj su se nalazila dva široka kreveta s predivnim prekrivačima. U dnu, pored prozora, stajao je pisaći sto s jednom fiokom u sredini i još po tri sa svake strane. Bila je puka slučajnost što sam odabrao poslednju fioku s desne strane da u njoj ostavim svoja dokumenta.
Izašao sam iz sobe znatno kasnije nego što sam planirao, ali Misore ionako nije zatvarao pre ponoći. Restoran je bio zastakljen prema bazenu, imao je okrugle stolove i separee od zeleno lakiranog bambusa. Lampe na stolovima isijavale su plavičastu svetlost, a atmosfera je bila prijatna. Na niskoj stolici presvučenoj crvenom tkaninom, sedeo je svirač koji je zabavljao goste diskretnom muzikom. Konobar me je odveo do stola, a zatim se potrudio da mi pomogne u izboru jela. Naručio sam čak tri jela i popio sok od ceđenog manga. Gotovo svi gosti bili su Indijci, ali za stolom pored mog sedela su dva Engleza učenog izgleda, koji su razgovarali o dravidskoj umetnosti. Diskutovali su stručno i veoma ozbiljno, a ja sam se, tokom večere, zabavljao tako što sam u svom vodiču proveravao tačnost podataka koje su razmenjivali. Jedan od njih je svaki čas pravio hronološke greške, ali onaj drugi to izgleda nije primećivao. Čudni su razgovori koje slučajno čujemo: meni su delovali kao stare kolege s univerziteta, ali tek kad su jedan drugom rekli da će odustati od sutrašnjeg leta za Kolombo, shvatio sam da su se tog dana upoznali. Izašavši, pomislio sam da svratim u engleski bar u predvorju, ali sam onda shvatio da mi nije potrebna pomoć alkohola i popeo sam se u sobu.
Telefon je zazvonio dok sam prao zube. Isprva sam pomislio da je to možda Teozofsko društvo čiji sam poziv očekivao ali, dok sam išao prema telefonu, odbacio sam tu pretpostavku, s obzirom da je bilo suviše kasno. A onda sam se setio da sam pre večere obavestio recepciju da slavina u kupatilu nije ispravna. I zaista, bila je to recepcija. „Oprostite, gospodine, ovde je jedna gospođa koja želi da razgovara s vama.”
„Kako ste rekli, molim?”, upitao sam sa četkicom u ustima.
„Ovde je jedna gospođa koja želi da razgovara s vama”, ponovio je glas telefoniste. Prebacio je vezu, a potom sam začuo jedan odlučan i dubok ženski glas koji je rekao: „Ja sam osoba koja je boravila u vašoj sobi pre vas, veoma mi je važno da sa vama razgovaram, nalazim se u predvorju.”
„Ako mi date pet minuta, pridružiću vam se u engleskom baru”, rekao sam, „trebalo bi da je još otvoren.”
„Radije ću se ja popeti gore”, rekla je, ne ostavljajući mi vremena da odgovorim, „stvar je veoma hitna.”


Upravo sam završio s oblačenjem, kad je pokucala na vrata. Rekao sam da su vrata otključana i ona ih je otvorila, zastavši na trenutak na pragu kako bi me osmotrila. Hodnik je bio u polumraku. Video sam samo da je visoka i da nosi maramu preko ramena. Ušla je, zatvorivši odmah vrata za sobom. Ja sam sedeo u fotelji, izložen svetlosti lampe, a onda sam ustao. Nisam ništa rekao, čekao sam. I zaista, ona poče da govori. Govorila je, i dalje stojeći pored vrata, onim istim odlučnim i dubokim glasom koji sam čuo preko telefona. „Molim vas da mi oprostite na ovom upadu, vi sigurno mislite da je to nečuvena drskost, ali, nažalost, postoje okolnosti u kojima se ne može drugačije postupiti.”
„Slušajte”, rekoh, „Indija je već sama po sebi misteriozna, ali ja nisam sklon rešavanju zagonetki, i stoga me poštedite beskorisnih napora.”
Ona me pogleda s neprikrivenim čuđenjem. „Radi se samo o tome da sam u vašoj sobi ostavila neke stvari koje mi pripadaju”, rekla je staloženo, „došla sam da ih uzmem.”
„Pretpostavljao sam da ćete se vratiti”, rekao sam ja, „ali, iskreno rečeno, nisam vas očekivao tako rano, odnosno tako kasno.”
Žena me je pogledala sa još većim čuđenjem. „Šta hoćete da kažete?”, promrmljala je.
„Da ste vi jedna kradljivica”, rekao sam.
Žena je pogledala ka prozoru i skinula maramu s ramena. Pomislio sam da je lepa, ili je možda svetlo lampe, prigušeno abažurom, davalo njenom licu neki aristokratski i nedokučiv izgled. Nije više bila tako mlada, i imala je dražesno telo.
„Veoma ste isključivi”, rekla je. Prešla je rukom preko lica kao da želi da odagna umor ili kakvu misao. Ramena su joj zadrhtala, kao da ju je prožela jeza. „Šta uopšte znači ukrasti?” upitala je.
Zavladala je tišina u kojoj se sada čulo neumorno kapanje slavine. „Zvao sam pre večere”, rekao sam, „obećali su mi da će je odmah popraviti. Taj zvuk je nepodnošljiv, bojim se da me neće baš uspavati.”
Osmehnula se. Stajala je naslonjena na komodu od trske, dok joj je ruka visila niz telo, kao da je veoma umorna. „Mislim da ćete morati da se naviknete na to”, rekla je. „Ja sam ovde provela čitavu sedmicu i bezbroj puta sam tražila da je poprave, a onda sam digla ruke.” Zaćutala je na trenutak. „Vi ste Francuz?”
„Ne”, odgovorio sam.
Pogledala me je izgubljeno. „Došla sam taksijem iz Maduraja”, rekla je, „putovala sam čitav dan.” Obrisala je čelo maramom, kao da je maramica. Učinilo mi se da ju je na trenutak obuzeo očaj. „Indija je užasna”, rekla je, „a putevi su pravi pakao.”
„Maduraj je veoma daleko”, primetio sam, „zašto Maduraj?”
„Bila sam na putu za Trivandrum, odakle je trebalo da idem za Kolombo.”
„Ali iz Madrasa takođe imate avion za Kolombo”, rekao sam.
„Nisam htela da idem tim avionom”, rekla je ona, „imala sam veoma dobre razloge za to, neće vam biti teško da ih naslutite.” Umorno je odmahnula rukom. „Ionako mi je već pobegao.”
Pogledala me je upitno i ja rekoh: „Sve je još uvek tamo gde ste ga ostavili, u poslednjoj fioci s desne strane.”
Pisaći sto je bio iza njenih leđa, bio je od bambusa s uglovima okovanim mesingom i s velikim ogledalom u kojem su se ogledala njena naga ramena. Otvorila je fioku i uzela svežanj dokumenata uvezan gumicom.
„Strašno je glupo”, rekla je, „uradiš tako nešto, a onda sve zaboraviš u fioci. Nedelju dana sam sve ovo čuvala u hotelskom sefu, a onda sam ga ostavila ovde dok sam se pakovala.”
Pogledala me je kao da očekuje da se složim. „Zaista je veoma glupo”, rekao sam, „prenos tolikog novca je poduhvat u velikom stilu, a onda ste sebi dopustili tako grubu omašku.”
„Možda sam bila suviše nervozna”, rekla je ona.
„Ili suviše zaslepljena osvetom”, dodao sam, „vaše pismo je bilo ubojito, reč je o surovoj osveti, a on tu ništa ne može, ukoliko sve izvedete na vreme. To je samo pitanje vremena.”
Oči su joj sevnule dok me je gledala u ogledalu. Zatim se naglo okrenula, drhteći, sva izobličena. „Pročitali ste moje pismo!”, uzviknula je gnevno.
„Jedan deo sam čak i prepisao”, rekao sam.
Pogledala me je iznenađeno, a možda i uplašeno. „Prepisali?”, prošaputala je, „zašto?”
„Samo završni deo”, rekao sam, „žao mi je, bilo je to jače od mene. Uostalom, ne znam čak ni kome je upućeno, shvatio sam samo da je to čovek zbog koga ste mnogo propatili.”
„Bio je suviše bogat”, rekla je ona, „mislio je da može sve da kupi, pa i ljude.” Jednim nervoznim pokretom pokazala je na sebe, i ja sam shvatio.
„Slušajte, mislim da mogu donekle da shvatim šta se dogodilo. Vi godinama niste postojali, samo ste pozajmljivali svoje ime, sve dok jednoga dana niste odlučili da tom imenu date opipljivost. A ta opipljivost ste vi sami. Međutim, jedino što o vama znam jeste ime kojim ste se potpisali, veoma uobičajeno ime, i ne želim da znam ništa drugo.”
„Eh, da”, rekla je ona, „svet je prepun Margareta.”
Odmakla se od pisaćeg stola i otišla da sedne na stoličicu ispred toaletnog stola. Naslonila je laktove na kolena i pokrila lice rukama. Ostala je dugo u tom položaju, ćuteći, skrivenog lica.
„Šta nameravate da uradite?”, upitao sam.
„Ne znam”, odgovorila je, „strašno se plašim. Sutra treba da budem u toj banci u Kolombu, u suprotnom od svega ovoga neće biti ništa.”
„Čujte”, rekao sam, „veoma je kasno, ne možete u Trivandrum u ovo doba, ionako ne biste stigli na sutrašnji avion. Sutra ujutru odavde leti avion za Kolombo, imate sreće, jer ako se pojavite na vreme naći ćete mesto, a na recepciji je registrovano da ste napustili hotel.”
Ona me je pogledala kao da ne razume. Gledala me je dugo, netremice, ispitivački.
„Što se mene tiče, vi ste zaista otišli”, dodao sam, „a u ovoj sobi postoje dva udobna kreveta.”
Učinilo mi se da joj je laknulo. Prekrstila je noge, a na licu joj je zaigrao osmeh. „Zašto to radite?”, upitala je. „Ne znam”, rekao sam. „Možda gajim simpatije prema beguncima. Najzad, i ja sam vama nešto ukrao.”
„Ostavila sam svoj kofer na recepciji”, rekla je.
„Možda je pametnije da tamo i ostane, uzećete ga sutra ujutru. Mogu da vam pozajmim pidžamu, gotovo da smo iste visine.”
Nasmejala se. „Ostaje samo problem slavine”, rekla je.
Nasmejao sam se i ja. „Uostalom, vi ste se na to već navikli, kako izgleda. Problem je samo moj.”

