Četrdeset pet vitezova

KOD NEUSTRAŠIVOG MAČA
KAPIJA SENT–ANTOAN
Etiamsi omnes!

Na dan 26. oktobra 1585. godine kapija Sent-Antoan, protivno svima običajima, u jedanaest i po časova pre podne još je bila zatvorena.
U deset i tri četvrt jedan odred od dvadeset Švajcaraca naiđe iz ulice Morteleri i pođe prema kapiji, koja se pred njima otvori, i čim su izašli, zatvori za njima. Po uniformi koju su nosili videlo se odmah da su to Švajcarci iz malih kantona, drugim rečima, da su to najbolji prijatelji kralja Anrija III, koji je tada bio na vlasti. Kada su izišli iz kapije, postrojiše se duž žive ograde koja je, izvan zidina, omeđivala zabrane pored puta i tako svojim prisustvom oni potisnuše mnogobrojne seljake i građane koji su bili došli iz Montrea, Vensana ili Sen-Mora sa željom da uđu u grad pre podneva, ali to nisu mogli pošto je kapija, kao što smo napomenuli, bila zatvorena.
Ako je tačno da svetina sa sobom donosi i nered, onda se moglo verovati da je prefekt ovim odredom garde hteo da spreči nered koji bi se mogao dogoditi na kapiji Sent-Antoan.
I zaista, svetina je bila mnogobrojna, dolazila je sa tri strane, i to bez prestanka. Bilo je tu manastirskih kaluđera iz gradskog predgrađa, žena s osamarenim magarcima i seljaka sa kolima. Sve se to stapalo u masu koja je već bila velika, nastala usled iznenadnog neotvaranja kapije. Svi su oni, svojim nervoznim pitanjima stvarali neku vrstu neprekidnog zujanja i samo se katkad poneki glas izdvajao iz jednolikog brujanja izražavajući svoju pretnju ili svoju žalbu.
Pored te svetine koja je pristizala i želela da uđe u grad, moglo se primetiti nekoliko grupica koje su izgledale kao da su iz grada izišle. Umesto da uprave svoje poglede prema Parizu i zatvorenoj kapiji, one su posmatrale netremice vidik koji je bio oivičen jakobinskim i vensanskim manastiromi manastirom Kroa Foben kao da je jednim od ta tri puta trebalo da naiđe neki mesija.
Te grupe o kojima neprestano govorimo, jer one zaslužuju svaku pažnju, sačinjavali su većinom pariski građani, koji su bili dobro umotani u svoje kabanice, jer, zaboravili smo da kažemo, vreme je bilo hladno. Oštar severac gonio je nisko velike oblake kao da je hteo da skine sa drveća i poslednje požutelo lišće koje se još tužno njihalo.
Tri građanina su međusobno razgovarali, ili bolje reći dvojica su razgovarala, dok je treći samo slušao. Izrazimo se bolje: treći kao da uopšte nije ni slušao, sva njegova pažnja bila je usredsređena na posmatranje druma prema Vensanu.
Ovaj treći bio je čovek po kome bi se sigurno odmah videlo da je visokog rasta samo da je stajao. Ali u ovom trenutku njegove duge noge, sa kojima prosto nije znao šta će da radi, bile su podavijene, dok je ruke, takođe duge i u srazmeri sa nogama, skrstio na grudima. Naslonjen na živu ogradu i ugodno zavaljen u elastično granje, ponašao se kao čovek koji iz obazrivosti želi da ostane nepoznat. Lice je zaklonio šakom. Ostavio je slobodno samo jedno oko kojim je stalno virio između velikog prsta i kažiprsta.
Pored te neobične ličnosti, drugi omanji čovek, stojeći na vrhu jedne humke, razgovarao je sa nekim debeljkom koji se neprestano klizao i saplitao na padini te humke i hvatao se stalno za dugme kabanice svoga sagovornika.
To su bila ta dva građanina koja su sa ličnošću koja je sedela činili grupu od trojice o kojima je ranije bilo reči.
— Jeste, gazda-Mitone, — govorio je omanji čovek debeljku — jeste, kažem vam i ponavljam da će biti sto hiljada duša oko Salsedovog gubilišta, najmanje sto hiljada. Pogledajte, da ne računamo one koji su već na trgu Grev i one koji dolaze iz raznih krajeva Pariza! Pogledajte koliko je ovde ljudi, a samo jedna vrata! A pomislite samo, ima šesnaest takvih kapija!
— Ipak je sto hiljada mnogo, prijatelju Frijare, — odgovori debeljko. — Mnogi će, verujte, uraditi što i ja! Neće ići da gledaju kako kasape onog nesrećnog Salseda iz bojazni od nekog nereda i, verujte, imaju pravo.
— Ali, gazda-Mitone, gazda-Mitone, pazite šta govorite! — odgovori omanji čovek. — Vi tu govorite kao neki političar. A neće biti ništa, apsolutno ničega, ja vam tvrdim.
Ali, videći kako njegov sabesednik odmahuje glavom u znak sumnje, on nastavi.
— Zar ne, gospodine?
— Molim? — upita ovaj kao da je čuo samo pitanje koje mu je bilo upravljeno, a ne i ranije reči upućene drugom građaninu.
— Kažem da se danas neće ništa dogoditi na trgu Grev.
— Mislim da se varate, tamo će da čereče Salseda, — odgovori mirno čovek sa dugim rukama.
— A, to će, bez sumnje, biti, ali ja kažem da neće biti nikakve gužve povodom toga čerečenja.
— Pucaće bičevi kada budu tukli konje.
— Vi me ne razumete. Pod gužvom ja smatram neki metež i tvrdim da neće biti nikakvog meteža na trgu Grev. Jer, ako tu treba da bude nekog meteža, ne bi kralj naredio da se ukrasi jedan balkon na opštinskoj zgradi da bi sa obe kraljice i jednim delom dvorske svite prisustvovao mučenju.
— Pa zar kraljevi uvek znaju kad će biti nekog meteža? — odgovori čovek sa dugim rukama i nogama i sažaljivo slegnu ramenima.
— Oho! — reče gazda-Miton i naže se na uho svome sabesedniku. — Ovaj čovek govori nekako čudno; da li ga poznajete, prijatelju?
— Ne — odgovori omanji čovek.
— Pa zašto mu se onda obraćate?
— Eto, govorim mu onako, da bih govorio.
— Grešite; vidite da je to neka ćutalica.
— Ipak smatram — odgovori prijatelj Frijar dosta glasno da bi čuo i čovek sa dugim rukama — da se velika sreća u životu sastoji u tome što čovek može sa drugima da menja svoje misli.
— S onima koje poznaje, to razumem, — odgovori Miton — ali ne i s onima koje ne poznaje.
Zar nisu svi ljudi braća? Tako kaže popa iz Sen-Lea dodade prijatelj Frijar utešnim tonom.
— Pa, bili su u početku, ali u današnja vremena to se srodstvo izgubilo, prijatelju Frijare. Razgovarajte sa mnom, ako baš hoćete da razgovarate, i ostavite tog stranca sa njegovim mislima.
— Ali ja vas poznajem odavna, kao što sami kažete, i znam unapred šta ćete da mi odgovorite, dok će mi možda ovaj neznanac reći nešto novo.
— Pst, sluša vas!
— U toliko bolje, ako sluša, možda će mi i odgovoriti. Dakle, gospodine, — nastavi Frijar okrećući se nepoznatom — vi mislite da će biti meteža na trgu Grev?
— Ja? Nisam ni reči rekao o tome.
— Ja i ne tvrdim da ste kazali, — nastavi Frijar usiljeno lukavim glasom — smatram da tako mislite i ništa više.
— A na čemu zasnivate to svoje mišljenje? Da niste vi neki vrač, gospodine Frijare?
— Gle, poznaje me! — uzviknu građanin u čudu. — A odakle me samo poznaje?
— Pa zar nisam nekoliko puta pomenuo vaše ime, prijatelju? — reče Miton i sleže ramenima kao čovek koji se pred poznatim stidi zbog gluposti svoga sagovornika.
— Pa istina! — reče Frijar trudeći se da razume i pošto je shvatio, on nastavi — Bogami, imate pravo! E pa lepo! Pošto me poznaje, on će da mi i odgovori. Pa, gospodine, — okrete se on nepoznatom — smatram da će po vašem mišljenju biti meteža na trgu Grev, jer da tako ne mislite, vi biste bili tamo, a pošto ste ovde… Ah!
Ovo „ah” značilo je da je prijatelj Frijar u svome rasuđivanju stigao do najviše tačke svoje logike i svog razuma.
— A vi, gospodine Frijare, pošto mislite suprotno od onoga što mislite da ja mislim — odgovori nepoznati naglašavajući naročito reči koje je Frijar bio izgovorio, a ovaj samo ponavljao, — zašto vi niste tamo, na trgu Grev? Izgleda mi, međutim, da je prizor dosta zanimljiv za kraljeve pristalice koje su se tamo sakupile. Ili ćete mi, možda, odgovoriti da vi niste kraljev prijatelj, nego pristalica de Giza i da ovde očekujete Lorence koji, kako se priča, danas treba da upadnu u Pariz i oslobode gospodina de Salseda.
— Ne, gospodine, — odgovori živo omanji čovek, očigledno uplašen pretpostavkom nepoznatog, — ne, gospodine, ja čekam svoju ženu, gospođu Nikolu Frijar, koja je otišla da odnese dvadeset i četiri čaršava u manastir Jakobinaca, pošto ima tu čast da bude lična pralja Modesta Gorenfloa, sveštenika u pomenutom jakobinskom manastiru. Nego, da se vratimo na metež o kome je govorio prijatelj Miton i u koji ja ne verujem, kao ni vi, bar prema onome što govorite…
— Prijatelju, prijatelju! — uzviknu Miton. — Gledajte šta se događa!
Frijar pogleda u pravcu koji mu je prstom označio njegov drug i vide da sem brane koja je bila zatvorena i koja je toliko bacila u brigu sve duhove, sada zatvaraju i kapiju.
Kada su se vrata zatvorila, jedan deo Švajcaraca se postroji ispred jarka.
— Šta, šta! — uzviknu prijatelj Frijar i preblede. — Zar im brana nije bila dovoljna, već sada zatvaraju i kapiju!
— Šta sam vam ja kazao! — odgovori Miton i tako đe preblede.
— Čudnovato, zar ne — reče nepoznati smejući se. I tako smejući se on otkri, između brade i brkova, dva reda belih i oštrih zuba koji su izgledali kao naročito izo štreni upotrebom bar četiri puta na dan.
Kada je svetina videla tu novu meru predostrožnosti, nastade nov talas čuđenja i iz gomile koja je bila oko bra ne začu se nekoliko uzvika straha.
— Razmaknite se malo! — ču se zapovednički glas jednog oficira.
Zapovest je odmah izvršena, ali ne bez nezgoda. Lju di sa konjima i kolicima, primorani da se povuku, naga ziše gde gdr na poneku nogu i nagnječiše poneko rebro.
Žene su vikale, a ljudi psovali. Oni koji su mogli da beže počeše bežati prevrćući se jedan preko drugoga.
— Lorenci, Lorenci! — uzviknu jedan glas usred te gužve.

Najstrašniji uzvik, pozajmljen iz narodnog rečnika, kojim se izražava strah nije mogao da proizvede veći i odlučniji efekat od ovoga uzvika.
— Šta! Zar ne vidite! — uzviknu Miton dršćući — Lorenci! Idu Lorenci! Bežimo!
— Da, bežimo, a kuda? — upita Frijar.
— U ovaj zabran — reče Miton raskrvavivši ruke pri pokušaju da se uhvati za bodlje žive ograde na koju se nepoznati tako prijatno naslonio.
— U ovaj zabran — reče Frijar. — Lako je to reći, gazda- Mitone. Ali ja ne vidim nigde nikakav otvor da se provučem, a vi valjda nemate nameru da preskačete preko ove žice koja je viša od mene.
— Pokušaću,  pokušaću, — reče  Miton  nastojeći  ponovo  da se prebaci.
— Ah, pazite, ženo, pobogu! — uzviknu Frijar gla som čoveka koji počinje da gubi glavu. — Vaš mi magarac izgazi noge. Uh, gospodine konjaniče, pripazite malo, vaš će konj da me smrvi!
Gospode! Kočijašu, prijatelju, ru kunica vaših kola prebi mi rebra!
Dok se gazda Miton hvatao za grane žive ograde da bi preko nje prešao i dok je prijatelj Frijar tražio uzalud neki otvor da se provuče, nepoznati beše ustao, jednostav no pružio svoje duge krake i lakim pokretom, sličnim po kretu konjanika koji skače u sedlo, prekorači živu ogradu ne dodirujući nijednu grančicu na njoj.
Gazda Miton uradi isto što i dugajlija i iscepa čak šire na tri mesta. Ali prijatelj Frijar, koji nije mogao ni da preskoči, niti da se provuče, dok je sve više pretila opa snost da ga neko obori, poče da viče. Tada nepoznati ispruži svoju dugu ruku, zgrabi ga u isti mah i za oko vratnik i za jaku od kabanice, podiže ga i prenese na drugu stranu žive ograde lako kao da je to neko dete.
— Oh, oh! — povika gazda Miton obradovan prizo rom, posmatrajući dizanje i spuštanje svoga prijatelja Fri jara — ličite sada na firmu kafane kod „Apolona”.
— Uh! — reče Frijar stavši na zemlju — kakva ple menita usluga! Gospodine, vi ste pravi Herkul, časna reč! Vaše ime, gospodine, ime moga spasioca, moga… prija telja!
I čestiti čovek izgovori ove poslednje reči sa istinskim žarom duboke zahvalnosti.
Zovem se Brike, gospodine, — odgovori nepozna ti — Rober Brike i stojim vam na raspolaganju.
— Vi ste mi već učinili veliku uslugu, gospodine Brike, to smem da tvrdim. Ah, moja će vas žena blagosi ljati! Ali, kad pomenuh ženu! Gospode bože! Nju će da uguše u ovoj gužvi. Ah, prokleti Švajcarci! Oni su dobri samo za to da izgaze ljude!
Tek što je prijatelj Frijar izgovorio tu rečenicu, kada oseti kako mu se na rame spusti neka teška ruka, kao ruka nekog kamenog kipa.
On se okrete da vidi bezobraznika koji sebi dopušta toliku slobodu.
To je bila ruka jednoga Švajcarca.
— Hoćete li da vas neko premlati, mali prijatelju? — reče mu snažni vojnik.
— Jao, mi smo opkoljeni! — uzviknu Frijar.
— Bežimo! — dodade Miton.
I obojica, blagodareći tome što su bili preskočili živu ogradu i imali širinu pred sobom, pobegoše u polje praćeni podsmešrji- vim pogledom i prigušenim smehom čoveka sa dugim rukama i nogama. Kada ih je izgubio iz vida, približi se Švajcarcu koji je tu došao na stražu.
— Izgleda da imaš dobru ruku, druže, — reče mu.
— Vala, gospodine, nije baš rđava.
— Utoliko bolje, jer je to važno, naročito ako naiđu Lorenci kao što se priča.
— Neće doći.
— Neće?
— Dabome da neće.
— Pa zašto onda zatvaraju kapiju? Ja to ne ra zumem.
— Ne treba sve ni razumeti — odgovori Švajcarac i nasmeja se glasno na tu svoju šalu.
— Tako je, druže, sasvim tako, — reče Brike — I Rober Brike se udalji od Švajcarca da bi se približio jednoj drugoj grupi, dok se dostojanstveni vojnik uozbilji i promrmrja:
— Bože moj!… Rekao bih da mi se podsmeva. Ka kav li je to čovek koji se usuđuje da se ruga jednom Švaj carcu Njegovog Veličanstva?

ONO ŠTO SE DOGAĐALO IZVAN KAPIJE SENT-ANTOAN
Jednu grupu ljudi sačinjavao je znatan broj građana koje je iznenadno zatvaranje kapije zateklo u polju. Oni su okružili četiri pet konjanika u potpunoj ratnoj opremi koje je, izgleda, zatvorena kapija mnogo uznemiravala, jer su vikali iz sveg grla:
— Kapija! Kapija!
Ovi uzvici, koje su svi prisutni ponavljali sa velikom žestinom, stvarali su na momente paklenu buku.
Robert Brike se približi toj grupi i stade da viče jače od svih:
— Kapija! Kapija!
Jedan konjanik, očaran tom snažnom glasinom, okre te mu se, pozdravi ga i reče mu:
— Zar to nije sramota, gospodine, da se usred bela dana zatvara kapija, kao da Spanjolci ili Englezi opsedaju Pariz?
Rober Brike pažljivo zagleda čoveka koji mu se obra tio. Mogao je imati četrdeset do četrdeset pet godina. Sem toga, izgledalo je kao da je taj čovek starešina ostalim konjanicima oko njega.
Ovo ispitivanje kao da je ulilo poverenje Roberu Brikeu, jer se ođmah pokloni u znak pozdrava i odgovori:
— Ah, gospodine, u pravu ste, sasvim ste u pravu; ali, ako nisam suviše radoznao, smem li da vas upitam, šta mislite u čemu je uzrok ove predostrožnosti?
— Dovraga! — dodade ovaj. — Boje se da im neko ne pojede njihovog Salseda.
— Ene de! — dodade neki glas. — Mršav je to ručak!
Rober Brike se okrete na stranu odakle je dolazio glas čiji je naglasak odavao Gaskonjca i opazi čoveka od dvadeset ili dvadeset pet godina koji je naslonio ruku na sapi konja svoga starešine. Mladić je bio gologlav, jer je verovatno izgubio svoj šešir u gužvi.
Izgledalo je da je Brike dobar posmatrač. Zapažao je brzo. I on uskoro okrete glavu od Gaskonjca, bez sum nje stoga što mu je izgledao beznačajan, i ponovo vrati pogled na jahača.
— Ali, — reče on — pošto kažu da taj Salsed pri pada gospodinu de Gizu, znači da nije baš tako rđav zalogaj.
— E, zar se tako priča? — nastavi Gaskonjac i radoznalo na- čulji uši.
— Pa svakako da se tako priča, — odgovori konja nik sležući ramenima — u današnje vreme priča se toliko budalaština!
— A, znači, — usudi se Brike sa svojim upitnim po gledom i podsmešljivim osmehom — znači, vi mislite, go spodine, da Salsed ne pripada de Gizu?
— Ne samo što mislim, već sam i siguran — odgo vori konjanik.
Zatim, videći da mu se Brike približava pokretom kao da bi hteo reći: „A na čemu zasnivate to svoje mi šljenje”, on nastavi:
— U to nema sumnje, jer da Salsed pripada vojvodi, vojvoda ne bi dozvolio da ga uhvate, ili bar ne bi dopustio da ga dovedu vezanog iz Brisela u Pariz, i ne pokušavši da ga spase.
— Pokušaj spasavanja — nastavi Brike — veoma je opasan. Jer, uspeo ili ne uspeo, čim potiče od strane gospodina de Giza, znači da gospodin de Giz priznaje da je i sam umešan u zaveru protiv vojvode d'Anžu.
— Gospodin de Giz — nastavi osorno konjanik — ne bi se osvrtao na te razloge, u to sam siguran, i čim on nije ni tražio oslobođenje, niti je branio Salseda, znači da Salsed nije njegov pristalica.
— Izvinite što neprestano o tome govorim, — na stavi Brike — ali sve to nisam ja izmislio. Izgleda da je Salsed progovorio.
— Gde? Pred sudijama?
— Ne, ne pred sudijama, gospodine, već kad su ga mučili.
— Pa zar to nije isto? — upita Rober Brike glasom koji je uzalud pokušavao da načini bezazlenim.
— Ne, to zaista nije isto, samo bi još to trebalo! Uostalom, priča se da je progovorio, neka je tako. Ali ne kažu šta je govorio.
— Izvinite još jednom, gospodine, — opet reče Brike — govore i o tome, i to mnogo.
— Pa šta je kazao? Recite! — upita nestrpljivo ko njanik. — Hajde govorite kada ste tako dobro obavešteni.
— Ne mogu se pohvaliti da sam dobro obavešten, gospodine, pošto se trudim da od vas nešto doznam — od govori Brike.
— Čekajte! Da se sporazumemo! — reče konjanik nestrpljivo. — Vi kažete da se priča o onome što je on govorio. Pa šta je govorio? Recite!
— Ne mogu vam tačno reći, gospodine, da li su to baš njegove reči — reče Rober Brike, koji je, izgleda, na lazio zadovoljstvo u tome da pecka konjanika.
— Onda, najzad, recite koje mu se reči pripisuju.
— Priča se da je priznao kako je bio u zaveri u korist gospodina de Giza.
— Znači protiv francuskog kralja? Uvek ista pesma!
— Ne protiv Njegovog Veličanstva francuskog kra lja, nego protiv Njegove Svetlosti i gospodina vojvode od Anžuja.
— Ako je priznao…
— Pa šta? — upita Brike.
— Ništa! Onda je to jedan bednik! — reče konjanik i nabra obrve.
— Tako je! — reče sasvim tiho Rober Brike. — Ali ako je i uradio ono što je priznao, onda je to hrabar čovek. Ah, gospodine, sprave za mučenje katkad nateraju poštene ljude da mnogo štošta kažu.
— Na žalost! Istinu ste kazali, gospodine, — reče konjanik blažim tonom i uzdahnu.
— Eh, — upade u govor Gaskonjac koji se okretao čas jednome čas drugome i pratio ceo razgovor — eh, sprave za mučenje! Ako je Salsed progovorio, onda je to jedan ugursuz, a i njegov gospodar je takav.
— Oh, oh! — reče konjanik očigledno nervozno — vi to mnogo glasno pevate, gospodine Gaskonjče.
— Ja?
— Jeste, vi!
— Ja pevam na glas koji mi se dopada, do đavola! Šta me briga za one kojima se moja pesma ne sviđa.
Konjanik učini jedan ljutit pokret.
— Mir! — reče jedan glas tiho ali zapovednički i mada se Rober Brike trudio, nije mogao da pronađe ot kuda je došao.
Konjanik se očigledno savlađivao, ali ipak nije imao dovoljno moći da se sasvim uzdrži:
— A poznajete li vi dobro one o kojima govorite, gospodine! — upita on Gaskonjca.
— Da li poznajem Salseda?
— Da.
— Bože sačuvaj!
— A vojvodu od Giza?
— Još manje.
— A vojvodu od Alansona? — Njega još manje.
— Znate li da je gospodin od Salseda hrabar čovek?
— Utoliko bolje; znači da će hrabro umreti.
— I da gospodin od Giza, kada kuje zavere, sam ih kuje?
— Šta me se to tiče!
— I da je gospodin vojvoda od Anžuja, ranije gospo din od Alensona, smakao ili dozvolio da se smakne ne kolicina koji su se za njega interesovali: La Mola, Kokona, Bisija i ostale?
— Baš me briga.
— Kako to, baš vas briga?
— Majnevile! Majnevile! — promrmlja isti onaj glas.
— Naravno, baš me briga! Ja znam samo jedno, vra ga! Danas, upravo ovog jutra, imam posla u Parizu i zbog te budale Salseda pred nosom mi zatvaraju vrata. Taj Sal sed je jedna obična hulja, a s njime i svi oni zbog kojih su vrata zatvorena umesto da su otvorena.
— Oho, evo jednog sirovog Gaskonjca, — prošapta Rober Brike — sigurno ćemo još videti nešto zanimljivo.
Ali to zanimljivo nikako nije dolazilo. Konjanik, ko me je ova poslednja rečenica naterala krv u lice, spusti glavu i proguta svoju ljutnju.
— Odista, imate pravo, — dodade — neka idu do đavola svi oni koji nas sprečavaju da uđemo u Pariz!
— Oho, — pomisli Rober Brike, kome nije izmakao ni izraz lica konjanika ni dva poziva da bude strpljiv, — oho, izgleda da ću videti interesantnije stvari no što sam očekivao.
Baš kad je o tome razmišljao, odjeknu zvuk trube i gotovo odmah zatim Švajcarci, potiskujući svetinu svojim halebardama kao da seku neki sir, odvojiše gomilu na dva dela koji se poređaše kraj puta ostavljajući praznu sre dinu.
Tom čistinom naiđe oficir o kome smo govorili i koji je komandovao gardom. Jašući konja poče da se šeta ta mo amo. Zatim, pošto je jedan trenutak ispitivao pogle dom koji je ličio na neko izazivanje, naredi da sviraju trube.
U istom trenutku trube zatrubeše i celom onom sveti nom zavlada takva tišina da je izgledala gotovo nemogućna posle onolike  vreve.
Tada naiđe telal u odeći ukrašenoj krinovim cveto vima, noseći na grudima štit s grbom Pariza: držeći u ru kama komad hartije poče da čita kroz nos, kao i svi telali:
„Objavljujemo našem dragom narodu Pariza i okoline da će kapije biti zatvorene do jedan čas po podne i da niko do tog doba neće moći da uđe u grad, a sve ovo po želji kralja i nastojanju gospodina prefekta Pariza”.
Telal zastade da odahne. Svetina odmah iskoristi taj zastoj da izrazi svoje čuđenje i svoje nezadovoljstvo otegnutim povicima, koje je telal, to mu se mora priznati, podnosio bez ikakvog gneva.
Oficir načini jedan zapovednički pokret rukom i nanovo zavlada tajac.
Telal nastavi bez uzbuđenja i bez kolebanja kao da mu je duga praksa stvorila oklop protiv svih uzvika kojima je bio izložen:
„Od ovoga se izuzimaju oni koji imaju uza se hartije ili su lično pozvani pismom ili pozivom.
Pisano u prefekturi grada Pariza na izričitu zapovest Njegovog Veličanstva, 26. oktobra, leta gospodnjeg 1585.” — Trubači, svirajte!
I odmah trube pustiše svoj promukao zvuk.
Tek što je telal završio, iza žive ograde Švajcaraca i vojnika svetina poče da se talasa kao zmija čiji se prstenasti mišići skupljaju i šire.
— Šta ima ovo da znači? — pitali su se najmirniji.
— Bez sumnje opet neka zavera!
— Oh, oh! Sve je ovo udešeno samo da nas spreče da uđemo u Pariz, — reče tiho svojim pratiocima konjanik koji je onako stoički pretrpeo Gaskonjčeve primedbe
— Ovi Švajcarci, pa taj telal, trube, brana; sve je to zbog nas.
Bogami, to mi laska.
— Mesta, mesta, ej, vi tamo! — uzviknu oficir koji je komandovao odredom. — Sto mu gromova, zar ne vidite da sprečavate ulazak onima koji imaju prava da zahtevaju otvaranje kapije.
— Ene de, ja znam jednoga koji će proći pa makar pred njim bile sve kapije i svi građani na svetu — reče Gaskonjac koji je svojim odgovorima privukao pažnju i divljenje Robera Brikea.
I zaista, posle jednog trenutka bio je već na čistini koja se, zahvaljujući Švajcarcima, načinila između žive ograde i posmatrača.
Možete pomisliti kako su sve oči, pune divljenja i radoznalosti, bile upravljene u tog čoveka koji je uživao povlasticu da uđe onda kada su svi morali ostati napolju.
Ali Gaskonjac nije nimalo obraćao pažnju na te zavidljive poglede. On se gordo isprsi pokazujući kroz svoj tanak zeleni prsnik sve mišiće svoga tela koji kao da su bili satkani od užadi i utegnuti nekom unutrašnjom sponom. Njegove dolaktice, suve i koščate, virile su za dobra tri palca iz poderanih rukava. Imao je jasan pogled, kosa mu je bila kovrdžava i plava, bilo po prirodi ili slučajno, jer je prašina bar za dobru desetinu uticala na njenu boju. Njegove noge, duge i vitke, završavale su se pokretljivim i vitkim zglobovima kao u jelena. Na jednoj ruci, samo na jednoj, imao je rukavicu od ukrašene kože. U drugoj ruci je držao jedan leskov štapić. Za trenutak pogleda oko sebe a zatim, primetivši da je oficir o kome smo govorili najstariji u odredu, pođe pravo k njemu.
Ovaj ga je posmatrao neko vreme pre nego što je progovorio.
Gaskonjac se nimalo ne zbuni nego i on poče da posmatra oficira.
— Izgleda mi da ste izgubili svoj šešir — reče mu ovaj.
— Jesam, gospodine.
— U ovoj gomili?
— A ne! Primio sam bio jedno pismo od svoje prijateljice. Čitao sam ga, vraga, blizu reke na jedno četvrt milje odavde, kada mi odjednom vetar diže i pismo i šešir. Ja potrčah za pismom iako je dugme mog šešira bilo od velikog dijamanta. Stigoh pismo, ali kad sam se vratio za šešir, vetar ga je odneo u reku, a reka u Pariz!… Možda će nekog ubogog siromaha učiniti srećnim: utoliko bolje!
— I tako ste vi sad gologlavi?
— Pa zar se u Parizu ne može naći neki šešir, do đa vola! Kupiću tamo lepši i staviću na njega dvaput veći dijamant.
Oficir jedva primetno sleže ramenima, ali ma koliko da je pokret bio neupadljiv, nije izmakao Gaskonjče vom oku.
— Molim — reče Gaskonjac oficiru.
— Imate li kartu? — upita ga ovaj.
— Naravno, imam, ili bolje reći imam dve.
— Dovoljna je samo jedna, ako je u redu.
— More, da li se ja varam? — reče Gaskonjac i razrogači oči. —  Ne, a ne, do đavola, ne varam se! Imam za dovoljstvo da govorim sa gospodinom od Loanjaka?
— Mogućno, gospodine, — odgovori suvo oficir, oče vidno nimalo oduševijen ovim prepoznavanjem.
— Sa gospodinom od Loanjaka, svojim zemljakom!
— Ne kažem ne.
— Mojim rođakom.
— Dobro, dobro! Dajte mi vašu kartu!
— Evo vam.
Gaskonjac izvadi iz svoje rukavice polovinu neke kar te koja je bila namerno iscepana.
— Pođite sa mnom, — reče Loanjak ne gledajući kartu — i vi i vaši drugovi, ako ih imate. Sad ćemo videti da li je dozvola u redu.
I pođe na svoje mesto blizu kapije.
Gologlavi Goskonjac pođe za njim.
Još pet ljlidi pođoše za gologlavim Gaskonjcem.
Prvi je bio obučen u divan oklop, koji je bio tako brižljivo izrađen kao da je izišao iz ruku Benvenuta Celinija. Međutim, kako  je taj oklop bio malo izišao iz mode, on je izazivao više smeha no divljenja.
A pravo govoreći, nijedan drugi deo odeće čoveka koji je imao taj oklop nije bio u skladu sa skoro kraljevski izrađenim oklopom.
Za drugim, koji ga je u stopu pratio, išao je jedan debeli prosedi lakej i, kako je ovaj bio suv i preplanuo, ličili su njih dvojica na Don Kihota i Sanču.
Naiđe treći noseći u naručju jedno dete od deset meseci. Za  njim je išla žena koja se držala za njegov kožni pojas, dok se dvoje dece, jedno od četiri a drugo od pet godina, čvrsto držalo za ženinu haljinu.
Pojavi se i četvrti. On je hramao i nosio o pojasu dug mač.
I najzad, kao poslednji, išao je jedan mlad čovek, lepog lika, na crnom konju, prašnjavom, ali dobre rase.
Ovaj je u poređenju s ostalima ličio na nekoga kralja.
Primoran da jaše lagano kako ne bi prešao svoje dru gove, ili možda baš želeći da ne bude sa njima u grupi, mladfć zastade za trenutak na ivici žive ograde koju je svetina načinila.
U tom trenutku oseti kako ga neko povuče za kaniju mača i on se naže unazad.
Čovek koji je privukao njegovu pažnju tim dodirom bio je jedan mladić crne kose, svetloga oka, omanji, nejak, ljubak; ruke su  mu bile u rukavicama.
— Čime mogu da vas uslužim, gospodine? — upita naš konjanik.
— Gospodine, jednu milost.
— Govorite, samo brzo, molim vas; vidite da me če kaju.
— Potrebno je da uđem u grad, gospodine, i to neod ložno, razumete?… Vi ste sami i sigurno vam je potreban skutonoša koji će samo da čini čast vašem lepom izgledu.
— Pa onda?
— Eto! Učinimo jedan drugome uslugu: uvedite me i ja ću biti vaš skutonoša.
— Hvala! — reče konjanik. — Ali meni nije potre ban skutonoša.
— Čak ni kao što sam ja? — upita mladić, i tako se čudnovato nasmeja da konjanik oseti kako se topi le dena kora kojom je pokušao da prekrije srce.
— Hteo sam reći, ja nemam mogućnosti da držim slugu.
— Ah, ja znam da vi niste bogati, gospodine Erno tone od Karmenža. — reče mladić.
Konjanik uzdrhta. Ali ne obraćajući pažnju na taj drhtaj, mladić nastavi:
— Zato da ne govorimo o plati, naprotiv, ako mi učinite ovo  što od vas tražim, bićete vi nagrađeni uslugama, i to stostruko. Dozvolite mi da vas služim, molim vas„ i pomislite da vas moli onaj koji je nekada zapovedao.
Mladić mu stisnu ruku, što je bilo isuviše slobode za jednoga skutonošu. Zatim se okrete grupi konjanika koje mi već poznajemo i reče im:
— Ja odoh, i to je najvažnije. Vi, Majnevile, po starajte se da takođe uđete na neki način.
— Ne sastoji se sve u tome da vi uđete, — reče plemić — po- trebno je da vas on i vidi.
— Oh, budite bez brige! Čim ja prođem kroz ovu ka piju, on će me i videti.
— Ne zaboravite na ugovoreni znak. — Dva prsta na ustima.
Je 1' to?
— Tako je i neka vam je bog na pomoći!
— Pa šta je bilo? — upita čovek na crnome konju. — Penji se, skutonošo, hoćeš li se jednom odlučiti!
— Evo me, gospodaru! — odgovori mladić.
I lako skoči na sapi iza svog druga koji pođe za osta lom petoricom izabranika koji su pokazivali svoje karte i dokazivali svoje pravo.
— Gle, gle! — uzviknu Rober Brike koji je sve to pratio očirna.
— Neka me đavo nosi, ali ovo samo Gas konjci prolaze!

PROLAZ
Ovo ispitivanje kome su se morali podvrgnuti šest izabranika nije bilo ni dugo ni teško.
Sve se sastojalo u tome da se iz džepa izvuče jedna polovina karte i da se preda oficiru koji je sravnjivao sa drugom polovinom i ako su se dve polovine prilikom sa stavljanja podudarale, sopstvenik karte je dokazivao svoja prava.
Gologlavi Gaskonjac prišao je prvi. Sa njim je i po čelo ispitivanje.
— Kako se zovete? — upita ga oficir.
— Kako se zovem, gospodine oficire? Pa to piše na mojoj karti i još puno stvari.
— Bez obzira! Kako se zovete? — ponovi oficir nestrpljivo. —  Zar vi ne znate svoje ime?
— Ene de! Kako da ne znam! A baš i da sam ga zaboravio, vi biste mi rekli pošto smo zemljaci, pa čak i rođaci.
— Ma govorite svoje ime, sto mu gromova! Mislite li da ja imam vremena da ga traćim na poznanstva?
— Dobro. Zovem se Perdika od Penkodneja.
— Perdika od Penkorneja — ponovi gospodin od Lo anjaka, koga ćemo odsad zvati onako kako ga je nazvao njegov zemljak.
A zatim baci ponovo pogled na kartu:
— „Perdika od Penkorneja, 26. oktobra 1585, tačno u podne”.
— Kapija Sent Antoan — dodade Gaskonjac poka zujući svojim suvim i crnim prstom na kartu.
— Vrlo dobro! U redu! Uđite! — reče gospodin od Loanjaka da bi prekratio dalji razgovor sa svojim zem ljakom. — A sada vi — reče on drugome. Priđe mu čovek s oklopom.
— Vašu kartu? — upita Loanjak.
— Šta, gospodine od Loanjaka? — uzviknu ovaj. — Zar ne poznajete sina jednoga vašeg prijatelja iz detinjstva koga ste toliko  puta uzimali na krilo?
— Ne!
— Pertinaks od Monkraboa — reče mladić začu đeno. — Ne poznajete me?
— Kada sam na službi ne poznajem nikoga, gospo dine. Vašu kartu?
Mladić sa oklopom pruži kartu.
— „Pertinaks od Monkraboa, 26. oktobra, tačno u podne, kapija Sent - Antoan”. Prođite !
Mladić prođe, malo začuđen ovakvim držanjem, i po đe da se pridruži Perdini, koji ga je čekao na samoj kapiji.
Priđe treći Gaskonjac; to je bio čovek sa ženom i decom.
— Imate li kartu? — upita ga oficir.
On odmah poslušno zavuče ruku u jedrm od torbica od kozje kože koje je nosio na desnom ramenu.
Ali sve je bilo uzalud. Dete koje je nosio u naručju smetalo mu je i nikako nije mogao da nađe kartu koju su mu tražili.
— Pa šta koga vraga radite s detetom, gospodine? Vidite da vam smeta.
— To je moj sin, gospodine od Loanjaka.
— Pa dobro! Spustite sina na zemlju. Gaskonjac ga posluša.
Dete poče da se dere.
— A, pa vi ste oženjeni? — upita ga Loanjak.
— Jesam, gospodine oficire.
— U dvadeset godina?
— Kod nas se rano ženi, znate, dobro gospodine od Loanjaka. I vi ste se oženili u osamnaest godina.
— Dobro! — reče Loanjak. — I ovaj me poznaje. Za to vreme prišli su žena i deca koja su visila o njenoj haljini.
— A zašto da se ne oženi? — upita ona ispravljajući se i sklanjajući sa čela svoju crnu kosu koja je bila sva ulepljena od prašine. Zar u Parizu više nije moderno ženiti se? Jeste, gospodine, on je oženjen i evo još dvoje dece koja ga takođe zovu ocem.
— Da, ali to su samo sinovi moje žene, gospodine od Loanjaka, kao i ovaj visoki dečak koji se nalazi pozadi. Priđi de, Militore, i pozdravi gospodina od Loanjaka, našeg zemljaka.
Jedan mladić od svojih šesnaest do osamnaest go dina, snažan, okretan i sličan sokolu sa svojim okrugiim očima i kukastim nosem, priđe držeći obe ruke za poja som od bivolje kože.
Bio je obučen u dobar pleteni vuneni kaput, a na mi šićavim nogama je imao kamašne od kože divokoze. Mladi brčići ivičili su mu drsku i čulnu usnu.
— To je Militor, moj pastorak, gospodine od Loa njaka, najstariji sin moje žene. To je jedan Savantrad, rođak Loanjaka, Militor od Šavantrada, vama na službi. Pozdravite ga, Militore.
Zatim se naže prema detetu koje se valjalo po putu i dralo:
— Ćuti, Scipione, ćuti mili, — i poče da traži svoju kartu po svim džepovima.
Za to vreme Militor, da bi poslušao svog oca, lako se prikloni i izvuče ruke iz pojasa.
— Za ime božje, gospodine, dajte kartu — povika Loanjak nestrpljivo.
— Hodite, Lardij, i pomozite mi — reče Gaskonjac ženi i porumene.
Lardij odvoji jednu za drugom obe ruke od svoje haljine i stade sama da pretura po torbi i džepovima svoga muža.
— Bogami, — reče — mora da ste je izgubili.
— Onda ću vas zadržati — reče Loanjak. Gaskonjac preblede.
— Ja se zovem Estaš od Miradua — reče on — i pozivam se na gospodina od Sent-Malina, svog rođaka.
— Ah, vi ste rođak Sent-Malina? — reče Loanjak malo blaže. — Doduše, kad ih čovek sluša, oni su rođaci celog sveta! E pa dobro, potražite još, i potražite uspešnije.
— Pogledajte, Lardij, pogledajte u haljinama svoje dece — reče Estaš dršćući od srdžbe i nespokojstva.
Lardij kleče kraj jednoga paketa skromnih stvari i poče da pretura mrmljajući.
Mladi Scipion se i dalje drao. Doduše, njegova braća po majci, videći da niko na njih ne gleda, zanimala su se tipajući mu pesak u usta.
Militor nije ni mrdnuo. Reklo bi se da su sve nedaće domaćeg života prolazile mimo tog velikog dečaka ne do dirujući ga.
— E, — reče najednom gospodin od Loanjaka — šta vidim ono tamo na rukavu onoga klipana, u onoj kožnoj kesici?
— A, jest, jest, to je! — uzviknu Estaš radosno. — Sad se sećam. — To je bila Lardijina ideja da zašijemo kartu na Militora.
— Da bi i on nosio nešto — reče podsmešljivo Loa njak. — Uh, tele, mrzi ga i svoje ruke da nosi.
Militorove usne zadrhtaše od gneva, dok mu se po nosu, bradi i obravama razli rumenilo.
— Tele nema ruke, — promumla on i sevnu očima — nego papke kao izvesni ljudi koje ja znam.
— Mir! — reče Estaš. — Zar ne vidite, Militore, da nam gospodin od Loanjaka čini čast što se sa nama malo šali.
— A, ne, do vraga! Ne šalim se ja — odgovori Loanjak.
— Hoću, naprotiv, da taj klipan razume moje reči onako kako sam ih kazao. Da je to moj posinak, ja bih na njega natovario majku, braću, stvari i, do đavola, i sam bih se gore popeo da ga vučem za uši i da mu dokažem da je pravi magarac!
Militor potpuno izgubi prisustvo duha, dok se Estaš pravio da je zabrinut. Ali ispod te zabune probijala je radost što je njegov pastorak dobio takav prekor i što je doživeo takvo poniženje.
Lardij, da bi presekla dalji razgovor i spasla svoga prvenca od daljeg zajedanja gospodina od Loanjaka, pruži oficiru polovinu kar- te koju je izvukla iz kožne torbe.
Gospodin od Loanjaka je uze i poče da čita:
— „Estaš od Miradua, 26. oktobra, tačno u podne, kapija Sent- -Antoan”. Prolazite, — reče im — i pazite da ne izgubite koje od svoje dece, bilo lepo ili ružno!
Estaš od Miradua uze ponovo u naručje maloga Sci piona, Lardij nanovo zabi ruke za pojas, dvoje dece opet uhvatiše haljinu svoje majke, i cela porodica, praćena Mi litorom koji je ćutao, ode i stade pored onih kojima su karte već bile pregledane.
— Đavo nek ih nosi! — promrmlja Loanjak posma trajući Estaša od Miradua i njegove kako odlaze. — Div ne će vojnike imati gospodin od Epernona s ovakvim ljudima.
Zatim se okrete i reče:
— Sad ste vi na redu!
Te su se reči odnosile na četvrtog izabranika.
On je stajao usamljen i ukočen, zvrckajući prstima po svome sivom gvozdenom oklopu da bi sa njega skinuo prašinu. Brkovi kao da su bili načinjeni od mačje dlake, oči zelene i svetle, obrve su mu štrčale kao lukovi iznad izrazitih jagodica i najzad uzane usne – sve to davalo je njegovom licu izraz povučenosti i nepoverenja i jasno odavalo tip čoveka koji krije svoju kesu kao i svoje srce.
— „Šalabr, 26. oktobra. tačno u podne, kapija SentAntoan.”  Dobro je, prolazite! — reče mu Loanjak.
— Nadam se da će mi se dati neki putni troškovi — primeti lagano Gaskonjac.
— Ja nisam biagajnik, gospodine, — reče mu suvo Loanjak — ja sam samo vratar, prolazite.
I Šalabr prođe. Za Šalabrom naiđe jedan mlad i plav vitez. Kako je vadio svoju kartu, iz džepa mu ispade jedna kocka i neko liko karata za igranje. On reče da se zove Sen-Kapotel, a njegova izjava bi la je potvrđena i kartom koja je bila u redu, te i on pođe za Šalabrom.
Ostao je još šesti izabranik, koji je, na primedbu svog skutonoše, sjahao s konja i predao gospodinu od Loanjaka kar tu na kojoj je pisalo:
„Ernoton od Karmenža, 26. oktobra, tačno u podne, kapija Sent-Antoan”.
Dok je Loanjak čitao, skutonoša takođe siđe s konja i pokuša da skrije svoje iice pričvršćujući kolan na konju svog novog gospodara, mada je ovaj bio sasvim dobro privezan.
— To je vaš skutonoša, gospodine? — upita Loa njak Ernotona pokazujući prstom na mladića.
— Vidite i sami, gospodine kapetane, — reče Erno ton, koji nije hteo rii da izda ni da slaže, — vidite da mi zauzdava konja.
— Prođite, — reče Loanjak pažljivo promatrajući gospodina od Karmenža, čije mu se lice i držanje dopalo više no u ostalih. „Ovo je jedan koji bar liči na nešto!” — promrmlja.
Ernoton nanovo uziaha. Skutonoša, ne praveći se ni malo važan, ali i dosta hitro, beše već prišao grupi koja je bila prošla.
— Otvorite kapiju, — reče Loanjak — i pustite da prođu ova šestorica sa svojom pratnjom.
— Hajde brže, gospodaru, — reče skutonoša — u sedla i požurimo!
Ernoton još jednom podleže uticaju tog čudnog mla dića, i čim se kapija otvorila, on obode konja i vođen skutonošinim savetima pođe žurno u predgrađe Sent-An toan.
Loanjak naredi da se za ovom šestoricom ponovo za tvori kapija, što izazva veliko nezadovoljstvo svetine, koja se nadala da će posle ovih formalnosti moći da uđe, i, videći da se prevarila u očekivanju, poče glasno da izražava svoje nezadovoljstvo.
Gazda Miton, posle male ljutite šetnje kroz polja, povrati opet svoje spokojstvo i vrati se na svoje mesto. Zatim se usudi da stavi nekoliko primedaba na način kojim vojska prekida saobraćaj.
Prijatelj Frijar, našavši najzad svoju ženu, kraj koje se, izgleda, više ničega nije bojao, pričao joj je dnevne novosti koje je kitio sopstvenim komentarima.
Najzad, konjanici, od kojih je jednog skutonoša na zivao Majnevilom, počeše da se savetuju ne bi li bilo bolje da pođu pored zidina u nadi da će u zidu naći neku rupu i kroz nju ući u Pariz, umesto da opet čekaju na ovoj ili na nekoj drugoj kapiji.
Rober Brike, kao filozof koji o svemu razmišlja i naučnik koji iz svega izvodi zaključke, uvide da će se raz voj celog događaja što smo ga opisali odigrati u blizini kapije i da iz razgovora viteza, građana i seljaka neće više ništa moći da dozna. Stoga se što je mogao više približi vratarevoj kućici koja je imala dva prozora: jedan je gle dao na Pariz a drugi u polje.
Tek što je došao na svoje novo mesto, kad iz grada dolete u galopu jedan čovek na konju, skoči sa sedla i, ulazeći u kućicu, pojavi se na prozoru.
— Aha! — reče Loanjak.
— Evo me, gospodine od Loanjaka, — reče čovek.
— Dobro je! Odakle dolazite?
— Sa kapije Sen-Viktor.
— Vaš spisak?
— Petorica.
— A karte?
— Evo ih.
Loanjak uze karte, pregleda ih i napisa na jednoj tablici od škriljca, koja je izgleda za to bila i priprem ljena, broj 5.
Glasnik ode.
Nije prošlo ni pet minuta kada dođoše još dva gla snika.
Loanjak ih ispita, jednog po jednog, opet kroz prozorče.
Jedan je dolazio sa kapije Burdel i doneo broj 4. 
Drugi je dolazio sa kapije Tampl i javljao broj 6. 
Loanjak brižljivo ispisa obe cifre na tablici od škriljca.
Ovi glasnici odoše kao i prvi, a za njima, jedan za drugim, dođoše još četvorica:
Prvi je dolazio s kapije Sen-Deni sa brojem 5. 
Drugi sa kapije Sen-Žak sa brojem 3. 
Treći sa kapije Sent-Onore sa brojem 8. 
Četvrti sa kapije Monmartr sa brojem 4. 
Najzad se pojavi i poslednji koji je dolazio sa kapije Bisi i doneo broj 4. 
Tada Loanjak pažljivo podvuče i mesta i brojeve i dobi sledeći pregled:
Kapija Sen-Viktor 5 
Kapija Burdel 4 
Kapija Tampl 6 
Kapija Sen-Deni 5 
Kapija Sen-Žak 3 
Kapija Sen-Onore 8 
Kapija Monmartr 4 
Kapija Bisi 4
Najzad kapija Sent-Antoan  6
Svega: četrdeset pet 45
— Tačno je! A sada — uzviknu Loanjak snažnim gla som — otvorite kapiju i neka uđe ko hoće! Kapija se otvori.
I odmah zatim jurnuše u Pariz konji, mazge, žene, deca i kola, izlažući se opasnosti da se zaguše između stubova pokretnog mosta.
Za četvrt časa tom širokom arteiiiom koju nazivaju ulicom SentAntoan prođe ceo val svetine koja se još od jutra zaustavila ispred ove privremene brane.
Buka se malo po malo utiša.
Gospodin od Loanjaka uzjaha konja i ode sa svo jim Ijudima. Rober Brike ostade poslednji iako je bio prvi. Ravnodušno preskoči lanac mosta govoreći:
„Svi ti ljudi hteli su da vide nešto i nisu ništa vi deli, čak ni za sebe lično. Ja nisam imao nameru ništa da vidim, a jedini sam ja koji je nešto video. To već ne što znači. Hajdemo, dalje! Ali zašto dalje? Do đavola, znam i onako vee dovoljno! Šta ću dobiti ako vidim kako čereče gospođina od Salseda na četiri komada? Baš ni šta! Uostalom, više se ne bavim politikom. Hajdemo na ručak. Da ima sunca, ono bi pokazivalo podne: vreme je!”
To reče i uđe u Pariz sa svojim mirnim i zlobnim osmehom na usnama.

