Ženski razgovori

First topic message reminder :



Posmatrajući muški svet iz ženske perspektive, u duhu dramskih, monološko - dijaloških suočenja, Radović poput inventivnog i psihologa i sociologa, kroz humor, ali i gorčinu, otkriva jedan uzbudljivi i prikriveni život koji svakodnevno živimo.Novo izdanje Ženskih razgovora ponovo nas vraća Radovićevim lucidnim opservacijama muško - ženskih sporova.

Posmatrajući muški svet iz ženske perspektive, u duhu dramskih, monološko - dijaloških suočenja, Radović poput inventivnog i psihologa i sociologa, kroz humor, ali i gorčinu, otkriva jedan uzbudljivi i prikriveni život koji svakodnevno živimo.

Lakše je zajedno





Dobro, mogu i ja da kažem šta mislim o tom problemu.
Ja mislim da je muškarac velika ženska razonoda.
Kako god da ga uzmemo! i kad je tu, i kad ga nema, i kad je dobar, i kad je loš, i kad nam je lepo, i kad nam je ružno - tek, muškarac nas uvek, na svoj način, razonodi, zaposli nas, da imamo čime da se bavimo i o čemu da mislimo. A to je ipak, u našem praznom ženskom životu i u toj dosadi, to je ipak nešto!
Ima, recimo, muževa koji još i danas tuku svoje žene. Dobro, to je danas sramota, ako se gleda ljudski i čovečanski. Ali, ako se pogleda iznutra, u braku - kako žive taj čovek i ta žena? - nema veze, ništa im ne fali, žive normalno.
Malo se vole, pa se malo posvađaju, pa se opet malo vole i opet im nije toliko dosadno kao što bi im bilo da su sami, da ne žive zajedno!
Znate, ipak je sve lakše zajedno nego kad su čovek ili žena sami. I u tom pogledu, ja mislim da je za ženu vrlo važno da ima nekog svog muškarca, recimo - muža, i da onda sa njim trlja glavu kako zna. Ipak je to nešto... A sama žena - ja mislim da to nije ništa.
Šta da radi sama žena i o čemu da misli? Čime ona može da se zabavi. Kako da joj prođe vreme? I ja mislim da bi bilo normalnije da se ubijaju žene koje su same, nego one žene koje imaju nekog.
Ja tako mislim.

Muž mora biti muško





Ako smem tako da kažem, muž bi, pre svega, morao biti muško... za razliku od žene, koja bi morala biti zaista žensko. Ta osnovna razlika, to bi moralo da bude osnova za svaki brak. Sve druge kombinacije morale bi da otpadnu.
Jer ženi ne treba sestra. Sestru, recimo, ima, ne treba joj ni drugarica, jer i toga ima. Da joj muž bude kao otac - ni to ne dolazi u obzir, jer i to svaka žena ima ili je bar imala. Ako se već udaje, ženi samim tim treba da dobije ono što nema - a to je muž! Pravi muž, muškarac. Da bude, po mogućstvu, veći, krupniji od žene, da ne govori tanko i piskavo kao žena. Da bude, eventualno, lep ali ona prava muška lepota: nos, brada, čelo, sve jako i muško.
A zatim, pre svega, da se ne petlja u ženske stvari: kuvanje, zimnice, sudovi, veš... to se zna čija je struka. S tim muškarci ne bi smeli da imaju veze.
Eto, to bi bio muž za jednu normalnu ženu. Da muž bude muž, a žena žena, u pravom smislu reči.
Jer samo ako se razlikuju, muž i žena mogu da budu interesantni jedno drugome... pa i da se vole, ako treba. Te razlike - to privlači ženu i muža. A ako žena ne zna za koga se udala - da l’ za sestru, da li za drugaricu, da li za oca - to je onda čista propast. To nije prirodno i to mora da propadne!

Sve se vrti





Znate kako je - to je teško reći.
Zavisi... Najviše zavisi od žene - šta ona želi da postigne tim brakom?
Zato ja mislim da bi svaka devojka ili žena morala jasno znati - zašto se udaje? Od toga posle zavisi sve. Tu se onda može govoriti o tome kakav bi joj čovek bio, što se kaže, po meri, pasent.
Jer brak pruža ženi razne mogućnosti. Ili ljubav, ili novac, ili neki položaj u društvu... ili, na kraju, neku dobru penziju... Ili može biti i stan, ako dotična nema stana.
To su sve stvari, mislim, interesantne samo zavisi šta žena traži. Normalno, žena koja ima obezbeđenu egzistenciju i stan, njoj onda samo fali ljubav da bi se kompletirala. Onda je njen zahtev - ljubav! U nekoj drugoj kombinaciji, žena ne može misliti na ljubav, jer nema neke druge stvari, koje su joj, može biti preče. U tom slučaju, normalno, žena više obraća pažnju na te druge stvari. Danas često imamo slučajeva da se mlade žene, zgodne žene udaju za, tako reći, starce. I šta tu možemo da vidimo? Vidimo jednu pogodbu: ja ću tebi dati ono što tebi treba - malo moje mladosti i lepote, a ti ćeš meni ono što ti imaš i možeš - stan i, eventualno, penziju... kad umreš. I ako neka takva, recimo, ubrzo postane udovica, ona onda drukčije misli i planira. Sad bi se ona ponovo udala ali iz ljubavi, jer sad sve drugo ima. Normalno. I onda se to tako vrti... Kao uopšte u životu. Sve se vrti!

Manji su dosta zgodni





Šta ja znam...? Ja vam to nikad ne bih mogla reći dok ne vidim. Nemam neke uslove... ništa unapred ne bih tražila, nego samo kad vidim. Šta žena zna da traži? Lepog...? U redu, lepog, ali da li žena može znati šta time dobija? Ne može! O tome se radi!
A da tražim, recimo, visokog - ni to ne mogu, jer su i visoki razni. Mada onako, kad razmislim, ja mislim da su ti visoki i veliki nekako razvodnjeni...
Pravljeni su nekako naširoko i nadugačko, bez potrebe. Ovako, kad je omanji, normalan - onda znaš da mu je tu sve skoncentrisano, kao u bombi... Jer ako i u malog stane sve što i u velikog - onda je bolji mali! Jer je onda kod malog sve puno, nabijeno, pod pritiskom!
Ne znam da li se to samo meni tako čini... ali veliki mi uvek nekako dođu praznjikavi i lenji. A mali se vrti, mali nema mira, mali je uvek u nekom poslu!
Ja, onako po mome, cenim da su oni manji dosta zgodni! I kad bih, da kažemo, prodavala na pijaci i male i velike - mislim da bih više prodala malih! Ipak više malih!

