Ženski razgovori

Posmatrajući muški svet iz ženske perspektive, u duhu dramskih, monološko - dijaloških suočenja, Radović poput inventivnog i psihologa i sociologa, kroz humor, ali i gorčinu, otkriva jedan uzbudljivi i prikriveni život koji svakodnevno živimo.Novo izdanje Ženskih razgovora ponovo nas vraća Radovićevim lucidnim opservacijama muško - ženskih sporova.

Posmatrajući muški svet iz ženske perspektive, u duhu dramskih, monološko - dijaloških suočenja, Radović poput inventivnog i psihologa i sociologa, kroz humor, ali i gorčinu, otkriva jedan uzbudljivi i prikriveni život koji svakodnevno živimo.

Samoprekor i oholost majstora





Jedna od neostvarenih želja Dušana Radovića bila je da sve što je napisao vidi u jednim koricama. Bila bi to kabasta svaštara, nešto poput Sveznanja, Kuvara ili Pelagićevog Narodnog učitelja.
Sve što je napisao bilo bi skupljeno i poređano jedno za drugim pa knjiga kolika bude da bude. Spojio bi se par s neparom: priče i reklame, pesme i najave, skečevi i songovi, aforizmi i intervjui. Spominjao je vrstu sloga, ilustracije, pa čak da bi se nekoj iskrici, rečenici ili paroli moglo naći mesta i na margini. Samo da sve bude na jednom mestu, da se knjiga može čitati gde god se otvori, bez redosleda i s vremena na vreme, prema raspoloženju. Obraćao se sa ovom idejom i jednom uglednom izdavaču i bio razočaran što je odbijen.
Zapisujem ovu piščevu nameru, koju bi preduzimljiv izdavač još uvek mogao ostvariti, ne samo zato da se mnogo šta od onog što je Radović uradio ne bi pogubilo i zaboravilo, već što ona svedoči dublju istinu o ovom piscu i njegovom delu. O čežnji za nedostupnom celinom, o konačnom odustajanju od te najviše ambicije, o svesti o unutrašnjem jedinstvu njegovog rukopisa, o jednakom značaju koji je pridavao svemu što je radio i na šta je trošio isti fosfor, ljubav i dar. Usamljene opise, dijaloge, skice, prizore koji su ostali razbacani i nepovezani ne možemo razumeti drukčije sem kao odlomke, građu za neku složenu, veliku zamisao kakve je bio dostojan samo njegov um i dar. Kao što nas ostaci hramova opominju na izgubljenu celinu.
Radović je mnoge projekte napuštao i ostavljao nedovršene. Odustajao je pri samom kraju i počinjao ispočetka sa novim planom. Nikad nije ništa krpio i presipao ni preuzimao iz prethodnog rukopisa. Hteo je da sve bude svoje i samorodno. Falile su mu mane, stideo se veštačkih spona. Čeznuo je za velikim, a ostvarivao u malim formama. I kad nije našao formulu gde bi potrošio svu građu koju je godinama pripremao i sve obukao u jedno telo, dosetio se da sve skupi u jedne korice gde bi delovi sami hvatali veze i brinuli o celini.
Sebe je nazivao primenjenim pesnikom, profesionalcem koji prima porudžbine, radi po kućama. U tome je bilo samoprekora, ali i oholosti majstora.
Starokovni moralist je kao i sva deca voleo tehničke novotarije i moderne medije: radio, televiziju, lutke, film, gramofonske ploče. Tehnika je uticala na njegovu misaonu mehaniku, na oblike izražavanja i način mišljenja. Nije pisao rukom, već pisaćom mašinom koja se srodila sa njegovom unutrašnjom sintaksom. Nije verovao u inspiraciju, nego u spoljnu prisilu: rokove i naloge, stroge obaveze, jasnu namenu, propisane okvire, domaće zadatke, bez kojih ne bi pisao.
Svojevremeno sam za televiziju Beograd ponudio sinopsis za humorističku seriju Književnik u dvorištu. Ideja je bila ova: poput drugih firmi u zanatskom centru, i književnik, naš glavni junak, otvara svoju radionicu za književne usluge. Mušterije dolaze sa svojim željama i ispovestima, poručuju roman ili pesmu, govor ili nekrolog. Kao i svaki majstor, pisac nudi uzorke, daje savete, pogađa se ili radi po cenovniku i svoju veštinu demonstrira na licu mesta.
Radović je bio ozaren ovom idejom koja je i ličila na njega i koju niko ne bi ostvario bolje od njega. Njegovo delo je i mala škola mišljenja i pisanja.
Čeznuo je za širokom publikom, a pisao za književne znalce, primao porudžbine, a užasavao se izveštačenosti, pisao za estradu, a grozio se banalnosti i prostaštva, odupirao se šablonima i rvao s navikama, a težio lakoći i produktivnosti, bio izumitelj, a umnožavanje svojih izuma prepuštao drugima. Sanjao o velikim, a ostvarivao se u malim formama. Bio klasik i zakonodavac, a uživao slavu književnog ekscentrika.
Jedna od zvezda rasutog Radovićevog sazvežđa je i tekst Ženskih razgovora.
Pišem ove reči, a Duškova fotografija me gleda sa zida moje sobe. Čini mi se da znam šta misli: čudi se što pričam ono što se ne priča i što on nikad nije pričao i raduje se ovoj knjizi.


