Četrdeset pet vitezova

NOVOSTI O ORIJIU
Sutradan je kralj u Luvru radio sa glavnim upravnikom svoje blagajne, kada mu javiše da je stigao gospodin od Žoajeza, stariji, i da ga čeka u svečanoj odaji za prijem. Došao je iz Šato-Tjerija sa jednom porukom od gospodina vojvode od Anžuja.
— Sire, — reče ona, ja bih i sama išla svome sinu, ali pošto je Vaše Veličanstvo blagoizvolelo da mi se pridruži u ovoj želji, put će mi biti pravo zadovoljstvo.
— Vi ćete poći s nama, gospođo, — reče kralj dvorjanima. — Poći ćemo sutra; spavaću u Mou.
— Sire, ja ću onda da javim Njegovoj Svetlosti tu radosnu vest — reče An.
— A ne! Da me tako brzo ostavite, gospodine admirale, to ne! Ja razumem da moj brat voli i želi jednog Žoajeza, ali imamo ih dvojicu… hvala bogu!… Di Bušaže, vi ćete otići za Šato-Tjeri, molim vas.
— Sire, — upita Anri — da li će mi biti dozvoljeno da se vratim u Pariz kad javim Njegovoj Svetlosti vojvodi od Anžuja o dolasku Vašeg Veličanstva?
— Uradite kako hoćete, di Bušaže, — reče kralj. Anri pozdravi i pođe vratima. Srećom Žoajez je motrio na njega.
— Dozvolite mi, Sire, da kažem bratu neku reč? — zamoli on.
— Recite, An, u čemu je stvar? — upita tišim glasom.
— Stvar je u tome što će kao bez duše otići da izvrši nalog i vratiti se kao bez duše, što je protivno mojim željama, Sire, i željama gospodina kardinala.
— Idi, onda, idi, i umiri malo tog ludog zaljubljenogo. An potrča za svojim bratom i sustiže ga u predsoblju.
— Oho! — reče Žoajez. — Vi suviše brzo odlazite, Anri?
— Pa da, brate.
— Zato što hoćete da se što pre vratite?
— Tako je.
— Ne mislite, znači, da proboravite nekoliko dana u Šato-Tjeriju?
— Što je mogućno manje.
— A zašto to?
— Tamo gde se zabavlja, brate, meni nema mesta.
Kralj odmah napusti svoj posao i potrča u susret svom tako dragom prijatelju.
U sobi za rad zateče dosta veliki broj oficira i dvorjana. Kraljicamajka bila je došla tog večera u pratnji svojih počasnih dama, i te vesele devojke bile su uvek kao zvezde oko kojih su se vrzmali sateliti.
Kralj pruži Žoajezu ruku da mu je ovaj poljubi i pogleda zadovoljno na skup.
U uglu ulaznih vrata, na svome uobičajenom mestu, stajao je Anri od Bušaža, vršeći savesno svoju dužnost.
Kralj mu zahvali i pozdravi ga prijateljskim klimanjem glave, na šta Anri odgovori dubokim poklonom.
Ovi pozdravi privukoše Žoajezovu pažnju. On se nasmeši izdaleka na svog brata, pošto nije hteo da ga vidljivije pozdravi, iz bojazni da ne naruši dvorsku zvaničnost.
— Sire, — reče Žoajez. — Vaše Veličanstvo me je pozvalo po gospodinu vojvodi od Anžuja koji se nedavno vratio iz pohoda na Flandriju.
— Da li je moj brat dobro, gospodine admirale? — upita kralj.
— Dobro, Sire, ukoliko to dozvoljava stanje njegovog duševnog raspoloženja. I neću skrivati od Vašeg Veličanstva da Njegova Svetlost izgleda slabo.
— Njemu će biti potrebno da se malo razonodi posle svoje nesreće — reče kralj, kao da ga žali, a u stvari srećan što može da objavi neuspeh svog brata.
— To verujem, Sire.
— Čuo sam, gospodine admirale, da je poraz bio strašan.
— Sire…
— Ali, zahvaljujući vama, dobar deo vojske je spašen. Hvala vam, gospodine admirale, hvala vam. Zar taj jadni gospodin od Anžuja ne želi da nas vidi?
— Gori od želje, Sire.
— E, onda ćemo ga videti. Zar i vi ne mislite tako, gospođo? — reče Anri i okrete se Katarini čije je srce osećalo sve što je njeno lice skrivalo.
— Naprotiv, Anri. Treba da ostanete u Šato-Tjeriju upravo stoga što će Njegova Svetlost vojvoda od Anžuja da priređuje svečanost na svom dvoru.
— To mi je nemogućno, brate.
— Zbog vaše želje za povlačenjem iz sveta i vaše namere da se usamite?
— Jeste, brate.
— Vi ste od kralja tražili neku olakšicu?
— Ko vam je to kazao?
— Znam.
— Istina je; išao sam.
— Nećete je dobiti.
— A zašto, brate.
— Zato što kralju ne ide u račun da se liši jednog službenika kao što ste vi.
— Onda će moj brat kardinal da uradi ono što Njegovo Veličanstvo neće.
— I to sve zbog jedne žene!
— An, preklinjem vas, ostavite me na miru.
— Oh! Budite bez brige, neću više o tome da vam govorim. Ali da pređemo na stvar. Vi odlazite za Šato-Tjeri. E lepo! Umesto da se vratite tako žurno kao što želite, voleo bih da me sačekate u mojim odajama. Odavno nismo bili zajedno, a potrebno mi je, razumete, da se s vama nađem.
— Brate, vi odlazite u Šato-Tjeri da se zabavljate. I, brate, ako ja ostanem tamo, pokvariću vam svako raspoloženje.
— Oh, nećete! Ja sam u tom pogledu otporan, pogodne naravi i sposoban da razbijem vašu setu.
— Brate…
— Dozvolite, grofe, — reče admiral zapovednički — ja ovde predstavljam našeg oca i nalažem vam da me čekate u Šato-Tjeriju. Tamo ćete naći moje odaje koje će biti i vaše. One su u prizemlju, prema parku.
— Ako naređujete, brate… — reče Anri predajući se sudbini.
— Zovite to kako hoćete, grofe, željom ili zapovešću, ali čekajte me.
— Poslušaću vas, brate.
— I ja sam uveren da se nećete na mene ljutiti zbog toga — dodade Žoajez i zagrli mladića.
Anri se možda malo kiselo izvi iz bratovog zagrljaja, zatraži konje i odmah ode za Šato-Tjeri.
Jurio je sa srdžbom čoveka kome nije učinjeno po volji, drugim rečima leteo je.
Iste večeri, još pre noći, penjao se uz breg na kome se uzdizao Šato-Tjeri, dok je Marna tekla pod njim.
Kad je rekao svoje ime, otvoriše mu vrata zamka u kome je knez stanovao, ah je na prijem čekao više od jednog sata.
Knez je, rekoše jedni, bio u svojim odajama; drugi su govorili da spava; sobar je mislio da svira.
Аli niko od slugu nije mogao da mu da neki tačan odgovor.
Anri je želeo da što pre preda kraljev nalog i da više na to ne misli, pa da se onda sav preda svojoj tuzi.
Posle tog navaljivanja, i kako su i njega i njegovog brata poznavali kao vojvodine najprisnije prijatelje, uvedoše ga u jedan salon na prvom spratu, pošto je knez najzad pristao da ga primi.
Prošlo je pola sata. Noć se lagano spuštala na zemlju.
Tada se začu hodnikom težak i trom bat koraka vojvode od Anžuja. Anri ga poznade i pripremi se za uobičajeni pozdrav.
Ali knez, koji je izgledao kao da se jako žuri, oslobodi svog izaslanika uobičajenog svečanog pozdrava, uze ga za ruku i zagrli.
— Dobar dan, grofe, — reče mu. — Zašto vas toliko uznemiravaju da biste videli jednog pobeđenog?
— Vaša Svetlosti, kralj me šalje sa porukom da Njegovo Veličanstvo ima jaku želju da vidi Vašu Visost. Da bi vam omogućio da se odmorite od napora. Njegovo Veličanstvo će doći da poseti Šato-Tjeri najdalje sutradan.
— Kralj će sutra da dođe! — uzviknu Fransoa sa nestrpljivim pokretom, ali se brzo trže.
— Sutra, sutra! Ali, zaista, ništa neće biti spremno ni u zamku ni u gradu da se dočeka Njegovo Veličanstvo!
Anri se samo pokloni, kao čovek koji prenosi zapovesti, ali nema nikakva prava da o njima sudi.
— Njihova Veličanstva hitaju da što pre vide Vašu Visost, i nisu imali vremena da misle na neugodnosti.
— Pa lepo! Lepo! — reče knez brzo. — Onda moram ja da udvostručim vreme. Onda, Anri, ja vas ostavljam. Hvala vam na brzini, jer, kao što vidim, vi ste jurili. Odmorite se.
— Vaša Visost nema nikakvu naredbu da mi izda? — upita Anri s puno poštovanja.
— Nikakvu. Idite i lezite. Doneće vam večeru u vašu sobu, grofe. Večeras nema zajedničke večere, jer meni nešto nije dobro, neraspoložen sam. Nemam ni volje za jelom, ni sna, a to čini život tužnim, te nisam rad, razumećete i sami, da iko u tome sudeluje. A, jeste li čuli za novost?
— Nisam, Vaša Svetlosti. Kakva je to novost? — Orijia su pojeli vuci…
— Jeste!… Pojeli ga… Čudno je to, sve što mi je blisko svršava rđavom smrću! Laku noć, grofe, spavajte mi lepo.
I knez se udalji brzim korakom.

SUMNJA
Anri siđe niza stepenice i u predsoblju nađe mnoštvo oficira, svojih poznanika, koji mu pritrčaše i ljubazno se ponudiše da ga odvedu do odaja njegovog brata, u drugom krilu zamka.
Vojvoda je ustupio Žoajezu svoju biblioteku za stanovanje, za vreme njegovog bavljenja u Šato-Tjeriju.
Odaje su se sastojale iz dva salona, sa nameštajem iz doba Fransoa I; oni su bili međusobno povezani i izlazili su u biblioteku. Biblioteka je gledala u vrt.