Sad baš mislim o tome...





Ne znam da li da vam pričam o svom slučaju... ili uopšte - kako ja o tome mislim... kad mislim! A već sam se, čini mi se, odvikla od mišljenja! Sve manje mislim a sve više trpim. Navikavam se, eto baš tako - navikavam se!
Možda brak i nije ništa drugo nego navikavanje.
Ako dvoje treba da žive zajedno - i to dugo - pa, ništa im drugo ne preostaje već da se navikavaju. To baš nije mnogo zabavno, ali ako ne može drukčije onda mora tako!
Molim! Ti se navikavaj malo na mene, ja ću na tebe... paa, možda ćemo i moći da se podnosimo. To baš nisu neki veliki komplimenti za brak...
I to sigurno nije ono što jedna devojka može da zamišlja, dok je mlada, ali, žao mi je...! Nije dobro ni ako misli da je u braku sve kao u bioskopu! Ni to nije dobro! Brak je brak...! A muž i žena, ako hoće malo da promene, eto im bioskop, eto im kafane, prijatelji... I tako se onda brak i život dopunjavaju i ne mora da ispadne tako loše. Ozbiljno! U tom slučaju ni muževi ne rešavaju problem!
Uzmi najboljeg muža - posle izvesnog vremena to što je lepo potroši se. I opet ostaje to navikavanje! To ne može da se izbegne!

Onaj što ume ljudski da razgovara





Ne, ne... Ženi treba razgovoran muž, onaj koji ume lepo da sedne sa svojom ženom i da razgovara.
Razgovor - to je melem za svaku ženu i to je ono najvažnije što povezuje i održava brak. Razgovor!
Za mene je samo to kuća i domaće ognjište gde se lepo i ljudski razgovara.
Kad muž i žena nešto preduzmu između sebe... kao mače što prede... pa se cela kuća ispuni tom pređom. I sva se poveže tim nevidljivim koncima... i žena, i čovek i svaka stvar u kući... E, velika je stvar taj razgovor! Kad u braku ili u kući negde malo popusti, popucaju konci... muž i žena sednu pa se ispričaju pa, kao iglom i koncem, prihvate tamo gde je popustilo... I opet se sve učvrsti i poveže.
Jer, valjda, svaki pravi razgovor ide iz srca. I kad muž i žena izmenjaju te svoje razgovore - prosto se ogreju i zbliže, i onda je sve lepše i lakše.
Divota!
I, ako neka žena traži sebi čoveka i priliku, pa još ako može da bira...
Eto, ja joj predlažem jedno takvo domaće mače, što ume da prede i da ljudski razgovara.

Kod udaje isključite srce a uključite mozak





Prvo pravilo - ljubav je ljubav a brak je brak! To su dve stvari i to ne ide zajedno... Isključeno! Žena ne sme da se uda za čoveka koga voli! Ne sme! Od toga najviše mora da se pazi, verujte mi! Jer žena koja voli, ona je spremna na najveće ustupke i žrtve. Iz ljubavi se uopšte prave najveće gluposti!
A brak nije šala i brak, po pravilu, dugo traje... ceo život... I šta biva posle izvesnog vremena?
Ljubav se potroši, umori... a ono ostane onako kako je počelo - žena se i dalje žrtvuje, pripada, jer su i ona i muž tako navikli.
Njemu to odgovara a ona opet ne može, nema snage da se bori i da nešto promeni.
Prema tome, pamet u glavu!
Srce je lepa igračka za mladost, dok smo mladi. Da se malo poigramo i zabavimo... To zaista nije loše i to bih svakom mogla da preporučim. Ali samo dok smo mlade i pre udaje.
A kad dođe taj trenutak za udaju - e, onda lepo isključite srce i uključite mozak! Ozbiljno vam govorim! Ako ste, recimo, imale neku veliku ljubav - zar nije bolje da vam ostane jedna lepa i čista uspomena? Velike ljubavi, u principu, nikad ne treba završavati brakom! To je poznata stvar!

Živimo sa pogrešnim muškarcima





U životu je tako: ili mi volimo nekog - ili neko voli nas... Sve same nesrećne ljubavi!
Onaj koga mi volimo - taj već voli neku drugu! A ta druga, ona ne voli njega, već nekog trećeg, koji nju ne voli!
I tako se svi vrtimo u krugu. Tražimo se a ne nalazimo! I prođe život a žena ne nađe svog čoveka, niti čovek nađe svoju ženu!
Pa ipak se muškarci i žene i vole, i venčavaju i godine provode zajedno!
Avaj, mi se udajemo i živimo sa slučajnim, pogrešnim muškarcima... To nisu oni pravi. Prave nismo uspele da nađemo!
Da, da... to je, otprilike, istina koju ne treba kriti i koje se, najzad, ne treba mnogo plašiti. To je tako!
Pa onda - ako je to naša sudbina - možda, u tom slučaju, nije toliko i važno ko će biti onaj drugi... Neka bude... neko... Neko ko najviše liči na onoga koga nismo uspele da nađemo!
Ili - hoćemo da prkosimo životu - neko ko najmanje liči na taj naš san. Svejedno!

Pecaroši su velika nesreća





Jao, venčajte se sa svakim, svaki je dobar... Samo ne mogu više da zamislim one što stalno idu na pecanje!
Pa šta je to, ljudi moji, šta su navalili sa tim pecanjem?!
To je neka zaraza, bolest, časna reč! Kako koju ženu sretnem - gde ti je muž? Na pecanju!... Gde ti je muž? Na pecanju!
Da mi je da znam šta to rade, šta pecaju po ceo dan?!
Ti muževi - pecaroši to je takođe velika nesreća za ženu. To ženi dođe skoro kao da i nema muža. Imaš muža al’ ti je na pecanju! To znači nemaš ga, čim nije tu! Je l’ tako?
Tu ima nešto, da znate. To nisu čista posla. Ti muževi, u stvari, beže i od kuće i od žene. Ili beže il’ se sklanjaju, tek - nešto ima... Valjda im je lepše gde pecaju nego u rođenoj kući. Jaoj, što bi ga kod mene pecao, što bih ja to mogla da zamislim - on tamo a ja ovamo! A-a...! Nema, bato, ne dolazi u obzir! Samo... ima neke žene pa vole... Misle - kao bolje je i da peca nego nešto drugo.
Pa dobro, slatka sestro, valjda nije sva nesreća u toj švaleraciji! Ima, valjda, nešto i gore od toga! Eto, za mene lično - to pecanje je stoput gore! Časnu reč! Ako mene pitate, ja ću iskreno da vam kažem da sam za ono što kraće traje. Gde je muž manje odsutan od kuće i od žene... Bogami!