VI





„Le corps humain pourrait il bien n’ tre qu’une apparence”, rekao je. „Il cache notre r alit, il s’ paissit sur notre lumi re ou sur notre ombre.”4
Podigao je ruku i napravio neodređeni pokret. Na sebi je imao široku belu košulju, i rukav je zalepršao oko njegovog mršavog članka. „Ah, ali to ne kaže teozofija. Viktor Igo, Les travailleurs de la Mer.” Osmehnuo se i nasuo mi piće. Podigao je čašu punu vode kao da nazdravlja.
„Čemu?” - pomislio sam. A onda sam i ja podigao čašu i rekao: „Za svetlost i za senku.”
Ponovo se osmehnuo. „Molim vas da mi oprostite zbog ove odviše skromne večere”, rekao je, „ali to je jedini način da u miru porazgovaramo nakon vaše kratke popodnevne posete. Žao mi je što su me moje obaveze sprečile da vam posvetim više vremena.”
„Činite mi čast”, rekao sam, „veoma ste ljubazni, ne bih se nikada usudio da toliko očekujem.”
„Retko primamo nepoznate goste, ovde, u sedištu”, nastavio je gotovo kao da se pravda, „no, čini mi se da shvatam da niste ovamo došli iz puke radoznalosti.”
Shvatio sam da su moja pomalo tajanstvena poruka, moji telefonski pozivi, moja popodnevna poseta u kojoj sam pomenuo jednu ’nestalu osobu’, ličili na kakav šifrovani alarm, i da je to postalo neodrživo. Bilo je neophodno da potanko objasnim o čemu se radi. Ali, za čime ja uopšte tragam, na kraju krajeva? Samo za jednom zaboravljenom vešću, jednim neizvesnim tragom: mogućom kopčom sa Šavijerom.
„Tražim jednu osobu”, rekao sam, „zove se Šavijer Žanata Pinto, prošlo je skoro godinu dana otkako je nestao, u Bombaju sam čuo poslednje vesti o njemu, međutim, imam dobre razloge da verujem da je bio u kontaktu s Teozofskim društvom, to me je dovelo ovamo.”
„Da li bi bilo indiskretno ako bih vas pitao šta vas navodi da u to verujete?”, upitao je moj domaćin.
Ušao je poslužitelj s večerom i mi smo se uzdržano poslužili: ja iz učtivosti, on sigurno iz navike.
„Želeo bih da znam da li je bio član Teozofskog društva”, rekao sam.
Moj domaćin me je značajno pogledao. „Nije bio”, rekao je tiho.
„Ali, dopisivao se s vama”, rekao sam.
„Nije nemoguće”, rekao je on, „ali to je onda bila privatna i poverljiva prepiska.”
Počeli smo da jedemo valjuške od povrća i pirinač bez trunke začina. Poslužitelj je stajao po strani, s poslužavnikom u rukama. Na jedan znak mog domaćina, diskretno se povukao.
„Imamo arhiv, ali je dostupan samo našim članovima. U svakom slučaju, tamo se ne nalaze privatne prepiske”, istakao je.
Klimnuo sam glavom ćuteći, jer sam shvatio da razgovor vodi po svojoj volji i da nema svrhe da nastavim sa direktnim i suviše eksplicitnim pitanjima.
„Poznajete li Indiju?”, upitao me je nakon kratke pauze.
„Ne”, odgovorio sam, „prvi put sam ovde, još uvek mi nije sasvim jasno gde se nalazim.”
„Nisam mislio na geografiju”, istakao je, „mislio sam na kulturu. Koje ste knjige čitali?”
„Ne baš mnoge”, odgovorio sam, „upravo čitam jednu koja se zove A travel survival kit, rekao bih da mi je veoma od koristi.”
„Veoma zanimljivo”, rekao je hladno, „i ništa drugo?”
„Pa”, rekao sam, „još ponešto čega se, međutim, ne sećam dobro. Priznajem da sam došao nepripremljen. Jedino čega se prilično dobro sećam je jedna Šlegelova knjiga, ali ne onog čuvenog Šlegela, već njegovog brata, mislim, ime joj je O jeziku i mudrosti Indijaca.”
On se zamislio, a potom rekao: „To mora da je neka stara knjiga.”
„Da”, rekao sam, „iz 1808.”
„Naša kultura je veoma privlačila Nemce, često su iznosili zanimljive sudove o Indiji, zar ne?”
„Možda”, rekao sam, „nisam u stanju da to sa sigurnošću potvrdim.”
„Šta, na primer, mislite o Heseu?”
„Hese je bio Švajcarac”, rekao sam.
„Ne, ne”, usprotivio se moj domaćin, „bio je Nemac, švajcarsko državljanstvo uzeo je tek 1921.”
„Ipak, umro je kao Švajcarac”, bio sam uporan.
„Još uvek mi niste rekli šta mislite o njemu”, prekorio me je moj domaćin ljubaznim glasom.
Tog trenutka sam prvi put osetio kako u meni raste napetost. Ta turobna, mračna, zatvorena prostorija, s bronzanim bistama duž zidova i policama punim knjiga; taj umišljeni i oholi Indijac koji usmerava razgovor onako kako to njemu odgovara; njegovo ponašanje, predusretljivo i ujedno licemerno: sve je to u meni izazivalo neku neprijatnost koja se, osećao sam, velikom brzinom pretvarala u bes. Došao sam ovamo iz sasvim drugih razloga, a on preko njih prelazi nemamo, ravnodušan na moju zabrinutost koju je nesumnjivo morao naslutiti iz mojih telefonskih poziva i moje poruke. I postavlja mi neka idiotska pitanja o Hermanu Heseu. Osećao sam se kao da me vuče za nos.
„Jeste li čuli za rozoliju?”, upitao sam ga, „da li ste je ikada probali?”
„Ne verujem”, rekao je on, „šta je to?”
„To je jedan italijanski liker, sada ga je teško naći, pili su ga po otmenim salonima u devetnaestom veku, sladunjavo i lepljivo piće. Herman Hese me podseća na rozoliju. Kada se budem vratio u Italiju poslaću vam jednu flašu, pod uslovom da se još uvek može naći.”
On me je pogledao ne shvatajući da li je reč o prostodušnosti ili bezobrazluku. Naravno, bio je to bezobrazluk, nisam tako mislio o Heseu.
„Ne verujem da će mi se svideti”, rekao mi je hladnim glasom. „Ja ne pijem, a osim toga, gnušam se slatkog.” Presavio je svoju salvetu i rekao: „Hoćete li da popijemo čaj?”
Premestili smo se u fotelje pored biblioteke, i u tom času ušao je poslužitelj noseći čaj, kao da je čekao iza zavese. „Sa šećerom?”, upitao je moj domaćin dok mi je sipao čaj u šolju.
„Ne, hvala”, odgovorio sam, „ni ja ne volim slatko.”
Nastupila je duga i neprijatna tišina. Moj domaćin je sedeo sklopljenih očiju, nepomičan, na trenutak sam pomislio da je zaspao. Pokušao sam da mu odredim godine, ali bez uspeha. Imao je lice starca, ali veoma glatko. Primetio sam da nosi sandale s uzicama, na bosu nogu.
„Jeste li vi gnostik?”, upitao me je iznenada, i dalje sklopljenih očiju.
„Ne bih rekao”, odgovorio sam. A potom sam dodao: „Ne, nisam, samo sam radoznao.”
Otvorio je oči i pogledao me sumnjičavo, ili možda ironično. „A dokle ide ta vaša radoznalost?”
„Svedenborg”, odgovorio sam, „Šeling, Ani Bezan - od svakog ponešto.” Činilo se kao da je zainteresovan, te sam nastavio: „Do nekih sam došao posredno, na primer, do Ani Bezan. Prevodio ju je Fernando Pesoa, veliki portugalski pesnik, umro je nepoznat 1935.”
„Pesoa”, rekao je, „naravno.”
„Čitali ste ga?”, upitao sam.
„Ponešto”, rekao je on, „kao vi one druge.”
„Pesoa je sebe smatrao gnostikom”, rekao sam, „pripadao je redu Ružinog krsta, napisao je zbirku ezoteričnih pesama pod nazivomPassos do Cruz.”5
„Nisam ih čitao”, rekao je moj domaćin, „ali znam ponešto o njegovom životu.”
„Da li znate koje su bile njegove poslednje reči?”, upitao sam.
„Ne”, rekao je on, „koje?”
„Dajte mi moje naočare”, rekao sam. „Bio je veoma kratkovid i želeo je da na onaj svet ode s naočarima.”
Moj domaćin se nasmešio, ali nije ništa rekao.
„Nekoliko trenutaka pre toga napisao je jednu poruku na engleskom, u svojim ličnim beleškama često je koristio engleski, bio je to njegov drugi jezik, odrastao je u Južnoj Africi. Tu poruku sam uspeo da fotokopiram, rukopis je veoma nesiguran, naravno, Pesoa je bio na samrti, ali moguće je odgonetnuti šta piše. Da li želite da vam kažem šta je napisao?”
Moj domaćin je zanjihao glavom kao što to čine Indijci kada odobravaju.
„I know not what tomorrow will bring.”6
„Čudan engleski”, rekao je on.
„Da”, rekao sam, „doista čudan engleski.”
Moj domaćin je polako ustao, dao mi znak da ostanem da sedim i pošao ka drugom kraju sobe. „Izvinite me na trenutak”, rekao je, izlazeći na vrata u dnu sobe, „molim vas, osećajte se kao kod kuće.”
Ostao sam da sedim, gledajući u tavanicu. Mora da je bilo prilično kasno, ali moj sat nije radio. Vladala je potpuna tišina. Učinilo mi se da čujem otkucaje sata iz druge sobe, ali možda je to bila samo škripa drveta ili, pak, moja uobrazilja. Poslužitelj je ušao bez reči i odneo poslužavnik. Počeo sam da osećam blagu uznemirenost koja je, združena s umorom, izazivala u meni neku nelagodnost, u svakom slučaju, neko neprijatno osećanje. Napokon, moj domaćin se vratio i, pre nego što je seo, pružio mi je mali žuti koverat. Odmah sam prepoznao Šavijerov rukopis, Otvorio sam koverat i pročitao sledeću poruku: Dragi Učitelju i Prijatelju, životne okolnosti mi ne dopuštaju da se ponovo šetam obalama Adajara. Postao sam noćna ptica i draže mi je da mislim da je tako htela sudbina. Pamtite me onakvog kakvog ste me upoznali. Vaš Š. Ispod je pisalo: Kalangute, Goa, 23. septembar.
Pogledao sam zapanjeno svog domaćina. On je u međuvremenu seo i učinilo mi se da me radoznalo promatra. „Znači da više nije u Bombaju”, rekao sam, „u Goi je, krajem septembra bio je u Goi.”
On je klimnuo glavom, bez reči. „Ali, zašto je otišao u Gou?”, upitao sam. „Ako nešto znate, recite mi.”
On je sklopio ruke na kolenima i rekao spokojno: „Ne znam, nije mi poznat pojavni život vašeg prijatelja, ne mogu vam pomoći, žao mi je. Možda mu sudbina nije bila naklonjena, ili je možda on sam tako hteo, nikada ne treba suviše znati o tuđim životima.” Stidljivo se nasmešio, dajući mi do znanja da nema više ništa o tome da mi kaže. „Ostajete li još u Madrasu?”
„Ne”, rekao sam, „bio sam ovde tri dana, odlazim večeras, već imam kartu za autobus.”
Učinilo mi se da sam u njegovom pogledu nazreo neodobravanje.
„To je razlog mog putovanja”, osetio sam potrebu da objasnim. „Idem u Gou da pregledam jedan arhiv, pišem rad. Tamo bih u svakom slučaju otišao, čak i da je osoba koju tražim negde drugde.”
„Šta ste posetili ovde kod nas?”, upitao me je.
„Bio sam u Mahabalipuramu i Kančipuramu”, odgovorio sam, „video sam sva svetilišta.”
„Da li ste tamo spavali?”
„Da, u jednom malom državnom hotelu, veoma jeftinom, to je jedino što sam našao.”
„Znam taj hotel”, rekao je on. A zatim me je upitao: „Šta vam se najviše dopalo?”
„Puno toga, ali možda najviše hram u Kailasanti. Ima nečeg bolnog i magičnog u njemu.”
On je odmahnuo glavom. „Neobična definicija”, rekao je. Potom je polako ustao i tiho rekao: „Mislim da je već kasno, moram još mnogo toga da napišem ove noći, dozvolite mi da vas ispratim.”
Ustao sam i on me je poveo dugim hodnikom, sve do ulaznih vrata. U predvorju sam na trenutak zastao i pružio mu ruku. Dok sam izlazio, kratko sam mu se zahvalio. On se nasmešio, bez reči. A onda, pre nego što će zatvoriti vrata, rekao mi je: „Slepa nauka ore jalovu zemlju, bezumna vera živi san svoga kulta, novi bog je samo reč, ne veruj i ne traži, sve je tajna.” Sišao sam niz onih nekoliko stepenika i krenuo pošljunčanom stazom. A onda sam iznenada shvatio i naglo se okrenuo: bili su to stihovi iz jedne Pesoine pesme, samo što ih je on izgovorio na engleskom, i stoga ih nisam odmah prepoznao. Pesma se zvala Božić. Ali vrata su već bila zatvorena, a na kraju staze čekao me je poslužitelj da zatvori za mnom i kapiju.