Žoajez je naredio da mu se krevet namesti u biblioteci. On je bio lenj i obrazovan; imao je samo da ispruži ruku i da stupi u dodir s naukom, samo da otvori prozor i da uživa u prirodi. Viši duhovi osećaju potrebu za potpunim uživanjima, a jutarnji povetarac, cvrkut ptica i miris cveća davao je neku novu draž stihovima Klemana Maroa i odama Ronsara.
Anri odluči da ne vrši nikakve izmene, ne stoga što nije želeo da naruši pesničko uživanje svog brata, već zbog nebrižljivosti i zato što mu je bilo svejedno da li će spavati tu ili na nekom drugom mestu.
Ali kako je bio vaspitan i, bez obzira u kakvom se raspoloženju nalazio, nikad nije zaboravljao svoju dužnost prema kralju ili kneževima kraljevske kuće, to se brižljivo raspitao u kome delu zamka stanuje knez otkako se vratio u zamak.
Slučaj mu u tom pogledu dade odličnog vodiča. To je bio mladi zastavnik koji je u malom flandrijskom selu za vreme odmora onako nesmotreno odao knezu grofovu tajnu. On nikako nije napuštao kneza i mogao je Anrija o svemu da obavesti.
Kad je došao u Šato-Tjeri, knez je najpre tražio razonodu i živost. Tada je stanovao u glavnim odajama, primao je jutrom i večerom a preko dana lovio jelene po šumi ili svrake po parku. Ali otkako je čuo za Orijievu smrt, niko nije znao na koji je način ta vest do njega doprla, knez se povukao u jedan paviljon u sredini parka. Taj paviljon, neka vrsta nepristupačne kućice u koju su imali pristupa samo najprisniji iz porodice, bio je sasvim skriven u lišću drveća i jedva se video iznad ogromnih grabova i kroz gustu živu ogradu.
Pre dva dana knez se povukao u taj paviljon. Oni koji ga nisu poznavali govorili su da je to učinio od tuge zbog Orijieve smrti; oni koji su ga poznavali smatrali su da se on u tom paviljonu odaje nekom paklenom ili sramnom poslu, koji će jednog dana izići na Videlo. I jedna i druga pretpostavka je bila verovatna pošto je knez izgledao očajan kada je zbog nekog posla ili neke posete morao da dođe u zamak. I odmah, čim bi se završili ta poseta i taj posao, on se vraćao u svoju samoću. Služile su ga samo dve starije sluge koje su ga još od rođenja znale.
— Onda, — reče Anri — svečanosti nisu vesele, ako je knez takvog raspoloženja.
— Nesumnjivo, — odgovori zastavnik — jer bi se svaki trudio da saoseća s knezom u njegovom bolu, a on je bio pogođen i u svom ponosu i u svojoj naklonosti.
Anri je i dalje ispitivao bez nekog naročitog cilja i nalazio da je to vrlo interesantno. Smrt Orija, koga je poznavao sa dvora i koga je ponovo video u Flandriji; ravnodušnost sa kojom mu je knez objavio taj gubitak; povučenost u kojoj je knez živeo od te smrti, sve je to bilo za njega, ni sam nije znao kako, u vezi sa tajanstvenim i tužnim životom u kome je od nekog doba živeo.
— I vi kažete da se ne zna kako je do kneza doprla ta vest o Orijievoj smrti?
— Ne zna se.
— Ali ipak, — navaljivao je on dalje — da li se šta o tome zucka?
— O, nema sumnje, — reče zastavnik — da li je to istina ili nije, uvek se ponešto priča.
— Pa šta se priča?
— Priča se da je knez lovio pod vrbama blizu rеке i da se bio izdvojio od ostalih lovaca, jer je plahovit i zaneo se lovom, kao što to čini i pri kartanju, i u borbi, i u bolu, ali se odjednom vrati sav zaprepašćen.
Dvorjani počeše da ga pitaju šta mu je, misleći da je posred! neki običan lovački doživljaj.
On je u ruci držao dva fišeka zlatnika.
— Razumete li to, gospodo, — reče im isprekidanim glasom — Oriji je mrtav. Pojeli su ga vuci!
Svi se nepoverljivo zgledaše.
— A ne, — reče knez — ili je tako ili neka me đavo nosi. Jadni svirač je uvek bio bolji muzičar nego jahač. Izgleda da mu se konj oteo i da je pao u neku baruštinu gde je i poginuo.
Sutradan su dva putnika prošla kraj te baruštine i našli su telo koje su kurjaci upola rastrgli. Da se događaj tako zbio i da lopovi nemaju tu nikakvog udela, dokazuje i to što su putnici našli kod njega dva fišeka zlatnika i meni ih pošteno predali. Evo ih.
Ali, kako niko nije video ljude koji su doneli ta dva fišeka zlatnika, — nastavi zastavnik — pretpostavlja se da su ih knezu donela ona dva putnika koji su ga sreli i prepoznali na obali reke i koji su mu ujedno i javili o Orijievoj smrti.
— Čudnovato je to — prošapta Anri.
— Utoliko čudnovatije — nastavi zastavnik — što su, kažu, videli… da li je to istina? Ili je to neka izmišljotina?… Što su videli kad je knez otvorio mala vrata parka tamo kod šumice kestenova, i tad su dve senke ušle kroz ta vratanca. Znači, da je knez pustio u park dve ličnosti, verovatno ona dva putnika. I od toga doba knez se povukao u svoj paviljon i samo ga pokatkad vidimo.
— I niko nije video ta dva putnika? — upita Anri.
— Kada sam ja išao da od kneza tražim lozinku za večernju stražu, sreo sam jednoga čoveka koji mi se učinio stran u kući Njegove Visosti. Ali nisam mogao da mu sagledam lice, pošto se čovek odmah okrenuo čim me je opazio i navukao na lice kapuljaču svog dugog kaputa.
— Kapuljaču svog dugog kaputa?
— Jeste. Taj je čovek ličio na flamanskog seljaka i podsetio me je, ne znam zašto, na čoveka koji je bio s vama kada smo se tamo susreli.
Anri uzdrhta. Ova primedba ga je odmah navela na pretpostavku da ovaj događaj ima neke veze sa tužnom misli koja mu nikako nije izbijala iz glave. I on je video da su Dijana i njen saputnik bili povereni Orijiu i odmah mu je palo na um da su ona dva putnika koji su knezu javih o smrti nesrećnog svirača bili njegovi poznanici.
Anri pažljivo pogleda zastavnika.
— A kada vam se učinilo da ste poznali tog čoveka, šta ste pomislili, gospodine? — upita ga.
— Evo šta sam pomislio, — odgovori zastavnik — iako ne mogu ništa da tvrdim. Knez bez sumnje nije napustio misao o zauzimanju Flandrije i prema tome ima svoje uhode. Čovek u dugom, vunenom kaputu je uhoda i on je u svome obilaženju dočuo za nesreću koja je zadesila svirača i doneo istovremeno obe vesti.
— To je verovatno — reče Anri zamišljeno.
— A šta je taj čovek radio kada ste ga vi videli? — nastavi mirno Anri.
— Išao je duž žive ograde pored cvetnjaka –Videćete tu ogradu s vaših prozora – i odlazio prema staklenoj bašti.
— Ali vi kažete da ima dva putnika…
— Kažu da su videli dvojicu, ali ja sam video samo jednog, tog čoveka sa dugim kaputom.
— Znači, taj čovek sa dugim kaputom stanuje u staklenoj bašti?
— Verovatno.
— A da li staklena bašta ima neki izlaz?
— Ima, grofe, za grad.
Anri je neko vreme ćutao. Srce mu je strahovito lupalo. Ove sitnice, naizgled beznačajne, neobično su ga zanimale jer je on u celoj ovoj tajni vodio dvostruki život.
Uto je i noć pala i oba mladića su nastavila razgovor u mraku u Žoajezovim odajama.
Umoran od puta, satrven čudnovatim događajima koje su mu ispričali, nemoćan da svlada uzbuđenje koje se u njemu rađalo, grof je legao na krevet svog brata i nesvesno upro pogled u plavo nebo koje je izgledalo kao posuto dijamantima.
Mladi zastavnik je sedeo na ramu od prozora i prepustio se takođe onom lutanju duha, onoj poeziji mladosti, onoj prijatnoj obamrlosti od blaženstva koju nam stvara svežina mirisne večeri.
U parku i u gradu vladala je grobna tišina. Kapije su se zatvarale, malo pomalo palile su se svetiljke, u daljini su iz štenara lajali psi na sluge koje su uveče izlazile da zatvore štale.
Odjednom se zastavnik diže, dade rukom znak da bude tišina, naže se preko prozora i tihim odsečnim glasom pozva grofa koji je ležao na krevetu.
— Hodite, hodite — reče.
— Šta je? — upita Anri budeći se naglo iz sanjarija. — Evo onog čoveka.
— Kojeg čoveka?
— Čoveka sa dugim kaputom, uhode.
— Ah! — reče Anri, i skoči s postelje na prozor i nasloni se na zastavnika.
— Gledajte, — nastavljao je zastavnik — vidite li ga tamo? Ide pored žive ograde. Čekajte, sad će opet da se pojavi. Eno, pogledajte onamo gde je mesečina, vidite li ga?
— Vidim.
— Je l’ te da je strašan?
— Baš je strašan — odgovori di Bušaž i nekako se oneraspoloži.
— Verujete li da je to neki uhoda?
— Ne verujem ništa i verujem sve.
— Vidite, ide iz kneževog paviljona u staklenu baštu.
— Znači, tamo je knežev paviljon? — upita di Bušaž i pokaza prstom na onu stranu odakle se pojavio stranac.
— Vidite onu Svetlost što svetluca kroz lišće?
— Vidim.
— To je trpezarija.
— Aha! — uzviknu Anri. — Eno ga, opet se pojavljuje.
— Jeste, zaista ide u staklenu baštu svom drugu. Čujete li?
— Šta?
— Sum ključa koji škripi u bravi.
— Čudnovato — reče di Bušaž. — U svemu tome nema ništa neobičnog, a međutim…
— A međutim drhtite. Zar ne?