Naučnici vode ljubav s bubama i leptirima





Ja imam drugaricu... finu. I udala se za finog čoveka, nema šta. Gospodin, visok, uvek u novom odelu... Ne govori mnogo, ne viče - misliš to je ono što se traži! Da l’ ima još jedan takav isti?
To tako izgleda... To je taj, što kažu, utisak! A kad malo razgrneš i pogledaš - imaš šta i da vidiš! Ta fina gospoda, ti uglađeni i vaspitani, školovani... Ti samo što ćute ili čitaju knjige, njih ne zanimaju ženske! Ni njihove ni tuđe! Neee...! Oni vole druge stvari! Oni vode ljubav sa leptirima. sa onim zlatnim ribicama, sa markama, sa kamenjem... Časna reč - i sa kamenjem! A ovaj je voleo bube! To mu je bila najvažnija stvar - bube! I kao što se zdrav i normalan čovek okreće za ženskom - tako se ovaj okreće za bubama! Kad vidi neku bubu što mu se sviđa - on poludi! Zakovrne očima, pobledi, drhti... Isto kao sa ženskom, samo sa bubom.
I sad - pogledajte... Hajde da i mi žene malo razmišijamo! Treba ti čovek, ne možeš bez njega, nije red da zdrava žena bude bez čoveka! Al’ kako da se snađeš? Ako izabereš jednog - on će da te prevari sa nekom ženom. A ako se odlučiš za drugog, finog - taj te vara sa bubama. I sad žena treba da bude Solomon pa da ne pogreši!
Što se mene tiče, ja ću to odmah da vam kažem: samo ne sa bubama!
Nek bude nešto što ipak malo liči na mene! Tu bar znam da i ja imam neke šanse. Ali samo ne sa bubama!

Kuća živi od promaje





Tačno! Jaoj, znam neke porodice... kad god dođeš tišina. Svi ćute i samo gledaju! Nemaju ni pticu, da bar ona cvrkutne! Ništa! Ako kaplje česma - to čuješ, ako svira radio i to, ali jedva. Grobna tišina, božemeprosti.
I tako oni žive... kao neke mumije! Sve ima čisto, ispeglano, doterano... lep nameštaj, lepe zavese, i oni lepi i doterani... ali ne vredi! Kako uđeš - osetiš neku memlu...
I eto, i oni smatraju da žive, da su udesili život, da sve imaju, da im je lepo?!
Gospode bože, ili sam ja prosta ili su oni ludi! Nema, bre, kuće dok neko ne tresne rukom o sto, dok neko ne zapeva il’ ne zaplače!
Kuća živi od promaje. Samo promaja doprinosi da se stalno menja vazduh, da se uvek oseća neka svežina. A ko je glavni za promaje? Čovek, muž, muško!
Dok muško ne drekne, dok se muško ne pomami - to nije ni kuća, ni porodica, ni brak! Nikad! Ako hoćeš da znaš da si živa, da ti je milina da živiš - uzmi nešto zdravo i jako, besno i ljuto, da imaš šta i da vidiš i da čuješ!
Pusti ga nek se dere, nek treska, nek lomi i krši - nek je živ i zdrav! A ne ono - uštogljilo se, ubledilo se, pa kao apotekar... Ne puštajte u kuću te apotekare, kumim vas! To je prazno i hladno, dosadno... Brrrrr! Ne dao bog!

Prava žena ne pristaje na svakog muža





Drage moje, možda se to vama neće dopasti, ali - smanjite malo ulogu muža u svom životu! Smanjite njihovu ulogu, a povećajte svoju! I eto vam malo bolje situacije!
Nismo deca, ili bar ne bismo smeli biti deca kad se rešimo na udaju! Ko nije zreo, neka pričeka još malo. A ko nikad neće sazreti - e pa znate šta? Takva žena ili neka se ne udaje ili neka odmah bude spremna na ono što je čeka!
… Jer muževi nemaju milosti prema slabim i nemoćnim ženama! Ne, ne! Toliko dobri i plemeniti oni nisu!
Izvinite za jednu ovakvu sliku: videli ste ptičice u gnezdu - one male ptičice, kojima još nisu porasla krila. Stalno mi je pred očima ona slika - kako otvorenih kljunova čekaju da ih majka, ili otac, nahrane!
E, neke nesamostalne žene liče mi na te male bespomoćne ptičice!
Zato sam ja za mnogo veću samostalnost žena! Samostalna žena ne oseća takvu potrebu za mužem kao slaba i nesamostalna žena! Samostalna žena može da čeka i da bira! Ona ne pristaje na svakog muža! Njoj nije potreban bilo kakav muž!
Zato dozvolite, pre nego što osvojite svog budućeg muža - osvojite nešto što je važnije od toga, a to je - nezavisnost i samostalnost! Samo u tom slučaju možete da birate, da se cenjkate i pogađate, ako treba!

Samo nek mi je muž





Ja sam mila žena... Mogla bi biti dobra svakom mužu... ali stvarno svakom! Samo nek mi je muž!
Takva sam. Kad čujem za najgoreg čoveka, ja opet mislim: eto, on je najgori a ja bi i njemu bila žena, verna i dobra kao da je najbolji! Mislila sam otići u zatvor i tražiti da mi daju najvećeg ubicu... ali stvarno najvećeg! I da ja odgovaram i za sebe i za njega. Mila žena mora pobediti svakog muškarca! Da ga umota kao dete u tu svoju ljubav i dobrotu, da ga tako uspava, uspava. A kad se probudi, da ga opet prosto okupa tom svojom dobrotom... a tu se onda i najledenije srce kravi.
Žena mora voleti! To je ženi važno! A koga će voleti, to je ženi tek na drugom mestu! Ako pogledamo - svaka žena nekog voli. A zašto voli - to ni ona sama ne zna. Voli, jer ima to svoje žensko srce... i u tome je, može se reći, nedostižna! Ženska ljubav, to je pojam na celom svetu... ili kao majke, ili kao sestre, ili, isto tako, i kao žene...
Ljubav se ne sme terati i izbijati iz žene - jer to je žena! To je ono glavno u ženi, onaj njen glavni životni sok!
Muškarci mogu biti kakvi hoće i ne treba za to da brinu! Žene će ih voleti, bez obzira...! Žensko srce stalno gori i svako ko mu priđe može se ogrejati!