VII





Autobus je prolazio pustom ravnicom i kroz retka usnula sela. Posle jednog dela puta preko brda s oštrim okukama u koje je vozač ulazio previše ležerno za moj ukus, sad smo jezdili širokim, pustim, pravim drumom kroz tihu indijsku noć. Imao sam utisak da kraj nas promiču plantaže palmi i pirinčana polja, ali mrak je bio suviše gust da bih bio sasvim siguran, a farovi bi tek na kratko osvetlili predeo, i to samo u krivinama. Prema mojoj računici, Mangalore nije trebalo da bude daleko, ako se autobus pridržavao vremena predviđenog redom vožnje. U Mangaloreu sam mogao da biram između dve mogućnosti: ili da provedem sedam sati čekajući autobus za Gou ili da uzmem sobu u hotelu i uhvatim autobus narednog dana.
Bio sam prilično neodlučan. U putu sam spavao malo i loše i osećao sam posledice umora; ali, pomisao na to da provedem čitav dan u Mangaloreu nije me posebno privlačila. Moj vodič kaže o Mangaloreu da „smešten na obalama Arapskog mora, grad nije sačuvao praktično ništa od svoje prošlosti. To je moderan, industrijski centar s funkcionalnim urbanističkim planom, i sasvim bezličan. Jedan od retkih gradova u Indiji u kojem nema baš ništa da se vidi.”
Dok sam se tako premišljao šta da radim, autobus je najednom stao. Nije mogao biti Mangalore, nalazili smo se na otvorenom, izvan grada. Vozač je ugasio motor, a nekoliko putnika je izašlo. U prvom trenutku pomislio sam da pravimo kratak predah kako bi putnici zadovoljili svoje potrebe, ali posle petnaestak minuta imao sam utisak da se taj predah neobično odužio. Osim toga, vozač se bezbrižno ispružio na sedištu i činilo se kao da je zadremao. Sačekao sam još petnaestak minuta. Putnici koji su ostali u autobusu spokojno su spavali. Starac s turbanom ispred mene izvadio je iz korpe dugačak i uzan komad tkanine i strpljivo ga presavijao, brižljivo gladeći nabore posle svakog preklopa. Šapnuo sam mu pitanje na uvo, ali on se okrenuo i pogledao me uz bezizražajan osmeh, pokazujući da me ne razume. Pogledao sam kroz prozor i video da se pored samog puta, na peščanoj zaravni, nalazi nekakva baraka, skromno osvetljena. Ličila je na garažu sklepanu od dasaka. Na vratima je stajala jedna žena, video sam da neko ulazi.
Odlučio sam da tražim objašnjenje od vozača. Bilo mi je žao da ga budim, vozio je satima, ali možda je ipak najbolje da se raspitam. Vozač je bio debeo i spavao je otvorenih usta, kucnuo sam ga po ramenu i on me je zbunjeno pogledao.
„Zašto stojimo?” pitao sam. „Ovo nije Mangalore.”
On se uspravi i zagladi kosu. „Ne, gospodine, nije.”
„Pa zašto onda stojimo?”
„Ovo je stanica”, rekao je, „čekamo drugi autobus.”
Moja karta nije predviđala ovo zaustavljanje, ali već sam se bio navikao na svakakva iznenađenja koje Indija ume da priredi. I tako sam nastavio da se raspitujem, ne pokazujući nikakvo iznenađenje, iz čiste radoznalosti. Saznao sam da čekamo autobus za Mudabiri i Karkalu. Na to sam uzvratio pitanjem koje mi je zvučalo logično. „Zar putnici koji idu u Mudabiri i Karkalu ne mogu da čekaju sami, zašto i mi moramo da čekamo s njima?”
„U tom autobusu ima onih koji će preći u naš autobus jer idu u Mangalore”, odgovorio mi je vozač staloženo. „Zato čekamo.”
Ponovo se ispružio na sedištu, dajući mi do znanja da bi voleo da nastavi da spava. Obratio sam mu se još jednom, pomiren sa sudbinom. „Koliko ćemo stajati?”
„Osamdeset pet minuta”, odgovorio je s takvom preciznošću da nisam bio siguran da li je reč o britanskom vaspitanju ili nekoj vrsti najtananije ironije. A onda je dodao: „U svakom slučaju, ako vam je dosadilo da čekate u autobusu, slobodno izađite, odmah pored puta imate čekaonicu.” Zaključio sam da je možda bolje da malo protegnem noge kako bih zavarao vreme. Noć je bila blaga i vlažna, natopljena jakim mirisom bilja. Obišao sam oko autobusa, popušio cigaretu naslonjen na merdevine na zadnjem delu, a onda krenuo ka „čekaonici.” Bila je to niska, dugačka baraka iznad čijeg ulaza je visila petrolejka. Na dovratku je bio zakačen obojeni gipsani lik nekog meni nepoznatog božanstva. Unutra je bilo desetak osoba koje su sedele na klupama duž zidova. Dve žene su stajale pored ulaza i neprekidno pričale. Onih nekoliko putnika koji su izašli iz autobusa rasporedili su se po kružnoj klupi u sredini čekaonice, ispod potpornog stuba na kojem su bili prikačeni raznobojni papirići i jedan požuteli plakat, red vožnje ili možda neki državni proglas. Na klupi u dnu prostorije sedeo je dečak od nekih desetak godina, u kratkim pantalonama i sandalama. Sa sobom je vodio majmuna koji mu je bio priljubljen uz leđa, glave skrivene u njegovoj kosi, s ručicama grčevito obavijenim oko vrata svog gospodara, s držanjem koje je odavalo privrženost i strah. Osim petrolejke na ulazu, u prostoriji su gorele i dve sveće na pultu za pakovanje: svetlost je bila vrlo slabašna te su uglovi barake bili u mraku. Nekoliko trenutaka sam posmatrao te ljude koji se izgleda nisu uopšte obazirali na mene. Taj dečak, sasvim sam na ovakvom mestu, sa svojim majmunom, delovao mi je neobično, mada se u Indiji na svakom koraku mogu sresti sama deca sa životinjama, i istog časa pomislih na jedno dete koje sam voleo i na to kako je grlilo lutku pre nego što bi zaspalo. Možda me je baš to sećanje usmerilo ka dečaku, i ja sedoh pored njega. Pogledao me je svojim divnim očima i nasmešio se, na šta sam mu ja uzvratio osmeh; i tek tada s užasom shvatih da telašce koje je nosio na leđima nije majmun već ljudsko biće. Bila je to prava nakaza. Okrutna igra prirode, ili neka strašna bolest, skvrčila je njegovo telo, potpuno ga nagrdivši. Udovi su mu bili zgrčeni i izobličeni, bez ikakvog reda ili razmere, surovo groteskni. Čak ni lice, koje sam sad nazirao kroz kosu njegovog nosača, nije bilo pošteđeno nemilosrdnog pečata nakaznosti. Gruba koža i bore duboke poput rana davali su mu taj majmunski izgled koji me je, zajedno s njegovim telom, naveo na pogrešan zaključak. Na tom licu, ljudske su bile samo oči: dva majušna, pronicljiva i pametna oka koja su unezvereno šarala na sve strane, kao da su duboko uznemirena zbog neke bliske preteće opasnosti, kao u nekom strahu.
Dečak me je ljubazno pozdravio, ja sam mu uzvratio pozdrav i nisam bio u stanju da ustanem i odem.
„Kuda ideš?” upitao sam ga.


„Idemo u Mudabiri”, rekao je uz osmeh, „u hram Čandranata.”
Engleski je govorio pristojno, bez spoticanja. „Dobro govoriš engleski”, rekao sam, „ko te je učio?”
„Naučio sam ga u školi”, odgovorio je dečak ponosno, „tri godine sam išao u školu.” Onda jedva primetno okrenu glavu, s izrazom lica kao da se izvinjava. „On ne zna engleski, nije mogao da ide u školu.”
„Naravno”, rekao sam, „razumem.”
Dečak je pomilovao ruke koje su ga čvrsto stiskale oko vrata. „To mi je brat”, kazao je s mnogo nežnosti, „ima dvadeset godina.” Zatim mu se na lice vratio onaj ponosan iz-raz: „Ali on zna Svete spise, zna ih napamet, veoma je pametan.”
Pokušao sam da zadržim ravnodušan izraz, kao da sam pomalo odsutan i zadubljen u svoje misli, kako bih prikrio nedostatak hrabrosti da pogledam osobu o kojoj govori. „Zašto idete u Mudabiri?” upitao sam.
„Zbog praznika”, rekao je, „dolaze đaini iz čitave Kerale, ovih dana ima mnogo hodočasnika.”
„I vi ste hodočasnici?”
„Ne”, odgovorio je on, „mi obilazimo hramove, moj brat je Arhant.”
„Izvini”, rekao sam, „ali ne znam šta je to.”
„Arhant je đainski prorok”, objasnio je dečak strpljivo. „Čita karmu hodočasnicima, zarađujemo mnogo para.”
„Znači da je vidovnjak.”
„Da”, kazao je dečak prostodušno, „vidi prošlost i budućnost.” Onda se na trenutak zamislio i upitao me poslovno: „Hoćeš li da saznaš svoju karmu? Za samo pet rupija.”
„Važi”, rekao sam, „pitaj brata.”
Dečak je s nežnošću rekao nešto bratu, a ovaj mu je odgovorio šapućući i gledajući me svojim nemirnim okicama.
„Moj brat pita da li može da ti dodirne čelo”, preneo mi je dečak. Nakaza klimnu glavom kao da potvrđuje, čekajući moj odgovor.
„Naravno da može, ako treba.”
Vidovnjak je pružio svoju iskrivljenu ručicu i prislonio mi kažiprst na čelo. Ostao je tako nekoliko trenutaka, ne skidajući pogled sa mene. Zatim je povukao ruku i promrmljao nešto bratu na uvo. Usledila je kratka usplahirena rasprava. Vidovnjak je neprekidno govorio, delovao je kao da se nečemu protivi i da je uzrujan. Kada su završili raspravu, dečak se okrenuo ka meni s tužnim izrazom na licu.
„Dakle?” upitao sam, „mogu li da čujem?”
„Žao mi je”, rekao je on, „moj brat kaže da nije moguće, ti si neko drugi.”
„Tako znači”, klimnuo sam, „a ko sam ja?”
Dečak je ponovo rekao nešto bratu, a ovaj mu je kratko odgovorio. „To nije važno”, preneo mi je dečak, „to je samo maja?”
„A šta je maja?”
„To je spoljašnje prikazanje sveta”, odgovorio je dečak, „ali to je samo iluzija, ono što je stvarno važno je atma.” Zatim se posavetovao s bratom, da bi mi s ubeđenjem potvrdio: „Važna je atma.”
„A šta je atma?”
Dečak se nasmešio mom neznanju. „The soul”,7 rekao je, „duša.”
Ušla je jedna žena i sela na klupu preko puta nas. Nosila je korpu s usnulim detetom. Pogledao sam je i ona kratko klimnu glavom sklopivši šake ispred, u znak poštovanja.
„Mislio sam da u nama postoji samo karma”, nastavio sam, „skup naših postupaka, onoga što smo bili i onoga što ćemo biti.”
Dečak se opet nasmešio i rekao nešto bratu. Nakaza me je pogledala svojim prodornim pogledom i pokazala dva prsta. „A, ne”, objasnio mi je dečak, „postoji i atma, ona ide uz karmu, ali je to nešto sasvim drago.”
„Pa dobro, ako sam ja neko dragi, želeo bih da saznam gde je moja atma, gde se sada nalazi?”
Dečak je to preveo bratu posle čega je opet usledio užurban razgovor. „Veoma je teško reći”, preneo mi je, „on to nije u stanju.”
„A da ga pitaš da li bi mu deset rapija pomoglo?”
Dečak ga je pitao i nakaza se upiljila u mene svojim okicama. Zatim mi je žurno uputila nekoliko reči. „Kaže da nisu u pitanju rupije”, preveo mi je dečak, „tebe nema, ne može da ti kaže gde si.” Nasmešio mi se najlepšim osmehom i dodao: „Ali ako hoćeš da nam daš deset rupija, svejedno ćemo ih primiti.”
„Daću ti ih, ne brini”, rekao sam, „ali pitaj ga barem ko sam ja sada.”
Dečak se opet blagonaklono nasmešio i rekao: „Ali to je samo tvoja maja, šta ti znači da to saznaš?”
„Naravno”, rekao sam ja, „u pravu si, ne znači ništa.” Zatim mi je pala na pamet jedna ideja i rekao sam: „zamoli ga da pokuša da pogodi.”
Dečak me je iznenađeno pogledao. „Šta da pogodi?”
„Da pogodi gde je moja atma”, kazao sam, „zar nisi rekao da je vidovnjak?”
Dečak je preneo moje pitanje, na šta mu je brat kratko odgovorio. „Kaže da može da pokuša”, preveo je, „ali ne garantuje.”
„Nije važno, nek svejedno pokuša.”
Nakaza se pomno zagleda u mene. Zatim mahnu rukom i ja pomislih da će progovoriti, ali nije. Njegovi prsti su se lagano kretali kroz vazduh iscrtavajući talase, a onda je skupio šake kao da će zahvatiti neku zamišljenu vodu. Prošaputa nekoliko reči. „Kaže da si u nekom čamcu”, prevodio je dečak, takođe šapatom. Nakaza ispruži ruke okrenuvši dlanove od sebe i ukoči se.
„U čamcu?” ponovio sam. „Pitaj ga gde, pitaj brzo, kakav je to čamac?”
Dečak je prislonio uvo na bratovljeve usne koje su nešto šaputale. „Vidi mnogo svetala. I to je sve, ne vredi insistirati.
Vidovnjak je već zauzeo svoj prvobitni položaj, s licem zagnjurenim u bratovljevu kosu. Izvadio sam deset rupija i pružio mu. Izašao sam u noć i zapalio cigaretu. Stajao sam i gledao nebo i tamni obris bilja po obodu puta. Autobus za Mudabiri nije mogao biti daleko.