LOŽA NJ. V. ANRIJA III NA TRGU GREV
Ako pođemo sada do trga Grev, na koji je izbijala ta reka svetine iz predgrađa Sent Antoan, naći ćemo u toj gomili mnogo naših poznanika. Ali dok su se svi ti jadni ljudi, manje mudri no Rober Brike, gurali, muvali, i gnjavili, mi ćemo, zahvaljujući preimućstvu koje nam daje stav pripovedača, otići odmah na sam trg Grev, i kada jednim pogledom pređemo ceo skup, vratićemo se za trenutak u prošlost da bismo proučili uzroke pošto smo već videli završetak.
Može se reći da je prijatelj Frijar imao pravo kađa je kazao da će biti oko stotinu hiljada gledalaca koji će se okupiti na trgu Grev i okolini, da uživaju u prizoru što će se odigrati. Ceo se Pariz beše dogovorio da se sastane kod Opštinske zgrade, a Parižani su veoma tačni. Pariz ne propušta nijednu svečanost, a smrt jednog čoveka, to je veoma neobična svečanost, naročito kada je taj čovek umeo da pobudi toliko strasti da su ga jedni proklinjali, a drugi hvalili, dok ga je najveći broj žalio.
Gledalac koji bi uspeo da iziđe na trg, bilo kejom, pored kafane „Kod Bogorodične slike”, bilo kroz samu kapiju trga Bodoaje, video bi u prvpm trenutku, na sre dini trga, strelce poručnika Tanšona i veliki broj Švaj caraca i lakih konjanika koji su okruživali malo gubilište, uzdignuto od zemlje otprilike četiri stope.
To gubilište, tako nisko da su ga videli samo oni koji su bili pored njega ili oni koji su imali tu sreću da nađu sebi mesta na nekom prozoru, čekalo je posetioca koga su od ranoga jutra dočepali kaluđeri, i čiji su kpnji, prema narodnom izrazu, već čekali da ga odvedu na dalek put.
I zaista, pod jednim tremom na trgu, odmah iza ulice Muton, četiri snažna persijska konja, bele dlake i čupavih kopita, nestrpljivo su kopali kaldrmu i ujedali se ržući, na veliki užas žena koje su stajale u blizini, bilo što su tu same došle, bilo što su ih silom gurnuli.
Konji su bili još neprezani; jedva ako su slučajno katkad, tamo u svojoj postojbini, poneli na svojim le đima neko serjačko dete vraćajući se iz polja posle sun čevog zalaska.
Ali posle praznog gubilišta, posle konja koji su rzali, ono što je najviše privlačilo, bio je glavni prozor na opštinskoj zgradi, ukrašen crvenom kadifom i zlatom, i balkon na čijoj je ogradi visio ćilim ukrašen kraljev skim grbom.
Jer taj je prozor bio kraljevska loža.
Na crkvi Sen-Žan otkucavalo je dva i po časa kada se taj prozor, koji je ličio na ram neke slike, ispuni lič nostima.
Tu je bio najpre kralj Anri III, bled, gotovo ćelav, mada u to doba nije imao više od trideset četiri do trideset pet godina; oči su mu  bile duboko upale, a usne drhtale od nervoze.
Ušao je natmuren, ukočena pogleda, istovremeno i veličanstvenim i nesigurnim korakom, neobičan u svom odelu, neobičan po svojim pokretima, više senka nego živ čovek, više priviđenje no kralj; uvek nerazjašnjena tajna, čovek koga njegovi podanici nisu nikad razumeli i kada bi se pojavio, nisu nikad bili načisto da li treba vikati: „Živeo kralj!” ili se pomoliti za pokoj njegove duše.
Anri je imao crn jelek optočen crnim širitima. Nije nosio ni odličja ni ukrase, samo je na kapi imao jedan dijamant koji je služio kao kopča za tri kratka i kovr džava pera. U levoj ruci nosio je crno kučence koje mu je njegova rođaka Marija Stjuart poslala iz zatvora, i na čijoj su se svilastoj dlaci sijali njegovi tanki i beli. prsti kao da su bili od alabastera.
Iza njega je išla Katarina de Mediči, već pogrb ljena pod teretom godina. Ona, kraljica-majka, mogla je u to doba imati šezdeset šest do šezdeset sedam godina; ali je još držala glavu odlučno i pravo bacajući oštar pogled ispod uvek nabranih obrva. Ali i bez tog po- gleda, uvek je u svojoj crnoj haljini izgledala natmurena i hladna  kao kip od voska.
Uporedo s njom pojavi se setna i ljupka figura kra ljice Lujze od Lorena, supruge Artrija III, ona, naizgled beznačajna, ali u stvari verna drugarica u njegovom buč nom i nesrećnom životu.
Kraljica Katarina de Mediči išla je da prisustvuje jednoj pobedi.
Kraljica Lujza je prisustvovala jednom mučenju.
Kralj Anri je to smatrao kao posao.
Tri shvatanja koja su se ogledala na uzvišenom čelu jednoga, rezigniranom čelu drugoga i natmurenom i punom dosade čelu  trećega.
Iza slavnih ličnosti koje je narod slavio, tako ble dim i tako tajanstvenim, išla su dva lepa mladića, prvi je imao nepunih dvadeset, a drugi najviše dvadeset i pet godina.
Držali su se ispod ruke i pored običaja koji zabra njuje da se pred kraljem, kao i u crkvi pred bogom, izra žava privrženost nečemu. Smejali su se. Mlađi sa neizre civom tugom, stariji sa ljupkošću koja je osvajala. Bili su lepi, visoki, bili su braća. Mlađi se zvao Anri de Žoa jez, grof od Bušaža; drugi, vojvoda An de Žoajez. Do skora je bio poznat kao Ark, ali kralj Anri, koji ga je voleo iznad svega, načinio ga je pre godinu dana fran cuskim plemićem uzdigavši vojvodstvo Žoajez na rang grofovije.
Prema ovome rjubimcu narod nije gajio mržnju kao nekada prema Možironu, Kelusu i Šombergu, mržnju ko ju je nasledio jedino d'Epernon.
Narod primi kneza i oba brata pritajenim, ali laska vim poklicima.
Anri pozdravi svetinu ozbiljno i bez osmeha, a zatim poljubi kučence u glavu.
Zatim se okrete mladićima:
— Naslonite se na ćilim, An, — reče starijem — ne umarajte se stojeći tako; to će možda duže da potraje.
— Nadam se bar, — upade Katarina — dugo i lepo, Sire.
— Vi mislite da će Salsed da progovori, majko? — upita Anri.
— Nadam se da će bog uneti pometnju među naše neprijatelje.
Kažem naše neprijatelje, jer su i vaši nepri jatelji, kćeri moja, — dodade ona okrećući se kraljici koja preblede i obori svoj ljupki pogled.
Kralj odmahnu glavom u znak sumnje. Zatim se ponovo okrete Žoajezima i videći da An još uvek stoji i pored njegovog poziva, reče mu:
— Hajde, An, uradite kao što sam vam kazao; nas lonite se na zid ili na moju naslonjaču.
— Vaše Veličanstvo je zaista veoma ljubazno, — reče mladi vojvoda — i iskoristiću vašu dozvolu tek kada budem zaista umoran.
— A mi nećemo čekati da vi zaista budete umorni, zar ne, brate? — došapnu mu Anri.
— Budi miran! — odgovori mu An više očima no glasom.
— Sire, — reče Katarina — čini mi se da vidim ta mo neko guranje?
— Kakav oštar pogled imate, majko! Zaista, mi slim da imate pravo. Ah, što ja imam slabe oči, a među tim nisam tako star!
— Sire, — upade slobodno Žoajez — to kretanje dolazi otud što strelci potiskuju narod. Sigurno dolazi osuđenik.
— Kako je to laskavo za kraljeve — reče Katarina — kada gledaju kako čereče čoveka koji u venama ima pomalo kraljevske krvi!
Govoreći tb nije skidala pogled sa Lujze.
— Ah, gospođo, oprostite mi, poštedite me! — reče mlada kraljica sa očajanjem koje je uzalud pokušavala da prikrije. — Ne, to čudovište nije iz moje porodice, i vi niste ni hteli to da kažete.
— Zacelo ne — reče kralj — Ja sam uveren da maj ka to nije htela reći.
— Eh, pa on je uz Lorence, a Lorenci su vaši, go spođo. Bar ja tako mislim. Taj Salsed ima nekog srodstva sa vama, i to dosta bliskog.
— To jest, — upade Žoajez sa otvorenim negodova njem, što je bila jasna crta njegovog karaktera koja še uvek ispoljava protiv onoga ko bi ga naljutio, pa ma ko to bio, — to jest, on je srodnik gospodina od Giza, ali ne i francuske kraljice.
— A, vi ste tu, gospodine od Žoajeza! — reče Ka tarina sa neopisivom ohološću, vraćajući na taj način po niženje za protivrečenje.
— A, vi ste tu? Nisam vas primetila.
— Tu sam, ne samo po svojoj želji već po zapo vesti kralja, gospodo, — odgovori Žoajez i baci upitan pogled na Anrija. — Nije to baš tako zanimljivo gledati kako se jedan čovek čereči i ako dolazim da gledam ta kav prizor, to je stoga što sam na to primoran.
— Žoajez je u pravu, gospođo, — reče Anri. — Nije ovde reč ni o Lorencima, ni o Gizu, a naročito ne o kraljici. Ovde je glavno videti kako kidaju na četiri dela gospodina od Salseda, to jest ubicu koji je hteo da ubije mog brata.
— Loše sam sreće danas, — reče Katarina povlačeći se odjednom, što je bila njena najbolja taktika — teram svoju kćer da plače, i, bože oprosti mi, mislim da sam na smejala gospodina od Žoajeza.
— Ah, gospođo! — uzviknu Lujza hvatajući Ka tarinu za ruke. — Zar je moguće da se Vaše Veličanstvo prevarilo u mome bolu!
— I u moje duboko poštovanje — dodade An od Žoajeza, klanjajući se preko naslona kraljevske naslo njače.
— Istina je, istina je — odgovori Katarina ubada jući i poslednju žaoku u srce svoje snahe. — Morala sam znati koliko vam je mučno, drago moje dete, kada vidite da se otkriva zavera vaših prijatelja Lorenaca i mada tu nemožete pomoći, ipak zato ništa manje ne pa tite zbog tog srodstva.
— Ah, što se toga tiče, majko, to je malo tačno — reče kralj trudeći se da sve stiša — jer, najzad, ovoga puta bićemo načisto u pogledu učešća gospode od Giza u toj zaveri.
— Ali, Sire, — upade u reč hrabrije no ikad dotle Lujza od Lorena — Vaše Veličanstvo zna dobro da sam postavši francuska kraljica ostavila svoje roditelje pot puno van prestola.
— Ah, vidite da se nisam prevario, Sire, — uzviknu An od Žoajeza — eno osuđenika! Pojavljuje se na trgu. Gospode, kako mu je grozan lik!
— Strah ga je, — reče Katarina — progovoriće.
— Ako bude imao snage — reče kralj. — Pogle dajte, majko, glava mu klima kao u kakvog mrtvaca.
— Lepo sam ja rekao, Sire, — reče Žoajez — gro zan je.
— Kako hoćete da bude lep jedan čovek koji ima tako zle misli? Zar vam nisam, An, govorio o vezama fizičkih i moralnih osobina, kako su to Hipokrat i Gale nus lepo objasnili.
— Ja to, Sire, ne poričem; ali ja nisam učenik va ših sposobnosti i viđao sam često veoma ružne ljude koji su bili vrlo hrabri vojnici.
Zar ne, Anri?
I Žoajez se okrete svome bratu kao da je hteo od njega da traži podršku svojim rečima. Ali je Anri gledao i nije ništa video, slušao je i nije ništa čuo. Bio je duboko zamišljen. I kralj odgovori umesto njega:
— Eh, bože moj, dragi moj An, — uzviknu on — pa ko vam kaže da i ovaj nije hrabar? On to i jeste! Kao medved, kao kurjak, kao guja! Zar se ne sećate njegovih podviga? Živog je spalio u kući jednog normanskog ple mića, svog neprijatelja. Deset puta se tukao i ubio tri svoja protivnika; uhvaćen je na delu da pravi lažan novac i osuđen na smrt baš zbog dela tog.
— I kao takav bio je pomilovan posredovanjem go spodina od Giza, vašeg rođaka, kćeri moja.
Ovoga puta Lujza je bila na kraju svojih moći; samo uzdahnu.
— Znači, — reče Žoajez — imao je buran život, a brzo će se i on završiti.
— Nadam se, gospodine od Žoajeza, — reče Kata rina — da će se naprotiv vrlo lagano gasiti.
— Gospođo, — reče Žoajez odmahujući glavom — vidim tamo pod tremom veoma dobre konje koji mi iz gledaju nestrpljivi što stoje besposlenii ne verujem u neki dug otpor mišića i kostura gospodina od Salseda.
— Da, kada se to ne bi predvidelo; ali moj je sin milosrdan, — dodade kraljica s osmehom koji je bio samo njoj svojstven — reći će ljudima da ne vuku jako.
— Međutim, gospođo, — primeti kraljica snebiva jući se — čula sam da ste jutros govorili gospođi od Mer kera, ili mi se bar tako učinilo, da taj nesrećnik neće imati da izdrži više od dva cimanja.
— Da, ako se bude dobro vladao — reče Katarina. — U tom slučaju biće odveden što je mogućno pre. Ali čujte, kćeri moja, pošto se već za njega interesujete, vo lela bih da mu to i dostavite: neka se dobro vlada, to se tiče njegove kože!
Ali, gospođo, — reče kraljica. — Bog me nije kao Vas obdario snagom i ja nemam srca da gledam kako ne ko pati.
— Ništa lakše! Nećete gledati, kćeri. Lujza ućuta.
Kralj nije ništa čuo. Bio je sav obuzet posmatranjem jer su baš tada osuđenika skidali s kola kojima je bio doveden i vodili ga na nisko gubilište.
Za to vreme kopljanici, strelci i Švajcarci znatno su proširili krug, tako da se svuda oko gubilišta nalazila velika praznina, te su svi mogli jasno da vide Salseda, iako je gubilište bilo nisko.
Salsed je mogao imati trideset četiri do trideset pet godina i bio je lepo razvijen i snažan. Crte njegovog ble dog lica na kome je svetlucalo nekoliko graški znoja i kapi krvi, izražavale su čas nadu, a čas užas.
Najpre je bacio pogled na kraljevsku ložu, ali kao da je shvatio da se te strane ne dolazi spasenje već smrt, više tamo i ne pogleda.
Bio je ljut na svetinu. Svojim užarenim očima pro dirao je u to nemirno more, dok mu je duša treptala na usnama.
Svetina je ćutala.
Salsed nikako nije bio običan zločinac. Pre svega, bio je dobrog roda, pošto je Katarina de Mediči, koja se u rodoslovlje razumevala više no što je to pokazivala, pronašla u njegovim venama kap kraljevske krvi. Sem toga, Salsed je bio Kapet poznata imena. Ta ruka,  koja je sada bila vezana sramnim užetom, nosila je hrabro mač. Ta glava, zemljaste boje, na kojoj se ogledao samrtni užas, užas koji bi on mogao i da skrije u dno duše da nije tamo bilo suviše nade, ta glava krila je u sebi velike poduhvate.
Iz svega ovoga što smo rekli proizilazi da je za mnoštvo gleda- laca Salsed bio junak; a za mnoge druge žrtva. Doduše neki su ga smatrali ubicom, ali svetina u svom prezrenju retko stavlja u red običnih zločinaca ljude koji pokušavaju da izvrše velike zločine, zločine što ulaze i u anale ištorije i pravde.
Zato se među svetinom pričalo da je Salsed od rat ničke porodice, da je njegov otac ogorčeno ratovao protiv kardinala od Lorena, što mu je donelo slavnu smrt u po kolju Bartolomejske noći. Ali docnije sin, zaboravivši na tu smrt, ili bolje reći žrtvujući svoju mržnju ambiciji za koju svet uvek gaji neku naklonost, taj sin je šurovao sa Španijom i sa de Gizovim da bi u Flandriji uništio početke vlasti vojvode od Anžuja, koga su Francuzi toliko mrzeli.
Govorilo se da on ima veza sa Bazom i Baluenom, koji su smatrani pokretačima zavere što umalo nije stalo života vojvodu Fransoa, brata Anrija III. Govorilo se o lukavosti s kojom je Salsed uspeo da se iz svega tog izvuče i da izbegne točak, vešala i lomaču na kojima se još pušila krv njegovih saučesnika. Jedini je on, prema kazivanju Lorenaca, svojim lažnim izjavama punim iukavstva, uspeo da obmane sudije do te mere da ga je vojvoda od Anžuja, ne bi li nešto više doznao, trenutno poštedeo i doveo u Francusku umesto da ga pogubi u Anversu ili u Briselu. Doduše, došao je opet do istog rezultata, ali se nadao da će ga za vreme putovanja spasti njegove pristalice. Na nesre ću, on je računao bez gospodina od Believra, kome je bio poveren i koji ga je tako dobro čuvao da mu se ni Špa njolci, ni Lorenci, ni njegove pristalice nisu mogli približiti ni milju blizu.
Salsed se nadao spasenju u zatvoru, nadao se pri mu čenju, nadao se i u kolima. I sada na gubilištu, još se nadao. Ne zato što mu je nedostajalo hrabrosti, nego stoga što je on bio od onih ljudi koji se bore do poslednjeg daha sa upornošću i snagom koja se retko viđa kod ljudi iole slabijeg duha.
Ni kralju, kao ni narodu, nije izmakla ta neprekidna Salsedova misao.
Katarina je sa svoje strane sa zebnjom pratila svaki i najmanji pokret nesrećnog čoveka; ali je bila suviše uda ljena da bi pratila svaki njegov pogled i zapazila njiho vu igru.
Kada je osuđenik došao, kao pod nekim čarobnim štapićem, počeše se u gomili graditi spratovi ljudi, žena i dece. Kad god bi se pojavila neka nova glava iznad te pokretne površine, koju je oštro oko Salsedovo već pro motrilo, on bi i nju osmotrio i za tren dobro ispita, i to mu je bilo dovoljno, dok je toj uzbuđenoj gomili bio potre ban čitav sat, njemu je vreme, koje mu je sada bilo tako dragoceno, udesetostručavalo ili čak ustostručavalo moć zapažanja.
Posle tog pogleda, te munje bačene u lice novog i ne poznatog gledaoca, Salsed je postajao natmuren i skretao pažnju na drugu stranu.
Međutim, dželat ga je bio uzeo u svoje ruke i pri vezivao ga preko sredine tela za središte gubilišta.
I već su se na znak poručnika Tanpona, koji je ko mandovao pogubljenjem, dva strelca probijala kroz go milu i pošla po konje.
U nekoj drugoj prilici, ili da su pošli s nekom drugom namerom, strelci ne bi bili u stanju ni koraka da mrdnu kroz tako gustu masu, ali je svetina znala kuda su oni poš li i zbila se da ih propusti, kao što se u punom pozorištu daje mesta glumcima koji igraju važne uloge:
U tom trenutku na vratima kraljeve lože začu se šum i vratar podižući zastor javi da gospodin Brison i četiri savetnika, od kojih je jedan bio izveštač procesa, žele čast da za jedan trenutak razgovaraju sa kraljem povodom pogubljenja.
— Vrlo dobro! — reče kralj. Zatim se okrete Katarini:
— Eto, majko, bićete sada zadovoljni?
Katarina lako odmahnu glavom u znak odobravanja.
— Neka gospoda dođu — nastavi kralj.
— Sire, molim za jednu milost — reče Žoajez.
— Govori, Žoajeze, — reče kralj — samo da to ne bude milost za zatočenika.
— Ne brinite, Sire.
— Slušam.
— Sire, ima jedna stvar koja neobično bolno utiče na vid moga brata, a naročito na moj vid; to su crvene i crne haljine. Neka Vaše Veličanstvo bude tako milostivo i dozvoli nam da se udaljimo.
— Kako, zar se tako malo interesujete za moje po slove, gospodine od Žoajeza, i tražite da se povučete u ovakvom trenutku! — uzviknu Anri.
— Ne misiite tako, Sire! Sve što ima dodira sa Va šim Veličanstvom interesuje nas do najvišeg stepena, ah ja sam slabe konstrukcije i u tom pogledu i najslabija žena je jača od mene. Ne mogu da gledam neko pogubljenje, a da posle toga ne budem nedelju dana bolestan. I kako se na dvoru jedini ja smejem otkako se moj brat, ne znam iz kojih uzroka, više ne smeje, pomisiite šta će biti od tog jadnog Luvra, koji je već tako žalostan, ako ga i ja učinim još žalosnijim. I  zato, Sire, budite milostivi…
— Ti hoćeš da me ostaviš, An? — upita Anri sa izrazom neopisive tuge.
— Ali, Sire! Vi suviše zahtevate. Pogubljenje na trgu Grev je istovremeno i osveta i lep prizor, i to kakav prizor! — Vi ste, suprotno meni, radoznali da to vidite; pa zar vam osveta i lep prizor nisu dovoljni, zar je još potrebno da uživate u isto vreme i u slabosti svojih pri jatelja?
— Ostani, Žoajeze, ostani; vidićeš kako je to inte resantno.
— Ja u to i ne sumnjam, bojim se samo, kao što sam već napomenuo Vašem Veličanstvu, da zanimljivost ne do đe do toga stepena kad više neću moći da izdržim. Zato ćete mi dozvoliti, zar ne, Sire?
I Žoajez učini jedan pokret prema vratima.
— Dobro, — reče Anri III uzdišući — radi kako ti je volja, moja je sudbina da živim sam.
I kralj se namršten okrete prema svojoj majci bojeći se da nije čula razgovor između njega i njegovog ljubimca.
Katarina je imala sluh isto tako oštar kao i vid, ali kada nešto nije htela da čuje, nijedno uho nije bilo tvrđe od njenog.
Za to vreme Žoajez se nagnu do uha svoga brata i reče mu:
— Spremi se, spremi, Bušaže! Dok ovi savetnici ulaze, šmugni  iza njihovih širokih haljina i, bežimo. Kralj je sada kazao da, za pet minuta će reći ne.
— Hvala, hvala, brate, — odgovori mladić — kao i vi i ja bih da što pre pobegnem.
— Hajdemo, evo gavrani se pomaljaju! Beži, nežni slavuju!
I zaista, iza gospode savetnika moglo se videti kako uzmiču dva mladića kao dve brze senke. Za njima se spusti teška zavesa. Kada se kralj okrete, oni su već bili iščezli. Anri uzdahnu i poljubi svoje kučence.

KAZNA
Savetnici su stajali u dnu kraljeve lože i ćutali čeka jući da im se kralj obrati sa pitanjem.
Kralj je ćutao jedan trenutak, a zatim se okrete pre ma njima:
— Pa, gospodo, šta ima novo? — upita ih. — Do bar dan, gospodine predsedniče Brisone!
— Sire, — odgovori predsednik sa neusiljenim do stojanstvom koje su na dvoru nazivali hugenotskom kurto azijom — mi smo došli da molimo Vaše Veličanstvo, a prema želji gospodina od Tua, da poštedite život osuđenika. On bez sumnje ima nešto da otkrije i kada biste mu obećali život, mi bismo to od njega izvukli.
— Ali, — reče kralj — pa zar to nije već učinjeno, gospodine predsedniče?
— Jeste, Sire, ali samo jedan deo! Da li je to Vašem Veličanstvu dovoljno?
— Ja znam ono što znam, gospodo.
— Vaše Veličanstvo tada zna kakav stav treba da zauzme u pogledu učešća Španije u toj stvari?
— Španije? Jeste, gospodine predsedniče, a takođe i drugih sila.
— Bilo bi važno utvrditi to učešće, Sire.
— Zato kralj i ima nameru — upade Katarina — da odloži pogubljenje ako optuženi potpiše priznanje slično izjavi koju je dao pred sudijom koji ga je ispitivao.
Brison upita kralja očima i pokretom.
— To je moja namera, — reče Anri — i ja je više ne krijem. Možete se i uveriti, gospodine predsedniče, ako na govorite osuđenika da govori preko vašeg poručnika.
— Vaše Veličanstvo nema više ništa da primeti?
— Ništa. Ali nikakve izmene u priznanju, ili povla čim svoju reč.
Priznanje je javno i mora biti potpuno.
— Razumem, Sire. S imenima ličnosti upletenih u za veru?
— S imenima, sa svim imenima!
— Čak i ako su ta imena, koja će osuđenikovim priznanjem biti  ukaljanaizdajstvom i pobunom, imena naj viših glavara?
— Čak i ako to budu imena i mojih najbližih srod nika — reče kralj.
— Biće kao što je Vaše Veličanstvo naredilo.
— Da se objasnimo, gospodine Brisone; i da ne bude nesporazuma. Osuđeniku će doneti hartiju i pero, on će da napiše ispovest pokazajući javno da se uzda u našu milost i nemilost. Tada ćemo već videti.
— Ali mogu da obećam?
— Pa naravno! Obećajte u svakom slučaju.
— Hajdete, gospodo, — reče predsednik otpuštajući svoje savetnike.
Zatim s puno poštovanja pozdravi kralja i iziđe za njima.
— Progovoriće, Sire, — reče Lujza od Lorena — dršćući celim telom. — On će progovoriti i Vaše Veličan stvo će ga pomilovati. Pogledajte kako mu na usta izbija pena.
— Ne, ne, on nešto traži, — reče Katarina. — On nešto traži i ništa više. Šta li to, bože, traži?
— He, to bar nije teško pogoditi — reče Anri III — traži gospodina vojvodu od Parme, gospodina vojvodu od Giza, traži gospodina moga brata, kralja i Velikog Katolika. Traži! Traži! Čekaj! Misliš li ti da je Grevski trg pogodniji za zasedu od puteva u Flandriji? Misliš li ti da ja ovde nemam stotinu Believra koji će te sprečiti da siđeš s gubilišta, na koje te je samo jedan doveo?
Salsed je video kada su strelci otišli po konje; primetio je pred- sednika i savetnike u kraljevoj loži, a zatim ih je video kada su otišli. Razumeo je da je kralj izdao za povest za mučenje.
I tada se na njegovim bezbojnim usnama pojavi kr vava pena koju je mlada kraljica primetila. Nesrećnik je u samrtnom nestrpljenju koje ga je proždiralo grizao usne tako da su krvarile.
— Nema nikoga — promrmlja on. — Nijednog od onih koji su mi obećali pomoć. Kukavice, kukavice, podlaci!
Poručnik Tanšon se približi gubilištu i reče obra ćajući se dželatu:
— Pripremite se!
Dželat dade znak na drugi kraj trga i vodiči s ko njima počeše da se probijaju kroz gomilu ostavljajući za sobom uztalasanu brazdu, koja se, slična brazdi u moru, odmah zatvori za njima.
Kada su konji prolazili pored ulice Vaneri, jedan mlad čovek, koji je stajao na uglu, i koga mi poznajemo, skoči sa ivičnjaka jer ga je gurnuo neki dečak od svojih petnaest do šesnaest godina koji je, izgleda, bio veoma radoznao da vidi taj strašan prizor.
To su bili tajanstveni skutonoša i vikont Ernoton od Karmenža.
— Brzo! Brzo! — govorio je skutonoša na uho svome drugu. — Požurite u prazninu, ne sme se ni trenutak iz gubiti.
— Ali, ugušiće nas — odgovori Ernoton. — Vi ste ludi, mladi prijatelju!
— Hoću da vidim izbliza — reče skutonoša tako za povednički i bilo je jasno da je ta zapovest došla iz usta. ličnosti koja je naučila da zapoveda. Ernoton posluša.
— Idite odmah za konjima, idite odmah za konjima — govorio je skutonoša. — Ne napuštajte ih ni za stopu, inače nećemo stići!
— Ali dok stignemo, bićete sasvim izgaženi.
— Ne brinite se vi za mene. Napred! Napred!
— Konji će da se ritaju!
— Ščepajte poslednjeg za rep. Konj se nikada ne rita kada ga tako držite.
Ernoton i protiv svoje volje podleže čudnom utićaju tog dečaka. Posluša ga i uhvati se za rep konja, dok se skutonoša držao za njegov pojas.
I usred te svetine koja se talasala kao more, pune bodlja kao kakav džbun, ostavljajući ovde deo skuta od ogrtača, onde komad jeleka, malo dalje okovratnik, stigoše zajedno sa zapregom na tri  koraka od gubilišta na ko me se previjao Salsed obuzet očajanjem.
— Jesmo li stigli? — prošapta mladić kao bez daha primetivši da se Ernoton zaustavio.
— Jesmo, — odgovori vikont — hvala bogu, jer me je već snaga bila izdala.
— Ja ne vidim ništa.
— Pređite ispred mene.
— Ne, ne, neću još… A šta rade?
— Vezuju zamke na krajevima konopca.
— A on, šta radi?
— Ko on?
— Osuđenik.
— Okreće oči na sve strane kao jastreb kada vreba. Konji su bili dosta blizu gubilišta da bi pomoćnici dželata mogli da vežu ruke i noge Salseda za užad koja su bila konjima oko vrata.
Salsed zastenja kada oko svojih članak oseti dodir užadi i kada mu se zamka steže oko mesa.
I tada on upravi poslednji, neodređeni pogled na ceo taj ogroman trg i obuhvati svih sto hiljada gledalaca od jednom.
— Gospodine, — reče mu učtivo poručnik Tanšon — želite li možda da govorite narodu pre no što produ žimo?
I tada se naže osuđeniku na uho i dodade sasvim tiho:
— Jedno lepo priznanje da se spase život. Salsedev pogled je prodirao do dna duše.
Taj je pogled bio tako rečit da je izgledalo kao da je iščupao istinu iz Tanšonovog srca i podigao je čak do očiju gde se i ukazala.
Salsed se nije prevario; razumeo je da je poručnik bio iskren i da će održati obećanje.
— Vidite — nastavi Tanšon — da su vas ostavili. Nemate druge nade sem ovog što vam ja nudim.
— Pa dobro! — reče Salsed sa tupim uzdahom — na redite da se ćuti, govoriću.
— Ali kralj traži pismenu i potpisanu ispovest.
— Onda mi odrešite ruke i dajte mi pero, pisaću.
— Vašu ispovest?
— Dobro! Moju ispovest.
Tanšon, van sebe od radosti, samo učini jedan pokret, sve je bilo predviđeno. Jedan strelac je sve držao spremno. Dodade mu  mastionicu, pero i hartiju sve to Tanšon postavi na daske samog gubilišta.
U isto vreme oslobodiše za tri stope otprilike uže koje je držalo desnu Salsedovu ruku i podigoše ga na uvišenje da bi mogao da piše.
Salsed, pošto je seo, poče najpre duboko da diše i obrisa slobodnom rukom usne i zabaci kosu koja mu je, sva mokra od znoja, padala na oči.
— Hajde, hajde, — reče Tanšon — namestite se lepo i napišite sve.

— Ah, ne bojte se! — odgovori Salsed pruživši ruku za pero. — Budite bez brige, neću ja zaboraviti one koji mene ne zaboravljaju.
I pri tim rečima baci još poslednji pogled. Bez sumnje došao je trenutak da se skutonoša pojavi, jer on ščepa Ernotona za ruku i reče mu:
— Gospodine, preklinjem vas, uzmite me u naručje i podignite me iznad ovih glava koje mi zaklanjaju vidik.
— Ah, pa vi ste, mladiću, uistinu postali već dosadni!
— Samo mi još to učinite, gospodine.
— Vi preterujete.
— Potrebno je da vidim osuđenika, razumete li? Po trebno je da ga vidim.
A zatim, kako Ernoton nije tako brzo odgovorio na te reči, on dodade:
— Preklinjem vas, gospodine! Imajte milosti! Dete više nije bilo tiranin pun neke ćudi, već je preklinjalo takvim glasom da mu se nije moglo odupreti.
Ernoton ga podiže na ruke čudeći se tananosti tela koje je obuhvatio.
I tako je dečakova glava bila iznad svih ostalih.
Baš tada je Salsed uzimao pero u ruke, pošto je pogledao svud  unaokolo.
Opazi mladićev lik i zastade zaprepašćen.
U tom trenutku skutonoša stavi dva prsta na usne. Istovremeno se neka neopisana radost razli po osuđeniko vom licu.
Poznao je znak koji je očekivao sa nestrpljenjem i koji mu je nagoveštavao slobodu.
Pošto ga je nekoliko trenutaka posmatrao, Salsed uze hartiju koju mu je nudio Tanšon, zabrinut zbog njegovog kolebanja, i poče da piše sa grozničavom užuvbanosću.
— Piše! Piše! — govorilo se u gomili.
— Piše! — ponovi kraljica-majka ne skrivajući ra dost.
— Piše! — reče kralj. — Tako mi boga, pomilova ću ga!
Odjednom Salsed zastade i još jednom pogleda mladića.
Mladić ponovi isti znak i Salsed produži pisanje. Zatim, posle kratkog vremena, ponovo zastade i po gleda.
Ovog puta skutonoša mu dade znak i prstima i glavom.
— Jeste li završili? — upita ga Tanšon koji nije od vajao oka od hartije.
— Jesam — reče odsutno Salsed.
— Onda potpišite.
Salsed potpisa gledajući netremice u mladića. Tanšon pruži ruku da uzme ispovest.
— Kralju, lično kralju! — reče Salsed.
I on predade hartiju poručniku sa malim snebiva njem, kao pobeđen vojnik koji predaje svoje poslednje oružje.
— Ako ste sve lepo priznali, — reče poručnik — vi ste spaseni, gospodine od Salseda.
Na osuđenikovim usnama zaigra osmejak podsmeha i nepoverenja, kao da je hteo da ispita svoga tajanstvenog sabesednika.
Najzad Ernoton, već umoran, hteo je da pusti svoj teret; raširi ruke i dečko skliznu na zemlju.
A sa njime isčeze i lik koji je pružio nadu osuđeniku.
Kada Salsed uvide da ga nema, on ga potraži očima, zatim kao izgubljen poče da viče:
— A sada! A sada! Niko mu ne odgovori.
— Hajde! Brzo! Požurite! — reče. — Kralj već drži hartiju, pročitaće.
Niko se ne pokrete. Kralj je užurbano razvijao ispovest.
— Ah, sto mu gromova! uzviknu Salsed. — To su se oni igrali sa mnom! A, međutim, ja sam je poznao. To je bila ona i niko drugi!
Jedva ako je kralj pročitao nekoliko prvih redova, kada ga obuze gnev.
Zatim preblede i viknu:
— Ah, bednik!… Ah, zlikovac!
— Šta je, sine? — upita Katarina.
— Sve poriče, majko. Kaže da nikada nije ništa priznao.
— I šta još?
— Kaže da su Gizovi potpuno nevini i nemaju ni kakve veze sa zaverom.
— A ako je to istina? — pomuca Katarina.
— Laže! — uzviknu kralj. — Laže kao kučka!
— Šta vi znate o tome, šine moj? Gizovi su možda samo oklevetani… Možda su sudije u svojoj velikoj rev nosti pogrešno razumele iskaze.
— Ah, gospođo, — uzviknu Anri nemoćan da se više uzdržava — sve sam lično čuo.
— Vi, sine moj?
— Jeste, ja.
— A kada to, molim vas?
— Kada su zločinca mučili… bio sam iza jedne za vese; nisam propustio nijednu njegovu reč i svaka mi je urezana u pameti kao da je dletom uklesana.
Pa dobro, razvežite mu jezik mučenjem, pošto mu je to potrebno. Naredite da konji povuku. Anri, obuzet besom, podiže ruku. Poručnik Tanšon ponovi znak.
I već su konopci nanovo privezani za ruke i noge osuđneika; četiri čoveka uzjahaše četiri konja; odjeknuše četiri pucnja biča i četiri konja pođoše u četiri razna pravca.
Strašno puckanje i strašan jauk zaori se istovremeno sa gubilišta. Udovi nesrećnog Salseda poplaveše, izduži še se i krv ih poprska; glava mu je bila potpuno bezobli čna kao maska nekog demona.
— Izdajstvo! Izdajstvo! — uzviknu on. — Hoću da govorim, hoću da govorim, hoću sve da kažem! Ah, prokle ta vojvot…
Glas je bio snažniji od rzanja konja i žagora svetine, ali se odjednom utiša.
— Stojte! Prestanite! — uzviknu Katarina.
Bilo je prekasno. Salsedova glava, do maločas iskriv ljena od bolova, odjednom klonu na daske gubilišta.
— Pustite ga da govori! — vikala je izbezumljeno kraljica majka.
— Prestanite! Ta prestanite jednom!
Salsedovo oko bilo je nesrazmerno razrogačeno i nepokretno,  pa je i dalje gledao prema grupi gde se pojavio skutonoša. TanšOn vešto pogleda u istom pravcu.
Ali Salsed više nije mogao da govori, bio je mrtav.
Tanšon tiho izdade nekoliko zapovesti svojim strel cima koji počeše da se probiiaju kroz gomilu u pravcu iz dajničkog Salsedovog pogleda.
— Otkrili su me — reče miadi skutonoša na uho Er notonu. — Smilujte se i pomozite mi, spasite me, gospodine. Evo dolaze! 
Dolaze već!
— Ma šta vi još hoćete?
— Da pobegnem! Zar ne vidite da mene traže?
— Pa ko ste vi?
— Žena… Spasite me! Zaštite me!
Ernoton preblede, ali velikodušnost pobedi u njemu čuđenje i strah.
On uze preda se svoju štićenicu, prokrči joj put udar cima balčaka svog noža i progura je do ugla ulice Muton, prema nekoj otvorenoj kapiji.
Mladi skutonoša potrči i iščeze u tim vratima, koja su samo njega čekala, jer se odmah za njim zatvoriše.
Nije čak ni imao vremena da je upita za ime niti gde bi je mogao naći.
Ali mladi skutonoša kao da prozreo njegovu misao, u poslednjem trenutku dade mu znak pun obećanja.
Pošto je ostao slobodan, Ernoton se okrete prema trgu i jednim pogledom obuhvati i gubilište i kraljevsku ložu.
Salsed je nepomično ležao ispružen na gubilištu.
Katarina je stajala uspravno, bleda kao smrt i uz drhtala.
— Sine moj, — reče najzad brišući znoj sa čela — dobro biste uradili kada biste smenili svog dželata, i to je neki pripadnik Lige.
— A po čemu vi to sudite, majko? — upita Anri.
— Pogledajte, pogledajte!
— Pa dobro! Gledam.
— Sasled je izdržao samo jedno trzanje i mrtav je. — Jer je suviše osetljiv prema bogu.
— A to ne! To ne! — reče Katarina s osmehom pu nim prezrenja zbog sinove kratkovidosti. — Već stoga što je udaljen ispod gubilišta nekim tankim konopcem u trenutku kada je hteo da optuži one koji su ga pustili da umre. Naredite, da neki dobar lekar pregleda leš i vide ćete, sigurna sam, oko njegovog vrata trag koji je kono pac ostavio.
— Imate pravo, — reče Anri čije oči trenutno zabli staše — moj rođak de Giz je uslužen bolje nego ja.
— Ćuti, ćuti, sine! — reče Katarina. — Ne viči, jer će nam se smejati. I ovoga puta smo izgubili igru.
— Žoajez je imao pravo kad je otišao da traži razo nodu na drugoj strani; ne može čovek ni na šta da računa, čak ni na mučenje.
Hajdemo, gospođe, idemo!

DVA ŽOAJEZA
Kao što smo videli, za vreme ovog događaja gospoda Žoajezi su se izvukli na zadnja vrata Opštinske zgrade i ostavljajući kraljevom ekipažu svoje konjušare koji su ih čekali sa konjima, pođoše pešice ulicama ovog naseljenog predgrađa koje je sada bilo pusto pošto se sav svet bio slegao na Grevski trg.
Čim su izišli napolje, uhvatiše se pod ruku i pođoše ćuteči.
Anri, nekada tako veseo, bio je zamišljen i gotovo na mrgođen.
An je izgledao zabrinut i kao neraspoložen zbog ću tanja svoga brata.
On prvi i prekide ćutanje.
— Pa lepo, Anri, kuda me vodiš! — upita ga. — Ne vodim vas nikuda, brate, idem onako napred — odgovori Anri kao da se prenuo iz nekog sna.
— Želite li da idete nekud?
— A ti?
Anri tužno uzdahnu.
— Ah, ja! — reče. — Meni je svejedno.
— Međutim, ti svake večeri nekuda odlaziš — reče An — jer svake večeri izlaziš u isto vreme i vraćaš se tek dockan u noć, a katkad se i ne vraćaš.
— Da li me vi to ispitujete, brate? — upita Anri sa divnom ljupkošću pomešanom sa izvesnim poštovanjem prema starijem bratu.
— Ja da te ispitujem! — reče An — Bože sačuvaj! Tajne pripadaju onima koji ih čuvaju.
— Kada budete to zaželeli, brate, — odgovori Anri — neću imati nikakvih tajni pred vama, i to dobro znate.
— Nećeš imati tajni preda mnom, Anri?
— Nikada, brate. Zar vi niste u isto vreme i moj gos podar i moj prijatelj?
— Vraga! A ja sam mislio da ti nešto kriješ od mene, jer sam jedna neznalica. Mislio sam da si se združio sa našim učenim bratom, tim stubom teologije, tom lučom vere, sa tim mudrim upravljačem dvorske savesti koji će jednoga dana postati kardinal; mislio sam da se ti njemu poveravaš i da ti u njemu nalaziš moralne snage, oproštaj i, ko zna… i savet. Jer naša porodica — dodade An smejući se —  sposobna je za sve, ti to znaš. Uzmi za primer našeg dragog oca.
Anri od Bušaža uze ruku svoga brata i toplo mu je steže.
— Vi ste za mene više no upravljač, više no ispo vednik, više no otac, dragi moj An, — reče mu. — Po navljam vam da ste mi prijatelj.
— Pa dobro, prijatelju, zašto si sada malo po malo postao tako tužan, kada si nekada bio tako veseo, i zašto sada izlaziš samo noću umesto da izlažiš danju?
— Brate, nisam žalostan — odgovori Anri i nasmeja se.
— Pa sta ti je?
— Zaljubljen sam.
— Dobro, a zašto si tako zamišljen?
— Zato što bez prestanka mislim na svoju ljubav.
— I uzdišeš dok mi to govoriš?
— Da.
— Ti uzdišeš, ti Anri, grof od Bušaža, ti, brat Žoa jeza, ti, koga zli jezici nazivaju trećim kraljem Fran cuske… ti znaš da je gospodin od Giza drugi, ako čak nije i prvi… Ti, koji si toliko bogat, tako lep, koji ćeš biti veliki kraljevski vazal Francuske kao i ja vojvoda kao i ja, prvom prilikom; ti si zaljubljen, misliš i uzdišeš, ti uzdišeš, ti čija je deviza: „Veselo!”
— Dragi moj An, svi ti darovi prošlosti ili ta obeća nja budućnosti nikada nisu igrali ulogu u onome što pred stavlja moju sreću.
Ja nemam ambicija.
— Drugim rečima, više ih nemaš.
— Ili bar ne težim za onim o čemu govorite.
Možda u ovom trenutku; ali kasnije ćeš se po vratiti.
— Nikada, brate. Ja ništa neću, ništa ne želim.
— Grešiš, brate. Kada se neko zove Žoajez, to jest najlepšim imenom u Francuskoj, kada ima brata koji je kraljev ljubimac, onda se sve želi, sve se hoće i sve se ima.
Anri odmahnu svojom plavom glavom i setno je obori.
— Vidi, — reče An — sada smo sami, potpuno usam ljeni. Do đavola! Prešli smo reku i evo već smo na mostu Turel, a nismo ni primetili. Ja ne verujem da nas ovde, na ovoj pustoj obali, po ovom hladnom severcu i blizu ove zelene vode, neko može čuti. Imaš li ti što ozbiljno da mi kažeš, Anri?
— Ništa, ništa, sem da sam zaljubljen, a to već zna te, brate, pošto sam vam maločas priznao.
— Ali, to nije ništa ozbiljno. — reče An i lupnu no gom. — I ja sam, tako mi pape, zaljubljen.
— Ali ne kao ja, brate.
— I ja mislim katkad na svoju prijateljicu.
— Da, ali ne uvek.
— Imam i ja katkad neprijatnosti, čak me obuzme i tuga.
— Ali imate i radosti, jer vas vole.
— Oh, imam i ja velikih neprilika. I od mene se tra že velike tajne.
— Traže se? Kazali ste: traže se. Ako vaša prijate ljica to traži, ona pripada vama.
— Nema sumnje da mi pripada, to jest pripada meni i gospodinu od Majena; jer, iskrenost za iskrenost, Anri, moja je prijateljica i prijateljica tog razvratnika Majena. Devojka luduje za mnom i ostavila bi Majena svakoga trenutka, ali se boji da će je Majen ubiti.  Jer ti znaš, njegov je običaj da ubija žene. A zatim ja mrzim Gizove i pri činjava mi zadovoljstvo… da se provodim na račun ne kog od njih. I eto, kažem ti i ponavljam, imam katkad nezgoda, svađa, ali ipak zato nisam tako očajan. Ja se i dalje smejem, ako ne uvek, ono bar s vremena na vreme. Hajde, reci mi koju ti voliš, Anri. Da li ti je prijateljica bar lepa?
— Na žalost, brate, ona mi nije prijateljica!
— Je li lepa?
— Isuviše.
— Kako se zove?
— Ne znam.
— Ehe?
— Časti mi!
— Prijatelju, sad počinjem da verujem da je to opa snije no što sam mislio. To nije tuga, tako mi pape! To je već ludost.
— Samo je jednom sa mnom razgovarala, ili bolje reći, samo je jednom govorila u mom prisustvu i od toga doba više nisam čuo zvuk njenog glasa.
— I nisi se raspitivao?
— Kod koga?
— Kako kod koga? Kod suseda.
— Ona stanuje sama u svojoj kući i niko je ne po znaje.
— Ali ipak, to nije nikakva senka?
— To je visoka žena i lepa kao nimfa, ozbiljna kao anđeo Gavrilo.
— Kako ši se s niom upoznao? Gde si je sreo?
— Jednoga dana išao sam za jednom devojkom na ra skrsnici Žipsjen. Uđoh u jedan vrtić pokraj crkve. Tu, pod drvećem, ima jedna klupa. Jeste li ikada, brate, ulazili u taj vrt?
— Nisam nikada. Uostalom to ništa ne znači, produži. Ima, ka- žeš, jedna klupa pod drvećem, pa onda?
— Već je počeo da pada sumrak, izgubio sam iz vida devojku, i tražeći je, dođoh do klupe.
— Hajde, hajde! Slušam te.
— Opazih odeću neke žene i ispružih ruke. „Pardon, gospodine, reče mi odjednom glas nekog čoveka koga ni sam opazio, pardon”.
I ta me ruka odbi blago, ali odlučno.
— I usudio se da dirne tebe, Žoajeza?
— Slušaj! Taj je čovek imao lice skriveno nekom vr stom mantije i smatrao sam da je sveštenik. Zatim, on mi je ulivao poštovanje blagim i učtivim tonom, jer dok mi je govorio, ukazao mi je prstom na ženu čija me je ha ljina i privukla na tu stranu i koja je, na jedno deset ko raka dalje, klečala pored kamene klupe kao da je to bio kakav oltar. Zastadoh. To je bilo početkom septembra. Vazduh je bio blag; ljubičice i ruže širile su svoj prijatan miris: mesec se probijao kroz jedan beličasti oblak iza crkvenog zvonika, a gornji delovi prozorskih okana posta jali su srebrnasti, dok su se donji delovi zlatili od upalje nih sveća. Prijatelju, bilo usled veličanstvenosti tog mesta, ili dostojanstvenosti same osobe, tek ta žena na kolenima sijala je u tami kao kakav mramorni kip. Ona mi je uli vala čudno poštovanje koje mi je ledilo srce. Gledao sam je očima punim žudnje. Ona se naže nad klupu, obgrli je obema rukama, prisloni svoje usne na nju i tada videh kako joj se tresu ramena od uzdaha i jecanja. Nikad niste čuli, brate, takav glas, nikada nijedna oštrica nije tako bolno cepala jedno srce! Neprestano plačući, ona je celi vala mramor sa takvim zanosom da sam izgubio glavu. Njene suze su me raznežile, njeni poljupci me učinili lu dim.
— More, ona je bila luda, tako mi pape! — reče Žoa jez. — Zar se tako ljubi kamen? Zar se tako jeca ni za šta?
— Ah, nju je nagonio na jecanje neki veliki bol. Ne ka velika ljubav ju je naterala da ljubi mramor. Samo, koga je ona volela? Koga je oplakivala? Za koga se moli la? To ne znam.
— A ti nisi ispitivao tog čoveka? — Jesam.
— Pa šta ti je odgovorio?
— Da je izgubila muža.
— Pa zar se tako oplakuje muž? — reče Žoajez. — I to mi je neki odgovor! I ti si se time zadovoljio?
— Morao sam, jer, mi ništa drugo nije kazao.
— A taj čovek, ko je on?
— Neka vrsta sluge koji stanuje sa njom.
— A kako se zove?
— Nije hteo da mi kaže.
— Mlad?… Star?
— Može imati dvadeset osam do trideset godina…
— Dobro, pa šta je posle bilo?… Valjda nije osta la celu noć da tako plače i da se moli?
— Ne, kada je prestala da plače, to jest, kada je izlila sve suze,  kada je izranjavila usne o klupu, ona se diže. Oko te žene lebdelo je nešto kao tajna puna tuge, i ja ustuknuh, umesto da joj priđem, kao što bih uradio sa svakom drugom ženom. Tada ona priđe meni, ili bolje re ći, pođe prema meni, jer me nije ni videla. Jedan mese čev zrak pade na njeno lice i njen lik onako obasjan učini mi se prekrasnim. Ponovo je dobio tužnu ozbiljnost. Nije bilo više ni jecanja, ni drhtanja ni suza, samo su osta li vlažni tragovi na obrazima. Jedino su joj se oči još si jale. Usta su joj bila poluotvorena i udisala su život koji je maločas htela da napusti. Učini nekoliko koraka sa nemoćnom malaksalošću, slično hodu ljudi u snu. Tada joj čovek  pritrča i povede je, jer je izgledalo kao da je zabo ravila da hoda po zemlji. Ah, brate, kakva strašna lepota! Kakva natčovečanska moć! Nism nikada video nešto slič no njoj. Samo nekada u snovima, kada bi se nebo otvaralo, video sam slična priviđenja.
— Pa posle, Anri, pa posle? — upita An, i nehotice zainteresovan tim pričanjem kome je hteo u početku da se smeje.
— Ah, ubrzo ću završiti, brate. Njen sluga joj došap nu nekoliko reči i ona spusti veo. Sigurno joj je kazao da sam i ja tu, ali ona i ne pogleda u mome pravcu. Spusti veo i više je nisam video. Izgledalo mi je da se nebo smra čilo i da ona nije živ stvor, već senka, pobegla iz tih gro bova koji su u visokoj travi mirno ležali preda mnom. Ona iziđe iz groblja, ja pođoh za njom. S vremena na vreme čovek se okretao i mogao je da me vidi, jer še ja nisam krio pošto sam bio sav nanesen. Šta ćeš? Još su mi u duši bile stare proste navike, a u srcu stare grube klice.
— Šta hoćeš time da kažeš, Anri? — upita An. — Ne razumem te.
Mladić se nasmeja.
— Hoću da kažem, brate, — nastavi on — da je mo ja mladost bila burna, da sam često bio ubeđen da vo lim i da sam od toga trenutka smatrao sve žene stvorenim za to da bih ja mogao da im ponudim svoju ljubav.
— Oho, koja li je ta? — reče Žoajez trudeći se da povrati svoju veselost koja je posle bratovljeve ispovesti bila ižčezla i protiv njegove volje. — Pripazi se, Anri, ti bulazniš. Pa zar i to nije žena od kostiju i mesa?
— Brate, reče mladić stežući Žoajezovu ruku gro zničavim stiskom i govoreći mu tako tiho da je glas jedva dopirao do uha starijeg brata — zaklinjem ti se živim bogom, nisam tako siguran da je to biće sa ovoga sveta.
— Tako mi pape, — reče mu brat — ti me plašiš, ako je uopšte jedan Žoajez sposoban da oseti strah.
Zatim pokušavajući da bude veseo, reče:
— Najzad, pošto ona hoda, plače i očigledno ljubi, to si mi, čini mi se, ti sam i kazao, onda je, izgleda mi, to dovoljan znak, dragi prijatelju. Ali to nije sve. Hajde, šta je dalje bilo?
— Nemam više mnogo da pričam. Išao sam za njom. Ona nije ni pokušavala da se sakrije, da izmeni put, da zavara trag; izgledalo mi je da nije na to ni mislila.
— Dobro, A gde stanuje?
— Blizu Bastilje, u ulici Ledigjer. Na vratima se njen pratilac okrete i opazi me.
— Jesi li mu tada dao neki znak da mu skreneš pa žnju kako želiš da razgovaraš s njim?
— Nisam se usudio. To je smešno, ali i sluga mi je ulivao gotovo isto onoliko poštovanja kao i njegova gospodarica.
— Jesi li bar ušao u kuću?
— Nisam.
— Zaista, Anri, čisto bih te se odrekao kao Žoajeza. Ali sutradan si sigurno došao?
— Jesam, ali uzalud. Uzalud sam išao na raskrsnicu Žipsjen i u ulicu Ledigjer.
— Nestala je?
— Kao senka.
— Ali si se najzad raspitao?
— U toj ulici ima malo stanovnika, niko nije mogao ništa da mi kaže. Vrebao sam čoveka da ga pitam, ali ni njega nije bilo. Međutim, slaba svetlost koja se noću vi dela kroz prozorske kapke davala mi je nade i govorila mi da je ona stalno tu. Pokušavao sam na trista načina da uđem unutra; pomoću pisama, poruka, cveća, poklona, ali mi nijedan nije uspeo. Jedne večeri iščeze i svetlost i više se ne pojavi. Sigurno je dama, zamorena mojim gonje njem, napustila ulicu Ledigjer. Niko nije znao gde je njen novi stan.
— Ali si opak pronašao tu svoju begunicu?
— Sasvim slučajno. Ali ja sam nepravedan, brate, to je bilo Proviđenje koje ne dopušta da čovek pati. Slušajte! Zaista je to čudno! Pre jedno petnaest dana prolazio sam ulicom Bisi oko ponoći. Vi znate kako su stroge naredbe u pogledu svetlosti, a međutim, prozori jedne kuće ne sa mo što su bili osvetljeni već je na drugome spratu goreo pravi požar. Počeh da udaram na vrata, kada se jedan čovek pojavi na prozoru. „Kod vas gori, — viknuh mu. — Ćutite, molim vas, — reče mi. — Ćutite, sad ga gasim. — Hoćete li da zovem stražare? — Ne, ne, zaboga, ne zo vite nikog! — Ali, hoćete li da vam pomognem? — Hoćete li? — Dođite, učinićete mi veliku uslugu. Biću vam za hvalan celog veka. — A kako ću da dođem? — Evo vam ključ od vrata.” I on baci ključ kroz prozor. Brzo ustrčah uza stepenice i uđoh u sobu gde je bio požar. Goreo je pod; bio sam u sobi nekog hemičara. Dok je izvodio ne znam kakav eksperiment, neka zapaljiva tečnost se ra sula po podu i otuda je i potekao požar. Kada sam ušao, on je već bio lokalizovao vatru, te sam imao dovoljno vremena da ga promatram To je bio čovek od dvadeset osam do trideset godina, bar mi se tako učinilo. Jedan ogroman ožiljak parao mu je skoro polovinu obraza, a drugi ožiljak video mu se na lobanji; gusta brada skri vala mu je ostatak lica. „Zahvaljujem vam, gospodine, ali kao što vidite sve je svršeno. Ako ste zaista tako ljubazni kao što izgledate, budite dobri i povucite se, jer moja gospodarica može svakoga časa ući i ljutila bi se što vidi jednoga stranca u ovo doba kod mene, ili bolje reći, u svojoj kući”. Njegov slabački glas skoro me zaprepasti. Već sam bio otvorio usta da viknem: „Vi ste čovek koga sam susreo na Žipsjenu, čovek iz ulice Ledigjer, čovek sa nepoznatom damom!” Jer, sećate se, brate, bio je pokri ven mantijom i nisam mu mogao videti lice, već sam mu samo čuo glas. Htedoh to da mu kažem, da ga upitam, da ga molim, kada se odjednom otvoriše jedna vrata i jedna žena uđe. „Šta je to, Remi?”, upita ona zausta vivši se dostojanstveno na pragu. „Otkud ta buka?” Ah, brate, to je bila ona, još lepša pri svetlosti umirućeg pla mena no što mi je izgledala na mesečini! To je bila ona; žena koje sam se sećao s bolom u srcu. Kako sam i ne hotice uzviknuo, sluga poče pažljivo da me zagleda. „Hva la, gospodine”, reče mi još jednom, „veliko vam hvala, ali, kao što vidite, požar je ugašen. Odlazite, preklinjem vas, odlazite”. „Prijatelju,” rekoh mu, „vi me dosta surovo ot puštate.” „Gospođo” reče sluga, „to je on”. — Ko, on? — upita ona. „Onaj mladi vitez koga smo sreli u parku kod Žipsjena i koji nas je pratio u ulicu Ledigjer”. Ona tada zaustavi svoj pogled na meni i po tom pogledu shvatih da me je tada prvi put videla. „Gospodine, imajte milosti i udaljite se!” reče mi. Kolebao sam se, hteo sam da nešto kažem, da je molim; ali moje usne ne progovoriše nijednu rec, stajao  sam nepomičan i nem i netremice sam je posmatrao. „Pazite, gospodine”, reče sluga više tužno no strogo, „pazite, primoraćete gospođu da još jednom beži”. — Ah, ne dao bog! — odgovorih i poklonih se. — Ali, gos pođo, mislim da vas ničim ne vređam. — Ona mi ne od govori. Neosetljiva, nema i ledena, kao da me uopšte nije čula, ona se okrete i iščeze postepeno u tami silazeći niz neke stepenice.
Hod joj se nije čuo, kao da je neki fantom išao.
— I to je sve? — upita Žoajez.
— To je sve. Tada me sluga isprati do vrata i reče mi: „Zaklinjem vas Isusom i Marijom, gospodine, zabo ravite ovo, preklinjem vas!” Ja pobegoh kao bez glave, izbezumljen, smešan. Stiskao sam glavu  među ruke i pitao se da nisam poludeo. Otada odlazim svake večeri u tu ulicu i eto zbog čega sam se i danas, izlazeći iz Opštinske zgrade, i nehotice uputio na ovu stranu. Svake večeri, kažem vam, odlazim u tu ulicu, sakrijem se za ugao kuće koja se nalazi prekoputa njene, pod jedan balkon koji me potpuno zaklanja. Jedanput u deset noći opazim svetlost u sobi u kojoj ona stanuje; to je moj život, to je moja sreća.
— Kakva sreća! — uzviknu Žoajez.
— Izgubio bih je kada bih zaželeo neku drugu sreću!
— Ali ti se ovako sam upropašćuješ!
— Brate, — reče Anri i tužno se osmehnu — šta ćete? Ovako se osećam srećnim.
— To nije mogućno!
— Sreća je relativan pojam. Ja znam da je ona ta mo, da tamo živi, da tamo diše; ja je vidim kroza zii ili bolje reći čini mi se da je vidm; kada bi ona napusti la kuću, kađa bih proživeo još petnaest onakvih dana kao kada sam je izgubio, poludeo bih ili bih otišao u kaluđere.
— Umukni, zaboga! Imamo već jednoga ludaka i jed noga kaluđera u porodici. Zasad nam je to dosta, pri jatelju.
— Nemoj da me savetuješ, An, i nemoj da mi se pod smevaš.
Saveti bi bili beskorisni, a podsmevanje ne bi ništa pomoglo.
— Ama ko ti govori o savetima i ko ti se smeje?
— Vrlo dobro! Ali…
— Dozvoli mi da ti kažem jedno.
— Šta?
— Da si se upecao kao kakav đačić.
— Nisam pravio nikakve račune ni kombinacije, ni sam se upecao, samo sam se predao nečemu što je jače od mene. Kada čoveka dohvati matica, bolje je pustiti se niz reku no boriti se.
— A ako to vodi nekom ponoru?
— Onda se treba utopiti, brate?
— I to je tvoje mišljenje?
— Jeste.
— Bogami moje nije, i na tvome mestu… — Šta biste vi radili, An?
— Uradio bih sve što bih mogao da doznam njeno ime, njene godine. Na tvome mestu…
— An, An, vi je ne poznajete.
— Ne, ali tebe poznajem. Kako, Anri, imali ste pe deset hiljada talira koje sam vam dao kad mi je kralj po klonio sto hiljada na svoj rođendan…
— Još su u mome kovčegu, An. Ni jedan nije po trošen.
— Vraga! U toliko gore! Da taliri nisu u tvome kov čegu, žena bi bila u tvojoj ložnici.
— Ah, brate!
— Nema tu: „Ah, brate!” Jedan običan sluga se prodaje za deset talira, dobar sluga za sto, odličan sluga za hiljadu, a prvoklasan za tri hiljade. A sad pogledaj! Pret postavimo da je to uzor sluge, bog vernosti, i za dvadeset hiljada talira, tako mi pape, bio bi vaš. Znači, ostaje vam još sto trideset hiljada livri da platite uzorženu dovedenu preko uzor-sluge. Anri, prijatelju, vi ste jedna budala.
— Ah, — reče Anri uzdišući — ima ljudi koji se ne prodaju; ima srca za koja ni sam kralj nije dovoljno bogat da ih kupi.
Žoajez se umiri.
— Dobro! Pretpostavimo da je tako! Ali nema ni jednog srca koje se ne daje.
— To je već nešto drugo.
— Pa dobro, šta ste učinili da vam ta lepa i neosetlji va žena preda svoje srce?
— Smatram, An, da sam uradio sve što treba da se učini.
— Idite, molim vas, grofe od Bušaža, vi ste ludi! Vi vidite jednu ženu koja je tužna, povučena i uplakana, i vi postajete još tužniji, još povučeniji i još uplakaniji. Drugim rečima, još dosadniji od nje.  U stvari, vi ste govorili o običnoj ljubavi i banalni ste kao patroldžija. Ona je usamljena, pravite joj društvo; žalosna je, razveselite je; opla kuje nekog, utešite je i zamenite ga!
— To je nemoguće, brate!
— Jesi li pokušao?
— A čemu to?
— Pobogu! Pa makar samo da okušaš. Kažeš da si zaljubljen?
— Ja nemam reči da iskažem svoju ljubav.
— Dobro! Za petnaest dana imaćeš svoju prijateljicu.
— Brate!
— Dajem ti reč Žoajeza! Mislim da te nije obuzelo očajanje?
— Nije, pošto se nisam ni nadao nikada.
— U koje je doba viđaš?
— U koje je doba viđam?
— Jeste.
— Ali, kazao sam vam da je ne viđam.
— Nikada?
— Nikada!
— Čak ni na prozoru?
— Ni njenu sen, kažem vam.
— To mora da prestane. Dobro.. Ima li ona lju bavnika?
— Nikada nisam video nijednog čoveka da ulazi u kuću, izuzev toga Remija o kome sam vam govorio.
— A kakva je ta kuća?
— Ima dva sprata, mala vrata uzdignuta na jedan stepenik i terasu iznad drugog prozora.
— Pa zar se ne može ući preko te terase?
— Izdvojena je od drugih kuća.
— A šta je prekoputa nje?
— Opet jedna kuća, slična njoj, samo, izgleda mi, nešto viša.
— A ko stanuje u toj drugoj kući?
— Neki građanin.
— Vesele ili zle ćudi?
— Izgleda da je neki veseljak, jer ga katkad čujem kako se sam smeje.
— Kupi od njega tu kuću.
— Ko vam kaže da se ona prodaje?
— Ponudi mu dvostruku cenu od njene vrednosti.
— A ako me dama u njoj vidi?
— Pa šta onda?
— Opet će iščeznuti, a ovako, ako se skrivam, nadam se da ću je jednog dana videti.
— Videćeš je večeras.
— Ja?
— U osam sati idi pod njen balkon.
— Biću tamo kao i svake noći, ali bez nade, kao i ranijih večeri.
— A, kad je već reč o kući, reci mi tačnu adresu?
— Između kapije Bisi i hotela Sen-Deni, skoro na uglu ulice Ogistena, dvadeset koraka od jedne velike go stionice koja ima firmu: „Kod mača neustrašivog viteza”.
— Vrlo dobro! Onda do viđenja večeras u osam!
— Ali šta mislite da radite?
— Videćeš, čućeš. A za to vreme vrati se kući, obuci najlepše odelo, ukrasi se najskupocenijim nakitom, na maži kosu najfinijim uljem; večeras izlaziš na pozornicu.
— Iz vaših usta u božje uši, brate!
— Anri, kad je bog gluv, đavo nije. A sad te ostav ljam, moja me prijateljica čeka; htedoh reći prijateljica gospodina od Majena. Tako mi pape, ona se ne pravi po štenjaković!
— Ali, brate!
— Izvini! Lepi moj ljubavniče! Ja ne pravim tu nikakvo upoređenje između te dve dame, budi u to uveren, mada mi se, prema tvom pričanju, dopada više ova moja, ili bolje rečeno, ova naša. Ali, ona me čeka i neću dopustiti da na mene čeka. Zbogom, Anri!
Videćemo se večeras.
— Do viđenja, An!
Braća stisnuše ruke jedan drugome i rastadoše se.
Posle dvesta koraka jedan od njih odlučno podiže i pusti da sa lupom tresne zvekir na jednoj lepoj kući u gotskom stiiu, koja se nalazila pored Bogorodičine Crkve.
Drugi mirno iščeze u jednu krivudavu ulicu koja je izbijala u blizini dvorske palate.