Ružan, žgoljav i siromašan a vara svoju ženu





Ja razumem da je lep... pa recimo da nema pare... To još razumem. Ili da ima para pa da dozvoli sebi da je ružan.
’Ajd, i to! Ili mogu da zamislim da je neko na nekom visokom položaju pa da, recimo, vara svoju ženu. To sve još uvek mogu da razumem. Jedno, donekle, opravdava drugo. Ako si već žgoljav i ružan onda bar budi doktor ili kupi kola, pa malo popravi utisak.
To još sve može... Da se tako nekako iskombinuju te mane i vrline - da ženi ostane bar neka uteha i zadovoljstvo. Al’ šta ti radiš kad dobiješ ovakvu kombinaciju: i žgoljav, i ružan, i nije na položaju, i nema pare i plus još vara svoju ženu?!
A to je vrlo čest slučaj... Da niko i ništa, golja i akrep, da takav baksuz zagorčava život ženi, koja je, može biti, i mlađa i lepša od njega.
A to može samo kod nas da prođe, samo zato što smo mi žene blesave! Mi nemamo svoje dostojanstvo, svoje ja, pa da kažemo kad treba: pardon, bato, da vidimo šta vaša firma nudi našoj firmi? Sem što ste ćelavi i krezubi - da li raspolažete još nečim? pa sve tako, redom i polako, pod parolom - nije nam nužno da živimo ružno! Aha! Pa da vidiš kako bi oni onda imali da se trgnu i da se lecnu! Da mi žene malo pokažemo zube, čvrstinu i karakter! A ovako, mi smo meke i labave i oni to koriste! Pogledajte! Pa nikad nije bilo toliko debelih, ćelavih i trulih kao danas! I nikad još nije vladao takav muški nemoral kao što danas vlada!
A zašto? Zato što je naša žena još uvek glupa i zatucana! Nit ume da traži nit hoće da se cenjka. Daj šta daš, samo nek ima pantalone!
E pa, izvinite, onda i nije čudo što je ovako kako je!

Da mi je bila ova pamet





Nije jedan slučaj, znam ih mnogo... Devojka se zaleti kao guska -hoće da se uda, hoće da se uda! - i niko to ne može ni da urazumi ni da spreči! Hoće da se uda i gotovo! I udase... Onomalomeda, navrhu, brzosepoližeipotroši... Prođe je ona vatra i ono bunilo... progleda... osvcsti se... i onda počinje:
- Nisam znala da si takav!
- Nisam te tako zamišljala!
- Razočarana sam u tebc!
- Ti nisi ono što sam ja mislila!
- Ti si potpuno drugi čovek... Ne mogu da te poznam!
- Kako sam mogla toliko da se prevarim?
- Zar si to ti? Ne mogu da verujem!
- Jao, šta mi bi, šta mi bi?!
Aha! Počinje kajanje i udaranje u glavu. Pa njeno srce i njena jedina sreća postaje gad i đubre... Pa ono što je izgledalo najlepše ispadne najemje... Ah!
Nekad se klela u njega a sad ga kune!
Da, da! Pa onaj jedini, zbog koga je živela, postaje raziog da ne živi više!
- Upropastio si moju mladost!
Aha!
- Eh, da mi je bila ova pamet!
Da, da... O tome se i radi! Guskama bez pameti treba zabraniti da se udaju! Ko nema pojma šta je muško i šta je brak, ko nema, što se kaže, kvalifikacije - ne može, nije sposoban da se bavi tim poslom!
Za takve guske i guskice treba otvoriti školu ili tečaj... Da, da... Treba im pokazati veliku sliku muškarca i objasniti:
Ovo je ovo... a ono je ono... Ovo je važno, ovo nije važno... Ovoga se čuvajte, na ovo obratite pažnju!
I tako redom.
Uče o slonovima i krokodilima - za koje se neće udati a samo ne uče o muškarcima. koji ih čekaju i mame na svakom ćošku!

Kupiću šmajser





Jao, kupiću jedan šmajser, majke mi, pa kad upadnem među njih, pa kad počnem da ih slažem...! Eto vam, ugursuzi, kukavice i dezerteri! Sve ste imali i na sve ste pljunuli! … Jaoj!
Pogledajte te puste kafane! Stalno su pune, guše se u njima, ne mogu svi ni da stanu!
Ko su, bre, ti ljudi? Imaju li oni svoju kuću, znaju li za neki drugi astal sem kafanski?! Deca im sama, žene im same i napuštene očajnice... Uf! A oni pobegli na taj otpad, na to đubrište... puše cigare i sređuju polako: malo Kinu pa malo Ameriku! Sve su sredili, sve im je potaman, još samo Ameriku da srede!
To su, bre, kukavice, to nisu ljudi! To ni jedno ne sme životu da pogleda u oči, da se bori, da nešto stvori. Jok! Najlepše im je da pobegnu, da se sakriju u neku rupu, da zabušavaju! To je sve goli zabušant i dezerter!
Kad vam ja kažem! I da se ja pitam, kao što se ne pitam, sve bih ja to po kratkom postupku!
Je l’ ne možeš više? Je 1’ te strah? Je l’ te mrzi da živiš i da se boriš?
Je l’ ne možeš da budeš čovek, muž i otac? Ako ne možeš - ne možeš, il’ se ubi’ sam il’ ja da te ubijem... samo nemoj živ da mi truneš i da smrdiš!
To je neverovatno! Sve im je bog dao i ne vredi! Ima kuću - ne može da se svrti u kući. Ima ženu - beži od žene. Sve im je dato i na sve su pljunuli! E, kad sednu u kafanu, onda od pevaljke traže da im peva - kako nemaju sreće, kako ih niko ne voli, kako, tobož, njihovo srce plače i pati...
More... Ili bih pozatvarala sve te kafančine, ili bih na svakoj napisala:
SAMO ZA ŠKARTOVE, INVALIDE, ZABUŠANTE I DEZERTERE!