Treći deo



VIII





Čuvar je bio mršavi starac smežuranog i srdačnog lica, s oreolom snežno bele kose koja je padala u oči zbog njegove maslinaste puti. Odlično je govorio portugalski i kada sam mu rekao svoje ime široko mi se osmehnuo mašući glavom, kao da je veoma zadovoljan što me vidi. Objasnio mi je da gospodin Prior upravo služi večernju službu i da me moli da ga sačekam u biblioteci. Pružio mi je cedulju na kojoj je pisalo: Dobrodošli u Gou. Pridružiću vam se u biblioteci u 18.30. Ako vam nešto treba, Teotonio vam je na usluzi. Otac Pimentel.
Teotonio me je poveo uz stepenice čavrljajući usput. Bio je brbljiv i prostodušan, dugo je živeo u Portugaliji, u mestu Vila du Konđi, kaže, gde ima rođake, voleo je portugalske slatkiše, naročito pao de ló.8
Stepenište je bilo od tamnog drveta i završavalo se velikom, slabo osvetljenom galerijom s dugačkim stolom i globusom. Na zidovima su visile slike s likovima u prirodnoj veličini, bradati, ozbiljni ljudi, potamneli od vremena. Teotonio me je ostavio pred vratima biblioteke i žurno se vratio nazad kao da je u velikom poslu. Odaja je bila prostrana i hladovita, vonjala je na zatvoreno. Police su bile ukrašene baroknim spiralnim ornamentima i intarzijama u slonovači, ali u jadnom stanju, rekao bih. U sredini prostorije bila su dva dugačka stola s upletenim nogarima, i nekoliko niskih stočića uza zidove, sa crkvenim klupama i starim pletenim stolicama. Zavirio sam u prvu policu s desne strane, video nekoliko knjiga iz patrologije i nekoliko hronika iz sedamnaestog veka o Družbi Isusovaca, nasumice uzeo dve i seo u fotelju pored ulaznih vrata, na stolu pored mene ležala je jedna otvorena knjiga, ali je nisam ni pogledao, prelistavao sam jednu od onih koju sam uzeo, Relaço do novo caminho que fez por Terra e por Mar, vindo da India para Portugal, o Padre Manoel Godinho da Companhia de Iesu.9 Kolofon je glasio: Em Lisboa, na Officina de Henrique Valente de Oliveira, Impressor del Rey N.S. Anno 1665.10 Manuel Godinjo je imao pragmatično shvatanje života, što se uopšte nije kosilo s njegovim zanimanjem čuvara katoličke vere u toj kontrareformističkoj enklavi sa svih strana okruženoj hinduističkim božanstvima. Njegovo pripovedanje bilo je verno i iscrpno, lišeno svake ceremonijanosti i retorike. Ovaj isusovac nije voleo metafore i poređenja; stvari je posmatrao strateški, delio je Zemlju na povoljne i nepovoljne zone, video je hrišćanski Zapad kao centar sveta. Upravo sam došao do kraja dugačkog uvodnog dela posvećenog Kralju, kad mi se odjednom učini da nisam sam. Moguće da sam čuo blago škripanje ili nekakav uzdah; ili sam, najverovatnije, odjednom postao svestan onog osećaja koji imamo kada nas neko posmatra. Podigao sam pogled i dobro osmotrio prostoriju. U fotelji između dva prozora, na drugom kraju odaje, tamna senka za koju sam po ulasku pomislio da je neka odeća neuredno prebačena preko naslona stolice, polako se okrenula, bas kao da je čekala trenutak kada ću je pogledati, i upiljila se u mene. Bio je to stariji čovek, duguljastog, upalog lica, glave pokrivene nekakvom kapom čiji oblik nisam prepoznao.
„Dobrodošli u Gou”, promrljao je. „Nesmotreno je s Vaše strane što ste krenuli iz Madrasa, put vrvi od razbojnika.”
Glas mu je bio veoma hrapav, na trenutke nalik krkljanju. Gledao sam ga začuđeno. Bilo mi je neobično što je upotrebio reč „razbojnici”, a još neobičnije što je znao odakle dolazim.
„A noćni predah na onom užasnom mestu sigurno Vas nije ohrabrio”, dodao je. „Mladi ste i poduzetni, ali često se plašite, ne biste bili dobar vojnik, verovatno biste podlegli kukavičluku.” Pogledao me je blagonaklono. Ne znam zašto sam osetio toliku nelagodnost da nisam mogao ni da mu odgovorim. Kako je uopšte znao za moje putovanje, razmišljao sam, ko li ga je obavestio?
„Ne brinite”, rekao je starac, kao da mi čita misli. „Imam ja dosta uhoda.”
Ovu rečenicu izgovorio je bezmalo pretećim glasom, što je na mene ostavilo neobičan utisak. Razgovarali smo na portugalskom, sećam se, i njegove reči bile su hladne i jedva čujne, kao da je između njih i njegovog glasa postojala neka daleka vremenska razdaljina. Zašto je govorio na taj način, pomislio sam, i ko bi on uopšte mogao biti? Dugačka prostorija bila je u polumraku i on se nalazio na drugom kraju, daleko od mene; jedan sto je delimično zaklanjao deo njegovog tela od mog pogleda. Sve to, zajedno s mojim zaprepašćenjem, nije mi dozvoljavalo da ga dobro osmotrim. Ali tad sam primetio da nosi trouglastu kapu od meke tkanine, i da mu dugačka, seda brada pokriva grudi padajući preko prsluka izvezenog srebrnim nitima. Bio je ogrnut crnim, širokim plaštom, starinskog kroja, s nabranim ramenima. Primetio je zbunjenost na mom licu, odgurnuo je stolicu i u jednom skoku se našao u sredini sobe, s gipkošću kakvu nikad ne bih očekivao. Imao je dugačke čizme posuvraćene iznad kolena i mač koji mu je visio niz bedro. Izveo je jedan teatralan, pomalo smešan pokret, opisujući u vazduhu širok luk desnom rukom koju je zatim prineo srcu i uzviknuo gromkim glasom: „Ja sam Alfonso de Albukerke, vicekralj Indije!”
Tek u tom trenutku shvatio sam da je lud. To sam shvatio, a u isto vreme, začudo, pomislio da on stvarno jeste Alfonso de Albukerke glavom i bradom, i to me nije iznenadilo: izazvalo je u meni samo neku umornu ravnodušnost, kao da je sve to zajedno i neophodno i neizbežno.
Starac me je odmeravao oprezno i podozrivo, dok su mu se oči grozničavo caklile. Bio je visok, kraljevskog držanja, gord. Shvatio sam da očekuje da ja progovorim; to sam i uradio. Ali reči su mi navirale same, kao da moja volja nije imala nikakvu kontrolu nad njima. „Ličite na Ivana Groznog”, rekao sam, „odnosno na glumca koji ga je igrao On je ćutao i prineo ruku uvetu.
„Mislio sam na jedan stari film”, objasnio sam, „pao mi je na pamet jedan stari film.” I dok sam to izgovarao, njegovo lice se ozarilo nekim sjajem, kao da stoji pored kamina u kojem se iznenada razbuktala vatra. Ali ovde nije bilo nikakvog kamina, prostorija je bila sve mračnija, možda je to bio poslednji zrak sunca koje je zalazilo.
„Zašto ste došli?” najednom je uzviknuo. „Šta hoćete od nas?”
„Ništa”, kazao sam, „neću ništa. Došao sam da pregledam arhiv, to mi je posao, ova biblioteka je gotovo nepoznata na Zapadu. Tražim stare hronike.”
Starac je zabacio široki plašt preko ramena baš kao glumci u pozorištu kada se spremaju da započnu dvoboj. „To je laž!” viknuo je iz sveg glasa. „Vi ste došli zbog nečeg drugog!”
Njegova silovitost nije me plašila, nisam se bojao da će me napasti: ipak, imao sam neki čudan osećaj potčinjenosti, kao neki osećaj krivice koju sam skrivao duboko u sebi a koju je on razotkrio. Oborio sam pogled od stida i tek tad video da je otvorena knjiga na stolu Sveti Avgustin. Pročitao sam ove reči: Quomodo praesciantur futura.11 Da li je to bila puka slučajnost ili je neko hteo da ja pročitam te reči? A ko drugi nego ovaj starac? Rekao mi je da ima svoje uhode, sam se tako izrazio, i to je u meni izazvalo osećaj teskobe i beznadežnosti.
„Došao sam da tražim Šavijera”, priznao sam, „istina je, tražim njega.”
On me je pogledao, likujući. Na njegovom licu sad se očitavala ironija, a možda i prezir. „A ko je Šavijer?”
Činilo mi se da me je tim pitanjem izneverio, jer sam osećao da krši prećutni sporazum, da on „zna” ko je Šavijer i da ne bi trebalo da me to pita. Kao što sam osećao da ni ja ne želim da mu kažem.
„Šavijer je moj brat”, slagao sam.
On se zlobno nasmejao i uperio prstom u mene. „Šavijer ne postoji”, rekao je, „on je priviđenje.” Napravio je pokret kao da obuhvata čitavu sobu. „Svi smo mrtvi, zar još nisi shvatio? Ja sam mrtav, i ovaj grad je mrtav, i bitke, znoj, krv, slava i moja moć: sve je mrtvo, sve je bilo uzalud.”
„Nije”, kazao sam ja, „nešto uvek ostaje.”
„A šta?” upitao je na to. „Vaša uspomena? Ljudsko sećanje? Ove knjige?”
Zakoračio je ka meni i ja osetih neku odvratnost i jezu, jer sam već znao šta će da uradi, ne znam kako, ali sam znao. Nagazio je čizmom jedan smotuljak koji se našao pred njim i ja videh da je to mrtav miš. Odgurnuo je telo životinjice i promrmljao podrugljivo: „Ili ovaj miš?” Opet je počeo da se smeje i njegov smeh mi je ledio krv u žilama. „Ja sam Čarobni frulaš iz Hemlina!”, uzviknuo je. Zatim je njegov glas postao ljubazan, obratio mi se sa profesore i rekao mi: „Oprostite što sam vas probudio.”


„Oprostite što sam vas probudio”, rekao je otac Pimentel.
Imao je pedesetak godina, bio je snažne građe i iskrenog, otvorenog lica. Pružio mi je ruku na šta sam ja ustao prilično smeten.
„Oh, ne, hvala vam”, kazao sam, „sanjao sam neki ružan san.”
Seo je u fotelju preko puta mene i jednim umirujućim pokretom mi dao do znanja da se ne uzbuđujem. „Dobio sam vaše pismo”, rekao je, „arhiv vam je na raspolaganju, možete ostati koliko god želite, pretpostavljam da ćete večeras prespavati ovde, naložio sam da vam spreme sobu.” Teotonio je ušao noseći na pladnju čaj i kolač koji me je podsetio na pao de ló.
„Zahvaljujem”, kazao sam, „vaša gostoljubivost mi mnogo znači. Ipak, večeras neću ostati, odlučio sam da idem u Kalangute i iznajmio sam kola, hteo bih da saznam nešto o jednoj osobi. Vraćam se za nekoliko dana.”

