Ženski razgovori

First topic message reminder :



Posmatrajući muški svet iz ženske perspektive, u duhu dramskih, monološko - dijaloških suočenja, Radović poput inventivnog i psihologa i sociologa, kroz humor, ali i gorčinu, otkriva jedan uzbudljivi i prikriveni život koji svakodnevno živimo.Novo izdanje Ženskih razgovora ponovo nas vraća Radovićevim lucidnim opservacijama muško - ženskih sporova.

Posmatrajući muški svet iz ženske perspektive, u duhu dramskih, monološko - dijaloških suočenja, Radović poput inventivnog i psihologa i sociologa, kroz humor, ali i gorčinu, otkriva jedan uzbudljivi i prikriveni život koji svakodnevno živimo.

Čovek je kao staklo - kad jednom prsne nema mu leka





Popravljaju ih... Ko kaže da ih ne popravljaju?! Kad izgube vid - daju im naočare, kad ogluve - guraju im ona dugmeta u uši, kad pogube zube dobijaju nove najlonske...
Seku ih, umeću neke nove koske, ono što nikad nije bilo. U sred srca im švajsuju neke ventile. Grdne pare odoše na te popravke, samo da ih održe, da ih ne izgubimo. Da mogu još malo da nas muče i kinje i da nam piju dušu na pamuk!
Ako može sto godina sto godina!
Ja nisam za to... da se toliko i da se neko tako silom i veštački sprečava...
Šta ima? Čovek je kao staklo: kad jednom prsne nema mu leka! Sem da uzmeš drugo, novo.
I mesto da se pruži šansa onima koji su zdravi i mlađi, sve pare odoše na bolnice, na te lekove i aparate... Kao, bože moj, važan je humanizam!
Ako je toliko važan, što se taj humanizam ne okrene malo i prema toj ženi... da vidi malo kako ona živi... I da l’ njoj nešto treba. Možda bi i žena imala štošta da kaže.
Al’ ne može! Nemaju računa! Muškarci se drže između sebe! Oni su na svim položajima i samo oni o svemu odlučuju!
I, naravno, neće se popravljati ono što je najvažnije kod muškaraca a to je karakter.
Nego samo tako zube, oči, jetru, bubrege, srce, samo da im produže život po svaku cenu. Jer, kao, svi su se naživeli i svima je dosta života a samo muškarci nisu. Samo su jadni muškarci ostali željni svega! Pogledajte... Pa danas ima više udovaca nego udovica, što nikad nije bilo!
Kad odem nekada na groblje, dođe mi da se zaplačem. Nigde nikog... Pustoš... Jer udovci ne sede na groblju kao udovice! Ne! Oni vežu šarene mašne pa u kafanu! Namiguju i pričaju viceve. Milo im što su živi!
Bože sačuvaj i sakloni!

Ako ih ne popravimo stručno...





Muževe treba primati onakvim kakvi oni jesu, a najmanje smemo zaboraviti da smo svoje zvezdane trenutke ostvarili u saradnji sa njima.
Ovde se, neopravdano, jači akcenat stavlja na neke njihove slabosti a znatno slabiji na ono što je kod njih zaista kvalitetno. Muškarac je muškarac, ili bi to trebalo da bude... sa svim onim što taj pojam karakteriše. Jer ako priđemo tome da popravljamo muškarce i ako to ne uradimo stručno može nam se dogoditi svašta. Popravićemo ih ali to što dobijemo, to više neće biti muškarac!
Molim vas...! Treba sagledati sve konsekvence! To je delikatna stvar! Žena, hvala bogu, ima dovoljno. I naš cilj ne može biti da od tih... tih jakih i impozantnih bića stvaramo nešto ne usuđujem se reći šta.
Muškarac je opevao ženu... klečao je pred ženom i divio se ženi... I žena je dužna da mu uzvrati apoteozom. Da... Ne sme se stideti najlepših reči odanosti i zahvalnosti!
Jer mi, nadam se, govorimo o muškarcu kao takvom a ne o pojedinim incidentima ili o neuspelim muškarcima!...
Hvala bogu, toga ima. Ali ni jedan takav slučaj nipošto ne može demantovani neke opšte, objektivne i naučne postavke o muškarcima. Nipošto! Divno se izrazio pesnik: „Ti si nešto drugo i to je tako uzbudljivo!”

Jadni su, majke mi...





Jadni su, majke mi! Znate li šta meni moj muž celog života govori:
„Iznenadićeš se jednog dana... samo polako...”
Ja ću se iznenaditi?! Čime, bre i kako?!
„Samo polako... videćeš... Iznenadićeš se jednog dana...”
Eto tako... Ja ga pitam:
kad će da se opameti, gde su mu pare i da li ćemo i mi jednom da živimo kao ljudi? - a on meni opet ono isto:
„Neka, neka... Videćeš jednog dana... Iznenadićeš se!”
I on u to veruje... I ja to slušam već dvadeset godina.
Kad god nešto zabrlja, kad napravi neku glupost, on mi priča šta će biti jednog dana i kako ću se iznenaditi!
Ne može njih ništa drugo da spase sem čudo - a čudo će svakom drugom pre da se desi nego njima!
Žao mi ga, verujte mi! I volela bih da se nešto desi - ne zbog sebe nego zbog njega. Samo zbog njega!
Znam da kupuje lozove i da ih krije od mene. On bi stvarno hteo da me iznenadi! Pa mi dođe da odem u lutriju i da ih zamolim da mu nameste neku premiju. Vratila bih im pare, samo da mu omoguće da me iznenadi.
Da se izvadi za sve i da se već jednom smiri! Boga mi!

Ako muškarac da časnu reč...





Da li mogu da se poprave?! Mogu, kako da ne mogu! Jeste malo teško ali mogu! Cilj je da se od muškarca izvuče časna reč! Samo to! Tu su oni teški i tvrdi! Ali ako žena u tome uspe - da dobije časnu reč - onda nema problema.
Jer muškarac je takav. Njemu je teško da da reč. Ali kad je da - onda mu je još teže da je pogazi! Skoro nemoguće! Muška časna reč, šta da vam pričam, to je čvrsto k’o grad! Tu nema! Bar mi žene to znamo! Majke mi!
Au, to je opasno! Njihova reč - to je mnogo strašna stvar! I zato oni izbegavaju da se izjasne... Izvlače se kako mogu samo da se ne kunu, da ne daju reč! Jer kad daju reč oni su takav karakter da posle ne dolazi u obzir nikakvo vrdanje!
I stvarno, jedina stvar što kod njih cenim to je časna reč! To je nešto na šta žena može da se osloni!
Da se osloni i da ne misli više! To je kao sekira!
Nisam, časna reč! Neću, časna reč! Neću nikad više, časna reč! - to je melem za žensku dušu! Jer, ko poznaje muškarce, on zna da je to kao zapečaćeno!
Muškarac može da pogreši - to je istina. Ali samo dok ne da časnu reč. Posle toga, ne dolazi u obzir. Možda nešto drugo, ali ono isto - to nikad! Ne daju mu karakter i obraz!
Tu je vic!
I zato, ako možete od muža nekako da dobijete časnu reč - to je velika stvar. Ako možete, jer oni to izbegavaju. Vrlo teško se odluče da daju časnu reč. Vrlo teško!