Zavisi od situacije





Ne znam... To valjda uvek zavisi od situacije... Evo, da vam ispričam svoj slučaj. Mene je moj sadašnji muž uštinuo - časna reč - dok se još nismo ni poznavali! lepo, kad smo izlazili iz autobusa u Batajnici - on me uštinuo...
Sad, ako se pitamo, ovako, da li je to mana štipati nepoznate ženske - to jeste mana, ne kažem...
Al’, s druge strane, da me nije uštinuo mi se ne bi ni upoznali ni uzeli!
Dakle, s te strane to i nije tako loše. U stvari, ne znam da li me razumete - to jeste loše... svakako da je loše ako neki muškarac štipa nepoznate ženske! Ali ako se na taj način, kojim slučajem, uspostavi neka iskrena veza, ako se ta veza završi brakom... pa, bože moj, neko se upozna ovako, neko onako... To baš nije propisano kako će se prvi put sresti budući muž i žena!
To stvarno zavisi od situacije!
Kad smo se uzeli, ja sam mu odmah prvog dana rekla: „Slušaj, Jovice, da više nisam čula da nekoga štipaš! Uštinuo si mene i to je sad u redu... Ali, neka nova štipanja - to ne dolazi u obzir!”
I, hvala bogu, ne mogu da se požalim... Hoće još po koji put da uštine mene, al’ dobro, ja sam mu žena, na to ima prava.
...Ja sad ne znam da li sam tačno odgovorila na to što ste od mene tražili. Vi me pitate za muške mane, a ja samo to hoću da vam kažem: ni te mane ne moraju uvek biti tako loše...
Sve zavisi od situacije!

Zrikavi se odao ženskama





Jedna moja drugarica dugo je čekala i birala... i na kraju se odlučila: udala se za jednog momka, prilično prijatnog i zlatnog ali pod jednom manom - bio je zrikav.
Ona se pre toga opekla dva-tri puta pa je računala ovako: pošto nema muškarca bez mane, bolje je da bude i zrikav nego da se kocka, ili da pije, ili... Šta ja znam... šta sve muškarci ne rade...
Valjda mu je dosta ta jedna mana - misli ona - neće valjda izmisliti i neke druge! Al’ hoćeš! Taj zrikavi odao se ženskama. Da, da... Malo ženskama pa malo kartama... pa, bogami, malo i piću... Da, da... plus tome što je bio zrikav, nakitio se sa još tri-četiri opasne muške mane.
I to je tako trajalo, trajalo, dok ti se mojoj drugarici ne smuči.
„Pa dobro”, pita ga ta moja drugarica i njegova žena - „zar ti nije dosta to što si zrikav, nego još teraš sojke?!”
A on, i on ume da misli! ...kaže joj: „Znaš šta, ženo - od toga što sam zrikav nemam nikakvog zadovoljstva... a od svega drugog imam... U tome je razlika!”
I, da vidite, to mu je prilično tačno... Lepo čovek kaže. Jedna je mana biti zrikav a druga igrati karte ili juriti ženske.
I šta će, ta moja drugarica, nego ga natera da se operiše, da bar ispravi oko. Da bar smanje te njegove mane na dve-tri, bez kojih se ne može.

Razgovor sa gospodinom Petrovićem u Vrnjačkoj banji





Volela bih kada bi ovaj razgovor mogao da čuje i gospodin Petrović. Nadam se da se još seća naših razgovora u Vrnjačkoj banji... Danima smo šetali i razgovarali... On mi je tada izlagao svoja shvatanja o odnosu žena - muškarac...
Imao je neki čudan ponos, činilo mu se da pravi gospodin i muškarac ne bi smeo da boluje od istih bolesti od kojih boluju i žene ili bar ne bi trebalo da se leči na isti način. Da... krio je svoju bolest, nije dolazio na izvor i krišom je pio vodu... Nikada nije išao kod žena - lekara.
Tvrdio je da pravog muškarca karakteriše snaga - fizička snaga, snaga volje, intelektualna moć... On nije mogao da zamisli muškarca - slabića i bio je ogorčen na sve muškarce koji pokazuju svoje slabosti.
Ne pokazivati slabosti! - vikao je on uzbuđeno. Nikada ni jedna žena neće upoznati ni jednu moju slabost!
Bio je oficir i tvrdio je da u dubini muškarca ima nečeg herojskog i tragičnog.
Da, ovo sam zaboravila da kažem... Gospodin Petrović mi je tada priznao da nikada nije voleo ni jedu ženu!... Tako mi je govorio bar, tog leta, u Vrnjačkoj Banji.
Žena je ta koja treba da voli - ponavljao je on - žene su srećne samo kada su nesrećno zaljubljene! Žene se sa manje ili više prezira odnose prema muškarcima koji ih vole!
Čovek koji voli - govorio je gospodin Petrović - to je slab čovek!
A žene ne vole slabe ljude! Zanimljivo!

Ludujem za slobodnim muškarcima





Ne znam kako vi, ali ja volim kavaljere, galantne tipove, lafove!... Dase! To su muškarci! Ako ti taj priredi samo jedan dan, samo jedan provod - to više vredi nego pola nekog vašljivog života! Mame mi!
Evo, ako ja pogledam ceo svoj život... To je samo nekoliko senzacija... pet-šest... Sve drugo je luk i voda. Ozbiljno!
Izvinite, ali ja u život ne računam ono što spavam, što radim... i sve drugo... Svakog dana jedno isto - pa ne znaš ni koji je dan ni koja je godina.
Nego - gledaj ako može da ti se desi nešto onako... neka premijera.
A to jednoj ženi može da priredi samo galantan tip. Onaj koji ne žali ništa - ni sebe, ni vreme, ni pare... Istina, takvi su retki ali za žene mnogo znače! Mnogo! Međutim, kako čujem, izvesne među nama misle kontra! Razlika je, što kažu, u diferenciji... One misle na muževe a ja ludujem za slobodnim muškarcima! Za mene je svaki muž domaća životinja i takve uopšte ne tretiram! Kad se samo setim, koliko je sjajnih tipova propalo u brakovima! Brak je smrt za prave muškarce! Sve što je najlepše kod jednog muškarca - to se, logično, u braku proglasi za najveću manu!
Pa ispadne da su najbolji najgori. I obrnuto! Nema veze! Evo ja pristajem, mame mi: vi uzmite te, što se kaže „idealne” a nama ostavite te „mangupe” i „propalice”... Časna reč! Ali znate: to što je u stanju da vam pruži jedan mangup to je spektakl, korida, ventikvatromila baći!