U ČEMU JE „MAČ NEUSTRAŠIVOG VITEZA” IMAO PREDNOST NAD „LJUBAVNOM RUŽOM”
Za vreme razgovora koji smo izneli pala je noć za vijajući u svoj tamni ogrtač grad koji je dva sata ranije bio tako bučan.
Sem toga, posle Salsedove smrti svi su gledaoci že leli da se što pre vrate svojim kućama i po ulicama su se videle samo male grupice umesto neprekidnog lanca rado znalaca koji su preko dana silazili svi na jedno mesto.
Cak i u delovima grada najudaljenijim od Grevskog trga još se osećala uznemirenost, što se lako moglo razumeti posle onolikog  uzbuđenja na trgu.
Tako, na primer, kod kapije Bisi, kuda moramo sada da se prenesemo da bismo pratiii izvesne ličnosti koje smo ostavili na pozornici u početku naše priče, a i da bismo se upoznali sa novim ličnostima, u tom kraju čulo se bru janje kao u košnici pred zalazak sunca, tai šum je dopirao iz jedne kuće okrečene ružičastom bojom i išarene belim i plavim šarama. Kuća se zvala „Kod mača neustrašivog viteza”, a bila je obična gostionica, ogromnih razmera, skoro podignuta u tom novom kraju.
U to doba Pariz je imao više dobrih gostionica sa tako zvučnim nazivima. „Mač neustrašivog viteza” bio je jedan od tih lokala, određen da okupi sve ukuse i da zadovolji sve naklonosti.
Na zidu pod krovom video se naslikan boj jednog anđela ili nekog sveca protiv aždaje koja je bljuvala iz usta potoke plamena i dima. Slikar, istovremno obuzet ju načkim osećanjima i pobožnošću, stavio je u ruke neustra šivog viteza, naoružanog do zuba, ne mač, već ogroman krst kojim je presecao na dva dela jednu aždaju iz koje je isticao potok krvi.
U dnu slike, jer to je više ličilo na neku sliku nego na ilustrovan natpis, videlo se mnoštvo gledalaca kako dižu ruke uvis, dok su anđeli sa neba na šlem neustraši vog viteza spuštali lovor i palme.
Najzad, slikar je u prvom planu, želeći da dokaže kako je svestrani umetnik naslikao u jednoj grupi bundeve, grožđe, jelenke, guštere i jednog puža na ruži; zatim dva zeca, jednog belog, a drugog sivog, koji su se i pored različitih boja, što je moglo da znači da su i raznog mi šljenja, trljali njuškicama, verovatno radosni zbog značajne pobede neustrašivog viteza nad aždajom, koja je, u pre- nosnom smislu, predstavljala samog Satanu.
Nesumnjivo da je sopstvenika firme bilo veoma teško zadovoljiti, ili je sam umetnik bio toliko savestan, jer ni jedan delić firme nije ostao neispunjen i da je trebalo doslikati samo jednog moljca,  ni za njega ne bi bilo mesta.
Sada moramo da priznamo jednu stvar i to priznanje, ma koliko nam bilo teško, moramo učiniti kao savesni istoričari. Kako je firma bila pretrpana, trebalo je da tako i sama krčma uvek bude prepuna. Ali dogodilo se sasvim suprotno, krčma „Kod mača neustrašivog viteza” bila je, ne samo katkad, već gotovo uvek prazna, i to iz razloga koje ćemo sad objasniti i koje će čitaoci, nadamo se, razumeti.
Međutim, kako bi smo mi to sada kazali, gostionica je bila velika i udobna. Lepo sagrađena, podignuta na širokim temeljima, iznad firme gordo su se uzdizale četiri male kule, i u svakoj od njih je bila po jedna osmougaona soba. Sve je to, doduše, bilo igrađeno od drvenih talpi, ali sve ljupko i tajanstveno kao što i treba da bude kuća koja treba da se dopadne ljudima, a naročito ženama.
Ne može čovek da se dopada svima.
Tako, međutim, nije mislila gospođa Furnišon, gostioničarka  „Neustrašivog viteza”. I ako posledica njenog mišljenja došlo je do toga da je naterala svoga muža da napusti kupatilo u ulici SentOnore, gde su nekako živo tarili, da bi okretao ražanj i udarao slavinu na burad s vi nom na zadovoljstvo ljubavnika sa raskrsnice Bisi, pa čak i ostalih delova Pariza. Na nesreću, nasuprot mišljenju go spođe Furnišon, njena gostionica je bila u blizini Pre-o-Klerka, tako da su tu dolazili više parovi koji su hteli da se tuku, privučeni nesumnjivo nazivom firme, dok su ostali parovi manje ratoborni, bežali kao đavo od krsta iz jadne gostionice, bojeći se buke i zveketa mačeva. Ljubav nici su miroljubivi ljudi koji ne vole da ih neko uznemi rava, tako su u mailm kulama, koje su bile tako ljupko nameštene, stanovale neotesane vojničine, a mali kupidoni, koje je umetnik posle završetka firme naslikao na drvenoj oplati zidova,  bili su ukrašeni brkovima ili nekim dru gim dodacima, koje su posetioci docrtavali ugljenom iz kamina.
I stoga je gospođa Furnišon, ne bez razloga, to se mora priznati, govorila da je firma donela nesreću radnji i tvrdila je da ako poveruju njenom iskustvu i iznad vrata umesto onog neustrašivog viteza i odvratne aždaje nacr taju nešto ljubavno, kao, na primer „Ljubavnu ružu” sa upaljenim srcima umesto ruža, onda će sve nežne duše izabrati njihovu gostionicu za svoje gnezdo.
Na nesreću, gazda Furnišon nije hteo priznati da se kaje zbog svoje ideje i uticaja te ideje na firmu, nije ni obraćao pažnju na primedbe svoje domaćice i odgovarao je sležući ramenima da on, kao bivši strelac gospodina od Danvila, treba da traži svoje posetioce među ratnicima.
Sem toga, govorio je, jedna vojničina koja želi samo da pije, popije koliko šest Ijubavnika, i baš i ako plati samo polovinu, ipak imaju računa, jer i najvatreniji ljubavnici ne plaćaju nikada kao tri vojnika.
Uostalom, zaključivao je, vino je mnogo moralnije od ljubavi.
Na te reči gospođa Furnišon bi slegla ramenima, ko ja su bila dosta punačka, i izjavljivala da se pogrešno tu mače njena mišljenja o moralu.
I tako su supružnici Furnišon bili u stalnom neslaga nju i životarili na raskrsnici Bisi, kao što su nekada ži votarili u ulici Sent Onore, kada jedan nepredviđen slučaj potpuno izmeni stanje i donese pobedu mišljenju gazde Furnišona, na najveću slavu firme na kojoj je celo živo tinjsko carstvo imalo svoga predstavnika.
Mesec dana pre Salsedovog pogubljenja, prilikom ne kih vijničkih vežbi koje su se održavale na Pre-o-Klerku, gospođa Furnišon i njen suprug nalazili su se, prema svom običaju, svaki u svojoj kulici na uglovima kuće, zamiš ljeni, besposleni i beznadežni, jer su svi stolovi i sve sobe gostionice „Kod neustrašivog viteza” bili potpuno prazni.
Toga dana „Ljubavna ruža” nije donela nijedan cvet.
Toga dana „Mač neustrašivog viteza” udarao je samo po vodi.
Supružnici su, dakle, žalosno posmatrali ravnicu sa koje su do- lazili vojnici ukrcavajući se u skelu Nel ske kule da bi se vratili u Luvr. Posmatrali su vojnike ko jima je komandovao jedan kapetan i proklinjali vojničku disciplinu koja primorava odred gardista da odu iako su sigurno dobro ožedneli. Tada ugledaše kako oficir potera konja u kas i pođe, samo sa jednim ordonansom, u pravcu kapije Bisi.
Oficir, koji je imao veliku perjanicu i čiji je mač sa poziaćenom kanijom podizao ogrtač od flandrijske tkani nine, gordo je jahao na svom belom konju i za deset mi nuta stiže do gostionice.
Ali kako nije nameravao da svraća u gostionicu, hteo je već da prođe pored nje i ne bacivši pogled na divnu firmu, jer je izgledao zabrinut i obuzet mislima, kad gazda Furnišon, čije se srce cepalo pri pomisli da neće praviti ni sefte toga dana, naže se iz kulice govoreći:
— Pogledaj, ženo, što je lep konj!
Na to gospođa Furnišon, kao dobra gostioničarka, odgovori:
— A kako je samo lep konjanik!
Kapetan, koji izgleda nije bio neosetljiv prema laskanjima ma sa koje strane ona dolazila, podiže glavu kao da se naglo trgnuo iza sna. Opazi gostioničara, gostioničarku i gostionicu, zaustavi svog konja i pozva ordonansa.
Zatim još uvek u sedlu, vrlo pažljivo pogleda celu kuću i ceo kraj.
Furnišon je strčao s kule preskačući sve po četiri stepenika i stajao ja na vratima držeći kapu obema ru kama.
Kapetan, pošto se nekoliko trenutaka premišljao, siđe s konja.
— Zar nema nikoga ovde? — upita.
— Trenutno nikoga, gospodine, — odgovori gostioničar postiđeno.
I taman htede da doda: „To se, međutim, retko do gađa!”, kada gospođa Furnišon, koja je kao i sve žene bila promućurnija od svoga muža, doviknu užurbano s pro zora:
— Ako gospodin želi samoću, ovde će se savršeno osećati.
Vitez podiže glavu i videći prijatan lik, pošto je već čuo dobar odgovor, reče:
— Za sada i želim; to baš sada tražim, gospođo. Gospodin Furnišon potrča u susret gostu govoreći:
— E, ovoga puta sefte pravi „Ljubavna ruža”, a ne „Mač neustrašivog viteza”.
Kapetan, koji je tada privukao pažnju supružnika, a koji zaslužuje da privuče i pažnju čitalaca, bio je čovek od trideset do trideset i pet godina iako je izgledalo da ima samo dvadeset i osam, toliko je pazio na svoju spolja šnjost. Bio je visok, lepo razvijen, imao je izrazite i lepe crte lica. Kada bi ga čovek dobro zagledao, možda bi na šao da mu je držanje malo oholo. U svakom slučaju imao je otmen izgled.
On dodade pratiocu uzde svog divnog konja koji je kopitom kopao zemlju i reče mu:
— Čekaj me ovde i prošetaj konje. Vojnik primi uzde i posluša.
Kada je ušao u veliku dvoranu gostionice, on zastade i zadovoljno pogleda unaokolo.
— Oho, — reče — ovolika sala, a nijednog posetioca! Vrlo  dobro!
Gazda Furnišon ga pogleda začuđeno, dok se go spođa Furnišon mudro smeškala.
— Ali — reče kapetan — mora da ima nečega u va šem ponašanju ili u vašoj kući što odbija posetioce?
— Nema ni jednog ni drugog, gospodine, hvala bo gu! — odgovori gospođa Furnišon. — Samo, znate, kraj je nov, a što se tiče posetilaca, mi ih probiramo.
— Ah, vrlo dobro! — reče kapetan.
Za to vreme je gazda Furnišon samo glavom odobra vao odgovore svoje žene.
— Na primer — dodade ona i malo kresnu okom, što jje i priličilo tvorcu ideje „Ljubavne ruže” — na primer, za jednog gosta kao što  je Vaše Gospodstvo, mi dra ge volje propustimo dvanaest drugih.
— Vi ste veoma pažljivi, lepa gospo! Hvala!
— Hoće li gospodin da proba vino? — reče Furnišon promuklim glasom.
— Želi li gospodin da razgleda sobe? — reče gospođa Furnišon svojim najslađim glasom.
— Hoću i jedno i drugo, ako želite — odgovori kapetan. 
Furnišon siđe u podrum, dok je njegova žena pokazala na stepenice koje vode u sobe prema kojima je, zadižući koketno svoju suknju, prva potrčala lupkajući pri svakom koraku cipelicama prave Parižanke.
— Koliko gostiju možete da primite ovde? — upita kapetan kada se zaustaviše na prvom spratu.
— Trideset lica od kojih deset gospodara.
— To je malo, lepa gospo, — odgovori kapetan.
— A zašto malo?
— Imao sam jednu ideju; uostalom ništa.
— Ah, gospodine, vi sigurno nećete naći nigde lepši smeštaj no ovde kod „Ljubavne ruže”.
— Kako! Kod „Ljubavne ruže”.
— Htela sam reći kod „Neustrašivog viteza”… izuzev da imate 
Luvr na raspolaganju… Stranac je čudnovato pogleda.
— Imate pravo, — reče, a zatim više za sebe — izuzev da imam Luvr…
— Zašto da ne? Biće ovde slobodnije i jeftinije… Vi kažete, draga gospođo, — nastavi on glasno — da možete primiti trideset osoba?
— Nesumnjivo možemo.
— A za jedan dan?
— O, za jedan dan, četrdeset, pa čak i četrdeset i pet.
— Četrdeset i pet! Sjajno! To baš i hoću.
— Zaista! Vidite što ste srećni.
— I to nimalo nije neobično kada se spolja posmatra?
— Mi katkad nedeljom imamo ovde i po osamdeset vojnika.
— I ne skuplja se svet pred kućom, nema uhoda među susedima?
— O, bože moj, ne! Sused nam je jedan čestit građa nin koji se ne meša ni u čije stvari, a susetka jedna dama koja živi povučeno, jer otkako je pre tri nedelje ovamo došla, nismo je još videli. Sve ostalo ne dolazi u obzir.
— E, ovo mi se neobično dopada.
— U toliko bolje! — reče gospođa Furnišon.
— Kroz mesec dana, — nastavi kapetan — zapam tite to dobro, za mesec dana… — Znači 26. oktobra?
— Baš tačno 26. oktobra.
— Šta?
— Za taj dan, 26. oktobar, zakupljujem vašu gosti onicu.
— Celu?
— Celu. Hoću da priredim iznenađenje nekim svojim zemljacima, oficirima, ali većinom ratnicima, koji dolaze u Pariz da traže sreću. Ja ću ih dotad obavestiti da odsed nu kod vas.
— Pa kako ćete im javiti, kada im pripremate izne nađenje?  — upita neobazrivo gospođa Furnišon.
— Ah, odgovori kapetan očito zbunjen pitanjem, — ah, kako ste vi radoznali ili indiskretni, sto mu gro mova!…
Furnišon je sve čuo. Kod reči: „oficiri ili ratnici” nje govo srce radosno zakuca. Dotrča.
— Gospodine, — uzviknu — vi ćete ovde biti gospo dar, despot kuće, nećete nikog ništa pitati, ah, bože moj! Svi vaši prijatelji biće dobrodošli!
— Ja nisam kazao moji prijatelji, — reče ka petan sa visine. — Kazao sam moji zemljaci.
— Jeste, jeste, zemljaci Vašeg Gospodstva, preva rio sam se.
Gospođa Furnišon okrete leđa ljutito; ljubavne ruže pretvorile su se u šumu kopalja.
— Vi ćete im dati da večeraju — nastavi kapetan.
— Vrlo dobro.
— Smestićete ih i na konak ako bude potrebno, ako ja ne budem mogao da im pripremim konačište.
— Odlično.
— Jednom reči, vi ćete im biti potpuno na usluzi i to diskretno, bez ikakvih zapitkivanja.
— Razume se.
— Evo vam trideset livara kapare.
— Posao je zaključen, gospodaru; vaši će zemljaci biti ugošćeni kao kraljevi i ako hoćete da se uverite pro bajući vino…
— Ja nikada ne pijem, hvala. Kapetan priđe prozoru i pozva čuvara konja.
Za to vreme gazda Furnišon se nečega setio.
— Gospodaru, — reče mu, otkako je primio trideset livri veli- kodušno plaćenih unapred, Furnišon je nazi vao stranca gospodarem, — gospodaru, kako ću ja poznati tu gospodu?
— Gle, istina, sto mu gromova! Ja sam na to i za boravio. Dajte mi voska, hartije i sveću.
Furnišon donese sve.
Kapetan pritisnu na vruć vosak prsten koji je nosio na levoj ruci.
— Pogledajte, — reče — vidite li ovaj otisak?
— Bogami, neka lepa žena.
— Da, to je Kleopatra. E, vidite, svaki od mojih zemljaka pokazaće jedan sličan otisak. Vi ćete, dakle, primiti donosioca ovakvog otiska. U redu?
— A za koliko vremena?
— Još ne znam. Primićete po tom licu moje nare đenje.
— Mi ih očekujemo.
Lepi kapetan siđe niza stepenice, skoči u sedlo i od jaha kasom.
U očekivanju njegovog povratka, supružnici Furnišon strpaše u džep trideset livara kapare na veliku radost gostioničara, koji nije  prestajao da govori:
— Ratnici! Dakle, firma je bila u pravu, mačem ćemo steći  bogatstvo.
I poče da čisti sve lonce očekujući čuveni 26. oktobar.

SILUETA GASKONJCA
Bilo bi suviše smelo reći da je gospođa Furnišon bila diskretna kao što joj je preporučio stranac. Uostalom, ona se bez sumnje smatrala oslobođenom svake obaveze prema njemu, pošto je on dao za pravo gazda-Furnišonu, ali kako je ostalo da se više nagađa no što joj je on rekao, da bi svoju pretpostavku postavila na sigurnu osnovu, ona odmah poče da se raspituje ko je bio nepoznati vitez koji je tako velikodušno platio za gostoprimstvo svojih zemlja ka. I zato je upitala odmah prvog vojnika koji je prola zio kako se zove kapetan što je komandovao odredom.
Vojnik, verovatno ćutljivije naravi no njegova sabesednica, pre  no što je odgovorio, upita je zbog čega mu postavlja to pitanje.
— Jer je sad bio ovde, — odgovori gospođa Furni šon — razgovarao je sa nama i potrebno je da znamo s kim smo ravovarali.
Vojnik prsnu u smeh.
— Kapetan koji komanduje odredom ne bi nikada ušao „Kod mača neustrašivog viteza” — reče joj.
— A zašto to? — upita gazdarica… — Isuviše je ve liki gospodin za to?
— Možda.
— A ako vam kažem da on nije zbog sebe dolazio u gostionicu „Kod mača neustrašivog viteza”.
— A zbog koga je onda dolazio?
— Zbog svojih prijatelja.
— Kapetan koji je komandovao odredom ne bi ni kada doveo svoje prijatelje „Kod neustrašivog viteza”, to vam ja tvrdim.
— Vraga! Kako vi to govorite, junače! A ko je taj tako veliki gospodin što smešta svoje prijatelje u najbolju parisku gostionicu?
— Vi govorite o onome što je komandovao odredom, zar ne?
— Bez sumnje.
— E, gospođo, čovek koji je komandovao odredom je prostonaprosto gospodin vojvoda Nogare od Valeta d'Epernona, veliki vazal francuskog kralja, general kra ljeve pešadije i malo veći kralj no samo Njegovo Veličan stvo. Pa šta velite na to?
— Ako je to bio on, onda mi je učinio veliku čast.
— Jeste li čuli da izgovara: „Sto mu gromova!”
— Jeste, jeste! — reče gospođa Furnišon, koja je videla u životu mnoge stvari i kojoj ta psovka nije bila nepoznata.
Sad možete i sami presuditi s kakvim je nestrplje njem očekivan 26 . oktobar.
Uveče, 25. oktobra, uđe jedan čovek u gostionicu noseći potežu  kesu i položi je na tezgu.
— Ovo je za ručak koji je za sutra poručen — reče.
— Koliko po osobi? — upitaše oba supružnika od jednom.
— Zar će kapetanovi zemljaci ovde imati samo je dan obed?
— Samo jedan.
— Znači da im je kapetan našao konačište?
— Izgleda.
I glasonoša iziđe i pored pitanja i „Ruže” i „Mača” ne hoteći da odgovori ni na jedno.
I najzad osvanu i taj toliko očekivani dan u kujni „Kod neustrašivog viteza”.
Na crkvi Avgustinaca izbijalo je jedan i po po podne kada se vitezi zaustaviše pred vratima, sjahaše i uđoše.
To su bili oni koji su došli kroz kapiju Bisi i bili su, naravno, prvi, najpre zato što su imali konje, a zatim što je gostionica „Kod Mača”, bila na sto koraka od kapije Bisi.
Čak jedan od njih, koji je izgledao kao njihov starešina, po svo- me liku i svečanom ruhu, došao je sa dvojicom slugu na dobrim  konjima.
Svaki od njih pokaza pečat sa slikom Kleopatre i oba supružnika ih primiše sa svom predusretljivošću, naročito mladoga čoveka sa slugama.
Međutim, izuzev ovoga poslednjeg, gosti su ušli u krčmu stidljivo i dosta nespokojno. Videlo se da ih neka ozbiljna stvar muči, naročito kada svi i nehotice zavukoše ruke u džepove.
Jedni izjaviše želju da se odmore, drugi da prođu kroz grad pre obeda; mladi čovek sa slugama raspita se ima li da se vidi šta novo u Parizu.
— Bogami, — reče gospođa Furnišon, osetljiva prema lepom  izgledu viteza — ako se ne plašite svetine i ako vam nije teško da stojite četiri sata na nogama, mo žete se razonoditi ako odete da vidite kako čereče gospo dina od Salseda, jednog Španjolca, koji je kovao zaveru.
— Ah, jeste, — reče mladić — to je istina. Čuo sam da se o tome priča. Idem, sto mu gromova! — i iziđe sa svojim slugama.
Oko dva časa dođe još dvanaestinu novih putnika u grupama od po četiri i pet. Neki su od njih došli i sami. Jedan je čak došao kao da dolazi iz susedstva, bez šešira i samo sa štapićem u ruci. Psovao je Pariz u kome su lo povi tako drski da su mu uzeli šešir blizu Grevskog trga, dok je prolazio kroz jednu grupu ljudi, i to tako vešto da nije mogao ni da vidi ko mu ga je uzeo.
Uostalom to je bila njegova greška, nije trebalo da uđe u Pariz sa šeširom ukrašenim tako skupocenom kopčom.
Oko četiri časa već je bilo oko četrdeset kapetanovih zemljaka u krčmi kod Furnišona.
— Zar to nije čudno, — reče gostioničar svojoj ženi — svi su Gaskonjci.
— Šta tu ima čudnovatog? — odgovori žena. — Zar kapetan nije kazao da će da dočeka svoje zemljake?
— Pa šta onda?
— Pošto je i sam Gaskonjac, i njegovi zemljaci mo raju biti Gaskonjci.
— Pa jeste, istina je! — reče gazda.
— A zar gospodin od Epernona nije iz Tuluze?
— Jeste, jeste, tačno je! A ti nikako ne možeš da za boraviš gospodina od Epernona.
— A zar nije on tri puta uzviknuo ono čuveno: „Sto mu gromova!?”
— A, zar je to kazao? — upita Furnišon zabrinuto. — A šta li mu to kog đavola znači?
— Glupače! Pa to je njegova omiljena psovka.
— Jeste, imaš pravo!
— Treba da se čudiš samo jednoj stvari, a to je što imamo samo četrdeset Gaskonjaca a trebalo bi da ih bude četrdeset i pet.
Ali oko pet časova dođoše i ostala petorica, i tako su sve zvanice „Mača” bile na broju.
Nikada slično iznenađenje nije ozarilo lice Gasko njaca; dobar sat su se čule razne uzrečice na njihovom na i rečju, a zatim nastadoše tako bučni izlivi radosti, da je supružnicima Furnišon izgledalo kao da je ceo Santonž, ceo Poatu, ceo Onis i sav Langedok upao u njihovu veliku dvoranu.
Neki su se međusobno i poznavali. Tako Estaš od Miradua zagrli  viteza sa dve sluge i predstavi mu Lardij, Militora i Scipiona.
— A kojim dobrom ti u Parizu? — upita ga ovaj.
— A ti, dragi moj Sent-Maline?
— Imam neku dužnost u vojsci, a ti?
— Ja, imam posla zbog nekog nasledstva.
— Oho, ti stalno vučeš sa sobom staru Lardij?
— Htela je da pođe sa mnom.
— Pa zar nisi mogao da pođeš krišom sam, umesto da ti se svi smeju što se držiš uz njenu suknju?
— Nisam mogao. Ona je otvorila prokuratorovo pismo.
— A ti si primio novosti o nasledstvu pismom? — upita SentMalin.
— Da — odgovori Miradu.
A zatim, trudeći se da skrene razgovor na drugu stra nu, reče mu:
— Zar nije čudno što je ova gostionica puna, i to puna naših zemljaka?
— Nije to ništa čudno; a firma je privlačna za vite zove — upade u reč naš stari poznanik Perdika od Pen korneja umešavši se u razgovor.
— Oho, to ste vi, druž — reče Sent-Malin. — Još mi niste objasnili sve što ste hteli na Grevskom trgu kada nas je ona gomila razdvojila.
— A o čemu smo ono govorili? — upita Penkornej i malo pocrvene.
— Kako? Pa našao sam vas na putu između Angu lema i Anžera kao što vas i sad vidim: bez konja, bez šešira i samo sa štapićem u ruci.
— Zar vas to toliko zanima gospodine?
— Bogami, zanima me! — reče Sent-Malin. — Da leko je od Poatijea, dovde, a vi dolazite iz još veće daljine.
— Išao sam iz Sent-Anre-de-Kibsake.
— Šta kažete? I tako, bez šešira?
— To je mnogo jednostavnije.
— Ja ne smatram.
— To je tako prosto, sad ćete razumeti. Moj otac ima dva divna konja koje toliko voli da je u stanju da me liši nasledstva posle nesreće koja mi se dogodila.
— A kakva vam se nesreća dogodila?
— Jahao sam jednog od njih, onog lepšeg, kada od jednom na desetak koraka od mene puče neka puška, konj se uplaši, otrže se i jurnu putem za Dordonju.
— Jurnuo je?
— Da.
— Sa vama?
— Ne: Srećom sam imao vremena da skliznem na zemlju, inače, da toga nije bilo, udavio bih se s njim.
— Ah, ah! Jadna životinja! Udavila se dakle?
— Sto mu gromova! Pa vi bar znate Dordonju, pola milje je široka! — A šta je posle bilo?
— Tada sam se rešio da se ne vraćam kući i da se što više udaljim od očevog gneva.
— A vaš šešir?
— Čekajte, vraga! Šešir mi je spao.
— Kao i vi?
— Ali ja nisam pao. Ja sam skliznuo na zemlju. Je dan Penkornej ne pada s konja. Penkorneji su jahači od malena.
— To je već poznato, — reče Sent-Malin — ali šta je bilo sa vašim šeširom?
— A, šta, sa mojim šeširom?
— Jeste.
— Sešir mi je bio spao. Tada sam stao da ga tražim, jer je to bila jedina stvar od vrednosti koju sam pri sebi imao, pošto sam pošao bez novca.
— Pa kako može šešir da ima neke vrednosti? — nastavljao je tvrdoglavo Sent-Malin, koji je bio rešen da tera do kraja.
— Pobogu! I to velike vrednosti! Treba vam reći da je pero tog šešira bilo pričvršćeno jednom dijamant skom kopčom koju je NJ. V. car Karlo V dao mome dedi kada se pri povratku iz Španije bio zaustavio u našem zamku u Flandriji.
— Ehe! I vi ste onda prodali i šešir i kopču? E, dragi prijatelju, vi treba da ste sada bogatiji od svih nas, i s tim novcem trebalo je da kupite i druge rukavice, pošto su vaše rasparene; jedna vam je bela kao ženska ruka, a druga kao ruka u kakvog crnca.
— Čekajte malo! U trenutku kada sam hteo da se vratim po šešir, opazih kako se jedan veliki gavran spušta na njega.
— Na vaš šešir?
— Ili bolje reći na dijamant. Vi znate da ta životinja grabi sve što sija. On ti slete na moj dijamant i zgrabi ga.
— Vaš dijamant?
— Jest. Najpre sam ga pratio očima, zatim sam stao da vičem: „Stoj! Stoj! Lopovi!” Ali, vraga! Posle pet minuta on je već bio iščezao i više nisam ni čuo za njega.
— I tako, skrhan bolom od tog dvostrukog gubitka…
— Nisam se usuđivao da se više vraćam u očev dom i odlučio sam se da dođem u Pariz i okušam sreću.
— Lepo! — reče neko treći. — Vetar se, dakle, pretvorio u gavra- na? Čini mi se da sam čuo kada ste govo rili gospodinu od Loanjaka da vam je u trenutku kada ste čitali pismo svoje prijateljice vetar odneo i pismo i šešir i da ste vi kao primeran ljubavnik potrčali za pis mom, a ostavili šešir njegovoj sudbini?
— Gospodine, — reče Sent-Malin — imam čast da poznajem gospodina od Obinjea koji, i pored toga što je hrabar ratnik dosta dobro vlada perom. Kada se budete s njime sreli, ispričajte mu šta se dogodilo sa vašim šeši rom, i on će o tome da napiše divnu priču.
Nekolicina njih se prigušeno nasmejaše.
— Oho, gospodo, — reče Gaskonjac ljutito — da se to vi meni ne smejete?
Svi se okrenuše da se ismeju.
Perdika pogleda ispitivački oko sebe i opazi blizu og njišta jednog mladića koji je skrio lice u dlanove; pomisli da je to ovaj učinio kako bi se bolje skrio.
Priđe mu:
— E, gospodine, — reče on — ako mi se smejete, smejte mi se u lice, da bar vidim ko ste.
I lupnu po plećima mladića koji diže glavu i pokaza ozbiljno i zamišljeno lice.
Mladić nije bio niko drugi do naš prijatelj Ernoton od Karamenža, koji još nije mogao da se povrati od doživ ljaja na Grevskom trgu.
— Molim vas da me ostavite na miru, gospodine, i naročito, ako hoćete da me dirate, navucite rukavicu, vi dite dobro da i ne obraćam pažnju na vas.
— Vrlo dobro! — promumla Penkornej. — Ako ne obraćate pažnju na mene, onda nemam šta da vam govo rim.
— Ah, gospodine, — reče Estaš od Miradua Kar menžu vrlo ljubaznim glasom — vi niste nimalo ljubazni prema našem zemljaku.
— A kog se vraga vi mešate? — nastavi Ernoton sve gnevnije.
— Imate pravo, gospodine, — reče Miradu i pokloni se — to me se ništa ne tiče.
A zatim se okrete da nađe Lardij, koja je sedela u jednom kutu velikog ognjišta, kada mu neko prepreči put.
To je bio Militor, s obema rukama za pojasom i s podsmešljivim osmehom na usnama.
— Je 1' te, oče? — rece.
— Pa šta?
— Šta velite na to?
— Na šta?
— Na način kojim vam je ovaj plemić zapušio usta?
— A?
— Dobro vas je useknuo.
— A, ti si to primetio, ti? — reče Estaš i pokuša da se skloni.
— Ali ovaj prozre nameru, okrete se malo ulevo i opet se nađe pred njim.
— Ne samo ja, — nastavi Militor — već svi pri sutni. Vidite kako se svi oko vas smeju.
I zaista, svi su se smejali, ali ko zna zbog čega. Estaš se zacrvene kao žeravica.
— De, de, oče, nemojte dozvoliti da stvar tako legne. Estaš planu i priđe Karmenžu.
— Kažu mi, gospodine, da ste hteli da budete na ročito neljubazni prema meni.
— A kada to? — Maločas.
— Prema vama? — Prema meni.
— A ko to kaže?
— Gospodin — reče Estaš pokazujući na Militora.
— Onda je gospodin, — odgovori Karmenž nagla šavajaći podrugljivo reč gospodin — onda je gospodin običan žutokljunac.
— Oh! — reče Militor besno.
— I ja mu savetujem da ne pruža svoj kljun prema meni, jer ću odmah primeniti savete gospodina od Lo anjaka.
— Gospodin od Loanjaka nije kazao da sam ja žu tokljunac, gospodine.
— Nije, ali je kazao da ste magarac. Možda to više volite? Meni je svejedno; ako ste magarac, pustiću vam krv; ako ste žutokljunac, očerupaću vas.
— Gospodine, — reče Estaš — to je moj pastorak. Ponašajte se bolje prema njemu, molim vas bar zbog mene.
— Ah, gle kako me vi branite, oče, — uzviknu Mi litor tobože očajno. — Ako već dotle dođe, onda ću se bo lje sam braniti.
— U školu, deco, — viknu Ernoton — u školu?
— U školu! — uzviknu Militor i pođe sa uzdignu tom pesnicom na gospodina od Karmenža. — Meni je se damnaest godina, čujete li, gospodine?
— A meni je dvadeset i pet — reče Ernoton — i zato vas i prekorevam prema zasluzi.
Zatim ga zgrabi za jaku i za pojas, podiže ga od zemlje i baci ga, kao kakvu stvar, kroz prozor na ulicu, dok je Lardij vikala da su se svi zidovi tresli.
— A sada, izmesiću celu porodicu, i očuha i maćehu i pastorka, ako me još kogod od vos uznemiri — reče Ernoton.
— Bogami, — reče Miradu — ima pravo. Zašto bi ga još uznemiravali?
— Kukavice, kukavice! Dozvoljava da mu biju sina!— uzviknu  Lardij prilazeći Estašu i mašući svojom raspletenom kosom.
— Mir, mir! — rece Estaš. — To će malo da ga opameti.
— Šta, ovde se izbacuju ljudi kroz prozor! — reče jedan oficir ulazeći. — Vraga! Kada se već time zanimate, onda bar viknite: „Čuvajte se, vi dole!”
— Gospodin od Loanjaka! — uzviknuše jedno dva deset glasova.
— Gospodin od Loanjaka — ponoviše svih četrdeset i pet.
Pri pomenu tog imena koje je cela Gaskonja pozna vala svi poustajaše i ućutaše.

GOSPODIN OD LOANJAKA
Iza gospodina od Loanjaka uđe i Militor, sav ispre bijan od pada i srven od ljutine.
— Poštovanje, gospodo, — reče Loanjak — izgleda mi da ste ovde napravili veliku buku… Ah, ah! Po svemu izgleda da se gazda Militor opet s nekim zavadio te mu je nastradao nos.
— Platiće mi oni za to — promumla Militor poka zujući Karmenžu pesnicu.
— Poslužite, gazda-Fumišone, — uzviknu Loanjak — i neka svaki po mogućstvu bude ljubazan sa svojim susedom. Potrebno je odsada da se volite kao braća.
— Hm! — učini Sent-Malin.
— Milosrđe je retko — reče Šalabr nameštajući ubrus na svoj sivi pancirni jelek, da ga ne uprlja ako bi jelo bilo sočno.
— A voleti se tako prisno, to je teško, — dodade Ernoton — doduše, nismo odavno zajedno.
— Vidite, — uzviknu Penkornej koga je još tištao podsmeh Sent-Malina — meni se smeju što nemam šešira, a ne kažu ništa gospodinu od Monkraboa koji seda za sto sa oklopom iz doba cara Pertinaksa, od koga sigurno vodi poreklo. To se zove odbrana!
Monkrabo, ošinut ovim rečima, ustade i piskavim glasom reče:
— Gospodo, skidam ga. Neka se pripaze oni koji više vole da me vide sa oružjem za napad nego sa onim za odbranu.
I on odveza dostojanstveno svoj oklop dajući znak prvome sluzi, jednom debeljuškastom prosedom čoveku od pedeset godina, da mu se približi.
— Hajd, mir, mir! — reče gospodin od Loanjaka. — Sedajmo za trpezu!
— Oslobodite me ovog oklopa, molim vas — reče Pertinaks svome sluzi.
Debeli čovek mu ga uze iz ruku.
— A ja — reče mu sasvim tiho — zar neću i ja da ručam?
Naredite da mi se da nešto, Pertinakse, umirem od gladi.
Ovo dobacivanje, ma koliko da je bilo prisno, nije izazvalo nikakvo čuđenje onoga kome je bilo upućeno.
— Uradiću sve što mogu, — reče mu — ali, da bi bilo sigurnije, raspitajte se i vi sa svoje strane.
— Hm, — reče sluga mrzovoljno — ovo nije nimalo ohrabrujuće.
— Zar vam nije ostalo baš ništa? — upita Pertinaks.
— Pojeli smo poslednji talir u Sansu.
— Pa, brate, postarajte se da nekako nađete novac. Tek što je završio rečenicu, začu se neka vika s ulice, a zatim i sa samih vrata gostionice:
— Kupujem staro gvožđe! Kupujem staro gvožđe!
Na taj uzvik gospođa Furnišon potrča prema vratima, dok je gospodin Furnišon dostojanstveno iznosio prva jela na sto.
Ako bi se sudilo po dočeku koji je bio priređen, Furnišonova kujna bila je izvrsna.
Furnišon, koji nije mogao da odgovori na sve hvale koje su bile izrečene, hteo je sa svojom ženom da ih podeli.
Potraži je očima, ali uzalud; beše iščezla. On je pozva.
— Pa šta radi ona? — upita jedonga švrću videći da ne dolazi.
— Ah, gazda! Pravi zlatan pazar — odgovori mu ovaj. — Prodaje vaše staro gvožđe za nov novac.
— Nadam se da tu nije u pitanju moj ratni oklop i moje bojno oružje! — uzviknu Furnišon i polete vratima.
— Nije, nije, — reče Loanjak — pošto je kraljevom naredbom zabranjeno kupovanje oružja!
— Ipak — reče Furnišon. I potrča vratima.
Gospođa Furnišon vraćala se pobedonosno.
— Šta vam je! — upita ona gledajući svog muža koji je bio sav zabezeknut.
— Kažu da prodajete moje oružje.
— Pa šta s tim?
— Ali ja ne dozvoljavam da se to prodaje!
— Gle! Pošto smo u miru, više vrede dve nove šerpe nego neki stari oklop.
— Mora biti da je to neka prilično mršava trgo vina s tim starim gvožđem otkako je izišla kraljeva na redba o kojoj je maločas govorio gospodin od Loanja ka? — reče Šalabr.
— Naprotiv, gospodine, — reče gospođa Furnišon — već me odavna taj trgovac dovodi u iskušenje sa svojom ponudom. I, bogami, danas nisam mogla da odolim i pošto mi se opet pružila prilika, iskoristila sam. Deset talira, gospodine, jesu deset talira, a stari oklop je uvek samo stari oklop.
— Šta, deset talira? — reče Šalabr. — Tako skupo? Vraga.
I zamisli se.
— Deset talira! — ponovi Pertinaks i pogleda zna čajno svoga slugu — čujete li, gospodine Samuele?
Ali gospodin Samuel već više nije bio tu.
— More, izgleda mi da taj trgovac stavlja glavu u torbu? — reče gospodin od Loanjaka.
— Oh, to je jedan čestit čovek, prijatan i predu sretljiv — nastavi gospođa Furnišon,
— Pa šta radi on sa svom tom gvožđurijom?
— Preprodaje je na kilo.
— Na kilo? — reče Loanjak — A vi kažete da vam je dao deset talira? Za šta?
— Za jedan stari oklop i jedan stari šlem.
— Ako pretpostavimo da je sve to teško dvadeset funti, po pola talira funta… Sto mu gromova, kao što kaže jedan moj poznanik, onda se tu krije neka tajna!
— Što ne mogu da dovedem tog čestitog trgovca u svoj zamak! — reče Šalabr a oči mu zasijaše — prodao bih mu tri pune hiljade raznih oklopa.
— Šta! Vi biste prodali oklope svojih predaka? — reče SentMalin podsmešljivo.
— Ah, gospodine, — reče Estaš od Miradua — pogrešili biste,  to su svetinje.
— Ma ne, — odgovori Šalabr — sada su svetinje oni lično i potreban im je samo poneki parastos.
Obed je postajao sve bučniji zahvaljujući burgund skom vinu čiju su potrošnju ubrzali Furnišonovi začini.
Glasovi su postajali viši, tanjiri su lupali, pred oči ma je lebdela neka magla kroz koju je svaki Gaskonjac gledao ružičasto, izuzev Militora, koji je mislio na svoj pad, i Karmenža, koji je mislio na svog skutonošu.
— Gledajte šta je veselih ljudi, — reče Loanjak svo me susedu, i to baš Ernotonu, — a ne znaju ni sami zašto.
— Ne znam ni ja — odgovori Karmenž. — Doduše, što se mene tiče, ja predstavljam izuzetak i nisam nimalo raspoložen.
— Vi grešite, gospodine, — reče mu Loanjak — jer vi ste jedan od onih za koje je Pariz zlatan majdan, raj prepun časti, svet pun blaženstva.
Ernoton odmahnu glavom.
— Šta velite na to?
— Ne smejte mi se, gospodine od Loanjaka, — reče Ernoton. — Vi koji držite, izgleda, konce što pokreću većinu od nas učinite mi bar tu milost da ne smatrate vikonta Ernotona od Karmenža za pajaca.
— Učiniću vam i druge milosti sem te, gospodine Vikonte, — reče Loanjak i pokloni se učtivo. — Ja sam vas na prvi pogled uočio između svih, vas sa vašim gor dim i blagim okom, i onog drugog mladića tamo sa tam nim i podmuklim pogledom.
— Kako ga zovete?
— Gospodin od Sent-Malina.
— A šta je bilo uzrok tome, gospodine, ako vam to pitanje ne izgleda kao suviše velika radoznalost s moje strane?
— Jer vas poznajem, to je sve.
— Mene? — reče Ernoton iznenađen. — Mene, vi poznajete?
— I vas i njega, i sve koji ste ovde.
— To je čudnovato zaista.
— Jeste, ali je potrebno.
— Zbog čega je potrebno?
— Jedan starešina treba da poznaje svoje vojnike.
— I svi ovi ljudi…?
— Biće sutra moji vojnici.
— Ali ja sam mislio na gospodina od Epernona…
— Pst! Ne izgovarajte to ime ovde, ili još bolje ne izgovarajte nikakvo ime. Otvorite uši, a zatvorite usta i pošto sam vam obećao sve milosti, primite najpre ovaj savet kao prvu.
— Hvala, gospodine, — reče Ernoton. Loanjak obrisa brkove, ustade i reče:
— Gospodo, pošto je slučaj okupio ovde četrdeset i pet zemljaka, ispijmo jednu čašu ovog španskog vina za srećnu budućnost svih prisutnih.
Ovaj predlog izazva burno pljeskanje.
— Većina je pijana — reče Loanjak Ernotonu. — To bi bio zgodan trenutak da se svakome ispriča njegova istorija, ali nemamo vremena.
A zatim podiže glas i viknu:
— Ej, gazda-Furnišone, isterajte odavde sve žene, decu i sluge.
Lardij se diže psujući, jer još nije bila pojela kolač. Militor se i ne pokrete.
— Jeste li me čuli tamo?… — reče Loanjak i baci pogled koji nije trpeo pogovora. — Hajd', hajd', u kujnu, gospodine Militore.
Posle nekoliko trenutaka u dvorani je ostalo samo četrdeset i pet zvanica i gospodin od Loanjaka.
— Gospodo, — reče ovaj poslednji — svaki od vas zna ko ga je pozvao u Pariz, ili bar sumnja. Dobro, dobro, ne izgovarajte njegovo ime; znate ga, to je dovoljno. Znate takođe da ste ovamo došli da slušate.
Žagor odobravanja podiže seu svim krajevima dvo rane. Samo, kako je svaki to znao samo za sebe i nije imao pojma da je i njegov sused došao iz istog razloga, svi se zgledaše začuđeno.
— Dobro, dobro, — reče Loanjak — gledajte se doc nije, gospodo. Budite mirni, imate vremena da se upo znate. Vi ste svi došli da slušate tog čoveka, to vam je poznato?
— Jeste, jeste! — povikaše svih četrdeset i pet. — Poznato nam je.
— E lepo, kao početak — nastavi Loaniak — vi ćete poći bez buke iz ove gostionice i stanovaćete onamo gde vam je određeno.
— Svi? — upita Sent Malin.
— Svi!
— Svi smo pozvani, svi smo ovde jednaki? — na stavi Perdika čije su noge bile toliko nesigurne da je mo rao zagrliti Šalabra, da bi držao ravnotežu.
— Pazite, — reče mu ovaj — gužvate mi jelek.
— Da, svi ste jednaki pred voljom gospodara — nas tavi Loanjak.
— Izvinite, gospodine, — reče Karmenž i pocrvene — ali još mi nije rečeno da je gospodin od Epernona naš gospodar.
— Čekajte.
— Ja nisam tako razumeo.
— Ali pričekajte, luda glavo!
Najveći deo ljudi je ćutao pun radoznalosti, dok su ostali bili nestrpljivi.
— Još vam nisam kazao ko će biti vaš gospodar, gospodo…
— Niste, — reče Sent-Malin — ali ste kazali da ćemo imati jednoga.
— Svako ima nekog gospodara! — uzviknu Loanjak.
— Ali, ako ste suviše gordi da se zaustavite na tome što ste kazali, tražite naviše; i, ne samo da vam to ne bra nim već vam i dozvoljavam.
— Kralj — prošapta Karmenž.
— Mir! — reče Loanjak. — Vi ste došli da se poko ravate i onda slušajte. Evo jedne zapovesti, učinite mi to zadovoljstvo, gospodine od Ernotona, i pročitajte je glasno.
Ernoton razvi predmet koji mu pruži gospodin od Loanjaka i glasno pročita:
„Naredba gospodinu od Loanjaka da uzme pod ko mandu četrdeset i pet vitezova koje sam pozvao u Pariz, sa dozvolom Njegovog Veličanstva. Nograde de la Valet, vojvoda od Epernona”
I oni koji su bili pijani i oni koji su sedeli, svi se pokloniše. Samo je bilo nejednakosti u ravnoteži kada se trebalo ispraviti.
— Dakle, čuli ste me — reče gospodin od Loanja ka. — Potrebno je da pođete sad odmah sa mnom. Vaša posluga i vaši ljudi ostaće ovde, kod gazda-Furnišona, koji će se o njima brinuti, a ja ću ih docnije pozvati. A sad, požurite se, brodovi nas čekaju.
— Brodovi? — ponoviše svi Gaskonjci. — Znači da ćemo se negde ukrcati?
I zgledaše se pogledom punim radoznalosti. — Pa, bez sumnje, — reče Loanjak — ukrcaćete se. Da bi se došlo do Luvra, zar se ne mora ići preko reke?
— U Luvr, u Luvr! — prošaptaše Gaskonjci radosno. — Sto mu  gromova, idemo u Luvr!
Loanjak ustade od stola, propusti pored sebe svih čertdeset i pet vitezova, brojeći ih kao ovce, i odvede ih ulicama do Nelske kule.
Tu su se nalazile tri velike barke, u svaku uđe po petnaestorica i one se odmah udaljiše od obale.
— Kog ćemo vraga tamo u Luvru? — upitaše se najsmeliji. Bili su već trezni od oštrog vazduha na vodi, a većina je bila i oskudno odevena.
— Da mi je bar moj oklop! — prošapta Pertinaks od Monkraboa.