Matija Bećković

Ja nikada ne zavirujem u džepove svoga muža





Znate šta... Ja to moram odmah da vam kažem. Ja nikad ne zavirujem u džepove svoga muža. Nikad! Ja to smatram poniženjem za ženu. Ne, hvala! Ja se tim stvarima nikad neću baviti. To su stvari u koje jedna prava žena, sa dostojanstvom, ne bi smela da dira. Ja se unapred grozim od toga što bi sve moglo da se nađe u džepu jednog muškarca.
Po mom mišljenju, žena ne bi smela da se spusti na taj nivo. Mi naše muževe nikad dovoljno ne poznajemo... Ja mislim da je tako. Mi ih ipak ne poznajemo... Da li ćemo ih bolje upoznati ako im zavirujemo u džepove? - to je pitanje. Uostalom, ja i ne želim da baš sve saznam o svom mužu. Meni to nije potrebno... Zašto?
Mogu da vam navedem samo jedan primer:
Moj muž je jednom hteo da mi pokaže rentgentski snimak pluća - nešto su sumnjali pa su mu snimali pluća. I on je hteo da mi pokaže taj snimak, valjda da se pohvali ili da me uteši da nema ništa na plućima. Međutim, ja sam odbila, nisam htela da gledam. To je, recimo, stvar koja me kod mog muža uopšte ne interesuje. A tako je i sa džepovima...

Ispala sam glupa





Ja sam, u početku, radila takve stvari. Kontrolisala sam svog muža. Međutim, ili ja to ne umem da radim ili nemam sreće tako da nikad nisam znala da li sam ga uhvatila ili nisam. Jer kad god ja mislim da sam ga u nečemu uhvatila on mi posle sve objasni... i ja ispadnem glupa, i još posle moram da mu se izvinjavam. I zato još više izbegavam da ga kontrolišem. Jednom sam ga zatekla kako se sa nekom komšinicom ljubi u liftu. On mi posle objasni da je to bila opklada.
Drugi put sam mu u džepu našla fotografiju neke žene, sa plaže, u kupaćem kostimu. Ja ga pitam šta je to a on mi kaže da je to jedno žensko đubre i da je baš poneo tu fotografiju da mi je pokaže... Da vidim ženu koja je napustila nekog njegovog najboljeg druga.
I uvek tako. Ja ga uhvatim ili mislim da sam ga uhvatila, a on mi objasni da sam u zabludi.
A pošto žena nikada ne može da zna da li je nešto istina - ili nije - ja sam rešila da izbegavam takve stvari. Lakše mi je tako.

Moj kofer je spreman





Ako mene pitate, ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muževima se nikad ne zna... Žena mora svakog trenutka da bude spremna na sve. Za svaki slučaj. Zato ja stalno držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih, ispeglam, provetrim - pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i pokušao ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može a da ne misli na njega. To ga, razumljivo, nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam, ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako te uhvatim, ako ti nađem karte u džepu, ja tog trenutka odlazim i nikad se više ne vraćam.
Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila.

Ne znam šta da mislim





Znate kako je... Svako ima svoje mišljenje o tom pitanju. Ja sa mojim mužem imam drukčiji dogovor, jer drukčije ne vredi...
Ovo je kuća, ovo su tvoje obaveze u kući, ovo ti je radno vreme. I molim... Ako redovno ispunjavaš obaveze prema kući - ne interesuje me više ništa. Imaš svoje slobodno vreme, slobodan si čovek, možeš da radiš šta voliš. Je l’ tako? I nemoj samo da zamišljaš da me varaš i da izigravaš neke tajne i misterije. Prosto, ne zanima me ni s kim si bio ni šta si radio... Ako si redovan u kući, ako ispunjavaš obaveze kao muž i domaćin - neka ti je alal. Je l’ tako? Jer, mi njih da kontrolišemo to je nemoguće - da ih ispitujemo a oni da nas lažu... i to je ispod dostojanstva. Ima ova drugarica pravo.
Eto, ja sam tako sredila tu stvar i ne mogu da se požalim.
Prema tome, ako mene pitate - šta ja mislim o tim kartama za bioskop? - Ja prosto ne znam šta da mislim, jer mene to konkretno ne interesuje.