IX





U životu vam se može desiti i da prenoćite u hotelu Zuari. Možda ce vam se u prvom trenutku učiniti da to baš i nije najsrećniji izbor; ali u sećanju, kao i uvek u sećanjima, taj događaj, lišen neposrednih fizičkih utisaka, mirisa, boja, svesti o prisustvu izvesne životinjice ispod umivaonika, poprima neku neodređenu draž koja ulepšava čitavu sliku. Stvarnost koja je prošla uvek izgleda bolje nego što je zaista bila: sećanje je nenadmašan falsifikator. Postajemo zaraženi, i pored svoje volje. Takvi hoteli već žive u našoj mašti: sretali smo ih u Konradovim ili Momovim knjigama, u nekim američkim filmovima snimljenim po romanima Kiplinga ili Bromfilda: bezmalo nam sve izgleda poznato i blisko.
U hotel Zuari stigao sam kasno uveče, bio je to prinudan izbor, kao što se često dešava u Indiji. Vasko da Gama je gradić u pokrajini Goa, izrazito ružan, mračan, s kravama koje tumaraju ulicama, siromašnim ljudima u zapadnjačkoj odeći, nasleđe portugalskog prisustva, jednom rečju, s atmosferom neskrivene bede. Sve vrvi od prosjaka, ali ovde nema hramova ni svetih mesta, ti prosjaci ne traže milostinju u ime Višnua i ne obasipaju vas blagoslovima i mantrama: ćutljivi su i nepomični, kao da su mrtvi.
U predvorju hotela Zuari nalazi se polukružni pult iza kojeg stoji debeli portir koji neprestano razgovara telefonom. Upisuje vas u knjigu i razgovara telefonom, daje vam ključ od sobe i razgovara telefonom; a u zoru, kad vam prvi zraci sunca najave da najzad možete da se odreknete gostoprimstva svoje sobe, zateći ćete ga kako razgovara telefonom jednoličnim, tihim, nerazgovetnim glasom. S kim razgovara portir hotela Zuari?
Postoji i ogromna trpezarija na prvom spratu hotela Zuari, ako je verovati natpisu na vratima: ali je te večeri bila u mraku i bez stolova, pa sam večerao u patiju, malom unutrašnjem dvorištu s bugenvilijom i cvećem opojnog mirisa, niskim stočićima s drvenim klupicama i veoma lošim osvetljenjem. Jeo sam škampe veličine jastoga i kolač od manga, pio sam čaj i neko vino s ukusom cimeta; i sve to za nekih tri hiljade lira, što me je oraspoložilo. Čitavom dužinom patija protezala se veranda na koju su izlazile sobe, između kamenja rasutog po dvorištu trčkarao je beli kunić. Za stolom u dnu bašte večerala je jedna indijska porodica. Pored mog stola, sedela je plava gospođa neodređenih godina, precvale lepote. Jela je s tri prsta, kao Indijci, praveći pravilne kuglice od pirinča i umačući ih u sos. Pomislio sam da je Engleskinja, i bio sam u pravu. Imala je mahnit pogled, ali ne sve vreme. Potom mi je ispričala jednu priču, ali mislim da nije umesno da je prenosim. Možda je to bio samo ružan san. Uostalom, hotel Zuari ne podstiče ružičaste snove.

X





„Radio sam kao poštar u Filadelfiji, sa osamnaest godina već sam krstario ulicama s poštanskom torbom preko ramena, uvek, svakog jutra, leti, kad je asfalt kao melasa, i zimi, kad se pada po zaleđenom snegu. I tako deset godina, raznoseći pisma. Nemaš pojma koliko sam pisama uručio, na hiljade. Svi su bili gospoda, na kovertama. Pisma sa svih strana sveta: Majami, Pariz, London, Karakas. Dobar dan, gospodine. Dobar dan, gospođo. Ja sam vaš poštar.”
Podigao je ruku i pokazao na grupu devojaka i mladića na plaži. Sunce je zalazilo i voda se iskrila. Nekoliko ribara pored nas pripremalo je čamac. Bili su polunagi, s komadom tkanine omotanim oko bokova. „Ovde smo svi jednaki”, kazao je, „nema gospode.” Pogledao me je s blagom podrugljivošću: „Jesi li ti gospodin?”
„A šta ti misliš?”
Gledao me je neodlučno. „Odgovoriću ti kasnije.” Onda je pokazao kolibice od palminog lišća koje su se dizale s naše desne strane, uz same dune. „Mi živimo tamo, to je naše selo, zove se San.” Izvadio je drvenu kutijicu s papirićima i mešavinom duvana i trave i smotao sebi cigaretu. „Duvaš?”
„Obično ne”, odgovorio sam, „ali sad bih rado, ako me ponudiš.”
Smotao je jednu i za mene, i rekao: „Ovo je dobra trava, razveseli čoveka, jesi li ti veseo?”
„Čuj,” kazao sam, „svidela mi se tvoja priča, nastavi.”
„Pa, dobro,” na to će on, „jednog dana hodao sam ulicama Filadelfije, bilo je strašno hladno, raznosio sam poštu, prepodnevna smena, grad je bio prekriven snegom, Filadelfija je tako ružna, išao sam širokim ulicama, a onda sam skrenuo u jedno dugačko i mračno slepo crevo od ulice, osvetljavao ga je samo jedan tračak sunca koji je uspeo da se probije kroz magluštinu, tek tamo u dnu, dobro sam poznavao taj ćorsokak, svakog dana sam donosio poštu, ulica se završavala zidom koji je ograđivao neku automehaničarsku radionicu. I, šta misliš, šta sam video tog dana, ’ajde, pogađaj.”
„Nemam pojma”, rekao sam.
„Barem pokušaj.”
„Predajem se, suviše je teško.”
„More”, rekao je on. „Video sam more. U dnu ćorsokaka bilo je divno plavetno more s talasima sa penušavim krestama i peščanom plažom i palmama. Šta kažeš na to, a?”
„Zanimljivo”, kazao sam.
„Ja sam ti more video samo u bioskopu i na razglednicama iz Majamija ili Havane. A ovo je bilo isto takvo more, okean, ali bez žive duše, s pustom plažom. Pomislio sam: doneli su more u Filadelfiju. A zatim: ovo je fatamorgana, kao ona iz knjiga. A šta bi ti pomislio?”
„Isto to”, rekao sam.
„Pa da. Ali more ne može da stigne do Filadelfije. A fatamorgane se dešavaju u pustinji, kad je sunce u zenitu i kad skapavaš od žeđi. Tog dana je, međutim, bila ciča zima, sve je bilo prekriveno prljavim snegom. I tako sam sasvim polako i oprezno prišao, privučen tim morem, sa željom da se bacim u njega, iako je bilo hladno, jer to plavetnilo me je mamilo a talasi su svetlucali, sunce ih je obasjavalo.” Prekinuo je na trenutak i povukao jedan dubok dim. Sećanje na taj dan izmamio mu je odsutan i neuhvatljiv osmeh. „Bila je to slika. Naslikali su more, ti smradovi. To ponekad rade u Filadelflji, sve su to smislile arhitekte, oslikavaju beton pejzažima, pašnjacima, šumama i pitaj boga čime, pa ti tako ublaže utisak da živiš u jednom govnjivom gradu. Bio sam na dva koraka od tog mora na zidu, sa svojom poštanskom torbom, u dnu ćorsokaka vetar je vihorio, a ispod zlatastog peska kovitlala se stara hartija, suvo lišće, jedna plastična kesa. Prljava plaža, u Filadelfiji. Gledao sam ga tako neko vreme i pomislio: ako more neće Tomiju, Tomi će moru. Šta kažeš na to?”
„Ja znam drugačiju verziju”, rekao sam, „ali suština je ista.”
On se nasmejao. „Baš tako”, rekao je. „I znaš šta sam tad uradio? ’Ajde, pogađaj.”
„Nemam pojma.”
„Barem pokušaj.”
„Predajem se”, rekao sam, „suviše je teško.”
„Skinuo sam poklopac s kante za đubre i u nju odložio svoju poštansku torbu. Ostaj mi zbogom, prepisko. Onda sam trkom odjurio do centrale i tražio da razgovaram s direktorom. Trebaju mi tri plate unapred, rekao sam, otac mi je teško bolestan, u bolnici je, evo, pogledajte lekarske nalaze. On je rekao: prvo potpišite ovu izjavu. Ja sam je potpisao i uzeo novac.”
„Je l’ ti otac stvarno bio bolestan?”
„Naravno da jeste, imao je rak. Ali ionako bi umro, sve i da sam ostao da raznosim poštu gospodi iz Filadelfije.”
„Zvuči logično”, rekao sam.
„Poneo sam samo jednu stvar”, kazao je, „’ajde, pogodi šta.”
„Suviše je teško, stvarno, ne vredi, predajem se.”
„Telefonski imenik”, saopštio mi je zadovoljno.
„Telefonski imenik?”
„Da, da, telefonski imenik Filadelfije. To je bio sav moj prtljag, sve što mi je ostalo od Amerike.”
„Zašto?” upitao sam. Priča me je zagolicala.
„Pišem razglednice. Sad sam ja taj koji piše gospodi iz Filadelfije. Razglednice s prelepim morem i pustom plažom Kalangutea, a na poleđini napišem: srdačan pozdrav od poštara Tomija. Stigao sam do slova C. Preskačem, naravno, četvrti koje me ne zanimaju i šaljem bez poštanske marke, taksu plaća primalac.”
„Koliko dugo si ovde?” upitao sam.
„Četiri godine”, odgovorio je.
„Mora da je telefonski imenik Filadelfije prilično dugačak.”
„Jeste”, rekao je, „ogroman je. Ali ja ionako nikud ne žurim, čitav život je preda mnom.”
Društvo na plaži zapalilo je veliku vatru, neko je zapevao. Četiri osobe odvojile su se iz grupe i prišle nam, imale su cveće u kosi i smešile su se. Jedna devojka je držala za ruku devojčicu od desetak godina.
„Slavlje samo što nije počelo”, rekao je Tomi, „biće to velika fešta, danas je ravnodnevica.”
„Ma kakva ravnodnevica”, uzvratio sam, „ravnodnevica je dvadeset trećeg septembra, sad je decembar.”
„Svejedno, nešto slično”, odgovorio je Tomi. Devojčica ga je poljubila u čelo a onda se pridružila ostalima.
„Nisu baš u cvetu mladosti”, primetio sam, „izgledaju kao očevi porodica.”
„To su oni koji su prvi došli”, rekao je Tomi, „takozvani Pilgrims.”12 Onda me je pogledao i rekao: „Što, a ti, kakav si ti?”
„Isti kao i oni”, rekao sam.
„Vidiš?” na to će on. Zavio je još jednu cigaretu, podelio je na dva dela i pružio mi jednu polovinu. „Otkud ti ovde?” upitao je.
„Tražim nekoga ko se zove Šavijer, moguće da je povremeno bivao u ovim krajevima.”
Tomi je klimnuo glavom. „A je l’ njemu drago što ga ti tražiš?”
„Ne znam.”
„Onda nemoj da ga tražiš.”
Pokušao sam da mu potanko opišem Šavijera. „Kad se smeši izgleda kao da je tužan”, završio sam.
Iz društva se izdvojila jedna devojka i pozvala nas. Tomi joj je mahnuo da dođe i ona nam je prišla. „Ovo je moja partnerka”, predstavio je Tomi. Bila je to bledunjava plavušica zabludelog pogleda i s dve kikice podignute na teme, poput kakve devojčice. Koračala je zanoseći se, pomalo nesigurno. Tomi je pitao da li poznaje tipa koji izgleda tako i tako, kao što sam ga ja opisao. Ona se neprimereno osmehnula i nije odgovorila. Onda je nežno pružila ruke prema nama i prošaptala: „Hotel Mandovi.”
„Počinje slavlje”, rekao je Tomi, „pridruži nam se.”
Sedeli smo u čamcu veoma primitivne izrade, s prostim plovkom kao kod piroga. „Možda ću doći kasnije”, rekao sam, „pružiću se ovde u čamcu i malo odremati.” Dok su se udaljavali nisam odoleo da mu ne dobacim da je zaboravio da mi odgovori da li sam i ja gospodin. Tomi je zastao, podigao ruke i rekao: „’Ajde pogodi.”
„Predajem se”, doviknuo sam, „suviše je teško.” Izvukao sam svoj vodič i upalio nekoliko šibica. Gotovo da sam ga odmah našao. Opisivao ga je kaoa popular top range hotel13 s pristojnim restoranom. Oblast Pandžim, nekadašnja Nova Goa, unutrašnjost. Pružio sam se na dnu čamca i zagledao u nebo. Noć je bila veličanstvena. Prepoznavao sam sazvežđa i razmišljao o zvezdama i vremenu kad smo ih proučavali i o poslepodnevima provedenim u planetarijumu. Najednom su mi se vratile u sećanje onako kako sam ih naučio, prema klasifikaciji po jačini svetlosti koju odaju: Sirijus, Kanopus, Kentaur, Vega, Kapela, Arkturus, Orion... A onda sam razmišljao o promenljivim zvezdama i o knjizi jedne drage osobe. Pa o ugašenim zvezdama, čija svetlost i dalje dopire do nas, i o neutronskim zvezdama, u poslednjem stadijumu evolucije, i o slabašnoj svetlosti koju odaju. Tiho sam izgovorio pulsar. I kao da ga je moj šapat prizvao, kao da sam uključio magnetofon, čuo sam nazalni, ravan glas profesora Stinija koji govori: kada je masa umiruće zvezde dvostruko veća od sunčeve mase, nema više stanja materije koje može da zaustavi zgušnjavanje, i ono se nastavlja u nedogled; jezgro koje ostane više ne isijava nikakvu svetlost i pretvara se u crnu rupu.