Takvi su oni





Ne vredi... ništa tu ne može da se učini. Nemoj samo da se džabe zanosimo i zavaravamo. Znam jednu, šta sve nije pokušala da spase muža i da ga odvrati od kocke i alkohola! Vodila ga i u crkvu da se zakune. Platila popa i kupila sveću. I ne vredi! Posle ga nađe sa tim istim popom u kafani - zajedno piju i igraju karte. Ne vredi!
Znam i jedan slučaj iz bolnice... čovek leži u šok sobi, umire, bogu dušu... Žena mu već kupila i grob i spremila sanduk. Gotovo... Ali hoćeš, šta ti je muško! On, kako se malo pribere i otvori oči - štipa one sestrice, hvata ih za noge... Kikoće se...
Ne može to da se iskoreni, čim je muško, znaj odmah koliko je sati!
Pošalješ ga u apoteku po lek - on se spanđa sa apotekarkom, ode u poštu - nije trajalo ni tri minuta - a on već ima i ime i adresu, i već se dogovorili kad da se nađu.
Ne može, muško to je lopov - kao mačor. Ode u školu, na roditeljski sastanak... i nema ga, nema ga... tek evo ga u neko doba. Šta je bilo? Morao je da isprati drugaricu razrednog starešinu.
Daleko stanuje, nema muža, a plaši se da ide sama.
To je to! Šta vam kažem! To je tako rođeno i ko to može da ispravlja?
U samousluzi on poznaje sve, kasirke lično. Čak im zna i nadimke. Jedna je Beba, druga je Caca... sve oni znaju.
I zato kažem: diži ruke od toga! Ne vredi nam to ništa.
Oni su takvi kakvi su - i gotovo!

Otvoriti servis za muškarce





Možda ne bi bilo loše da se otvori neki servis za muškarce - neka radionica gde bi mogao da se popravi svaki muškarac koji je u kvaru.
Možda bi to moglo... pa, lepo, kad žena primeti da kod muža nešto škripi, da je negde zaribao ili da ne prima gas... da ga šlepuje - u servis... pa tamo onda stručno da ga doteraju.
Ako mu je karoserija čuknuta ili zgužvana - da ga farbaju. Da mu zamene neki deo, da pročiste dizne. Ako treba - nek mu ubace neki novi amortizer.
Sve što nađu da nije ispravno da poprave. Ako treba generalna - generalna.
To bi se isplatilo i njima i ženama.
Znate kako je...
Sve je više muškaraca i sve je veća gužva u saobraćaju.
Malo, malo, pa dođe do nekog sudara. To ne može da se izbegne u ovolikoj gužvi.
A onda ima i nekih maloletnica koje pozajmljuju tuđe muževe.
Iskoriste ih pa ih ostave u nekom jarku. To je činjenica.
Žena prijavi da joj je nestao muž; milicija se razleti da ga nađe... I nađe ga, slupanog, ko zna gde. Nestao je u Nišu a oni ga nađu u Zrenjaninu. A uvek vam je jeftinije da popravljate starog muža nego da tražite novog.
Zato i mislim da ne bi bilo loše da se otvori neki servis - bar za manje kvarove. Jer muž nije nikakav luksuz. Muž je potreba savremene žene.

Treba ga preseći





Znate... i muškarci su razni. I tu ne postoji samo jedan recept. Onako što igra kod jednog ne igra kod drugog. Jasno! Kod neobuzdanih muškaraca preporučila bih jedan vrlo dobar način - a to je da se takav muškarac preseče! Ne znam da li je jasno?
Znate... ako je muškarac, dakle, neobuzdan - može mu se sugerisati neka bolest: jetra, srce ili rak. Žena ga svakog dana brižno zgleda i, pritom, diskretno uzdiše. Zatim prelazi na čitanje raznih članaka iz novina u kojima se govori o opakim bolestima. Pritom ga takođe, zagleda sa dosta bolne sumnje. Preporučuje mu nekog dobrog lekara, eventualno takvog koji je već lečio nekoga od neke neizlečive bolesti. Žena opominje svog muža da se odmara... Sve je to propraćeno uzdasima a, eventualno, i nekom suzom. Zašto da ne? Slušajte, dobro plasirana ženska suza uvek pali! Sa dosta veštine žena će mužu postaviti pitanje penzije i eventualnog osiguranja nje i dece. Pritisak se normalno pojačava! Žena čita mužu čitulje, vodi ga na sahrane... Počinje da se moli bogu, odlazi u crkvu... Jasno! Sve je to garnirano i raznim drugim stvarima.
Žena počinje da se doteruje: sašije sebi nešto novo i upadljivo... dugo se zadržava u kupatilu... i tako dalje.
Ako se ovaj način korektno sprovodi, mogu vam garantovati puni uspeh! Neobuzdani tip muškarca gubi onu sigurnost i pamet!
Crv sumnje napada njegove glavne centre!
On je u tom duelu poražen i vi ponovo imate svoga muža!

Muškarci se dele na debele i mršave





Muški apsolutno mogu da se poprave, ali samo na jedan način - reći ću vam posle i koji je to način - pre toga, samo nešto da vam kažem...
To je nešto što sam ja godinama studirala... u životu i iz novina... i nadam se da ćete se složiti sa mnom.
Na osnovu tog, tako da kažem, proučavanja, svi muškarci se dele na one punije, debeljuškaste i mršave. To je ta osnovna podela: debeljuškasti i mršavi! Sad mogu da vam kažem i to šta sam zapazila kod jednih a šta kod drugih.
Za ove punije i debeljuškaste mogu samo najpohvalnije da se izrazim. Oni su dobri muževi i domaćini, vesele su prirode, imaju dosta prijatelja. Kućevni su, vole kuću i umeju da žive. U životu su dosta realni, ne zanose se. Manje se bave politikom. Vole ženske ali više kroz humor i razgovor. Vole da pojedu i popiju ali u tome ne preteruju, jer ne piju iz očajanja već iz radosti i dobrog raspoloženja.
Oni lepo spavaju i to, takođe, doprinosi da su stabilni, da imaju zdrave nerve, da umeju da se lepo ponašaju. Ne podležu kriminalu, jer, konkretno, nemaju zbog čega.
Obično rađaju zdravu i veselu decu i to dosta dece.
Međutim, koliko god mogu da se pohvalno izrazim o debeljuškastim toliko sam puna zamerki na mršave.
Mršavi su ljuti, prgavi i nervozni.
Najveće skandale i iznenađenja mogu da vam prirede mršavi. Oni ćute, ćute, i onda eksplodiraju!
Mršavi su mrzovoljni, uvek na kraj srca, nikad i ničim oni nisu zadovoljni. Nemaju dobar san što kasnije utiče na celokupno njihovo ponašanje.
Još u ranim godinama podležu čiru i drugim bolestima, koje dolaze od nerava, i to samo pogoršava njihovo ionako labavo stanje. Mršavi se kasnije žene, puni su nepoverenja... pate od ljubomore. Lice im je uvek u nekom grču, u nekoj grimasi koja druge ljude odbija. Uvek uzimaju neke fiks-ideje koje ne mogu da ostvare i onda zbog toga pate. Oni nemaju normalni temperament. To je kod njih uvek kao bes ili neko ludilo. To doprinosi da se žene često plaše mršavih.
To bi, eto, bilo u glavnim crtama.
A sa, s tim u vezi, mogu da vam kažem i to da se svaki muškarac može, do određene mere, popraviti ako mu se popravi kilaža. Ako žena uspe da ga malo podgoji... dobrom, jakom kuhinjom, sa dosta začina koji otvaraju apetit. I uvek nešto novo i drukčije. Probajte i videćete!
Znam za mnogo slučajeva gde su mršavi ljuti i besni, postali relativno bolji čim su se malo podgojili.
Probajte, šta vas košta?