ČOVEK S OKLOPIMA
Pertinaks je imao pravo što je žalio za svojim oklo pom, jer baš u tom trenutku gubio ga je zanavek posred stvom onog čudnovatog sluge kdji je tako prisno govorio sa svjim gospodarem.
I zaista, kada je čuo kako je gospođa Furnišon izgo varala one magične reči: „Deset talira”, Pertinaksov sluga je odmah potrčao za trgovcem.
Kako je već bila pala noć i kako se i trgovac starim gvožđem sigurno žurio, on je već bio jedno tridesetak koraka daleko kada je Samuel izišao iz gostionice.
Bio je, dakle, primoran da viče za njim.
Ovaj zastade plašljivo i ispitivačkim pogledom odmeri čoveka koji mu je išao u susret; ali kada vide da je natovaren robom, on zastade.
— Šta želite, prijatelju? — upita ga.
— E, šta želim, — reče sluga šeretski — pa hoću da napravimo pazar.
— E pa onda hajde brzo!
— Vi žurite?
— Žurim.
— O, čekajte bar da se izduvam, pobogu!
— Dobro, ali duvajte brzo, čekaju me.
Bilo je očigledno da trgovac nešto zazire od sluge.
— Kada budete videli šta sam vam doneo, — reče ovaj — a vidim da ste poznavalac, onda se nećete tako žuriti.
— A šta to nosite?
— Nešto divno! Jedna rukotvorina koja… Ali vi me i ne slušate?
— Ne! Samo gledam.
— Šta?
— Zar vi ne znate, prijatelju, — reče mu čovek sa oklopima — da je trgovina oružjem zabranjena kraljevom naredbom?
I pogleda usplahireno oko sebe.
Sluga proceni da je bolje praviti se kao da ništa ne zna.
— Ne znam ja o tome ništa, — reče mu — sad baš dolazim iz Mon-de-Marsana.
— E, to je onda druga stvar, — reče čovek koga je ovaj odgovor, izgleda, malo umirio — ali iako dolazite iz Mon-de-Marsana, ipak znate da ja kupujem oružje.
— Jeste, znam.
— A ko vam je to rekao?
— Pobogu! Niko nije morao da mi kaže. Vi ste sami na sav glas maločas vikali.
— Gde to?
— Pa na vratima gostionice „Kod neustrašivog viteza”.
— Vi ste bili tamo?
— Bio sam.
— S kim?
— Sa mnoštvom prijatelja.
— Sa mnoštvom prijatelja? Obično nikad nikoga nema u toj gostionici.
— Onda mora da ste primetili kako se mnogo iz menila.
— Zaista jeste. Ali otkuda su svi ti prijatelji? — Iz Gaskonje, kao i ja.
— Jeste li vi pristalica kralja od Navare?
— Šta vam pada na pamet? Mi smo i srcem i dušom Francuzi.
— Ali ste Hugenoti?
— Katolici kao i sveti otac papa, hvala bogu, — reče Samuel i skide kapu. — Ali nije sad reč o tome već o ovom oklopu.
— Priđimo malo uza zid, molim vas, isuviše smo iz loženi ovde našred ulice.
I oni pođoše nekoliko koračaji do neke kuće građan skog izgleda, na kojoj nijedan prozor nije bio osvetljen.
Kuća je imala vrata ispod nekog ispusta koji je li čio na balkon. Kao jedini ukras s lica bila je jedna ka mena klupa.
Ona je bila istovremeno i korisna i praktična, jer je prolaznicima služila kao binjektaš da uzjašu mazgu ili konja.
— Da vidimo taj oklop — reče trgovac kada su došli pod balkon.
— Evo.
— Čekajte, čini mi se da se neko kreće u kući.
— Ne, to je prekoputa. Trgovac se okrete.
I zaista, prekoputa se nalazila jedna kuća na dva sprata i na drugom se, s vremena na vreme pojavljivala neka brza svetlost.
— Požurimo, — reče trgovac uzimajući u ruke oklop.
— A! Kako je težak! — reče Samuel.
— Stari, težak, nimalo moderan.
— Umetnička stvar.
— Šest talira, hoćete li?
— Šta! Šest talira! A tamo ste dali deset za jedan stari i otrcan prsnik!
— Šest talira, hoćete li ili nećete — ponovi trgovac.
— Ali pogledajte sarno kako je to rađeno!
— Pošto kupujem na kilo, ne zanima me rad.
— Oho, vi se ovde cenjkate, — reče Samuel — a tamo ste davali što su tražili.
— Dajem vam još jedan talir više — reče trgovac nestrpljivo.
— Pa samo pozlate vrede četrnaest talira?
— Hajde, hajde, svršavajmo posao brzo ili se razi đimo!
— Dobro! — reče Samuel. — Vi ste čudan trgovac, krijete se da biste vodili svoju trgovinu; trugujete i mimo kraljeve zabrane i cenjkate se s poštenim ljudima?
— De, de, ne vičite toliko!
— O, nije mene strah, — reče Samuel podižući glas — ja ne vodim nepoštenu trgovinu i ne moram ništa da krijem.
— Hajde, uzmite deset talira i ćutite.
— Deset talira! Kažem vam da samo zlato vredi toliko. A, šta!
Hoćete da bežite?
— Ama neću! Šta vam je?
— Ako samo pokušate da bežite, zvaću stražu!
Izgovarajući te reči Samuel je toliko bio podigao glas da je i nehotice hteo da ispuni svoju pretnju.
Na tu viku otvori se jedan mali prozor na balkonu kuće ispod koga se vodila trgovina i škripanje prozora prestravi trgovca.
— Hajde, hajde, — reče — vidim da moram da uradim kako kažete, evo vam petnaest talira i idite.
— U dobri čas! — reče Samuel i strpa novac u džep.
— Neka je sa srećom!
— Ali ovih petnaest talira su za moga gospodara, — nastavi Samuel — a trebalo bi nešto i za mene.
Trgovac pogleda oko sebe i izvuče napola nož iz kanija. Očigledno, hteo je da proburazi Samuelovu kožu i da se na taj način zauvek oslobodi kupovanja drugog ok lopa umesto ovoga koji je prodao… Ali je Samuel imao hitro oko kao vrabac u vinogradu i ustuknu nekoliko ko raka govoreći:
— E, e, lepi moj trgovče, vidim ja tvoj nož, ali vidim još nešto: onoga čoveka na balkonu koji te posmatra.
Trgovac, sav prestrašen, pogleda u pravcu koji mu je Samuel naznačio i zaista vide na balkonu neku dugu i čudnu osobu umotanu u domaću haljinu od mačjeg krzna. Nepoznati nije izgubio nijednu reč, niti jedan pokret od poslednje scene.
— Hajde, hajde, radite sa mnom što hoćete — reće trgovac i nasmeja se kiselo kao šakal. — Evo vam još je dan talir, i neka vas đavo nosi! — dodade sasvim tiho.
— Hvala — reče Samuel! — dobro smo pazarili.
I pošto pozdravi čoveka s oklopima cerekajući se on se izgubi.
Pošto je ostao sam na ulici, trgovac poče da pakuje Pertinaksov oklop i da ga uvlači u Furnišonov.
Građanin je i dalje gledao, ali kada vide kako se tr govac neobično žuri, reče mu:
— Izgleda, gospodine, da vi kupujete oklope.
— Ne, gospodine, — odgovori jadni trgovac — to je samo slučajno, pružila mi se prilika.
— Znači i meni se pružila sjajna prilika.
— Po čemu, gospodine? — upita trgovac.
— Zamislite, imam ovde, baš na domaku ruke, mno štvo staroga gvožđa koje mi samo smeta.
— Ne kažem da ne kupujem, ali za trenutak, vidite, to je sve što mogu da ponesem.
— Ipak ću vam pokazati.
— Nije potrebno, nemam više ni novca.
— Ako je samo to u pitanju, daću vam na kredit; izgledate mi neki sasvim častan čovek.
— Hvala, ali čekaju me.
— Čudnovato, ali mi se čini da vas poznajem! — re če građanin.
— Mene? — odvrati trgovac pokušavajući uzalud da savlada drhtanje glasa.
— Pogledajte ovaj stari šlem — reče građanin i do hvati svojom dugom nogom predmet o kome je bila reč. Nije hteo da napusti balkon iz bojazni da trgovac ne po begne. Stoga mu stavi šlem u ruke. — Vi me poznajete, — reče ovaj — to jest mislite da me poznajete?
— To jest, poznajem Vas. Zar vi niste?… Izgledalo je kao da se građanin priseća. Trgovac je stajao nepomično i čekao je.
— Niste li vi Nikola?
Trgovčevo se lice sve iskrivi. Videlo se kako mu šlem drhti u ruci.
— Nikola Trišu, trgovac starim gvožđem iz ulice Kosoneri.
— Ne, nisam — odgovori trgovac i osmehnu se kao prasrećan čovek.
— Svejedno, imate izgled čestita čoveka. Stvar je u ovome, treba da mi otkupite jedan potpun oklop, znači oklop, narukvice i mač.
— Pazite, — ta je trgovina zabranjena, gospodine. — Znam, maločas je vaša mušterija to dosta glasno rekla.
— Čuli ste?
— Sasvim lepo. Čak ste bili široke ruke i to mi je dalo ideju da stupim s vama u pregovor; ali budite bez brige, neću to da zloupotrebim. Ja znam šta je trgovina, bio sam i sam trgovac.
— E, a šta ste prodavali?
— Šta sam prodavao?
— Jeste.
— Blagonaklonost.
— Lep posao, gospodine!
— Stoga sam i stekao imetak. Vidite, sad sam gra đanin.
— Čestitam vam.
— Prema tome, volim da udobno živim i zato pro dajem ovo staro gvožđe, jer mi smeta.
— Razumem.
— Imam još nekih nabedrenika, a zatim i narukvica.
— Ali, meni sve to nije potrebno.
— Meni još manje.
— Ja kupujem samo oklope.
— Kupujete samo oklope?
— Da.
— Čudnovato, jer vi kupujete da biste preprodavali na kilo; tako ste bar kazali, a gvožđe je gvožđe.
— To je tačno, ali, vidite, više volim…
— Kako hoćete; kupite oklop ili još bolje, imate pravo, idite i nemojte ništa da kupite.
— Šta hoćete time da kažete?
— Hoću da kažem, — u doba u kome živimo svakome je oružje potrebno.
— Kako! Sad, u miru!
— Dragi prijatelju, da smo u miru, ne bi bilo, vraga, tolike trgovine oklopima! Meni bar nemojte to da govorite.
— Gospodine!
— I naročito ovako krišom.
Trgovac učini pokret kao da je hteo da se udalji.
— Ali zaista što vas više gledam, sve više sam ube đen da vas poznajem, — reče građanin. — Ne, vi niste Ni kola Trišu, ali vas ipak poznajem — Ćutite!
— A ako kupite oklope… — Pa šta onda?
— Onda sam siguran da ste to uradili zato da biste ispunili jedno bogougodno delo.
— Ćutite!
— Vi me očaravate — reče građanin i pruži preko balkona dugu ruku koja uhvati trgovčevu mišicu.
— Ali ko ste vi, do đavola? — upita ovaj jer oseti da mu je mišica bila stegnuta kao nekim mengelama.
— Ja sam Rober Brike, koga zovu strah i trepet ras cepa, prijatelj Unije i vatreni katolik. Sada vas sasvim dobro poznajem.
Trgovac preblede od straha.
— Vi ste Nikola… Grembelo, kožar kod „Krave bez kostiju”.
— Nisam, varate se. Zbogom, gazda-Robere Brike! Milo mi je što sam se sa vama upoznao.
I trgovac se okrete da ode.
— Šta, odlazite?
— Pa, vidite.
— I nećete da otkupite gvožđe?
— Pa, kazao sam vam da nemam novca.
— Moj sluga će poći s vama. — Nemogućno je.
— Pa, šta ćemo onda da radimo?
— Ništa. Ostaje onako kako je i bilo.
— Vraga! To tako ne ide. Imam žarku želju da pro dubimo poznanstvo.
— A ja da što pre pobegnem od vas — odgovori trgovac koji je ovoga puta bio rešen da ostavi svoje oklope i sve izgubi samo da ga ne bi prepoznali. I on stade da beži što ga noge nose.
Ali Rober Brike nije bio čovek koji dozvoljava da bude izigran. Opkorači balkon i lako, skoro ne skačući siđe na ulicu i u pet-šest koraka stiže trgovca.
— Jeste li vi ludi, prijatelju? — reče mu spustivši ruku na rame ubogom grešniku. — Da sam vam neprijatelj i da hoću da vas uhapsim, imao bih samo da vičem. Sada upravo prolazi patrola kroz ulicu Ogisten. Ali, ili sam vam prijatelj, ili nek me đavo nosi! Neka posluži kao do kaz to što znam tačno vaše ime.
Ovoga puta trgovac poče da se smeje. Rober Brike stade pred njim.
— Vi se zovete Nikola Pulen, — reče mu — vi ste poručnik iz Uprave Pariza. Sećam se dobro da ste vi neki Nikola.
— Sad sam izgubljen! — promuca trgovac.
— Naprotiv, spaseni ste. Vraga! Vi nikada nećete uraditi za opštu stvar ono što ja nameravam da učinim za vas.
Nikola Pulen jeknu.
— Hajde, hajde, malo hrabrosti! — reče Rober Bri ke. — Povratite se! Naišli ste na brata, brata Brikea. Uz mite jedan oklop, ja ću uzeti ostala dva; poklanjam vam svoje narukvice, svoje nabedrenike, pa čak i rukavice. Haj, na put i živela Unija!
— Vi idete sa mnom?
— Samo ću vam pomoći da ponesete ovo oružje koje treba da pobedi Filistince. Idite napred, ja ću za vama.
U duši nesrećnog poručnika, sasvim prirodno, izrodi se sumnja, ali je istog trenutka i nestade. „Da je hteo da mi učini zlo”, šaptao je za sebe, „zar bi priznao da me poznaje?”. Zatim reče glasno:
— Dobro! Kad baš hoćete, pođite sa mnom!
— U život i u smrt! — uzviknu Rober Brike i steže ruku svog saveznika, dok je drugom pobedonosno podigao uvis staro gvožđe koje je nosio.
I obojica krenuše na put.
Posle dvadeset minuta hoda Nikola Pulen stiže u Ma re. Bio je sav znojav, nešto usled brzog hodanja, a nešto i zbog onog razgovora.
— Kakvog sam pristalicu našao! — šaptao je Nikola, Pulen zaustavljajući se nedaleko od hotela de Gizovih.
— Nadao sam se da će moj oklop otići nekuda na tu stranu — mislio je Brike.
— Prijatelju, — reče Nikola Pulen, i tužno se okrete Brikeu sav prožet nežnošću — pre no što uđemo u lavlje leglo, ostavljam vam jedan minut da razmislite. Vreme je da se povučete, ako niste sigurni u svoju savest.
— Ba! — reče Brike. — Preživeo sam ja i gore tre nutke. Et non intremuit medulla mea — izdeklamova on. — Ah, pardon! Vi, možda, ne znate latinski?
— A vi znate?
— Kao što vidite.
— Obrazovan, odlučan, bogat, snažan, ala sam na šao čoveka! — mislio je Pulen. — Onda uđimo!
On povede Brikea ka ogromnim vratima hotela Gizo vih koja se otvoriše na treći udarac bronzanog zvekira.
Dvorište je bilo puno stražara i ljudi koji su se za vijeni u ogrtače kretali kao aveti. Nije bilo nikakve svet losti u celom hotelu.
U jednom kutu čekalo je osam osedlanih i zauzdanih konja. Na zveku zvekira većiha ljudi se okrete i načini neku vrstu žive ograde da dočeka pridošlice.
Tada se Nikola Pulen naže na uho nekom vrataru koji je držao poluotvoreno prozorče i reče mu svoje ime.
— I dovodim sa sobom jednog dobrog drugara — dodade.
— Prođite, gospodo, — reč vratar.
— Odnesite ovo u magacin — reče tada Pulen i pre dade jednom čuvaru tri oklopa, a zatim i sve staro gvo žđe Robera Brikea.
— Gle, ima i magacina, — pomisli Brike — sve bolje i bolje. Ala ste vi organizator, gospodine iz Uprave!
— Da, da, imamo zdravoga smisla — odgovori Pulen i gordo se nasmeši. — No, dođite da vas predstavim.
— Pazite, reče građanin — ja sam neobično stid ljiv. Neka me trpe, to je sve što želim. Kada budem do kazao ko sam, ja ću se sam javiti, sa svojim delima, kao što se to kaže.
— Kako god hoćete — odgovori poručnik iz Uprave. — Onda me čekajte ovde.
I rukova se s većinom šetača. — Šta čekamo još? — upita jedan.
— Gospodara — odgovori drugi glas. U tom trenutku uđe u hotel čovek visokog rasta. Čuo je poslednje reči tajanstvenih šetača. — Gospodo, — reče — ja dolazim u njegovo ime.
— Ah, to je gospodin od Majnevila! — uzviknu Pulen.
— Ehe, evo me među poznanicima, — pomisli Brike i napravi grimasu koja mu potpuno izmeni lice.
— Gospodo, svi smo tu; počnimo većanje — začu se opet onaj prvi glas.
— Aha! — reče Brike. — Evo ga i drugi! To je moj tužilac, Marto.
I on promeni grimasu sa lakoćom koja je dokazivala koliko mu je bila poznata veština menjanja fizionomije.
— Hajdemo gore, gospodo, — reče Pulen. Gospodin od Majnevila pođe prvi, Nikola Pulen za njim, ljudi s ogrtačima pođoše za Nikolom Pulenom, a Rober Brike za njima.
Svi se popeše uz neke spoljne stepenice koje su vo dile pod jedan svod.
Rober Brike se penjao s ostalima i neprestano šaptao:
— Da mi je da znam gde se denuo taj vraški skutonoša? 

OPET LIGA
U trenutku kada se Rober Brike penjao uza stepenice za ostalima, trudeći se da liči na pravoga zaverenika, primeti da ga Nikola  Pulen, pošto je razgovarao s nekolicinom od svojih tajanstvenih  drugova, čeka na vratima svoda.
— To je sigurno zbog mene — pomisli Brike. I zaista, poručnik zaustavi svog novog prijatelja upra vo kada je hteo da prekorači prag.
— Nećete se ljutiti na mene, — reče mu — ali većina mojih prijatelja vas i ne poznaje i žele da dobiju neka obaveštenja o vama pre no što vas prime u savet.
— To je tačno, — odgovori Brike — i znate da je moja urođena skromnost već predvidela tu primedbu.
— Tako je, — odgovori Pulen — vi ste čovek pot puno na svom mestu.
— Ja ću se onda povući — produži Brike, koji je bio veoma srećan što je za jedno veče video toliko čestitih branilaca katoličke Unije.
— Hoćete li da vas otpratim? — reče mu Pulen.
— Ne, hvala, nije potrebno.
— Ali mogu da vam prave poteškoće na vratima; a opet, s druge strane, i ovde me čekaju.
— Pa zar nemate neku lozinku za izlaz?
— Imamo.
— Pa, onda, recite! — Zaista, pošto ste već ušli… — I pošto smo prijatelji.
— Tako je! Vi samo recite: Parm i Loren.
— I vrata će mi otvoriti?
— Istog trenutka.
— Vrlo dobro! Hvala! Idite vi svojim poslom, a ja ću svojim.
Nikola Pulen se rastade od Brikea i ode svojim kolegama.
Brike pođe nekoliko koraka kao da hoće da siđe u dvorište, ali kada krenu na prvi stepenik, on zastade da ispita okolinu.
Zapazio je da svod ide naporedo sa spoljnim zidom koji je štitio širokom strehom. Bilo je očigledno da se taj svod završava nekom niskom dvoranom, sigurno onom gde se sada održava ona tajanstvena sednica kojoj Brike nije imao čast da prisustvuje.
Ta pretpostavka se uskoro potvrdila, jer on vide svet lost na jednom okovanom prozoru koji je bio usečen u zidu i u kome je bio neka vrsta levka od drveta, levka koji se postavlja na prozore manastira da se ne bi moglo gledati unutra, a istovremeno omogućava pristizanje sve žeg vazduha i pogled na nebo.
Brike odmah pomisli da je to prozor dvorane u kojoj se održava sastanak i da bi to mesto bilo vrlo zgodno za osmatranje, samo kada bi mogao dotle da dođe, jer kada jednom bude na osmatračnici, sve bi mogao lepo da vidi, makar dobro i ne čuo.
Samo, teško je bilo doći dotle i zavući se neopaženo.
Brike pogleda oko sebe. U dvorištu je bilo skutonoša sa svojim konjima, vojnika sa halabardama i vratara sa ključevima, jednom  re či, sve okretni i otresiti ljudi.
Srećom, dvorište je bilo vrlo prostrano, a noć veoma mračna.
Uostalom, i skutonoše i vojnici, kada su videli da su zaverenici nestali ispod svoda, nisu više ni na šta obraćali pažnju, jer su znali  da su vrata dobro zatvorena i da niko ne može da iziđe bez lozinke. Brinuli su se da pri preme svoje postelje za noć i pazili na jedan kotao začinjenog vina koji se grejao pored vatre.
U radoznalosti kao i svim drugim strastima ima ne čega što daje hrabrost. Ljubopitstvo je nekad toliko da su zbog njega mnogi i život izgubili.
Brike je već toliko saznao pa je želeo da svoje podat ke još više upotpuni. Pogleda još jednom oko sebe i, kao opčinjen svetlošću koja je izbijala iz tog prozora i osvet ljavala gvozdene šipke, učini mu se da vidi u toj svetlosti neki znak poziva, a u šipkama neko izazivanje za svoje snažne ruke.
I pošto se odluči da dođe do tog levka, Brike pođe simsom koji je od prilaza išao kao ukras do prozora, kora čajući lako kao mačka ili majmun, držeći se rukama za šare uklesane u samom zidu.
Da su skutonoše ili vojnici mogli da u mraku vide tu čudnovatu senku koja je klizala duž zida bez ikakvog vidljivog oslonca, oni bi sigurno pomislili da je to neki duh i mnogima, pa i najhrabrijima, podigla bi se kosa od straha.
Ali Rober Brike nije im dao vremena da primete nje gove vradžbine. U četiri koraka stigao je do rešetke i uhvatio se čvrsto za njih, zgurivši se između rešetke i lev ka, tako da ga spolja nisu mogli videti, dok je iznutra bio zaklonjen gvozdenom rešetkom.
Brike se nije prevario, i kada je već jednom došao dotle, bio je obilno nagrađen za svoj trud i svoju smelost.
I zaista, pred njegovim očima prostirala se velika dvorana osvetljena gvozdenom svetiljkom sa četiri pla mena, ispunjena raznovrsnim oružjem među kojim bi, da je samo bolje pogledao, našao i svoje narukvice i svoj okovratnik.
Bilo je tu kopalja, mačeva, halebardi i musketa, pore đanih u gomile ili u kupe, u dovoljnoj količini da se nao ružaju četiri dobra puka.
Brike je, međutim, manje pažnje obratio na oružje, a više na skup koji je imao dužnost da to oružje razdeli i upotrebi. Zudnim pogledom je zurio kroz debelo staklo, prekriveno podebljim slojem prašine i dima, da bi pod kalpacima i vizirima otkrio poznata lica.
— Oh, oh! — reče. — Evo gazda-Krisea, našeg re volucionara; evo našeg malog Brigara, bakalina sa ugla ulice Lombar; evo advokata Leklerka koji sam sebe naziva Bisijem i koji zacelo takvo skrnavljenje nije smeo da po čini dok je pravi Bisi bio živ. Moraću jednoga dana da stanem oči u oči s tim gospodinom i da ga upitam da li mu je štogod poznato o nekom tajanstvenom udarcu od koga je poginuo neki David iz Liona, moj poznanik. Do đavola! I buržoazija je dobro zastupljena, ali plemstvo!… Oho, gospodin od Majnevila! Neka mi bog oprosti, ali on se rukuje sa Nikolom Pulenom! Bratime se. Ala je to dir ljivo! Ah, ah, ah, taj gospodin od Majnevila je dakle govornik! Sprema se, izgleda, da održi neki raspaljiv govor. Pravi neke pokrete i ubedljivo koluta očima.
I zaista, gospodin od Majnevila poče da govori. Rober Brike je odmahivao glavom, dok je gospodin od Majnevila govorio. On nije mogao čuti nijednu jedinu reč, ali je tumačio govor prema njegovim pokretima i držanju prisutnih.
— Izgleda mi da nema nikakvog uticaja na slušaoce. Krise mu se krevelji, Lašapel-Marto mu okreće leđa, a Bisi-Leklerk sleže ramenima. Hajde, hajde, gospodine od Majnevila, govorite, znojte se, duvajte, budite rečiti, sto mu gromova! Ah, u dobri čas! Ima ljudi koji se uzbuđuju. Oho! Približuju mu se, stežu mu ruku bacaju šešire u vis! Vraga!
Kao što smo već kazali, Brike je samo gledao, a niie mogao ništa da čuje. Ali mi, koji prisustvujemo kao duhovi na raspravi ove burne skupštine, reći ćemo čitaocima šta se tu događalo.
Najpre su se Krise, Marto i Bisi žalili gospodinu od Majnevila na neaktivnost vojvode od Giza.
Marto, u svojstvu državnog tužioca, uzeo je reč:
— Gospodine od Majnevila, — rekao je on — vi dolazite od strane vojvode Anrija od Giza? Hvala! I mi vas primamo kao izaslanika, ali prisustvo samoga vojvode nam je neophodno. Posle smrti njegovog slavnog oca, njemu je tada bilo osamnaest godina, on je privoleo sve dobre Francuze za Uniju i sve nas okupio pod tu zastavu. Ispunjavajući zakletvu, mi smo stavili svoje glave u torbu i žrtvovali svoja imanja za pobedu te svete stvari. A, me đutim, uprkos našim žrtvama ništa se ne odlučuje, uvek smo na istom mestu. Razmislite, gospodine od Majnevila, opašće moral kod Parižana! A kada to jednom bude, šta će biti od Francuske? Gospodin vojvoda mora o tome da misli!
Ovaj uvod izazva odobrenje svih privrženika Lige. Naročito se Nikola Pulen istakao pljeskanjem.
Gospodin od Majnevila odgovori jednostavno:
— Gospodo, ako se ništa ne odlučuje, znači da ni šta još nije potpuno sazrelo. Ispitajte samo situaciju, mo lim vas. Gospodin vojvoda i njegov brat, gospodin kar dinal, sada su u Nansiju. Jedan od njih sakuplja vojsku određenu da zadrži flandrijske hugenote koje gospodin vojvoda od Anžuja hoće da baci na nas da bi nas pokorio. Drugi šalje pismo za pismom ovim sveštenicima u Fran cuskoj i papi, — da prime Uniju. Gospodin vojvoda od Giza zna ono što vi ne znate, gospodo: da će se stara veza između vojvode od Anžuja i Bearnezaca, koja je bila ras kinuta, opet uspostaviti. Potrebno je zaposednuti Špani ju, počevši od Navare i sprečiti je da nam šalje oružje i novac. Dakle, gospodin vojvoda hoće, pre no što bilo šta uradi i, naročito, pre no što dođe u Pariz, da bude u stanju da suzbije jeres i bezvlašće. Ali u odsutnosti gospodina od Giza, mi imamo gospodina od Majena, koji je i general i savetnik i koga svakoga trenutka očekujem.
— To znači, — upade Bisi sležući ramenima — to znači da su vaši kneževi tamo gde nas nema i nikada on de gde su nam potrebni.
Šta radi, na primer, gospođa od Monpansijea?
— Gospodine, gospođa od Monpansijea ušla je jutros u Pariz.
— I niko je nije video? — Jeste, video ju je.
— A ko ju je video?
— Salsed.
— Oh, oh! — uzviknuše svi uglas.
— Znači — reče Krise — postala je nevidljiva?
— Ne sasvim, ali, nadam se, neće je uhvatiti.
— A otkud se zna da je ona ovde? — upita Nikola Pulen. — Smatram da vam to Salsed nije mogao reći.
— Znam da je ona ovde — odgovori Majnevil — jer sam je pratio sve do kapije Sent - Antoan.
— Ja sam čuo da su zatvorili kapije — upade Marto koji je merkao priliku da održi još jedan govor.
— Jeste, gospodine, — odgovori Majnevil sa svojom večitom učtivošću koju nijedan napad nije mogao da po remeti.
— Pa kako je onda mogla da uđe?
— Jer je bila vešta.
— I ona ima moći da se pred njom otvaraju vrata Pariza — rekoše pripadnici Lige zavidljivo i puni sumnje, kao svi mali kada se  vežu za velike.
— Gospodo — reče Majnevil, — jutros su se pred kapijama Pariza odigravale stvari koje vama ili nisu po znate ili ste ih samo načuli. Postojala je naredba da se kroz barijere puste samo oni koji imaju dozvole. Ko je trebalo da bude potpisan na toj dozvoli? Ja ne žnam. Elem, pred nama, na kapiji Sent-Antoan, prošlo je pet ili šest ljudi, od kojih su četvorica bili dosta bedno ode veni i prilično prostačkog izgleda. Oni su imali te dozvo le i prošli su kraj nas. Neki od njih su se ponašali kao ljudi koji ulaze u osvojenu zemlju. Ko su ti ljudi? Kakve su to dozvole? Odgovorite nam, gospodo iz Pariza, vi kojima je dužnost da znate sve šta se zbiva u vašem gradu.
I tako Majnevil od optuženoga postade tužilac, što je dokaz velike veštine besedništva.
— Dozvole, bezobrazni ljudi, izuzetno puštanje na kapijama Pariza! Oh, oh, šta sve to ima da znači? — pitao se zamišljeno Nikola Pulen.
— Ako to ne znate vi, vi koji živite ovde, kako ćemo znati mi, mi koji živimo u Loreni i provodimo sve vreme trčeći po putevima da bismo sastavili krajeve tog kruga koji zovu Unija?
— A ti ljudi, kako su dolazili?
— Jedni pešice, drugi na konjima; jedni sami, drugi sa slugama.
— Jesu li to kraljevi ljudi?
— Trojica ih četvorica ličili su na prosjake.
— Da nisu ratnici?
— Njih šestorica imali su dva mača.
— Onda su stranci.
— Mislim da su Gaskonjci?
— Ah! — rekoše nekolicina prezrivo.
— Bez obzira na to, — reče Bisi — makar bili i Turci, moramo da obratimo pažnju na njih. Raspitaćemo se o njima. Gospodine Pulene, to je vaša dužnost. Ali sve to ne kazuje nam ništa o Ligi.
— Ima jedan nov plan — odgovori gospodin od Maj nevila. — Sutra ćete znati da Salsed, koji nas je izdao i koji je hteo još jednom da nas izda, ne samo da nije progovorio već se predmislio na samom  gubilištu i to sve zahvaljujući vojvotkinji, koja je ušla s jednim što je imao dozvolu i imala hrabrosti da dođe do gubilišta, izležući se  hiljadu puta opasnosti da bude smrvljena, i pokazala se osuđeniku rizikujući da je poznaju. U tom trenutku je Salsed prekinuo svoju ispovest. Posle jednog trenutka naš čestiti dželat prekinuo je njego- vo ka janie. Dakle, gospodo, nemate se čega bojati u pogledu naših koraka u Flandriji. Ta strahovita tajna otišla je na dno groba.
To je bila ta poslednja rečenica koja je okupila sve pripadnike Lige oko gospodina od Majnevila.
Brike je pogađao njihovu radost po njihovim pokretima. Ta ra- dost je mnogo uznemirila čestitog građanina koji se, izgleda, odjednom odlučio.
On se pusti i skliznu sa svrha levka na kladrmu dvo rišta. Zatim se uputi vratima i kada izreče: Parm i Loren, vratar ga propusti.
Kada se nađe na ulici, Rober Brike tako glasno uzdahnu da se  odmah videlo kako je dugo zadržavao dah.
Većanje je i dalje trajalo; istorija će nam reći šta se tu događalo.
Gospodin od Majnevila donosio je od strane Gizovih ceo plan ustanka budućim ustanicima Pariza.
Trebalo je, ni više ni manje, nego pobiti sve važne ličnosti u gradu poznate kao kraljeve ljubimce, trčati ulicama sa uzvicima; Živela služba božja! Smrt političarima! i na taj način obnoviti jednu novu Bartolomejsku noć s ostacima stare. Samo, ovoga puta mešali su rđave katolike s Hugenotima svih vsrta.
Radeći tako, služili su dva boga — onoga koji vlada na nebu i onoga koji je imao da vlada u Francuskoj — Svevišnjeg i gospodina od Giza.

SOBA NJEGOVOG VELIČANSTVA ANRIJA III U LUVRU
U toj velikoj sobi Luvra, u koju su naši čitaoci već toliko puta ušli i u kojoj smo videli jadnog kralja An rija III kako provodi duge i mučne časove, naći ćemo ga još jednom, ali ne više kralja, ne više gospodara, nego skrhanog, bledog, uznemirenog i podložnog neprekidnom proganjanju utvara koje mu se priviđaju iz prošlosti pod ovim slavnim svodovima.
Anri se bio dosta promenio od tragične smrti svojih prijatelja koju smo na jednom mestu opisali. Ta smrt je prešla preko njegove glave kao neki uragan što se ruši i jadni kralj, koji se uvek sećao da je i on ipak samo čovek, uneo je bio svu svoju snagu i pcverenje u naklo nost svojih prisnih prijatelja i sad se našao bez svega toga, ucveljen tom neumitnom smrću. Došao je pre vremena do onog  strašnog trenutka kada kraljevi vide da moraju ići bogu na istinu sami, bez prijatelja, bez garde i bez krune.
Anri III je bio teško pogođen. Svi koje je voleo po stepeno su nestajali. Posle Šomberga, Kelusa i Možirina, koje su Livaro i Antrage ubili u dvoboju, Sen-Megrena je ubio gospodin od Majena. To su bile nezarasle rane koje su još krvarile… Ljubav koju je osećao prema no vim ljubimcima, d'Epernonu i Žoajezu, ličila je na lju bav oca koji je izgubio svoju najbolju decu na sada grli onu koja su ostala.
Poznajući tačno njihove nedostatke,
On ih ipak voli, čuva ih i štiti da mu smrt i njih ne ugrabi.
D'Epernona je obasuo dobročinstvima, iako ga je vo leo samo na mahove i iz kaprica, dok ga je u izvesnim trenucima mrzeo. I tada bi se pojavljivala Katarina, ta nemilosrdna savetodavka kod koje je uvek tinjala mi sao, kao kandilo u grobnici, nesposobna za veselost čak i u svojoj mladosti, i kritikovala kraljevu ljubav izno seći mu šta narod o tome govori.
Kada je on praznio kase da od zemlje La Valete načini vojvod- stvo, i to kraljevski da je poveća, ona mu nije govorila:
— Sine, treba mrzeti one ljude koji vas ne vole, ili što je još gore, koji vas vole samo zbog sebe samih.
Ali kada bi ugledala kago se nabiraju kraljeve obrve ili kada bi čula kako on, u trenutku zamora, optužuje d'Epernona za tvrdičluk i podlost, nalazila je odmah oštru reč u kojoj je bila izražena sva mržnja naroda i kra ljevine protiv d'Epernona, reč koja bi zaparala novu brazdu u kraljevoj mržnji.
D'Epernon, potpuni Gaskoniac, svojom oštroumnoš ću i prirodnom lukavošću, uvideo je kraljevu slabost. Umeo je da skrije svoje ambicije, ambicije koje su bile neodređene i čak i njemu samome nejasne; samo njego va gramzivost mu je služila kao kompas da bi se kretao prema udaljenom i nepoznatom životu koji mu je još vidik budućnosti skrivao. Pohlepnost mu je bila jedini vođ.
Ako bi se riznica slučajno našla malo punija, pojavio bi se d'Epernon ispruženih ruku i vesela lica. A ako bi riznica ostala prazna, on je iščezavao, prezrivih usana i nabranih veđa i zatvarao se, bilo u svoj hotel, bilo u neki od svojih zamaka, žaleći se na bedu sve dok ne bi smi lostivio kralja i od njega izvukao neki nov dar.
On je od naklonosti stvorio zanimanje, i to zanima nje iz koga je vešto crpao sve moguće koristi.
U prvo vreme vraćao je kralju svoje dugove na vreme; docnije kada je postao dvorjanin, on pristade da i sam učestvuje u radu, to jest da sarađuje prilikom ubiranja državnog novca koji je hteo da učini svojim plenom.
On je dobro osećao da ga ta neophodnost primorava da od lenog dvorianina, što je još ponajblje, postane vre dan dvorjanin, što je najgore. Gorko je oplakivao slatke časove nerada Kelusa, Šomberga i Možirona, koji celog svog veka nisu ni govorili o javnim i privatnim poslo vima i koji su veoma lako svoju naklonost pretvarali u novac u zadovoljstvo. Ali vremena su se promenila, po sle gvozdenog doba došlo je zlatno; novac nije priticao kao ranije. Moralo mu se ići u susret, trebalo ga je tra žiti u venama naroda, kao u nekom maidanu koji je upo la iscrpen. D'Epernon se predade sudbini i kao proma man se baci u zamršenost administracije, pustošeći levo i desno i isisavajući bez obzira na kletve, jer je zveket zlatnih dukata nadjačavao glas jadnika.
Kratka i nepotpuna skica što smo je dali o karak teru Žoajeza pokazaće čitaocima razliku među kraljevim ljubimcima, koji su delili, nećemo reći prijateljstvo, već veliki deo uticaja koji je Anri dozvoljavao da ga imaju oni što su bili oko njega — nad Francuskom i nad njim samim. Žoajez, sasvim prirodno i bez razmišljania, pošao je tradicionalnim tragom Kelusa, Šomberga, Možiro na i SenMegrena; voleo je kralja i bezbrižno je pustio da i bvaj njego voli. Samo, svi čudni glasovi koji su kru žili o neverovatnom prijateljstvu kraljevom prema pret hodnicima, Žoajezu behu nestali zajedno sa njihovom smrću; nijedna nečasna mrlja nije prljala tu gotovo očinsku ljubav koju je kralj gajio prema Žoajezu. Rođen u porodici slavnih i čestitih ljudi, Žoajez je bar pred svetom iskazivao poštovanje prema kraljevstvu, a njegova prisnost nikada nije prelazila izvesne  granice. An je bio mlad, prek i zaljubljen, a kada bi bio zaljubljen, — sebičnjak. Njemu je bilo malo da bude srećan samo zbog onog što mu pruža kralj i da tu sreću uzdiže do njenog izvora; za njega je bilo sve da bude srećan, pa ma na koji način. Hrabar, lep, bogat, on je sijao u sreći tih odsjaja koje mladim licima daje dreol ljubavi. Pri roda je suviše dala Žoajezu i Anri je katkad i proklinjao prirodu što je njemu, kralju, ostavila, malo stvari koje bi mogao da učini za svoga prijatelja.
Ovaj slučaj sa Salsedom jako ga je ožalostio. Sam, između dve žene, u jednom trenutku Anri je osetio svo ju samoću; Lujzina slabost ga je žalostila, Katarinina snaga ga je plašila. Jednom reči, Anri je osetio u sebi onaj neodređeni i večiti užas što ga osećaju kraljevi koje je sudbina osudila da se njihovo pokolenje završi njima i u njima.
Uvideti da, iako ste izdignuti iznad ostalih ljudi, ta veličina nema čvrst oslonac; osetiti da ste figura koju kade tamnjanom, idol koji obožavaju, ali da vam se sve štenici i narod, obožavaoci i ministri, klanjaju i veličaju vas prema svojim interesima, da vas okreću prema svo joj ćudi, to je za jedan ponosit duh najgroznije poniže nje. Anri je to osećao i ljutio se zbog toga.
Međutim, ponekad mu se vraćala snaga njegove mladosti koja se bila ugasila mnogo pre vremena.
Najzad — razmišljao je on — zašto bih se ja uznemiravao? Više  nema ratova da ih vodim; Giz je u Nan siju, Anri u Pou. Prvi je primoran da se savlađuje, a drugi, on nikada nije ni imao ambicija. Duhovi se smi ruju, nijedan Francuz ozbiljno ne pomišlia na ono ne moguće; da svog kralja zbaci s prestola. Ta treca kruna što se gospođa od Monpansiiea zarekla da će je načiniti svojim zlatnim makazama, samo je blebetanje jedne že ne, bolesne u svom samoljublju. Jedino moja majka ne prestano sanja o nekoj aveti ustanika, a nikad ozbiljno ne može da mi ukaže na ustanike. Ali ja sam čovek, um mi je još svež i pored svih nedaća, znam dobro šta imam da radim s onim ljudima kojih se ona plaši. Načiniću ja Anrija od Navare smešnim, Giza odvratnim, a s mačem u ruci rasteraću stranačke lige, Sto mu muka! Danas ne vredim ništa manje no što sam vređeo nekada u Žarnaku i Monkonturu. Da, — nastavljao je Anri dok mu gla va ne bi klonula na grudi — da, ali meni je dosadno, a to me ubija. Eto, to je moj jedini i pravi zaverenik, dosada! A majka  mi nikad o njemu ne govori. Da vidimo hoće li neko doći večeras! Žoajez mi je toliko obećavao da će biti zarana ovde. On se zabavlja; ali šta on, vra ga, radi da bi se zanimao? A d'Epernon? Ah, on se ne zanima, on se ljuti; još nije primio dvadeset i pet hiljada talira kao taksu za stoku. Pa neka ga, neka se ljuti ko liko god hoće!
— Sire, — ču se vratarev glas, — gospodin vojvoda od Epernona!
Svi oni koji znaju dosadu iščekivania, optužbe koja se u nama javljaju protiv osoba koje čekamo i lakoću s kojom se sve to raspline kada se očekivana osoba pojavi, razumeće s kakvom je užurbanošcu kralj naredio da se za vojvodu donese stolica.
— Ah, dobro veče, vojvodo! — reče mu. — Milo mi je što vas vidim.
D'Epernon se pokloni s puno poštovania.
— Zašto niste došli da Vidite kako su raščerečili onog španskog ugursuza. Znate dobro da za vas ima mes ta u mojoj loži, pošto sam Vam već javio.
— Sire, nisam mogao.
— Niste mogli?
— Ne, Sire, imao sam posla.
— Zar se zaista ne bi moglo reći: kakav je to mini star koji tužna lica dolazi da mi javi kako mu nije is plaćena novčana nomoć — reče Anri sležući ramenima.
— Bogami, Sire, — odgovori d'Epernon hvatajući se za reč. — Vaše Veličanstvo je kazalo istinu, nije mi data novčana pomoć i sada sam bez ijednog talira.
— Dobro — reče nestrpljivo Anri.
— Ali, nastavi d'Epernon — nije sada reč o tome i zato hitam da to javim Vašem Veličanstvu, jer bi ono moglo pomislti da je to ono čime sam se bavio.
— Da vidimo koje su to stvari, vojvodo!
— Vaše Veličanstvo zna šta se dogodilo pri pogub ljenju Salseda?
— Pa bio sam prisutan.
— Pokušali su da oslobode zatočenika.
— To nisam video.
— A to se, međutim, priča po gradu.
— Priča se bez uzroka i bez rezultata. Niko nije ni mrdnuo.
— Mislim da je Vaše Veličanstvo u zabludi.
— A na čemu ti zasnivaš svoje mišljenje?
— Na tome što je Salsed porekao pred narodom ono što je kazao pred sudijama.
— Ah, vi to već znate?
— Staram se da doznam sve što interesuje Vaše Ve ličanstvo.
— Hvala. Ali šta vi hoćete da kažete tim uvodom?
— Evo ovo: jedan čovek koji umire kao što je Salsed umro, umire kao dobar sluga, Sire, — Pa šta je s tim?
— Gospodar koji ima takve sluge mora da je veo ma srećan, to je sve.
— I ti hoćeš da kažeš da ja nemam takve sluge, ili da ih više nemam? Imaš pravo. To si hteo reći.
— Nisam to hteo reći, Vaše Veličanstvo u danom trenutku, a ja to mogu da potvrdim bolje no iko, naći će isto tako verne sluge kao što je našao i Salsedov gos podar.
— Salsedov gospodar, Salsedov gospodar! Nazivajte jednom stvari njihovim imenom, vi koji ste oko mene! Kako se zove taj gospodar?
— Vaše Veličanstvo moralo bi to znati bolje od mene, ono se  bavi politikom.
— Ja znam što znam. Recite mi šta vi znate?
— Ja ne znam ništa. Samo sumnjam u mnogo šta.
— Dobro! — reče Anri sa dosadom. — Dolazite ova mo da me uplašite i da mi govorite neprijatnosti, zar ne? Hvala, vojvodo, to ste zaista vi u stanju!
— Eto, Vaše Veličanstvo me već grdi — reče d'Epernon.
— Zaslužili ste, mislim.
— Nisam, Sire. Opomena jednog odanog čoveka mo že da bude i rđavo primljena; ali taj čovek ipak vrši svoju dužnost.
— To su moje stvari.
— Ah! Kada Vaše Veličanstvo to tako prima, onda imate prava, Sire. Ne govorimo više o tome.
Nastade tajac koji kralj prvi naruši.
— Hajdete, vojvodo ne žalostite me! — reče. — Ja sam ionako čemeran kao egipatski faraon u svojoj pira midi. Razveselite me.
— Ah, Sire, čovek se ne može razveseliti po ko mandi.
Kralj udari ljutito pesnicom o sto.
— Vi ste tvrdoglavi i rđav prijatelj, vojvodo! — uz viknu on. — Bože moj! Nisam se nadao da ću gubitkom svojih ranijih saradnika izgubiti sve.
— Smem li primetiti da Vaše Veličanstvo svojim novim saradnicima ne daje nimalo podstreka?
Na te reči kralj ponovo zaćuta i baci pogled na čo veka koji se pored njega dobro obogatio, i to pogled koji je dosta govorio.
D'Epernon shvati.
— Vaše Veličanstvo mi prebacujie svoja dobročinstva, — reče on tonom pravog Gaskonjca. — Ja mu ne prebacu jem svoju odanost.
I vojvoda, koji je još uvek stajao, uze stolicu što mu je kralj bio pripremio.
— La Valete, La Valete, — reče Anri tužno — ti mi cepaš srce, ti koji imaš toliko duha i koji bi mogao svojom veselom naravi da me učiniš radosnim i raspolo ženim! Bog mi je svedok da nisam nikako čuo da se go vori o Kelusu, koji je bio tako hrabar; Šombergu, koji je bio tako dobar; o Možironu, koji je bio tako osetljiv ka da je bila moja čast u pitanju. Ne! U to doba je bio čak i Bisi, Bisi, koji nije bio moj, ako hoćeš, ali koga sani mogao da pridobijem samo da se nisam plašio kako ću druge oneraspoložiti. Bisi, koji je i nehotice bio uzrok smrti ostalih, na žalost! Dotle sam doterao da čak žalim i smrt svojih neprijatelja! Nesumnjivo, sva su četvorica bili sjajni ljudi. O, gospode! Ne ljuti se na mene što ova ko govorim. Šta ćeš, La Valete, ti nisi takve naravi da u svako doba dana svojim dugim mačem napadaš svakoga prolaznika; ali najzad, prijtelju, ako nisi pustolov i  ratničkog duha, ti si veseljak, duhovit i katkad dobar sa vetodavac. Ti poznaješ sve moje poslove kao i onaj drugi moj prijatelj, mnogo snishodljiviji, s kojim mi nijednog trenutka nije biio dosadno.
— Na koga to misli Vaše Vehčanstvo? — upita vojvoda.
— Ti bi morao biti sličan njemu, d'Epernone.
— Ali morao bih znati koga Vaše Veličanstvo oplakuje.
— Oh, jadni Šiko, gde si sad? D'Epernon ustade uvređen.
— Šta je? Šta ti je? — upita kralj.
— Izgleda, Sire, da je Vaše Veličanstvo danas uto nulo u prošlost, a to zaista nije prijatno.
— A zašto?
— Zato što me Vaše Veličanstvo možda i nehotice upoređuje sa Šikoom, a ja se ne osećam nimalo polaskan tim poređenjem.
— Grešiš, d'Epernone. Ja sa Šikoom mogu samo da poredim čoveka koga volim i koji mene voli. To je bio pouzdan i pametan saradnik.
I Anri duboko uzdahnu.
— Smatram da me Vaše Veličanstvo nije načinilo vojvodom i velikanom da bih ličio na Šikoa — reče d'Epernon…
— Dobro, ne optužujmo sada — reče kralj sa tako zajedljivim osmehom da se Gaskonjac, mada istovremeno i uglađen i bezočan, pred tim bojažljivim zajedanjem oseti nelagodnije nego pred nekim otvorenim prebaci vanjem.
— Šiko me je voleo, — nastavi Anri — i sada mi je prazno bez njega. To je sve što mogu da kažem. Oh, kada se samo setim da su se na tom mestu gde ti sad sediš me njali mladi, lepi, hrabri i verni ljudi; a tamo na naslo njači gde si ti ostavio svoj šešir, tamo je Šiko preko sto tinu puta zadremao.
— Možda je to bilo veoma duhovito, — prekide ga d'Epernon — ali je u svakom slučaju bilo vrlo malo učtivo.
— Na žalost, — nastavi Anri — taj dragi prijatelj danas nema više ni duha ni tela.
I on tužno zatrese svojim brojanicama od mrtvač kih glava koje muklo zazvoniše kao da su zaista bile na činjene od pravih kostiju.
— E, a šta se dogodilo sa vašim Šikoom? — upita d'Epernon bezbrižno.
— Umro je! — odgovori Anri. — Umro je kao i svi koji su me voleli!
— E čujte, Sire, — opet poče vojvoda — mislim za ista da je dobro uradio što je umro. Počeo je da stari, do duše mnogo manje njegove šale, a pričalo se da ume renost nije billa njegova najomiljenija vrlina. A od čega je umro taj grešnik, Sire, — od pokvarenog želuca?
— Šiko je umro od tuge, zlobniče! — oporo odgo vori kralj.
— To je on rekao da bi vas poslednji put nasmejao. — E, tu se varaš, nije čak hteo ni da me žalosti govoreći mi o svojoj bolesti. On, koji me je toliko puta vi deo kako plačem, dobro je znao koliko žalim za svojim prijateljima.
— Znači, njegov se duh vratio?
— Kad bi se bog smilovao da ugledam makar samo njegov duh! Ali nema toga. Njegov prijatelj, časni otac Gorenflo, javio mi je tužnu vest.
— Gorenflo! Ko je sad to?
— Jedan sveti čovek koga sam učinio manastirskim nastojnikom kod Jakobinaca. On stanuje u onom lepom manastiru van kapije Sent-Antoan, preko puta Kroa-Foben, blizu Bel-Esba.
— Vrlo dobro! Neki okoreo grešnik kome je Vaše Veličanstvo dalo trideset hiljada livara rente i još dobro pazi da mu to ne prebaci.
— Da već ne postaješ i bezbožnik?
— I to bih pokušao kad bi to moglo da razgali Vaše Veličanstvo.
— Hoćeš li da ćutiš, vojvodo, ti huliš na boga!
— I Šiko je bio takođe veliki bezbožnik i čini mi se da mu se to praštalo.
— Šiko je došao u vreme kada sam još mogao nečemu da se  smejem.
— Onda Vaše Veličanstvo greši što ga žali.
— A zašto?
— Ako već više ne može ničemu da se smeje, onda Šiko, ma koliko bio veseo, ne bi mu bio od velike po moći.
— Čovek je bio podložan svemu i ne žalim ga samo zbog njegovog duha.
— Pa zbog čega onda? Mislim da to nije zbog njegovog lika, jer  je gospodin Šiko bio strašno ružan.
— Davao je mudre savete.
— Oho! Vidim već, da je on još živ, Vaše Veličanstvo bi od njega načinilo čuvara državnog pečata, kao što je onu popinu postavilo za nastojnika manastira.
— Hajde, vojvodo, ne smejte se, malim vas, onima koje sam voleo i za kbje sam se osvedočio da su me vo leli. Otkako je Šiko umro, čini mi se nekako kao svetac, kao najdraži prijatelj, a kada ja nisam raspoložen za smeh, očekujem da se ni drugi ne smeju.
— Neka tako bude, Sire! Ni meni se ne smeje niŠta više nego  vama. Mogu samo reći to da ste maločas žalili Šikoa zbog njegove vesele ćudi, maločas ste tra žili od mene da vas razveselim, a sada želite da vas žalostim… Sto mu gromova!… Oh, oprostite, Sire, ta mi prokleta psovka uvek izleti iz usta.
— Dobro, dobro, sada sam se ohladio. Sada sam na onoj tački gde si želeo da me vidiš kada si poveo razgo vor o onako zlokobnim stvarima. Reci mi sada šta si hteo reći, d'Epernone! Kralj je dovoljno snažan da svemu odoli.
— U to ne sumnjam, Sire.
— I to je sreća, jer kako me rđavo čuvaju, da se i sam ne čuvam, deset puta dnevno bi mu ubili.
— Što ne bi nimalo rastužilo neke ljude koje po znajem.
— Protiv tih, vojvodo, imam halebarde mojih Švaj caraca.
— To je sasvim nedovoljno za daljinu.
— Protiv onih koje treba dohvatiti na daljinu imam muskete mojih vojnika.
— To je nezgodno za borbu izbliza. Najbolje sred stvo za odbranu kraljevih grudi, nešto što je bolje i od halebardi i od musketa, to su dobre grudi.
— Avaj! — reče Anri. — To sam nekada imao i u tim grudima plemenita srca. Nikada se nije moglo doći do mene u doba kada sam imao taj živi bedem koji su se zvali Klus, Šomberg, Sen-Lik, Možiron i Sen-Megren.
— Dakle, to vaše Veličanstvo žali? — upita d'Epernon sa željom da se osveti hvatajući kralja u sebičnosti.
— Žalim srca koja su kucala u tim grudima — reče, Anri.
— Sire, reče d'Epernon — kada bih smeo, ja bih primetio Vašem Veličanstvu da sam Gaskonjac, to jest čovek koji ume da predvidi i da se dovije; staram se da duhom nadoknadnim osobine koje mi je priroda uskrati la. Jednom reči, radim sve što mogu, to jest, što mi je dužnost, i prema tome imam pravo da kažem: „Neka buđe  što bude!”
— Ah, eto kako se ti izvlačiš! Dolaziš i ređaš mi čitav hiz stvarnih ili zamišljenih opasnosti, i kada si us peo da me uplašiš, ti samo kažeš: „Neka bude što bude!” Velika hvala, vojvodo.
— Vaše Veličanstvo ipak hoće pomalo da veruje u opasnost?
— Neka bude! Verovaću ako mi dokažeš da možeš protiv nje da se boriš?
— Mislim da mogu.
— Možeš?
— Mogu, Sire.
— Znam. Ti imaš sredstava, tvoja mala sredstva; li sac si ti!
— Nisu baš tako mala.
— Onda da vidimo.
— Da li Vaše Veličanstvo hoće da ustane? — Zašto?
— Da pođe sa mnom do starog zdanja Luvra..
— Prema ulici Astris?
— Baš na mestu gde su hteli da podignu kuću za smeštaj nameštaja, pa su napustili to, otkako Vaše Veličanstvo ne želi drugi name- štaj osim stolice za molitvu i i brojanica od mrtvačkih glava.
— U ovo doba?
— Deset sati izbija na velikom satu Luvra; nija tako kasno, mislim.
— A šta ću da vidim u toj zgradi? — Ako vam kažem, onda nećete poći.
— Daleko je to, vojvodo.
— Hodnicima ćemo biti tamo za pet minuta, Sire.
— D'Epernone, d'Epernone…
— Pa šta je bilo, Sire?
— Ako to što hoćeš da mi pokažeš nije tako važno, čuvaj se!
— Važno je, Sire, to vam ja tvrdim.
— Hajdemo onda — reče kralj i s naporom se podiže.
Vojvoda uze svoj ogrtač i pruži Njegovom Veličan stvu njegov mač. Zatim uze voštanu sveću i pođe hodni kom ispred kralja, koji je teškim korakom išao za njim.