— Jeste! — reče grof. — Ali šta je sad ovo? Začu se zvuk nekog zvona.
— To je znak za večeru u kući kneževoj. Hajdete da s nama večerate, grofe.
— Ne, hvala. Nije mi ništa potrebno, ako me glad pritera, zvaću.
— Nemojte na to da čekate, gospodine, već pođite da se razonodite u našem društvu.
— Neću. Nemogućno mi je.
— Zašto?
— Njegovo Kraljevsko Visočanstvo mi je skoro naredilo da večeram u svojoj sobi. Ali nemojte da vas ja zadržavam.
— Hvala, grofe, i laku noć! Pazite dobro na našu avet.
— O, ne brinite se za to, — nastavi Anri bojeći se da je isuviše kazao — izuzev ako me savlada san, što je vrlo verovatno i što je mnogo bolje nego da motrim na senke i uhode.
— Nesumnjivo — reče zastavnik i nasmeja se. Potom se oprosti od di Bušaža.
Tek što je ovaj izišao iz biblioteke, Anri skoči u vrt.
„Oh” šaputao je on. „То je Remi! To je Remi! Poznao bih ga i u mraku pakla”.
I mladić, osećajući kako mu klecaju kolena, pritisnu vlažnim rukama čelo koje je plamtelo.
„Bože moj! Da to nije neka vizija mog bolesnog mozga? Možda mi je suđeno da i danju i noću, i u snu i na javi, neprekidno vidim te dve ličnosti koje su načinile tako duboku brazdu u mom životu? I zaista,” nastavi on kao čovek koji oseća potrebu da sam sebe ubedi, „šta će Remi ovde, u ovom zamku, kod vojvode od Anžuja? Kakva posla ima on tu? Kakve veze može vojvoda od Anžuja da ima sa Remijem? Kako je najzad mogao da napusti Dijanu, on, njen večiti pratilac? Ne! To nije on!”
Zatim, posle nekoliko trenutaka, neko ubeđenje unutrašnje, duboko, nagonsko, opet je kod njega povećalo sumnju.
„То je on! To je on!” šaputao je očajnički. Nasloni se na zid da ne bi pao.
Baš kada se u njemu jasno stvorila ta misao koja je odagnala sve ostale, ponovo se začu škripa brave i, mada se taj zvuk jedva čuo, njegova prenadražena čula su ga osetila.
Jedan drhtaj koji se ne da opisati prođe mladićevim telom. Ponovo oslušnu. Oko njega je vladala takva tišina, da je čuo kucanje svog sopstvenog srca. Prođe nekoliko minuta i on ne vide nikoga od onih koje je očekivao. Međutim, mada nije ništa video, po sluhu je osećao da mu se neko približava.
Čuo je kako škripi pesak pod nogama.
Odjednom kao da se pokrenu linija grabovog drveća. Učini mu se kao da na tamnoj zaleđini šume vidi kako se miče nešto još crnje.
„Evo ga, vraća se”, šaptao je Anri. „Da li je sam? Ili je još neko s njim?”
Grupa je išla onom stranom na kojoj je mesec svojim srebrnim zracima obasjavao jedan prazan prostor.
Na tom istom mestu, samo kada je čovek išao u obratnom pravcu, Anri je maločas prepoznao Remija.
Sada je Anri jasno opazio dve ličnosti; nije mogao da se prevari.
Samrtna jeza dođe mu do samoj srca i učini mu se kao da mu se srce skamenilo.
Obe senke su brzo išle odlučnim korakom. Prva je bila obučena u dugi kaput od vune i sada je, kao i prvi put, grof bio uveren da je prepoznao Remija.
Druga je prilika bila potpuno zavijena u jedan veliki muški ogrtač i nije se moglo znati ko je to bio.
Međutim, pod tim ogrtačem, Anri je bio uveren da je poznao onu koju niko drugi nije mogao da vidi.
On bolno jeknu i čim su obe tajanstvene ličnosti nestale iza grabova, mladić, skoči iza drveća i od žbuna do žbuna pođe za njima.
„Oh!” šaptao je on idući. „Bože moj, da li se varam? Da li je to mogućno?”

IZVESNOST
Anri šmugnu duž tamnih senki grabova vodeći računa da ne načini nikakav šum, idući po pesku ili lišću.
Primoran da ide i pri tome pazi kuda i kamo ide, nije mogao dobro da motri. Međutim, po držanju, odelu i pokretima i dalje je verovao da je čovek u vunenom kaputu Remi.
Najrazličitije pretpostavke, strašnije i od same stvarnosti, javljale su se u njegovom mozgu u pogledu druge ličnosti.
Ovaj red grabovog drveća završavao se kod velike žive ograde od trnja i pravog zida topola koje su odvajale ostali deo parka od paviljona gospodina vojvode od Anžuja i obavijale ga jednom zavesom zelenila, te se tako paviljon potpuno gubio u tome usamljenom kutu. Bilo je tu lepih vodoskoka, tamnih čestara ispresecanih vijugavim stazama i stogodišnjeg drveća na čije je krune mesec rasipao svoju srebrnu Svetlost, dok je pod njima senka bila crna i gusta kao testo.
Kada je prišao toj živoj ogradi, Anri oseti kako mu nestaje dah.
I zaista, prekršiti tako smelo kneževe zapovesti i odati se ovakvom uhođenju, to nije postupak jednoga čestitog i pravog plemića nego podle uhode ili nekog ljubomornog čoveka koji je spreman na sve.
Ali kada je čovek, otvarajući ogradu koja razdvaja veliki park od maloga, načinio jedan pokret koji mu je otkrio lice i kada je grof video da je to lice bilo zaista Remijevo, on više nije mogao da se uzdrži i odlučno pođe napred, ne misleći na posledice.
Vrata su bila opet zatvorena. Anri preskoči preko ograde i nastavi da prati  tajanstvene kneževe posetioce.
Ovi su žurili.
Tada ga obuze nov užas.
Vojvoda iziđe iz paviljona kada je čuo korake Remija i njegovog pratioca.
Anri se sakri iza najdebljeg drveta i tu je čekao.
Nije mogao ništa da vidi, samo to da je Remi veoma ponizno pozdravio vojvodu, da je Remijev drug pozdravio savijajući koleno kao što je običaj da čine žene, i da je vojvoda, lud od radosti, ponudio ovom ruku kao da je to bila žena.
Zatim se sve troje uputiše paviljonu i iščezoše ispod trema, dok su se za njima zatvorila vrata.
„Moram biti načisto”, reče Anri. „Treba da nađem neko pogodnije mesto odakle bih mogao da vidim svaku sitnicu a da me ne opaze”.
I on odluči da se sakrije pod drvećem između paviljona i jednog niza voćaka u čijoj se sredini nalazio izvor. To je bilo nepristupačno sklonište, jer se knez ne bi nikad usudio da priđe vodi i drveću noću kada je sveže i sve vlažno oko izvora.
Skriven iznad kipa nad izvorom i stojeći na njegovom postolju, Anri je mogao lepo da vidi što se događa u paviljonu čiji je glavni prozor bio otvoren upravo prema njemu.
Kako niko nije mogao, ili bolje reći niko nije smeo da dođe čak dotle, nije bilo nikakve predostrožnosti.
Na sredini sobe nalazio se sto koji je bio raskošno postavljen i pretrpan skupocenim vinima u venecijanskim bocama.
Samo dve stolice očekivale su goste.
Vojvoda se uputi jednoj i puštajući ruku Remijevog druga ponudi joj drugu stolicu. Izgledalo je kao da je poziva da skine svoj ogrtač koji je bio veoma ugodan za noćnu šetnju, ali isto tako vrlo neugodan kada se stigne na cilj i kada je taj cilj večera.
Tada ličnost kojoj je poziv bio upućen baci svoj ogrtač na jednu stolicu i svetlost buktinja jasno osvetli bledo i neobično lepo lice jedne mlade žene, koju preneražene Anrijeve oči odmah poznadoše.
To je bila žena iz tajanstvene kuće u ulici Ogisten, putnica iz Flandrije; jednom rečju, to je bila Dijana čiji je pogled bio smrtonosan kao udar noža.
Ovoga puta nosila je odelo svog pola, imala je haljinu od brokata; oko vrata, po kosi i na rukama sijali su se dijamanti.
Ovaj ukras još je više isticao bledilo njenog lica, a po plamenu koji je izbijao iz njenih zenica, pomislilo bi se da je vojvoda, nekim magičnim sredstvom, prizvao duh te žene, a ne nju samu.
Da nije bilo kipa koji je obavio svojim rukama, hladnijim i od samog mramora, Anri bi se stropoštao u bazen izvora.
Vojvoda je izgledao lud od radosti. Nije skidao pogled s te divne osobe koja je sedela nasuprot njemu, a koja je jedva dodirivala sve što joj je on nudio. Ponekad bi se Fransoa napinjao preko stola da poljubi ruku svoje neme i blede gošće koja je izgledala tako neosetljiva prema tim poljupcima kao da joj je ruka bila izvajana iz alabastera, jer je bila prozračna i bela.
S vremena na vreme Anri bi uzdrhtao, prinosio ruku čelu i brisao ledene graške znoja pitajući se: „Da li je živa? Ili je možda mrtva?”
Vojvoda je činio sve napore i upotrebljavao svu svoju rečitost da razvedri to natmureno čelo.
Remi, jedini služitelj, jer je vojvoda sve bio udaljio, služio je oboje i s vremena na vreme dodirivao laktom svoju gospodaricu kada je iza nje prolazio. Izgledalo je kao da hoće da je oživi tim dodirom i povrati u život ili bar u tok događaja.
I tada bi se na celu mlade žene pojavio val rumenila, oči bi joj zasvetlele, ona bi se nasmejala kao da je neki mađioničar dodirnuo neku skrivenu oprugu tog ljudskog automata i proizveo sjaj u očima, rumenilo na obrazima, osmeh na usnama.
Zatim bi ponovo utonula u nepomičnost.
Onda joj vojvoda priđe bliže i svojim strasnim govorom pokuša da oživi svoju novu žrtvu.