Ako on da gol - ja odmah izjednačim





Bože moj... Moj muž zna da sam ja uvek u stanju da mu se revanširam. Dvostruko i trostruko, pa nek izvoli. Ako on da gol - ja odmah izjednačim. Jednom sam mu priredila jednu takvu stvar i sad mu više ne pada na pamet da nešto pokušava. Ja mu ne branim. Ja mu to otvoreno kažem: izvoli, slobodan si! ali, znaj da te čeka revanš! I još plus neke stvari... Ako ti tako voliš, možemo da teramo, što se kaže, do sto jedan i nazad. Ja sam još uvek zgodna i to za mene nije nikakav problem. Ja izbegavam takve stvari, polazim od toga da sam udata...
Međutim, ne pada mi na pamet da izigravam neku mučenicu. To mi je odvratno. Brak to je za mene... To su za mene terazije... Ako kod njega pretegne dobro - ja mu se odmah revanširam. Ali ako pretegne neka prevara - molim, tu smo, odmah prelazim u ofanzivu.
To je jedina prava ravnopravnost! Ništa ja ne dajem na neki ženski moral i slično. Što je moralno za njega, to je i za mene. I molim.

Njima nije ništa lakše nego da se razvedu





Ne znam... Stvarno ne znam... Ja mogu da vam kažem da sam se jadna udala... Ne znam šta mi je bilo... Mrzelo me da mislim na to. I dobro, na kraju sam se i ja udala, morala sam. I nekako sam to regulisala... I sad mi ne pada na pamet da pomislim da se još i razvodim, pa, ne daj bože, opet da se udam. Taman posla! Kažem vam, jedva sam se i prvi put udala.
Prema tome, udala sam se, kako mi je - tako mi je, više ne mislim.
Prosto, raščistila sam sa tim da ne mogu da se razvodim i da znate da mi je mnogo lakše. Više ne mislim na to i normalno izbegavam takve stvari kao što su te karte... Šta će mi to - ako već znam da ne mislim na razvod.
I ako mene pitate, ja bih te karte vratila tamo gde sam ih našla i nikad mužu ne bih rekla da sam ih našla.
Jer znate kako je, ima muževa koji jedva čekaju neku čarku, njima ništa nije lakše nego da se razvedu.
A pošto moj cilj nije da se razvodim, ja onda izbegavam i čarke i takve razgovore. Prosto, neću da mu pružim priliku za to.

Ljubav samo može da pokvari brak





Molim vas, možda se nećete složiti... ali, za mene prvi uslov za srećan brak je da žena ne voli svog muža. Prvo to! Zna se kad se vodi ljubav: u školi, u mladosti, dok je žena još devojka. I to je ljubav! To je lepo i to svaka žena treba da prođe. Dve-tri ljubavi, malo flerta, igranke, i to... Ali brak, izvinite! Mnoge žene greše što mešaju brak i ljubav. To su dve stvari. To ja nikad ne bih mešala, ljubav je ljubav, al’ brak je brak. Ako neka žena traži ljubav neka slobodno bude sigurna da je u braku neće naći. To sigurno! Ja bar ne znam takav slučaj. Bilo je da se uzmu iz ljubavi. To je bilo. Ali, čim se uzmu ljubav naglo počinje da vene, da vetri, i opet nema ljubavi.
O tome se radi.
Ljubav samo može da pokvari brak. Jer onda se žena trza i seca, nervozna je, sve je nervira... Ne može da nađe svoj mir, što je u braku naročito važno. Onda je, eto, kao ovaj slučaj, sve interesuje, hoće da vidi šta joj muž ima u džepu. A za mene, žena koja krene tim putem - tu sreće nema. Ni za nju, ni za njenog muža. A naročito za nju.
A žena koja ne voli muža, ona nema te trzavice i sekiracije. Ona je mirna, suzdržana, ima lepo ponašanje - prava žena. Nju te gluposti ne zanimaju, pošto ga, u stvari, ne voli.

Tu rubriku ne vodim





Mene moj muž stalno nešto laže... A ja ga puštam, nek laže. Valjda mu to nešto treba čim laže.
Te jedna je rekla da je pravi muškarac, te druga mu kupovala burek, te s trećom se kao sudario u hodniku... Pa opet, kao jednog dana pogrešno ušao u ženski WC i ne znam šta je tu sve bilo...
I tako... ima taj običaj i tu manu da se hvali kao muškarac, valjda da mi skrene pažnju ili da kod mene izazove ljubomoru.
Međutim, ja ne obraćam pažnju. Znam da nije toliko opasan koliko voli da priča. Možda je nekad i bilo nešto al’ ja u to ne ulazim. Imam druge brige i tu rubriku ne vodim.

Najbolji muževi su oficiri





Ja nisam imala tu sreću, ali u stvari, ja mislim da su najbolji muževi oficiri. To su, prvo, pravi muškarci. Tamo ne primaju škartove. Sve je nekako zdravo, pa ima neke oči, oštar pogled... Meni se mnogo sviđaju oficiri. Drugo u vojsci nema žena. - Sve sami muškarci, tako da su i tu prilično pošteđeni. Najgore su one puste kancelarije gde je izmešano. Da znate, u tim kancelarijama, tu se najviše muti.
Onda, tu je uniforma... Oficir ne može, i da hoće, da se toliko blamira i kompromituje. Uniforma ga tu prilično onemogućava.
A lepo im stoji pa je i to plus za ženu.