XI





Kako su stvari ponekad smešne. Hotel Mandovi dobio je to ime zato što je sagrađen na samoj obali reke. Mandovi je široka, pitoma reka s velikim ušćem opervaženim gotovo morskim plažama. S leve strane je pandžimska luka, rečna luka za male brodove, sa splavovima krcatim robom, dva trošna pristana i jednom zarđalom platformom. A kada sam ja stigao, kao da se rađa iz same reke, tik iza platforme, pomaljao se Mesec. Imao je žuti oreol i bio je pun i krvav. Pomislio sam: crveni Mesec, i najednom mi je došlo da zazviždim jednu staru pesmu. Ta misao je stigla kao kratak spoj. Setio sam se jednog imena, Ruš, a odmah zatim Šavijerovih reči: postao sam noćna ptica; i najednom mi je sve izgledalo tako očigledno, čak glupavo, da sam se zapitao: kako se nisam ranije setio?
Ušao sam u hotel i bacio pogled oko sebe. Mandovi je hotel s kraja pedesetih godina, i već izgleda istrošeno i staro. Možda je sagrađen u vreme kada su Portugalci još bili u Goi. Ne znam zbog čega, ali sam stekao utisak da je očuvao onaj fašistički duh toga doba. Možda zbog predvorja koje je izgledalo poput kakve ogromne čekaonice na železničkoj stanici, ili zbog onog bezličnog i depresivnog nameštaja, kao u kancelarijama pošte ili ministarstva. Iza širokog pulta stajala su dva službenika, jedan u prugastoj dolami, a drugi u crnom, donekle izlizanom sakou, veoma važnog držanja. Prišao sam ovom potonjem i pokazao mu pasoš. „Treba mi soba.”
Pogledao je u knjigu i klimnuo glavom.
„S terasom i pogledom na reku”, naglasio sam.
„Na usluzi, gospodine”, rekao je.
„Vi ste direktor?” upitao sam, dok je upisivao moje podatke u knjigu.
„Ne, gospodine”, odgovorio je, „direktor je odsutan, ali za sve se možete obratiti meni.”
„Tražim mister Najtingejla”, rekao sam.
„Mister Najtingejl nije više ovde”, rekao je sasvim prirodno, „ima već dosta kako je otišao.”
„Znate li gde je otišao?” upitao sam, pokušavajući da zvučim jednako prirodno.
„Obično ide u Bangkok”, kazao je, „mister Najtingejl mnogo putuje, on je poslovan čovek.”
„Da, to znam”, rekao sam, „ali možda se vratio.”
Službenik je podigao pogled s knjige gostiju i neodlučno me je pogledao. „To ne bih znao da vam kažem, gospodine”, odgovorio je učtivo.
„Mislio sam da će mi neko u hotelu dati neku bližu informaciju, tražim ga zbog jednog važnog posla, samo zbog toga dolazim iz Evrope.” Primetio sam da je zbunjen i to sam iskoristio. Izvadio sam iz džepa novčanicu od dvadeset dolara i podvukao je ispod pasoša. „Poslovi koštaju”, rekao sam, „nije prijatno preći toliki put uzalud, shvatate?”
On je uzeo novčanicu i vratio mi pasoš. „U poslednje vreme mister Najtingejl dolazi veoma retko”, rekao je. Napravio je skrušen izraz lica. „Znate”, dodao je, „ovo je dobar hotel, ali ne može da se poredi s onim luksuznim.” Izgleda da je tek u tom trenutku shvatio da previše priča. Kao i to da sam ja veoma raspoložen da ga slušam. Bio je to tek munjevit pogled, delić sekunde.
„Moram da sklopim jedan neodložan posao s mister Najtingejlom”, rekao sam, s nepomućenim osećajem da je taj izvor već presušio. Tako je i bilo. „Ne bavim se mister Najtingejlovim poslovima”, rekao je ljubazno, ali odlučno. Zatim je nastavio krajnje profesionalnim tonom: „Koliko dana ostajete, gospodine?”
„Samo večeras”, rekao sam.
Dok mi je pružao ključ, upitao sam ga kada se otvara restoran. Predusretljivo mi je odgovorio da se otvara u pola devet i da mogu da večeram „a la carte” ili da se poslužim sa švedskog stola koji će biti postavljen u sredini sale. „Švedski sto nudi samo indijsku hranu”, skrenuo mi je pažnju. Zahvalio sam mu i uzeo ključ. Bio sam već ispred lifta kad sam odlučio da se vratim i postavim mu jedno bezazleno pitanje. „Pretpostavljam da je mister Najtingejl večeravao ovde, u hotelu, kad bi kod vas odseo.” Pogledao me je, ne shvatajući baš najbolje.
„Naravno”, odgovorio je ponosno, „naš restoran je jedan od najboljih u gradu.”


Vina su u Indiji veoma skupa, gotovo su sva uvezena iz Evrope. Piti vino, čak i u nekom dobrom restoranu, znak je izvesnog prestiža. To kaže i moj vodič: naručivanje vina podrazumeva pažnju šefa restorana. Igrao sam na tu kartu.
Šef restorana bio je jedan debeljko s podočnjacima i napomađenom kosom. Njegov izgovor francuskih vina bio je katastrofalan, ali se zdušno potrudio da predoči karakteristike svake marke. Imao sam utisak da se povremeno upušta u improvizaciju, ali nisam ga prekidao. Pustio sam ga da čeka prilično dugo, dok sam proučavao vinsku kartu. Znao sam da srljam u propast, ali to je ionako bilo poslednje što ću potrošiti u tu svrhu: uzeo sam novčanicu od dvadeset dolara i stavio je između korica vinske karte, zatim sam je sklopio i pružio mu je. „Teška odluka”, rekao sam, „donesite mi vino koje bi izabrao mister Najtingejl.”
Nije ni trepnuo. Dostojanstveno se udaljio i vratio s bocom Rose de Provence. Pažljivo ju je otvorio i nasuo mi dva prsta, da probam. Srknuo sam i nisam rekao ništa. I on je hladnokrvno ćutao. Zaključio sam da je došao trenutak da zaigram na poslednju kartu. Otpio sam još jedan gutljaj i rekao: „Čuo sam da se mister Najtingejl bavi samo robom najboljeg kvaliteta, šta vi mislite?”
On je nezainteresovano pogledao bocu. „Ne znam, gospodine, zavisi od ukusa”, odgovorio je ležerno.
„Stvar je u tome što sam ja vrlo zahtevan”, rekao sam, „kupujem samo prvoklasnu robu.” Napravio sam kraću pauzu da bih istakao ono što sam rekao, kao i da bih razgovoru dao prijateljski ton. Osećao sam se kao u nekom filmu, gotovo da mi se ta igra sviđala. Tuga će doći kasnije, znao sam. „Samo najfiniju robu”, rekao sam naglašavajući tu reč, „i to u velikim količinama, ne na kašičicu.”
On je bez ikakvog izraza na licu opet pogledao u moju čašu i nastavio s igrom. „Zaključujem da vam se vino ne dopada, gospodine.”
Nije mi se dopalo što pokušava da podigne cenu uloga. Moje zalihe su se polako tanjile, ali sad je vredelo ići do kraja. S druge strane, bio sam uveren da mogu da računam na pozajmicu od oca Pimentela. Stoga sam prihvatio podizanje uloga i rekao: „Donesite mi opet vinsku kartu, gledaću da izaberem neko bolje vino.”
Pružio mi je otvorenu kartu i ja sam u nju stavio još jednu novčanicu od dvadeset dolara. Zatim sam nasumice pokazao neko vino i rekao: „Mislite da bi se ovo dopalo mister Najtingejlu?”
„Siguran sam”, spremno je odgovorio.
„Voleo bih da mi to i lično potvrdi”, kazao sam, „šta biste mi vi savetovali?”
„Da sam na gospodinovom mestu, potražio bih neki dobar hotel na obali”, rekao je.
„Na obali ima puno hotela, teško je naći onaj pravi.”
„Najbolja su samo dva”, odgovorio je, „ne možete pogrešiti, Fort Agvada Bič i Oberoj. Oba imaju veličanstven položaj, sa čarobnom plažom i palmama koje se spuštaju do samog mora. Siguran sam da će oba zadovoljiti vaš ukus.”
Ustao sam i uputio se ka švedskom stolu. Na njemu je bilo desetak pladanja postavljenih na alkoholne grejače, poslužio sam se nasumice, uzimajući od svakog jela po malo. Zastao sam pored otvorenog prozora, s tanjirom u ruci. Mesec je već bio prilično visoko i ogledao se u reci. Sad je nadolazila seta, kao što sam predvideo. Shvatio sam da nisam gladan. Prošao sam kroz salu idući ka izlazu. Dok sam izlazio, šef restorana mi se blago naklonio. „Vino mi poslužite u sobi”, rekao sam, „radije bih ga popio na terasi.”