Tada Dijana, koja je s vremena na vreme pogledala na divan zidni časovnik koji je visio na suprotnom zidu, iznad kneževe glave, kao da je učinila neki napor i uze življe učešće u razgovoru, dok joj je na usnama i dalje lebdeo osmejak.
Anri, skriven pod lišćem, grizao je pesnice i prokliniao sve, počevši od žene koju je bog stvorio, pa do samog boga koji je sam stvorio.
Izgledalo je strašno i nepojmljivo da se ta žena, tako čista i tako ozbiljna, podaje tako nisko knezu samo zato što je on knez, i ljubavi — zato što je ovde u dvoru sve sijalo zlatom.
Bio je toliko gnevan na Remija da bi ga živog rasporio da vidi ima li to čudovište krv i srce čoveka.
U takvom je besu i preziranju Anri proveo vreme te večere koja je za vojvodu od Anžuja bila tako prijatna.
Diiarm zazvoni. Zagrejan vinom i ljubavnim govorom, knez se diže od stola i pođe da zagrli Dijanu.
Anriju se sva krv sledi u žilama. Pipnu se sa strane da vidi da li mu je tu mač, i po pojasu da vidi da li mu je tu nož.
Čudnim osmehom, koji se verovatno dotad nije ni na jednom licu pojavio, Dijana ga zaustavi na po puta.
— Vaša Svetlosti, — reče — dozvolite mi pre no što se dignem od stola da sa Vašom Visosti podelim ovu voćku koja me mami.
I govoreći to, ona ispruži ruku prema korpi od zlata u kojoj je bilo oko dvadeset prekrasnih bresaka i uze jednu.
Zatim izvadi iza pojasa divan nožić sa srebrnim sečivom i drškom od malahita, preseče breskvu na dva dela i jedan pruži knezu koji ga zgrabi i žudno prinese usnama kao da su to bila Dijanina usta.
Taj čin proizveo je na njega toliki utisak da mu se u trenutku kada je zagrizao voće, vid zamrači kao da mu je pred očima prošao neki oblak.
Dijana ga je posmatrala svojim bistrim okom sa nepomičnim osmehom na usnama.
Naslonjen na jedan drveni stub ukrašen rezbarijama, Remi ga je takođe posmatrao nekim tamnim pogledom.
Knez pređe rukom preko čela, obrisa nekoliko graški znoja i proguta deo koji je bio zagrizao.
Taj je znoj bez sumnje bio znak nekog iznenadnog neraspoloženja, i dok je Dijana jela drugu polovinu breskve, knez stavi u tanjir ono što je ostalo od njegovog dela i podižući se s naporom, pozva svoju lepu gošću da se po vrtu nadišu čistog vazduha? Dijana ustade i bez reči primi ruku koju joj je knez ponudio. Remi ih je pratio očima, naročito kneza koga je vazduh sasvim povratio.
U hodu Dijana obrisa sečivo svog nožića vezenom maramicom i ponovo ga stavi u futrolu od šagrinske kože.
Dođoše sasvim blizu žbuna u kome je Anri bio skriven. Knez je zaljubljeno pritiskao na svoje srce ruku mlade žene.
— Osećam se bolje, — reče оn— i ne znam kakva mi težina pritiska mozak. Vidite, gospođo, suviše volim.
Dijana otkide nekoliko cveteva s jednog jasmina, dve lepe ruže i još nekoliko cvetova koji su bili prekrili celo podnožje kipa iza kojeg se Anri zaprepašćen zgurio.
— Šta to radite gospođo? — upita knez.
— Uvek su me uveravali, Vaša Svetlosti, — reče ona — da je miris cveća najbolji lek protiv nesvestice. Spremam rukovet u nadi da će imati blagotvorno dejstvo ako vam ga ja predam.
Ali sakupljajući cveće, ona ispusti jednu ružu i knez pohita da je ljubazno podigne. Knežev pokret je bio dosta brz, ali ne ipak toliko da Dijana nije imala vremena da na drugu ružu nekoliko kapi neke tečnosti koju je nosila u jednoj zlatnoj bočici u nedrima.
Zatim uze ružu koju je knez dohvatio, stavi je za pojas i reče:
— Ovu ću ja uzeti. Da se menjamo.
I u zamenu za ružu koju je primila iz kneževih ruku, ona mu pruži celu rukovet.
Knez ga žudno dograbi, pomirisa ga topeći se od ljubavi i obgrli rukom Dijanin struk.
Ali taj stisak pun žudnje sigurno je još pogoršao njegovo stanje, jer se stropošta na kolena tako da je morao da sedne na jedan busen trave.
Anri nije gubio iz vida obe ličnosti a katkad je pogledao i na Remija, koji je u paviljonu čekao, ili bolje reći gutao očima svaku sitnicu.
Kada je opazio da se knez sručio, priđe do samih vrata paviljona.
Dijana pak, kad je osetila da Fransoa posrče, sede kraj njega.
Ovoga puta kneževa nesvestica je trajala duže no prvi put. Glava mu je bila klonula na grudi. Izgledalo je kao da je izgubio tok svojih misli a gotovo i osećanje da je živ. Međutim, grčevit pokret njegovih prstiju na Dijamnoj ruci pokazivao je da nagonski i dalje želi da joj se približi.
Najzad lagano podiže glavu i kako su mu se usne nalazile u visini Dijaninog lica, on se napreže da njima dotakne obraze svoje lepe gošće. Ali mlada žena ustade kao da nije, ni videla taj pokret.
— Vama je teško, Vaša Svetlosti? — reče. — Bolje bi bilo da uđemo.
— Oh! Jeste, vratimo se! — uzviknu knez sav radostan. — Jeste, hvala, hajdemo!
I podiže se posrćući. Ali umesto da se Dijana osloni na njegovu ruku, on se bio oslonio na Dijaninu i zahvaljujući toj potpori, lakše je išao i kao da je zaboravio na groznicu i nesvesticu. Odjednom se ispravi i skoro iznenada pritisnu svoje usne na vrat mlade žene.
Ona sva uzdrhta kao da je umesto poljupca osetila usijano gvožđe.
— Remi, daj buktinju! — uzviknu ona. — Jednu buktinju!
Remi se odmah vrati u trpezariju i upali na sveci sa stola jednu buktinju koja je usamljena ležala na okruglom stočiću. Zatim brzo dođe do vrata paviljona i držeći buktinju u ruci reče:
— Evo, gospođo.
— Kuda ide Vaša Svetlost? — upita Dijana i okrete glavu uzimajući buktinju.
— Ah! Pa u moju sobu?… U moju sobu!… I vi ćete me odvesti, je l’ gospođo? — odgovori knez kao u nekom zanosu.
— Vrlo rado, Vaša Svetlosti, — odgovori Dijana.
I ona podiže buktinju uvis i pođe ispred kneza.
Remi ode da otvori prozor u dnu paviljona i kroz njega tako jurnu vazduh da buktinja koju je Dijana nosila baci sav svoj plamen i dim u lice Fransoa, pošto je ovaj baš bio na promaji.
Oba ljubavnika, Anri ih je za takve smatrao, prođoše hodnikom, stigoše do vojvodine sobe i iščezoše iza zavese ukrašene cvetovima krina.
Anri je video sve što se događa i u njemu je rastao bes, a taj je bes bio kao krajnja obamrlost. Reklo bi se da mu je ostalo snage samo još da proklinje sudbinu koja mu je dodelila ovakvo bolno iskušenje.
Izašao je iz svog zaklona i, slomljen, opuštenih ruku, bezizraznih očiju, krenuo tako polumrtav u svoje odaje u zamku.
Odjednom se otvoriše vrata iza kojih su bili iščezli Dijana i knez, mlada žena izlete u trpezariju, povuče Remija koji je tu nepomično stajao, kao da je samo njen povratak, čekao.
— Hajde!… — reče. — Hajde, sve je svršeno!…
I oboje poleteše u vrt kao pijani, kao ludi, kao besni.
Kada ih Anri ugleda, sva mu se snaga povrati. On polete prema njima i odjednom ga susretoše na sredini staze, kako stoji sa prekrštenim rukama, strasniji u svom ćutanju no što je ikada bio u svojim pretnjama.
I zaista, Anri je bio toliko očajan da bi bio u stanju da ubije svakoga ko bi zastupao mišljenje da žene nisu čudovište koje je pakao poslao da bacaju ljagu na svet.
Zgrabi Dijanu za ruku i zaustavi je i pored strašnog vriska, i pored noža koji je Remi naslonio na njegove grudi i već zasekao u meso.
— Oh, sigurno me ne poznajete — reče on strahovito škrgućući zubima. — Ja sam onaj mladić koji vas je voleo i kome niste hteli da poklonite svoju ljubav jer za vas ne postoji budućnost, već samo prošlost. Ah! Lepa licemerko, i ti, podli lažljivče, najzad sam vas upoznao. Poznajem vas i proklinjem vas. Jednom od vas kažem: „Prezirem te”, a drugom: „Grozim te se!”
— S puta! — viknu Remi prigušenim glasom. — S puta, ludi mladiću… ili…
— Pa ubij me! — odgovori Anri. — Dovrši svoje delo i ubij moje jadno telo, bedniče, pošto si mi ubio dušu.
— Ćuti! — prošaputa Remi besno zabadajući sve dublje i dublje svoj nož pod kojim su već krckale mladićeve grudi.
Ali Dijana snažno odgurnu Remijevu ruku, zgrabi Anrijevu i dovuče ga preda se.
Bila je samrtno bleda, njena lepa kosa bila je opuštena i padala joj je po plećima. Dodir njene ruke izgledao je Anriju hladan kao dodir mrtvaca.
— Gospodine, — reče mu ona — nemojte tako nepromišljeno da sudite o stvarima koje pripadaju bogu!… Ja sam Dijana de Meridor, ljubavnica gospodina od Bisija. Vojvoda od Anžuja je dozvolio da ga na bedan način ubiju iako je mogao da ga spase. Pre osam dana Remi je ubio nožem Orijia, kneževog saučesnika, a kneza sam ja sad baš otrovala jednom voćkom, rukovetom cveća i buktinjom. Pustite nas, gospodine! Pustite Dijanu de Meridor, koja iz ovih stopa ide u manastir milosrdnih sestara.