Nek ih čuva milicija





Slušajte... Ako su oni toliko važni, i značajni, i skupi, slušajte, pa onda je najbolje da ih čuva milicija! To je ipak najsigurnije! Oni će najbolje da ih sačuvaju. Međutim, ja nemam taj utisak... da su oni baš tako nešto izuzetno... i da bi neko zbog toga morao da ih čuva!
O kojim vi to muškarcima govorite? Gde ste srele takvog muškarca? Ja se baš muvam i, što kažu, prilično komuniciram. I imam uvida... Videla sam muškarce i ovakve i onakve, tačno je, ima ih raznih. Ali još nisam srela takvu mušku znamenitost oko koje bi trebalo postaviti stražu! Verujte mi! Ovo danas - ovo je sve konfekcija: dve-tri veličine i to je sve! I ima ih toliko da se, imam utisak, prodaju po sniženim cenama, rasprodaja!
Verujte mi!
Nigde jednog unikata! Samo serije! Dakle, nisu ništa naročito i ima ih u dovoljnih količinama. Prema tome, nema razloga za paniku i zabrinutost! Polako i bez nervoze. Svaka će dobiti po jednog. Kad jednog potrošite - čeka vas drugi. Takav isti ali nov.
I tako...! Smirite se malo... To je loša navika... Histerično se odnosi prema muškarcima... Ne smete biti religiozne, a najmanje kada su u pitanju muškarci!
Možda je muškarac i mogao biti bog - ali ima ih tako mnogo, tako mnogo... I svi su toliko slični!

Dok sam mogla jurila sam ga i lovila...





Neću više da ga čuvam, nemam snage! To je strašno! Ne mogu više! Neka radi šta hoće. Neka me ostavi - šta mogu?!
Nemam više snage!
Dok sam mogla, jurila sam ga i lovila... Nije me mrzelo, nosile me ona vatra i ljubomora. Umela sam da stignem i u Topčider i na Tašmajdan... I na Kalemegdan! I sa Kalemegdana u Hajd-park! Trčala sam, al’ sad više ne mogu! Crkla sam, baldisala... Oslabila sam sedam kila! Sva sam se zarozala!
I on je propao, iako je muško. Nije ni njemu lako da beži! Oboje smo ufitiljili! Džaba ga bilo! Volela sam ga al’ više ne mogu! Bole me noge, vrti mi se u glavi... Propala sam...
Za ljubav je potrebna snaga... za ljubomoru pogotovu. I ja, dok sam mogla, dok sam imala snage, davala sam sve od sebe! Trčala sam da ga spremim i sačuvam. Nisam mu davala mira... I tako smo se igrali lopova i žandara tri-četiri godine... dok sam imala snage, imala sam i uspeha. Sad me to ne zanima! Hoću da se odmorim! Bolje i bez muža nego bez zdravlja i života!
Evo, još mi srce lupa... E, srce moje žalosno - ja i ti smo to drukčije zamišljali...! Nismo znali da je ljubav velika trka i fiskultura! Propadosmo od ljubavi i ja i ti! Trči, trči, al’ ne možeš da ga stigneš! On je uvek brži! I njemu neka velika vatra daje snagu, pa samo briše!
Dobro je... Sad ćemo malo da se odmorimo, da povratimo snagu! A posle, ko zna? Možda ćemo opet na neki kros... On napred beži, a mi za njim!
Drž’te lopova!

Treba mu uzeti pare





Šta tu ima... To mora da se rešava praktično... Žena treba mužu da navali na pare! Da mu uzme što više para. Ili sve pare, to je najbolje!
Kako zna - da ga miti, moli, da kuka - al’ pare mora da mu oduzme! Pare ne smeju da stoje kod njega! Pare su opasna stvar! To prodaje muževe!
A kad mu oduzmeš pare, on je sakat za sve! Nema kafana, nema ženske, nema kocke - NEMA! - jer nema pare!
Nego ima: kuća, žena i deca!
Tako ga navikneš i izdresiraš! Kad oseti žeđ - opet mora da misli na kuću! Tamo su pare, tamo je sve! Tako to mora! Čuvaš pare - čuvaš muža! Ne čuvaš pare - izgubiš muža! Pare, pare - to kvari muževe... jer danas se sve prodaje! Sve! A muž, ako se tako navikne, on misli da mu sve treba... i kupuje sve... i ženske, šta ima, jer i to se prodaje!
Zato - ne daj mu pare! Ni-ka-ko! Otimaj, grabi, čupaj, reži - samo mu pare ne daj!
Ne daj mu pare, jer će kuću da ti zapali!
Čuvaj pare, čuvaj kuću, čuvaj muža!