Ima samo jednu manu





Da vam nešto kažem... o svom slučaju, pošto druge slučajeve ne poznajem. Moj muž ima samo jednu manu - ne voli me! Ne pije, ne karta se, ne juri druge ženske, u svemu je normalan i ispravan - samo me ne voli!
Kad bi me voleo, zaista bih mogla da se pohvalim da imam muža tako reći bez mane! Dosta je zgodan, na dobrom položaju... Vrlo je pažljiv i pedantan... Samo, ne voli me!
On i sam lepo i iskreno kaže: „Tačno je da te ne volim, ali ja drugih mana nemam!” A kad ga ja pitam: pa dobro - zašto me ne voliš? Da li to možeš da mi objasniš? - on ne ume da objasni. On me samo moli da ga razumem i shvatim da i od toga ne pravim pitanje.
Ali, mene to, normalno, kopka i ne dam mu mira. Zaista ne razumem - zašto me ne bi voleo?! Kad je već tako ozbiljan i pametan - zašto da me ne voli?! I on se jednom izrekao... naterala sam ga. „Znaš šta, Lela”, kaže on, „ja te ne volim ne zato što ti nisi dobra ili lepa... naprotiv. Ja te ne volim zato što ja nikog ne volim. Ja nemam to osećanje da bih mogao nekoga da volim!”
Pa dobro, kažem mu ja, valjda postoji nešto što i ti voliš ili je bar postojalo? Da li voliš, recimo, domovinu ili slobodu ono što svi muškarci vole? - Ne, ne, ništa! - On prosto nema to osećanje... Ne ume, nema tu mogućnost da voli!
Ja se, naravno, još nadam da će me zavoleti... i trudim se, koliko mogu. Ali, i ako me ne zavoli - u redu. Ja se neću ni ljutiti ni ubiti. Ima i većih mana od ove, pa žena i čovek žive i lepo se slažu.

Najveća mu je mana – majka!





Sve bih mu oprostila, samo da nema majku!
Majka - to je najveća mana svakog oženjenog muškarca!
Ne može, to je isključeno da jedan čovek može da ima i majku i ženu! Isključeno! Ili - ili...! Ili ćeš da budeš mamin sin ili muž! To dvoje ne može nikad da ide zajedno! Čini mi se, lakše bih ga delila sa nekom drugom ženom nego sa majkom!
Ne mogu!
Tačno je, sve nas je majka rodila, to nije mala zasluga. Ali, dođe vreme da i mi rađamo svoju decu. Nije moja majka poslednja majka. I ja sam majka, pa će, danas-sutra, i moja ćerka da bude majka... To je normalno. To zahteva sam život. Verujte, radije bih ga poslala u kafanu nego kod majke. Pre se otrezni pijan čovek nego onaj koga majka uči i truje! To je poznato, iz nauke. Majka je kao zver i ona ne da svoje mladunče. To je jasno, ali kad se mladunče oženi, kad postane muž i otac... izvinite, to je sad novi život, to je novi krug života. Ne može sad ceo život da stane, sve da se ukoči zbog moje ili tvoje majke!
Ceo svet je imao majku... svaka joj čast! Pa niko nije stao, svi su gurali napred. Pa i ta naša majka, i ona je imala svoju majku, pa ni ona nije ostala da čuči i plače nego se udala, osnovala novu porodicu.
Prema tome, ako gledamo konkretno i praktično, za oženjenog muškarca nema veće mane nego što je majka! Svaka druga mana je i manja i lakše se podnosi!

Nema gore mane od srčane mane!





Dakle, znate li šta je najveća muška mana? To što su slabi, najviše na srcu, a zatim i na nekim drugim stvarima...
Srčana mana - to je, mile moje, najgora muška mana. Meni je prvi muž umro od srčane mane... vrlo mlad. Onda sam se ponovo udala, i onda mi je ponovo umro i taj drugi muž, opet od srca.
Šta ja znam... zašto oni ne mogu da izdrže taj život i kako tako brzo popuste? Al’, eto, ja sam bila te sreće da mi dva dobra muža umru... da ne znam koji je od koga bio bolji.
Eto vidite... Ja mislim da je to ipak najgore... Taj koji pije, taj se ipak vrati svojoj kući, svojoj ženicu i dečicu. I onaj što se karta, i taj malo zakasni ali i on stigne. Al’ onaj muž koji umre - taj je umro i ne vredi ga čekati. Taj više neće doći.
Zato, ako već treba da se proglasi najgora muška mana - slušajte mene, dva muža sam sahranila! - nema gore mane od srčane mane! Ne znate da li je gora za muža ili za crnu ženu - udovicu. Od prvog muža ostale su mi dve žive zaove, od drugog tri... I nisam se mogla po treći put udavati. Šta ja znam, kakve su, mogle bi reći: šta ko radi - ova se samo udaje!
A onda. nisam ni htela... Žao bi mi bilo tog trećeg. Kakva sam malerozna i fatalna - ko zna kako bi i on jadnik završio.
A tražili su me, nije da me nisu tražili!
...Ne mogu, hvala, vrlo ste ljubazni... ima i drugih žena... Vrlo mi je žao...

Kad žena postigne neki uspeh proveravaju da nije muško





Ne, molim vas, oni su bez mana! Muškarci? Pa to su naši prinčevi, naši snovi, naši idoli! Mi živimo zbog muškaraca i umiremo zbog njih! Ozbiljno! Nema muškarca, ali bukvalno - nema muškarca, ma kakav bio, da ga bar jedna žena nije obožavala, da nije trčala i ludovala za njim!
Oni su tata-mate za nas! Fatalni! Hvataju nas u svoje klopke kako vole! Pogledajte samo, šta mi danas radimo? Mi kukamo, u stvari dokazujemo da ne možemo bez njih!
Ženska mana je što su - žene, a muškarci zaista nemaju mana!
Pa pogledajte, molim vas, šta naša nesrećna ženska deca uče u školi? Još od prvog razreda... Da obožavaju muškarce. Baš tako - da ih obožavaju! Pune su čitanke i udžbenici raznih pesama i priča o muškoj snazi, muškoj pameti, muškoj hrabrosti! I ponekad samo... samo ponekad, neki kompliment i ženi da je pametna ili hrabra kao muškarac!
A kad neka žena slučajno postigne neki veći uspeh, recimo u sportu, odmah je vode na pregled - da vide da možda nije muškarac!
Ne znam zaista da li ste vi shvatili to muško pokvarenjaštvo? Ja jesam! Pogledajte: muškarci su našli načina kako i ženama da se „oduže” - proglasili su nas majkama - velikim slovom - Majkama - koje se samo žrtvuju, koje ništa ne traže i kojima je jedini ideal da stradaju i pate!
I ja stvarno ne znam... Dok se ne prestane sa tom javnom propagandom i tim lažima - nama ne preostaje ništa drugo nego da ih i dalje trpimo i obožavamo!
Dakle, na pitanje - šta je najveća muška mana? ja odgovaram onako kako su me od detinjstva učili i vaspitavali u duhu naše zvanične politike: muškarci nemaju mana! Oni su zlatni, sjajni, divni... zaista... I ja ih molim da se smiluju, da budu tako dobri i da nam dozvole da ih obožavamo!