I pošto to reče, pusti Anrijevu ruku i pruži ruku Remiju koji ju je čekao.
Anri pade na kolena, a zatim se zabaci unazad prateći očima dvoje ubica koji nestadoše među šipražjem kao kakvo kobno priviđenje.
Tek posle jednog sata, slomljen umorom, užasom i vrela čela, mladić je uspeo da prikupi dovoljno snage i da se odvuče do svojih odaja. Deset puta je pribirao snagu da uskoči kroz prozor. Pređe nekoliko koraka po sobi i povodeći se skljoka se na postelju.
U zamku je sve spavalo.

SUDBINA
Sutradan, oko devet časova, divno sunce zlatilo je staze u Šato- Tjeriju.
Mnogobrojni radnici, pozvati još sinoć, počeli su zorom da ulepšavaju park i odaje za kralja koga su očekivali.
Ništa se još nije micalo u paviljonu u kome se odmarao vojvoda, jer je on sinoć zabranio dvojici starih slugu da ga bude. Morali su čekati dok ih ne zovne.
Oko pola deset dva glasnika uđoše u grad, najavljujući skori dolazak Njegovog Veličanstva. Kmet, guverner i sva vojska zauzeše svoja mesta i postrojiše se putem kuda je svita imala da prođe.
U deset časova kralj se pojavi u podnožju brega. Od poslednjeg odmorišta jahao je na konju. To je bila prilika koju nikada nije propuštao, naročito pri ulazu u neki grad, pošto je lepo izgledao kao konjanik.
Kraljica-majka je išla za njim u nosiljci. Pedeset plemića, raskošno obučenih i na dobrim konjima, išlo je za njom.
Jedan odred garde pod zapovedništvom samog Krijona; sto dvadeset Švajcaraca i toliko isto Škotlanđana pod zapovedništvom Laršana; sva kraljeva posluga, mazge, kovčezi i sluge sačinjavali su čitavu vojsku čija je popovorka išla vijugavim putem koji se od reke penje uz breg.
Najzad svita uđe u grad uz zvonjavu zvona, pucanje topova i svirku.
Oduševljenje građana bilo je veliko. U to doba kralj je bio tako retka ličnost da je i ovako izbliza izgledalo da ima u sebi nečega božanskog.
Dok je prolazio kroz narod, kralj je uzalud tražio svog brata. Nađe samo Anrija od Bušaža na gvozdenoj kapiji zamka.
Kada je ušao unutra, Anri III odmah upita za zdravlje vojvode od Anžuja jednog oficira koji je uzeo na sebe da dočeka Njegovo Veličanstvo.
— Sire, — odgovori ovaj — Njegova Visost stanuje već nekoliko dana u paviljonu u parku i od jutros ga još nismo videli. Ali pošto je juče bio zdrav, verovatno je i danas.
— Izgleda da je to mesto veoma povučeno, — reče Anri nezadovoljno — taj vaš paviljon u parku, kad se u njemu ne čuju topovi?
— Sire, — usudi se da kaže jedan stari vojvodin sluga — možda Njegova Visost nije tako rano očekivala Vaše Veličanstvo.
— Stara budalo, — zagrmi Anri — zar ti misliš da kralj dolazi tako, a da pre toga ne obaveštava? Gospodin vojvod od Anžuja je još juče znao za moj dolazak.
Zatim, bojeći se da ih sve nije zastrašio svojim brižnim izgledom, Anri, koji je hteo da se pokaže dobar prema svom bratu, uzviknu:
— Pošto on ne dolazi k nama u susret, hajdemo mi k njemu.
— Pokažite nam put, — reče Katarina iz svoje nosiljke.
I cela svita pođe prema starom parku. U trenutku kad su prvi gardisti došli do grabova, kroz vazduh odjeknu tužan i piskav vrisak.
— Šta je to? — reče kralj i okrenu se svojoj majci.
— Bože moj! — prošapta Katarina i pogleda sve prisutne ne bi li šta pročitala na njihovim licima. — To je uzvik tuge ili očajanja. — Ah, kneže! Jadni moj vojvodo! — uzviknu drugi stari sluga vojvodin. Knez se pojavio na jednom prozoru i previjao se od bola.
Svi potrčaše prema paviljonu. Kralja povuče gomila. Kralj je stigao u trenutku kada su podizali telo vojvode od Anžuja. Sobar je ušao bez poziva da javi o kraljevom dolasku i video ga kako leži u svojoj spavaćoj sobi.
Knez je bio hladan, ukočen i nije davao nikakve znake života, izuzev čudnih pokreta očnih kapaka i grčevitog krivljenja usana.
Kralj se zaustavi na pragu. Ostali su stajali iza njega.
— Ovo je rđav predznak! — prošapta on.
— Povucite se, sine — reče Katarina. — Molim vas.
— Jadni Fransoa! — reče Anri srećan što može da ode i da izbegne posmatranje ove agonije.
Svetina lagano ode za kraljem.
— Čudnovato! Čudnovato! — šaptala je Katarina klečeći kraj kneza, ili bolje reći kraj njegovog leša, sama sa dvojicom starih slugu.
I dok su jurili po celome gradu da nađu kneževog lekara, a jedan glasnik otišao u Pariz da ubrza dolazak kraljevih lekara, koji su sa kraljicom ostali u Mou, ona je ispitivala, bez sumnje sa manje znanja, ali ne i sa manje oštroumnost od samoga Mirona, znake te čudne boljke od koje je njen sin umirao.
Bila je Florentinka i imala je iskustva. Pre svega, hladno i potanko je ispitivala obe sluge, koji su čupali kose i grebli lice u svome očajanju.
Obojica odgovoriše da se knez povukao sinoć tek u noć, pošto ga je u veoma nezgodno vreme uznemirio gospodin Anri od Bušaža, koji je došao kao kraljev izaslanik.
Zatim dodadoše da je posle tog prijema, koji je bio u zamku, knez poručio lepu večeru, naredio da niko ne dolazi u paviljon dok ga on ne zovne i naposletku strogo zapovedio da ga ujutru ne bude, niti da se kod njega ulazi dok ne pozove.
— Bez sumnje je očekivao neku draganu? — upita kraljica.
— Mi tako mislimo, gospođo, — odgovoriše stidljivo sluge — ali po običaju nismo to proveravali.
— Ali kad ste raspremali sto, morali ste videti da li je moj sin sam večerao?
— Još nismo raspremili sto, gospođo, pošto je Njegova Svetlost naredila da niko ne ulazi u paviljon.
— Dobro, — reče Katarina — onda znači da niko nije ovamo ulazio?
— Niko, gospođo.
— Idite.
I ovoga puta Katarina ostade potpuno sama.
I tada, pošto je ostavila kneza na postelji kao što su ga i položili, ona poče brižljivo da ispituje sve znake i sve tragove koje je primetila kao rezultat njenih sumnji i njene plašnje.
Videla je da je kneževa čelo imalo mrlje kao da je opaljeno, krvave oči sa modrim kolutovima oko njih, usne izbrazdane kao što sumpor deluje na živo meso.
Primeti iste znake na nozdrvama i nosu.
„Da vidimo”, reče ona i pogleda telo.
Najpre njen pogled pade na svećnjak u kome je dogorevala sveća koju je sinoć Remi upalio.
„Ova je sveća dugo gorela”, reče ona, „znači da je Fransoa odavno u ovoj sobi. Aha! Evo i jedne rukoveti na prostirci…
Katarina je žurno zgrabi, jer je primetila da je cveće bilo još sveže, izuzev jedne ruže koja je bila pocrnela i sasušena.
„Šta je ovo?” prošapta ona. „Šta je to prosuto na ovaj cvet?… Izgleda mi da poznajem jednu tečnost od koje ruža ovako vene.
Drhteći udalji cveće od sebe.
„Ovo mi objašnjava nozdrve i raspadanje mesa na celu, ali usne?”
Katarina potrča u trpezariju. Sluge nisu lagale, ništa nije odavalo da je iko dirao sto posle obeda.
Na ivici stola stajala je jedna polovina breskve na kojoj se poznavao kružni trag zuba i to naročito privuče Katarinin pogled.
To voće, tako rumeno u sredini, bilo je crno kao i ruža, a preko ljubičastog i mrkog mesa prevukao se kao neki sjaj. Dejstvo nagrizanja se naročito lepo videlo na onom mestu gde je nož zasekao voće.
„Ovo je za usne”, reče ona, „ali Fransoa je zagrizao samo jedan zalogaj ove voćke. Nije dugo držao rukovet u ruci i cveće je bilo sveže; ovo se može još i izlečiti, otrov nije mogao duboko da prodre… Ali ako je on delovao samo spolja, otkud onda ta potpuna ukočenost i takvo raspadanje? Sigurno nisam sve videla”.
Dok je to govorila, Katarina pogleda svuda oko sebe i opazi papagaja kako visi obešen o srebrnom lancu, privezan za granu ružinog drveta. To je bio papagaj plave i crvene boje kojeg je Fransoa obožavao. Ptica je bila mrtva, ukočena, raširenih krila.
Katarina opet vrati svoj brižni pogled na svećnjak koji je jednom bio privukao njenu pažnju kada je proveravala potpuno dogorevanje sveće i zaključila da se knez rano povukao u svoju sobu.
„Dim!” pomisli Katarina. „Fitilj sveće je bio otrovan. Moj sin je mrtav!”
I odmah pozva ostale. Soba se ispuni slugama i oficirima.
— Zovite Mirona! — govorili su jedni.
— Sveštenika! — govorili su drugi.
Za to vreme ona je prinela sinovljevim usnama jednu bočicu koju je stalno nosila u svojoj putničkoj torbi i stade da posmatra crte lica da bi videla dejstvo protivotrova. Vojvoda još više otvori usta i oči, ali u njegovim očima više nije sijao pogled, niti se iz usta čuo ikakav glas.
Katarina, ozbiljna i nema, iziđe iz sobe i dade znak dvojici slugu da pođu za njom pre no što bi mogli ma s kime da razgovaraju.