Držite ga u podređenom položaju





Najbolje je ako možete da udesite tako da on čuva vas a ne vi njega! To je najbolji način da ga sačuvate! Ne najbolji! - To je, verovatno, jedini način!
Samo, to se rešava još pre udaje. Tad se rešavaju ta pitanja - ko je jači i ko će koga da čuva? A sad recept je vrlo jednostavan:
Prvo! Ne ludujte, ne ispoljavajte svoja osećanja! Uzdržani ste do krajnje granice i veoma rezervisani prema svim ponudama! Imate utisak da gajite određene simpatije prema njemu ali ni u to još niste sigurni! Pišete ljubavna pisma, a na njegove poruke odgovarate sa velikim zakašnjenjem i hladno!
Drugo! On je taj koji će prvi spomenuti brak! Vi ste, najpre, iznenađeni tom slobodom i drskošću! Postavljate pitanje povoda: da li ste mu bilo čime dali povoda za takvu ponudu? On je zbunjen i pometen... Vi mu posle određenog kolebanja opraštate. Upozoravate ga, istovremeno, da je brak za vas ozbiljna stvar i da vam se čini da je prilično nezrelo prišao tom problemu. Dakle ipak mu pružate šansu da ponovi svoju ponudu! On će je ponoviti! Na ponovljenu ponudu, vi mu ukazujete na neke njegove slabosti i nedostatke - fizičke i druge. Međutim, razmislićete... Dobiće odgovor od vas kroz tri meseca. To je dobra cifra - sedam nedelja - jer uči na nešto mada, u stvari, ne znači ništa. Treće... Recimo, da ste se udali... teška srca, preko volje, na njegovo veliko navaljivanje! Od prvog dana, pazite - od prvog dana imate primedbe na njegov izgled i njegovo ponašanje!
Držite ga, od početka, u podređenom položaju: nikad potpuno zadovoljni, uvek sa dozom rezerve. Sa malim, odmerenim komplimentima, tu i tamo.
Sve što primate od njega tretirate kao minimum. To je najmanje što je mogao za vas da učini!
Pravite česte aluzije na izgled i gestove drugih muževa. Tako ga lomite... Od prvog dana i svakog dana po malo. I on ceo život posvećuje isključivo vama, pokušavajući da vam dokaže da vas je dostojan!
I vi ste ostvarili svoj cilj! Imate muža o kome ne morate brinuti!

Bilo je muževa i ranije





Umesto što filozofiramo - a to je danas mnogo moderno - bolje bi bilo da se zapitamo: bože, pa bilo je brakova i muškaraca i ranije... i sve je to, uglavnom, uspelo da se sačuva! Pa kako to? Kako su naše majke uspevale da sačuvaju naše očeve?! čime? Nikakvim vradžbinama i travama! Ne! Ja mislim da one čak nisu ni razmišljale o tome! To je nekada bilo toliko normalno da muž i žena zajedno prožive svoj vek!
Pa šta je to onda, što je kroz ceo život vezivalo muža i ženu? Ako su se i onda svađali - a sigurno je da jesu - šta je to, kakva ih je to stvar tako lepo umela da pomiri! Šta je to moglo biti tako čvrst oslonac braka i porodice?
Mora da je postojalo nešto što danas ne postoji!
I jeste, postojalo je! Mnogi će se danas ironično nasmejati na ove reči - ali, neka! Ja ću slobodno reći svoju misao:
TO JE BIO BRAČNI KREVET! Da, drage moje, bračni krevet! Dok je bilo bračnih kreveta, bilo je i brakova! Dok su žena i muž delili postelju, dotle su delili i zlo i dobro! Brak se držao na bračnoj postelji!
Međutim, danas smo se modernizovali! To danas nije komforno, nije higijenski! Muž i žena spavaju u odvojenim krevetima, pa ako može i u zasebnim sobama! Po ceo dan nisu zajedno, svako juri na svoju stranu. Niti ručaju zajedno, nit’ stignu da porazgovaraju. Ništa! I kad dođe noć, i kad bi bila prilika da se jedno drugom povere i izjadaju, da jedno drugo uteše i podrže - muž ponovo ode na svoju stranu, u svoju sobu i svoj krevet, a žena u svoj.
Ne može da se uspostavi nikakva bliskost i razumevanje. Veza slabi i na kraju se prekine!
Pretvorili smo kuće u hotele a muževe u goste.
Svako ima svoju sobu, svoj krevet, svoj život!
To više nije brak niti je to porodica!
Prema tome, ako nam je brak uopšte važan i potreban, i ako hoćemo da nam muževi nešto znače u životu - vratimo se u one stare, sirotinjske i nehigijenske bračne postelje! Molim vas, ceo problem je u tome!

Žena treba da uvek bude nova





Žena mora znati šta njezin muž voli a šta ne voli. Mora poznavati ukus svojega supruga... I po njegovom ukusu se ponašati. Jer ako on trenutno voli blondine, a ona je crnka - to već može da šteti njihovoj zajedničkoj slozi! Tu je kumst! Da žena prati misli svog čoveka i da uvek bude po njegovom ukusu! Onda on ima u svojoj kući sve što traži i ne mora bacati pogled ni levo ni desno. Zato svaka žena mora biti mali špijun. Ona mora stalno špijunirati gde on gleda, šta gleda, šta voli, šta ne voli? Kad se negde trgne - zašto se trgne, ako stane - zašto stane? Jer svako muško se, na neki svoj način, odaje - ne direktno ali se odaje! Ono nikad, od svoje žene, ne može sakriti simpatije prema ovoj ili onoj stvari. A žena je zato tu da obrati pažnju, da prati sve to i da onda stupi u akciju. Ona, a ne neka druga!
Mora se priznati da muževe u braku ubija izvesna dosada. I žene, al’ muževe još više! Stalno jedno isto: ista kuća, ista žena... sve isto, svakog dana. A to muške nervira i onda pokazuju sklonost ka promenama. Da promene... da! Da promene ženu, da promene kuću... To je čest slučaj! I tu sad opet dolazi taj ženski kumst do izražaja! DA ZADRŽI I SAČUVA SVOG ČOVEKA! A kako? Tako lepo! Da prati taj njegov ukus i simpatije i da se uvek tako dotera i fazonira da mu bude nova i po volji. Ne da on menja razne ženske već da se ONA menja! Ona! Njegova žena! Tako svaka žena može sačuvati svoga muža i druga, za ceo život.

Mi žene nismo normalne





Jao, ja se samo pitam - da li oni zaslužuju ovoliku našu pažnju i brigu? Nekad pomislim da mi žene nismo normalne, časna reč! Prvo poludimo dok ih ne nađemo... pa kad ih nađemo, onda nas čeka još jedno ludilo: kako da ih sačuvamo? Eto... I u tome prođe ceo naš život! Grozno!
Al’ dobro, ako nam je to sudbina, da bar vidimo kako da se spasemo... ako možemo.
Ja mislim da žena treba da voli razne stvari... I muža ali i još neke druge stvari. Da tako nekako raspodeli i svoje vreme i svoju ljubav, na više mesta, da tako i muž dobije neku konkurenciju a da, s druge strane, i žena nađe neki drugi izlaz.
Najgore su one među nama koje to ne znaju ili ne umeju. One što su kao pijavice, što se kao taksene marke zalepe za svoje muževe, jer nemaju nikakvu drugu razonodu i zadovoljstvo. Mogu da mislim koliko je to muškarcima dosadno i kako jedva čekaju da skinu bedu s vrata i da udahnu malo vazduha!
Žena koja voli i druge stvari nema toliko vremena pa, bogami, ni razloga da dosađuje svom mužu. Ona je ipak okupirana tim drugim stvarima, ima neki svoj život.
To mogu biti deca, ili ručni rad, ili neki sastanci, ili pozorište, koncerti... Dobro je da on zna da i vi imate svoj život i da on nije jedina stvar na koju vi mislite. Jer muškarac je kao dete: on kad vidi da ste se vi zaneli u neku knjigu ili nešto drugo - odmah se oseti pogođen. A to nije loše da se i muž oseti ponekad zapostavljen i pogođen.
Tu se onda javlja i ona pozitivna ljubomora. Onda se i on bori za svoje mesto u vašem srcu... Tako imate više šanse da ga sačuvate!