Nađi nešto plavo i belo





Čim je crn i ima brkove, znaj koliko je sati. Ti su najopasniji... ti crni sa brčićima... Ako hoćeš mir u kući, nađi za muža nešto plavo i belo, malokrvno. To nije neka velika sreća, ali bar znaš da imaš muža.
Za ljubav i tako... ti crni su idealni... Ali za brak - nikako.
Koliko sam ja gledala, svi najveći ljubavnici na filmu su crni i imaju brčiće. Taj film u kome se oni pojave - to ne može da prođe bez neke gužve, prevare... Valjda im je takva krv...
A pošto brak nije film... je l’ tako? Bolje nam je da nađemo nešto plavo, tiho i mirno... Tu je mnogo veća sigurnost i garancija.

Šta će mužu takav glas





Ja se slažem. Evo, recimo, Mića Orlović... On je stvarno... mislim kao muškarac... nema zamerke. Ali kad bi se sutra, pretpostavimo, razveo... i, recimo, došao mene da prosi, verujte, imala bi mnogo da se mislim. Sve je to lepo: i lepota, i što je spiker i šarmantan.
Ali po mom mišljenju, muž treba drukčije da izgleda. Muž je muž, a spiker je spiker. Ono što odgovara za spikera ne odgovara za muža.
Normalno.
Muž ne treba da bude lep, toliko. I ne dolazi u obzir takav glas! To mužu ne treba. Muž treba da je skroman, a ne toliko upadljiv. Ja se izvinjavam, možda to nema veze sa ovim, ali mislim da ipak ima veze. Tu sve počinje. Ako izabereš pravog čoveka za muža, normalnog, skromnog, kakav treba da bude muž - posle ne moraš da mu zaviruješ u džepove i da ga špijuniraš. Samo ako umeš sebi da izabereš pravog druga.

Najbolje je kad svaka žena mami svog muža





Samo nešto da se razumemo: svakom muškarcu spremaju se razni mamci. S tim da budemo načisto! I nisu oni krivi, nego su krive žene. Mi smo krive. Mi bacamo razne mamce a muškarci se onda hvataju.
Recimo - šlicevi! Ja mislim da su razni šlicevi na suknjama strašni mamci za jednog muškarca. Ili, recimo, neki preterani dekolte ili mnogo tesne suknje. Sve to skreće pažnju muža sa svoje kuće, svoje žene. I onda se posle kao čudimo - odakle su karte u džepu? Tako lepo, namame se...
Mi ih namamimo. Ja namamim, recimo, tvog čoveka ti namamiš mog, i gotova posla.
Najbolje je kad svaka žena mami svog muža.
Ali mnoge žene to zapostavljaju. One misle: muž mi je, šta ima još da se mamimo? I tu se, normalno, najviše prevare.
Jer ako ti nećeš da ga mamiš, ima ko hoće.
Je l’ tako?
Gde god pogledaš, na sve strane mamci.

Muškarce prati sreća





Moje mišljenje: ako možeš ikako - nemoj da se rodiš žensko! Jer ako ti se to zalomi, spremi se na velike muke.
Mučila se moja majka - i ja se mučim, i sve žene koje poznajem, sve se muče. Nema tu... Ako te ne muči muž, sama se mučiš. Muče te, evo ovako, karte, razne sumnje...
Verujte, kad bi to samo moglo, sutra bih se operisala, iako sam udata. Pa neka dete ima dva oca. Šta će mu majka?
Dozvolite, da završim...
Htela sam da kažem da je muški rod takav. Sve mu pripada i sve mu polazi za rukom. Imaju sreće. Il’ ne znam šta je...
Znam jedan slučaj: žena uhvatila muža u nekoj prevari u nečem, i šta će jadnica, reši se na ono najgore... da ga unakazi, da mu sipa sodu u oči.
I sačeka ga nekako, na nekom zgodnom mestu i prospe mu tu sodu. Al’ to bila ova posleratna soda, mlada, nikakva i čoveku ostanu oči, i još mu nekako dođu krupnije i crnje - valjda ih isprala ona soda - prosto lepši nego što je bio.
To hoću da vam kažem - muškarac je tako stvoren da ga prati sreća. A mi žene... i same vidite, da vam ne pričam.