Tada ih odvede u drugi paviljon, sede i gledajući čas jednoga, čas drugoga, reče im:
— Gospodin vojvoda od Anžuja je otrovan za večerom. Jeste li vi služili za vreme večere?
Na te reči oba čoveka prebledeše kao smrt.
— Neka nas stave na muke, — rekoše oni uglas; — neka nas ubiju, ali neka nas ne optužuju.
— Vi ste glupaci. Mislite li da se to ne bi dogodilo, da na vas sumnjam? Ja dobro znam da vi niste ubili svog gospodara, ali neko ga je ubio i potrebno je da saznam ko je ubica. Ko je ulazio u paviljon?
— Jedan starac, bedno obučen, koga je već nekoliko dana Njegova Svetlost primala.
— Ali… žena?
— Mi je nismo videli… O kojoj ženi Vaše Veličanstvo govori?
— Dolazila je jedna žena i ona je načinila rukovet… Obe sluge se zgledaše sa tolikom prostodušnošću, da je Katarina po tom pogledu videla njihovu nevinost.
— Neka neko odmah ode da zovne upravnika grada i upravnika zamka.
Obojica poleteše na vrata.
— Još jedan trenutak! — reče Katarina i prikova ih na mestu, — Jedino vi i ja znamo ovo što sam vam sad kazala. Ja neću nikom ništa govoriti; ako neko nešto sazna, to će biti od nekog od vas. Tog dana obojica ćete umreti. Idite!
Katarina nije tako otvoreno ispitivala upravnike. Kazala im je da je vojvoda od izvesne ličnosti primio neku rđavu vest koja ga je duboko potresla, da je to uzrok njegovom zlu i da bi mu bez sumnje bilo lakše kada bi ponovo tu ličnost ispitali.
Upravnici narediše da se pretraži ceo grad, park i okolina, ali niko nije znao da kaže šta je bilo sa Dijanom i Remijem.
Jedini je Anri znao tajnu, ali nije bilo opasnosti da će je odati.
Celoga dana strašna vest je letela po Šato-Tjeriju i okolini i objašnjavala događaj na razne načine, uveličana i izokrenuta. Svako je prema svojim osećanjima i mašti tumačio događaj koji se vojvodi desio.
Ali niko, izuzev Katarine i di Bušaža, nije verovao da je sa vojvodom svršeno.
Nesrećni knez nije davao nikakvog znaka da je došao k sebi.
Kralj, uzbuđen tužnim utiscima, kojih se plašio više no svega na.svetu, hteo je odmah da se vrati u Pariz, ali se kraljica-majka usprotivi tom odlasku i dvor je morao da ostane u zamku.
Dođoše mnogi lekari. Miron je jedini pogodio uzrok bolesti i ocenio njenu ozbiljnost. Ali je on bio suviše dobar dvorjanin i prećutao. je istinu, naročito kada je pogledom upitao Katarinu za savet.
Sa svih strana su ga zapitkivali, a on je odgovarao da je gospodin vojvoda od Anžuja nesumnjivo osetio neku jaku tugu i pretrpeo snažan udar.
Bio je štedljiv u izjavama, što je bilo veoma teško u ovakvom slučaju. Kada je Anri III tražio da odgovori jasno na ovo pitanje:
— Da li će vojvoda živeti? On je rekao:
— Reći ću Vašem Veličanstvu za tri dana.
— A meni, šta ćete meni odgovoriti? — upita ga Katarina tihim glasom.
— Sa vama je, gospođo, drugi slučaj. Odgovoriću vam bez ustezanja.
— Šta?
— Ono što me Vaše Veličanstvo zapita.
— Kada će moj sin umreti, Mirone?
— Sutra uveče, gospođo.
— Tako brzo!
— Ah, gospođo! — prošapta lekar. — Doza je bila suviše jaka.
Katarina stavi prst na usta, pogleda samrtnika i sasvim tiho ponovi kobnu reč: — Sudbina!

MILOSRDNE SESTRE
Grof je proveo strašnu noć, u stanju ludila i smrti.
Međutim, veran svojoj dužnosti, čim je čuo o kraljevom dolasku, digao se i dočekao je kralja na kapiji. Ali pošto je odao poštovanje Njegovom Veličanstvu, pozdravio kraljicu-majku i rukovao se s admiralom, ponovo se zatvorio u svoju sobu, ne da u njoj umre, već da odlučno privede u delo svoju nameru koju više ništa nije moglo da spreči.
Oko jedanaest časova, kada se strašna vest: „Vojvoda od Anžuja je na samrti!” svuda raširila i kada su posle toga svi izgubili glave i ostavili kralja obezglavljenog tim događajem, Anri zakuca na vrata brata koji se povukao u svoju sobu, pošto je dobar deo noći proveo na putu.
— A, to si ti! — reče Žoajez sanjivo. — Šta ima novo?
— Došao sam, brate, da vam kažem zbogom — odgovori Anri.
— Kako, zbogom?… Ti odlaziš?
— Odlazim, brate, i smatram da me ovde ništa više ne zadržava!
— Kako ništa?
— Bez sumnje. Pošto neće biti svečanosti na kojima ste želeli da prisustvujem, to mislim da sam se oslobodio obećanja..
— Varate se, Anri, — odgovori veliki admiral. — Ne dozvoljavam vam da odete ni danas kao što vam nisam ni juče dozvolio.
— Dobro, brate. Ali ću tad prvi put u životu imati tu neprijatnost da se ne pokorim vašoj naredbi i da vam ne odam dužno poštovanje, jer vam izjavljujem, An, da me od ovog trenutka više ništa ne može sprečiti da odem u kaluđere.
— A ta olakšica koja će doći iz Rima?
— Čekaću je u nekom manastiru.
— Vi ste zaista poludeli! — uzviknu Žoajez i diže se s postelje sa zaprepašćenjem na licu.
— Naprotiv, dragi i poštovani brate, ja sam pametniji od svih, jer znam šta radim.
— Ali vi ste nam, Anri, obećali da ćete mesec dana čekati.
— Nemogućno mi je, brate.
— Još osam dana.
— Ni sata više.
— Ti mnogo patiš, jadno dete!
— Naprotiv, ne patim više i zato i uviđam da boljci nema leka.
— Ali ipak, prijatelju, ta žena nije od bronze. Moći ćemo da je raznežimo, da je slomimo.
— Ono što je nemogućno, ne može se učiniti, An. Uostalom, baš i kad bi se ona sad predomislila, ja ne bih mogao više da je volim.
— Pa šta to znači, Anri? — Tako je, brate.
— Kako? Ako ona tebe hoće, ti nju više nećeš! Pa to je ludost, pobogu!
— Ah, nije! — uzviknu Anri očajan. — Između te žene i mene ne može više ništa da postoji.
— Pa šta to znači? — upita Žoajez iznenadno. — Koja je to žena? Hajde, govori, Anri. Ti znaš dobro da među nama nije nikada bilo tajni.
Anri se plašio da nije suviše rekao i da nije, povodeći se za osećanjima, otkrio strašnu tajnu koju je nosio u svom srcu, te bi bratovo oko moglo da prodre u nju. I zato sad ode u drugu krajnost i kao što se to obično događa u sličnim slučajevima, da bi popravio utisak stvoren nepromišljenom rečju koja mu je izletela iz usta, on izgovori još nepromišljenije:
— Brate, nemojte navaljivati, ta žena više ne pripada meni, ona pripada bogu.
— To su budalaštine, grofe. Ta žena kaluđerica? Ona vas je slagala!
— Ne, brate, ta žena nije lagala, ona je milosrdna sestra. Ne govorimo više o njoj i poštujmo sve što ode u naručje Svevišnjeg.
An je imao toliko moći da se savlada i da ne otkrije Anriju radost koju mu je to otkriće prouzrokovalo. Nastavi mirno:
— To je nešto novo, jer mi o tome niste nikad govorili.
— To je zaista nove, jer je ona tek nedavno stupila u taj red; ali ja sam uveren da je njena odluka, kao i moja, neopoziva. I zato, brate, nemojte više da me zadržavate, zagrlite me i dozvolite mi da vam zahvalim za svu vašu dobrotu, vaše strpljenje i vašu bezgraničnu ljubav koju ste imali prema jednom nesrećnom ludaku. Zbogom!
Žoajez pogleda svog brata u lice. Gledao ga je kao čovek koji se nada da će svojom nežnošću moći da utiče na drugoga.
Ali Anri osta nepokolebljiv prema toj nežnosti i samo odgovori tužnim osmehom.
Žoajez tada zagrli svog brata i pusti ga da ode.
„Idi”, govorio je on u sebi, „još nije sve svršeno i ma koliko da se ti žuriš, uskoro ću te stići”.
Zatim ode da nađe kralja koji je doručkovao u svom krevetu. Šiko je bio kraj njega.
— Dobar dan! Dobar dan! — reče Anri Žoajezu. — Milo mi je što te vidim, An. Bojao sam se da ne ostaneš ceo dan u postelji, lenjivče! Kako je mome bratu?
— Na žalost, Sire, ne znam. Ja sam došao da s vama razgovaram o svom bratu.
— O kome?
— O Anriju.
— Hoće li još uvek da ide u kaluđere?
— Više no ikada.
— I da navuče rizu?
— Jeste, Sire.
— Ima pravo, sinko.
— Kako to, Sire?
— Tako. Tim se putem ide brže na nebo.
— Oh! — reče Šiko kralju. — Još se brže ide putem kojim je pošao tvoj brat.
— Sire, hoće li Vaše Veličanstvo da mi dozvoli jedno pitanje?
— Dvadeset, Žoajeze, dvadeset! Strahovito mi je dosadno u Šato-Tjeriju i tvoja će me pitanja malo razonoditi.
— Sire, vi poznajete sve kaluđerske redove u kraljevini?
— Kao i nauku o grobovima, dragi moj.
— Ko su to, molim vas, milosrdne sestre?
— To je jedan sasvim mali red, veoma odabran, veoma strog, vrlo povučen, i sastoji se od dvadeset dama, kaluđerica sv. Jozefa.
— Da li se tamo vrše zaveti?
— Da, sa odobrenjem i na predlog kraljice.
— Da nije suviše radoznalo, ako vas upitam gde se nalazi taj red, Sire?