Ja ih zaista žalim





E nemojte baš tako! Nema smisla! Meni je, verujte, žao muškaraca! Ja ih žalim! Iskreno ih žalim!
Zaboga, pa jadni muškarci - oni ništa drugo i ne rade... slušajte, pa njihova je glavna životna ideja da se nama dopadnu! Oni se međusobno takmiče u glupostima - samo da na sebe skrenu pažnju.
I to što su gordi, i to kad su jaki i važni, kad se prave grubi i bezosećajni - to je sve zbog nas. Oni misle da to nama imponuje! Jadni ljudi! Zaista jadni! Oni kradu zbog nas! Puni su zatvori takvih zaljubljenih lopova! U bolnicama, takođe, leže mnogi osakaćeni muškarci! Strašna je ta njihova međusobna borba za žene! Mnogi u toj borbi stradaju!
Ne znam kako ih niste pročitale? Pa oni se muče, trse, lažu, ginu... polomili su se da nas očaraju i zaprepaste! Ja ih zaista žalim! Puna su groblja takvih koji su pred nama hteli da se dokažu pa nisu izdržali.
To je strašno! Stalno dokazujući svoju muškost, snagu, pamet - oni samo otkrivaju svoje slabosti.
I ako već tražite najveću mušku manu - tražite je tu! U toj njihovoj muškoj sujeti... U toj bolesnoj ambiciji da budu bolji od drugih ili najbolji!
I razume se, kad ne uspeju u tome - onda završe u bolnici, u kafani ili za kockarskim stolom! Zaboga, zar je to tako teško shvatiti? Mi se udajemo za umorne, ranjene, poražene borce. Oni postaju naši tek kad izgube i poslednju bitku!
Brak - to je zaslužena penzija za bivše ljubavnike!
Da, da... Samo to i ništa više!

Muško se ne leči!





Slušajte... Pa muškarci nisu samo ženski problem. Oni su svetski problem! U celom svetu ne znaju šta će sa muškarcima! Pa, molim vas, šta radi naše čovečanstvo već mali milion godina, nego baš to o čemu mi sad govorimo! Da li muškarci mogu da se poprave? Ne mogu, i to je dokazano! Što ih više popravljaju, sve su gori! Ne može, to je iluzija! Kako može da se popravi ono što nikad nije valjalo? Kako?! Izmisle crkvu i boga, al’ ne vredi, gde ćeš kad je i sam bog muškarac! Pa izmisle školu... Tu ih tešu... kako koga... nekog deset a nekog dvadeset godina, pa opet ništa! Diži ruke! Pa onda izmisle popravni dom... kao, tu će da ih poprave... Popravljaju ih dve-tri godine pa batale, džabe i vreme i trud i pare - to se ne popravlja! Može samo da ispadne gore. Bolje nikad! Pa onda - šta će? - daj da izmisle zatvor!
Potrpaj ološ u te ćelije i samice, zazidaj to na po deset i petnaest godina! Popravljaj kako hoćeš i čim stigneš ne vredi!
Kako ga pustiš, ono opet u štetu, u nevaljalstvo, u kriminal...
Nema njima leka! Muško se ne leči! Zbog njih je izmišljena i vojska. Ako bi se tako mogli malo da očvrsnu i da se uljude! Ništa! Dok je u stroju još na nešto i liči. Ali, čim mu daš „voljno” gotovo je, dođe do one svoje muške prirode i opet sve isto! Bre i ratuju, i ginu... seku im, bre, i ruke i noge... i ništa! Ono što ostane, koliko ostane, to je opet muško, onakvo kakvo je bilo!
Ne može! Muškarac se brzo kvari, kao mleko! Čim malo duže stoji na vazduhu... odmah ga osetiš... kiselo... kvarež... buđa... A ono što se jednom ukiseli i ukvari to slobodno odmah možeš da baciš.
Ja se izvinjavam ako ovo nekoga pogađa. Ali, šta ima... O tome novine pišu svakog dana. Nema dana a da ne jure neke muškarce, da ih ne hapse da im za nešto sude! To je činjenica!

Fini su samo kad se boje





Poprave se oni, čim izađu iz kuće! Kako kroči na ulicu dobije i drugu grimasu, i drugo držanje i ponašanje... Potpuno se izmeni! Dok je u kući besni, duva, nema nerve, psuje, a čim izađe iz kuće ne možeš da ga poznaš, drugi čovek... Presamiti se, utanji glas i sve fino, lepo, u rukavicama... Sve neke reči koje nikad ne govori u kući, nešto otmeno, delikatno, onako u pola glasa.
Pa ne znaš da l’ da se smeješ il’ da plačeš! Dok ga ti timariš i hraniš on udara ćifte, ne bira gde će da te osakati. A čim izađe, prepodobi se, može da ga jaše ko hoće. On samo klima glavom: „Da, da...!” „Slažem se...!” „Apsolutno...”
Ne znam šta im je? Stvarno! Što smo mi bolje, oni su sve gori! I što im više činiš i ugađaš, oni su sve bešnji i luđi! Prema tome ispada da ta naša dobrota i pažnja, da je to sve negativno i dosadno... Da to muškarce kvari.
U tom slučaju ja se našim muževima izvinjavam. Mi smo krive... krive smo jer nismo znale u čemu je stvar. A stvar je u tome što su muškarci, u suštini, slabići i kukavice, i što su fini samo kad se od nekoga boje ili kad od nekog zavise.
A tamo gde su sigurni, gde ih vole, gde ih niko ne ponižava e, samo tu oni smeju da besne i da se iživljavaju!
U redu... Samo ja mislim da je ipak bedno! Da, da... Šta me gledate tako?! Jer ako dobrota kvari muškarca i ako samo strah može da ih, koliko-toliko, dovede u red u redu, onda ćemo da se plašimo... Pa ko koga više uplaši!
Ma ima pravo jedna moja iz Plane... Kad god grli muža njoj se kao slučajno zatekne nešto u ruci... I on cvikuje... I sav je srećan kad ga zagrli bez noža!
I to ga toliko intrigira da više ne može da zamisli život bez nje!
Časna reč! Umesto užine ona mu ćušne u džep živu žabu! I on nikad ne zna šta ga čeka! Samo strepi i trza se. Eto, ona je to izmislila... i, mogu da kažem, to joj je sačuvalo muža!