Smejem se u WC-u





Brak - to može da ispadne mnogo tragična stvar, ako se ozbiljno tretira... Međutim, ako se više posmatra kao zezanje, brak može da bude i razonoda. Majke mi! Ja bar imam to mišljenje.
Odnosno... svaka žena ima pravo na jednu veliku ljubav i na jedno razočarenje. To svaka žena treba da ima u svom srcu. Ne bih mogla da zamislim ni jednu ženu bez toga. Jer, ipak, to jednu ženu čini ženom... Volela sam... patila sam... znam šta je ljubav. Dakle, jednom da se teško zaljubi, jednom da se razočara i - dosta!
Al’ kad se to svrši, kad se to pregura i obezbedi, onda se prelazi na drugi život.
Onda se malo drukčije gleda na sve te stvari. Žena se uda - molim, zašto da se ne uda, to nije loša stvar: ima svog muža... normalno. Jedna, da tako kažem, školovana ženska, koja je preležala sve te ljubavne bolesti - ona nema čega da se plaši. Niti da se plaši, niti da sve to uzima mnogo ozbiljno. Zašto?!
Život je jedno pozorište... komedija. Svi nešto izvodimo i glumimo, nema veze. Kad moj muž neki put zakasni, nema ga... ja obučem dugačku crnu, balsku haljinu, raščešljam kosu kao Mira Stupica ili Olivera Marković pa stanem kod vrata i čekam ga. Kako uđe, ja stavim ruku na čelo ili na srce pa zavapim: „Zar je to hvala za moju nesebičnu žrtvu?! Ubico, neka je proklet onaj dan kada sam te srela! Među nama je sve svršeno za navek!” On se zabezekne, ne zna da l’ je on poludeo ili ja.
A ja otrčim u WC pa se iskidam od smeha. I tako... Zezajte se malo a ne sve ozbiljno i tragično! Bože moj, život je život, malo slatko, malo gorko... pomešano. U tome je ceo štos života. A ne - ili onako kako smo mi zamislite ili nikako! Vrlo važno, malo se izmaknite, pa malo sve to posmatrajte kao da niste vi u pitanju nego neko drugi... kao bioskop... Pa bogami!
Malo glumite, malo lažite. Uvek izmislite neku intrigu. To i njega zabavlja. I on voli neku promenu i razonodu.
Eto... To vam je moj savet - kako da sačuvate i sebe i muža.

Svaki se čuva drukčije





To zavisi od tipa muškarca... njih ima raznih tipova i svaki tip se drukčije čuva! Recimo, gurmanski tip! Taj se čuva, dobrom, jakom hranom i raznim specijalitetima! Više na žaru, manje kuvano! Sa dosta luka i začina! Ljute paprike obavezno! Zatim razne salate! Melšpajz po volji, nije obavezan! Od pića - uvek rakija, a zatim pivo ili vino, zavisi od navike dotičnog tipa!
Kad muškarac, gurmanskog tipa, navikne na dobru i jaku domaću hranu - on je u tom slučaju vezan za svoju kuću vrlo jakim vezama! Ne luta i ne beži od kuće. I možete slobodno računati da ste ga sačuvali! Muškarac povučenog, dijetalnog tipa zahteva znatno drukčiju negu i obradu! Tu se manje baca na hranu, a više na ambijent i atmosferu! Čistoća, tišina, lepi ćilimovi, zavese... Zatim uvek sveže cveće i obavezno u kavezu štiglic ili kanarinac! Tranzistor, ali tiho ako voli... Taj ambijent ga omami, opija ga... i on, ma gde se našao, beži u taj svoj kutak da se spase. Tako smo onda rešili i pitanje tih povučenih, dijetalnih muškaraca. Od važnijih tipova, ostao nam je još samo takozvani ekstremni tip! To su teški tipovi, jakog temperamenta i slabih nerava! Oni stalno nešto hoće a ne znaju šta hoće! Vrlo su glasni i bučni! Hrane se raznim senzacijama i skandalima! To vole i od toga žive! Njima treba, s vremena na vreme, obezbediti određenu količinu nekih jakih doživljaja - svađe, tuče, razbijanje nekih lako lomljivih i ne tako skupih stvari. Tako se oni troše i prazne i posle toga su vrlo krotki i privrženi! To ih onda, takođe, vrlo snažno vezuje za kuću!
Dakle, da bi se određeni muškarac sačuvao, mora se najpre otkriti kome tipu pripada, a zatim se primenjuje odgovarajuća terapija.
Dosadašnja ispitivanja pokazala su kod svih tipova vrlo zadovoljavajuće rezultate!

Žena mora imati nešto nezaboravno





Žena mora umeti da priredi svom mužu bar jednu nezaboravnu stvar... bilo da je to u ljubavi, bilo da je hrana ili neki provod... bilo šta bilo... tek on mora nositi u svom srcu nešto nezaboravno, nešto što nikada ne može zaboraviti. I to je onda ta spona, to što ga vezuje i uvek vraća njegovoj ženi.
Od toga se ne može pobeći... i ako se pobegne - to tako boli i tišti, da se čovek ili odmah mora vratiti ili će umreti!
A svaka žena to može, jer to je ženski dar! Žena je obdarena time. Valjda tim svojim srcem ili dušom... da uvek može prirediti nešto tako lepo i nezaboravno... što prosto rani čoveka... i nikad više ne zaraste! I onda se tom čoveku mogu dešavati i druge razne stvari. Nije važno! On može putovati po celom svetu, po najvećim zemljama... Može videti što nikad nije video i doživeo... svašta... Ali... ima nešto što on nikada neće zaboraviti... nešto najjače, čemu će se ipak na kraju vratiti.
To je to što čuva muža... ta duboka uspomena, urezana u njegovom srcu!
To je tajna žena. Da može, tako slaba i nežna, raniti, pobediti i najjačeg muškarca. Jedan nezaboravan trenutak... Jedna nezaboravna reč, jedna nezaboravna scena na vetru... I vi ste na najlepši način zagospodarili njegovim srcem.