— Nije. On se nalazi u Ulici Šve-Sen-Landri, iza manastira Bogorodičine crkve.
— U Parizu?
— U Parizu.
— Hvala, Sire.
— Ali zašto me to pitaš? Da se tvoj brat nije predomislio i sad umesto kapucina hoće da bude milosrdna sestra?
— Nije, Sire. Nije baš toliko luđ, prema ovome što sam imao čast da čujem od Vašeg Veličanstva. Ali ja sumnjam da mu je neko iz tog manastira napunio glavu i voleo bih da nađem toga i da razgovaram s njim.
— Tako mi boga! — reče kralj malo uobraženim glasom. — Pre jedno sedam godina poznavao sam tamo jednu nastojnicu koja je bila neobično lepa.
— Možda je to, Sire, još uvek ta ista.
— Ne znam. Od toga doba, Žoajeze, i ja sam se zakaluđerio, ili bar nešto slično tome.
— Sirej — reče Žoajez — dajte mi, molim vas, za svaki slučaj neko pismo za tu nastojnicu i odsustvo za dva dana.
— Ostavljaš me! — uzviknu kralj. — Ostavljaš me ovde samog!
— Nezahvalniče! — reče Šiko i sleže ramenima. — Pa zar nisam ja ovde? — Molim vas, Sire, pismo — reče Žoajez.
Kralj uzdahnu, ali napisa.
— Ali ti nemaš nikakva posla u Parizu — reče Anri pružajući mu pismo.
— Oprostite, Sire, ali ja moram da pratim svoga brata ili bar da vodim računa o njemu.
— To je tačno. Onda idi i brzo se vrati.
Žoajez nije čekao da mu ukinu odsustvo. Bez velike galame naredi da mu se osedlaju konji i pošto se uverio da je Anri već otišao, potera galopom prema Parizu.
Ne skidajući čizme, mladić naredi da ga odmah vode pravo u Ulicu Šve-Sen-Landri. Ta je ulica izbijala na Ulicu Anfer i išla uporedo sa Ulicom Marmuze.
Našao se pred jednom pocrnelom i dostojanstvenom kućom iza čijih je zidova virilo nekoliko vrhova od drveća. Imala je retke, okovane prozore i mala vrata u zidu. Takav je bio spoljni izgled manastira milosrdnih sestara.
Na sredini svoda iznad kapije neki čovek je grubim, latinskim slovima uklesao dletom natpis: MATRONAE HOSPITES Vreme je već upola bilo nagrizlo i natpis i kamen.
Žoajez zalupa na mala vrata i naredi da se konji odvedu u Ulicu Marmuze, jer se plašio da njihovo prisustvo u ovoj ulici ne napravi veliku galamu.
Zatim zalupa na gvozdenu rešetku prozorčeta i reče:
— Budite ljubazni i obavestite gospođu nastojnicu da gospodin vojvoda od Žoajeza, veliki francuski admiral, želi s njom da govori po želji kralja.
Lice kaluđerice koja se pojavila iza rešetke pocrvene pod povezom i prozorče se zatvori.
Posle pet minuta otvoriše se vrata i Žoajez uđe u odaju za prijem.
Jedna lepa i stasita žena duboko se pokloni Žoajezu i admiral joj uzvrati pozdrav što je bolje mogao, to jest i po verskom i svetovnom običaju.
— Gospođo, — reče joj — kralju je poznato da vi nameravate da primite, ili ste već primili, jednu ličnost sa kojom treba da govorim.
Budite ljubazni i dovedite me u vezu s tom ličnošću.
— Gospodine, recite mi, molim vas, ime te dame.
— Ne znam ga, gospođo.
— Pa kako onda mogu da iziđem u susret vašem traženju?
— Ništa lakše. Koga ste primili za poslednjih mesec dana?
— Vi mi suviše nejasno ili suviše malo označavate tu ličnost, — reče nastojnica — i ne mogu da se odazovem vašoj želji.
— Zašto?
— Zato što poslednji mesec dana nisam primila nikog, izuzev jutros?
— Jutros?
— Jeste, gospodine vojvodo, i pošto vaš dolazak na dva sata posle njenog suviše liči na neko gonjenje, to vam ne mogu dozvoliti da govorite s njom.
— Gospođo, molim vas.
— Nemogućno je, gospodine.
— Makar mi samo pokažite tu damu.
— Nemoguće, kažem vam… Uostalom, vaše je ime dovoljno da vam se otvore vrata ove kuće, ali ako hoćete sa nekim odavde da razgovarate, izuzev sa mnom, morate imati pismeno kraljevo odobrenje.
— Evo tog odobrenja, gospođo, — odgovori Žoajez i izvadi pismo koje mu je Anri napisao.
Nastojnica pročita i pokloni se.
— Neka bude ispunjena volja Njegovog Veličanstva, — reče — čak i kada se protivi božjoj volji:
I pođe prema manastirskom dvorištu.
— A sada, gospođo, — reče Žoajez i učtivo je zadrža — vi vidite da imam prava, ali se plašim da ne pogrešim ili da ne zloupotrebim to pravo. Možda ta dama nije ona koju ja tražim i zato vas molim da mi kažete kako je ona došla. Zašto je došla i ko ju je dopratio?
— Sve je to nepotrebno, gospodine vojvodo, — odgovori nastojnica — niste pogrešili. Ta dama koja je tek jutros došla, ali koju već petnaest dana očekujem i koju mi je preporučila jedna osoba koja ima svu vlast nada mnom, to je baš ta osoba sa kojom vojvoda od Žoajeza treba da govori.
I posle tih reči, nastojnica se ponovo pokloni vojvodi i iziđe.
Posle deset minuta vrati se s jednom milosrdnom sestrom, čije je celo lice bilo prekriveno velom.
To je bila Dijana, koja je već obukla odelo sestre.
Vojvoda zahvali nastojnici, ponudi nepoznatoj dami jednu drvenu stolicu, sede i sam i nastojnica iziđe. Ona svojom rukom zatvori vrata puste i tamne odaje za prijem.
— Gospođo, — reče tada Žoajez bez ikakvog uvoda — vi ste dama iz Ulice Ogisten, ona tajanstvena žena koju moj brat, gospodin grof od Bušaža, ludo i smrtno voli?
Sestra samo klimnu glavom u znak odgovora, ali ni reči ne prozbori.
Ova izveštačenost se učini Žoajezu kao neučtivost. Bio je već neraspoložen prema svojoj sabesednici i nastavi:
— Vi ste pretpostavljali, gospođo, da je dovoljno biti lep, ili izgledati lep, a da se pod tom lepotom nе mora imati srce; da je dovoljno probuditi bednu strast u duši jednog mladića mog imena i jednoga dana mu reći: „Utoliko gore po vas ako imate srca, ja ga nemam, niti hoću da ga imam”.
— Ja to nisam odgovorila, gospodine, vi ste rđavo obavešteni — reče sestra tako otmenim i dirljivim glasom da se Žoajezova ljutnja za trenutak stiša.
— Izrazi nimalo ne menjaju smisao, gospođo. Vi ste odgurnuli mog brata i bacili ste ga u očajanje.
— Nehotice, gospodine, jer sam se ja uvek trudila da udaljim od sebe gospodina od Bušaža.
— To se zove igra koketerije, gospođo, rezultat je bitan.
— Niko nema prava da me optužuje, gospodine, ja nisam nimalo kriva. Ako se vi na mene ljutite, ja vam više neću odgovarati.
— Oh! Oh! — reče Žoajez, koji je sve više padao u jarost. — Vi ste mog brata doveli do propasti i mislite da se opravdate tim izazivačkim dostojanstvom? Ne, ne! Korak koji sam preduzeo treba jasno da vam kaže o mojim namerama. Ja sam ozbiljan, zaklinjem vam se, i vi vidite po drhtaju mojih ruku i usana da je potrebno da mi iznesete bolje dokaze koji bi me ubedili.
Sestra se diže.
— Ako ste došli da vređate jednu ženu, — reče ona sa istom hladnokrvnošću — vređajte me, gospodine; ako ste došli da me slomite da promenim svoju odluku, onda samo gubite vreme; idite.
— Ah! vi niste ljudsko biće! — uzviknu Žoajez očajnički. — Vi ste zao duh!
— Kazala sam da neću više odgovarati, ali sad ni to nije dosta, odlazim.
I sestra kroči jedan korak prema vratima.
Žoajez je zadrža.
— Ah! Jedan trenutak! Odavno vas tražim da bih vas pustio da tako pobegnete. I pošto sam uspeo da vas nađem, pošto je vaša neosetljivost potvrdila moje mišljenje da ste vi kobna žena: koju je sam neprijatelj ljudskog roda poslao da upropasti mog brata, hoću da vidim to lice na kome je pakao ispisao svoje crne pretnje, hoću da vidim plam tog zlokobnog pogleda koji izbezumljuje duhove. Sad si tu, prokletnice!
I dok se jednom rukom krstio kao da je hteo da od sebe otera đavola, Žoajez drugom rukom zdera veo koji je pokrivao sestrino lice. Ali ova je stajala nepomična, nema, bez ljutnje, bez prekora, samo je svoj jasan i blag pogled upravila na onoga koji ju je tako bezdušno vređao.
— Ah! Gospodine vojvodo, — reče mu ona. — To što vi činite nedostojno je jednog plemića.
Žoajez je bio pogođen posred srca; tolika blagost ublaži njegovu ljutnju, tolika lepota zavrte mu mozak.
— Zaista, — prošapta on posle dugog ćutanja — vi ste lepi i Anri je morao da vas voli. Ali bog vam je podario lepotu da biste je kao kakav miris rasprostrli i na biće koje vas voli.
— Gospodine, zar niste razgovarah sa svojim bratom? Ili, ako ste razgovarali, znači da on nije želeo da vam se poveri. Inače bi vam on ispričao da sam ja uradila to što vi govorite. Volela sam i više neću voleti: živela sam i sad treba da umrem.
Žoajez nije skidao oči sa Dijane. Plam nemog svemoćnog pogleda prodirao mu je do dna duše, sličan onom plamenu vulkanskog ognja koji topi tuč kipova pri samom dodiru.