SPAVAONICA
Mada nije bilo više od deset sati, kao što je kazao d'Epernon, u Luvru je već vladala grobna tišina. Vetar je. tako pomamno duvao da su se jedva čuli teški koraci stra žara i škripa prilikom dizanja i spuštanja mosta.
Zaista, za nepunih pet minuta šetači su stigli do zgrada u ulici Astris, koja je zadržala to ime čak i posle podizanja Sen-Žermenal'Okseroa.
Vojvoda izvadi jedan ključ iz svoje torbe, siđe ne koliko stepenica, pređe preko nekog malog dvorišta i otvo ri jedna zasvođena vratanca, skrivena iza žućkaste vinjage, dok im je donji deo bio sav zarastao u visoku travu.
Jedno deset koraka je išao nekim mračnim putem, a zatim se nađe u nekom unutrašnjem dvorištu u čijem su se uglu nalazile kamene stepenice.
Stepenice su vodile u prostranu sobu ili bolje reći u jedan ogroman hodnik.
D'Epernon je imao ključ i od ovog hodnika.
On otvori lagano vrata i pokaza Anriju čudnovat na meštaj kpji je odmah padao u oči čim su se vrata otvorila.
Četrdeset i pet kreveta je bilo u tom hodniku; u sva kom od tih krveta spavao je po jedan čovek.
Kralj pogleda sve te krevete, sve te spavače, zatim se okrete vojvodi i upita ga sa nespokojnom radoznalošću:
— Šta je ovo? Ko su ti ljudi što spavaju?
— Ljudi koji još večeras spavaju, ali od sutra će spavati naizmenice.
— A zašto neće spavati?
— Da bi Vaše Veličanstvo moglo da spava.
— Izjasni se! Ovi ljudi ovde tvoji su prijatelji?
— Ja sam ih izabrao, Sire, prosejao sam ih kao na rešetu; neustrašivi čuvari koji će pratiti Vaše Veličanstvo kao senka i pošto su svi plemići i imaju pravo da idu kud god ide i Vaše Veličanstvo, neće dozvoliti da vam se iko približi na kraće rastojanje od dužine mača.
— To si ti izmislio, d'Epernone?
— E, bože! Pa ja sam, Sire.
— Smejaće se tome.
— Ne, biće ih strah.
— Zar su tako strašni ti tvoji vitezovi.
— Sire, to je četa koju možete baciti na koga god hoćete i pošto njeni ljudi ne poznaju nikoga do vas i ne maju ni s kim veza sem sa Vašim Veličanstvom, samo će se vama obraćati da bi crpli svoju svetlost, toplinu i život.
— Ali to će me upropastiti.
— Zar jedan kralj može da se upropasti?
— Ja već nemam čime da plaćam ni svoje Švajcarce.
— Pogledajte ih dobro sve, Sire, i recite liče li oni na ljude koji mnogo troše.
Kralj baci pogled na tu dugačku dvoranu čiji je iz gled bio dostojan pažnje čak i jednoga kralja naviknutog na lepu arhitekturu.
Dvorana je po celoj svojoj dužini bila presečena pre gradom u kojoj je stolar načinio još četrdeset i pet pre grada za krevete koji su bili smešteni kao kapelice jedan kraj drugog. Sve te pregrade izlazile su na jedan prolaz na čijem su kraju stajali kralj i d'Epernon.
U svakoj od tih pregrada nalajila su se po jedna vrata koja su vodila u neku susedne odaje.
Po tom zgodnom rasporedu svaki vitez je imao i svoj društveni i svoj privatni život: — u javnom životu pokazi vao se u pregradi gde mu je bio krevet; u privatnom povlačio se u svoje malo odeljenje.
Vrata od svakog takvog odeljenja vodila su na bal kon koji je išao duž cele zgrade.
Kralj u prvi mah nije razumeo detalje tog rasporeda.
— Zašto mi ih sve pokazujete ovako kako spavaju u svojim krevetima? — upita kralj.
— Zato, Sire, što sam mislio da je ovako lakši pre gled, a zatim ove pregrade sa krevetima imaju jednu prednost: svaka nosi svoj broj i taj se broj može preneti i na njenog stanara tako da će svaki čovek imati, prema po trebi, ili ime ili broj.
— To je dosta lepo smišljeno, — reče kralj — a naročito ako u našim rukama bude ključ cele te aritmeti ke. Nego, ovi će nasrećnici da se poguše živeći stalno u ovom ćumezu.
— Ako Vaše Veličanstvo želi, možemo malo proći i ući u odeljenje svakoga od njih.
— Pobogu, d'Epernone, kakvu si ti odaju za smeštaj nameštaja načinio! — reče kralj gledajući stolice na koji ma su bile prnje spavača. Ako ovo tu čuvam, ceo će mi se Pariz smejati.
— Istina je, Sire, — odgovori vojvoda — da mojih četrdeset i pet vitezova nisu sjajno obučeni; ali, Sire, da su svi vojvode ili posednici…
— Da, razumem, — reče kralj i nasmeja se — košta li bi me više.
— Tako je, Sire.
— Da vidirno koliko će me koštati? To će možda uti cati na moju odluku, jer, pravo da ti kažem, d'Epernone, njihov mi se izgled mnogo ne dopada.
— Sire, ja znam da su oni nešto mršavi i opaljeni suncem koje sija u našim južnim pokrajinama, ali i ja sam bio mršav i opaljen kao i oni kada sam došao u Pariz. Ugojiće se i pobeleće kao i ja.
— Hm! — reče Anri i pogleda d'Epernona. Zatim, posle jedne pauze nastavi:
— Znaš li ti da ovi tvoji vitezovi hrču kao da testerišu drva?
— Sire, ne treba ih suditi po tome. Oni su večeras dobro večerali, pogledajte.
— Gle, evo jednoga koji glasno sanja — reče kralj i radoznalo oslušnu.
— Zaista?
— Da. Šta kaže! Slušaj.
I zaista, jedan od vitezova, kome su i glava i ruke vi sili s postelje, šaputao je poluzatvorenih usta nešto osme hujući se tužno.
Kralj se na vrhovima prstiju približi krevetu.
— Ako ste žena, — govorio je spavač — bežite.
— Oho! — reče Anri — ovo je neki ljubavnik.
— Šta kažete o njemu, Sire?
— Njegovo lice mi se prilično dopada. D'Epernon približi sveću krevetu.
— Ima i bele ruke i dobro odnegovanu bradu.
— To je Ernoton od Karmenža, lep dečak koji ima dobru budućnost.
— Siromah, sigurno je ostavio neku započetu ljubav!
— Da bi sada voleo samo svog kralja, Sire. Vo dićemo računa o njegovom požrtvovanju.
— Oho, evo jednog čudnog lica posle tvog lepota na… kako se, kažeš, zove?
— Ernoton od Karmenža.
— O, vraga! Gle kakvu ovaj košulju ima. Broj 31! Reklo bih se, vraća se sa nekog pokajanja.
— To je gospodin od Šalabra. Za ovoga sam siguran da neće upropastiti Vaše Veličanstvo ako se malo obogati.
— A to drugo tmurno lice koje, izgleda, ne sanja o ljubavi?
— Koji broj, Sire?
— Broj 12.
— Dobar borac, junačko srce, čovek koji uvek ume da se snađe, gospodin od Sent Malina, Sire.
— O, pa sad tek vidim! Pa ti si imao sjajnu ideju, La Valete!
— Ja bar mislim. Pomislite samo, Sire, kakav će utisak proizvesti ti vaši novi psi čuvari koji će pratiti Vaše Veličanstvo kao senka, ti kurjaci koje još niko nije video i koji će se u prvoj prilici tako poneti da će nam svima služiti na čast.
— Jest, jest, imaš pravo. To je dobra ideja. Ali čekaj malo!
— Šta?
— Nadam se da me neće pratiti kao senka u tom ode lu? Moje telo izgleda lepo i ne bih želeo da me moja sen ka ili, bolie reći, moje senke brukaju.
— Ah, vratićemo se na to, Sire. Na pitanje sume.
— Da nisi mislio da to lukavo izbegneš?
— Naprotiv, to je u svemu osnovno pitanje. Ali u pogledu te sume imam još jednu ideju.
— D'Epernone, d'Epernone! — reče kralj.
— Šta ćete, Sire, želja da se dopadnem Vašem Veli čanstvu udvostručuje moju maštu.
— Hajde. da vidimo tu ideju.
— Evo vidite! Kada bi to od mene zavisilo, svaki od ovih vitezova našao bi sutradan na stočiću gde mu stoje prnje kesu sa hiljadu talira, kao platu za prvo tro mesečje.
— Hiljadu talira za prvo tromesečje, šest hiljada livara godišnje! Eto ti sad! Vi ste poludeli, vojvodo! Ceo puk ne košta toliko.
— Vi zaboravljate, Sire, da su oni određeni da budu senke Vašem Veličanstvu i vi ste sami kazali kako želite da vaše senke budu pristojno obučene. Svaki će morati od tih hiljadu talira da se obuče i nabavi oružje, tako da vam čini jast, a što se tiče časti, ostavite to samim Gas konjcima. Dakle, ako uzmemo hiljadu i pet stotina livara za opremu, to će biti četiri hiljade i pet stotina livara za prvu godinu, a tri hiljade za drugu i ostale.
— To je već snošljivije.
— I Vaše Veličanstvo pristaje?
— Ima samo jedna teškoća, vojvodo.
— Koja?
— Nedostatak novca.
— Nedostatak novca?
— Vraga! Ti moraš da znaš bolje no iko da to nije slab razlog i ti sam nisi mogao da primiš svoju nagradu.
— Sire, našao sam jedno sredstvo.
— Da dobijem novac?
— Za svoju gardu, jeste, Sire. „Sigurno neki ćiftinski izum” — pomisli kralj gledajući d'Epernona ispod oka. A zatim reče glasno:
— Da vidimo to sredstvo.
— Tačno pre šest meseci izišao je zakon o lovu i ribolovu.
— To je mogućno.
— Dohodak za prva tri meseca iznosi šezdeset pet hiljada talira i blagajnik je jutros hteo da ih stavi u kasu, ali ja sam mu kazao da to ne čini. Tako, taj novac od taksi, umesto da bude u kasi, može stajati na raspolaga nju Vašem Veličanstvu.
— Ja sam to namenio za ratove, vojvodo.
— Sasvim u redu, Sire! Prvi uslov za rat, to je — imati ljude. Prvi interes kraljevine je odbrana i sigurnost kralja; plaćanjem kraljeve garde ispunjavaju se svi uslovi.
— Nije rđav razlog, ali po tvom računu samo su četrdeset i pet hiljada upotrebljeni, znači ostaje mi još dvadeset hiljada za moje pukove.
— Oprostite, Sire. Ako Vaše Veličanstvo dozvoli ja sam rasporedio i tih dvadeset hiljada.
— Ah, ti si ih već rasporedio?
— Jesam, Sire. To će biti prvi deo mojih primanja.
— To sam znao, — reče kralj — ti mi daješ gardu da bi došao do svog novca.
— Oh, Sire!
— Ali zašto baš četrdest i pet? — upita kralj pre lazeći na drugi razgovor.
— Evo, Sire. Broj tri je praiskonski i božanski, sem toga i zgodan je. Na primer, kad jedan konjanik ima tri konja, nikada ne ide pešice; kad se jedan umori. drugi ga zameni, a ostaje mu treći da zameni drugoga ako se i ovaj razboli ili bude ranjen. Vi ćete, dakle, imati uvek tri puta po petnaest vitezova; petnaest su u služhi, trideset se od maraju. Služba traje dvanaest časova, i u toku tih dvanaest časova, imaćete uvek petoricu sleva, petoricu zde sna, dvojicu napred i trojicu pozadi. Neka neko dođe da vas napadne čuvanog takvom gardom!
— Bogami, to je lepo sračunato, vojvodo, i ja ti čestitam.
— Pogledajte ih, Sire! Zaista čine lep utisak.
— Jeste. Obučeni neće biti rđavi.
— Mislite li sada da imam pravo da govorim o opa snostima koja vam prete?
— Ne kažem ništa.
— Imao sam, dakle, pravo?
— Neka bude tako.
— Gospodin od Žoajeza ne bi došao na tu ideju.
— D'Epernone, d'Epernone, nije lepo govoriti loše o odsutnima.
— Sto mu muka! Vi govorite rđavo i o prisutnima, Sire.
— Ah, Žoajez me uvek prati. On je i danas bio sa mnom na Grevskom trgu.
— E vidite, ja sam ovde, Sire, i sad je Vašem Veličanstvu jasno da nisam gubio vreme.
— Hvala, La Valete.
— Kad je već o tome reč, Sire, — reče d'Epernon posle nekolko trenutaka — hteo sam nešto da zamolim Vaše Veličanstvo.
— Zaista, vojvodo, čudio sam se što me ni za šta ne moliš.
— Vaše Veličanstvo je danas zle volje?
— A, ne, ti me nisi razumeo, prijatelju,— reče 'kralj, koji je peckanjem već zadovoljio svoju ćud, — ili, bolje reći, rđavo si me razumeo. Ja sam mislio ovako: ti si mi učinio jednu uslugu i imaš prava da me ža nešto moliš. Moli!
— Onda je to nešto drugo, Sire. Uostalom, ono za šta sam hteo da vas molim — to je jedna dužnost.
— Jedna dužnost! Zar ti, pukovnik u pešadiji ho ćeš još jednu dužnost, pa ona će te upropastiti.
— Ja sam jak kao Samson kad je u pitanju služba za Vaše Veličanstvo, u stanju sam da nosim nebo i zemlju.
— Onda moli — reče kralj i uzdahnu.
— Želeo bih da me Vaše Veličanstvo postavi za ko mandanta ovih četrdeset i pet vitezova.
— Šta! — reče kralj zaprepašćeno. — Ti hoćeš da ideš ispred mene, iza mene? Ti hoćeš toliko da budeš odan? Hoćeš da budeš kapetan garde?
— Ne tako, Sire, ne tako.
— Vrlo dobro; pa šta onda hoćeš? Govori.
— Hoću da ova garda koja je sastavljena od mojih zemljaka razume bolje mene no ma kog drugog. Ali ja neću ići pred njima, niti za njima, imaću jednog zame nika.
„Nešto se krije iza ovoga”, mislio je Anri odmahu jući glavom, „ovaj čovek uvek nešto daje da bi nešto dobio”.
Zatim reče glasno:
— Dobro, neka bude. Bićeš njihov komandant.
— Tajni?
— Dobro. Ali ko će biti zvaničho zapovednik tih četrdeset i pet ljudi?
— Mali Loanjak.
— Ah, u toliko bolje!
— To se dopada Vašem Veličanstvu?
— Potpuno.
— Je li to rešeno, Sire?
— Jeste, ali…
— Ali?…
— Kakvu će ulogu da igra taj Loanjak u odnosu na tebe?
— On će biti moj d'Epernon, Sire.
— Onda će te skupo koštati — progunđa kralj.
— Vaše Veličanstvo veli?
— Da, pristajem.
— Sire, idemo do blagajnika da tražim četrdeset i pet kesa.
— Večeras?
— Pa treba da ih naši ljudi sutradan nađu na svo jim stolicama?
— Tako je. Idi; ja ću se vratiti u dvor.
— Jeste li zadovoljni, Sire?
— Prilično.
— U svakom slučaju, dobro vas čuvaju.
— Da, ljudi koji spavaju sa stisnutim pesnicama.
— Sutra će bdeti, Sire.
D'Epernon isprati kralja do vrata hodnika i tu ga napusti misleći: „Iako nisam kralj, imam gardu kao kakav kralj, i to me ne košta ništa, sto mu muka!”

ŠIKOOV DUH
Maločas smo rekli da kralj nijednog trenutka nije grešio u pogledu svojih prijatelja. Poznavao je njihove mane i njihove vrline i čitao je, on, kralj na zemlji, šta se zbiva u dubini njihovih srca, jasno kao da je car nebeski.
Odmah je razumeo šta je hteo d'Epernon, ali kako se pomirio s tim da ne traži ništa u zamenu za ono što daje, i kako je ovde, naprotiv, primao četrdeset i pet pra tilaca u zamenu za šezdeset i pet hiljada talira, Gaskonj čeva ideja mu se učini izvrsnom.
A posle, to je bilo nešto novo. Kralj Anri III, na ročito kada bi završio s molitvama, očešljao svoje kučiće, uredio svoje mrtvačke glave i izduvao željenu količinu uzdaha, zaista više nije imao šta da radi. Stoga se garda koju je ustanovio d'Epernon dopala kralju, naročito što će se o tome govoriti i što će, prema tome, moći da čita na licima nešto drugo, a ne uvek ono što je već deset go dina, otkako se vratio iz Poljske, svakoga dana gledao.
Malo po malo, ukoliko se više približavao svojim odajama u kojima ga je čekao vratar, prilično uznemiren ovom noćnom usamljenom šetnjom, Anri je nalazio sve više dobrih strana u primanju ovih četrdeset i pet vite zova. I kao svi slabi ili oslabljeni duhovi, on je sve ja snije shvatao ideje koje mu je nagovestio d'Epernon za vreme njihovog razgovora.
„Uzevši sve u obzir”, mislio je kralj, „ti će ljudi, bez sumnje, biti veoma hrabri i možda vrlo odani. Neki od njih imaju prijatna lica, drugi surova, biće ih, hvala bogu, za svačiji ukus… a zatim, lepo je to svita od četrdeset i pet mačeva, uvek spremnih da izlete iz kanija!”
Ta poslednja razmišljanja, spojena sa uspomenama na ljude koji su bili tako odani i koje je gorko oplakivao glasno, a u duši još više, baciše Anrija u onu duboku tugu koja ga je tako često obuzimala u doba koje opisu jemo, tako da. možemo reći kako je to bilo njegovo uobi čajeno stanje. Vremena su bila teška, ljudi zli, krune tako nesigurne na glavama kraljeva; zbog svega toga bi još jednom poželeo da umre ili da se razveseli, da makar za trenutak iziđe iz tog stanja koje su već u to doba Englezi, naši učitelji u tužnom raspoloženju, krstili imenom s p l e e n.
Potraži očima Žoajeza, pa kada ga ne ugleda, za pita za njega.
— Gospodin vojvoda nije se još vratio, — reče vratar.
— Dobro. Pozovite sobare i možete ići.
— Sire, soba Vašeg Veličanstva je spremna i Njeno Veličanstvo pita za kraljeve naredbe.
Anri se napravi da ne čuje.
— Treba li reći Njenom Veličanstvu — usudi se vratar — da stavi jastuk?
— Ne, ne treba! — reče Anri. — Hoću da se molim bogu i da radim; a zatim, nešto mi nije dobro, spavaću sam.
Vratar se pokloni.
— A, čujte, — reče Anri prisećajući se nečega — odnesite kraljici ove istočnjačke poslastice koje uspav ljuju. I dade vrataru kutiju. Kralj uđe u svoju sobu koju su sobari bili pripremili. Baci pogled na sve sitnice koje je upotrebljavao za svoju toaletu i koje su ga nekada činile najlepšim čovekom, pošto nije mogao da bude naj veći kralj. Ali sve te stvarčice koje je nekada toliko voleo izgledale su mu sada ništavne. Sve što je nekada bilo ženskog u toj kržljavoj prirodi, sada je iščezlo. Anri je ličio na one stare kokete koje svoje ogledalo zamenjuju molitvenikom. Stvari koje su mu nekada bile tako drage, sada su mu postale odvratne.
Mirisne i zejtinjave rukavice, maske od fine tkanine natopljene pastama, hemijske mešavine za negu kose, za bojenje brade, mazanje ušiju i za davanje sjaja očima, sve to više nije gledao i to već poodavno.
— Moj krevet! — reče on i uzdahnu.
Dvojica slugu ga svukoše, obukoše mu gaće od tanke vune, zatim ga brižljivo ponesoše i spustiše u krevet.
— Čitač Njegovog Veličanstva! — ču se neki glas. Anri je patio od dugih i mučnih nesanica i često je zahtevao da mu se čita, šta više, sada su morali da mu čitaju na poljskom jeziku da bi nekako mogao zaspati, dok je ranije bilo dovoljno i čitanje na francuskom.
— Ne, nikoga, — reče Anri — neću čitača, ili bo lje neka čita molitve za mene u svojoj sobi. Samo, ako se vrati Gospodin od Žoajeza, dovedite ga.
— Ali ako se vrati dockan, Sire?
— Na žalost, — reče Anri — on se uvek vraća doc kan. Ali, ma kad se vratio, čujete, dovedite ga.
Sluge pogasiše sveće i upališe blizu ognjišta jednu petrolejsku svetiljku koja je davala slab plavičast pla men i bacala avetinjske senke, što je kralju veoma godilo otkako su ga opet obuzele grobne misli, zatim na vrhovima prstiju napustiše sumornu sobu.
Anri, hrabar, pred pravom opasnošću, imao je sve slabosti i mane dece ili žena. Plašio se priviđenja i aveti, pa ipak je stalno na to mislio. Pošto ga je bilo strah, onda mu je bilo i manje dosadno, i ličio je na onoga za točenika koji je kada su mu posle dugog zatočenja ka zali da će ga saslušavati ovako odgovorio:
— Baš dobro! To će me malo razonoditi.
Međutim, prateći odbleske svetiljke na zidu, napre žući pogled po najtamnijim kutovima sobe, pokušavajući da čuje i najmanji šum koji bi odao tajanstveni ulazak nekog duha, Anrijeve oči, umorne od dnevnog prizora i večernjeg hodanja, polako se sklopiše i on uskoro zaspa ili bolje reći utonu u mir i samoću.
Ali Anri nikad nije dugo spavao. Potkopavan potaj nom groznicom, i za vreme sna i kada je bio budan, učini mu se da čuje neki šum u svojoj sobi i probudi se.
— Žoajeze, — upita — jesi li to ti?
Niko ne odgovori.
Plamen plave svetiljke je oslabio; na tavanici od hrastovih rezbarija bio je sada samo jedan bled krug koji je zeleneo pozlatu na kovčezima.
— Sam, opet sam! — šaptao je kralj. — Ah, prorok je imao prava kada je kazao: „Veličanstva treba uvek da uzdišu.” Bolje da je rekao:
„Veličanstva uvek uzdišu”.
Zatim posle jednog trenutka nastavi:
— Bože moj! — prošapta on kao neku molitvu. — Dajte mi snage da uvek budem sam za svoga života kao što ću biti sam posle smrti!
— Eh, eh, sam posle smrti, to nije tako sigurno — odgovori mu jedan oštar glas koji kao zvuk metala na ne koliko koraka od kreveta zazvoni kroz sobu! — a crvi, ti to ne računaš?
Kralj, predstavljen, sede u postelji, ispitujući zastra šenim pogledom svaki deo nameštaja posebno.
— Ah, poznat mi je taj glas — prošapta.
— To je sreća — odgovori glas. Hladan znoj obli kraljevo čelo.
— Reklo bi se Šikoov glas — uzdahnu kralj.
— Pogodio si, Anri, pogodio si — odgovori glas.
Tada Anri jednom nogom kroči s postelje i nedale ko od ognjišta, u onoj istoj naslonjači koju je pre jed nog sata ponudio d'Epernonu, opazi glavu na koju je vatra bacala jednu od onih crvenkastih zraka što se padaju u pozadini Rembrantovih slika osvetljavajući ne              ku ličnost koja se na prvi pogled jedva mogla razaznati.
Ta ista zraka je silazila niz naslonjaču na koju je nepoznati bio stavio svoju ruku, zatim na njegovo košča to i ispupčeno koleno, i najzad, na nožni zglavak koji je činio prav ugao sa tankom nogom, suvom i prekomerno dugačkom.
— Neka me bog sačuva! — uzviknu Anri. — Ovo je Šikoov duh!
— Ah, siroti moj Anriću, — reče glas — ti si još uvek tako blesav?
— Šta to znači?
— Duhovi ne govore, glupače, pošto nemaju tela i, prema tome, nemaju ni jezika — nastavi ličnost koja je sedela u naslonjači.
— To si ti, Šiko? — uzviknu kralj lud od radosti.
— U vezi s tim neću ništa da odlučujem; videćemo docnije ko sam, videćemo.
— Šta! Zar ti nisi umro, jadni moj Šiko?
— Hajde, molim te! Počeo si da vičeš kao kakav birov. Naprotiv, umro sam, po sto puta sam umro!
— Šiko, jedini moj prijatelju!
— Ti imaš bar toliko prednosti nada mnom da go voriš uvek jedno isto. Nisi se promenio, ugursuze!
— A ti, ti, — reče tužno kralj — jesi li se ti pro menio, Šiko?
— Nadam se da jesam.
— Šiko, prijatelju, — reče kralj i siđe na pod — zašto si me napustio? Reci.
— Jer sam umro.
— Pa ti malopre reče da nisi? — I sad to ponavljam.
— Šta znači ta protivrečnost?
— Ta protivrečnost, znači da sam za jedne mrtav, a za druge živ.
— A za mene, šta si?
— Za tebe sam mrtav.
— Zašto si za mene mrtav?
— To je lako razumeti, slušaj dobro.
— Slušam.
— Ti nisi gospodar u svojoj kući.
— Kako to?
— Ti ne možeš da uradiš ništa za one koji te služe.
— Gospodine Šiko!
— Nemojte da se ljutimo, inače ću se ja naljutiti!
— Jeste, imaš pravo — reče kralj plašeći se da se Šikoov duh ne izgubi — Govori, prijatelju, govori.
— E, lepo! Sećaš se da sam imao da raspravim je dnu stvar sa gospodinom od Majena?
— Sasvim dobro.
— I ja je raspravim. Izudaram ja tog kapetana vrlo dobro. On me traži da me obesi, a ti, na koga sam računao da će me braniti  protiv tog junaka, ti me napuš taš. Umesto da ga ti dovršiš, ti se s njim miriš. Šta sam mogao tada da radim? Proglasio sam se mrtvim i pogre benim pomoću svog prijatelja Gorenfloa. I na taj način, gospodin od Majena koji me je tražio više me ne traži.
— Ti imaš strahovitu hrabrost, Šiko. Reci, zar ti ni si znao za bol koji bi mi tvoja smrt prouzrokovala?
— Jeste, to je hrabro, ali nimalo strašno. Nikad ni sam živeo mirnije nego otkako je ceo svet ubeđen da više nisam među živima.
— Šiko, Šiko, prijatelju, — uzviknu kralj — ti me plašiš, glava mi je nesposobna da misli.
— Pobogu? Zar ti to tek sada primećuješ?
— Ne znam u šta da verujem.
— Vraga! Ipak treba da se na nešto odlučiš! Šta sad misliš, da vidimo?
— Eto, verujem da si mrtav i da dolaziš s onog sveta.
— Onda ja lažem; ti si učtiv.
— Ti kriješ od mene bar jedan deo istine, ali malo docnije, kao oni duhovi iz prošlosti, ti ćeš reći strahovite stvari.
— A, što se toga tiče, ne kažem da neću. Pripremi se, dakle, jadni kralju!
— Jest, jest, — nastavi Anri — priznaj da si ti duh koga je Gospod poslao.
— Priznaću sve što želiš.
— Da nije tako, kako bi mogao doći kroz hodnike u kojima je straža? Kako bi se našao u mojoj sobi, kraj mene? Znači, sada u Luvr može da uđe ko hoće? Zar se tako čuva kralj? — I Anri, predajući se sasvim strašnoj zamisli koja ga je obuzela, skoči ponovo u postelju, spre , man da prekrije glavu pokrivačem.
— La, la, la, — reče Šiko glasom u kome je bilo nešto sažaljenja i mnogo simpatija — ne uzrujavaj se. Imaš samo da me pipneš i bićeš načisto.
— Ti, dakle, nisi vesnik osvete?
— Grom i pakao! Zar imam rogove kao satana ili plameni mač kao Arhangel Mihajlo?
— Pa kako si onda ušao?
— Opet se vraćaš na to.
— Bez sumnje.
— E, lepo! Imaj na umu da još imam svoj ključ, onaj koji si mi ti dao i koji sam obesio o vrat da bih raz besneo plemiće iz tvoje sobe, jer oni imaju prava da ga obese samo odostrag. I vidiš, s tim se ključem može ući i ja sam ušao.
— Znači, na tajna vrata?
— Pa, bez sumnje.
— Ali zašto si došao danas, a ne juče?
— Ah, eto, to je već pitanje. Dobro, reći ću ti.
Anri spusti pokrivač istim prostodušnim pokretom kao kakvo dete:
— Samo mi nemoj reći ništa neprijatno, Šiko, molim te. Ah, da znaš kakvo zadovoljstvo osećam što čujem tvoj glas!
— Reći ću ti istinu, to je sve. Ako je istina nepri jatna, utoliko gore.
— To nije ništa ozbiljno, je li, ta tvoja bojazan od gospodina od Majena?
— Naprotiv, to je vrlo ozbiljno. Vidiš: gospodin od Majena je naredio da mi udare pedeset udaraca batinom, ja sam mu se osvetio i vratio sam mu sto udaraca kani jom od mača. Petpostavi da dva udaraca kanijom mače vrede za jedan udarac batinom, i mi smo kvit. Pretpo stavi sad da jedan udarac kanijom vredi koliko jedan udarac batinom, što je možda i mišljenje gospodina od Majena, znači da ja njemu dugujem još pedeset udaraca batinom ili kanijom. Elem, ja se najviše plašim dužnika te vrste i ne bih čak ni došao, ma koliko ti bio potreban, da nisam doznao da je gospodin od Majena u Soasonu.
— Pa, lepo, Šiko, pošto tako stoji stvar i pošto si se zbog mene vratio, ja te uzimam pod svoju zaštitu i hoću…
— Šta ti hoćeš? Uzmi se na um, Anriću, kad god izgovoriš te reči: „ja hoću” – ti obično kažeš neku glu post.
— Hoću da ti vaskrsneš, da iziđeš na videlo.
— Eto, jesam li ja kazao?
— Ja ću te štititi.
— Dobro.
— Šiko, dajem ti kraljevsku reč.
— Pih! Imam ja bolje od toga.
— A šta imaš?
— Moje skrovište, i u njemu ostajem.
— Braniću te, kažem ti! — uzviknu kralj energično i skoči s kreveta.
— Anri, — reče Šiko — nazepšćeš. Lezi, prekli njem te.
— Imaš pravo, ali ti me dovodiš do očajanja — reče kralj uvijajući se u pokrivače. — Kad ja, Anri od Valoa, francuski kralj, nalazim da imam dosta Švajca raca, Škota, francuskih gardista i vitezova da me štite, gospodin Šiko smatra da kralj nije u sigurnosti!
— Slušaj, čekaj! Kako ti to kažeš? Imaš Švajcar ce?… — Imam, pod komandom Tokenoa.
— Dobro. Imaš Škote?
— Da, pod komandom Laršana.
— Vrlo dobro. Imaš francusku gardu?
— Pod komandom Krijona.
— Sjajno. A posle?
— A posle toga? Ne znam da li da ti kažem.
— Nemoj reći, ko ti to traži?
— A zatim, imam jednu novinu, Šiko.
— Jednu novinu?
— Jeste, zamisli četrdeset i pet hrabrih vitezova.
— Četrdeset i pet, kako ti ono reče?
— Četrdeset i pet vitezova.
— Gde si ih našao? U svakom slučaju ne u Parizu?
— U Parizu nisam, ali su danas došli u Pariz.
— Aha, aha! — reče Šiko kome najednom sinu kroz glavu — poznajem ja te tvoje vitezove.
— Zaista?
— Četrdeset i pet prosjaka kojima samo nedostaju prosjački štapovi.
— To ne kažem.
— Lica su im da umreš od smeha!
— Šiko, ima među njima sjajnih ljudi.
— Jednom reci Gaskonjci, kao što je i gospodin za povednik tvoje pešadije.
— Kao i ti, Šiko.
— Oh, ja, Anri, to je nešto sasvim drugo. Ja nisam Gaskonjac otkako sam napustio Gaskonju.
— A oni?…
— Oni su sasvim suprotno: nisu bili Gaskonjci dok su bili u Gaskonji, a sada su ovde dvostruki Gaskonjci.
— Svejedno, imam četrdeset i pet strahovitih ma čeva.
— Kojima komanduje četrdeset i šesti strahovit mač po imenu d'Epernon?
— Ne baš on.
— Pa ko onda?
— Loanjak.
— Pih!
— Nećeš valjda sada da omalovažavaš Loanjaka?
— Na to i ne mislim, to je moj rođak u dvadeset i sedmom kolenu.
— Vi ste svi rođaci, vi Gaskonjci.
— To je taman sušta protivnost vama Valoncima, koji nikada niste…
— Naposletku, hoćeš li mi odgovoriti?
— Na šta?
— Pa da čujem tvoje mišljenje o mojih četrdeset i pet vitezova.
— I ti misliš da se time braniš?
— Pa da, vraga! Dabome! — uzviknu Anri ljutito. Šiko, ili njegova senka, jer mi nismo ništa bolje obavešteni negoli kralj i primorani smo da ostavimo i čitao ce u sumnji; Šiko se, dakle, zavali u naslonjaču i odu pre nogama o naslon, tako da su mu kolena štrčala iznad glave.
— E, vidiš, ja — reče on — imam više vojske ne go to.
— Vojske? Ti imaš vojsku?
— Gle, molim te! A zašto ne?
— Kakvu vojsku?
— Videćeš. Najpre celu armiju koju su gospoda Gi zovi skupili u Loreni.
— Jesi li ti lud?
— Nisam. To je prava armija, najmanje šest hilja da ljudi.
— Ali, molim te, zbog čega bi ti, koga je toliko strah od gospodina od Majena, otišao da tražiš zaštitu baš od vojnika gospodina od Giza?
— Zato što sam mrtav!
— Opet ta šala?
— Slušaj, gospodin od Majena je bio ljut na Šikoa. Ja sam se koristio tom smrću da bih promenio telo, ime i društveni položaj.
— Znači ti više nisi Šiko?
— Nisam.
— Pa šta si onda?
— Ja sam Rober Brike, nekadašnji trgovac i član Lige.
— Ti član Lige Šiko?
— Ma ti si lud! Vidiš, da ne bih suviše izbliza gle dao gospodina od Majena, ja Brike, član svete Unije, imam kao ličnu odbranu najpre armiju Lorenaca, to či ni: šest hiljada ljudi. Zapamti dobro cifru.
— Ne brini.
— Zatim oko sto hiljada Parižana.
— Slavni vojnici!
— Dosta slavni da ti dobro smetaju, moj kneže. Dakle sto hiljada i šest hiljada, sto šest hiljada. Zatim skupštinu, papu, Španjolce, gospodina kardinala od Bur bona, Flamance, Anrija od Navare, vojvodu od Anžuja.
— Hoćeš li skoro da završiš listu? — upita Anri ne strpljivo.
— Čekaj, ostaju mi još tri vrste ljudi.
— Reci.
— Koji su mnogo kivni na tebe.
— Reci.
— Najpre katolici.
— Ah, jesu, jer sam istrebio samo tri četvrtine hu genota.
— Zatim hugenoti, jer si ih tri četvrtine istrebio.
— Ah, jeste; a treći?
— A šta veliš o političarima, Anri?
— Ah, jest, oni koji neće ni mene. ni mog brata, ni gospodina od Giza.
— Ali koji vrlo rado hoće tvog rođaka od Navare.
— Pod uslovom da abdicira.
— Lepa stvar! I kako mu to smeta, zar ne? — Ah, ali ti ljudi o kojima mi govoriš… — Pa šta?
— Pa to znači cela Francuska?
— Dabome. To je moja vojska kao člana Lige. Haj de sad, saberi i uporedi.
— Ti se šališ, Šiko, zar ne? — reče Anri i oseti kako ga prođoše žmarci.
— Zar je ovo vreme da se zbijaju šale, kada si sam protivu svih, jadni moj Anriću?
Anri zauze pozu punu kraljevskog dostojanstva.
— Sam sam, — reče — ali sam i zapoveđam. Po kazao si mi vojsku, vrlo dobro. A sada mi pokaži i jednoga zapovednika. Ah,  znam, ti ćeš označiti gospodina od Giza, pa zar ne vidiš da ga držim u Nansiju? Gospo dina od Majena, sam si priznao da je u Soasonu. Voj vodu od Anžuja„ znaš dobro da je u Brislu. Kralja od Navare, on je u Pou. A ja, ja sam sam, to je istina, ali sam slobodan u svojoj kući i posmatram kako dolazi neprijatelj, kao što usred ravnice lo- vac posmatra kako iz šume izlazi divljač.
Šiko protrlja nos. Kralj je mislio da ga je ubedio.
— Šta imaš na to da odgovoriš? — upita Anri.
— Da si uvek rečit, Anri! Ostao ti je jezik, to je doduše, više no što sam ja mislio i na tome ti najsrdač nije čestitam. Samo ću napasti jednu stvar u tvome go voru.
— Koju?
— Oh, bože moj, ništa, skoro ništa, samo jednu go vorničku figuru. Napašću tvoje poređenje.
— Koje?
— Ono u kome ti smatraš, da si lovac i čekaš u za sedi, a ja ti kažem, da si, naprotiv, ti divljač i da te lovac goni čak do legala.
— Šiko!
— Da vidimo, čoveče iz zasede, koga si danas video da je došao?
— Nikoga, do đavolaa!
— Ipak je neko došao.
— Jedan od onih koje si ti pobrojao?
— Ne baš od onih, ali skoro tu.
— Pa ko je došao?
— Jedna žena.
— Moja sestra Margo?
— Ne, vojvotkinja od Monpansijea.
— Ona!? U Parizu!?
— E, bogami, jeste.
— Pa neka je baš i tako, otkad se ja plašim žena?
— To je istina, muško treba da se plaši muškarca. Ali, stani malo. Ona dolazi kao prethodnica, razumeš? Dolazi da objavi dolazak svog brata.
— Dolazak gospodina od Giza?
— Dabome.
— I ti misliš da mi to nešto smeta?
— Oh, ti, tebi ništa ne smeta.
— Dodaj mi hartiju i mastilo.
— Šta će ti? Da napišeš zapovest gospodinu od Giza da ostane u Nansiju?
— Jeste, baš to. Ideja je dobra, pošto se i kod tebe pojavila istovremeno.
— Budalo! Baš naprotiv.
— Zašto?
— Čim bude dobio tu naredbu, razumeće odmah da je njegovo prisustvo u Parizu hitno i odmah će dojuriti.
Kralj oseti kako ga obuzima gnev. Pogleda Šikoa is pod oka.
— Ako ste došli s onog sveta da mi ovakve stvari govorite, mogli ste onda da ostanete tamo gde ste i do sad bih.
— Šta ćeš, Anri, utvare ne laskaju.
— Ti, dakle, priznaješ da si utvara?
— Nikad to nisam ni poricao.
— Šiko!
— Hajde, ne ljuti se, jer ćeš od kratkovidog, kakav si, postati slep. Zar mi nisi kazao da si zadržao svog bra ta u Flandriji?
— Jesam, naravno, i ja mislim da je to dobro učinjeno.
— Sada slušaj i nemoj da se ljutiš. Zbog čega po tvome mišljenju vojvoda od Giza ostaje u Nansiju?
— Da tamo prikupi vojsku.
— Dobro! Samo hladno… Šta će mu ta vojska?
— Ah, Šiko, umarate me tim pitanjima!
— Umori se, umori se, Anri! Obećavam ti da ćeš se docnije slađe odmarati. Kazali smo da mu je ta vojska potrebna?… — Da suzbije hugenote sa severa.
— Ili bolje reći da radi protivu tvog brata od Anžuja, koji se proglasio vojvodom od Brabanta, koji se sta ra da osigura sebi mali presto u Flandriji i koji je nepre kidno traži pomoć da bi to postigao.
— Pomoć, koju mu stalno obećavam i, naravno, ne ću nikada poslati.
— Na veliku radost gospodina vojvode od Giza. Slu šaj, Anri, daću ti jedan savet.
— Kakav?
— Ako se ti praviš kao da održavaš datu reč i poša lješ tu obećanu pomoć, pa makar ta pomoć došla samo do polovine puta za Brisel?
— A, jest, — uzviknu Anri — razumem. Gospodin od Giza se neće maći sa granice.
— A obećanje kaje ja nama, članovima Lige, dala gospođa od Monpansijea da će gospodin od Giza biti u Parizu kroz osam dana?
— To bi obećanje palo u vodu.
— Pogodio si, gospodaru,— reče Šiko smeštivši se udobnije u naslonjaču. — Šta misliš o tom savetu, Anri? — Dobar je mislim… ali… — Šta još?
— Dok se to dvoje gospodine budu međusobno za nimali tamo na severu…
— Ah, jest. Misliš na jug? Imaš pravo, Anri, sa ju ga dolazi bura.
— Zar se za to vreme neće pokrenuti moj treći ne prijatelj? Znaš šta radi Bearnezac?
— Neka me đavo nosi ako znam.
— Traži.
— Šta?
— Gradove koji sačinjavaju miraz njegove žene.
— Gle! Vidiš ti bezobraznika, nije mu dovoljno što je u savezu sa francuskom vladarskom kućom i usuđuje se da traži ono što mu pripada!
— Traži na primer Kaor, kao da bi bilo pametno ostaviti neprijatelju takav grad.
— Ne, zaista, to ne bi bilo pametno, ali bi bilo pošteno, na  primer.
— Gospodine Šiko!
— Recimo da nisam ništa kazao, ti znaš da se ja ne mešam u tvoje porodične stvari.
— Ali neka te to ne uznemirava, imam ja za to rešenje.
— Dobro.
— Vratimo se na ovo što je preče.
— Na Flandriju?
— Poslaću nekog u Flandriju, mom bratu… Ali ko ga da pošaljem? Kome smem da se poverim. Bože moj! To je važna poruka!
— Vraga!…
— Ah, setio sam se.
— I ja.
— Idi, ti, Šiko.
— Da idem u Flandriju, ja?
— Zašto ne?
— Mrtvac da ide u Flandriju! Jesi li ti pri sebi?
— Pošto ti nisi Šiko, već si Rober Brike.
— Lepo! Jedan građanin, član Lige, prijatelj gospo dina od Giza, da bude ambasador kod gospodina vojvode od Anžuja!
— Znači, odbijaš?
— Pa razume se.
— I da mi se ne pokoravaš?
— Ja! Ne pokoravam ti se! A zar sam ja dužan da ti se pokoravam?
— Nisi dužan, nesrećniče!
— Jesi li mi ikada išta dao da me vežeš uza se? Ono malo što imam, to mi je od nasledstva. Ja sam siro mah i niko i ništa. Učini me vojvodom i posednikom, uz digni moje zemlje u Šikoterij na stepen markiske baštine, daj mi pet stotina hiljada talira, i onda možemo  da razgovaramo o ambasadi.
Anri htede taman da mu odgovori i da nađe jedan od onih dobrih izgovora koje kraljevi uvek nalaze kada im se postave takva pitanja, kada se začu neko cupkanje, šum ogromne kadifene zavese.
— Gospodin vojvoda od Žoajeza! — ču se vratarev glas.
— Ah, sto mu gromova! Evo čoveka koji ti je po treban! — uzviknu Šiko. — Čikam te da nađeš ambasa dora koji bi te bolje zastupao od gospodina Ana!
— Kad se dobro promisli, — šaptao je Anri — ovaj vraški čovek dao mi je bolji savet no što mi ga je dosad dao ijedan ministar.
— A, pristaješ, dakle? — reče Šiko i uvuče se u svoju ogromnu naslonjaču tako da ga gospodin od Žoa jeza nikako nije mogao primetiti.
Kralj radosno uzviknu kada opazi svog mladog lju bimca i pruži mu ruku.
— Sedi, Žoajeze, dete moje, — reče mu. — Gospode, kako ti dockan dolaziš!
— Sire, — odgovori Žoajez, — Vaše Veličanstvo je veoma ljubazno prema meni kada to primećuje.
I vojvoda se približi uzvišenju na kome je bio kre vet i na kome su bili razbacani jastuci i sede na jedan od njih.

TEŠKOĆE NA KOJE NAILAZI JEDAN KRALJ KADA HOĆE DA NAĐE DOBRE AMBASADORE
I tako poče razgovor, dok je Šiko sedeo nevidljiv u svojoj naslonjači, Žoajez upola izvaljen na jastucima, a Anri prijatno uvijen u svojoj postelji.
— Pa lepo, Žoajeze, — upita Anri — jeste li se dobro naskitali po gradu?
— Jesam, Sire, vrlo dobro, hvala — nemarno od govori vojvoda.
— Kako ste brzo nestali tamo, sa Grevskog trga!
— Čujte, Sire, istinu govoreći, to je bilo veoma ma lo zabavno, a zatim, ne volim da gledam kada ljudi pate.
— Milostivo srce!
— Ne, već sebično srce… tuđa tuga me nervira.
— Znaš šta se dogodilo?
— Gde Sire?
— Na Grevskom trgu.
— Bogami, ne znam.
— Salsed je odrekao.
— Ah!
— Vi to primate potpuno ravnodušno, Žoajeze?
— Ja?
— Jeste, vi.
— Priznajem vam, Sire, da nisam pridavao veliku važnost onome što je mogao da kaže, uostalom, bio sam siguran da će poreci.
— Ali već je priznao.
— U toliko pre. Posle prvog priznanja Gizovi su bili na oprezi, radili su dok je Vaše Veličanstvo sedelo skršte nih ruku. To je moralo biti.
— Šta, ti si predvideo te stvari i ne govoriš mi ništa?
— Jesam li ja ministar, pa da govorim o politici?
— Ostavimo to, Žoajeze! — Sire…
— Potreban mi je tvoj brat.
— Moj brat, Sire, kao i ja stojimo na raspolaganju Vašem Veličanstvu.
— Znači, mogu s njim da računam?
— Bez sumnje.
— Slušaj, hoću da mu dam jednu misiju.
— Izvan Pariza?
— Da.
— U tom slučaju, Sire, to je nemogućno.
— Kako to?
— Di Bušaž u ovom trenutku ne može nikud da ide. Anri se podiže na laktove i pogleda Žoajeza razrogačenim očima.
— Šta to znači?
Žoajez potpuno mirno izdrža kraljev upitan pogled.
— Sire, to je najjednostavnija stvar na svetu. Di Bušaž je zaljubljen, samo je pogrešno počeo svoje lju bavne pregovore, išao je pogrešnim putem, i tako sada jadni dečko mršavi i mršavi… — Zaista, — reče kralj — to sam primetio.
— I postao je tužan, bogami, kao da je živeo na dvo ru Vašeg Veličanstva.
Od strane ognjišta dopre neko mumlanje i prekide Žoajeza, koji se okrete začuđeno.
— Ne obraćaj pažnju, An, — reče Anri smejući se — pas neki drema tamo u naslonjači. Ti reče, prijatelju, da Di Bušaž postaje tužan?
— Jeste, Sire, tužan kao smrt. Izgleda da je susreo neku ženu sa mrtvačkim raspoloženjem. Strašni su takvi susreti. Izgleda, međutim, da se i sa takvim ženama može uspeti isto kao i sa veselim, sve zavisi od veštine.
— Ah, ti se ne bi zbunio, je, li, razvratniče?
— Gle, zovete me razvratnikom zato što volim žene.
Anri uzdahnu.
— Kažeš da je žena mrtvačkog raspoloženja?
— Tako bar kaže Di Bušaž, ja je ne poznajem.
— Pa i pored te tuge, ti bi uspeo?
— Svakako! Treba samo raditi sa kontrastima. Koliko ja znam, najveće su teškoće sa ženama čija narav nije ni onakva ni ovakva. One zahtevaju od svog udvarača neku mešavinu milosrđa i strogosti i malo je onih koji uspeju da to lepo kombinuju. Di Bušaž je naišao na tužnu ženu i sva mu je ljubav crna.
— Jadan dečko! — reče kralj.
— I, razumećete, Sire, čim mi je to poverio, ja sam se požurio da ga izlečim.
— I sad…
— I tako sad lečenje već počinje.
— I tako, sad je manje zaljubljen?
— Nije, Sire, ali ima više nade da će se i dama zaljubiti, što je u svakom slučaju prijatniji način da se ljudi izleče od ljubavi. I od večeras, umesto da uzdiše za njom, on će pokušati da je svim mogućnim sredstvima razveseli. Večeras, na primer, šaljem pod prozore njegove drage jedno trideset svirača iz Italije koji će napraviti čudo pod njenim balkonom.
— Pih! — reče kralj — to je tako prosto.
— Šta! Prosto! Trideset svirača kojima nema ravnih u svetu!
— Ah, kada sam ja bio zaljubljen u gospođu od Kondea, što bi me neko mogao svirkom razveseliti.
— Jest, ali vi ste zaljubljeni, Sire.
— Kao luđak — reče kralj.
Začu se novo mumlanje koje je ličilo na podsmešljivo cerekanje.
— Vidite, ovde je sasvim druga stvar — reče Žoajez pokušavajući uzalud da vidi odakle dolazi do čudnovato upadanje. — Dama o kojoj je reč, naprotiv, ravnodušna je kao kip i hladna kao led.
— I ti misliš da će svirka da rastopi led i da oživi kip?
— Naravno da mislim.
— Kralj odmahnu glavom.
— Bože moj, ja ne kažem da će ona na prvi zvuk gudala skočiti i baciti se Di Bušažu u zagrljaj, ali će biti dirnuta što se sve to zbog nje radi. Malo po malo naviknuće se na koncerte. Ako se na to ne navikne, onda nam ostaju komedije, lakrdijaši, čini, poezija, konji, jednom reči sve zemaljske ludosti. Pa ako se toj lepoj očajnici ne povrati veselost, ona će bar da se približi Di Bušažu.
— Ja mu to želim od sveg srca, — reče Anri — ali ostavimo Di Bušaža jer bi za njega bilo nezgodno da sada ide iz Pariza. Za mene je sada neophodnije da on izvrši zadatak, ali nadam se da ti, koji daješ tako dobre savete, da ti nisi rob nikakve strasti kao što je on?
— Ja! — uzviknu Žoajez. — Ja sam celog svog veka bio slobodan.
— Vrlo dobro, znači ti nisi zauzet?
— Ničim, Sire.
— A ja sam mislio da si se zagrejao za jednu lepu damu.
— Ah, jeste, za prijateljicu, gospodina od Majena. Jedna žena, koja me je obožavala.
— I onda?
— I onda, zamislite, večeras, pošto sam održao lekciju Di Bušažu, ostavim ga i pođem k njoj. Stigao sam sa glavom punom teorija koje sam mu razjašnjavan. Zaklinjem vam se, Sire, mislio sam da sam zaljubljen istro kao i Anri. Međutim, tamo nađem jednu ženu svu usplahirenu kako dršće. Prvo sam pomislio da nekome smetam. Pokušavam da je razuverim, ali uzalud. Pitam je, ona mi ne odgovara; hoću da je poljubim, ona okreće glavu i kako se ja namrštim ona se naljuti, ustade. Tada se posvađamo i ona mi reče da mi više nikad neće otvoriti vrata.
— Jadni Žoajez — reče kralj smejući se. — Pa šta si uradio?
— Bože moj! Sire, uzeo sam svoj mač i ogrtač, poklonio sam joj se i izišao ne okrenuvši se.
— Bravo, Žoajeze! To je hrabrost — reče kralj.
— U tolika veća hrabrost, Sire, što mi se učini kako sirota žena uzdahnu.
— Zar nećeš da se pokaješ za svoju odlučnost? — upita Anri.
— Neću, Sire. Da sam se jednog jedinog trenutka kajao, ja bih odmah njoj i otrčao, razumete već… ali me takođe ništa ne može razuveriti da me je jadna devojka ostavila mimo svoje volje.
— I ipak si otišao?
— Pa evo me.
— I nećeš se više vraćati!
— Nikada… Kad bih imao trbuh kao gospodin od Majena, ne kažem, ali ja sam vitak i imam prava da budem gord.
— Prijatelju, — reče ozbiljno Anri — taj raskid je vrlo srećno došao za tvoj spas.
— Ne kažem da nije, Sire, ali u međuvremenu biće mi strahovito dosadno punih osam dana, pošto nemam šta da radim niti šta da preduzimam. I već su me obrvale misli slatke lenosti, zaista zanimljivo je kada je čoveku dosadno… nisam na to navikao i nalazim sada kako je to otmeno.
— Verujem da je otmeno, — reče kralj — ja sam to uneo u modu.
— Dakle, evo moga plana, Sire, smislio sam ga putem od Bogorodičine crkve do Luvra. Dolaziću svakoga tana ovamo u nosiljci, dok se Vaše Veličanstvo bude molilo, ja ću sa čitam knjige o alhemiji i mornarici, što će biti na mesto, jer sa mi sam mornar. Imaću male kućice koji će se igrati sa vašima, ili male mačkice, to je nekako umiljatije. Zatim ćemo jesti krema, a gospodin d'Epernon će nam pričati priče. Hoću i ja da odebljam, a zatim, kada Di Bušažova dama postane vesela, potražićemo neku drugu koju ćemo od vesele da načinimo tužnom, tako ćemo malo da promenimo. Ali sve to bez ikakvog kretanja. Sire, zaista je prijatno kada čovek sedi, a još prijatnije kada leži. Oh, što su dobri jastuci, Sire! Vidi se da tapetar Vašeg Veličanstva radi za kralja kome je dosadno.
— Čuti, An, — reče kralj.
— Zašto ćuti?
— Zar čovek tvojih godina i tvog položaja da postane lenj i debeo? To su ružne misli!
— Ja ne nalazim, Sire.
— Ja ću te nečim zaposliti.
— Ako je nešto dosadno, hoću drage volje.
Začu se i treće mumlanje. Reklo bi se da se kuče nasmejalo na Žoajezove reči.
— Vidiš kako je ovo kuče pametno — reče Anri — kao da zna šta hoću s tobom da rodim.
— A šta hoćete sa mnom da radite, Sire? Da vidimo šta je to.
— Obućeš čizme.
Žoajez učini jedan pokret kao da se užasnuo.
— Uzjahaćeš konja.
Žoajez poskoči.
— Konja! Neću, idem samo nosiljkom. Zar me Vaše Veličanstvo nije čulo?
— Slušaj, Žoajeze, prestani sa šalom, čuješ? Obućeš čizme i uzjahaćeš konja.
— Neću, Sire, — odgovori vojvoda sasvim ozbiljno — to nije moguće.
— A zašto nemoguće? — upita Anri ljutito.
— Zato… zato… što sam admiral.
— Pa šta onda?
— A admirali ne jašu konje.
— A, zar je to tako, — reče Anri.
Žoajez odgovori jednim pokretom glave kao što čine mala deca koja su dosta tvrdoglava da popuste, a dosta stidljiva da odgovore. — Pa dobro! Neka bude tako, gospodine admirale. Nećete ići konjem. Imate pravo, ne priliči mornaru da jaše konja, ali mu pristoji da ide brodom ili galijom. Poći ćete sad odmah u Ruan brodom, tamo ćete naći svoju admiralsku galiju, ukrcaćete se odmah i otplovićete za Anvers.
— Za Anvers! — uzviknu Žoajez tako očajnim glasom kao da je dobio naredbu da ide u Kanton ili Vilparezo.
— Mislim da sam rekao, — reče kralj ledenim glasom koji jasno označi njegovo pravo starešine i volju vladara — mislim da sam rekao i neću da ponavljam.
Žoajez, ne pokazajući nimalo otpora, zakopča svoj ogrtač, uze mač i s jedne naslonjače uze svoju kadifenu kapu.
— Koliko je muke potrebno da te nateram na poslušnost, sto mu gromova! — nastavi Anri da gunđa. — Ako ja katkad i zaboravim da sam gospodar, trebalo bi bar vi svi da se sećate.
Žoajez, nem i leden, pokloni se i, prema pravilima, stavi ruku na balčak od mača.
— Naređujte, Sire! — reče glasom koji odmah pretvori kraljevu volju u rastopljeni vosak.
— Otići ćeš u Ruan, — reče mu — i tamo želim da se ukrcaš, sem toga, ti više voliš da ideš suvim putem u Brisel.
Anri je očekivao od Žoajeza neki odgovor, ovaj samo pozdravi.
— Da li više voliš da ideš suvim? — upita Anri.
— Ja nemam nikakvih prohteva kada je u pitanju zapovest, Sire, — odgovori Žoajez.
— Hajde ne ljuti se, ne ljuti se, tvrdoglavko! — uzviknu Anri.
— Ah, kraljevi nikada nemaju prijatelja!
— Onaj koji zapoveda, može naći samo sluge — odgovori svečano Žoajez.
— Gospodine, — odgovori mu kralj uvređeno — ići ćete, dakle, u Ruan, ukrcaćete se na galiju i uzećete garnizone iz Kadebeka, Harflera i Dijepa, koje ću zameniti drugim. Ukrcaćete to u šest brodova i stavićete se na raspolaganje mome bratu koji od mene očekuje obećanu pomoć.
— Molim vas, naredbu, Sire? — reče Žoajez.
— A otkada to, — upita kralj, — ne radite više u svojstvu admirala?
— Ja imam prava samo da slušam i koliko god mogu, Sire, izbegavam svaku ličnu odgovornost.
— Dobro, gospodine vojvodo, dobićete naredbu u svom hotelu pred sam polazak.
— A kada će to biti, Sire?
— Kroz jedan sat.
Žoajez se pokloni sa puno poštovanja i pođe vratima.
Kraljevo srce htede da prepukne.
— Šta! — reče mu — zar je to učtivost ne reći ni zbogom! Gospodine admirale, veoma ste malo učtivi, tako se prebacuje gospodi pomorcima. Možda ću imati više sreće sa svojim zapovednikom pešadije.
— Molim vas da mi oprostite, Sire, ali ja sam rđav pomorac a još gori dvorjanin i razumem što Vaše Veličanstvo žali što je ovoliko za mene učinilo.
— Evo, dakle, kako me vole oni za koje sam toliko učinio! — uzviknu kralj. — Ah Žoajeze! Nezahvalni Žoajeze!
— Šta je? Da nećeš da ga zoveš natrag? — reče Šiko i priđe krevetu. — Šta? Zato što si slučajno pokazao malo volje, već se kaješ!
— Slušaj, — odgovori kralj, — ti si sjajan! Misliš li ti da je prijatno putovati u mesecu oktobru po kiši i morskom vetru! Voleo bih tebe tamo da vidim, sebičnjače!
— Kako hoćeš, veliki kralju, kako hoćeš.
— Da te vidim kako se potucaš?
— I da se potucam, u ovom trenutku najživlja mi je želja da putujem.
— Znači, kada bih te nekuda poslao kao što sam poslao Žoajeza, ti bi išao?
— Ne samo da bih išao, već tražim, preklinjem.
— Neku misiju.
— Išao bi u Navaru?
— Išao bih do đavola, veliki kralju.
— Podsmevaš li se ti lakrdijašu?
— Sire, i za svoga života nisam bio baš mnogo veseo, a zaklinjem vam se da sam od smrti mnogo žalosniji.
— Ali maločas si odbijao da odeš iz Pariza!
— Milostivi gospodaru, pogrešio sam, mnogo sam zgrešio i kajem se.
— Znači, sad želiš da odeš iz Pariza?
— Odmah, slavni kralju, ovog trenutka, veliki vladaoče.
— Ne razumem više ništa — reče Anri.
— Ti, znači, nisi čuo reči velikog francuskog admirala?
— Koje reči?
— One u kojima ti je javio za raskid sa prijateljicom gospodina od Majena.
— Jesam, pa šta je s tim?
— Ta žena, zaljubljena u jednog divnog dečka kao što je vojvoda, jer je Žoajez zaista divan… — Bez sumnje.
— Ako ga je ta žena ispratila sa uzdahom, to znači da je imala neki razlog.
— Verovatno, inače ga ne bi ispratila.
— E lepo! A znaš li taj razlog?
— Ne znam.
— Ne možeš da se setiš?
— Ne mogu.
— To znači da će gospodin od Majena da se vrati.
— Aha! — reče kralj.
— Najzad razumeš; čestitam ti. — Jeste, razumem, ali ipak… — Ipak?
— Ne nalazim da je taj tvoj razlog baš tako jak.
— Iznesi svoje razloge, Anri, nemam ništa protiv da ih smatram odličnim. Daj ih.
— Zašto ta žena ne bi prekinula sa Majenom, Umesto da isprati Žoajeza? Misliš li ti da joj Žoajez ne bi učinio po volji da odvede gospodina od Majena u Pre-o-Klerk i da mu tamo proburazi njegov debeo trbuh? Naš Žoajez ima pogan mač.
— Vrlo dobro, ali gospodin od Majena ima podmukli nož. Seti se Sen-Megrena.
Anri uzdahnu i podiže oči k nebu.
— Ženi koja je zaista zaljubljena nije svejedno da li će joj ubiti ljubavnika ili ne, ona više voli da ga ostavi, da dobije u vremenu, naročito vodi računa da nju ne ubiju. Poznato je kako su svi surovi u toj dragoj kući Gizovih.
— Ah, možda si u pravu.
— I to je sreća.
— Jeste, i počinjem da verujem da će se Majen vratiti, ali ti, Šiko, ti nisi ni plašljiva ni zaljubljena žena?
— Ja sam, Anri, oprezan čovek, čovek koji ima otvoren račun sa gospodinom od Majena, započetu igru. Ako me nađe, on će zaželeti da nastavi, a on je igrač od koga se drhti, taj dobri gospodin od Majena!
— Pa, šta?
— Ništa, on će tako dobro da igra, da ću ja najzad primiti udarac nožem.
— Eh, poznajem je svog Šikoa, on ništa ne prima dok ne vrati.
— Imaš pravo, vratiću mu deset i on će umreti.
— U toliko bolje! I jedna je igra završena.
— U toliko gore, do đavola, u toliko gore! Porodica će stati da viče, cela će ti Liga skočiti na glavu i jednoga lepog jutra reći ćeš mi:
„Šiko, prijatelju, izvini, ali ja sam primoran da te bacim na točak.” — To ću ja reći?
— Jeste, to ćeš ti reći i što je još gore, ti ćeš to i učiniti, veliki kralju. Zato više volim da se okrenem na drugu stranu, razumeš? Meni ovako nije rđavo i želeo bih da tako i ostane. Vidiš, sve te aritmetičke progresije kada se nadovežu na osvetoljubivost, izgledaju mi opasne. Dakle, ići ću u Navaru, ako hoćeš da me pošalješ.
— Bez sumnje da hoću.
— Očekujem tvoje zapovesti, milostivi kneže. I Šiko zauze isti stav kao malopre Žoajez.
— Ali, — reče kralj — ti i ne znaš da li će ti se misija dopasti.
— Ali kada je tražim?
— Vidiš li, Šiko, — reče Anri — nameravam da nekako zavadim Margo i njenog muža.
— Podeli, pa vladaj, — reče Šiko — još pre sto godina to je bio bukvar politike.
— Znači to ti nije neprijatno?
— Zar se to mene tiče? — odgovori Šiko. — Uradi kako hoćeš, veliki kneže. Ja sam samo ambasador, to je sve; nemaš ti nikakve račune da mi polažeš, jedino mi je stalo da me ne čuvaju… Oh, što se toga tiče, do tog mi je mnogo stalo!
— Ali — reče Anri — ti treba da znaš šta ćeš reći mome zetu.
— Ja, da kažem nešto! A to ne, nikako!
— Kako, ne nikako?
— Ići ću kuda god hoćeš, ali neću ništa da govorim. Ima jedna poslovica o tome: „Ko mnogo kopka…” — Dakle, ti odbijaš?
— Odbijam da što kažem, ali primam pismo. Onaj koji prenosi reči, uvek prima nešto odgovornosti, onaj koji nosi pismo, tek je u drugom stepenu kriv.
— Dobro, neka tako i bude! Daću ti pismo. To je inače moj način.
— Eto vidiš kako sam zgodno našao! Daj ga.
— Kako ti to govoriš?
— Kažem ti: daj ga. I Šiko pruži ruku.
— Ah, nemoj da misliš da se jedno pismo može tako napisati odmah, treba ga sastaviti, promisliti, odmeriti.
— Dobro! Meri, misli, sastavljaj. Svratiću sutra u zoru ili ću nekog poslati.
— Zašto ne spavaš ovde?
— Ovde?
— Jeste, u tvojoj naslonjači?
— Vraga! Svršeno je, ne spavam više u Luvru. Zar to ne bi bilo glupo naći avet kako spava u naslonjači?
— Ali, naposletku — uzviknu kralj — hoću da znaš moje namere u pogledu Margo i njenog muža. Ti si Gaskonjac, moje će pismo da načini buku na navarskom dvoru, pitaće te, moraćeš da odgovaraš. Do đavola, ti si moj predstavnik! Ne bih želeo da tamo bleneš kao vo.
— Gospode! — reče Šiko sležući ramenima. — što si ti glup, veliki kralju! Pa zar ti misliš da ću ja nositi pismo dvesta pedeset milja a da ne znam šta je u njemu? Budi spokojan, sto mu muka! Na prvom uglu, pod prvim drvetom ispod koga se zaustavim, otvoriću to tvoje pismo. Kako! Pa zar ti deset godina šalješ poklisare na sve strane sveta i nisi ništa naučio? Hajde, odmaraj se dušom i telom, a ja se vraćam u svoju usamljenost.
— A gde je ta tvoja usamljenost?
— Na groblju Velikih Nevinih, veliki kneže.
Anri pogleda Šikoa sa onim čuđenjem u očima koga već dva sata, otkako ga je ponovo video, nije mogao da se oslobodi.
— Nisi to očekivao, zar ne? — reče Šiko uzimajući ogrtač i šešir.
— Eto šta znači imati veze sa ljudima s onog sveta! Dakle, kao što smo kazali: sutra, ja ili moj čovek.
— Dobro, ali samo taj tvoj čovek mora imati neku lozinku da bi se znalo da ga ti šalješ kako bi ga pustili unutra.
— Sjajno! Ako to budem ja, dolazim od moje strane, ako to bude moj glasnik, dolazi od strane duha.
I posle tih reči Šiko tako nečujno iščeze da praznoverni Anri osta u nedoumici da li je to bilo zaista telo ili je duh prošao kroz ta vrata, koja nisu ni škripnula, i ispod te zavese, na kojoj se nije pokrenuo nijedan nabor. 