Revolucija među kafanskim pevačicama





Jaoj, mi smo svi izašli iz velike sirotinje... To je to... Malo smo imali, a mnogo želeli... Nas još uvek privlači ono što nije naše, što je tuđe, što nije sirotinjsko nego gospodarsko. Pogledajte, molim vas, šta se dešava sa plavušama.
Skoro u svakoj bajci postoji bar jedna princeza: lepa, bela, prozirna i uvek plave kose! Ne znam da li ste zapazili! Svaka princeza obavezno mora da ima dugu plavu kosu. A sve ono što je u tim bajkama loše - razne maćehe i veštice - to uvek ima crne oči i crnu kosu.
I tako je, još od detinjstva plava žena postala ideal svakog muškarca. Ona je simbol svega najlepšeg. To je tako... jedna iluzija, san o nekoj ženi koja ništa ne radi: ne kopa, ne kuva, ne pere... nego samo sedi, voli i čeka... Lepa, čista i mirisna!
Molim vas, pa u Srbiji je nastala prava revolucija među kafanskim pevačicama - još pre rata - kada je, umesto onih „crnih bombi” i „crnih zvezda”, naišao jedan talas plavuša, koje su se zvale Zdenka, Greta, ili Silvija. Tek sa njima nastaje procvat kafana i kafanskog pevanja. Crne su, ipak, bile naše, domaće. A plavuše su dolazile, ako ne iz bajki onda iz nekih dalekih i neviđenih krajeva. Mi smo bili sirotinja... a negde je postojao neki drugi, bogati svet gde su se rađale plavuše. I tako se naša muška sirotinja razbolela od plavuša i blondina i još uvek neće da se izleči.
Tu su pali mnogi naši dobri muževi. Pred tom dugom, plavom kosom, prirodnom ili ofarbanom, svejedno!
Hteli su da iz opanka i blata pobegnu u bajku.

Dajem prednost raspuštenicama





Ja se najviše plašim raspuštenica. Sve to sa muškarcima i muževima one su već jednom pregrmele - i zvanično i praktično. One nemaju više šta da čuvaju. Nemaju koga više ni da se stide ni da se boje. One su, u izvesnom smislu, zaista SLOBODNE, i ta sloboda se ogleda kako u njihovom izgledu i odevanju, tako isto i u njihovom životu i ponašanju.
Ja mislim da su udovice opasnije. Njih karakteriše, pre svega, osećajnost, njihovo srce je još uvek vrelo, uzburkano i aktivno... Vrlo su sentimentalne i sklone raznim iluzijama. Ako muškarac živi u surovim uslovima života i braka, on je veoma sklon da pobegne u neku takvu iluziju.
Ja ipak dajem izvesnu prednost raspuštenicama. One su drskog pogleda, nemaju stida, spremne su na svaku inicijativu. Kad nešto reše - onda to po svaku cenu pokušavaju da ostvare. Imaju dosta iskustva sa muškarcima, znaju sve njihove slabosti i umeju to da iskoriste.
Raspuštenice izbegavaju da se zaljube, što im je velika prednost, jer i dalje ostaju slobodne i ležerne.

Treba se čuvati udovica





Ne bih se složila. Treba se čuvati udovica! One mnogo ne govore, više uzdišu. Umeju da budu vrlo smerne, što ima jak uticaj na neke starinske muškarce. Imaju velike krupne oči, ali ih retko pokazuju. Drže ih sklopljene, zatvorene. Ali zato kad ih otvore, efekat je utoliko jači. Oblače se jednostavno i zatvoreno, što takođe može izazovno delovati na muškarca. Pogotovu danas, kad je pornografija uništila svaki muški gušt - ili je na putu da ga uništi.
Ja i dalje insistiram na raspuštenicama. Čuvajte se raspuštenica! One se vrlo komotno oblače. Sve im se otvara - od gore do dole... Kikoću se, mašu rukama, mlataraju nogama... tako da muškarac vrlo brzo postaje njihov plen. Vrlo često, namerno dozvoljavaju da im se vidi i dio veša, što, takođe, fascinantno deluje na partnera. Direktno gledaju muškarca u oči, što takođe ima određenog efekta.
Ne, ja i dalje ostajem pri udovicama. Žene iz ove grupacije vole usamljena mesta: kao što su groblja, parkovi, muzeji, koncerti... Govore tiho, jedva čujno, što muškarca prisiljava da se primakne i nešto malo nagne prema njima. Sklone su, često, da spontano naslone glavu na rame prisutnog muškarca, tražeći utehe i oslonca, što muškarca uzbuđuje i aktivira. I kad bih se ponovo udavala, mislim da bih se najlakše udala kao udovica!

Zaljubljen u plavušu iz serije „Gradić Pejton”





Ma ne to! Da vam ja ispričam slučaj! To je za novine, samo kad bi neko hteo da objavi. Znate onu seriju na televiziji: „Gradić Pejton”. E... tu ima ona plavuša, malo starija... majka one male Alison. Zgodna žena. Neka poznata glumica. Uvek je lepo očešljana - držeća žena, nema šta! E, muž jedne naše prijateljice - bolje da ne govorim ni ko je, ni šta je...
Dakle, njen muž se zagreje za tu gospođu sa filma. Kao, sviđa mu se... njegov tip... prava žena! I u redu, nema veze, to bar nije opasno. To je kao da se meni sviđa onaj Panter Panta. Nema veze!
E, drage moje! Nema veze, da smo mi ljudi normalni, da u nas nije ušao neki virus, neko ludilo! Znate li šta je radio taj nesrećnik? Došao nekako do adrese te glumice i napisao joj pismo! Kao, on ne može više bez nje da živi. Kako će da ostavi i posao, i ženu i zemlju - sve zbog nje! I kao predlaže joj da izađe iz te serije, da napusti „Gradić Pejton”... i da njih dvoje negde žive zajedno, da budu srećni...! A ako ima decu, ako joj je ona Alison stvarno ćerka, on će i nju da prihvati i da joj bude kao otac...! Da, da, sve tako...! A ako ona slučajno ne može da napusti tu seriju - on bi došao tamo i oženio bi se sa njom - u seriji... Tamo, u tom gradiću Pejtonu!
Po njegovom mišljenju, ona nigde ne može da sretne boljeg čoveka od njega!
Da, da... žena mu pronađe to pismo i njegovu veliku fotografiju u boji, sa nekom ljubavnom posvetom! Sve je on to spremio da šalje u Pejton!... Verujte mi, živa istina! I šta sad kažete na to? Ona jadna žena iz Pejtona i ne sanja da ima ljubavnika na Čukarici... i da se zbog nje rastura jedan brak! Njena želja sigurno nije bila da postane suparnica nekoj našoj u Jugoslaviji, ali, eto, postala je... I nije ona žena kriva, ne možemo nju da krivimo zbog toga... Nego je kriv on... kao što su, po pravilu, uvek oni krivi!... Mi nikada ne možemo ni da sanjamo ko sve može da nam bude suparnica.

Daj mi malo muža!