XII





„Oprostite na ovoj otrcanoj frazi, ali imam utisak da se znamo”, rekao sam. Podigao sam čašu i kucnuo njenu koja je stajala na šanku. Devojka se nasmejala i rekla: „Imam isti utisak, neobično ličite na gospodina s kojim sam jutros stigla iz Pandžima.”
I ja sam se nasmejao. „Pa dobro, ne vredi da se pretvaram, taj čovek sam ja.”
„Znate li da vam je bila odlična ideja da podelimo trošak za vožnju?” dodala je zadovoljno. „Vodiči kažu da je taksi u Indiji veoma jeftin, a u stvari je skup kao oko.”
„Preporučiću vam kasnije jedan pouzdan vodič”, izneo sam znalački. „Naš taksi je vozio turu van grada i cena se utrostručuje. Ja sam imao iznajmljena kola, ali morao sam da ih ostavim jer su bila preskupa. U svakom slučaju, za mene je najveća privilegija bila u tome što sam putovao u tako prijatnom društvu.”
„Stop”, rekla je ona, „nemojte koristiti ovu tropsku noć i ovaj hotel među palmama. Slaba sam na komplimente i lako bih se prepustila udvaranju, ne bi bilo pošteno s vaše strane.” Tad je i ona podigla čašu i oboje smo se nasmejali.
Raskoš koju je toliko hvalio šef restorana u Mandoviju, imala je samo jednu manu. Oberoj je bio više nego veličanstven. Bila je to bela građevina u obliku polumeseca koja je nepogrešivo pratila zavojitu plažu na kojoj se uzdizala, uvalu zaštićenu rtom sa severne, a hridima s južne strane. Glavna sala bila je ogroman otvoreni prostor koji se završavao terasom, od koje ju je delio samo bar koji se mogao koristiti s obe strane. Na terasi su bili postavljeni stolovi za večeru, ukrašeni cvećem i svećama. Klavir, skriven negde u tami, prigušeno je svirao melodije zapadnjačkih pesama. Kad bolje razmislim, sve je to suviše mirisalo na luksuzni turizam, ali u tom trenutku nije mi smetalo. Prvi gosti su već zauzimali mesta za stolovima na terasi. Zamolio sam konobara da nam sačuva sto u uglu, malo po strani i u senci, a onda sam predložio još jedan aperitiv.
„Samo ako je bezalkoholan”, rekla je devojka. A onda šaljivo dodala: „Rekla bih da trčite pred rudu, zašto ste tako sigurni da ću prihvatiti vaš poziv na večeru?”
„Pravo da vam kažem, nisam uopšte imao nameru da vas pozovem na večeru”, priznao sam otvoreno„ ja sam gotovo istrošio svoje skromne zalihe i svako će platiti svoj deo. Prosto večeramo za istim stolom, sami smo i pravimo jedno drugom društvo, bilo mi je logično.”
Ona nije rekla ništa i uzela je voćni sok koji joj je konobar poslužio.
„Uostalom, nije tačno da se ne poznajemo”, dodao sam, „upoznali smo se jutros.”
„Nismo se ni predstavili”, primetila je ona.
„To je propust koji se lako može ispraviti”, rekao sam, „zovem se Ruš.”
„Ja sam Kristin”, rekla je ona. A onda dodala: „nije baš italijansko ime, zar ne?”
„Zar je to važno?”
„U suštini nije”, rekla je ona. A onda uzdahnula: „Vaše udvaranje je zaista neodoljivo.”
Priznao sam da mi uopšte nije bila namera da joj se udvaram, da sam imao na umu neobaveznu večeru, uz prijateljsko ćaskanje i prijatno društvo, na ravnoj nozi. Sve u svemu, tako nešto. Ona me je pogledala navodno molećivo, zadržavajući onaj šaljivi ton, i usprotivila se: „Oh, ne, molim vas, udvarajte mi se, govorite mi najnežnije reči, pričajte mi o lepim stvarima, to mi je strahovito potrebno.” Pitao sam je odakle dolazi. Ona je pogledala u more i rekla: „Iz Kalkute. Zadržala sam se kratko u Pondičeriju zbog neke glupave reportaže o mojim sunarodnicima koji još uvek žive tamo, ali sam mesec dana radila u Kalkuti.”
„Šta ste radili u Kalkuti?”
„Fotografisala sam surovost”, odgovorila je Kristin.
„A to bi bilo?”
„Beda”, rekla je, „poniženje, užas, nazovite to kako hoćete.”
„Zašto ste to radili?”
„To mi je posao”, rekla je ona, „za to me plaćaju.” Odmahnula je rukom kao da se pomirila s profesijom koju je izabrala, a onda me je upitala: „Da li ste ikada bili u Kalkuti?” Odmahnuo sam glavom. „Nemojte ni da idete”, rekla je Kristin, „nemojte nikada napraviti tu grešku.”
„Mislio sam da neko kao vi smatra da u životu treba videti što je više moguće.”
„Ne”, rekla je uvereno, „treba videti što je manje moguće.”
Konobar nam je dao znak da je naš sto spreman i poveo nas je do terase. Sto je bio u uglu, kao što sam i tražio, pored ukrasnog grmlja, po strani. Pitao sam Kristin da li mogu da sednem s njene leve strane, tako da mogu da vidim ostale stolove. Konobar je bio predusretljiv i veoma diskretan, kakvi su uostalom obično konobari u hotelima kao što je Oberoj. Da li smo za indijsku kuhinju ili jela s roštilja? Ne želi, naravno, da utiče na naš izbor, ali su ribari iz Kalangute danas doneli korpe pune jastoga, eno ih u dnu terase, spremni za kuvanje, tamo gde stoji kuvar s belom kapom i gde se rumeni žar s roštilja. Iskoristio sam njegov predlog da dobro osmotrim terasu, stolove i goste. Svetlost je bila prilično prigušena, na stolovima su stajale sveće, ali lica su se, uz malo truda, ipak razaznavala.
„Ja sam vama rekla čime se bavim”, rekla je Kristin, „a šta vi radite, ako vam se uopšte priča o tome?”
„Recimo da pišem knjigu, na primer.”
„Kakvu knjigu?”
„Knjigu.”
„Roman?” upitala je Kristin, gledajući me proniciljivo.
„Tako nešto.”
„Vi ste, znači, romanopisac”, zaključila je ona logično.
„Ah, ne”, rekao sam, „to bi bilo tek jedno iskustvo, moje zanimanje je nešto drugo, tražim crknute miševe.”
„Molim?!”
„Šalio sam se”, rekao sam. „Prebiram po starim arhivima, tražim stare hronike, sve ono što je vreme progutalo. To je moj posao, zovem ga crknuti miševi.”
Kristin me je pogledala sažaljivo, a možda i s mrvicom razočaranja. Konobar je žurno došao i doneo čančiće sa sosovima. Pitao nas je da li želimo vino, i mi smo potvrdili. Jastog je stigao pušeći se, s rumeno prepečenim oklopom, i mesom prelivenim puterom. Sosovi su bili vrlo pikantni, dovoljna je bila kap da vam zapali usnu duplju. Ali vatra se odmah gasila i nepce se opijalo istančanim i neobičnim ukusima: prepoznatljiva je bila kleka, ostali začini nepoznati. Pažljivo smo začinili svog jastoga, a onda smo nazdravili. Kristin je priznala da ima utisak da je već malo pripita, možda sam i ja bio, ali nisam to osećao.
„Hajde, pričajte mi o romanu”, rekla je ona u jednom trenutku, „baš me zanima, nemojte me mučiti.”
„Ali to nije roman”, usprotivio sam se, „sve su to nepovezani delovi, nema ni prave priče, to su samo delići jedne priče. Uostalom, ne pišem ga, rekao sam recimo da ga pišem.”
Po svemu sudeći, oboje smo bili strašno gladni. Oklop jastoga je ubrzo bio prazan i konobar je uslužno prišao. Naručili smo još neka jela, po njegovom izboru. Nešto lagano, naglasili smo, a on je znalački klimnuo glavom.
„Pre nekoliko godina objavila sam knjigu fotografija”, rekla je Kristin. „Bila je to serija snimaka s jedne rolne, izvrsno urađena, po mom ukusu, ostavili su čak i izvornu ivicu filma, bez didaskalija, samo fotografije. Na prvoj strani bila je fotografija koju smatram najuspelijom u svojoj karijeri, poslaću vam je ako mi ostavite svoju adresu, bilo je to uvećan detalj, fotografija je prikazivala jednog mladog crnca, samo do pojasa; treger majica s reklamnim natpisom, atletsko telo, na licu izraz velikog napora, ruke podignute kao u znak pobede: očigledno prolazi kroz cilj, na primer, trka na sto metara.” Pogledala me je pomalo zagonetno, očekujući moju reakciju.
„I?” upitao sam, „u čemu je stvar?”
„Druga fotografija”, kazala je ona. „Cela fotografija. S leve strane stoji policajac opremljen kao Marsovac, sa šlemom od pleksiglasa na glavi, čizmama do kolena, s karabinom na ramenu, krvoločnim očima iza svog krvoločnog vizira. Puca u crnca. A crnac beži podignutih ruku, ali već je mrtav: samo sekund pošto sam to snimila, bio je već mrtav.” Nije rekla više ništa i nastavila je da jede.
„Ispričajte šta je dalje bilo”, rekao sam, „završite priču kad ste je već počeli.”
„Knjiga se zvala Južna Afrika i imala je samo jednu didaskaliju ispod uvodne fotografije koju sam vam opisala, onog izdvojenog detalja: Mefiez-vous des morceaux choisis.”14 Namrštila se i nastavila: „Bez izdvojenih delova, molim vas, ispričajte mi suštinu svoje knjige, zanima me suština.”
Zamislio sam se. Kakva bi mogla biti moja knjiga? Teško je ispričati suštinu jedne knjige. Kristin me je neumoljivo gledala, bila je tvrdoglava. „U knjizi sam ja, na primer, neko ko se izgubio u Indiji”, rekao sam brzo, „to je suština.”
„A ne”, rekla je, „to nije dovoljno, ne možete se izvući tako lako, suština prosto ne može biti samo to.”
„Suština je da sam ja u toj knjizi neko ko se izgubio u Indiji”, ponovio sam, „recimo da je tako. Tu je i neko ko me traži, ali ja uopšte ne želim da budem pronađen. Video sam da je došao, pratio sam ga, mogao bih reći, iz dana u dan. Znam šta voli a šta ne podnosi, šta ga pokreće a od čega zazire, poznajem njegovu velikodušnost i njegove strahove. Praktično ga držim pod kontrolom. On, naprotiv, o meni ne zna gotovo ništa. Ima tek poneki neodređeni trag: neko pismo, štura i nepouzdana svedočanstva, jednu vrlo neodređenu poruku: znakove, parčiće koje s teškom mukom pokušava da poveže.”
„Ali, ko ste vi?” upitala je Kristina, „mislim u knjizi.”
„To se ne kaže”, odgovorio sam, „ja sam neko ko ne želi da bude pronađen, prema tome, igra ne predviđa da se otkrije ko sam.”
„A taj ko vas traži i koga vi izgleda dobro poznajete”, nastavila je Kristin, „da li vas on poznaje?”
„Nekada me je poznavao, recimo da smo bili veliki prijatelji, nekada. Ali to je bilo pre mnogo vremena, izvan korica te knjige.”
„A zašto vas on tako uporno traži?”
„Ko zna”, rekao sam, „teško je reći, to ne znam čak ni ja koji pišem. Možda traži prošlost, neki odgovor. Možda želi da uhvati nešto što mu je tad promaklo. Na neki način traži samog sebe. Hoću reći da tražeći mene, on zapravo traži sebe: u knjigama se to često dešava, to je književnost.” Napravio sam kratku pauzu kao da je to presudni trenutak i rekao sam u poverenju: „Znate, tu su i dve žene.”
„Ah, napokon”, uzviknula je Kristin, „sad već postaje zanimljivo!”
„Nažalost, ne”, nastavio sam, „jer i one su izvan korica, ne pripadaju priči.”
„Uf”, uzdahnula je Kristin, „izgleda da je u toj knjizi sve izvan korica? Možete li mi reći šta je ostalo između korica?”
„Imamo jednu osobu koja traži nekog, rekao sam vam već, tu je neko ko me traži, knjiga je njegovo traganje za mnom.”
„Pa onda mi to malo razjasnite!”
„Dobro”, kazao sam, „počinje tako što on stiže u Bombaj, ima adresu nekog sumnjivog hotelčića gde sam nekada boravio i daje se u potragu. Tamo upoznaje jednu devojku koja me je nekada poznavala i ona mu ispriča da sam se razboleo, da sam bio u bolnici, kao i da sam se viđao s nekim ljudima sa juga Indije. Tako on odlazi za mnom u bolnicu, ali se ispostavlja da je to lažni trag, a onda napušta Bombaj i započinje putovanje, i dalje pod izgovorom da me traži, ali zapravo putuje svojim poslom, knjiga je prvenstveno to: njegovo putovanje. Sreće razne ljude, naravno, jer se na putovanjima obično sreću razni ljudi. Stiže u Madras, luta gradom, obilazi hramove, u jednom naučnom društvu čak pronalazi neki moj neuhvatljivi trag. I najzad stiže u Gou, gde je ionako trebalo da ide, iz svojih razloga.”
Kristin me je sad pažljivo pratila, sisala je grančicu mente i posmatrala me. „U Gou”, rekla je „baš u Gou, zanimljivo. I šta se onda događa?”
„Onda sreće još mnogo drugih ljudi”, nastavio sam, „besciljno luta od mesta do mesta, i onda jedne večeri stiže u jedan gradić i tu shvata sve.”
„Šta to?”
„Pa, eto”, kazao sam, „između ostalog, nije mogao da me pronađe i zbog jednog vrlo jednostavnog razloga, zato što sam uzeo drugo ime. I on uspeva da ga otkrije. Kad bolje razmislim, bilo je sasvim verovatno da će ga otkriti, jer je to ime, nekada davno, imalo veze s njim. Jedino što sam ja to ime preoblikovao, zamaskirao. Ne znam kako je došao do toga, ali je došao, mora da je bilo sasvim slučajno.”
„I, koje je to ime?”
„Najtingejl”, odgovorio sam.
„Lepo ime”, rekla je Kristin, „nastavite.”
„Dobro, tu očigledno uspeva da sazna gde se nalazim, predstavljajući se kao osoba koja sa mnom treba da sklopi veoma važan posao: neko mu kaže da sam u jednom luksuznom hotelu na obali, recimo kao što je ovaj.”
„O-la-la”, uzviknula je Kristin, „sad morate sve potanko da mi ispričate, pa mi smo na samoj pozornici.”
„Da”, rekao sam, „baš tako, neka ovo bude pozornica događaja. Zamislimo jedno veče kao ovo, toplo i mirisno, vrlo otmen hotel, na samoj obali mora, veliku terasu sa stolovima i svećama, prigušenu muziku, uslužne i odmerene konobare, probranu hranu, naravno, s internacionalnom kuhinjom. Ja sedim za stolom s jednom lepom ženom, nekom devojkom poput vas, koja izgleda kao strankinja, sedimo za stolom na suprotnoj strani od ove gde se sada nalazimo, žena je okrenuta ka moru, dok ja gledam prema drugim stolovima, vodimo prijatan razgovor, žena se povremeno smeje, vidi se po njenim ramenima, baš kao vi. U jednom trenutku....” Zaćutao sam i preleteo pogledom preko onih koji su večerali za ostalim stolovima. Kristin je prelomila štapić mente, držala ga je u uglu usana kao cigaretu, sva u iščekivanju. „U jednom trenutku?” upitala je. „Šta se dešava u jednom trenutku?”
„U jednom trenutku ga ugledam. Sedi za stolom u dnu, na drugom kraju terase. Sedi isto kao i ja, okrenuti smo jedan prema drugom. I on je s jednom ženom, ali ona mi je okrenuta leđima i ne vidim ko je. Možda je poznajem, ili mislim da je poznajem, podseća me na jednu osobu, odnosno na dve osobe, mogla bi da bude i jedna i druga. Ali, ovako, iz daleka, pri svetlosti sveća, teško je biti siguran, osim toga, terasa je prilično velika, baš kao ova. On verovatno kaže toj ženi da se ne okreće, gleda me dugo, nepomičan, deluje zadovoljno, gotovo da se osmehuje, možda se i njemu čini da poznaje ženu koja je sa mnom, podseća ga na jednu osobu, odnosno na dve, mogla bi da bude i jedna i druga.”
„Jednom rečju, čovek koji vas je tražio, uspeo je da vas nađe”, kazala je Kristin.
„Ne bih rekao”, odgovorio sam, „nije baš tako. Dugo me je tražio, a sad kada me je našao, više nema želju da me nađe, oprostite na ovoj zbrci, ali to je upravo tako. A ni ja nemam želju da budem nađen. Obojica mislimo isto, zato se samo gledamo.”
„I, onda” rekla je Kristin, „šta je onda bilo?”
„Onda jedan od nas ispija svoju kafu, presavija salvetu, popravlja kravatu, daje znak konobaru da priđe, plaća račun, ustaje, učtivo odmiče stolicu gospođe koja je sa njim i koja takođe ustaje, i odlazi. Kraj, tu se knjiga završava.” Kristin me je pogledala sumnjičavo. „Taj kraj mi je malo bledunjav”, rekla je spuštajući svoju šoljicu.
„Da, i meni”, rekao sam, i sam spuštajući svoju šoljicu, „ali ne vidim drugačije rešenje.”
„Kraj priče, kraj večere”, rekla je Kristin, „vremena se poklapaju.”
Zapalili smo cigaretu, a ja sam dao znak konobaru. „Slušajte, Kristin”, rekao sam, „molim vas da mi oprostite, ali predomislio sam se, ipak želim da ja platim ovu večeru, mislim da imam dovoljno novca.”
„Ne dolazi u obzir”, usprotivila se ona, „dogovor je bio sasvim jasan, drugarska večera, pola-pola.”
„Molim vas”, bio sam uporan, „prihvatite to kao izvinjenje što sam vas toliko ugnjavio.”
„Ali ja sam se ludo zabavila”, odvratila je Kristin, „hoću da delimo na pola.”
Konobar mi je prišao i šapnuo nešto na uvo, zatim se udaljio svojim nečujnim korakom. „Ne vredi da se raspravljamo”, rekao sam, „večera je gratis, na račun jednog gosta ovog hotela koji želi da ostane anoniman.” Ona me je upitno pogledala. „Biće da je neki vaš obožavalac”, nastavio sam, „neko galantniji od mene.”
„Ne pričajte gluposti”, rekla je Kristin. Zatim me je pogledala praveći se da je uvređena. „Nije fer”, dodala je, „unapred ste se dogovorili sa konobarom.”