Da sam ja muškarac





Prvo, da sam ja muškarac, meni nikad ne bi mogao da se desi takav kiks. Izvinite - zaboraviti karte u džepu - to je čist kiks! I, da sam ja muškarac, bio bih bar toliko fer da ne pravim takve kikseve. Ima muževa koji o tome vode računa i kojima se takav kiks ne može dogoditi.
Odnosno, dozvolite, postoji i druga mogućnost: da muž iskušava svoju ženu, da namerno ostavlja karte i da time izaziva ljubomoru kod svoje žene. Razumete? Postoji i ta mogućnost. Da sam ja žena, uvek bi pošla od toga.
Izvinite, samo da zapalim cigaretu... Uvek se nešto uznemirim kad govorim o tim stvarima. Ponovo bih se vratila na svoju početnu misao - da sam ja, recimo, muškarac...
Moramo malo poći i sa te strane. Jer mi žene smo često pristrasne. Mi stvar gledamo samo sa jedne strane.
Prvo, ja sam, u principu, protiv toga da muž vara svoju ženu, bez obzira da li je ta druga lepša, mlađa... To ne dolazi u obzir. Dakle, da sam muškarac ja bih pošao od toga. Drugo, ako bi to, ipak, u nekim slučajevima bilo neizbežno - jer živi smo ljudi - ja zaista ne bih dozvolio sebi takav kiks. Međutim, muškarci su često nesposobni i nespretni... i tu onda dolazi do drame. I mislim da je prava šteta što su neki muškarci - muškarci, a neke žene - žene. U mnogim slučajevima bi bilo bolje da je obrnuto. Ima mnogo žena koje bi bile bolji muškarci od postojećih.

Meni moj muž sve ispriča





Ja ne znam... Meni moj muž sve ispriča... Tako je navikao, ima poverenja u mene i sve mi ispriča. Valjda zato što nema nikog: ni majku, ni sestru... ima samo mene. Vrti se, vrti i sve mi ispriča. I ja se trudim, koliko mogu, da ga razumem. Ipak, muž mi je... ako ja nemam razumevanja, kao njegova žena, ko onda može da ga razume.
On voli mene, a to što ponekad radi, to radi samo kad pogreši. I sad je samo pitanje, da li mi možemo da oprostimo i da razumemo. A ja, pošto je to moj muž, ja mogu i da razumem i da oprostim.
Ja ga više volim što je iskren i što me ne laže... i da sve znam... nego da ga jurim i da mu ne verujem.

Brak nije mesto za žene





Sad, znate kako je... razni su i muževi. A i mi žene nismo sve iste. Ja ću nešto otvoreno da vam kažem. Ja ne cenim muža koji ne želi da prevari svoju ženu. To za mene nije muž! Ne znam šta je, ali muž nije.
Udavala sam se dva puta - i možda ću još koji put - ali ja za takvog nikad ne bih pošla. Jer ja, prvo i prvo, ne verujem da postoji takav čovek koji ne bi iskoristio priliku. Ja mislim da ne postoji, ako je zdrav i normalan. Prema tome, nikakve kletve i zaklinjanja ne dolaze u obzir! Ni do groba ni posle groba! Ja sam to odavno raščistila! Brak nije mesto za zevanja i dremanje. Ako se žena uspava - gotova je stvar. Ne vrede ni kletve, ni venčanica, ni suze - ništa. Ako si prava žena - nemoj da spavaš! Brak - to je borba...
Bori se, ne daj ono što je samo tvoje. Kao kvočka. Ako imaš lepog i normalnog čoveka zar je toliko čudo ako neka druga hoće da ti ga uzme?
Meni bi, pravo da vam kažem, bilo dosadno, ubila bih se od dosade da ne moram stalno da mislim, da kontrolišem, da se borim...
Ta borba, to je ono što mi se najviše sviđa. Ja ni život a ni brak ne mogu drukčije da zamislim. Gledala sam neke žene mlade, bezvoljne... sve im dosadno ni za šta se ne interesuju... malo otplaču pa opet ih uhvati onaj dremež. Ne daj bože!
Dok sam ja još zdrava i držeća, ja ću da se borim.

Muškarce treba trošiti





Molim vas, setite se! Kad smo najviše ludovale za muškarcima? Kad smo imale po 16 i 18 godina! I šta to znači? To znači onda kad još ništa nismo znale! U tome je stvar!
Žene su žrtve ljubavi iz čistog neznanja! Tako je to! O muškarcima najlepše misle one devojke i žene koje ih ne poznaju! Koje nisu imale sa njima nikakva posla!
E, one mogu da misle i veruju kako su muškarci nešto važno i kako se bez muškarca ne može živeti.
Pardon! Probala sam ih i znam! Hvala lepo, ta glad me je prošla, sita sam ih, imate li nešto drugo sem muškaraca? Jao, kakve smo bile guske i koliko smo trčale za njima! Koliko smo oproštajnih pisama napisale, jer nam se činilo da ne možemo bez njih!
Gluposti!
Muškarci postoje - to je činjenica!
I treba ih trošiti - i s tim se slažem! Ali samo - molim vas! bez ikakvih iluzija i sentimentalnosti! Život nam je ponudio jelovnik na kome se nalaze i muškarci! Pa dobro, možda nije loše ponekad probati nekog muškarca! S vremena na vreme i pomalo! Ali samo toliko - kao hranu!
A ako želimo i imamo potrebu da nekoga ili nešto volimo - ima mnogo lepih stvari koje jedna žena može voleti! Zašto bi to morali biti muškarci?