Jao...! Samo da vam pričam... To je bilo na sam dan Nove godine...
Negde pred ručak, ja se nešto majem po kući, muž u kupatilu... kad čujem - neko kuca kroz prozor... Odem u sobu, pogledam - ne vidim nikog. Ponovo se vratim u kujnu, kad opet neko kuca. Otrčim ponovo u sobu, otvorim prozor, kad - ispod prozora dve devojčice, devojke... Nemaju više od 18 godina...
- Šta je bilo, koga tražite? Kad će jedna od njih: „Tetka, daj mi malo tvog muža! Smiluj se na mene siroticu. Da si živa i zdrava sto godina...! Gospođo, kumim te, molim te, ljubim te - daj mi malo tvog muža!”
- Marš odatle! - ciknem ja i zalupim prozor! I vratim se u kujnu, sva drhtim! Neću mužu ništa da govorim, ne znam o čemu se radi! I taman poče malo da me popušta taj užas, kad čujem - neko zvoni na vratima... ne slutim ništa, odem i otvorim vrata... Kad na vratima opet njih dve!... Ne mogu očima da verujem!
Nemam snage ni vrata da zatvorim...
Potpuno ošamućena, kad će ona druga: „Staro kupujem, staro! Stare čike, stare deke, stare muževe! Ajde, gospođo, ako imaš nekog starog muža, da ti više ne treba!...”
...Mogla sam da umrem, tu na vratima...
Ne znam više ni šta sam im rekla, ni kako sam se dovukla do prve stolice.
I evo, još uvek ne mogu da dođem sebi... Ne gledajte me tako! Danas-sutra i kod vas mogu da zakucaju na prozor! Ako ne one, šta znate - možda ću zakucati ja!
„Tetka, daj mi malo tvog muža! Smiluj se na mene siroticu...!”
Pa zašto?! Zar ne vidite da ćemo sve poludeti? I zašto onda ja ne bih zakucala na vaša vrata i zavapila: „Staro kupujem staro!... Daj, mi gospođa nekog starog muža, ako ti više ne treba!”

Ni svastiku neće da poštedi...





Onomad čujem, u autobusu, viče neki prostak: „Šta se pipaš? Nisam ti ja svastika!”
I ja se sva naježim, šta to znači, molim vas?! Da li to znači da je normalno pipati svastike?! I da li postoji i JEDNA ženska osoba, koja ne podleže njihovom pipanju?!
Slušajte, pa to je ipak strašno! I među životinjama postoji neki moral i neki obziri! I u najdubljoj džungli se zna ko koga može da pipa... i tamo je to ograničeno, zna se neki red...
A ovo danas... ja ne znam. Izgleda da su meni sve žene suparnice... i da sam ja suparnica svih žena!
Izvinite, ali ja ne mogu i neću da pristanem na to! To mora ponovo da se vrati na neku razumnu meru... onako kako je nekada bilo. A nekada se to znalo: većina žena nije imala suparnice... Neke su imale po jednu... i to s vremena na vreme, i samo u izuzetnim slučajevima moglo se dogoditi da žena ima po dve, maksimum tri suparnice!... I tako, s tim ograničenjem, još se nekako i moglo živeti... A danas!? Izvinite... Danas je, imam utisak, obrnuto. Kakav je to paradoks?! Nekad su muškarci bili i jači i zdraviji... I zaista su bili željni žene... I pored svega toga, znalo se za neki moral i neku meru... A danas, kad je kvalitet muškaraca u svakom pogledu naglo pao - čast izuzecima! - danas ni svastike ne mogu da prođu bez pipanja!
Ne, ne! Ta stvar se mora rešiti... Ili lepo, ako može i ako nije kasno... ili onako kako mora - pozvaćemo sve žene na ŠTRAJK...! Na obustavu svih supružinskih i drugih dužnosti sve dok se ne prihvate naši zahtevi!
Da se jednom zauvek utvrdi: šta je za pipanje a šta nije i ko koga ima prava da pipa!

Išla je redom...





Bila je kod nas... tako jedna... i imala muža pilota, u najbržem avionu... Među njima nije bilo nikakvog života... i njemu nije bio problem da odleti od nje... čak negde u Afriku!
I ona, pošto nije mogla da uhvati svog muža, počela je da hvata tuđe muževe. Izbegavala je pilote, ali je zato navalila na sve druge profesije... Onako iz osvete, ogorčena, ljuta, besna kao besno kuče!
Prvo zgrabi nekog mladog sudiju - tek što se siroma oženio... Pridavi ga malo, pa pređe na nekog sajdžiju... Napi se malo i njegove krvi, zalude ga - pa se zaleti na direktora gimnazije... Zakla i njega, pa iskolači oči, reži i gleda - koga će dalje!
Žene se izbezumile od straha! More, ajde žene, nego i muškarci! Muškarci se uzortirali!
Au! Kao kaznena ekspedicija! Za jednog njenog posranog muža, ima da strada sto naših!
Počeli več i tajni sastanci! Da se vidi šta da se radi? Možemo li nekako da se oslobodimo ili ćemo i dalje da živimo pod okupacijom! Nijedan muž više nije siguran da li će iduću noć da zanoći u svom krevetu!
I šta će - reše se da je ubiju... javni tužilac im obeća da neće da pravi pitanje. Samo da skinu bedu s vrata. I odrede nekog Jeftu... Tek što se bio vratio iz vojske, da je on uzme na svoju dušu... I Jefta dohvati francuski ključ, baterijsku lampu i prazni džak... i krene da izvrši narodnu volju... Upadne nekako kod nje u sobu, a ostali polegaju pod prozor, da čuju šta će da bude.
I poče neka gužva, neka cika i vriska... Vidi se - Jefta pritegao i ne popušta!... „Je l’ hoćeš još?” dere se Jefta.
„Hoću!” - čuje se ona... pa opet neka vriska i cika... I opet Jefta urliče: „Je l’ hoćeš još!”
A ona ciči: „Hoću...!” I opet gužva... a nikako da se razazna šta je to Jefta pita i šta mu ona odgovara.
I tako još dva-tri puta, kad ona zavapi: „Pusti me, Jefto, ne mogu više... neću...”
I tako, da ne dužim priču.
Jefta više i ne izađe iz te sobe.
Posle mesec dana se venčaju i odu u Australiju na rad... i mi se oslobodismo.