Muž koji baza zaglavi i gde ne treba





Ne, ne! Ne slažem se! Izvinite, ne slažem se!
Današnja žena ne voli kuću... Ne voli da radi, ne ume da radi. Sve je mrzi, nema čime da se zabavi. Izvinite, ali čim je žena izmislila kućnu pomoćnicu tad je i kuća prestala da bude kuća. A ako kuća nije kuća onda i muž ne može da bude muž.
To je logično.
I zato nemojte da kukate na muževe. Oni, normalno, traže svoje... a ako to ne mogu da nađu u svojoj kući, šta da rade? Moraju da beže od kuće.
Jer danas je to postalo moderno: da žena ne voli goste, da ne voli muževljevu familiju i drugove, da izbegava svaku obavezu. E, pa izvinite, budimo bar toliko poštene... evo ruku na srce: ko je zatvorio, ko je ukinuo našu kuću? Pre svega same žene.
Muškarci, recimo, vole da se sastaju... Da igraju karte ili onako... da im prođe vreme. Pa zašto da se ne sastaju po svojim kućama? Ko ih je odvikao od toga?
Mi žene. Nas to nervira. Ne volimo kućevni posao. Ne volim kad nam neko prlja kuću.
I muž, šta će, ide tamo gde može da sedi sa svojim prijateljima.
Kuća je mesto za muža. Tu se on najbolje i čuva i sačuva. Samo kuća! A muž koji nema svoju kuću, on onda baza, luta i zaglavi i gde ne treba.
Naše majke su umele i da dočekaju i da isprate... Sve što je muž hteo i voleo mogao je da nađe u svojoj kući. I da pojede, i da popije, i da se zabavi, sve!
To su bile žene, i to su bile kuće i to su bili muževi i brakovi!
Tako je to! Pa ako neka žena misli da popravlja muža... neka prvo počne od toga od sebe i od kuće. Kad to popravi, muž se onda automatski i sam popravlja!

Ako žena ima dobar štab...





Da vam ja nešto kažem... To može! Može svaki muškarac da se popravi... garancijom, sto posto!
Samo... i to odmah da vam kažem: bolje ne diraj, ne čačkaj, bolje ne popravljaj, jer znam slučaj, ne govorim na pamet.
Jedna nesrećnica kapricirala se tako da dotera svog muža... da ga dovede u red. A on, nije da je bio kvaran na sto mesta rupa i zakrpa, ne znaš od čega pre da ga spasavaš i lečiš!
Al’ ona se kapricirala, i, bogami, mic po mic... danas malo, sutra malo... podiže se njen čovek, otrezni se, otvori oči.
Stvarno drugi čovek! Fin, očišćen, čini ti se miriše.
Znači može. Ako se žena potrudi, ako ima dobre nerve i dobar metod... sve može! Al’ pazi sad šta biva. Kad se taj bivši slepac i golja povratio u čoveka i gospodina... e, on onda misli da ostavi ženu!
Jeste, da ostavi ženu, onu istu što ga je podigla i spasla. Ispade da ona više nije prilika za tako finog gospodina! I ostavi ti on onu svoju mučenicu i dobrotvorku, onog svog anđela i pobeže sa nekom daktilografkinjom!
Aha! Znači ti se muči, krpi, popravljaj, sviraj nemoguće... pa kad sve završiš, kad od ništa umesiš pitu onda sve to pokloni nekoj drugoj, da druga troši tvoj znoj i tvoje suze!
E pa znate šta... Prvo, ja se ne bih ni udavala za takav šljam! Drugo, i kad bi se, eventualno, prevarila i udala, nikad mi ne bi palo na pamet da na taj način kopam sebi grob! Nikad! Izvinite! Više volim da imam ono što niko neće nego da mi se oko kuće i oko kreveta stalno neko oblizuje!

Ako imate smisla za muškarce...





Kako da se poprave? Ne znam kako da se poprave! Ne razumem zašto to mene pitate? Možda vam ja ličim na ženu koja bi mogla biti stručnjak za pitanja muškaraca? Na žalost, ja sam žena sasvim druge struke! Ne bavim se tako krupnim tako... filozofskim pitanjima!
Ja sam od toga vrlo rano odustala! Još u gimnaziji!
Znate kako je... za sve treba imati smisla pa i za muškarce! A taj se smisao ispolji (ili ne ispolji) vrlo rano... baš tako, još u školi.
Prema tome, to je vreme za profesionalnu i sentimentalnu orijentaciju svake mlade žene. Imati trideset ili četrdeset godina pa tek tad utvrditi da se bavite pogrešnim poslom... poslom za koji nemate smisla, to je izvinite malo kasno. Plašim se da tu leka nema! Ako imate smisla za muziku bavite se muzikom. Ako pokazujete smisao za balet naravno, igraćete balet. Tako je i sa muškarcima! Samo ako još u ranoj mladosti pokažete određeni smisao za muškarce molim, nema razloga da se time ne bavite! Ali samo pod tim uslovom! Na žalost, ima mnogo žena koje to ne shvataju. Bave se muškarcima a da za to nemaju ni... ni mrve smisla. Strašno je gledati netalentovanu ženu u ulozi žene!
Ona greši, ne snalazi se, luta... Nesposobna je da reši i najbanalniji problem. Nesrećna je. Traži pomoć... Razmišlja, evo kao mi danas, kako popraviti muškarce? Drage moje! zar vam se čini da je to uzaludno i smešno? Muškarcima se ili treba ili ne treba baviti, a oni se ne mogu popravljati. Naivnim ženama, ženama bez iskustva, može se činiti da postoje i malo bolji i malo gori muškarci.
I to nije ni dobro ni loše, to je tako!
I verovatno da se sa muškarcima može štošta učiniti... lepo i prijatno... zašto da ne? Pod pretpostavkom da za to imate smisla!