VELIKA ZAVERA
KAKO JE I ZAŠTO UMRO ŠIKO
Neka nam, kada je reč o Šikou, čoveku od mesa i krvi, oproste oni čitaoci koji su pristalice verovanja u čuda i koji su pomislili da imamo toliko hrabrosti da uvodimo duhove u ovu priču. Naime, Šiko je izišao iz dvora pošto je, po svom običaju, u šali rekao kralju Anriju istinu koju je želeo da mu kaže.
Evo šta se dogodilo:
Posle smrti kraljevih prijatelja, kada su počele zavere Gizovih pristalica, Šiko je počeo da razmišlja. Kao što je već poznato, bio je hrabar i bezbrižan, ali je ipak život cenio iznad svega. Voleo ga je kao i većina ljudi iz viših krugova. Smatrao je da je samo glupacima dosadno na ovome svetu i da oni žele da traže razonode u onom drugom. Iz svega toga došao je do zaključka da će ga dostići osveta gospodina od Majena uprkos poprilično nesigurnoj kraljevoj zaštiti. On je s onom praktičnom, njemu svojstvenom filozofijom isticao da ništa na svetu ne može da popravi jednu materijalnu štetu; odnosno da sve halebarde i svi sudovi francuskog kralja neće moći da zakrpe rupu na kaputu koju bi mu nož gospodina od Majena načinio, pa ma koliko ona bila mala.
I on se odlučio da između svoje kože i mača gospodina od Majena načini što veće rastojanje.
U tom cilju otišao je u Bom, i to iz tri razloga: da napusti Pariz, da se vidi sa svojim starim prijateljem Gorenfloom i da srkne ono čuveno vino iz 1550. godine, o kome je sa toliko hvale bilo reči u čuvenom pismu kojim se završava naša priča o gospođi od Monsoroa.
Reći ćemo odmah da je odlazak imao dejstvo. Posle dva meseca Šiko opazi da se vidno ugojio i da će mu to zgodno poslužiti da se preruši. Uz to on opazi da ovako ugojen sve više liči na Gorenfloa, i to više no što pri liči jednom čoveku od duha.
I tako duh pobedi telo.
Pošto je popio nekoliko stotina boca tog čuvenog vina iz 1550. godine i pročitao dvadeset i dve knjige koje su sačinjavale manastirsku biblioteku i u kojima je kaluđer pročitao onu latinsku izreku: Bonum vinum laetificat cos hominis1, Šiko oseti veliku težinu u stomaku i veliku prazninu u glavi.
„Rado bih se zakaluđerio — mislio je on — ali kad Gorenfloa bih još uvek bio veliki gospodin, a u nekom drugom manastiru bi mi bilo loše. Bez sumnje mantija bi me zauvek prerušila u očima gospodina od Majena, ali neka sve ide do đavola! Ima valjda i nekog drugog načina sem ovog seljačkog. Da potražimo! Pročitao sam u jednoj drugoj knjizi, doduše ta nije iz Gorenfloove bi blioteke: Quaere et invenies.2
Šiko poče da traži, i evo šta je pronašao. Za ono vreme to je bilo prilično novo.
Gorenflo napisa, istina s mukom, ali ipak napisa, ono što će mu on govoriti.
On se poveri Gorenflou i zamoli ga da piše kralju kako se Šiko povukao u manastir, kako je tuga što se rastao sa svojim gospodarem, kada se ovaj pomirio sa gospodinom od Majena, načela njegovo zdravlie, kako je pokušao razonodama da se bori protivu nje, ali je bol bio jači i najzad je podlegao.
Sa svoje strane Šiko napisa pismo.kralju. To pismo, datirano 1580. godine, bilo je podeljeno u pet odlomaka. Svaki od tih odlomaka bio je naročito napisan sa po jednim danom razmaka, prema tome kako je i bolest na predovala. Prvi odlomak je bio napisan i potpisan dosta sigurnom rukom. Drugi je bio ispisan dosta nesi- gurno, a potpis, mada još čitljiv, bio je ispisan drhtavom rukom.  Potpisao se sa Šik… na kraju trećeg odlomka. A na kraju četvrtog sa Š… I najzad, na kraju petoga, bili su samo početak slova Š i jedna mrlja.
Ta mrlja jednoga samrtnika proizvela je najbolniji utisak na kralja. To objašnjava zašto je pomislio da je Šiko avet i duh.
Mi bismo ovde rado izneli Šikoovo pismo, ali Šiko je bio, kako bi se to danas reklo, veoma nastran čovek. I kako je stil ogledalo duše, njegov je stil u pismu bio naročito nastran, tako da se ne usuđujemo da to pismo iznesemo, ma koliki efekat od toga očekivali.
Ali to se pismo može naći u memoarima Etoala. Ono nosi datum 1580. godine, kao što smo već kazali, „godinu velikih rogonja”, kako je dodao Šiko.
Na kraju pisma, da se ne bi ohladilo Anrijevo saučešće, Gorenflo je dodao da mu je od smrti njegovog prijatelja manastir u Bornu odvratan i da više voli Pariz.
Šiko je jedva naterao Gorenfloa da naročito dopise taj dodatak. Naime, Gorenflo se osećao sjajno u Bornu, a takođe i Panirž.
Kralj je, kao odgovor na Gorenfloovo pismo i, na poslednje  zbogom Šikoa, svojom rukom otpisao:
„Gospodine nastojniče, izvršićete pobožan pogreb s pesma ma jadnog Šikoa, koga žalim od sveg srca, jer on ne samo što mi je bio odani prijatelj nego i dobar plemić, mada nikako nisam mogao da mu doznam poreklo dalje od pradede. Okitićete ga cve , ćem i podesićete tako da se odmara na suncu koje je mnogo voleo, pošto je s juga, A vi, čiju tugu utoliko više poštujem jer je delim sa vama, napustićete manastir u Bornu, kao što ste i izrazili želju. Ovde u Parizu osećam veliku potrebu za odanim ljudima i dobrim sveštenicima da bih vas držao tako daleko od sebe. Na osnovu toga postavljam vas za nastojnika jakobinskog manastira. Vaš će stan biti u Parizu, u blizini kapije Sent-Antoan, kraj koji je naš jadni prijatelj naročito voleo.
Vama naklonjeni Anri, koji vas moli da ga ne zaboravite u svojim molitvama”.
Možete zamisliti kako je nastojnik razrogačio oči ka da je video pismo celo napisano kraljevom rukom, kako se divio Šikoovoj mudrosti i kako se požurio da poleti k časti koja ga je čekala.
Sve se dogodilo kako su želeli i kralj i Šiko.
Jedan snop trnja, određen da predstavlja i fizički i u prenosnom smislu leš, bio je sahranjen prema suncu, posred cveća, pod jednim lepim čokotom loze; zatim, pošto je bio mrtav i tobože sahranjen,  Šiko pomože Gorenflou da se preseli. I on se sa velikim počastima  nastani u manastiru jakobinaca.
Šiko izabra noć da se uvuče u Pariz. Kupio je u bli zini kapije Bisi jednu malu kuću koja ga je koštala trista, talira. Kada je hteo da ide i da vidi Gorenfloa, imao je tri puta: kroz grad — koji je bio i najkraći; pokraj vode — koji je bio najpoetičniji i, najzad, put pored zidina Pariza, koji je bio najsigurniji.
Ali Šiko, koji je bio sanjalica, uvek je birao put pokraj Sene, i kako u to doba reka još nije bila uzidana u kamene zidove, voda je, kao što kažu pesnici, milovala svoje široke obale duž kojih su stanovnici Pariza često mogli da vide dugu Šikoovu senku kako se ocrtava na vo di za vreme lepih noći s mesečinom.
Kada se smestio i promenio ime, Šiko se dao na posao da iz- meni lik. Zvao se sada Rober Brike, kao što smo već kazali, i išao je malo pognut napred. Sem toga, nespokojstvo i briga za poslednjih pet šest godina učinili su ga skoro ćelavim, tako da je njegova kovrdžava i crna kosa ličila sada na more u oseci i povukla se sa čela na potiljak.
Pored toga, kao što smo već rekli, vežbao se u veštini koja je  bila toliko draga starim glumcima i koja se sa stojala u tome da se znalačkim skupljanjem mišića na licu izmene njihovi uobičajeni pokreti i na taj način i lik.
Posle tog predanog vežbanja došlo je dotle da postane pravi Rober Brike, to jest čovek koji je imao usta od uha do uha, čija je brada dodirivala nos i čije su oči gledale razroko da čoveka podiđe jeza. I to sve bez grimase, ali ne i bez izvesnih draži za ljubitelje prerušavanja, pošto je njegovo lice onako dugo, usko i koščato najednom posta jalo široko, tupo, razvučeno i puno zlobe. Samo, Šiko ni kako nije mogao da skrati duge ruke i ogromne noge, ali kako je umeo u svakoj prilici da se snađe, on je pogrbio leđa, tako da su mu ruke izgledale dugačke kao i noge. Pored ovoga, iz predostrožnosti nije hteo hi s kim da se upoznaje.
Tako Rober Brike poče da živi povučenim životom, što je, uostalom, i odgovaralo njegovom ukusu. Sva mu je razonoda bila da ode u posetu svom prijatelju Gorenflou i da s njime ispija ono slav- no vino iz 1550. godine, jer se prečasni nastojnik dobro čuvao da ga ne ostavi u podrumima Borna.
Ali i prostački duhovi su takođe podložni promena ma kao i veliki duhovi; Gorenflo se izmeni, ali ne fizički.
Video je sada u svojoj moći i svojoj vlasti onoga koji je doskora držao njegovu sudbinu u rukama. Šiko, koji je dolazio da večera u manastiru, izgledao mu je sa da kao rob i Gorenflo od tog trenutka poče suviše da mi sli o sebi, a nedovoljno o Šikou. Ovaj je bez imalo ljut nje primio promenu svog prijatelja. Sa ličnostima pored kralja Anrija naučio se bio toj filozofiji. Pazio se više — to je bilo sve. Umesto da ide svaki drugi dan u ma nastir, išao je samo jednom nedeljno, zatim svakih petnaest dana i najzad jednom mesečno.  Gorenflo je bio toliko gord da to nije ni primetio.
Šiko je bio veliki filozof da bi bio osetljiv; smejao se u sebi Gorenfloovoj nezahvalnosti i po svom običaju trljao je nos i bradu. — Voda i vreme, — govorio je on — najjači su rastvarači, koliko ja znam: jedan rastvara kamen, a drugi samoljublje. Pričekajmo.
I čekao je.
Upravo je bio u tom očekivanju kada nastupiše do gađaji o kojima smo počeli da pričamo u prethodnoj knji zi i njemu se učini da u njima vidi neke nove činjenice koje predskazuju velike političke katastrofe.
Iako je bio u stanju pokoja, učinilo mu se da u bu dućim događajima vidi opasnost za svoga kralja, koga je voleo, opasnost sličnu onoj od koje ga je već sačuvao i on odluči da se pojavi pred njim kao duh samo zato da bi mu predočio budućnost.
Videli smo kako je glas o skorom dolasku gospodi na od Majena učinio da je Šiko od duha postao živ čo vek i od proroka ambasador; kako je taj glas bio oba vijen odbijanjem Žoajeza i kako je Šiko svojom pronic ljivošću to izneo na videlo.
Sada, kada je objašnjeno sve što je moglo biti ne jasno u našoj prethodnoj knjizi, nastavićemo, ako čitao ci to žele, dalje pričanje i pratićemo Šikoa od izlaska iz Luvra do njegove kućice na raskrsnici Bisi.

SERENADA
Od Luvra do kuće Šiko nije imao mnogo da ide. Siđe na obalu i pođe preko Sene čamcem koji je sam vozio i koji je s obale od Nelske kule doveo i zavezao za pusti kej Luvra.
— Čudno je to — govorio je on veslajući i posma trajući prozore dvora od kojih je samo onaj na kralje voj sobi bio osvetljen, mada je uveliko bila noć — čudno je to, posle toliko godina. Anri je uvek isti. Jedni su po rasli, drugi se pogurili, neki su pomrli, a on je samo dobio nekoliko bora na licu, i to je sve. To je uvek isti duh, slab i otmen, zanesenjački i poetski, uvek ista sebična duša koja traži  više no što može da dobije: prija teljstvo od ravnodušnosti, ljubav od prijatelja, odanost od ljubavi, ali je nesrećni i jadni kralj pored svega toga žalosniji od svakog čoveka u kraljevini. U stvari, mislim, ja sam jedini koji je prozreo tu čudnovatu mešavinu razvrata i kaja- nja, bezbožnosti i praznoverice, kao što sam ja i jedini koji poznaje Luvr kroz čije su hodnike prošli toliki ljubimci da bi otišli u grob, u progonstvo ili zabo rav. Jedini sam ja, koji se bez opasnosti titra i igra onom krunom koja je zaludela mozgove tolikih ljudi očekujući da im oprlji prste.
I Šiko uzdahnu više filozofski no tužno i snažno za pe veslima.
„A vidiš,” reče najednom, „kralj mi ništa ne reče o novcu za moj put; to poverenje čini čast ukoliko dokazuje da sam mu još  uvek prijatelj”.
I Šiko poče tiho da se smeje, kao što je imao. obi čaj, a zatim snažnim udarom vesla istera čamac na sitan pesak na kome se uglavi kao ukotvljen.
Tada priveza pramac čamca za alku čvorom čiju je tajnu on jedini znao i pođe svojoj kući koja se nalazila, kao što znamo, jedva na dva puškometa od rečne obale.
Ulazeći u ulicu Ogisten, iznenadi se i zapanji kada začu zvuke instrumenata i glasove koji su svirkom ispunjavali celu okolinu,  obično mirnu u ovo doba noći.
„Ovo je valjda neka svadba”, pomisli on u prvom trenutku. „Sto mu muka! Ostalo mi je samo pet sati da se odmorim i sada ću biti primoran da bdim mada se ne ženim”.
Kada priđe bliže, ugleda jaku svetlost kako igra na prozorima retkih kuća kojima je ulica bila naseljena. Ta svetlost je poticala od jedno dvanaestak buktinja koje su nosile skutonoše i sluge, dok je dvadeset i četiri svirača pod rukovodstvom jednog besomučnog Italijana činilo čuda od buke sa svojim violama, harfama, citrama, violinama, trubama i dobošima.
Ta vojska bukača bila je lepo postrojena pred jednom kućom u kojoj Šiko, ne bez iznenađenja, poznade svoju.
Nevidljivi zapovednik koji je upravljao ovim pohodom tako je rasporedio svirače i skutonoše da su svi bili okrenuti licem prema stanu Robera Brikea, očiju uprtih u prozore, i ličili na ljude koji niti dišu, niti žive, već samo posmatraju.
Šiko zastade za trenutak. Zaprepašćeno je gledao sve te ljude i slušao svu tu buku. Zatim se lupi svojim koščatim rukama po bedrima i reče:
— Ali, ovo je neka zabuna! Nemoguće je da se ćela ova gužva izvodi zbog mene.
Potom priđe bliže i umeša se među radoznalce koje je serenada privukla. Posmatrajući pažljivo oko sebe, uveri se da su sve buktinje upravljene samo njegovoj kući, kao što je i svirka tamo bila upućena. Niko u celoj gomili nije obraćao pažnju na kuću preko puta. niti na okolne kuće.
„Nema šta, — reče u sebi Šiko — ovo je baš za mene. Da se nije slučajno neka nepoznata kneginja u mene zaljubila?”
Ali ta pretpostavka, ma koliko bila laskava, nije mogla da zadovolji Šikoa.
On se okrenu kući koja je bila preko puta njegove.
Jedina dva prozora te kuće na drugom spratu, jedina koja nisu imala kapke, dobijala su s vremena na vreme spoljnu svetlost, ali to je bilo potpuno izlišno, jer je kuća izgledala tužno i bez ikakvog života.
— U ovoj kući sigurno spavaju kao topovi, sto mii gromova! — reče Šiko. — Ovolika dreka bi i mrtve probudila!
Za vreme svih tih pitanja i odgovora koje je Šiko sam sebi postavljao i davao, orkestar je i dalje nastavljao svoju simfoniju kao da svira pred nekim skupom kraljeva i careva.
— Pardon, prijatelju, — obrati se tada Šiko jednome što je držao buktinju — možete li mi reći, molim vas, kome je namenjena ta svirka?
— Građaninu koji ovde stanuje — odgovori sluga i pokaza na kuću Robera Brikea.
„Za mene je ovo”, pomisli Šiko, „bogami za mene”.
Šiko se probi kroz gomilu da pročita tajnu na rukavima i grudima skutonoša, ali su svi grbovi bili brižljivo nestali pod nekom vrstom ogrtača boje zida.
— Kome vi pripadate, prijatelju? — upita Šiko jednog dobošara koji je grejao ruke dahom iz usta pošto tog trenutka nije trebalo da udara.
— Građaninu koji ovde stanuje — odgovori ovaj, pokazujući maljicom Roberovu kuću.
„Oho? Ne samo što meni sviraju, nego još meni i pripadaju! Sve bolje i bolje. Najzad, videćemo”. Pošto je naoružao svoje lice najsloženijom grimasom koju je mogao da načini, on stade laktovima levo i desno da gura skutonoše, sluge, svirače i da se probija do vrata. Kada je sa dosta muka tamo stigao, on na očigled sviju i sav obasjan buktinjama koje su u polukrugu stajale, izvadi ključ iz džepa, otvori vrata, uđe, zatvori vrata i povuče rezu.
Zatim se pope na balkon, donese jednu kožnu stolicu, udobno se smesti, nasloni se laktom na ogradu balkona i ne obraćajući pažnju na smeh koji je njegova pojava izazvala, reče:
— Gospodo, da se vi niste prevarili? Je li sva ova svirka zaista za mene?
— Jeste li vi Rober Brike? — upita ga direktor orkestra.
— Ja lično.
— Onda vam stojimo na raspolaganju, gospodine, — odgovori Italijan i diže štapić koji podiže nov val muzike.
„Ovo je baš nerazumljivo”, pomisli Šiko — posmatrajući pažljivo celu grupu i sve kuće po susedstvu.
Svi stanovnici kuća bili su na svojim prozorima, na pragovima, ili pomešani sa gomilom koja je stajala pred njegovim vratima.
Gazda Furnišon, njegova žena i cela pratnja od četrdeset i pet vitezova, žene, deca i sluge bili su načičkani na prozorima i vratima krčme „Kod neustrašivog mača”.
Samo kuća preko puta bila je mračna i nema kao grob.
Šiko je stalno tražio očima rešenje ove zagonetke, kada mu se odjednom učini da vidi upravo pod strehom svoje kuće, između dasaka svoga balkona, ispod svojih nogu, jednog čoveka uvijenog u ogrtač tamne boje, sa crnim šeširom, crvenom perjanicom i dugačkim mačem, čovek je, misleći da ga niko ne vidi, bio sav zanet posmatranjem kuće preko puta, one puste, neme i mrtve kuće.
S vremena na vreme šef orkestra ostavljao je svoje mesto i nešto tiho govorio tom čoveku.
Šiko odmah shvati da je celo rešenje tu i da taj crni šešir krije lice nekog plemića.
Od tog trenutka sva je njegova pažnja bila upravljena toj ličnosti. Uloga posmatrača bila mu je laka, jer je sa svoga mesta na balkonu lepo video sve na ulici i ispod strehe. Uspeo je da prati svaki pokret tajanstvenog nepoznatog, očekujući da načini neki nepromišljen pokret i otkrije svoje lice.
Odjednom, dok je Šiko bio sav zauzet posmatranjem, na uglu ulice se pojavi jedan konjanik a za njime dva konjušara. Konjanik energičnim udarcima rastera radoznalce koji su tvrdoglavo okružili svirače.
„Gospodin od Žoajeza!” prošapta Šiko, koji u konjaniku poznade velikog francuskog admirala. „Sada – po kraljevoj naredbi – u čizmama i mamuzama”.
Radoznalci se rasturiše i orkestar umuče.
Sigurno da je gospodar dao neki znak i naredio im da ćute.
Konjanik se približi plemiću ispod strehe i upita ga:
— Pa lepo, Anri, šta ima novo?
— Ništa, brate, ništa.
— Ništa!
— Ništa, nije se ni pojavila.
— Možda ovi nisu dosta glasno svirah?
— Zaglušili su ceo kraj.
— Možda nisu dovoljno vikali, kao što im je bilo naređeno, da to sviraju u čast ovog građanina?
— Tako su dobro vikali da je on tu lično, na svome balkonu, i sluša serenadu.
— A ona se nije nikako pojavljivala?
— Ni ona ni iko drugi.
— Ideja je ipak bila sjajna — reče Žoajez malo ljutito — jer je ona mogla bez ikakvog naročitog isticanja kao i svi ovi ostali ludi da sluša svirku koja je priređena njenom susedu.
Anri odmahnu glavom.
— Ah, sad se lepo vidi da je nimalo ne poznajete, brate, — reče on.
— Poznajem je još kako! To jest, ja poznajem sve žene, i kako ona spada u taj broj, onda nimalo ne gubi hrabrost.
— Ah, bože moj! Vi mi to, brate, kažete tako nesigurnim glasom.
— Ni najmanje; samo, od danas će naš građanin svake večeri da sluša serenade.
— Ali ona će se iseliti!
— Zašto? Ako ti ništa ne govoriš, ako se uopšte ni u šta ne mešaš, ako se stalno kriješ? Da li je građanin šta rekao kada su mu priredili ovu čast?
— On je još podsticao orkestar. Eno! Pogledajte, brate, opet nešto govori.
I zaista, Brike, koji se odlučio da stvar izvede na čistinu, beše ustao da još jednom ispita šefa orkestra.
— Ćutite, vi tamo gore i uđite unutra, — povika An srdito. — Šta hoćete? Dobili ste svoju serenadu i nemate šta da govorite.
Budite mirni.
— Moja serenada, moja serenada, — odgovori veoma ljubazno Šiko — ali ja bih želeo da doznam bar kome je ta serenada upućena.
— Vašoj kćeri, glupače!
— Pardon, gospodine, ali ja nemam kćer.
— Onda vašoj ženi.
— Hvala bogu, nisam ženjen! — Onda vama, lično vama.
— Jest, tebi i ako ne uđeš…
I zaista Žoajez se bio pridružio pretnji. On potera svog konja Šikoovom balkonu, i to kroz muzičare.
— Sto mu muka! — uzviknu Šiko. — Ako je svirka za mene, onda ko to dolazi da je kvari?
— Matora budalo, — zagrme Žoajez i podiže glavu. — Ako tu tvoju odvratnu njušku ne uvučeš u jazbinu, svirači će razlupati svoje instrumente o tvoju glavu.
— Ostavite tog jadnika, brate, — reče Di Bušaž. — Ovo je za njega veliko iznenađenje.
— A šta ima da se čudi, vraga! Uostalom, vidiš dobro da ćemo ovom svađom privući nekog na prozor. Zato, dakle, izbijmo građanina, upalimo mu kuću ako treba, ali zaboga, mrdnimo malo, učinimo nešto!
— Imaj milosti, brate, — reče Anri; — Ne iznuđujmo silom pažnju te žene. Pobeđeni smo i pustimo sve.
Brike nije izgubio nijednu reč od ovog razgovora i to mu rasvetli ideje koje su još bile zamršene. Pripremao se u mislima za odbranu, jer je poznavao narav čoveka koji ga je napadao.
Ali Žoajez posluša Anrija i više nije navaljivao. Otpustio je skutonoše, sluge, svirače i kapelnika.
Zatim povuče svog brata na stranu i reče mu:
— Vidiš da sam očajan, sve se udružilo protiv nas.
— Šta hoćeš time da kažeš?
— Da nemam vremena da ti pomažem.
— A zaista, ti si u putnom odelu, još nisam primetio.
— Odlazim večeras za Anvers sa jednom kraljevom porukom.
— Kada si je dobio?
— Večeras.
— Bože moj!
— Pođi sa mnom, preklinjem te!  — Anri otpusti ruke.
— Da li mi vi, to, brate, zapovedate? — upita i preblede pri pomisli da mora da otputuje.
An učini jedan pokret.
— Samo te molim, Di Bušaže, ništa više.
— Hvala, brate.
Žoajez sleže ramenima.
— Kako vi hoćete, Žoajeze; ali vidite, ako budem primoran da više ne provodim noći u ovoj ulici, ako budem morao da više ne gledam ovaj prozor… — Pa šta onda?
— Umro bih.
— Jadna budalo!
— Srce mi je ovde, brate, — reče Anri pruživši ruku prema kući — život mi je tu. Ne zahtevajte od mene da živim, ako mi iščupate srce iz grudi.
Vojvoda prekrsti ruke na grudi s ljutnjom izmešanom sa žaljenjem, gricnu svoje tanke brkove i, pošto je nekoliko trenutaka u tišini razmišljao, reče:
— Kada bi vaš otac, Anri, zamolio da se lečite kod Mirona koji je filozof a istovremeno i lekar…
— Ja bih odgovorio svom ocu da nisam bolestan, da mi je glava zdrava i da Miron ne leči od ljubavi.
— Treba, znači, to primiti kao način kojim vi gledate na stvari, Anri; ali zašto bih se ja uznemiravao? Ta je žena — žena, vi ste istrajni, nema tu ničega očajnoga i pri svom povratku naći ću vas raspoloženijeg, radosnijeg i veselijeg nego što sam ja sam.
— Jest, jest, dobri moj brate, — odgovori mladić i steže ruku svog brata. — Jest, ozdraviću, biću srećan, biću veseo. Hvala vam na vašem prijateljstvu, hvala vam! To je moje najveće blago.
— Posle vaše ljubavi.
— Pre mog života.
Žoajez, duboko dirnut i pored ravnodušnog izgleda, prekide naglo brata.
— Hoćemo li ići? — reče. — Evo buktinje su ugašene, svirači su poneli svoje instrumente, a skutonoše već polaze.
— Idite, idite, brate, idem i ja za vama — reče Di Bušaž. i uzdahnu što napušta ulicu.
— Ja vas čekam — reče Žoajez. — Jeste, potrebno je reći poslednje zbogom pod prozorom. Recite i za mene zbogom, Anri.
Anri zagrli svoga brata koji se saže da ga poljubi.
— Ne — reče — ispratiću vas do kapija. Čekajte me samo na sto koraka odavde. Kada bude mislila da je ulica prazna, možda će se pojaviti.
An potera svog konja do pratnje koja se bila zaustavila na stotinu koraka,
— Hajde, hajde, do nove naredbe nam više niste potrebni, idite.
Buktinje iščeznuše, razgovor svirača i smeh skutonoša utihnuše kao i poslednji zvuci violina ili gitare čije je žice ruka slučajno dodirnula.
Anri još poslednji put pogleda kuću, posla još poslednju molitvu prozorima i, neprestano se okrećući, pođe prema bratu koji ga je čekao sa dva konjušara.
Rober Brike, kada vide da su oba mladića otišla sa sviračima, proceni da je sada došlo vreme da se ovaj događaj rasvetli, ako uopšte bude nekog rešenja.
I prema tome, on se dosta bučno povuče s balkona i zalupi prozor.
Nekoliko tvrdoglavih radoznalaca bili su još na svojim mestima, ali posle deset minuta i najprostojaniji odoše.
Za to vreme Rober Brike se beše ispeo na krov svoje kuće, koji je bio izreckan kao što su krovovi flamanskih kuća, i sakrivši se iza zida poče da posmatra prozore preko puta.
Čim je prestala buka na ulici, kada se više nije čula ni svirka, ni koraci, ni glasovi, kada je sve dobilo svoj uobičajeni izgled, jedan prozor na gornjem spratu te čudne kuće tajanstveno se otvori i jedna glava pažljivo proviri napolje.
— Nema ničeg više, — prošapta jedan muški glas — prema tome, nema više nikakve opasnosti. To je bilo neko ismevanje na račun našeg suseda. možete napustiti svoje skrovište, gospođo, i sići u svoj stan.
Rekavši to čovek zatvori prozor, kresnu o neki kremen i zapali svetiljku koju pruži nekoj ruci.
Šiko je sve to gledao razrpgačenih očiju. Ali samo što je opazio bledu i veličanstvenu pojavu žene koja je primila svetiljku, samo što je uhvatio tužan pogled koji su gospođa i sluga izmenili, kad i on preblede i oseti kako mu ledena jeza prođe kroz vene,
Mlada žena koja je jedva mogla da ima dvadeset i četiri godine, siđe niz stepenice, a sluga za njom.
— Ah! — prošapta Šiko i pređe rukom preko čela da obriše znoj i kao da je istovremeno hteo da odagna neko strašno priviđenje. Ah, grofe od Bušaža, hrabri, lepi mladiću, glupo zaljubljeni, koji govoriš da ćeš postati radostan, veseo i raspoložen, predaj svoju devizu svom bratu, jer ti nikada više nećeš reći: Hilariter3.
Zatim i on siđe u svoju sobu, mračna čela kao da silazi u neki strašan tesnac; u neki krvavi ponor i sede u mraku, poslednji, ali možda više od svih potčinjen neverovatnom uticaju sete koja se širila iz te kuće.

ŠIKOOVA KESA
Šiko provede celu noš sanjarećj u svojoj naslonjači. Sanjarenje je prava reč. jer doista on je više bio zauzet snovima no mislima. Vratiti se u prošlost, videti pod bleskom jednog jedinog pogleda celo jedno doba koje se skoro izbrisalo iz uspomena, to ne znači misliti.
Šiko provede celu noć sanjareći u svojoj naslonjači, odavno ostavio za sobom, svetu prepunom slavnih i ljupkih ličnosti što ih je pogled jedne bleđe žene, slične vernoj svetiljci, izneo na vidik. One su jedna po jedna prolazile kraj njega praćene srećnim i strahovitim uspomenama.
Šiko, koji je toliko čeznuo za snom kada se vratio iz Luvra, nije pomislio čak ni da. legne.
I kada je zora osvetila okna njegovih prozora, on pomisli:
„Prošao je čas duhova, potrebno je malo misliti i na žive”.
Ustade, pripasa svoj dugi mač, ogrte pleća jednim vunenim ogrtačem boje vinskog taloga, načinjenim od tkanine koja može da izdrži i najjaču kišu, i sa odlučnošću mudraca pregleda ispitivački svoju kesu i đonove svoje obuće.
Đonovi su mu izgledali dostojni da započne neki posao; dok je kesa zasluživala naročitu pažnju.
Napravićemo jednu pauzu u svome pričanju kako bismo imali vremena da našim čitaocima opišemo tu kesu.
Šiko, čovek koji se u svakoj prilici zna snaći, kao što je svakom poznato, izdubao je bio glavnu gredu koja ide s jednog kraja kuće na drugi, doprinoseći time i ukrasu, jer je bila obojena raznim bojama, i sigurnosti, jer je imala bar osamnaest palaca u prečniku. U toj gredi, u jednoj šupljini, koja je bila duga stopu i po i široka šest palaca, načinio je bio kasu koja je sadržala hiljadu zlatnih talira.
I evo ovakav je račun napravio Šiko:
„Ja trošim dnevno dvadeseti deo jednog od ovih talira, znači, imam da živim od toga dvadeset hiljada dana. Ja to nikada neću doživeti, ali mogu polovinu. A zatim, ukoliko starim, povećaće se moje potrebe, pa prema tome i moji troškovi, jer na kraju krajeva udobnost treba da raste sa godinama. To sve skupa čini još dvadeset i pet do trideset godina. Onda, hvala bogu, imam dosta!”
Zahvaljujući računu koji smo s njim izveli, Šiko je, dakle, ispao jedan od najbogatijih rentijera Pariza i to spokojstvo o budućnosti uli mu malo gordosti.
Ne zato što je Šiko bio tvrdica, čak je dosta dugo bio i rasipnik, ali se grozno plašio bede, jer je znao kako ona pada kao olovo na pleća i kako i najjače savija.
Tog jutra, drešeći svoju kesu da sam sebi položi račune, govorio je samom sebi.
— Sto mu gromova! Vremena su teška i nema više darežljivosti. Ne pomaže više ni umešnost sa Anrijem. Čak i ovih hiljadu zlatnih talira nisu od njega, već od jednog ujaka koji mi je obećao šest puta više. Doduše, i taj je ujak neženjen. Da je još noć, išao bih da uzmem sto talira iz kraljeve kese, ali već je dan i moram da se uzdama jedino u sebe samoga… i u Gorenfloa.
Ta pomisao da izvuče novac od Gorenfloa natera ga na smeh.
— Baš bih voleo — nastavi on — da vidim Gorenfloa, koji meni ima da zahvali za svoje blagostanje, kako odbija sto talira prijatelju za uslugu kod kralja koji ga je postavio za nastojnika jakobinskog manastira! — Ah — reče zatim i odmahnu glavom — nije to više Gorenflo. Jeste, ali je Rober Brike još uvek Šiko. Uh, pa to kraljevo pismo, to čuveno pismo koje treba da upali navarski dvor, morao sam da idem po njega još pre dana, a evo dah je već došao. More! Imaću ja to, čak će to udariti Gorenfloa po glavi, i to dosta jako, samo ako vidim da mu je glava dosta tvrda da bi razumeo. Dakle, na posao!
Šiko nanovo namesti dasku koja je skrivala njegovo sklonište, pričvrsti je sa četiri eksera, pokri je daščicom po kojoj rasprostre prašinu da pokrije sastave, a zatim pred polazak pogleda još poslednji put sobicu u kojoj je skriven i čuvan kao srce u grudima proveo dosta srećnih časova.
Zatim pogleda kuću preko puta.
— Kad se dobro promisli, taj vrag Žoajez može zaista jedne lepe noći da upali moj hotel da bi za trenutan privukao na prozor nevidljivu damu. Ehe, ali ako upali moju kuću, napraviće od mojih hiljadu talira zlatnu polugu! Zaista, bilo bi najpametnije da tu sumu nekud odnesem. More šta tu ima! Ako ta gospoda od Žoajeza upale moju kuću, kralj će mi je platiti.
Pošto se tako umirio, Šiko zatvori vrata i ponese ključ. Zatim, kada je izišao uputivši se reci, pomisli:
— Ehe, ali može doći onaj Nikola Pulen i može mu se moje odsustvo učiniti sumnjivim i… Ali, šta je meni od jutros! Sve neke misli kao da sam zec! Na posao!
Kako je Šiko zaključavao spoljna vrata s istom brižljivošću kao i sobna, opazi na prozoru slugu nepoznate dame koji je izišao na čist vazduh misleći da ga niko ne vidi pošto je bilo rano jutro.
Taj čovek, kao što smo već ranije kazali, bio je potpuno una ka žen ranom na levoj slepoočnici koja je išla i preko jednog dela obraza.
Sem toga, jedna obrva je jakim udarom bila pomerena sa svog mesta i skoro mu potpuno zatvarala levo oko koje je bilo nekako uvučeno u duplju.
Ali što je bilo najčudnovatije, i pored ćelavog čela i prosede brade, imao je oštar pogled, a onaj zdrav obraz bio je rumen kao u mladića.
Kada je spazio Robera Brikea kako izlazi iz kuće, on pokri glavu kapuljačom.
Učini pokret kao da je hteo da se povuče, ali mu Rober Brike dade znak da ostane.
— Komšija, — viknu mu Šiko — jučerašnja dreka mi je kuću učinila neprijatnom. Idem nekoliko nedelja na poljsko imanje, i da li biste bili tako ljubazni da s vremena na vreme pogledate i na moju kuću?
— Hoću, gospodine, — odgovori nepoznati — vrlo rado.
— A ako opazite lopove…
— Imam ja dobru pušku, gospodine, ne brinite.
— Hvala vam. Ali hteo bih još nešto da vas molim, komšija.
— Govorite, slušam vas.
Šiko kao da je merio rastojanje koje ga je odvajalo od nepoznatog.
— Nezgodno je da vičem s ovolike daljine, dragi komšija.
— Onda ću ja da siđem — odgovori nepoznati.
I zaista, Šiko vide kako on nestade i pošto se za to vreme Šiko primakao kući, ču kako se približavaju neki koraci, zatim se otvoriše vrata i oni se nađoše licem u lice.
Samo, ovoga puta sluga je potpuno zavio glavu u kapuljaču.
— Hladno je nešto od jutros — reče on — da bi se opravdao ili prikrio tu tajanstvenu predostrožnost.
— Jest, duva neki leden vetar — odgovori Šiko praveći se da ga ne gleda kako ga ne bi zbunio.
— Šta ste želeli, gospodine?
— Evo šta, — nastavi Šiko — ja odlazim.
— Već ste mi učinili tu čast i kazali ste mi.
— Jeste, znam, ali mada polazim, ostavljam novac u kući.
— Ne valja, to, gospodine, ponesite ga!
— A ne! Čovek je neodlučniji kada pokušava da spašava kesu u isto vreme kad i život. Zato sam ostavio ovde novac, dobro sam ga sakrio. Samo da nekom nesrećom ne naiđe požar. A ako se to dogodi, vi ste moj sused, pa vas molim da pazite kako gori ona debela greda koju vidite, tamo desno. Ona što ima ukras u obliku oluka. Pazite na nju, molim vas, i posle je tražite u pepelu.
— Pravo da vam kažem, gospodine, — reče nepoznati sa očitim nezadovoljstvom — vrlo mi je neprijatno što mi to govorite. Bolje da ste se poverili nekom prijatelju, a ne čoveku koga ne poznajete i koga ne možete poznati.
Dok je to govorio, svetlim okom je upitno posmatrao ljubazno Šikoovo lice.
— To je istina, — odgovori ovaj — ja vas ne poznajem, ali imam veliko poverenje u fizionomije i nalazim da vi imate fizionomiju poštenog čoveka.
— Vidite, međutim, gospodine, kakvom me odgovornošću teretite. Zar se ne može dogoditi da ta svirka bude dosadna i mojoj gospodarici kao i vama pa da i mi nekud odemo?
— Pa ništa, — odgovori Šiko — kazali smo jedan drugome sve i ako se šta desi, neću se na vas ljutiti, komšija.
— Hvala vam na poverenju koje mi kao nepoznatom ukazujete, — reče sluga i pokloni se — staraću se da se pokažem dostojnim njega.
I pošto je pozdravio Šikoa, ode u kuću.
I Šiko ga pozdravi veoma ljubazno, a kada vide da se vrata za njim zatvoriše, prošapta:
„Jadni mladić! Sada će biti baš prava avet, a, međutim, gledao sam ga tako veselog, tako živahnog i tako lepog!”