To su uglavnom crnke mada ima i plavuša





One su kao mačke... Ja ih tako zamišljam. Imaju sjajne oči... Tanke su, žilave, sa dugačkim noktima... Kao mačke! Samo gledaju ako mogu nešto da ukradu! Da nekoga ulove i upecaju!
Ja mislim da su, uglavnom, crnke... Mada ima i plavuša. Ako su crnke, onda su malo niže i punije... Kad su plavuše, onda su visoke i mršave...
Imaju one neke svoje znake, neke signale... ili podižu čarape... Ili im nešto kao slučajno ispadne... Ili nemaju šibicu da zapale cigaretu... Ili pitaju bez veze za neku adresu. Samo da se zakače... Ili prosto namiguju, kad neki muškarac sedne preko puta... Pune su im tašne nekih pilula i lekova... Ili protiv onih stvari... ili protiv raznih bolesti.
Ili protiv nerava... ili za spavanje...
Onda imaju i razne masti za kraste i kožne bolesti.
Normalna, zdrava žena, udata i domaćica, ona ima svoj prirodan, prijatan miris... A one moraju mnogo da se mažu... One mnogo polažu na te mirise, pudere i dezodoranse!
One se, većinom, hrane po jeftinim restoranima... stalno štucaju i podriguju na te kafanske zaprške. Zato upotrebljavaju alkohol i sodu bikarbonu... da malo ublaže...
Njima ne trebaju muškarci... Ni naši ni bilo koji. Njima je potreban psihijatar, lekar... One nisu normalne. To je jedna vrsta histerije... To nije ni ljubav ni seks - to je bolest... Ja mislim da su to prave veštice! Ozbiljno! To nije sa ovoga sveta. Ne znam da li ste imali prilike da ih vidite - to sve ima u očima neki sjaj, neku vatru, nešto đavolsko... to je sve doletelo na metli! Verujte mi, tu nisu čista posla!
Jeste! Tačno! Jednu takvu su hvatali na požarevačkom groblju. Taman je htela da sedne na metlu i da pobegne! Vodila je ljubav sa jednim oženjenim šusterom iz Banata! Osudili su je na sedam godina robije!

Svakog dana odlaze zauvek





Ah, ta njihova ostavljanja...! Bože moj, kako je to dirljivo, KAKO JE TO DIRLJIVO! Prvo vas dugo ucenjuju, godinama vam prete kako će vas ostaviti! Zauvek! Bez povratka! Nikad više!
Ne dozvoljavaju vam čak ni da ih molite! Ne, oni će jednom zaista otići i to zauvek! Pa pamet u glavu, ako ne želite da vam stigne ta kazna i nesreća!
No, pre nego što ZAUVEK odu... oni odlaze po jednom... svakog dana.
Zbog vrele supe. Zbog neispeglanih pantalona... Zbog dece koja plaču... ONI ĆE POLUDETI U TOJ KUĆI!
Uvek zbog nečega! I da ne bi poludeli - ustaju, oblače se, treskaju vratima i odlaze. Zatim se još jednom vrate da vas uvrede, i još jednom, i još jače, tresnu vratima.
Da... Zatim se kasno vrate, prespavaju i to ih prođe. Pa ih negde predveče opet uhvati... ONI ĆE POLUDETI - SHVATITE - ONI ĆE POLUDETI - jer ste presolili jelo, jer nema šibica u kući, jer ne može da nađe dugmad za košulju... i opet odlazi, opet treska vratima i ponovo vam preti da će jednom zauvek otići!
Pa dobro - dosta nam je tih pretnji i obećanja - NEK ODU VEĆ JEDNOM! Zauvek! Zauvek! Nek odu, neka nas već jednom ostave na miru! Umorne smo već od toga. Nemojte vikati, nemojte pretiti, nemojte treskati vratima... IDITE! Ostavite nas već jednom! Da i to vidimo! Možda ćemo preživeti, šta znate? Nemojte imati sažaljenja! Ostavite nas - ZAUVEK - pa kako nam bude!

Udata žena - neprijatelj progresa





Ha! Ako znate s kim imate posla - kakvo je to iznenađenje? Zaboga, pa njima je dosta brakova već posle mesec dana! Sve posle toga je za njih samo gnjavaža! I pravo je čudo što nas i ranije ne ostave - odmah posle medenog meseca... Tačno tako! Njima ništa više ne bi odgovaralo nego jedno dvadeset-trideset brakova od po mesec dana! Da se malo razonode, pa da se malo odmore... i tako redom... A sve je to ova moderna filozofija da se život shvata kao provod.
Da se ništa ne radi a da se dođe do mnogo para i da se onda banči... Mnogo vremena i mnogo para - ako to postignu, oni polude! A tu nema mesta za udatu ženu. Udata žena u takvoj situaciji liči na budalu... na nekog monstruma iz kamenog doba... Udata žena je neprijatelj progresa, jer l’ se tako kaže!? Da! Da! Muškarci su kao neka avantura... Oni su savremeni, oni idu sa vremenom - žena je crni mrak, pojma nema o tim kretanjima! Žena koči napredak... Ona ne da mužu da se bori za savremena shvatanja...
Pa jeste, tako ispada... Možda i jeste tako... Moraću o tome da razmislim!

Muškarci se cene po tome koliko su žena unesrećili





Danas se ne računa u muškarce onaj koji nije bar jednu ženu ostavio i unesrećio. Oni se, danas, po tome mere i cene. Žene broje kao zečeve ili fazane... ko više odstreli - taj je bolji muškarac. To im je sad glavni sport. Nije muškarac, ko se bar jednom nije razveo... Oni koji nisu, izmišljaju, lažu da jesu... pričaju lovačke priče... jer je to sramota.
Danas se ljudi ne mere po tome ko je veći i bolji čovek... ne, to je zastarelo! Danas najveći ugled uživaju oni koji su ostavili po tri-četiri žene... To su lafovi! Slobodni ljudi!
Šta se tu može? To je tako i to više niko ne može ni da izmeni niti da popravi.
Da u redu... Šta ćemo?
Samo, da se ja pitam, ja bih im postavila jedan uslov: da na reveru nose onoliko zvezdica koliko su žena ostavili. Ko je ostavio jednu ženu - jedna zvezdica. Za dve žene - dve zvezdice i tako dalje... Nemaju razloga da to kriju, a i lepo bi im stajalo. To bi im služilo kao reklama i preporuka u karijeri.

Pre početka utakmice Zvezda - Partizan trebalo bi pustiti na start jedno 20.000 ostavljenih žena





Jao, jadne li smo mi žene! Crne i jadne! I malo je to što nas ostavljaju... Trebalo bi sve da nas skupe, u neki logor. Sve nas ostavljene i napuštene. Pa da se pogledamo - kako izgledamo i na šta ličimo! Mogu da mislim...! To bi bila jeziva slika!
Zamislite da se na jednom mestu skupi recimo - da ne preteram - jedno sto hiljada napuštenih očajnica... To bi bilo kao Dahau i Aušvic zajedno.
Pa da se pozove ili Tant ili ovaj novi... Da vide Ujedinjene nacije šta je svetski problem broj jedan... Šta je prvi muški genocid! Samo tako može da se skrene pažnja na tu stvar... A ovako, niko nema tačan uvid i pregled... I ne izgleda tako strašno! Mi smo se zavukle... svaka u svoju sobu ili garsonjeru, i svaka muči svoju muku. A još nikom nije palo na pamet da nas prebroji i da vidi koji je to užas! Ja sam za to da se to skupi i sabere i da se vidi... I ne mora logor... Imam još jednu ideju... Evo, prvi put kad igraju Zvezda i Partizan... i kad se skupi... koliko se skupi - jedno osamdeset hiljada muškaraca... I pre nego što počne utakmica, ja sam za to da istrči jedno deset, dvadeset hiljada ostavljenih žena... Da mi istrčimo na teren... i da nešto otpevamo ili otplačemo.
Da vide koliko nas ima i da čuju šta je to!