Taj pogled uništio je sve u admiralovom srcu; ostalo je samo čisto zlato i to srce je blistalo kao rastopljeni metal.
— Jeste, jeste — ponovi on još tišim glasom, dok je i dalje netremice posmatrao devojku pogledom u kome je bilo sve manje i manje ljutnje. — Jeste! Anri je morao da vas voli… Ah! Gospođo! Imajte milosti! Na kolenima vas preklinjem, gospođo, zavolite mog brata!
Dijana ostade hladna i nema.
— Nemojte jednu porodicu da dovodite do agonije, ne ubijajte budućnost našeg plemena, nemojte dopustiti da jedan umre od očajanja, a ostali od tuge.
Dijana nije ništa odgovarala, samo je i dalje tužnim pogledom posmatrala admirala koji je pognute glave preklinjao.
— Ah! — uzviknu naposletku Žoajez i grčevitom rukom snažno steže srce. — Ah! Imajte sažaljenja prema mome bratu, imajte sažaljenja prema meni! Sav gorim! Taj me pogled sažeže!… Zbogom, gospođo, zbogom!
Kao lud skoči sa stolice, tresnu, ili bolje reći iščupa bravu na vratima odaje za primanje i kao mahnit pobeže svojim ljudima koji su ga čekali na uglu Ulice Anfer.

NJEGOVA SVETLOST VOJVODA OD GIZA
U nedelju 10. juna, oko jedanaest časova, ceo je dvor bio sakupljen u odaji ispred sobe u kojoj je vojvoda od Anžuja lagano i tužno umirao posle svog susreta sa Dijanom od Meridor a.
Ni znanje lekara, ni očajanje njegove majke, ni molitve koje je kralj naredio da se čitaju, nisu mogli da spreče katastrofu.
Toga jutra, 10. juna, Miron je izjavio kralju da bolesti nema leka i da Fransoa od Anžuja neće dočekati noć.
Kralj preterano pokaza kako ga razdire veliki bol a zatim se okrete ostalim i reče:
— Ovo će uliti veliku nadu mojim neprijateljima. Na to kraljica-majka odgovori:
— Naša je sudbina u božjim rukama, sine moj.
A Šiko, koji je stajao ožalošćeno i skrušeno pored Anrija dodade sasvim tiho:
— Pomozimo bogu kada god možemo, Sire.
Oko jedanaest i po časova bolesnik izgubi boju i vid. Njegova usta, koja su dotle bila otvorena, zatvoriše se; navala krvi koja je nekoliko dana grozila sve prisutne kao nekada krvav znoj Šarla IX, naglo prestade i svi mu зе udovi ohladiše.
Anri je sedeo kraj uzglavlja svog brata, dok je Katarina stajala između zida i kreveta i držala ledenu samrtnikovu ruku.
Vladina svita iz Šato-Tjerija i kardinal Žoajez čitali su molitve, a svi prisutni su klečeći i sklopljenih ruku ponavljali.
Oko podne bolesnik otvori oči. Sunce se probi kroz jedan oblak i obasja krevet zlatnim oreolom.
Fransoa koji dotle nije mogao da mrdne nijednim prstom, i čiji je razum bio pomračen kao i sunce koje se sad pojavilo, podiže jednu ruku k nebu sa izrazom prestravljenog čoveka.
Pogleda oko sebe. Ču molitve, oseti svoj bol i svoju slabost shvati svoj položaj, možda zato što je već nazirao onaj mračni i kobni svet kuda odlaze izvesne duše kad napuste zemlju.
I tada strahovito vrisnu i udari se po celu takvom snagom da svi prisutni uzdrhtaše.
Zatim nabra obrve kao da se setio neke tajne svog života i prošaputa:
— Bisi!… Dijana!…
Poslednju reč niko nije čuo sem Katarine, toliko ju je samrtnik slabim glasom izustio.
Sa poslednjim slogom tog imena Fransoa od Anžuja ispusti dušu.
U tom trenutku nekom čudnom slučajnošću iščeze sunce, koje je dotle pozlaćivalo francuski grb i zlatne cvetove krinova, a cvetovi krinova, tako sjajni pre jednog trenutka, postadoše tamni kao i plavetnilo ha kome su nekada sijali tako velelepnim sjajem kao sjaj koji sanjalica traži po nebu.
Katarina ispusti ruku svog sina i ona klonu.
Anri III uzdrhta i tresući se nasloni se na Šikoa, koji se takođe tresao, ali zbog poštovanja koje svaki hrišćanin duguje mrtvima.
Miron približi kneževim usnama jedan zlatan tanjirić i posle tri sekunde, pošto ga je dobro zagledao, reče:
— Njegova Svetlost je umrla.
Na to se iz predsoblja začu dug jecaj kao pratnja psalmu koji je kardinal šapatom čitao:
Cedant iniquitates meae ad vocem deprecationis mеae18
— Umro! — ponovi kralj i prekrsti se u svojoj naslonjači. — Brate! Brate!
— Jedini naslednik francuskog prestola, — prošapta Katarina, koja se udaljila od kreveta i prišla jedinom sinu koji joj je ostao.
— Oh! — reče Anri. — Francuski presto je suviše velik za jednog kralja bez naslednika; kruna je suviše velika za jednu usamljenu glavu… Bez dece, bez naslednika!… Ko će me naslediti?
Upravo kada je dovršavao te reči, po stepenicama i u dvorani odjeknu velika buka.
Kamba polete prema odaji u kojoj je ležao samrtnik i prijavi:
— Njegova Svetlost, vojvoda od Giza!
Zapanjen tim odgovorom na pitanje koje je sam sebi uputio, kralj preblede, ustade i pogleda svoju majku.
Katarina je bila bleđa od svog sina. Kada je čula tu strahovitu nesreću koju je slučaj predskazivao njenom rodu, ona zgrabi kraljevu ruku i stisnu je kao da mu je htela reći:
— Opasnost se približava… ali ništa se ne plašite, ja sam kraj vas!
Sin i majka su se razumeli, obuzeti istim strahom i istom pretnjom.
Vojvoda uđe u pratnji svojih kapetana. Ušao je uzdignuta čela, iako je sa izvesnom zbunjenošću očima tražio bilo kralja, bilo samrtničku postelju njegovog brata.
Anri III stajao je uspravan sa onom dostojanstvenošću koju je jedini on možda u izvesnim trenucima mogao da nađe u svojoj tako čudnoj pesničkoj prirodi i zaustavi vojvodu jednim zapovedničkim pokretom kojim je pokazivao mrtvaca na postelji, pogužvanoj od samrtnih muka.
Vojvoda prikloni glavu i lagano pade na kolena.
Oko njega svi pognuše glave i padoše na kolena.
Anri III osta sam stojeći sa svojom majkom i njegov pogled poslednji put zasija ponosom.
Šiko uhvati taj pogled i sasvim tiho prošapta onaj drugi stih iz psalma:
Dejiciet potentes de sede et exaltabit humiles.
( On će zbaciti s prestola moćnike i uzdignuće one koji su poniženi ) 
POSTSCRIPT
Za završetak priče potrebno je još nekoliko reči u odnosu na glavne likove u romanu o „Četrdeset i pet vitezova”.
Dijana de Monsoro, nakon što je preuzela zavete u Domu milosrdnih sestara, nadživela je vojvodu od Anžuja samo dve godine. O Remiju, njenom vernom pratiocu, ništa više nismo čuli; on je nestao bez ikakvog traga.
Istorija nas, međutim, obaveštava više što se tiče drugih. Vojvoda od Giza, učestvujući u otvorenoj pobuni protiv kralja Anrija III, bio je tako uspešan, da je uz pomoć Lige primorao kralja da napusti Pariz. Prividnim pomirenjem dogovorenim između njih, Anri III se obavezao da Vojvodu imenuje za general-pukovnika u Kraljevini, ali čim se vratio u Luvr odlučio se za atentat na Anrija od Giza. Kralj je zahtevao od Krijona, lidera „Četrdeset i petorice”, da izvrši atentat, ali ovaj plemeniti vojnik nije hteo da ima bilo kakve veze s tim, nudeći se da Vojvodu izazove na dvoboj. De Loanjak nije imao toliko obzira; rezultat znamo, Anri od Giza i njegov brat kardinal su ubijeni. Deset dana nakon ovog događaja umrla je, ni od koga žaljena kraljica-majka Katarina de Mediči.
Parižani, ogorčeni zbog ubistva Vojvode i njegovog brata, proglasila je drugog njegovog brata, vojvodu od Majena, za vođu Lige i bune protiv kralja, koji je ponovo bio prisiljen da napusti Pariz. On je molio kralja Navare za pomoć, koji je odmah odgovorio na poziv. Ubrzo su bili nadomak Pariza s ujedinjenom vojskom katolika i hugenota. Anri III. je, međutim, bio gonjen nemilosrdnom mržnjom pametne i hrabre Vojvotkinje de Monpansije. Ona je toliko umešno uticala na fanatičan um mladog jakobinskog kaluđera Žaka Klemena, da je on i izvršio atentat na kralja: ušao je u logor sa pismom za Anrija III, i dok je kralj čitao pismo nekoliko puta mu je zabio nož u prsa. Kralj je umro 2. avgusta 1589, nakon što je Anrija od Navare proglasio za naslednika.
O životu i daljim avanturama Šikoa ništa nam, na žalost, nije poznato.

Napomene
1 Dobro vino veseli čovekovo srce
2 Traži i naći ćeš.
3 Spremno
4 Ili Cezar ili ništa.
5 Veselo, srećno
6 Kroz hiljadu smrtnih opasnosti.
7 Traži i naći ćeš
8 O suviše srećni!
9 Šta čine rodoslovlja!
10 Imamo izabranog konzula.
11 Sage-femme – babica, a femme sage – ozbiljna žena.
12 U Francuskoj je običaj da se povodom krštenja poznanicima šalje ušećereno voće.
13 Moja je krivica.
14 Ostaje za nebo poslednja.
15 * ohrabruje. Sve se raspada u smrti.
16 Dobri Bože.
17 O prirodi stvari.
18 Neka se povuku bezakonja moja na glas molitve moje.