MANASTIR JAKOBINACA
Manastir što ga je kralj podario Gorenflou da ga nagradi za njegove verne usluge, a naročito za njegovu sjajnu rečitost, nalazio se otprilike na dva puškometa sa druge strane kapije Sent-Antoan.
Okolina kapije Sent-Antoan bila je tada veoma otmen kraj. Kralj je često odlazio u zamak Vensan koji su još u to doba nazivali Vensanska šuma.
Na putu koji vodi za zamak nalazile su se levo i desno kućice plemića sa lepim vrtovima i veličanstvenim dvorištima i činile kao neku celinu sa zamkom. U tim kućama su se zakazivali bezbrojni sastanci, ali i pored toga što se u to doba i najprosečniji građanin zanimao za državne stvari, smemo reći da je tu politika bila isključena.
Zato što je tuda dvor često prolazio taj je put srazmerno imao onu važnost koju danas imaju Jelisejska polja.
Kao što se vidi, to je bio lep položaj za jedan manastir koji se gordo uzdizao s desne strane puta za Vensan.
Manastir se sastojao iz jednog kvadrata zgrada koje su sačinjavale ogromno dvorište zasađeno drvećem, iz jednog vrta s povrćem koji se nalazio iz zgrade i iz mnoštva manjih zgrada koje su manastiru davale izgled sela.
Dve stotine jakobinskih kaluđera stanovalo je u spavaonici koja se nalazila u dnu dvorišta, paralelno s putem.
Četiri lepa prozora s lica s gvozdenim balkonom koji je išao duž svih prozora davala su stanu nastojnika manastira vazduh, svetlost i život.
Slično nekom gradu koji se priprema za opsadu, manastir je sve svoje potrebe podmirivao s podređenih imanja u Šaronu, Montreju i Sen-Mandeu. Na tim pašnjacima stalno se tovilo pedeset volova i devedeset i devet ovaca, jer po crkvenim običajima, bilo iz tradicije, ili prema pisanim zakonima, manastir ni u čemu nije mogao da ima punu stotinu.
Jedna velika posebna zgrada služila je za ishranu devedeset i devet svinja naročite vrste, koje je sa ljubavlju, čak i sa izvesnim samoljubljem, gajio jedan kasapin koga je Modest lično izabrao. Kasapin je bio dužan da sprema odlične kobasice, pihtije i krvavice sa isitnjenim lukom, kakve je nekada spremao u gostionici kod „Roga izobilja”.
Nepotrebno je govoriti o manastirskim prihodima i o podrumu. Manastirski voćnjak duž zida, izložen istoku i jugu, davao je mnoštvo bresaka, kajsija i grožđa. Sem toga, kompote i pekmeze pravio je neki brat Ezeb, tvorac one čuvene stene od slatka koju je pariška opština ponudila obema kraljicama na poslednjem svečanom banketu.
Što se tiče podruma, Gorenflo ga je sam uredio, pošto je počistio sve podrume iz Burgonije, jer je i on kao i sve prave vindžije smatrao da je samo burgonjsko vino pravo i jedino vino.
I u srcu tog manastira, pravog raja za lenštine i gurmane, u tom udobnom stanu na prvome sprati1, čiji balkon gleda na glavni put, naći ćemo Gorenfloa sa jednim podbratkom više i s onom dostojanstvenošću koju neprekidan odmor i blaženstvo daju i najprimitivnijim osobama.
U odori beloj kao sneg i sa crnim okovratnikom koji ističe njegova široka pleća, Gorenflo nema toliko slobode u pokretima kao u sivoj haljini običnog kaluđera, ali ima više dostojanstva.
Njegova šaka debela kao jagnjeći čerek leži na, jednoj knjizi koju potpuno poklapa; njegove debele noge lome jednu grejalicu, a ruke mu nisu dovoljno duge da sam sebe obujmi oko pasa.
Izbilo je sedam i po časova ujutru.
Nastojnik je ustao poslednji koristeći se pravilom koje starešini dozvoljava da spava više nego ostali kaluđeri. Ali ipak, on je mirno produžio svoj noćni san u velikoj naslonjači mekoj kao perina.
Nameštaj sobe u kojoj drema časni sveštenik više je svetovni no crkveni. Jedan sto s okruglim nogama i prekriven skupocenim zastiračem; raskalašne verske slike, čudnovata mešavina ljubavi i pobožnosti koja se u to doba mogla naći u umetnosti; na policama skupocene crkvene ili stone vaze; na prozorima velike zavese od venecijanskog brokata, koje su i pored svoje starosti bile skupocenije od najnovijeg štofa. To su detalji bogatstva čiji je posednik Modest Gorenflo, i to sve zahvaljujući bogu, kralju, a naročito Šikou.
Elem, nastojnik je spavao u svojoj naslonjači, dok je dan dolazio da mu učini svakodnevnu posetu i isvojim srebrnim zracima milovao bele i rumene obraze spavača.
Vrata od sobe lagano se otvoriše i dva kaluđera uđoše, ali ne probudiše nastojnika. Prvi je bio čovek od trideset do trideset i pet godina, mršav, bled i nervozan, uvijen u jakobinsku odeću. Držao je glavu visoko, njegov pogled, oštar kao u sokola, zapovedao je pre no što je i reč rekao. Međutim, taj se pogled ublažavao žmirkanjem dugih i belih trepavica koje su još više isticale širok i crn krug oko očiju. Ali, kada bi zasijala ta crna ženica između gustih obrva i tog divljeg crnila oko očiju, reklo bi se da je to munja koja iskače između nabora dva oblaka.
Taj se kaluđer zvao brat Borome. Pre tri nedelje postao je blagajnik manastira. Drugi je bio mladić od sedamnaest-osamnaest godina, crnih i živih očiju, smela lica, šiljaste brade, niskog ali snažnog rasta. Zasukao je bio svoje duge rukave i pokazivao gordo dve žilave ruke spremne da nešto rade.
— Nastojnik još spava, brate Borome, — reče mlađi kaluđer starijem — da li da ga probudimo?
— Čuvajmo se dobro toga, brate Žak, — odgovori blagajnik.
— Zaista, šteta je što imamo nastojnika koji tako dugo spava, — nastavi mlađi brat — jer bismo još ovog jutra mogli da isprobamo oružje. Jeste li primetili kako lepe oklope i puške imamo tamo?
— Mir, brate! Čuće nas.
— Kakva šteta! — nastavi manji kaiuđer i udari nogom o pod, šum koji izazva taj pokret izgubi se u debelom zastiraču. — Kakva šteta! Danas je tako lepo vreme, dvorište je suvo! Što bi bila divna vežba, brate blagajnice!
— Treba čekati, dete moje, — reče brat Borome s izveštačenom pokornošću, dok su mu oči sijale.
— Ali zašto vi ne naredite da se razdeli oružje? — odgovori Žak i zadiže rukave koji su se bili smakli.
— Ja, da naredim?
— Jeste, vi.
— Vi znate dobro da ja ne naređujem, brate, — odgovori Borome skrušeno — zar nam nije ovo gospodar!
— U toj naslonjači…  spava…  kada su svi na nogama…  — reče Žak glasom više nestrpljivim nego pobožnim.
I pogledom savršenog razumevanja pokuša da prodre do dna srca brata Boromea.
— Poštujmo njegov rang i njegov san — reče ovaj i pođe prema sredini sobe, ali tako nespretno da jednu klupicu obori na parket.
Mada je zastirač ublažio pad klupice, kao što je malopre ublažio i udar noge brata Žaka, don Modest se na taj šum trže i probudi.
— Ko je to? — uzviknu drhtavim glasom kao zaspao sražar.
— Gospodine nastojniče, — reče brat Borome — oprostite nam ako smo vas uznemirili u vašem pobožnom razmišljanju, ali ja sam došao po naredbe.
— Ah, dobro jutro, brate Borome, — reče Gorenflo i lako klimnu glavom.
A zatim, posle jednog trenutka razmišljanja, pokušavajući očigledno da napregne sve svoje sećanje, upita ga žmirkajući očima:
— Kakve naredbe?
— Pa naredbe koje se odnose na oružje i oklope.
— Na oružje? Na oklope? — upita Gorenflo.
— Bez sumnje. Vaše gospodstvo je naredilo da se donese oružje i oklopi.
— Kome sam naredio?
— Meni.
— Vama?…  Naredio sam da se donese oružje, ja?
— Bez sumnje, gospodine nastojniče, — reče Borome mirnim i odlučnim glasom.
— Ja! — ponovi don Modest na vrhuncu čuđenja.
— Ja! A kad to?
— Pre osam dana.
— Ah, ako je pre osam dana…  Ali šta će nam to oružje?
— Vi ste kazali, gospodine, i ja ću vam ponoviti vaše sopstvene reči, kazali ste mi: „Brate Borome, bilo bi dobro nabaviti oružje i naoružati naše kaluđere i našu braću. Gimnastičke vežbe razvijaju snagu tela kao što pobožne molitve razvijaju snagu duha”.
— To sam kazao? — reče Gorenflo.
— Jeste, prečasni nastojniče; i ja, nedostojan i poslušan brat, pohitao sam da izvršim vašu zapovest i nabavio sam ratno oružje.
— Baš je to čudnovato, — prošapta Gorenflo — ne sećam se ničega.
— Čak ste dodali, prečasni nastojniče, i ovu latinsku izreku: Militar spiritu, militar gladio.4
— Ah! — uzviknu Modest i razrogači oči — i izreku sam dodao?
— Ja imam dobro pamćenje, prečasni nastojniče, — odgovori Borome i skromno obori pogled.
— Ako sam to kazao — poče Gorenflo i blago klimnu glavom — znači da sam imao razloga da to kažem, brate Borome. I zaista, oduvek je bilo moje mišljenje da treba vežbati telo. Kada sam bio običan kaluđer, ja sam se borio i recima i mačem. Vrlo dobro, brate Borome, to je ideja koja je došla od gospoda.
— Ja ću, dakle, izvršiti do kraja vašu zapovest, prečasni nastojniče, — reče Borome povlačeći se s bratom Žakom, koji ga je, drhteći od radosti, vukao za skut mantije.
— Idite — dostojanstveno reče Gorenflo.
— Ah, gospodine nastojniče, — poče ponovo brat Borome koji se posle nekoliko sekundi vrati — zaboravio sam nešto… — Šta?
— Ovde je u čekaonici prijatelj Vašeg Gospodstva koji želi s vama da govori.
— Kako se zove?
— Gazda Rober Brike.
— Gazda Rober Brike — reče Gorenflo — nije nikakav moj prijatelj, brate Borome, to je običan poznanik.
— Znači, Vaša Prečasnost neće da ga primi?
— Hoću, hoću, — reče nemarno Gorenflo — taj me čovek razgali, neka dođe.
Brat Borome pozdravi po drugi put i iziđe. Za to vrem je brat Žak u jednom koraku stigao iz stana nastojnika do sobe gde je bilo oružje.
Posle pet minuta otvoriše se vrata i Šiko se pojavi.
4  Boriti se duhom, boriti se mačem

DVA PRIJATELJA
Don Modest je i dalje sedeo udobno izvaljen u fotelji.
Šiko prođe kroz sobu i dođe do njega.
Nastojnik samo blago naže glavu da bi novodošavšem pokazao kako ga je video.
Šiko kao da se ni za trenutak nije začudio toj ravnodušnosti. On je i dalje išao i kada je došao na pristojnu razdaljinu, pozdravi.
— Dobar dan, gospodine nastojniče, — reče mu.
— Ah, to ste vi, — reče Gorenflo — izgleda da ustajete iz groba.
— Da me i vi niste smatrali mrtvim, gospodine nastojniče?
— Bože moj! Ne može čovek, da vas vidi.
— Imao sam posla.
— Ah?
Šiko je znao da je Gorenflo prilično škrt na recima dokle god ne popije dve tri boce starog burgonjskog vina. I kako je sada bilo rano jutro i Gorenflo je vrlo verovatno bio još praznog stomaka, on izabra jednu dobru naslonjaču i bez reči sede kraj ognjišta, ispruži noge na gvozdenu ogradu i uvali se u meki naslon.
— Hoćete li da ručate sa mnom, gospodine Brike? — upita Modest.
— Možda, gospodine nastojniče.
— Ne treba na mene da se ljutite, gospodine Brike, ali mi je katkad nemoguće da vam poklonim onoliko vremena koliko bih hteo.
— Ah, ko vam, vraga, traži vaše vreme, gospodine nastojniče? Sto mu gromova! Nisam vam čak ni ručak tražio, sami ste mi ponudili.
— Sigurno, gospodine Brike, — reče nastojnik sa nekim nespokojstvom zbog dosta odlučnog Šikoovog glasa. Jeste, nema sumnje, ponudio sam vam, ali…
— Ali ste mislili da neću prihvatiti?
— Oh, ne. Zar je moj običaj da se bavim politikom, gospodine Brike.
— Čovek prima sve navike koje hoće da primi, naročito kada je na vašem položaju, gospodine nastojniče, — odgovori Šiko s osmehom koji je samo njemu bio svojstven.
Modest pogleda Šikoa i žmirnu očima.
Bilo mu je nemoguće da sazna podsmeva li se Šiko ili govori ozbiljno.
Šiko ustade.
— Zašto ustajete, gospodine Brike? — upita Gorenflo.
— Odlazim.
— A zašto odlazite, kad ste kazali da ćete sa mnom ručati?
— Pre svega, nisam kazao da ću sa vama ručati.
— Izvinite, ja sam vas pozvao.
— I ja sam odgovorio — možda. Možda — ne znači da hoću.
— Vi se ljutite? — Šiko se nasmeja.
— Ja da se ljutim! A zašto bih se ljutio! Zato što ste vi bezobrazni, glupi i neotesani? Oh, dragi gospodine nastojniče, ja vas odavno poznajem da bih se naljutio na vaše male nedostatke.
Gorenflo, kao munjom ošinut ovim rečima svog gosta, sedeo je otvorenih usta i raširenih ruku.
— Zbogom, gospodine nastojniče, — nastavi Šiko.
— Oh, nemojte ići.
— Ne mogu da odlažem svoj put.
— Vi putujete?
— Imam jedan nalog.
— A od koga?
— Od kralja.
Gorenflo nije mogao doći k sebi.
— Jedan nalog, — reče — nalog od kralja! Vi ste se znači videli s njim?
— Pa, bez sumnje.
— A kako vas je primio?
— Sa oduševljenjem. On ne zaboravlja, mada je kralj.
— Nalog od kralja, — mucaše Gorenflo — a ja sam bezobrazan, glup i neotesan.
Srce mu se postepeno praznilo kao balon koji probuše iglom.
— Zbogom! — ponovi Šiko.
Gorenflo ustade sa naslonjače i svojom krupnom rukom zadrža begunca koji se, pravo da govorimo, veoma malo opirao.
— Čujte, da se objasnimo — reče nastojnik.
— U vezi s čim? — upita Šiko.
— Zbog te vaše današnje prevelike osetljivosti.
— Ja sam danas kao i uvek.
— Niste.
— Vi se smejete, smejem se i ja; vi se ljutite, ja se kreveljim.
— Ne, ne, ne!
— Jeste, jeste, jeste!
— Pa dobro, priznajem, bio sam suviše zauzet.
— Zaista!
— Zar neće biti nimalo blagi prema jednom čoveku koji je obrvan najtežim poslovima? Ne znam gde mi je glava, bože moj. Zar ovaj manastir nije kao neko provincijsko područje? Pomislite samo, ja komandujem dvema stotinama ljudi i u isto vreme sam ekonom, arhitekta i intendant. A da ne računamo moje duhovne dužnosti. — Oh, to je zaista suviše za jednog, bogu nedostojnog, slugu.
— Ah, kako ste ironični! — reče Gorenflo. — Zar ste, gospodine Brike, izgubili svoje hrišćansko milosrđe?
— A zar sam ga imao?
— Ssm toga, nalazim da tu ima i malo zavisti. Pazite dobro, zavist je smrtni greh!
— Nalazite da sam zavidljiv! Zbog čega ja mogu da zavidim, šta od vas tražim?
— Hm, vi valjda mislite: „Nastojnik don Modest Gorenflo lagano se uzdiže, on ide naviše… ”
— Dok ja idem naniže, zar ne? — odgovori ironično Šiko.
— To je usled vašeg lažnog položaja, gospodine Brike.
— Gospodine nastojniče, setite se šta piše u jevanđelju.
— Šta piše?
— Onaj koji se uzdiže poniziće se, a onaj koji se ponižava uzvisiće se.
— Eh! — reče Gorenflo.
— Šta, vi sumnjate i u.sveto jevanđelije, jeretiče? — uzviknu Šiko i sklopi ruke.
— Jeretik! — ponovi Gorenflo. — Hugenoti su jeretici.
— Onda, otpadniče!
— Da vidimo šta hoćete da kažete, gospodine Brike? Zaista, vi me gotovo zaslepljujete.
— Ništa neću da kažem. Jedino to da putujem i da sam došao da vam kažem zbogom. Dakle, zbogom, gospodine don Modeste!
— Nećete me, valjda, tako ostaviti?
— Hoću! Zašto ne?
— Vi?
— Jest, ja.
— Vi, moj prijatelj?
— U slavi čovek nema prijatelja.
— Vi, Šiko?
— Ja više nisam Šiko, malopre ste mi to prebacili.
— Ja, a kada to?
— Kada ste govorili o mome lažnom položaju.
— Prebacio! Ah, kakve reči vi danas upotrebljavate! I nastojnik obori glavu tako da se sva tri podvaljka na njegovom bikovskom vratu sliše u jedan.
Šiko ga je posmatrao ispod oka i vide kako lako prebleđe.
— Zbogom i nemojte se ljutiti zbog istine koju sam vam kazao.
I učini pokret kao da će da pođe.
— Recite mi sve što hoćete, gospodine Šiko, — reče don Modest — ali me nemojte više tako gledati!
— Ah, ah, malo ste se dockan setili.
— Nikad nije dockan! E, čujte, ne može se tako otići bez jela. Vraga! To nije zdravo, vi ste mi to sami bar dvadeset puta kazali. Hajde da ručamo!
Šiko se bio odlučio da sve svoje preimućstvo najednom opet preuzme.
— Bogami, neću! — reče. — Ovde se veoma rđavo jede.
Gorenflo je sva druga prebacivanja junački snosio, ali ovde podleže.
— Kod mene se rđavo jede? — prošapta on izgubljeno.
— To je bar moje mišljenje — reče Šiko.
— Imate da se žalite na poslednju večeru kod mene?
— Još u ustima osećam rđav zadah, uh!
— Vi se gadite! — uzviknu Gorenflo i podiže ruke k nebu.
— Jeste, — reče Šiko odlučno — : gadim se.
— Pa zbog čega? Recite!
— Svinjske krmenadle bile su grozno pregorele.
— Oh!
— Punjene uši nisu krčkale pod zubima.
— Oh!
— Pilav je bio prava voda.
— Gospode!
— Sa supe nije bila skinuta mast.
— Milostivi bože!
— Na proceđenoj ribljoj čorbi bio je neki zejtin koji mi još pliva po stomaku.
— Šiko! Šiko! — uzdahnu don Modest istim glasom kao što je
Cezar na umoru rekao: „Brute! Brute!… ”
— A sem toga, uvek ste zauzeti kad god vas tražim.
— Ja?
— Sad ste mi kazali da imate posla. Jeste li rekli ili niste? Samo vam je još trebalo da postanete lažov.
— Pa dobro, ja taj posao mogu da odložim. Treba da primim neku molilju, to je sve.
— Pa primite je.
— Ne, neću, dragi gospodine Šiko! Mada mi je poslala sto boca sicilijanskog vina.
— Sto boca sicilijanskog vina?
— Neću je primiti, mada je to verovatno neka velika dama, neću je primiti. Primiću samo vas, dragi gospodine Šiko. Ona hoće da postane moja pokajnica, ta velika dama koja mi šalje na stotine boca sicilijanskog vina. E, vidite, ako vi zahtevate, ja ću joj odbiti moje duhovne savete; poručiću joj neka izebere nekog drugog.
— I sve ćete to učiniti?
— Samo da bih s vama ručao, dragi gospodine Šiko! Da bih popravio svoje greške prema vama.
— Vaše greške dolaze zbog vaše prevelike gordosti, don Modeste.
— Poniziću se, prijatelju.
— I zbog vaše ogromne lenosti.
— Šiko! Šiko! Od sutra ću mučiti svoje telo time što ću sa svojim kaluđerima raditi razne vežbe.
— Vežbe, sa svojim kaluđerima! — reče Šiko i razrogači oči. — Kakve vežbe, s viljuškom?
— Ne, s oružjem!
— Vežbe s oružjem?
— Jeste, tako je teško komandovati.
— Vi ćete da komandujete vežbama jakobinaca?
— Hoću bar da im komandujem.
— Od sutra?
— Od danas, ako želite.
— A kome je to palo na um da vežbate mantijaše?
— Izgleda meni — reče Gorenflo, — Vama? Nemoguće!
— Ali, tako je. Naredio sam već bratu Boromeu.
— Ko je sad taj brat Borome?
— Ah, istina, vi ga ne poznajete.
— Šta je on?
— Blagajnik.
— Pa ti imaš nekog blagajnika koga ne poznajem, huljo?
— Ovde je od vaše poslednje posete.
— A odakle je došao taj blagajnik?
— Gospodin kardinal od Giza mi ga je preporučio.
— Lično?
— Preko pisma, dragi gospodine Šiko, preko pisma.
— Da nije to onaj što ima lice kao jastreb i koga sam dole video?
— On lično.
— Koji me je prijavio?
— Jeste.
— Oh. Oh! — reče i nehotice Šiko. — A kakve osobine ima taj blagajnik koga tako toplo preporučuje gospodin kardinal od Giza?
— Računa kao Pitagora.
— Is njime ste se dogovorili za te vežbe s oružjem?
— Jeste, prijatelju.
— Drugim recima, on vam je predložio da naoružate svoje kaluđere, je l' tako?
— Ne, dragi gospodine Šiko, ideja je moja, potpuno moja.
— A u kakvom cilju?
— U cilju da ih naoružam.
— Bez gordosti, okoreli grešniče, gordost je smrtni greh! Nije ta ideja vaša.
— Ili moja ili njegova, sad baš ne znam tačno da li je moja ili njegova. Ne, ne, zaista je moja! Čak, izgleda, da sam. tom prilikom izgovorio neku latinsku poslovicu veoma tačnu i veoma lepu.
Šiko se primače nastojniku.
— Latinsku izreku! Vi, dragi moj nastojniče! — reče Šiko. — A sećate li se te izreke?
— Militat spiritu…
— Militat spiritu, militat gladio?
— Tako je! — uzviknu don Modest oduševljeno.
— De, de, — reče Šiko — nemoguće je lepše se izviniti nego što ste se vi meni izvrnuli, don Modeste, opraštam vam.
— Oh! — reče don Modest razneženo.
— Vi ste uvek moj prijatelj, moj pravi prijatelj. Gorenflo obrisa jednu suzu.
— Ali, hajde da ručamo, progledaću vam kroz prste za ovaj ručak.
— Slušajte, — reče Gorenflo oduševljeno — poručiću kuvaru da ću ga strpati u zatvor ako ručak ne bude kraljevski.
— Učinite to, učinite, — reče Šiko — vi ste gazda ovde, dragi moj nastojniče.
— I ispraznićemo nekoliko onih boca od pokajnice.
— Ja ću vam pomoći svim svojim silama, prijatelju. — Dajte da vas zagrlim, prijatelju.
— Nemojte, da me ugušite! Hajde da razgovaramo!

RUČAK
Gorenflo je veoma brzo izdao naredbe.
Ako je dostojni nastojnik zaista postigao uspon, kao što je to mislio, onda se taj uspon odnosio na ručkove i napredak u kulinarskoj veštini. Don Modest pozva brata Ezeba i ovaj se pojavi ne kao pred svojim starešinom, već kao pred svojim sudijom. Po načinu na koji je pozvat odmah je video da se kod prečasnog nastojnika nešto naročito izmenilo u odnosu prema njemu.
— Brate Ezebe, — reče Gorenflo strogim glasom — slušajte šta će vam reći gospodin Rober Brike, moj prijatelj. Izgleda da ste se vi zapustili. Čuo sam ozbiljne primedbe na vašu poslednju supu i fatalnu nemarnost u pogledu krckanja ušiju. Pazite se, brate Ezebe, pazite se, pogrešan korak na rđavom putu može da povuče i celo telo.
Kaluđer je čas crveneo čas bledeo i promuca neko izvinjenje na koje niko i ne obrati pažnju.
— Dosta! — reče Gorenflo. Brat Ezeb ućuta.
— Šta imate danas za ručak? — upita prečasni nastojnik.
— Imaću jaja izmešana s petlovim krestama.
— Posle toga?
— Rakove sa maderskim vinom.
— Mršavo je to, mršavo! Dajte nešto kao osnovu, hajde, brzo recite!
— Biće pored toga šunka s nadevom.
— Uh! — reče Šiko…
— Izvinite — prekide ga snishodljivo Ezeb. — Šunka je kuvana u čistom kereskom vinu. Špikovao sam je govedinom koja je ležala u marinatu od ulja iz Eksa, prema tome, s posnom govedinom ići će mastan deo šunke a sa masnim delovima šunke ići će posna govedina.
Gorenflo se usudi da pogleda prema Šikou jednim odobravajućim pogledom.
— Dobro je to, zar ne, gospodine Robere?
Šiko učini jedan pokret kao da je upola zadovoljan.
— A zatim, — upita Gorenflo — šta imate još?
— Može vam se pripremiti jegulja na brzu ruku.
— Kakve jegulje! — reče Šiko.
— Ja mislim, — gospodine Brike — poče brat Ezeb malo hrabrije — ja mislim da možete jesti moje jegulje i da se nećete pokajati.
— Šta je to tako retko, kod tih jegulja? —  Ja ih hranim na naročiti način.
— Oho!
— Jeste — dodade Gorenflo. — Izgleda da su Rimljani ili Grci, ne znam ni ja tačno, znam da je bio neki narod iz Italije, hranili neku vrstu morskih riba sličnu jeguljama na način kao što to čini Ezeb. To je on čitao nekog starog pisca, nekog Suetona, koji je pisao o kuvanju.
— Šta, brate Ezebe, — uzviknu Šiko — vi dajete svojim jeguljama ljudsko meso?
— A ne, gospodine; ja sitno iseckam utrobu i džigericu živine i divljači, dodam malo svinjskog mesa i od svega toga napravim nešto slično mesu za kobasice. Ako ih čovek drži u čistoj slatkoj vodi gde je na dnu pesak i ako ih hrani tim mesom, one postaju debele i dosta se izduže. Ova koju ću danas da pripremim za gospodina nastojnika teška je devet funti.
— Pa to je zmija — reče Šiko.
— Ona je progutala odjednom pile od šest dana.
— A kako ste je pripremili?
— Jeste, kako ste je pripremili? — ponovi nastojnik.
— Odrao sam je, ispržio, premazao sokom od sardele i uvaljao u sitnu prezlu od hleba; zatim sam jte deset sekundi pekao na roštilju.
Imaću čast da vam je serviram u sosu od paprika i belog luka.
— Jeste, kakav je sos?
— Običan sos od ulja iz Eksa, umućen sa limunom i slačicom.
— Odlično — reče Šiko.
Brat Ezeb slobodnije uzdahnu.
— Sad jedino nedostaje još nešto slatko — primeti znalački Gorenflo.
— Izmisliću nešto što će se dopasti gospodin nastojnika
— Vrlo dobro, oslanjam se na vas — reče Gorenflo. — Pokažite se dostojni mog poverenja.
Ezeb se pokloni.
— Mogu li da idem? — upita.
Nastojnik pogleda Šikoa.
— Neka ide — reče Šiko.
— Idite i pošaljite mi brata podrumara. Ezeb se pokloni i iziđe.
Brat podrumar dođe posle Ezeba i primi isto tako tačne i jasno objašnjene zapovesti.
Posle deset minuta obojica su sedeli za stolom prekrivenim lepim lanenim zastiračem, zavaljeni u dve udobne naslonjače prepune jastučića. Sedeli su jedan naspram drugog sa viljuškama i noževima u rukama kao da su pred dvobojem.
Sto, dovoljno veliki za šest osoba, bio je ipak prepun, jer je podrumar nagomilao mnoštvo boca raznih oblika i vrsta.
Šiko stade da jede kao čovek koji umire od gladi.
Nastojnik, naprotiv, kao čovek koji se plaši sebe samog, kuvara i svog gosta.
Ali posle nekoliko minuta, Gorenflo poče da guta, dok je Šiko samo posmatrao.
Počelo se sa rajnskim vinom, zatim se prešlo na burgonjsko iz 1550. godine; probali su neko isposničko vino kome se nisu znale godine; okusili su i od SenPerija i najzad prešli na vino pokajnice.
— Šta velite! — upita Gorenflo, pošto je nekoliko puta probao, ali nije smeo ništa da kaže.
— Prijatno, ali lako, — reče Šiko. — A kako se zove ta vaša pokajnica?
— Ne poznajem je.
— Šta! Ne znate ni kako se zove?
— Bogami ne znam, vodili smo pregovore preko posrednika.
Šiko zastade za trenutak. On je za to vreme žmirkao kao da sladi gutljaj vina koji mu je bio u ustima, ali je u stvari razmišljao.
— Tako, dakle, — reče on posle pet minuta — imam čast da sedim nasuprot jednom vojničkom generalu?
— O, bože moj, pa da!
— Šta, vi uzdišete kada to govorite?
— Zamorno je to, znajte.
— Bez sumnje, ali to je velika čast, to je lepo!
— Sjajno! Samo mi ovi mlađi nešto mnogo gunđaju…  i prekjuče sam bio primoran da im uskratim jedno jelo od večere.
— Da uskratite jedno jelo…  a zašto to?
— Zato što su nekolicina mojih najboljih vojnika, moram da priznam, imah tu smelost da kažu kako im je bilo nedovoljno pekmeza od burgonjske šire koja se daje kao treće jelo petkom.
— Vidite, molim vas! Nedovoljno!…  A čime pravdaju oni tu primedbu?
— Kažu, bajagi, da su još gladni i traže neko lako meso kao što je patka, rak ili neka fina riba. Jeste li videli te žderonje?
— Bože moj! Ako vežbaju, onda nije nikakvo čudo što su gladni, ti kaluđeri.
— Zar se tako vrše bogougodna dela? — reče brat Modest. — Dobro jesti i dobro raditi, to može svako. Vraga! Treba umeti prineti žrtvu gospodu — nastavi prečasni sveštenik trpajući u usta, već puna pihtija, jedno poveće parče šunke sa jajetom.
— Pijte, Modeste, pijte, — reče Šiko — vi ćete se udaviti, prijatelju, lice vam je čisto modro.
— To je zbog ljutnje — odgovori nastojnik i isprazni čašu koja je hvatala skoro pola litra.
Šiko ga pusti da ispije, a kada je ostavio čašu na sto, on mu reče:
— Hajde da završimo taj razgovor. Neobično me interesuje, časna reč! Vi ste im uskratili jedno jelo jer su govorili da im je malo hrane?
— Tako je.
— To je vrlo pametno.
— A kazna je imala strašno dejstvo, mislio sam da će se pobuniti; oči su im sijale, a zubi škripali.
— Bili su gladni — reče Šiko. — Sto mu muka! To je sasvim prirodno.
— Bili su gladni, kažete?
— Bez sumnje.
— I vi to kažete! Vi to verujete?
— Siguran sam u to.
— E vidite! Te sam večeri primetio nešto što bih preporučio za naučnu analizu. Pozvao sam onda brata Boromea kome sam naredio da izvrši tu zapovest o ukidanju jednog jela i kazao sam mu još da zbog pobune ukine i vino.
— I naposletku?
— I naposletku, kao kruna svega, naredio sam novu vežbu da time potpuno suzbijem pobunu. I psalmi o tome govore, vi već znate, čekajte, uzmite malo od ove jegulje, topi se u ustima, nešto divno!
— Hvala, ne mogu više da dišem. Ali pričajte.
— Šta?
— Svoj čudnovat doživljaj.
— Koji doživljaj? Ne sećam se više o čemu je reč.
— Pa onaj što ste hteli da preporučite naučnicima.
— Ah, jeste, sećam se, vrlo dobro. — Slušam vas.
— Naredio sam, dakle, jednu vežbu uveče i nadao sam se da ću videti moje nesrećnike iznurene, blede i znojave i već sam bio spremio jedan govor, dosta lep, o izreci: Onaj koji jede moj hleb.
— Suv hleb — reče Šiko.
— Tako je, suv hleb! — uzviknu Gorenflo i raširi snažne vilice u širok osmeh. — Hteo sam nešto lepo da ispredem oko te reči i čitav sat sam se unapred tome smejao, kada se nađoh u sredini dvorišta kraj jedne grupe veselih mladica, živih, nervoznih, koji su skakali kao skakavci, i zbog te opsene hoću da pitam naučnike.
— Kakve opsene?
— Osećalo se vino na milju unaokolo.
— Vino! Znači da vas je brat Borome prevario?
— Oh, ja sam siguran u brata Boromea, — uzviknu Gorenflo — to je sušta poslušnost. Kada bih rekao bratu Boromeu da se ispeče na tihoj vatri, odmah bi išao da donese roštilj i snopove.
— Eh šta znači biti rđav fizionomista, — reče Šiko trljajući nos — na mene on nije ostavio takav utisak.
— Mogućno je, ali ja poznajem svog Boromea, vidiš, kao što tebe poznajem, dragi moj Šiko, — reče don Modest, koji je postajao sve nežniji u koliko je više pio.
— I kažeš da su zaudarali na vino?
— Borome?
— Ma ne, tvoji kaluđer!
— Kao bačve, a da i ne govorim kako su bili crveni kao rakovi.
Skrenuo sam pažnju Boromeu.
— Bravo!
— Ah, već sam zadremao.
— I šta ti je on odgovorio?
— Čekaj, to je veoma složeno.
— Verujem.
— Odgovorio mi je da jaka čežnja proizvodi isto dejstvo kao i zadovoljenje.
— Oh! — reče Šiko — zaista je to veoma složeno, kao što kažeš, sto mu muka! Pametan je čovek taj tvoj Borome. Ne čudim se više što su mu nos i usne tako tanki. I to te je ubedilo?
— Sasvim, a i ti ćeš biti ubeđen. Ali priđi malo bliže, jer čim se malo pokrenem, hvata me vrtoglavica.
Šiko mu se približi. Svojom širokom šakom Gorenflo načini trubu i naže se Šikou do uha.
— Šta je? — upita Šiko.
— Čekaj da ti lepo objasnim. Sećate li se vremena kada smo bili mladi, Šiko?
— Sećam se.
— U doba kada je krv bujala… i kada su neskromne želje… — Nastojniče! Nastojniče! — reče Šiko kao neko nevinašce.
— Tako kaže Borome, a ja mislim da je u pravu. Zar jaka žudnja ne proizvede katkad isto dejstvo kao i stvarnost?
Šiko stade da se smeje tako gromko da se sto sa svim bocama počeo tresti kao na brodu.
— Dobro, dobro, i ja ću da se upišem u školu brata Boromea i kada dobro shvatim njegove teorije, moliću vas za jednu milost, prečasni.
— Učiniće vam se, Šiko, kao i sve ostalo što budete tražili od svog prijatelja. A sada mi recite šta je to?
— Daćete mi da rukujem ekonomatom manastira samo osam dana.
— A šta ćete raditi za tih osam dana?
— Hraniću brata Boromea po njegovoj teoriji: daću mu prazan tanjir i čašu i reći ću mu: „Zaželite svom silom svoje gladi i svoje žeđi jednog ćurana sa pečurkama i jednu bocu burgonjca; ali pazite dobro da se ne opijete tim burgonjcem, pazite da ne pretovarite stomak tim ćuranom, dragi filozofe”.
— Dakle, ti ne veruješ u čežnju, bezbožniče?
— Dobro, dobro. Ja verujem ono što verujem, ali manimo se teorije!
— Tako je! — reče Gorenflo. — Razgovarajmo malo o stvarnosti.
I Gorenflo nasu sebi punu čašu.
— U ono doba, što ti malo pre reče, Šiko, što su bile divne naše večeri kod „Roga izobilja”!
— Bravo! Ja sam mislio da si to već zaboravio, prečasni.
— Bezbožniče sve to spava pod veličanstvenošću mog položaja. Ali, sto mu muka, ja sam uvek isti.
I Gorenflo poče da pevuši svoju omiljenu pesmicu. iako ga je Šiko umurivao.
— More, ćuti, nesrećniče! — reče Šiko. — Ako naiđe brat Borome, pomisliće da osam dana nisi jeo ni pio.
— Ako brat Borome naiđe, on će s nama da peva.
— Ne verujem.
— A ja ti kažem…
— Da ćutiš i da odgovaraš na moja pitanja.
— Pa govori, onda.
— Ne daješ mi vremena, pijanice!
— Oh, ja pijanica!
— Kao posledica, dakle, vežbe s oružjem ispašće da će se tvoj manastir pretvoriti u pravu kasarnu.
— Jeste, prijatelju, pravo si kazao, u pravu pravcatu kasarnu. Prošlog četvrtka, je 1' to bio četvrtak? Jeste, bio je četvrtak. Čekaj, molim te, ne znam sada da li je to bilo u četvrtak.
— Četvrtak ili petak, svejedno.
— Imaš pravo, glavno je ono drugo, zar ne? E, pa lepo! U četvrtak ili petak opazim kako se dvojica novajlija tuku sabljama u hodniku s dvojicom sa druge godine koji su se baš spremali da im odgovore.
— I šta si ti uradio?
— Naredio sam da donesu bič da izudaram novajlije koji su odmah pobegli, ali Borome… — Ah! Borome, opet taj Borome!
— Uvek on.
— I Borome?…
— Borome ih je sustigao i tako ih izmlatio da su još u postelji, nesrećnici!
— Voleo bih da vidim njihova pleća da bih mogao oceniti snagu ruke brata Boromea — reče Šiko.
— Da se sad uznemiravamo i da gledamo tuđa pleća pored ovih jagnjećih plećaka, nikada! Uzmite malo ovoga pekmeza od kajsija.
— Ne mogu, pobogu, brate! Ugušiću se.
— Onda pijte.
— Ne mogu više, treba da idem.
— A zar ti misliš, ja ne treba da idem? Pa, evo, opet pijem.
— E drugo ste vi. Vi imate samo da komandujete, a za to su potrebna samo pluća.
— Onda jednu čašicu ovoga likera koji pomaže varenju i čiju tajnu zna jedini Ezeb.
— To mogu.
— On je tako dobar da čovek posle dva sata oseti glad makar se na jeo da pukne.
— Divan recept za siromahe! Znate li, kada bih bio kralj, naredio bih da se Ezebu odseče glava, njegov je liker u stanju da celu kraljevinu načini gladnom. Oho, šta je to?
— To počinje vežba — reče Gorenflo. I zaista, začu se strahovita buka od glasova i gvožđurije, buka koja je dolazila iz dvorišta.
— Bez starešine? — reče Šiko. — Ovo su neki veoma nedisciplinovani vojnici, kako mi se čini.
— Bez mene? Nikada! — reče Gorenflo. — Uostalom, to i ne može biti, razumeš li? Jer ja im komandujem i ja sam im instruktor. Evo, kao dokaz, čini mi se da brat Borome dolazi po zapovesti.
I zaista, baš u tom trenutku uđe Borome i baci ispod oka oštar pogled na Šikoa.
„Oho,” pomisli Šiko, „nije trebalo da me tako pogledaš, to te je izdalo”.
— Gospodine nastojniče, — reče Borome — samo se čeka na vas, pa da počne smotra oružja i oklopa.
— Oklopa! Oho! — reče sasvim tiho Šiko. — Tu smo, dakle! — i naglo se diže.
— Vi ćete prisustvovati mojim manevrima — reče Gorenflo ustajući onako kao što bi to učinio mramorni kip koji je najednom do bio noge. — Dajte mi ruku, prijatelju. Sad ćete videti lepu vežbu.
— Stvar je u tome što je gospodin nastojnik veliki taktičar, — reče Borome posmatrajući pronicljivo Šikoovu fizionomiju.
— Don Modest je u svemu znalac — odgovori Šiko i pokloni se.
A zatim u sebi dodade: „Oh, Oh! Igrajmo pažljivo igru, moj orliću, inače će doći jastreb koji će ti počupati perje.”

BRAT BOROME
Kada je Šiko, pridržavajući prečasnog nastojnika, sišao velikim stepenicama u dvorište manastira, ono je ličilo na veliko dvorište kasarne. Podeljeni u dve grupe po sto ljudi, kaluđeri su čekali pojavu svog starešine, naoružani halebardama, kopljima i sa puškama k nozi. Otprilike, pedesetak od njih, najsnažnijih i najiskusnijih, imali su na glavama stare ili nove šlemove, a oko pasa duge mačeve; nedostajali su im samo ručni štitovi pa da liče na stare Miđane, ih, pak, kose oči pa da liče na savremene Kineze. Ostali su se ponosno prsili u oklopima i prevlačili preko njih oklopnim rukavicama tako da je sve brujalo. Drugi, opet, spuštani u štitove i nabedrenjake, pokretali su tela da malo razrade svoj oklop koji nije imao elastičnih spojeva.
Brat Borome uze jedan šlem iz ruku jednog novajlije i stavi ga na glavu tako spretnim pokretom kao što bi,to uradio neki nemački vojnik ili konjanik.
Dok je privezivao kaiščić, Šiko se ne mogade uzdržati da ne zagleda šlem. Pogleda ga i nasmeja se i tako smejući se obiđe oko Boromea kao da je hteo da mu se divi sa svih strana.
Učini i nešto više, priđe blagajniku i pređe rukom , preko jednog ispupčenja na šlemu.
— Imate, bogami, divnu opremu, brate Borome, — reče mu. — Gde ste ovo kupili, dragi moj nastojniče?
Gorenflo nije mogao da mu odgovori, jer su mu u tom trenutku nameštali jedan veličanstven oklop i mada je oklop bio širok kao za nekog Herkula, ipak je bolno stezao ogromnu telesinu dostojanstvenog nastojnika.
— Ne stežite me toliko, pobogu! — uzviknu Gorenflo. — Ne stežite toliko jako, ugušiću se. Ne mogu ni glaska da pustim, dosta, dosta!
— Pitali ste, mislim, prečasnog nastojnika, — reče Borome — gde je kupio moj šlem?
— To sam pitao prečasnog nastojnika, a ne vas, — reče Šiko — jer smatram da se i u ovom manastiru, kao i u svakom drugom, ništa ne čini bez zapovesti starešine.
— Sigurno, — reče Gorenflo — sve se ovde radi po mojoj zapovesti. Šta ste pitali, dragi gospodine Brike?
— Pitao sam brata Boromea zna li odakle je ovaj šlem.
— Donet je juče sa ostalom količinom oružja koju je prečasni nastojnik kupio za naoružanje manastira.
— Ja? — upita Gorenflo.
— Vaše gospodstvo je naredilo sećate se, da se donese više šlemova i oklopa, i mi smo izvršili zapovest.
— A jeste, — reče Gorenflo.
„Sto mu muka”, pomisli Šiko, „baš mi je ovaj šlem privržen. Pošto sam ga lično odneo u hotel Gizovih, sad me kao neki zalutali pas opet nalazi u manastiru jakobinaca!”
U tom trenutku na Boromeov znak redovi se poravnaše i zavlada ćutanje.
Šiko sede na jednu klupu da bi što ugodnije prisustvovao vežbama.
Gorenflo je stajao siguran u svoje noge kao u dva direka.
— Mirno! — reče sasvim tiho Borome.
Don Modest izvuče iz gvozdene kanije jednu ogromnu sablju, i mašući njome, uzviknu stentorskim glasom.
— Mirno!
— Vaša će se prečasnost možda umoriti — reče mu tada brat Borome blagim i brižnim glasom. — Vaša prečasnost je bila nešto slaba jutros; ako joj je po volji da prištedi svoje dragoceno zdravlje, ja mogu danas da komandujem vežbama.
— Drage volje — reče don Modest. — Zaista mi nije dobro, gušim se.
— Što je to uslužan čovek! — reče Šiko. — Taj đida je pravi biser!
— Divan je! Lepo sam ti ja govori — odgovori mu don Modest.
— Siguran sam da on to čini svakoga dana? — reče Šiko.
— Oh, svakoga dana. Pokoran je kao rob. Imam samo jedno da mu prebacim, preterano je uslužan; poniznost nije poslušnost — dodade mudro Gorenflo.
— Prema tome, nemaš šta da radiš ovde i možeš da digneš sve četiri, brat Borome bdi umesto tebe.
— Oh, bože moj, tako je!
— To sam samo hteo da znam — reče Šiko koji je svu svoju pažnju usredsredio na Boromea. Bilo je divno posmatrati manastirskog blagajnika koji je u svome oklopu ličio na nekog lepo nakićenog konja.
Iz raširenih ženica sevao je plamen, snažna ruka je znalački upravljala mačem, rekao bi čovek da neki nastavnik borenja pokazuje svoje znanje odredu vojnika.
Kad god bi Borome izvršio neku novu vežbu, Gorenflo je ponavljao i dodavao:
— Borome ima pravo; pa to sam vam već rekao; sećate li se moje lekcije od juče? Prenesite oružje iz jedne u drugu ruku; pridržite koplje, držite ga dobro; mač u visini oka; mirno stojte, sveca mu, mirno! Polulevo je isto što i poludesno, samo što je suprotno.
— Sto mu muka, — reče Šiko — ti si okretan zapovednik.
— A, da, da — reče Gorenflo gladeći svoj trostruki podbradak, dosta se razumem u komandovanju.
— A u Boromeu imaš odličnog učenika.
— Razume me, — reče Gorenflo — veoma je bistar.
Kaluđeri su izveli vojničku trku, vrstu vežbe koja je u to doba bila u velikoj modi, napad oružjem, napad mačem, napad kopljem i vežbe sa pucanjem.
Kada su bili pri toj poslednjoj vežbi, nastojnik reče Šikou:
— Sad ćeš da vidiš mog malog Žaka.
— Ko ti je sad taj mali Žak?
— Jedan divan dečak koga sam hteo da uzmem za ličnog pratioca, jer je naizgled miran, ima snažnu mišicu, a pored toga je živa vatra.
— A, zaista! A gde ti je taj divan dečak?
— Čekaj, čekaj, pokazaću ti ga. Eno, tamo, onaj što drži pušku u ruci i sprema se da prvi puca.
— A gađa dobro?
— Na sto koraka, ugursuz, nikada ne promaši cilj.
— Taj će mladić krasno da služi svoju službu. — Ti poznaješ mog malog Žaka?
— Ja? Bože sačuvaj!
— Na prvi pogled si mislio da ga poznaješ?
— Jeste. Učinilo mi se da sam ga video u nekoj crkvi ili jedne noći kada sam bio u ispovedaonici. Ali nije. Prevario sam se. Nije to on.
Ovoga puta, moramo priznati, Šiko nije kazao istinu. Šiko je suviše dobro pamtio fizionomije da bi ikada zaboravio lik koji je jednom video.
I ne pomišljajući da je predmet pažnje i nastojnika i njegovog prijatelja, mali Žak, kako ga je zvao Gorenflo, zaista je tog trenutka punio jednu tešku pušku, dugu kao i on sam, i kada ju je napunio, gordo stade na sto koraka od cilja, povuče desnu nogu unazad i vojnički nanišani.
Puška puče i metak pogodi u sred cilja. Ostali kaluđeri su mu tapšali.
— Bogami, dobro je gađao! — reče Šiko. — Časna reč, ovo je dobar dečko.
— Hvala, gospodine, — odgovori Žak i bledi mu se obrazi zarumeneše od zadovoljstva.
— Ti lepo rukuješ oružjem, dete moje, — nastavi Šiko.
— Učim, gospodine, — odgovori Žak.
I pri tim recima, ostavi pušku i iz ruku svog suseda uze jedno koplje i načini njime tako divan krug, da Šiko nađe da je zaista savršeno izveden.
Šiko ponovi svoju hvalu.
— Naročito je u mačevanju odličan — reče don Modest. — Oni koji se razumeju u mačevanje kažu da je veoma jak. Doduše, ugursuz ima snažne noge, čeličnu ruku i barata gvožđem od jutra do mraka.
— Ehe! Da vidimo baš! — reče Šiko.
— Hoćete da isprobate njegovu snagu? — reče Borome.
— Hteo bih da se uverim, — odgovori Šiko.
— Ah, nastavi blagajnik — ovde niko, izuzev možda mene, nije u stanju da se bori protiv njega. Da li vi štogod znate?
— Ja sam samo jedan ubogi građanin, — reče Šiko i odmahnu glavom — nekada sam i ja rukovao mačem kao i svako drugi, ali danas mi drhte noge, ruka mi je nesigurna, a glava mi nije sasvim vedra.
— Ali se ipak još borite? — reče Borome.
— Pomalo, — odgovori Šiko i pogleda u Gorenfloa, koji se smeškao i koji pod uticajem tog pgleda tiho izgovori ime Nikole Davida.
Ali Borome nije video taj osme jak, nije čuo to ime, već — mirno se smešeći — naredi da se donesu mačevi i maske za mačevanje.
Žak, koji je sav sijao od radosti pod svojim mirnim i hladnim izgledom, zadiže mantiju do kolena i popravi sandalu, a u isto vreme nešto doviknu.
— Znate šta, — reče Šiko — kako ja nisam kaluđer ni vojnik, a od nekog vremena nisam ni vežbao, hoćete li vi, molim vas, brate Borome, da date jednu lekciju bratu Žaku. Vi ste sav u mišicama i nervima. Dozvoljavate li, dragi nastojniče? — upita Šiko don Modesta.
— Ne samo što dozvoljavam već i naređujem! — reče svečanim glasom nastojnik, radostan što i njegova reč može da se čuje.
Borome skide svoj šlem, a Šiko brže pruži ruke i prihvati ga. Razgledajući ga izbliza, njegov stari gospodar još jednom je mogao da se uveri u njegovu identičnost. Dok se naš građanin bavio tim ispitivanjem, blagajnik je zadizao svoju mantiju oko pojasa i pripremao se.
Sami kaluđeri, obuzeti vojničkim duhom, napraviše krug oko učenika i učitelja.
Gorenflo se naže do uha svoga prijatelja.
— Zar nije ovo isto tako zanimljivo kao i služiti večernje? — upita bezazleno.
— To isto kažu i konjanici — odgovori Šiko s istom bezazlenošću.
Oba protivnika stadoše spremni. Borome, suv i nervozan, imao je prednost zbog svog stasa; pored toga, izgledao je sigurniji i iskusniji.
Iz Žakovih očiju sijala je vatra i oživljavala jagodice na kojima se ukazalo neko grozničavo rumenilo.
Videlo se kako postepeno pada verska maska sa lica Boromea, koji se s mačem u ruci i zanet borbom postepeno pretvara u ratnika. Svaki bi udarac propratio nekom primedbom, savetom ili prekorom; ali veoma često snaga, brzina i polet Žakov pobeđivali su znanje njegovog učitelja i svakog puta brat Borome primao je udarac posred grudi.
Šiko se naslađivao tim prizorom i brojao pogotke. Kada je borba bila završena, ili bolje reći kada su borci malo zastali, Šiko reče:
— Žak ima šest pogodaka, a brat Borome devet; to je veoma lepo za jednog učenika, ali nedovoljno za jednog učitelja.
Borome sevnu očima jednim pogledom koji je samo Šiko zapazio i koji je otkrio jednu novu crtu njegovog karaktera.
„Aha,” pomisli Šiko, „ohol je”.
— Gospodine, — odgovori Borome glasom koji je na jedvite jade načinio sladunjavim — vežbe oružjem su veoma teške za sve, a naročito za jadne kaluđere kao što smo mi.
— Ipak, — reče Šiko, koji se bio rešio da pritera brata Boromea u tesnac — učenik nikad ne sme da ima više od polovine pogodaka svog učitelja.
— Ah, gospodine Brike, — reče Borome ujedajući se za usne — izgleda mi da ste suviše strogi.
„Aha! I ljuti se”, pomisli Šiko. „To su dva smrtna greha; kažu da je jedan dovoljan, pa da čoveka obese. Imam dobru taktiku”.
Zatim glasno reče:
— I samo da je Žak staloženiji, siguran sam da biste bili jednaki.
— Ne verujem — reče Borome.
— E, vidite, ja sam siguran.
— Gospodin Brike, koji tako dobro poznaje oružje — reče Borome sa gorčinom u glasu — morao bi možda da sam isproba Žakovu snagu. Tada bi bio načisto.
— Oh, ja sam star — reče Šiko.
— Jest, ali majstor — reče Borome.
„Ah, ti se podsmevaš”, pomisli Šiko, „čekaj, čekaj”.
— Ali ima nešto — nastavi on glasno — što me je možda prevarilo u posmatranju.
— Šta?
— Siguran sam da brat Borome kao pravi učitelj pomalo gleda kroz prste bratu Žaku.
— Ah, ah — reče brat Žak i nabra obrve.
— A, to zaista ne! — odgovori Borome, koji je jedva savlađivao svoj bes. — Volim brata Žaka, to je istina, ali ne bih želeo da ga na taj način izgubim.
— Čudnovato, — reče Šiko, kao da govori sam sebi — mislio sam, izvinite. ,
— Ali naposletku, kada toliko govorite, — reče Borome — probajte malo i vi, gospodine Brike.
— Oh, nemojte me zastrašivati — reče Šiko.
— Budite bez brige, gospodine, — reče Borome — bićemo blagi prema vama. Poznajemo crkvene zakone.
— Bezbožnik! — prošapta Šiko.
— Hajdete, gospodine Brike, samo jednu rundu. — Probaj, — reče Gorenflo — probaj.
— Neću vam učiniti nikakvo zlo, gospodine, — reče Žak uzimajući na sebe ulogu svoga učitelja, a želeći da i on sa svoje strane malo ujede — ja imam laku ruku.
— Drago dete, prošapta Šiko i pogleda mladog kaluđera pogledom koji se ne da iskazati i koji se završi jednim osmehom. — Hajde — reče — kada ste svi navalili.
— O, bravo! — povikaše svi i pobedonosno zapljeskaše.
— Samo, — reče Šiko — upozoravam vas da neću više od tri runde.
— Kako vi želite, gospodine, — reče Žak.
I dižući se lagano s klupe na koju je bio ponovo seo, Šiko zakopča jelek, navuče rukavice i namesti masku s takvom okretnošću kao kada kornjača hvata muve.
— Ako ovaj uspe da parira tvoje udarce desnom rukom, — došapnu Borome Žaku — neću više na tebe da napadam, to ti kažem.
Žak klimnu glavom i nasmeja se kao da je hteo reći: „Budite bez brige, učitelju”.
Šiko, s istom mirnoćom i opreznoću, zauze stav i ispruži svoje ruke i noge, prikrivajući njihovu elastičnost i razvijenost.

LEKCIJA
U doba na koje se odnose događaji i koje pokušavamo ne samo da opišemo nego da istovremeno ocrtamo i ondašnje običaje i navike, mačevanje nije bilo ono što je danas.
Mačevi su bili s obe strane oštri, tako da se udaralo i vrhom i oštricama. Sem toga, u levoj se ruci nosio nož koji je bio i napadno i odbrambeno oružje. Prema tome, u jednoj borbi bilo je mnoštvo rana ili, bolje reći, ogrebotina koje su delovale samo kao razdražujuće sredstvo.
Mačevanje se prenelo iz Italije, ali je bilo tek u povoju i u to doba sastojalo se iz mnogobrojnih pokreta napadača, što je na nekom slučajno izabranom terenu stvaralo mnoštvo prepreka i pri najmanjim neravninama zemljišta. Nije bila retkost videti napadača kako se savija skače levo ili desno, kako se odupire jednom rukom o zemlju, tako da je tada jedan od prvih uslova za mačevanje bila ne samo gipkost ruke, nego i okretnost nogu, pa i celoga tela.
Izgleda da Šiko nije naučio mačevanje u toj školi. Reklo bi se, naprotiv, da je predosećao modernu veštinu čija se nadmoćnost, a naročito lepota, sastojala uglavnom u okretnosti ruku.
Sa svojom okretnom i žilavom rukom, sa mačem koji je od vrha do polovine izgledao savitljiv a od balčaka do polovine potpuno čvrst, on zauze čvrst stav na svojim nogama.
Pri prvim napadima ličio je na čoveka od bronze kome je jedino ruka bila živa. Brat Žak napadao je nestrpljivo. Stoga je Šiko pri najmanjem otkrivanju svog neprijatelja pružao ruku i nogu, a kad se uzme u obzir da se tada udaralo i oštricama i vrhom, ta su otkrivanja bila dosta česta.
Pri svakom takvom otkrivanju ta se duga ruka izduživala za tri stope i udarala pravo u grudi brata Žaka, i to lako precizno kao da je to bio neki savršen mehanizam, a ne ruka od krvi i mesa.
Pri svakom takvom udaru Žak je, crven od ljutine i poniženja, skakao korak unazad.
Punih deset minuta dečak je činio čuda od okretnosti; skakao je kao tigar, previjao se kao zmija i primicao Šikoovim grudima, skakao levo i desno; ali ovaj, sa svojim hladnim držanjem i dugom rukom, vrebao je svoj trenutak i, odbijajući mač neprijatelja, slao je strašni vrh svoga mača na određeno mesto.
Brat Borome, kome su se sve nekadašnje strasti vratile, samo je bledeo.
Najzad se Žak zalete poslednji put na Šikoa, ali Šiko, videći da ovaj nije siguran na nogama, uzmače da bi ga naterao da se do kraja zaleti.
Žak to i učini i Šiko, pošto je snažno odbio udarac, osinu jadnog dečaka tako da ovaj izgubi ravnotežu i pade.
Šiko, nepomičan kao stena, stajao je i dalje na svom mestu.
Brat Borome je toliko grizao prste da mu je pošla krv.
— Vi nam niste rekli, gospodine, da ste prvoklasan borac — reče on.
— Oh! — uzviknu Gorenflo preneražen, ah radostan zbog nekog osećanja prijateljstva koje je lako razumeti. — On, on nikada ne izlazi!
— Ja, jedan ništavan građanin, — reče Šiko — ja, Rober Brike, prvoklasan borac! Ah, gospodine blagajniče!
— Ali ipak, gospodine, — uzviknu brat Borome — da čovek tako vlada mačem kao vi, mora da je mnogo vežbao.
— Eh, bože moj, vežbao sam, gospodine, — odgovori Šiko dobroćudno — zaista sam se nekada borio, ali sam uvek imao pred očima jednu stvar.
— Koju?
— Gordost je rđav savetnik, a ljutnja rđav pomagač. A sada slušajte me, brate Žače, — dodade on, — vi imate dobru ruku, ali nemate ni nogu ni glave. Vi ste okretni, ali ništa ne mislite. Za borbu postoje tri glavne stvari: najpre glava, zatim ruka i noge. Sa prvim se čovek može odbraniti, sa prvim i drugim može pobediti, ali kada se sve tri stvari spoje, uvek se pobeđuje.
— Ah, gospodine, — reče Žak, — borite se sa bratom Boromeom; to će biti divan prizor.
Šiko, držeći se na visini, htede da odbije poziv, ah pomisli da će možda oholi blagajnik odatle izvući neko preimućstvo.
— Dobro, — reče — ako brat Borome pristaje, ja mu stojim na raspolaganju.
— Neću, gospodine, — odgovori blagajnik — biću tučen; više volim da priznam nego da dokažem.
— Oh, kako je skroman, kako je ljubazan! — reče Gorenflo.
— Varaš se, — odgovori mu na uho neumoljivi Šiko — on je čisto lud od taštine. Da sam ja u njegovo doba naišao na ovakvu priliku, ja bih na kolenima molio za lekciju kakvu je Žak primio.
Pošto je to kazao, Šiko se opet zgrbavi, raskreči noge, načini svoju grimasu i sede na klupu.
Žak poče za njim; divljenje je kod mladića pobedilo stid zbog poraza.
— Dajte mi lekcije, gospodine Robere, — govorio je Žak — gospodin nastojnik će to dozvoliti. Je li da hoćete, Vaša časnosti?
— Hoću, dete moje, — odgovori Gorenflo — vrlo rado.
— Neću nipošto da se nadmećem s vašim učiteljem, prijatelju, — reče Šiko.
I pozdravi Boromea.
Borome uze reč.
— Ja nisam jedini Žakov učitelj, ne predajem samo ja ovde borenje; i pošto nemam jedini tu čast, dozvolite mi da sam ne snosim i poraz.
— Ko je onda drugi profesor? — upita brzo Šiko, jer je video kako je Borome pocrveneo kao da je učinio neku nesmotrenost.
— Niko, odgovori Borome — niko.
— Ama jeste, ama jeste! — reče Šiko. — Dobro sam čuo. Ko je vaš učitelj, Žak?
— A, jester jeste, — reče Gorenflo — jedan omanji debeljuškasti čovek koga ste mi predstavili, Borome. Jedan koji često dolazi ovamo, prijatna lika i dobro pije.
— Ne sećam se kako se zove — reče Borome. Brat Ezeb, sa svojim blesavim licem i nožem za pojasom, priđe dosta glupo.
— Znam ja — reče.
Borome poče da mu daje znake, ali ovaj to ne opazi.
— To je učitelj Bisi-Leklerk — nastavi on — koji je bio profesor u vojsci u Briselu.
— Ah, da, da! — reče Šiko — učitelj Bisi-Leklerk! A dobar je taj, bogami!
Dok je to Ezeb izgovarao sa svom prostodušnošću za koju je bio sposoban, Šiko uhvati strahovit pogled koji je Borome upravio na uslužnog šeprtlju!
— Gle, nisam znao da se zove Bisi-Leklerk. Zaboravili ste da mi to kažete — reče Gorenflo.
— Nisam mislio da će ime interesovati Vaše gospodstvo — reče Borome.
— Pa tako je, — dobaci Šiko — bio ovaj učitelj ili onaj, glavno je da je dobar.
Zatim pođe prema stepenicama svoga stana praćen opštim divljenjem. Vežba je bila završena.
Pri dnu stepenica Žak još jednom zamoli Šikoa, što je Boromeu bilo veoma krivo, ali Šiko odgovori:
— Ja ne bih umeo to da vam pokažem, prijatelju. Ja sam to sam postigao razmišljanjem i vežbanjem. Učinite kao ja; pametan čovek će to postići.
Borome učini pokret kojim pozva sve kaluđere u zgradu.
Gorenflo uze Šikoa pod ruku i veličanstveno se uspe uz stepenice.
— Nadam se — reče, on s ponosom — da je ova kuća odana kralju i dobra za ponešto, a?
— Mislim — reče Šiko. — Ima čovek barem šta da vidi kada dođe k vama, prečasni nastojniče.
— I to sve za jedan mesec, čak i manje.
— I to ste sve vi učinili?
— Sve ja, ja sam, kao što vidite, — reče Gorenflo i isprsi se.
— To je više nego što sam očekivao, prijatelju, i kada se budem vratio sa svoje misije…
— Ah, istina, prijatelju, da govorimo malo o toj vašoj misiji.
— U toliko pre što ću pre svog odlaska da pošaljem kralju poruku ili bolje reći glasnika.
— Kralju, prijatelju, jednog glasnika? Vi, dakle, imate veze s kraljem?
— Neposredne.
— I kažete da vam je potreban glasnik?
— Jeste, potreban mi je glasnik.
— Hoćete li jednog od naše braće? Bila bi to velika čast za manastir kada bi neko od naše braće video kralja.
— Sigurno.
— Staviću vam dvojicu najboljih na raspolaganje. Ali pričajte mi, Šiko, kako je kralj koji je mislio da ste umrli…
— Pa kazao sam vam već, bio sam samo u obamrlom stanju… i u datom trenutku vaskrsao sam.
— A vraćanje u milost? — upita Gorenflo.
— Bolje no ikada — reče Šiko.
— Onda biste vi mogli — reče Gorenflo i zastade — da ispričate kralju šta sve mi ovde radimo za njega?
— Neću to zaboraviti, prijatelju, neću to zaboraviti, ne brinite.
— Oh, dragi moj Šiko! — uzviknu Gorenflo, koji je već sebe zamišljao vladikom.
— Ali pre svega imam da vas zamolim za dve stvari.
— Koje?
— Prvo, novac koji će vam kralj vratiti.
— Novac! — uzviknu Gorenflo i hitro skoči — imam pune kovčege.
— Vi ste srećni, bogami — reče Šiko.
— Hoćete li hiljadu talira?
— A ne, to je suviše, dragi prijatelju; ja imam skromne želje i ukuse. Moja titula poklisara ne uliva mi gordost. Više to skrivam no što se time hvalim. Dosta mi je sto talira.
— Evo ih. A drugo?
— Potreban mi je konjušar.
— Konjušar?
— Jeste, da me prati. Volim da sam u društvu.
— Ah, prijatelju, što nisam slobodan kao nekada — reče Gorenflo i uzdahnu.
— Da, ali više niste.
— Veličina me okiva — proštapta Gorenflo.
— Na žalosi! — reče Šiko. — Ne može se sve najednom. I pošto ne mogu da budem u vašem časnom društvu, dragi gospodine nastojniče, zadovoljiću se društvom maloga Žaka.
— Maloga brata Žaka?
— Jeste, dopada mi se taj dečak.
— Imaš pravo, Šiko. To je redak čovek koji će daleko stići.
— Najpre ću ga odvesti na dvesta i pedeset milja, ako ti dozvoliš.
— On je tvoj, prijatelju.
I nastojnik zazvoni zvonom na čiji zvuk uđe jedan brat koji je vršio dužnost služitelja.
— Neka dođe brat Žak i brat koji sluša po gradu. Posle deset minuta obojica se pojaviše na pragu.
— Žače, — reče Gorenflo — dajem vam jednu neobičnu dužnost.
— Meni gospodine nastojniče? — upita mladić začuđeno.
— Jeste, vi ćete pratiti gospodina Brikea na jedan veliki put.
— Oh! — uzviknu oduševljeno mladi brat. — Ja da idem na put sa gospodinom Brikeom, da budem na čistom vazduhu, na slobodi! Ah, gospodine Robere Brike, svakoga dana ćemo se mačevati, je l' te?
— Hoćemo, dete moje.
— I mogu da ponesem svoju pušku?
— Ponećeš je.
Žak skoči i izlete iz sobe sa radosnim uzvicima.
— Što se tiče, naloga, — reče Gorenflo — molim vas da izdate naredbu. Priđite, brate Panirže.
— Panirž — reče Šiko, koga to ime podseti na uspomene pune milina. — Panirž!
— Na žalost! Tako je — reče Gorenflo. — Izabrao sam toga brata koji se zove kao i onaj da radi isto što je i onaj radio.
— Znači, onaj više ne radi, naš stari prijatelj?
— Umro je — reče Gorenflo.
— Oh! — reče Šiko sa sažaljenjem. — A zaista morao je biti već dosta star.
— Devedeset godina, prijatelju. Imao je devedeset godina.
— Oho, to je već duboka starst — reče Šiko. — Samo se još u manastirima mogu naći takvi primeri.