Zgodne ženske su za njih smrt





Još se, kao što vidite, nisam ubila i nadam se da neću uskoro! Ne pada mi na pamet! Još nisam srela takvog zbog koga bi se ubila! Nek se malo ubijaju oni, dosta smo mi žene bile naivne i budale!
Ja, lično, svakog muškarca tretiram kao neprijatelja i okupatora i borim se, koliko mogu!
Svakog dana se maksimalno doteram i utegnem, pa samo sevam: Hop-hop!... Hop-hop!
To je za njih ubistveno! Zgodne ženske su za njih smrt! Samo trče i prosjače!
Iš! Ne dolazi u obzir! Ne igraš!
Mamu vam mušku, da vidite malo kako to izgleda!
Časna reč, ne bih imala ništa protiv ni kad bi se neko od njih ubio - zbog mene. Zašto? Oni su prvi počeli! Pa je l’ tako il’ nije?

Jednog muškarca deli po pet žena





Ja mislim da tu i jeste nesreća - što bez njih ne možemo, a sa njima nije lako! A onda se još desi da bez jednog čoveka ne mogu po dve-tri žene. Ima takvih muškaraca koji zalude po nekoliko žena... I sad vidite: neki muškarci ne mogu da dođu ni do jedne žene, a ima nekih koji se luksuziraju sa po nekoliko žena. A to nije pošteno, ni od tih muškaraca a još manje od takvih žena!
Jer ako jednog muškarca deli po pet žena - to onda na svaku ženu dođe samo po jedna petina! A ja mislim da se ženama više isplati da imaju jednog celog muškarca, makar i malo goreg, nego da se otimaju za jednu petinu ili šestinu nekog mangupa i, da izvinete, barabe. Žene bi mogle da budu srećne, samo kad bi htele. Ali one neće! Žene samo traže što veću nesreću! Nađe čoveka, pa ostavi čoveka i juri mangupa!
Nekako i nađe svoju sreću, ali joj dosadno da bude srećna pa juri i traži nesreću.
Takve smo mi! Mi i nađemo čoveka koji bi se, recimo, ubio zbog nas, al’ nam to nije interesantno. Mi tražimo nekog tipa, zbog koga bi mi mogle da se ubijemo!
I šta se onda žalimo? Nemamo nikakvog prava da se žalimo!

U muškarcima ima nešto ljudoždersko





Pravo da vam kažem, ja muškarce prezirem! Meni svaki muškarac liči na životinju! Svi imaju neki miris...
Strašno!
Kad govore - deru se, kad spavaju - hrču, kad jedu - mljackaju i srču... Prave životinje!
Ne mogu nikako da obuzdaju ono životinjsko, primitivno u sebi! Uvek kad pogledam nekog muškarca, naročito od ovih mlađih, imam utisak da bi bio u stanju da me pojede! Ima nečeg ljudožderskog u njima... nečeg što još samo imaju zveri!
Jeste li ih gledali kad nešto rade, kad, recimo, cepaju drva? Oni to rade sa toliko besa, sa toliko mržnje - da je to užasno! Prosto je neverovatno kako jedan muškarac toliko može mrzeti običan komad drveta! A on ga mrzi - seva očima i škrguće zubima dok radi!
Muškarac je takav - on uvek mora nekoga ili nešto da pobeđuje: u fudbalu, u boksu, na radu, sa ženama... To im je u krvi. Oni se uvek bore protiv nekoga ili nečega!
I uvek se od toga oznoje! Odvratno! Prema tome, moje gledište je sasvim obrnuto od vašeg! Ja bih se pre ubila nego što bih dozvolila da me takne jedan takav oznojeni ljudožder!

Važno je da ja njega volim





Ja ne razumem! Žene kako ne razumete? Ne tražim ja od njega da on mene voli. Može, i dobro je, ali nije obavezno. Samo ako ja njega volim, ništa mi više ne treba! Ne znam da li je jasno? Hoću da kažem, žena ne sme mnogo da se zanosi, da izvodi, da izvoljeva... Muškarci su kao deca - oni i sami ne znaju šta hoće! Oni kao nešto i hoće ali nisu sigurni, ne znaju, ne smeju, stalno im nešto smeta. Takvi su oni... Veliki i brkati ali slabi! I zašto onda da ga pitam da li me voli, i koliko me voli? - kad on to ni sam ne zna. Takav je, smušen...
Ne pitaj ništa, nego uzimaj samo ako ti se sviđa. Lako ćemo posle za sve drugo! I hvataj ga baš onda kad je zbunjen, kad ne zna...!
Dešavalo mi se ponekad da se neki kao i otima, da neće... jer me, bože moj, ne voli! Pa ako me ne voliš, i ne moraš da me voliš! Zar ti ja tražim da me voliš?
Ja ću tebe da volim, ako ti mene ne voliš! Je l’ tako?
Važna je samo brzina! Da ga uplašiš, prepadneš... da ga zbuniš! Posle omekša kao pamuk. I voli te i zahvalan ti je što je sve tako ispalo.
U tome je stvar! A ne ona femkanja: volela bih te ali ako hoćeš i ti mene da voliš... Uh! Da sam ja tako radila, nikad ne bih našla sebi čoveka! Kad voliš - otimaj, to je ljubav!