Prolazi koji su vodili do soba bili su pokriveni krovom od glatkog i sjajnog drveta, poput nadstrešnice na stubovima, kao kakav kloster koji gleda na gusti mrak vegetacije koja je bujala uz sam hotel. Sigurno smo bili među prvima koji su se povukli, gotovo svi gosti su ostali u ligeštulima na terasi da slušaju muziku. Hodali smo jedno pored drugog, u tišini, u dnu trema čuo se na tren šuštaj krila velikog noćnog leptira.
„Nešto mi se u vašoj knjizi ne uklapa”, rekla je Kristin, „ne znam tačno šta, ali mi se ne uklapa.”
„To i ja mislim”, odgovorio sam.
„Slušajte”, rekla je Kristin, „vi se uvek slažete s mojim kritikama, to je nepodnošljivo.”
„Ali, ja sam u to uveren”, potvrdio sam, „zaista. To bi bilo nešto slično onoj vašoj fotografiji, izdvojen detalj iskrivljuje suštinu, stvari treba posmatrati izdaleka. Mefiez-vous des morceaux choisis.”
„Koliko ostajete?” upitala me je.
„Odlazim sutra.”
„Tako brzo?”
„Čekaju me moji mrtvi miševi”, rekao sam, „svako ima svoj posao.” Pokušao sam da je oponašam i pomireno odmahnem rukom kao ona kada je pričala o svom poslu. „I mene za to plaćaju.”
Ona se nasmešila i gurnula ključ u bravu.

O piscu

Antonio Tabuki se rodio 1943. u Pizi, gde se i školovao. Predavao je portugalski jezik i književnost na univerzitetima u Bolonji, Rimu, Đenovi i Sijeni. Bio je gostujući profesor u Njujorku i Parizu. Živi u Firenci, Parizu i Lisabonu.
Još od pojave njegovog prvog romana (Piazza d’Italia, 1975), Tabuki se smatra jednim od najvažnijih predstavnika nove italijanske književnosti. Do danas je objavio preko 25 knjiga, uglavnom romana, ali i pripovedaka, eseja i dramskih tekstova. Prevođen je na više od 30 jezika. Dobio je brojne nagrade, nacionalne i međunarodne: Medicis etranger (1987, Indijski nocturno), Campiello et Viareggio (1994, Pereira tvrdi da...) nagradu za evropsku književnost Jean-Monnet (1995,Pereira tvrdi da...), nemačku nagradu Lajbnicove akademijeNossack (1998), France Culture etranger (2002, Svakog časa sve je kasnije), Prix Meilleur Livre de l’Ann e (2004), Mediterranee - etranger (2005) itd. Piše članke za italijanske novine Corriere della Sera i španski El Pais. Godine 2004. dobio je nagradu Francisco de Cerecedo za žurnalistički rad.
Po Tabukijevim knjigama su snimljeni filmovi Linija horizonta (Fernando Lopes), Indijski nokturno (Alan Korno), Pereira tvrdi da... (Roberto Faenza) i Rekvijem (Alan Tarner).
Tabuki je rekao da mu se život promenio kad se susreo s poezijom Fernanda Pesoe, portugalskog pesnika koji je poeziju objavljivao pod imenima brojnih heteronima. U Tabukijevim knjigama se Pesoa pojavljuje kao lik, citiraju se njegovi stihovi i na još mnogo načina se oseća prisustvo ovog neobičnog pesnika. Prevodeći na italijanski jezik Pesoina dela, Tabuki je zavoleo portugalsku kulturu i postao jedan od vodećih svetskih stručnjaka za portugalsku književnost. Oženio se Portugalkom i nekoliko godina radio u Italijanskom kulturnom centru u Lisabonu. Zato ne čudi što je jednu knjigu (Requiem, 1991) napisao na portugalskom jeziku, za koji tvrdi da je njegova domovina.


Kao i za Pesou, koji je tvrdio da „nebrojeni u nama žive”, pitanje identiteta je jedan od centralnih problema u Tabukijevoj prozi. U Indijskom nokturnu, bezimeni Zapadnjak odlazi u Indiju u potragu za starim prijateljem Šavijarom, koji, kako priča odmiče, postaje njegov dvojnik, a na samom kraju romana više nije jasno ko je od njih dvojice pripovedač. ,Ja ne znam da li postojim... Izgleda mi sasvim moguće da bih mogao biti san nekog drugog čoveka... Mogao bih biti lik u romanu, koji se kreće kroz duge talase nečijeg književnog stila...” - piše Pesoin heteronim Bernando Soareš u Knjizi nespokoja. Ove reči je mogao da izgovori bilo koji Tabukijev junak.
„Moje knjige govore o ljudima koji su se izgubili i tragaju (...) za sobom kroz druge, jer verujem da je to najbolji način da se traga za sobom.”15


Antonio Tabuki piše jednostavnim jezikom. Međutim, mnogo toga ostaje nedorečeno, eliptično, samo u slutnji i nagoveštaju. Priča ne počiva na zapletu već se gradi kroz neobične filozofsko-političke dijaloge, melanholičnu atmosferu i lirske konotacije. U Tabukijevim delima postoji nadrealni element, ali on ne potiče iz carstva fantastike, iz kojeg, recimo, izviru dela njegovih zemljaka Itala Kalvina i Alesandra Barika. Pre je reč o jednom sanolikom kvalitetu realnosti, svetu punom neke puste čežnje - možda baš portugalske saudade, koja, kako Tabuki kaže, „opisuje melanholičnu nostalgiju koju čovek oseća za ljudima, stvarima, uživanjima i vremenima nepovratno prošlim.” Svet, realni ili izmaštani, prosto se čini van domašaja i van objašnjenja.
„Za mene književnost nije posao koji se obavlja svakog radnog dana”, rekao je Tabuki, „već nešto što se tiče žudnji, snova i mašte.”16

1 Vodič za bezbedno putovanje kroz Indiju, engl. (prim. prev.).
2 Dining room, engl. soba za ručavanje, trpezarija (prim. prev.)
3 Practically, actually - engl. zapravo, praktično, u stvari (prim. prev.)
4 Ljudsko telo bi moglo biti samo privid, ono skriva našu stvarnost, zaklanja našu svetlost ili našu senku, fr. (prim. prev.).
5 Hod po mukama, port. (prim. prev.).
6 Ja ne znam šta me očekuje sutra, engl. (prim. prev.).
7 Duša, engl. (prim. prev.)
8 Vrsta kolača sličnog patišpanju, port. (prim. prev.)
9 Izveštaj o novom putu koji je prešao kopnom i morem na putu iz Indije u Portugaliju otac Manuel Godinjo iz Druibe Isusove, port. (prim. prev.)
10 U Lisabonu, u radionici Enrikea Valentea de Oliveire, nadzornika kraljevske knjigopečatnje, leta gospodnjeg 1665, port. (prim. prev.)
11 Kako unapred znati budućnost, lat. (prim. prev.)
12 Pilgrims, hodočasnici, engl. (prim. prev.)
13 Popularan hotel visoke kategorije, engl. (prim. prev.)
14 Čuvajte se izdvojenih detalja, fr. (prim. prev.)
15 Intervju s Tabukijem, UNESCO Courier, 1999.
16 Intervju s Tabukijem, UNESCO Courier, 1999.