POKAJNICA
Panirž koga je nastojnik ovako prijavio uskoro se pojavi.
Zacelo, on nije došao da zameni svog pokojnog imenjaka zbog svojih fizičkih ili moralnih osobina, jer nikada pametnije lice nije bilo obeščašćeno tim magarećim imenom.
Brat Parinž je više ličio na lisicu sja svojim malim očima, šiljatom i isturenom vilicom.
Šiko ga pogleda za trenutak i za to vreme, ma koliko bilo kratko, kao da je ocenio vrednost manstirskog glasnika.
Panirž je ponizno stajao kod vrata.
— Priđite, gospodine glasniče, — reče Šiko. — Poznajete li Luvr?
— Poznajem, gospodine, — odgovori Panirž.
— A poznajete li u Luvru izvesnog gospodina Anrija od Valoa?
— Kralja?
— Ne znam baš da li je to kralj, — reče Šiko — ali imaju običaj da ga tako zovu.
— Znači, imaću posla s kraljem?
— Tako je. Poznajete li ga?
— Vrlo dobro, gospodine Brike.
— E lepo, tražićete da s njime razgovarate.
— Da li će me pustiti?
— Sve do njegovog sobara. Vaše vam je odelo propusnica. Kao što znate, Njegovo Veličanstvo je veoma pobožno.
— A šta ću reći sobaru Njegovog Veličanstva?
— Reći ćete da vas je poslao duh.
— Kakav duh?
— Radoznalost je veliki nedostatak, brate.
— Izvinite.
— Reći ćete, dakle, da vas je poslala senka. — Dobro.
— I da očekujete pismo.
— Kakvo pismo?
— Opet!
— Ah, istina.
— Prečasni, — reče Šiko i okrete se Gorenflou — zaista sam više voleo onog drugog Panirža.
— Je l' to sve što imam da radim? — upita glasnik. — Reći ćete još da duh čeka idući polako putem za Šaranton.
— Vrlo dobro.
Panirž pođe prema vratima i podiže zavesu da iziđe. Šikou se učini da je tim pokretom brat Panirž otkrio jednoga koji je prisluškivao.
Uostalom zavesa pade tako brzo da Šiko ne bi umeo reći je li to bila stvarnost ili mu se samo tako pričinilo.
Ali Šikoov oštar duh odmah je ocenio da je to prisluškivao brat Borome.
„Aha, ti prisluškuješ, — pomisli — još bolje, u tom slučaju govoriću za tebe”.
— I tako, — reče Gorenflo — vi ste počastvovani misijom od kralja, dragi prijatelju?
— Poverljivom, jeste.
— Koja ima sigurno neku političku pozadinu, ja bar mislim?
— I ja.
— Kako! Pa zar vi ne znate kakva je ta vaša misija.
— Znam da nosim neko pismo, i to je sve.
— Neka državna tajna, bez sumnje?
— Mislim da je tako nešto.
— I vi ne sumnjate?…
— Mi smo dovoljno sami da bih vam mogao reći šta mislim, zar ne?
— Govorite. Ja sam grob za tajne.
— E čujte, kralj se najzad odlučio da pomogne vojvodu od Anžuja.
— Istina?
— Jeste. Trebalo je da gospodin od Žoajeza zbog toga otputuje ove noći.
— A vi, prijatelju?
— Ja idem prema Španiji.
— Pa kako putujete?
— Bože moj! Kao što smo nekada putovali, pešice, konjem, kolima, šta se nađe.
— Žak će vam biti dobar saputnik i vi ste dobro uradili što ste ga tražili. Razume i latinski, obešenjak jedan.
— Ja priznajem da mi se neobično dopada.
— To je dovoljno da vam ga dam, prijatelju. Sem toga, mislim da će vam biti od pomoći ako se štogod dogodi.
— Hvala, dragi prijatelju. A sada mi ostaje samo da se sa vama oprostim.
— Zbogom!
— Šta to radite?
— Hoću da vam dam svoj blagoslov.
— Eh! Među nama, — reče Šiko — to je nepotrebno.
— Imate pravo, — odgovori Gorenflo — to je dobro za nepoznate.
I oba se prijatelja nežno zagrliše.
— Žak! — povika nastojnik. — Žak!
Panirž pomoli svoju kunastu glavu kroz vrata.
— Šta, vi još niste otišli? — uzviknu Šiko.
— Oprostite, gospodine.
— Govorite brzo, — reče Gorenflo — gospodin Brike žuri. Gde je Žak?
Tada se pojavi brat Borome sladunjava izgleda i nasmejan.
— Brat Žak — ponovi nastojnik.
— Brat Žak je otišao — reče blagajnik.
— Šta, otišao? — uzviknu Šiko.
— Zar niste želeli da neko ode u Luvr, gospodine?
— Pa to je imao da ode brat Panirž — reče Gorenflo.
— Ah! Аl' sam ja budala! Ja sam čuo, Žak, — reče Borome i udari se po čelu.
Šiko nabra veđe, ali je kajanje Boromea bilo na izgled tako iskreno, da mu je svako prebacivanje izgledalo svirepo.
— Onda ću da čekam — reče — dok se Žak ne vrati.
Borome se pokloni pošto je i on sada nabrao obrve. — A, zaboravio sam da javim gospodinu nastojniku, zato sam se čak bio i popeo, da je stigla nepoznata dama koja želi do Vaše prečasnosti.
Šiko načulji uši.
— Sama? — upita Gorenflo.
— S konjušarem.
— Je li mlada? — upita Gorenflo.
Borome stidljivo obori pogled. „Aha, licemer je!” — pomisli Šiko.
— Izgleda još mlada — reče Borome.
— Prijatelju, — reče Gorenflo i okrete se prema lažnom Roberu Brikeu — ti već razumeš?
— Razumem, — reče Šiko — i ostavljam vas. Čekaću u pobočnoj sobi ili u dvorištu.
— Dobro, dragi prijatelju.
— Daleko je odavde do Luvra, gospodine, — primeti Borome
— i brat Žak se može dosta dugo zadržati utoliko pre što osoba kojoj pišete može možda da se koleba pre no što poveri neko važno pismo jednom detetu.
— Malo dockan stavljate tu primedbu, brate Borome.
— Bože moj! Nisam znao. Da ste meni poverili…
— Dobro, dobro, poći ću lagano putem prema Sarantonu; onaj ko bude nosio pismo, ma ko to bio, stići će me na putu.
I pođe prema stepenicama.
— Nemojte s te strane, gospodine, molim vas, — reče živo Borome. — Nepoznata dama se tuda penje i želi da nikoga ne sretne.
— Imate pravo, — reče Šiko i nasmeja se — poći ću malim stepenicama.
I pođe prema vratima koja su vodila u jedan mali kabinet.
— A ja, — reče Borome — imaću čast da uvedem pokajnicu kod gospodina nastojnika.
— Tako je — reče Gorenflo.
— Vi znate put? — upita Borome sa nespokojstvom.
— Odlično.
I Šiko iziđe kroz kabinet.
Posle toga kabineta bila je soba. Tajne stepenice vodile su pred tu sobu.
Šiko je dobro kazao, poznavao je put, ali nije više poznavao sobu. I zaista, ona se dosta izmenila od njegove poslednje posete, nekada je bila mirna, a sada je postala ratnička. Zidovi su bili prekriveni oružjem, stolovi i police pretrpani sabljama, mačevima i pištoljima, u svima uglovima je bio snop pušaka i musketa.
Šiko se za trenutak zaustavi u toj sobi, osećao je potrebu da malo razmisli.
„Skrivaju mi Žaka, skrivaju mi damu, guraju me na male stepenice da bi glavne bile slobodne. Znači, hoće da me udalje od onog kaluđerčića i da ne vidim onu damu; to je jasno kao dan. Kao dobar strateg, dakle, treba da radim sasvim obrnuto no što se želi. Prema tome, čekaću Žakov povratak i namestiću se tako da vidim tu tajanstvenu damu. Oho, gle jedne lepe košulje od žica. Bacili je u kut.
Lepa je, savitljiva i vrlo dobro kaljena”.
Podiže je i poče da joj se divi.
„Taman mi treba jedna — pomisli — Laka je kao da je od vune, a suviše tesna za nastojnika. Rekao bi čovek da je za mene pravljena.
Pozajmimo je od don Modesta, vratiću mu je kada se i ja budem vratio.”
I Šiko brzo savi košulju i gurnu je pod jelek.
Taman je zakopčavao poslednju kopču, kada se brat Borome pojavi na pragu.
„Ah”, pomisli Šiko, „opet ti! Ali dockan dolaziš, prijatelju”.
Prekrsti svoje duge ruke na leđa i pomače se unazad kao da posmatra oružje.
— Gospodin Rober Brike traži nešto što mu je po volji? — upita Borome.
— Ja, dragi prijatelju, — reče Šiko, — a šta će mi oružje?
— Bože moj! Kada se neko tako dobro njime služi.
— To je samo teorija, dragi brate, teorija i ništa više. Jedan ubogi građanin kao ja može biti vešt rukama i nogama, ali ono što mu nedostaje i što će mi uvek nedostajati, to je vojničko srce. Tanak mač dosta elegantno izgleda u mojim rukama, ali bi me brat Žak, verujte, odavde do Šarantona obezoružao jednim običnim mačem.
— Zaista? — reče Borome upola ubeđen prostodušnim i jednostavnim držanjem Šikoa, koji je postao nekako još grbaviji i neugledniji.
— A zatim, nemam daha — nastavi Šiko. — Primetili ste da ne mogu dobro da napadam, noge su mi nesigurne i tu sam najslabiji.
— Hoćete li mi dozvoliti da primetim, gospodine, da je taj nedostatak u nogama mnogo veći pri putovanju no pri mačevanju.
— Ah, vi znate da putujem? — odgovori nemarno Šiko.
— Panirž mi je kazao — odgovori Borome i pocrvene.
— Čudnovato, nešto se ne sećam da sam o tome govorio Paniržu, ali svejedno, nemam razloga da krijem. Jeste, brate, idem na jedan mali put, idem u svoj kraj gde imam imanja.
— Znate li, gospođine Brike, da vi činite veliku čast bratu Žaku?
— Stoga što me prati?
— Pre svega zato, a zatim što će videti kralja.
— Ili njegovog sobara, jer je lako mogućno da brat Žak neće drugog ni videti.
— Vi ste, znači, dosta poznati u Luvru?
— Oh, veoma poznat, gospodine. Ja snabdevam kralja i mladu gospodu sa dvora čarapama.
— Kralja?
— Ja sam to radio još kada je on bio vojvoda od Anžuja. Kada se vratio iz Poljske, setio me se i načinio me dvorskim dobavljačem.
— To vam je lepo poznanstvo, gospodine Brike.
— Poznanstvo sa Njegovim Veličanstvom?
— Da.
— Ne kažu svi tako, brate Borome.
— Oh, pripadnici Lige!
— Svaki je danas manje ili više to.
— Vi ste, sigurno, malo, vi!
— Ja, a zašto?
— Pa kad čovek poznaje kralja lično.
— Ehe! I ja imam svoju politiku kao i svi drugi — reče Šiko.
— Jeste, ali je vaša politika u skladu sa kraljevom.
— Nemojte u to mnogo verovati. Često se svađamo.
— Pa kad se svađate, kako je mogao da vam poveri jednu misiju.
— Hteli ste reći nalog?
— Misija ili nalog, svejedno. I jedno i drugo zahteva po verenje.
— Eh, glavno je da znam dobro da uzmem mere, to je sve što je kralju potrebno.
— Mere?
— Da.
— Političke, finansijske?
— Ne. Mere od tkanina.
— Kako? — reče Borome zaprepašćeno.
— Bez sumnje. Sada ćete razumeti.
— Slušam vas.
— Vi znate da je kralj išao na poklonjenje u Bogorodičnu crkvu u Šartru.
— Znam, da dobije naslednika.
— Tako je. Znate da ima jedno sigurno sredstvo da se dođe do rezultata koji kralj želi?
— U svakom slučaju, izgleda da kralj to sredstvo ne upotrebljava.
— Brate Borome, — reče Šiko.
— Šta?
— Znate vrlo dobro da je ovde reč o tome da se naslednik krune dobije čudom, a ne na drugi način. — I to čudo sada traži?… — U Bogorodičnoj crkvi u Šartru.
— Ah, jeste, košulja?
— Pa to je, dabome! Kralj je uzeo košulju od te dobre Bogorodice i dao je kraljici, a u zamenu za tu košulju hoće da joj da haljinu kao što ima Bogorodica u Toledu. Kažu da je ta haljina lepša i skupocenija od svih koje ijedna Gospa ima na svetu.
— I sada vi idete… 
— U Toledo, dragi brate Borome, u Toledo da uzmem meru one haljine i načinim takvu istu.
Borome je izsledao kao da se koleba da li da veruje ili ne veruje Šikoovim rečima.
Posle dubokog razmišljanja, smemo da smatramo da nije poverovao.
— Pomislite sada, — nastavi Šiko kao da nema ni pojma šta se dešava u mozgu brata blagajnika — pomislite sada kako bi mi bilo prijatno društvo jednog crkvenog čoveka u takvim prilikama. Ali vreme prolazi i brat Žak će uskoro doći. Uostalom mogu da čekam i napolju, kod Kroa-Foben, na primer.
— Mislim da će to biti bolje — reče Borome.
— Hoćete li biti tako ljubazni da mu kažete čim bude došao?
— Hoću.
— I pošaliete mi ga?
— Ne brinite ništa.
— Hvala, dragi brate Borome, milo mi je što smo se upoznali.
Obojica se pokloniše. Šiko iziđe na male stepenice. Iza njega brat Borome zaključa vrata.
„Dakle, — reče u sebi Šiko, — važno je, izgleda, da ne vidim tu damu. Znači, treba je videti”.
I da bi tu nameru ostvario, Šiko iziđe iz manastira jakobinaca želeći da ga svako vidi, porazgovara nekoliko reči sa bratom vratarom i uputi se prema Kroa-Fobenu idući sredinom puta.
Samo, kada je došao na Kroa-Foben, šmugnu iza ugla zida od majura i osećajući da je tu izbegao pogled nastojnika i njegovih ljudi, makar svi imali oči sokolove kao Borome, on se spusti pored zida zgrade, pođe natrag jarkom pored žive ograde i stiže do jednog grabovog žbuna koji se nalazio upravo naspram manastira. Niko ga nije video. Kada je stigao na to mesto, u sred polja za posmatranje i kao poručeno za njegovu nameru, on sede, ili bolje reći leže čekajući da se brat Žak vrati u manastir ili da iz njega iziđe dama.

ZASEDA
Kao što znamo, Šiko se nije nikad dugo odlučivao. Odluči, dakle, da čeka i što je mogao ugodnije.
Kroz šipražje grabića napravi otvor da mu ne bi promakao neko ko ga interesuje.
Put je bio pust.
Dokle god je Šiko mogao da dopre okom, nije bilo ni konjanika, ni radoznalaca, ni seljaka.
Svetina koja se juče bila sakupila nestala je zajedno sa prizorom koji je sve to i prouzrokovao.
Samo je video jednog čoveka, dosta siromašno obučenog, koji se šetao tamo-amo po putu i dugim šiljatim štapom premeravao nešto po kaldrmi Njegovog Veličanstva francuskog kralja.
Šiko nije imao nikakva posla.
Obradova se kad ugleda tog čoveka i poče njime da se zanima.
„Šta je on to merio? Zašto je merio?” To su za nekoliko prvih minuta bile najozbiljnije misli gospodina Robera Brikea.
I odluči se da ga ne ispušta iz vida.
Na nesreću, u trenutku kada je čovek svršio merenje i hteo da podigne glavu, nov događaj privuče njegovu pažnju i primora ga da okrene oči na drugu stranu.
Prozor na Gorenfloovom balkonu se širom otvori i pojavi se dostojna okruglina don Modesta koji je, sa razrogačenim očima i svečanim osmehom, vodio jednu damu, skoro potpuno skrivenu somotskim ogrtačem ukrašenim krznom.
— Oho, — reče Šiko u sebi — evo pokajnice! Držanje je mladalačko. Da malo vidimo glavu! A, tako, dobro, okrenite se još malo ovamo, sjajno! Zaista je čudnovato kako nalazim sličnosti kod svih osoba koje vidim. To je zaista neugodna mana! Aha, evo sada i konjušara! Oho, ovde se ne varam, to je gospodin od Majnevila. Jeste, jeste, izvijeni brkovi, mač sa kanijom, to je on. Ali, da razmislimo malo: ako se ne varam u pogledu gospodina od Majnevila, zašto bih se prevario u pogledu gospođe od Monpansijea, sto mu muka! Jer ta žena! Do đavola! To je grofica!
Sasvim je razumljivo što je Šiko napustio čoveka koji je merio i nije skidao očiju s ove dve ugledne ličnosti.
Posle jedne sekunde pojavi se i bledo lice Boromea kome se Majnevil nekoliko puta obrati.
— Tako je, — reče za sebe Šiko — sad su svi tu. Bravo! Kujmo zaveru, to je sad u modi. Ali, vraga! Da neće vojvotkinja kod don Modesta da uzme pansion kada na sto koraka odavde, u Bel-Ezba, ima kuću?
U tom trenutku Šikoovu pažnju privuče novi interesantan događaj.
Dok je vojvotkinja razgovarala sa Gorenfloom, ili bolje reći dok je Gorenflo odgovarao na njena pitanja, gospodin od Majnevila nekome spolja dade znak. Šiko, međutim, nije nikoga video, izuzev čoveka koji je merio. I zaista, njemu je taj znak bio i upućen; čovek prestade da meri. Licem je bio okrenut Parizu. Zaustavi se pred balkonom.
Gorenflo je i dalje ljubazno razgovarao s pokajnicom.
Gospodin od Majnevila šapnu nešto Boromeu i ovaj odmah poče da maše rukama iza nastojnikovih leđa. Šiko nije ništa razumeo, ali izgleda da je čoveku na ulici bilo sve jasno, jer se odmah udalji i postavi na drugo mesto, gde ga jedan nov znak Boromea i Majnevila prikova da stoji kao kip.
Posle nekoliko sekundi nepomičnosti, na nov znak brata Boromea, on poče nešto da radi što je Šikoa zanimalo utoliko više što nije mogao da shvati smisao toga rada. Čovek poče da trči od mesta gde je stajao, do kapije manastira. Za to vreme je gospodin od Majnevila držao sat u rukama.
— Do đavola! — šaputao je Šiko. — Sve mi ovo izgleda sumnjivo. Ovo je neka zagonetka, ali tako lepo postavljena da bih je možda mogao da odgonetnem samo kada bih video lice onog čoveka.
U tom trenutku, kao da je neko saslušao njegovu želju, čovek se okrete i Šiko poznade u njemu Nikolu Pulena, poručnika iz Uprave, istog onog kome je sinoć prodao svoje stare oklope.
— Hajde! Živela Liga! Sada sam video dovoljno da bih i ostalo dokučio s malo truda! Pa lepo! Promozgaćemo malo!
Posle kratkog razgovora između vojvotkinje, Gorenfloa i Majnevila, Borome zatvori prozor i balkon ostade pust.
Vojvotkinja i konjušar iziđoše iz manastira i popeše se u nosiljku koja ih je čekala.
Don Modest, koji ih je ispratio do vrata, klanjao se bez prestanka.
Vojvotkinja je i dalje zavese na nosiljci držala otvorene da bi odgovarala na pozdrave nastojnika, kada naiđe jedan jakobinski kaluđer od Pariza dolazeći s kapije Sent-Antoan, zastade pred konjima i radoznalo ih pogleda, a zatim pođe pored nosiljke i zagleda unutra.
Šiko poznade u tom kaluđeru brata Žaka, koji se žurno vraćao iz Luvra i, eto sada je zastao zadivljen pred gospođom od Monpansijea.
„Е baš imam sreće, — pomislio je Šiko. — Da je brat Žak došao ranije, ne bih mogao da vidim vojvotkinju pošto bih morao da trčim na mesto. sastanka, na Kroa-Foben. A sada je gospođa od Monpansijea otišla pošto je skovala jednu malu zaveru. Sada je red na Nikolu Pulena. S njim ću svršiti za deset minuta”. I zaista, pošto je prošla pored Šikoa i ne primetivši ga, vojvotkinja pođe ka Parizu, a i Nikola Pulen se spremao da pođe za njom. Kao i vojvotkinja, i on je morao da prođe pored žive ograde iza koje je bio Šiko. Šiko ga je posmatrao kako prilazi kao što lovac prati zver i sprema se da puca kada mu dođe na domet. Kada je Pulen naišao blizu Šikoa, ovaj povika iz svoje rupe:
— Ej, čestiti čoveče, pogledajte ovamo, molim vas. Pulen zadrhta i okrete glavu prema rovu.
— Videli ste me, vrli dobro! — nastavi Šiko. — A sada se pravite kao da ništa ne znate, gospodine Nikola… Pulene!
Poručnik Uprave poskoči kao srna kada čuje pucanj.
— Ko ste vi? — upita on. — I šta hoćete? — Ko sam ja?
— Jeste. Ko ste?
— Ja, sam jedan od vaših prijatelja, nov, ali blizak. A šta hoću?
A, to, to je malo dugo za objašnjavanje.
— Ipak, šta želite? Recite?
— Želim da dođete k meni.
— Vama?
— Jeste, ovamo. Da siđete u jarak.
— Pa šta da radim tamo?
— Znaćete. Siđite najpre. — Ali…
— I da sednete leđima okrendti živoj ogradi.
— Najposle…
— I da ne gledate na moju stranu i da se pravite kao da ne znate da sam ja ovde.
— Gospodine…
— Ja znam da od vas mnogo tražim, ali šta ćete. Rober Brike ima prava da zahteva.
— Rober Brike! — uzviknu Pulen i odmah izvrši ono što se od njega tražilo.
— Tako, sedite, vrlo dobro!…  Ehe! Izgleda da nešto premeravamo Vensanski put?
— Ja?
— Bez svake sumnje. Uostalom šta tu ima čudnoga što jedan poručnik Uprave vrši dužnost nadzornika puteva kada mu se za to pruža prilika!
— To je istina, — reče Pulen malo slobodnije — kao što vidite, merio sam.
— U toliko pre — nastavi Šiko — što ste to radili pred očima tri ugledne ličnosti.
— Tri ugledne ličnosti? Ne razumem.
— Šta! Vi ne znate…
— Ne znam šta hoćete da kažete.
— Ona dama i onaj gospodin koji su bili na balkonu ikoji su otišli upravo sad za Pariz, ne znate ko su to bili?
— Zaklinjem vam se.
— Ah, kako sam srećan što mogu da vam saopštim tako važnu vest! Zamislite, gospodine Pulene, u vršenju vaše službe divili su vam se gospođa vojvotkinja od Monpansijea i gospodin grof od Majnevila. Ne mičite se, molim vas!
— Gospodine, — reče Nikola Pulen pokušavajući da se odupre — način na koji mi se obraćate…
— Ako se mičete, dragi moj gospodine Pulene, — nastavi Šiko — vi ćete me primorati da pribegnem nekoj krajnosti. Sedite bolje mirno.
Pulen duboko uzdahnu.
— Tako, dobro je! — nastavi Šiko. — Rekao sam vam, dakle, pošto ste tako radili pred očima onih ličnosti i pošto vas oni nisu primetili, bar tako vi kažete, dragi moj gospodine, bilo bi znači za vas mnogo bolje da vas je primetila neka druga ugledna ličnost, na primer, kralj.
— Kralj?
— Jeste, gospodine Pulene, Njegovo Veličanstvo. Ono je veoma raspoloženo, uveravam vas, da se divi svakome radu i da nagrađuje svaki trud.
— Ah, gospodine Brike, imajte milosti!
— Ponavljem vam, dragi gospodine Pulene, ako se samo mrdnete, vi ste mrtvi. Budite, dakle, mirni da biste izbegli svaku nezgodu.
— Ali šta hoćete vi od mene, za ime boga?
— Vaše dobro, ništa više. Zar vam nisam kazao da sam vam prijatelj?
— Gospodine! — uzviknu Nikola Pulen očajnički. — Ja ne znam kakvu sam grešku učinio prema Njegovom Veličanstvu, prema vama ili prema ikome drugome!
— Dragi gospodine Pulene, vi ćete to objasniti onome koji ima prava da vas ispituje. Nisu to moje stvari. Ja, vidite, imam svoja shvatanja i njih se pridržavam. Prema tim shvatanjima kralj ne može dozvoliti da njegov poručnik iz Uprave, za vreme vršenja dužnosti nadzornika puteva, sluša zapovesti i naređenja gospodina od Majnevila. Ko zna, uostalom, da kralj neće smatrati i rđavim što je njegov poručnik iz Uprave izostavio da pomene u svome dnevnom izveštaju da su gospođa od Monpansijea i gospodin od Majnevila ušli juče ujutru u njegov grad Pariz? Eto vidite, samo to, gospodine Pulene, pokvarilo bi vaše odnose s Njegovim Veličanstvom.
— Gospodine Brike, jedna omaška nije zločin, a bez sumnje je
Njegovo Veličanstvo dobro obavešteno…
— Dragi gospodine Pulene, vi, izgleda, gradite neke kule u vazduhu; ja mnogo jasnije vidim u celoj toj stvari. Jedna lepa i dobra vešala.
— Gospodine Brike!
— Čekajte, do vraga! S novim konopcem, četiri vojnika na četiri ugla, mnoštvo Parižana oko vešala i izvestan poručnik iz Uprave grada, koga ja poznajem, na kraju konopca.
Nikola Pulen je tako jako drhtao da se grabić tresao.
— Gospodine! — poče on i sklopi ruke.
— Ali ja sam vam prijatelj, dragi gospodine Pulene, i stoga, evo, dajem vam jedan savet.
— Jedan savet?
— Jeste, i veoma ga je lako prihvatiti, hvala bogu! Sad, iz ovih stopa, čujte dobro, ići ćete i naći ćete…
— Naći ću…  — prekide ga Nikola pun strave — koga da nađem?
— Čekajte jedan trenutak da se setim — reče Šiko. — Da nađete gospodina d'Epernona.
— Gospodina d'Epernona, kraljevog prijatelja?
— Baš njega! Pozvaćete ga u stranu.
— Gospodina d'Epernona?
— Jeste, i ispričaćete mu sve o merenju puta.
— Pa, to je ludost, gospodine!
— Ne shvatam.
— A međutim, to je tako jasno. Ako vas ja jednostavno prijavim kao čoveka koji je merio ulice i skupljao oklope, uhapsiće vas. Naprotiv, ako to vi dobrovoljno uradite, obasuće vas zahvalnošću i čašću…  Ne izgleda vam to tako ubedljivo!…  Vrlo dobro, samo me mučite da se vraćam u Luvr. Ali bogami, ići ću, pa ma šta bilo.
Nema stvari koju ne bih za vas učinio.
I Nikola Pulen ču šum grana kako Šiko ustaje.
— Ne, ne — reče. — Ostanite tu. Ići ću.
— Neka je sa srećom! Ali imajte na umu, dragi gospodine Pulene, bez vrdanja, jer ću ja sutra poslati jedno malo pisamce kralju, pošto imam čast takvog kakvog me vidite, ili bolje reći takvog kakvog me ne vidite, da budem kraljev prisan prijatelj. Na taj način bićete obešeni tek prekosutra, ali ćete biti obešeni visoko i na kratko.
— Odlazim, gospodine, — reče poručnik poražen. — Ali vi na čudan način zloupotrebljavate… — Ja?
— Oh!
— Eh, dragi gospodine Pulene. Treba da mi upalite sveću. Pre pet minuta vi ste bili izdajnik, a ja sam od vas načinio spasioca otadžbine. Ali trčite brzo, dragi gospodine Pulene, jer ja hitam da što pre odavde odem, a međutim, ne mogu to da uradim dok vi ne odete. Hotel d'Epernon, ne zaboravite!
Nikola Pulen ustade i s izrazom očajnika polete kao strela u pravcu kapije Sent-Antoan.
— Ah, već je bilo krajnje vreme — reče u sebi Šiko,— jer evo izlaze iz manastira. Gle, to nije moj mali Žak! Oho, kakva je ovo bitanga, kao daje vajar Aleksandar hteo da isteše breg Atos! Sto mu muka! To je isuviše velika džukela da prati jedno psetance kao što sam ja!
Videći tog nastojnikovog poklisara, Šiko brže-bolje potrča prema Kroa-Fobenu, na mesto sastanka.
Iako je bio primoran da ide okolnim putem, ogromni kaluđer, koji je išao krupnim koraiima, stiže prvi na mesto sastanka.
Uostalom, Šiko je gubio vreme i u posmatranju ovog čoveka čijeg lika nikako nije mogao da se seti.
— I zaista, kaluđer je bio pravi filistinac. U žurbi da nađe Šikoa, jakobinac nije čak ni zakopčao svoju mantiju i kroz razrez su se videle mišićave noge obučene u sasvim proste kratke čakšire.
Kapuljača mu je bila aljkavo spuštena, pa se videla čekinjasta kosa koju još nisu ni dodirnule manastirske makaze.
Sem toga, izvestan izraz nimalo religiozan lebdeo mu je na krajevima usana, a kada je od osmeha hteo da se glasno nasmeje, pokazivao je tri zuba, koji su ličili na tri koca iza debelih usana.
Imao je duge ruge kao i Šiko, samo punije, pleća u stanju da podignu vrata na tvrđavi, a za pojasom od konopca nosio je veliki kuhinjski nož. To su bila, računajući tu i jednu vreću koju je kao štit obavio oko prsa, sva napadna i odbrambena sredstva tog jakobinskog Golijata.
„Zaista”, reče Šiko, „strašno je ružan i ako mi ne donese neku važnu novost, kakva mu je glava, smatram da je ovakav stvor veoma štetan za ovu zemlju”.
Kaluđer, videći da mu se Šiko približava, pozdravi ga skoro vojnički.
— Šta hoćete, prijatelju? — upita ga Šiko.
— Vi ste gospodin Rober Brike?
— Lično.
— U tom slučaju imam za vas pismo od prečasnog nastojnika.
— Dajte ga.
Šiko uze pismo. Bilo je ove sadržine:
„Dragi moj prijatelju, dobro sam razmislio posle našeg rastanka. Zaista mi je nemogućno da pustim medu gladne kurjake ovčicu koju mi je Gospod poverio. Reč je, vi dobro razumete, o našem malom Žaku Klemanu, koga je maločas kralj primio i koji je u potpunosti izvršio vaš nalog.
Umesto Žaka, koji je još mlad i čije su usluge potrebne manastiru, šaljem vam jednog dobrog i dostojnog brata naše partije. On je tihe naravi i naivan. Siguran sam da ćete ga primiti kao saputnika…”
„Jeste, jeste, — pomisli Šiko i pogleda ispod oka na kaluđera — računaj na to”.
„Uz pismo ti šaljem i svoj blagoslov i žalim što ti ga nisam živim rečima dao.
Zbogom, dragi prijatelju!” — Što je lep rukopis! — reče Šiko kada je pročitao pismo. — Kladio bih se da ga je pisao blagajnik. On ima divnu ruku.
— Brat Borome ga je i pisao — odgovori Golijat.
— E lepo! U tom slučaju, prijatelju, — reče Šiko i slatko se nasmeja na velikog kaluđera — vi ćete se vratiti u manastir.
— Ja?
— Jeste, vi, i reći ćete Njegovoj prečasnosti da sam se predomislio i da želim da putujem sam.
— Šta? Vi me ne vodite, gospodine? — upita kaluđer sa čuđenjem koje nije bilo bez pretnje.
— Ne, prijatelju, neću. — A zašto to, molim vas?
— Zato što moram da štedim. Vremena su teška, a vi sigurno mnogo jedete.
Div pokaza svoje konjske zube.
— Žak jede isto koliko i ja — reče on.
— Jeste, ali Žak je kaluđer — reče Šiko.
— Pa šta sam ja onda?
— Vi, prijatelju, vi ste vojnik ili žandarm, a to, među nama rečeno, može da sablazni Bogorodicu kojoj odlazim.
— Šta vi tu govorite o vojnicima i žandarmima? — odgovori kaluđer. — Ja sam jakobinac. Zar se moja odeća ne poznaje?
— Odelo ne čini čoveka vojnikom. Recite to bratu Boromeu, molim vas.
I Šiko ostavi diva koji pođe prema manastiru mumlajući kao pas koga najure.
Naš putnik tada pusti da nestane njegov nesuđeni saputnik i kada vide da je ušao u velika manastirska vrata, sakri se iza jedne žive ograde, skide jelek i obuče lepu košulju od žice, koja nam je poznata, ispod svoje košulje od platna. Kad je završio oblačenje, preseče preko polja da iziđe na put za Šaranton.

GIZOVI
Iste večeri onoga dana kada je Šiko otišao za Navaru, naći ćemo u velikoj odaji hotela Gizovih, kamo smo već za vreme ranijih pričanja više puta vodili naše čitaoce, onog malog čoveka živih očiju koga smo videli da je ušao u Pariz na sapima konja Gospodina od Karmenža i koji je, znamo već, bio istovremeno lepa pokajnica don Gorenfloa.
Ovoga puta nije ništa preduzimala da krije svoj identitet ili svoj pol.
Gospođa od Monpansijea, obučena u otmenu haljinu s izrezanom kragnom, sa kosom punom zvezda i kamenja, kako je tada bilo u modi, stojeći u udubljen ju jednog prozora, čekala je nestrpljivo nekoga ko je trebalo da dođe. Počeoje da se spušta sumrak i vojvotkinja je jedva mogla da vidi kapiju hotela koju je netremice posmatrala. Najzad se začu topot konja i posle deset minuta vratarev glas tajanstveno prijavi Gospodina od Majena. Gospođa od Monpansijea ustade i potrča pred brata s takvom užurbanošću da zaboravi da ide na vrhovima prstiju desne noge kao što je uvek činila kada je htela da izbegne hramanje.
— Zar ste sami, brate? — reče mu ona.
— Sam sam, sestro, — reče vojvoda i sede pošto je vojvotkinji poljubio ruku.
— Ali Anri, gde je on? Znate li da ga ovde svi čekaju?
— Anri, sestro, nema nikakvog posla u Parizu, dok je naprotiv tamo u Flandriji i Pikardiji veoma zauzei Naš posao mora da teče lagano i potajno. Imamo tamo dosta posla i zašto bismo napustili taj posao da bi on došao u Pariz, gde je sve gotovo?
— Jeste, ali sve će se pokvariti ako se ne požurite.
— Eh!
— Eh! Možete tako da govorite koliko god hoćete. Ali ja vam kažem da se građani neće zadovoljiti svim tim razlozima. Oni hoće da vide svoga vojvodu Anrija, oni su ga željni, primiče ga oduševljeno.
— Videće ga kada bude došao trenutak. Zar im Majnevil nije objasnio?
— Da pređemo na važnije stvari, sestro. Šta je sa Salsedom?
— Umro je.
— I nije ništa kazao?
— Ni reči.
— Dobro. A oružje? — Sve je spremno.
— Šta je s Parizom?
— Podeljen je u šesnaest područja.
— I svako područje ima svog starešinu koga smo mi odredili?
— Da.
— Onda možemo mirno da spavamo. Bože moj! To sam upravo sad kazao našim dobrim građanima.
— Ali oni vas neće slušati.
— Eh!
— Ja vam kažem da su se pomamili.
— Sestro, vi imate običaj da hitrinu drugih cenite prema svom nestrpljenju.
— Da li mi to ozbiljno prebacujete?
— Bože sačuvaj! Ali ono što kaže moj brat Anri, mora da se izvrši. A moj brat Anri kaže da se nimalo ne treba žuriti.
— Pa šta da radimo onda? — upita vojvotkinja nestrpljivo.
— Da li vas nešto tera na žurbu, sestro?
— Sve, ako hoćete.
— Po vašem mišljenju čime bi trebalo početi?
— Hvatanjem kralja.
— To je vaša fiks-ideja, ne kažem da je rđava, samo kad bi mogla da se sprovede u delo. AU namisliti i uraditi, to su dve stvari. Setite se samo koliko smo puta već naseli.
— Vremena se menjaju, kralj više nema nikoga da ga brani.
— Nikoga sem Švajcaraca, Škotlanđana i francusku gardu.
— Brate, kad god zaželite, pokazaću vam ga na putu u pratnji samo dva lakeja.
— To su mi kazali sto puta, a ja ga još nijednom nisam video.
— Videćete ga ako ostanete u Parizu samo tri dana.
— Opet neki projekt!
— Hoćete reći plan?
— Budite ljubazni, pa mi ga izložite, u tom slučaju.
— Oh, to je samo ideja jedne žene i prema tome smejaćete se.
— Bože sačuvaj! Neću da vređam vaše samoljublje pronalazača.
Da vidimo taj plan!
— Vi mi se rugate, Majene?
— Ne, nego vas slušam.
— E, lepo, u nekoliko reči, evo…
U tom trenutku vratar podiže zavesu.
— Da li vaše visosti žele da prime gospodina od Majnevila? — upita on.
— Moga saučesnika? — reče vojvotkinja. — Neka uđe.
I zaista gospodin od Majnevila uđe i poljubi ruku vojvode od Majena.
— Samo jednu reč, Vaša Svetlosti, — reče. — Dolazim iz Luvra.
— Pa šta je bilo? — rekoše uglas Majen i vojvotkinja.
— Sumnjaju u vaš dolazak.
— Kako to?
— Razgovarao sam sa starešinom stanice kod Sent-Žermenl'Okseroa, kada prođoše dva Gaskonjca.
— Da li ih poznajete?
— Ne, neki sasvim novi. „Majka mu stara! — reče jedan — imate divan jelek, ali ako dođe zort, neće vasposlužiti isto kao vaš jučerašnji oklop. — Ne brini! Ma koliko da je dobar mač gospodina od Majena, — reče drugi, — da se kladimo da neće da zapara ovaj satin kao što ne bi zaparao ni oklop”. Zatim Gaskonjci udariše u neko hvalisanje iz koga se jasno videlo da znaju da ste negde blizu.
— A kome pripadaju ti Gaskonjci?
— Ne znam.
— I povukli su se?
— O, ne baš odmah. Glasno su vikali. Čulo se ime Vaše Visosti. Nekoliko se građana zaustavilo i zapitalo da li vi zaista dolazite. Oni su taman hteli da odgovore na pitanje, kada jedan čovek priđe i dodirnu Gaskonjca po plećima. Ili se ja jako varam, ili je taj čovek bio glavom Loanjak.
— Pa šta je posle bilo? — upita vojvotkinja.
— Ovaj mu došapnu nekoliko reči, a Gaskonjac samo sleže ramenima u znak pokoravanja i pođe za njim.
— I na taj način…
— I na taj način nisam mogao ništa više da doznam. Ali se ipak pričuvajte.
— Niste išli za njima?
— Jesam, ali izdaleka. Bojao sam se da mene prepoznaju kao plemića Vaše Visosti. Pošli su prema Luvru i nestali iza hotela Mebl. Ali iza njih čuo se neprestano glas: „Мајеn! Majen!”
— Imam jedno najjednostavnije sredstvo kao odgovor na to — reče vojvoda.
— Koje? — upita njegova sestra.
— Da odem večeras u Luvr i da pozdravim kralja.
— Da pozdravite kralja?
— Bez sumnje. Dolazim u Pariz i donosim^ mu novosti iz njegovih gradova iz Pikardije. Nema tu šta da se primeti.
— Sredstvo je dobro — reče Majnevil.
— Nepromišljeno je — reče vojvotkinja.
— Neophodno je, sestro, ako zaista sumnjaju da sam u Parizu. Uostalom i naš brat Anri je bio mišljenja da sjašem pravo pred Luvr i odnesem kralju pozdrave od cele porodice. Kada to jednom uradim, slobodan sam i mogu da primim koga god hoću.
— Na primer, članove komiteta, oni vas očekuju.
— Primiču ih u hotelu Sen-Deni kada se vratim iz Luvra — reče Majen. — Dakle, Majnevile, naredite da mi vrate konja, onakvog kakav je, neka ga ne menjaju. Poći ćete i vi sa mnom u Luvr. A vi, sestro, čekajte me, molim vas.
— Ovde, brate?
— Ne. U hotelu Sen-Deni. Tamo sam ostavio kola i misle da sam tamo odseo. Mi ćemo tamo doći za dva sata.

U LUVRU
Toga dana kada su se odigrali ti važni događaji kralj iziđe iz svog kabineta i naredi da se zovne gospodin od Epernona.
Moglo je biti podne.
Vojvoda požuri da posluša kralja i ubrzo stiže.
Nađe Njegovo Veličanstvo kako stoji u prvoj sobi i sa pažnjom posmatra jednog jakobinskog kaluđera koji je crveneo i obarao oči pod prodirućim kraljevim pogledom.
— Pogledaj, vojvodo, — reče mu kralj i pokaza na mladića — kako ovaj kaluđer ima neobičan izgled.
— Zašto se Vaše Veličanstvo čudi? — reče d'Epernon. — Ja nalazim da sasvim obično izgleda.
— Zaista?
I kralj se zamisli.
— Kako se zoveš? — upita kralj kaluđera.
— Brat Žak, Sire!
— Nemaš prezimena?
— Moje je porodično ime Kleman.
— Brat Žak Kleman? — ponovi kralj.
— Da li Vaše Veličanstvo nalazi nečeg čudnog u imenu? — reče vojvoda osmehujući se.
Kralj ništa ne odgovori.
— Ti si vrlo dobro izvršio nalog — reče kaluđeru ne skidajući pogled s njega.
— Kakav nalog, Sire? — upita vojvoda sa prisnošću zbog koje mu je prebacivano i koju je stekao svakidašnjim bavljenjem u kraljevoj blizini.
— Ništa — reče kralj. — Mala tajna između mene i jednoga koga ti više ne poznaješ.
— Zaista, Sire, — reče d'Epernon — vi tako čudno gledate tog dečka i zbunjujete ga.
— Gle, istina. Ne znam zašto ne mogu da odvojim oči od njega, izgleda mi kao da sam ga negde video ili ću ga videti. Mislim da sam ga sanjao. Ali ja sam počeo da buncam. Idi, mladi kaluđeru, ti si izvršio zadatak. Poslaće se pismo koje si tražio onome koji ga je tražio. Budi bez brige. D'Epernone!
— Molim, Sire?
— Neka mu se da deset talira. — Hvala — reče kaluđer.
— Reklo bi se da si to hvala jedva procedio kroza zube! — reče d'Epernon koji nije mogao da shvati da jedan kaluđer može da prezire deset talira.
— Kazao sam hvala kroza zube — reče mali Žak — jer više volim jedan od ovih lepih španskih noževa koji vise o zidu.
— Šta! Ne voliš novac pa da ideš da slušaš lakrdijaše na vašaru Sen-Loran ili da gledaš zečeve u ulici Sent-Margarit? — upita d'Epernon.
— Ja sam se zarekao da ću biti siromah i nevin — odgovori Žak.
— Dajte mu onda jedan od ovih španskih noževa i neka ide — reče kralj.
Vojvoda, kao i svaki tvrdica, izabra jedan koji mu je izgledao najjeftiniji i dade ga kaluđeru.
To je bio nož katalonske izrade sa širokim sečivom, naoštren i dobro uglavljen u rožnatu dršku ukrašenu i lepo izrezbarenu. Žak uze nož, i, sav radostan što ima lepo oružje, iziđe.
Kad je Žak otišao, vojvoda pokuša ponovo da ispituje kralja.
— Vojvodo, — prekide ga kralj — imaš li ti među svojih četrdeset i pet vitezova dvojicu, trojicu koji znaju da jašu?
— Najmanje dvanaest, Sire, a za mesec dana svi će biti konjanici.
— Izaberi dvojicu i neka odmah dođu k meni. Vojvoda pozdravi, iziđe i pozva Loanjaka u predsoblje.
— Loanjače, — reče mu vojvoda — pošaljite mi odmah dva dobra konjanika. Kralj ih lično traži za neki posao.
Loanjak brzo prođe kroz hodnik i dođe do zgrade koju ćemo odsada zvati stan Četrdeset i pet vitezova.
Kada stiže, otvori vrata i viknu zapovedničkim glasom:
— Gospodin od Karmenža! Gospodin od Birana!
— Gospodin od Birana je izišao — reče dežurni.
— Šta? Izišao bez dozvole?
— On proučava deo grada koji mu je jutros vojvoda d'Epernon stavio u dužnost.
— Vrlo dobro! Zovite onda gospodina od Sent-Malina.
Imena odjeknuše ispod svodova i oba izabranika se uskoro pojaviše.
— Gospodo, — reče im Loanjak — pođite sa mnom do gospodina vojvode od Epernona.
I odvede ih vojvodi koji otpusti Loanjaka, a sam ih povede kralju.
Na jedan znak Njegovog Veličanstva vojvoda se povuče i mladići ostadoše sami. Prvi put su tada bili pred kraljem, Anri je imao dostojanstven izgled.
Obojica su bili uzbuđeni, ali na različite načine.
Sent-Malin je bio svetla oka, napetih mišića i nakostrešenih brkova.
Karmenž bleđi, ali odlučan, nešto manje ponosan i nije smeo da zadrži pogled na Anriju.
— Vi ste od mojih četrdeset i pet, gospodo? — reče kralj.
— Imam tu čast, Sire, — odgovori Sent-Malin.
— A vi, gospodine?
— Ja sam mislio, Sire, da gospodin govori za nas obojicu, zato ste i čekali na moj odgovor. Ali, kada je u pitanju biti u službi Vašeg Veličanstva, ja sam pre no iko.
— Dobro. Sada ćete uzjahati konje i poći ćete za Tur. Poznajete li put?
— Pitaću — reče Sent-Malin.
— Snaći ću se — odgovori Karmenž.
— Da biste se lakše snašli, prođite najpre kroz Saranton.
— Razumem, Sire.
— Ići ćete dok ne sretnete jednoga čoveka koji sam putuje.
— Hoće li Vaše Veličanstvo da nam da njegov opis? — upita Sent-Malin.
— Dug mač za pojasom ili na leđima, duge ruke, duge noge.
— Možemo li znati njegovo ime, Sire? — upita Ernoton od Karmenža koji pođe za primerom svog druga i mimo dvorskih običaja da se kralj zapitkuje.
— Zove se Duh — reče kralj.
— Pitaćemo sve putnike koje sretnemo za ime, Sire.
— I pretražićemo sve gostionice.
— Kada tog čoveka nađete i prepoznate, daćete mu ovo pismo.
Oba mladića pružiše istovremeno ruku. Kralj se za trenutak zbuni.
— Kako se zovete? — upita jednog od njih.
— Ernoton od Karmenža — odgovori ovaj.
— A vi?
— Rene od Sent-Malina.
— Gospodine od Karmenža, vi ćete nositi pismo, a gospodin od Sent-Malina će ga predati.
Ernoton primi dragoceni paketić i odmah ga stavi u svoj jelek.
Sent-Malin mu zadrža ruku u trenutku kada je hteo da ga ostavi i sa puno poštovanja poljubi pečat. Zatim dade pismo Ernotonu.
Anri III se nasmeja na ovaj laskav pokret.
— Hajdete, gospodo, vidim da ću biti dobro uslužen.
— Je li to sve, Sire? — upita Ernoton.
— To je sve, gospodo. Još samo poslednju preporuku.
Mladići se pokloniše i sačeka.
— Ovo pismo, gospodo, — reče Anri — dragocenije je od života jednog čoveka. Ni za živu glavu nemojte da ga izgubite. Dajte ga krišom Duhu, koji će vam dati potvrdu, i nju ćete meni doneti. Naročito se starajte da ličite na putnike koji idu svojim poslom. Idite.
Mladići iziđoše iz kraljevog kabineta; Ernoton je bio ushićen od radosti, Sen-Malin pun zavisti. Jedan je imao plam u očima, drugi je požudno gledao na jelek svog prijatelja.
Gospodin od Epernona ih je čekao, hteo je da ih ispituje.
— Gospodine vojvodo, kralj nam nije dozvolio da govorimo — rekoše oni.
Odmah zatim odoše u štalu i tamo im kraljev konjušar dade dva dobra putnička konja, snažna i valjano opremljena.
Gospodin od Epernona bi sigurno pošao za njima ne bi li nešto doznao da mu nisu javili, upravo u trenutku kada su mladići polazili, da jedan čovek hoće po svaku cenu odmah s njime da govori.
— Kakav čovek? — upita vojvoda nestrpljivo.
— Poručnik iz Uprave grada.
— Eh, sto mu muka! — uzviknu. — Zar sam ja neki kmet, ili upravnik ili razvodnik straže?
— Ne, Vaša Svetlosti, ali vi ste kraljev prijatelj, — odgovori jedan ponizan glas sleva. — Preklinjem vas, u to ime da me saslušate.
Vojvoda se okrete.
Pokraj njega, gologlav i ponizan, stajao je jedan molilac koji je svakoga trena menjao boju.
— Ko ste vi? — upita ga grubo vojvoda.
— Nikola Pulen, vama na službi, Vaša Svetlosti.
— I vi hoćete da govorite sa mnom?
— Molim za tu milost.
— Nemam vremena.
— Čak i da čujete jednu tajnu, Vaša Svetlosti?
— Slušam ih svakoga dana na stotine, gospodine. Vaša će biti sto prva, a to je već suviše.
— Čak i da čujete jednu tajnu, Vaša Svetlosti za zaveru protiv Njegovog Veličanstva — reče Nikola Pulen naginjući se d'Epernonu na uho.
— Oho! Onda vas slušam. Hodite u moju sobu za rad.
Nikola Pulen obrisa svoje znojavo iice i pođe za vojvodom.