Šta umesto muškaraca?





Dobro, evo uzmimo, na primer, da žene nemaju više nikakva posla sa muškarcima... Recimo da je došlo takvo vreme da se tako može i da je tako bolje! Recimo!
E, sad me samo zanima - šta je to što mi žene dobijamo umesto muškaraca? Evo, uzmimo - šta bi to moglo da bude? Da li su to mačke, kučići, štiglići, zlatne ribice - šta je to?
Drage moje, mi možemo da kažemo i da se složimo da muškarci nisu neke cvećke i premije... Naprotiv! Međutim, koliko ja to znam, još nije izmišljeno ništa bolje! Muškarci su i ovakvi i onakvi - to je tačno! - ali, kakvi su da su, oni su ipak muškarci... a sve drugo su trice i kučine!
Ništa ne vredi... Nego, kad nestanu muškarci iz našeg života - najbolje je da nestanemo i mi! Zajedno smo stvoreni, da zajedno živimo - pa ako to ne može da bude - molim, to znači došao je kraj sveta! Nemam ništa protiv!
A da se ja vodam s kučetom umesto sa muškarcem - izvinite! Ili da čitam knjige umesto da razgovaram sa nekim čovekom - to ne dolazi u obzir!
Dok se ne izmisli ništa drugo i bolje - moraćemo da ratujemo s muškarcima. I da ih volimo i da ih mrzimo... kako kad... ali tek da su tu negde, blizu.

Žene su site muškaraca





Žene su malo site muškaraca, to je tačno. To je jedno iskustvo, prilično nataloženo u svakoj ženi... i to je moralo ostaviti traga. Možda je to žalosno i neprirodno - ne znam - ali muškarac više nije za ženu ono što je nekada bio. Ja se izvinjavam, ali to je činjenica! Danas sve više žena može da živi bez muškaraca. A tome su, pre svega, doprineli sami muškarci... oni se nikad nisu mnogo trudili da ženu pridobiju.
Naprotiv, sve su učinili da se žena povlači i sklanja, da izbegne sve one neprijatnosti koje bi inače morala da ima sa muškarcem.
Muškarci su sebični. Oni se ženama često bave zbog sujete ili iz dosade a vrlo, vrlo retko iz ljubavi. A za pravu ženu ljubav je jedini razlog da stupa u kontakt sa muškarcem!
To je tako... Možda je tužno ali žene za to nisu krive.
Ja ne znam da li se tu još šta može učiniti. Možda i može, ne znam... U svakom slučaju - na potezu su muškarci neka nam ponude čistu i iskrenu ljubav i mi ćemo im odgovoriti na isti način!
Žena je, nema sumnje, stvorena za ljubav, ali na žalost, ona danas nema koga da voli. Svi koje smo voleli uglavnom su nas izdali. Volela bih kad bi neko bio u stanju da me razuveri. Ne mene lično - hvala! - Nego žene, uopšte!

Ubijaju se da bi bile interesantne





Znate šta: koja žena nije za život, koja ne može da se bori, niti može da se spase - pa znate šta - možda je i bolje da se ubije, i to što pre!
Jer pazite: ako se ona dugo skanjera - te hoće da živi, te neće, te danas će se ubiti, te sutra će se ubiti - znate šta, u takvom slučaju muškarca uhvati nervoza, iznervira se pa je on ubije sam. Imali smo takve slučajeve u našoj štampi.
A zašto on da je ubije, ako je ona već i sama mislila na to? To nije fer! Da, ali takve ženske vole tako - da kukaju i da mrcvare muškarce. Po dvadeset i trideset godina prete ili da će umreti ili da će se ubiti! A niti umiru niti se ubijaju, već samo tako. Misle da su interesantne.
A ja se s tim ne slažem. Ako misliš da budeš interesantna izaberi neki drugi način: obuci se lepo, budi živahna, promeni frizuru... Samo time može da se postigne interesantnost. Muškarac bi, recimo, i hteo da voli svoju ženu normalno je da bi to hteo - ali ona neće to... ona bi više volela da je on žali!
A za to opet muškarci nemaju mnogo smisla! Lakše im je da vole tri žene nego jednu da žale!
I onda zato često imamo takve neželjene pojave i slučajeve...

Velika ljubav je izmišljena stvar





Ja mislim da je to, pre svega, uticaj filmova. U filmovima se te stvari mnogo naduvavaju. Čovek nigde ne može da vidi toliko ljubavi i toliko patnje i suza, kao na filmu. Tamo se u tome mnogo preteruje, valjda da bi bilo interesantno. A to je zarazno, jer svi gledaju filmove. To se prenosi na druge, naročito na one koji nemaju ličnog iskustva: oni najviše veruju filmovima i onda počinju da imitiraju... Ne vole se normalno, kao što se voli, nego se vole kao što su videli na filmu - preterano pate, plaču, hoće da se ubiju... I tako onda može da dođe do svačega. Ja znam mnogo ljudi koji su se voleli, i mnogo brakova, ali još nigde nisam videla da se dešavaju takve stvari kao na filmu.
Ljudi se vole, to je normalno, ali ne toliko! To je ipak preterano! Znate kako je... Običan čovek ima i druga posla i druge brige. A u filmovima samo to rade i samo o tome misle. I šta da rade, recimo, muž i žena ako zajedno gledaju takvu jednu stvar? Mogu samo da se vrpolje i da se osećaju vrlo neprijatno...
Prosto moraju da se stide što se i oni ne vole toliko i što se niko od njih nije ubio zbog ljubavi! Ja lično smatram da je VELIKA LJUBAV izmišljena stvar i da to nije za obične ljude. Obični ljudi treba da se vole koliko im treba... ni mnogo, ni malo, nego onoliko koliko im treba za život ili za brak.

Nisu ni ti muškarci strašila i kriminalci





Dobro, ja sad ne mislim da treba da se ubijamo zbog ljubavi. Ne treba i to nije obavezno! Ali opet ne slažem se da zbog toga izbegavaju ljubav i te stvari... Ni to nije normalno. A ima nekih starih frajli koje tako misle.
Da im se slučajno ne desi da se ubiju zbog nekog - one izbegavaju svaku gužvu sa muškarcima. Pa dobro, koliko ja znam, nisu ni ti muškarci neka strašila i kriminalci. Nije pravilno da se sad razvija neka propaganda, kao neki strah od muškaraca, a zatim i od ljubavi! S tim stvarno ne bih nikad mogla da se složim!
Jer ne može tako da se živi: neću da volim nikog - jer ne želim da patim! Neću da letim avionom - jer mogu da padnem i da poginem! E, hoću da letim, pa makar i pala! Hoću...!
To je važno! Žena mora da hoće i u tome je ceo problem! Jer, žena koja neće - šta je to? Da li je to žena i da li je to uopšte život? Imaš da se boriš i da otimaš, pa koliko umeš!
Što se više boriš - više ćeš da otmeš od života, to je prosta računica!
Takav je ovaj život i ništa mu ne fali što je takav! Baš je sjajan! Ja ništa ne mogu da mu prebacim i da se žalim. Majke mi! Baš mu hvala! Nekoliko puta mi je išao naruku, kao niko moj!

Treba imati nekoliko kombinacija





Znate, kad je jedan jedini, pa se taj jedan izgubi - ne, to bi zaista moglo ličiti na tragediju.
Međutim, jedna prava žena nikad sebi neće dozvoliti da ceo svoj život bazira na jednom jedinom muškarcu. To bi bila propast.
Ja vam to govorim kao lekar, sa medicinskog stanovišta.
Zna se dobro šta je to bez čega ne možemo da živimo... To je, na primer, srce... Imamo jedno srce i kad to jedno srce izgubimo - život nam je zaista nemoguć. To se takođe odnosi i na jetru, i na pluća, i na mozak isto tako. To su one stvari bez kojih se ne može živeti.
A sa muškarcima je ipak nešto drugačija stvar. Ako izgubimo jednog muškarca - pa dobro, naći ćemo drugog, muškarac se uvek može naći, to nije tako veliki problem.
Samo ako tako, realno gleda na stvar - žena sme da se upusti u svaku ljubav. Ja uvek to govorim svojim prijateljicama: lepo je na moru, ali je isto tako lepo i na planinama. Lepo je na Bledu ali je lepo i u Ohridu. Treba uvek imati nekoliko lepih kombinacija. Ja to, kao lekar, posmatram čisto higijenski i zdravstveno.

Sve je u poverenju





Žena naravno, ne treba da se ubije zbog muškarca, u slučaju da je on, recimo, ne voli ili ostavi! Taman posla! Međutim, svaka žena mora ipak pokušati da to svoje pitanje sa muškarcima što pre i što bolje reši.
Nije prirodno da vidimo mladu, zdravu i lepu ženu, koja taj problem nije rešila. Ima toliko divnih drugova, koji čeznu za nežnošću i pravom ženom... I prava je nesreća što se dobar čovek i dobra žena tako retko sretnu u životu.
Ja mislim da je naše društvo, a posebno žene, da je ovo naše društvo još uvek opterećeno raznim predrasudama o ljubavi i o braku.
Ono što nedostaje svima, i muškarcima i ženama - to je poverenje!
Mi, drugarice i drugovi, više ne verujemo jedni drugima, izgubili smo poverenje!
Mi se plašimo jedni drugih... Eto tako, prosto rečeno, plašimo se da nas neko ne prevari! - i onda se od tog straha zatvaramo i povlačimo u usamljenost. Bežimo od ljudi, bežimo od ljubavi!
Bežimo, drugarice i drugovi, od nečega što je najlepše u nešto što je strašno!
Da bi se ovaj problem rešio, bilo bi potrebno više kontakata i više međusobnog poverenja! Zašto da svi lepo zajedno ne sednemo i da kao ljudi ne raspravimo tu stvar? To nije problem koji se ne može rešiti! Samo malo više obostranog poverenja!